на далеко чувени као „српски соколови“, а већ од како се прозваше Орловићима старали су се да н |
арац преко усана превалио име „Станко“, а Манда једним кроком дође до њега сва бледа, пренераже |
Још није било сунце стигло на врх неба, а војска се војводе Радича крену за Косово весело певај |
земљи испод онога грма, у врх плаштева, а уза сами грм наместише седла, како ће им као узглавња |
е стене која се и зваше Царева Громада, а испод које мало час пројахаше.{S} И још нареди да сва |
онаша, час кришом погледа на мога деда, а час на свеца; час би устао, час би опет сео да пије.{ |
ници одјахали па се ставили у два реда, а он сам стао с развијеном заставом према средини првог |
ојсци нашега честитога Господина Кнеза, а не овде да чамимо, пијанчимо и у заваде долазимо!“</p |
и она одмакла била за стотину корачаја, а одвоји се и трећа чета од двадесет и једног коњаника |
жја, ни коња, па, славе ми, ни опанака, а да не говорим о чизмама до колена!“ Ето таквих разгов |
је овде онде пет тешко рањених Турака, а бар толико их је понело лаке ране.{S} После неколико |
о нема нас овде ни пуна хиљада војника, а треба да му одведем две хиљаде и пет стотина коњаника |
Турке, и опет њима дође одморна војска, а нама — нико да придође, него ми једни исти боримо се |
иде калпак, обеси га о јабуку од седла, а сам се полагано спусти на колена.{S} Прекрсти се неко |
вају рукама у прса, момчадија занемела, а од женскадије нека рони сузе без нарицања, а по нека |
.{S} Потиснусмо лево крило непријатеља, а и средсреду му усколебасмо.{S} Али им притече у помоћ |
од мене, не бојим се ја ни пити с вама, а камо ли вечерати!“</p> <p>На то војвода викну Ивана П |
ним писменима у нашим црквеним књигама, а ово је наш сиромах војвода брзо и ситно писао!{S} Ово |
ој златотканој одежди носећи на рукама, а на прса своја наслоњену, икону Светог Јована Крститељ |
тва Господина Кнеза падне на мене сама, а ни на једног од вас.{S} Дужан сам и њему и вама да по |
аморном терасом на мраморним ступовима, а терасу наслонио на зидове од малих и великих одаја и |
че бесомучне, малодушне праве јунацима, а јунаке скромнима.{S} Где у невољама и жалостима <pb n |
мало меда.{S} Час поји тропаре свецима, а час куне и људе и свеце. „Потеци, оче, потеци горе од |
руке; сед, с дугом косом, дугим брцима, а округло поткресаном густом брадом око руменог и округ |
ати још четири мача и четири буздована, а већ ја се могу Богу молити за вас и без вас!“ И одоше |
томе столу; наслонио лактове на колена, а главу на руке, па ме својим крупним очима тако сетно |
за њих доста бела хлеба и црвена вина, а доста зоби за коње њихове.</p> <pb n="85" /> <p>И онд |
пре и без бела хлеба и без рујна вина, а не може без веселе песме!“</p> <p>„Но знају ти сирома |
брже и боље и од патријарха Спиридона, а некамо ли од старога попа Каритона!“</p> <p>„Што сам |
а зида стајала је некаква велика икона, а пред њом је горело кандило, које несигурном и танком |
т сео да пије.{S} Ноћу као да нема сна, а и кад би очи склопио брзо би скочио из постеље са вик |
женскадије нека рони сузе без нарицања, а по нека нариче без суза!...{S} Ено видиш, одоше сви у |
дели, иде сад с војском само на Лазара, а не иде на народ српски.{S} С тога се господа српска м |
проведемо целу ноћ поред пуних пехара, а бојим се требало би више и вина него колико су га слу |
наћи пута у Орлов Град и без Ристивора, а ја сам се заветовао госпођи кнегињи да те жив оставит |
н?!“ срдито прекораваше кнез Ристивора, а овај се не даде пореметити него настави да прича:</p> |
испосника.{S} Седа му брада до појаса, а ни сам не знађаше колико му је година.{S} Разговарасм |
нице допуни опрема по каквога сиромаха, а богме је пуно њих таквих на Косову било!“</p> <p>И оп |
јер тако наредише Сабори Светих Отаца, а они тако наредише јер је један од најтежих грехова пр |
свакој се од њих срце некако размекша, а очи брзо сузама напунише.{S} Тек се једној од њих уз |
адену своју челенку у клобук Боривојев, а из оне кожне скрињице извади сјајну челенку окићену д |
.</p> <p>„Само тако што нека не да Бог, а све друго како хоће!“ рече кнез Гојко.</p> <p>„Господ |
Душаном ширили границе царства српског, а о којима је Боривој још од раног детињства слушао так |
могло видети како је диван Орлов Град, а речима је тешко лепоту његову описати.{S} То није сам |
<p>Кнез пође с Боривојем даље унапред, а сиромах Ристивор унатраг.{S} Није дуго потрајало а Бо |
ударају у бубње и нека дувају у трубе, а огласнике пошљи по селима и засеоцима, нека викну да |
ном, испод њих наместио дрвене столове, а по столовима беле погаче и дрвене боце и чутуре пуне |
има српско име!{S} Пуштај ти нас друге, а с Вуканом ето остани па сврши свето крштење свога син |
а могу да идем у лов на вуке и медведе, а да не могу да у служби земље господара макнем мачем п |
Лазо може да буде без све ове господе, а нек’мо ли без тебе једнога!“</p> <p>„Нека је слава Го |
„Тек ја дођох из двора међу своје људе, а кнежеви нас људи нападоше!“ причаше Витомир.</p> <p>„ |
као што му ни дед дома остати не може, а да за њих живих <pb n="21" /> други неки јунак води к |
ед иконом Спаситеља, и да се кроз сузе, а на глас, Богу моли да народу српском милостив буде!“< |
а сужња; млад је, згрешио је, патио је, а сад би му твоја милост дала нову прилику, да поживи ж |
стави: „Него вино да оставимо за после, а сад да учиним како ми је мој господар заповедио.{S} А |
о рањеник. „Позлеђујем само своје ране, а отворићу ране у срцу вашем!“</p> <p>„Казуј само!{S} К |
само што орлови лете к сунцу у висине, а кукавице у мрачни шипраг да подмећу своја јаја у туђа |
будан.{S} Али просто ни брком да макне, а камо ли да одговори на какво њихово питање.{S} Најпос |
нко!{S} Пружи се па спавај и одмори се, а ја ћу сад већ стражу чувати!“</p> <p>Ристивор бејаше |
нико и никад у ову трпезарији ући неће, а да се три пут не прекрсти и свецу не поклони!“</p> <p |
стотине, онда ја окат да идем у слепце, а да не пратим таквог господара!“</p> <p>„Та већ све ми |
По више њих имало је да одбија ударце, а по гдекоји је понео за спомен плаву, ако не и крваву |
на трпезу, и час <pb n="99" /> дремаше, а час упираше зажарене погледе у Гојка, и овда и онда у |
ој се чети не може наћи ни један витез, а камо ли њих петорица, који би јутрос појахао одмичући |
седи му се брци изгубили у седој бради, а ова се повила по златним и сребрним плочама од панцер |
много њих који су требали да су стигли, а још стигли нису.{S} Нећу да их кунем, јер знам да и м |
а.{S} И тек ми мати приђе да ме загрли, а ти ме пробуди!“</p> <p>„Нека да Бог да би ти се санак |
дима, да се вратимо откуда смо и дошли, а ти иди сам на Косово!“</p> <p>„Нека ти, војводо, не б |
ита ми опроштајну молитву и облакша ми, а још ће ми лакше бити ако ми мој слуга опрости за свак |
вог <pb n="188" /> народа какав смо ми, а да није мученик овога света?!{S} Али од свих мука, на |
нима.{S} Бог зна добро шта су Агарјани, а зна шта су и ко су православни Срби.{S} По нашој људс |
!“ повикаше гости војводини изненађени, а неки од њих усташе из својих столова. „Дај га, војвод |
неки од њих као у истини запрепашћени, а други опет ударише у смех.</p> <p>„Како ћемо се крета |
Плочнику, и да, читајући га, сузе рони, а по некад и на глас јеца!{S} Причаше му о славним дели |
д млађих не смедијаше да што проговори, а старац не могаше, јер му некаква горка сухота стегла |
ђе да чује шта то поток жубором ромори, а још мање да увреба ко се то на сребрној месечини у по |
теби и твојима, ако те Бог жива врати, а било би ти за душу ако би погинуо!“ прихвати други је |
сагорели у сладости световне грешности, а који ни појма немају о томе шта је то што се зове Хри |
н ће од нас двојице на Косову погинути, а може бити баш и обадвојица.{S} Нека је слава Богу!{S} |
да се унапред па до века зову Орловићи, а двор њихов Орлов Град.</p> <p>Још док су се звали Гол |
ми баш једини Срби, који могосмо стићи, а не стигосмо, да с браћом славу делимо!“ „Ама ко нам ј |
ији, господственији, поноситији, лепши, а верујте ми и млађи, но што га икада видех за последњи |
рече: „Немој, синко; иди ти па спавај, а ја ћу сам писати што ми треба! <pb n="155" /> Па онда |
вера.</p> <p>Дугачка зидина према овој, а лево од огњишта, исписана је била сва великом сликом |
се одмах сва војска спреми за полазак, а кнезове и властелу позва да појашу своје коње и да до |
, јер <pb n="115" /> ја сам твој човек, а ти си мој светац сада и до века!{S} Амин!“</p> <p>Она |
земљом као да је јеретик или неверник, а све само за то што се ви бојите владика кад се Светих |
моба загази оштрим српљем у зрео јечам, а да млада момчад и девојчад не пусте, да им јасна грла |
господару, тек да заустим да му кажем, а видех га где се и сам од себе крсти и клања!“ правдаш |
нко Ристиворе, ја ћу мало да отпочинем, а ти будан чувај стражу, да Турци не би на нас успаване |
мо се, па нас народ дочекује с певањем, а поп Каритон, у одежди кропи нас китом <pb n="191" /> |
е гром са страшном праском и трештањем, а киша се спусти као да је неко кабловима из црних обла |
нез се крену с младим Боривојем за њим, а за њима њихова војска све по два коњаника упоредо заг |
мо ето опело над нашим мртвим војводом, а после ћемо већ чинити метанија и испаштати се.{S} А в |
овај властелин, рањен у бутину стрелом, а по мишици сабљом.{S} Ето вам га, па нека вам сам казу |
терати од себе ни мачем, ни буздованом, а камо ли љутом заповешћу!{S} Млади кнежевић нека се вр |
ћу да видим ко је од вас пошао за мном, а ко није.{S} А на Косову ћу видети колико је правих ју |
мршти чело и гледаше преда се застиђен, а образе му пламенови обузеше.</p> <p>„Бог с тобом, кне |
рних динара или по који Млетачки цекин, а и господски гости ваши, којима сам пехаре с вином дод |
да погинем, онда јој предај мој поклон, а не помињи јој моје име!“</p> <p>Кнегињи се крупне очи |
подар!{S} Знамо ми да си ти на зло зао, а на добро добар!{S} А знамо те и да си милостив, и пра |
p> <p>Ристивор је већ давно дио ућутао, а кнез још једнако корачаше по тераси замишљен и нем, и |
!{S} Нико није хтео да верује оно прво, а није <pb n="137" /> лако било поверовати ни оном друг |
е, и пођоше полаганим кораком низ брдо, а правцем к једном ступу од дима и пламена, који се на |
/p> <p>„Ако си је доиста на јави видео, а ниси је у сну снивао, онда је то добар знак!“ <pb n=" |
д оне жуте воштанице писаше нешто брзо, а суза за сузом капаше на листину. „Нека причека Иван, |
скочив са поњаве на којој је лежао био, а својим узвиком разбудив и Боривоја, који, како дође с |
е!{S} Сам могу и проћи куд сам намерио, а с вама двојицом теже је то.{S} А после, дете моје, ви |
оћи где ју је кнез Градоје већ сместио, а да неколике страже пођу друмом царским к југоистоку, |
моћи били!</p> <p>Тек се то довршивало, а госпођа Мандалена махну руком неколиким дворским дево |
дно!“ рече старац: „и двеста није мало, а и четири стотине није много!{S} Него да се прво сад п |
њигу!““ Тек се Иван вијну коњу у седло, а стиже игуман Пајсеј и онда..... “</p> <p>„Е сад пусти |
тек је сутра дан подне превалило било, а Ристивор долете на коњу да јави: да је свакоме коњу у |
d>VII</head> <p>Већ је подне превалило, а турска војска једног Санџак-бега још једнако стоји на |
ше кнез па немирно ходаше и тамо и амо, а оборио главу сниско на прса.</p> <p>„Кнеже,“ узе Кари |
. „Има вам, брате, чиме да се поносимо, а има и што може бригу да задаје.{S} Ето да вам почнем! |
се Господин Кнез с војском кренуо дно, а неколики Дубровчани сазваше све Приморце на збор.{S} |
орану. „Ја ето ударах два пута у звоно, а ви овде горе или сте заспали, или ослушкујете само гр |
слава богу, војвода је здраво и добро, а биће и боље ако Бог да!{S} Спремао се да весело дочек |
збору Србадије памет заузме прво место, а срце друго!{S} Ако паметно и хладно размислимо видеће |
те прости!“ понављаше стари кнез тихо, а очевидно дубоко ганут.</p> <p>„Пре него ће издахнути, |
е руднике неким Дубровчанима под закуп, а ови доведоше Сасе из Новога Брда и са Рудника, и среб |
твоју на Косово!{S} Ти си и онако стар, а млади кнежевић још је дете.{S} Грехота би била да, би |
<p>Под шатором стојао је прав као бор, а у злато и скрлет одевен Санџак-Бег, заповедник ове ту |
итон расрди, не срди се ти зато на нас, а и њему опрости.{S} Друго те молим, помоли се Светој Т |
јунаштва!{S} Нека ти је просто од нас, а на сигурно ће ти и Бог опростити!“</p> <p>И онда га ј |
да прича, наслонио беше главу на лакат, а лакат на трпезу, и час <pb n="99" /> дремаше, а час у |
трпези обредише пехарима по један пут, а он скочи на ноге, најпре заклони мишицом главу, као д |
атски и нераздвајани јездити ка Косову, а првенац једнога од најславнијих домова у Хришћанској |
се нашла с Господином Кнезом на Косову, а нама — нама ће ето да се прилепи брука и срамота!“</p |
пута, и три пута целива слику Исусову, а шапуташе тихо:</p> <p>„Опрости ми, Господине!{S} Мишљ |
ојко и не послушати мене свога војводу, а тебе, који си с Господином Кнезом Лазарем уз Душана в |
с нама опојте како треба нашег војводу, а сутра — ако доиста мислите да сте згрешили — ударите |
/head> <p>Кнез Градоје на своме Лабуду, а под својом црвеном свиленом заставом, коју Ристивор р |
и ову другу господу, нека ти они кажу, а да ти ја не казујем, шта је Гојко слушао у Крушевцу:“ |
енце час наређивао трубачима да дувају, а час их опет устављао те да он скупљеноме свету гласно |
Ристивора да са четом заједно вечерају, а сам је стигао у двор по доста времена пре дворске веч |
а ја не смем ни пред Свету Мајку Божју, а камо ли пред Господа Бога.{S} Чини ми се да би ме њих |
боље је и за мене и за моју момчадију, а и за све нас.{S} Сутра, кад се будемо кретали....“ |< |
це оставише један за другим трпезарију, а дотрчаше слуге да јаве војводи, да је кнез Гојко, пут |
мора на столицу, наслонио чело на руку, а руку на колено, пустио се скрушен у дубоке мисли, узд |
еко од млађе господе љубљаше га у руку, а војводини дворани и у скут и у руку.{S} Свакоме се на |
збунише и жене и децу и стоку и живину, а мушкадију отераше на Змајев Вис.</p> <p>Рано зором Ри |
ога малог властелина у двору војводину, а Ристивор узе хвалити Босиљку, најмлађу дворанку госпо |
је то главом Свети Ђурђе на белом коњу, а не смртни један Србин!{S} И опет потискосмо Турке, и |
чао.{S} Остаде ти синоћ у твоме шатору, а ми се сви вратисмо опет мало нашим пехарима у трпезар |
на који из подрума војводиних потицаху, а сва се онде <pb n="125" /> искупљена војска растопи у |
о свратити ни у једну крчму у Крушевцу, а да те крчмарица, кад ти донесе кондир вина... .“</p> |
аква горка сухота стегла беше јабучицу, а преко образа њихових котрљаху се сузе.{S} Мало за тим |
бој.{S} Кажу има их већ пуно обрањених, а биће их и мртвих.{S} Похитајмо, да уставимо тај покор |
дотле носити челенку коју је твој отац, а мој син, својим јунаштвом на Плочнику заслужио, и кој |
е можеш ништа почети да земљу спасаваш, а да се у њој самој не нађе издајника, који ће издајом |
ри ти он да л’ се и ти крстиш и клањаш, а да мери шта Ристивор ради!“</p> <p>„Светац може и да |
а га присиљавамо да буде како ти желиш, а не како он мисли да треба!{S} Пусти ти њега нека он р |
.{S} Испаде испод шатора војвода Милош, а за њим узастопце Иван Косанчић и Милан Топлица.{S} Ми |
да говори, „свагда ми дође да те питам: а које је добро Душан од свега тога видео?{S} Не казује |
је гроб нашега Господина Кнеза Лазара; а може бити она звезда тамо није друго него света душа |
ко баш усхте, хоће ли умети да га нађе; а под сигурно знам, да му нико од нас не би ни хтео ни |
е и стићи ћемо <pb n="122" /> на време; а ако Бог неће, узалуд је што твоје старо јунаштво жедн |
свагда носи срце своје на длану своме; а није ни тако велики господин, јер...{S} Али ко је тај |
и чету његову у колибе за њу спремљене; а самог кнеза замоли да дође у двор на вечеру, чим само |
и нашој браћи на Косову стигли што пре; а кнез Будисав нека дође за нама, па кад стигне!“</p> < |
а, било ти било он, на Косово излазите; а два пута грехота да оба заједно пођете!{S} И три пута |
ојити победу баш са те две ваше мишице; а може је изгубити само што не бејаше још два човека и |
невио, да ме више никад погледао не би; а на сигурно ме не би повео на Косово!{S} Немој, молим |
да се могло узети, да говори сам себи; а могло се и мислити, да он оно питање управља своме не |
и мило било да вас све слушам и служим; а пазили сте ме сви, као да сам ваш род а не слуга!{S} |
бликом подсећао је живо на своју матер; а својим вижљавим растом и својим покретима подсећао је |
есташе и они са својим питањима старцу; а већ један с другим ни реч да прозборе.</p> <p>Рано пр |
а своје чедо од орлушине, <pb n="28" /> а ти и поп Каритон грунусте на врата — мал’ не рекох ка |
ра макнем мачем по гомили Агарјана?!{S} А што ти рече, снахо моја, да Боре још не може да води |
је да га госпођа дарује, ако Бог да!{S} А ето му стигоше за све нас весели гласи од Крушевца!{S |
у своме клобуку челенку свога деда!{S} А ја ћу дотле носити челенку коју је твој отац, а мој с |
р. „Није, брате, авет, него светиња!{S} А где си је видео?“</p> <p>„Ето онде, у овој истој нашо |
ијатеља држе сложно као права браћа!{S} А кад би га сви оставили, те би сам под шатором остајао |
, и њој, и нама свима милостив буде!{S} А сад, пођи и остави ме саму!“</p> <p>Ристивор се приви |
би се клањам, теби се молим, чуј ме!{S} А као кум Божји, и као војвода од војске светаца, под с |
а златној дршци носи његово знамење!{S} А где ли му је мач?!“</p> <p>„Ево га овде у овоме мрачн |
тају двори и у дворима пуне ризнице!{S} А шта остаје мојој сирочади иза мене?!{S} Махни се, чов |
сањив, само да изгледа како се буди!{S} А вере ми ћу јој казати, како је се он овде одриче!“.</ |
је све што вам ноћас имам да кажем!{S} А сутра зором чућу шта имате ви мени да кажете!“</p> <p |
и; и јесте нам Кнез сетан и невесео!{S} А и за невољу му је, јер, вели, има доказе како је неко |
г да би ти се санак убрзо и испунио!{S} А сад пођите у десно; тамо, видите, иза оних топола има |
си ти на зло зао, а на добро добар!{S} А знамо те и да си милостив, и прави отац јадној сироти |
од кликтања, онај наш радосни занос!{S} А како да вам испричам и све друго!{S} Бој је трајао не |
регоривост и Хришћанска милосрдност!{S} А Оче Харалампије, зар није тако?!“</p> <p>»Читаш ми из |
оведаше му кнез. „Нај, носи заставу!{S} А више ми немој будаласто помињати памет људи у којих ј |
и обадвојица.{S} Нека је слава Богу!{S} А сад, брате, да проспавамо још мало до зоре!“</p> <p>И |
и мени да га више жива видети не ћу!{S} А сад нека Некудим настави ако има што!“</p> <p>„Нема м |
подства; али је све то мало теби!...{S} А Милош?{S} Доиста није ни тако мудар, јер свагда носи |
ође тога он куне великом клетвом!...{S} А и да не куне, зар ја могу да идем у лов на вуке и мед |
рца ни онда, па га нема ни сада!“...{S} А биће, рекао бих, нешто истине и у ономе што ми Степан |
војим коњима сви кнезови и властела.{S} А кад се сви искупише, онда поче да им говори овако:</p |
уго остадоше тако гледајући за њима.{S} А кад чета замаче за шуму, окрете се госпођа Мандалена |
држати уза се каквог попа Каритона.{S} А и што да не читаш?{S} Мушка си глава, Орловић си, ево |
седло рукама својим и на мах заспа.{S} А кнез Градоје седе с Ристивором те се најпре прихватиш |
је од вас пошао за мном, а ко није.{S} А на Косову ћу видети колико је правих јунака међу вама |
ино један другом у част и у здравље.{S} А молићу и вас, свети оци, и вас, господо другови и при |
већ чинити метанија и испаштати се.{S} А већ ваља да нећете ни ви заборавити прилога црквама!“ |
, јер је управ довршивала диван вез.{S} А била је вешта везиља, јер је као млада девојка провел |
ити док не запеваше и други петлови.{S} А тада му се лак сан спусти на трепавице.{S} Није дуго |
и у коме су орлови славно победили.{S} А кога значе орлови него Србадију, која их на својим за |
и да су већа и славнија чуда чинили.{S} А сада као да је и мање јунака и мање светаца!{S} Да ли |
ао, кад год би видео да то поп чини.{S} А у кнеза гледаше Ристифор, па се и сам пригибаше и спо |
е сутра натмурени, мамурни и уморни.{S} А кад сам ја у средини мојих људи под мојим шатором, св |
х ето сад тамо одвести и разместити.{S} А за тебе и твога унука спремили смо малу доворану у ју |
од у којој колиби где су им војници.{S} А кад оста сам са она два завађена властелина, узе да и |
} Добар си поп, али си грешан човек.{S} А ниси ни имао прилике да се покажеш колико си јунак!“ |
ве што знадох и знадем да вам кажем.{S} А сад нека нам свима Бог на помоћи буде!“</p> <p>„Хвала |
и подстицаше жар у образима његовим.{S} А кад седокоси старац са руменим образима и ватреним оч |
д рана и болештина по кућама својим.{S} А ово сад што је остало, то није имало срца ни онда, па |
к уласку у шатор и слушаше пажљиво.{S} А стари кнез већ у велико почео своју молитву па само н |
ке вере, не сме да излази на Косово.{S} А док му она добро оружана и права војска стигне, проћи |
м како ми је мој господар заповедио.{S} А заповедио ми је да ти кажем: да смо у оној крчми на ц |
к не осетите да вам је Бог опростио.{S} А нама ето кажите колике прилоге да дамо, па да вам дам |
што му је до сад за руком полазило.{S} А дај мени војводино писмо, да ти га ја прочитам!“</p> |
ошку шта ми се и како ми се учинило.{S} А Бошко ми онда каза: „Погодио си; и јесте нам Кнез сет |
доме војводи и поклони му се смерно.{S} А тада и војвода скиде свој калпак, загрли старца, пољу |
мерио, а с вама двојицом теже је то.{S} А после, дете моје, видиш и сам како су чудна и мучна в |
чера, па нам га доведи у трпезарију.{S} А сад одмах пошљи по попа Каритона да овамо к мени дође |
, и спасемо по коју душу Хришћанску.{S} А можда би нам срећа јуначка дала да неко од нас, с мач |
м полазити натраг к своме господару.{S} А и ти, синко, потеци зором на Змајев Вис; разви нашу з |
орена копља и мирили завађену браћу.{S} А погледај само шта сада бива!{S} Не могу рећи да се ми |
напред а данас на Косову да бегају?{S} А, мој синко, да грдну ли реч рече!...{S} Овамо!...{S} |
рочитам, кад је ти већ читати нећеш?{S} А прочитаћу је и брже и боље и од патријарха Спиридона, |
„Господару, кад год нам хвалиш Душана — а кад нам га не хвалиш!“ — узе Ристивор смерно да говор |
да ће се најдаље кроз десетак година — а то је ево сад десет година — све преврнути, и да ће о |
да сухе сузе своје гута.{S} Најпосле — а после подуже почивке — рећи ће Ристивору:</p> <p>„Учи |
ена»?{S} Е кад <pb n="50" /> не знате — а откуда би ви и знали? — кад не знате, да вам ја кажем |
ста твога славног војевања за педесет — а Бога ми биће и више — година!{S} Дај ти нама твоју за |
хоће да му га цар Агарјански поклони!“ А Лазар се срди на такве наше речи и вели: „И Марко је |
дничким гасом: „Натраг на своје место!“ а Витомиру: „Седај доле у тај сто!“</p> <p>И један и др |
кните се мало, да отворимо пута кнезу!“ А војницима викну оштро, да се ставе у збијен ред, да с |
ам за њ да ће пазити и чувати сина мога а јединог унука свога; али се бојим да своју главу чува |
n="26" /> колевке крочила на њиву млада а висока и танкострука једна жена у китњастом шареном р |
еном заставом према средини првога реда а испред њега.{S} Оштрим погледом прелете кнез сваког с |
Није та четица одмакла стотину корачаја а од војске се одвоји друга чета од четрнаест коњаника, |
ади.{S} Није прошао ни стотину корачаја а сусрете га војник из чете кнеза Вукана, праћен сад и |
очитати само бистре очи Ђакона Јеротија а друге никоје!“</p> <p>И онда зовнуше ђакона Јеротија, |
нце није било одскочило ни за два копља а од некуда се преносе глас да је цар турски погинуо од |
; „нека је слава Богу на добрим гласима а у добри час!“</p> <p>Млади властелин извади из једне |
лепо како многи народ седи под вењацима а испред вењака и око колиба вијугају усталасана кола.{ |
подин Кнез, видеће Србадија, ко је вера а ко је невера!“ И онда ободе коња и са своја два побра |
.{S} Није нико могао да погледа у свеца а да се мало не препадне.{S} У сухој, каменитој пустињи |
, да им за ноћас мој шатор буде тамница а ја тамничар! <pb n="110" /> Сутра ћу ти их било живе |
ћи шапну му на ухо: „Поздрави твога оца а мог побратима, и поздрави мога Милана, нека ми се ско |
одина свагда ишли <pb n="196" /> напред а данас на Косову да бегају?{S} А, мој синко, да грдну |
а пазили сте ме сви, као да сам ваш род а не слуга!{S} Много сте ми пута поклањали по прегрш ср |
ми полазимо куда нас образ јуначки зове а воља Божја води!...{S} Полазимо, ако Бог да, у покаја |
“ рече стари кнез. „Ко год може да дође а не дође тога он куне великом клетвом!...{S} А и да не |
ом клетвом куне свакога ко може да дође а не дође!{S} Па да си ми какав јунак, ма и не био бољи |
ез куне великом клетвом ко може да дође а не дође?“ питаше Ристивор.</p> <p>„Како ћеш им то каз |
ликом клетвом кунем свакога, ко не дође а може да дође.{S} Са вером у слаткога мога Христа, кој |
коња, да још једном поред војске своје а к десноме крилу прође, кад се од један пут окрете и п |
сами још грђе срамотите своје родитеље а моје покојне пријатеље!{S} Какви су јунаци обојица би |
се видео близу друма с ону страну крчме а на путу ка Косову.</p> </div> </div> <pb n="166" /> < |
ion" /> <p>Још није било приспело подне а већ све беше спремно за укоп војводе Радича: шатор ди |
жа, вињага и леске.{S} Изнад ове зелене а мирисне живе ограде подизале су се високе тополе, дох |
нас ситна киша тек изађосмо из планине а на доглед нашем двору, те ми ободосмо коње!{S} Него и |
лом слабо наоружаних људи од сваке вере а и без сваке вере, не сме да излази на Косово.{S} А до |
у висину свој глас, пола као срдећи се а пола као молећи им се. „Да потуримо ми на страну Сабо |
пи?{S} Зар вама, који издајама освајате а не јунаштвом?!{S} Ево да видите ко су Срби и стари и |
тила и све само зато, што је у њој срце а не памет господар!{S} Дајте, људи, нека једном на збо |
чаности.</p> <p>Млади Орловић не могаше а да не ускликне:</p> <p>„Косово!...{S} Та то је Косово |
кнез Градоје, па му се образи зажарише а очи почеше севати муњама.</p> <p>„Па не да, ето не да |
/> некога, пружио леву руку према себи а у напред, као да хоће да некога од оних, што га гледа |
а се тиха и слаба светлост само по соби а није ни покушавала да пробије мрак великога ходника, |
а брани.{S} Него ти казујем шта ми луди а шта ми паметни људи казиваху!“ брањаше се смерно Рист |
ти у мој шатор докле год зора не заруди а тада уђи!“ И ја га онда пољубих у руку, и не слутих д |
} Зар врапци да осећају кад бура долази а људи да не осећају?! <pb n="11" /> Нити је чудо да те |
ванима.{S} У њој су били просечени уски а високи прозори, који пропуштаху у трпезарију благу св |
сле говора Господина Кнеза чу се кратки а силно узбуђен говор некога од господе за Кнежевом трп |
х столова као да су Агарјански пеливани а не два добра Хришћанина и два од детињства друга.</p> |
... не зна да слуша!...{S} Хај, јуначни а непокорни народе!...{S} Бог нека ти буде милостив!“ П |
родитеље ваше, рекао бих да сте гусари а не властела!“</p> <p>Дошав под шатор изагна и Боривој |
једно него три срца, тек се једно умори а друго се разбуди.{S} Сећам се ја добро што је мени мо |
ме Божје, и нека те мој благослов прати а Кнежев нек те дочека!“ И отиде Голубан.{S} Осташе у д |
м стихару носећи сребрн котлић у једној а киту сухог босиљка у другој руци.{S} Иза попа корачаш |
властелу моју молим да се мојој верној а несрећној љуби нађу у овим њеним црним данима.{S} Хва |
меним плочама од спода — стајаше снизак а по дугачак ковчег од храстовине, на који је Ристивор |
<p>Сад приђе други један по стар сељак а <pb n="68" /> за њим једна омлађа жена.{S} Пољубише г |
Зар баш ти да пресудиш ко је бољи јунак а ко лошији?!“ викну горко кнез Вукан, саставив своје ч |
да ћемо се кренути ако не у Понедеоник а оно на сигурно на сам Видов Дан, чим ми само још која |
логлав, носећи у левој руци свој клобук а десном придржавајући велику, али још неразвијену, зас |
на два његова ока!{S} И тек да задремам а он би ме прстима, хланим као лед, дохватио за гушу, п |
ласјем.{S} Мало испред њега, под сунцем а до првога везаног снопа на њиви, колевка од шимширова |
е!“ Господин Кнез погледа нас све дугим а невеселим једним погледом, па рече само: „Зна да гине |
лице, па их распрштаваху својим веселим а покашто и дрским доскочицама.{S} Изгледало је као да |
на Косову, него овде на његовим шареним а слабим зидинама?!{S} Господин је Кнез Лазар нама свим |
за госпођу.{S} Све то ја тако и учиним а он оста пишући под шатором.{S} Кад дође Иван с коњем |
теле казати, шта сте дужни један другом а шта обојица нама свима.{S} Одлазите сад!“</p> <p>И во |
оспођу своју, која, седећи на посниском а широком одморнику, застрвеном богатим простиркама, пр |
есте, заповедио је да стигнем с војском а не да му долазим готово без војске!“ рече војвода па |
њим листину, исписану руком војводином а прибодену у земљу једним од малених потајних ножића њ |
рити, или ћете се овде под овим шатором а преда мном мачевима борити док један од вас не падне |
ди да је се ходник осветлио неком тихом а плавичастом светлошћу.{S} Такву <pb n="42" /> светлос |
ва војска стигне, проћи ће и Петров Дан а камо ли Видов Дан!“</p> <p>„Бог зна да л’ је све то и |
оба ноћи.{S} Однекуда му леден и влажан а тих трепер ваздуха запири у лице, као да се изненадно |
ар то поље, које се прелива час у плаво а час у румено, није као патос од шареног мрамора, и за |
аш Господин Кнез је срце моје подмладио а моју памет подсетио да ја носим име Орловића!“</p> <p |
истивор унатраг.{S} Није дуго потрајало а Боривој се окрете да види шта је с Ристивором, па се |
неза, глас који брујаше звонко, свечано а некако и тужно као велико звоно на Крушевачкој цркви |
, господару!“ узме реч Ристивор озбиљно а не без горчине. „Слушам те па велим себи како су доис |
сли да је главно гледати шта је паметно а не шта је јуначно.{S} Мој синко, ако ћемо ми тражити |
својим чудним гласом, јасним као сребро а мекшим од сребра.</p> <p>Полагано и смерно, и све бир |
ива иконе пред олтарем и уђе у свој сто а допаде задуван и блед, као без душе, најпре један гла |
ad>II</head> <p>Пут их поведе уз бистар а поширок један поток, којега обале беху обрасле у густ |
Господина Кнеза, него да је он без нас а ми овде без њега!{S} Него да све то оставимо на стран |
чи у седло као да је младић од двадесет а не старац од седамдесет лета!</p> <p>Сад приђе други |
а се кнез грохотом; „мени је седамдесет а теби шездесет и пет!“</p> <p>„Мени јесте шездесет и п |
рости и мени, некада твоме верном другу а сада твоме старим слузи!{S} Авај жалости моје!...{S} |
ређивао млађима шта да донесу на трпезу а шта да однесу са ње, као и коме и кад да насипљу пеха |
есном руком својом водио је снаху своју а левом свога унука.{S} Иза њих изиђоше све дворанке и |
ново, погледајући у очи час своме унуку а час Ристивору.</p> <p>„Па певају, дакако!“ рече Ристи |
је матере држећи једном руком њену руку а другом узду од свога коња:</p> <p>„Синко, додај ми тв |
лем, који војвода беше положио на земљу а сасвим близу своје главе, нађоше под њим листину, исп |
те ли како је воштаницу углавио у земљу а управ чело своје главе, да му душа види пут неба!{S} |
нама!{S} Он га окреће правцем к Северу а Јабучило после два три корака окреће к Југу!{S} Сиром |
мориш, онда поштено да останеш на двору а место себе мене да пошљеш!“</p> <p>„Примам, примам, п |
очи старога кнеза. „Нађосмо је о врату а испод свиленог напрсника у тога младога јунака до теб |
а свога седишта, па у своме беломе руху а према растопљеноме злату и пурпуру којим небо на запа |
ходао овамо онамо на мирисном поветарцу а под небом, које се -— чинило му се — више но икада за |
чано, као да је главом Пећки Патријарах а не онај Каритон, који воли да се хрве, надскакује и б |
пођа и девојака у двору, мене не требаш а може ме Господин Кнез затребати, боље је да зором пођ |
а.{S} Нађоше кнеза где стоји пред грмом,а загледао се био у шаторове турске на оној коси према |
од некакве невидљиве опасности.</p> <p>А млади Боре, који је некако, пошто сврши читање оних п |
славноме овом дому наследника!“</p> <p>А пред дворем на главноме уласку стојаше млади војвода |
клињаше нас све редом да не оклевамо?! »А што га ти не послуша?!{S} И што се ти сад правиш тако |
вала Богу, Господин Кнез,“ поче Гојко, „а ено га, има већ по више дана на Косову!{S} Пре него ћ |
и ни у једну крчму,“ настављаше Гојко, „а да те крчмарица не запита: „Јеси ли на страни војводе |
на!“ рече <pb n="120" /> кнез Градоје. „А и да је истина, боље је да смо ми на Косову уз нашега |
три дана!“ причаше Иван кнезу уз пут. „А и како не би кад ето Бог поклони војводи сина и славн |
нема!“ чуђаше се Иван, па онда додаде: „А под сигурно има и авети да се јављају!“</p> <p>„Како |
сову јуначки погинути, па их запитају: „А видесте ли где на Косову децу нашу“ па им се одговори |
ојводо, изабрати моту,“ прихвати кнез; „а то је: да сам дању и ноћу у средини моје чете и с мој |
колико поштује старца Градоја.</p> <p>„А ко, војводо, не би радосно послушао кнеза Градоја!“ п |
з једног срца и из једног грла.</p> <p>„А сад вас молим!“ рече Градоје својој дружини тихим гла |
рукописа, али силан у књигама.</p> <p>„А зар не могу ваше молитве да учине, да Бог грешницима |
сутра, Ристиворе?“ запита кнез.</p> <p>„А ко ће ти га знати?“ одговори Ристивор. „Има их пуно, |
и с тобом, дедо!“ рече Боривој.</p> <p>„А то не може!“ прихвати живо кнез. „Пут у небески Јерус |
ине у очевидно силном узбуђењу.</p> <p>„А и шта да вам кажем?!“ питаше се рањени витез, па по к |
тили ту цркву на славу Божју?!“</p> <p>„А ја мишљах“ рече Ристивор, „ти помињеш дивну Грачаницу |
прече спасење свога отачаства!“</p> <p>„А!“ зајеча опет кнез Градоје. „Кад ли ће се једном то о |
шу тешку несрећу све до краја!“</p> <p>„А боље би било, војводо, да вам и не казујем!“- одговор |
бојиште, последњи са бојишта!“</p> <p>„А!“ зајеча кнез Градоје, „Бог те чувао овој земљи, наш |
рамену и по глави не окрзнуше!“</p> <p>„А мој слуга Ристивор>“ питаше кнез па брижним поглед |
свети Јован свагда на помоћи!“</p> <p>„А ти, дедо?!“ запита млади Боривој пун чуда.</p> <p>„Ех |
, коју би ти неко мучки задао!“</p> <p>„А што Господину Кнезу треба на Косову свака српска миши |
то, и јесу бољи јунаци од нас!“</p> <p>„А шта ми се ти сад ту правиш неки судија?{S} Зар баш ти |
евић, и кнез Богдан Ђурашевић!“</p> <p>„А стићи ће, надам се, до Понедеоника и мој син Добриња, |
е може он да води војску нашу!“</p> <p>„А рекао је истину“ — настави Ристивор, — „да ти, господ |
аки своје огњиште ако га имаш!“</p> <p>„А што му не разби буздованом главу, те да виде други љу |
„Благо вама који с кнезом изгинусте!{S} Авај нама, који иза вас остадосмо!“</p> <p>Па се онда о |
ном другу а сада твоме старим слузи!{S} Авај жалости моје!...{S} Једва сад да смем о себи казат |
т?!“ претече га Ристивор. „Није, брате, авет, него светиња!{S} А где си је видео?“</p> <p>„Ето |
ба!{S} Ето, мало час видех очима својим авет игуманије!“ рече Иван сав блед и уздрхтан.</p> <p> |
рече Иван сав блед и уздрхтан.</p> <p>„Авет?!“ претече га Ристивор. „Није, брате, авет, него с |
је!“ рече Ристивор поуздано; „само наше авети нису зли дуси, него чисти и добри!{S} Кажу, брате |
н, па онда додаде: „А под сигурно има и авети да се јављају!“</p> <p>„Како да нема?{S} Од Троја |
т пуну боје.</p> <p>По белим плочама од авлије и око оног мраморног кладенца шетаху се невесело |
ало, па се некуда преко беле калдрме од авлије упутила била.{S} Него Ристивор није видео ту вој |
не терасе пустити поглед поврх мраморне авлије и цветног и шареног перивоја до сребрних таласа, |
ла најпре далеко у висину шибала.{S} Из авлије се по каменој степеници силазило у перивој, који |
ликим белим каменим плочама; на средини авлије начињено је округло корито од шареног мрамора, у |
ејаше ни пред двором ни у првој великој авлији дворској.{S} Неколике слуге жураху се и тамо и а |
аном застрвених ступова што у мраморној авлији држаху на својим главама велику терасу.{S} Пусти |
и радосни из цркве, и застадоше мало у авлији око ње — пуној босиока — и коју сад први сунчани |
ивео.{S} Са те терасе гледало се доле у авлију патосану великим белим каменим плочама; на среди |
уд доле испод терасе испаде на мраморну авлију млад момак, красног лика, висок и лепо развијен. |
душевне радости — сиђе доле на мраморну авлију.</p> </div> <div type="chapter" xml:id="SRP18990 |
прво, зато што се — тобож од страха од Агарјана и њихове најезде — везују пријатељства с царев |
а кап српске крви да спасе отачаство од Агарјана, то теби није ништа“ рече кнез Градоје с пуно |
да је кнез Милан улетао у најгушће чете Агарјана, баш као да је хтео навалице да погине!{S} И ј |
земље господара макнем мачем по гомили Агарјана?!{S} А што ти рече, снахо моја, да Боре још не |
свете вере што су сада велике војводе у Агарјана.{S} У њима они пишу: како су цару Мурату додиј |
и славној победи наше војске, о поразу Агарјана, о погибији њихова цара...“</p> <p>И опет га п |
го да ће српска војска разбити безбожне Агарјане.{S} Многи узеше причати свакојака чудна предск |
арем, да као Хришћански јунаци одбијете Агарјане од наше Хришћанске земље, и да се нађете уза с |
лика и крвава битка, да су Срби разбили Агарјане до ноге, тако да им је и цар погинуо... .“</p> |
ко сигурнији од нас, да ћемо распрштати Агарјане као јастреб јато голубова!“ додаде сам војвода |
пут, када ћемо са Божјом помоћу разбити Агарјане, да се више не дижу.{S} Поручи свима да их мол |
е око срца, и вера, да ће Срби победити Агарјане, доби нова крила и вијну се високо под облаке. |
војим личним јунаштвом те је кнез Лазар Агарјане разбио.</p> <p>Тек би се из нацртане слике мог |
а Бога да Србадија не победи!{S} Зар да Агарјани неверници победе Богу верни народ српски?{S} М |
што је још младо срце у њега!...{S} Шта Агарјани, шта Грци, шта Угри?{S} Ама нека се сви искупе |
ете вере Хришћанске да <pb n="31" /> ме Агарјани на жеравицу метну?!“ питаше поп Каритон, који |
бедне песме певаш у славу његову кад те Агарјани на живу жеравицу бацају не би л’ вером преврну |
довдана; друго, страх ме је хоће лукави Агарјани спазити да у Господина Кнеза нема велика војск |
вореном пољу разбијају неверни и погани Агарјани!{S} Молим те, гледај и помози нашим српским св |
се јуче била крвава битка, да су погани Агарјани разбили српску војску, и да је наш добри и чес |
служи, кади и метанише, па да безбожни Агарјани под заставом лажног једног пророка разбију Хри |
ним Агарјанима.{S} Бог зна добро шта су Агарјани, а зна шта су и ко су православни Срби.{S} По |
зу дарује победу над неверним и поганим Агарјанима.{S} Бог зна добро шта су Агарјани, а зна шта |
и Агарјанске вере.{S} Али нека си баш и Агарјанин, видим те јеси господин и јеси јунак.{S} Ето |
дајемо Богу нашем!{S} Вама, погана веро Агарјанска, ево шта дајемо!“</p> <p>Па се старац баци к |
</p> <pb n="201" /> <p>„Их, погана веро Агарјанска!“ цикну Ристивор кад га оштриц турске сабље |
да ниси Агарјанског рода, све да и јеси Агарјанске вере.{S} Али нека си баш и Агарјанин, видим |
поклањаш престо, него хоће да му га цар Агарјански поклони!“ А Лазар се срди на такве наше речи |
нова, па јавили Господину Кнезу, да цар Агарјански истом чека да му од Караманије дође његова н |
мо да нам опрости!{S} Треће, ако је цар Агарјански с војском својом још на Косову, видеће да Ср |
нам стигоше поуздане вести како се цар Агарјански са силном војском кренуо од Дринопоља путем |
лици неће ни доћи до битке, него ће цар Агарјански <pb n="121" /> гледати да се с Господином Кн |
ати и носити око оних столова као да су Агарјански пеливани а не два добра Хришћанина и два од |
</p> <p>„Јуначе, све ми се чини да ниси Агарјанског рода, све да и јеси Агарјанске вере.{S} Али |
ане некрштен као да смо у поганој земљи Агарјанској!“</p> <p>„Чудим се ја теби, војводо, и чуди |
и помоћи роду Хришћанском насупрот роду Агарјанском.{S} Зар у српској земљи толике цркве и мана |
, има доказе како је неко Проказао цару Агарјанском тајна договарања његова с Бугарима, Бошњаци |
овора, јер те још не гледах на згаришту Агарјанском.{S} Добар си поп, али си грешан човек.{S} А |
сподин Кнез зове на Косово, да одбијемо Агарјанску силу од наше Хришћанске земље!“</p> <p>„Хоћу |
се сложе са Србијом те протерају погану Агарјанску аждају са Хришћанске земље натраг у њену Ази |
Србијом те протерају погану Агарјанску аждају са Хришћанске земље натраг у њену Азијску пећину |
ждају са Хришћанске земље натраг у њену Азијску пећину.“ И још ми Бошко причаше како се Господи |
p>„Косово!...{S} Та то је Косово!...{S} Ај како је дивно!“</p> <p>Стари кнез муком замукао, па |
е би ти било за здравље теби и твојима, ако те Бог жива врати, а било би ти за душу ако би поги |
ода. „Поћи ћемо ми на војну и из двора, ако Бог да, и не ћемо пожалити да гинемо кад дође свети |
у; дужни смо само да бранимо овај град, ако га и кад га непријатељ нападне.{S} Али ако — не дај |
ким даном очекује да га госпођа дарује, ако Бог да!{S} А ето му стигоше за све нас весели гласи |
бој се, кнеже; стићи ћемо ми на време, ако Бог да, и много дана пре битке, <hi>ако</hi> битке |
да се баци.{S} Има једно што наш Боре, ако је прави Орловић, не може — не може он дома остати, |
војнике, и народ новим поуздањем да ће, ако Бог да, све добро бити.</p> <p>Истом сад, кад се ве |
у</hi> молимо да нам опрости!{S} Треће, ако је цар Агарјански с војском својом још на Косову, в |
" /> како треба.{S} Док то сам не види, ако је у истини витез, сан му ноћас на очи пасти неће.{ |
е би на нас успаване нагазили.{S} Него, ако бих се успавао, буди ме и не жали ме, чим видиш да |
ом да моју прву војну војујем!{S} Дедо, ако Бог да, нећу ни тебе ни мога оца постидети!“</p> <p |
руке као да је преклиње. „Не, госпођо, ако Бога знаш!...{S} Како би тако што помињала старом г |
етно а не шта је јуначно.{S} Мој синко, ако ћемо ми тражити само шта је паметно, најпаметније ј |
зове а воља Божја води!...{S} Полазимо, ако Бог да, у покајање, .. из покајања у опроштај,.. из |
них цекина да делиш сиротињи!{S} Ноћас, ако не можеш заспати, или ако заспиш па се пробудиш, мо |
а по гдекоји је понео за спомен плаву, ако не и крваву белегу.{S} Али како су срећом мало не с |
као да усплахирени оглашују брзу дажду, ако не и буру.</p> <p>Небо је било ведро.{S} Чисто се у |
оштри!{S} Нека не буде кривде у оружју, ако је има у срцу вашем!“</p> <p>„Кнеже,“ узе реч Витом |
војске што је већ с нама.{S} У Недељу, ако Бог да, крстићемо првенца сина, кога ми је Бог покл |
да српска моле да бар не помажу Лазару, ако већ неће цару да помогну да Србљима правду даде, ка |
ну боље знамење јуначке среће у животу, ако један део војске твоје поносито ујездава у стан Гос |
очевидно у забуни шта да каже, „ја ћу, ако Бог да, у небески град Јерусалим на покајање!“</p> |
„имам ја тебе да молим да ми опростиш, ако сам те икада у животу што на жао учинио.{S} Ето се |
до сада увек што је било!{S} Нека дође; ако неће, викни момке, вежите бесног попа па га донесит |
ће неко да се враћа, да се враћамо сви; ако ће неко да бега, да бегамо сви!“</p> <p>„Да бегамо? |
нда ћемо се у Понедеоник зором кренути; ако не стигну дотле, стићи ће на сигурно тај дан у вече |
.{S} Ако доведеш мање казнићу те мачем; ако доведеш више казнићу те глобом.{S} Ако не дођеш, до |
гинеш ти, и ми ћемо да гинемо с тобом; ако ће неко да се враћа, да се враћамо сви; ако ће неко |
ехова мало и прострадамо и јесте право; ако нам Бог већ неће опраштати, па добро, нека нас казн |
морим, не тражим да ме шаљеш на Косово; ако те оборим или се ти први умориш, онда поштено да ос |
нешто виче, јер је широм уста отворио; ако ко маштом својом не успе да чује шта то он довикује |
е, и да није све на Видов Дан изгинуло; ако није он више на Косову, и ако је истина што је онај |
и одморни, чили и весели. <pb n="84" /> Ако проведу ноћ у колу са женскадијом, или у певању уз |
нике, и не дај огњу на наше дворове!{S} Ако те поп Каритон расрди, не срди се ти зато на нас, а |
ма лако је кнезу, и лако је господи!{S} Ако коме од њих и одлети глава, није тешко деци његовој |
му тога!{S} Нити помињи што Босиљки!{S} Ако буде Божја воља те се са Косова здрави и весели вра |
свагда Бог и Свети Јован на помоћи!{S} Ако би могао заборавити своју мајку нека ти је просто; |
мет заузме прво место, а срце друго!{S} Ако паметно и хладно размислимо видећемо на мах, да пос |
рдитим гласом Боривој. „Чујеш, дедо!{S} Ако ћеш да гинеш ти, и ми ћемо да гинемо с тобом; ако ћ |
т: да похитамо да на Косово изиђемо!{S} Ако се пожуримо, стићи ћемо још за видела.“</p> <pb n=" |
ено <pb n="33" /> о једном погодимо!{S} Ако ме обориш или се ја први уморим, не тражим да ме ша |
па шта ћу више?{S} Јес’, још нешто!{S} Ако допаднем какве невоље, па те викнем за помоћ, немој |
борби за Православље и славу Божју!{S} Ако у Бога доиста има светости, праведности и сажаљивос |
молим опојте нам војводу по закону!{S} Ако видим да се на ваша Хришћанска срца нехришћанска ко |
ово мало благо моје да га причуваш!{S} Ако се са Косова жив вратим, предаћеш ми га кад га потр |
ез тебе у Орлово?!“</p> <p>„Како?...{S} Ако не усхтеш без мене у Орлово!“ прихвати старац све в |
оведеш хиљаду добро оружаних јунака.{S} Ако доведеш мање казнићу те мачем; ако доведеш више каз |
е што више добро опремљених војника.{S} Ако стигну на збориште код мога двора у Недељу пред Вид |
а мио као друг мога покојног ми оца.{S} Ако ти, кнеже, можеш да заборавиш ко си и шта си, не мо |
Косово иде?!“ Иди, и тако им говори.{S} Ако у њих нема срдаца јуначких, наћи ће се ваљада по не |
ме Божје лицем на Видов Дан кренути.{S} Ако Бог хоће, кренућемо се и стићи ћемо <pb n="122" /> |
редаћеш ми га кад га потражио будем.{S} Ако ли буде Божја воља да са другим срећним јунацима по |
ако доведеш више казнићу те глобом.{S} Ако не дођеш, доћи ћу ја к теби, да те прикуцам копљем |
венца сина, кога ми је Бог поклонио.{S} Ако у томе стигну Добримир, Десимир и Богдан, онда ћемо |
за ме проговориш и Босиљки и кнезу.{S} Ако ли буде Божја воља да погинем, онда јој предај мој |
јте како треба нашег војводу, а сутра — ако доиста мислите да сте згрешили — ударите у молитве, |
} Од овога часа, па до часа у који се — ако буде Божја воља — било ја с Боривојем, било Боривој |
кајаћеш се што ме не поведе на Косово!“ Ако се осрамотимо у војводе, не знајући какви то светац |
и стићи ћемо <pb n="122" /> на време; а ако Бог неће, узалуд је што твоје старо јунаштво жедни |
вде, да се прихватимо хлеба и мало вина ако га још у твојој чутури има.{S} Да одморимо и себе и |
S} Наслонио се друг другу на рамена, па ако ко што и проговори, проговара то шапутом.{S} Као да |
, господару!{S} Ево да бројимо коње, па ако не изиђе најмање четири стотине, онда ја окат да ид |
један, који је ваљада старешина задруге ако није старешина села, рече ми: „Кажи господину кнезу |
ојвода је здраво и добро, а биће и боље ако Бог да!{S} Спремао се да весело дочека прво чедо ко |
аху: „Ама, ко је, казуј му проклето име ако га знаш, да идемо да му побијемо све што је његово |
едња времена, чувај сваки своје огњиште ако га имаш!“</p> <p>„А што му не разби буздованом глав |
ега и његову чету одвести на преноћиште ако је какво за њих одређено.</p> <p>„Имају за твоје љу |
е, — „и ако смо другови од детињства, и ако смо у младости заједно вино пили и ограде прескакал |
неза Милана Орловића од Орлова Града, и ако јесте — онда... ниси ли ти главом кнез Градоје, ста |
ењем, „пусти ти да ја с мојим људима, и ако хоће још ко од господе са мном, пођемо још данас у |
рби од зоре, без замене и без одмора, и ако се овде и онде почео опажати умор, и ако је поље, д |
кнежевић!“ Сељаци сложно прихватише, и ако им мало час кнез онако попреко одби ону молбу о пер |
аједно вино пили и ограде прескакали, и ако ево и сад заједно пијемо, не могу те пустити да се |
јунак?{S} И сви ови што иду за мном, и ако их је кнез Вукан онако паметно одвраћао, зар нису и |
ко се овде и онде почео опажати умор, и ако је поље, докле је око стицало, било покривено погин |
о хоће ли после хтети да тражи шатор, и ако баш усхте, хоће ли умети да га нађе; а под сигурно |
без конца.{S} По хркању Ристиворову, и ако је поступно јачало у громко крхање, Иван би, може б |
изгинуло; ако није он више на Косову, и ако је истина што је онај рањени јунак чуо <pb n="172" |
елики цар одмарао?!...{S} Хвала Богу, и ако сам нешто мало почео да старим, нису мени вране моз |
} Него Ристивор није видео ту војску, и ако су му погледи на њу падали.{S} Његове су мисли обле |
да не бих вечерао у двору с вама?!{S} И ако сте по годинама сви млађи од мене, не бојим се ја н |
е мисли савија и завија свакојако!{S} И ако је младост готово што и лудост, опет немој мислити |
p> <p>„До подне нам је ишло добро.{S} И ако је сва војска била у борби од зоре, без замене и бе |
, овда и онда зле слутње обузимљу.{S} И ако си млада, доста си бура у животу видела!“</p> <p>У |
ивор!{S} Дедо, што му не опростиш?{S} И ако ти није жао Ристифора, зар ти није жао Јабучила, ко |
.</p> <p>„Веруј и да не знам!{S} Него и ако ми је зазор, баш не могу срцу одолети да те не запи |
ости нам, Господару, опрости нам; јер и ако јесмо људи без добре среће, нисмо људи без вернога |
мирисом од тамњана и босиљка.</p> <p>И ако му ледени таласи запиркиваху у лице Иван осети како |
ало преврну закрвављене очи своје, — „и ако смо другови од детињства, и ако смо у младости заје |
ти не ћу!{S} А сад нека Некудим настави ако има што!“</p> <p>„Нема много шта,“ прихвати Некудим |
га и кад га непријатељ нападне.{S} Али ако — не дај Боже! — Србадија изгуби битку на Косову, е |
риво,“ прихвати властелин Витомир; „али ако кнез Миросав остави ноћас стан па се врати дома, он |
њи!{S} Ноћас, ако не можеш заспати, или ако заспиш па се пробудиш, моли се Богу за мене!“ учини |
не на двору, да се нађе Госпођи Кнегињи ако би јој затребало да се посаветује с мушком главом, |
ву и облакша ми, а још ће ми лакше бити ако ми мој слуга опрости за сваку преку реч и за сваки |
уку пољубим и да га молим да ми опрости ако због мојих невоља на дому не стигнем на Косово пред |
то све сам и обећао да ћемо се кренути ако не у Понедеоник а оно на сигурно на сам Видов Дан, |
на прса, и слатко ће ми бити да погинем ако њега и младога господара заклонити могу!“</p> <p>„Х |
лушао; али кога ће он да прати у Орлово ако ја не усхтем без тебе у Орлово?!“</p> <p>„Како?...{ |
ерних Крушевљана, те да би с тога, само ако он <pb n="102" /> хоће, могао послати један део, ил |
еда српску војску и српскога цара, само ако се иза тога престо српски поклони њему!{S} Нико ниј |
рно. „Ја сам готов ево овога часа, само ако кнез Миросав хоће!“</p> <p>„Кад је тако,“ предузе в |
а би ме послушала да ти руку даде, само ако не буде — преко мога знања — коме другом срце своје |
ком господом уступи престо српски, само ако он — Марко — у истини може да изради у Мурата да ње |
то он довикује, може да зна шта је само ако је писмен, јер се уз високу танку трску коју светац |
јвода брзо и ситно писао!{S} Ово јутрос ако могу прочитати само бистре очи Ђакона Јеротија а др |
мо; „што си ти мене давао да учим књигу ако сваку која дође ваља да чита поп Каритон?!{S} Зар н |
ивор донео два кондира вина, да се нађу ако би се зажеднело.{S} Изнад постеље Ристиворове по ви |
дати ми велике баштине и синовицу своју ако те убијем; затекох му се да те убијем; дођох да те |
те Бог жива врати, а било би ти за душу ако би погинуо!“ прихвати други један кмет из гомиле.</ |
ако Бог да, и много дана пре битке, <hi>ако</hi> битке и буде било!{S} Ниси био с нама кад нам |
вајали?“ рече млади унук његов.</p> <p>»Ако ћеш право,“ прихвати Ристивор, „оно кнез Добромир и |
/p> <p>„Молим те, дедо!“ рече Боривој, „ако нећеш опростити Ристивору из милости своје према ме |
шем!“</p> <p>„Кнеже,“ узе реч Витомир, „ако хоће кнез Миросав да се мачима на смрт боримо, гото |
мо те, јуначе,“ рече војвода рањенику, „ако се ниси преко мере уморио, казуј нам даље све по ре |
и од ове земље?!“ беше одговор кнежев. „Ако на кога падне клетва пашће на господу; није њу Госп |
толику пошту чиниш!“ рече Санџак-Бег. „Ако ти је записано да од ових рана умреш, учинићу ти ка |
ну к уху војводину па му шапатом рече: „Ако их нећеш уапсити, <pb n="93" /> стави стражу на вра |
ти,... овде измеђ мене и тебе!“</p> <p>„Ако си је доиста на јави видео, а ниси је у сну снивао, |
ловином српске војске стојаше!“</p> <p>„Ако ти загазиш у турску војску, загазићемо и ми, па већ |
којој је наш славни цар лежао!“</p> <p>„Ако си толико скроман да заборављаш да си помагач Душан |
нећеш рећи да сам ја Патарен?“</p> <p>„Ако није данас на чисто да ли си ти Патарен или ниси,“ |
тан пас; па до колена долама од зеленог аксамита по коме су орлови и крстови златном жицом бога |
ља да се везује, и биће руха, и свиле и аксамита, и сребра и дробна бисера да се кућама доноси! |
те око витког јој стаса пасом од плавог аксанита извезеног сребрном жицом и спутаног сребрним п |
његову одзовемо, и да смо истина позно, ал’ тек опет изишли на Косово!{S} Друго, баш зато што с |
ране лаке биле,</p> <p>Дође заповест од Алај Бега, да Турци на својим рукама донесу под његов ш |
олтара излажаху, и тражаше да нађе попа Алексија.{S} Војвода међу тим приђе к Миросаву и Витоми |
ти је придворни поп?{S} Је ли још стари Алексије?{S} Е, хоћу да му дам Млетачки цекин, да пали |
ио и преклињао да се крећемо?!{S} Јес’, али војвода хоће да му сви кумујемо, и кнез Вукан хоће |
{S} Милош беше блед и дрхташе од гнева, али се горко осмехиваше, па, винув се коњу у седло, у н |
ишта не виде шта тамо пред двором бива, али не могаше одолети срцу, да не одјекује својим кликт |
а, које ето ви бацате један на другога, али које пада на моју главу!...{S} Право је да се сви н |
одо!“ рече с уздрхталим гласом војвода, али опет некако с пуно мирноће и достојанства. „Немојте |
>Ристивор приђе к руци младог Боривоја, али му је овај не даде, него загрли Ристивора, пољуби г |
двојица може бити војводи и противила, али не могоше старом кнезу Градоју, кад овај дохвати за |
се граја од одобравања са свих страна, али је надјача јека од горкога смеха кнеза Миросава.</p |
че војвода. „Није мени жао твога имена, али ваља мени да браним поштено име српске властеле и с |
кумује моме дому има већ двеста година, али бих ја пре и мога милога кума Вукана пустио да отид |
м те свагда и у свему ево девет година, али данас тебе послушати не ћу.{S} Млади кнежевић може |
мо у заборав и књиге од црквена закона, али ето не можемо забацити наше владике!{S} Што би од С |
Пајсеј, слаб на читању ситних рукописа, али силан у књигама.</p> <p>„А зар не могу ваше молитве |
слуга његов!“ Ето смо људи тврда срца, али се за твојим слугом заплакасмо!“</p> <p>„Бог да те |
ба.{S} О Ристивору мишљаху да је мртав, али не бејаху још сигурни. <pb n="203" /> Боривој је ле |
од нас тројице само један измилити жив, али и он ранама покривен!{S} Слушали сте ваљада од ваши |
иде да дарује првенче младога војводе, али дадиље не дадоше ни њему ни војводи ни привирити у |
у простро беше.</p> <p>„Не знам шта је, али се од шаторова војводине свите чује вика, и неко на |
већ овде у двору. — Не знам шта ми је, али ме ево данас већ неколико пута нека чудна страва по |
м рањени властелин; „лаке су моје ране, али је тешко испричати све како је било!{S} Ето, зло да |
спођа Кнегиња Милица раде да их измире, али до сада све забадава!“</p> <p>„О, господине Вуче, г |
во ка огњишту, на коме не бејаше ватре, али поред кога на дебелој поњави лежаше рањен човек.{S} |
о као синови ове земље треба да чините, али — колико се уза то може — не дај старом господару д |
мој.{S} Ми смо, истина, људи зле среће, али нисмо кукавице, нити смо људи без душе.{S} Нико од |
н ноћни поветарац запириваше ми у лице, али се узалуд напрезах да се дигнем.{S} Око поноћи наиђ |
ђа се Мандалена још једнако осмехиваше, али јој низ беле образе суза једна другу сустизаше.</p> |
мало!“ рече. „До Турака допрећемо живи, али мучно ћемо живи кроз њих пројахати.{S} Него да се н |
сна и честита девојка; обоје сте млади, али сте и једно и друго паметни, и могли би бити угледа |
писања настави: „Има, вели, доста људи, али нема доста оружја; истом је послао људе, да зађу по |
ји би срећан био да твојој срећи служи, али који је сад још срећнији што је имао срећу да, мисл |
о цар попио, да су га се истина бојали, али да су га и мрвили, и да су га најпосле и отровали!{ |
као да си ми отац.{S} Не заповедам ти, али те као Душанова узор јунака молим и преклињем: тако |
а ти кажем?{S} Можда ми нећеш веровати, али ти истину казујем:{S} Ни један!“</p> <p>Стари кнез |
да је и престао <pb n="204" /> дихати, али би се онда опет прса надимала, и под убрзаним куцањ |
ање, и као нагађао је шта то може бити, али се чинио невешт.</p> <p>Видев да су већ сви коњи и |
а довршеним везом, и хтеде се уклонити, али јој старац не даде, него заиска да види вез, посмат |
n="203" /> Боривој је лежао у несвести, али су му ране лаке биле,</p> <p>Дође заповест од Алај |
оји Бог може окренути да и добро значи, али који мени није мио.{S} Тебе, који имаш верно и храб |
ору, као да му тешко беше да нађе речи, али као да му туга грло стезаше.{S} Од тешких свилених |
конати, или у трпезарију или у перивој, али да је не узнемирују док их к себи позвала не би.</p |
чуђаше што ли деду треба његов клобук, али му га предаде.</p> <p>„Ти још ниси био на војни,“ н |
<p>Кнез Градоје изгледаше запрепашћен, али само за један тренутак.{S} У другом тренутку он је |
Иван би, може бити, најпосле и заспао, али не могаше од оног танког извијања и зуцања оних лак |
тињства његова веран и добар слуга био, али смо свагда мислили да у теби куца не само верно и о |
; пренуо би чисто застиђен па наставио, али настављао све лаганије и све нижим гласом, и онда о |
прођоше кроз град, наоружани свакојако, али из гласа и сложно појући: „Тебе Бога хвалимо!“</p> |
овит, као Лабуд твој;“ прихвати смерно, али нешто као и невесело, Ристивор; „него опет рекао би |
мајка рекла!?“ говораше Боривој мирно, али му се пламен просу по образу.</p> <p>„О, буди Бог с |
згаришту Агарјанском.{S} Добар си поп, али си грешан човек.{S} А ниси ни имао прилике да се по |
, „ја не знам да се данас правим мудар, али теби, знам, не би помогло па се правио мудар по вас |
о, путујући из Крушевца, стигао у двор, али да не жели излазити преда њ,јер је прашњав и уморан |
ет!“</p> <p>„Мени јесте шездесет и пет, али теби је, кнеже, у најмању седамдесет и пет, само се |
а.{S} Богатство им није повисило славу, али је није ни засенило.{S} Повисило је госпоштину њихо |
нило.{S} Повисило је госпоштину њихову, али им није повећало срећу.{S} Изгледало је као да плем |
иру,“ — ту многи почеше да му се смеју, али ништа то њему, — „кад сам ја оно учио књигу у манас |
ће пред шатором наћи воде да се умију, али нека не улазе под шатор док их он не зовне, јер хоћ |
ј клобук а десном придржавајући велику, али још неразвијену, заставу Орловића.{S} Благо довикив |
мајка.{S} И неколико пута приступах му, али <pb n="58" /> кад год му сагледах очи, не смедох!{S |
{S} Ето то вам је!{S} Јесте да је грех, али нека иде тај грех на моју душу!{S} Ја још <pb n="16 |
ава хоћу да судим о пословима витешким: али је војвода рекао само истину, да је Боре наш још те |
лике већ и од невоље знамо и познајемо: али с оним малима права ти је напаст.{S} Тек ће по неки |
њима има добрих јунака и честитих Срба; али ћу за цео остатак мога живота, колико ми га бог пок |
и, <pb n="100" /> и силе, и господства; али је све то мало теби!...{S} А Милош?{S} Доиста није |
ки уздаси овда онда отимаху испод њега; али никоме не могаше ни једна реч да се преко усана пре |
чувати сина мога а јединог унука свога; али се бојим да своју главу чувати неће!{S} Кад будете |
.</p> <p>Војвода тражаше кнеза Градоја; али нигде Градоја да нађу.{S} Слуге му казиваху како се |
актаху од врућине.</p> <p>Нигде облака; али се овда и онда из далеке даљине чула потмула нека т |
о је онде око Кнеза на хиљаду коњаника; али нико од њих да послуша заповест, нико да се макне! |
сама <pb n="60" /> Босиљка на то рекла; али мислим да би ме послушала да ти руку даде, само ако |
е умор у костима и на очним поклопцима; али <pb n="190" /> не беше умора у срцу његову.{S} Једн |
ђала час са царем час опет између себе; али су онда духовници упадали с крстом у руци међу укрш |
води војску нашу, истина је да не може; али може Боре да јаха убојита коња, и може да витла ошт |
ластелин не могаше то никако да верује; али се Ристивор заклињаше да је то цела истина, и да по |
лободи и погледа право у очи кнегињине; али не могаше дуже од једног тренућа да издржи погледе |
ма дођи на Косово кад ти се сви искупе; али нас, који смо ево већ овде, испраћај ти још данас Г |
буњен не знајући управо шта то он хоће; али, навикао да се покорава, додаде му заставу.</p> <p> |
в се Ивану: „Не знам ја за друге свеце; али је нама наш светац свагда помагао.{S} Ето чуј један |
рови?!“</p> <p>„Рекао бих да су турски; али не смемо ти на сигурно рећи док им се не бих ближе |
дајника; сви смо то и осећали и видели; али нико не могаше да прстом и поуздано издајника покаж |
S} Јесмо се, на нашу несрећу, опознили; али опет боље је и позно да изиђемо него никако!{S} Нек |
је и досада свашта по овој нашој земљи; али таквога покора било није!“</p> <p>„Ништа ти, кнеже, |
, господине кнеже!“ поче старац хучући; али чим му се погледи отеше на мртвог војводу, он гласн |
ама у шатор не могах разабрати ни речи; али ме сам глас Кнежев, његово полагано спуштање са вис |
к поветарцу, који му дуваше у потиљак; али никако да ухвати ма и најмањи одјек од топота ма и |
да се мачима на смрт боримо, готов сам; али хоћу теби да кажем да се ево кајем за пакосну реч, |
едан, нит’ сам кадар да ја то пресудим; али ето видим да је слава загрлила ону нашу браћу што с |
вој, да би и сам нешто боље ослушкивао; али некаква опора сухота стезаше му грло и угуши глас, |
не мари, јер се није он нама заветовао; али ми ваља да маримо, јер смо се ми њему заветовали!{S |
о добра и верна слуга, тебе и послушао; али кога ће он да прати у Орлово ако ја не усхтем без т |
војводи:</p> <p>„Не замери ми, војводо; али знадем одобрићеш што ћу рећи.{S} Сви сте ви ето под |
и онда нешто би неразговетно прозборио; али је очевидно више у бунилу него разборно говорио.{S} |
него што је под њим било!“ Рекох тако; али ето се ни веселим друштвом вашим, ни дивном малваси |
данас више него што је то некада било; али ево невоље где, уместо да нас мире, калуђери и попо |
ок се сви заједно за Косово не кренемо; али ми је зазор да заповедам теби, кога љубим и поштује |
боравити своју мајку нека ти је просто; али никад не заборављај да носиш једно славно име, које |
око паса, и издиже онаку људину у вис; али се поп дочека на ноге, па стегну старог витеза око |
ије је чувати своју главу и своју кожу; али онда нема више јунаштва на свету!“</p> <p>„Ево, Јаб |
а не говоре, ником ништа не одговарају; али са њихове жалости у оку и са намрштених чела њихови |
е слатке снове, владаше мрак у ходнику; али сад, кад Иван потресан чудном неком језом очи отвор |
р на те срдио што ми толику част чиниш; али би се заиста срдио на мене, да ја нисам поред мојих |
не био бољи од мене, па да те поведемо| Али овако.... махни се, попе, те работе!</p> <p>„Тако м |
ми, а да није мученик овога света?!{S} Али од свих мука, на које те живог метасмо, чини ми се, |
чух од мога кумашина Бошка Југовића!{S} Али има још пуно других наших јада!{S} Ето ниси могао с |
мене чујеш кад имаш да чујеш толике!{S} Али шта ћу ја?{S} Ти знаш да ја не смем ни пред Свету М |
носи срце доброга оца пуног милости!{S} Али за тај посао останите ето ти и твој кум од старина, |
ило, да је сва војска пошла с тобом!{S} Али пошао један кнез Гојко са својом стотином коњаника, |
би и наш поп Каритон светац постао!{S} Али Бог тражи да ти победне песме певаш у славу његову |
им људма!{S} Не замерај ми, војводо!{S} Али друкчије бити не може.{S} Моји ће људи у час разапе |
е!{S} Тако, господару, Бог те живео!{S} Али и ко би то боље од тебе знао?!“</p> <p>Госпођа Манд |
дарује победу, и да му се не молимо!{S} Али ето се мени чини да се већ од поодавно Бог нешто ср |
ни слеп ни глуп, хвала Господу Богу!{S} Али нећеш, попе, куд си наумио!{S} Не дам ја теби ни да |
е најгушће!{S} Није лако што тражиш!{S} Али ћу те радо послушати, па, колико ми Бог помогне, <p |
Куд ћеш ти орлу о грлици да говориш!{S} Али код твоје доброте имам срца и лудо да говорим.{S} З |
та ма од стотину одморних људи?!“...{S} Али ни од куд никога! „Ох, што их нема!“ уздахнуо би Кн |
момчад око себе. „Видесте ли га“...{S} Али, бадава!{S} Требали сте ви њега видети на бојним по |
није ни тако велики господин, јер...{S} Али ко је тај Србин, сем Вука, који се Милошем данас не |
се убија што не може да буде његова.{S} Али је ово с нашим војводом сасвим друго.{S} Он се убио |
/> се она својим уздасима одазивала.{S} Али сва њена уздисања не могаху да свале са срца њена о |
ке ђаконије, и дадоше му пехар вина.{S} Али му стари кнез не даде пити него навали на њ:</p> <p |
ља све Србадије од Дунава до Солуна.{S} Али ето нема од Марка никаква одговора! „Ми,“ вели Бошк |
њој беше смештено и не нађоше ништа.{S} Али кад дигоше сребрни шлем, који војвода беше положио |
ли ма коме другом од наше властеле.{S} Али, добри човече, што је ниси просио у нас?{S} Знаде л |
ако га и кад га непријатељ нападне.{S} Али ако — не дај Боже! — Србадија изгуби битку на Косов |
инемо кад дође свети час да се гине.{S} Али док не изиђемо на Косово, и док смо ево овде на наш |
рода, све да и јеси Агарјанске вере.{S} Али нека си баш и Агарјанин, видим те јеси господин и ј |
више жалосна и тужна него што јесте.{S} Али кад ме је већ запитао, право је да и њему и вама св |
о да се на једно дете сабљом залеће.{S} Али не могоше му мача из руку избити, док га мало по ми |
од коња у војске која му следоваше.{S} Али, на своје велико чудо, не могаше више чути никакав |
ице никога другог у цркви не бејаше.{S} Али мало после њих ето и војводе, па онда, један по јед |
ехар с вином и полагано га испијаше.{S} Али не беше испио ни до половине кад се устави.{S} Уста |
уђера који су се у гусаре одметнули.{S} Али знате ли ви, господо, зашто је то зло дошло на ову |
о му рекох, и молих га да се пожури.{S} Али се поп не да кренути. „Иди кажи кнезу, да ја ево са |
S} Он мало пребледе и преста појати.{S} Али ипак мирно дочека да се света песма доврши, па онда |
оз који часак, па коначно поклонити.{S} Али тек што превали подне, пронесе се глас да је на лев |
х подрумова у горње дворане извести.{S} Али не имађаше куда, па изиђе полагано и све као да се |
ем Боривоја и Ристивора, иде за њим.{S} Али би овда и онда окренуо мало час десно час лево ухо, |
доиста је био за дуго и дуго будан.{S} Али просто ни брком да макне, а камо ли да одговори на |
осово не стиже, сам себи смрт задао.{S} Али пре него к томе приступимо хоћу да вам предложим <p |
ствари то је Ристиворово лукавство.{S} Али мене неће преварити! <pb n="179" /> Натраг!“ викну |
кчије наредити него како је наредио.{S} Али што се не бих устезао да поменем војводи, да нам је |
а стражи, да се нешто крупно десило.{S} Али не могосмо разабрати шта се то управо десило, нити |
атеља, а и средсреду му усколебасмо.{S} Али им притече у помоћ одморна војска те потисну нас.{S |
да му војвода почне казивати у перо.{S} Али му војвода рече: „Немој, синко; иди ти па спавај, а |
и из злосрећног сна у срећнију јаву.{S} Али јава би му, под бледом светлошћу од свитања, показа |
вој шатор, и леже по ново на поњаву.{S} Али не могаше ока склопити док не запеваше и други петл |
помен плаву, ако не и крваву белегу.{S} Али како су срећом мало не сви људи кнеза Миросава и вл |
оје војнике, да те пратимо на војну.{S} Али могу ја овога часа да викнем мојим људима, да се вр |
и за нас цару платио цареву перперу.{S} Али не знамо, Бога ми, како ћемо ти их платити!{S} Па с |
господару, што нећеш да ме саслушаш.{S} Али кад ми заповедаш да се одмичем натраг, послушаћу те |
не и онда, још једнако зажарен у лицу — али сад од велике душевне радости — сиђе доле на мрамор |
Бојим се рком својом пробудићеш Турке!“ Али у залуд!</p> <p>Кад је већ почело да свиће, стари к |
сподара од тебе нигде на беломе свету!“ Али он навали да му <pb n="157" /> кажем: „Ма шта било, |
ну некуда.{S} Војвода ми изгледаше блед али миран. „Звао сам те“, рече, „да ми бар један део те |
јих тридесет година.{S} Не више пупољак али ни пуно развијена ружа; цвет у коме се сливају неви |
струког раста, с нешто мало по дугачким али ипак облим, као млеко белим лицем, дивно срезаним р |
b n="6" /> од столице; заспао; по тешко али равномерно дише; по мало и хрче.</p> <p>Поред ногу |
гласним појањем као да је црква.</p> <p>Али још не беху довршили појање, кад дотрча, једно за д |
а му се око господара склептала.</p> <p>Али се глас старчев сад већ више није чуо.</p> <p>„Дедо |
ше знак да Ристивор може да иде.</p> <p>Али Ристивор стајаше на своме месту као да је оловом ту |
њем крочити, ни мачем завитлати.</p> <p>Али се ни стари кнез ни Ристивор не одазиваху.</p> <p>„ |
!“ закликта стари кнез радостан.</p> <p>Али радостан беше само за неколико тренутака, па се онд |
и перивој слао на терасу до њих.</p> <p>Али је се сва та лепота и милина онога луга, којим прел |
јуначкога срца!“ прихвати кнез Вукан. „Али, кнеже, ти сам од свих нас овде најбоље знаш, колик |
и, војводо, на лепој беседи!“ рече он. „Али ти и сам треба да знаш, да се смртне ране не лече с |
попову мудрост!“ рече кнез Ристивору. „Али мрка капа зла прилика!“</p> <p>На велико чудо старо |
p> <p>„Жао ми је Јабучила,“ рече кнез; „али што ћу му кад има несрећу да га јаше човек, који ми |
де криво,“ прихвати властелин Витомир; „али ако кнез Миросав остави ноћас стан па се врати дома |
друго, кад те ето очи издају!“</p> <p>„Али, молим те, дедо, погледај само у овом правцу!{S} За |
какања у колу, повикао би: „Ето ја бих, ама како ћеш с голим рукама, ни оружја, ни коња, па, сл |
у никад опростити!{S} Ето то вам је!... ама где је тај Ристивор?{S} Оде па пропаде!“</p> <p>„Ев |
чудим се и начудити вам се не могу!{S} Ама пустите ви кнеза Градоја, нека иде кад му у староме |
на млађи, да се на коњу држати могу!{S} Ама ви сте, синци моји, млађи од мене!{S} Припашите ви |
рода ускипело јуначким покретима!...{S} Ама ко ће то вама све испричати!!{S} Него једно треба д |
S} Шта Агарјани, шта Грци, шта Угри?{S} Ама нека се сви искупе на Косово, колико их год има, па |
ајпре крстити па онда шапну Ристивору: „Ама, брате, да их раздвојимо!“</p> <p>„Не знаш ти њих!{ |
од властеле гневно, док други питаху: „Ама, ко је, казуј му проклето име ако га знаш, да идемо |
ича:</p> <p>„Други опет узеше да вичу: „Ама лако је кнезу, и лако је господи!{S} Ако коме од њи |
е стигосмо, да с браћом славу делимо!“ „Ама ко нам је крив?!“.... „Што се сад тешкате?{S} Што н |
S} Ваистину, последња времена!“</p> <p>„Ама то је баш оно што је многе помело!“ прихвати Ристив |
би како је ко знао.{S} Изиђе владика на амвон и великим крстом благослови све.{S} Приђе Господи |
, а ти си мој светац сада и до века!{S} Амин!“</p> <p>Она два млада властелина погледаше се.{S} |
о народ наш, од ово двадесет пет година амо.{S} На моје велико чудо, он се томе ни мало не чуђа |
а знаде колико си јој од педесет година амо на бојиштима славу дизао.{S} Знамо да ти је грдна ж |
.{S} Боjи се, вели, неће моћи да стигне амо пре Видовдана!“</p> <p>„Ништа то, војводо!“ рече кн |
омке, вежите бесног попа па га донесите амо!“</p> <p>Манда приђе к старцу да га умири: „Бабо, о |
ј.{S} Неколике слуге жураху се и тамо и амо.{S} Првога који дође на дохват староме кнезу овај у |
тављаше кнез па немирно ходаше и тамо и амо, а оборио главу сниско на прса.</p> <p>„Кнеже,“ узе |
д год прави јунак погине, Бог нареди те анђели запале нову једну звезду у славу јунакова имена, |
аносом, као да говори о каквом небеском анђелу, причаше му о доброти госпође Мандалене, о њеној |
божанско створење.{S} Сељаци причају да анђео Божји кроз њене очи гледа, те за то њени погледи |
а западу букташе, изгледаше као небесни анђео.</p> <p>„Приступи ближе, верна наша слуго Ристиво |
збаци са себе мантију, засука рукаве од антерије, па искочи као помаман на чист патос према кне |
ан пехар вина, узе исправљати рукаве од антерије, намести свој црвени пас да стоји како треба, |
да те подметне као своје дете!“</p> <p>„Ао,.... славу ти...!“ рикну као бесан кнез Миросав, па |
гласом појати погребне песме, читаше и апостол и јеванђеље, појаше опет дивно о таштини славе |
тама излазити!“</p> <p>„Како ћу, кнеже, апсити моје властеле док су гости у моме двору?“ одгово |
војим копљем устави бесног једног црног Арапина, који се с високо уздигнутом кривом сабљом зале |
ви и нојевим перјем на чалми.{S} Узјаха арапског једног белог коња, дивно опремљеног у ките и к |
звезда сам заповедник на своме красном арапском бељцу.{S} Тако је сад сваки војник турске војс |
де од Ибра, и од Босне, и од Зете, и од Арбаније, и нека сваку чету, коју сретну, пожуре, да ле |
нам их опростиш!“</p> <p>„Зар баш тако, Арсеније?!“ испречи се кнез на старца. „Зар ви кметови |
а њим отиде и Голубан, старац уздахну: „Ах, што нисам само пет година млађи, да се на коњу држа |
рећој речи, говораше:</p> <p>„Молим те, бабо, не помињи га!{S} Имај милости према љуби сина тво |
{S} Што сузе лијеш?</p> <p>„Од радости, бабо, што ево, хвала Богу, доврших вез, мој прилог цркв |
> <p>Манда приђе к старцу да га умири: „Бабо, остави оца Каритина нека доврши што је почео; мож |
„Устави се, јер из тебе говори проклета бабунска јерес!“</p> <p>„Шта кажеш?!“ викну млади Витом |
ад око себе. „Видесте ли га“...{S} Али, бадава!{S} Требали сте ви њега видети на бојним пољима |
ала данас славна царевина српска!...{S} Бадава, нема више ни старог јунаштва, па откуд може бит |
адава!“ рече он као сам себи говорећи; „бадава, нема већег свеца у свих седам небеса него што ј |
ој Градоје!“ говораше тихо сам себи; — „бадава, баш као да си почео да стариш!{S} И није друго, |
одећи оба млада витеза за руке.</p> <p>„Бадава!“ рече он као сам себи говорећи; „бадава, нема в |
му слуге Ристивора.</p> <p>И сам султан Бајазит Илдирим, чувши за јунаштво њихово, објавио је с |
е овде онде пет тешко рањених Турака, а бар толико их је понело лаке ране.{S} После неколико тр |
ки.{S} С тога се господа српска моле да бар не помажу Лазару, ако већ неће цару да помогну да С |
при сваком растанку преклињао све да се бар овде пред лицем непријатеља држе сложно као права б |
да пође ваља да понесе по доста ужади и бар по две вреће, јеp биће робља да се везује, и биће р |
али миран. „Звао сам те“, рече, „да ми бар један део терета са душе скинеш.{S} Хоћу да ти се и |
.{S} Дужан сам и њему и вама да покажем бар да видим колико сам се огрешио, и да желим да тај г |
а и мој син Добриња, и довешће и он још бар педесет људи!“ додаде кнез Вукан.</p> <p>„Ма, шта в |
ви.{S} Са свих страна пружаху војницима бардаке и чутуре с вином, ките цвећа и зелене ране јабу |
голубињак не остављају!</p> <p>Из једне баруштине близу јаза од воденице <pb n="5" /> на Голуби |
тон, који воли да се хрве, надскакује и баца камена с рамена.</p> <p>Стари кнез беше очевидно р |
Везуј ме коњма за репове па растрзавај; бацај ме у доње тамнице да ми јакрепи и гуштери крв сис |
његову кад те Агарјани на живу жеравицу бацају не би л’ вером преврнуо.{S} Тако је то, мој попе |
а хитамо да се један на другога камењем бацамо.{S} Ко зна?{S} Може бити то су само непоуздани г |
ени да носим бреме прекора, које ето ви бацате један на другога, али које пада на моју главу!.. |
клетву Господина Кнеза; немојте у блато бацати свој глас, који је од старина славан био!{S} Ето |
тити да се тако мучки на попове каменом бацаш...“</p> <p>„Причекај мало, попе, стојим ја теби н |
у четвртом изви мач из руке Витомирове, баци га далеко у један кут трпезарије, па онда Миросаву |
дован.{S} Јабучило, осетив се слободан, баци се стражњим ногама у вис па онда весело ржући доје |
им мачем и може шестоперцем добро да се баци.{S} Има једно што наш Боре, ако је прави Орловић, |
.!“ рикну као бесан кнез Миросав, па се баци сребрним пехаром на Витомира, скочи на ноге па пол |
дован, који му о јабуци седла вишаше, и баци се њиме према Ристивору.</p> <p>Паде буздован на л |
купише сви кнезови и властела, те сваки баци грудвицу земље у гроб на ковчег војводин рекав иск |
а, ево шта дајемо!“</p> <p>Па се старац баци копљем у гомилу Турака, сукну мач из корица и не о |
првог око паса, издигао га у вис па га бацио као врећу памучне свите на спод; у четвртом изви |
ну права да ова два бунтовна властелина бациш у тамницу.{S} Немој ноћас тога чинити.{S} Дај ми, |
оплог сунчаног дана, крајем маја 1389., баш на томе крилу Орлова Града могли сте угледати слику |
је!“ говораше тихо сам себи; — „бадава, баш као да си почео да стариш!{S} И није друго, кад те |
Милан улетао у најгушће чете Агарјана, баш као да је хтео навалице да погине!{S} И још како дв |
ан!...{S} Искупише се лепо око заставе, баш као да је сабор; отворих ја мехове винске, не би ли |
авице.{S} Није дуго спавао кад се трже, баш из најслађег сна, на жустру вику Ристиворову, који |
живо и пољуби у један и у други образ, баш као да му не беше унук него витешки друг!{S} Грлећи |
л’ тек опет изишли на Косово!{S} Друго, баш зато што смо се опознили, ми би ваљало босоноги и г |
на из трпезарије.</p> <p>„Е, мој Гојко, баш нам ти никакво добро не каза!“ тешкаше се војвода.< |
чима где из ведрог неба долете на двор, баш на кулу где Јованка спава, бело усијана лопта са пу |
да не знам!{S} Него и ако ми је зазор, баш не могу срцу одолети да те не запитам: шта ћеш на К |
ети како јара трепти над земљом, као да баш из ње и извире.{S} На ливади, на лево од двора, овц |
/p> <p>Миросав ћуташе као да га се зора баш ништа не тиче; него приђе ближе к платнима од шатор |
, „знаш ли ти, Ристиворе, да су ово сад баш настала последња времена»?{S} Е кад <pb n="50" /> н |
у, последња времена!“</p> <p>„Ама то је баш оно што је многе помело!“ прихвати Ристивор. „Онај |
кнез на старца. „Зар ви кметови нађосте баш овај час, у који ето полазимо на бој на Косово, да |
леда, да према теби руку пружа, да хоће баш тебе да дохвати, и да оно што говори баш теби говор |
одговараше с правом радошћу стари кнез баш у тренутку у коме се његов мач преби ударцем о крив |
нисмо змајеви него грешни и слаби људи баш као и они!{S} И још те за једно молим: имаш по зако |
" /> хоће, могао послати један део, или баш и целу стражу, на Косово.{S} Стари Милојко, вршњак |
Помислите, господо, да смо може бити ми баш једини Срби, који могосмо стићи, а не стигосмо, да |
аш тебе да дохвати, и да оно што говори баш теби говори!</p> <p>Сниско, до пред саме ноге његов |
и јеси Агарјанске вере.{S} Али нека си баш и Агарјанин, видим те јеси господин и јеси јунак.{S |
двојице на Косову погинути, а може бити баш и обадвојица.{S} Нека је слава Богу!{S} А сад, брат |
ће ли после хтети да тражи шатор, и ако баш усхте, хоће ли умети да га нађе; а под сигурно знам |
се ти сад ту правиш неки судија?{S} Зар баш ти да пресудиш ко је бољи јунак а ко лошији?!“ викн |
молимо да нам их опростиш!“</p> <p>„Зар баш тако, Арсеније?!“ испречи се кнез на старца. „Зар в |
ему под шатор дођеш.“ Стигох пред шатор баш, како вам Некудим каза, кад се Иван крену некуда.{S |
оже бити да ће Србадија освојити победу баш са те две ваше мишице; а може је изгубити само што |
ни Голубињу, која је већим делом њихова баштина, пронашле су се сребрне руде, као да су виле ср |
оспођа од Орлова Града, и од свих наших баштина, и од свега нашег народа на тим баштинама.{S} Ш |
баштина, и од свега нашег народа на тим баштинама.{S} Што ти опростиш — био то дуг, биле то пер |
„обећа ми, рече, кнез Н. дати ми велике баштине и синовицу своју ако те убијем; затекох му се д |
ношаху овамо к мени под шатор!“ причаше Бег.</p> <p>„Е, Бог да те прости, синко Ристиворе!{S} Б |
м.</p> <p>„Ево моји људи кажу,“ настави Бег говорити кнезу, „моји људи кажу набројили су на њем |
ва гроба, један поред другог.{S} Санџак-Бег је заповедио те је сваки његов војник положио по је |
апитам за нешто!“</p> <p>Па онда Санџак-Бег извади из свиленог паса свога белу и као паучина та |
постидео свога господара!“ рече Санџак-Бег. „жив се предавао није, пао је покривен грдним рана |
да му толику пошту чиниш!“ рече Санџак-Бег. „Ако ти је записано да од ових рана умреш, учинићу |
е него ће издахнути,“ настављаше Санџак-Бег своје причање, „замолио је моје људе: „Тако вам јун |
>„Погледај у ову слику!“ настави Санџак-Бег поднесав је пред очи старога кнеза. „Нађосмо је о в |
<p>„Запојте га вином!“ заповеди Санџак-Бег својима.</p> <p>Приђоше неколико њих Турака, подиго |
у првоме боју његову?!“ прихвати Санџак-Бег некако свечаним гласом, у коме је дрхтао тих прекор |
о бор, а у злато и скрлет одевен Санџак-Бег, заповедник ове турске војске, окружен неколицином |
некаквога великога блага.</p> <p>Санџак-Бег се окрете својим људима па с њима нешто разговараше |
кукњавом, и полетео би к вратима као да бега од некаквог чудовишта!{S} Кад <pb n="29" /> треће |
с запрепашћен. „Да бегамо?!...{S} Ко да бега!...{S} Зар ми да бегамо2!{S} Зар Орловићи од пет с |
раћа, да се враћамо сви; ако ће неко да бега, да бегамо сви!“</p> <p>„Да бегамо?!“ цикну старац |
иле подиже се живо, те грчевито дохвати Бега за обе руке, и онда викну загушљивим гласом:</p> < |
лаке биле,</p> <p>Дође заповест од Алај Бега, да Турци на својим рукама донесу под његов шатор |
ог лица личнога и господственога Санџак-Бега.</p> <p>Па онда узе полагано, овде и онде застајућ |
е скидаше својих погледа са лица Санџак-Бега — сав задрхта и побледе.{S} Напрегнувши све своје |
ревалило, а турска војска једног Санџак-бега још једнако стоји на оној тихој западној падини Го |
n="196" /> напред а данас на Косову да бегају?{S} А, мој синко, да грдну ли реч рече!...{S} Ов |
се враћамо сви; ако ће неко да бега, да бегамо сви!“</p> <p>„Да бегамо?!“ цикну старац, па поди |
амо?!...{S} Ко да бега!...{S} Зар ми да бегамо2!{S} Зар Орловићи од пет стотина година свагда и |
подиже обе руке у вис запрепашћен. „Да бегамо?!...{S} Ко да бега!...{S} Зар ми да бегамо2!{S} |
еко да бега, да бегамо сви!“</p> <p>„Да бегамо?!“ цикну старац, па подиже обе руке у вис запреп |
.</p> <p>„Јес’, видим те!{S} Хтео би да бегаш?{S} Је ли?{S} Ето сте сви такви!{S} Ја на какве ј |
искупила се пред зеленим шатором Санџак-Беговим и око њега.{S} Наслонио се друг другу на рамена |
застајући и запињући, да говори Санџак-Бегу:</p> <p>„Јуначе, све ми се чини да ниси Агарјанско |
шаптати: „Буди Бог с нама!{S} Каква нас беда још снаћи не ће!“ Па онда се збише тешње у гомилу |
рече у чуду: „Буди Бог с нама!{S} Какве беде и несреће не ће нас још стићи!“</p> <p>И онда потр |
ла народа!{S} Ја му испричах све велике беде и невоље кроз које је пролазио народ наш, од ово д |
турску војску, и ко зна још кроз колике беде и невоље!{S} Сам могу и проћи куд сам намерио, а с |
а!{S} Ево Станка!....{S} Станко, ох.... бедни Станко!“</p> <p>И онда — узбуђење беше и сувише ј |
ером на прсима, широким зеленим мачем о бедрима, дугим копљем о рамену и шестоперним буздованом |
а воду, што му виси о некаквом кајишу о бедрима, светли као да је румен образ девојачки.{S} Па |
леве руке тражаше нешто о левоме своме бедру.</p> <p>„Мач!....{S} Где је мој мач, Ристиворе!“ |
ако је сва војска била у борби од зоре, без замене и без одмора, и ако се овде и онде почео опа |
добро опремљена војника; наређивао би, без икаква прекора да се из његове ризнице допуни опрем |
право к вратницама некаки коњаник, сам, без пратилаца!“</p> <p>„Потеци с момцима ка главним вра |
у вис па онда весело ржући дојезди сам, без јахача свога, да се стави у равну врсту с кнежевим |
p> <p>Ристивор бејаше доиста уморан.{S} Без речи прекрсти се и прући по свом плашту.{S} И није |
би помислио да се битка на Косову била без њега, да се изгубила, и да је Кнез Лазар погинуо, с |
Може ли он без дружине, може и дружина без њега!{S} Понео се па мисли е не може ни цар Лазо на |
још пуно дивљих пљачкаша, бесних гусара без вере и без душе, који ће да пљачкају богата села по |
стану само старци, удовице и ситна деца без отаца!“ Други би опет прихватио: „Та није ваљада св |
Кнеза, него да је он без нас а ми овде без њега!{S} Него да све то оставимо на страну, није ли |
ћеш се уверити да цар Лазо може да буде без све ове господе, а нек’мо ли без тебе једнога!“</p> |
Господу!{S} Може Господин Кнез да буде без мене!“ узе опет реч Градоје, који сав беше поцрвене |
невом. „И још много пре може он да буде без тебе, коме је некаква дуждева кћи у једној Крушевач |
бела хлеба и без рујна вина, а не може без веселе песме!“</p> <p>„Но знају ти сиромаси за поги |
анемела, а од женскадије нека рони сузе без нарицања, а по нека нариче без суза!...{S} Ено види |
подару!“ узме реч Ристивор озбиљно а не без горчине. „Слушам те па велим себи како су доиста чу |
а, јер га оставих да бој бије и да гине без вас.{S} Право је да тешка клетва Господина Кнеза па |
еду непобусаног гробља на Косову, ја се без преговора примам тога старешинства.{S} Моја вам је |
а, пређе и на све његове другове, те се без разговора и без шума полагано удалише, и упутише к |
они сузе без нарицања, а по нека нариче без суза!...{S} Ено видиш, одоше сви у село.{S} Нико ти |
слабо наоружаних људи од сваке вере а и без сваке вере, не сме да излази на Косово.{S} А док му |
оба може да ради пре и без бела хлеба и без рујна вина, а не може без веселе песме!“</p> <p>„Но |
е његове другове, те се без разговора и без шума полагано удалише, и упутише к дивној једној ли |
кнежевић може наћи пута у Орлов Град и без Ристивора, а ја сам се заветовао госпођи кнегињи да |
јска била у борби од зоре, без замене и без одмора, и ако се овде и онде почео опажати умор, и |
вљих пљачкаша, бесних гусара без вере и без душе, који ће да пљачкају богата села по Косову, да |
?{S} Ти знаш да моба може да ради пре и без бела хлеба и без рујна вина, а не може без веселе п |
и смо муку, како да враћамо оне, који и без оружја и на силу Бога и незвани хоћаху да иду на во |
наш честити Господин Кнез Лазар могао и без нас да задобије победу!{S} Нека је слава богу за то |
ише мачеве у корице, па стајаху мирно и без ромора, очекујући да виде шта ће сад да буде.</p> < |
, а већ ја се могу Богу молити за вас и без вас!“ И одоше попови и ђакони да траже коње и оружј |
дну него две војске!{S} Имаће цар наш и без нас доста војске!“ По гдекоји момак, још онако врућ |
астела мислити, шта ли ће пијани попови без парохија о њему причати, и шта ли ће слепци по сабо |
реће, али нисмо кукавице, нити смо људи без душе.{S} Нико од нас не ће ништа теби пребацити, је |
дару, опрости нам; јер и ако јесмо људи без добре среће, нисмо људи без вернога срца!{S} Опрост |
јесмо људи без добре среће, нисмо људи без вернога срца!{S} Опрости нам!“</p> <p>И онда се диж |
а буде без све ове господе, а нек’мо ли без тебе једнога!“</p> <p>„Нека је слава Господу!{S} Мо |
јске, оставити сама!{S} Не можемо се ми без тебе враћати!{S} Шта би и мени и Ристивору <pb n="1 |
оља — било ја с Боривојем, било Боривој без мене дома врати, ти си кнегиња и госпођа од Орлова |
ртав.</p> <p>Многи су коњи јурили пољем без јахача, престрављени и чисто подивљали.{S} Лабуд ст |
е он да прати у Орлово ако ја не усхтем без тебе у Орлово?!“</p> <p>„Како?...{S} Ако не усхтеш |
за Косово,“ одговори му војвода сасвим без икаква узбуђења, „кад ето још ми није стигла ни пол |
з нашега Господина Кнеза, него да је он без нас а ми овде без њега!{S} Него да све то оставимо |
а нека иде кад му се иде!{S} Може ли он без дружине, може и дружина без њега!{S} Понео се па ми |
у свој сто а допаде задуван и блед, као без душе, најпре један гласоноша, па мало за њим и друг |
нем с војском а не да му долазим готово без војске!“ рече војвода па се задовољно насмеја како |
ох и ја рањен.{S} Мора бити да сам дуго без свести лежао, јер кад отворих очи видех звезде на н |
вог војводу.{S} Ниједно око није остало без суза.{S} Кнез Вукан плакаше као дете.{S} Кнез Гојко |
екакву молитву, крстећи се живо и скоро без прекида.{S} Ни кнез, па ни она два млада витеза, не |
а мисли е не може ни цар Лазо на Косову без старога Орловића!{S} Иди, брате, с милим Богом!{S} |
његова уха, зузујаху неку тужну песмицу без конца.{S} По хркању Ристиворову, и ако је поступно |
во?!“</p> <p>„Како?...{S} Ако не усхтеш без мене у Орлово!“ прихвати старац све већма запрепашћ |
ислиш цркву Грачаницу?“ запита Ристивор безазлено.</p> <p>„Какву Грачаницу?!“ прихвати кнез. „Н |
кчије, него да ће српска војска разбити безбожне Агарјане.{S} Многи узеше причати свакојака чуд |
те песме, служи, кади и метанише, па да безбожни Агарјани под заставом лажног једног пророка ра |
нез као обично дође први на јутрење.{S} Бејах и ја у свити његовој.{S} Тек што исцелива иконе п |
сад испричати:{S} У очи самог Видовдана бејах опет на старажи пред великим шатором Господина Кн |
и искупише око рањеника.</p> <p>„Тек ти бејах опремио Ристивора,“ узе кнез Градоје да говори во |
О Ристивору мишљаху да је мртав, али не бејаху још сигурни. <pb n="203" /> Боривој је лежао у н |
још врло рано.{S} Никога од господе не бејаше ни пред двором ни у првој великој авлији дворско |
одведе га право ка огњишту, на коме не бејаше ватре, али поред кога на дебелој поњави лежаше р |
це иза певнице никога другог у цркви не бејаше.{S} Али мало после њих ето и војводе, па онда, ј |
лих тканина, и опет празна јер у њој не бејаше чеда.{S} Испред <pb n="26" /> колевке крочила на |
} Кад опет прогледах, њега више тамо не бејаше. „Што ли је наш славни цар тако сетан невесео?“ |
мишице; а може је изгубити само што не бејаше још два човека и два мача!{S} Него да оставим то |
едњим куцањем.</p> <p>И онда — узбуђење бејаше и сувише силно за већ изнурену снагу старчеву.{S |
кан, који по господству свога племена и бејаше најугледнији, узе реч:</p> <p>„Није ово место, к |
се почела спуштати, Војвода Радич истом бејаше прегазио једну притоку Ибра с војском својом, па |
сад већ стражу чувати!“</p> <p>Ристивор бејаше доиста уморан.{S} Без речи прекрсти се и прући п |
аиграше. „Казуј, брате, је ли Каталина, бела кћерка дужда Млетачкога, још онако млечно бела, да |
а Ката“, кад пођосмо, оста она „Катинка бела кћерка дужда од Млетака“.{S} Хахаха, хахаха!{S} Ен |
је људе, и увери се да има за њих доста бела хлеба и црвена вина, а доста зоби за коње њихове.< |
Ти знаш да моба може да ради пре и без бела хлеба и без рујна вина, а не може без веселе песме |
ерка дужда Млетачкога, још онако млечно бела, да л’ још носи своје русе косе по вилински просто |
наместио дрвене столове, а по столовима беле погаче и дрвене боце и чутуре пуне црвенога вина.{ |
ву красног Котора, у славу питоме Будве беле, у славу српског Приморја!“</p> <p>Затрешта кликта |
де с Ристивором те се најпре прихватише беле погаче и руменога вина, па онда старац рече:</p> < |
ена још једнако осмехиваше, али јој низ беле образе суза једна другу сустизаше.</p> <p>Кнез вик |
радоје показа своме унуку и својој чети беле куле и зидине од Двориња, двора војводе Радича.{S} |
се на коње ускакало, па се некуда преко беле калдрме од авлије упутила била.{S} Него Ристивор н |
понео за спомен плаву, ако не и крваву белегу.{S} Али како су срећом мало не сви људи кнеза Ми |
„Причекај мало, попе, стојим ја теби на белези!“ пресече кнез попа пружив руку према њему да га |
рачаницу, које ено у дну Косова како се бели као пехар од белог мрамора!“</p> <pb n="186" /> <p |
е <pb n="4" /> изгледало да су шарени и бели лептирови налазили, да сунце топлијим и златнијим |
едало се доле у авлију патосану великим белим каменим плочама; на средини авлије начињено је ок |
ана је била глава и мишица десна танким белим платном.{S} Старцу нису ране привезали; скинули с |
о по дугачким али ипак облим, као млеко белим лицем, дивно срезаним руменим уснама, крупним црн |
слику мирну и опет пуну боје.</p> <p>По белим плочама од авлије и око оног мраморног кладенца ш |
ок лежало је велико отворено огњиште од белих камених плоча.{S} На њему су стојали велики и теш |
ривојева, оплетена била, читав венац од белих и румених ружа.</p> <p>Још пре него што почеше де |
2" /> се мало поодмори; додај му вина и белих симита, нек се прихвати док не стигне вечера, па |
а од шимширова дрвета, — пуна извезених белих тканина, и опет празна јер у њој не бејаше чеда.{ |
на двор, баш на кулу где Јованка спава, бело усијана лопта са пуно варница распрштаних у два кр |
оју беше увезла.{S} Исус, одевен у рухо бело као снег <pb n="8" /> седи на сниској клупи па пун |
јем на чалми.{S} Узјаха арапског једног белог коња, дивно опремљеног у ките и кићанке и узице о |
огњиштем била је омања једна трпеза од белог мрамора.{S} Око ње четири висока, тешка и гломазн |
у дну Косова како се бели као пехар од белог мрамора!“</p> <pb n="186" /> <p>„Где је?“ упита ж |
у мрављу војски, која се извијала испод белог камена, са кога се на коње ускакало, па се некуда |
о!“ прихвати Ристивор. „Онај Витомир из Белог Потока, знаш онај што га зову</p> <p>„Недокуван Ђ |
не образе Босиљкине удари пламен.{S} Од белога крина поста румена ружа.{S} Послушна својој госп |
Везиља гледаше дуго и дуго у русокосу и белолику Магдалену.{S} Гледајући је срце јој се полаган |
.{S} Као да је то главом Свети Ђурђе на белом коњу, а не смртни један Србин!{S} И опет потискос |
з се три пута прекрсти па се вину своме белом Лабуду у златно седло.{S} Усправи се поносито; ди |
ти у вис носећи у канџама румено чедо у белом свиленом повоју.{S} Јест, не гађа само, него ју ј |
итеља; поред попа корачаше ђаче једно у белом стихару носећи сребрн котлић у једној а киту сухо |
овека и боља господара од тебе нигде на беломе свету!“ Али он навали да му <pb n="157" /> кажем |
ња се диже са свога седишта, па у своме беломе руху а према растопљеноме злату и пурпуру којим |
анџак-Бег извади из свиленог паса свога белу и као паучина танку свилу завијену једну као колај |
а враћа, тражаше да види своју милолику белу Перунику, са оним њеним крупним граорастим очима, |
, најмлађу дворанку госпође Мандалене. „Беља је, брате, од сваке виле; лепша је, брате, од Јова |
ам заповедник на своме красном арапском бељцу.{S} Тако је сад сваки војник турске војске могао |
/p> <p>„Ао,.... славу ти...!“ рикну као бесан кнез Миросав, па се баци сребрним пехаром на Вито |
.</p> <p>„Хвала теби, војводо, на лепој беседи!“ рече он. „Али ти и сам треба да знаш, да се см |
до и господска дружино!“ узе стари кнез беседити. „Биће да се кнезу Вукану <pb n="87" /> моја с |
Душан рекао на господску <pb n="175" /> беседу кнеза Вукана?{S} Шта би рекао!{S} Не би рекао ни |
сао била сведена у бригу: шта ће о њему бесна властела мислити, шта ли ће пијани попови без пар |
ино мозак прегрејало, мислио бих да сте бесни и махнити, и молио бих војводу, да нас ослободи о |
ринопољ, биће још пуно дивљих пљачкаша, бесних гусара без вере и без душе, који ће да пљачкају |
ека дође; ако неће, викни момке, вежите бесног попа па га донесите амо!“</p> <p>Манда приђе к с |
воме господару, па својим копљем устави бесног једног црног Арапина, који се с високо уздигнуто |
ведио.{S} Млади кнежевић, који је волео бесног попа Каритона, као што га је сва дворска чељад в |
коњаник, који оста жив, ободе коња да у бесном трку зађе за ону трећу чету, која полаганим крок |
прогањају нечисте духове из људи, лече бесомучне, малодушне праве јунацима, а јунаке скромнима |
} То није само град са голим зидинама и беспрозорним кулама, него је и двор са прозорима у окви |
урци не могаху да верују очима својима, беху се чисто скаменили за неколико тренутака, док не з |
конама у злато и драго камење окованим, беху искупљене неколике дворкиње.{S} Збијене у гомилу у |
да и сав народ, што се онде слегао био, беху сведоци, стојећи гологлави, стари кнез, једнако с |
леним грањем и лишћем покривених колиба беху постројени.</p> <p>Свакоме беше мило да види старо |
е.{S} Дуж тога венца и одмах испод њега беху неколики редови шаторова. </p> <pb n="189" /> <p>С |
ао узглавњаци послужити.{S} Сва тројица беху уморни.{S} Млади се Боривој пружи по своме плашту, |
одина Кнеза.{S} Све наше главне војводе беху на вечери у Кнеза под тим шатором.{S} Могах чути к |
јеви.{S} Столу у зачељу наслони за руке беху обложени сребром, у коме је урезан био напис, како |
тар а поширок један поток, којега обале беху обрасле у густи преплет од купина, дивљих ружа, ви |
ањем као да је црква.</p> <p>Али још не беху довршили појање, кад дотрча, једно за другим, неко |
а Косово полажаху.</p> <p>И људи и жене беху некако с почетка сетни и невесели па тихо разговар |
</p> <p>Поред ногу његових испружила се беху и спаваху два хрта, један бледомрк као срндаћ, дру |
и гломазна стола од храстовине, у којој беху изрезани орлови и змајеви.{S} Столу у зачељу насло |
од њихових шаторова, који с војводиним беху разапети на зеленој пољани под Царевом Громадом, н |
же.{S} Силно се застидео био; образи му беху запламтели црвеном ватром.{S} Не смеде погледати у |
з срца старчева сијну кроз речи његове, беше одмах запалио пламен у ватреном срцу младог Орлови |
па се грохотом насмеја. „Кад свратисмо, беше она просто „Крчмарица Крушевљанка Ката“, кад пођос |
има, који онде у густој гомили стојаху, беше мило то што кнез о коњу рече, па му узеше довикива |
ајући својих погледа са лица његова.{S} Беше погружен у некакве тужне и дубоке мисли.{S} Око ње |
војим.“</p> <p>И опет рањеник ућута.{S} Беше се узбудио и сузама облио.{S} У оној гомили око ње |
одаду цвећа, да своје клобуке оките.{S} Беше милина погледати како лепе дворанке девојке пружај |
једна реч да се преко усана превали.{S} Беше то чета онемелих јунака.</p> </div> <div type="cha |
ви се поносито; диже главу поносито.{S} Беше, господо моја, у томе часу личнији, господственији |
идело!“</p> <p>И изиђоше пред шатор.{S} Беше сад већ у велико свануло, се видело.{S} Поче игума |
еликој и малој властели од ове земље?!“ беше одговор кнежев. „Ако на кога падне клетва пашће на |
рски стан.</p> <p>„Разви моју заставу!“ беше последња заповест Кнеза Градоја слузи своме Ристив |
дах свој само да боље чује.{S} Војвода беше блед, и од часа на час стресаше се као да је у гро |
кама.{S} Само кнез Градоје, ког војвода беше посадио себи уз десно колено, никако не улажаше у |
и кад дигоше сребрни шлем, који војвода беше положио на земљу а сасвим близу своје главе, нађош |
далену, која, у бледоплавој хаљини пала беше на колена, да својом густом и дугом русом косом ут |
стави се хркање Ристифорово.{S} Настала беше мртва тишина, како и треба да је у глухо доба ноћи |
аше, јер му некаква горка сухота стегла беше јабучицу, а преко образа њихових котрљаху се сузе. |
дворску црквицу где јутрења тек почела беше.{S} Осем духовника у олтару и по једнога или двоји |
ћаше тежину оне тегобе, која се свалила беше на јуначног старца, па и сам корачаше полагано, се |
з мене!“ узе опет реч Градоје, који сав беше поцрвенео у лицу и коме очи севаху гневом. „И још |
образе ледени и влажни трепер, који сад беше напојен мирисом од тамњана и босиљка.</p> <p>И ако |
>Још није било приспело подне а већ све беше спремно за укоп војводе Радича: шатор дигнут, гроб |
“</p> <p>Она блистава гомила од господе беше муком замукнула.{S} За неколико тренутака чуло се |
споведамо!“</p> <p>И стари кнез Градоје беше силно раздраган.{S} Први он од властеле поче да по |
кочише хитро па залајаше лавежом у коме беше нешто угушеног урликања.{S} Њима се одазваше много |
колиба беху постројени.</p> <p>Свакоме беше мило да види старога кнеза, никоме милије него пос |
очним поклопцима; али <pb n="190" /> не беше умора у срцу његову.{S} Једна мисао витлала је дру |
вином и полагано га испијаше.{S} Али не беше испио ни до половине кад се устави.{S} Уста на ног |
један и у други образ, баш као да му не беше унук него витешки друг!{S} Грлећи старца Боре рече |
бедни Станко!“</p> <p>И онда — узбуђење беше и сувише јако за већ изнурену снагу старчеву.{S} О |
свечаним, кораком свога коња упутио се беше к једином храсту на ивици од њиве, под којим је уг |
јводу снужден и невесео, као да му лице беше засењено некаквим црним облаком.{S} Уведе војводу |
баца камена с рамена.</p> <p>Стари кнез беше очевидно радосно раздраган. <pb n="64" /> Осмехују |
</p> <p>„Па онда,“ настави Гојко, „Кнез беше заповедио да најмлађи Југовић остане на двору, да |
ше сад сва тројица да броје.{S} Боривој беше први да викне: „Равно педесет!“</p> <p>„И јесте уп |
склонише у једну повелику одају у којој беше већ тако мрачно, да наредише да се велике жуте вош |
велику скрињу, преврнуше све што у њој беше смештено и не нађоше ништа.{S} Али кад дигоше среб |
рете, узе за руку Боривоја — који и сам беше скочио с коња, па корачаше у стопу за својим дедом |
не и црне мисли.{S} Под њиховом тежином беше оборио главу на прса, пустио вођице Лабуду, склопи |
ства друга.</p> <p>Млади властелин Иван беше устао; изненађен оним што гледаше узе се најпре кр |
тари кнез радостан.</p> <p>Али радостан беше само за неколико тренутака, па се онда ућута и сну |
е и сажаљивости растопи лед који стегао беше срце Ристиворово.</p> <p>„Јесте, госпођо кнегињо; |
и плакаше још дуго кад већ давно прешао беше гроб војводин.</p> <p>За све време док војска прол |
свиленом заставом, коју Ристивор развио беше изнад њега, чекаше мирно док се не искупише око ње |
аповести коју је од кнеза добио наредио беше те су војници одјахали па се ставили у два реда, а |
слутње, што се на њ тако тешко навалио беше.{S} Чисто јој је чудно било како врапци могу онако |
па, откако Гојко узе да прича, наслонио беше главу на лакат, а лакат на трпезу, и час <pb n="99 |
ву пролио!“</p> <p>Војвода Радич покрио беше лице рукама, као да га је стид да гледа у јунака, |
е то кнез поиздаље, и нешто се намрштио беше.</p> <p>„Да није откуда какав светац сутра, Ристив |
нез овда онда у говору, као да му тешко беше да нађе речи, али као да му туга грло стезаше.{S} |
у сребрну колевку, јер већ сунце зашло беше.</p> <p>За тим кнез замоли војводу да га одведе у |
јој на угловима задрхташе.{S} Очевидно беше да савлађује своју узбуђеност, и да сухе сузе свој |
а њим.{S} И би му мило, што их очевидно беше по више.{S} И опет се не хтеде <pb n="174" /> освр |
исоко копље с коњским реповима побијено беше, изиђе висок и личан човек, у долами од црвене чох |
ју му Ристивор на мирисном сену простро беше.</p> <p>„Не знам шта је, али се од шаторова војвод |
ђе к прозору да седне поред њега.{S} То беше знак да Ристивор може да иде.</p> <p>Али Ристивор |
ми се да је и мирнији и ведрији но што беше кад дођох!{S} И онда га ја оставих, и ни на крај п |
стели и војницима, којих црква тада већ беше пуна, па им јасним и звучним својим гласом мирно р |
ке малвасије, те ми оживе срце које већ беше малаксало!“ говораше рањеник па захвалне погледе у |
ји ће кнеза на Косово пратити.{S} Кнезу беше мило, па га од радости у чело пољуби.</p> </div> < |
алека, гледаше непомично на слику, коју беше увезла.{S} Исус, одевен у рухо бело као снег <pb n |
ожицу, па се онда устави, јер се нечему беше присетио.</p> <p>„Чекајте, мало!“ рече. „До Турака |
>Ристивор најпре захрка као да га ропац беше стегао, па се онда подиже, убриса десним рукавом х |
че властелин Витомир, коме последњу реч беше Нинко управио, „ја не знам да се данас правим муда |
а да се врати Кнезу под шатор!{S} Милош беше блед и дрхташе од гнева, али се горко осмехиваше, |
лику воштаницу; јер, да се он не умеша, би ти сад већ брисао прашину по тим плочама!“</p> <p>„Д |
рећног сна у срећнију јаву.{S} Али јава би му, под бледом светлошћу од свитања, показала само — |
јасно чула, срце би јој се стегло, сва би задрхтала и пребледела.{S} Чинило јој се да та једва |
нам је то у овај час Свето Причешће, да би нас Спаситељ Господ Исус Христос на небу примио као |
аше мирно као да притајује дах свој, да би и сам нешто боље ослушкивао; али некаква опора сухот |
ти ме пробуди!“</p> <p>„Нека да Бог да би ти се санак убрзо и испунио!{S} А сад пођите у десно |
да се освећеном водицом пошкропи, е да би им Бог и Свети Јован и на путу и на бојном пољу и на |
ли пред Господа Бога.{S} Чини ми се да би ме њихова светиња раскинула, као <pb n="113" /> муња |
сама у средини верних Крушевљана, те да би с тога, само ако он <pb n="102" /> хоће, могао посла |
!{S} Тако ти славе, устај!“</p> <p>И да би га што поузданије и брже разбудио, дохвати га обема |
" /> Босиљка на то рекла; али мислим да би ме послушала да ти руку даде, само ако не буде — пре |
} Кад ти ја само из далека напоменух да би добро било, да се и ми као и други паметни људи врат |
аска нашег на Косово!{S} Зар не знаш да би се он томе тако зачудио и тако разгневио, да ме више |
емо по коју душу Хришћанску.{S} А можда би нам срећа јуначка дала да неко од нас, с мачем у руц |
ли, те би сам под шатором остајао, онда би тек пао од силног умора на столицу, наслонио чело на |
места у свих седморих небесих!{S} Онда би и наш поп Каритон светац постао!{S} Али Бог тражи да |
стегао му срце горком тугом.{S} Па онда би му се мисли отеле на ону господу, којој је кнез Вука |
едати, па како наредиш!“</p> <p>Војвода би једва дочекао да се једном учини крај узбуни, па ма |
Е кад <pb n="50" /> не знате — а откуда би ви и знали? — кад не знате, да вам ја кажем који зна |
ивам распетога Спаситеља нашег!{S} Нека би Сила светога благослова Његова и Сила Часнога Крста, |
добро дошли и сви твоји јунаци!{S} Нека би наше друговање на бојноме пољу било на славу цара на |
злосрећном војводи вашем!“</p> <p>„Нека би ти наш Господин Кнез на небу пред лицем Господа Бога |
“ говораше један живахан старчић. „Била би срамота за српскога Бога да Србадија не победи!{S} З |
што стари кнез од њега тражаше.{S} Она би се двојица може бити војводи и противила, али не мог |
а — ставио се испред велике заставе, па би наизменце час наређивао трубачима да дувају, а час и |
да погледа пољем иза српске војске, па би повикао: „Децо моја, да ли ко од вас види да нам отк |
закрештали би својим ружним криком, па би онда — као да се и сами стиде — оборили главе ниско |
уздахнуо би Кнез гласно и дубоко.{S} Па би онда опет духом пренуо и кликнуо својима: „Држ’те се |
убора.{S} Него кнез би гледао у попа па би се и он крстио, клањао и спод прстима дотицао, кад г |
млади кнежевић још је дете.{S} Грехота би била да, било ти било он, на Косово излазите; а два |
ој честити Кнеже Лазаре?!...{S} Еј, шта би од тебе, моја Србадијо?!“</p> <p>И старац покри лице |
е можемо се ми без тебе враћати!{S} Шта би и мени и Ристивору <pb n="195" /> моја мајка рекла!? |
n="175" /> беседу кнеза Вукана?{S} Шта би рекао!{S} Не би рекао ни речи, него би га својим рук |
кргутати зубима.</p> <p>„Не знам ја шта би ти хтео, кнеже Орловићу!“ одговараше Миросав упорно. |
ш!{S} По Богу брате, казуј нам даље шта би икако би?!“</p> <p>„Па и не знам вам, господо, све ш |
ручите па да се зна?!...{S} Не знам шта би сама <pb n="60" /> Босиљка на то рекла; али мислим д |
S} И узалуд би нам свима била мука, кад би се сви с тобом сложили, да га присиљавамо да буде ка |
хове би се кости у гробу преврнуле, кад би се ви због будаласте једне заваде вратили дома не ви |
S} Како да ти није право!...{S} Еј, кад би сви они, који се уз пуне пехаре својим јунаштвом хва |
би границе свога царства размакао, кад би му сва мисао била сведена у бригу: шта ће о њему бес |
е, да нас зову да се одмах крећемо, кад би такве опасности било!“</p> <p>„Тако је!“ привикаше м |
та овде на земљи јунак био није!{S} Кад би Бог давао светачка златна кола око главе свакоме ко |
а држе сложно као права браћа!{S} А кад би га сви оставили, те би сам под шатором остајао, онда |
нашем од свега срца праштамо — све кад би и била истина да се он о нас огрешио — дајте да се д |
пије.{S} Ноћу као да нема сна, а и кад би очи склопио брзо би скочио из постеље са виком и кук |
зивао се ведар и поуздан; хвалио би кад би наишао на весела и добро опремљена војника; наређива |
омисли како би Господину Кнезу било кад би чуо да се моја властела на моме двору завадила те се |
а; млад је, згрешио је, патио је, а сад би му твоја милост дала нову прилику, да поживи животом |
и Славе, кнеже,“ настави војвода, „стид би ме био да се јавим Господину Кнезу једва са половино |
клањао и спод прстима дотицао, кад год би видео да то поп чини.{S} А у кнеза гледаше Ристифор, |
о претишташе срце Градојево.{S} Кад год би помислио да се битка на Косову била без њега, да се |
који до ње допираху.{S} И опет кад год би их јасно чула, срце би јој се стегло, сва би задрхта |
ио те не може да одговара!</p> <p>Лабуд би овда и онда некако замишљено погледао у свога господ |
аш куда полазимо, је ли?!“</p> <p>Лабуд би опет фркнуо, погнуо мало врат, и покушао да уснама п |
оја.{S} Узалуд ти сва мука.{S} И узалуд би нам свима била мука, кад би се сви с тобом сложили, |
господару, видећеш сада најбоље и сам е би ти било за здравље теби и твојима, ако те Бог жива в |
S} Какви су јунаци обојица били, њихове би се кости у гробу преврнуле, кад би се ви због будала |
рупне њене очи напунише се сузама, које би затрептале на дугим трепавицама, па падале низ образ |
у несрећу све до краја!“</p> <p>„А боље би било, војводо, да вам и не казујем!“- одговори тихо |
је сабор; отворих ја мехове винске, не би ли се мушка срца загрејала; напојих свакога ко хтеде |
те ми да пребројимо шаторове турске, не би ли сигурније рачун ухватили, колико ће бити тамо тур |
ром Ристивор је учинио дивне спреме, не би ли само разбудио успавана и загрејао захладнела срца |
литве, метанише и преврће бројанице, не би за све њих било места у свих седморих небесих!{S} Он |
рим ризницама и да обиђу све коваче, не би ли искупио још што мачева, копаља и буздована.{S} Бо |
Ристивора да у његовој соби преноћи, не би ли разговором ноћ мало прекратио.</p> <p>Леже сваки |
па се у мраку насмеја, и склопи очи, не би ли се на оном њену сунчаном осмеху занео у сласти сл |
данас правим мудар, али теби, знам, не би помогло па се правио мудар по вас дан!“</p> <p>И поч |
и својој. „Да похитамо брзим кроком, не би ли што пре стигли староме кнезу на Цареву Громаду!{S |
<pb n="18" /> води к мени на Косово, не би ли се сви тамо искупили до у Недељу пред Видов Дан.{ |
арца Градоја.</p> <p>„А ко, војводо, не би радосно послушао кнеза Градоја!“ прихвати кнез Гојко |
ко нас је данас овде, да се кренемо, не би ли Господину Кнезу и нашој браћи на Косову стигли шт |
окреташе најпре једно па друго ухо, не би ли и сам чуо, да ли доиста може неко да има у Србади |
ду кнеза Вукана?{S} Шта би рекао!{S} Не би рекао ни речи, него би га својим рукама дохватио, из |
не узнемирују док их к себи позвала не би.</p> <p>Сама отиде уза степеницу на први кат.{S} Пол |
у помоћ долазе, може бити да сотона не би успео да наведе ни онога незнанога издајника на лево |
икад погледао не би; а на сигурно ме не би повео на Косово!{S} Немој, молим те, тако ти свега ш |
м, а ти будан чувај стражу, да Турци не би на нас успаване нагазили.{S} Него, ако бих се успава |
разумеш!“ прекиде га старац. „Душан не би постао цар, нити би границе свога царства размакао, |
разгневио, да ме више никад погледао не би; а на сигурно ме не би повео на Косово!{S} Немој, мо |
причаше Иван кнезу уз пут. „А и како не би кад ето Бог поклони војводи сина и славноме овом дом |
ислиш ли ти, кнеже, да нам већ давно не би стигле његове хитре књигоноше, да нас зову да се одм |
ах са старим господарем!...{S} Зашто не би могло бити да се још вечерас, у очи вашега поласка, |
и име, само ти га ја не казујем јер не би право било!), „обећа ми, рече, кнез Н. дати ми велик |
под сигурно знам, да му нико од нас не би ни хтео ни умео помоћи!“</p> <p>Опет ударише господа |
те Агарјани на живу жеравицу бацају не би л’ вером преврнуо.{S} Тако је то, мој попе Каритоне! |
Богородичине, зором у Среду.“</p> <p>Не би мило војводи.{S} Застиде се и поцрвене.{S} Не смеде |
и славни цар преноћио!“ рече кнез, „Не би се цар на те срдио што ми толику част чиниш; али би |
нашу!“ рече кнез Градоје поуздано, „Не би тај јадан народ данас запевао, да зна шта је било на |
е, са три ране незадовољноме кнезу. „Не би ни тога било, јер ниједноме се од мојих јунака није |
браћа!{S} А кад би га сви оставили, те би сам под шатором остајао, онда би тек пао од силног у |
} И опет кад год би их јасно чула, срце би јој се стегло, сва би задрхтала и пребледела.{S} Чин |
!“ настави он опет сам од себе. „У вече би искупљао <pb n="138" /> око себе сву велику господу |
шта од свега онога жубора.{S} Него кнез би гледао у попа па би се и он крстио, клањао и спод пр |
горку жуч не проли и братске крви.{S} И би се и ње пролило, да млади војвода не улете у гомилу |
роцени колико коњаника иде за њим.{S} И би му мило, што их очевидно беше по више.{S} И опет се |
удовице и ситна деца без отаца!“ Други би опет прихватио: „Та није ваљада сва Србадија спала н |
р доведу сваког путника и војника, који би од Косова долазио.</p> <p>Кнез Градоје дочека војвод |
дан витез, а камо ли њих петорица, који би јутрос појахао одмичући од бојнога окршаја!“ „Тако ј |
е оставио на дар један млад Србин, који би срећан био да твојој срећи служи, али који је сад јо |
тка у славни свој двор и међу нас, који би сви радо за тебе изгинули, како и треба кад си нам г |
кчије да нареди, јер има међу вама који би по слави свога имена и по крепости свога срца боље о |
Јесу ли ти тешке ране, јуначе?{S} Да ли би нам могао испричати све како је било?“</p> <p>„Лаке |
пастрмке искачу као да огледају е да ли би по зраку полетети могле; изнад тога поља у позади из |
е војвода с војском договара!{S} Шта ли би цар Душан рекао на господску <pb n="175" /> беседу к |
је и престао <pb n="204" /> дихати, али би се онда опет прса надимала, и под убрзаним куцањем с |
те срдио што ми толику част чиниш; али би се заиста срдио на мене, да ја нисам поред мојих људ |
оривоја и Ристивора, иде за њим.{S} Али би овда и онда окренуо мало час десно час лево ухо, да |
две паунице.{S} Овда и онда закрештали би својим ружним криком, па би онда — као да се и сами |
е, одмах још овога јутра!{S} Или, могли би ево и овако: <pb n="119" /> Ти, војводо, остани и до |
ли сте и једно и друго паметни, и могли би бити угледан и срећан пар људи.{S} Бога ми ћу овога |
Друго, баш зато што смо се опознили, ми би ваљало босоноги и гологлави као покајници да пређемо |
би узастопце по неколико пута.{S} Стари би га кнез онда опет потапкао па задовољно и осмехујући |
шају, и пођоше уз брдо пешице.{S} Стари би кнез уз пут овда и онда помиловао свога Лабуда, пота |
авља и памети!“ Еј, мој царе Душане, ти би данас требао овој земљи!{S} Еј, мој Господине Кнеже, |
ав. „Мени не треба да се правдам.{S} Ти би, војводо, исто тако урадио, да залечиш рану, коју би |
а старац. „Душан не би постао цар, нити би границе свога царства размакао, кад би му сва мисао |
ча с малим златним ножем у срцу!{S} Тај би му призор напунио очи сузама, и стегао му срце горко |
кнез Лазар Агарјане разбио.</p> <p>Тек би се из нацртане слике могло видети како је диван Орло |
> <p>Зазвекташе панцири и оружје, и док би човек само оком тренуо, педесет коњанике винуло се у |
е поступно јачало у громко крхање, Иван би, може бити, најпосле и заспао, али не могаше од оног |
ране зоре па до мркла мрака, по цео дан би на коњу обилазио војску, поздрављао се милостиво с в |
а његова ока!{S} И тек да задремам а он би ме прстима, хланим као лед, дохватио за гушу, продрм |
ла и добро опремљена војника; наређивао би, без икаква прекора да се из његове ризнице допуни о |
Божју за верни му род Хришћански, могао би тако нешто да замисли!{S} Иван је насигурно веровао |
ан народ око мале војске кнежеве, рекао би, хоће да је загрли <pb n="79" /> и у загрљају удави. |
некакве дубоке и сетне мисли.{S} Рекао би човек да се загледао у мрављу војски, која се извија |
ш онако врућ од скакања у колу, повикао би: „Ето ја бих, ама како ћеш с голим рукама, ни оружја |
ла, и да је Кнез Лазар погинуо, стресао би се од ужаса.{S} Чинило му се све то као један тежак |
стио се скрушен у дубоке мисли, уздисао би тешко, сузе ронио, и устајао само да се спусти на ко |
Срби.{S} По нашој људској памети право би било да нам дарује победу, и да му се не молимо!{S} |
би рекао!{S} Не би рекао ни речи, него би га својим рукама дохватио, из седла издигао, па њиме |
дним лудаком какав сам ето ја!{S} Друго би било, да је сва војска пошла с тобом!{S} Али пошао ј |
мек и мирисан поветарац са запада понео би отуда звекет и бубњаву, и донео их да издахну под зи |
Вукан тако речит тумач био.{S} Ускипео би гневом и сам себи говорио: „Е па шта ћеш ти с таквим |
постеље са виком и кукњавом, и полетео би к вратима као да бега од некаквог чудовишта!{S} Кад |
изиђе.</p> <p>„Јес’, видим те!{S} Хтео би да бегаш?{S} Је ли?{S} Ето сте сви такви!{S} Ја на к |
а нема сна, а и кад би очи склопио брзо би скочио из постеље са виком и кукњавом, и полетео би |
а, показивао се ведар и поуздан; хвалио би кад би наишао на весела и добро опремљена војника; н |
и онда опет застао; дремајући прозборио би нешто кроз нос и неразговетно, па опет застао, док г |
ао га по гриви и по врату, и проговорио би му у кратким реченицама, као да му је то пријатељ ко |
о, господару, Бог те живео!{S} Али и ко би то боље од тебе знао?!“</p> <p>Госпођа Мандалена одм |
гда Бог и Свети Јован на помоћи!{S} Ако би могао заборавити своју мајку нека ти је просто; али |
а двору, да се нађе Госпођи Кнегињи ако би јој затребало да се посаветује с мушком главом, поуз |
донео два кондира вина, да се нађу ако би се зажеднело.{S} Изнад постеље Ристиворове по високо |
ог жива врати, а било би ти за душу ако би погинуо!“ прихвати други један кмет из гомиле.</p> < |
и кнез Добромир. „Помислите, људи, како би страшно било да нам је — не дао Бог! — стигао глас: |
„Не, госпођо, ако Бога знаш!...{S} Како би тако што помињала старом господару сад у очи самог п |
и не знам вам, господо, све што и како би!“ настави рањени витез. »Знам само ово што ћу вам са |
сци сачувао чист образ.{S} Помисли како би Господину Кнезу било кад би чуо да се моја властела |
да се ради!“ рече старац.</p> <p>»Како би се ми од тебе, дедо, одвајали?“ рече млади унук њего |
Богу брате, казуј нам даље шта би икако би?!“</p> <p>„Па и не знам вам, господо, све што и како |
поред пуних пехара, а бојим се требало би више и вина него колико су га слуге твоје отвориле, |
твојима, ако те Бог жива врати, а било би ти за душу ако би погинуо!“ прихвати други један кме |
за Градоја!“ прихвати кнез Гојко. „Само би ваљало да проведемо целу ноћ поред пуних пехара, а б |
главе.{S} Нико не умеде казати како то би, да одмах после Недеље освану Среда, и да тек тада в |
не можемо забацити наше владике!{S} Што би од Светих Отаца и смели не смемо од наших владика!“< |
дизала и спуштала.{S} Овда и онда нешто би неразговетно прозборио; али је очевидно више у бунил |
е поче да запиње, па да застаје; пренуо би чисто застиђен па наставио, али настављао све лагани |
но погледао у свога господара, и фркнуо би узастопце по неколико пута.{S} Стари би га кнез онда |
куд никога! „Ох, што их нема!“ уздахнуо би Кнез гласно и дубоко.{S} Па би онда опет духом прену |
ваху Турци са више страна. </p> <p>„Зар би ми били српски јунаци, да вам се живи предајемо?!“ о |
овог трећег и страшног боја Кнез Лазар би се овда онда окренуо <pb n="145" /> да погледа пољем |
, дедо!“ упаде у реч Боривој. „Ристивор би, као добра и верна слуга, тебе и послушао; али кога |
деда, а час на свеца; час би устао, час би опет сео да пије.{S} Ноћу као да нема сна, а и кад б |
гледа на мога деда, а час на свеца; час би устао, час би опет сео да пије.{S} Ноћу као да нема |
исто тако урадио, да залечиш рану, коју би ти неко мучки задао!“</p> <p>„А што Господину Кнезу |
једна велика брига с душе.{S} Толико му би мило, да онде у цркви загрли кнеза Градоја и пољуби |
ђену браћу.{S} А погледај само шта сада бива!{S} Не могу рећи да се ми властела кољемо између с |
к турске војске могао добро да види шта бива на тихој зеленој косини на којој се три Србина и п |
песмом и игром, да је слабо ко знао шта бива тамо, мало само даље од њих, међу колибама војнога |
који ништа не виде шта тамо пред двором бива, али не могаше одолети срцу, да не одјекује својим |
ју измећу себе и мачем и буздованом!{S} Бивало је и досада свашта по овој нашој земљи; али такв |
вама до тога како је мени у мојој души бивало, него шта се онде око мене збивало!{S} Ето да на |
} Као војник у дворској стражи његовој, бивао сам често у свити његовој и на стражи пред царски |
у далеко од Косова, кад се бој почне да бије!“ рече кнез Градоје. „Немој, молим те, војводо, не |
ругога људе своје, те се између њих сад бије љути бој.{S} Кажу има их већ пуно обрањених, а бић |
пожуре, да лети к војсци нашој која се бије!“</p> <p>„Било је онде око Кнеза на хиљаду коњаник |
Господина Кнеза, јер га оставих да бој бије и да гине без вас.{S} Право је да тешка клетва Гос |
ј и Ристивор, чим дочуше да се две чете бију мачевима и буздованима, викнуше под оружје сву чет |
благослова Његова и Сила Часнога Крста, била са сваким од нас и са свима нама који излазимо да |
опростиш — био то дуг, биле то перпере, била то кривица — нека је просто и од мене, и нека је з |
до огњишта где је стојао мраморни сто, била је за једну стопу виша од осталога патоса.{S} На о |
диму да се са њега повија у трпезарију, била је исписана велика икона Светог Јована Крститеља, |
поток, пожури се међу жетеоце, кажи им: била се на Видов Дан велика битка, српска је војска јун |
изрезаној скрињи госпођа Мандалена.{S} Била је блеђа но обично; у очима јој умор и сетност, по |
рвама, и дугом и густом црном косом.{S} Била је то лепа и милокрвна жена, око својих тридесет г |
јер је управ довршивала диван вез.{S} А била је вешта везиља, јер је као млада девојка провела |
м је ишло добро.{S} И ако је сва војска била у борби од зоре, без замене и без одмора, и ако се |
з колевке и у вис к своме гнезду понела била.{S} Њен је син постао велики јунак, те му је Немањ |
која се на Србадији тако нагло спустила била. |</p> <p>„Јест’, јадан наш Господин Кнез!“ настав |
да преко беле калдрме од авлије упутила била.{S} Него Ристивор није видео ту војску, и ако су м |
ном првом.{S} И тек да је и она одмакла била за стотину корачаја, а одвоји се и трећа чета од д |
д ти сва мука.{S} И узалуд би нам свима била мука, кад би се сви с тобом сложили, да га присиља |
насто сивог коњића Боривојева, оплетена била, читав венац од белих и румених ружа.</p> <p>Још п |
у, све то у сјајном оделу, да је милина била у њих погледати.</p> <p>Угледав војводу стари кнез |
> <p>Дугачка зидина на десно од огњишта била је окићена, и готово сва застрвена, штитовима, пан |
1.3"> <head>III</head> <p>Трпезарија је била готово као нека црква, само нешто по сниска.{S} У |
у шатору.</p> <p>Дечку томе повезана је била глава и мишица десна танким белим платном.{S} Стар |
ма овој, а лево од огњишта, исписана је била сва великом сликом онога удеса, од којега се власт |
једној страни колајне у дивном емаљу је била израђена допрсна слика госпође Мандалене.</p> <p>„ |
о није, као да, пре само два дана, није била велика и крвава јадна погибија!{S} Ова ведрина при |
ног сребрним пафтама.</p> <p>Нагнула се била над једним по широким разбојем, па час погледа на |
— не дао Бог! — стигао глас: да се јуче била крвава битка, да су погани Агарјани разбили српску |
да се враћају с Косова, да се тамо јуче била велика и крвава битка, да су Срби разбили Агарјане |
м од свега срца праштамо — све кад би и била истина да се он о нас огрешио — дајте да се данас |
ади кнежевић још је дете.{S} Грехота би била да, било ти било он, на Косово излазите; а два пут |
клони му се.</p> <p>Пред самим огњиштем била је омања једна трпеза од белог мрамора.{S} Око ње |
а царства размакао, кад би му сва мисао била сведена у бригу: шта ће о њему бесна властела мисл |
ано, сетно и невесело.</p> <p>И није то била само једна жалост што претишташе срце Градојево.{S |
омагање.</p> <p>Него је права борба већ била престала.{S} Млади Боривој и Ристивор, чим дочуше |
д год би помислио да се битка на Косову била без њега, да се изгубила, и да је Кнез Лазар погин |
них Мајци Божјој, свагда помажу!</p> <p>Била је сасвим просто одевена у хаљини од некакве танке |
у су као Голубовићи стекли били.</p> <p>Била је то и богата кућа.{S} Још од пре <pb n="2" /> ст |
дити!“ говораше један живахан старчић. „Била би срамота за српскога Бога да Србадија не победи! |
инама.{S} Што ти опростиш — био то дуг, биле то перпере, била то кривица — нека је просто и од |
е лежао у несвести, али су му ране лаке биле,</p> <p>Дође заповест од Алај Бега, да Турци на св |
врапци су држали некакав свој сабор.{S} Били су се нешто силно узбунили и ужурбали, и као да је |
/p> <p>Још док су се звали Голубовићима били су они на далеко чувени као „српски соколови“, а в |
ди кнеза Миросава и властелина Витомира били пола пијани, то трезним Орловићевцима није било те |
е пријатеље!{S} Какви су јунаци обојица били, њихове би се кости у гробу преврнуле, кад би се в |
Кули.</p> <p>У дебелим зидинама од куле били су усечени уски пролази к самим прозорима, високим |
ру славу, коју су као Голубовићи стекли били.</p> <p>Била је то и богата кућа.{S} Још од пре <p |
даше многе жетеоце и жетелице; прионули били у дугим редовима по њиви; пригибљу се ниско по кла |
урци са више страна. </p> <p>„Зар би ми били српски јунаци, да вам се живи предајемо?!“ одговар |
ваком месту, и у сваком часу, на помоћи били!</p> <p>Тек се то довршивало, а госпођа Мандалена |
су скоро сељани из многих села сведоци били, и у коме су орлови славно победили.{S} А кога зна |
крочи напред и да отпочне.{S} Очевидно били су се о нечему договорили, само су заборавили да у |
рече војвода, „него који су овде напољу били први нападачи?“</p> <p>„Тек ја дођох из двора међу |
<p>На подножју једнога виса сјахали су били да коњима својима облакшају, и пођоше уз брдо пеши |
има, копљиме и буздованима.{S} У њој су били просечени уски а високи прозори, који пропуштаху у |
и светли!“</p> <pb n="88" /> <p>„И јесу били и свети и светли, док је дивни дах Светога Саве кр |
вић још је дете.{S} Грехота би била да, било ти било он, на Косово излазите; а два пута грехота |
под његов шатор сва три Србина јунака, било да су мртви било да су само рањени.</p> </div> <di |
буде Божја воља — било ја с Боривојем, било Боривој без мене дома врати, ти си кнегиња и госпо |
р, и ако је поље, докле је око стицало, било покривено погинулим и рањеницима, осећасмо сви да |
ести твоје, и да по твојој речи летимо, било на десно било на лево, па ма то било и у саму смрт |
ловића па с њоме улетеше међу борце.{S} Било је за ове <pb n="107" /> оружане миротворце нешто |
а и стара, све то у празничном руху.{S} Било је дивно погледати како се сјајна и шарена та гоми |
часа у који се — ако буде Божја воља — било ја с Боривојем, било Боривој без мене дома врати, |
еби и твојима, ако те Бог жива врати, а било би ти за душу ако би погинуо!“ прихвати други једа |
кнез Градоје. „Не приличи нама да кога било кунемо.{S} Господин Кнез је једини јунак који је и |
ане незадовољноме кнезу. „Не би ни тога било, јер ниједноме се од мојих јунака није прохтевало |
у себе данас више него што је то некада било; али ево невоље где, уместо да нас мире, калуђери |
има, и у знак свога поштовања положи ма било по један шљунак на њих!{S} Тако се кроз стотине го |
е у старо доба, док је по нашим земљама било више јунака, свеци чешће и радије јављали међу људ |
по овој нашој земљи; али таквога покора било није!“</p> <p>„Ништа ти, кнеже, приговорити не мог |
али да му <pb n="157" /> кажем: „Ма шта било, ма кад било, нека ти је просто!“ И ја онда тако р |
n="157" /> кажем: „Ма шта било, ма кад било, нека ти је просто!“ И ја онда тако рекох. „Е сад, |
<pb n="110" /> Сутра ћу ти их било живе било мртве у руке предати, па како наредиш!“</p> <p>Вој |
твојим позивима, кад мене више не буде било!“</p> <p>Млади војвода гледаше неколико тренутака |
на пре битке, <hi>ако</hi> битке и буде било!{S} Ниси био с нама кад нам Гојко причаше како се |
ти, господару, ниси више млад, и да је било доста твога славног војевања за педесет — а Бога м |
!“ одговори рањеник; „зна се само да је било издајника; сви смо то и осећали и видели; али нико |
стопљеног злата и пурпура.{S} Милина је било погледати на ову слогу од топлих и нежних боја и м |
адан народ данас запевао, да зна шта је било на Косову!{S} Слушај, синко Ристиворе!{S} Прегази |
но изненађен и полу срдит. — „Што ли је било војводи да ми тако пише?!“</p> <p>Па се старац под |
зу дажду, ако не и буру.</p> <p>Небо је било ведро.{S} Чисто се усијало од јаркости жаркога сун |
еба да чујеш, млади властелине, како је било.{S} Причају да сад међу млађом господом има пуно њ |
љно осветљаваше мрачну собу.{S} Како је било запарно оставише отворена врата из собе у ходник.< |
а ли би нам могао испричати све како је било?“</p> <p>„Лаке су моје ране, војводо!“ призбори ти |
ане, али је тешко испричати све како је било!{S} Ето, зло да не може горе бити!,...{S} Еј, тужн |
ој месечини у потоку купа.{S} Слатко је било прелазити том свежом и мирисном хладовином.{S} И д |
д њих и мимо њих протицаше.{S} Дивно је било са оне терасе пустити поглед поврх мраморне авлије |
ити наш оцат, као и до сада увек што је било!{S} Нека дође; ако неће, викни момке, вежите бесно |
P18990_C4.6"> <head>VI</head> <p>Већ је било сасвим свануло.</p> <p>У турском стану удараше се |
а пијани, то трезним Орловићевцима није било тешко да их раздвоје.</p> <p>Кнез Градоје виде прв |
трећи напад непријатеља.{S} Сунце није било одскочило ни за два копља а од некуда се преносе г |
estone unit="subSection" /> <p>Још није било приспело подне а већ све беше спремно за укоп војв |
тигнемо кнеза Градоја!“</p> <p>Још није било сунце стигло на врх неба, а војска се војводе Ради |
у. „Ти се сећаш како је то све друкчије било за наше младости!{S} Онда смо имали свагда десет п |
дније у тој слици свеца Орловићеве куће било, јесте то: што, ма из кога кута и ма са које стран |
књаву.{S} У госпође Мандалене није више било суза.{S} Она гледаше мирно и не трепћући за сином |
есрећу све до краја!“</p> <p>„А боље би било, војводо, да вам и не казујем!“- одговори тихо рањ |
би.{S} По нашој људској памети право би било да нам дарује победу, и да му се не молимо!{S} Али |
м лудаком какав сам ето ја!{S} Друго би било, да је сва војска пошла с тобом!{S} Али пошао једа |
сва три Србина јунака, било да су мртви било да су само рањени.</p> </div> <div type="chapter" |
з Сенокоше: „Брате, што је у овој земљи било јуначких срдаца, то се све за раније одзивало пози |
ару, видећеш сада најбоље и сам е би ти било за здравље теби и твојима, ако те Бог жива врати, |
је дете.{S} Грехота би била да, било ти било он, на Косово излазите; а два пута грехота да оба |
е одмах крећемо, кад би такве опасности било!“</p> <p>„Тако је!“ привикаше многи од господе.</p |
адији све друкчије, него што је под њим било!“ Рекох тако; али ето се ни веселим друштвом вашим |
амо ти га ја не казујем јер не би право било!), „обећа ми, рече, кнез Н. дати ми велике баштине |
се једном учини крај узбуни, па ма како било.{S} С тога одмах и драге воље пристаде на ово што |
је оно прво, а није <pb n="137" /> лако било поверовати ни оном другом.{S} Ко је имао срца за о |
в своје причање:</p> <p>„Свима је тешко било, никоме теже до самом Господару Србадије, честитом |
егову, тек је сутра дан подне превалило било, а Ристивор долете на коњу да јави: да је свакоме |
о од свег срца, јер ми је и лако и мило било да вас све слушам и служим; а пазили сте ме сви, к |
крепи.</p> <p>„Зором нам је добро пошло било!“ настави он своје причање. „Наша војска одби први |
ра.{S} Многима је око срца нешто хладно било.{S} И опет их је већина на сигурно веровала да не |
ему добар део ноћи.{S} Тако ми је чудно било да говорим с човеком, који као да је спавао тридес |
шко навалио беше.{S} Чисто јој је чудно било како врапци могу онако весело да цвркућу, и како г |
ке Ристивору да се уклони, јер је јасно било да је гнев кнежев истом узео да кипи.</p> <pb n="1 |
да по твојој речи летимо, било на десно било на лево, па ма то било и у саму смрт.{S} Свима је |
омир. „Помислите, људи, како би страшно било да нам је — не дао Бог! — стигао глас: да се јуче |
ја само из далека напоменух да би добро било, да се и ми као и други паметни људи вратимо дома, |
о, било на десно било на лево, па ма то било и у саму смрт.{S} Свима је нама наше отачаство и н |
е властеле које духовника.{S} Све је то било весело, збивало шале и прштало досеткама.{S} Само |
{S} Је л’ ти Ристивор причао како је то било?“ питаше кнез Ивана.</p> <p>Пре него што Иван мога |
0_C3.1"> <head>I</head> <p>Сунце је већ било зашло за планине и сутоњ се почела спуштати, Војво |
ћи зраке док је још светлости на Косову било, те да њима осветли црну ноћ, која се на Србадији |
а, а богме је пуно њих таквих на Косову било!“</p> <p>И опет се млади властелин заустави.{S} Из |
раз.{S} Помисли како би Господину Кнезу било кад би чуо да се моја властела на моме двору завад |
Нека би наше друговање на бојноме пољу било на славу цара нашег и на добро Србадије!“</p> <p>П |
алога патоса.{S} На овоме снижем патосу било је неколико храстових трпеза са столовима и клупам |
тамничар! <pb n="110" /> Сутра ћу ти их било живе било мртве у руке предати, па како наредиш!“< |
е и преврће бројанице, не би за све њих било места у свих седморих небесих!{S} Онда би и наш по |
l:id="SRP18990_C4.5"> <head>V</head> <p>Било је већ дубоко у ноћ кад се кнез Градоје од Орлова |
:id="SRP18990_C2.4"> <head>IV</head> <p>Било је још врло рано.{S} Никога од господе не бејаше н |
и к војсци нашој која се бије!“</p> <p>„Било је онде око Кнеза на хиљаду коњаника; али нико од |
.{S} Још неколико убода танком иглом од биљура, још неколико потеза свиленим концем, још неколи |
рској војсци заповест: да сваки војник, био он Јаничар, или био Спахија, Тимарлија или Зијаметл |
на тим баштинама.{S} Што ти опростиш — био то дуг, биле то перпере, била то кривица — нека је |
ти је он свагда од самог свог детињства био!“ упаде кнез Градоје Гојку у реч. „По своме срцу су |
ог детињства његова веран и добар слуга био, али смо свагда мислили да у теби куца не само верн |
е три речи на само.{S} Ти си нам свагда био веран и мио властеличић.{S} Сутра ћеш у име Божје п |
ман да заборављаш да си помагач Душанов био, онда ето, хвала Богу, пуно дворана у нашем двору, |
кнез Миросав; „на чисто је да ти је дед био Патарен!“</p> <p>„Ти лажеш, кнеже Миросаве!“ цикну |
у.{S} Знали су да је будан: и доиста је био за дуго и дуго будан.{S} Али просто ни брком да мак |
уз гусле казивати знао.</p> <p>Иван је био много уморан и опет не могаше ока склопити.{S} Мишљ |
иноћ долазио под шатор војводи, и ко је био последњи који га је жива видео“ питаше кнез Градоје |
им, меканим чизмама до колена.{S} То је био човек средњега стаса, широких прсију, чврстих мишиц |
велике синоћне кише и олује освануо је био диван сунчан дан јунијски.{S} Сва поља и гајеви око |
I</head> <p>На пољу пред двором свет је био тако весео и раздраган вином, песмом и игром, да је |
о да је спавао тридесет година.{S} Није био чуо за смрт Душанову, ни за раздор међу вастелом, н |
брих јунака.{S} Шта, зар мој Милан није био јунак?{S} Зар у томе, што млади војвода Радич учини |
е, кнеже,“ настави војвода, „стид би ме био да се јавим Господину Кнезу једва са половином војс |
ђе!{S} Па да си ми какав јунак, ма и не био бољи од мене, па да те поведемо| Али овако.... махн |
о за њих је најубедљивије предсказивање био бој орлова са ждраловима, коме су скоро сељани из м |
Не видим што ћемо сад тамо?!{S} Бој се био, нико га добио није; пао наш цар, пао и њихов цар; |
,“ рече. „Шта ћемо на Косово?{S} Бој се био и свршио, војске се тргле, шта ћемо ми сад на Косов |
неза где стоји пред грмом,а загледао се био у шаторове турске на оној коси према њему.{S} У бле |
меног и округластог лица.{S} Опружио се био у оној храстовој високој столици, наслонио главу на |
јим главама велику терасу.{S} Пустио се био у некакве дубоке и сетне мисли.{S} Рекао би човек д |
>Пред вече тога истога дана Ристивор се био наслонио на један од оних бршљаном застрвених ступо |
P18990_C3.2"> <head>II</head> <p>Већ се био мрак ухватио кад војвода Радич стиже са свитом свој |
е приче коју је још, кад је малено дете био, слушао од своје дадиље, како, кад год прави јунак |
т: да сваки војник, био он Јаничар, или био Спахија, Тимарлија или Зијаметлија, кад год га пут |
је наша тако хтела!.....{S} Мученик си био за живота свога — јер ко може да носи круну оваквог |
<hi>ако</hi> битке и буде било!{S} Ниси био с нама кад нам Гојко причаше како се по Крушевцу зу |
о се ти сад правиш тако мудар, кад ниси био мудар прошле Суботе?“</p> <p>„Славе ми, кнеже Нинко |
али му га предаде.</p> <p>„Ти још ниси био на војни,“ настави стари кнез; „и још ниси имао при |
о није ко за живота овде на земљи јунак био није!{S} Кад би Бог давао светачка златна кола око |
шатор. </p> <p>Под шатором је још мрак био.{S} Што је мало светлости падало од једне воштане с |
равом: „Здраво, јуначе!{S} И честит нам био!“ док га они љубљаху у скут и у руку.</p> <p>Кад се |
вам и разлоге за ту заповест, што нисам био дужан давати вам.{S} Бришем сад све моје разлоге.{S |
ти свој глас, који је од старина славан био!{S} Ето вам опреме, ето вам коња, ето оружја!{S} Кн |
беху обложени сребром, у коме је урезан био напис, како је на томе столу и за том трпезом седео |
на дар један млад Србин, који би срећан био да твојој срећи служи, али који је сад још срећнији |
а, црним калуђерима, овај свет није црн био?!{S} Сви смо ми и грешни и црни; само сте ви вазда |
господа и сав народ, што се онде слегао био, беху сведоци, стојећи гологлави, стари кнез, једна |
па онда Миросаву, који се на ноге дигао био, викну заповедничким гасом: „Натраг на своје место! |
ка, да двор чувају.{S} Није Кнез стигао био ни у Топличку долину, кад Кнегиња Милица дозва стар |
кнез скочив са поњаве на којој је лежао био, а својим узвиком разбудив и Боривоја, који, како д |
о је имао да каже.{S} Силно се застидео био; образи му беху запламтели црвеном ватром.{S} Не см |
високо уздигнутом кривом сабљом залетео био на старог кнеза.</p> <p>„Не бој се, дедо, за мене!“ |
далеко од храста, под који се зауставио био, па се онда окрете Ристивору:</p> <p>„Можеш ли поуз |
е главе па учинише како им је заповедио био.</p> <p>Кнез Градоје, шкргућући зубима, врати се и |
Кнез Лазар је“ наставља Гојко, „наредио био да у Крушевцу остане двеста педесет оклопника, да д |
него разборно говорио.{S} Рањени дечко био се придигао и на леву руку ослонио, па кроз сузе у |
е мој верни слуга мени моје десно крило био!“</p> <p>„Твој је слуга јуначки заслужио, да му тол |
оји се над душом старога кнеза натклопо био!</p> <pb n="181" /> <p>Изиђоше на једну чистину, с |
видео?{S} Не казујеш ли и сам да је то био прави мученик за отачаство, да је двојином више пел |
свету што се око ње и њене свите згрнуо био и поче да им говори:</p> <p>„Хвала вам што сте дошл |
тати свој шатор са места, где га је већ био разапео на оној пољани папратовој према крчми, пре |
му је дед, него поглавито што је старац био један од ретких остатака од оних јунака, који су по |
у, којој је кнез Вукан тако речит тумач био.{S} Ускипео би гневом и сам себи говорио: „Е па шта |
вету гласно довикује: „Ко је јунак нека бира себи коња и оружје, те да с кнезом пође на Косово! |
, у које ни поглед Душанов пао није.{S} Бирај само коју хоћеш!“ говораше војвода.</p> <p>„Само |
сребра.</p> <p>Полагано и смерно, и све бирајући где ће ногом да стане, Ристивор пређе преко ср |
нина и добра јунака:{S} Остављам вам да бирате само ово једно од овога двога: или ћете га опоја |
вицама, па падале низ образе као крупан бисер.{S} Одједанпут се отрже својим мислима, устаде на |
, и свиле и аксамита, и сребра и дробна бисера да се кућама доноси!{S} Ето огледај, па ћеш виде |
есно; тамо, видите, иза оних топола има бистар поток, на коме сам се ја већ умио и Богу помолио |
3"> <head>II</head> <p>Пут их поведе уз бистар а поширок један поток, којега обале беху обрасле |
бе широко поље зелено, кроз које вијуга бистра речица, из које сребрне пастрмке искачу као да о |
} Као да не могаше ништа чути од жубора бистре воде по шареном шљунку, и од шуштања поветарца к |
!{S} Ово јутрос ако могу прочитати само бистре очи Ђакона Јеротија а друге никоје!“</p> <p>И он |
добрим вином, те дође к себи и погледа бистрим погледима око себе.</p> <p>„Је л’ жив мој унук? |
деца.</p> <p>„Може ли, доиста, господо, бити, да нам усред нас живих и наше војске неко убије в |
дође!{S} Његова ће малвасија и од сада бити наш оцат, као и до сада увек што је било!{S} Нека |
ми коњ мртав, падох и ја рањен.{S} Мора бити да сам дуго без свести лежао, јер кад отворих очи |
а ће са половином сталне дворске страже бити сада око педесет добро оружаних војника, који ће к |
а им одморна браћа у помоћ долазе, може бити да сотона не би успео да наведе ни онога незнанога |
о јачало у громко крхање, Иван би, може бити, најпосле и заспао, али не могаше од оног танког и |
Каритина нека доврши што је почео; може бити сад ће боље подесити, но што му је до сад за руком |
{S} Ви требате Господину Кнезу.{S} Може бити да ће Србадија освојити победу баш са те две ваше |
гога камењем бацамо.{S} Ко зна?{S} Може бити то су само непоуздани гласови, и да у ствари и ниј |
нас двојице на Косову погинути, а може бити баш и обадвојица.{S} Нека је слава Богу!{S} А сад, |
б нашега Господина Кнеза Лазара; а може бити она звезда тамо није друго него света душа његова, |
њега тражаше.{S} Она би се двојица може бити војводи и противила, али не могоше старом кнезу Гр |
више ни старог јунаштва, па откуд може бити старе славе?!...{S} У истину ево су последња време |
емена!...{S} Кад нема јунаштва, не може бити ни царства!“</p> <p>Пусти се за тим у некакве дубо |
заједно потражимо по шатору.{S} Не може бити да војвода није оставио своје последње заповести!{ |
е већина на сигурно веровала да не може бити друкчије, него да ће српска војска разбити безбожн |
праведности и сажаљивости, онда не може бити да се он не срди кад му митроносне слуге његове пр |
анског народа, јер наша срамота не може бити на понос ни цркви Божјој.{S} И још ти се молим, по |
а је веровао <pb n="41" /> да и не може бити друго него да ће Срби победити.{S} И у мислима так |
унаке.{S} Чињаше му се да већ и не може бити друкчије него да ће Бог и свеци Хришћански помоћи |
ми,“ прихвати кнез Вукан, „нико не може бити веселији и радоснији него ми који смо овде, и овај |
дело и јуначно и побожно.{S} Како може бити да црква не да опојати таквог?!{S} И зашто да не д |
едан?!“ узвикну запрепашћен. „Како може бити <hi>ни један</hi>!?“</p> <p>„Ето тако: ни један!“ |
мо зато што неће да верује да неко може бити српски властелин и опет да буде готов на свако зло |
ате?!“ „Помислите, господо, да смо може бити ми баш једини Срби, који могосмо стићи, а не стиго |
о гуркање, и као нагађао је шта то може бити, али се чинио невешт.</p> <p>Видев да су већ сви к |
Не замерај ми, војводо!{S} Али друкчије бити не може.{S} Моји ће људи у час разапети мој шатор, |
ко је било!{S} Ето, зло да не може горе бити!,...{S} Еј, тужна Србадијо, како си црне среће!“</ |
, колико их год има, па да видиш шта ће бити од њих!...{S} Док само наш Градоје као град грухне |
га домишљаху, шта ће то бити и ко ли ће бити, долете на знојавом и запенушеном Јабучилу Ристиво |
n="111" /> Косову!{S} Помислите како ће бити душама ваших очева на небу, кад дочекају душе оних |
ли сигурније рачун ухватили, колико ће бити тамо турске војске!{S} Ја колико пута бројах, свак |
молитву и облакша ми, а још ће ми лакше бити ако ми мој слуга опрости за сваку преку реч и за с |
сте и једно и друго паметни, и могли би бити угледан и срећан пар људи.{S} Бога ми ћу овога час |
рну главу и златна прса, и слатко ће ми бити да погинем ако њега и младога господара заклонити |
е ноћи слутио, да ћемо сутра велики бој бити!{S} Господин Кнез као обично дође први на јутрење. |
м“, прихвати кнез, „знао сам да ће тако бити!“</p> <p>И онда се кренуше даље, сва тројица тужни |
рим господарем!...{S} Зашто не би могло бити да се још вечерас, у очи вашега поласка, обручите |
поуздањем да ће, ако Бог да, све добро бити.</p> <p>Истом сад, кад се већ сутоњ поче да хвата, |
с њиме и око њега домишљаху, шта ће то бити и ко ли ће бити, долете на знојавом и запенушеном |
ром отвореним, и чуђаше се шта ли ће то бити.{S} Учини му се да од десног крила ходникова, отку |
и с таквим народом?!{S} Шта може од нас бити, кад ето ни на војни нећемо да слушамо своје старе |
на листину. „Нека причека Иван, сад ћу бити готов!“ И није дуго потрајало па изиђе пред шатор, |
! — стигао глас: да се јуче била крвава битка, да су погани Агарјани разбили српску војску, и д |
а, да се тамо јуче била велика и крвава битка, да су Срби разбили Агарјане до ноге, тако да им |
е, кажи им: била се на Видов Дан велика битка, српска је војска јуначки изгинула, српски је цар |
Градојево.{S} Кад год би помислио да се битка на Косову била без њега, да се изгубила, и да је |
а, и много дана пре битке, <hi>ако</hi> битке и буде било!{S} Ниси био с нама кад нам Гојко при |
смо, које јој је писао Милан у очи саме битке на Плочнику, и да, читајући га, сузе рони, а по н |
на време, ако Бог да, и много дана пре битке, <hi>ако</hi> битке и буде било!{S} Ниси био с на |
зуца да по свој прилици неће ни доћи до битке, него ће цар Агарјански <pb n="121" /> гледати да |
ли ако — не дај Боже! — Србадија изгуби битку на Косову, ето неверника на овај град.{S} Није ли |
ајника покаже!{S} На три дана пред саму битку проносило се по војсци од уха до уха да око Госпо |
ојом војском кренуо натраг за Дринопољ, биће још пуно дивљих пљачкаша, бесних гусара без вере и |
p> <p>„......{S}Е па шта ћу ти сад?!{S} Биће да ти није лако да и мене чујеш кад имаш да чујеш |
у сви игумани и сви други духовници.{S} Биће ти и сину боље знамење јуначке среће у животу, ако |
лава богу, војвода је здраво и добро, а биће и боље ако Бог да!{S} Спремао се да весело дочека |
ј.{S} Кажу има их већ пуно обрањених, а биће их и мртвих.{S} Похитајмо, да уставимо тај покор!“ |
а ни онда, па га нема ни сада!“...{S} А биће, рекао бих, нешто истине и у ономе што ми Степан и |
оја памет сече, ова се војна свршила, и биће најправије и најпаметније да сваки пође најпречим |
е вреће, јеp биће робља да се везује, и биће руха, и свиле и аксамита, и сребра и дробна бисера |
протопоп-Недељка?{S} Сед је као овца и биће да му је и преко осамдесет лета.{S} Кад му попови |
славног војевања за педесет — а Бога ми биће и више — година!{S} Дај ти нама твоју заставу, дај |
по доста ужади и бар по две вреће, јеp биће робља да се везује, и биће руха, и свиле и аксамит |
ска дружино!“ узе стари кнез беседити. „Биће да се кнезу Вукану <pb n="87" /> моја старост учин |
> <p>„Нека сад нема!“ прихвати старац; „биће и за то времена.{S} Још није пола ноћи.{S} Да сјаш |
од скакања у колу, повикао би: „Ето ја бих, ама како ћеш с голим рукама, ни оружја, ни коња, п |
даљи развој гнева кнежева. „Све вас ја бих пре пустио да оставите овај двор уочи крштења мога |
ачки трговци ономад дароваше.{S} Волела бих да ми је дете већ овде у двору. — Не знам шта ми је |
учити, и да ћеш ми опростити, све и кад бих заслужио да ме кориш!“</p> <p>Тако говораше Ристиво |
кнезу, па ће ти Бог опростити!“ Кад год бих легао на постељу видео бих два велика ока његова ка |
.{S} И опет, ти си једина на свету коме бих смео да о томе што кажем.{S} Неколико пута помишљах |
„Да ме он на своје руке не прихвати, не бих вам ја сад ово оволико причати могао!{S} Е сад да в |
нез доброћудно рече:</p> <p>„Како да не бих вечерао у двору с вама?!{S} И ако сте по годинама с |
.</p> <p>„Мислиш ли ти, кнеже, да ја не бих певао у славу наше свете вере Хришћанске да <pb n=" |
ма нашем цару и отачаству!...{S} Кад не бих мислио да нам је вино мозак прегрејало, мислио бих |
е смемо ти на сигурно рећи док им се не бих ближе прикучио!“ одговори Ристивор.</p> <p>„Нека са |
него како је наредио.{S} Али што се не бих устезао да поменем војводи, да нам је он жив и да н |
ђе ваља да чита поп Каритон?!{S} Зар не бих ја то могао да прочитам, кад је ти већ читати нећеш |
приличи!{S} Веруј ти мени, војводо, пре бих ја смео ући у олтар, да се пружим по часној трпези, |
ени мила наша дворкиња Босиљка.{S} Више бих волела да је теби дамо, него ли ма коме другом од н |
је моме дому има већ двеста година, али бих ја пре и мога милога кума Вукана пустио да отиде, с |
езана дотерам, да пред тебе падне — или бих га заклао!“</p> <p>Тек је старац преко усана превал |
уке на рамена кнезу Градоју; „ето могао бих да ти заповедим да останеш, док се сви заједно за К |
а га нема ни сада!“...{S} А биће, рекао бих, нешто истине и у ономе што ми Степан из Кљештевице |
славне и племените родитеље ваше, рекао бих да сте гусари а не властела!“</p> <p>Дошав под шато |
е им тихо. „Уставити се, јер ено, рекао бих, светац вас мрко погледа!{S} Рекао бих да вам нешто |
бих, светац вас мрко погледа!{S} Рекао бих да вам нешто довикује!“</p> <p>„Пуштајмо се, кнеже, |
и невесело, Ристивор; „него опет рекао бих да се у тај твој славни живот само кроз погибију ул |
о тамо турски шаторови?!“</p> <p>„Рекао бих да су турски; али не смемо ти на сигурно рећи док и |
твоме месту, војводо, овога часа отерао бих и једнога и другога из дружине, у којој је поштених |
моја!...{S} Да знам где је Станко, ишао бих да га везана дотерам, да пред тебе падне — или бих |
ти!“ Кад год бих легао на постељу видео бих два велика ока његова како ме гневно гледају из гус |
лио бих да сте бесни и махнити, и молио бих војводу, да нас ослободи од таквих другова!“</p> <p |
да нам је вино мозак прегрејало, мислио бих да сте бесни и махнити, и молио бих војводу, да нас |
на нас успаване нагазили.{S} Него, ако бих се успавао, буди ме и не жали ме, чим видиш да она |
о!“ рече старац сав пренеражен; — „како бих ја давао једној жени да ми чита војводино писмо?!{S |
људи и честите Србадије!“</p> <p>„Како бих ја, кнеже, растеривао војску коју купим око себе, д |
ј двор уочи крштења мога сина, него што бих могао пустити кнеза <pb n="124" /> Градоја.{S} Вука |
миру разиђу.“</p> <p>„Има још нешто што бих ја хтео да питам кнеза Градоја,“ прихвати опет кнез |
ић, погинуо је пре две године у славној бици на Плочнику, допринев знаменитим својим личним јун |
с левог и десног бока.{S} У тренућу ока бише три Србина опкољена Турцима са свих страна,</p> <p |
е!“ прихвати опет војвода гласом у коме благ прекор трепташе. „Нећемо ми ово два три дана, док |
да је реч о тековини некаквога великога блага.</p> <p>Санџак-Бег се окрете својим људима па с њ |
еже, шта ћеш ти један, Душанов јунак са благим и светим твојим срцем, у овој земљи у којој се е |
<p>„Благо Господину Кнезу на Косову!{S} Благо овој земљи с таквом господом и код таквих јунака! |
и још неразвијену, заставу Орловића.{S} Благо довикиваше народу: „Дед’те, браћо, размакните се |
и предобра моја госпођо: прими ово мало благо моје да га причуваш!{S} Ако се са Косова жив врат |
ући, као да су то душе српских јунака, „Благо вама који с кнезом изгинусте!{S} Авај нама, који |
и, синко,“ рече кнез Градоје рањенику, „благо теби, који си крв своју на Косову пролио!“</p> <p |
ри људе на јуначка и Богу угодна дела. „Благо вама,“ говораше кнез једнако у звезде гледајући, |
тану живи говорити онима по гробовима: „Благо вама што сте пре ових страданија и невоља помрли! |
спода из гомиле.</p> <pb n="147" /> <p>„Благо теби, синко,“ рече кнез Градоје рањенику, „благо |
уг!{S} Грлећи старца Боре рече:</p> <p>„Благо мени, што ћу уз тебе и с тобом да моју прву војну |
да га браним од сваке напасти!“</p> <p>„Благо Господину Кнезу на Косову!{S} Благо овој земљи с |
S} Него опет кроз тај умор и ту сетност благородство њене душе, и госпоственост њене лепоте све |
мога живота, колико ми га бог поклони, благосиљати свакога од њих ко нам данас и у добри час с |
адосно кликтати; узе женскадија на глас благосиљати добру госпођу.{S} Па онда навалише да јој с |
ту своју десну руку на главу, као да га благосиље. „Нека ти је просто, синко Ристиворе!“ рече м |
ећ и свецу досадило, па се окрете, даде благослов и пружи руку кнезу, коју овај смерно целива.< |
нека вам је срећан пут, нека вас Божји благослов прати, и нека вам је свети Јован свагда на по |
а; „ето пођи у име Божје, и нека те мој благослов прати а Кнежев нек те дочека!“ И отиде Голуба |
ма и гунђати нешто што не изгледаше као благослов.</p> </div> <div type="chapter" xml:id="SRP18 |
паситеља нашег!{S} Нека би Сила светога благослова Његова и Сила Часнога Крста, била са сваким |
Изиђе владика на амвон и великим крстом благослови све.{S} Приђе Господин Кнез к владици, прими |
Клекнимо и помолимо се Господу, да нас благослови, да се данас храбро и срећно боримо за свете |
и прозори, који пропуштаху у трпезарију благу светлост са севера.</p> <p>Дугачка зидина према о |
ијати клетву Господина Кнеза; немојте у блато бацати свој глас, који је од старина славан био!{ |
ко војводе.</p> <p>На послетку војвода, блед као крпа, снужден, уздрхтан, запита Ристивора пола |
ести!“</p> <p>И рекав то војвода Радич, блед, преблед, оборив опет главу на прса, са затвореним |
> <p>„Господо!“ викну млади војвода сав блед од узбуђености, и сав уздрхтао. „Господо, пуните п |
а својим авет игуманије!“ рече Иван сав блед и уздрхтан.</p> <p>„Авет?!“ претече га Ристивор. „ |
н крену некуда.{S} Војвода ми изгледаше блед али миран. „Звао сам те“, рече, „да ми бар један д |
свој само да боље чује.{S} Војвода беше блед, и од часа на час стресаше се као да је у грозници |
се врати Кнезу под шатор!{S} Милош беше блед и дрхташе од гнева, али се горко осмехиваше, па, в |
рем и уђе у свој сто а допаде задуван и блед, као без душе, најпре један гласоноша, па мало за |
огу, господо!“ рече он дубоко узбуђен и блед у лицу. „Немојте да од једнога зла, за које још и |
света?!“ питаше књез Вукан час жут час блед.</p> <p>„Још се то не може да зна на сигурно!“ одг |
а Манда једним кроком дође до њега сва бледа, пренеражена, уздрхтала.{S} Клече поред њега, пољ |
часу се нађе у гомили господе, која сва бледа и тужна, стојаше пред шатором војводиним.{S} Стар |
иње.{S} Збијене у гомилу у једном куту, бледе и сузе ронећи, гледаху у младу и красну госпођу с |
/p> <p>Грунуше Боривоју крупне сузе низ бледе образе.</p> <p>Сад приђе смерно и Ристивор.{S} Го |
а војводе догоревала, то је осветљавало бледо као крпа <pb n="152" /> лице војводино.{S} Старом |
</p> <p>Ућута мало, и загледа се опет у бледо лице мртваца.{S} Превлачаше неколико пута својом |
па онда приђе још ближе и загледа се у бледожуто лице младога војводе.{S} Уздахну тешко, пригн |
ве турске на оној коси према њему.{S} У бледој светлости од свитања лепо се могаху видети и коњ |
у срећнију јаву.{S} Али јава би му, под бледом светлошћу од свитања, показала само — мртвог вој |
а маглица као велики свилени вео обојен бледом <pb n="185" /> љубичицом.{S} Источно се небо нас |
ужила се беху и спаваху два хрта, један бледомрк као срндаћ, други сивоплав као да је од дивљих |
вости гледа у Марију Магдалену, која, у бледоплавој хаљини пала беше на колена, да својом густо |
љанке угледаше госпођу Мандалену, онако бледу, с тугом у очима, с усиљеним осмехом на устима, к |
ој скрињи госпођа Мандалена.{S} Била је блеђа но обично; у очима јој умор и сетност, под очима |
} Он скиде свој клобук, приђе корак два ближе, спусти се на колена, загледа се у оно пребледо м |
а се зора баш ништа не тиче; него приђе ближе к платнима од шатора, и пригну мало ухо своје, да |
га она својим меким гласом па му приђе ближе.</p> <p>Тај глас и онај њен поглед пун доброте и |
аше као небесни анђео.</p> <p>„Приступи ближе, верна наша слуго Ристиворе!“ рече му она оним св |
рену за Косово!“</p> <p>Кад се још мало ближе примакоше Дворињу, видеше лепо како многи народ с |
и он онако у гомили за њима.</p> <p>Што ближе стизаху стану, све то јасније чуше вику, као да с |
емо ти на сигурно рећи док им се не бих ближе прикучио!“ одговори Ристивор.</p> <p>„Нека сад не |
страхом целива икону, па онда приђе још ближе и загледа се у бледожуто лице младога војводе.{S} |
кнез. „Војводи долази војска не само из близине него и из даљине, па је и право да се постара г |
го само корачање два коња у непосредној близини иза себе, за које је, и не видевши их, знао да |
ири у лице, као да се изненадно негде у близини камена плоча одваљала са уста хладног неког гро |
не остављају!</p> <p>Из једне баруштине близу јаза од воденице <pb n="5" /> на Голубињој Реци ч |
војвода беше положио на земљу а сасвим близу своје главе, нађоше под њим листину, исписану рук |
у под један велики брест, који се видео близу друма с ону страну крчме а на путу ка Косову.</p> |
ва велика несрећа задесила!“</p> <p>Она блистава гомила од господе беше муком замукнула.{S} За |
у руку, па се окрете и приђе к њој, сав блистајући од радости, она му паде око врата и ижљуби г |
леда се подуже у Зорњачу, која у дивном блистању трепташе изнад Истока.{S} Па онда нађе ведрицу |
својима: „Држ’те се јуначки, децо моја, Бог је с нама!{S} Напред, напред, Србадијо моја.{S} За |
ени под шатор!“ причаше Бег.</p> <p>„Е, Бог да те прости, синко Ристиворе!{S} Бог да те прости! |
диље, како, кад год прави јунак погине, Бог нареди те анђели запале нову једну звезду у славу ј |
<p>„Бог да те прости, синко Ристиворе, Бог да те прости!“ шапуташе старац неколико пута, па се |
рече, јуначе, по Богу?!“ — „Не, човече, Бог те видео!“... „Хеј, што не пођосмо дан раније!“... |
рани седи старци!“</p> <p>„Тако, браћо, Бог вас видео!“ викаше кнез Градоје сва веселији.</p> < |
„Тако, сиви соколе!{S} Тако, господару, Бог те живео!{S} Али и ко би то боље од тебе знао?!“</p |
у господску милост према мени сиромаху, Бог на небесима велику милост поклони!“</p> <p>Старац м |
оје.</p> <p>„Могу, како да не могу?!{S} Бог с тобом, кнеже!“ викнуше духовници сложно.</p> <p>„ |
рикуцам копљем на двери двора твога!{S} Бог ти дао здравља и памети!“ Еј, мој царе Душане, ти б |
, Бог да те прости, синко Ристиворе!{S} Бог да те прости!“ понављаше стари кнез тихо, а очевидн |
вртети главом, „знам ја тебе добро!{S} Бог те је створио велика господина, дао ти је и памети, |
Хај, јуначни а непокорни народе!...{S} Бог нека ти буде милостив!“ Па онда сукну мач из корица |
у над неверним и поганим Агарјанима.{S} Бог зна добро шта су Агарјани, а зна шта су и ко су пра |
а и <pb n="61" /> твоја и Босиљкина.{S} Бог нека и теби, и њој, и нама свима милостив буде!{S} |
а цео остатак мога живота, колико ми га бог поклони, благосиљати свакога од њих ко нам данас и |
крилу неки војвода — не знам му име, да Бог да се никад и не знало! — да је, рекох, неки војвод |
А зар не могу ваше молитве да учине, да Бог грешницима и најтеже грехе опрости!“ питаше кнез Гр |
, тако ти среће јуначке — која, нека да Бог, да те прати на сваком твоме кораку — смилуј се па |
ојим!..{S} Добро, војводо!{S} И нека да Бог да све на добро буде!“</p> <p>И остадоше сви, да св |
грли, а ти ме пробуди!“</p> <p>„Нека да Бог да би ти се санак убрзо и испунио!{S} А сад пођите |
ћност.</p> <p>„Само тако што нека не да Бог, а све друго како хоће!“ рече кнез Гојко.</p> <p>„Г |
ли, јунаци, и у добри час!{S} Донели да Бог да срећу војводи и војводину двору, и чеду његову у |
мене!{S} И нека су ти и данас и свагда Бог и свети Јован на помоћи!“</p> <p>Грунуше Боривоју к |
прва твоја војна!{S} Нека су ти свагда Бог и Свети Јован на помоћи!{S} Ако би могао заборавити |
у наш двор! <pb n="80" /> ....{S} Нека Бог да, да се син, кога ми је поклонио, кад узрасте пон |
м да вам кажем.{S} А сад нека нам свима Бог на помоћи буде!“</p> <p>„Хвала ти, јуначе!{S} Хвала |
а, сина краља Вукашина.{S} Цар, кога је Бог поставио да у његово име правду народима дели, иде |
видиш ово велико и дивно кубе, које је бог наместио над Косовом?{S} Зар то поље, које се прели |
да, крстићемо првенца сина, кога ми је Бог поклонио.{S} Ако у томе стигну Добримир, Десимир и |
ена, остани да крстимо чедо, које ми је Бог у овако знаменитим и славним данима поклонио!“</p> |
наставите тако док не осетите да вам је Бог опростио.{S} А нама ето кажите колике прилоге да да |
нагиње к нама и надасмо се да ће нам је Бог, само још кроз који часак, па коначно поклонити.{S} |
еленке ваше!{S} И опет се тешим, што је Бог дао те је наш честити Господин Кнез Лазар могао и б |
ли не сме да носи свој крст, који му је Бог на рамена положио; разумем до не да опојати човека, |
сли!{S} Иван је насигурно веровао да се Бог не може ни за часак предомишљати коме да помогне, п |
било за здравље теби и твојима, ако те Бог жива врати, а било би ти за душу ако би погинуо!“ п |
већ и не може бити друкчије него да ће Бог и свеци Хришћански помоћи роду Хришћанском насупрот |
је просто од нас, а на сигурно ће ти и Бог опростити!“</p> <p>И онда га још једном целива у че |
овде на земљи јунак био није!{S} Кад би Бог давао светачка златна кола око главе свакоме ко сам |
пламен просу по образу.</p> <p>„О, буди Бог с нама!“ рече у највећем чуду стари кнез па се прек |
неки се узеше крстити и шаптати: „Буди Бог с нама!{S} Каква нас беда још снаћи не ће!“ Па онда |
ез.{S} Прекрсти се и рече у чуду: „Буди Бог с нама!{S} Какве беде и несреће не ће нас још стићи |
, мало задремах, и тада снивах сан који Бог може окренути да и добро значи, али који мени није |
и наш поп Каритон светац постао!{S} Али Бог тражи да ти победне песме певаш у славу његову кад |
Али ћу те радо послушати, па, колико ми Бог помогне, <pb n="57" /> чуваћу његову сребрну главу |
ретниче!{S} Исповеди се кнезу, па ће ти Бог опростити!“ Кад год бих легао на постељу видео бих |
љајући га гласно и срдачно: „Помози вам Бог, децо моја!“</p> <p>„Кад сељанке угледаше госпођу М |
ве што сам хтела!{S} Па сад већ што вам Бог даде и срећа јуначка!“ рече кнегиња па се окрете и |
ло и прострадамо и јесте право; ако нам Бог већ неће опраштати, па добро, нека нас казни, нека |
ојску, загазићемо и ми, па већ како нам Бог да!“ рече млади Боривој гласом устрепетаним.</p> <p |
ке руке градиле, него цркву коју је сам Бог саградио!{S} Зар не видиш ово велико и дивно кубе, |
иње.</p> <p>„У добри час!{S} Ево ми сам Бог отвара двери!“ говораше Ристивор сам себи, па у три |
освећеном водицом пошкропи, е да би им Бог и Свети Јован и на путу и на бојном пољу и на свако |
како би страшно било да нам је — не дао Бог! — стигао глас: да се јуче била крвава битка, да су |
„Поћи ћемо ми на војну и из двора, ако Бог да, и не ћемо пожалити да гинемо кад дође свети час |
даном очекује да га госпођа дарује, ако Бог да!{S} А ето му стигоше за све нас весели гласи од |
се, кнеже; стићи ћемо ми на време, ако Бог да, и много дана пре битке, <hi>ако</hi> битке и бу |
ике, и народ новим поуздањем да ће, ако Бог да, све добро бити.</p> <p>Истом сад, кад се већ су |
а моју прву војну војујем!{S} Дедо, ако Бог да, нећу ни тебе ни мога оца постидети!“</p> <p>Ста |
а воља Божја води!...{S} Полазимо, ако Бог да, у покајање, .. из покајања у опроштај,.. из опр |
ске што је већ с нама.{S} У Недељу, ако Бог да, крстићемо првенца сина, кога ми је Бог поклонио |
видно у забуни шта да каже, „ја ћу, ако Бог да, у небески град Јерусалим на покајање!“</p> <p>„ |
ожје лицем на Видов Дан кренути.{S} Ако Бог хоће, кренућемо се и стићи ћемо <pb n="122" /> на в |
ићи ћемо <pb n="122" /> на време; а ако Бог неће, узалуд је што твоје старо јунаштво жедни за К |
да је здраво и добро, а биће и боље ако Бог да!{S} Спремао се да весело дочека прво чедо којим |
на што о томе?!</p> <p>„О томе зна само Бог па ето сад ти!“ рече Ристивор поуздано; и сад се оп |
ето се мени чини да се већ од поодавно Бог нешто срди на нас Србадију.{S} Да јесмо грешни, јес |
н кнезу уз пут. „А и како не би кад ето Бог поклони војводи сина и славноме овом дому наследник |
шта!“</p> <p>„А!“ зајеча кнез Градоје, „Бог те чувао овој земљи, наш честити Господару!“</p> <p |
е уз то сваки војник прекрсти и викне: „Бог да те прости, војводо, као што ти ми праштамо!“</p> |
т, господару, и теби и војсци твојој!“ „Бог вас све живе и здраве и славне довео дому своме нат |
а образе му пламенови обузеше.</p> <p>„Бог с тобом, кнеже Винко!“ узе реч Гојко. „Какве снове |
оје дубоко ганут и сузе ронећи.</p> <p>„Бог да га прости!“ викнуше сви онде присутни као из јед |
им јунаштвом не засеним твоје!“</p> <p>„Бог ми је сведок да се никад тога бојао нисам!“ прихват |
о писмо, да ти га ја прочитам!“</p> <p>„Бог с тобом, снахо!“ рече старац сав пренеражен; — „как |
етров Дан а камо ли Видов Дан!“</p> <p>„Бог зна да л’ је све то истина!“ рече <pb n="120" /> кн |
е за твојим слугом заплакасмо!“</p> <p>„Бог да те прости, синко Ристиворе, Бог да те прости!“ ш |
платио цареву перперу.{S} Али не знамо, Бога ми, како ћемо ти их платити!{S} Па се здоговорисмо |
и би бити угледан и срећан пар људи.{S} Бога ми ћу овога часа да говорим с кнезом!“</p> <p>„Не! |
а твога славног војевања за педесет — а Бога ми биће и више — година!{S} Дај ти нама твоју заст |
н старчић. „Била би срамота за српскога Бога да Србадија не победи!{S} Зар да Агарјани неверниц |
ету Мајку Божју, а камо ли пред Господа Бога.{S} Чини ми се да би ме њихова светиња раскинула, |
нашим српским свецима, да умоле Господа Бога, нека не пада таква срамота на наше јуначко име је |
утрењу и да почнемо дан дворећи Господа Бога и Свеце његове.{S} Хајдмоте у цркву!“</p> <p>И одв |
осподин Кнез на небу пред лицем Господа Бога опростио, како ти од свега срца ми овде на земљи п |
, подигнимо пехаре наше у славу Господа Бога, који је у овако мучним данима Србадији за Господа |
p>„Господару!{S} Господару!{S} Устај за Бога!“</p> <p>„Шта је?!“ викну кнез скочив са поњаве на |
из срца исцеди, трепти надежда наша на Бога!{S} Ето, у томе је сва разлика!“</p> <p>Старац је |
репис од књиге Господина Кнеза.{S} И од Бога ти здравље!“</p> <pb n="17" /> <p>„Да чудне ми књи |
ко, али из гласа и сложно појући: „Тебе Бога хвалимо!“</p> <p>„Пун’те, децо, пехаре свима!“ вик |
с договором запојаше дивну песму: „Тебе Бога хвалимо, тебе Господа исповедамо!“</p> <p>И стари |
ецо, највећа и најлепша црква у васиони Бога Саваота!“</p> <p>„Јели мислиш цркву Грачаницу?“ за |
оду, он гласно зајаука: „Јаох мени и до Бога мога!{S} Зар ја да дочекам да га мртва гледам!“ Уз |
е као да је преклиње. „Не, госпођо, ако Бога знаш!...{S} Како би тако што помињала старом госпо |
за Православље и славу Божју!{S} Ако у Бога доиста има светости, праведности и сажаљивости, он |
раћамо оне, који и без оружја и на силу Бога и незвани хоћаху да иду на војну!{S} Ваистину, пос |
бовићи стекли били.</p> <p>Била је то и богата кућа.{S} Још од пре <pb n="2" /> сто година у пл |
ез вере и без душе, који ће да пљачкају богата села по Косову, да их пале, да секу народ, и мла |
стирака и свакојаких тканина што се под богатим шатором нађоше и запојише га мирисном малвасијо |
сниском а широком одморнику, застрвеном богатим простиркама, претискаше на своје груди младо св |
и личан човек, у долами од црвене чохе богато златом извезене, са свиленом чалмом на глави и н |
ега, седела је у истој таквој високој и богато изрезаној храстовој столици, млада једна жена, п |
коме су орлови и крстови златном жицом богато извезени; па мекане жуте чизме до колена са среб |
з капију дворску излажаше поп Каритон у богатој златотканој одежди носећи на рукама, а на прса |
о о таштини славе људске, о пролазности богатства, сјаја и среће <pb n="164" /> на овоме свету |
винове лозе са ројем златних пчела.{S} Богатство им није повисило славу, али је није ни засени |
ић, и кнез Десимир Милосављевић, и кнез Богдан Ђурашевић!“</p> <p>„А стићи ће, надам се, до Пон |
} Ако у томе стигну Добримир, Десимир и Богдан, онда ћемо се у Понедеоник зором кренути; ако не |
римити ни понуде кнеза Вукана, ни кнеза Богдана, ни кнеза Добромира да преноћи под једним од њи |
це допуни опрема по каквога сиромаха, а богме је пуно њих таквих на Косову било!“</p> <p>И опет |
е јер је један од најтежих грехова пред Богом, да човек сам себи живот одузме!“ прихвати игуман |
је дело — дело великог покајништва пред Богом и пред људима.{S} За мене је његово дело и јуначн |
одједнако пред Господином Кнезом и пред Богом криви!“</p> <p>„Господо!“ рече војвода подигнув г |
ркињи Босиљки!{S} Него те још преклињем Богом и Светим Јованом, <pb n="59" /> не казуј јој да ј |
тарога Орловића!{S} Иди, брате, с милим Богом!{S} Што пре тамо стигнеш пре ћеш се уверити да ца |
ди бригу о народу нашем!{S} И сад.... с Богом остајте!“</p> <p>Па се старац мало пригну са висо |
зиду у сребро окована чудотворна икона Богородице Тројеручице, коју је један игуман од рода Ор |
оривоја, унука кнеза Градоја, код цркве Богородичине, зором у Среду.“</p> <p>Не би мило војводи |
е деце скапало од глади, све то тобож у богоугодној борби за Православље и славу Божју!{S} Ако |
има како смо га ми виђали! ...{S} Него, Богу хвала, те је још снажна мишица његова, и што је јо |
паситеља, и да се кроз сузе, а на глас, Богу моли да народу српском милостив буде!“</p> <p>Ту г |
ас да задобије победу!{S} Нека је слава богу за то!“</p> <p>„Сад си, војводо, подесио како треб |
бити баш и обадвојица.{S} Нека је слава Богу!{S} А сад, брате, да проспавамо још мало до зоре!“ |
рече Ристивор поуздано. „Нека је слава Богу!{S} Један ће од нас двојице на Косову погинути, а |
побожно па се прекрсти; „нека је слава Богу на добрим гласима а у добри час!“</p> <p>Млади вла |
шкаше се војвода.</p> <p>„Нека је слава Богу, има доста и доброга!“ рече поуздано кнез Гојко, к |
по танко казати!“</p> <p>„Нека је слава Богу!“ рече кнез побожно па се прекрсти; „нека је слава |
и мирно на дому?“</p> <p>„Нека је слава богу, војвода је здраво и добро, а биће и боље ако Бог |
ц своја питања.</p> <p>„Добро је, хвала Богу, Господин Кнез,“ поче Гојко, „а ено га, има већ по |
ге и тако дивне приче.</p> <p>„О, хвала Богу и Мајци Божјој, дете моје, што стиже у двор пре ов |
p> <p>„Од радости, бабо, што ево, хвала Богу, доврших вез, мој прилог цркви, коју си ти сагради |
си помагач Душанов био, онда ето, хвала Богу, пуно дворана у нашем двору, у које ни поглед Душа |
се наш велики цар одмарао?!...{S} Хвала Богу, и ако сам нешто мало почео да старим, нису мени в |
ши. „Него опет нису сви такви.{S} Хвала Богу, и међу млађима има добрих јунака.{S} Шта, зар мој |
ју срећа натопи, трепти захвалност наша Богу; у свакој сузи коју <pb n="9" /> несрећа из срца и |
ди!{S} Зар да Агарјани неверници победе Богу верни народ српски?{S} Ман’те се, људи!“</p> <p>У |
или ако заспиш па се пробудиш, моли се Богу за мене!“ учини ми се да је и мирнији и ведрији но |
како желиш!{S} Учинићу!{S} Молићемо се Богу да те уза старог и младог господара жива и здрава |
помолио.{S} Идите те се умијте и ви, и Богу помолите; па онда напојте коње, оседлајте их и за |
војим трепетом храбри људе на јуначка и Богу угодна дела. „Благо вама,“ говораше кнез једнако у |
с двојице.{S} Сутра ћемо зором устати и Богу се помолити, па онда једно од овога двога: или ћет |
тар поток, на коме сам се ја већ умио и Богу помолио.{S} Идите те се умијте и ви, и Богу помоли |
не зовне, јер хоће најпре да се помоли Богу.</p> <p>„Да дивне зоре!“ рече Витомир, погледав пр |
и старо — сваким јутром и сваком вечери Богу молите, да нашем цару победу дарује, и да нам миле |
јите!“</p> <p>„Само душе наше предајемо Богу нашем!{S} Вама, погана веро Агарјанска, ево шта да |
ваше њихове мачеве.</p> <p>„Станите, по Богу, господо!“ рече он дубоко узбуђен и блед у лицу. „ |
ките од господе: „Шта рече, јуначе, по Богу?!“ — „Не, човече, Бог те видео!“... „Хеј, што не п |
Лазаре!{S} Еј велики јуначе наш!{S} По Богу брате, казуј нам даље шта би икако би?!“</p> <p>„П |
ча и четири буздована, а већ ја се могу Богу молити за вас и без вас!“ И одоше попови и ђакони |
Нисам ја ни слеп ни глуп, хвала Господу Богу!{S} Али нећеш, попе, куд си наумио!{S} Не дам ја т |
Е јесмо ми нешто тешко згрешили Господу Богу!{S} После наше велике несреће, бруке и срамоте, шт |
дубљини њиховој не више жена, него неко божанско створење.{S} Сељаци причају да анђео Божји кро |
тски трепер Зорњаче. „Да дивне зоре!{S} Боже мој, да ли је таква и нашој војсци на Косову?!“ :< |
нуо!“</p> <p>„Сачувај нас тога, Господе Боже!“ рече запрепашћен војвода Радич, скиде сребрни шл |
непријатељ нападне.{S} Али ако — не дај Боже! — Србадија изгуби битку на Косову, ето неверника |
зимо куда нас образ јуначки зове а воља Божја води!...{S} Полазимо, ако Бог да, у покајање, .. |
а кад га потражио будем.{S} Ако ли буде Божја воља да са другим срећним јунацима погинем на Кос |
вориш и Босиљки и кнезу.{S} Ако ли буде Божја воља да погинем, онда јој предај мој поклон, а не |
S} Нити помињи што Босиљки!{S} Ако буде Божја воља те се са Косова здрави и весели вратимо, мол |
а часа, па до часа у који се — ако буде Божја воља — било ја с Боривојем, било Боривој без мене |
<p>„Прекрстите се, децо моја, па, у име Божје, хајд’те у седла!“</p> <p>Зазвекташе панцири и ор |
рајући писмо, „ево, синко, читај, у име Божје, књигу војводину!“</p> <p>Госпођа Манда прошапута |
нас данас овде ми да се кренемо, у име Божје, одмах још овога јутра!{S} Или, могли би ево и ов |
ивора и Боривоја: „Устајте, децо, у име Божје и у добри час!“</p> <p>Ристивор скочи на ноге, пр |
е скинуо.</p> <p>„Сад ћемо, децо, у име Божје, да наставимо пут!“ рече Боривоју и Ристивору. „Н |
војске што више можеш.{S} Ја већ, у име Божје, полазим, јер као Господар Србадије и треба да са |
игурно тај дан у вече, па ћемо се у име Божје лицем на Видов Дан кренути.{S} Ако Бог хоће, крен |
а му је Госпођа Милица; „ето пођи у име Божје, и нека те мој благослов прати а Кнежев нек те до |
че им:</p> <p>„Господо, да пођемо у име Божје одмах!{S} И да се пожуримо да стигнемо кнеза Град |
н и мио властеличић.{S} Сутра ћеш у име Божје поћи с мојим сином и са старим господарем, да као |
, <pb n="144" /> и громко викну: „У име Божје!{S} Напред!“ Не умем ја вама описати ону грмљавин |
рности и непроменљивости велике милости Божје.{S} Кад чу кнез Градоје да допочеше већ певати и |
а небу примио као своје, увео у царство Божје, и наместио нас у ономе крају раја где су Косовск |
и обдарио!“</p> <p>„Чудни сте створови Божји, ви жене!“ рече старац седајући опет на свој сто; |
ластела.</p> <p>„И опет вам кажем, људи Божји, не може то тако!“ понови игуман Пајсеј, уздигнув |
едам небеса него што је мој светац, кум Божји, Свети Јован Крститељ!“</p> </div> <pb n="116" /> |
ам, теби се молим, чуј ме!{S} А као кум Божји, и као војвода од војске светаца, под сигурно ти |
ко створење.{S} Сељаци причају да анђео Божји кроз њене очи гледа, те за то њени погледи прогањ |
ецо, и нека вам је срећан пут, нека вас Божји благослов прати, и нека вам је свети Јован свагда |
срамота не може бити на понос ни цркви Божјој.{S} И још ти се молим, помози нашем војводи, пом |
не приче.</p> <p>„О, хвала Богу и Мајци Божјој, дете моје, што стиже у двор пре овог чуда и пок |
ко њених речи, шапутом управљених Мајци Божјој, свагда помажу!</p> <p>Била је сасвим просто оде |
е господство још овај пут, када ћемо са Божјом помоћу разбити Агарјане, да се више не дижу.{S} |
обе руке у вис, као да призивље милост Божју; пригну се и целива Ристивора у чело, па се онда |
олбе.{S} Уздајући се у превелику милост Божју свршићемо ето опело над нашим мртвим војводом, а |
рвљу својом посветили ту цркву на славу Божју?!“</p> <p>„А ја мишљах“ рече Ристивор, „ти помиње |
огоугодној борби за Православље и славу Божју!{S} Ако у Бога доиста има светости, праведности и |
?!{S} Само онај, који не верује у бригу Божју за верни му род Хришћански, могао би тако нешто д |
знаш да ја не смем ни пред Свету Мајку Божју, а камо ли пред Господа Бога.{S} Чини ми се да би |
ово?{S} Не видим што ћемо сад тамо?!{S} Бој се био, нико га добио није; пао наш цар, пао и њихо |
А како да вам испричам и све друго!{S} Бој је трајао неколико сахата, имаће да се прича година |
бромира,“ рече. „Шта ћемо на Косово?{S} Бој се био и свршио, војске се тргле, шта ћемо ми сад н |
ко о Господина Кнеза, јер га оставих да бој бије и да гине без вас.{S} Право је да тешка клетва |
те баш овај час, у који ето полазимо на бој на Косово, да ме устављате таквом молбом?!{S} Јесте |
амо још која стотина људи стигне.{S} Не бој се, кнеже; стићи ћемо ми на време, ако Бог да, и мн |
залетео био на старог кнеза.</p> <p>„Не бој се, дедо, за мене!“ викаше Боривој; „не ћу ја тебе |
ље да ли има тамо каква опасност, да се бој отпочне пре него што се сва српска војска искупи.{S |
људи, који су далеко од Косова, кад се бој почне да бије!“ рече кнез Градоје. „Немој, молим те |
је те ноћи слутио, да ћемо сутра велики бој бити!{S} Господин Кнез као обично дође први на јутр |
е своје, те се између њих сад бије љути бој.{S} Кажу има их већ пуно обрањених, а биће их и мрт |
њих је најубедљивије предсказивање био бој орлова са ждраловима, коме су скоро сељани из многи |
АДА</p> <p>ПРИПОВЕТКА</p> <p>ИЗ ВРЕМЕНА БОЈА НА КОСОВУ</p> <p>ОДШТАМПАНО ИЗ „БРАНКОВА КОЛА“ ЗА |
тупаше!{S} Усред овог трећег и страшног боја Кнез Лазар би се овда онда окренуо <pb n="145" /> |
тамо дочека вести од Крушевца!{S} После боја копљем у трње!“</p> <p>„Збиља, кнеже Орловићу!“ пр |
ако су неки властели, вратив се живи из боја на Плочнику, казивали да је кнез Милан улетао у на |
гледати на ову слогу од топлих и нежних боја и мирне свечаности.</p> <p>Млади Орловић не могаше |
што сад прво стоји на реду!“</p> <p>Она бојазна старога кнеза, да не узнемирују мирно почивање |
асије као цар попио, да су га се истина бојали, али да су га и мрвили, и да су га најпосле и от |
> <p>„Бог ми је сведок да се никад тога бојао нисам!“ прихвати кнез поноситим гласом <pb n="32" |
о!{S} Нека виде да се ни деца српска не боје Турака!“ одговараше с правом радошћу стари кнез ба |
ли сте угледати слику мирну и опет пуну боје.</p> <p>По белим плочама од авлије и око оног мрам |
е оном стражом, па му рече да се она не боји остати сама у средини верних Крушевљана, те да би |
тихим гласом, готово шапатом, као да се боји да не узнемири војводу у његову вечном сну, „да се |
иђе <pb n="43" /> му полагано као да се боји да га не разбуди, клече пред њега, подиже лице к и |
ха.</p> <p>„Лакше, Ристиворе, лакше!{S} Бојим се рком својом пробудићеш Турке!“ Али у залуд!</p |
роведемо целу ноћ поред пуних пехара, а бојим се требало би више и вина него колико су га слуге |
о сте по годинама сви млађи од мене, не бојим се ја ни пити с вама, а камо ли вечерати!“</p> <p |
сина мога а јединог унука свога; али се бојим да своју главу чувати неће!{S} Кад будете на Косо |
бојите владика кад се Светих Отаца и не бојите.{S} Чујте ви моју последњу реч: ви ћете лепо вој |
ли неверник, а све само за то што се ви бојите владика кад се Светих Отаца и не бојите.{S} Чујт |
„Ето, не рекох ли ти“ рече поп. „Све се бојиш да мојим јунаштвом не засеним твоје!“</p> <p>„Бог |
еба да сам први на бојиште, последњи са бојишта!“</p> <p>„А!“ зајеча кнез Градоје, „Бог те чува |
осподар Србадије и треба да сам први на бојиште, последњи са бојишта!“</p> <p>„А!“ зајеча кнез |
колико си јој од педесет година амо на бојиштима славу дизао.{S} Знамо да ти је грдна жалост з |
е, и теби да кажем:{S} Нисмо ми овде на бојишту, нити смо пред непријатељем па да ћутећки прима |
одо!“ рече он упорно, „Нисмо ми овде на бојишту пред непријатељем, <pb n="109" /> да ја не муца |
адава!{S} Требали сте ви њега видети на бојним пољима како смо га ми виђали! ...{S} Него, Богу |
х господара, и то ти је све изгинуло на бојним пољима, или помрло од рана и болештина по кућама |
ица, који би јутрос појахао одмичући од бојнога окршаја!“ „Тако је!“ громко одјекну вика из хиљ |
{S} И у мислима таквим већ се враћаше с бојнога поља цвећем окићен, и у гомили девојака, што из |
би им Бог и Свети Јован и на путу и на бојном пољу и на сваком месту, и у сваком часу, на помо |
г коња најпре не закити цвећем...{S} На бојноме пољу јунак нема бољег друга и пријатеља, него ш |
ји јунаци!{S} Нека би наше друговање на бојноме пољу било на славу цара нашег и на добро Србади |
и сивоплав као да је од дивљих голубова боју позајмио.{S} Иза столице старога витеза на једном |
ало три ране за једнога дечка, у првоме боју његову?!“ прихвати Санџак-Бег некако свечаним глас |
, само нека не пушта да нас у отвореном боју на отвореном пољу разбијају неверни и погани Агарј |
а, друге две зађоше им с левог и десног бока.{S} У тренућу ока бише три Србина опкољена Турцима |
рога кнеза, и рекоше му шапатом: „Ћути, болан, да не прођеш горе!“</p> <p>„Не, не!“ упаде живо |
на бојним пољима, или помрло од рана и болештина по кућама својим.{S} А ово сад што је остало, |
им погледом и полагањем своје руке лечи болне и невољне.{S} Шапутом додаваше како неке дворкиње |
ост, под очима плава сенка коју душевна боља подвлачи.{S} Него опет кроз тај умор и ту сетност |
у!“ рекох ја; „нема душевнијег човека и боља господара од тебе нигде на беломе свету!“ Али он н |
20" /> кнез Градоје. „А и да је истина, боље је да смо ми на Косову уз нашега Господина Кнеза, |
истифор, ноћ провести.{S} Де тако буде, боље је и за мене и за моју момчадију, а и за све нас.{ |
ебаш а може ме Господин Кнез затребати, боље је да зором пођем на Косово!“ „Право говориш, добр |
ојске, коју има право да очекује!...{S} Боље је да причекамо дан два, те да ми се сва војска ис |
тешку несрећу све до краја!“</p> <p>„А боље би било, војводо, да вам и не казујем!“- одговори |
од шатора, и пригну мало ухо своје, да боље чује шта то под шатором стари кнез гласно говори.{ |
окренуо мало час десно час лево ухо, да боље чује топот од коња који му из далека следоваше.{S} |
над обрве своје, да као пооштри очи да боље виде.</p> <p>„Ено је!“ рече Ристивор, па пружи рук |
е своје, па се пови мало унапред као да боље види и сигурније чује.</p> <p>„Светац виче: „Та до |
њега сваки притајиваше дах свој само да боље чује.{S} Војвода беше блед, и од часа на час стрес |
та измакло није.{S} Нико од њега не зна боље да ли има тамо каква опасност, да се бој отпочне п |
Јабучила по врату, и хвалити га што зна боље од Ристивора којим путем ваља ићи.</p> <p>„Молим т |
јсијем мало час отишли.</p> <p>„И ништа боље, синовци моји, него да одстојимо јутрењу и да почн |
ви свога имена и по крепости свога срца боље од мене могли да војском овом заповедају.{S} Него |
на врхове од кула (као да са те висине боље сагледају да ли се то доиста од некуда холуј диже) |
а доврши што је почео; може бити сад ће боље подесити, но што му је до сад за руком полазило.{S |
у, да на своје лево ухо, на које могаше боље чути, ослушкује топот од коња у војске која му сле |
итати нећеш?{S} А прочитаћу је и брже и боље и од патријарха Спиридона, а некамо ли од старога |
гу, војвода је здраво и добро, а биће и боље ако Бог да!{S} Спремао се да весело дочека прво че |
ц му викну:</p> <p>„Казуј, синко, је ли боље среће данас?“</p> <p>„Е мој славни господару!“ одг |
ето неверника на овај град.{S} Није ли боље да бранимо овај град на Косову, него овде на његов |
хоће да <pb n="154" /> заврти?!{S} Него боље дај да испитамо слуге војводине, да видимо да ли ј |
коњ оседлан, и нареди да Ристивор мало боље притегне пас у Боривојева Ждрала.{S} Кад се то свр |
“...</p> <p>„Тако нам и треба!{S} Нисмо боље ни заслужили!“ рече кнез Мирослав. „Није <pb n="13 |
подару, Бог те живео!{S} Али и ко би то боље од тебе знао?!“</p> <p>Госпођа Мандалена одмах сам |
а притајује дах свој, да би и сам нешто боље ослушкивао; али некаква опора сухота стезаше му гр |
се, на нашу несрећу, опознили; али опет боље је и позно да изиђемо него никако!{S} Нека душа Го |
сви други духовници.{S} Биће ти и сину боље знамење јуначке среће у животу, ако један део војс |
цвећем...{S} На бојноме пољу јунак нема бољег друга и пријатеља, него што му је коњ који га нос |
а заходу падаху у конат, те изношаху на бољи видик црвене, плаветне, зелене и жуте шаре у вунен |
судија?{S} Зар баш ти да пресудиш ко је бољи јунак а ко лошији?!“ викну горко кнез Вукан, саста |
вице, па не умеш да се уставиш!{S} Ниси бољи ни ти!“ викну стари кнез коме већ прекипе, па шкрг |
S} Па да си ми какав јунак, ма и не био бољи од мене, па да те поведемо| Али овако.... махни се |
} Е нека им је срећно и честито, и јесу бољи јунаци од нас!“</p> <p>„А шта ми се ти сад ту прав |
а луга, којим прелажаху, зло слагала са бољом, коју је стари витез у срцу носио.{S} Изгледало м |
м кнежевићу, који, прав као прави млади бор, стојаше само на један корак од старога кнеза у вел |
.</p> <p>Под шатором стојао је прав као бор, а у злато и скрлет одевен Санџак-Бег, заповедник о |
о неко запомагање.</p> <p>Него је права борба већ била престала.{S} Млади Боривој и Ристивор, ч |
е, оно његово застајивање, она очевидна борба његова, чудновато посресаше!{S} Учини ми се да се |
лаке ране.{S} После неколико тренутака борбе па се, на једну значку бубњем озго из стана, оста |
ло од глади, све то тобож у богоугодној борби за Православље и славу Божју!{S} Ако у Бога доист |
ло добро.{S} И ако је сва војска била у борби од зоре, без замене и без одмора, и ако се овде и |
одморне војске, која једна за другом у борбу ступаше!{S} Усред овог трећег и страшног боја Кне |
и кнеза Орловића војску!{S} Је ли тако, Боре?!“</p> <p>Па старац сав зажарен, као да му изненад |
очима громко грмну:</p> <p>„Је ли тако, Боре?“ — оно се вижљиво ђаче — и не изгледаше друкчије |
јана?!{S} А што ти рече, снахо моја, да Боре још не може да води војску нашу, истина је да не м |
> <p>„Ти као да ниси слушао што прочита Боре из листине Господина Кнеза?“ рече стари кнез. „Ко |
нук него витешки друг!{S} Грлећи старца Боре рече:</p> <p>„Благо мени, што ћу уз тебе и с тобом |
ку нашу, истина је да не може; али може Боре да јаха убојита коња, и може да витла оштрим мачем |
али је војвода рекао само истину, да је Боре наш још тек дете!{S} Не може он да води војску наш |
кве невидљиве опасности.</p> <p>А млади Боре, који је некако, пошто сврши читање оних писама, н |
добро да се баци.{S} Има једно што наш Боре, ако је прави Орловић, не може — не може он дома о |
ти је срећно!“ усклицаваше кнез Градоје борећи се с читавом једном четом која га стезаше све те |
и по челу, кнегиња виде да се Ристивор бори са некаквим силним узбуђењем.</p> <p>„Имаш ваљада |
и не бејаху још сигурни. <pb n="203" /> Боривој је лежао у несвести, али су му ране лаке биле,< |
> <p>Узеше сад сва тројица да броје.{S} Боривој беше први да викне: „Равно педесет!“</p> <p>„И |
тивор унатраг.{S} Није дуго потрајало а Боривој се окрете да види шта је с Ристивором, па се гл |
читам шта војвода пише!“</p> <p>И онда Боривој узе да чита на глас, разговетно и размерено:</p |
дедо!..{S} Ох, мој Ристиворе!“ промуца Боривој, пребледе као крпа и паде с коња као мртав.</p> |
аше више уздржати својих суза.{S} И кад Боривој, примив клобук са челенком, пољуби старца у рук |
границе царства српског, а о којима је Боривој још од раног детињства слушао тако многе и тако |
S} Сва тројица беху уморни.{S} Млади се Боривој пружи по своме плашту, обори седло рукама своји |
ваља ићи.</p> <p>„Молим те, дедо!“ рече Боривој, „ако нећеш опростити Ристивору из милости свој |
/p> <pb n="205" /> <p>„Три, дедо!“ рече Боривој.</p> <p>„Зар само три?“ запита кнез Градоје, оч |
„Па да пођемо и ми с тобом, дедо!“ рече Боривој.</p> <p>„А то не може!“ прихвати живо кнез. „Пу |
> <p>„Не бој се, дедо, за мене!“ викаше Боривој; „не ћу ја тебе данас на Косову посрамити!“ Па |
уца крст као да је од жеравице!“ викаше Боривој сав усхићен.</p> <p>„Ха, ето, синко, сад га вид |
Него и опет добро покисосмо!“ говораше Боривој својој матери, пришав к руци свога деда. „Каква |
n="195" /> моја мајка рекла!?“ говораше Боривој мирно, али му се пламен просу по образу.</p> <p |
потера Лабуда напред.{S} За њим јахаше Боривој, за Боривојем Ристивор.</p> <p>„Ми смо Срби од |
права борба већ била престала.{S} Млади Боривој и Ристивор, чим дочуше да се две чете бију маче |
ћи!“</p> <p>„А ти, дедо?!“ запита млади Боривој пун чуда.</p> <p>„Ех, синко, ја ћу...“ одговори |
ми, па већ како нам Бог да!“ рече млади Боривој гласом устрепетаним.</p> <p>„Ето, веруј ми, слу |
<p>„Дедо!“ викаше силно раздраган млади Боривој! „Дело! ево добих прву рану!“</p> <p>„Нека ти ј |
ли још у животу?!“ питаше сиромах млади Боривој, промуклим гласом, крвав по лицу, стегнут сад в |
них жена у гомили око њих.</p> <p>Млади Боривој пољуби мајку у руку, истрже се из њена загрљаја |
шкрипа зубима.</p> <p>„Дедо,“ проговори Боривој питомо; „што си ти мене давао да учим књигу ако |
оре?!“ прекиде га готово срдитим гласом Боривој. „Чујеш, дедо!{S} Ако ћеш да гинеш ти, и ми ћем |
ву даљину!</p> <p>„Ено!“ викну сад живо Боривој, „ено како сунце сијну о златни крст!{S} Ено, д |
добра срећа, дедо!“ рече ведро и весело Боривој и, устав хитро, смерно приђу к руци старчевој. |
Божја воља — било ја с Боривојем, било Боривој без мене дома врати, ти си кнегиња и госпођа од |
S} Хранећи Лабуда шапуташе му нешто што Боривој и Ристивор не могоше разабрати.{S} Лабуд је раз |
ој верни друже!“</p> <p>„Дедо“, узе реч Боривој; „кад твој Лабуд зна куда полазимо, зар није пр |
</p> <p>„Опрости ми, дедо!“ упаде у реч Боривој. „Ристивор би, као добра и верна слуга, тебе и |
да старог кнеза за друго одреди.</p> <p>Боривој је красан младић од петнаест година; очима и об |
p>„Синко, додај ми твој клобук!“</p> <p>Боривој се чуђаше што ли деду треба његов клобук, али м |
е мачем или буздованом погоним!“</p> <p>Боривој на своме Ждралу, мало иза старога кнеза, даваше |
рече тихо госпођа Манда своме свекру. „Боривој је с момцима одјахао у планину да огледају млад |
арца од седамдесет лета, и унука његова Боривоја, младог дечка од петнаест година.{S} Син Градо |
о тренутака радосно изненађен у младога Боривоја, па га онда загрли и пољуби, говорећи:</p> <p> |
p>На срећу наиђе у ходнику на кнежевића Боривоја, који, тек што се вратио из планине по киши и |
жи.</p> <p>Ристивор приђе к руци младог Боривоја, али му је овај не даде, него загрли Ристивора |
оју старост.{S} Немој нам слати ни дете Боривоја.{S} Пошљи кога од своје властеле, нека доведе |
мирно корача, и кад угледаше младо дете Боривоја, како весело око себе погледа, носећи поносито |
стела!“</p> <p>Дошав под шатор изагна и Боривоја и Ристивора.{S} Рече им нека простру себи гдег |
а свиће, стари кнез продрма Ристивора и Боривоја: „Устајте, децо, у име Божје и у добри час!“</ |
лежао био, а својим узвиком разбудив и Боривоја, који, како дође с вечери под шатор, паде мрта |
му је унук пољуби, па онда и сам загрли Боривоја, пољуби га у леви па у десни образ и рече му: |
хтеде се осврнути да види ко још, осем Боривоја и Ристивора, иде за њим.{S} Али би овда и онда |
Градоје Орловић.{S} Ово је писано руком Боривоја, унука кнеза Градоја, код цркве Богородичине, |
.2"> <head>II</head> <p>Кнез је оставио Боривоја и Ристивора да са четом заједно вечерају, а са |
ицом.{S} Градоје се окрете, узе за руку Боривоја — који и сам беше скочио с коња, па корачаше у |
икако не осврћући се, викну:</p> <p>„О, Боривоје, синко!...{S} О, Ристиворе!“</p> <p>„Ево ме, д |
један пут сунце зашло и ноћ настала!{S} Боривоје рече своме <pb n="183" /> деду: „Ето лепо чује |
/p> <p>„Ево, Јабучила, вере ми!“ повика Боривоје весело; „ето отказао послушност Ристивору па г |
ма, који ме допратисте довде!{S} Сад се Боривоје, синко мој, врати у Орлов Град к мајци својој. |
а послушамо како моба дивно пева!“ рече Боривоје у невиности свога срца.</p> <p>„Како?!“ запита |
елики и запомагање.</p> <p>„Дедо,“ рече Боривоје, „ја разговетно чух како онај што запомаже вел |
рукама жетеоцима и жетелицама.{S} Млади Боривоје чу како се довикиваху и дозиваху, и како се пе |
рисном хладовином.{S} И доиста је млади Боривоје у својој детињској невиности осећао неописану |
што ти ми праштамо!“</p> <p>Прво млади Боривоје проведе Орловићеве људе.{S} Ристивор приклони |
тари кнез задену своју челенку у клобук Боривојев, а из оне кожне скрињице извади сјајну челенк |
за које је, и не видевши их, знао да су Боривојев Ждрал и Ристиворев Јабучило.{S} Окреташе по в |
грива у Ждрала, сребрнасто сивог коњића Боривојева, оплетена била, читав венац од белих и румен |
ди да Ристивор мало боље притегне пас у Боривојева Ждрала.{S} Кад се то сврши, кнез Градоје реч |
> <p>Старац остави Ристивора па по руци Боривојевој тражаше неће ли где у даљини увребати одбле |
да напред.{S} За њим јахаше Боривој, за Боривојем Ристивор.</p> <p>„Ми смо Срби од Орлова Града |
пође напред.{S} Кнез се крену с младим Боривојем за њим, а за њима њихова војска све по два ко |
, па је <pb n="49" /> најпосле — праћен Боривојем и попом Каритоном — изашао из двора и пошао м |
ји се — ако буде Божја воља — било ја с Боривојем, било Боривој без мене дома врати, ти си кнег |
су мало час прошли.</p> <p>Кнез пође с Боривојем даље унапред, а сиромах Ристивор унатраг.{S} |
дигне војску на ноге.</p> <p>Сам пође с Боривојем што брже могаше ка Царевој Громади.{S} Није п |
сплахирен.</p> <p>Испаде кнез Градоје с Боривојем пред шатор и чуше доиста жагор велики и запом |
ницама.{S} И сама дохвати један и стаде Боривоју с десне, док Ристивор држаше други светњак с л |
аслуша речи земље господара.{S} Младоме Боривоју задрхта рука кад отвори по дугачку листину, и |
о, у име Божје, да наставимо пут!“ рече Боривоју и Ристивору. „Него не можемо још у Грачаницу.{ |
ега своју сребрну челенку, па онда рече Боривоју, који још једнако стајаше поред своје матере д |
свети Јован на помоћи!“</p> <p>Грунуше Боривоју крупне сузе низ бледе образе.</p> <p>Сад приђе |
то не стигох да се поред тебе и за тебе борим!...{S} Шта ћеш?!{S} Несрећа је наша тако хтела!.. |
нас и са свима нама који излазимо да се боримо за Крст Часни и веру Хришћанску!{S} И видех га к |
а — нико да придође, него ми једни исти боримо се од ране зоре са три одморне војске, која једн |
благослови, да се данас храбро и срећно боримо за свете цркве његове и за православни народ њег |
хоће кнез Миросав да се мачима на смрт боримо, готов сам; али хоћу теби да кажем да се ево кај |
гледа у јунака, који се у свити царевој борио на Косову.{S} Ћуташе за дуго као да је онемио.</p |
под овим шатором а преда мном мачевима борити док један од вас не падне мртав.{S} Онај који ос |
људима стигне пред вече истога дана на бориште код војводина двора, да се одатле сва војска кр |
знад тога поља у позади издиже се вис с боровима и јелама; више њега голи сиви крш по врховима |
ву чету Орловића па с њоме улетеше међу борце.{S} Било је за ове <pb n="107" /> оружане миротво |
ио:</p> <pb n="184" /> <p>„Ха,... стари борче... верни мој Лабуде!...{S} Погађаш куда полазимо, |
арица причаху што су као прошле ноћи од Босанаца слушали, стиже један сељак са Ибра па рече кне |
пред поноћ, прошла онуда повелика чета Босанских коњаника.{S} Уставише се да напоје и себе и к |
егову високом Јабучилу.{S} Пружајући му босиљак Босиљка му гледаше право у очи.{S} Примајући ми |
..{S} Не знам шта би сама <pb n="60" /> Босиљка на то рекла; али мислим да би ме послушала да т |
днику иђаше му у сретање млада дворкиња Босиљка.{S} Рече му: „Госпођа кнегиња чека на тебе!“ па |
знаш колико је мени мила наша дворкиња Босиљка.{S} Више бих волела да је теби дамо, него ли ма |
ру, извади иза свога паса киту мирисног босиљка па је пружи младоме витезу на његову високом Ја |
ећи сребрн котлић у једној а киту сухог босиљка у другој руци.{S} Иза попа корачаше стари кнез |
м поветарцем,који се напојио мирисом од босиљка, ружа, и липова цвета!{S} Није чудо што су слав |
и сад беше напојен мирисом од тамњана и босиљка.</p> <p>И ако му ледени таласи запиркиваху у ли |
твојим пасом видим једну киту милог ти босиљка!{S} Додај је нашем Ристивору!“</p> <p>У млечне |
соком Јабучилу.{S} Пружајући му босиљак Босиљка му гледаше право у очи.{S} Примајући мирисне ст |
ко вам јуначке среће, оставите ми струк босиљка, који ћете наћи под мојим панциром на срцу моме |
ратимо, молићу те да за ме проговориш и Босиљки и кнезу.{S} Ако ли буде Божја воља да погинем, |
<p>Ристивор, који је следовао дворанки Босиљки, и не подижући свога погледа према њену лицу, и |
. подај то злато твојој младој дворкињи Босиљки!{S} Него те још преклињем Богом и Светим Јовано |
, не помињи му тога!{S} Нити помињи што Босиљки!{S} Ако буде Божја воља те се са Косова здрави |
ћу оснује срећа и <pb n="61" /> твоја и Босиљкина.{S} Бог нека и теби, и њој, и нама свима мило |
ашем Ристивору!“</p> <p>У млечне образе Босиљкине удари пламен.{S} Од белога крина поста румена |
асја једна топла зрака радости.</p> <p>„Босиљко, дете моје!“ рече она оним својим чудесно меким |
двору војводину, а Ристивор узе хвалити Босиљку, најмлађу дворанку госпође Мандалене. „Беља је, |
у одежди кропи нас китом <pb n="191" /> босиока.{S} И тек ми мати приђе да ме загрли, а ти ме п |
застадоше мало у авлији око ње — пуној босиока — и коју сад први сунчани зраци обасјаше.{S} За |
који овамо на Косово воде од Ибра, и од Босне, и од Зете, и од Арбаније, и нека сваку чету, кој |
зато што смо се опознили, ми би ваљало босоноги и гологлави као покајници да пређемо Косовим п |
ве, а по столовима беле погаче и дрвене боце и чутуре пуне црвенога вина.{S} Он сам — на високо |
ај само ономе, што чух од мога кумашина Бошка Југовића!{S} Али има још пуно других наших јада!{ |
ку шта ми се и како ми се учинило.{S} А Бошко ми онда каза: „Погодио си; и јесте нам Кнез сетан |
а од Марка никаква одговора! „Ми,“ вели Бошко, „ми говоримо Кнезу Лазару: „Ето видиш, неће Марк |
Па онда,“ настављаше Гојко, „причаше ми Бошко и друге жалости.{S} Дошла су, кнезу, вели, у руке |
натраг у њену Азијску пећину.“ И још ми Бошко причаше како се Господин Кнез тешка: „Ето,“ вели, |
да Гојко настави опет:</p> <p>„И још ми Бошко причаше, како је Кнез Лазар писао Марку и нудио м |
е вечерах у двору Југовића, па испричах Бошку шта ми се и како ми се учинило.{S} А Бошко ми онд |
ком тајна договарања његова с Бугарима, Бошњацима, Угрима и Власима, да се сложе са Србијом те |
још што мачева, копаља и буздована.{S} Боjи се, вели, неће моћи да стигне амо пре Видовдана!“< |
} Нађох ту старца испосника.{S} Седа му брада до појаса, а ни сам не знађаше колико му је годин |
војим, седи му се брци изгубили у седој бради, а ова се повила по златним и сребрним плочама од |
крупним очима, проседом густом косом и брадом, обојима небрежљиво одржаваним, у старој некакво |
својих четрдесет година, с лепом црном брадом, дугом косом, образима препланулим од сунца, црн |
им брцима, а округло поткресаном густом брадом око руменог и округластог лица.{S} Опружио се би |
им их, господару!{S} Нити се то може да брани.{S} Него ти казујем шта ми луди а шта ми паметни |
мртва човека у гробу који не може да се брани, док је Витомир увредио мене жива, који могу и да |
с мојим људима враћам моме дому, да га браним од сваке напасти!“</p> <p>„Благо Господину Кнезу |
мени жао твога имена, али ваља мени да браним поштено име српске властеле и српске војске.{S} |
е да му ватра из очију сева.</p> <p>„Не браним их, господару!{S} Нити се то може да брани.{S} Н |
ир увредио мене жива, који могу и да се браним и да опростим!“</p> <p>„Тако, децо моја!“ рече с |
ерника на овај град.{S} Није ли боље да бранимо овај град на Косову, него овде на његовим шарен |
ни да идемо на војну; дужни смо само да бранимо овај град, ако га и кад га непријатељ нападне.{ |
па ти то од себе да учиниш?!...{S} Ето, Бранко“, — па погледа у вис као да тражи лице свога поб |
НА БОЈА НА КОСОВУ</p> <p>ОДШТАМПАНО ИЗ „БРАНКОВА КОЛА“ ЗА 1899.</p> <p>СР.{S} КАРЛОВЦИ</p> <p>С |
и свога отачаства!{S} Проклет да је Вук Бранковић!“ викну кнез Вукан у горком гневу.</p> <p>„Не |
одина Кнеза има издајника.{S} Људи Вука Бранковића шапутаху да војвода Милош Обилић шурује нешт |
да јави: да цело десно крило под Вуком Бранковићем одступа ка Приштини!....{S} Кнез се устави, |
и луди а шта ми паметни људи казиваху!“ брањаше се смерно Ристивор.</p> <p>„И само што се не зн |
рце, молим не као слугу него као млађег брата, пази и чувај нам старога господара!{S} Знам за њ |
њу сазревати, па их ваља жети; па онда, брате, ово је Петров Пост, људи се једва хлеба прихваћа |
крстити па онда шапну Ристивору: „Ама, брате, да их раздвојимо!“</p> <p>„Не знаш ти њих!{S} Јо |
убе?“ питаше Иван зачуђен.</p> <p>„Има, брате, дивно лепа и здрава девојка.{S} Могу ти је сутра |
е ових страданија и невоља помрли!“ Па, брате, кад већ настају последња времена, чувај сваки св |
ојица.{S} Нека је слава Богу!{S} А сад, брате, да проспавамо још мало до зоре!“</p> <p>И Ристив |
у дворанку госпође Мандалене. „Беља је, брате, од сваке виле; лепша је, брате, од Јованке коју |
еља је, брате, од сваке виле; лепша је, брате, од Јованке коју Змајеви љубе!“</p> <p>„Зар у ист |
<p>„Авет?!“ претече га Ристивор. „Није, брате, авет, него светиња!{S} А где си је видео?“</p> < |
то вичеш2 Зар је зора?!“</p> <p>„Није, брате, него пусто глухо доба!{S} Ето, мало час видех оч |
Ех, да зле смо <pb n="132" /> ти среће, брате?!“ „Помислите, господо, да смо може бити ми баш ј |
на Косову без старога Орловића!{S} Иди, брате, с милим Богом!{S} Што пре тамо стигнеш пре ћеш с |
чима видео!“</p> <p>„Почни само, почни, брате!“ привикаше неки, док опет други говораху: „Кажи |
свим стрпљиво кнез Градоје.</p> <p>„Ти, брате,“ прихвати опет Вукан, „ниси чуо све што нам је Г |
неже Гојко,“ мољаше кнез Градоје, „дај, брате, још мелема за срца наша!{S} Казуј нам још шта си |
на њему зазвекташе и заиграше. „Казуј, брате, је ли Каталина, бела кћерка дужда Млетачкога, јо |
то је мучно!“ прихвати Гојко. „Има вам, брате, чиме да се поносимо, а има и што може бригу да з |
е требало!{S} Знам ја Милојка!{S} Тако, брате!“ говораше кнез Градоје задовољан.</p> <p>„Па онд |
е, једни ми рекоше:</p> <p>„Стани мало, брате, та докле ћемо тако?{S} Дај цареву перперу, дај в |
/p> <p>„Ха!{S} Ту ја тебе чекам!{S} То, брате, то казуј!“ викну оздо са трпезе један властелин, |
зли дуси, него чисти и добри!{S} Кажу, брате, да пре него што ће неко од господе овога двора д |
ну:</p> <p>„Ристиворе!{S} Ристиворе!{S} Брате!{S} Јуначе!{S} Тако ти славе, устај!“</p> <p>И да |
и кроз гласно ридање нарицаше: „Друже и брате мој!{S} Што нас тако остави?{S} Што прекрати свој |
ре!{S} Еј велики јуначе наш!{S} По Богу брате, казуј нам даље шта би икако би?!“</p> <p>„Па и н |
вије ми рече старац Мирко из Сенокоше: „Брате, што је у овој земљи било јуначких срдаца, то се |
де сам ја с мојом <pb n="156" /> другом братијом вечерао, и рече: „Зове те војвода да одмах с п |
, једне зимње вечери игуман искупио сву братију у трпезарију око некаквога Светомира Светогорца |
, и мало што се уз горку жуч не проли и братске крви.{S} И би се и ње пролило, да млади војвода |
на крштењу војводина чеда, или ћемо сви братски и нераздвајани јездити ка Косову, а првенац јед |
, кнеже, од тога ништа!{S} Или ћемо сви братски и нераздвајани стојати на крштењу војводина чед |
тујемо да ћемо ми, колико нас овде има, братском ревеном подићи цркву код гроба војводина!“</p> |
лицем непријатеља држе сложно као права браћа!{S} А кад би га сви оставили, те би сам под шатор |
уморна браћа наша видела, да им одморна браћа у помоћ долазе, може бити да сотона не би успео д |
на време на Косово, и да су нам уморна браћа наша видела, да им одморна браћа у помоћ долазе, |
смерно појање игумана Пајсија и његове браће духовника, који као с договором запојаше дивну пе |
клети да су издајници свога цара, своје браће и свога отачаства!{S} Проклет да је Вук Бранковић |
је па их подигнимо у славу наше честите браће српске са Приморја!{S} У славу славног Дубровника |
енемо, не би ли Господину Кнезу и нашој браћи на Косову стигли што пре; а кнез Будисав нека дођ |
ора таласе народа шапућући: „Мичите се, браћо, даље!{S} Срдит је кнез, може вас какво зло снаћи |
а.{S} Благо довикиваше народу: „Дед’те, браћо, размакните се мало, да отворимо пута кнезу!“ А в |
соли народу и мени памет. „Знате ли ви, браћо,“ вели, „знаш ли ти, Ристиворе, да су ово сад баш |
амо дворани седи старци!“</p> <p>„Тако, браћо, Бог вас видео!“ викаше кнез Градоје сва веселији |
е да њега слушасмо од самог почетка!{S} Браћо моја, војници <pb n="159" /> моји, праштајте мени |
ори Ристивор.</p> <p>„Господо, јунаци и браћо!“ проговори војвода тужно и невесело, и опет нека |
, молим те, војводо, немојте, господо и браћо, него колико има нас данас овде ми да се кренемо, |
а да вам у очи погледам, моја господо и браћо!{S} Немам срца, јер осећам као да је издајство он |
који могосмо стићи, а не стигосмо, да с браћом славу делимо!“ „Ама ко нам је крив?!“.... „Што с |
мољах и преклињах, како своје синове и браћу своју, да се одмах на војну спремате, јер не веро |
ачеве и оборена копља и мирили завађену браћу.{S} А погледај само шта сада бива!{S} Не могу рећ |
ето видим да је слава загрлила ону нашу браћу што се нашла с Господином Кнезом на Косову, а нам |
од закуп, а ови доведоше Сасе из Новога Брда и са Рудника, и сребраре са Приморја, те Орловића |
здано.</p> <p>У том изиђоше на сами врх брда. </p> <p>Наша три Србина уставише се у исти мах, к |
војводе Радича.{S} Кад се спустише низ брдо па појахаше мало даље зеленим пољем, неко од млађи |
ше коње, и пођоше полаганим кораком низ брдо, а правцем к једном ступу од дима и пламена, који |
два млада витеза клизаху разговором низ брдо, док се не натоциљаше на танак лед топлог причања |
вља ли што клепа2“</p> <p>„Вели: иде уз брдо право к вратницама некаки коњаник, сам, без пратил |
а коњима својима облакшају, и пођоше уз брдо пешице.{S} Стари би кнез уз пут овда и онда помило |
мо још једно!{S} Тешко је мени да носим бреме прекора, које ето ви бацате један на другога, али |
у своје коње и да дођу под један велики брест, који се видео близу друма с ону страну крчме а н |
} Он поћута мало, погнут као да се онај брест на плећа његова свалио.{S} Поцрвене у лицу, шкргу |
и већ читати нећеш?{S} А прочитаћу је и брже и боље и од патријарха Спиридона, а некамо ли од с |
ај!“</p> <p>И да би га што поузданије и брже разбудио, дохвати га обема рукама за рамена и добр |
рече му: „„Добри мој синко, појаши што брже можеш; кад стигнеш у Двориње прво иди двордржици Р |
="130" /> господар, моли те похитај што брже можеш да стигнеш до њега.{S} Он те са својима чека |
а ноге.</p> <p>Сам пође с Боривојем што брже могаше ка Царевој Громади.{S} Није прошао ни стоти |
надметаху непрекидним и све то бржим и бржим зрикањем.{S} Још су звездана кола стојала високо |
гањаху и надметаху непрекидним и све то бржим и бржим зрикањем.{S} Још су звездана кола стојала |
нда се живо исправи, окрете се нагло, и брзим корацима уђе у гомилу, јер му сузе грунуше низ об |
кренув се властели својој. „Да похитамо брзим кроком, не би ли што пре стигли староме кнезу на |
у је вихор дохватио.</p> <p>У томе часу брзим кроком стизаше друга чета.{S} Њен вођ, с голом кр |
телинске слуге два племенита господара, брзо спријатељише, те Иван, који се жаљаше да не може т |
клобук, поклони се војводи, па узбуђен, брзо и силно дишући од наглог јахања, узе да говори:</p |
м књигама, а ово је наш сиромах војвода брзо и ситно писао!{S} Ово јутрос ако могу прочитати са |
а у оба образа кроз гласно јецање, које брзо нађе одзива у јецању оних жена у гомили око њих.</ |
{S} Од запада ударише црни облаци па се брзо развијаху и застираху небо.{S} Крупне капље дажде |
неза спреме за храну и пиће његове чете брзо су се довршивале, те је кнез могао наредити да се |
се оглушивати ни оклевати, него притеци брзо и снажно и помози, јер <pb n="115" /> ја сам твој |
ј се од њих срце некако размекша, а очи брзо сузама напунише.{S} Тек се једној од њих уз уздах |
као да нема сна, а и кад би очи склопио брзо би скочио из постеље са виком и кукњавом, и полете |
ости од оне жуте воштанице писаше нешто брзо, а суза за сузом капаше на листину. „Нека причека |
а Приморја, те Орловића кнежина поста у брзо као кошница од винове лозе са ројем златних пчела. |
ло до зоре!“</p> <p>И Ристивор леже и у брзо захрка опет.{S} Иван се заогрну једном поњавицом, |
лобука својих јунака.{S} Вежбао их је у брзом исукивању и витлању мачева, и у поузданом управља |
, и тело војводино положено у ковчег на брзу руку од сухих храстових дасака склопљен.</p> <p>Ок |
ња петлова, као да усплахирени оглашују брзу дажду, ако не и буру.</p> <p>Небо је било ведро.{S |
и вас од данас везује нова једна веза — брига за нашим јунацима.{S} Чусте какву ми власт кнез д |
!“</p> <p>Војводи се скиде једна велика брига с душе.{S} Толико му би мило, да онде у цркви заг |
и моме деду и свој чељади да нека тешка брига лежи страноме витезу на срцу; особито се за столо |
је теби, кнеже Орловићу?{S} Каква те је брига опхрвала?{S} Да ти није кеса прогорела?{S} Да ти |
и добру мајку, па можеш да разумеш моје бриге. <pb n="56" /> Има већ више ноћи како ока склопит |
, чиме да се поносимо, а има и што може бригу да задаје.{S} Ето да вам почнем!“</p> <p>И кнез Г |
р и слушај кнегињу!...{S} Кнегињо, води бригу о народу нашем!{S} И сад.... с Богом остајте!“</p |
а шта је војска и војна, па ти не брини бригу!“</p> <p>„Ти као да ниси слушао што прочита Боре |
као, кад би му сва мисао била сведена у бригу: шта ће о њему бесна властела мислити, шта ли ће |
српску?!{S} Само онај, који не верује у бригу Божју за верни му род Хришћански, могао би тако н |
севаше, у младога дечка, кога је његова брижна и нежна мати тихо к себи привукла, па га левом р |
мој слуга Ристивор>“ питаше кнез па брижним погледом прелеташе све кутове од шатора.</p> <p |
и.{S} Манда оста стојећки пред старцем, брижно погледаше кроз уске прозоре на црне облаке које |
и у сну прошаптале нису!“</p> <p>И онда бризну плакати,</p> <p>„Ма што ти је, дете моје?!“ пита |
оку, који својим руменилом поче да гаси брилијантски трепер Зорњаче. „Да дивне зоре!{S} Боже мо |
Старога Орла од Орлова Града!...{S} Не брин’те се, људи, сад нам не гине победа!...{S} Камо?.. |
<p>„Ето ти га поред тебе!{S} За њ се не брини!{S} Лаке су му ране!“</p> <p>„Нека су ти сретне п |
оји зна шта је војска и војна, па ти не брини бригу!“</p> <p>„Ти као да ниси слушао што прочита |
; јер, да се он не умеша, би ти сад већ брисао прашину по тим плочама!“</p> <p>„Добро, добро, к |
ест, што нисам био дужан давати вам.{S} Бришем сад све моје разлоге.{S} Остављам вам само моју |
у грозници, превлачаше руком преко чела бришући хладан зној и дисаше тешко.</p> </div> <div typ |
за дуго и дуго будан.{S} Али просто ни брком да макне, а камо ли да одговори на какво њихово п |
уни метанија.{S} Кнез се осмехну једним брком па рече младим људма: „Ходите, децо, оставимо сад |
ла је полагано зрно по зрно на дугачким бројаницама; десном је притисла крст са Распећем који ј |
о само чита молитве, метанише и преврће бројанице, не би за све њих било места у свих седморих |
ик-так, као да крупна зрнад на некаквој бројаници падају под прстима каквог калуђера.{S} Послуш |
и тамо турске војске!{S} Ја колико пута бројах, сваки ми пут све друкчије излази!“</p> <pb n="1 |
n="192" /> <p>Узеше сад сва тројица да броје.{S} Боривој беше први да викне: „Равно педесет!“< |
е,“ настави он кад они већ већим својим бројем уђоше под шатор, „зар не видите да је војвода, н |
плаштем једне игуманије.{S} Левом руком бројила је полагано зрно по зрно на дугачким бројаницам |
а носим име Орловића!“</p> <p>„Немој да бројимо године!{S} Дај да меримо снагу|“ рече поп.</p> |
„Вере ми се вараш, господару!{S} Ево да бројимо коње, па ако не изиђе најмање четири стотине, о |
да их молим и преклињем, да у што већем броју сложно, хитро и весело на Косово дођу.{S} И још и |
да то што чујем није друго него свечано брујање оне свете погребне песме „Со свјатими упокој!“ |
и јасни глас Господина Кнеза, глас који брујаше звонко, свечано а некако и тужно као велико зво |
них девојака и неискусне момчадије поче брујити све то веселији жагор, што их сунце све то топл |
ову, а нама — нама ће ето да се прилепи брука и срамота!“</p> <p>„Немојте тако, господо!“ рече |
оду Богу!{S} После наше велике несреће, бруке и срамоте, што не стигосмо Господину Кнезу на Кос |
лпак с густим веђама својим, седи му се брци изгубили у седој бради, а ова се повила по златним |
жилаве руке; сед, с дугом косом, дугим брцима, а округло поткресаном густом брадом око руменог |
.</p> <p>У густом грању од стародревног бршљана, који се припијао уза ступове и зидине од двора |
стивор се био наслонио на један од оних бршљаном застрвених ступова што у мраморној авлији држа |
ло.</p> <p>У турском стану удараше се у бубањ и видело се живо кретање.{S} Мало час па је некол |
тарац са запада понео би отуда звекет и бубњаву, и донео их да издахну под зидинама од Орлова Г |
р је свакоме огласнику придао по једног бубњара, те по селима и засеоцима узбунише и жене и дец |
ти под њу мехове с вином, искупи око ње бубњаре и трубаче, нека ударају у бубње и нека дувају у |
ритон. „Ето заповеди ти само нека сутра бубњари и трубачи зађу по селима и нека викну: „Треба к |
ости.</p> <p>Цео дан су на Змајеву Вису бубњари ударали у бубњеве и трубачи дували у трубе.{S} |
ко ње бубњаре и трубаче, нека ударају у бубње и нека дувају у трубе, а огласнике пошљи по селим |
ан су на Змајеву Вису бубњари ударали у бубњеве и трубачи дували у трубе.{S} Овда и онда мек и |
Ето дувасмо у трубе цео дан, ударасмо у бубњеве, проливасмо вино цео дан, и ево промукох молећи |
тренутака борбе па се, на једну значку бубњем озго из стана, остаци од оне друге чете распршта |
у Агарјанском тајна договарања његова с Бугарима, Бошњацима, Угрима и Власима, да се сложе са С |
ред!“ викну жустро и срдито Турчин. „Не будал’-те но се предајите!“</p> <p>„Само душе наше пред |
ти у гробу преврнуле, кад би се ви због будаласте једне заваде вратили дома не видев ни Косова, |
„Нај, носи заставу!{S} А више ми немој будаласто помињати памет људи у којих јунаштва нема!“</ |
вицом, наслони се леђима на зид, и оста будан до зоре.</p> </div> <div type="chapter" xml:id="S |
ања оних лакокрилих свираца!</p> <p>Узе будан мислити о војни на коју цар Лазар тако дирљиво по |
га у разговор увуку.{S} Знали су да је будан: и доиста је био за дуго и дуго будан.{S} Али про |
истиворе, ја ћу мало да отпочинем, а ти будан чувај стражу, да Турци не би на нас успаване нага |
е будан: и доиста је био за дуго и дуго будан.{S} Али просто ни брком да макне, а камо ли да од |
х у Крушевцу држе Дубровчани, Которани, Будванци и други Срби Приморци.{S} Истом се Господин Кн |
у славу красног Котора, у славу питоме Будве беле, у славу српског Приморја!“</p> <p>Затрешта |
ромора, очекујући да виде шта ће сад да буде.</p> <p>„Где си ти, кнеже Миросаве?“ викну војвода |
неком женом, па се убија што не може да буде његова.{S} Али је ово с нашим војводом сасвим друг |
пре ћеш се уверити да цар Лазо може да буде без све ове господе, а нек’мо ли без тебе једнога! |
слава Господу!{S} Може Господин Кнез да буде без мене!“ узе опет реч Градоје, који сав беше поц |
аху гневом. „И још много пре може он да буде без тебе, коме је некаква дуждева кћи у једној Кру |
Ето, веруј ми, слутио сам да ће тако да буде!“ говораше Ристивор мирно. „Сад што је ту је.{S} С |
и с тобом сложили, да га присиљавамо да буде како ти желиш, а не како он мисли да треба!{S} Пус |
ко може бити српски властелин и опет да буде готов на свако зло!“</p> <p>„Па сад си већ ваљада |
ка кнез Градоје Орловић од Орлова Града буде војсци старешина.{S} Камо наше среће да њега слуша |
ка и теби, и њој, и нама свима милостив буде!{S} А сад, пођи и остави ме саму!“</p> <p>Ристивор |
с, Богу моли да народу српском милостив буде!“</p> <p>Ту га сад прекиде гласно јецање у свити в |
же духовницима, да им појање што пуније буде.{S} Тада и млади војвода узе јасним младићким свој |
а Косово!“</p> <p>„Нека ти, војводо, не буде криво,“ прихвати властелин Витомир; „али ако кнез |
итах сам себе.{S} Па рекох: „Како да не буде сетан невесео кад озго с неба погледа, како је дан |
у обојице подједнако оштри!{S} Нека не буде кривде у оружју, ако је има у срцу вашем!“</p> <p> |
ивати твојим позивима, кад мене више не буде било!“</p> <p>Млади војвода гледаше неколико трену |
послушала да ти руку даде, само ако не буде — преко мога знања — коме другом срце своје дала!. |
“ прихвати кнез, „онда по закону нека и буде, и ништа вам ја и не могу и нећу опростити!“</p> < |
го дана пре битке, <hi>ако</hi> битке и буде било!{S} Ниси био с нама кад нам Гојко причаше как |
ми га кад га потражио будем.{S} Ако ли буде Божја воља да са другим срећним јунацима погинем н |
проговориш и Босиљки и кнезу.{S} Ако ли буде Божја воља да погинем, онда јој предај мој поклон, |
и а непокорни народе!...{S} Бог нека ти буде милостив!“ Па онда сукну мач из корица, тргну узде |
.{S} А сад нека нам свима Бог на помоћи буде!“</p> <p>„Хвала ти, јуначе!{S} Хвала ти што нам ис |
ога!{S} Нити помињи што Босиљки!{S} Ако буде Божја воља те се са Косова здрави и весели вратимо |
овога часа, па до часа у који се — ако буде Божја воља — било ја с Боривојем, било Боривој без |
луга Ристифор, ноћ провести.{S} Де тако буде, боље је и за мене и за моју момчадију, а и за све |
и име војводе Радича, кад давно и давно буде поборавила наша имена!“</p> <p>Кад се већ сви изре |
јводо!{S} И нека да Бог да све на добро буде!“</p> <p>И остадоше сви, да сврше крштење војводин |
ти.{S} Дај ми, да им за ноћас мој шатор буде тамница а ја тамничар! <pb n="110" /> Сутра ћу ти |
краја ове војне на место њега старешина будем.{S} Знам добро да је он могао то и друкчије да на |
вратим, предаћеш ми га кад га потражио будем.{S} Ако ли буде Божја воља да са другим срећним ј |
адију, а и за све нас.{S} Сутра, кад се будемо кретали....“ |</p> <p>Ту га прекиде гласни смех |
онда опет настави:</p> <p>„Сутра кад се будемо кретали за Косово, ваља да су нам људи одморни, |
ојим да своју главу чувати неће!{S} Кад будете на Косову, и кад дође данак да се српска слава м |
у се пламен просу по образу.</p> <p>„О, буди Бог с нама!“ рече у највећем чуду стари кнез па се |
нагазили.{S} Него, ако бих се успавао, буди ме и не жали ме, чим видиш да она велика звездана |
се прави сањив, само да изгледа како се буди!{S} А вере ми ћу јој казати, како је се он овде од |
, као човек који се из тешког сна нагло буди, рече пола збуњено:</p> <p>„Је ли ти то вичеш2 Зар |
даху; неки се узеше крстити и шаптати: „Буди Бог с нама!{S} Каква нас беда још снаћи не ће!“ Па |
ри кнез.{S} Прекрсти се и рече у чуду: „Буди Бог с нама!{S} Какве беде и несреће не ће нас још |
браћи на Косову стигли што пре; а кнез Будисав нека дође за нама, па кад стигне!“</p> <p>„Тако |
ју <pb n="118" /> јутрос добих од кнеза Будисава Витковића.{S} Ево види сам шта пише!“ Па онда |
ми се сва војска искупи.{S} Мимо кнеза Будисава има још да дође и кнез Добромир Иванишевић, и |
ка сви јунаци, који поред наших гробова буду <pb n="207" /> пролазили, виде, да је мој верни сл |
на левоме крилу, ни Вука на десноме, да буду издајници свога отачаства и свога Господара!“</p> |
рухо од свежег зеленила, и да чекају да буду сведоци некакве велике свечаности.</p> <p>Цео дан |
ци се њиме према Ристивору.</p> <p>Паде буздован на ледину само један корак на десно од Јабучил |
.</p> <p>Ристивор скочи с коња да дигне буздован.{S} Јабучило, осетив се слободан, баци се стра |
<p>„Господару,“ рече он смерно, „ево ти буздован твој!{S} Може ти требати на Косову!“</p> <p>„Ј |
“</p> <p>Па у срдњи својој кнез дохвати буздован, који му о јабуци седла вишаше, и баци се њиме |
Мало час па Ристивор дође пешице носећи буздован.</p> <p>„Господару,“ рече он смерно, „ево ти б |
обрани по мишици.{S} Кнез дохвати свој буздован па њиме растера Турке око себе.</p> <pb n="201 |
ишћанска кора ухватила, ех, онда ће мој буздован да ломи ту кору!“</p> <p>Насмејаше се гласно к |
би ли искупио још што мачева, копаља и буздована.{S} Боjи се, вели, неће моћи да стигне амо пр |
њему затребати још четири мача и четири буздована, а већ ја се могу Богу молити за вас и без ва |
ћа; испред ње сложио у три купе мачеве, буздоване и копља; иза ње за конопац, затегнут између д |
те ви оштре маче, прихватите шестоперне буздоване, па се пожурите за Господином кнезом!{S} Могу |
и однесите седла, и копља, и мачеве, и буздоване, и појасеве, и клобуке, и гвоздене напрснице. |
{S} Истина је да има данас владика које буздованима отимају епархије; Истина је да има и калуђе |
м дочуше да се две чете бију мачевима и буздованима, викнуше под оружје сву чету Орловића па с |
нцерима, клобуцима, мачевима, копљиме и буздованима.{S} У њој су били просечени уски а високи п |
ивоту!?“ викаше Ристивор, огледајући да буздованом својим пробије себи пут ка гомили која му се |
владике прогањају измећу себе и мачем и буздованом!{S} Бивало је и досада свашта по овој нашој |
ако га имаш!“</p> <p>„А што му не разби буздованом главу, те да виде други људи да му је мозак |
се натраг!{S} Не чекај да те мачем или буздованом погоним!“</p> <p>Боривој на своме Ждралу, ма |
мене данас отерати од себе ни мачем, ни буздованом, а камо ли љутом заповешћу!{S} Млади кнежеви |
ма, дугим копљем о рамену и шестоперним буздованом о јабуци од седла — ставио се испред велике |
S} Немој мислити да се ми клањамо твоме буздовану где се не клањамо твојим разлозима и не разме |
ом сад, кад се већ сутоњ поче да хвата, букну весеље на све стране, па се разлегаше по ономе по |
а му изненадно из срца пламени у образе букнуше, диже се живо из столице, усправи се у сву свој |
ме злату и пурпуру којим небо на западу букташе, изгледаше као небесни анђео.</p> <p>„Приступи |
ше последња времена, кад се једна слуга буни против господара свога!“ рече он; па онда настави |
ветно прозборио; али је очевидно више у бунилу него разборно говорио.{S} Рањени дечко био се пр |
молим: имаш по закону права да ова два бунтовна властелина бациш у тамницу.{S} Немој ноћас тог |
и поштена човека!“</p> <p>„Зар за оног бунтовника молиш?!“ упита кнез снаху своју као изненађе |
се мало и намргоди. „Не могу ја једном бунтовнику никад опростити!{S} Ето то вам је!... ама гд |
Винко!“ узе реч Гојко. „Какве снове ти бунцаш?{S} Каква кћерка дужда од Млетака?!{S} Ти си пиј |
о калуђерски поведоше.</p> <p>Кад се та бура одушевљених срдаца мало стиша, кнез се Градоје опе |
ој мајини.{S} Зар врапци да осећају кад бура долази а људи да не осећају?! <pb n="11" /> Нити ј |
е обузимљу.{S} И ако си млада, доста си бура у животу видела!“</p> <p>У томе се отворише једна |
инуо мантију, засукао рукаве, на једном бурету разастро некакве стародревне листине, час при св |
весело у славу кнеза Лазара, док се то бурно кликтање не растопи у сложно „Многаја љета“, које |
плахирени оглашују брзу дажду, ако не и буру.</p> <p>Небо је било ведро.{S} Чисто се усијало од |
тиже пред крчму овај властелин, рањен у бутину стрелом, а по мишици сабљом.{S} Ето вам га, па н |
и војници, потпуно оружани и опремљени, вадајући своје коње, удараху навалице на те гомилице, п |
лпаком поче да говори:</p> <p>„Војводо, вазда верни своме завету ево нас из кнежине од Орлова Г |
же, у најмању седамдесет и пет, само се вазда издајеш за млађег...“</p> <p>„Нека ми је и деведе |
Сви смо ми и грешни и црни; само сте ви вазда свети и светли!“</p> <pb n="88" /> <p>„И јесу бил |
Однекуда му леден и влажан а тих трепер ваздуха запири у лице, као да се изненадно негде у близ |
гнув очи увис, као да мери колико то на вази јунаштва вреди. „Двадесет и три ране!{S} Па добро |
га и незвани хоћаху да иду на војну!{S} Ваистину, последња времена!“</p> <p>„Ама то је баш оно |
и кнез да се крсти запрепашћен.</p> <p>„Ваистину насташе последња времена, кад се једна слуга б |
ве, и да изберу коње и оружје!“</p> <p>„Ваистину настала су последња времена!“ рече кнез снужде |
езарију, као и ко хоће из ње да иступи, ваља да се окрене к свецу, прекрсти три пута и поклони |
„Сутра кад се будемо кретали за Косово, ваља да су нам људи одморни, чили и весели. <pb n="84" |
ога Господина Кнеза и од свога рода кад ваља гинути|“</p> <p>И сва дружина, силно раздрагана, с |
давао да учим књигу ако сваку која дође ваља да чита поп Каритон?!{S} Зар не бих ја то могао да |
етак јунака; него ко хоће с њим да пође ваља да понесе по доста ужади и бар по две вреће, јеp б |
јунак казује, страсно је јеванђеље које ваља гологлави да слушамо!“</p> <p>„Хвала теби, витешки |
да не грешимо душу песмом у дан, у који ваља да кукамо!“</p> <p>„Знао сам“, прихвати кнез, „зна |
ојвода. „Није мени жао твога имена, али ваља мени да браним поштено име српске властеле и српск |
, јер се није он нама заветовао; али ми ваља да маримо, јер смо се ми њему заветовали!{S} Је л’ |
а што зна боље од Ристивора којим путем ваља ићи.</p> <p>„Молим те, дедо!“ рече Боривој, „ако н |
инити метанија и испаштати се.{S} А већ ваља да нећете ни ви заборавити прилога црквама!“</p> < |
ај смерно целива.</p> <p>Рече поп да му ваља још мало остати у трпезарији да допуни метанија.{S |
ете немој га много заговарати, јер њему ваља зором полазити натраг к своме господару.{S} А и ти |
еби, витешки старче, који нас учиш чему ваља!“ прихвати војвода па скиде одмах свој сребрни шле |
де; ево јечмови почињу сазревати, па их ваља жети; па онда, брате, ово је Петров Пост, људи се |
лики наши људи ономлани на Плочнику?{S} Ваљада ни кнез не може хтети да му по селима остану сам |
ал’ не заборавих: старац један, који је ваљада старешина задруге ако није старешина села, рече |
аца!“ Други би опет прихватио: „Та није ваљада сва Србадија спала на нас сиротињу у овоме крају |
у њих нема срдаца јуначких, наћи ће се ваљада по неко мекано срце!“</p> <milestone unit="subSe |
дњега доба и два млада ђакона.{S} Знате ваљада протопоп-Недељка?{S} Сед је као овца и биће да м |
ли и он ранама покривен!{S} Слушали сте ваљада од ваших очева да кнез Градоје никада не говори |
ов на свако зло!“</p> <p>„Па сад си већ ваљада дошао на крај казивању о јадима нашим?!“ питаше |
некаквим силним узбуђењем.</p> <p>„Имаш ваљада ти мени што да кажеш?{S}1!“ упита га она својим |
ко ти треба драговољаца!“</p> <p>„Нећеш ваљада претварати пост у мрс!“ рече кнез подсмешљиво и |
“ викну млади Витомир, сав пренеражен. „Ваљада нећеш рећи да сам ја Патарен?“</p> <p>„Ако није |
го, баш зато што смо се опознили, ми би ваљало босоноги и гологлави као покајници да пређемо Ко |
Градоја!“ прихвати кнез Гојко. „Само би ваљало да проведемо целу ноћ поред пуних пехара, а боји |
ад је у зимње доба трпезарију загрејати ваљало.{S} И лево и десно од огњишта стојаху — као оно |
Тројице здравља, среће јуначке и сваке ваљаности и честитости; молим те за моју снаху, испроси |
како су чудна и мучна времена настала, ваљаће да се нађе мушка глава на старом гнезду Орловића |
ткуда би ви и знали? — кад не знате, да вам ја кажем који знам!{S} Кад сам ја оно учио књигу у |
p> <p>„Зар би ми били српски јунаци, да вам се живи предајемо?!“ одговараше стари кнез, па се м |
а!“</p> <p>„А боље би било, војводо, да вам и не казујем!“- одговори тихо рањеник. „Позлеђујем |
све испричати!!{S} Него једно треба да вам причам.{S} С војском Господина Кнеза отидоше сви Кр |
олико су га слуге твоје отвориле, па да вам све испричам што сам за последње <pb n="96" /> две |
то кажите колике прилоге да дамо, па да вам дамо!“</p> <pb n="162" /> <p>„Да дамо, кнеже, па не |
дно силном узбуђењу.</p> <p>„А и шта да вам кажем?!“ питаше се рањени витез, па по кратком прем |
ну истину говориш!{S} Ето немам срца да вам у очи погледам, моја господо и браћо!{S} Немам срца |
ово оволико причати могао!{S} Е сад да вам наставим!{S} По ужурбаности млађих и по забринутост |
ове, и наставите тако док не осетите да вам је Бог опростио.{S} А нама ето кажите колике прилог |
ам, господо, све што знадох и знадем да вам кажем.{S} А сад нека нам свима Бог на помоћи буде!“ |
нашу земљу и на нашу цркву?!{S} Ево да вам кажем: прво, зато што се — тобож од страха од Агарј |
јводе.{S} Чули сте да ме је назначио да вам до краја ове војне на место њега старешина будем.{S |
а, онај наш радосни занос!{S} А како да вам испричам и све друго!{S} Бој је трајао неколико сах |
а и што може бригу да задаје.{S} Ето да вам почнем!“</p> <p>И кнез Гојко дохвати пехар, сркну м |
Али пре него к томе приступимо хоћу да вам предложим <pb n="160" /> ово:{S} За доказ да ми вој |
ветац вас мрко погледа!{S} Рекао бих да вам нешто довикује!“</p> <p>„Пуштајмо се, кнеже,“ — реч |
читаш из отворена часловца!“</p> <p>„Да вам причам само, шта се мени једном десило:“ узе реч мл |
и срдито да говори, „кад је тако, онда вам, ја, ваш војвода, заповедам: одлазите одмах у своје |
овора примам тога старешинства.{S} Моја вам је прва заповест: да похитамо да на Косово изиђемо! |
о мишици сабљом.{S} Ето вам га, па нека вам сам казује што зна!“</p> <p>Рањеник, красан, висок |
нека вас Божји благослов прати, и нека вам је свети Јован свагда на помоћи!“</p> <p>„А ти, дед |
руке госпођи.{S} Појашите, децо, и нека вам је срећан пут, нека вас Божји благослов прати, и не |
икну својима: „Хвала вам, јунаци, хвала вам, децо моја!..{S} Идите ви сад у своје колибе и одмо |
нило па задовољан викну својима: „Хвала вам, јунаци, хвала вам, децо моја!..{S} Идите ви сад у |
био и поче да им говори:</p> <p>„Хвала вам што сте дошли, да заједнички пожелимо срећан пут кн |
оно што је мучно!“ прихвати Гојко. „Има вам, брате, чиме да се поносимо, а има и што може бригу |
з, „онда по закону нека и буде, и ништа вам ја и не могу и нећу опростити!“</p> <p>Па се онда к |
дрављајући га гласно и срдачно: „Помози вам Бог, децо моја!“</p> <p>„Кад сељанке угледаше госпо |
ту заповест, што нисам био дужан давати вам.{S} Бришем сад све моје разлоге.{S} Остављам вам са |
инко. „Слушам вас и чудим се и начудити вам се не могу!{S} Ама пустите ви кнеза Градоја, нека и |
ришем сад све моје разлоге.{S} Остављам вам само моју заповест.{S} Ја се из ових стопа крећем з |
Хришћанина и добра јунака:{S} Остављам вам да бирате само ово једно од овога двога: или ћете г |
шта би икако би?!“</p> <p>„Па и не знам вам, господо, све што и како би!“ настави рањени витез. |
ули, господо!“ рече им свечано, „ја сам вам дао заповест; дао сам вам и разлоге за ту заповест, |
чано, „ја сам вам дао заповест; дао сам вам и разлоге за ту заповест, што нисам био дужан дават |
аст кнез даде.{S} По сили те власти ево вам опраштам све перпере које нашем двору дугујете.{S} |
атеље — поробио, и срамним начином отео вам драгоцене челенке ваше!{S} И опет се тешим, што је |
тор дођеш.“ Стигох пред шатор баш, како вам Некудим каза, кад се Иван крену некуда.{S} Војвода |
е причање, „замолио је моје људе: „Тако вам јуначке среће, оставите ми струк босиљка, који ћете |
десило, нити то и данас знам.{S} Једно вам као поуздано казати могу: нико у српској војсци ниј |
кујући своје кости изломљене!{S} Ето то вам је!{S} Јесте да је грех, али нека иде тај грех на м |
м бунтовнику никад опростити!{S} Ето то вам је!... ама где је тај Ристивор?{S} Оде па пропаде!“ |
рина славан био!{S} Ето вам опреме, ето вам коња, ето оружја!{S} Кнез вас је поздравио и пита в |
, који је од старина славан био!{S} Ето вам опреме, ето вам коња, ето оружја!{S} Кнез вас је по |
ину стрелом, а по мишици сабљом.{S} Ето вам га, па нека вам сам казује што зна!“</p> <p>Рањеник |
да га у њиховој цркви сахране!{S} И ето вам, господо, све што знадох и знадем да вам кажем.{S} |
>По дужем ћутању проговориће кнез: „Ето вам, децо, највећа и најлепша црква у васиони Бога Сава |
исли никада не мења!{S} И то је све што вам ноћас имам да кажем!{S} А сутра зором чућу шта имат |
је све што сам хтела!{S} Па сад већ што вам Бог даде и срећа јуначка!“ рече кнегиња па се окрет |
Господина Кнеза огрешисмо!{S} Ето, зар вам то није доста разлога?!“</p> <p>„Дивно збориш, стар |
сви знамо да су лажи.{S} Скочисте, јер вам се чинило да кроз оне лажи пада сенка на родитеље в |
ој господи што са њим истрчаше: „И опет вам кажем: сутра је ето Видовдан, видеће Господин Кнез, |
каше кнезови и властела.</p> <p>„И опет вам кажем, људи Божји, не може то тако!“ понови игуман |
ну:</p> <p>„Е, сад ходите да видим јесу вам мачи у обојице подједнако оштри!{S} Нека не буде кр |
ави рањени витез. »Знам само ово што ћу вам сад испричати:{S} У очи самог Видовдана бејах опет |
које нашем двору дугујете.{S} И пустићу вам одмах све сужње колико их год има у тамници двора н |
ме он на своје руке не прихвати, не бих вам ја сад ово оволико причати могао!{S} Е сад да вам н |
Само душе наше предајемо Богу нашем!{S} Вама, погана веро Агарјанска, ево шта дајемо!“</p> <p>П |
да сенка на родитеље ваше.{S} Не дам ја вама да сами још грђе срамотите своје родитеље а моје п |
у: „У име Божје!{S} Напред!“ Не умем ја вама описати ону грмљавину од кликтања, онај наш радосн |
е приспео час да се растајемо!{S} Хвала вама, који ме допратисте довде!{S} Сад се Боривоје, син |
ађу у овим њеним црним данима.{S} Хвала вама свима на верности и љубави вашој.{S} И док се ова |
</p> <p>„Ех!“ прихвати кнез Вукан, „кад вама, црним калуђерима, овај свет није црн био?!{S} Сви |
речима!{S} Властелин Витомир ми је пред вама свима нанео срамоту, која се само мојом ил’ његово |
уд ја одох?!{S} Опростите ми; знам није вама до тога како је мени у мојој души бивало, него шта |
>„Чудим се ја теби, војводо, и чудим се вама, господо!“ узе реч кнез Винко. „Слушам вас и чудим |
ме је већ запитао, право је да и њему и вама свима по истини кажем што сам сетан и невесео.{S} |
на једног од вас.{S} Дужан сам и њему и вама да покажем бар да видим колико сам се огрешио, и д |
ао да су то душе српских јунака, „Благо вама који с кнезом изгинусте!{S} Авај нама, који иза ва |
е на јуначка и Богу угодна дела. „Благо вама,“ говораше кнез једнако у звезде гледајући, као да |
иви говорити онима по гробовима: „Благо вама што сте пре ових страданија и невоља помрли!“ Па, |
јуначким покретима!...{S} Ама ко ће то вама све испричати!!{S} Него једно треба да вам причам. |
да се српска војска сва искупи?{S} Зар вама, који издајама освајате а не јунаштвом?!{S} Ево да |
е да се предајемо?“ викаше старац. „Зар вама, који не смедосте дочекати да се српска војска сва |
} Сам могу и проћи куд сам намерио, а с вама двојицом теже је то.{S} А после, дете моје, видиш |
млађи од мене, не бојим се ја ни пити с вама, а камо ли вечерати!“</p> <p>На то војвода викну И |
p> <p>„Како да не бих вечерао у двору с вама?!{S} И ако сте по годинама сви млађи од мене, не б |
ћу видети колико је правих јунака међу вама!“</p> <p>И онда кнез Градоје срдито трже к себи зл |
о то и друкчије да нареди, јер има међу вама који би по слави свога имена и по крепости свога с |
е!“ привикаше многи од господе.</p> <p>„Вама се чини да је тако!“ рече кнез Градоје с презривим |
јака чудна предсказања, која то унапред ван сваке сумње стављаху.{S} Него за њих је најубедљиви |
у нашу чељад у двору и за све наше људе ван двора; молим ти се и за нашу стоку, и за наше усеве |
су цару Мурату додијале тужбе и жалбе и вапаји Србаља, који траже да земљом њиховом влада ко по |
запита Ристивор изненађен. „Вере ми се вараш, господару!{S} Ево да бројимо коње, па ако не изи |
смеја се грохотом кнез Миросав.</p> <p>„Вараш се ти, војводо!“ рече он упорно, „Нисмо ми овде н |
ванка спава, бело усијана лопта са пуно варница распрштаних у два крила!“</p> <pb n="39" /> <p> |
своје столове!{S} Молим <pb n="106" /> вас да похитамо у поље у стан војске наше.{S} Ево ми сл |
них на Косову потекло од мога немара да вас <pb n="148" /> на време Господину Кнезу доведем!{S} |
г срца, јер ми је и лако и мило било да вас све слушам и служим; а пазили сте ме сви, као да са |
дована, а већ ја се могу Богу молити за вас и без вас!“ И одоше попови и ђакони да траже коње и |
незом изгинусте!{S} Авај нама, који иза вас остадосмо!“</p> <p>Па се онда опет врати под свој ш |
м метанијама држите моје здравље.{S} Ја вас питам: је ли царев закон да цару плаћате цареву пер |
е, децо, и нека вам је срећан пут, нека вас Божји благослов прати, и нека вам је свети Јован св |
измама до колена!“ Ето таквих разговора вас дан.{S} Попише вино па се о седању сунца разиђоше с |
оружја!{S} Кнез вас је поздравио и пита вас: хоћете ли допустити да само он један, старац од се |
седи старци!“</p> <p>„Тако, браћо, Бог вас видео!“ викаше кнез Градоје сва веселији.</p> <pb n |
осподару, и теби и војсци твојој!“ „Бог вас све живе и здраве и славне довео дому своме натраг! |
ог срца и из једног грла.</p> <p>„А сад вас молим!“ рече Градоје својој дружини тихим гласом, г |
а падне на мене сама, а ни на једног од вас.{S} Дужан сам и њему и вама да покажем бар да видим |
сова се осврнути нећу да видим ко је од вас пошао за мном, а ко није.{S} А на Косову ћу видети |
мало, децо!{S} Не дам ја ни једноме од вас да свој клобук закити, док свог коња најпре не заки |
преда мном мачевима борити док један од вас не падне мртав.{S} Онај који остане жив имаће да ук |
па би повикао: „Децо моја, да ли ко од вас види да нам откуд долази нова каква чета ма од стот |
у тамници двора нашег...{S} Све што од вас тражим то је: да се сви — и мушко и женско, и младо |
е, где ме с ножем у срцу нађете.{S} Све вас, од највишег до најнижег молим не куните ме, него п |
ст и окрену се к нама рече: „Ево за све вас целивам распетога Спаситеља нашег!{S} Нека би Сила |
моје војске!{S} Огреших се тешко о све вас, јер вас не одведох на време Господину Кнезу да му |
спречи даљи развој гнева кнежева. „Све вас ја бих пре пустио да оставите овај двор уочи крштењ |
се, браћо, даље!{S} Срдит је кнез, може вас какво зло снаћи!“</p> <p>И још распитиваху по свети |
ер га оставих да бој бије и да гине без вас.{S} Право је да тешка клетва Господина Кнеза падне |
већ ја се могу Богу молити за вас и без вас!“ И одоше попови и ђакони да траже коње и оружје.{S |
реме, ето вам коња, ето оружја!{S} Кнез вас је поздравио и пита вас: хоћете ли допустити да сам |
дравље.{S} А молићу и вас, свети оци, и вас, господо другови и пријатељи, да им опростите што с |
т кнезу и кнежевој војсци!...{S} Мене и вас од данас везује нова једна веза — брига за нашим ју |
<pb n="176" /> <p>„Помислих да нисте и вас двојица остали да се договарате с кнезом Вуканом о |
ругом у част и у здравље.{S} А молићу и вас, свети оци, и вас, господо другови и пријатељи, да |
њивама, и по пољима, нека викну: „Стари вас је кнез поздравио, немојте његове седе власи срамот |
се огреших о вас!{S} Осећам као да сам вас — све саме моје добре пријатеље — поробио, и срамни |
на како дођох у двор ваш.{S} Слушао сам вас и служио од свег срца, јер ми је и лако и мило било |
, господо!“ узе реч кнез Винко. „Слушам вас и чудим се и начудити вам се не могу!{S} Ама пустит |
у душу!{S} Ја још <pb n="163" /> једном вас све, у име целе моје дружине, молим опојте нам војв |
тељи, да им опростите што се огрешише о вас, само ето нека прво опросте један другом, и нека пр |
незу доведем!{S} Огреших се ја грозно о вас и о Господина Кнеза!{S} Ово је страшно и ужасно!“</ |
е срце кад помислим колико се огреших о вас!{S} Осећам као да сам вас — све саме моје добре при |
позив одбили.{S} И знаш, војводо, како вас одмах онда световах и мољах и преклињах, како своје |
ам, не би помогло па се правио мудар по вас дан!“</p> <p>И почеше да падају прекори све оштрији |
ске!{S} Огреших се тешко о све вас, јер вас не одведох на време Господину Кнезу да му помогнете |
ја ноћас одмарати на овој поњави између вас двојице.{S} Сутра ћемо зором устати и Богу се помол |
Уставити се, јер ено, рекао бих, светац вас мрко погледа!{S} Рекао бих да вам нешто довикује!“< |
својом пробила у срце њено.{S} Кнегиња Василија је поузданим погледом и поузданом руком простр |
дној прилици?{S} Тек му показах кнегињу Василију и испричах му како је спасла своје чедо од орл |
о вам, децо, највећа и најлепша црква у васиони Бога Саваота!“</p> <p>„Јели мислиш цркву Грачан |
чуо за смрт Душанову, ни за раздор међу вастелом, ни за погибију Вукашинову на Марици, ни за ве |
пе, па шкргуташе зубима и пушташе да му ватра из очију сева.</p> <p>„Не браним их, господару!{S |
воју висину, и упре очи своје, из којих ватра севаше, у младога дечка, кога је његова брижна и |
га право ка огњишту, на коме не бејаше ватре, али поред кога на дебелој поњави лежаше рањен чо |
д седокоси старац са руменим образима и ватреним очима громко грмну:</p> <p>„Је ли тако, Боре?“ |
еђу две заставе, повезао двадесет и пет ватрених коња, оседланих, заузданих и поткованих, па их |
ечи његове, беше одмах запалио пламен у ватреном срцу младог Орловића.{S} Свака реченица старче |
сплетене, да л’ јој црне очи још и сада ватром горе, да ли....“</p> <p>Узеше га најближи другов |
био; образи му беху запламтели црвеном ватром.{S} Не смеде погледати у очи госпође кнегиње, не |
кнуше да се донесу неколике цепанице на ватру у трпезарији; ја их унесох и полагано спуштах, и |
т“, пресече га кнез долазећи у све већу ватру и ударив песницом о трпезу, — „наш Господин Кнез |
да говори, „кад је тако, онда вам, ја, ваш војвода, заповедам: одлазите одмах у своје собе у о |
служим; а пазили сте ме сви, као да сам ваш род а не слуга!{S} Много сте ми пута поклањали по п |
ршиће се седам година како дођох у двор ваш.{S} Слушао сам вас и служио од свег срца, јер ми је |
ојводу по закону!{S} Ако видим да се на ваша Хришћанска срца нехришћанска кора ухватила, ех, он |
, и не вређајте српску земљу, којој крв ваша треба за одбрану!“</p> <p>Кнез Градоје изгледаше з |
Србадија освојити победу баш са те две ваше мишице; а може је изгубити само што не бејаше још |
мним начином отео вам драгоцене челенке ваше!{S} И опет се тешим, што је Бог дао те је наш чест |
да кроз оне лажи пада сенка на родитеље ваше.{S} Не дам ја вама да сами још грђе срамотите свој |
е знам православне и племените родитеље ваше, рекао бих да сте гусари а не властела!“</p> <p>До |
који их раздвајамо!“</p> <p>„Идите ви у ваше колибе и одморите се!“ понављаше кнез Градоје мало |
силан у књигама.</p> <p>„А зар не могу ваше молитве да учине, да Бог грешницима и најтеже грех |
и видећемо шта ће сутра рећи порота од вашега реда!“</p> <p>Насмеја се грохотом кнез Миросав.< |
би могло бити да се још вечерас, у очи вашега поласка, обручите па да се зна?!...{S} Не знам ш |
моји, праштајте мени злосрећном војводи вашем!“</p> <p>„Нека би ти наш Господин Кнез на небу пр |
буде кривде у оружју, ако је има у срцу вашем!“</p> <p>„Кнеже,“ узе реч Витомир, „ако хоће кнез |
само своје ране, а отворићу ране у срцу вашем!“</p> <p>„Казуј само!{S} Казуј, тако ти крсног им |
оји Млетачки цекин, а и господски гости ваши, којима сам пехаре с вином додавао или коње доводи |
од овога двога: или ћете га опојати са вашим костима здравим и читавим, или ћете га опевати оп |
т из гомиле.</p> <p>„Не тражим ја да ви вашим молитвама откупљујете моју душу од небесних митар |
у од небесних митара, нити тражим да ви вашим метанијама држите моје здравље.{S} Ја вас питам: |
ох тако; али ето се ни веселим друштвом вашим, ни дивном малвасијом, којом нас војвода служи, н |
осову!{S} Помислите како ће бити душама ваших очева на небу, кад дочекају душе оних јунака који |
нама покривен!{S} Слушали сте ваљада од ваших очева да кнез Градоје никада не говори што не мис |
} Хвала вама свима на верности и љубави вашој.{S} И док се ова војна не сврши нека кнез Градоје |
<p>„Не можете се ви живи враћати дома с вашом војском не видев Косова!{S} Ви требате Господину |
оје, од ових шеснаест година како сам у вашу кућу доведена, ни у сну прошаптале нису!“</p> <p>И |
а смерно причестише, онда кнез Градоје, ведар и готово весео, громким гласом викну:</p> <p>„Јун |
са заповедницима од чета, показивао се ведар и поуздан; хвалио би кад би наишао на весела и до |
за мене!“ учини ми се да је и мирнији и ведрији но што беше кад дођох!{S} И онда га ја оставих, |
велика и крвава јадна погибија!{S} Ова ведрина природе као да се гласно смејала ономе тешком о |
трепташе изнад Истока.{S} Па онда нађе ведрицу воде, коју му је Ристифор пред шатором оставио; |
бро ти јутро и добра срећа, дедо!“ рече ведро и весело Боривој и, устав хитро, смерно приђу к р |
жду, ако не и буру.</p> <p>Небо је било ведро.{S} Чисто се усијало од јаркости жаркога сунца.{S |
ко поноћи, не видех својим очима где из ведрог неба долете на двор, баш на кулу где Јованка спа |
ебе, погледајући је испод својих густих веђа нешто натмурено, као да се срди, па ће најпосле ре |
буку од седла, саставио калпак с густим веђама својим, седи му се брци изгубили у седој бради, |
горко кнез Вукан, саставив своје чупаве веђе као свагда кад се разгневи.</p> <p>„Не пресуђујем |
а погледа, наднесе десну руку над густе веђе своје, па се пови мало унапред као да боље види и |
Градоју се чело намршти и његове густе веђе спуштаху се као да хоће да <pb n="173" /> му закло |
p> <p>Стари Градоје састави своје густе веђе, па се мало замисли.{S} Учини му се да сад истом п |
р певају?!“</p> <p>Саставни своје густе веђе, невесело окреташе најпре једно па друго ухо, не б |
отом насмејаше.{S} Кнез Градоје састави веђе, намршти чело и гледаше преда се застиђен, а образ |
им мрежама од клобука својих јунака.{S} Вежбао их је у брзом исукивању и витлању мачева, и у по |
о!{S} Нека дође; ако неће, викни момке, вежите бесног попа па га донесите амо!“</p> <p>Манда пр |
јој старац не даде, него заиска да види вез, посматраше га дуго и хваљаше га много.</p> <p>Мало |
урила се, јер је управ довршивала диван вез.{S} А била је вешта везиља, јер је као млада девојк |
сти, бабо, што ево, хвала Богу, доврших вез, мој прилог цркви, коју си ти саградио, окитио и об |
} Мене и вас од данас везује нова једна веза — брига за нашим јунацима.{S} Чусте какву ми власт |
м, још неколико завежљаја на наличју од веза, и ево га готов рад који с толиком пажњом већ од д |
} Да знам где је Станко, ишао бих да га везана дотерам, да пред тебе падне — или бих га заклао! |
ало испред њега, под сунцем а до првога везаног снопа на њиви, колевка од шимширова дрвета, — п |
а, подигао је две високе осмоугле куле, везао их једном мраморном терасом на мраморним ступовим |
спред себе, час хитлено свиленим концем везе по једном комаду румене свиле, чврсто затегнуте у |
то се мешаху са скупоценим мирисима.{S} Везиља гледаше дуго и дуго у русокосу и белолику Магдал |
овршивала диван вез.{S} А била је вешта везиља, јер је као млада девојка провела неколико годин |
сто затегнуте у шимшировим оквирима.{S} Везла је покров једној сребрној скрињи коју је са комад |
ти журно разбој од шимшира са довршеним везом, и хтеде се уклонити, али јој старац не даде, нег |
S} Ево ти нож којим те хтедох убити!{S} Везуј ме коњма за репове па растрзавај; бацај ме у доње |
бар по две вреће, јеp биће робља да се везује, и биће руха, и свиле и аксамита, и сребра и дро |
жевој војсци!...{S} Мене и вас од данас везује нова једна веза — брига за нашим јунацима.{S} Чу |
д страха од Агарјана и њихове најезде — везују пријатељства с царевима и народима који се Рим-п |
стари оставили; и сваки је <pb n="3" /> век ударао на те грађевине своје неизгладљиве печате.{S |
Жупан даде хрисовуљ да се унапред па до века зову Орловићи, а двор њихов Орлов Град.</p> <p>Још |
вој човек, а ти си мој светац сада и до века!{S} Амин!“</p> <p>Она два млада властелина погледа |
а запита: „Шта веле?“</p> <p>„Шта ће да веле?!{S} Не веле ништа!{S} Старци се грувају рукама у |
ад стиже Ристивор, кнез га запита: „Шта веле?“</p> <p>„Шта ће да веле?!{S} Не веле ништа!{S} Ст |
а веле?“</p> <p>„Шта ће да веле?!{S} Не веле ништа!{S} Старци се грувају рукама у прса, момчади |
међу млађом господом има пуно њих, који веле да су свеци и чудеса њихова просто само поповска п |
ању књига и туђег писања настави: „Има, вели, доста људи, али нема доста оружја; истом је посла |
мачева, копаља и буздована.{S} Боjи се, вели, неће моћи да стигне амо пре Видовдана!“</p> <p>„Н |
и невесео!{S} А и за невољу му је, јер, вели, има доказе како је неко Проказао цару Агарјанском |
ко и друге жалости.{S} Дошла су, кнезу, вели, у руке тајна писма, која су многој господи српско |
незнан властелин у двор овај моме деду; вели путује из Свете Горе у свој завичај у Хрвате.{S} Д |
о нема од Марка никаква одговора! „Ми,“ вели Бошко, „ми говоримо Кнезу Лазару: „Ето видиш, неће |
аше како се Господин Кнез тешка: „Ето,“ вели, „не можеш ништа почети да земљу спасаваш, а да се |
оду и мени памет. „Знате ли ви, браћо,“ вели, „знаш ли ти, Ристиворе, да су ово сад баш настала |
д, кнез Градоје Орловић од Орлова Града вели да напишем ово овако:{S} Војводо, више ти ја чекат |
а разговетно чух како онај што запомаже вели: „Ко ми <pb n="151" /> уби добра господара...“ Вер |
!“ А Лазар се срди на такве наше речи и вели: „И Марко је Србин исто као и ја, и као и ви!{S} И |
р.</p> <p>„Јавља ли што клепа2“</p> <p>„Вели: иде уз брдо право к вратницама некаки коњаник, са |
ачких цекина.{S} Сада те молим, светла, велика и предобра моја госпођо: прими ово мало благо мо |
ањају; друго зато <pb n="89" /> што ви, велика господа и велика властела, протурујете за владик |
год бих легао на постељу видео бих два велика ока његова како ме гневно гледају из густога мра |
о у углу од два зида стајала је некаква велика икона, а пред њом је горело кандило, које несигу |
pb n="134" /> да је нашу војску некаква велика несрећа задесила!“</p> <p>Она блистава гомила од |
има не исекоше, како је по њима настала велика завада и у самом двору и међу заповедницима од в |
е, као да, пре само два дана, није била велика и крвава јадна погибија!{S} Ова ведрина природе |
враћају с Косова, да се тамо јуче била велика и крвава битка, да су Срби разбили Агарјане до н |
рјани спазити да у Господина Кнеза нема велика војска, па ће навалити да је разбију док не пора |
а повија у трпезарију, била је исписана велика икона Светог Јована Крститеља, кога је дом Орлов |
не наше!“</p> <p>Војводи се скиде једна велика брига с душе.{S} Толико му би мило, да онде у цр |
изметуше у љуту свађу.{S} Диже се једна велика граја, и усред ње сукнуше мачеви из корица, и ма |
буди ме и не жали ме, чим видиш да она велика звездана кола на небу клизају к Западу!“</p> <p> |
оре одмах, кнез те чека; има да се чита велика књига која ето стиже од војводе!“ Тако му рекох, |
,“ рече тихо као да шапуће нешто што је велика тајна, „и опет, синко мој, у томе што си учинио |
<pb n="89" /> што ви, велика господа и велика властела, протурујете за владике своје синова и |
а захвалиш!{S} Него нареди да се запали велика воштаница пред иконом Светога Јована Крститеља!{ |
жетеоце, кажи им: била се на Видов Дан велика битка, српска је војска јуначки изгинула, српски |
нам ја тебе добро!{S} Бог те је створио велика господина, дао ти је и памети, <pb n="100" /> и |
како се гласови проносе да се на Косову велика несрећа десила, па кад већ види да она слути да |
ор. „Има их пуно, и малих и великих.{S} Велике већ и од невоље знамо и познајемо: али с оним ма |
тпадници од наше свете вере што су сада велике војводе у Агарјана.{S} У њима они пишу: како су |
који поче да се води па се прекиде због велике узбуђености старчеве.</p> <p>„Све ми звони у уши |
ом о јабуци од седла — ставио се испред велике заставе, па би наизменце час наређивао трубачима |
још једнако зажарен у лицу — али сад од велике душевне радости — сиђе доле на мраморну авлију.< |
властелу на једној лепој рудини, испод велике стене која се и зваше Царева Громада, а испод ко |
ла, и да чекају да буду сведоци некакве велике свечаности.</p> <p>Цео дан су на Змајеву Вису бу |
мори пола народа!{S} Ја му испричах све велике беде и невоље кроз које је пролазио народ наш, о |
8990_C1.5"> <head>V</head> <p>После оне велике синоћне кише и олује освануо је био диван сунчан |
беше већ тако мрачно, да наредише да се велике жуте воштанице у сребрним стојницима донесу.</p> |
ко згрешили Господу Богу!{S} После наше велике несреће, бруке и срамоте, што не стигосмо Господ |
Полагано пролажаше кроз ходнике и кроз велике и мале дворане.{S} Све јој сад тако страховито п |
ило!), „обећа ми, рече, кнез Н. дати ми велике баштине и синовицу своју ако те убијем; затекох |
свету и о стварности и непроменљивости велике милости Божје.{S} Кад чу кнез Градоје да допочеш |
да се у оно пребледо младо лице од тако велике лепоте; гледаше га; гледаше га; полагано му спус |
ction" /> <p>У двору, на самом подножју велике степенице која води на први кат, рече свити свој |
тојаху — као оно у цркви пред олтарем — велики гвоздени светњаци, исковани мајсторским чекићем |
подару, на тој дивној причи у којој има велики пуок за млађе!{S} Мени је мој покојни отац говор |
чи отеше на ону другу страну постеље на велики сто поред ње.{S} На моју препаст, чисто и јасно |
јсци није те ноћи слутио, да ћемо сутра велики бој бити!{S} Господин Кнез као обично дође први |
смем да призивљем, јер си нам светац и велики наш помоћник ето већ седам стотина година!{S} Те |
их камених плоча.{S} На њему су стојали велики и тешки, од дима поцрнели, гвоздени подглавњаци, |
чаше: „Еј наш добри Кнеже Лазаре!{S} Еј велики јуначе наш!{S} По Богу брате, казуј нам даље шта |
убовићи све до времена Немањина, кад им Велики Жупан даде хрисовуљ да се унапред па до века зов |
а појашу своје коње и да дођу под један велики брест, који се видео близу друма с ону страну кр |
се чисто разведрило, као да му се један велики терет с душе скинуо.</p> <p>„Сад ћемо, децо, у и |
Два дана и две ноћи стопише се у један велики дан, још једнако кратак за жедна грла и усијане |
ивама и ливадама пала танка маглица као велики свилени вео обојен бледом <pb n="185" /> љубичиц |
незду понела била.{S} Њен је син постао велики јунак, те му је Немања дао да се зове Орловићем. |
це своје на длану своме; а није ни тако велики господин, јер...{S} Али ко је тај Србин, сем Вук |
оривојем пред шатор и чуше доиста жагор велики и запомагање.</p> <p>„Дедо,“ рече Боривоје, „ја |
ан да преноћим у дворани у којој је наш велики и славни цар преноћио!“ рече кнез, „Не би се цар |
н да легнем на постељу, на којој се наш велики цар одмарао?!...{S} Хвала Богу, и ако сам нешто |
ог Видовдана бејах опет на старажи пред великим шатором Господина Кнеза.{S} Све наше главне вој |
рском.{S} Лепо се могло распознати пред великим једним зеленим шатором у земљу побијено високо |
је ко знао.{S} Изиђе владика на амвон и великим крстом благослови све.{S} Приђе Господин Кнез к |
ерасе гледало се доле у авлију патосану великим белим каменим плочама; на средини авлије начиње |
удотворне иконе, и толике свете моћи од великих светаца и чудотвораца, и зар око светаца, и пре |
а терасу наслонио на зидове од малих и великих одаја и дворана у којима је живео.{S} Са те тер |
овори Ристивор. „Има их пуно, и малих и великих.{S} Велике већ и од невоље знамо и познајемо: а |
мали Маша, скутоноша кнегињин приликом великих свечаности, живо повуче за <pb n="54" /> рукав, |
„Али мрка капа зла прилика!“</p> <p>На велико чудо старога кнеза, и на не малу радост његову, |
по сниска.{S} У зиду на исток лежало је велико отворено огњиште од белих камених плоча.{S} На њ |
ске која му следоваше.{S} Али, на своје велико чудо, не могаше више чути никакав топот у даљини |
ово двадесет пет година амо.{S} На моје велико чудо, он се томе ни мало не чуђаше! „Јест,“ рече |
је добро што ти је у Крушевцу и мало и велико, и младо и старо, пуно вере да ћемо победити, па |
е да поп Каритон чита у капели дворској велико молепствије за срећна пута и славну победу, и да |
ше звонко, свечано а некако и тужно као велико звоно на Крушевачкој цркви кад оглашује смрт как |
е сам Бог саградио!{S} Зар не видиш ово велико и дивно кубе, које је бог наместио над Косовом?{ |
ј силни напор, и душевни и телесни, оно велико изненађење да види човека, од којега је сенка та |
но и убрзано крекетање жаба, као да оно велико коло од млина окреће некакву џиновску чегртаљку. |
едне свилене, лепо извезене, торбице по велико писмо и предаде га кнезу.</p> <p>Прихватив писмо |
негињо; имам и ја тебе много и за нешто велико да молим!{S} Па се још предомишљам да ли није за |
И изиђоше пред шатор.{S} Беше сад већ у велико свануло, се видело.{S} Поче игуман Пајсеј опет п |
слушаше пажљиво.{S} А стари кнез већ у велико почео своју молитву па само настављаше:</p> <p>„ |
шевачкој цркви кад оглашује смрт каквог великог човека.{S} И застајаше Кнез овда онда у говору, |
јући нешто.{S} Није дуго трајало, па из великог зеленог шатора, пред којим високо копље с коњск |
его као јунак.{S} Његово је дело — дело великог покајништва пред Богом и пред људима.{S} За мен |
кнез као да је реч о тековини некаквога великога блага.</p> <p>Санџак-Бег се окрете својим људи |
би а није ни покушавала да пробије мрак великога ходника, у који се кроз отворена врата могло г |
етрахиљ, приђе смерно пред велику икону великога свеца; метаниса три пута и узе жуборити дугачк |
исао народу него војводама и кнезовима, великој и малој властели од ове земље?!“ беше одговор к |
оде не бејаше ни пред двором ни у првој великој авлији дворској.{S} Неколике слуге жураху се и |
Нисам веровао њену причању, док летос о Великој Госпођи једне ноћи, тако око поноћи, не видех с |
и гласови, на које наиђосмо, казиваху о великој и славној победи наше војске, о поразу Агарјана |
је требало послужити... опраштај ме по великој твојој доброти!{S} И нека теби за твоју господс |
само на један корак од старога кнеза у великој храстовој столици.{S} Изгледаше као да се врши |
а дрвљу око воде, и зрикање зрикаваца у великој и мирној трави, пуној ивањскога цвећа, на пољан |
олико дворана и момака, па узбуњени и у великој журби шапутаху нешто на ухо војводи.{S} Он мало |
ијатељска изазивања.</p> <p>За софром у великој трпезарији вечерало је с војводом око двадесет |
а лево од огњишта, исписана је била сва великом сликом онога удеса, од којега се властелинска к |
ело на Косово дођу.{S} И још им кажи да великом клетвом кунем свакога, ко не дође а може да дођ |
ћу ли им казати како Господин Кнез куне великом клетвом ко може да дође а не дође?“ питаше Рист |
год може да дође а не дође тога он куне великом клетвом!...{S} А и да не куне, зар ја могу да и |
ака, <pb n="78" /> сасвим као на каквом великом сабору.{S} Гледа све то кнез поиздаље, и нешто |
ебеском малвасијом!{S} Ниси чуо како он великом клетвом куне свакога ко може да дође а не дође! |
и и ђакони да траже коње и оружје.{S} С великом муком нађоше некакве високе маџарске кљусине, п |
трукове из њене руке Ристивор гледаше с великом слободом право у њене очи.{S} Она му ништа не п |
менити јунак који је одрастао уз колено великоме цару нашем.{S} Господо, подигнимо пехаре наше |
успавана и загрејао захладнела срца.{S} Велику свилену заставу Орловића побио у читаву умку од |
ову на Марици, ни за велику глад, ни за велику морију која помори пола народа!{S} Ја му исприча |
за погибију Вукашинову на Марици, ни за велику глад, ни за велику морију која помори пола народ |
аморној авлији држаху на својим главама велику терасу.{S} Пустио се био у некакве дубоке и сетн |
ст према мени сиромаху, Бог на небесима велику милост поклони!“</p> <p>Старац му мету своју дес |
чин, намаче петрахиљ, приђе смерно пред велику икону великога свеца; метаниса три пута и узе жу |
руци свој клобук а десном придржавајући велику, али још неразвијену, заставу Орловића.{S} Благо |
мени под шатор, и нека донесе собом по велику воштану свећу, и све што му треба да чита молитв |
би искупљао <pb n="138" /> око себе сву велику господу и властелу.{S} Храбрио је оне који казив |
лише свеће стари се кнез посади у једну велику столицу, држећи једнако у руци писмо војводино, |
о свима кутовима шатора; отворише и ону велику скрињу, преврнуше све што у њој беше смештено и |
.{S} Па онда ми заповеди да запалим ону велику жуту воштаницу, коју ја донесох од игуманова ђак |
и нареди те унесох под шатор к њему ону велику скрињу, коју ено тамо видите, и у којој му је ст |
ш, попе несретниче?!“ Да му сутра палиш велику воштаницу; јер, да се он не умеша, би ти сад већ |
аш војвода мртав лежи, да се одмакнемо, велим, тамо под ону липу, па да се договоримо о ономе ш |
аше име подједнако мило.{S} И с тога ја велим да је сада прво на реду да се договоримо шта је п |
пе, да меримо снагу!“</p> <p>„Тако и ја велим, кнеже!“ одговори поп, па збаци са себе мантију, |
озбиљно а не без горчине. „Слушам те па велим себи како су доиста чудна и мучна времена настала |
једнако ми прећаше: „Ето запамти што ти велим: кајаћеш се што ме не поведе на Косово!“ Ако се о |
продера се и намргоди кнез Вукан. „Шта велиш?!{S} Нема, кнеже, од тога ништа!{S} Или ћемо сви |
свето крштење свога сина!“</p> <p>„Шта велиш?!“ продера се и намргоди кнез Вукан. „Шта велиш?! |
е опет реч игуман Пајсије. „Све је како велиш.{S} Истина је да има данас владика које буздовани |
“ рече војвода.</p> <p>„Јесте мучно што велиш!“ прихвати кнез, „Него, молим те, видиш да се ова |
коњића Боривојева, оплетена била, читав венац од белих и румених ружа.</p> <p>Још пре него што |
с пропињао, као да хоће да пролети кроз венац од седам ружа, у које се умештаху седам дебелих с |
угој једној шумарици, која се као зелен венац повијаше по челу те косине.{S} Дуж тога венца и о |
повијаше по челу те косине.{S} Дуж тога венца и одмах испод њега беху неколики редови шаторова. |
туре, гомилице од јабука и другог воћа, венци од плавог и црвенога цвећа пољског измешанога са |
многи народ седи под вењацима а испред вењака и око колиба вијугају усталасана кола.{S} Пуно м |
неко од млађих људи рече, да види пуно вењака и колиба на пољани испред двора.</p> <p>„И веруј |
по странама, и десној и левој, подигао вењаке покривене липовином, испод њих наместио дрвене с |
, видеше лепо како многи народ седи под вењацима а испред вењака и око колиба вијугају усталаса |
а пала танка маглица као велики свилени вео обојен бледом <pb n="185" /> љубичицом.{S} Источно |
е Господин Кнез, видеће Србадија, ко је вера а ко је невера!“ И онда ободе коња и са своја два |
Свакоме дође некако топлије око срца, и вера, да ће Срби победити Агарјане, доби нова крила и в |
и да си му ти од раног детињства његова веран и добар слуга био, али смо свагда мислили да у те |
и речи на само.{S} Ти си нам свагда био веран и мио властеличић.{S} Сутра ћеш у име Божје поћи |
аштва на свету!“</p> <p>„Ево, Јабучила, вере ми!“ повика Боривоје весело; „ето отказао послушно |
руци кнежевој. „Е мој славни господару, вере ми је ову земљу срећа оставила!{S} Ето дувасмо у т |
<pb n="151" /> уби добра господара...“ Вере ми је тамо неко некога убио!“</p> <p>„Потецимо, си |
њив, само да изгледа како се буди!{S} А вере ми ћу јој казати, како је се он овде одриче!“.</p> |
гомилом слабо наоружаних људи од сваке вере а и без сваке вере, не сме да излази на Косово.{S} |
ужаних људи од сваке вере а и без сваке вере, не сме да излази на Косово.{S} А док му она добро |
рјанског рода, све да и јеси Агарјанске вере.{S} Али нека си баш и Агарјанин, видим те јеси гос |
кој писали неки отпадници од наше свете вере што су сада велике војводе у Агарјана.{S} У њима о |
, да ја не бих певао у славу наше свете вере Хришћанске да <pb n="31" /> ме Агарјани на жеравиц |
пуно дивљих пљачкаша, бесних гусара без вере и без душе, који ће да пљачкају богата села по Кос |
ња узбуђена и растужена. „То си ти мало вере у нас имао, кад ни старом господину ни мени ништа |
и мало и велико, и младо и старо, пуно вере да ћемо победити, па је весело и радосно!“</p> <p> |
војника?!“ запита Ристивор изненађен. „Вере ми се вараш, господару!{S} Ево да бројимо коње, па |
у своје колибе и одморите се!“</p> <p>„Вере ми, господару,“ рече Ристивор, „и једни и други јо |
да му помогне да Србадији и Хришћанској вери нову и светлу победу славно задобије!“</p> <p>Скоч |
небесни анђео.</p> <p>„Приступи ближе, верна наша слуго Ристиворе!“ рече му она оним својим чу |
ње тешког једног греха!</p> <p>„О, наша верна слуго, добри Ристиворе!“ прихвати кнегиња узбуђен |
ђем на Косово!“ „Право говориш, добра и верна слуго,“ рекла му је Госпођа Милица; „ето пођи у и |
реч Боривој. „Ристивор би, као добра и верна слуга, тебе и послушао; али кога ће он да прати у |
Једва сад да смем о себи казати да сам верна слуга твоја!{S} Како да смем кад ето не стигох да |
слима прелистава све листове Некудимове верне службе још од оних дана кад га је као малено дете |
ни отачаства, љубим те и поздрављам те, верни мој војводо.“</p> <p>По дуго нико од млађих не см |
<p>„И опет те поздрављам добродошлицом, верни и славни кнеже!{S} Нека су нам добро дошли и сви |
pb n="184" /> <p>„Ха,... стари борче... верни мој Лабуде!...{S} Погађаш куда полазимо, је ли?!“ |
поче да говори:</p> <p>„Војводо, вазда верни своме завету ево нас из кнежине од Орлова Града, |
о онај, који не верује у бригу Божју за верни му род Хришћански, могао би тако нешто да замисли |
ло млади огранак дома Орловића, и његов верни слуга, па у два три скока истераше своје коње у л |
али твоје јуначко срце, мој Лабуде, мој верни друже!“</p> <p>„Дедо“, узе реч Боривој; „кад твој |
па с дубоким уздахом прозбори: „Еј, мој верни Некудиме!{S} Зар ово да нас снађе?!“</p> <pb n="1 |
b n="207" /> пролазили, виде, да је мој верни слуга мени моје десно крило био!“</p> <p>„Твој је |
господара, јер хоћу да сам му и у гробу верни слуга његов!“ Ето смо људи тврда срца, али се за |
} Зар да Агарјани неверници победе Богу верни народ српски?{S} Ман’те се, људи!“</p> <p>У гомил |
да се она не боји остати сама у средини верних Крушевљана, те да би с тога, само ако он <pb n=" |
а на овоме свету помишљаш: како је мало верних људи у народу, који си ти толико љубио, и за кој |
ије криво што не стиже на Косово, да те верно послужи!...{S} Опрости моме слузи Ристивору, јер |
о свагда мислили да у теби куца не само верно и одано него и крепко мушко срце.{S} Немој ти сад |
који мени није мио.{S} Тебе, који имаш верно и храбро срце, молим не као слугу него као млађег |
један камен на гробове кнеза Градоја и верног му слуге Ристивора.</p> <p>И сам султан Бајазит |
мо људи без добре среће, нисмо људи без вернога срца!{S} Опрости нам!“</p> <p>И онда се диже, п |
езове и властелу моју молим да се мојој верној а несрећној љуби нађу у овим њеним црним данима. |
ужи!...{S} Опрости и мени, некада твоме верном другу а сада твоме старим слузи!{S} Авај жалости |
им црним данима.{S} Хвала вама свима на верности и љубави вашој.{S} И док се ова војна не сврши |
е предајемо Богу нашем!{S} Вама, погана веро Агарјанска, ево шта дајемо!“</p> <p>Па се старац б |
себе.</p> <pb n="201" /> <p>„Их, погана веро Агарјанска!“ цикну Ристивор кад га оштриц турске с |
било.{S} И опет их је већина на сигурно веровала да не може бити друкчије, него да ће српска во |
сак предомишљати коме да помогне, па је веровао <pb n="41" /> да и не може бити друго него да ћ |
ре но што се кренеш, показати.{S} Нисам веровао њену причању, док летос о Великој Госпођи једне |
нешто да замисли!{S} Иван је насигурно веровао да се Бог не може ни за часак предомишљати коме |
о. „Како да ти кажем?{S} Можда ми нећеш веровати, али ти истину казујем:{S} Ни један!“</p> <p>С |
, да се одмах на војну спремате, јер не веровах клетвама поклисаревим да се војска у Дринопољу |
арјани на живу жеравицу бацају не би л’ вером преврнуо.{S} Тако је то, мој попе Каритоне!“ .</p |
акога, ко не дође а може да дође.{S} Са вером у слаткога мога Христа, који неће оставити Хришћа |
е викну: „Напред, депо, за крст часни и веру Хришћанску!“</p> <p>Лабуд зарза дугим вриском као |
пред, Србадијо моја.{S} За крст часни и веру Хришћанску!“ “</p> <p>„До подне нам је ишло добро. |
и излазимо да се боримо за Крст Часни и веру Хришћанску!{S} И видех га како побожно целива крст |
зар нису српски јунаци, гинући за свету веру Хришћанску, крвљу својом посветили ту цркву на сла |
гнемо, и да се јуначки и славно за нашу веру и отачаство заложимо.{S} И још ти се молим смилуј |
ривој гласом устрепетаним.</p> <p>„Ето, веруј ми, слутио сам да ће тако да буде!“ говораше Рист |
та се приличи, шта ли се не приличи!{S} Веруј ти мени, војводо, пре бих ја смео ући у олтар, да |
олиба на пољани испред двора.</p> <p>„И веруј да је тако!“ рече стари кнез. „Војводи долази вој |
аметно?!“ рече кнез подругљиво.</p> <p>„Веруј и да не знам!{S} Него и ако ми је зазор, баш не м |
аву изгубио није, само зато што неће да верује да неко може бити српски властелин и опет да буд |
пски поклони њему!{S} Нико није хтео да верује оно прво, а није <pb n="137" /> лако било поверо |
јводин властелин не могаше то никако да верује; али се Ристивор заклињаше да је то цела истина, |
у војску српску?!{S} Само онај, који не верује у бригу Божју за верни му род Хришћански, могао |
вну прилику да умножите славу своју.{S} Верујте ми, <pb n="133" /> стеже ми се срце кад помисли |
и, господственији, поноситији, лепши, а верујте ми и млађи, но што га икада видех за последњих |
е на чету Турака.{S} Турци не могаху да верују очима својима, беху се чисто скаменили за неколи |
р и поуздан; хвалио би кад би наишао на весела и добро опремљена војника; наређивао би, без ика |
дири и златни пехари са трпезе, нити се весела господа дизаху од пехара.{S} Није се више знало |
а хлеба и без рујна вина, а не може без веселе песме!“</p> <p>„Но знају ти сиромаси за погибију |
уде Божја воља те се са Косова здрави и весели вратимо, молићу те да за ме проговориш и Босиљки |
во, ваља да су нам људи одморни, чили и весели. <pb n="84" /> Ако проведу ноћ у колу са женскад |
а, пољуби се с њима.</p> <p>Изиђоше сви весели и радосни из цркве, и застадоше мало у авлији ок |
унце све то топлије озараваше.{S} И тај весели жагор прелажаше у гласни смех и у јасни кликот и |
Бог да!{S} А ето му стигоше за све нас весели гласи од Крушевца!{S} Господар нас зове на Косов |
Бог вас видео!“ викаше кнез Градоје сва веселији.</p> <pb n="103" /> <p>„И још то није све“ нас |
прихвати кнез Вукан, „нико не може бити веселији и радоснији него ми који смо овде, и овај наш |
неискусне момчадије поче брујити све то веселији жагор, што их сунце све то топлије озараваше.{ |
од њим било!“ Рекох тако; али ето се ни веселим друштвом вашим, ни дивном малвасијом, којом нас |
те гомилице, па их распрштаваху својим веселим а покашто и дрским доскочицама.{S} Изгледало је |
јчад не пусте, да им јасна грла одјекну веселим песмама?{S} Ти знаш да моба може да ради пре и |
ореним путем кроз народ.</p> <p>„Ето се веселимо већ три дана!“ причаше Иван кнезу уз пут. „А и |
иће и боље ако Бог да!{S} Спремао се да весело дочека прво чедо којим сад већ сваким даном очек |
, баци се стражњим ногама у вис па онда весело ржући дојезди сам, без јахача свога, да се стави |
оњаника упоредо загрљена.{S} Оде војска весело певајући.</p> <p>Осем нешто деце и момчадије кој |
хову.</p> <p>У томе се и друга властела весело здрављаше са кнезом.{S} По неко од млађе господе |
ија узе певати песме од сто руку, народ весело довикиваше кнезу и чети његовој: „Добро нам дошл |
таро, пуно вере да ћемо победити, па је весело и радосно!“</p> <p>„Славе ми,“ прихвати кнез Вук |
во, Јабучила, вере ми!“ повика Боривоје весело; „ето отказао послушност Ристивору па га насупро |
>„Ништа то, војводо!“ рече кнез Градоје весело. „Ми, колико нас је данас овде, да се кренемо, н |
“... „Ево мене, господару?“ одазваше се весело млади огранак дома Орловића, и његов верни слуга |
да чинимо?!“ И онда сви у глас повикаше весело и радосно: „Да пођемо сви на Косово!{S} Тамо да |
тни, дигоше пуне пехаре у вис, кликнуше весело у славу кнеза Лазара, док се то бурно кликтање н |
си достојан те части!“</p> <p>Сложно и весело привика сва она господа да је све тако како војв |
утро и добра срећа, дедо!“ рече ведро и весело Боривој и, устав хитро, смерно приђу к руци стар |
м, да у што већем броју сложно, хитро и весело на Косово дођу.{S} И још им кажи да великом клет |
ојска се војводе Радича крену за Косово весело певајући.{S} Народ је испраћаше узвицима и ускли |
кад угледаше младо дете Боривоја, како весело око себе погледа, носећи поносито сребрн панцер |
ој је чудно било како врапци могу онако весело да цвркућу, и како голубови могу да уживају свој |
стеле које духовника.{S} Све је то било весело, збивало шале и прштало досеткама.{S} Само кнез |
<p>„Нека, господару!“ прихвати Ристивор весело. „Нека је наша дружина окићена, и <pb n="71" /> |
би уз десно колено, никако не улажаше у веселост њихову.</p> <p>Тек ће у неко доба да викне озд |
, кад се већ сутоњ поче да хвата, букну весеље на све стране, па се разлегаше по ономе пољу у п |
тише, онда кнез Градоје, ведар и готово весео, громким гласом викну:</p> <p>„Јунаци!{S} У седла |
<p>На пољу пред двором свет је био тако весео и раздраган вином, песмом и игром, да је слабо ко |
пречим путем своме дому, да тамо дочека вести од Крушевца!{S} После боја копљем у трње!“</p> <p |
е.{S} Војводо, ево нам стигоше поуздане вести како се цар Агарјански са силном војском кренуо о |
логлав; његове сребрне власи ускомешане ветрићем који тихо дуваше, његова широка прса покривена |
далеко чувени као „српски соколови“, а већ од како се прозваше Орловићима старали су се да не |
и још четири мача и четири буздована, а већ ја се могу Богу молити за вас и без вас!“ И одоше п |
таше и они са својим питањима старцу; а већ један с другим ни реч да прозборе.</p> <p>Рано пред |
ећ чинити метанија и испаштати се.{S} А већ ваља да нећете ни ви заборавити прилога црквама!“</ |
n" /> <p>Још није било приспело подне а већ све беше спремно за укоп војводе Радича: шатор дигн |
запомагање.</p> <p>Него је права борба већ била престала.{S} Млади Боривој и Ристивор, чим доч |
њега ударише сузе на очи.{S} Од суза га већ више и не видех.{S} Кад опет прогледах, њега више т |
иваше српске јунаке.{S} Чињаше му се да већ и не може бити друкчије него да ће Бог и свеци Хриш |
а у седла.</p> <p>Кад видеше кметови да већ и стари кнез приђе к Лабуду и узимаше у руке узде д |
властели и војницима, којих црква тада већ беше пуна, па им јасним и звучним својим гласом мир |
И онда — узбуђење беше и сувише јако за већ изнурену снагу старчеву.{S} Онај <pb n="208" /> сил |
нда — узбуђење бејаше и сувише силно за већ изнурену снагу старчеву.{S} Онај силни напор, и душ |
да доведеш војске што више можеш.{S} Ја већ, у име Божје, полазим, јер као Господар Србадије и |
ола има бистар поток, на коме сам се ја већ умио и Богу помолио.{S} Идите те се умијте и ви, и |
не у лицу и срдито прозбори:</p> <p>„Ја већ видим да ћете ви мене да наведете на много тежи гре |
подин Кнез,“ поче Гојко, „а ено га, има већ по више дана на Косову!{S} Пре него ће се кренути, |
а разумеш моје бриге. <pb n="56" /> Има већ више ноћи како ока склопити нисам могла.{S} Јутрос, |
ја.{S} Вуканов дом кумује моме дому има већ двеста година, али бих ја пре и мога милога кума Ву |
њега овамо у двор да вечера с нама, па већ видећемо хоће ли после хтети да тражи шатор, и ако |
иш у турску војску, загазићемо и ми, па већ како нам Бог да!“ рече млади Боривој гласом устрепе |
не пратим таквог господара!“</p> <p>„Та већ све ми је једно!“ рече старац: „и двеста није мало, |
прострадамо и јесте право; ако нам Бог већ неће опраштати, па добро, нека нас казни, нека опет |
данија и невоља помрли!“ Па, брате, кад већ настају последња времена, чувај сваки своје огњиште |
отониним снађе попа неко зевање.{S} Кад већ и трећи пут зевну, учини се попу да се већ и свецу |
на Косову велика несрећа десила, па кад већ види да она слути да јој ни од мене добри гласи сти |
него се заплака, и плакаше још дуго кад већ давно прешао беше гроб војводин.</p> <p>За све врем |
главом и да шкргуће зубима.</p> <p>Кад већ наиђоше на саму пољану пред дворем, покидаше се кол |
сребрним стојницима донесу.</p> <p>Кад већ запалише свеће стари се кнез посади у једну велику |
а од седам Турака сусретаху.</p> <p>Кад већ стигоше једно према другом на својих двадесет корач |
ч своје казивање. „Тек Кнез Лазар — сад већ на трећем коњу, јер <pb n="146" /> му прва два падо |
ти; то је све што сам хтела!{S} Па сад већ што вам Бог даде и срећа јуначка!“ рече кнегиња па |
лептала.</p> <p>Али се глас старчев сад већ више није чуо.</p> <p>„Дедо!...{S} Ристиворе!{S} Је |
оз уске прозоре на црне облаке које сад већ муње просецаху, и тешкаше се што јој сина нема.{S} |
p> <p>И изиђоше пред шатор.{S} Беше сад већ у велико свануло, се видело.{S} Поче игуман Пајсеј |
м напред једнога седог старца, који сад већ немаде куда, него приђе ка кнезу, дохвати му се ску |
ницу; јер, да се он не умеша, би ти сад већ брисао прашину по тим плочама!“</p> <p>„Добро, добр |
се да весело дочека прво чедо којим сад већ сваким даном очекује да га госпођа дарује, ако Бог |
клим гласом, крвав по лицу, стегнут сад већ гомилом једном тако, да не могаше више ни коњем кро |
и се па спавај и одмори се, а ја ћу сад већ стражу чувати!“</p> <p>Ристивор бејаше доиста умора |
емештати свој шатор са места, где га је већ био разапео на оној пољани папратовој према крчми, |
ићеш Турке!“ Али у залуд!</p> <p>Кад је већ почело да свиће, стари кнез продрма Ристивора и Бор |
тужна него што јесте.{S} Али кад ме је већ запитао, право је да и њему и вама свима по истини |
18990_C3.1"> <head>I</head> <p>Сунце је већ било зашло за планине и сутоњ се почела спуштати, В |
ан тренутак.{S} У другом тренутку он је већ стао између Миросава и Витомира; у трећем тренутку |
P18990_C4.5"> <head>V</head> <p>Било је већ дубоко у ноћ кад се кнез Градоје од Орлова Града ус |
ати оружје и опрему у оне војске што је већ с нама.{S} У Недељу, ако Бог да, крстићемо првенца |
рихвати опет кнез Вукан. „Кнез Лазар је већ толико дана на Косову, и право је замислити, да се |
и готово скаменише.</p> <p>Ристивор је већ давно дио ућутао, а кнез још једнако корачаше по те |
воју.{S} Јест, не гађа само, него ју је већ погодила, јер се под левим крилом орлушине види пол |
а војска преноћи где ју је кнез Градоје већ сместио, а да неколике страже пођу друмом царским к |
слатке малвасије, те ми оживе срце које већ беше малаксало!“ говораше рањеник па захвалне погле |
а их пуно, и малих и великих.{S} Велике већ и од невоље знамо и познајемо: али с оним малима пр |
аво и паметно да се ради, па ћемо после већ лако слушати заповест нашег старешине!“</p> <p>„Так |
Ниси бољи ни ти!“ викну стари кнез коме већ прекипе, па шкргуташе зубима и пушташе да му ватра |
е молимо!{S} Али ето се мени чини да се већ од поодавно Бог нешто срди на нас Србадију.{S} Да ј |
и трећи пут зевну, учини се попу да се већ и свецу досадило, па се окрете, даде благослов и пр |
ве добро бити.</p> <p>Истом сад, кад се већ сутоњ поче да хвата, букну весеље на све стране, па |
RP18990_C3.5"> <head>V</head> <p>Кад се већ сви под липом искупише, узе реч кнез Градоје:</p> < |
е поборавила наша имена!“</p> <p>Кад се већ сви изредише на последњем <pb n="165" /> целивању, |
народ и стопи с њиме.</p> <p>У двору се већ више никако и не дизаху сребрни кондири и златни пе |
д дароваше.{S} Волела бих да ми је дете већ овде у двору. — Не знам шта ми је, али ме ево данас |
ише у једну повелику одају у којој беше већ тако мрачно, да наредише да се велике жуте воштаниц |
жје.{S} Кад чу кнез Градоје да допочеше већ певати и „Придите, последње цјелованије“, онда он п |
атор и слушаше пажљиво.{S} А стари кнез већ у велико почео своју молитву па само настављаше:</p |
..{S} Напред!“</p> <p>И старац скочи, и већ се дохвати Лабуду за седло, и већ метну леву ногу у |
чи, и већ се дохвати Лабуду за седло, и већ метну леву ногу у сребрну широку подножицу, па се о |
<p>„Зар не видите,“ настави он кад они већ већим својим бројем уђоше под шатор, „зар не видите |
готов на свако зло!“</p> <p>„Па сад си већ ваљада дошао на крај казивању о јадима нашим?!“ пит |
бих ја то могао да прочитам, кад је ти већ читати нећеш?{S} А прочитаћу је и брже и боље и од |
искупи.{S} Мислиш ли ти, кнеже, да нам већ давно не би стигле његове хитре књигоноше, да нас з |
ће Срби победити.{S} И у мислима таквим већ се враћаше с бојнога поља цвећем окићен, и у гомили |
ево га готов рад који с толиком пажњом већ од два месеца ради!</p> <p>Млада се жена усправи; д |
ти се сви искупе; али нас, који смо ево већ овде, испраћај ти још данас Господину Кнезу на Косо |
рпска моле да бар не помажу Лазару, ако већ неће цару да помогну да Србљима правду даде, како и |
над нашим мртвим војводом, а после ћемо већ чинити метанија и испаштати се.{S} А већ ваља да не |
тем кроз народ.</p> <p>„Ето се веселимо већ три дана!“ причаше Иван кнезу уз пут. „А и како не |
си нам светац и велики наш помоћник ето већ седам стотина година!{S} Тебе призивљем, теби се кл |
ље просјаке око двора, ето да ми се поп већ осветио!“</p> <p>И кнез узе да врти главом и да шкр |
оди ни привирити у сребрну колевку, јер већ сунце зашло беше.</p> <p>За тим кнез замоли војводу |
. — Не знам шта ми је, али ме ево данас већ неколико пута нека чудна страва подузимље!“</p> <p> |
и знаш добро да нас ево жетве омахњују већ неколико година.{S} Ми добро знамо да ти дугујемо ш |
али се чинио невешт.</p> <p>Видев да су већ сви коњи и сви клобуци окићени стари кнез викну:</p |
у њих сад бије љути бој.{S} Кажу има их већ пуно обрањених, а биће их и мртвих.{S} Похитајмо, д |
:id="SRP18990_C3.2"> <head>II</head> <p>Већ се био мрак ухватио кад војвода Радич стиже са свит |
id="SRP18990_C4.7"> <head>VII</head> <p>Већ је подне превалило, а турска војска једног Санџак-б |
:id="SRP18990_C4.6"> <head>VI</head> <p>Већ је било сасвим свануло.</p> <p>У турском стану удар |
рж’ се, попе!“ „Држ’ се, кнеже!“</p> <p>Већ по дуже трајаше то хрвање.{S} Попу ударила крв у об |
е, да овлажи грло, и онда поче:</p> <p>„Већ првих дана по моме доласку у Крушевац опазим ја да |
ћи и црњи мрак све то сјајнија и све то већа она два његова ока!{S} И тек да задремам а он би м |
шће и радије јављали међу људе, и да су већа и славнија чуда чинили.{S} А сада као да је и мање |
он као сам себи говорећи; „бадава, нема већег свеца у свих седам небеса него што је мој светац, |
свима да их молим и преклињем, да у што већем броју сложно, хитро и весело на Косово дођу.{S} И |
сто година у планини Голубињу, која је већим делом њихова баштина, пронашле су се сребрне руде |
„Зар не видите,“ настави он кад они већ већим својим бројем уђоше под шатор, „зар не видите да |
срца нешто хладно било.{S} И опет их је већина на сигурно веровала да не може бити друкчије, не |
без мене у Орлово!“ прихвати старац све већма запрепашћен и збуњен. „Како то!!...{S} Јесте ли с |
о?{S} Камо ти га?“ питаше старац са све већом срдњом и зашкрипа зубима.</p> <p>„Дедо,“ проговор |
е навалити да је разбију док не порасте већом!“ одговори још једнако сасвим стрпљиво кнез Градо |
и пет“, пресече га кнез долазећи у све већу ватру и ударив песницом о трпезу, — „наш Господин |
м онога дана у који нам ти, кнеже, пред вече стиже.{S} Објаснио сам ја то све сам и обећао да ћ |
унао је да са својим људима стигне пред вече истога дана на бориште код војводина двора, да се |
одатле сва војска крене у Четвртак пред вече или у Петак у јутру, па да најдаље у Суботу пред в |
ак у јутру, па да најдаље у Суботу пред вече стигне на Косово.</p> <p>У Уторак је стари кнез пр |
га јутра па до после подне.</p> <p>Пред вече тога истога дана Ристивор се био наслонио на један |
са трпезе један властелин, који је цело вече пио као смук, па, откако Гојко узе да прича, насло |
око замишљен, сетан и невесео.{S} Једно вече вечерах у двору Југовића, па испричах Бошку шта ми |
ну дотле, стићи ће на сигурно тај дан у вече, па ћемо се у име Божје лицем на Видов Дан кренути |
к што се заплакала није!</p> <p>Позно у вече изађе Ристивор невесело на терасу где га је кнез ч |
кнезом пође на Косово!“</p> <p>Позно у вече вратио се Ристивор у двор.{S} Стари кнез га је чек |
Кнез!“ настави он опет сам од себе. „У вече би искупљао <pb n="138" /> око себе сву велику гос |
.{S} И само дај ти њега овамо у двор да вечера с нама, па већ видећемо хоће ли после хтети да т |
х симита, нек се прихвати док не стигне вечера, па нам га доведи у трпезарију.{S} А сад одмах п |
оривоја и Ристивора да са четом заједно вечерају, а сам је стигао у двор по доста времена пре д |
и клупама.{S} За једном таквом трпезом вечерали су кнез Градоје, поп Каритон и војводин власте |
невесео остао је и за сво време док се вечерало.{S} Мало је улазио у разговоре, кратко је одго |
.</p> <p>За софром у великој трпезарији вечерало је с војводом око двадесет које властеле које |
ли ти, кнеже, силазити у трпезарију, да вечерамо, или нећеш?“ продера се нешто мало храпавим гл |
с мојом <pb n="156" /> другом братијом вечерао, и рече: „Зове те војвода да одмах с петрахиљем |
доброћудно рече:</p> <p>„Како да не бих вечерао у двору с вама?!{S} И ако сте по годинама сви м |
невесео.{S} Како војвода зна, постојах вечерас за мало сам у дворани, у којој је у овоме двору |
...{S} Зашто не би могло бити да се још вечерас, у очи вашега поласка, обручите па да се зна?!. |
па поче да му оштро говори:</p> <p>„Још вечерас да пошљеш људе да похватају коње са ливада наши |
е бојим се ја ни пити с вама, а камо ли вечерати!“</p> <p>На то војвода викну Ивана Порубовића, |
амишљен, сетан и невесео.{S} Једно вече вечерах у двору Југовића, па испричах Бошку шта ми се и |
гао у двор по доста времена пре дворске вечере.</p> <p>Хтеде прво да иде да дарује првенче млад |
еза.{S} Све наше главне војводе беху на вечери у Кнеза под тим шатором.{S} Могах чути како се д |
оно учио књигу у манастиру, једне зимње вечери игуман искупио сву братију у трпезарију око нека |
г чудовишта!{S} Кад <pb n="29" /> треће вечери, тек се при трпези обредише пехарима по један пу |
младо и старо — сваким јутром и сваком вечери Богу молите, да нашем цару победу дарује, и да н |
за оне којом је Југовић одјездио.{S} По вечери уочи тога дана, — другог по одласку Кнежеву — он |
разбудив и Боривоја, који, како дође с вечери под шатор, паде мртав уморан, и заспа као заклан |
ептаху у даљини.{S} Још је дивније пред вечерњи сутон ранога лета седети на тераси, гледати у ш |
а самог кнеза замоли да дође у двор на вечеру, чим само смести своје људе, и увери се да има з |
к да се српска слава мачевима урезује у вечне споменике, чините и ви што као синови ове земље т |
зду у славу јунакова имена, те она гори вечном неугасном светлошћу и својим трепетом храбри људ |
се боји да не узнемири војводу у његову вечном сну, „да се одмакнемо од овога шатора, под којим |
прав довршивала диван вез.{S} А била је вешта везиља, јер је као млада девојка провела неколико |
о главу на крила некаквога у храстовини вешто изрезанога змаја, положио руке по наслонима <pb n |
рио!“</p> <p>„Чудни сте створови Божји, ви жене!“ рече старац седајући опет на свој сто; „сузе |
бојите.{S} Чујте ви моју последњу реч: ви ћете лепо војводу опојати као побожна Хришћанина и д |
ома с вашом војском не видев Косова!{S} Ви требате Господину Кнезу.{S} Може бити да ће Србадија |
а и два мача!{S} Него да оставим то.{S} Ви и један и други скочисте као жеравицом опржени, кад |
ану. „Ја ето ударах два пута у звоно, а ви овде горе или сте заспали, или ослушкујете само грмљ |
кмет из гомиле.</p> <p>„Не тражим ја да ви вашим молитвама откупљујете моју душу од небесних ми |
душу од небесних митара, нити тражим да ви вашим метанијама држите моје здравље.{S} Ја вас пита |
је тако,“ прихвати кнез Градоје, „онда ви данас нама опојте како треба нашег војводу, а сутра |
лађи, да се на коњу држати могу!{S} Ама ви сте, синци моји, млађи од мене!{S} Припашите ви оштр |
узе да им говори:</p> <p>„Не можете се ви живи враћати дома с вашом војском не видев Косова!{S |
онда једно од овога двога: или ћете се ви измирити, или ћете се овде под овим шатором а преда |
и се кости у гробу преврнуле, кад би се ви због будаласте једне заваде вратили дома не видев ни |
и збуњен. „Како то!!...{S} Јесте ли се ви двојица јутрос избезумили, те не слушате заповести с |
к или неверник, а све само за то што се ви бојите владика кад се Светих Отаца и не бојите.{S} Ч |
<p>„Не можете ви што и ја, и не требате ви што и ја!“ рече кнез Градоје. „Ја ћу да загазим у ту |
кажем!{S} А сутра зором чућу шта имате ви мени да кажете!“</p> <p>И онда кнез Градоје ућута.{S |
шта: што ти то и ми!“</p> <p>„Не можете ви што и ја, и не требате ви што и ја!“ рече кнез Градо |
прозбори:</p> <p>„Ја већ видим да ћете ви мене да наведете на много тежи грех него што је војв |
унаци, хвала вам, децо моја!..{S} Идите ви сад у своје колибе и одморите се!“</p> <p>„Вере ми, |
о ми који их раздвајамо!“</p> <p>„Идите ви у ваше колибе и одморите се!“ понављаше кнез Градоје |
начудити вам се не могу!{S} Ама пустите ви кнеза Градоја, нека иде кад му у староме кошу младо |
синци моји, млађи од мене!{S} Припашите ви оштре маче, прихватите шестоперне буздоване, па се п |
дамдесетседмо — колено!{S} Само немојте ви да ми кунемо!{S} Јер да смо ми стигли на време на Ко |
д се Светих Отаца и не бојите.{S} Чујте ви моју последњу реч: ви ћете лепо војводу опојати као |
надем одобрићеш што ћу рећи.{S} Сви сте ви ето под шлемовима и клобуцима.{S} Скините их, јер ов |
и га“...{S} Али, бадава!{S} Требали сте ви њега видети на бојним пољима како смо га ми виђали! |
S} Сви смо ми и грешни и црни; само сте ви вазда свети и светли!“</p> <pb n="88" /> <p>„И јесу |
а ме устављате таквом молбом?!{S} Јесте ви нека лукава зверад!“</p> <p>„Ето мишљасмо, господару |
м се војска ноћас одмори; одморите се и ви; мене оставите сама под мојим шатором с мојим тешким |
има урезује у вечне споменике, чините и ви што као синови ове земље треба да чините, али — коли |
и Богу помолио.{S} Идите те се умијте и ви, и Богу помолите; па онда напојте коње, оседлајте их |
дине војводо; кнез га је задржао, док и ви тамо не стигнете!“ одговори Ристивор.</p> <p>„Господ |
И Марко је Србин исто као и ја, и као и ви!{S} И њему куца срце за ову земљу и за ову нашу сиро |
ад <pb n="50" /> не знате — а откуда би ви и знали? — кад не знате, да вам ја кажем који знам!{ |
се у гусаре одметнули.{S} Али знате ли ви, господо, зашто је то зло дошло на ову нашу земљу и |
да соли народу и мени памет. „Знате ли ви, браћо,“ вели, „знаш ли ти, Ристиворе, да су ово сад |
спаштати се.{S} А већ ваља да нећете ни ви заборавити прилога црквама!“</p> <p>И тако је кнез Г |
е мени да носим бреме прекора, које ето ви бацате један на другога, али које пада на моју главу |
у клањају; друго зато <pb n="89" /> што ви, велика господа и велика властела, протурујете за вл |
није?!“ испречи се кнез на старца. „Зар ви кметови нађосте баш овај час, у који ето полазимо на |
гробова буду <pb n="207" /> пролазили, виде, да је мој верни слуга мени моје десно крило био!“ |
шљен и нем, и само шкргуташе зубима.{S} Виде Ристивор да у њему љутина кипи, па се и нехотице о |
да утврде ко у име свију да говори.{S} Виде кнез то њихово гуркање, и као нагађао је шта то мо |
е њега голи сиви крш по врховима којега виде се многа орловска гнезда, из којих гладни орлићи п |
што му не разби буздованом главу, те да виде други људи да му је мозак недокуван?!“ срдито прек |
тајаху мирно и без ромора, очекујући да виде шта ће сад да буде.</p> <p>„Где си ти, кнеже Мирос |
о и десно.</p> <p>„Тако, синко!{S} Нека виде да се ни деца српска не боје Турака!“ одговараше с |
амо по образима него и по челу, кнегиња виде да се Ристивор бори са некаквим силним узбуђењем.< |
оја се до тога часа јуначки држала, кад виде челенку свога мужа на клобуку свога свекра, не мог |
ман Пајсеј с другим духовницима.{S} Кад виде војводу мртва, и кад чу од кнеза Градоја да је сас |
оведи им војвода, <pb n="108" /> па кад виде да га послушаше, настави: „Ко поче овај покор ноћа |
нез Гојко није толико обрадовао као кад виде старога кнеза Градоја.{S} Не хте се с њиме љубити |
шко да их раздвоје.</p> <p>Кнез Градоје виде првим погледом шта се учинило па задовољан викну с |
обрве своје, да као пооштри очи да боље виде.</p> <p>„Ено је!“ рече Ристивор, па пружи руку пра |
прихваташе и други народ који ништа не виде шта тамо пред двором бива, али не могаше одолети с |
ше све оно, што саме владике хоће да се виде!{S} Колико се крви пролило, колико домова, колико |
људе.</p> <p>Мало за тим па стари кнез виде како људи неки потрчаше на неколико страна и махах |
ично за кнегињом; и кад се она окрете и виде да је он још ту, као ишчекујући заповести, па му г |
“ рече збуњен Ристивор, који се препаде видев да му се господар од збиље наљутио.</p> <p>„Не, н |
будаласте једне заваде вратили дома не видев ни Косова, ни службе јуначке на <pb n="111" /> Ко |
ви живи враћати дома с вашом војском не видев Косова!{S} Ви требате Господину Кнезу.{S} Може би |
може бити, али се чинио невешт.</p> <p>Видев да су већ сви коњи и сви клобуци окићени стари кн |
дној близини иза себе, за које је, и не видевши их, знао да су Боривојев Ждрал и Ристиворев Јаб |
!{S} Ако се пожуримо, стићи ћемо још за видела.“</p> <pb n="170" /> <p>Зачу се журба као да је |
а Косово, и да су нам уморна браћа наша видела, да им одморна браћа у помоћ долазе, може бити д |
И ако си млада, доста си бура у животу видела!“</p> <p>У томе се отворише једна уска врата у з |
у скут и у руку.{S} Свакоме се на лицу видела радост, што ето стиже један од оних јунака, с ко |
било издајника; сви смо то и осећали и видели; али нико не могаше да прстом и поуздано издајни |
ветлости, него да изиђемо пред шатор на видело!“</p> <p>И изиђоше пред шатор.{S} Беше сад већ у |
р.{S} Беше сад већ у велико свануло, се видело.{S} Поче игуман Пајсеј опет примицати и одмицати |
<p>Изиђоше на једну чистину, с које се видело како је тамо, преко потока Западу, пукла равнина |
<p>У турском стану удараше се у бубањ и видело се живо кретање.{S} Мало час па је неколико стот |
и, и ко је био последњи који га је жива видео“ питаше кнез Градоје.</p> <p>„Казаћу ти све по ре |
мена, који се на источној страни Косова видео.</p> </div> <div type="chapter" xml:id="SRP18990_ |
ам: а које је добро Душан од свега тога видео?{S} Не казујеш ли и сам да је то био прави мучени |
а у Крушевцу слушао, или и својим очима видео!“</p> <p>„Почни само, почни, брате!“ привикаше не |
„Ко поче овај покор ноћас?“</p> <p>„Па видео си за трпезом ко га поче?“ одговори Миросав јетко |
кнезу Гојку нека нам све исприча шта је видео и чуо у Крушевцу!“</p> <p>„Кнеже, може Гојко и не |
ате, авет, него светиња!{S} А где си је видео?“</p> <p>„Ето онде, у овој истој нашој клети,... |
ије упутила била.{S} Него Ристивор није видео ту војску, и ако су му погледи на њу падали.{S} Њ |
т Иван никада дотле у своме животу није видео.{S} Гледаше непомичан и очима широм отвореним, и |
да дођу под један велики брест, који се видео близу друма с ону страну крчме а на путу ка Косов |
уначе, по Богу?!“ — „Не, човече, Бог те видео!“... „Хеј, што не пођосмо дан раније!“... „Зар ми |
луманских разгледати старе хрисовуље, и видео да је право што народ неће да му је Лазар господа |
ањао и спод прстима дотицао, кад год би видео да то поп чини.{S} А у кнеза гледаше Ристифор, па |
тебе!“</p> <p>„Ако си је доиста на јави видео, а ниси је у сну снивао, онда је то добар знак!“ |
а за срца наша!{S} Казуј нам још шта си видео.“</p> <p>„Има, кнеже, пуно шта што казује како је |
S} Хвала ти што нам исприча све како си видео!“ привикаше му многа господа из гомиле.</p> <pb n |
а се сети где их је пре једном приликом видео.{S} И још опазише како прстима леве руке тражаше |
тиваху по светини око двора да ли је ко видео кад се кнез Градоје кренуо, кад дојаха коњаник од |
и старци!“</p> <p>„Тако, браћо, Бог вас видео!“ викаше кнез Градоје сва веселији.</p> <pb n="10 |
простити!“ Кад год бих легао на постељу видео бих два велика ока његова како ме гневно гледају |
дакако!“ рече Ристивор. „Кад си ти још видео, да моба загази оштрим српљем у зрео јечам, а да |
о шапуту којим између себе разговараху, видесмо ми на стражи, да се нешто крупно десило.{S} Али |
осову децу нашу“ па им се одговори: „Не видесмо ми њих нигде на Косову!“.....{S} Сад чујте ме д |
ву јуначки погинути, па их запитају: „А видесте ли где на Косову децу нашу“ па им се одговори: |
таху они млађе људе и момчад око себе. „Видесте ли га“...{S} Али, бадава!{S} Требали сте ви њег |
м сељанима у оној гомили света.</p> <p>„Видесте ли нашега кнеза?“ питаху они млађе људе и момча |
ни на крај помисли мени да га више жива видети не ћу!{S} А сад нека Некудим настави ако има што |
{S} Али, бадава!{S} Требали сте ви њега видети на бојним пољима како смо га ми виђали! ...{S} Н |
обнажујемо пред нашим сељанима, јер ће видети да нисмо змајеви него грешни и слаби људи баш ка |
га деда!“</p> <p>Онај народ, што могаше видети како се господа поздрављају и питају за јуначко |
осврну, погледа их мало, и не могаше ни видети ни разумети што се они то толико смеју, па онда |
пара.{S} У далекој даљини могло се оком видети како јара трепти над земљом, као да баш из ње и |
p> <p>Тек би се из нацртане слике могло видети како је диван Орлов Град, а речима је тешко лепо |
о за мном, а ко није.{S} А на Косову ћу видети колико је правих јунака међу вама!“</p> <p>И онд |
дој светлости од свитања лепо се могаху видети и коњи и гомиле људи у стану турском.{S} Лепо се |
е кућама доноси!{S} Ето огледај, па ћеш видети?“</p> <p>„Да окушамо попову мудрост!“ рече кнез |
је ето Видовдан, видеће Господин Кнез, видеће Србадија, ко је вера а ко је невера!“ И онда обо |
опет вам кажем: сутра је ето Видовдан, видеће Господин Кнез, видеће Србадија, ко је вера а ко |
рјански с војском својом још на Косову, видеће да Србадија, има још војске, и да није све на Ви |
ластелине Витомире, стављам у затвор, и видећемо шта ће сутра рећи порота од вашега реда!“</p> |
уго!{S} Ако паметно и хладно размислимо видећемо на мах, да после свега што се десило има само |
а овамо у двор да вечера с нама, па већ видећемо хоће ли после хтети да тражи шатор, и ако баш |
ерад!“</p> <p>„Ето мишљасмо, господару, видећеш сада најбоље и сам е би ти било за здравље теби |
ући свога погледа према њену лицу, и не видећи како га она испод ока милокрвно погледа, прође м |
“ понављаше кнез Градоје мало оштрије. „Видећу ја ко од њих сме да дигне руку, кад је овде војв |
осподару, тек да заустим да му кажем, а видех га где се и сам од себе крсти и клања!“ правдаше |
усхићен.</p> <p>„Ха, ето, синко, сад га видех!{S} Јест, видим га сад!“ закликта стари кнез радо |
, а верујте ми и млађи, но што га икада видех за последњих десет година од како га у двору служ |
Госпођи једне ноћи, тако око поноћи, не видех својим очима где из ведрог неба долете на двор, б |
узе на очи.{S} Од суза га већ више и не видех.{S} Кад опет прогледах, њега више тамо не бејаше. |
о за Крст Часни и веру Хришћанску!{S} И видех га како побожно целива крст, и како покропи сузам |
о без свести лежао, јер кад отворих очи видех звезде на небу; чух јечање рањених јунака и пишта |
та ми он не рече,“ одговори Иван; „него видех га како се на прагу поче крстити и клањати, те ја |
него пусто глухо доба!{S} Ето, мало час видех очима својим авет игуманије!“ рече Иван сав блед |
ад се још мало ближе примакоше Дворињу, видеше лепо како многи народ седи под вењацима а испред |
ње пресече као оштрим ножем.{S} Обојица видеше јасно како са свих страна жетеоци и жетелице пот |
о се убојним коњима у седла.</p> <p>Кад видеше кметови да већ и стари кнез приђе к Лабуду и узи |
љивали само зато, што у Светом Писму не видеше све оно, што саме владике хоће да се виде!{S} Ко |
оних, што га гледају, жива дохвати.{S} Види се лепо како нешто виче, јер је широм уста отворио |
ним пољем, неко од млађих људи рече, да види пуно вењака и колиба на пољани испред двора.</p> < |
тивору да се врати с њиме у дворану, да види неће ли њему за руком поћи да старог кнеза за друг |
али јој старац не даде, него заиска да види вез, посматраше га дуго и хваљаше га много.</p> <p |
весе од неколиких лаких облачака, па да види тај красни призор!</p> <p>Стари кнез посматраше за |
и.{S} И опет, ко је видовит могао је да види, да онај његов дуги и жудни поглед трепти дахом: „ |
вни и телесни, оно велико изненађење да види човека, од којега је сенка тако често падала на Зв |
е дуго потрајало а Боривој се окрете да види шта је с Ристивором, па се гласно насмеја.</p> <p> |
славом увенчана дома враћа, тражаше да види своју милолику белу Перунику, са оним њеним крупни |
е јахао сам.{S} Не хтеде се осврнути да види ко још, осем Боривоја и Ристивора, иде за њим.{S} |
погледа горе међу грање од липе као да види да није откуд тамо Каритон.{S} Па се онда опет окр |
постројени.</p> <p>Свакоме беше мило да види старога кнеза, никоме милије него постаријим сељан |
аки војник турске војске могао добро да види шта бива на тихој зеленој косини на којој се три С |
љутина кипи, па се и нехотице осврну да види јесу ли отворена врата кроз која на терасу изиђе.< |
гледалац стане према средини слике онда види десно од себе широко поље зелено, кроз које вијуга |
г у подруме доње, нека сам својим очима види је ли му коњу положено <pb n="36" /> како треба.{S |
Кнеза Лазара.{S} Ево ти препис од ње па види шта пише.{S} Ја знадем Господин кнез не мисли на т |
узе се крстити од чуда.</p> <p>„Уђи па види!“ рече му кнез Вукан. </p> <p>Кнез Градоје уђе под |
{S} Нека душа Господина Кнеза са небеса види, да смо ми желели да се позиву његову одзовемо, и |
љу а управ чело своје главе, да му душа види пут неба!{S} Видите ли да је мали нож, што му у ср |
је, па се пови мало унапред као да боље види и сигурније чује.</p> <p>„Светац виче: „Та докле ћ |
n="36" /> како треба.{S} Док то сам не види, ако је у истини витез, сан му ноћас на очи пасти |
одила, јер се под левим крилом орлушине види половина стреле која је оштрицом својом пробила у |
дњих стража испред војске јавише, да се види коњаник један, који у највећем трку јури ка војсци |
де два пута молити.{S} Изиђе сам, да се види и поздрави са својим старим другом и пријатељем.{S |
ине, прилика једне игуманије може да се види како тужна и расплакана лута по ходницима од двора |
ама, Ристиворе!{S} Не, потрчи напред, и види шта је, и врати нам се у сретање!“ рече кнез Градо |
бих од кнеза Будисава Витковића.{S} Ево види сам шта пише!“ Па онда сетив се да кнез Градоје ни |
м неком језом очи отвори, на своје чудо види да је се ходник осветлио неком тихом а плавичастом |
би повикао: „Децо моја, да ли ко од вас види да нам откуд долази нова каква чета ма од стотину |
осову велика несрећа десила, па кад већ види да она слути да јој ни од мене добри гласи стићи н |
оду падаху у конат, те изношаху на бољи видик црвене, плаветне, зелене и жуте шаре у вуненој пр |
о не пођосмо дан раније!“... „Зар ми на видику Косова, па да нам се слава измакне?!“... „Еј, да |
роз која на терасу изиђе.</p> <p>„Јес’, видим те!{S} Хтео би да бегаш?{S} Је ли?{S} Ето сте сви |
е вере.{S} Али нека си баш и Агарјанин, видим те јеси господин и јеси јунак.{S} Ето те заклињем |
„Ха, ето, синко, сад га видех!{S} Јест, видим га сад!“ закликта стари кнез радостан.</p> <p>Али |
гласом:</p> <p>„Ха!....{S} Видим!...{S} Видим те ко си!...{S} Ох, Мандо,...{S} Ох, снахо моја!{ |
у загушљивим гласом:</p> <p>„Ха!....{S} Видим!...{S} Видим те ко си!...{S} Ох, Мандо,...{S} Ох, |
, па им викну:</p> <p>„Е, сад ходите да видим јесу вам мачи у обојице подједнако оштри!{S} Нека |
жан сам и њему и вама да покажем бар да видим колико сам се огрешио, и да желим да тај грех кол |
осово!{S} До Косова се осврнути нећу да видим ко је од вас пошао за мном, а ко није.{S} А на Ко |
та кнез попреко.</p> <p>„Смешно ми једа видим какве муке има Ристивор с Јабучилом!{S} Неће му к |
арац љубазно младом властелину. „Што ја видим и што знам то је: да нико још на небу свецем пост |
не видим што нас зовеш на Косово?{S} Не видим што ћемо сад тамо?!{S} Бој се био, нико га добио |
о и лудост, опет немој мислити да ја не видим шта си и куд си наумио?{S} Кад ти ја само из дале |
ловићу!“ прихвати кнез Добромир, „ја не видим што нас зовеш на Косово?{S} Не видим што ћемо сад |
есно меким гласом; „ето за твојим пасом видим једну киту милог ти босиљка!{S} Додај је нашем Ри |
им опојте нам војводу по закону!{S} Ако видим да се на ваша Хришћанска срца нехришћанска кора у |
т’ сам кадар да ја то пресудим; али ето видим да је слава загрлила ону нашу браћу што се нашла |
лицу и срдито прозбори:</p> <p>„Ја већ видим да ћете ви мене да наведете на много тежи грех не |
х страна,</p> <p>„Предајте се, људи!{S} Видимо, јесте јунаци!{S} Предајите се нама јунацима, ко |
оље дај да испитамо слуге војводине, да видимо да ли је какве поруке за нас и за своју војску о |
е, кнеже,“ — рече поп; „пуштајмо се, да видимо шта светац хоће!“</p> <p>И пустише се и раставиш |
о презрења.</p> <p>„Е, па добро, ево да видимо!“ прихвати поп Каритон па климну главом и намигн |
испунио!{S} А сад пођите у десно; тамо, видите, иза оних топола има бистар поток, на коме сам с |
свој војводски шлем поред своје главе; видите ли како је воштаницу углавио у земљу а управ чел |
ти срца свога, сам себи смрт задао?!{S} Видите ли како је се наместио на свиленоме своме платну |
оје главе, да му душа види пут неба!{S} Видите ли да је мали нож, што му у срцу забоден стоји, |
свиленоме своме платну војводскоме?{S} Видите ли како је положио свој војводски шлем поред сво |
ама освајате а не јунаштвом?!{S} Ево да видите ко су Срби и стари и млади!“</p> <p>„Да видите к |
ко су Срби и стари и млади!“</p> <p>„Да видите ко су Срби, и стари и млади!“ одјекиваше Ристиво |
ма свима је као рођена мати.{S} Ето сад видите, шта је право да чинимо?!“ И онда сви у глас пов |
својим бројем уђоше под шатор, „зар не видите да је војвода, не могав одолети <pb n="153" /> ж |
репасти занемелу гомилу.</p> <p>„Зар не видите,“ настави он кад они већ већим својим бројем уђо |
к њему ону велику скрињу, коју ено тамо видите, и у којој му је стајало празнично војводско оде |
ицом теже је то.{S} А после, дете моје, видиш и сам како су чудна и мучна времена настала, ваља |
велиш!“ прихвати кнез, „Него, молим те, видиш да се овај народ слегао око нас!{S} Немој да се м |
ужег ћутања, „праведна је твоја жеља да видиш какво ће славно име твој првенац на крштењу да до |
упе на Косово, колико их год има, па да видиш шта ће бити од њих!...{S} Док само наш Градоје ка |
грла. „Заповеди нам само Напред, па да видиш, Господару, како Србадија зна да гине!“ Господин |
једнако разговараху један с другим: „Да видиш, кнеже, ко је поп Каритон!“ „Да видиш, попе, ко ј |
а видиш, кнеже, ко је поп Каритон!“ „Да видиш, попе, ко је Орловић!“ „Је ли хоћеш на Косово!“ „ |
кву коју је сам Бог саградио!{S} Зар не видиш ово велико и дивно кубе, које је бог наместио над |
погледај само у овом правцу!{S} Зар не видиш како се светлуца крст као да је од жеравице!“ вик |
х се успавао, буди ме и не жали ме, чим видиш да она велика звездана кола на небу клизају к Зап |
а, а по нека нариче без суза!...{S} Ено видиш, одоше сви у село.{S} Нико ти не оста на њиви, до |
Бошко, „ми говоримо Кнезу Лазару: „Ето видиш, неће Марко да му ти поклањаш престо, него хоће д |
ао да тражи лице свога побратима — „ето видиш сад, што ја теби говорах: „Човече, не шаљи дете у |
pb n="174" /> осврнути, да својим очима видни колико их је.</p> <p>Па онда га освојише свакојак |
адија, има још војске, и да није све на Видов Дан изгинуло; ако није он више на Косову, и ако ј |
ри се међу жетеоце, кажи им: била се на Видов Дан велика битка, српска је војска јуначки изгину |
у вече, па ћемо се у име Божје лицем на Видов Дан кренути.{S} Ако Бог хоће, кренућемо се и стић |
а збориште код мога двора у Недељу пред Видов Дан, добро је.{S} И ето ти препис од књиге Господ |
стину; „Војводо, да ми се у Недељу пред Видов Дан лично јавиш на Косову.{S} Да доведеш хиљаду д |
дио да стигнемо на Косово у Недељу пред Видов Дан?!“</p> <p>„Јесте, заповедио је да стигнем с в |
и се сви тамо искупили до у Недељу пред Видов Дан.{S} Поручи свима да их молим и преклињем да п |
стигне, проћи ће и Петров Дан а камо ли Видов Дан!“</p> <p>„Бог зна да л’ је све то истина!“ ре |
не у Понедеоник а оно на сигурно на сам Видов Дан, чим ми само још која стотина људи стигне.{S} |
трчаше: „И опет вам кажем: сутра је ето Видовдан, видеће Господин Кнез, видеће Србадија, ко је |
то ћу вам сад испричати:{S} У очи самог Видовдана бејах опет на старажи пред великим шатором Го |
и се, вели, неће моћи да стигне амо пре Видовдана!“</p> <p>„Ништа то, војводо!“ рече кнез Градо |
да се сви око њега искупимо најдаље до Видовдана; друго, страх ме је хоће лукави Агарјани спаз |
евоља на дому не стигнем на Косово пред Видови Дан.{S} Онако добар и милостив, какав је увек, р |
њој ништа не прозбори.{S} И опет, ко је видовит могао је да види, да онај његов дуги и жудни по |
проштаја у славан живот!“</p> <p>„Нисам видовит, као Лабуд твој;“ прихвати смерно, али нешто ка |
видети на бојним пољима како смо га ми виђали! ...{S} Него, Богу хвала, те је још снажна мишиц |
дсећао је живо на своју матер; а својим вижљавим растом и својим покретима подсећао је, кажу, н |
столици, млада једна жена, по високог, вижљавог, танкоструког раста, с нешто мало по дугачким |
ну:</p> <p>„Је ли тако, Боре?“ — оно се вижљиво ђаче — и не изгледаше друкчије него као ђаче — |
би победити Агарјане, доби нова крила и вијну се високо под облаке.</p> <p>Стари кнез се окрете |
нека јој преда ову књигу!““ Тек се Иван вијну коњу у седло, а стиже игуман Пајсеј и онда..... “ |
о од себе широко поље зелено, кроз које вијуга бистра речица, из које сребрне пастрмке искачу к |
д вењацима а испред вењака и око колиба вијугају усталасана кола.{S} Пуно младих мома, пуно мла |
их и шарених стаза у перивоју, хитро су вијугале плаве ластавице.</p> <p>У густом грању од стар |
ву свога и нашега старога господара!{S} Вика од јунака, топот од коња, звека од оружја њега раз |
али се од шаторова војводине свите чује вика, и неко на глас запомаже!“ рече Ристивор усплахире |
ога окршаја!“ „Тако је!“ громко одјекну вика из хиљаду грла као да је из једнога грла. „Заповед |
оглухнуо или оболео те не чу колико те виках са степеница!...{S} Кнегиња те зове!{S} Ено је у |
и погледаше у оне, који то тако јуначки викаху.</p> <p>„Мени се чини, господо,“ узе реч кнез Ни |
н вођ, с голом кривом сабљом у десници, викаше громогласно:</p> <p>„Предајте се, махните делије |
од збиље наљутио.</p> <p>„Не, не, не!“ викаше старац све срдитије; „из ових стопа мичи се натр |
еза.</p> <p>„Не бој се, дедо, за мене!“ викаше Боривој; „не ћу ја тебе данас на Косову посрамит |
пошљеш!“</p> <p>„Примам, примам, попе!“ викаше кнез нестрпљиво. „Пази, ево мене!{S} Пази!“</p> |
е светлуца крст као да је од жеравице!“ викаше Боривој сав усхићен.</p> <p>„Ха, ето, синко, сад |
дохвати по левој плећки.</p> <p>„Дедо!“ викаше силно раздраган млади Боривој! „Дело! ево добих |
!“</p> <p>„Тако, браћо, Бог вас видео!“ викаше кнез Градоје сва веселији.</p> <pb n="103" /> <p |
„Јеси ли ми, господару, још у животу!?“ викаше Ристивор, огледајући да буздованом својим пробиј |
е лудо!“</p> <p>„Коме да се предајемо?“ викаше старац. „Зар вама, који не смедосте дочекати да |
ст њихову.</p> <p>Тек ће у неко доба да викне оздо са прочеља кнез Вукан:</p> <p>„Што је теби, |
ако га крупан зној пробија.{S} Хтеде да викне да пробуди Ристивора, који сад дихаше мирно као д |
ојица да броје.{S} Боривој беше први да викне: „Равно педесет!“</p> <p>„И јесте управ педесет!“ |
н и да се уз то сваки војник прекрсти и викне: „Бог да те прости, војводо, као што ти ми прашта |
на војну.{S} Али могу ја овога часа да викнем мојим људима, да се вратимо откуда смо и дошли, |
то!{S} Ако допаднем какве невоље, па те викнем за помоћ, немој се оглушивати ни оклевати, него |
ек што је било!{S} Нека дође; ако неће, викни момке, вежите бесног попа па га донесите амо!“</p |
осову, и о српску судбину на Косову!{S} Викни им ти твојом старом и славном виком: „<hi>Покајте |
раком својој чети.{S} Дошав до заставе, викну оштро војницима да скину калпаке.{S} Сам прихвати |
сети нечега па, никако не осврћући се, викну:</p> <p>„О, Боривоје, синко!...{S} О, Ристиворе!“ |
да Миросаву, који се на ноге дигао био, викну заповедничким гасом: „Натраг на своје место!“ а В |
ку, изиђе на двор, даде затрубити збор, викну оклопницима: „На коње!“ па из оних стопа, и не св |
у некако поноситој срдњи <pb n="140" /> викну оној господи што са њим истрчаше: „И опет вам каж |
тари кнез силно раздраган <pb n="72" /> викну громко: „Напред, јунаци!“ Ристивор ободе Јабучила |
ову трезну дружину!</p> <p>„Ко сањив?!“ викну Винко па удари песницом о сто. „Ко сањив?{S} Гојк |
у!{S} Устај за Бога!“</p> <p>„Шта је?!“ викну кнез скочив са поњаве на којој је лежао био, а св |
ресудиш ко је бољи јунак а ко лошији?!“ викну горко кнез Вукан, саставив своје чупаве веђе као |
ам врати!“</p> <p>„Зар у истини тако?!“ викну старац запрепашћен, па се удари руком о колено. „ |
а бабунска јерес!“</p> <p>„Шта кажеш?!“ викну млади Витомир, сав пренеражен. „Ваљада нећеш рећи |
!“</p> <p>„Пун’те, децо, пехаре свима!“ викну игуман Пајсије слугама. „Дајте, господо, да се ди |
таде.</p> <p>„Ходите, господо, унутра!“ викну кнезовима и властели који на пољу пред шатором ст |
неће преварити! <pb n="179" /> Натраг!“ викну он, што га грло доношаше, Ристивору, који се доис |
<p>„Стани, море!... ни корака напред!“ викну жустро и срдито Турчин. „Не будал’-те но се преда |
нико да се макне! — „Кнеже Војиславе!“ викну Кнез Лазар; „дај пет коњаника од твоје стотине не |
ма у прса и плакати.</p> <p>„Некудиме!“ викну кнез Градоје нестрпљиво; „знамо сви да си му ти о |
часа да говорим с кнезом!“</p> <p>„Не!“ викну Ристивор сав престрављен, и подиже у вис обе руке |
p> <p>„Стој, властелине!{S} Устави се!“ викну промуклим гласом отац Харалампије. „Устави се, је |
меш да се уставиш!{S} Ниси бољи ни ти!“ викну стари кнез коме већ прекипе, па шкргуташе зубима |
ја тебе чекам!{S} То, брате, то казуј!“ викну оздо са трпезе један властелин, који је цело вече |
p> <pb n="91" /> <p>„Стан’те, господо!“ викну војвода сав пребледео. „Стан’те, господо, и не вр |
Крушевац пут Косова!“</p> <p>„Господо!“ викну млади војвода сав блед од узбуђености, и сав уздр |
што дубље у сиву даљину!</p> <p>„Ено!“ викну сад живо Боривој, „ено како сунце сијну о златни |
аства!{S} Проклет да је Вук Бранковић!“ викну кнез Вукан у горком гневу.</p> <p>„Нека су прокле |
развијен.</p> <p>„Ево мене, господару!“ викну он оздо, скиде калпак и поклони се.</p> <p>„Ко ст |
пропаде!“</p> <p>„Ево мене, господару!“ викну Ристивор иза гомиле света, па се онда коњем своји |
јим звезданим небом!“</p> <p>„Војводо,“ викну из гомиле господе кнез Миросав од Рујног Рудишта; |
му је смешно.</p> <p>„О, кнеже Винко,“ викну му са зачеља војвода, „немој нам прекидати Гојка! |
запе и застаде.</p> <p>„Додајте, децо,“ викну војвода младим својим слугама што јахаху иза њега |
де.</p> <p>„Где си ти, кнеже Миросаве?“ викну војвода више сетан него гневан. „Где си ти, Витом |
њиме разговара.</p> <p>„Је ли, Гојко?“ викну опет оздо са трпезе кнез Винко, па удари песницом |
чевито дохвати Бега за обе руке, и онда викну загушљивим гласом:</p> <p>„Ха!....{S} Видим!...{S |
ђују цвеће за своје клобуке, па им онда викну:</p> <p>„Стан’те мало, децо!{S} Не дам ја ни једн |
камо ли вечерати!“</p> <p>На то војвода викну Ивана Порубовића, и заповеди му да води кнеза Гра |
стазама, и по њивама, и по пољима, нека викну: „Стари вас је кнез поздравио, немојте његове сед |
снике пошљи по селима и засеоцима, нека викну да нам требају драговољци, јер нас Господин Кнез |
бубњари и трубачи зађу по селима и нека викну: „Треба кнезу још само десетак јунака; него ко хо |
о, да отворимо пута кнезу!“ А војницима викну оштро, да се ставе у збијен ред, да свога вођа до |
бе, засука рукаве од свилене кошуље, па викну попу:</p> <p>„Ходи, попе, да меримо снагу!“</p> < |
Сав поцрвене, очи му севнуше гневно, па викну Ристивору:</p> <p>„Иди му кажи да одмах овамо дођ |
орачаја, Турци се уставише, и њихов вођ викну јасним гласом:</p> <p>„Стан’те мало, незнане дели |
а, сукну мач из корица и не осврћући се викну: „Напред, депо, за крст часни и веру Хришћанску!“ |
и коњи и сви клобуци окићени стари кнез викну:</p> <p>„Прекрстите се, децо моја, па, у име Божј |
суза једна другу сустизаше.</p> <p>Кнез викну својим војницима да сваки од њих приђе к попу Кар |
ад Иван дође к себи.{S} Скочи на ноге и викну:</p> <p>„Ристиворе!{S} Ристиворе!{S} Брате!{S} Ју |
ћу ја с тобом?“ окрете се стари кнез и викну срдито Ристивору. - „Ти ћеш још учинити да се у о |
је диже завесу на уласку у шатор, па им викну:</p> <p>„Е, сад ходите да видим јесу вам мачи у о |
е, ведар и готово весео, громким гласом викну:</p> <p>„Јунаци!{S} У седла!{S} Напред!“</p> <p>И |
им погледом шта се учинило па задовољан викну својима: „Хвала вам, јунаци, хвала вам, децо моја |
ну узде Лабуду, <pb n="144" /> и громко викну: „У име Божје!{S} Напред!“ Не умем ја вама описат |
.{S} Милош севаше очима гневно и срдито викну момцима: „Коње!{S} Овамо коње!“ Испадоше за њима |
апатом шапутати док не дође да Ристивор викну: „Не, не; сунца ми, поштена је девојка и од добро |
чим му се Ристивор приближи, старац му викну:</p> <p>„Казуј, синко, је ли боље среће данас?“</ |
т чуо тутањ као од грмљавине.{S} Старац викну неколико пута:</p> <pb n="10" /> <p>„Ристиворе!{S |
е две чете бију мачевима и буздованима, викнуше под оружје сву чету Орловића па с њоме улетеше |
ко да не могу?!{S} Бог с тобом, кнеже!“ викнуше духовници сложно.</p> <p>„Само, разуме се,“ нас |
ваху.</p> <p>„Пали су и један и други!“ викнуше му неки Турци.</p> <p>„Ох, мој добри дедо!..{S} |
сузе ронећи.</p> <p>„Бог да га прости!“ викнуше сви онде присутни као из једног срца и из једно |
те књиге до пола ноћи.{S} Око неко доба викнуше да се донесу неколике цепанице на ватру у трпез |
чи склопио брзо би скочио из постеље са виком и кукњавом, и полетео би к вратима као да бега од |
{S} Викни им ти твојом старом и славном виком: „<hi>Покајте се</hi>!“ Е па шта ћу више?{S} Јес’ |
лиже стизаху стану, све то јасније чуше вику, као да се стотине људи надвикиваху псовкама и пре |
е трже, баш из најслађег сна, на жустру вику Ристиворову, који упаде у шатор вичући;</p> <p>„Го |
уједно; по лепоти стаса и милини лика — вила; по очима, по кадифеној мекости погледа, по сунчан |
ђе Мандалене. „Беља је, брате, од сваке виле; лепша је, брате, од Јованке коју Змајеви љубе!“</ |
љани и сељанке журно покупише српове, и виле и грабље, покупише здеље и чутуре, запрегоше волов |
вори поробљени?{S} Ил’ си јунак расрдио виле, те пустише воду у твоје руднике, потопише и сребр |
пронашле су се сребрне руде, као да су виле сребрним жицама прешивале темеље од Голубиња.{S} О |
каквога Светомира Светогорца, који је у Вилиндару научно да чита књиге староставне.{S} Читао им |
бела, да л’ још носи своје русе косе по вилински просто расплетене, да л’ јој црне очи још и са |
прекинути прекрштање обичнога домаћега вина у малвасију, и да није лако силом га из винских по |
е, те работе!</p> <p>„Тако ми ево овога вина,“ настави поп; „није само да сам млађи од тебе за |
че и дрвене боце и чутуре пуне црвенога вина.{S} Он сам — на високом коњу Јабучилу, у убојној с |
ајпре прихватише беле погаче и руменога вина, па онда старац рече:</p> <p>„Синко Ристиворе, ја |
да има за њих доста бела хлеба и црвена вина, а доста зоби за коње њихове.</p> <pb n="85" /> <p |
а ради пре и без бела хлеба и без рујна вина, а не може без веселе песме!“</p> <p>„Но знају ти |
, на који је Ристивор донео два кондира вина, да се нађу ако би се зажеднело.{S} Изнад постеље |
зе растапати своју радост у потоцима од вина који из подрума војводиних потицаху, а сва се онде |
водо, овамо, тако ти славе!{S} Ево овде вина, да прашину збрише и умор растера!“</p> <p>Војвода |
не гине победа!...{S} Камо?..{S} Дајте вина овамо!“</p> <p>И тако долазак кнеза Градоја задахн |
разнеће их као плеву!{S} Камо?{S} Дајте вина овамо!..{S} Одите овамо, да пијемо у здравље Старо |
тну?!“ питаше поп Каритон, који је више вина попио него кнез и млади властелин заједно.</p> <p> |
их пехара, а бојим се требало би више и вина него колико су га слуге твоје отвориле, па да вам |
о један залогај хлеба и по један гутљај вина нека нам је то у овај час Свето Причешће, да би на |
познаници дочекаше га с пехарима пуним вина, па се поздрављаху и питаху за јуначко здравље.{S} |
емо овде, да се прихватимо хлеба и мало вина ако га још у твојој чутури има.{S} Да одморимо и с |
дно поп, дохвати и испразни један пехар вина, узе исправљати рукаве од антерије, намести свој ц |
њ свакојаке ђаконије, и дадоше му пехар вина.{S} Али му стари кнез не даде пити него навали на |
а да те крчмарица, кад ти донесе кондир вина... .“</p> <p>„Ха!{S} Ту ја тебе чекам!{S} То, брат |
е мало, дохвати са огњишта један кондир вина, и сркну неколико гутљаја.</p> <p>„Нека је хвала г |
pb n="12" /> се мало поодмори; додај му вина и белих симита, нек се прихвати док не стигне вече |
у иза њега, — „додајте Ристивору чутуру вина, нека спере прашину са грла!“</p> <p>„Хвала теби, |
лева Винку сеђаху за трпезом; „поведите Винка до на постељу његову, јер је ето много сањив те н |
ном говориш!“</p> <p>Пријатељи повукоше Винка натраг у последњи ред гомиле, да га склоне од гне |
ерка дужда од Млетака?!{S} Ти си пијан, Винко!“</p> <p>„Обојица смо се опили њеном лепотом!“ пр |
ови обузеше.</p> <p>„Бог с тобом, кнеже Винко!“ узе реч Гојко. „Какве снове ти бунцаш?{S} Каква |
чега што му је смешно.</p> <p>„О, кнеже Винко,“ викну му са зачеља војвода, „немој нам прекидат |
смо се опили њеном лепотом!“ прихваташе Винко, па се грохотом насмеја. „Кад свратисмо, беше она |
аше кнез Нинко, прозван од другова кнез Винко, па се узе љуљати главом и намигивати на своју на |
Гојко?“ викну опет оздо са трпезе кнез Винко, па удари песницом о сто, да кондири и пехари на |
и чудим се вама, господо!“ узе реч кнез Винко. „Слушам вас и чудим се и начудити вам се не могу |
езну дружину!</p> <p>„Ко сањив?!“ викну Винко па удари песницом о сто. „Ко сањив?{S} Гојко се п |
заборави оно и сувише искрено излетање Винково у прошлост. „Прво је добро што ти је у Крушевцу |
/> војвода гостима што с десна и с лева Винку сеђаху за трпезом; „поведите Винка до на постељу |
ству!...{S} Кад не бих мислио да нам је вино мозак прегрејало, мислио бих да сте бесни и махнит |
че у њима, час опет <pb n="13" /> отаче вино и меша у њ некакве траве и по мало меда.{S} Час по |
Ето таквих разговора вас дан.{S} Попише вино па се о седању сунца разиђоше својим домовима!“</p |
о у свој шатор и да је тамо сам седео и вино пио.{S} По још причаху како је Ристивор једнако од |
оклонивши се скромно, па настави: „Него вино да оставимо за после, а сад да учиним како ми је м |
, да ја ево сад претварам његово кисело вино у слатку малвасију.{S} Не могу ја сад ово прекинут |
цео дан, ударасмо у бубњеве, проливасмо вино цео дан, и ево промукох молећи их и корећи их, и ј |
једосмо со и хлеб <pb n="92" /> и писмо вино један другом у част и у здравље.{S} А молићу и вас |
детињства, и ако смо у младости заједно вино пили и ограде прескакали, и ако ево и сад заједно |
ића кнежина поста у брзо као кошница од винове лозе са ројем златних пчела.{S} Богатство им ниј |
има и воћнацима.{S} Не дај граду у наше винограде; не дај дажди на наше њиве; не дај води у наш |
за наше усеве, и за сваки род и плод по виноградима и воћнацима.{S} Не дај граду у наше виногра |
розбори старац тихо.</p> <p>„Запојте га вином!“ заповеди Санџак-Бег својима.</p> <p>Приђоше нек |
ње, као и коме и кад да насипљу пехаре вином, да не остају празни.</p> <p>„Да ли ти рече Ристи |
<p>Старом се јунаку загреја срце добрим вином, те дође к себи и погледа бистрим погледима око с |
ором свет је био тако весео и раздраган вином, песмом и игром, да је слабо ко знао шта бива там |
е устави.{S} Уста на ноге, допуни пехар вином из кондира, погледа по дружини, и онда уздрхталим |
ви нашу заставу, спусти под њу мехове с вином, искупи око ње бубњаре и трубаче, нека ударају у |
сподски гости ваши, којима сам пехаре с вином додавао или коње доводио, нису ме обилазили своји |
на пружаху војницима бардаке и чутуре с вином, ките цвећа и зелене ране јабуке петроваче.</p> < |
а очи.{S} Да их при крије, наже пехар с вином и полагано га испијаше.{S} Али не беше испио ни д |
баш као да је сабор; отворих ја мехове винске, не би ли се мушка срца загрејала; напојих свако |
и крупна једна људина, широкога лица, с вински руменим образима, по дебелим носом, крупним очим |
у малвасију, и да није лако силом га из винских подрумова у горње дворане извести.{S} Али не им |
да дође!“ причаше он кнезу; — „ено га у винском подруму; скинуо мантију, засукао рукаве, на јед |
кву.{S} Кнез се три пута прекрсти па се вину своме белом Лабуду у златно седло.{S} Усправи се п |
ва два млада грешника, што се синоћ при вину горко завадише, и што ено сад стоје пред мојим шат |
од гнева, али се горко осмехиваше, па, винув се коњу у седло, у некако поноситој срдњи <pb n=" |
овек само оком тренуо, педесет коњанике винуло се убојним коњима у седла.</p> <p>Кад видеше кме |
у густи преплет од купина, дивљих ружа, вињага и леске.{S} Изнад ове зелене а мирисне живе огра |
и живину, а мушкадију отераше на Змајев Вис.</p> <p>Рано зором Ристивор је учинио дивне спреме, |
} А и ти, синко, потеци зором на Змајев Вис; разви нашу заставу, спусти под њу мехове с вином, |
конопцима и изведу рано зором на Змајев Вис.{S} Одведи тамо све наше коње из подрума дворских; |
ао да на својим плећима носи цео Змајев Вис.{S} Па онда настави:</p> <p>„Ето ни један!...{S} Ис |
гле; изнад тога поља у позади издиже се вис с боровима и јелама; више њега голи сиви крш по врх |
но је оног првог око паса, издигао га у вис па га бацио као врећу памучне свите на спод; у четв |
иш?!...{S} Ето, Бранко“, — па погледа у вис као да тражи лице свога побратима — „ето видиш сад, |
се слободан, баци се стражњим ногама у вис па онда весело ржући дојезди сам, без јахача свога, |
ну Ристивор сав престрављен, и подиже у вис обе руке као да је преклиње. „Не, госпођо, ако Бога |
о?!“ цикну старац, па подиже обе руке у вис запрепашћен. „Да бегамо?!...{S} Ко да бега!...{S} З |
њега, подиже лице к икони и обе руке у вис, као да призивље милост Божју; пригну се и целива Р |
ојводина!“</p> <p>И сви подигоше руке у вис као да се заклињу.</p> <p>„Е сад, свети оци!“ окрет |
ноге сви присутни, дигоше пуне пехаре у вис, кликнуше весело у славу кнеза Лазара, док се то бу |
ладна птичурина зграбила из колевке и у вис к своме гнезду понела била.{S} Њен је син постао ве |
орлушину, која раширеним крилима лети у вис носећи у канџама румено чедо у белом свиленом повој |
ем у грање и лишће, кроз које се орао у вис пропињао, као да хоће да пролети кроз венац од седа |
Господо!“ рече војвода подигнув главу у вис и окренув се свити својој; „нека нам се војска ноћа |
упрла погледе из крупних црних очију у вис, па златном стрелом гађа грдну једну мркосиву орлуш |
исправи у седлу, и подиже десну руку у вис, да утиша жагор у гомили господе.</p> <p>„Јесте ме |
нажно око паса, и издиже онаку људину у вис; али се поп дочека на ноге, па стегну старог витеза |
алазак сунца разлегале трубе са Змајева Виса.{S} Ристивор је свакоме огласнику придао по једног |
ead> <p>У Четвртак пред пече са једнога виса кнез Градоје показа своме унуку и својој чети беле |
ни невесели.</p> <p>На подножју једнога виса сјахали су били да коњима својима облакшају, и пођ |
витеза на једном сребрном обручу, који виси о гвозденом танком ланцу, љуља се сиви соко један, |
а она суха мрка тиквица за воду, што му виси о некаквом кајишу о бедрима, светли као да је руме |
је поред њене десне руке; према њој је висила на зиду у сребро окована чудотворна икона Богоро |
лас Кнежев, његово полагано спуштање са висине у дубине, оно његово застајивање, она очевидна б |
ежак терет скинуо; па онда, као са неке висине и издалека, гледаше непомично на слику, коју беш |
тали до на врхове од кула (као да са те висине боље сагледају да ли се то доиста од некуда холу |
у крила, само што орлови лете к сунцу у висине, а кукавице у мрачни шипраг да подмећу своја јај |
тако!“ понови игуман Пајсеј, уздигнув у висину свој глас, пола као срдећи се а пола као молећи |
на једног тучног ждрала најпре далеко у висину шибала.{S} Из авлије се по каменој степеници сил |
живо из столице, усправи се у сву своју висину, и упре очи своје, из којих ватра севаше, у млад |
аморну авлију млад момак, красног лика, висок и лепо развијен.</p> <p>„Ево мене, господару!“ ви |
азује што зна!“</p> <p>Рањеник, красан, висок и личан младић, <pb n="136" /> погледаше мирно, и |
S} У сухој, каменитој пустињи стоји он, висок готово као копље; завио се у неку кожу, као да је |
с коњским реповима побијено беше, изиђе висок и личан човек, у долами од црвене чохе богато зла |
ма обарају.{S} У самом левом куту слике висок и гранат храст; под њим шарене простирке, подглав |
"26" /> колевке крочила на њиву млада а висока и танкострука једна жена у китњастом шареном рух |
врата на дворишту, и на прагу се указа висока и крупна једна људина, широкога лица, с вински р |
пеза од белог мрамора.{S} Око ње четири висока, тешка и гломазна стола од храстовине, у којој б |
дина наследио свога оца, подигао је две високе осмоугле куле, везао их једном мраморном терасом |
ужје.{S} С великом муком нађоше некакве високе маџарске кљусине, па на њима прођоше кроз град, |
прагу од њихове собе јави прилика једне високе, сувоњаве, средњовечне жене, у црном оделу једне |
не а мирисне живе ограде подизале су се високе тополе, дохвативши се глатким сребрнастим својим |
нима.{S} У њој су били просечени уски а високи прозори, који пропуштаху у трпезарију благу свет |
усечени уски пролази к самим прозорима, високим и уским, кроз које меки румени зраци сунца на з |
<p>И онда зовнуше ђакона Јеротија, који високим гласом, као да пева јектенија узе да чита:</p> |
икањем.{S} Још су звездана кола стојала високо изнад Запада, кад се старац диже па рече Ристиво |
ти Агарјане, доби нова крила и вијну се високо под облаке.</p> <p>Стари кнез се окрете према св |
а из великог зеленог шатора, пред којим високо копље с коњским реповима побијено беше, изиђе ви |
једним зеленим шатором у земљу побијено високо копље, о коме вишаху три коњска репа.</p> <p>Ста |
еднело.{S} Изнад постеље Ристиворове по високо у углу од два зида стајала је некаква велика ико |
бесног једног црног Арапина, који се с високо уздигнутом кривом сабљом залетео био на старог к |
зумео свога господара, јер подиже главу високо према турском стану, рашири уздрхтале ноздрве, к |
те!“</p> <p>Па се старац мало пригну са високог коња свога и пружи десницу Мандалени, која му ј |
храстовој столици, млада једна жена, по високог, вижљавог, танкоструког раста, с нешто мало по |
ачаја од њега, седела је у истој таквој високој и богато изрезаној храстовој столици, млада јед |
ица.{S} Опружио се био у оној храстовој високој столици, наслонио главу на крила некаквога у хр |
ала је другу, онако како се зрикавци, у високој трави око оног храста, жустро гањаху и надметах |
кула својом сенком правила, седео је у високој храстовој столици старац један, одевен у господ |
туре пуне црвенога вина.{S} Он сам — на високом коњу Јабучилу, у убојној спреми, с калпаком на |
/> <p>Ту се на једној пољани, обраслој високом папрати, искупила и сместила уз Орловићеву чету |
ка па је пружи младоме витезу на његову високом Јабучилу.{S} Пружајући му босиљак Босиљка му гл |
на шта је само ако је писмен, јер се уз високу танку трску коју светац у десници држи, повија у |
онда лаким трком пођоше уз ону косу, на вису које је лежао турски стан.</p> <p>„Разви моју заст |
вечаности.</p> <p>Цео дан су на Змајеву Вису бубњари ударали у бубњеве и трубачи дували у трубе |
ред ове цркве појахали крилате ждрале и вите ластавице!“</p> <p>„Тако је!{S} И није друкчије!“ |
е, да чује одговор Ристиворов.{S} Млади витез по дуго стаја пред њом нем и замишљен, и гледаше |
неком јеком од гусала, као да је млади витез далеко, далеко тамо у царству снова певао некакво |
и шта да вам кажем?!“ питаше се рањени витез, па по кратком премишљању настави:</p> <p>„Испадо |
одо, све што и како би!“ настави рањени витез. »Знам само ово што ћу вам сад испричати:{S} У оч |
{S} Док то сам не види, ако је у истини витез, сан му ноћас на очи пасти неће.{S} Кад легнете н |
ху, зло слагала са бољом, коју је стари витез у срцу носио.{S} Изгледало му је чудно да српска |
, у мојој се чети не може наћи ни један витез, а камо ли њих петорица, који би јутрос појахао о |
и, не скидаше својих погледа са старога витеза.{S} Онај пламен што из срца старчева сијну кроз |
а боју позајмио.{S} Иза столице старога витеза на једном сребрном обручу, који виси о гвозденом |
рктаху на сваки и најлакши крок старога витеза.{S} Десном руком својом водио је снаху своју а л |
оте у цркву!“</p> <p>И одведе оба млада витеза у дворску црквицу где јутрења тек почела беше.{S |
> <p>И изиђе из шатора водећи оба млада витеза за руке.</p> <p>„Бадава!“ рече он као сам себи г |
пребијао!</p> <p>Није чудо да два млада витеза клизаху разговором низ брдо, док се не натоциљаш |
рекида.{S} Ни кнез, па ни она два млада витеза, не разумеваху ништа од свега онога жубора.{S} Н |
ок се мало поуморе!“</p> <p>И два млада витеза гледаху мирно како се носе с једног краја трпеза |
расе.</p> <pb n="37" /> <p>Два се млада витеза, две властелинске слуге два племенита господара, |
се поп дочека на ноге, па стегну старог витеза око паса и стаде да га повија те на лево те на д |
м јасне и кратке заповести.{S} Полетеше витезови све кликћући, срећни што носе својима Кнежеву |
ту мирисног босиљка па је пружи младоме витезу на његову високом Јабучилу.{S} Пружајући му боси |
ељади да нека тешка брига лежи страноме витезу на срцу; особито се за столом у трпезарији чудно |
нам прекидати Гојка!“</p> <p>„Молим те, витешки војводо, само да питам Гојка, је ли свраћао код |
оглави да слушамо!“</p> <p>„Хвала теби, витешки старче, који нас учиш чему ваља!“ прихвати војв |
нам, Господине Кнеже!{S} Опрости нам, и витешки царе наш!...{S} Опрости моме унуку, јер дете ни |
образ, баш као да му не беше унук него витешки друг!{S} Грлећи старца Боре рече:</p> <p>„Благо |
женска глава хоћу да судим о пословима витешким: али је војвода рекао само истину, да је Боре |
а подсећао је, кажу, на свога покојнога витешког оца.{S} Према своме деду имао је право страхоп |
верим старом господару, који ме је учио витештву, и који ми је и отац и мајка.{S} И неколико пу |
вече, не шаљи дете у Латине, да се тамо витештву учи!“</p> <p>Ућута мало, и загледа се опет у б |
својим мислима, устаде на ноге, права и витка као јела.{S} Прекрсти се побожно три пута, и три |
"118" /> јутрос добих од кнеза Будисава Витковића.{S} Ево види сам шта пише!“ Па онда сетив се |
акве танке вунене тканине, утегнуте око витког јој стаса пасом од плавог аксанита извезеног сре |
же Боре да јаха убојита коња, и може да витла оштрим мачем и може шестоперцем добро да се баци. |
о у војводе, не знајући какви то светац витла колом девојака и прикупље просјаке око двора, ето |
еше умора у срцу његову.{S} Једна мисао витлала је другу, онако како се зрикавци, у високој тра |
лавом његовом, и опет се расклопише под витлањем мача кнежева, да се по ново склопе и да му и р |
ка.{S} Вежбао их је у брзом исукивању и витлању мачева, и у поузданом управљању коњима.{S} Рист |
гробу који не може да се брани, док је Витомир увредио мене жива, који могу и да се браним и д |
моли Богу.</p> <p>„Да дивне зоре!“ рече Витомир, погледав према Истоку, који својим руменилом п |
, а кнежеви нас људи нападоше!“ причаше Витомир.</p> <p>„Тако је у истини!“ рече упорно Миросав |
ил’ његовом спрати може!“ говораше кнез Витомир доста мирно. „Ја сам готов ево овога часа, само |
шатором стари кнез гласно говори.{S} И Витомир се тада примаче к уласку у шатор и слушаше пажљ |
ерес!“</p> <p>„Шта кажеш?!“ викну млади Витомир, сав пренеражен. „Ваљада нећеш рећи да сам ја П |
многе помело!“ прихвати Ристивор. „Онај Витомир из Белог Потока, знаш онај што га зову</p> <p>„ |
не не лече слатким речима!{S} Властелин Витомир ми је пред вама свима нанео срамоту, која се са |
„Славе ми, кнеже Нинко,“ рече властелин Витомир, коме последњу реч беше Нинко управио, „ја не з |
е јавише да су кнез Миросав и властелин Витомир дигли један на другога људе своје, те се између |
одо, не буде криво,“ прихвати властелин Витомир; „али ако кнез Миросав остави ноћас стан па се |
узе реч млад један властелин, по имену Витомир. „Пре пет година путовах у Дубровник, да дигнем |
p> <p>„Ти лажеш, кнеже Миросаве!“ цикну Витомир. „И није чудо да лажеш, јер су те с лажју и уве |
у срцу вашем!“</p> <p>„Кнеже,“ узе реч Витомир, „ако хоће кнез Миросав да се мачима на смрт бо |
а, скочи на ноге па полете на њ.</p> <p>Витомир сукну мач из корица, па се окрете, да код свога |
Миросав, па се баци сребрним пехаром на Витомира, скочи на ноге па полете на њ.</p> <p>Витомир |
не сви људи кнеза Миросава и властелина Витомира били пола пијани, то трезним Орловићевцима ниј |
енутку он је већ стао између Миросава и Витомира; у трећем тренутку дохватно је оног првог око |
ода више сетан него гневан. „Где си ти, Витомире?!“</p> <p>Протурише се кроз своје војнике и је |
ебе, кнеже Миросаве, и тебе, властелине Витомире, стављам у затвор, и видећемо шта ће сутра рећ |
те на спод; у четвртом изви мач из руке Витомирове, баци га далеко у један кут трпезарије, па о |
ичким гасом: „Натраг на своје место!“ а Витомиру: „Седај доле у тај сто!“</p> <p>И један и друг |
{S} Војвода међу тим приђе к Миросаву и Витомиру па, у знак да им прашта, пољуби се с њима.</p> |
не распршта прва чета као плева коју је вихор дохватио.</p> <p>У томе часу брзим кроком стизаше |
би и сузама ороси.</p> <p>Народ поче да виче: „Срећан пут, господару, и теби и војсци твојој!“ |
прављаше се за нов чин. „Нека светац не виче напразно; „Покајте се!“ Да се покајемо и да му се |
ива дохвати.{S} Види се лепо како нешто виче, јер је широм уста отворио; ако ко маштом својом н |
е види и сигурније чује.</p> <p>„Светац виче: „Та докле ћеш, попе несретниче?!“ Да му сутра пал |
рече пола збуњено:</p> <p>„Је ли ти то вичеш2 Зар је зора?!“</p> <p>„Није, брате, него пусто г |
и да прича:</p> <p>„Други опет узеше да вичу: „Ама лако је кнезу, и лако је господи!{S} Ако ком |
продрмао и онда силно из постеље дигао, вичући јаросно: „Покај се, несретниче!“ И ево се кајем! |
ру вику Ристиворову, који упаде у шатор вичући;</p> <p>„Господару!{S} Господару!{S} Устај за Бо |
ао мраморни сто, била је за једну стопу виша од осталога патоса.{S} На овоме снижем патосу било |
м у земљу побијено високо копље, о коме вишаху три коњска репа.</p> <p>Старац најпре узе сам да |
охвати буздован, који му о јабуци седла вишаше, и баци се њиме према Ристивору.</p> <p>Паде буз |
чи њене сузе њене обвијале.{S} Па онда, више као себи него њој говорећи, промрмља:</p> <p>„Јадн |
вели да напишем ово овако:{S} Војводо, више ти ја чекати не могу.{S} Ја одох на Косово Господи |
зади издиже се вис с боровима и јелама; више њега голи сиви крш по врховима којега виде се мног |
је мени мила наша дворкиња Босиљка.{S} Више бих волела да је теби дамо, него ли ма коме другом |
а под небом, које се -— чинило му се — више но икада застрло густим ројевима <pb n="150" /> зв |
едаше му кнез. „Нај, носи заставу!{S} А више ми немој будаласто помињати памет људи у којих јун |
ставих, и ни на крај помисли мени да га више жива видети не ћу!{S} А сад нека Некудим настави а |
и не видех.{S} Кад опет прогледах, њега више тамо не бејаше. „Што ли је наш славни цар тако сет |
е си ти, кнеже Миросаве?“ викну војвода више сетан него гневан. „Где си ти, Витомире?!“</p> <p> |
вна царевина српска!...{S} Бадава, нема више ни старог јунаштва, па откуд може бити старе славе |
своју главу и своју кожу; али онда нема више јунаштва на свету!“</p> <p>„Ево, Јабучила, вере ми |
гините лудо!“ Тако довикиваху Турци са више страна. </p> <p>„Зар би ми били српски јунаци, да |
манастире: истина је да имамо два пута више попова но парохија, и пет пута више калуђера него |
ута више попова но парохија, и пет пута више калуђера него што се може да смести у хиљаду манас |
ти!{S} Онда смо имали свагда десет пута више људи но оружја, и мучили смо муку, како да враћамо |
азар јуначки пао!{S} То им кажи и ништа више!“</p> <p>Продера Ристивор својим коњем кроз џбуње |
, и отиде право к своме шатору не рекав више ником од њих ни једне речи.</p> <p>На уласку у шат |
падало од једне воштане свеће, која је више главе младога војводе догоревала, то је осветљавал |
цу метну?!“ питаше поп Каритон, који је више вина попио него кнез и млади властелин заједно.</p |
и кукњаву.{S} У госпође Мандалене није више било суза.{S} Она гледаше мирно и не трепћући за с |
ме тако зачудио и тако разгневио, да ме више никад погледао не би; а на сигурно ме не би повео |
жена, око својих тридесет година.{S} Не више пупољак али ни пуно развијена ружа; цвет у коме се |
вој, по тајанственој дубљини њиховој не више жена, него неко божанско створење.{S} Сељаци прича |
чки одазивати твојим позивима, кад мене више не буде било!“</p> <p>Млади војвода гледаше неколи |
а Божјом помоћу разбити Агарјане, да се више не дижу.{S} Поручи свима да их молим и преклињем, |
ла господа дизаху од пехара.{S} Није се више знало ни кад се почиње дан ни где се свршава ноћ.{ |
мужа на клобуку свога свекра, не могаше више уздржати својих суза.{S} И кад Боривој, примив кло |
S} Али, на своје велико чудо, не могаше више чути никакав топот у даљини, него само корачање дв |
д већ гомилом једном тако, да не могаше више ни коњем крочити, ни мачем завитлати.</p> <p>Али с |
и замишљен да говори сниским гласом, и више као сам себи:</p> <p>„Еј жалости наша!{S} Куд је о |
ну <pb n="87" /> моја старост учинила и више жалосна и тужна него што јесте.{S} Али кад ме је в |
војевања за педесет — а Бога ми биће и више — година!{S} Дај ти нама твоју заставу, дај нам ко |
ред пуних пехара, а бојим се требало би више и вина него колико су га слуге твоје отвориле, па |
ушу његова господара.</p> <p>„Нико мени више ништа помоћи не може!“ рече војвода, па онда журно |
ави Ристивор, — „да ти, господару, ниси више млад, и да је било доста твога славног војевања за |
тко рече Ристивору: „Од овога часа ниси више мој слуга ни мој властеличић!{S} Иди за онима, кој |
гологлав и са рукама на прса скрштеним више мртвог војводе, не скидајући својих погледа са лиц |
ви мученик за отачаство, да је двојином више пелена но малвасије као цар попио, да су га се ист |
све на Видов Дан изгинуло; ако није он више на Косову, и ако је истина што је онај рањени јуна |
ец дана овамо од туге и жалости остарео више но за десет последњих година!“</p> <p>„Е, мој Госп |
ојитог попа Каритона, који, кад се мало више поднапије, узме да прича хрвање своје са Светим Јо |
таро доба, док је по нашим земљама било више јунака, свеци чешће и радије јављали међу људе, и |
ша војска, тргла се и њихова; нема тамо више ни места ни прилике да се некакво јунаштво покаже! |
неразговетно прозборио; али је очевидно више у бунилу него разборно говорио.{S} Рањени дечко би |
ешто опасности у првим тренуцима.{S} По више њих имало је да одбија ударце, а по гдекоји је пон |
тако ти крсног имена твога!“ привика по више њих из свите војводине у очевидно силном узбуђењу. |
л и Ристиворев Јабучило.{S} Окреташе по више пута час десно час лево ухо к поветарцу, који му д |
} И би му мило, што их очевидно беше по више.{S} И опет се не хтеде <pb n="174" /> осврнути, да |
нез,“ поче Гојко, „а ено га, има већ по више дана на Косову!{S} Пре него ће се кренути, изађох |
кога од своје властеле, нека доведе што више добро опремљених војника.{S} Ако стигну на зборишт |
што пре можеш, и да доведеш војске што више можеш.{S} Ја већ, у име Божје, полазим, јер као Го |
се ми властела кољемо између себе данас више него што је то некада било; али ево невоље где, ум |
ударише сузе на очи.{S} Од суза га већ више и не видех.{S} Кад опет прогледах, њега више тамо |
зумеш моје бриге. <pb n="56" /> Има већ више ноћи како ока склопити нисам могла.{S} Јутрос, пре |
ала.</p> <p>Али се глас старчев сад већ више није чуо.</p> <p>„Дедо!...{S} Ристиворе!{S} Јесте |
д и стопи с њиме.</p> <p>У двору се већ више никако и не дизаху сребрни кондири и златни пехари |
ком: „<hi>Покајте се</hi>!“ Е па шта ћу више?{S} Јес’, још нешто!{S} Ако допаднем какве невоље, |
p> <p>„Опрости ми, Господине!{S} Мишљах више о слабоме срцу жене Магдалене, него о јакости твој |
о сам те давао на књигу?“ питаше старац више самог себе него друге око себе; „што сам те давао |
едеш мање казнићу те мачем; ако доведеш више казнићу те глобом.{S} Ако не дођеш, доћи ћу ја к т |
ји Србаља, који траже да земљом њиховом влада ко по правди и законима и треба да је наследник с |
е усијало од јаркости жаркога сунца.{S} Владала је жестока запара.{S} У далекој даљини могло се |
то Иван склопи очи на оне слатке снове, владаше мрак у ходнику; али сад, кад Иван потресан чудн |
е ратник заустави да се мало одмори.{S} Владаше мртва тишина.{S} Нико не смеде да жури уморног |
смо се у себи како је ко знао.{S} Изиђе владика на амвон и великим крстом благослови све.{S} Пр |
рник, а све само за то што се ви бојите владика кад се Светих Отаца и не бојите.{S} Чујте ви мо |
е како велиш.{S} Истина је да има данас владика које буздованима отимају епархије; Истина је да |
Светих Отаца и смели не смемо од наших владика!“</p> <p>»О, Каритоне, Каритоне!{S} Камо да си |
иљада Срба нису краљеви и <pb n="90" /> владике на огњу живе спаљивали само зато, што у Светом |
спода и велика властела, протурујете за владике своје синова и синовце, који су младост своју с |
ветом Писму не видеше све оно, што саме владике хоће да се виде!{S} Колико се крви пролило, кол |
пови наводе нас на заваде, е ето где се владике прогањају измећу себе и мачем и буздованом!{S} |
закона, али ето не можемо забацити наше владике!{S} Што би од Светих Отаца и смели не смемо од |
лагослови све.{S} Приђе Господин Кнез к владици, прими из његових руку крст и окрену се к нама |
ита!“</p> <p>Одједаред духну поветарац, влажан и хладан.{S} Од запада ударише црни облаци па се |
глухо доба ноћи.{S} Однекуда му леден и влажан а тих трепер ваздуха запири у лице, као да се из |
оже.{S} Опет му удари у образе ледени и влажни трепер, који сад беше напојен мирисом од тамњана |
својој свити од дворских девојака.{S} У влажном јој оку засја једна топла зрака радости.</p> <p |
је кнез поздравио, немојте његове седе власи срамотити; немојте на његов двор савијати клетву |
аше стари кнез гологлав; његове сребрне власи ускомешане ветрићем који тихо дуваше, његова широ |
његова с Бугарима, Бошњацима, Угрима и Власима, да се сложе са Србијом те протерају погану Ага |
га за нашим јунацима.{S} Чусте какву ми власт кнез даде.{S} По сили те власти ево вам опраштам |
стави кнез Градоје. „И за Душаново доба властела се завађала час са царем час опет између себе; |
дом и кнезом Градојем уђе у крчму и сва властела.{S} Сви се ћутећки искупише око рањеника.</p> |
иктању њихову.</p> <p>У томе се и друга властела весело здрављаше са кнезом.{S} По неко од млађ |
подину Кнезу било кад би чуо да се моја властела на моме двору завадила те се један део војске |
"89" /> што ви, велика господа и велика властела, протурујете за владике своје синова и синовце |
легао око нас!{S} Немој да се ми царска властела, и господа обнажујемо пред нашим сељанима, јер |
ла сведена у бригу: шта ће о њему бесна властела мислити, шта ли ће пијани попови без парохија |
} Нека иде кнез, <pb n="51" /> нека иде властела; зашто су они господа него да господски за цар |
теље ваше, рекао бих да сте гусари а не властела!“</p> <p>Дошав под шатор изагна и Боривоја и Р |
ац причаше.{S} Ево ће сва ова господа и властела овде заједно са мном признати, да си међу нама |
и никако друкчије!“ повикаше кнезови и властела.</p> <p>Кнезу Градоју се чело намршти и његове |
е цркви и пресипље!“ повикаше кнезови и властела.</p> <p>„И опет вам кажем, људи Божји, не може |
на убојним својим коњима сви кнезови и властела.{S} А кад се сви искупише, онда поче да им гов |
Око њега се опет искупише сви кнезови и властела, те сваки баци грудвицу земље у гроб на ковчег |
е.</p> <p>Приђоше и сви други кнезови и властела редом, и исцеливаше свога мртвог војводу.{S} Н |
{S} Хоћемо!“ привикаше сложно кнезови и властела. „Ево се заветујемо да ћемо ми, колико нас овд |
!“</p> <p>Насмејаше се гласно кнезови и властела.{S} Духовници се згледаху; неки се узеше крсти |
шта сада бива!{S} Не могу рећи да се ми властела кољемо између себе данас више него што је то н |
бе у овоме двору, па ће сутра порота од властеле казати, шта сте дужни један другом а шта обоји |
лето му име и колено!“ повикаше неки од властеле гневно, док други питаху: „Ама, ко је, казуј м |
оје беше силно раздраган.{S} Први он од властеле поче да помаже духовницима, да им појање што п |
рно опет издаја!“ привикаше неколико од властеле из свите војводине.</p> <p>„Издаја!{S} И никак |
и дете Боривоја.{S} Пошљи кога од своје властеле, нека доведе што више добро опремљених војника |
чи да погледа — прође кроз гомилу своје властеле, и отиде право к своме шатору не рекав више ни |
ечерало је с војводом око двадесет које властеле које духовника.{S} Све је то било весело, збив |
и!“</p> <p>„Како ћу, кнеже, апсити моје властеле док су гости у моме двору?“ одговори војвода и |
ваља мени да браним поштено име српске властеле и српске војске.{S} И тебе, кнеже Миросаве, и |
би дамо, него ли ма коме другом од наше властеле.{S} Али, добри човече, што је ниси просио у на |
вода, кнез Градоје, праћени неколицином властеле и слугу, журним кораком пролажаху кроз њихове |
а чита:</p> <p>„Духовницима, кнезовима, властели и свима војницима моје војске!{S} Огреших се т |
те војводама, <pb n="141" /> кнезовима, властели и војницима, којих црква тада већ беше пуна, п |
есело, и опет некако свечано окренув се властели својој. „Да похитамо брзим кроком, не би ли шт |
те, господо, унутра!“ викну кнезовима и властели који на пољу пред шатором стојаху сабијени у ј |
ана Градојева сина, и опет како су неки властели, вратив се живи из боја на Плочнику, казивали |
ао Голубац, као што су се и први српски властели, који њиме завладаше, звали Голубовићи све до |
војводама и кнезовима, великој и малој властели од ове земље?!“ беше одговор кнежев. „Ако на к |
рече:</p> <p>„Дворанин војводе Радича, властелин Иван Порубовић од Дреновца!“</p> <p>Млад чове |
смртне ране не лече слатким речима!{S} Властелин Витомир ми је пред вама свима нанео срамоту, |
?“</p> <p>„Славе ми, кнеже Нинко,“ рече властелин Витомир, коме последњу реч беше Нинко управио |
во ми слуге јавише да су кнез Миросав и властелин Витомир дигли један на другога људе своје, те |
свецу не поклони!“</p> <p>Диже се млади властелин, смерно се кнезу поклони па рече:</p> <p>„Хва |
на Косову било!“</p> <p>И опет се млади властелин заустави.{S} Изгледаше као да се упустио у не |
ји је више вина попио него кнез и млади властелин заједно.</p> <p>„Не знам ти дати одговора, је |
и два од детињства друга.</p> <p>Млади властелин Иван беше устао; изненађен оним што гледаше у |
им гласима а у добри час!“</p> <p>Млади властелин извади из једне свилене, лепо извезене, торби |
адоје заповеди да се сваки кнез и сваки властелин стави на чело своје чете, да је полаганим кор |
неће да верује да неко може бити српски властелин и опет да буде готов на свако зло!“</p> <p>„П |
војводо!“ призбори тихим гласом рањени властелин; „лаке су моје ране, али је тешко испричати с |
а ти, војводо, не буде криво,“ прихвати властелин Витомир; „али ако кнез Миросав остави ноћас с |
ошари спава — кад стиже пред крчму овај властелин, рањен у бутину стрелом, а по мишици сабљом.{ |
мени једном десило:“ узе реч млад један властелин, по имену Витомир. „Пре пет година путовах у |
, то казуј!“ викну оздо са трпезе један властелин, који је цело вече пио као смук, па, откако Г |
један од многих доказа.{S} Дошао незнан властелин у двор овај моме деду; вели путује из Свете Г |
ветим Јованом у трпезарији.{S} Војводин властелин не могаше то никако да верује; али се Ристиво |
су кнез Градоје, поп Каритон и војводин властелин Иван.{S} Ристивор је стојао смерно иза стола |
вор,“ питаше кнез <pb n="27" /> младога властелина, — „да се прекрстиш три пута и поклониш наше |
Дај ти нама твоју заставу, дај нам кога властелина, који зна шта је војска и војна, па ти не бр |
атив се под шатор пробуди она два млада властелина.{S} Рече им да ће пред шатором наћи воде да |
до века!{S} Амин!“</p> <p>Она два млада властелина погледаше се.{S} Изгледаху оба збуњена.{S} П |
е!“.</p> <p>С муком изведоше полупијана властелина из трпезарије.</p> <p>„Е, мој Гојко, баш нам |
маш по закону права да ова два бунтовна властелина бациш у тамницу.{S} Немој ноћас тога чинити. |
.{S} А кад оста сам са она два завађена властелина, узе да им говори:</p> <p>„Не можете се ви ж |
да доведе у трпезарију војводина младог властелина, и сам пође доле с попом Каритоном.</p> <p>Г |
лепоти Перунике, кћери некаквога малог властелина у двору војводину, а Ристивор узе хвалити Бо |
рећом мало не сви људи кнеза Миросава и властелина Витомира били пола пијани, то трезним Орлови |
, ево ти моје заповести:{S} Прво одведи властелина војводина и милога госта нашег у подруме доњ |
ске.{S} И тебе, кнеже Миросаве, и тебе, властелине Витомире, стављам у затвор, и видећемо шта ћ |
ска кола за своје главе!“</p> <p>„Стој, властелине!{S} Устави се!“ викну промуклим гласом отац |
м кнез Градоје поручује!{S} Дед’, млади властелине, казуј нам даље шта имаш!“</p> <p>„Како ти р |
светиња,</p> <p>„Добро нам дошао, млади властелине!“ рече кнез срдачно. „Како је војвода?{S} Је |
шине!“</p> <p>„То треба да чујеш, млади властелине, како је било.{S} Причају да сад међу млађом |
еликом сликом онога удеса, од којега се властелинска кућа Голубовића прозвала Орловићима.{S} Ка |
b n="37" /> <p>Два се млада витеза, две властелинске слуге два племенита господара, брзо сприја |
Реку, лежи Орлов Град, од старина двор властелинске куће Орловића.{S} Народ прича да је прве т |
нам казати!“ рече старац љубазно младом властелину. „Што ја видим и што знам то је: да нико још |
лу кад те је твоја мати себарка продала властелинци, да те подметне као своје дете!“</p> <p>„Ао |
д овога часа ниси више мој слуга ни мој властеличић!{S} Иди за онима, који се договарају да про |
мо.{S} Ти си нам свагда био веран и мио властеличић.{S} Сутра ћеш у име Божје поћи с мојим сино |
рану потока узе световати с кнежевима и властелом својом да ли да ту поред воде заноће, кад му |
лазио војску, поздрављао се милостиво с властелом и са заповедницима од чета, показивао се веда |
еди да се разапну шаторови за њега и за властелу на једној лепој рудини, испод велике стене кој |
куните ме, него праштајте.{S} Кнезове и властелу моју молим да се мојој верној а несрећној љуби |
а војска спреми за полазак, а кнезове и властелу позва да појашу своје коње и да дођу под један |
="138" /> око себе сву велику господу и властелу.{S} Храбрио је оне који казиваху како их нека |
о да лажеш, јер су те с лажју и увели у властелу кад те је твоја мати себарка продала властелин |
{S} Не часи ни часа него зови сву своју властелу, нека се одмах скупи под твоје стегове, те је |
какву ми власт кнез даде.{S} По сили те власти ево вам опраштам све перпере које нашем двору ду |
то од шареног мрамора, у које је падала вода, која је из кљуна једног тучног ждрала најпре дале |
ма и властелом својом да ли да ту поред воде заноће, кад му са предњих стража испред војске јав |
а не могаше ништа чути од жубора бистре воде по шареном шљунку, и од шуштања поветарца кроз гра |
ина.{S} Рече им да ће пред шатором наћи воде да се умију, али нека не улазе под шатор док их он |
тифора који му притрча с кондиром пуним воде.{S} Опра поп руке, уми лице, дохвати своје разбару |
ека јуре путевима, који овамо на Косово воде од Ибра, и од Босне, и од Зете, и од Арбаније, и н |
чуло се само шуштање лишћа на дрвљу око воде, и зрикање зрикаваца у великој и мирној трави, пун |
е изнад Истока.{S} Па онда нађе ведрицу воде, коју му је Ристифор пред шатором оставио; прекрст |
/p> <p>Из једне баруштине близу јаза од воденице <pb n="5" /> на Голубињој Реци чуло се непреки |
ад к војводи!“</p> <p>И изиђе из шатора водећи оба млада витеза за руке.</p> <p>„Бадава!“ рече |
уго потрајало па се њих двојица вратише водећи за собом сва три коња оседлана.{S} Нађоше кнеза |
потрајало па ето га натраг у трпезарију водећи за руку кнеза Гојка, снажно и лепо развијена чов |
кнезу на Цареву Громаду!{S} Ристиворе, води нас најпречим путем!“</p> <p>И ободоше коње, и пој |
м двор и слушај кнегињу!...{S} Кнегињо, води бригу о народу нашем!{S} И сад.... с Богом остајте |
под твоје стегове, те је <pb n="18" /> води к мени на Косово, не би ли се сви тамо искупили до |
ече, снахо моја, да Боре још не може да води војску нашу, истина је да не може; али може Боре д |
Боре наш још тек дете!{S} Не може он да води војску нашу!“</p> <p>„А рекао је истину“ — настави |
икну Ивана Порубовића, и заповеди му да води кнеза Градоја и чету његову у колибе за њу спремље |
уда нас образ јуначки зове а воља Божја води!...{S} Полазимо, ако Бог да, у покајање, .. из пок |
на самом подножју велике степенице која води на први кат, рече свити својој да сваки може ићи и |
авеже на онај разговор, који поче да се води па се прекиде због велике узбуђености старчеве.</p |
раде; не дај дажди на наше њиве; не дај води у наше руднике, и не дај огњу на наше дворове!{S} |
их живих <pb n="21" /> други неки јунак води кнеза Орловића војску!{S} Је ли тако, Боре?!“</p> |
и Милошеви опет на глас причаху, да Вук води преговоре с царем Муратом да му преда српску војск |
ати живо кнез. „Пут у небески Јерусалим води право уз ону косу и кроз турску војску, и ко зна ј |
тари се кнез окрете Ристивору:{S} Синко води нашег милог госта у црвену кулу, нек <pb n="12" /> |
} Могах чути како се дуг и жив разговор води, па све живљи и живљи.{S} Па се онда све стиша и у |
еки уговорени знак. „Ето, пусти мене да водим војску твоју на Косово!{S} Ти си и онако стар, а |
ривао војску коју купим око себе, да је водим Господину Кнезу?!“ рече војвода.</p> <p>„Јесте му |
старога витеза.{S} Десном руком својом водио је снаху своју а левом свога унука.{S} Иза њих из |
ону, да целива икону, и да се освећеном водицом пошкропи, е да би им Бог и Свети Јован и на пут |
окићена, и <pb n="71" /> и нека нас ти водиш, па је мени као да смо ја и мој Јабучило цвећем п |
се према њима она суха мрка тиквица за воду, што му виси о некаквом кајишу о бедрима, светли к |
} Ил’ си јунак расрдио виле, те пустише воду у твоје руднике, потопише и сребро и злато!“</p> < |
ет корачаја, Турци се уставише, и њихов вођ викну јасним гласом:</p> <p>„Стан’те мало, незнане |
брзим кроком стизаше друга чета.{S} Њен вођ, с голом кривом сабљом у десници, викаше громогласн |
тро, да се ставе у збијен ред, да свога вођа дочекају како треба.</p> <pb n="63" /> <p>Згрну се |
крв обливених.</p> <p>На заповест свога вођа ова се трећа чета растави у три четице у свакој по |
доје срдито трже к себи златом обложене вођице, окрену свога убојног коња к Југу, ободе га остр |
жином беше оборио главу на прса, пустио вођице Лабуду, склопио руке на јабуку од седла, састави |
/p> <p>И кад се Орловићева чета повуче, војвода и кнез Градоје стадоше по средини између једних |
за планине и сутоњ се почела спуштати, Војвода Радич истом бејаше прегазио једну притоку Ибра |
о на дому?“</p> <p>„Нека је слава богу, војвода је здраво и добро, а биће и боље ако Бог да!{S} |
ти кнеже Ивко,“ довикну <pb n="101" /> војвода гостима што с десна и с лева Винку сеђаху за тр |
ових градова срушио на плећа његова.{S} Војвода Радич хукаше и јечаше: „Еј наш добри Кнеже Лаза |
, по господи што се искупи око њега.{S} Војвода се пригну к њему па га запита:</p> <p>„Јесу ли |
удим каза, кад се Иван крену некуда.{S} Војвода ми изгледаше блед али миран. „Звао сам те“, реч |
ху, и тражаше да нађе попа Алексија.{S} Војвода међу тим приђе к Миросаву и Витомиру па, у знак |
тајиваше дах свој само да боље чује.{S} Војвода беше блед, и од часа на час стресаше се као да |
о треба, ја уђох под шатор да јавим.{S} Војвода клечаше на земљи пред скрињом и при светлости о |
ојнога стана.{S} Тек кад народ опази да војвода, кнез Градоје, праћени неколицином властеле и с |
о чак тамо иза гомиле, „мени се чини да војвода рече да нам је кнез Градоје старешина <pb n="17 |
потражимо по шатору.{S} Не може бити да војвода није оставио своје последње заповести!{S} Не ре |
ка.{S} Људи Вука Бранковића шапутаху да војвода Милош Обилић шурује нешто са српским кнезовима, |
<p>„О, кнеже Винко,“ викну му са зачеља војвода, „немој нам прекидати Гојка!“</p> <p>„Молим те, |
силно размакну.{S} Испаде испод шатора војвода Милош, а за њим узастопце Иван Косанчић и Милан |
S} Учини му се да сад истом провиди шта војвода хоће.</p> <p>„Војводо!“ поче после по дужег ћут |
метнута у другу.{S} Ево да ти читам шта војвода пише!“</p> <p>И онда Боривој узе да чита на гла |
чано приђе први ка ковчегу у коме мртав војвода лежаше.{S} Прекрсти се живо неколико пута, побо |
ло досеткама.{S} Само кнез Градоје, ког војвода беше посадио себи уз десно колено, никако не ул |
I</head> <p>Већ се био мрак ухватио кад војвода Радич стиже са свитом својом пред малену крчму |
о од њих сме да дигне руку, кад је овде војвода!“</p> <p>И кад се Орловићева чета повуче, војво |
ав хоће!“</p> <p>„Кад је тако,“ предузе војвода појачаним гласом и срдито да говори, „кад је та |
м уђоше под шатор, „зар не видите да је војвода, не могав одолети <pb n="153" /> жалости срца с |
у да судим о пословима витешким: али је војвода рекао само истину, да је Боре наш још тек дете! |
о на страну!{S} Чудо ми је само како је војвода могао онако да пише!{S} Двојином чудо сад кад ч |
ластелине!“ рече кнез срдачно. „Како је војвода?{S} Је ли му све здраво и мирно на дому?“</p> < |
де се може наћи.{S} Слуга му рече да се војвода опрема и да ће по своме обичају прво у придворн |
амо своје старешине, него тражимо да се војвода с војском договара!{S} Шта ли би цар Душан река |
м ти никакво добро не каза!“ тешкаше се војвода.</p> <p>„Нека је слава Богу, има доста и доброг |
јури ка војсци у сретање.</p> <p>Док се војвода и друга она господа с њиме и око њега домишљаху |
угом братијом вечерао, и рече: „Зове те војвода да одмах с петрахиљем и требником право к њему |
ана војевао, ко сме да не слуша?!“ рече војвода, који не пропушташе прилику да покаже колико по |
бе, да је водим Господину Кнезу?!“ рече војвода.</p> <p>„Јесте мучно што велиш!“ прихвати кнез, |
о мени више ништа помоћи не може!“ рече војвода, па онда журно додаде: „Јест, треба ми нешто!{S |
да му долазим готово без војске!“ рече војвода па се задовољно насмеја како згодно приклопи кн |
ед Богом криви!“</p> <p>„Господо!“ рече војвода подигнув главу у вис и окренув се свити својој; |
и ево сам окаљао своје име ноћас!“ рече војвода. „Није мени жао твога имена, али ваља мени да б |
цркви.</p> <p>„Молимо те, јуначе,“ рече војвода рањенику, „ако се ниси преко мере уморио, казуј |
росав јетко.</p> <p>„Не питам то,“ рече војвода, „него који су овде напољу били први нападачи?“ |
акве има заповести за мене. „Прво“ рече војвода, „имам ја тебе да молим да ми опростиш, ако сам |
је.{S} Бирај само коју хоћеш!“ говораше војвода.</p> <p>„Само једно ја ти, војводо, изабрати мо |
крај казивању о јадима нашим?!“ питаше војвода невесело.</p> <p>„На крај само ономе, што чух о |
оди и поклони му се смерно.{S} А тада и војвода скиде свој калпак, загрли старца, пољуби га у ј |
мени малвасија.{S} Нек чекају и кнез и војвода!“ И ето не хте да дође!</p> <p>Ражљути се силно |
нама свима.{S} Одлазите сад!“</p> <p>И војвода махну руком према вратима од трпезарије.</p> <p |
</p> <p>„Тако ми Славе, кнеже,“ настави војвода, „стид би ме био да се јавим Господину Кнезу је |
штењу.{S} Не, драги мој кнеже,“ настави војвода узбуђен, па метну обе своје руке на рамена кнез |
крви.{S} И би се и ње пролило, да млади војвода не улете у гомилу међу завађене, те својим голи |
дворем на главноме уласку стојаше млади војвода Радич.{S} Око њега пуно господе и пуно слугу, с |
појање што пуније буде.{S} Тада и млади војвода узе јасним младићким својим гласом да помаже ст |
ије био јунак?{S} Зар у томе, што млади војвода Радич учини, нема јунаштва?!{S} И овај млади кн |
Косова!“</p> <p>„Господо!“ викну млади војвода сав блед од узбуђености, и сав уздрхтао. „Госпо |
д мене више не буде било!“</p> <p>Млади војвода гледаше неколико тренутака радосно изненађен у |
а.{S} Али кад дигоше сребрни шлем, који војвода беше положио на земљу а сасвим близу своје глав |
никад и не знало! — да је, рекох, неки војвода са својом коњицом прешао к непријатељу!“</p> <p |
онесе се глас да је на левом крилу неки војвода — не знам му име, да Бог да се никад и не знало |
ароме кнезу овај устави да запита је ли војвода устао и где се може наћи.{S} Слуга му рече да с |
же, нити је прилика, да загледамо је ли војвода могао и друкчије наредити него како је наредио. |
преклињао да се крећемо?!{S} Јес’, али војвода хоће да му сви кумујемо, и кнез Вукан хоће да с |
о један страховит грех што га наш јадни војвода учини и ја не знам...“</p> <p>„Махни се ти сад |
ле док су гости у моме двору?“ одговори војвода исто тако шапатом.</p> <p>Истом оне две прзнице |
<p>„Господо, јунаци и браћо!“ проговори војвода тужно и невесело, и опет некако свечано окренув |
рче, који нас учиш чему ваља!“ прихвати војвода па скиде одмах свој сребрни шлем, те и сви друг |
<p>„Све је то красно, кнеже!“ прихвати војвода. „Поћи ћемо ми на војну и из двора, ако Бог да, |
>„Ево, кнеже, да ти ја кажем!“ прихвати војвода. „Тамо се прича да су дошли неки наши поверљиви |
о која пристизаше.</p> <p>Не одјахујући војвода нареди да се разапну шаторови за њега и за влас |
као јастреб јато голубова!“ додаде сам војвода с пуно поузданости.</p> <p>„Кнез Лазар је“ наст |
.</p> <p>„Мачеве у корице!“ заповеди им војвода, <pb n="108" /> па кад виде да га послушаше, на |
ако, господо!“ рече с уздрхталим гласом војвода, али опет некако с пуно мирноће и достојанства. |
ину говориш, кнеже!“ рече тужним гласом војвода Радич. „Јест, страшну истину говориш!{S} Ето не |
с тога, Господе Боже!“ рече запрепашћен војвода Радич, скиде сребрни шлем свој, прекрсти се поб |
олим, чуј ме!{S} А као кум Божји, и као војвода од војске светаца, под сигурно ти имаш слободе |
кажем што сам сетан и невесео.{S} Како војвода зна, постојах вечерас за мало сам у дворани, у |
ика сва она господа да је све тако како војвода рече. <pb n="83" /></p> <p>„Како?“ питаше озбиљ |
вама, а камо ли вечерати!“</p> <p>На то војвода викну Ивана Порубовића, и заповеди му да води к |
моје даље заповести!“</p> <p>И рекав то војвода Радич, блед, преблед, оборив опет главу на прса |
ни папратовој према крчми, пре него што војвода стиже.{S} Не хте примити ни понуде кнеза Вукана |
вашим, ни дивном малвасијом, којом нас војвода служи, не могох отети некаквој чудној сети и жа |
> <p>„Немој тако, кнеже!“ прихвати опет војвода гласом у коме благ прекор трепташе. „Нећемо ми |
Не, не!“ упаде живо у реч кнезу Градоју војвода, желећи да спречи даљи развој гнева кнежева. „С |
савила око војводе.</p> <p>На послетку војвода, блед као крпа, снужден, уздрхтан, запита Ристи |
и седе да пише на колену и чекаше да му војвода почне казивати у перо.{S} Али му војвода рече: |
>Кад се све то сврши, кнез замоли да му војвода даде човека, који ће њега и његову чету одвести |
ојвода почне казивати у перо.{S} Али му војвода рече: „Немој, синко; иди ти па спавај, а ја ћу |
ћемо се кретати за Косово,“ одговори му војвода сасвим без икаква узбуђења, „кад ето још ми ниј |
n="91" /> <p>„Стан’те, господо!“ викну војвода сав пребледео. „Стан’те, господо, и не вређајте |
застаде.</p> <p>„Додајте, децо,“ викну војвода младим својим слугама што јахаху иза њега, — „д |
> <p>„Где си ти, кнеже Миросаве?“ викну војвода више сетан него гневан. „Где си ти, Витомире?!“ |
црквеним књигама, а ово је наш сиромах војвода брзо и ситно писао!{S} Ово јутрос ако могу проч |
по забринутости и замишљености старијих војвода и кнезова, који изиђоше мало по мало сви из шат |
другова!“</p> <p>„Ево ћу им ја“ узе реч војвода, „са моје стране опростити што оскврнише моју т |
говори, „кад је тако, онда вам, ја, ваш војвода, заповедам: одлазите одмах у своје собе у овоме |
дмакнемо од овога шатора, под којим наш војвода мртав лежи, да се одмакнемо, велим, тамо под он |
нако полу мамурна, седлаше коње.</p> <p>Војвода тражаше кнеза Градоја; али нигде Градоја да нађ |
лице док му прво руку не пољуби.</p> <p>Војвода га посади између себе и кнеза <pb n="94" /> Гра |
кнежеве, и донесе писмо војводи.</p> <p>Војвода га отвори пред свом господом својом и гласно га |
прашину збрише и умор растера!“</p> <p>Војвода се не даде два пута молити.{S} Изиђе сам, да се |
за цара нашег и отачаство наше!“</p> <p>Војвода му приђе, па се с њиме преко заставе и мача пољ |
си крв своју на Косову пролио!“</p> <p>Војвода Радич покрио беше лице рукама, као да га је сти |
руке предати, па како наредиш!“</p> <p>Војвода би једва дочекао да се једном учини крај узбуни |
апатом.{S} Кнез се у столу своме окрете војводама, <pb n="141" /> кнезовима, властели и војници |
то Господин Кнез није писао народу него војводама и кнезовима, великој и малој властели од ове |
> <p>„Чули сте последњу заповест нашега војводе.{S} Чули сте да ме је назначио да вам до краја |
ђе му кнез Градоје и диже га са мртвога војводе.</p> <p>„Устави се, кнеже Гојко!{S} Стегни срце |
штане свеће, која је више главе младога војводе догоревала, то је осветљавало бледо као крпа <p |
е и загледа се у бледожуто лице младога војводе.{S} Уздахну тешко, пригну се и пољуби га у чело |
е прво да иде да дарује првенче младога војводе, али дадиље не дадоше ни њему ни војводи ни при |
ти беле куле и зидине од Двориња, двора војводе Радича.{S} Кад се спустише низ брдо па појахаше |
едо, у руци!“</p> <p>„Књига је од нашег војводе Радича!“ рече старац. „Ево чекамо тврдоглавог п |
копа гроб, спремите се да се тело нашег војводе опоји како треба по закону нашем!“</p> <p>„По з |
} Не можемо ми пустити да се тело нашег војводе затрпа земљом као да је јеретик или неверник, а |
о то је да испунимо последњу жељу нашег војводе — да га сахранимо на месту, на коме је, од грдн |
кораком проведе гологлаву поред мртвог војводе, да заставници сваку заставу приклоне тако да д |
са рукама на прса скрштеним више мртвог војводе, не скидајући својих погледа са лица његова.{S} |
Косово!{S} Него ево ти, кнеже, књига од војводе која ће ти све по танко казати!“</p> <p>„Нека ј |
се чита велика књига која ето стиже од војводе!“ Тако му рекох, и молих га да се пожури.{S} Ал |
лас, разговетно и размерено:</p> <p>„Од Војводе Радича кнезу Градоју, љубимом ми пријатељу, срд |
Овамо коње!“ Испадоше за њима још неке војводе и кнезови; чух их како преклињаху Милоша да се |
и од наше свете вере што су сада велике војводе у Агарјана.{S} У њима они пишу: како су цару Му |
е глас да је цар турски погинуо од руке војводе Милоша.{S} Наступасмо ми слободно и све кликћућ |
ој!“ рече му. „Србадија ће помињати име војводе Радича, кад давно и давно буде поборавила наша |
ром Господина Кнеза.{S} Све наше главне војводе беху на вечери у Кнеза под тим шатором.{S} Мога |
о сунце стигло на врх неба, а војска се војводе Радича крену за Косово весело певајући.{S} Наро |
сваким даном чита молитве за покој душе војводе Радича!“</p> <p>„Хоћемо, кнеже Орловићу!{S} Хоћ |
не бејаше.{S} Али мало после њих ето и војводе, па онда, један по један, дође мало не сва госп |
крчмарица не запита: „Јеси ли на страни војводе Милоша, или си на страни господина Вука?!“ Па к |
чке, није ли ово слика Мандалене, кћери војводе Новака, жене кнеза Милана Орловића од Орлова Гр |
пред старцем, па рече:</p> <p>„Дворанин војводе Радича, властелин Иван Порубовић од Дреновца!“< |
којој се ова господска свита савила око војводе.</p> <p>На послетку војвода, блед као крпа, сну |
ло подне а већ све беше спремно за укоп војводе Радича: шатор дигнут, гроб ископан, и тело војв |
поведе на Косово!“ Ако се осрамотимо у војводе, не знајући какви то светац витла колом девојак |
им трпезарију, а дотрчаше слуге да јаве војводи, да је кнез Гојко, путујући из Крушевца, стигао |
дана, и да смисли шта сутра да светује војводи да раде.{S} Око поноћи изишао је из шатора, те |
иде калпак, те гологлав приђе к младоме војводи и поклони му се смерно.{S} А тада и војвода ски |
ујући од коња, скиде клобук, поклони се војводи, па узбуђен, брзо и силно дишући од наглог јаха |
горко подругљиво.{S} Па се онда окрете војводи: „Да сам на твоме месту, војводо, овога часа от |
своје људе те сваког помињаше поименце војводи, који опет са своје стране дочекиваше сваког во |
м <pb n="160" /> ово:{S} За доказ да ми војводи нашем од свега срца праштамо — све кад би и бил |
ојводе, али дадиље не дадоше ни њему ни војводи ни привирити у сребрну колевку, јер већ сунце з |
ут. „А и како не би кад ето Бог поклони војводи сина и славноме овом дому наследника!“</p> <p>А |
Ристивора,“ узе кнез Градоје да говори војводи, „да ти јавим, шта чусмо овде од крчмара и од ј |
тражаше.{S} Она би се двојица може бити војводи и противила, али не могоше старом кнезу Градоју |
се ижљубимо!{S} Тако!{S} И хајдмо сад к војводи!“</p> <p>И изиђе из шатора водећи оба млада вит |
ења, Градоје, још онде у цркви, приђе к војводи па му рече:</p> <p>„Ево су се јутрос измирили и |
head> <p>Стари се кнез Градоје окрете к војводи:</p> <p>„Не замери ми, војводо; али знадем одоб |
нез се Градоје опет нестрпљиво окрете к војводи:</p> <p>„Молим те, војводо, заповеди кнезу Гојк |
се онда чврсто корачајући упути право к војводи, праћен само својим младим унуком.</p> <p>Дошав |
S} Али што се не бих устезао да поменем војводи, да нам је он жив и да нам је такву заповест из |
сте шта дугујете нашем домаћину и нашем војводи!{S} Заборависте шта дугујете својој дружини!{S} |
јој.{S} И још ти се молим, помози нашем војводи, помози војсци његовој, помози нама свима да зд |
159" /> моји, праштајте мени злосрећном војводи вашем!“</p> <p>„Нека би ти наш Господин Кнез на |
окрепљен речју кнежевом. „Прво је дошао војводи под шатор ђак његов Ђурђе, донео пуно чистих ли |
ненађен и полу срдит. — „Што ли је било војводи да ми тако пише?!“</p> <p>Па се старац подиже н |
чине, зором у Среду.“</p> <p>Не би мило војводи.{S} Застиде се и поцрвене.{S} Не смеде да погле |
коњаник од чете кнежеве, и донесе писмо војводи.</p> <p>Војвода га отвори пред свом господом св |
ваког свог војника, и онда, рекав нешто војводи који само климну главом одобравајући, пође живи |
и у великој журби шапутаху нешто на ухо војводи.{S} Он мало пребледе и преста појати.{S} Али ип |
рећи ко је све синоћ долазио под шатор војводи, и ко је био последњи који га је жива видео“ пи |
у добри час!{S} Донели да Бог да срећу војводи и војводину двору, и чеду његову у златној коле |
име све господе и дружине наше!“</p> <p>Војводи се скиде једна велика брига с душе.{S} Толико м |
„И веруј да је тако!“ рече стари кнез. „Војводи долази војска не само из близине него и из даљи |
воје са Светим Јованом у трпезарији.{S} Војводин властелин не могаше то никако да верује; али с |
још дуго кад већ давно прешао беше гроб војводин.</p> <p>За све време док војска пролажаше праш |
ки баци грудвицу земље у гроб на ковчег војводин рекав искрено и од срца: „Нека ти је лака земљ |
наведете на много тежи грех него што је војводин!{S} Не можемо ми пустити да се тело нашег војв |
вечерали су кнез Градоје, поп Каритон и војводин властелин Иван.{S} Ристивор је стојао смерно и |
у приклоне тако да дотакне плашт и шлем војводин и да се уз то сваки војник прекрсти и викне: „ |
ј свилене кићанке целиваху плашт и шлем војводин.{S} Само Ристивор не могаше при том уздржати с |
ароду на пољу пред дворем да је првенац војводин добно на крштењу име земље Господара, Кнеза Ла |
братском ревеном подићи цркву код гроба војводина!“</p> <p>И сви подигоше руке у вис као да се |
ила уз Орловићеву чету скоро сва војска војводина, јер кнез Градоје устављаше чету по чету како |
је заповести:{S} Прво одведи властелина војводина и милога госта нашег у подруме доње, нека сам |
пи, на својих двеста корачаја од шатора војводина.</p> </div> <div type="chapter" xml:id="SRP18 |
не пред вече истога дана на бориште код војводина двора, да се одатле сва војска крене у Четврт |
/p> <p>И остадоше сви, да сврше крштење војводина сина.{S} И свршише га и славно и сјајно.{S} И |
редбу Ристифору, да доведе у трпезарију војводина младог властелина, и сам пође доле с попом Ка |
атски и нераздвајани стојати на крштењу војводина чеда, или ћемо сви братски и нераздвајани јез |
<p>„Не знам шта је, али се од шаторова војводине свите чује вика, и неко на глас запомаже!“ ре |
/p> <pb n="17" /> <p>„Да чудне ми књиге војводине!“ прозбори кнез очевидно изненађен и полу срд |
ти?!{S} Него боље дај да испитамо слуге војводине, да видимо да ли је какве поруке за нас и за |
привикаше неколико од властеле из свите војводине.</p> <p>„Издаја!{S} И никако друкчије него цр |
на твога!“ привика по више њих из свите војводине у очевидно силном узбуђењу.</p> <p>„А и шта д |
о од млађе господе љубљаше га у руку, а војводини дворани и у скут и у руку.{S} Свакоме се на л |
о?....{S} Из Крушевца?!“ повикаше гости војводини изненађени, а неки од њих усташе из својих ст |
сва бледа и тужна, стојаше пред шатором војводиним.{S} Стари Некудим и млади ђак Ђурђе плакаху |
под једним од њихових шаторова, који с војводиним беху разапети на зеленој пољани под Царевом |
дост у потоцима од вина који из подрума војводиних потицаху, а сва се онде <pb n="125" /> искуп |
срдити што му нема придворнога попа да војводино писмо прочита.{S} Као обично кад је срдит узе |
ако бих ја давао једној жени да ми чита војводино писмо?!{S} Ристиворе, попа овамо!{S} Или га д |
вало бледо као крпа <pb n="152" /> лице војводино.{S} Старом се кнезу срце стеже.{S} Он скиде с |
до сад за руком полазило.{S} А дај мени војводино писмо, да ти га ја прочитам!“</p> <p>„Бог с т |
а Каритона да овамо к мени дође, да нам војводино писмо прочита!“</p> <p>Одједаред духну повета |
ича: шатор дигнут, гроб ископан, и тело војводино положено у ковчег на брзу руку од сухих храст |
ку столицу, држећи једнако у руци писмо војводино, које још не хте отварати.{S} Манда оста стој |
Ту га сад прекиде гласно јецање у свити војводиној.{S} Неко од господе грцаше од плача.{S} Стар |
нађоше под њим листину, исписану руком војводином а прибодену у земљу једним од малених потајн |
90_P2"> <head>ДРУГИ ДЕО</head> <head>На војводину двору</head> <pb n="76" /> <pb n="77" /> <div |
ас!{S} Донели да Бог да срећу војводи и војводину двору, и чеду његову у златној колевци|“</p> |
једних и других војника.{S} На заповест војводину спустише мачеве у корице, па стајаху мирно и |
„ево, синко, читај, у име Божје, књигу војводину!“</p> <p>Госпођа Манда прошапута Ристивору да |
ћери некаквога малог властелина у двору војводину, а Ристивор узе хвалити Босиљку, најмлађу дво |
је.</p> <p>Кнез Градоје се пригну к уху војводину па му шапатом рече: „Ако их нећеш уапсити, <p |
њих усташе из својих столова. „Дај га, војводо, овамо, тако ти славе!{S} Ево овде вина, да пра |
драве и проразговарају.</p> <p>„Е, сад, војводо!“ узе реч Градоје, „дај нам заповест да се одма |
ко је било?“</p> <p>„Лаке су моје ране, војводо!“ призбори тихим гласом рањени властелин; „лаке |
!“ рече кнез Градоје. „Немој, молим те, војводо, немојте, господо и браћо, него колико има нас |
иво окрете к војводи:</p> <p>„Молим те, војводо, заповеди кнезу Гојку нека нам све исприча шта |
„Мени не треба да се правдам.{S} Ти би, војводо, исто тако урадио, да залечиш рану, коју би ти |
Агарјанској!“</p> <p>„Чудим се ја теби, војводо, и чудим се вама, господо!“ узе реч кнез Винко. |
“ рече старац Градоје. „Не дам ја теби, војводо, да уза свој грех узимаш на своју душу и мој.{S |
еха кнеза Миросава.</p> <p>„Хвала теби, војводо, на лепој беседи!“ рече он. „Али ти и сам треба |
но идосте на Угре!“</p> <p>„Хвала теби, војводо, што мислиш да сам вредан да преноћим у дворани |
окрете к војводи:</p> <p>„Не замери ми, војводо; али знадем одобрићеш што ћу рећи.{S} Сви сте в |
и сребро и злато!“</p> <p>„Опрости ми, војводо, — опростите ми, господо и господска дружино!“ |
чете и с мојим људма!{S} Не замерај ми, војводо!{S} Али друкчије бити не може.{S} Моји ће људи |
шта ли се не приличи!{S} Веруј ти мени, војводо, пре бих ја смео ући у олтар, да се пружим по ч |
а је слава богу за то!“</p> <p>„Сад си, војводо, подесио како треба! прихвати кнез Добромир. „П |
огли би ево и овако: <pb n="119" /> Ти, војводо, остани и дочекуј и друге твоје клетвенике па с |
раше војвода.</p> <p>„Само једно ја ти, војводо, изабрати моту,“ прихвати кнез; „а то је: да са |
ти иди сам на Косово!“</p> <p>„Нека ти, војводо, не буде криво,“ прихвати властелин Витомир; „а |
отом кнез Миросав.</p> <p>„Вараш се ти, војводо!“ рече он упорно, „Нисмо ми овде на бојишту пре |
ик прекрсти и викне: „Бог да те прости, војводо, као што ти ми праштамо!“</p> <p>Прво млади Бор |
о поштује старца Градоја.</p> <p>„А ко, војводо, не би радосно послушао кнеза Градоја!“ прихват |
све до краја!“</p> <p>„А боље би било, војводо, да вам и не казујем!“- одговори тихо рањеник. |
д ме заклињеш Свецем мојим!..{S} Добро, војводо!{S} И нека да Бог да све на добро буде!“</p> <p |
е амо пре Видовдана!“</p> <p>„Ништа то, војводо!“ рече кнез Градоје весело. „Ми, колико нас је |
људи на пољу!{S} Не, не, моје је место, војводо, под шатором у средини мојих људи.{S} Не дођосм |
окрете војводи: „Да сам на твоме месту, војводо, овога часа отерао бих и једнога и другога из д |
о дочека последњи наш одговор.{S} Знаш, војводо, да смо на Сабору о Светоме Ђурђу први његов по |
рђу први његов позив одбили.{S} И знаш, војводо, како вас одмах онда световах и мољах и преклињ |
војводо Радичу, љубимо поздрављење.{S} Војводо, ево нам стигоше поуздане вести како се цар Ага |
ова Града вели да напишем ово овако:{S} Војводо, више ти ја чекати не могу.{S} Ја одох на Косов |
ника!“</p> <p>„Молим ја тебе, господине војводо,“ узе кнез Градоје да говори са све то јачим уз |
тамо у крчми?</p> <p>„Јесте, господине војводо; кнез га је задржао, док и ви тамо не стигнете! |
са грла!“</p> <p>„Хвала теби, господине војводо, који си добар те и на то помишљаш!“ рече Ристи |
имаш!“</p> <p>„Како ти рекох, господине војводо,“ настави Ристивор, — „први гласови, на које на |
ће!“ рече кнез Гојко.</p> <p>„Господине војводо!“ узе опет реч смерно и невесело Ристивор, — „ј |
и гласно га прочита:</p> <p>„Господине војводо!{S} Мој дед, кнез Градоје Орловић од Орлова Гра |
ахања, узе да говори:</p> <p>„Господине војводо, поздрављате мој <pb n="130" /> господар, моли |
ара, Господина свој српској земљи, теби војводо Радичу, љубимо поздрављење.{S} Војводо, ево нам |
идати Гојка!“</p> <p>„Молим те, витешки војводо, само да питам Гојка, је ли свраћао код дуждеве |
ва, љубим те и поздрављам те, верни мој војводо.“</p> <p>По дуго нико од млађих не смедијаше да |
ца ми овде на земљи праштамо, добри наш војводо!“ рече свечано стари кнез Градоје дубоко ганут |
" /> да чита некакву Душанову листину; „Војводо, да ми се у Недељу пред Видов Дан лично јавиш н |
сао кад ти их је Душан у перо казивао? „Војводо“ — настављаше кнез као <pb n="19" /> да чита не |
истом провиди шта војвода хоће.</p> <p>„Војводо!“ поче после по дужег ћутања, „праведна је твој |
ћи под калпаком поче да говори:</p> <p>„Војводо, вазда верни своме завету ево нас из кнежине од |
још краснијим звезданим небом!“</p> <p>„Војводо,“ викну из гомиле господе кнез Миросав од Рујно |
ебелој поњави лежаше рањен човек.{S} За војводом и кнезом Градојем уђе у крчму и сва властела.{ |
ју свршићемо ето опело над нашим мртвим војводом, а после ћемо већ чинити метанија и испаштати |
е да буде његова.{S} Али је ово с нашим војводом сасвим друго.{S} Он се убио не као <pb n="161" |
фром у великој трпезарији вечерало је с војводом око двадесет које властеле које духовника.{S} |
коме?{S} Видите ли како је положио свој војводски шлем поред своје главе; видите ли како је вош |
љен.</p> <p>Око тога ковчега, покривена војводским плаштом и шлемом, девет духовника и десети Ђ |
дите, и у којој му је стајало празнично војводско одело.{S} Па онда ми заповеди да запалим ону |
е се наместио на свиленоме своме платну војводскоме?{S} Видите ли како је положио свој војводск |
зама напунише; пригну се и пољуби мртва војводу у чело, и грцајући у сузама промуца:</p> <p>„О, |
е, може Гојко и не послушати мене свога војводу, а тебе, који си с Господином Кнезом Лазарем уз |
вратима?“ прекораваше стари кнез свога војводу пошав с њиме у поље.{S} И узе вртети главом, шк |
а, да се греше о своју дружину, о свога војводу, о Господина Кнеза на Косову, и о српску судбин |
ова долазио.</p> <p>Кнез Градоје дочека војводу снужден и невесео, као да му лице беше засењено |
на била у њих погледати.</p> <p>Угледав војводу стари кнез хитро скочи с коња као младић, па ск |
а ви данас нама опојте како треба нашег војводу, а сутра — ако доиста мислите да сте згрешили — |
ошћу од свитања, показала само — мртвог војводу Радича с малим златним ножем у срцу!{S} Тај би |
астела редом, и исцеливаше свога мртвог војводу.{S} Ниједно око није остало без суза.{S} Кнез В |
; али чим му се погледи отеше на мртвог војводу, он гласно зајаука: „Јаох мени и до Бога мога!{ |
долину, кад Кнегиња Милица дозва старог Војводу Милојка, који заповедаше оном стражом, па му ре |
стопу за својим дедом — изведе га пред војводу и рече:</p> <p>„Ево ко ће се јуначки одазивати |
својим младим унуком.</p> <p>Дошав пред војводу стари кнез га поздрави мачем па стојећи под кал |
сењено некаквим црним облаком.{S} Уведе војводу у крчму и одведе га право ка огњишту, на коме н |
ајсеј с другим духовницима.{S} Кад виде војводу мртва, и кад чу од кнеза Градоја да је сасвим о |
сред нас живих и наше војске неко убије војводу нашег?!“ питаше кнез Градоје и сам дубоко узбуђ |
спода моле да похита к њима, јер нађоше војводу Радича мртва у своме шатору, с малим једним нож |
е зашло беше.</p> <p>За тим кнез замоли војводу да га одведе у Душанову дворану, и да га ту за |
шапатом, као да се боји да не узнемири војводу у његову вечном сну, „да се одмакнемо од овога |
е време док војска пролажаше праштајући војводу, кнез Градоје стајаше гологлав и са рукама на п |
шим пехарима у трпезарију.{S} Ето питај војводу и ову другу господу, нека ти они кажу, а да ти |
име целе моје дружине, молим опојте нам војводу по закону!{S} Ако видим да се на ваша Хришћанск |
удим. „Кад игуман изиђе уђох да запитам војводу какве има заповести за мене. „Прво“ рече војвод |
ујте ви моју последњу реч: ви ћете лепо војводу опојати као побожна Хришћанина и добра јунака:{ |
бих да сте бесни и махнити, и молио бих војводу, да нас ослободи од таквих другова!“</p> <p>„Ев |
млад, и да је било доста твога славног војевања за педесет — а Бога ми биће и више — година!{S |
цима желећи јој срећно путовање, славно војевање и још срећније и славније враћање завичају сво |
и с Господином Кнезом Лазарем уз Душана војевао, ко сме да не слуша?!“ рече војвода, који не пр |
те!“ пресече говор Господина Кнеза кнез Војислав, „ја да и дадем такву заповест, у мојој се чет |
ша заповест, нико да се макне! — „Кнеже Војиславе!“ викну Кнез Лазар; „дај пет коњаника од твој |
ерности и љубави вашој.{S} И док се ова војна не сврши нека кнез Градоје Орловић од Орлова Град |
радоје старешина <pb n="171" /> док ова војна траје!{S} Како моја памет сече, ова се војна сврш |
„Сине мој, нека ти је сретна прва твоја војна!{S} Нека су ти свагда Бог и Свети Јован на помоћи |
траје!{S} Како моја памет сече, ова се војна свршила, и биће најправије и најпаметније да свак |
га властелина, који зна шта је војска и војна, па ти не брини бригу!“</p> <p>„Ти као да ниси сл |
ослушасте кнеза Градоја, који, оседео у војнама, преклињаше нас све редом да не оклевамо?! »А ш |
е да ме је назначио да вам до краја ове војне на место њега старешина будем.{S} Знам добро да ј |
{S} Шта може од нас бити, кад ето ни на војни нећемо да слушамо своје старешине, него тражимо д |
га предаде.</p> <p>„Ти још ниси био на војни,“ настави стари кнез; „и још ниси имао прилику да |
лих свираца!</p> <p>Узе будан мислити о војни на коју цар Лазар тако дирљиво позиваше српске ју |
прошао ни стотину корачаја а сусрете га војник из чете кнеза Вукана, праћен сад и Ристивором, п |
нџак-Бег је заповедио те је сваки његов војник положио по један камен на гробове кнеза Градоја |
свој турској војсци заповест: да сваки војник, био он Јаничар, или био Спахија, Тимарлија или |
ом арапском бељцу.{S} Тако је сад сваки војник турске војске могао добро да види шта бива на ти |
ашт и шлем војводин и да се уз то сваки војник прекрсти и викне: „Бог да те прости, војводо, ка |
рбадије, честитоме Кнезу Лазару.{S} Као војник у дворској стражи његовој, бивао сам често у сви |
тање. „Ето нема нас овде ни пуна хиљада војника, а треба да му одведем две хиљаде и пет стотина |
д би наишао на весела и добро опремљена војника; наређивао би, без икаква прекора да се из њего |
кнез Градоје.</p> <p>„Зар свега двеста војника?!“ запита Ристивор изненађен. „Вере ми се вараш |
штрим погледом прелете кнез сваког свог војника, и онда, рекав нешто војводи који само климну г |
је стари кнез прегледао сам сваког свог војника, загледао у оштрицу свакога мача, и прстом свој |
опет са своје стране дочекиваше сваког војника поздравом: „Здраво, јуначе!{S} И честит нам био |
ође полаганим и таласастим кроком поред војника, који му јутарњи његов поздрав живим и сложним |
ика под сваким, то је свега две стотине војника!“ рачунаше полагано кнез Градоје.</p> <p>„Зар с |
под његов шатор доведу сваког путника и војника, који би од Косова долазио.</p> <p>Кнез Градоје |
во.</p> <p>„Педесет шаторова, по четири војника под сваким, то је свега две стотине војника!“ р |
е ћемо тако?{S} Дај цареву перперу, дај војника, дај одради данас цркви, дај одради сутра кнезу |
адоше по средини између једних и других војника.{S} На заповест војводину спустише мачеве у кор |
махну руком, да устави кликтање својих војника и јецање женскадије.{S} Па кад наста тишина, уз |
же бити сада око педесет добро оружаних војника, који ће кнеза на Косово пратити.{S} Кнезу беше |
, нека доведе што више добро опремљених војника.{S} Ако стигну на збориште код мога двора у Нед |
омире?!“</p> <p>Протурише се кроз своје војнике и један и други; оба натмурена и срдита; оба с |
ени твој клетвеник, и довео сам ти моје војнике, да те пратимо на војну.{S} Али могу ја овога ч |
кнеза Градоја задахну све, и господу, и војнике, и народ новим поуздањем да ће, ако Бог да, све |
е него што почеше делити цвеће и китити војнике и њихове коње, Ристивор је по некаквој заповест |
ушасмо од самог почетка!{S} Браћо моја, војници <pb n="159" /> моји, праштајте мени злосрећном |
ни кликот из девојачких грла, кад млади војници, потпуно оружани и опремљени, вадајући своје ко |
ру себи гдегод у којој колиби где су им војници.{S} А кад оста сам са она два завађена властели |
мо у госте теби данас, него дођосмо као војници, да ти на војну следујемо!“</p> <p>„Све је то к |
сматраше за неколико тренутака, како му војници његови притврђују цвеће за своје клобуке, па им |
ју је од кнеза добио наредио беше те су војници одјахали па се ставили у два реда, а он сам ста |
ите се мало, да отворимо пута кнезу!“ А војницима викну оштро, да се ставе у збијен ред, да сво |
цвећа из перивоја, па им рече да свима војницима, који с кнезом на Косово полазе, додаду цвећа |
уховницима, кнезовима, властели и свима војницима моје војске!{S} Огреших се тешко о све вас, ј |
а, <pb n="141" /> кнезовима, властели и војницима, којих црква тада већ беше пуна, па им јасним |
угу сустизаше.</p> <p>Кнез викну својим војницима да сваки од њих приђе к попу Каритону, да цел |
чети.{S} Дошав до заставе, викну оштро војницима да скину калпаке.{S} Сам прихвати из руку <pb |
грљају удави.{S} Са свих страна пружаху војницима бардаке и чутуре с вином, ките цвећа и зелене |
ше да се устави док грла не промукоше у војничке господе, те их не замени сложно и смерно појањ |
о, мало само даље од њих, међу колибама војнога стана.{S} Тек кад народ опази да војвода, кнез |
м седео и обедовао цар Душан, кад је на војном походу на Угре свратио к Орловићима у Орлов Град |
же!“ прихвати војвода. „Поћи ћемо ми на војну и из двора, ако Бог да, и не ћемо пожалити да гин |
нас, него дођосмо као војници, да ти на војну следујемо!“</p> <p>„Све је то красно, кнеже!“ при |
акону ове земље нисмо дужни да идемо на војну; дужни смо само да бранимо овај град, ако га и ка |
ици твога дома од старина, следујемо на војну, да се с тобом заједно залажемо за цара нашег и о |
о сам ти моје војнике, да те пратимо на војну.{S} Али могу ја овога часа да викнем мојим људима |
на силу Бога и незвани хоћаху да иду на војну!{S} Ваистину, последња времена!“</p> <p>„Ама то ј |
је синове и браћу своју, да се одмах на војну спремате, јер не веровах клетвама поклисаревим да |
, што ћу уз тебе и с тобом да моју прву војну војујем!{S} Дедо, ако Бог да, нећу ни тебе ни мог |
ш није било сунце стигло на врх неба, а војска се војводе Радича крену за Косово весело певајућ |
.{S} А док му она добро оружана и права војска стигне, проћи ће и Петров Дан а камо ли Видов Да |
око светаца, и пред иконама, да читава војска од калуђера и дан и ноћ пева свете песме, служи, |
адим Боривојем за њим, а за њима њихова војска све по два коњаника упоредо загрљена.{S} Оде вој |
о час пројахаше.{S} И још нареди да сва војска преноћи где ју је кнез Градоје већ сместио, а да |
сам ето ја!{S} Друго би било, да је сва војска пошла с тобом!{S} Али пошао један кнез Гојко са |
одне нам је ишло добро.{S} И ако је сва војска била у борби од зоре, без замене и без одмора, и |
е код војводина двора, да се одатле сва војска крене у Четвртак пред вече или у Петак у јутру, |
е да причекамо дан два, те да ми се сва војска искупи.{S} Мимо кнеза Будисава има још да дође и |
и сместила уз Орловићеву чету скоро сва војска војводина, јер кнез Градоје устављаше чету по че |
з Градоје тада заповеди да се одмах сва војска спреми за полазак, а кнезове и властелу позва да |
осле Недеље освану Среда, и да тек тада војска, још једнако полу мамурна, седлаше коње.</p> <p> |
пазити да у Господина Кнеза нема велика војска, па ће навалити да је разбију док не порасте већ |
а је питам: што не дочека да сва српска војска на Косово стигне, него мучки нападе кнеза док те |
бој отпочне пре него што се сва српска војска искупи.{S} Мислиш ли ти, кнеже, да нам већ давно |
који не смедосте дочекати да се српска војска сва искупи?{S} Зар вама, који издајама освајате |
е може бити друкчије, него да ће српска војска разбити безбожне Агарјане.{S} Многи узеше причат |
ad> <p>Већ је подне превалило, а турска војска једног Санџак-бега још једнако стоји на оној тих |
да му од Караманије дође његова најбоља војска, јер с овом гомилом слабо наоружаних људи од сва |
свој калпак.</p> <p>Раздрага се малена војска кнежева па громко грмну у усклике: „Живео нам, с |
а сва се онде <pb n="125" /> искупљена војска растопи у народ и стопи с њиме.</p> <p>У двору с |
искосмо Турке, и опет њима дође одморна војска, а нама — нико да придође, него ми једни исти бо |
асмо.{S} Али им притече у помоћ одморна војска те потисну нас.{S} Тада Кнез Лазар изиђе са свој |
мора у Караманију.{S} Ено му је предња војска данас на Константинову.{S} Не часи ни часа него |
наш цар, пао и њихов цар; тргла се наша војска, тргла се и њихова; нема тамо више ни места ни п |
било!“ настави он своје причање. „Наша војска одби први, па други, па и трећи напад непријатељ |
о два коњаника упоредо загрљена.{S} Оде војска весело певајући.</p> <p>Осем нешто деце и момчад |
се на Видов Дан велика битка, српска је војска јуначки изгинула, српски је цар Лазар јуначки па |
ај нам кога властелина, који зна шта је војска и војна, па ти не брини бригу!“</p> <p>„Ти као д |
не веровах клетвама поклисаревим да се војска у Дринопољу скупља, да пође преко мора у Караман |
и окренув се свити својој; „нека нам се војска ноћас одмори; одморите се и ви; мене оставите са |
тако!“ рече стари кнез. „Војводи долази војска не само из близине него и из даљине, па је и пра |
гроб војводин.</p> <p>За све време док војска пролажаше праштајући војводу, кнез Градоје стаја |
ћемо на Косово?{S} Бој се био и свршио, војске се тргле, шта ћемо ми сад на Косову?!“</p> <p>„Д |
„кад ето још ми није стигла ни половина војске која треба!...{S} Ево ти књиге коју <pb n="118" |
ојске!{S} Имаће цар наш и без нас доста војске!“ По гдекоји момак, још онако врућ од скакања у |
крилу, окрете коња, да још једном поред војске своје а к десноме крилу прође, кад се од један п |
заноће, кад му са предњих стража испред војске јавише, да се види коњаник један, који у највеће |
та четица одмакла стотину корачаја а од војске се одвоји друга чета од четрнаест коњаника, па п |
е!{S} А као кум Божји, и као војвода од војске светаца, под сигурно ти имаш слободе и приступа |
и у самом двору и међу заповедницима од војске.{S} Господин Кнез и Госпођа Кнегиња Милица раде |
око Косова па да даде не једну него две војске!{S} Имаће цар наш и без нас доста војске!“ По гд |
ину Кнезу на Косову, као први део твоје војске!“</p> <p>„Што ли се теби толико хита, кнеже Град |
зовима, властели и свима војницима моје војске!{S} Огреших се тешко о све вас, јер вас не одвед |
е удари руком о колено. „Зар од онолике војске никога нема да иде за мном на Косово, до ово неј |
n="145" /> да погледа пољем иза српске војске, па би повикао: „Децо моја, да ли ко од вас види |
им поштено име српске властеле и српске војске.{S} И тебе, кнеже Миросаве, и тебе, властелине В |
нападе кнеза док тек с половином српске војске стојаше!“</p> <p>„Ако ти загазиш у турску војску |
ездила.</p> <p>Мало час па се од турске војске одвоји једна четица од седам коњаника, који пођо |
девен Санџак-Бег, заповедник ове турске војске, окружен неколицином својих доглавника у кафтани |
љцу.{S} Тако је сад сваки војник турске војске могао добро да види шта бива на тихој зеленој ко |
ун ухватили, колико ће бити тамо турске војске!{S} Ја колико пута бројах, сваки ми пут све друк |
p>„Не можемо ми тебе, на догледу турске војске, оставити сама!{S} Не можемо се ми без тебе враћ |
ене тражиш да те овде на догледу турске војске оставим сама!{S} Слушао сам те свагда и у свему |
<p>Па се слегао радостан народ око мале војске кнежеве, рекао би, хоће да је загрли <pb n="79" |
аједно прегледати оружје и опрему у оне војске што је већ с нама.{S} У Недељу, ако Бог да, крст |
и боримо се од ране зоре са три одморне војске, која једна за другом у борбу ступаше!{S} Усред |
до, бити, да нам усред нас живих и наше војске неко убије војводу нашег?!“ питаше кнез Градоје |
азиваху о великој и славној победи наше војске, о поразу Агарјана, о погибији њихова цара...“</ |
с војском а не да му долазим готово без војске!“ рече војвода па се задовољно насмеја како згод |
авим Господину Кнезу једва са половином војске, коју има право да очекује!...{S} Боље је да при |
="106" /> вас да похитамо у поље у стан војске наше.{S} Ево ми слуге јавише да су кнез Миросав |
на моме двору завадила те се један део војске растурио!“</p> <p>„Славе ми!“ рече смерно и опет |
е јуначке среће у животу, ако један део војске твоје поносито ујездава у стан Господина Кнеза н |
ше боље чути, ослушкује топот од коња у војске која му следоваше.{S} Али, на своје велико чудо, |
да стигнеш што пре можеш, и да доведеш војске што више можеш.{S} Ја већ, у име Божје, полазим, |
на Косову, видеће да Србадија, има још војске, и да није све на Видов Дан изгинуло; ако није о |
Рекао би човек да се загледао у мрављу војски, која се извијала испод белог камена, са кога се |
епости свога срца боље од мене могли да војском овом заповедају.{S} Него пред оним непобусаним |
ем нешто деце и момчадије која отрча за војском, да је прати док се не уморе, сав онај други св |
<pb n="172" /> да се он с целом својом војском кренуо натраг за Дринопољ, биће још пуно дивљих |
вести како се цар Агарјански са силном војском кренуо од Дринопоља путем у Србље.{S} Ено нам ј |
можете се ви живи враћати дома с вашом војском не видев Косова!{S} Ви требате Господину Кнезу. |
S} Него једно треба да вам причам.{S} С војском Господина Кнеза отидоше сви Крушевљани трговци, |
старешине, него тражимо да се војвода с војском договара!{S} Шта ли би цар Душан рекао на госпо |
ом бејаше прегазио једну притоку Ибра с војском својом, па се на широкој пољани с ону страну по |
ово име правду народима дели, иде сад с војском само на Лазара, а не иде на народ српски.{S} С |
и Приморци.{S} Истом се Господин Кнез с војском кренуо дно, а неколики Дубровчани сазваше све П |
тављаше Гојко. „С Господином Кнезом и с војском његовом отишло је по доста духовника.{S} Остао |
лисар његов каза, да цар његов долази с војском на Косово, да тамо дочека последњи наш одговор. |
ости!{S} Треће, ако је цар Агарјански с војском својом још на Косову, видеће да Србадија, има ј |
p> <p>„Јесте, заповедио је да стигнем с војском а не да му долазим готово без војске!“ рече вој |
и у гомили девојака, што изиђе да гледа војску која се славом увенчана дома враћа, тражаше да в |
/> други неки јунак води кнеза Орловића војску!{S} Је ли тако, Боре?!“</p> <p>Па старац сав заж |
кнез Градоје, па нареди стражи да дигне војску на ноге.</p> <p>Сам пође с Боривојем што брже мо |
снахо моја, да Боре још не може да води војску нашу, истина је да не може; али може Боре да јах |
наш још тек дете!{S} Не може он да води војску нашу!“</p> <p>„А рекао је истину“ — настави Рист |
имена дома твога, не оклевај него крећи војску и жури се ка Косову. <pb n="126" /> Твој клетвен |
оворени знак. „Ето, пусти мене да водим војску твоју на Косово!{S} Ти си и онако стар, а млади |
</p> <p>„Како бих ја, кнеже, растеривао војску коју купим око себе, да је водим Господину Кнезу |
а мрака, по цео дан би на коњу обилазио војску, поздрављао се милостиво с властелом и са запове |
да ли је какве поруке за нас и за своју војску оставио.{S} Камо га Иван, камо Некудим?“</p> <p> |
ажног једног пророка разбију Хришћанску војску српску?!{S} Само онај, који не верује у бригу Бо |
воре с царем Муратом да му преда српску војску и српскога цара, само ако се иза тога престо срп |
а, да су погани Агарјани разбили српску војску, и да је наш добри и честити Господин Кнез погин |
им води право уз ону косу и кроз турску војску, и ко зна још кроз колике беде и невоље!{S} Сам |
нез Градоје. „Ја ћу да загазим у турску војску, да је питам: што не дочека да сва српска војска |
ојаше!“</p> <p>„Ако ти загазиш у турску војску, загазићемо и ми, па већ како нам Бог да!“ рече |
ла била.{S} Него Ристивор није видео ту војску, и ако су му погледи на њу падали.{S} Његове су |
х народ чита, <pb n="134" /> да је нашу војску некаква велика несрећа задесила!“</p> <p>Она бли |
ник један, који у највећем трку јури ка војсци у сретање.</p> <p>Док се војвода и друга она гос |
ез Градоје Орловић од Орлова Града буде војсци старешина.{S} Камо наше среће да њега слушасмо о |
виче: „Срећан пут, господару, и теби и војсци твојој!“ „Бог вас све живе и здраве и славне дов |
се молим, помози нашем војводи, помози војсци његовој, помози нама свима да здраво и честито н |
ки пожелимо срећан пут кнезу и кнежевој војсци!...{S} Мене и вас од данас везује нова једна вез |
љу, којим су три Србина право к његовој војсци јездила.</p> <p>Мало час па се од турске војске |
же, који си мени <pb n="117" /> и мојој војсци сачувао чист образ.{S} Помисли како би Господину |
ао поуздано казати могу: нико у српској војсци није те ноћи слутио, да ћемо сутра велики бој би |
унаштво њихово, објавио је свој турској војсци заповест: да сваки војник, био он Јаничар, или б |
ре!{S} Боже мој, да ли је таква и нашој војсци на Косову?!“ :</p> <p>Ово је рекао тако да се мо |
ку чету, коју сретну, пожуре, да лети к војсци нашој која се бије!“</p> <p>„Било је онде око Кн |
ри дана пред саму битку проносило се по војсци од уха до уха да око Господина Кнеза има издајни |
није тако!{S} Наше је место на Косову у војсци нашега честитога Господина Кнеза, а не овде да ч |
ћу уз тебе и с тобом да моју прву војну војујем!{S} Дедо, ако Бог да, нећу ни тебе ни мога оца |
Дубровачки трговци ономад дароваше.{S} Волела бих да ми је дете већ овде у двору. — Не знам шт |
ритона, као што га је сва дворска чељад волела, рече Ристивору да се врати с њиме у дворану, да |
мила наша дворкиња Босиљка.{S} Више бих волела да је теби дамо, него ли ма коме другом од наше |
з заповедио.{S} Млади кнежевић, који је волео бесног попа Каритона, као што га је сва дворска ч |
аш поп Малвасија,“ настави кнез који је волео по некад да Каритона зове тако, „онај наш поп Мал |
је Орловић од пет стотина година овамо волео да дода по неку грађевину, за спомен себи, граду |
ећки Патријарах а не онај Каритон, који воли да се хрве, надскакује и баца камена с рамена.</p> |
бље, покупише здеље и чутуре, запрегоше волове у кола и пођоше с њиве сви у гомили, као да је о |
полазимо куда нас образ јуначки зове а воља Божја води!...{S} Полазимо, ако Бог да, у покајање |
га потражио будем.{S} Ако ли буде Божја воља да са другим срећним јунацима погинем на Косову у |
и Босиљки и кнезу.{S} Ако ли буде Божја воља да погинем, онда јој предај мој поклон, а не помињ |
и помињи што Босиљки!{S} Ако буде Божја воља те се са Косова здрави и весели вратимо, молићу те |
, па до часа у који се — ако буде Божја воља — било ја с Боривојем, било Боривој без мене дома |
а нека он разапиње свој шатор где му је воља.{S} И само дај ти њега овамо у двор да вечера с на |
о Марку и нудио му да му од своје драге воље пред српском господом уступи престо српски, само а |
а ма како било.{S} С тога одмах и драге воље пристаде на ово што стари кнез од њега тражаше.{S} |
дворкиње причају да је она преко своје воље доведена и привенчана за Милана Градојева сина, и |
зао послушност Ристивору па га насупрот вољи његовој носи к нама!“</p> <p>„То се теби све тек т |
умештаху седам дебелих свећа од жутога воска.{S} На своду, који је испао мало напред над огњиш |
ене чутуре, гомилице од јабука и другог воћа, венци од плавог и црвенога цвећа пољског измешано |
и за сваки род и плод по виноградима и воћнацима.{S} Не дај граду у наше винограде; не дај даж |
} Што је мало светлости падало од једне воштане свеће, која је више главе младога војводе догор |
лиш!{S} Него нареди да се запали велика воштаница пред иконом Светога Јована Крститеља!{S} Моли |
ру да <pb n="16" /> принесе светњаке са воштаницама.{S} И сама дохвати један и стаде Боривоју с |
о мрачно, да наредише да се велике жуте воштанице у сребрним стојницима донесу.</p> <p>Кад већ |
ред скрињом и при светлости од оне жуте воштанице писаше нешто брзо, а суза за сузом капаше на |
хоћу да му дам Млетачки цекин, да пали воштанице моме свецу докле год од цекина и један динар |
ем поред своје главе; видите ли како је воштаницу углавио у земљу а управ чело своје главе, да |
несретниче?!“ Да му сутра палиш велику воштаницу; јер, да се он не умеша, би ти сад већ брисао |
ми заповеди да запалим ону велику жуту воштаницу, коју ја донесох од игуманова ђакона Јеротија |
од шатор, и нека донесе собом по велику воштану свећу, и све што му треба да чита молитве!</p> |
м нешто мало почео да старим, нису мени вране мозак попиле!{S} Нити ми је срце утрнуло, да не о |
ико ти не оста на њиви, до оно неколико враних гавранова!{S} Мал’ не заборавих: старац један, к |
припијао уза ступове и зидине од двора, врапци су држали некакав свој сабор.{S} Били су се нешт |
ројни пси по разним крајевима двора.{S} Врапци се ућуташе.{S} Голубови слетеше сви у голубињак. |
о беше.{S} Чисто јој је чудно било како врапци могу онако весело да цвркућу, и како голубови мо |
<p>„Није чудо на оваквој мајини.{S} Зар врапци да осећају кад бура долази а људи да не осећају? |
p> <p>Лабуд би опет фркнуо, погнуо мало врат, и покушао да уснама полагано дохвати крај од дола |
!“</p> <p>У томе се отворише једна уска врата у зиду на који се тераса наслањала, Ристивор испа |
="28" /> а ти и поп Каритон грунусте на врата — мал’ не рекох као какве орлушине!“</p> <p>„То т |
Како је било запарно оставише отворена врата из собе у ходник.</p> <p>Дуго је у ноћ Ристивор п |
ликога ходника, у који се кроз отворена врата могло гледати.{S} До мало час, пре него што Иван |
ехотице осврну да види јесу ли отворена врата кроз која на терасу изиђе.</p> <p>„Јес’, видим те |
сиротињи!“</p> <p>И стари кнез затвори врата од дворане у Новој Кули.</p> </div> <div type="ch |
очуваш!“</p> <p>У том се отворише широм врата на дворишту, и на прагу се указа висока и крупна |
блистајући од радости, она му паде око врата и ижљуби га у оба образа кроз гласно јецање, које |
чека на тебе!“ па се окрете и отвори му врата на сниској шестостраној конати у Жутој Кули.</p> |
а, прође мимо ње и стаде мирно до самих врата кад их она затвори.{S} Кнегиња се диже са свога с |
</p> <p>Кнез Градоје, шкргућући зубима, врати се и сам на своје место па одатле, не седајући, у |
е довде!{S} Сад се Боривоје, синко мој, врати у Орлов Град к мајци својој.{S} Ристиворе, да пра |
здравље теби и твојима, ако те Бог жива врати, а било би ти за душу ако би погинуо!“ прихвати д |
с Боривојем, било Боривој без мене дома врати, ти си кнегиња и госпођа од Орлова Града, и од св |
обеду дарује, и да нам миле наше јунаке врати дома живе и здраве и новом славом окићене!“</p> < |
и кнежевић нека се врати, и треба да се врати!“</p> <p>„Како то сад говориш, Ристиворе?!“ преки |
ви; чух их како преклињаху Милоша да се врати Кнезу под шатор!{S} Милош беше блед и дрхташе од |
рска чељад волела, рече Ристивору да се врати с њиме у дворану, да види неће ли њему за руком п |
ом заповешћу!{S} Млади кнежевић нека се врати, и треба да се врати!“</p> <p>„Како то сад говори |
ко кнез Миросав остави ноћас стан па се врати дома, онда да знаш да се и ја с мојим људима враћ |
{S} Не, потрчи напред, и види шта је, и врати нам се у сретање!“ рече кнез Градоје, па нареди с |
и с којима се кнез Гојко мало час и сам врати!“</p> <p>„Зар у истини тако?!“ викну старац запре |
вас остадосмо!“</p> <p>Па се онда опет врати под свој шатор, и леже по ново на поњаву.{S} Али |
има од двора!“ Па се онда Ристивор опет врати да прича о Јованци, љуби Змајевој, нешто што се м |
дог господара жива и здрава овоме двору врати, те да се уз нашу срећу оснује срећа и <pb n="61" |
ева сина, и опет како су неки властели, вратив се живи из боја на Плочнику, казивали да је кнез |
тором оставио; прекрсти се и уми се.{S} Вратив се под шатор пробуди она два млада властелина.{S |
ад би се ви због будаласте једне заваде вратили дома не видев ни Косова, ни службе јуначке на < |
да га причуваш!{S} Ако се са Косова жив вратим, предаћеш ми га кад га потражио будем.{S} Ако ли |
ад!“</p> <p>И војвода махну руком према вратима од трпезарије.</p> <p>Кнез Градоје се пригну к |
уапсити, <pb n="93" /> стави стражу на вратима од њихових соба, и не дај им ноћас к својим чет |
то јој сина нема.{S} Старац погледаше к вратима и узе се срдити што му нема придворнога попа да |
еље са виком и кукњавом, и полетео би к вратима као да бега од некаквог чудовишта!{S} Кад <pb n |
рекох ли ти, постави стражу на њиховим вратима?“ прекораваше стари кнез свога војводу пошав с |
а!“</p> <p>„Потеци с момцима ка главним вратима, поздравите госта добродошлицом, па га доведите |
вога часа да викнем мојим људима, да се вратимо откуда смо и дошли, а ти иди сам на Косово!“</p |
ло, да се и ми као и други паметни људи вратимо дома, ти <pb n="194" /> си се срдио на ме.{S} С |
ја воља те се са Косова здрави и весели вратимо, молићу те да за ме проговориш и Босиљки и кнез |
на кнежевића Боривоја, који, тек што се вратио из планине по киши и сав мокар, хиташе да се јав |
ом пође на Косово!“</p> <p>Позно у вече вратио се Ристивор у двор.{S} Стари кнез га је чекао не |
де ти синоћ у твоме шатору, а ми се сви вратисмо опет мало нашим пехарима у трпезарију.{S} Ето |
p>Није дуго потрајало па се њих двојица вратише водећи за собом сва три коња оседлана.{S} Нађош |
епа2“</p> <p>„Вели: иде уз брдо право к вратницама некаки коњаник, сам, без пратилаца!“</p> <p> |
а то дуго траје, и нестрпељиво извијаху вратове погледајући према главној капији од двора.</p> |
е пред очи старога кнеза. „Нађосмо је о врату а испод свиленог напрсника у тога младога јунака |
асмеја, и узе тапкати руком Јабучила по врату, и хвалити га што зна боље од Ристивора којим пут |
свога Лабуда, потапкао га по гриви и по врату, и проговорио би му у кратким реченицама, као да |
еда војску која се славом увенчана дома враћа, тражаше да види своју милолику белу Перунику, са |
мо да гинемо с тобом; ако ће неко да се враћа, да се враћамо сви; ако ће неко да бега, да бегам |
напоје и себе и коње.{S} Причаху да се враћају с Косова, да се тамо јуче била велика и крвава |
онда да знаш да се и ја с мојим људима враћам моме дому, да га браним од сваке напасти!“</p> < |
и но оружја, и мучили смо муку, како да враћамо оне, који и без оружја и на силу Бога и незвани |
с тобом; ако ће неко да се враћа, да се враћамо сви; ако ће неко да бега, да бегамо сви!“</p> < |
о слатко снивах да смо у Орлову!{S} Као враћамо се, па нас народ дочекује с певањем, а поп Кари |
авно војевање и још срећније и славније враћање завичају своме.</p> <p>У двору у једној омањој |
авити сама!{S} Не можемо се ми без тебе враћати!{S} Шта би и мени и Ристивору <pb n="195" /> мо |
им говори:</p> <p>„Не можете се ви живи враћати дома с вашом војском не видев Косова!{S} Ви тре |
победити.{S} И у мислима таквим већ се враћаше с бојнога поља цвећем окићен, и у гомили девоја |
апред као да крупним црним очима својим вреба <pb n="24" /> некога, пружио леву руку према себи |
„Хвала теби, војводо, што мислиш да сам вредан да преноћим у дворани у којој је наш велики и сл |
ја!“ прекиде га кнез Миросав; „нит сам вредан, нит’ сам кадар да ја то пресудим; али ето видим |
као да мери колико то на вази јунаштва вреди. „Двадесет и три ране!{S} Па добро је, синко Рист |
ди!“ додаде кнез Вукан.</p> <p>„Ма, шта вреди Господину Кнезу и педесет хиљада људи, који су да |
сав пребледео. „Стан’те, господо, и не вређајте српску земљу, којој крв ваша треба за одбрану! |
тно звоно и не чујете?{S} Хајде, кнеже, време је!“</p> <p>Кнез понови наредбу Ристифору, да дов |
ућемо се и стићи ћемо <pb n="122" /> на време; а ако Бог неће, узалуд је што твоје старо јунашт |
од мога немара да вас <pb n="148" /> на време Господину Кнезу доведем!{S} Огреших се ја грозно |
а ми кунемо!{S} Јер да смо ми стигли на време на Косово, и да су нам уморна браћа наша видела, |
.{S} Не бој се, кнеже; стићи ћемо ми на време, ако Бог да, и много дана пре битке, <hi>ако</hi> |
ту, на коме је, од грдне жалости што на време на Косово не стиже, сам себи смрт задао.{S} Али п |
тешко о све вас, јер вас не одведох на време Господину Кнезу да му помогнете победити или да с |
решао беше гроб војводин.</p> <p>За све време док војска пролажаше праштајући војводу, кнез Гра |
е.{S} Сетан и невесео остао је и за сво време док се вечерало.{S} Мало је улазио у разговоре, к |
<p>Старац је непомично гледаше за неко време као да хоће да продре погледима кроз ону танку па |
зар се не сећаш?{S} Та онај што је неко време у манастирској кујњи прао карлице и котлове, па с |
Степан из Кљештевице рече: „У незгодно време кнез позивље људе; ево јечмови почињу сазревати, |
“</p> <p>„Како да нема?{S} Од Тројанова времена па све до данас шта се свега овде збивало није! |
велим себи како су доиста чудна и мучна времена настала кад је ето и старом орлу од Орлова Град |
моје, видиш и сам како су чудна и мучна времена настала, ваљаће да се нађе мушка глава на старо |
да иду на војну!{S} Ваистину, последња времена!“</p> <p>„Ама то је баш оно што је многе помело |
Светогорац рече да су настала последња времена, и да ће се најдаље кроз десетак година — а то |
оре, да су ово сад баш настала последња времена»?{S} Е кад <pb n="50" /> не знате — а откуда би |
шћен.</p> <p>„Ваистину насташе последња времена, кад се једна слуга буни против господара свога |
и!“ Па, брате, кад већ настају последња времена, чувај сваки своје огњиште ако га имаш!“</p> <p |
!“</p> <p>„Ваистину настала су последња времена!“ рече кнез снуждено попу Каритону. „Ти се сећа |
славе?!...{S} У истину ево су последња времена!...{S} Кад нема јунаштва, не може бити ни царст |
ог коље.</p> <p>Прошло је тако по доста времена док ето га Ристивор.</p> <p>„Неће, господару, п |
черају, а сам је стигао у двор по доста времена пре дворске вечере.</p> <p>Хтеде прво да иде да |
РЛОВА ГРАДА</p> <p>ПРИПОВЕТКА</p> <p>ИЗ ВРЕМЕНА БОЈА НА КОСОВУ</p> <p>ОДШТАМПАНО ИЗ „БРАНКОВА К |
њиме завладаше, звали Голубовићи све до времена Немањина, кад им Велики Жупан даде хрисовуљ да |
д нема!“ прихвати старац; „биће и за то времена.{S} Још није пола ноћи.{S} Да сјашемо овде, да |
оштро кнез Градоје. „У овом чудноватом времену у коме живимо, кад се све око нас врти и преврћ |
а да понесе по доста ужади и бар по две вреће, јеp биће робља да се везује, и биће руха, и свил |
паса, издигао га у вис па га бацио као врећу памучне свите на спод; у четвртом изви мач из рук |
у Хришћанску!“</p> <p>Лабуд зарза дугим вриском као да кликће, <pb n="200" /> па полете на чету |
“ Па онда сетив се да кнез Градоје није врло јак на читању књига и туђег писања настави: „Има, |
0_C2.4"> <head>IV</head> <p>Било је још врло рано.{S} Никога од господе не бејаше ни пред дворо |
, без јахача свога, да се стави у равну врсту с кнежевим Лабудом.{S} Сад се и кнез Градоје насм |
> листину, оштро гледајући у њу.{S} Узе вртети главом па рече:</p> <p>„Моје су се очи обвикле к |
“ упаде опет у реч кнез Градоје, па узе вртети главом, „знам ја тебе добро!{S} Бог те је створи |
а војводу пошав с њиме у поље.{S} И узе вртети главом, шкргутати зубма и гунђати нешто што не и |
поп већ осветио!“</p> <p>И кнез узе да врти главом и да шкргуће зубима.</p> <p>Кад већ наиђоше |
емену у коме живимо, кад се све око нас врти и преврће како никада до сада, зар је чудо што се |
та војске!“ По гдекоји момак, још онако врућ од скакања у колу, повикао би: „Ето ја бих, ама ка |
ско главе, па убрзаним дахом дактаху од врућине.</p> <p>Нигде облака; али се овда и онда из дал |
!“</p> <p>Још није било сунце стигло на врх неба, а војска се војводе Радича крену за Косово ве |
поуздано.</p> <p>У том изиђоше на сами врх брда. </p> <p>Наша три Србина уставише се у исти ма |
тове по сухој земљи испод онога грма, у врх плаштева, а уза сами грм наместише седла, како ће и |
>Голубови су немирно час узлетали до на врхове од кула (као да са те висине боље сагледају да л |
ма и јелама; више њега голи сиви крш по врховима којега виде се многа орловска гнезда, из којих |
астовој столици.{S} Изгледаше као да се врши неки чин из свете летурђије.</p> <p>„Има овде две |
лу стражу, на Косово.{S} Стари Милојко, вршњак и друг нашега кнеза Градоја, сед као и он, пољуб |
атељи Милошеви опет на глас причаху, да Вук води преговоре с царем Муратом да му преда српску в |
аће и свога отачаства!{S} Проклет да је Вук Бранковић!“ викну кнез Вукан у горком гневу.</p> <p |
воде Милоша, или си на страни господина Вука?!“ Па кад јој кажеш да не знаш шта то она пита, он |
Господина Кнеза има издајника.{S} Људи Вука Бранковића шапутаху да војвода Милош Обилић шурује |
незнанога издајника на левоме крилу, ни Вука на десноме, да буду издајници свога отачаства и св |
прокуне.{S} Његова ће клетва саплетати Вука и све његове до у седмо — не, него до у седамдесет |
дин, јер...{S} Али ко је тај Србин, сем Вука, који се Милошем данас не поноси?!“</p> <p>Све то |
ните ето ти и твој кум од старина, кнез Вукан, и нека остану сви игумани и сви други духовници. |
једно око није остало без суза.{S} Кнез Вукан плакаше као дете.{S} Кнез Гојко просто паде на пр |
погледаху значајним погледима.{S} Кнез Вукан, који по господству свога племена и бејаше најугл |
вором, па рече кнезу Градоју да га кнез Вукан и сва друга господа моле да похита к њима, јер на |
неко доба да викне оздо са прочеља кнез Вукан:</p> <p>„Што је теби, кнеже Орловићу?{S} Каква те |
и он још бар педесет људи!“ додаде кнез Вукан.</p> <p>„Ма, шта вреди Господину Кнезу и педесет |
сли отеле на ону господу, којој је кнез Вукан тако речит тумач био.{S} Ускипео би гневом и сам |
и ови што иду за мном, и ако их је кнез Вукан онако паметно одвраћао, зар нису и ти људи срца ј |
лико хита, кнеже Градоје?!“ питаше кнез Вукан.</p> <p>„Ево што: прво Господин Кнез нас је позва |
војвода хоће да му сви кумујемо, и кнез Вукан хоће да смо му сви прикумци; док ми празнисмо пех |
ати Ристивор, „оно кнез Добромир и кнез Вукан говораху паметно, и никако није друго него онако! |
Шта велиш?!“ продера се и намргоди кнез Вукан. „Шта велиш?!{S} Нема, кнеже, од тога ништа!{S} И |
а свагда јуначкога срца!“ прихвати кнез Вукан. „Али, кнеже, ти сам од свих нас овде најбоље зна |
ман Пајсије.</p> <p>„Ех!“ прихвати кнез Вукан, „кад вама, црним калуђерима, овај свет није црн |
осно!“</p> <p>„Славе ми,“ прихвати кнез Вукан, „нико не може бити веселији и радоснији него ми |
и јунак а ко лошији?!“ викну горко кнез Вукан, саставив своје чупаве веђе као свагда кад се раз |
итам кнеза Градоја,“ прихвати опет кнез Вукан. „Кнез Лазар је већ толико дана на Косову, и прав |
уда.</p> <p>„Уђи па види!“ рече му кнез Вукан. </p> <p>Кнез Градоје уђе под шатор. </p> <p>Под |
роклет да је Вук Бранковић!“ викну кнез Вукан у горком гневу.</p> <p>„Нека су проклети и овога |
ро и овога и онога света?!“ питаше књез Вукан час жут час блед.</p> <p>„Још се то не може да зн |
доје.</p> <p>„Ти, брате,“ прихвати опет Вукан, „ниси чуо све што нам је Гојко синоћ причао.{S} |
тиже.{S} Не хте примити ни понуде кнеза Вукана, ни кнеза Богдана, ни кнеза Добромира да преноћи |
ачаја а сусрете га војник из чете кнеза Вукана, праћен сад и Ристивором, па рече кнезу Градоју |
а господску <pb n="175" /> беседу кнеза Вукана?{S} Шта би рекао!{S} Не би рекао ни речи, него б |
дина, али бих ја пре и мога милога кума Вукана пустио да отиде, само да кнез Градоје, којега се |
устити кнеза <pb n="124" /> Градоја.{S} Вуканов дом кумује моме дому има већ двеста година, али |
војица остали да се договарате с кнезом Вуканом о ономе што памет заповеда да се ради!“ рече ст |
српско име!{S} Пуштај ти нас друге, а с Вуканом ето остани па сврши свето крштење свога сина!“< |
стари кнез беседити. „Биће да се кнезу Вукану <pb n="87" /> моја старост учинила и више жалосн |
р господар код живога Марка, сина краља Вукашина.{S} Цар, кога је Бог поставио да у његово име |
за раздор међу вастелом, ни за погибију Вукашинову на Марици, ни за велику глад, ни за велику м |
а не куне, зар ја могу да идем у лов на вуке и медведе, а да не могу да у служби земље господар |
ласник да јави: да цело десно крило под Вуком Бранковићем одступа ка Приштини!....{S} Кнез се у |
росто одевена у хаљини од некакве танке вунене тканине, утегнуте око витког јој стаса пасом од |
вника у кафтанима од црвене и од зелене вунене тканине.{S} Не говорећи ни речи, свечаном мирноћ |
црвене, плаветне, зелене и жуте шаре у вуненој простирци, која сав спод застираше.</p> <p>У он |
о уздахнув рече само толико: „Зар тако, Вуче?!....{S} Проклет да си и овога и онога света!“ Па |
!“</p> <p>„О, господине Вуче, господине Вуче,“ упаде опет у реч кнез Градоје, па узе вртети гла |
ада све забадава!“</p> <p>„О, господине Вуче, господине Вуче,“ упаде опет у реч кнез Градоје, п |
цареву друму код Цареве Громаде, одовуд Вучитрна.“ Ту Ристивор нешто запе и застаде.</p> <p>„До |
, да потражимо гроб Господина Кнеза, да га сузама нашим прелијемо, и уздасима нашим окадимо, да |
Винка натраг у последњи ред гомиле, да га склоне од гневних погледа старога кнеза, и рекоше му |
тело предадоше калуђерима Грачанице, да га у њиховој цркви сахране!{S} И ето вам, господо, све |
мука, кад би се сви с тобом сложили, да га присиљавамо да буде како ти желиш, а не како он мисл |
ја с мојим људима враћам моме дому, да га браним од сваке напасти!“</p> <p>„Благо Господину Кн |
пунимо последњу жељу нашег војводе — да га сахранимо на месту, на коме је, од грдне жалости што |
ан час други од она два млада човека да га у разговор увуку.{S} Знали су да је будан: и доиста |
око ганут и сузе ронећи.</p> <p>„Бог да га прости!“ викнуше сви онде присутни као из једног срц |
тегну старог витеза око паса и стаде да га повија те на лево те на десно.{S} Узеше се хрвати и |
војвода, <pb n="108" /> па кад виде да га послушаше, настави: „Ко поче овај покор ноћас?“</p> |
а госпођо: прими ово мало благо моје да га причуваш!{S} Ако се са Косова жив вратим, предаћеш м |
о којим сад већ сваким даном очекује да га госпођа дарује, ако Бог да!{S} А ето му стигоше за с |
ма из кога кута и ма са које стране да га погледаш, свагда ћеш са ужасом опазити, да он право |
га левом руком обгрлила, као да хоће да га заштити од некакве невидљиве опасности.</p> <p>А мла |
а <pb n="193" /> младог господара, и да га чуваш, и да га предаш здрава у руке госпођи.{S} Поја |
у да га одведе у Душанову дворану, и да га ту за мало сама остави.{S} Гологлав је стари кнез уш |
> младог господара, и да га чуваш, и да га предаш здрава у руке госпођи.{S} Појашите, децо, и н |
изађох преда њ, да му руку пољубим и да га молим да ми опрости ако због мојих невоља на дому не |
n="43" /> му полагано као да се боји да га не разбуди, клече пред њега, подиже лице к икони и о |
а оставих, и ни на крај помисли мени да га више жива видети не ћу!{S} А сад нека Некудим настав |
атор, и ако баш усхте, хоће ли умети да га нађе; а под сигурно знам, да му нико од нас не би ни |
и до Бога мога!{S} Зар ја да дочекам да га мртва гледам!“ Узе се ударати песницама у прса и пла |
својом руком преко његова чела, као да га милује.</p> <p>„И опет, синко мој,“ рече тихо као да |
а Радич покрио беше лице рукама, као да га је стид да гледа у јунака, који се у свити царевој б |
мету своју десну руку на главу, као да га благосиље. „Нека ти је просто, синко Ристиворе!“ реч |
а.</p> <p>Ристивор најпре захрка као да га ропац беше стегао, па се онда подиже, убриса десним |
пријатељу.</p> <p>Миросав ћуташе као да га се зора баш ништа не тиче; него приђе ближе к платни |
да одлежи по три дана, сав модар као да га је неко кољем испребијао!</p> <p>Није чудо да два мл |
читање оних писама, несвесно пустио да га мати к себи привуче и обгрљена држи, не скидаше свој |
ој млађани живот, кал си могао часно да га проводиш у свакој срећи и слави?!“</p> <p>Приђе му к |
све тешње као да је добила заповест да га жива зароби.</p> <p>По зеленој ледини лежало је овде |
е.</p> <p>За тим кнез замоли војводу да га одведе у Душанову дворану, и да га ту за мало сама о |
и Ристивором, па рече кнезу Градоју да га кнез Вукан и сва друга господа моле да похита к њима |
ече кнез попа пружив руку према њему да га устави; па настави окренув се Ивану: „Не знам ја за |
кнез; „али што ћу му кад има несрећу да га јаше човек, који мисли да је главно гледати шта је п |
те амо!“</p> <p>Манда приђе к старцу да га умири: „Бабо, остави оца Каритина нека доврши што је |
.{S} Да знам где је Станко, ишао бих да га везана дотерам, да пред тебе падне — или бих га закл |
чима видни колико их је.</p> <p>Па онда га освојише свакојаке тужне и црне мисли.{S} Под њихово |
едрији но што беше кад дођох!{S} И онда га ја оставих, и ни на крај помисли мени да га више жив |
о ће ти и Бог опростити!“</p> <p>И онда га још једном целива у чело, и устаде.</p> <p>„Ходите, |
му прво руку не пољуби.</p> <p>Војвода га посади између себе и кнеза <pb n="94" /> Градоја.{S} |
и донесе писмо војводи.</p> <p>Војвода га отвори пред свом господом својом и гласно га прочита |
из њега ударише сузе на очи.{S} Од суза га већ више и не видех.{S} Кад опет прогледах, њега виш |
ле год зора не заруди а тада уђи!“ И ја га онда пољубих у руку, и не слутих да му то последњи п |
е борећи се с читавом једном четом која га стезаше све тешње као да је добила заповест да га жи |
ку сладост пролазећи туда, сладост која га чудновато подсећаше на часове милине које је као дет |
остало, то није имало срца ни онда, па га нема ни сада!“...{S} А биће, рекао бих, нешто истине |
Лабуду, убојном коњу старога кнеза, па га окити цвећем.{S} Па онда уви у плетенице, у које је |
адосно изненађен у младога Боривоја, па га онда загрли и пољуби, говорећи:</p> <p>„Добро ми дош |
а и нежна мати тихо к себи привукла, па га левом руком обгрлила, као да хоће да га заштити од н |
има, поздравите госта добродошлицом, па га доведите право к мени!“ заповедаше старац, и умах не |
Косово пратити.{S} Кнезу беше мило, па га од радости у чело пољуби.</p> </div> <div type="chap |
га кнеза, пољуби га у скут и у руку, па га поведе к двору отвореним путем кроз народ.</p> <p>„Е |
еће, викни момке, вежите бесног попа па га донесите амо!“</p> <p>Манда приђе к старцу да га уми |
ног првог око паса, издигао га у вис па га бацио као врећу памучне свите на спод; у четвртом из |
ко њега.{S} Војвода се пригну к њему па га запита:</p> <p>„Јесу ли ти тешке ране, јуначе?{S} Да |
о; „ето отказао послушност Ристивору па га насупрот вољи његовој носи к нама!“</p> <p>„То се те |
аљада ти мени што да кажеш?{S}1!“ упита га она својим меким гласом па му приђе ближе.</p> <p>Та |
што, господару, да ти помогнем?“ упита га стари слуга његов који не знађаше какав се терет сва |
да приђе полагано к своме сину, па, кад га старац пусти, узе га у свој загрљај, пољуби га и реч |
а Косова жив вратим, предаћеш ми га кад га потражио будем.{S} Ако ли буде Божја воља да са друг |
имове верне службе још од оних дана кад га је као малено дете носио на рукама својим.{S} Напуни |
само да бранимо овај град, ако га и кад га непријатељ нападне.{S} Али ако — не дај Боже! — Срба |
милином растуженост мешала.{S} Тек кад га мали Маша, скутоноша кнегињин приликом великих свеча |
на веро Агарјанска!“ цикну Ристивор кад га оштриц турске сабље дохвати по левој плећки.</p> <p> |
ав усхићен.</p> <p>„Ха, ето, синко, сад га видех!{S} Јест, видим га сад!“ закликта стари кнез р |
те Горе у свој завичај у Хрвате.{S} Дед га мој гости овде три дана.{S} Чини се и моме деду и св |
ија, Тимарлија или Зијаметлија, кад год га пут нанесе онуда, стане пред оним гробовима, и у зна |
зеницама и отвореним устима.{S} Онакве га речи запрепастише и готово скаменише.</p> <p>Ристиво |
зене, торбице по велико писмо и предаде га кнезу.</p> <p>Прихватив писмо у своје руке стари се |
хте премештати свој шатор са места, где га је већ био разапео на оној пољани папратовој према к |
е изађе Ристивор невесело на терасу где га је кнез чекао.</p> <p>„Ех, у добри час!“ рече старац |
аком.{S} Уведе војводу у крчму и одведе га право ка огњишту, на коме не бејаше ватре, али поред |
рачаше у стопу за својим дедом — изведе га пред војводу и рече:</p> <p>„Ево ко ће се јуначки од |
ко то сад говориш, Ристиворе?!“ прекиде га готово срдитим гласом Боривој. „Чујеш, дедо!{S} Ако |
еви.</p> <p>„Не пресуђујем ја!“ прекиде га кнез Миросав; „нит сам вредан, нит’ сам кадар да ја |
и се ти сад тога, оче игумане!“ прекиде га оштро кнез Градоје. „У овом чудноватом времену у ком |
ко, зелен да то зрело разумеш!“ прекиде га старац. „Душан не би постао цар, нити би границе сво |
окрену свога убојног коња к Југу, ободе га острицама, те Лабуд полете пољем зеленим као да је п |
?!“</p> <p>Приђе му кнез Градоје и диже га са мртвога војводе.</p> <p>„Устави се, кнеже Гојко!{ |
воме сину, па, кад га старац пусти, узе га у свој загрљај, пољуби га и рече:</p> <p>„Сине мој, |
цем о криву једну сабљу која склизну те га обрани по мишици.{S} Кнез дохвати свој буздован па њ |
је прошао ни стотину корачаја а сусрете га војник из чете кнеза Вукана, праћен сад и Ристивором |
шим костима здравим и читавим, или ћете га опевати оплакујући своје кости изломљене!{S} Ето то |
само ово једно од овога двога: или ћете га опојати са вашим костима здравим и читавим, или ћете |
“ прозбори старац тихо.</p> <p>„Запојте га вином!“ заповеди Санџак-Бег својима.</p> <p>Приђоше |
„Нека ми је и деведесет и пет“, пресече га кнез долазећи у све већу ватру и ударив песницом о т |
...“</p> <p>„Је си чуо, кнеже,“ пресече га поп Каритон, па мало преврну закрвављене очи своје, |
лед и уздрхтан.</p> <p>„Авет?!“ претече га Ристивор. „Није, брате, авет, него светиња!{S} А где |
ену још једном према Ристивору, гледаше га сва растужена, па се онда растопи у тиху месечину ко |
тако велике лепоте; гледаше га; гледаше га; полагано му спусти своју руку на његову, као лед хл |
адо лице од тако велике лепоте; гледаше га; гледаше га; полагано му спусти своју руку на његову |
и не дишући као да је мртав.{S} Гледаше га, и гледаше га; уздахну дубоко; приђе <pb n="43" /> м |
о да је мртав.{S} Гледаше га, и гледаше га; уздахну дубоко; приђе <pb n="43" /> му полагано као |
ваше.{S} Пријатељи и познаници дочекаше га с пехарима пуним вина, па се поздрављаху и питаху за |
види вез, посматраше га дуго и хваљаше га много.</p> <p>Мало час па опет однекуд потмули тутањ |
ом.{S} По неко од млађе господе љубљаше га у руку, а војводини дворани и у скут и у руку.{S} Св |
де, него заиска да види вез, посматраше га дуго и хваљаше га много.</p> <p>Мало час па опет одн |
да ватром горе, да ли....“</p> <p>Узеше га најближи другови стишавати, док се други грохотом на |
лагано старчеву главу и прса, подупреше га гужвом од простирака и свакојаких тканина што се под |
> за њим једна омлађа жена.{S} Пољубише га у колено, па сељак узе да говори:</p> <p>„Господару, |
е под богатим шатором нађоше и запојише га мирисном малвасијом.</p> <p>Старом се јунаку загреја |
ше крштење војводина сина.{S} И свршише га и славно и сјајно.{S} И кад објавише народу на пољу |
ицати!“</p> <p>Кад стиже Ристивор, кнез га запита: „Шта веле?“</p> <p>„Шта ће да веле?!{S} Не в |
</p> <p>„Јесте, господине војводо; кнез га је задржао, док и ви тамо не стигнете!“ одговори Рис |
ратио се Ристивор у двор.{S} Стари кнез га је чекао нестрпљиво, па је <pb n="49" /> најпосле — |
м.</p> <p>Дошав пред војводу стари кнез га поздрави мачем па стојећи под калпаком поче да говор |
} Тако ти славе, устај!“</p> <p>И да би га што поузданије и брже разбудио, дохвати га обема рук |
рже сложно као права браћа!{S} А кад би га сви оставили, те би сам под шатором остајао, онда би |
узастопце по неколико пута.{S} Стари би га кнез онда опет потапкао па задовољно и осмехујући се |
рекао!{S} Не би рекао ни речи, него би га својим рукама дохватио, из седла издигао, па њиме тр |
радости, она му паде око врата и ижљуби га у оба образа кроз гласно јецање, које брзо нађе одзи |
радости, допре до старога кнеза, пољуби га у скут и у руку, па га поведе к двору отвореним путе |
, па онда и сам загрли Боривоја, пољуби га у леви па у десни образ и рече му: „Нека ти је, синк |
не даде, него загрли Ристивора, пољуби га и у један и у други образ па, грцајући од суза, рече |
киде свој калпак, загрли старца, пољуби га у један па у други образ и поздрави га добродошлицом |
ац пусти, узе га у свој загрљај, пољуби га и рече:</p> <p>„Сине мој, нека ти је сретна прва тво |
е у цркви загрли кнеза Градоја и пољуби га у образе, и рече му: „Хвала теби, кнеже, који си мен |
е.{S} Уздахну тешко, пригну се и пољуби га у чело и готово рећи шапну му на ухо: „Поздрави твог |
га у један па у други образ и поздрави га добродошлицом.{S} Градоје се окрете, узе за руку Бор |
им ранама, пао жив у руке Турцима, који га погубише, да освете смрт свога цара, па му онда тело |
атор војводи, и ко је био последњи који га је жива видео“ питаше кнез Градоје.</p> <p>„Казаћу т |
га и пријатеља, него што му је коњ који га носи!{S} Кити прво коња па онда себе!“</p> <p>Сељаци |
ађе људе и момчад око себе. „Видесте ли га“...{S} Али, бадава!{S} Требали сте ви њега видети на |
нађе у шареници Ристоворовој, и подели га на три комада.{S} Свој комад подели са својим коњем. |
исмо?!{S} Ристиворе, попа овамо!{S} Или га доведи или га донеси!“</p> </div> <pb n="14" /> <div |
иворе, попа овамо!{S} Или га доведи или га донеси!“</p> </div> <pb n="14" /> <div type="chapter |
матере па полете старцу на прса, загрли га живо и пољуби у један и у други образ, баш као да му |
у за цео остатак мога живота, колико ми га бог поклони, благосиљати свакога од њих ко нам данас |
ко се са Косова жив вратим, предаћеш ми га кад га потражио будем.{S} Ако ли буде Божја воља да |
раше:</p> <p>„Молим те, бабо, не помињи га!{S} Имај милости према љуби сина твога!{S} Не помињи |
p> <p>И онда старац скиде калпак, обеси га о јабуку од седла, а сам се полагано спусти на колен |
о.{S} А дај мени војводино писмо, да ти га ја прочитам!“</p> <p>„Бог с тобом, снахо!“ рече стар |
иворе?“ запита кнез.</p> <p>„А ко ће ти га знати?“ одговори Ристивор. „Има их пуно, и малих и в |
ли ти да донесеш попа овамо?{S} Камо ти га?“ питаше старац са све већом срдњом и зашкрипа зубим |
ијатељ кнез Н.“ (каза он и име, само ти га ја не казујем јер не би право било!), „обећа ми, реч |
жив мој унук?!“ запита.</p> <p>„Ето ти га поред тебе!{S} За њ се не брини!{S} Лаке су му ране! |
што поузданије и брже разбудио, дохвати га обема рукама за рамена и добро га продрма.</p> <p>Ри |
кати руком Јабучила по врату, и хвалити га што зна боље од Ристивора којим путем ваља ићи.</p> |
ше он кроз гомиле народа, поздрављајући га гласно и срдачно: „Помози вам Бог, децо моја!“</p> < |
саме битке на Плочнику, и да, читајући га, сузе рони, а по некад и на глас јеца!{S} Причаше му |
вини тако често с њиме седела, милујући га у таласима од мириса, које је њихов цвећа пуни перив |
вртом изви мач из руке Витомирове, баци га далеко у један кут трпезарије, па онда Миросаву, кој |
и од њих усташе из својих столова. „Дај га, војводо, овамо, тако ти славе!{S} Ево овде вина, да |
на очи пасти неће.{S} Кад легнете немој га много заговарати, јер њему ваља зором полазити натра |
Издахнуо је на рукама мојих јунака, док га ношаху овамо к мени под шатор!“ причаше Бег.</p> <p> |
и не могоше му мача из руку избити, док га мало по мишици, и по рамену и по глави не окрзнуше!“ |
нос и неразговетно, па опет застао, док га сан сасвим не занесе и на меким својим перјанама не |
раво, јуначе!{S} И честит нам био!“ док га они љубљаху у скут и у руку.</p> <p>Кад се све то св |
ори речи.{S} Ћутање потраја, подуго док га сам рањеник не прекиде наставив своје причање:</p> < |
стрелом, а по мишици сабљом.{S} Ето вам га, па нека вам сам казује што зна!“</p> <p>Рањеник, кр |
Душанова јунака.{S} Молимо му се да нам га одржи здрава, срећна и славна, и да му помогне да Ср |
е прихвати док не стигне вечера, па нам га доведи у трпезарију.{S} А сад одмах пошљи по попа Ка |
, кад год нам хвалиш Душана — а кад нам га не хвалиш!“ — узе Ристивор смерно да говори, „свагда |
ме ни то име, ни царскога кума, који им га је дао, ни стару славу, коју су као Голубовићи стекл |
то, синко, сад га видех!{S} Јест, видим га сад!“ закликта стари кнез радостан.</p> <p>Али радос |
ену копље своје наопако, да сељани, чим га угледају, узму нагађати, да се нека несрећа десила.{ |
вина у малвасију, и да није лако силом га из винских подрумова у горње дворане извести.{S} Али |
му коњ натраг, него хоће за нама!{S} Он га окреће правцем к Северу а Јабучило после два три кор |
охватно је оног првог око паса, издигао га у вис па га бацио као врећу памучне свите на спод; у |
и онда помиловао свога Лабуда, потапкао га по гриви и по врату, и проговорио би му у кратким ре |
ико завежљаја на наличју од веза, и ево га готов рад који с толиком пажњом већ од два месеца ра |
е!{S} А где ли му је мач?!“</p> <p>„Ево га овде у овоме мрачном куту од шатора пребијен на двој |
старог седог слугу Некудима.{S} Подуго га гледаше — као да у мислима прелистава све листове Не |
Онај <pb n="208" /> силни напор сломио га је.{S} Срце му силно залупа последњим куцањем.</p> < |
ивор је пратио свога господара и дворио га на тој смотри, која је трајала од ранога јутра па до |
ћас?“</p> <p>„Па видео си за трпезом ко га поче?“ одговори Миросав јетко.</p> <p>„Не питам то,“ |
ужни смо само да бранимо овај град, ако га и кад га непријатељ нападне.{S} Али ако — не дај Бож |
да се прихватимо хлеба и мало вина ако га још у твојој чутури има.{S} Да одморимо и себе и коњ |
„Ама, ко је, казуј му проклето име ако га знаш, да идемо да му побијемо све што је његово и да |
времена, чувај сваки своје огњиште ако га имаш!“</p> <p>„А што му не разби буздованом главу, т |
видех за последњих десет година од како га у двору служим!{S} Узе да даје јасним гласом јасне и |
ласи запиркиваху у лице Иван осети како га крупан зној пробија.{S} Хтеде да викне да пробуди Ри |
гледа према њену лицу, и не видећи како га она испод ока милокрвно погледа, прође мимо ње и ста |
што ћемо сад тамо?!{S} Бој се био, нико га добио није; пао наш цар, пао и њихов цар; тргла се н |
ањеник горко.</p> <p>„Ко издаде, издало га свако добро и овога и онога света?!“ питаше књез Вук |
Орлова Града, — све то заједно сломило га је.{S} Срце му нагло и силно закуца — последњим куца |
нас и за своју војску оставио.{S} Камо га Иван, камо Некудим?“</p> <p>Некудим сам уђе унутра, |
и њега видети на бојним пољима како смо га ми виђали! ...{S} Него, Богу хвала, те је још снажна |
ри крије, наже пехар с вином и полагано га испијаше.{S} Али не беше испио ни до половине кад се |
огу, Господин Кнез,“ поче Гојко, „а ено га, има већ по више дана на Косову!{S} Пре него ће се к |
поп да дође!“ причаше он кнезу; — „ено га у винском подруму; скинуо мантију, засукао рукаве, н |
вори пред свом господом својом и гласно га прочита:</p> <p>„Господине војводо!{S} Мој дед, кнез |
хвати га обема рукама за рамена и добро га продрма.</p> <p>Ристивор најпре захрка као да га роп |
атељем.{S} И није дуго потрајало па ето га натраг у трпезарију водећи за руку кнеза Гојка, снаж |
апији од двора.</p> <p>Тек најпосле ето га испаде Ристивор, гологлав, носећи у левој руци свој |
Прошло је тако по доста времена док ето га Ристивор.</p> <p>„Неће, господару, поп да дође!“ при |
! <pb n="179" /> Натраг!“ викну он, што га грло доношаше, Ристивору, који се доиста напрезаше д |
ред, као да хоће да некога од оних, што га гледају, жива дохвати.{S} Види се лепо како нешто ви |
е нас све редом да не оклевамо?! »А што га ти не послуша?!{S} И што се ти сад правиш тако мудар |
Витомир из Белог Потока, знаш онај што га зову</p> <p>„Недокуван Ђак“, зар се не сећаш?{S} Та |
је волео бесног попа Каритона, као што га је сва дворска чељад волела, рече Ристивору да се вр |
ји, лепши, а верујте ми и млађи, но што га икада видех за последњих десет година од како га у д |
Ово је просто један страховит грех што га наш јадни војвода учини и ја не знам...“</p> <p>„Мах |
Огреших се тешко о Господина Кнеза, јер га оставих да бој бије и да гине без вас.{S} Право је д |
.“</p> <p>Ристивор не могаше даље, јер га уставише гласни и оштри узвици из оне сјајне ките од |
сем?!“ рече стари кнез.</p> <p>Ристивор га погледа за неколико тренутака мало као збуњен не зна |
погибији њихова цара...“</p> <p>И опет га прекидоше узвици од тешкања и срдње од стране господ |
му ти поклањаш престо, него хоће да му га цар Агарјански поклони!“ А Лазар се срди на такве на |
што ли деду треба његов клобук, али му га предаде.</p> <p>„Ти још ниси био на војни,“ настави |
елена но малвасије као цар попио, да су га се истина бојали, али да су га и мрвили, и да су га |
бојали, али да су га и мрвили, и да су га најпосле и отровали!{S} Зар се и данас о њему не при |
о, да су га се истина бојали, али да су га и мрвили, и да су га најпосле и отровали!{S} Зар се |
е требало би више и вина него колико су га слуге твоје отвориле, па да вам све испричам што сам |
кад се будемо кретали....“ |</p> <p>Ту га прекиде гласни смех неколике господе.{S} Стари се кн |
ароду српском милостив буде!“</p> <p>Ту га сад прекиде гласно јецање у свити војводиној.{S} Нек |
ру, тек да заустим да му кажем, а видех га где се и сам од себе крсти и клања!“ правдаше се Рис |
рст Часни и веру Хришћанску!{S} И видех га како побожно целива крст, и како покропи сузама свој |
он не рече,“ одговори Иван; „него видех га како се на прагу поче крстити и клањати, те ја но ње |
а дотерам, да пред тебе падне — или бих га заклао!“</p> <p>Тек је старац преко усана превалио и |
опроштајну молитву очиташ!“ И исповедих га; и очитах му опроштајну молитву. „Хвала ти!“ рече ми |
иже од војводе!“ Тако му рекох, и молих га да се пожури.{S} Али се поп не да кренути. „Иди кажи |
не оста на њиви, до оно неколико враних гавранова!{S} Мал’ не заборавих: старац један, који је |
до у белом свиленом повоју.{S} Јест, не гађа само, него ју је већ погодила, јер се под левим кр |
х црних очију у вис, па златном стрелом гађа грдну једну мркосиву орлушину, која раширеним крил |
иван сунчан дан јунијски.{S} Сва поља и гајеви око Орлова Града изгледали су као да су се преоб |
рече свечано стари кнез Градоје дубоко ганут и сузе ронећи.</p> <p>„Бог да га прости!“ викнуше |
љаше стари кнез тихо, а очевидно дубоко ганут.</p> <p>„Пре него ће издахнути,“ настављаше Санџа |
у високој трави око оног храста, жустро гањаху и надметаху непрекидним и све то бржим и бржим з |
а Истоку, који својим руменилом поче да гаси брилијантски трепер Зорњаче. „Да дивне зоре!{S} Бо |
брној шкољци кандило, које се никада не гаси.{S} Од два нараштаја овамо утврдио се обичај у дво |
на ноге дигао био, викну заповедничким гасом: „Натраг на своје место!“ а Витомиру: „Седај доле |
, и буздоване, и појасеве, и клобуке, и гвоздене напрснице.{S} Све то смести око заставе, па ра |
ојали велики и тешки, од дима поцрнели, гвоздени подглавњаци, на које се цепанице намештаху, ка |
— као оно у цркви пред олтарем — велики гвоздени светњаци, исковани мајсторским чекићем у грање |
ма, као и сваки колут на панцирима и по гвозденим мрежама од клобука својих јунака.{S} Вежбао и |
на једном сребрном обручу, који виси о гвозденом танком ланцу, љуља се сиви соко један, са мал |
не хте премештати свој шатор са места, где га је већ био разапео на оној пољани папратовој пре |
ико могу покајем.{S} Закопајте ме овде, где ме с ножем у срцу нађете.{S} Све вас, од највишег д |
кон Јеротије чак у село к поповој кући, где сам ја с мојом <pb n="156" /> другом братијом вечер |
левоме своме бедру.</p> <p>„Мач!....{S} Где је мој мач, Ристиворе!“ прозбори старац тихо.</p> < |
праве јунацима, а јунаке скромнима.{S} Где у невољама и жалостима <pb n="7" /> овога света мол |
„Није, брате, авет, него светиња!{S} А где си је видео?“</p> <p>„Ето онде, у овој истој нашој |
златној дршци носи његово знамење!{S} А где ли му је мач?!“</p> <p>„Ево га овде у овоме мрачном |
тек да заустим да му кажем, а видех га где се и сам од себе крсти и клања!“ правдаше се Ристив |
сва три коња оседлана.{S} Нађоше кнеза где стоји пред грмом,а загледао се био у шаторове турск |
ожје, и наместио нас у ономе крају раја где су Косовски јунаци с Господином Кнезом!“</p> <p>И к |
кад опростити!{S} Ето то вам је!... ама где је тај Ристивор?{S} Оде па пропаде!“</p> <p>„Ево ме |
тако око поноћи, не видех својим очима где из ведрог неба долете на двор, баш на кулу где Јова |
из даљине, па је и право да се постара где ће људи да се мало поодморе, док се не крену за Кос |
тоса од трпезарије, и то она до огњишта где је стојао мраморни сто, била је за једну стопу виша |
ући као соко, лети на копља и на мачеве где је најгушће!{S} Није лако што тражиш!{S} Али ћу те |
о што је то некада било; али ево невоље где, уместо да нас мире, калуђери и попови наводе нас н |
прво, синовче, како је Господин Кнез и где је?“</p> <p>„Та стани, кнеже Орловићу!“ привикаше м |
<p>„Казуј прво, како је Господин Кнез и где је?“ понављаше старац своја питања.</p> <p>„Добро ј |
устави да запита је ли војвода устао и где се може наћи.{S} Слуга му рече да се војвода опрема |
нека простру себи гдегод у којој колиби где су им војници.{S} А кад оста сам са она два завађен |
погинути, па их запитају: „А видесте ли где на Косову децу нашу“ па им се одговори: „Не видесмо |
па по руци Боривојевој тражаше неће ли где у даљини увребати одблесак сунца о златни крст на Г |
е се више знало ни кад се почиње дан ни где се свршава ноћ.{S} Два дана и две ноћи стопише се у |
тних Турака, као да се труди да се сети где их је пре једном приликом видео.{S} И још опазише к |
.{S} И још нареди да сва војска преноћи где ју је кнез Градоје већ сместио, а да неколике страж |
p> <p>Полагано и смерно, и све бирајући где ће ногом да стане, Ристивор пређе преко средине од |
у плаво небо, које се руменило на ивици где се на модре планине у даљној даљини наслањало, — св |
/p> <p>„Јадна снахо моја!...{S} Да знам где је Станко, ишао бих да га везана дотерам, да пред т |
ме и на рукама однесоше у најближе село где ми ране привезаше.{S} Од тих сељана чух да је наш Г |
ри и попови наводе нас на заваде, е ето где се владике прогањају измећу себе и мачем и буздован |
сти ти њега нека он разапиње свој шатор где му је воља.{S} И само дај ти њега овамо у двор да в |
ведрог неба долете на двор, баш на кулу где Јованка спава, бело усијана лопта са пуно варница р |
ислити да се ми клањамо твоме буздовану где се не клањамо твојим разлозима и не размекшавамо на |
вече изађе Ристивор невесело на терасу где га је кнез чекао.</p> <p>„Ех, у добри час!“ рече ст |
веде оба млада витеза у дворску црквицу где јутрења тек почела беше.{S} Осем духовника у олтару |
викну војвода више сетан него гневан. „Где си ти, Витомире?!“</p> <p>Протурише се кроз своје в |
белог мрамора!“</p> <pb n="186" /> <p>„Где је?“ упита живо стари кнез, и наднесе десну руку на |
ући да виде шта ће сад да буде.</p> <p>„Где си ти, кнеже Миросаве?“ викну војвода више сетан не |
Ристивора.{S} Рече им нека простру себи гдегод у којој колиби где су им војници.{S} А кад оста |
аће цар наш и без нас доста војске!“ По гдекоји момак, још онако врућ од скакања у колу, повика |
ише њих имало је да одбија ударце, а по гдекоји је понео за спомен плаву, ако не и крваву белег |
видиш, Господару, како Србадија зна да гине!“ Господин Кнез погледа нас све дугим а невеселим |
једним погледом, па рече само: „Зна да гине.... не зна да слуша!...{S} Хај, јуначни а непокорн |
Кнеза, јер га оставих да бој бије и да гине без вас.{S} Право је да тешка клетва Господина Кне |
!...{S} Не брин’те се, људи, сад нам не гине победа!...{S} Камо?..{S} Дајте вина овамо!“</p> <p |
лити да гинемо кад дође свети час да се гине.{S} Али док не изиђемо на Косово, и док смо ево ов |
вора, ако Бог да, и не ћемо пожалити да гинемо кад дође свети час да се гине.{S} Али док не изи |
о: „Да пођемо сви на Косово!{S} Тамо да гинемо!{S} Тамо да покажемо да смо једнога срца са Срба |
о!{S} Ако ћеш да гинеш ти, и ми ћемо да гинемо с тобом; ако ће неко да се враћа, да се враћамо |
Срби од Орлова Града.{S} Не стигосмо да гинемо уз нашега честитога Кнеза; није позно да за њ да |
помогнете победити или да с њиме славно гинете.{S} Огреших се тешко о Господина Кнеза, јер га о |
ом Боривој. „Чујеш, дедо!{S} Ако ћеш да гинеш ти, и ми ћемо да гинемо с тобом; ако ће неко да с |
оду, који си ти толико љубио, и за који гинеш!{S} Опрости нам, Господару, опрости нам; јер и ак |
атељи јунака!{S} Предајте, се, море, не гините лудо!“ Тако довикиваху Турци са више страна. </p |
се, махните делије!{S} Предајте се, не гините лудо!“</p> <p>„Коме да се предајемо?“ викаше ста |
у они господа него да господски за цара гину!“...{S} Него најправије ми рече старац Мирко из Се |
осподина Кнеза и од свога рода кад ваља гинути|“</p> <p>И сва дружина, силно раздрагана, скочи |
еног мрамора, и зар нису српски јунаци, гинући за свету веру Хришћанску, крвљу својом посветили |
а, — „опрости ми, што и ја једна женска глава хоћу да судим о пословима витешким: али је војвод |
ремена настала, ваљаће да се нађе мушка глава на старом гнезду Орловића!“</p> <p>„Само те слуша |
ору.</p> <p>Дечку томе повезана је била глава и мишица десна танким белим платном.{S} Старцу ни |
боравља, колико је нама свима драгоцена глава његова!“</p> <p>Ту сад госпођа Мандалена стаде, д |
сли гледаше у подглавље на коме је лепа глава њена јединца још јутрос до зоре мирно почивала.{S |
оче да говори:</p> <p>„Чусте шта говори глава од Србадије, <pb n="95" /> племенити јунак који ј |
на.{S} А и што да не читаш?{S} Мушка си глава, Орловић си, ево, синко,“ — рече старац отварајућ |
је господи!{S} Ако коме од њих и одлети глава, није тешко деци његовој, јер остају двори и у дв |
што у мраморној авлији држаху на својим главама велику терасу.{S} Пустио се био у некакве дубок |
ава, па траже светитељска кола за своје главе!“</p> <p>„Стој, властелине!{S} Устави се!“ викну |
положио свој војводски шлем поред своје главе; видите ли како је воштаницу углавио у земљу а уп |
ницу углавио у земљу а управ чело своје главе, да му душа види пут неба!{S} Видите ли да је мал |
е положио на земљу а сасвим близу своје главе, нађоше под њим листину, исписану руком војводино |
славна кућа Орловића има само две мушке главе: кнеза Градоја, старца од седамдесет лета, и унук |
једнако кратак за жедна грла и усијане главе.{S} Нико не умеде казати како то би, да одмах пос |
ло од једне воштане свеће, која је више главе младога војводе догоревала, то је осветљавало бле |
шни ђаци пред строгим учитељем, погнуше главе па учинише како им је заповедио био.</p> <p>Кнез |
онда — као да се и сами стиде — оборили главе ниско и узели кљуцати у камене плоче.</p> <p>Ниск |
д би Бог давао светачка златна кола око главе свакоме ко само чита молитве, метанише и преврће |
ањци се збили у гомиле, спустили сниско главе, па убрзаним дахом дактаху од врућине.</p> <p>Ниг |
са малим калпаком од скрлатне кадифе на глави.</p> <p>Према старцу, и само три или четири корач |
бучилу, у убојној спреми, с калпаком на глави, панцером на прсима, широким зеленим мачем о бедр |
златом извезене, са свиленом чалмом на глави и нојевим перјем на чалми.{S} Узјаха арапског јед |
док га мало по мишици, и по рамену и по глави не окрзнуше!“</p> <p>„А мој слуга Ристивор>“ п |
им шатором Господина Кнеза.{S} Све наше главне војводе беху на вечери у Кнеза под тим шатором.{ |
м одјездио пут Косова.{S} Оста на двору главни двородржица Голубан.{S} Оста само до прве зоре и |
пратилаца!“</p> <p>„Потеци с момцима ка главним вратима, поздравите госта добродошлицом, па га |
рећу да га јаше човек, који мисли да је главно гледати шта је паметно а не шта је јуначно.{S} М |
љиво извијаху вратове погледајући према главној капији од двора.</p> <p>Тек најпосле ето га исп |
и па тихо разговараху у гомилицама пред главном капијом од двора.{S} Многима је око срца нешто |
му наследника!“</p> <p>А пред дворем на главноме уласку стојаше млади војвода Радич.{S} Око њег |
же Турке.{S} Пет сабаља се склопише над главом његовом, и опет се расклопише под витлањем мача |
корачаше полагано и свечано, као да је главом Пећки Патријарах а не онај Каритон, који воли да |
Града, и ако јесте — онда... ниси ли ти главом кнез Градоје, стари Орао од Орлова Града?!“</p> |
од другова кнез Винко, па се узе љуљати главом и намигивати на своју најближу дружину.</p> <p>П |
ну, оштро гледајући у њу.{S} Узе вртети главом па рече:</p> <p>„Моје су се очи обвикле крупним |
опет у реч кнез Градоје, па узе вртети главом, „знам ја тебе добро!{S} Бог те је створио велик |
ду пошав с њиме у поље.{S} И узе вртети главом, шкргутати зубма и гунђати нешто што не изгледаш |
већ осветио!“</p> <p>И кнез узе да врти главом и да шкргуће зубима.</p> <p>Кад већ наиђоше на с |
има гуркају, и овда и онда један другом главом и очима знак дају, да крочи напред и да отпочне. |
јој затребало да се посаветује с мушком главом, поузданим јунаком.{S} Остао је он само једну но |
рцем, па, савив руке на прса с погнутом главом, узе да говори:</p> <p>„Опрости ми, добри и мили |
инили су просто чудеса.{S} Као да је то главом Свети Ђурђе на белом коњу, а не смртни један Срб |
још ту, као ишчекујући заповести, па му главом даде знак да може да се уклони, он се не мицаше, |
> <p>Старац, се окрете Ристифору; мрдну главом и лево и десно, и шкргутну зубма.</p> <p>„То је |
/p> <p>И онда поп навуче мантију, макну главом на Ристифора који му притрча с кондиром пуним во |
видимо!“ прихвати поп Каритон па климну главом и намигну на Ристифора, као да му даје неки угов |
а, рекав нешто војводи који само климну главом одобравајући, пође живим кораком својој чети.{S} |
ме столу; наслонио лактове на колена, а главу на руке, па ме својим крупним очима тако сетно жа |
> <p>Старац му мету своју десну руку на главу, као да га благосиље. „Нека ти је просто, синко Р |
/p> <p>„Господо!“ рече војвода подигнув главу у вис и окренув се свити својој; „нека нам се вој |
тно седло.{S} Усправи се поносито; диже главу поносито.{S} Беше, господо моја, у томе часу личн |
у тренут, па онда с тешким уздахом диже главу и рече:</p> <p>„Страшније заповести не можеш ми н |
ао стидљива девојка.{S} Најпосле подиже главу и погледа право у очи госпођи кнегињи, и узе да г |
је разумео свога господара, јер подиже главу високо према турском стану, рашири уздрхтале нозд |
ткако Гојко узе да прича, наслонио беше главу на лакат, а лакат на трпезу, и час <pb n="99" /> |
чна?!“</p> <p>Па онда кнез Градоје сави главу к левом рамену, да на своје лево ухо, на које мог |
!“</p> <p>Снужди се кнез Градоје, обори главу ниско, замисли се нешто дубоко за неку тренут, па |
!“</p> <p>„А што му не разби буздованом главу, те да виде други људи да му је мозак недокуван?! |
н скочи на ноге, најпре заклони мишицом главу, као да се сакрије од свечевих погледа, па онда п |
ној храстовој високој столици, наслонио главу на крила некаквога у храстовини вешто изрезанога |
а немирно ходаше и тамо и амо, а оборио главу сниско на прса.</p> <p>„Кнеже,“ узе Каритон да го |
сли.{S} Под њиховом тежином беше оборио главу на прса, пустио вођице Лабуду, склопио руке на ја |
уди!{S} Знате и сами колико пута у мало главу изгубио није, само зато што неће да верује да нек |
јвода Радич, блед, преблед, оборив опет главу на прса, са затвореним трепавицама — као да доист |
њих Турака, подигоше полагано старчеву главу и прса, подупреше га гужвом од простирака и свако |
иног унука свога; али се бојим да своју главу чувати неће!{S} Кад будете на Косову, и кад дође |
е паметно, најпаметније је чувати своју главу и своју кожу; али онда нема више јунаштва на свет |
онда жена и мати Мандалена спусти своју главу на то узглавље, поклопи очи рукама и — плакаше го |
један на другога, али које пада на моју главу!...{S} Право је да се сви на ме срдите, што изгуб |
емо мачеве, да одбранимо по коју српску главу, и спасемо по коју душу Хришћанску.{S} А можда би |
не, <pb n="57" /> чуваћу његову сребрну главу и златна прса, и слатко ће ми бити да погинем ако |
ас пржи, нека нас топи, нека опет пушта глад, нека опет пушта морије, само нека не пушта да нас |
бију Вукашинову на Марици, ни за велику глад, ни за велику морију која помори пола народа!{S} Ј |
орило, колико је невине деце скапало од глади, све то тобож у богоугодној борби за Православље |
раво чедо своје, које јој је грабљива и гладна птичурина зграбила из колевке и у вис к своме гн |
виде се многа орловска гнезда, из којих гладни орлићи пружају голишаве шије своје.{S} По средин |
одмерени и јасни глас Господина Кнеза, глас који брујаше звонко, свечано а некако и тужно као |
оном Спаситеља, и да се кроз сузе, а на глас, Богу моли да народу српском милостив буде!“</p> < |
ија радосно кликтати; узе женскадија на глас благосиљати добру госпођу.{S} Па онда навалише да |
!“</p> <p>И онда Боривој узе да чита на глас, разговетно и размерено:</p> <p>„Од Војводе Радича |
но да за њ данас изгинемо!“ говораше на глас стари кнез Градоје.</p> <p>„Стани, море!... ни кор |
читајући га, сузе рони, а по некад и на глас јеца!{S} Причаше му о славним делима убојитог попа |
очи према Грачаници, — узе да говори на глас:</p> <p>„Опрости нам, Господине Кнеже!{S} Опрости |
ва војводине свите чује вика, и неко на глас запомаже!“ рече Ристивор усплахирен.</p> <p>Испаде |
етвенице.{S} Пријатељи Милошеви опет на глас причаху, да Вук води преговоре с царем Муратом да |
има у прве редове.{S} Његово око, његов глас, његов мач, његова застава, чинили су просто чудес |
} Али тек што превали подне, пронесе се глас да је на левом крилу неки војвода — не знам му име |
око господара склептала.</p> <p>Али се глас старчев сад већ више није чуо.</p> <p>„Дедо!...{S} |
ни за два копља а од некуда се преносе глас да је цар турски погинуо од руке војводе Милоша.{S |
а рука кад отвори по дугачку листину, и глас му дрхташе кад поче да чита:</p> <p>„Од мене Кнеза |
<pb n="139" /> чујаше одмерени и јасни глас Господина Кнеза, глас који брујаше звонко, свечано |
ва опора сухота стезаше му грло и угуши глас, јер се у томе часу на прагу од њихове собе јави п |
им гласом па му приђе ближе.</p> <p>Тај глас и онај њен поглед пун доброте и сажаљивости растоп |
дина Кнеза; немојте у блато бацати свој глас, који је од старина славан био!{S} Ето вам опреме, |
и игуман Пајсеј, уздигнув у висину свој глас, пола као срдећи се а пола као молећи им се. „Да п |
не могах разабрати ни речи; али ме сам глас Кнежев, његово полагано спуштање са висине у дубин |
о било да нам је — не дао Бог! — стигао глас: да се јуче била крвава битка, да су погани Агарја |
шта је право да чинимо?!“ И онда сви у глас повикаше весело и радосно: „Да пођемо сви на Косов |
„Шта рече?!“ привикаше господа сложно у глас, неки од њих као у истини запрепашћени, а други оп |
кроз град, наоружани свакојако, али из гласа и сложно појући: „Тебе Бога хвалимо!“</p> <p>„Пун |
ј крчми на цареву друму наишли на чудне гласе!{S} Прво, крчмар и крчмарица причају да је прошле |
!{S} А ето му стигоше за све нас весели гласи од Крушевца!{S} Господар нас зове на Косово!{S} Н |
ди да она слути да јој ни од мене добри гласи стићи не ће, онда нека јој преда ову књигу!““ Тек |
прекрсти; „нека је слава Богу на добрим гласима а у добри час!“</p> <p>Млади властелин извади и |
емо кретали....“ |</p> <p>Ту га прекиде гласни смех неколике господе.{S} Стари се кнез осврну, |
истивор не могаше даље, јер га уставише гласни и оштри узвици из оне сјајне ките од господе: „Ш |
ваше.{S} И тај весели жагор прелажаше у гласни смех и у јасни кликот из девојачких грла, кад мл |
пет ударише господа у смех, који се још гласније заори, кад стари кнез доброћудно рече:</p> <p> |
м оклопницима к левом крилу, кад дотрча гласник да јави: да цело десно крило под Вуком Бранкови |
он кроз гомиле народа, поздрављајући га гласно и срдачно: „Помози вам Бог, децо моја!“</p> <p>„ |
људи стадоше око мене да пијуцкају и да гласно премишљају.{S} Кад навалих да се <pb n="46" /> п |
илостив буде!“</p> <p>Ту га сад прекиде гласно јецање у свити војводиној.{S} Неко од господе гр |
чко здравље, раздрага се милином па узе гласно кликтати.{S} Те усклике прихваташе и други народ |
ибија!{S} Ова ведрина природе као да се гласно смејала ономе тешком облаку, који се над душом с |
рете да види шта је с Ристивором, па се гласно насмеја.</p> <p>„Шта ти је, синко, смешно?“ запи |
н да ломи ту кору!“</p> <p>Насмејаше се гласно кнезови и властела.{S} Духовници се згледаху; не |
и и са заставом у левој руци, призиваше гласно своје људе те сваког помињаше поименце војводи, |
га! „Ох, што их нема!“ уздахнуо би Кнез гласно и дубоко.{S} Па би онда опет духом пренуо и клик |
боље чује шта то под шатором стари кнез гласно говори.{S} И Витомир се тада примаче к уласку у |
око врата и ижљуби га у оба образа кроз гласно јецање, које брзо нађе одзива у јецању оних жена |
а прса своме од детињства другу, и кроз гласно ридање нарицаше: „Друже и брате мој!{S} Што нас |
а га отвори пред свом господом својом и гласно га прочита:</p> <p>„Господине војводо!{S} Мој де |
.{S} Па кад наста тишина, узе да говори гласно <pb n="70" /> и одмерено, тако да је сваку његов |
се погледи отеше на мртвог војводу, он гласно зајаука: „Јаох мени и до Бога мога!{S} Зар ја да |
ћа пред кишу, који одмах за тим пређе у гласно јецање и плакање.{S} Намргоди се стари кнез, нам |
опет устављао те да он скупљеноме свету гласно довикује: „Ко је јунак нека бира себи коња и ору |
егаше по ономе пољу у певању, кликтању, гласном смејању, и у треску од лакога момачкога скока у |
с у Косово, да однесемо Господину Кнезу гласове од тебе, да му кажемо зашто ћеш та истом кроз д |
ођи, него нека јој најпре каже, како се гласови проносе да се на Косову велика несрећа десила, |
ине војводо,“ настави Ристивор, — „први гласови, на које наиђосмо, казиваху о великој и славној |
зна?{S} Може бити то су само непоуздани гласови, и да у ствари и није тако!{S} Дајте да саслуша |
ласом мирно рече: „Јунаци!{S} Ево стижу гласови да непријатељ наступа на наше положаје!{S} Клек |
мој тако, кнеже!“ прихвати опет војвода гласом у коме благ прекор трепташе. „Нећемо ми ово два |
ећ како нам Бог да!“ рече млади Боривој гласом устрепетаним.</p> <p>„Ето, веруј ми, слутио сам |
нећеш?“ продера се нешто мало храпавим гласом поп Каритон не ступајући са прага у дворану. „Ја |
га за обе руке, и онда викну загушљивим гласом:</p> <p>„Ха!....{S} Видим!...{S} Видим те ко си! |
али настављао све лаганије и све нижим гласом, и онда опет застао; дремајући прозборио би нешт |
ади војвода узе јасним младићким својим гласом да помаже староме кнезу, и онда и сва друга госп |
еше пуна, па им јасним и звучним својим гласом мирно рече: „Јунаци!{S} Ево стижу гласови да неп |
кажеш?{S}1!“ упита га она својим меким гласом па му приђе ближе.</p> <p>Тај глас и онај њен по |
је!“ рече она оним својим чудесно меким гласом; „ето за твојим пасом видим једну киту милог ти |
Градоје, ведар и готово весео, громким гласом викну:</p> <p>„Јунаци!{S} У седла!{S} Напред!“</ |
а зовнуше ђакона Јеротија, који високим гласом, као да пева јектенија узе да чита:</p> <p>„Духо |
поведох!“ говораше кнез Градоје сниским гласом, и погледа горе међу грање од липе као да види д |
ко невесео и замишљен да говори сниским гласом, и више као сам себи:</p> <p>„Еј жалости наша!{S |
, погледа по дружини, и онда уздрхталим гласом поче да говори:</p> <p>„Чусте шта говори глава о |
песма доврши, па онда, нешто уздрхталим гласом, узе да говори:</p> <p>„Немојте седати на своје |
p> <p>Тако говораше Ристивор уздрхталим гласом, запињући мало о ову или ону реч, и устављајући |
мојте тако, господо!“ рече с уздрхталим гласом војвода, али опет некако с пуно мирноће и достој |
питаше сиромах млади Боривој, промуклим гласом, крвав по лицу, стегнут сад већ гомилом једном т |
стелине!{S} Устави се!“ викну промуклим гласом отац Харалампије. „Устави се, јер из тебе говори |
Кад је тако,“ предузе војвода појачаним гласом и срдито да говори, „кад је тако, онда вам, ја, |
?!“ прихвати Санџак-Бег некако свечаним гласом, у коме је дрхтао тих прекор староме, са три ран |
тиворе!“ рече му она оним својим чудним гласом, јасним као сребро а мекшим од сребра.</p> <p>По |
покажем?“ питаше поп са мало загушеним гласом у коме прекор трепташе.</p> <p>„Кад сам ти је ја |
и отац Харалампије нешто мало загушеним гласом, „наравно, према греху требају и молитве, и мета |
шну истину говориш, кнеже!“ рече тужним гласом војвода Радич. „Јест, страшну истину говориш!{S} |
ка и десети Ђакон Јеротије узеше тужним гласом појати погребне песме, читаше и апостол и јеванђ |
а у двору служим!{S} Узе да даје јасним гласом јасне и кратке заповести.{S} Полетеше витезови с |
и се уставише, и њихов вођ викну јасним гласом:</p> <p>„Стан’те мало, незнане делије!{S} Обрнит |
Ристиворе?!“ прекиде га готово срдитим гласом Боривој. „Чујеш, дедо!{S} Ако ћеш да гинеш ти, и |
а бојао нисам!“ прихвати кнез поноситим гласом <pb n="32" /> и мало као увређен. „Ниси хтео ост |
/p> <p>Све то говораше стари кнез тихим гласом и гледајући у свој пехар, као да се с њиме разго |
ита Ристивора полаганим говором и тихим гласом:</p> <p>„Је ли тај сељак још тамо у крчми?</p> < |
лим!“ рече Градоје својој дружини тихим гласом, готово шапатом, као да се боји да не узнемири в |
су моје ране, војводо!“ призбори тихим гласом рањени властелин; „лаке су моје ране, али је теш |
уван и блед, као без душе, најпре један гласоноша, па мало за њим и други, па и трећи са разних |
зале су се високе тополе, дохвативши се глатким сребрнастим својим гранама, као да су се џиновк |
сасвим као на каквом великом сабору.{S} Гледа све то кнез поиздаље, и нешто се намрштио беше.</ |
беше лице рукама, као да га је стид да гледа у јунака, који се у свити царевој борио на Косову |
ићен, и у гомили девојака, што изиђе да гледа војску која се славом увенчана дома враћа, тражаш |
ш са ужасом опазити, да он право у тебе гледа, да према теби руку пружа, да хоће баш тебе да до |
његова, која оданде на нас тројицу овде гледа!{S} Да скинемо калпаке, и да клекнемо!“</p> <p>И |
еди на сниској клупи па пун сажаљивости гледа у Марију Магдалену, која, у бледоплавој хаљини па |
ци причају да анђео Божји кроз њене очи гледа, те за то њени погледи прогањају нечисте духове и |
И кад не гледах на њ осећах како ме он гледа; осећах како ме рука његова дотиче и слушах шапат |
ојим крупним очима тако сетно жалостиво гледа, да осетих како ми његова туга срце моје стегну, |
неверни и погани Агарјани!{S} Молим те, гледај и помози нашим српским свецима, да умоле Господа |
а пружи руку правцем к Југоистоку. „Ето гледај само право по мојој руци.“</p> <p>Узалуд се стар |
ар и милостив, какав је увек, рече ми: „Гледај, синко, да стигнеш што пре можеш, и да доведеш в |
, као да хоће да некога од оних, што га гледају, жива дохвати.{S} Види се лепо како нешто виче, |
да <pb n="173" /> му заклоне очи, да не гледају онај покор.{S} Он поћута мало, погнут као да се |
их два велика ока његова како ме гневно гледају из густога мрака: што гушћи и црњи мрак све то |
начини, не диже се, — повијен по земљи, гледајући у земљу као да не сме да подигне очи према Гр |
уго у русокосу и белолику Магдалену.{S} Гледајући је срце јој се полагано растапаше у тугу; кру |
о вама,“ говораше кнез једнако у звезде гледајући, као да су то душе српских јунака, „Благо вам |
е то говораше стари кнез тихим гласом и гледајући у свој пехар, као да се с њиме разговара.</p> |
ном заставом.</p> <p>Дуго остадоше тако гледајући за њима.{S} А кад чета замаче за шуму, окрете |
одмицати <pb n="158" /> листину, оштро гледајући у њу.{S} Узе вртети главом па рече:</p> <p>„М |
о тако: ни један!“ потврђиваше Ристивор гледајући преда се, и ниско погнут као да на својим пле |
Голубовића прозвала Орловићима.{S} Кад гледалац стане према средини слике онда види десно од с |
рана у којима је живео.{S} Са те терасе гледало се доле у авлију патосану великим белим каменим |
мога!{S} Зар ја да дочекам да га мртва гледам!“ Узе се ударати песницама у прса и плакати.</p> |
та света и пред небом и на земљи!{S} Ми гледамо одавде цркву, у којој је гроб нашега Господина |
ве то као један тежак и страшан сан.{S} Гледао је да му се отме, и да се разбуди из злосрећног |
леву руку ослонио, па кроз сузе у очима гледао непомично у старог рањеника, и напрезао се да не |
од свега онога жубора.{S} Него кнез би гледао у попа па би се и он крстио, клањао и спод прсти |
рњи сутон ранога лета седети на тераси, гледати у шарени перивој, преко њега у зелено дрвље укр |
, него ће цар Агарјански <pb n="121" /> гледати да се с Господином Кнезом погоди те на миру раз |
лоча, у које се на јутарњем сунцу једва гледати могло; његов широк зелен мач притврђен сребрним |
ка, у који се кроз отворена врата могло гледати.{S} До мало час, пре него што Иван склопи очи н |
га јаше човек, који мисли да је главно гледати шта је паметно а не шта је јуначно.{S} Мој синк |
ине у даљној даљини наслањало, — све то гледати па дихати оним слатким поветарцем,који се напој |
ма и скамени срце у прсима.{S} И кад не гледах на њ осећах како ме он гледа; осећах како ме рук |
Не знам ти дати одговора, јер те још не гледах на згаришту Агарјанском.{S} Добар си поп, али си |
илу у једном куту, бледе и сузе ронећи, гледаху у младу и красну госпођу своју, која, седећи на |
ало поуморе!“</p> <p>И два млада витеза гледаху мирно како се носе с једног краја трпезарије на |
Не говорећи ни речи, свечаном мирноћом гледаху у два рањеника, једног старца и једнога младог |
па онда, као са неке висине и издалека, гледаше непомично на слику, коју беше увезла.{S} Исус, |
а се окрену још једном према Ристивору, гледаше га сва растужена, па се онда растопи у тиху мес |
лице од тако велике лепоте; гледаше га; гледаше га; полагано му спусти своју руку на његову, ка |
бледо младо лице од тако велике лепоте; гледаше га; гледаше га; полагано му спусти своју руку н |
чући се и не дишући као да је мртав.{S} Гледаше га, и гледаше га; уздахну дубоко; приђе <pb n=" |
месту као да је оловом ту затопљен.{S} Гледаше непомично за кнегињом; и кад се она окрете и ви |
ада дотле у своме животу није видео.{S} Гледаше непомичан и очима широм отвореним, и чуђаше се |
арог седог слугу Некудима.{S} Подуго га гледаше — као да у мислима прелистава све листове Некуд |
ише не буде било!“</p> <p>Млади војвода гледаше неколико тренутака радосно изненађен у младога |
д би видео да то поп чини.{S} А у кнеза гледаше Ристифор, па се и сам пригибаше и спод дотицаше |
ешаху са скупоценим мирисима.{S} Везиља гледаше дуго и дуго у русокосу и белолику Магдалену.{S} |
е Мандалене није више било суза.{S} Она гледаше мирно и не трепћући за сином и свекром својим и |
<p>И онда кнез Градоје ућута.{S} Узалуд гледаше час један час други од она два млада човека да |
ишући као да је мртав.{S} Гледаше га, и гледаше га; уздахну дубоко; приђе <pb n="43" /> му пола |
о дуго стаја пред њом нем и замишљен, и гледаше преда се као стидљива девојка.{S} Најпосле поди |
н корак један другом, па опет стадоше и гледаше се не зборећи ни речи.</p> <p>Стари кнез Градој |
ез Градоје састави веђе, намршти чело и гледаше преда се застиђен, а образе му пламенови обузеш |
ову постељу.{S} Погружена у тужне мисли гледаше у подглавље на коме је лепа глава њена јединца |
па се онда ућута и снужди.{S} Замишљен гледаше у светлу звездицу у којој крст на цркви трепташ |
> <p>У ономе усеку к прозору, што право гледаше на југ у перивој, седела је на сниској лепо изр |
е погледати у очи госпође кнегиње, него гледаше преда се, као грешник који ето преко усана свој |
ва разлика!“</p> <p>Старац је непомично гледаше за неко време као да хоће да продре погледима к |
лин Иван беше устао; изненађен оним што гледаше узе се најпре крстити па онда шапну Ристивору: |
мирисне струкове из њене руке Ристивор гледаше с великом слободом право у њене очи.{S} Она му |
илу.{S} Пружајући му босиљак Босиљка му гледаше право у очи.{S} Примајући мирисне струкове из њ |
у те мачем; ако доведеш више казнићу те глобом.{S} Ако не дођеш, доћи ћу ја к теби, да те прику |
амора.{S} Око ње четири висока, тешка и гломазна стола од храстовине, у којој беху изрезани орл |
је твоје масло!{S} Нисам ја ни слеп ни глуп, хвала Господу Богу!{S} Али нећеш, попе, куд си на |
зора?!“</p> <p>„Није, брате, него пусто глухо доба!{S} Ето, мало час видех очима својим авет иг |
беше мртва тишина, како и треба да је у глухо доба ноћи.{S} Однекуда му леден и влажан а тих тр |
у да се уклони, јер је јасно било да је гнев кнежев истом узео да кипи.</p> <pb n="178" /> <p>„ |
шатор!{S} Милош беше блед и дрхташе од гнева, али се горко осмехиваше, па, винув се коњу у сед |
у војвода, желећи да спречи даљи развој гнева кнежева. „Све вас ја бих пре пустио да оставите о |
иросаве?“ викну војвода више сетан него гневан. „Где си ти, Витомире?!“</p> <p>Протурише се кро |
у последњи ред гомиле, да га склоне од гневних погледа старога кнеза, и рекоше му шапатом: „Ћу |
и Милан Топлица.{S} Милош севаше очима гневно и срдито викну момцима: „Коње!{S} Овамо коње!“ И |
ме и колено!“ повикаше неки од властеле гневно, док други питаху: „Ама, ко је, казуј му проклет |
видео бих два велика ока његова како ме гневно гледају из густога мрака: што гушћи и црњи мрак |
и кнез.{S} Сав поцрвене, очи му севнуше гневно, па викну Ристивору:</p> <p>„Иди му кажи да одма |
кан тако речит тумач био.{S} Ускипео би гневом и сам себи говорио: „Е па шта ћеш ти с таквим на |
беше поцрвенео у лицу и коме очи севаху гневом. „И још много пре може он да буде без тебе, коме |
к Бранковић!“ викну кнез Вукан у горком гневу.</p> <p>„Нека су проклети и овога и онога света!“ |
чни шипраг да подмећу своја јаја у туђа гнезда!{S} Полети, кукавицо, у своје јато!“</p> <p>„Па |
врховима којега виде се многа орловска гнезда, из којих гладни орлићи пружају голишаве шије св |
ина зграбила из колевке и у вис к своме гнезду понела била.{S} Њен је син постао велики јунак, |
ваљаће да се нађе мушка глава на старом гнезду Орловића!“</p> <p>„Само те слушам шта и како гов |
у по саборима уз гусле свакојаке лажи и гнусобе?{S} Зар...“ .</p> <p>„Још си ти, синко, зелен д |
.. “ „Не, Господару, молим те!“ пресече говор Господина Кнеза кнез Војислав, „ја да и дадем так |
дина Кнеза чу се кратки а силно узбуђен говор некога од господе за Кнежевом трпезом, па онда за |
{S} Ето да наставим.{S} Мало само после говора Господина Кнеза чу се кратки а силно узбуђен гов |
побратима — „ето видиш сад, што ја теби говорах: „Човече, не шаљи дете у Латине, да се тамо вит |
брате!“ привикаше неки, док опет други говораху: „Кажи нам само је ли све добро, или има нешто |
стивор, „оно кнез Добромир и кнез Вукан говораху паметно, и никако није друго него онако!“</p> |
зиком на свакој другој или трећој речи, говораше:</p> <p>„Молим те, бабо, не помињи га!{S} Имај |
ве кћери, и да ли ме је мило помињала!“ говораше кнез Нинко, прозван од другова кнез Винко, па |
руј ми, слутио сам да ће тако да буде!“ говораше Ристивор мирно. „Сад што је ту је.{S} Само јед |
о крвљу мојом ил’ његовом спрати може!“ говораше кнез Витомир доста мирно. „Ја сам готов ево ов |
на Грачаници.</p> <p>„Еј мој Градоје!“ говораше тихо сам себи; — „бадава, баш као да си почео |
о!{S} Знам ја Милојка!{S} Тако, брате!“ говораше кнез Градоје задовољан.</p> <p>„Па онда,“ наст |
S} Ено је у њеној конати у Жутој Кули!“ говораше господско дете, придворица госпође кнегиње.</p |
и час!{S} Ево ми сам Бог отвара двери!“ говораше Ристивор сам себи, па у три крока истрча уза с |
се пита, <pb n="62" /> ко ће победити!“ говораше један живахан старчић. „Била би срамота за срп |
ми оживе срце које већ беше малаксало!“ говораше рањеник па захвалне погледе упираше у старога |
за; није позно да за њ данас изгинемо!“ говораше на глас стари кнез Градоје.</p> <p>„Стани, мор |
коње!{S} Него и опет добро покисосмо!“ говораше Боривој својој матери, пришав к руци свога дед |
у двор пре овог чуда и покора напољу!“ говораше госпођа Манда, па се узе <pb n="15" /> крстити |
као да ћу се кајати што те не поведох!“ говораше кнез Градоје сниским гласом, и погледа горе ме |
ов пао није.{S} Бирај само коју хоћеш!“ говораше војвода.</p> <p>„Само једно ја ти, војводо, из |
начка и Богу угодна дела. „Благо вама,“ говораше кнез једнако у звезде гледајући, као да су то |
вору <pb n="195" /> моја мајка рекла!?“ говораше Боривој мирно, али му се пламен просу по образ |
ог?!{S} И зашто да не да?!“</p> <p>Тако говораше кнез Градоје, па му се образи зажарише а очи п |
бих заслужио да ме кориш!“</p> <p>Тако говораше Ристивор уздрхталим гласом, запињући мало о ов |
илошем данас не поноси?!“</p> <p>Све то говораше стари кнез тихим гласом и гледајући у свој пех |
е, па гологлави слушаху што им он нешто говораше.{S} Није дуго потрајало па сељани и сељанке жу |
уте као да су оловом заливени, ништа не говоре, ником ништа не одговарају; али са њихове жалост |
а Боривоја, па га онда загрли и пољуби, говорећи:</p> <p>„Добро ми дошао први пут у наш двор! < |
ме преко заставе и мача пољуби три пута говорећи уза то:</p> <p>„И опет те поздрављам добродошл |
рвене и од зелене вунене тканине.{S} Не говорећи ни речи, свечаном мирноћом гледаху у два рањен |
.</p> <p>„Бадава!“ рече он као сам себи говорећи; „бадава, нема већег свеца у свих седам небеса |
але.{S} Па онда, више као себи него њој говорећи, промрмља:</p> <p>„Јадна снахо моја!...{S} Да |
Ово је рекао тако да се могло узети, да говори сам себи; а могло се и мислити, да он оно питање |
о, овде и онде застајући и запињући, да говори Санџак-Бегу:</p> <p>„Јуначе, све ми се чини да н |
„Тако, синко!{S} Тако Орловић треба да говори и тако да ради!“</p> <p>Манда приђе полагано к с |
скадије.{S} Па кад наста тишина, узе да говори гласно <pb n="70" /> и одмерено, тако да је свак |
и силно дишући од наглог јахања, узе да говори:</p> <p>„Господине војводо, поздрављате мој <pb |
је место па одатле, не седајући, узе да говори:</p> <p>„Зар нас није срамота?!{S} Заборависте ш |
руке на прса с погнутом главом, узе да говори:</p> <p>„Опрости ми, добри и мили господару!...{ |
а онда, нешто уздрхталим гласом, узе да говори:</p> <p>„Немојте седати на своје столове!{S} Мол |
а подигне очи према Грачаници, — узе да говори на глас:</p> <p>„Опрости нам, Господине Кнеже!{S |
/p> <p>„Ево да ти се исповедим!“ узе да говори сузе лијући; „ево да ти се исповедим, па реци ка |
а право у очи госпођи кнегињи, и узе да говори:</p> <p>„Није лако што од мене тражиш, госпођо к |
ка кнезу, дохвати му се скута и узе да говори:</p> <p>„Ево, господару, да ти зажелимо срећна п |
} Пољубише га у колено, па сељак узе да говори:</p> <p>„Господару, тако ти среће јуначке — која |
опремио Ристивора,“ узе кнез Градоје да говори војводи, „да ти јавим, шта чусмо овде од крчмара |
господине војводо,“ узе кнез Градоје да говори са све то јачим узбуђењем, „пусти ти да ја с мој |
и мачем па стојећи под калпаком поче да говори:</p> <p>„Војводо, вазда верни своме завету ево н |
ужини, и онда уздрхталим гласом поче да говори:</p> <p>„Чусте шта говори глава од Србадије, <pb |
еде, и поче онако невесео и замишљен да говори сниским гласом, и више као сам себи:</p> <p>„Еј |
на прса.</p> <p>„Кнеже,“ узе Каритон да говори: „колико си остарео још ти не познај наш прост н |
Орловића.{S} Са правим заносом, као да говори о каквом небеском анђелу, причаше му о доброти г |
ла сам те,“ поче она тихо и одмерено да говори; „звала сам те, да проговорим с тобом две три ре |
га не хвалиш!“ — узе Ристивор смерно да говори, „свагда ми дође да те питам: а које је добро Ду |
зе војвода појачаним гласом и срдито да говори, „кад је тако, онда вам, ја, ваш војвода, запове |
заборавили да утврде ко у име свију да говори.{S} Виде кнез то њихово гуркање, и као нагађао ј |
p> <p>„Е сад, децо моја!“ узе старац да говори озбиљно и са очевидним узбуђењем, „ево је приспе |
ласом поче да говори:</p> <p>„Чусте шта говори глава од Србадије, <pb n="95" /> племенити јунак |
ац Харалампије. „Устави се, јер из тебе говори проклета бабунска јерес!“</p> <p>„Шта кажеш?!“ в |
р.</p> <p>„И само што се не зна ко луђе говори, да ли они луди или они твоји паметни!“ наставља |
д ваших очева да кнез Градоје никада не говори што не мисли, и да оно што мисли никада не мења! |
а дохвати, и да оно што говори баш теби говори!</p> <p>Сниско, до пред саме ноге његове, гори у |
она два завађена властелина, узе да им говори:</p> <p>„Не можете се ви живи враћати дома с ваш |
А кад се сви искупише, онда поче да им говори овако:</p> <p>„Чули сте последњу заповест нашега |
ње и њене свите згрнуо био и поче да им говори:</p> <p>„Хвала вам што сте дошли, да заједнички |
у Кнезу на Косово иде?!“ Иди, и тако им говори.{S} Ако у њих нема срдаца јуначких, наћи ће се в |
је шта то под шатором стари кнез гласно говори.{S} И Витомир се тада примаче к уласку у шатор и |
се пред Ристивором, па поче да му оштро говори:</p> <p>„Још вечерас да пошљеш људе да похватају |
хоће баш тебе да дохвати, и да оно што говори баш теби говори!</p> <p>Сниско, до пред саме ног |
н пар људи.{S} Бога ми ћу овога часа да говорим с кнезом!“</p> <p>„Не!“ викну Ристивор сав прес |
и код твоје доброте имам срца и лудо да говорим.{S} Знам да ме можеш само пожалити, чему треба |
р део ноћи.{S} Тако ми је чудно било да говорим с човеком, који као да је спавао тридесет годин |
коња, па, славе ми, ни опанака, а да не говорим о чизмама до колена!“ Ето таквих разговора вас |
никаква одговора! „Ми,“ вели Бошко, „ми говоримо Кнезу Лазару: „Ето видиш, неће Марко да му ти |
ач био.{S} Ускипео би гневом и сам себи говорио: „Е па шта ћеш ти с таквим народом?!{S} Шта мож |
је очевидно више у бунилу него разборно говорио.{S} Рањени дечко био се придигао и на леву руку |
к за млађе!{S} Мени је мој покојни отац говорио да су се у старо доба, док је по нашим земљама |
p> <p>„Ево моји људи кажу,“ настави Бег говорити кнезу, „моји људи кажу набројили су на њему дв |
ахом и поштовањем целиваху, па онда узе говорити:</p> <p>„Синко Ристиворе, ево ти моје заповест |
преврнути, и да ће они што остану живи говорити онима по гробовима: „Благо вама што сте пре ов |
смедох!{S} Куд ћеш ти орлу о грлици да говориш!{S} Али код твоје доброте имам срца и лудо да г |
треба да се врати!“</p> <p>„Како то сад говориш, Ристиворе?!“ прекиде га готово срдитим гласом |
им, молим ја тебе: пази ти како са мном говориш!“</p> <p>Пријатељи повукоше Винка натраг у посл |
ље је да зором пођем на Косово!“ „Право говориш, добра и верна слуго,“ рекла му је Госпођа Мили |
ића!“</p> <p>„Само те слушам шта и како говориш, господару!“ узме реч Ристивор озбиљно а не без |
ом војвода Радич. „Јест, страшну истину говориш!{S} Ето немам срца да вам у очи погледам, моја |
вога Господара!“</p> <p>„Страшну истину говориш, кнеже!“ рече тужним гласом војвода Радич. „Јес |
н, уздрхтан, запита Ристивора полаганим говором и тихим гласом:</p> <p>„Је ли тај сељак још там |
човека.{S} И застајаше Кнез овда онда у говору, као да му тешко беше да нађе речи, али као да м |
Спахија, Тимарлија или Зијаметлија, кад год га пут нанесе онуда, стане пред оним гробовима, и у |
тио, клањао и спод прстима дотицао, кад год би видео да то поп чини.{S} А у кнеза гледаше Ристи |
био, слушао од своје дадиље, како, кад год прави јунак погине, Бог нареди те анђели запале нов |
ња не поштује?!“</p> <p>„Господару, кад год нам хвалиш Душана — а кад нам га не хвалиш!“ — узе |
ута приступах му, али <pb n="58" /> кад год му сагледах очи, не смедох!{S} Куд ћеш ти орлу о гр |
т што претишташе срце Градојево.{S} Кад год би помислио да се битка на Косову била без њега, да |
се кнезу, па ће ти Бог опростити!“ Кад год бих легао на постељу видео бих два велика ока његов |
лободе и приступа код Свете Тројице кад год хоћеш, па јој кажи све што те ја молим, и замоли и |
цима који до ње допираху.{S} И опет кад год би их јасно чула, срце би јој се стегло, сва би зад |
и и шта си, не можемо ми, колико нас је год овде, то да заборавимо!{S} Немој, славе ти, друкчиј |
сти, и немој долазити у мој шатор докле год зора не заруди а тада уђи!“ И ја га онда пољубих у |
кин, да пали воштанице моме свецу докле год од цекина и један динар траје!“</p> <p>Кнез уђе у г |
Господина Кнеза?“ рече стари кнез. „Ко год може да дође а не дође тога он куне великом клетвом |
нека се сви искупе на Косово, колико их год има, па да видиш шта ће бити од њих!...{S} Док само |
И пустићу вам одмах све сужње колико их год има у тамници двора нашег...{S} Све што од вас траж |
ња за педесет — а Бога ми биће и више — година!{S} Дај ти нама твоју заставу, дај нам кога влас |
лики наш помоћник ето већ седам стотина година!{S} Тебе призивљем, теби се клањам, теби се моли |
бегамо2!{S} Зар Орловићи од пет стотина година свагда ишли <pb n="196" /> напред а данас на Кос |
ула.{S} Сваки је Орловић од пет стотина година овамо волео да дода по неку грађевину, за спомен |
нов дом кумује моме дому има већ двеста година, али бих ја пре и мога милога кума Вукана пустио |
ојаса, а ни сам не знађаше колико му је година.{S} Разговарасмо о свачему добар део ноћи.{S} Та |
шљунак на њих!{S} Тако се кроз стотине година држала громада од камења, прост споменик подигну |
ремена, и да ће се најдаље кроз десетак година — а то је ево сад десет година — све преврнути, |
ровдану, који долази, навршиће се седам година како дођох у двор ваш.{S} Слушао сам вас и служи |
р је као млада девојка провела неколико година у Дубровнику, учећи се од калуђерица Дубровачких |
да нас ево жетве омахњују већ неколико година.{S} Ми добро знамо да ти дугујемо што си за нас |
та кућа.{S} Још од пре <pb n="2" /> сто година у планини Голубињу, која је већим делом њихова б |
лушао сам те свагда и у свему ево девет година, али данас тебе послушати не ћу.{S} Млади кнежев |
н властелин, по имену Витомир. „Пре пет година путовах у Дубровник, да дигнем поклад мога покој |
старац уздахну: „Ах, што нисам само пет година млађи, да се на коњу држати могу!{S} Ама ви сте, |
пролазио народ наш, од ово двадесет пет година амо.{S} На моје велико чудо, он се томе ни мало |
није само да сам млађи од тебе за десет година...“</p> <p>„Каквих десет година?!“ насмеја се кн |
десетак година — а то је ево сад десет година — све преврнути, и да ће они што остану живи гов |
а десет година...“</p> <p>„Каквих десет година?!“ насмеја се кнез грохотом; „мени је седамдесет |
о што га икада видех за последњих десет година од како га у двору служим!{S} Узе да даје јасним |
Србадија знаде колико си јој од педесет година амо на бојиштима славу дизао.{S} Знамо да ти је |
S} Сам кнез Градоје, кад је пре педесет година наследио свога оца, подигао је две високе осмоуг |
човеком, који као да је спавао тридесет година.{S} Није био чуо за смрт Душанову, ни за раздор |
а и милокрвна жена, око својих тридесет година.{S} Не више пупољак али ни пуно развијена ружа; |
по развијена човека од својих четрдесет година, с лепом црном брадом, дугом косом, образима пре |
и име, које усне моје, од ових шеснаест година како сам у вашу кућу доведена, ни у сну прошапта |
гова Боривоја, младог дечка од петнаест година.{S} Син Градојев, кнез Милан Орловић, погинуо је |
<p>Боривој је красан младић од петнаест година; очима и обликом подсећао је живо на своју матер |
н игуман од рода Орловићева пре стотину година донео из Свете Горе.</p> <p>Ристивор, који је сл |
ости остарео више но за десет последњих година!“</p> <p>„Е, мој Господине Кнеже!“ јечаше полугл |
ајао неколико сахата, имаће да се прича годинама!“</p> <p>И опет приповедач застаде да се одмор |
ечерао у двору с вама?!{S} И ако сте по годинама сви млађи од мене, не бојим се ја ни пити с ва |
кнез Милан Орловић, погинуо је пре две године у славној бици на Плочнику, допринев знаменитим |
и да му од Србаља најбоље јунаке сваке године шаљемо, да за њ и за његова лажнога свеца правос |
име Орловића!“</p> <p>„Немој да бројимо године!{S} Дај да меримо снагу|“ рече поп.</p> <p>Скочи |
атраг у трпезарију водећи за руку кнеза Гојка, снажно и лепо развијена човека од својих четрдес |
са зачеља војвода, „немој нам прекидати Гојка!“</p> <p>„Молим те, витешки војводо, само да пита |
ћу!“ привикаше многи од гостију. „Пусти Гојка да се поткрепи мало слатком малвасијом!{S} Путник |
олим те, витешки војводо, само да питам Гојка, је ли свраћао код дуждеве кћери, и да ли ме је м |
емаше, а час упираше зажарене погледе у Гојка, и овда и онда удараше у лаки смех, као да је сме |
да се с њиме разговара.</p> <p>„Је ли, Гојко?“ викну опет оздо са трпезе кнез Винко, па удари |
па удари песницом о сто. „Ко сањив?{S} Гојко се прави сањив, само да изгледа како се буди!{S} |
полугласно кнез Градоје.</p> <p>Па онда Гојко настави опет:</p> <p>„И још ми Бошко причаше, как |
аности.</p> <p>„Кнез Лазар је“ наставља Гојко, „наредио био да у Крушевцу остане двеста педесет |
твога војводе.</p> <p>„Устави се, кнеже Гојко!{S} Стегни срце, синовче мој!“ рече му. „Србадија |
</p> <pb n="104" /> <p>„Славе ти, кнеже Гојко,“ мољаше кнез Градоје, „дај, брате, још мелема за |
и чуо у Крушевцу!“</p> <p>„Кнеже, може Гојко и не послушати мене свога војводу, а тебе, који с |
они кажу, а да ти ја не казујем, шта је Гојко слушао у Крушевцу:“</p> <p>„Ево, кнеже, да ти ја |
ти опет Вукан, „ниси чуо све што нам је Гојко синоћ причао.{S} Остаде ти синоћ у твоме шатору, |
ро је, хвала Богу, Господин Кнез,“ поче Гојко, „а ено га, има већ по више дана на Косову!{S} Пр |
<pb n="97" /> <p>„Па онда,“ настављаше Гојко, „причаше ми Бошко и друге жалости.{S} Дошла су, |
могао ући ни у једну крчму,“ настављаше Гојко, „а да те крчмарица не запита: „Јеси ли на страни |
3" /> <p>„И још то није све“ настављаше Гојко. „С Господином Кнезом и с војском његовом отишло |
S} Кнез Вукан плакаше као дете.{S} Кнез Гојко просто паде на прса своме од детињства другу, и к |
ље.{S} Никоме се од својих другова кнез Гојко није толико обрадовао као кад виде старога кнеза |
рчаше слуге да јаве војводи, да је кнез Гојко, путујући из Крушевца, стигао у двор, али да не ж |
а само на десетак људи с којима се кнез Гојко мало час и сам врати!“</p> <p>„Зар у истини тако? |
стари орле од Орлова Града!“ рече кнез Гојко силно раздраган.</p> <p>„И доиста дивно збориш у |
пребијен на двоје на троје!“ рече кнез Гојко.</p> <p>У томе часу стиже под шатор игуман Пајсеј |
Бог, а све друго како хоће!“ рече кнез Гојко.</p> <p>„Господине војводо!“ узе опет реч смерно |
е.{S} Ето да вам почнем!“</p> <p>И кнез Гојко дохвати пехар, сркну мало малвасије, да овлажи гр |
и, нема јунаштва?!{S} И овај млади кнез Гојко чини ми се добар јунак?{S} И сви ови што иду за м |
послушао кнеза Градоја!“ прихвати кнез Гојко. „Само би ваљало да проведемо целу ноћ поред пуни |
пошла с тобом!{S} Али пошао један кнез Гојко са својом стотином коњаника, па се и та чета као |
ма доста и доброга!“ рече поуздано кнез Гојко, који једва дочека да се заборави оно и сувише ис |
је задовољан.</p> <p>„Па онда,“ настави Гојко, „Кнез беше заповедио да најмлађи Југовић остане |
„То и јесте оно што је мучно!“ прихвати Гојко. „Има вам, брате, чиме да се поносимо, а има и шт |
ластелина из трпезарије.</p> <p>„Е, мој Гојко, баш нам ти никакво добро не каза!“ тешкаше се во |
и буде било!{S} Ниси био с нама кад нам Гојко причаше како се по Крушевцу зуца да по свој прили |
и је цело вече пио као смук, па, откако Гојко узе да прича, наслонио беше главу на лакат, а лак |
е у лаки смех, као да је смешно оно што Гојко прича, или као да и не слуша оно што он прича, не |
<p>„Бог с тобом, кнеже Винко!“ узе реч Гојко. „Какве снове ти бунцаш?{S} Каква кћерка дужда од |
свог детињства био!“ упаде кнез Градоје Гојку у реч. „По своме срцу суди о срцу других људи!{S} |
> <p>„Молим те, војводо, заповеди кнезу Гојку нека нам све исприча шта је видео и чуо у Крушевц |
двеђа; лице, и голе мишице од рамена, и голе ноге од колена, поцрнеле од препеке у пустињи, те |
у неку кожу, као да је медвеђа; лице, и голе мишице од рамена, и голе ноге од колена, поцрнеле |
ако стоји на оној тихој западној падини Голеша на којој је синоћ замркнула и јутрос осванула.</ |
е се вис с боровима и јелама; више њега голи сиви крш по врховима којега виде се многа орловска |
његову описати.{S} То није само град са голим зидинама и беспрозорним кулама, него је и двор са |
улете у гомилу међу завађене, те својим голим рукама раскрштаваше њихове мачеве.</p> <p>„Станит |
и други; оба натмурена и срдита; оба с голим мачевима у руци.</p> <p>„Мачеве у корице!“ запове |
тојећи гологлави, стари кнез, једнако с голим мачем у десници и са заставом у левој руци, призи |
повикао би: „Ето ја бих, ама како ћеш с голим рукама, ни оружја, ни коња, па, славе ми, ни опан |
гнезда, из којих гладни орлићи пружају голишаве шије своје.{S} По средини слике пукла, докле о |
екудим?“</p> <p>Некудим сам уђе унутра, гологлав, с прекрштеним рукама, сав уплакан.</p> <p>„Зн |
<p>Тек најпосле ето га испаде Ристивор, гологлав, носећи у левој руци свој клобук а десном прид |
ору устаде стари кнез па <pb n="112" /> гологлав приђе пред шатор.{S} Погледа мало по небу, те |
ану, и да га ту за мало сама остави.{S} Гологлав је стари кнез ушао у ту дворану; сетан и невес |
</p> <p>Сад приђе смерно и Ристивор.{S} Гологлав дубоко се поклони пред старцем, па, савив руке |
с коња као младић, па скиде калпак, те гологлав приђе к младоме војводи и поклони му се смерно |
раштајући војводу, кнез Градоје стајаше гологлав и са рукама на прса скрштеним више мртвог војв |
ј руци.{S} Иза попа корачаше стари кнез гологлав; његове сребрне власи ускомешане ветрићем који |
ћ од Дреновца!“</p> <p>Млад човек, који гологлав следоваше Ристивору, смерно се поклони, дохват |
казује, страсно је јеванђеље које ваља гологлави да слушамо!“</p> <p>„Хвала теби, витешки стар |
идоше своје шубарице и сукнене капе, па гологлави слушаху што им он нешто говораше.{S} Није дуг |
, те и сви други учинише тако, и осташе гологлави као да су у цркви.</p> <p>„Молимо те, јуначе, |
мо се опознили, ми би ваљало босоноги и гологлави као покајници да пређемо Косовим пољем, да по |
онде слегао био, беху сведоци, стојећи гологлави, стари кнез, једнако с голим мачем у десници |
је лака земља српска!“ Постојаше сви ту гологлави, док се гроб не загрну и дрвена крстача не ут |
е чете, да је полаганим кораком проведе гологлаву поред мртвог војводе, да заставници сваку зас |
роком стизаше друга чета.{S} Њен вођ, с голом кривом сабљом у десници, викаше громогласно:</p> |
ва.{S} Оста на двору главни двородржица Голубан.{S} Оста само до прве зоре иза оне којом је Југ |
прати а Кнежев нек те дочека!“ И отиде Голубан.{S} Осташе у двору само дворани седи старци!“</ |
овић остави двор, и како за њим отиде и Голубан, старац уздахну: „Ах, што нисам само пет година |
ојан сазидао и да се онда тај град звао Голубац, као што су се и први српски властели, који њим |
иле сребрним жицама прешивале темеље од Голубиња.{S} Орловићи дадоше те руднике неким Дубровчан |
а крила своја — преклињаху да ни по што голубињак не остављају!</p> <p>Из једне баруштине близу |
и се ућуташе.{S} Голубови слетеше сви у голубињак.{S} У даљини се опет чуо тутањ као од грмљави |
а холуј диже) час опет журно слетали ка голубињаку, те загушеним и усплахиреним гугутањем гуках |
ешто тајанствено разговараху са жубором Голубињеске Реке, која испод њих и мимо њих протицаше.{ |
близу јаза од воденице <pb n="5" /> на Голубињој Реци чуло се непрекидно и убрзано крекетање ж |
дној малој заравњи, у падини која се од Голубињске Планине тихо спушта у Голубињску Реку, лежи |
се од Голубињске Планине тихо спушта у Голубињску Реку, лежи Орлов Град, од старина двор власт |
д пре <pb n="2" /> сто година у планини Голубињу, која је већим делом њихова баштина, пронашле |
гушеним и усплахиреним гугутањем гукаху голубицама својим некакве зле слутње своје, као да их — |
мо распрштати Агарјане као јастреб јато голубова!“ додаде сам војвода с пуно поузданости.</p> < |
даћ, други сивоплав као да је од дивљих голубова боју позајмио.{S} Иза столице старога витеза н |
ајевима двора.{S} Врапци се ућуташе.{S} Голубови слетеше сви у голубињак.{S} У даљини се опет ч |
ци могу онако весело да цвркућу, и како голубови могу да уживају своје лепршање у сунчаном зрак |
гог, па ма танка грла попрштала.</p> <p>Голубови су немирно час узлетали до на врхове од кула ( |
а удеса, од којега се властелинска кућа Голубовића прозвала Орловићима.{S} Кад гледалац стане п |
ки властели, који њиме завладаше, звали Голубовићи све до времена Немањина, кад им Велики Жупан |
га је дао, ни стару славу, коју су као Голубовићи стекли били.</p> <p>Била је то и богата кућа |
Орлов Град.</p> <p>Још док су се звали Голубовићима били су они на далеко чувени као „српски с |
несрећа задесила!“</p> <p>Она блистава гомила од господе беше муком замукнула.{S} За неколико |
и онога света!“ одјекну громко сва она гомила.</p> <p>„Станите мало, господо!“ рече кнез Градо |
но погледати како се сјајна и шарена та гомила извијаше из дворске капије следујући попу Карито |
ноћ замркнула и јутрос осванула.</p> <p>Гомила Турака искупила се пред зеленим шатором Санџак-Б |
оди се поп Каритон.{S} Потекоше људи по гомилама расплакане женскадије, и покушаваху прекорима |
сподо,“ узе реч кнез Нинко чак тамо иза гомиле, „мени се чини да војвода рече да нам је кнез Гр |
во мене, господару!“ викну Ристивор иза гомиле света, па се онда коњем својим прогура кроз сеља |
у, раном зором стизаху пред двор кнежев гомиле сељака и сељанака из свих села и заселака жупе о |
љи повукоше Винка натраг у последњи ред гомиле, да га склоне од гневних погледа старога кнеза, |
у, журним кораком пролажаху кроз њихове гомиле ка стану, пође и он онако у гомили за њима.</p> |
и видео!“ привикаше му многа господа из гомиле.</p> <pb n="147" /> <p>„Благо теби, синко,“ рече |
погинуо!“ прихвати други један кмет из гомиле.</p> <p>„Не тражим ја да ви вашим молитвама отку |
аним небом!“</p> <p>„Војводо,“ викну из гомиле господе кнез Миросав од Рујног Рудишта; „не може |
"64" /> Осмехујући се пролажаше он кроз гомиле народа, поздрављајући га гласно и срдачно: „Помо |
свитања лепо се могаху видети и коњи и гомиле људи у стану турском.{S} Лепо се могло распознат |
ево од двора, овце и јагањци се збили у гомиле, спустили сниско главе, па убрзаним дахом дактах |
а буздованом својим пробије себи пут ка гомили која му се око господара склептала.</p> <p>Али с |
ше се узбудио и сузама облио.{S} У оној гомили око њега сваки притајиваше дах свој само да боље |
милије него постаријим сељанима у оној гомили света.</p> <p>„Видесте ли нашега кнеза?“ питаху |
е!“</p> <p>Сељацима, који онде у густој гомили стојаху, беше мило то што кнез о коњу рече, па м |
служби земље господара макнем мачем по гомили Агарјана?!{S} А што ти рече, снахо моја, да Боре |
е брзо нађе одзива у јецању оних жена у гомили око њих.</p> <p>Млади Боривој пољуби мајку у рук |
p> <p>И онда потрча, и у часу се нађе у гомили господе, која сва бледа и тужна, стојаше пред ша |
аћаше с бојнога поља цвећем окићен, и у гомили девојака, што изиђе да гледа војску која се слав |
оше волове у кола и пођоше с њиве сви у гомили, као да је од један пут сунце зашло и ноћ настал |
хове гомиле ка стану, пође и он онако у гомили за њима.</p> <p>Што ближе стизаху стану, све то |
диже десну руку у вис, да утиша жагор у гомили господе.</p> <p>„Јесте ме чули, господо!“ рече и |
сетни и невесели па тихо разговараху у гомилицама пред главном капијом од двора.{S} Многима је |
д српски?{S} Ман’те се, људи!“</p> <p>У гомилицама од невиних девојака и неискусне момчадије по |
ене заструге с јестивом, шарене чутуре, гомилице од јабука и другог воћа, венци од плавог и црв |
јући своје коње, удараху навалице на те гомилице, па их распрштаваху својим веселим а покашто и |
дође његова најбоља војска, јер с овом гомилом слабо наоружаних људи од сваке вере а и без сва |
гласом, крвав по лицу, стегнут сад већ гомилом једном тако, да не могаше више ни коњем крочити |
еде ником у очи да погледа — прође кроз гомилу своје властеле, и отиде право к своме шатору не |
окрете се нагло, и брзим корацима уђе у гомилу, јер му сузе грунуше низ образе.</p> <p>Приђоше |
и један динар траје!“</p> <p>Кнез уђе у гомилу духовника, који из олтара излажаху, и тражаше да |
купљене неколике дворкиње.{S} Збијене у гомилу у једном куту, бледе и сузе ронећи, гледаху у мл |
снаћи не ће!“ Па онда се збише тешње у гомилу за себе, шапутаху по дуже, па ће онда опет игума |
ње пролило, да млади војвода не улете у гомилу међу завађене, те својим голим рукама раскрштава |
емо!“</p> <p>Па се старац баци копљем у гомилу Турака, сукну мач из корица и не осврћући се вик |
у сабијени у једну од препасти занемелу гомилу.</p> <p>„Зар не видите,“ настави он кад они већ |
старешине, збијени сви заједно у једну гомилу, нешто лактовима гуркају, и овда и онда један др |
ој соби, са осетним задахом од уља које гораше у сребрним кандилима пред иконама у злато и драг |
кнез Градоје сниским гласом, и погледа горе међу грање од липе као да види да није откуд тамо |
> <p>„И није само друкчије, него је све горе, кнеже!“ упаде му у реч игуман Пајсије.</p> <p>„Ех |
ето ударах два пута у звоно, а ви овде горе или сте заспали, или ослушкујете само грмљавини, т |
ве како је било!{S} Ето, зло да не може горе бити!,...{S} Еј, тужна Србадијо, како си црне срећ |
ор овај моме деду; вели путује из Свете Горе у свој завичај у Хрвате.{S} Дед га мој гости овде |
ићева пре стотину година донео из Свете Горе.</p> <p>Ристивор, који је следовао дворанки Босиљк |
би, па у три крока истрча уза степенице горе на први кат.</p> <p>Ту у ходнику иђаше му у сретањ |
не и људе и свеце. „Потеци, оче, потеци горе одмах, кнез те чека; има да се чита велика књига к |
е, да л’ јој црне очи још и сада ватром горе, да ли....“</p> <p>Узеше га најближи другови стиша |
му шапатом: „Ћути, болан, да не прођеш горе!“</p> <p>„Не, не!“ упаде живо у реч кнезу Градоју |
ош су много кивни; побиће се опет и још горе, чим се уклонимо ми који их раздвајамо!“</p> <p>„И |
је некаква велика икона, а пред њом је горело кандило, које несигурном и танком светлошћу недо |
p> <p>Сниско, до пред саме ноге његове, гори у сребрној шкољци кандило, које се никада не гаси. |
у звезду у славу јунакова имена, те она гори вечном неугасном светлошћу и својим трепетом храбр |
ори, а старац не могаше, јер му некаква горка сухота стегла беше јабучицу, а преко образа њихов |
да ли си ти Патарен или ниси,“ прихвати горким осмехом кнез Миросав; „на чисто је да ти је дед |
д таквих јунака!“ прихвати кнез Градоје горко подругљиво.{S} Па се онда окрете војводи: „Да сам |
ош беше блед и дрхташе од гнева, али се горко осмехиваше, па, винув се коњу у седло, у некако п |
зглавље, поклопи очи рукама и — плакаше горко...</p> </div> </div> <pb n="74" /> <pb n="75" /> |
скаше на своје груди младо своје чедо и горко плакаше и јецаше.</p> </div> </div> <pb n="127" / |
је него црна излаја!“ понављаше рањеник горко.</p> <p>„Ко издаде, издало га свако добро и овога |
а млада грешника, што се синоћ при вину горко завадише, и што ено сад стоје пред мојим шатором. |
ш ко је бољи јунак а ко лошији?!“ викну горко кнез Вукан, саставив своје чупаве веђе као свагда |
са свих страна, али је надјача јека од горкога смеха кнеза Миросава.</p> <p>„Хвала теби, војво |
ор напунио очи сузама, и стегао му срце горком тугом.{S} Па онда би му се мисли отеле на ону го |
а је Вук Бранковић!“ викну кнез Вукан у горком гневу.</p> <p>„Нека су проклети и овога и онога |
нуше мачеви из корица, и мало што се уз горку жуч не проли и братске крви.{S} И би се и ње прол |
боки поклон, приђе и пољуби јој скут од горње хаљине и онда, још једнако зажарен у лицу — али с |
је лако силом га из винских подрумова у горње дворане извести.{S} Али не имађаше куда, па изиђе |
етац мрке коже и разбарушене косе повио горњим телом мало напред као да крупним црним очима сво |
/> <p>Зачу се журба као да је поветарац гору заљуљао.{S} Многима се од господе оте узвик, који |
ру!“ узме реч Ристивор озбиљно а не без горчине. „Слушам те па велим себи како су доиста чудна |
би није ништа“ рече кнез Градоје с пуно горчине и презривости, и узе по свом обичају шкргутати |
час Свето Причешће, да би нас Спаситељ Господ Исус Христос на небу примио као своје, увео у ца |
како ми отац причаше.{S} Ево ће сва ова господа и властела овде заједно са мном признати, да си |
е!“</p> <p>После овог призора, коме сва господа и сав народ, што се онде слегао био, беху сведо |
онда, један по један, дође мало не сва господа.</p> <p>Кад се сврши јутрења, Градоје, још онде |
све како си видео!“ привикаше му многа господа из гомиле.</p> <pb n="147" /> <p>„Благо теби, с |
омаже староме кнезу, и онда и сва друга господа — сви смерно стојећки — узеше појати.{S} Зајеча |
зу Градоју да га кнез Вукан и сва друга господа моле да похита к њима, јер нађоше војводу Радич |
друго зато <pb n="89" /> што ви, велика господа и велика властела, протурујете за владике своје |
златни пехари са трпезе, нити се весела господа дизаху од пехара.{S} Није се више знало ни кад |
</p> <p>Сложно и весело привика сва она господа да је све тако како војвода рече. <pb n="83" /> |
тање.</p> <p>Док се војвода и друга она господа с њиме и око њега домишљаху, шта ће то бити и к |
пред Свету Мајку Божју, а камо ли пред Господа Бога.{S} Чини ми се да би ме њихова светиња рас |
е дивну песму: „Тебе Бога хвалимо, тебе Господа исповедамо!“</p> <p>И стари кнез Градоје беше с |
помози нашим српским свецима, да умоле Господа Бога, нека не пада таква срамота на наше јуначк |
а не иде на народ српски.{S} С тога се господа српска моле да бар не помажу Лазару, ако већ не |
p>Онај народ, што могаше видети како се господа поздрављају и питају за јуначко здравље, раздра |
кренемо!“</p> <p>„Шта рече?!“ привикаше господа сложно у глас, неки од њих као у истини запрепа |
ео ни умео помоћи!“</p> <p>Опет ударише господа у смех, који се још гласније заори, кад стари к |
а је плава ластавица.</p> <p>_ Остадоше господа, да се договоре хоће ли поћи за њим или неће.</ |
с!{S} Немој да се ми царска властела, и господа обнажујемо пред нашим сељанима, јер ће видети д |
"51" /> нека иде властела; зашто су они господа него да господски за цара гину!“...{S} Него нај |
тојимо јутрењу и да почнемо дан дворећи Господа Бога и Свеце његове.{S} Хајдмоте у цркву!“</p> |
ти наш Господин Кнез на небу пред лицем Господа Бога опростио, како ти од свега срца ми овде на |
Господо, подигнимо пехаре наше у славу Господа Бога, који је у овако мучним данима Србадији за |
војводо, поздрављате мој <pb n="130" /> господар, моли те похитај што брже можеш да стигнеш до |
за све нас весели гласи од Крушевца!{S} Господар нас зове на Косово!{S} Него ево ти, кнеже, књи |
пела и куд ли ће доспети, кад ево земље Господар не сме да заповеда, него моли, преклиње и прок |
истивор, који се препаде видев да му се господар од збиље наљутио.</p> <p>„Не, не, не!“ викаше |
игибаше и спод дотицаше онако како му и господар чињаше.</p> <p>Два пута или три пута прекиде с |
једним дететом, какав је ето наш млади господар, и са једним лудаком какав сам ето ја!{S} Друг |
а после, а сад да учиним како ми је мој господар заповедио.{S} А заповедио ми је да ти кажем: д |
ор, — „ја још не доврших све што ми мој господар заповеди да ти кажем!{S} Док крчмар и крчмариц |
тебе изгинули, како и треба кад си нам господар!{S} Знамо ми да си ти на зло зао, а на добро д |
} Ја већ, у име Божје, полазим, јер као Господар Србадије и треба да сам први на бојиште, после |
је право што народ неће да му је Лазар господар код живога Марка, сина краља Вукашина.{S} Цар, |
само зато, што је у њој срце а не памет господар!{S} Дајте, људи, нека једном на збору Србадије |
ше какав се терет свалио на душу његова господара.</p> <p>„Нико мени више ништа помоћи не може! |
стивор је стојао смерно иза стола свога господара, и, час руком, час мигом, наређивао млађима ш |
S} Лабуд стојаше као укопан поред свога господара, који у тешким ранама лежаше на крвавој ледин |
учила па са заставом изиђе испред свога господара и пође напред.{S} Кнез се крену с младим Бори |
буду издајници свога отачаства и свога Господара!“</p> <p>„Страшну истину говориш, кнеже!“ реч |
</p> <p>„Твој слуга није постидео свога господара!“ рече Санџак-Бег. „жив се предавао није, пао |
ше разабрати.{S} Лабуд је разумео свога господара, јер подиже главу високо према турском стану, |
ању коњима.{S} Ристивор је пратио свога господара и дворио га на тој смотри, која је трајала од |
о да захвалан хоће да целива скут свога господара.</p> <p>„Право ти је?...{S} Како да ти није п |
онда некако замишљено погледао у свога господара, и фркнуо би узастопце по неколико пута.{S} С |
е ми бити да погинем ако њега и младога господара заклонити могу!“</p> <p>„Хвала ти; то је све |
цу моме, и сахраните ме испод ногу мога господара, јер хоћу да сам му и у гробу верни слуга њег |
ричао о јунаштву свога и нашега старога господара!{S} Вика од јунака, топот од коња, звека од о |
млађег брата, пази и чувај нам старога господара!{S} Знам за њ да ће пазити и чувати сина мога |
е тражиш, госпођо кнегињо!{S} У старога господара није једно него три срца, тек се једно умори |
ји је у овако мучним данима Србадији за Господара дао једног дивног Душанова јунака.{S} Молимо |
екох ја; „нема душевнијег човека и боља господара од тебе нигде на беломе свету!“ Али он навали |
е вели: „Ко ми <pb n="151" /> уби добра господара...“ Вере ми је тамо неко некога убио!“</p> <p |
а, две властелинске слуге два племенита господара, брзо спријатељише, те Иван, који се жаљаше д |
времена, кад се једна слуга буни против господара свога!“ рече он; па онда настави срдито: „Јес |
да идем у слепце, а да не пратим таквог господара!“</p> <p>„Та већ све ми је једно!“ рече стара |
, да пратиш свога <pb n="193" /> младог господара, и да га чуваш, и да га предаш здрава у руке |
ићемо се Богу да те уза старог и младог господара жива и здрава овоме двору врати, те да се уз |
ез му шапутом рече: „Иди, моли и младог господара да ти опрости!“</p> <p>Старац се понашаше као |
нац војводин добно на крштењу име земље Господара, Кнеза Лазара, онда народ, певајући и кликћућ |
медведе, а да не могу да у служби земље господара макнем мачем по гомили Агарјана?!{S} А што ти |
мислећи на тебе, погине у служби земље господара!“</p> <p>И Ристивор ућута као човек који је к |
са склопљеним рукама саслуша речи земље господара.{S} Младоме Боривоју задрхта рука кад отвори |
обије себи пут ка гомили која му се око господара склептала.</p> <p>Али се глас старчев сад већ |
све за раније одзивало позивима својих господара, и то ти је све изгинуло на бојним пољима, ил |
ме Божје поћи с мојим сином и са старим господарем, да као Хришћански јунаци одбијете Агарјане |
p> <p>„Па да проговорим одмах са старим господарем!...{S} Зашто не би могло бити да се још вече |
так за нашега Ристивора?“</p> <p>„Нека, господару!“ прихвати Ристивор весело. „Нека је наша дру |
, и да из гроба мене куне!“</p> <p>„Ма, господару, тек да заустим да му кажем, а видех га где с |
:</p> <p>„Добро ти јутро и добра срећа, господару!“</p> <p>„Добро ти јутро и добра срећа, дедо! |
кипи.</p> <pb n="178" /> <p>„Жао ми је, господару, што нећеш да ме саслушаш.{S} Али кад ми запо |
уком за заставу?!“</p> <p>„Завор ми је, господару, да ти у очи погледам!“ рече Ристивор снужден |
не нека појашу путем к Ибру..... “ „Не, Господару, молим те!“ пресече говор Господина Кнеза кне |
!“</p> <p>„Ево ме, дедо!“... „Ево мене, господару?“ одазваше се весело млади огранак дома Орлов |
исок и лепо развијен.</p> <p>„Ево мене, господару!“ викну он оздо, скиде калпак и поклони се.</ |
?{S} Оде па пропаде!“</p> <p>„Ево мене, господару!“ викну Ристивор иза гомиле света, па се онда |
далена па тихо рече:</p> <p>„Смилуј се, господару!{S} Ево те и ја уз ову сиротињу молим, пусти |
узе да се правда:</p> <p>„Па, молим те, господару, кажи по правди и по души, ко може све славе |
мена док ето га Ристивор.</p> <p>„Неће, господару, поп да дође!“ причаше он кнезу; — „ено га у |
колибе и одморите се!“</p> <p>„Вере ми, господару,“ рече Ристивор, „и једни и други још су мног |
њем, да се предаду.</p> <p>„Јеси ли ми, господару, још у животу!?“ викаше Ристивор, огледајући |
е истину“ — настави Ристивор, — „да ти, господару, ниси више млад, и да је било доста твога сла |
незу поклони па рече:</p> <p>„Хвала ти, господару, на тој дивној причи у којој има велики пуок |
„Сад што је ту је.{S} Само једно знај, господару: не ћеш ти мене данас отерати од себе ни маче |
љубио, и за који гинеш!{S} Опрости нам, Господару, опрости нам; јер и ако јесмо људи без добре |
се скута и узе да говори:</p> <p>„Ево, господару, да ти зажелимо срећна поласка, још срећнијег |
овикивати: „Тако, сиви соколе!{S} Тако, господару, Бог те живео!{S} Али и ко би то боље од тебе |
, у своје јато!“</p> <p>„Па стани мало, господару, молим те!“ рече збуњен Ристивор, који се пре |
а лукава зверад!“</p> <p>„Ето мишљасмо, господару, видећеш сада најбоље и сам е би ти било за з |
/p> <pb n="149" /> <p>„Треба ли ти што, господару, да ти помогнем?“ упита га стари слуга његов |
/p> <p>Народ поче да виче: „Срећан пут, господару, и теби и војсци твојој!“ „Бог вас све живе и |
ра из очију сева.</p> <p>„Не браним их, господару!{S} Нити се то може да брани.{S} Него ти казу |
Ристивор изненађен. „Вере ми се вараш, господару!{S} Ево да бројимо коње, па ако не изиђе најм |
„Заповеди нам само Напред, па да видиш, Господару, како Србадија зна да гине!“ Господин Кнез по |
<p>„Само те слушам шта и како говориш, господару!“ узме реч Ристивор озбиљно а не без горчине. |
е у шатор вичући;</p> <p>„Господару!{S} Господару!{S} Устај за Бога!“</p> <p>„Шта је?!“ викну к |
њему ваља зором полазити натраг к своме господару.{S} А и ти, синко, потеци зором на Змајев Вис |
ари и млади!“ одјекиваше Ристивор своме господару, па својим копљем устави бесног једног црног |
чин!“ „Немам ја шта теби праштати, мили господару!“ рекох ја; „нема душевнијег човека и боља го |
овори:</p> <p>„Опрости ми, добри и мили господару!...{S} Много сам те пута расрдио... много пут |
мко грмну у усклике: „Живео нам, славни господару!{S} Живео нам млади кнежевић!“ Сељаци сложно |
ња приђе к руци кнежевој. „Е мој славни господару, вере ми је ову земљу срећа оставила!{S} Ето |
боље среће данас?“</p> <p>„Е мој славни господару!“ одговори Ристивор невесело, па скочив с коњ |
, „Бог те чувао овој земљи, наш честити Господару!“</p> <p>И ударише му сузе на очи.{S} Да их п |
има је тешко било, никоме теже до самом Господару Србадије, честитоме Кнезу Лазару.{S} Као војн |
...{S} Како би тако што помињала старом господару сад у очи самог поласка нашег на Косово!{S} З |
— колико се уза то може — не дај старом господару да заборавља, колико је нама свима драгоцена |
х да је најправије да се поверим старом господару, који ме је учио витештву, и који ми је и ота |
ор дође пешице носећи буздован.</p> <p>„Господару,“ рече он смерно, „ево ти буздован твој!{S} М |
колено, па сељак узе да говори:</p> <p>„Господару, тако ти среће јуначке — која, нека да Бог, д |
ову, који упаде у шатор вичући;</p> <p>„Господару!{S} Господару!{S} Устај за Бога!“</p> <p>„Шта |
о никаква светиња не поштује?!“</p> <p>„Господару, кад год нам хвалиш Душана — а кад нам га не |
нез погинуо!“</p> <p>„Сачувај нас тога, Господе Боже!“ рече запрепашћен војвода Радич, скиде ср |
кратки а силно узбуђен говор некога од господе за Кнежевом трпезом, па онда зашушташе свилене |
<p>Било је још врло рано.{S} Никога од господе не бејаше ни пред двором ни у првој великој авл |
адесила!“</p> <p>Она блистава гомила од господе беше муком замукнула.{S} За неколико тренутака |
оветарац гору заљуљао.{S} Многима се од господе оте узвик, који показиваше како их је заповест |
ни и оштри узвици из оне сјајне ките од господе: „Шта рече, јуначе, по Богу?!“ — „Не, човече, Б |
!“</p> <p>„Тако је!“ привикаше многи од господе.</p> <p>„Вама се чини да је тако!“ рече кнез Гр |
није друкчије!“ привикаше живо многи од господе.</p> <p>Стари Градоје састави своје густе веђе, |
S} Тако је!“ привикаше одважно многи од господе са свих страна око кнеза Градоја.{S} Старац се |
ја с мојим људима, и ако хоће још ко од господе са мном, пођемо још данас у Косово, да однесемо |
о јецање у свити војводиној.{S} Неко од господе грцаше од плача.{S} Стари кнез Градоје јечаше к |
Кажу, брате, да пре него што ће неко од господе овога двора да умре ил’ погине, прилика једне и |
ти да цар Лазо може да буде без све ове господе, а нек’мо ли без тебе једнога!“</p> <p>„Нека је |
прости им и ти, у име своје и у име све господе и дружине наше!“</p> <p>Војводи се скиде једна |
дрављаше са кнезом.{S} По неко од млађе господе љубљаше га у руку, а војводини дворани и у скут |
> <p>Ту га прекиде гласни смех неколике господе.{S} Стари се кнез осврну, погледа их мало, и не |
устави док грла не промукоше у војничке господе, те их не замени сложно и смерно појање игумана |
бом!“</p> <p>„Војводо,“ викну из гомиле господе кнез Миросав од Рујног Рудишта; „не можеш ти ок |
оше узвици од тешкања и срдње од стране господе. „Ех, да зле смо <pb n="132" /> ти среће, брате |
јатељу о госпоштини и о јунаштву славне господе Орловића.{S} Са правим заносом, као да говори о |
онда потрча, и у часу се нађе у гомили господе, која сва бледа и тужна, стојаше пред шатором в |
сну руку у вис, да утиша жагор у гомили господе.</p> <p>„Јесте ме чули, господо!“ рече им свеча |
е млади војвода Радич.{S} Око њега пуно господе и пуно слугу, све то у сјајном оделу, да је мил |
ста у препаст и жалост порушеноме збору господе, рече:</p> <p>„Е јесмо ми нешто тешко згрешили |
е се и поцрвене.{S} Не смеде да погледа господи својој право у очи, него, оборив погледе на зем |
да вичу: „Ама лако је кнезу, и лако је господи!{S} Ако коме од њих и одлети глава, није тешко |
ели, у руке тајна писма, која су многој господи српској писали неки отпадници од наше свете вер |
носитој срдњи <pb n="140" /> викну оној господи што са њим истрчаше: „И опет вам кажем: сутра ј |
, и тек само мало као уморним очима, по господи што се искупи око њега.{S} Војвода се пригну к |
а питања.</p> <p>„Добро је, хвала Богу, Господин Кнез,“ поче Гојко, „а ено га, има већ по више |
његовим шареним а слабим зидинама?!{S} Господин је Кнез Лазар нама свима као отац; ова српска |
утио, да ћемо сутра велики бој бити!{S} Господин Кнез као обично дође први на јутрење.{S} Бејах |
вору и међу заповедницима од војске.{S} Господин Кнез и Госпођа Кнегиња Милица раде да их измир |
гом, и нека пруже руке један другом.{S} Господин Кнез и ова земља требају данас сваки мач свако |
Не приличи нама да кога било кунемо.{S} Господин Кнез је једини јунак који је имао права да кун |
Господару, како Србадија зна да гине!“ Господин Кнез погледа нас све дугим а невеселим једним |
великим крстом благослови све.{S} Приђе Господин Кнез к владици, прими из његових руку крст и о |
</p> <p>„Нека је слава Господу!{S} Може Господин Кнез да буде без мене!“ узе опет реч Градоје, |
твом на Плочнику заслужио, и коју ми је Господин Кнез послао уз писмо о јуначкој смрти његовој! |
доласку у Крушевац опазим ја да нам је Господин Кнез нешто дубоко замишљен, сетан и невесео.{S |
њ:</p> <p>„Казуј прво, синовче, како је Господин Кнез и где је?“</p> <p>„Та стани, кнеже Орлови |
д прашине!“</p> <p>„Казуј прво, како је Господин Кнез и где је?“ понављаше старац своја питања. |
{S} Двојином чудо сад кад чух шта му је Господин Кнез писао!“</p> <p>„Опрости ми, дедо!“ прихва |
е причати: како су се њих двојица, које Господин Кнез пази као своја два крила, грозно завадили |
ојака у двору, мене не требаш а може ме Господин Кнез затребати, боље је да зором пођем на Косо |
ти за ту жељу замерити не може; најмање Господин Кнез, који у прсима носи срце доброга оца пуно |
анци и други Срби Приморци.{S} Истом се Господин Кнез с војском кренуо дно, а неколики Дубровча |
пећину.“ И још ми Бошко причаше како се Господин Кнез тешка: „Ето,“ вели, „не можеш ништа почет |
ам кажем: сутра је ето Видовдан, видеће Господин Кнез, видеће Србадија, ко је вера а ко је неве |
авни прилог у славној крви својој.{S} И Господин Кнез и сва Србадија знаде колико си јој од пед |
е на длану своме; а није ни тако велики господин, јер...{S} Али ко је тај Србин, сем Вука, који |
нека си баш и Агарјанин, видим те јеси господин и јеси јунак.{S} Ето те заклињем твојим господ |
ску војску, и да је наш добри и честити Господин Кнез погинуо!“</p> <p>„Сачувај нас тога, Госпо |
тешим, што је Бог дао те је наш честити Господин Кнез Лазар могао и без нас да задобије победу! |
ис од ње па види шта пише.{S} Ја знадем Господин кнез не мисли на тебе.{S} Твоја је кућа ономла |
иташе кнез Вукан.</p> <p>„Ево што: прво Господин Кнез нас је позвао да се сви око њега искупимо |
земље!“</p> <p>„Хоћу ли им казати како Господин Кнез куне великом клетвом ко може да дође а не |
/p> <p>„Како ћеш им то казивати, кад то Господин Кнез није писао народу него војводама и кнезов |
икну да нам требају драговољци, јер нас Господин Кнез зове на Косово, да одбијемо Агарјанску си |
падне клетва пашће на господу; није њу Господин Кнез намењивао јадној сиротињи!“</p> <p>И стар |
ивезаше.{S} Од тих сељана чух да је наш Господин Кнез, покривен тешким ранама, пао жив у руке Т |
нез Градоје. „Прво зато, што нас је наш Господин Кнез Лазар позвао да на Косово изиђемо.{S} Јес |
војводи вашем!“</p> <p>„Нека би ти наш Господин Кнез на небу пред лицем Господа Бога опростио, |
устила била. |</p> <p>„Јест’, јадан наш Господин Кнез!“ настави он опет сам од себе. „У вече би |
атру и ударив песницом о трпезу, — „наш Господин Кнез је срце моје подмладио а моју памет подсе |
да чита:</p> <p>„Од мене Кнеза Лазара, Господина свој српској земљи, теби војводо Радичу, љуби |
не без вас.{S} Право је да тешка клетва Господина Кнеза падне на мене сама, а ни на једног од в |
мо одавде цркву, у којој је гроб нашега Господина Кнеза Лазара; а може бити она звезда тамо ниј |
, боље је да смо ми на Косову уз нашега Господина Кнеза, него да је он без нас а ми овде без ње |
авље духовника који се не деле од свога Господина Кнеза и од свога рода кад ваља гинути|“</p> < |
сто на Косову у војсци нашега честитога Господина Кнеза, а не овде да чамимо, пијанчимо и у зав |
тебе добро!{S} Бог те је створио велика господина, дао ти је и памети, <pb n="100" /> и силе, и |
да наставим.{S} Мало само после говора Господина Кнеза чу се кратки а силно узбуђен говор неко |
који изиђоше мало по мало сви из шатора Господина Кнеза, и по шапуту којим између себе разговар |
но да изиђемо него никако!{S} Нека душа Господина Кнеза са небеса види, да смо ми желели да се |
ређемо Косовим пољем, да потражимо гроб Господина Кнеза, да га сузама нашим прелијемо, и уздаси |
, кнеже, ево дође књига од Крушевца, од Господина нам Кнеза Лазара.{S} Ево ти препис од ње па в |
, добро је.{S} И ето ти препис од књиге Господина Кнеза.{S} И од Бога ти здравље!“</p> <pb n="1 |
ниси слушао што прочита Боре из листине Господина Кнеза?“ рече стари кнез. „Ко год може да дође |
ле!{S} Ето, та су писма отровала и срце Господина Кнеза, и учинила те је од месец дана овамо од |
страни војводе Милоша, или си на страни господина Вука?!“ Па кад јој кажеш да не знаш шта то он |
једно треба да вам причам.{S} С војском Господина Кнеза отидоше сви Крушевљани трговци, мајстор |
ах опет на старажи пред великим шатором Господина Кнеза.{S} Све наше главне војводе беху на веч |
о војске твоје поносито ујездава у стан Господина Кнеза на Косову у онај час, у који он на свет |
еше о своју дружину, о свога војводу, о Господина Кнеза на Косову, и о српску судбину на Косову |
огине, те да се олакша грех, којим се о Господина Кнеза огрешисмо!{S} Ето, зар вам то није дост |
едем!{S} Огреших се ја грозно о вас и о Господина Кнеза!{S} Ово је страшно и ужасно!“</p> <p>„С |
но!“</p> <p>„Сви смо се ми подједнако о Господина Кнеза огрешили!“ рече старац Градоје. „Не дам |
ме славно гинете.{S} Огреших се тешко о Господина Кнеза, јер га оставих да бој бије и да гине б |
осило се по војсци од уха до уха да око Господина Кнеза има издајника.{S} Људи Вука Бранковића |
Не, Господару, молим те!“ пресече говор Господина Кнеза кнез Војислав, „ја да и дадем такву зап |
n="139" /> чујаше одмерени и јасни глас Господина Кнеза, глас који брујаше звонко, свечано а не |
ме је хоће лукави Агарјани спазити да у Господина Кнеза нема велика војска, па ће навалити да ј |
Грачаницу.{S} Не можемо прићи ка гробу Господина Кнеза овако непокајани!“</p> <p>И појахаше ко |
; немојте на његов двор савијати клетву Господина Кнеза; немојте у блато бацати свој глас, који |
вити свој кисели оцат, па да се у писму Господина Кнеза напојиш небеском малвасијом!{S} Ниси чу |
отина коњаника!“</p> <p>„Молим ја тебе, господине војводо,“ узе кнез Градоје да говори са све т |
сељак још тамо у крчми?</p> <p>„Јесте, господине војводо; кнез га је задржао, док и ви тамо не |
е забадава!“</p> <p>„О, господине Вуче, господине Вуче,“ упаде опет у реч кнез Градоје, па узе |
е прашину са грла!“</p> <p>„Хвала теби, господине војводо, који си добар те и на то помишљаш!“ |
у, а шапуташе тихо:</p> <p>„Опрости ми, Господине!{S} Мишљах више о слабоме срцу жене Магдалене |
да говори на глас:</p> <p>„Опрости нам, Господине Кнеже!{S} Опрости нам, и витешки царе наш!... |
, али до сада све забадава!“</p> <p>„О, господине Вуче, господине Вуче,“ упаде опет у реч кнез |
Градоје.</p> <p>„Казаћу ти све по реду, господине кнеже!“ поче старац хучући; али чим му се пог |
мирно све што знаш!“</p> <p>„Ево хоћу, господине кнеже!“ рече Некудим осетив се некако окрепље |
даље шта имаш!“</p> <p>„Како ти рекох, господине војводо,“ настави Ристивор, — „први гласови, |
десет последњих година!“</p> <p>„Е, мој Господине Кнеже!“ јечаше полугласно кнез Градоје.</p> < |
би данас требао овој земљи!{S} Еј, мој Господине Кнеже, шта ћеш ти један, Душанов јунак са бла |
го моли, преклиње и проклиње!{S} Еј мој Господине Кнеже, знам да су теби, који си одрастао уз к |
го како хоће!“ рече кнез Гојко.</p> <p>„Господине војводо!“ узе опет реч смерно и невесело Рист |
дом својом и гласно га прочита:</p> <p>„Господине војводо!{S} Мој дед, кнез Градоје Орловић од |
д наглог јахања, узе да говори:</p> <p>„Господине војводо, поздрављате мој <pb n="130" /> госпо |
шестоперне буздоване, па се пожурите за Господином кнезом!{S} Могу њему затребати још четири ма |
пребацити, јер сви смо подједнако пред Господином Кнезом и пред Богом криви!“</p> <p>„Господо! |
загрлила ону нашу браћу што се нашла с Господином Кнезом на Косову, а нама — нама ће ето да се |
арјански <pb n="121" /> гледати да се с Господином Кнезом погоди те на миру разиђу.“</p> <p>„Им |
и мене свога војводу, а тебе, који си с Господином Кнезом Лазарем уз Душана војевао, ко сме да |
оме крају раја где су Косовски јунаци с Господином Кнезом!“</p> <p>И кад се сва тројица смерно |
И још то није све“ настављаше Гојко. „С Господином Кнезом и с војском његовом отишло је по дост |
нуком својим, дететом од петнаест лета, Господину Кнезу на Косово иде?!“ Иди, и тако им говори. |
неколико гутљаја.</p> <p>„Нека је хвала господину кнезу Градоју, који ми ево даде од своје слат |
а немара да вас <pb n="148" /> на време Господину Кнезу доведем!{S} Огреших се ја грозно о вас |
о све вас, јер вас не одведох на време Господину Кнезу да му помогнете победити или да с њиме |
ли се Светој Тројици да нашем честитоме Господину Кнезу дарује победу над неверним и поганим Аг |
војском не видев Косова!{S} Ви требате Господину Кнезу.{S} Може бити да ће Србадија освојити п |
сачувао чист образ.{S} Помисли како би Господину Кнезу било кад би чуо да се моја властела на |
одаде кнез Вукан.</p> <p>„Ма, шта вреди Господину Кнезу и педесет хиљада људи, који су далеко о |
ако није старешина села, рече ми: „Кажи господину кнезу: хвала му што те посла, те нам каза да |
је данас овде, да се кренемо, не би ли Господину Кнезу и нашој браћи на Косову стигли што пре; |
ерљиви људи из Константинова, па јавили Господину Кнезу, да цар Агарјански истом чека да му од |
зи нама свима да здраво и честито нашем Господину Кнезу на Косово стигнемо, и да се јуначки и с |
ви војвода, „стид би ме био да се јавим Господину Кнезу једва са половином војске, коју има пра |
војску коју купим око себе, да је водим Господину Кнезу?!“ рече војвода.</p> <p>„Јесте мучно шт |
ти мало вере у нас имао, кад ни старом господину ни мени ништа о томе поменуо ниси!{S} Ти знаш |
ја чекати не могу.{S} Ја одох на Косово Господину Кнезу.{S} Тако ти светлог имена дома твога, н |
браним од сваке напасти!“</p> <p>„Благо Господину Кнезу на Косову!{S} Благо овој земљи с таквом |
пођемо још данас у Косово, да однесемо Господину Кнезу гласове од тебе, да му кажемо зашто ћеш |
среће, бруке и срамоте, што не стигосмо Господину Кнезу на Косово, ево да нас сада и ова несрећ |
би ти неко мучки задао!“</p> <p>„А што Господину Кнезу треба на Косову свака српска мишица и с |
смо ево већ овде, испраћај ти још данас Господину Кнезу на Косову, као први део твоје војске!“< |
дан два стићи!“</p> <p>»Послах ја књигу Господину Кнезу по моме дворанину Душку јутром онога да |
м се ја теби, војводо, и чудим се вама, господо!“ узе реч кнез Винко. „Слушам вас и чудим се и |
сплакана деца.</p> <p>„Може ли, доиста, господо, бити, да нам усред нас живих и наше војске нек |
викну војвода сав пребледео. „Стан’те, господо, и не вређајте српску земљу, којој крв ваша тре |
иросава.</p> <pb n="91" /> <p>„Стан’те, господо!“ викну војвода сав пребледео. „Стан’те, господ |
елива у чело, и устаде.</p> <p>„Ходите, господо, унутра!“ викну кнезовима и властели који на по |
"132" /> ти среће, брате?!“ „Помислите, господо, да смо може бити ми баш једини Срби, који мого |
“ викну игуман Пајсије слугама. „Дајте, господо, да се дигнемо и пехаре испијемо у славу и у зд |
је. „Немој, молим те, војводо, немојте, господо и браћо, него колико има нас данас овде ми да с |
поносито; диже главу поносито.{S} Беше, господо моја, у томе часу личнији, господственији, поно |
у гусаре одметнули.{S} Али знате ли ви, господо, зашто је то зло дошло на ову нашу земљу и на н |
гомили господе.</p> <p>„Јесте ме чули, господо!“ рече им свечано, „ја сам вам дао заповест; да |
p>„Опрости ми, војводо, — опростите ми, господо и господска дружино!“ узе стари кнез беседити. |
о јуначки викаху.</p> <p>„Мени се чини, господо,“ узе реч кнез Нинко чак тамо иза гомиле, „мени |
и икако би?!“</p> <p>„Па и не знам вам, господо, све што и како би!“ настави рањени витез. »Зна |
у њиховој цркви сахране!{S} И ето вам, господо, све што знадох и знадем да вам кажем.{S} А сад |
брука и срамота!“</p> <p>„Немојте тако, господо!“ рече с уздрхталим гласом војвода, али опет не |
о сва она гомила.</p> <p>„Станите мало, господо!“ рече кнез Градоје. „Не приличи нама да кога б |
е.{S} А молићу и вас, свети оци, и вас, господо другови и пријатељи, да им опростите што се огр |
ихове мачеве.</p> <p>„Станите, по Богу, господо!“ рече он дубоко узбуђен и блед у лицу. „Немојт |
астао уз колено великоме цару нашем.{S} Господо, подигнимо пехаре наше у славу Господа Бога, ко |
немам срца да вам у очи погледам, моја господо и браћо!{S} Немам срца, јер осећам као да је из |
ђе.</p> <p>„Уставите се, славна јуначка господо!“ рече им тихо. „Уставити се, јер ено, рекао би |
имово срце опет поче растапати у сузе. „Господо!“ рече кнез Градоје; „да сви заједно потражимо |
в блед од узбуђености, и сав уздрхтао. „Господо, пуните пехаре своје па их подигнимо у славу на |
е стигнете!“ одговори Ристивор.</p> <p>„Господо, јунаци и браћо!“ проговори војвода тужно и нев |
орив погледе на земљу, рече им:</p> <p>„Господо, да пођемо у име Божје одмах!{S} И да се пожури |
оставише Крушевац пут Косова!“</p> <p>„Господо!“ викну млади војвода сав блед од узбуђености, |
ном Кнезом и пред Богом криви!“</p> <p>„Господо!“ рече војвода подигнув главу у вис и окренув с |
на Косову!{S} Благо овој земљи с таквом господом и код таквих јунака!“ прихвати кнез Градоје го |
оди.</p> <p>Војвода га отвори пред свом господом својом и гласно га прочита:</p> <p>„Господине |
је било.{S} Причају да сад међу млађом господом има пуно њих, који веле да су свеци и чудеса њ |
да му од своје драге воље пред српском господом уступи престо српски, само ако он — Марко — у |
њскога цвећа, на пољани на којој се ова господска свита савила око војводе.</p> <p>На послетку |
ми, војводо, — опростите ми, господо и господска дружино!“ узе стари кнез беседити. „Биће да с |
властела; зашто су они господа него да господски за цара гину!“...{S} Него најправије ми рече |
динара или по који Млетачки цекин, а и господски гости ваши, којима сам пехаре с вином додавао |
коње доводио, нису ме обилазили својим господским даром.{S} Ето сам тако у овој кеси овде саст |
пођо наша!{S} Што пушташ то младо своје Господско јединче, да излази на крваво поље?!“</p> <p>И |
у њеној конати у Жутој Кули!“ говораше господско дете, придворица госпође кнегиње.</p> <p>„У д |
растовој столици старац један, одевен у господско рухо од Дубровачке скрлатне чохе, са жутим, м |
говара!{S} Шта ли би цар Душан рекао на господску <pb n="175" /> беседу кнеза Вукана?{S} Шта би |
твојој доброти!{S} И нека теби за твоју господску милост према мени сиромаху, Бог на небесима в |
и је и памети, <pb n="100" /> и силе, и господства; али је све то мало теби!...{S} А Милош?{S} |
еше, господо моја, у томе часу личнији, господственији, поноситији, лепши, а верујте ми и млађи |
погледе своје са красног лица личнога и господственога Санџак-Бега.</p> <p>Па онда узе полагано |
а их молим и преклињем да потруде своје господство још овај пут, када ћемо са Божјом помоћу раз |
и јеси јунак.{S} Ето те заклињем твојим господством и твојим јунаштвом, учини ми што ћу да те м |
ајним погледима.{S} Кнез Вукан, који по господству свога племена и бејаше најугледнији, узе реч |
ез тебе једнога!“</p> <p>„Нека је слава Господу!{S} Може Господин Кнез да буде без мене!“ узе о |
сло!{S} Нисам ја ни слеп ни глуп, хвала Господу Богу!{S} Али нећеш, попе, куд си наумио!{S} Не |
жев. „Ако на кога падне клетва пашће на господу; није њу Господин Кнез намењивао јадној сиротињ |
аше положаје!{S} Клекнимо и помолимо се Господу, да нас благослови, да се данас храбро и срећно |
ко долазак кнеза Градоја задахну све, и господу, и војнике, и народ новим поуздањем да ће, ако |
/p> <p>„Е јесмо ми нешто тешко згрешили Господу Богу!{S} После наше велике несреће, бруке и сра |
арију.{S} Ето питај војводу и ову другу господу, нека ти они кажу, а да ти ја не казујем, шта ј |
пљао <pb n="138" /> око себе сву велику господу и властелу.{S} Храбрио је оне који казиваху как |
{S} Па онда би му се мисли отеле на ону господу, којој је кнез Вукан тако речит тумач био.{S} У |
ваху прекорима да је уставе и умире.{S} Госпођа се Мандалена још једнако осмехиваше, али јој ни |
ћи били!</p> <p>Тек се то довршивало, а госпођа Мандалена махну руком неколиким дворским девојк |
ојим сад већ сваким даном очекује да га госпођа дарује, ако Бог да!{S} А ето му стигоше за све |
ти тихо и очевидно узбуђена и забринута госпођа Манда, — „опрости ми, што и ја једна женска гла |
драгоцена глава његова!“</p> <p>Ту сад госпођа Мандалена стаде, да чује одговор Ристиворов.{S} |
ориш, добра и верна слуго,“ рекла му је Госпођа Милица; „ето пођи у име Божје, и нека те мој бл |
S} А кад чета замаче за шуму, окрете се госпођа Мандалена кметовима и ономе свету што се око ње |
ре овог чуда и покора напољу!“ говораше госпођа Манда, па се узе <pb n="15" /> крстити, јер нап |
и да су тамо на молитви и стари кнез, и госпођа Мандалена, и млади кнежевић, и све дворјанство |
ој без мене дома врати, ти си кнегиња и госпођа од Орлова Града, и од свих наших баштина, и од |
ш на ситну децу њихову!“</p> <p>Приђе и госпођа Мандалена па тихо рече:</p> <p>„Смилуј се, госп |
ше падати па опет престадоше.{S} Кнез и госпођа Манда оставише терасу па се склонише у једну по |
ведницима од војске.{S} Господин Кнез и Госпођа Кнегиња Милица раде да их измире, али до сада с |
ела је на сниској лепо изрезаној скрињи госпођа Мандалена.{S} Била је блеђа но обично; у очима |
чини да негде у даљини грми!“ рече тихо госпођа Манда своме свекру. „Боривој је с момцима одјах |
„Имаш, Госпође, пуно дворана и дворских госпођа и девојака у двору, мене не требаш а може ме Го |
реко одби ону молбу о перперама.</p> <p>Госпођа Мандалена, која се до тога часа јуначки држала, |
сам пође доле с попом Каритоном.</p> <p>Госпођа Манда оста са сином у дворани на првоме кату.</ |
и ко би то боље од тебе знао?!“</p> <p>Госпођа Мандалена одмах сама приђе к Лабуду, убојном ко |
мој Јабучило цвећем претрпани!“</p> <p>Госпођа Мандалена погледаше по својој свити од дворских |
, у име Божје, књигу војводину!“</p> <p>Госпођа Манда прошапута Ристивору да <pb n="16" /> прин |
ње млада дворкиња Босиљка.{S} Рече му: „Госпођа кнегиња чека на тебе!“ па се окрете и отвори му |
он се јави Кнегињи па јој рече: „Имаш, Госпође, пуно дворана и дворских госпођа и девојака у д |
ом емаљу је била израђена допрсна слика госпође Мандалене.</p> <p>„Погледај у ову слику!“ наста |
и!“ говораше господско дете, придворица госпође кнегиње.</p> <p>„У добри час!{S} Ево ми сам Бог |
м небеском анђелу, причаше му о доброти госпође Мандалене, о њеној чудотворној моћи да својим п |
ном ватром.{S} Не смеде погледати у очи госпође кнегиње, него гледаше преда се, као грешник кој |
сав онај други свет оста као укопан око госпође Мандалене.{S} Женскадија тек сад удари у плач и |
ја тек сад удари у плач и кукњаву.{S} У госпође Мандалене није више било суза.{S} Она гледаше м |
узе хвалити Босиљку, најмлађу дворанку госпође Мандалене. „Беља је, брате, од сваке виле; лепш |
ађи Југовић остане на двору, да се нађе Госпођи Кнегињи ако би јој затребало да се посаветује с |
га чуваш, и да га предаш здрава у руке госпођи.{S} Појашите, децо, и нека вам је срећан пут, н |
осле подиже главу и погледа право у очи госпођи кнегињи, и узе да говори:</p> <p>„Није лако што |
а поста румена ружа.{S} Послушна својој госпођи, приђе она слободно и право к Ристивору, извади |
ровао њену причању, док летос о Великој Госпођи једне ноћи, тако око поноћи, не видех својим оч |
и без Ристивора, а ја сам се заветовао госпођи кнегињи да те жив оставити нећу!“</p> <p>Узе ст |
дно пођемо у Крушевац да се тамо нађемо Госпођи Кнегињи Милици и деци њеној!“</p> <p>„Тако је и |
кажи му да моју књигу не предаје одмах госпођи, него нека јој најпре каже, како се гласови про |
у вис обе руке као да је преклиње. „Не, госпођо, ако Бога знаш!...{S} Како би тако што помињала |
о беше срце Ристиворово.</p> <p>„Јесте, госпођо кнегињо; имам и ја тебе много и за нешто велико |
:</p> <p>„Није лако што од мене тражиш, госпођо кнегињо!{S} У старога господара није једно него |
е молим, светла, велика и предобра моја госпођо: прими ово мало благо моје да га причуваш!{S} А |
ах оте узвик: „О, јадна мајко!{S} Јадна Госпођо наша!{S} Што пушташ то младо своје Господско је |
реч сваки могао добро да чује:</p> <p>„Госпођо кнегињо, снахо моја!{S} На теби остављам сигурн |
још те ноћи пође у Двориње с писмом за госпођу.{S} Све то ја тако и учиним а он оста пишући по |
ецо моја!“</p> <p>„Кад сељанке угледаше госпођу Мандалену, онако бледу, с тугом у очима, с усиљ |
у како често <pb n="38" /> затичу своју госпођу да чита последње писмо, које јој је писао Милан |
и сузе ронећи, гледаху у младу и красну госпођу своју, која, седећи на посниском а широком одмо |
зе женскадија на глас благосиљати добру госпођу.{S} Па онда навалише да јој сваки приђе и да јо |
и ту сетност благородство њене душе, и госпоственост њене лепоте светлили су као пун месец на |
истивор причао своме новоме пријатељу о госпоштини и о јунаштву славне господе Орловића.{S} Са |
али је није ни засенило.{S} Повисило је госпоштину њихову, али им није повећало срећу.{S} Изгле |
во одведи властелина војводина и милога госта нашег у подруме доње, нека сам својим очима види |
те Ристивору:{S} Синко води нашег милог госта у црвену кулу, нек <pb n="12" /> се мало поодмори |
момцима ка главним вратима, поздравите госта добродошлицом, па га доведите право к мени!“ запо |
м у средини мојих људи.{S} Не дођосмо у госте теби данас, него дођосмо као војници, да ти на во |
p>„Како?....{S} Из Крушевца?!“ повикаше гости војводини изненађени, а неки од њих усташе из сво |
и по који Млетачки цекин, а и господски гости ваши, којима сам пехаре с вином додавао или коње |
у свој завичај у Хрвате.{S} Дед га мој гости овде три дана.{S} Чини се и моме деду и свој чеља |
ћу, кнеже, апсити моје властеле док су гости у моме двору?“ одговори војвода исто тако шапатом |
ни, кнеже Орловићу!“ привикаше многи од гостију. „Пусти Гојка да се поткрепи мало слатком малва |
е Ивко,“ довикну <pb n="101" /> војвода гостима што с десна и с лева Винку сеђаху за трпезом; „ |
ез Миросав да се мачима на смрт боримо, готов сам; али хоћу теби да кажем да се ево кајем за па |
завежљаја на наличју од веза, и ево га готов рад који с толиком пажњом већ од два месеца ради! |
же бити српски властелин и опет да буде готов на свако зло!“</p> <p>„Па сад си већ ваљада дошао |
истину. „Нека причека Иван, сад ћу бити готов!“ И није дуго потрајало па изиђе пред шатор, пред |
ораше кнез Витомир доста мирно. „Ја сам готов ево овога часа, само ако кнез Миросав хоће!“</p> |
че Градоје својој дружини тихим гласом, готово шапатом, као да се боји да не узнемири војводу у |
из руку свога унука, сави их полагано, готово побожно, метну их у недра, и онда седе, и поче о |
то сад говориш, Ристиворе?!“ прекиде га готово срдитим гласом Боривој. „Чујеш, дедо!{S} Ако ћеш |
<head>III</head> <p>Трпезарија је била готово као нека црква, само нешто по сниска.{S} У зиду |
на десно од огњишта била је окићена, и готово сва застрвена, штитовима, панцерима, клобуцима, |
се нека несрећа десила.{S} Полаганим, и готово рећи свечаним, кораком свога коња упутио се беше |
стима.{S} Онакве га речи запрепастише и готово скаменише.</p> <p>Ристивор је већ давно дио ућут |
у тешко, пригну се и пољуби га у чело и готово рећи шапну му на ухо: „Поздрави твога оца а мог |
причестише, онда кнез Градоје, ведар и готово весео, громким гласом викну:</p> <p>„Јунаци!{S} |
ухој, каменитој пустињи стоји он, висок готово као копље; завио се у неку кожу, као да је медве |
да стигнем с војском а не да му долазим готово без војске!“ рече војвода па се задовољно насмеј |
и завија свакојако!{S} И ако је младост готово што и лудост, опет немој мислити да ја не видим |
сељанке журно покупише српове, и виле и грабље, покупише здеље и чутуре, запрегоше волове у кол |
а живо и здраво чедо своје, које јој је грабљива и гладна птичурина зграбила из колевке и у вис |
века зову Орловићи, а двор њихов Орлов Град.</p> <p>Још док су се звали Голубовићима били су о |
хо спушта у Голубињску Реку, лежи Орлов Град, од старина двор властелинске куће Орловића.{S} На |
слике могло видети како је диван Орлов Град, а речима је тешко лепоту његову описати.{S} То ни |
ду на Угре свратио к Орловићима у Орлов Град.</p> <pb n="25" /> <p>Дугачка зидина на десно од о |
} Млади кнежевић може наћи пута у Орлов Град и без Ристивора, а ја сам се заветовао госпођи кне |
д се Боривоје, синко мој, врати у Орлов Град к мајци својој.{S} Ристиворе, да пратиш свога <pb |
S} У дане ове, у које загледамо у Орлов Град, старинска и славна кућа Орловића има само две муш |
џарске кљусине, па на њима прођоше кроз град, наоружани свакојако, али из гласа и сложно појући |
да каже, „ја ћу, ако Бог да, у небески град Јерусалим на покајање!“</p> <p>„Па да пођемо и ми |
битку на Косову, ето неверника на овај град.{S} Није ли боље да бранимо овај град на Косову, н |
ј град.{S} Није ли боље да бранимо овај град на Косову, него овде на његовим шареним а слабим з |
а војну; дужни смо само да бранимо овај град, ако га и кад га непријатељ нападне.{S} Али ако — |
још цар Тројан сазидао и да се онда тај град звао Голубац, као што су се и први српски властели |
од њих!...{S} Док само наш Градоје као град грухне, следиће се срца њихова!{S} И док само овај |
лепоту његову описати.{S} То није само град са голим зидинама и беспрозорним кулама, него је и |
рати, ти си кнегиња и госпођа од Орлова Града, и од свих наших баштина, и од свега нашег народа |
пијемо у здравље Старога Орла од Орлова Града!...{S} Не брин’те се, људи, сад нам не гине побед |
ео их да издахну под зидинама од Орлова Града.{S} На отвореноме прозору од шестостране куле сед |
а, жене кнеза Милана Орловића од Орлова Града, и ако јесте — онда... ниси ли ти главом кнез Гра |
м.{S} Паде мртав кнез Градоје од Орлова Града. „Да таквога не има сокола!“</p> <milestone unit= |
око у ноћ кад се кнез Градоје од Орлова Града устави под једним гранатим стогодишњим храстом на |
МИЈАТОВИЋ</p> <p>КНЕЗ ГРАДОЈЕ ОД ОРЛОВА ГРАДА</p> <p>ПРИПОВЕТКА</p> <p>ИЗ ВРЕМЕНА БОЈА НА КОСОВ |
<p>„Дивно збориш, стари орле од Орлова Града!“ рече кнез Гојко силно раздраган.</p> <p>„И доис |
оме завету ево нас из кнежине од Орлова Града, да ти, као клетвеници твога дома од старина, сле |
из свих села и заселака жупе од Орлова Града.{S} И старо и младо похитало је у чистом празничн |
Ристивор.</p> <p>„Ми смо Срби од Орлова Града.{S} Не стигосмо да гинемо уз нашега честитога Кне |
авом кнез Градоје, стари Орао од Орлова Града?!“</p> <p>Кнез Градоје — који не скидаше својих п |
Мој дед, кнез Градоје Орловић од Орлова Града вели да напишем ово овако:{S} Војводо, више ти ја |
рши нека кнез Градоје Орловић од Орлова Града буде војсци старешина.{S} Камо наше среће да њега |
тала кад је ето и старом орлу од Орлова Града невоља, да своје мисли савија и завија свакојако! |
љку.</p> <p>Из села, десно испод Орлова Града, допираху узбуњива запевања петлова, као да успла |
косови и сенице изабрали перивој Орлова Града за свој рај земаљски, и што је <pb n="4" /> изгле |
тнијим зрацима озарује цвеће око Орлова Града,</p> <p>Једнога топлог сунчаног дана, крајем маја |
нијски.{S} Сва поља и гајеви око Орлова Града изгледали су као да су се преобукли у чисто рухо |
ем маја 1389., баш на томе крилу Орлова Града могли сте угледати слику мирну и опет пуну боје.< |
ко често падала на Звезду Даницу Орлова Града, — све то заједно сломило га је.{S} Срце му нагло |
„Не мислим ја цркву коју су људске руке градиле, него цркву коју је сам Бог саградио!{S} Зар не |
и пролило, колико домова, колико села и градова разорило, колико је невине деце скапало од глад |
јечаше као да се некакав од Тројанових градова срушио на плећа његова.{S} Војвода Радич хукаше |
бих могао пустити кнеза <pb n="124" /> Градоја.{S} Вуканов дом кумује моме дому има већ двеста |
осади између себе и кнеза <pb n="94" /> Градоја.{S} Дворске слуге изнесоше преда њ свакојаке ђа |
рловића има само две мушке главе: кнеза Градоја, старца од седамдесет лета, и унука његова Бори |
ари Милојко, вршњак и друг нашега кнеза Градоја, сед као и он, пољуби Кнегињи руку, изиђе на дв |
ко обрадовао као кад виде старога кнеза Градоја.{S} Не хте се с њиме љубити у лице док му прво |
о је писано руком Боривоја, унука кнеза Градоја, код цркве Богородичине, зором у Среду.“</p> <p |
д виде војводу мртва, и кад чу од кнеза Градоја да је сасвим очевидно да је он сам својом руком |
положио по један камен на гробове кнеза Градоја и верног му слуге Ристивора.</p> <p>И сам султа |
сад тешкате?{S} Што не послушасте кнеза Градоја, који, оседео у војнама, преклињаше нас све ред |
лаше коње.</p> <p>Војвода тражаше кнеза Градоја; али нигде Градоја да нађу.{S} Слуге му казивах |
вам се не могу!{S} Ама пустите ви кнеза Градоја, нека иде кад му у староме кошу младо орловско |
Порубовића, и заповеди му да води кнеза Градоја и чету његову у колибе за њу спремљене; а самог |
у би мило, да онде у цркви загрли кнеза Градоја и пољуби га у образе, и рече му: „Хвала теби, к |
ог Рудишта; „не можеш ти окренути кнеза Градоја.{S} Узалуд ти сва мука.{S} И узалуд би нам свим |
ина овамо!“</p> <p>И тако долазак кнеза Градоја задахну све, и господу, и војнике, и народ нови |
ош нешто што бих ја хтео да питам кнеза Градоја,“ прихвати опет кнез Вукан. „Кнез Лазар је већ |
, војводо, не би радосно послушао кнеза Градоја!“ прихвати кнез Гојко. „Само би ваљало да прове |
оги од господе са свих страна око кнеза Градоја.{S} Старац се само окреташе са коња и десно и л |
!{S} И да се пожуримо да стигнемо кнеза Градоја!“</p> <p>Још није било сунце стигло на врх неба |
заставу!“ беше последња заповест Кнеза Градоја слузи своме Ристивору.</p> </div> <pb n="198" / |
прилику да покаже колико поштује старца Градоја.</p> <p>„А ко, војводо, не би радосно послушао |
ојвода тражаше кнеза Градоја; али нигде Градоја да нађу.{S} Слуге му казиваху како се стари кне |
а господа.</p> <p>Кад се сврши јутрења, Градоје, још онде у цркви, приђе к војводи па му рече:< |
и образ и поздрави га добродошлицом.{S} Градоје се окрете, узе за руку Боривоја — који и сам бе |
> <p>„Што ли се теби толико хита, кнеже Градоје?!“ питаше кнез Вукан.</p> <p>„Ево што: прво Гос |
одушевљених срдаца мало стиша, кнез се Градоје опет нестрпљиво окрете к војводи:</p> <p>„Молим |
ог грла.</p> <p>„А сад вас молим!“ рече Градоје својој дружини тихим гласом, готово шапатом, ка |
S} Тек кад народ опази да војвода, кнез Градоје, праћени неколицином властеле и слугу, журним к |
<p>„Господине војводо!{S} Мој дед, кнез Градоје Орловић од Орлова Града вели да напишем ово ова |
војева Ждрала.{S} Кад се то сврши, кнез Градоје рече својој малој дружини:</p> <p>„Ходите, помо |
јска пролажаше праштајући војводу, кнез Градоје стајаше гологлав и са рукама на прса скрштеним |
последњем <pb n="165" /> целивању, кнез Градоје заповеди да се сваки кнез и сваки властелин ста |
ве то истина!“ рече <pb n="120" /> кнез Градоје. „А и да је истина, боље је да смо ми на Косову |
и шта још да прикупи и изнесе.{S} Кнез Градоје му додаде својом руком онај кондир малвасије, и |
ок се други грохотом насмејаше.{S} Кнез Градоје састави веђе, намршти чело и гледаше преда се з |
рукама својим и на мах заспа.{S} А кнез Градоје седе с Ристивором те се најпре прихватише беле |
ушали сте ваљада од ваших очева да кнез Градоје никада не говори што не мисли, и да оно што мис |
сам шта пише!“ Па онда сетив се да кнез Градоје није врло јак на читању књига и туђег писања на |
ма Вукана пустио да отиде, само да кнез Градоје, којега се рука дотицала руке цара Душана, оста |
ва тројица смерно причестише, онда кнез Градоје, ведар и готово весео, громким гласом викну:</p |
уди срца јуначна?!“</p> <p>Па онда кнез Градоје сави главу к левом рамену, да на своје лево ухо |
х јунака међу вама!“</p> <p>И онда кнез Градоје срдито трже к себи златом обложене вођице, окре |
ви мени да кажете!“</p> <p>И онда кнез Градоје ућута.{S} Узалуд гледаше час један час други од |
} И док се ова војна не сврши нека кнез Градоје Орловић од Орлова Града буде војсци старешина.{ |
рвета и другим неким светим моћима кнез Градоје поклонио своме манастиру Милостину.{S} Журила с |
Четвртак пред пече са једнога виса кнез Градоје показа своме унуку и својој чети беле куле и зи |
.</p> <p>„Како да не може!“ запита кнез Градоје запрепашћен.</p> <p>„Тако, не може!{S} Не да цр |
вој.</p> <p>„Зар само три?“ запита кнез Градоје, очевидно незадовољен у својим очекивањима.</p> |
њи са бојишта!“</p> <p>„А!“ зајеча кнез Градоје, „Бог те чувао овој земљи, наш честити Господар |
— последњим куцањем.{S} Паде мртав кнез Градоје од Орлова Града. „Да таквога не има сокола!“</p |
Ристивор усплахирен.</p> <p>Испаде кнез Градоје с Боривојем пред шатор и чуше доиста жагор вели |
д самог свог детињства био!“ упаде кнез Градоје Гојку у реч. „По своме срцу суди о срцу других |
к ти бејах опремио Ристивора,“ узе кнез Градоје да говори војводи, „да ти јавим, шта чусмо овде |
м ја тебе, господине војводо,“ узе кнез Градоје да говори са све то јачим узбуђењем, „пусти ти |
се чини да војвода рече да нам је кнез Градоје старешина <pb n="171" /> док ова војна траје!{S |
_C4.2"> <head>II</head> <p>Дуго је кнез Градоје јахао сам.{S} Не хтеде се осврнути да види ко ј |
прилога црквама!“</p> <p>И тако је кнез Градоје на свој начин решио једно незгодно питање.</p> |
ди да сва војска преноћи где ју је кнез Градоје већ сместио, а да неколике страже пођу друмом ц |
око двора да ли је ко видео кад се кнез Градоје кренуо, кад дојаха коњаник од чете кнежеве, и д |
<p>Било је већ дубоко у ноћ кад се кнез Градоје од Орлова Града устави под једним гранатим стог |
> <p>„Е сад, свети оци!“ окрете се кнез Градоје духовницима, „чим се ископа гроб, спремите се д |
данима поклонио!“</p> <p>Снужди се кнез Градоје, обори главу ниско, замисли се нешто дубоко за |
3.3"> <head>III</head> <p>Стари се кнез Градоје окрете к војводи:</p> <p>„Не замери ми, војводо |
а, и не требате ви што и ја!“ рече кнез Градоје. „Ја ћу да загазим у турску војску, да је питам |
а, кад се бој почне да бије!“ рече кнез Градоје. „Немој, молим те, војводо, немојте, господо и |
е, и врати нам се у сретање!“ рече кнез Градоје, па нареди стражи да дигне војску на ноге.</p> |
“</p> <p>„Ништа то, војводо!“ рече кнез Градоје весело. „Ми, колико нас је данас овде, да се кр |
> <p>„Станите мало, господо!“ рече кнез Градоје. „Не приличи нама да кога било кунемо.{S} Госпо |
растапати у сузе. „Господо!“ рече кнез Градоје; „да сви заједно потражимо по шатору.{S} Не мож |
<p>„Вама се чини да је тако!“ рече кнез Градоје с презривим осмехом, „мени се чини да није тако |
огибију <pb n="182" /> нашу!“ рече кнез Градоје поуздано, „Не би тај јадан народ данас запевао, |
7" /> <p>„Благо теби, синко,“ рече кнез Градоје рањенику, „благо теби, који си крв своју на Кос |
Агарјана, то теби није ништа“ рече кнез Градоје с пуно горчине и презривости, и узе по свом оби |
S} Нека ти је срећно!“ усклицаваше кнез Градоје борећи се с читавом једном четом која га стезаш |
ако, браћо, Бог вас видео!“ викаше кнез Градоје сва веселији.</p> <pb n="103" /> <p>„И још то н |
е колибе и одморите се!“ понављаше кнез Градоје мало оштрије. „Видећу ја ко од њих сме да дигне |
<p>„Славе ти, кнеже Гојко,“ мољаше кнез Градоје, „дај, брате, још мелема за срца наша!{S} Казуј |
Милојка!{S} Тако, брате!“ говораше кнез Градоје задовољан.</p> <p>„Па онда,“ настави Гојко, „Кн |
ајати што те не поведох!“ говораше кнез Градоје сниским гласом, и погледа горе међу грање од ли |
о да не да?!“</p> <p>Тако говораше кнез Градоје, па му се образи зажарише а очи почеше севати м |
неко убије војводу нашег?!“ питаше кнез Градоје и сам дубоко узбуђен, и узе се крстити од чуда. |
а и најтеже грехе опрости!“ питаше кнез Градоје.</p> <p>„Могу, како да не могу?!{S} Бог с тобом |
едњи који га је жива видео“ питаше кнез Градоје.</p> <p>„Казаћу ти све по реду, господине кнеже |
Орловићева чета повуче, војвода и кнез Градоје стадоше по средини између једних и других војни |
ту с кнежевим Лабудом.{S} Сад се и кнез Градоје насмеја, и узе тапкати руком Јабучила по врату, |
тога Саве кроз њих дихао!“ настави кнез Градоје. „И за Душаново доба властела се завађала час с |
господе грцаше од плача.{S} Стари кнез Градоје јечаше као да се некакав од Тројанових градова |
оспода исповедамо!“</p> <p>И стари кнез Градоје беше силно раздраган.{S} Први он од властеле по |
и наш војводо!“ рече свечано стари кнез Градоје дубоко ганут и сузе ронећи.</p> <p>„Бог да га п |
изгинемо!“ говораше на глас стари кнез Градоје.</p> <p>„Стани, море!... ни корака напред!“ вик |
е не зборећи ни речи.</p> <p>Стари кнез Градоје диже завесу на уласку у шатор, па им викну:</p> |
ни камен на камену!“</p> <p>Стари кнез Градоје само шкрипаше зубима.</p> <p>„Начини се неред н |
<p>„Ех, синко, ја ћу...“ одговори кнез Градоје, затежући очевидно у забуни шта да каже, „ја ћу |
дом и код таквих јунака!“ прихвати кнез Градоје горко подругљиво.{S} Па се онда окрете војводи: |
и!“</p> <p>„Кад је тако,“ прихвати кнез Градоје, „онда ви данас нама опојте како треба нашег во |
ову. <pb n="126" /> Твој клетвеник кнез Градоје Орловић.{S} Ово је писано руком Боривоја, унука |
{S} Дајте да саслушамо све што нам кнез Градоје поручује!{S} Дед’, млади властелине, казуј нам |
своје неизгладљиве печате.{S} Сам кнез Градоје, кад је пре педесет година наследио свога оца, |
јесте — онда... ниси ли ти главом кнез Градоје, стари Орао од Орлова Града?!“</p> <p>Кнез Град |
говори још једнако сасвим стрпљиво кнез Градоје.</p> <p>„Ти, брате,“ прихвати опет Вукан, „ниси |
шале и прштало досеткама.{S} Само кнез Градоје, ког војвода беше посадио себи уз десно колено, |
тотине војника!“ рачунаше полагано кнез Градоје.</p> <p>„Зар свега двеста војника?!“ запита Рис |
рече смерно и опет сасвим поуздано кнез Градоје, — „Славе ми, ништа мени немаш да захвалиш!{S} |
осподине Кнеже!“ јечаше полугласно кнез Градоје.</p> <p>Па онда Гојко настави опет:</p> <p>„И ј |
га, оче игумане!“ прекиде га оштро кнез Градоје. „У овом чудноватом времену у коме живимо, кад |
ту скоро сва војска војводина, јер кнез Градоје устављаше чету по чету како која пристизаше.</p |
Мирослав. „Није <pb n="131" /> нас кнез Градоје кумио и преклињао да се крећемо?!{S} Јес’, али |
тачаства!“</p> <p>„А!“ зајеча опет кнез Градоје. „Кад ли ће се једном то отровно семе истребити |
ј срећи и слави?!“</p> <p>Приђе му кнез Градоје и диже га са мртвога војводе.</p> <p>„Устави се |
плакати.</p> <p>„Некудиме!“ викну кнез Градоје нестрпљиво; „знамо сви да си му ти од раног дет |
једном таквом трпезом вечерали су кнез Градоје, поп Каритон и војводин властелин Иван.{S} Рист |
ти велике милости Божје.{S} Кад чу кнез Градоје да допочеше већ певати и „Придите, последње цје |
ећ сви под липом искупише, узе реч кнез Градоје:</p> <p>„Прво што имамо да свршимо то је да исп |
о зашто, кнеже Добромире!“ узе реч кнез Градоје. „Прво зато, што нас је наш Господин Кнез Лазар |
господине Вуче,“ упаде опет у реч кнез Градоје, па узе вртети главом, „знам ја тебе добро!{S} |
"SRP18990_C4.1"> <head>I</head> <p>Кнез Градоје на своме Лабуду, а под својом црвеном свиленом |
SRP18990_C3.4"> <head>IV</head> <p>Кнез Градоје не хте премештати свој шатор са места, где га ј |
види!“ рече му кнез Вукан. </p> <p>Кнез Градоје уђе под шатор. </p> <p>Под шатором је још мрак |
рема вратима од трпезарије.</p> <p>Кнез Градоје се пригну к уху војводину па му шапатом рече: „ |
било тешко да их раздвоје.</p> <p>Кнез Градоје виде првим погледом шта се учинило па задовољан |
и дрвена крстача не утврди.</p> <p>Кнез Градоје тада заповеди да се одмах сва војска спреми за |
е како им је заповедио био.</p> <p>Кнез Градоје, шкргућући зубима, врати се и сам на своје мест |
који би од Косова долазио.</p> <p>Кнез Градоје дочека војводу снужден и невесео, као да му лиц |
ари Орао од Орлова Града?!“</p> <p>Кнез Градоје — који не скидаше својих погледа са лица Санџак |
крв ваша треба за одбрану!“</p> <p>Кнез Градоје изгледаше запрепашћен, али само за један тренут |
tlepage"> <p>ЧЕДА МИЈАТОВИЋ</p> <p>КНЕЗ ГРАДОЈЕ ОД ОРЛОВА ГРАДА</p> <p>ПРИПОВЕТКА</p> <p>ИЗ ВРЕ |
аше живо многи од господе.</p> <p>Стари Градоје састави своје густе веђе, па се мало замисли.{S |
латни крст на Грачаници.</p> <p>„Еј мој Градоје!“ говораше тихо сам себи; — „бадава, баш као да |
Господина Кнеза огрешили!“ рече старац Градоје. „Не дам ја теби, војводо, да уза свој грех узи |
рају.</p> <p>„Е, сад, војводо!“ узе реч Градоје, „дај нам заповест да се одмах за Косово кренем |
ин Кнез да буде без мене!“ узе опет реч Градоје, који сав беше поцрвенео у лицу и коме очи сева |
шта ће бити од њих!...{S} Док само наш Градоје као град грухне, следиће се срца њихова!{S} И д |
нас на Косову посрамити!“ Па млади унук Градојев удараше хитро мачем по Турцима и лево и десно. |
младог дечка од петнаест година.{S} Син Градојев, кнез Милан Орловић, погинуо је пре две године |
а неколико тренутака, док не звизну мач Градојев посред лица турског четовође, па онда и лево и |
је воље доведена и привенчана за Милана Градојева сина, и опет како су неки властели, вратив се |
а само једна жалост што претишташе срце Градојево.{S} Кад год би помислио да се битка на Косову |
да одбише од двора и повијаше за кнезом Градојем и четом његовом преко пољане па тихом једном у |
ше рањен човек.{S} За војводом и кнезом Градојем уђе у крчму и сва властела.{S} Сви се ћутећки |
па метну обе своје руке на рамена кнезу Градоју; „ето могао бих да ти заповедим да останеш, док |
мерено:</p> <p>„Од Војводе Радича кнезу Градоју, љубимом ми пријатељу, срдачно поздрављење. — Д |
праћен сад и Ристивором, па рече кнезу Градоју да га кнез Вукан и сва друга господа моле да по |
и противила, али не могоше старом кнезу Градоју, кад овај дохвати за руку и једнога и другога п |
.</p> <p>„Нека је хвала господину кнезу Градоју, који ми ево даде од своје слатке малвасије, те |
/p> <p>„Не, не!“ упаде живо у реч кнезу Градоју војвода, желећи да спречи даљи развој гнева кне |
викаше кнезови и властела.</p> <p>Кнезу Градоју се чело намршти и његове густе веђе спуштаху се |
дода по неку грађевину, за спомен себи, граду који су му стари оставили; и сваки је <pb n="3" / |
д по виноградима и воћнацима.{S} Не дај граду у наше винограде; не дај дажди на наше њиве; не д |
сваки је <pb n="3" /> век ударао на те грађевине своје неизгладљиве печате.{S} Сам кнез Градој |
тина година овамо волео да дода по неку грађевину, за спомен себи, граду који су му стари остав |
е у љуту свађу.{S} Диже се једна велика граја, и усред ње сукнуше мачеви из корица, и мало што |
мач свакога свога сина!“</p> <p>Диже се граја од одобравања са свих страна, али је надјача јека |
охвативши се глатким сребрнастим својим гранама, као да су се џиновкиње у сребрним оклопима заг |
ју.{S} У самом левом куту слике висок и гранат храст; под њим шарене простирке, подглавњаци, др |
адоје од Орлова Града устави под једним гранатим стогодишњим храстом на ивици једне полупрокрче |
тарац. „Душан не би постао цар, нити би границе свога царства размакао, кад би му сва мисао бил |
оних јунака, који су под Душаном ширили границе царства српског, а о којима је Боривој још од р |
од оних јунака, с којима је Душан ширио границе царевини српској.{S} Свакоме дође некако топлиј |
ном шљунку, и од шуштања поветарца кроз грање и лишће од дивљих ружа и зелене леске.</p> <p>„За |
г перивоја до сребрних таласа, што кроз грање од дрвља и шибља трептаху у даљини.{S} Још је див |
ветњаци, исковани мајсторским чекићем у грање и лишће, кроз које се орао у вис пропињао, као да |
оје сниским гласом, и погледа горе међу грање од липе као да види да није откуд тамо Каритон.{S |
узбрдицом на којој дуги редови зеленим грањем и лишћем покривених колиба беху постројени.</p> |
југале плаве ластавице.</p> <p>У густом грању од стародревног бршљана, који се припијао уза сту |
ку белу Перунику, са оним њеним крупним граорастим очима, из којих свагда светли невини детињи |
а, па му онда тело предадоше калуђерима Грачанице, да га у њиховој цркви сахране!{S} И ето вам, |
емљу као да не сме да подигне очи према Грачаници, — узе да говори на глас:</p> <p>„Опрости нам |
вребати одблесак сунца о златни крст на Грачаници.</p> <p>„Еј мој Градоје!“ говораше тихо сам с |
воју и Ристивору. „Него не можемо још у Грачаницу.{S} Не можемо прићи ка гробу Господина Кнеза |
апита Ристивор безазлено.</p> <p>„Какву Грачаницу?!“ прихвати кнез. „Не мислим ја цркву коју су |
ога Саваота!“</p> <p>„Јели мислиш цркву Грачаницу?“ запита Ристивор безазлено.</p> <p>„Какву Гр |
ишљах“ рече Ристивор, „ти помињеш дивну Грачаницу, које ено у дну Косова како се бели као пехар |
сутра кнезу, е па не може то све једна грбина и једна рука!{S} Не изгибоше ли толики наши људи |
ојиштима славу дизао.{S} Знамо да ти је грдна жалост за сином, онаким соколом, крила поломила т |
а га сахранимо на месту, на коме је, од грдне жалости што на време на Косово не стиже, сам себи |
„жив се предавао није, пао је покривен грдним ранама!“</p> <p>„Колико је рана стекао?!“ питаше |
а Косову да бегају?{S} А, мој синко, да грдну ли реч рече!...{S} Овамо!...{S} У седла!{S} На ко |
их очију у вис, па златном стрелом гађа грдну једну мркосиву орлушину, која раширеним крилима л |
еље ваше.{S} Не дам ја вама да сами још грђе срамотите своје родитеље а моје покојне пријатеље! |
мачем у руци и погине, те да се олакша грех, којим се о Господина Кнеза огрешисмо!{S} Ето, зар |
мљене!{S} Ето то вам је!{S} Јесте да је грех, али нека иде тај грех на моју душу!{S} Ја још <pb |
ћете ви мене да наведете на много тежи грех него што је војводин!{S} Не можемо ми пустити да с |
олико сам се огрешио, и да желим да тај грех колико могу покајем.{S} Закопајте ме овде, где ме |
!{S} Јесте да је грех, али нека иде тај грех на моју душу!{S} Ја још <pb n="163" /> једном вас |
. „Не дам ја теби, војводо, да уза свој грех узимаш на своју душу и мој.{S} Ми смо, истина, људ |
снађе!{S} Ово је просто један страховит грех што га наш јадни војвода учини и ја не знам...“</p |
својих превали признавање тешког једног греха!</p> <p>„О, наша верна слуго, добри Ристиворе!“ п |
е да учине, да Бог грешницима и најтеже грехе опрости!“ питаше кнез Градоје.</p> <p>„Могу, како |
тако наредише јер је један од најтежих грехова пред Богом, да човек сам себи живот одузме!“ пр |
pb n="114" /> да је право да због наших грехова мало и прострадамо и јесте право; ако нам Бог в |
стар, а млади кнежевић још је дете.{S} Грехота би била да, било ти било он, на Косово излазите |
било он, на Косово излазите; а два пута грехота да оба заједно пођете!{S} И три пута грехота, к |
та да оба заједно пођете!{S} И три пута грехота, кад ево имате мене у замену да пошљете!“</p> < |
ја, и постови, па..... разуме се, према греху и прилози!“</p> <p>„Кад је тако,“ прихвати кнез Г |
мало загушеним гласом, „наравно, према греху требају и молитве, и метанија, и постови, па..... |
ту Агарјанском.{S} Добар си поп, али си грешан човек.{S} А ниси ни имао прилике да се покажеш к |
т да увиде, омекшај им срце да осете да греше један према другоме, да се греше о добро име свој |
реше о добро име својих родитеља, да се греше о своју дружину, о свога војводу, о Господина Кне |
ете да греше један према другоме, да се греше о добро име својих родитеља, да се греше о своју |
вала му што те посла, те нам каза да не грешимо душу песмом у дан, у који ваља да кукамо!“</p> |
ина из сужањства!{S} Ево и његова ти се грешна жена моли да се смилујеш на ситну децу њихову!“< |
вај свет није црн био?!{S} Сви смо ми и грешни и црни; само сте ви вазда свети и светли!“</p> < |
ма, јер ће видети да нисмо змајеви него грешни и слаби људи баш као и они!{S} И још те за једно |
нешто срди на нас Србадију.{S} Да јесмо грешни, јесмо; <pb n="114" /> да је право да због наших |
сто!“</p> <p>И један и други, као да су грешни ђаци пред строгим учитељем, погнуше главе па учи |
ође кнегиње, него гледаше преда се, као грешник који ето преко усана својих превали признавање |
ти се молим смилуј се на ова два млада грешника, што се синоћ при вину горко завадише, и што е |
о јакости твоје сажаљивости према нама грешнима!“</p> <p>Старац прену иза сна и скочи живо на |
р не могу ваше молитве да учине, да Бог грешницима и најтеже грехе опрости!“ питаше кнез Градој |
Светој Тројици смилује на молитву мене грешнога!{S} И ево чуј:{S} Прво ти се молим за све моје |
се покајемо и да му се помолимо, па да грешном телу одмора дамо!“</p> <p>И онда поп навуче ман |
дост своју сагорели у сладости световне грешности, а који ни појма немају о томе шта је то што |
.{S} Па онда уви у плетенице, у које је грива у Ждрала, сребрнасто сивог коњића Боривојева, опл |
помиловао свога Лабуда, потапкао га по гриви и по врату, и проговорио би му у кратким реченица |
ева изненадила.{S} Једни се загледаше у гриву својих коња; други се опет погледаху значајним по |
ика из хиљаду грла као да је из једнога грла. „Заповеди нам само Напред, па да видиш, Господару |
да надцврчи сваког другог, па ма танка грла попрштала.</p> <p>Голубови су немирно час узлетали |
велики дан, још једнако кратак за жедна грла и усијане главе.{S} Нико не умеде казати како то б |
момчад и девојчад не пусте, да им јасна грла одјекну веселим песмама?{S} Ти знаш да моба може д |
вору чутуру вина, нека спере прашину са грла!“</p> <p>„Хвала теби, господине војводо, који си д |
присутни као из једног срца и из једног грла.</p> <p>„А сад вас молим!“ рече Градоје својој дру |
о није.{S} И не могаше да се устави док грла не промукоше у војничке господе, те их не замени с |
Тако је!“ громко одјекну вика из хиљаду грла као да је из једнога грла. „Заповеди нам само Напр |
сни смех и у јасни кликот из девојачких грла, кад млади војници, потпуно оружани и опремљени, в |
а му не беше унук него витешки друг!{S} Грлећи старца Боре рече:</p> <p>„Благо мени, што ћу уз |
ах очи, не смедох!{S} Куд ћеш ти орлу о грлици да говориш!{S} Али код твоје доброте имам срца и |
pb n="179" /> Натраг!“ викну он, што га грло доношаше, Ристивору, који се доиста напрезаше да о |
о беше да нађе речи, али као да му туга грло стезаше.{S} Од тешких свилених завеса на улазницам |
дубоко дише.{S} Није дуго потрајало па грло Ристиворово зајеча тихо и потмуло као неком јеком |
ом малвасијом!{S} Путник је, сухо му је грло од прашине!“</p> <p>„Казуј прво, како је Господин |
пехар, сркну мало малвасије, да овлажи грло, и онда поче:</p> <p>„Већ првих дана по моме долас |
ао; али некаква опора сухота стезаше му грло и угуши глас, јер се у томе часу на прагу од њихов |
некуд заповест „Стој!“ Застаде им реч у грлу и дах у грудима, све са лепоте призора који им се |
имо мало хлеба!“</p> <p>Седоше опет под грм.{S} Старац разложи онај део погаче што се још нађе |
онога грма, у врх плаштева, а уза сами грм наместише седла, како ће им као узглавњаци послужит |
да пратиш кнежевића ево одавде од овога грма па до у Орлово.{S} Јеси ли ме разумео?!“</p> <p>И |
ене плаштове по сухој земљи испод онога грма, у врх плаштева, а уза сами грм наместише седла, к |
, три коњика, три Србина испадоше испод грма на чисто поље, и најпре ходом па онда лаким трком |
чула потмула нека тутњава, као да негде грми, или да негде дубоко испод земље некакав џин овда |
p> <p>„Све ми се чини да негде у даљини грми!“ рече тихо госпођа Манда своме свекру. „Боривој ј |
к.{S} У даљини се опет чуо тутањ као од грмљавине.{S} Старац викну неколико пута:</p> <pb n="10 |
е или сте заспали, или ослушкујете само грмљавини, те ситно звоно и не чујете?{S} Хајде, кнеже, |
S} Напред!“ Не умем ја вама описати ону грмљавину од кликтања, онај наш радосни занос!{S} А как |
уменим образима и ватреним очима громко грмну:</p> <p>„Је ли тако, Боре?“ — оно се вижљиво ђаче |
рага се малена војска кнежева па громко грмну у усклике: „Живео нам, славни господару!{S} Живео |
седлана.{S} Нађоше кнеза где стоји пред грмом,а загледао се био у шаторове турске на оној коси |
о за укоп војводе Радича: шатор дигнут, гроб ископан, и тело војводино положено у ковчег на брз |
нез Градоје духовницима, „чим се ископа гроб, спремите се да се тело нашег војводе опоји како т |
{S} Ми гледамо одавде цркву, у којој је гроб нашега Господина Кнеза Лазара; а може бити она зве |
ка!“ Постојаше сви ту гологлави, док се гроб не загрну и дрвена крстача не утврди.</p> <p>Кнез |
каше још дуго кад већ давно прешао беше гроб војводин.</p> <p>За све време док војска пролажаше |
да пређемо Косовим пољем, да потражимо гроб Господина Кнеза, да га сузама нашим прелијемо, и у |
ластела, те сваки баци грудвицу земље у гроб на ковчег војводин рекав искрено и од срца: „Нека |
n" /> <p>Сутрадан је сунце обасјало два гроба, један поред другог.{S} Санџак-Бег је заповедио т |
а тела заветујемо: да ћемо ми до његова гроба подићи цркву о нашем трошку, и поставити у њој ка |
на плоча одваљала са уста хладног неког гроба, или пећине некакве у којој је пуно леда и снега. |
има, братском ревеном подићи цркву код гроба војводина!“</p> <p>И сви подигоше руке у вис као |
да му се кости у гробу преврћу, и да из гроба мене куне!“</p> <p>„Ма, господару, тек да заустим |
робом његовим, и на догледу непобусаног гробља на Косову, ја се без преговора примам тога старе |
мене, нека сви јунаци, који поред наших гробова буду <pb n="207" /> пролазили, виде, да је мој |
његов војник положио по један камен на гробове кнеза Градоја и верног му слуге Ристивора.</p> |
од га пут нанесе онуда, стане пред оним гробовима, и у знак свога поштовања положи ма било по ј |
е они што остану живи говорити онима по гробовима: „Благо вама што сте пре ових страданија и не |
Она звезда тамо трепти над непобусаним гробом честитога цара нашег.{S} Она црква тамо сад је д |
поведају.{S} Него пред оним непобусаним гробом његовим, и на догледу непобусаног гробља на Косо |
још у Грачаницу.{S} Не можемо прићи ка гробу Господина Кнеза овако непокајани!“</p> <p>И појах |
Миросав је претресао кости мога деда у гробу клеветом једном, која се само крвљу мојом ил’ њег |
а пута, јер њиме увредих мртва човека у гробу који не може да се брани, док је Витомир увредио |
мога господара, јер хоћу да сам му и у гробу верни слуга његов!“ Ето смо људи тврда срца, али |
наци обојица били, њихове би се кости у гробу преврнуле, кад би се ви због будаласте једне зава |
ри завет мога деда, те да му се кости у гробу преврћу, и да из гроба мене куне!“</p> <p>„Ма, го |
од часа на час стресаше се као да је у грозници, превлачаше руком преко чела бришући хладан зн |
Господин Кнез пази као своја два крила, грозно завадили, како мало што се у самоме двору, пред |
сподину Кнезу доведем!{S} Огреших се ја грозно о вас и о Господина Кнеза!{S} Ово је страшно и у |
"15" /> крстити, јер напољу удари негде гром са страшном праском и трештањем, а киша се спусти |
под велике стене која се и зваше Царева Громада, а испод које мало час пројахаше.{S} И још наре |
!{S} Тако се кроз стотине година држала громада од камења, прост споменик подигнут рукама Турак |
чека у крчми на цареву друму код Цареве Громаде, одовуд Вучитрна.“ Ту Ристивор нешто запе и зас |
том својом пред малену крчму код Цареве Громаде. </p> <pb n="135" /> <p>Ту се на једној пољани, |
с Боривојем што брже могаше ка Царевој Громади.{S} Није прошао ни стотину корачаја а сусрете г |
мало и у лево и у десно, и да к Царевој Громади под његов шатор доведу сваког путника и војника |
разапети на зеленој пољани под Царевом Громадом, на добар стреломет од шатора Орловићева.</p> |
што пре стигли староме кнезу на Цареву Громаду!{S} Ристиворе, води нас најпречим путем!“</p> < |
нда кнез Градоје, ведар и готово весео, громким гласом викну:</p> <p>„Јунаци!{S} У седла!{S} На |
дмичући од бојнога окршаја!“ „Тако је!“ громко одјекну вика из хиљаду грла као да је из једнога |
ац са руменим образима и ватреним очима громко грмну:</p> <p>„Је ли тако, Боре?“ — оно се вижљи |
<p>Раздрага се малена војска кнежева па громко грмну у усклике: „Живео нам, славни господару!{S |
а.{S} Ристивор заспа као заклан и ркаше громко.{S} Одмах у самом почетку стари кнез збораше тих |
ца, тргну узде Лабуду, <pb n="144" /> и громко викну: „У име Божје!{S} Напред!“ Не умем ја вама |
Ристиворову, и ако је поступно јачало у громко крхање, Иван би, може бити, најпосле и заспао, а |
роклети и овога и онога света!“ одјекну громко сва она гомила.</p> <p>„Станите мало, господо!“ |
нез силно раздраган <pb n="72" /> викну громко: „Напред, јунаци!“ Ристивор ободе Јабучила па са |
с голом кривом сабљом у десници, викаше громогласно:</p> <p>„Предајте се, махните делије!{S} Пр |
рота од вашега реда!“</p> <p>Насмеја се грохотом кнез Миросав.</p> <p>„Вараш се ти, војводо!“ р |
њеном лепотом!“ прихваташе Винко, па се грохотом насмеја. „Кад свратисмо, беше она просто „Крчм |
„Каквих десет година?!“ насмеја се кнез грохотом; „мени је седамдесет а теби шездесет и пет!“</ |
ајближи другови стишавати, док се други грохотом насмејаше.{S} Кнез Градоје састави веђе, намрш |
а веле?!{S} Не веле ништа!{S} Старци се грувају рукама у прса, момчадија занемела, а од женскад |
стотином коњаника, па се и та чета као грудва снега отапала уз пут, отапала, отапала, док се н |
е сви кнезови и властела, те сваки баци грудвицу земље у гроб на ковчег војводин рекав искрено |
огатим простиркама, претискаше на своје груди младо своје чедо и горко плакаше и јецаше.</p> </ |
ећем који јој лежаше о златном ланцу на грудима.{S} Уставила се на прагу.{S} Од ње падаше танак |
т „Стој!“ Застаде им реч у грлу и дах у грудима, све са лепоте призора који им се изненадно ука |
ушине, <pb n="28" /> а ти и поп Каритон грунусте на врата — мал’ не рекох као какве орлушине!“< |
рзим корацима уђе у гомилу, јер му сузе грунуше низ образе.</p> <p>Приђоше и сви други кнезови |
да Бог и свети Јован на помоћи!“</p> <p>Грунуше Боривоју крупне сузе низ бледе образе.</p> <p>С |
их!...{S} Док само наш Градоје као град грухне, следиће се срца њихова!{S} И док само овај змај |
пољуби га и у један и у други образ па, грцајући од суза, рече: „Ја теби, добри наш Ристиворе, |
гну се и пољуби мртва војводу у чело, и грцајући у сузама промуца:</p> <p>„О, сине мога побрати |
у свити војводиној.{S} Неко од господе грцаше од плача.{S} Стари кнез Градоје јечаше као да се |
до срце у њега!...{S} Шта Агарјани, шта Грци, шта Угри?{S} Ама нека се сви искупе на Косово, ко |
нувши све своје силе подиже се живо, те грчевито дохвати Бега за обе руке, и онда викну загушљи |
голубињаку, те загушеним и усплахиреним гугутањем гукаху голубицама својим некакве зле слутње с |
, и шта ли ће слепци по саборима о њему гудети!{S} Него да махнемо <pb n="20" /> то на страну!{ |
шљаше да се успава на оном једнозвучном гуђењу и хркању Ристиворову као на љуљашци, па не могаш |
ано старчеву главу и прса, подупреше га гужвом од простирака и свакојаких тканина што се под бо |
, те загушеним и усплахиреним гугутањем гукаху голубицама својим некакве зле слутње своје, као |
га и другога па их поведе у свој шатор, гунђајући: „Да не знам православне и племените родитеље |
И узе вртети главом, шкргутати зубма и гунђати нешто што не изгледаше као благослов.</p> </div |
заједно у једну гомилу, нешто лактовима гуркају, и овда и онда један другом главом и очима знак |
свију да говори.{S} Виде кнез то њихово гуркање, и као нагађао је шта то може бити, али се чини |
ајеча тихо и потмуло као неком јеком од гусала, као да је млади витез далеко, далеко тамо у цар |
, биће још пуно дивљих пљачкаша, бесних гусара без вере и без душе, који ће да пљачкају богата |
просјак, и да има калуђера који су се у гусаре одметнули.{S} Али знате ли ви, господо, зашто је |
емените родитеље ваше, рекао бих да сте гусари а не властела!“</p> <p>Дошав под шатор изагна и |
његову, празни сто његов.{S} Погледа на гусле његове што лежаху у једном куту испод иконе.{S} Ч |
о њему не причају народу по саборима уз гусле свакојаке лажи и гнусобе?{S} Зар...“ .</p> <p>„Јо |
х јуначких песама, које је тако лепо уз гусле казивати знао.</p> <p>Иван је био много уморан и |
свечева погледа, наднесе десну руку над густе веђе своје, па се пови мало унапред као да боље в |
>Кнезу Градоју се чело намршти и његове густе веђе спуштаху се као да хоће да <pb n="173" /> му |
оде.</p> <p>Стари Градоје састави своје густе веђе, па се мало замисли.{S} Учини му се да сад и |
{S} Зар певају?!“</p> <p>Саставни своје густе веђе, невесело окреташе најпре једно па друго ухо |
едан поток, којега обале беху обрасле у густи преплет од купина, дивљих ружа, вињага и леске.{S |
-— чинило му се — више но икада застрло густим ројевима <pb n="150" /> звезда.{S} Сетио се нека |
е на јабуку од седла, саставио калпак с густим веђама својим, седи му се брци изгубили у седој |
ше од себе, погледајући је испод својих густих веђа нешто натмурено, као да се срди, па ће најп |
ка ока његова како ме гневно гледају из густога мрака: што гушћи и црњи мрак све то сјајнија и |
нда себе!“</p> <p>Сељацима, који онде у густој гомили стојаху, беше мило то што кнез о коњу реч |
анким лепо повијеним обрвама, и дугом и густом црном косом.{S} Била је то лепа и милокрвна жена |
дебелим носом, крупним очима, проседом густом косом и брадом, обојима небрежљиво одржаваним, у |
ј хаљини пала беше на колена, да својом густом и дугом русом косом утире са ногу Исусових покај |
ом, дугим брцима, а округло поткресаном густом брадом око руменог и округластог лица.{S} Опружи |
о су вијугале плаве ластавице.</p> <p>У густом грању од стародревног бршљана, који се припијао |
своју узбуђеност, и да сухе сузе своје гута.{S} Најпосле — а после подуже почивке — рећи ће Ри |
змемо по један залогај хлеба и по један гутљај вина нека нам је то у овај час Свето Причешће, д |
шта један кондир вина, и сркну неколико гутљаја.</p> <p>„Нека је хвала господину кнезу Градоју, |
бацај ме у доње тамнице да ми јакрепи и гуштери крв сисају; чини што <pb n="30" /> хоћеш, само |
ме гневно гледају из густога мрака: што гушћи и црњи мрак све то сјајнија и све то већа она два |
ме прстима, хланим као лед, дохватио за гушу, продрмао и онда силно из постеље дигао, вичући ја |
е расклопише под витлањем мача кнежева, да се по ново склопе и да му и рамена и мишице и плећа |
оње.{S} Причаху да се враћају с Косова, да се тамо јуче била велика и крвава битка, да су Срби |
да се враћамо сви; ако ће неко да бега, да бегамо сви!“</p> <p>„Да бегамо?!“ цикну старац, па п |
иле,</p> <p>Дође заповест од Алај Бега, да Турци на својим рукама донесу под његов шатор сва тр |
ио да се битка на Косову била без њега, да се изгубила, и да је Кнез Лазар погинуо, стресао би |
ло ржући дојезди сам, без јахача свога, да се стави у равну врсту с кнежевим Лабудом.{S} Сад се |
вор! <pb n="80" /> ....{S} Нека Бог да, да се син, кога ми је поклонио, кад узрасте поноси твој |
ету ево нас из кнежине од Орлова Града, да ти, као клетвеници твога дома од старина, следујемо |
асом опазити, да он право у тебе гледа, да према теби руку пружа, да хоће баш тебе да дохвати, |
упним очима тако сетно жалостиво гледа, да осетих како ми његова туга срце моје стегну, те ми и |
а ластавица.</p> <p>_ Остадоше господа, да се договоре хоће ли поћи за њим или неће.</p> </div> |
у тебе гледа, да према теби руку пружа, да хоће баш тебе да дохвати, и да оно што говори баш те |
јају.{S} И још нам поклисар његов каза, да цар његов долази с војском на Косово, да тамо дочека |
еду!“</p> <p>Она бојазна старога кнеза, да не узнемирују мирно почивање покојнога кнеза, пређе |
љем, да потражимо гроб Господина Кнеза, да га сузама нашим прелијемо, и уздасима нашим окадимо, |
гарјана?!{S} А што ти рече, снахо моја, да Боре још не може да води војску нашу, истина је да н |
пске војске, па би повикао: „Децо моја, да ли ко од вас види да нам откуд долази нова каква чет |
Није ово место, кнеже, нити је прилика, да загледамо је ли војвода могао и друкчије наредити не |
ушевцу остане двеста педесет оклопника, да двор чувају.{S} Није Кнез стигао био ни у Топличку д |
гао глас: да се јуче била крвава битка, да су погани Агарјани разбили српску војску, и да је на |
е тамо јуче била велика и крвава битка, да су Срби разбили Агарјане до ноге, тако да им је и ца |
ужда Млетачкога, још онако млечно бела, да л’ још носи своје русе косе по вилински просто распл |
, и да су нам уморна браћа наша видела, да им одморна браћа у помоћ долазе, може бити да сотона |
а се греше о добро име својих родитеља, да се греше о своју дружину, о свога војводу, о Господи |
о и старом орлу од Орлова Града невоља, да своје мисли савија и завија свакојако!{S} И ако је м |
аревим да се војска у Дринопољу скупља, да пође преко мора у Караманију.{S} Ено му је предња во |
аца, и зар око светаца, и пред иконама, да читава војска од калуђера и дан и ноћ пева свете пес |
и да му спалимо и разоримо све што има, да не остане ни камен на камену!“</p> <p>Стари кнез Гра |
у ја овога часа да викнем мојим људима, да се вратимо откуда смо и дошли, а ти иди сам на Косов |
Бугарима, Бошњацима, Угрима и Власима, да се сложе са Србијом те протерају погану Агарјанску а |
гледај и помози нашим српским свецима, да умоле Господа Бога, нека не пада таква срамота на на |
од властеле поче да помаже духовницима, да им појање што пуније буде.{S} Тада и млади војвода у |
бледоплавој хаљини пала беше на колена, да својом густом и дугом русом косом утире са ногу Исус |
оји је Ристивор донео два кондира вина, да се нађу ако би се зажеднело.{S} Изнад постеље Ристив |
овамо, тако ти славе!{S} Ево овде вина, да прашину збрише и умор растера!“</p> <p>Војвода се не |
в до на крај левоме крилу, окрете коња, да још једном поред војске своје а к десноме крилу прођ |
е дође некако топлије око срца, и вера, да ће Срби победити Агарјане, доби нова крила и вијну с |
га дана на бориште код војводина двора, да се одатле сва војска крене у Четвртак пред вече или |
ају што она осећа — да се земља стреса, да уздише и тек што се заплакала није!</p> <p>Позно у в |
инемо с тобом; ако ће неко да се враћа, да се враћамо сви; ако ће неко да бега, да бегамо сви!“ |
кнезом на Косово полазе, додаду цвећа, да своје клобуке оките.{S} Беше милина погледати како л |
уримо ми на страну Саборе Светих Отаца, да забацимо у заборав и књиге од црквена закона, али ет |
о ти среће јуначке — која, нека да Бог, да те прати на сваком твоме кораку — смилуј се па ми пу |
викну оштро, да се ставе у збијен ред, да свога вођа дочекају како треба.</p> <pb n="63" /> <p |
растеривао војску коју купим око себе, да је водим Господину Кнезу?!“ рече војвода.</p> <p>„Је |
несемо Господину Кнезу гласове од тебе, да му кажемо зашто ћеш та истом кроз дан два стићи!“</p |
лавио у земљу а управ чело своје главе, да му душа види пут неба!{S} Видите ли да је мали нож, |
Имаћемо зар прилике да тргнемо мачеве, да одбранимо по коју српску главу, и спасемо по коју ду |
?!“</p> <p>Па се старац подиже на ноге, да стојећки и са склопљеним рукама саслуша речи земље г |
</p> <p>Ту сад госпођа Мандалена стаде, да чује одговор Ристиворов.{S} Млади витез по дуго стај |
>„Да станемо, дедо, за који часак овде, да поодморимо своје коње, и да послушамо како моба дивн |
Још није пола ноћи.{S} Да сјашемо овде, да се прихватимо хлеба и мало вина ако га још у твојој |
весело. „Ми, колико нас је данас овде, да се кренемо, не би ли Господину Кнезу и нашој браћи н |
Ово двоје младих пустише своје погледе, да се сусретну и загреју под јаким зрацима сунца; и тим |
ва буду <pb n="207" /> пролазили, виде, да је мој верни слуга мени моје десно крило био!“</p> < |
проведе гологлаву поред мртвог војводе, да заставници сваку заставу приклоне тако да дотакне пл |
ема доста оружја; истом је послао људе, да зађу по старим ризницама и да обиђу све коваче, не б |
по попа Каритона да овамо к мени дође, да нам војводино писмо прочита!“</p> <p>Одједаред духну |
војска искупи.{S} Мислиш ли ти, кнеже, да нам већ давно не би стигле његове хитре књигоноше, д |
ритоне!“ .</p> <p>„Мислиш ли ти, кнеже, да ја не бих певао у славу наше свете вере Хришћанске д |
слушао у Крушевцу:“</p> <p>„Ево, кнеже, да ти ја кажем!“ прихвати војвода. „Тамо се прича да су |
шло је по доста духовника.{S} Остао је, да одслужује придворну црквицу, протопоп Недељко, два с |
о.</p> <p>„Сад ћемо, децо, у име Божје, да наставимо пут!“ рече Боривоју и Ристивору. „Него не |
ко дохвати пехар, сркну мало малвасије, да овлажи грло, и онда поче:</p> <p>„Већ првих дана по |
, и наднесе десну руку над обрве своје, да као пооштри очи да боље виде.</p> <p>„Ено је!“ рече |
има од шатора, и пригну мало ухо своје, да боље чује шта то под шатором стари кнез гласно говор |
клетвеник, и довео сам ти моје војнике, да те пратимо на војну.{S} Али могу ја овога часа да ви |
кају богата села по Косову, да их пале, да секу народ, и младу чељад у робље да одводе.{S} Имаћ |
оше Винка натраг у последњи ред гомиле, да га склоне од гневних погледа старога кнеза, и рекоше |
ом крилу неки војвода — не знам му име, да Бог да се никад и не знало! — да је, рекох, неки вој |
да осете да греше један према другоме, да се греше о добро име својих родитеља, да се греше о |
ка на левоме крилу, ни Вука на десноме, да буду издајници свога отачаства и свога Господара!“</ |
ћемо са Божјом помоћу разбити Агарјане, да се више не дижу.{S} Поручи свима да их молим и прекл |
чиниш; али би се заиста срдио на мене, да ја нисам поред мојих људи на пољу!{S} Не, не, моје ј |
усе косе по вилински просто расплетене, да л’ јој црне очи још и сада ватром горе, да ли....“</ |
о боље дај да испитамо слуге војводине, да видимо да ли је какве поруке за нас и за своју војск |
оворах: „Човече, не шаљи дете у Латине, да се тамо витештву учи!“</p> <p>Ућута мало, и загледа |
p>„А зар не могу ваше молитве да учине, да Бог грешницима и најтеже грехе опрости!“ питаше кнез |
уље, па викну попу:</p> <p>„Ходи, попе, да меримо снагу!“</p> <p>„Тако и ја велим, кнеже!“ одго |
, браћо,“ вели, „знаш ли ти, Ристиворе, да су ово сад баш настала последња времена»?{S} Е кад < |
рлов Град к мајци својој.{S} Ристиворе, да пратиш свога <pb n="193" /> младог господара, и да г |
л’ јој црне очи још и сада ватром горе, да ли....“</p> <p>Узеше га најближи другови стишавати, |
и нека сваку чету, коју сретну, пожуре, да лети к војсци нашој која се бије!“</p> <p>„Било је о |
о се, кнеже,“ — рече поп; „пуштајмо се, да видимо шта светац хоће!“</p> <p>И пустише се и раста |
хо и одмерено да говори; „звала сам те, да проговорим с тобом две три речи на само.{S} Ти си на |
а откуда би ви и знали? — кад не знате, да вам ја кажем који знам!{S} Кад сам ја оно учио књигу |
и па онда шапну Ристивору: „Ама, брате, да их раздвојимо!“</p> <p>„Не знаш ти њих!{S} Још су он |
S} Нека је слава Богу!{S} А сад, брате, да проспавамо још мало до зоре!“</p> <p>И Ристивор леже |
си, него чисти и добри!{S} Кажу, брате, да пре него што ће неко од господе овога двора да умре |
омир сукну мач из корица, па се окрете, да код свога стола дочека Миросава.</p> <pb n="91" /> < |
аки властелин стави на чело своје чете, да је полаганим кораком проведе гологлаву поред мртвог |
ким јутром и сваком вечери Богу молите, да нашем цару победу дарује, и да нам миле наше јунаке |
ам те давао на књигу?{S} Збиља и јесте, да не мораш кроз живот држати уза се каквог попа Карито |
а да млада момчад и девојчад не пусте, да им јасна грла одјекну веселим песмама?{S} Ти знаш да |
ка нам је то у овај час Свето Причешће, да би нас Спаситељ Господ Исус Христос на небу примио к |
да тело предадоше калуђерима Грачанице, да га у њиховој цркви сахране!{S} И ето вам, господо, с |
еленим пољем, неко од млађих људи рече, да види пуно вењака и колиба на пољани испред двора.</p |
ушташ то младо своје Господско јединче, да излази на крваво поље?!“</p> <p>И онда се онај узвик |
о жив у руке Турцима, који га погубише, да освете смрт свога цара, па му онда тело предадоше ка |
са предњих стража испред војске јавише, да се види коњаник један, који у највећем трку јури ка |
пска земља може мирисним дахом да дише, да српски потоци могу сребрним жубором да роморе, као д |
њихова за неколико тренутака испунише, да се опет мало после у мрак завију.</p> <p>Сад Иван до |
и сунчани зраци обасјаше.{S} Застадоше, да се у оном мирисном и светлом јутарњем зраку поздраве |
но не би стигле његове хитре књигоноше, да нас зову да се одмах крећемо, кад би такве опасности |
ве.{S} Нико не умеде казати како то би, да одмах после Недеље освану Среда, и да тек тада војск |
ом.{S} Ако не дођеш, доћи ћу ја к теби, да те прикуцам копљем на двери двора твога!{S} Бог ти д |
помолимо се Господу, да нас благослови, да се данас храбро и срећно боримо за свете цркве његов |
на добро буде!“</p> <p>И остадоше сви, да сврше крштење војводина сина.{S} И свршише га и слав |
И опет, ко је видовит могао је да види, да онај његов дуги и жудни поглед трепти дахом: „Душо м |
ка душа Господина Кнеза са небеса види, да смо ми желели да се позиву његову одзовемо, и да смо |
рију, а дотрчаше слуге да јаве војводи, да је кнез Гојко, путујући из Крушевца, стигао у двор, |
о се не бих устезао да поменем војводи, да нам је он жив и да нам је такву заповест издао, то с |
: „Ах, што нисам само пет година млађи, да се на коњу држати могу!{S} Ама ви сте, синци моји, м |
себе разговараху, видесмо ми на стражи, да се нешто крупно десило.{S} Али не могосмо разабрати |
тора, под којим наш војвода мртав лежи, да се одмакнемо, велим, тамо под ону липу, па да се дог |
у олтар, да се пружим по часној трпези, да санак један проспавам, него да легнем на постељу, на |
ла мука, кад би се сви с тобом сложили, да га присиљавамо да буде како ти желиш, а не како он м |
да су шарени и бели лептирови налазили, да сунце топлијим и златнијим зрацима озарује цвеће око |
овори:</p> <p>„Хвала вам што сте дошли, да заједнички пожелимо срећан пут кнезу и кнежевој војс |
ци, и вас, господо другови и пријатељи, да им опростите што се огрешише о вас, само ето нека пр |
{S} Немој ноћас тога чинити.{S} Дај ми, да им за ноћас мој шатор буде тамница а ја тамничар! <p |
p>„И само што се не зна ко луђе говори, да ли они луди или они твоји паметни!“ настављаше кнез |
>„Ех, ти опет мислиш, светац је као ти, да се за сваку ситницу срди!“ прихвати поп Каритон спус |
сељани, чим га угледају, узму нагађати, да се нека несрећа десила.{S} Полаганим, и готово рећи |
властела овде заједно са мном признати, да си међу нама свима ти једини који си достојан те час |
<p>Ово је рекао тако да се могло узети, да говори сам себи; а могло се и мислити, да он оно пит |
/p> <p>„Може ли, доиста, господо, бити, да нам усред нас живих и наше војске неко убије војводу |
погледаш, свагда ћеш са ужасом опазити, да он право у тебе гледа, да према теби руку пружа, да |
говори сам себи; а могло се и мислити, да он оно питање управља своме непријатељу.</p> <p>Миро |
о дана на Косову, и право је замислити, да се његову соколову оку ништа измакло није.{S} Нико о |
ет се не хтеде <pb n="174" /> осврнути, да својим очима видни колико их је.</p> <p>Па онда га о |
гано, овде и онде застајући и запињући, да говори Санџак-Бегу:</p> <p>„Јуначе, све ми се чини д |
</p> <p>„Зар би ми били српски јунаци, да вам се живи предајемо?!“ одговараше стари кнез, па с |
е теби данас, него дођосмо као војници, да ти на војну следујемо!“</p> <p>„Све је то красно, кн |
твоја мати себарка продала властелинци, да те подметне као своје дете!“</p> <p>„Ао,.... славу т |
хоће да <pb n="173" /> му заклоне очи, да не гледају онај покор.{S} Он поћута мало, погнут као |
, па да нам се слава измакне?!“... „Еј, да жалосне смо ми среће!“...</p> <p>„Тако нам и треба!{ |
дихаше мирно као да притајује дах свој, да би и сам нешто боље ослушкивао; али некаква опора су |
р Зорњаче. „Да дивне зоре!{S} Боже мој, да ли је таква и нашој војсци на Косову?!“ :</p> <p>Ово |
р. „Пре пет година путовах у Дубровник, да дигнем поклад мога покојнога оца.{S} У планини Рогоз |
и умети да га нађе; а под сигурно знам, да му нико од нас не би ни хтео ни умео помоћи!“</p> <p |
Станко, ишао бих да га везана дотерам, да пред тебе падне — или бих га заклао!“</p> <p>Тек је |
не даде два пута молити.{S} Изиђе сам, да се види и поздрави са својим старим другом и пријате |
као покајници да пређемо Косовим пољем, да потражимо гроб Господина Кнеза, да га сузама нашим п |
еднако са истинским дивљењем и жаљењем, да се предаду.</p> <p>„Јеси ли ми, господару, још у жив |
} Поручи свима да их молим и преклињем, да у што већем броју сложно, хитро и весело на Косово д |
и с мојим сином и са старим господарем, да као Хришћански јунаци одбијете Агарјане од наше Хриш |
који је испао мало напред над огњиштем, да не да диму да се са њега повија у трпезарију, била ј |
е један од најтежих грехова пред Богом, да човек сам себи живот одузме!“ прихвати игуман Пајсеј |
деце и момчадије која отрча за војском, да је прати док се не уморе, сав онај други свет оста к |
<p>И опет опазише да кнез махну руком, да се ућуте.{S} И ућуташе се.</p> <p>„Зар ми сви,“ рече |
у седло.</p> <p>Стари кнез махну руком, да устави кликтање својих војника и јецање женскадије.{ |
о и коме и кад да насипљу пехаре вином, да не остају празни.</p> <p>„Да ли ти рече Ристивор,“ п |
есео и раздраган вином, песмом и игром, да је слабо ко знао шта бива тамо, мало само даље од њи |
еза, и рекоше му шапатом: „Ћути, болан, да не прођеш горе!“</p> <p>„Не, не!“ упаде живо у реч к |
е?{S} Е, хоћу да му дам Млетачки цекин, да пали воштанице моме свецу докле год од цекина и једа |
Пре него ће се кренути, изађох преда њ, да му руку пољубим и да га молим да ми опрости ако због |
, „Не би тај јадан народ данас запевао, да зна шта је било на Косову!{S} Слушај, синко Ристивор |
Ено нам је и нов поклисар његов стигао, да нас још једном позове да се њему, Емиру Мурату Оркан |
, јер нас Господин Кнез зове на Косово, да одбијемо Агарјанску силу од наше Хришћанске земље!“< |
дете није криво што не стиже на Косово, да те верно послужи!...{S} Опрости моме слузи Ристивору |
, у који ето полазимо на бој на Косово, да ме устављате таквом молбом?!{S} Јесте ви нека лукава |
а цар његов долази с војском на Косово, да тамо дочека последњи наш одговор.{S} Знаш, војводо, |
оде са мном, пођемо још данас у Косово, да однесемо Господину Кнезу гласове од тебе, да му каже |
а је то био прави мученик за отачаство, да је двојином више пелена но малвасије као цар попио, |
арац Градоје. „Не дам ја теби, војводо, да уза свој грех узимаш на своју душу и мој.{S} Ми смо, |
раја!“</p> <p>„А боље би било, војводо, да вам и не казујем!“- одговори тихо рањеник. „Позлеђуј |
последњи наш одговор.{S} Знаш, војводо, да смо на Сабору о Светоме Ђурђу први његов позив одбил |
ита некакву Душанову листину; „Војводо, да ми се у Недељу пред Видов Дан лично јавиш на Косову. |
ти среће, брате?!“ „Помислите, господо, да смо може бити ми баш једини Срби, који могосмо стићи |
гуман Пајсије слугама. „Дајте, господо, да се дигнемо и пехаре испијемо у славу и у здравље дух |
еде на земљу, рече им:</p> <p>„Господо, да пођемо у име Божје одмах!{S} И да се пожуримо да сти |
!“ рече Ристивор. „Кад си ти још видео, да моба загази оштрим српљем у зрео јечам, а да млада м |
он томе тако зачудио и тако разгневио, да ме више никад погледао не би; а на сигурно ме не би |
м.{S} Ти би, војводо, исто тако урадио, да залечиш рану, коју би ти неко мучки задао!“</p> <p>„ |
/p> <p>„Твој је слуга јуначки заслужио, да му толику пошту чиниш!“ рече Санџак-Бег. „Ако ти је |
више пелена но малвасије као цар попио, да су га се истина бојали, али да су га и мрвили, и да |
о у српској војсци није те ноћи слутио, да ћемо сутра велики бој бити!{S} Господин Кнез као оби |
гази поток, окрену копље своје наопако, да сељани, чим га угледају, узму нагађати, да се нека н |
у, стегнут сад већ гомилом једном тако, да не могаше више ни коњем крочити, ни мачем завитлати. |
какав је увек, рече ми: „Гледај, синко, да стигнеш што пре можеш, и да доведеш војске што више |
с на Косову да бегају?{S} А, мој синко, да грдну ли реч рече!...{S} Овамо!...{S} У седла!{S} На |
ду: „Дед’те, браћо, размакните се мало, да отворимо пута кнезу!“ А војницима викну оштро, да се |
ало је као да је и само сунце похитало, да се извије иза завесе од неколиких лаких облачака, па |
ком какав сам ето ја!{S} Друго би било, да је сва војска пошла с тобом!{S} Али пошао један кнез |
о из далека напоменух да би добро било, да се и ми као и други паметни људи вратимо дома, ти <p |
братске крви.{S} И би се и ње пролило, да млади војвода не улете у гомилу међу завађене, те св |
ика брига с душе.{S} Толико му би мило, да онде у цркви загрли кнеза Градоја и пољуби га у обра |
зак попиле!{S} Нити ми је срце утрнуло, да не осећа шта се приличи, шта ли се не приличи!{S} Ве |
{S} Дајте вина овамо!..{S} Одите овамо, да пијемо у здравље Старога Орла од Орлова Града!...{S} |
аља најбоље јунаке сваке године шаљемо, да за њ и за његова лажнога свеца православне земље осв |
им прелијемо, и уздасима нашим окадимо, да земљу око њега целивамо, и да <hi>њу</hi> молимо да |
у Оркановићу, као своме цару поклонимо, да му данак плаћамо, и да му од Србаља најбоље јунаке с |
ених, а биће их и мртвих.{S} Похитајмо, да уставимо тај покор!“</p> <p>„Не рекох ли ти, постави |
олазило.{S} А дај мени војводино писмо, да ти га ја прочитам!“</p> <p>„Бог с тобом, снахо!“ реч |
рби, који могосмо стићи, а не стигосмо, да с браћом славу делимо!“ „Ама ко нам је крив?!“.... „ |
се још предомишљам да ли није зазорно, да ли треба, и да ли смем?!...{S} И опет, ти си једина |
ику одају у којој беше већ тако мрачно, да наредише да се велике жуте воштанице у сребрним стој |
о пута кнезу!“ А војницима викну оштро, да се ставе у збијен ред, да свога вођа дочекају како т |
зе кнез Винко, па удари песницом о сто, да кондири и пехари на њему зазвекташе и заиграше. „Каз |
једно па друго ухо, не би ли и сам чуо, да ли доиста може неко да има у Србадији коме је до пев |
да окренуо мало час десно час лево ухо, да боље чује топот од коња који му из далека следоваше. |
, војводо, пре бих ја смео ући у олтар, да се пружим по часној трпези, да санак један проспавам |
а му сутра палиш велику воштаницу; јер, да се он не умеша, би ти сад већ брисао прашину по тим |
нас!“</p> <p>„И нико сигурнији од нас, да ћемо распрштати Агарјане као јастреб јато голубова!“ |
ави у седлу, и подиже десну руку у вис, да утиша жагор у гомили господе.</p> <p>„Јесте ме чули, |
зна боље да ли има тамо каква опасност, да се бој отпочне пре него што се сва српска војска иск |
заповести!{S} Не рече ли он сам синоћ, да ћемо их зором чути?!“</p> <p>Потражише по свима куто |
ву?!“</p> <p>„Додај ми ту моју заставу, да је ја сам понесем?!“ рече стари кнез.</p> <p>Ристиво |
и ће да пљачкају богата села по Косову, да их пале, да секу народ, и младу чељад у робље да одв |
ере уморио, казуј нам даље све по реду, да чујемо нашу тешку несрећу све до краја!“</p> <p>„А б |
е бесни и махнити, и молио бих војводу, да нас ослободи од таквих другова!“</p> <p>„Ево ћу им ј |
аје!{S} Клекнимо и помолимо се Господу, да нас благослови, да се данас храбро и срећно боримо з |
да отпочинем, а ти будан чувај стражу, да Турци не би на нас успаване нагазили.{S} Него, ако б |
се поп не да кренути. „Иди кажи кнезу, да ја ево сад претварам његово кисело вино у слатку мал |
нстантинова, па јавили Господину Кнезу, да цар Агарјански истом чека да му од Караманије дође њ |
један другом главом и очима знак дају, да крочи напред и да отпочне.{S} Очевидно били су се о |
еш ли ти, кнеже, силазити у трпезарију, да вечерамо, или нећеш?“ продера се нешто мало храпавим |
лињах, како своје синове и браћу своју, да се одмах на војну спремате, јер не веровах клетвама |
д би му твоја милост дала нову прилику, да поживи животом добра и поштена човека!“</p> <p>„Зар |
оје. „Ја ћу да загазим у турску војску, да је питам: што не дочека да сва српска војска на Косо |
е и пуно слугу, све то у сјајном оделу, да је милина била у њих погледати.</p> <p>Угледав војво |
сваки пође најпречим путем своме дому, да тамо дочека вести од Крушевца!{S} После боја копљем |
е и ја с мојим људима враћам моме дому, да га браним од сваке напасти!“</p> <p>„Благо Господину |
Ристивору да се врати с њиме у дворану, да види неће ли њему за руком поћи да старог кнеза за д |
кнез Градоје сави главу к левом рамену, да на своје лево ухо, на које могаше боље чути, ослушку |
шким: али је војвода рекао само истину, да је Боре наш још тек дете!{S} Не може он да води војс |
га дома од старина, следујемо на војну, да се с тобом заједно залажемо за цара нашег и отачаств |
да сваки од њих приђе к попу Каритону, да целива икону, и да се освећеном водицом пошкропи, е |
таву?!“</p> <p>„Завор ми је, господару, да ти у очи погледам!“ рече Ристивор снуждено. „Како да |
узе да говори:</p> <p>„Ево, господару, да ти зажелимо срећна поласка, још срећнијега пута, и ј |
149" /> <p>„Треба ли ти што, господару, да ти помогнем?“ упита га стари слуга његов који не зна |
ио да најмлађи Југовић остане на двору, да се нађе Госпођи Кнегињи ако би јој затребало да се п |
“</p> <p>Кнез понови наредбу Ристифору, да доведе у трпезарију војводина младог властелина, и с |
ријатељи Милошеви опет на глас причаху, да Вук води преговоре с царем Муратом да му преда српск |
о похитало је у чистом празничном руху, да пожеле срећан пут староме кнезу и рођацима својим, к |
вором бива, али не могаше одолети срцу, да не одјекује својим кликтањем кликтању њихову.</p> <p |
но и хладно размислимо видећемо на мах, да после свега што се десило има само двоје што се паме |
тешкања и срдње од стране господе. „Ех, да зле смо <pb n="132" /> ти среће, брате?!“ „Помислите |
људе да похватају коње са ливада наших, да их повежу конопцима и изведу рано зором на Змајев Ви |
је, казуј му проклето име ако га знаш, да идемо да му побијемо све што је његово и да му спали |
“ рече он. „Али ти и сам треба да знаш, да се смртне ране не лече слатким речима!{S} Властелин |
забрати моту,“ прихвати кнез; „а то је: да сам дању и ноћу у средини моје чете и с мојим људма! |
телину. „Што ја видим и што знам то је: да нико још на небу свецем постао није ко за живота овд |
ашег...{S} Све што од вас тражим то је: да се сви — и мушко и женско, и младо и старо — сваким |
евом крилу, кад дотрча гласник да јави: да цело десно крило под Вуком Бранковићем одступа ка Пр |
ило, а Ристивор долете на коњу да јави: да је свакоме коњу у седло добио драговољца, и да ће са |
едио.{S} А заповедио ми је да ти кажем: да смо у оној крчми на цареву друму наишли на чудне гла |
а догледу његова мртва тела заветујемо: да ћемо ми до његова гроба подићи цркву о нашем трошку, |
да нам је — не дао Бог! — стигао глас: да се јуче била крвава битка, да су погани Агарјани раз |
ешинства.{S} Моја вам је прва заповест: да похитамо да на Косово изиђемо!{S} Ако се пожуримо, с |
бјавио је свој турској војсци заповест: да сваки војник, био он Јаничар, или био Спахија, Тимар |
да помогне, па је веровао <pb n="41" /> да и не може бити друго него да ће Срби победити.{S} И |
је онај рањени јунак чуо <pb n="172" /> да се он с целом својом војском кренуо натраг за Дриноп |
својима Кнежеву заповест <pb n="143" /> да наступају напред.{S} Чух Кнеза како онима око себе р |
Да јесмо грешни, јесмо; <pb n="114" /> да је право да због наших грехова мало и прострадамо и |
чела њихових народ чита, <pb n="134" /> да је нашу војску некаква велика несрећа задесила!“</p> |
би се овда онда окренуо <pb n="145" /> да погледа пољем иза српске војске, па би повикао: „Дец |
јишту пред непријатељем, <pb n="109" /> да ја не муцајући слушам твоје заповести!{S} Ми смо овд |
до“ — настављаше кнез као <pb n="19" /> да чита некакву Душанову листину; „Војводо, да ми се у |
ја оданде на нас тројицу овде гледа!{S} Да скинемо калпаке, и да клекнемо!“</p> <p>И онда стара |
да је и мање јунака и мање светаца!{S} Да ли је мање светаца што је мање јунака или је мање ју |
омрмља:</p> <p>„Јадна снахо моја!...{S} Да знам где је Станко, ишао бих да га везана дотерам, д |
вина ако га још у твојој чутури има.{S} Да одморимо и себе и коње до пред зору!“</p> <p>Тако и |
а њихова просто само поповска прича.{S} Да попови и калуђери хоће по мало и да измишљају, то св |
а то времена.{S} Још није пола ноћи.{S} Да сјашемо овде, да се прихватимо хлеба и мало вина ако |
у!“</p> <p>И ударише му сузе на очи.{S} Да их при крије, наже пехар с вином и полагано га испиј |
ред Видов Дан лично јавиш на Косову.{S} Да доведеш хиљаду добро оружаних јунака.{S} Ако доведеш |
авно Бог нешто срди на нас Србадију.{S} Да јесмо грешни, јесмо; <pb n="114" /> да је право да з |
вићу?{S} Каква те је брига опхрвала?{S} Да ти није кеса прогорела?{S} Да ти нису двори поробљен |
рвала?{S} Да ти није кеса прогорела?{S} Да ти нису двори поробљени?{S} Ил’ си јунак расрдио вил |
> <p>„Јесу ли ти тешке ране, јуначе?{S} Да ли би нам могао испричати све како је било?“</p> <p> |
у име, да Бог да се никад и не знало! — да је, рекох, неки војвода са својом коњицом прешао к н |
ом ми пријатељу, срдачно поздрављење. — Да знаш, кнеже, ево дође књига од Крушевца, од Господин |
како да они не осећају што она осећа — да се земља стреса, да уздише и тек што се заплакала ни |
испунимо последњу жељу нашег војводе — да га сахранимо на месту, на коме је, од грдне жалости |
виче: „Та докле ћеш, попе несретниче?!“ Да му сутра палиш велику воштаницу; јер, да се он не ум |
светац не виче напразно; „Покајте се!“ Да се покајемо и да му се помолимо, па да грешном телу |
а, ни коња, па, славе ми, ни опанака, а да не говорим о чизмама до колена!“ Ето таквих разговор |
могу да идем у лов на вуке и медведе, а да не могу да у служби земље господара макнем мачем по |
ао што му ни дед дома остати не може, а да за њих живих <pb n="21" /> други неки јунак води кне |
ко и никад у ову трпезарији ући неће, а да се три пут не прекрсти и свецу не поклони!“</p> <p>Д |
отине, онда ја окат да идем у слепце, а да не пратим таквог господара!“</p> <p>„Та већ све ми ј |
г <pb n="188" /> народа какав смо ми, а да није мученик овога света?!{S} Али од свих мука, на к |
ба загази оштрим српљем у зрео јечам, а да млада момчад и девојчад не пусте, да им јасна грла о |
и где ју је кнез Градоје већ сместио, а да неколике страже пођу друмом царским к југоистоку, и |
ову другу господу, нека ти они кажу, а да ти ја не казујем, шта је Гојко слушао у Крушевцу:“</ |
свратити ни у једну крчму у Крушевцу, а да те крчмарица, кад ти донесе кондир вина... .“</p> <p |
можеш ништа почети да земљу спасаваш, а да се у њој самој не нађе издајника, који ће издајом св |
ти он да л’ се и ти крстиш и клањаш, а да мери шта Ристивор ради!“</p> <p>„Светац може и да не |
S} Није нико могао да погледа у свеца а да се мало не препадне.{S} У сухој, каменитој пустињи с |
ности.</p> <p>Млади Орловић не могаше а да не ускликне:</p> <p>„Косово!...{S} Та то је Косово!. |
ни у једну крчму,“ настављаше Гојко, „а да те крчмарица не запита: „Јеси ли на страни војводе М |
ас овде ни пуна хиљада војника, а треба да му одведем две хиљаде и пет стотина коњаника!“</p> < |
ите и ви што као синови ове земље треба да чините, али — колико се уза то може — не дај старом |
и!“ рече упорно Миросав. „Мени не треба да се правдам.{S} Ти би, војводо, исто тако урадио, да |
} Млади кнежевић нека се врати, и треба да се врати!“</p> <p>„Како то сад говориш, Ристиворе?!“ |
м влада ко по правди и законима и треба да је наследник српског престола.{S} Цар је, пишу они, |
азим, јер као Господар Србадије и треба да сам први на бојиште, последњи са бојишта!“</p> <p>„А |
Настала беше мртва тишина, како и треба да је у глухо доба ноћи.{S} Однекуда му леден и влажан |
ј беседи!“ рече он. „Али ти и сам треба да знаш, да се смртне ране не лече слатким речима!{S} В |
ама све испричати!!{S} Него једно треба да вам причам.{S} С војском Господина Кнеза отидоше сви |
х као какве орлушине!“</p> <p>„То треба да чујеш, млади властелине, како је било.{S} Причају да |
хо: „Тако, синко!{S} Тако Орловић треба да говори и тако да ради!“</p> <p>Манда приђе полагано |
елику воштану свећу, и све што му треба да чита молитве!</p> <p>И онда уђе под свој зелени шато |
елост њихову.</p> <p>Тек ће у неко доба да викне оздо са прочеља кнез Вукан:</p> <p>„Што је теб |
Кнез је једини јунак који је имао права да куне и прокуне.{S} Његова ће клетва саплетати Вука и |
те за једно молим: имаш по закону права да ова два бунтовна властелина бациш у тамницу.{S} Немо |
н!{S} Слушали сте ваљада од ваших очева да кнез Градоје никада не говори што не мисли, и да оно |
за полазак, а кнезове и властелу позва да појашу своје коње и да дођу под један велики брест, |
еде своје!“ Ето што се мој дед заветова да нико и никад у ову трпезарији ући неће, а да се три |
од војводе!“ Тако му рекох, и молих га да се пожури.{S} Али се поп не да кренути. „Иди кажи кн |
рчић. „Била би срамота за српскога Бога да Србадија не победи!{S} Зар да Агарјани неверници поб |
n="30" /> хоћеш, само моли свеца свога да скине са мене погледе своје!“ Ето што се мој дед зав |
езом Вуканом о ономе што памет заповеда да се ради!“ рече старац.</p> <p>»Како би се ми од тебе |
стави ноћас стан па се врати дома, онда да знаш да се и ја с мојим људима враћам моме дому, да |
тијом вечерао, и рече: „Зове те војвода да одмах с петрахиљем и требником право к њему под шато |
Сложно и весело привика сва она господа да је све тако како војвода рече. <pb n="83" /></p> <p> |
езу: хвала му што те посла, те нам каза да не грешимо душу песмом у дан, у који ваља да кукамо! |
е!“ одговори Пајсеј.</p> <p>„Разумем ја да не да црква опојати онога, који, за то што је кукави |
ан кмет из гомиле.</p> <p>„Не тражим ја да ви вашим молитвама откупљујете моју душу од небесних |
на по моме доласку у Крушевац опазим ја да нам је Господин Кнез нешто дубоко замишљен, сетан и |
а: „Јаох мени и до Бога мога!{S} Зар ја да дочекам да га мртва гледам!“ Узе се ударати песницам |
овор Господина Кнеза кнез Војислав, „ја да и дадем такву заповест, у мојој се чети не може наћи |
ојводу мртва, и кад чу од кнеза Градоја да је сасвим очевидно да је он сам својом руком себи но |
ражаше кнеза Градоја; али нигде Градоја да нађу.{S} Слуге му казиваху како се стари кнез, одмах |
један час други од она два млада човека да га у разговор увуку.{S} Знали су да је будан: и доис |
ару, тако ти среће јуначке — која, нека да Бог, да те прати на сваком твоме кораку — смилуј се |
м мојим!..{S} Добро, војводо!{S} И нека да Бог да све на добро буде!“</p> <p>И остадоше сви, да |
загрли, а ти ме пробуди!“</p> <p>„Нека да Бог да би ти се санак убрзо и испунио!{S} А сад пођи |
ину Кнезу, да цар Агарјански истом чека да му од Караманије дође његова најбоља војска, јер с о |
поуздано кнез Гојко, који једва дочека да се заборави оно и сувише искрено излетање Винково у |
рску војску, да је питам: што не дочека да сва српска војска на Косово стигне, него мучки напад |
преста појати.{S} Али ипак мирно дочека да се света песма доврши, па онда, нешто уздрхталим гла |
ривикаше многи од гостију. „Пусти Гојка да се поткрепи мало слатком малвасијом!{S} Путник је, с |
ти, али јој старац не даде, него заиска да види вез, посматраше га дуго и хваљаше га много.</p> |
тлост само по соби а није ни покушавала да пробије мрак великога ходника, у који се кроз отворе |
И опет их је већина на сигурно веровала да не може бити друкчије, него да ће српска војска разб |
у.{S} А можда би нам срећа јуначка дала да неко од нас, с мачем у руци и погине, те да се олакш |
то рекла; али мислим да би ме послушала да ти руку даде, само ако не буде — преко мога знања — |
ша дворкиња Босиљка.{S} Више бих волела да је теби дамо, него ли ма коме другом од наше властел |
нежевић још је дете.{S} Грехота би била да, било ти било он, на Косово излазите; а два пута гре |
ју, као и ко хоће из ње да иступи, ваља да се окрене к свецу, прекрсти три пута и поклони му се |
а кад се будемо кретали за Косово, ваља да су нам људи одморни, чили и весели. <pb n="84" /> Ак |
да учим књигу ако сваку која дође ваља да чита поп Каритон?!{S} Зар не бих ја то могао да проч |
јунака; него ко хоће с њим да пође ваља да понесе по доста ужади и бар по две вреће, јеp биће р |
грешимо душу песмом у дан, у који ваља да кукамо!“</p> <p>„Знао сам“, прихвати кнез, „знао сам |
се није он нама заветовао; али ми ваља да маримо, јер смо се ми њему заветовали!{S} Је л’ ти Р |
метанија и испаштати се.{S} А већ ваља да нећете ни ви заборавити прилога црквама!“</p> <p>И т |
жади и бар по две вреће, јеp биће робља да се везује, и биће руха, и свиле и аксамита, и сребра |
о дужег ћутања, „праведна је твоја жеља да видиш какво ће славно име твој првенац на крштењу да |
тражио будем.{S} Ако ли буде Божја воља да са другим срећним јунацима погинем на Косову у служб |
иљки и кнезу.{S} Ако ли буде Божја воља да погинем, онда јој предај мој поклон, а не помињи јој |
нка на родитеље ваше.{S} Не дам ја вама да сами још грђе срамотите своје родитеље а моје покојн |
дног од вас.{S} Дужан сам и њему и вама да покажем бар да видим колико сам се огрешио, и да жел |
о!“ рече кнез Градоје. „Не приличи нама да кога било кунемо.{S} Господин Кнез је једини јунак к |
ено. „Зар од онолике војске никога нема да иде за мном на Косово, до ово нејако дете, мој унук, |
е, потеци горе одмах, кнез те чека; има да се чита велика књига која ето стиже од војводе!“ Так |
омози војсци његовој, помози нама свима да здраво и честито нашем Господину Кнезу на Косово сти |
Недељу пред Видов Дан.{S} Поручи свима да их молим и преклињем да потруде своје господство још |
не, да се више не дижу.{S} Поручи свима да их молим и преклињем, да у што већем броју сложно, х |
дворјанство њихово.{S} Учини се многима да то дуго траје, и нестрпељиво извијаху вратове поглед |
кане женскадије, и покушаваху прекорима да је уставе и умире.{S} Госпођа се Мандалена још једна |
аше.</p> <p>Кнез викну својим војницима да сваки од њих приђе к попу Каритону, да целива икону, |
Дошав до заставе, викну оштро војницима да скину калпаке.{S} Сам прихвати из руку <pb n="81" /> |
па би наизменце час наређивао трубачима да дувају, а час их опет устављао те да он скупљеноме с |
да видиш, Господару, како Србадија зна да гине!“ Господин Кнез погледа нас све дугим а невесел |
н а камо ли Видов Дан!“</p> <p>„Бог зна да л’ је све то истина!“ рече <pb n="120" /> кнез Градо |
, па рече само: „Зна да гине.... не зна да слуша!...{S} Хај, јуначни а непокорни народе!...{S} |
лим једним погледом, па рече само: „Зна да гине.... не зна да слуша!...{S} Хај, јуначни а непок |
цу на дар, и ево ти кеса златних цекина да делиш сиротињи!{S} Ноћас, ако не можеш заспати, или |
рца праштамо — све кад би и била истина да се он о нас огрешио — дајте да се данас овде на догл |
. „Ево чекамо тврдоглавог попа Каритона да дође да нам је прочита.{S} Ристиворе, шта ћеш ти овд |
.{S} А сад одмах пошљи по попа Каритона да овамо к мени дође, да нам војводино писмо прочита!“< |
њен коњаник, који оста жив, ободе коња да у бесном трку зађе за ону трећу чету, која полаганим |
Јабучила.</p> <p>Ристивор скочи с коња да дигне буздован.{S} Јабучило, осетив се слободан, бац |
аније!“... „Зар ми на видику Косова, па да нам се слава измакне?!“... „Еј, да жалосне смо ми ср |
завесе од неколиких лаких облачака, па да види тај красни призор!</p> <p>Стари кнез посматраше |
искупе на Косово, колико их год има, па да видиш шта ће бити од њих!...{S} Док само наш Градоје |
ога грла. „Заповеди нам само Напред, па да видиш, Господару, како Србадија зна да гине!“ Господ |
о колико су га слуге твоје отвориле, па да вам све испричам што сам за последње <pb n="96" /> д |
кав јунак, ма и не био бољи од мене, па да те поведемо| Али овако.... махни се, попе, те работе |
стивор, док најпосле поче да запиње, па да застаје; пренуо би чисто застиђен па наставио, али н |
свете песме, служи, кади и метанише, па да безбожни Агарјани под заставом лажног једног пророка |
а ето кажите колике прилоге да дамо, па да вам дамо!“</p> <pb n="162" /> <p>„Да дамо, кнеже, па |
Да се покајемо и да му се помолимо, па да грешном телу одмора дамо!“</p> <p>И онда поп навуче |
Ниси хтео оставити свој кисели оцат, па да се у писму Господина Кнеза напојиш небеском малвасиј |
одмакнемо, велим, тамо под ону липу, па да се договоримо о ономе што сад прво стоји на реду!“</ |
вртак пред вече или у Петак у јутру, па да најдаље у Суботу пред вече стигне на Косово.</p> <p> |
вакога ко може да дође а не дође!{S} Па да си ми какав јунак, ма и не био бољи од мене, па да т |
ам онај народ на Косову и око Косова па да даде не једну него две војске!{S} Имаће цар наш и бе |
ерас, у очи вашега поласка, обручите па да се зна?!...{S} Не знам шта би сама <pb n="60" /> Бос |
купљају, и да се чека само на свирце па да се живо коло поведе.</p> <p>Знало се да поп Каритон |
бојишту, нити смо пред непријатељем па да ћутећки примамо заповести твоје, и да по твојој речи |
нућа да издржи погледе њене.</p> <p>„Па да проговорим одмах са старим господарем!...{S} Зашто н |
град Јерусалим на покајање!“</p> <p>„Па да пођемо и ми с тобом, дедо!“ рече Боривој.</p> <p>„А |
се срдити што му нема придворнога попа да војводино писмо прочита.{S} Као обично кад је срдит |
људма: „Ходите, децо, оставимо сад попа да доврши што је почео!“</p> <p>Ристивор и Иван отпрати |
том рече: „Иди, моли и младог господара да ти опрости!“</p> <p>Старац се понашаше као да он јед |
о оних на Косову потекло од мога немара да вас <pb n="148" /> на време Господину Кнезу доведем! |
ашем трошку, и поставити у њој калуђера да сваким даном чита молитве за покој душе војводе Ради |
ле и аксамита, и сребра и дробна бисера да се кућама доноси!{S} Ето огледај, па ћеш видети?“</p |
а, ни кнеза Богдана, ни кнеза Добромира да преноћи под једним од њихових шаторова, који с војво |
о може све славе и сва чуда овога двора да исприча о једној прилици?{S} Тек му показах кнегињу |
него што ће неко од господе овога двора да умре ил’ погине, прилика једне игуманије може да се |
>И још распитиваху по светини око двора да ли је ко видео кад се кнез Градоје кренуо, кад дојах |
же тако лако да заспи, мољаше Ристивора да у његовој соби преноћи, не би ли разговором ноћ мало |
<p>Кнез је оставио Боривоја и Ристивора да са четом заједно вечерају, а сам је стигао у двор по |
јника; наређивао би, без икаква прекора да се из његове ризнице допуни опрема по каквога сирома |
ритон свако своје хрвање са свецем мора да одлежи по три дана, сав модар као да га је неко коље |
отреса тога дана, и да смисли шта сутра да светује војводи да раде.{S} Око поноћи изишао је из |
имо на војну.{S} Али могу ја овога часа да викнем мојим људима, да се вратимо откуда смо и дошл |
ећан пар људи.{S} Бога ми ћу овога часа да говорим с кнезом!“</p> <p>„Не!“ викну Ристивор сав п |
ир, размакли му прсник те обнажили прса да му облакшају дихање.{S} Старац је с муком дихао; по |
арко — у истини може да изради у Мурата да њега <pb n="98" /> — Марка — призна за краља све Срб |
на Косово излазите; а два пута грехота да оба заједно пођете!{S} И три пута грехота, кад ево и |
а.</p> <p>Пре него што Иван могаше уста да отвори, Ристивор узе да се правда:</p> <p>„Па, молим |
о млађима шта да донесу на трпезу а шта да однесу са ње, као и коме и кад да насипљу пехаре вин |
руком, час мигом, наређивао млађима шта да донесу на трпезу а шта да однесу са ње, као и коме и |
евидно силном узбуђењу.</p> <p>„А и шта да вам кажем?!“ питаше се рањени витез, па по кратком п |
Градоје, затежући очевидно у забуни шта да каже, „ја ћу, ако Бог да, у небески град Јерусалим н |
Ја теби, добри наш Ристиворе, немам шта да праштам, него опрости ти мени!</p> <p>„Сад још једно |
а опет пушта морије, само нека не пушта да нас у отвореном боју на отвореном пољу разбијају нев |
наслонило на плаве планине, па их пушта да се преливају на модру перунику.{S} Сунце се на Запад |
е; али не могаше дуже од једног тренућа да издржи погледе њене.</p> <p>„Па да проговорим одмах |
ку проносило се по војсци од уха до уха да око Господина Кнеза има издајника.{S} Људи Вука Бран |
<pb n="192" /> <p>Узеше сад сва тројица да броје.{S} Боривој беше први да викне: „Равно педесет |
рашну истину говориш!{S} Ето немам срца да вам у очи погледам, моја господо и браћо!{S} Немам с |
Гојко причаше како се по Крушевцу зуца да по свој прилици неће ни доћи до битке, него ће цар А |
стелинске куће Орловића.{S} Народ прича да је прве темеље и прву кулу од тога двора још цар Тро |
ажем!“ прихвати војвода. „Тамо се прича да су дошли неки наши поверљиви људи из Константинова, |
кнезови; чух их како преклињаху Милоша да се врати Кнезу под шатор!{S} Милош беше блед и дрхта |
узе реч Витомир, „ако хоће кнез Миросав да се мачима на смрт боримо, готов сам; али хоћу теби д |
збуњен Ристивор, који се препаде видев да му се господар од збиље наљутио.</p> <p>„Не, не, не! |
бити, али се чинио невешт.</p> <p>Видев да су већ сви коњи и сви клобуци окићени стари кнез вик |
цу у висине, а кукавице у мрачни шипраг да подмећу своја јаја у туђа гнезда!{S} Полети, кукавиц |
под шатор!“ причаше Бег.</p> <p>„Е, Бог да те прости, синко Ристиворе!{S} Бог да те прости!“ по |
„Бог да те прости, синко Ристиворе, Бог да те прости!“ шапуташе старац неколико пута, па се онд |
г да те прости, синко Ристиворе!{S} Бог да те прости!“ понављаше стари кнез тихо, а очевидно ду |
у неки војвода — не знам му име, да Бог да се никад и не знало! — да је, рекох, неки војвода са |
!..{S} Добро, војводо!{S} И нека да Бог да све на добро буде!“</p> <p>И остадоше сви, да сврше |
, а ти ме пробуди!“</p> <p>„Нека да Бог да би ти се санак убрзо и испунио!{S} А сад пођите у де |
јунаци, и у добри час!{S} Донели да Бог да срећу војводи и војводину двору, и чеду његову у зла |
аш двор! <pb n="80" /> ....{S} Нека Бог да, да се син, кога ми је поклонио, кад узрасте поноси |
у, загазићемо и ми, па већ како нам Бог да!“ рече млади Боривој гласом устрепетаним.</p> <p>„Ет |
ћи ћемо ми на војну и из двора, ако Бог да, и не ћемо пожалити да гинемо кад дође свети час да |
м очекује да га госпођа дарује, ако Бог да!{S} А ето му стигоше за све нас весели гласи од Круш |
кнеже; стићи ћемо ми на време, ако Бог да, и много дана пре битке, <hi>ако</hi> битке и буде б |
и народ новим поуздањем да ће, ако Бог да, све добро бити.</p> <p>Истом сад, кад се већ сутоњ |
ју прву војну војујем!{S} Дедо, ако Бог да, нећу ни тебе ни мога оца постидети!“</p> <p>Старац |
оља Божја води!...{S} Полазимо, ако Бог да, у покајање, .. из покајања у опроштај,.. из опрошта |
што је већ с нама.{S} У Недељу, ако Бог да, крстићемо првенца сина, кога ми је Бог поклонио.{S} |
о у забуни шта да каже, „ја ћу, ако Бог да, у небески град Јерусалим на покајање!“</p> <p>„Па д |
е здраво и добро, а биће и боље ако Бог да!{S} Спремао се да весело дочека прво чедо којим сад |
то сваки војник прекрсти и викне: „Бог да те прости, војводо, као што ти ми праштамо!“</p> <p> |
дубоко ганут и сузе ронећи.</p> <p>„Бог да га прости!“ викнуше сви онде присутни као из једног |
твојим слугом заплакасмо!“</p> <p>„Бог да те прости, синко Ристиворе, Бог да те прости!“ шапут |
а шта да однесу са ње, као и коме и кад да насипљу пехаре вином, да не остају празни.</p> <p>„Д |
а,“ настави кнез који је волео по некад да Каритона зове тако, „онај наш поп Малвасија ништа ми |
„Него вино да оставимо за после, а сад да учиним како ми је мој господар заповедио.{S} А запов |
!{S} Авај жалости моје!...{S} Једва сад да смем о себи казати да сам верна слуга твоја!{S} Како |
сад ово оволико причати могао!{S} Е сад да вам наставим!{S} По ужурбаности млађих и по забринут |
ез ромора, очекујући да виде шта ће сад да буде.</p> <p>„Где си ти, кнеже Миросаве?“ викну војв |
отац јадној сиротињи...{S} Ех, како сад да ти кажем.... немој нам замерити,... имамо за нешто д |
рио беше лице рукама, као да га је стид да гледа у јунака, који се у свити царевој борио на Кос |
, и да се освећеном водицом пошкропи, е да би им Бог и Свети Јован и на путу и на бојном пољу и |
ебрне пастрмке искачу као да огледају е да ли би по зраку полетети могле; изнад тога поља у поз |
hi>ја</hi> поред тебе, па ти то од себе да учиниш?!...{S} Ето, Бранко“, — па погледа у вис као |
пукне као мехур!“ Па онда узе сам себе да теши. „Него опет нису сви такви.{S} Хвала Богу, и ме |
о ето желиш.{S} Него имам сад и ја тебе да запитам за нешто!“</p> <p>Па онда Санџак-Бег извади |
ене. „Прво“ рече војвода, „имам ја тебе да молим да ми опростиш, ако сам те икада у животу што |
ли хоћеш на Косово!“ „Није него ћу тебе да шаљем!“ „Држ’ се, попе!“ „Држ’ се, кнеже!“</p> <p>Ве |
према теби руку пружа, да хоће баш тебе да дохвати, и да оно што говори баш теби говори!</p> <p |
његов стигао, да нас још једном позове да се њему, Емиру Мурату Оркановићу, као своме цару пок |
и се чини да ниси Агарјанског рода, све да и јеси Агарјанске вере.{S} Али нека си баш и Агарјан |
вагда при сваком растанку преклињао све да се бар овде пред лицем непријатеља држе сложно као п |
ама.</p> <p>„А зар не могу ваше молитве да учине, да Бог грешницима и најтеже грехе опрости!“ п |
ио.{S} А нама ето кажите колике прилоге да дамо, па да вам дамо!“</p> <pb n="162" /> <p>„Да дам |
за другим трпезарију, а дотрчаше слуге да јаве војводи, да је кнез Гојко, путујући из Крушевца |
один Кнез и Госпођа Кнегиња Милица раде да их измире, али до сада све забадава!“</p> <p>„О, гос |
а стегну старог витеза око паса и стаде да га повија те на лево те на десно.{S} Узеше се хрвати |
нама!“</p> <p>И опет приповедач застаде да се одмори, и као да тражаше по својој памети чега јо |
га честитога Господина Кнеза, а не овде да чамимо, пијанчимо и у заваде долазимо!“</p> <p>„Немо |
.{S} Застиде се и поцрвене.{S} Не смеде да погледа господи својој право у очи, него, оборив пог |
Владаше мртва тишина.{S} Нико не смеде да жури уморног рањеника, и нико не проговори речи.{S} |
Ђурђе, донео пуно чистих листина и седе да пише на колену и чекаше да му војвода почне казивати |
и како га крупан зној пробија.{S} Хтеде да викне да пробуди Ристивора, који сад дихаше мирно ка |
рца загрејала; напојих свакога ко хтеде да пије; момчадија узеде уз свирале окретати колом; зре |
ез приђе к Лабуду и узимаше у руке узде да у седло ускочи, изгураше силом напред једнога седог |
ворске вечере.</p> <p>Хтеде прво да иде да дарује првенче младога војводе, али дадиље не дадоше |
есно.</p> <p>„Тако, синко!{S} Нека виде да се ни деца српска не боје Турака!“ одговараше с прав |
о образима него и по челу, кнегиња виде да се Ристивор бори са некаквим силним узбуђењем.</p> < |
им војвода, <pb n="108" /> па кад виде да га послушаше, настави: „Ко поче овај покор ноћас?“</ |
за кнегињом; и кад се она окрете и виде да је он још ту, као ишчекујући заповести, па му главом |
S} Рече им да ће пред шатором наћи воде да се умију, али нека не улазе под шатор док их он не з |
ори:</p> <p>„Још вечерас да пошљеш људе да похватају коње са ливада наших, да их повежу конопци |
окићен, и у гомили девојака, што изиђе да гледа војску која се славом увенчана дома враћа, тра |
грлиле чувајући стражу да нико не приђе да чује шта то поток жубором ромори, а још мање да увре |
191" /> босиока.{S} И тек ми мати приђе да ме загрли, а ти ме пробуди!“</p> <p>„Нека да Бог да |
екамо тврдоглавог попа Каритона да дође да нам је прочита.{S} Ристиворе, шта ћеш ти овде?{S} Не |
рало тихим шапатом шапутати док не дође да Ристивор викну: „Не, не; сунца ми, поштена је девојк |
тивор смерно да говори, „свагда ми дође да те питам: а које је добро Душан од свега тога видео? |
жбе и жалбе и вапаји Србаља, који траже да земљом њиховом влада ко по правди и законима и треба |
е успе да чује шта то он довикује, може да зна шта је само ако је писмен, јер се уз високу танк |
летвом кунем свакога, ко не дође а може да дође.{S} Са вером у слаткога мога Христа, који неће |
еселим песмама?{S} Ти знаш да моба може да ради пре и без бела хлеба и без рујна вина, а не мож |
повести, па му главом даде знак да може да се уклони, он се не мицаше, нити скидаше свога погле |
а Кнеза?“ рече стари кнез. „Ко год може да дође а не дође тога он куне великом клетвом!...{S} А |
л’ погине, прилика једне игуманије може да се види како тужна и расплакана лута по ходницима од |
каже, само што се нем родио те не може да одговара!</p> <p>Лабуд би овда и онда некако замишље |
редих мртва човека у гробу који не може да се брани, док је Витомир увредио мене жива, који мог |
жут час блед.</p> <p>„Још се то не може да зна на сигурно!“ одговори рањеник; „зна се само да ј |
за неком женом, па се убија што не може да буде његова.{S} Али је ово с нашим војводом сасвим д |
и рече, снахо моја, да Боре још не може да води војску нашу, истина је да не може; али може Бор |
пет пута више калуђера него што се може да смести у хиљаду манастира; истина је да је многи и м |
може Боре да јаха убојита коња, и може да витла оштрим мачем и може шестоперцем добро да се ба |
ки, само ако он — Марко — у истини може да изради у Мурата да њега <pb n="98" /> — Марка — приз |
неш пре ћеш се уверити да цар Лазо може да буде без све ове господе, а нек’мо ли без тебе једно |
он великом клетвом куне свакога ко може да дође а не дође!{S} Па да си ми какав јунак, ма и не |
подин Кнез куне великом клетвом ко може да дође а не дође?“ питаше Ристивор.</p> <p>„Како ћеш и |
ик си био за живота свога — јер ко може да носи круну оваквог <pb n="188" /> народа какав смо м |
раним их, господару!{S} Нити се то може да брани.{S} Него ти казујем шта ми луди а шта ми памет |
њега.{S} То беше знак да Ристивор може да иде.</p> <p>Али Ристивор стајаше на своме месту као |
те убијем; три пута се дизах од трпезе да ти отровани нож у прси сјурим; и три пута ми поглед |
сам са она два завађена властелина, узе да им говори:</p> <p>„Не можете се ви живи враћати дома |
женскадије.{S} Па кад наста тишина, узе да говори гласно <pb n="70" /> и одмерено, тако да је с |
зо и силно дишући од наглог јахања, узе да говори:</p> <p>„Господине војводо, поздрављате мој < |
своје место па одатле, не седајући, узе да говори:</p> <p>„Зар нас није срамота?!{S} Заборавист |
вив руке на прса с погнутом главом, узе да говори:</p> <p>„Опрости ми, добри и мили господару!. |
, па онда, нешто уздрхталим гласом, узе да говори:</p> <p>„Немојте седати на своје столове!{S} |
одина од како га у двору служим!{S} Узе да даје јасним гласом јасне и кратке заповести.{S} Поле |
е да подигне очи према Грачаници, — узе да говори на глас:</p> <p>„Опрости нам, Господине Кнеже |
а.</p> <p>„Ево да ти се исповедим!“ узе да говори сузе лијући; „ево да ти се исповедим, па реци |
соким гласом, као да пева јектенија узе да чита:</p> <p>„Духовницима, кнезовима, властели и сви |
се поп већ осветио!“</p> <p>И кнез узе да врти главом и да шкргуће зубима.</p> <p>Кад већ наиђ |
леда право у очи госпођи кнегињи, и узе да говори:</p> <p>„Није лако што од мене тражиш, госпођ |
иђе ка кнезу, дохвати му се скута и узе да говори:</p> <p>„Ево, господару, да ти зажелимо срећн |
ојвода пише!“</p> <p>И онда Боривој узе да чита на глас, разговетно и размерено:</p> <p>„Од Вој |
.{S} Пољубише га у колено, па сељак узе да говори:</p> <p>„Господару, тако ти среће јуначке — к |
вече пио као смук, па, откако Гојко узе да прича, наслонио беше главу на лакат, а лакат на трпе |
ван могаше уста да отвори, Ристивор узе да се правда:</p> <p>„Па, молим те, господару, кажи по |
не може да води војску нашу, истина је да не може; али може Боре да јаха убојита коња, и може |
ји сами пале своје манастире: истина је да имамо два пута више попова но парохија, и пет пута в |
да смести у хиљаду манастира; истина је да је многи и многи поп постао просјак, и да има калуђе |
буздованима отимају епархије; Истина је да има и калуђера који сами пале своје манастире: истин |
јсије. „Све је како велиш.{S} Истина је да има данас владика које буздованима отимају епархије; |
нез Градоје. „А и да је истина, боље је да смо ми на Косову уз нашега Господина Кнеза, него да |
оже ме Господин Кнез затребати, боље је да зором пођем на Косово!“ „Право говориш, добра и верн |
оју има право да очекује!...{S} Боље је да причекамо дан два, те да ми се сва војска искупи.{S} |
осподар заповедио.{S} А заповедио ми је да ти кажем: да смо у оној крчми на цареву друму наишли |
бори.{S} И опет, ко је видовит могао је да види, да онај његов дуги и жудни поглед трепти дахом |
један тежак и страшан сан.{S} Гледао је да му се отме, и да се разбуди из злосрећног сна у срећ |
<pb n="53" /> рано пође.{S} Рачунао је да са својим људима стигне пред вече истога дана на бор |
{S} Али кад ме је већ запитао, право је да и њему и вама свима по истини кажем што сам сетан и |
које пада на моју главу!...{S} Право је да се сви на ме срдите, што изгубисте славну прилику да |
бој бије и да гине без вас.{S} Право је да тешка клетва Господина Кнеза падне на мене сама, а н |
идов Дан?!“</p> <p>„Јесте, заповедио је да стигнем с војском а не да му долазим готово без војс |
рвим тренуцима.{S} По више њих имало је да одбија ударце, а по гдекоји је понео за спомен плаву |
/p> <p>„Прво што имамо да свршимо то је да испунимо последњу жељу нашег војводе — да га сахрани |
рким осмехом кнез Миросав; „на чисто је да ти је дед био Патарен!“</p> <p>„Ти лажеш, кнеже Миро |
Неколико пута помишљах да је најправије да се поверим старом господару, који ме је учио витештв |
p> <p>„Оно јесте да јесте закон; и није да није закон!“ повикаше сложно кметови.</p> <p>„Е, кад |
ршила, и биће најправије и најпаметније да сваки пође најпречим путем своме дому, да тамо дочек |
Знам добро да је он могао то и друкчије да нареди, јер има међу вама који би по слави свога име |
убоке мисли, или да пушта памтење своје да лута по Косову хватајући зраке док је још светлости |
ах опремио Ристивора,“ узе кнез Градоје да говори војводи, „да ти јавим, шта чусмо овде од крчм |
е, господине војводо,“ узе кнез Градоје да говори са све то јачим узбуђењем, „пусти ти да ја с |
е милости Божје.{S} Кад чу кнез Градоје да допочеше већ певати и „Придите, последње цјелованије |
моја госпођо: прими ово мало благо моје да га причуваш!{S} Ако се са Косова жив вратим, предаће |
чедо којим сад већ сваким даном очекује да га госпођа дарује, ако Бог да!{S} А ето му стигоше з |
убио није, само зато што неће да верује да неко може бити српски властелин и опет да буде готов |
ова; нема тамо више ни места ни прилике да се некакво јунаштво покаже!{S} Што ћемо сад тамо!?“< |
грешан човек.{S} А ниси ни имао прилике да се покажеш колико си јунак!“ рече кнез.</p> <p>„Кад |
робље да одводе.{S} Имаћемо зар прилике да тргнемо мачеве, да одбранимо по коју српску главу, и |
евао у славу наше свете вере Хришћанске да <pb n="31" /> ме Агарјани на жеравицу метну?!“ питаш |
млађом господом има пуно њих, који веле да су свеци и чудеса њихова просто само поповска прича. |
га кнез Вукан и сва друга господа моле да похита к њима, јер нађоше војводу Радича мртва у сво |
рпски.{S} С тога се господа српска моле да бар не помажу Лазару, ако већ неће цару да помогну д |
бројне коњице!</p> <p>Тек ће мало после да се сети нечега па, никако не осврћући се, викну:</p> |
е, да секу народ, и младу чељад у робље да одводе.{S} Имаћемо зар прилике да тргнемо мачеве, да |
макло није.{S} Нико од њега не зна боље да ли има тамо каква опасност, да се бој отпочне пре не |
неверника на овај град.{S} Није ли боље да бранимо овај град на Косову, него овде на његовим ша |
који, кад се мало више поднапије, узме да прича хрвање своје са Светим Јованом у трпезарији.{S |
“ прихвати Гојко. „Има вам, брате, чиме да се поносимо, а има и што може бригу да задаје.{S} Ет |
г не може ни за часак предомишљати коме да помогне, па је веровао <pb n="41" /> да и не може би |
дајте се, не гините лудо!“</p> <p>„Коме да се предајемо?“ викаше старац. „Зар вама, који не сме |
д сваке вере а и без сваке вере, не сме да излази на Косово.{S} А док му она добро оружана и пр |
земљи, гледајући у земљу као да не сме да подигне очи према Грачаници, — узе да говори на глас |
за то што је кукавица, не ће или не сме да носи свој крст, који му је Бог на рамена положио; ра |
доспети, кад ево земље Господар не сме да заповеда, него моли, преклиње и проклиње!{S} Еј мој |
незом Лазарем уз Душана војевао, ко сме да не слуша?!“ рече војвода, који не пропушташе прилику |
мало оштрије. „Видећу ја ко од њих сме да дигне руку, кад је овде војвода!“</p> <p>И кад се Ор |
препашћен.</p> <p>„Тако, не може!{S} Не да црква опојати онога ко се сам убије!“ одговори Пајсе |
заповедио је да стигнем с војском а не да му долазим готово без војске!“ рече војвода па се за |
побожно.{S} Како може бити да црква не да опојати таквог?!{S} И зашто да не да?!“</p> <p>Тако |
е испао мало напред над огњиштем, да не да диму да се са њега повија у трпезарију, била је испи |
говори Пајсеј.</p> <p>„Разумем ја да не да црква опојати онога, који, за то што је кукавица, не |
не да опојати таквог?!{S} И зашто да не да?!“</p> <p>Тако говораше кнез Градоје, па му се образ |
огућност.</p> <p>„Само тако што нека не да Бог, а све друго како хоће!“ рече кнез Гојко.</p> <p |
очи почеше севати муњама.</p> <p>„Па не да, ето не да!“ привикаше сложно духовници.</p> <p>„Не |
стио се на поњаву под својим шатором не да спава, него да прибере мисли после оноликих потреса |
је Бог на рамена положио; разумем до не да опојати човека, лакога срца и малене душе, који залу |
севати муњама.</p> <p>„Па не да, ето не да!“ привикаше сложно духовници.</p> <p>„Не да јер тако |
молих га да се пожури.{S} Али се поп не да кренути. „Иди кажи кнезу, да ја ево сад претварам ње |
привикаше сложно духовници.</p> <p>„Не да јер тако наредише Сабори Светих Отаца, а они тако на |
то, ма из кога кута и ма са које стране да га погледаш, свагда ћеш са ужасом опазити, да он пра |
рука дотицала руке цара Душана, остане да прихвати сина мога на крштењу.{S} Не, драги мој кнеж |
драва, срећна и славна, и да му помогне да Србадији и Хришћанској вери нову и светлу победу сла |
о да останеш на двору а место себе мене да пошљеш!“</p> <p>„Примам, примам, попе!“ викаше кнез |
и:</p> <p>„Ја већ видим да ћете ви мене да наведете на много тежи грех него што је војводин!{S} |
е неки уговорени знак. „Ето, пусти мене да водим војску твоју на Косово!{S} Ти си и онако стар, |
тати колом; зрели људи стадоше око мене да пијуцкају и да гласно премишљају.{S} Кад навалих да |
крупан зној пробија.{S} Хтеде да викне да пробуди Ристивора, који сад дихаше мирно као да прит |
и су далеко од Косова, кад се бој почне да бије!“ рече кнез Градоје. „Немој, молим те, војводо, |
ступа у трпезарију, као и ко хоће из ње да иступи, ваља да се окрене к свецу, прекрсти три пута |
шта то поток жубором ромори, а још мање да увреба ко се то на сребрној месечини у потоку купа.{ |
ушевни и телесни, оно велико изненађење да види човека, од којега је сенка тако често падала на |
а отворио; ако ко маштом својом не успе да чује шта то он довикује, може да зна шта је само ако |
ло и велико, и младо и старо, пуно вере да ћемо победити, па је весело и радосно!“</p> <p>„Слав |
шу, истина је да не може; али може Боре да јаха убојита коња, и може да витла оштрим мачем и мо |
тор док их он не зовне, јер хоће најпре да се помоли Богу.</p> <p>„Да дивне зоре!“ рече Витомир |
во види сам шта пише!“ Па онда сетив се да кнез Градоје није врло јак на читању књига и туђег п |
ицима, „чим се ископа гроб, спремите се да се тело нашег војводе опоји како треба по закону наш |
чета Босанских коњаника.{S} Уставише се да напоје и себе и коње.{S} Причаху да се враћају с Кос |
амо ли пред Господа Бога.{S} Чини ми се да би ме њихова светиња раскинула, као <pb n="113" /> м |
ва, чудновато посресаше!{S} Учини ми се да се тамо под шатором неко опева и да то што чујем ниј |
диш, моли се Богу за мене!“ учини ми се да је и мирнији и ведрији но што беше кад дођох!{S} И о |
чим само смести своје људе, и увери се да има за њих доста бела хлеба и црвена вина, а доста з |
адрхтала и пребледела.{S} Чинило јој се да та једва чујна тутњава однекуд испод земље долази, и |
омично у старог рањеника, и напрезао се да не изгуби ни најтиши шапат са усана његових.</p> <p> |
а биће и боље ако Бог да!{S} Спремао се да весело дочека прво чедо којим сад већ сваким даном о |
да се живо коло поведе.</p> <p>Знало се да поп Каритон чита у капели дворској велико молепствиј |
да се победа нагиње к нама и надасмо се да ће нам је Бог, само још кроз који часак, па коначно |
позиваше српске јунаке.{S} Чињаше му се да већ и не може бити друкчије него да ће Бог и свеци Х |
еђе, па се мало замисли.{S} Учини му се да сад истом провиди шта војвода хоће.</p> <p>„Војводо! |
ше се шта ли ће то бити.{S} Учини му се да од десног крила ходникова, откуда и она светлост дол |
дивног Душанова јунака.{S} Молимо му се да нам га одржи здрава, срећна и славна, и да му помогн |
вицу своју ако те убијем; затекох му се да те убијем; дођох да те убијем; три пута се дизах од |
ко се прозваше Орловићима старали су се да не посраме ни то име, ни царскога кума, који им га ј |
ој најпре каже, како се гласови проносе да се на Косову велика несрећа десила, па кад већ види |
...{S} Боље је да причекамо дан два, те да ми се сва војска искупи.{S} Мимо кнеза Будисава има |
е дому погази стари завет мога деда, те да му се кости у гробу преврћу, и да из гроба мене куне |
ти сама у средини верних Крушевљана, те да би с тога, само ако он <pb n="102" /> хоће, могао по |
јунак нека бира себи коња и оружје, те да с кнезом пође на Косово!“</p> <p>Позно у вече вратио |
еко од нас, с мачем у руци и погине, те да се олакша грех, којим се о Господина Кнеза огрешисмо |
ара жива и здрава овоме двору врати, те да се уз нашу срећу оснује срећа и <pb n="61" /> твоја |
док је још светлости на Косову било, те да њима осветли црну ноћ, која се на Србадији тако нагл |
„А што му не разби буздованом главу, те да виде други људи да му је мозак недокуван?!“ срдито п |
ма да дувају, а час их опет устављао те да он скупљеноме свету гласно довикује: „Ко је јунак не |
сова здрави и весели вратимо, молићу те да за ме проговориш и Босиљки и кнезу.{S} Ако ли буде Б |
Није дуго потрајало а Боривој се окрете да види шта је с Ристивором, па се гласно насмеја.</p> |
амет да увиде, омекшај им срце да осете да греше један према другоме, да се греше о добро име с |
бројем уђоше под шатор, „зар не видите да је војвода, не могав одолети <pb n="153" /> жалости |
{S} Сад сте опет моји синови!{S} Ходите да се ижљубимо!{S} Тако!{S} И хајдмо сад к војводи!“</p |
тор, па им викну:</p> <p>„Е, сад ходите да видим јесу вам мачи у обојице подједнако оштри!{S} Н |
лајте их и за пут припремите, па дођите да се још једном заједнички мало заложимо!“</p> <p>Тако |
г војводу, а сутра — ако доиста мислите да сте згрешили — ударите у молитве, метанија и постове |
остове, и наставите тако док не осетите да вам је Бог опростио.{S} А нама ето кажите колике при |
ви, и да у ствари и није тако!{S} Дајте да саслушамо све што нам кнез Градоје поручује!{S} Дед’ |
а истина да се он о нас огрешио — дајте да се данас овде на догледу његова мртва тела заветујем |
с пуно мирноће и достојанства. „Немојте да хитамо да се један на другога камењем бацамо.{S} Ко |
дубоко узбуђен и блед у лицу. „Немојте да од једнога зла, за које још и не знамо је ли доиста |
њу заповест нашега војводе.{S} Чули сте да ме је назначио да вам до краја ове војне на место ње |
и изломљене!{S} Ето то вам је!{S} Јесте да је грех, али нека иде тај грех на моју душу!{S} Ја ј |
ћате цареву перперу?“</p> <p>„Оно јесте да јесте закон; и није да није закон!“ повикаше сложно |
чекају и кнез и војвода!“ И ето не хте да дође!</p> <p>Ражљути се силно стари кнез.{S} Сав поц |
з га запита: „Шта веле?“</p> <p>„Шта ће да веле?!{S} Не веле ништа!{S} Старци се грувају рукама |
них гусара без вере и без душе, који ће да пљачкају богата села по Косову, да их пале, да секу |
у чудна и мучна времена настала, ваљаће да се нађе мушка глава на старом гнезду Орловића!“</p> |
S} Бој је трајао неколико сахата, имаће да се прича годинама!“</p> <p>И опет приповедач застаде |
не мртав.{S} Онај који остане жив имаће да укрсти свој мач онда с мојим.{S} Или ћемо сва тројиц |
с војском својом још на Косову, видеће да Србадија, има још војске, и да није све на Видов Дан |
уље, и видео да је право што народ неће да му је Лазар господар код живога Марка, сина краља Ву |
главу изгубио није, само зато што неће да верује да неко може бити српски властелин и опет да |
де војсци старешина.{S} Камо наше среће да њега слушасмо од самог почетка!{S} Браћо моја, војни |
>„......{S}Е па шта ћу ти сад?!{S} Биће да ти није лако да и мене чујеш кад имаш да чујеш толик |
опоп-Недељка?{S} Сед је као овца и биће да му је и преко осамдесет лета.{S} Кад му попови и ђак |
ружино!“ узе стари кнез беседити. „Биће да се кнезу Вукану <pb n="87" /> моја старост учинила и |
око мале војске кнежеве, рекао би, хоће да је загрли <pb n="79" /> и у загрљају удави.{S} Са св |
па га левом руком обгрлила, као да хоће да га заштити од некакве невидљиве опасности.</p> <p>А |
руку према себи а у напред, као да хоће да некога од оних, што га гледају, жива дохвати.{S} Вид |
оје се орао у вис пропињао, као да хоће да пролети кроз венац од седам ружа, у које се умештаху |
мично гледаше за неко време као да хоће да продре погледима кроз ону танку паучину, којом су јо |
гове густе веђе спуштаху се као да хоће да <pb n="173" /> му заклоне очи, да не гледају онај по |
се крећемо?!{S} Јес’, али војвода хоће да му сви кумујемо, и кнез Вукан хоће да смо му сви при |
е видеше све оно, што саме владике хоће да се виде!{S} Колико се крви пролило, колико домова, к |
е да му сви кумујемо, и кнез Вукан хоће да смо му сви прикумци; док ми празнисмо пехаре други у |
аме старога кнеза, као да захвалан хоће да целива скут свога господара.</p> <p>„Право ти је?... |
} Изгледало је као да племе њихово хоће да се угаси.{S} У дане ове, у које загледамо у Орлов Гр |
рко да му ти поклањаш престо, него хоће да му га цар Агарјански поклони!“ А Лазар се срди на та |
а, зар је чудо што се и наша памет хоће да <pb n="154" /> заврти?!{S} Него боље дај да испитамо |
е Агарјана, баш као да је хтео навалице да погине!{S} И још како дворкиње причају како често <p |
па растрзавај; бацај ме у доње тамнице да ми јакрепи и гуштери крв сисају; чини што <pb n="30" |
зари им памет да увиде, омекшај им срце да осете да греше један према другоме, да се греше о до |
а гомиле, „мени се чини да војвода рече да нам је кнез Градоје старешина <pb n="171" /> док ова |
а не могосмо наћи.{S} Па онда мени рече да нађем Ивана Порубовића и да му кажем да се одмах с к |
вакојаког цвећа из перивоја, па им рече да свима војницима, који с кнезом на Косово полазе, дод |
ао и где се може наћи.{S} Слуга му рече да се војвода опрема и да ће по своме обичају прво у пр |
оји заповедаше оном стражом, па му рече да се она не боји остати сама у средини верних Крушевља |
пуштах, и онда чух како Светогорац рече да су настала последња времена, и да ће се најдаље кроз |
ла.{S} А кад се сви искупише, онда поче да им говори овако:</p> <p>„Чули сте последњу заповест |
доба устави се пред Ристивором, па поче да му оштро говори:</p> <p>„Још вечерас да пошљеш људе |
чку листину, и глас му дрхташе кад поче да чита:</p> <p>„Од мене Кнеза Лазара, Господина свој с |
ољуби и сузама ороси.</p> <p>Народ поче да виче: „Срећан пут, господару, и теби и војсци твојој |
раздраган.{S} Први он од властеле поче да помаже духовницима, да им појање што пуније буде.{S} |
ешта причао Ристивор, док најпосле поче да запиње, па да застаје; пренуо би чисто застиђен па н |
е око ње и њене свите згрнуо био и поче да им говори:</p> <p>„Хвала вам што сте дошли, да зајед |
" /> навеже на онај разговор, који поче да се води па се прекиде због велике узбуђености старче |
рави мачем па стојећи под калпаком поче да говори:</p> <p>„Војводо, вазда верни своме завету ев |
рема Истоку, који својим руменилом поче да гаси брилијантски трепер Зорњаче. „Да дивне зоре!{S} |
дружини, и онда уздрхталим гласом поче да говори:</p> <p>„Чусте шта говори глава од Србадије, |
/p> <p>Истом сад, кад се већ сутоњ поче да хвата, букну весеље на све стране, па се разлегаше п |
поту, који допираше до њега, покушаваше да процени колико коњаника иде за њим.{S} И би му мило, |
је?!“ питаше старац нежно, и покушаваше да је подигне. </p> <p>У томе часу закуца сребрно клепа |
погледа у свеца.{S} И као да не могаше да поднесе светлост од свечева погледа, наднесе десну р |
ој трпезарији чуло није.{S} И не могаше да се устави док грла не промукоше у војничке господе, |
и осећали и видели; али нико не могаше да прстом и поуздано издајника покаже!{S} На три дана п |
се славом увенчана дома враћа, тражаше да види своју милолику белу Перунику, са оним њеним кру |
ика, који из олтара излажаху, и тражаше да нађе попа Алексија.{S} Војвода међу тим приђе к Миро |
ше, Ристивору, који се доиста напрезаше да окрене коња другим правцем. „Натраг, кад ти кажем!“< |
<p>По дуго нико од млађих не смедијаше да што проговори, а старац не могаше, јер му некаква го |
стина и седе да пише на колену и чекаше да му војвода почне казивати у перо.{S} Али му војвода |
о спријатељише, те Иван, који се жаљаше да не може тако лако да заспи, мољаше Ристивора да у ње |
опет не могаше ока склопити.{S} Мишљаше да се успава на оном једнозвучном гуђењу и хркању Ристи |
ко да верује; али се Ристивор заклињаше да је то цела истина, и да поп Каритон свако своје хрва |
из планине по киши и сав мокар, хиташе да се јави своме деду и својој матери.{S} Ристивор му у |
прекипе, па шкргуташе зубима и пушташе да му ватра из очију сева.</p> <p>„Не браним их, господ |
вда онда у говору, као да му тешко беше да нађе речи, али као да му туга грло стезаше.{S} Од те |
на угловима задрхташе.{S} Очевидно беше да савлађује своју узбуђеност, и да сухе сузе своје гут |
тави да прича:</p> <p>„Други опет узеше да вичу: „Ама лако је кнезу, и лако је господи!{S} Ако |
авио мудар по вас дан!“</p> <p>И почеше да падају прекори све оштрији и оштрији, и све крупнији |
о књигу у манастиру,“ — ту многи почеше да му се смеју, али ништа то њему, — „кад сам ја оно уч |
тан војске наше.{S} Ево ми слуге јавише да су кнез Миросав и властелин Витомир дигли један на д |
којој беше већ тако мрачно, да наредише да се велике жуте воштанице у сребрним стојницима донес |
му своме натраг!“</p> <p>И опет опазише да кнез махну руком, да се ућуте.{S} И ућуташе се.</p> |
љати добру госпођу.{S} Па онда навалише да јој сваки приђе и да јој сваки руке и скуте ижљуби.{ |
ћи их, и једва једвице петорица приђоше да се руком прихвате заставе, и да изберу коње и оружје |
до пола ноћи.{S} Око неко доба викнуше да се донесу неколике цепанице на ватру у трпезарији; ј |
S} Млади Боривој и Ристивор, чим дочуше да се две чете бију мачевима и буздованима, викнуше под |
едложим <pb n="160" /> ово:{S} За доказ да ми војводи нашем од свега срца праштамо — све кад би |
в оставити нећу!“</p> <p>Узе стари кнез да се крсти запрепашћен.</p> <p>„Ваистину насташе после |
је слава Господу!{S} Може Господин Кнез да буде без мене!“ узе опет реч Градоје, који сав беше |
ни поглед трепти дахом: „Душо моја!“, и да онај њен светли, нежни и невини поглед одговара нечу |
шљам да ли није зазорно, да ли треба, и да ли смем?!...{S} И опет, ти си једина на свету коме б |
, да одмах после Недеље освану Среда, и да тек тада војска, још једнако полу мамурна, седлаше к |
Косову била без њега, да се изгубила, и да је Кнез Лазар погинуо, стресао би се од ужаса.{S} Чи |
укли у чисто рухо од свежег зеленила, и да чекају да буду сведоци некакве велике свечаности.</p |
усти на колена пред иконом Спаситеља, и да се кроз сузе, а на глас, Богу моли да народу српском |
сли после оноликих потреса тога дана, и да смисли шта сутра да светује војводи да раде.{S} Око |
нам га одржи здрава, срећна и славна, и да му помогне да Србадији и Хришћанској вери нову и све |
рече да су настала последња времена, и да ће се најдаље кроз десетак година — а то је ево сад |
тивор заклињаше да је то цела истина, и да поп Каритон свако своје хрвање са свецем мора да одл |
вога <pb n="193" /> младог господара, и да га чуваш, и да га предаш здрава у руке госпођи.{S} П |
вакоме коњу у седло добио драговољца, и да ће са половином сталне дворске страже бити сада око |
— „да ти, господару, ниси више млад, и да је било доста твога славног војевања за педесет — а |
приђоше да се руком прихвате заставе, и да изберу коње и оружје!“</p> <p>„Ваистину настала су п |
еци чешће и радије јављали међу људе, и да су већа и славнија чуда чинили.{S} А сада као да је |
а да ћутећки примамо заповести твоје, и да по твојој речи летимо, било на десно било на лево, п |
молите, да нашем цару победу дарује, и да нам миле наше јунаке врати дома живе и здраве и ново |
цу овде гледа!{S} Да скинемо калпаке, и да клекнемо!“</p> <p>И онда старац скиде калпак, обеси |
, видеће да Србадија, има још војске, и да није све на Видов Дан изгинуло; ако није он више на |
те Агарјане од наше Хришћанске земље, и да се нађете уза свога цара у часу у коме је славно пог |
ашан сан.{S} Гледао је да му се отме, и да се разбуди из злосрећног сна у срећнију јаву.{S} Али |
часак овде, да поодморимо своје коње, и да послушамо како моба дивно пева!“ рече Боривоје у нев |
е бити то су само непоуздани гласови, и да у ствари и није тако!{S} Дајте да саслушамо све што |
а тутњава однекуд испод земље долази, и да тако тужно и тако жалосно запомаже.{S} Чинило јој се |
истина бојали, али да су га и мрвили, и да су га најпосле и отровали!{S} Зар се и данас о њему |
радоје никада не говори што не мисли, и да оно што мисли никада не мења!{S} И то је све што вам |
јка, је ли свраћао код дуждеве кћери, и да ли ме је мило помињала!“ говораше кнез Нинко, прозва |
у пружа, да хоће баш тебе да дохвати, и да оно што говори баш теби говори!</p> <p>Сниско, до пр |
о пожалити, чему треба мудро поучити, и да ћеш ми опростити, све и кад бих заслужио да ме кориш |
ево сад десет година — све преврнути, и да ће они што остану живи говорити онима по гробовима: |
је многи и многи поп постао просјак, и да има калуђера који су се у гусаре одметнули.{S} Али з |
да смо ми стигли на време на Косово, и да су нам уморна браћа наша видела, да им одморна браћа |
м бар да видим колико сам се огрешио, и да желим да тај грех колико могу покајем.{S} Закопајте |
окадимо, да земљу око њега целивамо, и да <hi>њу</hi> молимо да нам опрости!{S} Треће, ако је |
цару поклонимо, да му данак плаћамо, и да му од Србаља најбоље јунаке сваке године шаљемо, да |
желели да се позиву његову одзовемо, и да смо истина позно, ал’ тек опет изишли на Косово!{S} |
м Господину Кнезу на Косово стигнемо, и да се јуначки и славно за нашу веру и отачаство заложим |
угоистоку, и мало и у лево и у десно, и да к Царевој Громади под његов шатор доведу сваког путн |
о беше да савлађује своју узбуђеност, и да сухе сузе своје гута.{S} Најпосле — а после подуже п |
и право би било да нам дарује победу, и да му се не молимо!{S} Али ето се мени чини да се већ о |
твије за срећна пута и славну победу, и да су тамо на молитви и стари кнез, и госпођа Мандалена |
је као да се неки сватови искупљају, и да се чека само на свирце па да се живо коло поведе.</p |
е обичнога домаћега вина у малвасију, и да није лако силом га из винских подрумова у горње двор |
о Милан у очи саме битке на Плочнику, и да, читајући га, сузе рони, а по некад и на глас јеца!{ |
огани Агарјани разбили српску војску, и да је наш добри и честити Господин Кнез погинуо!“</p> < |
воду да га одведе у Душанову дворану, и да га ту за мало сама остави.{S} Гологлав је стари кнез |
иђе к попу Каритону, да целива икону, и да се освећеном водицом пошкропи, е да би им Бог и Свет |
а, те да му се кости у гробу преврћу, и да из гроба мене куне!“</p> <p>„Ма, господару, тек да з |
" /> младог господара, и да га чуваш, и да га предаш здрава у руке госпођи.{S} Појашите, децо, |
дај, синко, да стигнеш што пре можеш, и да доведеш војске што више можеш.{S} Ја већ, у име Божј |
подо, да пођемо у име Божје одмах!{S} И да се пожуримо да стигнемо кнеза Градоја!“</p> <p>Још н |
тога он куне великом клетвом!...{S} А и да не куне, зар ја могу да идем у лов на вуке и медведе |
рече <pb n="120" /> кнез Градоје. „А и да је истина, боље је да смо ми на Косову уз нашега Гос |
се да се тамо под шатором неко опева и да то што чујем није друго него свечано брујање оне све |
е се истом искупљамо.{S} Могао сам ја и да не дођем!{S} Дошао сам као поштени твој клетвеник, и |
лао људе, да зађу по старим ризницама и да обиђу све коваче, не би ли искупио још што мачева, к |
S} Слуга му рече да се војвода опрема и да ће по своме обичају прво у придворну црквицу на јутр |
а мени рече да нађем Ивана Порубовића и да му кажем да се одмах с коњем спреми да још те ноћи п |
да поменем војводи, да нам је он жив и да нам је такву заповест издао, то се не устежем, кнеже |
ом и очима знак дају, да крочи напред и да отпочне.{S} Очевидно били су се о нечему договорили, |
} Па онда навалише да јој сваки приђе и да јој сваки руке и скуте ижљуби.{S} С муком могаше кне |
а Ристивор ради!“</p> <p>„Светац може и да не мари, јер се није он нама заветовао; али ми ваља |
ина Кнеза, јер га оставих да бој бије и да гине без вас.{S} Право је да тешка клетва Господина |
и властелу позва да појашу своје коње и да дођу под један велики брест, који се видео близу дру |
ем мача кнежева, да се по ново склопе и да му и рамена и мишице и плећа и јуначка прса дохватај |
зао, а на добро добар!{S} А знамо те и да си милостив, и прави отац јадној сиротињи...{S} Ех, |
, није могао друкчије до да сузе рони и да се икаквоме добру не нада!“</p> <p>Ту се ратник заус |
“ рече кнез подругљиво.</p> <p>„Веруј и да не знам!{S} Него и ако ми је зазор, баш не могу срцу |
и, изађох преда њ, да му руку пољубим и да га молим да ми опрости ако због мојих невоља на дому |
ше скинеш.{S} Хоћу да ти се исповедим и да ми опроштајну молитву очиташ!“ И исповедих га; и очи |
о мене жива, који могу и да се браним и да опростим!“</p> <p>„Тако, децо моја!“ рече стари кнез |
ио!“</p> <p>И кнез узе да врти главом и да шкргуће зубима.</p> <p>Кад већ наиђоше на саму пољан |
тако да дотакне плашт и шлем војводин и да се уз то сваки војник прекрсти и викне: „Бог да те п |
од тога двора још цар Тројан сазидао и да се онда тај град звао Голубац, као што су се и први |
демо да му побијемо све што је његово и да му спалимо и разоримо све што има, да не остане ни к |
{S} Да попови и калуђери хоће по мало и да измишљају, то сви знамо...“</p> <p>„Је си чуо, кнеже |
апразно; „Покајте се!“ Да се покајемо и да му се помолимо, па да грешном телу одмора дамо!“</p> |
вршеном крштењу, повукао у свој шатор и да је тамо сам седео и вино пио.{S} По још причаху како |
Витомир увредио мене жива, који могу и да се браним и да опростим!“</p> <p>„Тако, децо моја!“ |
ли људи стадоше око мене да пијуцкају и да гласно премишљају.{S} Кад навалих да се <pb n="46" / |
новци моји, него да одстојимо јутрењу и да почнемо дан дворећи Господа Бога и Свеце његове.{S} |
аче!{S} Тако ти славе, устај!“</p> <p>И да би га што поузданије и брже разбудио, дохвати га обе |
иђе.</p> <p>„Јес’, видим те!{S} Хтео би да бегаш?{S} Је ли?{S} Ето сте сви такви!{S} Ја на какв |
издао, то се не устежем, кнеже, и теби да кажем:{S} Нисмо ми овде на бојишту, нити смо пред не |
а смрт боримо, готов сам; али хоћу теби да кажем да се ево кајем за пакосну реч, коју синоћ у с |
десетседмо — колено!{S} Само немојте ви да ми кунемо!{S} Јер да смо ми стигли на време на Косов |
трасно је јеванђеље које ваља гологлави да слушамо!“</p> <p>„Хвала теби, витешки старче, који н |
овај се не даде пореметити него настави да прича:</p> <p>„Други опет узеше да вичу: „Ама лако ј |
ође на дохват староме кнезу овај устави да запита је ли војвода устао и где се може наћи.{S} Сл |
не нада!“</p> <p>Ту се ратник заустави да се мало одмори.{S} Владаше мртва тишина.{S} Нико не |
рно рече: „Јунаци!{S} Ево стижу гласови да непријатељ наступа на наше положаје!{S} Клекнимо и п |
њима у седла.</p> <p>Кад видеше кметови да већ и стари кнез приђе к Лабуду и узимаше у руке узд |
а српска мишица и свака кап српске крви да спасе отачаство од Агарјана, то теби није ништа“ реч |
тројица да броје.{S} Боривој беше први да викне: „Равно педесет!“</p> <p>„И јесте управ педесе |
кну кнез Градоје нестрпљиво; „знамо сви да си му ти од раног детињства његова веран и добар слу |
но погинулим и рањеницима, осећасмо сви да се победа нагиње к нама и надасмо се да ће нам је Бо |
а.{S} Чини се и моме деду и свој чељади да нека тешка брига лежи страноме витезу на срцу; особи |
врди.</p> <p>Кнез Градоје тада заповеди да се одмах сва војска спреми за полазак, а кнезове и в |
165" /> целивању, кнез Градоје заповеди да се сваки кнез и сваки властелин стави на чело своје |
војводско одело.{S} Па онда ми заповеди да запалим ону велику жуту воштаницу, коју ја донесох о |
оврших све што ми мој господар заповеди да ти кажем!{S} Док крчмар и крчмарица причаху што су к |
ше.</p> <p>Не одјахујући војвода нареди да се разапну шаторови за њега и за властелу на једној |
еда како је сваки коњ оседлан, и нареди да Ристивор мало боље притегне пас у Боривојева Ждрала. |
мени немаш да захвалиш!{S} Него нареди да се запали велика воштаница пред иконом Светога Јован |
оје мало час пројахаше.{S} И још нареди да сва војска преноћи где ју је кнез Градоје већ смести |
еда горе међу грање од липе као да види да није откуд тамо Каритон.{S} Па се онда опет окрену д |
ом језом очи отвори, на своје чудо види да је се ходник осветлио неком тихом а плавичастом свет |
викао: „Децо моја, да ли ко од вас види да нам откуд долази нова каква чета ма од стотину одмор |
велика несрећа десила, па кад већ види да она слути да јој ни од мене добри гласи стићи не ће, |
да смисли шта сутра да светује војводи да раде.{S} Око поноћи изишао је из шатора, те се по по |
и полу срдит. — „Што ли је било војводи да ми тако пише?!“</p> <p>Па се старац подиже на ноге, |
, рашири уздрхтале ноздрве, као да жуди да посрче сав онај свежи поветарац што отуда струјаше, |
рапци да осећају кад бура долази а људи да не осећају?! <pb n="11" /> Нити је чудо да тебе, сна |
па је и право да се постара где ће људи да се мало поодморе, док се не крену за Косово!“</p> <p |
буздованом главу, те да виде други људи да му је мозак недокуван?!“ срдито прекораваше кнез Рис |
ме од присутних Турака, као да се труди да се сети где их је пре једном приликом видео.{S} И јо |
весело на Косово дођу.{S} И још им кажи да великом клетвом кунем свакога, ко не дође а може да |
па викну Ристивору:</p> <p>„Иди му кажи да одмах овамо дође!{S} Његова ће малвасија и од сада б |
Каритон светац постао!{S} Али Бог тражи да ти победне песме певаш у славу његову кад те Агарјан |
е!“ рече кнез Градоје, па нареди стражи да дигне војску на ноге.</p> <p>Сам пође с Боривојем шт |
а војнога стана.{S} Тек кад народ опази да војвода, кнез Градоје, праћени неколицином властеле |
да му ваља још мало остати у трпезарији да допуни метанија.{S} Кнез се осмехну једним брком па |
гласом, готово шапатом, као да се боји да не узнемири војводу у његову вечном сну, „да се одма |
pb n="43" /> му полагано као да се боји да га не разбуди, клече пред њега, подиже лице к икони |
а права ти је напаст.{S} Тек ће по неки да искочи кад му се и не надаш!“</p> <p>„Онај наш поп М |
ти с кнежевима и властелом својом да ли да ту поред воде заноће, кад му са предњих стража испре |
да му душа види пут неба!{S} Видите ли да је мали нож, што му у срцу забоден стоји, његов нож |
Али просто ни брком да макне, а камо ли да одговори на какво њихово питање.{S} Најпосле престаш |
р попио, да су га се истина бојали, али да су га и мрвили, и да су га најпосле и отровали!{S} З |
ти, или у трпезарију или у перивој, али да је не узнемирују док их к себи позвала не би.</p> <p |
утујући из Крушевца, стигао у двор, али да не жели излазити преда њ,јер је прашњав и уморан.</p |
рече: „Има их много њих који су требали да су стигли, а још стигли нису.{S} Нећу да их кунем, ј |
е нигде на беломе свету!“ Али он навали да му <pb n="157" /> кажем: „Ма шта било, ма кад било, |
в се живи из боја на Плочнику, казивали да је кнез Милан улетао у најгушће чете Агарјана, баш к |
„Помислих да нисте и вас двојица остали да се договарате с кнезом Вуканом о ономе што памет зап |
крепости свога срца боље од мене могли да војском овом заповедају.{S} Него пред оним непобусан |
ез Градоје Орловић од Орлова Града вели да напишем ово овако:{S} Војводо, више ти ја чекати не |
Кнеза са небеса види, да смо ми желели да се позиву његову одзовемо, и да смо истина позно, ал |
дошли, јунаци, и у добри час!{S} Донели да Бог да срећу војводи и војводину двору, и чеду његов |
да се разиђемо својим кнежевинама, или да сви, овако заједно пођемо у Крушевац да се тамо нађе |
се упустио у некакве дубоке мисли, или да пушта памтење своје да лута по Косову хватајући зрак |
ла нека тутњава, као да негде грми, или да негде дубоко испод земље некакав џин овда и онда зах |
двоје што се паметно учинити може: или да се разиђемо својим кнежевинама, или да сви, овако за |
дину Кнезу да му помогнете победити или да с њиме славно гинете.{S} Огреших се тешко о Господин |
а подножју једнога виса сјахали су били да коњима својима облакшају, и пођоше уз брдо пешице.{S |
о нечему договорили, само су заборавили да утврде ко у име свију да говори.{S} Виде кнез то њих |
добар слуга био, али смо свагда мислили да у теби куца не само верно и одано него и крепко мушк |
Патријарах а не онај Каритон, који воли да се хрве, надскакује и баца камена с рамена.</p> <p>С |
{S} Ево и његова ти се грешна жена моли да се смилујеш на ситну децу њихову!“</p> <p>Приђе и го |
и да се кроз сузе, а на глас, Богу моли да народу српском милостив буде!“</p> <p>Ту га сад прек |
е за њу спремљене; а самог кнеза замоли да дође у двор на вечеру, чим само смести своје људе, и |
/p> <p>Кад се све то сврши, кнез замоли да му војвода даде човека, који ће њега и његову чету о |
ма несрећу да га јаше човек, који мисли да је главно гледати шта је паметно а не шта је јуначно |
буде како ти желиш, а не како он мисли да треба!{S} Пусти ти њега нека он разапиње свој шатор |
раћо, него колико има нас данас овде ми да се кренемо, у име Божје, одмах још овога јутра!{S} И |
ој дружини:</p> <p>„Ходите, помозите ми да пребројимо шаторове турске, не би ли сигурније рачун |
треба кад си нам господар!{S} Знамо ми да си ти на зло зао, а на добро добар!{S} А знамо те и |
бегамо?!...{S} Ко да бега!...{S} Зар ми да бегамо2!{S} Зар Орловићи од пет стотина година свагд |
да му кажем да се одмах с коњем спреми да још те ноћи пође у Двориње с писмом за госпођу.{S} С |
на својим заставама носи? „Не треба ни да се пита, <pb n="62" /> ко ће победити!“ говораше јед |
пе, куд си наумио!{S} Не дам ја теби ни да нас испратиш до на међу наше кнежине!“</p> <p>„Ето, |
тога Јована, твога крсног имена, остани да крстимо чедо, које ми је Бог у овако знаменитим и сл |
ражен; — „како бих ја давао једној жени да ми чита војводино писмо?!{S} Ристиворе, попа овамо!{ |
ије мени жао твога имена, али ваља мени да браним поштено име српске властеле и српске војске.{ |
је, правимо још једно!{S} Тешко је мени да носим бреме прекора, које ето ви бацате један на дру |
S} А сутра зором чућу шта имате ви мени да кажете!“</p> <p>И онда кнез Градоје ућута.{S} Узалуд |
а ја оставих, и ни на крај помисли мени да га више жива видети не ћу!{S} А сад нека Некудим нас |
олико: „По закону ове земље нисмо дужни да идемо на војну; дужни смо само да бранимо овај град, |
многи од господе.</p> <p>„Вама се чини да је тако!“ рече кнез Градоје с презривим осмехом, „ме |
ак-Бегу:</p> <p>„Јуначе, све ми се чини да ниси Агарјанског рода, све да и јеси Агарјанске вере |
тутањ у даљини.</p> <p>„Све ми се чини да негде у даљини грми!“ рече тихо госпођа Манда своме |
инко чак тамо иза гомиле, „мени се чини да војвода рече да нам је кнез Градоје старешина <pb n= |
доје с презривим осмехом, „мени се чини да није тако!{S} Наше је место на Косову у војсци нашег |
у се не молимо!{S} Али ето се мени чини да се већ од поодавно Бог нешто срди на нас Србадију.{S |
и ућуташе запрепашћени, јер им се учини да чују рикање једног џина.{S} Ристивор заспа као закла |
вас и без вас!“ И одоше попови и ђакони да траже коње и оружје.{S} С великом муком нађоше некак |
, а ја сам се заветовао госпођи кнегињи да те жив оставити нећу!“</p> <p>Узе стари кнез да се к |
ит узе шкргутати зубма, као да их оштри да некога њима живог коље.</p> <p>Прошло је тако по дос |
кажи све што те ја молим, и замоли и ти да се Свевишња Светиња у Светој Тројици смилује на моли |
оре, шта ћеш ти овде?{S} Не рекох ли ти да донесеш попа овамо?{S} Камо ти га?“ питаше старац са |
ри са све то јачим узбуђењем, „пусти ти да ја с мојим људима, и ако хоће још ко од господе са м |
ад ту правиш неки судија?{S} Зар баш ти да пресудиш ко је бољи јунак а ко лошији?!“ викну горко |
тави срдито: „Јес чуо ти... не можеш ти да радиш како се теби прохтева, него како ти се заповед |
е цар Агарјански <pb n="121" /> гледати да се с Господином Кнезом погоди те на миру разиђу.“</p |
!...{S} Једва сад да смем о себи казати да сам верна слуга твоја!{S} Како да смем кад ето не ст |
ц. „Зар вама, који не смедосте дочекати да се српска војска сва искупи?{S} Зар вама, који издај |
двора!“ Па се онда Ристивор опет врати да прича о Јованци, љуби Змајевој, нешто што се морало |
онда додаде: „А под сигурно има и авети да се јављају!“</p> <p>„Како да нема?{S} Од Тројанова в |
јемо пред нашим сељанима, јер ће видети да нисмо змајеви него грешни и слаби људи баш као и они |
дуго као да је онемио.</p> <p>„Проклети да су издајници свога цара, своје браће и свога отачаст |
о ми је зазор, баш не могу срцу одолети да те не запитам: шта ћеш на Косову, ти старац један од |
и шатор, и ако баш усхте, хоће ли умети да га нађе; а под сигурно знам, да му нико од нас не би |
очнику?{S} Ваљада ни кнез не може хтети да му по селима остану само старци, удовице и ситна дец |
ма, па већ видећемо хоће ли после хтети да тражи шатор, и ако баш усхте, хоће ли умети да га на |
ка: „Ето,“ вели, „не можеш ништа почети да земљу спасаваш, а да се у њој самој не нађе издајник |
њ мртав, падох и ја рањен.{S} Мора бити да сам дуго без свести лежао, јер кад отворих очи видех |
одморна браћа у помоћ долазе, може бити да сотона не би успео да наведе ни онога незнанога изда |
и требате Господину Кнезу.{S} Може бити да ће Србадија освојити победу баш са те две ваше мишиц |
но потражимо по шатору.{S} Не може бити да војвода није оставио своје последње заповести!{S} Не |
дности и сажаљивости, онда не може бити да се он не срди кад му митроносне слуге његове приступ |
и јуначно и побожно.{S} Како може бити да црква не да опојати таквог?!{S} И зашто да не да?!“< |
лаву и златна прса, и слатко ће ми бити да погинем ако њега и младога господара заклонити могу! |
осподарем!...{S} Зашто не би могло бити да се још вечерас, у очи вашега поласка, обручите па да |
е довршивале, те је кнез могао наредити да се у Среду, деветога Јунија, <pb n="53" /> рано пође |
трах ме је хоће лукави Агарјани спазити да у Господина Кнеза нема велика војска, па ће навалити |
неза нема велика војска, па ће навалити да је разбију док не порасте већом!“ одговори још једна |
з двора, ако Бог да, и не ћемо пожалити да гинемо кад дође свети час да се гине.{S} Али док не |
p> <p>„Кнеже Орловићу!{S} Немој мислити да се ми клањамо твоме буздовану где се не клањамо твој |
готово што и лудост, опет немој мислити да ја не видим шта си и куд си наумио?{S} Кад ти ја сам |
срдито Ристивору. - „Ти ћеш још учинити да се у овоме дому погази стари завет мога деда, те да |
Што пре тамо стигнеш пре ћеш се уверити да цар Лазо може да буде без све ове господе, а нек’мо |
сад заједно пијемо, не могу те пустити да се тако мучки на попове каменом бацаш...“</p> <p>„Пр |
то је војводин!{S} Не можемо ми пустити да се тело нашег војводе затрпа земљом као да је јерети |
здравио и пита вас: хоћете ли допустити да само он један, старац од седамдесет лета, са унуком |
ћа десила, па кад већ види да она слути да јој ни од мене добри гласи стићи не ће, онда нека јо |
тада снивах сан који Бог може окренути да и добро значи, али који мени није мио.{S} Тебе, који |
доје јахао сам.{S} Не хтеде се осврнути да види ко још, осем Боривоја и Ристивора, иде за њим.{ |
иво у реч кнезу Градоју војвода, желећи да спречи даљи развој гнева кнежева. „Све вас ја бих пр |
дај само шта сада бива!{S} Не могу рећи да се ми властела кољемо између себе данас више него шт |
мир, сав пренеражен. „Ваљада нећеш рећи да сам ја Патарен?“</p> <p>„Ако није данас на чисто да |
буздована.{S} Боjи се, вели, неће моћи да стигне амо пре Видовдана!“</p> <p>„Ништа то, војводо |
ође Мандалене, о њеној чудотворној моћи да својим погледом и полагањем своје руке лечи болне и |
ану, да види неће ли њему за руком поћи да старог кнеза за друго одреди.</p> <p>Боривој је крас |
у животу!?“ викаше Ристивор, огледајући да буздованом својим пробије себи пут ка гомили која му |
а стајаху мирно и без ромора, очекујући да виде шта ће сад да буде.</p> <p>„Где си ти, кнеже Ми |
руго те молим, помоли се Светој Тројици да нашем честитоме Господину Кнезу дарује победу над не |
не смедох!{S} Куд ћеш ти орлу о грлици да говориш!{S} Али код твоје доброте имам срца и лудо д |
љало босоноги и гологлави као покајници да пређемо Косовим пољем, да потражимо гроб Господина К |
е чудо на оваквој мајини.{S} Зар врапци да осећају кад бура долази а људи да не осећају?! <pb n |
уке његове напрезаше своје старачке очи да продре што дубље у сиву даљину!</p> <p>„Ено!“ викну |
уку над обрве своје, да као пооштри очи да боље виде.</p> <p>„Ено је!“ рече Ристивор, па пружи |
је пред мојим шатором.{S} Отвори им очи да прогледају, озари им памет да увиде, омекшај им срце |
ма — као да доиста не смеде ником у очи да погледа — прође кроз гомилу своје властеле, и отиде |
/p> <p>„Немој да бројимо године!{S} Дај да меримо снагу|“ рече поп.</p> <p>Скочи стари кнез, од |
pb n="154" /> заврти?!{S} Него боље дај да испитамо слуге војводине, да видимо да ли је какве п |
ових стопа мичи се натраг!{S} Не чекај да те мачем или буздованом погоним!“</p> <p>Боривој на |
а ти је просто; али никад не заборављај да носиш једно славно име, које су ти твој отац и твој |
нема ни од кога смртног какав опроштај да тражи.</p> <p>Ристивор приђе к руци младог Боривоја, |
оји неће оставити Хришћански народ свој да пропадне, и с уздањем у јунаштво наше храбре Србадиј |
тим Јованом, <pb n="59" /> не казуј јој да је од мене.{S} Реци јој: „Ево то ти је оставио на да |
оја води на први кат, рече свити својој да сваки може ићи или у своје конати, или у трпезарију |
се овај народ слегао око нас!{S} Немој да се ми царска властела, и господа обнажујемо пред наш |
а ја носим име Орловића!“</p> <p>„Немој да бројимо године!{S} Дај да меримо снагу|“ рече поп.</ |
на пољани испред двора.</p> <p>„И веруј да је тако!“ рече стари кнез. „Војводи долази војска не |
Кад будете на Косову, и кад дође данак да се српска слава мачевима урезује у вечне споменике, |
ујући заповести, па му главом даде знак да може да се уклони, он се не мицаше, нити скидаше сво |
ру да седне поред њега.{S} То беше знак да Ристивор може да иде.</p> <p>Али Ристивор стајаше на |
приђе к Миросаву и Витомиру па, у знак да им прашта, пољуби се с њима.</p> <p>Изиђоше сви весе |
дубоке и сетне мисли.{S} Рекао би човек да се загледао у мрављу војски, која се извијала испод |
мене куне!“</p> <p>„Ма, господару, тек да заустим да му кажем, а видех га где се и сам од себе |
ве то већа она два његова ока!{S} И тек да задремам а он би ме прстима, хланим као лед, дохвати |
олагано у корак за оном првом.{S} И тек да је и она одмакла била за стотину корачаја, а одвоји |
ицима к левом крилу, кад дотрча гласник да јави: да цело десно крило под Вуком Бранковићем одст |
асеним твоје!“</p> <p>„Бог ми је сведок да се никад тога бојао нисам!“ прихвати кнез поноситим |
њина, кад им Велики Жупан даде хрисовуљ да се унапред па до века зову Орловићи, а двор њихов Ор |
шћанина и добра јунака:{S} Остављам вам да бирате само ово једно од овога двога: или ћете га оп |
ни и до Бога мога!{S} Зар ја да дочекам да га мртва гледам!“ Узе се ударати песницама у прса и |
лико да молим!{S} Па се још предомишљам да ли није зазорно, да ли треба, и да ли смем?!...{S} И |
мења!{S} И то је све што вам ноћас имам да кажем!{S} А сутра зором чућу шта имате ви мени да ка |
оклиње!{S} Еј мој Господине Кнеже, знам да су теби, који си одрастао уз колено цару Душану, крв |
те имам срца и лудо да говорим.{S} Знам да ме можеш само пожалити, чему треба мудро поучити, и |
дњу реч беше Нинко управио, „ја не знам да се данас правим мудар, али теби, знам, не би помогло |
гли нису.{S} Нећу да их кунем, јер знам да и међу њима има добрих јунака и честитих Срба; али ћ |
њска репа.</p> <p>Старац најпре узе сам да прегледа како је сваки коњ оседлан, и нареди да Рист |
вега тога видео?{S} Не казујеш ли и сам да је то био прави мученик за отачаство, да је двојином |
што је мање светаца, то ја не умем сам да разберем!</p> <p>„Ни ја ти то, синко, не знам казати |
<p>„Знао сам“, прихвати кнез, „знао сам да ће тако бити!“</p> <p>И онда се кренуше даље, сва тр |
аним.</p> <p>„Ето, веруј ми, слутио сам да ће тако да буде!“ говораше Ристивор мирно. „Сад што |
о вам, господо, све што знадох и знадем да вам кажем.{S} А сад нека нам свима Бог на помоћи буд |
римо, готов сам; али хоћу теби да кажем да се ево кајем за пакосну реч, коју синоћ у срдњи изго |
да нађем Ивана Порубовића и да му кажем да се одмах с коњем спреми да још те ноћи пође у Дворињ |
="113" /> муња труо храст.{S} Тебе смем да призивљем, јер си нам светац и велики наш помоћник е |
оду, и војнике, и народ новим поуздањем да ће, ако Бог да, све добро бити.</p> <p>Истом сад, ка |
S} Поручи свима да их молим и преклињем да потруде своје господство још овај пут, када ћемо са |
кад објавише народу на пољу пред дворем да је првенац војводин добно на крштењу име земље Госпо |
ди она два млада властелина.{S} Рече им да ће пред шатором наћи воде да се умију, али нека не у |
е, јер не веровах клетвама поклисаревим да се војска у Дринопољу скупља, да пође преко мора у К |
Градоју; „ето могао бих да ти заповедим да останеш, док се сви заједно за Косово не кренемо; ал |
јте нам војводу по закону!{S} Ако видим да се на ваша Хришћанска срца нехришћанска кора ухватил |
кадар да ја то пресудим; али ето видим да је слава загрлила ону нашу браћу што се нашла с Госп |
и срдито прозбори:</p> <p>„Ја већ видим да ћете ви мене да наведете на много тежи грех него што |
обориш или се ја први уморим, не тражим да ме шаљеш на Косово; ако те оборим или се ти први умо |
ју душу од небесних митара, нити тражим да ви вашим метанијама држите моје здравље.{S} Ја вас п |
ога а јединог унука свога; али се бојим да своју главу чувати неће!{S} Кад будете на Косову, и |
е подједнако мило.{S} И с тога ја велим да је сада прво на реду да се договоримо шта је право и |
видим колико сам се огрешио, и да желим да тај грех колико могу покајем.{S} Закопајте ме овде, |
еда њ, да му руку пољубим и да га молим да ми опрости ако због мојих невоља на дому не стигнем |
о“ рече војвода, „имам ја тебе да молим да ми опростиш, ако сам те икада у животу што на жао уч |
тајте.{S} Кнезове и властелу моју молим да се мојој верној а несрећној љуби нађу у овим њеним ц |
"60" /> Босиљка на то рекла; али мислим да би ме послушала да ти руку даде, само ако не буде — |
само десетак јунака; него ко хоће с њим да пође ваља да понесе по доста ужади и бар по две врећ |
“</p> <p>„Ма, господару, тек да заустим да му кажем, а видех га где се и сам од себе крсти и кл |
p>„Благо мени, што ћу уз тебе и с тобом да моју прву војну војујем!{S} Дедо, ако Бог да, нећу н |
о и смерно, и све бирајући где ће ногом да стане, Ристивор пређе преко средине од собе па се ус |
део у војнама, преклињаше нас све редом да не оклевамо?! »А што га ти не послуша?!{S} И што се |
нађе издајника, који ће издајом својом да спрече спасење свога отачаства!“</p> <p>„А!“ зајеча |
ветовати с кнежевима и властелом својом да ли да ту поред воде заноће, кад му са предњих стража |
го и дуго будан.{S} Али просто ни брком да макне, а камо ли да одговори на какво њихово питање. |
да српски потоци могу сребрним жубором да роморе, као да се ништа необично десило није, као да |
вода узе јасним младићким својим гласом да помаже староме кнезу, и онда и сва друга господа — с |
, да Вук води преговоре с царем Муратом да му преда српску војску и српскога цара, само ако се |
да је сваки од њих хтео својим цвркутом да надцврчи сваког другог, па ма танка грла попрштала.< |
дно да српска земља може мирисним дахом да дише, да српски потоци могу сребрним жубором да ромо |
кора ухватила, ех, онда ће мој буздован да ломи ту кору!“</p> <p>Насмејаше се гласно кнезови и |
теби, војводо, што мислиш да сам вредан да преноћим у дворани у којој је наш велики и славни ца |
и од чуда. „Како?...{S} Зар ја достојан да легнем на постељу, на којој се наш велики цар одмара |
р лежао!“</p> <p>„Ако си толико скроман да заборављаш да си помагач Душанов био, онда ето, хвал |
р...“ .</p> <p>„Још си ти, синко, зелен да то зрело разумеш!“ прекиде га старац. „Душан не би п |
а седе, и поче онако невесео и замишљен да говори сниским гласом, и више као сам себи:</p> <p>„ |
је Боре наш још тек дете!{S} Не може он да води војску нашу!“</p> <p>„А рекао је истину“ — наст |
севаху гневом. „И још много пре може он да буде без тебе, коме је некаква дуждева кћи у једној |
слуга, тебе и послушао; али кога ће он да прати у Орлово ако ја не усхтем без тебе у Орлово?!“ |
зан пехар на трпезу.</p> <p>„Мари ти он да л’ се и ти крстиш и клањаш, а да мери шта Ристивор р |
вље.{S} Ја вас питам: је ли царев закон да цару плаћате цареву перперу?“</p> <p>„Оно јесте да ј |
ко на прса.</p> <p>„Кнеже,“ узе Каритон да говори: „колико си остарео још ти не познај наш прос |
вај нам старога господара!{S} Знам за њ да ће пазити и чувати сина мога а јединог унука свога; |
најближу дружину.</p> <p>Привикаше на њ да умукне и дадоше му пун пехар.</p> <p>„Рекох, ниси мо |
и Боривој питомо; „што си ти мене давао да учим књигу ако сваку која дође ваља да чита поп Кари |
о што: прво Господин Кнез нас је позвао да се сви око њега искупимо најдаље до Видовдана; друго |
о нас је наш Господин Кнез Лазар позвао да на Косово изиђемо.{S} Јесмо се, на нашу несрећу, опо |
а замисли!{S} Иван је насигурно веровао да се Бог не може ни за часак предомишљати коме да помо |
дотворству те иконе.{S} Није нико могао да погледа у свеца а да се мало не препадне.{S} У сухој |
поп Каритон?!{S} Зар не бих ја то могао да прочитам, кад је ти већ читати нећеш?{S} А прочитаћу |
остао велики јунак, те му је Немања дао да се зове Орловићем.</p> <p>Од прилике једна трећина п |
рече кнез.</p> <p>„Кад си ми је ти дао да се покажем?“ питаше поп са мало загушеним гласом у к |
е наредио.{S} Али што се не бих устезао да поменем војводи, да нам је он жив и да нам је такву |
епрекидно и убрзано крекетање жаба, као да оно велико коло од млина окреће некакву џиновску чег |
е даљине чула потмула нека тутњава, као да негде грми, или да негде дубоко испод земље некакав |
допираху узбуњива запевања петлова, као да усплахирени оглашују брзу дажду, ако не и буру.</p> |
хвати крај од доламе старога кнеза, као да захвалан хоће да целива скут свога господара.</p> <p |
аше на свакоме од присутних Турака, као да се труди да се сети где их је пре једном приликом ви |
потмуло као неком јеком од гусала, као да је млади витез далеко, далеко тамо у царству снова п |
ута својом руком преко његова чела, као да га милује.</p> <p>„И опет, синко мој,“ рече тихо као |
ивукла, па га левом руком обгрлила, као да хоће да га заштити од некакве невидљиве опасности.</ |
вода Радич покрио беше лице рукама, као да га је стид да гледа у јунака, који се у свити царево |
глатким сребрнастим својим гранама, као да су се џиновкиње у сребрним оклопима загрлиле чувајућ |
говорио би му у кратким реченицама, као да му је то пријатељ који разуме све што му он каже, са |
о кад је срдит узе шкргутати зубма, као да их оштри да некога њима живог коље.</p> <p>Прошло је |
подуже погледаше к тим шаторовима, као да је оком мерио колико су далеко од храста, под који с |
имну главом и намигну на Ристифора, као да му даје неки уговорени знак. „Ето, пусти мене да вод |
ио леву руку према себи а у напред, као да хоће да некога од оних, што га гледају, жива дохвати |
ом стану, рашири уздрхтале ноздрве, као да жуди да посрче сав онај свежи поветарац што отуда ст |
штина, пронашле су се сребрне руде, као да су виле сребрним жицама прешивале темеље од Голубиња |
о да се ништа необично десило није, као да кнез погинуо није, као да, пре само два дана, није б |
ило није, као да кнез погинуо није, као да, пре само два дана, није била велика и крвава јадна |
ма својим некакве зле слутње своје, као да их — онако клањајући им се и ширећи пред њима крила |
ци могу сребрним жубором да роморе, као да се ништа необично десило није, као да кнез погинуо н |
жалосно запомаже.{S} Чинило јој се, као да то што чује није друго него тихи и опет дубоки уздах |
а тих трепер ваздуха запири у лице, као да се изненадно негде у близини камена плоча одваљала с |
ушам и служим; а пазили сте ме сви, као да сам ваш род а не слуга!{S} Много сте ми пута поклања |
у тај сто!“</p> <p>И један и други, као да су грешни ђаци пред строгим учитељем, погнуше главе |
кола и пођоше с њиве сви у гомили, као да је од један пут сунце зашло и ноћ настала!{S} Бориво |
ше кнез једнако у звезде гледајући, као да су то душе српских јунака, „Благо вама који с кнезом |
је полагани и тихи тик-так тик-так, као да крупна зрнад на некаквој бројаници падају под прстим |
видети како јара трепти над земљом, као да баш из ње и извире.{S} На ливади, на лево од двора, |
кона Јеротија, који високим гласом, као да пева јектенија узе да чита:</p> <p>„Духовницима, кне |
оде Орловића.{S} Са правим заносом, као да говори о каквом небеском анђелу, причаше му о доброт |
ужини тихим гласом, готово шапатом, као да се боји да не узнемири војводу у његову вечном сну, |
жена усправи; дахну дубоким дахом, као да јој се са срца тежак терет скинуо; па онда, као са н |
ре?!“</p> <p>Па старац сав зажарен, као да му изненадно из срца пламени у образе букнуше, диже |
, кроз које се орао у вис пропињао, као да хоће да пролети кроз венац од седам ружа, у које се |
е дочека војводу снужден и невесео, као да му лице беше засењено некаквим црним облаком.{S} Уве |
ак.{S} Лице му се чисто разведрило, као да му се један велики терет с душе скинуо.</p> <p>„Сад |
и сам корачаше полагано и свечано, као да је главом Пећки Патријарах а не онај Каритон, који в |
својих густих веђа нешто натмурено, као да се срди, па ће најпосле рећи:</p> <p>„Нема овде дост |
им гласом и гледајући у свој пехар, као да се с њиме разговара.</p> <p>„Је ли, Гојко?“ викну оп |
диже лице к икони и обе руке у вис, као да призивље милост Божју; пригну се и целива Ристивора |
понављаше старац подигнув очи увис, као да мери колико то на вази јунаштва вреди. „Двадесет и т |
му мету своју десну руку на главу, као да га благосиље. „Нека ти је просто, синко Ристиворе!“ |
ноге, најпре заклони мишицом главу, као да се сакрије од свечевих погледа, па онда посрћући при |
во као копље; завио се у неку кожу, као да је медвеђа; лице, и голе мишице од рамена, и голе но |
ху стану, све то јасније чуше вику, као да се стотине људи надвикиваху псовкама и претњама, па |
застајаше Кнез овда онда у говору, као да му тешко беше да нађе речи, али као да му туга грло |
три Србина уставише се у исти мах, као да им онај живахни поветарац, који им запири у лице, до |
и овда и онда удараше у лаки смех, као да је смешно оно што Гојко прича, или као да и не слуша |
ма у Србадији коме је до певања!{S} Као да не могаше ништа чути од жубора бистре воде по шарено |
астава, чинили су просто чудеса.{S} Као да је то главом Свети Ђурђе на белом коњу, а не смртни |
проговори, проговара то шапутом.{S} Као да са неким страхом и поштовањем очекују да се нешто зб |
својим ружним криком, па би онда — као да се и сами стиде — оборили главе ниско и узели кљуцат |
а прса, са затвореним трепавицама — као да доиста не смеде ником у очи да погледа — прође кроз |
гу Некудима.{S} Подуго га гледаше — као да у мислима прелистава све листове Некудимове верне сл |
/p> <pb n="170" /> <p>Зачу се журба као да је поветарац гору заљуљао.{S} Многима се од господе |
се хрвати и носити око оних столова као да су Агарјански пеливани а не два добра Хришћанина и д |
а и славнија чуда чинили.{S} А сада као да је и мање јунака и мање светаца!{S} Да ли је мање св |
дрма.</p> <p>Ристивор најпре захрка као да га ропац беше стегао, па се онда подиже, убриса десн |
громко одјекну вика из хиљаду грла као да је из једнога грла. „Заповеди нам само Напред, па да |
и кукњавом, и полетео би к вратима као да бега од некаквог чудовишта!{S} Кад <pb n="29" /> тре |
бледомрк као срндаћ, други сивоплав као да је од дивљих голубова боју позајмио.{S} Иза столице |
косе повио горњим телом мало напред као да крупним црним очима својим вреба <pb n="24" /> неког |
веђе своје, па се пови мало унапред као да боље види и сигурније чује.</p> <p>„Светац виче: „Та |
очама од панцера његова.{S} И Лабуд као да осећаше тежину оне тегобе, која се свалила беше на ј |
ађаше куда, па изиђе полагано и све као да се о нечему предомишља.</p> <p>На срећу наиђе у ходн |
у реч, и устављајући се овде и онде као да мало дахне.{S} Па онда извади из недара свилену једн |
на погибија!{S} Ова ведрина природе као да се гласно смејала ономе тешком облаку, који се над д |
дрским доскочицама.{S} Изгледало је као да се неки сватови искупљају, и да се чека само на свир |
ћа младим јунацима.{S} Изгледало је као да је и само сунце похитало, да се извије иза завесе од |
ије повећало срећу.{S} Изгледало је као да племе њихово хоће да се угаси.{S} У дане ове, у које |
рестрављен, и подиже у вис обе руке као да је преклиње. „Не, госпођо, ако Бога знаш!...{S} Како |
је непомично гледаше за неко време као да хоће да продре погледима кроз ону танку паучину, кој |
ном четом која га стезаше све тешње као да је добила заповест да га жива зароби.</p> <p>По зеле |
, и погледа горе међу грање од липе као да види да није откуд тамо Каритон.{S} Па се онда опет |
блед, и од часа на час стресаше се као да је у грозници, превлачаше руком преко чела бришући х |
куту испод иконе.{S} Чињаху јој се као да су засвагда умукле.{S} Седе на његову постељу.{S} По |
шти и његове густе веђе спуштаху се као да хоће да <pb n="173" /> му заклоне очи, да не гледају |
ка ударило је Ибром са Косова, ћуте као да су оловом заливени, ништа не говоре, ником ништа не |
ди властелин заустави.{S} Изгледаше као да се упустио у некакве дубоке мисли, или да пушта памт |
кој храстовој столици.{S} Изгледаше као да се врши неки чин из свете летурђије.</p> <p>„Има овд |
непријатељу.</p> <p>Миросав ћуташе као да га се зора баш ништа не тиче; него приђе ближе к пла |
плача.{S} Стари кнез Градоје јечаше као да се некакав од Тројанових градова срушио на плећа њег |
опрости!“</p> <p>Старац се понашаше као да он једини онде нема ни од кога смртног какав опрошта |
олико је рана стекао?!“ питаше кнез као да је реч о тековини некаквога великога блага.</p> <p>С |
нешто силно узбунили и ужурбали, и као да је сваки од њих хтео својим цвркутом да надцврчи сва |
приповедач застаде да се одмори, и као да тражаше по својој памети чега још да се сети, и шта |
а се окрену и погледа у свеца.{S} И као да не могаше да поднесе светлост од свечева погледа, на |
ги учинише тако, и осташе гологлави као да су у цркви.</p> <p>„Молимо те, јуначе,“ рече војвода |
дно било да говорим с човеком, који као да је спавао тридесет година.{S} Није био чуо за смрт Д |
да му тешко беше да нађе речи, али као да му туга грло стезаше.{S} Од тешких свилених завеса н |
је смешно оно што Гојко прича, или као да и не слуша оно што он прича, него се сам сећа нечега |
о некаквом кајишу о бедрима, светли као да је румен образ девојачки.{S} Па се светац мрке коже |
/> и нека нас ти водиш, па је мени као да смо ја и мој Јабучило цвећем претрпани!“</p> <p>Госп |
, па ти не брини бригу!“</p> <p>„Ти као да ниси слушао што прочита Боре из листине Господина Кн |
аском и трештањем, а киша се спусти као да је неко кабловима из црних облака лије.</p> <p>„Ухва |
рно лежаше не мичући се и не дишући као да је мртав.{S} Гледаше га, и гледаше га; уздахну дубок |
колико се огреших о вас!{S} Осећам као да сам вас — све саме моје добре пријатеље — поробио, и |
и браћо!{S} Немам срца, јер осећам као да је издајство оних на Косову потекло од мога немара д |
поведам теби, кога љубим и поштујем као да си ми отац.{S} Не заповедам ти, али те као Душанова |
на трпезарија слаткогласним појањем као да је црква.</p> <p>Али још не беху довршили појање, ка |
цама, те Лабуд полете пољем зеленим као да је плава ластавица.</p> <p>_ Остадоше господа, да се |
!“</p> <p>Лабуд зарза дугим вриском као да кликће, <pb n="200" /> па полете на чету Турака.{S} |
се тело нашег војводе затрпа земљом као да је јеретик или неверник, а све само за то што се ви |
<pb n="123" /> нека остане некрштен као да смо у поганој земљи Агарјанској!“</p> <p>„Чудим се ј |
борио на Косову.{S} Ћуташе за дуго као да је онемио.</p> <p>„Проклети да су издајници свога ца |
х и поткованих, па их цвећем окитио као да су коњи сватовски; по странама, и десној и левој, по |
некакву молитвицу, и скочи у седло као да је младић од двадесет а не старац од седамдесет лета |
и!{S} Ти знаш да ми сви тебе пазимо као да си сродник нашега дома.{S} Ти знаш колико је мени ми |
ко; приђе <pb n="43" /> му полагано као да се боји да га не разбуди, клече пред њега, подиже ли |
ужи, и целива је полагано и побожно као да је каква светиња,</p> <p>„Добро нам дошао, млади вла |
ди Ристивора, који сад дихаше мирно као да притајује дах свој, да би и сам нешто боље ослушкива |
> <p>„И опет, синко мој,“ рече тихо као да шапуће нешто што је велика тајна, „и опет, синко мој |
ра да одлежи по три дана, сав модар као да га је неко кољем испребијао!</p> <p>Није чудо да два |
S} Ето, Бранко“, — па погледа у вис као да тражи лице свога побратима — „ето видиш сад, што ја |
!“</p> <p>И сви подигоше руке у вис као да се заклињу.</p> <p>„Е сад, свети оци!“ окрете се кне |
Зар не видиш како се светлуца крст као да је од жеравице!“ викаше Боривој сав усхићен.</p> <p> |
ај покор.{S} Он поћута мало, погнут као да се онај брест на плећа његова свалио.{S} Поцрвене у |
гледајући преда се, и ниско погнут као да на својим плећима носи цео Змајев Вис.{S} Па онда на |
повијен по земљи, гледајући у земљу као да не сме да подигне очи према Грачаници, — узе да гово |
ајеви око Орлова Града изгледали су као да су се преобукли у чисто рухо од свежег зеленила, и д |
ст на цркви трепташе.{S} Стојаше ту као да је од камена па укопан.{S} Очи му се напунише суза.< |
Али Ристивор стајаше на своме месту као да је оловом ту затопљен.{S} Гледаше непомично за кнеги |
о, час би опет сео да пије.{S} Ноћу као да нема сна, а и кад би очи склопио брзо би скочио из п |
ца, из које сребрне пастрмке искачу као да огледају е да ли би по зраку полетети могле; изнад т |
ораше тихо сам себи; — „бадава, баш као да си почео да стариш!{S} И није друго, кад те ето очи |
летао у најгушће чете Агарјана, баш као да је хтео навалице да погине!{S} И још како дворкиње п |
} Искупише се лепо око заставе, баш као да је сабор; отворих ја мехове винске, не би ли се мушк |
пољуби у један и у други образ, баш као да му не беше унук него витешки друг!{S} Грлећи старца |
час узлетали до на врхове од кула (као да са те висине боље сагледају да ли се то доиста од не |
рца!“ прихвати старац Харалампије. „Као да читаш из отворена часловца!“</p> <p>„Да вам причам с |
си ти мени сад овде!{S} Право си рекао да ћу се кајати што те не поведох!“ говораше кнез Градо |
редиш!“</p> <p>Војвода би једва дочекао да се једном учини крај узбуни, па ма како било.{S} С т |
ући управо шта то он хоће; али, навикао да се покорава, додаде му заставу.</p> <p>Чим је кнез п |
као човек који је казао све што је имао да каже.{S} Силно се застидео био; образи му беху запла |
себе, за које је, и не видевши их, знао да су Боривојев Ждрал и Ристиворев Јабучило.{S} Окреташ |
" /> нас кнез Градоје кумио и преклињао да се крећемо?!{S} Јес’, али војвода хоће да му сви кум |
{S} Објаснио сам ја то све сам и обећао да ћемо се кренути ако не у Понедеоник а оно на сигурно |
пет фркнуо, погнуо мало врат, и покушао да уснама полагано дохвати крај од доламе старога кнеза |
два са половином војске, коју има право да очекује!...{S} Боље је да причекамо дан два, те да м |
ешни, јесмо; <pb n="114" /> да је право да због наших грехова мало и прострадамо и јесте право; |
а мати.{S} Ето сад видите, шта је право да чинимо?!“ И онда сви у глас повикаше весело и радосн |
Лабуд зна куда полазимо, зар није право да и ја и Ристивор то знамо?!</p> <p>„Куда полазимо?“ п |
близине него и из даљине, па је и право да се постара где ће људи да се мало поодморе, док се н |
ад уђе у ову трпезарију?“</p> <p>„Право да ти кажем, ништа ми он не рече,“ одговори Иван; „него |
стигосмо Господину Кнезу на Косово, ево да нас сада и ова несрећа снађе!{S} Ово је просто један |
пуно презрења.</p> <p>„Е, па добро, ево да видимо!“ прихвати поп Каритон па климну главом и нам |
дајама освајате а не јунаштвом?!{S} Ево да видите ко су Срби и стари и млади!“</p> <p>„Да видит |
ову нашу земљу и на нашу цркву?!{S} Ево да вам кажем: прво, зато што се — тобож од страха од Аг |
н. „Вере ми се вараш, господару!{S} Ево да бројимо коње, па ако не изиђе најмање четири стотине |
ош ти не познај наш прост народ.{S} Ево да се кладимо да ти <pb n="52" /> сутра до мрака доведе |
вић. „Једна је уметнута у другу.{S} Ево да ти читам шта војвода пише!“</p> <p>И онда Боривој уз |
ведим!“ узе да говори сузе лијући; „ево да ти се исповедим, па реци како хоћеш: обећа ми твој к |
моме деду и паде на колена.</p> <p>„Ево да ти се исповедим!“ узе да говори сузе лијући; „ево да |
ри: „Еј, мој верни Некудиме!{S} Зар ово да нас снађе?!“</p> <pb n="149" /> <p>„Треба ли ти што, |
а пре дворске вечере.</p> <p>Хтеде прво да иде да дарује првенче младога војводе, али дадиље не |
као и сваки други човек, и мени је прво да чувам моје име и част мога дома!“</p> <p>„Ти си ево |
ву под својим шатором не да спава, него да прибере мисли после оноликих потреса тога дана, и да |
Косову уз нашега Господина Кнеза, него да је он без нас а ми овде без њега!{S} Него да све то |
веровала да не може бити друкчије, него да ће српска војска разбити безбожне Агарјане.{S} Многи |
p> <p>„И ништа боље, синовци моји, него да одстојимо јутрењу и да почнемо дан дворећи Господа Б |
/p> <p>„Нема овде доста светлости, него да изиђемо пред шатор на видело!“</p> <p>И изиђоше пред |
трпези, да санак један проспавам, него да легнем на постељу, на којој је наш славни цар лежао! |
он без нас а ми овде без њега!{S} Него да све то оставимо на страну, није ли он у књизи, коју |
јаше још два човека и два мача!{S} Него да оставим то.{S} Ви и један и други скочисте као жерав |
епци по саборима о њему гудети!{S} Него да махнемо <pb n="20" /> то на страну!{S} Чудо ми је са |
а и четири стотине није много!{S} Него да се прво сад прихватимо мало хлеба!“</p> <p>Седоше оп |
о ћемо живи кроз њих пројахати.{S} Него да се најпре опростимо!{S} Оди, синко!“</p> <p>Рекав то |
иде властела; зашто су они господа него да господски за цара гину!“...{S} Него најправије ми ре |
се да већ и не може бити друкчије него да ће Бог и свеци Хришћански помоћи роду Хришћанском на |
n="41" /> да и не може бити друго него да ће Срби победити.{S} И у мислима таквим већ се враћа |
ца за ову земљу, није могао друкчије до да сузе рони и да се икаквоме добру не нада!“</p> <p>Ту |
Али код твоје доброте имам срца и лудо да говорим.{S} Знам да ме можеш само пожалити, чему тре |
не осећају?! <pb n="11" /> Нити је чудо да тебе, снахо моја, овда и онда зле слутње обузимљу.{S |
Миросаве!“ цикну Витомир. „И није чудо да лажеш, јер су те с лажју и увели у властелу кад те ј |
неко кољем испребијао!</p> <p>Није чудо да два млада витеза клизаху разговором низ брдо, док се |
ких разгледати старе хрисовуље, и видео да је право што народ неће да му је Лазар господар код |
спод прстима дотицао, кад год би видео да то поп чини.{S} А у кнеза гледаше Ристифор, па се и |
алио како тобож учи књигу| Ех, тај узео да соли народу и мени памет. „Знате ли ви, браћо,“ вели |
јасно било да је гнев кнежев истом узео да кипи.</p> <pb n="178" /> <p>„Жао ми је, господару, ш |
ловић од пет стотина година овамо волео да дода по неку грађевину, за спомен себи, граду који с |
ет, ти си једина на свету коме бих смео да о томе што кажем.{S} Неколико пута помишљах да је на |
долазе, може бити да сотона не би успео да наведе ни онога незнанога издајника на левоме крилу, |
на свеца; час би устао, час би опет сео да пије.{S} Ноћу као да нема сна, а и кад би очи склопи |
“</p> <p>„Има још нешто што бих ја хтео да питам кнеза Градоја,“ прихвати опет кнез Вукан. „Кне |
српски поклони њему!{S} Нико није хтео да верује оно прво, а није <pb n="137" /> лако било пов |
ам себи; — „бадава, баш као да си почео да стариш!{S} И није друго, кад те ето очи издају!“</p> |
Хвала Богу, и ако сам нешто мало почео да старим, нису мени вране мозак попиле!{S} Нити ми је |
неже,“ настави војвода, „стид би ме био да се јавим Господину Кнезу једва са половином војске, |
ар један млад Србин, који би срећан био да твојој срећи служи, али који је сад још срећнији што |
Лазар је“ наставља Гојко, „наредио био да у Крушевцу остане двеста педесет оклопника, да двор |
Вукашина.{S} Цар, кога је Бог поставио да у његово име правду народима дели, иде сад с војском |
ли он у књизи, коју ти посла, заповедио да стигнемо на Косово у Недељу пред Видов Дан?!“</p> <p |
а,“ настави Гојко, „Кнез беше заповедио да најмлађи Југовић остане на двору, да се нађе Госпођи |
еш ми опростити, све и кад бих заслужио да ме кориш!“</p> <p>Тако говораше Ристивор уздрхталим |
ру и отачаству!...{S} Кад не бих мислио да нам је вино мозак прегрејало, мислио бих да сте бесн |
срце Градојево.{S} Кад год би помислио да се битка на Косову била без њега, да се изгубила, и |
ђе!{S} Мени је мој покојни отац говорио да су се у старо доба, док је по нашим земљама било виш |
це моје подмладио а моју памет подсетио да ја носим име Орловића!“</p> <p>„Немој да бројимо год |
ја пре и мога милога кума Вукана пустио да отиде, само да кнез Градоје, којега се рука дотицала |
ева кнежева. „Све вас ја бих пре пустио да оставите овај двор уочи крштења мога сина, него што |
рши читање оних писама, несвесно пустио да га мати к себи привуче и обгрљена држи, не скидаше с |
војводе.{S} Чули сте да ме је назначио да вам до краја ове војне на место њега старешина будем |
вис запрепашћен. „Да бегамо?!...{S} Ко да бега!...{S} Зар ми да бегамо2!{S} Зар Орловићи од пе |
питаше кнез Градоје.</p> <p>„Могу, како да не могу?!{S} Бог с тобом, кнеже!“ викнуше духовници |
људи но оружја, и мучили смо муку, како да враћамо оне, који и без оружја и на силу Бога и незв |
азати да сам верна слуга твоја!{S} Како да смем кад ето не стигох да се поред тебе и за тебе бо |
подара.</p> <p>„Право ти је?...{S} Како да ти није право!...{S} Еј, кад би сви они, који се уз |
тања, онај наш радосни занос!{S} А како да вам испричам и све друго!{S} Бој је трајао неколико |
ање у сунчаном зраку.{S} Чудила се како да они не осећају што она осећа — да се земља стреса, д |
огледам!“ рече Ристивор снуждено. „Како да ти кажем?{S} Можда ми нећеш веровати, али ти истину |
ео?“ питах сам себе.{S} Па рекох: „Како да не буде сетан невесео кад озго с неба погледа, како |
х и одважно игуман Пајсеј.</p> <p>„Како да не може!“ запита кнез Градоје запрепашћен.</p> <p>„Т |
тари кнез доброћудно рече:</p> <p>„Како да не бих вечерао у двору с вама?!{S} И ако сте по годи |
ма и авети да се јављају!“</p> <p>„Како да нема?{S} Од Тројанова времена па све до данас шта се |
у, који му дуваше у потиљак; али никако да ухвати ма и најмањи одјек од топота ма и малобројне |
Војводин властелин не могаше то никако да верује; али се Ристивор заклињаше да је то цела исти |
шта ћу ти сад?!{S} Биће да ти није лако да и мене чујеш кад имаш да чујеш толике!{S} Али шта ћу |
ан, који се жаљаше да не може тако лако да заспи, мољаше Ристивора да у његовој соби преноћи, н |
ми је само како је војвода могао онако да пише!{S} Двојином чудо сад кад чух шта му је Господи |
су Срби разбили Агарјане до ноге, тако да им је и цар погинуо... .“</p> <p>Ристивор не могаше |
и гласно <pb n="70" /> и одмерено, тако да је сваку његову реч сваки могао добро да чује:</p> < |
заставници сваку заставу приклоне тако да дотакне плашт и шлем војводин и да се уз то сваки во |
p>„Ето, веруј ми, слутио сам да ће тако да буде!“ говораше Ристивор мирно. „Сад што је ту је.{S |
{S} Тако Орловић треба да говори и тако да ради!“</p> <p>Манда приђе полагано к своме сину, па, |
на Косову?!“ :</p> <p>Ово је рекао тако да се могло узети, да говори сам себи; а могло се и мис |
би ли и сам чуо, да ли доиста може неко да има у Србадији коме је до певања!{S} Као да не могаш |
е враћа, да се враћамо сви; ако ће неко да бега, да бегамо сви!“</p> <p>„Да бегамо?!“ цикну ста |
ми ћемо да гинемо с тобом; ако ће неко да се враћа, да се враћамо сви; ако ће неко да бега, да |
имам и ја тебе много и за нешто велико да молим!{S} Па се још предомишљам да ли није зазорно, |
и нико од њих да послуша заповест, нико да се макне! — „Кнеже Војиславе!“ викну Кнез Лазар; „да |
њима дође одморна војска, а нама — нико да придође, него ми једни исти боримо се од ране зоре с |
мо Кнезу Лазару: „Ето видиш, неће Марко да му ти поклањаш престо, него хоће да му га цар Агарја |
о трезним Орловићевцима није било тешко да их раздвоје.</p> <p>Кнез Градоје виде првим погледом |
ђе Госпођи Кнегињи ако би јој затребало да се посаветује с мушком главом, поузданим јунаком.{S} |
номе се од мојих јунака није прохтевало да се на једно дете сабљом залеће.{S} Али не могоше му |
маљски, и што је <pb n="4" /> изгледало да су шарени и бели лептирови налазили, да сунце топлиј |
је с муком дихао; по некад је изгледало да је и престао <pb n="204" /> дихати, али би се онда о |
!“ прихвати кнез Гојко. „Само би ваљало да проведемо целу ноћ поред пуних пехара, а бојим се тр |
че:</p> <p>„Синко Ристиворе, ја ћу мало да отпочинем, а ти будан чувај стражу, да Турци не би н |
чуђаше! „Јест,“ рече, „све је то морало да дође; и још није стигао крај страдањима овога народа |
удно било како врапци могу онако весело да цвркућу, и како голубови могу да уживају своје лепрш |
“ Али у залуд!</p> <p>Кад је већ почело да свиће, стари кнез продрма Ристивора и Боривоја: „Уст |
испричати све како је било!{S} Ето, зло да не може горе бити!,...{S} Еј, тужна Србадијо, како с |
његов шатор сва три Србина јунака, било да су мртви било да су само рањени.</p> </div> <div typ |
} По нашој људској памети право би било да нам дарује победу, и да му се не молимо!{S} Али ето |
ри Србина јунака, било да су мртви било да су само рањени.</p> </div> <div type="chapter" xml:i |
свег срца, јер ми је и лако и мило било да вас све слушам и служим; а пазили сте ме сви, као да |
обар део ноћи.{S} Тако ми је чудно било да говорим с човеком, који као да је спавао тридесет го |
стивору да се уклони, јер је јасно било да је гнев кнежев истом узео да кипи.</p> <pb n="178" / |
„Помислите, људи, како би страшно било да нам је — не дао Бог! — стигао глас: да се јуче била |
ху постројени.</p> <p>Свакоме беше мило да види старога кнеза, никоме милије него постаријим се |
су лажи.{S} Скочисте, јер вам се чинило да кроз оне лажи пада сенка на родитеље ваше.{S} Не дам |
ед светло предали, које ти треба светло да очуваш!“</p> <p>У том се отворише широм врата на дво |
сви с тобом сложили, да га присиљавамо да буде како ти желиш, а не како он мисли да треба!{S} |
</p> <p>»О, Каритоне, Каритоне!{S} Камо да си ти мени сад овде!{S} Право си рекао да ћу се каја |
еч кнез Градоје:</p> <p>„Прво што имамо да свршимо то је да испунимо последњу жељу нашег војвод |
амо на бојиштима славу дизао.{S} Знамо да ти је грдна жалост за сином, онаким соколом, крила п |
е само поменуше лажи, за које сви знамо да су лажи.{S} Скочисте, јер вам се чинило да кроз оне |
већ неколико година.{S} Ми добро знамо да ти дугујемо што си за нас цару платио цареву перперу |
Ко сањив?{S} Гојко се прави сањив, само да изгледа како се буди!{S} А вере ми ћу јој казати, ка |
илога кума Вукана пустио да отиде, само да кнез Градоје, којега се рука дотицала руке цара Душа |
шао из двора и пошао му у сретање, само да што пре чује шта је и како је.{S} Па чим му се Ристи |
/p> <p>„Молим те, витешки војводо, само да питам Гојка, је ли свраћао код дуждеве кћери, и да л |
во овога вина,“ настави поп; „није само да сам млађи од тебе за десет година...“</p> <p>„Каквих |
игурно!“ одговори рањеник; „зна се само да је било издајника; сви смо то и осећали и видели; ал |
си ми наказивао!{S} Захуктао си се само да одбраниш кукавице, па не умеш да се уставиш!{S} Ниси |
аман на чист патос према кнезу. „И само да се поштено <pb n="33" /> о једном погодимо!{S} Ако м |
ко њега сваки притајиваше дах свој само да боље чује.{S} Војвода беше блед, и од часа на час ст |
ао би тешко, сузе ронио, и устајао само да се спусти на колена пред иконом Спаситеља, и да се к |
дужни да идемо на војну; дужни смо само да бранимо овај град, ако га и кад га непријатељ нападн |
осно: „Да пођемо сви на Косово!{S} Тамо да гинемо!{S} Тамо да покажемо да смо једнога срца са С |
и на Косово!{S} Тамо да гинемо!{S} Тамо да покажемо да смо једнога срца са Србадијом и кад нисм |
ноће и достојанства. „Немојте да хитамо да се један на другога камењем бацамо.{S} Ко зна?{S} Мо |
Моја вам је прва заповест: да похитамо да на Косово изиђемо!{S} Ако се пожуримо, стићи ћемо јо |
ј му проклето име ако га знаш, да идемо да му побијемо све што је његово и да му спалимо и разо |
{S} Тамо да гинемо!{S} Тамо да покажемо да смо једнога срца са Србадијом и кад нисмо једне цркв |
кнезови и властела. „Ево се заветујемо да ћемо ми, колико нас овде има, братском ревеном подић |
дедо!{S} Ако ћеш да гинеш ти, и ми ћемо да гинемо с тобом; ако ће неко да се враћа, да се враћа |
од нас бити, кад ето ни на војни нећемо да слушамо своје старешине, него тражимо да се војвода |
ј наш прост народ.{S} Ево да се кладимо да ти <pb n="52" /> сутра до мрака доведем колико ти тр |
да испитамо слуге војводине, да видимо да ли је какве поруке за нас и за своју војску оставио. |
а слушамо своје старешине, него тражимо да се војвода с војском договара!{S} Шта ли би цар Душа |
им од нас и са свима нама који излазимо да се боримо за Крст Часни и веру Хришћанску!{S} И виде |
њега целивамо, и да <hi>њу</hi> молимо да нам опрости!{S} Треће, ако је цар Агарјански с војск |
ити!{S} Па се здоговорисмо да те молимо да нам их опростиш!“</p> <p>„Зар баш тако, Арсеније?!“ |
у име Божје одмах!{S} И да се пожуримо да стигнемо кнеза Градоја!“</p> <p>Још није било сунце |
мо ти их платити!{S} Па се здоговорисмо да те молимо да нам их опростиш!“</p> <p>„Зар баш тако, |
мо Срби од Орлова Града.{S} Не стигосмо да гинемо уз нашега честитога Кнеза; није позно да за њ |
и ми се, најстрашнија је што ти дадосмо да у последњим својим часовима на овоме свету помишљаш: |
те Ристивору:</p> <p>„Можеш ли поуздано да распознаш јесу ли то тамо турски шаторови?!“</p> <p> |
!“ рече Санџак-Бег. „Ако ти је записано да од ових рана умреш, учинићу ти како ето желиш.{S} Не |
од кнеза Градоја да је сасвим очевидно да је он сам својом руком себи нож у срце сјурио, игума |
у срцу носио.{S} Изгледало му је чудно да српска земља може мирисним дахом да дише, да српски |
Звала сам те,“ поче она тихо и одмерено да говори; „звала сам те, да проговорим с тобом две три |
рим или се ти први умориш, онда поштено да останеш на двору а место себе мене да пошљеш!“</p> < |
о уз нашега честитога Кнеза; није позно да за њ данас изгинемо!“ говораше на глас стари кнез Гр |
ећу, опознили; али опет боље је и позно да изиђемо него никако!{S} Нека душа Господина Кнеза са |
ивши се скромно, па настави: „Него вино да оставимо за после, а сад да учиним како ми је мој го |
ам га не хвалиш!“ — узе Ристивор смерно да говори, „свагда ми дође да те питам: а које је добро |
свој млађани живот, кал си могао часно да га проводиш у свакој срећи и слави?!“</p> <p>Приђе м |
да се договоримо шта је право и паметно да се ради, па ћемо после већ лако слушати заповест наш |
Светогорца, који је у Вилиндару научно да чита књиге староставне.{S} Читао им је те књиге до п |
се као мало устезаше.{S} Знао је добро да поп неће прекинути прекрштање обичнога домаћега вина |
сто њега старешина будем.{S} Знам добро да је он могао то и друкчије да нареди, јер има међу ва |
а оштрим мачем и може шестоперцем добро да се баци.{S} Има једно што наш Боре, ако је прави Орл |
сваки војник турске војске могао добро да види шта бива на тихој зеленој косини на којој се тр |
а је сваку његову реч сваки могао добро да чује:</p> <p>„Госпођо кнегињо, снахо моја!{S} На теб |
pb n="67" /> те замолимо.{S} Знаш добро да смо сиромашни људи, и знаш добро да нас ево жетве ом |
бро да смо сиромашни људи, и знаш добро да нас ево жетве омахњују већ неколико година.{S} Ми до |
е можемо ми, колико нас је год овде, то да заборавимо!{S} Немој, славе ти, друкчије!{S} Него ет |
јака и прикупље просјаке око двора, ето да ми се поп већ осветио!“</p> <p>И кнез узе да врти гл |
го шта се онде око мене збивало!{S} Ето да наставим.{S} Мало само после говора Господина Кнеза |
има и што може бригу да задаје.{S} Ето да вам почнем!“</p> <p>И кнез Гојко дохвати пехар, сркн |
Кнезом на Косову, а нама — нама ће ето да се прилепи брука и срамота!“</p> <p>„Немојте тако, г |
едузе војвода појачаним гласом и срдито да говори, „кад је тако, онда вам, ја, ваш војвода, зап |
некада било; али ево невоље где, уместо да нас мире, калуђери и попови наводе нас на заваде, е |
тарен?“</p> <p>„Ако није данас на чисто да ли си ти Патарен или ниси,“ прихвати горким осмехом |
уза се каквог попа Каритона.{S} А и што да не читаш?{S} Мушка си глава, Орловић си, ево, синко, |
уђењем.</p> <p>„Имаш ваљада ти мени што да кажеш?{S}1!“ упита га она својим меким гласом па му |
црква не да опојати таквог?!{S} И зашто да не да?!“</p> <p>Тако говораше кнез Градоје, па му се |
. немој нам замерити,... имамо за нешто да <pb n="67" /> те замолимо.{S} Знаш добро да смо сиро |
му род Хришћански, могао би тако нешто да замисли!{S} Иван је насигурно веровао да се Бог не м |
како би Господину Кнезу било кад би чуо да се моја властела на моме двору завадила те се један |
Ристивор.</p> <p>„Неће, господару, поп да дође!“ причаше он кнезу; — „ено га у винском подруму |
оју овај смерно целива.</p> <p>Рече поп да му ваља још мало остати у трпезарији да допуни метан |
Дужан сам и њему и вама да покажем бар да видим колико сам се огрешио, и да желим да тај грех |
иросав; „нит сам вредан, нит’ сам кадар да ја то пресудим; али ето видим да је слава загрлила о |
кога Бога да Србадија не победи!{S} Зар да Агарјани неверници победе Богу верни народ српски?{S |
S} Само немојте ви да ми кунемо!{S} Јер да смо ми стигли на време на Косово, и да су нам уморна |
оља.{S} И само дај ти њега овамо у двор да вечера с нама, па већ видећемо хоће ли после хтети д |
само шкргуташе зубима.{S} Виде Ристивор да у њему љутина кипи, па се и нехотице осврну да види |
до три стреломета.{S} Тада ће Ристивор да <pb n="177" /> навеже на онај разговор, који поче да |
клобуке цвећем окићене: једини Ристивор да нема ни једнога цветка?!{S} Није он лош друг у овој |
о за Косово не кренемо; али ми је зазор да заповедам теби, кога љубим и поштујем као да си ми о |
опремљен како треба, ја уђох под шатор да јавим.{S} Војвода клечаше на земљи пред скрињом и пр |
је столове!{S} Молим <pb n="106" /> вас да похитамо у поље у стан војске наше.{S} Ево ми слуге |
о, децо!{S} Не дам ја ни једноме од вас да свој клобук закити, док свог коња најпре не закити ц |
тек што превали подне, пронесе се глас да је на левом крилу неки војвода — не знам му име, да |
а два копља а од некуда се преносе глас да је цар турски погинуо од руке војводе Милоша.{S} Нас |
ити Господин Кнез Лазар могао и без нас да задобије победу!{S} Нека је слава богу за то!“</p> < |
ве од антерије, намести свој црвени пас да стоји како треба, и справљаше се за нов чин. „Нека с |
да му оштро говори:</p> <p>„Још вечерас да пошљеш људе да похватају коње са ливада наших, да их |
о пожалити да гинемо кад дође свети час да се гине.{S} Али док не изиђемо на Косово, и док смо |
чевидним узбуђењем, „ево је приспео час да се растајемо!{S} Хвала вама, који ме допратисте довд |
траг, огледајући ко ће пре кога о патос да тресне.{S} И кроз све напоре једнако разговараху јед |
ђе најмање четири стотине, онда ја окат да идем у слепце, а да не пратим таквог господара!“</p> |
оје браће и свога отачаства!{S} Проклет да је Вук Бранковић!“ викну кнез Вукан у горком гневу.< |
олико: „Зар тако, Вуче?!....{S} Проклет да си и овога и онога света!“ Па се онда окрете к нама: |
ри им очи да прогледају, озари им памет да увиде, омекшај им срце да осете да греше један према |
неко може бити српски властелин и опет да буде готов на свако зло!“</p> <p>„Па сад си већ ваља |
аше све тешње као да је добила заповест да га жива зароби.</p> <p>По зеленој ледини лежало је о |
до!“ узе реч Градоје, „дај нам заповест да се одмах за Косово кренемо!“</p> <p>„Шта рече?!“ при |
истивору, јер служећи мене изгуби славу да тебе послужи!...{S} Опрости и мени, некада твоме вер |
мо утврдио се обичај у двору Орловићеву да сваки ко ступа у трпезарију, као и ко хоће из ње да |
гле његове хитре књигоноше, да нас зову да се одмах крећемо, кад би такве опасности било!“</p> |
<pb n="196" /> напред а данас на Косову да бегају?{S} А, мој синко, да грдну ли реч рече!...{S} |
да се поносимо, а има и што може бригу да задаје.{S} Ето да вам почнем!“</p> <p>И кнез Гојко д |
желиш!{S} Учинићу!{S} Молићемо се Богу да те уза старог и младог господара жива и здрава овоме |
твом!...{S} А и да не куне, зар ја могу да идем у лов на вуке и медведе, а да не могу да у служ |
м у лов на вуке и медведе, а да не могу да у служби земље господара макнем мачем по гомили Агар |
/> овога света молитве калуђера не могу да помогну, ту милосрдан поглед из ока Мандалене Орлови |
весело да цвркућу, и како голубови могу да уживају своје лепршање у сунчаном зраку.{S} Чудила с |
с тога ја велим да је сада прво на реду да се договоримо шта је право и паметно да се ради, па |
беше.</p> <p>За тим кнез замоли војводу да га одведе у Душанову дворану, и да га ту за мало сам |
есто <pb n="38" /> затичу своју госпођу да чита последње писмо, које јој је писао Милан у очи с |
брним оклопима загрлиле чувајући стражу да нико не приђе да чује шта то поток жубором ромори, а |
вас не одведох на време Господину Кнезу да му помогнете победити или да с њиме славно гинете.{S |
ула (као да са те висине боље сагледају да ли се то доиста од некуда холуј диже) час опет журно |
то рухо од свежег зеленила, и да чекају да буду сведоци некакве велике свечаности.</p> <p>Цео д |
ић!{S} Иди за онима, који се договарају да пронађу памет!{S} Из ових стопа одлази од мене.{S} Н |
ди властелине, како је било.{S} Причају да сад међу млађом господом има пуно њих, који веле да |
се!{S} Прво, крчмар и крчмарица причају да је прошле ноћи, тако пред поноћ, прошла онуда повели |
том додаваше како неке дворкиње причају да је она преко своје воље доведена и привенчана за Мил |
ко божанско створење.{S} Сељаци причају да анђео Божји кроз њене очи гледа, те за то њени погле |
вих.</p> <p>Додадоше је игуману Пајсеју да је прочита.{S} Он је примаче к очима својим, па је о |
су заборавили да утврде ко у име свију да говори.{S} Виде кнез то њихово гуркање, и као нагађа |
сад и Ристивором, па рече кнезу Градоју да га кнез Вукан и сва друга господа моле да похита к њ |
а са неким страхом и поштовањем очекују да се нешто збуде.</p> <p>Под шатором стојао је прав ка |
ече војвода, који не пропушташе прилику да покаже колико поштује старца Градоја.</p> <p>„А ко, |
ви стари кнез; „и још ниси имао прилику да <pb n="69" /> од цара заслужиш челенку.{S} Док је не |
ме срдите, што изгубисте славну прилику да умножите славу своју.{S} Верујте ми, <pb n="133" /> |
руком онај кондир малвасије, и рече му да се мало поткрепи.</p> <p>„Зором нам је добро пошло б |
а викну Ивана Порубовића, и заповеди му да води кнеза Градоја и чету његову у колибе за њу спре |
риње прво иди двордржици Рајку; кажи му да моју књигу не предаје одмах госпођи, него нека јој н |
пера; и онда нађи оца Пајсеја и реци му да дође к мени под шатор, и нека донесе собом по велику |
ко је Кнез Лазар писао Марку и нудио му да му од своје драге воље пред српском господом уступи |
ресече кнез попа пружив руку према њему да га устави; па настави окренув се Ивану: „Не знам ја |
мало напред над огњиштем, да не да диму да се са њега повија у трпезарију, била је исписана вел |
жу Лазару, ако већ неће цару да помогну да Србљима правду даде, како и сами желе!{S} Ето, та су |
та грехота, кад ево имате мене у замену да пошљете!“</p> <p>Старац, се окрете Ристифору; мрдну |
седла издигао, па њиме треснуо о ледину да пукне као мехур!“ Па онда узе сам себе да теши. „Нег |
„Боривој је с момцима одјахао у планину да огледају младог сокола, ког му Дубровачки трговци он |
пошљи по селима и засеоцима, нека викну да нам требају драговољци, јер нас Господин Кнез зове н |
му љутина кипи, па се и нехотице осврну да види јесу ли отворена врата кроз која на терасу изиђ |
о ће славно име твој првенац на крштењу да добије.{S} Нико ти за ту жељу замерити не може; најм |
евалило било, а Ристивор долете на коњу да јави: да је свакоме коњу у седло добио драговољца, и |
ад већ и трећи пут зевну, учини се попу да се већ и свецу досадило, па се окрете, даде благосло |
е уза то може — не дај старом господару да заборавља, колико је нама свима драгоцена глава њего |
бар не помажу Лазару, ако већ неће цару да помогну да Србљима правду даде, како и сами желе!{S} |
p> <p>Госпођа Манда прошапута Ристивору да <pb n="16" /> принесе светњаке са воштаницама.{S} И |
, даваше очима и рукама знаке Ристивору да се уклони, јер је јасно било да је гнев кнежев истом |
ва дворска чељад волела, рече Ристивору да се врати с њиме у дворану, да види неће ли њему за р |
е кнегиња па се окрете и пође к прозору да седне поред њега.{S} То беше знак да Ристивор може д |
ека да га у разговор увуку.{S} Знали су да је будан: и доиста је био за дуго и дуго будан.{S} А |
ви што и ја!“ рече кнез Градоје. „Ја ћу да загазим у турску војску, да је питам: што не дочека |
вом и твојим јунаштвом, учини ми што ћу да те молим:{S} Сахрани мога слугу Ристивора с десне ст |
а су стигли, а још стигли нису.{S} Нећу да их кунем, јер знам да и међу њима има добрих јунака |
а Косово!{S} До Косова се осврнути нећу да видим ко је од вас пошао за мном, а ко није.{S} А на |
и је сад још срећнији што је имао срећу да, мислећи на тебе, погине у служби земље господара!“< |
че кнез; „али што ћу му кад има несрећу да га јаше човек, који мисли да је главно гледати шта ј |
S} Је ли још стари Алексије?{S} Е, хоћу да му дам Млетачки цекин, да пали воштанице моме свецу |
едан део терета са душе скинеш.{S} Хоћу да ти се исповедим и да ми опроштајну молитву очиташ!“ |
ти ми, што и ја једна женска глава хоћу да судим о пословима витешким: али је војвода рекао сам |
{S} Али пре него к томе приступимо хоћу да вам предложим <pb n="160" /> ово:{S} За доказ да ми |
ме испод ногу мога господара, јер хоћу да сам му и у гробу верни слуга његов!“ Ето смо људи тв |
ала.{S} Али сва њена уздисања не могаху да свале са срца њена онај сињи камен нејасне туге и му |
лете на чету Турака.{S} Турци не могаху да верују очима својима, беху се чисто скаменили за нек |
ко рањених Срба.{S} О Ристивору мишљаху да је мртав, али не бејаху још сигурни. <pb n="203" /> |
рећи пред њима крила своја — преклињаху да ни по што голубињак не остављају!</p> <p>Из једне ба |
јника.{S} Људи Вука Бранковића шапутаху да војвода Милош Обилић шурује нешто са српским кнезови |
оружја и на силу Бога и незвани хоћаху да иду на војну!{S} Ваистину, последња времена!“</p> <p |
се да напоје и себе и коње.{S} Причаху да се враћају с Косова, да се тамо јуче била велика и к |
Рекав то стари кнез пружи своју десницу да му је унук пољуби, па онда и сам загрли Боривоја, по |
есите амо!“</p> <p>Манда приђе к старцу да га умири: „Бабо, остави оца Каритина нека доврши што |
старчевој. „Да знаш како слатко снивах да смо у Орлову!{S} Као враћамо се, па нас народ дочеку |
иваше ми у лице, али се узалуд напрезах да се дигнем.{S} Око поноћи наиђоше на ме неки сељаци и |
ме што кажем.{S} Неколико пута помишљах да је најправије да се поверим старом господару, који м |
едаше кнез, те њих двојица пођоше одмах да учине како им рече.</p> <p>Није дуго потрајало па се |
о би отуда звекет и бубњаву, и донео их да издахну под зидинама од Орлова Града.{S} На отворено |
трговци ономад дароваше.{S} Волела бих да ми је дете већ овде у двору. — Не знам шта ми је, ал |
на рамена кнезу Градоју; „ето могао бих да ти заповедим да останеш, док се сви заједно за Косов |
не и племените родитеље ваше, рекао бих да сте гусари а не властела!“</p> <p>Дошав под шатор из |
, светац вас мрко погледа!{S} Рекао бих да вам нешто довикује!“</p> <p>„Пуштајмо се, кнеже,“ — |
евесело, Ристивор; „него опет рекао бих да се у тај твој славни живот само кроз погибију улази! |
мо турски шаторови?!“</p> <p>„Рекао бих да су турски; али не смемо ти на сигурно рећи док им се |
!...{S} Да знам где је Станко, ишао бих да га везана дотерам, да пред тебе падне — или бих га з |
ам је вино мозак прегрејало, мислио бих да сте бесни и махнити, и молио бих војводу, да нас осл |
тешко о Господина Кнеза, јер га оставих да бој бије и да гине без вас.{S} Право је да тешка кле |
и да гласно премишљају.{S} Кад навалих да се <pb n="46" /> прихваћају руком заставе, једни ми |
кнеза.</p> <pb n="176" /> <p>„Помислих да нисте и вас двојица остали да се договарате с кнезом |
еза на хиљаду коњаника; али нико од њих да послуша заповест, нико да се макне! — „Кнеже Војисла |
ја га онда пољубих у руку, и не слутих да му то последњи пут живоме руку љубим!“</p> <p>И онда |
воја!{S} Како да смем кад ето не стигох да се поред тебе и за тебе борим!...{S} Шта ћеш?!{S} Не |
ијем; затекох му се да те убијем; дођох да те убијем; три пута се дизах од трпезе да ти отрован |
рихвати Некудим. „Кад игуман изиђе уђох да запитам војводу какве има заповести за мене. „Прво“ |
?{S} Кад ти ја само из далека напоменух да би добро било, да се и ми као и други паметни људи в |
ми ране привезаше.{S} Од тих сељана чух да је наш Господин Кнез, покривен тешким ранама, пао жи |
да сви, овако заједно пођемо у Крушевац да се тамо нађемо Госпођи Кнегињи Милици и деци њеној!“ |
.</p> <p>„Е сад, децо моја!“ узе старац да говори озбиљно и са очевидним узбуђењем, „ево је при |
њега; али никоме не могаше ни једна реч да се преко усана превали.{S} Беше то чета онемелих јун |
има старцу; а већ један с другим ни реч да прозборе.</p> <p>Рано пред зору устаде стари кнез па |
да ме саслушаш.{S} Али кад ми заповедаш да се одмичем натраг, послушаћу те и у томе као и у све |
<p>„Ако си толико скроман да заборављаш да си помагач Душанов био, онда ето, хвала Богу, пуно д |
Градоје, — „Славе ми, ништа мени немаш да захвалиш!{S} Него нареди да се запали велика воштани |
а ти није лако да и мене чујеш кад имаш да чујеш толике!{S} Али шта ћу ја?{S} Ти знаш да ја не |
ћас стан па се врати дома, онда да знаш да се и ја с мојим људима враћам моме дому, да га брани |
поласка нашег на Косово!{S} Зар не знаш да би се он томе тако зачудио и тако разгневио, да ме в |
и ништа о томе поменуо ниси!{S} Ти знаш да ми сви тебе пазимо као да си сродник нашега дома.{S} |
еш толике!{S} Али шта ћу ја?{S} Ти знаш да ја не смем ни пред Свету Мајку Божју, а камо ли пред |
рла одјекну веселим песмама?{S} Ти знаш да моба може да ради пре и без бела хлеба и без рујна в |
рани господина Вука?!“ Па кад јој кажеш да не знаш шта то она пита, онда ти узме причати: како |
окојног ми оца.{S} Ако ти, кнеже, можеш да заборавиш ко си и шта си, не можемо ми, колико нас ј |
инути.{S} Имао си добру мајку, па можеш да разумеш моје бриге. <pb n="56" /> Има већ више ноћи |
осподар, моли те похитај што брже можеш да стигнеш до њега.{S} Он те са својима чека у крчми на |
го ми је сад двојином чудно, како можеш да од мене тражиш да те овде на догледу турске војске о |
е само да одбраниш кукавице, па не умеш да се уставиш!{S} Ниси бољи ни ти!“ викну стари кнез ко |
ва, него како ти се заповеда!{S} Ти ћеш да пратиш кнежевића ево одавде од овога грма па до у Ор |
ласом Боривој. „Чујеш, дедо!{S} Ако ћеш да гинеш ти, и ми ћемо да гинемо с тобом; ако ће неко д |
ој, славе ти, друкчије!{S} Него ето ћеш да преноћиш на постељи, на којој је Душан једну ноћ про |
/> <p>„Жао ми је, господару, што нећеш да ме саслушаш.{S} Али кад ми заповедаш да се одмичем н |
“ прихвати кнез, „Него, молим те, видиш да се овај народ слегао око нас!{S} Немој да се ми царс |
спавао, буди ме и не жали ме, чим видиш да она велика звездана кола на небу клизају к Западу!“< |
ном чудно, како можеш да од мене тражиш да те овде на догледу турске војске оставим сама!{S} Сл |
не рекох ли ти“ рече поп. „Све се бојиш да мојим јунаштвом не засеним твоје!“</p> <p>„Бог ми је |
/p> <p>„Хвала теби, војводо, што мислиш да сам вредан да преноћим у дворани у којој је наш вели |
ао да тражаше по својој памети чега још да се сети, и шта још да прикупи и изнесе.{S} Кнез Град |
искупи.{S} Мимо кнеза Будисава има још да дође и кнез Добромир Иванишевић, и кнез Десимир Мило |
ј памети чега још да се сети, и шта још да прикупи и изнесе.{S} Кнез Градоје му додаде својом р |
е блед али миран. „Звао сам те“, рече, „да ми бар један део терета са душе скинеш.{S} Хоћу да т |
,“ узе кнез Градоје да говори војводи, „да ти јавим, шта чусмо овде од крчмара и од једнога сељ |
узнемири војводу у његову вечном сну, „да се одмакнемо од овога шатора, под којим наш војвода |
де мртав кнез Градоје од Орлова Града. „Да таквога не има сокола!“</p> <milestone unit="subSect |
валне погледе упираше у старога кнеза. „Да ме он на своје руке не прихвати, не бих вам ја сад о |
као срдећи се а пола као молећи им се. „Да потуримо ми на страну Саборе Светих Отаца, да забаци |
е да гаси брилијантски трепер Зорњаче. „Да дивне зоре!{S} Боже мој, да ли је таква и нашој војс |
„Сад још једно, децо моја!“ рече кнез. „Да узмемо по један залогај хлеба и по један гутљај вина |
хитро, смерно приђу к руци старчевој. „Да знаш како слатко снивах да смо у Орлову!{S} Као враћ |
ко свечано окренув се властели својој. „Да похитамо брзим кроком, не би ли што пре стигли старо |
па подиже обе руке у вис запрепашћен. „Да бегамо?!...{S} Ко да бега!...{S} Зар ми да бегамо2!{ |
ругљиво.{S} Па се онда окрете војводи: „Да сам на твоме месту, војводо, овога часа отерао бих и |
па их поведе у свој шатор, гунђајући: „Да не знам православне и племените родитеље ваше, рекао |
ре једнако разговараху један с другим: „Да видиш, кнеже, ко је поп Каритон!“ „Да видиш, попе, к |
сви у глас повикаше весело и радосно: „Да пођемо сви на Косово!{S} Тамо да гинемо!{S} Тамо да |
у сузе. „Господо!“ рече кнез Градоје; „да сви заједно потражимо по шатору.{S} Не може бити да |
ез <pb n="27" /> младога властелина, — „да се прекрстиш три пута и поклониш нашем свецу, кад уђ |
рекао је истину“ — настави Ристивор, — „да ти, господару, ниси више млад, и да је било доста тв |
„Да видиш, кнеже, ко је поп Каритон!“ „Да видиш, попе, ко је Орловић!“ „Је ли хоћеш на Косово! |
па да вам дамо!“</p> <pb n="162" /> <p>„Да дамо, кнеже, па нека се цркви и пресипље!“ повикаше |
Бога ти здравље!“</p> <pb n="17" /> <p>„Да чудне ми књиге војводине!“ прозбори кнез очевидно из |
вим срповима жњу зреле јечмове.</p> <p>„Да станемо, дедо, за који часак овде, да поодморимо сво |
даље, и нешто се намрштио беше.</p> <p>„Да није откуда какав светац сутра, Ристиворе?“ запита к |
аре вином, да не остају празни.</p> <p>„Да ли ти рече Ристивор,“ питаше кнез <pb n="27" /> млад |
хоће најпре да се помоли Богу.</p> <p>„Да дивне зоре!“ рече Витомир, погледав према Истоку, ко |
да читаш из отворена часловца!“</p> <p>„Да вам причам само, шта се мени једном десило:“ узе реч |
е неко да бега, да бегамо сви!“</p> <p>„Да бегамо?!“ цикну старац, па подиже обе руке у вис зап |
те ко су Срби и стари и млади!“</p> <p>„Да видите ко су Срби, и стари и млади!“ одјекиваше Рист |
S} Ето огледај, па ћеш видети?“</p> <p>„Да окушамо попову мудрост!“ рече кнез Ристивору. „Али м |
е старац сав пренеражен; — „како бих ја давао једној жени да ми чита војводино писмо?!{S} Ристи |
на земљи јунак био није!{S} Кад би Бог давао светачка златна кола око главе свакоме ко само чи |
оговори Боривој питомо; „што си ти мене давао да учим књигу ако сваку која дође ваља да чита по |
г себе него друге око себе; „што сам те давао на књигу?{S} Збиља и јесте, да не мораш кроз живо |
рога попа Каритона!“</p> <p>„Што сам те давао на књигу?“ питаше старац више самог себе него дру |
оге за ту заповест, што нисам био дужан давати вам.{S} Бришем сад све моје разлоге.{S} Остављам |
а своме Ждралу, мало иза старога кнеза, даваше очима и рукама знаке Ристивору да се уклони, јер |
ија ће помињати име војводе Радича, кад давно и давно буде поборавила наша имена!“</p> <p>Кад с |
омињати име војводе Радича, кад давно и давно буде поборавила наша имена!“</p> <p>Кад се већ св |
се заплака, и плакаше још дуго кад већ давно прешао беше гроб војводин.</p> <p>За све време до |
отово скаменише.</p> <p>Ристивор је већ давно дио ућутао, а кнез још једнако корачаше по тераси |
упи.{S} Мислиш ли ти, кнеже, да нам већ давно не би стигле његове хитре књигоноше, да нас зову |
се већ и свецу досадило, па се окрете, даде благослов и пружи руку кнезу, коју овај смерно цел |
он, пољуби Кнегињи руку, изиђе на двор, даде затрубити збор, викну оклопницима: „На коње!“ па и |
онај народ на Косову и око Косова па да даде не једну него две војске!{S} Имаће цар наш и без н |
све то сврши, кнез замоли да му војвода даде човека, који ће њега и његову чету одвести на прен |
/p> <pb n="199" /> <p>Заповедник Турака даде заповест те се редови коњаника који стојаху иза он |
то сам хтела!{S} Па сад већ што вам Бог даде и срећа јуначка!“ рече кнегиња па се окрете и пође |
е и умор растера!“</p> <p>Војвода се не даде два пута молити.{S} Изиђе сам, да се види и поздра |
рекораваше кнез Ристивора, а овај се не даде пореметити него настави да прича:</p> <p>„Други оп |
му пехар вина.{S} Али му стари кнез не даде пити него навали на њ:</p> <p>„Казуј прво, синовче |
руци младог Боривоја, али му је овај не даде, него загрли Ристивора, пољуби га и у један и у др |
и хтеде се уклонити, али јој старац не даде, него заиска да види вез, посматраше га дуго и хва |
јунацима.{S} Чусте какву ми власт кнез даде.{S} По сили те власти ево вам опраштам све перпере |
као ишчекујући заповести, па му главом даде знак да може да се уклони, он се не мицаше, нити с |
о времена Немањина, кад им Велики Жупан даде хрисовуљ да се унапред па до века зову Орловићи, а |
ла господину кнезу Градоју, који ми ево даде од своје слатке малвасије, те ми оживе срце које в |
неће цару да помогну да Србљима правду даде, како и сами желе!{S} Ето, та су писма отровала и |
ли мислим да би ме послушала да ти руку даде, само ако не буде — преко мога знања — коме другом |
Господина Кнеза кнез Војислав, „ја да и дадем такву заповест, у мојој се чети не може наћи ни ј |
.{S} Немој ти сад ту нарицати као стара дадиља, него стегни срце па нам као Некудим, који и јес |
кад је малено дете био, слушао од своје дадиље, како, кад год прави јунак погине, Бог нареди те |
да дарује првенче младога војводе, али дадиље не дадоше ни њему ни војводи ни привирити у среб |
смо, чини ми се, најстрашнија је што ти дадосмо да у последњим својим часовима на овоме свету п |
првенче младога војводе, али дадиље не дадоше ни њему ни војводи ни привирити у сребрну колевк |
изнесоше преда њ свакојаке ђаконије, и дадоше му пехар вина.{S} Али му стари кнез не даде пити |
жину.</p> <p>Привикаше на њ да умукне и дадоше му пун пехар.</p> <p>„Рекох, ниси могао ући ни у |
ешивале темеље од Голубиња.{S} Орловићи дадоше те руднике неким Дубровчанима под закуп, а ови д |
} У планини Рогозин ухвати ме плаховита дажда, те се склоних у једну пећину.{S} Нађох ту старца |
ијаху и застираху небо.{S} Крупне капље дажде почеше падати па опет престадоше.{S} Кнез и госпо |
} Не дај граду у наше винограде; не дај дажди на наше њиве; не дај води у наше руднике, и не да |
тлова, као да усплахирени оглашују брзу дажду, ако не и буру.</p> <p>Небо је било ведро.{S} Чис |
ко?{S} Дај цареву перперу, дај војника, дај одради данас цркви, дај одради сутра кнезу, е па не |
у, дај војника, дај одради данас цркви, дај одради сутра кнезу, е па не може то све једна грбин |
— година!{S} Дај ти нама твоју заставу, дај нам кога властелина, који зна шта је војска и војна |
докле ћемо тако?{S} Дај цареву перперу, дај војника, дај одради данас цркви, дај одради сутра к |
ет — а Бога ми биће и више — година!{S} Дај ти нама твоју заставу, дај нам кога властелина, кој |
а!“</p> <p>„Немој да бројимо године!{S} Дај да меримо снагу|“ рече поп.</p> <p>Скочи стари кнез |
тамницу.{S} Немој ноћас тога чинити.{S} Дај ми, да им за ноћас мој шатор буде тамница а ја тамн |
ани мало, брате, та докле ћемо тако?{S} Дај цареву перперу, дај војника, дај одради данас цркви |
то му је до сад за руком полазило.{S} А дај мени војводино писмо, да ти га ја прочитам!“</p> <p |
да <pb n="154" /> заврти?!{S} Него боље дај да испитамо слуге војводине, да видимо да ли је как |
инограде; не дај дажди на наше њиве; не дај води у наше руднике, и не дај огњу на наше дворове! |
а.{S} Не дај граду у наше винограде; не дај дажди на наше њиве; не дај води у наше руднике, и н |
плод по виноградима и воћнацима.{S} Не дај граду у наше винограде; не дај дажди на наше њиве; |
ините, али — колико се уза то може — не дај старом господару да заборавља, колико је нама свима |
га непријатељ нападне.{S} Али ако — не дај Боже! — Србадија изгуби битку на Косову, ето неверн |
стражу на вратима од њихових соба, и не дај им ноћас к својим четама излазити!“</p> <p>„Како ћу |
њиве; не дај води у наше руднике, и не дај огњу на наше дворове!{S} Ако те поп Каритон расрди, |
ње свој шатор где му је воља.{S} И само дај ти њега овамо у двор да вечера с нама, па већ видећ |
ти, кнеже Гојко,“ мољаше кнез Градоје, „дај, брате, још мелема за срца наша!{S} Казуј нам још ш |
<p>„Е, сад, војводо!“ узе реч Градоје, „дај нам заповест да се одмах за Косово кренемо!“</p> <p |
неки од њих усташе из својих столова. „Дај га, војводо, овамо, тако ти славе!{S} Ево овде вина |
— „Кнеже Војиславе!“ викну Кнез Лазар; „дај пет коњаника од твоје стотине нека појашу путем к И |
на од како га у двору служим!{S} Узе да даје јасним гласом јасне и кратке заповести.{S} Полетеш |
лавом и намигну на Ристифора, као да му даје неки уговорени знак. „Ето, пусти мене да водим вој |
} Вама, погана веро Агарјанска, ево шта дајемо!“</p> <p>Па се старац баци копљем у гомилу Турак |
гласови, и да у ствари и није тако!{S} Дајте да саслушамо све што нам кнез Градоје поручује!{S |
о је у њој срце а не памет господар!{S} Дајте, људи, нека једном на збору Србадије памет заузме |
ад нам не гине победа!...{S} Камо?..{S} Дајте вина овамо!“</p> <p>И тако долазак кнеза Градоја |
ухне, разнеће их као плеву!{S} Камо?{S} Дајте вина овамо!..{S} Одите овамо, да пијемо у здравље |
и била истина да се он о нас огрешио — дајте да се данас овде на догледу његова мртва тела зав |
свима!“ викну игуман Пајсије слугама. „Дајте, господо, да се дигнемо и пехаре испијемо у славу |
и онда један другом главом и очима знак дају, да крочи напред и да отпочне.{S} Очевидно били су |
уку а час Ристивору.</p> <p>„Па певају, дакако!“ рече Ристивор. „Кад си ти још видео, да моба з |
пустили сниско главе, па убрзаним дахом дактаху од врућине.</p> <p>Нигде облака; али се овда и |
ћанску.{S} А можда би нам срећа јуначка дала да неко од нас, с мачем у руци и погине, те да се |
еко мога знања — коме другом срце своје дала!...{S} Она је красна и честита девојка; обоје сте |
је, патио је, а сад би му твоја милост дала нову прилику, да поживи животом добра и поштена чо |
.{S} Твоја је кућа ономлане на Плочнику дала многославни прилог у славној крви својој.{S} И Гос |
и и куд си наумио?{S} Кад ти ја само из далека напоменух да би добро било, да се и ми као и дру |
, да боље чује топот од коња који му из далека следоваше.{S} По топоту, који допираше до њега, |
<p>Нигде облака; али се овда и онда из далеке даљине чула потмула нека тутњава, као да негде г |
ри кнез муком замукао, па се загледао у далеке даљине.</p> <p>Ристивор отворио и очи и уста, за |
д гусала, као да је млади витез далеко, далеко тамо у царству снова певао некаквоме скупу од ју |
ом изви мач из руке Витомирове, баци га далеко у један кут трпезарије, па онда Миросаву, који с |
су се звали Голубовићима били су они на далеко чувени као „српски соколови“, а већ од како се п |
је из кљуна једног тучног ждрала најпре далеко у висину шибала.{S} Из авлије се по каменој степ |
јеком од гусала, као да је млади витез далеко, далеко тамо у царству снова певао некаквоме ску |
цветним лејама пружао низ зелену косину далеко до самих сребрнокорастих топола, што се трепером |
ну Кнезу и педесет хиљада људи, који су далеко од Косова, кад се бој почне да бије!“ рече кнез |
оровима, као да је оком мерио колико су далеко од храста, под који се зауставио био, па се онда |
нца.{S} Владала је жестока запара.{S} У далекој даљини могло се оком видети како јара трепти на |
асе народа шапућући: „Мичите се, браћо, даље!{S} Срдит је кнез, може вас какво зло снаћи!“</p> |
еретом на души.{S} Зором ћете чути моје даље заповести!“</p> <p>И рекав то војвода Радич, блед, |
погинуо... .“</p> <p>Ристивор не могаше даље, јер га уставише гласни и оштри узвици из оне сјај |
ће тако бити!“</p> <p>И онда се кренуше даље, сва тројица тужни невесели.</p> <p>На подножју је |
е!{S} Дед’, млади властелине, казуј нам даље шта имаш!“</p> <p>„Како ти рекох, господине војвод |
јуначе наш!{S} По Богу брате, казуј нам даље шта би икако би?!“</p> <p>„Па и не знам вам, госпо |
ко се ниси преко мере уморио, казуј нам даље све по реду, да чујемо нашу тешку несрећу све до к |
ас прошли.</p> <p>Кнез пође с Боривојем даље унапред, а сиромах Ристивор унатраг.{S} Није дуго |
д се спустише низ брдо па појахаше мало даље зеленим пољем, неко од млађих људи рече, да види п |
слабо ко знао шта бива тамо, мало само даље од њих, међу колибама војнога стана.{S} Тек кад на |
кнезу Градоју војвода, желећи да спречи даљи развој гнева кнежева. „Све вас ја бих пре пустио д |
де облака; али се овда и онда из далеке даљине чула потмула нека тутњава, као да негде грми, ил |
муком замукао, па се загледао у далеке даљине.</p> <p>Ристивор отворио и очи и уста, забленуо |
ази војска не само из близине него и из даљине, па је и право да се постара где ће људи да се м |
Владала је жестока запара.{S} У далекој даљини могло се оком видети како јара трепти над земљом |
ивици где се на модре планине у даљној даљини наслањало, — све то гледати па дихати оним слатк |
Голубови слетеше сви у голубињак.{S} У даљини се опет чуо тутањ као од грмљавине.{S} Старац ви |
руци Боривојевој тражаше неће ли где у даљини увребати одблесак сунца о златни крст на Грачани |
љини.</p> <p>„Све ми се чини да негде у даљини грми!“ рече тихо госпођа Манда своме свекру. „Бо |
ало час па опет однекуд потмули тутањ у даљини.</p> <p>„Све ми се чини да негде у даљини грми!“ |
до, не могаше више чути никакав топот у даљини, него само корачање два коња у непосредној близи |
кроз грање од дрвља и шибља трептаху у даљини.{S} Још је дивније пред вечерњи сутон ранога лет |
старачке очи да продре што дубље у сиву даљину!</p> <p>„Ено!“ викну сад живо Боривој, „ено како |
нило на ивици где се на модре планине у даљној даљини наслањало, — све то гледати па дихати они |
} Али нећеш, попе, куд си наумио!{S} Не дам ја теби ни да нас испратиш до на међу наше кнежине! |
икну:</p> <p>„Стан’те мало, децо!{S} Не дам ја ни једноме од вас да свој клобук закити, док сво |
лажи пада сенка на родитеље ваше.{S} Не дам ја вама да сами још грђе срамотите своје родитеље а |
еза огрешили!“ рече старац Градоје. „Не дам ја теби, војводо, да уза свој грех узимаш на своју |
ли још стари Алексије?{S} Е, хоћу да му дам Млетачки цекин, да пали воштанице моме свецу докле |
{S} А нама ето кажите колике прилоге да дамо, па да вам дамо!“</p> <pb n="162" /> <p>„Да дамо, |
да вам дамо!“</p> <pb n="162" /> <p>„Да дамо, кнеже, па нека се цркви и пресипље!“ повикаше кне |
се помолимо, па да грешном телу одмора дамо!“</p> <p>И онда поп навуче мантију, макну главом н |
Босиљка.{S} Више бих волела да је теби дамо, него ли ма коме другом од наше властеле.{S} Али, |
ажите колике прилоге да дамо, па да вам дамо!“</p> <pb n="162" /> <p>„Да дамо, кнеже, па нека с |
на не малу радост његову, тек је сутра дан подне превалило било, а Ристивор долете на коњу да |
="subSection" /> <pb n="48" /> <p>Сутра дан су се од ране зоре па до у залазак сунца разлегале |
P18990_C1.7"> <head>VII</head> <p>Сутра дан, у Среду, раном зором стизаху пред двор кнежев гоми |
има још војске, и да није све на Видов Дан изгинуло; ако није он више на Косову, и ако је исти |
међу жетеоце, кажи им: била се на Видов Дан велика битка, српска је војска јуначки изгинула, ср |
, па ћемо се у име Божје лицем на Видов Дан кренути.{S} Ако Бог хоће, кренућемо се и стићи ћемо |
иште код мога двора у Недељу пред Видов Дан, добро је.{S} И ето ти препис од књиге Господина Кн |
„Војводо, да ми се у Недељу пред Видов Дан лично јавиш на Косову.{S} Да доведеш хиљаду добро о |
стигнемо на Косово у Недељу пред Видов Дан?!“</p> <p>„Јесте, заповедио је да стигнем с војском |
ви тамо искупили до у Недељу пред Видов Дан.{S} Поручи свима да их молим и преклињем да потруде |
, проћи ће и Петров Дан а камо ли Видов Дан!“</p> <p>„Бог зна да л’ је све то истина!“ рече <pb |
онедеоник а оно на сигурно на сам Видов Дан, чим ми само још која стотина људи стигне.{S} Не бо |
права војска стигне, проћи ће и Петров Дан а камо ли Видов Дан!“</p> <p>„Бог зна да л’ је све |
{S} Није се више знало ни кад се почиње дан ни где се свршава ноћ.{S} Два дана и две ноћи стопи |
е, да му кажемо зашто ћеш та истом кроз дан два стићи!“</p> <p>»Послах ја књигу Господину Кнезу |
иконама, да читава војска од калуђера и дан и ноћ пева свете песме, служи, кади и метанише, па |
а дому не стигнем на Косово пред Видови Дан.{S} Онако добар и милостив, какав је увек, рече ми: |
на и две ноћи стопише се у један велики дан, још једнако кратак за жедна грла и усијане главе.{ |
е стигну дотле, стићи ће на сигурно тај дан у вече, па ћемо се у име Божје лицем на Видов Дан к |
ише и олује освануо је био диван сунчан дан јунијски.{S} Сва поља и гајеви око Орлова Града изг |
ћа оставила!{S} Ето дувасмо у трубе цео дан, ударасмо у бубњеве, проливасмо вино цео дан, и ево |
ударасмо у бубњеве, проливасмо вино цео дан, и ево промукох молећи их и корећи их, и једва једв |
Од ране зоре па до мркла мрака, по цео дан би на коњу обилазио војску, поздрављао се милостиво |
и некакве велике свечаности.</p> <p>Цео дан су на Змајеву Вису бубњари ударали у бубњеве и труб |
да очекује!...{S} Боље је да причекамо дан два, те да ми се сва војска искупи.{S} Мимо кнеза Б |
него да одстојимо јутрењу и да почнемо дан дворећи Господа Бога и Свеце његове.{S} Хајдмоте у |
Бог те видео!“... „Хеј, што не пођосмо дан раније!“... „Зар ми на видику Косова, па да нам се |
ма до колена!“ Ето таквих разговора вас дан.{S} Попише вино па се о седању сунца разиђоше своји |
не би помогло па се правио мудар по вас дан!“</p> <p>И почеше да падају прекори све оштрији и о |
те нам каза да не грешимо душу песмом у дан, у који ваља да кукамо!“</p> <p>„Знао сам“, прихват |
очиње дан ни где се свршава ноћ.{S} Два дана и две ноћи стопише се у један велики дан, још једн |
кнез погинуо није, као да, пре само два дана, није била велика и крвава јадна погибија!{S} Ова |
зу по моме дворанину Душку јутром онога дана у који нам ти, кнеже, пред вече стиже.{S} Објаснио |
ибере мисли после оноликих потреса тога дана, и да смисли шта сутра да светује војводи да раде. |
уговић одјездио.{S} По вечери уочи тога дана, — другог по одласку Кнежеву — он се јави Кнегињи |
сле подне.</p> <p>Пред вече тога истога дана Ристивор се био наслонио на један од оних бршљаном |
а својим људима стигне пред вече истога дана на бориште код војводина двора, да се одатле сва в |
а Града,</p> <p>Једнога топлог сунчаног дана, крајем маја 1389., баш на томе крилу Орлова Града |
ам за последње <pb n="96" /> две недеље дана у Крушевцу слушао, или и својим очима видео!“</p> |
поче Гојко, „а ено га, има већ по више дана на Косову!{S} Пре него ће се кренути, изађох преда |
прекор трепташе. „Нећемо ми ово два три дана, док не пођемо, чамити и пијанчити.{S} Ево ћемо да |
и поуздано издајника покаже!{S} На три дана пред саму битку проносило се по војсци од уха до у |
у Хрвате.{S} Дед га мој гости овде три дана.{S} Чини се и моме деду и свој чељади да нека тешк |
хрвање са свецем мора да одлежи по три дана, сав модар као да га је неко кољем испребијао!</p> |
народ.</p> <p>„Ето се веселимо већ три дана!“ причаше Иван кнезу уз пут. „А и како не би кад е |
и ћемо ми на време, ако Бог да, и много дана пре битке, <hi>ако</hi> битке и буде било!{S} Ниси |
т кнез Вукан. „Кнез Лазар је већ толико дана на Косову, и право је замислити, да се његову соко |
жи грло, и онда поче:</p> <p>„Већ првих дана по моме доласку у Крушевац опазим ја да нам је Гос |
ове Некудимове верне службе још од оних дана кад га је као малено дете носио на рукама својим.{ |
сподина Кнеза, и учинила те је од месец дана овамо од туге и жалости остарео више но за десет п |
ће!{S} Кад будете на Косову, и кад дође данак да се српска слава мачевима урезује у вечне споме |
новићу, као своме цару поклонимо, да му данак плаћамо, и да му од Србаља најбоље јунаке сваке г |
ина свагда ишли <pb n="196" /> напред а данас на Косову да бегају?{S} А, мој синко, да грдну ли |
Караманију.{S} Ено му је предња војска данас на Константинову.{S} Не часи ни часа него зови св |
Ја на какве је људе <pb n="47" /> спала данас славна царевина српска!...{S} Бадава, нема више н |
„Све је како велиш.{S} Истина је да има данас владика које буздованима отимају епархије; Истина |
и кнежевој војсци!...{S} Мене и вас од данас везује нова једна веза — брига за нашим јунацима. |
радоје поуздано, „Не би тај јадан народ данас запевао, да зна шта је било на Косову!{S} Слушај, |
ћи да се ми властела кољемо између себе данас више него што је то некада било; али ево невоље г |
а мене!“ викаше Боривој; „не ћу ја тебе данас на Косову посрамити!“ Па млади унук Градојев удар |
евесео кад озго с неба погледа, како је данас по нашој Србадији све друкчије, него што је под њ |
кнез Градоје весело. „Ми, колико нас је данас овде, да се кренемо, не би ли Господину Кнезу и н |
ћи да сам ја Патарен?“</p> <p>„Ако није данас на чисто да ли си ти Патарен или ниси,“ прихвати |
о једно знај, господару: не ћеш ти мене данас отерати од себе ни мачем, ни буздованом, а камо л |
мо се Господу, да нас благослови, да се данас храбро и срећно боримо за свете цркве његове и за |
на да се он о нас огрешио — дајте да се данас овде на догледу његова мртва тела заветујемо: да |
ч беше Нинко управио, „ја не знам да се данас правим мудар, али теби, знам, не би помогло па се |
</p> <p>„Казуј, синко, је ли боље среће данас?“</p> <p>„Е мој славни господару!“ одговори Ристи |
су га најпосле и отровали!{S} Зар се и данас о њему не причају народу по саборима уз гусле сва |
инко, просто од мене!{S} И нека су ти и данас и свагда Бог и свети Јован на помоћи!“</p> <p>Гру |
рати шта се то управо десило, нити то и данас знам.{S} Једно вам као поуздано казати могу: нико |
а и памети!“ Еј, мој царе Душане, ти би данас требао овој земљи!{S} Еј, мој Господине Кнеже, шт |
мојих људи.{S} Не дођосмо у госте теби данас, него дођосмо као војници, да ти на војну следује |
тако,“ прихвати кнез Градоје, „онда ви данас нама опојте како треба нашег војводу, а сутра — а |
цареву перперу, дај војника, дај одради данас цркви, дај одради сутра кнезу, е па не може то св |
свагда и у свему ево девет година, али данас тебе послушати не ћу.{S} Млади кнежевић може наћи |
лони, благосиљати свакога од њих ко нам данас и у добри час стигне!{S} Нека се одвоје од сваке |
је тај Србин, сем Вука, који се Милошем данас не поноси?!“</p> <p>Све то говораше стари кнез ти |
ега честитога Кнеза; није позно да за њ данас изгинемо!“ говораше на глас стари кнез Градоје.</ |
двору. — Не знам шта ми је, али ме ево данас већ неколико пута нека чудна страва подузимље!“</ |
нема?{S} Од Тројанова времена па све до данас шта се свега овде збивало није!“ рече Ристивор по |
пођемо, чамити и пијанчити.{S} Ево ћемо данас и сутра сви заједно прегледати оружје и опрему у |
е, господо и браћо, него колико има нас данас овде ми да се кренемо, у име Божје, одмах још ово |
м.{S} Господин Кнез и ова земља требају данас сваки мач свакога свога сина!“</p> <p>Диже се гра |
који смо ево већ овде, испраћај ти још данас Господину Кнезу на Косову, као први део твоје вој |
е још ко од господе са мном, пођемо још данас у Косово, да однесемо Господину Кнезу гласове од |
да племе њихово хоће да се угаси.{S} У дане ове, у које загледамо у Орлов Град, старинска и сл |
, заборависте шта сви дугујемо у оваким данима нашем цару и отачаству!...{S} Кад не бих мислио |
ми је Бог у овако знаменитим и славним данима поклонио!“</p> <p>Снужди се кнез Градоје, обори |
несрећној љуби нађу у овим њеним црним данима.{S} Хвала вама свима на верности и љубави вашој. |
ву Господа Бога, који је у овако мучним данима Србадији за Господара дао једног дивног Душанова |
га је сенка тако често падала на Звезду Даницу Орлова Града, — све то заједно сломило га је.{S} |
у, и поставити у њој калуђера да сваким даном чита молитве за покој душе војводе Радича!“</p> < |
о дочека прво чедо којим сад већ сваким даном очекује да га госпођа дарује, ако Бог да!{S} А ет |
моту,“ прихвати кнез; „а то је: да сам дању и ноћу у средини моје чете и с мојим људма!{S} Не |
{S} Бог те је створио велика господина, дао ти је и памети, <pb n="100" /> и силе, и господства |
српског престола.{S} Цар је, пишу они, дао преко светих калуђера Хришћанских и преко хоџа мусл |
е им свечано, „ја сам вам дао заповест; дао сам вам и разлоге за ту заповест, што нисам био дуж |
ин постао велики јунак, те му је Немања дао да се зове Орловићем.</p> <p>Од прилике једна трећи |
ако мучним данима Србадији за Господара дао једног дивног Душанова јунака.{S} Молимо му се да н |
ке ваше!{S} И опет се тешим, што је Бог дао те је наш честити Господин Кнез Лазар могао и без н |
то име, ни царскога кума, који им га је дао, ни стару славу, коју су као Голубовићи стекли били |
ди, како би страшно било да нам је — не дао Бог! — стигао глас: да се јуче била крвава битка, д |
копљем на двери двора твога!{S} Бог ти дао здравља и памети!“ Еј, мој царе Душане, ти би данас |
ак!“ рече кнез.</p> <p>„Кад си ми је ти дао да се покажем?“ питаше поп са мало загушеним гласом |
господо!“ рече им свечано, „ја сам вам дао заповест; дао сам вам и разлоге за ту заповест, што |
.{S} Реци јој: „Ево то ти је оставио на дар један млад Србин, који би срећан био да твојој срећ |
овај мој златан крст о златном ланцу на дар, и ево ти кеса златних цекина да делиш сиротињи!{S} |
окола, ког му Дубровачки трговци ономад дароваше.{S} Волела бих да ми је дете већ овде у двору. |
ио, нису ме обилазили својим господским даром.{S} Ето сам тако у овој кеси овде саставио седамд |
ске вечере.</p> <p>Хтеде прво да иде да дарује првенче младога војводе, али дадиље не дадоше ни |
већ сваким даном очекује да га госпођа дарује, ако Бог да!{S} А ето му стигоше за све нас весе |
шој људској памети право би било да нам дарује победу, и да му се не молимо!{S} Али ето се мени |
ечери Богу молите, да нашем цару победу дарује, и да нам миле наше јунаке врати дома живе и здр |
јици да нашем честитоме Господину Кнезу дарује победу над неверним и поганим Агарјанима.{S} Бог |
ковчег на брзу руку од сухих храстових дасака склопљен.</p> <p>Око тога ковчега, покривена вој |
право било!), „обећа ми, рече, кнез Н. дати ми велике баштине и синовицу своју ако те убијем; |
и властелин заједно.</p> <p>„Не знам ти дати одговора, јер те још не гледах на згаришту Агарјан |
који сад дихаше мирно као да притајује дах свој, да би и сам нешто боље ослушкивао; али некакв |
оној гомили око њега сваки притајиваше дах свој само да боље чује.{S} Војвода беше блед, и од |
аповест „Стој!“ Застаде им реч у грлу и дах у грудима, све са лепоте призора који им се изненад |
есу били и свети и светли, док је дивни дах Светога Саве кроз њих дихао!“ настави кнез Градоје. |
устављајући се овде и онде као да мало дахне.{S} Па онда извади из недара свилену једну кесу с |
еца ради!</p> <p>Млада се жена усправи; дахну дубоким дахом, као да јој се са срца тежак терет |
а онај његов дуги и жудни поглед трепти дахом: „Душо моја!“, и да онај њен светли, нежни и неви |
<p>Млада се жена усправи; дахну дубоким дахом, као да јој се са срца тежак терет скинуо; па онд |
иле, спустили сниско главе, па убрзаним дахом дактаху од врућине.</p> <p>Нигде облака; али се о |
нежни и невини поглед одговара нечујним дахом: „Славо моја!“ Ово двоје младих пустише своје пог |
је чудно да српска земља може мирисним дахом да дише, да српски потоци могу сребрним жубором д |
је придворну црквицу, протопоп Недељко, два свештеника средњега доба и два млада ђакона.{S} Зна |
на нашем двору, ти си ми мио пријатељ; два пута мио као друг мога покојног ми оца.{S} Ако ти, |
се почиње дан ни где се свршава ноћ.{S} Два дана и две ноћи стопише се у један велики дан, још |
било ти било он, на Косово излазите; а два пута грехота да оба заједно пођете!{S} И три пута г |
едно молим: имаш по закону права да ова два бунтовна властелина бациш у тамницу.{S} Немој ноћас |
.{S} И још ти се молим смилуј се на ова два млада грешника, што се синоћ при вину горко завадиш |
трећем коњу, јер <pb n="146" /> му прва два падоше под ранама — полете са својим дворским оклоп |
о кољем испребијао!</p> <p>Није чудо да два млада витеза клизаху разговором низ брдо, док се не |
еља.{S} Сунце није било одскочило ни за два копља а од некуда се преносе глас да је цар турски |
S} Јахали су не зборећи ни речи тако за два до три стреломета.{S} Тада ће Ристивор да <pb n="17 |
е невера!“ И онда ободе коња и са своја два побратима одјезди некуда у ноћ.“</p> <p>Ту се сад р |
јица, које Господин Кнез пази као своја два крила, грозно завадили, како мало што се у самоме д |
су им војници.{S} А кад оста сам са она два завађена властелина, узе да им говори:</p> <p>„Не м |
мрак све то сјајнија и све то већа она два његова ока!{S} И тек да задремам а он би ме прстима |
алуд гледаше час један час други од она два млада човека да га у разговор увуку.{S} Знали су да |
се.{S} Вратив се под шатор пробуди она два млада властелина.{S} Рече им да ће пред шатором наћ |
коро без прекида.{S} Ни кнез, па ни она два млада витеза, не разумеваху ништа од свега онога жу |
ац сада и до века!{S} Амин!“</p> <p>Она два млада властелина погледаше се.{S} Изгледаху оба збу |
кандило, које се никада не гаси.{S} Од два нараштаја овамо утврдио се обичај у двору Орловићев |
готов рад који с толиком пажњом већ од два месеца ради!</p> <p>Млада се жена усправи; дахну ду |
постеље Ристиворове по високо у углу од два зида стајала је некаква велика икона, а пред њом је |
се млада витеза, две властелинске слуге два племенита господара, брзо спријатељише, те Иван, ко |
мор растера!“</p> <p>Војвода се не даде два пута молити.{S} Изиђе сам, да се види и поздрави са |
га цара нашег.{S} Она црква тамо сад је два пута света и пред небом и на земљи!{S} Ми гледамо о |
креће правцем к Северу а Јабучило после два три корака окреће к Југу!{S} Сиромах Ристивор!{S} Д |
лова као да су Агарјански пеливани а не два добра Хришћанина и два од детињства друга.</p> <p>М |
акав топот у даљини, него само корачање два коња у непосредној близини иза себе, за које је, и |
S} У седла!{S} Напред!“</p> <p>И док се два пута само оком тренуло, три коњика, три Србина испа |
м за моју реч!“ рече Миросав. „Кајем се два пута, јер њиме увредих мртва човека у гробу који не |
Недељко, два свештеника средњега доба и два млада ђакона.{S} Знате ваљада протопоп-Недељка?{S} |
ити само што не бејаше још два човека и два мача!{S} Него да оставим то.{S} Ви и један и други |
ки пеливани а не два добра Хришћанина и два од детињства друга.</p> <p>Млади властелин Иван беш |
Нека их док се мало поуморе!“</p> <p>И два млада витеза гледаху мирно како се носе с једног кр |
е.{S} Он скиде свој клобук, приђе корак два ближе, спусти се на колена, загледа се у оно пребле |
а му кажемо зашто ћеш та истом кроз дан два стићи!“</p> <p>»Послах ја књигу Господину Кнезу по |
очекује!...{S} Боље је да причекамо дан два, те да ми се сва војска искупи.{S} Мимо кнеза Будис |
ме благ прекор трепташе. „Нећемо ми ово два три дана, док не пођемо, чамити и пијанчити.{S} Ево |
д храстовине, на који је Ристивор донео два кондира вина, да се нађу ако би се зажеднело.{S} Из |
ction" /> <p>Сутрадан је сунце обасјало два гроба, један поред другог.{S} Санџак-Бег је заповед |
але своје манастире: истина је да имамо два пута више попова но парохија, и пет пута више калуђ |
да кнез погинуо није, као да, пре само два дана, није била велика и крвава јадна погибија!{S} |
за њим, а за њима њихова војска све по два коњаника упоредо загрљена.{S} Оде војска весело пев |
ома Орловића, и његов верни слуга, па у два три скока истераше своје коње у лево од старога кне |
ојаху иза оних у првоме реду, развише у два крила и десно и лево, и повише у полумесец у средин |
те су војници одјахали па се ставили у два реда, а он сам стао с развијеном заставом према сре |
самом почетку стари кнез збораше тихо у два маха.</p> <p>„Лакше, Ристиворе, лакше!{S} Бојим се |
ћи ни речи, свечаном мирноћом гледаху у два рањеника, једног старца и једнога младог дечка, кој |
ана лопта са пуно варница распрштаних у два крила!“</p> <pb n="39" /> <p>„Ја каквих ти чуда у о |
огу његових испружила се беху и спаваху два хрта, један бледомрк као срндаћ, други сивоплав као |
јући са прага у дворану. „Ја ето ударах два пута у звоно, а ви овде горе или сте заспали, или о |
Кад год бих легао на постељу видео бих два велика ока његова како ме гневно гледају из густога |
може је изгубити само што не бејаше још два човека и два мача!{S} Него да оставим то.{S} Ви и ј |
дмах испод терасе.</p> <pb n="37" /> <p>Два се млада витеза, две властелинске слуге два племени |
онако како му и господар чињаше.</p> <p>Два пута или три пута прекиде се онај молитвени жубор, |
у корачаја, а одвоји се и трећа чета од двадесет и једног коњаника и пође за оним двема. </p> < |
цу, и скочи у седло као да је младић од двадесет а не старац од седамдесет лета!</p> <p>Сад при |
ц, затегнут између две заставе, повезао двадесет и пет ватрених коња, оседланих, заузданих и по |
кроз које је пролазио народ наш, од ово двадесет пет година амо.{S} На моје велико чудо, он се |
ј трпезарији вечерало је с војводом око двадесет које властеле које духовника.{S} Све је то бил |
у, „моји људи кажу набројили су на њему двадесет и три ране!“</p> <p>„Двадесет и три ране!“ пон |
ећ стигоше једно према другом на својих двадесет корачаја, Турци се уставише, и њихов вођ викну |
мери колико то на вази јунаштва вреди. „Двадесет и три ране!{S} Па добро је, синко Ристиворе!.. |
у на њему двадесет и три ране!“</p> <p>„Двадесет и три ране!“ понављаше старац подигнув очи уви |
> <pb n="37" /> <p>Два се млада витеза, две властелинске слуге два племенита господара, брзо сп |
ричам што сам за последње <pb n="96" /> две недеље дана у Крушевцу слушао, или и својим очима в |
четири војника под сваким, то је свега две стотине војника!“ рачунаше полагано кнез Градоје.</ |
једна наваљиваше на Србе с лица, друге две зађоше им с левог и десног бока.{S} У тренућу ока б |
ин из свете летурђије.</p> <p>„Има овде две књиге!“ рече млади кнежевић. „Једна је уметнута у д |
т година наследио свога оца, подигао је две високе осмоугле куле, везао их једном мраморном тер |
ода исто тако шапатом.</p> <p>Истом оне две прзнице оставише један за другим трпезарију, а дотр |
јев, кнез Милан Орловић, погинуо је пре две године у славној бици на Плочнику, допринев знамени |
ди Боривој и Ристивор, чим дочуше да се две чете бију мачевима и буздованима, викнуше под оружј |
а ће Србадија освојити победу баш са те две ваше мишице; а може је изгубити само што не бејаше |
ан ни где се свршава ноћ.{S} Два дана и две ноћи стопише се у један велики дан, још једнако кра |
ладенца шетаху се невесело један паун и две паунице.{S} Овда и онда закрештали би својим ружним |
а хиљада војника, а треба да му одведем две хиљаде и пет стотина коњаника!“</p> <p>„Молим ја те |
и; „звала сам те, да проговорим с тобом две три речи на само.{S} Ти си нам свагда био веран и м |
у и око Косова па да даде не једну него две војске!{S} Имаће цар наш и без нас доста војске!“ П |
аринска и славна кућа Орловића има само две мушке главе: кнеза Градоја, старца од седамдесет ле |
ваља да понесе по доста ужади и бар по две вреће, јеp биће робља да се везује, и биће руха, и |
пља; иза ње за конопац, затегнут између две заставе, повезао двадесет и пет ватрених коња, осед |
адесет и једног коњаника и пође за оним двема. </p> <pb n="199" /> <p>Заповедник Турака даде за |
ћу ја к теби, да те прикуцам копљем на двери двора твога!{S} Бог ти дао здравља и памети!“ Еј, |
>„У добри час!{S} Ево ми сам Бог отвара двери!“ говораше Ристивор сам себи, па у три крока истр |
олагано кнез Градоје.</p> <p>„Зар свега двеста војника?!“ запита Ристивор изненађен. „Вере ми с |
ојко, „наредио био да у Крушевцу остане двеста педесет оклопника, да двор чувају.{S} Није Кнез |
а већ све ми је једно!“ рече старац: „и двеста није мало, а и четири стотине није много!{S} Нег |
S} Вуканов дом кумује моме дому има већ двеста година, али бих ја пре и мога милога кума Вукана |
упутише к дивној једној липи, на својих двеста корачаја од шатора војводина.</p> </div> <div ty |
огу се помолити, па онда једно од овога двога: или ћете се ви измирити, или ћете се овде под ов |
м вам да бирате само ово једно од овога двога: или ћете га опојати са вашим костима здравим и ч |
воме мрачном куту од шатора пребијен на двоје на троје!“ рече кнез Гојко.</p> <p>У томе часу ст |
овара нечујним дахом: „Славо моја!“ Ово двоје младих пустише своје погледе, да се сусретну и за |
, да после свега што се десило има само двоје што се паметно учинити може: или да се разиђемо с |
како је војвода могао онако да пише!{S} Двојином чудо сад кад чух шта му је Господин Кнез писао |
раво што си се срдио.{S} Него ми је сад двојином чудно, како можеш да од мене тражиш да те овде |
о био прави мученик за отачаство, да је двојином више пелена но малвасије као цар попио, да су |
тари кнез од њега тражаше.{S} Она би се двојица може бити војводи и противила, али не могоше ст |
збуњен. „Како то!!...{S} Јесте ли се ви двојица јутрос избезумили, те не слушате заповести свог |
n="176" /> <p>„Помислих да нисте и вас двојица остали да се договарате с кнезом Вуканом о оном |
е.</p> <p>Није дуго потрајало па се њих двојица вратише водећи за собом сва три коња оседлана.{ |
а, онда ти узме причати: како су се њих двојица, које Господин Кнез пази као своја два крила, г |
</p> <p>Тако им заповедаше кнез, те њих двојица пођоше одмах да учине како им рече.</p> <p>Није |
сем духовника у олтару и по једнога или двојице иза певнице никога другог у цркви не бејаше.{S} |
оћас одмарати на овој поњави између вас двојице.{S} Сутра ћемо зором устати и Богу се помолити, |
„Нека је слава Богу!{S} Један ће од нас двојице на Косову погинути, а може бити баш и обадвојиц |
споменик подигнут рукама Турака јунака, двојици јунака од Косовских Срба.</p> <p>Крај</p> </div |
могу и проћи куд сам намерио, а с вама двојицом теже је то.{S} А после, дете моје, видиш и сам |
се унапред па до века зову Орловићи, а двор њихов Орлов Град.</p> <p>Још док су се звали Голуб |
вцу остане двеста педесет оклопника, да двор чувају.{S} Није Кнез стигао био ни у Топличку доли |
као и он, пољуби Кнегињи руку, изиђе на двор, даде затрубити збор, викну оклопницима: „На коње! |
ојим очима где из ведрог неба долете на двор, баш на кулу где Јованка спава, бело усијана лопта |
ињску Реку, лежи Орлов Град, од старина двор властелинске куће Орловића.{S} Народ прича да је п |
седе власи срамотити; немојте на његов двор савијати клетву Господина Кнеза; немојте у блато б |
дан, у Среду, раном зором стизаху пред двор кнежев гомиле сељака и сељанака из свих села и зас |
динама и беспрозорним кулама, него је и двор са прозорима у оквирима од извајаног камена, са те |
они испричаше како млади Југовић остави двор, и како за њим отиде и Голубан, старац уздахну: „А |
вас ја бих пре пустио да оставите овај двор уочи крштења мога сина, него што бих могао пустити |
и још срећнијега повратка у славни свој двор и међу нас, који би сви радо за тебе изгинули, как |
з одушевљени и љубави пуни народ у свој двор проћи.</p> <milestone unit="subSection" /> <p>У дв |
век опроштено.....{S} Народе, чувај нам двор и слушај кнегињу!...{S} Кнегињо, води бригу о наро |
свога коња Јабучила и одјездио натраг у двор.</p> <p>Опазио је кнез како се сеоске старешине, з |
ремљене; а самог кнеза замоли да дође у двор на вечеру, чим само смести своје људе, и увери се |
и Мајци Божјој, дете моје, што стиже у двор пре овог чуда и покора напољу!“ говораше госпођа М |
гих доказа.{S} Дошао незнан властелин у двор овај моме деду; вели путује из Свете Горе у свој з |
з Гојко, путујући из Крушевца, стигао у двор, али да не жели излазити преда њ,јер је прашњав и |
том заједно вечерају, а сам је стигао у двор по доста времена пре дворске вечере.</p> <p>Хтеде |
је воља.{S} И само дај ти њега овамо у двор да вечера с нама, па већ видећемо хоће ли после хт |
p> <p>Позно у вече вратио се Ристивор у двор.{S} Стари кнез га је чекао нестрпљиво, па је <pb n |
, навршиће се седам година како дођох у двор ваш.{S} Слушао сам вас и служио од свег срца, јер |
:</p> <p>„Добро ми дошао први пут у наш двор! <pb n="80" /> ....{S} Нека Бог да, да се син, ког |
јој чети беле куле и зидине од Двориња, двора војводе Радича.{S} Кад се спустише низ брдо па по |
уши, ко може све славе и сва чуда овога двора да исприча о једној прилици?{S} Тек му показах кн |
а пре него што ће неко од господе овога двора да умре ил’ погине, прилика једне игуманије може |
ика.{S} Ако стигну на збориште код мога двора у Недељу пред Видов Дан, добро је.{S} И ето ти пр |
а да је прве темеље и прву кулу од тога двора још цар Тројан сазидао и да се онда тај град звао |
аше многобројни пси по разним крајевима двора.{S} Врапци се ућуташе.{S} Голубови слетеше сви у |
че истога дана на бориште код војводина двора, да се одатле сва војска крене у Четвртак пред ве |
урност, славу почаст овога стародревног двора нашег.....{S} Од овога часа, па до часа у који се |
и пуно вењака и колиба на пољани испред двора.</p> <p>„И веруј да је тако!“ рече стари кнез. „В |
тужна и расплакана лута по ходницима од двора!“ Па се онда Ристивор опет врати да прича о Јован |
оји се припијао уза ступове и зидине од двора, врапци су држали некакав свој сабор.{S} Били су |
<p>И онда се таласи од народа одбише од двора и повијаше за кнезом Градојем и четом његовом пре |
ове погледајући према главној капији од двора.</p> <p>Тек најпосле ето га испаде Ристивор, голо |
своје добре мајке проводио на тераси од двора, на којој је у хладовини тако често с њиме седела |
ху у гомилицама пред главном капијом од двора.{S} Многима је око срца нешто хладно било.{S} И о |
з ње и извире.{S} На ливади, на лево од двора, овце и јагањци се збили у гомиле, спустили сниск |
ти војвода. „Поћи ћемо ми на војну и из двора, ако Бог да, и не ћемо пожалити да гинемо кад дођ |
Боривојем и попом Каритоном — изашао из двора и пошао му у сретање, само да што пре чује шта је |
први нападачи?“</p> <p>„Тек ја дођох из двора међу своје људе, а кнежеви нас људи нападоше!“ пр |
к теби, да те прикуцам копљем на двери двора твога!{S} Бог ти дао здравља и памети!“ Еј, мој ц |
х све сужње колико их год има у тамници двора нашег...{S} Све што од вас тражим то је: да се св |
шу чељад у двору и за све наше људе ван двора; молим ти се и за нашу стоку, и за наше усеве, и |
колом девојака и прикупље просјаке око двора, ето да ми се поп већ осветио!“</p> <p>И кнез узе |
/p> <p>И још распитиваху по светини око двора да ли је ко видео кад се кнез Градоје кренуо, кад |
ио на зидове од малих и великих одаја и дворана у којима је живео.{S} Са те терасе гледало се д |
, кад дотрча, једно за другим, неколико дворана и момака, па узбуњени и у великој журби шапутах |
егињи па јој рече: „Имаш, Госпође, пуно дворана и дворских госпођа и девојака у двору, мене не |
Душанов био, онда ето, хвала Богу, пуно дворана у нашем двору, у које ни поглед Душанов пао ниј |
!“</p> <p>И стари кнез затвори врата од дворане у Новој Кули.</p> </div> <div type="chapter" xm |
ажаше кроз ходнике и кроз велике и мале дворане.{S} Све јој сад тако страховито празно и пусто |
о силом га из винских подрумова у горње дворане извести.{S} Али не имађаше куда, па изиђе полаг |
нука.{S} Иза њих изиђоше све дворанке и дворани и сва чељад дворска, и млада и стара, све то у |
господе љубљаше га у руку, а војводини дворани и у скут и у руку.{S} Свакоме се на лицу видела |
И отиде Голубан.{S} Осташе у двору само дворани седи старци!“</p> <p>„Тако, браћо, Бог вас виде |
ода зна, постојах вечерас за мало сам у дворани, у којој је у овоме двору цар Душан једну ноћ н |
што мислиш да сам вредан да преноћим у дворани у којој је наш велики и славни цар преноћио!“ р |
м.</p> <p>Госпођа Манда оста са сином у дворани на првоме кату.</p> </div> <pb n="23" /> <div t |
е дубоко пред старцем, па рече:</p> <p>„Дворанин војводе Радича, властелин Иван Порубовић од Др |
Послах ја књигу Господину Кнезу по моме дворанину Душку јутром онога дана у који нам ти, кнеже, |
вом свога унука.{S} Иза њих изиђоше све дворанке и дворани и сва чељад дворска, и млада и стара |
ите.{S} Беше милина погледати како лепе дворанке девојке пружају пуне руке цвећа младим јунацим |
Горе.</p> <p>Ристивор, који је следовао дворанки Босиљки, и не подижући свога погледа према њен |
Ристивор узе хвалити Босиљку, најмлађу дворанку госпође Мандалене. „Беља је, брате, од сваке в |
сом поп Каритон не ступајући са прага у дворану. „Ја ето ударах два пута у звоно, а ви овде гор |
ла, рече Ристивору да се врати с њиме у дворану, да види неће ли њему за руком поћи да старог к |
замоли војводу да га одведе у Душанову дворану, и да га ту за мало сама остави.{S} Гологлав је |
ви.{S} Гологлав је стари кнез ушао у ту дворану; сетан и невесео изишао је из ње.{S} Сетан и не |
е можеш; кад стигнеш у Двориње прво иди двордржици Рајку; кажи му да моју књигу не предаје одма |
ме овом дому наследника!“</p> <p>А пред дворем на главноме уласку стојаше млади војвода Радич.{ |
.{S} И кад објавише народу на пољу пред дворем да је првенац војводин добно на крштењу име земљ |
<p>Кад већ наиђоше на саму пољану пред дворем, покидаше се кола, те и мушко и женско, и старо |
о да одстојимо јутрењу и да почнемо дан дворећи Господа Бога и Свеце његове.{S} Хајдмоте у цркв |
ва, није тешко деци његовој, јер остају двори и у дворима пуне ризнице!{S} А шта остаје мојој с |
а ти није кеса прогорела?{S} Да ти нису двори поробљени?{S} Ил’ си јунак расрдио виле, те пусти |
ешко деци његовој, јер остају двори и у дворима пуне ризнице!{S} А шта остаје мојој сирочади из |
уку и својој чети беле куле и зидине од Двориња, двора војводе Радича.{S} Кад се спустише низ б |
ах с коњем спреми да још те ноћи пође у Двориње с писмом за госпођу.{S} Све то ја тако и учиним |
о, појаши што брже можеш; кад стигнеш у Двориње прво иди двордржици Рајку; кажи му да моју књиг |
</p> <p>Кад се још мало ближе примакоше Дворињу, видеше лепо како многи народ седи под вењацима |
S} Ристивор је пратио свога господара и дворио га на тој смотри, која је трајала од ранога јутр |
/p> <p>У том се отворише широм врата на дворишту, и на прагу се указа висока и крупна једна људ |
пођа Мандалена, и млади кнежевић, и све дворјанство њихово.{S} Учини се многима да то дуго трај |
p>Ту у ходнику иђаше му у сретање млада дворкиња Босиљка.{S} Рече му: „Госпођа кнегиња чека на |
ма.{S} Ти знаш колико је мени мила наша дворкиња Босиљка.{S} Више бих волела да је теби дамо, н |
ше на танак лед топлог причања о лепоти дворкиња и девојака.{S} Иван причаше о лепоти Перунике, |
невољне.{S} Шапутом додаваше како неке дворкиње причају да је она преко своје воље доведена и |
амење окованим, беху искупљене неколике дворкиње.{S} Збијене у гомилу у једном куту, бледе и су |
хтео навалице да погине!{S} И још како дворкиње причају како често <pb n="38" /> затичу своју |
молим.... подај то злато твојој младој дворкињи Босиљки!{S} Него те још преклињем Богом и Свет |
и у наше руднике, и не дај огњу на наше дворове!{S} Ако те поп Каритон расрди, не срди се ти за |
дио пут Косова.{S} Оста на двору главни двородржица Голубан.{S} Оста само до прве зоре иза оне |
{S} Никога од господе не бејаше ни пред двором ни у првој великој авлији дворској.{S} Неколике |
народ који ништа не виде шта тамо пред двором бива, али не могаше одолети срцу, да не одјекује |
C2.3"> <head>III</head> <p>На пољу пред двором свет је био тако весео и раздраган вином, песмом |
бесног попа Каритона, као што га је сва дворска чељад волела, рече Ристивору да се врати с њиме |
јабуке петроваче.</p> <p>У томе дотрча дворска момчадија, те живо растави таласе од народа.{S} |
ђоше све дворанке и дворани и сва чељад дворска, и млада и стара, све то у празничном руху.{S} |
себе и кнеза <pb n="94" /> Градоја.{S} Дворске слуге изнесоше преда њ свакојаке ђаконије, и да |
драговољца, и да ће са половином сталне дворске страже бити сада око педесет добро оружаних вој |
м је стигао у двор по доста времена пре дворске вечере.</p> <p>Хтеде прво да иде да дарује прве |
е сјајна и шарена та гомила извијаше из дворске капије следујући попу Каритону, који и сам кора |
ва падоше под ранама — полете са својим дворским оклопницима к левом крилу, кад дотрча гласник |
госпођа Мандалена махну руком неколиким дворским девојкама, <pb n="65" /> које имаху котарице п |
S} Одведи тамо све наше коње из подрума дворских; искупи сву чељад и однесите седла, и копља, и |
Мандалена погледаше по својој свити од дворских девојака.{S} У влажном јој оку засја једна топ |
ој рече: „Имаш, Госпође, пуно дворана и дворских госпођа и девојака у двору, мене не требаш а м |
и пред двором ни у првој великој авлији дворској.{S} Неколике слуге жураху се и тамо и амо.{S} |
p>Знало се да поп Каритон чита у капели дворској велико молепствије за срећна пута и славну поб |
честитоме Кнезу Лазару.{S} Као војник у дворској стражи његовој, бивао сам често у свити његово |
ву!“</p> <p>И одведе оба млада витеза у дворску црквицу где јутрења тек почела беше.{S} Осем ду |
а, и заћута кад угледа како кроз капију дворску излажаше поп Каритон у богатој златотканој одеж |
свитом одјездио пут Косова.{S} Оста на двору главни двородржица Голубан.{S} Оста само до прве |
куца сребрно клепало са највише куле на двору.{S} Оба хрта скочише хитро па залајаше лавежом у |
заповедио да најмлађи Југовић остане на двору, да се нађе Госпођи Кнегињи ако би јој затребало |
први умориш, онда поштено да останеш на двору а место себе мене да пошљеш!“</p> <p>„Примам, при |
и младог господара жива и здрава овоме двору врати, те да се уз нашу срећу оснује срећа и <pb |
n="39" /> <p>„Ја каквих ти чуда у овоме двору нема!“ чуђаше се Иван, па онда додаде: „А под сиг |
ам: одлазите одмах у своје собе у овоме двору, па ће сутра порота од властеле казати, шта сте д |
мало сам у дворани, у којој је у овоме двору цар Душан једну ноћ ноћио.{S} Погледах по њој, по |
кад би чуо да се моја властела на моме двору завадила те се један део војске растурио!“</p> <p |
псити моје властеле док су гости у моме двору?“ одговори војвода исто тако шапатом.</p> <p>Исто |
зно завадили, како мало што се у самоме двору, пред очима кнежевим, мачевима не исекоше, како ј |
љуби га у скут и у руку, па га поведе к двору отвореним путем кроз народ.</p> <p>„Ето се весели |
на Косово, и док смо ево овде на нашем двору, ти си ми мио пријатељ; два пута мио као друг мог |
к изађосмо из планине а на доглед нашем двору, те ми ободосмо коње!{S} Него и опет добро покисо |
ево вам опраштам све перпере које нашем двору дугујете.{S} И пустићу вам одмах све сужње колико |
а ето, хвала Богу, пуно дворана у нашем двору, у које ни поглед Душанов пао није.{S} Бирај само |
по њима настала велика завада и у самом двору и међу заповедницима од војске.{S} Господин Кнез |
за последњих десет година од како га у двору служим!{S} Узе да даје јасним гласом јасне и крат |
дворана и дворских госпођа и девојака у двору, мене не требаш а може ме Господин Кнез затребати |
ике, кћери некаквога малог властелина у двору војводину, а Ристивор узе хвалити Босиљку, најмла |
животу, молим ти се за сву нашу чељад у двору и за све наше људе ван двора; молим ти се и за на |
{S} Волела бих да ми је дете већ овде у двору. — Не знам шта ми је, али ме ево данас већ неколи |
е дочека!“ И отиде Голубан.{S} Осташе у двору само дворани седи старци!“</p> <p>„Тако, браћо, Б |
два нараштаја овамо утврдио се обичај у двору Орловићеву да сваки ко ступа у трпезарију, као и |
рече:</p> <p>„Како да не бих вечерао у двору с вама?!{S} И ако сте по годинама сви млађи од ме |
унаком.{S} Остао је он само једну ноћ у двору у Крушевцу, па је првом зором која је осванула, п |
етан и невесео.{S} Једно вече вечерах у двору Југовића, па испричах Бошку шта ми се и како ми с |
p> <milestone unit="subSection" /> <p>У двору, на самом подножју велике степенице која води на |
астопи у народ и стопи с њиме.</p> <p>У двору се већ више никако и не дизаху сребрни кондири и |
авније враћање завичају своме.</p> <p>У двору у једној омањој и слабо осветљеној соби, са осетн |
ead>ДРУГИ ДЕО</head> <head>На војводину двору</head> <pb n="76" /> <pb n="77" /> <div type="cha |
ели да Бог да срећу војводи и војводину двору, и чеду његову у златној колевци|“</p> <p>Па се с |
и мој слуга Ристифор, ноћ провести.{S} Де тако буде, боље је и за мене и за моју момчадију, а |
ога лица, с вински руменим образима, по дебелим носом, крупним очима, проседом густом косом и б |
тостраној конати у Жутој Кули.</p> <p>У дебелим зидинама од куле били су усечени уски пролази к |
од седам ружа, у које се умештаху седам дебелих свећа од жутога воска.{S} На своду, који је исп |
коме не бејаше ватре, али поред кога на дебелој поњави лежаше рањен човек.{S} За војводом и кне |
ајеш за млађег...“</p> <p>„Нека ми је и деведесет и пет“, пресече га кнез долазећи у све већу в |
покривена војводским плаштом и шлемом, девет духовника и десети Ђакон Јеротије узеше тужним гл |
у овој кеси овде саставио седамдесет и девет Млетачких цекина.{S} Сада те молим, светла, велик |
!{S} Слушао сам те свагда и у свему ево девет година, али данас тебе послушати не ћу.{S} Млади |
е је кнез могао наредити да се у Среду, деветога Јунија, <pb n="53" /> рано пође.{S} Рачунао је |
пође, пуно дворана и дворских госпођа и девојака у двору, мене не требаш а може ме Господин Кне |
лед топлог причања о лепоти дворкиња и девојака.{S} Иван причаше о лепоти Перунике, кћери нека |
бојнога поља цвећем окићен, и у гомили девојака, што изиђе да гледа војску која се славом увен |
не знајући какви то светац витла колом девојака и прикупље просјаке око двора, ето да ми се по |
кола.{S} Пуно младих мома, пуно младих девојака, пуно народа, пуно света свакојака, пуно слепи |
а погледаше по својој свити од дворских девојака.{S} У влажном јој оку засја једна топла зрака |
, људи!“</p> <p>У гомилицама од невиних девојака и неискусне момчадије поче брујити све то весе |
га момачкога скока у колу пуном красних девојака.</p> </div> <pb n="86" /> <div type="chapter" |
о бедрима, светли као да је румен образ девојачки.{S} Па се светац мрке коже и разбарушене косе |
ажаше у гласни смех и у јасни кликот из девојачких грла, кад млади војници, потпуно оружани и о |
/p> <p>„Има, брате, дивно лепа и здрава девојка.{S} Могу ти је сутра, пре но што се кренеш, пок |
мишљен, и гледаше преда се као стидљива девојка.{S} Најпосле подиже главу и погледа право у очи |
била је вешта везиља, јер је као млада девојка провела неколико година у Дубровнику, учећи се |
оје дала!...{S} Она је красна и честита девојка; обоје сте млади, али сте и једно и друго памет |
ви љубе!“</p> <p>„Зар у истину има овде девојка коју Змајеви љубе?“ питаше Иван зачуђен.</p> <p |
ор викну: „Не, не; сунца ми, поштена је девојка и од доброг рода!“</p> <p>И још је много којешт |
а надања на пуно развијени цвет; жена и девојка уједно; по лепоти стаса и милини лика — вила; п |
андалена махну руком неколиким дворским девојкама, <pb n="65" /> које имаху котарице пуне свако |
еше милина погледати како лепе дворанке девојке пружају пуне руке цвећа младим јунацима.{S} Изг |
рпљем у зрео јечам, а да млада момчад и девојчад не пусте, да им јасна грла одјекну веселим пес |
о све што нам кнез Градоје поручује!{S} Дед’, млади властелине, казуј нам даље шта имаш!“</p> < |
Свете Горе у свој завичај у Хрвате.{S} Дед га мој гости овде три дана.{S} Чини се и моме деду |
хом кнез Миросав; „на чисто је да ти је дед био Патарен!“</p> <p>„Ти лажеш, кнеже Миросаве!“ ци |
раво страхопоштовање, не само што му је дед, него поглавито што је старац био један од ретких о |
— не може он дома остати, као што му ни дед дома остати не може, а да за њих живих <pb n="21" / |
славно име, које су ти твој отац и твој дед светло предали, које ти треба светло да очуваш!“</p |
чита:</p> <p>„Господине војводо!{S} Мој дед, кнез Градоје Орловић од Орлова Града вели да напиш |
са мене погледе своје!“ Ето што се мој дед заветова да нико и никад у ову трпезарији ући неће, |
!“ рече старац чим угледа слугу свога. „Дед казуј колико их је се прихватило руком за заставу?! |
Орловића.{S} Благо довикиваше народу: „Дед’те, браћо, размакните се мало, да отворимо пута кне |
ивој својој матери, пришав к руци свога деда. „Каква ти је то књига, дедо, у руци!“</p> <p>„Књи |
ево носи у своме клобуку челенку свога деда!{S} А ја ћу дотле носити челенку коју је твој отац |
удно понаша, час кришом погледа на мога деда, а час на свеца; час би устао, час би опет сео да |
p>„Кнез Миросав је претресао кости мога деда у гробу клеветом једном, која се само крвљу мојом |
се у овоме дому погази стари завет мога деда, те да му се кости у гробу преврћу, и да из гроба |
а оца, и очинском пажњом твога славнога деда!“</p> <p>Онај народ, што могаше видети како се гос |
руци свога деда. „Каква ти је то књига, дедо, у руци!“</p> <p>„Књига је од нашег војводе Радича |
“</p> <p>„Добро ти јутро и добра срећа, дедо!“ рече ведро и весело Боривој и, устав хитро, смер |
старац.</p> <p>»Како би се ми од тебе, дедо, одвајали?“ рече млади унук његов.</p> <p>»Ако ћеш |
о!...{S} О, Ристиворе!“</p> <p>„Ево ме, дедо!“... „Ево мене, господару?“ одазваше се весело мла |
био на старог кнеза.</p> <p>„Не бој се, дедо, за мене!“ викаше Боривој; „не ћу ја тебе данас на |
ето очи издају!“</p> <p>„Али, молим те, дедо, погледај само у овом правцу!{S} Зар не видиш како |
којим путем ваља ићи.</p> <p>„Молим те, дедо!“ рече Боривој, „ако нећеш опростити Ристивору из |
бима и севну очима.</p> <p>„Опрости ми, дедо!“ упаде у реч Боривој. „Ристивор би, као добра и в |
сподин Кнез писао!“</p> <p>„Опрости ми, дедо!“ прихвати тихо и очевидно узбуђена и забринута го |
аше старац.</p> <pb n="205" /> <p>„Три, дедо!“ рече Боривој.</p> <p>„Зар само три?“ запита кнез |
Јован свагда на помоћи!“</p> <p>„А ти, дедо?!“ запита млади Боривој пун чуда.</p> <p>„Ех, синк |
ње!“</p> <p>„Па да пођемо и ми с тобом, дедо!“ рече Боривој.</p> <p>„А то не може!“ прихвати жи |
жњу зреле јечмове.</p> <p>„Да станемо, дедо, за који часак овде, да поодморимо своје коње, и д |
како сунце сијну о златни крст!{S} Ено, дедо, погледај!{S} Овамо, овамо, погледај право по мојо |
готово срдитим гласом Боривој. „Чујеш, дедо!{S} Ако ћеш да гинеш ти, и ми ћемо да гинемо с тоб |
с тобом да моју прву војну војујем!{S} Дедо, ако Бог да, нећу ни тебе ни мога оца постидети!“< |
окреће к Југу!{S} Сиромах Ристивор!{S} Дедо, што му не опростиш?{S} И ако ти није жао Ристифор |
ше му неки Турци.</p> <p>„Ох, мој добри дедо!..{S} Ох, мој Ристиворе!“ промуца Боривој, преблед |
већом срдњом и зашкрипа зубима.</p> <p>„Дедо,“ проговори Боривој питомо; „што си ти мене давао |
иста жагор велики и запомагање.</p> <p>„Дедо,“ рече Боривоје, „ја разговетно чух како онај што |
сабље дохвати по левој плећки.</p> <p>„Дедо!“ викаше силно раздраган млади Боривој! „Дело! ево |
старчев сад већ више није чуо.</p> <p>„Дедо!...{S} Ристиворе!{S} Јесте ли још у животу?!“ пита |
, мој Лабуде, мој верни друже!“</p> <p>„Дедо“, узе реч Боривој; „кад твој Лабуд зна куда полази |
о с коња, па корачаше у стопу за својим дедом — изведе га пред војводу и рече:</p> <p>„Ево ко ћ |
!{S} Боривоје рече своме <pb n="183" /> деду: „Ето лепо чујем како жене почеше запевати и нариц |
покојнога витешког оца.{S} Према своме деду имао је право страхопоштовање, не само што му је д |
ши и сав мокар, хиташе да се јави своме деду и својој матери.{S} Ристивор му у неколико речи ис |
гости овде три дана.{S} Чини се и моме деду и свој чељади да нека тешка брига лежи страноме ви |
Дошао незнан властелин у двор овај моме деду; вели путује из Свете Горе у свој завичај у Хрвате |
погледа, па онда посрћући приђе к моме деду и паде на колена.</p> <p>„Ево да ти се исповедим!“ |
лобук!“</p> <p>Боривој се чуђаше што ли деду треба његов клобук, али му га предаде.</p> <p>„Ти |
ом храбри људе на јуначка и Богу угодна дела. „Благо вама,“ говораше кнез једнако у звезде глед |
славу и у здравље духовника који се не деле од свога Господина Кнеза и од свога рода кад ваља |
оставио да у његово име правду народима дели, иде сад с војском само на Лазара, а не иде на нар |
м гласом:</p> <p>„Стан’те мало, незнане делије!{S} Обрните копља к земљи и казујте: ко сте, отк |
омогласно:</p> <p>„Предајте се, махните делије!{S} Предајте се, не гините лудо!“</p> <p>„Коме д |
и на глас јеца!{S} Причаше му о славним делима убојитог попа Каритона, који, кад се мало више п |
стићи, а не стигосмо, да с браћом славу делимо!“ „Ама ко нам је крив?!“.... „Што се сад тешкате |
их ружа.</p> <p>Још пре него што почеше делити цвеће и китити војнике и њихове коње, Ристивор ј |
на дар, и ево ти кеса златних цекина да делиш сиротињи!{S} Ноћас, ако не можеш заспати, или ако |
ца, него као јунак.{S} Његово је дело — дело великог покајништва пред Богом и пред људима.{S} З |
кукавица, него као јунак.{S} Његово је дело — дело великог покајништва пред Богом и пред људим |
гом и пред људима.{S} За мене је његово дело и јуначно и побожно.{S} Како може бити да црква не |
викаше силно раздраган млади Боривој! „Дело! ево добих прву рану!“</p> <p>„Нека ти је срећно, |
одина у планини Голубињу, која је већим делом њихова баштина, пронашле су се сребрне руде, као |
нас Господину Кнезу на Косову, као први део твоје војске!“</p> <p>„Што ли се теби толико хита, |
roup" xml:id="SRP18990_P2"> <head>ДРУГИ ДЕО</head> <head>На војводину двору</head> <pb n="76" / |
roup" xml:id="SRP18990_P3"> <head>ДРУГИ ДЕО</head> <head>На догледу Косова</head> <pb n="128" / |
up" xml:id="SRP18990_P4"> <head>ЧЕТВРТИ ДЕО</head> <head>На Косову</head> <pb n="168" /> <pb n= |
ше опет под грм.{S} Старац разложи онај део погаче што се још нађе у шареници Ристоворовој, и п |
тела на моме двору завадила те се један део војске растурио!“</p> <p>„Славе ми!“ рече смерно и |
pb n="102" /> хоће, могао послати један део, или баш и целу стражу, на Косово.{S} Стари Милојко |
амење јуначке среће у животу, ако један део војске твоје поносито ујездава у стан Господина Кне |
. „Звао сам те“, рече, „да ми бар један део терета са душе скинеш.{S} Хоћу да ти се исповедим и |
година.{S} Разговарасмо о свачему добар део ноћи.{S} Тако ми је чудно било да говорим с човеком |
корица и не осврћући се викну: „Напред, депо, за крст часни и веру Хришћанску!“</p> <p>Лабуд за |
наше младости!{S} Онда смо имали свагда десет пута више људи но оружја, и мучили смо муку, како |
поп; „није само да сам млађи од тебе за десет година...“</p> <p>„Каквих десет година?!“ насмеја |
мо од туге и жалости остарео више но за десет последњих година!“</p> <p>„Е, мој Господине Кнеже |
е кроз десетак година — а то је ево сад десет година — све преврнути, и да ће они што остану жи |
тебе за десет година...“</p> <p>„Каквих десет година?!“ насмеја се кнез грохотом; „мени је седа |
ађи, но што га икада видех за последњих десет година од како га у двору служим!{S} Узе да даје |
ала, отапала, док се није свела само на десетак људи с којима се кнез Гојко мало час и сам врат |
следња времена, и да ће се најдаље кроз десетак година — а то је ево сад десет година — све пре |
има и нека викну: „Треба кнезу још само десетак јунака; него ко хоће с њим да пође ваља да поне |
ким плаштом и шлемом, девет духовника и десети Ђакон Јеротије узеше тужним гласом појати погреб |
дају, узму нагађати, да се нека несрећа десила.{S} Полаганим, и готово рећи свечаним, кораком с |
проносе да се на Косову велика несрећа десила, па кад већ види да она слути да јој ни од мене |
видећемо на мах, да после свега што се десило има само двоје што се паметно учинити може: или |
„Да вам причам само, шта се мени једном десило:“ узе реч млад један властелин, по имену Витомир |
и не могосмо разабрати шта се то управо десило, нити то и данас знам.{S} Једно вам као поуздано |
идесмо ми на стражи, да се нешто крупно десило.{S} Али не могосмо разабрати шта се то управо де |
ром да роморе, као да се ништа необично десило није, као да кнез погинуо није, као да, пре само |
оклонио.{S} Ако у томе стигну Добримир, Десимир и Богдан, онда ћемо се у Понедеоник зором крену |
дође и кнез Добромир Иванишевић, и кнез Десимир Милосављевић, и кнез Богдан Ђурашевић!“</p> <p> |
ку томе повезана је била глава и мишица десна танким белим платном.{S} Старцу нису ране привеза |
ну <pb n="101" /> војвода гостима што с десна и с лева Винку сеђаху за трпезом; „поведите Винка |
у од сребрних жица, лежао је поред њене десне руке; према њој је висила на зиду у сребро окован |
олим:{S} Сахрани мога слугу Ристивора с десне стране поред мене, нека сви јунаци, који поред на |
И сама дохвати један и стаде Боривоју с десне, док Ристивор држаше други светњак с леве стране |
загрли Боривоја, пољуби га у леви па у десни образ и рече му: „Нека ти је, синко, просто од ме |
беше стегао, па се онда подиже, убриса десним рукавом хладан зној са чела, и, као човек који с |
ви, стари кнез, једнако с голим мачем у десници и са заставом у левој руци, призиваше гласно св |
та.{S} Њен вођ, с голом кривом сабљом у десници, викаше громогласно:</p> <p>„Предајте се, махни |
се уз високу танку трску коју светац у десници држи, повија уска кожна листина, на којој црним |
ло пригну са високог коња свога и пружи десницу Мандалени, која му је смерно пољуби и сузама ор |
ату од Нове Куле.{S} Ту им старац пружи десницу, коју они са страхом и поштовањем целиваху, па |
хвати се руком скута кнежева и прихвати десницу, коју му старац пружи, и целива је полагано и п |
</p> <p>Рекав то стари кнез пружи своју десницу да му је унук пољуби, па онда и сам загрли Бори |
дрхтала.{S} Клече поред њега, пољуби му десницу, па дубоко узбуђена, запињући језиком на свакој |
кву џиновску чегртаљку.</p> <p>Из села, десно испод Орлова Града, допираху узбуњива запевања пе |
</p> <pb n="25" /> <p>Дугачка зидина на десно од огњишта била је окићена, и готово сва застрвен |
а и стаде да га повија те на лево те на десно.{S} Узеше се хрвати и носити око оних столова као |
буздован на ледину само један корак на десно од Јабучила.</p> <p>Ристивор скочи с коња да дигн |
је, и да по твојој речи летимо, било на десно било на лево, па ма то било и у саму смрт.{S} Сви |
, виде, да је мој верни слуга мени моје десно крило био!“</p> <p>„Твој је слуга јуначки заслужи |
адоје, ког војвода беше посадио себи уз десно колено, никако не улажаше у веселост њихову.</p> |
их у првоме реду, развише у два крила и десно и лево, и повише у полумесец у средини којега сто |
а.{S} Старац се само окреташе са коња и десно и лево, па погледима пуним презривости погледаше |
овође, па онда и лево и десно, и лево и десно, док се не распршта прва чета као плева коју је в |
рпезарију загрејати ваљало.{S} И лево и десно од огњишта стојаху — као оно у цркви пред олтарем |
лица турског четовође, па онда и лево и десно, и лево и десно, док се не распршта прва чета као |
удараше хитро мачем по Турцима и лево и десно.</p> <p>„Тако, синко!{S} Нека виде да се ни деца |
окрете Ристифору; мрдну главом и лево и десно, и шкргутну зубма.</p> <p>„То је твоје масло!{S} |
лац стане према средини слике онда види десно од себе широко поље зелено, кроз које вијуга бист |
лу, кад дотрча гласник да јави: да цело десно крило под Вуком Бранковићем одступа ка Приштини!. |
Јабучило.{S} Окреташе по више пута час десно час лево ухо к поветарцу, који му дуваше у потиља |
{S} Али би овда и онда окренуо мало час десно час лево ухо, да боље чује топот од коња који му |
анак убрзо и испунио!{S} А сад пођите у десно; тамо, видите, иза оних топола има бистар поток, |
рским к југоистоку, и мало и у лево и у десно, и да к Царевој Громади под његов шатор доведу св |
шта ли ће то бити.{S} Учини му се да од десног крила ходникова, откуда и она светлост долажаше, |
е с лица, друге две зађоше им с левог и десног бока.{S} У тренућу ока бише три Србина опкољена |
ао да су коњи сватовски; по странама, и десној и левој, подигао вењаке покривене липовином, исп |
уку <pb n="81" /> Ристиворових заставу, десном руком сукну мач из корица, па се онда чврсто кор |
о зрно по зрно на дугачким бројаницама; десном је притисла крст са Распећем који јој лежаше о з |
ваки и најлакши крок старога витеза.{S} Десном руком својом водио је снаху своју а левом свога |
глав, носећи у левој руци свој клобук а десном придржавајући велику, али још неразвијену, заста |
ветарац што отуда струјаше, зарза и узе десном копитом копати ледину.</p> <p>„Е сад, децо моја! |
штини!....{S} Кнез се устави, погледа к десном крилу наднесав леву руку над очи, проли сузе, и |
а издајника на левоме крилу, ни Вука на десноме, да буду издајници свога отачаства и свога Госп |
а, да још једном поред војске своје а к десноме крилу прође, кад се од један пут окрете и погле |
а, па се онда исправи у седлу, и подиже десну руку у вис, да утиша жагор у гомили господе.</p> |
се светлост од свечева погледа, наднесе десну руку над густе веђе своје, па се пови мало унапре |
е је?“ упита живо стари кнез, и наднесе десну руку над обрве своје, да као пооштри очи да боље |
т поклони!“</p> <p>Старац му мету своју десну руку на главу, као да га благосиље. „Нека ти је п |
а бризну плакати,</p> <p>„Ма што ти је, дете моје?!“ питаше старац нежно, и покушаваше да је по |
с вама двојицом теже је то.{S} А после, дете моје, видиш и сам како су чудна и мучна времена на |
.</p> <p>„О, хвала Богу и Мајци Божјој, дете моје, што стиже у двор пре овог чуда и покора напо |
а топла зрака радости.</p> <p>„Босиљко, дете моје!“ рече она оним својим чудесно меким гласом; |
ономад дароваше.{S} Волела бих да ми је дете већ овде у двору. — Не знам шта ми је, али ме ево |
и и онако стар, а млади кнежевић још је дете.{S} Грехота би била да, било ти било он, на Косово |
а властелинци, да те подметне као своје дете!“</p> <p>„Ао,.... славу ти...!“ рикну као бесан кн |
, што ја теби говорах: „Човече, не шаљи дете у Латине, да се тамо витештву учи!“</p> <p>Ућута м |
ти своју старост.{S} Немој нам слати ни дете Боривоја.{S} Пошљи кога од своје властеле, нека до |
као само истину, да је Боре наш још тек дете!{S} Не може он да води војску нашу!“</p> <p>„А рек |
подсећаше на часове милине које је као дете на крилу своје добре мајке проводио на тераси од д |
ало без суза.{S} Кнез Вукан плакаше као дете.{S} Кнез Гојко просто паде на прса своме од детињс |
како мирно корача, и кад угледаше младо дете Боривоја, како весело око себе погледа, носећи пон |
да иде за мном на Косово, до ово нејако дете, мој унук, и овај мој слуга?!...{S} Еј, мој царе Д |
онати у Жутој Кули!“ говораше господско дете, придворица госпође кнегиње.</p> <p>„У добри час!{ |
х јунака није прохтевало да се на једно дете сабљом залеће.{S} Али не могоше му мача из руку из |
старе приче коју је још, кад је малено дете био, слушао од своје дадиље, како, кад год прави ј |
е још од оних дана кад га је као малено дете носио на рукама својим.{S} Напунише му се очи суза |
царе наш!...{S} Опрости моме унуку, јер дете није криво што не стиже на Косово, да те верно пос |
ц од седамдесет лета, са унуком својим, дететом од петнаест лета, Господину Кнезу на Косово иде |
едан од седамдесет и пет лета, с једним дететом, какав је ето наш млади господар, и са једним л |
тињи осмех.{S} Сети се једне њене миле, детињасте речи, па се у мраку насмеја, и склопи очи, не |
им очима, из којих свагда светли невини детињи осмех.{S} Сети се једне њене миле, детињасте реч |
{S} И доиста је млади Боривоје у својој детињској невиности осећао неописану неку сладост прола |
<p>„Такав ти је он свагда од самог свог детињства био!“ упаде кнез Градоје Гојку у реч. „По сво |
рпљиво; „знамо сви да си му ти од раног детињства његова веран и добар слуга био, али смо свагд |
ког, а о којима је Боривој још од раног детињства слушао тако многе и тако дивне приче.</p> <p> |
вани а не два добра Хришћанина и два од детињства друга.</p> <p>Млади властелин Иван беше устао |
Кнез Гојко просто паде на прса своме од детињства другу, и кроз гласно ридање нарицаше: „Друже |
љене очи своје, — „и ако смо другови од детињства, и ако смо у младости заједно вино пили и огр |
млади ђак Ђурђе плакаху као расплакана деца.</p> <p>„Може ли, доиста, господо, бити, да нам ус |
има остану само старци, удовице и ситна деца без отаца!“ Други би опет прихватио: „Та није ваља |
<p>„Тако, синко!{S} Нека виде да се ни деца српска не боје Турака!“ одговараше с правом радошћ |
ла и градова разорило, колико је невине деце скапало од глади, све то тобож у богоугодној борби |
јска весело певајући.</p> <p>Осем нешто деце и момчадије која отрча за војском, да је прати док |
се тамо нађемо Госпођи Кнегињи Милици и деци њеној!“</p> <p>„Тако је и никако друкчије!“ повика |
коме од њих и одлети глава, није тешко деци његовој, јер остају двори и у дворима пуне ризнице |
и га гласно и срдачно: „Помози вам Бог, децо моја!“</p> <p>„Кад сељанке угледаше госпођу Мандал |
м копитом копати ледину.</p> <p>„Е сад, децо моја!“ узе старац да говори озбиљно и са очевидним |
тари кнез викну:</p> <p>„Прекрстите се, децо моја, па, у име Божје, хајд’те у седла!“</p> <p>За |
и: „Тебе Бога хвалимо!“</p> <p>„Пун’те, децо, пехаре свима!“ викну игуман Пајсије слугама. „Дај |
им брком па рече младим људма: „Ходите, децо, оставимо сад попа да доврши што је почео!“</p> <p |
даш здрава у руке госпођи.{S} Појашите, децо, и нека вам је срећан пут, нека вас Божји благосло |
нешто запе и застаде.</p> <p>„Додајте, децо,“ викну војвода младим својим слугама што јахаху и |
продрма Ристивора и Боривоја: „Устајте, децо, у име Божје и у добри час!“</p> <p>Ристивор скочи |
и кликнуо својима: „Држ’те се јуначки, децо моја, Бог је с нама!{S} Напред, напред, Србадијо м |
својима: „Хвала вам, јунаци, хвала вам, децо моја!..{S} Идите ви сад у своје колибе и одморите |
ужем ћутању проговориће кнез: „Ето вам, децо, највећа и најлепша црква у васиони Бога Саваота!“ |
се браним и да опростим!“</p> <p>„Тако, децо моја!“ рече стари кнез задовољно. „Пружите један д |
па им онда викну:</p> <p>„Стан’те мало, децо!{S} Не дам ја ни једноме од вас да свој клобук зак |
терет с душе скинуо.</p> <p>„Сад ћемо, децо, у име Божје, да наставимо пут!“ рече Боривоју и Р |
опрости ти мени!</p> <p>„Сад још једно, децо моја!“ рече кнез. „Да узмемо по један залогај хлеб |
87" /> <p>„Децо!“ прозбори он свечано. „Децо!{S} Она звезда тамо трепти над непобусаним гробом |
ољем иза српске војске, па би повикао: „Децо моја, да ли ко од вас види да нам откуд долази нов |
е напунише суза.</p> <pb n="187" /> <p>„Децо!“ прозбори он свечано. „Децо!{S} Она звезда тамо т |
по селима и засеоцима узбунише и жене и децу и стоку и живину, а мушкадију отераше на Змајев Ви |
х запитају: „А видесте ли где на Косову децу нашу“ па им се одговори: „Не видесмо ми њих нигде |
решна жена моли да се смилујеш на ситну децу њихову!“</p> <p>Приђе и госпођа Мандалена па тихо |
своје, из којих ватра севаше, у младога дечка, кога је његова брижна и нежна мати тихо к себи п |
/p> <p>„Зар је мало три ране за једнога дечка, у првоме боју његову?!“ прихвати Санџак-Бег нека |
т лета, и унука његова Боривоја, младог дечка од петнаест година.{S} Син Градојев, кнез Милан О |
ањеника, једног старца и једнога младог дечка, који на меканим персијским простиркама лежаху у |
бунилу него разборно говорио.{S} Рањени дечко био се придигао и на леву руку ослонио, па кроз с |
ким простиркама лежаху у шатору.</p> <p>Дечку томе повезана је била глава и мишица десна танким |
.{S} Журила се, јер је управ довршивала диван вез.{S} А била је вешта везиља, јер је као млада |
из нацртане слике могло видети како је диван Орлов Град, а речима је тешко лепоту његову описа |
ике синоћне кише и олује освануо је био диван сунчан дан јунијски.{S} Сва поља и гајеви око Орл |
леше, позивљући их једнако са истинским дивљењем и жаљењем, да се предаду.</p> <p>„Јеси ли ми, |
беху обрасле у густи преплет од купина, дивљих ружа, вињага и леске.{S} Изнад ове зелене а мири |
као срндаћ, други сивоплав као да је од дивљих голубова боју позајмио.{S} Иза столице старога в |
шуштања поветарца кроз грање и лишће од дивљих ружа и зелене леске.</p> <p>„Зар доиста певају?! |
ренуо натраг за Дринопољ, биће још пуно дивљих пљачкаша, бесних гусара без вере и без душе, кој |
а гаси брилијантски трепер Зорњаче. „Да дивне зоре!{S} Боже мој, да ли је таква и нашој војсци |
ће најпре да се помоли Богу.</p> <p>„Да дивне зоре!“ рече Витомир, погледав према Истоку, који |
с.</p> <p>Рано зором Ристивор је учинио дивне спреме, не би ли само разбудио успавана и загреја |
аног детињства слушао тако многе и тако дивне приче.</p> <p>„О, хвала Богу и Мајци Божјој, дете |
p>„И јесу били и свети и светли, док је дивни дах Светога Саве кроз њих дихао!“ настави кнез Гр |
ља и шибља трептаху у даљини.{S} Још је дивније пред вечерњи сутон ранога лета седети на тераси |
.{S} Узјаха арапског једног белог коња, дивно опремљеног у ките и кићанке и узице од црвеног св |
иташе Иван зачуђен.</p> <p>„Има, брате, дивно лепа и здрава девојка.{S} Могу ти је сутра, пре н |
али ипак облим, као млеко белим лицем, дивно срезаним руменим уснама, крупним црним очима, тан |
која испод њих и мимо њих протицаше.{S} Дивно је било са оне терасе пустити поглед поврх мрамор |
мо своје коње, и да послушамо како моба дивно пева!“ рече Боривоје у невиности свога срца.</p> |
Гојко силно раздраган.</p> <p>„И доиста дивно збориш у заносу свога свагда јуначкога срца!“ при |
..{S} Та то је Косово!...{S} Ај како је дивно!“</p> <p>Стари кнез муком замукао, па се загледао |
а, све то у празничном руху.{S} Било је дивно погледати како се сјајна и шарена та гомила извиј |
саградио!{S} Зар не видиш ово велико и дивно кубе, које је бог наместио над Косовом?{S} Зар то |
таше и апостол и јеванђеље, појаше опет дивно о таштини славе људске, о пролазности богатства, |
ар вам то није доста разлога?!“</p> <p>„Дивно збориш, стари орле од Орлова Града!“ рече кнез Го |
данима Србадији за Господара дао једног дивног Душанова јунака.{S} Молимо му се да нам га одржи |
че:</p> <p>„Хвала ти, господару, на тој дивној причи у којој има велики пуок за млађе!{S} Мени |
без шума полагано удалише, и упутише к дивној једној липи, на својих двеста корачаја од шатора |
ли ето се ни веселим друштвом вашим, ни дивном малвасијом, којом нас војвода служи, не могох от |
ну, загледа се подуже у Зорњачу, која у дивном блистању трепташе изнад Истока.{S} Па онда нађе |
ом ланцу.{S} На једној страни колајне у дивном емаљу је била израђена допрсна слика госпође Ман |
уховника, који као с договором запојаше дивну песму: „Тебе Бога хвалимо, тебе Господа исповедам |
А ја мишљах“ рече Ристивор, „ти помињеш дивну Грачаницу, које ено у дну Косова како се бели као |
рије, па онда Миросаву, који се на ноге дигао био, викну заповедничким гасом: „Натраг на своје |
гушу, продрмао и онда силно из постеље дигао, вичући јаросно: „Покај се, несретниче!“ И ево се |
да су кнез Миросав и властелин Витомир дигли један на другога људе своје, те се између њих сад |
бучила.</p> <p>Ристивор скочи с коња да дигне буздован.{S} Јабучило, осетив се слободан, баци с |
ло оштрије. „Видећу ја ко од њих сме да дигне руку, кад је овде војвода!“</p> <p>И кад се Орлов |
рече кнез Градоје, па нареди стражи да дигне војску на ноге.</p> <p>Сам пође с Боривојем што б |
„Пре пет година путовах у Дубровник, да дигнем поклад мога покојнога оца.{S} У планини Рогозин |
ми у лице, али се узалуд напрезах да се дигнем.{S} Око поноћи наиђоше на ме неки сељаци и сељан |
Пајсије слугама. „Дајте, господо, да се дигнемо и пехаре испијемо у славу и у здравље духовника |
е спремно за укоп војводе Радича: шатор дигнут, гроб ископан, и тело војводино положено у ковче |
!“</p> <p>Скочише на ноге сви присутни, дигоше пуне пехаре у вис, кликнуше весело у славу кнеза |
села који тражаху рањенике по пољу.{S} Дигоше ме и на рукама однесоше у најближе село где ми р |
смештено и не нађоше ништа.{S} Али кад дигоше сребрни шлем, који војвода беше положио на земљу |
надно из срца пламени у образе букнуше, диже се живо из столице, усправи се у сву своју висину, |
у златно седло.{S} Усправи се поносито; диже главу поносито.{S} Беше, господо моја, у томе часу |
упнији, те се изметуше у љуту свађу.{S} Диже се једна велика граја, и усред ње сукнуше мачеви и |
е и целива Ристивора у чело, па се онда диже и пође опет у ходник.{S} Са прага се окрену још је |
рећи ни речи.</p> <p>Стари кнез Градоје диже завесу на уласку у шатор, па им викну:</p> <p>„Е, |
ута.{S} И кад трећу метанију начини, не диже се, — повијен по земљи, гледајући у земљу као да н |
срца!{S} Опрости нам!“</p> <p>И онда се диже, прекрсти се и намести свој калпак.{S} Лице му се |
врата кад их она затвори.{S} Кнегиња се диже са свога седишта, па у своме беломе руху а према р |
слави?!“</p> <p>Приђе му кнез Градоје и диже га са мртвога војводе.</p> <p>„Устави се, кнеже Го |
дају да ли се то доиста од некуда холуј диже) час опет журно слетали ка голубињаку, те загушени |
а неку тренут, па онда с тешким уздахом диже главу и рече:</p> <p>„Страшније заповести не можеш |
јала високо изнад Запада, кад се старац диже па рече Ристивору:</p> <p>„На тебе је сад ред, син |
с сваки мач свакога свога сина!“</p> <p>Диже се граја од одобравања са свих страна, али је надј |
не прекрсти и свецу не поклони!“</p> <p>Диже се млади властелин, смерно се кнезу поклони па реч |
помоћу разбити Агарјане, да се више не дижу.{S} Поручи свима да их молим и преклињем, да у што |
ла, и под убрзаним куцањем срца убрзано дизала и спуштала.{S} Овда и онда нешто би неразговетно |
д педесет година амо на бојиштима славу дизао.{S} Знамо да ти је грдна жалост за сином, онаким |
убијем; дођох да те убијем; три пута се дизах од трпезе да ти отровани нож у прси сјурим; и три |
ехари са трпезе, нити се весела господа дизаху од пехара.{S} Није се више знало ни кад се почињ |
</p> <p>У двору се већ више никако и не дизаху сребрни кондири и златни пехари са трпезе, нити |
} На њему су стојали велики и тешки, од дима поцрнели, гвоздени подглавњаци, на које се цепаниц |
м низ брдо, а правцем к једном ступу од дима и пламена, који се на источној страни Косова видео |
спао мало напред над огњиштем, да не да диму да се са њега повија у трпезарију, била је исписан |
</p> <p>1899</p> <p>Цена 80 нов. или 1½ дин.</p> </div> <pb n="ii" /> </front> <body> <pb n="1" |
моме свецу докле год од цекина и један динар траје!“</p> <p>Кнез уђе у гомилу духовника, који |
те ми пута поклањали по прегрш сребрних динара или по који Млетачки цекин, а и господски гости |
скаменише.</p> <p>Ристивор је већ давно дио ућутао, а кнез још једнако корачаше по тераси замиш |
мислити о војни на коју цар Лазар тако дирљиво позиваше српске јунаке.{S} Чињаше му се да већ |
руком преко чела бришући хладан зној и дисаше тешко.</p> </div> <div type="chapter" xml:id="SR |
прсник те обнажили прса да му облакшају дихање.{S} Старац је с муком дихао; по некад је изгледа |
облакшају дихање.{S} Старац је с муком дихао; по некад је изгледало да је и престао <pb n="204 |
док је дивни дах Светога Саве кроз њих дихао!“ настави кнез Градоје. „И за Душаново доба власт |
згледало да је и престао <pb n="204" /> дихати, али би се онда опет прса надимала, и под убрзан |
ј даљини наслањало, — све то гледати па дихати оним слатким поветарцем,који се напојио мирисом |
његових.</p> <p>Опазише како старац узе дихати равномерније и мирније и како отвори очи, и како |
да викне да пробуди Ристивора, који сад дихаше мирно као да притајује дах свој, да би и сам неш |
да српска земља може мирисним дахом да дише, да српски потоци могу сребрним жубором да роморе, |
Иван како Ристивор равномерно и дубоко дише.{S} Није дуго потрајало па грло Ристиворово зајеча |
толице; заспао; по тешко али равномерно дише; по мало и хрче.</p> <p>Поред ногу његових испружи |
који сад мирно лежаше не мичући се и не дишући као да је мртав.{S} Гледаше га, и гледаше га; уз |
ни се војводи, па узбуђен, брзо и силно дишући од наглог јахања, узе да говори:</p> <p>„Господи |
ко мудар, јер свагда носи срце своје на длану своме; а није ни тако велики господин, јер...{S} |
Истом се Господин Кнез с војском кренуо дно, а неколики Дубровчани сазваше све Приморце на збор |
„ти помињеш дивну Грачаницу, које ено у дну Косова како се бели као пехар од белог мрамора!“</p |
рашевић!“</p> <p>„А стићи ће, надам се, до Понедеоника и мој син Добриња, и довешће и он још ба |
сви у село.{S} Нико ти не оста на њиви, до оно неколико враних гавранова!{S} Мал’ не заборавих: |
е никога нема да иде за мном на Косово, до ово нејако дете, мој унук, и овај мој слуга?!...{S} |
говори баш теби говори!</p> <p>Сниско, до пред саме ноге његове, гори у сребрној шкољци кандил |
а се из ових стопа крећем за Косово!{S} До Косова се осврнути нећу да видим ко је од вас пошао |
е кроз отворена врата могло гледати.{S} До мало час, пре него што Иван склопи очи на оне слатке |
сјем.{S} Мало испред њега, под сунцем а до првога везаног снопа на њиви, колевка од шимширова д |
призна за краља све Србадије од Дунава до Солуна.{S} Али ето нема од Марка никаква одговора! „ |
ахали су не зборећи ни речи тако за два до три стреломета.{S} Тада ће Ристивор да <pb n="177" / |
све око нас врти и преврће како никада до сада, зар је чудо што се и наша памет хоће да <pb n= |
х ту старца испосника.{S} Седа му брада до појаса, а ни сам не знађаше колико му је година.{S} |
</p> <p>Ристивор и Иван отпратише кнеза до на праг од његове собе на првоме спрату од Нове Куле |
рне авлије и цветног и шареног перивоја до сребрних таласа, што кроз грање од дрвља и шибља тре |
виленог напрсника у тога младога јунака до тебе.{S} Кажи ми право, јуначе, тако ти среће јуначк |
инку сеђаху за трпезом; „поведите Винка до на постељу његову, јер је ето много сањив те није за |
одох?!{S} Опростите ми; знам није вама до тога како је мени у мојој души бивало, него шта се о |
крлатне чохе, са жутим, меканим чизмама до колена.{S} То је био човек средњега стаса, широких п |
, ни опанака, а да не говорим о чизмама до колена!“ Ето таквих разговора вас дан.{S} Попише вин |
трећина патоса од трпезарије, и то она до огњишта где је стојао мраморни сто, била је за једну |
г двора нашег.....{S} Од овога часа, па до часа у који се — ако буде Божја воља — било ја с Бор |
сребрним ланцима о широк златан пас; па до колена долама од зеленог аксамита по коме су орлови |
ш кнежевића ево одавде од овога грма па до у Орлово.{S} Јеси ли ме разумео?!“</p> <p>И стари кн |
три, која је трајала од ранога јутра па до после подне.</p> <p>Пред вече тога истога дана Ристи |
ки Жупан даде хрисовуљ да се унапред па до века зову Орловићи, а двор њихов Орлов Град.</p> <p> |
дан, добри наш Кнез!{S} Од ране зоре па до мркла мрака, по цео дан би на коњу обилазио војску, |
" /> <p>Сутра дан су се од ране зоре па до у залазак сунца разлегале трубе са Змајева Виса.{S} |
да се кладимо да ти <pb n="52" /> сутра до мрака доведем колико ти треба драговољаца!“</p> <p>„ |
ај узвик „Јадна мајко!“ пронесе од уста до уста, те се начини као жубор лишћа пред кишу, који о |
аму битку проносило се по војсци од уха до уха да око Господина Кнеза има издајника.{S} Људи Ву |
ође живим кораком својој чети.{S} Дошав до заставе, викну оштро војницима да скину калпаке.{S} |
ложним ускликом отпоздрављаху.{S} Дошав до на крај левоме крилу, окрете коња, да још једном пор |
у срцу нађете.{S} Све вас, од највишег до најнижег молим не куните ме, него праштајте.{S} Кнез |
а ће клетва саплетати Вука и све његове до у седмо — не, него до у седамдесетседмо — колено!{S} |
да нема?{S} Од Тројанова времена па све до данас шта се свега овде збивало није!“ рече Ристивор |
ји њиме завладаше, звали Голубовићи све до времена Немањина, кад им Велики Жупан даде хрисовуљ |
реду, да чујемо нашу тешку несрећу све до краја!“</p> <p>„А боље би било, војводо, да вам и не |
ге староставне.{S} Читао им је те књиге до пола ноћи.{S} Око неко доба викнуше да се донесу нек |
ме „Станко“, а Манда једним кроком дође до њега сва бледа, пренеражена, уздрхтала.{S} Клече пор |
p> <p>„Свима је тешко било, никоме теже до самом Господару Србадије, честитоме Кнезу Лазару.{S} |
ста може неко да има у Србадији коме је до певања!{S} Као да не могаше ништа чути од жубора бис |
бити сад ће боље подесити, но што му је до сад за руком полазило.{S} А дај мени војводино писмо |
срца за ову земљу, није могао друкчије до да сузе рони и да се икаквоме добру не нада!“</p> <p |
вао да се сви око њега искупимо најдаље до Видовдана; друго, страх ме је хоће лукави Агарјани с |
м богато извезени; па мекане жуте чизме до колена са сребрним острицама којих широки колутови з |
вава битка, да су Срби разбили Агарјане до ноге, тако да им је и цар погинуо... .“</p> <p>Ристи |
утури има.{S} Да одморимо и себе и коње до пред зору!“</p> <p>Тако и учинише.{S} Одседлаше и ра |
ић, сав светао у лицу од радости, допре до старога кнеза, пољуби га у скут и у руку, па га пове |
рама.</p> <p>Госпођа Мандалена, која се до тога часа јуначки држала, кад виде челенку свога муж |
еташе се немирно с једнога краја терасе до на други.{S} Тек у неко доба устави се пред Ристивор |
следоваше.{S} По топоту, који допираше до њега, покушаваше да процени колико коњаника иде за њ |
м твој човек, а ти си мој светац сада и до века!{S} Амин!“</p> <p>Она два млада властелина погл |
ојводу, он гласно зајаука: „Јаох мени и до Бога мога!{S} Зар ја да дочекам да га мртва гледам!“ |
алвасија и од сада бити наш оцат, као и до сада увек што је било!{S} Нека дође; ако неће, викни |
и невесела, и ослушкивала одјецима који до ње допираху.{S} И опет кад год би их јасно чула, срц |
а Кнегиња Милица раде да их измире, али до сада све забадава!“</p> <p>„О, господине Вуче, госпо |
/p> <p>Голубови су немирно час узлетали до на врхове од кула (као да са те висине боље сагледај |
а Косово, не би ли се сви тамо искупили до у Недељу пред Видов Дан.{S} Поручи свима да их молим |
егова мртва тела заветујемо: да ћемо ми до његова гроба подићи цркву о нашем трошку, и поставит |
но га испијаше.{S} Али не беше испио ни до половине кад се устави.{S} Уста на ноге, допуни пеха |
цу зуца да по свој прилици неће ни доћи до битке, него ће цар Агарјански <pb n="121" /> гледати |
е.{S} Чули сте да ме је назначио да вам до краја ове војне на место њега старешина будем.{S} Зн |
ји му је Бог на рамена положио; разумем до не да опојати човека, лакога срца и малене душе, кој |
наслони се леђима на зид, и оста будан до зоре.</p> </div> <div type="chapter" xml:id="SRP1899 |
Вука и све његове до у седмо — не, него до у седамдесетседмо — колено!{S} Само немојте ви да ми |
лејама пружао низ зелену косину далеко до самих сребрнокорастих топола, што се трепером свога |
S} А сад, брате, да проспавамо још мало до зоре!“</p> <p>И Ристивор леже и у брзо захрка опет.{ |
лавни двородржица Голубан.{S} Оста само до прве зоре иза оне којом је Југовић одјездио.{S} По в |
но погледа, прође мимо ње и стаде мирно до самих врата кад их она затвори.{S} Кнегиња се диже с |
е је лепа глава њена јединца још јутрос до зоре мирно почивала.{S} Па онда жена и мати Мандален |
њихов цвећа пуни перивој слао на терасу до њих.</p> <p>Али је се сва та лепота и милина онога л |
ли те похитај што брже можеш да стигнеш до њега.{S} Он те са својима чека у крчми на цареву дру |
о!{S} Не дам ја теби ни да нас испратиш до на међу наше кнежине!“</p> <p>„Ето, не рекох ли ти“ |
рисетио.</p> <p>„Чекајте, мало!“ рече. „До Турака допрећемо живи, али мучно ћемо живи кроз њих |
рст часни и веру Хришћанску!“ “</p> <p>„До подне нам је ишло добро.{S} И ако је сва војска била |
отопоп Недељко, два свештеника средњега доба и два млада ђакона.{S} Знате ваљада протопоп-Недељ |
е се цепанице намештаху, кад је у зимње доба трпезарију загрејати ваљало.{S} И лево и десно од |
!“ настави кнез Градоје. „И за Душаново доба властела се завађала час са царем час опет између |
м је те књиге до пола ноћи.{S} Око неко доба викнуше да се донесу неколике цепанице на ватру у |
у веселост њихову.</p> <p>Тек ће у неко доба да викне оздо са прочеља кнез Вукан:</p> <p>„Што ј |
краја терасе до на други.{S} Тек у неко доба устави се пред Ристивором, па поче да му оштро гов |
ј покојни отац говорио да су се у старо доба, док је по нашим земљама било више јунака, свеци ч |
“</p> <p>„Није, брате, него пусто глухо доба!{S} Ето, мало час видех очима својим авет игуманиј |
ртва тишина, како и треба да је у глухо доба ноћи.{S} Однекуда му леден и влажан а тих трепер в |
ш не гледах на згаришту Агарјанском.{S} Добар си поп, али си грешан човек.{S} А ниси ни имао пр |
зеленој пољани под Царевом Громадом, на добар стреломет од шатора Орловићева.</p> <p>Спустио се |
!{S} И овај млади кнез Гојко чини ми се добар јунак?{S} И сви ови што иду за мном, и ако их је |
му ти од раног детињства његова веран и добар слуга био, али смо свагда мислили да у теби куца |
„Хвала теби, господине војводо, који си добар те и на то помишљаш!“ рече Ристивор поклонивши се |
нем на Косово пред Видови Дан.{S} Онако добар и милостив, какав је увек, рече ми: „Гледај, синк |
намо ми да си ти на зло зао, а на добро добар!{S} А знамо те и да си милостив, и прави отац јад |
део, а ниси је у сну снивао, онда је то добар знак!“ <pb n="44" /> рече Ристивор поуздано. „Нек |
му је година.{S} Разговарасмо о свачему добар део ноћи.{S} Тако ми је чудно било да говорим с ч |
, и вера, да ће Срби победити Агарјане, доби нова крила и вијну се високо под облаке.</p> <p>Ст |
е славно име твој првенац на крштењу да добије.{S} Нико ти за ту жељу замерити не може; најмање |
том која га стезаше све тешње као да је добила заповест да га жива зароби.</p> <p>По зеленој ле |
ћемо сад тамо?!{S} Бој се био, нико га добио није; пао наш цар, пао и њихов цар; тргла се наша |
Ристивор по заповести коју је од кнеза добио наредио беше те су војници одјахали па се ставили |
оњу да јави: да је свакоме коњу у седло добио драговољца, и да ће са половином сталне дворске с |
лно раздраган млади Боривој! „Дело! ево добих прву рану!“</p> <p>„Нека ти је срећно, синко!{S} |
Ево ти књиге коју <pb n="118" /> јутрос добих од кнеза Будисава Витковића.{S} Ево види сам шта |
пољу пред дворем да је првенац војводин добно на крштењу име земље Господара, Кнеза Лазара, онд |
зором пођем на Косово!“ „Право говориш, добра и верна слуго,“ рекла му је Госпођа Милица; „ето |
као да су Агарјански пеливани а не два добра Хришћанина и два од детињства друга.</p> <p>Млади |
ојводу опојати као побожна Хришћанина и добра јунака:{S} Остављам вам да бирате само ово једно |
а смерно рече:</p> <p>„Добро ти јутро и добра срећа, господару!“</p> <p>„Добро ти јутро и добра |
а, господару!“</p> <p>„Добро ти јутро и добра срећа, дедо!“ рече ведро и весело Боривој и, уста |
апомаже вели: „Ко ми <pb n="151" /> уби добра господара...“ Вере ми је тамо неко некога убио!“< |
ст дала нову прилику, да поживи животом добра и поштена човека!“</p> <p>„Зар за оног бунтовника |
упаде у реч Боривој. „Ристивор би, као добра и верна слуга, тебе и послушао; али кога ће он да |
милине које је као дете на крилу своје добре мајке проводио на тераси од двора, на којој је у |
} Осећам као да сам вас — све саме моје добре пријатеље — поробио, и срамним начином отео вам д |
, опрости нам; јер и ако јесмо људи без добре среће, нисмо људи без вернога срца!{S} Опрости на |
з па, грцајући од суза, рече: „Ја теби, добри наш Ристиворе, немам шта да праштам, него опрости |
а коме другом од наше властеле.{S} Али, добри човече, што је ниси просио у нас?{S} Знаде ли она |
вом, узе да говори:</p> <p>„Опрости ми, добри и мили господару!...{S} Много сам те пута расрдио |
пред царским шатором његовим!{S} Јадан, добри наш Кнез!{S} Од ране зоре па до мркла мрака, по ц |
ног греха!</p> <p>„О, наша верна слуго, добри Ристиворе!“ прихвати кнегиња узбуђена и растужена |
д свега срца ми овде на земљи праштамо, добри наш војводо!“ рече свечано стари кнез Градоје дуб |
већ види да она слути да јој ни од мене добри гласи стићи не ће, онда нека јој преда ову књигу! |
наше авети нису зли дуси, него чисти и добри!{S} Кажу, брате, да пре него што ће неко од госпо |
викнуше му неки Турци.</p> <p>„Ох, мој добри дедо!..{S} Ох, мој Ристиворе!“ промуца Боривој, п |
асу где га је кнез чекао.</p> <p>„Ех, у добри час!“ рече старац чим угледа слугу свога. „Дед ка |
ека је слава Богу на добрим гласима а у добри час!“</p> <p>Млади властелин извади из једне свил |
његовој: „Добро нам дошли, јунаци, и у добри час!{S} Донели да Бог да срећу војводи и војводин |
ривоја: „Устајте, децо, у име Божје и у добри час!“</p> <p>Ристивор скочи на ноге, протре мало |
осиљати свакога од њих ко нам данас и у добри час стигне!{S} Нека се одвоје од сваке стотине по |
, придворица госпође кнегиње.</p> <p>„У добри час!{S} Ево ми сам Бог отвара двери!“ говораше Ри |
јани разбили српску војску, и да је наш добри и честити Господин Кнез погинуо!“</p> <p>„Сачувај |
Војвода Радич хукаше и јечаше: „Еј наш добри Кнеже Лазаре!{S} Еј велики јуначе наш!{S} По Богу |
аде запечаћену књигу Ивану и рече му: „„Добри мој синко, појаши што брже можеш; кад стигнеш у Д |
па се прекрсти; „нека је слава Богу на добрим гласима а у добри час!“</p> <p>Млади властелин и |
м.</p> <p>Старом се јунаку загреја срце добрим вином, те дође к себи и погледа бистрим погледим |
и је Бог поклонио.{S} Ако у томе стигну Добримир, Десимир и Богдан, онда ћемо се у Понедеоник з |
ће, надам се, до Понедеоника и мој син Добриња, и довешће и он још бар педесет људи!“ додаде к |
акви.{S} Хвала Богу, и међу млађима има добрих јунака.{S} Шта, зар мој Милан није био јунак?{S} |
а их кунем, јер знам да и међу њима има добрих јунака и честитих Срба; али ћу за цео остатак мо |
код мога двора у Недељу пред Видов Дан, добро је.{S} И ето ти препис од књиге Господина Кнеза.{ |
прашину по тим плочама!“</p> <p>„Добро, добро, кнеже!“ прихвати доброћудно поп, дохвати и испра |
него кад ме заклињеш Свецем мојим!..{S} Добро, војводо!{S} И нека да Бог да све на добро буде!“ |
мори а друго се разбуди.{S} Сећам се ја добро што је мени мој покојни отац причао о јунаштву св |
!{S} Знамо ми да си ти на зло зао, а на добро добар!{S} А знамо те и да си милостив, и прави от |
ро, војводо!{S} И нека да Бог да све на добро буде!“</p> <p>И остадоше сви, да сврше крштење во |
номе пољу било на славу цара нашег и на добро Србадије!“</p> <p>После овог призора, коме сва го |
верним и поганим Агарјанима.{S} Бог зна добро шта су Агарјани, а зна шта су и ко су православни |
ме да излази на Косово.{S} А док му она добро оружана и права војска стигне, проћи ће и Петров |
насмехну с пуно презрења.</p> <p>„Е, па добро, ево да видимо!“ прихвати поп Каритон па климну г |
, те им је и срце посно!“</p> <p>„Е, па добро!{S} Доста си ми наказивао!{S} Захуктао си се само |
аво; ако нам Бог већ неће опраштати, па добро, нека нас казни, нека опет пусти сушу, или повода |
штва вреди. „Двадесет и три ране!{S} Па добро је, синко Ристиворе!...{S} Је ли још жив?...{S} И |
је, па узе вртети главом, „знам ја тебе добро!{S} Бог те је створио велика господина, дао ти је |
новим поуздањем да ће, ако Бог да, све добро бити.</p> <p>Истом сад, кад се већ сутоњ поче да |
руги говораху: „Кажи нам само је ли све добро, или има нешто што добро није!“</p> <p>„То и јест |
„свагда ми дође да те питам: а које је добро Душан од свега тога видео?{S} Не казујеш ли и сам |
се мало поткрепи.</p> <p>„Зором нам је добро пошло било!“ настави он своје причање. „Наша војс |
стивор се као мало устезаше.{S} Знао је добро да поп неће прекинути прекрштање обичнога домаћег |
о излетање Винково у прошлост. „Прво је добро што ти је у Крушевцу и мало и велико, и младо и с |
нигде на Косову!“.....{S} Сад чујте ме добро!{S} Ево ћу се ја ноћас одмарати на овој поњави из |
од своје властеле, нека доведе што више добро опремљених војника.{S} Ако стигну на збориште код |
снивах сан који Бог може окренути да и добро значи, али који мени није мио.{S} Тебе, који имаш |
ан; хвалио би кад би наишао на весела и добро опремљена војника; наређивао би, без икаква преко |
ио, дохвати га обема рукама за рамена и добро га продрма.</p> <p>Ристивор најпре захрка као да |
Нека је слава богу, војвода је здраво и добро, а биће и боље ако Бог да!{S} Спремао се да весел |
ад ти ја само из далека напоменух да би добро било, да се и ми као и други паметни људи вратимо |
тве омахњују већ неколико година.{S} Ми добро знамо да ти дугујемо што си за нас цару платио ца |
м, верни и славни кнеже!{S} Нека су нам добро дошли и сви твоји јунаци!{S} Нека би наше другова |
на место њега старешина будем.{S} Знам добро да је он могао то и друкчије да нареди, јер има м |
а витла оштрим мачем и може шестоперцем добро да се баци.{S} Има једно што наш Боре, ако је пра |
реше један према другоме, да се греше о добро име својих родитеља, да се греше о своју дружину, |
је сад сваки војник турске војске могао добро да види шта бива на тихој зеленој косини на којој |
тако да је сваку његову реч сваки могао добро да чује:</p> <p>„Госпођо кнегињо, снахо моја!{S} |
p> <p>„Е, мој Гојко, баш нам ти никакво добро не каза!“ тешкаше се војвода.</p> <p>„Нека је сла |
рко.</p> <p>„Ко издаде, издало га свако добро и овога и онога света?!“ питаше књез Вукан час жу |
ћанску!“ “</p> <p>„До подне нам је ишло добро.{S} И ако је сва војска била у борби од зоре, без |
само је ли све добро, или има нешто што добро није!“</p> <p>„То и јесте оно што је мучно!“ прих |
ру, те ми ободосмо коње!{S} Него и опет добро покисосмо!“ говораше Боривој својој матери, приша |
не дворске страже бити сада око педесет добро оружаних војника, који ће кнеза на Косово пратити |
о јавиш на Косову.{S} Да доведеш хиљаду добро оружаних јунака.{S} Ако доведеш мање казнићу те м |
о да <pb n="67" /> те замолимо.{S} Знаш добро да смо сиромашни људи, и знаш добро да нас ево же |
наш добро да смо сиромашни људи, и знаш добро да нас ево жетве омахњују већ неколико година.{S} |
есело довикиваше кнезу и чети његовој: „Добро нам дошли, јунаци, и у добри час!{S} Донели да Бо |
обожно као да је каква светиња,</p> <p>„Добро нам дошао, млади властелине!“ рече кнез срдачно. |
понављаше старац своја питања.</p> <p>„Добро је, хвала Богу, Господин Кнез,“ поче Гојко, „а ен |
о поклони кнезу па смерно рече:</p> <p>„Добро ти јутро и добра срећа, господару!“</p> <p>„Добро |
онда загрли и пољуби, говорећи:</p> <p>„Добро ми дошао први пут у наш двор! <pb n="80" /> ....{ |
брисао прашину по тим плочама!“</p> <p>„Добро, добро, кнеже!“ прихвати доброћудно поп, дохвати |
утро и добра срећа, господару!“</p> <p>„Добро ти јутро и добра срећа, дедо!“ рече ведро и весел |
, не; сунца ми, поштена је девојка и од доброг рода!“</p> <p>И још је много којешта причао Рист |
Господин Кнез, који у прсима носи срце доброга оца пуног милости!{S} Али за тај посао останите |
/p> <p>„Нека је слава Богу, има доста и доброга!“ рече поуздано кнез Гојко, који једва дочека д |
у један па у други образ и поздрави га добродошлицом.{S} Градоје се окрете, узе за руку Бориво |
ма ка главним вратима, поздравите госта добродошлицом, па га доведите право к мени!“ заповедаше |
ћи уза то:</p> <p>„И опет те поздрављам добродошлицом, верни и славни кнеже!{S} Нека су нам доб |
о кнеза Будисава има још да дође и кнез Добромир Иванишевић, и кнез Десимир Милосављевић, и кне |
водо, подесио како треба! прихвати кнез Добромир. „Помислите, људи, како би страшно било да нам |
>„Збиља, кнеже Орловићу!“ прихвати кнез Добромир, „ја не видим што нас зовеш на Косово?{S} Не в |
еш право,“ прихвати Ристивор, „оно кнез Добромир и кнез Вукан говораху паметно, и никако није д |
неза Вукана, ни кнеза Богдана, ни кнеза Добромира да преноћи под једним од њихових шаторова, ко |
„Све ми звони у ушима паметна реч кнеза Добромира,“ рече. „Шта ћемо на Косово?{S} Бој се био и |
мо сад тамо!?“</p> <p>„Ево зашто, кнеже Добромире!“ узе реч кнез Градоје. „Прво зато, што нас ј |
у о грлици да говориш!{S} Али код твоје доброте имам срца и лудо да говорим.{S} Знам да ме може |
.</p> <p>Тај глас и онај њен поглед пун доброте и сажаљивости растопи лед који стегао беше срце |
лужити... опраштај ме по великој твојој доброти!{S} И нека теби за твоју господску милост према |
о каквом небеском анђелу, причаше му о доброти госпође Мандалене, о њеној чудотворној моћи да |
и се још гласније заори, кад стари кнез доброћудно рече:</p> <p>„Како да не бих вечерао у двору |
</p> <p>„Добро, добро, кнеже!“ прихвати доброћудно поп, дохвати и испразни један пехар вина, уз |
укчије до да сузе рони и да се икаквоме добру не нада!“</p> <p>Ту се ратник заустави да се мало |
у у коме је славно погинути.{S} Имао си добру мајку, па можеш да разумеш моје бриге. <pb n="56" |
ати; узе женскадија на глас благосиљати добру госпођу.{S} Па онда навалише да јој сваки приђе и |
јемо!{S} Хвала вама, који ме допратисте довде!{S} Сад се Боривоје, синко мој, врати у Орлов Гра |
p> <p>Кнез понови наредбу Ристифору, да доведе у трпезарију војводина младог властелина, и сам |
.{S} Пошљи кога од своје властеле, нека доведе што више добро опремљених војника.{S} Ако стигну |
димо да ти <pb n="52" /> сутра до мрака доведем колико ти треба драговољаца!“</p> <p>„Нећеш ваљ |
<pb n="148" /> на време Господину Кнезу доведем!{S} Огреших се ја грозно о вас и о Господина Кн |
киње причају да је она преко своје воље доведена и привенчана за Милана Градојева сина, и опет |
их шеснаест година како сам у вашу кућу доведена, ни у сну прошаптале нису!“</p> <p>И онда бриз |
Видов Дан лично јавиш на Косову.{S} Да доведеш хиљаду добро оружаних јунака.{S} Ако доведеш ма |
, синко, да стигнеш што пре можеш, и да доведеш војске што више можеш.{S} Ја већ, у име Божје, |
Ако доведеш мање казнићу те мачем; ако доведеш више казнићу те глобом.{S} Ако не дођеш, доћи ћ |
еш хиљаду добро оружаних јунака.{S} Ако доведеш мање казнићу те мачем; ако доведеш више казнићу |
о?!{S} Ристиворе, попа овамо!{S} Или га доведи или га донеси!“</p> </div> <pb n="14" /> <div ty |
рихвати док не стигне вечера, па нам га доведи у трпезарију.{S} А сад одмах пошљи по попа Карит |
, поздравите госта добродошлицом, па га доведите право к мени!“ заповедаше старац, и умах неста |
ике неким Дубровчанима под закуп, а ови доведоше Сасе из Новога Брда и са Рудника, и сребраре с |
и да к Царевој Громади под његов шатор доведу сваког путника и војника, који би од Косова дола |
ј!“ „Бог вас све живе и здраве и славне довео дому своме натраг!“</p> <p>И опет опазише да кнез |
Дошао сам као поштени твој клетвеник, и довео сам ти моје војнике, да те пратимо на војну.{S} А |
се, до Понедеоника и мој син Добриња, и довешће и он још бар педесет људи!“ додаде кнез Вукан.< |
ло то што кнез о коњу рече, па му узеше довикивати: „Тако, сиви соколе!{S} Тако, господару, Бог |
етелицама.{S} Млади Боривоје чу како се довикиваху и дозиваху, и како се певање пресече као ошт |
едајте, се, море, не гините лудо!“ Тако довикиваху Турци са више страна. </p> <p>„Зар би ми бил |
неразвијену, заставу Орловића.{S} Благо довикиваше народу: „Дед’те, браћо, размакните се мало, |
певати песме од сто руку, народ весело довикиваше кнезу и чети његовој: „Добро нам дошли, јуна |
/p> <p>„Кнеже Радмире и ти кнеже Ивко,“ довикну <pb n="101" /> војвода гостима што с десна и с |
маштом својом не успе да чује шта то он довикује, може да зна шта је само ако је писмен, јер се |
тављао те да он скупљеноме свету гласно довикује: „Ко је јунак нека бира себи коња и оружје, те |
мрко погледа!{S} Рекао бих да вам нешто довикује!“</p> <p>„Пуштајмо се, кнеже,“ — рече поп; „пу |
има сам пехаре с вином додавао или коње доводио, нису ме обилазили својим господским даром.{S} |
за тебе и твога унука спремили смо малу доворану у јужној кули, ону исту у којој је цар Душан п |
лена дохвати журно разбој од шимшира са довршеним везом, и хтеде се уклонити, али јој старац не |
ма: „Ходите, децо, оставимо сад попа да доврши што је почео!“</p> <p>Ристивор и Иван отпратише |
умири: „Бабо, остави оца Каритина нека доврши што је почео; може бити сад ће боље подесити, но |
Али ипак мирно дочека да се света песма доврши, па онда, нешто уздрхталим гласом, узе да говори |
у Милостину.{S} Журила се, јер је управ довршивала диван вез.{S} А била је вешта везиља, јер је |
за храну и пиће његове чете брзо су се довршивале, те је кнез могао наредити да се у Среду, де |
часу, на помоћи били!</p> <p>Тек се то довршивало, а госпођа Мандалена махну руком неколиким д |
као да је црква.</p> <p>Али још не беху довршили појање, кад дотрча, једно за другим, неколико |
„Од радости, бабо, што ево, хвала Богу, доврших вез, мој прилог цркви, коју си ти саградио, оки |
мерно и невесело Ристивор, — „ја још не доврших све што ми мој господар заповеди да ти кажем!{S |
рске војске, окружен неколицином својих доглавника у кафтанима од црвене и од зелене вунене тка |
ситна киша тек изађосмо из планине а на доглед нашем двору, те ми ободосмо коње!{S} Него и опет |
аријега?“</p> <p>„Не можемо ми тебе, на догледу турске војске, оставити сама!{S} Не можемо се м |
о можеш да од мене тражиш да те овде на догледу турске војске оставим сама!{S} Слушао сам те св |
нас огрешио — дајте да се данас овде на догледу његова мртва тела заветујемо: да ћемо ми до њег |
д оним непобусаним гробом његовим, и на догледу непобусаног гробља на Косову, ја се без прегово |
90_P3"> <head>ДРУГИ ДЕО</head> <head>На догледу Косова</head> <pb n="128" /> <pb n="129" /> <di |
е, него тражимо да се војвода с војском договара!{S} Шта ли би цар Душан рекао на господску <pb |
ј властеличић!{S} Иди за онима, који се договарају да пронађу памет!{S} Из ових стопа одлази од |
је неко Проказао цару Агарјанском тајна договарања његова с Бугарима, Бошњацима, Угрима и Власи |
лих да нисте и вас двојица остали да се договарате с кнезом Вуканом о ономе што памет заповеда |
авица.</p> <p>_ Остадоше господа, да се договоре хоће ли поћи за њим или неће.</p> </div> <div |
тпочне.{S} Очевидно били су се о нечему договорили, само су заборавили да утврде ко у име свију |
емо, велим, тамо под ону липу, па да се договоримо о ономе што сад прво стоји на реду!“</p> <p> |
ја велим да је сада прво на реду да се договоримо шта је право и паметно да се ради, па ћемо п |
ја и његове браће духовника, који као с договором запојаше дивну песму: „Тебе Бога хвалимо, теб |
еће, која је више главе младога војводе догоревала, то је осветљавало бледо као крпа <pb n="152 |
ић од пет стотина година овамо волео да дода по неку грађевину, за спомен себи, граду који су м |
и гости ваши, којима сам пехаре с вином додавао или коње доводио, нису ме обилазили својим госп |
е руке лечи болне и невољне.{S} Шапутом додаваше како неке дворкиње причају да је она преко сво |
о он хоће; али, навикао да се покорава, додаде му заставу.</p> <p>Чим је кнез прими усвоје руке |
ти Агарјане као јастреб јато голубова!“ додаде сам војвода с пуно поузданости.</p> <p>„Кнез Лаз |
, и довешће и он још бар педесет људи!“ додаде кнез Вукан.</p> <p>„Ма, шта вреди Господину Кнез |
ме двору нема!“ чуђаше се Иван, па онда додаде: „А под сигурно има и авети да се јављају!“</p> |
нда коњем својим прогура кроз сељаке, и додаде старом кнезу једну кожну скрињицу.</p> <p>Кнез с |
и не може!“ рече војвода, па онда журно додаде: „Јест, треба ми нешто!{S} Нађи мога ђака Ђурђа, |
ари кнез, па се мачем, који му Ристивор додаде, залете <pb n="202" /> на најближе Турке.{S} Пет |
да прикупи и изнесе.{S} Кнез Градоје му додаде својом руком онај кондир малвасије, и рече му да |
малених потајних ножића његових.</p> <p>Додадоше је игуману Пајсеју да је прочита.{S} Он је при |
ницима, који с кнезом на Косово полазе, додаду цвећа, да своје клобуке оките.{S} Беше милина по |
угом узду од свога коња:</p> <p>„Синко, додај ми твој клобук!“</p> <p>Боривој се чуђаше што ли |
лу, нек <pb n="12" /> се мало поодмори; додај му вина и белих симита, нек се прихвати док не ст |
м видим једну киту милог ти босиљка!{S} Додај је нашем Ристивору!“</p> <p>У млечне образе Босиљ |
е, шта ћемо ми сад на Косову?!“</p> <p>„Додај ми ту моју заставу, да је ја сам понесем?!“ рече |
својим слугама што јахаху иза њега, — „додајте Ристивору чутуру вина, нека спере прашину са гр |
Ристивор нешто запе и застаде.</p> <p>„Додајте, децо,“ викну војвода младим својим слугама што |
S} У њима они пишу: како су цару Мурату додијале тужбе и жалбе и вапаји Србаља, који траже да з |
ето и војводе, па онда, један по један, дође мало не сва господа.</p> <p>Кад се сврши јутрења, |
Ево чекамо тврдоглавог попа Каритона да дође да нам је прочита.{S} Ристиворе, шта ћеш ти овде?{ |
вом кунем свакога, ко не дође а може да дође.{S} Са вером у слаткога мога Христа, који неће ост |
неза?“ рече стари кнез. „Ко год може да дође а не дође тога он куне великом клетвом!...{S} А и |
великом клетвом куне свакога ко може да дође а не дође!{S} Па да си ми какав јунак, ма и не био |
ин Кнез куне великом клетвом ко може да дође а не дође?“ питаше Ристивор.</p> <p>„Како ћеш им т |
кају и кнез и војвода!“ И ето не хте да дође!</p> <p>Ражљути се силно стари кнез.{S} Сав поцрве |
а њу спремљене; а самог кнеза замоли да дође у двор на вечеру, чим само смести своје људе, и ув |
аше! „Јест,“ рече, „све је то морало да дође; и још није стигао крај страдањима овога народа на |
стивор.</p> <p>„Неће, господару, поп да дође!“ причаше он кнезу; — „ено га у винском подруму; с |
а; и онда нађи оца Пајсеја и реци му да дође к мени под шатор, и нека донесе собом по велику во |
купи.{S} Мимо кнеза Будисава има још да дође и кнез Добромир Иванишевић, и кнез Десимир Милосав |
мене давао да учим књигу ако сваку која дође ваља да чита поп Каритон?!{S} Зар не бих ја то мог |
као и до сада увек што је било!{S} Нека дође; ако неће, викни момке, вежите бесног попа па га д |
ову стигли што пре; а кнез Будисав нека дође за нама, па кад стигне!“</p> <p>„Тако ми Славе, кн |
S} И опет потискосмо Турке, и опет њима дође одморна војска, а нама — нико да придође, него ми |
им а он оста пишући под шатором.{S} Кад дође Иван с коњем опремљен како треба, ја уђох под шато |
ти неће!{S} Кад будете на Косову, и кад дође данак да се српска слава мачевима урезује у вечне |
ог да, и не ћемо пожалити да гинемо кад дође свети час да се гине.{S} Али док не изиђемо на Кос |
арјански истом чека да му од Караманије дође његова најбоља војска, јер с овом гомилом слабо на |
ио границе царевини српској.{S} Свакоме дође некако топлије око срца, и вера, да ће Срби победи |
е стари кнез. „Ко год може да дође а не дође тога он куне великом клетвом!...{S} А и да не куне |
етвом куне свакога ко може да дође а не дође!{S} Па да си ми какав јунак, ма и не био бољи од м |
не великом клетвом ко може да дође а не дође?“ питаше Ристивор.</p> <p>„Како ћеш им то казивати |
се морало тихим шапатом шапутати док не дође да Ристивор викну: „Не, не; сунца ми, поштена је д |
да великом клетвом кунем свакога, ко не дође а може да дође.{S} Са вером у слаткога мога Христа |
се јунаку загреја срце добрим вином, те дође к себи и погледа бистрим погледима око себе.</p> < |
жураху се и тамо и амо.{S} Првога који дође на дохват староме кнезу овај устави да запита је л |
е Ристивор смерно да говори, „свагда ми дође да те питам: а које је добро Душан од свега тога в |
пошљи по попа Каритона да овамо к мени дође, да нам војводино писмо прочита!“</p> <p>Одједаред |
лио име „Станко“, а Манда једним кроком дође до њега сва бледа, пренеражена, уздрхтала.{S} Клеч |
ло после у мрак завију.</p> <p>Сад Иван дође к себи.{S} Скочи на ноге и викну:</p> <p>„Ристивор |
ачно поздрављење. — Да знаш, кнеже, ево дође књига од Крушевца, од Господина нам Кнеза Лазара.{ |
узвиком разбудив и Боривоја, који, како дође с вечери под шатор, паде мртав уморан, и заспа као |
ору:</p> <p>„Иди му кажи да одмах овамо дође!{S} Његова ће малвасија и од сада бити наш оцат, к |
и бој бити!{S} Господин Кнез као обично дође први на јутрење.{S} Бејах и ја у свити његовој.{S} |
тепаше му.</p> <p>Мало час па Ристивор дође пешице носећи буздован.</p> <p>„Господару,“ рече о |
вести, али су му ране лаке биле,</p> <p>Дође заповест од Алај Бега, да Турци на својим рукама д |
не, Некудиме!“ прихвати игуман Пајсеј. „Дође ђакон Јеротије чак у село к поповој кући, где сам |
стом искупљамо.{S} Могао сам ја и да не дођем!{S} Дошао сам као поштени твој клетвеник, и довео |
ведеш више казнићу те глобом.{S} Ако не дођеш, доћи ћу ја к теби, да те прикуцам копљем на двер |
иљем и требником право к њему под шатор дођеш.“ Стигох пред шатор баш, како вам Некудим каза, к |
екуј и друге твоје клетвенике па с њима дођи на Косово кад ти се сви искупе; али нас, који смо |
е, оседлајте их и за пут припремите, па дођите да се још једном заједнички мало заложимо!“</p> |
под шатором у средини мојих људи.{S} Не дођосмо у госте теби данас, него дођосмо као војници, д |
{S} Не дођосмо у госте теби данас, него дођосмо као војници, да ти на војну следујемо!“</p> <p> |
те убијем; затекох му се да те убијем; дођох да те убијем; три пута се дизах од трпезе да ти о |
ољу били први нападачи?“</p> <p>„Тек ја дођох из двора међу своје људе, а кнежеви нас људи напа |
је и мирнији и ведрији но што беше кад дођох!{S} И онда га ја оставих, и ни на крај помисли ме |
и долази, навршиће се седам година како дођох у двор ваш.{S} Слушао сам вас и служио од свег ср |
шурује нешто са српским кнезовима, који дођоше с царем турским на Косово као његови клетвенице. |
ластелу позва да појашу своје коње и да дођу под један велики брест, који се видео близу друма |
броју сложно, хитро и весело на Косово дођу.{S} И још им кажи да великом клетвом кунем свакога |
и у Топличку долину, кад Кнегиња Милица дозва старог Војводу Милојка, који заповедаше оном стра |
Млади Боривоје чу како се довикиваху и дозиваху, и како се певање пресече као оштрим ножем.{S} |
у као расплакана деца.</p> <p>„Може ли, доиста, господо, бити, да нам усред нас живих и наше во |
је све то мало теби!...{S} А Милош?{S} Доиста није ни тако мудар, јер свагда носи срце своје н |
равославље и славу Божју!{S} Ако у Бога доиста има светости, праведности и сажаљивости, онда не |
рса, са затвореним трепавицама — као да доиста не смеде ником у очи да погледа — прође кроз гом |
е измеђ мене и тебе!“</p> <p>„Ако си је доиста на јави видео, а ниси је у сну снивао, онда је т |
се од чуда, па, окренув се целоме ономе доиста у препаст и жалост порушеноме збору господе, реч |
то га грло доношаше, Ристивору, који се доиста напрезаше да окрене коња другим правцем. „Натраг |
стражу чувати!“</p> <p>Ристивор бејаше доиста уморан.{S} Без речи прекрсти се и прући по свом |
з Градоје с Боривојем пред шатор и чуше доиста жагор велики и запомагање.</p> <p>„Дедо,“ рече Б |
говор увуку.{S} Знали су да је будан: и доиста је био за дуго и дуго будан.{S} Али просто ни бр |
том свежом и мирисном хладовином.{S} И доиста је млади Боривоје у својој детињској невиности о |
е кнез Гојко силно раздраган.</p> <p>„И доиста дивно збориш у заносу свога свагда јуначкога срц |
па друго ухо, не би ли и сам чуо, да ли доиста може неко да има у Србадији коме је до певања!{S |
днога зла, за које још и не знамо је ли доиста зло и колико је, правимо још једно!{S} Тешко је |
како треба нашег војводу, а сутра — ако доиста мислите да сте згрешили — ударите у молитве, мет |
са те висине боље сагледају да ли се то доиста од некуда холуј диже) час опет журно слетали ка |
дивљих ружа и зелене леске.</p> <p>„Зар доиста певају?!“ питаше старац по ново, погледајући у о |
рчине. „Слушам те па велим себи како су доиста чудна и мучна времена настала кад је ето и старо |
о видео кад се кнез Градоје кренуо, кад дојаха коњаник од чете кнежеве, и донесе писмо војводи. |
ажњим ногама у вис па онда весело ржући дојезди сам, без јахача свога, да се стави у равну врст |
јни отац говорио да су се у старо доба, док је по нашим земљама било више јунака, свеци чешће и |
<p>„Издахнуо је на рукама мојих јунака, док га ношаху овамо к мени под шатор!“ причаше Бег.</p> |
чисто скаменили за неколико тренутака, док не звизну мач Градојев посред лица турског четовође |
снега отапала уз пут, отапала, отапала, док се није свела само на десетак људи с којима се кнез |
трепташе. „Нећемо ми ово два три дана, док не пођемо, чамити и пијанчити.{S} Ево ћемо данас и |
, кликнуше весело у славу кнеза Лазара, док се то бурно кликтање не растопи у сложно „Многаја љ |
дохвати један и стаде Боривоју с десне, док Ристивор држаше други светњак с леве стране младом |
остара где ће људи да се мало поодморе, док се не крену за Косово!“</p> <p>Кад се још мало ближ |
ља српска!“ Постојаше сви ту гологлави, док се гроб не загрну и дрвена крстача не утврди.</p> < |
ни само, почни, брате!“ привикаше неки, док опет други говораху: „Кажи нам само је ли све добро |
8" /> <p>„И јесу били и свети и светли, док је дивни дах Светога Саве кроз њих дихао!“ настави |
овека у гробу који не може да се брани, док је Витомир увредио мене жива, који могу и да се бра |
<p>Узеше га најближи другови стишавати, док се други грохотом насмејаше.{S} Кнез Градоје састав |
} Али не могоше му мача из руку избити, док га мало по мишици, и по рамену и по глави не окрзну |
и једноме од вас да свој клобук закити, док свог коња најпре не закити цвећем...{S} На бојноме |
господине војводо; кнез га је задржао, док и ви тамо не стигнете!“ одговори Ристивор.</p> <p>„ |
роз нос и неразговетно, па опет застао, док га сан сасвим не занесе и на меким својим перјанама |
ада витеза клизаху разговором низ брдо, док се не натоциљаше на танак лед топлог причања о лепо |
ено!“ повикаше неки од властеле гневно, док други питаху: „Ама, ко је, казуј му проклето име ак |
па онда и лево и десно, и лево и десно, док се не распршта прва чета као плева коју је вихор до |
И још је много којешта причао Ристивор, док најпосле поче да запиње, па да застаје; пренуо би ч |
х на другу страну, погледах на постељу, док ми се очи отеше на ону другу страну постеље на вели |
оказати.{S} Нисам веровао њену причању, док летос о Великој Госпођи једне ноћи, тако око поноћи |
о могао бих да ти заповедим да останеш, док се сви заједно за Косово не кренемо; али ми је зазо |
кнез Вукан хоће да смо му сви прикумци; док ми празнисмо пехаре други ухватише Славу Крилатицу! |
е кнез Градоје старешина <pb n="171" /> док ова војна траје!{S} Како моја памет сече, ова се во |
и мој господар заповеди да ти кажем!{S} Док крчмар и крчмарица причаху што су као прошле ноћи о |
, па да видиш шта ће бити од њих!...{S} Док само наш Градоје као град грухне, следиће се срца њ |
у положено <pb n="36" /> како треба.{S} Док то сам не види, ако је у истини витез, сан му ноћас |
n="69" /> од цара заслужиш челенку.{S} Док је не заслужиш, ево носи у своме клобуку челенку св |
„Здраво, јуначе!{S} И честит нам био!“ док га они љубљаху у скут и у руку.</p> <p>Кад се све т |
вере, не сме да излази на Косово.{S} А док му она добро оружана и права војска стигне, проћи ћ |
Косово стигне, него мучки нападе кнеза док тек с половином српске војске стојаше!“</p> <p>„Ако |
</p> <p>Прошло је тако по доста времена док ето га Ристивор.</p> <p>„Неће, господару, поп да до |
своје да лута по Косову хватајући зраке док је још светлости на Косову било, те да њима осветли |
p>„Како ћу, кнеже, апсити моје властеле док су гости у моме двору?“ одговори војвода исто тако |
беше гроб војводин.</p> <p>За све време док војска пролажаше праштајући војводу, кнез Градоје с |
Сетан и невесео остао је и за сво време док се вечерало.{S} Мало је улазио у разговоре, кратко |
и четице у свакој по седам коњаника, те док једна наваљиваше на Србе с лица, друге две зађоше и |
доја.{S} Не хте се с њиме љубити у лице док му прво руку не пољуби.</p> <p>Војвода га посади из |
“</p> <p>Зазвекташе панцири и оружје, и док би човек само оком тренуо, педесет коњанике винуло |
ине.{S} Али док не изиђемо на Косово, и док смо ево овде на нашем двору, ти си ми мио пријатељ; |
ад грухне, следиће се срца њихова!{S} И док само овај змај Душанов духне, разнеће их као плеву! |
свима на верности и љубави вашој.{S} И док се ова војна не сврши нека кнез Градоје Орловић од |
унаци!{S} У седла!{S} Напред!“</p> <p>И док се два пута само оком тренуло, три коњика, три Срби |
чуло није.{S} И не могаше да се устави док грла не промукоше у војничке господе, те их не заме |
о кад дође свети час да се гине.{S} Али док не изиђемо на Косово, и док смо ево овде на нашем д |
му вина и белих симита, нек се прихвати док не стигне вечера, па нам га доведи у трпезарију.{S} |
дије која отрча за војском, да је прати док се не уморе, сав онај други свет оста као укопан ок |
то што се морало тихим шапатом шапутати док не дође да Ристивор викну: „Не, не; сунца ми, поште |
а поњаву.{S} Али не могаше ока склопити док не запеваше и други петлови.{S} А тада му се лак са |
им шатором а преда мном мачевима борити док један од вас не падне мртав.{S} Онај који остане жи |
турски; али не смемо ти на сигурно рећи док им се не бих ближе прикучио!“ одговори Ристивор.</p |
оговори речи.{S} Ћутање потраја, подуго док га сам рањеник не прекиде наставив своје причање:</ |
е, метанија и постове, и наставите тако док не осетите да вам је Бог опростио.{S} А нама ето ка |
ор развио беше изнад њега, чекаше мирно док се не искупише око њега на убојним својим коњима св |
а се умију, али нека не улазе под шатор док их он не зовне, јер хоће најпре да се помоли Богу.< |
ка војска, па ће навалити да је разбију док не порасте већом!“ одговори још једнако сасвим стрп |
или у перивој, али да је не узнемирују док их к себи позвала не би.</p> <p>Сама отиде уза степ |
у они као ђачад манастирска!{S} Нека их док се мало поуморе!“</p> <p>И два млада витеза гледаху |
ћи, а двор њихов Орлов Град.</p> <p>Још док су се звали Голубовићима били су они на далеко чуве |
м трку јури ка војсци у сретање.</p> <p>Док се војвода и друга она господа с њиме и око њега до |
вам предложим <pb n="160" /> ово:{S} За доказ да ми војводи нашем од свега срца праштамо — све |
гда помагао.{S} Ето чуј један од многих доказа.{S} Дошао незнан властелин у двор овај моме деду |
{S} А и за невољу му је, јер, вели, има доказе како је неко Проказао цару Агарјанском тајна дог |
шије своје.{S} По средини слике пукла, докле око допире, њива са златним класјем, које сељани |
онде почео опажати умор, и ако је поље, докле је око стицало, било покривено погинулим и рањени |
и рекоше:</p> <p>„Стани мало, брате, та докле ћемо тако?{S} Дај цареву перперу, дај војника, да |
игурније чује.</p> <p>„Светац виче: „Та докле ћеш, попе несретниче?!“ Да му сутра палиш велику |
им се изненадно указа.{S} Пукла равница докле око допире.{S} По њивама и ливадама пала танка ма |
аре кости, и немој долазити у мој шатор докле год зора не заруди а тада уђи!“ И ја га онда пољу |
чки цекин, да пали воштанице моме свецу докле год од цекина и један динар траје!“</p> <p>Кнез у |
крила ходникова, откуда и она светлост долажаше, чује полагани и тихи тик-так тик-так, као да |
?..{S} Дајте вина овамо!“</p> <p>И тако долазак кнеза Градоја задахну све, и господу, и војнике |
аша видела, да им одморна браћа у помоћ долазе, може бити да сотона не би успео да наведе ни он |
је и деведесет и пет“, пресече га кнез долазећи у све већу ватру и ударив песницом о трпезу, — |
јини.{S} Зар врапци да осећају кад бура долази а људи да не осећају?! <pb n="11" /> Нити је чуд |
ш нам поклисар његов каза, да цар његов долази с војском на Косово, да тамо дочека последњи наш |
моја, да ли ко од вас види да нам откуд долази нова каква чета ма од стотину одморних људи?!“.. |
једва чујна тутњава однекуд испод земље долази, и да тако тужно и тако жалосно запомаже.{S} Чин |
да је тако!“ рече стари кнез. „Војводи долази војска не само из близине него и из даљине, па ј |
ако и сама знаш, сад о Митровдану, који долази, навршиће се седам година како дођох у двор ваш. |
едио је да стигнем с војском а не да му долазим готово без војске!“ рече војвода па се задовољн |
не овде да чамимо, пијанчимо и у заваде долазимо!“</p> <p>„Немој тако, кнеже!“ прихвати опет во |
ог путника и војника, који би од Косова долазио.</p> <p>Кнез Градоје дочека војводу снужден и н |
аш ли нам, старче, рећи ко је све синоћ долазио под шатор војводи, и ко је био последњи који га |
иди и одмори своје старе кости, и немој долазити у мој шатор докле год зора не заруди а тада уђ |
анцима о широк златан пас; па до колена долама од зеленог аксамита по коме су орлови и крстови |
ушао да уснама полагано дохвати крај од доламе старога кнеза, као да захвалан хоће да целива ск |
јено беше, изиђе висок и личан човек, у долами од црвене чохе богато златом извезене, са свилен |
одгурну љутито свој сто, збаци скрлатну доламу са златним токама са себе, засука рукаве од свил |
да поче:</p> <p>„Већ првих дана по моме доласку у Крушевац опазим ја да нам је Господин Кнез не |
истиворе!{S} Ристиворе!“</p> <p>Однекуд доле испод терасе испаде на мраморну авлију млад момак, |
ли сад од велике душевне радости — сиђе доле на мраморну авлију.</p> </div> <div type="chapter" |
војводина младог властелина, и сам пође доле с попом Каритоном.</p> <p>Госпођа Манда оста са си |
ма је живео.{S} Са те терасе гледало се доле у авлију патосану великим белим каменим плочама; н |
раг на своје место!“ а Витомиру: „Седај доле у тај сто!“</p> <p>И један и други, као да су греш |
ишљаху, шта ће то бити и ко ли ће бити, долете на знојавом и запенушеном Јабучилу Ристивор, и с |
е видех својим очима где из ведрог неба долете на двор, баш на кулу где Јованка спава, бело уси |
ра дан подне превалило било, а Ристивор долете на коњу да јави: да је свакоме коњу у седло доби |
.{S} Није Кнез стигао био ни у Топличку долину, кад Кнегиња Милица дозва старог Војводу Милојка |
неза <pb n="124" /> Градоја.{S} Вуканов дом кумује моме дому има већ двеста година, али бих ја |
икона Светог Јована Крститеља, кога је дом Орловићев славио као своје крсно име.</p> <p>Причал |
ви тебе пазимо као да си сродник нашега дома.{S} Ти знаш колико је мени мила наша дворкиња Боси |
лова Града, да ти, као клетвеници твога дома од старина, следујемо на војну, да се с тобом заје |
и је прво да чувам моје име и част мога дома!“</p> <p>„Ти си ево сам окаљао своје име ноћас!“ р |
да гледа војску која се славом увенчана дома враћа, тражаше да види своју милолику белу Перуник |
сподину Кнезу.{S} Тако ти светлог имена дома твога, не оклевај него крећи војску и жури се ка К |
може он дома остати, као што му ни дед дома остати не може, а да за њих живих <pb n="21" /> др |
о ја с Боривојем, било Боривој без мене дома врати, ти си кнегиња и госпођа од Орлова Града, и |
ви због будаласте једне заваде вратили дома не видев ни Косова, ни службе јуначке на <pb n="11 |
дарује, и да нам миле наше јунаке врати дома живе и здраве и новом славом окићене!“</p> <pb n=" |
з Миросав остави ноћас стан па се врати дома, онда да знаш да се и ја с мојим људима враћам мом |
и:</p> <p>„Не можете се ви живи враћати дома с вашом војском не видев Косова!{S} Ви требате Гос |
дару?“ одазваше се весело млади огранак дома Орловића, и његов верни слуга, па у два три скока |
је прави Орловић, не може — не може он дома остати, као што му ни дед дома остати не може, а д |
е и ми као и други паметни људи вратимо дома, ти <pb n="194" /> си се срдио на ме.{S} Сигурно с |
поп неће прекинути прекрштање обичнога домаћега вина у малвасију, и да није лако силом га из в |
ота?!{S} Заборависте шта дугујете нашем домаћину и нашем војводи!{S} Заборависте шта дугујете с |
а и друга она господа с њиме и око њега домишљаху, шта ће то бити и ко ли ће бити, долете на зн |
виде!{S} Колико се крви пролило, колико домова, колико села и градова разорило, колико је невин |
сову, а првенац једнога од најславнијих домова у Хришћанској земљи нашој <pb n="123" /> нека ос |
но па се о седању сунца разиђоше својим домовима!“</p> <p>Стари кнез слушаше Ристивора немо, с |
да ми опрости ако због мојих невоља на дому не стигнем на Косово пред Видови Дан.{S} Онако доб |
вода?{S} Је ли му све здраво и мирно на дому?“</p> <p>„Нека је слава богу, војвода је здраво и |
ру. - „Ти ћеш још учинити да се у овоме дому погази стари завет мога деда, те да му се кости у |
па из оних стопа, и не свраћајући своме дому, пође на Косово!“</p> <p>„Тако је требало!{S} Знам |
ије да сваки пође најпречим путем своме дому, да тамо дочека вести од Крушевца!{S} После боја к |
/> Градоја.{S} Вуканов дом кумује моме дому има већ двеста година, али бих ја пре и мога милог |
ш да се и ја с мојим људима враћам моме дому, да га браним од сваке напасти!“</p> <p>„Благо Гос |
ог поклони војводи сина и славноме овом дому наследника!“</p> <p>А пред дворем на главноме улас |
ог вас све живе и здраве и славне довео дому своме натраг!“</p> <p>И опет опазише да кнез махну |
ро нам дошли, јунаци, и у добри час!{S} Донели да Бог да срећу војводи и војводину двору, и чед |
ошао војводи под шатор ђак његов Ђурђе, донео пуно чистих листина и седе да пише на колену и че |
н од рода Орловићева пре стотину година донео из Свете Горе.</p> <p>Ристивор, који је следовао |
пада понео би отуда звекет и бубњаву, и донео их да издахну под зидинама од Орлова Града.{S} На |
вчег од храстовине, на који је Ристивор донео два кондира вина, да се нађу ако би се зажеднело. |
вахни поветарац, који им запири у лице, донесе од некуд заповест „Стој!“ Застаде им реч у грлу |
еци му да дође к мени под шатор, и нека донесе собом по велику воштану свећу, и све што му треб |
, кад дојаха коњаник од чете кнежеве, и донесе писмо војводи.</p> <p>Војвода га отвори пред сво |
нешто!{S} Нађи мога ђака Ђурђа, нека ми донесе хартије, мастила и пера; и онда нађи оца Пајсеја |
у у Крушевцу, а да те крчмарица, кад ти донесе кондир вина... .“</p> <p>„Ха!{S} Ту ја тебе чека |
, шта ћеш ти овде?{S} Не рекох ли ти да донесеш попа овамо?{S} Камо ти га?“ питаше старац са св |
ре, попа овамо!{S} Или га доведи или га донеси!“</p> </div> <pb n="14" /> <div type="chapter" x |
, викни момке, вежите бесног попа па га донесите амо!“</p> <p>Манда приђе к старцу да га умири: |
алим ону велику жуту воштаницу, коју ја донесох од игуманова ђакона Јеротија, јер игумана не мо |
ом, час мигом, наређивао млађима шта да донесу на трпезу а шта да однесу са ње, као и коме и ка |
од Алај Бега, да Турци на својим рукама донесу под његов шатор сва три Србина јунака, било да с |
ке жуте воштанице у сребрним стојницима донесу.</p> <p>Кад већ запалише свеће стари се кнез пос |
ла ноћи.{S} Око неко доба викнуше да се донесу неколике цепанице на ватру у трпезарији; ја их у |
, и сребра и дробна бисера да се кућама доноси!{S} Ето огледај, па ћеш видети?“</p> <p>„Да окуш |
"179" /> Натраг!“ викну он, што га грло доношаше, Ристивору, који се доиста напрезаше да окрене |
ојводина и милога госта нашег у подруме доње, нека сам својим очима види је ли му коњу положено |
њма за репове па растрзавај; бацај ме у доње тамнице да ми јакрепи и гуштери крв сисају; чини ш |
а иконе пред олтарем и уђе у свој сто а допаде задуван и блед, као без душе, најпре један гласо |
шта ћу више?{S} Јес’, још нешто!{S} Ако допаднем какве невоље, па те викнем за помоћ, немој се |
> <p>Из села, десно испод Орлова Града, допираху узбуњива запевања петлова, као да усплахирени |
села, и ослушкивала одјецима који до ње допираху.{S} И опет кад год би их јасно чула, срце би ј |
из далека следоваше.{S} По топоту, који допираше до њега, покушаваше да процени колико коњаника |
е.{S} По средини слике пукла, докле око допире, њива са златним класјем, које сељани и сељанке |
надно указа.{S} Пукла равница докле око допире.{S} По њивама и ливадама пала танка маглица као |
илости Божје.{S} Кад чу кнез Градоје да допочеше већ певати и „Придите, последње цјелованије“, |
да се растајемо!{S} Хвала вама, који ме допратисте довде!{S} Сад се Боривоје, синко мој, врати |
орубовић, сав светао у лицу од радости, допре до старога кнеза, пољуби га у скут и у руку, па г |
p> <p>„Чекајте, мало!“ рече. „До Турака допрећемо живи, али мучно ћемо живи кроз њих пројахати. |
две године у славној бици на Плочнику, допринев знаменитим својим личним јунаштвом те је кнез |
колајне у дивном емаљу је била израђена допрсна слика госпође Мандалене.</p> <p>„Погледај у ову |
оловине кад се устави.{S} Уста на ноге, допуни пехар вином из кондира, погледа по дружини, и он |
му ваља још мало остати у трпезарији да допуни метанија.{S} Кнез се осмехну једним брком па реч |
икаква прекора да се из његове ризнице допуни опрема по каквога сиромаха, а богме је пуно њих |
вас је поздравио и пита вас: хоћете ли допустити да само он један, старац од седамдесет лета, |
бе и мачем и буздованом!{S} Бивало је и досада свашта по овој нашој земљи; али таквога покора б |
зевну, учини се попу да се већ и свецу досадило, па се окрете, даде благослов и пружи руку кне |
то било весело, збивало шале и прштало досеткама.{S} Само кнез Градоје, ког војвода беше посад |
аваху својим веселим а покашто и дрским доскочицама.{S} Изгледало је као да се неки сватови иск |
p>„Еј жалости наша!{S} Куд је ова земља доспела и куд ли ће доспети, кад ево земље Господар не |
S} Куд је ова земља доспела и куд ли ће доспети, кад ево земље Господар не сме да заповеда, нег |
зле слутње обузимљу.{S} И ако си млада, доста си бура у животу видела!“</p> <p>У томе се отвори |
ига и туђег писања настави: „Има, вели, доста људи, али нема доста оружја; истом је послао људе |
и срце посно!“</p> <p>„Е, па добро!{S} Доста си ми наказивао!{S} Захуктао си се само да одбран |
а њих доста бела хлеба и црвена вина, а доста зоби за коње њихове.</p> <pb n="85" /> <p>И онда |
стави: „Има, вели, доста људи, али нема доста оружја; истом је послао људе, да зађу по старим р |
ојвода.</p> <p>„Нека је слава Богу, има доста и доброга!“ рече поуздано кнез Гојко, који једва |
па ће најпосле рећи:</p> <p>„Нема овде доста светлости, него да изиђемо пред шатор на видело!“ |
неза огрешисмо!{S} Ето, зар вам то није доста разлога?!“</p> <p>„Дивно збориш, стари орле од Ор |
господару, ниси више млад, и да је било доста твога славног војевања за педесет — а Бога ми бић |
Кнезом и с војском његовом отишло је по доста духовника.{S} Остао је, да одслужује придворну цр |
ко хоће с њим да пође ваља да понесе по доста ужади и бар по две вреће, јеp биће робља да се ве |
ма живог коље.</p> <p>Прошло је тако по доста времена док ето га Ристивор.</p> <p>„Неће, господ |
дно вечерају, а сам је стигао у двор по доста времена пре дворске вечере.</p> <p>Хтеде прво да |
вом спрати може!“ говораше кнез Витомир доста мирно. „Ја сам готов ево овога часа, само ако кне |
две војске!{S} Имаће цар наш и без нас доста војске!“ По гдекоји момак, још онако врућ од скак |
ти своје људе, и увери се да има за њих доста бела хлеба и црвена вина, а доста зоби за коње њи |
зе крстити од чуда. „Како?...{S} Зар ја достојан да легнем на постељу, на којој се наш велики ц |
да си међу нама свима ти једини који си достојан те части!“</p> <p>Сложно и весело привика сва |
јвода, али опет некако с пуно мирноће и достојанства. „Немојте да хитамо да се један на другога |
ставници сваку заставу приклоне тако да дотакне плашт и шлем војводин и да се уз то сваки војни |
ам где је Станко, ишао бих да га везана дотерам, да пред тебе падне — или бих га заклао!“</p> < |
рдан поглед из ока Мандалене Орловићке, дотицај њене руке, и неколико њених речи, шапутом управ |
е, само да кнез Градоје, којега се рука дотицала руке цара Душана, остане да прихвати сина мога |
и се и он крстио, клањао и спод прстима дотицао, кад год би видео да то поп чини.{S} А у кнеза |
Ристифор, па се и сам пригибаше и спод дотицаше онако како му и господар чињаше.</p> <p>Два пу |
ме он гледа; осећах како ме рука његова дотиче и слушах шапат његов: „Покај се, несретниче!{S} |
акву <pb n="42" /> светлост Иван никада дотле у своме животу није видео.{S} Гледаше непомичан и |
Понедеоник зором кренути; ако не стигну дотле, стићи ће на сигурно тај дан у вече, па ћемо се у |
клобуку челенку свога деда!{S} А ја ћу дотле носити челенку коју је твој отац, а мој син, свој |
<p>Али још не беху довршили појање, кад дотрча, једно за другим, неколико дворана и момака, па |
дворским оклопницима к левом крилу, кад дотрча гласник да јави: да цело десно крило под Вуком Б |
не ране јабуке петроваче.</p> <p>У томе дотрча дворска момчадија, те живо растави таласе од нар |
оставише један за другим трпезарију, а дотрчаше слуге да јаве војводи, да је кнез Гојко, путуј |
ише казнићу те глобом.{S} Ако не дођеш, доћи ћу ја к теби, да те прикуцам копљем на двери двора |
рушевцу зуца да по свој прилици неће ни доћи до битке, него ће цар Агарјански <pb n="121" /> гл |
се и тамо и амо.{S} Првога који дође на дохват староме кнезу овај устави да запита је ли војвод |
рамена и мишице и плећа и јуначка прса дохватају.</p> <p>Турци их раздвојише и сваког од њих о |
пуним воде.{S} Опра поп руке, уми лице, дохвати своје разбарушене косе те их сави <pb n="35" /> |
следоваше Ристивору, смерно се поклони, дохвати се руком скута кнежева и прихвати десницу, коју |
а би га што поузданије и брже разбудио, дохвати га обема рукама за рамена и добро га продрма.</ |
“</p> <p>Ту се сад рањеник подиже мало, дохвати са огњишта један кондир вина, и сркну неколико |
добро, кнеже!“ прихвати доброћудно поп, дохвати и испразни један пехар вина, узе исправљати рук |
д већ немаде куда, него приђе ка кнезу, дохвати му се скута и узе да говори:</p> <p>„Ево, госпо |
да некога од оних, што га гледају, жива дохвати.{S} Види се лепо како нешто виче, јер је широм |
ма теби руку пружа, да хоће баш тебе да дохвати, и да оно што говори баш теби говори!</p> <p>Сн |
несе светњаке са воштаницама.{S} И сама дохвати један и стаде Боривоју с десне, док Ристивор др |
мах нестаде Ристивора.</p> <p>Мандалена дохвати журно разбој од шимшира са довршеним везом, и х |
кну Ристивор кад га оштриц турске сабље дохвати по левој плећки.</p> <p>„Дедо!“ викаше силно ра |
апред!“</p> <p>И старац скочи, и већ се дохвати Лабуду за седло, и већ метну леву ногу у сребрн |
склизну те га обрани по мишици.{S} Кнез дохвати свој буздован па њиме растера Турке око себе.</ |
и кажем!“</p> <p>Па у срдњи својој кнез дохвати буздован, који му о јабуци седла вишаше, и баци |
ене!{S} Пази!“</p> <p>И старац полете и дохвати попа снажно око паса, и издиже онаку људину у в |
е могоше старом кнезу Градоју, кад овај дохвати за руку и једнога и другога па их поведе у свој |
Ето да вам почнем!“</p> <p>И кнез Гојко дохвати пехар, сркну мало малвасије, да овлажи грло, и |
мало врат, и покушао да уснама полагано дохвати крај од доламе старога кнеза, као да захвалан х |
своје силе подиже се живо, те грчевито дохвати Бега за обе руке, и онда викну загушљивим гласо |
ве ограде подизале су се високе тополе, дохвативши се глатким сребрнастим својим гранама, као д |
мам а он би ме прстима, хланим као лед, дохватио за гушу, продрмао и онда силно из постеље дига |
рекао ни речи, него би га својим рукама дохватио, из седла издигао, па њиме треснуо о ледину да |
пршта прва чета као плева коју је вихор дохватио.</p> <p>У томе часу брзим кроком стизаше друга |
Миросава и Витомира; у трећем тренутку дохватно је оног првог око паса, издигао га у вис па га |
!“ рече поуздано кнез Гојко, који једва дочека да се заборави оно и сувише искрено излетање Вин |
орица, па се окрете, да код свога стола дочека Миросава.</p> <pb n="91" /> <p>„Стан’те, господо |
од Косова долазио.</p> <p>Кнез Градоје дочека војводу снужден и невесео, као да му лице беше з |
им у турску војску, да је питам: што не дочека да сва српска војска на Косово стигне, него мучк |
те мој благослов прати а Кнежев нек те дочека!“ И отиде Голубан.{S} Осташе у двору само дворан |
оље ако Бог да!{S} Спремао се да весело дочека прво чедо којим сад већ сваким даном очекује да |
гов долази с војском на Косово, да тамо дочека последњи наш одговор.{S} Знаш, војводо, да смо н |
ође најпречим путем своме дому, да тамо дочека вести од Крушевца!{S} После боја копљем у трње!“ |
леде и преста појати.{S} Али ипак мирно дочека да се света песма доврши, па онда, нешто уздрхта |
и издиже онаку људину у вис; али се поп дочека на ноге, па стегну старог витеза око паса и стад |
да се ставе у збијен ред, да свога вођа дочекају како треба.</p> <pb n="63" /> <p>Згрну се свет |
ће бити душама ваших очева на небу, кад дочекају душе оних јунака који ће на Косову јуначки пог |
„Јаох мени и до Бога мога!{S} Зар ја да дочекам да га мртва гледам!“ Узе се ударати песницама у |
како наредиш!“</p> <p>Војвода би једва дочекао да се једном учини крај узбуни, па ма како било |
аше старац. „Зар вама, који не смедосте дочекати да се српска војска сва искупи?{S} Зар вама, к |
се осмехиваше.{S} Пријатељи и познаници дочекаше га с пехарима пуним вина, па се поздрављаху и |
енце војводи, који опет са своје стране дочекиваше сваког војника поздравом: „Здраво, јуначе!{S |
о: <pb n="119" /> Ти, војводо, остани и дочекуј и друге твоје клетвенике па с њима дођи на Косо |
Орлову!{S} Као враћамо се, па нас народ дочекује с певањем, а поп Каритон, у одежди кропи нас к |
стала.{S} Млади Боривој и Ристивор, чим дочуше да се две чете бију мачевима и буздованима, викн |
ући, пође живим кораком својој чети.{S} Дошав до заставе, викну оштро војницима да скину калпак |
им и сложним ускликом отпоздрављаху.{S} Дошав до на крај левоме крилу, окрете коња, да још једн |
раћен само својим младим унуком.</p> <p>Дошав пред војводу стари кнез га поздрави мачем па стој |
их да сте гусари а не властела!“</p> <p>Дошав под шатор изагна и Боривоја и Ристивора.{S} Рече |
љамо.{S} Могао сам ја и да не дођем!{S} Дошао сам као поштени твој клетвеник, и довео сам ти мо |
.{S} Ето чуј један од многих доказа.{S} Дошао незнан властелин у двор овај моме деду; вели путу |
вако зло!“</p> <p>„Па сад си већ ваљада дошао на крај казивању о јадима нашим?!“ питаше војвода |
екако окрепљен речју кнежевом. „Прво је дошао војводи под шатор ђак његов Ђурђе, донео пуно чис |
ли и пољуби, говорећи:</p> <p>„Добро ми дошао први пут у наш двор! <pb n="80" /> ....{S} Нека Б |
да је каква светиња,</p> <p>„Добро нам дошао, млади властелине!“ рече кнез срдачно. „Како је в |
, „причаше ми Бошко и друге жалости.{S} Дошла су, кнезу, вели, у руке тајна писма, која су мног |
да им говори:</p> <p>„Хвала вам што сте дошли, да заједнички пожелимо срећан пут кнезу и кнежев |
ојим људима, да се вратимо откуда смо и дошли, а ти иди сам на Косово!“</p> <p>„Нека ти, војвод |
киваше кнезу и чети његовој: „Добро нам дошли, јунаци, и у добри час!{S} Донели да Бог да срећу |
ни и славни кнеже!{S} Нека су нам добро дошли и сви твоји јунаци!{S} Нека би наше друговање на |
прихвати војвода. „Тамо се прича да су дошли неки наши поверљиви људи из Константинова, па јав |
и знате ли ви, господо, зашто је то зло дошло на ову нашу земљу и на нашу цркву?!{S} Ево да вам |
р писао Марку и нудио му да му од своје драге воље пред српском господом уступи престо српски, |
уни, па ма како било.{S} С тога одмах и драге воље пристаде на ово што стари кнез од њега тража |
а прихвати сина мога на крштењу.{S} Не, драги мој кнеже,“ настави војвода узбуђен, па метну обе |
скрињице извади сјајну челенку окићену драгим камењем и утврди је у свој калпак.</p> <p>Раздра |
ебрним кандилима пред иконама у злато и драго камење окованим, беху искупљене неколике дворкиње |
сутра до мрака доведем колико ти треба драговољаца!“</p> <p>„Нећеш ваљада претварати пост у мр |
јави: да је свакоме коњу у седло добио драговољца, и да ће са половином сталне дворске страже |
и засеоцима, нека викну да нам требају драговољци, јер нас Господин Кнез зове на Косово, да од |
дару да заборавља, колико је нама свима драгоцена глава његова!“</p> <p>Ту сад госпођа Мандален |
е — поробио, и срамним начином отео вам драгоцене челенке ваше!{S} И опет се тешим, што је Бог |
и ту гологлави, док се гроб не загрну и дрвена крстача не утврди.</p> <p>Кнез Градоје тада запо |
под њим шарене простирке, подглавњаци, дрвене заструге с јестивом, шарене чутуре, гомилице од |
е столове, а по столовима беле погаче и дрвене боце и чутуре пуне црвенога вина.{S} Он сам — на |
покривене липовином, испод њих наместио дрвене столове, а по столовима беле погаче и дрвене боц |
ног снопа на њиви, колевка од шимширова дрвета, — пуна извезених белих тканина, и опет празна ј |
ј скрињи коју је са комадићем од часног дрвета и другим неким светим моћима кнез Градоје поклон |
а до сребрних таласа, што кроз грање од дрвља и шибља трептаху у даљини.{S} Још је дивније пред |
и у шарени перивој, преко њега у зелено дрвље украј реке, и преко овога у плаво небо, које се р |
тренутака чуло се само шуштање лишћа на дрвљу око воде, и зрикање зрикаваца у великој и мирној |
и све нижим гласом, и онда опет застао; дремајући прозборио би нешто кроз нос и неразговетно, п |
а лакат на трпезу, и час <pb n="99" /> дремаше, а час упираше зажарене погледе у Гојка, и овда |
оде Радича, властелин Иван Порубовић од Дреновца!“</p> <p>Млад човек, који гологлав следоваше Р |
а опет духом пренуо и кликнуо својима: „Држ’те се јуначки, децо моја, Бог је с нама!{S} Напред, |
го ћу тебе да шаљем!“ „Држ’ се, попе!“ „Држ’ се, кнеже!“</p> <p>Већ по дуже трајаше то хрвање.{ |
Косово!“ „Није него ћу тебе да шаљем!“ „Држ’ се, попе!“ „Држ’ се, кнеже!“</p> <p>Већ по дуже тр |
на њих!{S} Тако се кроз стотине година држала громада од камења, прост споменик подигнут рукам |
Мандалена, која се до тога часа јуначки држала, кад виде челенку свога мужа на клобуку свога св |
за ступове и зидине од двора, врапци су држали некакав свој сабор.{S} Били су се нешто силно уз |
ања.</p> <p>Није их дуго тако склопљене држао кад умукнуше комарци, и устави се хркање Ристифор |
} Збиља и јесте, да не мораш кроз живот држати уза се каквог попа Каритона.{S} А и што да не чи |
ам само пет година млађи, да се на коњу држати могу!{S} Ама ви сте, синци моји, млађи од мене!{ |
стрвених ступова што у мраморној авлији држаху на својим главама велику терасу.{S} Пустио се би |
и стаде Боривоју с десне, док Ристивор држаше други светњак с леве стране младом кнежевићу, ко |
е да се бар овде пред лицем непријатеља држе сложно као права браћа!{S} А кад би га сви оставил |
це од сребра и злата, што их у Крушевцу држе Дубровчани, Которани, Будванци и други Срби Примор |
се кнез посади у једну велику столицу, држећи једнако у руци писмо војводино, које још не хте |
још једнако стајаше поред своје матере држећи једном руком њену руку а другом узду од свога ко |
ио да га мати к себи привуче и обгрљена држи, не скидаше својих погледа са старога витеза.{S} О |
исоку танку трску коју светац у десници држи, повија уска кожна листина, на којој црним словима |
ара, нити тражим да ви вашим метанијама држите моје здравље.{S} Ја вас питам: је ли царев закон |
с целом својом војском кренуо натраг за Дринопољ, биће још пуно дивљих пљачкаша, бесних гусара |
Агарјански са силном војском кренуо од Дринопоља путем у Србље.{S} Ено нам је и нов поклисар њ |
ах клетвама поклисаревим да се војска у Дринопољу скупља, да пође преко мора у Караманију.{S} Е |
ће руха, и свиле и аксамита, и сребра и дробна бисера да се кућама доноси!{S} Ето огледај, па ћ |
распрштаваху својим веселим а покашто и дрским доскочицама.{S} Изгледало је као да се неки сват |
нџак-Беговим и око њега.{S} Наслонио се друг другу на рамена, па ако ко што и проговори, прогов |
, на Косово.{S} Стари Милојко, вршњак и друг нашега кнеза Градоја, сед као и он, пољуби Кнегињи |
баш као да му не беше унук него витешки друг!{S} Грлећи старца Боре рече:</p> <p>„Благо мени, ш |
ти си ми мио пријатељ; два пута мио као друг мога покојног ми оца.{S} Ако ти, кнеже, можеш да з |
нема ни једнога цветка?!{S} Није он лош друг у овој нашој дружини!{S} Снахо моја, имаш ли откуд |
м да помаже староме кнезу, и онда и сва друга господа — сви смерно стојећки — узеше појати.{S} |
че кнезу Градоју да га кнез Вукан и сва друга господа моле да похита к њима, јер нађоше војводу |
два добра Хришћанина и два од детињства друга.</p> <p>Млади властелин Иван беше устао; изненађе |
...{S} На бојноме пољу јунак нема бољег друга и пријатеља, него што му је коњ који га носи!{S} |
/p> <p>У томе часу брзим кроком стизаше друга чета.{S} Њен вођ, с голом кривом сабљом у десници |
јсци у сретање.</p> <p>Док се војвода и друга она господа с њиме и око њега домишљаху, шта ће т |
њем кликтању њихову.</p> <p>У томе се и друга властела весело здрављаше са кнезом.{S} По неко о |
стотину корачаја а од војске се одвоји друга чета од четрнаест коњаника, па пође полагано у ко |
те док једна наваљиваше на Србе с лица, друге две зађоше им с левог и десног бока.{S} У тренућу |
итати само бистре очи Ђакона Јеротија а друге никоје!“</p> <p>И онда зовнуше ђакона Јеротија, к |
астави окренув се Ивану: „Не знам ја за друге свеце; али је нама наш светац свагда помагао.{S} |
чку бубњем озго из стана, остаци од оне друге чете распршташе, сваки њен коњаник, који оста жив |
119" /> Ти, војводо, остани и дочекуј и друге твоје клетвенике па с њима дођи на Косово кад ти |
“ настављаше Гојко, „причаше ми Бошко и друге жалости.{S} Дошла су, кнезу, вели, у руке тајна п |
гу?“ питаше старац више самог себе него друге око себе; „што сам те давао на књигу?{S} Збиља и |
="63" /> <p>Згрну се свет и с једне и с друге стране отворенога пута, и заћута кад угледа како |
стари кнез пригибаше час с једне час с друге стране око Ристивора, узалуд по правцу руке његов |
тењу прима српско име!{S} Пуштај ти нас друге, а с Вуканом ето остани па сврши свето крштење св |
ху два хрта, један бледомрк као срндаћ, други сивоплав као да је од дивљих голубова боју позајм |
Једни се загледаше у гриву својих коња; други се опет погледаху значајним погледима.{S} Кнез Ву |
е може, а да за њих живих <pb n="21" /> други неки јунак води кнеза Орловића војску!{S} Је ли т |
тарци, удовице и ситна деца без отаца!“ Други би опет прихватио: „Та није ваљада сва Србадија с |
еки од њих као у истини запрепашћени, а други опет ударише у смех.</p> <p>„Како ћемо се кретати |
ко се носе с једног краја трпезарије на други и опет натраг, огледајући ко ће пре кога о патос |
се немирно с једнога краја терасе до на други.{S} Тек у неко доба устави се пред Ристивором, па |
оје причање. „Наша војска одби први, па други, па и трећи напад непријатеља.{S} Сунце није било |
у не разби буздованом главу, те да виде други људи да му је мозак недокуван?!“ срдито прекорава |
ац од седамдесет лета!</p> <p>Сад приђе други један по стар сељак а <pb n="68" /> за њим једна |
у сви прикумци; док ми празнисмо пехаре други ухватише Славу Крилатицу!{S} Е нека им је срећно |
е га најближи другови стишавати, док се други грохотом насмејаше.{S} Кнез Градоје састави веђе, |
е Боривоју с десне, док Ристивор држаше други светњак с леве стране младом кнежевићу, који, пра |
е могаше ока склопити док не запеваше и други петлови.{S} А тада му се лак сан спусти на трепав |
но кликтати.{S} Те усклике прихваташе и други народ који ништа не виде шта тамо пред двором бив |
, господару,“ рече Ристивор, „и једни и други још су много кивни; побиће се опет и још горе, чи |
у држе Дубровчани, Которани, Будванци и други Срби Приморци.{S} Истом се Господин Кнез с војско |
ајпре један гласоноша, па мало за њим и други, па и трећи са разних предстража, и јавише Кнезу |
отурише се кроз своје војнике и један и други; оба натмурена и срдита; оба с голим мачевима у р |
{S} Него да оставим то.{S} Ви и један и други скочисте као жеравицом опржени, кад се само помен |
не одазиваху.</p> <p>„Пали су и један и други!“ викнуше му неки Турци.</p> <p>„Ох, мој добри де |
Седај доле у тај сто!“</p> <p>И један и други, као да су грешни ђаци пред строгим учитељем, пог |
енух да би добро било, да се и ми као и други паметни људи вратимо дома, ти <pb n="194" /> си с |
скиде одмах свој сребрни шлем, те и сви други учинише тако, и осташе гологлави као да су у цркв |
рунуше низ образе.</p> <p>Приђоше и сви други кнезови и властела редом, и исцеливаше свога мртв |
Вукан, и нека остану сви игумани и сви други духовници.{S} Биће ти и сину боље знамење јуначке |
росав упорно. „Ја сам човек као и сваки други човек, и мени је прво да чувам моје име и част мо |
би ти за душу ако би погинуо!“ прихвати други један кмет из гомиле.</p> <p>„Не тражим ја да ви |
, да је прати док се не уморе, сав онај други свет оста као укопан око госпође Мандалене.{S} Же |
“ повикаше неки од властеле гневно, док други питаху: „Ама, ко је, казуј му проклето име ако га |
се Ристивор подиже, пољубив му руку по други <pb n="197" /> пут, кнез му шапутом рече: „Иди, м |
ућута.{S} Узалуд гледаше час један час други од она два млада човека да га у разговор увуку.{S |
почни, брате!“ привикаше неки, док опет други говораху: „Кажи нам само је ли све добро, или има |
, загрли старца, пољуби га у један па у други образ и поздрави га добродошлицом.{S} Градоје се |
грли Ристивора, пољуби га и у један и у други образ па, грцајући од суза, рече: „Ја теби, добри |
са, загрли га живо и пољуби у један и у други образ, баш као да му не беше унук него витешки др |
ype="group" xml:id="SRP18990_P2"> <head>ДРУГИ ДЕО</head> <head>На војводину двору</head> <pb n= |
ype="group" xml:id="SRP18990_P3"> <head>ДРУГИ ДЕО</head> <head>На догледу Косова</head> <pb n=" |
реметити него настави да прича:</p> <p>„Други опет узеше да вичу: „Ама лако је кнезу, и лако је |
Истом оне две прзнице оставише један за другим трпезарију, а дотрчаше слуге да јаве војводи, да |
у довршили појање, кад дотрча, једно за другим, неколико дворана и момака, па узбуњени и у вели |
који се доиста напрезаше да окрене коња другим правцем. „Натраг, кад ти кажем!“</p> <p>Па у срд |
будем.{S} Ако ли буде Божја воља да са другим срећним јунацима погинем на Косову у служби цара |
коју је са комадићем од часног дрвета и другим неким светим моћима кнез Градоје поклонио своме |
ме часу стиже под шатор игуман Пајсеј с другим духовницима.{S} Кад виде војводу мртва, и кад чу |
а својим питањима старцу; а већ један с другим ни реч да прозборе.</p> <p>Рано пред зору устаде |
све напоре једнако разговараху један с другим: „Да видиш, кнеже, ко је поп Каритон!“ „Да видиш |
доје стадоше по средини између једних и других војника.{S} На заповест војводину спустише мачев |
ина Бошка Југовића!{S} Али има још пуно других наших јада!{S} Ето ниси могао свратити ни у једн |
Гојку у реч. „По своме срцу суди о срцу других људи!{S} Знате и сами колико пута у мало главу и |
око њега искупимо најдаље до Видовдана; друго, страх ме је хоће лукави Агарјани спазити да у Го |
ји се Рим-папи као своме идолу клањају; друго зато <pb n="89" /> што ви, велика господа и велик |
са једним лудаком какав сам ето ја!{S} Друго би било, да је сва војска пошла с тобом!{S} Али п |
озно, ал’ тек опет изишли на Косово!{S} Друго, баш зато што смо се опознили, ми би ваљало босон |
се ти зато на нас, а и њему опрости.{S} Друго те молим, помоли се Светој Тројици да нашем чести |
дно него три срца, тек се једно умори а друго се разбуди.{S} Сећам се ја добро што је мени мој |
и њему за руком поћи да старог кнеза за друго одреди.</p> <p>Боривој је красан младић од петнае |
веђе, невесело окреташе најпре једно па друго ухо, не би ли и сам чуо, да ли доиста може неко д |
<p>„Само тако што нека не да Бог, а све друго како хоће!“ рече кнез Гојко.</p> <p>„Господине во |
занос!{S} А како да вам испричам и све друго!{S} Бој је трајао неколико сахата, имаће да се пр |
Чинило јој се, као да то што чује није друго него тихи и опет дубоки уздах целе српске земље, |
аш као да си почео да стариш!{S} И није друго, кад те ето очи издају!“</p> <p>„Али, молим те, д |
тором неко опева и да то што чујем није друго него свечано брујање оне свете погребне песме „Со |
з Вукан говораху паметно, и никако није друго него онако!“</p> <p>„Зар и ти знаш шта је паметно |
азара; а може бити она звезда тамо није друго него света душа његова, која оданде на нас тројиц |
рбадије памет заузме прво место, а срце друго!{S} Ако паметно и хладно размислимо видећемо на м |
јка; обоје сте млади, али сте и једно и друго паметни, и могли би бити угледан и срећан пар људ |
веровао <pb n="41" /> да и не може бити друго него да ће Срби победити.{S} И у мислима таквим в |
.{S} Али је ово с нашим војводом сасвим друго.{S} Он се убио не као <pb n="161" /> кукавица, не |
ињала!“ говораше кнез Нинко, прозван од другова кнез Винко, па се узе љуљати главом и намигиват |
бих војводу, да нас ослободи од таквих другова!“</p> <p>„Ево ћу им ја“ узе реч војвода, „са мо |
јуначко здравље.{S} Никоме се од својих другова кнез Гојко није толико обрадовао као кад виде с |
шли и сви твоји јунаци!{S} Нека би наше друговање на бојноме пољу било на славу цара нашег и на |
попила!{S} Него, како ја нисам с тобом друговао по крчмама Крушевачким, молим ја тебе: пази ти |
покојнога кнеза, пређе и на све његове другове, те се без разговора и без шума полагано удалиш |
ре, да ли....“</p> <p>Узеше га најближи другови стишавати, док се други грохотом насмејаше.{S} |
молићу и вас, свети оци, и вас, господо другови и пријатељи, да им опростите што се огрешише о |
рну закрвављене очи своје, — „и ако смо другови од детињства, и ако смо у младости заједно вино |
дјездио.{S} По вечери уочи тога дана, — другог по одласку Кнежеву — он се јави Кнегињи па јој р |
једнога или двојице иза певнице никога другог у цркви не бејаше.{S} Али мало после њих ето и в |
хтео својим цвркутом да надцврчи сваког другог, па ма танка грла попрштала.</p> <p>Голубови су |
е сунце обасјало два гроба, један поред другог.{S} Санџак-Бег је заповедио те је сваки његов во |
ом, шарене чутуре, гомилице од јабука и другог воћа, венци од плавог и црвенога цвећа пољског и |
ства. „Немојте да хитамо да се један на другога камењем бацамо.{S} Ко зна?{S} Може бити то су с |
ме прекора, које ето ви бацате један на другога, али које пада на моју главу!...{S} Право је да |
осав и властелин Витомир дигли један на другога људе своје, те се између њих сад бије љути бој. |
м загрљајем опростише се нежно једно од другога.</p> <p>Ристивор осети како му је срце пуно, ка |
у, кад овај дохвати за руку и једнога и другога па их поведе у свој шатор, гунђајући: „Да не зн |
водо, овога часа отерао бих и једнога и другога из дружине, у којој је поштених људи и честите |
ко узбуђена, запињући језиком на свакој другој или трећој речи, говораше:</p> <p>„Молим те, баб |
ма тој шуми поље се полагано уздизаше к другој једној шумарици, која се као зелен венац повијаш |
котлић у једној а киту сухог босиљка у другој руци.{S} Иза попа корачаше стари кнез гологлав; |
кући, где сам ја с мојом <pb n="156" /> другом братијом вечерао, и рече: „Зове те војвода да од |
матере држећи једном руком њену руку а другом узду од свога коња:</p> <p>„Синко, додај ми твој |
ре са три одморне војске, која једна за другом у борбу ступаше!{S} Усред овог трећег и страшног |
аху.</p> <p>Кад већ стигоше једно према другом на својих двадесет корачаја, Турци се уставише, |
о ако не буде — преко мога знања — коме другом срце своје дала!...{S} Она је красна и честита д |
волела да је теби дамо, него ли ма коме другом од наше властеле.{S} Али, добри човече, што је н |
да се види и поздрави са својим старим другом и пријатељем.{S} И није дуго потрајало па ето га |
n="137" /> лако било поверовати ни оном другом.{S} Ко је имао срца за ову земљу, није могао дру |
лактовима гуркају, и овда и онда један другом главом и очима знак дају, да крочи напред и да о |
е један другом, и нека пруже руке један другом.{S} Господин Кнез и ова земља требају данас свак |
че стари кнез задовољно. „Пружите један другом руке!...{S} Тако!...{S} Пољубите се!{S} Тако!{S} |
о вас, само ето нека прво опросте један другом, и нека пруже руке један другом.{S} Господин Кне |
> <p>„Ево су се јутрос измирили и један другом опростили.{S} Сада те ја молим, опрости им и ти, |
од властеле казати, шта сте дужни један другом а шта обојица нама свима.{S} Одлазите сад!“</p> |
буњена.{S} Приђоше по један корак један другом, па опет стадоше и гледаше се не зборећи ни речи |
и хлеб <pb n="92" /> и писмо вино један другом у част и у здравље.{S} А молићу и вас, свети оци |
ашћен, али само за један тренутак.{S} У другом тренутку он је већ стао између Миросава и Витоми |
ј им срце да осете да греше један према другоме, да се греше о добро име својих родитеља, да се |
просто паде на прса своме од детињства другу, и кроз гласно ридање нарицаше: „Друже и брате мо |
Погледа мало по небу, те на једну те на другу страну, загледа се подуже у Зорњачу, која у дивно |
, погледах на једну страну, погледах на другу страну, погледах на постељу, док ми се очи отеше |
аше, али јој низ беле образе суза једна другу сустизаше.</p> <p>Кнез викну својим војницима да |
Беговим и око њега.{S} Наслонио се друг другу на рамена, па ако ко што и проговори, проговара т |
срцу његову.{S} Једна мисао витлала је другу, онако како се зрикавци, у високој трави око оног |
{S} Опрости и мени, некада твоме верном другу а сада твоме старим слузи!{S} Авај жалости моје!. |
че млади кнежевић. „Једна је уметнута у другу.{S} Ево да ти читам шта војвода пише!“</p> <p>И о |
трпезарију.{S} Ето питај војводу и ову другу господу, нека ти они кажу, а да ти ја не казујем, |
на постељу, док ми се очи отеше на ону другу страну постеље на велики сто поред ње.{S} На моју |
је поклонио, кад узрасте поноси твојом дружбом и твојом службом, како сам се ја поносио дружбо |
твојом службом, како сам се ја поносио дружбом твога јуначкога оца, и очинском пажњом твога сл |
оје јуначко срце, мој Лабуде, мој верни друже!“</p> <p>„Дедо“, узе реч Боривој; „кад твој Лабуд |
другу, и кроз гласно ридање нарицаше: „Друже и брате мој!{S} Што нас тако остави?{S} Што прекр |
ога рода кад ваља гинути|“</p> <p>И сва дружина, силно раздрагана, скочи на ноге и кликћући исп |
прихвати Ристивор весело. „Нека је наша дружина окићена, и <pb n="71" /> и нека нас ти водиш, п |
иде!{S} Може ли он без дружине, може и дружина без њега!{S} Понео се па мисли е не може ни цар |
163" /> једном вас све, у име целе моје дружине, молим опојте нам војводу по закону!{S} Ако вид |
ка иде кад му се иде!{S} Може ли он без дружине, може и дружина без њега!{S} Понео се па мисли |
часа отерао бих и једнога и другога из дружине, у којој је поштених људи и честите Србадије!“< |
и ти, у име своје и у име све господе и дружине наше!“</p> <p>Војводи се скиде једна велика бри |
>„А сад вас молим!“ рече Градоје својој дружини тихим гласом, готово шапатом, као да се боји да |
оди!{S} Заборависте шта дугујете својој дружини!{S} И што је најцрње, заборависте шта сви дугуј |
о сврши, кнез Градоје рече својој малој дружини:</p> <p>„Ходите, помозите ми да пребројимо шато |
етка?!{S} Није он лош друг у овој нашој дружини!{S} Снахо моја, имаш ли откуд ма само зелен лис |
пуни пехар вином из кондира, погледа по дружини, и онда уздрхталим гласом поче да говори:</p> < |
до, — опростите ми, господо и господска дружино!“ узе стари кнез беседити. „Биће да се кнезу Ву |
и главом и намигивати на своју најближу дружину.</p> <p>Привикаше на њ да умукне и дадоше му пу |
ме својих родитеља, да се греше о своју дружину, о свога војводу, о Господина Кнеза на Косову, |
е ето много сањив те није за ову трезну дружину!</p> <p>„Ко сањив?!“ викну Винко па удари песни |
, то да заборавимо!{S} Немој, славе ти, друкчије!{S} Него ето ћеш да преноћиш на постељи, на ко |
да, како је данас по нашој Србадији све друкчије, него што је под њим било!“ Рекох тако; али ет |
у Каритону. „Ти се сећаш како је то све друкчије било за наше младости!{S} Онда смо имали свагд |
Ја колико пута бројах, сваки ми пут све друкчије излази!“</p> <pb n="192" /> <p>Узеше сад сва т |
ластавице!“</p> <p>„Тако је!{S} И није друкчије!“ привикаше живо многи од господе.</p> <p>Стар |
— оно се вижљиво ђаче — и не изгледаше друкчије него као ђаче — изви из загрљаја своје матере |
ика, да загледамо је ли војвода могао и друкчије наредити него како је наредио.{S} Али што се н |
удем.{S} Знам добро да је он могао то и друкчије да нареди, јер има међу вама који би по слави |
удма!{S} Не замерај ми, војводо!{S} Али друкчије бити не може.{S} Моји ће људи у час разапети м |
ина на сигурно веровала да не може бити друкчије, него да ће српска војска разбити безбожне Ага |
.{S} Чињаше му се да већ и не може бити друкчије него да ће Бог и свеци Хришћански помоћи роду |
о је имао срца за ову земљу, није могао друкчије до да сузе рони и да се икаквоме добру не нада |
војводине.</p> <p>„Издаја!{S} И никако друкчије него црна излаја!“ понављаше рањеник горко.</p |
и деци њеној!“</p> <p>„Тако је и никако друкчије!“ повикаше кнезови и властела.</p> <p>Кнезу Гр |
ој сети и жалости!“</p> <p>„И није само друкчије, него је све горе, кнеже!“ упаде му у реч игум |
један велики брест, који се видео близу друма с ону страну крчме а на путу ка Косову.</p> </div |
већ сместио, а да неколике страже пођу друмом царским к југоистоку, и мало и у лево и у десно, |
ти кажем: да смо у оној крчми на цареву друму наишли на чудне гласе!{S} Прво, крчмар и крчмариц |
Он те са својима чека у крчми на цареву друму код Цареве Громаде, одовуд Вучитрна.“ Ту Ристивор |
ило!“ Рекох тако; али ето се ни веселим друштвом вашим, ни дивном малвасијом, којом нас војвода |
бучила, који ето очевидно жали за нашим друштвом!“</p> <p>„Жао ми је Јабучила,“ рече кнез; „али |
к-Бег некако свечаним гласом, у коме је дрхтао тих прекор староме, са три ране незадовољноме кн |
и Кнезу под шатор!{S} Милош беше блед и дрхташе од гнева, али се горко осмехиваше, па, винув се |
ад отвори по дугачку листину, и глас му дрхташе кад поче да чита:</p> <p>„Од мене Кнеза Лазара, |
абоден стоји, његов нож који на златној дршци носи његово знамење!{S} А где ли му је мач?!“</p> |
в, његово полагано спуштање са висине у дубине, оно његово застајивање, она очевидна борба њего |
резаше своје старачке очи да продре што дубље у сиву даљину!</p> <p>„Ено!“ викну сад живо Борив |
аној светлости њиховој, по тајанственој дубљини њиховој не више жена, него неко божанско створе |
колико пута, па се онда пусти у некакве дубоке мисли, не скидајући погледе своје са красног лиц |
ства!“</p> <p>Пусти се за тим у некакве дубоке мисли и шеташе се немирно с једнога краја терасе |
лику терасу.{S} Пустио се био у некакве дубоке и сетне мисли.{S} Рекао би човек да се загледао |
} Изгледаше као да се упустио у некакве дубоке мисли, или да пушта памтење своје да лута по Кос |
ова.{S} Беше погружен у некакве тужне и дубоке мисли.{S} Око њега се опет искупише сви кнезови |
, а руку на колено, пустио се скрушен у дубоке мисли, уздисао би тешко, сузе ронио, и устајао с |
хладан камен на срце навалио; једва се дубоки уздаси овда онда отимаху испод њега; али никоме |
то што чује није друго него тихи и опет дубоки уздах целе српске земље, уздах коме <pb n="45" / |
ви ме саму!“</p> <p>Ристивор се приви у дубоки поклон, приђе и пољуби јој скут од горње хаљине |
јим.{S} Напунише му се очи сузама, па с дубоким уздахом прозбори: „Еј, мој верни Некудиме!{S} З |
ди!</p> <p>Млада се жена усправи; дахну дубоким дахом, као да јој се са срца тежак терет скинуо |
Клече поред њега, пољуби му десницу, па дубоко узбуђена, запињући језиком на свакој другој или |
ад приђе смерно и Ристивор.{S} Гологлав дубоко се поклони пред старцем, па, савив руке на прса |
утњава, као да негде грми, или да негде дубоко испод земље некакав џин овда и онда захрче.</p> |
јводо!“ рече свечано стари кнез Градоје дубоко ганут и сузе ронећи.</p> <p>„Бог да га прости!“ |
наслањала, Ристивор испаде, поклони се дубоко пред старцем, па рече:</p> <p>„Дворанин војводе |
днесав леву руку над очи, проли сузе, и дубоко уздахнув рече само толико: „Зар тако, Вуче?!.... |
чи на ноге, протре мало очи, преви се и дубоко поклони кнезу па смерно рече:</p> <p>„Добро ти ј |
слушаше Иван како Ристивор равномерно и дубоко дише.{S} Није дуго потрајало па грло Ристиворово |
што их нема!“ уздахнуо би Кнез гласно и дубоко.{S} Па би онда опет духом пренуо и кликнуо своји |
воду нашег?!“ питаше кнез Градоје и сам дубоко узбуђен, и узе се крстити од чуда.</p> <p>„Уђи п |
<p>„Станите, по Богу, господо!“ рече он дубоко узбуђен и блед у лицу. „Немојте да од једнога зл |
“ понављаше стари кнез тихо, а очевидно дубоко ганут.</p> <p>„Пре него ће издахнути,“ настављаш |
је, обори главу ниско, замисли се нешто дубоко за неку тренут, па онда с тешким уздахом диже гл |
опазим ја да нам је Господин Кнез нешто дубоко замишљен, сетан и невесео.{S} Једно вече вечерах |
90_C4.5"> <head>V</head> <p>Било је већ дубоко у ноћ кад се кнез Градоје од Орлова Града устави |
в.{S} Гледаше га, и гледаше га; уздахну дубоко; приђе <pb n="43" /> му полагано као да се боји |
тарац један, одевен у господско рухо од Дубровачке скрлатне чохе, са жутим, меканим чизмама до |
анину да огледају младог сокола, ког му Дубровачки трговци ономад дароваше.{S} Волела бих да ми |
на у Дубровнику, учећи се од калуђерица Дубровачких.{S} Још неколико убода танком иглом од биљу |
мену Витомир. „Пре пет година путовах у Дубровник, да дигнем поклад мога покојнога оца.{S} У пл |
српске са Приморја!{S} У славу славног Дубровника, у славу красног Котора, у славу питоме Будв |
млада девојка провела неколико година у Дубровнику, учећи се од калуђерица Дубровачких.{S} Још |
сребра и злата, што их у Крушевцу држе Дубровчани, Которани, Будванци и други Срби Приморци.{S |
н Кнез с војском кренуо дно, а неколики Дубровчани сазваше све Приморце на збор.{S} Најстарији |
ња.{S} Орловићи дадоше те руднике неким Дубровчанима под закуп, а ови доведоше Сасе из Новога Б |
би наизменце час наређивао трубачима да дувају, а час их опет устављао те да он скупљеноме свет |
и трубаче, нека ударају у бубње и нека дувају у трубе, а огласнике пошљи по селима и засеоцима |
ису бубњари ударали у бубњеве и трубачи дували у трубе.{S} Овда и онда мек и мирисан поветарац |
ми је ову земљу срећа оставила!{S} Ето дувасмо у трубе цео дан, ударасмо у бубњеве, проливасмо |
рне власи ускомешане ветрићем који тихо дуваше, његова широка прса покривена панцером од позлаћ |
десно час лево ухо к поветарцу, који му дуваше у потиљак; али никако да ухвати ма и најмањи одј |
под тим шатором.{S} Могах чути како се дуг и жив разговор води, па све живљи и живљи.{S} Па се |
баштинама.{S} Што ти опростиш — био то дуг, биле то перпере, била то кривица — нека је просто |
плочама од спода — стајаше снизак а по дугачак ковчег од храстовине, на који је Ристивор донео |
ћима у Орлов Град.</p> <pb n="25" /> <p>Дугачка зидина на десно од огњишта била је окићена, и г |
зарију благу светлост са севера.</p> <p>Дугачка зидина према овој, а лево од огњишта, исписана |
ком бројила је полагано зрно по зрно на дугачким бројаницама; десном је притисла крст са Распећ |
не, у црном оделу једне калуђерице и са дугачким, свиленим плаштем једне игуманије.{S} Левом ру |
ог, танкоструког раста, с нешто мало по дугачким али ипак облим, као млеко белим лицем, дивно с |
свеца; метаниса три пута и узе жуборити дугачку некакву молитву, крстећи се живо и скоро без пр |
оме Боривоју задрхта рука кад отвори по дугачку листину, и глас му дрхташе кад поче да чита:</p |
видовит могао је да види, да онај његов дуги и жудни поглед трепти дахом: „Душо моја!“, и да он |
љане па тихом једном узбрдицом на којој дуги редови зеленим грањем и лишћем покривених колиба б |
рсима, широким зеленим мачем о бедрима, дугим копљем о рамену и шестоперним буздованом о јабуци |
ишица, жилаве руке; сед, с дугом косом, дугим брцима, а округло поткресаном густом брадом око р |
и веру Хришћанску!“</p> <p>Лабуд зарза дугим вриском као да кликће, <pb n="200" /> па полете н |
пунише се сузама, које би затрептале на дугим трепавицама, па падале низ образе као крупан бисе |
да гине!“ Господин Кнез погледа нас све дугим а невеселим једним погледом, па рече само: „Зна д |
оге жетеоце и жетелице; прионули били у дугим редовима по њиви; пригибљу се ниско по класју и с |
него заиска да види вез, посматраше га дуго и хваљаше га много.</p> <p>Мало час па опет однеку |
и царевој борио на Косову.{S} Ћуташе за дуго као да је онемио.</p> <p>„Проклети да су издајници |
нали су да је будан: и доиста је био за дуго и дуго будан.{S} Али просто ни брком да макне, а к |
ед, а сиромах Ристивор унатраг.{S} Није дуго потрајало а Боривој се окрете да види шта је с Рис |
се лак сан спусти на трепавице.{S} Није дуго спавао кад се трже, баш из најслађег сна, на жустр |
ушаху што им он нешто говораше.{S} Није дуго потрајало па сељани и сељанке журно покупише српов |
тивор равномерно и дубоко дише.{S} Није дуго потрајало па грло Ристиворово зајеча тихо и потмул |
ајвећој тишини очекујући нешто.{S} Није дуго трајало, па из великог зеленог шатора, пред којим |
м старим другом и пријатељем.{S} И није дуго потрајало па ето га натраг у трпезарију водећи за |
ти се и прући по свом плашту.{S} И није дуго трајало па се неуморљиви зрикавци ућуташе запрепаш |
ричека Иван, сад ћу бити готов!“ И није дуго потрајало па изиђе пред шатор, предаде запечаћену |
дмах да учине како им рече.</p> <p>Није дуго потрајало па се њих двојица вратише водећи за собо |
скупоценим мирисима.{S} Везиља гледаше дуго и дуго у русокосу и белолику Магдалену.{S} Гледају |
да је будан: и доиста је био за дуго и дуго будан.{S} Али просто ни брком да макне, а камо ли |
еним мирисима.{S} Везиља гледаше дуго и дуго у русокосу и белолику Магдалену.{S} Гледајући је с |
, падох и ја рањен.{S} Мора бити да сам дуго без свести лежао, јер кад отворих очи видех звезде |
е одговор Ристиворов.{S} Млади витез по дуго стаја пред њом нем и замишљен, и гледаше преда се |
ављам те, верни мој војводо.“</p> <p>По дуго нико од млађих не смедијаше да што проговори, а ст |
нство њихово.{S} Учини се многима да то дуго траје, и нестрпељиво извијаху вратове погледајући |
сласти слатког снивања.</p> <p>Није их дуго тако склопљене држао кад умукнуше комарци, и устав |
их суза, него се заплака, и плакаше још дуго кад већ давно прешао беше гроб војводин.</p> <p>За |
:id="SRP18990_C4.2"> <head>II</head> <p>Дуго је кнез Градоје јахао сам.{S} Не хтеде се осврнути |
отворена врата из собе у ходник.</p> <p>Дуго је у ноћ Ристивор причао своме новоме пријатељу о |
астом четом и свиленом заставом.</p> <p>Дуго остадоше тако гледајући за њима.{S} А кад чета зам |
четрдесет година, с лепом црном брадом, дугом косом, образима препланулим од сунца, црним очима |
очима, танким лепо повијеним обрвама, и дугом и густом црном косом.{S} Била је то лепа и милокр |
пала беше на колена, да својом густом и дугом русом косом утире са ногу Исусових покајничке суз |
ју, чврстих мишица, жилаве руке; сед, с дугом косом, дугим брцима, а округло поткресаном густом |
} И што је најцрње, заборависте шта сви дугујемо у оваким данима нашем цару и отачаству!...{S} |
еколико година.{S} Ми добро знамо да ти дугујемо што си за нас цару платио цареву перперу.{S} А |
р нас није срамота?!{S} Заборависте шта дугујете нашем домаћину и нашем војводи!{S} Заборависте |
ину и нашем војводи!{S} Заборависте шта дугујете својој дружини!{S} И што је најцрње, заборавис |
м опраштам све перпере које нашем двору дугујете.{S} И пустићу вам одмах све сужње колико их го |
ен венац повијаше по челу те косине.{S} Дуж тога венца и одмах испод њега беху неколики редови |
на мене сама, а ни на једног од вас.{S} Дужан сам и њему и вама да покажем бар да видим колико |
и разлоге за ту заповест, што нисам био дужан давати вам.{S} Бришем сад све моје разлоге.{S} Ос |
„Какве снове ти бунцаш?{S} Каква кћерка дужда од Млетака?!{S} Ти си пијан, Винко!“</p> <p>„Обој |
зуј, брате, је ли Каталина, бела кћерка дужда Млетачкога, још онако млечно бела, да л’ још носи |
пођосмо, оста она „Катинка бела кћерка дужда од Млетака“.{S} Хахаха, хахаха!{S} Ено је сав Кру |
же он да буде без тебе, коме је некаква дуждева кћи у једној Крушевачкој крчми мозак попила!{S} |
само да питам Гојка, је ли свраћао код дуждеве кћери, и да ли ме је мило помињала!“ говораше к |
да право у очи кнегињине; али не могаше дуже од једног тренућа да издржи погледе њене.</p> <p>„ |
попе!“ „Држ’ се, кнеже!“</p> <p>Већ по дуже трајаше то хрвање.{S} Попу ударила крв у образе, у |
ише тешње у гомилу за себе, шапутаху по дуже, па ће онда опет игуман Пајсеј узети реч:</p> <p>„ |
а хоће.</p> <p>„Војводо!“ поче после по дужег ћутања, „праведна је твоја жеља да видиш какво ће |
е у нешто, чисто се скаменио.</p> <p>По дужем ћутању проговориће кнез: „Ето вам, децо, највећа |
ве земље нисмо дужни да идемо на војну; дужни смо само да бранимо овај град, ако га и кад га не |
утра порота од властеле казати, шта сте дужни један другом а шта обојица нама свима.{S} Одлазит |
амо оволико: „По закону ове земље нисмо дужни да идемо на војну; дужни смо само да бранимо овај |
Марка — призна за краља све Србадије од Дунава до Солуна.{S} Али ето нема од Марка никаква одго |
вор поуздано; „само наше авети нису зли дуси, него чисти и добри!{S} Кажу, брате, да пре него ш |
њихова!{S} И док само овај змај Душанов духне, разнеће их као плеву!{S} Камо?{S} Дајте вина ова |
водино писмо прочита!“</p> <p>Одједаред духну поветарац, влажан и хладан.{S} Од запада ударише |
те за то њени погледи прогањају нечисте духове из људи, лече бесомучне, малодушне праве јунацим |
и с војском његовом отишло је по доста духовника.{S} Остао је, да одслужује придворну црквицу, |
ојводом око двадесет које властеле које духовника.{S} Све је то било весело, збивало шале и прш |
о и пехаре испијемо у славу и у здравље духовника који се не деле од свога Господина Кнеза и од |
о појање игумана Пајсија и његове браће духовника, који као с договором запојаше дивну песму: „ |
цу где јутрења тек почела беше.{S} Осем духовника у олтару и по једнога или двојице иза певнице |
вена војводским плаштом и шлемом, девет духовника и десети Ђакон Јеротије узеше тужним гласом п |
динар траје!“</p> <p>Кнез уђе у гомилу духовника, који из олтара излажаху, и тражаше да нађе п |
мејаше се гласно кнезови и властела.{S} Духовници се згледаху; неки се узеше крстити и шаптати: |
царем час опет између себе; али су онда духовници упадали с крстом у руци међу укрштене мачеве |
е растопи у сложно „Многаја љета“, које духовници слаткогласно калуђерски поведоше.</p> <p>Кад |
могу?!{S} Бог с тобом, кнеже!“ викнуше духовници сложно.</p> <p>„Само, разуме се,“ настави ота |
, и нека остану сви игумани и сви други духовници.{S} Биће ти и сину боље знамење јуначке среће |
„Па не да, ето не да!“ привикаше сложно духовници.</p> <p>„Не да јер тако наредише Сабори Свети |
у придворну црквицу на јутрењу, куда су духовници с игуманом Пајсијем мало час отишли.</p> <p>„ |
.{S} Први он од властеле поче да помаже духовницима, да им појање што пуније буде.{S} Тада и мл |
сад, свети оци!“ окрете се кнез Градоје духовницима, „чим се ископа гроб, спремите се да се тел |
стиже под шатор игуман Пајсеј с другим духовницима.{S} Кад виде војводу мртва, и кад чу од кне |
тамо Каритон.{S} Па се онда опет окрену духовницима, шкргутну мало зубима, поцрвене у лицу и ср |
да пева јектенија узе да чита:</p> <p>„Духовницима, кнезовима, властели и свима војницима моје |
нез гласно и дубоко.{S} Па би онда опет духом пренуо и кликнуо својима: „Држ’те се јуначки, дец |
и позно да изиђемо него никако!{S} Нека душа Господина Кнеза са небеса види, да смо ми желели д |
и она звезда тамо није друго него света душа његова, која оданде на нас тројицу овде гледа!{S} |
у земљу а управ чело своје главе, да му душа види пут неба!{S} Видите ли да је мали нож, што му |
1" /> Косову!{S} Помислите како ће бити душама ваших очева на небу, кад дочекају душе оних јуна |
стиже један од оних јунака, с којима је Душан ширио границе царевини српској.{S} Свакоме дође н |
ћеш да преноћиш на постељи, на којој је Душан једну ноћ проспавао — или управо „пробдио“ како м |
сећаш какве си књиге писао кад ти их је Душан у перо казивао? „Војводо“ — настављаше кнез као < |
да ми дође да те питам: а које је добро Душан од свега тога видео?{S} Не казујеш ли и сам да је |
у јужној кули, ону исту у којој је цар Душан преноћио кад оно идосте на Угре!“</p> <p>„Хвала т |
да с војском договара!{S} Шта ли би цар Душан рекао на господску <pb n="175" /> беседу кнеза Ву |
у и за том трпезом седео и обедовао цар Душан, кад је на војном походу на Угре свратио к Орлови |
у дворани, у којој је у овоме двору цар Душан једну ноћ ноћио.{S} Погледах по њој, погледах на |
то зрело разумеш!“ прекиде га старац. „Душан не би постао цар, нити би границе свога царства р |
доје, којега се рука дотицала руке цара Душана, остане да прихвати сина мога на крштењу.{S} Не, |
који си с Господином Кнезом Лазарем уз Душана војевао, ко сме да не слуша?!“ рече војвода, кој |
“</p> <p>„Господару, кад год нам хвалиш Душана — а кад нам га не хвалиш!“ — узе Ристивор смерно |
, и овај мој слуга?!...{S} Еј, мој царе Душане!...{S} Еј, мој честити Кнеже Лазаре?!...{S} Еј, |
ти дао здравља и памети!“ Еј, мој царе Душане, ти би данас требао овој земљи!{S} Еј, мој Госпо |
мој Господине Кнеже, шта ћеш ти један, Душанов јунак са благим и светим твојим срцем, у овој з |
дворана у нашем двору, у које ни поглед Душанов пао није.{S} Бирај само коју хоћеш!“ говораше в |
се срца њихова!{S} И док само овај змај Душанов духне, разнеће их као плеву!{S} Камо?{S} Дајте |
ико скроман да заборављаш да си помагач Душанов био, онда ето, хвала Богу, пуно дворана у нашем |
Србадији за Господара дао једног дивног Душанова јунака.{S} Молимо му се да нам га одржи здрава |
ми отац.{S} Не заповедам ти, али те као Душанова узор јунака молим и преклињем: тако ти Светога |
њих дихао!“ настави кнез Градоје. „И за Душаново доба властела се завађала час са царем час опе |
ридесет година.{S} Није био чуо за смрт Душанову, ни за раздор међу вастелом, ни за погибију Ву |
тим кнез замоли војводу да га одведе у Душанову дворану, и да га ту за мало сама остави.{S} Го |
кнез као <pb n="19" /> да чита некакву Душанову листину; „Војводо, да ми се у Недељу пред Видо |
их остатака од оних јунака, који су под Душаном ширили границе царства српског, а о којима је Б |
у теби, који си одрастао уз колено цару Душану, крваве сузе потицале кад си онаку књигу писао!{ |
“, рече, „да ми бар један део терета са душе скинеш.{S} Хоћу да ти се исповедим и да ми опрошта |
да опојати човека, лакога срца и малене душе, који залуди за неком женом, па се убија што не мо |
тај умор и ту сетност благородство њене душе, и госпоственост њене лепоте светлили су као пун м |
пљачкаша, бесних гусара без вере и без душе, који ће да пљачкају богата села по Косову, да их |
, али нисмо кукавице, нити смо људи без душе.{S} Нико од нас не ће ништа теби пребацити, јер св |
ој сто а допаде задуван и блед, као без душе, најпре један гласоноша, па мало за њим и други, п |
а да сваким даном чита молитве за покој душе војводе Радича!“</p> <p>„Хоћемо, кнеже Орловићу!{S |
удал’-те но се предајите!“</p> <p>„Само душе наше предајемо Богу нашем!{S} Вама, погана веро Аг |
еднако у звезде гледајући, као да су то душе српских јунака, „Благо вама који с кнезом изгинуст |
p>Војводи се скиде једна велика брига с душе.{S} Толико му би мило, да онде у цркви загрли кнез |
рило, као да му се један велики терет с душе скинуо.</p> <p>„Сад ћемо, децо, у име Божје, да на |
ушама ваших очева на небу, кад дочекају душе оних јунака који ће на Косову јуначки погинути, па |
р и сетност, под очима плава сенка коју душевна боља подвлачи.{S} Него опет кроз тај умор и ту |
нако зажарен у лицу — али сад од велике душевне радости — сиђе доле на мраморну авлију.</p> </d |
снагу старчеву.{S} Онај силни напор, и душевни и телесни, оно велико изненађење да види човека |
штати, мили господару!“ рекох ја; „нема душевнијег човека и боља господара од тебе нигде на бел |
мојим шатором с мојим тешким теретом на души.{S} Зором ћете чути моје даље заповести!“</p> <p>И |
није вама до тога како је мени у мојој души бивало, него шта се онде око мене збивало!{S} Ето |
олим те, господару, кажи по правди и по души, ко може све славе и сва чуда овога двора да испри |
књигу Господину Кнезу по моме дворанину Душку јутром онога дана у који нам ти, кнеже, пред вече |
егов дуги и жудни поглед трепти дахом: „Душо моја!“, и да онај њен светли, нежни и невини погле |
мејала ономе тешком облаку, који се над душом старога кнеза натклопо био!</p> <pb n="181" /> <p |
ако те Бог жива врати, а било би ти за душу ако би погинуо!“ прихвати други један кмет из гоми |
оји не знађаше какав се терет свалио на душу његова господара.</p> <p>„Нико мени више ништа пом |
што те посла, те нам каза да не грешимо душу песмом у дан, у који ваља да кукамо!“</p> <p>„Знао |
јводо, да уза свој грех узимаш на своју душу и мој.{S} Ми смо, истина, људи зле среће, али нисм |
по коју српску главу, и спасемо по коју душу Хришћанску.{S} А можда би нам срећа јуначка дала д |
је грех, али нека иде тај грех на моју душу!{S} Ја још <pb n="163" /> једном вас све, у име це |
да ви вашим молитвама откупљујете моју душу од небесних митара, нити тражим да ви вашим метани |
ом војводиним.{S} Стари Некудим и млади ђак Ђурђе плакаху као расплакана деца.</p> <p>„Може ли, |
знаш онај што га зову</p> <p>„Недокуван Ђак“, зар се не сећаш?{S} Та онај што је неко време у м |
жевом. „Прво је дошао војводи под шатор ђак његов Ђурђе, донео пуно чистих листина и седе да пи |
де: „Јест, треба ми нешто!{S} Нађи мога ђака Ђурђа, нека ми донесе хартије, мастила и пера; и о |
екудиме!“ прихвати игуман Пајсеј. „Дође ђакон Јеротије чак у село к поповој кући, где сам ја с |
штом и шлемом, девет духовника и десети Ђакон Јеротије узеше тужним гласом појати погребне песм |
воштаницу, коју ја донесох од игуманова ђакона Јеротија, јер игумана не могосмо наћи.{S} Па онд |
ва свештеника средњега доба и два млада ђакона.{S} Знате ваљада протопоп-Недељка?{S} Сед је као |
а друге никоје!“</p> <p>И онда зовнуше ђакона Јеротија, који високим гласом, као да пева јекте |
трос ако могу прочитати само бистре очи Ђакона Јеротија а друге никоје!“</p> <p>И онда зовнуше |
ити за вас и без вас!“ И одоше попови и ђакони да траже коње и оружје.{S} С великом муком нађош |
реко осамдесет лета.{S} Кад му попови и ђакони испричаше како млади Југовић остави двор, и како |
ворске слуге изнесоше преда њ свакојаке ђаконије, и дадоше му пехар вина.{S} Али му стари кнез |
p> <p>И један и други, као да су грешни ђаци пред строгим учитељем, погнуше главе па учинише ка |
> <p>„Не знаш ти њих!{S} Још су они као ђачад манастирска!{S} Нека их док се мало поуморе!“</p> |
г Јована Крститеља; поред попа корачаше ђаче једно у белом стихару носећи сребрн котлић у једно |
ђаче — и не изгледаше друкчије него као ђаче — изви из загрљаја своје матере па полете старцу н |
<p>„Је ли тако, Боре?“ — оно се вижљиво ђаче — и не изгледаше друкчије него као ђаче — изви из |
нез Десимир Милосављевић, и кнез Богдан Ђурашевић!“</p> <p>„А стићи ће, надам се, до Понедеоник |
Јест, треба ми нешто!{S} Нађи мога ђака Ђурђа, нека ми донесе хартије, мастила и пера; и онда н |
во је дошао војводи под шатор ђак његов Ђурђе, донео пуно чистих листина и седе да пише на коле |
то чудеса.{S} Као да је то главом Свети Ђурђе на белом коњу, а не смртни један Србин!{S} И опет |
ојводиним.{S} Стари Некудим и млади ђак Ђурђе плакаху као расплакана деца.</p> <p>„Може ли, дои |
аш, војводо, да смо на Сабору о Светоме Ђурђу први његов позив одбили.{S} И знаш, војводо, како |
калуђери и попови наводе нас на заваде, е ето где се владике прогањају измећу себе и мачем и бу |
ну, и да се освећеном водицом пошкропи, е да би им Бог и Свети Јован и на путу и на бојном пољу |
ди данас цркви, дај одради сутра кнезу, е па не може то све једна грбина и једна рука!{S} Не из |
ам ја сад ово оволико причати могао!{S} Е сад да вам наставим!{S} По ужурбаности млађих и по за |
харе други ухватише Славу Крилатицу!{S} Е нека им је срећно и честито, и јесу бољи јунаци од на |
о сад баш настала последња времена»?{S} Е кад <pb n="50" /> не знате — а откуда би ви и знали? |
ни поп?{S} Је ли још стари Алексије?{S} Е, хоћу да му дам Млетачки цекин, да пали воштанице мом |
и славном виком: „<hi>Покајте се</hi>!“ Е па шта ћу више?{S} Јес’, још нешто!{S} Ако допаднем к |
дружина без њега!{S} Понео се па мисли е не може ни цар Лазо на Косову без старога Орловића!{S |
, господару, видећеш сада најбоље и сам е би ти било за здравље теби и твојима, ако те Бог жива |
сребрне пастрмке искачу као да огледају е да ли би по зраку полетети могле; изнад тога поља у п |
ву па само настављаше:</p> <p>„......{S}Е па шта ћу ти сад?!{S} Биће да ти није лако да и мене |
јвећем чуду стари кнез па се прекрсти. „Е сад... шта ћемо сад?!“</p> <p>„Шта ћемо?!“ прихвати Р |
а скочив с коња приђе к руци кнежевој. „Е мој славни господару, вере ми је ову земљу срећа оста |
а ти је просто!“ И ја онда тако рекох. „Е сад,“ рече, „ево ти моје заповести: иди и одмори свој |
Ускипео би гневом и сам себи говорио: „Е па шта ћеш ти с таквим народом?!{S} Шта може од нас б |
па се насмехну с пуно презрења.</p> <p>„Е, па добро, ево да видимо!“ прихвати поп Каритон па кл |
к мени под шатор!“ причаше Бег.</p> <p>„Е, Бог да те прости, синко Ристиворе!{S} Бог да те прос |
ијана властелина из трпезарије.</p> <p>„Е, мој Гојко, баш нам ти никакво добро не каза!“ тешкаш |
акон!“ повикаше сложно кметови.</p> <p>„Е, кад јесте закон,“ прихвати кнез, „онда по закону нек |
раку поздраве и проразговарају.</p> <p>„Е, сад, војводо!“ узе реч Градоје, „дај нам заповест да |
е десном копитом копати ледину.</p> <p>„Е сад, децо моја!“ узе старац да говори озбиљно и са оч |
е руке у вис као да се заклињу.</p> <p>„Е сад, свети оци!“ окрете се кнез Градоје духовницима, |
порушеноме збору господе, рече:</p> <p>„Е јесмо ми нешто тешко згрешили Господу Богу!{S} После |
на уласку у шатор, па им викну:</p> <p>„Е, сад ходите да видим јесу вам мачи у обојице подједна |
иже игуман Пајсеј и онда..... “</p> <p>„Е сад пусти мене, Некудиме!“ прихвати игуман Пајсеј. „Д |
но за десет последњих година!“</p> <p>„Е, мој Господине Кнеже!“ јечаше полугласно кнез Градоје |
ваћају, те им је и срце посно!“</p> <p>„Е, па добро!{S} Доста си ми наказивао!{S} Захуктао си с |
синко, је ли боље среће данас?“</p> <p>„Е мој славни господару!“ одговори Ристивор невесело, па |
е силно раздраган млади Боривој! „Дело! ево добих прву рану!“</p> <p>„Нека ти је срећно, синко! |
нашем!{S} Вама, погана веро Агарјанска, ево шта дајемо!“</p> <p>Па се старац баци копљем у гоми |
срдачно поздрављење. — Да знаш, кнеже, ево дође књига од Крушевца, од Господина нам Кнеза Лаза |
узе говорити:</p> <p>„Синко Ристиворе, ево ти моје заповести:{S} Прво одведи властелина војвод |
, попе!“ викаше кнез нестрпљиво. „Пази, ево мене!{S} Пази!“</p> <p>И старац полете и дохвати по |
е читаш?{S} Мушка си глава, Орловић си, ево, синко,“ — рече старац отварајући писмо, „ево, синк |
не стигосмо Господину Кнезу на Косово, ево да нас сада и ова несрећа снађе!{S} Ово је просто ј |
Радичу, љубимо поздрављење.{S} Војводо, ево нам стигоше поуздане вести како се цар Агарјански с |
у с пуно презрења.</p> <p>„Е, па добро, ево да видимо!“ прихвати поп Каритон па климну главом и |
аслужиш челенку.{S} Док је не заслужиш, ево носи у своме клобуку челенку свога деда!{S} А ја ћу |
е: „У незгодно време кнез позивље људе; ево јечмови почињу сазревати, па их ваља жети; па онда, |
и издајама освајате а не јунаштвом?!{S} Ево да видите ко су Срби и стари и млади!“</p> <p>„Да в |
на ову нашу земљу и на нашу цркву?!{S} Ево да вам кажем: прво, зато што се — тобож од страха о |
уј се па ми пусти сина из сужањства!{S} Ево и његова ти се грешна жена моли да се смилујеш на с |
{S} Ох, Мандо,...{S} Ох, снахо моја!{S} Ево Станка!....{S} Станко, ох.... бедни Станко!“</p> <p |
ј га, војводо, овамо, тако ти славе!{S} Ево овде вина, да прашину збрише и умор растера!“</p> < |
м својим гласом мирно рече: „Јунаци!{S} Ево стижу гласови да непријатељ наступа на наше положај |
во се кајем!{S} Ево ти се исповедам!{S} Ево ти нож којим те хтедох убити!{S} Везуј ме коњма за |
кај се, несретниче!“ И ево се кајем!{S} Ево ти се исповедам!{S} Ево ти нож којим те хтедох убит |
Косову!“.....{S} Сад чујте ме добро!{S} Ево ћу се ја ноћас одмарати на овој поњави између вас д |
оспође кнегиње.</p> <p>„У добри час!{S} Ево ми сам Бог отвара двери!“ говораше Ристивор сам себ |
рече:</p> <p>„Смилуј се, господару!{S} Ево те и ја уз ову сиротињу молим, пусти им твога сужња |
нађен. „Вере ми се вараш, господару!{S} Ево да бројимо коње, па ако не изиђе најмање четири сто |
ла ни половина војске која треба!...{S} Ево ти књиге коју <pb n="118" /> јутрос добих од кнеза |
евца, од Господина нам Кнеза Лазара.{S} Ево ти препис од ње па види шта пише.{S} Ја знадем Госп |
с добих од кнеза Будисава Витковића.{S} Ево види сам шта пише!“ Па онда сетив се да кнез Градој |
ео још ти не познај наш прост народ.{S} Ево да се кладимо да ти <pb n="52" /> сутра до мрака до |
похитамо у поље у стан војске наше.{S} Ево ми слуге јавише да су кнез Миросав и властелин Вито |
раво „пробдио“ како ми отац причаше.{S} Ево ће сва ова господа и властела овде заједно са мном |
, док не пођемо, чамити и пијанчити.{S} Ево ћемо данас и сутра сви заједно прегледати оружје и |
нежевић. „Једна је уметнута у другу.{S} Ево да ти читам шта војвода пише!“</p> <p>И онда Бориво |
п не да кренути. „Иди кажи кнезу, да ја ево сад претварам његово кисело вино у слатку малвасију |
заповеда!{S} Ти ћеш да пратиш кнежевића ево одавде од овога грма па до у Орлово.{S} Јеси ли ме |
кнез Витомир доста мирно. „Ја сам готов ево овога часа, само ако кнез Миросав хоће!“</p> <p>„Ка |
едно пођете!{S} И три пута грехота, кад ево имате мене у замену да пошљете!“</p> <p>Старац, се |
земља доспела и куд ли ће доспети, кад ево земље Господар не сме да заповеда, него моли, прекл |
е најдаље кроз десетак година — а то је ево сад десет година — све преврнути, и да ће они што о |
де у двору. — Не знам шта ми је, али ме ево данас већ неколико пута нека чудна страва подузимље |
готов сам; али хоћу теби да кажем да се ево кајем за пакосну реч, коју синоћ у срдњи изговорих! |
еколико завежљаја на наличју од веза, и ево га готов рад који с толиком пажњом већ од два месец |
о у бубњеве, проливасмо вино цео дан, и ево промукох молећи их и корећи их, и једва једвице пет |
ј златан крст о златном ланцу на дар, и ево ти кеса златних цекина да делиш сиротињи!{S} Ноћас, |
смилује на молитву мене грешнога!{S} И ево чуј:{S} Прво ти се молим за све моје: молим те за м |
чући јаросно: „Покај се, несретниче!“ И ево се кајем!{S} Ево ти се исповедам!{S} Ево ти нож кој |
одмах још овога јутра!{S} Или, могли би ево и овако: <pb n="119" /> Ти, војводо, остани и дочек |
ас више него што је то некада било; али ево невоље где, уместо да нас мире, калуђери и попови н |
хвала господину кнезу Градоју, који ми ево даде од своје слатке малвасије, те ми оживе срце ко |
ни се, попе, те работе!</p> <p>„Тако ми ево овога вина,“ настави поп; „није само да сам млађи о |
је име и част мога дома!“</p> <p>„Ти си ево сам окаљао своје име ноћас!“ рече војвода. „Није ме |
и власт кнез даде.{S} По сили те власти ево вам опраштам све перпере које нашем двору дугујете. |
S} Господар нас зове на Косово!{S} Него ево ти, кнеже, књига од војводе која ће ти све по танко |
но вино пили и ограде прескакали, и ако ево и сад заједно пијемо, не могу те пустити да се тако |
кад ти се сви искупе; али нас, који смо ево већ овде, испраћај ти још данас Господину Кнезу на |
Али док не изиђемо на Косово, и док смо ево овде на нашем двору, ти си ми мио пријатељ; два пут |
зе лијеш?</p> <p>„Од радости, бабо, што ево, хвала Богу, доврших вез, мој прилог цркви, коју си |
смо сиромашни људи, и знаш добро да нас ево жетве омахњују већ неколико година.{S} Ми добро зна |
сама!{S} Слушао сам те свагда и у свему ево девет година, али данас тебе послушати не ћу.{S} Мл |
може бити старе славе?!...{S} У истину ево су последња времена!...{S} Кад нема јунаштва, не мо |
> <p>„Војводо, вазда верни своме завету ево нас из кнежине од Орлова Града, да ти, као клетвени |
“ И ја онда тако рекох. „Е сад,“ рече, „ево ти моје заповести: иди и одмори своје старе кости, |
вори озбиљно и са очевидним узбуђењем, „ево је приспео час да се растајемо!{S} Хвала вама, који |
инко,“ — рече старац отварајући писмо, „ево, синко, читај, у име Божје, књигу војводину!“</p> < |
н.</p> <p>„Господару,“ рече он смерно, „ево ти буздован твој!{S} Може ти требати на Косову!“</p |
Ристиворе!“</p> <p>„Ево ме, дедо!“... „Ево мене, господару?“ одазваше се весело млади огранак |
“ привикаше сложно кнезови и властела. „Ево се заветујемо да ћемо ми, колико нас овде има, брат |
/p> <p>„Шта ћемо?!“ прихвати Ристивор. „Ево шта: што ти то и ми!“</p> <p>„Не можете ви што и ја |
од нашег војводе Радича!“ рече старац. „Ево чекамо тврдоглавог попа Каритона да дође да нам је |
вих руку крст и окрену се к нама рече: „Ево за све вас целивам распетога Спаситеља нашег!{S} Не |
казуј јој да је од мене.{S} Реци јој: „Ево то ти је оставио на дар један млад Србин, који би с |
роштајну молитву. „Хвала ти!“ рече ми; „ево ти овај мој златан крст о златном ланцу на дар, и е |
исповедим!“ узе да говори сузе лијући; „ево да ти се исповедим, па реци како хоћеш: обећа ми тв |
е к моме деду и паде на колена.</p> <p>„Ево да ти се исповедим!“ узе да говори сузе лијући; „ев |
то разговараше турским језиком.</p> <p>„Ево моји људи кажу,“ настави Бег говорити кнезу, „моји |
е Градоје?!“ питаше кнез Вукан.</p> <p>„Ево што: прво Господин Кнез нас је позвао да се сви око |
ог лика, висок и лепо развијен.</p> <p>„Ево мене, господару!“ викну он оздо, скиде калпак и пок |
изведе га пред војводу и рече:</p> <p>„Ево ко ће се јуначки одазивати твојим позивима, кад мен |
ви, приђе к војводи па му рече:</p> <p>„Ево су се јутрос измирили и један другом опростили.{S} |
ти му се скута и узе да говори:</p> <p>„Ево, господару, да ти зажелимо срећна поласка, још срећ |
амење!{S} А где ли му је мач?!“</p> <p>„Ево га овде у овоме мрачном куту од шатора пребијен на |
ас ослободи од таквих другова!“</p> <p>„Ево ћу им ја“ узе реч војвода, „са моје стране опростит |
ј Ристивор?{S} Оде па пропаде!“</p> <p>„Ево мене, господару!“ викну Ристивор иза гомиле света, |
је, синко!...{S} О, Ристиворе!“</p> <p>„Ево ме, дедо!“... „Ево мене, господару?“ одазваше се ве |
а нема више јунаштва на свету!“</p> <p>„Ево, Јабучила, вере ми!“ повика Боривоје весело; „ето о |
, испричај мирно све што знаш!“</p> <p>„Ево хоћу, господине кнеже!“ рече Некудим осетив се нека |
та је Гојко слушао у Крушевцу:“</p> <p>„Ево, кнеже, да ти ја кажем!“ прихвати војвода. „Тамо се |
покаже!{S} Што ћемо сад тамо!?“</p> <p>„Ево зашто, кнеже Добромире!“ узе реч кнез Градоје. „Прв |
еда, него моли, преклиње и проклиње!{S} Еј мој Господине Кнеже, знам да су теби, који си одраст |
јечаше: „Еј наш добри Кнеже Лазаре!{S} Еј велики јуначе наш!{S} По Богу брате, казуј нам даље |
шане, ти би данас требао овој земљи!{S} Еј, мој Господине Кнеже, шта ћеш ти један, Душанов јуна |
ете, мој унук, и овај мој слуга?!...{S} Еј, мој царе Душане!...{S} Еј, мој честити Кнеже Лазаре |
S} Еј, мој честити Кнеже Лазаре?!...{S} Еј, шта би од тебе, моја Србадијо?!“</p> <p>И старац по |
луга?!...{S} Еј, мој царе Душане!...{S} Еј, мој честити Кнеже Лазаре?!...{S} Еј, шта би од тебе |
је?...{S} Како да ти није право!...{S} Еј, кад би сви они, који се уз пуне пехаре својим јунаш |
} Ето, зло да не може горе бити!,...{S} Еј, тужна Србадијо, како си црне среће!“</p> <p>„Сигурн |
твога!{S} Бог ти дао здравља и памети!“ Еј, мој царе Душане, ти би данас требао овој земљи!{S} |
сова, па да нам се слава измакне?!“... „Еј, да жалосне смо ми среће!“...</p> <p>„Тако нам и тре |
ова.{S} Војвода Радич хукаше и јечаше: „Еј наш добри Кнеже Лазаре!{S} Еј велики јуначе наш!{S} |
сузама, па с дубоким уздахом прозбори: „Еј, мој верни Некудиме!{S} Зар ово да нас снађе?!“</p> |
нца о златни крст на Грачаници.</p> <p>„Еј мој Градоје!“ говораше тихо сам себи; — „бадава, баш |
им гласом, и више као сам себи:</p> <p>„Еј жалости наша!{S} Куд је ова земља доспела и куд ли ћ |
у.{S} На једној страни колајне у дивном емаљу је била израђена допрсна слика госпође Мандалене. |
о, да нас још једном позове да се њему, Емиру Мурату Оркановићу, као своме цару поклонимо, да м |
ужда од Млетака“.{S} Хахаха, хахаха!{S} Ено је сав Крушевац тако зове!“</p> <p>„Кнеже Радмире и |
са степеница!...{S} Кнегиња те зове!{S} Ено је у њеној конати у Жутој Кули!“ говораше господско |
„ено како сунце сијну о златни крст!{S} Ено, дедо, погледај!{S} Овамо, овамо, погледај право по |
ицања, а по нека нариче без суза!...{S} Ено видиш, одоше сви у село.{S} Нико ти не оста на њиви |
м кренуо од Дринопоља путем у Србље.{S} Ено нам је и нов поклисар његов стигао, да нас још једн |
ља, да пође преко мора у Караманију.{S} Ено му је предња војска данас на Константинову.{S} Не ч |
ла Богу, Господин Кнез,“ поче Гојко, „а ено га, има већ по више дана на Косову!{S} Пре него ће |
мара и од једнога сељака са Ибра — кога ено тамо у кошари спава — кад стиже пред крчму овај вла |
ивор, „ти помињеш дивну Грачаницу, које ено у дну Косова како се бели као пехар од белог мрамор |
се синоћ при вину горко завадише, и што ено сад стоје пред мојим шатором.{S} Отвори им очи да п |
сподо!“ рече им тихо. „Уставити се, јер ено, рекао бих, светац вас мрко погледа!{S} Рекао бих д |
од шатор к њему ону велику скрињу, коју ено тамо видите, и у којој му је стајало празнично војв |
</p> <p>„Ено!“ викну сад живо Боривој, „ено како сунце сијну о златни крст!{S} Ено, дедо, погле |
ару, поп да дође!“ причаше он кнезу; — „ено га у винском подруму; скинуо мантију, засукао рукав |
продре што дубље у сиву даљину!</p> <p>„Ено!“ викну сад живо Боривој, „ено како сунце сијну о з |
а као пооштри очи да боље виде.</p> <p>„Ено је!“ рече Ристивор, па пружи руку правцем к Југоист |
данас владика које буздованима отимају епархије; Истина је да има и калуђера који сами пале св |
почеше севати муњама.</p> <p>„Па не да, ето не да!“ привикаше сложно духовници.</p> <p>„Не да ј |
н био!{S} Ето вам опреме, ето вам коња, ето оружја!{S} Кнез вас је поздравио и пита вас: хоћете |
девојака и прикупље просјаке око двора, ето да ми се поп већ осветио!“</p> <p>И кнез узе да врт |
викаше Боривој сав усхићен.</p> <p>„Ха, ето, синко, сад га видех!{S} Јест, видим га сад!“ закли |
старина славан био!{S} Ето вам опреме, ето вам коња, ето оружја!{S} Кнез вас је поздравио и пи |
оже! — Србадија изгуби битку на Косову, ето неверника на овај град.{S} Није ли боље да бранимо |
„Није, брате, него пусто глухо доба!{S} Ето, мало час видех очима својим авет игуманије!“ рече |
исцеди, трепти надежда наша на Бога!{S} Ето, у томе је сва разлика!“</p> <p>Старац је непомично |
Али има још пуно других наших јада!{S} Ето ниси могао свратити ни у једну крчму у Крушевцу, а |
вере ми је ову земљу срећа оставила!{S} Ето дувасмо у трубе цео дан, ударасмо у бубњеве, пролив |
бљима правду даде, како и сами желе!{S} Ето, та су писма отровала и срце Господина Кнеза, и учи |
ти оплакујући своје кости изломљене!{S} Ето то вам је!{S} Јесте да је грех, али нека иде тај гр |
и дробна бисера да се кућама доноси!{S} Ето огледај, па ћеш видети?“</p> <p>„Да окушамо попову |
а једном бунтовнику никад опростити!{S} Ето то вам је!... ама где је тај Ристивор?{S} Оде па пр |
глас, који је од старина славан био!{S} Ето вам опреме, ето вам коња, ето оружја!{S} Кнез вас ј |
, него шта се онде око мене збивало!{S} Ето да наставим.{S} Мало само после говора Господина Кн |
је тешко испричати све како је било!{S} Ето, зло да не може горе бити!,...{S} Еј, тужна Србадиј |
ојим се о Господина Кнеза огрешисмо!{S} Ето, зар вам то није доста разлога?!“</p> <p>„Дивно збо |
адич. „Јест, страшну истину говориш!{S} Ето немам срца да вам у очи погледам, моја господо и бр |
ебе, па ти то од себе да учиниш?!...{S} Ето, Бранко“, — па погледа у вис као да тражи лице свог |
о, а има и што може бригу да задаје.{S} Ето да вам почнем!“</p> <p>И кнез Гојко дохвати пехар, |
земља нама свима је као рођена мати.{S} Ето сад видите, шта је право да чинимо?!“ И онда сви у |
видим те јеси господин и јеси јунак.{S} Ето те заклињем твојим господством и твојим јунаштвом, |
бутину стрелом, а по мишици сабљом.{S} Ето вам га, па нека вам сам казује што зна!“</p> <p>Рањ |
е обилазили својим господским даром.{S} Ето сам тако у овој кеси овде саставио седамдесет и дев |
и је нама наш светац свагда помагао.{S} Ето чуј један од многих доказа.{S} Дошао незнан властел |
те икада у животу што на жао учинио.{S} Ето се исповедих оцу Пајсеју, очита ми опроштајну молит |
ет мало нашим пехарима у трпезарију.{S} Ето питај војводу и ову другу господу, нека ти они кажу |
м те!{S} Хтео би да бегаш?{S} Је ли?{S} Ето сте сви такви!{S} Ја на какве је људе <pb n="47" /> |
, а да не говорим о чизмама до колена!“ Ето таквих разговора вас дан.{S} Попише вино па се о се |
да сам му и у гробу верни слуга његов!“ Ето смо људи тврда срца, али се за твојим слугом заплак |
свога да скине са мене погледе своје!“ Ето што се мој дед заветова да нико и никад у ову трпез |
да га госпођа дарује, ако Бог да!{S} А ето му стигоше за све нас весели гласи од Крушевца!{S} |
орављаш да си помагач Душанов био, онда ето, хвала Богу, пуно дворана у нашем двору, у које ни |
он не ступајући са прага у дворану. „Ја ето ударах два пута у звоно, а ви овде горе или сте зас |
чека; има да се чита велика књига која ето стиже од војводе!“ Тако му рекох, и молих га да се |
етите да вам је Бог опростио.{S} А нама ето кажите колике прилоге да дамо, па да вам дамо!“</p> |
о томе?!</p> <p>„О томе зна само Бог па ето сад ти!“ рече Ристивор поуздано; и сад се опет осло |
пријатељем.{S} И није дуго потрајало па ето га натраг у трпезарију водећи за руку кнеза Гојка, |
народом?!{S} Шта може од нас бити, кад ето ни на војни нећемо да слушамо своје старешине, него |
Иван кнезу уз пут. „А и како не би кад ето Бог поклони војводи сина и славноме овом дому насле |
верна слуга твоја!{S} Како да смем кад ето не стигох да се поред тебе и за тебе борим!...{S} Ш |
ојвода сасвим без икаква узбуђења, „кад ето још ми није стигла ни половина војске која треба!.. |
луђери и попови наводе нас на заваде, е ето где се владике прогањају измећу себе и мачем и бузд |
м истрчаше: „И опет вам кажем: сутра је ето Видовдан, видеће Господин Кнез, видеће Србадија, ко |
и пет лета, с једним дететом, какав је ето наш млади господар, и са једним лудаком какав сам е |
та чудна и мучна времена настала кад је ето и старом орлу од Орлова Града невоља, да своје мисл |
дите Винка до на постељу његову, јер је ето много сањив те није за ову трезну дружину!</p> <p>„ |
ко је мени да носим бреме прекора, које ето ви бацате један на другога, али које пада на моју г |
ој капији од двора.</p> <p>Тек најпосле ето га испаде Ристивор, гологлав, носећи у левој руци с |
м твојим срцем, у овој земљи у којој се ето никаква светиња не поштује?!“</p> <p>„Господару, ка |
очео да стариш!{S} И није друго, кад те ето очи издају!“</p> <p>„Али, молим те, дедо, погледај |
г милости!{S} Али за тај посао останите ето ти и твој кум од старина, кнез Вукан, и нека остану |
ином Кнезом на Косову, а нама — нама ће ето да се прилепи брука и срамота!“</p> <p>„Немојте так |
це, да га у њиховој цркви сахране!{S} И ето вам, господо, све што знадох и знадем да вам кажем. |
у Недељу пред Видов Дан, добро је.{S} И ето ти препис од књиге Господина Кнеза.{S} И од Бога ти |
ија.{S} Нек чекају и кнез и војвода!“ И ето не хте да дође!</p> <p>Ражљути се силно стари кнез. |
ем одобрићеш што ћу рећи.{S} Сви сте ви ето под шлемовима и клобуцима.{S} Скините их, јер ово < |
стифора, зар ти није жао Јабучила, који ето очевидно жали за нашим друштвом!“</p> <p>„Жао ми је |
него гледаше преда се, као грешник који ето преко усана својих превали признавање тешког једног |
ви кметови нађосте баш овај час, у који ето полазимо на бој на Косово, да ме устављате таквом м |
заборав и књиге од црквена закона, али ето не можемо забацити наше владике!{S} Што би од Свети |
, нит’ сам кадар да ја то пресудим; али ето видим да је слава загрлила ону нашу браћу што се на |
о што је под њим било!“ Рекох тако; али ето се ни веселим друштвом вашим, ни дивном малвасијом, |
је победу, и да му се не молимо!{S} Али ето се мени чини да се већ од поодавно Бог нешто срди н |
ве Србадије од Дунава до Солуна.{S} Али ето нема од Марка никаква одговора! „Ми,“ вели Бошко, „ |
јер си нам светац и велики наш помоћник ето већ седам стотина година!{S} Тебе призивљем, теби с |
<p>Прошло је тако по доста времена док ето га Ристивор.</p> <p>„Неће, господару, поп да дође!“ |
господар, и са једним лудаком какав сам ето ја!{S} Друго би било, да је сва војска пошла с тобо |
ме!{S} Пуштај ти нас друге, а с Вуканом ето остани па сврши свето крштење свога сина!“</p> <p>„ |
!{S} Немој, славе ти, друкчије!{S} Него ето ћеш да преноћиш на постељи, на којој је Душан једну |
да од ових рана умреш, учинићу ти како ето желиш.{S} Него имам сад и ја тебе да запитам за неш |
м опростите што се огрешише о вас, само ето нека прво опросте један другом, и нека пруже руке ј |
и се у превелику милост Божју свршићемо ето опело над нашим мртвим војводом, а после ћемо већ ч |
} Свакоме се на лицу видела радост, што ето стиже један од оних јунака, с којима је Душан ширио |
колибе, <pb n="82" /> и Порубовић ће их ето сад тамо одвести и разместити.{S} А за тебе и твога |
цркви не бејаше.{S} Али мало после њих ето и војводе, па онда, један по један, дође мало не св |
а како згодно приклопи кнежево питање. „Ето нема нас овде ни пуна хиљада војника, а треба да му |
а, као да му даје неки уговорени знак. „Ето, пусти мене да водим војску твоју на Косово!{S} Ти |
само кад хоћемо!“ настави поп Каритон. „Ето заповеди ти само нека сутра бубњари и трубачи зађу |
р, па пружи руку правцем к Југоистоку. „Ето гледај само право по мојој руци.“</p> <p>Узалуд се |
о причаше како се Господин Кнез тешка: „Ето,“ вели, „не можеш ништа почети да земљу спасаваш, а |
че.{S} Него збиља, једнако ми прећаше: „Ето запамти што ти велим: кајаћеш се што ме не поведе н |
> <p>По дужем ћутању проговориће кнез: „Ето вам, децо, највећа и најлепша црква у васиони Бога |
ко врућ од скакања у колу, повикао би: „Ето ја бих, ама како ћеш с голим рукама, ни оружја, ни |
ривоје рече своме <pb n="183" /> деду: „Ето лепо чујем како жене почеше запевати и нарицати!“</ |
вели Бошко, „ми говоримо Кнезу Лазару: „Ето видиш, неће Марко да му ти поклањаш престо, него хо |
на слуго,“ рекла му је Госпођа Милица; „ето пођи у име Божје, и нека те мој благослов прати а К |
она оним својим чудесно меким гласом; „ето за твојим пасом видим једну киту милог ти босиљка!{ |
ила, вере ми!“ повика Боривоје весело; „ето отказао послушност Ристивору па га насупрот вољи ње |
бе своје руке на рамена кнезу Градоју; „ето могао бих да ти заповедим да останеш, док се сви за |
ис као да тражи лице свога побратима — „ето видиш сад, што ја теби говорах: „Човече, не шаљи де |
>„Је л’ жив мој унук?!“ запита.</p> <p>„Ето ти га поред тебе!{S} За њ се не брини!{S} Лаке су м |
ору отвореним путем кроз народ.</p> <p>„Ето се веселимо већ три дана!“ причаше Иван кнезу уз пу |
ди Боривој гласом устрепетаним.</p> <p>„Ето, веруј ми, слутио сам да ће тако да буде!“ говораше |
Змајев Вис.{S} Па онда настави:</p> <p>„Ето ни један!...{S} Искупише се лепо око заставе, баш к |
} Јесте ви нека лукава зверад!“</p> <p>„Ето мишљасмо, господару, видећеш сада најбоље и сам е б |
ратиш до на међу наше кнежине!“</p> <p>„Ето, не рекох ли ти“ рече поп. „Све се бојиш да мојим ј |
може бити <hi>ни један</hi>!?“</p> <p>„Ето тако: ни један!“ потврђиваше Ристивор гледајући пре |
светиња!{S} А где си је видео?“</p> <p>„Ето онде, у овој истој нашој клети,... овде измеђ мене |
ћанска срца нехришћанска кора ухватила, ех, онда ће мој буздован да ломи ту кору!“</p> <p>Насме |
се својима хвалио како тобож учи књигу| Ех, тај узео да соли народу и мени памет. „Знате ли ви, |
тив, и прави отац јадној сиротињи...{S} Ех, како сад да ти кажем.... немој нам замерити,... има |
од тешкања и срдње од стране господе. „Ех, да зле смо <pb n="132" /> ти среће, брате?!“ „Помис |
запита млади Боривој пун чуда.</p> <p>„Ех, синко, ја ћу...“ одговори кнез Градоје, затежући оч |
упаде му у реч игуман Пајсије.</p> <p>„Ех!“ прихвати кнез Вукан, „кад вама, црним калуђерима, |
на терасу где га је кнез чекао.</p> <p>„Ех, у добри час!“ рече старац чим угледа слугу свога. „ |
и клања!“ правдаше се Ристивор.</p> <p>„Ех, ти опет мислиш, светац је као ти, да се за сваку си |
чуло се непрекидно и убрзано крекетање жаба, као да оно велико коло од млина окреће некакву џи |
је с Боривојем пред шатор и чуше доиста жагор велики и запомагање.</p> <p>„Дедо,“ рече Боривоје |
лу, и подиже десну руку у вис, да утиша жагор у гомили господе.</p> <p>„Јесте ме чули, господо! |
момчадије поче брујити све то веселији жагор, што их сунце све то топлије озараваше.{S} И тај |
е то топлије озараваше.{S} И тај весели жагор прелажаше у гласни смех и у јасни кликот из девој |
у: како су цару Мурату додијале тужбе и жалбе и вапаји Србаља, који траже да земљом њиховом вла |
јунаштво наше храбре Србадије, која не жали крви у одбрани отачаства, љубим те и поздрављам те |
Него, ако бих се успавао, буди ме и не жали ме, чим видиш да она велика звездана кола на небу |
вета!“ Па се онда окрете к нама: „Ко не жали погинути, нек пође за мном!{S} Ко не ће, нека му ј |
ти није жао Јабучила, који ето очевидно жали за нашим друштвом!“</p> <p>„Жао ми је Јабучила,“ р |
b n="87" /> моја старост учинила и више жалосна и тужна него што јесте.{S} Али кад ме је већ за |
а да нам се слава измакне?!“... „Еј, да жалосне смо ми среће!“...</p> <p>„Тако нам и треба!{S} |
од земље долази, и да тако тужно и тако жалосно запомаже.{S} Чинило јој се, као да то што чује |
есело.</p> <p>И није то била само једна жалост што претишташе срце Градојево.{S} Кад год би пом |
ма славу дизао.{S} Знамо да ти је грдна жалост за сином, онаким соколом, крила поломила теби, с |
енув се целоме ономе доиста у препаст и жалост порушеноме збору господе, рече:</p> <p>„Е јесмо |
ојвода, не могав одолети <pb n="153" /> жалости срца свога, сам себи смрт задао?!{S} Видите ли |
иком ништа не одговарају; али са њихове жалости у оку и са намрштених чела њихових народ чита, |
ављаше Гојко, „причаше ми Бошко и друге жалости.{S} Дошла су, кнезу, вели, у руке тајна писма, |
ахранимо на месту, на коме је, од грдне жалости што на време на Косово не стиже, сам себи смрт |
ила те је од месец дана овамо од туге и жалости остарео више но за десет последњих година!“</p> |
, не могох отети некаквој чудној сети и жалости!“</p> <p>„И није само друкчије, него је све гор |
ругу а сада твоме старим слузи!{S} Авај жалости моје!...{S} Једва сад да смем о себи казати да |
гласом, и више као сам себи:</p> <p>„Еј жалости наша!{S} Куд је ова земља доспела и куд ли ће д |
, па ме својим крупним очима тако сетно жалостиво гледа, да осетих како ми његова туга срце мој |
а јунаке скромнима.{S} Где у невољама и жалостима <pb n="7" /> овога света молитве калуђера не |
ра, брзо спријатељише, те Иван, који се жаљаше да не може тако лако да заспи, мољаше Ристивора |
љући их једнако са истинским дивљењем и жаљењем, да се предаду.</p> <p>„Јеси ли ми, господару, |
остиш, ако сам те икада у животу што на жао учинио.{S} Ето се исповедих оцу Пајсеју, очита ми о |
о, што му не опростиш?{S} И ако ти није жао Ристифора, зар ти није жао Јабучила, који ето очеви |
ако ти није жао Ристифора, зар ти није жао Јабучила, који ето очевидно жали за нашим друштвом! |
је име ноћас!“ рече војвода. „Није мени жао твога имена, али ваља мени да браним поштено име ср |
ом узео да кипи.</p> <pb n="178" /> <p>„Жао ми је, господару, што нећеш да ме саслушаш.{S} Али |
евидно жали за нашим друштвом!“</p> <p>„Жао ми је Јабучила,“ рече кнез; „али што ћу му кад има |
заваше куцање срца његова, и подстицаше жар у образима његовим.{S} А кад седокоси старац са рум |
ведро.{S} Чисто се усијало од јаркости жаркога сунца.{S} Владала је жестока запара.{S} У далек |
, и не видевши их, знао да су Боривојев Ждрал и Ристиворев Јабучило.{S} Окреташе по више пута ч |
вор мало боље притегне пас у Боривојева Ждрала.{S} Кад се то сврши, кнез Градоје рече својој ма |
ла вода, која је из кљуна једног тучног ждрала најпре далеко у висину шибала.{S} Из авлије се п |
онда уви у плетенице, у које је грива у Ждрала, сребрнасто сивог коњића Боривојева, оплетена би |
часи испред ове цркве појахали крилате ждрале и вите ластавице!“</p> <p>„Тако је!{S} И није др |
дљивије предсказивање био бој орлова са ждраловима, коме су скоро сељани из многих села сведоци |
ваном погоним!“</p> <p>Боривој на своме Ждралу, мало иза старога кнеза, даваше очима и рукама з |
један велики дан, још једнако кратак за жедна грла и усијане главе.{S} Нико не умеде казати как |
еће, узалуд је што твоје старо јунаштво жедни за Косовом, узалуд је што сви за њим жеднимо, уза |
ни за Косовом, узалуд је што сви за њим жеднимо, узалуд је јер стићи нећемо, па ма сад у овај ч |
гну да Србљима правду даде, како и сами желе!{S} Ето, та су писма отровала и срце Господина Кне |
сподина Кнеза са небеса види, да смо ми желели да се позиву његову одзовемо, и да смо истина по |
упаде живо у реч кнезу Градоју војвода, желећи да спречи даљи развој гнева кнежева. „Све вас ја |
Народ је испраћаше узвицима и усклицима желећи јој срећно путовање, славно војевање и још срећн |
и из Крушевца, стигао у двор, али да не жели излазити преда њ,јер је прашњав и уморан.</p> <p>„ |
ар да видим колико сам се огрешио, и да желим да тај грех колико могу покајем.{S} Закопајте ме |
жили, да га присиљавамо да буде како ти желиш, а не како он мисли да треба!{S} Пусти ти њега не |
Ристивору:</p> <p>„Учинићу ти све како желиш!{S} Учинићу!{S} Молићемо се Богу да те уза старог |
од ових рана умреш, учинићу ти како ето желиш.{S} Него имам сад и ја тебе да запитам за нешто!“ |
сле по дужег ћутања, „праведна је твоја жеља да видиш какво ће славно име твој првенац на крште |
.4"> <head>IV</head> <p>Ристивор је, по жељи Ивановој, наредио те млађа чељад простре постељу з |
о да свршимо то је да испунимо последњу жељу нашег војводе — да га сахранимо на месту, на коме |
на крштењу да добије.{S} Нико ти за ту жељу замерити не може; најмање Господин Кнез, који у пр |
поуздана надања на пуно развијени цвет; жена и девојка уједно; по лепоти стаса и милини лика — |
трос до зоре мирно почивала.{S} Па онда жена и мати Мандалена спусти своју главу на то узглавље |
љак а <pb n="68" /> за њим једна омлађа жена.{S} Пољубише га у колено, па сељак узе да говори:< |
м косом.{S} Била је то лепа и милокрвна жена, око својих тридесет година.{S} Не више пупољак ал |
зрезаној храстовој столици, млада једна жена, по високог, вижљавог, танкоструког раста, с нешто |
њиву млада а висока и танкострука једна жена у китњастом шареном руху; пребледела у лицу, с раз |
сужањства!{S} Ево и његова ти се грешна жена моли да се смилујеш на ситну децу њихову!“</p> <p> |
већ од два месеца ради!</p> <p>Млада се жена усправи; дахну дубоким дахом, као да јој се са срц |
по тајанственој дубљини њиховој не више жена, него неко божанско створење.{S} Сељаци причају да |
ње, које брзо нађе одзива у јецању оних жена у гомили око њих.</p> <p>Млади Боривој пољуби мајк |
слика Мандалене, кћери војводе Новака, жене кнеза Милана Орловића од Орлова Града, и ако јесте |
ика једне високе, сувоњаве, средњовечне жене, у црном оделу једне калуђерице и са дугачким, сви |
ра, те по селима и засеоцима узбунише и жене и децу и стоку и живину, а мушкадију отераше на Зм |
име на Косово полажаху.</p> <p>И људи и жене беху некако с почетка сетни и невесели па тихо раз |
!“</p> <p>„Чудни сте створови Божји, ви жене!“ рече старац седајући опет на свој сто; „сузе лиј |
b n="183" /> деду: „Ето лепо чујем како жене почеше запевати и нарицати!“</p> <p>Кад стиже Рист |
осподине!{S} Мишљах више о слабоме срцу жене Магдалене, него о јакости твоје сажаљивости према |
пренеражен; — „како бих ја давао једној жени да ми чита војводино писмо?!{S} Ристиворе, попа ов |
рца и малене душе, који залуди за неком женом, па се убија што не може да буде његова.{S} Али ј |
ђа Манда, — „опрости ми, што и ја једна женска глава хоћу да судим о пословима витешким: али је |
тање.{S} Млада момчад удари у кликтање, женскадија узе певати песме од сто руку, народ весело д |
та као укопан око госпође Мандалене.{S} Женскадија тек сад удари у плач и кукњаву.{S} У госпође |
<p>Узе мушкадија радосно кликтати; узе женскадија на глас благосиљати добру госпођу.{S} Па онд |
рукама у прса, момчадија занемела, а од женскадије нека рони сузе без нарицања, а по нека нарич |
S} Потекоше људи по гомилама расплакане женскадије, и покушаваху прекорима да је уставе и умире |
устави кликтање својих војника и јецање женскадије.{S} Па кад наста тишина, узе да говори гласн |
<pb n="84" /> Ако проведу ноћ у колу са женскадијом, или у певању уз пуне чутуре, кретаће се су |
вас тражим то је: да се сви — и мушко и женско, и младо и старо — сваким јутром и сваком вечери |
дворем, покидаше се кола, те и мушко и женско, и старо и младо, потрча кнезу и његовој чети у |
агледа се за неколико тренутака у младу жену, па јој рече:</p> <p>„Мандо, снахо моја, што ти је |
идиш како се светлуца крст као да је од жеравице!“ викаше Боривој сав усхићен.</p> <p>„Ха, ето, |
то.{S} Ви и један и други скочисте као жеравицом опржени, кад се само поменуше лажи, за које с |
шћанске да <pb n="31" /> ме Агарјани на жеравицу метну?!“ питаше поп Каритон, који је више вина |
у славу његову кад те Агарјани на живу жеравицу бацају не би л’ вером преврнуо.{S} Тако је то, |
д јаркости жаркога сунца.{S} Владала је жестока запара.{S} У далекој даљини могло се оком видет |
сиромашни људи, и знаш добро да нас ево жетве омахњују већ неколико година.{S} Ми добро знамо д |
лико страна и махаху рукама жетеоцима и жетелицама.{S} Млади Боривоје чу како се довикиваху и д |
м јечмовим.{S} Угледаше многе жетеоце и жетелице; прионули били у дугим редовима по њиви; приги |
еше јасно како са свих страна жетеоци и жетелице потрчаше к оном храсту, како се сва моба искуп |
лим класјем јечмовим.{S} Угледаше многе жетеоце и жетелице; прионули били у дугим редовима по њ |
иворе!{S} Прегази поток, пожури се међу жетеоце, кажи им: била се на Видов Дан велика битка, ср |
бојица видеше јасно како са свих страна жетеоци и жетелице потрчаше к оном храсту, како се сва |
чаше на неколико страна и махаху рукама жетеоцима и жетелицама.{S} Млади Боривоје чу како се до |
во јечмови почињу сазревати, па их ваља жети; па онда, брате, ово је Петров Пост, људи се једва |
стрим погледима око себе.</p> <p>„Је л’ жив мој унук?!“ запита.</p> <p>„Ето ти га поред тебе!{S |
оје да га причуваш!{S} Ако се са Косова жив вратим, предаћеш ми га кад га потражио будем.{S} Ак |
аспршташе, сваки њен коњаник, који оста жив, ободе коња да у бесном трку зађе за ону трећу чету |
вас не падне мртав.{S} Онај који остане жив имаће да укрсти свој мач онда с мојим.{S} Или ћемо |
сам се заветовао госпођи кнегињи да те жив оставити нећу!“</p> <p>Узе стари кнез да се крсти з |
им шатором.{S} Могах чути како се дуг и жив разговор води, па све живљи и живљи.{S} Па се онда |
и ће од нас тројице само један измилити жив, али и он ранама покривен!{S} Слушали сте ваљада од |
стезао да поменем војводи, да нам је он жив и да нам је такву заповест издао, то се не устежем, |
подин Кнез, покривен тешким ранама, пао жив у руке Турцима, који га погубише, да освете смрт св |
ро је, синко Ристиворе!...{S} Је ли још жив?...{S} Ил’ је под ранама умро?“ <pb n="206" /> пита |
део свога господара!“ рече Санџак-Бег. „жив се предавао није, пао је покривен грдним ранама!“</ |
хоће да некога од оних, што га гледају, жива дохвати.{S} Види се лепо како нешто виче, јер је ш |
е тешње као да је добила заповест да га жива зароби.</p> <p>По зеленој ледини лежало је овде он |
огу да те уза старог и младог господара жива и здрава овоме двору врати, те да се уз нашу срећу |
о за здравље теби и твојима, ако те Бог жива врати, а било би ти за душу ако би погинуо!“ прихв |
ојводи, и ко је био последњи који га је жива видео“ питаше кнез Градоје.</p> <p>„Казаћу ти све |
а се брани, док је Витомир увредио мене жива, који могу и да се браним и да опростим!“</p> <p>„ |
х, и ни на крај помисли мени да га више жива видети не ћу!{S} А сад нека Некудим настави ако им |
"62" /> ко ће победити!“ говораше један живахан старчић. „Била би срамота за српскога Бога да С |
уставише се у исти мах, као да им онај живахни поветарац, који им запири у лице, донесе од нек |
е, и да нам миле наше јунаке врати дома живе и здраве и новом славом окићене!“</p> <pb n="73" / |
, и теби и војсци твојој!“ „Бог вас све живе и здраве и славне довео дому своме натраг!“</p> <p |
и леске.{S} Изнад ове зелене а мирисне живе ограде подизале су се високе тополе, дохвативши се |
чар! <pb n="110" /> Сутра ћу ти их било живе било мртве у руке предати, па како наредиш!“</p> < |
краљеви и <pb n="90" /> владике на огњу живе спаљивали само зато, што у Светом Писму не видеше |
клике: „Живео нам, славни господару!{S} Живео нам млади кнежевић!“ Сељаци сложно прихватише, и |
х и великих одаја и дворана у којима је живео.{S} Са те терасе гледало се доле у авлију патосан |
сиви соколе!{S} Тако, господару, Бог те живео!{S} Али и ко би то боље од тебе знао?!“</p> <p>Го |
ска кнежева па громко грмну у усклике: „Живео нам, славни господару!{S} Живео нам млади кнежеви |
S} Или ћемо сва тројица изићи из шатора живи и здрави као три пријатеља, или ће од нас тројице |
и опет како су неки властели, вратив се живи из боја на Плочнику, казивали да је кнез Милан уле |
Зар би ми били српски јунаци, да вам се живи предајемо?!“ одговараше стари кнез, па се мачем, к |
е да им говори:</p> <p>„Не можете се ви живи враћати дома с вашом војском не видев Косова!{S} В |
о Турака допрећемо живи, али мучно ћемо живи кроз њих пројахати.{S} Него да се најпре опростимо |
ајте, мало!“ рече. „До Турака допрећемо живи, али мучно ћемо живи кроз њих пројахати.{S} Него д |
— све преврнути, и да ће они што остану живи говорити онима по гробовима: „Благо вама што сте п |
војника, који му јутарњи његов поздрав живим и сложним ускликом отпоздрављаху.{S} Дошав до на |
и само климну главом одобравајући, пође живим кораком својој чети.{S} Дошав до заставе, викну о |
доје. „У овом чудноватом времену у коме живимо, кад се све око нас врти и преврће како никада д |
еоцима узбунише и жене и децу и стоку и живину, а мушкадију отераше на Змајев Вис.</p> <p>Рано |
доиста, господо, бити, да нам усред нас живих и наше војске неко убије војводу нашег?!“ питаше |
ни дед дома остати не може, а да за њих живих <pb n="21" /> други неки јунак води кнеза Орловић |
како се дуг и жив разговор води, па све живљи и живљи.{S} Па се онда све стиша и ућута, и само |
дуг и жив разговор води, па све живљи и живљи.{S} Па се онда све стиша и ућута, и само се <pb n |
а кнегињин приликом великих свечаности, живо повуче за <pb n="54" /> рукав, Ристивор се трже из |
ере па полете старцу на прса, загрли га живо и пољуби у један и у други образ, баш као да му не |
м руком прострелила орлушину, те спасла живо и здраво чедо своје, које јој је грабљива и гладна |
“</p> <pb n="186" /> <p>„Где је?“ упита живо стари кнез, и наднесе десну руку над обрве своје, |
у сиву даљину!</p> <p>„Ено!“ викну сад живо Боривој, „ено како сунце сијну о златни крст!{S} Е |
не прођеш горе!“</p> <p>„Не, не!“ упаде живо у реч кнезу Градоју војвода, желећи да спречи даљи |
ест година; очима и обликом подсећао је живо на своју матер; а својим вижљавим растом и својим |
у, и да се чека само на свирце па да се живо коло поведе.</p> <p>Знало се да поп Каритон чита у |
, нека ми се скорим надају!“ Па онда се живо исправи, окрете се нагло, и брзим корацима уђе у г |
срца пламени у образе букнуше, диже се живо из столице, усправи се у сву своју висину, и упре |
S} Напрегнувши све своје силе подиже се живо, те грчевито дохвати Бега за обе руке, и онда викн |
ме мртав војвода лежаше.{S} Прекрсти се живо неколико пута, побожно и са светим страхом целива |
ити дугачку некакву молитву, крстећи се живо и скоро без прекида.{S} Ни кнез, па ни она два мла |
ом стану удараше се у бубањ и видело се живо кретање.{S} Мало час па је неколико стотина коњани |
<p>У томе дотрча дворска момчадија, те живо растави таласе од народа.{S} Иван Порубовић, сав с |
Тако је!{S} И није друкчије!“ привикаше живо многи од господе.</p> <p>Стари Градоје састави сво |
оривој.</p> <p>„А то не може!“ прихвати живо кнез. „Пут у небески Јерусалим води право уз ону к |
а!“</p> <p>Старац прену иза сна и скочи живо на ноге.{S} Загледа се за неколико тренутака у мла |
сте управ педесет!“ прихвати и Ристивор живо.</p> <p>„Педесет шаторова, по четири војника под с |
и зубма, као да их оштри да некога њима живог коље.</p> <p>Прошло је тако по доста времена док |
света?!{S} Али од свих мука, на које те живог метасмо, чини ми се, најстрашнија је што ти дадос |
народ неће да му је Лазар господар код живога Марка, сина краља Вукашина.{S} Цар, кога је Бог |
руку, и не слутих да му то последњи пут живоме руку љубим!“</p> <p>И онда се Некудимово срце оп |
игу?{S} Збиља и јесте, да не мораш кроз живот држати уза се каквог попа Каритона.{S} А и што да |
х грехова пред Богом, да човек сам себи живот одузме!“ прихвати игуман Пајсеј, слаб на читању с |
ко остави?{S} Што прекрати свој млађани живот, кал си могао часно да га проводиш у свакој срећи |
опет рекао бих да се у тај твој славни живот само кроз погибију улази!“</p> <p>„За јунака поги |
ања у опроштај,.. из опроштаја у славан живот!“</p> <p>„Нисам видовит, као Лабуд твој;“ прихват |
те за моју снаху, испроси јој здравља, живота, и среће у животу, молим ти се за сву нашу чељад |
ститих Срба; али ћу за цео остатак мога живота, колико ми га бог поклони, благосиљати свакога о |
а тако хтела!.....{S} Мученик си био за живота свога — јер ко може да носи круну оваквог <pb n= |
ко још на небу свецем постао није ко за живота овде на земљи јунак био није!{S} Кад би Бог дава |
оја милост дала нову прилику, да поживи животом добра и поштена човека!“</p> <p>„Зар за оног бу |
" /> светлост Иван никада дотле у своме животу није видео.{S} Гледаше непомичан и очима широм о |
олим да ми опростиш, ако сам те икада у животу што на жао учинио.{S} Ето се исповедих оцу Пајсе |
мљу.{S} И ако си млада, доста си бура у животу видела!“</p> <p>У томе се отворише једна уска вр |
ти и сину боље знамење јуначке среће у животу, ако један део војске твоје поносито ујездава у |
испроси јој здравља, живота, и среће у животу, молим ти се за сву нашу чељад у двору и за све |
у.</p> <p>„Јеси ли ми, господару, још у животу!?“ викаше Ристивор, огледајући да буздованом сво |
едо!...{S} Ристиворе!{S} Јесте ли још у животу?!“ питаше сиромах млади Боривој, промуклим гласо |
певаш у славу његову кад те Агарјани на живу жеравицу бацају не би л’ вером преврнуо.{S} Тако ј |
стаса, широких прсију, чврстих мишица, жилаве руке; сед, с дугом косом, дугим брцима, а округл |
пута ми поглед твога свеца следи крв у жилама и скамени срце у прсима.{S} И кад не гледах на њ |
сном <pb n="55" /> преплету од сребрних жица, лежао је поред њене десне руке; према њој је виси |
е сребрне руде, као да су виле сребрним жицама прешивале темеље од Голубиња.{S} Орловићи дадоше |
м од плавог аксанита извезеног сребрном жицом и спутаног сребрним пафтама.</p> <p>Нагнула се би |
ита по коме су орлови и крстови златном жицом богато извезени; па мекане жуте чизме до колена с |
ниско по класју и светлуцавим срповима жњу зреле јечмове.</p> <p>„Да станемо, дедо, за који ча |
ним од угарка и крвавим од крви невиних жртава, па траже светитељска кола за своје главе!“</p> |
или три пута прекиде се онај молитвени жубор, јер по пакосним сплеткама сотониним снађе попа н |
онесе од уста до уста, те се начини као жубор лишћа пред кишу, који одмах за тим пређе у гласно |
еза, не разумеваху ништа од свега онога жубора.{S} Него кнез би гледао у попа па би се и он крс |
вања!{S} Као да не могаше ништа чути од жубора бистре воде по шареном шљунку, и од шуштања пове |
великога свеца; метаниса три пута и узе жуборити дугачку некакву молитву, крстећи се живо и ско |
лишћа нешто тајанствено разговараху са жубором Голубињеске Реке, која испод њих и мимо њих про |
у да нико не приђе да чује шта то поток жубором ромори, а још мање да увреба ко се то на сребрн |
да дише, да српски потоци могу сребрним жубором да роморе, као да се ништа необично десило није |
стану, рашири уздрхтале ноздрве, као да жуди да посрче сав онај свежи поветарац што отуда струј |
могао је да види, да онај његов дуги и жудни поглед трепти дахом: „Душо моја!“, и да онај њен |
све до времена Немањина, кад им Велики Жупан даде хрисовуљ да се унапред па до века зову Орлов |
љака и сељанака из свих села и заселака жупе од Орлова Града.{S} И старо и младо похитало је у |
икој авлији дворској.{S} Неколике слуге жураху се и тамо и амо.{S} Првога који дође на дохват с |
видела.“</p> <pb n="170" /> <p>Зачу се журба као да је поветарац гору заљуљао.{S} Многима се о |
орана и момака, па узбуњени и у великој журби шапутаху нешто на ухо војводи.{S} Он мало преблед |
адаше мртва тишина.{S} Нико не смеде да жури уморног рањеника, и нико не проговори речи.{S} Ћут |
а твога, не оклевај него крећи војску и жури се ка Косову. <pb n="126" /> Твој клетвеник кнез Г |
поклонио своме манастиру Милостину.{S} Журила се, јер је управ довршивала диван вез.{S} А била |
, праћени неколицином властеле и слугу, журним кораком пролажаху кроз њихове гомиле ка стану, п |
помоћи не може!“ рече војвода, па онда журно додаде: „Јест, треба ми нешто!{S} Нађи мога ђака |
Није дуго потрајало па сељани и сељанке журно покупише српове, и виле и грабље, покупише здеље |
аде Ристивора.</p> <p>Мандалена дохвати журно разбој од шимшира са довршеним везом, и хтеде се |
о доиста од некуда холуј диже) час опет журно слетали ка голубињаку, те загушеним и усплахирени |
кавци, у високој трави око оног храста, жустро гањаху и надметаху непрекидним и све то бржим и |
д му у староме кошу младо орловско пиле жустро кљуца!{S} Пустите човека нека иде кад му се иде! |
тани, море!... ни корака напред!“ викну жустро и срдито Турчин. „Не будал’-те но се предајите!“ |
о кад се трже, баш из најслађег сна, на жустру вику Ристиворову, који упаде у шатор вичући;</p> |
и онога света?!“ питаше књез Вукан час жут час блед.</p> <p>„Још се то не може да зна на сигур |
ћ тако мрачно, да наредише да се велике жуте воштанице у сребрним стојницима донесу.</p> <p>Кад |
латном жицом богато извезени; па мекане жуте чизме до колена са сребрним острицама којих широки |
мљи пред скрињом и при светлости од оне жуте воштанице писаше нешто брзо, а суза за сузом капаш |
а бољи видик црвене, плаветне, зелене и жуте шаре у вуненој простирци, која сав спод застираше. |
ко рухо од Дубровачке скрлатне чохе, са жутим, меканим чизмама до колена.{S} То је био човек ср |
које се умештаху седам дебелих свећа од жутога воска.{S} На своду, који је испао мало напред на |
врата на сниској шестостраној конати у Жутој Кули.</p> <p>У дебелим зидинама од куле били су у |
иња те зове!{S} Ено је у њеној конати у Жутој Кули!“ говораше господско дете, придворица госпођ |
онда ми заповеди да запалим ону велику жуту воштаницу, коју ја донесох од игуманова ђакона Јер |
ачеви из корица, и мало што се уз горку жуч не проли и братске крви.{S} И би се и ње пролило, д |
лед у лицу. „Немојте да од једнога зла, за које још и не знамо је ли доиста зло и колико је, пр |
ва коња у непосредној близини иза себе, за које је, и не видевши их, знао да су Боривојев Ждрал |
цом опржени, кад се само поменуше лажи, за које сви знамо да су лажи.{S} Скочисте, јер вам се ч |
ја да не да црква опојати онога, који, за то што је кукавица, не ће или не сме да носи свој кр |
абуда напред.{S} За њим јахаше Боривој, за Боривојем Ристивор.</p> <p>„Ми смо Срби од Орлова Гр |
старог кнеза.</p> <p>„Не бој се, дедо, за мене!“ викаше Боривој; „не ћу ја тебе данас на Косов |
реле јечмове.</p> <p>„Да станемо, дедо, за који часак овде, да поодморимо своје коње, и да посл |
и не осврћући се викну: „Напред, депо, за крст часни и веру Хришћанску!“</p> <p>Лабуд зарза ду |
овамо волео да дода по неку грађевину, за спомен себи, граду који су му стари оставили; и свак |
уги један по стар сељак а <pb n="68" /> за њим једна омлађа жена.{S} Пољубише га у колено, па с |
апита.</p> <p>„Ето ти га поред тебе!{S} За њ се не брини!{S} Лаке су му ране!“</p> <p>„Нека су |
а!{S} Напред, напред, Србадијо моја.{S} За крст часни и веру Хришћанску!“ “</p> <p>„До подне на |
ила од господе беше муком замукнула.{S} За неколико тренутака чуло се само шуштање лишћа на дрв |
тових трпеза са столовима и клупама.{S} За једном таквом трпезом вечерали су кнез Градоје, поп |
окајништва пред Богом и пред људима.{S} За мене је његово дело и јуначно и побожно.{S} Како мож |
че својима, па потера Лабуда напред.{S} За њим јахаше Боривој, за Боривојем Ристивор.</p> <p>„М |
а дебелој поњави лежаше рањен човек.{S} За војводом и кнезом Градојем уђе у крчму и сва властел |
да вам предложим <pb n="160" /> ово:{S} За доказ да ми војводи нашем од свега срца праштамо — с |
ВУ</p> <p>ОДШТАМПАНО ИЗ „БРАНКОВА КОЛА“ ЗА 1899.</p> <p>СР.{S} КАРЛОВЦИ</p> <p>СРПСКА МАНАСТИРС |
з се крену с младим Боривојем за њим, а за њима њихова војска све по два коњаника упоредо загрљ |
S} Испаде испод шатора војвода Милош, а за њим узастопце Иван Косанчић и Милан Топлица.{S} Мило |
ето сад тамо одвести и разместити.{S} А за тебе и твога унука спремили смо малу доворану у јужн |
ајте српску земљу, којој крв ваша треба за одбрану!“</p> <p>Кнез Градоје изгледаше запрепашћен, |
месечину којом се ходник и соба њихова за неколико тренутака испунише, да се опет мало после у |
одиже се живо, те грчевито дохвати Бега за обе руке, и онда викну загушљивим гласом:</p> <p>„Ха |
од данас везује нова једна веза — брига за нашим јунацима.{S} Чусте какву ми власт кнез даде.{S |
најбоље јунаке сваке године шаљемо, да за њ и за његова лажнога свеца православне земље осваја |
што му ни дед дома остати не може, а да за њих живих <pb n="21" /> други неки јунак води кнеза |
а здрави и весели вратимо, молићу те да за ме проговориш и Босиљки и кнезу.{S} Ако ли буде Божј |
з нашега честитога Кнеза; није позно да за њ данас изгинемо!“ говораше на глас стари кнез Градо |
и сенице изабрали перивој Орлова Града за свој рај земаљски, и што је <pb n="4" /> изгледало д |
стари кнез.</p> <p>Ристивор га погледа за неколико тренутака мало као збуњен не знајући управо |
е ли њему за руком поћи да старог кнеза за друго одреди.</p> <p>Боривој је красан младић од пет |
изиђе из шатора водећи оба млада витеза за руке.</p> <p>„Бадава!“ рече он као сам себи говорећи |
уте воштанице писаше нешто брзо, а суза за сузом капаше на листину. „Нека причека Иван, сад ћу |
а настави окренув се Ивану: „Не знам ја за друге свеце; али је нама наш светац свагда помагао.{ |
рвом.{S} И тек да је и она одмакла била за стотину корачаја, а одвоји се и трећа чета од двадес |
виних жртава, па траже светитељска кола за своје главе!“</p> <p>„Стој, властелине!{S} Устави се |
брже разбудио, дохвати га обема рукама за рамена и добро га продрма.</p> <p>Ристивор најпре за |
е кнез Градоје, „дај, брате, још мелема за срца наша!{S} Казуј нам још шта си видео.“</p> <p>„И |
мо смести своје људе, и увери се да има за њих доста бела хлеба и црвена вина, а доста зоби за |
ојим те хтедох убити!{S} Везуј ме коњма за репове па растрзавај; бацај ме у доње тамнице да ми |
преко своје воље доведена и привенчана за Милана Градојева сина, и опет како су неки властели, |
зоре са три одморне војске, која једна за другом у борбу ступаше!{S} Усред овог трећег и страш |
да њега <pb n="98" /> — Марка — призна за краља све Србадије од Дунава до Солуна.{S} Али ето н |
да је било доста твога славног војевања за педесет — а Бога ми биће и више — година!{S} Дај ти |
један живахан старчић. „Била би срамота за српскога Бога да Србадија не победи!{S} Зар да Агарј |
те се према њима она суха мрка тиквица за воду, што му виси о некаквом кајишу о бедрима, светл |
вати ни оном другом.{S} Ко је имао срца за ову земљу, није могао друкчије до да сузе рони и да |
>Осем нешто деце и момчадије која отрча за војском, да је прати док се не уморе, сав онај други |
он с целом својом војском кренуо натраг за Дринопољ, биће још пуно дивљих пљачкаша, бесних гуса |
д ће боље подесити, но што му је до сад за руком полазило.{S} А дај мени војводино писмо, да ти |
ви поп; „није само да сам млађи од тебе за десет година...“</p> <p>„Каквих десет година?!“ насм |
ди кнеза Градоја и чету његову у колибе за њу спремљене; а самог кнеза замоли да дође у двор на |
ј земљи било јуначких срдаца, то се све за раније одзивало позивима својих господара, и то ти ј |
ј калуђера да сваким даном чита молитве за покој душе војводе Радича!“</p> <p>„Хоћемо, кнеже Ор |
вам дао заповест; дао сам вам и разлоге за ту заповест, што нисам био дужан давати вам.{S} Бриш |
ко још, осем Боривоја и Ристивора, иде за њим.{S} Али би овда и онда окренуо мало час десно ча |
ар од онолике војске никога нема да иде за мном на Косово, до ово нејако дете, мој унук, и овај |
кушаваше да процени колико коњаника иде за њим.{S} И би му мило, што их очевидно беше по више.{ |
а силно узбуђен говор некога од господе за Кнежевом трпезом, па онда зашушташе свилене завесе н |
а жив, ободе коња да у бесном трку зађе за ону трећу чету, која полаганим кроком јежђаше к трој |
тигли што пре; а кнез Будисав нека дође за нама, па кад стигне!“</p> <p>„Тако ми Славе, кнеже,“ |
та од двадесет и једног коњаника и пође за оним двема. </p> <pb n="199" /> <p>Заповедник Турака |
к нама: „Ко не жали погинути, нек пође за мном!{S} Ко не ће, нека му је просто!“ Полетесмо за |
обродошлицом.{S} Градоје се окрете, узе за руку Боривоја — који и сам беше скочио с коња, па ко |
шта где је стојао мраморни сто, била је за једну стопу виша од осталога патоса.{S} На овоме сни |
а с њоме улетеше међу борце.{S} Било је за ове <pb n="107" /> оружане миротворце нешто опасност |
та у капели дворској велико молепствије за срећна пута и славну победу, и да су тамо на молитви |
његову, јер је ето много сањив те није за ову трезну дружину!</p> <p>„Ко сањив?!“ викну Винко |
водине, да видимо да ли је какве поруке за нас и за своју војску оставио.{S} Камо га Иван, камо |
едним настојавањем старога кнеза спреме за храну и пиће његове чете брзо су се довршивале, те ј |
екивањима.</p> <p>„Зар је мало три ране за једнога дечка, у првоме боју његову?!“ прихвати Санџ |
купе мачеве, буздоване и копља; иза ње за конопац, затегнут између две заставе, повезао двадес |
ти опет мислиш, светац је као ти, да се за сваку ситницу срди!“ прихвати поп Каритон спустив пр |
сна и скочи живо на ноге.{S} Загледа се за неколико тренутака у младу жену, па јој рече:</p> <p |
пас да стоји како треба, и справљаше се за нов чин. „Нека светац не виче напразно; „Покајте се! |
његов!“ Ето смо људи тврда срца, али се за твојим слугом заплакасмо!“</p> <p>„Бог да те прости, |
, живота, и среће у животу, молим ти се за сву нашу чељад у двору и за све наше људе ван двора; |
може бити ни царства!“</p> <p>Пусти се за тим у некакве дубоке мисли и шеташе се немирно с јед |
ежи страноме витезу на срцу; особито се за столом у трпезарији чудно понаша, час кришом погледа |
да анђео Божји кроз њене очи гледа, те за то њени погледи прогањају нечисте духове из људи, ле |
Прво ти се молим за све моје: молим те за мога унука, испроси му у Свете Тројице здравља, срећ |
сваке ваљаности и честитости; молим те за моју снаху, испроси јој здравља, живота, и среће у ж |
и слаби људи баш као и они!{S} И још те за једно молим: имаш по закону права да ова два бунтовн |
господа и велика властела, протурујете за владике своје синова и синовце, који су младост свој |
те шестоперне буздоване, па се пожурите за Господином кнезом!{S} Могу њему затребати још четири |
како му војници његови притврђују цвеће за своје клобуке, па им онда викну:</p> <p>„Стан’те мал |
чилом!{S} Неће му коњ натраг, него хоће за нама!{S} Он га окреће правцем к Северу а Јабучило по |
о и ја, и као и ви!{S} И њему куца срце за ову земљу и за ову нашу сиротињу, исто као и нама!{S |
гледајући за њима.{S} А кад чета замаче за шуму, окрете се госпођа Мандалена кметовима и ономе |
риликом великих свечаности, живо повуче за <pb n="54" /> рукав, Ристивор се трже из свога слатк |
ка!“</p> <p>Старац је непомично гледаше за неко време као да хоће да продре погледима кроз ону |
си од народа одбише од двора и повијаше за кнезом Градојем и четом његовом преко пољане па тихо |
ни призор!</p> <p>Стари кнез посматраше за неколико тренутака, како му војници његови притврђуј |
вити царевој борио на Косову.{S} Ћуташе за дуго као да је онемио.</p> <p>„Проклети да су издајн |
тем!“</p> <p>И ободоше коње, и појурише за Ристивором.{S} Сви снуждени, сви натуштени и намргођ |
дарује, ако Бог да!{S} А ето му стигоше за све нас весели гласи од Крушевца!{S} Господар нас зо |
омцима: „Коње!{S} Овамо коње!“ Испадоше за њима још неке војводе и кнезови; чух их како преклињ |
се и за нашу стоку, и за наше усеве, и за сваки род и плод по виноградима и воћнацима.{S} Не д |
ди у народу, који си ти толико љубио, и за који гинеш!{S} Опрости нам, Господару, опрости нам; |
н двора; молим ти се и за нашу стоку, и за наше усеве, и за сваки род и плод по виноградима и в |
е је и за мене и за моју момчадију, а и за све нас.{S} Сутра, кад се будемо кретали....“ |</p> |
јесте нам Кнез сетан и невесео!{S} А и за невољу му је, јер, вели, има доказе како је неко Про |
нареди да се разапну шаторови за њега и за властелу на једној лепој рудини, испод велике стене |
ем кад ето не стигох да се поред тебе и за тебе борим!...{S} Шта ћеш?!{S} Несрећа је наша тако |
и срећно боримо за свете цркве његове и за православни народ његов!“ Клекнусмо сви и помолисмо |
оћ провести.{S} Де тако буде, боље је и за мене и за моју момчадију, а и за све нас.{S} Сутра, |
је из ње.{S} Сетан и невесео остао је и за сво време док се вечерало.{S} Мало је улазио у разго |
и.{S} Де тако буде, боље је и за мене и за моју момчадију, а и за све нас.{S} Сутра, кад се буд |
све наше људе ван двора; молим ти се и за нашу стоку, и за наше усеве, и за сваки род и плод п |
ека сад нема!“ прихвати старац; „биће и за то времена.{S} Још није пола ноћи.{S} Да сјашемо овд |
е јунаке сваке године шаљемо, да за њ и за његова лажнога свеца православне земље освајају.{S} |
госпођо кнегињо; имам и ја тебе много и за нешто велико да молим!{S} Па се још предомишљам да л |
а видимо да ли је какве поруке за нас и за своју војску оставио.{S} Камо га Иван, камо Некудим? |
езан био напис, како је на томе столу и за том трпезом седео и обедовао цар Душан, кад је на во |
ви!{S} И њему куца срце за ову земљу и за ову нашу сиротињу, исто као и нама!{S} Него је и наш |
молим ти се за сву нашу чељад у двору и за све наше људе ван двора; молим ти се и за нашу стоку |
е; па онда напојте коње, оседлајте их и за пут припремите, па дођите да се још једном заједничк |
мој слуга опрости за сваку преку реч и за сваки преки чин!“ „Немам ја шта теби праштати, мили |
оз њих дихао!“ настави кнез Градоје. „И за Душаново доба властела се завађала час са царем час |
ве, метанише и преврће бројанице, не би за све њих било места у свих седморих небесих!{S} Онда |
великој твојој доброти!{S} И нека теби за твоју господску милост према мени сиромаху, Бог на н |
бела хлеба и црвена вина, а доста зоби за коње њихове.</p> <pb n="85" /> <p>И онда се таласи о |
глади, све то тобож у богоугодној борби за Православље и славу Божју!{S} Ако у Бога доиста има |
и војвода нареди да се разапну шаторови за њега и за властелу на једној лепој рудини, испод вел |
тво жедни за Косовом, узалуд је што сви за њим жеднимо, узалуд је јер стићи нећемо, па ма сад у |
ше мој слуга ни мој властеличић!{S} Иди за онима, који се договарају да пронађу памет!{S} Из ов |
лакога срца и малене душе, који залуди за неком женом, па се убија што не може да буде његова. |
који је у овако мучним данима Србадији за Господара дао једног дивног Душанова јунака.{S} Моли |
зашто су они господа него да господски за цара гину!“...{S} Него најправије ми рече старац Мир |
срце доброга оца пуног милости!{S} Али за тај посао останите ето ти и твој кум од старина, кне |
је жао Јабучила, који ето очевидно жали за нашим друштвом!“</p> <p>„Жао ми је Јабучила,“ рече к |
ви:</p> <p>„Сутра кад се будемо кретали за Косово, ваља да су нам људи одморни, чили и весели. |
миле ка стану, пође и он онако у гомили за њима.</p> <p>Што ближе стизаху стану, све то јасније |
очима својима, беху се чисто скаменили за неколико тренутака, док не звизну мач Градојев посре |
заповеди да се одмах сва војска спреми за полазак, а кнезове и властелу позва да појашу своје |
шинову на Марици, ни за велику глад, ни за велику морију која помори пола народа!{S} Ја му испр |
ни за погибију Вукашинову на Марици, ни за велику глад, ни за велику морију која помори пола на |
ушанову, ни за раздор међу вастелом, ни за погибију Вукашинову на Марици, ни за велику глад, ни |
а.{S} Није био чуо за смрт Душанову, ни за раздор међу вастелом, ни за погибију Вукашинову на М |
насигурно веровао да се Бог не може ни за часак предомишљати коме да помогне, па је веровао <p |
јатеља.{S} Сунце није било одскочило ни за два копља а од некуда се преносе глас да је цар турс |
залуд је што твоје старо јунаштво жедни за Косовом, узалуд је што сви за њим жеднимо, узалуд је |
ви и змајеви.{S} Столу у зачељу наслони за руке беху обложени сребром, у коме је урезан био нап |
овај покор ноћас?“</p> <p>„Па видео си за трпезом ко га поче?“ одговори Миросав јетко.</p> <p> |
S} Ми добро знамо да ти дугујемо што си за нас цару платио цареву перперу.{S} Али не знамо, Бог |
ле песме!“</p> <p>„Но знају ти сиромаси за погибију <pb n="182" /> нашу!“ рече кнез Градоје поу |
ма, ако те Бог жива врати, а било би ти за душу ако би погинуо!“ прихвати други један кмет из г |
ене.{S} Није Косово за такве, нит си ти за Косово!{S} Оно истина и кукавице имају крила, само ш |
рвенац на крштењу да добије.{S} Нико ти за ту жељу замерити не може; најмање Господин Кнез, кој |
старом кнезу Градоју, кад овај дохвати за руку и једнога и другога па их поведе у свој шатор, |
ше у смех.</p> <p>„Како ћемо се кретати за Косово,“ одговори му војвода сасвим без икаква узбуђ |
буздована, а већ ја се могу Богу молити за вас и без вас!“ И одоше попови и ђакони да траже коњ |
да запитам војводу какве има заповести за мене. „Прво“ рече војвода, „имам ја тебе да молим да |
ми лакше бити ако ми мој слуга опрости за сваку преку реч и за сваки преки чин!“ „Немам ја шта |
рајало па се њих двојица вратише водећи за собом сва три коња оседлана.{S} Нађоше кнеза где сто |
ло па ето га натраг у трпезарију водећи за руку кнеза Гојка, снажно и лепо развијена човека од |
ше господа, да се договоре хоће ли поћи за њим или неће.</p> </div> <div type="chapter" xml:id= |
ом.</p> <p>Дуго остадоше тако гледајући за њима.{S} А кад чета замаче за шуму, окрете се госпођ |
амора, и зар нису српски јунаци, гинући за свету веру Хришћанску, крвљу својом посветили ту црк |
уза.{S} Она гледаше мирно и не трепћући за сином и свекром својим и њиховом китњастом четом и с |
<p>И сам султан Бајазит Илдирим, чувши за јунаштво њихово, објавио је свој турској војсци запо |
> <p>„Господару!{S} Господару!{S} Устај за Бога!“</p> <p>„Шта је?!“ викну кнез скочив са поњаве |
аест коњаника, па пође полагано у корак за оном првом.{S} И тек да је и она одмакла била за сто |
у један велики дан, још једнако кратак за жедна грла и усијане главе.{S} Нико не умеде казати |
оја, имаш ли откуд ма само зелен листак за нашега Ристивора?“</p> <p>„Нека, господару!“ прихват |
јеш ли и сам да је то био прави мученик за отачаство, да је двојином више пелена но малвасије к |
ој дивној причи у којој има велики пуок за млађе!{S} Мени је мој покојни отац говорио да су се |
и чувај нам старога господара!{S} Знам за њ да ће пазити и чувати сина мога а јединог унука св |
твориле, па да вам све испричам што сам за последње <pb n="96" /> две недеље дана у Крушевцу сл |
.{S} Него имам сад и ја тебе да запитам за нешто!“</p> <p>Па онда Санџак-Бег извади из свиленог |
говорих!“</p> <p>„И ја се, кнеже, кајем за моју реч!“ рече Миросав. „Кајем се два пута, јер њим |
али хоћу теби да кажем да се ево кајем за пакосну реч, коју синоћ у срдњи изговорих!“</p> <p>„ |
ед.{S} Кнез се крену с младим Боривојем за њим, а за њима њихова војска све по два коњаника упо |
Ако допаднем какве невоље, па те викнем за помоћ, немој се оглушивати ни оклевати, него притеци |
заповест.{S} Ја се из ових стопа крећем за Косово!{S} До Косова се осврнути нећу да видим ко је |
мој ноћас тога чинити.{S} Дај ми, да им за ноћас мој шатор буде тамница а ја тамничар! <pb n="1 |
нога!{S} И ево чуј:{S} Прво ти се молим за све моје: молим те за мога унука, испроси му у Свете |
казуј колико их је се прихватило руком за заставу?!“</p> <p>„Завор ми је, господару, да ти у о |
да још те ноћи пође у Двориње с писмом за госпођу.{S} Све то ја тако и учиним а он оста пишући |
<p>Истом оне две прзнице оставише један за другим трпезарију, а дотрчаше слуге да јаве војводи, |
врнути нећу да видим ко је од вас пошао за мном, а ко није.{S} А на Косову ћу видети колико је |
руку крст и окрену се к нама рече: „Ево за све вас целивам распетога Спаситеља нашег!{S} Нека б |
чету одвести на преноћиште ако је какво за њих одређено.</p> <p>„Имају за твоје људе спремљене |
их стопа одлази од мене.{S} Није Косово за такве, нит си ти за Косово!{S} Оно истина и кукавице |
апред ван сваке сумње стављаху.{S} Него за њих је најубедљивије предсказивање био бој орлова са |
свој двор и међу нас, који би сви радо за тебе изгинули, како и треба кад си нам господар!{S} |
да одбија ударце, а по гдекоји је понео за спомен плаву, ако не и крваву белегу.{S} Али како су |
} Знали су да је будан: и доиста је био за дуго и дуго будан.{S} Али просто ни брком да макне, |
наша тако хтела!.....{S} Мученик си био за живота свога — јер ко може да носи круну оваквог <pb |
би ме прстима, хланим као лед, дохватио за гушу, продрмао и онда силно из постеље дигао, вичући |
нико још на небу свецем постао није ко за живота овде на земљи јунак био није!{S} Кад би Бог д |
<p>И онда — узбуђење беше и сувише јако за већ изнурену снагу старчеву.{S} Онај <pb n="208" /> |
како млади Југовић остави двор, и како за њим отиде и Голубан, старац уздахну: „Ах, што нисам |
е.{S} Јахали су не зборећи ни речи тако за два до три стреломета.{S} Тада ће Ристивор да <pb n= |
ри главу ниско, замисли се нешто дубоко за неку тренут, па онда с тешким уздахом диже главу и р |
тесмо за њим у најжешћи окршај!{S} Мало за тим паде ми коњ мртав, падох и ја рањен.{S} Мора бит |
браза њихових котрљаху се сузе.{S} Мало за тим узе оба писма из руку свога унука, сави их полаг |
з душе, најпре један гласоноша, па мало за њим и други, па и трећи са разних предстража, и јави |
едао неколике старије људе.</p> <p>Мало за тим па стари кнез виде како људи неки потрчаше на не |
и се сећаш како је то све друкчије било за наше младости!{S} Онда смо имали свагда десет пута в |
видећеш сада најбоље и сам е би ти било за здравље теби и твојима, ако те Бог жива врати, а бил |
ead>I</head> <p>Сунце је већ било зашло за планине и сутоњ се почела спуштати, Војвода Радич ис |
кажем.... немој нам замерити,... имамо за нешто да <pb n="67" /> те замолимо.{S} Знаш добро да |
да је јеретик или неверник, а све само за то што се ви бојите владика кад се Светих Отаца и не |
радостан.</p> <p>Али радостан беше само за неколико тренутака, па се онда ућута и снужди.{S} За |
Градоје изгледаше запрепашћен, али само за један тренутак.{S} У другом тренутку он је већ стао |
а војну, да се с тобом заједно залажемо за цара нашег и отачаство наше!“</p> <p>Војвода му приђ |
мно, па настави: „Него вино да оставимо за после, а сад да учиним како ми је мој господар запов |
а свима нама који излазимо да се боримо за Крст Часни и веру Хришћанску!{S} И видех га како поб |
ови, да се данас храбро и срећно боримо за свете цркве његове и за православни народ његов!“ Кл |
Ко не ће, нека му је просто!“ Полетесмо за њим у најжешћи окршај!{S} Мало за тим паде ми коњ мр |
овамо од туге и жалости остарео више но за десет последњих година!“</p> <p>„Е, мој Господине Кн |
сово стигнемо, и да се јуначки и славно за нашу веру и отачаство заложимо.{S} И још ти се молим |
беху довршили појање, кад дотрча, једно за другим, неколико дворана и момака, па узбуњени и у в |
аповедим да останеш, док се сви заједно за Косово не кренемо; али ми је зазор да заповедам теби |
И онда — узбуђење бејаше и сувише силно за већ изнурену снагу старчеву.{S} Онај силни напор, и |
о приспело подне а већ све беше спремно за укоп војводе Радича: шатор дигнут, гроб ископан, и т |
ловом ту затопљен.{S} Гледаше непомично за кнегињом; и кад се она окрете и виде да је он још ту |
оним својим чудесно меким гласом; „ето за твојим пасом видим једну киту милог ти босиљка!{S} Д |
спавао тридесет година.{S} Није био чуо за смрт Душанову, ни за раздор међу вастелом, ни за пог |
ом добра и поштена човека!“</p> <p>„Зар за оног бунтовника молиш?!“ упита кнез снаху своју као |
.{S} Како војвода зна, постојах вечерас за мало сам у дворани, у којој је у овоме двору цар Душ |
у дизао.{S} Знамо да ти је грдна жалост за сином, онаким соколом, крила поломила теби, седи сок |
задобије победу!{S} Нека је слава богу за то!“</p> <p>„Сад си, војводо, подесио како треба! пр |
ако заспиш па се пробудиш, моли се Богу за мене!“ учини ми се да је и мирнији и ведрији но што |
ми се добар јунак?{S} И сви ови што иду за мном, и ако их је кнез Вукан онако паметно одвраћао, |
И старац скочи, и већ се дохвати Лабуду за седло, и већ метну леву ногу у сребрну широку поднож |
је какво за њих одређено.</p> <p>„Имају за твоје људе спремљене колибе, <pb n="82" /> и Порубов |
ти како се господа поздрављају и питају за јуначко здравље, раздрага се милином па узе гласно к |
Само онај, који не верује у бригу Божју за верни му род Хришћански, могао би тако нешто да зами |
не ће!“ Па онда се збише тешње у гомилу за себе, шапутаху по дуже, па ће онда опет игуман Пајсе |
наредио те млађа чељад простре постељу за Ивана у куту према његовој постељи у једној по широк |
из милости своје према мени, опрости му за љубав Јабучилу!“</p> <p>И опет се тихо насмеја кнез, |
с њиме у дворану, да види неће ли њему за руком поћи да старог кнеза за друго одреди.</p> <p>Б |
неба, а војска се војводе Радича крену за Косово весело певајући.{S} Народ је испраћаше узвици |
ди да се мало поодморе, док се не крену за Косово!“</p> <p>Кад се још мало ближе примакоше Двор |
беше скочио с коња, па корачаше у стопу за својим дедом — изведе га пред војводу и рече:</p> <p |
а одведе у Душанову дворану, и да га ту за мало сама остави.{S} Гологлав је стари кнез ушао у т |
а добрих јунака и честитих Срба; али ћу за цео остатак мога живота, колико ми га бог поклони, б |
стима што с десна и с лева Винку сеђаху за трпезом; „поведите Винка до на постељу његову, јер ј |
пуним вина, па се поздрављаху и питаху за јуначко здравље.{S} Никоме се од својих другова кнез |
Градоје, „дај нам заповест да се одмах за Косово кренемо!“</p> <p>„Шта рече?!“ привикаше госпо |
и као жубор лишћа пред кишу, који одмах за тим пређе у гласно јецање и плакање.{S} Намргоди се |
рујте ми и млађи, но што га икада видех за последњих десет година од како га у двору служим!{S} |
седамдесет и пет, само се вазда издајеш за млађег...“</p> <p>„Нека ми је и деведесет и пет“, пр |
емо!{S} Ако се пожуримо, стићи ћемо још за видела.“</p> <pb n="170" /> <p>Зачу се журба као да |
као и на пријатељска изазивања.</p> <p>За софром у великој трпезарији вечерало је с војводом о |
левку, јер већ сунце зашло беше.</p> <p>За тим кнез замоли војводу да га одведе у Душанову двор |
давно прешао беше гроб војводин.</p> <p>За све време док војска пролажаше праштајући војводу, к |
ивот само кроз погибију улази!“</p> <p>„За јунака погибије нема!....{S} Има смрти,“.... рече кн |
лица раде да их измире, али до сада све забадава!“</p> <p>„О, господине Вуче, господине Вуче,“ |
мо ми на страну Саборе Светих Отаца, да забацимо у заборав и књиге од црквена закона, али ето н |
ге од црквена закона, али ето не можемо забацити наше владике!{S} Што би од Светих Отаца и смел |
.</p> <p>Ристивор отворио и очи и уста, забленуо се у нешто, чисто се скаменио.</p> <p>По дужем |
Видите ли да је мали нож, што му у срцу забоден стоји, његов нож који на златној дршци носи њег |
рану Саборе Светих Отаца, да забацимо у заборав и књиге од црквена закона, али ето не можемо за |
ано кнез Гојко, који једва дочека да се заборави оно и сувише искрено излетање Винково у прошло |
били су се о нечему договорили, само су заборавили да утврде ко у име свију да говори.{S} Виде |
ожемо ми, колико нас је год овде, то да заборавимо!{S} Немој, славе ти, друкчије!{S} Него ето ћ |
те својој дружини!{S} И што је најцрње, заборависте шта сви дугујемо у оваким данима нашем цару |
вори:</p> <p>„Зар нас није срамота?!{S} Заборависте шта дугујете нашем домаћину и нашем војводи |
јете нашем домаћину и нашем војводи!{S} Заборависте шта дугујете својој дружини!{S} И што је на |
штати се.{S} А већ ваља да нећете ни ви заборавити прилога црквама!“</p> <p>И тако је кнез Град |
Свети Јован на помоћи!{S} Ако би могао заборавити своју мајку нека ти је просто; али никад не |
о неколико враних гавранова!{S} Мал’ не заборавих: старац један, који је ваљада старешина задру |
јног ми оца.{S} Ако ти, кнеже, можеш да заборавиш ко си и шта си, не можемо ми, колико нас је г |
за то може — не дај старом господару да заборавља, колико је нама свима драгоцена глава његова! |
у мајку нека ти је просто; али никад не заборављај да носиш једно славно име, које су ти твој о |
ежао!“</p> <p>„Ако си толико скроман да заборављаш да си помагач Душанов био, онда ето, хвала Б |
о!“ прихвати тихо и очевидно узбуђена и забринута госпођа Манда, — „опрости ми, што и ја једна |
наставим!{S} По ужурбаности млађих и по забринутости и замишљености старијих војвода и кнезова, |
овори кнез Градоје, затежући очевидно у забуни шта да каже, „ја ћу, ако Бог да, у небески град |
исекоше, како је по њима настала велика завада и у самом двору и међу заповедницима од војске.{ |
с мире, калуђери и попови наводе нас на заваде, е ето где се владике прогањају измећу себе и ма |
нуле, кад би се ви због будаласте једне заваде вратили дома не видев ни Косова, ни службе јунач |
еза, а не овде да чамимо, пијанчимо и у заваде долазимо!“</p> <p>„Немој тако, кнеже!“ прихвати |
и чуо да се моја властела на моме двору завадила те се један део војске растурио!“</p> <p>„Слав |
н Кнез пази као своја два крила, грозно завадили, како мало што се у самоме двору, пред очима к |
а грешника, што се синоћ при вину горко завадише, и што ено сад стоје пред мојим шатором.{S} От |
радоје. „И за Душаново доба властела се завађала час са царем час опет између себе; али су онда |
м војници.{S} А кад оста сам са она два завађена властелина, узе да им говори:</p> <p>„Не может |
, световао на скромност поносите, мирио завађене, и свагда при сваком растанку преклињао све да |
да млади војвода не улете у гомилу међу завађене, те својим голим рукама раскрштаваше њихове ма |
крштене мачеве и оборена копља и мирили завађену браћу.{S} А погледај само шта сада бива!{S} Не |
ко потеза свиленим концем, још неколико завежљаја на наличју од веза, и ево га готов рад који с |
уга грло стезаше.{S} Од тешких свилених завеса на улазницама у шатор не могах разабрати ни речи |
и само сунце похитало, да се извије иза завесе од неколиких лаких облачака, па да види тај крас |
евом трпезом, па онда зашушташе свилене завесе на шатору; нечија их рука силно размакну.{S} Исп |
ни речи.</p> <p>Стари кнез Градоје диже завесу на уласку у шатор, па им викну:</p> <p>„Е, сад х |
учинити да се у овоме дому погази стари завет мога деда, те да му се кости у гробу преврћу, и д |
мене погледе своје!“ Ето што се мој дед заветова да нико и никад у ову трпезарији ући неће, а д |
и ми ваља да маримо, јер смо се ми њему заветовали!{S} Је л’ ти Ристивор причао како је то било |
може и да не мари, јер се није он нама заветовао; али ми ваља да маримо, јер смо се ми њему за |
Орлов Град и без Ристивора, а ја сам се заветовао госпођи кнегињи да те жив оставити нећу!“</p> |
ори:</p> <p>„Војводо, вазда верни своме завету ево нас из кнежине од Орлова Града, да ти, као к |
данас овде на догледу његова мртва тела заветујемо: да ћемо ми до његова гроба подићи цркву о н |
каше сложно кнезови и властела. „Ево се заветујемо да ћемо ми, колико нас овде има, братском ре |
а Града невоља, да своје мисли савија и завија свакојако!{S} И ако је младост готово што и лудо |
са свога белу и као паучина танку свилу завијену једну као колајну о златном ланцу.{S} На једно |
испунише, да се опет мало после у мрак завију.</p> <p>Сад Иван дође к себи.{S} Скочи на ноге и |
стињи стоји он, висок готово као копље; завио се у неку кожу, као да је медвеђа; лице, и голе м |
могаше више ни коњем крочити, ни мачем завитлати.</p> <p>Али се ни стари кнез ни Ристивор не о |
деду; вели путује из Свете Горе у свој завичај у Хрвате.{S} Дед га мој гости овде три дана.{S} |
евање и још срећније и славније враћање завичају своме.</p> <p>У двору у једној омањој и слабо |
су се и први српски властели, који њиме завладаше, звали Голубовићи све до времена Немањина, ка |
прихватило руком за заставу?!“</p> <p>„Завор ми је, господару, да ти у очи погледам!“ рече Рис |
се и наша памет хоће да <pb n="154" /> заврти?!{S} Него боље дај да испитамо слуге војводине, |
Ристивор. „Кад си ти још видео, да моба загази оштрим српљем у зрео јечам, а да млада момчад и |
што и ја!“ рече кнез Градоје. „Ја ћу да загазим у турску војску, да је питам: што не дочека да |
/p> <p>„Ако ти загазиш у турску војску, загазићемо и ми, па већ како нам Бог да!“ рече млади Бо |
српске војске стојаше!“</p> <p>„Ако ти загазиш у турску војску, загазићемо и ми, па већ како н |
е корак два ближе, спусти се на колена, загледа се у оно пребледо младо лице од тако велике леп |
о небу, те на једну те на другу страну, загледа се подуже у Зорњачу, која у дивном блистању тре |
прену иза сна и скочи живо на ноге.{S} Загледа се за неколико тренутака у младу жену, па јој р |
мро?“ <pb n="206" /> питаше кнез, па се загледа у свога унука, који се сав тресаше од плача.</p |
амо витештву учи!“</p> <p>Ућута мало, и загледа се опет у бледо лице мртваца.{S} Превлачаше нек |
целива икону, па онда приђе још ближе и загледа се у бледожуто лице младога војводе.{S} Уздахну |
е ово место, кнеже, нити је прилика, да загледамо је ли војвода могао и друкчије наредити него |
хоће да се угаси.{S} У дане ове, у које загледамо у Орлов Град, старинска и славна кућа Орловић |
кнез прегледао сам сваког свог војника, загледао у оштрицу свакога мача, и прстом својим опипао |
{S} Нађоше кнеза где стоји пред грмом,а загледао се био у шаторове турске на оној коси према ње |
и сетне мисли.{S} Рекао би човек да се загледао у мрављу војски, која се извијала испод белог |
</p> <p>Стари кнез муком замукао, па се загледао у далеке даљине.</p> <p>Ристивор отворио и очи |
аповест кнежева изненадила.{S} Једни се загледаше у гриву својих коња; други се опет погледаху |
сти неће.{S} Кад легнете немој га много заговарати, јер њему ваља зором полазити натраг к своме |
ном малвасијом.</p> <p>Старом се јунаку загреја срце добрим вином, те дође к себи и погледа бис |
а мехове винске, не би ли се мушка срца загрејала; напојих свакога ко хтеде да пије; момчадија |
реме, не би ли само разбудио успавана и загрејао захладнела срца.{S} Велику свилену заставу Орл |
мештаху, кад је у зимње доба трпезарију загрејати ваљало.{S} И лево и десно од огњишта стојаху |
пустише своје погледе, да се сусретну и загреју под јаким зрацима сунца; и тим првим и последњи |
своје матере па полете старцу на прса, загрли га живо и пољуби у један и у други образ, баш ка |
{S} А тада и војвода скиде свој калпак, загрли старца, пољуби га у један па у други образ и поз |
зненађен у младога Боривоја, па га онда загрли и пољуби, говорећи:</p> <p>„Добро ми дошао први |
ле војске кнежеве, рекао би, хоће да је загрли <pb n="79" /> и у загрљају удави.{S} Са свих стр |
> босиока.{S} И тек ми мати приђе да ме загрли, а ти ме пробуди!“</p> <p>„Нека да Бог да би ти |
.{S} Толико му би мило, да онде у цркви загрли кнеза Градоја и пољуби га у образе, и рече му: „ |
ицу да му је унук пољуби, па онда и сам загрли Боривоја, пољуби га у леви па у десни образ и ре |
Боривоја, али му је овај не даде, него загрли Ристивора, пољуби га и у један и у други образ п |
то пресудим; али ето видим да је слава загрлила ону нашу браћу што се нашла с Господином Кнезо |
да су се џиновкиње у сребрним оклопима загрлиле чувајући стражу да нико не приђе да чује шта т |
па, кад га старац пусти, узе га у свој загрљај, пољуби га и рече:</p> <p>„Сине мој, нека ти је |
пољуби мајку у руку, истрже се из њена загрљаја, и хитро скочи своме коњу у седло.</p> <p>Стар |
ледаше друкчије него као ђаче — изви из загрљаја своје матере па полете старцу на прса, загрли |
сунца; и тим првим и последњим зрачним загрљајем опростише се нежно једно од другога.</p> <p>Р |
би, хоће да је загрли <pb n="79" /> и у загрљају удави.{S} Са свих страна пружаху војницима бар |
хова војска све по два коњаника упоредо загрљена.{S} Оде војска весело певајући.</p> <p>Осем не |
тојаше сви ту гологлави, док се гроб не загрну и дрвена крстача не утврди.</p> <p>Кнез Градоје |
ас опет журно слетали ка голубињаку, те загушеним и усплахиреним гугутањем гукаху голубицама св |
дао да се покажем?“ питаше поп са мало загушеним гласом у коме прекор трепташе.</p> <p>„Кад са |
е,“ настави отац Харалампије нешто мало загушеним гласом, „наравно, према греху требају и молит |
дохвати Бега за обе руке, и онда викну загушљивим гласом:</p> <p>„Ха!....{S} Видим!...{S} Види |
се поносимо, а има и што може бригу да задаје.{S} Ето да вам почнем!“</p> <p>И кнез Гојко дохв |
да залечиш рану, коју би ти неко мучки задао!“</p> <p>„А што Господину Кнезу треба на Косову с |
3" /> жалости срца свога, сам себи смрт задао?!{S} Видите ли како је се наместио на свиленоме с |
време на Косово не стиже, сам себи смрт задао.{S} Али пре него к томе приступимо хоћу да вам пр |
о!“</p> <p>И тако долазак кнеза Градоја задахну све, и господу, и војнике, и народ новим поузда |
њој и слабо осветљеној соби, са осетним задахом од уља које гораше у сребрним кандилима пред ик |
<p>И пустише се и раставише се.{S} Оба задахтала од тешких напора.{S} Стари кнез убриса рукаво |
мрти његовој!“</p> <p>И онда стари кнез задену своју челенку у клобук Боривојев, а из оне кожне |
а је нашу војску некаква велика несрећа задесила!“</p> <p>Она блистава гомила од господе беше м |
Господин Кнез Лазар могао и без нас да задобије победу!{S} Нека је слава богу за то!“</p> <p>„ |
анској вери нову и светлу победу славно задобије!“</p> <p>Скочише на ноге сви присутни, дигоше |
е виде првим погледом шта се учинило па задовољан викну својима: „Хвала вам, јунаци, хвала вам, |
{S} Тако, брате!“ говораше кнез Градоје задовољан.</p> <p>„Па онда,“ настави Гојко, „Кнез беше |
Стари би га кнез онда опет потапкао па задовољно и осмехујући се проговорио:</p> <pb n="184" / |
готово без војске!“ рече војвода па се задовољно насмеја како згодно приклопи кнежево питање. |
> <p>„Тако, децо моја!“ рече стари кнез задовољно. „Пружите један другом руке!...{S} Тако!...{S |
то већа она два његова ока!{S} И тек да задремам а он би ме прстима, хланим као лед, дохватио з |
могла.{S} Јутрос, пред саму зору, мало задремах, и тада снивах сан који Бог може окренути да и |
p>„Јесте, господине војводо; кнез га је задржао, док и ви тамо не стигнете!“ одговори Ристивор. |
старац један, који је ваљада старешина задруге ако није старешина села, рече ми: „Кажи господи |
војих погледа са лица Санџак-Бега — сав задрхта и побледе.{S} Напрегнувши све своје силе подиже |
чи земље господара.{S} Младоме Боривоју задрхта рука кад отвори по дугачку листину, и глас му д |
сно чула, срце би јој се стегло, сва би задрхтала и пребледела.{S} Чинило јој се да та једва чу |
апунише сузама.{S} Усне јој на угловима задрхташе.{S} Очевидно беше да савлађује своју узбуђено |
пред олтарем и уђе у свој сто а допаде задуван и блед, као без душе, најпре један гласоноша, п |
и оста жив, ободе коња да у бесном трку зађе за ону трећу чету, која полаганим кроком јежђаше к |
на наваљиваше на Србе с лица, друге две зађоше им с левог и десног бока.{S} У тренућу ока бише |
доста оружја; истом је послао људе, да зађу по старим ризницама и да обиђу све коваче, не би л |
ди ти само нека сутра бубњари и трубачи зађу по селима и нека викну: „Треба кнезу још само десе |
е ли тако, Боре?!“</p> <p>Па старац сав зажарен, као да му изненадно из срца пламени у образе б |
кут од горње хаљине и онда, још једнако зажарен у лицу — али сад од велике душевне радости — си |
ас <pb n="99" /> дремаше, а час упираше зажарене погледе у Гојка, и овда и онда удараше у лаки |
говораше кнез Градоје, па му се образи зажарише а очи почеше севати муњама.</p> <p>„Па не да, |
два кондира вина, да се нађу ако би се зажеднело.{S} Изнад постеље Ристиворове по високо у угл |
а говори:</p> <p>„Ево, господару, да ти зажелимо срећна поласка, још срећнијега пута, и још сре |
ицом о сто, да кондири и пехари на њему зазвекташе и заиграше. „Казуј, брате, је ли Каталина, б |
, у име Божје, хајд’те у седла!“</p> <p>Зазвекташе панцири и оружје, и док би човек само оком т |
заједно за Косово не кренемо; али ми је зазор да заповедам теби, кога љубим и поштујем као да с |
Веруј и да не знам!{S} Него и ако ми је зазор, баш не могу срцу одолети да те не запитам: шта ћ |
им!{S} Па се још предомишљам да ли није зазорно, да ли треба, и да ли смем?!...{S} И опет, ти с |
а кондири и пехари на њему зазвекташе и заиграше. „Казуј, брате, је ли Каталина, бела кћерка ду |
уклонити, али јој старац не даде, него заиска да види вез, посматраше га дуго и хваљаше га мно |
дио што ми толику част чиниш; али би се заиста срдио на мене, да ја нисам поред мојих људи на п |
леди отеше на мртвог војводу, он гласно зајаука: „Јаох мени и до Бога мога!{S} Зар ја да дочека |
ри:</p> <p>„Хвала вам што сте дошли, да заједнички пожелимо срећан пут кнезу и кнежевој војсци! |
тити што оскврнише моју трпезу, са које заједнички једосмо со и хлеб <pb n="92" /> и писмо вино |
припремите, па дођите да се још једном заједнички мало заложимо!“</p> <p>Тако им заповедаше кн |
ово излазите; а два пута грехота да оба заједно пођете!{S} И три пута грехота, кад ево имате ме |
ли и ограде прескакали, и ако ево и сад заједно пијемо, не могу те пустити да се тако мучки на |
Ево ће сва ова господа и властела овде заједно са мном признати, да си међу нама свима ти једи |
. „Господо!“ рече кнез Градоје; „да сви заједно потражимо по шатору.{S} Не може бити да војвода |
ијанчити.{S} Ево ћемо данас и сутра сви заједно прегледати оружје и опрему у оне војске што је |
да ти заповедим да останеш, док се сви заједно за Косово не кренемо; али ми је зазор да запове |
з како се сеоске старешине, збијени сви заједно у једну гомилу, нешто лактовима гуркају, и овда |
гови од детињства, и ако смо у младости заједно вино пили и ограде прескакали, и ако ево и сад |
рина, следујемо на војну, да се с тобом заједно залажемо за цара нашег и отачаство наше!“</p> < |
ставио Боривоја и Ристивора да са четом заједно вечерају, а сам је стигао у двор по доста време |
вина попио него кнез и млади властелин заједно.</p> <p>„Не знам ти дати одговора, јер те још н |
о својим кнежевинама, или да сви, овако заједно пођемо у Крушевац да се тамо нађемо Госпођи Кне |
на Звезду Даницу Орлова Града, — све то заједно сломило га је.{S} Срце му нагло и силно закуца |
сви смерно стојећки — узеше појати.{S} Зајеча она трпезарија слаткогласним појањем као да је ц |
е спасење свога отачаства!“</p> <p>„А!“ зајеча опет кнез Градоје. „Кад ли ће се једном то отров |
иште, последњи са бојишта!“</p> <p>„А!“ зајеча кнез Градоје, „Бог те чувао овој земљи, наш чест |
Није дуго потрајало па грло Ристиворово зајеча тихо и потмуло као неком јеком од гусала, као да |
клобук закити, док свог коња најпре не закити цвећем...{S} На бојноме пољу јунак нема бољег др |
дам ја ни једноме од вас да свој клобук закити, док свог коња најпре не закити цвећем...{S} На |
д шатор, паде мртав уморан, и заспа као заклан на једној шареници, коју му Ристивор на мирисном |
кање једног џина.{S} Ристивор заспа као заклан и ркаше громко.{S} Одмах у самом почетку стари к |
отерам, да пред тебе падне — или бих га заклао!“</p> <p>Тек је старац преко усана превалио име |
, сад га видех!{S} Јест, видим га сад!“ закликта стари кнез радостан.</p> <p>Али радостан беше |
ше то никако да верује; али се Ристивор заклињаше да је то цела истина, и да поп Каритон свако |
е јеси господин и јеси јунак.{S} Ето те заклињем твојим господством и твојим јунаштвом, учини м |
ти не можеш ми ни издавати, него кад ме заклињеш Свецем мојим!..{S} Добро, војводо!{S} И нека д |
<p>И сви подигоше руке у вис као да се заклињу.</p> <p>„Е сад, свети оци!“ окрете се кнез Град |
аху се као да хоће да <pb n="173" /> му заклоне очи, да не гледају онај покор.{S} Он поћута мал |
о један пут, а он скочи на ноге, најпре заклони мишицом главу, као да се сакрије од свечевих по |
да погинем ако њега и младога господара заклонити могу!“</p> <p>„Хвала ти; то је све што сам хт |
е здравље.{S} Ја вас питам: је ли царев закон да цару плаћате цареву перперу?“</p> <p>„Оно јест |
но јесте да јесте закон; и није да није закон!“ повикаше сложно кметови.</p> <p>„Е, кад јесте з |
ву перперу?“</p> <p>„Оно јесте да јесте закон; и није да није закон!“ повикаше сложно кметови.< |
ше сложно кметови.</p> <p>„Е, кад јесте закон,“ прихвати кнез, „онда по закону нека и буде, и н |
а забацимо у заборав и књиге од црквена закона, али ето не можемо забацити наше владике!{S} Што |
да земљом њиховом влада ко по правди и законима и треба да је наследник српског престола.{S} Ц |
тело нашег војводе опоји како треба по закону нашем!“</p> <p>„По закону нашем не може се опоја |
д јесте закон,“ прихвати кнез, „онда по закону нека и буде, и ништа вам ја и не могу и нећу опр |
је дружине, молим опојте нам војводу по закону!{S} Ако видим да се на ваша Хришћанска срца нехр |
ни!{S} И још те за једно молим: имаш по закону права да ова два бунтовна властелина бациш у там |
ајстарији од њих рече само оволико: „По закону ове земље нисмо дужни да идемо на војну; дужни с |
како треба по закону нашем!“</p> <p>„По закону нашем не може се опојати!“ прихвати одмах и одва |
лим да тај грех колико могу покајем.{S} Закопајте ме овде, где ме с ножем у срцу нађете.{S} Све |
пресече га поп Каритон, па мало преврну закрвављене очи своје, — „и ако смо другови од детињств |
едан паун и две паунице.{S} Овда и онда закрештали би својим ружним криком, па би онда — као да |
адоше те руднике неким Дубровчанима под закуп, а ови доведоше Сасе из Новога Брда и са Рудника, |
сломило га је.{S} Срце му нагло и силно закуца — последњим куцањем.{S} Паде мртав кнез Градоје |
ваше да је подигне. </p> <p>У томе часу закуца сребрно клепало са највише куле на двору.{S} Оба |
едујемо на војну, да се с тобом заједно залажемо за цара нашег и отачаство наше!“</p> <p>Војвод |
<p>Сутра дан су се од ране зоре па до у залазак сунца разлегале трубе са Змајева Виса.{S} Ристи |
на двору.{S} Оба хрта скочише хитро па залајаше лавежом у коме беше нешто угушеног урликања.{S |
, па се мачем, који му Ристивор додаде, залете <pb n="202" /> на најближе Турке.{S} Пет сабаља |
ји се с високо уздигнутом кривом сабљом залетео био на старог кнеза.</p> <p>„Не бој се, дедо, з |
е прохтевало да се на једно дете сабљом залеће.{S} Али не могоше му мача из руку избити, док га |
S} Ти би, војводо, исто тако урадио, да залечиш рану, коју би ти неко мучки задао!“</p> <p>„А ш |
Ибром са Косова, ћуте као да су оловом заливени, ништа не говоре, ником ништа не одговарају; а |
о моја!“ рече кнез. „Да узмемо по један залогај хлеба и по један гутљај вина нека нам је то у о |
начки и славно за нашу веру и отачаство заложимо.{S} И још ти се молим смилуј се на ова два мла |
дођите да се још једном заједнички мало заложимо!“</p> <p>Тако им заповедаше кнез, те њих двоји |
се рком својом пробудићеш Турке!“ Али у залуд!</p> <p>Кад је већ почело да свиће, стари кнез пр |
човека, лакога срца и малене душе, који залуди за неком женом, па се убија што не може да буде |
ни напор сломио га је.{S} Срце му силно залупа последњим куцањем.</p> <p>И онда — узбуђење беја |
>Зачу се журба као да је поветарац гору заљуљао.{S} Многима се од господе оте узвик, који показ |
е тако гледајући за њима.{S} А кад чета замаче за шуму, окрете се госпођа Мандалена кметовима и |
је сва војска била у борби од зоре, без замене и без одмора, и ако се овде и онде почео опажати |
промукоше у војничке господе, те их не замени сложно и смерно појање игумана Пајсија и његове |
три пута грехота, кад ево имате мене у замену да пошљете!“</p> <p>Старац, се окрете Ристифору; |
редини моје чете и с мојим људма!{S} Не замерај ми, војводо!{S} Али друкчије бити не може.{S} М |
ез Градоје окрете к војводи:</p> <p>„Не замери ми, војводо; али знадем одобрићеш што ћу рећи.{S |
Ех, како сад да ти кажем.... немој нам замерити,... имамо за нешто да <pb n="67" /> те замолим |
рштењу да добије.{S} Нико ти за ту жељу замерити не може; најмање Господин Кнез, који у прсима |
жди се кнез Градоје, обори главу ниско, замисли се нешто дубоко за неку тренут, па онда с тешки |
род Хришћански, могао би тако нешто да замисли!{S} Иван је насигурно веровао да се Бог не може |
је састави своје густе веђе, па се мало замисли.{S} Учини му се да сад истом провиди шта војвод |
е већ толико дана на Косову, и право је замислити, да се његову соколову оку ништа измакло није |
ренутака, па се онда ућута и снужди.{S} Замишљен гледаше у светлу звездицу у којој крст на цркв |
лади витез по дуго стаја пред њом нем и замишљен, и гледаше преда се као стидљива девојка.{S} Н |
ра, и онда седе, и поче онако невесео и замишљен да говори сниским гласом, и више као сам себи: |
, а кнез још једнако корачаше по тераси замишљен и нем, и само шкргуташе зубима.{S} Виде Ристив |
ја да нам је Господин Кнез нешто дубоко замишљен, сетан и невесео.{S} Једно вече вечерах у двор |
p> <p>На уласку у шатор заустави се.{S} Замишљено и тужно погледа у свога старог седог слугу Не |
ара!</p> <p>Лабуд би овда и онда некако замишљено погледао у свога господара, и фркнуо би узаст |
ужурбаности млађих и по забринутости и замишљености старијих војвода и кнезова, који изиђоше м |
у колибе за њу спремљене; а самог кнеза замоли да дође у двор на вечеру, чим само смести своје |
руку.</p> <p>Кад се све то сврши, кнез замоли да му војвода даде човека, који ће њега и његову |
ећ сунце зашло беше.</p> <p>За тим кнез замоли војводу да га одведе у Душанову дворану, и да га |
ћеш, па јој кажи све што те ја молим, и замоли и ти да се Свевишња Светиња у Светој Тројици сми |
,... имамо за нешто да <pb n="67" /> те замолимо.{S} Знаш добро да смо сиромашни људи, и знаш д |
“ настављаше Санџак-Бег своје причање, „замолио је моје људе: „Тако вам јуначке среће, оставите |
ападној падини Голеша на којој је синоћ замркнула и јутрос осванула.</p> <p>Гомила Турака искуп |
како је дивно!“</p> <p>Стари кнез муком замукао, па се загледао у далеке даљине.</p> <p>Ристиво |
а блистава гомила од господе беше муком замукнула.{S} За неколико тренутака чуло се само шуштањ |
а — нека је просто и од мене, и нека је занавек опроштено.....{S} Народе, чувај нам двор и слуш |
рци се грувају рукама у прса, момчадија занемела, а од женскадије нека рони сузе без нарицања, |
ом стојаху сабијени у једну од препасти занемелу гомилу.</p> <p>„Зар не видите,“ настави он кад |
е би ли се на оном њену сунчаном осмеху занео у сласти слатког снивања.</p> <p>Није их дуго так |
о, па опет застао, док га сан сасвим не занесе и на меким својим перјанама не однесе у своје чу |
грмљавину од кликтања, онај наш радосни занос!{S} А како да вам испричам и све друго!{S} Бој је |
кав, Ристивор се трже из свога слаткога заноса.</p> <p>„Ил’ си оглухнуо или оболео те не чу кол |
у славне господе Орловића.{S} Са правим заносом, као да говори о каквом небеском анђелу, причаш |
драган.</p> <p>„И доиста дивно збориш у заносу свога свагда јуначкога срца!“ прихвати кнез Вука |
властелом својом да ли да ту поред воде заноће, кад му са предњих стража испред војске јавише, |
м господар!{S} Знамо ми да си ти на зло зао, а на добро добар!{S} А знамо те и да си милостив, |
р леже и у брзо захрка опет.{S} Иван се заогрну једном поњавицом, наслони се леђима на зид, и о |
ше господа у смех, који се још гласније заори, кад стари кнез доброћудно рече:</p> <p>„Како да |
Овда и онда мек и мирисан поветарац са запада понео би отуда звекет и бубњаву, и донео их да и |
ш су звездана кола стојала високо изнад Запада, кад се старац диже па рече Ристивору:</p> <p>„Н |
духну поветарац, влажан и хладан.{S} Од запада ударише црни облаци па се брзо развијаху и засти |
<p>На самој тераси, у хладовини коју је западна кула својом сенком правила, седео је у високој |
ак-бега још једнако стоји на оној тихој западној падини Голеша на којој је синоћ замркнула и ју |
је се видело како је тамо, преко потока Западу, пукла равнина застрвена зрелим класјем јечмовим |
ивају на модру перунику.{S} Сунце се на Западу спуштало у таласе од растопљеног злата и пурпура |
топљеноме злату и пурпуру којим небо на западу букташе, изгледаше као небесни анђео.</p> <p>„Пр |
велика звездана кола на небу клизају к Западу!“</p> <p>И старац се пружи по своме плашту поред |
рави јунак погине, Бог нареди те анђели запале нову једну звезду у славу јунакова имена, те она |
немаш да захвалиш!{S} Него нареди да се запали велика воштаница пред иконом Светога Јована Крст |
звека од оружја њега раздрага и срце му запали, те, кличући као соко, лети на копља и на мачеве |
водско одело.{S} Па онда ми заповеди да запалим ону велику жуту воштаницу, коју ја донесох од и |
чева сијну кроз речи његове, беше одмах запалио пламен у ватреном срцу младог Орловића.{S} Свак |
брним стојницима донесу.</p> <p>Кад већ запалише свеће стари се кнез посади у једну велику стол |
S} Него збиља, једнако ми прећаше: „Ето запамти што ти велим: кајаћеш се што ме не поведе на Ко |
ти жаркога сунца.{S} Владала је жестока запара.{S} У далекој даљини могло се оком видети како ј |
светљаваше мрачну собу.{S} Како је било запарно оставише отворена врата из собе у ходник.</p> < |
де, одовуд Вучитрна.“ Ту Ристивор нешто запе и застаде.</p> <p>„Додајте, децо,“ викну војвода м |
о испод Орлова Града, допираху узбуњива запевања петлова, као да усплахирени оглашују брзу дажд |
поуздано, „Не би тај јадан народ данас запевао, да зна шта је било на Косову!{S} Слушај, синко |
деду: „Ето лепо чујем како жене почеше запевати и нарицати!“</p> <p>Кад стиже Ристивор, кнез г |
у.{S} Али не могаше ока склопити док не запеваше и други петлови.{S} А тада му се лак сан спуст |
и и ко ли ће бити, долете на знојавом и запенушеном Јабучилу Ристивор, и сам знојав и прашњав.{ |
потрајало па изиђе пред шатор, предаде запечаћену књигу Ивану и рече му: „„Добри мој синко, по |
а причао Ристивор, док најпосле поче да запиње, па да застаје; пренуо би чисто застиђен па наст |
пољуби му десницу, па дубоко узбуђена, запињући језиком на свакој другој или трећој речи, гово |
ко говораше Ристивор уздрхталим гласом, запињући мало о ову или ону реч, и устављајући се овде |
а узе полагано, овде и онде застајући и запињући, да говори Санџак-Бегу:</p> <p>„Јуначе, све ми |
му леден и влажан а тих трепер ваздуха запири у лице, као да се изненадно негде у близини каме |
о да им онај живахни поветарац, који им запири у лице, донесе од некуд заповест „Стој!“ Застаде |
ње рањених коња; хладан ноћни поветарац запириваше ми у лице, али се узалуд напрезах да се дигн |
босиљка.</p> <p>И ако му ледени таласи запиркиваху у лице Иван осети како га крупан зној проби |
шту чиниш!“ рече Санџак-Бег. „Ако ти је записано да од ових рана умреш, учинићу ти како ето жел |
вода, блед као крпа, снужден, уздрхтан, запита Ристивора полаганим говором и тихим гласом:</p> |
је.</p> <p>„Зар свега двеста војника?!“ запита Ристивор изненађен. „Вере ми се вараш, господару |
око себе.</p> <p>„Је л’ жив мој унук?!“ запита.</p> <p>„Ето ти га поред тебе!{S} За њ се не бри |
вагда на помоћи!“</p> <p>„А ти, дедо?!“ запита млади Боривој пун чуда.</p> <p>„Ех, синко, ја ћу |
у невиности свога срца.</p> <p>„Како?!“ запита старац силно изненађен, па уставу Лабуда. „Шта р |
гуман Пајсеј.</p> <p>„Како да не може!“ запита кнез Градоје запрепашћен.</p> <p>„Тако, не може! |
откуда какав светац сутра, Ристиворе?“ запита кнез.</p> <p>„А ко ће ти га знати?“ одговори Рис |
!“ рече Боривој.</p> <p>„Зар само три?“ запита кнез Градоје, очевидно незадовољен у својим очек |
еја.</p> <p>„Шта ти је, синко, смешно?“ запита кнез попреко.</p> <p>„Смешно ми једа видим какве |
“</p> <p>„Јели мислиш цркву Грачаницу?“ запита Ристивор безазлено.</p> <p>„Какву Грачаницу?!“ п |
њега.{S} Војвода се пригну к њему па га запита:</p> <p>„Јесу ли ти тешке ране, јуначе?{S} Да ли |
ти!“</p> <p>Кад стиже Ристивор, кнез га запита: „Шта веле?“</p> <p>„Шта ће да веле?!{S} Не веле |
на дохват староме кнезу овај устави да запита је ли војвода устао и где се може наћи.{S} Слуга |
настављаше Гојко, „а да те крчмарица не запита: „Јеси ли на страни војводе Милоша, или си на ст |
ји ће на Косову јуначки погинути, па их запитају: „А видесте ли где на Косову децу нашу“ па им |
то желиш.{S} Него имам сад и ја тебе да запитам за нешто!“</p> <p>Па онда Санџак-Бег извади из |
вати Некудим. „Кад игуман изиђе уђох да запитам војводу какве има заповести за мене. „Прво“ реч |
азор, баш не могу срцу одолети да те не запитам: шта ћеш на Косову, ти старац један од седамдес |
на него што јесте.{S} Али кад ме је већ запитао, право је да и њему и вама свима по истини каже |
е при том уздржати својих суза, него се заплака, и плакаше још дуго кад већ давно прешао беше г |
!“</p> <p>И старац покри лице рукама, и заплака се.{S} Јахали су не зборећи ни речи тако за два |
се земља стреса, да уздише и тек што се заплакала није!</p> <p>Позно у вече изађе Ристивор неве |
уди тврда срца, али се за твојим слугом заплакасмо!“</p> <p>„Бог да те прости, синко Ристиворе, |
} Силно се застидео био; образи му беху запламтели црвеном ватром.{S} Не смеде погледати у очи |
спети, кад ево земље Господар не сме да заповеда, него моли, преклиње и проклиње!{S} Еј мој Гос |
како се теби прохтева, него како ти се заповеда!{S} Ти ћеш да пратиш кнежевића ево одавде од о |
рате с кнезом Вуканом о ономе што памет заповеда да се ради!“ рече старац.</p> <p>»Како би се м |
срца боље од мене могли да војском овом заповедају.{S} Него пред оним непобусаним гробом његови |
кад је тако, онда вам, ја, ваш војвода, заповедам: одлазите одмах у своје собе у овоме двору, п |
а Косово не кренемо; али ми је зазор да заповедам теби, кога љубим и поштујем као да си ми отац |
бим и поштујем као да си ми отац.{S} Не заповедам ти, али те као Душанова узор јунака молим и п |
што нећеш да ме саслушаш.{S} Али кад ми заповедаш да се одмичем натраг, послушаћу те и у томе к |
и на Косову!“</p> <p>„Јаши свога коња!“ заповедаше му кнез. „Нај, носи заставу!{S} А више ми не |
дошлицом, па га доведите право к мени!“ заповедаше старац, и умах нестаде Ристивора.</p> <p>Ман |
лица дозва старог Војводу Милојка, који заповедаше оном стражом, па му рече да се она не боји о |
једнички мало заложимо!“</p> <p>Тако им заповедаше кнез, те њих двојица пођоше одмах да учине к |
е к војводи:</p> <p>„Молим те, војводо, заповеди кнезу Гојку нека нам све исприча шта је видео |
евима у руци.</p> <p>„Мачеве у корице!“ заповеди им војвода, <pb n="108" /> па кад виде да га п |
старац тихо.</p> <p>„Запојте га вином!“ заповеди Санџак-Бег својима.</p> <p>Приђоше неколико њи |
ача не утврди.</p> <p>Кнез Градоје тада заповеди да се одмах сва војска спреми за полазак, а кн |
м <pb n="165" /> целивању, кнез Градоје заповеди да се сваки кнез и сваки властелин стави на че |
На то војвода викну Ивана Порубовића, и заповеди му да води кнеза Градоја и чету његову у колиб |
разнично војводско одело.{S} Па онда ми заповеди да запалим ону велику жуту воштаницу, коју ја |
кад хоћемо!“ настави поп Каритон. „Ето заповеди ти само нека сутра бубњари и трубачи зађу по с |
још не доврших све што ми мој господар заповеди да ти кажем!{S} Док крчмар и крчмарица причаху |
хиљаду грла као да је из једнога грла. „Заповеди нам само Напред, па да видиш, Господару, како |
ена кнезу Градоју; „ето могао бих да ти заповедим да останеш, док се сви заједно за Косово не к |
ану, није ли он у књизи, коју ти посла, заповедио да стигнемо на Косово у Недељу пред Видов Дан |
Недељу пред Видов Дан?!“</p> <p>„Јесте, заповедио је да стигнем с војском а не да му долазим го |
како ми је мој господар заповедио.{S} А заповедио ми је да ти кажем: да смо у оној крчми на цар |
а, један поред другог.{S} Санџак-Бег је заповедио те је сваки његов војник положио по један кам |
ем, погнуше главе па учинише како им је заповедио био.</p> <p>Кнез Градоје, шкргућући зубима, в |
<p>„Па онда,“ настави Гојко, „Кнез беше заповедио да најмлађи Југовић остане на двору, да се на |
у неколико речи исприча шта му је кнез заповедио.{S} Млади кнежевић, који је волео бесног попа |
а сад да учиним како ми је мој господар заповедио.{S} А заповедио ми је да ти кажем: да смо у о |
, а у злато и скрлет одевен Санџак-Бег, заповедник ове турске војске, окружен неколицином своји |
у средини којега стојаше као звезда сам заповедник на своме красном арапском бељцу.{S} Тако је |
е за оним двема. </p> <pb n="199" /> <p>Заповедник Турака даде заповест те се редови коњаника к |
оздрављао се милостиво с властелом и са заповедницима од чета, показивао се ведар и поуздан; хв |
ла велика завада и у самом двору и међу заповедницима од војске.{S} Господин Кнез и Госпођа Кне |
осаву, који се на ноге дигао био, викну заповедничким гасом: „Натраг на своје место!“ а Витомир |
тога старешинства.{S} Моја вам је прва заповест: да похитамо да на Косово изиђемо!{S} Ако се п |
а га стезаше све тешње као да је добила заповест да га жива зароби.</p> <p>По зеленој ледини ле |
и између једних и других војника.{S} На заповест војводину спустише мачеве у корице, па стајаху |
тројици Срба у крв обливених.</p> <p>На заповест свога вођа ова се трећа чета растави у три чет |
<p>„Разви моју заставу!“ беше последња заповест Кнеза Градоја слузи своме Ристивору.</p> </div |
ду коњаника; али нико од њих да послуша заповест, нико да се макне! — „Кнеже Војиславе!“ викну |
који им запири у лице, донесе од некуд заповест „Стој!“ Застаде им реч у грлу и дах у грудима, |
pb n="199" /> <p>Заповедник Турака даде заповест те се редови коњаника који стојаху иза оних у |
, али су му ране лаке биле,</p> <p>Дође заповест од Алај Бега, да Турци на својим рукама донесу |
е оте узвик, који показиваше како их је заповест кнежева изненадила.{S} Једни се загледаше у гр |
се ради, па ћемо после већ лако слушати заповест нашег старешине!“</p> <p>„Тако је у истини!{S} |
њихово, објавио је свој турској војсци заповест: да сваки војник, био он Јаничар, или био Спах |
ад, војводо!“ узе реч Градоје, „дај нам заповест да се одмах за Косово кренемо!“</p> <p>„Шта ре |
подо!“ рече им свечано, „ја сам вам дао заповест; дао сам вам и разлоге за ту заповест, што нис |
икћући, срећни што носе својима Кнежеву заповест <pb n="143" /> да наступају напред.{S} Чух Кне |
оди, да нам је он жив и да нам је такву заповест издао, то се не устежем, кнеже, и теби да каже |
еза кнез Војислав, „ја да и дадем такву заповест, у мојој се чети не може наћи ни један витез, |
моје разлоге.{S} Остављам вам само моју заповест.{S} Ја се из ових стопа крећем за Косово!{S} Д |
говори овако:</p> <p>„Чули сте последњу заповест нашега војводе.{S} Чули сте да ме је назначио |
о заповест; дао сам вам и разлоге за ту заповест, што нисам био дужан давати вам.{S} Бришем сад |
изиђе уђох да запитам војводу какве има заповести за мене. „Прво“ рече војвода, „имам ја тебе д |
ом диже главу и рече:</p> <p>„Страшније заповести не можеш ми ни издавати, него кад ме заклињеш |
"109" /> да ја не муцајући слушам твоје заповести!{S} Ми смо овде на пољу, на коме се истом иск |
и:</p> <p>„Синко Ристиворе, ево ти моје заповести:{S} Прво одведи властелина војводина и милога |
тако рекох. „Е сад,“ рече, „ево ти моје заповести: иди и одмори своје старе кости, и немој дола |
зе да даје јасним гласом јасне и кратке заповести.{S} Полетеше витезови све кликћући, срећни шт |
м на души.{S} Зором ћете чути моје даље заповести!“</p> <p>И рекав то војвода Радич, блед, преб |
да војвода није оставио своје последње заповести!{S} Не рече ли он сам синоћ, да ћемо их зором |
војица јутрос избезумили, те не слушате заповести свога старијега?“</p> <p>„Не можемо ми тебе, |
и виде да је он још ту, као ишчекујући заповести, па му главом даде знак да може да се уклони, |
и њихове коње, Ристивор је по некаквој заповести, коју му стари кнез <pb n="66" /> на ухо шану |
пред непријатељем па да ћутећки примамо заповести твоје, и да по твојој речи летимо, било на де |
крете према својој чети.{S} Ристивор по заповести коју је од кнеза добио наредио беше те су вој |
и мачем, ни буздованом, а камо ли љутом заповешћу!{S} Млади кнежевић нека се врати, и треба да |
е браће духовника, који као с договором запојаше дивну песму: „Тебе Бога хвалимо, тебе Господа |
ина што се под богатим шатором нађоше и запојише га мирисном малвасијом.</p> <p>Старом се јунак |
стиворе!“ прозбори старац тихо.</p> <p>„Запојте га вином!“ заповеди Санџак-Бег својима.</p> <p> |
пред шатор и чуше доиста жагор велики и запомагање.</p> <p>„Дедо,“ рече Боривоје, „ја разговетн |
а кроз ту ломњаву могаше чути и по неко запомагање.</p> <p>Него је права борба већ била престал |
долази, и да тако тужно и тако жалосно запомаже.{S} Чинило јој се, као да то што чује није дру |
ивоје, „ја разговетно чух како онај што запомаже вели: „Ко ми <pb n="151" /> уби добра господар |
јводине свите чује вика, и неко на глас запомаже!“ рече Ристивор усплахирен.</p> <p>Испаде кнез |
виле и грабље, покупише здеље и чутуре, запрегоше волове у кола и пођоше с њиве сви у гомили, к |
а и отвореним устима.{S} Онакве га речи запрепастише и готово скаменише.</p> <p>Ристивор је већ |
не у Орлово!“ прихвати старац све већма запрепашћен и збуњен. „Како то!!...{S} Јесте ли се ви д |
>„Како да не може!“ запита кнез Градоје запрепашћен.</p> <p>„Тако, не може!{S} Не да црква опој |
>„Сачувај нас тога, Господе Боже!“ рече запрепашћен војвода Радич, скиде сребрни шлем свој, пре |
одбрану!“</p> <p>Кнез Градоје изгледаше запрепашћен, али само за један тренутак.{S} У другом тр |
ећу!“</p> <p>Узе стари кнез да се крсти запрепашћен.</p> <p>„Ваистину насташе последња времена, |
цикну старац, па подиже обе руке у вис запрепашћен. „Да бегамо?!...{S} Ко да бега!...{S} Зар м |
це и сав поцрвене. „Ни један?!“ узвикну запрепашћен. „Како може бити <hi>ни један</hi>!?“</p> < |
> <p>„Зар у истини тако?!“ викну старац запрепашћен, па се удари руком о колено. „Зар од онолик |
ајало па се неуморљиви зрикавци ућуташе запрепашћени, јер им се учини да чују рикање једног џин |
сложно у глас, неки од њих као у истини запрепашћени, а други опет ударише у смех.</p> <p>„Како |
нај што га зову</p> <p>„Недокуван Ђак“, зар се не сећаш?{S} Та онај што је неко време у манасти |
нас врти и преврће како никада до сада, зар је чудо што се и наша памет хоће да <pb n="154" /> |
ростиш?{S} И ако ти није жао Ристифора, зар ти није жао Јабучила, који ето очевидно жали за наш |
међу млађима има добрих јунака.{S} Шта, зар мој Милан није био јунак?{S} Зар у томе, што млади |
нска милосрдност!{S} А Оче Харалампије, зар није тако?!“</p> <p>»Читаш ми из срца!“ прихвати ст |
великом клетвом!...{S} А и да не куне, зар ја могу да идем у лов на вуке и медведе, а да не мо |
српској земљи толике цркве и манастири, зар по црквама толике чудотворне иконе, и толике свете |
х је кнез Вукан онако паметно одвраћао, зар нису и ти људи срца јуначна?!“</p> <p>Па онда кнез |
вој; „кад твој Лабуд зна куда полазимо, зар није право да и ја и Ристивор то знамо?!</p> <p>„Ку |
се о Господина Кнеза огрешисмо!{S} Ето, зар вам то није доста разлога?!“</p> <p>„Дивно збориш, |
ола збуњено:</p> <p>„Је ли ти то вичеш2 Зар је зора?!“</p> <p>„Није, брате, него пусто глухо до |
Ко да бега!...{S} Зар ми да бегамо2!{S} Зар Орловићи од пет стотина година свагда ишли <pb n="1 |
која дође ваља да чита поп Каритон?!{S} Зар не бих ја то могао да прочитам, кад је ти већ читат |
зајаука: „Јаох мени и до Бога мога!{S} Зар ја да дочекам да га мртва гледам!“ Узе се ударати п |
уца:</p> <p>„О, сине мога побратима!{S} Зар <hi>ја</hi> поред тебе, па ти то од себе да учиниш? |
м прозбори: „Еј, мој верни Некудиме!{S} Зар ово да нас снађе?!“</p> <pb n="149" /> <p>„Треба ли |
српскога Бога да Србадија не победи!{S} Зар да Агарјани неверници победе Богу верни народ српск |
или, и да су га најпосле и отровали!{S} Зар се и данас о њему не причају народу по саборима уз |
е потицале кад си онаку књигу писао!{S} Зар се не сећаш какве си књиге писао кад ти их је Душан |
у очи самог поласка нашег на Косово!{S} Зар не знаш да би се он томе тако зачудио и тако разгне |
него цркву коју је сам Бог саградио!{S} Зар не видиш ово велико и дивно кубе, које је бог намес |
, дедо, погледај само у овом правцу!{S} Зар не видиш како се светлуца крст као да је од жеравиц |
н. „Да бегамо?!...{S} Ко да бега!...{S} Зар ми да бегамо2!{S} Зар Орловићи од пет стотина годин |
па се узе крстити од чуда. „Како?...{S} Зар ја достојан да легнем на постељу, на којој се наш в |
/p> <p>„Није чудо на оваквој мајини.{S} Зар врапци да осећају кад бура долази а људи да не осећ |
ишћанском насупрот роду Агарјанском.{S} Зар у српској земљи толике цркве и манастири, зар по цр |
ми се ти сад ту правиш неки судија?{S} Зар баш ти да пресудиш ко је бољи јунак а ко лошији?!“ |
а уз гусле свакојаке лажи и гнусобе?{S} Зар...“ .</p> <p>„Још си ти, синко, зелен да то зрело р |
кати да се српска војска сва искупи?{S} Зар вама, који издајама освајате а не јунаштвом?!{S} Ев |
} Шта, зар мој Милан није био јунак?{S} Зар у томе, што млади војвода Радич учини, нема јунаштв |
е, које је бог наместио над Косовом?{S} Зар то поље, које се прелива час у плаво а час у румено |
таву Лабуда. „Шта рече ти то, синко?{S} Зар певају?!“</p> <p>Саставни своје густе веђе, невесел |
укописа, али силан у књигама.</p> <p>„А зар не могу ваше молитве да учине, да Бог грешницима и |
о, није као патос од шареног мрамора, и зар нису српски јунаци, гинући за свету веру Хришћанску |
оћи од великих светаца и чудотвораца, и зар око светаца, и пред иконама, да читава војска од ка |
аду чељад у робље да одводе.{S} Имаћемо зар прилике да тргнемо мачеве, да одбранимо по коју срп |
ћ већим својим бројем уђоше под шатор, „зар не видите да је војвода, не могав одолети <pb n="15 |
. „Хеј, што не пођосмо дан раније!“... „Зар ми на видику Косова, па да нам се слава измакне?!“. |
Арсеније?!“ испречи се кнез на старца. „Зар ви кметови нађосте баш овај час, у који ето полазим |
препашћен, па се удари руком о колено. „Зар од онолике војске никога нема да иде за мном на Кос |
„Коме да се предајемо?“ викаше старац. „Зар вама, који не смедосте дочекати да се српска војска |
е, и дубоко уздахнув рече само толико: „Зар тако, Вуче?!....{S} Проклет да си и овога и онога с |
се.</p> <p>„Зар ми сви,“ рече кнез, — „зар ми сви имамо коње и клобуке цвећем окићене: једини |
викиваху Турци са више страна. </p> <p>„Зар би ми били српски јунаци, да вам се живи предајемо? |
задовољен у својим очекивањима.</p> <p>„Зар је мало три ране за једнога дечка, у првоме боју ње |
рачунаше полагано кнез Градоје.</p> <p>„Зар свега двеста војника?!“ запита Ристивор изненађен. |
од дивљих ружа и зелене леске.</p> <p>„Зар доиста певају?!“ питаше старац по ново, погледајући |
, да се ућуте.{S} И ућуташе се.</p> <p>„Зар ми сви,“ рече кнез, — „зар ми сви имамо коње и клоб |
> <p>„Три, дедо!“ рече Боривој.</p> <p>„Зар само три?“ запита кнез Градоје, очевидно незадовоље |
ну од препасти занемелу гомилу.</p> <p>„Зар не видите,“ настави он кад они већ већим својим бро |
ле, не седајући, узе да говори:</p> <p>„Зар нас није срамота?!{S} Заборависте шта дугујете наше |
ивотом добра и поштена човека!“</p> <p>„Зар за оног бунтовника молиш?!“ упита кнез снаху своју |
од Јованке коју Змајеви љубе!“</p> <p>„Зар у истину има овде девојка коју Змајеви љубе?“ питаш |
ез Гојко мало час и сам врати!“</p> <p>„Зар у истини тако?!“ викну старац запрепашћен, па се уд |
никако није друго него онако!“</p> <p>„Зар и ти знаш шта је паметно?!“ рече кнез подругљиво.</ |
те молимо да нам их опростиш!“</p> <p>„Зар баш тако, Арсеније?!“ испречи се кнез на старца. „З |
1.1"> <head>I</head> <p>На једној малој заравњи, у падини која се од Голубињске Планине тихо сп |
нај свежи поветарац што отуда струјаше, зарза и узе десном копитом копати ледину.</p> <p>„Е сад |
часни и веру Хришћанску!“</p> <p>Лабуд зарза дугим вриском као да кликће, <pb n="200" /> па по |
ње као да је добила заповест да га жива зароби.</p> <p>По зеленој ледини лежало је овде онде пе |
долазити у мој шатор докле год зора не заруди а тада уђи!“ И ја га онда пољубих у руку, и не с |
испод иконе.{S} Чињаху јој се као да су засвагда умукле.{S} Седе на његову постељу.{S} Погружен |
гомиле сељака и сељанака из свих села и заселака жупе од Орлова Града.{S} И старо и младо похит |
им није повисило славу, али је није ни засенило.{S} Повисило је госпоштину њихову, али им није |
оп. „Све се бојиш да мојим јунаштвом не засеним твоје!“</p> <p>„Бог ми је сведок да се никад то |
снужден и невесео, као да му лице беше засењено некаквим црним облаком.{S} Уведе војводу у крч |
а растури по ново огласнике по селима и засеоцима, и по стазама, и по њивама, и по пољима, нека |
ридао по једног бубњара, те по селима и засеоцима узбунише и жене и децу и стоку и живину, а му |
у трубе, а огласнике пошљи по селима и засеоцима, нека викну да нам требају драговољци, јер на |
дворских девојака.{S} У влажном јој оку засја једна топла зрака радости.</p> <p>„Босиљко, дете |
<p>„Тако нам и треба!{S} Нисмо боље ни заслужили!“ рече кнез Мирослав. „Није <pb n="131" /> на |
ило био!“</p> <p>„Твој је слуга јуначки заслужио, да му толику пошту чиниш!“ рече Санџак-Бег. „ |
а мој син, својим јунаштвом на Плочнику заслужио, и коју ми је Господин Кнез послао уз писмо о |
и, и да ћеш ми опростити, све и кад бих заслужио да ме кориш!“</p> <p>Тако говораше Ристивор уз |
и имао прилику да <pb n="69" /> од цара заслужиш челенку.{S} Док је не заслужиш, ево носи у сво |
од цара заслужиш челенку.{S} Док је не заслужиш, ево носи у своме клобуку челенку свога деда!{ |
вечери под шатор, паде мртав уморан, и заспа као заклан на једној шареници, коју му Ристивор н |
да чују рикање једног џина.{S} Ристивор заспа као заклан и ркаше громко.{S} Одмах у самом почет |
шту, обори седло рукама својим и на мах заспа.{S} А кнез Градоје седе с Ристивором те се најпре |
ва пута у звоно, а ви овде горе или сте заспали, или ослушкујете само грмљавини, те ситно звоно |
е по наслонима <pb n="6" /> од столице; заспао; по тешко али равномерно дише; по мало и хрче.</ |
крхање, Иван би, може бити, најпосле и заспао, али не могаше од оног танког извијања и зуцања |
делиш сиротињи!{S} Ноћас, ако не можеш заспати, или ако заспиш па се пробудиш, моли се Богу за |
који се жаљаше да не може тако лако да заспи, мољаше Ристивора да у његовој соби преноћи, не б |
S} Ноћас, ако не можеш заспати, или ако заспиш па се пробудиш, моли се Богу за мене!“ учини ми |
гово око, његов глас, његов мач, његова застава, чинили су просто чудеса.{S} Као да је то главо |
орлови него Србадију, која их на својим заставама носи? „Не треба ни да се пита, <pb n="62" /> |
иза ње за конопац, затегнут између две заставе, повезао двадесет и пет ватрених коња, оседлани |
буци од седла — ставио се испред велике заставе, па би наизменце час наређивао трубачима да дув |
е петорица приђоше да се руком прихвате заставе, и да изберу коње и оружје!“</p> <p>„Ваистину н |
их да се <pb n="46" /> прихваћају руком заставе, једни ми рекоше:</p> <p>„Стани мало, брате, та |
живим кораком својој чети.{S} Дошав до заставе, викну оштро војницима да скину калпаке.{S} Сам |
<p>Војвода му приђе, па се с њиме преко заставе и мача пољуби три пута говорећи уза то:</p> <p> |
воздене напрснице.{S} Све то смести око заставе, па растури по ново огласнике по селима и засео |
то ни један!...{S} Искупише се лепо око заставе, баш као да је сабор; отворих ја мехове винске, |
веде гологлаву поред мртвог војводе, да заставници сваку заставу приклоне тако да дотакне плашт |
јунаци!“ Ристивор ободе Јабучила па са заставом изиђе испред свога господара и пође напред.{S} |
з, једнако с голим мачем у десници и са заставом у левој руци, призиваше гласно своје људе те с |
и метанише, па да безбожни Агарјани под заставом лажног једног пророка разбију Хришћанску војск |
у два реда, а он сам стао с развијеном заставом према средини првога реда а испред њега.{S} Ош |
им и њиховом китњастом четом и свиленом заставом.</p> <p>Дуго остадоше тако гледајући за њима.{ |
е Лабуду, а под својом црвеном свиленом заставом, коју Ристивор развио беше изнад њега, чекаше |
државајући велику, али још неразвијену, заставу Орловића.{S} Благо довикиваше народу: „Дед’те, |
зуј колико их је се прихватило руком за заставу?!“</p> <p>„Завор ми је, господару, да ти у очи |
е Орловићеве људе.{S} Ристивор приклони заставу те јој свилене кићанке целиваху плашт и шлем во |
а коња!“ заповедаше му кнез. „Нај, носи заставу!{S} А више ми немој будаласто помињати памет љу |
е и више — година!{S} Дај ти нама твоју заставу, дај нам кога властелина, који зна шта је војск |
е лежао турски стан.</p> <p>„Разви моју заставу!“ беше последња заповест Кнеза Градоја слузи св |
д на Косову?!“</p> <p>„Додај ми ту моју заставу, да је ја сам понесем?!“ рече стари кнез.</p> < |
ред мртвог војводе, да заставници сваку заставу приклоне тако да дотакне плашт и шлем војводин |
али, навикао да се покорава, додаде му заставу.</p> <p>Чим је кнез прими усвоје руке, он онда |
ћу и новим поносом.{S} Он разви свилену заставу Орловића, и кад стари кнез силно раздраган <pb |
ејао захладнела срца.{S} Велику свилену заставу Орловића побио у читаву умку од пољскога цвећа; |
потеци зором на Змајев Вис; разви нашу заставу, спусти под њу мехове с вином, искупи око ње бу |
вати из руку <pb n="81" /> Ристиворових заставу, десном руком сукну мач из корица, па се онда ч |
лице, донесе од некуд заповест „Стој!“ Застаде им реч у грлу и дах у грудима, све са лепоте пр |
вуд Вучитрна.“ Ту Ристивор нешто запе и застаде.</p> <p>„Додајте, децо,“ викну војвода младим с |
ича годинама!“</p> <p>И опет приповедач застаде да се одмори, и као да тражаше по својој памети |
оју сад први сунчани зраци обасјаше.{S} Застадоше, да се у оном мирисном и светлом јутарњем зра |
зиђоше сви весели и радосни из цркве, и застадоше мало у авлији око ње — пуној босиока — и коју |
лашује смрт каквог великог човека.{S} И застајаше Кнез овда онда у говору, као да му тешко беше |
вор, док најпосле поче да запиње, па да застаје; пренуо би чисто застиђен па наставио, али наст |
спуштање са висине у дубине, оно његово застајивање, она очевидна борба његова, чудновато посре |
p> <p>Па онда узе полагано, овде и онде застајући и запињући, да говори Санџак-Бегу:</p> <p>„Ју |
аганије и све нижим гласом, и онда опет застао; дремајући прозборио би нешто кроз нос и неразго |
нешто кроз нос и неразговетно, па опет застао, док га сан сасвим не занесе и на меким својим п |
у Среду.“</p> <p>Не би мило војводи.{S} Застиде се и поцрвене.{S} Не смеде да погледа господи с |
ао све што је имао да каже.{S} Силно се застидео био; образи му беху запламтели црвеном ватром. |
и веђе, намршти чело и гледаше преда се застиђен, а образе му пламенови обузеше.</p> <p>„Бог с |
запиње, па да застаје; пренуо би чисто застиђен па наставио, али настављао све лаганије и све |
рише црни облаци па се брзо развијаху и застираху небо.{S} Крупне капље дажде почеше падати па |
шаре у вуненој простирци, која сав спод застираше.</p> <p>У ономе усеку к прозору, што право гл |
д огњишта била је окићена, и готово сва застрвена, штитовима, панцерима, клобуцима, мачевима, к |
амо, преко потока Западу, пукла равнина застрвена зрелим класјем јечмовим.{S} Угледаше многе же |
био наслонио на један од оних бршљаном застрвених ступова што у мраморној авлији држаху на сво |
едећи на посниском а широком одморнику, застрвеном богатим простиркама, претискаше на своје гру |
које се -— чинило му се — више но икада застрло густим ројевима <pb n="150" /> звезда.{S} Сетио |
м шарене простирке, подглавњаци, дрвене заструге с јестивом, шарене чутуре, гомилице од јабука |
латну доламу са златним токама са себе, засука рукаве од свилене кошуље, па викну попу:</p> <p> |
одговори поп, па збаци са себе мантију, засука рукаве од антерије, па искочи као помаман на чис |
о га у винском подруму; скинуо мантију, засукао рукаве, на једном бурету разастро некакве старо |
и тебе, властелине Витомире, стављам у затвор, и видећемо шта ће сутра рећи порота од вашега р |
преблед, оборив опет главу на прса, са затвореним трепавицама — као да доиста не смеде ником у |
и стаде мирно до самих врата кад их она затвори.{S} Кнегиња се диже са свога седишта, па у свом |
о јадној сиротињи!“</p> <p>И стари кнез затвори врата од дворане у Новој Кули.</p> </div> <div |
, буздоване и копља; иза ње за конопац, затегнут између две заставе, повезао двадесет и пет ват |
е по једном комаду румене свиле, чврсто затегнуте у шимшировим оквирима.{S} Везла је покров јед |
синко, ја ћу...“ одговори кнез Градоје, затежући очевидно у забуни шта да каже, „ја ћу, ако Бог |
баштине и синовицу своју ако те убијем; затекох му се да те убијем; дођох да те убијем; три пут |
оркиње причају како често <pb n="38" /> затичу своју госпођу да чита последње писмо, које јој ј |
нашу цркву?!{S} Ево да вам кажем: прво, зато што се — тобож од страха од Агарјана и њихове наје |
ко те поп Каритон расрди, не срди се ти зато на нас, а и њему опрости.{S} Друго те молим, помол |
Добромире!“ узе реч кнез Градоје. „Прво зато, што нас је наш Господин Кнез Лазар позвао да на К |
Рим-папи као своме идолу клањају; друго зато <pb n="89" /> што ви, велика господа и велика влас |
ко пута у мало главу изгубио није, само зато што неће да верује да неко може бити српски власте |
а наша земља патила и патила и све само зато, што је у њој срце а не памет господар!{S} Дајте, |
/> владике на огњу живе спаљивали само зато, што у Светом Писму не видеше све оно, што саме вл |
ек опет изишли на Косово!{S} Друго, баш зато што смо се опознили, ми би ваљало босоноги и голог |
јаше на своме месту као да је оловом ту затопљен.{S} Гледаше непомично за кнегињом; и кад се он |
, да се нађе Госпођи Кнегињи ако би јој затребало да се посаветује с мушком главом, поузданим ј |
мене не требаш а може ме Господин Кнез затребати, боље је да зором пођем на Косово!“ „Право го |
рите за Господином кнезом!{S} Могу њему затребати још четири мача и четири буздована, а већ ја |
не њене очи напунише се сузама, које би затрептале на дугим трепавицама, па падале низ образе к |
беле, у славу српског Приморја!“</p> <p>Затрешта кликтање какво се те ноћи још у тој трпезарији |
емо ми пустити да се тело нашег војводе затрпа земљом као да је јеретик или неверник, а све сам |
ољуби Кнегињи руку, изиђе на двор, даде затрубити збор, викну оклопницима: „На коње!“ па из они |
дне и с друге стране отворенога пута, и заћута кад угледа како кроз капију дворску излажаше поп |
вадесет и пет ватрених коња, оседланих, заузданих и поткованих, па их цвећем окитио као да су к |
ди, нека једном на збору Србадије памет заузме прво место, а срце друго!{S} Ако паметно и хладн |
оме добру не нада!“</p> <p>Ту се ратник заустави да се мало одмори.{S} Владаше мртва тишина.{S} |
било!“</p> <p>И опет се млади властелин заустави.{S} Изгледаше као да се упустио у некакве дубо |
ни једне речи.</p> <p>На уласку у шатор заустави се.{S} Замишљено и тужно погледа у свога старо |
колико су далеко од храста, под који се зауставио био, па се онда окрете Ристивору:</p> <p>„Мож |
и како отвори очи, и како погледе своје заустављаше на свакоме од присутних Турака, као да се т |
не куне!“</p> <p>„Ма, господару, тек да заустим да му кажем, а видех га где се и сам од себе кр |
ти крај од доламе старога кнеза, као да захвалан хоће да целива скут свога господара.</p> <p>„П |
адоје, — „Славе ми, ништа мени немаш да захвалиш!{S} Него нареди да се запали велика воштаница |
ећ беше малаксало!“ говораше рањеник па захвалне погледе упираше у старога кнеза. „Да ме он на |
свакој сузи, коју срећа натопи, трепти захвалност наша Богу; у свакој сузи коју <pb n="9" /> н |
би ли само разбудио успавана и загрејао захладнела срца.{S} Велику свилену заставу Орловића поб |
м, кроз које меки румени зраци сунца на заходу падаху у конат, те изношаху на бољи видик црвене |
обро га продрма.</p> <p>Ристивор најпре захрка као да га ропац беше стегао, па се онда подиже, |
зоре!“</p> <p>И Ристивор леже и у брзо захрка опет.{S} Иван се заогрну једном поњавицом, насло |
око испод земље некакав џин овда и онда захрче.</p> <p>На самој тераси, у хладовини коју је зап |
па добро!{S} Доста си ми наказивао!{S} Захуктао си се само да одбраниш кукавице, па не умеш да |
о.</p> <p>„О, кнеже Винко,“ викну му са зачеља војвода, „немој нам прекидати Гојка!“</p> <p>„Мо |
у изрезани орлови и змајеви.{S} Столу у зачељу наслони за руке беху обложени сребром, у коме је |
о још за видела.“</p> <pb n="170" /> <p>Зачу се журба као да је поветарац гору заљуљао.{S} Мног |
о!{S} Зар не знаш да би се он томе тако зачудио и тако разгневио, да ме више никад погледао не |
девојка коју Змајеви љубе?“ питаше Иван зачуђен.</p> <p>„Има, брате, дивно лепа и здрава девојк |
а?“ питаше старац са све већом срдњом и зашкрипа зубима.</p> <p>„Дедо,“ проговори Боривој питом |
у гомили, као да је од један пут сунце зашло и ноћ настала!{S} Боривоје рече своме <pb n="183" |
вирити у сребрну колевку, јер већ сунце зашло беше.</p> <p>За тим кнез замоли војводу да га одв |
1"> <head>I</head> <p>Сунце је већ било зашло за планине и сутоњ се почела спуштати, Војвода Ра |
левом руком обгрлила, као да хоће да га заштити од некакве невидљиве опасности.</p> <p>А млади |
одметнули.{S} Али знате ли ви, господо, зашто је то зло дошло на ову нашу земљу и на нашу цркву |
кнез, <pb n="51" /> нека иде властела; зашто су они господа него да господски за цара гину!“.. |
ворим одмах са старим господарем!...{S} Зашто не би могло бити да се још вечерас, у очи вашега |
ти да црква не да опојати таквог?!{S} И зашто да не да?!“</p> <p>Тако говораше кнез Градоје, па |
же!{S} Што ћемо сад тамо!?“</p> <p>„Ево зашто, кнеже Добромире!“ узе реч кнез Градоје. „Прво за |
ину Кнезу гласове од тебе, да му кажемо зашто ћеш та истом кроз дан два стићи!“</p> <p>»Послах |
од господе за Кнежевом трпезом, па онда зашушташе свилене завесе на шатору; нечија их рука силн |
чи стари кнез, одгурну љутито свој сто, збаци скрлатну доламу са златним токама са себе, засука |
ко и ја велим, кнеже!“ одговори поп, па збаци са себе мантију, засука рукаве од антерије, па ис |
је духовника.{S} Све је то било весело, збивало шале и прштало досеткама.{S} Само кнез Градоје, |
емена па све до данас шта се свега овде збивало није!“ рече Ристивор поуздано; „само наше авети |
души бивало, него шта се онде око мене збивало!{S} Ето да наставим.{S} Мало само после говора |
А војницима викну оштро, да се ставе у збијен ред, да свога вођа дочекају како треба.</p> <pb |
м, беху искупљене неколике дворкиње.{S} Збијене у гомилу у једном куту, бледе и сузе ронећи, гл |
пазио је кнез како се сеоске старешине, збијени сви заједно у једну гомилу, нешто лактовима гур |
ди, на лево од двора, овце и јагањци се збили у гомиле, спустили сниско главе, па убрзаним дахо |
ко себе; „што сам те давао на књигу?{S} Збиља и јесте, да не мораш кроз живот држати уза се как |
поп Малвасија ништа ми не рече.{S} Него збиља, једнако ми прећаше: „Ето запамти што ти велим: к |
!{S} После боја копљем у трње!“</p> <p>„Збиља, кнеже Орловићу!“ прихвати кнез Добромир, „ја не |
и се препаде видев да му се господар од збиље наљутио.</p> <p>„Не, не, не!“ викаше старац све с |
а нас беда још снаћи не ће!“ Па онда се збише тешње у гомилу за себе, шапутаху по дуже, па ће о |
и, јесмо; <pb n="114" /> да је право да због наших грехова мало и прострадамо и јесте право; ак |
вор, који поче да се води па се прекиде због велике узбуђености старчеве.</p> <p>„Све ми звони |
е кости у гробу преврнуле, кад би се ви због будаласте једне заваде вратили дома не видев ни Ко |
пољубим и да га молим да ми опрости ако због мојих невоља на дому не стигнем на Косово пред Вид |
лики Дубровчани сазваше све Приморце на збор.{S} Најстарији од њих рече само оволико: „По закон |
ињи руку, изиђе на двор, даде затрубити збор, викну оклопницима: „На коње!“ па из оних стопа, и |
ко.{S} Одмах у самом почетку стари кнез збораше тихо у два маха.</p> <p>„Лакше, Ристиворе, лакш |
другом, па опет стадоше и гледаше се не зборећи ни речи.</p> <p>Стари кнез Градоје диже завесу |
е рукама, и заплака се.{S} Јахали су не зборећи ни речи тако за два до три стреломета.{S} Тада |
силно раздраган.</p> <p>„И доиста дивно збориш у заносу свога свагда јуначкога срца!“ прихвати |
то није доста разлога?!“</p> <p>„Дивно збориш, стари орле од Орлова Града!“ рече кнез Гојко си |
ро опремљених војника.{S} Ако стигну на збориште код мога двора у Недељу пред Видов Дан, добро |
осподар!{S} Дајте, људи, нека једном на збору Србадије памет заузме прво место, а срце друго!{S |
ме доиста у препаст и жалост порушеноме збору господе, рече:</p> <p>„Е јесмо ми нешто тешко згр |
ти славе!{S} Ево овде вина, да прашину збрише и умор растера!“</p> <p>Војвода се не даде два п |
трахом и поштовањем очекују да се нешто збуде.</p> <p>Под шатором стојао је прав као бор, а у з |
стани мало, господару, молим те!“ рече збуњен Ристивор, који се препаде видев да му се господа |
прихвати старац све већма запрепашћен и збуњен. „Како то!!...{S} Јесте ли се ви двојица јутрос |
погледа за неколико тренутака мало као збуњен не знајући управо шта то он хоће; али, навикао д |
астелина погледаше се.{S} Изгледаху оба збуњена.{S} Приђоше по један корак један другом, па опе |
се из тешког сна нагло буди, рече пола збуњено:</p> <p>„Је ли ти то вичеш2 Зар је зора?!“</p> |
,“ поче она тихо и одмерено да говори; „звала сам те, да проговорим с тобом две три речи на сам |
це, у којој је кнегиња стајала.</p> <p>„Звала сам те,“ поче она тихо и одмерено да говори; „зва |
и српски властели, који њиме завладаше, звали Голубовићи све до времена Немањина, кад им Велики |
њихов Орлов Град.</p> <p>Још док су се звали Голубовићима били су они на далеко чувени као „ср |
ар Тројан сазидао и да се онда тај град звао Голубац, као што су се и први српски властели, кој |
} Војвода ми изгледаше блед али миран. „Звао сам те“, рече, „да ми бар један део терета са душе |
ој рудини, испод велике стене која се и зваше Царева Громада, а испод које мало час пројахаше.{ |
застрло густим ројевима <pb n="150" /> звезда.{S} Сетио се некакве старе приче коју је још, ка |
цо!“ прозбори он свечано. „Децо!{S} Она звезда тамо трепти над непобусаним гробом честитога цар |
Господина Кнеза Лазара; а може бити она звезда тамо није друго него света душа његова, која ода |
полумесец у средини којега стојаше као звезда сам заповедник на своме красном арапском бељцу.{ |
е и не жали ме, чим видиш да она велика звездана кола на небу клизају к Западу!“</p> <p>И стара |
ве то бржим и бржим зрикањем.{S} Још су звездана кола стојала високо изнад Запада, кад се стара |
еленом колибом, или и под још краснијим звезданим небом!“</p> <p>„Војводо,“ викну из гомиле гос |
. „Благо вама,“ говораше кнез једнако у звезде гледајући, као да су то душе српских јунака, „Бл |
свести лежао, јер кад отворих очи видех звезде на небу; чух јечање рањених јунака и пиштање рањ |
и снужди.{S} Замишљен гледаше у светлу звездицу у којој крст на цркви трепташе.{S} Стојаше ту |
од којега је сенка тако често падала на Звезду Даницу Орлова Града, — све то заједно сломило га |
Бог нареди те анђели запале нову једну звезду у славу јунакова имена, те она гори вечном неуга |
дара!{S} Вика од јунака, топот од коња, звека од оружја њега раздрага и срце му запали, те, кли |
исан поветарац са запада понео би отуда звекет и бубњаву, и донео их да издахну под зидинама од |
таквом молбом?!{S} Јесте ви нека лукава зверад!“</p> <p>„Ето мишљасмо, господару, видећеш сада |
скаменили за неколико тренутака, док не звизну мач Градојев посред лица турског четовође, па он |
ке узбуђености старчеве.</p> <p>„Све ми звони у ушима паметна реч кнеза Добромира,“ рече. „Шта |
глас Господина Кнеза, глас који брујаше звонко, свечано а некако и тужно као велико звоно на Кр |
ко, свечано а некако и тужно као велико звоно на Крушевачкој цркви кад оглашује смрт каквог вел |
ли ослушкујете само грмљавини, те ситно звоно и не чујете?{S} Хајде, кнеже, време је!“</p> <p>К |
га у дворану. „Ја ето ударах два пута у звоно, а ви овде горе или сте заспали, или ослушкујете |
ребрним острицама којих широки колутови зврктаху на сваки и најлакши крок старога витеза.{S} Де |
рква тада већ беше пуна, па им јасним и звучним својим гласом мирно рече: „Јунаци!{S} Ево стижу |
дати одговора, јер те још не гледах на згаришту Агарјанском.{S} Добар си поп, али си грешан чо |
сно кнезови и властела.{S} Духовници се згледаху; неки се узеше крстити и шаптати: „Буди Бог с |
че војвода па се задовољно насмеја како згодно приклопи кнежево питање. „Ето нема нас овде ни п |
које јој је грабљива и гладна птичурина зграбила из колевке и у вис к своме гнезду понела била. |
ду, а сутра — ако доиста мислите да сте згрешили — ударите у молитве, метанија и постове, и нас |
е, рече:</p> <p>„Е јесмо ми нешто тешко згрешили Господу Богу!{S} После наше велике несреће, бр |
у молим, пусти им твога сужња; млад је, згрешио је, патио је, а сад би му твоја милост дала нов |
чекају како треба.</p> <pb n="63" /> <p>Згрну се свет и с једне и с друге стране отворенога пут |
ономе свету што се око ње и њене свите згрнуо био и поче да им говори:</p> <p>„Хвала вам што с |
упише српове, и виле и грабље, покупише здеље и чутуре, запрегоше волове у кола и пођоше с њиве |
а ми, како ћемо ти их платити!{S} Па се здоговорисмо да те молимо да нам их опростиш!“</p> <p>„ |
те уза старог и младог господара жива и здрава овоме двору врати, те да се уз нашу срећу оснује |
чуђен.</p> <p>„Има, брате, дивно лепа и здрава девојка.{S} Могу ти је сутра, пре но што се крен |
јунака.{S} Молимо му се да нам га одржи здрава, срећна и славна, и да му помогне да Србадији и |
осподара, и да га чуваш, и да га предаш здрава у руке госпођи.{S} Појашите, децо, и нека вам је |
нам миле наше јунаке врати дома живе и здраве и новом славом окићене!“</p> <pb n="73" /> <p>Уз |
и и војсци твојој!“ „Бог вас све живе и здраве и славне довео дому своме натраг!“</p> <p>И опет |
{S} Ако буде Божја воља те се са Косова здрави и весели вратимо, молићу те да за ме проговориш |
ћемо сва тројица изићи из шатора живи и здрави као три пријатеља, или ће од нас тројице само је |
а: или ћете га опојати са вашим костима здравим и читавим, или ћете га опевати оплакујући своје |
мога унука, испроси му у Свете Тројице здравља, среће јуначке и сваке ваљаности и честитости; |
ти; молим те за моју снаху, испроси јој здравља, живота, и среће у животу, молим ти се за сву н |
љем на двери двора твога!{S} Бог ти дао здравља и памети!“ Еј, мој царе Душане, ти би данас тре |
p> <p>У томе се и друга властела весело здрављаше са кнезом.{S} По неко од млађе господе љубљаш |
ећеш сада најбоље и сам е би ти било за здравље теби и твојима, ако те Бог жива врати, а било б |
ажим да ви вашим метанијама држите моје здравље.{S} Ја вас питам: је ли царев закон да цару пла |
књиге Господина Кнеза.{S} И од Бога ти здравље!“</p> <pb n="17" /> <p>„Да чудне ми књиге војво |
господа поздрављају и питају за јуначко здравље, раздрага се милином па узе гласно кликтати.{S} |
, па се поздрављаху и питаху за јуначко здравље.{S} Никоме се од својих другова кнез Гојко није |
/> и писмо вино један другом у част и у здравље.{S} А молићу и вас, свети оци, и вас, господо д |
е дигнемо и пехаре испијемо у славу и у здравље духовника који се не деле од свога Господина Кн |
на овамо!..{S} Одите овамо, да пијемо у здравље Старога Орла од Орлова Града!...{S} Не брин’те |
зи војсци његовој, помози нама свима да здраво и честито нашем Господину Кнезу на Косово стигне |
ачно. „Како је војвода?{S} Је ли му све здраво и мирно на дому?“</p> <p>„Нека је слава богу, во |
</p> <p>„Нека је слава богу, војвода је здраво и добро, а биће и боље ако Бог да!{S} Спремао се |
прострелила орлушину, те спасла живо и здраво чедо своје, које јој је грабљива и гладна птичур |
е дочекиваше сваког војника поздравом: „Здраво, јуначе!{S} И честит нам био!“ док га они љубљах |
ним сплеткама сотониним снађе попа неко зевање.{S} Кад већ и трећи пут зевну, учини се попу да |
опа неко зевање.{S} Кад већ и трећи пут зевну, учини се попу да се већ и свецу досадило, па се |
{S} Зар...“ .</p> <p>„Још си ти, синко, зелен да то зрело разумеш!“ прекиде га старац. „Душан н |
сунцу једва гледати могло; његов широк зелен мач притврђен сребрним ланцима о широк златан пас |
е к другој једној шумарици, која се као зелен венац повијаше по челу те косине.{S} Дуж тога вен |
и!{S} Снахо моја, имаш ли откуд ма само зелен листак за нашега Ристивора?“</p> <p>„Нека, господ |
зношаху на бољи видик црвене, плаветне, зелене и жуте шаре у вуненој простирци, која сав спод з |
х доглавника у кафтанима од црвене и од зелене вунене тканине.{S} Не говорећи ни речи, свечаном |
вљих ружа, вињага и леске.{S} Изнад ове зелене а мирисне живе ограде подизале су се високе топо |
рца кроз грање и лишће од дивљих ружа и зелене леске.</p> <p>„Зар доиста певају?!“ питаше стара |
бардаке и чутуре с вином, ките цвећа и зелене ране јабуке петроваче.</p> <p>У томе дотрча двор |
ита молитве!</p> <p>И онда уђе под свој зелени шатор.</p> </div> <div type="chapter" xml:id="SR |
су се преобукли у чисто рухо од свежег зеленила, и да чекају да буду сведоци некакве велике св |
.</p> <p>Гомила Турака искупила се пред зеленим шатором Санџак-Беговим и око њега.{S} Наслонио |
спустише низ брдо па појахаше мало даље зеленим пољем, неко од млађих људи рече, да види пуно в |
м једном узбрдицом на којој дуги редови зеленим грањем и лишћем покривених колиба беху построје |
оде га острицама, те Лабуд полете пољем зеленим као да је плава ластавица.</p> <p>_ Остадоше го |
м на глави, панцером на прсима, широким зеленим мачем о бедрима, дугим копљем о рамену и шестоп |
се могло распознати пред великим једним зеленим шатором у земљу побијено високо копље, о коме в |
ике онда види десно од себе широко поље зелено, кроз које вијуга бистра речица, из које сребрне |
гледати у шарени перивој, преко њега у зелено дрвље украј реке, и преко овога у плаво небо, ко |
то.{S} Није дуго трајало, па из великог зеленог шатора, пред којим високо копље с коњским репов |
ирок златан пас; па до колена долама од зеленог аксамита по коме су орлови и крстови златном жи |
ова, који с војводиним беху разапети на зеленој пољани под Царевом Громадом, на добар стреломет |
е могао добро да види шта бива на тихој зеленој косини на којој се три Србина и прва чета од се |
а заповест да га жива зароби.</p> <p>По зеленој ледини лежало је овде онде пет тешко рањених Ту |
но спавати на мирисном сену под красном зеленом колибом, или и под још краснијим звезданим небо |
тица од седам коњаника, који пођоше низ зелену косу у сретање тројици Срба.{S} Није та четица о |
оји се својим цветним лејама пружао низ зелену косину далеко до самих сребрнокорастих топола, ш |
абрали перивој Орлова Града за свој рај земаљски, и што је <pb n="4" /> изгледало да су шарени |
</p> <p>„Еј жалости наша!{S} Куд је ова земља доспела и куд ли ће доспети, кад ево земље Господ |
ке један другом.{S} Господин Кнез и ова земља требају данас сваки мач свакога свога сина!“</p> |
кав искрено и од срца: „Нека ти је лака земља српска!“ Постојаше сви ту гологлави, док се гроб |
з Лазар нама свима као отац; ова српска земља нама свима је као рођена мати.{S} Ето сад видите, |
сио.{S} Изгледало му је чудно да српска земља може мирисним дахом да дише, да српски потоци мог |
с овде најбоље знаш, колико је ова наша земља патила и патила и све само зато, што је у њој срц |
да они не осећају што она осећа — да се земља стреса, да уздише и тек што се заплакала није!</p |
да су се у старо доба, док је по нашим земљама било више јунака, свеци чешће и радије јављали |
да та једва чујна тутњава однекуд испод земље долази, и да тако тужно и тако жалосно запомаже.{ |
а негде грми, или да негде дубоко испод земље некакав џин овда и онда захрче.</p> <p>На самој т |
зовима, великој и малој властели од ове земље?!“ беше одговор кнежев. „Ако на кога падне клетва |
оменике, чините и ви што као синови ове земље треба да чините, али — колико се уза то може — не |
д њих рече само оволико: „По закону ове земље нисмо дужни да идемо на војну; дужни смо само да |
погану Агарјанску аждају са Хришћанске земље натраг у њену Азијску пећину.“ И још ми Бошко при |
ци одбијете Агарјане од наше Хришћанске земље, и да се нађете уза свога цара у часу у коме је с |
јемо Агарјанску силу од наше Хришћанске земље!“</p> <p>„Хоћу ли им казати како Господин Кнез ку |
го тихи и опет дубоки уздах целе српске земље, уздах коме <pb n="45" /> се она својим уздасима |
е првенац војводин добно на крштењу име земље Господара, Кнеза Лазара, онда народ, певајући и к |
њ и за његова лажнога свеца православне земље освајају.{S} И још нам поклисар његов каза, да ца |
отровно семе истребити са ове лепе наше земље?!“</p> <pb n="97" /> <p>„Па онда,“ настављаше Гој |
уке и медведе, а да не могу да у служби земље господара макнем мачем по гомили Агарјана?!{S} А |
ћу да, мислећи на тебе, погине у служби земље господара!“</p> <p>И Ристивор ућута као човек кој |
ћки и са склопљеним рукама саслуша речи земље господара.{S} Младоме Боривоју задрхта рука кад о |
ља доспела и куд ли ће доспети, кад ево земље Господар не сме да заповеда, него моли, преклиње |
зови и властела, те сваки баци грудвицу земље у гроб на ковчег војводин рекав искрено и од срца |
свецем постао није ко за живота овде на земљи јунак био није!{S} Кад би Бог давао светачка злат |
остио, како ти од свега срца ми овде на земљи праштамо, добри наш војводо!“ рече свечано стари |
д шатор да јавим.{S} Војвода клечаше на земљи пред скрињом и при светлости од оне жуте воштаниц |
сад је два пута света и пред небом и на земљи!{S} Ми гледамо одавде цркву, у којој је гроб наше |
ој постељи у једној по широкој соби при земљи одмах испод терасе.</p> <pb n="37" /> <p>Два се м |
ој царе Душане, ти би данас требао овој земљи!{S} Еј, мој Господине Кнеже, шта ћеш ти један, Ду |
зајеча кнез Градоје, „Бог те чувао овој земљи, наш честити Господару!“</p> <p>И ударише му сузе |
осподину Кнезу на Косову!{S} Благо овој земљи с таквом господом и код таквих јунака!“ прихвати |
са благим и светим твојим срцем, у овој земљи у којој се ето никаква светиња не поштује?!“</p> |
ирко из Сенокоше: „Брате, што је у овој земљи било јуначких срдаца, то се све за раније одзивал |
га од најславнијих домова у Хришћанској земљи нашој <pb n="123" /> нека остане некрштен као да |
не Кнеза Лазара, Господина свој српској земљи, теби војводо Радичу, љубимо поздрављење.{S} Војв |
прот роду Агарјанском.{S} Зар у српској земљи толике цркве и манастири, зар по црквама толике ч |
ка остане некрштен као да смо у поганој земљи Агарјанској!“</p> <p>„Чудим се ја теби, војводо, |
стреше црвене сукнене плаштове по сухој земљи испод онога грма, у врх плаштева, а уза сами грм |
Бивало је и досада свашта по овој нашој земљи; али таквога покора било није!“</p> <p>„Ништа ти, |
ало, незнане делије!{S} Обрните копља к земљи и казујте: ко сте, откуда сте, којим послом овуда |
танију начини, не диже се, — повијен по земљи, гледајући у земљу као да не сме да подигне очи п |
и жалбе и вапаји Србаља, који траже да земљом њиховом влада ко по правди и законима и треба да |
пустити да се тело нашег војводе затрпа земљом као да је јеретик или неверник, а све само за то |
гло се оком видети како јара трепти над земљом, као да баш из ње и извире.{S} На ливади, на лев |
прелијемо, и уздасима нашим окадимо, да земљу око њега целивамо, и да <hi>њу</hi> молимо да нам |
„Ето,“ вели, „не можеш ништа почети да земљу спасаваш, а да се у њој самој не нађе издајника, |
ој право у очи, него, оборив погледе на земљу, рече им:</p> <p>„Господо, да пођемо у име Божје |
брни шлем, који војвода беше положио на земљу а сасвим близу своје главе, нађоше под њим листин |
иже се, — повијен по земљи, гледајући у земљу као да не сме да подигне очи према Грачаници, — у |
и пред великим једним зеленим шатором у земљу побијено високо копље, о коме вишаху три коњска р |
; видите ли како је воштаницу углавио у земљу а управ чело своје главе, да му душа види пут неб |
исписану руком војводином а прибодену у земљу једним од малених потајних ножића његових.</p> <p |
оном другом.{S} Ко је имао срца за ову земљу, није могао друкчије до да сузе рони и да се икак |
и као и ви!{S} И њему куца срце за ову земљу и за ову нашу сиротињу, исто као и нама!{S} Него |
„Е мој славни господару, вере ми је ову земљу срећа оставила!{S} Ето дувасмо у трубе цео дан, у |
„Стан’те, господо, и не вређајте српску земљу, којој крв ваша треба за одбрану!“</p> <p>Кнез Гр |
подо, зашто је то зло дошло на ову нашу земљу и на нашу цркву?!{S} Ево да вам кажем: прво, зато |
нез слушаше Ристивора немо, с раширеним зеницама и отвореним устима.{S} Онакве га речи запрепас |
а Косово воде од Ибра, и од Босне, и од Зете, и од Арбаније, и нека сваку чету, коју сретну, по |
једном поњавицом, наслони се леђима на зид, и оста будан до зоре.</p> </div> <div type="chapte |
еље Ристиворове по високо у углу од два зида стајала је некаква велика икона, а пред њом је гор |
рлов Град.</p> <pb n="25" /> <p>Дугачка зидина на десно од огњишта била је окићена, и готово св |
лагу светлост са севера.</p> <p>Дугачка зидина према овој, а лево од огњишта, исписана је била |
ет и бубњаву, и донео их да издахну под зидинама од Орлова Града.{S} На отвореноме прозору од ш |
, него овде на његовим шареним а слабим зидинама?!{S} Господин је Кнез Лазар нама свима као ота |
ј конати у Жутој Кули.</p> <p>У дебелим зидинама од куле били су усечени уски пролази к самим п |
описати.{S} То није само град са голим зидинама и беспрозорним кулама, него је и двор са прозо |
бршљана, који се припијао уза ступове и зидине од двора, врапци су држали некакав свој сабор.{S |
а своме унуку и својој чети беле куле и зидине од Двориња, двора војводе Радича.{S} Кад се спус |
аморним ступовима, а терасу наслонио на зидове од малих и великих одаја и дворана у којима је ж |
њене десне руке; према њој је висила на зиду у сребро окована чудотворна икона Богородице Троје |
нека црква, само нешто по сниска.{S} У зиду на исток лежало је велико отворено огњиште од бели |
p>У томе се отворише једна уска врата у зиду на који се тераса наслањала, Ристивор испаде, покл |
Јаничар, или био Спахија, Тимарлија или Зијаметлија, кад год га пут нанесе онуда, стане пред он |
ам ја оно учио књигу у манастиру, једне зимње вечери игуман искупио сву братију у трпезарију ок |
на које се цепанице намештаху, кад је у зимње доба трпезарију загрејати ваљало.{S} И лево и дес |
н и блед у лицу. „Немојте да од једнога зла, за које још и не знамо је ли доиста зло и колико ј |
абрио је оне који казиваху како их нека зла слутња осваја; стишавао плаховите, световао на скро |
т!“ рече кнез Ристивору. „Али мрка капа зла прилика!“</p> <p>На велико чудо старога кнеза, и на |
Западу спуштало у таласе од растопљеног злата и пурпура.{S} Милина је било погледати на ову сло |
рене продавнице и радионице од сребра и злата, што их у Крушевцу држе Дубровчани, Которани, Буд |
. „Хвала ти!“ рече ми; „ево ти овај мој златан крст о златном ланцу на дар, и ево ти кеса златн |
мач притврђен сребрним ланцима о широк златан пас; па до колена долама од зеленог аксамита по |
био није!{S} Кад би Бог давао светачка златна кола око главе свакоме ко само чита молитве, мет |
n="57" /> чуваћу његову сребрну главу и златна прса, и слатко ће ми бити да погинем ако њега и |
ше никако и не дизаху сребрни кондири и златни пехари са трпезе, нити се весела господа дизаху |
где у даљини увребати одблесак сунца о златни крст на Грачаници.</p> <p>„Еј мој Градоје!“ гово |
д живо Боривој, „ено како сунце сијну о златни крст!{S} Ено, дедо, погледај!{S} Овамо, овамо, п |
лептирови налазили, да сунце топлијим и златнијим зрацима озарује цвеће око Орлова Града,</p> < |
слике пукла, докле око допире, њива са златним класјем, које сељани и сељанке сребрним срповим |
тито свој сто, збаци скрлатну доламу са златним токама са себе, засука рукаве од свилене кошуље |
ла само — мртвог војводу Радича с малим златним ножем у срцу!{S} Тај би му призор напунио очи с |
убили у седој бради, а ова се повила по златним и сребрним плочама од панцера његова.{S} И Лабу |
т о златном ланцу на дар, и ево ти кеса златних цекина да делиш сиротињи!{S} Ноћас, ако не може |
рзо као кошница од винове лозе са ројем златних пчела.{S} Богатство им није повисило славу, али |
рекрсти па се вину своме белом Лабуду у златно седло.{S} Усправи се поносито; диже главу поноси |
у срцу забоден стоји, његов нож који на златној дршци носи његово знамење!{S} А где ли му је ма |
води и војводину двору, и чеду његову у златној колевци|“</p> <p>Па се слегао радостан народ ок |
огледе из крупних црних очију у вис, па златном стрелом гађа грдну једну мркосиву орлушину, кој |
ог аксамита по коме су орлови и крстови златном жицом богато извезени; па мекане жуте чизме до |
исла крст са Распећем који јој лежаше о златном ланцу на грудима.{S} Уставила се на прагу.{S} О |
рече ми; „ево ти овај мој златан крст о златном ланцу на дар, и ево ти кеса златних цекина да д |
анку свилу завијену једну као колајну о златном ланцу.{S} На једној страни колајне у дивном ема |
ду у твоје руднике, потопише и сребро и злато!“</p> <p>„Опрости ми, војводо, — опростите ми, го |
га, онда.... онда те молим.... подај то злато твојој младој дворкињи Босиљки!{S} Него те још пр |
Под шатором стојао је прав као бор, а у злато и скрлет одевен Санџак-Бег, заповедник ове турске |
аше у сребрним кандилима пред иконама у злато и драго камење окованим, беху искупљене неколике |
>И онда кнез Градоје срдито трже к себи златом обложене вођице, окрену свога убојног коња к Југ |
н човек, у долами од црвене чохе богато златом извезене, са свиленом чалмом на глави и нојевим |
дворску излажаше поп Каритон у богатој златотканој одежди носећи на рукама, а на прса своја на |
своме беломе руху а према растопљеноме злату и пурпуру којим небо на западу букташе, изгледаше |
кања и срдње од стране господе. „Ех, да зле смо <pb n="132" /> ти среће, брате?!“ „Помислите, г |
е чудо да тебе, снахо моја, овда и онда зле слутње обузимљу.{S} И ако си млада, доста си бура у |
утањем гукаху голубицама својим некакве зле слутње своје, као да их — онако клањајући им се и ш |
оју душу и мој.{S} Ми смо, истина, људи зле среће, али нисмо кукавице, нити смо људи без душе.{ |
истивор поуздано; „само наше авети нису зли дуси, него чисти и добри!{S} Кажу, брате, да пре не |
шко испричати све како је било!{S} Ето, зло да не може горе бити!,...{S} Еј, тужна Србадијо, ка |
а и милина онога луга, којим прелажаху, зло слагала са бољом, коју је стари витез у срцу носио. |
и нам господар!{S} Знамо ми да си ти на зло зао, а на добро добар!{S} А знамо те и да си милост |
ла, за које још и не знамо је ли доиста зло и колико је, правимо још једно!{S} Тешко је мени да |
даље!{S} Срдит је кнез, може вас какво зло снаћи!“</p> <p>И још распитиваху по светини око дво |
властелин и опет да буде готов на свако зло!“</p> <p>„Па сад си већ ваљада дошао на крај казива |
} Али знате ли ви, господо, зашто је то зло дошло на ову нашу земљу и на нашу цркву?!{S} Ево да |
ао је да му се отме, и да се разбуди из злосрећног сна у срећнију јаву.{S} Али јава би му, под |
ици <pb n="159" /> моји, праштајте мени злосрећном војводи вашем!“</p> <p>„Нека би ти наш Госпо |
диће се срца њихова!{S} И док само овај змај Душанов духне, разнеће их као плеву!{S} Камо?{S} Д |
некаквога у храстовини вешто изрезанога змаја, положио руке по наслонима <pb n="6" /> од столиц |
стоку и живину, а мушкадију отераше на Змајев Вис.</p> <p>Рано зором Ристивор је учинио дивне |
дару.{S} А и ти, синко, потеци зором на Змајев Вис; разви нашу заставу, спусти под њу мехове с |
повежу конопцима и изведу рано зором на Змајев Вис.{S} Одведи тамо све наше коње из подрума дво |
огнут као да на својим плећима носи цео Змајев Вис.{S} Па онда настави:</p> <p>„Ето ни један!.. |
а до у залазак сунца разлегале трубе са Змајева Виса.{S} Ристивор је свакоме огласнику придао п |
стовине, у којој беху изрезани орлови и змајеви.{S} Столу у зачељу наслони за руке беху обложен |
нашим сељанима, јер ће видети да нисмо змајеви него грешни и слаби људи баш као и они!{S} И јо |
<p>„Зар у истину има овде девојка коју Змајеви љубе?“ питаше Иван зачуђен.</p> <p>„Има, брате, |
виле; лепша је, брате, од Јованке коју Змајеви љубе!“</p> <p>„Зар у истину има овде девојка ко |
вор опет врати да прича о Јованци, љуби Змајевој, нешто што се морало тихим шапатом шапутати до |
велике свечаности.</p> <p>Цео дан су на Змајеву Вису бубњари ударали у бубњеве и трубачи дували |
ма.{S} Бог зна добро шта су Агарјани, а зна шта су и ко су православни Срби.{S} По нашој људско |
Не би тај јадан народ данас запевао, да зна шта је било на Косову!{S} Слушај, синко Ристиворе!{ |
спе да чује шта то он довикује, може да зна шта је само ако је писмен, јер се уз високу танку т |
час блед.</p> <p>„Још се то не може да зна на сигурно!“ одговори рањеник; „зна се само да је б |
то сам сетан и невесео.{S} Како војвода зна, постојах вечерас за мало сам у дворани, у којој је |
, па да видиш, Господару, како Србадија зна да гине!“ Господин Кнез погледа нас све дугим а нев |
д неверним и поганим Агарјанима.{S} Бог зна добро шта су Агарјани, а зна шта су и ко су правосл |
в Дан а камо ли Видов Дан!“</p> <p>„Бог зна да л’ је све то истина!“ рече <pb n="120" /> кнез Г |
Дедо“, узе реч Боривој; „кад твој Лабуд зна куда полазимо, зар није право да и ја и Ристивор то |
наде ли она што о томе?!</p> <p>„О томе зна само Бог па ето сад ти!“ рече Ристивор поуздано; и |
едом, па рече само: „Зна да гине.... не зна да слуша!...{S} Хај, јуначни а непокорни народе!... |
ништа измакло није.{S} Нико од њега не зна боље да ли има тамо каква опасност, да се бој отпоч |
ерно Ристивор.</p> <p>„И само што се не зна ко луђе говори, да ли они луди или они твоји паметн |
у очи вашега поласка, обручите па да се зна?!...{S} Не знам шта би сама <pb n="60" /> Босиљка н |
заставу, дај нам кога властелина, који зна шта је војска и војна, па ти не брини бригу!“</p> < |
један на другога камењем бацамо.{S} Ко зна?{S} Може бити то су само непоуздани гласови, и да у |
уз ону косу и кроз турску војску, и ко зна још кроз колике беде и невоље!{S} Сам могу и проћи |
ком Јабучила по врату, и хвалити га што зна боље од Ристивора којим путем ваља ићи.</p> <p>„Мол |
Ето вам га, па нека вам сам казује што зна!“</p> <p>Рањеник, красан, висок и личан младић, <pb |
веселим једним погледом, па рече само: „Зна да гине.... не зна да слуша!...{S} Хај, јуначни а н |
да зна на сигурно!“ одговори рањеник; „зна се само да је било издајника; сви смо то и осећали |
ри човече, што је ниси просио у нас?{S} Знаде ли она што о томе?!</p> <p>„О томе зна само Бог п |
ојој.{S} И Господин Кнез и сва Србадија знаде колико си јој од педесет година амо на бојиштима |
ти препис од ње па види шта пише.{S} Ја знадем Господин кнез не мисли на тебе.{S} Твоја је кућа |
S} И ето вам, господо, све што знадох и знадем да вам кажем.{S} А сад нека нам свима Бог на пом |
оди:</p> <p>„Не замери ми, војводо; али знадем одобрићеш што ћу рећи.{S} Сви сте ви ето под шле |
сахране!{S} И ето вам, господо, све што знадох и знадем да вам кажем.{S} А сад нека нам свима Б |
ем?“ упита га стари слуга његов који не знађаше какав се терет свалио на душу његова господара. |
S} Седа му брада до појаса, а ни сам не знађаше колико му је година.{S} Разговарасмо о свачему |
мирно. „Сад што је ту је.{S} Само једно знај, господару: не ћеш ти мене данас отерати од себе н |
а не може без веселе песме!“</p> <p>„Но знају ти сиромаси за погибију <pb n="182" /> нашу!“ реч |
осово!“ Ако се осрамотимо у војводе, не знајући какви то светац витла колом девојака и прикупље |
а неколико тренутака мало као збуњен не знајући управо шта то он хоће; али, навикао да се покор |
овда и онда један другом главом и очима знак дају, да крочи напред и да отпочне.{S} Очевидно би |
ишчекујући заповести, па му главом даде знак да може да се уклони, он се не мицаше, нити скидаш |
прозору да седне поред њега.{S} То беше знак да Ристивор може да иде.</p> <p>Али Ристивор стаја |
истифора, као да му даје неки уговорени знак. „Ето, пусти мене да водим војску твоју на Косово! |
ниси је у сну снивао, онда је то добар знак!“ <pb n="44" /> рече Ристивор поуздано. „Нека је с |
у тим приђе к Миросаву и Витомиру па, у знак да им прашта, пољуби се с њима.</p> <p>Изиђоше сви |
е онуда, стане пред оним гробовима, и у знак свога поштовања положи ма било по један шљунак на |
за старога кнеза, даваше очима и рукама знаке Ристивору да се уклони, јер је јасно било да је г |
млада човека да га у разговор увуку.{S} Знали су да је будан: и доиста је био за дуго и дуго бу |
b n="50" /> не знате — а откуда би ви и знали? — кад не знате, да вам ја кажем који знам!{S} Ка |
не знам му име, да Бог да се никад и не знало! — да је, рекох, неки војвода са својом коњицом п |
спода дизаху од пехара.{S} Није се више знало ни кад се почиње дан ни где се свршава ноћ.{S} Дв |
вирце па да се живо коло поведе.</p> <p>Знало се да поп Каритон чита у капели дворској велико м |
и проклиње!{S} Еј мој Господине Кнеже, знам да су теби, који си одрастао уз колено цару Душану |
нам да се данас правим мудар, али теби, знам, не би помогло па се правио мудар по вас дан!“</p> |
ј!“ Него куд ја одох?!{S} Опростите ми; знам није вама до тога како је мени у мојој души бивало |
пази и чувај нам старога господара!{S} Знам за њ да ће пазити и чувати сина мога а јединог уну |
на Косово!“</p> <p>„Тако је требало!{S} Знам ја Милојка!{S} Тако, брате!“ говораше кнез Градоје |
војне на место њега старешина будем.{S} Знам добро да је он могао то и друкчије да нареди, јер |
доброте имам срца и лудо да говорим.{S} Знам да ме можеш само пожалити, чему треба мудро поучит |
мља:</p> <p>„Јадна снахо моја!...{S} Да знам где је Станко, ишао бих да га везана дотерам, да п |
азберем!</p> <p>„Ни ја ти то, синко, не знам казати!“ рече старац љубазно младом властелину. „Ш |
ласка, обручите па да се зна?!...{S} Не знам шта би сама <pb n="60" /> Босиљка на то рекла; али |
их да ми је дете већ овде у двору. — Не знам шта ми је, али ме ево данас већ неколико пута нека |
да је на левом крилу неки војвода — не знам му име, да Бог да се никад и не знало! — да је, ре |
кнез подругљиво.</p> <p>„Веруј и да не знам!{S} Него и ако ми је зазор, баш не могу срцу одоле |
поведе у свој шатор, гунђајући: „Да не знам православне и племените родитеље ваше, рекао бих д |
што га наш јадни војвода учини и ја не знам...“</p> <p>„Махни се ти сад тога, оче игумане!“ пр |
последњу реч беше Нинко управио, „ја не знам да се данас правим мудар, али теби, знам, не би по |
даље шта би икако би?!“</p> <p>„Па и не знам вам, господо, све што и како би!“ настави рањени в |
стави; па настави окренув се Ивану: „Не знам ја за друге свеце; али је нама наш светац свагда п |
ом обичају шкргутати зубима.</p> <p>„Не знам ја шта би ти хтео, кнеже Орловићу!“ одговараше Мир |
мирисном сену простро беше.</p> <p>„Не знам шта је, али се од шаторова војводине свите чује ви |
з и млади властелин заједно.</p> <p>„Не знам ти дати одговора, јер те још не гледах на згаришту |
и? — кад не знате, да вам ја кажем који знам!{S} Кад сам ја оно учио књигу у манастиру,“ — ту м |
хоће ли умети да га нађе; а под сигурно знам, да му нико од нас не би ни хтео ни умео помоћи!“< |
младом властелину. „Што ја видим и што знам то је: да нико још на небу свецем постао није ко з |
ш стигли нису.{S} Нећу да их кунем, јер знам да и међу њима има добрих јунака и честитих Срба; |
та се то управо десило, нити то и данас знам.{S} Једно вам као поуздано казати могу: нико у срп |
што и како би!“ настави рањени витез. »Знам само ово што ћу вам сад испричати:{S} У очи самог |
еч кнез Градоје, па узе вртети главом, „знам ја тебе добро!{S} Бог те је створио велика господи |
не у славној бици на Плочнику, допринев знаменитим својим личним јунаштвом те је кнез Лазар Ага |
да крстимо чедо, које ми је Бог у овако знаменитим и славним данима поклонио!“</p> <p>Снужди се |
други духовници.{S} Биће ти и сину боље знамење јуначке среће у животу, ако један део војске тв |
в нож који на златној дршци носи његово знамење!{S} А где ли му је мач?!“</p> <p>„Ево га овде у |
и, како и треба кад си нам господар!{S} Знамо ми да си ти на зло зао, а на добро добар!{S} А зн |
година амо на бојиштима славу дизао.{S} Знамо да ти је грдна жалост за сином, онаким соколом, к |
и ти на зло зао, а на добро добар!{S} А знамо те и да си милостив, и прави отац јадној сиротињи |
их и великих.{S} Велике већ и од невоље знамо и познајемо: али с оним малима права ти је напаст |
јте да од једнога зла, за које још и не знамо је ли доиста зло и колико је, правимо још једно!{ |
с цару платио цареву перперу.{S} Али не знамо, Бога ми, како ћемо ти их платити!{S} Па се здого |
кад се само поменуше лажи, за које сви знамо да су лажи.{S} Скочисте, јер вам се чинило да кро |
ери хоће по мало и да измишљају, то сви знамо...“</p> <p>„Је си чуо, кнеже,“ пресече га поп Кар |
ахњују већ неколико година.{S} Ми добро знамо да ти дугујемо што си за нас цару платио цареву п |
о, зар није право да и ја и Ристивор то знамо?!</p> <p>„Куда полазимо?“ понови кнез питање свог |
удиме!“ викну кнез Градоје нестрпљиво; „знамо сви да си му ти од раног детињства његова веран и |
уку даде, само ако не буде — преко мога знања — коме другом срце своје дала!...{S} Она је красн |
иза себе, за које је, и не видевши их, знао да су Боривојев Ждрал и Ристиворев Јабучило.{S} Ок |
d> <p>Ристивор се као мало устезаше.{S} Знао је добро да поп неће прекинути прекрштање обичнога |
е живео!{S} Али и ко би то боље од тебе знао?!“</p> <p>Госпођа Мандалена одмах сама приђе к Лаб |
ма, које је тако лепо уз гусле казивати знао.</p> <p>Иван је био много уморан и опет не могаше |
мо сви и помолисмо се у себи како је ко знао.{S} Изиђе владика на амвон и великим крстом благос |
н вином, песмом и игром, да је слабо ко знао шта бива тамо, мало само даље од њих, међу колибам |
мо!“</p> <p>„Знао сам“, прихвати кнез, „знао сам да ће тако бити!“</p> <p>И онда се кренуше даљ |
у дан, у који ваља да кукамо!“</p> <p>„Знао сам“, прихвати кнез, „знао сам да ће тако бити!“</ |
своме срцу суди о срцу других људи!{S} Знате и сами колико пута у мало главу изгубио није, сам |
ка средњега доба и два млада ђакона.{S} Знате ваљада протопоп-Недељка?{S} Сед је као овца и бић |
дња времена»?{S} Е кад <pb n="50" /> не знате — а откуда би ви и знали? — кад не знате, да вам |
нате — а откуда би ви и знали? — кад не знате, да вам ја кажем који знам!{S} Кад сам ја оно учи |
а који су се у гусаре одметнули.{S} Али знате ли ви, господо, зашто је то зло дошло на ову нашу |
тај узео да соли народу и мени памет. „Знате ли ви, браћо,“ вели, „знаш ли ти, Ристиворе, да с |
ре?“ запита кнез.</p> <p>„А ко ће ти га знати?“ одговори Ристивор. „Има их пуно, и малих и вели |
ву својих коња; други се опет погледаху значајним погледима.{S} Кнез Вукан, који по господству |
ме су орлови славно победили.{S} А кога значе орлови него Србадију, која их на својим заставама |
х сан који Бог може окренути да и добро значи, али који мени није мио.{S} Тебе, који имаш верно |
еколико тренутака борбе па се, на једну значку бубњем озго из стана, остаци од оне друге чете р |
истивор. „Онај Витомир из Белог Потока, знаш онај што га зову</p> <p>„Недокуван Ђак“, зар се не |
нешто да <pb n="67" /> те замолимо.{S} Знаш добро да смо сиромашни људи, и знаш добро да нас е |
да тамо дочека последњи наш одговор.{S} Знаш, војводо, да смо на Сабору о Светоме Ђурђу први ње |
ма, ко је, казуј му проклето име ако га знаш, да идемо да му побијемо све што је његово и да му |
да је преклиње. „Не, госпођо, ако Бога знаш!...{S} Како би тако што помињала старом господару |
ми пријатељу, срдачно поздрављење. — Да знаш, кнеже, ево дође књига од Крушевца, од Господина н |
еседи!“ рече он. „Али ти и сам треба да знаш, да се смртне ране не лече слатким речима!{S} Влас |
ви ноћас стан па се врати дома, онда да знаш да се и ја с мојим људима враћам моме дому, да га |
тро, смерно приђу к руци старчевој. „Да знаш како слатко снивах да смо у Орлову!{S} Као враћамо |
пружи је кнегињи. |</p> <p>„Како и сама знаш, сад о Митровдану, који долази, навршиће се седам |
кнеже, ти сам од свих нас овде најбоље знаш, колико је ова наша земља патила и патила и све са |
осподина Вука?!“ Па кад јој кажеш да не знаш шта то она пита, онда ти узме причати: како су се |
амог поласка нашег на Косово!{S} Зар не знаш да би се он томе тако зачудио и тако разгневио, да |
а, брате, да их раздвојимо!“</p> <p>„Не знаш ти њих!{S} Још су они као ђачад манастирска!{S} Не |
{S} Знаш добро да смо сиромашни људи, и знаш добро да нас ево жетве омахњују већ неколико годин |
оме Ђурђу први његов позив одбили.{S} И знаш, војводо, како вас одмах онда световах и мољах и п |
и мени ништа о томе поменуо ниси!{S} Ти знаш да ми сви тебе пазимо као да си сродник нашега дом |
мо као да си сродник нашега дома.{S} Ти знаш колико је мени мила наша дворкиња Босиљка.{S} Више |
а чујеш толике!{S} Али шта ћу ја?{S} Ти знаш да ја не смем ни пред Свету Мајку Божју, а камо ли |
сна грла одјекну веселим песмама?{S} Ти знаш да моба може да ради пре и без бела хлеба и без ру |
ије друго него онако!“</p> <p>„Зар и ти знаш шта је паметно?!“ рече кнез подругљиво.</p> <p>„Ве |
им, који и јеси, испричај мирно све што знаш!“</p> <p>„Ево хоћу, господине кнеже!“ рече Некудим |
ени памет. „Знате ли ви, браћо,“ вели, „знаш ли ти, Ристиворе, да су ово сад баш настала послед |
рекрштеним рукама, сав уплакан.</p> <p>„Знаш ли нам, старче, рећи ко је све синоћ долазио под ш |
модрином.{S} Са чела обојице киптио је зној.</p> <p>Тада им Ристифор приђе.</p> <p>„Уставите с |
их напора.{S} Стари кнез убриса рукавом зној са чела па се окрену и погледа у свеца.{S} И као д |
влачаше руком преко чела бришући хладан зној и дисаше тешко.</p> </div> <div type="chapter" xml |
да подиже, убриса десним рукавом хладан зној са чела, и, као човек који се из тешког сна нагло |
киваху у лице Иван осети како га крупан зној пробија.{S} Хтеде да викне да пробуди Ристивора, к |
и запенушеном Јабучилу Ристивор, и сам знојав и прашњав.{S} Не одјахујући од коња, скиде клобу |
а ће то бити и ко ли ће бити, долете на знојавом и запенушеном Јабучилу Ристивор, и сам знојав |
доста бела хлеба и црвена вина, а доста зоби за коње њихове.</p> <pb n="85" /> <p>И онда се тал |
кнез који је волео по некад да Каритона зове тако, „онај наш поп Малвасија ништа ми не рече.{S} |
велики јунак, те му је Немања дао да се зове Орловићем.</p> <p>Од прилике једна трећина патоса |
ни појма немају о томе шта је то што се зове Хришћанска самопрегоривост и Хришћанска милосрднос |
те виках са степеница!...{S} Кнегиња те зове!{S} Ено је у њеној конати у Жутој Кули!“ говораше |
ебају драговољци, јер нас Господин Кнез зове на Косово, да одбијемо Агарјанску силу од наше Хри |
нко, ми полазимо куда нас образ јуначки зове а воља Божја води!...{S} Полазимо, ако Бог да, у п |
ха, хахаха!{S} Ено је сав Крушевац тако зове!“</p> <p>„Кнеже Радмире и ти кнеже Ивко,“ довикну |
сели гласи од Крушевца!{S} Господар нас зове на Косово!{S} Него ево ти, кнеже, књига од војводе |
6" /> другом братијом вечерао, и рече: „Зове те војвода да одмах с петрахиљем и требником право |
ати кнез Добромир, „ја не видим што нас зовеш на Косово?{S} Не видим што ћемо сад тамо?!{S} Бој |
Константинову.{S} Не часи ни часа него зови сву своју властелу, нека се одмах скупи под твоје |
ли нека не улазе под шатор док их он не зовне, јер хоће најпре да се помоли Богу.</p> <p>„Да ди |
о ми треба! <pb n="155" /> Па онда мене зовну и нареди те унесох под шатор к њему ону велику ск |
Јеротија а друге никоје!“</p> <p>И онда зовнуше ђакона Јеротија, који високим гласом, као да пе |
томир из Белог Потока, знаш онај што га зову</p> <p>„Недокуван Ђак“, зар се не сећаш?{S} Та она |
даде хрисовуљ да се унапред па до века зову Орловићи, а двор њихов Орлов Град.</p> <p>Још док |
и стигле његове хитре књигоноше, да нас зову да се одмах крећемо, кад би такве опасности било!“ |
и немој долазити у мој шатор докле год зора не заруди а тада уђи!“ И ја га онда пољубих у руку |
њено:</p> <p>„Је ли ти то вичеш2 Зар је зора?!“</p> <p>„Није, брате, него пусто глухо доба!{S} |
ељу.</p> <p>Миросав ћуташе као да га се зора баш ништа не тиче; него приђе ближе к платнима од |
{S} И ако је сва војска била у борби од зоре, без замене и без одмора, и ако се овде и онде поч |
ородржица Голубан.{S} Оста само до прве зоре иза оне којом је Југовић одјездио.{S} По вечери уо |
м!{S} Јадан, добри наш Кнез!{S} Од ране зоре па до мркла мрака, по цео дан би на коњу обилазио |
е, него ми једни исти боримо се од ране зоре са три одморне војске, која једна за другом у борб |
pb n="48" /> <p>Сутра дан су се од ране зоре па до у залазак сунца разлегале трубе са Змајева В |
брилијантски трепер Зорњаче. „Да дивне зоре!{S} Боже мој, да ли је таква и нашој војсци на Кос |
пре да се помоли Богу.</p> <p>„Да дивне зоре!“ рече Витомир, погледав према Истоку, који својим |
слони се леђима на зид, и оста будан до зоре.</p> </div> <div type="chapter" xml:id="SRP18990_C |
А сад, брате, да проспавамо још мало до зоре!“</p> <p>И Ристивор леже и у брзо захрка опет.{S} |
е лепа глава њена јединца још јутрос до зоре мирно почивала.{S} Па онда жена и мати Мандалена с |
енилом поче да гаси брилијантски трепер Зорњаче. „Да дивне зоре!{S} Боже мој, да ли је таква и |
те на другу страну, загледа се подуже у Зорњачу, која у дивном блистању трепташе изнад Истока.{ |
кнеза Градоја, код цркве Богородичине, зором у Среду.“</p> <p>Не би мило војводи.{S} Застиде с |
ором с мојим тешким теретом на души.{S} Зором ћете чути моје даље заповести!“</p> <p>И рекав то |
ме Господин Кнез затребати, боље је да зором пођем на Косово!“ „Право говориш, добра и верна с |
емој га много заговарати, јер њему ваља зором полазити натраг к своме господару.{S} А и ти, син |
што вам ноћас имам да кажем!{S} А сутра зором чућу шта имате ви мени да кажете!“</p> <p>И онда |
оме господару.{S} А и ти, синко, потеци зором на Змајев Вис; разви нашу заставу, спусти под њу |
мир и Богдан, онда ћемо се у Понедеоник зором кренути; ако не стигну дотле, стићи ће на сигурно |
дну ноћ у двору у Крушевцу, па је првом зором која је осванула, по одласку Кнеза Лазара, појаха |
VII</head> <p>Сутра дан, у Среду, раном зором стизаху пред двор кнежев гомиле сељака и сељанака |
оњави између вас двојице.{S} Сутра ћемо зором устати и Богу се помолити, па онда једно од овога |
х, да их повежу конопцима и изведу рано зором на Змајев Вис.{S} Одведи тамо све наше коње из по |
дију отераше на Змајев Вис.</p> <p>Рано зором Ристивор је учинио дивне спреме, не би ли само ра |
{S} Не рече ли он сам синоћ, да ћемо их зором чути?!“</p> <p>Потражише по свима кутовима шатора |
и рече му да се мало поткрепи.</p> <p>„Зором нам је добро пошло било!“ настави он своје причањ |
а.{S} Да одморимо и себе и коње до пред зору!“</p> <p>Тако и учинише.{S} Одседлаше и распасаше |
им ни реч да прозборе.</p> <p>Рано пред зору устаде стари кнез па <pb n="112" /> гологлав приђе |
опити нисам могла.{S} Јутрос, пред саму зору, мало задремах, и тада снивах сан који Бог може ок |
{S} У влажном јој оку засја једна топла зрака радости.</p> <p>„Босиљко, дете моје!“ рече она он |
мтење своје да лута по Косову хватајући зраке док је још светлости на Косову било, те да њима о |
а се у оном мирисном и светлом јутарњем зраку поздраве и проразговарају.</p> <p>„Е, сад, војвод |
гу да уживају своје лепршање у сунчаном зраку.{S} Чудила се како да они не осећају што она осећ |
ке искачу као да огледају е да ли би по зраку полетети могле; изнад тога поља у позади издиже с |
пуној босиока — и коју сад први сунчани зраци обасјаше.{S} Застадоше, да се у оном мирисном и с |
високим и уским, кроз које меки румени зраци сунца на заходу падаху у конат, те изношаху на бо |
налазили, да сунце топлијим и златнијим зрацима озарује цвеће око Орлова Града,</p> <p>Једнога |
еде, да се сусретну и загреју под јаким зрацима сунца; и тим првим и последњим зрачним загрљаје |
зрацима сунца; и тим првим и последњим зрачним загрљајем опростише се нежно једно од другога.< |
ко по класју и светлуцавим срповима жњу зреле јечмове.</p> <p>„Да станемо, дедо, за који часак |
чадија узеде уз свирале окретати колом; зрели људи стадоше око мене да пијуцкају и да гласно пр |
потока Западу, пукла равнина застрвена зрелим класјем јечмовим.{S} Угледаше многе жетеоце и же |
.</p> <p>„Још си ти, синко, зелен да то зрело разумеш!“ прекиде га старац. „Душан не би постао |
ш видео, да моба загази оштрим српљем у зрео јечам, а да млада момчад и девојчад не пусте, да и |
тање лишћа на дрвљу око воде, и зрикање зрикаваца у великој и мирној трави, пуној ивањскога цве |
а мисао витлала је другу, онако како се зрикавци, у високој трави око оног храста, жустро гањах |
S} И није дуго трајало па се неуморљиви зрикавци ућуташе запрепашћени, јер им се учини да чују |
само шуштање лишћа на дрвљу око воде, и зрикање зрикаваца у великој и мирној трави, пуној ивањс |
таху непрекидним и све то бржим и бржим зрикањем.{S} Још су звездана кола стојала високо изнад |
и и тихи тик-так тик-так, као да крупна зрнад на некаквој бројаници падају под прстима каквог к |
ије.{S} Левом руком бројила је полагано зрно по зрно на дугачким бројаницама; десном је притисл |
Левом руком бројила је полагано зрно по зрно на дугачким бројаницама; десном је притисла крст с |
е старац са све већом срдњом и зашкрипа зубима.</p> <p>„Дедо,“ проговори Боривој питомо; „што с |
>И кнез узе да врти главом и да шкргуће зубима.</p> <p>Кад већ наиђоше на саму пољану пред двор |
/p> <p>Стари кнез Градоје само шкрипаше зубима.</p> <p>„Начини се неред на том крилу!“ наставља |
ари кнез коме већ прекипе, па шкргуташе зубима и пушташе да му ватра из очију сева.</p> <p>„Не |
тераси замишљен и нем, и само шкргуташе зубима.{S} Виде Ристивор да у њему љутина кипи, па се и |
ивости, и узе по свом обичају шкргутати зубима.</p> <p>„Не знам ја шта би ти хтео, кнеже Орлови |
дио био.</p> <p>Кнез Градоје, шкргућући зубима, врати се и сам на своје место па одатле, не сед |
опет окрену духовницима, шкргутну мало зубима, поцрвене у лицу и срдито прозбори:</p> <p>„Ја в |
ва свалио.{S} Поцрвене у лицу, шкргутну зубима, па се онда исправи у седлу, и подиже десну руку |
разумео?!“</p> <p>И стари кнез шкргутну зубима и севну очима.</p> <p>„Опрости ми, дедо!“ упаде |
поље.{S} И узе вртети главом, шкргутати зубма и гунђати нешто што не изгледаше као благослов.</ |
} Као обично кад је срдит узе шкргутати зубма, као да их оштри да некога њима живог коље.</p> < |
мрдну главом и лево и десно, и шкргутну зубма.</p> <p>„То је твоје масло!{S} Нисам ја ни слеп н |
час око његова носа час око његова уха, зузујаху неку тужну песмицу без конца.{S} По хркању Рис |
д нам Гојко причаше како се по Крушевцу зуца да по свој прилици неће ни доћи до битке, него ће |
али не могаше од оног танког извијања и зуцања оних лакокрилих свираца!</p> <p>Узе будан мислит |
удни поглед трепти дахом: „Душо моја!“, и да онај њен светли, нежни и невини поглед одговара не |
мишљам да ли није зазорно, да ли треба, и да ли смем?!...{S} И опет, ти си једина на свету коме |
ти свој црвени пас да стоји како треба, и справљаше се за нов чин. „Нека светац не виче напразн |
тави стражу на вратима од њихових соба, и не дај им ноћас к својим четама излазити!“</p> <p>„Ка |
је у брзом исукивању и витлању мачева, и у поузданом управљању коњима.{S} Ристивор је пратио с |
хвала, те је још снажна мишица његова, и што је још младо срце у њега!...{S} Шта Агарјани, шта |
старчева убрзаваше куцање срца његова, и подстицаше жар у образима његовим.{S} А кад седокоси |
духовницима.{S} Кад виде војводу мртва, и кад чу од кнеза Градоја да је сасвим очевидно да је о |
оје, — „и ако смо другови од детињства, и ако смо у младости заједно вино пили и ограде прескак |
дишући као да је мртав.{S} Гледаше га, и гледаше га; уздахну дубоко; приђе <pb n="43" /> му по |
емо ми на војну и из двора, ако Бог да, и не ћемо пожалити да гинемо кад дође свети час да се г |
же; стићи ћемо ми на време, ако Бог да, и много дана пре битке, <hi>ако</hi> битке и буде било! |
и си кнегиња и госпођа од Орлова Града, и од свих наших баштина, и од свега нашег народа на тим |
кнеза Милана Орловића од Орлова Града, и ако јесте — онда... ниси ли ти главом кнез Градоје, с |
би, да одмах после Недеље освану Среда, и да тек тада војска, још једнако полу мамурна, седлаше |
други, па и трећи са разних предстража, и јавише Кнезу нешто тихим шапатом.{S} Кнез се у столу |
ји се напојио мирисом од босиљка, ружа, и липова цвета!{S} Није чудо што су славуји и косови и |
свога унука у оба <pb n="22" /> образа, и шапутну му на ухо: „Тако, синко!{S} Тако Орловић треб |
неколико завежљаја на наличју од веза, и ево га готов рад који с толиком пажњом већ од два мес |
клоне од гневних погледа старога кнеза, и рекоше му шапатом: „Ћути, болан, да не прођеш горе!“< |
!“</p> <p>На велико чудо старога кнеза, и на не малу радост његову, тек је сутра дан подне прев |
по мало сви из шатора Господина Кнеза, и по шапуту којим између себе разговараху, видесмо ми н |
писма отровала и срце Господина Кнеза, и учинила те је од месец дана овамо од туге и жалости о |
вели: „И Марко је Србин исто као и ја, и као и ви!{S} И њему куца срце за ову земљу и за ову н |
о и ми!“</p> <p>„Не можете ви што и ја, и не требате ви што и ја!“ рече кнез Градоје. „Ја ћу да |
јку у руку, истрже се из њена загрљаја, и хитро скочи своме коњу у седло.</p> <p>Стари кнез мах |
у свађу.{S} Диже се једна велика граја, и усред ње сукнуше мачеви из корица, и мало што се уз г |
удом.{S} Сад се и кнез Градоје насмеја, и узе тапкати руком Јабучила по врату, и хвалити га што |
детињасте речи, па се у мраку насмеја, и склопи очи, не би ли се на оном њену сунчаном осмеху |
свагда десет пута више људи но оружја, и мучили смо муку, како да враћамо оне, који и без оруж |
ма греху требају и молитве, и метанија, и постови, па..... разуме се, према греху и прилози!“</ |
имамо два пута више попова но парохија, и пет пута више калуђера него што се може да смести у х |
уздржати својих суза, него се заплака, и плакаше још дуго кад већ давно прешао беше гроб војво |
од шаторова војводине свите чује вика, и неко на глас запомаже!“ рече Ристивор усплахирен.</p> |
едоше Сасе из Новога Брда и са Рудника, и сребраре са Приморја, те Орловића кнежина поста у брз |
Нико не смеде да жури уморног рањеника, и нико не проговори речи.{S} Ћутање потраја, подуго док |
има гледао непомично у старог рањеника, и напрезао се да не изгуби ни најтиши шапат са усана ње |
ледом прелете кнез сваког свог војника, и онда, рекав нешто војводи који само климну главом одо |
а час упираше зажарене погледе у Гојка, и овда и онда удараше у лаки смех, као да је смешно оно |
дворанке и дворани и сва чељад дворска, и млада и стара, све то у празничном руху.{S} Било је д |
пружи по своме плашту поред свог унука, и склопи очи.{S} Осећаше умор у костима и на очним покл |
ати, али би се онда опет прса надимала, и под убрзаним куцањем срца убрзано дизала и спуштала.{ |
ких; искупи сву чељад и однесите седла, и копља, и мачеве, и буздоване, и појасеве, и клобуке, |
је кнегиња Мандалена, сетна и невесела, и ослушкивала одјецима који до ње допираху.{S} И опет к |
нас!{S} Немој да се ми царска властела, и господа обнажујемо пред нашим сељанима, јер ће видети |
иса десним рукавом хладан зној са чела, и, као човек који се из тешког сна нагло буди, рече пол |
а Косову била без њега, да се изгубила, и да је Кнез Лазар погинуо, стресао би се од ужаса.{S} |
обукли у чисто рухо од свежег зеленила, и да чекају да буду сведоци некакве велике свечаности.< |
моја памет сече, ова се војна свршила, и биће најправије и најпаметније да сваки пође најпречи |
спусти на колена пред иконом Спаситеља, и да се кроз сузе, а на глас, Богу моли да народу српск |
пи сву чељад и однесите седла, и копља, и мачеве, и буздоване, и појасеве, и клобуке, и гвозден |
и засеоцима, и по стазама, и по њивама, и по пољима, нека викну: „Стари вас је кнез поздравио, |
м очима, танким лепо повијеним обрвама, и дугом и густом црном косом.{S} Била је то лепа и мило |
ке по селима и засеоцима, и по стазама, и по њивама, и по пољима, нека викну: „Стари вас је кне |
S} Тај би му призор напунио очи сузама, и стегао му срце горком тугом.{S} Па онда би му се мисл |
о?!“</p> <p>И старац покри лице рукама, и заплака се.{S} Јахали су не зборећи ни речи тако за д |
као да су коњи сватовски; по странама, и десној и левој, подигао вењаке покривене липовином, и |
анесе онуда, стане пред оним гробовима, и у знак свога поштовања положи ма било по један шљунак |
уђењем, „пусти ти да ја с мојим људима, и ако хоће још ко од господе са мном, пођемо још данас |
о: „Поздрави твога оца а мог побратима, и поздрави мога Милана, нека ми се скорим надају!“ Па о |
о ново огласнике по селима и засеоцима, и по стазама, и по њивама, и по пољима, нека викну: „Ст |
мисли после оноликих потреса тога дана, и да смисли шта сутра да светује војводи да раде.{S} Ок |
а нам га одржи здрава, срећна и славна, и да му помогне да Србадији и Хришћанској вери нову и с |
итви и стари кнез, и госпођа Мандалена, и млади кнежевић, и све дворјанство њихово.{S} Учини се |
медвеђа; лице, и голе мишице од рамена, и голе ноге од колена, поцрнеле од препеке у пустињи, т |
ац рече да су настала последња времена, и да ће се најдаље кроз десетак година — а то је ево са |
весело. „Нека је наша дружина окићена, и <pb n="71" /> и нека нас ти водиш, па је мени као да |
на на десно од огњишта била је окићена, и готово сва застрвена, штитовима, панцерима, клобуцима |
, дохвати са огњишта један кондир вина, и сркну неколико гутљаја.</p> <p>„Нека је хвала господи |
трпезарију војводина младог властелина, и сам пође доле с попом Каритоном.</p> <p>Госпођа Манда |
дрвета, — пуна извезених белих тканина, и опет празна јер у њој не бејаше чеда.{S} Испред <pb n |
и привенчана за Милана Градојева сина, и опет како су неки властели, вратив се живи из боја на |
истивор заклињаше да је то цела истина, и да поп Каритон свако своје хрвање са свецем мора да о |
Орлова Града, и од свих наших баштина, и од свега нашег народа на тим баштинама.{S} Што ти опр |
м се, до Понедеоника и мој син Добриња, и довешће и он још бар педесет људи!“ додаде кнез Вукан |
же; али може Боре да јаха убојита коња, и може да витла оштрим мачем и може шестоперцем добро д |
лопницима: „На коње!“ па из оних стопа, и не свраћајући своме дому, пође на Косово!“</p> <p>„Та |
тојао смерно иза стола свога господара, и, час руком, час мигом, наређивао млађима шта да донес |
о замишљено погледао у свога господара, и фркнуо би узастопце по неколико пута.{S} Стари би га |
свога <pb n="193" /> младог господара, и да га чуваш, и да га предаш здрава у руке госпођи.{S} |
ије одзивало позивима својих господара, и то ти је све изгинуло на бојним пољима, или помрло од |
има, који овамо на Косово воде од Ибра, и од Босне, и од Зете, и од Арбаније, и нека сваку чету |
гано, готово побожно, метну их у недра, и онда седе, и поче онако невесео и замишљен да говори |
ено, није као патос од шареног мрамора, и зар нису српски јунаци, гинући за свету веру Хришћанс |
борби од зоре, без замене и без одмора, и ако се овде и онде почео опажати умор, и ако је поље, |
него приђе ближе к платнима од шатора, и пригну мало ухо своје, да боље чује шта то под шаторо |
полете и дохвати попа снажно око паса, и издиже онаку људину у вис; али се поп дочека на ноге, |
аћу његову сребрну главу и златна прса, и слатко ће ми бити да погинем ако њега и младога госпо |
еза Градоја, старца од седамдесет лета, и унука његова Боривоја, младог дечка од петнаест годин |
езује, и биће руха, и свиле и аксамита, и сребра и дробна бисера да се кућама доноси!{S} Ето ог |
оју снаху, испроси јој здравља, живота, и среће у животу, молим ти се за сву нашу чељад у двору |
мо срећна поласка, још срећнијега пута, и још срећнијега повратка у славни свој двор и међу нас |
једне и с друге стране отворенога пута, и заћута кад угледа како кроз капију дворску излажаше п |
јела.{S} Прекрсти се побожно три пута, и три пута целива слику Исусову, а шапуташе тихо:</p> < |
живљи.{S} Па се онда све стиша и ућута, и само се <pb n="139" /> чујаше одмерени и јасни глас Г |
p>На то војвода викну Ивана Порубовића, и заповеди му да води кнеза Градоја и чету његову у кол |
се весело млади огранак дома Орловића, и његов верни слуга, па у два три скока истераше своје |
.{S} Он разви свилену заставу Орловића, и кад стари кнез силно раздраган <pb n="72" /> викну гр |
p биће робља да се везује, и биће руха, и свиле и аксамита, и сребра и дробна бисера да се кућа |
моћи од великих светаца и чудотвораца, и зар око светаца, и пред иконама, да читава војска од |
етаца и чудотвораца, и зар око светаца, и пред иконама, да читава војска од калуђера и дан и но |
а, и усред ње сукнуше мачеви из корица, и мало што се уз горку жуч не проли и братске крви.{S} |
свакоме коњу у седло добио драговољца, и да ће са половином сталне дворске страже бити сада ок |
анке и узице од црвеног свиленог конца, и прође полаганим и таласастим кроком поред војника, ко |
ја поносио дружбом твога јуначкога оца, и очинском пажњом твога славнога деда!“</p> <p>Онај нар |
} Свакоме дође некако топлије око срца, и вера, да ће Срби победити Агарјане, доби нова крила и |
јника, загледао у оштрицу свакога мача, и прстом својим опипао сваки кајиш и сваки ланчић на ко |
м осмехом на устима, како мирно корача, и кад угледаше младо дете Боривоја, како весело око себ |
е нас још стићи!“</p> <p>И онда потрча, и у часу се нађе у гомили господе, која сва бледа и туж |
добар!{S} А знамо те и да си милостив, и прави отац јадној сиротињи...{S} Ех, како сад да ти к |
р, — „да ти, господару, ниси више млад, и да је било доста твога славног војевања за педесет — |
амо да боље чује.{S} Војвода беше блед, и од часа на час стресаше се као да је у грозници, прев |
нама, Ристиворе!{S} Не, потрчи напред, и види шта је, и врати нам се у сретање!“ рече кнез Гра |
ом поњавицом, наслони се леђима на зид, и оста будан до зоре.</p> </div> <div type="chapter" xm |
а по Косову, да их пале, да секу народ, и младу чељад у робље да одводе.{S} Имаћемо зар прилике |
пске војске.{S} И тебе, кнеже Миросаве, и тебе, властелине Витомире, стављам у затвор, и видеће |
а приђоше да се руком прихвате заставе, и да изберу коње и оружје!“</p> <p>„Ваистину настала су |
уо, кад дојаха коњаник од чете кнежеве, и донесе писмо војводи.</p> <p>Војвода га отвори пред с |
пља, и мачеве, и буздоване, и појасеве, и клобуке, и гвоздене напрснице.{S} Све то смести око з |
ти се и за нашу стоку, и за наше усеве, и за сваки род и плод по виноградима и воћнацима.{S} Не |
ад и однесите седла, и копља, и мачеве, и буздоване, и појасеве, и клобуке, и гвоздене напрсниц |
>Изиђоше сви весели и радосни из цркве, и застадоше мало у авлији око ње — пуној босиока — и ко |
сељани и сељанке журно покупише српове, и виле и грабље, покупише здеље и чутуре, запрегоше вол |
ударите у молитве, метанија и постове, и наставите тако док не осетите да вам је Бог опростио. |
тако долазак кнеза Градоја задахну све, и господу, и војнике, и народ новим поуздањем да ће, ак |
наравно, према греху требају и молитве, и метанија, и постови, па..... разуме се, према греху и |
лији и радоснији него ми који смо овде, и овај наш народ око нас!“</p> <p>„И нико сигурнији од |
побожно, метну их у недра, и онда седе, и поче онако невесео и замишљен да говори сниским гласо |
е само шуштање лишћа на дрвљу око воде, и зрикање зрикаваца у великој и мирној трави, пуној ива |
вати кнез, „онда по закону нека и буде, и ништа вам ја и не могу и нећу опростити!“</p> <p>Па с |
на вечеру, чим само смести своје људе, и увери се да има за њих доста бела хлеба и црвена вина |
свеци чешће и радије јављали међу људе, и да су већа и славнија чуда чинили.{S} А сада као да ј |
аповест издао, то се не устежем, кнеже, и теби да кажем:{S} Нисмо ми овде на бојишту, нити смо |
рли кнеза Градоја и пољуби га у образе, и рече му: „Хвала теби, кнеже, који си мени <pb n="117" |
наднесав леву руку над очи, проли сузе, и дубоко уздахнув рече само толико: „Зар тако, Вуче?!.. |
е!{S} Не, потрчи напред, и види шта је, и врати нам се у сретање!“ рече кнез Градоје, па нареди |
посредној близини иза себе, за које је, и не видевши их, знао да су Боривојев Ждрал и Ристиворе |
.{S} Учини се многима да то дуго траје, и нестрпељиво извијаху вратове погледајући према главно |
Госпођа Милица; „ето пођи у име Божје, и нека те мој благослов прати а Кнежев нек те дочека!“ |
примио као своје, увео у царство Божје, и наместио нас у ономе крају раја где су Косовски јунац |
а!“</p> <p>Зазвекташе панцири и оружје, и док би човек само оком тренуо, педесет коњанике винул |
људи по гомилама расплакане женскадије, и покушаваху прекорима да је уставе и умире.{S} Госпођа |
, и од Босне, и од Зете, и од Арбаније, и нека сваку чету, коју сретну, пожуре, да лети к војсц |
ге изнесоше преда њ свакојаке ђаконије, и дадоше му пехар вина.{S} Али му стари кнез не даде пи |
ике једна трећина патоса од трпезарије, и то она до огњишта где је стојао мраморни сто, била је |
аде својом руком онај кондир малвасије, и рече му да се мало поткрепи.</p> <p>„Зором нам је доб |
па да ћутећки примамо заповести твоје, и да по твојој речи летимо, било на десно било на лево, |
две вреће, јеp биће робља да се везује, и биће руха, и свиле и аксамита, и сребра и дробна бисе |
гу молите, да нашем цару победу дарује, и да нам миле наше јунаке врати дома живе и здраве и но |
онда коњем својим прогура кроз сељаке, и додаде старом кнезу једну кожну скрињицу.</p> <p>Кнез |
јицу овде гледа!{S} Да скинемо калпаке, и да клекнемо!“</p> <p>И онда старац скиде калпак, обес |
, преко њега у зелено дрвље украј реке, и преко овога у плаво небо, које се руменило на ивици г |
наше њиве; не дај води у наше руднике, и не дај огњу на наше дворове!{S} Ако те поп Каритон ра |
доја задахну све, и господу, и војнике, и народ новим поуздањем да ће, ако Бог да, све добро би |
едан Србин!{S} И опет потискосмо Турке, и опет њима дође одморна војска, а нама — нико да придо |
ву, видеће да Србадија, има још војске, и да није све на Видов Дан изгинуло; ако није он више н |
ве, и буздоване, и појасеве, и клобуке, и гвоздене напрснице.{S} Све то смести око заставе, па |
, те грчевито дохвати Бега за обе руке, и онда викну загушљивим гласом:</p> <p>„Ха!....{S} Види |
Мандалене Орловићке, дотицај њене руке, и неколико њених речи, шапутом управљених Мајци Божјој, |
еда — прође кроз гомилу своје властеле, и отиде право к своме шатору не рекав више ником од њих |
ти је и памети, <pb n="100" /> и силе, и господства; али је све то мало теби!...{S} А Милош?{S |
сабору.{S} Гледа све то кнез поиздаље, и нешто се намрштио беше.</p> <p>„Да није откуда какав |
јете Агарјане од наше Хришћанске земље, и да се нађете уза свога цара у часу у коме је славно п |
бина испадоше испод грма на чисто поље, и најпре ходом па онда лаким трком пођоше уз ону косу, |
услуманских разгледати старе хрисовуље, и видео да је право што народ неће да му је Лазар госпо |
е наћи под мојим панциром на срцу моме, и сахраните ме испод ногу мога господара, јер хоћу да с |
трашан сан.{S} Гледао је да му се отме, и да се разбуди из злосрећног сна у срећнију јаву.{S} А |
седла, и копља, и мачеве, и буздоване, и појасеве, и клобуке, и гвоздене напрснице.{S} Све то |
вити Хришћански народ свој да пропадне, и с уздањем у јунаштво наше храбре Србадије, која не жа |
на скромност поносите, мирио завађене, и свагда при сваком растанку преклињао све да се бар ов |
то кривица — нека је просто и од мене, и нека је занавек опроштено.....{S} Народе, чувај нам д |
зар по црквама толике чудотворне иконе, и толике свете моћи од великих светаца и чудотвораца, и |
амо на Косово воде од Ибра, и од Босне, и од Зете, и од Арбаније, и нека сваку чету, коју сретн |
говори.{S} Виде кнез то њихово гуркање, и као нагађао је шта то може бити, али се чинио невешт. |
и часак овде, да поодморимо своје коње, и да послушамо како моба дивно пева!“ рече Боривоје у н |
ко непокајани!“</p> <p>И појахаше коње, и пођоше полаганим кораком низ брдо, а правцем к једном |
ајпречим путем!“</p> <p>И ободоше коње, и појурише за Ристивором.{S} Сви снуждени, сви натуштен |
радионице, наоружаше <pb n="105" /> се, и певајући оставише Крушевац пут Косова!“</p> <p>„Госпо |
отврђиваше Ристивор гледајући преда се, и ниско погнут као да на својим плећима носи цео Змајев |
во воде од Ибра, и од Босне, и од Зете, и од Арбаније, и нека сваку чету, коју сретну, пожуре, |
ну велику скрињу, коју ено тамо видите, и у којој му је стајало празнично војводско одело.{S} П |
е у неку кожу, као да је медвеђа; лице, и голе мишице од рамена, и голе ноге од колена, поцрнел |
уздован, који му о јабуци седла вишаше, и баци се њиме према Ристивору.</p> <p>Паде буздован на |
х двадесет корачаја, Турци се уставише, и њихов вођ викну јасним гласом:</p> <p>„Стан’те мало, |
, што се синоћ при вину горко завадише, и што ено сад стоје пред мојим шатором.{S} Отвори им оч |
разговора и без шума полагано удалише, и упутише к дивној једној липи, на својих двеста корача |
ди кнежевић!“ Сељаци сложно прихватише, и ако им мало час кнез онако попреко одби ону молбу о п |
ор и ту сетност благородство њене душе, и госпоственост њене лепоте светлили су као пун месец н |
у!“</p> <p>И опет се тихо насмеја кнез, и тапкаше Јабучила и тепаше му.</p> <p>Мало час па Рист |
, и да су тамо на молитви и стари кнез, и госпођа Мандалена, и млади кнежевић, и све дворјанств |
/> <p>„Где је?“ упита живо стари кнез, и наднесе десну руку над обрве своје, да као пооштри оч |
твоја и Босиљкина.{S} Бог нека и теби, и њој, и нама свима милостив буде!{S} А сад, пођи и ост |
и млади!“</p> <p>„Да видите ко су Срби, и стари и млади!“ одјекиваше Ристивор своме господару, |
гу помолио.{S} Идите те се умијте и ви, и Богу помолите; па онда напојте коње, оседлајте их и з |
оже бити то су само непоуздани гласови, и да у ствари и није тако!{S} Дајте да саслушамо све шт |
, Господину Кнезу на Косово иде?!“ Иди, и тако им говори.{S} Ако у њих нема срдаца јуначких, на |
је све синоћ долазио под шатор војводи, и ко је био последњи који га је жива видео“ питаше кнез |
о.{S} Знаш добро да смо сиромашни људи, и знаш добро да нас ево жетве омахњују већ неколико год |
прихвати десницу, коју му старац пружи, и целива је полагано и побожно као да је каква светиња, |
јна тутњава однекуд испод земље долази, и да тако тужно и тако жалосно запомаже.{S} Чинило јој |
и се молим, чуј ме!{S} А као кум Божји, и као војвода од војске светаца, под сигурно ти имаш сл |
а падају прекори све оштрији и оштрији, и све крупнији и крупнији, те се изметуше у љуту свађу. |
вор, који је следовао дворанки Босиљки, и не подижући свога погледа према њену лицу, и не видећ |
ивој Орлова Града за свој рај земаљски, и што је <pb n="4" /> изгледало да су шарени и бели леп |
су се нешто силно узбунили и ужурбали, и као да је сваки од њих хтео својим цвркутом да надцвр |
заједно вино пили и ограде прескакали, и ако ево и сад заједно пијемо, не могу те пустити да с |
оро сељани из многих села сведоци били, и у коме су орлови славно победили.{S} А кога значе орл |
е истина бојали, али да су га и мрвили, и да су га најпосле и отровали!{S} Зар се и данас о њем |
Градоје никада не говори што не мисли, и да оно што мисли никада не мења!{S} И то је све што в |
р вином из кондира, погледа по дружини, и онда уздрхталим гласом поче да говори:</p> <p>„Чусте |
млади, али сте и једно и друго паметни, и могли би бити угледан и срећан пар људи.{S} Бога ми ћ |
и погледа право у очи госпођи кнегињи, и узе да говори:</p> <p>„Није лако што од мене тражиш, |
Гојка, је ли свраћао код дуждеве кћери, и да ли ме је мило помињала!“ говораше кнез Нинко, проз |
И опет приповедач застаде да се одмори, и као да тражаше по својој памети чега још да се сети, |
. „Чујеш, дедо!{S} Ако ћеш да гинеш ти, и ми ћемо да гинемо с тобом; ако ће неко да се враћа, д |
уку пружа, да хоће баш тебе да дохвати, и да оно што говори баш теби говори!</p> <p>Сниско, до |
вешћу!{S} Млади кнежевић нека се врати, и треба да се врати!“</p> <p>„Како то сад говориш, Рист |
ан пут, нека вас Божји благослов прати, и нека вам је свети Јован свагда на помоћи!“</p> <p>„А |
ани попови без парохија о њему причати, и шта ли ће слепци по саборима о њему гудети!{S} Него д |
е по својој памети чега још да се сети, и шта још да прикупи и изнесе.{S} Кнез Градоје му додад |
ало, мислио бих да сте бесни и махнити, и молио бих војводу, да нас ослободи од таквих другова! |
амо пожалити, чему треба мудро поучити, и да ћеш ми опростити, све и кад бих заслужио да ме кор |
з Градоје с пуно горчине и презривости, и узе по свом обичају шкргутати зубима.</p> <p>„Не знам |
овести: иди и одмори своје старе кости, и немој долазити у мој шатор докле год зора не заруди а |
млади војвода сав блед од узбуђености, и сав уздрхтао. „Господо, пуните пехаре своје па их под |
е ево сад десет година — све преврнути, и да ће они што остану живи говорити онима по гробовима |
чети његовој: „Добро нам дошли, јунаци, и у добри час!{S} Донели да Бог да срећу војводи и војв |
из руку избити, док га мало по мишици, и по рамену и по глави не окрзнуше!“</p> <p>„А мој слуг |
здравље.{S} А молићу и вас, свети оци, и вас, господо другови и пријатељи, да им опростите што |
о склопљене држао кад умукнуше комарци, и устави се хркање Ристифорово.{S} Настала беше мртва т |
вномерније и мирније и како отвори очи, и како погледе своје заустављаше на свакоме од присутни |
!...{S} Напред!“</p> <p>И старац скочи, и већ се дохвати Лабуду за седло, и већ метну леву ногу |
то се још нађе у шареници Ристоворовој, и подели га на три комада.{S} Свој комад подели са свој |
и Босиљкина.{S} Бог нека и теби, и њој, и нама свима милостив буде!{S} А сад, пођи и остави ме |
да је многи и многи поп постао просјак, и да има калуђера који су се у гусаре одметнули.{S} Али |
„Ја сам човек као и сваки други човек, и мени је прво да чувам моје име и част мога дома!“</p> |
} Дошао сам као поштени твој клетвеник, и довео сам ти моје војнике, да те пратимо на војну.{S} |
а Косово, до ово нејако дете, мој унук, и овај мој слуга?!...{S} Еј, мој царе Душане!...{S} Еј, |
и нам, Господине Кнеже!{S} Опрости нам, и витешки царе наш!...{S} Опрости моме унуку, јер дете |
нако корачаше по тераси замишљен и нем, и само шкргуташе зубима.{S} Виде Ристивор да у њему љут |
о пред оним непобусаним гробом његовим, и на догледу непобусаног гробља на Косову, ја се без пр |
хоћеш, па јој кажи све што те ја молим, и замоли и ти да се Свевишња Светиња у Светој Тројици с |
а се нека несрећа десила.{S} Полаганим, и готово рећи свечаним, кораком свога коња упутио се бе |
даше непомичан и очима широм отвореним, и чуђаше се шта ли ће то бити.{S} Учини му се да од дес |
скочио из постеље са виком и кукњавом, и полетео би к вратима као да бега од некаквог чудовишт |
сабаља се склопише над главом његовом, и опет се расклопише под витлањем мача кнежева, да се п |
амо ето нека прво опросте један другом, и нека пруже руке један другом.{S} Господин Кнез и ова |
е и сви други кнезови и властела редом, и исцеливаше свога мртвог војводу.{S} Ниједно око није |
о разбој од шимшира са довршеним везом, и хтеде се уклонити, али јој старац не даде, него заиск |
ар јунак?{S} И сви ови што иду за мном, и ако их је кнез Вукан онако паметно одвраћао, зар нису |
тављао све лаганије и све нижим гласом, и онда опет застао; дремајући прозборио би нешто кроз н |
“ говораше кнез Градоје сниским гласом, и погледа горе међу грање од липе као да види да није о |
ео и замишљен да говори сниским гласом, и више као сам себи:</p> <p>„Еј жалости наша!{S} Куд је |
смо у бубњеве, проливасмо вино цео дан, и ево промукох молећи их и корећи их, и једва једвице п |
о ти и твој кум од старина, кнез Вукан, и нека остану сви игумани и сви други духовници.{S} Бић |
да прегледа како је сваки коњ оседлан, и нареди да Ристивор мало боље притегне пас у Боривојев |
оде Радича: шатор дигнут, гроб ископан, и тело војводино положено у ковчег на брзу руку од сухи |
с вечери под шатор, паде мртав уморан, и заспа као заклан на једној шареници, коју му Ристивор |
таше кнез Градоје и сам дубоко узбуђен, и узе се крстити од чуда.</p> <p>„Уђи па види!“ рече му |
p>„Не!“ викну Ристивор сав престрављен, и подиже у вис обе руке као да је преклиње. „Не, госпођ |
по дуго стаја пред њом нем и замишљен, и гледаше преда се као стидљива девојка.{S} Најпосле по |
е враћаше с бојнога поља цвећем окићен, и у гомили девојака, што изиђе да гледа војску која се |
<pb n="156" /> другом братијом вечерао, и рече: „Зове те војвода да одмах с петрахиљем и требни |
ду, развише у два крила и десно и лево, и повише у полумесец у средини којега стојаше као звезд |
ер да смо ми стигли на време на Косово, и да су нам уморна браћа наша видела, да им одморна бра |
гине.{S} Али док не изиђемо на Косово, и док смо ево овде на нашем двору, ти си ми мио пријате |
ој!“</p> <p>„Чудим се ја теби, војводо, и чудим се вама, господо!“ узе реч кнез Винко. „Слушам |
јвода сав пребледео. „Стан’те, господо, и не вређајте српску земљу, којој крв ваша треба за одб |
ве саме моје добре пријатеље — поробио, и срамним начином отео вам драгоцене челенке ваше!{S} И |
људи у народу, који си ти толико љубио, и за који гинеш!{S} Опрости нам, Господару, опрости нам |
својим јунаштвом на Плочнику заслужио, и коју ми је Господин Кнез послао уз писмо о јуначкој с |
ке мисли, уздисао би тешко, сузе ронио, и устајао само да се спусти на колена пред иконом Спаси |
жем бар да видим колико сам се огрешио, и да желим да тај грех колико могу покајем.{S} Закопајт |
брни шлем, те и сви други учинише тако, и осташе гологлави као да су у цркви.</p> <p>„Молимо те |
о што ти је у Крушевцу и мало и велико, и младо и старо, пуно вере да ћемо победити, па је весе |
им то је: да се сви — и мушко и женско, и младо и старо — сваким јутром и сваком вечери Богу мо |
покидаше се кола, те и мушко и женско, и старо и младо, потрча кнезу и његовој чети у сретање. |
тамо витештву учи!“</p> <p>Ућута мало, и загледа се опет у бледо лице мртваца.{S} Превлачаше н |
Стари се кнез осврну, погледа их мало, и не могаше ни видети ни разумети што се они то толико |
онда се живо исправи, окрете се нагло, и брзим корацима уђе у гомилу, јер му сузе грунуше низ |
кочи, и већ се дохвати Лабуду за седло, и већ метну леву ногу у сребрну широку подножицу, па се |
о!“ проговори војвода тужно и невесело, и опет некако свечано окренув се властели својој. „Да п |
<p>И онда га још једном целива у чело, и устаде.</p> <p>„Ходите, господо, унутра!“ викну кнезо |
ригну се и пољуби мртва војводу у чело, и грцајући у сузама промуца:</p> <p>„О, сине мога побра |
, сркну мало малвасије, да овлажи грло, и онда поче:</p> <p>„Већ првих дана по моме доласку у К |
им окадимо, да земљу око њега целивамо, и да <hi>њу</hi> молимо да нам опрости!{S} Треће, ако ј |
ме цару поклонимо, да му данак плаћамо, и да му од Србаља најбоље јунаке сваке године шаљемо, д |
ми желели да се позиву његову одзовемо, и да смо истина позно, ал’ тек опет изишли на Косово!{S |
на Кнеза, да га сузама нашим прелијемо, и уздасима нашим окадимо, да земљу око њега целивамо, и |
’, али војвода хоће да му сви кумујемо, и кнез Вукан хоће да смо му сви прикумци; док ми празни |
шем Господину Кнезу на Косово стигнемо, и да се јуначки и славно за нашу веру и отачаство залож |
вему!“ рече Ристивор смерно и снуждено, и окрену Јабучила натраг путем, којим су мало час прошл |
и је, дете моје?!“ питаше старац нежно, и покушаваше да је подигне. </p> <p>У томе часу закуца |
сребрни шлем свој, прекрсти се побожно, и чисто се сав стресе при помисли на такву страшну могу |
им од сребра.</p> <p>Полагано и смерно, и све бирајући где ће ногом да стане, Ристивор пређе пр |
младић, <pb n="136" /> погледаше мирно, и тек само мало као уморним очима, по господи што се ис |
рског четовође, па онда и лево и десно, и лево и десно, док се не распршта прва чета као плева |
Ристифору; мрдну главом и лево и десно, и шкргутну зубма.</p> <p>„То је твоје масло!{S} Нисам ј |
југоистоку, и мало и у лево и у десно, и да к Царевој Громади под његов шатор доведу сваког пу |
Добромир и кнез Вукан говораху паметно, и никако није друго него онако!“</p> <p>„Зар и ти знаш |
нати?“ одговори Ристивор. „Има их пуно, и малих и великих.{S} Велике већ и од невоље знамо и по |
тицу!{S} Е нека им је срећно и честито, и јесу бољи јунаци од нас!“</p> <p>„А шта ми се ти сад |
рава у руке госпођи.{S} Појашите, децо, и нека вам је срећан пут, нека вас Божји благослов прат |
мој златан крст о златном ланцу на дар, и ево ти кеса златних цекина да делиш сиротињи!{S} Ноћа |
тетом, какав је ето наш млади господар, и са једним лудаком какав сам ето ја!{S} Друго би било, |
причаше како млади Југовић остави двор, и како за њим отиде и Голубан, старац уздахну: „Ах, што |
ојавом и запенушеном Јабучилу Ристивор, и сам знојав и прашњав.{S} Не одјахујући од коња, скиде |
властелине Витомире, стављам у затвор, и видећемо шта ће сутра рећи порота од вашега реда!“</p |
ако се овде и онде почео опажати умор, и ако је поље, докле је око стицало, било покривено пог |
ну снагу старчеву.{S} Онај силни напор, и душевни и телесни, оно велико изненађење да види чове |
еја и реци му да дође к мени под шатор, и нека донесе собом по велику воштану свећу, и све што |
емо хоће ли после хтети да тражи шатор, и ако баш усхте, хоће ли умети да га нађе; а под сигурн |
p>Па се онда опет врати под свој шатор, и леже по ново на поњаву.{S} Али не могаше ока склопити |
Лабуд би опет фркнуо, погнуо мало врат, и покушао да уснама полагано дохвати крај од доламе ста |
S} Његове су мисли облетале један цвет, и срце му се пунило некаквим чудним осећањима у којима |
дно беше да савлађује своју узбуђеност, и да сухе сузе своје гута.{S} Најпосле — а после подуже |
S} И видех га како побожно целива крст, и како покропи сузама својим.“</p> <p>И опет рањеник ућ |
и госпођа Мандалена, и млади кнежевић, и све дворјанство њихово.{S} Учини се многима да то дуг |
ванишевић, и кнез Десимир Милосављевић, и кнез Богдан Ђурашевић!“</p> <p>„А стићи ће, надам се, |
још да дође и кнез Добромир Иванишевић, и кнез Десимир Милосављевић, и кнез Богдан Ђурашевић!“< |
еве, да одбранимо по коју српску главу, и спасемо по коју душу Хришћанску.{S} А можда би нам ср |
запада понео би отуда звекет и бубњаву, и донео их да издахну под зидинама од Орлова Града.{S} |
цу без конца.{S} По хркању Ристиворову, и ако је поступно јачало у громко крхање, Иван би, може |
а војводу, о Господина Кнеза на Косову, и о српску судбину на Косову!{S} Викни им ти твојом ста |
нез Лазар је већ толико дана на Косову, и право је замислити, да се његову соколову оку ништа и |
у чувати неће!{S} Кад будете на Косову, и кад дође данак да се српска слава мачевима урезује у |
н изгинуло; ако није он више на Косову, и ако је истина што је онај рањени јунак чуо <pb n="172 |
ом господару, који ме је учио витештву, и који ми је и отац и мајка.{S} И неколико пута приступ |
велики цар одмарао?!...{S} Хвала Богу, и ако сам нешто мало почео да старим, нису мени вране м |
его опет нису сви такви.{S} Хвала Богу, и међу млађима има добрих јунака.{S} Шта, зар мој Милан |
паде на прса своме од детињства другу, и кроз гласно ридање нарицаше: „Друже и брате мој!{S} Ш |
ети право би било да нам дарује победу, и да му се не молимо!{S} Али ето се мени чини да се већ |
пствије за срећна пута и славну победу, и да су тамо на молитви и стари кнез, и госпођа Мандале |
к кнеза Градоја задахну све, и господу, и војнике, и народ новим поуздањем да ће, ако Бог да, с |
опет узеше да вичу: „Ама лако је кнезу, и лако је господи!{S} Ако коме од њих и одлети глава, н |
својим гласом да помаже староме кнезу, и онда и сва друга господа — сви смерно стојећки — узеш |
беше главу на лакат, а лакат на трпезу, и час <pb n="99" /> дремаше, а час упираше зажарене пог |
једну гомилу, нешто лактовима гуркају, и овда и онда један другом главом и очима знак дају, да |
ло је као да се неки сватови искупљају, и да се чека само на свирце па да се живо коло поведе.< |
ли су били да коњима својима облакшају, и пођоше уз брдо пешице.{S} Стари би кнез уз пут овда и |
ање обичнога домаћега вина у малвасију, и да није лако силом га из винских подрумова у горње дв |
сао Милан у очи саме битке на Плочнику, и да, читајући га, сузе рони, а по некад и на глас јеца |
д жубора бистре воде по шареном шљунку, и од шуштања поветарца кроз грање и лишће од дивљих руж |
ван двора; молим ти се и за нашу стоку, и за наше усеве, и за сваки род и плод по виноградима и |
траже пођу друмом царским к југоистоку, и мало и у лево и у десно, и да к Царевој Громади под њ |
погани Агарјани разбили српску војску, и да је наш добри и честити Господин Кнез погинуо!“</p> |
право уз ону косу и кроз турску војску, и ко зна још кроз колике беде и невоље!{S} Сам могу и п |
{S} Него Ристивор није видео ту војску, и ако су му погледи на њу падали.{S} Његове су мисли об |
тада уђи!“ И ја га онда пољубих у руку, и не слутих да му то последњи пут живоме руку љубим!“</ |
гова гроба подићи цркву о нашем трошку, и поставити у њој калуђера да сваким даном чита молитве |
тну зубима, па се онда исправи у седлу, и подиже десну руку у вис, да утиша жагор у гомили госп |
ојводу да га одведе у Душанову дворану, и да га ту за мало сама остави.{S} Гологлав је стари кн |
столице, усправи се у сву своју висину, и упре очи своје, из којих ватра севаше, у младога дечк |
хта рука кад отвори по дугачку листину, и глас му дрхташе кад поче да чита:</p> <p>„Од мене Кне |
приђе к попу Каритону, да целива икону, и да се освећеном водицом пошкропи, е да би им Бог и Св |
љу у певању, кликтању, гласном смејању, и у треску од лакога момачкога скока у колу пуном красн |
д поче да виче: „Срећан пут, господару, и теби и војсци твојој!“ „Бог вас све живе и здраве и с |
Бог да срећу војводи и војводину двору, и чеду његову у златној колевци|“</p> <p>Па се слегао р |
и узе тапкати руком Јабучила по врату, и хвалити га што зна боље од Ристивора којим путем ваља |
абуда, потапкао га по гриви и по врату, и проговорио би му у кратким реченицама, као да му је т |
уту и на бојном пољу и на сваком месту, и у сваком часу, на помоћи били!</p> <p>Тек се то доврш |
ом се отворише широм врата на дворишту, и на прагу се указа висока и крупна једна људина, широк |
а донесе собом по велику воштану свећу, и све што му треба да чита молитве!</p> <p>И онда уђе п |
еда, те да му се кости у гробу преврћу, и да из гроба мене куне!“</p> <p>„Ма, господару, тек да |
ко врапци могу онако весело да цвркућу, и како голубови могу да уживају своје лепршање у сунчан |
унца, црним очима из којих муње севаху, и кад се осмехиваше.{S} Пријатељи и познаници дочекаше |
ивоје чу како се довикиваху и дозиваху, и како се певање пресече као оштрим ножем.{S} Обојица в |
илу духовника, који из олтара излажаху, и тражаше да нађе попа Алексија.{S} Војвода међу тим пр |
рне облаке које сад већ муње просецаху, и тешкаше се што јој сина нема.{S} Старац погледаше к в |
о прекрсти, промрмља некакву молитвицу, и скочи у седло као да је младић од двадесет а не стара |
подижући свога погледа према њену лицу, и не видећи како га она испод ока милокрвно погледа, пр |
е кадифе на глави.</p> <p>Према старцу, и само три или четири корачаја од њега, седела је у ист |
Јутрос, пред саму зору, мало задремах, и тада снивах сан који Бог може окренути да и добро зна |
арији; ја их унесох и полагано спуштах, и онда чух како Светогорац рече да су настала последња |
, и ево промукох молећи их и корећи их, и једва једвице петорица приђоше да се руком прихвате з |
еше кад дођох!{S} И онда га ја оставих, и ни на крај помисли мени да га више жива видети не ћу! |
ружи се и паде на прсте од руку својих, и метаниса три пута.{S} И кад трећу метанију начини, не |
а ето стиже од војводе!“ Тако му рекох, и молих га да се пожури.{S} Али се поп не да кренути. „ |
едите право к мени!“ заповедаше старац, и умах нестаде Ристивора.</p> <p>Мандалена дохвати журн |
ласом, запињући мало о ову или ону реч, и устављајући се овде и онде као да мало дахне.{S} Па о |
93" /> младог господара, и да га чуваш, и да га предаш здрава у руке госпођи.{S} Појашите, децо |
ледај, синко, да стигнеш што пре можеш, и да доведеш војске што више можеш.{S} Ја већ, у име Бо |
азговор увуку.{S} Знали су да је будан: и доиста је био за дуго и дуго будан.{S} Али просто ни |
штајну молитву очиташ!“ И исповедих га; и очитах му опроштајну молитву. „Хвала ти!“ рече ми; „е |
нека ми донесе хартије, мастила и пера; и онда нађи оца Пајсеја и реци му да дође к мени под ша |
етну и загреју под јаким зрацима сунца; и тим првим и последњим зрачним загрљајем опростише се |
Јест,“ рече, „све је то морало да дође; и још није стигао крај страдањима овога народа нашег.{S |
себи, граду који су му стари оставили; и сваки је <pb n="3" /> век ударао на те грађевине свој |
.{S} А Бошко ми онда каза: „Погодио си; и јесте нам Кнез сетан и невесео!{S} А и за невољу му ј |
рпезе да ти отровани нож у прси сјурим; и три пута ми поглед твога свеца следи крв у жилама и с |
пљен.{S} Гледаше непомично за кнегињом; и кад се она окрете и виде да је он још ту, као ишчекуј |
еру?“</p> <p>„Оно јесте да јесте закон; и није да није закон!“ повикаше сложно кметови.</p> <p> |
па ето сад ти!“ рече Ристивор поуздано; и сад се опет ослободи и погледа право у очи кнегињине; |
ина, дао ти је и памети, <pb n="100" /> и силе, и господства; али је све то мало теби!...{S} А |
ина, узе да говори гласно <pb n="70" /> и одмерено, тако да је сваку његову реч сваки могао доб |
е наша дружина окићена, и <pb n="71" /> и нека нас ти водиш, па је мени као да смо ја и мој Јаб |
ати кнез поноситим гласом <pb n="32" /> и мало као увређен. „Ниси хтео оставити свој кисели оца |
је људе спремљене колибе, <pb n="82" /> и Порубовић ће их ето сад тамо одвести и разместити.{S} |
еднички једосмо со и хлеб <pb n="92" /> и писмо вино један другом у част и у здравље.{S} А моли |
рица, тргну узде Лабуду, <pb n="144" /> и громко викну: „У име Божје!{S} Напред!“ Не умем ја ва |
еби, кнеже, који си мени <pb n="117" /> и мојој војсци сачувао чист образ.{S} Помисли како би Г |
као би, хоће да је загрли <pb n="79" /> и у загрљају удави.{S} Са свих страна пружаху војницима |
војвода Радич учини, нема јунаштва?!{S} И овај млади кнез Гојко чини ми се добар јунак?{S} И св |
о да не бих вечерао у двору с вама?!{S} И ако сте по годинама сви млађи од мене, не бојим се ја |
оклевамо?! »А што га ти не послуша?!{S} И што се ти сад правиш тако мудар, кад ниси био мудар п |
бити да црква не да опојати таквог?!{S} И зашто да не да?!“</p> <p>Тако говораше кнез Градоје, |
град грухне, следиће се срца њихова!{S} И док само овај змај Душанов духне, разнеће их као плев |
ци смилује на молитву мене грешнога!{S} И ево чуј:{S} Прво ти се молим за све моје: молим те за |
из свите војводине.</p> <p>„Издаја!{S} И никако друкчије него црна излаја!“ понављаше рањеник |
ја и све то већа она два његова ока!{S} И тек да задремам а он би ме прстима, хланим као лед, д |
, и да оно што мисли никада не мења!{S} И то је све што вам ноћас имам да кажем!{S} А сутра зор |
и вите ластавице!“</p> <p>„Тако је!{S} И није друкчије!“ привикаше живо многи од господе.</p> |
нице, да га у њиховој цркви сахране!{S} И ето вам, господо, све што знадох и знадем да вам каже |
„Нека ти је, синко, просто од мене!{S} И нека су ти и данас и свагда Бог и свети Јован на помо |
ш као да је хтео навалице да погине!{S} И још како дворкиње причају како често <pb n="38" /> за |
пута грехота да оба заједно пођете!{S} И три пута грехота, кад ево имате мене у замену да пошљ |
војника поздравом: „Здраво, јуначе!{S} И честит нам био!“ док га они љубљаху у скут и у руку.< |
ном отео вам драгоцене челенке ваше!{S} И опет се тешим, што је Бог дао те је наш честити Госпо |
је Србин исто као и ја, и као и ви!{S} И њему куца срце за ову земљу и за ову нашу сиротињу, и |
рависте шта дугујете својој дружини!{S} И што је најцрње, заборависте шта сви дугујемо у оваким |
о грешни и слаби људи баш као и они!{S} И још те за једно молим: имаш по закону права да ова дв |
раштај ме по великој твојој доброти!{S} И нека теби за твоју господску милост према мени сирома |
Кнегињо, води бригу о народу нашем!{S} И сад.... с Богом остајте!“</p> <p>Па се старац мало пр |
белом коњу, а не смртни један Србин!{S} И опет потискосмо Турке, и опет њима дође одморна војск |
ш Свецем мојим!..{S} Добро, војводо!{S} И нека да Бог да све на добро буде!“</p> <p>И остадоше |
оје мисли савија и завија свакојако!{S} И ако је младост готово што и лудост, опет немој мислит |
!{S} Ходите да се ижљубимо!{S} Тако!{S} И хајдмо сад к војводи!“</p> <p>И изиђе из шатора водећ |
имо за Крст Часни и веру Хришћанску!{S} И видех га како побожно целива крст, и како покропи суз |
осподо, да пођемо у име Божје одмах!{S} И да се пожуримо да стигнемо кнеза Градоја!“</p> <p>Још |
ији и ведрији но што беше кад дођох!{S} И онда га ја оставих, и ни на крај помисли мени да га в |
дава, баш као да си почео да стариш!{S} И није друго, кад те ето очи издају!“</p> <p>„Али, моли |
орно, да ли треба, и да ли смем?!...{S} И опет, ти си једина на свету коме бих смео да о томе ш |
сребрним плочама од панцера његова.{S} И Лабуд као да осећаше тежину оне тегобе, која се свали |
ела и заселака жупе од Орлова Града.{S} И старо и младо похитало је у чистом празничном руху, д |
ти препис од књиге Господина Кнеза.{S} И од Бога ти здравље!“</p> <pb n="17" /> <p>„Да чудне м |
не могаше више уздржати својих суза.{S} И кад Боривој, примив клобук са челенком, пољуби старца |
оглашује смрт каквог великог човека.{S} И застајаше Кнез овда онда у говору, као да му тешко бе |
тештву, и који ми је и отац и мајка.{S} И неколико пута приступах му, али <pb n="58" /> кад год |
пи нас китом <pb n="191" /> босиока.{S} И тек ми мати приђе да ме загрли, а ти ме пробуди!“</p> |
неза Градоја.{S} Узалуд ти сва мука.{S} И узалуд би нам свима била мука, кад би се сви с тобом |
разапиње свој шатор где му је воља.{S} И само дај ти њега овамо у двор да вечера с нама, па ве |
/> принесе светњаке са воштаницама.{S} И сама дохвати један и стаде Боривоју с десне, док Рист |
рв у жилама и скамени срце у прсима.{S} И кад не гледах на њ осећах како ме он гледа; осећах ка |
ви, да сврше крштење војводина сина.{S} И свршише га и славно и сјајно.{S} И кад објавише народ |
од руку својих, и метаниса три пута.{S} И кад трећу метанију начини, не диже се, — повијен по з |
чела па се окрену и погледа у свеца.{S} И као да не могаше да поднесе светлост од свечева погле |
а у Недељу пред Видов Дан, добро је.{S} И ето ти препис од књиге Господина Кнеза.{S} И од Бога |
ноћи још у тој трпезарији чуло није.{S} И не могаше да се устави док грла не промукоше у војнич |
име српске властеле и српске војске.{S} И тебе, кнеже Миросаве, и тебе, властелине Витомире, ст |
з свога војводу пошав с њиме у поље.{S} И узе вртети главом, шкргутати зубма и гунђати нешто шт |
ћи ко ће пре кога о патос да тресне.{S} И кроз све напоре једнако разговараху један с другим: „ |
кочи на ноге и кликћући испи пехаре.{S} И једва се уталожише и опет поседаше у столове око трпе |
е перпере које нашем двору дугујете.{S} И пустићу вам одмах све сужње колико их год има у тамни |
ше да кнез махну руком, да се ућуте.{S} И ућуташе се.</p> <p>„Зар ми сви,“ рече кнез, — „зар ми |
о их сунце све то топлије озараваше.{S} И тај весели жагор прелажаше у гласни смех и у јасни кл |
да, а испод које мало час пројахаше.{S} И још нареди да сва војска преноћи где ју је кнез Градо |
мило, што их очевидно беше по више.{S} И опет се не хтеде <pb n="174" /> осврнути, да својим о |
з горку жуч не проли и братске крви.{S} И би се и ње пролило, да млади војвода не улете у гомил |
етоме Ђурђу први његов позив одбили.{S} И знаш, војводо, како вас одмах онда световах и мољах и |
прозбори; он њој ништа не прозбори.{S} И опет, ко је видовит могао је да види, да онај његов д |
од шатором стари кнез гласно говори.{S} И Витомир се тада примаче к уласку у шатор и слушаше па |
бити друго него да ће Срби победити.{S} И у мислима таквим већ се враћаше с бојнога поља цвећем |
може бити на понос ни цркви Божјој.{S} И још ти се молим, помози нашем војводи, помози војсци |
славни прилог у славној крви својој.{S} И Господин Кнез и сва Србадија знаде колико си јој од п |
ма свима на верности и љубави вашој.{S} И док се ова војна не сврши нека кнез Градоје Орловић о |
а својим старим другом и пријатељем.{S} И није дуго потрајало па ето га натраг у трпезарију вод |
процени колико коњаника иде за њим.{S} И би му мило, што их очевидно беше по више.{S} И опет с |
пође полагано у корак за оном првом.{S} И тек да је и она одмакла била за стотину корачаја, а о |
ти том свежом и мирисном хладовином.{S} И доиста је млади Боривоје у својој детињској невиности |
где их је пре једном приликом видео.{S} И још опазише како прстима леве руке тражаше нешто о ле |
ње доба трпезарију загрејати ваљало.{S} И лево и десно од огњишта стојаху — као оно у цркви пре |
огима је око срца нешто хладно било.{S} И опет их је већина на сигурно веровала да не може бити |
тачаство и наше име подједнако мило.{S} И с тога ја велим да је сада прво на реду да се договор |
о за нашу веру и отачаство заложимо.{S} И још ти се молим смилуј се на ова два млада грешника, |
.{S} И свршише га и славно и сјајно.{S} И кад објавише народу на пољу пред дворем да је првенац |
</p> <p>„До подне нам је ишло добро.{S} И ако је сва војска била у борби од зоре, без замене и |
ожно, хитро и весело на Косово дођу.{S} И још им кажи да великом клетвом кунем свакога, ко не д |
га свеца православне земље освајају.{S} И још нам поклисар његов каза, да цар његов долази с во |
ја, овда и онда зле слутње обузимљу.{S} И ако си млада, доста си бура у животу видела!“</p> <p> |
прекрсти се и прући по свом плашту.{S} И није дуго трајало па се неуморљиви зрикавци ућуташе з |
кивала одјецима који до ње допираху.{S} И опет кад год би их јасно чула, срце би јој се стегло, |
и кнез Гојко чини ми се добар јунак?{S} И сви ови што иду за мном, и ако их је кнез Вукан онако |
стивор!{S} Дедо, што му не опростиш?{S} И ако ти није жао Ристифора, зар ти није жао Јабучила, |
мало у авлији око ње — пуној босиока — и коју сад први сунчани зраци обасјаше.{S} Застадоше, д |
ли тако, Боре?“ — оно се вижљиво ђаче — и не изгледаше друкчије него као ђаче — изви из загрљај |
ве што од вас тражим то је: да се сви — и мушко и женско, и младо и старо — сваким јутром и сва |
о сад видите, шта је право да чинимо?!“ И онда сви у глас повикаше весело и радосно: „Да пођемо |
асија.{S} Нек чекају и кнез и војвода!“ И ето не хте да дође!</p> <p>Ражљути се силно стари кне |
лагослов прати а Кнежев нек те дочека!“ И отиде Голубан.{S} Осташе у двору само дворани седи ст |
е Србадија, ко је вера а ко је невера!“ И онда ободе коња и са своја два побратима одјезди неку |
„Нека причека Иван, сад ћу бити готов!“ И није дуго потрајало па изиђе пред шатор, предаде запе |
са Србадијом и кад нисмо једне цркве!“ И позатвараше продавнице и радионице, наоружаше <pb n=" |
вичући јаросно: „Покај се, несретниче!“ И ево се кајем!{S} Ево ти се исповедам!{S} Ево ти нож к |
р докле год зора не заруди а тада уђи!“ И ја га онда пољубих у руку, и не слутих да му то после |
било, ма кад било, нека ти је просто!“ И ја онда тако рекох. „Е сад,“ рече, „ево ти моје запов |
се могу Богу молити за вас и без вас!“ И одоше попови и ђакони да траже коње и оружје.{S} С ве |
дим и да ми опроштајну молитву очиташ!“ И исповедих га; и очитах му опроштајну молитву. „Хвала |
ке земље натраг у њену Азијску пећину.“ И још ми Бошко причаше како се Господин Кнез тешка: „Ет |
S} Потиснусмо лево крило непријатеља, а и средсреду му усколебасмо.{S} Али им притече у помоћ о |
сео да пије.{S} Ноћу као да нема сна, а и кад би очи склопио брзо би скочио из постеље са виком |
их динара или по који Млетачки цекин, а и господски гости ваши, којима сам пехаре с вином додав |
о!“ рече старац: „и двеста није мало, а и четири стотине није много!{S} Него да се прво сад при |
он расрди, не срди се ти зато на нас, а и њему опрости.{S} Друго те молим, помоли се Светој Тро |
оље је и за мене и за моју момчадију, а и за све нас.{S} Сутра, кад се будемо кретали....“ |</p |
и јесте нам Кнез сетан и невесео!{S} А и за невољу му је, јер, вели, има доказе како је неко П |
е тога он куне великом клетвом!...{S} А и да не куне, зар ја могу да идем у лов на вуке и медве |
ржати уза се каквог попа Каритона.{S} А и што да не читаш?{S} Мушка си глава, Орловић си, ево, |
полазити натраг к своме господару.{S} А и ти, синко, потеци зором на Змајев Вис; разви нашу зас |
м слабо наоружаних људи од сваке вере а и без сваке вере, не сме да излази на Косово.{S} А док |
!“ рече <pb n="120" /> кнез Градоје. „А и да је истина, боље је да смо ми на Косову уз нашега Г |
ри дана!“ причаше Иван кнезу уз пут. „А и како не би кад ето Бог поклони војводи сина и славном |
е у очевидно силном узбуђењу.</p> <p>„А и шта да вам кажем?!“ питаше се рањени витез, па по кра |
увери се да има за њих доста бела хлеба и црвена вина, а доста зоби за коње њихове.</p> <pb n=" |
моба може да ради пре и без бела хлеба и без рујна вина, а не може без веселе песме!“</p> <p>„ |
кнез. „Да узмемо по један залогај хлеба и по један гутљај вина нека нам је то у овај час Свето |
Да сјашемо овде, да се прихватимо хлеба и мало вина ако га још у твојој чутури има.{S} Да одмор |
п Недељко, два свештеника средњега доба и два млада ђакона.{S} Знате ваљада протопоп-Недељка?{S |
p> <p>Дечку томе повезана је била глава и мишица десна танким белим платном.{S} Старцу нису ран |
е својим мислима, устаде на ноге, права и витка као јела.{S} Прекрсти се побожно три пута, и тр |
срећом мало не сви људи кнеза Миросава и властелина Витомира били пола пијани, то трезним Орло |
тренутку он је већ стао између Миросава и Витомира; у трећем тренутку дохватно је оног првог ок |
поклони, дохвати се руком скута кнежева и прихвати десницу, коју му старац пружи, и целива је п |
ми се да се тамо под шатором неко опева и да то што чујем није друго него свечано брујање оне с |
а те уза старог и младог господара жива и здрава овоме двору врати, те да се уз нашу срећу осну |
здраво чедо своје, које јој је грабљива и гладна птичурина зграбила из колевке и у вис к своме |
дивне зоре!{S} Боже мој, да ли је таква и нашој војсци на Косову?!“ :</p> <p>Ово је рекао тако |
Нека би Сила светога благослова Његова и Сила Часнога Крста, била са сваким од нас и са свима |
ла, протурујете за владике своје синова и синовце, који су младост своју сагорели у сладости св |
номе, да буду издајници свога отачаства и свога Господара!“</p> <p>„Страшну истину говориш, кне |
крштење војводина сина.{S} И свршише га и славно и сјајно.{S} И кад објавише народу на пољу пре |
даде, него загрли Ристивора, пољуби га и у један и у други образ па, грцајући од суза, рече: „ |
пусти, узе га у свој загрљај, пољуби га и рече:</p> <p>„Сине мој, нека ти је сретна прва твоја |
и смо само да бранимо овај град, ако га и кад га непријатељ нападне.{S} Али ако — не дај Боже! |
да су га се истина бојали, али да су га и мрвили, и да су га најпосле и отровали!{S} Зар се и д |
преплет од купина, дивљих ружа, вињага и леске.{S} Изнад ове зелене а мирисне живе ограде поди |
од коња, звека од оружја њега раздрага и срце му запали, те, кличући као соко, лети на копља и |
а нареди да се разапну шаторови за њега и за властелу на једној лепој рудини, испод велике стен |
да му војвода даде човека, који ће њега и његову чету одвести на преноћиште ако је какво за њих |
и слатко ће ми бити да погинем ако њега и младога господара заклонити могу!“</p> <p>„Хвала ти; |
з Градоје није врло јак на читању књига и туђег писања настави: „Има, вели, доста људи, али нем |
у и да почнемо дан дворећи Господа Бога и Свеце његове.{S} Хајдмоте у цркву!“</p> <p>И одведе о |
о оне, који и без оружја и на силу Бога и незвани хоћаху да иду на војну!{S} Ваистину, последња |
ко, Вуче?!....{S} Проклет да си и овога и онога света!“ Па се онда окрете к нама: „Ко не жали п |
гневу.</p> <p>„Нека су проклети и овога и онога света!“ одјекну громко сва она гомила.</p> <p>„ |
о издаде, издало га свако добро и овога и онога света?!“ питаше књез Вукан час жут час блед.</p |
тарац мало пригну са високог коња свога и пружи десницу Мандалени, која му је смерно пољуби и с |
ој покојни отац причао о јунаштву свога и нашега старога господара!{S} Вика од јунака, топот од |
оју, кад овај дохвати за руку и једнога и другога па их поведе у свој шатор, гунђајући: „Да не |
ојводо, овога часа отерао бих и једнога и другога из дружине, у којој је поштених људи и честит |
и погледе своје са красног лица личнога и господственога Санџак-Бега.</p> <p>Па онда узе полага |
На бојноме пољу јунак нема бољег друга и пријатеља, него што му је коњ који га носи!{S} Кити п |
помогне, па је веровао <pb n="41" /> да и не може бити друго него да ће Срби победити.{S} И у м |
р Господина Кнеза кнез Војислав, „ја да и дадем такву заповест, у мојој се чети не може наћи ни |
е чини да ниси Агарјанског рода, све да и јеси Агарјанске вере.{S} Али нека си баш и Агарјанин, |
Али кад ме је већ запитао, право је да и њему и вама свима по истини кажем што сам сетан и нев |
да снивах сан који Бог може окренути да и добро значи, али који мени није мио.{S} Тебе, који им |
нису.{S} Нећу да их кунем, јер знам да и међу њима има добрих јунака и честитих Срба; али ћу з |
смешно оно што Гојко прича, или као да и не слуша оно што он прича, него се сам сећа нечега шт |
уд зна куда полазимо, зар није право да и ја и Ристивор то знамо?!</p> <p>„Куда полазимо?“ поно |
ћу ти сад?!{S} Биће да ти није лако да и мене чујеш кад имаш да чујеш толике!{S} Али шта ћу ја |
, како је по њима настала велика завада и у самом двору и међу заповедницима од војске.{S} Госп |
и дворани и сва чељад дворска, и млада и стара, све то у празничном руху.{S} Било је дивно пог |
подину Кнезу на Косово, ево да нас сада и ова несрећа снађе!{S} Ово је просто један страховит г |
сам твој човек, а ти си мој светац сада и до века!{S} Амин!“</p> <p>Она два млада властелина по |
, да им појање што пуније буде.{S} Тада и млади војвода узе јасним младићким својим гласом да п |
јводи и поклони му се смерно.{S} А тада и војвода скиде свој калпак, загрли старца, пољуби га у |
Нити је чудо да тебе, снахо моја, овда и онда зле слутње обузимљу.{S} И ако си млада, доста си |
срца убрзано дизала и спуштала.{S} Овда и онда нешто би неразговетно прозборио; али је очевидно |
бњеве и трубачи дували у трубе.{S} Овда и онда мек и мирисан поветарац са запада понео би отуда |
есело један паун и две паунице.{S} Овда и онда закрештали би својим ружним криком, па би онда — |
ућине.</p> <p>Нигде облака; али се овда и онда из далеке даљине чула потмула нека тутњава, као |
пираше зажарене погледе у Гојка, и овда и онда удараше у лаки смех, као да је смешно оно што Го |
гомилу, нешто лактовима гуркају, и овда и онда један другом главом и очима знак дају, да крочи |
може да одговара!</p> <p>Лабуд би овда и онда некако замишљено погледао у свога господара, и ф |
и Ристивора, иде за њим.{S} Али би овда и онда окренуо мало час десно час лево ухо, да боље чуј |
где дубоко испод земље некакав џин овда и онда захрче.</p> <p>На самој тераси, у хладовини коју |
до пешице.{S} Стари би кнез уз пут овда и онда помиловао свога Лабуда, потапкао га по гриви и п |
е оставим сама!{S} Слушао сам те свагда и у свему ево девет година, али данас тебе послушати не |
или пећине некакве у којој је пуно леда и снега.{S} Ивана обузе нека чудна језа, па се сав стре |
е нађе у гомили господе, која сва бледа и тужна, стојаше пред шатором војводиним.{S} Стари Неку |
в посред лица турског четовође, па онда и лево и десно, и лево и десно, док се не распршта прва |
у десницу да му је унук пољуби, па онда и сам загрли Боривоја, пољуби га у леви па у десни обра |
гласом да помаже староме кнезу, и онда и сва друга господа — сви смерно стојећки — узеше појат |
кад се Орловићева чета повуче, војвода и кнез Градоје стадоше по средини између једних и други |
војсци у сретање.</p> <p>Док се војвода и друга она господа с њиме и око њега домишљаху, шта ће |
нутости и замишљености старијих војвода и кнезова, који изиђоше мало по мало сви из шатора Госп |
отац причаше.{S} Ево ће сва ова господа и властела овде заједно са мном признати, да си међу на |
<p>После овог призора, коме сва господа и сав народ, што се онде слегао био, беху сведоци, стој |
то <pb n="89" /> што ви, велика господа и велика властела, протурујете за владике своје синова |
куп, а ови доведоше Сасе из Новога Брда и са Рудника, и сребраре са Приморја, те Орловића кнежи |
се да од десног крила ходникова, откуда и она светлост долажаше, чује полагани и тихи тик-так т |
те моје, што стиже у двор пре овог чуда и покора напољу!“ говораше госпођа Манда, па се узе <pb |
оспође, пуно дворана и дворских госпођа и девојака у двору, мене не требаш а може ме Господин К |
тарца кроз грање и лишће од дивљих ружа и зелене леске.</p> <p>„Зар доиста певају?!“ питаше ста |
оји се не деле од свога Господина Кнеза и од свога рода кад ваља гинути|“</p> <p>И сва дружина, |
ежи поветарац што отуда струјаше, зарза и узе десном копитом копати ледину.</p> <p>„Е сад, децо |
а куда полазимо, зар није право да и ја и Ристивор то знамо?!</p> <p>„Куда полазимо?“ понови кн |
а по закону нека и буде, и ништа вам ја и не могу и нећу опростити!“</p> <p>Па се онда кнез три |
оме се истом искупљамо.{S} Могао сам ја и да не дођем!{S} Дошао сам као поштени твој клетвеник, |
нас ти водиш, па је мени као да смо ја и мој Јабучило цвећем претрпани!“</p> <p>Госпођа Мандал |
онио на зидове од малих и великих одаја и дворана у којима је живео.{S} Са те терасе гледало се |
људске, о пролазности богатства, сјаја и среће <pb n="164" /> на овоме свету и о стварности и |
мастила и пера; и онда нађи оца Пајсеја и реци му да дође к мени под шатор, и нека донесе собом |
како да враћамо оне, који и без оружја и на силу Бога и незвани хоћаху да иду на војну!{S} Ваи |
ова Града невоља, да своје мисли савија и завија свакојако!{S} И ако је младост готово што и лу |
„Благо вама што сте пре ових страданија и невоља помрли!“ Па, брате, кад већ настају последња в |
згрешили — ударите у молитве, метанија и постове, и наставите тако док не осетите да вам је Бо |
водом, а после ћемо већ чинити метанија и испаштати се.{S} А већ ваља да нећете ни ви заборавит |
: што гушћи и црњи мрак све то сјајнија и све то већа она два његова ока!{S} И тек да задремам |
дмах овамо дође!{S} Његова ће малвасија и од сада бити наш оцат, као и до сада увек што је било |
сложно и смерно појање игумана Пајсија и његове браће духовника, који као с договором запојаше |
ти на ову слогу од топлих и нежних боја и мирне свечаности.</p> <p>Млади Орловић не могаше а да |
p> <p>Дошав под шатор изагна и Боривоја и Ристивора.{S} Рече им нека простру себи гдегод у којо |
осврнути да види ко још, осем Боривоја и Ристивора, иде за њим.{S} Али би овда и онда окренуо |
d>II</head> <p>Кнез је оставио Боривоја и Ристивора да са четом заједно вечерају, а сам је стиг |
рећу оснује срећа и <pb n="61" /> твоја и Босиљкина.{S} Бог нека и теби, и њој, и нама свима ми |
по један камен на гробове кнеза Градоја и верног му слуге Ристивора.</p> <p>И сам султан Бајази |
ћа, и заповеди му да води кнеза Градоја и чету његову у колибе за њу спремљене; а самог кнеза з |
о, да онде у цркви загрли кнеза Градоја и пољуби га у образе, и рече му: „Хвала теби, кнеже, ко |
ћи какви то светац витла колом девојака и прикупље просјаке око двора, ето да ми се поп већ осв |
/p> <p>У гомилицама од невиних девојака и неискусне момчадије поче брујити све то веселији жаго |
стизаху пред двор кнежев гомиле сељака и сељанака из свих села и заселака жупе од Орлова Града |
нили.{S} А сада као да је и мање јунака и мање светаца!{S} Да ли је мање светаца што је мање ју |
езде на небу; чух јечање рањених јунака и пиштање рањених коња; хладан ноћни поветарац запирива |
р знам да и међу њима има добрих јунака и честитих Срба; али ћу за цео остатак мога живота, кол |
народ седи под вењацима а испред вењака и око колиба вијугају усталасана кола.{S} Пуно младих м |
д млађих људи рече, да види пуно вењака и колиба на пољани испред двора.</p> <p>„И веруј да је |
прса, подупреше га гужвом од простирака и свакојаких тканина што се под богатим шатором нађоше |
убити само што не бејаше још два човека и два мача!{S} Него да оставим то.{S} Ви и један и друг |
ару!“ рекох ја; „нема душевнијег човека и боља господара од тебе нигде на беломе свету!“ Али он |
="61" /> твоја и Босиљкина.{S} Бог нека и теби, и њој, и нама свима милостив буде!{S} А сад, по |
н,“ прихвати кнез, „онда по закону нека и буде, и ништа вам ја и не могу и нећу опростити!“</p> |
екина.{S} Сада те молим, светла, велика и предобра моја госпођо: прими ово мало благо моје да г |
да, пре само два дана, није била велика и крвава јадна погибија!{S} Ова ведрина природе као да |
у с Косова, да се тамо јуче била велика и крвава битка, да су Срби разбили Агарјане до ноге, та |
рећа чета од двадесет и једног коњаника и пође за оним двема. </p> <pb n="199" /> <p>Заповедник |
дским плаштом и шлемом, девет духовника и десети Ђакон Јеротије узеше тужним гласом појати погр |
уком, да устави кликтање својих војника и јецање женскадије.{S} Па кад наста тишина, узе да гов |
p>„А стићи ће, надам се, до Понедеоника и мој син Добриња, и довешће и он још бар педесет људи! |
и под његов шатор доведу сваког путника и војника, који би од Косова долазио.</p> <p>Кнез Градо |
: „Не, не; сунца ми, поштена је девојка и од доброг рода!“</p> <p>И још је много којешта причао |
колевке крочила на њиву млада а висока и танкострука једна жена у китњастом шареном руху; преб |
на дворишту, и на прагу се указа висока и крупна једна људина, широкога лица, с вински руменим |
ове приступају с рукама црним од угарка и крвавим од крви невиних жртава, па траже светитељска |
кога властелина, који зна шта је војска и војна, па ти не брини бригу!“</p> <p>„Ти као да ниси |
које загледамо у Орлов Град, старинска и славна кућа Орловића има само две мушке главе: кнеза |
ивом, шарене чутуре, гомилице од јабука и другог воћа, венци од плавог и црвенога цвећа пољског |
уне.{S} Његова ће клетва саплетати Вука и све његове до у седмо — не, него до у седамдесетседмо |
нама — нама ће ето да се прилепи брука и срамота!“</p> <p>„Немојте тако, господо!“ рече с уздр |
својим трепетом храбри људе на јуначка и Богу угодна дела. „Благо вама,“ говораше кнез једнако |
мрамора.{S} Око ње четири висока, тешка и гломазна стола од храстовине, у којој беху изрезани о |
сами желе!{S} Ето, та су писма отровала и срце Господина Кнеза, и учинила те је од месец дана о |
од убрзаним куцањем срца убрзано дизала и спуштала.{S} Овда и онда нешто би неразговетно прозбо |
срце би јој се стегло, сва би задрхтала и пребледела.{S} Чинило јој се да та једва чујна тутњав |
лости наша!{S} Куд је ова земља доспела и куд ли ће доспети, кад ево земље Господар не сме да з |
рви пролило, колико домова, колико села и градова разорило, колико је невине деце скапало од гл |
в гомиле сељака и сељанака из свих села и заселака жупе од Орлова Града.{S} И старо и младо пох |
здан; хвалио би кад би наишао на весела и добро опремљена војника; наређивао би, без икаква пре |
кану <pb n="87" /> моја старост учинила и више жалосна и тужна него што јесте.{S} Али кад ме је |
ани, обраслој високом папрати, искупила и сместила уз Орловићеву чету скоро сва војска војводин |
оних у првоме реду, развише у два крила и десно и лево, и повише у полумесец у средини којега с |
Срби победити Агарјане, доби нова крила и вијну се високо под облаке.</p> <p>Стари кнез се окре |
е знаш, колико је ова наша земља патила и патила и све само зато, што је у њој срце а не памет |
олико је ова наша земља патила и патила и све само зато, што је у њој срце а не памет господар! |
Ђурђа, нека ми донесе хартије, мастила и пера; и онда нађи оца Пајсеја и реци му да дође к мен |
а ухо шану, узјахао свога коња Јабучила и одјездио натраг у двор.</p> <p>Опазио је кнез како се |
е тихо насмеја кнез, и тапкаше Јабучила и тепаше му.</p> <p>Мало час па Ристивор дође пешице но |
здеље и чутуре, запрегоше волове у кола и пођоше с њиве сви у гомили, као да је од један пут су |
и дан, још једнако кратак за жедна грла и усијане главе.{S} Нико не умеде казати како то би, да |
дини Голеша на којој је синоћ замркнула и јутрос осванула.</p> <p>Гомила Турака искупила се пре |
не би ли искупио још што мачева, копаља и буздована.{S} Боjи се, вели, неће моћи да стигне амо |
вери двора твога!{S} Бог ти дао здравља и памети!“ Еј, мој царе Душане, ти би данас требао овој |
ребрних таласа, што кроз грање од дрвља и шибља трептаху у даљини.{S} Још је дивније пред вечер |
е; „што сам те давао на књигу?{S} Збиља и јесте, да не мораш кроз живот држати уза се каквог по |
диван сунчан дан јунијски.{S} Сва поља и гајеви око Орлова Града изгледали су као да су се пре |
ли, те, кличући као соко, лети на копља и на мачеве где је најгушће!{S} Није лако што тражиш!{S |
ци међу укрштене мачеве и оборена копља и мирили завађену браћу.{S} А погледај само шта сада би |
не дође!{S} Па да си ми какав јунак, ма и не био бољи од мене, па да те поведемо| Али овако.... |
ухвати ма и најмањи одјек од топота ма и малобројне коњице!</p> <p>Тек ће мало после да се сет |
ваше у потиљак; али никако да ухвати ма и најмањи одјек од топота ма и малобројне коњице!</p> < |
равница докле око допире.{S} По њивама и ливадама пала танка маглица као велики свилени вео об |
н Кнез није писао народу него војводама и кнезовима, великој и малој властели од ове земље?!“ б |
да се стотине људи надвикиваху псовкама и претњама, па кроз ту ломњаву могаше чути и по неко за |
лаву на то узглавље, поклопи очи рукама и — плакаше горко...</p> </div> </div> <pb n="74" /> <p |
и поглед твога свеца следи крв у жилама и скамени срце у прсима.{S} И кад не гледах на њ осећах |
, а јунаке скромнима.{S} Где у невољама и жалостима <pb n="7" /> овога света молитве калуђера н |
осећасмо сви да се победа нагиње к нама и надасмо се да ће нам је Бог, само још кроз који часак |
{S} То није само град са голим зидинама и беспрозорним кулама, него је и двор са прозорима у ок |
ше Ристивора немо, с раширеним зеницама и отвореним устима.{S} Онакве га речи запрепастише и го |
ослао људе, да зађу по старим ризницама и да обиђу све коваче, не би ли искупио још што мачева, |
S} И узе вртети главом, шкргутати зубма и гунђати нешто што не изгледаше као благослов.</p> </d |
.{S} Слуга му рече да се војвода опрема и да ће по своме обичају прво у придворну црквицу на ју |
вам, брате, чиме да се поносимо, а има и што може бригу да задаје.{S} Ето да вам почнем!“</p> |
нима отимају епархије; Истина је да има и калуђера који сами пале своје манастире: истина је да |
ван, па онда додаде: „А под сигурно има и авети да се јављају!“</p> <p>„Како да нема?{S} Од Тро |
з коме већ прекипе, па шкргуташе зубима и пушташе да му ватра из очију сева.</p> <p>„Не браним |
?!“</p> <p>И стари кнез шкргутну зубима и севну очима.</p> <p>„Опрости ми, дедо!“ упаде у реч Б |
страну потока узе световати с кнежевима и властелом својом да ли да ту поред воде заноће, кад м |
ајезде — везују пријатељства с царевима и народима који се Рим-папи као своме идолу клањају; др |
чим дочуше да се две чете бију мачевима и буздованима, викнуше под оружје сву чету Орловића па |
дите, господо, унутра!“ викну кнезовима и властели који на пољу пред шатором стојаху сабијени у |
неколико храстових трпеза са столовима и клупама.{S} За једном таквом трпезом вечерали су кнез |
у рећи.{S} Сви сте ви ето под шлемовима и клобуцима.{S} Скините их, јер ово <pb n="142" /> што |
поља у позади издиже се вис с боровима и јелама; више њега голи сиви крш по врховима којега ви |
, окрете се госпођа Мандалена кметовима и ономе свету што се око ње и њене свите згрнуо био и п |
брдо, а правцем к једном ступу од дима и пламена, који се на источној страни Косова видео.</p> |
е, и за сваки род и плод по виноградима и воћнацима.{S} Не дај граду у наше винограде; не дај д |
кад седокоси старац са руменим образима и ватреним очима громко грмну:</p> <p>„Је ли тако, Боре |
вану где се не клањамо твојим разлозима и не размекшавамо на твоје молбе.{S} Уздајући се у прев |
па растури по ново огласнике по селима и засеоцима, и по стазама, и по њивама, и по пољима, не |
придао по једног бубњара, те по селима и засеоцима узбунише и жене и децу и стоку и живину, а |
ју у трубе, а огласнике пошљи по селима и засеоцима, нека викну да нам требају драговољци, јер |
сутра бубњари и трубачи зађу по селима и нека викну: „Треба кнезу још само десетак јунака; нег |
м њиховом влада ко по правди и законима и треба да је наследник српског престола.{S} Цар је, пи |
ња његова с Бугарима, Бошњацима, Угрима и Власима, да се сложе са Србијом те протерају погану А |
премама, као и сваки колут на панцирима и по гвозденим мрежама од клобука својих јунака.{S} Веж |
носећи поносито сребрн панцер на прсима и мач у левици својој — кад све то угледаше, свакој се |
ина нема.{S} Старац погледаше к вратима и узе се срдити што му нема придворнога попа да војводи |
и склопи очи.{S} Осећаше умор у костима и на очним поклопцима; али <pb n="190" /> не беше умора |
из недара свилену једну кесу с новцима и пружи је кнегињи. |</p> <p>„Како и сама знаш, сад о М |
евајући.{S} Народ је испраћаше узвицима и усклицима желећи јој срећно путовање, славно војевање |
аше молитве да учине, да Бог грешницима и најтеже грехе опрости!“ питаше кнез Градоје.</p> <p>„ |
колико страна и махаху рукама жетеоцима и жетелицама.{S} Млади Боривоје чу како се довикиваху и |
са ливада наших, да их повежу конопцима и изведу рано зором на Змајев Вис.{S} Одведи тамо све н |
Градојев удараше хитро мачем по Турцима и лево и десно.</p> <p>„Тако, синко!{S} Нека виде да се |
красан младић од петнаест година; очима и обликом подсећао је живо на своју матер; а својим виж |
у, мало иза старога кнеза, даваше очима и рукама знаке Ристивору да се уклони, јер је јасно бил |
спреме, не би ли само разбудио успавана и загрејао захладнела срца.{S} Велику свилену заставу О |
дан ни где се свршава ноћ.{S} Два дана и две ноћи стопише се у један велики дан, још једнако к |
а Косово.{S} А док му она добро оружана и права војска стигне, проћи ће и Петров Дан а камо ли |
то што се — тобож од страха од Агарјана и њихове најезде — везују пријатељства с царевима и нар |
оји сад беше напојен мирисом од тамњана и босиљка.</p> <p>И ако му ледени таласи запиркиваху у |
ло на бојним пољима, или помрло од рана и болештина по кућама својим.{S} А ово сад што је остал |
трча, једно за другим, неколико дворана и момака, па узбуњени и у великој журби шапутаху нешто |
јој рече: „Имаш, Госпође, пуно дворана и дворских госпођа и девојака у двору, мене не требаш а |
о људи неки потрчаше на неколико страна и махаху рукама жетеоцима и жетелицама.{S} Млади Бориво |
ластела!“</p> <p>Дошав под шатор изагна и Боривоја и Ристивора.{S} Рече им нека простру себи гд |
м те па велим себи како су доиста чудна и мучна времена настала кад је ето и старом орлу од Орл |
е, дете моје, видиш и сам како су чудна и мучна времена настала, ваљаће да се нађе мушка глава |
ају да је она преко своје воље доведена и привенчана за Милана Градојева сина, и опет како су н |
и Ристиворе!“ прихвати кнегиња узбуђена и растужена. „То си ти мало вере у нас имао, кад ни ста |
едо!“ прихвати тихо и очевидно узбуђена и забринута госпођа Манда, — „опрости ми, што и ја једн |
ана надања на пуно развијени цвет; жена и девојка уједно; по лепоти стаса и милини лика — вила; |
до зоре мирно почивала.{S} Па онда жена и мати Мандалена спусти своју главу на то узглавље, пок |
удио, дохвати га обема рукама за рамена и добро га продрма.</p> <p>Ристивор најпре захрка као д |
, да се по ново склопе и да му и рамена и мишице и плећа и јуначка прса дохватају.</p> <p>Турци |
Вукан, који по господству свога племена и бејаше најугледнији, узе реч:</p> <p>„Није ово место, |
међу вама који би по слави свога имена и по крепости свога срца боље од мене могли да војском |
војнике и један и други; оба натмурена и срдита; оба с голим мачевима у руци.</p> <p>„Мачеве у |
у младога дечка, кога је његова брижна и нежна мати тихо к себи привукла, па га левом руком об |
не игуманије може да се види како тужна и расплакана лута по ходницима од двора!“ Па се онда Ри |
кнезу, е па не може то све једна грбина и једна рука!{S} Не изгибоше ли толики наши људи ономла |
ј зеленој косини на којој се три Србина и прва чета од седам Турака сусретаху.</p> <p>Кад већ с |
"12" /> се мало поодмори; додај му вина и белих симита, нек се прихвати док не стигне вечера, п |
ти:{S} Прво одведи властелина војводина и милога госта нашег у подруме доње, нека сам својим оч |
оштанице моме свецу докле год од цекина и један динар траје!“</p> <p>Кнез уђе у гомилу духовник |
војводу опојати као побожна Хришћанина и добра јунака:{S} Остављам вам да бирате само ово једн |
нски пеливани а не два добра Хришћанина и два од детињства друга.</p> <p>Млади властелин Иван б |
не би кад ето Бог поклони војводи сина и славноме овом дому наследника!“</p> <p>А пред дворем |
кве, нит си ти за Косово!{S} Оно истина и кукавице имају крила, само што орлови лете к сунцу у |
његов Ђурђе, донео пуно чистих листина и седе да пише на колену и чекаше да му војвода почне к |
Било је дивно погледати како се сјајна и шарена та гомила извијаше из дворске капије следујући |
грешнима!“</p> <p>Старац прену иза сна и скочи живо на ноге.{S} Загледа се за неколико тренута |
ом срце своје дала!...{S} Она је красна и честита девојка; обоје сте млади, али сте и једно и д |
n="101" /> војвода гостима што с десна и с лева Винку сеђаху за трпезом; „поведите Винка до на |
/> моја старост учинила и више жалосна и тужна него што јесте.{S} Али кад ме је већ запитао, п |
куле седела је кнегиња Мандалена, сетна и невесела, и ослушкивала одјецима који до ње допираху. |
мо му се да нам га одржи здрава, срећна и славна, и да му помогне да Србадији и Хришћанској вер |
, али не могаше од оног танког извијања и зуцања оних лакокрилих свираца!</p> <p>Узе будан мисл |
p>И опет га прекидоше узвици од тешкања и срдње од стране господе. „Ех, да зле смо <pb n="132" |
ивој без мене дома врати, ти си кнегиња и госпођа од Орлова Града, и од свих наших баштина, и о |
ак лед топлог причања о лепоти дворкиња и девојака.{S} Иван причаше о лепоти Перунике, кћери не |
оја.{S} Старац се само окреташе са коња и десно и лево, па погледима пуним презривости погледаш |
вера а ко је невера!“ И онда ободе коња и са своја два побратима одјезди некуда у ноћ.“</p> <p> |
икује: „Ко је јунак нека бира себи коња и оружје, те да с кнезом пође на Косово!“</p> <p>Позно |
, по одласку Кнеза Лазара, појахао коња и праћен својом свитом одјездио пут Косова.{S} Оста на |
се свалила беше на јуначног старца, па и сам корачаше полагано, сетно и невесело.</p> <p>И ниј |
е. „Наша војска одби први, па други, па и трећи напад непријатеља.{S} Сунце није било одскочило |
н гласоноша, па мало за њим и други, па и трећи са разних предстража, и јавише Кнезу нешто тихи |
нам даље шта би икако би?!“</p> <p>„Па и не знам вам, господо, све што и како би!“ настави рањ |
зачуђен.</p> <p>„Има, брате, дивно лепа и здрава девојка.{S} Могу ти је сутра, пре но што се кр |
густом црном косом.{S} Била је то лепа и милокрвна жена, око својих тридесет година.{S} Не виш |
ре!“ промуца Боривој, пребледе као крпа и паде с коња као мртав.</p> <p>Многи су коњи јурили по |
а заставом изиђе испред свога господара и пође напред.{S} Кнез се крену с младим Боривојем за њ |
.{S} Ристивор је пратио свога господара и дворио га на тој смотри, која је трајала од ранога ју |
„да ти јавим, шта чусмо овде од крчмара и од једнога сељака са Ибра — кога ено тамо у кошари сп |
ворене продавнице и радионице од сребра и злата, што их у Крушевцу држе Дубровчани, Которани, Б |
биће руха, и свиле и аксамита, и сребра и дробна бисера да се кућама доноси!{S} Ето огледај, па |
пођем на Косово!“ „Право говориш, добра и верна слуго,“ рекла му је Госпођа Милица; „ето пођи у |
а нову прилику, да поживи животом добра и поштена човека!“</p> <p>„Зар за оног бунтовника молиш |
у реч Боривој. „Ристивор би, као добра и верна слуга, тебе и послушао; али кога ће он да прати |
д иконама, да читава војска од калуђера и дан и ноћ пева свете песме, служи, кади и метанише, п |
нда се таласи од народа одбише од двора и повијаше за кнезом Градојем и четом његовом преко пољ |
јем и попом Каритоном — изашао из двора и пошао му у сретање, само да што пре чује шта је и как |
да свиће, стари кнез продрма Ристивора и Боривоја: „Устајте, децо, у име Божје и у добри час!“ |
све његове другове, те се без разговора и без шума полагано удалише, и упутише к дивној једној |
град, наоружани свакојако, али из гласа и сложно појући: „Тебе Бога хвалимо!“</p> <p>„Пун’те, д |
ноге, па стегну старог витеза око паса и стаде да га повија те на лево те на десно.{S} Узеше с |
жена и девојка уједно; по лепоти стаса и милини лика — вила; по очима, по кадифеној мекости по |
ледам!“ Узе се ударати песницама у прса и плакати.</p> <p>„Некудиме!“ викну кнез Градоје нестрп |
спуштало у таласе од растопљеног злата и пурпура.{S} Милина је било погледати на ову слогу од |
ајући од радости, она му паде око врата и ижљуби га у оба образа кроз гласно јецање, које брзо |
и коју је са комадићем од часног дрвета и другим неким светим моћима кнез Градоје поклонио свом |
S} Она црква тамо сад је два пута света и пред небом и на земљи!{S} Ми гледамо одавде цркву, у |
до њих.</p> <p>Али је се сва та лепота и милина онога луга, којим прелажаху, зло слагала са бо |
.</p> <p>„Нека је слава Богу, има доста и доброга!“ рече поуздано кнез Гојко, који једва дочека |
ће било, јесте то: што, ма из кога кута и ма са које стране да га погледаш, свагда ћеш са ужасо |
и јасно чу тихо шуштање свиленога скута и полагани ход некога, који ношаше обућу од мекане коже |
его приђе ка кнезу, дохвати му се скута и узе да говори:</p> <p>„Ево, господару, да ти зажелимо |
рској велико молепствије за срећна пута и славну победу, и да су тамо на молитви и стари кнез, |
икону великога свеца; метаниса три пута и узе жуборити дугачку некакву молитву, крстећи се живо |
да се окрене к свецу, прекрсти три пута и поклони му се.</p> <p>Пред самим огњиштем била је ома |
властелина, — „да се прекрстиш три пута и поклониш нашем свецу, кад уђе у ову трпезарију?“</p> |
за неколико тренутака, па се онда ућута и снужди.{S} Замишљен гледаше у светлу звездицу у којој |
гледа са лица Санџак-Бега — сав задрхта и побледе.{S} Напрегнувши све своје силе подиже се живо |
у Орловића!“</p> <p>„Само те слушам шта и како говориш, господару!“ узме реч Ристивор озбиљно а |
радије јављали међу људе, и да су већа и славнија чуда чинили.{S} А сада као да је и мање јуна |
оговориће кнез: „Ето вам, децо, највећа и најлепша црква у васиони Бога Саваота!“</p> <p>„Јели |
плоче.</p> <p>Ниско поврх леја од цвећа и поврх широких и шарених стаза у перивоју, хитро су ви |
ма бардаке и чутуре с вином, ките цвећа и зелене ране јабуке петроваче.</p> <p>У томе дотрча дв |
клопе и да му и рамена и мишице и плећа и јуначка прса дохватају.</p> <p>Турци их раздвојише и |
ти, те да се уз нашу срећу оснује срећа и <pb n="61" /> твоја и Босиљкина.{S} Бог нека и теби, |
нда мени рече да нађем Ивана Порубовића и да му кажем да се одмах с коњем спреми да још те ноћи |
а кандила пред иконом просипала се тиха и слаба светлост само по соби а није ни покушавала да п |
и толике свете моћи од великих светаца и чудотвораца, и зар око светаца, и пред иконама, да чи |
наше владике!{S} Што би од Светих Отаца и смели не смемо од наших владика!“</p> <p>»О, Каритоне |
е ви бојите владика кад се Светих Отаца и не бојите.{S} Чујте ви моју последњу реч: ви ћете леп |
да протопоп-Недељка?{S} Сед је као овца и биће да му је и преко осамдесет лета.{S} Кад му попов |
ем у гомилу Турака, сукну мач из корица и не осврћући се викну: „Напред, депо, за крст часни и |
езу треба на Косову свака српска мишица и свака кап српске крви да спасе отачаство од Агарјана, |
ше по челу те косине.{S} Дуж тога венца и одмах испод њега беху неколики редови шаторова. </p> |
м гледаху у два рањеника, једног старца и једнога младог дечка, који на меканим персијским прос |
ем до не да опојати човека, лакога срца и малене душе, који залуди за неком женом, па се убија |
ше сви онде присутни као из једног срца и из једног грла.</p> <p>„А сад вас молим!“ рече Градој |
риш!{S} Али код твоје доброте имам срца и лудо да говорим.{S} Знам да ме можеш само пожалити, ч |
{S} Могу њему затребати још четири мача и четири буздована, а већ ја се могу Богу молити за вас |
ињу, исто као и нама!{S} Него је и наша и његова несрећа што писмо моје није њему у руке стигло |
живљи и живљи.{S} Па се онда све стиша и ућута, и само се <pb n="139" /> чујаше одмерени и јас |
нушеном Јабучилу Ристивор, и сам знојав и прашњав.{S} Не одјахујући од коња, скиде клобук, покл |
војводу, кнез Градоје стајаше гологлав и са рукама на прса скрштеним више мртвог војводе, не с |
не жели излазити преда њ,јер је прашњав и уморан.</p> <p>„Како?....{S} Из Крушевца?!“ повикаше |
оре Светих Отаца, да забацимо у заборав и књиге од црквена закона, али ето не можемо забацити н |
Ево ми слуге јавише да су кнез Миросав и властелин Витомир дигли један на другога људе своје, |
је лежао био, а својим узвиком разбудив и Боривоја, који, како дође с вечери под шатор, паде мр |
ао да поменем војводи, да нам је он жив и да нам је такву заповест издао, то се не устежем, кне |
досадило, па се окрете, даде благослов и пружи руку кнезу, коју овај смерно целива.</p> <p>Реч |
м у борбу ступаше!{S} Усред овог трећег и страшног боја Кнез Лазар би се овда онда окренуо <pb |
с тобом заједно залажемо за цара нашег и отачаство наше!“</p> <p>Војвода му приђе, па се с њим |
а бојноме пољу било на славу цара нашег и на добро Србадије!“</p> <p>После овог призора, коме с |
е!{S} И нека су ти и данас и свагда Бог и свети Јован на помоћи!“</p> <p>Грунуше Боривоју крупн |
а твоја војна!{S} Нека су ти свагда Бог и Свети Јован на помоћи!{S} Ако би могао заборавити сво |
и не може бити друкчије него да ће Бог и свеци Хришћански помоћи роду Хришћанском насупрот род |
ећеном водицом пошкропи, е да би им Бог и Свети Јован и на путу и на бојном пољу и на сваком ме |
д јабука и другог воћа, венци од плавог и црвенога цвећа пољског измешанога са јечмовим класјем |
рбе с лица, друге две зађоше им с левог и десног бока.{S} У тренућу ока бише три Србина опкољен |
о поткресаном густом брадом око руменог и округластог лица.{S} Опружио се био у оној храстовој |
поглед поврх мраморне авлије и цветног и шареног перивоја до сребрних таласа, што кроз грање о |
у!{S} Молићемо се Богу да те уза старог и младог господара жива и здрава овоме двору врати, те |
тим шатором.{S} Могах чути како се дуг и жив разговор води, па све живљи и живљи.{S} Па се онд |
да, читајући га, сузе рони, а по некад и на глас јеца!{S} Причаше му о славним делима убојитог |
да — не знам му име, да Бог да се никад и не знало! — да је, рекох, неки војвода са својом коњи |
е из подрума дворских; искупи сву чељад и однесите седла, и копља, и мачеве, и буздоване, и пој |
ди кнежевић може наћи пута у Орлов Град и без Ристивора, а ја сам се заветовао госпођи кнегињи |
ићу ти како ето желиш.{S} Него имам сад и ја тебе да запитам за нешто!“</p> <p>Па онда Санџак-Б |
војник из чете кнеза Вукана, праћен сад и Ристивором, па рече кнезу Градоју да га кнез Вукан и |
српљем у зрео јечам, а да млада момчад и девојчад не пусте, да им јасна грла одјекну веселим п |
јим авет игуманије!“ рече Иван сав блед и уздрхтан.</p> <p>„Авет?!“ претече га Ристивор. „Није, |
ати Кнезу под шатор!{S} Милош беше блед и дрхташе од гнева, али се горко осмехиваше, па, винув |
авом и очима знак дају, да крочи напред и да отпочне.{S} Очевидно били су се о нечему договорил |
стоку, и за наше усеве, и за сваки род и плод по виноградима и воћнацима.{S} Не дај граду у на |
25" /> искупљена војска растопи у народ и стопи с њиме.</p> <p>У двору се већ више никако и не |
њаника.{S} Уставише се да напоје и себе и коње.{S} Причаху да се враћају с Косова, да се тамо ј |
војој чутури има.{S} Да одморимо и себе и коње до пред зору!“</p> <p>Тако и учинише.{S} Одседла |
и.</p> <p>Војвода га посади између себе и кнеза <pb n="94" /> Градоја.{S} Дворске слуге изнесош |
то где се владике прогањају измећу себе и мачем и буздованом!{S} Бивало је и досада свашта по о |
тивор би, као добра и верна слуга, тебе и послушао; али кога ће он да прати у Орлово ако ја не |
тамо одвести и разместити.{S} А за тебе и твога унука спремили смо малу доворану у јужној кули, |
смем кад ето не стигох да се поред тебе и за тебе борим!...{S} Шта ћеш?!{S} Несрећа је наша так |
ече:</p> <p>„Благо мени, што ћу уз тебе и с тобом да моју прву војну војујем!{S} Дедо, ако Бог |
ишу: како су цару Мурату додијале тужбе и жалбе и вапаји Србаља, који траже да земљом њиховом в |
моја!..{S} Идите ви сад у своје колибе и одморите се!“</p> <p>„Вере ми, господару,“ рече Ристи |
вајамо!“</p> <p>„Идите ви у ваше колибе и одморите се!“ понављаше кнез Градоје мало оштрије. „В |
о су цару Мурату додијале тужбе и жалбе и вапаји Србаља, који траже да земљом њиховом влада ко |
по правди и по души, ко може све славе и сва чуда овога двора да исприча о једној прилици?{S} |
ле наше јунаке врати дома живе и здраве и новом славом окићене!“</p> <pb n="73" /> <p>Узе мушка |
сци твојој!“ „Бог вас све живе и здраве и славне довео дому своме натраг!“</p> <p>И опет опазиш |
исном и светлом јутарњем зраку поздраве и проразговарају.</p> <p>„Е, сад, војводо!“ узе реч Гра |
/> отаче вино и меша у њ некакве траве и по мало меда.{S} Час поји тропаре свецима, а час куне |
да му приђе, па се с њиме преко заставе и мача пољуби три пута говорећи уза то:</p> <p>„И опет |
је, и покушаваху прекорима да је уставе и умире.{S} Госпођа се Мандалена још једнако осмехиваше |
Змајеву Вису бубњари ударали у бубњеве и трубачи дували у трубе.{S} Овда и онда мек и мирисан |
ли с крстом у руци међу укрштене мачеве и оборена копља и мирили завађену браћу.{S} А погледај |
да нам миле наше јунаке врати дома живе и здраве и новом славом окићене!“</p> <pb n="73" /> <p> |
еби и војсци твојој!“ „Бог вас све живе и здраве и славне довео дому своме натраг!“</p> <p>И оп |
ом.{S} Зар у српској земљи толике цркве и манастири, зар по црквама толике чудотворне иконе, и |
настави:</p> <p>„Испадосмо сви из цркве и пред цркву.{S} Кнез се три пута прекрсти па се вину с |
о и срећно боримо за свете цркве његове и за православни народ његов!“ Клекнусмо сви и помолисм |
е куните ме, него праштајте.{S} Кнезове и властелу моју молим да се мојој верној а несрећној љу |
сва војска спреми за полазак, а кнезове и властелу позва да појашу своје коње и да дођу под јед |
и мољах и преклињах, како своје синове и браћу своју, да се одмах на војну спремате, јер не ве |
г бршљана, који се припијао уза ступове и зидине од двора, врапци су држали некакав свој сабор. |
дро поучити, и да ћеш ми опростити, све и кад бих заслужио да ме кориш!“</p> <p>Тако говораше Р |
ружина, силно раздрагана, скочи на ноге и кликћући испи пехаре.{S} И једва се уталожише и опет |
>Сад Иван дође к себи.{S} Скочи на ноге и викну:</p> <p>„Ристиворе!{S} Ристиворе!{S} Брате!{S} |
ош од раног детињства слушао тако многе и тако дивне приче.</p> <p>„О, хвала Богу и Мајци Божјо |
инила те је од месец дана овамо од туге и жалости остарео више но за десет последњих година!“</ |
срца њена онај сињи камен нејасне туге и мутне слутње, што се на њ тако тешко навалио беше.{S} |
м хтела!{S} Па сад већ што вам Бог даде и срећа јуначка!“ рече кнегиња па се окрете и пође к пр |
јника, а треба да му одведем две хиљаде и пет стотина коњаника!“</p> <p>„Молим ја тебе, господи |
Бега.</p> <p>Па онда узе полагано, овде и онде застајући и запињући, да говори Санџак-Бегу:</p> |
ову или ону реч, и устављајући се овде и онде као да мало дахне.{S} Па онда извади из недара с |
без замене и без одмора, и ако се овде и онде почео опажати умор, и ако је поље, докле је око |
у чуду: „Буди Бог с нама!{S} Какве беде и несреће не ће нас још стићи!“</p> <p>И онда потрча, и |
рода!{S} Ја му испричах све велике беде и невоље кроз које је пролазио народ наш, од ово двадес |
у војску, и ко зна још кроз колике беде и невоље!{S} Сам могу и проћи куд сам намерио, а с вама |
} Збијене у гомилу у једном куту, бледе и сузе ронећи, гледаху у младу и красну госпођу своју, |
што на ухо војводи.{S} Он мало пребледе и преста појати.{S} Али ипак мирно дочека да се света п |
уговић остави двор, и како за њим отиде и Голубан, старац уздахну: „Ах, што нисам само пет годи |
ке светаца, под сигурно ти имаш слободе и приступа код Свете Тројице кад год хоћеш, па јој кажи |
оње!“ Испадоше за њима још неке војводе и кнезови; чух их како преклињаху Милоша да се врати Кн |
м и ти, у име своје и у име све господе и дружине наше!“</p> <p>Војводи се скиде једна велика б |
војвода Радич.{S} Око њега пуно господе и пуно слугу, све то у сјајном оделу, да је милина била |
ли нашега кнеза?“ питаху они млађе људе и момчад око себе. „Видесте ли га“...{S} Али, бадава!{S |
поји тропаре свецима, а час куне и људе и свеце. „Потеци, оче, потеци горе одмах, кнез те чека; |
у мирно почивање покојнога кнеза, пређе и на све његове другове, те се без разговора и без шума |
истивор се приви у дубоки поклон, приђе и пољуби јој скут од горње хаљине и онда, још једнако з |
{S} Па онда навалише да јој сваки приђе и да јој сваки руке и скуте ижљуби.{S} С муком могаше к |
јеш на ситну децу њихову!“</p> <p>Приђе и госпођа Мандалена па тихо рече:</p> <p>„Смилуј се, го |
{S} Мимо кнеза Будисава има још да дође и кнез Добромир Иванишевић, и кнез Десимир Милосављевић |
ажаху кроз њихове гомиле ка стану, пође и он онако у гомили за њима.</p> <p>Што ближе стизаху с |
ш мало до зоре!“</p> <p>И Ристивор леже и у брзо захрка опет.{S} Иван се заогрну једном поњавиц |
елива Ристивора у чело, па се онда диже и пође опет у ходник.{S} Са прага се окрену још једном |
м целива икону, па онда приђе још ближе и загледа се у бледожуто лице младога војводе.{S} Уздах |
аз девојачки.{S} Па се светац мрке коже и разбарушене косе повио горњим телом мало напред као д |
се иде!{S} Може ли он без дружине, може и дружина без њега!{S} Понео се па мисли е не може ни ц |
шта Ристивор ради!“</p> <p>„Светац може и да не мари, јер се није он нама заветовао; али ми ваљ |
читати нећеш?{S} А прочитаћу је и брже и боље и од патријарха Спиридона, а некамо ли од старог |
, и кроз гласно ридање нарицаше: „Друже и брате мој!{S} Што нас тако остави?{S} Што прекрати св |
оли се Богу за мене!“ учини ми се да је и мирнији и ведрији но што беше кад дођох!{S} И онда га |
о у корак за оном првом.{S} И тек да је и она одмакла била за стотину корачаја, а одвоји се и т |
авнија чуда чинили.{S} А сада као да је и мање јунака и мање светаца!{S} Да ли је мање светаца |
дим јунацима.{S} Изгледало је као да је и само сунце похитало, да се извије иза завесе од некол |
уком дихао; по некад је изгледало да је и престао <pb n="204" /> дихати, али би се онда опет пр |
само из близине него и из даљине, па је и право да се постара где ће људи да се мало поодморе, |
у сретање, само да што пре чује шта је и како је.{S} Па чим му се Ристивор приближи, старац му |
ноћ провести.{S} Де тако буде, боље је и за мене и за моју момчадију, а и за све нас.{S} Сутра |
ашу несрећу, опознили; али опет боље је и позно да изиђемо него никако!{S} Нека душа Господина |
здајеш за млађег...“</p> <p>„Нека ми је и деведесет и пет“, пресече га кнез долазећи у све већу |
који ме је учио витештву, и који ми је и отац и мајка.{S} И неколико пута приступах му, али <p |
ам вас и служио од свег срца, јер ми је и лако и мило било да вас све слушам и служим; а пазили |
је створио велика господина, дао ти је и памети, <pb n="100" /> и силе, и господства; али је с |
Дринопоља путем у Србље.{S} Ено нам је и нов поклисар његов стигао, да нас још једном позове д |
разбили Агарјане до ноге, тако да им је и цар погинуо... .“</p> <p>Ристивор не могаше даље, јер |
уди се једва хлеба прихваћају, те им је и срце посно!“</p> <p>„Е, па добро!{S} Доста си ми нака |
о је из ње.{S} Сетан и невесео остао је и за сво време док се вечерало.{S} Мало је улазио у раз |
зидинама и беспрозорним кулама, него је и двор са прозорима у оквирима од извајаног камена, са |
у сиротињу, исто као и нама!{S} Него је и наша и његова несрећа што писмо моје није њему у руке |
и Милици и деци њеној!“</p> <p>„Тако је и никако друкчије!“ повикаше кнезови и властела.</p> <p |
себе и мачем и буздованом!{S} Бивало је и досада свашта по овој нашој земљи; али таквога покора |
љка?{S} Сед је као овца и биће да му је и преко осамдесет лета.{S} Кад му попови и ђакони испри |
ти већ читати нећеш?{S} А прочитаћу је и брже и боље и од патријарха Спиридона, а некамо ли од |
и Боривоја: „Устајте, децо, у име Божје и у добри час!“</p> <p>Ристивор скочи на ноге, протре м |
с и сутра сви заједно прегледати оружје и опрему у оне војске што је већ с нама.{S} У Недељу, а |
одина Кнеза, јер га оставих да бој бије и да гине без вас.{S} Право је да тешка клетва Господин |
ова се војна свршила, и биће најправије и најпаметније да сваки пође најпречим путем своме дому |
жје, полазим, јер као Господар Србадије и треба да сам први на бојиште, последњи са бојишта!“</ |
боје.</p> <p>По белим плочама од авлије и око оног мраморног кладенца шетаху се невесело један |
се пустити поглед поврх мраморне авлије и цветног и шареног перивоја до сребрних таласа, што кр |
м те, тако ти свега што ти је најмилије и најсветије, не помињи му тога!{S} Нити помињи што Бос |
па наставио, али настављао све лаганије и све нижим гласом, и онда опет застао; дремајући прозб |
стај!“</p> <p>И да би га што поузданије и брже разбудио, дохвати га обема рукама за рамена и до |
ише како старац узе дихати равномерније и мирније и како отвори очи, и како погледе своје зауст |
тарац узе дихати равномерније и мирније и како отвори очи, и како погледе своје заустављаше на |
утовање, славно војевање и још срећније и славније враћање завичају своме.</p> <p>У двору у јед |
аквог калуђера.{S} Послуша мало оштрије и јасно чу тихо шуштање свиленога скута и полагани ход |
ја молим, опрости им и ти, у име своје и у име све господе и дружине наше!“</p> <p>Војводи се |
је војводу нашег?!“ питаше кнез Градоје и сам дубоко узбуђен, и узе се крстити од чуда.</p> <p> |
и слави?!“</p> <p>Приђе му кнез Градоје и диже га са мртвога војводе.</p> <p>„Устави се, кнеже |
ских коњаника.{S} Уставише се да напоје и себе и коње.{S} Причаху да се враћају с Косова, да се |
ритон, који воли да се хрве, надскакује и баца камена с рамена.</p> <p>Стари кнез беше очевидно |
а свих страна пружаху војницима бардаке и чутуре с вином, ките цвећа и зелене ране јабуке петро |
и гладна птичурина зграбила из колевке и у вис к своме гнезду понела била.{S} Њен је син поста |
но пролажаше кроз ходнике и кроз велике и мале дворане.{S} Све јој сад тако страховито празно и |
кат.{S} Полагано пролажаше кроз ходнике и кроз велике и мале дворане.{S} Све јој сад тако страх |
</p> <p>Протурише се кроз своје војнике и један и други; оба натмурена и срдита; оба с голим ма |
то почеше делити цвеће и китити војнике и њихове коње, Ристивор је по некаквој заповести, коју |
унука.{S} Иза њих изиђоше све дворанке и дворани и сва чељад дворска, и млада и стара, све то |
коња, дивно опремљеног у ките и кићанке и узице од црвеног свиленог конца, и прође полаганим и |
расу.{S} Пустио се био у некакве дубоке и сетне мисли.{S} Рекао би човек да се загледао у мрављ |
ного дана пре битке, <hi>ако</hi> битке и буде било!{S} Ниси био с нама кад нам Гојко причаше к |
куне, зар ја могу да идем у лов на вуке и медведе, а да не могу да у служби земље господара мак |
да јој сваки приђе и да јој сваки руке и скуте ижљуби.{S} С муком могаше кнегиња кроз одушевље |
гу!{S} После наше велике несреће, бруке и срамоте, што не стигосмо Господину Кнезу на Косово, е |
у Свете Тројице здравља, среће јуначке и сваке ваљаности и честитости; молим те за моју снаху, |
спред ове цркве појахали крилате ждрале и вите ластавице!“</p> <p>„Тако је!{S} И није друкчије! |
{S} Све је то било весело, збивало шале и прштало досеткама.{S} Само кнез Градоје, ког војвода |
и да браним поштено име српске властеле и српске војске.{S} И тебе, кнеже Миросаве, и тебе, вла |
з Градоје, праћени неколицином властеле и слугу, журним кораком пролажаху кроз њихове гомиле ка |
и сељанке журно покупише српове, и виле и грабље, покупише здеље и чутуре, запрегоше волове у к |
обља да се везује, и биће руха, и свиле и аксамита, и сребра и дробна бисера да се кућама донос |
ко крхање, Иван би, може бити, најпосле и заспао, али не могаше од оног танког извијања и зуцањ |
да су га и мрвили, и да су га најпосле и отровали!{S} Зар се и данас о њему не причају народу |
аза своме унуку и својој чети беле куле и зидине од Двориња, двора војводе Радича.{S} Кад се сп |
обож у богоугодној борби за Православље и славу Божју!{S} Ако у Бога доиста има светости, праве |
српове, и виле и грабље, покупише здеље и чутуре, запрегоше волове у кола и пођоше с њиве сви у |
овића.{S} Народ прича да је прве темеље и прву кулу од тога двора још цар Тројан сазидао и да с |
нећеш?{S} А прочитаћу је и брже и боље и од патријарха Спиридона, а некамо ли од старога попа |
шљасмо, господару, видећеш сада најбоље и сам е би ти било за здравље теби и твојима, ако те Бо |
тражаху рањенике по пољу.{S} Дигоше ме и на рукама однесоше у најближе село где ми ране привез |
и.{S} Него, ако бих се успавао, буди ме и не жали ме, чим видиш да она велика звездана кола на |
човек, и мени је прво да чувам моје име и част мога дома!“</p> <p>„Ти си ево сам окаљао своје и |
к непријатељу!“</p> <p>„Проклето му име и колено!“ повикаше неки од властеле гневно, док други |
панцерима, клобуцима, мачевима, копљиме и буздованима.{S} У њој су били просечени уски а високи |
к се војвода и друга она господа с њиме и око њега домишљаху, шта ће то бити и ко ли ће бити, д |
рпезу а шта да однесу са ње, као и коме и кад да насипљу пехаре вином, да не остају празни.</p> |
декоји је понео за спомен плаву, ако не и крваву белегу.{S} Али како су срећом мало не сви људи |
усплахирени оглашују брзу дажду, ако не и буру.</p> <p>Небо је било ведро.{S} Чисто се усијало |
ње сложио у три купе мачеве, буздоване и копља; иза ње за конопац, затегнут између две заставе |
тор, гунђајући: „Да не знам православне и племените родитеље ваше, рекао бих да сте гусари а не |
pb n="63" /> <p>Згрну се свет и с једне и с друге стране отворенога пута, и заћута кад угледа к |
својих доглавника у кафтанима од црвене и од зелене вунене тканине.{S} Не говорећи ни речи, све |
е по селима и засеоцима узбунише и жене и децу и стоку и живину, а мушкадију отераше на Змајев |
на бољи видик црвене, плаветне, зелене и жуте шаре у вуненој простирци, која сав спод застираш |
пут кнезу и кнежевој војсци!...{S} Мене и вас од данас везује нова једна веза — брига за нашим |
сти.{S} Де тако буде, боље је и за мене и за моју момчадију, а и за све нас.{S} Сутра, кад се б |
ј истој нашој клети,... овде измеђ мене и тебе!“</p> <p>„Ако си је доиста на јави видео, а ниси |
војска била у борби од зоре, без замене и без одмора, и ако се овде и онде почео опажати умор, |
егова.{S} Беше погружен у некакве тужне и дубоке мисли.{S} Око њега се опет искупише сви кнезов |
<p>Па онда га освојише свакојаке тужне и црне мисли.{S} Под њиховом тежином беше оборио главу |
приђе и пољуби јој скут од горње хаљине и онда, још једнако зажарен у лицу — али сад од велике |
> <p>Сунце је већ било зашло за планине и сутоњ се почела спуштати, Војвода Радич истом бејаше |
рет скинуо; па онда, као са неке висине и издалека, гледаше непомично на слику, коју беше увезл |
“...{S} А биће, рекао бих, нешто истине и у ономе што ми Степан из Кљештевице рече: „У незгодно |
и, рече, кнез Н. дати ми велике баштине и синовицу своју ако те убијем; затекох му се да те уби |
ништа“ рече кнез Градоје с пуно горчине и презривости, и узе по свом обичају шкргутати зубима.< |
ружину.</p> <p>Привикаше на њ да умукне и дадоше му пун пехар.</p> <p>„Рекох, ниси могао ући ни |
ледом и полагањем своје руке лечи болне и невољне.{S} Шапутом додаваше како неке дворкиње прича |
жим!{S} Узе да даје јасним гласом јасне и кратке заповести.{S} Полетеше витезови све кликћући, |
једини јунак који је имао права да куне и прокуне.{S} Његова ће клетва саплетати Вука и све њег |
S} Час поји тропаре свецима, а час куне и људе и свеце. „Потеци, оче, потеци горе одмах, кнез т |
ара трепти над земљом, као да баш из ње и извире.{S} На ливади, на лево од двора, овце и јагањц |
а кметовима и ономе свету што се око ње и њене свите згрнуо био и поче да им говори:</p> <p>„Хв |
од ока милокрвно погледа, прође мимо ње и стаде мирно до самих врата кад их она затвори.{S} Кне |
ћи јој срећно путовање, славно војевање и још срећније и славније враћање завичају своме.</p> < |
унку, и од шуштања поветарца кроз грање и лишће од дивљих ружа и зелене леске.</p> <p>„Зар доис |
и, исковани мајсторским чекићем у грање и лишће, кроз које се орао у вис пропињао, као да хоће |
који одмах за тим пређе у гласно јецање и плакање.{S} Намргоди се стари кнез, намргоди се поп К |
бубњаре и трубаче, нека ударају у бубње и нека дувају у трубе, а огласнике пошљи по селима и за |
не сме да заповеда, него моли, преклиње и проклиње!{S} Еј мој Господине Кнеже, знам да су теби, |
“ И одоше попови и ђакони да траже коње и оружје.{S} С великом муком нађоше некакве високе маџа |
е и властелу позва да појашу своје коње и да дођу под један велики брест, који се видео близу д |
и,“ рече кнез, — „зар ми сви имамо коње и клобуке цвећем окићене: једини Ристивор да нема ни је |
уком прихвате заставе, и да изберу коње и оружје!“</p> <p>„Ваистину настала су последња времена |
родера Ристивор својим коњем кроз џбуње и шибље, прегази поток, окрену копље своје наопако, да |
довуд Вучитрна.“ Ту Ристивор нешто запе и застаде.</p> <p>„Додајте, децо,“ викну војвода младим |
ањем мача кнежева, да се по ново склопе и да му и рамена и мишице и плећа и јуначка прса дохват |
у мехове с вином, искупи око ње бубњаре и трубаче, нека ударају у бубње и нека дувају у трубе, |
дивљих пљачкаша, бесних гусара без вере и без душе, који ће да пљачкају богата села по Косову, |
шевац тако зове!“</p> <p>„Кнеже Радмире и ти кнеже Ивко,“ довикну <pb n="101" /> војвода гостим |
у има већ двеста година, али бих ја пре и мога милога кума Вукана пустио да отиде, само да кнез |
ма?{S} Ти знаш да моба може да ради пре и без бела хлеба и без рујна вина, а не може без веселе |
на трпезу.</p> <p>„Мари ти он да л’ се и ти крстиш и клањаш, а да мери шта Ристивор ради!“</p> |
алека напоменух да би добро било, да се и ми као и други паметни људи вратимо дома, ти <pb n="1 |
м ружним криком, па би онда — као да се и сами стиде — оборили главе ниско и узели кљуцати у ка |
ан па се врати дома, онда да знаш да се и ја с мојим људима враћам моме дому, да га браним од с |
епој рудини, испод велике стене која се и зваше Царева Громада, а испод које мало час пројахаше |
хов цар; тргла се наша војска, тргла се и њихова; нема тамо више ни места ни прилике да се нека |
ојко са својом стотином коњаника, па се и та чета као грудва снега отапала уз пут, отапала, ота |
е Ристивор да у њему љутина кипи, па се и нехотице осврну да види јесу ли отворена врата кроз к |
и.{S} А у кнеза гледаше Ристифор, па се и сам пригибаше и спод дотицаше онако како му и господа |
сина!“</p> <p>„Шта велиш?!“ продера се и намргоди кнез Вукан. „Шта велиш?!{S} Нема, кнеже, од |
вну врсту с кнежевим Лабудом.{S} Сад се и кнез Градоје насмеја, и узе тапкати руком Јабучила по |
заустим да му кажем, а видех га где се и сам од себе крсти и клања!“ правдаше се Ристивор.</p> |
p> <p>Не би мило војводи.{S} Застиде се и поцрвене.{S} Не смеде да погледа господи својој право |
тањем кликтању њихову.</p> <p>У томе се и друга властела весело здрављаше са кнезом.{S} По неко |
нам се војска ноћас одмори; одморите се и ви; мене оставите сама под мојим шатором с мојим тешк |
о шта светац хоће!“</p> <p>И пустише се и раставише се.{S} Оба задахтала од тешких напора.{S} С |
{S} Него кнез би гледао у попа па би се и он крстио, клањао и спод прстима дотицао, кад год би |
жуч не проли и братске крви.{S} И би се и ње пролило, да млади војвода не улете у гомилу међу з |
кочи на ноге, протре мало очи, преви се и дубоко поклони кнезу па смерно рече:</p> <p>„Добро ти |
Прекрсти се неколико пута.{S} Пружи се и паде на прсте од руку својих, и метаниса три пута.{S} |
а била за стотину корачаја, а одвоји се и трећа чета од двадесет и једног коњаника и пође за он |
у Југовића, па испричах Бошку шта ми се и како ми се учинило.{S} А Бошко ми онда каза: „Погодио |
га мој гости овде три дана.{S} Чини се и моме деду и свој чељади да нека тешка брига лежи стра |
за све наше људе ван двора; молим ти се и за нашу стоку, и за наше усеве, и за сваки род и плод |
нез Градоје, шкргућући зубима, врати се и сам на своје место па одатле, не седајући, узе да гов |
ам!“</p> <p>И онда се диже, прекрсти се и намести свој калпак.{S} Лице му се чисто разведрило, |
тифор пред шатором оставио; прекрсти се и уми се.{S} Вратив се под шатор пробуди она два млада |
Пренерази се стари кнез.{S} Прекрсти се и рече у чуду: „Буди Бог с нама!{S} Какве беде и несрећ |
доиста уморан.{S} Без речи прекрсти се и прући по свом плашту.{S} И није дуго трајало па се не |
ора, који сад мирно лежаше не мичући се и не дишући као да је мртав.{S} Гледаше га, и гледаше г |
воје, као да их — онако клањајући им се и ширећи пред њима крила своја — преклињаху да ни по шт |
реч кнез Винко. „Слушам вас и чудим се и начудити вам се не могу!{S} Ама пустите ви кнеза Град |
о узети, да говори сам себи; а могло се и мислити, да он оно питање управља своме непријатељу.< |
кренути.{S} Ако Бог хоће, кренућемо се и стићи ћемо <pb n="122" /> на време; а ако Бог неће, у |
како никада до сада, зар је чудо што се и наша памет хоће да <pb n="154" /> заврти?!{S} Него бо |
да су га најпосле и отровали!{S} Зар се и данас о њему не причају народу по саборима уз гусле с |
.{S} Тек ће по неки да искочи кад му се и не надаш!“</p> <p>„Онај наш поп Малвасија,“ настави к |
га војводе.{S} Уздахну тешко, пригну се и пољуби га у чело и готово рећи шапну му на ухо: „Позд |
ко му се очи сузама напунише; пригну се и пољуби мртва војводу у чело, и грцајући у сузама пром |
као да призивље милост Божју; пригну се и целива Ристивора у чело, па се онда диже и пође опет |
да тај град звао Голубац, као што су се и први српски властели, који њиме завладаше, звали Голу |
и дворској.{S} Неколике слуге жураху се и тамо и амо.{S} Првога који дође на дохват староме кне |
и и клањати, те ја но њему прекрстих се и поклоних се!“</p> <p>„E, па сад шта ћу ја с тобом?“ о |
пет застао, док га сан сасвим не занесе и на меким својим перјанама не однесе у своје чудесно ц |
обузе нека чудна језа, па се сав стресе и отвори очи,</p> <p>Од онога кандила пред иконом проси |
ољану пред дворем, покидаше се кола, те и мушко и женско, и старо и младо, потрча кнезу и његов |
да па скиде одмах свој сребрни шлем, те и сви други учинише тако, и осташе гологлави као да су |
жали крви у одбрани отачаства, љубим те и поздрављам те, верни мој војводо.“</p> <p>По дуго ник |
/p> <p>„Смилуј се, господару!{S} Ево те и ја уз ову сиротињу молим, пусти им твога сужња; млад |
ло зао, а на добро добар!{S} А знамо те и да си милостив, и прави отац јадној сиротињи...{S} Ех |
би, господине војводо, који си добар те и на то помишљаш!“ рече Ристивор поклонивши се скромно, |
едаш да се одмичем натраг, послушаћу те и у томе као и у свему!“ рече Ристивор смерно и снужден |
срцу суди о срцу других људи!{S} Знате и сами колико пута у мало главу изгубио није, само зато |
мене!{S} Пази!“</p> <p>И старац полете и дохвати попа снажно око паса, и издиже онаку људину у |
омично за кнегињом; и кад се она окрете и виде да је он још ту, као ишчекујући заповести, па му |
ком, пољуби старца у руку, па се окрете и приђе к њој, сав блистајући од радости, она му паде о |
ођа кнегиња чека на тебе!“ па се окрете и отвори му врата на сниској шестостраној конати у Жуто |
ећа јуначка!“ рече кнегиња па се окрете и пође к прозору да седне поред њега.{S} То беше знак д |
крилу прође, кад се од један пут окрете и погледа к пољу, којим су три Србина право к његовој в |
да сам дању и ноћу у средини моје чете и с мојим људма!{S} Не замерај ми, војводо!{S} Али друк |
ног белог коња, дивно опремљеног у ките и кићанке и узице од црвеног свиленог конца, и прође по |
евима урезује у вечне споменике, чините и ви што као синови ове земље треба да чините, али — ко |
о и Богу помолио.{S} Идите те се умијте и ви, и Богу помолите; па онда напојте коње, оседлајте |
>Тај глас и онај њен поглед пун доброте и сажаљивости растопи лед који стегао беше срце Ристиво |
стита девојка; обоје сте млади, али сте и једно и друго паметни, и могли би бити угледан и срећ |
p> <pb n="176" /> <p>„Помислих да нисте и вас двојица остали да се договарате с кнезом Вуканом |
оружана и права војска стигне, проћи ће и Петров Дан а камо ли Видов Дан!“</p> <p>„Бог зна да л |
да су издајници свога цара, своје браће и свога отачаства!{S} Проклет да је Вук Бранковић!“ вик |
<p>Још пре него што почеше делити цвеће и китити војнике и њихове коње, Ристивор је по некаквој |
богу, војвода је здраво и добро, а биће и боље ако Бог да!{S} Спремао се да весело дочека прво |
ог војевања за педесет — а Бога ми биће и више — година!{S} Дај ти нама твоју заставу, дај нам |
„Нека сад нема!“ прихвати старац; „биће и за то времена.{S} Још није пола ноћи.{S} Да сјашемо о |
војвода, али опет некако с пуно мирноће и достојанства. „Немојте да хитамо да се један на друго |
онедеоника и мој син Добриња, и довешће и он још бар педесет људи!“ додаде кнез Вукан.</p> <p>„ |
м земљама било више јунака, свеци чешће и радије јављали међу људе, и да су већа и славнија чуд |
е.{S} На ливади, на лево од двора, овце и јагањци се збили у гомиле, спустили сниско главе, па |
весело певајући.</p> <p>Осем нешто деце и момчадије која отрча за војском, да је прати док се н |
у по селима остану само старци, удовице и ситна деца без отаца!“ Други би опет прихватио: „Та н |
ан!“</p> <p>Стари кнез скочи са столице и сав поцрвене. „Ни један?!“ узвикну запрепашћен. „Како |
време у манастирској кујњи прао карлице и котлове, па се својима хвалио како тобож учи књигу| Е |
и одоше.{S} Осташе отворене продавнице и радионице од сребра и злата, што их у Крушевцу држе Д |
ако је ко могао, позатвараше продавнице и радионице и одоше.{S} Осташе отворене продавнице и ра |
једне цркве!“ И позатвараше продавнице и радионице, наоружаше <pb n="105" /> се, и певајући ос |
гао, позатвараше продавнице и радионице и одоше.{S} Осташе отворене продавнице и радионице од с |
ак, сви мушкарци скидоше своје шубарице и сукнене капе, па гологлави слушаху што им он нешто го |
не жене, у црном оделу једне калуђерице и са дугачким, свиленим плаштем једне игуманије.{S} Лев |
о ново склопе и да му и рамена и мишице и плећа и јуначка прса дохватају.</p> <p>Турци их раздв |
по столовима беле погаче и дрвене боце и чутуре пуне црвенога вина.{S} Он сам — на високом коњ |
јем јечмовим.{S} Угледаше многе жетеоце и жетелице; прионули били у дугим редовима по њиви; при |
ене столове, а по столовима беле погаче и дрвене боце и чутуре пуне црвенога вина.{S} Он сам — |
ром те се најпре прихватише беле погаче и руменога вина, па онда старац рече:</p> <p>„Синко Рис |
леда; осећах како ме рука његова дотиче и слушах шапат његов: „Покај се, несретниче!{S} Исповед |
свесно пустио да га мати к себи привуче и обгрљена држи, не скидаше својих погледа са старога в |
гледаше Ристифор, па се и сам пригибаше и спод дотицаше онако како му и господар чињаше.</p> <p |
не могаше ока склопити док не запеваше и други петлови.{S} А тада му се лак сан спусти на треп |
тни!“ настављаше кнез па немирно ходаше и тамо и амо, а оборио главу сниско на прса.</p> <p>„Кн |
уцањем.</p> <p>И онда — узбуђење бејаше и сувише силно за већ изнурену снагу старчеву.{S} Онај |
груди младо своје чедо и горко плакаше и јецаше.</p> </div> </div> <pb n="127" /> <div type="g |
а плећа његова.{S} Војвода Радич хукаше и јечаше: „Еј наш добри Кнеже Лазаре!{S} Еј велики јуна |
у!“</p> <p>Тако и учинише.{S} Одседлаше и распасаше коње, простреше црвене сукнене плаштове по |
асно кликтати.{S} Те усклике прихваташе и други народ који ништа не виде шта тамо пред двором б |
им гласом појати погребне песме, читаше и апостол и јеванђеље, појаше опет дивно о таштини слав |
да кондири и пехари на њему зазвекташе и заиграше. „Казуј, брате, је ли Каталина, бела кћерка |
кво њихово питање.{S} Најпосле престаше и они са својим питањима старцу; а већ један с другим н |
Станко!“</p> <p>И онда — узбуђење беше и сувише јако за већ изнурену снагу старчеву.{S} Онај < |
уних пехара, а бојим се требало би више и вина него колико су га слуге твоје отвориле, па да ва |
ише сузе на очи.{S} Од суза га већ више и не видех.{S} Кад опет прогледах, њега више тамо не бе |
а осећа — да се земља стреса, да уздише и тек што се заплакала није!</p> <p>Позно у вече изађе |
ћи испи пехаре.{S} И једва се уталожише и опет поседаше у столове око трпезе.</p> <pb n="104" / |
а дохватају.</p> <p>Турци их раздвојише и сваког од њих опколеше, позивљући их једнако са истин |
/head> <p>После оне велике синоћне кише и олује освануо је био диван сунчан дан јунијски.{S} Св |
свакоме ко само чита молитве, метанише и преврће бројанице, не би за све њих било места у свих |
њара, те по селима и засеоцима узбунише и жене и децу и стоку и живину, а мушкадију отераше на |
пустише воду у твоје руднике, потопише и сребро и злато!“</p> <p>„Опрости ми, војводо, — опрос |
ве!{S} Ево овде вина, да прашину збрише и умор растера!“</p> <p>Војвода се не даде два пута мол |
жише по свима кутовима шатора; отворише и ону велику скрињу, преврнуше све што у њој беше смешт |
устима.{S} Онакве га речи запрепастише и готово скаменише.</p> <p>Ристивор је већ давно дио ућ |
дан корак један другом, па опет стадоше и гледаше се не зборећи ни речи.</p> <p>Стари кнез Град |
анина што се под богатим шатором нађоше и запојише га мирисном малвасијом.</p> <p>Старом се јун |
сузе грунуше низ образе.</p> <p>Приђоше и сви други кнезови и властела редом, и исцеливаше свог |
рца, пољуби га у један па у други образ и поздрави га добродошлицом.{S} Градоје се окрете, узе |
воја, пољуби га у леви па у десни образ и рече му: „Нека ти је, синко, просто од мене!{S} И нек |
чеше падати па опет престадоше.{S} Кнез и госпођа Манда оставише терасу па се склонише у једну |
је мени малвасија.{S} Нек чекају и кнез и војвода!“ И ето не хте да дође!</p> <p>Ражљути се сил |
кнез Градоје заповеди да се сваки кнез и сваки властелин стави на чело своје чете, да је полаг |
та ћу ја с тобом?“ окрете се стари кнез и викну срдито Ристивору. - „Ти ћеш још учинити да се у |
поведницима од војске.{S} Господин Кнез и Госпођа Кнегиња Милица раде да их измире, али до сада |
уже руке један другом.{S} Господин Кнез и ова земља требају данас сваки мач свакога свога сина! |
уј прво, синовче, како је Господин Кнез и где је?“</p> <p>„Та стани, кнеже Орловићу!“ привикаше |
> <p>„Казуј прво, како је Господин Кнез и где је?“ понављаше старац своја питања.</p> <p>„Добро |
славној крви својој.{S} И Господин Кнез и сва Србадија знаде колико си јој од педесет година ам |
итон, који је више вина попио него кнез и млади властелин заједно.</p> <p>„Не знам ти дати одго |
мирно као да притајује дах свој, да би и сам нешто боље ослушкивао; али некаква опора сухота с |
ста у свих седморих небесих!{S} Онда би и наш поп Каритон светац постао!{S} Али Бог тражи да ти |
ожемо се ми без тебе враћати!{S} Шта би и мени и Ристивору <pb n="195" /> моја мајка рекла!?“ г |
шем од свега срца праштамо — све кад би и била истина да се он о нас огрешио — дајте да се дана |
греја срце добрим вином, те дође к себи и погледа бистрим погледима око себе.</p> <p>„Је л’ жив |
боље и сам е би ти било за здравље теби и твојима, ако те Бог жива врати, а било би ти за душу |
да виче: „Срећан пут, господару, и теби и војсци твојој!“ „Бог вас све живе и здраве и славне д |
јунаштвом?!{S} Ево да видите ко су Срби и стари и млади!“</p> <p>„Да видите ко су Срби, и стари |
ицу Мандалени, која му је смерно пољуби и сузама ороси.</p> <p>Народ поче да виче: „Срећан пут, |
два мача!{S} Него да оставим то.{S} Ви и један и други скочисте као жеравицом опржени, кад се |
<pb n="50" /> не знате — а откуда би ви и знали? — кад не знате, да вам ја кажем који знам!{S} |
м извезене, са свиленом чалмом на глави и нојевим перјем на чалми.{S} Узјаха арапског једног бе |
буде Божја воља те се са Косова здрави и весели вратимо, молићу те да за ме проговориш и Босиљ |
S} Јер, колико хиљада Срба нису краљеви и <pb n="90" /> владике на огњу живе спаљивали само зат |
и ћемо сва тројица изићи из шатора живи и здрави као три пријатеља, или ће од нас тројице само |
овао свога Лабуда, потапкао га по гриви и по врату, и проговорио би му у кратким реченицама, ка |
/> <p>„Да дамо, кнеже, па нека се цркви и пресипље!“ повикаше кнезови и властела.</p> <p>„И опе |
вас, свети оци, и вас, господо другови и пријатељи, да им опростите што се огрешише о вас, сам |
је и никако друкчије!“ повикаше кнезови и властела.</p> <p>Кнезу Градоју се чело намршти и њего |
се цркви и пресипље!“ повикаше кнезови и властела.</p> <p>„И опет вам кажем, људи Божји, не мо |
га на убојним својим коњима сви кнезови и властела.{S} А кад се сви искупише, онда поче да им г |
} Око њега се опет искупише сви кнезови и властела, те сваки баци грудвицу земље у гроб на ковч |
азе.</p> <p>Приђоше и сви други кнезови и властела редом, и исцеливаше свога мртвог војводу.{S} |
у!{S} Хоћемо!“ привикаше сложно кнезови и властела. „Ево се заветујемо да ћемо ми, колико нас о |
ру!“</p> <p>Насмејаше се гласно кнезови и властела.{S} Духовници се згледаху; неки се узеше крс |
растовине, у којој беху изрезани орлови и змајеви.{S} Столу у зачељу наслони за руке беху облож |
а од зеленог аксамита по коме су орлови и крстови златном жицом богато извезени; па мекане жуте |
росто само поповска прича.{S} Да попови и калуђери хоће по мало и да измишљају, то сви знамо... |
олити за вас и без вас!“ И одоше попови и ђакони да траже коње и оружје.{S} С великом муком нађ |
преко осамдесет лета.{S} Кад му попови и ђакони испричаше како млади Југовић остави двор, и ка |
а!{S} Није чудо што су славуји и косови и сенице изабрали перивој Орлова Града за свој рај зема |
православни народ његов!“ Клекнусмо сви и помолисмо се у себи како је ко знао.{S} Изиђе владика |
славну победу, и да су тамо на молитви и стари кнез, и госпођа Мандалена, и млади кнежевић, и |
хиљаду манастира; истина је да је многи и многи поп постао просјак, и да има калуђера који су с |
смо се опознили, ми би ваљало босоноги и гологлави као покајници да пређемо Косовим пољем, да |
ит могао је да види, да онај његов дуги и жудни поглед трепти дахом: „Душо моја!“, и да онај ње |
носе с једног краја трпезарије на други и опет натраг, огледајући ко ће пре кога о патос да тре |
м да пође ваља да понесе по доста ужади и бар по две вреће, јеp биће робља да се везује, и биће |
дан и ноћ пева свете песме, служи, кади и метанише, па да безбожни Агарјани под заставом лажног |
Па, молим те, господару, кажи по правди и по души, ко може све славе и сва чуда овога двора да |
же да земљом њиховом влада ко по правди и законима и треба да је наследник српског престола.{S} |
сад,“ рече, „ево ти моје заповести: иди и одмори своје старе кости, и немој долазити у мој шато |
а се пови мало унапред као да боље види и сигурније чује.</p> <p>„Светац виче: „Та докле ћеш, п |
а пута молити.{S} Изиђе сам, да се види и поздрави са својим старим другом и пријатељем.{S} И н |
стивор поуздано; и сад се опет ослободи и погледа право у очи кнегињине; али не могаше дуже од |
ак, те гологлав приђе к младоме војводи и поклони му се смерно.{S} А тада и војвода скиде свој |
{S} Она би се двојица може бити војводи и противила, али не могоше старом кнезу Градоју, кад ов |
час!{S} Донели да Бог да срећу војводи и војводину двору, и чеду његову у златној колевци|“</p |
њиме на Косово полажаху.</p> <p>И људи и жене беху некако с почетка сетни и невесели па тихо р |
га из дружине, у којој је поштених људи и честите Србадије!“</p> <p>„Како бих ја, кнеже, растер |
ама свима милостив буде!{S} А сад, пођи и остави ме саму!“</p> <p>Ристивор се приви у дубоки по |
је цар Лазар јуначки пао!{S} То им кажи и ништа више!“</p> <p>Продера Ристивор својим коњем кро |
оду по саборима уз гусле свакојаке лажи и гнусобе?{S} Зар...“ .</p> <p>„Још си ти, синко, зелен |
е као слугу него као млађег брата, пази и чувај нам старога господара!{S} Знам за њ да ће пазит |
а и славна, и да му помогне да Србадији и Хришћанској вери нову и светлу победу славно задобије |
кнез Вукан, „нико не може бити веселији и радоснији него ми који смо овде, и овај наш народ око |
и све оштрији и оштрији, и све крупнији и крупнији, те се изметуше у љуту свађу.{S} Диже се јед |
у за мене!“ учини ми се да је и мирнији и ведрији но што беше кад дођох!{S} И онда га ја остави |
>И почеше да падају прекори све оштрији и оштрији, и све крупнији и крупнији, те се изметуше у |
или смо муку, како да враћамо оне, који и без оружја и на силу Бога и незвани хоћаху да иду на |
го стегни срце па нам као Некудим, који и јеси, испричај мирно све што знаш!“</p> <p>„Ево хоћу, |
ке капије следујући попу Каритону, који и сам корачаше полагано и свечано, као да је главом Пећ |
се окрете, узе за руку Боривоја — који и сам беше скочио с коња, па корачаше у стопу за својим |
пова цвета!{S} Није чудо што су славуји и косови и сенице изабрали перивој Орлова Града за свој |
којих широки колутови зврктаху на сваки и најлакши крок старога витеза.{S} Десном руком својом |
них плоча.{S} На њему су стојали велики и тешки, од дима поцрнели, гвоздени подглавњаци, на кој |
м пред шатор и чуше доиста жагор велики и запомагање.</p> <p>„Дедо,“ рече Боривоје, „ја разгове |
реноћим у дворани у којој је наш велики и славни цар преноћио!“ рече кнез, „Не би се цар на те |
молићу те да за ме проговориш и Босиљки и кнезу.{S} Ако ли буде Божја воља да погинем, онда јој |
њу војводина чеда, или ћемо сви братски и нераздвајани јездити ка Косову, а првенац једнога од |
од тога ништа!{S} Или ћемо сви братски и нераздвајани стојати на крштењу војводина чеда, или ћ |
а се старац подиже на ноге, да стојећки и са склопљеним рукама саслуша речи земље господара.{S} |
езу на Косово стигнемо, и да се јуначки и славно за нашу веру и отачаство заложимо.{S} И још ти |
аше најпре једно па друго ухо, не би ли и сам чуо, да ли доиста може неко да има у Србадији ком |
н од свега тога видео?{S} Не казујеш ли и сам да је то био прави мученик за отачаство, да је дв |
ас тројице само један измилити жив, али и он ранама покривен!{S} Слушали сте ваљада од ваших оч |
} Тако, господару, Бог те живео!{S} Али и ко би то боље од тебе знао?!“</p> <p>Госпођа Мандален |
је било издајника; сви смо то и осећали и видели; али нико не могаше да прстом и поуздано издај |
би се с њима.</p> <p>Изиђоше сви весели и радосни из цркве, и застадоше мало у авлији око ње — |
p> <p>„Духовницима, кнезовима, властели и свима војницима моје војске!{S} Огреших се тешко о св |
ама, <pb n="141" /> кнезовима, властели и војницима, којих црква тада већ беше пуна, па им јасн |
м сену под красном зеленом колибом, или и под још краснијим звезданим небом!“</p> <p>„Војводо,“ |
две недеље дана у Крушевцу слушао, или и својим очима видео!“</p> <p>„Почни само, почни, брате |
тли!“</p> <pb n="88" /> <p>„И јесу били и свети и светли, док је дивни дах Светога Саве кроз њи |
бор.{S} Били су се нешто силно узбунили и ужурбали, и као да је сваки од њих хтео својим цвркут |
и ако смо у младости заједно вино пили и ограде прескакали, и ако ево и сад заједно пијемо, не |
рече:</p> <p>„Ево су се јутрос измирили и један другом опростили.{S} Сада те ја молим, опрости |
сово, ваља да су нам људи одморни, чили и весели. <pb n="84" /> Ако проведу ноћ у колу са женск |
> пут, кнез му шапутом рече: „Иди, моли и младог господара да ти опрости!“</p> <p>Старац се пон |
јој кажи све што те ја молим, и замоли и ти да се Свевишња Светиња у Светој Тројици смилује на |
ца, и мало што се уз горку жуч не проли и братске крви.{S} И би се и ње пролило, да млади војво |
н у младога Боривоја, па га онда загрли и пољуби, говорећи:</p> <p>„Добро ми дошао први пут у н |
>Пусти се за тим у некакве дубоке мисли и шеташе се немирно с једнога краја терасе до на други. |
лавни кнеже!{S} Нека су нам добро дошли и сви твоји јунаци!{S} Нека би наше друговање на бојном |
е дуг и жив разговор води, па све живљи и живљи.{S} Па се онда све стиша и ућута, и само се <pb |
ваху, и кад се осмехиваше.{S} Пријатељи и познаници дочекаше га с пехарима пуним вина, па се по |
езнане делије!{S} Обрните копља к земљи и казујте: ко сте, откуда сте, којим послом овуда нагос |
венији, поноситији, лепши, а верујте ми и млађи, но што га икада видех за последњих десет годин |
овај свет није црн био?!{S} Сви смо ми и грешни и црни; само сте ви вазда свети и светли!“</p> |
и она светлост долажаше, чује полагани и тихи тик-так тик-так, као да крупна зрнад на некаквој |
рла, кад млади војници, потпуно оружани и опремљени, вадајући своје коње, удараху навалице на т |
ораше.{S} Није дуго потрајало па сељани и сељанке журно покупише српове, и виле и грабље, покуп |
е, њива са златним класјем, које сељани и сељанке сребрним срповима обарају.{S} У самом левом к |
, кнез Вукан, и нека остану сви игумани и сви други духовници.{S} Биће ти и сину боље знамење ј |
Иза њих изиђоше све дворанке и дворани и сва чељад дворска, и млада и стара, све то у празничн |
љубљаше га у руку, а војводини дворани и у скут и у руку.{S} Свакоме се на лицу видела радост, |
ако: <pb n="119" /> Ти, војводо, остани и дочекуј и друге твоје клетвенике па с њима дођи на Ко |
тарчеву.{S} Онај силни напор, и душевни и телесни, оно велико изненађење да види човека, од кој |
ми, господару,“ рече Ристивор, „и једни и други још су много кивни; побиће се опет и још горе, |
коже.{S} Опет му удари у образе ледени и влажни трепер, који сад беше напојен мирисом од тамња |
и јурили пољем без јахача, престрављени и чисто подивљали.{S} Лабуд стојаше као укопан поред св |
С муком могаше кнегиња кроз одушевљени и љубави пуни народ у свој двор проћи.</p> <milestone u |
е ми без тебе враћати!{S} Шта би и мени и Ристивору <pb n="195" /> моја мајка рекла!?“ говораше |
војводу, он гласно зајаука: „Јаох мени и до Бога мога!{S} Зар ја да дочекам да га мртва гледам |
неколико дворана и момака, па узбуњени и у великој журби шапутаху нешто на ухо војводи.{S} Он |
је <pb n="4" /> изгледало да су шарени и бели лептирови налазили, да сунце топлијим и златнији |
само се <pb n="139" /> чујаше одмерени и јасни глас Господина Кнеза, глас који брујаше звонко, |
тивором.{S} Сви снуждени, сви натуштени и намргођени.{S} Свакоме се сињи хладан камен на срце н |
ушо моја!“, и да онај њен светли, нежни и невини поглед одговара нечујним дахом: „Славо моја!“ |
чао своме новоме пријатељу о госпоштини и о јунаштву славне господе Орловића.{S} Са правим зано |
вит грех што га наш јадни војвода учини и ја не знам...“</p> <p>„Махни се ти сад тога, оче игум |
и, клече пред њега, подиже лице к икони и обе руке у вис, као да призивље милост Божју; пригну |
љу, није могао друкчије до да сузе рони и да се икаквоме добру не нада!“</p> <p>Ту се ратник за |
опет те поздрављам добродошлицом, верни и славни кнеже!{S} Нека су нам добро дошли и сви твоји |
оју на отвореном пољу разбијају неверни и погани Агарјани!{S} Молим те, гледај и помози нашим с |
ре, кретаће се сутра натмурени, мамурни и уморни.{S} А кад сам ја у средини мојих људи под моји |
не могаше даље, јер га уставише гласни и оштри узвици из оне сјајне ките од господе: „Шта рече |
се викну: „Напред, депо, за крст часни и веру Хришћанску!“</p> <p>Лабуд зарза дугим вриском ка |
напред, Србадијо моја.{S} За крст часни и веру Хришћанску!“ “</p> <p>„До подне нам је ишло добр |
оји излазимо да се боримо за Крст Часни и веру Хришћанску!{S} И видех га како побожно целива кр |
зак прегрејало, мислио бих да сте бесни и махнити, и молио бих војводу, да нас ослободи од такв |
људи и жене беху некако с почетка сетни и невесели па тихо разговараху у гомилицама пред главно |
т није црн био?!{S} Сви смо ми и грешни и црни; само сте ви вазда свети и светли!“</p> <pb n="8 |
ће видети да нисмо змајеви него грешни и слаби људи баш као и они!{S} И још те за једно молим: |
од свитања лепо се могаху видети и коњи и гомиле људи у стану турском.{S} Лепо се могло распозн |
невешт.</p> <p>Видев да су већ сви коњи и сви клобуци окићени стари кнез викну:</p> <p>„Прекрст |
; бацај ме у доње тамнице да ми јакрепи и гуштери крв сисају; чини што <pb n="30" /> хоћеш, сам |
га још да се сети, и шта још да прикупи и изнесе.{S} Кнез Градоје му додаде својом руком онај к |
само непоуздани гласови, и да у ствари и није тако!{S} Дајте да саслушамо све што нам кнез Гра |
Ето заповеди ти само нека сутра бубњари и трубачи зађу по селима и нека викну: „Треба кнезу још |
“</p> <p>„Да видите ко су Срби, и стари и млади!“ одјекиваше Ристивор своме господару, па своји |
м?!{S} Ево да видите ко су Срби и стари и млади!“</p> <p>„Да видите ко су Срби, и стари и млади |
зе да говори:</p> <p>„Опрости ми, добри и мили господару!...{S} Много сам те пута расрдио... мн |
азбили српску војску, и да је наш добри и честити Господин Кнез погинуо!“</p> <p>„Сачувај нас т |
евоље где, уместо да нас мире, калуђери и попови наводе нас на заваде, е ето где се владике про |
ко, па удари песницом о сто, да кондири и пехари на њему зазвекташе и заиграше. „Казуј, брате, |
више никако и не дизаху сребрни кондири и златни пехари са трпезе, нити се весела господа дизах |
’те у седла!“</p> <p>Зазвекташе панцири и оружје, и док би човек само оком тренуо, педесет коња |
је тешко деци његовој, јер остају двори и у дворима пуне ризнице!{S} А шта остаје мојој сирочад |
синко!{S} Тако Орловић треба да говори и тако да ради!“</p> <p>Манда приђе полагано к своме си |
„Зар тако, Вуче?!....{S} Проклет да си и овога и онога света!“ Па се онда окрете к нама: „Ко н |
пет немој мислити да ја не видим шта си и куд си наумио?{S} Кад ти ја само из далека напоменух |
водим војску твоју на Косово!{S} Ти си и онако стар, а млади кнежевић још је дете.{S} Грехота |
Ако ти, кнеже, можеш да заборавиш ко си и шта си, не можемо ми, колико нас је год овде, то да з |
је чедо од орлушине, <pb n="28" /> а ти и поп Каритон грунусте на врата — мал’ не рекох као как |
ти је просто од нас, а на сигурно ће ти и Бог опростити!“</p> <p>И онда га још једном целива у |
умани и сви други духовници.{S} Биће ти и сину боље знамење јуначке среће у животу, ако један д |
одо, на лепој беседи!“ рече он. „Али ти и сам треба да знаш, да се смртне ране не лече слатким |
ти!{S} Али за тај посао останите ето ти и твој кум од старина, кнез Вукан, и нека остану сви иг |
синко, просто од мене!{S} И нека су ти и данас и свагда Бог и свети Јован на помоћи!“</p> <p>Г |
чу кнез Градоје да допочеше већ певати и „Придите, последње цјелованије“, онда он полагано и с |
то лепо чујем како жене почеше запевати и нарицати!“</p> <p>Кад стиже Ристивор, кнез га запита: |
на лево те на десно.{S} Узеше се хрвати и носити око оних столова као да су Агарјански пеливани |
p> <p>„И јесте управ педесет!“ прихвати и Ристивор живо.</p> <p>„Педесет шаторова, по четири во |
неже!“ прихвати доброћудно поп, дохвати и испразни један пехар вина, узе исправљати рукаве од а |
вас двојице.{S} Сутра ћемо зором устати и Богу се помолити, па онда једно од овога двога: или ћ |
о.{S} Поче игуман Пајсеј опет примицати и одмицати <pb n="158" /> листину, оштро гледајући у њу |
грешни и црни; само сте ви вазда свети и светли!“</p> <pb n="88" /> <p>„И јесу били и свети и |
> <pb n="88" /> <p>„И јесу били и свети и светли, док је дивни дах Светога Саве кроз њих дихао! |
тлости од свитања лепо се могаху видети и коњи и гомиле људи у стану турском.{S} Лепо се могло |
горком гневу.</p> <p>„Нека су проклети и овога и онога света!“ одјекну громко сва она гомила.< |
жи, не могох отети некаквој чудној сети и жалости!“</p> <p>„И није само друкчије, него је све г |
ме и око њега домишљаху, шта ће то бити и ко ли ће бити, долете на знојавом и запенушеном Јабуч |
га господара!{S} Знам за њ да ће пазити и чувати сина мога а јединог унука свога; али се бојим |
ово два три дана, док не пођемо, чамити и пијанчити.{S} Ево ћемо данас и сутра сви заједно прег |
видех га како се на прагу поче крстити и клањати, те ја но њему прекрстих се и поклоних се!“</ |
ници се згледаху; неки се узеше крстити и шаптати: „Буди Бог с нама!{S} Каква нас беда још снаћ |
у коме живимо, кад се све око нас врти и преврће како никада до сада, зар је чудо што се и наш |
и Порубовић ће их ето сад тамо одвести и разместити.{S} А за тебе и твога унука спремили смо м |
мо наше авети нису зли дуси, него чисти и добри!{S} Кажу, брате, да пре него што ће неко од гос |
дравља, среће јуначке и сваке ваљаности и честитости; молим те за моју снаху, испроси јој здрав |
у Бога доиста има светости, праведности и сажаљивости, онда не може бити да се он не срди кад м |
="164" /> на овоме свету и о стварности и непроменљивости велике милости Божје.{S} Кад чу кнез |
данима.{S} Хвала вама свима на верности и љубави вашој.{S} И док се ова војна не сврши нека кне |
би славу да тебе послужи!...{S} Опрости и мени, некада твоме верном другу а сада твоме старим с |
По ужурбаности млађих и по забринутости и замишљености старијих војвода и кнезова, који изиђоше |
, а видех га где се и сам од себе крсти и клања!“ правдаше се Ристивор.</p> <p>„Ех, ти опет мис |
и ући неће, а да се три пут не прекрсти и свецу не поклони!“</p> <p>Диже се млади властелин, см |
дин и да се уз то сваки војник прекрсти и викне: „Бог да те прости, војводо, као што ти ми праш |
ретњама, па кроз ту ломњаву могаше чути и по неко запомагање.</p> <p>Него је права борба већ би |
а.</p> <p>Кнезу Градоју се чело намршти и његове густе веђе спуштаху се као да хоће да <pb n="1 |
гао часно да га проводиш у свакој срећи и слави?!“</p> <p>Приђе му кнез Градоје и диже га са мр |
ара, Кнеза Лазара, онда народ, певајући и кликћући, узе растапати своју радост у потоцима од ви |
нда узе полагано, овде и онде застајући и запињући, да говори Санџак-Бегу:</p> <p>„Јуначе, све |
вно гледају из густога мрака: што гушћи и црњи мрак све то сјајнија и све то већа она два његов |
као да то што чује није друго него тихи и опет дубоки уздах целе српске земље, уздах коме <pb n |
S} Око поноћи наиђоше на ме неки сељаци и сељанке из оближњих села који тражаху рањенике по пољ |
овори Ристивор.</p> <p>„Господо, јунаци и браћо!“ проговори војвода тужно и невесело, и опет не |
дом има пуно њих, који веле да су свеци и чудеса њихова просто само поповска прича.{S} Да попов |
а се тамо нађемо Госпођи Кнегињи Милици и деци њеној!“</p> <p>„Тако је и никако друкчије!“ пови |
и кнез, једнако с голим мачем у десници и са заставом у левој руци, призиваше гласно своје људе |
вцу држе Дубровчани, Которани, Будванци и други Срби Приморци.{S} Истом се Господин Кнез с војс |
идеше јасно како са свих страна жетеоци и жетелице потрчаше к оном храсту, како се сва моба иск |
чка дала да неко од нас, с мачем у руци и погине, те да се олакша грех, којим се о Господина Кн |
ни!“ А Лазар се срди на такве наше речи и вели: „И Марко је Србин исто као и ја, и као и ви!{S} |
е даљине.</p> <p>Ристивор отворио и очи и уста, забленуо се у нешто, чисто се скаменио.</p> <p> |
ње.{S} Попу ударила крв у образе, у очи и у само чело. <pb n="34" /> Румени образи кнежеви прог |
и, тек што се вратио из планине по киши и сав мокар, хиташе да се јави своме деду и својој мате |
е сад ред, синко!{S} Пружи се па спавај и одмори се, а ја ћу сад већ стражу чувати!“</p> <p>Рис |
и погани Агарјани!{S} Молим те, гледај и помози нашим српским свецима, да умоле Господа Бога, |
јну коњу у седло, а стиже игуман Пајсеј и онда..... “</p> <p>„Е сад пусти мене, Некудиме!“ прих |
рба већ била престала.{S} Млади Боривој и Ристивор, чим дочуше да се две чете бију мачевима и б |
ећа, дедо!“ рече ведро и весело Боривој и, устав хитро, смерно приђу к руци старчевој. „Да знаш |
ћи Лабуда шапуташе му нешто што Боривој и Ристивор не могоше разабрати.{S} Лабуд је разумео сво |
еговој, бивао сам често у свити његовој и на стражи пред царским шатором његовим!{S} Јадан, доб |
оду него војводама и кнезовима, великој и малој властели од ове земље?!“ беше одговор кнежев. „ |
и, на које наиђосмо, казиваху о великој и славној победи наше војске, о поразу Агарјана, о поги |
око воде, и зрикање зрикаваца у великој и мирној трави, пуној ивањскога цвећа, на пољани на кој |
њега, седела је у истој таквој високој и богато изрезаној храстовој столици, млада једна жена, |
ше руком преко чела бришући хладан зној и дисаше тешко.</p> </div> <div type="chapter" xml:id=" |
у коњи сватовски; по странама, и десној и левој, подигао вењаке покривене липовином, испод њих |
у своме.</p> <p>У двору у једној омањој и слабо осветљеној соби, са осетним задахом од уља које |
="119" /> Ти, војводо, остани и дочекуј и друге твоје клетвенике па с њима дођи на Косово кад т |
?!“ рече кнез подругљиво.</p> <p>„Веруј и да не знам!{S} Него и ако ми је зазор, баш не могу ср |
{S} Чинило му се све то као један тежак и страшан сан.{S} Гледао је да му се отме, и да се разб |
оме се сливају невина сећања на пупољак и поуздана надања на пуно развијени цвет; жена и девојк |
жу, на Косово.{S} Стари Милојко, вршњак и друг нашега кнеза Градоја, сед као и он, пољуби Кнеги |
господару!“ викну он оздо, скиде калпак и поклони се.</p> <p>„Ко стражари на кули?“ питаше стар |
бачи дували у трубе.{S} Овда и онда мек и мирисан поветарац са запада понео би отуда звекет и б |
растопи у тиху месечину којом се ходник и соба њихова за неколико тренутака испунише, да се опе |
подине војводо; кнез га је задржао, док и ви тамо не стигнете!“ одговори Ристивор.</p> <p>„Госп |
авлију млад момак, красног лика, висок и лепо развијен.</p> <p>„Ево мене, господару!“ викну он |
што зна!“</p> <p>Рањеник, красан, висок и личан младић, <pb n="136" /> погледаше мирно, и тек с |
ким реповима побијено беше, изиђе висок и личан човек, у долами од црвене чохе богато златом из |
рају.{S} У самом левом куту слике висок и гранат храст; под њим шарене простирке, подглавњаци, |
мој шатор, под којим ћемо ја, мој унук и мој слуга Ристифор, ноћ провести.{S} Де тако буде, бо |
видевши их, знао да су Боривојев Ждрал и Ристиворев Јабучило.{S} Окреташе по више пута час дес |
појати погребне песме, читаше и апостол и јеванђеље, појаше опет дивно о таштини славе људске, |
/p> <p>„А боље би било, војводо, да вам и не казујем!“- одговори тихо рањеник. „Позлеђујем само |
, „ја сам вам дао заповест; дао сам вам и разлоге за ту заповест, што нисам био дужан давати ва |
о.</p> <p>„Јесте, госпођо кнегињо; имам и ја тебе много и за нешто велико да молим!{S} Па се јо |
осне смо ми среће!“...</p> <p>„Тако нам и треба!{S} Нисмо боље ни заслужили!“ рече кнез Миросла |
че стиже.{S} Објаснио сам ја то све сам и обећао да ћемо се кренути ако не у Понедеоник а оно н |
ма, а ни на једног од вас.{S} Дужан сам и њему и вама да покажем бар да видим колико сам се огр |
адосни занос!{S} А како да вам испричам и све друго!{S} Бој је трајао неколико сахата, имаће да |
је и лако и мило било да вас све слушам и служим; а пазили сте ме сви, као да сам ваш род а не |
b n="49" /> најпосле — праћен Боривојем и попом Каритоном — изашао из двора и пошао му у сретањ |
од двора и повијаше за кнезом Градојем и четом његовом преко пољане па тихом једном узбрдицом |
„Зове те војвода да одмах с петрахиљем и требником право к њему под шатор дођеш.“ Стигох пред |
Млади витез по дуго стаја пред њом нем и замишљен, и гледаше преда се као стидљива девојка.{S} |
цом на којој дуги редови зеленим грањем и лишћем покривених колиба беху постројени.</p> <p>Свак |
ивљући их једнако са истинским дивљењем и жаљењем, да се предаду.</p> <p>„Јеси ли ми, господару |
и сјајну челенку окићену драгим камењем и утврди је у свој калпак.</p> <p>Раздрага се малена во |
{S} Тек што исцелива иконе пред олтарем и уђе у свој сто а допаде задуван и блед, као без душе, |
е владике прогањају измећу себе и мачем и буздованом!{S} Бивало је и досада свашта по овој нашо |
јита коња, и може да витла оштрим мачем и може шестоперцем добро да се баци.{S} Има једно што н |
остили.{S} Сада те ја молим, опрости им и ти, у име своје и у име све господе и дружине наше!“< |
је зазор да заповедам теби, кога љубим и поштујем као да си ми отац.{S} Не заповедам ти, али т |
ути, изађох преда њ, да му руку пољубим и да га молим да ми опрости ако због мојих невоља на до |
ете га опојати са вашим костима здравим и читавим, или ћете га опевати оплакујући своје кости и |
ка, који му јутарњи његов поздрав живим и сложним ускликом отпоздрављаху.{S} Дошав до на крај л |
се пред зеленим шатором Санџак-Беговим и око њега.{S} Наслонио се друг другу на рамена, па ако |
ју под јаким зрацима сунца; и тим првим и последњим зрачним загрљајем опростише се нежно једно |
а ћеш ти један, Душанов јунак са благим и светим твојим срцем, у овој земљи у којој се ето ника |
душе скинеш.{S} Хоћу да ти се исповедим и да ми опроштајну молитву очиташ!“ И исповедих га; и о |
убазно младом властелину. „Што ја видим и што знам то је: да нико још на небу свецем постао ниј |
ед шатором војводиним.{S} Стари Некудим и млади ђак Ђурђе плакаху као расплакана деца.</p> <p>„ |
и надметаху непрекидним и све то бржим и бржим зрикањем.{S} Још су звездана кола стојала висок |
и лептирови налазили, да сунце топлијим и златнијим зрацима озарује цвеће око Орлова Града,</p> |
своме плашту, обори седло рукама својим и на мах заспа.{S} А кнез Градоје седе с Ристивором те |
и не трепћући за сином и свекром својим и њиховом китњастом четом и свиленом заставом.</p> <p>Д |
уски пролази к самим прозорима, високим и уским, кроз које меки румени зраци сунца на заходу па |
, али те као Душанова узор јунака молим и преклињем: тако ти Светога Јована, твога крсног имена |
Видов Дан.{S} Поручи свима да их молим и преклињем да потруде своје господство још овај пут, к |
ше не дижу.{S} Поручи свима да их молим и преклињем, да у што већем броју сложно, хитро и весел |
е око стицало, било покривено погинулим и рањеницима, осећасмо сви да се победа нагиње к нама и |
веног свиленог конца, и прође полаганим и таласастим кроком поред војника, који му јутарњи њего |
дио мене жива, који могу и да се браним и да опростим!“</p> <p>„Тако, децо моја!“ рече стари кн |
, жустро гањаху и надметаху непрекидним и све то бржим и бржим зрикањем.{S} Још су звездана кол |
рно слетали ка голубињаку, те загушеним и усплахиреним гугутањем гукаху голубицама својим некак |
</p> <p>„Моје су се очи обвикле крупним и разговетно исписаним писменима у нашим црквеним књига |
подину Кнезу дарује победу над неверним и поганим Агарјанима.{S} Бог зна добро шта су Агарјани, |
црква тада већ беше пуна, па им јасним и звучним својим гласом мирно рече: „Јунаци!{S} Ево сти |
седој бради, а ова се повила по златним и сребрним плочама од панцера његова.{S} И Лабуд као да |
најпре један гласоноша, па мало за њим и други, па и трећи са разних предстража, и јавише Кнез |
чедо, које ми је Бог у овако знаменитим и славним данима поклонио!“</p> <p>Снужди се кнез Градо |
тамо сад је два пута света и пред небом и на земљи!{S} Ми гледамо одавде цркву, у којој је гроб |
онио, кад узрасте поноси твојом дружбом и твојом службом, како сам се ја поносио дружбом твога |
ити и ко ли ће бити, долете на знојавом и запенушеном Јабучилу Ристивор, и сам знојав и прашњав |
ова кнез Винко, па се узе љуљати главом и намигивати на своју најближу дружину.</p> <p>Привикаш |
етио!“</p> <p>И кнез узе да врти главом и да шкргуће зубима.</p> <p>Кад већ наиђоше на саму пољ |
кају, и овда и онда један другом главом и очима знак дају, да крочи напред и да отпочне.{S} Оче |
арац, се окрете Ристифору; мрдну главом и лево и десно, и шкргутну зубма.</p> <p>„То је твоје м |
“ прихвати поп Каритон па климну главом и намигну на Ристифора, као да му даје неки уговорени з |
о речит тумач био.{S} Ускипео би гневом и сам себи говорио: „Е па шта ћеш ти с таквим народом?! |
.{S} Ето те заклињем твојим господством и твојим јунаштвом, учини ми што ћу да те молим:{S} Сах |
о — дело великог покајништва пред Богом и пред људима.{S} За мене је његово дело и јуначно и по |
Босиљки!{S} Него те још преклињем Богом и Светим Јованом, <pb n="59" /> не казуј јој да је од м |
танким лепо повијеним обрвама, и дугом и густом црном косом.{S} Била је то лепа и милокрвна же |
види и поздрави са својим старим другом и пријатељем.{S} И није дуго потрајало па ето га натраг |
ној чудотворној моћи да својим погледом и полагањем своје руке лечи болне и невољне.{S} Шапутом |
Кнегиња Василија је поузданим погледом и поузданом руком прострелила орлушину, те спасла живо |
њави лежаше рањен човек.{S} За војводом и кнезом Градојем уђе у крчму и сва властела.{S} Сви се |
!{S} Благо овој земљи с таквом господом и код таквих јунака!“ прихвати кнез Градоје горко подру |
{S} Слатко је било прелазити том свежом и мирисном хладовином.{S} И доиста је млади Боривоје у |
и смо подједнако пред Господином Кнезом и пред Богом криви!“</p> <p>„Господо!“ рече војвода под |
настављаше Гојко. „С Господином Кнезом и с војском његовом отишло је по доста духовника.{S} Ос |
кажемо да смо једнога срца са Србадијом и кад нисмо једне цркве!“ И позатвараше продавнице и ра |
ода га отвори пред свом господом својом и гласно га прочита:</p> <p>„Господине војводо!{S} Мој |
опио брзо би скочио из постеље са виком и кукњавом, и полетео би к вратима као да бега од некак |
љу удари негде гром са страшном праском и трештањем, а киша се спусти као да је неко кабловима |
ку, поздрављао се милостиво с властелом и са заповедницима од чета, показивао се ведар и поузда |
ио тако весео и раздраган вином, песмом и игром, да је слабо ко знао шта бива тамо, мало само д |
{S} Да их при крије, наже пехар с вином и полагано га испијаше.{S} Али не беше испио ни до поло |
на гледаше мирно и не трепћући за сином и свекром својим и њиховом китњастом четом и свиленом з |
утра ћеш у име Божје поћи с мојим сином и са старим господарем, да као Хришћански јунаци одбије |
њом је горело кандило, које несигурном и танком светлошћу недовољно осветљаваше мрачну собу.{S |
ше.{S} Застадоше, да се у оном мирисном и светлом јутарњем зраку поздраве и проразговарају.</p> |
га?“ питаше старац са све већом срдњом и зашкрипа зубима.</p> <p>„Дедо,“ проговори Боривој пит |
} Војвода клечаше на земљи пред скрињом и при светлости од оне жуте воштанице писаше нешто брзо |
на Косову!{S} Викни им ти твојом старом и славном виком: „<hi>Покајте се</hi>!“ Е па шта ћу виш |
тан, запита Ристивора полаганим говором и тихим гласом:</p> <p>„Је ли тај сељак још тамо у крчм |
женско, и младо и старо — сваким јутром и сваком вечери Богу молите, да нашем цару победу даруј |
тако,“ предузе војвода појачаним гласом и срдито да говори, „кад је тако, онда вам, ја, ваш вој |
Све то говораше стари кнез тихим гласом и гледајући у свој пехар, као да се с њиме разговара.</ |
м, крупним очима, проседом густом косом и брадом, обојима небрежљиво одржаваним, у старој некак |
векром својим и њиховом китњастом четом и свиленом заставом.</p> <p>Дуго остадоше тако гледајућ |
а своју матер; а својим вижљавим растом и својим покретима подсећао је, кажу, на свога покојног |
и видели; али нико не могаше да прстом и поуздано издајника покаже!{S} На три дана пред саму б |
и пала беше на колена, да својом густом и дугом русом косом утире са ногу Исусових покајничке с |
а ковчега, покривена војводским плаштом и шлемом, девет духовника и десети Ђакон Јеротије узеше |
арац пружи десницу, коју они са страхом и поштовањем целиваху, па онда узе говорити:</p> <p>„Си |
то шапутом.{S} Као да са неким страхом и поштовањем очекују да се нешто збуде.</p> <p>Под шато |
лавог аксанита извезеног сребрном жицом и спутаног сребрним пафтама.</p> <p>Нагнула се била над |
пошкропи, е да би им Бог и Свети Јован и на путу и на бојном пољу и на сваком месту, и у свако |
тарем и уђе у свој сто а допаде задуван и блед, као без душе, најпре један гласоноша, па мало з |
ама, да читава војска од калуђера и дан и ноћ пева свете песме, служи, кади и метанише, па да б |
Протурише се кроз своје војнике и један и други; оба натмурена и срдита; оба с голим мачевима у |
а!{S} Него да оставим то.{S} Ви и један и други скочисте као жеравицом опржени, кад се само пом |
р не одазиваху.</p> <p>„Пали су и један и други!“ викнуше му неки Турци.</p> <p>„Ох, мој добри |
„Седај доле у тај сто!“</p> <p>И један и други, као да су грешни ђаци пред строгим учитељем, п |
са воштаницама.{S} И сама дохвати један и стаде Боривоју с десне, док Ристивор држаше други све |
о загрли Ристивора, пољуби га и у један и у други образ па, грцајући од суза, рече: „Ја теби, д |
а прса, загрли га живо и пољуби у један и у други образ, баш као да му не беше унук него витешк |
друго паметни, и могли би бити угледан и срећан пар људи.{S} Бога ми ћу овога часа да говорим |
p> <p>Одједаред духну поветарац, влажан и хладан.{S} Од запада ударише црни облаци па се брзо р |
па рече кнезу Градоју да га кнез Вукан и сва друга господа моле да похита к њима, јер нађоше в |
дног џина.{S} Ристивор заспа као заклан и ркаше громко.{S} Одмах у самом почетку стари кнез збо |
и му ти од раног детињства његова веран и добар слуга био, али смо свагда мислили да у теби куц |
на само.{S} Ти си нам свагда био веран и мио властеличић.{S} Сутра ћеш у име Божје поћи с моји |
и знао.</p> <p>Иван је био много уморан и опет не могаше ока склопити.{S} Мишљаше да се успава |
подин Кнез нешто дубоко замишљен, сетан и невесео.{S} Једно вече вечерах у двору Југовића, па и |
је стари кнез ушао у ту дворану; сетан и невесео изишао је из ње.{S} Сетан и невесео остао је |
тан и невесео изишао је из ње.{S} Сетан и невесео остао је и за сво време док се вечерало.{S} М |
за: „Погодио си; и јесте нам Кнез сетан и невесео!{S} А и за невољу му је, јер, вели, има доказ |
ама свима по истини кажем што сам сетан и невесео.{S} Како војвода зна, постојах вечерас за мал |
животу није видео.{S} Гледаше непомичан и очима широм отвореним, и чуђаше се шта ли ће то бити. |
у глухо доба ноћи.{S} Однекуда му леден и влажан а тих трепер ваздуха запири у лице, као да се |
<p>Кнез Градоје дочека војводу снужден и невесео, као да му лице беше засењено некаквим црним |
дине!“ прозбори кнез очевидно изненађен и полу срдит. — „Што ли је било војводи да ми тако пише |
Богу, господо!“ рече он дубоко узбуђен и блед у лицу. „Немојте да од једнога зла, за које још |
још једнако корачаше по тераси замишљен и нем, и само шкргуташе зубима.{S} Виде Ристивор да у њ |
“ прихвати старац све већма запрепашћен и збуњен. „Како то!!...{S} Јесте ли се ви двојица јутро |
е тако да дотакне плашт и шлем војводин и да се уз то сваки војник прекрсти и викне: „Бог да те |
баш и Агарјанин, видим те јеси господин и јеси јунак.{S} Ето те заклињем твојим господством и т |
рује да неко може бити српски властелин и опет да буде готов на свако зло!“</p> <p>„Па сад си в |
твој крвни непријатељ кнез Н.“ (каза он и име, само ти га ја не казујем јер не би право било!), |
о је ко знао.{S} Изиђе владика на амвон и великим крстом благослови све.{S} Приђе Господин Кнез |
м вечерали су кнез Градоје, поп Каритон и војводин властелин Иван.{S} Ристивор је стојао смерно |
кладенца шетаху се невесело један паун и две паунице.{S} Овда и онда закрештали би својим ружн |
оље јунаке сваке године шаљемо, да за њ и за његова лажнога свеца православне земље освајају.{S |
> <p>У турском стану удараше се у бубањ и видело се живо кретање.{S} Мало час па је неколико ст |
оворио.{S} Рањени дечко био се придигао и на леву руку ослонио, па кроз сузе у очима гледао неп |
илика, да загледамо је ли војвода могао и друкчије наредити него како је наредио.{S} Али што се |
е наш честити Господин Кнез Лазар могао и без нас да задобије победу!{S} Нека је слава богу за |
лу од тога двора још цар Тројан сазидао и да се онда тај град звао Голубац, као што су се и прв |
и сваки ланчић на коњским опремама, као и сваки колут на панцирима и по гвозденим мрежама од кл |
су на трпезу а шта да однесу са ње, као и коме и кад да насипљу пехаре вином, да не остају праз |
малвасија и од сада бити наш оцат, као и до сада увек што је било!{S} Нека дође; ако неће, вик |
еву да сваки ко ступа у трпезарију, као и ко хоће из ње да иступи, ваља да се окрене к свецу, п |
воре, кратко је одговарао на питања као и на пријатељска изазивања.</p> <p>За софром у великој |
ак и друг нашега кнеза Градоја, сед као и он, пољуби Кнегињи руку, изиђе на двор, даде затрубит |
мичем натраг, послушаћу те и у томе као и у свему!“ рече Ристивор смерно и снуждено, и окрену Ј |
„И Марко је Србин исто као и ја, и као и ви!{S} И њему куца срце за ову земљу и за ову нашу си |
оменух да би добро било, да се и ми као и други паметни људи вратимо дома, ти <pb n="194" /> си |
араше Миросав упорно. „Ја сам човек као и сваки други човек, и мени је прво да чувам моје име и |
земљу и за ову нашу сиротињу, исто као и нама!{S} Него је и наша и његова несрећа што писмо мо |
речи и вели: „И Марко је Србин исто као и ја, и као и ви!{S} И њему куца срце за ову земљу и за |
д твој;“ прихвати смерно, али нешто као и невесело, Ристивор; „него опет рекао бих да се у тај |
мајеви него грешни и слаби људи баш као и они!{S} И још те за једно молим: имаш по закону права |
ним као лед, дохватио за гушу, продрмао и онда силно из постеље дигао, вичући јаросно: „Покај с |
дао у попа па би се и он крстио, клањао и спод прстима дотицао, кад год би видео да то поп чини |
о, нико га добио није; пао наш цар, пао и њихов цар; тргла се наша војска, тргла се и њихова; н |
ај устави да запита је ли војвода устао и где се може наћи.{S} Слуга му рече да се војвода опре |
ци његовој, помози нама свима да здраво и честито нашем Господину Кнезу на Косово стигнемо, и д |
Како је војвода?{S} Је ли му све здраво и мирно на дому?“</p> <p>„Нека је слава богу, војвода ј |
>„Нека је слава богу, војвода је здраво и добро, а биће и боље ако Бог да!{S} Спремао се да вес |
о на реду да се договоримо шта је право и паметно да се ради, па ћемо после већ лако слушати за |
е па ми пусти сина из сужањства!{S} Ево и његова ти се грешна жена моли да се смилујеш на ситну |
х још овога јутра!{S} Или, могли би ево и овако: <pb n="119" /> Ти, војводо, остани и дочекуј и |
ино пили и ограде прескакали, и ако ево и сад заједно пијемо, не могу те пустити да се тако муч |
етовође, па онда и лево и десно, и лево и десно, док се не распршта прва чета као плева коју је |
трпезарију загрејати ваљало.{S} И лево и десно од огњишта стојаху — као оно у цркви пред олтар |
д лица турског четовође, па онда и лево и десно, и лево и десно, док се не распршта прва чета к |
в удараше хитро мачем по Турцима и лево и десно.</p> <p>„Тако, синко!{S} Нека виде да се ни дец |
е окрете Ристифору; мрдну главом и лево и десно, и шкргутну зубма.</p> <p>„То је твоје масло!{S |
м царским к југоистоку, и мало и у лево и у десно, и да к Царевој Громади под његов шатор довед |
а полете старцу на прса, загрли га живо и пољуби у један и у други образ, баш као да му не беше |
ом прострелила орлушину, те спасла живо и здраво чедо своје, које јој је грабљива и гладна птич |
угачку некакву молитву, крстећи се живо и скоро без прекида.{S} Ни кнез, па ни она два млада ви |
рати пост у мрс!“ рече кнез подсмешљиво и још једнако срдит.</p> <p>„То је најмање чудо, које м |
идемо да му побијемо све што је његово и да му спалимо и разоримо све што има, да не остане ни |
у смрт.{S} Свима је нама наше отачаство и наше име подједнако мило.{S} И с тога ја велим да је |
шем двору, те ми ободосмо коње!{S} Него и опет добро покисосмо!“ говораше Боривој својој матери |
во.</p> <p>„Веруј и да не знам!{S} Него и ако ми је зазор, баш не могу срцу одолети да те не за |
оја му се расу не само по образима него и по челу, кнегиња виде да се Ристивор бори са некаквим |
и долази војска не само из близине него и из даљине, па је и право да се постара где ће људи да |
у теби куца не само верно и одано него и крепко мушко срце.{S} Немој ти сад ту нарицати као ст |
, госпођо кнегињо; имам и ја тебе много и за нешто велико да молим!{S} Па се још предомишљам да |
заиска да види вез, посматраше га дуго и хваљаше га много.</p> <p>Мало час па опет однекуд пот |
су да је будан: и доиста је био за дуго и дуго будан.{S} Али просто ни брком да макне, а камо л |
оценим мирисима.{S} Везиља гледаше дуго и дуго у русокосу и белолику Магдалену.{S} Гледајући је |
је у Крушевцу и мало и велико, и младо и старо, пуно вере да ћемо победити, па је весело и рад |
: да се сви — и мушко и женско, и младо и старо — сваким јутром и сваком вечери Богу молите, да |
тискаше на своје груди младо своје чедо и горко плакаше и јецаше.</p> </div> </div> <pb n="127" |
ој, молим те, војводо, немојте, господо и браћо, него колико има нас данас овде ми да се кренем |
ти ми, војводо, — опростите ми, господо и господска дружино!“ узе стари кнез беседити. „Биће да |
рца да вам у очи погледам, моја господо и браћо!{S} Немам срца, јер осећам као да је издајство |
као у свој шатор и да је тамо сам седео и вино пио.{S} По још причаху како је Ристивор једнако |
је на томе столу и за том трпезом седео и обедовао цар Душан, кад је на војном походу на Угре с |
Гојку нека нам све исприча шта је видео и чуо у Крушевцу!“</p> <p>„Кнеже, може Гојко и не послу |
пољу пред двором свет је био тако весео и раздраган вином, песмом и игром, да је слабо ко знао |
едра, и онда седе, и поче онако невесео и замишљен да говори сниским гласом, и више као сам себ |
к, поклони се војводи, па узбуђен, брзо и силно дишући од наглог јахања, узе да говори:</p> <p> |
гама, а ово је наш сиромах војвода брзо и ситно писао!{S} Ово јутрос ако могу прочитати само би |
лушивати ни оклевати, него притеци брзо и снажно и помози, јер <pb n="115" /> ја сам твој човек |
<p>„Нека да Бог да би ти се санак убрзо и испунио!{S} А сад пођите у десно; тамо, видите, иза о |
ече. „Шта ћемо на Косово?{S} Бој се био и свршио, војске се тргле, шта ћемо ми сад на Косову?!“ |
у што се око ње и њене свите згрнуо био и поче да им говори:</p> <p>„Хвала вам што сте дошли, д |
а, ето оружја!{S} Кнез вас је поздравио и пита вас: хоћете ли допустити да само он један, стара |
опет рањеник ућута.{S} Беше се узбудио и сузама облио.{S} У оној гомили око њега сваки притаји |
р не знаш да би се он томе тако зачудио и тако разгневио, да ме више никад погледао не би; а на |
истар поток, на коме сам се ја већ умио и Богу помолио.{S} Идите те се умијте и ви, и Богу помо |
е <pb n="131" /> нас кнез Градоје кумио и преклињао да се крећемо?!{S} Јес’, али војвода хоће д |
далеке даљине.</p> <p>Ристивор отворио и очи и уста, забленуо се у нешто, чисто се скаменио.</ |
илог цркви, коју си ти саградио, окитио и обдарио!“</p> <p>„Чудни сте створови Божји, ви жене!“ |
ово.{S} Настала беше мртва тишина, како и треба да је у глухо доба ноћи.{S} Однекуда му леден и |
да помогну да Србљима правду даде, како и сами желе!{S} Ето, та су писма отровала и срце Господ |
који би сви радо за тебе изгинули, како и треба кад си нам господар!{S} Знамо ми да си ти на зл |
цима и пружи је кнегињи. |</p> <p>„Како и сама знаш, сад о Митровдану, који долази, навршиће се |
с који брујаше звонко, свечано а некако и тужно као велико звоно на Крушевачкој цркви кад оглаш |
њиме.</p> <p>У двору се већ више никако и не дизаху сребрни кондири и златни пехари са трпезе, |
и служио од свег срца, јер ми је и лако и мило било да вас све слушам и служим; а пазили сте ме |
с писмом за госпођу.{S} Све то ја тако и учиним а он оста пишући под шатором.{S} Кад дође Иван |
себе и коње до пред зору!“</p> <p>Тако и учинише.{S} Одседлаше и распасаше коње, простреше црв |
и, попе, да меримо снагу!“</p> <p>„Тако и ја велим, кнеже!“ одговори поп, па збаци са себе мант |
ог саградио!{S} Зар не видиш ово велико и дивно кубе, које је бог наместио над Косовом?{S} Зар |
е!“ Ето што се мој дед заветова да нико и никад у ову трпезарији ући неће, а да се три пут не п |
у Крушевцу!“</p> <p>„Кнеже, може Гојко и не послушати мене свога војводу, а тебе, који си с Го |
а се и сами стиде — оборили главе ниско и узели кљуцати у камене плоче.</p> <p>Ниско поврх леја |
а,“ настављаше Гојко, „причаше ми Бошко и друге жалости.{S} Дошла су, кнезу, вели, у руке тајна |
д вас тражим то је: да се сви — и мушко и женско, и младо и старо — сваким јутром и сваком вече |
ед дворем, покидаше се кола, те и мушко и женско, и старо и младо, потрча кнезу и његовој чети |
да је право да због наших грехова мало и прострадамо и јесте право; ако нам Бог већ неће опраш |
з снаху своју као изненађен, па се мало и намргоди. „Не могу ја једном бунтовнику никад опрости |
ођу друмом царским к југоистоку, и мало и у лево и у десно, и да к Царевој Громади под његов ша |
во је добро што ти је у Крушевцу и мало и велико, и младо и старо, пуно вере да ћемо победити, |
; по тешко али равномерно дише; по мало и хрче.</p> <p>Поред ногу његових испружила се беху и с |
а.{S} Да попови и калуђери хоће по мало и да измишљају, то сви знамо...“</p> <p>„Је си чуо, кне |
заједно сломило га је.{S} Срце му нагло и силно закуца — последњим куцањем.{S} Паде мртав кнез |
пред људима.{S} За мене је његово дело и јуначно и побожно.{S} Како може бити да црква не да о |
уно вере да ћемо победити, па је весело и радосно!“</p> <p>„Славе ми,“ прихвати кнез Вукан, „ни |
мо?!“ И онда сви у глас повикаше весело и радосно: „Да пођемо сви на Косово!{S} Тамо да гинемо! |
Кнез Градоје састави веђе, намршти чело и гледаше преда се застиђен, а образе му пламенови обуз |
хну тешко, пригну се и пољуби га у чело и готово рећи шапну му на ухо: „Поздрави твога оца а мо |
за које још и не знамо је ли доиста зло и колико је, правимо још једно!{S} Тешко је мени да нос |
ло на десно било на лево, па ма то било и у саму смрт.{S} Свима је нама наше отачаство и наше и |
ли некаква опора сухота стезаше му грло и угуши глас, јер се у томе часу на прагу од њихове соб |
или, као да је од један пут сунце зашло и ноћ настала!{S} Боривоје рече своме <pb n="183" /> де |
а због наших грехова мало и прострадамо и јесте право; ако нам Бог већ неће опраштати, па добро |
еликих.{S} Велике већ и од невоље знамо и познајемо: али с оним малима права ти је напаст.{S} Т |
кој.{S} Неколике слуге жураху се и тамо и амо.{S} Првога који дође на дохват староме кнезу овај |
астављаше кнез па немирно ходаше и тамо и амо, а оборио главу сниско на прса.</p> <p>„Кнеже,“ у |
алим на покајање!“</p> <p>„Па да пођемо и ми с тобом, дедо!“ рече Боривој.</p> <p>„А то не може |
напразно; „Покајте се!“ Да се покајемо и да му се помолимо, па да грешном телу одмора дамо!“</ |
слугама. „Дајте, господо, да се дигнемо и пехаре испијемо у славу и у здравље духовника који се |
ти загазиш у турску војску, загазићемо и ми, па већ како нам Бог да!“ рече млади Боривој гласо |
ијемо све што је његово и да му спалимо и разоримо све што има, да не остане ни камен на камену |
љ наступа на наше положаје!{S} Клекнимо и помолимо се Господу, да нас благослови, да се данас х |
још у твојој чутури има.{S} Да одморимо и себе и коње до пред зору!“</p> <p>Тако и учинише.{S} |
а Кнеза, а не овде да чамимо, пијанчимо и у заваде долазимо!“</p> <p>„Немој тако, кнеже!“ прихв |
мојим људима, да се вратимо откуда смо и дошли, а ти иди сам на Косово!“</p> <p>„Нека ти, војв |
лепо извезене, торбице по велико писмо и предаде га кнезу.</p> <p>Прихватив писмо у своје руке |
Али не имађаше куда, па изиђе полагано и све као да се о нечему предомишља.</p> <p>На срећу на |
у му старац пружи, и целива је полагано и побожно као да је каква светиња,</p> <p>„Добро нам до |
Каритону, који и сам корачаше полагано и свечано, као да је главом Пећки Патријарах а не онај |
последње цјелованије“, онда он полагано и свечано приђе први ка ковчегу у коме мртав војвода ле |
бро а мекшим од сребра.</p> <p>Полагано и смерно, и све бирајући где ће ногом да стане, Ристиво |
помињати име војводе Радича, кад давно и давно буде поборавила наша имена!“</p> <p>Кад се већ |
ојводина сина.{S} И свршише га и славно и сјајно.{S} И кад објавише народу на пољу пред дворем |
н Топлица.{S} Милош севаше очима гневно и срдито викну момцима: „Коње!{S} Овамо коње!“ Испадоше |
војка; обоје сте млади, али сте и једно и друго паметни, и могли би бити угледан и срећан пар љ |
/> на Голубињој Реци чуло се непрекидно и убрзано крекетање жаба, као да оно велико коло од мли |
ушна својој госпођи, приђе она слободно и право к Ристивору, извади иза свога паса киту мирисно |
јводе Милоша.{S} Наступасмо ми слободно и све кликћући.{S} Потиснусмо лево крило непријатеља, а |
ласку у шатор заустави се.{S} Замишљено и тужно погледа у свога старог седог слугу Некудима.{S} |
у гроб на ковчег војводин рекав искрено и од срца: „Нека ти је лака земља српска!“ Постојаше св |
, преврнуше све што у њој беше смештено и не нађоше ништа.{S} Али кад дигоше сребрни шлем, који |
рију водећи за руку кнеза Гојка, снажно и лепо развијена човека од својих четрдесет година, с л |
ни оклевати, него притеци брзо и снажно и помози, јер <pb n="115" /> ја сам твој човек, а ти си |
Прекрсти се живо неколико пута, побожно и са светим страхом целива икону, па онда приђе још бли |
ојничке господе, те их не замени сложно и смерно појање игумана Пајсија и његове браће духовник |
ји си достојан те части!“</p> <p>Сложно и весело привика сва она господа да је све тако како во |
унаци и браћо!“ проговори војвода тужно и невесело, и опет некако свечано окренув се властели с |
куд испод земље долази, и да тако тужно и тако жалосно запомаже.{S} Чинило јој се, као да то шт |
.{S} Све јој сад тако страховито празно и пусто и чисто ледено изгледаше!</p> <p>Отиде у конат |
њима, час опет <pb n="13" /> отаче вино и меша у њ некакве траве и по мало меда.{S} Час поји тр |
ецо моја!“ узе старац да говори озбиљно и са очевидним узбуђењем, „ево је приспео час да се рас |
га кнез онда опет потапкао па задовољно и осмехујући се проговорио:</p> <pb n="184" /> <p>„Ха,. |
о, који једва дочека да се заборави оно и сувише искрено излетање Винково у прошлост. „Прво је |
ушкујете само грмљавини, те ситно звоно и не чујете?{S} Хајде, кнеже, време је!“</p> <p>Кнез по |
да мислили да у теби куца не само верно и одано него и крепко мушко срце.{S} Немој ти сад ту на |
мени није мио.{S} Тебе, који имаш верно и храбро срце, молим не као слугу него као млађег брата |
е слушаше Иван како Ристивор равномерно и дубоко дише.{S} Није дуго потрајало па грло Ристиворо |
з бледе образе.</p> <p>Сад приђе смерно и Ристивор.{S} Гологлав дубоко се поклони пред старцем, |
стурио!“</p> <p>„Славе ми!“ рече смерно и опет сасвим поуздано кнез Градоје, — „Славе ми, ништа |
ме као и у свему!“ рече Ристивор смерно и снуждено, и окрену Јабучила натраг путем, којим су ма |
Господине војводо!“ узе опет реч смерно и невесело Ристивор, — „ја још не доврших све што ми мо |
а стало у редове испред шаторова, мирно и у највећој тишини очекујући нешто.{S} Није дуго траја |
је више било суза.{S} Она гледаше мирно и не трепћући за сином и свекром својим и њиховом китња |
....{S} Има смрти,“.... рече кнез мирно и поуздано.</p> <p>У том изиђоше на сами врх брда. </p> |
стише мачеве у корице, па стајаху мирно и без ромора, очекујући да виде шта ће сад да буде.</p> |
гомиле народа, поздрављајући га гласно и срдачно: „Помози вам Бог, децо моја!“</p> <p>„Кад сељ |
, што их нема!“ уздахнуо би Кнез гласно и дубоко.{S} Па би онда опет духом пренуо и кликнуо сво |
рвоме реду, развише у два крила и десно и лево, и повише у полумесец у средини којега стојаше к |
Старац се само окреташе са коња и десно и лево, па погледима пуним презривости погледаше у оне, |
Боривој узе да чита на глас, разговетно и размерено:</p> <p>„Од Војводе Радича кнезу Градоју, љ |
рво место, а срце друго!{S} Ако паметно и хладно размислимо видећемо на мах, да после свега што |
арца, па и сам корачаше полагано, сетно и невесело.</p> <p>И није то била само једна жалост што |
Славу Крилатицу!{S} Е нека им је срећно и честито, и јесу бољи јунаци од нас!“</p> <p>„А шта ми |
ма.{S} За мене је његово дело и јуначно и побожно.{S} Како може бити да црква не да опојати так |
и о Господина Кнеза!{S} Ово је страшно и ужасно!“</p> <p>„Сви смо се ми подједнако о Господина |
е се кола, те и мушко и женско, и старо и младо, потрча кнезу и његовој чети у сретање.{S} Млад |
селака жупе од Орлова Града.{S} И старо и младо похитало је у чистом празничном руху, да пожеле |
, да нас благослови, да се данас храбро и срећно боримо за свете цркве његове и за православни |
воду у твоје руднике, потопише и сребро и злато!“</p> <p>„Опрости ми, војводо, — опростите ми, |
p> <p>„Ко издаде, издало га свако добро и овога и онога света?!“ питаше књез Вукан час жут час |
јутро и добра срећа, дедо!“ рече ведро и весело Боривој и, устав хитро, смерно приђу к руци ст |
њем, да у што већем броју сложно, хитро и весело на Косово дођу.{S} И још им кажи да великом кл |
оре!... ни корака напред!“ викну жустро и срдито Турчин. „Не будал’-те но се предајите!“</p> <p |
па смерно рече:</p> <p>„Добро ти јутро и добра срећа, господару!“</p> <p>„Добро ти јутро и доб |
ећа, господару!“</p> <p>„Добро ти јутро и добра срећа, дедо!“ рече ведро и весело Боривој и, ус |
у трпезу, са које заједнички једосмо со и хлеб <pb n="92" /> и писмо вино један другом у част и |
лубовићи стекли били.</p> <p>Била је то и богата кућа.{S} Још од пре <pb n="2" /> сто година у |
прихвати Ристивор. „Ево шта: што ти то и ми!“</p> <p>„Не можете ви што и ја, и не требате ви ш |
абрати шта се то управо десило, нити то и данас знам.{S} Једно вам као поуздано казати могу: ни |
будем.{S} Знам добро да је он могао то и друкчије да нареди, јер има међу вама који би по слав |
е само да је било издајника; сви смо то и осећали и видели; али нико не могаше да прстом и поуз |
и има нешто што добро није!“</p> <p>„То и јесте оно што је мучно!“ прихвати Гојко. „Има вам, бр |
тором стојао је прав као бор, а у злато и скрлет одевен Санџак-Бег, заповедник ове турске војск |
сребрним кандилима пред иконама у злато и драго камење окованим, беху искупљене неколике дворки |
удна и мучна времена настала кад је ето и старом орлу од Орлова Града невоља, да своје мисли са |
ви не бејаше.{S} Али мало после њих ето и војводе, па онда, један по један, дође мало не сва го |
сто поред ње.{S} На моју препаст, чисто и јасно угледах цара како седи у томе столу; наслонио л |
рпере, била то кривица — нека је просто и од мене, и нека је занавек опроштено.....{S} Народе, |
јој сад тако страховито празно и пусто и чисто ледено изгледаше!</p> <p>Отиде у конат свога си |
инута госпођа Манда, — „опрости ми, што и ја једна женска глава хоћу да судим о пословима витеш |
<p>„Па и не знам вам, господо, све што и како би!“ настави рањени витез. »Знам само ово што ћу |
можете ви што и ја, и не требате ви што и ја!“ рече кнез Градоје. „Ја ћу да загазим у турску во |
о ти то и ми!“</p> <p>„Не можете ви што и ја, и не требате ви што и ја!“ рече кнез Градоје. „Ја |
акојако!{S} И ако је младост готово што и лудост, опет немој мислити да ја не видим шта си и ку |
се друг другу на рамена, па ако ко што и проговори, проговара то шапутом.{S} Као да са неким с |
х распрштаваху својим веселим а покашто и дрским доскочицама.{S} Изгледало је као да се неки св |
дубоко.{S} Па би онда опет духом пренуо и кликнуо својима: „Држ’те се јуначки, децо моја, Бог ј |
а.</p> <p>„Звала сам те,“ поче она тихо и одмерено да говори; „звала сам те, да проговорим с то |
трајало па грло Ристиворово зајеча тихо и потмуло као неком јеком од гусала, као да је млади ви |
p> <p>„Опрости ми, дедо!“ прихвати тихо и очевидно узбуђена и забринута госпођа Манда, — „опрос |
Косово пред Видови Дан.{S} Онако добар и милостив, какав је увек, рече ми: „Гледај, синко, да |
но причестише, онда кнез Градоје, ведар и готово весео, громким гласом викну:</p> <p>„Јунаци!{S |
поведницима од чета, показивао се ведар и поуздан; хвалио би кад би наишао на весела и добро оп |
ако није друго него онако!“</p> <p>„Зар и ти знаш шта је паметно?!“ рече кнез подругљиво.</p> < |
наишли на чудне гласе!{S} Прво, крчмар и крчмарица причају да је прошле ноћи, тако пред поноћ, |
дар заповеди да ти кажем!{S} Док крчмар и крчмарица причаху што су као прошле ноћи од Босанаца |
прости нам, Господару, опрости нам; јер и ако јесмо људи без добре среће, нисмо људи без верног |
{S} Ако у томе стигну Добримир, Десимир и Богдан, онда ћемо се у Понедеоник зором кренути; ако |
“ прихвати Ристивор, „оно кнез Добромир и кнез Вукан говораху паметно, и никако није друго него |
срећнијега повратка у славни свој двор и међу нас, који би сви радо за тебе изгинули, како и т |
проштено.....{S} Народе, чувај нам двор и слушај кнегињу!...{S} Кнегињо, води бригу о народу на |
а доврши што је почео!“</p> <p>Ристивор и Иван отпратише кнеза до на праг од његове собе на прв |
ља подвлачи.{S} Него опет кроз тај умор и ту сетност благородство њене душе, и госпоственост ње |
ла је блеђа но обично; у очима јој умор и сетност, под очима плава сенка коју душевна боља подв |
аде кнез Градоје с Боривојем пред шатор и чуше доиста жагор велики и запомагање.</p> <p>„Дедо,“ |
свршеном крштењу, повукао у свој шатор и да је тамо сам седео и вино пио.{S} По још причаху ка |
итомир се тада примаче к уласку у шатор и слушаше пажљиво.{S} А стари кнез већ у велико почео с |
на, а већ ја се могу Богу молити за вас и без вас!“ И одоше попови и ђакони да траже коње и ору |
ако дођох у двор ваш.{S} Слушао сам вас и служио од свег срца, јер ми је и лако и мило било да |
сподо!“ узе реч кнез Винко. „Слушам вас и чудим се и начудити вам се не могу!{S} Ама пустите ви |
доведем!{S} Огреших се ја грозно о вас и о Господина Кнеза!{S} Ово је страшно и ужасно!“</p> < |
асом па му приђе ближе.</p> <p>Тај глас и онај њен поглед пун доброте и сажаљивости растопи лед |
да видимо да ли је какве поруке за нас и за своју војску оставио.{S} Камо га Иван, камо Некуди |
ла Часнога Крста, била са сваким од нас и са свима нама који излазимо да се боримо за Крст Часн |
просто од мене!{S} И нека су ти и данас и свагда Бог и свети Јован на помоћи!“</p> <p>Грунуше Б |
благосиљати свакога од њих ко нам данас и у добри час стигне!{S} Нека се одвоје од сваке стотин |
, чамити и пијанчити.{S} Ево ћемо данас и сутра сви заједно прегледати оружје и опрему у оне во |
ак људи с којима се кнез Гојко мало час и сам врати!“</p> <p>„Зар у истини тако?!“ викну старац |
одо!“ рече војвода подигнув главу у вис и окренув се свити својој; „нека нам се војска ноћас од |
; дремајући прозборио би нешто кроз нос и неразговетно, па опет застао, док га сан сасвим не за |
еба.</p> <pb n="63" /> <p>Згрну се свет и с једне и с друге стране отворенога пута, и заћута ка |
ветарац са запада понео би отуда звекет и бубњаву, и донео их да издахну под зидинама од Орлова |
руги још су много кивни; побиће се опет и још горе, чим се уклонимо ми који их раздвајамо!“</p> |
а, а одвоји се и трећа чета од двадесет и једног коњаника и пође за оним двема. </p> <pb n="199 |
ут између две заставе, повезао двадесет и пет ватрених коња, оседланих, заузданих и поткованих, |
људи кажу набројили су на њему двадесет и три ране!“</p> <p>„Двадесет и три ране!“ понављаше ст |
ко то на вази јунаштва вреди. „Двадесет и три ране!{S} Па добро је, синко Ристиворе!...{S} Је л |
двадесет и три ране!“</p> <p>„Двадесет и три ране!“ понављаше старац подигнув очи увис, као да |
ађег...“</p> <p>„Нека ми је и деведесет и пет“, пресече га кнез долазећи у све већу ватру и уда |
сет и пет!“</p> <p>„Мени јесте шездесет и пет, али теби је, кнеже, у најмању седамдесет и пет, |
ом; „мени је седамдесет а теби шездесет и пет!“</p> <p>„Мени јесте шездесет и пет, али теби је, |
а Косову, ти старац један од седамдесет и пет лета, с једним дететом, какав је ето наш млади го |
ко у овој кеси овде саставио седамдесет и девет Млетачких цекина.{S} Сада те молим, светла, вел |
ли теби је, кнеже, у најмању седамдесет и пет, само се вазда издајеш за млађег...“</p> <p>„Нека |
кренув се целоме ономе доиста у препаст и жалост порушеноме збору господе, рече:</p> <p>„Е јесм |
92" /> и писмо вино један другом у част и у здравље.{S} А молићу и вас, свети оци, и вас, госпо |
што се зове Хришћанска самопрегоривост и Хришћанска милосрдност!{S} А Оче Харалампије, зар ниј |
з к владици, прими из његових руку крст и окрену се к нама рече: „Ево за све вас целивам распет |
опре до старога кнеза, пољуби га у скут и у руку, па га поведе к двору отвореним путем кроз нар |
га у руку, а војводини дворани и у скут и у руку.{S} Свакоме се на лицу видела радост, што ето |
тит нам био!“ док га они љубљаху у скут и у руку.</p> <p>Кад се све то сврши, кнез замоли да му |
свечано стари кнез Градоје дубоко ганут и сузе ронећи.</p> <p>„Бог да га прости!“ викнуше сви о |
заставу приклоне тако да дотакне плашт и шлем војводин и да се уз то сваки војник прекрсти и в |
у те јој свилене кићанке целиваху плашт и шлем војводин.{S} Само Ристивор не могаше при том узд |
е српске јунаке.{S} Чињаше му се да већ и не може бити друкчије него да ће Бог и свеци Хришћанс |
седла.</p> <p>Кад видеше кметови да већ и стари кнез приђе к Лабуду и узимаше у руке узде да у |
иним снађе попа неко зевање.{S} Кад већ и трећи пут зевну, учини се попу да се већ и свецу доса |
пуно, и малих и великих.{S} Велике већ и од невоље знамо и познајемо: али с оним малима права |
рећи пут зевну, учини се попу да се већ и свецу досадило, па се окрете, даде благослов и пружи |
Милош, а за њим узастопце Иван Косанчић и Милан Топлица.{S} Милош севаше очима гневно и срдито |
ут, па онда с тешким уздахом диже главу и рече:</p> <p>„Страшније заповести не можеш ми ни изда |
дљива девојка.{S} Најпосле подиже главу и погледа право у очи госпођи кнегињи, и узе да говори: |
урака, подигоше полагано старчеву главу и прса, подупреше га гужвом од простирака и свакојаких |
тно, најпаметније је чувати своју главу и своју кожу; али онда нема више јунаштва на свету!“</p |
b n="57" /> чуваћу његову сребрну главу и златна прса, и слатко ће ми бити да погинем ако њега |
да се дигнемо и пехаре испијемо у славу и у здравље духовника који се не деле од свога Господин |
а.{S} Војвода међу тим приђе к Миросаву и Витомиру па, у знак да им прашта, пољуби се с њима.</ |
гне да Србадији и Хришћанској вери нову и светлу победу славно задобије!“</p> <p>Скочише на ног |
се, човече, та сам онај народ на Косову и око Косова па да даде не једну него две војске!{S} Им |
цу Пајсеју, очита ми опроштајну молитву и облакша ми, а још ће ми лакше бити ако ми мој слуга о |
тако дивне приче.</p> <p>„О, хвала Богу и Мајци Божјој, дете моје, што стиже у двор пре овог чу |
у нека и буде, и ништа вам ја и не могу и нећу опростити!“</p> <p>Па се онда кнез три пута побо |
је Витомир увредио мене жива, који могу и да се браним и да опростим!“</p> <p>„Тако, децо моја! |
кроз колике беде и невоље!{S} Сам могу и проћи куд сам намерио, а с вама двојицом теже је то.{ |
у, бледе и сузе ронећи, гледаху у младу и красну госпођу своју, која, седећи на посниском а шир |
сав мокар, хиташе да се јави своме деду и својој матери.{S} Ристивор му у неколико речи исприча |
и овде три дана.{S} Чини се и моме деду и свој чељади да нека тешка брига лежи страноме витезу |
еда, па онда посрћући приђе к моме деду и паде на колена.</p> <p>„Ево да ти се исповедим!“ узе |
а својим дедом — изведе га пред војводу и рече:</p> <p>„Ево ко ће се јуначки одазивати твојим п |
рима у трпезарију.{S} Ето питај војводу и ову другу господу, нека ти они кажу, а да ти ја не ка |
n="138" /> око себе сву велику господу и властелу.{S} Храбрио је оне који казиваху како их нек |
учи књигу| Ех, тај узео да соли народу и мени памет. „Знате ли ви, браћо,“ вели, „знаш ли ти, |
тови да већ и стари кнез приђе к Лабуду и узимаше у руке узде да у седло ускочи, изгураше силом |
и женско, и старо и младо, потрча кнезу и његовој чети у сретање.{S} Млада момчад удари у кликт |
уху, да пожеле срећан пут староме кнезу и рођацима својим, који с њиме на Косово полажаху.</p> |
сто руку, народ весело довикиваше кнезу и чети његовој: „Добро нам дошли, јунаци, и у добри час |
да заједнички пожелимо срећан пут кнезу и кнежевој војсци!...{S} Мене и вас од данас везује нов |
.</p> <p>„Ма, шта вреди Господину Кнезу и педесет хиљада људи, који су далеко од Косова, кад се |
да се кренемо, не би ли Господину Кнезу и нашој браћи на Косову стигли што пре; а кнез Будисав |
м гласом, „наравно, према греху требају и молитве, и метанија, и постови, па..... разуме се, пр |
Преча је мени малвасија.{S} Нек чекају и кнез и војвода!“ И ето не хте да дође!</p> <p>Ражљути |
рели људи стадоше око мене да пијуцкају и да гласно премишљају.{S} Кад навалих да се <pb n="46" |
гаше видети како се господа поздрављају и питају за јуначко здравље, раздрага се милином па узе |
И није чудо да лажеш, јер су те с лажју и увели у властелу кад те је твоја мати себарка продала |
ици?{S} Тек му показах кнегињу Василију и испричах му како је спасла своје чедо од орлушине, <p |
Божје, да наставимо пут!“ рече Боривоју и Ристивору. „Него не можемо још у Грачаницу.{S} Не мож |
ма по њиви; пригибљу се ниско по класју и светлуцавим срповима жњу зреле јечмове.</p> <p>„Да ст |
одговарају; али са њихове жалости у оку и са намрштених чела њихових народ чита, <pb n="134" /> |
асеоцима узбунише и жене и децу и стоку и живину, а мушкадију отераше на Змајев Вис.</p> <p>Ран |
причаше, како је Кнез Лазар писао Марку и нудио му да му од своје драге воље пред српском госпо |
ома твога, не оклевај него крећи војску и жури се ка Косову. <pb n="126" /> Твој клетвеник кнез |
царем Муратом да му преда српску војску и српскога цара, само ако се иза тога престо српски пок |
га виса кнез Градоје показа своме унуку и својој чети беле куле и зидине од Двориња, двора војв |
кнезу Градоју, кад овај дохвати за руку и једнога и другога па их поведе у свој шатор, гунђајућ |
-Бег извади из свиленог паса свога белу и као паучина танку свилу завијену једну као колајну о |
урезан био напис, како је на томе столу и за том трпезом седео и обедовао цар Душан, кад је на |
заповест „Стој!“ Застаде им реч у грлу и дах у грудима, све са лепоте призора који им се изнен |
и ви!{S} И њему куца срце за ову земљу и за ову нашу сиротињу, исто као и нама!{S} Него је и н |
зашто је то зло дошло на ову нашу земљу и на нашу цркву?!{S} Ево да вам кажем: прво, зато што с |
Свети Јован и на путу и на бојном пољу и на сваком месту, и у сваком часу, на помоћи били!</p> |
а кнежева, да се по ново склопе и да му и рамена и мишице и плећа и јуначка прса дохватају.</p> |
ногу мога господара, јер хоћу да сам му и у гробу верни слуга његов!“ Ето смо људи тврда срца, |
пригибаше и спод дотицаше онако како му и господар чињаше.</p> <p>Два пута или три пута прекиде |
д ме је већ запитао, право је да и њему и вама свима по истини кажем што сам сетан и невесео.{S |
и на једног од вас.{S} Дужан сам и њему и вама да покажем бар да видим колико сам се огрешио, и |
војводом и кнезом Градојем уђе у крчму и сва властела.{S} Сви се ћутећки искупише око рањеника |
црним облаком.{S} Уведе војводу у крчму и одведе га право ка огњишту, на коме не бејаше ватре, |
д шатор, предаде запечаћену књигу Ивану и рече му: „„Добри мој синко, појаши што брже можеш; ка |
тојавањем старога кнеза спреме за храну и пиће његове чете брзо су се довршивале, те је кнез мо |
реба! <pb n="155" /> Па онда мене зовну и нареди те унесох под шатор к њему ону велику скрињу, |
чистих листина и седе да пише на колену и чекаше да му војвода почне казивати у перо.{S} Али му |
мачем о бедрима, дугим копљем о рамену и шестоперним буздованом о јабуци од седла — ставио се |
ити, док га мало по мишици, и по рамену и по глави не окрзнуше!“</p> <p>„А мој слуга Ристивор&g |
бриса рукавом зној са чела па се окрену и погледа у свеца.{S} И као да не могаше да поднесе све |
Заборависте шта дугујете нашем домаћину и нашем војводи!{S} Заборависте шта дугујете својој дру |
рихвати војвода. „Поћи ћемо ми на војну и из двора, ако Бог да, и не ћемо пожалити да гинемо ка |
сви ту гологлави, док се гроб не загрну и дрвена крстача не утврди.</p> <p>Кнез Градоје тада за |
ва Града могли сте угледати слику мирну и опет пуну боје.</p> <p>По белим плочама од авлије и о |
х пустише своје погледе, да се сусретну и загреју под јаким зрацима сунца; и тим првим и послед |
нака.{S} Вежбао их је у брзом исукивању и витлању мачева, и у поузданом управљању коњима.{S} Ри |
,“ прихвати кнез; „а то је: да сам дању и ноћу у средини моје чете и с мојим људма!{S} Не замер |
а се успава на оном једнозвучном гуђењу и хркању Ристиворову као на љуљашци, па не могаше.{S} П |
синовци моји, него да одстојимо јутрењу и да почнемо дан дворећи Господа Бога и Свеце његове.{S |
почела беше.{S} Осем духовника у олтару и по једнога или двојице иза певнице никога другог у цр |
сви дугујемо у оваким данима нашем цару и отачаству!...{S} Кад не бих мислио да нам је вино моз |
, и да се јуначки и славно за нашу веру и отачаство заложимо.{S} И још ти се молим смилуј се на |
а настала велика завада и у самом двору и међу заповедницима од војске.{S} Господин Кнез и Госп |
, молим ти се за сву нашу чељад у двору и за све наше људе ван двора; молим ти се и за нашу сто |
есече га кнез долазећи у све већу ватру и ударив песницом о трпезу, — „наш Господин Кнез је срц |
зна добро шта су Агарјани, а зна шта су и ко су православни Срби.{S} По нашој људској памети пр |
Ристивор не одазиваху.</p> <p>„Пали су и један и други!“ викнуше му неки Турци.</p> <p>„Ох, мо |
Вукан онако паметно одвраћао, зар нису и ти људи срца јуначна?!“</p> <p>Па онда кнез Градоје с |
ебески Јерусалим води право уз ону косу и кроз турску војску, и ко зна још кроз колике беде и н |
} Везиља гледаше дуго и дуго у русокосу и белолику Магдалену.{S} Гледајући је срце јој се полаг |
беломе руху а према растопљеноме злату и пурпуру којим небо на западу букташе, изгледаше као н |
а и среће <pb n="164" /> на овоме свету и о стварности и непроменљивости велике милости Божје.{ |
е да би им Бог и Свети Јован и на путу и на бојном пољу и на сваком месту, и у сваком часу, на |
другом у част и у здравље.{S} А молићу и вас, свети оци, и вас, господо другови и пријатељи, д |
те она гори вечном неугасном светлошћу и својим трепетом храбри људе на јуначка и Богу угодна |
како се укрепило новом једном храброшћу и новим поносом.{S} Он разви свилену заставу Орловића, |
S} Млади Боривоје чу како се довикиваху и дозиваху, и како се певање пресече као оштрим ножем.{ |
дарише црни облаци па се брзо развијаху и застираху небо.{S} Крупне капље дажде почеше падати п |
пехарима пуним вина, па се поздрављаху и питаху за јуначко здравље.{S} Никоме се од својих дру |
ој трави око оног храста, жустро гањаху и надметаху непрекидним и све то бржим и бржим зрикањем |
<p>Поред ногу његових испружила се беху и спаваху два хрта, један бледомрк као срндаћ, други си |
постови, па..... разуме се, према греху и прилози!“</p> <p>„Кад је тако,“ прихвати кнез Градоје |
ст. „Прво је добро што ти је у Крушевцу и мало и велико, и младо и старо, пуно вере да ћемо поб |
лима и засеоцима узбунише и жене и децу и стоку и живину, а мушкадију отераше на Змајев Вис.</p |
, шкргутну мало зубима, поцрвене у лицу и срдито прозбори:</p> <p>„Ја већ видим да ћете ви мене |
Градоје, који сав беше поцрвенео у лицу и коме очи севаху гневом. „И још много пре може он да б |
, да уза свој грех узимаш на своју душу и мој.{S} Ми смо, истина, људи зле среће, али нисмо кук |
, војводо, како вас одмах онда световах и мољах и преклињах, како своје синове и браћу своју, д |
о обично дође први на јутрење.{S} Бејах и ја у свити његовој.{S} Тек што исцелива иконе пред ол |
о, како вас одмах онда световах и мољах и преклињах, како своје синове и браћу своју, да се одм |
збуни, па ма како било.{S} С тога одмах и драге воље пристаде на ово што стари кнез од њега тра |
шем не може се опојати!“ прихвати одмах и одважно игуман Пајсеј.</p> <p>„Како да не може!“ запи |
ај весели жагор прелажаше у гласни смех и у јасни кликот из девојачких грла, кад млади војници, |
ите; па онда напојте коње, оседлајте их и за пут припремите, па дођите да се још једном заједни |
жу има их већ пуно обрањених, а биће их и мртвих.{S} Похитајмо, да уставимо тај покор!“</p> <p> |
вино цео дан, и ево промукох молећи их и корећи их, и једва једвице петорица приђоше да се рук |
е месту, војводо, овога часа отерао бих и једнога и другога из дружине, у којој је поштених људ |
, господо, бити, да нам усред нас живих и наше војске неко убије војводу нашег?!“ питаше кнез Г |
вам наставим!{S} По ужурбаности млађих и по забринутости и замишљености старијих војвода и кне |
ско поврх леја од цвећа и поврх широких и шарених стаза у перивоју, хитро су вијугале плаве лас |
, дао преко светих калуђера Хришћанских и преко хоџа муслуманских разгледати старе хрисовуље, и |
а, а терасу наслонио на зидове од малих и великих одаја и дворана у којима је живео.{S} Са те т |
дговори Ристивор. „Има их пуно, и малих и великих.{S} Велике већ и од невоље знамо и познајемо: |
ва, оплетена била, читав венац од белих и румених ружа.</p> <p>Још пре него што почеше делити ц |
е било погледати на ову слогу од топлих и нежних боја и мирне свечаности.</p> <p>Млади Орловић |
пет ватрених коња, оседланих, заузданих и поткованих, па их цвећем окитио као да су коњи сватов |
радоје стадоше по средини између једних и других војника.{S} На заповест војводину спустише мач |
, и лако је господи!{S} Ако коме од њих и одлети глава, није тешко деци његовој, јер остају дво |
убором Голубињеске Реке, која испод њих и мимо њих протицаше.{S} Дивно је било са оне терасе пу |
рода, пуно света свакојака, пуно слепих и кљастих просјака, <pb n="78" /> сасвим као на каквом |
!{S} И ето вам, господо, све што знадох и знадем да вам кажем.{S} А сад нека нам свима Бог на п |
S} Мало за тим паде ми коњ мртав, падох и ја рањен.{S} Мора бити да сам дуго без свести лежао, |
ице на ватру у трпезарији; ја их унесох и полагано спуштах, и онда чух како Светогорац рече да |
бе смем да призивљем, јер си нам светац и велики наш помоћник ето већ седам стотина година!{S} |
е је учио витештву, и који ми је и отац и мајка.{S} И неколико пута приступах му, али <pb n="58 |
једно славно име, које су ти твој отац и твој дед светло предали, које ти треба светло да очув |
ене.{S} Женскадија тек сад удари у плач и кукњаву.{S} У госпође Мандалене није више било суза.{ |
ми мој слуга опрости за сваку преку реч и за сваки преки чин!“ „Немам ја шта теби праштати, мил |
хоће, могао послати један део, или баш и целу стражу, на Косово.{S} Стари Милојко, вршњак и др |
еси Агарјанске вере.{S} Али нека си баш и Агарјанин, видим те јеси господин и јеси јунак.{S} Ет |
ице на Косову погинути, а може бити баш и обадвојица.{S} Нека је слава Богу!{S} А сад, брате, д |
једну него две војске!{S} Имаће цар наш и без нас доста војске!“ По гдекоји момак, још онако вр |
еже је то.{S} А после, дете моје, видиш и сам како су чудна и мучна времена настала, ваљаће да |
ача, и прстом својим опипао сваки кајиш и сваки ланчић на коњским опремама, као и сваки колут н |
вратимо, молићу те да за ме проговориш и Босиљки и кнезу.{S} Ако ли буде Божја воља да погинем |
/p> <p>„Мари ти он да л’ се и ти крстиш и клањаш, а да мери шта Ристивор ради!“</p> <p>„Светац |
„Немојте да од једнога зла, за које још и не знамо је ли доиста зло и колико је, правимо још је |
осто расплетене, да л’ јој црне очи још и сада ватром горе, да ли....“</p> <p>Узеше га најближи |
би за коње њихове.</p> <pb n="85" /> <p>И онда се таласи од народа одбише од двора и повијаше з |
ве што му треба да чита молитве!</p> <p>И онда уђе под свој зелени шатор.</p> </div> <div type= |
ен мирисом од тамњана и босиљка.</p> <p>И ако му ледени таласи запиркиваху у лице Иван осети ка |
оја и верног му слуге Ристивора.</p> <p>И сам султан Бајазит Илдирим, чувши за јунаштво њихово, |
силно залупа последњим куцањем.</p> <p>И онда — узбуђење бејаше и сувише силно за већ изнурену |
чаше полагано, сетно и невесело.</p> <p>И није то била само једна жалост што претишташе срце Гр |
који с њиме на Косово полажаху.</p> <p>И људи и жене беху некако с почетка сетни и невесели па |
нче, да излази на крваво поље?!“</p> <p>И онда се онај узвик „Јадна мајко!“ пронесе од уста до |
Орлово.{S} Јеси ли ме разумео?!“</p> <p>И стари кнез шкргутну зубима и севну очима.</p> <p>„Опр |
шта би од тебе, моја Србадијо?!“</p> <p>И старац покри лице рукама, и заплака се.{S} Јахали су |
игне руку, кад је овде војвода!“</p> <p>И кад се Орловићева чета повуче, војвода и кнез Градоје |
на је девојка и од доброг рода!“</p> <p>И још је много којешта причао Ристивор, док најпосле по |
ико је правих јунака међу вама!“</p> <p>И онда кнез Градоје срдито трже к себи златом обложене |
ви заборавити прилога црквама!“</p> <p>И тако је кнез Градоје на свој начин решио једно незгод |
та, имаће да се прича годинама!“</p> <p>И опет приповедач застаде да се одмори, и као да тражаш |
мет људи у којих јунаштва нема!“</p> <p>И пођоше сва тројица напред ка Косову.</p> </div> <pb n |
дићи цркву код гроба војводина!“</p> <p>И сви подигоше руке у вис као да се заклињу.</p> <p>„Е |
огине у служби земље господара!“</p> <p>И Ристивор ућута као човек који је казао све што је има |
славне довео дому своме натраг!“</p> <p>И опет опазише да кнез махну руком, да се ућуте.{S} И у |
ца нама свима.{S} Одлазите сад!“</p> <p>И војвода махну руком према вратима од трпезарије.</p> |
„Јунаци!{S} У седла!{S} Напред!“</p> <p>И док се два пута само оком тренуло, три коњика, три Ср |
едла!{S} На коње!...{S} Напред!“</p> <p>И старац скочи, и већ се дохвати Лабуду за седло, и већ |
ка да Бог да све на добро буде!“</p> <p>И остадоше сви, да сврше крштење војводина сина.{S} И с |
Ђакона Јеротија а друге никоје!“</p> <p>И онда зовнуше ђакона Јеротија, који високим гласом, ка |
да проспавамо још мало до зоре!“</p> <p>И Ристивор леже и у брзо захрка опет.{S} Иван се заогрн |
S} Нека их док се мало поуморе!“</p> <p>И два млада витеза гледаху мирно како се носе с једног |
ћу шта имате ви мени да кажете!“</p> <p>И онда кнез Градоје ућута.{S} Узалуд гледаше час један |
се, да видимо шта светац хоће!“</p> <p>И пустише се и раставише се.{S} Оба задахтала од тешких |
о да ти читам шта војвода пише!“</p> <p>И онда Боривој узе да чита на глас, разговетно и размер |
ако!{S} И хајдмо сад к војводи!“</p> <p>И изиђе из шатора водећи оба млада витеза за руке.</p> |
љиво. „Пази, ево мене!{S} Пази!“</p> <p>И старац полете и дохвати попа снажно око паса, и издиж |
сподина Кнеза овако непокајани!“</p> <p>И појахаше коње, и пођоше полаганим кораком низ брдо, а |
Кнез намењивао јадној сиротињи!“</p> <p>И стари кнез затвори врата од дворане у Новој Кули.</p> |
нез, „знао сам да ће тако бити!“</p> <p>И онда се кренуше даље, сва тројица тужни невесели.</p> |
сигурно ће ти и Бог опростити!“</p> <p>И онда га још једном целива у чело, и устаде.</p> <p>„Х |
ћете чути моје даље заповести!“</p> <p>И рекав то војвода Радич, блед, преблед, оборив опет гл |
кнез, може вас какво зло снаћи!“</p> <p>И још распитиваху по светини око двора да ли је ко виде |
и несреће не ће нас још стићи!“</p> <p>И онда потрча, и у часу се нађе у гомили господе, која |
уначе!{S} Тако ти славе, устај!“</p> <p>И да би га што поузданије и брже разбудио, дохвати га о |
писмо о јуначкој смрти његовој!“</p> <p>И онда стари кнез задену своју челенку у клобук Боривој |
з вернога срца!{S} Опрости нам!“</p> <p>И онда се диже, прекрсти се и намести свој калпак.{S} Л |
а задаје.{S} Ето да вам почнем!“</p> <p>И кнез Гојко дохвати пехар, сркну мало малвасије, да ов |
воре, води нас најпречим путем!“</p> <p>И ободоше коње, и појурише за Ристивором.{S} Сви снужде |
последњи пут живоме руку љубим!“</p> <p>И онда се Некудимово срце опет поче растапати у сузе. „ |
ски јунаци с Господином Кнезом!“</p> <p>И кад се сва тројица смерно причестише, онда кнез Градо |
па се правио мудар по вас дан!“</p> <p>И почеше да падају прекори све оштрији и оштрији, и све |
, ето да ми се поп већ осветио!“</p> <p>И кнез узе да врти главом и да шкргуће зубима.</p> <p>К |
S} Станко, ох.... бедни Станко!“</p> <p>И онда — узбуђење беше и сувише јако за већ изнурену сн |
а изиђемо пред шатор на видело!“</p> <p>И изиђоше пред шатор.{S} Беше сад већ у велико свануло, |
пуно њих таквих на Косову било!“</p> <p>И опет се млади властелин заустави.{S} Изгледаше као да |
S} Камо?..{S} Дајте вина овамо!“</p> <p>И тако долазак кнеза Градоја задахну све, и господу, и |
па да грешном телу одмора дамо!“</p> <p>И онда поп навуче мантију, макну главом на Ристифора ко |
алимо, тебе Господа исповедамо!“</p> <p>И стари кнез Градоје беше силно раздраган.{S} Први он о |
скинемо калпаке, и да клекнемо!“</p> <p>И онда старац скиде калпак, обеси га о јабуку од седла, |
итомиру: „Седај доле у тај сто!“</p> <p>И један и други, као да су грешни ђаци пред строгим учи |
це његове.{S} Хајдмоте у цркву!“</p> <p>И одведе оба млада витеза у дворску црквицу где јутрења |
кола на небу клизају к Западу!“</p> <p>И старац се пружи по своме плашту поред свог унука, и с |
, опрости му за љубав Јабучилу!“</p> <p>И опет се тихо насмеја кнез, и тапкаше Јабучила и тепаш |
ј земљи, наш честити Господару!“</p> <p>И ударише му сузе на очи.{S} Да их при крије, наже пеха |
дена, ни у сну прошаптале нису!“</p> <p>И онда бризну плакати,</p> <p>„Ма што ти је, дете моје? |
јана, о погибији њихова цара...“</p> <p>И опет га прекидоше узвици од тешкања и срдње од стране |
, и како покропи сузама својим.“</p> <p>И опет рањеник ућута.{S} Беше се узбудио и сузама облио |
од свога рода кад ваља гинути|“</p> <p>И сва дружина, силно раздрагана, скочи на ноге и кликћу |
о да шапуће нешто што је велика тајна, „и опет, синко мој, у томе што си учинио има пуно, пуно |
p>„Вере ми, господару,“ рече Ристивор, „и једни и други још су много кивни; побиће се опет и јо |
кроз њих дихао!“ настави кнез Градоје. „И за Душаново доба властела се завађала час са царем ча |
венео у лицу и коме очи севаху гневом. „И још много пре може он да буде без тебе, коме је некак |
лажеш, кнеже Миросаве!“ цикну Витомир. „И није чудо да лажеш, јер су те с лажју и увели у власт |
као помаман на чист патос према кнезу. „И само да се поштено <pb n="33" /> о једном погодимо!{S |
икну оној господи што са њим истрчаше: „И опет вам кажем: сутра је ето Видовдан, видеће Господи |
зар се срди на такве наше речи и вели: „И Марко је Србин исто као и ја, и као и ви!{S} И њему к |
„Та већ све ми је једно!“ рече старац: „и двеста није мало, а и четири стотине није много!{S} Н |
иси био на војни,“ настави стари кнез; „и још ниси имао прилику да <pb n="69" /> од цара заслуж |
мало преврну закрвављене очи своје, — „и ако смо другови од детињства, и ако смо у младости за |
је сва веселији.</p> <pb n="103" /> <p>„И још то није све“ настављаше Гојко. „С Господином Кнез |
свети и светли!“</p> <pb n="88" /> <p>„И јесу били и свети и светли, док је дивни дах Светога |
!“ повикаше кнезови и властела.</p> <p>„И опет вам кажем, људи Божји, не може то тако!“ понови |
колиба на пољани испред двора.</p> <p>„И веруј да је тако!“ рече стари кнез. „Војводи долази в |
његова чела, као да га милује.</p> <p>„И опет, синко мој,“ рече тихо као да шапуће нешто што ј |
маном Пајсијем мало час отишли.</p> <p>„И ништа боље, синовци моји, него да одстојимо јутрењу и |
ече кнез Гојко силно раздраган.</p> <p>„И доиста дивно збориш у заносу свога свагда јуначкога с |
у!“ брањаше се смерно Ристивор.</p> <p>„И само што се не зна ко луђе говори, да ли они луди или |
ољуби три пута говорећи уза то:</p> <p>„И опет те поздрављам добродошлицом, верни и славни кнеж |
<p>Па онда Гојко настави опет:</p> <p>„И још ми Бошко причаше, како је Кнез Лазар писао Марку |
екаквој чудној сети и жалости!“</p> <p>„И није само друкчије, него је све горе, кнеже!“ упаде м |
вде, и овај наш народ око нас!“</p> <p>„И нико сигурнији од нас, да ћемо распрштати Агарјане ка |
први да викне: „Равно педесет!“</p> <p>„И јесте управ педесет!“ прихвати и Ристивор живо.</p> < |
коју синоћ у срдњи изговорих!“</p> <p>„И ја се, кнеже, кајем за моју реч!“ рече Миросав. „Каје |
овде од крчмара и од једнога сељака са Ибра — кога ено тамо у кошари спава — кад стиже пред кр |
Босанаца слушали, стиже један сељак са Ибра па рече кнезу:{S} Хиљадама рањеника ударило је Ибр |
путевима, који овамо на Косово воде од Ибра, и од Босне, и од Зете, и од Арбаније, и нека свак |
дич истом бејаше прегазио једну притоку Ибра с војском својом, па се на широкој пољани с ону ст |
кнезу:{S} Хиљадама рањеника ударило је Ибром са Косова, ћуте као да су оловом заливени, ништа |
ка од твоје стотине нека појашу путем к Ибру..... “ „Не, Господару, молим те!“ пресече говор Го |
ако је поступно јачало у громко крхање, Иван би, може бити, најпосле и заспао, али не могаше од |
ски, могао би тако нешто да замисли!{S} Иван је насигурно веровао да се Бог не може ни за часак |
а, те живо растави таласе од народа.{S} Иван Порубовић, сав светао у лицу од радости, допре до |
ричања о лепоти дворкиња и девојака.{S} Иван причаше о лепоти Перунике, кћери некаквога малог в |
Ристивор леже и у брзо захрка опет.{S} Иван се заогрну једном поњавицом, наслони се леђима на |
с и за своју војску оставио.{S} Камо га Иван, камо Некудим?“</p> <p>Некудим сам уђе унутра, гол |
сузом капаше на листину. „Нека причека Иван, сад ћу бити готов!“ И није дуго потрајало па изиђ |
е, владаше мрак у ходнику; али сад, кад Иван потресан чудном неком језом очи отвори, на своје ч |
ет мало после у мрак завију.</p> <p>Сад Иван дође к себи.{S} Скочи на ноге и викну:</p> <p>„Рис |
он оста пишући под шатором.{S} Кад дође Иван с коњем опремљен како треба, ја уђох под шатор да |
атор баш, како вам Некудим каза, кад се Иван крену некуда.{S} Војвода ми изгледаше блед али мир |
ти чуда у овоме двору нема!“ чуђаше се Иван, па онда додаде: „А под сигурно има и авети да се |
онда нека јој преда ову књигу!““ Тек се Иван вијну коњу у седло, а стиже игуман Пајсеј и онда.. |
менита господара, брзо спријатељише, те Иван, који се жаљаше да не може тако лако да заспи, мољ |
ако му ледени таласи запиркиваху у лице Иван осети како га крупан зној пробија.{S} Хтеде да вик |
атора војвода Милош, а за њим узастопце Иван Косанчић и Милан Топлица.{S} Милош севаше очима гн |
идех очима својим авет игуманије!“ рече Иван сав блед и уздрхтан.</p> <p>„Авет?!“ претече га Ри |
овде девојка коју Змајеви љубе?“ питаше Иван зачуђен.</p> <p>„Има, брате, дивно лепа и здрава д |
„Ето се веселимо већ три дана!“ причаше Иван кнезу уз пут. „А и како не би кад ето Бог поклони |
но царство.</p> <p>Не мичући се слушаше Иван како Ристивор равномерно и дубоко дише.{S} Није ду |
доврши што је почео!“</p> <p>Ристивор и Иван отпратише кнеза до на праг од његове собе на првом |
и кажем, ништа ми он не рече,“ одговори Иван; „него видех га како се на прагу поче крстити и кл |
<p>„Дворанин војводе Радича, властелин Иван Порубовић од Дреновца!“</p> <p>Млад човек, који го |
детињства друга.</p> <p>Млади властелин Иван беше устао; изненађен оним што гледаше узе се најп |
адоје, поп Каритон и војводин властелин Иван.{S} Ристивор је стојао смерно иза стола свога госп |
о гледати.{S} До мало час, пре него што Иван склопи очи на оне слатке снове, владаше мрак у ход |
питаше кнез Ивана.</p> <p>Пре него што Иван могаше уста да отвори, Ристивор узе да се правда:< |
тлошћу.{S} Такву <pb n="42" /> светлост Иван никада дотле у своме животу није видео.{S} Гледаше |
ако лепо уз гусле казивати знао.</p> <p>Иван је био много уморан и опет не могаше ока склопити. |
екакве у којој је пуно леда и снега.{S} Ивана обузе нека чудна језа, па се сав стресе и отвори |
редио те млађа чељад простре постељу за Ивана у куту према његовој постељи у једној по широкој |
ор причао како је то било?“ питаше кнез Ивана.</p> <p>Пре него што Иван могаше уста да отвори, |
смо наћи.{S} Па онда мени рече да нађем Ивана Порубовића и да му кажем да се одмах с коњем спре |
и вечерати!“</p> <p>На то војвода викну Ивана Порубовића, и заповеди му да води кнеза Градоја и |
удисава има још да дође и кнез Добромир Иванишевић, и кнез Десимир Милосављевић, и кнез Богдан |
<head>IV</head> <p>Ристивор је, по жељи Ивановој, наредио те млађа чељад простре постељу за Ива |
ему да га устави; па настави окренув се Ивану: „Не знам ја за друге свеце; али је нама наш свет |
ђе пред шатор, предаде запечаћену књигу Ивану и рече му: „„Добри мој синко, појаши што брже мож |
икаваца у великој и мирној трави, пуној ивањскога цвећа, на пољани на којој се ова господска св |
једним гранатим стогодишњим храстом на ивици једне полупрокрчене старе шуме.{S} Према тој шуми |
овога у плаво небо, које се руменило на ивици где се на модре планине у даљној даљини наслањало |
коња упутио се беше к једином храсту на ивици од њиве, под којим је угледао неколике старије љу |
зове!“</p> <p>„Кнеже Радмире и ти кнеже Ивко,“ довикну <pb n="101" /> војвода гостима што с дес |
бровачких.{S} Још неколико убода танком иглом од биљура, још неколико потеза свиленим концем, ј |
тако весео и раздраган вином, песмом и игром, да је слабо ко знао шта бива тамо, мало само даљ |
ам својом руком себи нож у срце сјурио, игуман се сав стресе од ужаса, прекрсти се од чуда, па, |
Нема много шта,“ прихвати Некудим. „Кад игуман изиђе уђох да запитам војводу какве има заповест |
Тек се Иван вијну коњу у седло, а стиже игуман Пајсеј и онда..... “</p> <p>„Е сад пусти мене, Н |
ећ у велико свануло, се видело.{S} Поче игуман Пајсеј опет примицати и одмицати <pb n="158" /> |
м, људи Божји, не може то тако!“ понови игуман Пајсеј, уздигнув у висину свој глас, пола као ср |
о књигу у манастиру, једне зимње вечери игуман искупио сву братију у трпезарију око некаквога С |
човек сам себи живот одузме!“ прихвати игуман Пајсеј, слаб на читању ситних рукописа, али сила |
>„Е сад пусти мене, Некудиме!“ прихвати игуман Пајсеј. „Дође ђакон Јеротије чак у село к попово |
а Богородице Тројеручице, коју је један игуман од рода Орловићева пре стотину година донео из С |
е се опојати!“ прихвати одмах и одважно игуман Пајсеј.</p> <p>„Како да не може!“ запита кнез Гр |
јко.</p> <p>У томе часу стиже под шатор игуман Пајсеј с другим духовницима.{S} Кад виде војводу |
себе, шапутаху по дуже, па ће онда опет игуман Пајсеј узети реч:</p> <p>„Кнеже Орловићу!{S} Нем |
<p>„Пун’те, децо, пехаре свима!“ викну игуман Пајсије слугама. „Дајте, господо, да се дигнемо |
еже, приговорити не могу!“ узе опет реч игуман Пајсије. „Све је како велиш.{S} Истина је да има |
его је све горе, кнеже!“ упаде му у реч игуман Пајсије.</p> <p>„Ех!“ прихвати кнез Вукан, „кад |
те их не замени сложно и смерно појање игумана Пајсија и његове браће духовника, који као с до |
несох од игуманова ђакона Јеротија, јер игумана не могосмо наћи.{S} Па онда мени рече да нађем |
м...“</p> <p>„Махни се ти сад тога, оче игумане!“ прекиде га оштро кнез Градоје. „У овом чуднов |
старина, кнез Вукан, и нека остану сви игумани и сви други духовници.{S} Биће ти и сину боље з |
двора да умре ил’ погине, прилика једне игуманије може да се види како тужна и расплакана лута |
е и са дугачким, свиленим плаштем једне игуманије.{S} Левом руком бројила је полагано зрно по з |
} Ето, мало час видех очима својим авет игуманије!“ рече Иван сав блед и уздрхтан.</p> <p>„Авет |
лику жуту воштаницу, коју ја донесох од игуманова ђакона Јеротија, јер игумана не могосмо наћи. |
црквицу на јутрењу, куда су духовници с игуманом Пајсијем мало час отишли.</p> <p>„И ништа боље |
јних ножића његових.</p> <p>Додадоше је игуману Пајсеју да је прочита.{S} Он је примаче к очима |
види ко још, осем Боривоја и Ристивора, иде за њим.{S} Али би овда и онда окренуо мало час десн |
о да у његово име правду народима дели, иде сад с војском само на Лазара, а не иде на народ срп |
<p>„Јавља ли што клепа2“</p> <p>„Вели: иде уз брдо право к вратницама некаки коњаник, сам, без |
. „Зар од онолике војске никога нема да иде за мном на Косово, до ово нејако дете, мој унук, и |
га.{S} То беше знак да Ристивор може да иде.</p> <p>Али Ристивор стајаше на своме месту као да |
ре дворске вечере.</p> <p>Хтеде прво да иде да дарује првенче младога војводе, али дадиље не да |
!{S} Ама пустите ви кнеза Градоја, нека иде кад му у староме кошу младо орловско пиле жустро кљ |
е!{S} Нека иде кнез, <pb n="51" /> нека иде властела; зашто су они господа него да господски за |
иза мене?!{S} Махни се, човече!{S} Нека иде кнез, <pb n="51" /> нека иде властела; зашто су они |
ле жустро кљуца!{S} Пустите човека нека иде кад му се иде!{S} Може ли он без дружине, може и др |
о вам је!{S} Јесте да је грех, али нека иде тај грех на моју душу!{S} Ја још <pb n="163" /> јед |
, покушаваше да процени колико коњаника иде за њим.{S} И би му мило, што их очевидно беше по ви |
иде сад с војском само на Лазара, а не иде на народ српски.{S} С тога се господа српска моле д |
а!{S} Пустите човека нека иде кад му се иде!{S} Може ли он без дружине, може и дружина без њега |
етнаест лета, Господину Кнезу на Косово иде?!“ Иди, и тако им говори.{S} Ако у њих нема срдаца |
најмање четири стотине, онда ја окат да идем у слепце, а да не пратим таквог господара!“</p> <p |
м!...{S} А и да не куне, зар ја могу да идем у лов на вуке и медведе, а да не могу да у служби |
, казуј му проклето име ако га знаш, да идемо да му побијемо све што је његово и да му спалимо |
ко: „По закону ове земље нисмо дужни да идемо на војну; дужни смо само да бранимо овај град, ак |
„Е сад,“ рече, „ево ти моје заповести: иди и одмори своје старе кости, и немој долазити у мој |
{S} Али му војвода рече: „Немој, синко; иди ти па спавај, а ја ћу сам писати што ми треба! <pb |
Лазо на Косову без старога Орловића!{S} Иди, брате, с милим Богом!{S} Што пре тамо стигнеш пре |
и више мој слуга ни мој властеличић!{S} Иди за онима, који се договарају да пронађу памет!{S} И |
лета, Господину Кнезу на Косово иде?!“ Иди, и тако им говори.{S} Ако у њих нема срдаца јуначки |
да се вратимо откуда смо и дошли, а ти иди сам на Косово!“</p> <p>„Нека ти, војводо, не буде к |
брже можеш; кад стигнеш у Двориње прво иди двордржици Рајку; кажи му да моју књигу не предаје |
е пожури.{S} Али се поп не да кренути. „Иди кажи кнезу, да ја ево сад претварам његово кисело в |
n="197" /> пут, кнез му шапутом рече: „Иди, моли и младог господара да ти опрости!“</p> <p>Ста |
уше гневно, па викну Ристивору:</p> <p>„Иди му кажи да одмах овамо дође!{S} Његова ће малвасија |
вам, јунаци, хвала вам, децо моја!..{S} Идите ви сад у своје колибе и одморите се!“</p> <p>„Вер |
е сам се ја већ умио и Богу помолио.{S} Идите те се умијте и ви, и Богу помолите; па онда напој |
клонимо ми који их раздвајамо!“</p> <p>„Идите ви у ваше колибе и одморите се!“ понављаше кнез Г |
а и народима који се Рим-папи као своме идолу клањају; друго зато <pb n="89" /> што ви, велика |
у у којој је цар Душан преноћио кад оно идосте на Угре!“</p> <p>„Хвала теби, војводо, што мисли |
ужја и на силу Бога и незвани хоћаху да иду на војну!{S} Ваистину, последња времена!“</p> <p>„А |
ини ми се добар јунак?{S} И сви ови што иду за мном, и ако их је кнез Вукан онако паметно одвра |
е горе на први кат.</p> <p>Ту у ходнику иђаше му у сретање млада дворкиња Босиљка.{S} Рече му: |
сваки приђе и да јој сваки руке и скуте ижљуби.{S} С муком могаше кнегиња кроз одушевљени и љуб |
ући од радости, она му паде око врата и ижљуби га у оба образа кроз гласно јецање, које брзо на |
д сте опет моји синови!{S} Ходите да се ижљубимо!{S} Тако!{S} И хајдмо сад к војводи!“</p> <p>И |
а којега виде се многа орловска гнезда, из којих гладни орлићи пружају голишаве шије своје.{S} |
са оним њеним крупним граорастим очима, из којих свагда светли невини детињи осмех.{S} Сети се |
зелено, кроз које вијуга бистра речица, из које сребрне пастрмке искачу као да огледају е да ли |
е у сву своју висину, и упре очи своје, из којих ватра севаше, у младога дечка, кога је његова |
ечи, него би га својим рукама дохватио, из седла издигао, па њиме треснуо о ледину да пукне као |
S} Полазимо, ако Бог да, у покајање, .. из покајања у опроштај,.. из опроштаја у славан живот!“ |
покајање, .. из покајања у опроштај,.. из опроштаја у славан живот!“</p> <p>„Нисам видовит, ка |
који се договарају да пронађу памет!{S} Из ових стопа одлази од мене.{S} Није Косово за такве, |
прашњав и уморан.</p> <p>„Како?....{S} Из Крушевца?!“ повикаше гости војводини изненађени, а н |
драла најпре далеко у висину шибала.{S} Из авлије се по каменој степеници силазило у перивој, к |
ену своју челенку у клобук Боривојев, а из оне кожне скрињице извади сјајну челенку окићену дра |
на у малвасију, и да није лако силом га из винских подрумова у горње дворане извести.{S} Али не |
ога часа отерао бих и једнога и другога из дружине, у којој је поштених људи и честите Србадије |
те да му се кости у гробу преврћу, и да из гроба мене куне!“</p> <p>„Ма, господару, тек да заус |
/p> <p>Нигде облака; али се овда и онда из далеке даљине чула потмула нека тутњава, као да негд |
о си видео!“ привикаше му многа господа из гомиле.</p> <pb n="147" /> <p>„Благо теби, синко,“ р |
ед двор кнежев гомиле сељака и сељанака из свих села и заселака жупе од Орлова Града.{S} И стар |
кршаја!“ „Тако је!“ громко одјекну вика из хиљаду грла као да је из једнога грла. „Заповеди нам |
је грабљива и гладна птичурина зграбила из колевке и у вис к своме гнезду понела била.{S} Њен ј |
Орловићеве куће било, јесте то: што, ма из кога кута и ма са које стране да га погледаш, свагда |
киша се спусти као да је неко кабловима из црних облака лије.</p> <p>„Ухвати нас ситна киша тек |
азима препланулим од сунца, црним очима из којих муње севаху, и кад се осмехиваше.{S} Пријатељи |
у се сузе.{S} Мало за тим узе оба писма из руку свога унука, сави их полагано, готово побожно, |
>С муком изведоше полупијана властелина из трпезарије.</p> <p>„Е, мој Гојко, баш нам ти никакво |
оме кораку — смилуј се па ми пусти сина из сужањства!{S} Ево и његова ти се грешна жена моли да |
екујући нешто.{S} Није дуго трајало, па из великог зеленог шатора, пред којим високо копље с ко |
збор, викну оклопницима: „На коње!“ па из оних стопа, и не свраћајући своме дому, пође на Косо |
шкргуташе зубима и пушташе да му ватра из очију сева.</p> <p>„Не браним их, господару!{S} Нити |
је било запарно оставише отворена врата из собе у ходник.</p> <p>Дуго је у ноћ Ристивор причао |
је имаху котарице пуне свакојаког цвећа из перивоја, па им рече да свима војницима, који с кнез |
у свакој сузи коју <pb n="9" /> несрећа из срца исцеди, трепти надежда наша на Бога!{S} Ето, у |
сабљом залеће.{S} Али не могоше му мача из руку избити, док га мало по мишици, и по рамену и по |
не могу да помогну, ту милосрдан поглед из ока Мандалене Орловићке, дотицај њене руке, и неколи |
во у очи.{S} Примајући мирисне струкове из њене руке Ристивор гледаше с великом слободом право |
о њени погледи прогањају нечисте духове из људи, лече бесомучне, малодушне праве јунацима, а ју |
о око поноћи, не видех својим очима где из ведрог неба долете на двор, баш на кулу где Јованка |
сом, подигла лице к небу, упрла погледе из крупних црних очију у вис, па златном стрелом гађа г |
И хајдмо сад к војводи!“</p> <p>И изиђе из шатора водећи оба млада витеза за руке.</p> <p>„Бада |
а <pb n="54" /> рукав, Ристивор се трже из свога слаткога заноса.</p> <p>„Ил’ си оглухнуо или о |
о одјекну вика из хиљаду грла као да је из једнога грла. „Заповеди нам само Напред, па да видиш |
мрамора, у које је падала вода, која је из кљуна једног тучног ждрала најпре далеко у висину ши |
ојводи да раде.{S} Око поноћи изишао је из шатора, те се по пољани проходао овамо онамо на мири |
у ту дворану; сетан и невесео изишао је из ње.{S} Сетан и невесео остао је и за сво време док с |
елин у двор овај моме деду; вели путује из Свете Горе у свој завичај у Хрвате.{S} Дед га мој го |
оћи наиђоше на ме неки сељаци и сељанке из оближњих села који тражаху рањенике по пољу.{S} Диго |
издаја!“ привикаше неколико од властеле из свите војводине.</p> <p>„Издаја!{S} И никако друкчиј |
мајев Вис.{S} Одведи тамо све наше коње из подрума дворских; искупи сву чељад и однесите седла, |
„Ти као да ниси слушао што прочита Боре из листине Господина Кнеза?“ рече стари кнез. „Ко год м |
наређивао би, без икаква прекора да се из његове ризнице допуни опрема по каквога сиромаха, а |
тављам вам само моју заповест.{S} Ја се из ових стопа крећем за Косово!{S} До Косова се осврнут |
Боривој пољуби мајку у руку, истрже се из њена загрљаја, и хитро скочи своме коњу у седло.</p> |
Лазар Агарјане разбио.</p> <p>Тек би се из нацртане слике могло видети како је диван Орлов Град |
адан зној са чела, и, као човек који се из тешког сна нагло буди, рече пола збуњено:</p> <p>„Је |
овчанима под закуп, а ови доведоше Сасе из Новога Брда и са Рудника, и сребраре са Приморја, те |
ки ко ступа у трпезарију, као и ко хоће из ње да иступи, ваља да се окрене к свецу, прекрсти тр |
о се сјајна и шарена та гомила извијаше из дворске капије следујући попу Каритону, који и сам к |
водини изненађени, а неки од њих усташе из својих столова. „Дај га, војводо, овамо, тако ти сла |
сви онде присутни као из једног срца и из једног грла.</p> <p>„А сад вас молим!“ рече Градоје |
долази војска не само из близине него и из даљине, па је и право да се постара где ће људи да с |
хвати војвода. „Поћи ћемо ми на војну и из двора, ако Бог да, и не ћемо пожалити да гинемо кад |
велика граја, и усред ње сукнуше мачеви из корица, и мало што се уз горку жуч не проли и братск |
цу.</p> <p>Кнез скиде свој клобук, изви из њега своју сребрну челенку, па онда рече Боривоју, к |
изгледаше друкчије него као ђаче — изви из загрљаја своје матере па полете старцу на прса, загр |
т како су неки властели, вратив се живи из боја на Плочнику, казивали да је кнез Милан улетао у |
кнезова, који изиђоше мало по мало сви из шатора Господина Кнеза, и по шапуту којим између себ |
емишљању настави:</p> <p>„Испадосмо сви из цркве и пред цркву.{S} Кнез се три пута прекрсти па |
де као да мало дахне.{S} Па онда извади из недара свилену једну кесу с новцима и пружи је кнеги |
ешто!“</p> <p>Па онда Санџак-Бег извади из свиленог паса свога белу и као паучина танку свилу з |
бри час!“</p> <p>Млади властелин извади из једне свилене, лепо извезене, торбице по велико писм |
ледао је да му се отме, и да се разбуди из злосрећног сна у срећнију јаву.{S} Али јава би му, п |
ча да су дошли неки наши поверљиви људи из Константинова, па јавили Господину Кнезу, да цар Ага |
p> <p>Кнез уђе у гомилу духовника, који из олтара излажаху, и тражаше да нађе попа Алексија.{S} |
ти своју радост у потоцима од вина који из подрума војводиних потицаху, а сва се онде <pb n="12 |
оше кроз град, наоружани свакојако, али из гласа и сложно појући: „Тебе Бога хвалимо!“</p> <p>„ |
ми његова туга срце моје стегну, те ми из њега ударише сузе на очи.{S} Од суза га већ више и н |
пије, зар није тако?!“</p> <p>»Читаш ми из срца!“ прихвати старац Харалампије. „Као да читаш из |
S} Приђе Господин Кнез к владици, прими из његових руку крст и окрену се к нама рече: „Ево за с |
ова са ждраловима, коме су скоро сељани из многих села сведоци били, и у коме су орлови славно |
ма.</p> <p>Изиђоше сви весели и радосни из цркве, и застадоше мало у авлији око ње — пуној боси |
ицима да скину калпаке.{S} Сам прихвати из руку <pb n="81" /> Ристиворових заставу, десном руко |
с мојим.{S} Или ћемо сва тројица изићи из шатора живи и здрави као три пријатеља, или ће од на |
аве војводи, да је кнез Гојко, путујући из Крушевца, стигао у двор, али да не жели излазити пре |
, јер га уставише гласни и оштри узвици из оне сјајне ките од господе: „Шта рече, јуначе, по Бо |
ни стотину корачаја а сусрете га војник из чете кнеза Вукана, праћен сад и Ристивором, па рече |
ви.{S} Уста на ноге, допуни пехар вином из кондира, погледа по дружини, и онда уздрхталим гласо |
х, нешто истине и у ономе што ми Степан из Кљештевице рече: „У незгодно време кнез позивље људе |
и.{S} Изгледаше као да се врши неки чин из свете летурђије.</p> <p>„Има овде две књиге!“ рече м |
прости!“ викнуше сви онде присутни као из једног срца и из једног грла.</p> <p>„А сад вас моли |
ен Боривојем и попом Каритоном — изашао из двора и пошао му у сретање, само да што пре чује шта |
пламени у образе букнуше, диже се живо из столице, усправи се у сву своју висину, и упре очи с |
орбе па се, на једну значку бубњем озго из стана, остаци од оне друге чете распршташе, сваки ње |
ода Орловићева пре стотину година донео из Свете Горе.</p> <p>Ристивор, који је следовао дворан |
евића Боривоја, који, тек што се вратио из планине по киши и сав мокар, хиташе да се јави своме |
, а и кад би очи склопио брзо би скочио из постеље са виком и кукњавом, и полетео би к вратима |
S} Него најправије ми рече старац Мирко из Сенокоше: „Брате, што је у овој земљи било јуначких |
а си и куд си наумио?{S} Кад ти ја само из далека напоменух да би добро било, да се и ми као и |
ри кнез. „Војводи долази војска не само из близине него и из даљине, па је и право да се постар |
<p>„Ухвати нас ситна киша тек изађосмо из планине а на доглед нашем двору, те ми ободосмо коње |
РЕМЕНА БОЈА НА КОСОВУ</p> <p>ОДШТАМПАНО ИЗ „БРАНКОВА КОЛА“ ЗА 1899.</p> <p>СР.{S} КАРЛОВЦИ</p> |
старац сав зажарен, као да му изненадно из срца пламени у образе букнуше, диже се живо из столи |
дохватио за гушу, продрмао и онда силно из постеље дигао, вичући јаросно: „Покај се, несретниче |
а са старога витеза.{S} Онај пламен што из срца старчева сијну кроз речи његове, беше одмах зап |
ласом отац Харалампије. „Устави се, јер из тебе говори проклета бабунска јерес!“</p> <p>„Шта ка |
мело!“ прихвати Ристивор. „Онај Витомир из Белог Потока, знаш онај што га зову</p> <p>„Недокува |
јводо, вазда верни своме завету ево нас из кнежине од Орлова Града, да ти, као клетвеници твога |
би погинуо!“ прихвати други један кмет из гомиле.</p> <p>„Не тражим ја да ви вашим молитвама о |
релажаше у гласни смех и у јасни кликот из девојачких грла, кад млади војници, потпуно оружани |
елика ока његова како ме гневно гледају из густога мрака: што гушћи и црњи мрак све то сјајнија |
ухо, да боље чује топот од коња који му из далека следоваше.{S} По топоту, који допираше до њег |
езданим небом!“</p> <p>„Војводо,“ викну из гомиле господе кнез Миросав од Рујног Рудишта; „не м |
Боривој, „ако нећеш опростити Ристивору из милости своје према мени, опрости му за љубав Јабучи |
рсног имена твога!“ привика по више њих из свите војводине у очевидно силном узбуђењу.</p> <p>„ |
ли први нападачи?“</p> <p>„Тек ја дођох из двора међу своје људе, а кнежеви нас људи нападоше!“ |
учне свите на спод; у четвртом изви мач из руке Витомирове, баци га далеко у један кут трпезари |
баци копљем у гомилу Турака, сукну мач из корица и не осврћући се викну: „Напред, депо, за крс |
ка ти буде милостив!“ Па онда сукну мач из корица, тргну узде Лабуду, <pb n="144" /> и громко в |
ворових заставу, десном руком сукну мач из корица, па се онда чврсто корачајући упути право к в |
а полете на њ.</p> <p>Витомир сукну мач из корица, па се окрете, да код свога стола дочека Миро |
е.{S} Није дуго спавао кад се трже, баш из најслађег сна, на жустру вику Ристиворову, који упад |
како јара трепти над земљом, као да баш из ње и извире.{S} На ливади, на лево од двора, овце и |
хвати старац Харалампије. „Као да читаш из отворена часловца!“</p> <p>„Да вам причам само, шта |
и по што голубињак не остављају!</p> <p>Из једне баруштине близу јаза од воденице <pb n="5" /> |
реће некакву џиновску чегртаљку.</p> <p>Из села, десно испод Орлова Града, допираху узбуњива за |
Д ОРЛОВА ГРАДА</p> <p>ПРИПОВЕТКА</p> <p>ИЗ ВРЕМЕНА БОЈА НА КОСОВУ</p> <p>ОДШТАМПАНО ИЗ „БРАНКОВ |
, не, не!“ викаше старац све срдитије; „из ових стопа мичи се натраг!{S} Не чекај да те мачем и |
{S} А сад пођите у десно; тамо, видите, иза оних топола има бистар поток, на коме сам се ја већ |
о у три купе мачеве, буздоване и копља; иза ње за конопац, затегнут између две заставе, повезао |
је снаху своју а левом свога унука.{S} Иза њих изиђоше све дворанке и дворани и сва чељад двор |
а киту сухог босиљка у другој руци.{S} Иза попа корачаше стари кнез гологлав; његове сребрне в |
је од дивљих голубова боју позајмио.{S} Иза столице старога витеза на једном сребрном обручу, к |
је и само сунце похитало, да се извије иза завесе од неколиких лаких облачака, па да види тај |
жица Голубан.{S} Оста само до прве зоре иза оне којом је Југовић одјездио.{S} По вечери уочи то |
ску војску и српскога цара, само ако се иза тога престо српски поклони њему!{S} Нико није хтео |
вника у олтару и по једнога или двојице иза певнице никога другог у цркви не бејаше.{S} Али мал |
на слободно и право к Ристивору, извади иза свога паса киту мирисног босиљка па је пружи младом |
ризнице!{S} А шта остаје мојој сирочади иза мене?!{S} Махни се, човече!{S} Нека иде кнез, <pb n |
с кнезом изгинусте!{S} Авај нама, који иза вас остадосмо!“</p> <p>Па се онда опет врати под св |
корачање два коња у непосредној близини иза себе, за које је, и не видевши их, знао да су Борив |
окренуо <pb n="145" /> да погледа пољем иза српске војске, па би повикао: „Децо моја, да ли ко |
!“</p> <p>Боривој на своме Ждралу, мало иза старога кнеза, даваше очима и рукама знаке Ристивор |
, господо,“ узе реч кнез Нинко чак тамо иза гомиле, „мени се чини да војвода рече да нам је кне |
елин Иван.{S} Ристивор је стојао смерно иза стола свога господара, и, час руком, час мигом, нар |
p>„Ево мене, господару!“ викну Ристивор иза гомиле света, па се онда коњем својим прогура кроз |
ема нама грешнима!“</p> <p>Старац прену иза сна и скочи живо на ноге.{S} Загледа се за неколико |
вест те се редови коњаника који стојаху иза оних у првоме реду, развише у два крила и десно и л |
ојвода младим својим слугама што јахаху иза њега, — „додајте Ристивору чутуру вина, нека спере |
е чудо што су славуји и косови и сенице изабрали перивој Орлова Града за свој рај земаљски, и ш |
ода.</p> <p>„Само једно ја ти, војводо, изабрати моту,“ прихвати кнез; „а то је: да сам дању и |
а не властела!“</p> <p>Дошав под шатор изагна и Боривоја и Ристивора.{S} Рече им нека простру |
се заплакала није!</p> <p>Позно у вече изађе Ристивор невесело на терасу где га је кнез чекао. |
лије.</p> <p>„Ухвати нас ситна киша тек изађосмо из планине а на доглед нашем двору, те ми обод |
а на Косову!{S} Пре него ће се кренути, изађох преда њ, да му руку пољубим и да га молим да ми |
дговарао на питања као и на пријатељска изазивања.</p> <p>За софром у великој трпезарији вечера |
— праћен Боривојем и попом Каритоном — изашао из двора и пошао му у сретање, само да што пре ч |
о!!...{S} Јесте ли се ви двојица јутрос избезумили, те не слушате заповести свога старијега?“</ |
ђоше да се руком прихвате заставе, и да изберу коње и оружје!“</p> <p>„Ваистину настала су посл |
алеће.{S} Али не могоше му мача из руку избити, док га мало по мишици, и по рамену и по глави н |
приђе она слободно и право к Ристивору, извади иза свога паса киту мирисног босиљка па је пружи |
де и онде као да мало дахне.{S} Па онда извади из недара свилену једну кесу с новцима и пружи ј |
ам за нешто!“</p> <p>Па онда Санџак-Бег извади из свиленог паса свога белу и као паучина танку |
обук Боривојев, а из оне кожне скрињице извади сјајну челенку окићену драгим камењем и утврди ј |
а у добри час!“</p> <p>Млади властелин извади из једне свилене, лепо извезене, торбице по вели |
го је и двор са прозорима у оквирима од извајаног камена, са терасама на ступовима, са кубетима |
, па корачаше у стопу за својим дедом — изведе га пред војводу и рече:</p> <p>„Ево ко ће се јун |
је се он овде одриче!“.</p> <p>С муком изведоше полупијана властелина из трпезарије.</p> <p>„Е |
ливада наших, да их повежу конопцима и изведу рано зором на Змајев Вис.{S} Одведи тамо све наш |
, у долами од црвене чохе богато златом извезене, са свиленом чалмом на глави и нојевим перјем |
властелин извади из једне свилене, лепо извезене, торбице по велико писмо и предаде га кнезу.</ |
у орлови и крстови златном жицом богато извезени; па мекане жуте чизме до колена са сребрним ос |
ви, колевка од шимширова дрвета, — пуна извезених белих тканина, и опет празна јер у њој не беј |
тког јој стаса пасом од плавог аксанита извезеног сребрном жицом и спутаног сребрним пафтама.</ |
га из винских подрумова у горње дворане извести.{S} Али не имађаше куда, па изиђе полагано и св |
крињицу.</p> <p>Кнез скиде свој клобук, изви из њега своју сребрну челенку, па онда рече Бориво |
и не изгледаше друкчије него као ђаче — изви из загрљаја своје матере па полете старцу на прса, |
врећу памучне свите на спод; у четвртом изви мач из руке Витомирове, баци га далеко у један кут |
да се загледао у мрављу војски, која се извијала испод белог камена, са кога се на коње ускакал |
и заспао, али не могаше од оног танког извијања и зуцања оних лакокрилих свираца!</p> <p>Узе б |
многима да то дуго траје, и нестрпељиво извијаху вратове погледајући према главној капији од дв |
едати како се сјајна и шарена та гомила извијаше из дворске капије следујући попу Каритону, кој |
као да је и само сунце похитало, да се извије иза завесе од неколиких лаких облачака, па да ви |
а трепти над земљом, као да баш из ње и извире.{S} На ливади, на лево од двора, овце и јагањци |
то све једна грбина и једна рука!{S} Не изгибоше ли толики наши људи ономлани на Плочнику?{S} В |
ститога Кнеза; није позно да за њ данас изгинемо!“ говораше на глас стари кнез Градоје.</p> <p> |
велика битка, српска је војска јуначки изгинула, српски је цар Лазар јуначки пао!{S} То им каж |
ор и међу нас, који би сви радо за тебе изгинули, како и треба кад си нам господар!{S} Знамо ми |
зивима својих господара, и то ти је све изгинуло на бојним пољима, или помрло од рана и болешти |
још војске, и да није све на Видов Дан изгинуло; ако није он више на Косову, и ако је истина ш |
пских јунака, „Благо вама који с кнезом изгинусте!{S} Авај нама, који иза вас остадосмо!“</p> < |
сањив?{S} Гојко се прави сањив, само да изгледа како се буди!{S} А вере ми ћу јој казати, како |
.{S} Сва поља и гајеви око Орлова Града изгледали су као да су се преобукли у чисто рухо од све |
вој рај земаљски, и што је <pb n="4" /> изгледало да су шарени и бели лептирови налазили, да су |
елим а покашто и дрским доскочицама.{S} Изгледало је као да се неки сватови искупљају, и да се |
ају пуне руке цвећа младим јунацима.{S} Изгледало је као да је и само сунце похитало, да се изв |
м, коју је стари витез у срцу носио.{S} Изгледало му је чудно да српска земља може мирисним дах |
њихову, али им није повећало срећу.{S} Изгледало је као да племе њихово хоће да се угаси.{S} У |
S} Старац је с муком дихао; по некад је изгледало да је и престао <pb n="204" /> дихати, али би |
а два млада властелина погледаше се.{S} Изгледаху оба збуњена.{S} Приђоше по један корак један |
и пурпуру којим небо на западу букташе, изгледаше као небесни анђео.</p> <p>„Приступи ближе, ве |
>И опет се млади властелин заустави.{S} Изгледаше као да се упустио у некакве дубоке мисли, или |
а кнеза у великој храстовој столици.{S} Изгледаше као да се врши неки чин из свете летурђије.</ |
треба за одбрану!“</p> <p>Кнез Градоје изгледаше запрепашћен, али само за један тренутак.{S} У |
ко, Боре?“ — оно се вижљиво ђаче — и не изгледаше друкчије него као ђаче — изви из загрљаја сво |
шкргутати зубма и гунђати нешто што не изгледаше као благослов.</p> </div> <div type="chapter" |
кад се Иван крену некуда.{S} Војвода ми изгледаше блед али миран. „Звао сам те“, рече, „да ми б |
траховито празно и пусто и чисто ледено изгледаше!</p> <p>Отиде у конат свога сина.{S} Погледа |
ајем за пакосну реч, коју синоћ у срдњи изговорих!“</p> <p>„И ја се, кнеже, кајем за моју реч!“ |
е.{S} Али ако — не дај Боже! — Србадија изгуби битку на Косову, ето неверника на овај град.{S} |
у старог рањеника, и напрезао се да не изгуби ни најтиши шапат са усана његових.</p> <p>Опазиш |
моме слузи Ристивору, јер служећи мене изгуби славу да тебе послужи!...{S} Опрости и мени, нек |
се битка на Косову била без њега, да се изгубила, и да је Кнез Лазар погинуо, стресао би се од |
с густим веђама својим, седи му се брци изгубили у седој бради, а ова се повила по златним и ср |
} Знате и сами колико пута у мало главу изгубио није, само зато што неће да верује да неко може |
S} Право је да се сви на ме срдите, што изгубисте славну прилику да умножите славу своју.{S} Ве |
ду баш са те две ваше мишице; а може је изгубити само што не бејаше још два човека и два мача!{ |
узимаше у руке узде да у седло ускочи, изгураше силом напред једнога седог старца, који сад ве |
<p>„Страшније заповести не можеш ми ни издавати, него кад ме заклињеш Свецем мојим!..{S} Добро |
а!“ понављаше рањеник горко.</p> <p>„Ко издаде, издало га свако добро и овога и онога света?!“ |
ко си црне среће!“</p> <p>„Сигурно опет издаја!“ привикаше неколико од властеле из свите војвод |
од властеле из свите војводине.</p> <p>„Издаја!{S} И никако друкчије него црна излаја!“ понавља |
ка војска сва искупи?{S} Зар вама, који издајама освајате а не јунаштвом?!{S} Ево да видите ко |
најмању седамдесет и пет, само се вазда издајеш за млађег...“</p> <p>„Нека ми је и деведесет и |
е би успео да наведе ни онога незнанога издајника на левоме крилу, ни Вука на десноме, да буду |
д уха до уха да око Господина Кнеза има издајника.{S} Људи Вука Бранковића шапутаху да војвода |
у спасаваш, а да се у њој самој не нађе издајника, који ће издајом својом да спрече спасење сво |
говори рањеник; „зна се само да је било издајника; сви смо то и осећали и видели; али нико не м |
али нико не могаше да прстом и поуздано издајника покаже!{S} На три дана пред саму битку пронос |
воме крилу, ни Вука на десноме, да буду издајници свога отачаства и свога Господара!“</p> <p>„С |
ао да је онемио.</p> <p>„Проклети да су издајници свога цара, своје браће и свога отачаства!{S} |
у њој самој не нађе издајника, који ће издајом својом да спрече спасење свога отачаства!“</p> |
ћо!{S} Немам срца, јер осећам као да је издајство оних на Косову потекло од мога немара да вас |
стариш!{S} И није друго, кад те ето очи издају!“</p> <p>„Али, молим те, дедо, погледај само у о |
т скинуо; па онда, као са неке висине и издалека, гледаше непомично на слику, коју беше увезла. |
вљаше рањеник горко.</p> <p>„Ко издаде, издало га свако добро и овога и онога света?!“ питаше к |
ам је он жив и да нам је такву заповест издао, то се не устежем, кнеже, и теби да кажем:{S} Нис |
и отуда звекет и бубњаву, и донео их да издахну под зидинама од Орлова Града.{S} На отвореноме |
, који се сав тресаше од плача.</p> <p>„Издахнуо је на рукама мојих јунака, док га ношаху овамо |
видно дубоко ганут.</p> <p>„Пре него ће издахнути,“ настављаше Санџак-Бег своје причање, „замол |
енутку дохватно је оног првог око паса, издигао га у вис па га бацио као врећу памучне свите на |
би га својим рукама дохватио, из седла издигао, па њиме треснуо о ледину да пукне као мехур!“ |
олете и дохвати попа снажно око паса, и издиже онаку људину у вис; али се поп дочека на ноге, п |
олетети могле; изнад тога поља у позади издиже се вис с боровима и јелама; више њега голи сиви |
али не могаше дуже од једног тренућа да издржи погледе њене.</p> <p>„Па да проговорим одмах са |
копље с коњским реповима побијено беше, изиђе висок и личан човек, у долами од црвене чохе бога |
оја, сед као и он, пољуби Кнегињи руку, изиђе на двор, даде затрубити збор, викну оклопницима: |
>Војвода се не даде два пута молити.{S} Изиђе сам, да се види и поздрави са својим старим друго |
помолисмо се у себи како је ко знао.{S} Изиђе владика на амвон и великим крстом благослови све. |
ане извести.{S} Али не имађаше куда, па изиђе полагано и све као да се о нечему предомишља.</p> |
у бити готов!“ И није дуго потрајало па изиђе пред шатор, предаде запечаћену књигу Ивану и рече |
дару!{S} Ево да бројимо коње, па ако не изиђе најмање четири стотине, онда ја окат да идем у сл |
о!{S} И хајдмо сад к војводи!“</p> <p>И изиђе из шатора водећи оба млада витеза за руке.</p> <p |
Ристивор ободе Јабучила па са заставом изиђе испред свога господара и пође напред.{S} Кнез се |
ого шта,“ прихвати Некудим. „Кад игуман изиђе уђох да запитам војводу какве има заповести за ме |
цвећем окићен, и у гомили девојака, што изиђе да гледа војску која се славом увенчана дома враћ |
јска те потисну нас.{S} Тада Кнез Лазар изиђе са својим оклопницима у прве редове.{S} Његово ок |
у ли отворена врата кроз која на терасу изиђе.</p> <p>„Јес’, видим те!{S} Хтео би да бегаш?{S} |
<p>„Нема овде доста светлости, него да изиђемо пред шатор на видело!“</p> <p>И изиђоше пред ша |
, опознили; али опет боље је и позно да изиђемо него никако!{S} Нека душа Господина Кнеза са не |
ође свети час да се гине.{S} Али док не изиђемо на Косово, и док смо ево овде на нашем двору, т |
Господин Кнез Лазар позвао да на Косово изиђемо.{S} Јесмо се, на нашу несрећу, опознили; али оп |
прва заповест: да похитамо да на Косово изиђемо!{S} Ако се пожуримо, стићи ћемо још за видела.“ |
изиђемо пред шатор на видело!“</p> <p>И изиђоше пред шатор.{S} Беше сад већ у велико свануло, с |
ености старијих војвода и кнезова, који изиђоше мало по мало сви из шатора Господина Кнеза, и п |
ече кнез мирно и поуздано.</p> <p>У том изиђоше на сами врх брда. </p> <p>Наша три Србина устав |
у своју а левом свога унука.{S} Иза њих изиђоше све дворанке и дворани и сва чељад дворска, и м |
еза натклопо био!</p> <pb n="181" /> <p>Изиђоше на једну чистину, с које се видело како је тамо |
да им прашта, пољуби се с њима.</p> <p>Изиђоше сви весели и радосни из цркве, и застадоше мало |
ч онда с мојим.{S} Или ћемо сва тројица изићи из шатора живи и здрави као три пријатеља, или ће |
светује војводи да раде.{S} Око поноћи изишао је из шатора, те се по пољани проходао овамо она |
кнез ушао у ту дворану; сетан и невесео изишао је из ње.{S} Сетан и невесео остао је и за сво в |
мо, и да смо истина позно, ал’ тек опет изишли на Косово!{S} Друго, баш зато што смо се опознил |
уђе у гомилу духовника, који из олтара излажаху, и тражаше да нађе попа Алексија.{S} Војвода м |
ута кад угледа како кроз капију дворску излажаше поп Каритон у богатој златотканој одежди носећ |
аш то младо своје Господско јединче, да излази на крваво поље?!“</p> <p>И онда се онај узвик „Ј |
ваке вере а и без сваке вере, не сме да излази на Косово.{S} А док му она добро оружана и права |
пута бројах, сваки ми пут све друкчије излази!“</p> <pb n="192" /> <p>Узеше сад сва тројица да |
а са сваким од нас и са свима нама који излазимо да се боримо за Крст Часни и веру Хришћанску!{ |
би била да, било ти било он, на Косово излазите; а два пута грехота да оба заједно пођете!{S} |
соба, и не дај им ноћас к својим четама излазити!“</p> <p>„Како ћу, кнеже, апсити моје властеле |
Крушевца, стигао у двор, али да не жели излазити преда њ,јер је прашњав и уморан.</p> <p>„Како? |
„Издаја!{S} И никако друкчије него црна излаја!“ понављаше рањеник горко.</p> <p>„Ко издаде, из |
ека да се заборави оно и сувише искрено излетање Винково у прошлост. „Прво је добро што ти је у |
ћете га опевати оплакујући своје кости изломљене!{S} Ето то вам је!{S} Јесте да је грех, али н |
ислити, да се његову соколову оку ништа измакло није.{S} Нико од њега не зна боље да ли има там |
ми на видику Косова, па да нам се слава измакне?!“... „Еј, да жалосне смо ми среће!“...</p> <p> |
онде, у овој истој нашој клети,... овде измеђ мене и тебе!“</p> <p>„Ако си је доиста на јави ви |
</p> <p>Леже сваки на своју постељу.{S} Између њихових постеља — просто само простртих поњава п |
дворних црквица, са китњастим мостовима између кула.{S} Сваки је Орловић од пет стотина година |
игли један на другога људе своје, те се између њих сад бије љути бој.{S} Кажу има их већ пуно о |
ћу се ја ноћас одмарати на овој поњави између вас двојице.{S} Сутра ћемо зором устати и Богу с |
уку не пољуби.</p> <p>Војвода га посади између себе и кнеза <pb n="94" /> Градоја.{S} Дворске с |
јвода и кнез Градоје стадоше по средини између једних и других војника.{S} На заповест војводин |
тора Господина Кнеза, и по шапуту којим између себе разговараху, видесмо ми на стражи, да се не |
ак.{S} У другом тренутку он је већ стао између Миросава и Витомира; у трећем тренутку дохватно |
} Не могу рећи да се ми властела кољемо између себе данас више него што је то некада било; али |
стела се завађала час са царем час опет између себе; али су онда духовници упадали с крстом у р |
не и копља; иза ње за конопац, затегнут између две заставе, повезао двадесет и пет ватрених коњ |
трији, и све крупнији и крупнији, те се изметуше у љуту свађу.{S} Диже се једна велика граја, и |
заваде, е ето где се владике прогањају измећу себе и мачем и буздованом!{S} Бивало је и досада |
енци од плавог и црвенога цвећа пољског измешанога са јечмовим класјем.{S} Мало испред њега, по |
атеља, или ће од нас тројице само један измилити жив, али и он ранама покривен!{S} Слушали сте |
нез и Госпођа Кнегиња Милица раде да их измире, али до сада све забадава!“</p> <p>„О, господине |
ди па му рече:</p> <p>„Ево су се јутрос измирили и један другом опростили.{S} Сада те ја молим, |
да једно од овога двога: или ћете се ви измирити, или ћете се овде под овим шатором а преда мно |
Да попови и калуђери хоће по мало и да измишљају, то сви знамо...“</p> <p>„Је си чуо, кнеже,“ |
ају е да ли би по зраку полетети могле; изнад тога поља у позади издиже се вис с боровима и јел |
купина, дивљих ружа, вињага и леске.{S} Изнад ове зелене а мирисне живе ограде подизале су се в |
ина, да се нађу ако би се зажеднело.{S} Изнад постеље Ристиворове по високо у углу од два зида |
, са терасама на ступовима, са кубетима изнад придворних црквица, са китњастим мостовима између |
орњачу, која у дивном блистању трепташе изнад Истока.{S} Па онда нађе ведрицу воде, коју му је |
ном заставом, коју Ристивор развио беше изнад њега, чекаше мирно док се не искупише око њега на |
{S} Још су звездана кола стојала високо изнад Запада, кад се старац диже па рече Ристивору:</p> |
показиваше како их је заповест кнежева изненадила.{S} Једни се загледаше у гриву својих коња; |
трепер ваздуха запири у лице, као да се изненадно негде у близини камена плоча одваљала са уста |
удима, све са лепоте призора који им се изненадно указа.{S} Пукла равница докле око допире.{S} |
/p> <p>Па старац сав зажарен, као да му изненадно из срца пламени у образе букнуше, диже се жив |
/p> <p>Млади властелин Иван беше устао; изненађен оним што гледаше узе се најпре крстити па онд |
ика молиш?!“ упита кнез снаху своју као изненађен, па се мало и намргоди. „Не могу ја једном бу |
њиге војводине!“ прозбори кнез очевидно изненађен и полу срдит. — „Што ли је било војводи да ми |
ца.</p> <p>„Како?!“ запита старац силно изненађен, па уставу Лабуда. „Шта рече ти то, синко?{S} |
вода гледаше неколико тренутака радосно изненађен у младога Боривоја, па га онда загрли и пољуб |
свега двеста војника?!“ запита Ристивор изненађен. „Вере ми се вараш, господару!{S} Ево да број |
Из Крушевца?!“ повикаше гости војводини изненађени, а неки од њих усташе из својих столова. „Да |
напор, и душевни и телесни, оно велико изненађење да види човека, од којега је сенка тако чест |
још да се сети, и шта још да прикупи и изнесе.{S} Кнез Градоје му додаде својом руком онај кон |
<pb n="94" /> Градоја.{S} Дворске слуге изнесоше преда њ свакојаке ђаконије, и дадоше му пехар |
раци сунца на заходу падаху у конат, те изношаху на бољи видик црвене, плаветне, зелене и жуте |
да — узбуђење беше и сувише јако за већ изнурену снагу старчеву.{S} Онај <pb n="208" /> силни н |
— узбуђење бејаше и сувише силно за већ изнурену снагу старчеву.{S} Онај силни напор, и душевни |
само ако он — Марко — у истини може да изради у Мурата да њега <pb n="98" /> — Марка — призна |
ј страни колајне у дивном емаљу је била израђена допрсна слика госпође Мандалене.</p> <p>„Погле |
вила наша имена!“</p> <p>Кад се већ сви изредише на последњем <pb n="165" /> целивању, кнез Гра |
мазна стола од храстовине, у којој беху изрезани орлови и змајеви.{S} Столу у зачељу наслони за |
у на крила некаквога у храстовини вешто изрезанога змаја, положио руке по наслонима <pb n="6" / |
уг у перивој, седела је на сниској лепо изрезаној скрињи госпођа Мандалена.{S} Била је блеђа но |
дела је у истој таквој високој и богато изрезаној храстовој столици, млада једна жена, по висок |
лепши, а верујте ми и млађи, но што га икада видех за последњих десет година од како га у двор |
ебе да молим да ми опростиш, ако сам те икада у животу што на жао учинио.{S} Ето се исповедих о |
ебом, које се -— чинило му се — више но икада застрло густим ројевима <pb n="150" /> звезда.{S} |
ро опремљена војника; наређивао би, без икаква прекора да се из његове ризнице допуни опрема по |
Косово,“ одговори му војвода сасвим без икаква узбуђења, „кад ето још ми није стигла ни половин |
могао друкчије до да сузе рони и да се икаквоме добру не нада!“</p> <p>Ту се ратник заустави д |
S} По Богу брате, казуј нам даље шта би икако би?!“</p> <p>„Па и не знам вам, господо, све што |
у од два зида стајала је некаква велика икона, а пред њом је горело кандило, које несигурном и |
а у трпезарију, била је исписана велика икона Светог Јована Крститеља, кога је дом Орловићев сл |
ила на зиду у сребро окована чудотворна икона Богородице Тројеручице, коју је један игуман од р |
а које гораше у сребрним кандилима пред иконама у злато и драго камење окованим, беху искупљене |
чудотвораца, и зар око светаца, и пред иконама, да читава војска од калуђера и дан и ноћ пева |
ја у свити његовој.{S} Тек што исцелива иконе пред олтарем и уђе у свој сто а допаде задуван и |
е његове што лежаху у једном куту испод иконе.{S} Чињаху јој се као да су засвагда умукле.{S} С |
стири, зар по црквама толике чудотворне иконе, и толике свете моћи од великих светаца и чудотво |
>Причало се много шта о чудотворству те иконе.{S} Није нико могао да погледа у свеца а да се ма |
разбуди, клече пред њега, подиже лице к икони и обе руке у вис, као да призивље милост Божју; п |
твори очи,</p> <p>Од онога кандила пред иконом просипала се тиха и слаба светлост само по соби |
стајао само да се спусти на колена пред иконом Спаситеља, и да се кроз сузе, а на глас, Богу мо |
реди да се запали велика воштаница пред иконом Светога Јована Крститеља!{S} Молим те, ко ти је |
и на рукама, а на прса своја наслоњену, икону Светог Јована Крститеља; поред попа корачаше ђаче |
од њих приђе к попу Каритону, да целива икону, и да се освећеном водицом пошкропи, е да би им Б |
ута, побожно и са светим страхом целива икону, па онда приђе још ближе и загледа се у бледожуто |
маче петрахиљ, приђе смерно пред велику икону великога свеца; метаниса три пута и узе жуборити |
роким разбојем, па час погледа на једну икону испред себе, час хитлено свиленим концем везе по |
о Ристиворе!...{S} Је ли још жив?...{S} Ил’ је под ранама умро?“ <pb n="206" /> питаше кнез, па |
рела?{S} Да ти нису двори поробљени?{S} Ил’ си јунак расрдио виле, те пустише воду у твоје рудн |
ће неко од господе овога двора да умре ил’ погине, прилика једне игуманије може да се види как |
свима нанео срамоту, која се само мојом ил’ његовом крвљу спрати може!“</p> <p>„Кнез Миросав је |
еветом једном, која се само крвљу мојом ил’ његовом спрати може!“ говораше кнез Витомир доста м |
трже из свога слаткога заноса.</p> <p>„Ил’ си оглухнуо или оболео те не чу колико те виках са |
Ристивора.</p> <p>И сам султан Бајазит Илдирим, чувши за јунаштво њихово, објавио је свој турс |
а одваљала са уста хладног неког гроба, или пећине некакве у којој је пуно леда и снега.{S} Ива |
јани стојати на крштењу војводина чеда, или ћемо сви братски и нераздвајани јездити ка Косову, |
шатора живи и здрави као три пријатеља, или ће од нас тројице само један измилити жив, али и он |
или да се разиђемо својим кнежевинама, или да сви, овако заједно пођемо у Крушевац да се тамо |
то ти је све изгинуло на бојним пољима, или помрло од рана и болештина по кућама својим.{S} А о |
, као да је смешно оно што Гојко прича, или као да и не слуша оно што он прича, него се сам сећ |
ита: „Јеси ли на страни војводе Милоша, или си на страни господина Вука?!“ Па кад јој кажеш да |
звоно, а ви овде горе или сте заспали, или ослушкујете само грмљавини, те ситно звоно и не чуј |
о да се упустио у некакве дубоке мисли, или да пушта памтење своје да лута по Косову хватајући |
отмула нека тутњава, као да негде грми, или да негде дубоко испод земље некакав џин овда и онда |
ј да сваки може ићи или у своје конати, или у трпезарију или у перивој, али да је не узнемирују |
ротињи!{S} Ноћас, ако не можеш заспати, или ако заспиш па се пробудиш, моли се Богу за мене!“ у |
д овога двога: или ћете се ви измирити, или ћете се овде под овим шатором а преда мном мачевима |
ати са вашим костима здравим и читавим, или ћете га опевати оплакујући своје кости изломљене!{S |
исном сену под красном зеленом колибом, или и под још краснијим звезданим небом!“</p> <p>„Војво |
Ако проведу ноћ у колу са женскадијом, или у певању уз пуне чутуре, кретаће се сутра натмурени |
" /> две недеље дана у Крушевцу слушао, или и својим очима видео!“</p> <p>„Почни само, почни, б |
"102" /> хоће, могао послати један део, или баш и целу стражу, на Косово.{S} Стари Милојко, врш |
же, силазити у трпезарију, да вечерамо, или нећеш?“ продера се нешто мало храпавим гласом поп К |
вораху: „Кажи нам само је ли све добро, или има нешто што добро није!“</p> <p>„То и јесте оно ш |
овест: да сваки војник, био он Јаничар, или био Спахија, Тимарлија или Зијаметлија, кад год га |
, нека нас казни, нека опет пусти сушу, или поводањ, нека нас пржи, нека нас топи, нека опет пу |
МПАРИЈА</p> <p>1899</p> <p>Цена 80 нов. или 1½ дин.</p> </div> <pb n="ii" /> </front> <body> <p |
помолити, па онда једно од овога двога: или ћете се ви измирити, или ћете се овде под овим шато |
а бирате само ово једно од овога двога: или ћете га опојати са вашим костима здравим и читавим, |
само двоје што се паметно учинити може: или да се разиђемо својим кнежевинама, или да сви, овак |
у име Божје, одмах још овога јутра!{S} Или, могли би ево и овако: <pb n="119" /> Ти, војводо, |
лиш?!{S} Нема, кнеже, од тога ништа!{S} Или ћемо сви братски и нераздвајани стојати на крштењу |
но писмо?!{S} Ристиворе, попа овамо!{S} Или га доведи или га донеси!“</p> </div> <pb n="14" /> |
аће да укрсти свој мач онда с мојим.{S} Или ћемо сва тројица изићи из шатора живи и здрави као |
га везана дотерам, да пред тебе падне — или бих га заклао!“</p> <p>Тек је старац преко усана пр |
на којој је Душан једну ноћ проспавао — или управо „пробдио“ како ми отац причаше.{S} Ево ће св |
S} Осем духовника у олтару и по једнога или двојице иза певнице никога другог у цркви не бејаше |
он Јаничар, или био Спахија, Тимарлија или Зијаметлија, кад год га пут нанесе онуда, стане пре |
а ли је мање светаца што је мање јунака или је мање јунака што је мање светаца, то ја не умем с |
ута поклањали по прегрш сребрних динара или по који Млетачки цекин, а и господски гости ваши, к |
о му и господар чињаше.</p> <p>Два пута или три пута прекиде се онај молитвени жубор, јер по па |
ударах два пута у звоно, а ви овде горе или сте заспали, или ослушкујете само грмљавини, те сит |
ога, који, за то што је кукавица, не ће или не сме да носи свој крст, који му је Бог на рамена |
е сва војска крене у Четвртак пред вече или у Петак у јутру, па да најдаље у Суботу пред вече с |
Ристиворе, попа овамо!{S} Или га доведи или га донеси!“</p> </div> <pb n="14" /> <div type="cha |
е не зна ко луђе говори, да ли они луди или они твоји паметни!“ настављаше кнез па немирно хода |
глави.</p> <p>Према старцу, и само три или четири корачаја од њега, седела је у истој таквој в |
осподину Кнезу да му помогнете победити или да с њиме славно гинете.{S} Огреших се тешко о Госп |
ат, рече свити својој да сваки може ићи или у своје конати, или у трпезарију или у перивој, али |
ђена, запињући језиком на свакој другој или трећој речи, говораше:</p> <p>„Молим те, бабо, не п |
војводе затрпа земљом као да је јеретик или неверник, а све само за то што се ви бојите владика |
мичи се натраг!{S} Не чекај да те мачем или буздованом погоним!“</p> <p>Боривој на своме Ждралу |
ода, да се договоре хоће ли поћи за њим или неће.</p> </div> <div type="chapter" xml:id="SRP189 |
им да ме шаљеш на Косово; ако те оборим или се ти први умориш, онда поштено да останеш на двору |
није данас на чисто да ли си ти Патарен или ниси,“ прихвати горким осмехом кнез Миросав; „на чи |
ваши, којима сам пехаре с вином додавао или коње доводио, нису ме обилазили својим господским д |
латкога заноса.</p> <p>„Ил’ си оглухнуо или оболео те не чу колико те виках са степеница!...{S} |
уздрхталим гласом, запињући мало о ову или ону реч, и устављајући се овде и онде као да мало д |
ћи или у своје конати, или у трпезарију или у перивој, али да је не узнемирују док их к себи по |
/> о једном погодимо!{S} Ако ме обориш или се ја први уморим, не тражим да ме шаљеш на Косово; |
да су нам уморна браћа наша видела, да им одморна браћа у помоћ долазе, може бити да сотона не |
властеле поче да помаже духовницима, да им појање што пуније буде.{S} Тада и млади војвода узе |
да млада момчад и девојчад не пусте, да им јасна грла одјекну веселим песмама?{S} Ти знаш да мо |
и вас, господо другови и пријатељи, да им опростите што се огрешише о вас, само ето нека прво |
Немој ноћас тога чинити.{S} Дај ми, да им за ноћас мој шатор буде тамница а ја тамничар! <pb n |
са она два завађена властелина, узе да им говори:</p> <p>„Не можете се ви живи враћати дома с |
{S} А кад се сви искупише, онда поче да им говори овако:</p> <p>„Чули сте последњу заповест наш |
ко ње и њене свите згрнуо био и поче да им говори:</p> <p>„Хвала вам што сте дошли, да заједнич |
иђе к Миросаву и Витомиру па, у знак да им прашта, пољуби се с њима.</p> <p>Изиђоше сви весели |
и Србина уставише се у исти мах, као да им онај живахни поветарац, који им запири у лице, донес |
Срби разбили Агарјане до ноге, тако да им је и цар погинуо... .“</p> <p>Ристивор не могаше даљ |
ела обојице киптио је зној.</p> <p>Тада им Ристифор приђе.</p> <p>„Уставите се, славна јуначка |
уги ухватише Славу Крилатицу!{S} Е нека им је срећно и честито, и јесу бољи јунаци од нас!“</p> |
е пуне свакојаког цвећа из перивоја, па им рече да свима војницима, који с кнезом на Косово пол |
има, којих црква тада већ беше пуна, па им јасним и звучним својим гласом мирно рече: „Јунаци!{ |
и притврђују цвеће за своје клобуке, па им онда викну:</p> <p>„Стан’те мало, децо!{S} Не дам ја |
адоје диже завесу на уласку у шатор, па им викну:</p> <p>„Е, сад ходите да видим јесу вам мачи |
видесте ли где на Косову децу нашу“ па им се одговори: „Не видесмо ми њих нигде на Косову!“... |
Голубовићи све до времена Немањина, кад им Велики Жупан даде хрисовуљ да се унапред па до века |
онесе од некуд заповест „Стој!“ Застаде им реч у грлу и дах у грудима, све са лепоте призора ко |
ост, људи се једва хлеба прихваћају, те им је и срце посно!“</p> <p>„Е, па добро!{S} Доста си м |
а уза сами грм наместише седла, како ће им као узглавњаци послужити.{S} Сва тројица беху уморни |
чи, него, оборив погледе на земљу, рече им:</p> <p>„Господо, да пођемо у име Божје одмах!{S} И |
обуди она два млада властелина.{S} Рече им да ће пред шатором наћи воде да се умију, али нека н |
изагна и Боривоја и Ристивора.{S} Рече им нека простру себи гдегод у којој колиби где су им во |
.</p> <p>„Јесте ме чули, господо!“ рече им свечано, „ја сам вам дао заповест; дао сам вам и раз |
авите се, славна јуначка господо!“ рече им тихо. „Уставити се, јер ено, рекао бих, светац вас м |
љиваше на Србе с лица, друге две зађоше им с левог и десног бока.{S} У тренућу ока бише три Срб |
се освећеном водицом пошкропи, е да би им Бог и Свети Јован и на путу и на бојном пољу и на св |
уци.</p> <p>„Мачеве у корице!“ заповеди им војвода, <pb n="108" /> па кад виде да га послушаше, |
ази поток, пожури се међу жетеоце, кажи им: била се на Видов Дан велика битка, српска је војска |
сраме ни то име, ни царскога кума, који им га је дао, ни стару славу, коју су као Голубовићи ст |
као да им онај живахни поветарац, који им запири у лице, донесе од некуд заповест „Стој!“ Заст |
х у грудима, све са лепоте призора који им се изненадно указа.{S} Пукла равница докле око допир |
наше Хришћанске земље!“</p> <p>„Хоћу ли им казати како Господин Кнез куне великом клетвом ко мо |
.{S} Повисило је госпоштину њихову, али им није повећало срећу.{S} Изгледало је као да племе њи |
а, а и средсреду му усколебасмо.{S} Али им притече у помоћ одморна војска те потисну нас.{S} Та |
и о српску судбину на Косову!{S} Викни им ти твојом старом и славном виком: „<hi>Покајте се</h |
.{S} Отвори им очи да прогледају, озари им памет да увиде, омекшај им срце да осете да греше је |
сад стоје пред мојим шатором.{S} Отвори им очи да прогледају, озари им памет да увиде, омекшај |
опростили.{S} Сада те ја молим, опрости им и ти, у име своје и у име све господе и дружине наше |
во те и ја уз ову сиротињу молим, пусти им твога сужња; млад је, згрешио је, патио је, а сад би |
с, пола као срдећи се а пола као молећи им се. „Да потуримо ми на страну Саборе Светих Отаца, д |
утње своје, као да их — онако клањајући им се и ширећи пред њима крила своја — преклињаху да ни |
жу на вратима од њихових соба, и не дај им ноћас к својим четама излазити!“</p> <p>„Како ћу, кн |
едају, озари им памет да увиде, омекшај им срце да осете да греше један према другоме, да се гр |
ки; али не смемо ти на сигурно рећи док им се не бих ближе прикучио!“ одговори Ристивор.</p> <p |
чно да чита књиге староставне.{S} Читао им је те књиге до пола ноћи.{S} Око неко доба викнуше д |
зе са ројем златних пчела.{S} Богатство им није повисило славу, али је није ни засенило.{S} Пов |
жевић!“ Сељаци сложно прихватише, и ако им мало час кнез онако попреко одби ону молбу о перпера |
њих двојица пођоше одмах да учине како им рече.</p> <p>Није дуго потрајало па се њих двојица в |
учитељем, погнуше главе па учинише како им је заповедио био.</p> <p>Кнез Градоје, шкргућући зуб |
дину Кнезу на Косово иде?!“ Иди, и тако им говори.{S} Ако у њих нема срдаца јуначких, наћи ће с |
заједнички мало заложимо!“</p> <p>Тако им заповедаше кнез, те њих двојица пођоше одмах да учин |
српски је цар Лазар јуначки пао!{S} То им кажи и ништа више!“</p> <p>Продера Ристивор својим к |
сукнене капе, па гологлави слушаху што им он нешто говораше.{S} Није дуго потрајало па сељани |
љиви зрикавци ућуташе запрепашћени, јер им се учини да чују рикање једног џина.{S} Ристивор зас |
остру себи гдегод у којој колиби где су им војници.{S} А кад оста сам са она два завађена власт |
бе на првоме спрату од Нове Куле.{S} Ту им старац пружи десницу, коју они са страхом и поштовањ |
боди од таквих другова!“</p> <p>„Ево ћу им ја“ узе реч војвода, „са моје стране опростити што о |
ође?“ питаше Ристивор.</p> <p>„Како ћеш им то казивати, кад то Господин Кнез није писао народу |
хитро и весело на Косово дођу.{S} И још им кажи да великом клетвом кунем свакога, ко не дође а |
Господин Кнез,“ поче Гојко, „а ено га, има већ по више дана на Косову!{S} Пре него ће се крену |
ојом још на Косову, видеће да Србадија, има још војске, и да није све на Видов Дан изгинуло; ак |
сео!{S} А и за невољу му је, јер, вели, има доказе како је неко Проказао цару Агарјанском тајна |
се војвода.</p> <p>„Нека је слава Богу, има доста и доброга!“ рече поуздано кнез Гојко, који је |
, оче, потеци горе одмах, кнез те чека; има да се чита велика књига која ето стиже од војводе!“ |
еш да разумеш моје бриге. <pb n="56" /> Има већ више ноћи како ока склопити нисам могла.{S} Јут |
/p> <p>„За јунака погибије нема!....{S} Има смрти,“.... рече кнез мирно и поуздано.</p> <p>У то |
и може шестоперцем добро да се баци.{S} Има једно што наш Боре, ако је прави Орловић, не може — |
„Има вам, брате, чиме да се поносимо, а има и што може бригу да задаје.{S} Ето да вам почнем!“< |
а војска искупи.{S} Мимо кнеза Будисава има још да дође и кнез Добромир Иванишевић, и кнез Деси |
дованима отимају епархије; Истина је да има и калуђера који сами пале своје манастире: истина ј |
је. „Све је како велиш.{S} Истина је да има данас владика које буздованима отимају епархије; Ис |
м само смести своје људе, и увери се да има за њих доста бела хлеба и црвена вина, а доста зоби |
многи и многи поп постао просјак, и да има калуђера који су се у гусаре одметнули.{S} Али знат |
ли и сам чуо, да ли доиста може неко да има у Србадији коме је до певања!{S} Као да не могаше н |
ци од уха до уха да око Господина Кнеза има издајника.{S} Људи Вука Бранковића шапутаху да војв |
у десно; тамо, видите, иза оних топола има бистар поток, на коме сам се ја већ умио и Богу пом |
ви такви.{S} Хвала Богу, и међу млађима има добрих јунака.{S} Шта, зар мој Милан није био јунак |
ћу да их кунем, јер знам да и међу њима има добрих јунака и честитих Срба; али ћу за цео остата |
вље и славу Божју!{S} Ако у Бога доиста има светости, праведности и сажаљивости, онда не може б |
Град, старинска и славна кућа Орловића има само две мушке главе: кнеза Градоја, старца од седа |
абучила,“ рече кнез; „али што ћу му кад има несрећу да га јаше човек, који мисли да је главно г |
се сви искупе на Косово, колико их год има, па да видиш шта ће бити од њих!...{S} Док само наш |
стићу вам одмах све сужње колико их год има у тамници двора нашег...{S} Све што од вас тражим т |
ман изиђе уђох да запитам војводу какве има заповести за мене. „Прво“ рече војвода, „имам ја те |
заветујемо да ћемо ми, колико нас овде има, братском ревеном подићи цркву код гроба војводина! |
S} Нека не буде кривде у оружју, ако је има у срцу вашем!“</p> <p>„Кнеже,“ узе реч Витомир, „ак |
/p> <p>„Смешно ми једа видим какве муке има Ристивор с Јабучилом!{S} Неће му коњ натраг, него х |
Градоје од Орлова Града. „Да таквога не има сокола!“</p> <milestone unit="subSection" /> <p>Сут |
није.{S} Нико од њега не зна боље да ли има тамо каква опасност, да се бој отпочне пре него што |
од мога кумашина Бошка Југовића!{S} Али има још пуно других наших јада!{S} Ето ниси могао сврат |
ху: „Кажи нам само је ли све добро, или има нешто што добро није!“</p> <p>„То и јесте оно што ј |
и мало вина ако га још у твојој чутури има.{S} Да одморимо и себе и коње до пред зору!“</p> <p |
господару, на тој дивној причи у којој има велики пуок за млађе!{S} Мени је мој покојни отац г |
{S} Причају да сад међу млађом господом има пуно њих, који веле да су свеци и чудеса њихова про |
и опет, синко мој, у томе што си учинио има пуно, пуно јунаштва!{S} Нека ти је просто од нас, а |
е ћу!{S} А сад нека Некудим настави ако има што!“</p> <p>„Нема много шта,“ прихвати Некудим. „К |
, немојте, господо и браћо, него колико има нас данас овде ми да се кренемо, у име Божје, одмах |
мо на мах, да после свега што се десило има само двоје што се паметно учинити може: или да се р |
се Иван, па онда додаде: „А под сигурно има и авети да се јављају!“</p> <p>„Како да нема?{S} Од |
гово и да му спалимо и разоримо све што има, да не остане ни камен на камену!“</p> <p>Стари кне |
е он могао то и друкчије да нареди, јер има међу вама који би по слави свога имена и по крепост |
е између њих сад бије љути бој.{S} Кажу има их већ пуно обрањених, а биће их и мртвих.{S} Похит |
у Кнезу једва са половином војске, коју има право да очекује!...{S} Боље је да причекамо дан дв |
радоја.{S} Вуканов дом кумује моме дому има већ двеста година, али бих ја пре и мога милога кум |
оју Змајеви љубе!“</p> <p>„Зар у истину има овде девојка коју Змајеви љубе?“ питаше Иван зачуђе |
сте оно што је мучно!“ прихвати Гојко. „Има вам, брате, чиме да се поносимо, а има и што може б |
ко ће ти га знати?“ одговори Ристивор. „Има их пуно, и малих и великих.{S} Велике већ и од нево |
S} Чух Кнеза како онима око себе рече: „Има их много њих који су требали да су стигли, а још ст |
а читању књига и туђег писања настави: „Има, вели, доста људи, али нема доста оружја; истом је |
ши неки чин из свете летурђије.</p> <p>„Има овде две књиге!“ рече млади кнежевић. „Једна је уме |
еви љубе?“ питаше Иван зачуђен.</p> <p>„Има, брате, дивно лепа и здрава девојка.{S} Могу ти је |
S} Казуј нам још шта си видео.“</p> <p>„Има, кнеже, пуно шта што казује како је срце у народа у |
езом погоди те на миру разиђу.“</p> <p>„Има још нешто што бих ја хтео да питам кнеза Градоја,“ |
мова у горње дворане извести.{S} Али не имађаше куда, па изиђе полагано и све као да се о нечем |
p> <p>„Молим те, бабо, не помињи га!{S} Имај милости према љуби сина твога!{S} Не помињи име, к |
ти за Косово!{S} Оно истина и кукавице имају крила, само што орлови лете к сунцу у висине, а к |
е ако је какво за њих одређено.</p> <p>„Имају за твоје људе спремљене колибе, <pb n="82" /> и П |
уз пуне пехаре својим јунаштвом хвале, имали твоје јуначко срце, мој Лабуде, мој верни друже!“ |
чије било за наше младости!{S} Онда смо имали свагда десет пута више људи но оружја, и мучили с |
им.{S} А ово сад што је остало, то није имало срца ни онда, па га нема ни сада!“...{S} А биће, |
ности у првим тренуцима.{S} По више њих имало је да одбија ударце, а по гдекоји је понео за спо |
ворово.</p> <p>„Јесте, госпођо кнегињо; имам и ја тебе много и за нешто велико да молим!{S} Па |
ци да говориш!{S} Али код твоје доброте имам срца и лудо да говорим.{S} Знам да ме можеш само п |
реш, учинићу ти како ето желиш.{S} Него имам сад и ја тебе да запитам за нешто!“</p> <p>Па онда |
а не мења!{S} И то је све што вам ноћас имам да кажем!{S} А сутра зором чућу шта имате ви мени |
аповести за мене. „Прво“ рече војвода, „имам ја тебе да молим да ми опростиш, ако сам те икада |
да ти кажем.... немој нам замерити,... имамо за нешто да <pb n="67" /> те замолимо.{S} Знаш до |
сами пале своје манастире: истина је да имамо два пута више попова но парохија, и пет пута више |
>„Зар ми сви,“ рече кнез, — „зар ми сви имамо коње и клобуке цвећем окићене: једини Ристивор да |
узе реч кнез Градоје:</p> <p>„Прво што имамо да свршимо то је да испунимо последњу жељу нашег |
ра у часу у коме је славно погинути.{S} Имао си добру мајку, па можеш да разумеш моје бриге. <p |
} Господин Кнез је једини јунак који је имао права да куне и прокуне.{S} Његова ће клетва сапле |
ило поверовати ни оном другом.{S} Ко је имао срца за ову земљу, није могао друкчије до да сузе |
ћута као човек који је казао све што је имао да каже.{S} Силно се застидео био; образи му беху |
жи, али који је сад још срећнији што је имао срећу да, мислећи на тебе, погине у служби земље г |
поп, али си грешан човек.{S} А ниси ни имао прилике да се покажеш колико си јунак!“ рече кнез. |
94" /> си се срдио на ме.{S} Сигурно си имао право што си се срдио.{S} Него ми је сад двојином |
војни,“ настави стари кнез; „и још ниси имао прилику да <pb n="69" /> од цара заслужиш челенку. |
и растужена. „То си ти мало вере у нас имао, кад ни старом господину ни мени ништа о томе поме |
јнога витешког оца.{S} Према своме деду имао је право страхопоштовање, не само што му је дед, н |
мам да кажем!{S} А сутра зором чућу шта имате ви мени да кажете!“</p> <p>И онда кнез Градоје ућ |
пођете!{S} И три пута грехота, кад ево имате мене у замену да пошљете!“</p> <p>Старац, се окре |
руго!{S} Бој је трајао неколико сахата, имаће да се прича годинама!“</p> <p>И опет приповедач з |
па да даде не једну него две војске!{S} Имаће цар наш и без нас доста војске!“ По гдекоји момак |
не падне мртав.{S} Онај који остане жив имаће да укрсти свој мач онда с мојим.{S} Или ћемо сва |
од, и младу чељад у робље да одводе.{S} Имаћемо зар прилике да тргнемо мачеве, да одбранимо по |
дворским девојкама, <pb n="65" /> које имаху котарице пуне свакојаког цвећа из перивоја, па им |
уг у овој нашој дружини!{S} Снахо моја, имаш ли откуд ма само зелен листак за нашега Ристивора? |
као и они!{S} И још те за једно молим: имаш по закону права да ова два бунтовна властелина бац |
емена, чувај сваки своје огњиште ако га имаш!“</p> <p>„А што му не разби буздованом главу, те д |
’, млади властелине, казуј нам даље шта имаш!“</p> <p>„Како ти рекох, господине војводо,“ наста |
иће да ти није лако да и мене чујеш кад имаш да чујеш толике!{S} Али шта ћу ја?{S} Ти знаш да ј |
, али који мени није мио.{S} Тебе, који имаш верно и храбро срце, молим не као слугу него као м |
јвода од војске светаца, под сигурно ти имаш слободе и приступа код Свете Тројице кад год хоћеш |
и сретне прве ране, синко!{S} Колико их имаш?“ питаше старац.</p> <pb n="205" /> <p>„Три, дедо! |
жеву — он се јави Кнегињи па јој рече: „Имаш, Госпође, пуно дворана и дворских госпођа и девоја |
и са некаквим силним узбуђењем.</p> <p>„Имаш ваљада ти мени што да кажеш?{S}1!“ упита га она св |
ма!“</p> <p>„Ти си ево сам окаљао своје име ноћас!“ рече војвода. „Није мени жао твога имена, а |
предај мој поклон, а не помињи јој моје име!“</p> <p>Кнегињи се крупне очи напунише сузама.{S} |
уги човек, и мени је прво да чувам моје име и част мога дома!“</p> <p>„Ти си ево сам окаљао сво |
{S} Свима је нама наше отачаство и наше име подједнако мило.{S} И с тога ја велим да је сада пр |
ој крвни непријатељ кнез Н.“ (каза он и име, само ти га ја не казујем јер не би право било!), „ |
сти према љуби сина твога!{S} Не помињи име, које усне моје, од ових шеснаест година како сам у |
че мој!“ рече му. „Србадија ће помињати име војводе Радича, кад давно и давно буде поборавила н |
ладио а моју памет подсетио да ја носим име Орловића!“</p> <p>„Немој да бројимо године!{S} Дај |
} Цар, кога је Бог поставио да у његово име правду народима дели, иде сад с војском само на Лаз |
> <p>Тек је старац преко усана превалио име „Станко“, а Манда једним кроком дође до њега сва бл |
који он на светом крштењу прима српско име!{S} Пуштај ти нас друге, а с Вуканом ето остани па |
а не пада таква срамота на наше јуначко име једног јуначког Хришћанског народа, јер наша срамот |
је твоја жеља да видиш какво ће славно име твој првенац на крштењу да добије.{S} Нико ти за ту |
кад не заборављај да носиш једно славно име, које су ти твој отац и твој дед светло предали, ко |
имена, али ваља мени да браним поштено име српске властеле и српске војске.{S} И тебе, кнеже М |
је дом Орловићев славио као своје крсно име.</p> <p>Причало се много шта о чудотворству те икон |
едан према другоме, да се греше о добро име својих родитеља, да се греше о своју дружину, о сво |
ићима старали су се да не посраме ни то име, ни царскога кума, који им га је дао, ни стару слав |
питаху: „Ама, ко је, казуј му проклето име ако га знаш, да идемо да му побијемо све што је њег |
/p> <p>„Прекрстите се, децо моја, па, у име Божје, хајд’те у седла!“</p> <p>Зазвекташе панцири |
Ја још <pb n="163" /> једном вас све, у име целе моје дружине, молим опојте нам војводу по зако |
S} Сада те ја молим, опрости им и ти, у име своје и у име све господе и дружине наше!“</p> <p>В |
отварајући писмо, „ево, синко, читај, у име Божје, књигу војводину!“</p> <p>Госпођа Манда проша |
има нас данас овде ми да се кренемо, у име Божје, одмах још овога јутра!{S} Или, могли би ево |
Ристивора и Боривоја: „Устајте, децо, у име Божје и у добри час!“</p> <p>Ристивор скочи на ноге |
душе скинуо.</p> <p>„Сад ћемо, децо, у име Божје, да наставимо пут!“ рече Боривоју и Ристивору |
деш војске што више можеш.{S} Ја већ, у име Божје, полазим, јер као Господар Србадије и треба д |
на сигурно тај дан у вече, па ћемо се у име Божје лицем на Видов Дан кренути.{S} Ако Бог хоће, |
молим, опрости им и ти, у име своје и у име све господе и дружине наше!“</p> <p>Војводи се скид |
рекла му је Госпођа Милица; „ето пођи у име Божје, и нека те мој благослов прати а Кнежев нек т |
рили, само су заборавили да утврде ко у име свију да говори.{S} Виде кнез то њихово гуркање, и |
, рече им:</p> <p>„Господо, да пођемо у име Божје одмах!{S} И да се пожуримо да стигнемо кнеза |
веран и мио властеличић.{S} Сутра ћеш у име Божје поћи с мојим сином и са старим господарем, да |
буду, <pb n="144" /> и громко викну: „У име Божје!{S} Напред!“ Не умем ја вама описати ону грмљ |
а левом крилу неки војвода — не знам му име, да Бог да се никад и не знало! — да је, рекох, нек |
шао к непријатељу!“</p> <p>„Проклето му име и колено!“ повикаше неки од властеле гневно, док др |
да је првенац војводин добно на крштењу име земље Господара, Кнеза Лазара, онда народ, певајући |
пале нову једну звезду у славу јунакова имена, те она гори вечном неугасном светлошћу и својим |
ер има међу вама који би по слави свога имена и по крепости свога срца боље од мене могли да во |
ас!“ рече војвода. „Није мени жао твога имена, али ваља мени да браним поштено име српске власт |
кад давно и давно буде поборавила наша имена!“</p> <p>Кад се већ сви изредише на последњем <pb |
ово Господину Кнезу.{S} Тако ти светлог имена дома твога, не оклевај него крећи војску и жури с |
м: тако ти Светога Јована, твога крсног имена, остани да крстимо чедо, које ми је Бог у овако з |
p>„Казуј само!{S} Казуј, тако ти крсног имена твога!“ привика по више њих из свите војводине у |
сило:“ узе реч млад један властелин, по имену Витомир. „Пре пет година путовах у Дубровник, да |
н мало пребледе и преста појати.{S} Али ипак мирно дочека да се света песма доврши, па онда, не |
ког раста, с нешто мало по дугачким али ипак облим, као млеко белим лицем, дивно срезаним румен |
двору, пред очима кнежевим, мачевима не исекоше, како је по њима настала велика завада и у само |
бистра речица, из које сребрне пастрмке искачу као да огледају е да ли би по зраку полетети мог |
ред олтарем — велики гвоздени светњаци, исковани мајсторским чекићем у грање и лишће, кроз које |
те се кнез Градоје духовницима, „чим се ископа гроб, спремите се да се тело нашег војводе опоји |
укоп војводе Радича: шатор дигнут, гроб ископан, и тело војводино положено у ковчег на брзу рук |
рава ти је напаст.{S} Тек ће по неки да искочи кад му се и не надаш!“</p> <p>„Онај наш поп Малв |
мантију, засука рукаве од антерије, па искочи као помаман на чист патос према кнезу. „И само д |
у земље у гроб на ковчег војводин рекав искрено и од срца: „Нека ти је лака земља српска!“ Пост |
едва дочека да се заборави оно и сувише искрено излетање Винково у прошлост. „Прво је добро што |
шта Грци, шта Угри?{S} Ама нека се сви искупе на Косово, колико их год има, па да видиш шта ће |
па с њима дођи на Косово кад ти се сви искупе; али нас, који смо ево већ овде, испраћај ти још |
заставу, спусти под њу мехове с вином, искупи око ње бубњаре и трубаче, нека ударају у бубње и |
тамо све наше коње из подрума дворских; искупи сву чељад и однесите седла, и копља, и мачеве, и |
отрчаше к оном храсту, како се сва моба искупи око Ристивора, како, кад овај скиде свој калпак, |
едосте дочекати да се српска војска сва искупи?{S} Зар вама, који издајама освајате а не јунашт |
ичекамо дан два, те да ми се сва војска искупи.{S} Мимо кнеза Будисава има још да дође и кнез Д |
почне пре него што се сва српска војска искупи.{S} Мислиш ли ти, кнеже, да нам већ давно не би |
ло као уморним очима, по господи што се искупи око њега.{S} Војвода се пригну к њему па га запи |
едној пољани, обраслој високом папрати, искупила и сместила уз Орловићеву чету скоро сва војска |
и јутрос осванула.</p> <p>Гомила Турака искупила се пред зеленим шатором Санџак-Беговим и око њ |
к мени на Косово, не би ли се сви тамо искупили до у Недељу пред Видов Дан.{S} Поручи свима да |
н Кнез нас је позвао да се сви око њега искупимо најдаље до Видовдана; друго, страх ме је хоће |
зницама и да обиђу све коваче, не би ли искупио још што мачева, копаља и буздована.{S} Боjи се, |
у манастиру, једне зимње вечери игуман искупио сву братију у трпезарију око некаквога Светомир |
да настави:</p> <p>„Ето ни један!...{S} Искупише се лепо око заставе, баш као да је сабор; отво |
беше изнад њега, чекаше мирно док се не искупише око њега на убојним својим коњима сви кнезови |
ен.</p> <p>Турци одјахаше од коња па се искупише око рањених Срба.{S} О Ристивору мишљаху да је |
сви кнезови и властела.{S} А кад се сви искупише, онда поче да им говори овако:</p> <p>„Чули ст |
крчму и сва властела.{S} Сви се ћутећки искупише око рањеника.</p> <p>„Тек ти бејах опремио Рис |
ad>V</head> <p>Кад се већ сви под липом искупише, узе реч кнез Градоје:</p> <p>„Прво што имамо |
жне и дубоке мисли.{S} Око њега се опет искупише сви кнезови и властела, те сваки баци грудвицу |
{S} Изгледало је као да се неки сватови искупљају, и да се чека само на свирце па да се живо ко |
} Ми смо овде на пољу, на коме се истом искупљамо.{S} Могао сам ја и да не дођем!{S} Дошао сам |
настави он опет сам од себе. „У вече би искупљао <pb n="138" /> око себе сву велику господу и в |
потицаху, а сва се онде <pb n="125" /> искупљена војска растопи у народ и стопи с њиме.</p> <p |
а у злато и драго камење окованим, беху искупљене неколике дворкиње.{S} Збијене у гомилу у једн |
тору; нечија их рука силно размакну.{S} Испаде испод шатора војвода Милош, а за њим узастопце И |
ји од двора.</p> <p>Тек најпосле ето га испаде Ристивор, гологлав, носећи у левој руци свој кло |
воре!“</p> <p>Однекуд доле испод терасе испаде на мраморну авлију млад момак, красног лика, вис |
у на који се тераса наслањала, Ристивор испаде, поклони се дубоко пред старцем, па рече:</p> <p |
маже!“ рече Ристивор усплахирен.</p> <p>Испаде кнез Градоје с Боривојем пред шатор и чуше доист |
по кратком премишљању настави:</p> <p>„Испадосмо сви из цркве и пред цркву.{S} Кнез се три пут |
о викну момцима: „Коње!{S} Овамо коње!“ Испадоше за њима још неке војводе и кнезови; чух их как |
мо оком тренуло, три коњика, три Србина испадоше испод грма на чисто поље, и најпре ходом па он |
а од жутога воска.{S} На своду, који је испао мало напред над огњиштем, да не да диму да се са |
дом, а после ћемо већ чинити метанија и испаштати се.{S} А већ ваља да нећете ни ви заборавити |
но раздрагана, скочи на ноге и кликћући испи пехаре.{S} И једва се уталожише и опет поседаше у |
крије, наже пехар с вином и полагано га испијаше.{S} Али не беше испио ни до половине кад се ус |
„Дајте, господо, да се дигнемо и пехаре испијемо у славу и у здравље духовника који се не деле |
и полагано га испијаше.{S} Али не беше испио ни до половине кад се устави.{S} Уста на ноге, до |
а зидина према овој, а лево од огњишта, исписана је била сва великом сликом онога удеса, од кој |
се са њега повија у трпезарију, била је исписана велика икона Светог Јована Крститеља, кога је |
су се очи обвикле крупним и разговетно исписаним писменима у нашим црквеним књигама, а ово је |
зу своје главе, нађоше под њим листину, исписану руком војводином а прибодену у земљу једним од |
n="154" /> заврти?!{S} Него боље дај да испитамо слуге војводине, да видимо да ли је какве пору |
сретниче!“ И ево се кајем!{S} Ево ти се исповедам!{S} Ево ти нож којим те хтедох убити!{S} Везу |
песму: „Тебе Бога хвалимо, тебе Господа исповедамо!“</p> <p>И стари кнез Градоје беше силно раз |
шапат његов: „Покај се, несретниче!{S} Исповеди се кнезу, па ће ти Бог опростити!“ Кад год бих |
зе да говори сузе лијући; „ево да ти се исповедим, па реци како хоћеш: обећа ми твој крвни непр |
и паде на колена.</p> <p>„Ево да ти се исповедим!“ узе да говори сузе лијући; „ево да ти се ис |
терета са душе скинеш.{S} Хоћу да ти се исповедим и да ми опроштајну молитву очиташ!“ И исповед |
а у животу што на жао учинио.{S} Ето се исповедих оцу Пајсеју, очита ми опроштајну молитву и об |
м и да ми опроштајну молитву очиташ!“ И исповедих га; и очитах му опроштајну молитву. „Хвала ти |
а и за властелу на једној лепој рудини, испод велике стене која се и зваше Царева Громада, а ис |
ој, подигао вењаке покривене липовином, испод њих наместио дрвене столове, а по столовима беле |
стене која се и зваше Царева Громада, а испод које мало час пројахаше.{S} И још нареди да сва в |
чи старога кнеза. „Нађосмо је о врату а испод свиленог напрсника у тога младога јунака до тебе. |
араху са жубором Голубињеске Реке, која испод њих и мимо њих протицаше.{S} Дивно је било са оне |
ледао у мрављу војски, која се извијала испод белог камена, са кога се на коње ускакало, па се |
рема њену лицу, и не видећи како га она испод ока милокрвно погледа, прође мимо ње и стаде мирн |
ој се да та једва чујна тутњава однекуд испод земље долази, и да тако тужно и тако жалосно запо |
ечија их рука силно размакну.{S} Испаде испод шатора војвода Милош, а за њим узастопце Иван Кос |
лагано одмицаше од себе, погледајући је испод својих густих веђа нешто натмурено, као да се срд |
оре!{S} Ристиворе!“</p> <p>Однекуд доле испод терасе испаде на мраморну авлију млад момак, крас |
м панциром на срцу моме, и сахраните ме испод ногу мога господара, јер хоћу да сам му и у гробу |
ренуло, три коњика, три Србина испадоше испод грма на чисто поље, и најпре ходом па онда лаким |
црвене сукнене плаштове по сухој земљи испод онога грма, у врх плаштева, а уза сами грм намест |
као да негде грми, или да негде дубоко испод земље некакав џин овда и онда захрче.</p> <p>На с |
новску чегртаљку.</p> <p>Из села, десно испод Орлова Града, допираху узбуњива запевања петлова, |
а гусле његове што лежаху у једном куту испод иконе.{S} Чињаху јој се као да су засвагда умукле |
едва се дубоки уздаси овда онда отимаху испод њега; али никоме не могаше ни једна реч да се пре |
лу те косине.{S} Дуж тога венца и одмах испод њега беху неколики редови шаторова. </p> <pb n="1 |
једној по широкој соби при земљи одмах испод терасе.</p> <pb n="37" /> <p>Два се млада витеза, |
оних у једну пећину.{S} Нађох ту старца испосника.{S} Седа му брада до појаса, а ни сам не знађ |
ене у лицу, шкргутну зубима, па се онда исправи у седлу, и подиже десну руку у вис, да утиша жа |
а ми се скорим надају!“ Па онда се живо исправи, окрете се нагло, и брзим корацима уђе у гомилу |
охвати и испразни један пехар вина, узе исправљати рукаве од антерије, намести свој црвени пас |
же!“ прихвати доброћудно поп, дохвати и испразни један пехар вина, узе исправљати рукаве од ант |
си наумио!{S} Не дам ја теби ни да нас испратиш до на међу наше кнежине!“</p> <p>„Ето, не реко |
искупе; али нас, који смо ево већ овде, испраћај ти још данас Господину Кнезу на Косову, као пр |
за Косово весело певајући.{S} Народ је испраћаше узвицима и усклицима желећи јој срећно путова |
дана, сав модар као да га је неко кољем испребијао!</p> <p>Није чудо да два млада витеза клизах |
побио у читаву умку од пољскога цвећа; испред ње сложио у три купе мачеве, буздоване и копља; |
пет празна јер у њој не бејаше чеда.{S} Испред <pb n="26" /> колевке крочила на њиву млада а ви |
ом заставом према средини првога реда а испред њега.{S} Оштрим погледом прелете кнез сваког сво |
по како многи народ седи под вењацима а испред вењака и око колиба вијугају усталасана кола.{S} |
д воде заноће, кад му са предњих стража испред војске јавише, да се види коњаник један, који у |
еколико стотина коњаника стало у редове испред шаторова, мирно и у највећој тишини очекујући не |
вор ободе Јабучила па са заставом изиђе испред свога господара и пође напред.{S} Кнез се крену |
уздованом о јабуци од седла — ставио се испред велике заставе, па би наизменце час наређивао тр |
да види пуно вењака и колиба на пољани испред двора.</p> <p>„И веруј да је тако!“ рече стари к |
јер стићи нећемо, па ма сад у овај часи испред ове цркве појахали крилате ждрале и вите ластави |
измешанога са јечмовим класјем.{S} Мало испред њега, под сунцем а до првога везаног снопа на њи |
разбојем, па час погледа на једну икону испред себе, час хитлено свиленим концем везе по једном |
тиш!“</p> <p>„Зар баш тако, Арсеније?!“ испречи се кнез на старца. „Зар ви кметови нађосте баш |
оже све славе и сва чуда овога двора да исприча о једној прилици?{S} Тек му показах кнегињу Вас |
водо, заповеди кнезу Гојку нека нам све исприча шта је видео и чуо у Крушевцу!“</p> <p>„Кнеже, |
матери.{S} Ристивор му у неколико речи исприча шта му је кнез заповедио.{S} Млади кнежевић, ко |
>„Хвала ти, јуначе!{S} Хвала ти што нам исприча све како си видео!“ привикаше му многа господа |
и срце па нам као Некудим, који и јеси, испричај мирно све што знаш!“</p> <p>„Ево хоћу, господи |
га слуге твоје отвориле, па да вам све испричам што сам за последње <pb n="96" /> две недеље д |
нај наш радосни занос!{S} А како да вам испричам и све друго!{S} Бој је трајао неколико сахата, |
ни витез. »Знам само ово што ћу вам сад испричати:{S} У очи самог Видовдана бејах опет на стара |
покретима!...{S} Ама ко ће то вама све испричати!!{S} Него једно треба да вам причам.{S} С вој |
шке ране, јуначе?{S} Да ли би нам могао испричати све како је било?“</p> <p>„Лаке су моје ране, |
телин; „лаке су моје ране, али је тешко испричати све како је било!{S} Ето, зло да не може горе |
Једно вече вечерах у двору Југовића, па испричах Бошку шта ми се и како ми се учинило.{S} А Бош |
и?{S} Тек му показах кнегињу Василију и испричах му како је спасла своје чедо од орлушине, <pb |
орију која помори пола народа!{S} Ја му испричах све велике беде и невоље кроз које је пролазио |
амдесет лета.{S} Кад му попови и ђакони испричаше како млади Југовић остави двор, и како за њим |
им за све моје: молим те за мога унука, испроси му у Свете Тројице здравља, среће јуначке и сва |
и и честитости; молим те за моју снаху, испроси јој здравља, живота, и среће у животу, молим ти |
мало и хрче.</p> <p>Поред ногу његових испружила се беху и спаваху два хрта, један бледомрк ка |
<p>„Прво што имамо да свршимо то је да испунимо последњу жељу нашег војводе — да га сахранимо |
>„Нека да Бог да би ти се санак убрзо и испунио!{S} А сад пођите у десно; тамо, видите, иза они |
ник и соба њихова за неколико тренутака испунише, да се опет мало после у мрак завију.</p> <p>С |
и његов верни слуга, па у два три скока истераше своје коње у лево од старога кнеза.</p> <pb n= |
а нама — нико да придође, него ми једни исти боримо се од ране зоре са три одморне војске, која |
. </p> <p>Наша три Србина уставише се у исти мах, као да им онај живахни поветарац, који им зап |
узимаш на своју душу и мој.{S} Ми смо, истина, људи зле среће, али нисмо кукавице, нити смо љу |
а Боре још не може да води војску нашу, истина је да не може; али може Боре да јаха убојита коњ |
алуђера који сами пале своје манастире: истина је да имамо два пута више попова но парохија, и |
о се може да смести у хиљаду манастира; истина је да је многи и многи поп постао просјак, и да |
дика које буздованима отимају епархије; Истина је да има и калуђера који сами пале своје манаст |
игуман Пајсије. „Све је како велиш.{S} Истина је да има данас владика које буздованима отимају |
али се Ристивор заклињаше да је то цела истина, и да поп Каритон свако своје хрвање са свецем м |
свега срца праштамо — све кад би и била истина да се он о нас огрешио — дајте да се данас овде |
<pb n="120" /> кнез Градоје. „А и да је истина, боље је да смо ми на Косову уз нашега Господина |
о; ако није он више на Косову, и ако је истина што је онај рањени јунак чуо <pb n="172" /> да с |
но малвасије као цар попио, да су га се истина бојали, али да су га и мрвили, и да су га најпос |
да се позиву његову одзовемо, и да смо истина позно, ал’ тек опет изишли на Косово!{S} Друго, |
о за такве, нит си ти за Косово!{S} Оно истина и кукавице имају крила, само што орлови лете к с |
в Дан!“</p> <p>„Бог зна да л’ је све то истина!“ рече <pb n="120" /> кнез Градоје. „А и да је и |
и сада!“...{S} А биће, рекао бих, нешто истине и у ономе што ми Степан из Кљештевице рече: „У н |
тао, право је да и њему и вама свима по истини кажем што сам сетан и невесео.{S} Како војвода з |
престо српски, само ако он — Марко — у истини може да изради у Мурата да њега <pb n="98" /> — |
треба.{S} Док то сам не види, ако је у истини витез, сан му ноћас на очи пасти неће.{S} Кад ле |
ше!“ причаше Витомир.</p> <p>„Тако је у истини!“ рече упорно Миросав. „Мени не треба да се прав |
ест нашег старешине!“</p> <p>„Тако је у истини!{S} Тако је!“ привикаше одважно многи од господе |
оспода сложно у глас, неки од њих као у истини запрепашћени, а други опет ударише у смех.</p> < |
ко мало час и сам врати!“</p> <p>„Зар у истини тако?!“ викну старац запрепашћен, па се удари ру |
д њих опколеше, позивљући их једнако са истинским дивљењем и жаљењем, да се предаду.</p> <p>„Је |
а води војску нашу!“</p> <p>„А рекао је истину“ — настави Ристивор, — „да ти, господару, ниси в |
жем?{S} Можда ми нећеш веровати, али ти истину казујем:{S} Ни један!“</p> <p>Стари кнез скочи с |
има витешким: али је војвода рекао само истину, да је Боре наш још тек дете!{S} Не може он да в |
а откуд може бити старе славе?!...{S} У истину ево су последња времена!...{S} Кад нема јунаштва |
ванке коју Змајеви љубе!“</p> <p>„Зар у истину има овде девојка коју Змајеви љубе?“ питаше Иван |
им гласом војвода Радич. „Јест, страшну истину говориш!{S} Ето немам срца да вам у очи погледам |
тва и свога Господара!“</p> <p>„Страшну истину говориш, кнеже!“ рече тужним гласом војвода Ради |
треба да се правдам.{S} Ти би, војводо, исто тако урадио, да залечиш рану, коју би ти неко мучк |
це за ову земљу и за ову нашу сиротињу, исто као и нама!{S} Него је и наша и његова несрећа што |
у гости у моме двору?“ одговори војвода исто тако шапатом.</p> <p>Истом оне две прзнице оставиш |
кве наше речи и вели: „И Марко је Србин исто као и ја, и као и ви!{S} И њему куца срце за ову з |
а до после подне.</p> <p>Пред вече тога истога дана Ристивор се био наслонио на један од оних б |
је да са својим људима стигне пред вече истога дана на бориште код војводина двора, да се одатл |
си је видео?“</p> <p>„Ето онде, у овој истој нашој клети,... овде измеђ мене и тебе!“</p> <p>„ |
ли четири корачаја од њега, седела је у истој таквој високој и богато изрезаној храстовој столи |
ква, само нешто по сниска.{S} У зиду на исток лежало је велико отворено огњиште од белих камени |
, која у дивном блистању трепташе изнад Истока.{S} Па онда нађе ведрицу воде, коју му је Ристиф |
вне зоре!“ рече Витомир, погледав према Истоку, који својим руменилом поче да гаси брилијантски |
ели, доста људи, али нема доста оружја; истом је послао људе, да зађу по старим ризницама и да |
ани, Будванци и други Срби Приморци.{S} Истом се Господин Кнез с војском кренуо дно, а неколики |
сове од тебе, да му кажемо зашто ћеш та истом кроз дан два стићи!“</p> <p>»Послах ја књигу Госп |
ни, јер је јасно било да је гнев кнежев истом узео да кипи.</p> <pb n="178" /> <p>„Жао ми је, г |
се мало замисли.{S} Учини му се да сад истом провиди шта војвода хоће.</p> <p>„Војводо!“ поче |
сти!{S} Ми смо овде на пољу, на коме се истом искупљамо.{S} Могао сам ја и да не дођем!{S} Доша |
вили Господину Кнезу, да цар Агарјански истом чека да му од Караманије дође његова најбоља војс |
сутоњ се почела спуштати, Војвода Радич истом бејаше прегазио једну притоку Ибра с војском свој |
ће, ако Бог да, све добро бити.</p> <p>Истом сад, кад се већ сутоњ поче да хвата, букну весеље |
овори војвода исто тако шапатом.</p> <p>Истом оне две прзнице оставише један за другим трпезари |
јен бледом <pb n="185" /> љубичицом.{S} Источно се небо наслонило на плаве планине, па их пушта |
ном ступу од дима и пламена, који се на источној страни Косова видео.</p> </div> <div type="cha |
е. „Кад ли ће се једном то отровно семе истребити са ове лепе наше земље?!“</p> <pb n="97" /> < |
> <p>Млади Боривој пољуби мајку у руку, истрже се из њена загрљаја, и хитро скочи своме коњу у |
ораше Ристивор сам себи, па у три крока истрча уза степенице горе на први кат.</p> <p>Ту у ходн |
="140" /> викну оној господи што са њим истрчаше: „И опет вам кажем: сутра је ето Видовдан, вид |
ли смо малу доворану у јужној кули, ону исту у којој је цар Душан преноћио кад оно идосте на Уг |
па у трпезарију, као и ко хоће из ње да иступи, ваља да се окрене к свецу, прекрсти три пута и |
својих јунака.{S} Вежбао их је у брзом исукивању и витлању мачева, и у поузданом управљању коњ |
епомично на слику, коју беше увезла.{S} Исус, одевен у рухо бело као снег <pb n="8" /> седи на |
ето Причешће, да би нас Спаситељ Господ Исус Христос на небу примио као своје, увео у царство Б |
устом и дугом русом косом утире са ногу Исусових покајничке сузе, што се мешаху са скупоценим м |
божно три пута, и три пута целива слику Исусову, а шапуташе тихо:</p> <p>„Опрости ми, Господине |
сузи коју <pb n="9" /> несрећа из срца исцеди, трепти надежда наша на Бога!{S} Ето, у томе је |
Бејах и ја у свити његовој.{S} Тек што исцелива иконе пред олтарем и уђе у свој сто а допаде з |
и сви други кнезови и властела редом, и исцеливаше свога мртвог војводу.{S} Ниједно око није ос |
зна боље од Ристивора којим путем ваља ићи.</p> <p>„Молим те, дедо!“ рече Боривој, „ако нећеш |
ви кат, рече свити својој да сваки може ићи или у своје конати, или у трпезарију или у перивој, |
а онда шапну Ристивору: „Ама, брате, да их раздвојимо!“</p> <p>„Не знаш ти њих!{S} Још су они к |
е да пљачкају богата села по Косову, да их пале, да секу народ, и младу чељад у робље да одводе |
е да похватају коње са ливада наших, да их повежу конопцима и изведу рано зором на Змајев Вис.{ |
</p> <p>И ударише му сузе на очи.{S} Да их при крије, наже пехар с вином и полагано га испијаше |
дељу пред Видов Дан.{S} Поручи свима да их молим и преклињем да потруде своје господство још ов |
да се више не дижу.{S} Поручи свима да их молим и преклињем, да у што већем броју сложно, хитр |
н Кнез и Госпођа Кнегиња Милица раде да их измире, али до сада све забадава!“</p> <p>„О, господ |
ад је срдит узе шкргутати зубма, као да их оштри да некога њима живог коље.</p> <p>Прошло је та |
својим некакве зле слутње своје, као да их — онако клањајући им се и ширећи пред њима крила сво |
резним Орловићевцима није било тешко да их раздвоје.</p> <p>Кнез Градоје виде првим погледом шт |
у стигли, а још стигли нису.{S} Нећу да их кунем, јер знам да и међу њима има добрих јунака и ч |
споде.{S} Стари се кнез осврну, погледа их мало, и не могаше ни видети ни разумети што се они т |
лике цепанице на ватру у трпезарији; ја их унесох и полагано спуштах, и онда чух како Светогора |
ушташе свилене завесе на шатору; нечија их рука силно размакну.{S} Испаде испод шатора војвода |
А кога значе орлови него Србадију, која их на својим заставама носи? „Не треба ни да се пита, < |
ш су они као ђачад манастирска!{S} Нека их док се мало поуморе!“</p> <p>И два млада витеза глед |
међу њих сад бије љути бој.{S} Кажу има их већ пуно обрањених, а биће их и мртвих.{S} Похитајмо |
е ти га знати?“ одговори Ристивор. „Има их пуно, и малих и великих.{S} Велике већ и од невоље з |
ух Кнеза како онима око себе рече: „Има их много њих који су требали да су стигли, а још стигли |
се небо наслонило на плаве планине, па их пушта да се преливају на модру перунику.{S} Сунце се |
ње, удараху навалице на те гомилице, па их распрштаваху својим веселим а покашто и дрским доско |
људе; ево јечмови почињу сазревати, па их ваља жети; па онда, брате, ово је Петров Пост, људи |
који ће на Косову јуначки погинути, па их запитају: „А видесте ли где на Косову децу нашу“ па |
, оседланих, заузданих и поткованих, па их цвећем окитио као да су коњи сватовски; по странама, |
дохвати за руку и једнога и другога па их поведе у свој шатор, гунђајући: „Да не знам правосла |
рхтао. „Господо, пуните пехаре своје па их подигнимо у славу наше честите браће српске са Примо |
имо ње и стаде мирно до самих врата кад их она затвори.{S} Кнегиња се диже са свога седишта, па |
Турака, као да се труди да се сети где их је пре једном приликом видео.{S} И још опазише како |
о у сласти слатког снивања.</p> <p>Није их дуго тако склопљене држао кад умукнуше комарци, и ус |
рла не промукоше у војничке господе, те их не замени сложно и смерно појање игумана Пајсија и њ |
лице, дохвати своје разбарушене косе те их сави <pb n="35" /> у перчин, намаче петрахиљ, приђе |
о под шлемовима и клобуцима.{S} Скините их, јер ово <pb n="142" /> што овај наш рањени јунак ка |
молите; па онда напојте коње, оседлајте их и за пут припремите, па дођите да се још једном заје |
не колибе, <pb n="82" /> и Порубовић ће их ето сад тамо одвести и разместити.{S} А за тебе и тв |
к само овај змај Душанов духне, разнеће их као плеву!{S} Камо?{S} Дајте вина овамо!..{S} Одите |
Кажу има их већ пуно обрањених, а биће их и мртвих.{S} Похитајмо, да уставимо тај покор!“</p> |
ји до ње допираху.{S} И опет кад год би их јасно чула, срце би јој се стегло, сва би задрхтала |
узе оба писма из руку свога унука, сави их полагано, готово побожно, метну их у недра, и онда с |
пет и још горе, чим се уклонимо ми који их раздвајамо!“</p> <p>„Идите ви у ваше колибе и одмори |
се не сећаш какве си књиге писао кад ти их је Душан у перо казивао? „Војводо“ — настављаше кнез |
{S} Али не знамо, Бога ми, како ћемо ти их платити!{S} Па се здоговорисмо да те молимо да нам и |
ја тамничар! <pb n="110" /> Сутра ћу ти их било живе било мртве у руке предати, па како наредиш |
смо вино цео дан, и ево промукох молећи их и корећи их, и једва једвице петорица приђоше да се |
дан, и ево промукох молећи их и корећи их, и једва једвице петорица приђоше да се руком прихва |
ише и сваког од њих опколеше, позивљући их једнако са истинским дивљењем и жаљењем, да се преда |
и јуначка прса дохватају.</p> <p>Турци их раздвојише и сваког од њих опколеше, позивљући их је |
зини иза себе, за које је, и не видевши их, знао да су Боривојев Ждрал и Ристиворев Јабучило.{S |
умију, али нека не улазе под шатор док их он не зовне, јер хоће најпре да се помоли Богу.</p> |
у перивој, али да је не узнемирују док их к себи позвала не би.</p> <p>Сама отиде уза степениц |
Па се здоговорисмо да те молимо да нам их опростиш!“</p> <p>„Зар баш тако, Арсеније?!“ испречи |
ватра из очију сева.</p> <p>„Не браним их, господару!{S} Нити се то може да брани.{S} Него ти |
ама од клобука својих јунака.{S} Вежбао их је у брзом исукивању и витлању мачева, и у поузданом |
игао је две високе осмоугле куле, везао их једном мраморном терасом на мраморним ступовима, а т |
онео би отуда звекет и бубњаву, и донео их да издахну под зидинама од Орлова Града.{S} На отвор |
ак?{S} И сви ови што иду за мном, и ако их је кнез Вукан онако паметно одвраћао, зар нису и ти |
уху војводину па му шапатом рече: „Ако их нећеш уапсити, <pb n="93" /> стави стражу на вратима |
господе оте узвик, који показиваше како их је заповест кнежева изненадила.{S} Једни се загледаш |
у.{S} Храбрио је оне који казиваху како их нека зла слутња осваја; стишавао плаховите, световао |
ма нека се сви искупе на Косово, колико их год има, па да видиш шта ће бити од њих!...{S} Док с |
у ти сретне прве ране, синко!{S} Колико их имаш?“ питаше старац.</p> <pb n="205" /> <p>„Три, де |
S} И пустићу вам одмах све сужње колико их год има у тамници двора нашег...{S} Све што од вас т |
осврнути, да својим очима видни колико их је.</p> <p>Па онда га освојише свакојаке тужне и црн |
м угледа слугу свога. „Дед казуј колико их је се прихватило руком за заставу?!“</p> <p>„Завор м |
пет тешко рањених Турака, а бар толико их је понело лаке ране.{S} После неколико тренутака бор |
ти!{S} Не рече ли он сам синоћ, да ћемо их зором чути?!“</p> <p>Потражише по свима кутовима шат |
нице и радионице од сребра и злата, што их у Крушевцу држе Дубровчани, Которани, Будванци и дру |
њаника иде за њим.{S} И би му мило, што их очевидно беше по више.{S} И опет се не хтеде <pb n=" |
поче брујити све то веселији жагор, што их сунце све то топлије озараваше.{S} И тај весели жаго |
!“...{S} Али ни од куд никога! „Ох, што их нема!“ уздахнуо би Кнез гласно и дубоко.{S} Па би он |
ас наређивао трубачима да дувају, а час их опет устављао те да он скупљеноме свету гласно довик |
е око срца нешто хладно било.{S} И опет их је већина на сигурно веровала да не може бити друкчи |
"SRP18990_C4.3"> <head>II</head> <p>Пут их поведе уз бистар а поширок један поток, којега обале |
сави их полагано, готово побожно, метну их у недра, и онда седе, и поче онако невесео и замишље |
за њима још неке војводе и кнезови; чух их како преклињаху Милоша да се врати Кнезу под шатор!{ |
Турке око себе.</p> <pb n="201" /> <p>„Их, погана веро Агарјанска!“ цикну Ристивор кад га оштр |
нахо моја!...{S} Да знам где је Станко, ишао бих да га везана дотерам, да пред тебе падне — или |
р Орловићи од пет стотина година свагда ишли <pb n="196" /> напред а данас на Косову да бегају? |
Хришћанску!“ “</p> <p>„До подне нам је ишло добро.{S} И ако је сва војска била у борби од зоре |
она окрете и виде да је он још ту, као ишчекујући заповести, па му главом даде знак да може да |
дође Иван с коњем опремљен како треба, ја уђох под шатор да јавим.{S} Војвода клечаше на земљи |
а старац рече:</p> <p>„Синко Ристиворе, ја ћу мало да отпочинем, а ти будан чувај стражу, да Ту |
дито да говори, „кад је тако, онда вам, ја, ваш војвода, заповедам: одлазите одмах у своје собе |
ди Боривој пун чуда.</p> <p>„Ех, синко, ја ћу...“ одговори кнез Градоје, затежући очевидно у за |
а догледу непобусаног гробља на Косову, ја се без преговора примам тога старешинства.{S} Моја в |
еколике цепанице на ватру у трпезарији; ја их унесох и полагано спуштах, и онда чух како Светог |
о и снажно и помози, јер <pb n="115" /> ја сам твој човек, а ти си мој светац сада и до века!{S |
лику морију која помори пола народа!{S} Ја му испричах све велике беде и невоље кроз које је пр |
, колико ће бити тамо турске војске!{S} Ја колико пута бројах, сваки ми пут све друкчије излази |
гаш?{S} Је ли?{S} Ето сте сви такви!{S} Ја на какве је људе <pb n="47" /> спала данас славна ца |
али нека иде тај грех на моју душу!{S} Ја још <pb n="163" /> једном вас све, у име целе моје д |
ашим метанијама држите моје здравље.{S} Ја вас питам: је ли царев закон да цару плаћате цареву |
во ти препис од ње па види шта пише.{S} Ја знадем Господин кнез не мисли на тебе.{S} Твоја је к |
{S} Остављам вам само моју заповест.{S} Ја се из ових стопа крећем за Косово!{S} До Косова се о |
Војводо, више ти ја чекати не могу.{S} Ја одох на Косово Господину Кнезу.{S} Тако ти светлог и |
и да доведеш војске што више можеш.{S} Ја већ, у име Божје, полазим, јер као Господар Србадије |
ћи пута у Орлов Град и без Ристивора, а ја сам се заветовао госпођи кнегињи да те жив оставити |
о!{S} Пружи се па спавај и одмори се, а ја ћу сад већ стражу чувати!“</p> <p>Ристивор бејаше до |
ече: „Немој, синко; иди ти па спавај, а ја ћу сам писати што ми треба! <pb n="155" /> Па онда м |
своме клобуку челенку свога деда!{S} А ја ћу дотле носити челенку коју је твој отац, а мој син |
да им за ноћас мој шатор буде тамница а ја тамничар! <pb n="110" /> Сутра ћу ти их било живе би |
ли ту цркву на славу Божју?!“</p> <p>„А ја мишљах“ рече Ристивор, „ти помињеш дивну Грачаницу, |
ији но што беше кад дођох!{S} И онда га ја оставих, и ни на крај помисли мени да га више жива в |
S} А дај мени војводино писмо, да ти га ја прочитам!“</p> <p>„Бог с тобом, снахо!“ рече старац |
тељ кнез Н.“ (каза он и име, само ти га ја не казујем јер не би право било!), „обећа ми, рече, |
и наше име подједнако мило.{S} И с тога ја велим да је сада прво на реду да се договоримо шта ј |
оне!“ .</p> <p>„Мислиш ли ти, кнеже, да ја не бих певао у славу наше свете вере Хришћанске да < |
ниш; али би се заиста срдио на мене, да ја нисам поред мојих људи на пољу!{S} Не, не, моје је м |
поп не да кренути. „Иди кажи кнезу, да ја ево сад претварам његово кисело вино у слатку малвас |
ту пред непријатељем, <pb n="109" /> да ја не муцајући слушам твоје заповести!{S} Ми смо овде н |
са све то јачим узбуђењем, „пусти ти да ја с мојим људима, и ако хоће још ко од господе са мном |
ово што и лудост, опет немој мислити да ја не видим шта си и куд си наумио?{S} Кад ти ја само и |
моје подмладио а моју памет подсетио да ја носим име Орловића!“</p> <p>„Немој да бројимо године |
сав; „нит сам вредан, нит’ сам кадар да ја то пресудим; али ето видим да је слава загрлила ону |
толике!{S} Али шта ћу ја?{S} Ти знаш да ја не смем ни пред Свету Мајку Божју, а камо ли пред Го |
о не изиђе најмање четири стотине, онда ја окат да идем у слепце, а да не пратим таквог господа |
не песме „Со свјатими упокој!“ Него куд ја одох?!{S} Опростите ми; знам није вама до тога како |
/p> <p>„Додај ми ту моју заставу, да је ја сам понесем?!“ рече стари кнез.</p> <p>Ристивор га п |
прекор трепташе.</p> <p>„Кад сам ти је ја кратио?“ рече кнез па се насмехну с пуно презрења.</ |
едном погодимо!{S} Ако ме обориш или се ја први уморим, не тражим да ме шаљеш на Косово; ако те |
топола има бистар поток, на коме сам се ја већ умио и Богу помолио.{S} Идите те се умијте и ви, |
м дружбом и твојом службом, како сам се ја поносио дружбом твога јуначкога оца, и очинском пажњ |
о умори а друго се разбуди.{S} Сећам се ја добро што је мени мој покојни отац причао о јунаштву |
ој земљи Агарјанској!“</p> <p>„Чудим се ја теби, војводо, и чудим се вама, господо!“ узе реч кн |
годинама сви млађи од мене, не бојим се ја ни пити с вама, а камо ли вечерати!“</p> <p>На то во |
...{S} Сад чујте ме добро!{S} Ево ћу се ја ноћас одмарати на овој поњави између вас двојице.{S} |
Господину Кнезу доведем!{S} Огреших се ја грозно о вас и о Господина Кнеза!{S} Ово је страшно |
се на прагу поче крстити и клањати, те ја но њему прекрстих се и поклоних се!“</p> <p>„E, па с |
ли и један другом опростили.{S} Сада те ја молим, опрости им и ти, у име своје и у име све госп |
е кад год хоћеш, па јој кажи све што те ја молим, и замоли и ти да се Свевишња Светиња у Светој |
докле год зора не заруди а тада уђи!“ И ја га онда пољубих у руку, и не слутих да му то последњ |
ило, ма кад било, нека ти је просто!“ И ја онда тако рекох. „Е сад,“ рече, „ево ти моје заповес |
зна куда полазимо, зар није право да и ја и Ристивор то знамо?!</p> <p>„Куда полазимо?“ понови |
у ти како ето желиш.{S} Него имам сад и ја тебе да запитам за нешто!“</p> <p>Па онда Санџак-Бег |
па се врати дома, онда да знаш да се и ја с мојим људима враћам моме дому, да га браним од сва |
> <p>„Смилуј се, господару!{S} Ево те и ја уз ову сиротињу молим, пусти им твога сужња; млад је |
т грех што га наш јадни војвода учини и ја не знам...“</p> <p>„Махни се ти сад тога, оче игуман |
</p> <p>„Јесте, госпођо кнегињо; имам и ја тебе много и за нешто велико да молим!{S} Па се још |
чи и вели: „И Марко је Србин исто као и ја, и као и ви!{S} И њему куца срце за ову земљу и за о |
попе, да меримо снагу!“</p> <p>„Тако и ја велим, кнеже!“ одговори поп, па збаци са себе мантиј |
ута госпођа Манда, — „опрости ми, што и ја једна женска глава хоћу да судим о пословима витешки |
жете ви што и ја, и не требате ви што и ја!“ рече кнез Градоје. „Ја ћу да загазим у турску војс |
ти то и ми!“</p> <p>„Не можете ви што и ја, и не требате ви што и ја!“ рече кнез Градоје. „Ја ћ |
обично дође први на јутрење.{S} Бејах и ја у свити његовој.{S} Тек што исцелива иконе пред олта |
Мало за тим паде ми коњ мртав, падох и ја рањен.{S} Мора бити да сам дуго без свести лежао, је |
оју синоћ у срдњи изговорих!“</p> <p>„И ја се, кнеже, кајем за моју реч!“ рече Миросав. „Кајем |
ја не умем сам да разберем!</p> <p>„Ни ја ти то, синко, не знам казати!“ рече старац љубазно м |
у Крушевцу:“</p> <p>„Ево, кнеже, да ти ја кажем!“ прихвати војвода. „Тамо се прича да су дошли |
ругу господу, нека ти они кажу, а да ти ја не казујем, шта је Гојко слушао у Крушевцу:“</p> <p> |
видим шта си и куд си наумио?{S} Кад ти ја само из далека напоменух да би добро било, да се и м |
напишем ово овако:{S} Војводо, више ти ја чекати не могу.{S} Ја одох на Косово Господину Кнезу |
напољу били први нападачи?“</p> <p>„Тек ја дођох из двора међу своје људе, а кнежеви нас људи н |
а би ви и знали? — кад не знате, да вам ја кажем који знам!{S} Кад сам ја оно учио књигу у мана |
онда по закону нека и буде, и ништа вам ја и не могу и нећу опростити!“</p> <p>Па се онда кнез |
н на своје руке не прихвати, не бих вам ја сад ово оволико причати могао!{S} Е сад да вам наста |
и нећеш, попе, куд си наумио!{S} Не дам ја теби ни да нас испратиш до на међу наше кнежине!“</p |
:</p> <p>„Стан’те мало, децо!{S} Не дам ја ни једноме од вас да свој клобук закити, док свог ко |
пада сенка на родитеље ваше.{S} Не дам ја вама да сами још грђе срамотите своје родитеље а мој |
огрешили!“ рече старац Градоје. „Не дам ја теби, војводо, да уза свој грех узимаш на своју душу |
преку реч и за сваки преки чин!“ „Немам ја шта теби праштати, мили господару!“ рекох ја; „нема |
сти за мене. „Прво“ рече војвода, „имам ја тебе да молим да ми опростиш, ако сам те икада у жив |
сово!“</p> <p>„Тако је требало!{S} Знам ја Милојка!{S} Тако, брате!“ говораше кнез Градоје задо |
; па настави окренув се Ивану: „Не знам ја за друге свеце; али је нама наш светац свагда помага |
ичају шкргутати зубима.</p> <p>„Не знам ја шта би ти хтео, кнеже Орловићу!“ одговараше Миросав |
ез Градоје, па узе вртети главом, „знам ја тебе добро!{S} Бог те је створио велика господина, д |
в пренеражен. „Ваљада нећеш рећи да сам ја Патарен?“</p> <p>„Ако није данас на чисто да ли си т |
, да вам ја кажем који знам!{S} Кад сам ја оно учио књигу у манастиру,“ — ту многи почеше да му |
тмурени, мамурни и уморни.{S} А кад сам ја у средини мојих људи под мојим шатором, сваки ће од |
се смеју, али ништа то њему, — „кад сам ја оно учио књигу у манастиру, једне зимње вечери игума |
тије чак у село к поповој кући, где сам ја с мојом <pb n="156" /> другом братијом вечерао, и ре |
а коме се истом искупљамо.{S} Могао сам ја и да не дођем!{S} Дошао сам као поштени твој клетвен |
кнеже, пред вече стиже.{S} Објаснио сам ја то све сам и обећао да ћемо се кренути ако не у Поне |
ма.</p> <p>„То је твоје масло!{S} Нисам ја ни слеп ни глуп, хвала Господу Богу!{S} Али нећеш, п |
кад се разгневи.</p> <p>„Не пресуђујем ја!“ прекиде га кнез Миросав; „нит сам вредан, нит’ сам |
икну: „У име Божје!{S} Напред!“ Не умем ја вама описати ону грмљавину од кликтања, онај наш рад |
бије!“ одговори Пајсеј.</p> <p>„Разумем ја да не да црква опојати онога, који, за то што је кук |
и од таквих другова!“</p> <p>„Ево ћу им ја“ узе реч војвода, „са моје стране опростити што оскв |
један кмет из гомиле.</p> <p>„Не тражим ја да ви вашим молитвама откупљујете моју душу од небес |
дана по моме доласку у Крушевац опазим ја да нам је Господин Кнез нешто дубоко замишљен, сетан |
..“</p> <p>„Причекај мало, попе, стојим ја теби на белези!“ пресече кнез попа пружив руку према |
друговао по крчмама Крушевачким, молим ја тебе: пази ти како са мном говориш!“</p> <p>Пријатељ |
и пет стотина коњаника!“</p> <p>„Молим ја тебе, господине војводо,“ узе кнез Градоје да говори |
Грачаницу?!“ прихвати кнез. „Не мислим ја цркву коју су људске руке градиле, него цркву коју ј |
о; али кога ће он да прати у Орлово ако ја не усхтем без тебе у Орлово?!“</p> <p>„Како?...{S} А |
ачкој крчми мозак попила!{S} Него, како ја нисам с тобом друговао по крчмама Крушевачким, молим |
у који се — ако буде Божја воља — било ја с Боривојем, било Боривој без мене дома врати, ти си |
час разапети мој шатор, под којим ћемо ја, мој унук и мој слуга Ристифор, ноћ провести.{S} Де |
ека нас ти водиш, па је мени као да смо ја и мој Јабучило цвећем претрпани!“</p> <p>Госпођа Ман |
!“ говораше војвода.</p> <p>„Само једно ја ти, војводо, изабрати моту,“ прихвати кнез; „а то је |
је мање јунака што је мање светаца, то ја не умем сам да разберем!</p> <p>„Ни ја ти то, синко, |
Двориње с писмом за госпођу.{S} Све то ја тако и учиним а он оста пишући под шатором.{S} Кад д |
одар, и са једним лудаком какав сам ето ја!{S} Друго би било, да је сва војска пошла с тобом!{S |
рућ од скакања у колу, повикао би: „Ето ја бих, ама како ћеш с голим рукама, ни оружја, ни коња |
е свога побратима — „ето видиш сад, што ја теби говорах: „Човече, не шаљи дете у Латине, да се |
старац љубазно младом властелину. „Што ја видим и што знам то је: да нико још на небу свецем п |
иком клетвом!...{S} А и да не куне, зар ја могу да идем у лов на вуке и медведе, а да не могу д |
аука: „Јаох мени и до Бога мога!{S} Зар ја да дочекам да га мртва гледам!“ Узе се ударати песни |
е узе крстити од чуда. „Како?...{S} Зар ја достојан да легнем на постељу, на којој се наш велик |
ечи даљи развој гнева кнежева. „Све вас ја бих пре пустио да оставите овај двор уочи крштења мо |
ш четири мача и четири буздована, а већ ја се могу Богу молити за вас и без вас!“ И одоше попов |
ело вино у слатку малвасију.{S} Не могу ја сад ово прекинути, нити се може после посао наставља |
енађен, па се мало и намргоди. „Не могу ја једном бунтовнику никад опростити!{S} Ето то вам је! |
ке, да те пратимо на војну.{S} Али могу ја овога часа да викнем мојим људима, да се вратимо отк |
запалим ону велику жуту воштаницу, коју ја донесох од игуманова ђакона Јеротија, јер игумана не |
есе кондир вина... .“</p> <p>„Ха!{S} Ту ја тебе чекам!{S} То, брате, то казуј!“ викну оздо са т |
поклоних се!“</p> <p>„E, па сад шта ћу ја с тобом?“ окрете се стари кнез и викну срдито Ристив |
кад имаш да чујеш толике!{S} Али шта ћу ја?{S} Ти знаш да ја не смем ни пред Свету Мајку Божју, |
дедо, за мене!“ викаше Боривој; „не ћу ја тебе данас на Косову посрамити!“ Па млади унук Градо |
ићу те глобом.{S} Ако не дођеш, доћи ћу ја к теби, да те прикуцам копљем на двери двора твога!{ |
љаше кнез Градоје мало оштрије. „Видећу ја ко од њих сме да дигне руку, кад је овде војвода!“</ |
том кроз дан два стићи!“</p> <p>»Послах ја књигу Господину Кнезу по моме дворанину Душку јутром |
аља да чита поп Каритон?!{S} Зар не бих ја то могао да прочитам, кад је ти већ читати нећеш?{S} |
ичи!{S} Веруј ти мени, војводо, пре бих ја смео ући у олтар, да се пружим по часној трпези, да |
оме дому има већ двеста година, али бих ја пре и мога милога кума Вукана пустио да отиде, само |
рече старац сав пренеражен; — „како бих ја давао једној жени да ми чита војводино писмо?!{S} Ри |
и и честите Србадије!“</p> <p>„Како бих ја, кнеже, растеривао војску коју купим око себе, да је |
разиђу.“</p> <p>„Има још нешто што бих ја хтео да питам кнеза Градоја,“ прихвати опет кнез Вук |
о заставе, баш као да је сабор; отворих ја мехове винске, не би ли се мушка срца загрејала; нап |
а теби праштати, мили господару!“ рекох ја; „нема душевнијег човека и боља господара од тебе ни |
<p>„О, сине мога побратима!{S} Зар <hi>ја</hi> поред тебе, па ти то од себе да учиниш?!...{S} |
е говор Господина Кнеза кнез Војислав, „ја да и дадем такву заповест, у мојој се чети не може н |
атежући очевидно у забуни шта да каже, „ја ћу, ако Бог да, у небески град Јерусалим на покајање |
омагање.</p> <p>„Дедо,“ рече Боривоје, „ја разговетно чух како онај што запомаже вели: „Ко ми < |
коме последњу реч беше Нинко управио, „ја не знам да се данас правим мудар, али теби, знам, не |
те ме чули, господо!“ рече им свечано, „ја сам вам дао заповест; дао сам вам и разлоге за ту за |
еже Орловићу!“ прихвати кнез Добромир, „ја не видим што нас зовеш на Косово?{S} Не видим што ће |
ебате ви што и ја!“ рече кнез Градоје. „Ја ћу да загазим у турску војску, да је питам: што не д |
е!“ говораше кнез Витомир доста мирно. „Ја сам готов ево овога часа, само ако кнез Миросав хоће |
Орловићу!“ одговараше Миросав упорно. „Ја сам човек као и сваки други човек, и мени је прво да |
ритон не ступајући са прага у дворану. „Ја ето ударах два пута у звоно, а ви овде горе или сте |
руги образ па, грцајући од суза, рече: „Ја теби, добри наш Ристиворе, немам шта да праштам, нег |
опет реч смерно и невесело Ристивор, — „ја још не доврших све што ми мој господар заповеди да т |
них у два крила!“</p> <pb n="39" /> <p>„Ја каквих ти чуда у овоме двору нема!“ чуђаше се Иван, |
рвене у лицу и срдито прозбори:</p> <p>„Ја већ видим да ћете ви мене да наведете на много тежи |
с јестивом, шарене чутуре, гомилице од јабука и другог воћа, венци од плавог и црвенога цвећа |
утуре с вином, ките цвећа и зелене ране јабуке петроваче.</p> <p>У томе дотрча дворска момчадиј |
, пустио вођице Лабуду, склопио руке на јабуку од седла, саставио калпак с густим веђама својим |
>И онда старац скиде калпак, обеси га о јабуку од седла, а сам се полагано спусти на колена.{S} |
љем о рамену и шестоперним буздованом о јабуци од седла — ставио се испред велике заставе, па б |
својој кнез дохвати буздован, који му о јабуци седла вишаше, и баци се њиме према Ристивору.</p |
а више јунаштва на свету!“</p> <p>„Ево, Јабучила, вере ми!“ повика Боривоје весело; „ето отказа |
"66" /> на ухо шану, узјахао свога коња Јабучила и одјездио натраг у двор.</p> <p>Опазио је кне |
на ледину само један корак на десно од Јабучила.</p> <p>Ристивор скочи с коња да дигне буздова |
ромко: „Напред, јунаци!“ Ристивор ободе Јабучила па са заставом изиђе испред свога господара и |
и за нашим друштвом!“</p> <p>„Жао ми је Јабучила,“ рече кнез; „али што ћу му кад има несрећу да |
>И опет се тихо насмеја кнез, и тапкаше Јабучила и тепаше му.</p> <p>Мало час па Ристивор дође |
ез Градоје насмеја, и узе тапкати руком Јабучила по врату, и хвалити га што зна боље од Ристиво |
ти није жао Ристифора, зар ти није жао Јабучила, који ето очевидно жали за нашим друштвом!“</p |
че Ристивор смерно и снуждено, и окрену Јабучила натраг путем, којим су мало час прошли.</p> <p |
ивор скочи с коња да дигне буздован.{S} Јабучило, осетив се слободан, баци се стражњим ногама у |
ама!{S} Он га окреће правцем к Северу а Јабучило после два три корака окреће к Југу!{S} Сиромах |
знао да су Боривојев Ждрал и Ристиворев Јабучило.{S} Окреташе по више пута час десно час лево у |
и водиш, па је мени као да смо ја и мој Јабучило цвећем претрпани!“</p> <p>Госпођа Мандалена по |
ми једа видим какве муке има Ристивор с Јабучилом!{S} Неће му коњ натраг, него хоће за нама!{S} |
и своје према мени, опрости му за љубав Јабучилу!“</p> <p>И опет се тихо насмеја кнез, и тапкаш |
пружи младоме витезу на његову високом Јабучилу.{S} Пружајући му босиљак Босиљка му гледаше пр |
бити, долете на знојавом и запенушеном Јабучилу Ристивор, и сам знојав и прашњав.{S} Не одјаху |
енога вина.{S} Он сам — на високом коњу Јабучилу, у убојној спреми, с калпаком на глави, панцер |
јер му некаква горка сухота стегла беше јабучицу, а преко образа њихових котрљаху се сузе.{S} М |
злосрећног сна у срећнију јаву.{S} Али јава би му, под бледом светлошћу од свитања, показала с |
другим трпезарију, а дотрчаше слуге да јаве војводи, да је кнез Гојко, путујући из Крушевца, с |
ма к левом крилу, кад дотрча гласник да јави: да цело десно крило под Вуком Бранковићем одступа |
лило било, а Ристивор долете на коњу да јави: да је свакоме коњу у седло добио драговољца, и да |
не и тебе!“</p> <p>„Ако си је доиста на јави видео, а ниси је у сну снивао, онда је то добар зн |
се у томе часу на прагу од њихове собе јави прилика једне високе, сувоњаве, средњовечне жене, |
анине по киши и сав мокар, хиташе да се јави своме деду и својој матери.{S} Ристивор му у некол |
на, — другог по одласку Кнежеву — он се јави Кнегињи па јој рече: „Имаш, Госпође, пуно дворана |
аши поверљиви људи из Константинова, па јавили Господину Кнезу, да цар Агарјански истом чека да |
ремљен како треба, ја уђох под шатор да јавим.{S} Војвода клечаше на земљи пред скрињом и при с |
настави војвода, „стид би ме био да се јавим Господину Кнезу једва са половином војске, коју и |
кнез Градоје да говори војводи, „да ти јавим, шта чусмо овде од крчмара и од једнога сељака са |
да ми се у Недељу пред Видов Дан лично јавиш на Косову.{S} Да доведеш хиљаду добро оружаних ју |
оље у стан војске наше.{S} Ево ми слуге јавише да су кнез Миросав и властелин Витомир дигли јед |
кад му са предњих стража испред војске јавише, да се види коњаник један, који у највећем трку |
уги, па и трећи са разних предстража, и јавише Кнезу нешто тихим шапатом.{S} Кнез се у столу св |
/p> <p>„Марјан!“ рече Ристивор.</p> <p>„Јавља ли што клепа2“</p> <p>„Вели: иде уз брдо право к |
одаде: „А под сигурно има и авети да се јављају!“</p> <p>„Како да нема?{S} Од Тројанова времена |
било више јунака, свеци чешће и радије јављали међу људе, и да су већа и славнија чуда чинили. |
се разбуди из злосрећног сна у срећнију јаву.{S} Али јава би му, под бледом светлошћу од свитањ |
{S} На ливади, на лево од двора, овце и јагањци се збили у гомиле, спустили сниско главе, па уб |
овића!{S} Али има још пуно других наших јада!{S} Ето ниси могао свратити ни у једну крчму у Кру |
о нагло спустила била. |</p> <p>„Јест’, јадан наш Господин Кнез!“ настави он опет сам од себе. |
стражи пред царским шатором његовим!{S} Јадан, добри наш Кнез!{S} Од ране зоре па до мркла мрак |
рече кнез Градоје поуздано, „Не би тај јадан народ данас запевао, да зна шта је било на Косову |
си већ ваљада дошао на крај казивању о јадима нашим?!“ питаше војвода невесело.</p> <p>„На кра |
е једној од њих уз уздах оте узвик: „О, јадна мајко!{S} Јадна Госпођо наша!{S} Што пушташ то мл |
уз уздах оте узвик: „О, јадна мајко!{S} Јадна Госпођо наша!{S} Што пушташ то младо своје Господ |
амо два дана, није била велика и крвава јадна погибија!{S} Ова ведрина природе као да се гласно |
во поље?!“</p> <p>И онда се онај узвик „Јадна мајко!“ пронесе од уста до уста, те се начини као |
би него њој говорећи, промрмља:</p> <p>„Јадна снахо моја!...{S} Да знам где је Станко, ишао бих |
просто један страховит грех што га наш јадни војвода учини и ја не знам...“</p> <p>„Махни се т |
осподу; није њу Господин Кнез намењивао јадној сиротињи!“</p> <p>И стари кнез затвори врата од |
знамо те и да си милостив, и прави отац јадној сиротињи...{S} Ех, како сад да ти кажем.... немо |
ављају!</p> <p>Из једне баруштине близу јаза од воденице <pb n="5" /> на Голубињој Реци чуло се |
кавице у мрачни шипраг да подмећу своја јаја у туђа гнезда!{S} Полети, кукавицо, у своје јато!“ |
онда сетив се да кнез Градоје није врло јак на читању књига и туђег писања настави: „Има, вели, |
е погледе, да се сусретну и загреју под јаким зрацима сунца; и тим првим и последњим зрачним за |
</p> <p>И онда — узбуђење беше и сувише јако за већ изнурену снагу старчеву.{S} Онај <pb n="208 |
е о слабоме срцу жене Магдалене, него о јакости твоје сажаљивости према нама грешнима!“</p> <p> |
стрзавај; бацај ме у доње тамнице да ми јакрепи и гуштери крв сисају; чини што <pb n="30" /> хо |
ојсци заповест: да сваки војник, био он Јаничар, или био Спахија, Тимарлија или Зијаметлија, ка |
на мртвог војводу, он гласно зајаука: „Јаох мени и до Бога мога!{S} Зар ја да дочекам да га мр |
алекој даљини могло се оком видети како јара трепти над земљом, као да баш из ње и извире.{S} Н |
о је било ведро.{S} Чисто се усијало од јаркости жаркога сунца.{S} Владала је жестока запара.{S |
о и онда силно из постеље дигао, вичући јаросно: „Покај се, несретниче!“ И ево се кајем!{S} Ево |
млада момчад и девојчад не пусте, да им јасна грла одјекну веселим песмама?{S} Ти знаш да моба |
ру служим!{S} Узе да даје јасним гласом јасне и кратке заповести.{S} Полетеше витезови све клик |
амо се <pb n="139" /> чујаше одмерени и јасни глас Господина Кнеза, глас који брујаше звонко, с |
есели жагор прелажаше у гласни смех и у јасни кликот из девојачких грла, кад млади војници, пот |
</p> <p>Што ближе стизаху стану, све то јасније чуше вику, као да се стотине људи надвикиваху п |
рече му она оним својим чудним гласом, јасним као сребро а мекшим од сребра.</p> <p>Полагано и |
уније буде.{S} Тада и млади војвода узе јасним младићким својим гласом да помаже староме кнезу, |
како га у двору служим!{S} Узе да даје јасним гласом јасне и кратке заповести.{S} Полетеше вит |
, којих црква тада већ беше пуна, па им јасним и звучним својим гласом мирно рече: „Јунаци!{S} |
а, Турци се уставише, и њихов вођ викну јасним гласом:</p> <p>„Стан’те мало, незнане делије!{S} |
ма знаке Ристивору да се уклони, јер је јасно било да је гнев кнежев истом узео да кипи.</p> <p |
ече као оштрим ножем.{S} Обојица видеше јасно како са свих страна жетеоци и жетелице потрчаше к |
вог калуђера.{S} Послуша мало оштрије и јасно чу тихо шуштање свиленога скута и полагани ход не |
о поред ње.{S} На моју препаст, чисто и јасно угледах цара како седи у томе столу; наслонио лак |
до ње допираху.{S} И опет кад год би их јасно чула, срце би јој се стегло, сва би задрхтала и п |
од нас, да ћемо распрштати Агарјане као јастреб јато голубова!“ додаде сам војвода с пуно поузд |
да ћемо распрштати Агарјане као јастреб јато голубова!“ додаде сам војвода с пуно поузданости.< |
ђа гнезда!{S} Полети, кукавицо, у своје јато!“</p> <p>„Па стани мало, господару, молим те!“ реч |
истина је да не може; али може Боре да јаха убојита коња, и може да витла оштрим мачем и може |
рац покри лице рукама, и заплака се.{S} Јахали су не зборећи ни речи тако за два до три стрелом |
узбуђен, брзо и силно дишући од наглог јахања, узе да говори:</p> <p>„Господине војводо, поздр |
<head>II</head> <p>Дуго је кнез Градоје јахао сам.{S} Не хтеде се осврнути да види ко још, осем |
викну војвода младим својим слугама што јахаху иза њега, — „додајте Ристивору чутуру вина, нека |
с па онда весело ржући дојезди сам, без јахача свога, да се стави у равну врсту с кнежевим Лабу |
.</p> <p>Многи су коњи јурили пољем без јахача, престрављени и чисто подивљали.{S} Лабуд стојаш |
има, па потера Лабуда напред.{S} За њим јахаше Боривој, за Боривојем Ристивор.</p> <p>„Ми смо С |
о хркању Ристиворову, и ако је поступно јачало у громко крхање, Иван би, може бити, најпосле и |
,“ узе кнез Градоје да говори са све то јачим узбуђењем, „пусти ти да ја с мојим људима, и ако |
з; „али што ћу му кад има несрећу да га јаше човек, који мисли да је главно гледати шта је паме |
{S} Може ти требати на Косову!“</p> <p>„Јаши свога коња!“ заповедаше му кнез. „Нај, носи застав |
, витешки војводо, само да питам Гојка, је ли свраћао код дуждеве кћери, и да ли ме је мило пом |
у зазвекташе и заиграше. „Казуј, брате, је ли Каталина, бела кћерка дужда Млетачкога, још онако |
старац му викну:</p> <p>„Казуј, синко, је ли боље среће данас?“</p> <p>„Е мој славни господару |
ој Лабуде!...{S} Погађаш куда полазимо, је ли?!“</p> <p>Лабуд би опет фркнуо, погнуо мало врат, |
а држите моје здравље.{S} Ја вас питам: је ли царев закон да цару плаћате цареву перперу?“</p> |
римо, јер смо се ми њему заветовали!{S} Је л’ ти Ристивор причао како је то било?“ питаше кнез |
ки јунак води кнеза Орловића војску!{S} Је ли тако, Боре?!“</p> <p>Па старац сав зажарен, као д |
{S} Па добро је, синко Ристиворе!...{S} Је ли још жив?...{S} Ил’ је под ранама умро?“ <pb n="20 |
рече кнез срдачно. „Како је војвода?{S} Је ли му све здраво и мирно на дому?“</p> <p>„Нека је с |
S} Молим те, ко ти је придворни поп?{S} Је ли још стари Алексије?{S} Е, хоћу да му дам Млетачки |
Јес’, видим те!{S} Хтео би да бегаш?{S} Је ли?{S} Ето сте сви такви!{S} Ја на какве је људе <pb |
мо ли Видов Дан!“</p> <p>„Бог зна да л’ је све то истина!“ рече <pb n="120" /> кнез Градоје. „А |
стиворе!...{S} Је ли још жив?...{S} Ил’ је под ранама умро?“ <pb n="206" /> питаше кнез, па се |
десницу, коју му старац пружи, и целива је полагано и побожно као да је каква светиња,</p> <p>„ |
адич покрио беше лице рукама, као да га је стид да гледа у јунака, који се у свити царевој бори |
одлежи по три дана, сав модар као да га је неко кољем испребијао!</p> <p>Није чудо да два млада |
ве верне службе још од оних дана кад га је као малено дете носио на рукама својим.{S} Напунише |
премештати свој шатор са места, где га је већ био разапео на оној пољани папратовој према крчм |
зађе Ристивор невесело на терасу где га је кнез чекао.</p> <p>„Ех, у добри час!“ рече старац чи |
> <p>„Јесте, господине војводо; кнез га је задржао, док и ви тамо не стигнете!“ одговори Ристив |
ио се Ристивор у двор.{S} Стари кнез га је чекао нестрпљиво, па је <pb n="49" /> најпосле — пра |
р војводи, и ко је био последњи који га је жива видео“ питаше кнез Градоје.</p> <p>„Казаћу ти с |
ни то име, ни царскога кума, који им га је дао, ни стару славу, коју су као Голубовићи стекли б |
ај <pb n="208" /> силни напор сломио га је.{S} Срце му силно залупа последњим куцањем.</p> <p>И |
лова Града, — све то заједно сломило га је.{S} Срце му нагло и силно закуца — последњим куцањем |
волео бесног попа Каритона, као што га је сва дворска чељад волела, рече Ристивору да се врати |
ко изненађење да види човека, од којега је сенка тако често падала на Звезду Даницу Орлова Град |
то књига, дедо, у руци!“</p> <p>„Књига је од нашег војводе Радича!“ рече старац. „Ево чекамо т |
јих ватра севаше, у младога дечка, кога је његова брижна и нежна мати тихо к себи привукла, па |
ика икона Светог Јована Крститеља, кога је дом Орловићев славио као своје крсно име.</p> <p>При |
арка, сина краља Вукашина.{S} Цар, кога је Бог поставио да у његово име правду народима дели, и |
стеривао војску коју купим око себе, да је водим Господину Кнезу?!“ рече војвода.</p> <p>„Јесте |
буду <pb n="207" /> пролазили, виде, да је мој верни слуга мени моје десно крило био!“</p> <p>„ |
властелин стави на чело своје чете, да је полаганим кораком проведе гологлаву поред мртвог вој |
у, а дотрчаше слуге да јаве војводи, да је кнез Гојко, путујући из Крушевца, стигао у двор, али |
е и момчадије која отрча за војском, да је прати док се не уморе, сав онај други свет оста као |
о и раздраган вином, песмом и игром, да је слабо ко знао шта бива тамо, мало само даље од њих, |
е то био прави мученик за отачаство, да је двојином више пелена но малвасије као цар попио, да |
какав сам ето ја!{S} Друго би било, да је сва војска пошла с тобом!{S} Али пошао један кнез Го |
!“</p> <p>„Додај ми ту моју заставу, да је ја сам понесем?!“ рече стари кнез.</p> <p>Ристивор г |
. „Ја ћу да загазим у турску војску, да је питам: што не дочека да сва српска војска на Косово |
пуно слугу, све то у сјајном оделу, да је милина била у њих погледати.</p> <p>Угледав војводу |
м: али је војвода рекао само истину, да је Боре наш још тек дете!{S} Не може он да води војску |
, а Ристивор долете на коњу да јави: да је свакоме коњу у седло добио драговољца, и да ће са по |
јесмо грешни, јесмо; <pb n="114" /> да је право да због наших грехова мало и прострадамо и јес |
а њихових народ чита, <pb n="134" /> да је нашу војску некаква велика несрећа задесила!“</p> <p |
ме, да Бог да се никад и не знало! — да је, рекох, неки војвода са својом коњицом прешао к непр |
лада ко по правди и законима и треба да је наследник српског престола.{S} Цар је, пишу они, дао |
тала беше мртва тишина, како и треба да је у глухо доба ноћи.{S} Однекуда му леден и влажан а т |
жно и весело привика сва она господа да је све тако како војвода рече. <pb n="83" /></p> <p>„Ка |
оду мртва, и кад чу од кнеза Градоја да је сасвим очевидно да је он сам својом руком себи нож у |
дворкиња Босиљка.{S} Више бих волела да је теби дамо, него ли ма коме другом од наше властеле.{ |
е женскадије, и покушаваху прекорима да је уставе и умире.{S} Госпођа се Мандалена још једнако |
линске куће Орловића.{S} Народ прича да је прве темеље и прву кулу од тога двора још цар Тројан |
кнегињом; и кад се она окрете и виде да је он још ту, као ишчекујући заповести, па му главом да |
смести у хиљаду манастира; истина је да је многи и многи поп постао просјак, и да има калуђера |
, моли се Богу за мене!“ учини ми се да је и мирнији и ведрији но што беше кад дођох!{S} И онда |
ојем уђоше под шатор, „зар не видите да је војвода, не могав одолети <pb n="153" /> жалости срц |
зломљене!{S} Ето то вам је!{S} Јесте да је грех, али нека иде тај грех на моју душу!{S} Ја још |
мале војске кнежеве, рекао би, хоће да је загрли <pb n="79" /> и у загрљају удави.{S} Са свих |
!“ питаше старац нежно, и покушаваше да је подигне. </p> <p>У томе часу закуца сребрно клепало |
да верује; али се Ристивор заклињаше да је то цела истина, и да поп Каритон свако своје хрвање |
ову била без њега, да се изгубила, и да је Кнез Лазар погинуо, стресао би се од ужаса.{S} Чинил |
„да ти, господару, ниси више млад, и да је било доста твога славног војевања за педесет — а Бог |
ни Агарјани разбили српску војску, и да је наш добри и честити Господин Кнез погинуо!“</p> <p>„ |
че <pb n="120" /> кнез Градоје. „А и да је истина, боље је да смо ми на Косову уз нашега Господ |
еном крштењу, повукао у свој шатор и да је тамо сам седео и вино пио.{S} По још причаху како је |
језом очи отвори, на своје чудо види да је се ходник осветлио неком тихом а плавичастом светлош |
му душа види пут неба!{S} Видите ли да је мали нож, што му у срцу забоден стоји, његов нож кој |
или у трпезарију или у перивој, али да је не узнемирују док их к себи позвала не би.</p> <p>Са |
е живи из боја на Плочнику, казивали да је кнез Милан улетао у најгушће чете Агарјана, баш као |
несрећу да га јаше човек, који мисли да је главно гледати шта је паметно а не шта је јуначно.{S |
оги од господе.</p> <p>„Вама се чини да је тако!“ рече кнез Градоје с презривим осмехом, „мени |
а нема велика војска, па ће навалити да је разбију док не порасте већом!“ одговори још једнако |
Јованом, <pb n="59" /> не казуј јој да је од мене.{S} Реци јој: „Ево то ти је оставио на дар ј |
пољани испред двора.</p> <p>„И веруј да је тако!“ рече стари кнез. „Војводи долази војска не са |
гано у корак за оном првом.{S} И тек да је и она одмакла била за стотину корачаја, а одвоји се |
а тога видео?{S} Не казујеш ли и сам да је то био прави мученик за отачаство, да је двојином ви |
објавише народу на пољу пред дворем да је првенац војводин добно на крштењу име земље Господар |
дар да ја то пресудим; али ето видим да је слава загрлила ону нашу браћу што се нашла с Господи |
одједнако мило.{S} И с тога ја велим да је сада прво на реду да се договоримо шта је право и па |
тмуло као неком јеком од гусала, као да је млади витез далеко, далеко тамо у царству снова пева |
дуже погледаше к тим шаторовима, као да је оком мерио колико су далеко од храста, под који се з |
ла и пођоше с њиве сви у гомили, као да је од један пут сунце зашло и ноћ настала!{S} Боривоје |
сам корачаше полагано и свечано, као да је главом Пећки Патријарах а не онај Каритон, који воли |
као копље; завио се у неку кожу, као да је медвеђа; лице, и голе мишице од рамена, и голе ноге |
овда и онда удараше у лаки смех, као да је смешно оно што Гојко прича, или као да и не слуша он |
ава, чинили су просто чудеса.{S} Као да је то главом Свети Ђурђе на белом коњу, а не смртни јед |
<pb n="170" /> <p>Зачу се журба као да је поветарац гору заљуљао.{S} Многима се од господе оте |
славнија чуда чинили.{S} А сада као да је и мање јунака и мање светаца!{S} Да ли је мање света |
омко одјекну вика из хиљаду грла као да је из једнога грла. „Заповеди нам само Напред, па да ви |
домрк као срндаћ, други сивоплав као да је од дивљих голубова боју позајмио.{S} Иза столице ста |
младим јунацима.{S} Изгледало је као да је и само сунце похитало, да се извије иза завесе од не |
трављен, и подиже у вис обе руке као да је преклиње. „Не, госпођо, ако Бога знаш!...{S} Како би |
четом која га стезаше све тешње као да је добила заповест да га жива зароби.</p> <p>По зеленој |
ед, и од часа на час стресаше се као да је у грозници, превлачаше руком преко чела бришући хлад |
ко је рана стекао?!“ питаше кнез као да је реч о тековини некаквога великога блага.</p> <p>Санџ |
што силно узбунили и ужурбали, и као да је сваки од њих хтео својим цвркутом да надцврчи сваког |
било да говорим с човеком, који као да је спавао тридесет година.{S} Није био чуо за смрт Душа |
екаквом кајишу о бедрима, светли као да је румен образ девојачки.{S} Па се светац мрке коже и р |
ом и трештањем, а киша се спусти као да је неко кабловима из црних облака лије.</p> <p>„Ухвати |
лежаше не мичући се и не дишући као да је мртав.{S} Гледаше га, и гледаше га; уздахну дубоко; |
браћо!{S} Немам срца, јер осећам као да је издајство оних на Косову потекло од мога немара да в |
трпезарија слаткогласним појањем као да је црква.</p> <p>Али још не беху довршили појање, кад д |
а, те Лабуд полете пољем зеленим као да је плава ластавица.</p> <p>_ Остадоше господа, да се до |
тело нашег војводе затрпа земљом као да је јеретик или неверник, а све само за то што се ви бој |
рио на Косову.{S} Ћуташе за дуго као да је онемио.</p> <p>„Проклети да су издајници свога цара, |
какву молитвицу, и скочи у седло као да је младић од двадесет а не старац од седамдесет лета!</ |
, и целива је полагано и побожно као да је каква светиња,</p> <p>„Добро нам дошао, млади власте |
р не видиш како се светлуца крст као да је од жеравице!“ викаше Боривој сав усхићен.</p> <p>„Ха |
на цркви трепташе.{S} Стојаше ту као да је од камена па укопан.{S} Очи му се напунише суза.</p> |
Ристивор стајаше на своме месту као да је оловом ту затопљен.{S} Гледаше непомично за кнегињом |
ао у најгушће чете Агарјана, баш као да је хтео навалице да погине!{S} И још како дворкиње прич |
скупише се лепо око заставе, баш као да је сабор; отворих ја мехове винске, не би ли се мушка с |
сову уз нашега Господина Кнеза, него да је он без нас а ми овде без њега!{S} Него да све то ост |
разгледати старе хрисовуље, и видео да је право што народ неће да му је Лазар господар код жив |
ласно <pb n="70" /> и одмерено, тако да је сваку његову реч сваки могао добро да чује:</p> <p>„ |
с муком дихао; по некад је изгледало да је и престао <pb n="204" /> дихати, али би се онда опет |
вору да се уклони, јер је јасно било да је гнев кнежев истом узео да кипи.</p> <pb n="178" /> < |
рно!“ одговори рањеник; „зна се само да је било издајника; сви смо то и осећали и видели; али н |
кнеза Градоја да је сасвим очевидно да је он сам својом руком себи нож у срце сјурио, игуман с |
њега старешина будем.{S} Знам добро да је он могао то и друкчије да нареди, јер има међу вама |
к што превали подне, пронесе се глас да је на левом крилу неки војвода — не знам му име, да Бог |
ва копља а од некуда се преносе глас да је цар турски погинуо од руке војводе Милоша.{S} Наступ |
браће и свога отачаства!{S} Проклет да је Вук Бранковић!“ викну кнез Вукан у горком гневу.</p> |
{S} Прво, крчмар и крчмарица причају да је прошле ноћи, тако пред поноћ, прошла онуда повелика |
додаваше како неке дворкиње причају да је она преко своје воље доведена и привенчана за Милана |
.</p> <p>Додадоше је игуману Пајсеју да је прочита.{S} Он је примаче к очима својим, па је онда |
да га у разговор увуку.{S} Знали су да је будан: и доиста је био за дуго и дуго будан.{S} Али |
рањених Срба.{S} О Ристивору мишљаху да је мртав, али не бејаху још сигурни. <pb n="203" /> Бор |
што кажем.{S} Неколико пута помишљах да је најправије да се поверим старом господару, који ме ј |
ране привезаше.{S} Од тих сељана чух да је наш Господин Кнез, покривен тешким ранама, пао жив у |
ави видео, а ниси је у сну снивао, онда је то добар знак!“ <pb n="44" /> рече Ристивор поуздано |
у?“</p> <p>„Нека је слава богу, војвода је здраво и добро, а биће и боље ако Бог да!{S} Спремао |
робила у срце њено.{S} Кнегиња Василија је поузданим погледом и поузданом руком прострелила орл |
живог метасмо, чини ми се, најстрашнија је што ти дадосмо да у последњим својим часовима на ово |
0_C1.3"> <head>III</head> <p>Трпезарија је била готово као нека црква, само нешто по сниска.{S} |
осподин кнез не мисли на тебе.{S} Твоја је кућа ономлане на Плочнику дала многославни прилог у |
ог мрамора, у које је падала вода, која је из кљуна једног тучног ждрала најпре далеко у висину |
сти падало од једне воштане свеће, која је више главе младога војводе догоревала, то је осветља |
сподара и дворио га на тој смотри, која је трајала од ранога јутра па до после подне.</p> <p>Пр |
/> сто година у планини Голубињу, која је већим делом њихова баштина, пронашле су се сребрне р |
илом орлушине види половина стреле која је оштрицом својом пробила у срце њено.{S} Кнегиња Васи |
вору у Крушевцу, па је првом зором која је осванула, по одласку Кнеза Лазара, појахао коња и пр |
о и без нас да задобије победу!{S} Нека је слава богу за то!“</p> <p>„Сад си, војводо, подесио |
, а може бити баш и обадвојица.{S} Нека је слава Богу!{S} А сад, брате, да проспавамо још мало |
биле то перпере, била то кривица — нека је просто и од мене, и нека је занавек опроштено.....{S |
вица — нека је просто и од мене, и нека је занавек опроштено.....{S} Народе, чувај нам двор и с |
одару!“ прихвати Ристивор весело. „Нека је наша дружина окићена, и <pb n="71" /> и нека нас ти |
n="44" /> рече Ристивор поуздано. „Нека је слава Богу!{S} Један ће од нас двојице на Косову пог |
рече кнез побожно па се прекрсти; „нека је слава Богу на добрим гласима а у добри час!“</p> <p> |
каза!“ тешкаше се војвода.</p> <p>„Нека је слава Богу, има доста и доброга!“ рече поуздано кнез |
и сркну неколико гутљаја.</p> <p>„Нека је хвала господину кнезу Градоју, који ми ево даде од с |
к’мо ли без тебе једнога!“</p> <p>„Нека је слава Господу!{S} Може Господин Кнез да буде без мен |
е ти све по танко казати!“</p> <p>„Нека је слава Богу!“ рече кнез побожно па се прекрсти; „нека |
е здраво и мирно на дому?“</p> <p>„Нека је слава богу, војвода је здраво и добро, а биће и боље |
ла се на Видов Дан велика битка, српска је војска јуначки изгинула, српски је цар Лазар јуначки |
о од јаркости жаркога сунца.{S} Владала је жестока запара.{S} У далекој даљини могло се оком ви |
ве по високо у углу од два зида стајала је некаква велика икона, а пред њом је горело кандило, |
а у срцу његову.{S} Једна мисао витлала је другу, онако како се зрикавци, у високој трави око о |
три или четири корачаја од њега, седела је у истој таквој високој и богато изрезаној храстовој |
право гледаше на југ у перивој, седела је на сниској лепо изрезаној скрињи госпођа Мандалена.{ |
номе прозору од шестостране куле седела је кнегиња Мандалена, сетна и невесела, и ослушкивала о |
тегнуте у шимшировим оквирима.{S} Везла је покров једној сребрној скрињи коју је са комадићем о |
гњишта где је стојао мраморни сто, била је за једну стопу виша од осталога патоса.{S} На овоме |
да се са њега повија у трпезарију, била је исписана велика икона Светог Јована Крститеља, кога |
заној скрињи госпођа Мандалена.{S} Била је блеђа но обично; у очима јој умор и сетност, под очи |
, и дугом и густом црном косом.{S} Била је то лепа и милокрвна жена, око својих тридесет година |
е управ довршивала диван вез.{S} А била је вешта везиља, јер је као млада девојка провела некол |
Дугачка зидина на десно од огњишта била је окићена, и готово сва застрвена, штитовима, панцерим |
му се.</p> <p>Пред самим огњиштем била је омања једна трпеза од белог мрамора.{S} Око ње четир |
ајци Божјој, свагда помажу!</p> <p>Била је сасвим просто одевена у хаљини од некакве танке вуне |
као Голубовићи стекли били.</p> <p>Била је то и богата кућа.{S} Још од пре <pb n="2" /> сто год |
једне игуманије.{S} Левом руком бројила је полагано зрно по зрно на дугачким бројаницама; десно |
млађу дворанку госпође Мандалене. „Беља је, брате, од сваке виле; лепша је, брате, од Јованке к |
, па ма то било и у саму смрт.{S} Свима је нама наше отачаство и наше име подједнако мило.{S} И |
а као отац; ова српска земља нама свима је као рођена мати.{S} Ето сад видите, шта је право да |
е наставив своје причање:</p> <p>„Свима је тешко било, никоме теже до самом Господару Србадије, |
ед главном капијом од двора.{S} Многима је око срца нешто хладно било.{S} И опет их је већина н |
или границе царства српског, а о којима је Боривој још од раног детињства слушао тако многе и т |
то стиже један од оних јунака, с којима је Душан ширио границе царевини српској.{S} Свакоме дођ |
алих и великих одаја и дворана у којима је живео.{S} Са те терасе гледало се доле у авлију пато |
дети како је диван Орлов Град, а речима је тешко лепоту његову описати.{S} То није само град са |
ху у шатору.</p> <p>Дечку томе повезана је била глава и мишица десна танким белим платном.{S} С |
према овој, а лево од огњишта, исписана је била сва великом сликом онога удеса, од којега се вл |
“ поче после по дужег ћутања, „праведна је твоја жеља да видиш какво ће славно име твој првенац |
две књиге!“ рече млади кнежевић. „Једна је уметнута у другу.{S} Ево да ти читам шта војвода пиш |
тивор викну: „Не, не; сунца ми, поштена је девојка и од доброг рода!“</p> <p>И још је много кој |
растопљеног злата и пурпура.{S} Милина је било погледати на ову слогу од топлих и нежних боја |
још не може да води војску нашу, истина је да не може; али може Боре да јаха убојита коња, и мо |
који сами пале своје манастире: истина је да имамо два пута више попова но парохија, и пет пут |
же да смести у хиљаду манастира; истина је да је многи и многи поп постао просјак, и да има кал |
је буздованима отимају епархије; Истина је да има и калуђера који сами пале своје манастире: ис |
Пајсије. „Све је како велиш.{S} Истина је да има данас владика које буздованима отимају епархи |
коме другом срце своје дала!...{S} Она је красна и честита девојка; обоје сте млади, али сте и |
часак предомишљати коме да помогне, па је веровао <pb n="41" /> да и не може бити друго него д |
не само из близине него и из даљине, па је и право да се постара где ће људи да се мало поодмор |
и старо, пуно вере да ћемо победити, па је весело и радосно!“</p> <p>„Славе ми,“ прихвати кнез |
та.{S} Он је примаче к очима својим, па је онда полагано одмицаше од себе, погледајући је испод |
} Стари кнез га је чекао нестрпљиво, па је <pb n="49" /> најпосле — праћен Боривојем и попом Ка |
н само једну ноћ у двору у Крушевцу, па је првом зором која је осванула, по одласку Кнеза Лазар |
и <pb n="71" /> и нека нас ти водиш, па је мени као да смо ја и мој Јабучило цвећем претрпани!“ |
иза свога паса киту мирисног босиљка па је пружи младоме витезу на његову високом Јабучилу.{S} |
видело се живо кретање.{S} Мало час па је неколико стотина коњаника стало у редове испред шато |
њим истрчаше: „И опет вам кажем: сутра је ето Видовдан, видеће Господин Кнез, видеће Србадија, |
ват староме кнезу овај устави да запита је ли војвода устао и где се може наћи.{S} Слуга му реч |
вуку.{S} Знали су да је будан: и доиста је био за дуго и дуго будан.{S} Али просто ни брком да |
ежом и мирисном хладовином.{S} И доиста је млади Боривоје у својој детињској невиности осећао н |
као рођена мати.{S} Ето сад видите, шта је право да чинимо?!“ И онда сви у глас повикаше весело |
ти они кажу, а да ти ја не казујем, шта је Гојко слушао у Крушевцу:“</p> <p>„Ево, кнеже, да ти |
ј јадан народ данас запевао, да зна шта је било на Косову!{S} Слушај, синко Ристиворе!{S} Прега |
ује шта то он довикује, може да зна шта је само ако је писмен, јер се уз високу танку трску кој |
, дај нам кога властелина, који зна шта је војска и војна, па ти не брини бригу!“</p> <p>„Ти ка |
ди кнезу Гојку нека нам све исприча шта је видео и чуо у Крушевцу!“</p> <p>„Кнеже, може Гојко и |
му у сретање, само да што пре чује шта је и како је.{S} Па чим му се Ристивор приближи, старац |
ости, а који ни појма немају о томе шта је то што се зове Хришћанска самопрегоривост и Хришћанс |
главно гледати шта је паметно а не шта је јуначно.{S} Мој синко, ако ћемо ми тражити само шта |
трајало а Боривој се окрете да види шта је с Ристивором, па се гласно насмеја.</p> <p>„Шта ти ј |
иворе!{S} Не, потрчи напред, и види шта је, и врати нам се у сретање!“ рече кнез Градоје, па на |
ек, који мисли да је главно гледати шта је паметно а не шта је јуначно.{S} Мој синко, ако ћемо |
сену простро беше.</p> <p>„Не знам шта је, али се од шаторова војводине свите чује вика, и нек |
Мој синко, ако ћемо ми тражити само шта је паметно, најпаметније је чувати своју главу и своју |
сада прво на реду да се договоримо шта је право и паметно да се ради, па ћемо после већ лако с |
него онако!“</p> <p>„Зар и ти знаш шта је паметно?!“ рече кнез подругљиво.</p> <p>„Веруј и да |
сподару!{S} Устај за Бога!“</p> <p>„Шта је?!“ викну кнез скочив са поњаве на којој је лежао био |
тебе борим!...{S} Шта ћеш?!{S} Несрећа је наша тако хтела!.....{S} Мученик си био за живота св |
е може после посао настављати.{S} Преча је мени малвасија.{S} Нек чекају и кнез и војвода!“ И е |
. „Беља је, брате, од сваке виле; лепша је, брате, од Јованке коју Змајеви љубе!“</p> <p>„Зар у |
и Дан.{S} Онако добар и милостив, какав је увек, рече ми: „Гледај, синко, да стигнеш што пре мо |
сет и пет лета, с једним дететом, какав је ето наш млади господар, и са једним лудаком какав са |
га ту за мало сама остави.{S} Гологлав је стари кнез ушао у ту дворану; сетан и невесео изишао |
ову слику!“ настави Санџак-Бег поднесав је пред очи старога кнеза. „Нађосмо је о врату а испод |
рвљу спрати може!“</p> <p>„Кнез Миросав је претресао кости мога деда у гробу клеветом једном, к |
роба, један поред другог.{S} Санџак-Бег је заповедио те је сваки његов војник положио по један |
има: „Држ’те се јуначки, децо моја, Бог је с нама!{S} Напред, напред, Србадијо моја.{S} За крст |
адљиве печате.{S} Сам кнез Градоје, кад је пре педесет година наследио свога оца, подигао је дв |
Зар не бих ја то могао да прочитам, кад је ти већ читати нећеш?{S} А прочитаћу је и брже и боље |
трпезом седео и обедовао цар Душан, кад је на војном походу на Угре свратио к Орловићима у Орло |
ећу ја ко од њих сме да дигне руку, кад је овде војвода!“</p> <p>И кад се Орловићева чета повуч |
аци, на које се цепанице намештаху, кад је у зимње доба трпезарију загрејати ваљало.{S} И лево |
се некакве старе приче коју је још, кад је малено дете био, слушао од своје дадиље, како, кад г |
оиста чудна и мучна времена настала кад је ето и старом орлу од Орлова Града невоља, да своје м |
водино писмо прочита.{S} Као обично кад је срдит узе шкргутати зубма, као да их оштри да некога |
будићеш Турке!“ Али у залуд!</p> <p>Кад је већ почело да свиће, стари кнез продрма Ристивора и |
јачаним гласом и срдито да говори, „кад је тако, онда вам, ја, ваш војвода, заповедам: одлазите |
амо ако кнез Миросав хоће!“</p> <p>„Кад је тако,“ предузе војвода појачаним гласом и срдито да |
се, према греху и прилози!“</p> <p>„Кад је тако,“ прихвати кнез Градоје, „онда ви данас нама оп |
е.{S} Старац је с муком дихао; по некад је изгледало да је и престао <pb n="204" /> дихати, али |
отињу молим, пусти им твога сужња; млад је, згрешио је, патио је, а сад би му твоја милост дала |
итога цара нашег.{S} Она црква тамо сад је два пута света и пред небом и на земљи!{S} Ми гледам |
} Знате ваљада протопоп-Недељка?{S} Сед је као овца и биће да му је и преко осамдесет лета.{S} |
ену за Косово весело певајући.{S} Народ је испраћаше узвицима и усклицима желећи јој срећно пут |
Ристивор не могоше разабрати.{S} Лабуд је разумео свога господара, јер подиже главу високо пре |
м себи:</p> <p>„Еј жалости наша!{S} Куд је ова земља доспела и куд ли ће доспети, кад ево земље |
22" /> на време; а ако Бог неће, узалуд је што твоје старо јунаштво жедни за Косовом, узалуд је |
старо јунаштво жедни за Косовом, узалуд је што сви за њим жеднимо, узалуд је јер стићи нећемо, |
залуд је што сви за њим жеднимо, узалуд је јер стићи нећемо, па ма сад у овај часи испред ове ц |
диже па рече Ристивору:</p> <p>„На тебе је сад ред, синко!{S} Пружи се па спавај и одмори се, а |
и?{S} Ето сте сви такви!{S} Ја на какве је људе <pb n="47" /> спала данас славна царевина српск |
ет које властеле које духовника.{S} Све је то било весело, збивало шале и прштало досеткама.{S} |
е ни мало не чуђаше! „Јест,“ рече, „све је то морало да дође; и још није стигао крај страдањима |
огу!“ узе опет реч игуман Пајсије. „Све је како велиш.{S} Истина је да има данас владика које б |
да ти на војну следујемо!“</p> <p>„Све је то красно, кнеже!“ прихвати војвода. „Поћи ћемо ми н |
ме своме бедру.</p> <p>„Мач!....{S} Где је мој мач, Ристиворе!“ прозбори старац тихо.</p> <p>„З |
опростити!{S} Ето то вам је!... ама где је тај Ристивор?{S} Оде па пропаде!“</p> <p>„Ево мене, |
од трпезарије, и то она до огњишта где је стојао мраморни сто, била је за једну стопу виша од |
као соко, лети на копља и на мачеве где је најгушће!{S} Није лако што тражиш!{S} Али ћу те радо |
о, синовче, како је Господин Кнез и где је?“</p> <p>„Та стани, кнеже Орловићу!“ привикаше многи |
Казуј прво, како је Господин Кнез и где је?“ понављаше старац своја питања.</p> <p>„Добро је, х |
<p>„Јадна снахо моја!...{S} Да знам где је Станко, ишао бих да га везана дотерам, да пред тебе |
ог мрамора!“</p> <pb n="186" /> <p>„Где је?“ упита живо стари кнез, и наднесе десну руку над об |
куд сам намерио, а с вама двојицом теже је то.{S} А после, дете моје, видиш и сам како су чудна |
обеду баш са те две ваше мишице; а може је изгубити само што не бејаше још два човека и два мач |
ажити само шта је паметно, најпаметније је чувати своју главу и своју кожу; али онда нема више |
> једну од многих јуначких песама, које је тако лепо уз гусле казивати знао.</p> <p>Иван је био |
милујући га у таласима од мириса, које је њихов цвећа пуни перивој слао на терасу до њих.</p> |
не видиш ово велико и дивно кубе, које је бог наместио над Косовом?{S} Зар то поље, које се пр |
ри, „свагда ми дође да те питам: а које је добро Душан од свега тога видео?{S} Не казујеш ли и |
у непосредној близини иза себе, за које је, и не видевши их, знао да су Боривојев Ждрал и Ристи |
дновато подсећаше на часове милине које је као дете на крилу своје добре мајке проводио на тера |
ичах све велике беде и невоље кроз које је пролазио народ наш, од ово двадесет пет година амо.{ |
ругло корито од шареног мрамора, у које је падала вода, која је из кљуна једног тучног ждрала н |
ћем.{S} Па онда уви у плетенице, у које је грива у Ждрала, сребрнасто сивог коњића Боривојева, |
трком пођоше уз ону косу, на вису које је лежао турски стан.</p> <p>„Разви моју заставу!“ беше |
ред мојих људи на пољу!{S} Не, не, моје је место, војводо, под шатором у средини мојих људи.{S} |
очео опажати умор, и ако је поље, докле је око стицало, било покривено погинулим и рањеницима, |
> кнез Градоје. „А и да је истина, боље је да смо ми на Косову уз нашега Господина Кнеза, него |
ор, ноћ провести.{S} Де тако буде, боље је и за мене и за моју момчадију, а и за све нас.{S} Су |
а може ме Господин Кнез затребати, боље је да зором пођем на Косово!“ „Право говориш, добра и в |
, коју има право да очекује!...{S} Боље је да причекамо дан два, те да ми се сва војска искупи. |
а нашу несрећу, опознили; али опет боље је и позно да изиђемо него никако!{S} Нека душа Господи |
овест нашега војводе.{S} Чули сте да ме је назначио да вам до краја ове војне на место њега ста |
а и тужна него што јесте.{S} Али кад ме је већ запитао, право је да и њему и вама свима по исти |
да се поверим старом господару, који ме је учио витештву, и који ми је и отац и мајка.{S} И нек |
и свраћао код дуждеве кћери, и да ли ме је мило помињала!“ говораше кнез Нинко, прозван од друг |
о најдаље до Видовдана; друго, страх ме је хоће лукави Агарјани спазити да у Господина Кнеза не |
уни опрема по каквога сиромаха, а богме је пуно њих таквих на Косову било!“</p> <p>И опет се мл |
оно и не чујете?{S} Хајде, кнеже, време је!“</p> <p>Кнез понови наредбу Ристифору, да доведе у |
ного пре може он да буде без тебе, коме је некаква дуждева кћи у једној Крушевачкој крчми мозак |
оде — да га сахранимо на месту, на коме је, од грдне жалости што на време на Косово не стиже, с |
тужне мисли гледаше у подглавље на коме је лепа глава њена јединца још јутрос до зоре мирно поч |
доиста може неко да има у Србадији коме је до певања!{S} Као да не могаше ништа чути од жубора |
и за руке беху обложени сребром, у коме је урезан био напис, како је на томе столу и за том трп |
нџак-Бег некако свечаним гласом, у коме је дрхтао тих прекор староме, са три ране незадовољноме |
се нађете уза свога цара у часу у коме је славно погинути.{S} Имао си добру мајку, па можеш да |
ти надежда наша на Бога!{S} Ето, у томе је сва разлика!“</p> <p>Старац је непомично гледаше за |
ва пред Богом и пред људима.{S} За мене је његово дело и јуначно и побожно.{S} Како може бити д |
ми виђали! ...{S} Него, Богу хвала, те је још снажна мишица његова, и што је још младо срце у |
ка се одмах скупи под твоје стегове, те је <pb n="18" /> води к мени на Косово, не би ли се сви |
е његове чете брзо су се довршивале, те је кнез могао наредити да се у Среду, деветога Јунија, |
то је теби, кнеже Орловићу?{S} Каква те је брига опхрвала?{S} Да ти није кеса прогорела?{S} Да |
ла и срце Господина Кнеза, и учинила те је од месец дана овамо од туге и жалости остарео више н |
главом, „знам ја тебе добро!{S} Бог те је створио велика господина, дао ти је и памети, <pb n= |
су те с лажју и увели у властелу кад те је твоја мати себарка продала властелинци, да те подмет |
в знаменитим својим личним јунаштвом те је кнез Лазар Агарјане разбио.</p> <p>Тек би се из нацр |
!{S} И опет се тешим, што је Бог дао те је наш честити Господин Кнез Лазар могао и без нас да з |
д другог.{S} Санџак-Бег је заповедио те је сваки његов војник положио по један камен на гробове |
SRP18990_C3.1"> <head>I</head> <p>Сунце је већ било зашло за планине и сутоњ се почела спуштати |
ом, „мени се чини да није тако!{S} Наше је место на Косову у војсци нашега честитога Господина |
отајних ножића његових.</p> <p>Додадоше је игуману Пајсеју да је прочита.{S} Он је примаче к оч |
а да кога било кунемо.{S} Господин Кнез је једини јунак који је имао права да куне и прокуне.{S |
песницом о трпезу, — „наш Господин Кнез је срце моје подмладио а моју памет подсетио да ја носи |
SRP18990_C2.2"> <head>II</head> <p>Кнез је оставио Боривоја и Ристивора да са четом заједно веч |
<p>„Мени јесте шездесет и пет, али теби је, кнеже, у најмању седамдесет и пет, само се вазда из |
одруме доње, нека сам својим очима види је ли му коњу положено <pb n="36" /> како треба.{S} Док |
челенку окићену драгим камењем и утврди је у свој калпак.</p> <p>Раздрага се малена војска кнеж |
ра свилену једну кесу с новцима и пружи је кнегињи. |</p> <p>„Како и сама знаш, сад о Митровдан |
пехаре наше у славу Господа Бога, који је у овако мучним данима Србадији за Господара дао једн |
ко некаквога Светомира Светогорца, који је у Вилиндару научно да чита књиге староставне.{S} Чит |
ве опасности.</p> <p>А млади Боре, који је некако, пошто сврши читање оних писама, несвесно пус |
} Мал’ не заборавих: старац један, који је ваљада старешина задруге ако није старешина села, ре |
ну оздо са трпезе један властелин, који је цело вече пио као смук, па, откако Гојко узе да прич |
авицу метну?!“ питаше поп Каритон, који је више вина попио него кнез и млади властелин заједно. |
ео из Свете Горе.</p> <p>Ристивор, који је следовао дворанки Босиљки, и не подижући свога погле |
немојте у блато бацати свој глас, који је од старина славан био!{S} Ето вам опреме, ето вам ко |
кнез заповедио.{S} Млади кнежевић, који је волео бесног попа Каритона, као што га је сва дворск |
већа од жутога воска.{S} На своду, који је испао мало напред над огњиштем, да не да диму да се |
о дугачак ковчег од храстовине, на који је Ристивор донео два кондира вина, да се нађу ако би с |
ј наш поп Малвасија,“ настави кнез који је волео по некад да Каритона зове тако, „онај наш поп |
ћан био да твојој срећи служи, али који је сад још срећнији што је имао срећу да, мислећи на те |
.{S} Господин Кнез је једини јунак који је имао права да куне и прокуне.{S} Његова ће клетва са |
ије, <pb n="95" /> племенити јунак који је одрастао уз колено великоме цару нашем.{S} Господо, |
</p> <p>И Ристивор ућута као човек који је казао све што је имао да каже.{S} Силно се застидео |
имало је да одбија ударце, а по гдекоји је понео за спомен плаву, ако не и крваву белегу.{S} Ал |
тњастим мостовима између кула.{S} Сваки је Орловић од пет стотина година овамо волео да дода по |
раду који су му стари оставили; и сваки је <pb n="3" /> век ударао на те грађевине своје неизгл |
пска је војска јуначки изгинула, српски је цар Лазар јуначки пао!{S} То им кажи и ништа више!“< |
аче. „Да дивне зоре!{S} Боже мој, да ли је таква и нашој војсци на Косову?!“ :</p> <p>Ово је ре |
и мање јунака и мање светаца!{S} Да ли је мање светаца што је мање јунака или је мање јунака ш |
распитиваху по светини око двора да ли је ко видео кад се кнез Градоје кренуо, кад дојаха коња |
питамо слуге војводине, да видимо да ли је какве поруке за нас и за своју војску оставио.{S} Ка |
едах, њега више тамо не бејаше. „Што ли је наш славни цар тако сетан невесео?“ питах сам себе.{ |
видно изненађен и полу срдит. — „Што ли је било војводи да ми тако пише?!“</p> <p>Па се старац |
узе лијете кад сте срећне!{S} У чему ли је разлика?!“</p> <p>„У свакој сузи, коју срећа натопи, |
граја од одобравања са свих страна, али је надјача јека од горкога смеха кнеза Миросава.</p> <p |
њени властелин; „лаке су моје ране, али је тешко испричати све како је било!{S} Ето, зло да не |
} Богатство им није повисило славу, али је није ни засенило.{S} Повисило је госпоштину њихову, |
хоћу да судим о пословима витешким: али је војвода рекао само истину, да је Боре наш још тек де |
pb n="100" /> и силе, и господства; али је све то мало теби!...{S} А Милош?{S} Доиста није ни т |
Ивану: „Не знам ја за друге свеце; али је нама наш светац свагда помагао.{S} Ето чуј један од |
да нешто би неразговетно прозборио; али је очевидно више у бунилу него разборно говорио.{S} Рањ |
бија што не може да буде његова.{S} Али је ово с нашим војводом сасвим друго.{S} Он се убио не |
ривој слао на терасу до њих.</p> <p>Али је се сва та лепота и милина онога луга, којим прелажах |
је мање светаца што је мање јунака или је мање јунака што је мање светаца, то ја не умем сам д |
Бог да, крстићемо првенца сина, кога ми је Бог поклонио.{S} Ако у томе стигну Добримир, Десимир |
....{S} Нека Бог да, да се син, кога ми је поклонио, кад узрасте поноси твојом дружбом и твојом |
ци ономад дароваше.{S} Волела бих да ми је дете већ овде у двору. — Не знам шта ми је, али ме е |
а издајеш за млађег...“</p> <p>„Нека ми је и деведесет и пет“, пресече га кнез долазећи у све в |
дете већ овде у двору. — Не знам шта ми је, али ме ево данас већ неколико пута нека чудна страв |
штвом не засеним твоје!“</p> <p>„Бог ми је сведок да се никад тога бојао нисам!“ прихвати кнез |
аквог господара!“</p> <p>„Та већ све ми је једно!“ рече старац: „и двеста није мало, а и четири |
имена, остани да крстимо чедо, које ми је Бог у овако знаменитим и славним данима поклонио!“</ |
жевој. „Е мој славни господару, вере ми је ову земљу срећа оставила!{S} Ето дувасмо у трубе цео |
151" /> уби добра господара...“ Вере ми је тамо неко некога убио!“</p> <p>„Потецимо, синко!{S} |
ру, који ме је учио витештву, и који ми је и отац и мајка.{S} И неколико пута приступах му, али |
ви заједно за Косово не кренемо; али ми је зазор да заповедам теби, кога љубим и поштујем као д |
си јунак!“ рече кнез.</p> <p>„Кад си ми је ти дао да се покажем?“ питаше поп са мало загушеним |
ису мени вране мозак попиле!{S} Нити ми је срце утрнуло, да не осећа шта се приличи, шта ли се |
да кипи.</p> <pb n="178" /> <p>„Жао ми је, господару, што нећеш да ме саслушаш.{S} Али кад ми |
жали за нашим друштвом!“</p> <p>„Жао ми је Јабучила,“ рече кнез; „али што ћу му кад има несрећу |
имао право што си се срдио.{S} Него ми је сад двојином чудно, како можеш да од мене тражиш да |
<pb n="20" /> то на страну!{S} Чудо ми је само како је војвода могао онако да пише!{S} Двојино |
ј господар заповедио.{S} А заповедио ми је да ти кажем: да смо у оној крчми на цареву друму наи |
p>„Веруј и да не знам!{S} Него и ако ми је зазор, баш не могу срцу одолети да те не запитам: шт |
авимо за после, а сад да учиним како ми је мој господар заповедио.{S} А заповедио ми је да ти к |
мо о свачему добар део ноћи.{S} Тако ми је чудно било да говорим с човеком, који као да је спав |
о сам вас и служио од свег срца, јер ми је и лако и мило било да вас све слушам и служим; а паз |
слатким речима!{S} Властелин Витомир ми је пред вама свима нанео срамоту, која се само мојом ил |
ло руком за заставу?!“</p> <p>„Завор ми је, господару, да ти у очи погледам!“ рече Ристивор сну |
наштвом на Плочнику заслужио, и коју ми је Господин Кнез послао уз писмо о јуначкој смрти његов |
којој има велики пуок за млађе!{S} Мени је мој покојни отац говорио да су се у старо доба, док |
м човек као и сваки други човек, и мени је прво да чувам моје име и част мога дома!“</p> <p>„Ти |
дина?!“ насмеја се кнез грохотом; „мени је седамдесет а теби шездесет и пет!“</p> <p>„Мени јест |
брате, авет, него светиња!{S} А где си је видео?“</p> <p>„Ето онде, у овој истој нашој клети,. |
овде измеђ мене и тебе!“</p> <p>„Ако си је доиста на јави видео, а ниси је у сну снивао, онда ј |
„Ако си је доиста на јави видео, а ниси је у сну снивао, онда је то добар знак!“ <pb n="44" /> |
и познајемо: али с оним малима права ти је напаст.{S} Тек ће по неки да искочи кад му се и не н |
ри, пришав к руци свога деда. „Каква ти је то књига, дедо, у руци!“</p> <p>„Књига је од нашег в |
смехом кнез Миросав; „на чисто је да ти је дед био Патарен!“</p> <p>„Ти лажеш, кнеже Миросаве!“ |
а бојиштима славу дизао.{S} Знамо да ти је грдна жалост за сином, онаким соколом, крила поломил |
би га и рече:</p> <p>„Сине мој, нека ти је сретна прва твоја војна!{S} Нека су ти свагда Бог и |
жем: „Ма шта било, ма кад било, нека ти је просто!“ И ја онда тако рекох. „Е сад,“ рече, „ево т |
нио има пуно, пуно јунаштва!{S} Нека ти је просто од нас, а на сигурно ће ти и Бог опростити!“< |
p>„Нека ти је срећно, синко!{S} Нека ти је срећно!“ усклицаваше кнез Градоје борећи се с читаво |
би могао заборавити своју мајку нека ти је просто; али никад не заборављај да носиш једно славн |
на главу, као да га благосиље. „Нека ти је просто, синко Ристиворе!“ рече му, па кад се Ристиво |
водин рекав искрено и од срца: „Нека ти је лака земља српска!“ Постојаше сви ту гологлави, док |
ви па у десни образ и рече му: „Нека ти је, синко, просто од мене!{S} И нека су ти и данас и св |
! ево добих прву рану!“</p> <p>„Нека ти је срећно, синко!{S} Нека ти је срећно!“ усклицаваше кн |
м, па се гласно насмеја.</p> <p>„Шта ти је, синко, смешно?“ запита кнез попреко.</p> <p>„Смешно |
е њему у руке стигло!“</p> <p>„Такав ти је он свагда од самог свог детињства био!“ упаде кнез Г |
оме прекор трепташе.</p> <p>„Кад сам ти је ја кратио?“ рече кнез па се насмехну с пуно презрења |
те је створио велика господина, дао ти је и памети, <pb n="100" /> и силе, и господства; али ј |
скут свога господара.</p> <p>„Право ти је?...{S} Како да ти није право!...{S} Еј, кад би сви о |
га Јована Крститеља!{S} Молим те, ко ти је придворни поп?{S} Је ли још стари Алексије?{S} Е, хо |
пошту чиниш!“ рече Санџак-Бег. „Ако ти је записано да од ових рана умреш, учинићу ти како ето |
вало позивима својих господара, и то ти је све изгинуло на бојним пољима, или помрло од рана и |
да је од мене.{S} Реци јој: „Ево то ти је оставио на дар један млад Србин, који би срећан био |
рече:</p> <p>„Мандо, снахо моја, што ти је?{S} Што сузе лијеш?</p> <p>„Од радости, бабо, што ев |
} Немој, молим те, тако ти свега што ти је најмилије и најсветије, не помињи му тога!{S} Нити п |
онда бризну плакати,</p> <p>„Ма што ти је, дете моје?!“ питаше старац нежно, и покушаваше да ј |
нково у прошлост. „Прво је добро што ти је у Крушевцу и мало и велико, и младо и старо, пуно ве |
дивно лепа и здрава девојка.{S} Могу ти је сутра, пре но што се кренеш, показати.{S} Нисам веро |
еч:</p> <p>„Није ово место, кнеже, нити је прилика, да загледамо је ли војвода могао и друкчије |
људи да не осећају?! <pb n="11" /> Нити је чудо да тебе, снахо моја, овда и онда зле слутње обу |
косу и белолику Магдалену.{S} Гледајући је срце јој се полагано растапаше у тугу; крупне њене о |
полагано одмицаше од себе, погледајући је испод својих густих веђа нешто натмурено, као да се |
м једну киту милог ти босиљка!{S} Додај је нашем Ристивору!“</p> <p>У млечне образе Босиљкине у |
ако да вам испричам и све друго!{S} Бој је трајао неколико сахата, имаће да се прича годинама!“ |
аху још сигурни. <pb n="203" /> Боривој је лежао у несвести, али су му ране лаке биле,</p> <p>Д |
г кнеза за друго одреди.</p> <p>Боривој је красан младић од петнаест година; очима и обликом по |
хо госпођа Манда своме свекру. „Боривој је с момцима одјахао у планину да огледају младог сокол |
ени моје десно крило био!“</p> <p>„Твој је слуга јуначки заслужио, да му толику пошту чиниш!“ р |
асла живо и здраво чедо своје, које јој је грабљива и гладна птичурина зграбила из колевке и у |
оспођу да чита последње писмо, које јој је писао Милан у очи саме битке на Плочнику, и да, чита |
њ тако тешко навалио беше.{S} Чисто јој је чудно било како врапци могу онако весело да цвркућу, |
му се мисли отеле на ону господу, којој је кнез Вукан тако речит тумач био.{S} Ускипео би гнево |
е проводио на тераси од двора, на којој је у хладовини тако често с њиме седела, милујући га у |
то ћеш да преноћиш на постељи, на којој је Душан једну ноћ проспавао — или управо „пробдио“ как |
ам, него да легнем на постељу, на којој је наш славни цар лежао!“</p> <p>„Ако си толико скроман |
ј тихој западној падини Голеша на којој је синоћ замркнула и јутрос осванула.</p> <p>Гомила Тур |
!“ викну кнез скочив са поњаве на којој је лежао био, а својим узвиком разбудив и Боривоја, кој |
и једнога и другога из дружине, у којој је поштених људи и честите Србадије!“</p> <p>„Како бих |
самом уласку од оне позорнице, у којој је кнегиња стајала.</p> <p>„Звала сам те,“ поче она тих |
вечерас за мало сам у дворани, у којој је у овоме двору цар Душан једну ноћ ноћио.{S} Погледах |
љи!{S} Ми гледамо одавде цркву, у којој је гроб нашега Господина Кнеза Лазара; а може бити она |
неког гроба, или пећине некакве у којој је пуно леда и снега.{S} Ивана обузе нека чудна језа, п |
ам вредан да преноћим у дворани у којој је наш велики и славни цар преноћио!“ рече кнез, „Не би |
оворану у јужној кули, ону исту у којој је цар Душан преноћио кад оно идосте на Угре!“</p> <p>„ |
жао је поред њене десне руке; према њој је висила на зиду у сребро окована чудотворна икона Бог |
вече стигне на Косово.</p> <p>У Уторак је стари кнез прегледао сам сваког свог војника, заглед |
кнеза, и на не малу радост његову, тек је сутра дан подне превалило било, а Ристивор долете на |
падне — или бих га заклао!“</p> <p>Тек је старац преко усана превалио име „Станко“, а Манда је |
репи мало слатком малвасијом!{S} Путник је, сухо му је грло од прашине!“</p> <p>„Казуј прво, ка |
отац говорио да су се у старо доба, док је по нашим земљама било више јунака, свеци чешће и рад |
> <p>„И јесу били и свети и светли, док је дивни дах Светога Саве кроз њих дихао!“ настави кнез |
а у гробу који не може да се брани, док је Витомир увредио мене жива, који могу и да се браним |
69" /> од цара заслужиш челенку.{S} Док је не заслужиш, ево носи у своме клобуку челенку свога |
е да лута по Косову хватајући зраке док је још светлости на Косову било, те да њима осветли црн |
и наставите тако док не осетите да вам је Бог опростио.{S} А нама ето кажите колике прилоге да |
а примам тога старешинства.{S} Моја вам је прва заповест: да похитамо да на Косово изиђемо!{S} |
а вас Божји благослов прати, и нека вам је свети Јован свагда на помоћи!“</p> <p>„А ти, дедо?!“ |
госпођи.{S} Појашите, децо, и нека вам је срећан пут, нека вас Божји благослов прати, и нека в |
ћи своје кости изломљене!{S} Ето то вам је!{S} Јесте да је грех, али нека иде тај грех на моју |
нтовнику никад опростити!{S} Ето то вам је!... ама где је тај Ристивор?{S} Оде па пропаде!“</p> |
бих устезао да поменем војводи, да нам је он жив и да нам је такву заповест издао, то се не ус |
оме доласку у Крушевац опазим ја да нам је Господин Кнез нешто дубоко замишљен, сетан и невесео |
врдоглавог попа Каритона да дође да нам је прочита.{S} Ристиворе, шта ћеш ти овде?{S} Не рекох |
е, „мени се чини да војвода рече да нам је кнез Градоје старешина <pb n="171" /> док ова војна |
енем војводи, да нам је он жив и да нам је такву заповест издао, то се не устежем, кнеже, и теб |
ачаству!...{S} Кад не бих мислио да нам је вино мозак прегрејало, мислио бих да сте бесни и мах |
лите, људи, како би страшно било да нам је — не дао Бог! — стигао глас: да се јуче била крвава |
ј хлеба и по један гутљај вина нека нам је то у овај час Свето Причешће, да би нас Спаситељ Гос |
еру Хришћанску!“ “</p> <p>„До подне нам је ишло добро.{S} И ако је сва војска била у борби од з |
да нагиње к нама и надасмо се да ће нам је Бог, само још кроз који часак, па коначно поклонити. |
да се мало поткрепи.</p> <p>„Зором нам је добро пошло било!“ настави он своје причање. „Наша в |
да с браћом славу делимо!“ „Ама ко нам је крив?!“.... „Што се сад тешкате?{S} Што не послушаст |
од Дринопоља путем у Србље.{S} Ено нам је и нов поклисар његов стигао, да нас још једном позов |
хвати опет Вукан, „ниси чуо све што нам је Гојко синоћ причао.{S} Остаде ти синоћ у твоме шатор |
ора да са четом заједно вечерају, а сам је стигао у двор по доста времена пре дворске вечере.</ |
би разбили Агарјане до ноге, тако да им је и цар погинуо... .“</p> <p>Ристивор не могаше даље, |
ухватише Славу Крилатицу!{S} Е нека им је срећно и честито, и јесу бољи јунаци од нас!“</p> <p |
, људи се једва хлеба прихваћају, те им је и срце посно!“</p> <p>„Е, па добро!{S} Доста си ми н |
да чита књиге староставне.{S} Читао им је те књиге до пола ноћи.{S} Око неко доба викнуше да с |
тељем, погнуше главе па учинише како им је заповедио био.</p> <p>Кнез Градоје, шкргућући зубима |
ином храсту на ивици од њиве, под којим је угледао неколике старије људе.</p> <p>Мало за тим па |
покорава, додаде му заставу.</p> <p>Чим је кнез прими усвоје руке, он онда јетко рече Ристивору |
S} Оста само до прве зоре иза оне којом је Југовић одјездио.{S} По вечери уочи тога дана, — дру |
по зрно на дугачким бројаницама; десном је притисла крст са Распећем који јој лежаше о златном |
ала је некаква велика икона, а пред њом је горело кандило, које несигурном и танком светлошћу н |
доје уђе под шатор. </p> <p>Под шатором је још мрак био.{S} Што је мало светлости падало од јед |
оста људи, али нема доста оружја; истом је послао људе, да зађу по старим ризницама и да обиђу |
могао би тако нешто да замисли!{S} Иван је насигурно веровао да се Бог не може ни за часак пред |
епо уз гусле казивати знао.</p> <p>Иван је био много уморан и опет не могаше ока склопити.{S} М |
estone unit="subSection" /> <p>Сутрадан је сунце обасјало два гроба, један поред другог.{S} Сан |
вис к своме гнезду понела била.{S} Њен је син постао велики јунак, те му је Немања дао да се з |
шареним а слабим зидинама?!{S} Господин је Кнез Лазар нама свима као отац; ова српска земља нам |
је игуману Пајсеју да је прочита.{S} Он је примаче к очима својим, па је онда полагано одмицаше |
један тренутак.{S} У другом тренутку он је већ стао између Миросава и Витомира; у трећем тренут |
есет година наследио свога оца, подигао је две високе осмоугле куле, везао их једном мраморном |
розбори.{S} И опет, ко је видовит могао је да види, да онај његов дуги и жудни поглед трепти да |
ао један тежак и страшан сан.{S} Гледао је да му се отме, и да се разбуди из злосрећног сна у с |
е кнез то њихово гуркање, и као нагађао је шта то може бити, али се чинио невешт.</p> <p>Видев |
55" /> преплету од сребрних жица, лежао је поред њене десне руке; према њој је висила на зиду у |
нешто збуде.</p> <p>Под шатором стојао је прав као бор, а у злато и скрлет одевен Санџак-Бег, |
н да води војску нашу!“</p> <p>„А рекао је истину“ — настави Ристивор, — „да ти, господару, нис |
витешког оца.{S} Према своме деду имао је право страхопоштовање, не само што му је дед, него п |
>Ристивор се као мало устезаше.{S} Знао је добро да поп неће прекинути прекрштање обичнога дома |
ја, <pb n="53" /> рано пође.{S} Рачунао је да са својим људима стигне пред вече истога дана на |
Санџак-Бег. „жив се предавао није, пао је покривен грдним ранама!“</p> <p>„Колико је рана стек |
отишло је по доста духовника.{S} Остао је, да одслужује придворну црквицу, протопоп Недељко, д |
ком главом, поузданим јунаком.{S} Остао је он само једну ноћ у двору у Крушевцу, па је првом зо |
ишао је из ње.{S} Сетан и невесео остао је и за сво време док се вечерало.{S} Мало је улазио у |
авим растом и својим покретима подсећао је, кажу, на свога покојнога витешког оца.{S} Према сво |
тнаест година; очима и обликом подсећао је живо на своју матер; а својим вижљавим растом и свој |
е војводи да раде.{S} Око поноћи изишао је из шатора, те се по пољани проходао овамо онамо на м |
ао у ту дворану; сетан и невесео изишао је из ње.{S} Сетан и невесео остао је и за сво време до |
брзу дажду, ако не и буру.</p> <p>Небо је било ведро.{S} Чисто се усијало од јаркости жаркога |
те.{S} Али кад ме је већ запитао, право је да и њему и вама свима по истини кажем што сам сетан |
ли које пада на моју главу!...{S} Право је да се сви на ме срдите, што изгубисте славну прилику |
да бој бије и да гине без вас.{S} Право је да тешка клетва Господина Кнеза падне на мене сама, |
р је већ толико дана на Косову, и право је замислити, да се његову соколову оку ништа измакло н |
озбиљно и са очевидним узбуђењем, „ево је приспео час да се растајемо!{S} Хвала вама, који ме |
и, па их ваља жети; па онда, брате, ово је Петров Пост, људи се једва хлеба прихваћају, те им ј |
розно о вас и о Господина Кнеза!{S} Ово је страшно и ужасно!“</p> <p>„Сви смо се ми подједнако |
да нас сада и ова несрећа снађе!{S} Ово је просто један страховит грех што га наш јадни војвода |
клетвеник кнез Градоје Орловић.{S} Ово је писано руком Боривоја, унука кнеза Градоја, код цркв |
сменима у нашим црквеним књигама, а ово је наш сиромах војвода брзо и ситно писао!{S} Ово јутро |
нашој војсци на Косову?!“ :</p> <p>Ово је рекао тако да се могло узети, да говори сам себи; а |
/> кукавица, него као јунак.{S} Његово је дело — дело великог покајништва пред Богом и пред љу |
е некако окрепљен речју кнежевом. „Прво је дошао војводи под шатор ђак његов Ђурђе, донео пуно |
рено излетање Винково у прошлост. „Прво је добро што ти је у Крушевцу и мало и велико, и младо |
им зидинама и беспрозорним кулама, него је и двор са прозорима у оквирима од извајаног камена, |
ти!“</p> <p>„И није само друкчије, него је све горе, кнеже!“ упаде му у реч игуман Пајсије.</p> |
нашу сиротињу, исто као и нама!{S} Него је и наша и његова несрећа што писмо моје није њему у р |
чути и по неко запомагање.</p> <p>Него је права борба већ била престала.{S} Млади Боривој и Ри |
SRP18990_C4.2"> <head>II</head> <p>Дуго је кнез Градоје јахао сам.{S} Не хтеде се осврнути да в |
ена врата из собе у ходник.</p> <p>Дуго је у ноћ Ристивор причао своме новоме пријатељу о госпо |
падна кула својом сенком правила, седео је у високој храстовој столици старац један, одевен у г |
ирим, чувши за јунаштво њихово, објавио је свој турској војсци заповест: да сваки војник, био о |
д Видов Дан?!“</p> <p>„Јесте, заповедио је да стигнем с војском а не да му долазим готово без в |
га витеза.{S} Десном руком својом водио је снаху своју а левом свога унука.{S} Иза њих изиђоше |
и одјездио натраг у двор.</p> <p>Опазио је кнез како се сеоске старешине, збијени сви заједно у |
љаше Санџак-Бег своје причање, „замолио је моје људе: „Тако вам јуначке среће, оставите ми стру |
у велику господу и властелу.{S} Храбрио је оне који казиваху како их нека зла слутња осваја; ст |
твога сужња; млад је, згрешио је, патио је, а сад би му твоја милост дала нову прилику, да пожи |
се модрином.{S} Са чела обојице киптио је зној.</p> <p>Тада им Ристифор приђе.</p> <p>„Уставит |
пусти им твога сужња; млад је, згрешио је, патио је, а сад би му твоја милост дала нову прилик |
деће Господин Кнез, видеће Србадија, ко је вера а ко је невера!“ И онда ободе коња и са своја д |
теле гневно, док други питаху: „Ама, ко је, казуј му проклето име ако га знаш, да идемо да му п |
ху један с другим: „Да видиш, кнеже, ко је поп Каритон!“ „Да видиш, попе, ко је Орловић!“ „Је л |
ко је поп Каритон!“ „Да видиш, попе, ко је Орловић!“ „Је ли хоћеш на Косово!“ „Није него ћу теб |
он њој ништа не прозбори.{S} И опет, ко је видовит могао је да види, да онај његов дуги и жудни |
о било поверовати ни оном другом.{S} Ко је имао срца за ову земљу, није могао друкчије до да су |
Кнез, видеће Србадија, ко је вера а ко је невера!“ И онда ободе коња и са своја два побратима |
е синоћ долазио под шатор војводи, и ко је био последњи који га је жива видео“ питаше кнез Град |
тако велики господин, јер...{S} Али ко је тај Србин, сем Вука, који се Милошем данас не поноси |
н.</p> <p>„Знаш ли нам, старче, рећи ко је све синоћ долазио под шатор војводи, и ко је био пос |
До Косова се осврнути нећу да видим ко је од вас пошао за мном, а ко није.{S} А на Косову ћу в |
ки судија?{S} Зар баш ти да пресудиш ко је бољи јунак а ко лошији?!“ викну горко кнез Вукан, са |
н скупљеноме свету гласно довикује: „Ко је јунак нека бира себи коња и оружје, те да с кнезом п |
се баци.{S} Има једно што наш Боре, ако је прави Орловић, не може — не може он дома остати, као |
i> молимо да нам опрости!{S} Треће, ако је цар Агарјански с војском својом још на Косову, видећ |
како треба.{S} Док то сам не види, ако је у истини витез, сан му ноћас на очи пасти неће.{S} К |
и!{S} Нека не буде кривде у оружју, ако је има у срцу вашем!“</p> <p>„Кнеже,“ узе реч Витомир, |
и његову чету одвести на преноћиште ако је какво за њих одређено.</p> <p>„Имају за твоје људе с |
е овде и онде почео опажати умор, и ако је поље, докле је око стицало, било покривено погинулим |
конца.{S} По хркању Ристиворову, и ако је поступно јачало у громко крхање, Иван би, може бити, |
нуло; ако није он више на Косову, и ако је истина што је онај рањени јунак чуо <pb n="172" /> д |
сли савија и завија свакојако!{S} И ако је младост готово што и лудост, опет немој мислити да ј |
p>„До подне нам је ишло добро.{S} И ако је сва војска била у борби од зоре, без замене и без од |
н довикује, може да зна шта је само ако је писмен, јер се уз високу танку трску коју светац у д |
н невесео кад озго с неба погледа, како је данас по нашој Србадији све друкчије, него што је по |
треба да чујеш, млади властелине, како је било.{S} Причају да сад међу млађом господом има пун |
на њ:</p> <p>„Казуј прво, синовче, како је Господин Кнез и где је?“</p> <p>„Та стани, кнеже Орл |
т:</p> <p>„И још ми Бошко причаше, како је Кнез Лазар писао Марку и нудио му да му од своје дра |
има кнежевим, мачевима не исекоше, како је по њима настала велика завада и у самом двору и међу |
буди!{S} А вере ми ћу јој казати, како је се он овде одриче!“.</p> <p>С муком изведоше полупиј |
о од прашине!“</p> <p>„Казуј прво, како је Господин Кнез и где је?“ понављаше старац своја пита |
ебром, у коме је урезан био напис, како је на томе столу и за том трпезом седео и обедовао цар |
часовима на овоме свету помишљаш: како је мало верних људи у народу, који си ти толико љубио, |
овољно осветљаваше мрачну собу.{S} Како је било запарно оставише отворена врата из собе у ходни |
ростите ми; знам није вама до тога како је мени у мојој души бивало, него шта се онде око мене |
>Старац најпре узе сам да прегледа како је сваки коњ оседлан, и нареди да Ристивор мало боље пр |
} Да ли би нам могао испричати све како је било?“</p> <p>„Лаке су моје ране, војводо!“ призбори |
е ране, али је тешко испричати све како је било!{S} Ето, зло да не може горе бити!,...{S} Еј, т |
евољу му је, јер, вели, има доказе како је неко Проказао цару Агарјанском тајна договарања њего |
p>„Има, кнеже, пуно шта што казује како је срце у народа ускипело јуначким покретима!...{S} Ама |
мајстори, радници.{S} Наоружаше се како је ко могао, позатвараше продавнице и радионице и одоше |
ање, само да што пре чује шта је и како је.{S} Па чим му се Ристивор приближи, старац му викну: |
лекнусмо сви и помолисмо се у себи како је ко знао.{S} Изиђе владика на амвон и великим крстом |
шлем поред своје главе; видите ли како је воштаницу углавио у земљу а управ чело своје главе, |
сам себи смрт задао?!{S} Видите ли како је се наместио на свиленоме своме платну војводскоме?{S |
е платну војводскоме?{S} Видите ли како је положио свој војводски шлем поред своје главе; видит |
се из нацртане слике могло видети како је диван Орлов Град, а речима је тешко лепоту његову оп |
о!...{S} Та то је Косово!...{S} Ај како је дивно!“</p> <p>Стари кнез муком замукао, па се загле |
овали!{S} Је л’ ти Ристивор причао како је то било?“ питаше кнез Ивана.</p> <p>Пре него што Ива |
ода могао и друкчије наредити него како је наредио.{S} Али што се не бих устезао да поменем вој |
расрдио... много пута не послужио како је требало послужити... опраштај ме по великој твојој д |
на једну чистину, с које се видело како је тамо, преко потока Западу, пукла равнина застрвена з |
> то на страну!{S} Чудо ми је само како је војвода могао онако да пише!{S} Двојином чудо сад ка |
зах кнегињу Василију и испричах му како је спасла своје чедо од орлушине, <pb n="28" /> а ти и |
едео и вино пио.{S} По још причаху како је Ристивор једнако одбијао од шатора таласе народа шап |
уждено попу Каритону. „Ти се сећаш како је то све друкчије било за наше младости!{S} Онда смо и |
и властелине!“ рече кнез срдачно. „Како је војвода?{S} Је ли му све здраво и мирно на дому?“</p |
<p>„Други опет узеше да вичу: „Ама лако је кнезу, и лако је господи!{S} Ако коме од њих и одлет |
еше да вичу: „Ама лако је кнезу, и лако је господи!{S} Ако коме од њих и одлети глава, није теш |
ине!“</p> <p>„Тако је у истини!{S} Тако је!“ привикаше одважно многи од господе са свих страна |
бацају не би л’ вером преврнуо.{S} Тако је то, мој попе Каритоне!“ .</p> <p>„Мислиш ли ти, кнеж |
а своме красном арапском бељцу.{S} Тако је сад сваки војник турске војске могао добро да види ш |
оравити прилога црквама!“</p> <p>И тако је кнез Градоје на свој начин решио једно незгодно пита |
хао одмичући од бојнога окршаја!“ „Тако је!“ громко одјекну вика из хиљаду грла као да је из је |
ападоше!“ причаше Витомир.</p> <p>„Тако је у истини!“ рече упорно Миросав. „Мени не треба да се |
заповест нашег старешине!“</p> <p>„Тако је у истини!{S} Тако је!“ привикаше одважно многи од го |
ждрале и вите ластавице!“</p> <p>„Тако је!{S} И није друкчије!“ привикаше живо многи од господ |
гињи Милици и деци њеној!“</p> <p>„Тако је и никако друкчије!“ повикаше кнезови и властела.</p> |
оме дому, пође на Косово!“</p> <p>„Тако је требало!{S} Знам ја Милојка!{S} Тако, брате!“ говора |
би такве опасности било!“</p> <p>„Тако је!“ привикаше многи од господе.</p> <p>„Вама се чини д |
ј старом господару да заборавља, колико је нама свима драгоцена глава његова!“</p> <p>Ту сад го |
колико села и градова разорило, колико је невине деце скапало од глади, све то тобож у богоуго |
м од свих нас овде најбоље знаш, колико је ова наша земља патила и патила и све само зато, што |
ош и не знамо је ли доиста зло и колико је, правимо још једно!{S} Тешко је мени да носим бреме |
о није.{S} А на Косову ћу видети колико је правих јунака међу вама!“</p> <p>И онда кнез Градоје |
сродник нашега дома.{S} Ти знаш колико је мени мила наша дворкиња Босиљка.{S} Више бих волела |
покривен грдним ранама!“</p> <p>„Колико је рана стекао?!“ питаше кнез као да је реч о тековини |
рди на такве наше речи и вели: „И Марко је Србин исто као и ја, и као и ви!{S} И њему куца срце |
брној месечини у потоку купа.{S} Слатко је било прелазити том свежом и мирисном хладовином.{S} |
.{S} Мало је улазио у разговоре, кратко је одговарао на питања као и на пријатељска изазивања.< |
колико је, правимо још једно!{S} Тешко је мени да носим бреме прекора, које ето ви бацате једа |
ћу себе и мачем и буздованом!{S} Бивало је и досада свашта по овој нашој земљи; али таквога пок |
ашто и дрским доскочицама.{S} Изгледало је као да се неки сватови искупљају, и да се чека само |
уке цвећа младим јунацима.{S} Изгледало је као да је и само сунце похитало, да се извије иза за |
ли им није повећало срећу.{S} Изгледало је као да племе њихово хоће да се угаси.{S} У дане ове, |
зароби.</p> <p>По зеленој ледини лежало је овде онде пет тешко рањених Турака, а бар толико их |
то по сниска.{S} У зиду на исток лежало је велико отворено огњиште од белих камених плоча.{S} Н |
и за сво време док се вечерало.{S} Мало је улазио у разговоре, кратко је одговарао на питања ка |
у првим тренуцима.{S} По више њих имало је да одбија ударце, а по гдекоји је понео за спомен пл |
За софром у великој трпезарији вечерало је с војводом око двадесет које властеле које духовника |
лова Града.{S} И старо и младо похитало је у чистом празничном руху, да пожеле срећан пут старо |
а па с њоме улетеше међу борце.{S} Било је за ове <pb n="107" /> оружане миротворце нешто опасн |
тара, све то у празничном руху.{S} Било је дивно погледати како се сјајна и шарена та гомила из |
патоса.{S} На овоме снижем патосу било је неколико храстових трпеза са столовима и клупама.{S} |
"SRP18990_C4.5"> <head>V</head> <p>Било је већ дубоко у ноћ кад се кнез Градоје од Орлова Града |
SRP18990_C2.4"> <head>IV</head> <p>Било је још врло рано.{S} Никога од господе не бејаше ни пре |
ојсци нашој која се бије!“</p> <p>„Било је онде око Кнеза на хиљаду коњаника; али нико од њих д |
ече кнезу:{S} Хиљадама рањеника ударило је Ибром са Косова, ћуте као да су оловом заливени, ниш |
у, али је није ни засенило.{S} Повисило је госпоштину њихову, али им није повећало срећу.{S} Из |
дином Кнезом и с војском његовом отишло је по доста духовника.{S} Остао је, да одслужује придво |
а некога њима живог коље.</p> <p>Прошло је тако по доста времена док ето га Ристивор.</p> <p>„Н |
о, кнеже, нити је прилика, да загледамо је ли војвода могао и друкчије наредити него како је на |
од једнога зла, за које још и не знамо је ли доиста зло и колико је, правимо још једно!{S} Теш |
док опет други говораху: „Кажи нам само је ли све добро, или има нешто што добро није!“</p> <p> |
сав је пред очи старога кнеза. „Нађосмо је о врату а испод свиленог напрсника у тога младога ју |
спод њих и мимо њих протицаше.{S} Дивно је било са оне терасе пустити поглед поврх мраморне авл |
од Млетака“.{S} Хахаха, хахаха!{S} Ено је сав Крушевац тако зове!“</p> <p>„Кнеже Радмире и ти |
тепеница!...{S} Кнегиња те зове!{S} Ено је у њеној конати у Жутој Кули!“ говораше господско дет |
о пооштри очи да боље виде.</p> <p>„Ено је!“ рече Ристивор, па пружи руку правцем к Југоистоку. |
ним плочама; на средини авлије начињено је округло корито од шареног мрамора, у које је падала |
о овај наш рањени јунак казује, страсно је јеванђеље које ваља гологлави да слушамо!“</p> <p>„Х |
и Витомира; у трећем тренутку дохватно је оног првог око паса, издигао га у вис па га бацио ка |
га двора у Недељу пред Видов Дан, добро је.{S} И ето ти препис од књиге Господина Кнеза.{S} И о |
реди. „Двадесет и три ране!{S} Па добро је, синко Ристиворе!...{S} Је ли још жив?...{S} Ил’ је |
љаше старац своја питања.</p> <p>„Добро је, хвала Богу, Господин Кнез,“ поче Гојко, „а ено га, |
ше главе младога војводе догоревала, то је осветљавало бледо као крпа <pb n="152" /> лице војво |
орова, по четири војника под сваким, то је свега две стотине војника!“ рачунаше полагано кнез Г |
а заклонити могу!“</p> <p>„Хвала ти; то је све што сам хтела!{S} Па сад већ што вам Бог даде и |
жутим, меканим чизмама до колена.{S} То је био човек средњега стаса, широких прсију, чврстих ми |
е се најдаље кроз десетак година — а то је ево сад десет година — све преврнути, и да ће они шт |
о, изабрати моту,“ прихвати кнез; „а то је: да сам дању и ноћу у средини моје чете и с мојим љу |
тину, последња времена!“</p> <p>„Ама то је баш оно што је многе помело!“ прихвати Ристивор. „Он |
е ускликне:</p> <p>„Косово!...{S} Та то је Косово!...{S} Ај како је дивно!“</p> <p>Стари кнез м |
а оно што мисли никада не мења!{S} И то је све што вам ноћас имам да кажем!{S} А сутра зором чу |
нко мој!“ рече кнез. „У самој ствари то је Ристиворово лукавство.{S} Али мене неће преварити! < |
властелину. „Што ја видим и што знам то је: да нико још на небу свецем постао није ко за живота |
ра нашег...{S} Све што од вас тражим то је: да се сви — и мушко и женско, и младо и старо — сва |
е:</p> <p>„Прво што имамо да свршимо то је да испунимо последњу жељу нашег војводе — да га сахр |
о и десно, и шкргутну зубма.</p> <p>„То је твоје масло!{S} Нисам ја ни слеп ни глуп, хвала Госп |
мешљиво и још једнако срдит.</p> <p>„То је најмање чудо, које ми попови можемо само кад хоћемо! |
горким осмехом кнез Миросав; „на чисто је да ти је дед био Патарен!“</p> <p>„Ти лажеш, кнеже М |
е старац Мирко из Сенокоше: „Брате, што је у овој земљи било јуначких срдаца, то се све за рани |
аше властеле.{S} Али, добри човече, што је ниси просио у нас?{S} Знаде ли она што о томе?!</p> |
е челенке ваше!{S} И опет се тешим, што је Бог дао те је наш честити Господин Кнез Лазар могао |
ља патила и патила и све само зато, што је у њој срце а не памет господар!{S} Дајте, људи, нека |
<p>Под шатором је још мрак био.{S} Што је мало светлости падало од једне воштане свеће, која ј |
ј црним словима пише: „Покајте се!“ Што је најчудније у тој слици свеца Орловићеве куће било, ј |
о је мање јунака или је мање јунака што је мање светаца, то ја не умем сам да разберем!</p> <p> |
он више на Косову, и ако је истина што је онај рањени јунак чуо <pb n="172" /> да се он с цело |
е светаца!{S} Да ли је мање светаца што је мање јунака или је мање јунака што је мање светаца, |
тина по кућама својим.{S} А ово сад што је остало, то није имало срца ни онда, па га нема ни са |
уде!“ говораше Ристивор мирно. „Сад што је ту је.{S} Само једно знај, господару: не ћеш ти мене |
р ућута као човек који је казао све што је имао да каже.{S} Силно се застидео био; образи му бе |
а знаш, да идемо да му побијемо све што је његово и да му спалимо и разоримо све што има, да не |
ледати оружје и опрему у оне војске што је већ с нама.{S} У Недељу, ако Бог да, крстићемо првен |
, те је још снажна мишица његова, и што је још младо срце у њега!...{S} Шта Агарјани, шта Грци, |
рлова Града за свој рај земаљски, и што је <pb n="4" /> изгледало да су шарени и бели лептирови |
е шта дугујете својој дружини!{S} И што је најцрње, заборависте шта сви дугујемо у оваким даним |
служи, али који је сад још срећнији што је имао срећу да, мислећи на тебе, погине у служби земљ |
, децо, оставимо сад попа да доврши што је почео!“</p> <p>Ристивор и Иван отпратише кнеза до на |
бо, остави оца Каритина нека доврши што је почео; може бити сад ће боље подесити, но што му је |
н Ђак“, зар се не сећаш?{S} Та онај што је неко време у манастирској кујњи прао карлице и котло |
а бити наш оцат, као и до сада увек што је било!{S} Нека дође; ако неће, викни момке, вежите бе |
о нашој Србадији све друкчије, него што је под њим било!“ Рекох тако; али ето се ни веселим дру |
ећег свеца у свих седам небеса него што је мој светац, кум Божји, Свети Јован Крститељ!“</p> </ |
кољемо између себе данас више него што је то некада било; али ево невоље где, уместо да нас ми |
да наведете на много тежи грех него што је војводин!{S} Не можемо ми пустити да се тело нашег в |
добро није!“</p> <p>„То и јесте оно што је мучно!“ прихвати Гојко. „Има вам, брате, чиме да се |
времена!“</p> <p>„Ама то је баш оно што је многе помело!“ прихвати Ристивор. „Онај Витомир из Б |
го се разбуди.{S} Сећам се ја добро што је мени мој покојни отац причао о јунаштву свога и наше |
да црква опојати онога, који, за то што је кукавица, не ће или не сме да носи свој крст, који м |
само што му је дед, него поглавито што је старац био један од ретких остатака од оних јунака, |
мој,“ рече тихо као да шапуће нешто што је велика тајна, „и опет, синко мој, у томе што си учин |
оздо са прочеља кнез Вукан:</p> <p>„Што је теби, кнеже Орловићу?{S} Каква те је брига опхрвала? |
ули.{S} Али знате ли ви, господо, зашто је то зло дошло на ову нашу земљу и на нашу цркву?!{S} |
оне велике синоћне кише и олује освануо је био диван сунчан дан јунијски.{S} Сва поља и гајеви |
н Градојев, кнез Милан Орловић, погинуо је пре две године у славној бици на Плочнику, допринев |
сав тресаше од плача.</p> <p>„Издахнуо је на рукама мојих јунака, док га ношаху овамо к мени п |
врти и преврће како никада до сада, зар је чудо што се и наша памет хоће да <pb n="154" /> завр |
збуњено:</p> <p>„Је ли ти то вичеш2 Зар је зора?!“</p> <p>„Није, брате, него пусто глухо доба!{ |
вољен у својим очекивањима.</p> <p>„Зар је мало три ране за једнога дечка, у првоме боју његову |
“ прихвати опет кнез Вукан. „Кнез Лазар је већ толико дана на Косову, и право је замислити, да |
с пуно поузданости.</p> <p>„Кнез Лазар је“ наставља Гојко, „наредио био да у Крушевцу остане д |
а је наследник српског престола.{S} Цар је, пишу они, дао преко светих калуђера Хришћанских и п |
ван вез.{S} А била је вешта везиља, јер је као млада девојка провела неколико година у Дубровни |
манастиру Милостину.{S} Журила се, јер је управ довршивала диван вез.{S} А била је вешта везиљ |
и.{S} Види се лепо како нешто виче, јер је широм уста отворио; ако ко маштом својом не успе да |
укама знаке Ристивору да се уклони, јер је јасно било да је гнев кнежев истом узео да кипи.</p> |
оведите Винка до на постељу његову, јер је ето много сањив те није за ову трезну дружину!</p> < |
и Светих Отаца, а они тако наредише јер је један од најтежих грехова пред Богом, да човек сам с |
ор, али да не жели излазити преда њ,јер је прашњав и уморан.</p> <p>„Како?....{S} Из Крушевца?! |
китити војнике и њихове коње, Ристивор је по некаквој заповести, коју му стари кнез <pb n="66" |
поузданом управљању коњима.{S} Ристивор је пратио свога господара и дворио га на тој смотри, ко |
гале трубе са Змајева Виса.{S} Ристивор је свакоме огласнику придао по једног бубњара, те по се |
и војводин властелин Иван.{S} Ристивор је стојао смерно иза стола свога господара, и, час руко |
Змајев Вис.</p> <p>Рано зором Ристивор је учинио дивне спреме, не би ли само разбудио успавана |
8990_C1.4"> <head>IV</head> <p>Ристивор је, по жељи Ивановој, наредио те млађа чељад простре по |
ише и готово скаменише.</p> <p>Ристивор је већ давно дио ућутао, а кнез још једнако корачаше по |
, ето вам коња, ето оружја!{S} Кнез вас је поздравио и пита вас: хоћете ли допустити да само он |
ма, и по пољима, нека викну: „Стари вас је кнез поздравио, немојте његове седе власи срамотити; |
/p> <p>„Ево што: прво Господин Кнез нас је позвао да се сви око њега искупимо најдаље до Видовд |
о си и шта си, не можемо ми, колико нас је год овде, то да заборавимо!{S} Немој, славе ти, друк |
че кнез Градоје весело. „Ми, колико нас је данас овде, да се кренемо, не би ли Господину Кнезу |
е реч кнез Градоје. „Прво зато, што нас је наш Господин Кнез Лазар позвао да на Косово изиђемо. |
>III</head> <p>На пољу пред двором свет је био тако весео и раздраган вином, песмом и игром, да |
ћући: „Мичите се, браћо, даље!{S} Срдит је кнез, може вас какво зло снаћи!“</p> <p>И још распит |
SRP18990_C4.7"> <head>VII</head> <p>Већ је подне превалило, а турска војска једног Санџак-бега |
"SRP18990_C4.6"> <head>VI</head> <p>Већ је било сасвим свануло.</p> <p>У турском стану удараше |
још нареди да сва војска преноћи где ју је кнез Градоје већ сместио, а да неколике страже пођу |
повоју.{S} Јест, не гађа само, него ју је већ погодила, јер се под левим крилом орлушине види |
орна икона Богородице Тројеручице, коју је један игуман од рода Орловићева пре стотину година д |
м прелажаху, зло слагала са бољом, коју је стари витез у срцу носио.{S} Изгледало му је чудно д |
се не распршта прва чета као плева коју је вихор дохватио.</p> <p>У томе часу брзим кроком стиз |
а.{S} Сетио се некакве старе приче коју је још, кад је малено дете био, слушао од своје дадиље, |
p> <p>На самој тераси, у хладовини коју је западна кула својом сенком правила, седео је у висок |
а је покров једној сребрној скрињи коју је са комадићем од часног дрвета и другим неким светим |
јој чети.{S} Ристивор по заповести коју је од кнеза добио наредио беше те су војници одјахали п |
су људске руке градиле, него цркву коју је сам Бог саградио!{S} Зар не видиш ово велико и дивно |
а!{S} А ја ћу дотле носити челенку коју је твој отац, а мој син, својим јунаштвом на Плочнику з |
На једној страни колајне у дивном емаљу је била израђена допрсна слика госпође Мандалене.</p> < |
видео да је право што народ неће да му је Лазар господар код живога Марка, сина краља Вукашина |
едељка?{S} Сед је као овца и биће да му је и преко осамдесет лета.{S} Кад му попови и ђакони ис |
аном главу, те да виде други људи да му је мозак недокуван?!“ срдито прекораваше кнез Ристивора |
о би му у кратким реченицама, као да му је то пријатељ који разуме све што му он каже, само што |
то стари кнез пружи своју десницу да му је унук пољуби, па онда и сам загрли Боривоја, пољуби г |
вога и пружи десницу Мандалени, која му је смерно пољуби и сузама ороси.</p> <p>Народ поче да в |
нек пође за мном!{S} Ко не ће, нека му је просто!“ Полетесмо за њим у најжешћи окршај!{S} Мало |
говориш, добра и верна слуго,“ рекла му је Госпођа Милица; „ето пођи у име Божје, и нека те мој |
тивор му у неколико речи исприча шта му је кнез заповедио.{S} Млади кнежевић, који је волео бес |
ше!{S} Двојином чудо сад кад чух шта му је Господин Кнез писао!“</p> <p>„Опрости ми, дедо!“ при |
њега нека он разапиње свој шатор где му је воља.{S} И само дај ти њега овамо у двор да вечера с |
} Њен је син постао велики јунак, те му је Немања дао да се зове Орловићем.</p> <p>Од прилике ј |
е или не сме да носи свој крст, који му је Бог на рамена положио; разумем до не да опојати чове |
шци носи његово знамење!{S} А где ли му је мач?!“</p> <p>„Ево га овде у овоме мрачном куту од ш |
ор приђе к руци младог Боривоја, али му је овај не даде, него загрли Ристивора, пољуби га и у ј |
ињу, коју ено тамо видите, и у којој му је стајало празнично војводско одело.{S} Па онда ми зап |
другога.</p> <p>Ристивор осети како му је срце пуно, како се укрепило новом једном храброшћу и |
о појаса, а ни сам не знађаше колико му је година.{S} Разговарасмо о свачему добар део ноћи.{S} |
ари витез у срцу носио.{S} Изгледало му је чудно да српска земља може мирисним дахом да дише, д |
пође преко мора у Караманију.{S} Ено му је предња војска данас на Константинову.{S} Не часи ни |
н прича, него се сам сећа нечега што му је смешно.</p> <p>„О, кнеже Винко,“ викну му са зачеља |
ма бољег друга и пријатеља, него што му је коњ који га носи!{S} Кити прво коња па онда себе!“</ |
е право страхопоштовање, не само што му је дед, него поглавито што је старац био један од ретки |
же бити сад ће боље подесити, но што му је до сад за руком полазило.{S} А дај мени војводино пи |
атком малвасијом!{S} Путник је, сухо му је грло од прашине!“</p> <p>„Казуј прво, како је Господ |
.{S} Па онда нађе ведрицу воде, коју му је Ристифор пред шатором оставио; прекрсти се и уми се. |
ез сетан и невесео!{S} А и за невољу му је, јер, вели, има доказе како је неко Проказао цару Аг |
говораше Ристивор мирно. „Сад што је ту је.{S} Само једно знај, господару: не ћеш ти мене данас |
је ти већ читати нећеш?{S} А прочитаћу је и брже и боље и од патријарха Спиридона, а некамо ли |
рака, као да се труди да се сети где их је пре једном приликом видео.{S} И још опазише како прс |
не сећаш какве си књиге писао кад ти их је Душан у перо казивао? „Војводо“ — настављаше кнез ка |
од клобука својих јунака.{S} Вежбао их је у брзом исукивању и витлању мачева, и у поузданом уп |
{S} И сви ови што иду за мном, и ако их је кнез Вукан онако паметно одвраћао, зар нису и ти људ |
поде оте узвик, који показиваше како их је заповест кнежева изненадила.{S} Једни се загледаше у |
врнути, да својим очима видни колико их је.</p> <p>Па онда га освојише свакојаке тужне и црне м |
гледа слугу свога. „Дед казуј колико их је се прихватило руком за заставу?!“</p> <p>„Завор ми ј |
т тешко рањених Турака, а бар толико их је понело лаке ране.{S} После неколико тренутака борбе |
ко срца нешто хладно било.{S} И опет их је већина на сигурно веровала да не може бити друкчије, |
ан сваке сумње стављаху.{S} Него за њих је најубедљивије предсказивање био бој орлова са ждрало |
прса да му облакшају дихање.{S} Старац је с муком дихао; по некад је изгледало да је и престао |
, у томе је сва разлика!“</p> <p>Старац је непомично гледаше за неко време као да хоће да продр |
вор.</p> <p>„Ех, ти опет мислиш, светац је као ти, да се за сваку ситницу срди!“ прихвати поп К |
дрвља и шибља трептаху у даљини.{S} Још је дивније пред вечерњи сутон ранога лета седети на тер |
девојка и од доброг рода!“</p> <p>И још је много којешта причао Ристивор, док најпосле поче да |
и си и онако стар, а млади кнежевић још је дете.{S} Грехота би била да, било ти било он, на Кос |
тон!“ „Да видиш, попе, ко је Орловић!“ „Је ли хоћеш на Косово!“ „Није него ћу тебе да шаљем!“ „ |
ар, као да се с њиме разговара.</p> <p>„Је ли, Гојко?“ викну опет оздо са трпезе кнез Винко, па |
еда бистрим погледима око себе.</p> <p>„Је л’ жив мој унук?!“ запита.</p> <p>„Ето ти га поред т |
лаганим говором и тихим гласом:</p> <p>„Је ли тај сељак још тамо у крчми?</p> <p>„Јесте, господ |
нагло буди, рече пола збуњено:</p> <p>„Је ли ти то вичеш2 Зар је зора?!“</p> <p>„Није, брате, |
и ватреним очима громко грмну:</p> <p>„Је ли тако, Боре?“ — оно се вижљиво ђаче — и не изгледа |
да измишљају, то сви знамо...“</p> <p>„Је си чуо, кнеже,“ пресече га поп Каритон, па мало прев |
вај наш рањени јунак казује, страсно је јеванђеље које ваља гологлави да слушамо!“</p> <p>„Хвал |
јати погребне песме, читаше и апостол и јеванђеље, појаше опет дивно о таштини славе људске, о |
запита кнез попреко.</p> <p>„Смешно ми једа видим какве муке има Ристивор с Јабучилом!{S} Неће |
p>Сутрадан је сунце обасјало два гроба, један поред другог.{S} Санџак-Бег је заповедио те је св |
мало после њих ето и војводе, па онда, један по један, дође мало не сва господа.</p> <p>Кад се |
х испружила се беху и спаваху два хрта, један бледомрк као срндаћ, други сивоплав као да је од |
тивор поуздано. „Нека је слава Богу!{S} Један ће од нас двојице на Косову погинути, а може бити |
нешто лактовима гуркају, и овда и онда један другом главом и очима знак дају, да крочи напред |
доје изгледаше запрепашћен, али само за један тренутак.{S} У другом тренутку он је већ стао изм |
истога дана Ристивор се био наслонио на један од оних бршљаном застрвених ступова што у мраморн |
ав као прави млади бор, стојаше само на један корак од старога кнеза у великој храстовој столиц |
рањеник подиже мало, дохвати са огњишта један кондир вина, и сркну неколико гутљаја.</p> <p>„Не |
та се мени једном десило:“ узе реч млад један властелин, по имену Витомир. „Пре пет година путо |
ођоше с њиве сви у гомили, као да је од један пут сунце зашло и ноћ настала!{S} Боривоје рече с |
воје а к десноме крилу прође, кад се од један пут окрете и погледа к пољу, којим су три Србина |
озва да појашу своје коње и да дођу под један велики брест, који се видео близу друма с ону стр |
прошле ноћи од Босанаца слушали, стиже један сељак са Ибра па рече кнезу:{S} Хиљадама рањеника |
се на лицу видела радост, што ето стиже један од оних јунака, с којима је Душан ширио границе ц |
брате, то казуј!“ викну оздо са трпезе један властелин, који је цело вече пио као смук, па, от |
ветих Отаца, а они тако наредише јер је један од најтежих грехова пред Богом, да човек сам себи |
а икона Богородице Тројеручице, коју је један игуман од рода Орловићева пре стотину година доне |
опросте један другом, и нека пруже руке један другом.{S} Господин Кнез и ова земља требају дана |
њу падали.{S} Његове су мисли облетале један цвет, и срце му се пунило некаквим чудним осећањи |
де задуван и блед, као без душе, најпре један гласоноша, па мало за њим и други, па и трећи са |
достојанства. „Немојте да хитамо да се један на другога камењем бацамо.{S} Ко зна?{S} Може бит |
а властела на моме двору завадила те се један део војске растурио!“</p> <p>„Славе ми!“ рече сме |
це му се чисто разведрило, као да му се један велики терет с душе скинуо.</p> <p>„Сад ћемо, дец |
носим бреме прекора, које ето ви бацате један на другога, али које пада на моју главу!...{S} Пр |
а!“ рече стари кнез задовољно. „Пружите један другом руке!...{S} Тако!...{S} Пољубите се!{S} Та |
ешише о вас, само ето нека прво опросте један другом, и нека пруже руке један другом.{S} Господ |
<pb n="62" /> ко ће победити!“ говораше један живахан старчић. „Била би срамота за српскога Бог |
виде, омекшај им срце да осете да греше један према другоме, да се греше о добро име својих род |
.</p> <p>Истом оне две прзнице оставише један за другим трпезарију, а дотрчаше слуге да јаве во |
танице моме свецу докле год од цекина и један динар траје!“</p> <p>Кнез уђе у гомилу духовника, |
p> <p>Протурише се кроз своје војнике и један и други; оба натмурена и срдита; оба с голим маче |
ва мача!{S} Него да оставим то.{S} Ви и један и други скочисте као жеравицом опржени, кад се са |
че:</p> <p>„Ево су се јутрос измирили и један другом опростили.{S} Сада те ја молим, опрости им |
истивор не одазиваху.</p> <p>„Пали су и један и други!“ викнуше му неки Турци.</p> <p>„Ох, мој |
омиру: „Седај доле у тај сто!“</p> <p>И један и други, као да су грешни ђаци пред строгим учите |
седамдесет лета!</p> <p>Сад приђе други један по стар сељак а <pb n="68" /> за њим једна омлађа |
за душу ако би погинуо!“ прихвати други један кмет из гомиле.</p> <p>„Не тражим ја да ви вашим |
кнез Миросав и властелин Витомир дигли један на другога људе своје, те се између њих сад бије |
i>ни један</hi>!?“</p> <p>„Ето тако: ни један!“ потврђиваше Ристивор гледајући преда се, и ниск |
веровати, али ти истину казујем:{S} Ни један!“</p> <p>Стари кнез скочи са столице и сав поцрве |
повест, у мојој се чети не може наћи ни један витез, а камо ли њих петорица, који би јутрос пој |
Вис.{S} Па онда настави:</p> <p>„Ето ни један!...{S} Искупише се лепо око заставе, баш као да ј |
кну запрепашћен. „Како може бити <hi>ни један</hi>!?“</p> <p>„Ето тако: ни један!“ потврђиваше |
ез скочи са столице и сав поцрвене. „Ни један?!“ узвикну запрепашћен. „Како може бити <hi>ни је |
орота од властеле казати, шта сте дужни један другом а шта обојица нама свима.{S} Одлазите сад! |
вати доброћудно поп, дохвати и испразни један пехар вина, узе исправљати рукаве од антерије, на |
Свети Ђурђе на белом коњу, а не смртни један Србин!{S} И опет потискосмо Турке, и опет њима до |
{S} Еј, мој Господине Кнеже, шта ћеш ти један, Душанов јунак са благим и светим твојим срцем, у |
тњаке са воштаницама.{S} И сама дохвати један и стаде Боривоју с десне, док Ристивор држаше дру |
о он <pb n="102" /> хоће, могао послати један део, или баш и целу стражу, на Косово.{S} Стари М |
а наш светац свагда помагао.{S} Ето чуј један од многих доказа.{S} Дошао незнан властелин у дво |
да се пружим по часној трпези, да санак један проспавам, него да легнем на постељу, на којој је |
оба збуњена.{S} Приђоше по један корак један другом, па опет стадоше и гледаше се не зборећи н |
спред војске јавише, да се види коњаник један, који у највећем трку јури ка војсци у сретање.</ |
атором а преда мном мачевима борити док један од вас не падне мртав.{S} Онај који остане жив им |
d> <p>Пут их поведе уз бистар а поширок један поток, којега обале беху обрасле у густи преплет |
ита вас: хоћете ли допустити да само он један, старац од седамдесет лета, са унуком својим, дет |
се од ужаса.{S} Чинило му се све то као један тежак и страшан сан.{S} Гледао је да му се отме, |
сва војска пошла с тобом!{S} Али пошао један кнез Гојко са својом стотином коњаника, па се и т |
е дед, него поглавито што је старац био један од ретких остатака од оних јунака, који су под Ду |
оље знамење јуначке среће у животу, ако један део војске твоје поносито ујездава у стан Господи |
озденом танком ланцу, љуља се сиви соко један, са малим калпаком од скрлатне кадифе на глави.</ |
г мраморног кладенца шетаху се невесело један паун и две паунице.{S} Овда и онда закрештали би |
и пријатеља, или ће од нас тројице само један измилити жив, али и он ранама покривен!{S} Слушал |
ру.</p> <p>Паде буздован на ледину само један корак на десно од Јабучила.</p> <p>Ристивор скочи |
мо со и хлеб <pb n="92" /> и писмо вино један другом у част и у здравље.{S} А молићу и вас, све |
тек се при трпези обредише пехарима по један пут, а он скочи на ноге, најпре заклони мишицом г |
S} Изгледаху оба збуњена.{S} Приђоше по један корак један другом, па опет стадоше и гледаше се |
„Да узмемо по један залогај хлеба и по један гутљај вина нека нам је то у овај час Свето Приче |
ле њих ето и војводе, па онда, један по један, дође мало не сва господа.</p> <p>Кад се сврши ју |
дио те је сваки његов војник положио по један камен на гробове кнеза Градоја и верног му слуге |
знак свога поштовања положи ма било по један шљунак на њих!{S} Тако се кроз стотине година држ |
о, децо моја!“ рече кнез. „Да узмемо по један залогај хлеба и по један гутљај вина нека нам је |
а и ова несрећа снађе!{S} Ово је просто један страховит грех што га наш јадни војвода учини и ј |
миран. „Звао сам те“, рече, „да ми бар један део терета са душе скинеш.{S} Хоћу да ти се испов |
Реци јој: „Ево то ти је оставио на дар један млад Србин, који би срећан био да твојој срећи сл |
ез Градоје ућута.{S} Узалуд гледаше час један час други од она два млада човека да га у разгово |
и они са својим питањима старцу; а већ један с другим ни реч да прозборе.</p> <p>Рано пред зор |
свој калпак, загрли старца, пољуби га у један па у други образ и поздрави га добродошлицом.{S} |
оћ.{S} Два дана и две ноћи стопише се у један велики дан, још једнако кратак за жедна грла и ус |
е, него загрли Ристивора, пољуби га и у један и у други образ па, грцајући од суза, рече: „Ја т |
арцу на прса, загрли га живо и пољуби у један и у други образ, баш као да му не беше унук него |
ач из руке Витомирове, баци га далеко у један кут трпезарије, па онда Миросаву, који се на ноге |
} И кроз све напоре једнако разговараху један с другим: „Да видиш, кнеже, ко је поп Каритон!“ „ |
гавранова!{S} Мал’ не заборавих: старац један, који је ваљада старешина задруге ако није стареш |
е запитам: шта ћеш на Косову, ти старац један од седамдесет и пет лета, с једним дететом, какав |
о је у високој храстовој столици старац један, одевен у господско рухо од Дубровачке скрлатне ч |
е се сињи хладан камен на срце навалио; једва се дубоки уздаси овда онда отимаху испод њега; ал |
арим слузи!{S} Авај жалости моје!...{S} Једва сад да смем о себи казати да сам верна слуга твој |
ла и пребледела.{S} Чинило јој се да та једва чујна тутњава однекуд испод земље долази, и да та |
нда, брате, ово је Петров Пост, људи се једва хлеба прихваћају, те им је и срце посно!“</p> <p> |
и ево промукох молећи их и корећи их, и једва једвице петорица приђоше да се руком прихвате зас |
чи на ноге и кликћући испи пехаре.{S} И једва се уталожише и опет поседаше у столове око трпезе |
ти, па како наредиш!“</p> <p>Војвода би једва дочекао да се једном учини крај узбуни, па ма как |
оброга!“ рече поуздано кнез Гојко, који једва дочека да се заборави оно и сувише искрено излета |
д би ме био да се јавим Господину Кнезу једва са половином војске, коју има право да очекује!.. |
ених плоча, у које се на јутарњем сунцу једва гледати могло; његов широк зелен мач притврђен ср |
промукох молећи их и корећи их, и једва једвице петорица приђоше да се руком прихвате заставе, |
еба, и да ли смем?!...{S} И опет, ти си једина на свету коме бих смео да о томе што кажем.{S} Н |
ви имамо коње и клобуке цвећем окићене: једини Ристивор да нема ни једнога цветка?!{S} Није он |
а кога било кунемо.{S} Господин Кнез је једини јунак који је имао права да куне и прокуне.{S} Њ |
мном признати, да си међу нама свима ти једини који си достојан те части!“</p> <p>Сложно и весе |
и!“</p> <p>Старац се понашаше као да он једини онде нема ни од кога смртног какав опроштај да т |
слите, господо, да смо може бити ми баш једини Срби, који могосмо стићи, а не стигосмо, да с бр |
за њ да ће пазити и чувати сина мога а јединог унука свога; али се бојим да своју главу чувати |
им, кораком свога коња упутио се беше к једином храсту на ивици од њиве, под којим је угледао н |
у подглавље на коме је лепа глава њена јединца још јутрос до зоре мирно почивала.{S} Па онда ж |
{S} Што пушташ то младо своје Господско јединче, да излази на крваво поље?!“</p> <p>И онда се о |
190" /> не беше умора у срцу његову.{S} Једна мисао витлала је другу, онако како се зрикавци, у |
!...{S} Мене и вас од данас везује нова једна веза — брига за нашим јунацима.{S} Чусте какву ми |
гато изрезаној храстовој столици, млада једна жена, по високог, вижљавог, танкоструког раста, с |
смехиваше, али јој низ беле образе суза једна другу сустизаше.</p> <p>Кнез викну својим војници |
госпођа Манда, — „опрости ми, што и ја једна женска глава хоћу да судим о пословима витешким: |
д ране зоре са три одморне војске, која једна за другом у борбу ступаше!{S} Усред овог трећег и |
их девојака.{S} У влажном јој оку засја једна топла зрака радости.</p> <p>„Босиљко, дете моје!“ |
ла на њиву млада а висока и танкострука једна жена у китњастом шареном руху; пребледела у лицу, |
ту, и на прагу се указа висока и крупна једна људина, широкога лица, с вински руменим образима, |
p> <p>Пред самим огњиштем била је омања једна трпеза од белог мрамора.{S} Око ње четири висока, |
одради сутра кнезу, е па не може то све једна грбина и једна рука!{S} Не изгибоше ли толики наш |
дружине наше!“</p> <p>Војводи се скиде једна велика брига с душе.{S} Толико му би мило, да онд |
да се зове Орловићем.</p> <p>Од прилике једна трећина патоса од трпезарије, и то она до огњишта |
истину насташе последња времена, кад се једна слуга буни против господара свога!“ рече он; па о |
те се изметуше у љуту свађу.{S} Диже се једна велика граја, и усред ње сукнуше мачеви из корица |
воту видела!“</p> <p>У томе се отворише једна уска врата у зиду на који се тераса наслањала, Ри |
езу, е па не може то све једна грбина и једна рука!{S} Не изгибоше ли толики наши људи ономлани |
>Мало час па се од турске војске одвоји једна четица од седам коњаника, који пођоше низ зелену |
аху испод њега; али никоме не могаше ни једна реч да се преко усана превали.{S} Беше то чета он |
тице у свакој по седам коњаника, те док једна наваљиваше на Србе с лица, друге две зађоше им с |
ан по стар сељак а <pb n="68" /> за њим једна омлађа жена.{S} Пољубише га у колено, па сељак уз |
и невесело.</p> <p>И није то била само једна жалост што претишташе срце Градојево.{S} Кад год |
овде две књиге!“ рече млади кнежевић. „Једна је уметнута у другу.{S} Ево да ти читам шта војво |
васија ништа ми не рече.{S} Него збиља, једнако ми прећаше: „Ето запамти што ти велим: кајаћеш |
сведоци, стојећи гологлави, стари кнез, једнако с голим мачем у десници и са заставом у левој р |
о патос да тресне.{S} И кроз све напоре једнако разговараху један с другим: „Да видиш, кнеже, к |
годна дела. „Благо вама,“ говораше кнез једнако у звезде гледајући, као да су то душе српских ј |
з посади у једну велику столицу, држећи једнако у руци писмо војводино, које још не хте отварат |
пио.{S} По још причаху како је Ристивор једнако одбијао од шатора таласе народа шапућући: „Мичи |
и сваког од њих опколеше, позивљући их једнако са истинским дивљењем и жаљењем, да се предаду. |
би јој скут од горње хаљине и онда, још једнако зажарен у лицу — али сад од велике душевне радо |
освану Среда, и да тек тада војска, још једнако полу мамурна, седлаше коње.</p> <p>Војвода траж |
ноћи стопише се у један велики дан, још једнако кратак за жедна грла и усијане главе.{S} Нико н |
а турска војска једног Санџак-бега још једнако стоји на оној тихој западној падини Голеша на к |
ве и умире.{S} Госпођа се Мандалена још једнако осмехиваше, али јој низ беле образе суза једна |
вор је већ давно дио ућутао, а кнез још једнако корачаше по тераси замишљен и нем, и само шкргу |
ост у мрс!“ рече кнез подсмешљиво и још једнако срдит.</p> <p>„То је најмање чудо, које ми попо |
еленку, па онда рече Боривоју, који још једнако стајаше поред своје матере држећи једном руком |
ију док не порасте већом!“ одговори још једнако сасвим стрпљиво кнез Градоје.</p> <p>„Ти, брате |
„кад сам ја оно учио књигу у манастиру, једне зимње вечери игуман искупио сву братију у трпезар |
овога двора да умре ил’ погине, прилика једне игуманије може да се види како тужна и расплакана |
су на прагу од њихове собе јави прилика једне високе, сувоњаве, средњовечне жене, у црном оделу |
био.{S} Што је мало светлости падало од једне воштане свеће, која је више главе младога војводе |
светли невини детињи осмех.{S} Сети се једне њене миле, детињасте речи, па се у мраку насмеја, |
преврнуле, кад би се ви због будаласте једне заваде вратили дома не видев ни Косова, ни службе |
час!“</p> <p>Млади властелин извади из једне свилене, лепо извезене, торбице по велико писмо и |
о што голубињак не остављају!</p> <p>Из једне баруштине близу јаза од воденице <pb n="5" /> на |
ну причању, док летос о Великој Госпођи једне ноћи, тако око поноћи, не видех својим очима где |
ме шатору не рекав више ником од њих ни једне речи.</p> <p>На уласку у шатор заустави се.{S} За |
м гранатим стогодишњим храстом на ивици једне полупрокрчене старе шуме.{S} Према тој шуми поље |
уђерице и са дугачким, свиленим плаштем једне игуманије.{S} Левом руком бројила је полагано зрн |
о једнога срца са Србадијом и кад нисмо једне цркве!“ И позатвараше продавнице и радионице, нао |
</p> <pb n="63" /> <p>Згрну се свет и с једне и с друге стране отворенога пута, и заћута кад уг |
<p>Узалуд се стари кнез пригибаше час с једне час с друге стране око Ристивора, узалуд по правц |
воњаве, средњовечне жене, у црном оделу једне калуђерице и са дугачким, свиленим плаштем једне |
<pb n="46" /> прихваћају руком заставе, једни ми рекоше:</p> <p>„Стани мало, брате, та докле ће |
о их је заповест кнежева изненадила.{S} Једни се загледаше у гриву својих коња; други се опет п |
„Вере ми, господару,“ рече Ристивор, „и једни и други још су много кивни; побиће се опет и још |
јска, а нама — нико да придође, него ми једни исти боримо се од ране зоре са три одморне војске |
ко усана превалио име „Станко“, а Манда једним кроком дође до њега сва бледа, пренеражена, уздр |
, какав је ето наш млади господар, и са једним лудаком какав сам ето ја!{S} Друго би било, да ј |
ним пафтама.</p> <p>Нагнула се била над једним по широким разбојем, па час погледа на једну ико |
кнез Градоје од Орлова Града устави под једним гранатим стогодишњим храстом на ивици једне полу |
дана, ни кнеза Добромира да преноћи под једним од њихових шаторова, који с војводиним беху раза |
} Лепо се могло распознати пред великим једним зеленим шатором у земљу побијено високо копље, о |
ду Радича мртва у своме шатору, с малим једним ножем сјуреним усред срца!</p> <p>Пренерази се с |
Кнез погледа нас све дугим а невеселим једним погледом, па рече само: „Зна да гине.... не зна |
тарац један од седамдесет и пет лета, с једним дететом, какав је ето наш млади господар, и са ј |
ну руком војводином а прибодену у земљу једним од малених потајних ножића његових.</p> <p>Додад |
да допуни метанија.{S} Кнез се осмехну једним брком па рече младим људма: „Ходите, децо, остав |
кнез Градоје стадоше по средини између једних и других војника.{S} На заповест војводину спуст |
ош не беху довршили појање, кад дотрча, једно за другим, неколико дворана и момака, па узбуњени |
управо десило, нити то и данас знам.{S} Једно вам као поуздано казати могу: нико у српској војс |
то дубоко замишљен, сетан и невесео.{S} Једно вече вечерах у двору Југовића, па испричах Бошку |
ором устати и Богу се помолити, па онда једно од овога двога: или ћете се ви измирити, или ћете |
лаби људи баш као и они!{S} И још те за једно молим: имаш по закону права да ова два бунтовна в |
же шестоперцем добро да се баци.{S} Има једно што наш Боре, ако је прави Орловић, не може — не |
д мојих јунака није прохтевало да се на једно дете сабљом залеће.{S} Али не могоше му мача из р |
ог господара!“</p> <p>„Та већ све ми је једно!“ рече старац: „и двеста није мало, а и четири ст |
ђо кнегињо!{S} У старога господара није једно него три срца, тек се једно умори а друго се разб |
је густе веђе, невесело окреташе најпре једно па друго ухо, не би ли и сам чуо, да ли доиста мо |
подара није једно него три срца, тек се једно умори а друго се разбуди.{S} Сећам се ја добро шт |
ана Крститеља; поред попа корачаше ђаче једно у белом стихару носећи сребрн котлић у једној а к |
урака сусретаху.</p> <p>Кад већ стигоше једно према другом на својих двадесет корачаја, Турци с |
ита девојка; обоје сте млади, али сте и једно и друго паметни, и могли би бити угледан и срећан |
ака:{S} Остављам вам да бирате само ово једно од овога двога: или ћете га опојати са вашим кост |
а ко ће то вама све испричати!!{S} Него једно треба да вам причам.{S} С војском Господина Кнеза |
ако је кнез Градоје на свој начин решио једно незгодно питање.</p> <milestone unit="subSection" |
тивор мирно. „Сад што је ту је.{S} Само једно знај, господару: не ћеш ти мене данас отерати од |
хоћеш!“ говораше војвода.</p> <p>„Само једно ја ти, војводо, изабрати моту,“ прихвати кнез; „а |
им зрачним загрљајем опростише се нежно једно од другога.</p> <p>Ристивор осети како му је срце |
росто; али никад не заборављај да носиш једно славно име, које су ти твој отац и твој дед светл |
, него опрости ти мени!</p> <p>„Сад још једно, децо моја!“ рече кнез. „Да узмемо по један залог |
ли доиста зло и колико је, правимо још једно!{S} Тешко је мени да носим бреме прекора, које ет |
ечаном мирноћом гледаху у два рањеника, једног старца и једнога младог дечка, који на меканим п |
Већ је подне превалило, а турска војска једног Санџак-бега још једнако стоји на оној тихој запа |
одина Кнеза падне на мене сама, а ни на једног од вас.{S} Дужан сам и њему и вама да покажем ба |
у које је падала вода, која је из кљуна једног тучног ждрала најпре далеко у висину шибала.{S} |
вим перјем на чалми.{S} Узјаха арапског једног белог коња, дивно опремљеног у ките и кићанке и |
усана својих превали признавање тешког једног греха!</p> <p>„О, наша верна слуго, добри Ристив |
а безбожни Агарјани под заставом лажног једног пророка разбију Хришћанску војску српску?!{S} Са |
сподару, па својим копљем устави бесног једног црног Арапина, који се с високо уздигнутом криво |
у очи кнегињине; али не могаше дуже од једног тренућа да издржи погледе њене.</p> <p>„Па да пр |
пада таква срамота на наше јуначко име једног јуначког Хришћанског народа, јер наша срамота не |
пашћени, јер им се учини да чују рикање једног џина.{S} Ристивор заспа као заклан и ркаше громк |
и онде присутни као из једног срца и из једног грла.</p> <p>„А сад вас молим!“ рече Градоје сво |
ости!“ викнуше сви онде присутни као из једног срца и из једног грла.</p> <p>„А сад вас молим!“ |
а одвоји се и трећа чета од двадесет и једног коњаника и пође за оним двема. </p> <pb n="199" |
мучним данима Србадији за Господара дао једног дивног Душанова јунака.{S} Молимо му се да нам г |
Ристивор је свакоме огласнику придао по једног бубњара, те по селима и засеоцима узбунише и жен |
ада витеза гледаху мирно како се носе с једног краја трпезарије на други и опет натраг, огледај |
вањима.</p> <p>„Зар је мало три ране за једнога дечка, у првоме боју његову?!“ прихвати Санџак- |
ead>I</head> <p>У Четвртак пред пече са једнога виса кнез Градоје показа своме унуку и својој ч |
а у седло ускочи, изгураше силом напред једнога седог старца, који сад већ немаде куда, него пр |
о узбуђен и блед у лицу. „Немојте да од једнога зла, за које још и не знамо је ли доиста зло и |
и јавим, шта чусмо овде од крчмара и од једнога сељака са Ибра — кога ено тамо у кошари спава — |
з све ове господе, а нек’мо ли без тебе једнога!“</p> <p>„Нека је слава Господу!{S} Може Господ |
дјекну вика из хиљаду грла као да је из једнога грла. „Заповеди нам само Напред, па да видиш, Г |
гледаху у два рањеника, једног старца и једнога младог дечка, који на меканим персијским прости |
езу Градоју, кад овај дохвати за руку и једнога и другога па их поведе у свој шатор, гунђајући: |
месту, војводо, овога часа отерао бих и једнога и другога из дружине, у којој је поштених људи |
ћем окићене: једини Ристивор да нема ни једнога цветка?!{S} Није он лош друг у овој нашој дружи |
о да гинемо!{S} Тамо да покажемо да смо једнога срца са Србадијом и кад нисмо једне цркве!“ И п |
а беше.{S} Осем духовника у олтару и по једнога или двојице иза певнице никога другог у цркви н |
акве дубоке мисли и шеташе се немирно с једнога краја терасе до на други.{S} Тек у неко доба ус |
јица тужни невесели.</p> <p>На подножју једнога виса сјахали су били да коњима својима облакшај |
раздвајани јездити ка Косову, а првенац једнога од најславнијих домова у Хришћанској земљи нашо |
озарује цвеће око Орлова Града,</p> <p>Једнога топлог сунчаног дана, крајем маја 1389., баш на |
лопити.{S} Мишљаше да се успава на оном једнозвучном гуђењу и хркању Ристиворову као на љуљашци |
едну као колајну о златном ланцу.{S} На једној страни колајне у дивном емаљу је била израђена д |
ромаде. </p> <pb n="135" /> <p>Ту се на једној пољани, обраслој високом папрати, искупила и сме |
аде мртав уморан, и заспа као заклан на једној шареници, коју му Ристивор на мирисном сену прос |
запну шаторови за њега и за властелу на једној лепој рудини, испод велике стене која се и зваше |
d="SRP18990_C1.1"> <head>I</head> <p>На једној малој заравњи, у падини која се од Голубињске Пл |
шимшировим оквирима.{S} Везла је покров једној сребрној скрињи коју је са комадићем од часног д |
, а очи брзо сузама напунише.{S} Тек се једној од њих уз уздах оте узвик: „О, јадна мајко!{S} Ј |
шуми поље се полагано уздизаше к другој једној шумарици, која се као зелен венац повијаше по че |
ма полагано удалише, и упутише к дивној једној липи, на својих двеста корачаја од шатора војвод |
аве и сва чуда овога двора да исприча о једној прилици?{S} Тек му показах кнегињу Василију и ис |
ац сав пренеражен; — „како бих ја давао једној жени да ми чита војводино писмо?!{S} Ристиворе, |
за Ивана у куту према његовој постељи у једној по широкој соби при земљи одмах испод терасе.</p |
без тебе, коме је некаква дуждева кћи у једној Крушевачкој крчми мозак попила!{S} Него, како ја |
у белом стихару носећи сребрн котлић у једној а киту сухог босиљка у другој руци.{S} Иза попа |
раћање завичају своме.</p> <p>У двору у једној омањој и слабо осветљеној соби, са осетним задах |
на моју душу!{S} Ја још <pb n="163" /> једном вас све, у име целе моје дружине, молим опојте н |
их трпеза са столовима и клупама.{S} За једном таквом трпезом вечерали су кнез Градоје, поп Кар |
ђен, па се мало и намргоди. „Не могу ја једном бунтовнику никад опростити!{S} Ето то вам је!... |
не памет господар!{S} Дајте, људи, нека једном на збору Србадије памет заузме прво место, а срц |
уму; скинуо мантију, засукао рукаве, на једном бурету разастро некакве стародревне листине, час |
ајмио.{S} Иза столице старога витеза на једном сребрном обручу, који виси о гвозденом танком ла |
ао да се труди да се сети где их је пре једном приликом видео.{S} И још опазише како прстима ле |
“</p> <p>Војвода би једва дочекао да се једном учини крај узбуни, па ма како било.{S} С тога од |
зајеча опет кнез Градоје. „Кад ли ће се једном то отровно семе истребити са ове лепе наше земље |
/p> <p>„Да вам причам само, шта се мени једном десило:“ узе реч млад један властелин, по имену |
днако стајаше поред своје матере држећи једном руком њену руку а другом узду од свога коња:</p> |
полаганим кораком низ брдо, а правцем к једном ступу од дима и пламена, који се на источној стр |
цаваше кнез Градоје борећи се с читавом једном четом која га стезаше све тешње као да је добила |
му је срце пуно, како се укрепило новом једном храброшћу и новим поносом.{S} Он разви свилену з |
крвав по лицу, стегнут сад већ гомилом једном тако, да не могаше више ни коњем крочити, ни мач |
тресао кости мога деда у гробу клеветом једном, која се само крвљу мојом ил’ његовом спрати мож |
м и четом његовом преко пољане па тихом једном узбрдицом на којој дуги редови зеленим грањем и |
. „И само да се поштено <pb n="33" /> о једном погодимо!{S} Ако ме обориш или се ја први уморим |
бе, час хитлено свиленим концем везе по једном комаду румене свиле, чврсто затегнуте у шимширов |
еколике дворкиње.{S} Збијене у гомилу у једном куту, бледе и сузе ронећи, гледаху у младу и кра |
S} Погледа на гусле његове што лежаху у једном куту испод иконе.{S} Чињаху јој се као да су зас |
у брзо захрка опет.{S} Иван се заогрну једном поњавицом, наслони се леђима на зид, и оста буда |
о је две високе осмоугле куле, везао их једном мраморном терасом на мраморним ступовима, а тера |
и Бог опростити!“</p> <p>И онда га још једном целива у чело, и устаде.</p> <p>„Ходите, господо |
крај левоме крилу, окрете коња, да још једном поред војске своје а к десноме крилу прође, кад |
за пут припремите, па дођите да се још једном заједнички мало заложимо!“</p> <p>Тако им запове |
и нов поклисар његов стигао, да нас још једном позове да се њему, Емиру Мурату Оркановићу, као |
пет у ходник.{S} Са прага се окрену још једном према Ристивору, гледаше га сва растужена, па се |
<p>„Стан’те мало, децо!{S} Не дам ја ни једноме од вас да свој клобук закити, док свог коња нај |
некаквоме скупу од јунака <pb n="40" /> једну од многих јуначких песама, које је тако лепо уз г |
где је стојао мраморни сто, била је за једну стопу виша од осталога патоса.{S} На овоме снижем |
осле неколико тренутака борбе па се, на једну значку бубњем озго из стана, остаци од оне друге |
по широким разбојем, па час погледа на једну икону испред себе, час хитлено свиленим концем ве |
д шатор.{S} Погледа мало по небу, те на једну те на другу страну, загледа се подуже у Зорњачу, |
о био!</p> <pb n="181" /> <p>Изиђоше на једну чистину, с које се видело како је тамо, преко пот |
ноћио.{S} Погледах по њој, погледах на једну страну, погледах на другу страну, погледах на пос |
од на Косову и око Косова па да даде не једну него две војске!{S} Имаће цар наш и без нас доста |
еким гласом; „ето за твојим пасом видим једну киту милог ти босиљка!{S} Додај је нашем Ристивор |
преноћиш на постељи, на којој је Душан једну ноћ проспавао — или управо „пробдио“ како ми отац |
ани, у којој је у овоме двору цар Душан једну ноћ ноћио.{S} Погледах по њој, погледах на једну |
ти, Војвода Радич истом бејаше прегазио једну притоку Ибра с војском својом, па се на широкој п |
поузданим јунаком.{S} Остао је он само једну ноћ у двору у Крушевцу, па је првом зором која је |
Манда оставише терасу па се склонише у једну повелику одају у којој беше већ тако мрачно, да н |
ћ запалише свеће стари се кнез посади у једну велику столицу, држећи једнако у руци писмо војво |
х јада!{S} Ето ниси могао свратити ни у једну крчму у Крушевцу, а да те крчмарица, кад ти донес |
хар.</p> <p>„Рекох, ниси могао ући ни у једну крчму,“ настављаше Гојко, „а да те крчмарица не з |
на пољу пред шатором стојаху сабијени у једну од препасти занемелу гомилу.</p> <p>„Зар не видит |
сеоске старешине, збијени сви заједно у једну гомилу, нешто лактовима гуркају, и овда и онда је |
ати ме плаховита дажда, те се склоних у једну пећину.{S} Нађох ту старца испосника.{S} Седа му |
коме се његов мач преби ударцем о криву једну сабљу која склизну те га обрани по мишици.{S} Кне |
огине, Бог нареди те анђели запале нову једну звезду у славу јунакова имена, те она гори вечном |
гура кроз сељаке, и додаде старом кнезу једну кожну скрињицу.</p> <p>Кнез скиде свој клобук, из |
ју у вис, па златном стрелом гађа грдну једну мркосиву орлушину, која раширеним крилима лети у |
белу и као паучина танку свилу завијену једну као колајну о златном ланцу.{S} На једној страни |
не.{S} Па онда извади из недара свилену једну кесу с новцима и пружи је кнегињи. |</p> <p>„Како |
кврнише моју трпезу, са које заједнички једосмо со и хлеб <pb n="92" /> и писмо вино један друг |
а ону трећу чету, која полаганим кроком јежђаше к тројици Срба у крв обливених.</p> <p>На запов |
леда и снега.{S} Ивана обузе нека чудна језа, па се сав стресе и отвори очи,</p> <p>Од онога ка |
им су три Србина право к његовој војсци јездила.</p> <p>Мало час па се од турске војске одвоји |
да, или ћемо сви братски и нераздвајани јездити ка Косову, а првенац једнога од најславнијих до |
у десницу, па дубоко узбуђена, запињући језиком на свакој другој или трећој речи, говораше:</p> |
има па с њима нешто разговараше турским језиком.</p> <p>„Ево моји људи кажу,“ настави Бег говор |
али сад, кад Иван потресан чудном неком језом очи отвори, на своје чудо види да је се ходник ос |
обравања са свих страна, али је надјача јека од горкога смеха кнеза Миросава.</p> <p>„Хвала теб |
иворово зајеча тихо и потмуло као неком јеком од гусала, као да је млади витез далеко, далеко т |
отија, који високим гласом, као да пева јектенија узе да чита:</p> <p>„Духовницима, кнезовима, |
лима, устаде на ноге, права и витка као јела.{S} Прекрсти се побожно три пута, и три пута целив |
оља у позади издиже се вис с боровима и јелама; више њега голи сиви крш по врховима којега виде |
црква у васиони Бога Саваота!“</p> <p>„Јели мислиш цркву Грачаницу?“ запита Ристивор безазлено |
име једног јуначког Хришћанског народа, јер наша срамота не може бити на понос ни цркви Божјој. |
{S} Огреших се тешко о Господина Кнеза, јер га оставих да бој бије и да гине без вас.{S} Право |
а донесох од игуманова ђакона Јеротија, јер игумана не могосмо наћи.{S} Па онда мени рече да на |
Караманије дође његова најбоља војска, јер с овом гомилом слабо наоружаних људи од сваке вере |
не гађа само, него ју је већ погодила, јер се под левим крилом орлушине види половина стреле к |
а диван вез.{S} А била је вешта везиља, јер је као млада девојка провела неколико година у Дубр |
господа обнажујемо пред нашим сељанима, јер ће видети да нисмо змајеви него грешни и слаби људи |
ва друга господа моле да похита к њима, јер нађоше војводу Радича мртва у своме шатору, с малим |
вићеву чету скоро сва војска војводина, јер кнез Градоје устављаше чету по чету како која прист |
и.{S} Лабуд је разумео свога господара, јер подиже главу високо према турском стану, рашири узд |
сахраните ме испод ногу мога господара, јер хоћу да сам му и у гробу верни слуга његов!“ Ето см |
едно.</p> <p>„Не знам ти дати одговора, јер те још не гледах на згаришту Агарјанском.{S} Добар |
реч!“ рече Миросав. „Кајем се два пута, јер њиме увредих мртва човека у гробу који не може да с |
} Слушао сам вас и служио од свег срца, јер ми је и лако и мило било да вас све слушам и служим |
м, моја господо и браћо!{S} Немам срца, јер осећам као да је издајство оних на Косову потекло о |
етан и невесео!{S} А и за невољу му је, јер, вели, има доказе како је неко Проказао цару Агарја |
о... .“</p> <p>Ристивор не могаше даље, јер га уставише гласни и оштри узвици из оне сјајне кит |
не улазе под шатор док их он не зовне, јер хоће најпре да се помоли Богу.</p> <p>„Да дивне зор |
воме манастиру Милостину.{S} Журила се, јер је управ довршивала диван вез.{S} А била је вешта в |
им гласом отац Харалампије. „Устави се, јер из тебе говори проклета бабунска јерес!“</p> <p>„Шт |
а господо!“ рече им тихо. „Уставити се, јер ено, рекао бих, светац вас мрко погледа!{S} Рекао б |
у своју, да се одмах на војну спремате, јер не веровах клетвама поклисаревим да се војска у Дри |
које сви знамо да су лажи.{S} Скочисте, јер вам се чинило да кроз оне лажи пада сенка на родите |
хвати.{S} Види се лепо како нешто виче, јер је широм уста отворио; ако ко маштом својом не успе |
е да што проговори, а старац не могаше, јер му некаква горка сухота стегла беше јабучицу, а пре |
ну широку подножицу, па се онда устави, јер се нечему беше присетио.</p> <p>„Чекајте, мало!“ ре |
да је он могао то и друкчије да нареди, јер има међу вама који би по слави свога имена и по кре |
и, него притеци брзо и снажно и помози, јер <pb n="115" /> ја сам твој човек, а ти си мој света |
уморљиви зрикавци ућуташе запрепашћени, јер им се учини да чују рикање једног џина.{S} Ристивор |
и рукама знаке Ристивору да се уклони, јер је јасно било да је гнев кнежев истом узео да кипи. |
ади!“</p> <p>„Светац може и да не мари, јер се није он нама заветовао; али ми ваља да маримо, ј |
Кад легнете немој га много заговарати, јер њему ваља зором полазити натраг к своме господару.{ |
Манда, па се узе <pb n="15" /> крстити, јер напољу удари негде гром са страшном праском и трешт |
Нико од нас не ће ништа теби пребацити, јер сви смо подједнако пред Господином Кнезом и пред Бо |
, нека викну да нам требају драговољци, јер нас Господин Кнез зове на Косово, да одбијемо Агарј |
одлети глава, није тешко деци његовој, јер остају двори и у дворима пуне ризнице!{S} А шта ост |
труо храст.{S} Тебе смем да призивљем, јер си нам светац и велики наш помоћник ето већ седам с |
а још стигли нису.{S} Нећу да их кунем, јер знам да и међу њима има добрих јунака и честитих Ср |
можеш.{S} Ја већ, у име Божје, полазим, јер као Господар Србадије и треба да сам први на бојишт |
може да зна шта је само ако је писмен, јер се уз високу танку трску коју светац у десници држи |
своме; а није ни тако велики господин, јер...{S} Али ко је тај Србин, сем Вука, који се Милоше |
Мора бити да сам дуго без свести лежао, јер кад отворих очи видех звезде на небу; чух јечање ра |
задовољноме кнезу. „Не би ни тога било, јер ниједноме се од мојих јунака није прохтевало да се |
нама заветовао; али ми ваља да маримо, јер смо се ми њему заветовали!{S} Је л’ ти Ристивор при |
А Милош?{S} Доиста није ни тако мудар, јер свагда носи срце своје на длану своме; а није ни та |
и пута прекиде се онај молитвени жубор, јер по пакосним сплеткама сотониним снађе попа неко зев |
војске!{S} Огреших се тешко о све вас, јер вас не одведох на време Господину Кнезу да му помог |
ра сухота стезаше му грло и угуши глас, јер се у томе часу на прагу од њихове собе јави прилика |
; „поведите Винка до на постељу његову, јер је ето много сањив те није за ову трезну дружину!</ |
војводи ни привирити у сребрну колевку, јер већ сунце зашло беше.</p> <p>За тим кнез замоли вој |
шки царе наш!...{S} Опрости моме унуку, јер дете није криво што не стиже на Косово, да те верно |
е нагло, и брзим корацима уђе у гомилу, јер му сузе грунуше низ образе.</p> <p>Приђоше и сви др |
ек Кнез Лазар — сад већ на трећем коњу, јер <pb n="146" /> му прва два падоше под ранама — поле |
жи!...{S} Опрости моме слузи Ристивору, јер служећи мене изгуби славу да тебе послужи!...{S} Оп |
д шлемовима и клобуцима.{S} Скините их, јер ово <pb n="142" /> што овај наш рањени јунак казује |
“ цикну Витомир. „И није чудо да лажеш, јер су те с лажју и увели у властелу кад те је твоја ма |
S} Опрости нам, Господару, опрости нам; јер и ако јесмо људи без добре среће, нисмо људи без ве |
?!“ Да му сутра палиш велику воштаницу; јер, да се он не умеша, би ти сад већ брисао прашину по |
но!{S} Само немојте ви да ми кунемо!{S} Јер да смо ми стигли на време на Косово, и да су нам ум |
крај страдањима овога народа нашег.{S} Јер, колико хиљада Срба нису краљеви и <pb n="90" /> вл |
...{S} Мученик си био за живота свога — јер ко може да носи круну оваквог <pb n="188" /> народа |
ивикаше сложно духовници.</p> <p>„Не да јер тако наредише Сабори Светих Отаца, а они тако наред |
извезених белих тканина, и опет празна јер у њој не бејаше чеда.{S} Испред <pb n="26" /> колев |
уд је што сви за њим жеднимо, узалуд је јер стићи нећемо, па ма сад у овај часи испред ове цркв |
абори Светих Отаца, а они тако наредише јер је један од најтежих грехова пред Богом, да човек с |
каза он и име, само ти га ја не казујем јер не би право било!), „обећа ми, рече, кнез Н. дати м |
у двор, али да не жели излазити преда њ,јер је прашњав и уморан.</p> <p>„Како?....{S} Из Крушев |
е, јер из тебе говори проклета бабунска јерес!“</p> <p>„Шта кажеш?!“ викну млади Витомир, сав п |
о нашег војводе затрпа земљом као да је јеретик или неверник, а све само за то што се ви бојите |
цу, коју ја донесох од игуманова ђакона Јеротија, јер игумана не могосмо наћи.{S} Па онда мени |
е никоје!“</p> <p>И онда зовнуше ђакона Јеротија, који високим гласом, као да пева јектенија уз |
о могу прочитати само бистре очи Ђакона Јеротија а друге никоје!“</p> <p>И онда зовнуше ђакона |
е!“ прихвати игуман Пајсеј. „Дође ђакон Јеротије чак у село к поповој кући, где сам ја с мојом |
шлемом, девет духовника и десети Ђакон Јеротије узеше тужним гласом појати погребне песме, чит |
аже, „ја ћу, ако Бог да, у небески град Јерусалим на покајање!“</p> <p>„Па да пођемо и ми с тоб |
же!“ прихвати живо кнез. „Пут у небески Јерусалим води право уз ону косу и кроз турску војску, |
је кумио и преклињао да се крећемо?!{S} Јес’, али војвода хоће да му сви кумујемо, и кнез Вукан |
>Покајте се</hi>!“ Е па шта ћу више?{S} Јес’, још нешто!{S} Ако допаднем какве невоље, па те ви |
ога!“ рече он; па онда настави срдито: „Јес чуо ти... не можеш ти да радиш како се теби прохтев |
рата кроз која на терасу изиђе.</p> <p>„Јес’, видим те!{S} Хтео би да бегаш?{S} Је ли?{S} Ето с |
одавде од овога грма па до у Орлово.{S} Јеси ли ме разумео?!“</p> <p>И стари кнез шкргутну зуби |
} Али нека си баш и Агарјанин, видим те јеси господин и јеси јунак.{S} Ето те заклињем твојим г |
чини да ниси Агарјанског рода, све да и јеси Агарјанске вере.{S} Али нека си баш и Агарјанин, в |
стегни срце па нам као Некудим, који и јеси, испричај мирно све што знаш!“</p> <p>„Ево хоћу, г |
ш и Агарјанин, видим те јеси господин и јеси јунак.{S} Ето те заклињем твојим господством и тво |
е Гојко, „а да те крчмарица не запита: „Јеси ли на страни војводе Милоша, или си на страни госп |
љењем и жаљењем, да се предаду.</p> <p>„Јеси ли ми, господару, још у животу!?“ викаше Ристивор, |
ди на нас Србадију.{S} Да јесмо грешни, јесмо; <pb n="114" /> да је право да због наших грехова |
з Лазар позвао да на Косово изиђемо.{S} Јесмо се, на нашу несрећу, опознили; али опет боље је и |
о Бог нешто срди на нас Србадију.{S} Да јесмо грешни, јесмо; <pb n="114" /> да је право да због |
рушеноме збору господе, рече:</p> <p>„Е јесмо ми нешто тешко згрешили Господу Богу!{S} После на |
нам, Господару, опрости нам; јер и ако јесмо људи без добре среће, нисмо људи без вернога срца |
p> <p>„Ха, ето, синко, сад га видех!{S} Јест, видим га сад!“ закликта стари кнез радостан.</p> |
румено чедо у белом свиленом повоју.{S} Јест, не гађа само, него ју је већ погодила, јер се под |
ко чудо, он се томе ни мало не чуђаше! „Јест,“ рече, „све је то морало да дође; и још није стиг |
же!“ рече тужним гласом војвода Радич. „Јест, страшну истину говориш!{S} Ето немам срца да вам |
!“ рече војвода, па онда журно додаде: „Јест, треба ми нешто!{S} Нађи мога ђака Ђурђа, нека ми |
ији тако нагло спустила била. |</p> <p>„Јест’, јадан наш Господин Кнез!“ настави он опет сам од |
у тој слици свеца Орловићеве куће било, јесте то: што, ма из кога кута и ма са које стране да г |
,</p> <p>„Предајте се, људи!{S} Видимо, јесте јунаци!{S} Предајите се нама јунацима, који смо п |
ово, да ме устављате таквом молбом?!{S} Јесте ви нека лукава зверад!“</p> <p>„Ето мишљасмо, гос |
е кости изломљене!{S} Ето то вам је!{S} Јесте да је грех, али нека иде тај грех на моју душу!{S |
чуо.</p> <p>„Дедо!...{S} Ристиворе!{S} Јесте ли још у животу?!“ питаше сиромах млади Боривој, |
запрепашћен и збуњен. „Како то!!...{S} Јесте ли се ви двојица јутрос избезумили, те не слушате |
е цареву перперу?“</p> <p>„Оно јесте да јесте закон; и није да није закон!“ повикаше сложно кме |
повикаше сложно кметови.</p> <p>„Е, кад јесте закон,“ прихвати кнез, „онда по закону нека и буд |
S} А Бошко ми онда каза: „Погодио си; и јесте нам Кнез сетан и невесео!{S} А и за невољу му је, |
„што сам те давао на књигу?{S} Збиља и јесте, да не мораш кроз живот држати уза се каквог попа |
због наших грехова мало и прострадамо и јесте право; ако нам Бог већ неће опраштати, па добро, |
има нешто што добро није!“</p> <p>„То и јесте оно што је мучно!“ прихвати Гојко. „Има вам, брат |
ви да викне: „Равно педесет!“</p> <p>„И јесте управ педесет!“ прихвати и Ристивор живо.</p> <p> |
ет а теби шездесет и пет!“</p> <p>„Мени јесте шездесет и пет, али теби је, кнеже, у најмању сед |
Милана Орловића од Орлова Града, и ако јесте — онда... ниси ли ти главом кнез Градоје, стари О |
ру плаћате цареву перперу?“</p> <p>„Оно јесте да јесте закон; и није да није закон!“ повикаше с |
учинила и више жалосна и тужна него што јесте.{S} Али кад ме је већ запитао, право је да и њему |
осподину Кнезу?!“ рече војвода.</p> <p>„Јесте мучно што велиш!“ прихвати кнез, „Него, молим те, |
а утиша жагор у гомили господе.</p> <p>„Јесте ме чули, господо!“ рече им свечано, „ја сам вам д |
и стегао беше срце Ристиворово.</p> <p>„Јесте, госпођо кнегињо; имам и ја тебе много и за нешто |
ли тај сељак још тамо у крчми?</p> <p>„Јесте, господине војводо; кнез га је задржао, док и ви |
сово у Недељу пред Видов Дан?!“</p> <p>„Јесте, заповедио је да стигнем с војском а не да му дол |
остирке, подглавњаци, дрвене заструге с јестивом, шарене чутуре, гомилице од јабука и другог во |
цу!{S} Е нека им је срећно и честито, и јесу бољи јунаци од нас!“</p> <p>„А шта ми се ти сад ту |
вети и светли!“</p> <pb n="88" /> <p>„И јесу били и свети и светли, док је дивни дах Светога Са |
а кипи, па се и нехотице осврну да види јесу ли отворена врата кроз која на терасу изиђе.</p> < |
м викну:</p> <p>„Е, сад ходите да видим јесу вам мачи у обојице подједнако оштри!{S} Нека не бу |
</p> <p>„Можеш ли поуздано да распознаш јесу ли то тамо турски шаторови?!“</p> <p>„Рекао бих да |
се пригну к њему па га запита:</p> <p>„Јесу ли ти тешке ране, јуначе?{S} Да ли би нам могао ис |
>Чим је кнез прими усвоје руке, он онда јетко рече Ристивору: „Од овога часа ниси више мој слуг |
а трпезом ко га поче?“ одговори Миросав јетко.</p> <p>„Не питам то,“ рече војвода, „него који с |
ући га, сузе рони, а по некад и на глас јеца!{S} Причаше му о славним делима убојитог попа Кари |
ом, да устави кликтање својих војника и јецање женскадије.{S} Па кад наста тишина, узе да говор |
буде!“</p> <p>Ту га сад прекиде гласно јецање у свити војводиној.{S} Неко од господе грцаше од |
та и ижљуби га у оба образа кроз гласно јецање, које брзо нађе одзива у јецању оних жена у гоми |
кишу, који одмах за тим пређе у гласно јецање и плакање.{S} Намргоди се стари кнез, намргоди с |
гласно јецање, које брзо нађе одзива у јецању оних жена у гомили око њих.</p> <p>Млади Боривој |
руди младо своје чедо и горко плакаше и јецаше.</p> </div> </div> <pb n="127" /> <div type="gro |
ео, да моба загази оштрим српљем у зрео јечам, а да млада момчад и девојчад не пусте, да им јас |
д отворих очи видех звезде на небу; чух јечање рањених јунака и пиштање рањених коња; хладан но |
дина!“</p> <p>„Е, мој Господине Кнеже!“ јечаше полугласно кнез Градоје.</p> <p>Па онда Гојко на |
грцаше од плача.{S} Стари кнез Градоје јечаше као да се некакав од Тројанових градова срушио н |
плећа његова.{S} Војвода Радич хукаше и јечаше: „Еј наш добри Кнеже Лазаре!{S} Еј велики јуначе |
класју и светлуцавим срповима жњу зреле јечмове.</p> <p>„Да станемо, дедо, за који часак овде, |
У незгодно време кнез позивље људе; ево јечмови почињу сазревати, па их ваља жети; па онда, бра |
и црвенога цвећа пољског измешанога са јечмовим класјем.{S} Мало испред њега, под сунцем а до |
пукла равнина застрвена зрелим класјем јечмовим.{S} Угледаше многе жетеоце и жетелице; прионул |
несе по доста ужади и бар по две вреће, јеp биће робља да се везује, и биће руха, и свиле и акс |
его што је мој светац, кум Божји, Свети Јован Крститељ!“</p> </div> <pb n="116" /> <div type="c |
ји благослов прати, и нека вам је свети Јован свагда на помоћи!“</p> <p>„А ти, дедо?!“ запита м |
нека су ти и данас и свагда Бог и свети Јован на помоћи!“</p> <p>Грунуше Боривоју крупне сузе н |
војна!{S} Нека су ти свагда Бог и Свети Јован на помоћи!{S} Ако би могао заборавити своју мајку |
одицом пошкропи, е да би им Бог и Свети Јован и на путу и на бојном пољу и на сваком месту, и у |
нака молим и преклињем: тако ти Светога Јована, твога крсног имена, остани да крстимо чедо, кој |
ли велика воштаница пред иконом Светога Јована Крститеља!{S} Молим те, ко ти је придворни поп?{ |
у, била је исписана велика икона Светог Јована Крститеља, кога је дом Орловићев славио као свој |
а на прса своја наслоњену, икону Светог Јована Крститеља; поред попа корачаше ђаче једно у бело |
ог неба долете на двор, баш на кулу где Јованка спава, бело усијана лопта са пуно варница распр |
ате, од сваке виле; лепша је, брате, од Јованке коју Змајеви љубе!“</p> <p>„Зар у истину има ов |
е, узме да прича хрвање своје са Светим Јованом у трпезарији.{S} Војводин властелин не могаше т |
S} Него те још преклињем Богом и Светим Јованом, <pb n="59" /> не казуј јој да је од мене.{S} Р |
се онда Ристивор опет врати да прича о Јованци, љуби Змајевој, нешто што се морало тихим шапат |
се по вилински просто расплетене, да л’ јој црне очи још и сада ватром горе, да ли....“</p> <p> |
и добру госпођу.{S} Па онда навалише да јој сваки приђе и да јој сваки руке и скуте ижљуби.{S} |
а онда навалише да јој сваки приђе и да јој сваки руке и скуте ижљуби.{S} С муком могаше кнегињ |
десила, па кад већ види да она слути да јој ни од мене добри гласи стићи не ће, онда нека јој п |
на усправи; дахну дубоким дахом, као да јој се са срца тежак терет скинуо; па онда, као са неке |
Ако ли буде Божја воља да погинем, онда јој предај мој поклон, а не помињи јој моје име!“</p> < |
мене добри гласи стићи не ће, онда нека јој преда ову књигу!““ Тек се Иван вијну коњу у седло, |
игу не предаје одмах госпођи, него нека јој најпре каже, како се гласови проносе да се на Косов |
на.{S} Била је блеђа но обично; у очима јој умор и сетност, под очима плава сенка коју душевна |
за неколико тренутака у младу жену, па јој рече:</p> <p>„Мандо, снахо моја, што ти је?{S} Што |
упа код Свете Тројице кад год хоћеш, па јој кажи све што те ја молим, и замоли и ти да се Свеви |
одласку Кнежеву — он се јави Кнегињи па јој рече: „Имаш, Госпође, пуно дворана и дворских госпо |
нке вунене тканине, утегнуте око витког јој стаса пасом од плавог аксанита извезеног сребрном ж |
и си на страни господина Вука?!“ Па кад јој кажеш да не знаш шта то она пита, онда ти узме прич |
ке и кроз велике и мале дворане.{S} Све јој сад тако страховито празно и пусто и чисто ледено и |
е спасла живо и здраво чедо своје, које јој је грабљива и гладна птичурина зграбила из колевке |
ју госпођу да чита последње писмо, које јој је писао Милан у очи саме битке на Плочнику, и да, |
се крупне очи напунише сузама.{S} Усне јој на угловима задрхташе.{S} Очевидно беше да савлађуј |
е људе.{S} Ристивор приклони заставу те јој свилене кићанке целиваху плашт и шлем војводин.{S} |
елолику Магдалену.{S} Гледајући је срце јој се полагано растапаше у тугу; крупне њене очи напун |
опет кад год би их јасно чула, срце би јој се стегло, сва би задрхтала и пребледела.{S} Чинило |
вору, да се нађе Госпођи Кнегињи ако би јој затребало да се посаветује с мушком главом, поуздан |
е приви у дубоки поклон, приђе и пољуби јој скут од горње хаљине и онда, још једнако зажарен у |
есном је притисла крст са Распећем који јој лежаше о златном ланцу на грудима.{S} Уставила се н |
е Мандалена још једнако осмехиваше, али јој низ беле образе суза једна другу сустизаше.</p> <p> |
вршеним везом, и хтеде се уклонити, али јој старац не даде, него заиска да види вез, посматраше |
онда јој предај мој поклон, а не помињи јој моје име!“</p> <p>Кнегињи се крупне очи напунише су |
дин Кнез и сва Србадија знаде колико си јој од педесет година амо на бојиштима славу дизао.{S} |
итости; молим те за моју снаху, испроси јој здравља, живота, и среће у животу, молим ти се за с |
е испраћаше узвицима и усклицима желећи јој срећно путовање, славно војевање и још срећније и с |
/> не казуј јој да је од мене.{S} Реци јој: „Ево то ти је оставио на дар један млад Србин, кој |
Светим Јованом, <pb n="59" /> не казуј јој да је од мене.{S} Реци јој: „Ево то ти је оставио н |
вити од дворских девојака.{S} У влажном јој оку засја једна топла зрака радости.</p> <p>„Босиљк |
ва би задрхтала и пребледела.{S} Чинило јој се да та једва чујна тутњава однекуд испод земље до |
ужно и тако жалосно запомаже.{S} Чинило јој се, као да то што чује није друго него тихи и опет |
на њ тако тешко навалио беше.{S} Чисто јој је чудно било како врапци могу онако весело да цврк |
ад већ муње просецаху, и тешкаше се што јој сина нема.{S} Старац погледаше к вратима и узе се с |
ледима кроз ону танку паучину, којом су јој речи њене сузе њене обвијале.{S} Па онда, више као |
а изгледа како се буди!{S} А вере ми ћу јој казати, како је се он овде одриче!“.</p> <p>С муком |
ху у једном куту испод иконе.{S} Чињаху јој се као да су засвагда умукле.{S} Седе на његову пос |
те се</hi>!“ Е па шта ћу више?{S} Јес’, још нешто!{S} Ако допаднем какве невоље, па те викнем з |
Каталина, бела кћерка дужда Млетачкога, још онако млечно бела, да л’ још носи своје русе косе п |
пољуби јој скут од горње хаљине и онда, још једнако зажарен у лицу — али сад од велике душевне |
сподару, да ти зажелимо срећна поласка, још срећнијега пута, и још срећнијега повратка у славни |
еље освану Среда, и да тек тада војска, још једнако полу мамурна, седлаше коње.</p> <p>Војвода |
неколико убода танком иглом од биљура, још неколико потеза свиленим концем, још неколико завеж |
.</p> <p>Кад се сврши јутрења, Градоје, још онде у цркви, приђе к војводи па му рече:</p> <p>„Е |
јко,“ мољаше кнез Градоје, „дај, брате, још мелема за срца наша!{S} Казуј нам још шта си видео. |
ез нас доста војске!“ По гдекоји момак, још онако врућ од скакања у колу, повикао би: „Ето ја б |
а, још неколико потеза свиленим концем, још неколико завежљаја на наличју од веза, и ево га гот |
две ноћи стопише се у један велики дан, још једнако кратак за жедна грла и усијане главе.{S} Ни |
предаду.</p> <p>„Јеси ли ми, господару, још у животу!?“ викаше Ристивор, огледајући да буздован |
раздвојимо!“</p> <p>„Не знаш ти њих!{S} Још су они као ђачад манастирска!{S} Нека их док се мал |
хвати старац; „биће и за то времена.{S} Још није пола ноћи.{S} Да сјашемо овде, да се прихватим |
ли.</p> <p>Била је то и богата кућа.{S} Још од пре <pb n="2" /> сто година у планини Голубињу, |
од дрвља и шибља трептаху у даљини.{S} Још је дивније пред вечерњи сутон ранога лета седети на |
ним и све то бржим и бржим зрикањем.{S} Још су звездана кола стојала високо изнад Запада, кад с |
учећи се од калуђерица Дубровачких.{S} Још неколико убода танком иглом од биљура, још неколико |
летачкога, још онако млечно бела, да л’ још носи своје русе косе по вилински просто расплетене, |
ого њих који су требали да су стигли, а још стигли нису.{S} Нећу да их кунем, јер знам да и међ |
а ми опроштајну молитву и облакша ми, а још ће ми лакше бити ако ми мој слуга опрости за сваку |
да чује шта то поток жубором ромори, а још мање да увреба ко се то на сребрној месечини у пото |
е ти и Бог опростити!“</p> <p>И онда га још једном целива у чело, и устаде.</p> <p>„Ходите, гос |
се прихватимо хлеба и мало вина ако га још у твојој чутури има.{S} Да одморимо и себе и коње д |
ило, а турска војска једног Санџак-бега још једнако стоји на оној тихој западној падини Голеша |
и као да тражаше по својој памети чега још да се сети, и шта још да прикупи и изнесе.{S} Кнез |
о на крај левоме крилу, окрете коња, да још једном поред војске своје а к десноме крилу прође, |
му кажем да се одмах с коњем спреми да још те ноћи пође у Двориње с писмом за госпођу.{S} Све |
ти: „Буди Бог с нама!{S} Каква нас беда још снаћи не ће!“ Па онда се збише тешње у гомилу за се |
и нека иде тај грех на моју душу!{S} Ја још <pb n="163" /> једном вас све, у име целе моје друж |
т реч смерно и невесело Ристивор, — „ја још не доврших све што ми мој господар заповеди да ти к |
ерно целива.</p> <p>Рече поп да му ваља још мало остати у трпезарији да допуни метанија.{S} Кне |
још на Косову, видеће да Србадија, има још војске, и да није све на Видов Дан изгинуло; ако ни |
јска искупи.{S} Мимо кнеза Будисава има још да дође и кнез Добромир Иванишевић, и кнез Десимир |
ога кумашина Бошка Југовића!{S} Али има још пуно других наших јада!{S} Ето ниси могао свратити |
погоди те на миру разиђу.“</p> <p>„Има још нешто што бих ја хтео да питам кнеза Градоја,“ прих |
„Коње!{S} Овамо коње!“ Испадоше за њима још неке војводе и кнезови; чух их како преклињаху Мило |
уставе и умире.{S} Госпођа се Мандалена још једнако осмехиваше, али јој низ беле образе суза је |
ону косу и кроз турску војску, и ко зна још кроз колике беде и невоље!{S} Сам могу и проћи куд |
е прве темеље и прву кулу од тога двора још цар Тројан сазидао и да се онда тај град звао Голуб |
војој памети чега још да се сети, и шта још да прикупи и изнесе.{S} Кнез Градоје му додаде свој |
авље на коме је лепа глава њена јединца још јутрос до зоре мирно почивала.{S} Па онда жена и ма |
да твојој срећи служи, али који је сад још срећнији што је имао срећу да, мислећи на тебе, пог |
штам, него опрости ти мени!</p> <p>„Сад још једно, децо моја!“ рече кнез. „Да узмемо по један з |
под красном зеленом колибом, или и под још краснијим звезданим небом!“</p> <p>„Војводо,“ викну |
ава све листове Некудимове верне службе још од оних дана кад га је као малено дете носио на рук |
тим страхом целива икону, па онда приђе још ближе и загледа се у бледожуто лице младога војводе |
виђали! ...{S} Него, Богу хвала, те је још снажна мишица његова, и што је још младо срце у њег |
а лута по Косову хватајући зраке док је још светлости на Косову било, те да њима осветли црну н |
е уђе под шатор. </p> <p>Под шатором је још мрак био.{S} Што је мало светлости падало од једне |
18990_C2.4"> <head>IV</head> <p>Било је још врло рано.{S} Никога од господе не бејаше ни пред д |
е је још снажна мишица његова, и што је још младо срце у њега!...{S} Шта Агарјани, шта Грци, шт |
S} Сетио се некакве старе приче коју је још, кад је малено дете био, слушао од своје дадиље, ка |
ћи једнако у руци писмо војводино, које још не хте отварати.{S} Манда оста стојећки пред старце |
цу. „Немојте да од једнога зла, за које још и не знамо је ли доиста зло и колико је, правимо јо |
!{S} А што ти рече, снахо моја, да Боре још не може да води војску нашу, истина је да не може; |
их и за пут припремите, па дођите да се још једном заједнички мало заложимо!“</p> <p>Тако им за |
рем!...{S} Зашто не би могло бити да се још вечерас, у очи вашега поласка, обручите па да се зн |
го и за нешто велико да молим!{S} Па се још предомишљам да ли није зазорно, да ли треба, и да л |
к се не крену за Косово!“</p> <p>Кад се још мало ближе примакоше Дворињу, видеше лепо како мног |
<p>Опет ударише господа у смех, који се још гласније заори, кад стари кнез доброћудно рече:</p> |
} Старац разложи онај део погаче што се још нађе у шареници Ристоворовој, и подели га на три ко |
јој младој дворкињи Босиљки!{S} Него те још преклињем Богом и Светим Јованом, <pb n="59" /> не |
p> <p>„Не знам ти дати одговора, јер те још не гледах на згаришту Агарјанском.{S} Добар си поп, |
војском кренуо натраг за Дринопољ, биће још пуно дивљих пљачкаша, бесних гусара без вере и без |
сти ти да ја с мојим људима, и ако хоће још ко од господе са мном, пођемо још данас у Косово, д |
; а може је изгубити само што не бејаше још два човека и два мача!{S} Него да оставим то.{S} Ви |
својих суза, него се заплака, и плакаше још дуго кад већ давно прешао беше гроб војводин.</p> < |
истивор је већ давно дио ућутао, а кнез још једнако корачаше по тераси замишљен и нем, и само ш |
срећна поласка, још срећнијега пута, и још срећнијега повратка у славни свој двор и међу нас, |
ст,“ рече, „све је то морало да дође; и још није стигао крај страдањима овога народа нашег.{S} |
као да је хтео навалице да погине!{S} И још како дворкиње причају како често <pb n="38" /> зати |
грешни и слаби људи баш као и они!{S} И још те за једно молим: имаш по закону права да ова два |
, а испод које мало час пројахаше.{S} И још нареди да сва војска преноћи где ју је кнез Градоје |
оже бити на понос ни цркви Божјој.{S} И још ти се молим, помози нашем војводи, помози војсци ње |
е их је пре једном приликом видео.{S} И још опазише како прстима леве руке тражаше нешто о лево |
за нашу веру и отачаство заложимо.{S} И још ти се молим смилуј се на ова два млада грешника, шт |
но, хитро и весело на Косово дођу.{S} И још им кажи да великом клетвом кунем свакога, ко не дођ |
свеца православне земље освајају.{S} И још нам поклисар његов каза, да цар његов долази с војс |
земље натраг у њену Азијску пећину.“ И још ми Бошко причаше како се Господин Кнез тешка: „Ето, |
јој срећно путовање, славно војевање и још срећније и славније враћање завичају своме.</p> <p> |
ти пост у мрс!“ рече кнез подсмешљиво и још једнако срдит.</p> <p>„То је најмање чудо, које ми |
ги још су много кивни; побиће се опет и још горе, чим се уклонимо ми који их раздвајамо!“</p> < |
је девојка и од доброг рода!“</p> <p>И још је много којешта причао Ристивор, док најпосле поче |
ез, може вас какво зло снаћи!“</p> <p>И још распитиваху по светини око двора да ли је ко видео |
нео у лицу и коме очи севаху гневом. „И још много пре може он да буде без тебе, коме је некаква |
и био на војни,“ настави стари кнез; „и још ниси имао прилику да <pb n="69" /> од цара заслужиш |
сва веселији.</p> <pb n="103" /> <p>„И још то није све“ настављаше Гојко. „С Господином Кнезом |
p>Па онда Гојко настави опет:</p> <p>„И још ми Бошко причаше, како је Кнез Лазар писао Марку и |
одару,“ рече Ристивор, „и једни и други још су много кивни; побиће се опет и још горе, чим се у |
ну челенку, па онда рече Боривоју, који још једнако стајаше поред своје матере држећи једном ру |
добро је, синко Ристиворе!...{S} Је ли још жив?...{S} Ил’ је под ранама умро?“ <pb n="206" /> |
им те, ко ти је придворни поп?{S} Је ли још стари Алексије?{S} Е, хоћу да му дам Млетачки цекин |
<p>„Дедо!...{S} Ристиворе!{S} Јесте ли још у животу?!“ питаше сиромах млади Боривој, промуклим |
обук а десном придржавајући велику, али још неразвијену, заставу Орловића.{S} Благо довикиваше |
ним појањем као да је црква.</p> <p>Али још не беху довршили појање, кад дотрча, једно за други |
одитеље ваше.{S} Не дам ја вама да сами још грђе срамотите своје родитеље а моје покојне пријат |
разбију док не порасте већом!“ одговори још једнако сасвим стрпљиво кнез Градоје.</p> <p>„Ти, б |
ају, дакако!“ рече Ристивор. „Кад си ти још видео, да моба загази оштрим српљем у зрео јечам, а |
нас, који смо ево већ овде, испраћај ти још данас Господину Кнезу на Косову, као први део твоје |
в клобук, али му га предаде.</p> <p>„Ти још ниси био на војни,“ настави стари кнез; „и још ниси |
сподином кнезом!{S} Могу њему затребати још четири мача и четири буздована, а већ ја се могу Бо |
> <p>Затрешта кликтање какво се те ноћи још у тој трпезарији чуло није.{S} И не могаше да се ус |
и просто расплетене, да л’ јој црне очи још и сада ватром горе, да ли....“</p> <p>Узеше га најб |
царства српског, а о којима је Боривој још од раног детињства слушао тако многе и тако дивне п |
и тихим гласом:</p> <p>„Је ли тај сељак још тамо у крчми?</p> <p>„Јесте, господине војводо; кне |
, још мелема за срца наша!{S} Казуј нам још шта си видео.“</p> <p>„Има, кнеже, пуно шта што каз |
ако је цар Агарјански с војском својом још на Косову, видеће да Србадија, има још војске, и да |
ом; и кад се она окрете и виде да је он још ту, као ишчекујући заповести, па му главом даде зна |
оника и мој син Добриња, и довешће и он још бар педесет људи!“ додаде кнез Вукан.</p> <p>„Ма, ш |
и преклињем да потруде своје господство још овај пут, када ћемо са Божјом помоћу разбити Агарја |
е Каритон да говори: „колико си остарео још ти не познај наш прост народ.{S} Ево да се кладимо |
и да обиђу све коваче, не би ли искупио још што мачева, копаља и буздована.{S} Боjи се, вели, н |
сам.{S} Не хтеде се осврнути да види ко још, осем Боривоја и Ристивора, иде за њим.{S} Али би о |
„Што ја видим и што знам то је: да нико још на небу свецем постао није ко за живота овде на зем |
ва Богу!{S} А сад, брате, да проспавамо још мало до зоре!“</p> <p>И Ристивор леже и у брзо захр |
ама и надасмо се да ће нам је Бог, само још кроз који часак, па коначно поклонити.{S} Али тек ш |
а сигурно на сам Видов Дан, чим ми само још која стотина људи стигне.{S} Не бој се, кнеже; стић |
хоће још ко од господе са мном, пођемо још данас у Косово, да однесемо Господину Кнезу гласове |
е Боривоју и Ристивору. „Него не можемо још у Грачаницу.{S} Не можемо прићи ка гробу Господина |
изиђемо!{S} Ако се пожуримо, стићи ћемо још за видела.“</p> <pb n="170" /> <p>Зачу се журба као |
о је ли доиста зло и колико је, правимо још једно!{S} Тешко је мени да носим бреме прекора, кој |
да је тамо сам седео и вино пио.{S} По још причаху како је Ристивор једнако одбијао од шатора |
да сасвим без икаква узбуђења, „кад ето још ми није стигла ни половина војске која треба!...{S} |
је и нов поклисар његов стигао, да нас још једном позове да се њему, Емиру Мурату Оркановићу, |
нама!{S} Какве беде и несреће не ће нас још стићи!“</p> <p>И онда потрча, и у часу се нађе у го |
S} Ти си и онако стар, а млади кнежевић још је дете.{S} Грехота би била да, било ти било он, на |
ђу по селима и нека викну: „Треба кнезу још само десетак јунака; него ко хоће с њим да пође ваљ |
ђе опет у ходник.{S} Са прага се окрену још једном према Ристивору, гледаше га сва растужена, п |
вору мишљаху да је мртав, али не бејаху још сигурни. <pb n="203" /> Боривој је лежао у несвести |
де ми да се кренемо, у име Божје, одмах још овога јутра!{S} Или, могли би ево и овако: <pb n="1 |
јвода рекао само истину, да је Боре наш још тек дете!{S} Не може он да води војску нашу!“</p> < |
нез и викну срдито Ристивору. - „Ти ћеш још учинити да се у овоме дому погази стари завет мога |
</p> <milestone unit="subSection" /> <p>Још није било приспело подне а већ све беше спремно за |
в венац од белих и румених ружа.</p> <p>Још пре него што почеше делити цвеће и китити војнике и |
ловићи, а двор њихов Орлов Град.</p> <p>Још док су се звали Голубовићима били су они на далеко |
римо да стигнемо кнеза Градоја!“</p> <p>Још није било сунце стигло на врх неба, а војска се вој |
ке лажи и гнусобе?{S} Зар...“ .</p> <p>„Још си ти, синко, зелен да то зрело разумеш!“ прекиде г |
ше књез Вукан час жут час блед.</p> <p>„Још се то не може да зна на сигурно!“ одговори рањеник; |
ом, па поче да му оштро говори:</p> <p>„Још вечерас да пошљеш људе да похватају коње са ливада |
И још нареди да сва војска преноћи где ју је кнез Градоје већ сместио, а да неколике страже по |
ном повоју.{S} Јест, не гађа само, него ју је већ погодила, јер се под левим крилом орлушине ви |
е усеку к прозору, што право гледаше на југ у перивој, седела је на сниској лепо изрезаној скри |
Оста само до прве зоре иза оне којом је Југовић одјездио.{S} По вечери уочи тога дана, — другог |
му попови и ђакони испричаше како млади Југовић остави двор, и како за њим отиде и Голубан, ста |
Гојко, „Кнез беше заповедио да најмлађи Југовић остане на двору, да се нађе Госпођи Кнегињи ако |
о ономе, што чух од мога кумашина Бошка Југовића!{S} Али има још пуно других наших јада!{S} Ето |
невесео.{S} Једно вече вечерах у двору Југовића, па испричах Бошку шта ми се и како ми се учин |
рече Ристивор, па пружи руку правцем к Југоистоку. „Ето гледај само право по мојој руци.“</p> |
а неколике страже пођу друмом царским к југоистоку, и мало и у лево и у десно, и да к Царевој Г |
ене вођице, окрену свога убојног коња к Југу, ободе га острицама, те Лабуд полете пољем зеленим |
Јабучило после два три корака окреће к Југу!{S} Сиромах Ристивор!{S} Дедо, што му не опростиш? |
вога унука спремили смо малу доворану у јужној кули, ону исту у којој је цар Душан преноћио кад |
да дође а не дође!{S} Па да си ми какав јунак, ма и не био бољи од мене, па да те поведемо| Али |
подине Кнеже, шта ћеш ти један, Душанов јунак са благим и светим твојим срцем, у овој земљи у к |
купљеноме свету гласно довикује: „Ко је јунак нека бира себи коња и оружје, те да с кнезом пође |
ао од своје дадиље, како, кад год прави јунак погине, Бог нареди те анђели запале нову једну зв |
а за њих живих <pb n="21" /> други неки јунак води кнеза Орловића војску!{S} Је ли тако, Боре?! |
онела била.{S} Њен је син постао велики јунак, те му је Немања дао да се зове Орловићем.</p> <p |
постао није ко за живота овде на земљи јунак био није!{S} Кад би Бог давао светачка златна кол |
а?{S} Зар баш ти да пресудиш ко је бољи јунак а ко лошији?!“ викну горко кнез Вукан, саставив с |
ову, и ако је истина што је онај рањени јунак чуо <pb n="172" /> да се он с целом својом војско |
ово <pb n="142" /> што овај наш рањени јунак казује, страсно је јеванђеље које ваља гологлави |
било кунемо.{S} Господин Кнез је једини јунак који је имао права да куне и прокуне.{S} Његова ћ |
} Да ти нису двори поробљени?{S} Ил’ си јунак расрдио виле, те пустише воду у твоје руднике, по |
ни имао прилике да се покажеш колико си јунак!“ рече кнез.</p> <p>„Кад си ми је ти дао да се по |
гарјанин, видим те јеси господин и јеси јунак.{S} Ето те заклињем твојим господством и твојим ј |
ва од Србадије, <pb n="95" /> племенити јунак који је одрастао уз колено великоме цару нашем.{S |
е као <pb n="161" /> кукавица, него као јунак.{S} Његово је дело — дело великог покајништва пре |
јунака.{S} Шта, зар мој Милан није био јунак?{S} Зар у томе, што млади војвода Радич учини, не |
овај млади кнез Гојко чини ми се добар јунак?{S} И сви ови што иду за мном, и ако их је кнез В |
не закити цвећем...{S} На бојноме пољу јунак нема бољег друга и пријатеља, него што му је коњ |
за Господара дао једног дивног Душанова јунака.{S} Молимо му се да нам га одржи здрава, срећна |
испод свиленог напрсника у тога младога јунака до тебе.{S} Кажи ми право, јуначе, тако ти среће |
т само кроз погибију улази!“</p> <p>„За јунака погибије нема!....{S} Има смрти,“.... рече кнез |
, прост споменик подигнут рукама Турака јунака, двојици јунака од Косовских Срба.</p> <p>Крај</ |
а донесу под његов шатор сва три Србина јунака, било да су мртви било да су само рањени.</p> </ |
опојати као побожна Хришћанина и добра јунака:{S} Остављам вам да бирате само ово једно од ово |
и нашега старога господара!{S} Вика од јунака, топот од коња, звека од оружја њега раздрага и |
царству снова певао некаквоме скупу од јунака <pb n="40" /> једну од многих јуначких песама, к |
светаца што је мање јунака или је мање јунака што је мање светаца, то ја не умем сам да разбер |
а!{S} Да ли је мање светаца што је мање јунака или је мање јунака што је мање светаца, то ја не |
чуда чинили.{S} А сада као да је и мање јунака и мање светаца!{S} Да ли је мање светаца што је |
доба, док је по нашим земљама било више јунака, свеци чешће и радије јављали међу људе, и да су |
те се нама јунацима, који смо пријатељи јунака!{S} Предајте, се, море, не гините лудо!“ Тако до |
подигнут рукама Турака јунака, двојици јунака од Косовских Срба.</p> <p>Крај</p> </div> </div> |
ка викну: „Треба кнезу још само десетак јунака; него ко хоће с њим да пође ваља да понесе по до |
заповедам ти, али те као Душанова узор јунака молим и преклињем: тако ти Светога Јована, твога |
це рукама, као да га је стид да гледа у јунака, који се у свити царевој борио на Косову.{S} Ћут |
А на Косову ћу видети колико је правих јунака међу вама!“</p> <p>И онда кнез Градоје срдито тр |
ој земљи с таквом господом и код таквих јунака!“ прихвати кнез Градоје горко подругљиво.{S} Па |
по гвозденим мрежама од клобука својих јунака.{S} Вежбао их је у брзом исукивању и витлању мач |
ча.</p> <p>„Издахнуо је на рукама мојих јунака, док га ношаху овамо к мени под шатор!“ причаше |
ни тога било, јер ниједноме се од мојих јунака није прохтевало да се на једно дете сабљом залећ |
де гледајући, као да су то душе српских јунака, „Благо вама који с кнезом изгинусте!{S} Авај на |
усана превали.{S} Беше то чета онемелих јунака.</p> </div> <div type="chapter" xml:id="SRP18990 |
ву.{S} Да доведеш хиљаду добро оружаних јунака.{S} Ако доведеш мање казнићу те мачем; ако довед |
идех звезде на небу; чух јечање рањених јунака и пиштање рањених коња; хладан ноћни поветарац з |
ац био један од ретких остатака од оних јунака, који су под Душаном ширили границе царства српс |
ела радост, што ето стиже један од оних јунака, с којима је Душан ширио границе царевини српско |
х очева на небу, кад дочекају душе оних јунака који ће на Косову јуначки погинути, па их запита |
} Хвала Богу, и међу млађима има добрих јунака.{S} Шта, зар мој Милан није био јунак?{S} Зар у |
нем, јер знам да и међу њима има добрих јунака и честитих Срба; али ћу за цео остатак мога живо |
бесомучне, малодушне праве јунацима, а јунаке скромнима.{S} Где у невољама и жалостима <pb n=" |
цар Лазар тако дирљиво позиваше српске јунаке.{S} Чињаше му се да већ и не може бити друкчије |
анак плаћамо, и да му од Србаља најбоље јунаке сваке године шаљемо, да за њ и за његова лажнога |
цару победу дарује, и да нам миле наше јунаке врати дома живе и здраве и новом славом окићене! |
анђели запале нову једну звезду у славу јунакова имена, те она гори вечном неугасном светлошћу |
е посаветује с мушком главом, поузданим јунаком.{S} Остао је он само једну ноћ у двору у Крушев |
а мирисном малвасијом.</p> <p>Старом се јунаку загреја срце добрим вином, те дође к себи и погл |
ан <pb n="72" /> викну громко: „Напред, јунаци!“ Ристивор ободе Јабучила па са заставом изиђе и |
кнезу и чети његовој: „Добро нам дошли, јунаци, и у добри час!{S} Донели да Бог да срећу војвод |
па задовољан викну својима: „Хвала вам, јунаци, хвала вам, децо моја!..{S} Идите ви сад у своје |
е!“ одговори Ристивор.</p> <p>„Господо, јунаци и браћо!“ проговори војвода тужно и невесело, и |
<p>„Предајте се, људи!{S} Видимо, јесте јунаци!{S} Предајите се нама јунацима, који смо пријате |
ора с десне стране поред мене, нека сви јунаци, који поред наших гробова буду <pb n="207" /> пр |
{S} Нека су нам добро дошли и сви твоји јунаци!{S} Нека би наше друговање на бојноме пољу било |
нас у ономе крају раја где су Косовски јунаци с Господином Кнезом!“</p> <p>И кад се сва тројиц |
са старим господарем, да као Хришћански јунаци одбијете Агарјане од наше Хришћанске земље, и да |
страна. </p> <p>„Зар би ми били српски јунаци, да вам се живи предајемо?!“ одговараше стари кн |
с од шареног мрамора, и зар нису српски јунаци, гинући за свету веру Хришћанску, крвљу својом п |
ека им је срећно и честито, и јесу бољи јунаци од нас!“</p> <p>„А шта ми се ти сад ту правиш не |
е а моје покојне пријатеље!{S} Какви су јунаци обојица били, њихове би се кости у гробу преврну |
им и звучним својим гласом мирно рече: „Јунаци!{S} Ево стижу гласови да непријатељ наступа на н |
во весео, громким гласом викну:</p> <p>„Јунаци!{S} У седла!{S} Напред!“</p> <p>И док се два пут |
имо, јесте јунаци!{S} Предајите се нама јунацима, који смо пријатељи јунака!{S} Предајте, се, м |
з људи, лече бесомучне, малодушне праве јунацима, а јунаке скромнима.{S} Где у невољама и жалос |
девојке пружају пуне руке цвећа младим јунацима.{S} Изгледало је као да је и само сунце похита |
ли буде Божја воља да са другим срећним јунацима погинем на Косову у служби цара честитога, онд |
везује нова једна веза — брига за нашим јунацима.{S} Чусте какву ми власт кнез даде.{S} По сили |
запита:</p> <p>„Јесу ли ти тешке ране, јуначе?{S} Да ли би нам могао испричати све како је бил |
и као да су у цркви.</p> <p>„Молимо те, јуначе,“ рече војвода рањенику, „ако се ниси преко мере |
оне сјајне ките од господе: „Шта рече, јуначе, по Богу?!“ — „Не, човече, Бог те видео!“... „Хе |
Бог на помоћи буде!“</p> <p>„Хвала ти, јуначе!{S} Хвала ти што нам исприча све како си видео!“ |
ваше сваког војника поздравом: „Здраво, јуначе!{S} И честит нам био!“ док га они љубљаху у скут |
адога јунака до тебе.{S} Кажи ми право, јуначе, тако ти среће јуначке, није ли ово слика Мандал |
>„Ристиворе!{S} Ристиворе!{S} Брате!{S} Јуначе!{S} Тако ти славе, устај!“</p> <p>И да би га што |
Еј наш добри Кнеже Лазаре!{S} Еј велики јуначе наш!{S} По Богу брате, казуј нам даље шта би ика |
апињући, да говори Санџак-Бегу:</p> <p>„Јуначе, све ми се чини да ниси Агарјанског рода, све да |
тлошћу и својим трепетом храбри људе на јуначка и Богу угодна дела. „Благо вама,“ говораше кнез |
ифор приђе.</p> <p>„Уставите се, славна јуначка господо!“ рече им тихо. „Уставити се, јер ено, |
{S} Па сад већ што вам Бог даде и срећа јуначка!“ рече кнегиња па се окрете и пође к прозору да |
ушу Хришћанску.{S} А можда би нам срећа јуначка дала да неко од нас, с мачем у руци и погине, т |
опе и да му и рамена и мишице и плећа и јуначка прса дохватају.</p> <p>Турци их раздвојише и св |
тили дома не видев ни Косова, ни службе јуначке на <pb n="111" /> Косову!{S} Помислите како ће |
ховници.{S} Биће ти и сину боље знамење јуначке среће у животу, ако један део војске твоје поно |
проси му у Свете Тројице здравља, среће јуначке и сваке ваљаности и честитости; молим те за мој |
S} Кажи ми право, јуначе, тако ти среће јуначке, није ли ово слика Мандалене, кћери војводе Нов |
овори:</p> <p>„Господару, тако ти среће јуначке — која, нека да Бог, да те прати на сваком твом |
ичање, „замолио је моје људе: „Тако вам јуначке среће, оставите ми струк босиљка, који ћете наћ |
десно крило био!“</p> <p>„Твој је слуга јуначки заслужио, да му толику пошту чиниш!“ рече Санџа |
идов Дан велика битка, српска је војска јуначки изгинула, српски је цар Лазар јуначки пао!{S} Т |
Госпођа Мандалена, која се до тога часа јуначки држала, кад виде челенку свога мужа на клобуку |
одину Кнезу на Косово стигнемо, и да се јуначки и славно за нашу веру и отачаство заложимо.{S} |
ом пренуо и кликнуо својима: „Држ’те се јуначки, децо моја, Бог је с нама!{S} Напред, напред, С |
ед војводу и рече:</p> <p>„Ево ко ће се јуначки одазивати твојим позивима, кад мене више не буд |
„Мој синко, ми полазимо куда нас образ јуначки зове а воља Божја води!...{S} Полазимо, ако Бог |
езривости погледаше у оне, који то тако јуначки викаху.</p> <p>„Мени се чини, господо,“ узе реч |
а јуначки изгинула, српски је цар Лазар јуначки пао!{S} То им кажи и ништа више!“</p> <p>Продер |
кају душе оних јунака који ће на Косову јуначки погинути, па их запитају: „А видесте ли где на |
о казује како је срце у народа ускипело јуначким покретима!...{S} Ама ко ће то вама све исприча |
ако им говори.{S} Ако у њих нема срдаца јуначких, наћи ће се ваљада по неко мекано срце!“</p> < |
окоше: „Брате, што је у овој земљи било јуначких срдаца, то се све за раније одзивало позивима |
од јунака <pb n="40" /> једну од многих јуначких песама, које је тако лепо уз гусле казивати зн |
како се господа поздрављају и питају за јуначко здравље, раздрага се милином па узе гласно клик |
ним вина, па се поздрављаху и питаху за јуначко здравље.{S} Никоме се од својих другова кнез Го |
аре својим јунаштвом хвале, имали твоје јуначко срце, мој Лабуде, мој верни друже!“</p> <p>„Дед |
ога, нека не пада таква срамота на наше јуначко име једног јуначког Хришћанског народа, јер наш |
аква срамота на наше јуначко име једног јуначког Хришћанског народа, јер наша срамота не може б |
м, како сам се ја поносио дружбом твога јуначкога оца, и очинском пажњом твога славнога деда!“< |
иста дивно збориш у заносу свога свагда јуначкога срца!“ прихвати кнез Вукан. „Али, кнеже, ти с |
у ми је Господин Кнез послао уз писмо о јуначкој смрти његовој!“</p> <p>И онда стари кнез заден |
метно одвраћао, зар нису и ти људи срца јуначна?!“</p> <p>Па онда кнез Градоје сави главу к лев |
да гине.... не зна да слуша!...{S} Хај, јуначни а непокорни народе!...{S} Бог нека ти буде мило |
авно гледати шта је паметно а не шта је јуначно.{S} Мој синко, ако ћемо ми тражити само шта је |
ред људима.{S} За мене је његово дело и јуначно и побожно.{S} Како може бити да црква не да опо |
ину оне тегобе, која се свалила беше на јуначног старца, па и сам корачаше полагано, сетно и не |
ме, што млади војвода Радич учини, нема јунаштва?!{S} И овај млади кнез Гојко чини ми се добар |
ево су последња времена!...{S} Кад нема јунаштва, не може бити ни царства!“</p> <p>Пусти се за |
пска!...{S} Бадава, нема више ни старог јунаштва, па откуд може бити старе славе?!...{S} У исти |
главу и своју кожу; али онда нема више јунаштва на свету!“</p> <p>„Ево, Јабучила, вере ми!“ по |
очи увис, као да мери колико то на вази јунаштва вреди. „Двадесет и три ране!{S} Па добро је, с |
ој, у томе што си учинио има пуно, пуно јунаштва!{S} Нека ти је просто од нас, а на сигурно ће |
ј будаласто помињати памет људи у којих јунаштва нема!“</p> <p>И пођоше сва тројица напред ка К |
>И сам султан Бајазит Илдирим, чувши за јунаштво њихово, објавио је свој турској војсци заповес |
више ни места ни прилике да се некакво јунаштво покаже!{S} Што ћемо сад тамо!?“</p> <p>„Ево за |
ако Бог неће, узалуд је што твоје старо јунаштво жедни за Косовом, узалуд је што сви за њим жед |
и народ свој да пропадне, и с уздањем у јунаштво наше храбре Србадије, која не жали крви у одбр |
} Зар вама, који издајама освајате а не јунаштвом?!{S} Ево да видите ко су Срби и стари и млади |
ку коју је твој отац, а мој син, својим јунаштвом на Плочнику заслужио, и коју ми је Господин К |
сви они, који се уз пуне пехаре својим јунаштвом хвале, имали твоје јуначко срце, мој Лабуде, |
те заклињем твојим господством и твојим јунаштвом, учини ми што ћу да те молим:{S} Сахрани мога |
ли ти“ рече поп. „Све се бојиш да мојим јунаштвом не засеним твоје!“</p> <p>„Бог ми је сведок д |
нику, допринев знаменитим својим личним јунаштвом те је кнез Лазар Агарјане разбио.</p> <p>Тек |
своме новоме пријатељу о госпоштини и о јунаштву славне господе Орловића.{S} Са правим заносом, |
о што је мени мој покојни отац причао о јунаштву свога и нашега старога господара!{S} Вика од ј |
могао наредити да се у Среду, деветога Јунија, <pb n="53" /> рано пође.{S} Рачунао је да са св |
и олује освануо је био диван сунчан дан јунијски.{S} Сва поља и гајеви око Орлова Града изгледа |
сваке стотине по пет коњаника, па нека јуре путевима, који овамо на Косово воде од Ибра, и од |
иди коњаник један, који у највећем трку јури ка војсци у сретање.</p> <p>Док се војвода и друга |
с коња као мртав.</p> <p>Многи су коњи јурили пољем без јахача, престрављени и чисто подивљали |
цером од позлаћених плоча, у које се на јутарњем сунцу једва гледати могло; његов широк зелен м |
тадоше, да се у оном мирисном и светлом јутарњем зраку поздраве и проразговарају.</p> <p>„Е, са |
аласастим кроком поред војника, који му јутарњи његов поздрав живим и сложним ускликом отпоздра |
е кренемо, у име Божје, одмах још овога јутра!{S} Или, могли би ево и овако: <pb n="119" /> Ти, |
а тој смотри, која је трајала од ранога јутра па до после подне.</p> <p>Пред вече тога истога д |
оба млада витеза у дворску црквицу где јутрења тек почела беше.{S} Осем духовника у олтару и п |
ало не сва господа.</p> <p>Кад се сврши јутрења, Градоје, још онде у цркви, приђе к војводи па |
} Господин Кнез као обично дође први на јутрење.{S} Бејах и ја у свити његовој.{S} Тек што исце |
оме обичају прво у придворну црквицу на јутрењу, куда су духовници с игуманом Пајсијем мало час |
а боље, синовци моји, него да одстојимо јутрењу и да почнемо дан дворећи Господа Бога и Свеце њ |
кнезу па смерно рече:</p> <p>„Добро ти јутро и добра срећа, господару!“</p> <p>„Добро ти јутро |
бра срећа, господару!“</p> <p>„Добро ти јутро и добра срећа, дедо!“ рече ведро и весело Боривој |
ушко и женско, и младо и старо — сваким јутром и сваком вечери Богу молите, да нашем цару побед |
Господину Кнезу по моме дворанину Душку јутром онога дана у који нам ти, кнеже, пред вече стиже |
...{S} Ево ти књиге коју <pb n="118" /> јутрос добих од кнеза Будисава Витковића.{S} Ево види с |
ноћи како ока склопити нисам могла.{S} Јутрос, пред саму зору, мало задремах, и тада снивах са |
„Како то!!...{S} Јесте ли се ви двојица јутрос избезумили, те не слушате заповести свога стариј |
к војводи па му рече:</p> <p>„Ево су се јутрос измирили и један другом опростили.{S} Сада те ја |
ни Голеша на којој је синоћ замркнула и јутрос осванула.</p> <p>Гомила Турака искупила се пред |
витез, а камо ли њих петорица, који би јутрос појахао одмичући од бојнога окршаја!“ „Тако је!“ |
омах војвода брзо и ситно писао!{S} Ово јутрос ако могу прочитати само бистре очи Ђакона Јероти |
на коме је лепа глава њена јединца још јутрос до зоре мирно почивала.{S} Па онда жена и мати М |
рене у Четвртак пред вече или у Петак у јутру, па да најдаље у Суботу пред вече стигне на Косов |
м је — не дао Бог! — стигао глас: да се јуче била крвава битка, да су погани Агарјани разбили с |
чаху да се враћају с Косова, да се тамо јуче била велика и крвава битка, да су Срби разбили Ага |
оња, да још једном поред војске своје а к десноме крилу прође, кад се од један пут окрете и пог |
истоку, и мало и у лево и у десно, и да к Царевој Громади под његов шатор доведу сваког путника |
риштини!....{S} Кнез се устави, погледа к десном крилу наднесав леву руку над очи, проли сузе, |
е, кад се од један пут окрете и погледа к пољу, којим су три Србина право к његовој војсци језд |
те глобом.{S} Ако не дођеш, доћи ћу ја к теби, да те прикуцам копљем на двери двора твога!{S} |
мало, незнане делије!{S} Обрните копља к земљи и казујте: ко сте, откуда сте, којим послом ову |
— полете са својим дворским оклопницима к левом крилу, кад дотрча гласник да јави: да цело десн |
ожене вођице, окрену свога убојног коња к Југу, ободе га острицама, те Лабуд полете пољем зелен |
укан и сва друга господа моле да похита к њима, јер нађоше војводу Радича мртва у своме шатору, |
говораше Боривој својој матери, пришав к руци свога деда. „Каква ти је то књига, дедо, у руци! |
ти, јер њему ваља зором полазити натраг к своме господару.{S} А и ти, синко, потеци зором на Зм |
Боривоје, синко мој, врати у Орлов Град к мајци својој.{S} Ристиворе, да пратиш свога <pb n="19 |
а се ижљубимо!{S} Тако!{S} И хајдмо сад к војводи!“</p> <p>И изиђе из шатора водећи оба млада в |
пољуби га у скут и у руку, па га поведе к двору отвореним путем кроз народ.</p> <p>„Ето се весе |
трења, Градоје, још онде у цркви, приђе к војводи па му рече:</p> <p>„Ево су се јутрос измирили |
па га донесите амо!“</p> <p>Манда приђе к старцу да га умири: „Бабо, остави оца Каритина нека д |
> <p>Госпођа Мандалена одмах сама приђе к Лабуду, убојном коњу старога кнеза, па га окити цвеће |
стивор невесело, па скочив с коња приђе к руци кнежевој. „Е мој славни господару, вере ми је ов |
дић, па скиде калпак, те гологлав приђе к младоме војводи и поклони му се смерно.{S} А тада и в |
идеше кметови да већ и стари кнез приђе к Лабуду и узимаше у руке узде да у седло ускочи, изгур |
уби старца у руку, па се окрете и приђе к њој, сав блистајући од радости, она му паде око врата |
вечевих погледа, па онда посрћући приђе к моме деду и паде на колена.</p> <p>„Ево да ти се испо |
опа Алексија.{S} Војвода међу тим приђе к Миросаву и Витомиру па, у знак да им прашта, пољуби с |
проштај да тражи.</p> <p>Ристивор приђе к руци младог Боривоја, али му је овај не даде, него за |
својим војницима да сваки од њих приђе к попу Каритону, да целива икону, и да се освећеном вод |
онда нађи оца Пајсеја и реци му да дође к мени под шатор, и нека донесе собом по велику воштану |
наку загреја срце добрим вином, те дође к себи и погледа бистрим погледима око себе.</p> <p>„Је |
сле у мрак завију.</p> <p>Сад Иван дође к себи.{S} Скочи на ноге и викну:</p> <p>„Ристиворе!{S} |
ачка!“ рече кнегиња па се окрете и пође к прозору да седне поред њега.{S} То беше знак да Ристи |
ора баш ништа не тиче; него приђе ближе к платнима од шатора, и пригну мало ухо своје, да боље |
</p> <p>И онда кнез Градоје срдито трже к себи златом обложене вођице, окрену свога убојног коњ |
хоће из ње да иступи, ваља да се окрене к свецу, прекрсти три пута и поклони му се.</p> <p>Пред |
ицима, осећасмо сви да се победа нагиње к нама и надасмо се да ће нам је Бог, само још кроз кој |
прими из његових руку крст и окрену се к нама рече: „Ево за све вас целивам распетога Спаситељ |
авице имају крила, само што орлови лете к сунцу у висине, а кукавице у мрачни шипраг да подмећу |
овога и онога света!“ Па се онда окрете к нама: „Ко не жали погинути, нек пође за мном!{S} Ко н |
</head> <p>Стари се кнез Градоје окрете к војводи:</p> <p>„Не замери ми, војводо; али знадем од |
кнез се Градоје опет нестрпљиво окрете к војводи:</p> <p>„Молим те, војводо, заповеди кнезу Го |
а Јабучило после два три корака окреће к Југу!{S} Сиромах Ристивор!{S} Дедо, што му не опрости |
разбарушеном русом косом, подигла лице к небу, упрла погледе из крупних црних очију у вис, па |
е разбуди, клече пред њега, подиже лице к икони и обе руке у вис, као да призивље милост Божју; |
но говори.{S} И Витомир се тада примаче к уласку у шатор и слушаше пажљиво.{S} А стари кнез већ |
Пајсеју да је прочита.{S} Он је примаче к очима својим, па је онда полагано одмицаше од себе, п |
"189" /> <p>Стари кнез подуже погледаше к тим шаторовима, као да је оком мерио колико су далеко |
што јој сина нема.{S} Старац погледаше к вратима и узе се срдити што му нема придворнога попа |
ећу чету, која полаганим кроком јежђаше к тројици Срба у крв обливених.</p> <p>На заповест свог |
рема тој шуми поље се полагано уздизаше к другој једној шумарици, која се као зелен венац повиј |
свих страна жетеоци и жетелице потрчаше к оном храсту, како се сва моба искупи око Ристивора, к |
аним, кораком свога коња упутио се беше к једином храсту на ивици од њиве, под којим је угледао |
и без шума полагано удалише, и упутише к дивној једној липи, на својих двеста корачаја од шато |
благослови све.{S} Приђе Господин Кнез к владици, прими из његових руку крст и окрену се к нам |
стеље са виком и кукњавом, и полетео би к вратима као да бега од некаквог чудовишта!{S} Кад <pb |
твоје стегове, те је <pb n="18" /> води к мени на Косово, не би ли се сви тамо искупили до у Не |
ма од куле били су усечени уски пролази к самим прозорима, високим и уским, кроз које меки руме |
тивору па га насупрот вољи његовој носи к нама!“</p> <p>„То се теби све тек тако чини, синко мо |
оних писама, несвесно пустио да га мати к себи привуче и обгрљена држи, не скидаше својих погле |
ваку чету, коју сретну, пожуре, да лети к војсци нашој која се бије!“</p> <p>„Било је онде око |
ника од твоје стотине нека појашу путем к Ибру..... “ „Не, Господару, молим те!“ пресече говор |
е полаганим кораком низ брдо, а правцем к једном ступу од дима и пламена, који се на источној с |
о хоће за нама!{S} Он га окреће правцем к Северу а Јабучило после два три корака окреће к Југу! |
!“ рече Ристивор, па пружи руку правцем к Југоистоку. „Ето гледај само право по мојој руци.“</p |
да неколике страже пођу друмом царским к југоистоку, и мало и у лево и у десно, и да к Царевој |
, неки војвода са својом коњицом прешао к непријатељу!“</p> <p>„Проклето му име и колено!“ пови |
гледа к пољу, којим су три Србина право к његовој војсци јездила.</p> <p>Мало час па се од турс |
оз гомилу своје властеле, и отиде право к своме шатору не рекав више ником од њих ни једне речи |
ста добродошлицом, па га доведите право к мени!“ заповедаше старац, и умах нестаде Ристивора.</ |
јој госпођи, приђе она слободно и право к Ристивору, извади иза свога паса киту мирисног босиљк |
а се онда чврсто корачајући упути право к војводи, праћен само својим младим унуком.</p> <p>Дош |
да одмах с петрахиљем и требником право к њему под шатор дођеш.“ Стигох пред шатор баш, како ва |
клепа2“</p> <p>„Вели: иде уз брдо право к вратницама некаки коњаник, сам, без пратилаца!“</p> < |
е, сам себи смрт задао.{S} Али пре него к томе приступимо хоћу да вам предложим <pb n="160" /> |
кад је на војном походу на Угре свратио к Орловићима у Орлов Град.</p> <pb n="25" /> <p>Дугачка |
Пајсеј. „Дође ђакон Јеротије чак у село к поповој кући, где сам ја с мојом <pb n="156" /> друго |
д одмах пошљи по попа Каритона да овамо к мени дође, да нам војводино писмо прочита!“</p> <p>Од |
укама мојих јунака, док га ношаху овамо к мени под шатор!“ причаше Бег.</p> <p>„Е, Бог да те пр |
о да ради!“</p> <p>Манда приђе полагано к своме сину, па, кад га старац пусти, узе га у свој за |
кога је његова брижна и нежна мати тихо к себи привукла, па га левом руком обгрлила, као да хоћ |
аше по више пута час десно час лево ухо к поветарцу, који му дуваше у потиљак; али никако да ух |
мене зовну и нареди те унесох под шатор к њему ону велику скрињу, коју ено тамо видите, и у кој |
тима од њихових соба, и не дај им ноћас к својим четама излазити!“</p> <p>„Како ћу, кнеже, апси |
а птичурина зграбила из колевке и у вис к своме гнезду понела била.{S} Њен је син постао велики |
</p> <p>Па онда кнез Градоје сави главу к левом рамену, да на своје лево ухо, на које могаше бо |
ло Боривој и, устав хитро, смерно приђу к руци старчевој. „Да знаш како слатко снивах да смо у |
на велика звездана кола на небу клизају к Западу!“</p> <p>И старац се пружи по своме плашту пор |
ав спод застираше.</p> <p>У ономе усеку к прозору, што право гледаше на југ у перивој, седела ј |
е искупи око њега.{S} Војвода се пригну к њему па га запита:</p> <p>„Јесу ли ти тешке ране, јун |
пезарије.</p> <p>Кнез Градоје се пригну к уху војводину па му шапатом рече: „Ако их нећеш уапси |
перивој, али да је не узнемирују док их к себи позвала не би.</p> <p>Сама отиде уза степеницу н |
ез пратилаца!“</p> <p>„Потеци с момцима ка главним вратима, поздравите госта добродошлицом, па |
сно крило под Вуком Бранковићем одступа ка Приштини!....{S} Кнез се устави, погледа к десном кр |
ма!“</p> <p>И пођоше сва тројица напред ка Косову.</p> </div> <pb n="180" /> <div type="chapter |
а, који сад већ немаде куда, него приђе ка кнезу, дохвати му се скута и узе да говори:</p> <p>„ |
им кораком пролажаху кроз њихове гомиле ка стану, пође и он онако у гомили за њима.</p> <p>Што |
не оклевај него крећи војску и жури се ка Косову. <pb n="126" /> Твој клетвеник кнез Градоје О |
<p>Сам пође с Боривојем што брже могаше ка Царевој Громади.{S} Није прошао ни стотину корачаја |
, онда он полагано и свечано приђе први ка ковчегу у коме мртав војвода лежаше.{S} Прекрсти се |
куда холуј диже) час опет журно слетали ка голубињаку, те загушеним и усплахиреним гугутањем гу |
оњаник један, који у највећем трку јури ка војсци у сретање.</p> <p>Док се војвода и друга она |
ћемо сви братски и нераздвајани јездити ка Косову, а првенац једнога од најславнијих домова у Х |
емо још у Грачаницу.{S} Не можемо прићи ка гробу Господина Кнеза овако непокајани!“</p> <p>И по |
Уведе војводу у крчму и одведе га право ка огњишту, на коме не бејаше ватре, али поред кога на |
и да буздованом својим пробије себи пут ка гомили која му се око господара склептала.</p> <p>Ал |
лизу друма с ону страну крчме а на путу ка Косову.</p> </div> </div> <pb n="166" /> <pb n="167" |
штањем, а киша се спусти као да је неко кабловима из црних облака лије.</p> <p>„Ухвати нас ситн |
на просто „Крчмарица Крушевљанка Ката“, кад пођосмо, оста она „Катинка бела кћерка дужда од Мле |
хиљада људи, који су далеко од Косова, кад се бој почне да бије!“ рече кнез Градоје. „Немој, м |
здана кола стојала високо изнад Запада, кад се старац диже па рече Ристивору:</p> <p>„На тебе ј |
пред шатор баш, како вам Некудим каза, кад се Иван крену некуда.{S} Војвода ми изгледаше блед |
био Спахија, Тимарлија или Зијаметлија, кад год га пут нанесе онуда, стане пред оним гробовима, |
ка.{S} И узалуд би нам свима била мука, кад би се сви с тобом сложили, да га присиљавамо да буд |
а, која се до тога часа јуначки држала, кад виде челенку свога мужа на клобуку свога свекра, не |
ех и у јасни кликот из девојачких грла, кад млади војници, потпуно оружани и опремљени, вадајућ |
е се јуначки одазивати твојим позивима, кад мене више не буде било!“</p> <p>Млади војвода гледа |
<p>„Ваистину насташе последња времена, кад се једна слуга буни против господара свога!“ рече о |
али Голубовићи све до времена Немањина, кад им Велики Жупан даде хрисовуљ да се унапред па до в |
>Манда приђе полагано к своме сину, па, кад га старац пусти, узе га у свој загрљај, пољуби га и |
ју момчадију, а и за све нас.{S} Сутра, кад се будемо кретали....“ |</p> <p>Ту га прекиде гласн |
заједно пођете!{S} И три пута грехота, кад ево имате мене у замену да пошљете!“</p> <p>Старац, |
ну крчму у Крушевцу, а да те крчмарица, кад ти донесе кондир вина... .“</p> <p>„Ха!{S} Ту ја те |
рбадија ће помињати име војводе Радича, кад давно и давно буде поборавила наша имена!“</p> <p>К |
да окрене коња другим правцем. „Натраг, кад ти кажем!“</p> <p>Па у срдњи својој кнез дохвати бу |
снове, владаше мрак у ходнику; али сад, кад Иван потресан чудном неком језом очи отвори, на сво |
г да, све добро бити.</p> <p>Истом сад, кад се већ сутоњ поче да хвата, букну весеље на све стр |
н!“ повикаше сложно кметови.</p> <p>„Е, кад јесте закон,“ прихвати кнез, „онда по закону нека и |
д војске своје а к десноме крилу прође, кад се од један пут окрете и погледа к пољу, којим су т |
изгладљиве печате.{S} Сам кнез Градоје, кад је пре педесет година наследио свога оца, подигао ј |
, њихове би се кости у гробу преврнуле, кад би се ви због будаласте једне заваде вратили дома н |
/p> <p>Али још не беху довршили појање, кад дотрча, једно за другим, неколико дворана и момака, |
страданија и невоља помрли!“ Па, брате, кад већ настају последња времена, чувај сваки своје огњ |
м својом да ли да ту поред воде заноће, кад му са предњих стража испред војске јавише, да се ви |
им делима убојитог попа Каритона, који, кад се мало више поднапије, узме да прича хрвање своје |
и други скочисте као жеравицом опржени, кад се само поменуше лажи, за које сви знамо да су лажи |
ода у смех, који се још гласније заори, кад стари кнез доброћудно рече:</p> <p>„Како да не бих |
тивор.</p> <p>„Како ћеш им то казивати, кад то Господин Кнез није писао народу него војводама и |
ова земља доспела и куд ли ће доспети, кад ево земље Господар не сме да заповеда, него моли, п |
квим народом?!{S} Шта може од нас бити, кад ето ни на војни нећемо да слушамо своје старешине, |
...{S} Како да ти није право!...{S} Еј, кад би сви они, који се уз пуне пехаре својим јунаштвом |
{S} Зар не бих ја то могао да прочитам, кад је ти већ читати нећеш?{S} А прочитаћу је и брже и |
том трпезом седео и обедовао цар Душан, кад је на војном походу на Угре свратио к Орловићима у |
нити би границе свога царства размакао, кад би му сва мисао била сведена у бригу: шта ће о њему |
тужена. „То си ти мало вере у нас имао, кад ни старом господину ни мени ништа о томе поменуо ни |
крстио, клањао и спод прстима дотицао, кад год би видео да то поп чини.{S} А у кнеза гледаше Р |
да си почео да стариш!{S} И није друго, кад те ето очи издају!“</p> <p>„Али, молим те, дедо, по |
Бог да, да се син, кога ми је поклонио, кад узрасте поноси твојом дружбом и твојом службом, как |
се сва моба искупи око Ристивора, како, кад овај скиде свој калпак, сви мушкарци скидоше своје |
дете био, слушао од своје дадиље, како, кад год прави јунак погине, Бог нареди те анђели запале |
оноше, да нас зову да се одмах крећемо, кад би такве опасности било!“</p> <p>„Тако је!“ привика |
овом чудноватом времену у коме живимо, кад се све око нас врти и преврће како никада до сада, |
је ко видео кад се кнез Градоје кренуо, кад дојаха коњаник од чете кнежеве, и донесе писмо војв |
!{S} И што се ти сад правиш тако мудар, кад ниси био мудар прошле Суботе?“</p> <p>„Славе ми, кн |
ако ће бити душама ваших очева на небу, кад дочекају душе оних јунака који ће на Косову јуначки |
ла, али не могоше старом кнезу Градоју, кад овај дохвати за руку и једнога и другога па их пове |
„Видећу ја ко од њих сме да дигне руку, кад је овде војвода!“</p> <p>И кад се Орловићева чета п |
јим дворским оклопницима к левом крилу, кад дотрча гласник да јави: да цело десно крило под Вук |
е Кнез стигао био ни у Топличку долину, кад Кнегиња Милица дозва старог Војводу Милојка, који з |
ветиња не поштује?!“</p> <p>„Господару, кад год нам хвалиш Душана — а кад нам га не хвалиш!“ — |
лавњаци, на које се цепанице намештаху, кад је у зимње доба трпезарију загрејати ваљало.{S} И л |
крстиш три пута и поклониш нашем свецу, кад уђе у ову трпезарију?“</p> <p>„Право да ти кажем, н |
тио се некакве старе приче коју је још, кад је малено дете био, слушао од своје дадиље, како, к |
Добри мој синко, појаши што брже можеш; кад стигнеш у Двориње прво иди двордржици Рајку; кажи м |
ко пута приступах му, али <pb n="58" /> кад год му сагледах очи, не смедох!{S} Куд ћеш ти орлу |
а као да бега од некаквог чудовишта!{S} Кад <pb n="29" /> треће вечери, тек се при трпези обред |
живота овде на земљи јунак био није!{S} Кад би Бог давао светачка златна кола око главе свакоме |
се бојим да своју главу чувати неће!{S} Кад будете на Косову, и кад дође данак да се српска сла |
не знате, да вам ја кажем који знам!{S} Кад сам ја оно учио књигу у манастиру,“ — ту многи поче |
У истину ево су последња времена!...{S} Кад нема јунаштва, не може бити ни царства!“</p> <p>Пус |
им данима нашем цару и отачаству!...{S} Кад не бих мислио да нам је вино мозак прегрејало, мисл |
ље притегне пас у Боривојева Ждрала.{S} Кад се то сврши, кнез Градоје рече својој малој дружини |
кућа Голубовића прозвала Орловићима.{S} Кад гледалац стане према средини слике онда види десно |
игуман Пајсеј с другим духовницима.{S} Кад виде војводу мртва, и кад чу од кнеза Градоја да је |
иће да му је и преко осамдесет лета.{S} Кад му попови и ђакони испричаше како млади Југовић ост |
не од Двориња, двора војводе Радича.{S} Кад се спустише низ брдо па појахаше мало даље зеленим |
епроменљивости велике милости Божје.{S} Кад чу кнез Градоје да допочеше већ певати и „Придите, |
ма сотониним снађе попа неко зевање.{S} Кад већ и трећи пут зевну, учини се попу да се већ и св |
тез, сан му ноћас на очи пасти неће.{S} Кад легнете немој га много заговарати, јер њему ваља зо |
учиним а он оста пишући под шатором.{S} Кад дође Иван с коњем опремљен како треба, ја уђох под |
алост што претишташе срце Градојево.{S} Кад год би помислио да се битка на Косову била без њега |
да пијуцкају и да гласно премишљају.{S} Кад навалих да се <pb n="46" /> прихваћају руком застав |
.{S} Од суза га већ више и не видех.{S} Кад опет прогледах, њега више тамо не бејаше. „Што ли ј |
ја не видим шта си и куд си наумио?{S} Кад ти ја само из далека напоменух да би добро било, да |
/> не знате — а откуда би ви и знали? — кад не знате, да вам ја кажем који знам!{S} Кад сам ја |
а Ибра — кога ено тамо у кошари спава — кад стиже пред крчму овај властелин, рањен у бутину стр |
анцер на прсима и мач у левици својој — кад све то угледаше, свакој се од њих срце некако разме |
веди се кнезу, па ће ти Бог опростити!“ Кад год бих легао на постељу видео бих два велика ока њ |
атеља држе сложно као права браћа!{S} А кад би га сви оставили, те би сам под шатором остајао, |
јим коњима сви кнезови и властела.{S} А кад се сви искупише, онда поче да им говори овако:</p> |
о остадоше тако гледајући за њима.{S} А кад чета замаче за шуму, окрете се госпођа Мандалена км |
сутра натмурени, мамурни и уморни.{S} А кад сам ја у средини мојих људи под мојим шатором, свак |
у којој колиби где су им војници.{S} А кад оста сам са она два завађена властелина, узе да им |
подстицаше жар у образима његовим.{S} А кад седокоси старац са руменим образима и ватреним очим |
осподару, кад год нам хвалиш Душана — а кад нам га не хвалиш!“ — узе Ристивор смерно да говори, |
сви радо за тебе изгинули, како и треба кад си нам господар!{S} Знамо ми да си ти на зло зао, а |
се са Косова жив вратим, предаћеш ми га кад га потражио будем.{S} Ако ли буде Божја воља да са |
, саставив своје чупаве веђе као свагда кад се разгневи.</p> <p>„Не пресуђујем ја!“ прекиде га |
д свога Господина Кнеза и од свога рода кад ваља гинути|“</p> <p>И сва дружина, силно раздраган |
све само за то што се ви бојите владика кад се Светих Отаца и не бојите.{S} Чујте ви моју после |
одара.{S} Младоме Боривоју задрхта рука кад отвори по дугачку листину, и глас му дрхташе кад по |
су доиста чудна и мучна времена настала кад је ето и старом орлу од Орлова Града невоља, да сво |
<pb n="157" /> кажем: „Ма шта било, ма кад било, нека ти је просто!“ И ја онда тако рекох. „Е |
> битке и буде било!{S} Ниси био с нама кад нам Гојко причаше како се по Крушевцу зуца да по св |
екудимове верне службе још од оних дана кад га је као малено дете носио на рукама својим.{S} На |
се на Косову велика несрећа десила, па кад већ види да она слути да јој ни од мене добри гласи |
е; а кнез Будисав нека дође за нама, па кад стигне!“</p> <p>„Тако ми Славе, кнеже,“ настави вој |
е просто, синко Ристиворе!“ рече му, па кад се Ристивор подиже, пољубив му руку по други <pb n= |
заповеди им војвода, <pb n="108" /> па кад виде да га послушаше, настави: „Ко поче овај покор |
ојих војника и јецање женскадије.{S} Па кад наста тишина, узе да говори гласно <pb n="70" /> и |
, или си на страни господина Вука?!“ Па кад јој кажеш да не знаш шта то она пита, онда ти узме |
ју, па онда опет настави:</p> <p>„Сутра кад се будемо кретали за Косово, ваља да су нам људи од |
ђе мимо ње и стаде мирно до самих врата кад их она затвори.{S} Кнегиња се диже са свога седишта |
друге стране отворенога пута, и заћута кад угледа како кроз капију дворску излажаше поп Карито |
гао онако да пише!{S} Двојином чудо сад кад чух шта му је Господин Кнез писао!“</p> <p>„Опрости |
сад баш настала последња времена»?{S} Е кад <pb n="50" /> не знате — а откуда би ви и знали? — |
води нашем од свега срца праштамо — све кад би и била истина да се он о нас огрешио — дајте да |
Ама пустите ви кнеза Градоја, нека иде кад му у староме кошу младо орловско пиле жустро кљуца! |
устро кљуца!{S} Пустите човека нека иде кад му се иде!{S} Може ли он без дружине, може и дружин |
олено цару Душану, крваве сузе потицале кад си онаку књигу писао!{S} Зар се не сећаш какве си к |
ше.{S} Али не беше испио ни до половине кад се устави.{S} Уста на ноге, допуни пехар вином из к |
зе лијете кад сте несрећне, сузе лијете кад сте срећне!{S} У чему ли је разлика?!“</p> <p>„У св |
седајући опет на свој сто; „сузе лијете кад сте несрећне, сузе лијете кад сте срећне!{S} У чему |
аш слободе и приступа код Свете Тројице кад год хоћеш, па јој кажи све што те ја молим, и замол |
јте ми, <pb n="133" /> стеже ми се срце кад помислим колико се огреших о вас!{S} Осећам као да |
и по дугачку листину, и глас му дрхташе кад поче да чита:</p> <p>„Од мене Кнеза Лазара, Господи |
е да је и мирнији и ведрији но што беше кад дођох!{S} И онда га ја оставих, и ни на крај помисл |
ховницима.{S} Кад виде војводу мртва, и кад чу од кнеза Градоја да је сасвим очевидно да је он |
S} Он разви свилену заставу Орловића, и кад стари кнез силно раздраган <pb n="72" /> викну гром |
осмехом на устима, како мирно корача, и кад угледаше младо дете Боривоја, како весело око себе |
чувати неће!{S} Кад будете на Косову, и кад дође данак да се српска слава мачевима урезује у ве |
ца, црним очима из којих муње севаху, и кад се осмехиваше.{S} Пријатељи и познаници дочекаше га |
ен.{S} Гледаше непомично за кнегињом; и кад се она окрете и виде да је он још ту, као ишчекујућ |
могаше више уздржати својих суза.{S} И кад Боривој, примив клобук са челенком, пољуби старца у |
у жилама и скамени срце у прсима.{S} И кад не гледах на њ осећах како ме он гледа; осећах како |
руку својих, и метаниса три пута.{S} И кад трећу метанију начини, не диже се, — повијен по зем |
S} И свршише га и славно и сјајно.{S} И кад објавише народу на пољу пред дворем да је првенац в |
о да пије.{S} Ноћу као да нема сна, а и кад би очи склопио брзо би скочио из постеље са виком и |
смо само да бранимо овај град, ако га и кад га непријатељ нападне.{S} Али ако — не дај Боже! — |
о поучити, и да ћеш ми опростити, све и кад бих заслужио да ме кориш!“</p> <p>Тако говораше Рис |
езу а шта да однесу са ње, као и коме и кад да насипљу пехаре вином, да не остају празни.</p> < |
жемо да смо једнога срца са Србадијом и кад нисмо једне цркве!“ И позатвараше продавнице и ради |
не руку, кад је овде војвода!“</p> <p>И кад се Орловићева чета повуче, војвода и кнез Градоје с |
и јунаци с Господином Кнезом!“</p> <p>И кад се сва тројица смерно причестише, онда кнез Градоје |
чаше Иван кнезу уз пут. „А и како не би кад ето Бог поклони војводи сина и славноме овом дому н |
показивао се ведар и поуздан; хвалио би кад би наишао на весела и добро опремљена војника; наре |
о као велико звоно на Крушевачкој цркви кад оглашује смрт каквог великог човека.{S} И застајаше |
сти, онда не може бити да се он не срди кад му митроносне слуге његове приступају с рукама црни |
беше смештено и не нађоше ништа.{S} Али кад дигоше сребрни шлем, који војвода беше положио на з |
жалосна и тужна него што јесте.{S} Али кад ме је већ запитао, право је да и њему и вама свима |
одару, што нећеш да ме саслушаш.{S} Али кад ми заповедаш да се одмичем натраг, послушаћу те и у |
аху од пехара.{S} Није се више знало ни кад се почиње дан ни где се свршава ноћ.{S} Два дана и |
је напаст.{S} Тек ће по неки да искочи кад му се и не надаш!“</p> <p>„Онај наш поп Малвасија,“ |
се с милином растуженост мешала.{S} Тек кад га мали Маша, скутоноша кнегињин приликом великих с |
их, међу колибама војнога стана.{S} Тек кад народ опази да војвода, кнез Градоје, праћени некол |
сам верна слуга твоја!{S} Како да смем кад ето не стигох да се поред тебе и за тебе борим!...{ |
илу.</p> <p>„Зар не видите,“ настави он кад они већ већим својим бројем уђоше под шатор, „зар н |
пусти на трепавице.{S} Није дуго спавао кад се трже, баш из најслађег сна, на жустру вику Ристи |
p> <p>Није их дуго тако склопљене држао кад умукнуше комарци, и устави се хркање Ристифорово.{S |
ва кнез Гојко није толико обрадовао као кад виде старога кнеза Градоја.{S} Не хте се с њиме љуб |
S} Зар се не сећаш какве си књиге писао кад ти их је Душан у перо казивао? „Војводо“ — наставља |
оје клетвенике па с њима дођи на Косово кад ти се сви искупе; али нас, који смо ево већ овде, и |
заповести не можеш ми ни издавати, него кад ме заклињеш Свецем мојим!..{S} Добро, војводо!{S} И |
за, него се заплака, и плакаше још дуго кад већ давно прешао беше гроб војводин.</p> <p>За све |
по светини око двора да ли је ко видео кад се кнез Градоје кренуо, кад дојаха коњаник од чете |
а рекох: „Како да не буде сетан невесео кад озго с неба погледа, како је данас по нашој Србадиј |
ad>II</head> <p>Већ се био мрак ухватио кад војвода Радич стиже са свитом својом пред малену кр |
ону исту у којој је цар Душан преноћио кад оно идосте на Угре!“</p> <p>„Хвала теби, војводо, ш |
S} Помисли како би Господину Кнезу било кад би чуо да се моја властела на моме двору завадила т |
ајмање чудо, које ми попови можемо само кад хоћемо!“ настави поп Каритон. „Ето заповеди ти само |
ко Бог да, и не ћемо пожалити да гинемо кад дође свети час да се гине.{S} Али док не изиђемо на |
војводино писмо прочита.{S} Као обично кад је срдит узе шкргутати зубма, као да их оштри да не |
бити да сам дуго без свести лежао, јер кад отворих очи видех звезде на небу; чух јечање рањени |
погана веро Агарјанска!“ цикну Ристивор кад га оштриц турске сабље дохвати по левој плећки.</p> |
одјецима који до ње допираху.{S} И опет кад год би их јасно чула, срце би јој се стегло, сва би |
ad>V</head> <p>Било је већ дубоко у ноћ кад се кнез Градоје од Орлова Града устави под једним г |
а ти победне песме певаш у славу његову кад те Агарјани на живу жеравицу бацају не би л’ вером |
ваквој мајини.{S} Зар врапци да осећају кад бура долази а људи да не осећају?! <pb n="11" /> Ни |
ш, јер су те с лажју и увели у властелу кад те је твоја мати себарка продала властелинци, да те |
је Јабучила,“ рече кнез; „али што ћу му кад има несрећу да га јаше човек, који мисли да је глав |
S} Биће да ти није лако да и мене чујеш кад имаш да чујеш толике!{S} Али шта ћу ја?{S} Ти знаш |
l:id="SRP18990_C3.5"> <head>V</head> <p>Кад се већ сви под липом искупише, узе реч кнез Градоје |
пробудићеш Турке!“ Али у залуд!</p> <p>Кад је већ почело да свиће, стари кнез продрма Ристивор |
један, дође мало не сва господа.</p> <p>Кад се сврши јутрења, Градоје, још онде у цркви, приђе |
инуло се убојним коњима у седла.</p> <p>Кад видеше кметови да већ и стари кнез приђе к Лабуду и |
врти главом и да шкргуће зубима.</p> <p>Кад већ наиђоше на саму пољану пред дворем, покидаше се |
латкогласно калуђерски поведоше.</p> <p>Кад се та бура одушевљених срдаца мало стиша, кнез се Г |
га они љубљаху у скут и у руку.</p> <p>Кад се све то сврши, кнез замоли да му војвода даде чов |
це у сребрним стојницима донесу.</p> <p>Кад већ запалише свеће стари се кнез посади у једну вел |
чета од седам Турака сусретаху.</p> <p>Кад већ стигоше једно према другом на својих двадесет к |
вно буде поборавила наша имена!“</p> <p>Кад се већ сви изредише на последњем <pb n="165" /> цел |
ене почеше запевати и нарицати!“</p> <p>Кад стиже Ристивор, кнез га запита: „Шта веле?“</p> <p> |
оре, док се не крену за Косово!“</p> <p>Кад се још мало ближе примакоше Дворињу, видеше лепо ка |
му војвода сасвим без икаква узбуђења, „кад ето још ми није стигла ни половина војске која треб |
а појачаним гласом и срдито да говори, „кад је тако, онда вам, ја, ваш војвода, заповедам: одла |
ије.</p> <p>„Ех!“ прихвати кнез Вукан, „кад вама, црним калуђерима, овај свет није црн био?!{S} |
хваташе Винко, па се грохотом насмеја. „Кад свратисмо, беше она просто „Крчмарица Крушевљанка К |
</p> <p>„А!“ зајеча опет кнез Градоје. „Кад ли ће се једном то отровно семе истребити са ове ле |
<p>„Нема много шта,“ прихвати Некудим. „Кад игуман изиђе уђох да запитам војводу какве има запо |
<p>„Па певају, дакако!“ рече Ристивор. „Кад си ти још видео, да моба загази оштрим српљем у зре |
руже!“</p> <p>„Дедо“, узе реч Боривој; „кад твој Лабуд зна куда полазимо, зар није право да и ј |
е да му се смеју, али ништа то њему, — „кад сам ја оно учио књигу у манастиру, једне зимње вече |
гласом у коме прекор трепташе.</p> <p>„Кад сам ти је ја кратио?“ рече кнез па се насмехну с пу |
еш колико си јунак!“ рече кнез.</p> <p>„Кад си ми је ти дао да се покажем?“ питаше поп са мало |
о: „Помози вам Бог, децо моја!“</p> <p>„Кад сељанке угледаше госпођу Мандалену, онако бледу, с |
а, само ако кнез Миросав хоће!“</p> <p>„Кад је тако,“ предузе војвода појачаним гласом и срдито |
уме се, према греху и прилози!“</p> <p>„Кад је тако,“ прихвати кнез Градоје, „онда ви данас нам |
потруде своје господство још овај пут, када ћемо са Божјом помоћу разбити Агарјане, да се више |
кнез Миросав; „нит сам вредан, нит’ сам кадар да ја то пресудим; али ето видим да је слава загр |
ра и дан и ноћ пева свете песме, служи, кади и метанише, па да безбожни Агарјани под заставом л |
ко један, са малим калпаком од скрлатне кадифе на глави.</p> <p>Према старцу, и само три или че |
таса и милини лика — вила; по очима, по кадифеној мекости погледа, по сунчаној светлости њихово |
доје, затежући очевидно у забуни шта да каже, „ја ћу, ако Бог да, у небески град Јерусалим на п |
човек који је казао све што је имао да каже.{S} Силно се застидео био; образи му беху запламте |
аје одмах госпођи, него нека јој најпре каже, како се гласови проносе да се на Косову велика не |
е то пријатељ који разуме све што му он каже, само што се нем родио те не може да одговара!</p> |
ту!“ Али он навали да му <pb n="157" /> кажем: „Ма шта било, ма кад било, нека ти је просто!“ И |
дао, то се не устежем, кнеже, и теби да кажем:{S} Нисмо ми овде на бојишту, нити смо пред непри |
мрт боримо, готов сам; али хоћу теби да кажем да се ево кајем за пакосну реч, коју синоћ у срдњ |
а!{S} И то је све што вам ноћас имам да кажем!{S} А сутра зором чућу шта имате ви мени да кажет |
Крушевцу:“</p> <p>„Ево, кнеже, да ти ја кажем!“ прихвати војвода. „Тамо се прича да су дошли не |
и ви и знали? — кад не знате, да вам ја кажем који знам!{S} Кад сам ја оно учио књигу у манасти |
аво је да и њему и вама свима по истини кажем што сам сетан и невесео.{S} Како војвода зна, пос |
адној сиротињи...{S} Ех, како сад да ти кажем.... немој нам замерити,... имамо за нешто да <pb |
р заповедио.{S} А заповедио ми је да ти кажем: да смо у оној крчми на цареву друму наишли на чу |
све што ми мој господар заповеди да ти кажем!{S} Док крчмар и крчмарица причаху што су као про |
у ову трпезарију?“</p> <p>„Право да ти кажем, ништа ми он не рече,“ одговори Иван; „него видех |
м!“ рече Ристивор снуждено. „Како да ти кажем?{S} Можда ми нећеш веровати, али ти истину казује |
не коња другим правцем. „Натраг, кад ти кажем!“</p> <p>Па у срдњи својој кнез дохвати буздован, |
силном узбуђењу.</p> <p>„А и шта да вам кажем?!“ питаше се рањени витез, па по кратком премишља |
господо, све што знадох и знадем да вам кажем.{S} А сад нека нам свима Бог на помоћи буде!“</p> |
у земљу и на нашу цркву?!{S} Ево да вам кажем: прво, зато што се — тобож од страха од Агарјана |
осподи што са њим истрчаше: „И опет вам кажем: сутра је ето Видовдан, видеће Господин Кнез, вид |
кнезови и властела.</p> <p>„И опет вам кажем, људи Божји, не може то тако!“ понови игуман Пајс |
на на свету коме бих смео да о томе што кажем.{S} Неколико пута помишљах да је најправије да се |
рече да нађем Ивана Порубовића и да му кажем да се одмах с коњем спреми да још те ноћи пође у |
<p>„Ма, господару, тек да заустим да му кажем, а видех га где се и сам од себе крсти и клања!“ |
Господину Кнезу гласове од тебе, да му кажемо зашто ћеш та истом кроз дан два стићи!“</p> <p>» |
А сутра зором чућу шта имате ви мени да кажете!“</p> <p>И онда кнез Градоје ућута.{S} Узалуд гл |
њем.</p> <p>„Имаш ваљада ти мени што да кажеш?{S}1!“ упита га она својим меким гласом па му при |
и проклета бабунска јерес!“</p> <p>„Шта кажеш?!“ викну млади Витомир, сав пренеражен. „Ваљада н |
на страни господина Вука?!“ Па кад јој кажеш да не знаш шта то она пита, онда ти узме причати: |
Прегази поток, пожури се међу жетеоце, кажи им: била се на Видов Дан велика битка, српска је в |
равда:</p> <p>„Па, молим те, господару, кажи по правди и по души, ко може све славе и сва чуда |
еш у Двориње прво иди двордржици Рајку; кажи му да моју књигу не предаје одмах госпођи, него не |
сника у тога младога јунака до тебе.{S} Кажи ми право, јуначе, тако ти среће јуначке, није ли о |
жури.{S} Али се поп не да кренути. „Иди кажи кнезу, да ја ево сад претварам његово кисело вино |
код Свете Тројице кад год хоћеш, па јој кажи све што те ја молим, и замоли и ти да се Свевишња |
пски је цар Лазар јуначки пао!{S} То им кажи и ништа више!“</p> <p>Продера Ристивор својим коње |
ро и весело на Косово дођу.{S} И још им кажи да великом клетвом кунем свакога, ко не дође а мож |
вно, па викну Ристивору:</p> <p>„Иди му кажи да одмах овамо дође!{S} Његова ће малвасија и од с |
руге ако није старешина села, рече ми: „Кажи господину кнезу: хвала му што те посла, те нам каз |
ивикаше неки, док опет други говораху: „Кажи нам само је ли све добро, или има нешто што добро |
е да вам је Бог опростио.{S} А нама ето кажите колике прилоге да дамо, па да вам дамо!“</p> <pb |
растом и својим покретима подсећао је, кажу, на свога покојнога витешког оца.{S} Према своме д |
и нису зли дуси, него чисти и добри!{S} Кажу, брате, да пре него што ће неко од господе овога д |
те се између њих сад бије љути бој.{S} Кажу има их већ пуно обрањених, а биће их и мртвих.{S} |
турским језиком.</p> <p>„Ево моји људи кажу,“ настави Бег говорити кнезу, „моји људи кажу набр |
настави Бег говорити кнезу, „моји људи кажу набројили су на њему двадесет и три ране!“</p> <p> |
ојводу и ову другу господу, нека ти они кажу, а да ти ја не казујем, шта је Гојко слушао у Круш |
како ми се учинило.{S} А Бошко ми онда каза: „Погодио си; и јесте нам Кнез сетан и невесео!{S} |
е освајају.{S} И још нам поклисар његов каза, да цар његов долази с војском на Косово, да тамо |
мој Гојко, баш нам ти никакво добро не каза!“ тешкаше се војвода.</p> <p>„Нека је слава Богу, |
ну кнезу: хвала му што те посла, те нам каза да не грешимо душу песмом у дан, у који ваља да ку |
Стигох пред шатор баш, како вам Некудим каза, кад се Иван крену некуда.{S} Војвода ми изгледаше |
бећа ми твој крвни непријатељ кнез Н.“ (каза он и име, само ти га ја не казујем јер не би право |
> <p>И Ристивор ућута као човек који је казао све што је имао да каже.{S} Силно се застидео био |
грла и усијане главе.{S} Нико не умеде казати како то би, да одмах после Недеље освану Среда, |
е двору, па ће сутра порота од властеле казати, шта сте дужни један другом а шта обојица нама с |
ти моје!...{S} Једва сад да смем о себи казати да сам верна слуга твоја!{S} Како да смем кад ет |
гледа како се буди!{S} А вере ми ћу јој казати, како је се он овде одриче!“.</p> <p>С муком изв |
ем!</p> <p>„Ни ја ти то, синко, не знам казати!“ рече старац љубазно младом властелину. „Што ја |
е Хришћанске земље!“</p> <p>„Хоћу ли им казати како Господин Кнез куне великом клетвом ко може |
њига од војводе која ће ти све по танко казати!“</p> <p>„Нека је слава Богу!“ рече кнез побожно |
и данас знам.{S} Једно вам као поуздано казати могу: нико у српској војсци није те ноћи слутио, |
ива видео“ питаше кнез Градоје.</p> <p>„Казаћу ти све по реду, господине кнеже!“ поче старац ху |
ли, вратив се живи из боја на Плочнику, казивали да је кнез Милан улетао у најгушће чете Агарја |
том крилу!“ настављаше приповедач своје казивање. „Тек Кнез Лазар — сад већ на трећем коњу, јер |
<p>„Па сад си већ ваљада дошао на крај казивању о јадима нашим?!“ питаше војвода невесело.</p> |
и књиге писао кад ти их је Душан у перо казивао? „Војводо“ — настављаше кнез као <pb n="19" /> |
чких песама, које је тако лепо уз гусле казивати знао.</p> <p>Иван је био много уморан и опет н |
на колену и чекаше да му војвода почне казивати у перо.{S} Али му војвода рече: „Немој, синко; |
питаше Ристивор.</p> <p>„Како ћеш им то казивати, кад то Господин Кнез није писао народу него в |
вор, — „први гласови, на које наиђосмо, казиваху о великој и славној победи наше војске, о пора |
зујем шта ми луди а шта ми паметни људи казиваху!“ брањаше се смерно Ристивор.</p> <p>„И само ш |
поду и властелу.{S} Храбрио је оне који казиваху како их нека зла слутња осваја; стишавао плахо |
али нигде Градоја да нађу.{S} Слуге му казиваху како се стари кнез, одмах по свршеном крштењу, |
већ неће опраштати, па добро, нека нас казни, нека опет пусти сушу, или поводањ, нека нас пржи |
ро оружаних јунака.{S} Ако доведеш мање казнићу те мачем; ако доведеш више казнићу те глобом.{S |
мање казнићу те мачем; ако доведеш више казнићу те глобом.{S} Ако не дођеш, доћи ћу ја к теби, |
гневно, док други питаху: „Ама, ко је, казуј му проклето име ако га знаш, да идемо да му побиј |
је поручује!{S} Дед’, млади властелине, казуј нам даље шта имаш!“</p> <p>„Како ти рекох, господ |
Еј велики јуначе наш!{S} По Богу брате, казуј нам даље шта би икако би?!“</p> <p>„Па и не знам |
њенику, „ако се ниси преко мере уморио, казуј нам даље све по реду, да чујемо нашу тешку несрећ |
дај, брате, још мелема за срца наша!{S} Казуј нам још шта си видео.“</p> <p>„Има, кнеже, пуно ш |
е у срцу вашем!“</p> <p>„Казуј само!{S} Казуј, тако ти крсног имена твога!“ привика по више њих |
ече старац чим угледа слугу свога. „Дед казуј колико их је се прихватило руком за заставу?!“</p |
огом и Светим Јованом, <pb n="59" /> не казуј јој да је од мене.{S} Реци јој: „Ево то ти је ост |
!{S} Ту ја тебе чекам!{S} То, брате, то казуј!“ викну оздо са трпезе један властелин, који је ц |
пехари на њему зазвекташе и заиграше. „Казуј, брате, је ли Каталина, бела кћерка дужда Млетачк |
не даде пити него навали на њ:</p> <p>„Казуј прво, синовче, како је Господин Кнез и где је?“</ |
ивор приближи, старац му викну:</p> <p>„Казуј, синко, је ли боље среће данас?“</p> <p>„Е мој сл |
е, сухо му је грло од прашине!“</p> <p>„Казуј прво, како је Господин Кнез и где је?“ понављаше |
а отворићу ране у срцу вашем!“</p> <p>„Казуј само!{S} Казуј, тако ти крсног имена твога!“ прив |
pb n="142" /> што овај наш рањени јунак казује, страсно је јеванђеље које ваља гологлави да слу |
сабљом.{S} Ето вам га, па нека вам сам казује што зна!“</p> <p>Рањеник, красан, висок и личан |
идео.“</p> <p>„Има, кнеже, пуно шта што казује како је срце у народа ускипело јуначким покретим |
ез Н.“ (каза он и име, само ти га ја не казујем јер не би право било!), „обећа ми, рече, кнез Н |
осподу, нека ти они кажу, а да ти ја не казујем, шта је Гојко слушао у Крушевцу:“</p> <p>„Ево, |
p>„А боље би било, војводо, да вам и не казујем!“- одговори тихо рањеник. „Позлеђујем само свој |
S} Нити се то може да брани.{S} Него ти казујем шта ми луди а шта ми паметни људи казиваху!“ бр |
Можда ми нећеш веровати, али ти истину казујем:{S} Ни један!“</p> <p>Стари кнез скочи са столи |
добро Душан од свега тога видео?{S} Не казујеш ли и сам да је то био прави мученик за отачаств |
нане делије!{S} Обрните копља к земљи и казујте: ко сте, откуда сте, којим послом овуда нагосте |
ни сад овде!{S} Право си рекао да ћу се кајати што те не поведох!“ говораше кнез Градоје сниски |
ми прећаше: „Ето запамти што ти велим: кајаћеш се што ме не поведе на Косово!“ Ако се осрамоти |
дњи изговорих!“</p> <p>„И ја се, кнеже, кајем за моју реч!“ рече Миросав. „Кајем се два пута, ј |
росно: „Покај се, несретниче!“ И ево се кајем!{S} Ево ти се исповедам!{S} Ево ти нож којим те х |
в сам; али хоћу теби да кажем да се ево кајем за пакосну реч, коју синоћ у срдњи изговорих!“</p |
еже, кајем за моју реч!“ рече Миросав. „Кајем се два пута, јер њиме увредих мртва човека у гроб |
кога мача, и прстом својим опипао сваки кајиш и сваки ланчић на коњским опремама, као и сваки к |
тиквица за воду, што му виси о некаквом кајишу о бедрима, светли као да је румен образ девојачк |
Видови Дан.{S} Онако добар и милостив, какав је увек, рече ми: „Гледај, синко, да стигнеш што |
едамдесет и пет лета, с једним дететом, какав је ето наш млади господар, и са једним лудаком ка |
оси круну оваквог <pb n="188" /> народа какав смо ми, а да није мученик овога света?!{S} Али од |
е намрштио беше.</p> <p>„Да није откуда какав светац сутра, Ристиворе?“ запита кнез.</p> <p>„А |
он једини онде нема ни од кога смртног какав опроштај да тражи.</p> <p>Ристивор приђе к руци м |
та га стари слуга његов који не знађаше какав се терет свалио на душу његова господара.</p> <p> |
може да дође а не дође!{S} Па да си ми какав јунак, ма и не био бољи од мене, па да те поведем |
наш млади господар, и са једним лудаком какав сам ето ја!{S} Друго би било, да је сва војска по |
крстити и шаптати: „Буди Бог с нама!{S} Каква нас беда још снаћи не ће!“ Па онда се збише тешње |
/p> <p>„Што је теби, кнеже Орловићу?{S} Каква те је брига опхрвала?{S} Да ти није кеса прогорел |
е реч Гојко. „Какве снове ти бунцаш?{S} Каква кћерка дужда од Млетака?!{S} Ти си пијан, Винко!“ |
ко од вас види да нам откуд долази нова каква чета ма од стотину одморних људи?!“...{S} Али ни |
целива је полагано и побожно као да је каква светиња,</p> <p>„Добро нам дошао, млади властелин |
Нико од њега не зна боље да ли има тамо каква опасност, да се бој отпочне пре него што се сва с |
ојој матери, пришав к руци свога деда. „Каква ти је то књига, дедо, у руци!“</p> <p>„Књига је о |
се и рече у чуду: „Буди Бог с нама!{S} Какве беде и несреће не ће нас још стићи!“</p> <p>И онд |
} Је ли?{S} Ето сте сви такви!{S} Ја на какве је људе <pb n="47" /> спала данас славна царевина |
амо слуге војводине, да видимо да ли је какве поруке за нас и за своју војску оставио.{S} Камо |
ше?{S} Јес’, још нешто!{S} Ако допаднем какве невоље, па те викнем за помоћ, немој се оглушиват |
з попреко.</p> <p>„Смешно ми једа видим какве муке има Ристивор с Јабучилом!{S} Неће му коњ нат |
н грунусте на врата — мал’ не рекох као какве орлушине!“</p> <p>„То треба да чујеш, млади власт |
ад игуман изиђе уђох да запитам војводу какве има заповести за мене. „Прво“ рече војвода, „имам |
и онаку књигу писао!{S} Зар се не сећаш какве си књиге писао кад ти их је Душан у перо казивао? |
с тобом, кнеже Винко!“ узе реч Гојко. „Какве снове ти бунцаш?{S} Каква кћерка дужда од Млетака |
е родитеље а моје покојне пријатеље!{S} Какви су јунаци обојица били, њихове би се кости у гроб |
Ако се осрамотимо у војводе, не знајући какви то светац витла колом девојака и прикупље просјак |
у два крила!“</p> <pb n="39" /> <p>„Ја каквих ти чуда у овоме двору нема!“ чуђаше се Иван, па |
ађи од тебе за десет година...“</p> <p>„Каквих десет година?!“ насмеја се кнез грохотом; „мени |
рком да макне, а камо ли да одговори на какво њихово питање.{S} Најпосле престаше и они са свој |
егову чету одвести на преноћиште ако је какво за њих одређено.</p> <p>„Имају за твоје људе спре |
ког Приморја!“</p> <p>Затрешта кликтање какво се те ноћи још у тој трпезарији чуло није.{S} И н |
браћо, даље!{S} Срдит је кнез, може вас какво зло снаћи!“</p> <p>И још распитиваху по светини о |
утања, „праведна је твоја жеља да видиш какво ће славно име твој првенац на крштењу да добије.{ |
а некаквој бројаници падају под прстима каквог калуђера.{S} Послуша мало оштрије и јасно чу тих |
е, да не мораш кроз живот држати уза се каквог попа Каритона.{S} А и што да не читаш?{S} Мушка |
на Крушевачкој цркви кад оглашује смрт каквог великог човека.{S} И застајаше Кнез овда онда у |
а се из његове ризнице допуни опрема по каквога сиромаха, а богме је пуно њих таквих на Косову |
х просјака, <pb n="78" /> сасвим као на каквом великом сабору.{S} Гледа све то кнез поиздаље, и |
.{S} Са правим заносом, као да говори о каквом небеском анђелу, причаше му о доброти госпође Ма |
еза — брига за нашим јунацима.{S} Чусте какву ми власт кнез даде.{S} По сили те власти ево вам |
цу?“ запита Ристивор безазлено.</p> <p>„Какву Грачаницу?!“ прихвати кнез. „Не мислим ја цркву к |
сетан невесео кад озго с неба погледа, како је данас по нашој Србадији све друкчије, него што |
ча, и кад угледаше младо дете Боривоја, како весело око себе погледа, носећи поносито сребрн па |
кнез посматраше за неколико тренутака, како му војници његови притврђују цвеће за своје клобук |
аштева, а уза сами грм наместише седла, како ће им као узглавњаци послужити.{S} Сва тројица бех |
у очима, с усиљеним осмехом на устима, како мирно корача, и кад угледаше младо дете Боривоја, |
тифорово.{S} Настала беше мртва тишина, како и треба да је у глухо доба ноћи.{S} Однекуда му ле |
како се сва моба искупи око Ристивора, како, кад овај скиде свој калпак, сви мушкарци скидоше |
цару да помогну да Србљима правду даде, како и сами желе!{S} Ето, та су писма отровала и срце Г |
мах госпођи, него нека јој најпре каже, како се гласови проносе да се на Косову велика несрећа |
алено дете био, слушао од своје дадиље, како, кад год прави јунак погине, Бог нареди те анђели |
p>„То треба да чујеш, млади властелине, како је било.{S} Причају да сад међу млађом господом им |
вали на њ:</p> <p>„Казуј прво, синовче, како је Господин Кнез и где је?“</p> <p>„Та стани, кнеж |
и опет:</p> <p>„И још ми Бошко причаше, како је Кнез Лазар писао Марку и нудио му да му од свој |
ед очима кнежевим, мачевима не исекоше, како је по њима настала велика завада и у самом двору и |
ихвати кнез Добромир. „Помислите, људи, како би страшно било да нам је — не дао Бог! — стигао г |
ојим узвиком разбудив и Боривоја, који, како дође с вечери под шатор, паде мртав уморан, и засп |
и као своја два крила, грозно завадили, како мало што се у самоме двору, пред очима кнежевим, м |
нас, који би сви радо за тебе изгинули, како и треба кад си нам господар!{S} Знамо ми да си ти |
реву перперу.{S} Али не знамо, Бога ми, како ћемо ти их платити!{S} Па се здоговорисмо да те мо |
ко се буди!{S} А вере ми ћу јој казати, како је се он овде одриче!“.</p> <p>С муком изведоше по |
поноси твојом дружбом и твојом службом, како сам се ја поносио дружбом твога јуначкога оца, и о |
е грло од прашине!“</p> <p>„Казуј прво, како је Господин Кнез и где је?“ понављаше старац своја |
рушевачкој крчми мозак попила!{S} Него, како ја нисам с тобом друговао по крчмама Крушевачким, |
његов позив одбили.{S} И знаш, војводо, како вас одмах онда световах и мољах и преклињах, како |
небу пред лицем Господа Бога опростио, како ти од свега срца ми овде на земљи праштамо, добри |
е горе бити!,...{S} Еј, тужна Србадијо, како си црне среће!“</p> <p>„Сигурно опет издаја!“ прив |
рдио.{S} Него ми је сад двојином чудно, како можеш да од мене тражиш да те овде на догледу турс |
<p>Ристивор осети како му је срце пуно, како се укрепило новом једном храброшћу и новим поносом |
ни сребром, у коме је урезан био напис, како је на томе столу и за том трпезом седео и обедовао |
ти!“ питаше кнез Градоје.</p> <p>„Могу, како да не могу?!{S} Бог с тобом, кнеже!“ викнуше духов |
више људи но оружја, и мучили смо муку, како да враћамо оне, који и без оружја и на силу Бога и |
ам само Напред, па да видиш, Господару, како Србадија зна да гине!“ Господин Кнез погледа нас с |
еоци и жетелице потрчаше к оном храсту, како се сва моба искупи око Ристивора, како, кад овај с |
дмах онда световах и мољах и преклињах, како своје синове и браћу своју, да се одмах на војну с |
и прави отац јадној сиротињи...{S} Ех, како сад да ти кажем.... немој нам замерити,... имамо з |
од шатор дођеш.“ Стигох пред шатор баш, како вам Некудим каза, кад се Иван крену некуда.{S} Вој |
шта то она пита, онда ти узме причати: како су се њих двојица, које Господин Кнез пази као сво |
војводе у Агарјана.{S} У њима они пишу: како су цару Мурату додијале тужбе и жалбе и вапаји Срб |
војим часовима на овоме свету помишљаш: како је мало верних људи у народу, који си ти толико љу |
ди је ли му коњу положено <pb n="36" /> како треба.{S} Док то сам не види, ако је у истини вите |
еби казати да сам верна слуга твоја!{S} Како да смем кад ето не стигох да се поред тебе и за те |
<pb n="171" /> док ова војна траје!{S} Како моја памет сече, ова се војна свршила, и биће најп |
иње. „Не, госпођо, ако Бога знаш!...{S} Како би тако што помињала старом господару сад у очи са |
а господара.</p> <p>„Право ти је?...{S} Како да ти није право!...{S} Еј, кад би сви они, који с |
стини кажем што сам сетан и невесео.{S} Како војвода зна, постојах вечерас за мало сам у дворан |
је његово дело и јуначно и побожно.{S} Како може бити да црква не да опојати таквог?!{S} И заш |
у недовољно осветљаваше мрачну собу.{S} Како је било запарно оставише отворена врата из собе у |
ну ноћ проспавао — или управо „пробдио“ како ми отац причаше.{S} Ево ће сва ова господа и власт |
кликтања, онај наш радосни занос!{S} А како да вам испричам и све друго!{S} Бој је трајао неко |
постељу видео бих два велика ока његова како ме гневно гледају из густога мрака: што гушћи и цр |
дивну Грачаницу, које ено у дну Косова како се бели као пехар од белог мрамора!“</p> <pb n="18 |
Часни и веру Хришћанску!{S} И видех га како побожно целива крст, и како покропи сузама својим. |
не рече,“ одговори Иван; „него видех га како се на прагу поче крстити и клањати, те ја но њему |
S} Опростите ми; знам није вама до тога како је мени у мојој души бивало, него шта се онде око |
p> <p>Старац најпре узе сам да прегледа како је сваки коњ оседлан, и нареди да Ристивор мало бо |
} Гојко се прави сањив, само да изгледа како се буди!{S} А вере ми ћу јој казати, како је се он |
не отворенога пута, и заћута кад угледа како кроз капију дворску излажаше поп Каритон у богатој |
3" /> да наступају напред.{S} Чух Кнеза како онима око себе рече: „Има их много њих који су тре |
!“ рече војвода па се задовољно насмеја како згодно приклопи кнежево питање. „Ето нема нас овде |
о да се једном учини крај узбуни, па ма како било.{S} С тога одмах и драге воље пристаде на ово |
ња у колу, повикао би: „Ето ја бих, ама како ћеш с голим рукама, ни оружја, ни коња, па, славе |
али сте ви њега видети на бојним пољима како смо га ми виђали! ...{S} Него, Богу хвала, те је ј |
, који долази, навршиће се седам година како дођох у двор ваш.{S} Слушао сам вас и служио од св |
које усне моје, од ових шеснаест година како сам у вашу кућу доведена, ни у сну прошаптале нису |
било живе било мртве у руке предати, па како наредиш!“</p> <p>Војвода би једва дочекао да се је |
оју препаст, чисто и јасно угледах цара како седи у томе столу; наслонио лактове на колена, а г |
када видех за последњих десет година од како га у двору служим!{S} Узе да даје јасним гласом ја |
чувени као „српски соколови“, а већ од како се прозваше Орловићима старали су се да не посраме |
јуначе!{S} Хвала ти што нам исприча све како си видео!“ привикаше му многа господа из гомиле.</ |
ћи ће Ристивору:</p> <p>„Учинићу ти све како желиш!{S} Учинићу!{S} Молићемо се Богу да те уза с |
че?{S} Да ли би нам могао испричати све како је било?“</p> <p>„Лаке су моје ране, војводо!“ при |
у моје ране, али је тешко испричати све како је било!{S} Ето, зло да не може горе бити!,...{S} |
.</p> <p>Мало за тим па стари кнез виде како људи неки потрчаше на неколико страна и махаху рук |
обом сложили, да га присиљавамо да буде како ти желиш, а не како он мисли да треба!{S} Пусти ти |
за невољу му је, јер, вели, има доказе како је неко Проказао цару Агарјанском тајна договарања |
!“ узе опет реч игуман Пајсије. „Све је како велиш.{S} Истина је да има данас владика које бузд |
/p> <p>„Има, кнеже, пуно шта што казује како је срце у народа ускипело јуначким покретима!...{S |
присиљавамо да буде како ти желиш, а не како он мисли да треба!{S} Пусти ти њега нека он разапи |
з, те њих двојица пођоше одмах да учине како им рече.</p> <p>Није дуго потрајало па се њих двој |
лепршање у сунчаном зраку.{S} Чудила се како да они не осећају што она осећа — да се земља стре |
вци, мајстори, радници.{S} Наоружаше се како је ко могао, позатвараше продавнице и радионице и |
на <pb n="111" /> Косову!{S} Помислите како ће бити душама ваших очева на небу, кад дочекају д |
нез Градоје, „онда ви данас нама опојте како треба нашег војводу, а сутра — ако доиста мислите |
вимо, кад се све око нас врти и преврће како никада до сада, зар је чудо што се и наша памет хо |
чи болне и невољне.{S} Шапутом додаваше како неке дворкиње причају да је она преко своје воље д |
е од господе оте узвик, који показиваше како их је заповест кнежева изненадила.{S} Једни се заг |
} Ниси био с нама кад нам Гојко причаше како се по Крушевцу зуца да по свој прилици неће ни доћ |
Азијску пећину.“ И још ми Бошко причаше како се Господин Кнез тешка: „Ето,“ вели, „не можеш ниш |
та.{S} Кад му попови и ђакони испричаше како млади Југовић остави двор, и како за њим отиде и Г |
једном приликом видео.{S} И још опазише како прстима леве руке тражаше нешто о левоме своме бед |
шапат са усана његових.</p> <p>Опазише како старац узе дихати равномерније и мирније и како от |
огим учитељем, погнуше главе па учинише како им је заповедио био.</p> <p>Кнез Градоје, шкргућућ |
ио натраг у двор.</p> <p>Опазио је кнез како се сеоске старешине, збијени сви заједно у једну г |
омерније и мирније и како отвори очи, и како погледе своје заустављаше на свакоме од присутних |
ичаше како млади Југовић остави двор, и како за њим отиде и Голубан, старац уздахну: „Ах, што н |
И видех га како побожно целива крст, и како покропи сузама својим.“</p> <p>И опет рањеник ућут |
врапци могу онако весело да цвркућу, и како голубови могу да уживају своје лепршање у сунчаном |
оје чу како се довикиваху и дозиваху, и како се певање пресече као оштрим ножем.{S} Обојица вид |
дана!“ причаше Иван кнезу уз пут. „А и како не би кад ето Бог поклони војводи сина и славноме |
Орловића!“</p> <p>„Само те слушам шта и како говориш, господару!“ узме реч Ристивор озбиљно а н |
сретање, само да што пре чује шта је и како је.{S} Па чим му се Ристивор приближи, старац му в |
рац узе дихати равномерније и мирније и како отвори очи, и како погледе своје заустављаше на св |
Југовића, па испричах Бошку шта ми се и како ми се учинило.{S} А Бошко ми онда каза: „Погодио с |
p>„Па и не знам вам, господо, све што и како би!“ настави рањени витез. »Знам само ово што ћу в |
е без горчине. „Слушам те па велим себи како су доиста чудна и мучна времена настала кад је ето |
в!“ Клекнусмо сви и помолисмо се у себи како је ко знао.{S} Изиђе владика на амвон и великим кр |
прилика једне игуманије може да се види како тужна и расплакана лута по ходницима од двора!“ Па |
емите се да се тело нашег војводе опоји како треба по закону нашем!“</p> <p>„По закону нашем не |
ерије, намести свој црвени пас да стоји како треба, и справљаше се за нов чин. „Нека светац не |
одски шлем поред своје главе; видите ли како је воштаницу углавио у земљу а управ чело своје гл |
ога, сам себи смрт задао?!{S} Видите ли како је се наместио на свиленоме своме платну војводско |
своме платну војводскоме?{S} Видите ли како је положио свој војводски шлем поред своје главе; |
н плаву, ако не и крваву белегу.{S} Али како су срећом мало не сви људи кнеза Миросава и власте |
ј војсци сачувао чист образ.{S} Помисли како би Господину Кнезу било кад би чуо да се моја влас |
ама Крушевачким, молим ја тебе: пази ти како са мном говориш!“</p> <p>Пријатељи повукоше Винка |
исано да од ових рана умреш, учинићу ти како ето желиш.{S} Него имам сад и ја тебе да запитам з |
клобуке оките.{S} Беше милина погледати како лепе дворанке девојке пружају пуне руке цвећа млад |
ничном руху.{S} Било је дивно погледати како се сјајна и шарена та гомила извијаше из дворске к |
усијане главе.{S} Нико не умеде казати како то би, да одмах после Недеље освану Среда, и да те |
анске земље!“</p> <p>„Хоћу ли им казати како Господин Кнез куне великом клетвом ко може да дође |
!“</p> <p>Онај народ, што могаше видети како се господа поздрављају и питају за јуначко здравље |
} У далекој даљини могло се оком видети како јара трепти над земљом, као да баш из ње и извире. |
ек би се из нацртане слике могло видети како је диван Орлов Град, а речима је тешко лепоту њего |
ву, као лед хладну, леву руку.{S} Осети како му се очи сузама напунише; пригну се и пољуби мртв |
ни таласи запиркиваху у лице Иван осети како га крупан зној пробија.{S} Хтеде да викне да пробу |
једно од другога.</p> <p>Ристивор осети како му је срце пуно, како се укрепило новом једном хра |
Војводо, ево нам стигоше поуздане вести како се цар Агарјански са силном војском кренуо од Дрин |
у Кнеза под тим шатором.{S} Могах чути како се дуг и жив разговор води, па све живљи и живљи.{ |
га погледа према њену лицу, и не видећи како га она испод ока милокрвно погледа, прође мимо ње |
бриге. <pb n="56" /> Има већ више ноћи како ока склопити нисам могла.{S} Јутрос, пред саму зор |
ијући; „ево да ти се исповедим, па реци како хоћеш: обећа ми твој крвни непријатељ кнез Н.“ (ка |
Косово!...{S} Та то је Косово!...{S} Ај како је дивно!“</p> <p>Стари кнез муком замукао, па се |
то.{S} А после, дете моје, видиш и сам како су чудна и мучна времена настала, ваљаће да се нађ |
ме <pb n="183" /> деду: „Ето лепо чујем како жене почеше запевати и нарицати!“</p> <p>Кад стиже |
о да оставимо за после, а сад да учиним како ми је мој господар заповедио.{S} А заповедио ми је |
рство.</p> <p>Не мичући се слушаше Иван како Ристивор равномерно и дубоко дише.{S} Није дуго по |
ором.{S} Кад дође Иван с коњем опремљен како треба, ја уђох под шатор да јавим.{S} Војвода клеч |
заветовали!{S} Је л’ ти Ристивор причао како је то било?“ питаше кнез Ивана.</p> <p>Пре него шт |
ти да радиш како се теби прохтева, него како ти се заповеда!{S} Ти ћеш да пратиш кнежевића ево |
војвода могао и друкчије наредити него како је наредио.{S} Али што се не бих устезао да помене |
мо тако што нека не да Бог, а све друго како хоће!“ рече кнез Гојко.</p> <p>„Господине војводо! |
пута расрдио... много пута не послужио како је требало послужити... опраштај ме по великој тво |
карлице и котлове, па се својима хвалио како тобож учи књигу| Ех, тај узео да соли народу и мен |
а то!“</p> <p>„Сад си, војводо, подесио како треба! прихвати кнез Добромир. „Помислите, људи, к |
{S} Једна мисао витлала је другу, онако како се зрикавци, у високој трави око оног храста, жуст |
е и сам пригибаше и спод дотицаше онако како му и господар чињаше.</p> <p>Два пута или три пута |
привика сва она господа да је све тако како војвода рече. <pb n="83" /></p> <p>„Како?“ питаше |
ђоше на једну чистину, с које се видело како је тамо, преко потока Западу, пукла равнина застрв |
авалио беше.{S} Чисто јој је чудно било како врапци могу онако весело да цвркућу, и како голубо |
20" /> то на страну!{S} Чудо ми је само како је војвода могао онако да пише!{S} Двојином чудо с |
а поодморимо своје коње, и да послушамо како моба дивно пева!“ рече Боривоје у невиности свога |
<p>„Ено!“ викну сад живо Боривој, „ено како сунце сијну о златни крст!{S} Ено, дедо, погледај! |
/p> <p>И два млада витеза гледаху мирно како се носе с једног краја трпезарије на други и опет |
о оштрим ножем.{S} Обојица видеше јасно како са свих страна жетеоци и жетелице потрчаше к оном |
гледају, жива дохвати.{S} Види се лепо како нешто виче, јер је широм уста отворио; ако ко машт |
ло ближе примакоше Дворињу, видеше лепо како многи народ седи под вењацима а испред вењака и ок |
апојиш небеском малвасијом!{S} Ниси чуо како он великом клетвом куне свакога ко може да дође а |
енчана за Милана Градојева сина, и опет како су неки властели, вратив се живи из боја на Плочни |
турску војску, загазићемо и ми, па већ како нам Бог да!“ рече млади Боривој гласом устрепетани |
ве у збијен ред, да свога вођа дочекају како треба.</p> <pb n="63" /> <p>Згрну се свет и с једн |
погине!{S} И још како дворкиње причају како често <pb n="38" /> затичу своју госпођу да чита п |
показах кнегињу Василију и испричах му како је спасла своје чедо од орлушине, <pb n="28" /> а |
јер кнез Градоје устављаше чету по чету како која пристизаше.</p> <p>Не одјахујући војвода наре |
астелу.{S} Храбрио је оне који казиваху како их нека зла слутња осваја; стишавао плаховите, све |
е Градоја да нађу.{S} Слуге му казиваху како се стари кнез, одмах по свршеном крштењу, повукао |
сам седео и вино пио.{S} По још причаху како је Ристивор једнако одбијао од шатора таласе народ |
цима и жетелицама.{S} Млади Боривоје чу како се довикиваху и дозиваху, и како се певање пресече |
ах на њ осећах како ме он гледа; осећах како ме рука његова дотиче и слушах шапат његов: „Покај |
прсима.{S} И кад не гледах на њ осећах како ме он гледа; осећах како ме рука његова дотиче и с |
њима још неке војводе и кнезови; чух их како преклињаху Милоша да се врати Кнезу под шатор!{S} |
а тако сетно жалостиво гледа, да осетих како ми његова туга срце моје стегну, те ми из њега уда |
х унесох и полагано спуштах, и онда чух како Светогорац рече да су настала последња времена, и |
едо,“ рече Боривоје, „ја разговетно чух како онај што запомаже вели: „Ко ми <pb n="151" /> уби |
смерно приђу к руци старчевој. „Да знаш како слатко снивах да смо у Орлову!{S} Као враћамо се, |
ез снуждено попу Каритону. „Ти се сећаш како је то све друкчије било за наше младости!{S} Онда |
то: „Јес чуо ти... не можеш ти да радиш како се теби прохтева, него како ти се заповеда!{S} Ти |
дај само у овом правцу!{S} Зар не видиш како се светлуца крст као да је од жеравице!“ викаше Бо |
да је хтео навалице да погине!{S} И још како дворкиње причају како често <pb n="38" /> затичу с |
оведа да се ради!“ рече старац.</p> <p>»Како би се ми од тебе, дедо, одвајали?“ рече млади унук |
збиљно кнез па се узе крстити од чуда. „Како?...{S} Зар ја достојан да легнем на постељу, на ко |
старац све већма запрепашћен и збуњен. „Како то!!...{S} Јесте ли се ви двојица јутрос избезумил |
ене. „Ни један?!“ узвикну запрепашћен. „Како може бити <hi>ни један</hi>!?“</p> <p>„Ето тако: н |
очи погледам!“ рече Ристивор снуждено. „Како да ти кажем?{S} Можда ми нећеш веровати, али ти ис |
млади властелине!“ рече кнез срдачно. „Како је војвода?{S} Је ли му све здраво и мирно на дому |
невесео?“ питах сам себе.{S} Па рекох: „Како да не буде сетан невесео кад озго с неба погледа, |
снахо!“ рече старац сав пренеражен; — „како бих ја давао једној жени да ми чита војводино писм |
оривоје у невиности свога срца.</p> <p>„Како?!“ запита старац силно изненађен, па уставу Лабуда |
одмах и одважно игуман Пајсеј.</p> <p>„Како да не може!“ запита кнез Градоје запрепашћен.</p> |
реда њ,јер је прашњав и уморан.</p> <p>„Како?....{S} Из Крушевца?!“ повикаше гости војводини из |
ђе а не дође?“ питаше Ристивор.</p> <p>„Како ћеш им то казивати, кад то Господин Кнез није писа |
и, а други опет ударише у смех.</p> <p>„Како ћемо се кретати за Косово,“ одговори му војвода са |
кад стари кнез доброћудно рече:</p> <p>„Како да не бих вечерао у двору с вама?!{S} И ако сте по |
ако војвода рече. <pb n="83" /></p> <p>„Како?“ питаше озбиљно кнез па се узе крстити од чуда. „ |
с новцима и пружи је кнегињи. |</p> <p>„Како и сама знаш, сад о Митровдану, који долази, наврши |
не усхтем без тебе у Орлово?!“</p> <p>„Како?...{S} Ако не усхтеш без мене у Орлово!“ прихвати |
тених људи и честите Србадије!“</p> <p>„Како бих ја, кнеже, растеривао војску коју купим око се |
се врати, и треба да се врати!“</p> <p>„Како то сад говориш, Ристиворе?!“ прекиде га готово срд |
оћас к својим четама излазити!“</p> <p>„Како ћу, кнеже, апсити моје властеле док су гости у мом |
рно има и авети да се јављају!“</p> <p>„Како да нема?{S} Од Тројанова времена па све до данас ш |
лине, казуј нам даље шта имаш!“</p> <p>„Како ти рекох, господине војводо,“ настави Ристивор, — |
ви?{S} Што прекрати свој млађани живот, кал си могао часно да га проводиш у свакој срећи и слав |
коње ускакало, па се некуда преко беле калдрме од авлије упутила била.{S} Него Ристивор није в |
мене, господару!“ викну он оздо, скиде калпак и поклони се.</p> <p>„Ко стражари на кули?“ пита |
хитро скочи с коња као младић, па скиде калпак, те гологлав приђе к младоме војводи и поклони м |
а клекнемо!“</p> <p>И онда старац скиде калпак, обеси га о јабуку од седла, а сам се полагано с |
смерно.{S} А тада и војвода скиде свој калпак, загрли старца, пољуби га у један па у други обр |
ко Ристивора, како, кад овај скиде свој калпак, сви мушкарци скидоше своје шубарице и сукнене к |
нда се диже, прекрсти се и намести свој калпак.{S} Лице му се чисто разведрило, као да му се је |
ићену драгим камењем и утврди је у свој калпак.</p> <p>Раздрага се малена војска кнежева па гро |
лопио руке на јабуку од седла, саставио калпак с густим веђама својим, седи му се брци изгубили |
а нас тројицу овде гледа!{S} Да скинемо калпаке, и да клекнемо!“</p> <p>И онда старац скиде кал |
заставе, викну оштро војницима да скину калпаке.{S} Сам прихвати из руку <pb n="81" /> Ристивор |
и кнез га поздрави мачем па стојећи под калпаком поче да говори:</p> <p>„Војводо, вазда верни с |
анцу, љуља се сиви соко један, са малим калпаком од скрлатне кадифе на глави.</p> <p>Према стар |
оком коњу Јабучилу, у убојној спреми, с калпаком на глави, панцером на прсима, широким зеленим |
ги и многи поп постао просјак, и да има калуђера који су се у гусаре одметнули.{S} Али знате ли |
вој бројаници падају под прстима каквог калуђера.{S} Послуша мало оштрије и јасно чу тихо шушта |
ца, и пред иконама, да читава војска од калуђера и дан и ноћ пева свете песме, служи, кади и ме |
остима <pb n="7" /> овога света молитве калуђера не могу да помогну, ту милосрдан поглед из ока |
ише попова но парохија, и пет пута више калуђера него што се може да смести у хиљаду манастира; |
ма отимају епархије; Истина је да има и калуђера који сами пале своје манастире: истина је да и |
цркву о нашем трошку, и поставити у њој калуђера да сваким даном чита молитве за покој душе вој |
.{S} Цар је, пишу они, дао преко светих калуђера Хришћанских и преко хоџа муслуманских разгледа |
али ево невоље где, уместо да нас мире, калуђери и попови наводе нас на заваде, е ето где се вл |
сто само поповска прича.{S} Да попови и калуђери хоће по мало и да измишљају, то сви знамо...“< |
т свога цара, па му онда тело предадоше калуђерима Грачанице, да га у њиховој цркви сахране!{S} |
“ прихвати кнез Вукан, „кад вама, црним калуђерима, овај свет није црн био?!{S} Сви смо ми и гр |
колико година у Дубровнику, учећи се од калуђерица Дубровачких.{S} Још неколико убода танком иг |
, средњовечне жене, у црном оделу једне калуђерице и са дугачким, свиленим плаштем једне игуман |
гаја љета“, које духовници слаткогласно калуђерски поведоше.</p> <p>Кад се та бура одушевљених |
и разоримо све што има, да не остане ни камен на камену!“</p> <p>Стари кнез Градоје само шкрипа |
могаху да свале са срца њена онај сињи камен нејасне туге и мутне слутње, што се на њ тако теш |
и намргођени.{S} Свакоме се сињи хладан камен на срце навалио; једва се дубоки уздаси овда онда |
је сваки његов војник положио по један камен на гробове кнеза Градоја и верног му слуге Ристив |
који воли да се хрве, надскакује и баца камена с рамена.</p> <p>Стари кнез беше очевидно радосн |
љу војски, која се извијала испод белог камена, са кога се на коње ускакало, па се некуда преко |
ор са прозорима у оквирима од извајаног камена, са терасама на ступовима, са кубетима изнад при |
ви трепташе.{S} Стојаше ту као да је од камена па укопан.{S} Очи му се напунише суза.</p> <pb n |
це, као да се изненадно негде у близини камена плоча одваљала са уста хладног неког гроба, или |
— оборили главе ниско и узели кљуцати у камене плоче.</p> <p>Ниско поврх леја од цвећа и поврх |
се доле у авлију патосану великим белим каменим плочама; на средини авлије начињено је округло |
стеља — просто само простртих поњава по каменим плочама од спода — стајаше снизак а по дугачак |
а а да се мало не препадне.{S} У сухој, каменитој пустињи стоји он, висок готово као копље; зав |
ало је велико отворено огњиште од белих камених плоча.{S} На њему су стојали велики и тешки, од |
еко у висину шибала.{S} Из авлије се по каменој степеници силазило у перивој, који се својим цв |
у те пустити да се тако мучки на попове каменом бацаш...“</p> <p>„Причекај мало, попе, стојим ј |
о све што има, да не остане ни камен на камену!“</p> <p>Стари кнез Градоје само шкрипаше зубима |
е кроз стотине година држала громада од камења, прост споменик подигнут рукама Турака јунака, д |
кандилима пред иконама у злато и драго камење окованим, беху искупљене неколике дворкиње.{S} З |
емојте да хитамо да се један на другога камењем бацамо.{S} Ко зна?{S} Може бити то су само непо |
це извади сјајну челенку окићену драгим камењем и утврди је у свој калпак.</p> <p>Раздрага се м |
своју војску оставио.{S} Камо га Иван, камо Некудим?“</p> <p>Некудим сам уђе унутра, гологлав, |
ика!“</p> <p>»О, Каритоне, Каритоне!{S} Камо да си ти мени сад овде!{S} Право си рекао да ћу се |
Душанов духне, разнеће их као плеву!{S} Камо?{S} Дајте вина овамо!..{S} Одите овамо, да пијемо |
се, људи, сад нам не гине победа!...{S} Камо?..{S} Дајте вина овамо!“</p> <p>И тако долазак кне |
Орлова Града буде војсци старешина.{S} Камо наше среће да њега слушасмо од самог почетка!{S} Б |
ке за нас и за своју војску оставио.{S} Камо га Иван, камо Некудим?“</p> <p>Некудим сам уђе уну |
е рекох ли ти да донесеш попа овамо?{S} Камо ти га?“ питаше старац са све већом срдњом и зашкри |
мене, не бојим се ја ни пити с вама, а камо ли вечерати!“</p> <p>На то војвода викну Ивана Пор |
дан.{S} Али просто ни брком да макне, а камо ли да одговори на какво њихово питање.{S} Најпосле |
се чети не може наћи ни један витез, а камо ли њих петорица, који би јутрос појахао одмичући о |
рати од себе ни мачем, ни буздованом, а камо ли љутом заповешћу!{S} Млади кнежевић нека се врат |
ја не смем ни пред Свету Мајку Божју, а камо ли пред Господа Бога.{S} Чини ми се да би ме њихов |
војска стигне, проћи ће и Петров Дан а камо ли Видов Дан!“</p> <p>„Бог зна да л’ је све то ист |
ав стресе и отвори очи,</p> <p>Од онога кандила пред иконом просипала се тиха и слаба светлост |
м задахом од уља које гораше у сребрним кандилима пред иконама у злато и драго камење окованим, |
аме ноге његове, гори у сребрној шкољци кандило, које се никада не гаси.{S} Од два нараштаја ов |
аква велика икона, а пред њом је горело кандило, које несигурном и танком светлошћу недовољно о |
а раширеним крилима лети у вис носећи у канџама румено чедо у белом свиленом повоју.{S} Јест, н |
се непрекидно и убрзано крекетање жаба, као да оно велико коло од млина окреће некакву џиновску |
алеке даљине чула потмула нека тутњава, као да негде грми, или да негде дубоко испод земље нека |
да, допираху узбуњива запевања петлова, као да усплахирени оглашују брзу дажду, ако не и буру.< |
се са срца тежак терет скинуо; па онда, као са неке висине и издалека, гледаше непомично на сли |
о дохвати крај од доламе старога кнеза, као да захвалан хоће да целива скут свога господара.</p |
тављаше на свакоме од присутних Турака, као да се труди да се сети где их је пре једном прилико |
хо и потмуло као неком јеком од гусала, као да је млади витез далеко, далеко тамо у царству сно |
ко пута својом руком преко његова чела, као да га милује.</p> <p>„И опет, синко мој,“ рече тихо |
и привукла, па га левом руком обгрлила, као да хоће да га заштити од некакве невидљиве опасност |
и се да би ме њихова светиња раскинула, као <pb n="113" /> муња труо храст.{S} Тебе смем да при |
>Војвода Радич покрио беше лице рукама, као да га је стид да гледа у јунака, који се у свити ца |
јиш и сваки ланчић на коњским опремама, као и сваки колут на панцирима и по гвозденим мрежама о |
се глатким сребрнастим својим гранама, као да су се џиновкиње у сребрним оклопима загрлиле чув |
проговорио би му у кратким реченицама, као да му је то пријатељ који разуме све што му он каже |
бично кад је срдит узе шкргутати зубма, као да их оштри да некога њима живог коље.</p> <p>Прошл |
кнез подуже погледаше к тим шаторовима, као да је оком мерио колико су далеко од храста, под ко |
ић, који је волео бесног попа Каритона, као што га је сва дворска чељад волела, рече Ристивору |
а климну главом и намигну на Ристифора, као да му даје неки уговорени знак. „Ето, пусти мене да |
уђе у свој сто а допаде задуван и блед, као без душе, најпре један гласоноша, па мало за њим и |
пружио леву руку према себи а у напред, као да хоће да некога од оних, што га гледају, жива дох |
урском стану, рашири уздрхтале ноздрве, као да жуди да посрче сав онај свежи поветарац што отуд |
а баштина, пронашле су се сребрне руде, као да су виле сребрним жицама прешивале темеље од Голу |
, као да се ништа необично десило није, као да кнез погинуо није, као да, пре само два дана, ни |
десило није, као да кнез погинуо није, као да, пре само два дана, није била велика и крвава ја |
бицама својим некакве зле слутње своје, као да их — онако клањајући им се и ширећи пред њима кр |
донесу на трпезу а шта да однесу са ње, као и коме и кад да насипљу пехаре вином, да не остају |
потоци могу сребрним жубором да роморе, као да се ништа необично десило није, као да кнез погин |
госпође кнегиње, него гледаше преда се, као грешник који ето преко усана својих превали признав |
ако жалосно запомаже.{S} Чинило јој се, као да то што чује није друго него тихи и опет дубоки у |
жан а тих трепер ваздуха запири у лице, као да се изненадно негде у близини камена плоча одваља |
десним рукавом хладан зној са чела, и, као човек који се из тешког сна нагло буди, рече пола з |
до!“ упаде у реч Боривој. „Ристивор би, као добра и верна слуга, тебе и послушао; али кога ће о |
е слушам и служим; а пазили сте ме сви, као да сам ваш род а не слуга!{S} Много сте ми пута пок |
оле у тај сто!“</p> <p>И један и други, као да су грешни ђаци пред строгим учитељем, погнуше гл |
ве у кола и пођоше с њиве сви у гомили, као да је од један пут сунце зашло и ноћ настала!{S} Бо |
нас из кнежине од Орлова Града, да ти, као клетвеници твога дома од старина, следујемо на војн |
овић, не може — не може он дома остати, као што му ни дед дома остати не може, а да за њих живи |
вораше кнез једнако у звезде гледајући, као да су то душе српских јунака, „Благо вама који с кн |
, чује полагани и тихи тик-так тик-так, као да крупна зрнад на некаквој бројаници падају под пр |
нешто мало по дугачким али ипак облим, као млеко белим лицем, дивно срезаним руменим уснама, к |
ком видети како јара трепти над земљом, као да баш из ње и извире.{S} На ливади, на лево од дво |
е ђакона Јеротија, који високим гласом, као да пева јектенија узе да чита:</p> <p>„Духовницима, |
господе Орловића.{S} Са правим заносом, као да говори о каквом небеском анђелу, причаше му о до |
ј дружини тихим гласом, готово шапатом, као да се боји да не узнемири војводу у његову вечном с |
а се жена усправи; дахну дубоким дахом, као да јој се са срца тежак терет скинуо; па онда, као |
, Боре?!“</p> <p>Па старац сав зажарен, као да му изненадно из срца пламени у образе букнуше, д |
ишће, кроз које се орао у вис пропињао, као да хоће да пролети кроз венац од седам ружа, у које |
ти и викне: „Бог да те прости, војводо, као што ти ми праштамо!“</p> <p>Прво млади Боривоје про |
адоје дочека војводу снужден и невесео, као да му лице беше засењено некаквим црним облаком.{S} |
калпак.{S} Лице му се чисто разведрило, као да му се један велики терет с душе скинуо.</p> <p>„ |
који и сам корачаше полагано и свечано, као да је главом Пећки Патријарах а не онај Каритон, ко |
под својих густих веђа нешто натмурено, као да се срди, па ће најпосле рећи:</p> <p>„Нема овде |
тихим гласом и гледајући у свој пехар, као да се с њиме разговара.</p> <p>„Је ли, Гојко?“ викн |
, подиже лице к икони и обе руке у вис, као да призивље милост Божју; пригну се и целива Ристив |
е!“ понављаше старац подигнув очи увис, као да мери колико то на вази јунаштва вреди. „Двадесет |
а ће малвасија и од сада бити наш оцат, као и до сада увек што је било!{S} Нека дође; ако неће, |
у славан живот!“</p> <p>„Нисам видовит, као Лабуд твој;“ прихвати смерно, али нешто као и невес |
арац му мету своју десну руку на главу, као да га благосиље. „Нека ти је просто, синко Ристивор |
на ноге, најпре заклони мишицом главу, као да се сакрије од свечевих погледа, па онда посрћући |
олагано му спусти своју руку на његову, као лед хладну, леву руку.{S} Осети како му се очи суза |
ти још данас Господину Кнезу на Косову, као први део твоје војске!“</p> <p>„Што ли се теби толи |
готово као копље; завио се у неку кожу, као да је медвеђа; лице, и голе мишице од рамена, и гол |
овићеву да сваки ко ступа у трпезарију, као и ко хоће из ње да иступи, ваља да се окрене к свец |
тизаху стану, све то јасније чуше вику, као да се стотине људи надвикиваху псовкама и претњама, |
S} И застајаше Кнез овда онда у говору, као да му тешко беше да нађе речи, али као да му туга г |
д се она окрете и виде да је он још ту, као ишчекујући заповести, па му главом даде знак да мож |
ве да се њему, Емиру Мурату Оркановићу, као своме цару поклонимо, да му данак плаћамо, и да му |
Наша три Србина уставише се у исти мах, као да им онај живахни поветарац, који им запири у лице |
јка, и овда и онда удараше у лаки смех, као да је смешно оно што Гојко прича, или као да и не с |
дао и да се онда тај град звао Голубац, као што су се и први српски властели, који њиме завлада |
да има у Србадији коме је до певања!{S} Као да не могаше ништа чути од жубора бистре воде по ша |
како слатко снивах да смо у Орлову!{S} Као враћамо се, па нас народ дочекује с певањем, а поп |
ва застава, чинили су просто чудеса.{S} Као да је то главом Свети Ђурђе на белом коњу, а не смр |
ога попа да војводино писмо прочита.{S} Као обично кад је срдит узе шкргутати зубма, као да их |
о и проговори, проговара то шапутом.{S} Као да са неким страхом и поштовањем очекују да се нешт |
ру Србадије, честитоме Кнезу Лазару.{S} Као војник у дворској стражи његовој, бивао сам често у |
и би својим ружним криком, па би онда — као да се и сами стиде — оборили главе ниско и узели кљ |
ву на прса, са затвореним трепавицама — као да доиста не смеде ником у очи да погледа — прође к |
слугу Некудима.{S} Подуго га гледаше — као да у мислима прелистава све листове Некудимове верн |
{S} И лево и десно од огњишта стојаху — као оно у цркви пред олтарем — велики гвоздени светњаци |
се клањам, теби се молим, чуј ме!{S} А као кум Божји, и као војвода од војске светаца, под сиг |
а.“</p> <pb n="170" /> <p>Зачу се журба као да је поветарац гору заљуљао.{S} Многима се од госп |
еше се хрвати и носити око оних столова као да су Агарјански пеливани а не два добра Хришћанина |
наднесе десну руку над обрве своје, да као пооштри очи да боље виде.</p> <p>„Ено је!“ рече Рис |
мојим сином и са старим господарем, да као Хришћански јунаци одбијете Агарјане од наше Хришћан |
већа и славнија чуда чинили.{S} А сада као да је и мање јунака и мање светаца!{S} Да ли је мањ |
продрма.</p> <p>Ристивор најпре захрка као да га ропац беше стегао, па се онда подиже, убриса |
мислима, устаде на ноге, права и витка као јела.{S} Прекрсти се побожно три пута, и три пута ц |
јсеј, уздигнув у висину свој глас, пола као срдећи се а пола као молећи им се. „Да потуримо ми |
ну свој глас, пола као срдећи се а пола као молећи им се. „Да потуримо ми на страну Саборе Свет |
је!“ громко одјекну вика из хиљаду грла као да је из једнога грла. „Заповеди нам само Напред, п |
?!{S} Господин је Кнез Лазар нама свима као отац; ова српска земља нама свима је као рођена мат |
иком и кукњавом, и полетео би к вратима као да бега од некаквог чудовишта!{S} Кад <pb n="29" /> |
азговоре, кратко је одговарао на питања као и на пријатељска изазивања.</p> <p>За софром у вели |
оривој, пребледе као крпа и паде с коња као мртав.</p> <p>Многи су коњи јурили пољем без јахача |
в војводу стари кнез хитро скочи с коња као младић, па скиде калпак, те гологлав приђе к младом |
и под шатор, паде мртав уморан, и заспа као заклан на једној шареници, коју му Ристивор на мири |
у рикање једног џина.{S} Ристивор заспа као заклан и ркаше громко.{S} Одмах у самом почетку ста |
о и десно, док се не распршта прва чета као плева коју је вихор дохватио.</p> <p>У томе часу бр |
ојом стотином коњаника, па се и та чета као грудва снега отапала уз пут, отапала, отапала, док |
к се не уморе, сав онај други свет оста као укопан око госпође Мандалене.{S} Женскадија тек сад |
мље господара!“</p> <p>И Ристивор ућута као човек који је казао све што је имао да каже.{S} Сил |
По њивама и ливадама пала танка маглица као велики свилени вео обојен бледом <pb n="185" /> љуб |
дан бледомрк као срндаћ, други сивоплав као да је од дивљих голубова боју позајмио.{S} Иза стол |
еве стране младом кнежевићу, који, прав као прави млади бор, стојаше само на један корак од ста |
буде.</p> <p>Под шатором стојао је прав као бор, а у злато и скрлет одевен Санџак-Бег, заповедн |
јводе.</p> <p>На послетку војвода, блед као крпа, снужден, уздрхтан, запита Ристивора полаганим |
ене косе повио горњим телом мало напред као да крупним црним очима својим вреба <pb n="24" /> н |
сте веђе своје, па се пови мало унапред као да боље види и сигурније чује.</p> <p>„Светац виче: |
вршњак и друг нашега кнеза Градоја, сед као и он, пољуби Кнегињи руку, изиђе на двор, даде затр |
м плочама од панцера његова.{S} И Лабуд као да осећаше тежину оне тегобе, која се свалила беше |
е имађаше куда, па изиђе полагано и све као да се о нечему предомишља.</p> <p>На срећу наиђе у |
ј Ристиворе!“ промуца Боривој, пребледе као крпа и паде с коња као мртав.</p> <p>Многи су коњи |
и ону реч, и устављајући се овде и онде као да мало дахне.{S} Па онда извади из недара свилену |
јадна погибија!{S} Ова ведрина природе као да се гласно смејала ономе тешком облаку, који се н |
кнез Вукан, саставив своје чупаве веђе као свагда кад се разгневи.</p> <p>„Не пресуђујем ја!“ |
дугим трепавицама, па падале низ образе као крупан бисер.{S} Одједанпут се отрже својим мислима |
верне службе још од оних дана кад га је као малено дете носио на рукама својим.{S} Напунише му |
ао отац; ова српска земља нама свима је као рођена мати.{S} Ето сад видите, шта је право да чин |
нате ваљада протопоп-Недељка?{S} Сед је као овца и биће да му је и преко осамдесет лета.{S} Кад |
вато подсећаше на часове милине које је као дете на крилу своје добре мајке проводио на тераси |
о и дрским доскочицама.{S} Изгледало је као да се неки сватови искупљају, и да се чека само на |
цвећа младим јунацима.{S} Изгледало је као да је и само сунце похитало, да се извије иза завес |
им није повећало срећу.{S} Изгледало је као да племе њихово хоће да се угаси.{S} У дане ове, у |
вез.{S} А била је вешта везиља, јер је као млада девојка провела неколико година у Дубровнику, |
.</p> <p>„Ех, ти опет мислиш, светац је као ти, да се за сваку ситницу срди!“ прихвати поп Кари |
релива час у плаво а час у румено, није као патос од шареног мрамора, и зар нису српски јунаци, |
да је двојином више пелена но малвасије као цар попио, да су га се истина бојали, али да су га |
бити од њих!...{S} Док само наш Градоје као град грухне, следиће се срца њихова!{S} И док само |
ав престрављен, и подиже у вис обе руке као да је преклиње. „Не, госпођо, ако Бога знаш!...{S} |
арац је непомично гледаше за неко време као да хоће да продре погледима кроз ону танку паучину, |
е одмичем натраг, послушаћу те и у томе као и у свему!“ рече Ристивор смерно и снуждено, и окре |
који имаш верно и храбро срце, молим не као слугу него као млађег брата, пази и чувај нам старо |
војводом сасвим друго.{S} Он се убио не као <pb n="161" /> кукавица, него као јунак.{S} Његово |
ији од нас, да ћемо распрштати Агарјане као јастреб јато голубова!“ додаде сам војвода с пуно п |
игао, па њиме треснуо о ледину да пукне као мехур!“ Па онда узе сам себе да теши. „Него опет ни |
рка продала властелинци, да те подметне као своје дете!“</p> <p>„Ао,.... славу ти...!“ рикну ка |
једном четом која га стезаше све тешње као да је добила заповест да га жива зароби.</p> <p>По |
асом, и погледа горе међу грање од липе као да види да није откуд тамо Каритон.{S} Па се онда о |
њом нем и замишљен, и гледаше преда се као стидљива девојка.{S} Најпосле подиже главу и поглед |
изаше к другој једној шумарици, која се као зелен венац повијаше по челу те косине.{S} Дуж тога |
беше блед, и од часа на час стресаше се као да је у грозници, превлачаше руком преко чела бришу |
дном куту испод иконе.{S} Чињаху јој се као да су засвагда умукле.{S} Седе на његову постељу.{S |
0_C1.2"> <head>II</head> <p>Ристивор се као мало устезаше.{S} Знао је добро да поп неће прекину |
намршти и његове густе веђе спуштаху се као да хоће да <pb n="173" /> му заклоне очи, да не гле |
си ми отац.{S} Не заповедам ти, али те као Душанова узор јунака молим и преклињем: тако ти Све |
авим то.{S} Ви и један и други скочисте као жеравицом опржени, кад се само поменуше лажи, за ко |
њеника ударило је Ибром са Косова, ћуте као да су оловом заливени, ништа не говоре, ником ништа |
ху и дозиваху, и како се певање пресече као оштрим ножем.{S} Обојица видеше јасно како са свих |
којим небо на западу букташе, изгледаше као небесни анђео.</p> <p>„Приступи ближе, верна наша с |
млади властелин заустави.{S} Изгледаше као да се упустио у некакве дубоке мисли, или да пушта |
великој храстовој столици.{S} Изгледаше као да се врши неки чин из свете летурђије.</p> <p>„Има |
зубма и гунђати нешто што не изгледаше као благослов.</p> </div> <div type="chapter" xml:id="S |
ше у полумесец у средини којега стојаше као звезда сам заповедник на своме красном арапском бељ |
ени и чисто подивљали.{S} Лабуд стојаше као укопан поред свога господара, који у тешким ранама |
остало без суза.{S} Кнез Вукан плакаше као дете.{S} Кнез Гојко просто паде на прса своме од де |
воме непријатељу.</p> <p>Миросав ћуташе као да га се зора баш ништа не тиче; него приђе ближе к |
од плача.{S} Стари кнез Градоје јечаше као да се некакав од Тројанових градова срушио на плећа |
ти опрости!“</p> <p>Старац се понашаше као да он једини онде нема ни од кога смртног какав опр |
не сузе њене обвијале.{S} Па онда, више као себи него њој говорећи, промрмља:</p> <p>„Јадна сна |
мишљен да говори сниским гласом, и више као сам себи:</p> <p>„Еј жалости наша!{S} Куд је ова зе |
ро казивао? „Војводо“ — настављаше кнез као <pb n="19" /> да чита некакву Душанову листину; „Во |
p>„Колико је рана стекао?!“ питаше кнез као да је реч о тековини некаквога великога блага.</p> |
сутра велики бој бити!{S} Господин Кнез као обично дође први на јутрење.{S} Бејах и ја у свити |
ели: „И Марко је Србин исто као и ја, и као и ви!{S} И њему куца срце за ову земљу и за ову наш |
вори.{S} Виде кнез то њихово гуркање, и као нагађао је шта то може бити, али се чинио невешт.</ |
се молим, чуј ме!{S} А као кум Божји, и као војвода од војске светаца, под сигурно ти имаш слоб |
у се нешто силно узбунили и ужурбали, и као да је сваки од њих хтео својим цвркутом да надцврчи |
опет приповедач застаде да се одмори, и као да тражаше по својој памети чега још да се сети, и |
ла па се окрену и погледа у свеца.{S} И као да не могаше да поднесе светлост од свечева погледа |
ег извади из свиленог паса свога белу и као паучина танку свилу завијену једну као колајну о зл |
други учинише тако, и осташе гологлави као да су у цркви.</p> <p>„Молимо те, јуначе,“ рече вој |
нили, ми би ваљало босоноги и гологлави као покајници да пређемо Косовим пољем, да потражимо гр |
а тројица изићи из шатора живи и здрави као три пријатеља, или ће од нас тројице само један изм |
се њих двојица, које Господин Кнез пази као своја два крила, грозно завадили, како мало што се |
Пајсија и његове браће духовника, који као с договором запојаше дивну песму: „Тебе Бога хвалим |
е чудно било да говорим с човеком, који као да је спавао тридесет година.{S} Није био чуо за см |
као да му тешко беше да нађе речи, али као да му туга грло стезаше.{S} Од тешких свилених заве |
ицу, које ено у дну Косова како се бели као пехар од белог мрамора!“</p> <pb n="186" /> <p>„Где |
о да је смешно оно што Гојко прича, или као да и не слуша оно што он прича, него се сам сећа не |
иси о некаквом кајишу о бедрима, светли као да је румен образ девојачки.{S} Па се светац мрке к |
напоменух да би добро било, да се и ми као и други паметни људи вратимо дома, ти <pb n="194" / |
лубовићима били су они на далеко чувени као „српски соколови“, а већ од како се прозваше Орлови |
"71" /> и нека нас ти водиш, па је мени као да смо ја и мој Јабучило цвећем претрпани!“</p> <p> |
“ пронесе од уста до уста, те се начини као жубор лишћа пред кишу, који одмах за тим пређе у гл |
“</p> <p>„Не знаш ти њих!{S} Још су они као ђачад манастирска!{S} Нека их док се мало поуморе!“ |
а га прости!“ викнуше сви онде присутни као из једног срца и из једног грла.</p> <p>„А сад вас |
с царевима и народима који се Рим-папи као своме идолу клањају; друго зато <pb n="89" /> што в |
ојна, па ти не брини бригу!“</p> <p>„Ти као да ниси слушао што прочита Боре из листине Господин |
ледњу реч: ви ћете лепо војводу опојати као побожна Хришћанина и добра јунака:{S} Остављам вам |
мушко срце.{S} Немој ти сад ту нарицати као стара дадиља, него стегни срце па нам као Некудим, |
м праском и трештањем, а киша се спусти као да је неко кабловима из црних облака лије.</p> <p>„ |
раздрага и срце му запали, те, кличући као соко, лети на копља и на мачеве где је најгушће!{S} |
д мирно лежаше не мичући се и не дишући као да је мртав.{S} Гледаше га, и гледаше га; уздахну д |
у, засука рукаве од антерије, па искочи као помаман на чист патос према кнезу. „И само да се по |
дговараше Миросав упорно. „Ја сам човек као и сваки други човек, и мени је прво да чувам моје и |
беху и спаваху два хрта, један бледомрк као срндаћ, други сивоплав као да је од дивљих голубова |
ило, нити то и данас знам.{S} Једно вам као поуздано казати могу: нико у српској војсци није те |
о стара дадиља, него стегни срце па нам као Некудим, који и јеси, испричај мирно све што знаш!“ |
огао сам ја и да не дођем!{S} Дошао сам као поштени твој клетвеник, и довео сам ти моје војнике |
слим колико се огреших о вас!{S} Осећам као да сам вас — све саме моје добре пријатеље — пороби |
подо и браћо!{S} Немам срца, јер осећам као да је издајство оних на Косову потекло од мога нема |
а заповедам теби, кога љубим и поштујем као да си ми отац.{S} Не заповедам ти, али те као Душан |
ча она трпезарија слаткогласним појањем као да је црква.</p> <p>Али још не беху довршили појање |
за сами грм наместише седла, како ће им као узглавњаци послужити.{S} Сва тројица беху уморни.{S |
кљастих просјака, <pb n="78" /> сасвим као на каквом великом сабору.{S} Гледа све то кнез поиз |
да задремам а он би ме прстима, хланим као лед, дохватио за гушу, продрмао и онда силно из пос |
стрицама, те Лабуд полете пољем зеленим као да је плава ластавица.</p> <p>_ Остадоше господа, д |
у она оним својим чудним гласом, јасним као сребро а мекшим од сребра.</p> <p>Полагано и смерно |
нску!“</p> <p>Лабуд зарза дугим вриском као да кликће, <pb n="200" /> па полете на чету Турака. |
да се тело нашег војводе затрпа земљом као да је јеретик или неверник, а све само за то што се |
шој <pb n="123" /> нека остане некрштен као да смо у поганој земљи Агарјанској!“</p> <p>„Чудим |
итеза за руке.</p> <p>„Бадава!“ рече он као сам себи говорећи; „бадава, нема већег свеца у свих |
олубињак.{S} У даљини се опет чуо тутањ као од грмљавине.{S} Старац викну неколико пута:</p> <p |
ругова кнез Гојко није толико обрадовао као кад виде старога кнеза Градоја.{S} Не хте се с њиме |
, који дођоше с царем турским на Косово као његови клетвенице.{S} Пријатељи Милошеви опет на гл |
III</head> <p>Трпезарија је била готово као нека црква, само нешто по сниска.{S} У зиду на исто |
аменитој пустињи стоји он, висок готово као копље; завио се у неку кожу, као да је медвеђа; лиц |
ио не као <pb n="161" /> кукавица, него као јунак.{S} Његово је дело — дело великог покајништва |
иво ђаче — и не изгледаше друкчије него као ђаче — изви из загрљаја своје матере па полете стар |
и храбро срце, молим не као слугу него као млађег брата, пази и чувај нам старога господара!{S |
евој борио на Косову.{S} Ћуташе за дуго као да је онемио.</p> <p>„Проклети да су издајници свог |
оде догоревала, то је осветљавало бледо као крпа <pb n="152" /> лице војводино.{S} Старом се кн |
морја, те Орловића кнежина поста у брзо као кошница од винове лозе са ројем златних пчела.{S} Б |
Крститеља, кога је дом Орловићев славио као своје крсно име.</p> <p>Причало се много шта о чудо |
ру, ти си ми мио пријатељ; два пута мио као друг мога покојног ми оца.{S} Ако ти, кнеже, можеш |
итељ Господ Исус Христос на небу примио као своје, увео у царство Божје, и наместио нас у ономе |
један властелин, који је цело вече пио као смук, па, откако Гојко узе да прича, наслонио беше |
даних и поткованих, па их цвећем окитио као да су коњи сватовски; по странама, и десној и левој |
око паса, издигао га у вис па га бацио као врећу памучне свите на спод; у четвртом изви мач из |
р га погледа за неколико тренутака мало као збуњен не знајући управо шта то он хоће; али, навик |
з поноситим гласом <pb n="32" /> и мало као увређен. „Ниси хтео оставити свој кисели оцат, па д |
36" /> погледаше мирно, и тек само мало као уморним очима, по господи што се искупи око њега.{S |
рмља некакву молитвицу, и скочи у седло као да је младић од двадесет а не старац од седамдесет |
еше увезла.{S} Исус, одевен у рухо бело као снег <pb n="8" /> седи на сниској клупи па пун сажа |
грло Ристиворово зајеча тихо и потмуло као неком јеком од гусала, као да је млади витез далеко |
ниси!{S} Ти знаш да ми сви тебе пазимо као да си сродник нашега дома.{S} Ти знаш колико је мен |
ођосмо у госте теби данас, него дођосмо као војници, да ти на војну следујемо!“</p> <p>„Све је |
дубоко; приђе <pb n="43" /> му полагано као да се боји да га не разбуди, клече пред њега, подиж |
ц пружи, и целива је полагано и побожно као да је каква светиња,</p> <p>„Добро нам дошао, млади |
овде пред лицем непријатеља држе сложно као права браћа!{S} А кад би га сви оставили, те би сам |
рујаше звонко, свечано а некако и тужно као велико звоно на Крушевачкој цркви кад оглашује смрт |
робуди Ристивора, који сад дихаше мирно као да притајује дах свој, да би и сам нешто боље ослуш |
би се од ужаса.{S} Чинило му се све то као један тежак и страшан сан.{S} Гледао је да му се от |
ову земљу и за ову нашу сиротињу, исто као и нама!{S} Него је и наша и његова несрећа што писм |
аше речи и вели: „И Марко је Србин исто као и ја, и као и ви!{S} И њему куца срце за ову земљу |
зује у вечне споменике, чините и ви што као синови ове земље треба да чините, али — колико се у |
Лабуд твој;“ прихвати смерно, али нешто као и невесело, Ристивор; „него опет рекао бих да се у |
.</p> <p>„И опет, синко мој,“ рече тихо као да шапуће нешто што је велика тајна, „и опет, синко |
м мора да одлежи по три дана, сав модар као да га је неко кољем испребијао!</p> <p>Није чудо да |
ш.{S} Ја већ, у име Божје, полазим, јер као Господар Србадије и треба да сам први на бојиште, п |
...{S} Ето, Бранко“, — па погледа у вис као да тражи лице свога побратима — „ето видиш сад, што |
дина!“</p> <p>И сви подигоше руке у вис као да се заклињу.</p> <p>„Е сад, свети оци!“ окрете се |
!{S} Зар не видиш како се светлуца крст као да је од жеравице!“ викаше Боривој сав усхићен.</p> |
у онај покор.{S} Он поћута мало, погнут као да се онај брест на плећа његова свалио.{S} Поцрвен |
ивор гледајући преда се, и ниско погнут као да на својим плећима носи цео Змајев Вис.{S} Па онд |
еднозвучном гуђењу и хркању Ристиворову као на љуљашци, па не могаше.{S} Приђоше однекуд некакв |
товника молиш?!“ упита кнез снаху своју као изненађен, па се мало и намргоди. „Не могу ја једно |
, — повијен по земљи, гледајући у земљу као да не сме да подигне очи према Грачаници, — узе да |
као паучина танку свилу завијену једну као колајну о златном ланцу.{S} На једној страни колајн |
е!“</p> <p>„Ао,.... славу ти...!“ рикну као бесан кнез Миросав, па се баци сребрним пехаром на |
и гајеви око Орлова Града изгледали су као да су се преобукли у чисто рухо од свежег зеленила, |
и госпоственост њене лепоте светлили су као пун месец на небу по коме танки облаци лутају.{S} Њ |
} Док крчмар и крчмарица причаху што су као прошле ноћи од Босанаца слушали, стиже један сељак |
и им га је дао, ни стару славу, коју су као Голубовићи стекли били.</p> <p>Била је то и богата |
ј крст на цркви трепташе.{S} Стојаше ту као да је од камена па укопан.{S} Очи му се напунише су |
<p>Али Ристивор стајаше на своме месту као да је оловом ту затопљен.{S} Гледаше непомично за к |
устао, час би опет сео да пије.{S} Ноћу као да нема сна, а и кад би очи склопио брзо би скочио |
Стари Некудим и млади ђак Ђурђе плакаху као расплакана деца.</p> <p>„Може ли, доиста, господо, |
речица, из које сребрне пастрмке искачу као да огледају е да ли би по зраку полетети могле; изн |
амо овај змај Душанов духне, разнеће их као плеву!{S} Камо?{S} Дајте вина овамо!..{S} Одите ова |
каше господа сложно у глас, неки од њих као у истини запрепашћени, а други опет ударише у смех. |
ритон грунусте на врата — мал’ не рекох као какве орлушине!“</p> <p>„То треба да чујеш, млади в |
говораше тихо сам себи; — „бадава, баш као да си почео да стариш!{S} И није друго, кад те ето |
ан улетао у најгушће чете Агарјана, баш као да је хтео навалице да погине!{S} И још како дворки |
..{S} Искупише се лепо око заставе, баш као да је сабор; отворих ја мехове винске, не би ли се |
о и пољуби у један и у други образ, баш као да му не беше унук него витешки друг!{S} Грлећи ста |
мо змајеви него грешни и слаби људи баш као и они!{S} И још те за једно молим: имаш по закону п |
ирно час узлетали до на врхове од кула (као да са те висине боље сагледају да ли се то доиста о |
из срца!“ прихвати старац Харалампије. „Као да читаш из отворена часловца!“</p> <p>„Да вам прич |
а на Косову свака српска мишица и свака кап српске крви да спасе отачаство од Агарјана, то теби |
удрост!“ рече кнез Ристивору. „Али мрка капа зла прилика!“</p> <p>На велико чудо старога кнеза, |
нице писаше нешто брзо, а суза за сузом капаше на листину. „Нека причека Иван, сад ћу бити гото |
шкарци скидоше своје шубарице и сукнене капе, па гологлави слушаху што им он нешто говораше.{S} |
.</p> <p>Знало се да поп Каритон чита у капели дворској велико молепствије за срећна пута и сла |
и шарена та гомила извијаше из дворске капије следујући попу Каритону, који и сам корачаше пол |
ијаху вратове погледајући према главној капији од двора.</p> <p>Тек најпосле ето га испаде Рист |
о разговараху у гомилицама пред главном капијом од двора.{S} Многима је око срца нешто хладно б |
ога пута, и заћута кад угледа како кроз капију дворску излажаше поп Каритон у богатој златоткан |
о развијаху и застираху небо.{S} Крупне капље дажде почеше падати па опет престадоше.{S} Кнез и |
, да цар Агарјански истом чека да му од Караманије дође његова најбоља војска, јер с овом гомил |
Дринопољу скупља, да пође преко мора у Караманију.{S} Ено му је предња војска данас на Констан |
к старцу да га умири: „Бабо, остави оца Каритина нека доврши што је почео; може бити сад ће бољ |
аву сниско на прса.</p> <p>„Кнеже,“ узе Каритон да говори: „колико си остарео још ти не познај |
да је главом Пећки Патријарах а не онај Каритон, који воли да се хрве, надскакује и баца камена |
од липе као да види да није откуд тамо Каритон.{S} Па се онда опет окрену духовницима, шкргутн |
м трпезом вечерали су кнез Градоје, поп Каритон и војводин властелин Иван.{S} Ристивор је стоја |
па нас народ дочекује с певањем, а поп Каритон, у одежди кропи нас китом <pb n="191" /> босиок |
> <p>„Је си чуо, кнеже,“ пресече га поп Каритон, па мало преврну закрвављене очи своје, — „и ак |
иво коло поведе.</p> <p>Знало се да поп Каритон чита у капели дворској велико молепствије за ср |
аклињаше да је то цела истина, и да поп Каритон свако своје хрвање са свецем мора да одлежи по |
гу ако сваку која дође ваља да чита поп Каритон?!{S} Зар не бих ја то могао да прочитам, кад је |
н с другим: „Да видиш, кнеже, ко је поп Каритон!“ „Да видиш, попе, ко је Орловић!“ „Је ли хоћеш |
Намргоди се стари кнез, намргоди се поп Каритон.{S} Потекоше људи по гомилама расплакане женска |
дај огњу на наше дворове!{S} Ако те поп Каритон расрди, не срди се ти зато на нас, а и њему опр |
а како кроз капију дворску излажаше поп Каритон у богатој златотканој одежди носећи на рукама, |
гарјани на жеравицу метну?!“ питаше поп Каритон, који је више вина попио него кнез и млади влас |
о од орлушине, <pb n="28" /> а ти и поп Каритон грунусте на врата — мал’ не рекох као какве орл |
ви можемо само кад хоћемо!“ настави поп Каритон. „Ето заповеди ти само нека сутра бубњари и тру |
се за сваку ситницу срди!“ прихвати поп Каритон спустив празан пехар на трпезу.</p> <p>„Мари ти |
па добро, ево да видимо!“ прихвати поп Каритон па климну главом и намигну на Ристифора, као да |
одера се нешто мало храпавим гласом поп Каритон не ступајући са прага у дворану. „Ја ето ударах |
седморих небесих!{S} Онда би и наш поп Каритон светац постао!{S} Али Бог тражи да ти победне п |
настави кнез који је волео по некад да Каритона зове тако, „онај наш поп Малвасија ништа ми не |
Спиридона, а некамо ли од старога попа Каритона!“</p> <p>„Што сам те давао на књигу?“ питаше с |
че старац. „Ево чекамо тврдоглавог попа Каритона да дође да нам је прочита.{S} Ристиворе, шта ћ |
аш кроз живот држати уза се каквог попа Каритона.{S} А и што да не читаш?{S} Мушка си глава, Ор |
ади кнежевић, који је волео бесног попа Каритона, као што га је сва дворска чељад волела, рече |
ичаше му о славним делима убојитог попа Каритона, који, кад се мало више поднапије, узме да при |
рпезарију.{S} А сад одмах пошљи по попа Каритона да овамо к мени дође, да нам војводино писмо п |
од наших владика!“</p> <p>»О, Каритоне, Каритоне!{S} Камо да си ти мени сад овде!{S} Право си р |
не смемо од наших владика!“</p> <p>»О, Каритоне, Каритоне!{S} Камо да си ти мени сад овде!{S} |
вером преврнуо.{S} Тако је то, мој попе Каритоне!“ .</p> <p>„Мислиш ли ти, кнеже, да ја не бих |
/> најпосле — праћен Боривојем и попом Каритоном — изашао из двора и пошао му у сретање, само |
дог властелина, и сам пође доле с попом Каритоном.</p> <p>Госпођа Манда оста са сином у дворани |
вијаше из дворске капије следујући попу Каритону, који и сам корачаше полагано и свечано, као д |
војницима да сваки од њих приђе к попу Каритону, да целива икону, и да се освећеном водицом по |
ледња времена!“ рече кнез снуждено попу Каритону. „Ти се сећаш како је то све друкчије било за |
је неко време у манастирској кујњи прао карлице и котлове, па се својима хвалио како тобож учи |
„БРАНКОВА КОЛА“ ЗА 1899.</p> <p>СР.{S} КАРЛОВЦИ</p> <p>СРПСКА МАНАСТИРСКА ШТАМПАРИЈА</p> <p>18 |
крока истрча уза степенице горе на први кат.</p> <p>Ту у ходнику иђаше му у сретање млада дворк |
ожју велике степенице која води на први кат, рече свити својој да сваки може ићи или у своје ко |
/p> <p>Сама отиде уза степеницу на први кат.{S} Полагано пролажаше кроз ходнике и кроз велике и |
беше она просто „Крчмарица Крушевљанка Ката“, кад пођосмо, оста она „Катинка бела кћерка дужда |
екташе и заиграше. „Казуј, брате, је ли Каталина, бела кћерка дужда Млетачкога, још онако млечн |
ушевљанка Ката“, кад пођосмо, оста она „Катинка бела кћерка дужда од Млетака“.{S} Хахаха, хахах |
Манда оста са сином у дворани на првоме кату.</p> </div> <pb n="23" /> <div type="chapter" xml: |
окружен неколицином својих доглавника у кафтанима од црвене и од зелене вунене тканине.{S} Не г |
ква те је брига опхрвала?{S} Да ти није кеса прогорела?{S} Да ти нису двори поробљени?{S} Ил’ с |
н крст о златном ланцу на дар, и ево ти кеса златних цекина да делиш сиротињи!{S} Ноћас, ако не |
осподским даром.{S} Ето сам тако у овој кеси овде саставио седамдесет и девет Млетачких цекина. |
Па онда извади из недара свилену једну кесу с новцима и пружи је кнегињи. |</p> <p>„Како и сам |
Ристивор, „и једни и други још су много кивни; побиће се опет и још горе, чим се уклонимо ми ко |
но било да је гнев кнежев истом узео да кипи.</p> <pb n="178" /> <p>„Жао ми је, господару, што |
бима.{S} Виде Ристивор да у њему љутина кипи, па се и нехотице осврну да види јесу ли отворена |
грушали се модрином.{S} Са чела обојице киптио је зној.</p> <p>Тада им Ристифор приђе.</p> <p>„ |
о као увређен. „Ниси хтео оставити свој кисели оцат, па да се у писму Господина Кнеза напојиш н |
и кнезу, да ја ево сад претварам његово кисело вино у слатку малвасију.{S} Не могу ја сад ово п |
аху војницима бардаке и чутуре с вином, ките цвећа и зелене ране јабуке петроваче.</p> <p>У том |
ише гласни и оштри узвици из оне сјајне ките од господе: „Шта рече, јуначе, по Богу?!“ — „Не, ч |
г једног белог коња, дивно опремљеног у ките и кићанке и узице од црвеног свиленог конца, и про |
ља, него што му је коњ који га носи!{S} Кити прво коња па онда себе!“</p> <p>Сељацима, који онд |
>Још пре него што почеше делити цвеће и китити војнике и њихове коње, Ристивор је по некаквој з |
а кубетима изнад придворних црквица, са китњастим мостовима између кула.{S} Сваки је Орловић од |
ући за сином и свекром својим и њиховом китњастом четом и свиленом заставом.</p> <p>Дуго остадо |
ада а висока и танкострука једна жена у китњастом шареном руху; пребледела у лицу, с разбарушен |
ањем, а поп Каритон, у одежди кропи нас китом <pb n="191" /> босиока.{S} И тек ми мати приђе да |
стихару носећи сребрн котлић у једној а киту сухог босиљка у другој руци.{S} Иза попа корачаше |
раво к Ристивору, извади иза свога паса киту мирисног босиљка па је пружи младоме витезу на њег |
ласом; „ето за твојим пасом видим једну киту милог ти босиљка!{S} Додај је нашем Ристивору!“</p |
истивор приклони заставу те јој свилене кићанке целиваху плашт и шлем војводин.{S} Само Ристиво |
г белог коња, дивно опремљеног у ките и кићанке и узице од црвеног свиленог конца, и прође пола |
гром са страшном праском и трештањем, а киша се спусти као да је неко кабловима из црних облака |
х облака лије.</p> <p>„Ухвати нас ситна киша тек изађосмо из планине а на доглед нашем двору, т |
ad>V</head> <p>После оне велике синоћне кише и олује освануо је био диван сунчан дан јунијски.{ |
, који, тек што се вратио из планине по киши и сав мокар, хиташе да се јави своме деду и својој |
уста, те се начини као жубор лишћа пред кишу, који одмах за тим пређе у гласно јецање и плакање |
плочама од авлије и око оног мраморног кладенца шетаху се невесело један паун и две паунице.{S |
не познај наш прост народ.{S} Ево да се кладимо да ти <pb n="52" /> сутра до мрака доведем коли |
а видех га где се и сам од себе крсти и клања!“ правдаше се Ристивор.</p> <p>„Ех, ти опет мисли |
родима који се Рим-папи као своме идолу клањају; друго зато <pb n="89" /> што ви, велика господ |
кве зле слутње своје, као да их — онако клањајући им се и ширећи пред њима крила своја — прекли |
тина година!{S} Тебе призивљем, теби се клањам, теби се молим, чуј ме!{S} А као кум Божји, и ка |
се ми клањамо твоме буздовану где се не клањамо твојим разлозима и не размекшавамо на твоје мол |
еже Орловићу!{S} Немој мислити да се ми клањамо твоме буздовану где се не клањамо твојим разлоз |
би гледао у попа па би се и он крстио, клањао и спод прстима дотицао, кад год би видео да то п |
идех га како се на прагу поче крстити и клањати, те ја но њему прекрстих се и поклоних се!“</p> |
> <p>„Мари ти он да л’ се и ти крстиш и клањаш, а да мери шта Ристивор ради!“</p> <p>„Светац мо |
га цвећа пољског измешанога са јечмовим класјем.{S} Мало испред њега, под сунцем а до првога ве |
Западу, пукла равнина застрвена зрелим класјем јечмовим.{S} Угледаше многе жетеоце и жетелице; |
укла, докле око допире, њива са златним класјем, које сељани и сељанке сребрним срповима обарај |
редовима по њиви; пригибљу се ниско по класју и светлуцавим срповима жњу зреле јечмове.</p> <p |
ав је претресао кости мога деда у гробу клеветом једном, која се само крвљу мојом ил’ његовом с |
овде гледа!{S} Да скинемо калпаке, и да клекнемо!“</p> <p>И онда старац скиде калпак, обеси га |
непријатељ наступа на наше положаје!{S} Клекнимо и помолимо се Господу, да нас благослови, да с |
е његове и за православни народ његов!“ Клекнусмо сви и помолисмо се у себи како је ко знао.{S} |
н!“ рече Ристивор.</p> <p>„Јавља ли што клепа2“</p> <p>„Вели: иде уз брдо право к вратницама не |
гне. </p> <p>У томе часу закуца сребрно клепало са највише куле на двору.{S} Оба хрта скочише х |
и да гине без вас.{S} Право је да тешка клетва Господина Кнеза падне на мене сама, а ни на једн |
беше одговор кнежев. „Ако на кога падне клетва пашће на господу; није њу Господин Кнез намењива |
о права да куне и прокуне.{S} Његова ће клетва саплетати Вука и све његове до у седмо — не, нег |
одмах на војну спремате, јер не веровах клетвама поклисаревим да се војска у Дринопољу скупља, |
жури се ка Косову. <pb n="126" /> Твој клетвеник кнез Градоје Орловић.{S} Ово је писано руком |
не дођем!{S} Дошао сам као поштени твој клетвеник, и довео сам ти моје војнике, да те пратимо н |
војводо, остани и дочекуј и друге твоје клетвенике па с њима дођи на Косово кад ти се сви искуп |
ше с царем турским на Косово као његови клетвенице.{S} Пријатељи Милошеви опет на глас причаху, |
из кнежине од Орлова Града, да ти, као клетвеници твога дома од старина, следујемо на војну, д |
осово дођу.{S} И још им кажи да великом клетвом кунем свакога, ко не дође а може да дође.{S} Са |
казати како Господин Кнез куне великом клетвом ко може да дође а не дође?“ питаше Ристивор.</p |
да дође а не дође тога он куне великом клетвом!...{S} А и да не куне, зар ја могу да идем у ло |
малвасијом!{S} Ниси чуо како он великом клетвом куне свакога ко може да дође а не дође!{S} Па д |
амотити; немојте на његов двор савијати клетву Господина Кнеза; немојте у блато бацати свој гла |
?“</p> <p>„Ето онде, у овој истој нашој клети,... овде измеђ мене и тебе!“</p> <p>„Ако си је до |
ја уђох под шатор да јавим.{S} Војвода клечаше на земљи пред скрињом и при светлости од оне жу |
лагано као да се боји да га не разбуди, клече пред њега, подиже лице к икони и обе руке у вис, |
а сва бледа, пренеражена, уздрхтала.{S} Клече поред њега, пољуби му десницу, па дубоко узбуђена |
диш да она велика звездана кола на небу клизају к Западу!“</p> <p>И старац се пружи по своме пл |
о!</p> <p>Није чудо да два млада витеза клизаху разговором низ брдо, док се не натоциљаше на та |
боко.{S} Па би онда опет духом пренуо и кликнуо својима: „Држ’те се јуначки, децо моја, Бог је |
сви присутни, дигоше пуне пехаре у вис, кликнуше весело у славу кнеза Лазара, док се то бурно к |
жагор прелажаше у гласни смех и у јасни кликот из девојачких грла, кад млади војници, потпуно о |
е умем ја вама описати ону грмљавину од кликтања, онај наш радосни занос!{S} А како да вам испр |
лаву српског Приморја!“</p> <p>Затрешта кликтање какво се те ноћи још у тој трпезарији чуло ниј |
p> <p>Стари кнез махну руком, да устави кликтање својих војника и јецање женскадије.{S} Па кад |
о у славу кнеза Лазара, док се то бурно кликтање не растопи у сложно „Многаја љета“, које духов |
чети у сретање.{S} Млада момчад удари у кликтање, женскадија узе певати песме од сто руку, наро |
аше одолети срцу, да не одјекује својим кликтањем кликтању њихову.</p> <p>У томе се и друга вла |
па се разлегаше по ономе пољу у певању, кликтању, гласном смејању, и у треску од лакога момачко |
и срцу, да не одјекује својим кликтањем кликтању њихову.</p> <p>У томе се и друга властела весе |
авље, раздрага се милином па узе гласно кликтати.{S} Те усклике прихваташе и други народ који н |
<pb n="73" /> <p>Узе мушкадија радосно кликтати; узе женскадија на глас благосиљати добру госп |
/p> <p>Лабуд зарза дугим вриском као да кликће, <pb n="200" /> па полете на чету Турака.{S} Тур |
Милоша.{S} Наступасмо ми слободно и све кликћући.{S} Потиснусмо лево крило непријатеља, а и сре |
тке заповести.{S} Полетеше витезови све кликћући, срећни што носе својима Кнежеву заповест <pb |
жина, силно раздрагана, скочи на ноге и кликћући испи пехаре.{S} И једва се уталожише и опет по |
а, Кнеза Лазара, онда народ, певајући и кликћући, узе растапати своју радост у потоцима од вина |
ево да видимо!“ прихвати поп Каритон па климну главом и намигну на Ристифора, као да му даје не |
, и онда, рекав нешто војводи који само климну главом одобравајући, пође живим кораком својој ч |
жја њега раздрага и срце му запали, те, кличући као соко, лети на копља и на мачеве где је најг |
и својих суза.{S} И кад Боривој, примив клобук са челенком, пољуби старца у руку, па се окрете |
ривој се чуђаше што ли деду треба његов клобук, али му га предаде.</p> <p>„Ти још ниси био на в |
рашњав.{S} Не одјахујући од коња, скиде клобук, поклони се војводи, па узбуђен, брзо и силно ди |
{S} Не дам ја ни једноме од вас да свој клобук закити, док свог коња најпре не закити цвећем... |
кожну скрињицу.</p> <p>Кнез скиде свој клобук, изви из њега своју сребрну челенку, па онда реч |
м се кнезу срце стеже.{S} Он скиде свој клобук, приђе корак два ближе, спусти се на колена, заг |
вор, гологлав, носећи у левој руци свој клобук а десном придржавајући велику, али још неразвије |
вога коња:</p> <p>„Синко, додај ми твој клобук!“</p> <p>Боривој се чуђаше што ли деду треба њег |
онда стари кнез задену своју челенку у клобук Боривојев, а из оне кожне скрињице извади сјајну |
на панцирима и по гвозденим мрежама од клобука својих јунака.{S} Вежбао их је у брзом исукивањ |
а Косово полазе, додаду цвећа, да своје клобуке оките.{S} Беше милина погледати како лепе двора |
ојници његови притврђују цвеће за своје клобуке, па им онда викну:</p> <p>„Стан’те мало, децо!{ |
а, и мачеве, и буздоване, и појасеве, и клобуке, и гвоздене напрснице.{S} Све то смести око зас |
“ рече кнез, — „зар ми сви имамо коње и клобуке цвећем окићене: једини Ристивор да нема ни једн |
држала, кад виде челенку свога мужа на клобуку свога свекра, не могаше више уздржати својих су |
S} Док је не заслужиш, ево носи у своме клобуку челенку свога деда!{S} А ја ћу дотле носити чел |
.</p> <p>Видев да су већ сви коњи и сви клобуци окићени стари кнез викну:</p> <p>„Прекрстите се |
во сва застрвена, штитовима, панцерима, клобуцима, мачевима, копљиме и буздованима.{S} У њој су |
рећи.{S} Сви сте ви ето под шлемовима и клобуцима.{S} Скините их, јер ово <pb n="142" /> што ов |
еколико храстових трпеза са столовима и клупама.{S} За једном таквом трпезом вечерали су кнез Г |
о као снег <pb n="8" /> седи на сниској клупи па пун сажаљивости гледа у Марију Магдалену, која |
да, пуно света свакојака, пуно слепих и кљастих просјака, <pb n="78" /> сасвим као на каквом ве |
нешто истине и у ономе што ми Степан из Кљештевице рече: „У незгодно време кнез позивље људе; е |
мора, у које је падала вода, која је из кљуна једног тучног ждрала најпре далеко у висину шибал |
ом муком нађоше некакве високе маџарске кљусине, па на њима прођоше кроз град, наоружани свакој |
староме кошу младо орловско пиле жустро кљуца!{S} Пустите човека нека иде кад му се иде!{S} Мож |
ами стиде — оборили главе ниско и узели кљуцати у камене плоче.</p> <p>Ниско поврх леја од цвећ |
у ако би погинуо!“ прихвати други један кмет из гомиле.</p> <p>„Не тражим ја да ви вашим молитв |
ојним коњима у седла.</p> <p>Кад видеше кметови да већ и стари кнез приђе к Лабуду и узимаше у |
е?!“ испречи се кнез на старца. „Зар ви кметови нађосте баш овај час, у који ето полазимо на бо |
и није да није закон!“ повикаше сложно кметови.</p> <p>„Е, кад јесте закон,“ прихвати кнез, „о |
че за шуму, окрете се госпођа Мандалена кметовима и ономе свету што се око ње и њене свите згрн |
асу не само по образима него и по челу, кнегиња виде да се Ристивор бори са некаквим силним узб |
чу колико те виках са степеница!...{S} Кнегиња те зове!{S} Ено је у њеној конати у Жутој Кули! |
о до самих врата кад их она затвори.{S} Кнегиња се диже са свога седишта, па у своме беломе рух |
оштрицом својом пробила у срце њено.{S} Кнегиња Василија је поузданим погледом и поузданом руко |
а од војске.{S} Господин Кнез и Госпођа Кнегиња Милица раде да их измире, али до сада све забад |
дворкиња Босиљка.{S} Рече му: „Госпођа кнегиња чека на тебе!“ па се окрете и отвори му врата н |
ез стигао био ни у Топличку долину, кад Кнегиња Милица дозва старог Војводу Милојка, који запов |
е прозору од шестостране куле седела је кнегиња Мандалена, сетна и невесела, и ослушкивала одје |
мом уласку од оне позорнице, у којој је кнегиња стајала.</p> <p>„Звала сам те,“ поче она тихо и |
што вам Бог даде и срећа јуначка!“ рече кнегиња па се окрете и пође к прозору да седне поред ње |
руке и скуте ижљуби.{S} С муком могаше кнегиња кроз одушевљени и љубави пуни народ у свој двор |
било Боривој без мене дома врати, ти си кнегиња и госпођа од Орлова Града, и од свих наших башт |
верна слуго, добри Ристиворе!“ прихвати кнегиња узбуђена и растужена. „То си ти мало вере у нас |
раше господско дете, придворица госпође кнегиње.</p> <p>„У добри час!{S} Ево ми сам Бог отвара |
ом.{S} Не смеде погледати у очи госпође кнегиње, него гледаше преда се, као грешник који ето пр |
свилену једну кесу с новцима и пружи је кнегињи. |</p> <p>„Како и сама знаш, сад о Митровдану, |
ега кнеза Градоја, сед као и он, пољуби Кнегињи руку, изиђе на двор, даде затрубити збор, викну |
другог по одласку Кнежеву — он се јави Кнегињи па јој рече: „Имаш, Госпође, пуно дворана и дво |
вић остане на двору, да се нађе Госпођи Кнегињи ако би јој затребало да се посаветује с мушком |
иже главу и погледа право у очи госпођи кнегињи, и узе да говори:</p> <p>„Није лако што од мене |
истивора, а ја сам се заветовао госпођи кнегињи да те жив оставити нећу!“</p> <p>Узе стари кнез |
мо у Крушевац да се тамо нађемо Госпођи Кнегињи Милици и деци њеној!“</p> <p>„Тако је и никако |
клон, а не помињи јој моје име!“</p> <p>Кнегињи се крупне очи напунише сузама.{S} Усне јој на у |
ала.{S} Тек кад га мали Маша, скутоноша кнегињин приликом великих свечаности, живо повуче за <p |
се опет ослободи и погледа право у очи кнегињине; али не могаше дуже од једног тренућа да издр |
чувај нам двор и слушај кнегињу!...{S} Кнегињо, води бригу о народу нашем!{S} И сад.... с Бого |
рце Ристиворово.</p> <p>„Јесте, госпођо кнегињо; имам и ја тебе много и за нешто велико да моли |
>„Није лако што од мене тражиш, госпођо кнегињо!{S} У старога господара није једно него три срц |
ки могао добро да чује:</p> <p>„Госпођо кнегињо, снахо моја!{S} На теби остављам сигурност, сла |
ом ту затопљен.{S} Гледаше непомично за кнегињом; и кад се она окрете и виде да је он још ту, к |
....{S} Народе, чувај нам двор и слушај кнегињу!...{S} Кнегињо, води бригу о народу нашем!{S} И |
ича о једној прилици?{S} Тек му показах кнегињу Василију и испричах му како је спасла своје чед |
честите Србадије!“</p> <p>„Како бих ја, кнеже, растеривао војску коју купим око себе, да је вод |
сле боја копљем у трње!“</p> <p>„Збиља, кнеже Орловићу!“ прихвати кнез Добромир, „ја не видим ш |
ргоди кнез Вукан. „Шта велиш?!{S} Нема, кнеже, од тога ништа!{S} Или ћемо сви братски и нераздв |
зуј нам још шта си видео.“</p> <p>„Има, кнеже, пуно шта што казује како је срце у народа ускипе |
е!“</p> <p>„Што ли се теби толико хита, кнеже Градоје?!“ питаше кнез Вукан.</p> <p>„Ево што: пр |
ке властеле и српске војске.{S} И тебе, кнеже Миросаве, и тебе, властелине Витомире, стављам у |
па кад стигне!“</p> <p>„Тако ми Славе, кнеже,“ настави војвода, „стид би ме био да се јавим Го |
, те ситно звоно и не чујете?{S} Хајде, кнеже, време је!“</p> <p>Кнез понови наредбу Ристифору, |
Мени јесте шездесет и пет, али теби је, кнеже, у најмању седамдесет и пет, само се вазда издаје |
И није само друкчије, него је све горе, кнеже!“ упаде му у реч игуман Пајсије.</p> <p>„Ех!“ при |
е да шаљем!“ „Држ’ се, попе!“ „Држ’ се, кнеже!“</p> <p>Већ по дуже трајаше то хрвање.{S} Попу у |
оћ у срдњи изговорих!“</p> <p>„И ја се, кнеже, кајем за моју реч!“ рече Миросав. „Кајем се два |
са мртвога војводе.</p> <p>„Устави се, кнеже Гојко!{S} Стегни срце, синовче мој!“ рече му. „Ср |
која стотина људи стигне.{S} Не бој се, кнеже; стићи ћемо ми на време, ако Бог да, и много дана |
м нешто довикује!“</p> <p>„Пуштајмо се, кнеже,“ — рече поп; „пуштајмо се, да видимо шта светац |
би га у образе, и рече му: „Хвала теби, кнеже, који си мени <pb n="117" /> и мојој војсци сачув |
рочеља кнез Вукан:</p> <p>„Што је теби, кнеже Орловићу?{S} Каква те је брига опхрвала?{S} Да ти |
чкога срца!“ прихвати кнез Вукан. „Али, кнеже, ти сам од свих нас овде најбоље знаш, колико је |
мудар прошле Суботе?“</p> <p>„Славе ми, кнеже Нинко,“ рече властелин Витомир, коме последњу реч |
подин Кнез и где је?“</p> <p>„Та стани, кнеже Орловићу!“ привикаше многи од гостију. „Пусти Гој |
га покора било није!“</p> <p>„Ништа ти, кнеже, приговорити не могу!“ узе опет реч игуман Пајсиј |
рпезе.</p> <pb n="104" /> <p>„Славе ти, кнеже Гојко,“ мољаше кнез Градоје, „дај, брате, још мел |
а црвеним појасем.</p> <p>„Хоћеш ли ти, кнеже, силазити у трпезарију, да вечерамо, или нећеш?“ |
српска војска искупи.{S} Мислиш ли ти, кнеже, да нам већ давно не би стигле његове хитре књиго |
попе Каритоне!“ .</p> <p>„Мислиш ли ти, кнеже, да ја не бих певао у славу наше свете вере Хришћ |
шта ће сад да буде.</p> <p>„Где си ти, кнеже Миросаве?“ викну војвода више сетан него гневан. |
Душку јутром онога дана у који нам ти, кнеже, пред вече стиже.{S} Објаснио сам ја то све сам и |
дар нас зове на Косово!{S} Него ево ти, кнеже, књига од војводе која ће ти све по танко казати! |
о друг мога покојног ми оца.{S} Ако ти, кнеже, можеш да заборавиш ко си и шта си, не можемо ми, |
такву заповест издао, то се не устежем, кнеже, и теби да кажем:{S} Нисмо ми овде на бојишту, ни |
меримо снагу!“</p> <p>„Тако и ја велим, кнеже!“ одговори поп, па збаци са себе мантију, засука |
Могу, како да не могу?!{S} Бог с тобом, кнеже!“ викнуше духовници сложно.</p> <p>„Само, разуме |
пламенови обузеше.</p> <p>„Бог с тобом, кнеже Винко!“ узе реч Гојко. „Какве снове ти бунцаш?{S} |
ећа нечега што му је смешно.</p> <p>„О, кнеже Винко,“ викну му са зачеља војвода, „немој нам пр |
Гојко слушао у Крушевцу:“</p> <p>„Ево, кнеже, да ти ја кажем!“ прихвати војвода. „Тамо се прич |
има.</p> <p>„Не знам ја шта би ти хтео, кнеже Орловићу!“ одговараше Миросав упорно. „Ја сам чов |
у заваде долазимо!“</p> <p>„Немој тако, кнеже!“ прихвати опет војвода гласом у коме благ прекор |
дамо!“</p> <pb n="162" /> <p>„Да дамо, кнеже, па нека се цркви и пресипље!“ повикаше кнезови и |
ј душе војводе Радича!“</p> <p>„Хоћемо, кнеже Орловићу!{S} Хоћемо!“ привикаше сложно кнезови и |
у следујемо!“</p> <p>„Све је то красно, кнеже!“ прихвати војвода. „Поћи ћемо ми на војну и из д |
по тим плочама!“</p> <p>„Добро, добро, кнеже!“ прихвати доброћудно поп, дохвати и испразни јед |
днији, узе реч:</p> <p>„Није ово место, кнеже, нити је прилика, да загледамо је ли војвода мога |
Што ћемо сад тамо!?“</p> <p>„Ево зашто, кнеже Добромире!“ узе реч кнез Градоје. „Прво зато, што |
ју, то сви знамо...“</p> <p>„Је си чуо, кнеже,“ пресече га поп Каритон, па мало преврну закрвав |
ојим четама излазити!“</p> <p>„Како ћу, кнеже, апсити моје властеле док су гости у моме двору?“ |
јатељу, срдачно поздрављење. — Да знаш, кнеже, ево дође књига од Крушевца, од Господина нам Кне |
је дед био Патарен!“</p> <p>„Ти лажеш, кнеже Миросаве!“ цикну Витомир. „И није чудо да лажеш, |
разговараху један с другим: „Да видиш, кнеже, ко је поп Каритон!“ „Да видиш, попе, ко је Орлов |
одара!“</p> <p>„Страшну истину говориш, кнеже!“ рече тужним гласом војвода Радич. „Јест, страшн |
на глас:</p> <p>„Опрости нам, Господине Кнеже!{S} Опрости нам, и витешки царе наш!...{S} Опрост |
p> <p>„Казаћу ти све по реду, господине кнеже!“ поче старац хучући; али чим му се погледи отеше |
што знаш!“</p> <p>„Ево хоћу, господине кнеже!“ рече Некудим осетив се некако окрепљен речју кн |
едњих година!“</p> <p>„Е, мој Господине Кнеже!“ јечаше полугласно кнез Градоје.</p> <p>Па онда |
требао овој земљи!{S} Еј, мој Господине Кнеже, шта ћеш ти један, Душанов јунак са благим и свет |
реклиње и проклиње!{S} Еј мој Господине Кнеже, знам да су теби, који си одрастао уз колено цару |
оздрављам добродошлицом, верни и славни кнеже!{S} Нека су нам добро дошли и сви твоји јунаци!{S |
да Радич хукаше и јечаше: „Еј наш добри Кнеже Лазаре!{S} Еј велики јуначе наш!{S} По Богу брате |
тако зове!“</p> <p>„Кнеже Радмире и ти кнеже Ивко,“ довикну <pb n="101" /> војвода гостима што |
мој царе Душане!...{S} Еј, мој честити Кнеже Лазаре?!...{S} Еј, шта би од тебе, моја Србадијо? |
сина мога на крштењу.{S} Не, драги мој кнеже,“ настави војвода узбуђен, па метну обе своје рук |
послуша заповест, нико да се макне! — „Кнеже Војиславе!“ викну Кнез Лазар; „дај пет коњаника о |
а оборио главу сниско на прса.</p> <p>„Кнеже,“ узе Каритон да говори: „колико си остарео још т |
а опет игуман Пајсеј узети реч:</p> <p>„Кнеже Орловићу!{S} Немој мислити да се ми клањамо твоме |
Ено је сав Крушевац тако зове!“</p> <p>„Кнеже Радмире и ти кнеже Ивко,“ довикну <pb n="101" /> |
ужју, ако је има у срцу вашем!“</p> <p>„Кнеже,“ узе реч Витомир, „ако хоће кнез Миросав да се м |
шта је видео и чуо у Крушевцу!“</p> <p>„Кнеже, може Гојко и не послушати мене свога војводу, а |
Божје, и нека те мој благослов прати а Кнежев нек те дочека!“ И отиде Голубан.{S} Осташе у дво |
се уклони, јер је јасно било да је гнев кнежев истом узео да кипи.</p> <pb n="178" /> <p>„Жао м |
у Среду, раном зором стизаху пред двор кнежев гомиле сељака и сељанака из свих села и заселака |
ј властели од ове земље?!“ беше одговор кнежев. „Ако на кога падне клетва пашће на господу; ниј |
огах разабрати ни речи; али ме сам глас Кнежев, његово полагано спуштање са висине у дубине, он |
ода, желећи да спречи даљи развој гнева кнежева. „Све вас ја бих пре пустио да оставите овај дв |
алпак.</p> <p>Раздрага се малена војска кнежева па громко грмну у усклике: „Живео нам, славни г |
ерно се поклони, дохвати се руком скута кнежева и прихвати десницу, коју му старац пружи, и цел |
и опет се расклопише под витлањем мача кнежева, да се по ново склопе и да му и рамена и мишице |
ик, који показиваше како их је заповест кнежева изненадила.{S} Једни се загледаше у гриву своји |
е слегао радостан народ око мале војске кнежеве, рекао би, хоће да је загрли <pb n="79" /> и у |
доје кренуо, кад дојаха коњаник од чете кнежеве, и донесе писмо војводи.</p> <p>Војвода га отво |
ек ја дођох из двора међу своје људе, а кнежеви нас људи нападоше!“ причаше Витомир.</p> <p>„Та |
само чело. <pb n="34" /> Румени образи кнежеви прогрушали се модрином.{S} Са чела обојице кипт |
мало што се у самоме двору, пред очима кнежевим, мачевима не исекоше, како је по њима настала |
хача свога, да се стави у равну врсту с кнежевим Лабудом.{S} Сад се и кнез Градоје насмеја, и у |
ани с ону страну потока узе световати с кнежевима и властелом својом да ли да ту поред воде зан |
учинити може: или да се разиђемо својим кнежевинама, или да сви, овако заједно пођемо у Крушева |
ом, а камо ли љутом заповешћу!{S} Млади кнежевић нека се врати, и треба да се врати!“</p> <p>„К |
рича шта му је кнез заповедио.{S} Млади кнежевић, који је волео бесног попа Каритона, као што г |
ли данас тебе послушати не ћу.{S} Млади кнежевић може наћи пута у Орлов Град и без Ристивора, а |
Косово!{S} Ти си и онако стар, а млади кнежевић још је дете.{S} Грехота би била да, било ти би |
/p> <p>„Има овде две књиге!“ рече млади кнежевић. „Једна је уметнута у другу.{S} Ево да ти чита |
тари кнез, и госпођа Мандалена, и млади кнежевић, и све дворјанство њихово.{S} Учини се многима |
м, славни господару!{S} Живео нам млади кнежевић!“ Сељаци сложно прихватише, и ако им мало час |
шља.</p> <p>На срећу наиђе у ходнику на кнежевића Боривоја, који, тек што се вратио из планине |
ако ти се заповеда!{S} Ти ћеш да пратиш кнежевића ево одавде од овога грма па до у Орлово.{S} Ј |
жаше други светњак с леве стране младом кнежевићу, који, прав као прави млади бор, стојаше само |
задовољно насмеја како згодно приклопи кнежево питање. „Ето нема нас овде ни пуна хиљада војни |
заједнички пожелимо срећан пут кнезу и кнежевој војсци!...{S} Мене и вас од данас везује нова |
невесело, па скочив с коња приђе к руци кнежевој. „Е мој славни господару, вере ми је ову земљу |
илно узбуђен говор некога од господе за Кнежевом трпезом, па онда зашушташе свилене завесе на ш |
Некудим осетив се некако окрепљен речју кнежевом. „Прво је дошао војводи под шатор ђак његов Ђу |
и све кликћући, срећни што носе својима Кнежеву заповест <pb n="143" /> да наступају напред.{S} |
ери уочи тога дана, — другог по одласку Кнежеву — он се јави Кнегињи па јој рече: „Имаш, Госпођ |
ка, и сребраре са Приморја, те Орловића кнежина поста у брзо као кошница од винове лозе са роје |
теби ни да нас испратиш до на међу наше кнежине!“</p> <p>„Ето, не рекох ли ти“ рече поп. „Све с |
до, вазда верни своме завету ево нас из кнежине од Орлова Града, да ти, као клетвеници твога до |
ана.{S} Тек кад народ опази да војвода, кнез Градоје, праћени неколицином властеле и слугу, жур |
останите ето ти и твој кум од старина, кнез Вукан, и нека остану сви игумани и сви други духов |
та бура одушевљених срдаца мало стиша, кнез се Градоје опет нестрпљиво окрете к војводи:</p> < |
ка од петнаест година.{S} Син Градојев, кнез Милан Орловић, погинуо је пре две године у славној |
</p> <p>„Господине војводо!{S} Мој дед, кнез Градоје Орловић од Орлова Града вели да напишем ов |
ер не би право било!), „обећа ми, рече, кнез Н. дати ми велике баштине и синовицу своју ако те |
т и у руку.</p> <p>Кад се све то сврши, кнез замоли да му војвода даде човека, који ће њега и њ |
Боривојева Ждрала.{S} Кад се то сврши, кнез Градоје рече својој малој дружини:</p> <p>„Ходите, |
и нарицати!“</p> <p>Кад стиже Ристивор, кнез га запита: „Шта веле?“</p> <p>„Шта ће да веле?!{S} |
ив му руку по други <pb n="197" /> пут, кнез му шапутом рече: „Иди, моли и младог господара да |
ок војска пролажаше праштајући војводу, кнез Градоје стајаше гологлав и са рукама на прса скршт |
е на последњем <pb n="165" /> целивању, кнез Градоје заповеди да се сваки кнез и сваки властели |
свеце. „Потеци, оче, потеци горе одмах, кнез те чека; има да се чита велика књига која ето стиж |
рчми?</p> <p>„Јесте, господине војводо; кнез га је задржао, док и ви тамо не стигнете!“ одговор |
је све то истина!“ рече <pb n="120" /> кнез Градоје. „А и да је истина, боље је да смо ми на К |
ам опреме, ето вам коња, ето оружја!{S} Кнез вас је поздравио и пита вас: хоћете ли допустити д |
Бранковићем одступа ка Приштини!....{S} Кнез се устави, погледа к десном крилу наднесав леву ру |
S} Ниједно око није остало без суза.{S} Кнез Вукан плакаше као дете.{S} Кнез Гојко просто паде |
ати у трпезарији да допуни метанија.{S} Кнез се осмехну једним брком па рече младим људма: „Ход |
опет погледаху значајним погледима.{S} Кнез Вукан, који по господству свога племена и бејаше н |
спред свога господара и пође напред.{S} Кнез се крену с младим Боривојем за њим, а за њима њихо |
сети, и шта још да прикупи и изнесе.{S} Кнез Градоје му додаде својом руком онај кондир малваси |
уза.{S} Кнез Вукан плакаше као дете.{S} Кнез Гојко просто паде на прса своме од детињства другу |
ти, док се други грохотом насмејаше.{S} Кнез Градоје састави веђе, намршти чело и гледаше преда |
де почеше падати па опет престадоше.{S} Кнез и госпођа Манда оставише терасу па се склонише у ј |
која склизну те га обрани по мишици.{S} Кнез дохвати свој буздован па њиме растера Турке око се |
и јавише Кнезу нешто тихим шапатом.{S} Кнез се у столу своме окрете војводама, <pb n="141" /> |
Испадосмо сви из цркве и пред цркву.{S} Кнез се три пута прекрсти па се вину своме белом Лабуду |
<p>Ристивор је већ давно дио ућутао, а кнез још једнако корачаше по тераси замишљен и нем, и с |
нашој браћи на Косову стигли што пре; а кнез Будисав нека дође за нама, па кад стигне!“</p> <p> |
едло рукама својим и на мах заспа.{S} А кнез Градоје седе с Ристивором те се најпре прихватише |
говораше кнез Нинко, прозван од другова кнез Винко, па се узе љуљати главом и намигивати на сво |
здравље.{S} Никоме се од својих другова кнез Гојко није толико обрадовао као кад виде старога к |
Ристивором, па рече кнезу Градоју да га кнез Вукан и сва друга господа моле да похита к њима, ј |
.</p> <p>„Не пресуђујем ја!“ прекиде га кнез Миросав; „нит сам вредан, нит’ сам кадар да ја то |
ка ми је и деведесет и пет“, пресече га кнез долазећи у све већу ватру и ударив песницом о трпе |
стопце по неколико пута.{S} Стари би га кнез онда опет потапкао па задовољно и осмехујући се пр |
S} Слушали сте ваљада од ваших очева да кнез Градоје никада не говори што не мисли, и да оно шт |
види сам шта пише!“ Па онда сетив се да кнез Градоје није врло јак на читању књига и туђег писа |
своме натраг!“</p> <p>И опет опазише да кнез махну руком, да се ућуте.{S} И ућуташе се.</p> <p> |
а се ништа необично десило није, као да кнез погинуо није, као да, пре само два дана, није била |
га кума Вукана пустио да отиде, само да кнез Градоје, којега се рука дотицала руке цара Душана, |
одморна војска те потисну нас.{S} Тада Кнез Лазар изиђе са својим оклопницима у прве редове.{S |
се сва тројица смерно причестише, онда кнез Градоје, ведар и готово весео, громким гласом викн |
ти људи срца јуначна?!“</p> <p>Па онда кнез Градоје сави главу к левом рамену, да на своје лев |
гу и нећу опростити!“</p> <p>Па се онда кнез три пута побожно прекрсти, промрмља некакву молитв |
правих јунака међу вама!“</p> <p>И онда кнез Градоје срдито трже к себи златом обложене вођице, |
имате ви мени да кажете!“</p> <p>И онда кнез Градоје ућута.{S} Узалуд гледаше час један час дру |
олим те!“ пресече говор Господина Кнеза кнез Војислав, „ја да и дадем такву заповест, у мојој с |
абучилу!“</p> <p>И опет се тихо насмеја кнез, и тапкаше Јабучила и тепаше му.</p> <p>Мало час п |
е!{S} Усред овог трећег и страшног боја Кнез Лазар би се овда онда окренуо <pb n="145" /> да по |
ој.{S} И док се ова војна не сврши нека кнез Градоје Орловић од Орлова Града буде војсци стареш |
ће у неко доба да викне оздо са прочеља кнез Вукан:</p> <p>„Што је теби, кнеже Орловићу?{S} Как |
ног дрвета и другим неким светим моћима кнез Градоје поклонио своме манастиру Милостину.{S} Жур |
<p>У Четвртак пред пече са једнога виса кнез Градоје показа своме унуку и својој чети беле куле |
ајсеј.</p> <p>„Како да не може!“ запита кнез Градоје запрепашћен.</p> <p>„Тако, не може!{S} Не |
какав светац сутра, Ристиворе?“ запита кнез.</p> <p>„А ко ће ти га знати?“ одговори Ристивор. |
Боривој.</p> <p>„Зар само три?“ запита кнез Градоје, очевидно незадовољен у својим очекивањима |
> <p>„Шта ти је, синко, смешно?“ запита кнез попреко.</p> <p>„Смешно ми једа видим какве муке и |
>„Зар за оног бунтовника молиш?!“ упита кнез снаху своју као изненађен, па се мало и намргоди. |
оследњи са бојишта!“</p> <p>„А!“ зајеча кнез Градоје, „Бог те чувао овој земљи, наш честити Гос |
куца — последњим куцањем.{S} Паде мртав кнез Градоје од Орлова Града. „Да таквога не има сокола |
ешће и он још бар педесет људи!“ додаде кнез Вукан.</p> <p>„Ма, шта вреди Господину Кнезу и пед |
рече Ристивор усплахирен.</p> <p>Испаде кнез Градоје с Боривојем пред шатор и чуше доиста жагор |
гда од самог свог детињства био!“ упаде кнез Градоје Гојку у реч. „По своме срцу суди о срцу др |
мене?!{S} Махни се, човече!{S} Нека иде кнез, <pb n="51" /> нека иде властела; зашто су они гос |
тврде ко у име свију да говори.{S} Виде кнез то њихово гуркање, и као нагађао је шта то може би |
> <p>„Војводо,“ викну из гомиле господе кнез Миросав од Рујног Рудишта; „не можеш ти окренути к |
е ли, Гојко?“ викну опет оздо са трпезе кнез Винко, па удари песницом о сто, да кондири и пехар |
p>„Тек ти бејах опремио Ристивора,“ узе кнез Градоје да говори војводи, „да ти јавим, шта чусмо |
„Молим ја тебе, господине војводо,“ узе кнез Градоје да говори са све то јачим узбуђењем, „пуст |
е Ристивор невесело на терасу где га је кнез чекао.</p> <p>„Ех, у добри час!“ рече старац чим у |
а дотрчаше слуге да јаве војводи, да је кнез Гојко, путујући из Крушевца, стигао у двор, али да |
била без њега, да се изгубила, и да је Кнез Лазар погинуо, стресао би се од ужаса.{S} Чинило м |
иви из боја на Плочнику, казивали да је кнез Милан улетао у најгушће чете Агарјана, баш као да |
егове чете брзо су се довршивале, те је кнез могао наредити да се у Среду, деветога Јунија, <pb |
наменитим својим личним јунаштвом те је кнез Лазар Агарјане разбио.</p> <p>Тек би се из нацртан |
се мисли отеле на ону господу, којој је кнез Вукан тако речит тумач био.{S} Ускипео би гневом и |
„мени се чини да војвода рече да нам је кнез Градоје старешина <pb n="171" /> док ова војна тра |
орава, додаде му заставу.</p> <p>Чим је кнез прими усвоје руке, он онда јетко рече Ристивору: „ |
еним а слабим зидинама?!{S} Господин је Кнез Лазар нама свима као отац; ова српска земља нама с |
18990_C4.2"> <head>II</head> <p>Дуго је кнез Градоје јахао сам.{S} Не хтеде се осврнути да види |
дјездио натраг у двор.</p> <p>Опазио је кнез како се сеоске старешине, збијени сви заједно у је |
/p> <p>„И још ми Бошко причаше, како је Кнез Лазар писао Марку и нудио му да му од своје драге |
вити прилога црквама!“</p> <p>И тако је кнез Градоје на свој начин решио једно незгодно питање. |
и по пољима, нека викну: „Стари вас је кнез поздравио, немојте његове седе власи срамотити; не |
и: „Мичите се, браћо, даље!{S} Срдит је кнез, може вас какво зло снаћи!“</p> <p>И још распитива |
нареди да сва војска преноћи где ју је кнез Градоје већ сместио, а да неколике страже пођу дру |
ор му у неколико речи исприча шта му је кнез заповедио.{S} Млади кнежевић, који је волео бесног |
И сви ови што иду за мном, и ако их је кнез Вукан онако паметно одвраћао, зар нису и ти људи с |
есет оклопника, да двор чувају.{S} Није Кнез стигао био ни у Топличку долину, кад Кнегиња Милиц |
н из Кљештевице рече: „У незгодно време кнез позивље људе; ево јечмови почињу сазревати, па их |
> <p>„Каквих десет година?!“ насмеја се кнез грохотом; „мени је седамдесет а теби шездесет и пе |
свела само на десетак људи с којима се кнез Гојко мало час и сам врати!“</p> <p>„Зар у истини |
тини око двора да ли је ко видео кад се кнез Градоје кренуо, кад дојаха коњаник од чете кнежеве |
ead> <p>Било је већ дубоко у ноћ кад се кнез Градоје од Орлова Града устави под једним гранатим |
у.</p> <p>„Е сад, свети оци!“ окрете се кнез Градоје духовницима, „чим се ископа гроб, спремите |
вним данима поклонио!“</p> <p>Снужди се кнез Градоје, обори главу ниско, замисли се нешто дубок |
асни смех неколике господе.{S} Стари се кнез осврну, погледа их мало, и не могаше ни видети ни |
p>Прихватив писмо у своје руке стари се кнез окрете Ристивору:{S} Синко води нашег милог госта |
</p> <p>Кад већ запалише свеће стари се кнез посади у једну велику столицу, држећи једнако у ру |
990_C3.3"> <head>III</head> <p>Стари се кнез Градоје окрете к војводи:</p> <p>„Не замери ми, во |
p>„Зар баш тако, Арсеније?!“ испречи се кнез на старца. „Зар ви кметови нађосте баш овај час, у |
испред њега.{S} Оштрим погледом прелете кнез сваког свог војника, и онда, рекав нешто војводи к |
нио.</p> <p>По дужем ћутању проговориће кнез: „Ето вам, децо, највећа и најлепша црква у васион |
<p>„Кнеже,“ узе реч Витомир, „ако хоће кнез Миросав да се мачима на смрт боримо, готов сам; ал |
ибије нема!....{S} Има смрти,“.... рече кнез мирно и поуздано.</p> <p>У том изиђоше на сами врх |
p>„Зар и ти знаш шта је паметно?!“ рече кнез подругљиво.</p> <p>„Веруј и да не знам!{S} Него и |
ориш, стари орле од Орлова Града!“ рече кнез Гојко силно раздраган.</p> <p>„И доиста дивно збор |
о и ја, и не требате ви што и ја!“ рече кнез Градоје. „Ја ћу да загазим у турску војску, да је |
/p> <p>„Сад још једно, децо моја!“ рече кнез. „Да узмемо по један залогај хлеба и по један гутљ |
тину настала су последња времена!“ рече кнез снуждено попу Каритону. „Ти се сећаш како је то св |
Косова, кад се бој почне да бије!“ рече кнез Градоје. „Немој, молим те, војводо, немојте, госпо |
атора пребијен на двоје на троје!“ рече кнез Гојко.</p> <p>У томе часу стиже под шатор игуман П |
обро нам дошао, млади властелине!“ рече кнез срдачно. „Како је војвода?{S} Је ли му све здраво |
шта је, и врати нам се у сретање!“ рече кнез Градоје, па нареди стражи да дигне војску на ноге. |
не да Бог, а све друго како хоће!“ рече кнез Гојко.</p> <p>„Господине војводо!“ узе опет реч см |
реба!{S} Нисмо боље ни заслужили!“ рече кнез Мирослав. „Није <pb n="131" /> нас кнез Градоје ку |
еби све тек тако чини, синко мој!“ рече кнез. „У самој ствари то је Ристиворово лукавство.{S} А |
ке да се покажеш колико си јунак!“ рече кнез.</p> <p>„Кад си ми је ти дао да се покажем?“ питаш |
дана!“</p> <p>„Ништа то, војводо!“ рече кнез Градоје весело. „Ми, колико нас је данас овде, да |
а.</p> <p>„Станите мало, господо!“ рече кнез Градоје. „Не приличи нама да кога било кунемо.{S} |
поче растапати у сузе. „Господо!“ рече кнез Градоје; „да сви заједно потражимо по шатору.{S} Н |
наш велики и славни цар преноћио!“ рече кнез, „Не би се цар на те срдио што ми толику част чини |
</p> <p>„Вама се чини да је тако!“ рече кнез Градоје с презривим осмехом, „мени се чини да није |
ћеш ваљада претварати пост у мрс!“ рече кнез подсмешљиво и још једнако срдит.</p> <p>„То је нај |
p> <p>„Да окушамо попову мудрост!“ рече кнез Ристивору. „Али мрка капа зла прилика!“</p> <p>На |
ати!“</p> <p>„Нека је слава Богу!“ рече кнез побожно па се прекрсти; „нека је слава Богу на доб |
за погибију <pb n="182" /> нашу!“ рече кнез Градоје поуздано, „Не би тај јадан народ данас зап |
вом!“</p> <p>„Жао ми је Јабучила,“ рече кнез; „али што ћу му кад има несрећу да га јаше човек, |
И ућуташе се.</p> <p>„Зар ми сви,“ рече кнез, — „зар ми сви имамо коње и клобуке цвећем окићене |
n="147" /> <p>„Благо теби, синко,“ рече кнез Градоје рањенику, „благо теби, који си крв своју н |
</p> <p>„Кад сам ти је ја кратио?“ рече кнез па се насмехну с пуно презрења.</p> <p>„Е, па добр |
о од Агарјана, то теби није ништа“ рече кнез Градоје с пуно горчине и презривости, и узе по сво |
опе, стојим ја теби на белези!“ пресече кнез попа пружив руку према њему да га устави; па наста |
е мозак недокуван?!“ срдито прекораваше кнез Ристивора, а овај се не даде пореметити него наста |
нко!{S} Нека ти је срећно!“ усклицаваше кнез Градоје борећи се с читавом једном четом која га с |
ло заложимо!“</p> <p>Тако им заповедаше кнез, те њих двојица пођоше одмах да учине како им рече |
т каквог великог човека.{S} И застајаше Кнез овда онда у говору, као да му тешко беше да нађе р |
“</p> <p>„Примам, примам, попе!“ викаше кнез нестрпљиво. „Пази, ево мене!{S} Пази!“</p> <p>И ст |
<p>„Тако, браћо, Бог вас видео!“ викаше кнез Градоје сва веселији.</p> <pb n="103" /> <p>„И још |
у ваше колибе и одморите се!“ понављаше кнез Градоје мало оштрије. „Видећу ја ко од њих сме да |
у перо казивао? „Војводо“ — настављаше кнез као <pb n="19" /> да чита некакву Душанову листину |
луди или они твоји паметни!“ настављаше кнез па немирно ходаше и тамо и амо, а оборио главу сни |
" /> <p>„Славе ти, кнеже Гојко,“ мољаше кнез Градоје, „дај, брате, још мелема за срца наша!{S} |
и да ли ме је мило помињала!“ говораше кнез Нинко, прозван од другова кнез Винко, па се узе љу |
ојом ил’ његовом спрати може!“ говораше кнез Витомир доста мирно. „Ја сам готов ево овога часа, |
м ја Милојка!{S} Тако, брате!“ говораше кнез Градоје задовољан.</p> <p>„Па онда,“ настави Гојко |
се кајати што те не поведох!“ говораше кнез Градоје сниским гласом, и погледа горе међу грање |
огу угодна дела. „Благо вама,“ говораше кнез једнако у звезде гледајући, као да су то душе српс |
зашто да не да?!“</p> <p>Тако говораше кнез Градоје, па му се образи зажарише а очи почеше сев |
под ранама умро?“ <pb n="206" /> питаше кнез, па се загледа у свога унука, који се сав тресаше |
јске неко убије војводу нашег?!“ питаше кнез Градоје и сам дубоко узбуђен, и узе се крстити од |
би толико хита, кнеже Градоје?!“ питаше кнез Вукан.</p> <p>„Ево што: прво Господин Кнез нас је |
/p> <p>„Колико је рана стекао?!“ питаше кнез као да је реч о тековини некаквога великога блага. |
ницима и најтеже грехе опрости!“ питаше кнез Градоје.</p> <p>„Могу, како да не могу?!{S} Бог с |
/p> <p>„Да ли ти рече Ристивор,“ питаше кнез <pb n="27" /> младога властелина, — „да се прекрст |
p> <p>„А мој слуга Ристивор>“ питаше кнез па брижним погледом прелеташе све кутове од шатора |
истивор причао како је то било?“ питаше кнез Ивана.</p> <p>Пре него што Иван могаше уста да отв |
последњи који га је жива видео“ питаше кнез Градоје.</p> <p>„Казаћу ти све по реду, господине |
али војвода хоће да му сви кумујемо, и кнез Вукан хоће да смо му сви прикумци; док ми празнисм |
нишевић, и кнез Десимир Милосављевић, и кнез Богдан Ђурашевић!“</p> <p>„А стићи ће, надам се, д |
ш да дође и кнез Добромир Иванишевић, и кнез Десимир Милосављевић, и кнез Богдан Ђурашевић!“</p |
ад се Орловићева чета повуче, војвода и кнез Градоје стадоше по средини између једних и других |
} Мимо кнеза Будисава има још да дође и кнез Добромир Иванишевић, и кнез Десимир Милосављевић, |
у врсту с кнежевим Лабудом.{S} Сад се и кнез Градоје насмеја, и узе тапкати руком Јабучила по в |
прихвати Ристивор, „оно кнез Добромир и кнез Вукан говораху паметно, и никако није друго него о |
реча је мени малвасија.{S} Нек чекају и кнез и војвода!“ И ето не хте да дође!</p> <p>Ражљути с |
задаје.{S} Ето да вам почнем!“</p> <p>И кнез Гојко дохвати пехар, сркну мало малвасије, да овла |
ето да ми се поп већ осветио!“</p> <p>И кнез узе да врти главом и да шкргуће зубима.</p> <p>Кад |
у, и пођоше уз брдо пешице.{S} Стари би кнез уз пут овда и онда помиловао свога Лабуда, потапка |
никога! „Ох, што их нема!“ уздахнуо би Кнез гласно и дубоко.{S} Па би онда опет духом пренуо и |
х Светога Саве кроз њих дихао!“ настави кнез Градоје. „И за Душаново доба властела се завађала |
p> <p>„Онај наш поп Малвасија,“ настави кнез који је волео по некад да Каритона зове тако, „она |
знамо?!</p> <p>„Куда полазимо?“ понови кнез питање свога унука. „Мој синко, ми полазимо куда н |
учини, нема јунаштва?!{S} И овај млади кнез Гојко чини ми се добар јунак?{S} И сви ови што иду |
<p>„Шта велиш?!“ продера се и намргоди кнез Вукан. „Шта велиш?!{S} Нема, кнеже, од тога ништа! |
вању, кнез Градоје заповеди да се сваки кнез и сваки властелин стави на чело своје чете, да је |
тећи се живо и скоро без прекида.{S} Ни кнез, па ни она два млада витеза, не разумеваху ништа о |
људи ономлани на Плочнику?{S} Ваљада ни кнез не може хтети да му по селима остану само старци, |
p> <p>Кад је већ почело да свиће, стари кнез продрма Ристивора и Боривоја: „Устајте, децо, у им |
беху сведоци, стојећи гологлави, стари кнез, једнако с голим мачем у десници и са заставом у л |
ба задахтала од тешких напора.{S} Стари кнез убриса рукавом зној са чела па се окрену и погледа |
ко од господе грцаше од плача.{S} Стари кнез Градоје јечаше као да се некакав од Тројанових гра |
ече вратио се Ристивор у двор.{S} Стари кнез га је чекао нестрпљиво, па је <pb n="49" /> најпос |
у у шатор и слушаше пажљиво.{S} А стари кнез већ у велико почео своју молитву па само настављаш |
кој смрти његовој!“</p> <p>И онда стари кнез задену своју челенку у клобук Боривојев, а из оне |
арије људе.</p> <p>Мало за тим па стари кнез виде како људи неки потрчаше на неколико страна и |
{S} Јест, видим га сад!“ закликта стари кнез радостан.</p> <p>Али радостан беше само за неколик |
, који се још гласније заори, кад стари кнез доброћудно рече:</p> <p>„Како да не бих вечерао у |
и свилену заставу Орловића, и кад стари кнез силно раздраган <pb n="72" /> викну громко: „Напре |
оре.</p> <p>Рано пред зору устаде стари кнез па <pb n="112" /> гологлав приђе пред шатор.{S} По |
господо и господска дружино!“ узе стари кнез беседити. „Биће да се кнезу Вукану <pb n="87" /> м |
те жив оставити нећу!“</p> <p>Узе стари кнез да се крсти запрепашћен.</p> <p>„Ваистину насташе |
мало сама остави.{S} Гологлав је стари кнез ушао у ту дворану; сетан и невесео изишао је из ње |
гне на Косово.</p> <p>У Уторак је стари кнез прегледао сам сваког свог војника, загледао у оштр |
по мојој руци.“</p> <p>Узалуд се стари кнез пригибаше час с једне час с друге стране око Ристи |
сад шта ћу ја с тобом?“ окрете се стари кнез и викну срдито Ристивору. - „Ти ћеш још учинити да |
јецање и плакање.{S} Намргоди се стари кнез, намргоди се поп Каритон.{S} Потекоше људи по гоми |
м усред срца!</p> <p>Пренерази се стари кнез.{S} Прекрсти се и рече у чуду: „Буди Бог с нама!{S |
ађу.{S} Слуге му казиваху како се стари кнез, одмах по свршеном крштењу, повукао у свој шатор и |
аву, да је ја сам понесем?!“ рече стари кнез.</p> <p>Ристивор га погледа за неколико тренутака |
!“</p> <p>„Тако, децо моја!“ рече стари кнез задовољно. „Пружите један другом руке!...{S} Тако! |
/p> <p>„И веруј да је тако!“ рече стари кнез. „Војводи долази војска не само из близине него и |
из листине Господина Кнеза?“ рече стари кнез. „Ко год може да дође а не дође тога он куне велик |
на њиховим вратима?“ прекораваше стари кнез свога војводу пошав с њиме у поље.{S} И узе вртети |
!{S} Бог да те прости!“ понављаше стари кнез тихо, а очевидно дубоко ганут.</p> <p>„Пре него ће |
м се живи предајемо?!“ одговараше стари кнез, па се мачем, који му Ристивор додаде, залете <pb |
поноси?!“</p> <p>Све то говораше стари кнез тихим гласом и гледајући у свој пехар, као да се с |
<p>„Ко стражари на кули?“ питаше стари кнез.</p> <p>„Марјан!“ рече Ристивор.</p> <p>„Јавља ли |
другој руци.{S} Иза попа корачаше стари кнез гологлав; његове сребрне власи ускомешане ветрићем |
победу, и да су тамо на молитви и стари кнез, и госпођа Мандалена, и млади кнежевић, и све двор |
p> <p>Кад видеше кметови да већ и стари кнез приђе к Лабуду и узимаше у руке узде да у седло ус |
S} Јеси ли ме разумео?!“</p> <p>И стари кнез шкргутну зубима и севну очима.</p> <p>„Опрости ми, |
ењивао јадној сиротињи!“</p> <p>И стари кнез затвори врата од дворане у Новој Кули.</p> </div> |
ебе Господа исповедамо!“</p> <p>И стари кнез Градоје беше силно раздраган.{S} Први он од власте |
и још ниси био на војни,“ настави стари кнез; „и још ниси имао прилику да <pb n="69" /> од цара |
мачем завитлати.</p> <p>Али се ни стари кнез ни Ристивор не одазиваху.</p> <p>„Пали су и један |
ећ сви коњи и сви клобуци окићени стари кнез викну:</p> <p>„Прекрстите се, децо моја, па, у име |
мо снагу|“ рече поп.</p> <p>Скочи стари кнез, одгурну љутито свој сто, збаци скрлатну доламу са |
, да боље чује шта то под шатором стари кнез гласно говори.{S} И Витомир се тада примаче к улас |
="186" /> <p>„Где је?“ упита живо стари кнез, и наднесе десну руку над обрве своје, да као поош |
добри наш војводо!“ рече свечано стари кнез Градоје дубоко ганут и сузе ронећи.</p> <p>„Бог да |
да дође!</p> <p>Ражљути се силно стари кнез.{S} Сав поцрвене, очи му севнуше гневно, па викну |
!{S} Оди, синко!“</p> <p>Рекав то стари кнез пружи своју десницу да му је унук пољуби, па онда |
и драге воље пристаде на ово што стари кнез од њега тражаше.{S} Она би се двојица може бити во |
данас изгинемо!“ говораше на глас стари кнез Градоје.</p> <p>„Стани, море!... ни корака напред! |
погледати.</p> <p>Угледав војводу стари кнез хитро скочи с коња као младић, па скиде калпак, те |
унуком.</p> <p>Дошав пред војводу стари кнез га поздрави мачем па стојећи под калпаком поче да |
Бог с нама!“ рече у највећем чуду стари кнез па се прекрсти. „Е сад... шта ћемо сад?!“</p> <p>„ |
громко.{S} Одмах у самом почетку стари кнез збораше тихо у два маха.</p> <p>„Лакше, Ристиворе, |
и дадоше му пехар вина.{S} Али му стари кнез не даде пити него навали на њ:</p> <p>„Казуј прво, |
је по некаквој заповести, коју му стари кнез <pb n="66" /> на ухо шану, узјахао свога коња Јабу |
тавиш!{S} Ниси бољи ни ти!“ викну стари кнез коме већ прекипе, па шкргуташе зубима и пушташе да |
ака!“ одговараше с правом радошћу стари кнез баш у тренутку у коме се његов мач преби ударцем о |
шаторова. </p> <pb n="189" /> <p>Стари кнез подуже погледаше к тим шаторовима, као да је оком |
да види тај красни призор!</p> <p>Стари кнез посматраше за неколико тренутака, како му војници |
је и баца камена с рамена.</p> <p>Стари кнез беше очевидно радосно раздраган. <pb n="64" /> Осм |
ијну се високо под облаке.</p> <p>Стари кнез се окрете према својој чети.{S} Ристивор по запове |
аше се не зборећи ни речи.</p> <p>Стари кнез Градоје диже завесу на уласку у шатор, па им викну |
скочи своме коњу у седло.</p> <p>Стари кнез махну руком, да устави кликтање својих војника и ј |
им послом овуда нагосте?!“</p> <p>Стари кнез нешто рече својима, па потера Лабуда напред.{S} За |
разиђоше својим домовима!“</p> <p>Стари кнез слушаше Ристивора немо, с раширеним зеницама и отв |
ину казујем:{S} Ни један!“</p> <p>Стари кнез скочи са столице и сав поцрвене. „Ни један?!“ узви |
!...{S} Ај како је дивно!“</p> <p>Стари кнез муком замукао, па се загледао у далеке даљине.</p> |
стане ни камен на камену!“</p> <p>Стари кнез Градоје само шкрипаше зубима.</p> <p>„Начини се не |
„Да чудне ми књиге војводине!“ прозбори кнез очевидно изненађен и полу срдит. — „Што ли је било |
.</p> <p>„Ех, синко, ја ћу...“ одговори кнез Градоје, затежући очевидно у забуни шта да каже, „ |
, војводо, подесио како треба! прихвати кнез Добромир. „Помислите, људи, како би страшно било д |
да кукамо!“</p> <p>„Знао сам“, прихвати кнез, „знао сам да ће тако бити!“</p> <p>И онда се крен |
но.</p> <p>„Какву Грачаницу?!“ прихвати кнез. „Не мислим ја цркву коју су људске руке градиле, |
досно послушао кнеза Градоја!“ прихвати кнез Гојко. „Само би ваљало да проведемо целу ноћ поред |
господом и код таквих јунака!“ прихвати кнез Градоје горко подругљиво.{S} Па се онда окрете вој |
свога свагда јуначкога срца!“ прихвати кнез Вукан. „Али, кнеже, ти сам од свих нас овде најбољ |
да се никад тога бојао нисам!“ прихвати кнез поноситим гласом <pb n="32" /> и мало као увређен. |
p> <p>„Збиља, кнеже Орловићу!“ прихвати кнез Добромир, „ја не видим што нас зовеш на Косово?{S} |
ч игуман Пајсије.</p> <p>„Ех!“ прихвати кнез Вукан, „кад вама, црним калуђерима, овај свет није |
p> <p>„Јесте мучно што велиш!“ прихвати кнез, „Него, молим те, видиш да се овај народ слегао ок |
и радосно!“</p> <p>„Славе ми,“ прихвати кнез Вукан, „нико не може бити веселији и радоснији нег |
.</p> <p>„Е, кад јесте закон,“ прихвати кнез, „онда по закону нека и буде, и ништа вам ја и не |
рилози!“</p> <p>„Кад је тако,“ прихвати кнез Градоје, „онда ви данас нама опојте како треба наш |
а ти, војводо, изабрати моту,“ прихвати кнез; „а то је: да сам дању и ноћу у средини моје чете |
кад ти кажем!“</p> <p>Па у срдњи својој кнез дохвати буздован, који му о јабуци седла вишаше, и |
тављаше приповедач своје казивање. „Тек Кнез Лазар — сад већ на трећем коњу, јер <pb n="146" /> |
а Косову. <pb n="126" /> Твој клетвеник кнез Градоје Орловић.{S} Ово је писано руком Боривоја, |
о хоћеш: обећа ми твој крвни непријатељ кнез Н.“ (каза он и име, само ти га ја не казујем јер н |
ми онда каза: „Погодио си; и јесте нам Кнез сетан и невесео!{S} А и за невољу му је, јер, вели |
тако!{S} Дајте да саслушамо све што нам кнез Градоје поручује!{S} Дед’, млади властелине, казуј |
евине своје неизгладљиве печате.{S} Сам кнез Градоје, кад је пре педесет година наследио свога |
јер већ сунце зашло беше.</p> <p>За тим кнез замоли војводу да га одведе у Душанову дворану, и |
и ако јесте — онда... ниси ли ти главом кнез Градоје, стари Орао од Орлова Града?!“</p> <p>Кнез |
ашега реда!“</p> <p>Насмеја се грохотом кнез Миросав.</p> <p>„Вараш се ти, војводо!“ рече он уп |
арен или ниси,“ прихвати горким осмехом кнез Миросав; „на чисто је да ти је дед био Патарен!“</ |
ојска пошла с тобом!{S} Али пошао један кнез Гојко са својом стотином коњаника, па се и та чета |
>„Ао,.... славу ти...!“ рикну као бесан кнез Миросав, па се баци сребрним пехаром на Витомира, |
</p> <p>„Добро је, хвала Богу, Господин Кнез,“ поче Гојко, „а ено га, има већ по више дана на К |
ћемо сутра велики бој бити!{S} Господин Кнез као обично дође први на јутрење.{S} Бејах и ја у с |
ђу заповедницима од војске.{S} Господин Кнез и Госпођа Кнегиња Милица раде да их измире, али до |
ка пруже руке један другом.{S} Господин Кнез и ова земља требају данас сваки мач свакога свога |
и нама да кога било кунемо.{S} Господин Кнез је једини јунак који је имао права да куне и проку |
у, како Србадија зна да гине!“ Господин Кнез погледа нас све дугим а невеселим једним погледом, |
рстом благослови све.{S} Приђе Господин Кнез к владици, прими из његових руку крст и окрену се |
Нека је слава Господу!{S} Може Господин Кнез да буде без мене!“ узе опет реч Градоје, који сав |
лочнику заслужио, и коју ми је Господин Кнез послао уз писмо о јуначкој смрти његовој!“</p> <p> |
у Крушевац опазим ја да нам је Господин Кнез нешто дубоко замишљен, сетан и невесео.{S} Једно в |
>„Казуј прво, синовче, како је Господин Кнез и где је?“</p> <p>„Та стани, кнеже Орловићу!“ прив |
!“</p> <p>„Казуј прво, како је Господин Кнез и где је?“ понављаше старац своја питања.</p> <p>„ |
ном чудо сад кад чух шта му је Господин Кнез писао!“</p> <p>„Опрости ми, дедо!“ прихвати тихо и |
: како су се њих двојица, које Господин Кнез пази као своја два крила, грозно завадили, како ма |
вору, мене не требаш а може ме Господин Кнез затребати, боље је да зором пођем на Косово!“ „Пра |
жељу замерити не може; најмање Господин Кнез, који у прсима носи срце доброга оца пуног милости |
уги Срби Приморци.{S} Истом се Господин Кнез с војском кренуо дно, а неколики Дубровчани сазваш |
И још ми Бошко причаше како се Господин Кнез тешка: „Ето,“ вели, „не можеш ништа почети да земљ |
сутра је ето Видовдан, видеће Господин Кнез, видеће Србадија, ко је вера а ко је невера!“ И он |
ог у славној крви својој.{S} И Господин Кнез и сва Србадија знаде колико си јој од педесет годи |
у, и да је наш добри и честити Господин Кнез погинуо!“</p> <p>„Сачувај нас тога, Господе Боже!“ |
о је Бог дао те је наш честити Господин Кнез Лазар могао и без нас да задобије победу!{S} Нека |
па види шта пише.{S} Ја знадем Господин кнез не мисли на тебе.{S} Твоја је кућа ономлане на Пло |
з Вукан.</p> <p>„Ево што: прво Господин Кнез нас је позвао да се сви око њега искупимо најдаље |
/p> <p>„Хоћу ли им казати како Господин Кнез куне великом клетвом ко може да дође а не дође?“ п |
ако ћеш им то казивати, кад то Господин Кнез није писао народу него војводама и кнезовима, вели |
ам требају драговољци, јер нас Господин Кнез зове на Косово, да одбијемо Агарјанску силу од наш |
етва пашће на господу; није њу Господин Кнез намењивао јадној сиротињи!“</p> <p>И стари кнез за |
S} Од тих сељана чух да је наш Господин Кнез, покривен тешким ранама, пао жив у руке Турцима, к |
је. „Прво зато, што нас је наш Господин Кнез Лазар позвао да на Косово изиђемо.{S} Јесмо се, на |
вашем!“</p> <p>„Нека би ти наш Господин Кнез на небу пред лицем Господа Бога опростио, како ти |
ла. |</p> <p>„Јест’, јадан наш Господин Кнез!“ настави он опет сам од себе. „У вече би искупљао |
арив песницом о трпезу, — „наш Господин Кнез је срце моје подмладио а моју памет подсетио да ја |
ј.</p> <p>„А то не може!“ прихвати живо кнез. „Пут у небески Јерусалим води право уз ону косу и |
!“ одговори још једнако сасвим стрпљиво кнез Градоје.</p> <p>„Ти, брате,“ прихвати опет Вукан, |
ху ништа од свега онога жубора.{S} Него кнез би гледао у попа па би се и он крстио, клањао и сп |
п Каритон, који је више вина попио него кнез и млади властелин заједно.</p> <p>„Не знам ти дати |
,“ прихвати властелин Витомир; „али ако кнез Миросав остави ноћас стан па се врати дома, онда д |
„Ја сам готов ево овога часа, само ако кнез Миросав хоће!“</p> <p>„Кад је тако,“ предузе војво |
е бољи јунак а ко лошији?!“ викну горко кнез Вукан, саставив своје чупаве веђе као свагда кад с |
ивало шале и прштало досеткама.{S} Само кнез Градоје, ког војвода беше посадио себи уз десно ко |
две стотине војника!“ рачунаше полагано кнез Градоје.</p> <p>„Зар свега двеста војника?!“ запит |
гу, има доста и доброга!“ рече поуздано кнез Гојко, који једва дочека да се заборави оно и суви |
ми!“ рече смерно и опет сасвим поуздано кнез Градоје, — „Славе ми, ништа мени немаш да захвалиш |
n="83" /></p> <p>„Како?“ питаше озбиљно кнез па се узе крстити од чуда. „Како?...{S} Зар ја дос |
Ако ћеш право,“ прихвати Ристивор, „оно кнез Добромир и кнез Вукан говораху паметно, и никако н |
мој Господине Кнеже!“ јечаше полугласно кнез Градоје.</p> <p>Па онда Гојко настави опет:</p> <p |
ад тога, оче игумане!“ прекиде га оштро кнез Градоје. „У овом чудноватом времену у коме живимо, |
каквом великом сабору.{S} Гледа све то кнез поиздаље, и нешто се намрштио беше.</p> <p>„Да ниј |
густој гомили стојаху, беше мило то што кнез о коњу рече, па му узеше довикивати: „Тако, сиви с |
ву чету скоро сва војска војводина, јер кнез Градоје устављаше чету по чету како која пристизаш |
кнез Мирослав. „Није <pb n="131" /> нас кнез Градоје кумио и преклињао да се крећемо?!{S} Јес’, |
ци сложно прихватише, и ако им мало час кнез онако попреко одби ону молбу о перперама.</p> <p>Г |
ога отачаства!“</p> <p>„А!“ зајеча опет кнез Градоје. „Кад ли ће се једном то отровно семе истр |
да питам кнеза Градоја,“ прихвати опет кнез Вукан. „Кнез Лазар је већ толико дана на Косову, и |
нашим јунацима.{S} Чусте какву ми власт кнез даде.{S} По сили те власти ево вам опраштам све пе |
свакој срећи и слави?!“</p> <p>Приђе му кнез Градоје и диже га са мртвога војводе.</p> <p>„Уста |
од чуда.</p> <p>„Уђи па види!“ рече му кнез Вукан. </p> <p>Кнез Градоје уђе под шатор. </p> <p |
/p> <p>„Јаши свога коња!“ заповедаше му кнез. „Нај, носи заставу!{S} А више ми немој будаласто |
Устај за Бога!“</p> <p>„Шта је?!“ викну кнез скочив са поњаве на којој је лежао био, а својим у |
да се макне! — „Кнеже Војиславе!“ викну Кнез Лазар; „дај пет коњаника од твоје стотине нека пој |
рса и плакати.</p> <p>„Некудиме!“ викну кнез Градоје нестрпљиво; „знамо сви да си му ти од рано |
{S} Проклет да је Вук Бранковић!“ викну кнез Вукан у горком гневу.</p> <p>„Нека су проклети и о |
јске наше.{S} Ево ми слуге јавише да су кнез Миросав и властелин Витомир дигли један на другога |
S} За једном таквом трпезом вечерали су кнез Градоје, поп Каритон и војводин властелин Иван.{S} |
љивости велике милости Божје.{S} Кад чу кнез Градоје да допочеше већ певати и „Придите, последњ |
се већ сви под липом искупише, узе реч кнез Градоје:</p> <p>„Прво што имамо да свршимо то је д |
p>„Ево зашто, кнеже Добромире!“ узе реч кнез Градоје. „Прво зато, што нас је наш Господин Кнез |
одо, и чудим се вама, господо!“ узе реч кнез Винко. „Слушам вас и чудим се и начудити вам се не |
/p> <p>„Мени се чини, господо,“ узе реч кнез Нинко чак тамо иза гомиле, „мени се чини да војвод |
Вуче, господине Вуче,“ упаде опет у реч кнез Градоје, па узе вртети главом, „знам ја тебе добро |
им шатором његовим!{S} Јадан, добри наш Кнез!{S} Од ране зоре па до мркла мрака, по цео дан би |
l:id="SRP18990_C4.1"> <head>I</head> <p>Кнез Градоје на своме Лабуду, а под својом црвеном свил |
:id="SRP18990_C2.2"> <head>II</head> <p>Кнез је оставио Боривоја и Ристивора да са четом заједн |
:id="SRP18990_C3.4"> <head>IV</head> <p>Кнез Градоје не хте премештати свој шатор са места, где |
и па види!“ рече му кнез Вукан. </p> <p>Кнез Градоје уђе под шатор. </p> <p>Под шатором је још |
ком према вратима од трпезарије.</p> <p>Кнез Градоје се пригну к уху војводину па му шапатом ре |
није било тешко да их раздвоје.</p> <p>Кнез Градоје виде првим погледом шта се учинило па задо |
разе суза једна другу сустизаше.</p> <p>Кнез викну својим војницима да сваки од њих приђе к поп |
грну и дрвена крстача не утврди.</p> <p>Кнез Градоје тада заповеди да се одмах сва војска спрем |
путем, којим су мало час прошли.</p> <p>Кнез пође с Боривојем даље унапред, а сиромах Ристивор |
чинише како им је заповедио био.</p> <p>Кнез Градоје, шкргућући зубима, врати се и сам на своје |
ника, који би од Косова долазио.</p> <p>Кнез Градоје дочека војводу снужден и невесео, као да м |
аром кнезу једну кожну скрињицу.</p> <p>Кнез скиде свој клобук, изви из њега своју сребрну челе |
е, стари Орао од Орлова Града?!“</p> <p>Кнез Градоје — који не скидаше својих погледа са лица С |
ете?{S} Хајде, кнеже, време је!“</p> <p>Кнез понови наредбу Ристифору, да доведе у трпезарију в |
од цекина и један динар траје!“</p> <p>Кнез уђе у гомилу духовника, који из олтара излажаху, и |
ојој крв ваша треба за одбрану!“</p> <p>Кнез Градоје изгледаше запрепашћен, али само за један т |
e="titlepage"> <p>ЧЕДА МИЈАТОВИЋ</p> <p>КНЕЗ ГРАДОЈЕ ОД ОРЛОВА ГРАДА</p> <p>ПРИПОВЕТКА</p> <p>И |
ољан.</p> <p>„Па онда,“ настави Гојко, „Кнез беше заповедио да најмлађи Југовић остане на двору |
за Градоја,“ прихвати опет кнез Вукан. „Кнез Лазар је већ толико дана на Косову, и право је зам |
сам војвода с пуно поузданости.</p> <p>„Кнез Лазар је“ наставља Гојко, „наредио био да у Крушев |
ил’ његовом крвљу спрати може!“</p> <p>„Кнез Миросав је претресао кости мога деда у гробу клеве |
н добно на крштењу име земље Господара, Кнеза Лазара, онда народ, певајући и кликћући, узе раст |
кућа Орловића има само две мушке главе: кнеза Градоја, старца од седамдесет лета, и унука његов |
{S} Стари Милојко, вршњак и друг нашега кнеза Градоја, сед као и он, пољуби Кнегињи руку, изиђе |
гомили света.</p> <p>„Видесте ли нашега кнеза?“ питаху они млађе људе и момчад око себе. „Видес |
не узнемирују мирно почивање покојнога кнеза, пређе и на све његове другове, те се без разгово |
да га склоне од гневних погледа старога кнеза, и рекоше му шапатом: „Ћути, болан, да не прођеш |
ривој на своме Ждралу, мало иза старога кнеза, даваше очима и рукама знаке Ристивору да се укло |
ји на реду!“</p> <p>Она бојазна старога кнеза, да не узнемирују мирно почивање покојнога кнеза, |
стојаше само на један корак од старога кнеза у великој храстовој столици.{S} Изгледаше као да |
а истераше своје коње у лево од старога кнеза.</p> <pb n="176" /> <p>„Помислих да нисте и вас д |
е толико обрадовао као кад виде старога кнеза Градоја.{S} Не хте се с њиме љубити у лице док му |
полагано дохвати крај од доламе старога кнеза, као да захвалан хоће да целива скут свога господ |
p> <p>Свакоме беше мило да види старога кнеза, никоме милије него постаријим сељанима у оној го |
Санџак-Бег поднесав је пред очи старога кнеза. „Нађосмо је о врату а испод свиленог напрсника у |
<p>Под непосредним настојавањем старога кнеза спреме за храну и пиће његове чете брзо су се дов |
ешком облаку, који се над душом старога кнеза натклопо био!</p> <pb n="181" /> <p>Изиђоше на је |
тао у лицу од радости, допре до старога кнеза, пољуби га у скут и у руку, па га поведе к двору |
прилика!“</p> <p>На велико чудо старога кнеза, и на не малу радост његову, тек је сутра дан под |
к па захвалне погледе упираше у старога кнеза. „Да ме он на своје руке не прихвати, не бих вам |
ма приђе к Лабуду, убојном коњу старога кнеза, па га окити цвећем.{S} Па онда уви у плетенице, |
стигосмо да гинемо уз нашега честитога Кнеза; није позно да за њ данас изгинемо!“ говораше на |
{S} Ово је писано руком Боривоја, унука кнеза Градоја, код цркве Богородичине, зором у Среду.“< |
.{S} Право је да тешка клетва Господина Кнеза падне на мене сама, а ни на једног од вас.{S} Дуж |
цркву, у којој је гроб нашега Господина Кнеза Лазара; а може бити она звезда тамо није друго не |
да смо ми на Косову уз нашега Господина Кнеза, него да је он без нас а ми овде без њега!{S} Нег |
ника који се не деле од свога Господина Кнеза и од свога рода кад ваља гинути|“</p> <p>И сва др |
ову у војсци нашега честитога Господина Кнеза, а не овде да чамимо, пијанчимо и у заваде долази |
им.{S} Мало само после говора Господина Кнеза чу се кратки а силно узбуђен говор некога од госп |
ше мало по мало сви из шатора Господина Кнеза, и по шапуту којим између себе разговараху, видес |
емо него никако!{S} Нека душа Господина Кнеза са небеса види, да смо ми желели да се позиву њег |
овим пољем, да потражимо гроб Господина Кнеза, да га сузама нашим прелијемо, и уздасима нашим о |
.{S} И ето ти препис од књиге Господина Кнеза.{S} И од Бога ти здравље!“</p> <pb n="17" /> <p>„ |
о што прочита Боре из листине Господина Кнеза?“ рече стари кнез. „Ко год може да дође а не дође |
, та су писма отровала и срце Господина Кнеза, и учинила те је од месец дана овамо од туге и жа |
а да вам причам.{S} С војском Господина Кнеза отидоше сви Крушевљани трговци, мајстори, радници |
старажи пред великим шатором Господина Кнеза.{S} Све наше главне војводе беху на вечери у Кнез |
воје поносито ујездава у стан Господина Кнеза на Косову у онај час, у који он на светом крштењу |
у дружину, о свога војводу, о Господина Кнеза на Косову, и о српску судбину на Косову!{S} Викни |
да се олакша грех, којим се о Господина Кнеза огрешисмо!{S} Ето, зар вам то није доста разлога? |
греших се ја грозно о вас и о Господина Кнеза!{S} Ово је страшно и ужасно!“</p> <p>„Сви смо се |
p>„Сви смо се ми подједнако о Господина Кнеза огрешили!“ рече старац Градоје. „Не дам ја теби, |
гинете.{S} Огреших се тешко о Господина Кнеза, јер га оставих да бој бије и да гине без вас.{S} |
о војсци од уха до уха да око Господина Кнеза има издајника.{S} Људи Вука Бранковића шапутаху д |
ару, молим те!“ пресече говор Господина Кнеза кнез Војислав, „ја да и дадем такву заповест, у м |
чујаше одмерени и јасни глас Господина Кнеза, глас који брујаше звонко, свечано а некако и туж |
лукави Агарјани спазити да у Господина Кнеза нема велика војска, па ће навалити да је разбију |
.{S} Не можемо прићи ка гробу Господина Кнеза овако непокајани!“</p> <p>И појахаше коње, и пођо |
на његов двор савијати клетву Господина Кнеза; немојте у блато бацати свој глас, који је од ста |
кисели оцат, па да се у писму Господина Кнеза напојиш небеском малвасијом!{S} Ниси чуо како он |
а, али је надјача јека од горкога смеха кнеза Миросава.</p> <p>„Хвала теби, војводо, на лепој б |
егову у колибе за њу спремљене; а самог кнеза замоли да дође у двор на вечеру, чим само смести |
ди неће ли њему за руком поћи да старог кнеза за друго одреди.</p> <p>Боривој је красан младић |
том кривом сабљом залетео био на старог кнеза.</p> <p>„Не бој се, дедо, за мене!“ викаше Бориво |
ти.{S} Ристивор по заповести коју је од кнеза добио наредио беше те су војници одјахали па се с |
{S} Кад виде војводу мртва, и кад чу од кнеза Градоја да је сасвим очевидно да је он сам својом |
иге коју <pb n="118" /> јутрос добих од кнеза Будисава Витковића.{S} Ево види сам шта пише!“ Па |
ојник положио по један камен на гробове кнеза Градоја и верног му слуге Ристивора.</p> <p>И сам |
ска на Косово стигне, него мучки нападе кнеза док тек с половином српске војске стојаше!“</p> < |
вода стиже.{S} Не хте примити ни понуде кнеза Вукана, ни кнеза Богдана, ни кнеза Добромира да п |
а Мандалене, кћери војводе Новака, жене кнеза Милана Орловића од Орлова Града, и ако јесте — он |
хташе кад поче да чита:</p> <p>„Од мене Кнеза Лазара, Господина свој српској земљи, теби војвод |
ну корачаја а сусрете га војник из чете кнеза Вукана, праћен сад и Ристивором, па рече кнезу Гр |
то се сад тешкате?{S} Што не послушасте кнеза Градоја, који, оседео у војнама, преклињаше нас с |
педесет добро оружаних војника, који ће кнеза на Косово пратити.{S} Кнезу беше мило, па га од р |
а, седлаше коње.</p> <p>Војвода тражаше кнеза Градоја; али нигде Градоја да нађу.{S} Слуге му к |
очео!“</p> <p>Ристивор и Иван отпратише кнеза до на праг од његове собе на првоме спрату од Нов |
собом сва три коња оседлана.{S} Нађоше кнеза где стоји пред грмом,а загледао се био у шаторове |
</p> <p>Војвода га посади између себе и кнеза <pb n="94" /> Градоја.{S} Дворске слуге изнесоше |
удити вам се не могу!{S} Ама пустите ви кнеза Градоја, нека иде кад му у староме кошу младо орл |
Ивана Порубовића, и заповеди му да води кнеза Градоја и чету његову у колибе за њу спремљене; а |
вих <pb n="21" /> други неки јунак води кнеза Орловића војску!{S} Је ли тако, Боре?!“</p> <p>Па |
{S} Али како су срећом мало не сви људи кнеза Миросава и властелина Витомира били пола пијани, |
лико му би мило, да онде у цркви загрли кнеза Градоја и пољуби га у образе, и рече му: „Хвала т |
нуде кнеза Вукана, ни кнеза Богдана, ни кнеза Добромира да преноћи под једним од њихових шаторо |
хте примити ни понуде кнеза Вукана, ни кнеза Богдана, ни кнеза Добромира да преноћи под једним |
а мога сина, него што бих могао пустити кнеза <pb n="124" /> Градоја.{S} Вуканов дом кумује мом |
д Рујног Рудишта; „не можеш ти окренути кнеза Градоја.{S} Узалуд ти сва мука.{S} И узалуд би на |
ајте вина овамо!“</p> <p>И тако долазак кнеза Градоја задахну све, и господу, и војнике, и наро |
ође књига од Крушевца, од Господина нам Кнеза Лазара.{S} Ево ти препис од ње па види шта пише.{ |
„Има још нешто што бих ја хтео да питам кнеза Градоја,“ прихвати опет кнез Вукан. „Кнез Лазар ј |
>„А ко, војводо, не би радосно послушао кнеза Градоја!“ прихвати кнез Гојко. „Само би ваљало да |
жно многи од господе са свих страна око кнеза Градоја.{S} Старац се само окреташе са коња и дес |
која се бије!“</p> <p>„Било је онде око Кнеза на хиљаду коњаника; али нико од њих да послуша за |
одмах!{S} И да се пожуримо да стигнемо кнеза Градоја!“</p> <p>Још није било сунце стигло на вр |
те да ми се сва војска искупи.{S} Мимо кнеза Будисава има још да дође и кнез Добромир Иванишев |
и моју заставу!“ беше последња заповест Кнеза Градоја слузи своме Ристивору.</p> </div> <pb n=" |
кад год би видео да то поп чини.{S} А у кнеза гледаше Ристифор, па се и сам пригибаше и спод до |
ве наше главне војводе беху на вечери у Кнеза под тим шатором.{S} Могах чути како се дуг и жив |
е пехаре у вис, кликнуше весело у славу кнеза Лазара, док се то бурно кликтање не растопи у сло |
екао на господску <pb n="175" /> беседу кнеза Вукана?{S} Шта би рекао!{S} Не би рекао ни речи, |
рвом зором која је осванула, по одласку Кнеза Лазара, појахао коња и праћен својом свитом одјез |
о га натраг у трпезарију водећи за руку кнеза Гојка, снажно и лепо развијена човека од својих ч |
n="143" /> да наступају напред.{S} Чух Кнеза како онима око себе рече: „Има их много њих који |
p> <p>„Све ми звони у ушима паметна реч кнеза Добромира,“ рече. „Шта ћемо на Косово?{S} Бој се |
тости и замишљености старијих војвода и кнезова, који изиђоше мало по мало сви из шатора Господ |
молим не куните ме, него праштајте.{S} Кнезове и властелу моју молим да се мојој верној а неср |
е одмах сва војска спреми за полазак, а кнезове и властелу позва да појашу своје коње и да дођу |
p>„Тако је и никако друкчије!“ повикаше кнезови и властела.</p> <p>Кнезу Градоју се чело намршт |
па нека се цркви и пресипље!“ повикаше кнезови и властела.</p> <p>„И опет вам кажем, људи Божј |
е!“ Испадоше за њима још неке војводе и кнезови; чух их како преклињаху Милоша да се врати Кнез |
е око њега на убојним својим коњима сви кнезови и властела.{S} А кад се сви искупише, онда поче |
мисли.{S} Око њега се опет искупише сви кнезови и властела, те сваки баци грудвицу земље у гроб |
низ образе.</p> <p>Приђоше и сви други кнезови и властела редом, и исцеливаше свога мртвог вој |
Орловићу!{S} Хоћемо!“ привикаше сложно кнезови и властела. „Ево се заветујемо да ћемо ми, коли |
ми ту кору!“</p> <p>Насмејаше се гласно кнезови и властела.{S} Духовници се згледаху; неки се у |
енија узе да чита:</p> <p>„Духовницима, кнезовима, властели и свима војницима моје војске!{S} О |
своме окрете војводама, <pb n="141" /> кнезовима, властели и војницима, којих црква тада већ б |
Кнез није писао народу него војводама и кнезовима, великој и малој властели од ове земље?!“ беш |
да Милош Обилић шурује нешто са српским кнезовима, који дођоше с царем турским на Косово као ње |
/p> <p>„Ходите, господо, унутра!“ викну кнезовима и властели који на пољу пред шатором стојаху |
од народа одбише од двора и повијаше за кнезом Градојем и четом његовом преко пољане па тихом ј |
се и друга властела весело здрављаше са кнезом.{S} По неко од млађе господе љубљаше га у руку, |
ви лежаше рањен човек.{S} За војводом и кнезом Градојем уђе у крчму и сва властела.{S} Сви се ћ |
буздоване, па се пожурите за Господином кнезом!{S} Могу њему затребати још четири мача и четири |
јер сви смо подједнако пред Господином Кнезом и пред Богом криви!“</p> <p>„Господо!“ рече војв |
ну нашу браћу што се нашла с Господином Кнезом на Косову, а нама — нама ће ето да се прилепи бр |
b n="121" /> гледати да се с Господином Кнезом погоди те на миру разиђу.“</p> <p>„Има још нешто |
а војводу, а тебе, који си с Господином Кнезом Лазарем уз Душана војевао, ко сме да не слуша?!“ |
аја где су Косовски јунаци с Господином Кнезом!“</p> <p>И кад се сва тројица смерно причестише, |
је све“ настављаше Гојко. „С Господином Кнезом и с војском његовом отишло је по доста духовника |
к нека бира себи коња и оружје, те да с кнезом пође на Косово!“</p> <p>Позно у вече вратио се Р |
и вас двојица остали да се договарате с кнезом Вуканом о ономе што памет заповеда да се ради!“ |
, па им рече да свима војницима, који с кнезом на Косово полазе, додаду цвећа, да своје клобуке |
душе српских јунака, „Благо вама који с кнезом изгинусте!{S} Авај нама, који иза вас остадосмо! |
.{S} Бога ми ћу овога часа да говорим с кнезом!“</p> <p>„Не!“ викну Ристивор сав престрављен, и |
ми Бошко и друге жалости.{S} Дошла су, кнезу, вели, у руке тајна писма, која су многој господи |
ка, који ће кнеза на Косово пратити.{S} Кнезу беше мило, па га од радости у чело пољуби.</p> </ |
ачи зађу по селима и нека викну: „Треба кнезу још само десетак јунака; него ко хоће с њим да по |
е, торбице по велико писмо и предаде га кнезу.</p> <p>Прихватив писмо у своје руке стари се кне |
који сад већ немаде куда, него приђе ка кнезу, дохвати му се скута и узе да говори:</p> <p>„Ево |
искочи као помаман на чист патос према кнезу. „И само да се поштено <pb n="33" /> о једном пог |
уђен, па метну обе своје руке на рамена кнезу Градоју; „ето могао бих да ти заповедим да остане |
ај одради данас цркви, дај одради сутра кнезу, е па не може то све једна грбина и једна рука!{S |
о, размакните се мало, да отворимо пута кнезу!“ А војницима викну оштро, да се ставе у збијен р |
и размерено:</p> <p>„Од Војводе Радича кнезу Градоју, љубимом ми пријатељу, срдачно поздрављењ |
мушко и женско, и старо и младо, потрча кнезу и његовој чети у сретање.{S} Млада момчад удари у |
„Други опет узеше да вичу: „Ама лако је кнезу, и лако је господи!{S} Ако коме од њих и одлети г |
екор староме, са три ране незадовољноме кнезу. „Не би ни тога било, јер ниједноме се од мојих ј |
адићким својим гласом да помаже староме кнезу, и онда и сва друга господа — сви смерно стојећки |
кроком, не би ли што пре стигли староме кнезу на Цареву Громаду!{S} Ристиворе, води нас најпреч |
.{S} Првога који дође на дохват староме кнезу овај устави да запита је ли војвода устао и где с |
чном руху, да пожеле срећан пут староме кнезу и рођацима својим, који с њиме на Косово полажаху |
до самом Господару Србадије, честитоме Кнезу Лазару.{S} Као војник у дворској стражи његовој, |
!“ узе стари кнез беседити. „Биће да се кнезу Вукану <pb n="87" /> моја старост учинила и више |
: „Покај се, несретниче!{S} Исповеди се кнезу, па ће ти Бог опростити!“ Кад год бих легао на по |
n="152" /> лице војводино.{S} Старом се кнезу срце стеже.{S} Он скиде свој клобук, приђе корак |
> <p>Диже се млади властелин, смерно се кнезу поклони па рече:</p> <p>„Хвала ти, господару, на |
укана, праћен сад и Ристивором, па рече кнезу Градоју да га кнез Вукан и сва друга господа моле |
шали, стиже један сељак са Ибра па рече кнезу:{S} Хиљадама рањеника ударило је Ибром са Косова, |
ме од сто руку, народ весело довикиваше кнезу и чети његовој: „Добро нам дошли, јунаци, и у доб |
и трећи са разних предстража, и јавише Кнезу нешто тихим шапатом.{S} Кнез се у столу своме окр |
лићу те да за ме проговориш и Босиљки и кнезу.{S} Ако ли буде Божја воља да погинем, онда јој п |
ди:</p> <p>„Молим те, војводо, заповеди кнезу Гојку нека нам све исприча шта је видео и чуо у К |
{S} Али се поп не да кренути. „Иди кажи кнезу, да ја ево сад претварам његово кисело вино у сла |
тре мало очи, преви се и дубоко поклони кнезу па смерно рече:</p> <p>„Добро ти јутро и добра ср |
х их како преклињаху Милоша да се врати Кнезу под шатор!{S} Милош беше блед и дрхташе од гнева, |
о моји људи кажу,“ настави Бег говорити кнезу, „моји људи кажу набројили су на њему двадесет и |
им прогура кроз сељаке, и додаде старом кнезу једну кожну скрињицу.</p> <p>Кнез скиде свој клоб |
јводи и противила, али не могоше старом кнезу Градоју, кад овај дохвати за руку и једнога и дру |
се веселимо већ три дана!“ причаше Иван кнезу уз пут. „А и како не би кад ето Бог поклони војво |
ће, господару, поп да дође!“ причаше он кнезу; — „ено га у винском подруму; скинуо мантију, зас |
дговора! „Ми,“ вели Бошко, „ми говоримо Кнезу Лазару: „Ето видиш, неће Марко да му ти поклањаш |
ошли, да заједнички пожелимо срећан пут кнезу и кнежевој војсци!...{S} Мене и вас од данас везу |
се окрете, даде благослов и пружи руку кнезу, коју овај смерно целива.</p> <p>Рече поп да му в |
им, дететом од петнаест лета, Господину Кнезу на Косово иде?!“ Иди, и тако им говори.{S} Ако у |
утљаја.</p> <p>„Нека је хвала господину кнезу Градоју, који ми ево даде од своје слатке малваси |
а вас <pb n="148" /> на време Господину Кнезу доведем!{S} Огреших се ја грозно о вас и о Господ |
, јер вас не одведох на време Господину Кнезу да му помогнете победити или да с њиме славно гин |
ој Тројици да нашем честитоме Господину Кнезу дарује победу над неверним и поганим Агарјанима.{ |
е видев Косова!{S} Ви требате Господину Кнезу.{S} Може бити да ће Србадија освојити победу баш |
ист образ.{S} Помисли како би Господину Кнезу било кад би чуо да се моја властела на моме двору |
Вукан.</p> <p>„Ма, шта вреди Господину Кнезу и педесет хиљада људи, који су далеко од Косова, |
тарешина села, рече ми: „Кажи господину кнезу: хвала му што те посла, те нам каза да не грешимо |
овде, да се кренемо, не би ли Господину Кнезу и нашој браћи на Косову стигли што пре; а кнез Бу |
и из Константинова, па јавили Господину Кнезу, да цар Агарјански истом чека да му од Караманије |
има да здраво и честито нашем Господину Кнезу на Косово стигнемо, и да се јуначки и славно за н |
, „стид би ме био да се јавим Господину Кнезу једва са половином војске, коју има право да очек |
у купим око себе, да је водим Господину Кнезу?!“ рече војвода.</p> <p>„Јесте мучно што велиш!“ |
не могу.{S} Ја одох на Косово Господину Кнезу.{S} Тако ти светлог имена дома твога, не оклевај |
сваке напасти!“</p> <p>„Благо Господину Кнезу на Косову!{S} Благо овој земљи с таквом господом |
ш данас у Косово, да однесемо Господину Кнезу гласове од тебе, да му кажемо зашто ћеш та истом |
ке и срамоте, што не стигосмо Господину Кнезу на Косово, ево да нас сада и ова несрећа снађе!{S |
о мучки задао!“</p> <p>„А што Господину Кнезу треба на Косову свака српска мишица и свака кап с |
ћ овде, испраћај ти још данас Господину Кнезу на Косову, као први део твоје војске!“</p> <p>„Шт |
ићи!“</p> <p>»Послах ја књигу Господину Кнезу по моме дворанину Душку јутром онога дана у који |
оре!“</p> <p>„Не, не!“ упаде живо у реч кнезу Градоју војвода, желећи да спречи даљи развој гне |
е!“ повикаше кнезови и властела.</p> <p>Кнезу Градоју се чело намршти и његове густе веђе спушт |
о добро и овога и онога света?!“ питаше књез Вукан час жут час блед.</p> <p>„Још се то не може |
зове на Косово!{S} Него ево ти, кнеже, књига од војводе која ће ти све по танко казати!“</p> < |
ах, кнез те чека; има да се чита велика књига која ето стиже од војводе!“ Тако му рекох, и моли |
поздрављење. — Да знаш, кнеже, ево дође књига од Крушевца, од Господина нам Кнеза Лазара.{S} Ев |
ишав к руци свога деда. „Каква ти је то књига, дедо, у руци!“</p> <p>„Књига је од нашег војводе |
да кнез Градоје није врло јак на читању књига и туђег писања настави: „Има, вели, доста људи, а |
ти је то књига, дедо, у руци!“</p> <p>„Књига је од нашег војводе Радича!“ рече старац. „Ево че |
но исписаним писменима у нашим црквеним књигама, а ово је наш сиромах војвода брзо и ситно писа |
на читању ситних рукописа, али силан у књигама.</p> <p>„А зар не могу ваше молитве да учине, д |
рца, који је у Вилиндару научно да чита књиге староставне.{S} Читао им је те књиге до пола ноћи |
ов Дан, добро је.{S} И ето ти препис од књиге Господина Кнеза.{S} И од Бога ти здравље!“</p> <p |
з свете летурђије.</p> <p>„Има овде две књиге!“ рече млади кнежевић. „Једна је уметнута у другу |
та књиге староставне.{S} Читао им је те књиге до пола ноћи.{S} Око неко доба викнуше да се доне |
е Светих Отаца, да забацимо у заборав и књиге од црквена закона, али ето не можемо забацити наш |
вље!“</p> <pb n="17" /> <p>„Да чудне ми књиге војводине!“ прозбори кнез очевидно изненађен и по |
њигу писао!{S} Зар се не сећаш какве си књиге писао кад ти их је Душан у перо казивао? „Војводо |
оловина војске која треба!...{S} Ево ти књиге коју <pb n="118" /> јутрос добих од кнеза Будисав |
нам већ давно не би стигле његове хитре књигоноше, да нас зову да се одмах крећемо, кад би такв |
писмо, „ево, синко, читај, у име Божје, књигу војводину!“</p> <p>Госпођа Манда прошапута Ристив |
кроз дан два стићи!“</p> <p>»Послах ја књигу Господину Кнезу по моме дворанину Душку јутром он |
го друге око себе; „што сам те давао на књигу?{S} Збиља и јесте, да не мораш кроз живот држати |
Каритона!“</p> <p>„Што сам те давао на књигу?“ питаше старац више самог себе него друге око се |
ве, па се својима хвалио како тобож учи књигу| Ех, тај узео да соли народу и мени памет. „Знате |
ј питомо; „што си ти мене давао да учим књигу ако сваку која дође ваља да чита поп Каритон?!{S} |
кажем који знам!{S} Кад сам ја оно учио књигу у манастиру,“ — ту многи почеше да му се смеју, а |
и ништа то њему, — „кад сам ја оно учио књигу у манастиру, једне зимње вечери игуман искупио св |
си стићи не ће, онда нека јој преда ову књигу!““ Тек се Иван вијну коњу у седло, а стиже игуман |
о иди двордржици Рајку; кажи му да моју књигу не предаје одмах госпођи, него нека јој најпре ка |
шану, крваве сузе потицале кад си онаку књигу писао!{S} Зар се не сећаш какве си књиге писао ка |
па изиђе пред шатор, предаде запечаћену књигу Ивану и рече му: „„Добри мој синко, појаши што бр |
све то оставимо на страну, није ли он у књизи, коју ти посла, заповедио да стигнемо на Косово у |
кажи да великом клетвом кунем свакога, ко не дође а може да дође.{S} Са вером у слаткога мога |
видеће Господин Кнез, видеће Србадија, ко је вера а ко је невера!“ И онда ободе коња и са свој |
ластеле гневно, док други питаху: „Ама, ко је, казуј му проклето име ако га знаш, да идемо да м |
араху један с другим: „Да видиш, кнеже, ко је поп Каритон!“ „Да видиш, попе, ко је Орловић!“ „Ј |
е, ко је поп Каритон!“ „Да видиш, попе, ко је Орловић!“ „Је ли хоћеш на Косово!“ „Није него ћу |
Светога Јована Крститеља!{S} Молим те, ко ти је придворни поп?{S} Је ли још стари Алексије?{S} |
е, господару, кажи по правди и по души, ко може све славе и сва чуда овога двора да исприча о ј |
дином Кнезом Лазарем уз Душана војевао, ко сме да не слуша?!“ рече војвода, који не пропушташе |
и; он њој ништа не прозбори.{S} И опет, ко је видовит могао је да види, да онај његов дуги и жу |
је!{S} Обрните копља к земљи и казујте: ко сте, откуда сте, којим послом овуда нагосте?!“</p> < |
„Не треба ни да се пита, <pb n="62" /> ко ће победити!“ говораше један живахан старчић. „Била |
не жали погинути, нек пође за мном!{S} Ко не ће, нека му је просто!“ Полетесмо за њим у најжеш |
е у вис запрепашћен. „Да бегамо?!...{S} Ко да бега!...{S} Зар ми да бегамо2!{S} Зар Орловићи од |
лако било поверовати ни оном другом.{S} Ко је имао срца за ову земљу, није могао друкчије до да |
се један на другога камењем бацамо.{S} Ко зна?{S} Може бити то су само непоуздани гласови, и д |
да видим ко је од вас пошао за мном, а ко није.{S} А на Косову ћу видети колико је правих јуна |
дин Кнез, видеће Србадија, ко је вера а ко је невера!“ И онда ободе коња и са своја два побрати |
р баш ти да пресудиш ко је бољи јунак а ко лошији?!“ викну горко кнез Вукан, саставив своје чуп |
олико поштује старца Градоја.</p> <p>„А ко, војводо, не би радосно послушао кнеза Градоја!“ при |
тра, Ристиворе?“ запита кнез.</p> <p>„А ко ће ти га знати?“ одговори Ристивор. „Има их пуно, и |
ок жубором ромори, а још мање да увреба ко се то на сребрној месечини у потоку купа.{S} Слатко |
уо како он великом клетвом куне свакога ко може да дође а не дође!{S} Па да си ми какав јунак, |
е мушка срца загрејала; напојих свакога ко хтеде да пије; момчадија узеде уз свирале окретати к |
, не може!{S} Не да црква опојати онога ко се сам убије!“ одговори Пајсеј.</p> <p>„Разумем ја д |
аља, који траже да земљом њиховом влада ко по правди и законима и треба да је наследник српског |
е кнез Градоје мало оштрије. „Видећу ја ко од њих сме да дигне руку, кад је овде војвода!“</p> |
ускипело јуначким покретима!...{S} Ама ко ће то вама све испричати!!{S} Него једно треба да ва |
игосмо, да с браћом славу делимо!“ „Ама ко нам је крив?!“.... „Што се сад тешкате?{S} Што не по |
Ристивор.</p> <p>„И само што се не зна ко луђе говори, да ли они луди или они твоји паметни!“ |
оговорили, само су заборавили да утврде ко у име свију да говори.{S} Виде кнез то њихово гуркањ |
спитиваху по светини око двора да ли је ко видео кад се кнез Градоје кренуо, кад дојаха коњаник |
стори, радници.{S} Наоружаше се како је ко могао, позатвараше продавнице и радионице и одоше.{S |
нусмо сви и помолисмо се у себи како је ко знао.{S} Изиђе владика на амвон и великим крстом бла |
да нико још на небу свецем постао није ко за живота овде на земљи јунак био није!{S} Кад би Бо |
светачка златна кола око главе свакоме ко само чита молитве, метанише и преврће бројанице, не |
p> <p>„Ха!....{S} Видим!...{S} Видим те ко си!...{S} Ох, Мандо,...{S} Ох, снахо моја!{S} Ево Ст |
ајате а не јунаштвом?!{S} Ево да видите ко су Срби и стари и млади!“</p> <p>„Да видите ко су Ср |
рби и стари и млади!“</p> <p>„Да видите ко су Срби, и стари и млади!“ одјекиваше Ристивор своме |
све синоћ долазио под шатор војводи, и ко је био последњи који га је жива видео“ питаше кнез Г |
аво уз ону косу и кроз турску војску, и ко зна још кроз колике беде и невоље!{S} Сам могу и про |
Тако, господару, Бог те живео!{S} Али и ко би то боље од тебе знао?!“</p> <p>Госпођа Мандалена |
и око њега домишљаху, шта ће то бити и ко ли ће бити, долете на знојавом и запенушеном Јабучил |
у да сваки ко ступа у трпезарију, као и ко хоће из ње да иступи, ваља да се окрене к свецу, пре |
а добро шта су Агарјани, а зна шта су и ко су православни Срби.{S} По нашој људској памети прав |
ао сам.{S} Не хтеде се осврнути да види ко још, осем Боривоја и Ристивора, иде за њим.{S} Али б |
о се обичај у двору Орловићеву да сваки ко ступа у трпезарију, као и ко хоће из ње да иступи, в |
ојске, па би повикао: „Децо моја, да ли ко од вас види да нам откуд долази нова каква чета ма о |
ни тако велики господин, јер...{S} Али ко је тај Србин, сем Вука, који се Милошем данас не пон |
акан.</p> <p>„Знаш ли нам, старче, рећи ко је све синоћ долазио под шатор војводи, и ко је био |
рије на други и опет натраг, огледајући ко ће пре кога о патос да тресне.{S} И кроз све напоре |
{S} До Косова се осврнути нећу да видим ко је од вас пошао за мном, а ко није.{S} А на Косову ћ |
како Господин Кнез куне великом клетвом ко може да дође а не дође?“ питаше Ристивор.</p> <p>„Ка |
ноћас?“</p> <p>„Па видео си за трпезом ко га поче?“ одговори Миросав јетко.</p> <p>„Не питам т |
аган вином, песмом и игром, да је слабо ко знао шта бива тамо, мало само даље од њих, међу коли |
еде га пред војводу и рече:</p> <p>„Ево ко ће се јуначки одазивати твојим позивима, кад мене ви |
еба кнезу још само десетак јунака; него ко хоће с њим да пође ваља да понесе по доста ужади и б |
то виче, јер је широм уста отворио; ако ко маштом својом не успе да чује шта то он довикује, мо |
аслонио се друг другу на рамена, па ако ко што и проговори, проговара то шапутом.{S} Као да са |
S} Мученик си био за живота свога — јер ко може да носи круну оваквог <pb n="188" /> народа как |
бог поклони, благосиљати свакога од њих ко нам данас и у добри час стигне!{S} Нека се одвоје од |
а.{S} Ако ти, кнеже, можеш да заборавиш ко си и шта си, не можемо ми, колико нас је год овде, т |
неки судија?{S} Зар баш ти да пресудиш ко је бољи јунак а ко лошији?!“ викну горко кнез Вукан, |
ти да ја с мојим људима, и ако хоће још ко од господе са мном, пођемо још данас у Косово, да од |
ине Господина Кнеза?“ рече стари кнез. „Ко год може да дође а не дође тога он куне великом клет |
“ викну Винко па удари песницом о сто. „Ко сањив?{S} Гојко се прави сањив, само да изгледа како |
нога света!“ Па се онда окрете к нама: „Ко не жали погинути, нек пође за мном!{S} Ко не ће, нек |
а он скупљеноме свету гласно довикује: „Ко је јунак нека бира себи коња и оружје, те да с кнезо |
па кад виде да га послушаше, настави: „Ко поче овај покор ноћас?“</p> <p>„Па видео си за трпез |
ветно чух како онај што запомаже вели: „Ко ми <pb n="151" /> уби добра господара...“ Вере ми је |
те није за ову трезну дружину!</p> <p>„Ко сањив?!“ викну Винко па удари песницом о сто. „Ко са |
здо, скиде калпак и поклони се.</p> <p>„Ко стражари на кули?“ питаше стари кнез.</p> <p>„Марјан |
лаја!“ понављаше рањеник горко.</p> <p>„Ко издаде, издало га свако добро и овога и онога света? |
зађу по старим ризницама и да обиђу све коваче, не би ли искупио још што мачева, копаља и буздо |
те сваки баци грудвицу земље у гроб на ковчег војводин рекав искрено и од срца: „Нека ти је ла |
од спода — стајаше снизак а по дугачак ковчег од храстовине, на који је Ристивор донео два кон |
об ископан, и тело војводино положено у ковчег на брзу руку од сухих храстових дасака склопљен. |
стових дасака склопљен.</p> <p>Око тога ковчега, покривена војводским плаштом и шлемом, девет д |
нда он полагано и свечано приђе први ка ковчегу у коме мртав војвода лежаше.{S} Прекрсти се жив |
ао у планину да огледају младог сокола, ког му Дубровачки трговци ономад дароваше.{S} Волела би |
рштало досеткама.{S} Само кнез Градоје, ког војвода беше посадио себи уз десно колено, никако н |
из којих ватра севаше, у младога дечка, кога је његова брижна и нежна мати тихо к себи привукла |
а велика икона Светог Јована Крститеља, кога је дом Орловићев славио као своје крсно име.</p> < |
љу, ако Бог да, крстићемо првенца сина, кога ми је Бог поклонио.{S} Ако у томе стигну Добримир, |
емо; али ми је зазор да заповедам теби, кога љубим и поштујем као да си ми отац.{S} Не заповеда |
"80" /> ....{S} Нека Бог да, да се син, кога ми је поклонио, кад узрасте поноси твојом дружбом |
ога Марка, сина краља Вукашина.{S} Цар, кога је Бог поставио да у његово име правду народима де |
д крчмара и од једнога сељака са Ибра — кога ено тамо у кошари спава — кад стиже пред крчму ова |
у коме су орлови славно победили.{S} А кога значе орлови него Србадију, која их на својим заст |
рече кнез Градоје. „Не приличи нама да кога било кунемо.{S} Господин Кнез је једини јунак који |
е земље?!“ беше одговор кнежев. „Ако на кога падне клетва пашће на господу; није њу Господин Кн |
која се извијала испод белог камена, са кога се на коње ускакало, па се некуда преко беле калдр |
шту, на коме не бејаше ватре, али поред кога на дебелој поњави лежаше рањен човек.{S} За војвод |
нашаше као да он једини онде нема ни од кога смртног какав опроштај да тражи.</p> <p>Ристивор п |
уги и опет натраг, огледајући ко ће пре кога о патос да тресне.{S} И кроз све напоре једнако ра |
овићеве куће било, јесте то: што, ма из кога кута и ма са које стране да га погледаш, свагда ће |
бра и верна слуга, тебе и послушао; али кога ће он да прати у Орлово ако ја не усхтем без тебе |
ој нам слати ни дете Боривоја.{S} Пошљи кога од своје властеле, нека доведе што више добро опре |
!{S} Дај ти нама твоју заставу, дај нам кога властелина, који зна шта је војска и војна, па ти |
но руком Боривоја, унука кнеза Градоја, код цркве Богородичине, зором у Среду.“</p> <p>Не би ми |
р сукну мач из корица, па се окрете, да код свога стола дочека Миросава.</p> <pb n="91" /> <p>„ |
под сигурно ти имаш слободе и приступа код Свете Тројице кад год хоћеш, па јој кажи све што те |
стигне пред вече истога дана на бориште код војводина двора, да се одатле сва војска крене у Че |
ених војника.{S} Ако стигну на збориште код мога двора у Недељу пред Видов Дан, добро је.{S} И |
S} Благо овој земљи с таквом господом и код таквих јунака!“ прихвати кнез Градоје горко подругљ |
ћеш ти орлу о грлици да говориш!{S} Али код твоје доброте имам срца и лудо да говорим.{S} Знам |
одо, само да питам Гојка, је ли свраћао код дуждеве кћери, и да ли ме је мило помињала!“ говора |
што народ неће да му је Лазар господар код живога Марка, сина краља Вукашина.{S} Цар, кога је |
овде има, братском ревеном подићи цркву код гроба војводина!“</p> <p>И сви подигоше руке у вис |
са својима чека у крчми на цареву друму код Цареве Громаде, одовуд Вучитрна.“ Ту Ристивор нешто |
тиже са свитом својом пред малену крчму код Цареве Громаде. </p> <pb n="135" /> <p>Ту се на јед |
н образ девојачки.{S} Па се светац мрке коже и разбарушене косе повио горњим телом мало напред |
ход некога, који ношаше обућу од мекане коже.{S} Опет му удари у образе ледени и влажни трепер, |
коју светац у десници држи, повија уска кожна листина, на којој црним словима пише: „Покајте се |
ју челенку у клобук Боривојев, а из оне кожне скрињице извади сјајну челенку окићену драгим кам |
роз сељаке, и додаде старом кнезу једну кожну скрињицу.</p> <p>Кнез скиде свој клобук, изви из |
паметније је чувати своју главу и своју кожу; али онда нема више јунаштва на свету!“</p> <p>„Ев |
висок готово као копље; завио се у неку кожу, као да је медвеђа; лице, и голе мишице од рамена, |
тамо није друго него света душа његова, која оданде на нас тројицу овде гледа!{S} Да скинемо ка |
шареног мрамора, у које је падала вода, која је из кљуна једног тучног ждрала најпре далеко у в |
ла су, кнезу, вели, у руке тајна писма, која су многој господи српској писали неки отпадници од |
о перперама.</p> <p>Госпођа Мандалена, која се до тога часа јуначки држала, кад виде челенку с |
ше причати свакојака чудна предсказања, која то унапред ван сваке сумње стављаху.{S} Него за њи |
Лабуд као да осећаше тежину оне тегобе, која се свалила беше на јуначног старца, па и сам корач |
рча, и у часу се нађе у гомили господе, која сва бледа и тужна, стојаше пред шатором војводиним |
здањем у јунаштво наше храбре Србадије, која не жали крви у одбрани отачаства, љубим те и поздр |
азговараху са жубором Голубињеске Реке, која испод њих и мимо њих протицаше.{S} Дивно је било с |
се од ране зоре са три одморне војске, која једна за другом у борбу ступаше!{S} Усред овог тре |
ветлости падало од једне воштане свеће, која је више главе младога војводе догоревала, то је ос |
и човек да се загледао у мрављу војски, која се извијала испод белог камена, са кога се на коње |
г коња свога и пружи десницу Мандалени, која му је смерно пољуби и сузама ороси.</p> <p>Народ п |
даше свога погледа са ње.{S} По румени, која му се расу не само по образима него и по челу, кне |
га господара и дворио га на тој смотри, која је трајала од ранога јутра па до после подне.</p> |
гано уздизаше к другој једној шумарици, која се као зелен венац повијаше по челу те косине.{S} |
зелене и жуте шаре у вуненој простирци, која сав спод застираше.</p> <p>У ономе усеку к прозору |
ости мога деда у гробу клеветом једном, која се само крвљу мојом ил’ његовом спрати може!“ гово |
сову било, те да њима осветли црну ноћ, која се на Србадији тако нагло спустила била. |</p> <p> |
.{S} А кога значе орлови него Србадију, која их на својим заставама носи? „Не треба ни да се пи |
гледаху у младу и красну госпођу своју, која, седећи на посниском а широком одморнику, застрвен |
н сажаљивости гледа у Марију Магдалену, која, у бледоплавој хаљини пала беше на колена, да свој |
лом гађа грдну једну мркосиву орлушину, која раширеним крилима лети у вис носећи у канџама руме |
n="2" /> сто година у планини Голубињу, која је већим делом њихова баштина, пронашле су се среб |
а у бесном трку зађе за ону трећу чету, која полаганим кроком јежђаше к тројици Срба у крв обли |
ир ми је пред вама свима нанео срамоту, која се само мојом ил’ његовом крвљу спрати може!“</p> |
гу страну, загледа се подуже у Зорњачу, која у дивном блистању трепташе изнад Истока.{S} Па онд |
<p>„Господару, тако ти среће јуначке — која, нека да Бог, да те прати на сваком твоме кораку — |
ез те чека; има да се чита велика књига која ето стиже од војводе!“ Тако му рекох, и молих га д |
S} Него ево ти, кнеже, књига од војводе која ће ти све по танко казати!“</p> <p>„Нека је слава |
ући.</p> <p>Осем нешто деце и момчадије која отрча за војском, да је прати док се не уморе, сав |
о још ми није стигла ни половина војске која треба!...{S} Ево ти књиге коју <pb n="118" /> јутр |
чути, ослушкује топот од коња у војске која му следоваше.{S} Али, на своје велико чудо, не мог |
им крилом орлушине види половина стреле која је оштрицом својом пробила у срце њено.{S} Кнегиња |
једној лепој рудини, испод велике стене која се и зваше Царева Громада, а испод које мало час п |
ору, на самом подножју велике степенице која води на први кат, рече свити својој да сваки може |
рну да види јесу ли отворена врата кроз која на терасу изиђе.</p> <p>„Јес’, видим те!{S} Хтео б |
ваном својим пробије себи пут ка гомили која му се око господара склептала.</p> <p>Али се глас |
d> <p>На једној малој заравњи, у падини која се од Голубињске Планине тихо спушта у Голубињску |
сретну, пожуре, да лети к војсци нашој која се бије!“</p> <p>„Било је онде око Кнеза на хиљаду |
ћ у двору у Крушевцу, па је првом зором која је осванула, по одласку Кнеза Лазара, појахао коња |
радоје борећи се с читавом једном четом која га стезаше све тешње као да је добила заповест да |
нез Градоје устављаше чету по чету како која пристизаше.</p> <p>Не одјахујући војвода нареди да |
ну неку сладост пролазећи туда, сладост која га чудновато подсећаше на часове милине које је ка |
ни за велику глад, ни за велику морију која помори пола народа!{S} Ја му испричах све велике б |
и ти мене давао да учим књигу ако сваку која дође ваља да чита поп Каритон?!{S} Зар не бих ја т |
или девојака, што изиђе да гледа војску која се славом увенчана дома враћа, тражаше да види сво |
в мач преби ударцем о криву једну сабљу која склизну те га обрани по мишици.{S} Кнез дохвати св |
гурно на сам Видов Дан, чим ми само још која стотина људи стигне.{S} Не бој се, кнеже; стићи ће |
ање не растопи у сложно „Многаја љета“, које духовници слаткогласно калуђерски поведоше.</p> <p |
гу; крупне њене очи напунише се сузама, које би затрептале на дугим трепавицама, па падале низ |
40" /> једну од многих јуначких песама, које је тако лепо уз гусле казивати знао.</p> <p>Иван ј |
} Тешко је мени да носим бреме прекора, које ето ви бацате један на другога, али које пада на м |
дела, милујући га у таласима од мириса, које је њихов цвећа пуни перивој слао на терасу до њих. |
и узме причати: како су се њих двојица, које Господин Кнез пази као своја два крила, грозно зав |
} Зар не видиш ово велико и дивно кубе, које је бог наместио над Косовом?{S} Зар то поље, које |
ну, те спасла живо и здраво чедо своје, које јој је грабљива и гладна птичурина зграбила из кол |
г наместио над Косовом?{S} Зар то поље, које се прелива час у плаво а час у румено, није као па |
рема љуби сина твога!{S} Не помињи име, које усне моје, од ових шеснаест година како сам у вашу |
е заборављај да носиш једно славно име, које су ти твој отац и твој дед светло предали, које ти |
уби га у оба образа кроз гласно јецање, које брзо нађе одзива у јецању оних жена у гомили око њ |
ти твој отац и твој дед светло предали, које ти треба светло да очуваш!“</p> <p>У том се отвори |
ле око допире, њива са златним класјем, које сељани и сељанке сребрним срповима обарају.{S} У с |
намо на мирисном поветарцу а под небом, које се -— чинило му се — више но икада застрло густим |
украј реке, и преко овога у плаво небо, које се руменило на ивици где се на модре планине у даљ |
а крсног имена, остани да крстимо чедо, које ми је Бог у овако знаменитим и славним данима покл |
нако срдит.</p> <p>„То је најмање чудо, које ми попови можемо само кад хоћемо!“ настави поп Кар |
његове, гори у сребрној шкољци кандило, које се никада не гаси.{S} Од два нараштаја овамо утврд |
ка икона, а пред њом је горело кандило, које несигурном и танком светлошћу недовољно осветљаваш |
у своју госпођу да чита последње писмо, које јој је писао Милан у очи саме битке на Плочнику, и |
држећи једнако у руци писмо војводино, које још не хте отварати.{S} Манда оста стојећки пред с |
Ристивор, „ти помињеш дивну Грачаницу, које ено у дну Косова како се бели као пехар од белог м |
ликим дворским девојкама, <pb n="65" /> које имаху котарице пуне свакојаког цвећа из перивоја, |
говори, „свагда ми дође да те питам: а које је добро Душан од свега тога видео?{S} Не казујеш |
у лицу. „Немојте да од једнога зла, за које још и не знамо је ли доиста зло и колико је, прави |
коња у непосредној близини иза себе, за које је, и не видевши их, знао да су Боривојев Ждрал и |
опржени, кад се само поменуше лажи, за које сви знамо да су лажи.{S} Скочисте, јер вам се чини |
елиш.{S} Истина је да има данас владика које буздованима отимају епархије; Истина је да има и к |
етљеној соби, са осетним задахом од уља које гораше у сребрним кандилима пред иконама у злато и |
к овога света?!{S} Али од свих мука, на које те живог метасмо, чини ми се, најстрашнија је што |
“ настави Ристивор, — „први гласови, на које наиђосмо, казиваху о великој и славној победи наше |
дима поцрнели, гвоздени подглавњаци, на које се цепанице намештаху, кад је у зимње доба трпезар |
левом рамену, да на своје лево ухо, на које могаше боље чути, ослушкује топот од коња у војске |
опростити што оскврнише моју трпезу, са које заједнички једосмо со и хлеб <pb n="92" /> и писмо |
јесте то: што, ма из кога кута и ма са које стране да га погледаш, свагда ћеш са ужасом опазит |
која се и зваше Царева Громада, а испод које мало час пројахаше.{S} И још нареди да сва војска |
ледаше кроз уске прозоре на црне облаке које сад већ муње просецаху, и тешкаше се што јој сина |
е с војводом око двадесет које властеле које духовника.{S} Све је то било весело, збивало шале |
њени јунак казује, страсно је јеванђеље које ваља гологлави да слушамо!“</p> <p>„Хвала теби, ви |
га чудновато подсећаше на часове милине које је као дете на крилу своје добре мајке проводио на |
те власти ево вам опраштам све перпере које нашем двору дугујете.{S} И пустићу вам одмах све с |
воје слатке малвасије, те ми оживе срце које већ беше малаксало!“ говораше рањеник па захвалне |
ено, кроз које вијуга бистра речица, из које сребрне пастрмке искачу као да огледају е да ли би |
јсторским чекићем у грање и лишће, кроз које се орао у вис пропињао, као да хоће да пролети кро |
самим прозорима, високим и уским, кроз које меки румени зраци сунца на заходу падаху у конат, |
десно од себе широко поље зелено, кроз које вијуга бистра речица, из које сребрне пастрмке иск |
испричах све велике беде и невоље кроз које је пролазио народ наш, од ово двадесет пет година |
оје ето ви бацате један на другога, али које пада на моју главу!...{S} Право је да се сви на ме |
"181" /> <p>Изиђоше на једну чистину, с које се видело како је тамо, преко потока Западу, пукла |
ији вечерало је с војводом око двадесет које властеле које духовника.{S} Све је то било весело, |
да пролети кроз венац од седам ружа, у које се умештаху седам дебелих свећа од жутога воска.{S |
је округло корито од шареног мрамора, у које је падала вода, која је из кљуна једног тучног ждр |
кривена панцером од позлаћених плоча, у које се на јутарњем сунцу једва гледати могло; његов ши |
хово хоће да се угаси.{S} У дане ове, у које загледамо у Орлов Град, старинска и славна кућа Ор |
и цвећем.{S} Па онда уви у плетенице, у које је грива у Ждрала, сребрнасто сивог коњића Боривој |
ала Богу, пуно дворана у нашем двору, у које ни поглед Душанов пао није.{S} Бирај само коју хоћ |
лаким трком пођоше уз ону косу, на вису које је лежао турски стан.</p> <p>„Разви моју заставу!“ |
пустио да отиде, само да кнез Градоје, којега се рука дотицала руке цара Душана, остане да при |
поведе уз бистар а поширок један поток, којега обале беху обрасле у густи преплет од купина, ди |
ма; више њега голи сиви крш по врховима којега виде се многа орловска гнезда, из којих гладни о |
но велико изненађење да види човека, од којега је сенка тако често падала на Звезду Даницу Орло |
била сва великом сликом онога удеса, од којега се властелинска кућа Голубовића прозвала Орловић |
и лево, и повише у полумесец у средини којега стојаше као звезда сам заповедник на своме красн |
од доброг рода!“</p> <p>И још је много којешта причао Ристивор, док најпосле поче да запиње, п |
рани, док је Витомир увредио мене жива, који могу и да се браним и да опростим!“</p> <p>„Тако, |
амишљености старијих војвода и кнезова, који изиђоше мало по мало сви из шатора Господина Кнеза |
преноћи под једним од њихових шаторова, који с војводиним беху разапети на зеленој пољани под Ц |
гнимо пехаре наше у славу Господа Бога, који је у овако мучним данима Србадији за Господара дао |
свиленога скута и полагани ход некога, који ношаше обућу од мекане коже.{S} Опет му удари у об |
азумем ја да не да црква опојати онога, који, за то што је кукавица, не ће или не сме да носи с |
ао, ко сме да не слуша?!“ рече војвода, који не пропушташе прилику да покаже колико поштује ста |
</p> <p>И онда зовнуше ђакона Јеротија, који високим гласом, као да пева јектенија узе да чита: |
наиђе у ходнику на кнежевића Боривоја, који, тек што се вратио из планине по киши и сав мокар, |
, а својим узвиком разбудив и Боривоја, који, како дође с вечери под шатор, паде мртав уморан, |
те?{S} Што не послушасте кнеза Градоја, који, оседео у војнама, преклињаше нас све редом да не |
а, као да га је стид да гледа у јунака, који се у свити царевој борио на Косову.{S} Ћуташе за д |
едан од ретких остатака од оних јунака, који су под Душаном ширили границе царства српског, а о |
кнез замоли да му војвода даде човека, који ће њега и његову чету одвести на преноћиште ако је |
одвоји једна четица од седам коњаника, који пођоше низ зелену косу у сретање тројици Срба.{S} |
умана Пајсија и његове браће духовника, који као с договором запојаше дивну песму: „Тебе Бога х |
е!“</p> <p>Кнез уђе у гомилу духовника, који из олтара излажаху, и тражаше да нађе попа Алексиј |
а да се у њој самој не нађе издајника, који ће издајом својом да спрече спасење свога отачаств |
аним и таласастим кроком поред војника, који му јутарњи његов поздрав живим и сложним ускликом |
шатор доведу сваког путника и војника, који би од Косова долазио.</p> <p>Кнез Градоје дочека в |
ада око педесет добро оружаних војника, који ће кнеза на Косово пратити.{S} Кнезу беше мило, па |
ња Милица дозва старог Војводу Милојка, који заповедаше оном стражом, па му рече да се она не б |
начке среће, оставите ми струк босиљка, који ћете наћи под мојим панциром на срцу моме, и сахра |
ер...{S} Али ко је тај Србин, сем Вука, који се Милошем данас не поноси?!“</p> <p>Све то говора |
таше кнез, па се загледа у свога унука, који се сав тресаше од плача.</p> <p>„Издахнуо је на ру |
, једног старца и једнога младог дечка, који на меканим персијским простиркама лежаху у шатору. |
ао Ристифора, зар ти није жао Јабучила, који ето очевидно жали за нашим друштвом!“</p> <p>„Жао |
додијале тужбе и жалбе и вапаји Србаља, који траже да земљом њиховом влада ко по правди и закон |
пео час да се растајемо!{S} Хвала вама, који ме допратисте довде!{S} Сад се Боривоје, синко мој |
српска војска сва искупи?{S} Зар вама, који издајама освајате а не јунаштвом?!{S} Ево да видит |
е предајемо?“ викаше старац. „Зар вама, који не смедосте дочекати да се српска војска сва искуп |
који с кнезом изгинусте!{S} Авај нама, који иза вас остадосмо!“</p> <p>Па се онда опет врати п |
по пет коњаника, па нека јуре путевима, који овамо на Косово воде од Ибра, и од Босне, и од Зет |
илић шурује нешто са српским кнезовима, који дођоше с царем турским на Косово као његови клетве |
га ни мој властеличић!{S} Иди за онима, који се договарају да пронађу памет!{S} Из ових стопа о |
во коња па онда себе!“</p> <p>Сељацима, који онде у густој гомили стојаху, беше мило то што кне |
јунаци!{S} Предајите се нама јунацима, који смо пријатељи јунака!{S} Предајте, се, море, не ги |
еривоја, па им рече да свима војницима, који с кнезом на Косово полазе, додаду цвећа, да своје |
тешким ранама, пао жив у руке Турцима, који га погубише, да освете смрт свога цара, па му онда |
не посраме ни то име, ни царскога кума, који им га је дао, ни стару славу, коју су као Голубови |
У густом грању од стародревног бршљана, који се припијао уза ступове и зидине од двора, врапци |
авцем к једном ступу од дима и пламена, који се на источној страни Косова видео.</p> </div> <di |
твоју заставу, дај нам кога властелина, који зна шта је војска и војна, па ти не брини бригу!“< |
љем устави бесног једног црног Арапина, који се с високо уздигнутом кривом сабљом залетео био н |
славним делима убојитог попа Каритона, који, кад се мало више поднапије, узме да прича хрвање |
ојаше као укопан поред свога господара, који у тешким ранама лежаше на крвавој ледини обнесвешћ |
ак прамен плаве светлости на Ристивора, који сад мирно лежаше не мичући се и не дишући као да ј |
S} Хтеде да викне да пробуди Ристивора, који сад дихаше мирно као да притајује дах свој, да би |
ђе.{S} Са вером у слаткога мога Христа, који неће оставити Хришћански народ свој да пропадне, и |
ни један витез, а камо ли њих петорица, који би јутрос појахао одмичући од бојнога окршаја!“ „Т |
раше силом напред једнога седог старца, који сад већ немаде куда, него приђе ка кнезу, дохвати |
ију око некаквога Светомира Светогорца, који је у Вилиндару научно да чита књиге староставне.{S |
значи, али који мени није мио.{S} Тебе, који имаш верно и храбро срце, молим не као слугу него |
е послушати мене свога војводу, а тебе, који си с Господином Кнезом Лазарем уз Душана војевао, |
образе, и рече му: „Хвала теби, кнеже, који си мени <pb n="117" /> и мојој војсци сачувао чист |
а буде без мене!“ узе опет реч Градоје, који сав беше поцрвенео у лицу и коме очи севаху гневом |
и мучили смо муку, како да враћамо оне, који и без оружја и на силу Бога и незвани хоћаху да ид |
дима пуним презривости погледаше у оне, који то тако јуначки викаху.</p> <p>„Мени се чини, госп |
видљиве опасности.</p> <p>А млади Боре, који је некако, пошто сврши читање оних писама, несвесн |
јете за владике своје синова и синовце, који су младост своју сагорели у сладости световне греш |
о!“</p> <p>„Хвала теби, витешки старче, који нас учиш чему ваља!“ прихвати војвода па скиде одм |
јати човека, лакога срца и малене душе, који залуди за неком женом, па се убија што не може да |
аша, бесних гусара без вере и без душе, који ће да пљачкају богата села по Косову, да их пале, |
америти не може; најмање Господин Кнез, који у прсима носи срце доброга оца пуног милости!{S} А |
ече кнез Градоје рањенику, „благо теби, који си крв своју на Косову пролио!“</p> <p>Војвода Рад |
ј мој Господине Кнеже, знам да су теби, који си одрастао уз колено цару Душану, крваве сузе пот |
о, да смо може бити ми баш једини Срби, који могосмо стићи, а не стигосмо, да с браћом славу де |
де те сваког помињаше поименце војводи, који опет са своје стране дочекиваше сваког војника поз |
Господину Кнезу и педесет хиљада људи, који су далеко од Косова, кад се бој почне да бије!“ ре |
, као што су се и први српски властели, који њиме завладаше, звали Голубовићи све до времена Не |
и није право!...{S} Еј, кад би сви они, који се уз пуне пехаре својим јунаштвом хвале, имали тв |
у били просечени уски а високи прозори, који пропуштаху у трпезарију благу светлост са севера.< |
сне стране поред мене, нека сви јунаци, који поред наших гробова буду <pb n="207" /> пролазили, |
ришћанску војску српску?!{S} Само онај, који не верује у бригу Божју за верни му род Хришћански |
о каменој степеници силазило у перивој, који се својим цветним лејама пружао низ зелену косину |
убовић од Дреновца!“</p> <p>Млад човек, који гологлав следоваше Ристивору, смерно се поклони, д |
ћу му кад има несрећу да га јаше човек, који мисли да је главно гледати шта је паметно а не шта |
ао.{S} Многима се од господе оте узвик, који показиваше како их је заповест кнежева изненадила. |
уге чете распршташе, сваки њен коњаник, који оста жив, ободе коња да у бесном трку зађе за ону |
ништа.{S} Али кад дигоше сребрни шлем, који војвода беше положио на земљу а сасвим близу своје |
?!“ одговараше стари кнез, па се мачем, који му Ристивор додаде, залете <pb n="202" /> на најбл |
а, него стегни срце па нам као Некудим, који и јеси, испричај мирно све што знаш!“</p> <p>„Ево |
ан пут староме кнезу и рођацима својим, који с њиме на Косово полажаху.</p> <p>И људи и жене бе |
ми је чудно било да говорим с човеком, који као да је спавао тридесет година.{S} Није био чуо |
господара, брзо спријатељише, те Иван, који се жаљаше да не може тако лако да заспи, мољаше Ри |
а у срдњи својој кнез дохвати буздован, који му о јабуци седла вишаше, и баци се њиме према Рис |
ојске јавише, да се види коњаник један, који у највећем трку јури ка војсци у сретање.</p> <p>Д |
ва!{S} Мал’ не заборавих: старац један, који је ваљада старешина задруге ако није старешина сел |
аху значајним погледима.{S} Кнез Вукан, који по господству свога племена и бејаше најугледнији, |
ти је оставио на дар један млад Србин, који би срећан био да твојој срећи служи, али који је с |
“ викну оздо са трпезе један властелин, који је цело вече пио као смук, па, откако Гојко узе да |
вом Пећки Патријарах а не онај Каритон, који воли да се хрве, надскакује и баца камена с рамена |
а жеравицу метну?!“ питаше поп Каритон, који је више вина попио него кнез и млади властелин зај |
</p> <p>„Хвала теби, господине војводо, који си добар те и на то помишљаш!“ рече Ристивор покло |
а и доброга!“ рече поуздано кнез Гојко, који једва дочека да се заборави оно и сувише искрено и |
удари у образе ледени и влажни трепер, који сад беше напојен мирисом од тамњана и босиљка.</p> |
одару, молим те!“ рече збуњен Ристивор, који се препаде видев да му се господар од збиље наљути |
а донео из Свете Горе.</p> <p>Ристивор, који је следовао дворанки Босиљки, и не подижући свога |
<pb n="177" /> навеже на онај разговор, који поче да се води па се прекиде због велике узбуђено |
неза; немојте у блато бацати свој глас, који је од старина славан био!{S} Ето вам опреме, ето в |
а Косово кад ти се сви искупе; али нас, који смо ево већ овде, испраћај ти још данас Господину |
повратка у славни свој двор и међу нас, који би сви радо за тебе изгинули, како и треба кад си |
коње и да дођу под један велики брест, који се видео близу друма с ону страну крчме а на путу |
ца, не ће или не сме да носи свој крст, који му је Бог на рамена положио; разумем до не да опој |
у је кнез заповедио.{S} Млади кнежевић, који је волео бесног попа Каритона, као што га је сва д |
један кут трпезарије, па онда Миросаву, који се на ноге дигао био, викну заповедничким гасом: „ |
слађег сна, на жустру вику Ристиворову, који упаде у шатор вичући;</p> <p>„Господару!{S} Господ |
лих свећа од жутога воска.{S} На своду, који је испао мало напред над огњиштем, да не да диму д |
љаш: како је мало верних људи у народу, који си ти толико љубио, и за који гинеш!{S} Опрости на |
сребрну челенку, па онда рече Боривоју, који још једнако стајаше поред своје матере држећи једн |
„Нека је хвала господину кнезу Градоју, који ми ево даде од своје слатке малвасије, те ми оживе |
се гласно смејала ономе тешком облаку, који се над душом старога кнеза натклопо био!</p> <pb n |
!“ рече Витомир, погледав према Истоку, који својим руменилом поче да гаси брилијантски трепер |
<p>„Како и сама знаш, сад о Митровдану, који долази, навршиће се седам година како дођох у двор |
дворске капије следујући попу Каритону, који и сам корачаше полагано и свечано, као да је главо |
правије да се поверим старом господару, који ме је учио витештву, и који ми је и отац и мајка.{ |
ну он, што га грло доношаше, Ристивору, који се доиста напрезаше да окрене коња другим правцем. |
и му из далека следоваше.{S} По топоту, који допираше до њега, покушаваше да процени колико коњ |
светњак с леве стране младом кнежевићу, који, прав као прави млади бор, стојаше само на један к |
ута час десно час лево ухо к поветарцу, који му дуваше у потиљак; али никако да ухвати ма и нај |
арога витеза на једном сребрном обручу, који виси о гвозденом танком ланцу, љуља се сиви соко ј |
те се начини као жубор лишћа пред кишу, који одмах за тим пређе у гласно јецање и плакање.{S} Н |
и!“</p> <p>Опет ударише господа у смех, који се још гласније заори, кад стари кнез доброћудно р |
сад међу млађом господом има пуно њих, који веле да су свеци и чудеса њихова просто само попов |
мах, као да им онај живахни поветарац, који им запири у лице, донесе од некуд заповест „Стој!“ |
адоје се окрете, узе за руку Боривоја — који и сам беше скочио с коња, па корачаше у стопу за с |
д Орлова Града?!“</p> <p>Кнез Градоје — који не скидаше својих погледа са лица Санџак-Бега — са |
горели у сладости световне грешности, а који ни појма немају о томе шта је то што се зове Хришћ |
слуге жураху се и тамо и амо.{S} Првога који дође на дохват староме кнезу овај устави да запита |
е јечмове.</p> <p>„Да станемо, дедо, за који часак овде, да поодморимо своје коње, и да послуша |
у народу, који си ти толико љубио, и за који гинеш!{S} Опрости нам, Господару, опрости нам; јер |
на небу, кад дочекају душе оних јунака који ће на Косову јуначки погинути, па их запитају: „А |
ака даде заповест те се редови коњаника који стојаху иза оних у првоме реду, развише у два крил |
испијемо у славу и у здравље духовника који се не деле од свога Господина Кнеза и од свога род |
неки сељаци и сељанке из оближњих села који тражаху рањенике по пољу.{S} Дигоше ме и на рукама |
су то душе српских јунака, „Благо вама који с кнезом изгинусте!{S} Авај нама, који иза вас ост |
и друкчије да нареди, јер има међу вама који би по слави свога имена и по крепости свога срца б |
, била са сваким од нас и са свима нама који излазимо да се боримо за Крст Часни и веру Хришћан |
зују пријатељства с царевима и народима који се Рим-папи као своме идолу клањају; друго зато <p |
етна и невесела, и ослушкивала одјецима који до ње допираху.{S} И опет кад год би их јасно чула |
к а по дугачак ковчег од храстовине, на који је Ристивор донео два кондира вина, да се нађу ако |
се отворише једна уска врата у зиду на који се тераса наслањала, Ристивор испаде, поклони се д |
стапати своју радост у потоцима од вина који из подрума војводиних потицаху, а сва се онде <pb |
ас лево ухо, да боље чује топот од коња који му из далека следоваше.{S} По топоту, који допираш |
и поп постао просјак, и да има калуђера који су се у гусаре одметнули.{S} Али знате ли ви, госп |
у епархије; Истина је да има и калуђера који сами пале своје манастире: истина је да имамо два |
и дах у грудима, све са лепоте призора који им се изненадно указа.{S} Пукла равница докле око |
вуче мантију, макну главом на Ристифора који му притрча с кондиром пуним воде.{S} Опра поп руке |
и помогнем?“ упита га стари слуга његов који не знађаше какав се терет свалио на душу његова го |
на наличју од веза, и ево га готов рад који с толиком пажњом већ од два месеца ради!</p> <p>Мл |
д пун доброте и сажаљивости растопи лед који стегао беше срце Ристиворово.</p> <p>„Јесте, госпо |
м мерио колико су далеко од храста, под који се зауставио био, па се онда окрете Ристивору:</p> |
{S} Те усклике прихваташе и други народ који ништа не виде шта тамо пред двором бива, али не мо |
у господу и властелу.{S} Храбрио је оне који казиваху како их нека зла слутња осваја; стишавао |
што му у срцу забоден стоји, његов нож који на златној дршци носи његово знамење!{S} А где ли |
>„Онај наш поп Малвасија,“ настави кнез који је волео по некад да Каритона зове тако, „онај наш |
асмо се да ће нам је Бог, само још кроз који часак, па коначно поклонити.{S} Али тек што превал |
господару, који ме је учио витештву, и који ми је и отац и мајка.{S} И неколико пута приступах |
ог војника, и онда, рекав нешто војводи који само климну главом одобравајући, пође живим корако |
и срећан био да твојој срећи служи, али који је сад још срећнији што је имао срећу да, мислећи |
Бог може окренути да и добро значи, али који мени није мио.{S} Тебе, који имаш верно и храбро с |
до, унутра!“ викну кнезовима и властели који на пољу пред шатором стојаху сабијени у једну од п |
може бити веселији и радоснији него ми који смо овде, и овај наш народ око нас!“</p> <p>„И ник |
се опет и још горе, чим се уклонимо ми који их раздвајамо!“</p> <p>„Идите ви у ваше колибе и о |
изнати, да си међу нама свима ти једини који си достојан те части!“</p> <p>Сложно и весело прив |
под шатор војводи, и ко је био последњи који га је жива видео“ питаше кнез Градоје.</p> <p>„Каз |
ок један од вас не падне мртав.{S} Онај који остане жив имаће да укрсти свој мач онда с мојим.{ |
унемо.{S} Господин Кнез је једини јунак који је имао права да куне и прокуне.{S} Његова ће клет |
Србадије, <pb n="95" /> племенити јунак који је одрастао уз колено великоме цару нашем.{S} Госп |
кавом хладан зној са чела, и, као човек који се из тешког сна нагло буди, рече пола збуњено:</p |
ара!“</p> <p>И Ристивор ућута као човек који је казао све што је имао да каже.{S} Силно се заст |
иње, него гледаше преда се, као грешник који ето преко усана својих превали признавање тешког ј |
им реченицама, као да му је то пријатељ који разуме све што му он каже, само што се нем родио т |
знали? — кад не знате, да вам ја кажем који знам!{S} Кад сам ја оно учио књигу у манастиру,“ — |
ма; десном је притисла крст са Распећем који јој лежаше о златном ланцу на грудима.{S} Уставила |
егове сребрне власи ускомешане ветрићем који тихо дуваше, његова широка прса покривена панцером |
зору, мало задремах, и тада снивах сан који Бог може окренути да и добро значи, али који мени |
г друга и пријатеља, него што му је коњ који га носи!{S} Кити прво коња па онда себе!“</p> <p>С |
> <p>„Не питам то,“ рече војвода, „него који су овде напољу били први нападачи?“</p> <p>„Тек ја |
лањали по прегрш сребрних динара или по који Млетачки цекин, а и господски гости ваши, којима с |
рени и јасни глас Господина Кнеза, глас који брујаше звонко, свечано а некако и тужно као велик |
ала да пробије мрак великога ходника, у који се кроз отворена врата могло гледати.{S} До мало ч |
каза да не грешимо душу песмом у дан, у који ваља да кукамо!“</p> <p>„Знао сам“, прихвати кнез, |
„Зар ви кметови нађосте баш овај час, у који ето полазимо на бој на Косово, да ме устављате так |
Господина Кнеза на Косову у онај час, у који он на светом крштењу прима српско име!{S} Пуштај т |
оме дворанину Душку јутром онога дана у који нам ти, кнеже, пред вече стиже.{S} Објаснио сам ја |
шег.....{S} Од овога часа, па до часа у који се — ако буде Божја воља — било ја с Боривојем, би |
, јер њиме увредих мртва човека у гробу који не може да се брани, док је Витомир увредио мене ж |
о неку грађевину, за спомен себи, граду који су му стари оставили; и сваки је <pb n="3" /> век |
онима око себе рече: „Има их много њих који су требали да су стигли, а још стигли нису.{S} Нећ |
едати па дихати оним слатким поветарцем,који се напојио мирисом од босиљка, ружа, и липова цвет |
е се сва та лепота и милина онога луга, којим прелажаху, зло слагала са бољом, коју је стари ви |
к земљи и казујте: ко сте, откуда сте, којим послом овуда нагосте?!“</p> <p>Стари кнез нешто р |
уждено, и окрену Јабучила натраг путем, којим су мало час прошли.</p> <p>Кнез пође с Боривојем |
е од један пут окрете и погледа к пољу, којим су три Србина право к његовој војсци јездила.</p> |
у руци и погине, те да се олакша грех, којим се о Господина Кнеза огрешисмо!{S} Ето, зар вам т |
и хвалити га што зна боље од Ристивора којим путем ваља ићи.</p> <p>„Молим те, дедо!“ рече Бор |
ало, па из великог зеленог шатора, пред којим високо копље с коњским реповима побијено беше, из |
, „да се одмакнемо од овога шатора, под којим наш војвода мртав лежи, да се одмакнемо, велим, т |
к једином храсту на ивици од њиве, под којим је угледао неколике старије људе.</p> <p>Мало за |
и ће људи у час разапети мој шатор, под којим ћемо ја, мој унук и мој слуга Ристифор, ноћ прове |
!{S} Ево ти се исповедам!{S} Ево ти нож којим те хтедох убити!{S} Везуј ме коњма за репове па р |
} Спремао се да весело дочека прво чедо којим сад већ сваким даном очекује да га госпођа дарује |
ху а према растопљеноме злату и пурпуру којим небо на западу букташе, изгледаше као небесни анђ |
из шатора Господина Кнеза, и по шапуту којим између себе разговараху, видесмо ми на стражи, да |
етачки цекин, а и господски гости ваши, којима сам пехаре с вином додавао или коње доводио, нис |
ном ширили границе царства српског, а о којима је Боривој још од раног детињства слушао тако мн |
, што ето стиже један од оних јунака, с којима је Душан ширио границе царевини српској.{S} Свак |
ок се није свела само на десетак људи с којима се кнез Гојко мало час и сам врати!“</p> <p>„Зар |
у се пунило некаквим чудним осећањима у којима се с милином растуженост мешала.{S} Тек кад га м |
ве од малих и великих одаја и дворана у којима је живео.{S} Са те терасе гледало се доле у авли |
41" /> кнезовима, властели и војницима, којих црква тада већ беше пуна, па им јасним и звучним |
е чизме до колена са сребрним острицама којих широки колутови зврктаху на сваки и најлакши крок |
ојега виде се многа орловска гнезда, из којих гладни орлићи пружају голишаве шије своје.{S} По |
оним њеним крупним граорастим очима, из којих свагда светли невини детињи осмех.{S} Сети се јед |
сву своју висину, и упре очи своје, из којих ватра севаше, у младога дечка, кога је његова бри |
ма препланулим од сунца, црним очима из којих муње севаху, и кад се осмехиваше.{S} Пријатељи и |
и немој будаласто помињати памет људи у којих јунаштва нема!“</p> <p>И пођоше сва тројица напре |
да би му се мисли отеле на ону господу, којој је кнез Вукан тако речит тумач био.{S} Ускипео би |
е, господо, и не вређајте српску земљу, којој крв ваша треба за одбрану!“</p> <p>Кнез Градоје и |
ици држи, повија уска кожна листина, на којој црним словима пише: „Покајте се!“ Што је најчудни |
е мајке проводио на тераси од двора, на којој је у хладовини тако често с њиме седела, милујући |
Него ето ћеш да преноћиш на постељи, на којој је Душан једну ноћ проспавао — или управо „пробди |
ар ја достојан да легнем на постељу, на којој се наш велики цар одмарао?!...{S} Хвала Богу, и а |
роспавам, него да легнем на постељу, на којој је наш славни цар лежао!“</p> <p>„Ако си толико с |
на оној тихој западној падини Голеша на којој је синоћ замркнула и јутрос осванула.</p> <p>Гоми |
та је?!“ викну кнез скочив са поњаве на којој је лежао био, а својим узвиком разбудив и Боривој |
ви, пуној ивањскога цвећа, на пољани на којој се ова господска свита савила око војводе.</p> <p |
иди шта бива на тихој зеленој косини на којој се три Србина и прва чета од седам Турака сусрета |
еко пољане па тихом једном узбрдицом на којој дуги редови зеленим грањем и лишћем покривених ко |
тешка и гломазна стола од храстовине, у којој беху изрезани орлови и змајеви.{S} Столу у зачељу |
о бих и једнога и другога из дружине, у којој је поштених људи и честите Србадије!“</p> <p>„Как |
ави на самом уласку од оне позорнице, у којој је кнегиња стајала.</p> <p>„Звала сам те,“ поче о |
стојах вечерас за мало сам у дворани, у којој је у овоме двору цар Душан једну ноћ ноћио.{S} По |
на земљи!{S} Ми гледамо одавде цркву, у којој је гроб нашега Господина Кнеза Лазара; а може бит |
.{S} Рече им нека простру себи гдегод у којој колиби где су им војници.{S} А кад оста сам са он |
адног неког гроба, или пећине некакве у којој је пуно леда и снега.{S} Ивана обузе нека чудна ј |
елику скрињу, коју ено тамо видите, и у којој му је стајало празнично војводско одело.{S} Па он |
м и светим твојим срцем, у овој земљи у којој се ето никаква светиња не поштује?!“</p> <p>„Госп |
ш да сам вредан да преноћим у дворани у којој је наш велики и славни цар преноћио!“ рече кнез, |
ла ти, господару, на тој дивној причи у којој има велики пуок за млађе!{S} Мени је мој покојни |
па се склонише у једну повелику одају у којој беше већ тако мрачно, да наредише да се велике жу |
малу доворану у јужној кули, ону исту у којој је цар Душан преноћио кад оно идосте на Угре!“</p |
S} Замишљен гледаше у светлу звездицу у којој крст на цркви трепташе.{S} Стојаше ту као да је о |
м друштвом вашим, ни дивном малвасијом, којом нас војвода служи, не могох отети некаквој чудној |
родре погледима кроз ону танку паучину, којом су јој речи њене сузе њене обвијале.{S} Па онда, |
убан.{S} Оста само до прве зоре иза оне којом је Југовић одјездио.{S} По вечери уочи тога дана, |
ена, па се онда растопи у тиху месечину којом се ходник и соба њихова за неколико тренутака исп |
д Истока.{S} Па онда нађе ведрицу воде, коју му је Ристифор пред шатором оставио; прекрсти се и |
подину Кнезу једва са половином војске, коју има право да очекује!...{S} Боље је да причекамо д |
удотворна икона Богородице Тројеручице, коју је један игуман од рода Орловићева пре стотину год |
ла Богу, доврших вез, мој прилог цркви, коју си ти саградио, окитио и обдарио!“</p> <p>„Чудни с |
оставимо на страну, није ли он у књизи, коју ти посла, заповедио да стигнемо на Косово у Недељу |
ли је разлика?!“</p> <p>„У свакој сузи, коју срећа натопи, трепти захвалност наша Богу; у свако |
оње, Ристивор је по некаквој заповести, коју му стари кнез <pb n="66" /> на ухо шану, узјахао с |
и заспа као заклан на једној шареници, коју му Ристивор на мирисном сену простро беше.</p> <p> |
а под својом црвеном свиленом заставом, коју Ристивор развио беше изнад њега, чекаше мирно док |
којим прелажаху, зло слагала са бољом, коју је стари витез у срцу носио.{S} Изгледало му је чу |
ума, који им га је дао, ни стару славу, коју су као Голубовићи стекли били.</p> <p>Била је то и |
ете, даде благослов и пружи руку кнезу, коју овај смерно целива.</p> <p>Рече поп да му ваља још |
и издалека, гледаше непомично на слику, коју беше увезла.{S} Исус, одевен у рухо бело као снег |
одо, исто тако урадио, да залечиш рану, коју би ти неко мучки задао!“</p> <p>„А што Господину К |
сох под шатор к њему ону велику скрињу, коју ено тамо видите, и у којој му је стајало празнично |
Зете, и од Арбаније, и нека сваку чету, коју сретну, пожуре, да лети к војсци нашој која се биј |
и да запалим ону велику жуту воштаницу, коју ја донесох од игуманова ђакона Јеротија, јер игума |
ве Куле.{S} Ту им старац пружи десницу, коју они са страхом и поштовањем целиваху, па онда узе |
руком скута кнежева и прихвати десницу, коју му старац пружи, и целива је полагано и побожно ка |
а кажем да се ево кајем за пакосну реч, коју синоћ у срдњи изговорих!“</p> <p>„И ја се, кнеже, |
док се не распршта прва чета као плева коју је вихор дохватио.</p> <p>У томе часу брзим кроком |
“</p> <p>„Зар у истину има овде девојка коју Змајеви љубе?“ питаше Иван зачуђен.</p> <p>„Има, б |
ј умор и сетност, под очима плава сенка коју душевна боља подвлачи.{S} Него опет кроз тај умор |
ца!</p> <p>Узе будан мислити о војни на коју цар Лазар тако дирљиво позиваше српске јунаке.{S} |
а војске која треба!...{S} Ево ти књиге коју <pb n="118" /> јутрос добих од кнеза Будисава Витк |
сваке виле; лепша је, брате, од Јованке коју Змајеви љубе!“</p> <p>„Зар у истину има овде девој |
звезда.{S} Сетио се некакве старе приче коју је још, кад је малено дете био, слушао од своје да |
војим јунаштвом на Плочнику заслужио, и коју ми је Господин Кнез послао уз писмо о јуначкој смр |
ало у авлији око ње — пуној босиока — и коју сад први сунчани зраци обасјаше.{S} Застадоше, да |
пти захвалност наша Богу; у свакој сузи коју <pb n="9" /> несрећа из срца исцеди, трепти надежд |
че.</p> <p>На самој тераси, у хладовини коју је западна кула својом сенком правила, седео је у |
Везла је покров једној сребрној скрињи коју је са комадићем од часног дрвета и другим неким св |
а својој чети.{S} Ристивор по заповести коју је од кнеза добио наредио беше те су војници одјах |
поглед Душанов пао није.{S} Бирај само коју хоћеш!“ говораше војвода.</p> <p>„Само једно ја ти |
нимо по коју српску главу, и спасемо по коју душу Хришћанску.{S} А можда би нам срећа јуначка д |
лике да тргнемо мачеве, да одбранимо по коју српску главу, и спасемо по коју душу Хришћанску.{S |
у?!“ прихвати кнез. „Не мислим ја цркву коју су људске руке градиле, него цркву коју је сам Бог |
коју су људске руке градиле, него цркву коју је сам Бог саградио!{S} Зар не видиш ово велико и |
а деда!{S} А ја ћу дотле носити челенку коју је твој отац, а мој син, својим јунаштвом на Плочн |
>„Како бих ја, кнеже, растеривао војску коју купим око себе, да је водим Господину Кнезу?!“ реч |
је писмен, јер се уз високу танку трску коју светац у десници држи, повија уска кожна листина, |
А КОСОВУ</p> <p>ОДШТАМПАНО ИЗ „БРАНКОВА КОЛА“ ЗА 1899.</p> <p>СР.{S} КАРЛОВЦИ</p> <p>СРПСКА МАН |
ви невиних жртава, па траже светитељска кола за своје главе!“</p> <p>„Стој, властелине!{S} Уста |
ли ме, чим видиш да она велика звездана кола на небу клизају к Западу!“</p> <p>И старац се пруж |
им и бржим зрикањем.{S} Још су звездана кола стојала високо изнад Запада, кад се старац диже па |
вењака и око колиба вијугају усталасана кола.{S} Пуно младих мома, пуно младих девојака, пуно н |
је!{S} Кад би Бог давао светачка златна кола око главе свакоме ко само чита молитве, метанише и |
на саму пољану пред дворем, покидаше се кола, те и мушко и женско, и старо и младо, потрча кнез |
пише здеље и чутуре, запрегоше волове у кола и пођоше с њиве сви у гомили, као да је од један п |
ну о златном ланцу.{S} На једној страни колајне у дивном емаљу је била израђена допрсна слика г |
паучина танку свилу завијену једну као колајну о златном ланцу.{S} На једној страни колајне у |
нцем а до првога везаног снопа на њиви, колевка од шимширова дрвета, — пуна извезених белих тка |
не бејаше чеда.{S} Испред <pb n="26" /> колевке крочила на њиву млада а висока и танкострука је |
грабљива и гладна птичурина зграбила из колевке и у вис к своме гнезду понела била.{S} Њен је с |
њему ни војводи ни привирити у сребрну колевку, јер већ сунце зашло беше.</p> <p>За тим кнез з |
ојводину двору, и чеду његову у златној колевци|“</p> <p>Па се слегао радостан народ око мале в |
седи у томе столу; наслонио лактове на колена, а главу на руке, па ме својим крупним очима так |
да посрћући приђе к моме деду и паде на колена.</p> <p>„Ево да ти се исповедим!“ узе да говори |
ук, приђе корак два ближе, спусти се на колена, загледа се у оно пребледо младо лице од тако ве |
која, у бледоплавој хаљини пала беше на колена, да својом густом и дугом русом косом утире са н |
е ронио, и устајао само да се спусти на колена пред иконом Спаситеља, и да се кроз сузе, а на г |
у од седла, а сам се полагано спусти на колена.{S} Прекрсти се неколико пута.{S} Пружи се и пад |
и голе мишице од рамена, и голе ноге од колена, поцрнеле од препеке у пустињи, те се према њима |
атне чохе, са жутим, меканим чизмама до колена.{S} То је био човек средњега стаса, широких прси |
и опанака, а да не говорим о чизмама до колена!“ Ето таквих разговора вас дан.{S} Попише вино п |
брним ланцима о широк златан пас; па до колена долама од зеленог аксамита по коме су орлови и к |
огато извезени; па мекане жуте чизме до колена са сребрним острицама којих широки колутови зврк |
седмо — не, него до у седамдесетседмо — колено!{S} Само немојте ви да ми кунемо!{S} Јер да смо |
олицу, наслонио чело на руку, а руку на колено, пустио се скрушен у дубоке мисли, уздисао би те |
/> племенити јунак који је одрастао уз колено великоме цару нашем.{S} Господо, подигнимо пехар |
е, знам да су теби, који си одрастао уз колено цару Душану, крваве сузе потицале кад си онаку к |
непријатељу!“</p> <p>„Проклето му име и колено!“ повикаше неки од властеле гневно, док други пи |
старац запрепашћен, па се удари руком о колено. „Зар од онолике војске никога нема да иде за мн |
ког војвода беше посадио себи уз десно колено, никако не улажаше у веселост њихову.</p> <p>Тек |
њим једна омлађа жена.{S} Пољубише га у колено, па сељак узе да говори:</p> <p>„Господару, тако |
о пуно чистих листина и седе да пише на колену и чекаше да му војвода почне казивати у перо.{S} |
млађих људи рече, да види пуно вењака и колиба на пољани испред двора.</p> <p>„И веруј да је та |
седи под вењацима а испред вењака и око колиба вијугају усталасана кола.{S} Пуно младих мома, п |
дови зеленим грањем и лишћем покривених колиба беху постројени.</p> <p>Свакоме беше мило да вид |
бива тамо, мало само даље од њих, међу колибама војнога стана.{S} Тек кад народ опази да војво |
м, децо моја!..{S} Идите ви сад у своје колибе и одморите се!“</p> <p>„Вере ми, господару,“ реч |
.</p> <p>„Имају за твоје људе спремљене колибе, <pb n="82" /> и Порубовић ће их ето сад тамо од |
их раздвајамо!“</p> <p>„Идите ви у ваше колибе и одморите се!“ понављаше кнез Градоје мало оштр |
у да води кнеза Градоја и чету његову у колибе за њу спремљене; а самог кнеза замоли да дође у |
ече им нека простру себи гдегод у којој колиби где су им војници.{S} А кад оста сам са она два |
ти на мирисном сену под красном зеленом колибом, или и под још краснијим звезданим небом!“</p> |
м је Бог опростио.{S} А нама ето кажите колике прилоге да дамо, па да вам дамо!“</p> <pb n="162 |
и кроз турску војску, и ко зна још кроз колике беде и невоље!{S} Сам могу и проћи куд сам намер |
Колико се крви пролило, колико домова, колико села и градова разорило, колико је невине деце с |
— не дај старом господару да заборавља, колико је нама свима драгоцена глава његова!“</p> <p>Ту |
ражиш!{S} Али ћу те радо послушати, па, колико ми Бог помогне, <pb n="57" /> чуваћу његову среб |
рба; али ћу за цео остатак мога живота, колико ми га бог поклони, благосиљати свакога од њих ко |
ске, не би ли сигурније рачун ухватили, колико ће бити тамо турске војске!{S} Ја колико пута бр |
заборавиш ко си и шта си, не можемо ми, колико нас је год овде, то да заборавимо!{S} Немој, сла |
ластела. „Ево се заветујемо да ћемо ми, колико нас овде има, братском ревеном подићи цркву код |
ојводо!“ рече кнез Градоје весело. „Ми, колико нас је данас овде, да се кренемо, не би ли Госпо |
и?{S} Ама нека се сви искупе на Косово, колико их год има, па да видиш шта ће бити од њих!...{S |
да се виде!{S} Колико се крви пролило, колико домова, колико села и градова разорило, колико ј |
домова, колико села и градова разорило, колико је невине деце скапало од глади, све то тобож у |
страдањима овога народа нашег.{S} Јер, колико хиљада Срба нису краљеви и <pb n="90" /> владике |
, ти сам од свих нас овде најбоље знаш, колико је ова наша земља патила и патила и све само зат |
о, што саме владике хоће да се виде!{S} Колико се крви пролило, колико домова, колико села и гр |
„Нека су ти сретне прве ране, синко!{S} Колико их имаш?“ питаше старац.</p> <pb n="205" /> <p>„ |
синови ове земље треба да чините, али — колико се уза то може — не дај старом господару да забо |
олико ће бити тамо турске војске!{S} Ја колико пута бројах, сваки ми пут све друкчије излази!“< |
S} И Господин Кнез и сва Србадија знаде колико си јој од педесет година амо на бојиштима славу |
а, који не пропушташе прилику да покаже колико поштује старца Градоја.</p> <p>„А ко, војводо, н |
ујете.{S} И пустићу вам одмах све сужње колико их год има у тамници двора нашег...{S} Све што о |
му брада до појаса, а ни сам не знађаше колико му је година.{S} Разговарасмо о свачему добар де |
које још и не знамо је ли доиста зло и колико је, правимо још једно!{S} Тешко је мени да носим |
уди о срцу других људи!{S} Знате и сами колико пута у мало главу изгубио није, само зато што не |
174" /> осврнути, да својим очима видни колико их је.</p> <p>Па онда га освојише свакојаке тужн |
допираше до њега, покушаваше да процени колико коњаника иде за њим.{S} И би му мило, што их оче |
е старац подигнув очи увис, као да мери колико то на вази јунаштва вреди. „Двадесет и три ране! |
ом, а ко није.{S} А на Косову ћу видети колико је правих јунака међу вама!“</p> <p>И онда кнез |
арац чим угледа слугу свога. „Дед казуј колико их је се прихватило руком за заставу?!“</p> <p>„ |
ти <pb n="52" /> сутра до мрака доведем колико ти треба драговољаца!“</p> <p>„Нећеш ваљада прет |
м и њему и вама да покажем бар да видим колико сам се огрешио, и да желим да тај грех колико мо |
="133" /> стеже ми се срце кад помислим колико се огреших о вас!{S} Осећам као да сам вас — све |
војводо, немојте, господо и браћо, него колико има нас данас овде ми да се кренемо, у име Божје |
а бојим се требало би више и вина него колико су га слуге твоје отвориле, па да вам све исприч |
к тим шаторовима, као да је оком мерио колико су далеко од храста, под који се зауставио био, |
<p>„Ил’ си оглухнуо или оболео те не чу колико те виках са степеница!...{S} Кнегиња те зове!{S} |
сам се огрешио, и да желим да тај грех колико могу покајем.{S} Закопајте ме овде, где ме с нож |
о да си сродник нашега дома.{S} Ти знаш колико је мени мила наша дворкиња Босиљка.{S} Више бих |
S} А ниси ни имао прилике да се покажеш колико си јунак!“ рече кнез.</p> <p>„Кад си ми је ти да |
/p> <p>„Кнеже,“ узе Каритон да говори: „колико си остарео још ти не познај наш прост народ.{S} |
пао је покривен грдним ранама!“</p> <p>„Колико је рана стекао?!“ питаше кнез као да је реч о те |
да се чека само на свирце па да се живо коло поведе.</p> <p>Знало се да поп Каритон чита у капе |
рзано крекетање жаба, као да оно велико коло од млина окреће некакву џиновску чегртаљку.</p> <p |
јводе, не знајући какви то светац витла колом девојака и прикупље просјаке око двора, ето да ми |
је; момчадија узеде уз свирале окретати колом; зрели људи стадоше око мене да пијуцкају и да гл |
и у треску од лакога момачкога скока у колу пуном красних девојака.</p> </div> <pb n="86" /> < |
који момак, још онако врућ од скакања у колу, повикао би: „Ето ја бих, ама како ћеш с голим рук |
весели. <pb n="84" /> Ако проведу ноћ у колу са женскадијом, или у певању уз пуне чутуре, крета |
ланчић на коњским опремама, као и сваки колут на панцирима и по гвозденим мрежама од клобука св |
лена са сребрним острицама којих широки колутови зврктаху на сваки и најлакши крок старога вите |
а, као да их оштри да некога њима живог коље.</p> <p>Прошло је тако по доста времена док ето га |
о три дана, сав модар као да га је неко кољем испребијао!</p> <p>Није чудо да два млада витеза |
бива!{S} Не могу рећи да се ми властела кољемо између себе данас више него што је то некада бил |
вој, и подели га на три комада.{S} Свој комад подели са својим коњем.{S} Хранећи Лабуда шапуташ |
реници Ристоворовој, и подели га на три комада.{S} Свој комад подели са својим коњем.{S} Хранећ |
окров једној сребрној скрињи коју је са комадићем од часног дрвета и другим неким светим моћима |
хитлено свиленим концем везе по једном комаду румене свиле, чврсто затегнуте у шимшировим окви |
дуго тако склопљене држао кад умукнуше комарци, и устави се хркање Ристифорово.{S} Настала беш |
{S} Приђоше однекуд некакви танкогласни комарци, па, час око његова носа час око његова уха, зу |
сказивање био бој орлова са ждраловима, коме су скоро сељани из многих села сведоци били, и у к |
о Србадије!“</p> <p>После овог призора, коме сва господа и сав народ, што се онде слегао био, б |
још много пре може он да буде без тебе, коме је некаква дуждева кћи у једној Крушевачкој крчми |
, кнеже Нинко,“ рече властелин Витомир, коме последњу реч беше Нинко управио, „ја не знам да се |
, само ако не буде — преко мога знања — коме другом срце своје дала!...{S} Она је красна и чест |
бих волела да је теби дамо, него ли ма коме другом од наше властеле.{S} Али, добри човече, што |
е, иза оних топола има бистар поток, на коме сам се ја већ умио и Богу помолио.{S} Идите те се |
е заповести!{S} Ми смо овде на пољу, на коме се истом искупљамо.{S} Могао сам ја и да не дођем! |
војводе — да га сахранимо на месту, на коме је, од грдне жалости што на време на Косово не сти |
крчму и одведе га право ка огњишту, на коме не бејаше ватре, али поред кога на дебелој поњави |
на у тужне мисли гледаше у подглавље на коме је лепа глава њена јединца још јутрос до зоре мирн |
!{S} Ниси бољи ни ти!“ викну стари кнез коме већ прекипе, па шкргуташе зубима и пушташе да му в |
на трпезу а шта да однесу са ње, као и коме и кад да насипљу пехаре вином, да не остају празни |
адоје, који сав беше поцрвенео у лицу и коме очи севаху гневом. „И још много пре може он да буд |
а ли доиста може неко да има у Србадији коме је до певања!{S} Као да не могаше ништа чути од жу |
се Бог не може ни за часак предомишљати коме да помогне, па је веровао <pb n="41" /> да и не мо |
атором у земљу побијено високо копље, о коме вишаху три коњска репа.</p> <p>Старац најпре узе с |
ако је кнезу, и лако је господи!{S} Ако коме од њих и одлети глава, није тешко деци његовој, је |
до колена долама од зеленог аксамита по коме су орлови и крстови златном жицом богато извезени; |
те светлили су као пун месец на небу по коме танки облаци лутају.{S} Њен псалтир, у своме красн |
аслони за руке беху обложени сребром, у коме је урезан био напис, како је на томе столу и за то |
ти Санџак-Бег некако свечаним гласом, у коме је дрхтао тих прекор староме, са три ране незадово |
сељани из многих села сведоци били, и у коме су орлови славно победили.{S} А кога значе орлови |
рта скочише хитро па залајаше лавежом у коме беше нешто угушеног урликања.{S} Њима се одазваше |
кнеже!“ прихвати опет војвода гласом у коме благ прекор трепташе. „Нећемо ми ово два три дана, |
“ питаше поп са мало загушеним гласом у коме прекор трепташе.</p> <p>„Кад сам ти је ја кратио?“ |
ољак али ни пуно развијена ружа; цвет у коме се сливају невина сећања на пупољак и поуздана над |
агано и свечано приђе први ка ковчегу у коме мртав војвода лежаше.{S} Прекрсти се живо неколико |
вом радошћу стари кнез баш у тренутку у коме се његов мач преби ударцем о криву једну сабљу кој |
з Градоје. „У овом чудноватом времену у коме живимо, кад се све око нас врти и преврће како ник |
и да се нађете уза свога цара у часу у коме је славно погинути.{S} Имао си добру мајку, па мож |
м?!...{S} И опет, ти си једина на свету коме бих смео да о томе што кажем.{S} Неколико пута пом |
т дубоки уздах целе српске земље, уздах коме <pb n="45" /> се она својим уздасима одазивала.{S} |
} Предајте се, не гините лудо!“</p> <p>„Коме да се предајемо?“ викаше старац. „Зар вама, који н |
чисто ледено изгледаше!</p> <p>Отиде у конат свога сина.{S} Погледа празну постељу његову, пра |
и румени зраци сунца на заходу падаху у конат, те изношаху на бољи видик црвене, плаветне, зеле |
ти својој да сваки може ићи или у своје конати, или у трпезарију или у перивој, али да је не уз |
отвори му врата на сниској шестостраној конати у Жутој Кули.</p> <p>У дебелим зидинама од куле |
.{S} Кнегиња те зове!{S} Ено је у њеној конати у Жутој Кули!“ говораше господско дете, придвори |
ам је Бог, само још кроз који часак, па коначно поклонити.{S} Али тек што превали подне, пронес |
шевцу, а да те крчмарица, кад ти донесе кондир вина... .“</p> <p>„Ха!{S} Ту ја тебе чекам!{S} Т |
нез Градоје му додаде својом руком онај кондир малвасије, и рече му да се мало поткрепи.</p> <p |
к подиже мало, дохвати са огњишта један кондир вина, и сркну неколико гутљаја.</p> <p>„Нека је |
астовине, на који је Ристивор донео два кондира вина, да се нађу ако би се зажеднело.{S} Изнад |
{S} Уста на ноге, допуни пехар вином из кондира, погледа по дружини, и онда уздрхталим гласом п |
кнез Винко, па удари песницом о сто, да кондири и пехари на њему зазвекташе и заиграше. „Казуј, |
се већ више никако и не дизаху сребрни кондири и златни пехари са трпезе, нити се весела госпо |
у главом на Ристифора који му притрча с кондиром пуним воде.{S} Опра поп руке, уми лице, дохват |
пе мачеве, буздоване и копља; иза ње за конопац, затегнут између две заставе, повезао двадесет |
тају коње са ливада наших, да их повежу конопцима и изведу рано зором на Змајев Вис.{S} Одведи |
да су дошли неки наши поверљиви људи из Константинова, па јавили Господину Кнезу, да цар Агарја |
ју.{S} Ено му је предња војска данас на Константинову.{S} Не часи ни часа него зови сву своју в |
е и кићанке и узице од црвеног свиленог конца, и прође полаганим и таласастим кроком поред војн |
ва уха, зузујаху неку тужну песмицу без конца.{S} По хркању Ристиворову, и ако је поступно јача |
од биљура, још неколико потеза свиленим концем, још неколико завежљаја на наличју од веза, и ев |
икону испред себе, час хитлено свиленим концем везе по једном комаду румене свиле, чврсто затег |
бољег друга и пријатеља, него што му је коњ који га носи!{S} Кити прво коња па онда себе!“</p> |
ајпре узе сам да прегледа како је сваки коњ оседлан, и нареди да Ристивор мало боље притегне па |
најжешћи окршај!{S} Мало за тим паде ми коњ мртав, падох и ја рањен.{S} Мора бити да сам дуго б |
ке има Ристивор с Јабучилом!{S} Неће му коњ натраг, него хоће за нама!{S} Он га окреће правцем |
топот у даљини, него само корачање два коња у непосредној близини иза себе, за које је, и не в |
руком њену руку а другом узду од свога коња:</p> <p>„Синко, додај ми твој клобук!“</p> <p>Бори |
требати на Косову!“</p> <p>„Јаши свога коња!“ заповедаше му кнез. „Нај, носи заставу!{S} А виш |
, и готово рећи свечаним, кораком свога коња упутио се беше к једином храсту на ивици од њиве, |
pb n="66" /> на ухо шану, узјахао свога коња Јабучила и одјездио натраг у двор.</p> <p>Опазио ј |
Градоја.{S} Старац се само окреташе са коња и десно и лево, па погледима пуним презривости пог |
не може; али може Боре да јаха убојита коња, и може да витла оштрим мачем и може шестоперцем д |
од вас да свој клобук закити, док свог коња најпре не закити цвећем...{S} На бојноме пољу јуна |
<p>Па се старац мало пригну са високог коња свога и пружи десницу Мандалени, која му је смерно |
чалми.{S} Узјаха арапског једног белог коња, дивно опремљеног у ките и кићанке и узице од црве |
м обложене вођице, окрену свога убојног коња к Југу, ободе га острицама, те Лабуд полете пољем |
и обнесвешћен.</p> <p>Турци одјахаше од коња па се искупише око рањених Срба.{S} О Ристивору ми |
м знојав и прашњав.{S} Не одјахујући од коња, скиде клобук, поклони се војводи, па узбуђен, брз |
господара!{S} Вика од јунака, топот од коња, звека од оружја њега раздрага и срце му запали, т |
је могаше боље чути, ослушкује топот од коња у војске која му следоваше.{S} Али, на своје велик |
сно час лево ухо, да боље чује топот од коња који му из далека следоваше.{S} По топоту, који до |
сваки њен коњаник, који оста жив, ободе коња да у бесном трку зађе за ону трећу чету, која пола |
о је вера а ко је невера!“ И онда ободе коња и са своја два побратима одјезди некуда у ноћ.“</p |
ору, који се доиста напрезаше да окрене коња другим правцем. „Натраг, кад ти кажем!“</p> <p>Па |
} Дошав до на крај левоме крилу, окрете коња, да још једном поред војске своје а к десноме крил |
о довикује: „Ко је јунак нека бира себи коња и оружје, те да с кнезом пође на Косово!“</p> <p>П |
како ћеш с голим рукама, ни оружја, ни коња, па, славе ми, ни опанака, а да не говорим о чизма |
двојица вратише водећи за собом сва три коња оседлана.{S} Нађоше кнеза где стоји пред грмом,а з |
славан био!{S} Ето вам опреме, ето вам коња, ето оружја!{S} Кнез вас је поздравио и пита вас: |
анула, по одласку Кнеза Лазара, појахао коња и праћен својом свитом одјездио пут Косова.{S} Ост |
то му је коњ који га носи!{S} Кити прво коња па онда себе!“</p> <p>Сељацима, који онде у густој |
одговори Ристивор невесело, па скочив с коња приђе к руци кнежевој. „Е мој славни господару, ве |
уца Боривој, пребледе као крпа и паде с коња као мртав.</p> <p>Многи су коњи јурили пољем без ј |
гледав војводу стари кнез хитро скочи с коња као младић, па скиде калпак, те гологлав приђе к м |
но од Јабучила.</p> <p>Ристивор скочи с коња да дигне буздован.{S} Јабучило, осетив се слободан |
уку Боривоја — који и сам беше скочио с коња, па корачаше у стопу за својим дедом — изведе га п |
а.{S} Једни се загледаше у гриву својих коња; други се опет погледаху значајним погледима.{S} К |
јечање рањених јунака и пиштање рањених коња; хладан ноћни поветарац запириваше ми у лице, али |
аставе, повезао двадесет и пет ватрених коња, оседланих, заузданих и поткованих, па их цвећем о |
кад се кнез Градоје кренуо, кад дојаха коњаник од чете кнежеве, и донесе писмо војводи.</p> <p |
стража испред војске јавише, да се види коњаник један, који у највећем трку јури ка војсци у ср |
: иде уз брдо право к вратницама некаки коњаник, сам, без пратилаца!“</p> <p>„Потеци с момцима |
од оне друге чете распршташе, сваки њен коњаник, који оста жив, ободе коња да у бесном трку зађ |
њим, а за њима њихова војска све по два коњаника упоредо загрљена.{S} Оде војска весело певајућ |
ање.{S} Мало час па је неколико стотина коњаника стало у редове испред шаторова, мирно и у најв |
да му одведем две хиљаде и пет стотина коњаника!“</p> <p>„Молим ја тебе, господине војводо,“ у |
ји се и трећа чета од двадесет и једног коњаника и пође за оним двема. </p> <pb n="199" /> <p>З |
едник Турака даде заповест те се редови коњаника који стојаху иза оних у првоме реду, развише у |
ске војске одвоји једна четица од седам коњаника, који пођоше низ зелену косу у сретање тројици |
растави у три четице у свакој по седам коњаника, те док једна наваљиваше на Србе с лица, друге |
шао један кнез Гојко са својом стотином коњаника, па се и та чета као грудва снега отапала уз п |
е до њега, покушаваше да процени колико коњаника иде за њим.{S} И би му мило, што их очевидно б |
Војиславе!“ викну Кнез Лазар; „дај пет коњаника од твоје стотине нека појашу путем к Ибру..... |
Нека се одвоје од сваке стотине по пет коњаника, па нека јуре путевима, који овамо на Косово в |
ојске се одвоји друга чета од четрнаест коњаника, па пође полагано у корак за оном првом.{S} И |
p> <p>„Било је онде око Кнеза на хиљаду коњаника; али нико од њих да послуша заповест, нико да |
ћ, прошла онуда повелика чета Босанских коњаника.{S} Уставише се да напоје и себе и коње.{S} Пр |
док би човек само оком тренуо, педесет коњанике винуло се убојним коњима у седла.</p> <p>Кад в |
ла хлеба и црвена вина, а доста зоби за коње њихове.</p> <pb n="85" /> <p>И онда се таласи од н |
рече!...{S} Овамо!...{S} У седла!{S} На коње!...{S} Напред!“</p> <p>И старац скочи, и већ се до |
ијала испод белог камена, са кога се на коње ускакало, па се некуда преко беле калдрме од авлиј |
затрубити збор, викну оклопницима: „На коње!“ па из оних стопа, и не свраћајући своме дому, по |
делити цвеће и китити војнике и њихове коње, Ристивор је по некаквој заповести, коју му стари |
вас!“ И одоше попови и ђакони да траже коње и оружје.{S} С великом муком нађоше некакве високе |
луга, па у два три скока истераше своје коње у лево од старога кнеза.</p> <pb n="176" /> <p>„По |
уно оружани и опремљени, вадајући своје коње, удараху навалице на те гомилице, па их распрштава |
за који часак овде, да поодморимо своје коње, и да послушамо како моба дивно пева!“ рече Бориво |
незове и властелу позва да појашу своје коње и да дођу под један велики брест, који се видео бл |
и ви, и Богу помолите; па онда напојте коње, оседлајте их и за пут припремите, па дођите да се |
јска, још једнако полу мамурна, седлаше коње.</p> <p>Војвода тражаше кнеза Градоја; али нигде Г |
на Змајев Вис.{S} Одведи тамо све наше коње из подрума дворских; искупи сву чељад и однесите с |
ако и учинише.{S} Одседлаше и распасаше коње, простреше црвене сукнене плаштове по сухој земљи |
за овако непокајани!“</p> <p>И појахаше коње, и пођоше полаганим кораком низ брдо, а правцем к |
нас најпречим путем!“</p> <p>И ободоше коње, и појурише за Ристивором.{S} Сви снуждени, сви на |
ника.{S} Уставише се да напоје и себе и коње.{S} Причаху да се враћају с Косова, да се тамо јуч |
јој чутури има.{S} Да одморимо и себе и коње до пред зору!“</p> <p>Тако и учинише.{S} Одседлаше |
, којима сам пехаре с вином додавао или коње доводио, нису ме обилазили својим господским даром |
и срдито викну момцима: „Коње!{S} Овамо коње!“ Испадоше за њима још неке војводе и кнезови; чух |
ми сви,“ рече кнез, — „зар ми сви имамо коње и клобуке цвећем окићене: једини Ристивор да нема |
се вараш, господару!{S} Ево да бројимо коње, па ако не изиђе најмање четири стотине, онда ја о |
а на доглед нашем двору, те ми ободосмо коње!{S} Него и опет добро покисосмо!“ говораше Боривој |
Још вечерас да пошљеш људе да похватају коње са ливада наших, да их повежу конопцима и изведу р |
се руком прихвате заставе, и да изберу коње и оружје!“</p> <p>„Ваистину настала су последња вр |
е очима гневно и срдито викну момцима: „Коње!{S} Овамо коње!“ Испадоше за њима још неке војводе |
у Ристивор иза гомиле света, па се онда коњем својим прогура кроз сељаке, и додаде старом кнезу |
милом једном тако, да не могаше више ни коњем крочити, ни мачем завитлати.</p> <p>Али се ни ста |
комада.{S} Свој комад подели са својим коњем.{S} Хранећи Лабуда шапуташе му нешто што Боривој |
а више!“</p> <p>Продера Ристивор својим коњем кроз џбуње и шибље, прегази поток, окрену копље с |
пишући под шатором.{S} Кад дође Иван с коњем опремљен како треба, ја уђох под шатор да јавим.{ |
Порубовића и да му кажем да се одмах с коњем спреми да још те ноћи пође у Двориње с писмом за |
ости од свитања лепо се могаху видети и коњи и гомиле људи у стану турском.{S} Лепо се могло ра |
инио невешт.</p> <p>Видев да су већ сви коњи и сви клобуци окићени стари кнез викну:</p> <p>„Пр |
ткованих, па их цвећем окитио као да су коњи сватовски; по странама, и десној и левој, подигао |
паде с коња као мртав.</p> <p>Многи су коњи јурили пољем без јахача, престрављени и чисто поди |
док се два пута само оком тренуло, три коњика, три Србина испадоше испод грма на чисто поље, и |
одножју једнога виса сјахали су били да коњима својима облакшају, и пођоше уз брдо пешице.{S} С |
не искупише око њега на убојним својим коњима сви кнезови и властела.{S} А кад се сви искупише |
нуо, педесет коњанике винуло се убојним коњима у седла.</p> <p>Кад видеше кметови да већ и стар |
витлању мачева, и у поузданом управљању коњима.{S} Ристивор је пратио свога господара и дворио |
оје је грива у Ждрала, сребрнасто сивог коњића Боривојева, оплетена била, читав венац од белих |
најмањи одјек од топота ма и малобројне коњице!</p> <p>Тек ће мало после да се сети нечега па, |
— да је, рекох, неки војвода са својом коњицом прешао к непријатељу!“</p> <p>„Проклето му име |
нож којим те хтедох убити!{S} Везуј ме коњма за репове па растрзавај; бацај ме у доње тамнице |
обијено високо копље, о коме вишаху три коњска репа.</p> <p>Старац најпре узе сам да прегледа к |
им опипао сваки кајиш и сваки ланчић на коњским опремама, као и сваки колут на панцирима и по г |
леног шатора, пред којим високо копље с коњским реповима побијено беше, изиђе висок и личан чов |
о нисам само пет година млађи, да се на коњу држати могу!{S} Ама ви сте, синци моји, млађи од м |
не превалило било, а Ристивор долете на коњу да јави: да је свакоме коњу у седло добио драговољ |
оре па до мркла мрака, по цео дан би на коњу обилазио војску, поздрављао се милостиво с властел |
е из њена загрљаја, и хитро скочи своме коњу у седло.</p> <p>Стари кнез махну руком, да устави |
р долете на коњу да јави: да је свакоме коњу у седло добио драговољца, и да ће са половином ста |
, али се горко осмехиваше, па, винув се коњу у седло, у некако поноситој срдњи <pb n="140" /> в |
ње. „Тек Кнез Лазар — сад већ на трећем коњу, јер <pb n="146" /> му прва два падоше под ранама |
е црвенога вина.{S} Он сам — на високом коњу Јабучилу, у убојној спреми, с калпаком на глави, п |
ао да је то главом Свети Ђурђе на белом коњу, а не смртни један Србин!{S} И опет потискосмо Тур |
лена одмах сама приђе к Лабуду, убојном коњу старога кнеза, па га окити цвећем.{S} Па онда уви |
гомили стојаху, беше мило то што кнез о коњу рече, па му узеше довикивати: „Тако, сиви соколе!{ |
ње, нека сам својим очима види је ли му коњу положено <pb n="36" /> како треба.{S} Док то сам н |
ој преда ову књигу!““ Тек се Иван вијну коњу у седло, а стиже игуман Пајсеј и онда..... “</p> < |
оваче, не би ли искупио још што мачева, копаља и буздована.{S} Боjи се, вели, неће моћи да стиг |
да струјаше, зарза и узе десном копитом копати ледину.</p> <p>„Е сад, децо моја!“ узе старац да |
што отуда струјаше, зарза и узе десном копитом копати ледину.</p> <p>„Е сад, децо моја!“ узе с |
{S} Сунце није било одскочило ни за два копља а од некуда се преносе глас да је цар турски поги |
у запали, те, кличући као соко, лети на копља и на мачеве где је најгушће!{S} Није лако што тра |
м у руци међу укрштене мачеве и оборена копља и мирили завађену браћу.{S} А погледај само шта с |
тан’те мало, незнане делије!{S} Обрните копља к земљи и казујте: ко сте, откуда сте, којим посл |
х; искупи сву чељад и однесите седла, и копља, и мачеве, и буздоване, и појасеве, и клобуке, и |
е сложио у три купе мачеве, буздоване и копља; иза ње за конопац, затегнут између две заставе, |
итој пустињи стоји он, висок готово као копље; завио се у неку кожу, као да је медвеђа; лице, и |
ликог зеленог шатора, пред којим високо копље с коњским реповима побијено беше, изиђе висок и л |
зеленим шатором у земљу побијено високо копље, о коме вишаху три коњска репа.</p> <p>Старац нај |
оз џбуње и шибље, прегази поток, окрену копље своје наопако, да сељани, чим га угледају, узму н |
дочека вести од Крушевца!{S} После боја копљем у трње!“</p> <p>„Збиља, кнеже Орловићу!“ прихват |
о шта дајемо!“</p> <p>Па се старац баци копљем у гомилу Турака, сукну мач из корица и не осврћу |
ођеш, доћи ћу ја к теби, да те прикуцам копљем на двери двора твога!{S} Бог ти дао здравља и па |
широким зеленим мачем о бедрима, дугим копљем о рамену и шестоперним буздованом о јабуци од се |
аше Ристивор своме господару, па својим копљем устави бесног једног црног Арапина, који се с ви |
товима, панцерима, клобуцима, мачевима, копљиме и буздованима.{S} У њој су били просечени уски |
се на ваша Хришћанска срца нехришћанска кора ухватила, ех, онда ће мој буздован да ломи ту кору |
е стеже.{S} Он скиде свој клобук, приђе корак два ближе, спусти се на колена, загледа се у оно |
прави млади бор, стојаше само на један корак од старога кнеза у великој храстовој столици.{S} |
> <p>Паде буздован на ледину само један корак на десно од Јабучила.</p> <p>Ристивор скочи с коњ |
ледаху оба збуњена.{S} Приђоше по један корак један другом, па опет стадоше и гледаше се не збо |
четрнаест коњаника, па пође полагано у корак за оном првом.{S} И тек да је и она одмакла била |
нез Градоје.</p> <p>„Стани, море!... ни корака напред!“ викну жустро и срдито Турчин. „Не будал |
авцем к Северу а Јабучило после два три корака окреће к Југу!{S} Сиромах Ристивор!{S} Дедо, што |
.{S} Полаганим, и готово рећи свечаним, кораком свога коња упутио се беше к једином храсту на и |
климну главом одобравајући, пође живим кораком својој чети.{S} Дошав до заставе, викну оштро в |
ави на чело своје чете, да је полаганим кораком проведе гологлаву поред мртвог војводе, да заст |
<p>И појахаше коње, и пођоше полаганим кораком низ брдо, а правцем к једном ступу од дима и пл |
ни неколицином властеле и слугу, журним кораком пролажаху кроз њихове гомиле ка стану, пође и о |
ека да Бог, да те прати на сваком твоме кораку — смилуј се па ми пусти сина из сужањства!{S} Ев |
живо исправи, окрете се нагло, и брзим корацима уђе у гомилу, јер му сузе грунуше низ образе.< |
усиљеним осмехом на устима, како мирно корача, и кад угледаше младо дете Боривоја, како весело |
к дивној једној липи, на својих двеста корачаја од шатора војводина.</p> </div> <div type="cha |
<p>Према старцу, и само три или четири корачаја од њега, седела је у истој таквој високој и бо |
е једно према другом на својих двадесет корачаја, Турци се уставише, и њихов вођ викну јасним г |
тек да је и она одмакла била за стотину корачаја, а одвоји се и трећа чета од двадесет и једног |
Срба.{S} Није та четица одмакла стотину корачаја а од војске се одвоји друга чета од четрнаест |
евој Громади.{S} Није прошао ни стотину корачаја а сусрете га војник из чете кнеза Вукана, праћ |
сукну мач из корица, па се онда чврсто корачајући упути право к војводи, праћен само својим мл |
чути никакав топот у даљини, него само корачање два коња у непосредној близини иза себе, за ко |
оја — који и сам беше скочио с коња, па корачаше у стопу за својим дедом — изведе га пред војво |
ухог босиљка у другој руци.{S} Иза попа корачаше стари кнез гологлав; његове сребрне власи уско |
ону Светог Јована Крститеља; поред попа корачаше ђаче једно у белом стихару носећи сребрн котли |
алила беше на јуначног старца, па и сам корачаше полагано, сетно и невесело.</p> <p>И није то б |
ије следујући попу Каритону, који и сам корачаше полагано и свечано, као да је главом Пећки Пат |
ећ давно дио ућутао, а кнез још једнако корачаше по тераси замишљен и нем, и само шкргуташе зуб |
ино цео дан, и ево промукох молећи их и корећи их, и једва једвице петорица приђоше да се руком |
; на средини авлије начињено је округло корито од шареног мрамора, у које је падала вода, која |
ика граја, и усред ње сукнуше мачеви из корица, и мало што се уз горку жуч не проли и братске к |
ци копљем у гомилу Турака, сукну мач из корица и не осврћући се викну: „Напред, депо, за крст ч |
ти буде милостив!“ Па онда сукну мач из корица, тргну узде Лабуду, <pb n="144" /> и громко викн |
ових заставу, десном руком сукну мач из корица, па се онда чврсто корачајући упути право к војв |
олете на њ.</p> <p>Витомир сукну мач из корица, па се окрете, да код свога стола дочека Миросав |
На заповест војводину спустише мачеве у корице, па стајаху мирно и без ромора, очекујући да вид |
голим мачевима у руци.</p> <p>„Мачеве у корице!“ заповеди им војвода, <pb n="108" /> па кад вид |
опростити, све и кад бих заслужио да ме кориш!“</p> <p>Тако говораше Ристивор уздрхталим гласом |
ла, ех, онда ће мој буздован да ломи ту кору!“</p> <p>Насмејаше се гласно кнезови и властела.{S |
војвода Милош, а за њим узастопце Иван Косанчић и Милан Топлица.{S} Милош севаше очима гневно |
ке, уми лице, дохвати своје разбарушене косе те их сави <pb n="35" /> у перчин, намаче петрахиљ |
S} Па се светац мрке коже и разбарушене косе повио горњим телом мало напред као да крупним црни |
млечно бела, да л’ још носи своје русе косе по вилински просто расплетене, да л’ јој црне очи |
гледао се био у шаторове турске на оној коси према њему.{S} У бледој светлости од свитања лепо |
се као зелен венац повијаше по челу те косине.{S} Дуж тога венца и одмах испод њега беху некол |
добро да види шта бива на тихој зеленој косини на којој се три Србина и прва чета од седам Тура |
својим цветним лејама пружао низ зелену косину далеко до самих сребрнокорастих топола, што се т |
осиљки!{S} Ако буде Божја воља те се са Косова здрави и весели вратимо, молићу те да за ме прог |
благо моје да га причуваш!{S} Ако се са Косова жив вратим, предаћеш ми га кад га потражио будем |
} Хиљадама рањеника ударило је Ибром са Косова, ћуте као да су оловом заливени, ништа не говоре |
и враћати дома с вашом војском не видев Косова!{S} Ви требате Господину Кнезу.{S} Може бити да |
ду сваког путника и војника, који би од Косова долазио.</p> <p>Кнез Градоје дочека војводу снуж |
педесет хиљада људи, који су далеко од Косова, кад се бој почне да бије!“ рече кнез Градоје. „ |
е једне заваде вратили дома не видев ни Косова, ни службе јуначке на <pb n="111" /> Косову!{S} |
а и пламена, који се на источној страни Косова видео.</p> </div> <div type="chapter" xml:id="SR |
е из ових стопа крећем за Косово!{S} До Косова се осврнути нећу да видим ко је од вас пошао за |
вече, та сам онај народ на Косову и око Косова па да даде не једну него две војске!{S} Имаће ца |
себе и коње.{S} Причаху да се враћају с Косова, да се тамо јуче била велика и крвава битка, да |
оња и праћен својом свитом одјездио пут Косова.{S} Оста на двору главни двородржица Голубан.{S} |
/> се, и певајући оставише Крушевац пут Косова!“</p> <p>„Господо!“ викну млади војвода сав блед |
<head>ДРУГИ ДЕО</head> <head>На догледу Косова</head> <pb n="128" /> <pb n="129" /> <div type=" |
ђосмо дан раније!“... „Зар ми на видику Косова, па да нам се слава измакне?!“... „Еј, да жалосн |
помињеш дивну Грачаницу, које ено у дну Косова како се бели као пехар од белог мрамора!“</p> <p |
ва цвета!{S} Није чудо што су славуји и косови и сенице изабрали перивој Орлова Града за свој р |
ги и гологлави као покајници да пређемо Косовим пољем, да потражимо гроб Господина Кнеза, да га |
</p> <p>„Сутра кад се будемо кретали за Косово, ваља да су нам људи одморни, чили и весели. <pb |
.{S} Није Косово за такве, нит си ти за Косово!{S} Оно истина и кукавице имају крила, само што |
у смех.</p> <p>„Како ћемо се кретати за Косово,“ одговори му војвода сасвим без икаква узбуђења |
овест.{S} Ја се из ових стопа крећем за Косово!{S} До Косова се осврнути нећу да видим ко је од |
ведим да останеш, док се сви заједно за Косово не кренемо; али ми је зазор да заповедам теби, к |
ба, а војска се војводе Радича крену за Косово весело певајући.{S} Народ је испраћаше узвицима |
да се мало поодморе, док се не крену за Косово!“</p> <p>Кад се још мало ближе примакоше Дворињу |
адоје, „дај нам заповест да се одмах за Косово кренемо!“</p> <p>„Шта рече?!“ привикаше господа |
Грехота би била да, било ти било он, на Косово излазите; а два пута грехота да оба заједно пође |
ти један део, или баш и целу стражу, на Косово.{S} Стари Милојко, вршњак и друг нашега кнеза Гр |
је наш Господин Кнез Лазар позвао да на Косово изиђемо.{S} Јесмо се, на нашу несрећу, опознили; |
вам је прва заповест: да похитамо да на Косово изиђемо!{S} Ако се пожуримо, стићи ћемо још за в |
обро оружаних војника, који ће кнеза на Косово пратити.{S} Кнезу беше мило, па га од радости у |
: што не дочека да сва српска војска на Косово стигне, него мучки нападе кнеза док тек с полови |
подару сад у очи самог поласка нашег на Косово!{S} Зар не знаш да би се он томе тако зачудио и |
аговољци, јер нас Господин Кнез зове на Косово, да одбијемо Агарјанску силу од наше Хришћанске |
си од Крушевца!{S} Господар нас зове на Косово!{S} Него ево ти, кнеже, књига од војводе која ће |
и велим: кајаћеш се што ме не поведе на Косово!“ Ако се осрамотимо у војводе, не знајући какви |
па, и не свраћајући своме дому, пође на Косово!“</p> <p>„Тако је требало!{S} Знам ја Милојка!{S |
и коња и оружје, те да с кнезом пође на Косово!“</p> <p>Позно у вече вратио се Ристивор у двор. |
ку, јер дете није криво што не стиже на Косово, да те верно послужи!...{S} Опрости моме слузи Р |
мо!{S} Јер да смо ми стигли на време на Косово, и да су нам уморна браћа наша видела, да им одм |
ме је, од грдне жалости што на време на Косово не стиже, сам себи смрт задао.{S} Али пре него к |
кнезу и рођацима својим, који с њиме на Косово полажаху.</p> <p>И људи и жене беху некако с поч |
да најдаље у Суботу пред вече стигне на Косово.</p> <p>У Уторак је стари кнез прегледао сам сва |
шта Угри?{S} Ама нека се сви искупе на Косово, колико их год има, па да видиш шта ће бити од њ |
аше весело и радосно: „Да пођемо сви на Косово!{S} Тамо да гинемо!{S} Тамо да покажемо да смо ј |
руге твоје клетвенике па с њима дођи на Косово кад ти се сви искупе; али нас, који смо ево већ |
а и без сваке вере, не сме да излази на Косово.{S} А док му она добро оружана и права војска ст |
мо истина позно, ал’ тек опет изишли на Косово!{S} Друго, баш зато што смо се опознили, ми би в |
ове, те је <pb n="18" /> води к мени на Косово, не би ли се сви тамо искупили до у Недељу пред |
овај час, у који ето полазимо на бој на Косово, да ме устављате таквом молбом?!{S} Јесте ви нек |
имо откуда смо и дошли, а ти иди сам на Косово!“</p> <p>„Нека ти, војводо, не буде криво,“ прих |
ез затребати, боље је да зором пођем на Косово!“ „Право говориш, добра и верна слуго,“ рекла му |
због мојих невоља на дому не стигнем на Косово пред Видови Дан.{S} Онако добар и милостив, кака |
езовима, који дођоше с царем турским на Косово као његови клетвенице.{S} Пријатељи Милошеви опе |
че да свима војницима, који с кнезом на Косово полазе, додаду цвећа, да своје клобуке оките.{S} |
каза, да цар његов долази с војском на Косово, да тамо дочека последњи наш одговор.{S} Знаш, в |
ке војске никога нема да иде за мном на Косово, до ово нејако дете, мој унук, и овај мој слуга? |
о не би; а на сигурно ме не би повео на Косово!{S} Немој, молим те, тако ти свега што ти је нај |
о већем броју сложно, хитро и весело на Косово дођу.{S} И још им кажи да великом клетвом кунем |
а, па нека јуре путевима, који овамо на Косово воде од Ибра, и од Босне, и од Зете, и од Арбани |
ас да се гине.{S} Али док не изиђемо на Косово, и док смо ево овде на нашем двору, ти си ми мио |
коју ти посла, заповедио да стигнемо на Косово у Недељу пред Видов Дан?!“</p> <p>„Јесте, запове |
еч кнеза Добромира,“ рече. „Шта ћемо на Косово?{S} Бој се био и свршио, војске се тргле, шта ће |
ом од петнаест лета, Господину Кнезу на Косово иде?!“ Иди, и тако им говори.{S} Ако у њих нема |
раво и честито нашем Господину Кнезу на Косово стигнемо, и да се јуначки и славно за нашу веру |
оте, што не стигосмо Господину Кнезу на Косово, ево да нас сада и ова несрећа снађе!{S} Ово је |
то, пусти мене да водим војску твоју на Косово!{S} Ти си и онако стар, а млади кнежевић још је |
ише ти ја чекати не могу.{S} Ја одох на Косово Господину Кнезу.{S} Тако ти светлог имена дома т |
Добромир, „ја не видим што нас зовеш на Косово?{S} Не видим што ћемо сад тамо?!{S} Бој се био, |
а први уморим, не тражим да ме шаљеш на Косово; ако те оборим или се ти први умориш, онда поште |
, попе, ко је Орловић!“ „Је ли хоћеш на Косово!“ „Није него ћу тебе да шаљем!“ „Држ’ се, попе!“ |
скликне:</p> <p>„Косово!...{S} Та то је Косово!...{S} Ај како је дивно!“</p> <p>Стари кнез муко |
} Из ових стопа одлази од мене.{S} Није Косово за такве, нит си ти за Косово!{S} Оно истина и к |
од господе са мном, пођемо још данас у Косово, да однесемо Господину Кнезу гласове од тебе, да |
вић не могаше а да не ускликне:</p> <p>„Косово!...{S} Та то је Косово!...{S} Ај како је дивно!“ |
уд је што твоје старо јунаштво жедни за Косовом, узалуд је што сви за њим жеднимо, узалуд је је |
и дивно кубе, које је бог наместио над Косовом?{S} Зар то поље, које се прелива час у плаво а |
наместио нас у ономе крају раја где су Косовски јунаци с Господином Кнезом!“</p> <p>И кад се с |
рукама Турака јунака, двојици јунака од Косовских Срба.</p> <p>Крај</p> </div> </div> </body> < |
ва, ни службе јуначке на <pb n="111" /> Косову!{S} Помислите како ће бити душама ваших очева на |
“</p> <p>И пођоше сва тројица напред ка Косову.</p> </div> <pb n="180" /> <div type="chapter" x |
оклевај него крећи војску и жури се ка Косову. <pb n="126" /> Твој клетвеник кнез Градоје Орло |
о сви братски и нераздвајани јездити ка Косову, а првенац једнога од најславнијих домова у Хриш |
у друма с ону страну крчме а на путу ка Косову.</p> </div> </div> <pb n="166" /> <pb n="167" /> |
д вас пошао за мном, а ко није.{S} А на Косову ћу видети колико је правих јунака међу вама!“</p |
</p> <p>„А што Господину Кнезу треба на Косову свака српска мишица и свака кап српске крви да с |
сито ујездава у стан Господина Кнеза на Косову у онај час, у који он на светом крштењу прима ср |
, о свога војводу, о Господина Кнеза на Косову, и о српску судбину на Косову!{S} Викни им ти тв |
<p>ПРИПОВЕТКА</p> <p>ИЗ ВРЕМЕНА БОЈА НА КОСОВУ</p> <p>ОДШТАМПАНО ИЗ „БРАНКОВА КОЛА“ ЗА 1899.</p |
.{S} Кад год би помислио да се битка на Косову била без њега, да се изгубила, и да је Кнез Лаза |
вим, и на догледу непобусаног гробља на Косову, ја се без преговора примам тога старешинства.{S |
јко, „а ено га, има већ по више дана на Косову!{S} Пре него ће се кренути, изађох преда њ, да м |
укан. „Кнез Лазар је већ толико дана на Косову, и право је замислити, да се његову соколову оку |
S} Није ли боље да бранимо овај град на Косову, него овде на његовим шареним а слабим зидинама? |
ио, војске се тргле, шта ћемо ми сад на Косову?!“</p> <p>„Додај ми ту моју заставу, да је ја са |
} Ман’ се, човече, та сам онај народ на Косову и око Косова па да даде не једну него две војске |
и, па их запитају: „А видесте ли где на Косову децу нашу“ па им се одговори: „Не видесмо ми њих |
е одговори: „Не видесмо ми њих нигде на Косову!“.....{S} Сад чујте ме добро!{S} Ево ћу се ја но |
каже, како се гласови проносе да се на Косову велика несрећа десила, па кад већ види да она сл |
оју главу чувати неће!{S} Кад будете на Косову, и кад дође данак да се српска слава мачевима ур |
ад дочекају душе оних јунака који ће на Косову јуначки погинути, па их запитају: „А видесте ли |
ава Богу!{S} Један ће од нас двојице на Косову погинути, а може бити баш и обадвојица.{S} Нека |
Видов Дан изгинуло; ако није он више на Косову, и ако је истина што је онај рањени јунак чуо <p |
„А и да је истина, боље је да смо ми на Косову уз нашега Господина Кнеза, него да је он без нас |
ти буздован твој!{S} Може ти требати на Косову!“</p> <p>„Јаши свога коња!“ заповедаше му кнез. |
хватајући зраке док је још светлости на Косову било, те да њима осветли црну ноћ, која се на Ср |
би ли Господину Кнезу и нашој браћи на Косову стигли што пре; а кнез Будисав нека дође за нама |
е мој, да ли је таква и нашој војсци на Косову?!“ :</p> <p>Ово је рекао тако да се могло узети, |
а са другим срећним јунацима погинем на Косову у служби цара честитога, онда.... онда те молим. |
аћу што се нашла с Господином Кнезом на Косову, а нама — нама ће ето да се прилепи брука и срам |
ео се па мисли е не може ни цар Лазо на Косову без старога Орловића!{S} Иди, брате, с милим Бог |
унака, који се у свити царевој борио на Косову.{S} Ћуташе за дуго као да је онемио.</p> <p>„Про |
од данас запевао, да зна шта је било на Косову!{S} Слушај, синко Ристиворе!{S} Прегази поток, п |
чини да није тако!{S} Наше је место на Косову у војсци нашега честитога Господина Кнеза, а не |
а ишли <pb n="196" /> напред а данас на Косову да бегају?{S} А, мој синко, да грдну ли реч рече |
викаше Боривој; „не ћу ја тебе данас на Косову посрамити!“ Па млади унук Градојев удараше хитро |
асти!“</p> <p>„Благо Господину Кнезу на Косову!{S} Благо овој земљи с таквом господом и код так |
спраћај ти још данас Господину Кнезу на Косову, као први део твоје војске!“</p> <p>„Што ли се т |
нику, „благо теби, који си крв своју на Косову пролио!“</p> <p>Војвода Радич покрио беше лице р |
не дај Боже! — Србадија изгуби битку на Косову, ето неверника на овај град.{S} Није ли боље да |
Кнеза на Косову, и о српску судбину на Косову!{S} Викни им ти твојом старом и славном виком: „ |
сиромаха, а богме је пуно њих таквих на Косову било!“</p> <p>И опет се млади властелин заустави |
јер осећам као да је издајство оних на Косову потекло од мога немара да вас <pb n="148" /> на |
цу одолети да те не запитам: шта ћеш на Косову, ти старац један од седамдесет и пет лета, с јед |
у Недељу пред Видов Дан лично јавиш на Косову.{S} Да доведеш хиљаду добро оружаних јунака.{S} |
цар Агарјански с војском својом још на Косову, видеће да Србадија, има још војске, и да није с |
_P4"> <head>ЧЕТВРТИ ДЕО</head> <head>На Косову</head> <pb n="168" /> <pb n="169" /> <div type=" |
уше, који ће да пљачкају богата села по Косову, да их пале, да секу народ, и младу чељад у робљ |
, или да пушта памтење своје да лута по Косову хватајући зраке док је још светлости на Косову б |
сет година, с лепом црном брадом, дугом косом, образима препланулим од сунца, црним очима из ко |
рстих мишица, жилаве руке; сед, с дугом косом, дугим брцима, а округло поткресаном густом брадо |
вијеним обрвама, и дугом и густом црном косом.{S} Била је то лепа и милокрвна жена, око својих |
колена, да својом густом и дугом русом косом утире са ногу Исусових покајничке сузе, што се ме |
пребледела у лицу, с разбарушеном русом косом, подигла лице к небу, упрла погледе из крупних цр |
м носом, крупним очима, проседом густом косом и брадом, обојима небрежљиво одржаваним, у старој |
м, или ћете га опевати оплакујући своје кости изломљене!{S} Ето то вам је!{S} Јесте да је грех, |
оје заповести: иди и одмори своје старе кости, и немој долазити у мој шатор докле год зора не з |
ви су јунаци обојица били, њихове би се кости у гробу преврнуле, кад би се ви због будаласте је |
гази стари завет мога деда, те да му се кости у гробу преврћу, и да из гроба мене куне!“</p> <p |
оже!“</p> <p>„Кнез Миросав је претресао кости мога деда у гробу клеветом једном, која се само к |
ога двога: или ћете га опојати са вашим костима здравим и читавим, или ћете га опевати оплакују |
унука, и склопи очи.{S} Осећаше умор у костима и на очним поклопцима; али <pb n="190" /> не бе |
седам коњаника, који пођоше низ зелену косу у сретање тројици Срба.{S} Није та четица одмакла |
ходом па онда лаким трком пођоше уз ону косу, на вису које је лежао турски стан.</p> <p>„Разви |
т у небески Јерусалим води право уз ону косу и кроз турску војску, и ко зна још кроз колике бед |
ким девојкама, <pb n="65" /> које имаху котарице пуне свакојаког цвећа из перивоја, па им рече |
аче једно у белом стихару носећи сребрн котлић у једној а киту сухог босиљка у другој руци.{S} |
еме у манастирској кујњи прао карлице и котлове, па се својима хвалио како тобож учи књигу| Ех, |
аву славног Дубровника, у славу красног Котора, у славу питоме Будве беле, у славу српског Прим |
ата, што их у Крушевцу држе Дубровчани, Которани, Будванци и други Срби Приморци.{S} Истом се Г |
а беше јабучицу, а преко образа њихових котрљаху се сузе.{S} Мало за тим узе оба писма из руку |
еднога сељака са Ибра — кога ено тамо у кошари спава — кад стиже пред крчму овај властелин, рањ |
а, те Орловића кнежина поста у брзо као кошница од винове лозе са ројем златних пчела.{S} Богат |
неза Градоја, нека иде кад му у староме кошу младо орловско пиле жустро кљуца!{S} Пустите човек |
окама са себе, засука рукаве од свилене кошуље, па викну попу:</p> <p>„Ходи, попе, да меримо сн |
дођох!{S} И онда га ја оставих, и ни на крај помисли мени да га више жива видети не ћу!{S} А са |
“</p> <p>„Па сад си већ ваљада дошао на крај казивању о јадима нашим?!“ питаше војвода невесело |
ускликом отпоздрављаху.{S} Дошав до на крај левоме крилу, окрете коња, да још једном поред вој |
?!“ питаше војвода невесело.</p> <p>„На крај само ономе, што чух од мога кумашина Бошка Југовић |
ода би једва дочекао да се једном учини крај узбуни, па ма како било.{S} С тога одмах и драге в |
т, и покушао да уснама полагано дохвати крај од доламе старога кнеза, као да захвалан хоће да ц |
је то морало да дође; и још није стигао крај страдањима овога народа нашег.{S} Јер, колико хиља |
војици јунака од Косовских Срба.</p> <p>Крај</p> </div> </div> </body> </text> </TEI> |
оке мисли и шеташе се немирно с једнога краја терасе до на други.{S} Тек у неко доба устави се |
еза гледаху мирно како се носе с једног краја трпезарије на други и опет натраг, огледајући ко |
ду, да чујемо нашу тешку несрећу све до краја!“</p> <p>„А боље би било, војводо, да вам и не ка |
S} Чули сте да ме је назначио да вам до краја ове војне на место њега старешина будем.{S} Знам |
а се одазваше многобројни пси по разним крајевима двора.{S} Врапци се ућуташе.{S} Голубови слет |
а,</p> <p>Једнога топлог сунчаног дана, крајем маја 1389., баш на томе крилу Орлова Града могли |
омила теби, седи соколе, обрано наша на крајини.{S} Немој трудити своју старост.{S} Немој нам с |
Србадија спала на нас сиротињу у овоме крају!{S} Ман’ се, човече, та сам онај народ на Косову |
у царство Божје, и наместио нас у ономе крају раја где су Косовски јунаци с Господином Кнезом!“ |
њега <pb n="98" /> — Марка — призна за краља све Србадије од Дунава до Солуна.{S} Али ето нема |
е Лазар господар код живога Марка, сина краља Вукашина.{S} Цар, кога је Бог поставио да у његов |
нашег.{S} Јер, колико хиљада Срба нису краљеви и <pb n="90" /> владике на огњу живе спаљивали |
ам сам казује што зна!“</p> <p>Рањеник, красан, висок и личан младић, <pb n="136" /> погледаше |
неза за друго одреди.</p> <p>Боривој је красан младић од петнаест година; очима и обликом подсе |
ме другом срце своје дала!...{S} Она је красна и честита девојка; обоје сте млади, али сте и је |
еколиких лаких облачака, па да види тај красни призор!</p> <p>Стари кнез посматраше за неколико |
красном зеленом колибом, или и под још краснијим звезданим небом!“</p> <p>„Војводо,“ викну из |
од лакога момачкога скока у колу пуном красних девојака.</p> </div> <pb n="86" /> <div type="c |
на војну следујемо!“</p> <p>„Све је то красно, кнеже!“ прихвати војвода. „Поћи ћемо ми на војн |
е испаде на мраморну авлију млад момак, красног лика, висок и лепо развијен.</p> <p>„Ево мене, |
ке мисли, не скидајући погледе своје са красног лица личнога и господственога Санџак-Бега.</p> |
{S} У славу славног Дубровника, у славу красног Котора, у славу питоме Будве беле, у славу српс |
њих мирно спавати на мирисном сену под красном зеленом колибом, или и под још краснијим звезда |
јаше као звезда сам заповедник на своме красном арапском бељцу.{S} Тако је сад сваки војник тур |
облаци лутају.{S} Њен псалтир, у своме красном <pb n="55" /> преплету од сребрних жица, лежао |
бледе и сузе ронећи, гледаху у младу и красну госпођу своју, која, седећи на посниском а широк |
пише се у један велики дан, још једнако кратак за жедна грла и усијане главе.{S} Нико не умеде |
екор трепташе.</p> <p>„Кад сам ти је ја кратио?“ рече кнез па се насмехну с пуно презрења.</p> |
м!{S} Узе да даје јасним гласом јасне и кратке заповести.{S} Полетеше витезови све кликћући, ср |
само после говора Господина Кнеза чу се кратки а силно узбуђен говор некога од господе за Кнеже |
гриви и по врату, и проговорио би му у кратким реченицама, као да му је то пријатељ који разум |
ечерало.{S} Мало је улазио у разговоре, кратко је одговарао на питања као и на пријатељска изаз |
кажем?!“ питаше се рањени витез, па по кратком премишљању настави:</p> <p>„Испадосмо сви из цр |
дуже трајаше то хрвање.{S} Попу ударила крв у образе, у очи и у само чело. <pb n="34" /> Румени |
и три пута ми поглед твога свеца следи крв у жилама и скамени срце у прсима.{S} И кад не гледа |
у доње тамнице да ми јакрепи и гуштери крв сисају; чини што <pb n="30" /> хоћеш, само моли све |
Градоје рањенику, „благо теби, који си крв своју на Косову пролио!“</p> <p>Војвода Радич покри |
подо, и не вређајте српску земљу, којој крв ваша треба за одбрану!“</p> <p>Кнез Градоје изгледа |
лаганим кроком јежђаше к тројици Срба у крв обливених.</p> <p>На заповест свога вођа ова се тре |
иромах млади Боривој, промуклим гласом, крвав по лицу, стегнут сад већ гомилом једном тако, да |
дао Бог! — стигао глас: да се јуче била крвава битка, да су погани Агарјани разбили српску војс |
, пре само два дана, није била велика и крвава јадна погибија!{S} Ова ведрина природе као да се |
с Косова, да се тамо јуче била велика и крвава битка, да су Срби разбили Агарјане до ноге, тако |
који си одрастао уз колено цару Душану, крваве сузе потицале кад си онаку књигу писао!{S} Зар с |
е приступају с рукама црним од угарка и крвавим од крви невиних жртава, па траже светитељска ко |
о своје Господско јединче, да излази на крваво поље?!“</p> <p>И онда се онај узвик „Јадна мајко |
сподара, који у тешким ранама лежаше на крвавој ледини обнесвешћен.</p> <p>Турци одјахаше од ко |
који је понео за спомен плаву, ако не и крваву белегу.{S} Али како су срећом мало не сви људи к |
у с рукама црним од угарка и крвавим од крви невиних жртава, па траже светитељска кола за своје |
свака српска мишица и свака кап српске крви да спасе отачаство од Агарјана, то теби није ништа |
што се уз горку жуч не проли и братске крви.{S} И би се и ње пролило, да млади војвода не улет |
е владике хоће да се виде!{S} Колико се крви пролило, колико домова, колико села и градова разо |
штво наше храбре Србадије, која не жали крви у одбрани отачаства, љубим те и поздрављам те, вер |
чнику дала многославни прилог у славној крви својој.{S} И Господин Кнез и сва Србадија знаде ко |
унаци, гинући за свету веру Хришћанску, крвљу својом посветили ту цркву на славу Божју?!“</p> < |
срамоту, која се само мојом ил’ његовом крвљу спрати може!“</p> <p>„Кнез Миросав је претресао к |
а у гробу клеветом једном, која се само крвљу мојом ил’ његовом спрати може!“ говораше кнез Вит |
едим, па реци како хоћеш: обећа ми твој крвни непријатељ кнез Н.“ (каза он и име, само ти га ја |
бињој Реци чуло се непрекидно и убрзано крекетање жаба, као да оно велико коло од млина окреће |
ојводина двора, да се одатле сва војска крене у Четвртак пред вече или у Петак у јутру, па да н |
станеш, док се сви заједно за Косово не кренемо; али ми је зазор да заповедам теби, кога љубим |
о. „Ми, колико нас је данас овде, да се кренемо, не би ли Господину Кнезу и нашој браћи на Косо |
него колико има нас данас овде ми да се кренемо, у име Божје, одмах још овога јутра!{S} Или, мо |
„дај нам заповест да се одмах за Косово кренемо!“</p> <p>„Шта рече?!“ привикаше господа сложно |
јка.{S} Могу ти је сутра, пре но што се кренеш, показати.{S} Нисам веровао њену причању, док ле |
на врх неба, а војска се војводе Радича крену за Косово весело певајући.{S} Народ је испраћаше |
ће људи да се мало поодморе, док се не крену за Косово!“</p> <p>Кад се још мало ближе примакош |
ога господара и пође напред.{S} Кнез се крену с младим Боривојем за њим, а за њима њихова војск |
баш, како вам Некудим каза, кад се Иван крену некуда.{S} Војвода ми изгледаше блед али миран. „ |
а да ли је ко видео кад се кнез Градоје кренуо, кад дојаха коњаник од чете кнежеве, и донесе пи |
172" /> да се он с целом својом војском кренуо натраг за Дринопољ, биће још пуно дивљих пљачкаш |
ако се цар Агарјански са силном војском кренуо од Дринопоља путем у Србље.{S} Ено нам је и нов |
ци.{S} Истом се Господин Кнез с војском кренуо дно, а неколики Дубровчани сазваше све Приморце |
их га да се пожури.{S} Али се поп не да кренути. „Иди кажи кнезу, да ја ево сад претварам његов |
више дана на Косову!{S} Пре него ће се кренути, изађох преда њ, да му руку пољубим и да га мол |
о сам ја то све сам и обећао да ћемо се кренути ако не у Понедеоник а оно на сигурно на сам Вид |
Богдан, онда ћемо се у Понедеоник зором кренути; ако не стигну дотле, стићи ће на сигурно тај д |
ћемо се у име Божје лицем на Видов Дан кренути.{S} Ако Бог хоће, кренућемо се и стићи ћемо <pb |
на Видов Дан кренути.{S} Ако Бог хоће, кренућемо се и стићи ћемо <pb n="122" /> на време; а ак |
сам да ће тако бити!“</p> <p>И онда се кренуше даље, сва тројица тужни невесели.</p> <p>На под |
теби куца не само верно и одано него и крепко мушко срце.{S} Немој ти сад ту нарицати као стар |
вама који би по слави свога имена и по крепости свога срца боље од мене могли да војском овом |
а и за све нас.{S} Сутра, кад се будемо кретали....“ |</p> <p>Ту га прекиде гласни смех неколик |
ет настави:</p> <p>„Сутра кад се будемо кретали за Косово, ваља да су нам људи одморни, чили и |
ану удараше се у бубањ и видело се живо кретање.{S} Мало час па је неколико стотина коњаника ст |
ет ударише у смех.</p> <p>„Како ћемо се кретати за Косово,“ одговори му војвода сасвим без икак |
нскадијом, или у певању уз пуне чутуре, кретаће се сутра натмурени, мамурни и уморни.{S} А кад |
о моју заповест.{S} Ја се из ових стопа крећем за Косово!{S} До Косова се осврнути нећу да види |
ас кнез Градоје кумио и преклињао да се крећемо?!{S} Јес’, али војвода хоће да му сви кумујемо, |
итре књигоноше, да нас зову да се одмах крећемо, кад би такве опасности било!“</p> <p>„Тако је! |
етлог имена дома твога, не оклевај него крећи војску и жури се ка Косову. <pb n="126" /> Твој к |
с браћом славу делимо!“ „Ама ко нам је крив?!“.... „Што се сад тешкате?{S} Што не послушасте к |
ојице подједнако оштри!{S} Нека не буде кривде у оружју, ако је има у срцу вашем!“</p> <p>„Кнеж |
ако пред Господином Кнезом и пред Богом криви!“</p> <p>„Господо!“ рече војвода подигнув главу у |
— био то дуг, биле то перпере, била то кривица — нека је просто и од мене, и нека је занавек о |
ово!“</p> <p>„Нека ти, војводо, не буде криво,“ прихвати властелин Витомир; „али ако кнез Мирос |
..{S} Опрости моме унуку, јер дете није криво што не стиже на Косово, да те верно послужи!...{S |
стизаше друга чета.{S} Њен вођ, с голом кривом сабљом у десници, викаше громогласно:</p> <p>„Пр |
ог Арапина, који се с високо уздигнутом кривом сабљом залетео био на старог кнеза.</p> <p>„Не б |
тку у коме се његов мач преби ударцем о криву једну сабљу која склизну те га обрани по мишици.{ |
>И ударише му сузе на очи.{S} Да их при крије, наже пехар с вином и полагано га испијаше.{S} Ал |
Овда и онда закрештали би својим ружним криком, па би онда — као да се и сами стиде — оборили г |
грдна жалост за сином, онаким соколом, крила поломила теби, седи соколе, обрано наша на крајин |
, које Господин Кнез пази као своја два крила, грозно завадили, како мало што се у самоме двору |
у иза оних у првоме реду, развише у два крила и десно и лево, и повише у полумесец у средини ко |
лопта са пуно варница распрштаних у два крила!“</p> <pb n="39" /> <p>„Ја каквих ти чуда у овоме |
да ће Срби победити Агарјане, доби нова крила и вијну се високо под облаке.</p> <p>Стари кнез с |
нако клањајући им се и ширећи пред њима крила своја — преклињаху да ни по што голубињак не оста |
овој високој столици, наслонио главу на крила некаквога у храстовини вешто изрезанога змаја, по |
ће то бити.{S} Учини му се да од десног крила ходникова, откуда и она светлост долажаше, чује п |
Косово!{S} Оно истина и кукавице имају крила, само што орлови лете к сунцу у висине, а кукавиц |
д у овај часи испред ове цркве појахали крилате ждрале и вите ластавице!“</p> <p>„Тако је!{S} И |
и празнисмо пехаре други ухватише Славу Крилатицу!{S} Е нека им је срећно и честито, и јесу бољ |
једну мркосиву орлушину, која раширеним крилима лети у вис носећи у канџама румено чедо у белом |
одно и све кликћући.{S} Потиснусмо лево крило непријатеља, а и средсреду му усколебасмо.{S} Али |
, да је мој верни слуга мени моје десно крило био!“</p> <p>„Твој је слуга јуначки заслужио, да |
д дотрча гласник да јави: да цело десно крило под Вуком Бранковићем одступа ка Приштини!....{S} |
го ју је већ погодила, јер се под левим крилом орлушине види половина стреле која је оштрицом с |
ше на часове милине које је као дете на крилу своје добре мајке проводио на тераси од двора, на |
ни онога незнанога издајника на левоме крилу, ни Вука на десноме, да буду издајници свога отач |
поздрављаху.{S} Дошав до на крај левоме крилу, окрете коња, да још једном поред војске своје а |
ш једном поред војске своје а к десноме крилу прође, кад се од један пут окрете и погледа к пољ |
ог дана, крајем маја 1389., баш на томе крилу Орлова Града могли сте угледати слику мирну и опе |
и подне, пронесе се глас да је на левом крилу неки војвода — не знам му име, да Бог да се никад |
са својим дворским оклопницима к левом крилу, кад дотрча гласник да јави: да цело десно крило |
...{S} Кнез се устави, погледа к десном крилу наднесав леву руку над очи, проли сузе, и дубоко |
зубима.</p> <p>„Начини се неред на том крилу!“ настављаше приповедач своје казивање. „Тек Кнез |
зе Босиљкине удари пламен.{S} Од белога крина поста румена ружа.{S} Послушна својој госпођи, пр |
а столом у трпезарији чудно понаша, час кришом погледа на мога деда, а час на свеца; час би уст |
ни мајсторским чекићем у грање и лишће, кроз које се орао у вис пропињао, као да хоће да пролет |
ази к самим прозорима, високим и уским, кроз које меки румени зраци сунца на заходу падаху у ко |
види десно од себе широко поље зелено, кроз које вијуга бистра речица, из које сребрне пастрмк |
лажи.{S} Скочисте, јер вам се чинило да кроз оне лажи пада сенка на родитеље ваше.{S} Не дам ја |
паде око врата и ижљуби га у оба образа кроз гласно јецање, које брзо нађе одзива у јецању оних |
о време као да хоће да продре погледима кроз ону танку паучину, којом су јој речи њене сузе њен |
скуте ижљуби.{S} С муком могаше кнегиња кроз одушевљени и љубави пуни народ у свој двор проћи.< |
уди надвикиваху псовкама и претњама, па кроз ту ломњаву могаше чути и по неко запомагање.</p> < |
се придигао и на леву руку ослонио, па кроз сузе у очима гледао непомично у старог рањеника, и |
света, па се онда коњем својим прогура кроз сељаке, и додаде старом кнезу једну кожну скрињицу |
е осврну да види јесу ли отворена врата кроз која на терасу изиђе.</p> <p>„Јес’, видим те!{S} Х |
шареном шљунку, и од шуштања поветарца кроз грање и лишће од дивљих ружа и зелене леске.</p> < |
и светли, док је дивни дах Светога Саве кроз њих дихао!“ настави кнез Градоје. „И за Душаново д |
не смеде ником у очи да погледа — прође кроз гомилу своје властеле, и отиде право к своме шатор |
ла последња времена, и да ће се најдаље кроз десетак година — а то је ево сад десет година — св |
Ја му испричах све велике беде и невоље кроз које је пролазио народ наш, од ово двадесет пет го |
а колена пред иконом Спаситеља, и да се кроз сузе, а на глас, Богу моли да народу српском милос |
си ти, Витомире?!“</p> <p>Протурише се кроз своје војнике и један и други; оба натмурена и срд |
робије мрак великога ходника, у који се кроз отворена врата могло гледати.{S} До мало час, пре |
било по један шљунак на њих!{S} Тако се кроз стотине година држала громада од камења, прост спо |
стојећки пред старцем, брижно погледаше кроз уске прозоре на црне облаке које сад већ муње прос |
ницу на први кат.{S} Полагано пролажаше кроз ходнике и кроз велике и мале дворане.{S} Све јој с |
ке маџарске кљусине, па на њима прођоше кроз град, наоружани свакојако, али из гласа и сложно п |
аде на прса своме од детињства другу, и кроз гласно ридање нарицаше: „Друже и брате мој!{S} Што |
ко ће пре кога о патос да тресне.{S} И кроз све напоре једнако разговараху један с другим: „Да |
т.{S} Полагано пролажаше кроз ходнике и кроз велике и мале дворане.{S} Све јој сад тако страхов |
ески Јерусалим води право уз ону косу и кроз турску војску, и ко зна још кроз колике беде и нев |
ака допрећемо живи, али мучно ћемо живи кроз њих пројахати.{S} Него да се најпре опростимо!{S} |
орење.{S} Сељаци причају да анђео Божји кроз њене очи гледа, те за то њени погледи прогањају не |
у вис пропињао, као да хоће да пролети кроз венац од седам ружа, у које се умештаху седам дебе |
!“</p> <p>Продера Ристивор својим коњем кроз џбуње и шибље, прегази поток, окрену копље своје н |
у, па га поведе к двору отвореним путем кроз народ.</p> <p>„Ето се веселимо већ три дана!“ прич |
д тебе, да му кажемо зашто ћеш та истом кроз дан два стићи!“</p> <p>»Послах ја књигу Господину |
pb n="64" /> Осмехујући се пролажаше он кроз гомиле народа, поздрављајући га гласно и срдачно: |
воренога пута, и заћута кад угледа како кроз капију дворску излажаше поп Каритон у богатој злат |
бих да се у тај твој славни живот само кроз погибију улази!“</p> <p>„За јунака погибије нема!. |
ареног перивоја до сребрних таласа, што кроз грање од дрвља и шибља трептаху у даљини.{S} Још ј |
ет застао; дремајући прозборио би нешто кроз нос и неразговетно, па опет застао, док га сан сас |
оју душевна боља подвлачи.{S} Него опет кроз тај умор и ту сетност благородство њене душе, и го |
Онај пламен што из срца старчева сијну кроз речи његове, беше одмах запалио пламен у ватреном |
стеле и слугу, журним кораком пролажаху кроз њихове гомиле ка стану, пође и он онако у гомили з |
на књигу?{S} Збиља и јесте, да не мораш кроз живот држати уза се каквог попа Каритона.{S} А и ш |
косу и кроз турску војску, и ко зна још кроз колике беде и невоље!{S} Сам могу и проћи куд сам |
и надасмо се да ће нам је Бог, само још кроз који часак, па коначно поклонити.{S} Али тек што п |
и колутови зврктаху на сваки и најлакши крок старога витеза.{S} Десном руком својом водио је сн |
!“ говораше Ристивор сам себи, па у три крока истрча уза степенице горе на први кат.</p> <p>Ту |
се властели својој. „Да похитамо брзим кроком, не би ли што пре стигли староме кнезу на Цареву |
ихор дохватио.</p> <p>У томе часу брзим кроком стизаше друга чета.{S} Њен вођ, с голом кривом с |
зађе за ону трећу чету, која полаганим кроком јежђаше к тројици Срба у крв обливених.</p> <p>Н |
а превалио име „Станко“, а Манда једним кроком дође до њега сва бледа, пренеражена, уздрхтала.{ |
г конца, и прође полаганим и таласастим кроком поред војника, који му јутарњи његов поздрав жив |
кује с певањем, а поп Каритон, у одежди кропи нас китом <pb n="191" /> босиока.{S} И тек ми мат |
дан другом главом и очима знак дају, да крочи напред и да отпочне.{S} Очевидно били су се о неч |
е чеда.{S} Испред <pb n="26" /> колевке крочила на њиву млада а висока и танкострука једна жена |
једном тако, да не могаше више ни коњем крочити, ни мачем завитлати.</p> <p>Али се ни стари кне |
е.</p> <p>На послетку војвода, блед као крпа, снужден, уздрхтан, запита Ристивора полаганим гов |
стиворе!“ промуца Боривој, пребледе као крпа и паде с коња као мртав.</p> <p>Многи су коњи јури |
догоревала, то је осветљавало бледо као крпа <pb n="152" /> лице војводино.{S} Старом се кнезу |
кога је дом Орловићев славио као своје крсно име.</p> <p>Причало се много шта о чудотворству т |
реклињем: тако ти Светога Јована, твога крсног имена, остани да крстимо чедо, које ми је Бог у |
“</p> <p>„Казуј само!{S} Казуј, тако ти крсног имена твога!“ привика по више њих из свите војво |
нску!{S} И видех га како побожно целива крст, и како покропи сузама својим.“</p> <p>И опет рање |
не осврћући се викну: „Напред, депо, за крст часни и веру Хришћанску!“</p> <p>Лабуд зарза дугим |
S} Напред, напред, Србадијо моја.{S} За крст часни и веру Хришћанску!“ “</p> <p>„До подне нам ј |
вима нама који излазимо да се боримо за Крст Часни и веру Хришћанску!{S} И видех га како побожн |
угачким бројаницама; десном је притисла крст са Распећем који јој лежаше о златном ланцу на гру |
равцу!{S} Зар не видиш како се светлуца крст као да је од жеравице!“ викаше Боривој сав усхићен |
даљини увребати одблесак сунца о златни крст на Грачаници.</p> <p>„Еј мој Градоје!“ говораше ти |
Боривој, „ено како сунце сијну о златни крст!{S} Ено, дедо, погледај!{S} Овамо, овамо, погледај |
кукавица, не ће или не сме да носи свој крст, који му је Бог на рамена положио; разумем до не д |
ишљен гледаше у светлу звездицу у којој крст на цркви трепташе.{S} Стојаше ту као да је од каме |
а ти!“ рече ми; „ево ти овај мој златан крст о златном ланцу на дар, и ево ти кеса златних цеки |
н Кнез к владици, прими из његових руку крст и окрену се к нама рече: „Ево за све вас целивам р |
ветога благослова Његова и Сила Часнога Крста, била са сваким од нас и са свима нама који излаз |
логлави, док се гроб не загрну и дрвена крстача не утврди.</p> <p>Кнез Градоје тада заповеди да |
и узе жуборити дугачку некакву молитву, крстећи се живо и скоро без прекида.{S} Ни кнез, па ни |
кажем, а видех га где се и сам од себе крсти и клања!“ правдаше се Ристивор.</p> <p>„Ех, ти оп |
вити нећу!“</p> <p>Узе стари кнез да се крсти запрепашћен.</p> <p>„Ваистину насташе последња вр |
а Јована, твога крсног имена, остани да крстимо чедо, које ми је Бог у овако знаменитим и славн |
его кнез би гледао у попа па би се и он крстио, клањао и спод прстима дотицао, кад год би видео |
о је мој светац, кум Божји, Свети Јован Крститељ!“</p> </div> <pb n="116" /> <div type="chapter |
ка воштаница пред иконом Светога Јована Крститеља!{S} Молим те, ко ти је придворни поп?{S} Је л |
је исписана велика икона Светог Јована Крститеља, кога је дом Орловићев славио као своје крсно |
са своја наслоњену, икону Светог Јована Крститеља; поред попа корачаше ђаче једно у белом стиха |
госпођа Манда, па се узе <pb n="15" /> крстити, јер напољу удари негде гром са страшном праско |
p>„Како?“ питаше озбиљно кнез па се узе крстити од чуда. „Како?...{S} Зар ја достојан да легнем |
зненађен оним што гледаше узе се најпре крстити па онда шапну Ристивору: „Ама, брате, да их раз |
Градоје и сам дубоко узбуђен, и узе се крстити од чуда.</p> <p>„Уђи па види!“ рече му кнез Вук |
н; „него видех га како се на прагу поче крстити и клањати, те ја но њему прекрстих се и поклони |
S} Духовници се згледаху; неки се узеше крстити и шаптати: „Буди Бог с нама!{S} Каква нас беда |
је већ с нама.{S} У Недељу, ако Бог да, крстићемо првенца сина, кога ми је Бог поклонио.{S} Ако |
рпезу.</p> <p>„Мари ти он да л’ се и ти крстиш и клањаш, а да мери шта Ристивор ради!“</p> <p>„ |
од зеленог аксамита по коме су орлови и крстови златном жицом богато извезени; па мекане жуте ч |
ао.{S} Изиђе владика на амвон и великим крстом благослови све.{S} Приђе Господин Кнез к владици |
у себе; али су онда духовници упадали с крстом у руци међу укрштене мачеве и оборена копља и ми |
о за живота свога — јер ко може да носи круну оваквог <pb n="188" /> народа какав смо ми, а да |
и запиркиваху у лице Иван осети како га крупан зној пробија.{S} Хтеде да викне да пробуди Ристи |
м трепавицама, па падале низ образе као крупан бисер.{S} Одједанпут се отрже својим мислима, ус |
полагани и тихи тик-так тик-так, као да крупна зрнад на некаквој бројаници падају под прстима к |
дворишту, и на прагу се указа висока и крупна једна људина, широкога лица, с вински руменим об |
срце јој се полагано растапаше у тугу; крупне њене очи напунише се сузама, које би затрептале |
се брзо развијаху и застираху небо.{S} Крупне капље дажде почеше падати па опет престадоше.{S} |
помињи јој моје име!“</p> <p>Кнегињи се крупне очи напунише сузама.{S} Усне јој на угловима зад |
ван на помоћи!“</p> <p>Грунуше Боривоју крупне сузе низ бледе образе.</p> <p>Сад приђе смерно и |
ју прекори све оштрији и оштрији, и све крупнији и крупнији, те се изметуше у љуту свађу.{S} Ди |
све оштрији и оштрији, и све крупнији и крупнији, те се изметуше у љуту свађу.{S} Диже се једна |
м лицем, дивно срезаним руменим уснама, крупним црним очима, танким лепо повијеним обрвама, и д |
ски руменим образима, по дебелим носом, крупним очима, проседом густом косом и брадом, обојима |
е повио горњим телом мало напред као да крупним црним очима својим вреба <pb n="24" /> некога, |
па рече:</p> <p>„Моје су се очи обвикле крупним и разговетно исписаним писменима у нашим црквен |
а колена, а главу на руке, па ме својим крупним очима тако сетно жалостиво гледа, да осетих как |
у милолику белу Перунику, са оним њеним крупним граорастим очима, из којих свагда светли невини |
, подигла лице к небу, упрла погледе из крупних црних очију у вис, па златном стрелом гађа грдн |
раху, видесмо ми на стражи, да се нешто крупно десило.{S} Али не могосмо разабрати шта се то уп |
така“.{S} Хахаха, хахаха!{S} Ено је сав Крушевац тако зове!“</p> <p>„Кнеже Радмире и ти кнеже И |
<pb n="105" /> се, и певајући оставише Крушевац пут Косова!“</p> <p>„Господо!“ викну млади вој |
ама, или да сви, овако заједно пођемо у Крушевац да се тамо нађемо Госпођи Кнегињи Милици и дец |
p> <p>„Већ првих дана по моме доласку у Крушевац опазим ја да нам је Господин Кнез нешто дубоко |
ко ја нисам с тобом друговао по крчмама Крушевачким, молим ја тебе: пази ти како са мном говори |
но а некако и тужно као велико звоно на Крушевачкој цркви кад оглашује смрт каквог великог чове |
е, коме је некаква дуждева кћи у једној Крушевачкој крчми мозак попила!{S} Него, како ја нисам |
на не боји остати сама у средини верних Крушевљана, те да би с тога, само ако он <pb n="102" /> |
} С војском Господина Кнеза отидоше сви Крушевљани трговци, мајстори, радници.{S} Наоружаше се |
д свратисмо, беше она просто „Крчмарица Крушевљанка Ката“, кад пођосмо, оста она „Катинка бела |
ње. — Да знаш, кнеже, ево дође књига од Крушевца, од Господина нам Кнеза Лазара.{S} Ево ти преп |
о му стигоше за све нас весели гласи од Крушевца!{S} Господар нас зове на Косово!{S} Него ево т |
тем своме дому, да тамо дочека вести од Крушевца!{S} После боја копљем у трње!“</p> <p>„Збиља, |
ашњав и уморан.</p> <p>„Како?....{S} Из Крушевца?!“ повикаше гости војводини изненађени, а неки |
војводи, да је кнез Гојко, путујући из Крушевца, стигао у двор, али да не жели излазити преда |
с нама кад нам Гојко причаше како се по Крушевцу зуца да по свој прилици неће ни доћи до битке, |
р је“ наставља Гојко, „наредио био да у Крушевцу остане двеста педесет оклопника, да двор чувај |
оследње <pb n="96" /> две недеље дана у Крушевцу слушао, или и својим очима видео!“</p> <p>„Поч |
у прошлост. „Прво је добро што ти је у Крушевцу и мало и велико, и младо и старо, пуно вере да |
ти ја не казујем, шта је Гојко слушао у Крушевцу:“</p> <p>„Ево, кнеже, да ти ја кажем!“ прихват |
ка нам све исприча шта је видео и чуо у Крушевцу!“</p> <p>„Кнеже, може Гојко и не послушати мен |
ниси могао свратити ни у једну крчму у Крушевцу, а да те крчмарица, кад ти донесе кондир вина. |
S} Остао је он само једну ноћ у двору у Крушевцу, па је првом зором која је осванула, по одласк |
и радионице од сребра и злата, што их у Крушевцу држе Дубровчани, Которани, Будванци и други Ср |
рову, и ако је поступно јачало у громко крхање, Иван би, може бити, најпосле и заспао, али не м |
Него, како ја нисам с тобом друговао по крчмама Крушевачким, молим ја тебе: пази ти како са мно |
у друму наишли на чудне гласе!{S} Прво, крчмар и крчмарица причају да је прошле ноћи, тако пред |
ј господар заповеди да ти кажем!{S} Док крчмар и крчмарица причаху што су као прошле ноћи од Бо |
ојводи, „да ти јавим, шта чусмо овде од крчмара и од једнога сељака са Ибра — кога ено тамо у к |
ти ни у једну крчму у Крушевцу, а да те крчмарица, кад ти донесе кондир вина... .“</p> <p>„Ха!{ |
едну крчму,“ настављаше Гојко, „а да те крчмарица не запита: „Јеси ли на страни војводе Милоша, |
аишли на чудне гласе!{S} Прво, крчмар и крчмарица причају да је прошле ноћи, тако пред поноћ, п |
р заповеди да ти кажем!{S} Док крчмар и крчмарица причаху што су као прошле ноћи од Босанаца сл |
смеја. „Кад свратисмо, беше она просто „Крчмарица Крушевљанка Ката“, кад пођосмо, оста она „Кат |
који се видео близу друма с ону страну крчме а на путу ка Косову.</p> </div> </div> <pb n="166 |
разапео на оној пољани папратовој према крчми, пре него што војвода стиже.{S} Не хте примити ни |
екаква дуждева кћи у једној Крушевачкој крчми мозак попила!{S} Него, како ја нисам с тобом друг |
оведио ми је да ти кажем: да смо у оној крчми на цареву друму наишли на чудне гласе!{S} Прво, к |
неш до њега.{S} Он те са својима чека у крчми на цареву друму код Цареве Громаде, одовуд Вучитр |
сом:</p> <p>„Је ли тај сељак још тамо у крчми?</p> <p>„Јесте, господине војводо; кнез га је зад |
но тамо у кошари спава — кад стиже пред крчму овај властелин, рањен у бутину стрелом, а по миши |
{S} За војводом и кнезом Градојем уђе у крчму и сва властела.{S} Сви се ћутећки искупише око ра |
аквим црним облаком.{S} Уведе војводу у крчму и одведе га право ка огњишту, на коме не бејаше в |
!{S} Ето ниси могао свратити ни у једну крчму у Крушевцу, а да те крчмарица, кад ти донесе конд |
p> <p>„Рекох, ниси могао ући ни у једну крчму,“ настављаше Гојко, „а да те крчмарица не запита: |
адич стиже са свитом својом пред малену крчму код Цареве Громаде. </p> <pb n="135" /> <p>Ту се |
боровима и јелама; више њега голи сиви крш по врховима којега виде се многа орловска гнезда, и |
х пре пустио да оставите овај двор уочи крштења мога сина, него што бих могао пустити кнеза <pb |
буде!“</p> <p>И остадоше сви, да сврше крштење војводина сина.{S} И свршише га и славно и сјај |
, а с Вуканом ето остани па сврши свето крштење свога сина!“</p> <p>„Шта велиш?!“ продера се и |
Душана, остане да прихвати сина мога на крштењу.{S} Не, драги мој кнеже,“ настави војвода узбуђ |
о сви братски и нераздвајани стојати на крштењу војводина чеда, или ћемо сви братски и нераздва |
дворем да је првенац војводин добно на крштењу име земље Господара, Кнеза Лазара, онда народ, |
диш какво ће славно име твој првенац на крштењу да добије.{S} Нико ти за ту жељу замерити не мо |
у како се стари кнез, одмах по свршеном крштењу, повукао у свој шатор и да је тамо сам седео и |
Косову у онај час, у који он на светом крштењу прима српско име!{S} Пуштај ти нас друге, а с В |
ака.{S} Иван причаше о лепоти Перунике, кћери некаквога малог властелина у двору војводину, а Р |
е јуначке, није ли ово слика Мандалене, кћери војводе Новака, жене кнеза Милана Орловића од Орл |
питам Гојка, је ли свраћао код дуждеве кћери, и да ли ме је мило помињала!“ говораше кнез Нинк |
Гојко. „Какве снове ти бунцаш?{S} Каква кћерка дужда од Млетака?!{S} Ти си пијан, Винко!“</p> < |
ше. „Казуј, брате, је ли Каталина, бела кћерка дужда Млетачкога, још онако млечно бела, да л’ ј |
а“, кад пођосмо, оста она „Катинка бела кћерка дужда од Млетака“.{S} Хахаха, хахаха!{S} Ено је |
буде без тебе, коме је некаква дуждева кћи у једној Крушевачкој крчми мозак попила!{S} Него, к |
дио!{S} Зар не видиш ово велико и дивно кубе, које је бог наместио над Косовом?{S} Зар то поље, |
ог камена, са терасама на ступовима, са кубетима изнад придворних црквица, са китњастим мостови |
хвала Господу Богу!{S} Али нећеш, попе, куд си наумио!{S} Не дам ја теби ни да нас испратиш до |
о сам себи:</p> <p>„Еј жалости наша!{S} Куд је ова земља доспела и куд ли ће доспети, кад ево з |
кад год му сагледах очи, не смедох!{S} Куд ћеш ти орлу о грлици да говориш!{S} Али код твоје д |
тотину одморних људи?!“...{S} Али ни од куд никога! „Ох, што их нема!“ уздахнуо би Кнез гласно |
сти наша!{S} Куд је ова земља доспела и куд ли ће доспети, кад ево земље Господар не сме да зап |
т немој мислити да ја не видим шта си и куд си наумио?{S} Кад ти ја само из далека напоменух да |
лике беде и невоље!{S} Сам могу и проћи куд сам намерио, а с вама двојицом теже је то.{S} А пос |
гребне песме „Со свјатими упокој!“ Него куд ја одох?!{S} Опростите ми; знам није вама до тога к |
ју прво у придворну црквицу на јутрењу, куда су духовници с игуманом Пајсијем мало час отишли.< |
“, узе реч Боривој; „кад твој Лабуд зна куда полазимо, зар није право да и ја и Ристивор то зна |
днога седог старца, који сад већ немаде куда, него приђе ка кнезу, дохвати му се скута и узе да |
орње дворане извести.{S} Али не имађаше куда, па изиђе полагано и све као да се о нечему предом |
ње свога унука. „Мој синко, ми полазимо куда нас образ јуначки зове а воља Божја води!...{S} По |
орче... верни мој Лабуде!...{S} Погађаш куда полазимо, је ли?!“</p> <p>Лабуд би опет фркнуо, по |
о да и ја и Ристивор то знамо?!</p> <p>„Куда полазимо?“ понови кнез питање свога унука. „Мој си |
а онај што је неко време у манастирској кујњи прао карлице и котлове, па се својима хвалио како |
го.{S} Он се убио не као <pb n="161" /> кукавица, него као јунак.{S} Његово је дело — дело вели |
црква опојати онога, који, за то што је кукавица, не ће или не сме да носи свој крст, који му ј |
амо што орлови лете к сунцу у висине, а кукавице у мрачни шипраг да подмећу своја јаја у туђа г |
е, нит си ти за Косово!{S} Оно истина и кукавице имају крила, само што орлови лете к сунцу у ви |
смо, истина, људи зле среће, али нисмо кукавице, нити смо људи без душе.{S} Нико од нас не ће |
вао!{S} Захуктао си се само да одбраниш кукавице, па не умеш да се уставиш!{S} Ниси бољи ни ти! |
ћу своја јаја у туђа гнезда!{S} Полети, кукавицо, у своје јато!“</p> <p>„Па стани мало, господа |
ешимо душу песмом у дан, у који ваља да кукамо!“</p> <p>„Знао сам“, прихвати кнез, „знао сам да |
ио брзо би скочио из постеље са виком и кукњавом, и полетео би к вратима као да бега од некакво |
е.{S} Женскадија тек сад удари у плач и кукњаву.{S} У госпође Мандалене није више било суза.{S} |
мој тераси, у хладовини коју је западна кула својом сенком правила, седео је у високој храстово |
су немирно час узлетали до на врхове од кула (као да са те висине боље сагледају да ли се то до |
црквица, са китњастим мостовима између кула.{S} Сваки је Орловић од пет стотина година овамо в |
о град са голим зидинама и беспрозорним кулама, него је и двор са прозорима у оквирима од извај |
утој Кули.</p> <p>У дебелим зидинама од куле били су усечени уски пролази к самим прозорима, ви |
од његове собе на првоме спрату од Нове Куле.{S} Ту им старац пружи десницу, коју они са страхо |
ога оца, подигао је две високе осмоугле куле, везао их једном мраморном терасом на мраморним ст |
е показа своме унуку и својој чети беле куле и зидине од Двориња, двора војводе Радича.{S} Кад |
S} На отвореноме прозору од шестостране куле седела је кнегиња Мандалена, сетна и невесела, и о |
часу закуца сребрно клепало са највише куле на двору.{S} Оба хрта скочише хитро па залајаше ла |
ак и поклони се.</p> <p>„Ко стражари на кули?“ питаше стари кнез.</p> <p>„Марјан!“ рече Ристиво |
и кнез затвори врата од дворане у Новој Кули.</p> </div> <div type="chapter" xml:id="SRP18990_C |
ука спремили смо малу доворану у јужној кули, ону исту у којој је цар Душан преноћио кад оно ид |
на сниској шестостраној конати у Жутој Кули.</p> <p>У дебелим зидинама од куле били су усечени |
зове!{S} Ено је у њеној конати у Жутој Кули!“ говораше господско дете, придворица госпође кнег |
е из ведрог неба долете на двор, баш на кулу где Јованка спава, бело усијана лопта са пуно варн |
S} Народ прича да је прве темеље и прву кулу од тога двора још цар Тројан сазидао и да се онда |
} Синко води нашег милог госта у црвену кулу, нек <pb n="12" /> се мало поодмори; додај му вина |
их седам небеса него што је мој светац, кум Божји, Свети Јован Крститељ!“</p> </div> <pb n="116 |
Али за тај посао останите ето ти и твој кум од старина, кнез Вукан, и нека остану сви игумани и |
клањам, теби се молим, чуј ме!{S} А као кум Божји, и као војвода од војске светаца, под сигурно |
се да не посраме ни то име, ни царскога кума, који им га је дао, ни стару славу, коју су као Го |
та година, али бих ја пре и мога милога кума Вукана пустио да отиде, само да кнез Градоје, које |
<p>„На крај само ономе, што чух од мога кумашина Бошка Југовића!{S} Али има још пуно других наш |
. „Није <pb n="131" /> нас кнез Градоје кумио и преклињао да се крећемо?!{S} Јес’, али војвода |
<pb n="124" /> Градоја.{S} Вуканов дом кумује моме дому има већ двеста година, али бих ја пре |
о?!{S} Јес’, али војвода хоће да му сви кумујемо, и кнез Вукан хоће да смо му сви прикумци; док |
з је једини јунак који је имао права да куне и прокуне.{S} Његова ће клетва саплетати Вука и св |
н куне великом клетвом!...{S} А и да не куне, зар ја могу да идем у лов на вуке и медведе, а да |
сти у гробу преврћу, и да из гроба мене куне!“</p> <p>„Ма, господару, тек да заустим да му каже |
p>„Хоћу ли им казати како Господин Кнез куне великом клетвом ко може да дође а не дође?“ питаше |
ом!{S} Ниси чуо како он великом клетвом куне свакога ко може да дође а не дође!{S} Па да си ми |
„Ко год може да дође а не дође тога он куне великом клетвом!...{S} А и да не куне, зар ја могу |
еда.{S} Час поји тропаре свецима, а час куне и људе и свеце. „Потеци, оче, потеци горе одмах, к |
ђу.{S} И још им кажи да великом клетвом кунем свакога, ко не дође а може да дође.{S} Са вером у |
тигли, а још стигли нису.{S} Нећу да их кунем, јер знам да и међу њима има добрих јунака и чест |
едмо — колено!{S} Само немојте ви да ми кунемо!{S} Јер да смо ми стигли на време на Косово, и д |
Градоје. „Не приличи нама да кога било кунемо.{S} Господин Кнез је једини јунак који је имао п |
е вас, од највишег до најнижег молим не куните ме, него праштајте.{S} Кнезове и властелу моју м |
ко се то на сребрној месечини у потоку купа.{S} Слатко је било прелазити том свежом и мирисном |
пољскога цвећа; испред ње сложио у три купе мачеве, буздоване и копља; иза ње за конопац, зате |
о бих ја, кнеже, растеривао војску коју купим око себе, да је водим Господину Кнезу?!“ рече вој |
а обале беху обрасле у густи преплет од купина, дивљих ружа, вињага и леске.{S} Изнад ове зелен |
руке Витомирове, баци га далеко у један кут трпезарије, па онда Миросаву, који се на ноге дигао |
ве куће било, јесте то: што, ма из кога кута и ма са које стране да га погледаш, свагда ћеш са |
кнез па брижним погледом прелеташе све кутове од шатора.</p> <p>„Твој слуга није постидео свог |
зором чути?!“</p> <p>Потражише по свима кутовима шатора; отворише и ону велику скрињу, преврнуш |
рним срповима обарају.{S} У самом левом куту слике висок и гранат храст; под њим шарене простир |
дворкиње.{S} Збијене у гомилу у једном куту, бледе и сузе ронећи, гледаху у младу и красну гос |
еда на гусле његове што лежаху у једном куту испод иконе.{S} Чињаху јој се као да су засвагда у |
?!“</p> <p>„Ево га овде у овоме мрачном куту од шатора пребијен на двоје на троје!“ рече кнез Г |
млађа чељад простре постељу за Ивана у куту према његовој постељи у једној по широкој соби при |
онога удеса, од којега се властелинска кућа Голубовића прозвала Орловићима.{S} Кад гледалац ст |
ледамо у Орлов Град, старинска и славна кућа Орловића има само две мушке главе: кнеза Градоја, |
стекли били.</p> <p>Била је то и богата кућа.{S} Још од пре <pb n="2" /> сто година у планини Г |
один кнез не мисли на тебе.{S} Твоја је кућа ономлане на Плочнику дала многославни прилог у сла |
ксамита, и сребра и дробна бисера да се кућама доноси!{S} Ето огледај, па ћеш видети?“</p> <p>„ |
љима, или помрло од рана и болештина по кућама својим.{S} А ово сад што је остало, то није имал |
најчудније у тој слици свеца Орловићеве куће било, јесте то: што, ма из кога кута и ма са које |
рлов Град, од старина двор властелинске куће Орловића.{S} Народ прича да је прве темеље и прву |
ође ђакон Јеротије чак у село к поповој кући, где сам ја с мојом <pb n="156" /> другом братијом |
од ових шеснаест година како сам у вашу кућу доведена, ни у сну прошаптале нису!“</p> <p>И онда |
а био, али смо свагда мислили да у теби куца не само верно и одано него и крепко мушко срце.{S} |
ин исто као и ја, и као и ви!{S} И њему куца срце за ову земљу и за ову нашу сиротињу, исто као |
а.{S} Свака реченица старчева убрзаваше куцање срца његова, и подстицаше жар у образима његовим |
онда опет прса надимала, и под убрзаним куцањем срца убрзано дизала и спуштала.{S} Овда и онда |
рце му нагло и силно закуца — последњим куцањем.{S} Паде мртав кнез Градоје од Орлова Града. „Д |
а је.{S} Срце му силно залупа последњим куцањем.</p> <p>И онда — узбуђење бејаше и сувише силно |
а Млетачкога, још онако млечно бела, да л’ још носи своје русе косе по вилински просто расплете |
косе по вилински просто расплетене, да л’ јој црне очи још и сада ватром горе, да ли....“</p> |
камо ли Видов Дан!“</p> <p>„Бог зна да л’ је све то истина!“ рече <pb n="120" /> кнез Градоје. |
пехар на трпезу.</p> <p>„Мари ти он да л’ се и ти крстиш и клањаш, а да мери шта Ристивор ради |
о, јер смо се ми њему заветовали!{S} Је л’ ти Ристивор причао како је то било?“ питаше кнез Ива |
бистрим погледима око себе.</p> <p>„Је л’ жив мој унук?!“ запита.</p> <p>„Ето ти га поред тебе |
Агарјани на живу жеравицу бацају не би л’ вером преврнуо.{S} Тако је то, мој попе Каритоне!“ . |
ача, престрављени и чисто подивљали.{S} Лабуд стојаше као укопан поред свога господара, који у |
ивој и Ристивор не могоше разабрати.{S} Лабуд је разумео свога господара, јер подиже главу висо |
ног коња к Југу, ободе га острицама, те Лабуд полете пољем зеленим као да је плава ластавица.</ |
ребрним плочама од панцера његова.{S} И Лабуд као да осећаше тежину оне тегобе, која се свалила |
> <p>„Дедо“, узе реч Боривој; „кад твој Лабуд зна куда полазимо, зар није право да и ја и Ристи |
аван живот!“</p> <p>„Нисам видовит, као Лабуд твој;“ прихвати смерно, али нешто као и невесело, |
ем родио те не може да одговара!</p> <p>Лабуд би овда и онда некако замишљено погледао у свога |
Погађаш куда полазимо, је ли?!“</p> <p>Лабуд би опет фркнуо, погнуо мало врат, и покушао да ус |
а крст часни и веру Хришћанску!“</p> <p>Лабуд зарза дугим вриском као да кликће, <pb n="200" /> |
кнез уз пут овда и онда помиловао свога Лабуда, потапкао га по гриви и по врату, и проговорио б |
тари кнез нешто рече својима, па потера Лабуда напред.{S} За њим јахаше Боривој, за Боривојем Р |
омад подели са својим коњем.{S} Хранећи Лабуда шапуташе му нешто што Боривој и Ристивор не мого |
апита старац силно изненађен, па уставу Лабуда. „Шта рече ти то, синко?{S} Зар певају?!“</p> <p |
ом хвале, имали твоје јуначко срце, мој Лабуде, мој верни друже!“</p> <p>„Дедо“, узе реч Бориво |
/> <p>„Ха,... стари борче... верни мој Лабуде!...{S} Погађаш куда полазимо, је ли?!“</p> <p>Ла |
а, да се стави у равну врсту с кнежевим Лабудом.{S} Сад се и кнез Градоје насмеја, и узе тапкат |
Па онда сукну мач из корица, тргну узде Лабуду, <pb n="144" /> и громко викну: „У име Божје!{S} |
<head>I</head> <p>Кнез Градоје на своме Лабуду, а под својом црвеном свиленом заставом, коју Ри |
еше оборио главу на прса, пустио вођице Лабуду, склопио руке на јабуку од седла, саставио калпа |
/p> <p>И старац скочи, и већ се дохвати Лабуду за седло, и већ метну леву ногу у сребрну широку |
<p>Госпођа Мандалена одмах сама приђе к Лабуду, убојном коњу старога кнеза, па га окити цвећем. |
еше кметови да већ и стари кнез приђе к Лабуду и узимаше у руке узде да у седло ускочи, изгураш |
ри пута прекрсти па се вину своме белом Лабуду у златно седло.{S} Усправи се поносито; диже гла |
.{S} Оба хрта скочише хитро па залајаше лавежом у коме беше нешто угушеног урликања.{S} Њима се |
застиђен па наставио, али настављао све лаганије и све нижим гласом, и онда опет застао; дремај |
росаве!“ цикну Витомир. „И није чудо да лажеш, јер су те с лажју и увели у властелу кад те је т |
е да ти је дед био Патарен!“</p> <p>„Ти лажеш, кнеже Миросаве!“ цикну Витомир. „И није чудо да |
у народу по саборима уз гусле свакојаке лажи и гнусобе?{S} Зар...“ .</p> <p>„Још си ти, синко, |
Скочисте, јер вам се чинило да кроз оне лажи пада сенка на родитеље ваше.{S} Не дам ја вама да |
жеравицом опржени, кад се само поменуше лажи, за које сви знамо да су лажи.{S} Скочисте, јер ва |
поменуше лажи, за које сви знамо да су лажи.{S} Скочисте, јер вам се чинило да кроз оне лажи п |
мир. „И није чудо да лажеш, јер су те с лажју и увели у властелу кад те је твоја мати себарка п |
е, па да безбожни Агарјани под заставом лажног једног пророка разбију Хришћанску војску српску? |
ваке године шаљемо, да за њ и за његова лажнога свеца православне земље освајају.{S} И још нам |
оће да му га цар Агарјански поклони!“ А Лазар се срди на такве наше речи и вели: „И Марко је Ср |
део да је право што народ неће да му је Лазар господар код живога Марка, сина краља Вукашина.{S |
рна војска те потисну нас.{S} Тада Кнез Лазар изиђе са својим оклопницима у прве редове.{S} Њег |
Усред овог трећег и страшног боја Кнез Лазар би се овда онда окренуо <pb n="145" /> да погледа |
без њега, да се изгубила, и да је Кнез Лазар погинуо, стресао би се од ужаса.{S} Чинило му се |
итим својим личним јунаштвом те је кнез Лазар Агарјане разбио.</p> <p>Тек би се из нацртане сли |
а слабим зидинама?!{S} Господин је Кнез Лазар нама свима као отац; ова српска земља нама свима |
p>„И још ми Бошко причаше, како је Кнез Лазар писао Марку и нудио му да му од своје драге воље |
ше приповедач своје казивање. „Тек Кнез Лазар — сад већ на трећем коњу, јер <pb n="146" /> му п |
Бог дао те је наш честити Господин Кнез Лазар могао и без нас да задобије победу!{S} Нека је сл |
Прво зато, што нас је наш Господин Кнез Лазар позвао да на Косово изиђемо.{S} Јесмо се, на нашу |
макне! — „Кнеже Војиславе!“ викну Кнез Лазар; „дај пет коњаника од твоје стотине нека појашу п |
адоја,“ прихвати опет кнез Вукан. „Кнез Лазар је већ толико дана на Косову, и право је замислит |
ојвода с пуно поузданости.</p> <p>„Кнез Лазар је“ наставља Гојко, „наредио био да у Крушевцу ос |
војска јуначки изгинула, српски је цар Лазар јуначки пао!{S} То им кажи и ништа више!“</p> <p> |
p>Узе будан мислити о војни на коју цар Лазар тако дирљиво позиваше српске јунаке.{S} Чињаше му |
о на крштењу име земље Господара, Кнеза Лазара, онда народ, певајући и кликћући, узе растапати |
у којој је гроб нашега Господина Кнеза Лазара; а може бити она звезда тамо није друго него све |
кад поче да чита:</p> <p>„Од мене Кнеза Лазара, Господина свој српској земљи, теби војводо Ради |
ига од Крушевца, од Господина нам Кнеза Лазара.{S} Ево ти препис од ње па види шта пише.{S} Ја |
ре у вис, кликнуше весело у славу кнеза Лазара, док се то бурно кликтање не растопи у сложно „М |
ором која је осванула, по одласку Кнеза Лазара, појахао коња и праћен својом свитом одјездио пу |
ародима дели, иде сад с војском само на Лазара, а не иде на народ српски.{S} С тога се господа |
ич хукаше и јечаше: „Еј наш добри Кнеже Лазаре!{S} Еј велики јуначе наш!{S} По Богу брате, казу |
аре Душане!...{S} Еј, мој честити Кнеже Лазаре?!...{S} Еј, шта би од тебе, моја Србадијо?!“</p> |
ду, а тебе, који си с Господином Кнезом Лазарем уз Душана војевао, ко сме да не слуша?!“ рече в |
се господа српска моле да бар не помажу Лазару, ако већ неће цару да помогну да Србљима правду |
мом Господару Србадије, честитоме Кнезу Лазару.{S} Као војник у дворској стражи његовој, бивао |
а! „Ми,“ вели Бошко, „ми говоримо Кнезу Лазару: „Ето видиш, неће Марко да му ти поклањаш престо |
тамо стигнеш пре ћеш се уверити да цар Лазо може да буде без све ове господе, а нек’мо ли без |
!{S} Понео се па мисли е не може ни цар Лазо на Косову без старога Орловића!{S} Иди, брате, с м |
певаше и други петлови.{S} А тада му се лак сан спусти на трепавице.{S} Није дуго спавао кад се |
ин рекав искрено и од срца: „Нека ти је лака земља српска!“ Постојаше сви ту гологлави, док се |
прича, наслонио беше главу на лакат, а лакат на трпезу, и час <pb n="99" /> дремаше, а час упи |
ко узе да прича, наслонио беше главу на лакат, а лакат на трпезу, и час <pb n="99" /> дремаше, |
га поред тебе!{S} За њ се не брини!{S} Лаке су му ране!“</p> <p>„Нека су ти сретне прве ране, |
вој је лежао у несвести, али су му ране лаке биле,</p> <p>Дође заповест од Алај Бега, да Турци |
њених Турака, а бар толико их је понело лаке ране.{S} После неколико тренутака борбе па се, на |
ризбори тихим гласом рањени властелин; „лаке су моје ране, али је тешко испричати све како је б |
ао испричати све како је било?“</p> <p>„Лаке су моје ране, војводо!“ призбори тихим гласом рање |
огледе у Гојка, и овда и онда удараше у лаки смех, као да је смешно оно што Гојко прича, или ка |
а на чисто поље, и најпре ходом па онда лаким трком пођоше уз ону косу, на вису које је лежао т |
о, да се извије иза завесе од неколиких лаких облачака, па да види тај красни призор!</p> <p>Ст |
верује оно прво, а није <pb n="137" /> лако било поверовати ни оном другом.{S} Ко је имао срца |
</p> <p>„Други опет узеше да вичу: „Ама лако је кнезу, и лако је господи!{S} Ако коме од њих и |
ља и на мачеве где је најгушће!{S} Није лако што тражиш!{S} Али ћу те радо послушати, па, колик |
га домаћега вина у малвасију, и да није лако силом га из винских подрумова у горње дворане изве |
Е па шта ћу ти сад?!{S} Биће да ти није лако да и мене чујеш кад имаш да чујеш толике!{S} Али ш |
кнегињи, и узе да говори:</p> <p>„Није лако што од мене тражиш, госпођо кнегињо!{S} У старога |
ет узеше да вичу: „Ама лако је кнезу, и лако је господи!{S} Ако коме од њих и одлети глава, ниј |
вас и служио од свег срца, јер ми је и лако и мило било да вас све слушам и служим; а пазили с |
те Иван, који се жаљаше да не може тако лако да заспи, мољаше Ристивора да у његовој соби прено |
и паметно да се ради, па ћемо после већ лако слушати заповест нашег старешине!“</p> <p>„Тако је |
ложио; разумем до не да опојати човека, лакога срца и малене душе, који залуди за неком женом, |
ликтању, гласном смејању, и у треску од лакога момачкога скока у колу пуном красних девојака.</ |
е од оног танког извијања и зуцања оних лакокрилих свираца!</p> <p>Узе будан мислити о војни на |
х цара како седи у томе столу; наслонио лактове на колена, а главу на руке, па ме својим крупни |
ијени сви заједно у једну гомилу, нешто лактовима гуркају, и овда и онда један другом главом и |
о у два маха.</p> <p>„Лакше, Ристиворе, лакше!{S} Бојим се рком својом пробудићеш Турке!“ Али у |
тајну молитву и облакша ми, а још ће ми лакше бити ако ми мој слуга опрости за сваку преку реч |
и кнез збораше тихо у два маха.</p> <p>„Лакше, Ристиворе, лакше!{S} Бојим се рком својом пробуд |
егов широк зелен мач притврђен сребрним ланцима о широк златан пас; па до колена долама од зеле |
ом обручу, који виси о гвозденом танком ланцу, љуља се сиви соко један, са малим калпаком од ск |
т са Распећем који јој лежаше о златном ланцу на грудима.{S} Уставила се на прагу.{S} Од ње пад |
„ево ти овај мој златан крст о златном ланцу на дар, и ево ти кеса златних цекина да делиш сир |
лу завијену једну као колајну о златном ланцу.{S} На једној страни колајне у дивном емаљу је би |
рстом својим опипао сваки кајиш и сваки ланчић на коњским опремама, као и сваки колут на панцир |
уд полете пољем зеленим као да је плава ластавица.</p> <p>_ Остадоше господа, да се договоре хо |
аза у перивоју, хитро су вијугале плаве ластавице.</p> <p>У густом грању од стародревног бршљан |
ве цркве појахали крилате ждрале и вите ластавице!“</p> <p>„Тако је!{S} И није друкчије!“ приви |
а теби говорах: „Човече, не шаљи дете у Латине, да се тамо витештву учи!“</p> <p>Ућута мало, и |
101" /> војвода гостима што с десна и с лева Винку сеђаху за трпезом; „поведите Винка до на пос |
ом видео.{S} И још опазише како прстима леве руке тражаше нешто о левоме своме бедру.</p> <p>„М |
не, док Ристивор држаше други светњак с леве стране младом кнежевићу, који, прав као прави млад |
онда и сам загрли Боривоја, пољуби га у леви па у десни образ и рече му: „Нека ти је, синко, пр |
мо, него ју је већ погодила, јер се под левим крилом орлушине види половина стреле која је оштр |
оносито сребрн панцер на прсима и мач у левици својој — кад све то угледаше, свакој се од њих с |
ра.</p> <p>Дугачка зидина према овој, а лево од огњишта, исписана је била сва великом сликом он |
да баш из ње и извире.{S} На ливади, на лево од двора, овце и јагањци се збили у гомиле, спусти |
еза око паса и стаде да га повија те на лево те на десно.{S} Узеше се хрвати и носити око оних |
ојој речи летимо, било на десно било на лево, па ма то било и у саму смрт.{S} Свима је нама наш |
сави главу к левом рамену, да на своје лево ухо, на које могаше боље чути, ослушкује топот од |
ког четовође, па онда и лево и десно, и лево и десно, док се не распршта прва чета као плева ко |
доба трпезарију загрејати ваљало.{S} И лево и десно од огњишта стојаху — као оно у цркви пред |
посред лица турског четовође, па онда и лево и десно, и лево и десно, док се не распршта прва ч |
адојев удараше хитро мачем по Турцима и лево и десно.</p> <p>„Тако, синко!{S} Нека виде да се н |
ац, се окрете Ристифору; мрдну главом и лево и десно, и шкргутну зубма.</p> <p>„То је твоје мас |
оме реду, развише у два крила и десно и лево, и повише у полумесец у средини којега стојаше као |
арац се само окреташе са коња и десно и лево, па погледима пуним презривости погледаше у оне, к |
слободно и све кликћући.{S} Потиснусмо лево крило непријатеља, а и средсреду му усколебасмо.{S |
{S} Окреташе по више пута час десно час лево ухо к поветарцу, који му дуваше у потиљак; али ник |
овда и онда окренуо мало час десно час лево ухо, да боље чује топот од коња који му из далека |
а у два три скока истераше своје коње у лево од старога кнеза.</p> <pb n="176" /> <p>„Помислих |
друмом царским к југоистоку, и мало и у лево и у десно, и да к Царевој Громади под његов шатор |
е на Србе с лица, друге две зађоше им с левог и десног бока.{S} У тренућу ока бише три Србина о |
коњи сватовски; по странама, и десној и левој, подигао вењаке покривене липовином, испод њих на |
р кад га оштриц турске сабље дохвати по левој плећки.</p> <p>„Дедо!“ викаше силно раздраган мла |
га испаде Ристивор, гологлав, носећи у левој руци свој клобук а десном придржавајући велику, а |
с голим мачем у десници и са заставом у левој руци, призиваше гласно своје људе те сваког помињ |
м, свиленим плаштем једне игуманије.{S} Левом руком бројила је полагано зрно по зрно на дугачки |
ном руком својом водио је снаху своју а левом свога унука.{S} Иза њих изиђоше све дворанке и дв |
нежна мати тихо к себи привукла, па га левом руком обгрлила, као да хоће да га заштити од нека |
превали подне, пронесе се глас да је на левом крилу неки војвода — не знам му име, да Бог да се |
полете са својим дворским оклопницима к левом крилу, кад дотрча гласник да јави: да цело десно |
p> <p>Па онда кнез Градоје сави главу к левом рамену, да на своје лево ухо, на које могаше боље |
е сребрним срповима обарају.{S} У самом левом куту слике висок и гранат храст; под њим шарене п |
наведе ни онога незнанога издајника на левоме крилу, ни Вука на десноме, да буду издајници сво |
иком отпоздрављаху.{S} Дошав до на крај левоме крилу, окрете коња, да још једном поред војске с |
како прстима леве руке тражаше нешто о левоме своме бедру.</p> <p>„Мач!....{S} Где је мој мач, |
и своју руку на његову, као лед хладну, леву руку.{S} Осети како му се очи сузама напунише; при |
о.{S} Рањени дечко био се придигао и на леву руку ослонио, па кроз сузе у очима гледао непомичн |
устави, погледа к десном крилу наднесав леву руку над очи, проли сузе, и дубоко уздахнув рече с |
ојим вреба <pb n="24" /> некога, пружио леву руку према себи а у напред, као да хоће да некога |
се дохвати Лабуду за седло, и већ метну леву ногу у сребрну широку подножицу, па се онда устави |
у, па ће ти Бог опростити!“ Кад год бих легао на постељу видео бих два велика ока његова како м |
д чуда. „Како?...{S} Зар ја достојан да легнем на постељу, на којој се наш велики цар одмарао?! |
пези, да санак један проспавам, него да легнем на постељу, на којој је наш славни цар лежао!“</ |
сан му ноћас на очи пасти неће.{S} Кад легнете немој га много заговарати, јер њему ваља зором |
оглед пун доброте и сажаљивости растопи лед који стегао беше срце Ристиворово.</p> <p>„Јесте, г |
низ брдо, док се не натоциљаше на танак лед топлог причања о лепоти дворкиња и девојака.{S} Ива |
ано му спусти своју руку на његову, као лед хладну, леву руку.{S} Осети како му се очи сузама н |
задремам а он би ме прстима, хланим као лед, дохватио за гушу, продрмао и онда силно из постеље |
оба, или пећине некакве у којој је пуно леда и снега.{S} Ивана обузе нека чудна језа, па се сав |
да је у глухо доба ноћи.{S} Однекуда му леден и влажан а тих трепер ваздуха запири у лице, као |
мекане коже.{S} Опет му удари у образе ледени и влажни трепер, који сад беше напојен мирисом о |
м од тамњана и босиљка.</p> <p>И ако му ледени таласи запиркиваху у лице Иван осети како га кру |
тако страховито празно и пусто и чисто ледено изгледаше!</p> <p>Отиде у конат свога сина.{S} П |
који у тешким ранама лежаше на крвавој ледини обнесвешћен.</p> <p>Турци одјахаше од коња па се |
ст да га жива зароби.</p> <p>По зеленој ледини лежало је овде онде пет тешко рањених Турака, а |
рема Ристивору.</p> <p>Паде буздован на ледину само један корак на десно од Јабучила.</p> <p>Ри |
јаше, зарза и узе десном копитом копати ледину.</p> <p>„Е сад, децо моја!“ узе старац да говори |
ио, из седла издигао, па њиме треснуо о ледину да пукне као мехур!“ Па онда узе сам себе да теш |
се заогрну једном поњавицом, наслони се леђима на зид, и оста будан до зоре.</p> </div> <div ty |
а жива зароби.</p> <p>По зеленој ледини лежало је овде онде пет тешко рањених Турака, а бар тол |
амо нешто по сниска.{S} У зиду на исток лежало је велико отворено огњиште од белих камених плоч |
pb n="55" /> преплету од сребрних жица, лежао је поред њене десне руке; према њој је висила на |
ком пођоше уз ону косу, на вису које је лежао турски стан.</p> <p>„Разви моју заставу!“ беше по |
још сигурни. <pb n="203" /> Боривој је лежао у несвести, али су му ране лаке биле,</p> <p>Дође |
викну кнез скочив са поњаве на којој је лежао био, а својим узвиком разбудив и Боривоја, који, |
ен.{S} Мора бити да сам дуго без свести лежао, јер кад отворих очи видех звезде на небу; чух је |
на постељу, на којој је наш славни цар лежао!“</p> <p>„Ако си толико скроман да заборављаш да |
који на меканим персијским простиркама лежаху у шатору.</p> <p>Дечку томе повезана је била гла |
о његов.{S} Погледа на гусле његове што лежаху у једном куту испод иконе.{S} Чињаху јој се као |
ђе први ка ковчегу у коме мртав војвода лежаше.{S} Прекрсти се живо неколико пута, побожно и са |
д свога господара, који у тешким ранама лежаше на крвавој ледини обнесвешћен.</p> <p>Турци одја |
ватре, али поред кога на дебелој поњави лежаше рањен човек.{S} За војводом и кнезом Градојем уђ |
м је притисла крст са Распећем који јој лежаше о златном ланцу на грудима.{S} Уставила се на пр |
светлости на Ристивора, који сад мирно лежаше не мичући се и не дишући као да је мртав.{S} Гле |
Па се онда опет врати под свој шатор, и леже по ново на поњаву.{S} Али не могаше ока склопити д |
мо још мало до зоре!“</p> <p>И Ристивор леже и у брзо захрка опет.{S} Иван се заогрну једном по |
и разговором ноћ мало прекратио.</p> <p>Леже сваки на своју постељу.{S} Између њихових постеља |
Планине тихо спушта у Голубињску Реку, лежи Орлов Град, од старина двор властелинске куће Орло |
деду и свој чељади да нека тешка брига лежи страноме витезу на срцу; особито се за столом у тр |
ога шатора, под којим наш војвода мртав лежи, да се одмакнемо, велим, тамо под ону липу, па да |
цати у камене плоче.</p> <p>Ниско поврх леја од цвећа и поврх широких и шарених стаза у перивој |
азило у перивој, који се својим цветним лејама пружао низ зелену косину далеко до самих сребрно |
не мисли гледаше у подглавље на коме је лепа глава њена јединца још јутрос до зоре мирно почива |
Иван зачуђен.</p> <p>„Има, брате, дивно лепа и здрава девојка.{S} Могу ти је сутра, пре но што |
гом и густом црном косом.{S} Била је то лепа и милокрвна жена, око својих тридесет година.{S} Н |
једном то отровно семе истребити са ове лепе наше земље?!“</p> <pb n="97" /> <p>„Па онда,“ наст |
ке оките.{S} Беше милина погледати како лепе дворанке девојке пружају пуне руке цвећа младим ју |
лади властелин извади из једне свилене, лепо извезене, торбице по велико писмо и предаде га кне |
коњи и гомиле људи у стану турском.{S} Лепо се могло распознати пред великим једним зеленим ша |
њему.{S} У бледој светлости од свитања лепо се могаху видети и коњи и гомиле људи у стану турс |
/p> <p>„Ето ни један!...{S} Искупише се лепо око заставе, баш као да је сабор; отворих ја мехов |
то га гледају, жива дохвати.{S} Види се лепо како нешто виче, јер је широм уста отворио; ако ко |
{S} Чујте ви моју последњу реч: ви ћете лепо војводу опојати као побожна Хришћанина и добра јун |
ош мало ближе примакоше Дворињу, видеше лепо како многи народ седи под вењацима а испред вењака |
влију млад момак, красног лика, висок и лепо развијен.</p> <p>„Ево мене, господару!“ викну он о |
ју водећи за руку кнеза Гојка, снажно и лепо развијена човека од својих четрдесет година, с леп |
на југ у перивој, седела је на сниској лепо изрезаној скрињи госпођа Мандалена.{S} Била је бле |
ним уснама, крупним црним очима, танким лепо повијеним обрвама, и дугом и густом црном косом.{S |
од многих јуначких песама, које је тако лепо уз гусле казивати знао.</p> <p>Иван је био много у |
је рече своме <pb n="183" /> деду: „Ето лепо чујем како жене почеше запевати и нарицати!“</p> < |
росава.</p> <p>„Хвала теби, војводо, на лепој беседи!“ рече он. „Али ти и сам треба да знаш, да |
аторови за њега и за властелу на једној лепој рудини, испод велике стене која се и зваше Царева |
на човека од својих четрдесет година, с лепом црном брадом, дугом косом, образима препланулим о |
терасу до њих.</p> <p>Али је се сва та лепота и милина онога луга, којим прелажаху, зло слагал |
е им реч у грлу и дах у грудима, све са лепоте призора који им се изненадно указа.{S} Пукла рав |
оно пребледо младо лице од тако велике лепоте; гледаше га; гледаше га; полагано му спусти свој |
родство њене душе, и госпоственост њене лепоте светлили су као пун месец на небу по коме танки |
атоциљаше на танак лед топлог причања о лепоти дворкиња и девојака.{S} Иван причаше о лепоти Пе |
дворкиња и девојака.{S} Иван причаше о лепоти Перунике, кћери некаквога малог властелина у дво |
звијени цвет; жена и девојка уједно; по лепоти стаса и милини лика — вила; по очима, по кадифен |
ко!“</p> <p>„Обојица смо се опили њеном лепотом!“ прихваташе Винко, па се грохотом насмеја. „Ка |
је диван Орлов Град, а речима је тешко лепоту његову описати.{S} То није само град са голим зи |
, и како голубови могу да уживају своје лепршање у сунчаном зраку.{S} Чудила се како да они не |
n="4" /> изгледало да су шарени и бели лептирови налазили, да сунце топлијим и златнијим зраци |
далене. „Беља је, брате, од сваке виле; лепша је, брате, од Јованке коју Змајеви љубе!“</p> <p> |
су личнији, господственији, поноситији, лепши, а верујте ми и млађи, но што га икада видех за п |
з грање и лишће од дивљих ружа и зелене леске.</p> <p>„Зар доиста певају?!“ питаше старац по но |
реплет од купина, дивљих ружа, вињага и леске.{S} Изнад ове зелене а мирисне живе ограде подиза |
ош је дивније пред вечерњи сутон ранога лета седети на тераси, гледати у шарени перивој, преко |
ву, ти старац један од седамдесет и пет лета, с једним дететом, какав је ето наш млади господар |
ве: кнеза Градоја, старца од седамдесет лета, и унука његова Боривоја, младог дечка од петнаест |
да само он један, старац од седамдесет лета, са унуком својим, дететом од петнаест лета, Госпо |
ћ од двадесет а не старац од седамдесет лета!</p> <p>Сад приђе други један по стар сељак а <pb |
овца и биће да му је и преко осамдесет лета.{S} Кад му попови и ђакони испричаше како млади Ју |
, са унуком својим, дететом од петнаест лета, Господину Кнезу на Косово иде?!“ Иди, и тако им г |
и кукавице имају крила, само што орлови лете к сунцу у висине, а кукавице у мрачни шипраг да по |
и срце му запали, те, кличући као соко, лети на копља и на мачеве где је најгушће!{S} Није лако |
ека сваку чету, коју сретну, пожуре, да лети к војсци нашој која се бије!“</p> <p>„Било је онде |
косиву орлушину, која раширеним крилима лети у вис носећи у канџама румено чедо у белом свилено |
мо заповести твоје, и да по твојој речи летимо, било на десно било на лево, па ма то било и у с |
ати.{S} Нисам веровао њену причању, док летос о Великој Госпођи једне ноћи, тако око поноћи, не |
ледаше као да се врши неки чин из свете летурђије.</p> <p>„Има овде две књиге!“ рече млади кнеж |
гледи прогањају нечисте духове из људи, лече бесомучне, малодушне праве јунацима, а јунаке скро |
сам треба да знаш, да се смртне ране не лече слатким речима!{S} Властелин Витомир ми је пред ва |
својим погледом и полагањем своје руке лечи болне и невољне.{S} Шапутом додаваше како неке дво |
с снађе?!“</p> <pb n="149" /> <p>„Треба ли ти што, господару, да ти помогнем?“ упита га стари с |
е војске, па би повикао: „Децо моја, да ли ко од вас види да нам откуд долази нова каква чета м |
јој црне очи још и сада ватром горе, да ли....“</p> <p>Узеше га најближи другови стишавати, док |
И само што се не зна ко луђе говори, да ли они луди или они твоји паметни!“ настављаше кнез па |
орњаче. „Да дивне зоре!{S} Боже мој, да ли је таква и нашој војсци на Косову?!“ :</p> <p>Ово је |
још предомишљам да ли није зазорно, да ли треба, и да ли смем?!...{S} И опет, ти си једина на |
но па друго ухо, не би ли и сам чуо, да ли доиста може неко да има у Србадији коме је до певања |
је и мање јунака и мање светаца!{S} Да ли је мање светаца што је мање јунака или је мање јунак |
p>„Јесу ли ти тешке ране, јуначе?{S} Да ли би нам могао испричати све како је било?“</p> <p>„Ла |
још распитиваху по светини око двора да ли је ко видео кад се кнез Градоје кренуо, кад дојаха к |
не пастрмке искачу као да огледају е да ли би по зраку полетети могле; изнад тога поља у позади |
ло није.{S} Нико од њега не зна боље да ли има тамо каква опасност, да се бој отпочне пре него |
м да ли није зазорно, да ли треба, и да ли смем?!...{S} И опет, ти си једина на свету коме бих |
, је ли свраћао код дуждеве кћери, и да ли ме је мило помињала!“ говораше кнез Нинко, прозван о |
о да молим!{S} Па се још предомишљам да ли није зазорно, да ли треба, и да ли смем?!...{S} И оп |
овати с кнежевима и властелом својом да ли да ту поред воде заноће, кад му са предњих стража ис |
испитамо слуге војводине, да видимо да ли је какве поруке за нас и за своју војску оставио.{S} |
ен?“</p> <p>„Ако није данас на чисто да ли си ти Патарен или ниси,“ прихвати горким осмехом кне |
(као да са те висине боље сагледају да ли се то доиста од некуда холуј диже) час опет журно сл |
вином, да не остају празни.</p> <p>„Да ли ти рече Ристивор,“ питаше кнез <pb n="27" /> младога |
>„Марјан!“ рече Ристивор.</p> <p>„Јавља ли што клепа2“</p> <p>„Вели: иде уз брдо право к вратни |
а ће о њему бесна властела мислити, шта ли ће пијани попови без парохија о њему причати, и шта |
трнуло, да не осећа шта се приличи, шта ли се не приличи!{S} Веруј ти мени, војводо, пре бих ја |
а се војвода с војском договара!{S} Шта ли би цар Душан рекао на господску <pb n="175" /> бесед |
очима широм отвореним, и чуђаше се шта ли ће то бити.{S} Учини му се да од десног крила ходник |
пови без парохија о њему причати, и шта ли ће слепци по саборима о њему гудети!{S} Него да махн |
<p>„А!“ зајеча опет кнез Градоје. „Кад ли ће се једном то отровно семе истребити са ове лепе н |
наша!{S} Куд је ова земља доспела и куд ли ће доспети, кад ево земље Господар не сме да заповед |
ече, што је ниси просио у нас?{S} Знаде ли она што о томе?!</p> <p>„О томе зна само Бог па ето |
ној дршци носи његово знамење!{S} А где ли му је мач?!“</p> <p>„Ево га овде у овоме мрачном кут |
човека нека иде кад му се иде!{S} Може ли он без дружине, може и дружина без њега!{S} Понео се |
акаху као расплакана деца.</p> <p>„Може ли, доиста, господо, бити, да нам усред нас живих и наш |
итешки војводо, само да питам Гојка, је ли свраћао код дуждеве кћери, и да ли ме је мило помиња |
азвекташе и заиграше. „Казуј, брате, је ли Каталина, бела кћерка дужда Млетачкога, још онако мл |
арац му викну:</p> <p>„Казуј, синко, је ли боље среће данас?“</p> <p>„Е мој славни господару!“ |
Лабуде!...{S} Погађаш куда полазимо, је ли?!“</p> <p>Лабуд би опет фркнуо, погнуо мало врат, и |
ржите моје здравље.{S} Ја вас питам: је ли царев закон да цару плаћате цареву перперу?“</p> <p> |
јунак води кнеза Орловића војску!{S} Је ли тако, Боре?!“</p> <p>Па старац сав зажарен, као да м |
Па добро је, синко Ристиворе!...{S} Је ли још жив?...{S} Ил’ је под ранама умро?“ <pb n="206" |
е кнез срдачно. „Како је војвода?{S} Је ли му све здраво и мирно на дому?“</p> <p>„Нека је слав |
Молим те, ко ти је придворни поп?{S} Је ли још стари Алексије?{S} Е, хоћу да му дам Млетачки це |
’, видим те!{S} Хтео би да бегаш?{S} Је ли?{S} Ето сте сви такви!{S} Ја на какве је људе <pb n= |
староме кнезу овај устави да запита је ли војвода устао и где се може наћи.{S} Слуга му рече д |
уме доње, нека сам својим очима види је ли му коњу положено <pb n="36" /> како треба.{S} Док то |
кнеже, нити је прилика, да загледамо је ли војвода могао и друкчије наредити него како је наред |
једнога зла, за које још и не знамо је ли доиста зло и колико је, правимо још једно!{S} Тешко |
опет други говораху: „Кажи нам само је ли све добро, или има нешто што добро није!“</p> <p>„То |
!“ „Да видиш, попе, ко је Орловић!“ „Је ли хоћеш на Косово!“ „Није него ћу тебе да шаљем!“ „Држ |
као да се с њиме разговара.</p> <p>„Је ли, Гојко?“ викну опет оздо са трпезе кнез Винко, па уд |
аним говором и тихим гласом:</p> <p>„Је ли тај сељак још тамо у крчми?</p> <p>„Јесте, господине |
гло буди, рече пола збуњено:</p> <p>„Је ли ти то вичеш2 Зар је зора?!“</p> <p>„Није, брате, нег |
ватреним очима громко грмну:</p> <p>„Је ли тако, Боре?“ — оно се вижљиво ђаче — и не изгледаше |
во, јуначе, тако ти среће јуначке, није ли ово слика Мандалене, кћери војводе Новака, жене кнез |
Него да све то оставимо на страну, није ли он у књизи, коју ти посла, заповедио да стигнемо на |
ву, ето неверника на овај град.{S} Није ли боље да бранимо овај град на Косову, него овде на ње |
су се у гусаре одметнули.{S} Али знате ли ви, господо, зашто је то зло дошло на ову нашу земљу |
зео да соли народу и мени памет. „Знате ли ви, браћо,“ вели, „знаш ли ти, Ристиворе, да су ово |
нез вас је поздравио и пита вас: хоћете ли допустити да само он један, старац од седамдесет лет |
ојводски шлем поред своје главе; видите ли како је воштаницу углавио у земљу а управ чело своје |
свога, сам себи смрт задао?!{S} Видите ли како је се наместио на свиленоме своме платну војвод |
ве, да му душа види пут неба!{S} Видите ли да је мали нож, што му у срцу забоден стоји, његов н |
оме своме платну војводскоме?{S} Видите ли како је положио свој војводски шлем поред своје глав |
ки погинути, па их запитају: „А видесте ли где на Косову децу нашу“ па им се одговори: „Не виде |
млађе људе и момчад око себе. „Видесте ли га“...{S} Али, бадава!{S} Требали сте ви њега видети |
ма у оној гомили света.</p> <p>„Видесте ли нашега кнеза?“ питаху они млађе људе и момчад око се |
/p> <p>„Дедо!...{S} Ристиворе!{S} Јесте ли још у животу?!“ питаше сиромах млади Боривој, промук |
пашћен и збуњен. „Како то!!...{S} Јесте ли се ви двојица јутрос избезумили, те не слушате запов |
ора па по руци Боривојевој тражаше неће ли где у даљини увребати одблесак сунца о златни крст н |
се врати с њиме у дворану, да види неће ли њему за руком поћи да старог кнеза за друго одреди.< |
и да тражи шатор, и ако баш усхте, хоће ли умети да га нађе; а под сигурно знам, да му нико од |
_ Остадоше господа, да се договоре хоће ли поћи за њим или неће.</p> </div> <div type="chapter" |
да вечера с нама, па већ видећемо хоће ли после хтети да тражи шатор, и ако баш усхте, хоће ли |
ио своје последње заповести!{S} Не рече ли он сам синоћ, да ћемо их зором чути?!“</p> <p>Потраж |
дна грбина и једна рука!{S} Не изгибоше ли толики наши људи ономлани на Плочнику?{S} Ваљада ни |
сабор; отворих ја мехове винске, не би ли се мушка срца загрејала; напојих свакога ко хтеде да |
ми да пребројимо шаторове турске, не би ли сигурније рачун ухватили, колико ће бити тамо турске |
Ристивор је учинио дивне спреме, не би ли само разбудио успавана и загрејао захладнела срца.{S |
ризницама и да обиђу све коваче, не би ли искупио још што мачева, копаља и буздована.{S} Боjи |
тивора да у његовој соби преноћи, не би ли разговором ноћ мало прекратио.</p> <p>Леже сваки на |
се у мраку насмеја, и склопи очи, не би ли се на оном њену сунчаном осмеху занео у сласти слатк |
војој. „Да похитамо брзим кроком, не би ли што пре стигли староме кнезу на Цареву Громаду!{S} Р |
n="18" /> води к мени на Косово, не би ли се сви тамо искупили до у Недељу пред Видов Дан.{S} |
нас је данас овде, да се кренемо, не би ли Господину Кнезу и нашој браћи на Косову стигли што п |
реташе најпре једно па друго ухо, не би ли и сам чуо, да ли доиста може неко да има у Србадији |
е од овога грма па до у Орлово.{S} Јеси ли ме разумео?!“</p> <p>И стари кнез шкргутну зубима и |
ко, „а да те крчмарица не запита: „Јеси ли на страни војводе Милоша, или си на страни господина |
и жаљењем, да се предаду.</p> <p>„Јеси ли ми, господару, још у животу!?“ викаше Ристивор, огле |
рлова Града, и ако јесте — онда... ниси ли ти главом кнез Градоје, стари Орао од Орлова Града?! |
} Више бих волела да је теби дамо, него ли ма коме другом од наше властеле.{S} Али, добри човеч |
око њега домишљаху, шта ће то бити и ко ли ће бити, долете на знојавом и запенушеном Јабучилу Р |
ћеш ми га кад га потражио будем.{S} Ако ли буде Божја воља да са другим срећним јунацима погине |
ме проговориш и Босиљки и кнезу.{S} Ако ли буде Божја воља да погинем, онда јој предај мој покл |
е да буде без све ове господе, а нек’мо ли без тебе једнога!“</p> <p>„Нека је слава Господу!{S} |
, не бојим се ја ни пити с вама, а камо ли вечерати!“</p> <p>На то војвода викну Ивана Порубови |
S} Али просто ни брком да макне, а камо ли да одговори на какво њихово питање.{S} Најпосле прес |
ети не може наћи ни један витез, а камо ли њих петорица, који би јутрос појахао одмичући од бој |
од себе ни мачем, ни буздованом, а камо ли љутом заповешћу!{S} Млади кнежевић нека се врати, и |
смем ни пред Свету Мајку Божју, а камо ли пред Господа Бога.{S} Чини ми се да би ме њихова све |
ка стигне, проћи ће и Петров Дан а камо ли Видов Дан!“</p> <p>„Бог зна да л’ је све то истина!“ |
оље и од патријарха Спиридона, а некамо ли од старога попа Каритона!“</p> <p>„Што сам те давао |
ј клобук!“</p> <p>Боривој се чуђаше што ли деду треба његов клобук, али му га предаде.</p> <p>„ |
огледах, њега више тамо не бејаше. „Што ли је наш славни цар тако сетан невесео?“ питах сам себ |
очевидно изненађен и полу срдит. — „Што ли је било војводи да ми тако пише?!“</p> <p>Па се стар |
као први део твоје војске!“</p> <p>„Што ли се теби толико хита, кнеже Градоје?!“ питаше кнез Ву |
, сузе лијете кад сте срећне!{S} У чему ли је разлика?!“</p> <p>„У свакој сузи, коју срећа нато |
ву да бегају?{S} А, мој синко, да грдну ли реч рече!...{S} Овамо!...{S} У седла!{S} На коње!... |
и, па се и нехотице осврну да види јесу ли отворена врата кроз која на терасу изиђе.</p> <p>„Је |
<p>„Можеш ли поуздано да распознаш јесу ли то тамо турски шаторови?!“</p> <p>„Рекао бих да су т |
ригну к њему па га запита:</p> <p>„Јесу ли ти тешке ране, јуначе?{S} Да ли би нам могао исприча |
од наше Хришћанске земље!“</p> <p>„Хоћу ли им казати како Господин Кнез куне великом клетвом ко |
ђу наше кнежине!“</p> <p>„Ето, не рекох ли ти“ рече поп. „Све се бојиш да мојим јунаштвом не за |
Ристиворе, шта ћеш ти овде?{S} Не рекох ли ти да донесеш попа овамо?{S} Камо ти га?“ питаше ста |
а уставимо тај покор!“</p> <p>„Не рекох ли ти, постави стражу на њиховим вратима?“ прекораваше |
овој нашој дружини!{S} Снахо моја, имаш ли откуд ма само зелен листак за нашега Ристивора?“</p> |
амет. „Знате ли ви, браћо,“ вели, „знаш ли ти, Ристиворе, да су ово сад баш настала последња вр |
теним рукама, сав уплакан.</p> <p>„Знаш ли нам, старче, рећи ко је све синоћ долазио под шатор |
се онда окрете Ристивору:</p> <p>„Можеш ли поуздано да распознаш јесу ли то тамо турски шаторов |
ушан од свега тога видео?{S} Не казујеш ли и сам да је то био прави мученик за отачаство, да је |
нтији са црвеним појасем.</p> <p>„Хоћеш ли ти, кнеже, силазити у трпезарију, да вечерамо, или н |
се сва српска војска искупи.{S} Мислиш ли ти, кнеже, да нам већ давно не би стигле његове хитр |
о, мој попе Каритоне!“ .</p> <p>„Мислиш ли ти, кнеже, да ја не бих певао у славу наше свете вер |
рас да пошљеш људе да похватају коње са ливада наших, да их повежу конопцима и изведу рано зоро |
авница докле око допире.{S} По њивама и ливадама пала танка маглица као велики свилени вео обој |
емљом, као да баш из ње и извире.{S} На ливади, на лево од двора, овце и јагањци се збили у гом |
ао да је неко кабловима из црних облака лије.</p> <p>„Ухвати нас ситна киша тек изађосмо из пла |
то; „сузе лијете кад сте несрећне, сузе лијете кад сте срећне!{S} У чему ли је разлика?!“</p> < |
старац седајући опет на свој сто; „сузе лијете кад сте несрећне, сузе лијете кад сте срећне!{S} |
ндо, снахо моја, што ти је?{S} Што сузе лијеш?</p> <p>„Од радости, бабо, што ево, хвала Богу, д |
да ти се исповедим!“ узе да говори сузе лијући; „ево да ти се исповедим, па реци како хоћеш: об |
на мраморну авлију млад момак, красног лика, висок и лепо развијен.</p> <p>„Ево мене, господар |
евојка уједно; по лепоти стаса и милини лика — вила; по очима, по кадифеној мекости погледа, по |
им гласом, и погледа горе међу грање од липе као да види да није откуд тамо Каритон.{S} Па се о |
гано удалише, и упутише к дивној једној липи, на својих двеста корачаја од шатора војводина.</p |
се напојио мирисом од босиљка, ружа, и липова цвета!{S} Није чудо што су славуји и косови и се |
есној и левој, подигао вењаке покривене липовином, испод њих наместио дрвене столове, а по стол |
"> <head>V</head> <p>Кад се већ сви под липом искупише, узе реч кнез Градоје:</p> <p>„Прво што |
и, да се одмакнемо, велим, тамо под ону липу, па да се договоримо о ономе што сад прво стоји на |
Снахо моја, имаш ли откуд ма само зелен листак за нашега Ристивора?“</p> <p>„Нека, господару!“ |
ветац у десници држи, повија уска кожна листина, на којој црним словима пише: „Покајте се!“ Што |
атор ђак његов Ђурђе, донео пуно чистих листина и седе да пише на колену и чекаше да му војвода |
ном бурету разастро некакве стародревне листине, час при свећи нешто сриче у њима, час опет <pb |
као да ниси слушао што прочита Боре из листине Господина Кнеза?“ рече стари кнез. „Ко год може |
пет примицати и одмицати <pb n="158" /> листину, оштро гледајући у њу.{S} Узе вртети главом па |
е нешто брзо, а суза за сузом капаше на листину. „Нека причека Иван, сад ћу бити готов!“ И није |
асвим близу своје главе, нађоше под њим листину, исписану руком војводином а прибодену у земљу |
<pb n="19" /> да чита некакву Душанову листину; „Војводо, да ми се у Недељу пред Видов Дан лич |
воју задрхта рука кад отвори по дугачку листину, и глас му дрхташе кад поче да чита:</p> <p>„Од |
едаше — као да у мислима прелистава све листове Некудимове верне службе још од оних дана кад га |
висока и крупна једна људина, широкога лица, с вински руменим образима, по дебелим носом, круп |
оје — који не скидаше својих погледа са лица Санџак-Бега — сав задрхта и побледе.{S} Напрегнувш |
војводе, не скидајући својих погледа са лица његова.{S} Беше погружен у некакве тужне и дубоке |
, не скидајући погледе своје са красног лица личнога и господственога Санџак-Бега.</p> <p>Па он |
густом брадом око руменог и округластог лица.{S} Опружио се био у оној храстовој високој столиц |
така, док не звизну мач Градојев посред лица турског четовође, па онда и лево и десно, и лево и |
ника, те док једна наваљиваше на Србе с лица, друге две зађоше им с левог и десног бока.{S} У т |
авио се у неку кожу, као да је медвеђа; лице, и голе мишице од рамена, и голе ноге од колена, п |
ветљавало бледо као крпа <pb n="152" /> лице војводино.{S} Старом се кнезу срце стеже.{S} Он ск |
, прекрсти се и намести свој калпак.{S} Лице му се чисто разведрило, као да му се један велики |
цу, с разбарушеном русом косом, подигла лице к небу, упрла погледе из крупних црних очију у вис |
га не разбуди, клече пред њега, подиже лице к икони и обе руке у вис, као да призивље милост Б |
олио!“</p> <p>Војвода Радич покрио беше лице рукама, као да га је стид да гледа у јунака, који |
ранко“, — па погледа у вис као да тражи лице свога побратима — „ето видиш сад, што ја теби гово |
диром пуним воде.{S} Опра поп руке, уми лице, дохвати своје разбарушене косе те их сави <pb n=" |
моја Србадијо?!“</p> <p>И старац покри лице рукама, и заплака се.{S} Јахали су не зборећи ни р |
колена, загледа се у оно пребледо младо лице од тако велике лепоте; гледаше га; гледаше га; пол |
p>Ућута мало, и загледа се опет у бледо лице мртваца.{S} Превлачаше неколико пута својом руком |
риђе још ближе и загледа се у бледожуто лице младога војводе.{S} Уздахну тешко, пригну се и пољ |
хладан ноћни поветарац запириваше ми у лице, али се узалуд напрезах да се дигнем.{S} Око поноћ |
и влажан а тих трепер ваздуха запири у лице, као да се изненадно негде у близини камена плоча |
нај живахни поветарац, који им запири у лице, донесе од некуд заповест „Стој!“ Застаде им реч у |
а Градоја.{S} Не хте се с њиме љубити у лице док му прво руку не пољуби.</p> <p>Војвода га поса |
<p>И ако му ледени таласи запиркиваху у лице Иван осети како га крупан зној пробија.{S} Хтеде д |
ка војводу снужден и невесео, као да му лице беше засењено некаквим црним облаком.{S} Уведе вој |
танку преклињао све да се бар овде пред лицем непријатеља држе сложно као права браћа!{S} А кад |
ка би ти наш Господин Кнез на небу пред лицем Господа Бога опростио, како ти од свега срца ми о |
тај дан у вече, па ћемо се у име Божје лицем на Видов Дан кренути.{S} Ако Бог хоће, кренућемо |
угачким али ипак облим, као млеко белим лицем, дивно срезаним руменим уснама, крупним црним очи |
ани и у скут и у руку.{S} Свакоме се на лицу видела радост, што ето стиже један од оних јунака, |
ади Боривој, промуклим гласом, крвав по лицу, стегнут сад већ гомилом једном тако, да не могаше |
у китњастом шареном руху; пребледела у лицу, с разбарушеном русом косом, подигла лице к небу, |
сподо!“ рече он дубоко узбуђен и блед у лицу. „Немојте да од једнога зла, за које још и не знам |
ицима, шкргутну мало зубима, поцрвене у лицу и срдито прозбори:</p> <p>„Ја већ видим да ћете ви |
т на плећа његова свалио.{S} Поцрвене у лицу, шкргутну зубима, па се онда исправи у седлу, и по |
ње хаљине и онда, још једнако зажарен у лицу — али сад од велике душевне радости — сиђе доле на |
народа.{S} Иван Порубовић, сав светао у лицу од радости, допре до старога кнеза, пољуби га у ск |
реч Градоје, који сав беше поцрвенео у лицу и коме очи севаху гневом. „И још много пре може он |
и не подижући свога погледа према њену лицу, и не видећи како га она испод ока милокрвно погле |
о зна!“</p> <p>Рањеник, красан, висок и личан младић, <pb n="136" /> погледаше мирно, и тек сам |
м реповима побијено беше, изиђе висок и личан човек, у долами од црвене чохе богато златом изве |
ито.{S} Беше, господо моја, у томе часу личнији, господственији, поноситији, лепши, а верујте м |
на Плочнику, допринев знаменитим својим личним јунаштвом те је кнез Лазар Агарјане разбио.</p> |
јводо, да ми се у Недељу пред Видов Дан лично јавиш на Косову.{S} Да доведеш хиљаду добро оружа |
скидајући погледе своје са красног лица личнога и господственога Санџак-Бега.</p> <p>Па онда уз |
окорастих топола, што се трепером свога лишћа нешто тајанствено разговараху са жубором Голубиње |
неколико тренутака чуло се само шуштање лишћа на дрвљу око воде, и зрикање зрикаваца у великој |
од уста до уста, те се начини као жубор лишћа пред кишу, који одмах за тим пређе у гласно јецањ |
ку, и од шуштања поветарца кроз грање и лишће од дивљих ружа и зелене леске.</p> <p>„Зар доиста |
исковани мајсторским чекићем у грање и лишће, кроз које се орао у вис пропињао, као да хоће да |
м на којој дуги редови зеленим грањем и лишћем покривених колиба беху постројени.</p> <p>Сваком |
} А и да не куне, зар ја могу да идем у лов на вуке и медведе, а да не могу да у служби земље г |
жина поста у брзо као кошница од винове лозе са ројем златних пчела.{S} Богатство им није повис |
а ухватила, ех, онда ће мој буздован да ломи ту кору!“</p> <p>Насмејаше се гласно кнезови и вла |
икиваху псовкама и претњама, па кроз ту ломњаву могаше чути и по неко запомагање.</p> <p>Него ј |
на кулу где Јованка спава, бело усијана лопта са пуно варница распрштаних у два крила!“</p> <pb |
да нема ни једнога цветка?!{S} Није он лош друг у овој нашој дружини!{S} Снахо моја, имаш ли о |
аш ти да пресудиш ко је бољи јунак а ко лошији?!“ викну горко кнез Вукан, саставив своје чупаве |
>Али је се сва та лепота и милина онога луга, којим прелажаху, зло слагала са бољом, коју је ст |
је ето наш млади господар, и са једним лудаком какав сам ето ја!{S} Друго би било, да је сва в |
оже да брани.{S} Него ти казујем шта ми луди а шта ми паметни људи казиваху!“ брањаше се смерно |
што се не зна ко луђе говори, да ли они луди или они твоји паметни!“ настављаше кнез па немирно |
унака!{S} Предајте, се, море, не гините лудо!“ Тако довикиваху Турци са више страна. </p> <p>„З |
хните делије!{S} Предајте се, не гините лудо!“</p> <p>„Коме да се предајемо?“ викаше старац. „З |
ш!{S} Али код твоје доброте имам срца и лудо да говорим.{S} Знам да ме можеш само пожалити, чем |
ојако!{S} И ако је младост готово што и лудост, опет немој мислити да ја не видим шта си и куд |
стивор.</p> <p>„И само што се не зна ко луђе говори, да ли они луди или они твоји паметни!“ нас |
ављате таквом молбом?!{S} Јесте ви нека лукава зверад!“</p> <p>„Ето мишљасмо, господару, видеће |
е до Видовдана; друго, страх ме је хоће лукави Агарјани спазити да у Господина Кнеза нема велик |
кнез. „У самој ствари то је Ристиворово лукавство.{S} Али мене неће преварити! <pb n="179" /> Н |
ке мисли, или да пушта памтење своје да лута по Косову хватајући зраке док је још светлости на |
може да се види како тужна и расплакана лута по ходницима од двора!“ Па се онда Ристивор опет в |
пун месец на небу по коме танки облаци лутају.{S} Њен псалтир, у своме красном <pb n="55" /> п |
о кликтање не растопи у сложно „Многаја љета“, које духовници слаткогласно калуђерски поведоше. |
милости своје према мени, опрости му за љубав Јабучилу!“</p> <p>И опет се тихо насмеја кнез, и |
муком могаше кнегиња кроз одушевљени и љубави пуни народ у свој двор проћи.</p> <milestone uni |
нима.{S} Хвала вама свима на верности и љубави вашој.{S} И док се ова војна не сврши нека кнез |
то, синко, не знам казати!“ рече старац љубазно младом властелину. „Што ја видим и што знам то |
у истину има овде девојка коју Змајеви љубе?“ питаше Иван зачуђен.</p> <p>„Има, брате, дивно л |
епша је, брате, од Јованке коју Змајеви љубе!“</p> <p>„Зар у истину има овде девојка коју Змаје |
Ристивор опет врати да прича о Јованци, љуби Змајевој, нешто што се морало тихим шапатом шапута |
бо, не помињи га!{S} Имај милости према љуби сина твога!{S} Не помињи име, које усне моје, од о |
ју молим да се мојој верној а несрећној љуби нађу у овим њеним црним данима.{S} Хвала вама свим |
која не жали крви у одбрани отачаства, љубим те и поздрављам те, верни мој војводо.“</p> <p>По |
али ми је зазор да заповедам теби, кога љубим и поштујем као да си ми отац.{S} Не заповедам ти, |
лутих да му то последњи пут живоме руку љубим!“</p> <p>И онда се Некудимово срце опет поче раст |
вој српској земљи, теби војводо Радичу, љубимо поздрављење.{S} Војводо, ево нам стигоше поуздан |
p> <p>„Од Војводе Радича кнезу Градоју, љубимом ми пријатељу, срдачно поздрављење. — Да знаш, к |
верних људи у народу, који си ти толико љубио, и за који гинеш!{S} Опрости нам, Господару, опро |
рога кнеза Градоја.{S} Не хте се с њиме љубити у лице док му прво руку не пољуби.</p> <p>Војвод |
вилени вео обојен бледом <pb n="185" /> љубичицом.{S} Источно се небо наслонило на плаве планин |
уначе!{S} И честит нам био!“ док га они љубљаху у скут и у руку.</p> <p>Кад се све то сврши, кн |
са кнезом.{S} По неко од млађе господе љубљаше га у руку, а војводини дворани и у скут и у рук |
ластелин Витомир дигли један на другога људе своје, те се између њих сад бије љути бој.{S} Кажу |
>Прво млади Боривоје проведе Орловићеве људе.{S} Ристивор приклони заставу те јој свилене кићан |
есте ли нашега кнеза?“ питаху они млађе људе и момчад око себе. „Видесте ли га“...{S} Али, бада |
S} Ето сте сви такви!{S} Ја на какве је људе <pb n="47" /> спала данас славна царевина српска!. |
, под којим је угледао неколике старије људе.</p> <p>Мало за тим па стари кнез виде како људи н |
у двор на вечеру, чим само смести своје људе, и увери се да има за њих доста бела хлеба и црвен |
ом у левој руци, призиваше гласно своје људе те сваког помињаше поименце војводи, који опет са |
p> <p>„Тек ја дођох из двора међу своје људе, а кнежеви нас људи нападоше!“ причаше Витомир.</p |
за њих одређено.</p> <p>„Имају за твоје људе спремљене колибе, <pb n="82" /> и Порубовић ће их |
џак-Бег своје причање, „замолио је моје људе: „Тако вам јуначке среће, оставите ми струк босиљк |
це рече: „У незгодно време кнез позивље људе; ево јечмови почињу сазревати, па их ваља жети; па |
за сву нашу чељад у двору и за све наше људе ван двора; молим ти се и за нашу стоку, и за наше |
Час поји тропаре свецима, а час куне и људе и свеце. „Потеци, оче, потеци горе одмах, кнез те |
сном светлошћу и својим трепетом храбри људе на јуначка и Богу угодна дела. „Благо вама,“ говор |
али нема доста оружја; истом је послао људе, да зађу по старим ризницама и да обиђу све коваче |
нака, свеци чешће и радије јављали међу људе, и да су већа и славнија чуда чинили.{S} А сада ка |
о говори:</p> <p>„Још вечерас да пошљеш људе да похватају коње са ливада наших, да их повежу ко |
на своју душу и мој.{S} Ми смо, истина, људи зле среће, али нисмо кукавице, нити смо људи без д |
Богу верни народ српски?{S} Ман’те се, људи!“</p> <p>У гомилицама од невиних девојака и неиску |
а од Орлова Града!...{S} Не брин’те се, људи, сад нам не гине победа!...{S} Камо?..{S} Дајте ви |
ма са свих страна,</p> <p>„Предајте се, људи!{S} Видимо, јесте јунаци!{S} Предајите се нама јун |
ба! прихвати кнез Добромир. „Помислите, људи, како би страшно било да нам је — не дао Бог! — ст |
њој срце а не памет господар!{S} Дајте, људи, нека једном на збору Србадије памет заузме прво м |
и и властела.</p> <p>„И опет вам кажем, људи Божји, не може то тако!“ понови игуман Пајсеј, узд |
ти; па онда, брате, ово је Петров Пост, људи се једва хлеба прихваћају, те им је и срце посно!“ |
а око Господина Кнеза има издајника.{S} Људи Вука Бранковића шапутаху да војвода Милош Обилић ш |
Зар врапци да осећају кад бура долази а људи да не осећају?! <pb n="11" /> Нити је чудо да тебе |
вреди Господину Кнезу и педесет хиљада људи, који су далеко од Косова, кад се бој почне да биј |
Видов Дан, чим ми само још која стотина људи стигне.{S} Не бој се, кнеже; стићи ћемо ми на врем |
туђег писања настави: „Има, вели, доста људи, али нема доста оружја; истом је послао људе, да з |
а лепо се могаху видети и коњи и гомиле људи у стану турском.{S} Лепо се могло распознати пред |
то јасније чуше вику, као да се стотине људи надвикиваху псовкама и претњама, па кроз ту ломњав |
ине, па је и право да се постара где ће људи да се мало поодморе, док се не крену за Косово!“</ |
} Али друкчије бити не може.{S} Моји ће људи у час разапети мој шатор, под којим ћемо ја, мој у |
} Онда смо имали свагда десет пута више људи но оружја, и мучили смо муку, како да враћамо оне, |
з, намргоди се поп Каритон.{S} Потекоше људи по гомилама расплакане женскадије, и покушаваху пр |
ени погледи прогањају нечисте духове из људи, лече бесомучне, малодушне праве јунацима, а јунак |
оји с њиме на Косово полажаху.</p> <p>И људи и жене беху некако с почетка сетни и невесели па т |
ти да нисмо змајеви него грешни и слаби људи баш као и они!{S} И још те за једно молим: имаш по |
е прича да су дошли неки наши поверљиви људи из Константинова, па јавили Господину Кнезу, да ца |
легу.{S} Али како су срећом мало не сви људи кнеза Миросава и властелина Витомира били пола пиј |
азби буздованом главу, те да виде други људи да му је мозак недокуван?!“ срдито прекораваше кне |
араше турским језиком.</p> <p>„Ево моји људи кажу,“ настави Бег говорити кнезу, „моји људи кажу |
ажу,“ настави Бег говорити кнезу, „моји људи кажу набројили су на њему двадесет и три ране!“</p |
узеде уз свирале окретати колом; зрели људи стадоше око мене да пијуцкају и да гласно премишља |
ро било, да се и ми као и други паметни људи вратимо дома, ти <pb n="194" /> си се срдио на ме. |
ти казујем шта ми луди а шта ми паметни људи казиваху!“ брањаше се смерно Ристивор.</p> <p>„И с |
амолимо.{S} Знаш добро да смо сиромашни људи, и знаш добро да нас ево жетве омахњују већ неколи |
н онако паметно одвраћао, зар нису и ти људи срца јуначна?!“</p> <p>Па онда кнез Градоје сави г |
дна рука!{S} Не изгибоше ли толики наши људи ономлани на Плочнику?{S} Ваљада ни кнез не може хт |
пала, док се није свела само на десетак људи с којима се кнез Гојко мало час и сам врати!“</p> |
удемо кретали за Косово, ваља да су нам људи одморни, чили и весели. <pb n="84" /> Ако проведу |
<p>Мало за тим па стари кнез виде како људи неки потрчаше на неколико страна и махаху рукама ж |
зле среће, али нисмо кукавице, нити смо људи без душе.{S} Нико од нас не ће ништа теби пребацит |
у и у гробу верни слуга његов!“ Ето смо људи тврда срца, али се за твојим слугом заплакасмо!“</ |
Господару, опрости нам; јер и ако јесмо људи без добре среће, нисмо људи без вернога срца!{S} О |
и ако јесмо људи без добре среће, нисмо људи без вернога срца!{S} Опрости нам!“</p> <p>И онда с |
и, и могли би бити угледан и срећан пар људи.{S} Бога ми ћу овога часа да говорим с кнезом!“</p |
из двора међу своје људе, а кнежеви нас људи нападоше!“ причаше Витомир.</p> <p>„Тако је у исти |
више ми немој будаласто помињати памет људи у којих јунаштва нема!“</p> <p>И пођоше сва тројиц |
Добриња, и довешће и он још бар педесет људи!“ додаде кнез Вукан.</p> <p>„Ма, шта вреди Господи |
реч. „По своме срцу суди о срцу других људи!{S} Знате и сами колико пута у мало главу изгубио |
мало даље зеленим пољем, неко од млађих људи рече, да види пуно вењака и колиба на пољани испре |
срдио на мене, да ја нисам поред мојих људи на пољу!{S} Не, не, моје је место, војводо, под ша |
уморни.{S} А кад сам ја у средини мојих људи под мојим шатором, сваки ће од њих мирно спавати н |
о, војводо, под шатором у средини мојих људи.{S} Не дођосмо у госте теби данас, него дођосмо ка |
ка, јер с овом гомилом слабо наоружаних људи од сваке вере а и без сваке вере, не сме да излази |
другога из дружине, у којој је поштених људи и честите Србадије!“</p> <p>„Како бих ја, кнеже, р |
оме свету помишљаш: како је мало верних људи у народу, који си ти толико љубио, и за који гинеш |
нова каква чета ма од стотину одморних људи?!“...{S} Али ни од куд никога! „Ох, што их нема!“ |
о великог покајништва пред Богом и пред људима.{S} За мене је његово дело и јуначно и побожно.{ |
> рано пође.{S} Рачунао је да са својим људима стигне пред вече истога дана на бориште код војв |
ага.</p> <p>Санџак-Бег се окрете својим људима па с њима нешто разговараше турским језиком.</p> |
Али могу ја овога часа да викнем мојим људима, да се вратимо откуда смо и дошли, а ти иди сам |
ачим узбуђењем, „пусти ти да ја с мојим људима, и ако хоће још ко од господе са мном, пођемо јо |
и дома, онда да знаш да се и ја с мојим људима враћам моме дому, да га браним од сваке напасти! |
на прагу се указа висока и крупна једна људина, широкога лица, с вински руменим образима, по де |
ти попа снажно око паса, и издиже онаку људину у вис; али се поп дочека на ноге, па стегну стар |
се осмехну једним брком па рече младим људма: „Ходите, децо, оставимо сад попа да доврши што ј |
њу и ноћу у средини моје чете и с мојим људма!{S} Не замерај ми, војводо!{S} Али друкчије бити |
ђеље, појаше опет дивно о таштини славе људске, о пролазности богатства, сјаја и среће <pb n="1 |
хвати кнез. „Не мислим ја цркву коју су људске руке градиле, него цркву коју је сам Бог сагради |
у и ко су православни Срби.{S} По нашој људској памети право би било да нам дарује победу, и да |
чу, који виси о гвозденом танком ланцу, љуља се сиви соко један, са малим калпаком од скрлатне |
розван од другова кнез Винко, па се узе љуљати главом и намигивати на своју најближу дружину.</ |
чном гуђењу и хркању Ристиворову као на љуљашци, па не могаше.{S} Приђоше однекуд некакви танко |
а људе своје, те се између њих сад бије љути бој.{S} Кажу има их већ пуно обрањених, а биће их |
таше зубима.{S} Виде Ристивор да у њему љутина кипи, па се и нехотице осврну да види јесу ли от |
е поп.</p> <p>Скочи стари кнез, одгурну љутито свој сто, збаци скрлатну доламу са златним токам |
себе ни мачем, ни буздованом, а камо ли љутом заповешћу!{S} Млади кнежевић нека се врати, и тре |
е крупнији и крупнији, те се изметуше у љуту свађу.{S} Диже се једна велика граја, и усред ње с |
а не дође!{S} Па да си ми какав јунак, ма и не био бољи од мене, па да те поведемо| Али овако. |
му <pb n="157" /> кажем: „Ма шта било, ма кад било, нека ти је просто!“ И ја онда тако рекох. |
ца Орловићеве куће било, јесте то: што, ма из кога кута и ма са које стране да га погледаш, сва |
цвркутом да надцврчи сваког другог, па ма танка грла попрштала.</p> <p>Голубови су немирно час |
екао да се једном учини крај узбуни, па ма како било.{S} С тога одмах и драге воље пристаде на |
летимо, било на десно било на лево, па ма то било и у саму смрт.{S} Свима је нама наше отачаст |
жеднимо, узалуд је јер стићи нећемо, па ма сад у овај часи испред ове цркве појахали крилате жд |
иди да нам откуд долази нова каква чета ма од стотину одморних људи?!“...{S} Али ни од куд нико |
да ухвати ма и најмањи одјек од топота ма и малобројне коњице!</p> <p>Тек ће мало после да се |
ј дружини!{S} Снахо моја, имаш ли откуд ма само зелен листак за нашега Ристивора?“</p> <p>„Нека |
било, јесте то: што, ма из кога кута и ма са које стране да га погледаш, свагда ћеш са ужасом |
бовима, и у знак свога поштовања положи ма било по један шљунак на њих!{S} Тако се кроз стотине |
ише бих волела да је теби дамо, него ли ма коме другом од наше властеле.{S} Али, добри човече, |
дуваше у потиљак; али никако да ухвати ма и најмањи одјек од топота ма и малобројне коњице!</p |
он навали да му <pb n="157" /> кажем: „Ма шта било, ма кад било, нека ти је просто!“ И ја онда |
“</p> <p>И онда бризну плакати,</p> <p>„Ма што ти је, дете моје?!“ питаше старац нежно, и покуш |
десет људи!“ додаде кнез Вукан.</p> <p>„Ма, шта вреди Господину Кнезу и педесет хиљада људи, ко |
врћу, и да из гроба мене куне!“</p> <p>„Ма, господару, тек да заустим да му кажем, а видех га г |
ине!{S} Мишљах више о слабоме срцу жене Магдалене, него о јакости твоје сажаљивости према нама |
клупи па пун сажаљивости гледа у Марију Магдалену, која, у бледоплавој хаљини пала беше на коле |
едаше дуго и дуго у русокосу и белолику Магдалену.{S} Гледајући је срце јој се полагано растапа |
ире.{S} По њивама и ливадама пала танка маглица као велики свилени вео обојен бледом <pb n="185 |
<p>Једнога топлог сунчаног дана, крајем маја 1389., баш на томе крилу Орлова Града могли сте уг |
одузимље!“</p> <p>„Није чудо на оваквој мајини.{S} Зар врапци да осећају кад бура долази а људи |
и мени и Ристивору <pb n="195" /> моја мајка рекла!?“ говораше Боривој мирно, али му се пламен |
је учио витештву, и који ми је и отац и мајка.{S} И неколико пута приступах му, али <pb n="58" |
е које је као дете на крилу своје добре мајке проводио на тераси од двора, на којој је у хладов |
ој од њих уз уздах оте узвик: „О, јадна мајко!{S} Јадна Госпођо наша!{S} Што пушташ то младо св |
е?!“</p> <p>И онда се онај узвик „Јадна мајко!“ пронесе од уста до уста, те се начини као жубор |
ли око њих.</p> <p>Млади Боривој пољуби мајку у руку, истрже се из њена загрљаја, и хитро скочи |
омоћи!{S} Ако би могао заборавити своју мајку нека ти је просто; али никад не заборављај да нос |
ме је славно погинути.{S} Имао си добру мајку, па можеш да разумеш моје бриге. <pb n="56" /> Им |
{S} Ти знаш да ја не смем ни пред Свету Мајку Божју, а камо ли пред Господа Бога.{S} Чини ми се |
а Кнеза отидоше сви Крушевљани трговци, мајстори, радници.{S} Наоружаше се како је ко могао, по |
ем — велики гвоздени светњаци, исковани мајсторским чекићем у грање и лишће, кроз које се орао |
ко дивне приче.</p> <p>„О, хвала Богу и Мајци Божјој, дете моје, што стиже у двор пре овог чуда |
ривоје, синко мој, врати у Орлов Град к мајци својој.{S} Ристиворе, да пратиш свога <pb n="193" |
неколико њених речи, шапутом управљених Мајци Божјој, свагда помажу!</p> <p>Била је сасвим прос |
и дуго будан.{S} Али просто ни брком да макне, а камо ли да одговори на какво њихово питање.{S} |
од њих да послуша заповест, нико да се макне! — „Кнеже Војиславе!“ викну Кнез Лазар; „дај пет |
да не могу да у служби земље господара макнем мачем по гомили Агарјана?!{S} А што ти рече, сна |
амо!“</p> <p>И онда поп навуче мантију, макну главом на Ристифора који му притрча с кондиром пу |
и, до оно неколико враних гавранова!{S} Мал’ не заборавих: старац један, који је ваљада стареши |
а ти и поп Каритон грунусте на врата — мал’ не рекох као какве орлушине!“</p> <p>„То треба да |
лвасије, те ми оживе срце које већ беше малаксало!“ говораше рањеник па захвалне погледе упираш |
кажи да одмах овамо дође!{S} Његова ће малвасија и од сада бити наш оцат, као и до сада увек ш |
осле посао настављати.{S} Преча је мени малвасија.{S} Нек чекају и кнез и војвода!“ И ето не хт |
ад да Каритона зове тако, „онај наш поп Малвасија ништа ми не рече.{S} Него збиља, једнако ми п |
му се и не надаш!“</p> <p>„Онај наш поп Малвасија,“ настави кнез који је волео по некад да Кари |
адоју, који ми ево даде од своје слатке малвасије, те ми оживе срце које већ беше малаксало!“ г |
>И кнез Гојко дохвати пехар, сркну мало малвасије, да овлажи грло, и онда поче:</p> <p>„Већ прв |
тачаство, да је двојином више пелена но малвасије као цар попио, да су га се истина бојали, али |
доје му додаде својом руком онај кондир малвасије, и рече му да се мало поткрепи.</p> <p>„Зором |
писму Господина Кнеза напојиш небеском малвасијом!{S} Ниси чуо како он великом клетвом куне св |
Пусти Гојка да се поткрепи мало слатком малвасијом!{S} Путник је, сухо му је грло од прашине!“< |
се ни веселим друштвом вашим, ни дивном малвасијом, којом нас војвода служи, не могох отети нек |
м шатором нађоше и запојише га мирисном малвасијом.</p> <p>Старом се јунаку загреја срце добрим |
ути прекрштање обичнога домаћега вина у малвасију, и да није лако силом га из винских подрумова |
д претварам његово кисело вино у слатку малвасију.{S} Не могу ја сад ово прекинути, нити се мож |
пролажаше кроз ходнике и кроз велике и мале дворане.{S} Све јој сад тако страховито празно и п |
</p> <p>Па се слегао радостан народ око мале војске кнежеве, рекао би, хоће да је загрли <pb n= |
ди је у свој калпак.</p> <p>Раздрага се малена војска кнежева па громко грмну у усклике: „Живео |
до не да опојати човека, лакога срца и малене душе, који залуди за неком женом, па се убија шт |
ојводином а прибодену у земљу једним од малених потајних ножића његових.</p> <p>Додадоше је игу |
некакве старе приче коју је још, кад је малено дете био, слушао од своје дадиље, како, кад год |
е службе још од оних дана кад га је као малено дете носио на рукама својим.{S} Напунише му се о |
јвода Радич стиже са свитом својом пред малену крчму код Цареве Громаде. </p> <pb n="135" /> <p |
лином растуженост мешала.{S} Тек кад га мали Маша, скутоноша кнегињин приликом великих свечанос |
душа види пут неба!{S} Видите ли да је мали нож, што му у срцу забоден стоји, његов нож који н |
нком ланцу, љуља се сиви соко један, са малим калпаком од скрлатне кадифе на глави.</p> <p>Прем |
војводу Радича мртва у своме шатору, с малим једним ножем сјуреним усред срца!</p> <p>Пренераз |
показала само — мртвог војводу Радича с малим златним ножем у срцу!{S} Тај би му призор напунио |
од невоље знамо и познајемо: али с оним малима права ти је напаст.{S} Тек ће по неки да искочи |
уповима, а терасу наслонио на зидове од малих и великих одаја и дворана у којима је живео.{S} С |
ти?“ одговори Ристивор. „Има их пуно, и малих и великих.{S} Велике већ и од невоље знамо и позн |
нечему беше присетио.</p> <p>„Чекајте, мало!“ рече. „До Турака допрећемо живи, али мучно ћемо |
ром, да је слабо ко знао шта бива тамо, мало само даље од њих, међу колибама војнога стана.{S} |
, брате, него пусто глухо доба!{S} Ето, мало час видех очима својим авет игуманије!“ рече Иван |
гоним!“</p> <p>Боривој на своме Ждралу, мало иза старога кнеза, даваше очима и рукама знаке Рис |
нисам могла.{S} Јутрос, пред саму зору, мало задремах, и тада снивах сан који Бог може окренути |
Полетесмо за њим у најжешћи окршај!{S} Мало за тим паде ми коњ мртав, падох и ја рањен.{S} Мор |
еко образа њихових котрљаху се сузе.{S} Мало за тим узе оба писма из руку свога унука, сави их |
се у бубањ и видело се живо кретање.{S} Мало час па је неколико стотина коњаника стало у редове |
ског измешанога са јечмовим класјем.{S} Мало испред њега, под сунцем а до првога везаног снопа |
ко мене збивало!{S} Ето да наставим.{S} Мало само после говора Господина Кнеза чу се кратки а с |
о је и за сво време док се вечерало.{S} Мало је улазио у разговоре, кратко је одговарао на пита |
4" /> да је право да због наших грехова мало и прострадамо и јесте право; ако нам Бог већ неће |
е могоше му мача из руку избити, док га мало по мишици, и по рамену и по глави не окрзнуше!“</p |
еч, и устављајући се овде и онде као да мало дахне.{S} Па онда извади из недара свилену једну к |
> гологлав приђе пред шатор.{S} Погледа мало по небу, те на једну те на другу страну, загледа с |
} Како војвода зна, постојах вечерас за мало сам у дворани, у којој је у овоме двору цар Душан |
дведе у Душанову дворану, и да га ту за мало сама остави.{S} Гологлав је стари кнез ушао у ту д |
стивор га погледа за неколико тренутака мало као збуњен не знајући управо шта то он хоће; али, |
ао без душе, најпре један гласоноша, па мало за њим и други, па и трећи са разних предстража, и |
чуо, кнеже,“ пресече га поп Каритон, па мало преврну закрвављене очи своје, — „и ако смо другов |
је ти дао да се покажем?“ питаше поп са мало загушеним гласом у коме прекор трепташе.</p> <p>„К |
да не гледају онај покор.{S} Он поћута мало, погнут као да се онај брест на плећа његова свали |
да се тамо витештву учи!“</p> <p>Ућута мало, и загледа се опет у бледо лице мртваца.{S} Превла |
p> <p>Кад се та бура одушевљених срдаца мало стиша, кнез се Градоје опет нестрпљиво окрете к во |
под прстима каквог калуђера.{S} Послуша мало оштрије и јасно чу тихо шуштање свиленога скута и |
војводе, па онда, један по један, дође мало не сва господа.</p> <p>Кад се сврши јутрења, Градо |
у ноћ.“</p> <p>Ту се сад рањеник подиже мало, дохвати са огњишта један кондир вина, и сркну нек |
совима на овоме свету помишљаш: како је мало верних људи у народу, који си ти толико љубио, и з |
>Под шатором је још мрак био.{S} Што је мало светлости падало од једне воштане свеће, која је в |
ен у својим очекивањима.</p> <p>„Зар је мало три ране за једнога дечка, у првоме боју његову?!“ |
је једно!“ рече старац: „и двеста није мало, а и четири стотине није много!{S} Него да се прво |
и одморите се!“ понављаше кнез Градоје мало оштрије. „Видећу ја ко од њих сме да дигне руку, к |
се и зваше Царева Громада, а испод које мало час пројахаше.{S} И још нареди да сва војска прено |
“</p> <p>Ристивор скочи на ноге, протре мало очи, преви се и дубоко поклони кнезу па смерно реч |
ста у црвену кулу, нек <pb n="12" /> се мало поодмори; додај му вина и белих симита, нек се при |
е нико могао да погледа у свеца а да се мало не препадне.{S} У сухој, каменитој пустињи стоји о |
да!“</p> <p>Ту се ратник заустави да се мало одмори.{S} Владаше мртва тишина.{S} Нико не смеде |
и право да се постара где ће људи да се мало поодморе, док се не крену за Косово!“</p> <p>Кад с |
онај кондир малвасије, и рече му да се мало поткрепи.</p> <p>„Зором нам је добро пошло било!“ |
Градоје састави своје густе веђе, па се мало замисли.{S} Учини му се да сад истом провиди шта в |
а кнез снаху своју као изненађен, па се мало и намргоди. „Не могу ја једном бунтовнику никад оп |
ма убојитог попа Каритона, који, кад се мало више поднапије, узме да прича хрвање своје са Свет |
е народу: „Дед’те, браћо, размакните се мало, да отворимо пута кнезу!“ А војницима викну оштро, |
ао ђачад манастирска!{S} Нека их док се мало поуморе!“</p> <p>И два млада витеза гледаху мирно |
ођ викну јасним гласом:</p> <p>„Стан’те мало, незнане делије!{S} Обрните копља к земљи и казујт |
буке, па им онда викну:</p> <p>„Стан’те мало, децо!{S} Не дам ја ни једноме од вас да свој клоб |
громко сва она гомила.</p> <p>„Станите мало, господо!“ рече кнез Градоје. „Не приличи нама да |
а ма и малобројне коњице!</p> <p>Тек ће мало после да се сети нечега па, никако не осврћући се, |
S} Кад се спустише низ брдо па појахаше мало даље зеленим пољем, неко од млађих људи рече, да в |
весели и радосни из цркве, и застадоше мало у авлији око ње — пуној босиока — и коју сад први |
таријих војвода и кнезова, који изиђоше мало по мало сви из шатора Господина Кнеза, и по шапуту |
и усред ње сукнуше мачеви из корица, и мало што се уз горку жуч не проли и братске крви.{S} И |
аже пођу друмом царским к југоистоку, и мало и у лево и у десно, и да к Царевој Громади под њег |
и кнез поноситим гласом <pb n="32" /> и мало као увређен. „Ниси хтео оставити свој кисели оцат, |
сјашемо овде, да се прихватимо хлеба и мало вина ако га још у твојој чутури има.{S} Да одморим |
. „Прво је добро што ти је у Крушевцу и мало и велико, и младо и старо, пуно вере да ћемо побед |
у руку над густе веђе своје, па се пови мало унапред као да боље види и сигурније чује.</p> <p> |
, па дођите да се још једном заједнички мало заложимо!“</p> <p>Тако им заповедаше кнез, те њих |
никога другог у цркви не бејаше.{S} Али мало после њих ето и војводе, па онда, један по један, |
.{S} На моје велико чудо, он се томе ни мало не чуђаше! „Јест,“ рече, „све је то морало да дође |
кавицо, у своје јато!“</p> <p>„Па стани мало, господару, молим те!“ рече збуњен Ристивор, који |
заставе, једни ми рекоше:</p> <p>„Стани мало, брате, та докле ћемо тако?{S} Дај цареву перперу, |
од гостију. „Пусти Гојка да се поткрепи мало слатком малвасијом!{S} Путник је, сухо му је грло |
кнегиња узбуђена и растужена. „То си ти мало вере у нас имао, кад ни старом господину ни мени н |
ше Ристивор уздрхталим гласом, запињући мало о ову или ону реч, и устављајући се овде и онде ка |
пове каменом бацаш...“</p> <p>„Причекај мало, попе, стојим ја теби на белези!“ пресече кнез поп |
, куда су духовници с игуманом Пајсијем мало час отишли.</p> <p>„И ништа боље, синовци моји, не |
ић!“ Сељаци сложно прихватише, и ако им мало час кнез онако попреко одби ону молбу о перперама. |
е и разбарушене косе повио горњим телом мало напред као да крупним црним очима својим вреба <pb |
и крваву белегу.{S} Али како су срећом мало не сви људи кнеза Миросава и властелина Витомира б |
би шапутаху нешто на ухо војводи.{S} Он мало пребледе и преста појати.{S} Али ипак мирно дочека |
.2"> <head>II</head> <p>Ристивор се као мало устезаше.{S} Знао је добро да поп неће прекинути п |
утога воска.{S} На своду, који је испао мало напред над огњиштем, да не да диму да се са њега п |
лика и предобра моја госпођо: прими ово мало благо моје да га причуваш!{S} Ако се са Косова жив |
роз отворена врата могло гледати.{S} До мало час, пре него што Иван склопи очи на оне слатке сн |
своја два крила, грозно завадили, како мало што се у самоме двору, пред очима кнежевим, мачеви |
на десетак људи с којима се кнез Гојко мало час и сам врати!“</p> <p>„Зар у истини тако?!“ вик |
n="136" /> погледаше мирно, и тек само мало као уморним очима, по господи што се искупи око ње |
ного!{S} Него да се прво сад прихватимо мало хлеба!“</p> <p>Седоше опет под грм.{S} Старац разл |
аспао; по тешко али равномерно дише; по мало и хрче.</p> <p>Поред ногу његових испружила се бех |
прича.{S} Да попови и калуђери хоће по мало и да измишљају, то сви знамо...“</p> <p>„Је си чуо |
таче вино и меша у њ некакве траве и по мало меда.{S} Час поји тропаре свецима, а час куне и љу |
војвода и кнезова, који изиђоше мало по мало сви из шатора Господина Кнеза, и по шапуту којим и |
/> и силе, и господства; али је све то мало теби!...{S} А Милош?{S} Доиста није ни тако мудар, |
уме се,“ настави отац Харалампије нешто мало загушеним гласом, „наравно, према греху требају и |
вечерамо, или нећеш?“ продера се нешто мало храпавим гласом поп Каритон не ступајући са прага |
рао?!...{S} Хвала Богу, и ако сам нешто мало почео да старим, нису мени вране мозак попиле!{S} |
, вижљавог, танкоструког раста, с нешто мало по дугачким али ипак облим, као млеко белим лицем, |
?!“</p> <p>Лабуд би опет фркнуо, погнуо мало врат, и покушао да уснама полагано дохвати крај од |
е за њим.{S} Али би овда и онда окренуо мало час десно час лево ухо, да боље чује топот од коња |
сваки коњ оседлан, и нареди да Ристивор мало боље притегне пас у Боривојева Ждрала.{S} Кад се т |
неколико тренутака испунише, да се опет мало после у мрак завију.</p> <p>Сад Иван дође к себи.{ |
твоме шатору, а ми се сви вратисмо опет мало нашим пехарима у трпезарију.{S} Ето питај војводу |
ј соби преноћи, не би ли разговором ноћ мало прекратио.</p> <p>Леже сваки на своју постељу.{S} |
гих људи!{S} Знате и сами колико пута у мало главу изгубио није, само зато што неће да верује д |
ђе ближе к платнима од шатора, и пригну мало ухо своје, да боље чује шта то под шатором стари к |
p> <p>И кнез Гојко дохвати пехар, сркну мало малвасије, да овлажи грло, и онда поче:</p> <p>„Ве |
онда опет окрену духовницима, шкргутну мало зубима, поцрвене у лицу и срдито прозбори:</p> <p> |
окрену Јабучила натраг путем, којим су мало час прошли.</p> <p>Кнез пође с Боривојем даље унап |
ац рече:</p> <p>„Синко Ристиворе, ја ћу мало да отпочинем, а ти будан чувај стражу, да Турци не |
де.{S} Стари се кнез осврну, погледа их мало, и не могаше ни видети ни разумети што се они то т |
. с Богом остајте!“</p> <p>Па се старац мало пригну са високог коња свога и пружи десницу Манда |
целива.</p> <p>Рече поп да му ваља још мало остати у трпезарији да допуни метанија.{S} Кнез се |
не крену за Косово!“</p> <p>Кад се још мало ближе примакоше Дворињу, видеше лепо како многи на |
огу!{S} А сад, брате, да проспавамо још мало до зоре!“</p> <p>И Ристивор леже и у брзо захрка о |
право к његовој војсци јездила.</p> <p>Мало час па се од турске војске одвоји једна четица од |
е угледао неколике старије људе.</p> <p>Мало за тим па стари кнез виде како људи неки потрчаше |
раше га дуго и хваљаше га много.</p> <p>Мало час па опет однекуд потмули тутањ у даљини.</p> <p |
и тапкаше Јабучила и тепаше му.</p> <p>Мало час па Ристивор дође пешице носећи буздован.</p> < |
хвати ма и најмањи одјек од топота ма и малобројне коњице!</p> <p>Тек ће мало после да се сети |
чаше о лепоти Перунике, кћери некаквога малог властелина у двору војводину, а Ристивор узе хвал |
нечисте духове из људи, лече бесомучне, малодушне праве јунацима, а јунаке скромнима.{S} Где у |
у него војводама и кнезовима, великој и малој властели од ове земље?!“ беше одговор кнежев. „Ак |
д се то сврши, кнез Градоје рече својој малој дружини:</p> <p>„Ходите, помозите ми да пребројим |
8990_C1.1"> <head>I</head> <p>На једној малој заравњи, у падини која се од Голубињске Планине т |
p>На велико чудо старога кнеза, и на не малу радост његову, тек је сутра дан подне превалило би |
S} А за тебе и твога унука спремили смо малу доворану у јужној кули, ону исту у којој је цар Ду |
и да тек тада војска, још једнако полу мамурна, седлаше коње.</p> <p>Војвода тражаше кнеза Гра |
уне чутуре, кретаће се сутра натмурени, мамурни и уморни.{S} А кад сам ја у средини мојих људи |
спала на нас сиротињу у овоме крају!{S} Ман’ се, човече, та сам онај народ на Косову и око Косо |
ници победе Богу верни народ српски?{S} Ман’те се, људи!“</p> <p>У гомилицама од невиних девоја |
ера него што се може да смести у хиљаду манастира; истина је да је многи и многи поп постао про |
да има и калуђера који сами пале своје манастире: истина је да имамо два пута више попова но п |
.{S} Зар у српској земљи толике цркве и манастири, зар по црквама толике чудотворне иконе, и то |
9.</p> <p>СР.{S} КАРЛОВЦИ</p> <p>СРПСКА МАНАСТИРСКА ШТАМПАРИЈА</p> <p>1899</p> <p>Цена 80 нов. |
Не знаш ти њих!{S} Још су они као ђачад манастирска!{S} Нека их док се мало поуморе!“</p> <p>И |
е сећаш?{S} Та онај што је неко време у манастирској кујњи прао карлице и котлове, па се својим |
етим моћима кнез Градоје поклонио своме манастиру Милостину.{S} Журила се, јер је управ довршив |
ји знам!{S} Кад сам ја оно учио књигу у манастиру,“ — ту многи почеше да му се смеју, али ништа |
то њему, — „кад сам ја оно учио књигу у манастиру, једне зимње вечери игуман искупио сву братиј |
војводино, које још не хте отварати.{S} Манда оста стојећки пред старцем, брижно погледаше кроз |
ац преко усана превалио име „Станко“, а Манда једним кроком дође до њега сва бледа, пренеражена |
и очевидно узбуђена и забринута госпођа Манда, — „опрости ми, што и ја једна женска глава хоћу |
чуда и покора напољу!“ говораше госпођа Манда, па се узе <pb n="15" /> крстити, јер напољу удар |
и па опет престадоше.{S} Кнез и госпођа Манда оставише терасу па се склонише у једну повелику о |
негде у даљини грми!“ рече тихо госпођа Манда своме свекру. „Боривој је с момцима одјахао у пла |
доле с попом Каритоном.</p> <p>Госпођа Манда оста са сином у дворани на првоме кату.</p> </div |
Божје, књигу војводину!“</p> <p>Госпођа Манда прошапута Ристивору да <pb n="16" /> принесе свет |
треба да говори и тако да ради!“</p> <p>Манда приђе полагано к своме сину, па, кад га старац пу |
бесног попа па га донесите амо!“</p> <p>Манда приђе к старцу да га умири: „Бабо, остави оца Кар |
</p> <p>Тек се то довршивало, а госпођа Мандалена махну руком неколиким дворским девојкама, <pb |
на глава његова!“</p> <p>Ту сад госпођа Мандалена стаде, да чује одговор Ристиворов.{S} Млади в |
чета замаче за шуму, окрете се госпођа Мандалена кметовима и ономе свету што се око ње и њене |
тамо на молитви и стари кнез, и госпођа Мандалена, и млади кнежевић, и све дворјанство њихово.{ |
ну децу њихову!“</p> <p>Приђе и госпођа Мандалена па тихо рече:</p> <p>„Смилуј се, господару!{S |
а сниској лепо изрезаној скрињи госпођа Мандалена.{S} Била је блеђа но обично; у очима јој умор |
и ону молбу о перперама.</p> <p>Госпођа Мандалена, која се до тога часа јуначки држала, кад вид |
то боље од тебе знао?!“</p> <p>Госпођа Мандалена одмах сама приђе к Лабуду, убојном коњу старо |
учило цвећем претрпани!“</p> <p>Госпођа Мандалена погледаше по својој свити од дворских девојак |
у од шестостране куле седела је кнегиња Мандалена, сетна и невесела, и ослушкивала одјецима кој |
има да је уставе и умире.{S} Госпођа се Мандалена још једнако осмехиваше, али јој низ беле обра |
мирно почивала.{S} Па онда жена и мати Мандалена спусти своју главу на то узглавље, поклопи оч |
тарац, и умах нестаде Ристивора.</p> <p>Мандалена дохвати журно разбој од шимшира са довршеним |
ако ти среће јуначке, није ли ово слика Мандалене, кћери војводе Новака, жене кнеза Милана Орло |
да помогну, ту милосрдан поглед из ока Мандалене Орловићке, дотицај њене руке, и неколико њени |
је била израђена допрсна слика госпође Мандалене.</p> <p>„Погледај у ову слику!“ настави Санџа |
ом анђелу, причаше му о доброти госпође Мандалене, о њеној чудотворној моћи да својим погледом |
други свет оста као укопан око госпође Мандалене.{S} Женскадија тек сад удари у плач и кукњаву |
ад удари у плач и кукњаву.{S} У госпође Мандалене није више било суза.{S} Она гледаше мирно и н |
лити Босиљку, најмлађу дворанку госпође Мандалене. „Беља је, брате, од сваке виле; лепша је, бр |
у са високог коња свога и пружи десницу Мандалени, која му је смерно пољуби и сузама ороси.</p> |
!“</p> <p>„Кад сељанке угледаше госпођу Мандалену, онако бледу, с тугом у очима, с усиљеним осм |
Видим!...{S} Видим те ко си!...{S} Ох, Мандо,...{S} Ох, снахо моја!{S} Ево Станка!....{S} Стан |
така у младу жену, па јој рече:</p> <p>„Мандо, снахо моја, што ти је?{S} Што сузе лијеш?</p> <p |
одржаваним, у старој некаквој морастој мантији са црвеним појасем.</p> <p>„Хоћеш ли ти, кнеже, |
кнеже!“ одговори поп, па збаци са себе мантију, засука рукаве од антерије, па искочи као помам |
одмора дамо!“</p> <p>И онда поп навуче мантију, макну главом на Ристифора који му притрча с ко |
зу; — „ено га у винском подруму; скинуо мантију, засукао рукаве, на једном бурету разастро нека |
мање јунака и мање светаца!{S} Да ли је мање светаца што је мање јунака или је мање јунака што |
мање светаца што је мање јунака или је мање јунака што је мање светаца, то ја не умем сам да р |
е мање јунака или је мање јунака што је мање светаца, то ја не умем сам да разберем!</p> <p>„Ни |
ветаца!{S} Да ли је мање светаца што је мање јунака или је мање јунака што је мање светаца, то |
ли.{S} А сада као да је и мање јунака и мање светаца!{S} Да ли је мање светаца што је мање јуна |
нија чуда чинили.{S} А сада као да је и мање јунака и мање светаца!{S} Да ли је мање светаца шт |
у добро оружаних јунака.{S} Ако доведеш мање казнићу те мачем; ако доведеш више казнићу те глоб |
чује шта то поток жубором ромори, а још мање да увреба ко се то на сребрној месечини у потоку к |
ивор ради!“</p> <p>„Светац може и да не мари, јер се није он нама заветовао; али ми ваља да мар |
спустив празан пехар на трпезу.</p> <p>„Мари ти он да л’ се и ти крстиш и клањаш, а да мери шта |
ниској клупи па пун сажаљивости гледа у Марију Магдалену, која, у бледоплавој хаљини пала беше |
није он нама заветовао; али ми ваља да маримо, јер смо се ми њему заветовали!{S} Је л’ ти Рист |
вастелом, ни за погибију Вукашинову на Марици, ни за велику глад, ни за велику морију која пом |
ри на кули?“ питаше стари кнез.</p> <p>„Марјан!“ рече Ристивор.</p> <p>„Јавља ли што клепа2“</p |
изради у Мурата да њега <pb n="98" /> — Марка — призна за краља све Србадије од Дунава до Солун |
неће да му је Лазар господар код живога Марка, сина краља Вукашина.{S} Цар, кога је Бог постави |
од Дунава до Солуна.{S} Али ето нема од Марка никаква одговора! „Ми,“ вели Бошко, „ми говоримо |
дом уступи престо српски, само ако он — Марко — у истини може да изради у Мурата да њега <pb n= |
говоримо Кнезу Лазару: „Ето видиш, неће Марко да му ти поклањаш престо, него хоће да му га цар |
р се срди на такве наше речи и вели: „И Марко је Србин исто као и ја, и као и ви!{S} И њему куц |
Бошко причаше, како је Кнез Лазар писао Марку и нудио му да му од своје драге воље пред српском |
, и шкргутну зубма.</p> <p>„То је твоје масло!{S} Нисам ја ни слеп ни глуп, хвала Господу Богу! |
ога ђака Ђурђа, нека ми донесе хартије, мастила и пера; и онда нађи оца Пајсеја и реци му да до |
има и обликом подсећао је живо на своју матер; а својим вижљавим растом и својим покретима подс |
него као ђаче — изви из загрљаја своје матере па полете старцу на прса, загрли га живо и пољуб |
у, који још једнако стајаше поред своје матере држећи једном руком њену руку а другом узду од с |
, хиташе да се јави своме деду и својој матери.{S} Ристивор му у неколико речи исприча шта му ј |
бро покисосмо!“ говораше Боривој својој матери, пришав к руци свога деда. „Каква ти је то књига |
тање оних писама, несвесно пустио да га мати к себи привуче и обгрљена држи, не скидаше својих |
ажју и увели у властелу кад те је твоја мати себарка продала властелинци, да те подметне као св |
а српска земља нама свима је као рођена мати.{S} Ето сад видите, шта је право да чинимо?!“ И он |
га дечка, кога је његова брижна и нежна мати тихо к себи привукла, па га левом руком обгрлила, |
зоре мирно почивала.{S} Па онда жена и мати Мандалена спусти своју главу на то узглавље, покло |
том <pb n="191" /> босиока.{S} И тек ми мати приђе да ме загрли, а ти ме пробуди!“</p> <p>„Нека |
плашту, обори седло рукама својим и на мах заспа.{S} А кнез Градоје седе с Ристивором те се на |
паметно и хладно размислимо видећемо на мах, да после свега што се десило има само двоје што се |
> <p>Наша три Србина уставише се у исти мах, као да им онај живахни поветарац, који им запири у |
м почетку стари кнез збораше тихо у два маха.</p> <p>„Лакше, Ристиворе, лакше!{S} Бојим се рком |
људи неки потрчаше на неколико страна и махаху рукама жетеоцима и жетелицама.{S} Млади Боривоје |
и по саборима о њему гудети!{S} Него да махнемо <pb n="20" /> то на страну!{S} Чудо ми је само |
мене, па да те поведемо| Али овако.... махни се, попе, те работе!</p> <p>„Тако ми ево овога ви |
шта остаје мојој сирочади иза мене?!{S} Махни се, човече!{S} Нека иде кнез, <pb n="51" /> нека |
војвода учини и ја не знам...“</p> <p>„Махни се ти сад тога, оче игумане!“ прекиде га оштро кн |
икаше громогласно:</p> <p>„Предајте се, махните делије!{S} Предајте се, не гините лудо!“</p> <p |
к прегрејало, мислио бих да сте бесни и махнити, и молио бих војводу, да нас ослободи од таквих |
има.{S} Одлазите сад!“</p> <p>И војвода махну руком према вратима од трпезарије.</p> <p>Кнез Гр |
к се то довршивало, а госпођа Мандалена махну руком неколиким дворским девојкама, <pb n="65" /> |
натраг!“</p> <p>И опет опазише да кнез махну руком, да се ућуте.{S} И ућуташе се.</p> <p>„Зар |
и своме коњу у седло.</p> <p>Стари кнез махну руком, да устави кликтање својих војника и јецање |
едове.{S} Његово око, његов глас, његов мач, његова застава, чинили су просто чудеса.{S} Као да |
ари кнез баш у тренутку у коме се његов мач преби ударцем о криву једну сабљу која склизну те г |
носи његово знамење!{S} А где ли му је мач?!“</p> <p>„Ево га овде у овоме мрачном куту од шато |
сећи поносито сребрн панцер на прсима и мач у левици својој — кад све то угледаше, свакој се од |
памучне свите на спод; у четвртом изви мач из руке Витомирове, баци га далеко у један кут трпе |
ин Кнез и ова земља требају данас сваки мач свакога свога сина!“</p> <p>Диже се граја од одобра |
ај који остане жив имаће да укрсти свој мач онда с мојим.{S} Или ћемо сва тројица изићи из шато |
е бедру.</p> <p>„Мач!....{S} Где је мој мач, Ристиворе!“ прозбори старац тихо.</p> <p>„Запојте |
једва гледати могло; његов широк зелен мач притврђен сребрним ланцима о широк златан пас; па д |
ли за неколико тренутака, док не звизну мач Градојев посред лица турског четовође, па онда и ле |
арац баци копљем у гомилу Турака, сукну мач из корица и не осврћући се викну: „Напред, депо, за |
г нека ти буде милостив!“ Па онда сукну мач из корица, тргну узде Лабуду, <pb n="144" /> и гром |
истиворових заставу, десном руком сукну мач из корица, па се онда чврсто корачајући упути право |
ге па полете на њ.</p> <p>Витомир сукну мач из корица, па се окрете, да код свога стола дочека |
аше нешто о левоме своме бедру.</p> <p>„Мач!....{S} Где је мој мач, Ристиворе!“ прозбори старац |
само што не бејаше још два човека и два мача!{S} Него да оставим то.{S} Ви и један и други скоч |
вог војника, загледао у оштрицу свакога мача, и прстом својим опипао сваки кајиш и сваки ланчић |
му приђе, па се с њиме преко заставе и мача пољуби три пута говорећи уза то:</p> <p>„И опет те |
езом!{S} Могу њему затребати још четири мача и четири буздована, а већ ја се могу Богу молити з |
овом, и опет се расклопише под витлањем мача кнежева, да се по ново склопе и да му и рамена и м |
дете сабљом залеће.{S} Али не могоше му мача из руку избити, док га мало по мишици, и по рамену |
и, млађи од мене!{S} Припашите ви оштре маче, прихватите шестоперне буздоване, па се пожурите з |
ђу све коваче, не би ли искупио још што мачева, копаља и буздована.{S} Боjи се, вели, неће моћи |
ежбао их је у брзом исукивању и витлању мачева, и у поузданом управљању коњима.{S} Ристивор је |
е, кличући као соко, лети на копља и на мачеве где је најгушће!{S} Није лако што тражиш!{S} Али |
својим голим рукама раскрштаваше њихове мачеве.</p> <p>„Станите, по Богу, господо!“ рече он дуб |
и упадали с крстом у руци међу укрштене мачеве и оборена копља и мирили завађену браћу.{S} А по |
кога цвећа; испред ње сложио у три купе мачеве, буздоване и копља; иза ње за конопац, затегнут |
ника.{S} На заповест војводину спустише мачеве у корице, па стајаху мирно и без ромора, очекују |
сву чељад и однесите седла, и копља, и мачеве, и буздоване, и појасеве, и клобуке, и гвоздене |
воде.{S} Имаћемо зар прилике да тргнемо мачеве, да одбранимо по коју српску главу, и спасемо по |
а; оба с голим мачевима у руци.</p> <p>„Мачеве у корице!“ заповеди им војвода, <pb n="108" /> п |
једна велика граја, и усред ње сукнуше мачеви из корица, и мало што се уз горку жуч не проли и |
рвена, штитовима, панцерима, клобуцима, мачевима, копљиме и буздованима.{S} У њој су били просе |
се у самоме двору, пред очима кнежевим, мачевима не исекоше, како је по њима настала велика зав |
ву, и кад дође данак да се српска слава мачевима урезује у вечне споменике, чините и ви што као |
ги; оба натмурена и срдита; оба с голим мачевима у руци.</p> <p>„Мачеве у корице!“ заповеди им |
е се овде под овим шатором а преда мном мачевима борити док један од вас не падне мртав.{S} Она |
истивор, чим дочуше да се две чете бију мачевима и буздованима, викнуше под оружје сву чету Орл |
едајемо?!“ одговараше стари кнез, па се мачем, који му Ристивор додаде, залете <pb n="202" /> н |
стопа мичи се натраг!{S} Не чекај да те мачем или буздованом погоним!“</p> <p>Боривој на своме |
јунака.{S} Ако доведеш мање казнићу те мачем; ако доведеш више казнићу те глобом.{S} Ако не до |
где се владике прогањају измећу себе и мачем и буздованом!{S} Бивало је и досада свашта по ово |
шав пред војводу стари кнез га поздрави мачем па стојећи под калпаком поче да говори:</p> <p>„В |
да не могаше више ни коњем крочити, ни мачем завитлати.</p> <p>Али се ни стари кнез ни Ристиво |
не ћеш ти мене данас отерати од себе ни мачем, ни буздованом, а камо ли љутом заповешћу!{S} Мла |
могу да у служби земље господара макнем мачем по гомили Агарјана?!{S} А што ти рече, снахо моја |
гологлави, стари кнез, једнако с голим мачем у десници и са заставом у левој руци, призиваше г |
ви, панцером на прсима, широким зеленим мачем о бедрима, дугим копљем о рамену и шестоперним бу |
ха убојита коња, и може да витла оштрим мачем и може шестоперцем добро да се баци.{S} Има једно |
!“ Па млади унук Градојев удараше хитро мачем по Турцима и лево и десно.</p> <p>„Тако, синко!{S |
ам срећа јуначка дала да неко од нас, с мачем у руци и погине, те да се олакша грех, којим се о |
/p> <p>„Е, сад ходите да видим јесу вам мачи у обојице подједнако оштри!{S} Нека не буде кривде |
ч Витомир, „ако хоће кнез Миросав да се мачима на смрт боримо, готов сам; али хоћу теби да каже |
} С великом муком нађоше некакве високе маџарске кљусине, па на њима прођоше кроз град, наоружа |
растуженост мешала.{S} Тек кад га мали Маша, скутоноша кнегињин приликом великих свечаности, ж |
виче, јер је широм уста отворио; ако ко маштом својом не успе да чује шта то он довикује, може |
свете вере Хришћанске да <pb n="31" /> ме Агарјани на жеравицу метну?!“ питаше поп Каритон, ко |
који ето полазимо на бој на Косово, да ме устављате таквом молбом?!{S} Јесте ви нека лукава зв |
томе тако зачудио и тако разгневио, да ме више никад погледао не би; а на сигурно ме не би пов |
" /> босиока.{S} И тек ми мати приђе да ме загрли, а ти ме пробуди!“</p> <p>„Нека да Бог да би |
заповест нашега војводе.{S} Чули сте да ме је назначио да вам до краја ове војне на место њега |
имам срца и лудо да говорим.{S} Знам да ме можеш само пожалити, чему треба мудро поучити, и да |
риш или се ја први уморим, не тражим да ме шаљеш на Косово; ако те оборим или се ти први умориш |
ми опростити, све и кад бих заслужио да ме кориш!“</p> <p>Тако говораше Ристивор уздрхталим гла |
<p>„Жао ми је, господару, што нећеш да ме саслушаш.{S} Али кад ми заповедаш да се одмичем натр |
не погледе упираше у старога кнеза. „Да ме он на своје руке не прихвати, не бих вам ја сад ово |
драви и весели вратимо, молићу те да за ме проговориш и Босиљки и кнезу.{S} Ако ли буде Божја в |
да се дигнем.{S} Око поноћи наиђоше на ме неки сељаци и сељанке из оближњих села који тражаху |
моју главу!...{S} Право је да се сви на ме срдите, што изгубисте славну прилику да умножите сла |
дома, ти <pb n="194" /> си се срдио на ме.{S} Сигурно си имао право што си се срдио.{S} Него м |
лактове на колена, а главу на руке, па ме својим крупним очима тако сетно жалостиво гледа, да |
осна и тужна него што јесте.{S} Али кад ме је већ запитао, право је да и њему и вама свима по и |
вести не можеш ми ни издавати, него кад ме заклињеш Свецем мојим!..{S} Добро, војводо!{S} И нек |
могу покајем.{S} Закопајте ме овде, где ме с ножем у срцу нађете.{S} Све вас, од највишег до на |
девојака у двору, мене не требаш а може ме Господин Кнез затребати, боље је да зором пођем на К |
ојим панциром на срцу моме, и сахраните ме испод ногу мога господара, јер хоћу да сам му и у гр |
од највишег до најнижег молим не куните ме, него праштајте.{S} Кнезове и властелу моју молим да |
грех колико могу покајем.{S} Закопајте ме овде, где ме с ножем у срцу нађете.{S} Све вас, од н |
њих нигде на Косову!“.....{S} Сад чујте ме добро!{S} Ево ћу се ја ноћас одмарати на овој поњави |
а вас све слушам и служим; а пазили сте ме сви, као да сам ваш род а не слуга!{S} Много сте ми |
а жагор у гомили господе.</p> <p>„Јесте ме чули, господо!“ рече им свечано, „ја сам вам дао зап |
оји тражаху рањенике по пољу.{S} Дигоше ме и на рукама однесоше у најближе село где ми ране при |
пред Господа Бога.{S} Чини ми се да би ме њихова светиња раскинула, као <pb n="113" /> муња тр |
> Босиљка на то рекла; али мислим да би ме послушала да ти руку даде, само ако не буде — преко |
лаве, кнеже,“ настави војвода, „стид би ме био да се јавим Господину Кнезу једва са половином в |
егова ока!{S} И тек да задремам а он би ме прстима, хланим као лед, дохватио за гушу, продрмао |
милостив буде!{S} А сад, пођи и остави ме саму!“</p> <p>Ристивор се приви у дубоки поклон, при |
зили.{S} Него, ако бих се успавао, буди ме и не жали ме, чим видиш да она велика звездана кола |
ас да се растајемо!{S} Хвала вама, који ме допратисте довде!{S} Сад се Боривоје, синко мој, вра |
је да се поверим старом господару, који ме је учио витештву, и који ми је и отац и мајка.{S} И |
е ли свраћао код дуждеве кћери, и да ли ме је мило помињала!“ говораше кнез Нинко, прозван од д |
д овога грма па до у Орлово.{S} Јеси ли ме разумео?!“</p> <p>И стари кнез шкргутну зубима и сев |
овде у двору. — Не знам шта ми је, али ме ево данас већ неколико пута нека чудна страва подузи |
у шатор не могах разабрати ни речи; али ме сам глас Кнежев, његово полагано спуштање са висине |
, ако бих се успавао, буди ме и не жали ме, чим видиш да она велика звездана кола на небу клиза |
И тек ми мати приђе да ме загрли, а ти ме пробуди!“</p> <p>„Нека да Бог да би ти се санак убрз |
ојнога оца.{S} У планини Рогозин ухвати ме плаховита дажда, те се склоних у једну пећину.{S} На |
о како је требало послужити... опраштај ме по великој твојој доброти!{S} И нека теби за твоју г |
ме коњма за репове па растрзавај; бацај ме у доње тамнице да ми јакрепи и гуштери крв сисају; ч |
ти нож којим те хтедох убити!{S} Везуј ме коњма за репове па растрзавај; бацај ме у доње тамни |
љем, теби се клањам, теби се молим, чуј ме!{S} А као кум Божји, и као војвода од војске светаца |
синко!...{S} О, Ристиворе!“</p> <p>„Ево ме, дедо!“... „Ево мене, господару?“ одазваше се весело |
<pb n="33" /> о једном погодимо!{S} Ако ме обориш или се ја први уморим, не тражим да ме шаљеш |
љу видео бих два велика ока његова како ме гневно гледају из густога мрака: што гушћи и црњи мр |
њ осећах како ме он гледа; осећах како ме рука његова дотиче и слушах шапат његов: „Покај се, |
ма.{S} И кад не гледах на њ осећах како ме он гледа; осећах како ме рука његова дотиче и слушах |
више никад погледао не би; а на сигурно ме не би повео на Косово!{S} Немој, молим те, тако ти с |
то запамти што ти велим: кајаћеш се што ме не поведе на Косово!“ Ако се осрамотимо у војводе, н |
с вином додавао или коње доводио, нису ме обилазили својим господским даром.{S} Ето сам тако у |
пимо најдаље до Видовдана; друго, страх ме је хоће лукави Агарјани спазити да у Господина Кнеза |
вино и меша у њ некакве траве и по мало меда.{S} Час поји тропаре свецима, а час куне и људе и |
не, зар ја могу да идем у лов на вуке и медведе, а да не могу да у служби земље господара макне |
копље; завио се у неку кожу, као да је медвеђа; лице, и голе мишице од рамена, и голе ноге од |
о шта бива тамо, мало само даље од њих, међу колибама војнога стана.{S} Тек кад народ опази да |
ажаше да нађе попа Алексија.{S} Војвода међу тим приђе к Миросаву и Витомиру па, у знак да им п |
осову ћу видети колико је правих јунака међу вама!“</p> <p>И онда кнез Градоје срдито трже к се |
могао то и друкчије да нареди, јер има међу вама који би по слави свога имена и по крепости св |
Не дам ја теби ни да нас испратиш до на међу наше кнежине!“</p> <p>„Ето, не рекох ли ти“ рече п |
ападачи?“</p> <p>„Тек ја дођох из двора међу своје људе, а кнежеви нас људи нападоше!“ причаше |
телине, како је било.{S} Причају да сад међу млађом господом има пуно њих, који веле да су свец |
Градоје сниским гласом, и погледа горе међу грање од липе као да види да није откуд тамо Карит |
Ристиворе!{S} Прегази поток, пожури се међу жетеоце, кажи им: била се на Видов Дан велика битк |
жје сву чету Орловића па с њоме улетеше међу борце.{S} Било је за ове <pb n="107" /> оружане ми |
о опет нису сви такви.{S} Хвала Богу, и међу млађима има добрих јунака.{S} Шта, зар мој Милан н |
ису.{S} Нећу да их кунем, јер знам да и међу њима има добрих јунака и честитих Срба; али ћу за |
рећнијега повратка у славни свој двор и међу нас, који би сви радо за тебе изгинули, како и тре |
настала велика завада и у самом двору и међу заповедницима од војске.{S} Господин Кнез и Госпођ |
ше јунака, свеци чешће и радије јављали међу људе, и да су већа и славнија чуда чинили.{S} А са |
ла овде заједно са мном признати, да си међу нама свима ти једини који си достојан те части!“</ |
онда духовници упадали с крстом у руци међу укрштене мачеве и оборена копља и мирили завађену |
био чуо за смрт Душанову, ни за раздор међу вастелом, ни за погибију Вукашинову на Марици, ни |
ило, да млади војвода не улете у гомилу међу завађене, те својим голим рукама раскрштаваше њихо |
трубачи дували у трубе.{S} Овда и онда мек и мирисан поветарац са запада понео би отуда звекет |
стови златном жицом богато извезени; па мекане жуте чизме до колена са сребрним острицама којих |
лагани ход некога, који ношаше обућу од мекане коже.{S} Опет му удари у образе ледени и влажни |
од Дубровачке скрлатне чохе, са жутим, меканим чизмама до колена.{S} То је био човек средњега |
старца и једнога младог дечка, који на меканим персијским простиркама лежаху у шатору.</p> <p> |
аца јуначких, наћи ће се ваљада по неко мекано срце!“</p> <milestone unit="subSection" /> <pb n |
м прозорима, високим и уским, кроз које меки румени зраци сунца на заходу падаху у конат, те из |
астао, док га сан сасвим не занесе и на меким својим перјанама не однесе у своје чудесно царств |
што да кажеш?{S}1!“ упита га она својим меким гласом па му приђе ближе.</p> <p>Тај глас и онај |
ете моје!“ рече она оним својим чудесно меким гласом; „ето за твојим пасом видим једну киту мил |
ини лика — вила; по очима, по кадифеној мекости погледа, по сунчаној светлости њиховој, по таја |
ојим чудним гласом, јасним као сребро а мекшим од сребра.</p> <p>Полагано и смерно, и све бирај |
“ мољаше кнез Градоје, „дај, брате, још мелема за срца наша!{S} Казуј нам још шта си видео.“</p |
и дворских госпођа и девојака у двору, мене не требаш а може ме Господин Кнез затребати, боље |
војска ноћас одмори; одморите се и ви; мене оставите сама под мојим шатором с мојим тешким тер |
ећан пут кнезу и кнежевој војсци!...{S} Мене и вас од данас везује нова једна веза — брига за н |
се кости у гробу преврћу, и да из гроба мене куне!“</p> <p>„Ма, господару, тек да заустим да му |
ти што ми треба! <pb n="155" /> Па онда мене зовну и нареди те унесох под шатор к њему ону вели |
арог кнеза.</p> <p>„Не бој се, дедо, за мене!“ викаше Боривој; „не ћу ја тебе данас на Косову п |
јништва пред Богом и пред људима.{S} За мене је његово дело и јуначно и побожно.{S} Како може б |
провести.{S} Де тако буде, боље је и за мене и за моју момчадију, а и за све нас.{S} Сутра, кад |
запитам војводу какве има заповести за мене. „Прво“ рече војвода, „имам ја тебе да молим да ми |
заспиш па се пробудиш, моли се Богу за мене!“ учини ми се да је и мирнији и ведрији но што беш |
ице!{S} А шта остаје мојој сирочади иза мене?!{S} Махни се, човече!{S} Нека иде кнез, <pb n="51 |
а тешка клетва Господина Кнеза падне на мене сама, а ни на једног од вас.{S} Дужан сам и њему и |
у част чиниш; али би се заиста срдио на мене, да ја нисам поред мојих људи на пољу!{S} Не, не, |
оћеш, само моли свеца свога да скине са мене погледе своје!“ Ето што се мој дед заветова да ник |
јуначки одазивати твојим позивима, кад мене више не буде било!“</p> <p>Млади војвода гледаше н |
га слугу Ристивора с десне стране поред мене, нека сви јунаци, који поред наших гробова буду <p |
је сад двојином чудно, како можеш да од мене тражиш да те овде на догледу турске војске оставим |
ом, <pb n="59" /> не казуј јој да је од мене.{S} Реци јој: „Ево то ти је оставио на дар један м |
имена и по крепости свога срца боље од мене могли да војском овом заповедају.{S} Него пред они |
, била то кривица — нека је просто и од мене, и нека је занавек опроштено.....{S} Народе, чувај |
гу!{S} Ама ви сте, синци моји, млађи од мене!{S} Припашите ви оштре маче, прихватите шестоперне |
!{S} И ако сте по годинама сви млађи од мене, не бојим се ја ни пити с вама, а камо ли вечерати |
онађу памет!{S} Из ових стопа одлази од мене.{S} Није Косово за такве, нит си ти за Косово!{S} |
си ми какав јунак, ма и не био бољи од мене, па да те поведемо| Али овако.... махни се, попе, |
кад већ види да она слути да јој ни од мене добри гласи стићи не ће, онда нека јој преда ову к |
рече му: „Нека ти је, синко, просто од мене!{S} И нека су ти и данас и свагда Бог и свети Јова |
узе да говори:</p> <p>„Није лако што од мене тражиш, госпођо кнегињо!{S} У старога господара ни |
му дрхташе кад поче да чита:</p> <p>„Од мене Кнеза Лазара, Господина свој српској земљи, теби в |
у овој истој нашој клети,... овде измеђ мене и тебе!“</p> <p>„Ако си је доиста на јави видео, а |
оштено да останеш на двору а место себе мене да пошљеш!“</p> <p>„Примам, примам, попе!“ викаше |
е!{S} И три пута грехота, кад ево имате мене у замену да пошљете!“</p> <p>Старац, се окрете Рис |
поду!{S} Може Господин Кнез да буде без мене!“ узе опет реч Градоје, који сав беше поцрвенео у |
— било ја с Боривојем, било Боривој без мене дома врати, ти си кнегиња и госпођа од Орлова Град |
“</p> <p>„Како?...{S} Ако не усхтеш без мене у Орлово!“ прихвати старац све већма запрепашћен и |
у ти сад?!{S} Биће да ти није лако да и мене чујеш кад имаш да чујеш толике!{S} Али шта ћу ја?{ |
озбори:</p> <p>„Ја већ видим да ћете ви мене да наведете на много тежи грех него што је војводи |
ари то је Ристиворово лукавство.{S} Али мене неће преварити! <pb n="179" /> Натраг!“ викну он, |
,“ проговори Боривој питомо; „што си ти мене давао да учим књигу ако сваку која дође ваља да чи |
} Само једно знај, господару: не ћеш ти мене данас отерати од себе ни мачем, ни буздованом, а к |
p> <p>„Кнеже, може Гојко и не послушати мене свога војводу, а тебе, који си с Господином Кнезом |
у даје неки уговорени знак. „Ето, пусти мене да водим војску твоју на Косово!{S} Ти си и онако |
ајсеј и онда..... “</p> <p>„Е сад пусти мене, Некудиме!“ прихвати игуман Пајсеј. „Дође ђакон Је |
рости моме слузи Ристивору, јер служећи мене изгуби славу да тебе послужи!...{S} Опрости и мени |
пе!“ викаше кнез нестрпљиво. „Пази, ево мене!{S} Пази!“</p> <p>И старац полете и дохвати попа с |
тиворе!“</p> <p>„Ево ме, дедо!“... „Ево мене, господару?“ одазваше се весело млади огранак дома |
ика, висок и лепо развијен.</p> <p>„Ево мене, господару!“ викну он оздо, скиде калпак и поклони |
стивор?{S} Оде па пропаде!“</p> <p>„Ево мене, господару!“ викну Ристивор иза гомиле света, па с |
оже да се брани, док је Витомир увредио мене жива, који могу и да се браним и да опростим!“</p> |
мојој души бивало, него шта се онде око мене збивало!{S} Ето да наставим.{S} Мало само после го |
окретати колом; зрели људи стадоше око мене да пијуцкају и да гласно премишљају.{S} Кад навали |
иња у Светој Тројици смилује на молитву мене грешнога!{S} И ево чуј:{S} Прво ти се молим за све |
чи у којој има велики пуок за млађе!{S} Мени је мој покојни отац говорио да су се у старо доба, |
пролазили, виде, да је мој верни слуга мени моје десно крило био!“</p> <p>„Твој је слуга јунач |
јер игумана не могосмо наћи.{S} Па онда мени рече да нађем Ивана Порубовића и да му кажем да се |
а. „Није мени жао твога имена, али ваља мени да браним поштено име српске властеле и српске вој |
остити Ристивору из милости своје према мени, опрости му за љубав Јабучилу!“</p> <p>И опет се т |
ка теби за твоју господску милост према мени сиромаху, Бог на небесима велику милост поклони!“< |
уздано кнез Градоје, — „Славе ми, ништа мени немаш да захвалиш!{S} Него нареди да се запали вел |
pb n="71" /> и нека нас ти водиш, па је мени као да смо ја и мој Јабучило цвећем претрпани!“</p |
оже после посао настављати.{S} Преча је мени малвасија.{S} Нек чекају и кнез и војвода!“ И ето |
тите ми; знам није вама до тога како је мени у мојој души бивало, него шта се онде око мене зби |
одник нашега дома.{S} Ти знаш колико је мени мила наша дворкиња Босиљка.{S} Више бих волела да |
лико је, правимо још једно!{S} Тешко је мени да носим бреме прекора, које ето ви бацате један н |
се разбуди.{S} Сећам се ја добро што је мени мој покојни отац причао о јунаштву свога и нашега |
о своје име ноћас!“ рече војвода. „Није мени жао твога имена, али ваља мени да браним поштено и |
ца!“</p> <p>„Да вам причам само, шта се мени једном десило:“ узе реч млад један властелин, по и |
ду, и да му се не молимо!{S} Али ето се мени чини да се већ од поодавно Бог нешто срди на нас С |
војници <pb n="159" /> моји, праштајте мени злосрећном војводи вашем!“</p> <p>„Нека би ти наш |
Ја сам човек као и сваки други човек, и мени је прво да чувам моје име и част мога дома!“</p> < |
емо се ми без тебе враћати!{S} Шта би и мени и Ристивору <pb n="195" /> моја мајка рекла!?“ гов |
славу да тебе послужи!...{S} Опрости и мени, некада твоме верном другу а сада твоме старим слу |
чи књигу| Ех, тај узео да соли народу и мени памет. „Знате ли ви, браћо,“ вели, „знаш ли ти, Ри |
жем!{S} А сутра зором чућу шта имате ви мени да кажете!“</p> <p>И онда кнез Градоје ућута.{S} У |
оже окренути да и добро значи, али који мени није мио.{S} Тебе, који имаш верно и храбро срце, |
нда га ја оставих, и ни на крај помисли мени да га више жива видети не ћу!{S} А сад нека Некуди |
у нас имао, кад ни старом господину ни мени ништа о томе поменуо ниси!{S} Ти знаш да ми сви те |
и рече му: „Хвала теби, кнеже, који си мени <pb n="117" /> и мојој војсци сачувао чист образ.{ |
илним узбуђењем.</p> <p>„Имаш ваљада ти мени што да кажеш?{S}1!“ упита га она својим меким глас |
О, Каритоне, Каритоне!{S} Камо да си ти мени сад овде!{S} Право си рекао да ћу се кајати што те |
, немам шта да праштам, него опрости ти мени!</p> <p>„Сад још једно, децо моја!“ рече кнез. „Да |
личи, шта ли се не приличи!{S} Веруј ти мени, војводо, пре бих ја смео ући у олтар, да се пружи |
у је до сад за руком полазило.{S} А дај мени војводино писмо, да ти га ја прочитам!“</p> <p>„Бо |
да нађи оца Пајсеја и реци му да дође к мени под шатор, и нека донесе собом по велику воштану с |
оје стегове, те је <pb n="18" /> води к мени на Косово, не би ли се сви тамо искупили до у Неде |
а добродошлицом, па га доведите право к мени!“ заповедаше старац, и умах нестаде Ристивора.</p> |
одмах пошљи по попа Каритона да овамо к мени дође, да нам војводино писмо прочита!“</p> <p>Одје |
ама мојих јунака, док га ношаху овамо к мени под шатор!“ причаше Бег.</p> <p>„Е, Бог да те прос |
Грлећи старца Боре рече:</p> <p>„Благо мени, што ћу уз тебе и с тобом да моју прву војну војуј |
на душу његова господара.</p> <p>„Нико мени више ништа помоћи не може!“ рече војвода, па онда |
ко сам нешто мало почео да старим, нису мени вране мозак попиле!{S} Нити ми је срце утрнуло, да |
ртвог војводу, он гласно зајаука: „Јаох мени и до Бога мога!{S} Зар ја да дочекам да га мртва г |
зе реч кнез Нинко чак тамо иза гомиле, „мени се чини да војвода рече да нам је кнез Градоје ста |
рече кнез Градоје с презривим осмехом, „мени се чини да није тако!{S} Наше је место на Косову у |
ако је у истини!“ рече упорно Миросав. „Мени не треба да се правдам.{S} Ти би, војводо, исто та |
ет година?!“ насмеја се кнез грохотом; „мени је седамдесет а теби шездесет и пет!“</p> <p>„Мени |
е, који то тако јуначки викаху.</p> <p>„Мени се чини, господо,“ узе реч кнез Нинко чак тамо иза |
амдесет а теби шездесет и пет!“</p> <p>„Мени јесте шездесет и пет, али теби је, кнеже, у најмањ |
не мисли, и да оно што мисли никада не мења!{S} И то је све што вам ноћас имам да кажем!{S} А |
че војвода рањенику, „ако се ниси преко мере уморио, казуј нам даље све по реду, да чујемо нашу |
он да л’ се и ти крстиш и клањаш, а да мери шта Ристивор ради!“</p> <p>„Светац може и да не ма |
ављаше старац подигнув очи увис, као да мери колико то на вази јунаштва вреди. „Двадесет и три |
, па викну попу:</p> <p>„Ходи, попе, да меримо снагу!“</p> <p>„Тако и ја велим, кнеже!“ одговор |
<p>„Немој да бројимо године!{S} Дај да меримо снагу|“ рече поп.</p> <p>Скочи стари кнез, одгур |
ледаше к тим шаторовима, као да је оком мерио колико су далеко од храста, под који се зауставио |
рце Господина Кнеза, и учинила те је од месец дана овамо од туге и жалости остарео више но за д |
твеност њене лепоте светлили су као пун месец на небу по коме танки облаци лутају.{S} Њен псалт |
ов рад који с толиком пажњом већ од два месеца ради!</p> <p>Млада се жена усправи; дахну дубоки |
још мање да увреба ко се то на сребрној месечини у потоку купа.{S} Слатко је било прелазити том |
ва растужена, па се онда растопи у тиху месечину којом се ходник и соба њихова за неколико трен |
Градоје не хте премештати свој шатор са места, где га је већ био разапео на оној пољани папрато |
а, тргла се и њихова; нема тамо више ни места ни прилике да се некакво јунаштво покаже!{S} Што |
реврће бројанице, не би за све њих било места у свих седморих небесих!{S} Онда би и наш поп Кар |
риш, онда поштено да останеш на двору а место себе мене да пошљеш!“</p> <p>„Примам, примам, поп |
е назначио да вам до краја ове војне на место њега старешина будем.{S} Знам добро да је он мога |
мојих људи на пољу!{S} Не, не, моје је место, војводо, под шатором у средини мојих људи.{S} Не |
„мени се чини да није тако!{S} Наше је место на Косову у војсци нашега честитога Господина Кне |
у заповедничким гасом: „Натраг на своје место!“ а Витомиру: „Седај доле у тај сто!“</p> <p>И је |
ргућући зубима, врати се и сам на своје место па одатле, не седајући, узе да говори:</p> <p>„За |
најугледнији, узе реч:</p> <p>„Није ово место, кнеже, нити је прилика, да загледамо је ли војво |
ном на збору Србадије памет заузме прво место, а срце друго!{S} Ако паметно и хладно размислимо |
жељу нашег војводе — да га сахранимо на месту, на коме је, од грдне жалости што на време на Кос |
е.</p> <p>Али Ристивор стајаше на своме месту као да је оловом ту затопљен.{S} Гледаше непомичн |
е онда окрете војводи: „Да сам на твоме месту, војводо, овога часа отерао бих и једнога и друго |
и на путу и на бојном пољу и на сваком месту, и у сваком часу, на помоћи били!</p> <p>Тек се т |
те да сте згрешили — ударите у молитве, метанија и постове, и наставите тако док не осетите да |
равно, према греху требају и молитве, и метанија, и постови, па..... разуме се, према греху и п |
још мало остати у трпезарији да допуни метанија.{S} Кнез се осмехну једним брком па рече млади |
ртвим војводом, а после ћемо већ чинити метанија и испаштати се.{S} А већ ваља да нећете ни ви |
ебесних митара, нити тражим да ви вашим метанијама држите моје здравље.{S} Ја вас питам: је ли |
их, и метаниса три пута.{S} И кад трећу метанију начини, не диже се, — повијен по земљи, гледај |
мерно пред велику икону великога свеца; метаниса три пута и узе жуборити дугачку некакву молитв |
жи се и паде на прсте од руку својих, и метаниса три пута.{S} И кад трећу метанију начини, не д |
око главе свакоме ко само чита молитве, метанише и преврће бројанице, не би за све њих било мес |
н и ноћ пева свете песме, служи, кади и метанише, па да безбожни Агарјани под заставом лажног ј |
!{S} Али од свих мука, на које те живог метасмо, чини ми се, најстрашнија је што ти дадосмо да |
нука, сави их полагано, готово побожно, метну их у недра, и онда седе, и поче онако невесео и з |
мој кнеже,“ настави војвода узбуђен, па метну обе своје руке на рамена кнезу Градоју; „ето мога |
и већ се дохвати Лабуду за седло, и већ метну леву ногу у сребрну широку подножицу, па се онда |
а <pb n="31" /> ме Агарјани на жеравицу метну?!“ питаше поп Каритон, који је више вина попио не |
елику милост поклони!“</p> <p>Старац му мету своју десну руку на главу, као да га благосиље. „Н |
аставе, баш као да је сабор; отворих ја мехове винске, не би ли се мушка срца загрејала; напоји |
Вис; разви нашу заставу, спусти под њу мехове с вином, искупи око ње бубњаре и трубаче, нека у |
, па њиме треснуо о ледину да пукне као мехур!“ Па онда узе сам себе да теши. „Него опет нису с |
ма, час опет <pb n="13" /> отаче вино и меша у њ некакве траве и по мало меда.{S} Час поји троп |
ањима у којима се с милином растуженост мешала.{S} Тек кад га мали Маша, скутоноша кнегињин при |
а ногу Исусових покајничке сузе, што се мешаху са скупоценим мирисима.{S} Везиља гледаше дуго и |
S} Друго, баш зато што смо се опознили, ми би ваљало босоноги и гологлави као покајници да пређ |
ви кнез питање свога унука. „Мој синко, ми полазимо куда нас образ јуначки зове а воља Божја во |
пута света и пред небом и на земљи!{S} Ми гледамо одавде цркву, у којој је гроб нашега Господи |
не муцајући слушам твоје заповести!{S} Ми смо овде на пољу, на коме се истом искупљамо.{S} Мог |
жетве омахњују већ неколико година.{S} Ми добро знамо да ти дугујемо што си за нас цару платио |
вој грех узимаш на своју душу и мој.{S} Ми смо, истина, људи зле среће, али нисмо кукавице, нит |
о.{S} Остаде ти синоћ у твоме шатору, а ми се сви вратисмо опет мало нашим пехарима у трпезариј |
осподина Кнеза, него да је он без нас а ми овде без њега!{S} Него да све то оставимо на страну, |
ода, па онда журно додаде: „Јест, треба ми нешто!{S} Нађи мога ђака Ђурђа, нека ми донесе харти |
ега видети на бојним пољима како смо га ми виђали! ...{S} Него, Богу хвала, те је још снажна ми |
о цареву перперу.{S} Али не знамо, Бога ми, како ћемо ти их платити!{S} Па се здоговорисмо да т |
бити угледан и срећан пар људи.{S} Бога ми ћу овога часа да говорим с кнезом!“</p> <p>„Не!“ вик |
га славног војевања за педесет — а Бога ми биће и више — година!{S} Дај ти нама твоју заставу, |
ко Бог да, крстићемо првенца сина, кога ми је Бог поклонио.{S} Ако у томе стигну Добримир, Деси |
/> ....{S} Нека Бог да, да се син, кога ми је поклонио, кад узрасте поноси твојом дружбом и тво |
некакву Душанову листину; „Војводо, да ми се у Недељу пред Видов Дан лично јавиш на Косову.{S} |
{S} Боље је да причекамо дан два, те да ми се сва војска искупи.{S} Мимо кнеза Будисава има још |
растрзавај; бацај ме у доње тамнице да ми јакрепи и гуштери крв сисају; чини што <pb n="30" /> |
ожим <pb n="160" /> ово:{S} За доказ да ми војводи нашем од свега срца праштамо — све кад би и |
скинеш.{S} Хоћу да ти се исповедим и да ми опроштајну молитву очиташ!“ И исповедих га; и очитах |
етседмо — колено!{S} Само немојте ви да ми кунемо!{S} Јер да смо ми стигли на време на Косово, |
олу срдит. — „Што ли је било војводи да ми тако пише?!“</p> <p>Па се старац подиже на ноге, да |
ен; — „како бих ја давао једној жени да ми чита војводино писмо?!{S} Ристиворе, попа овамо!{S} |
њ, да му руку пољубим и да га молим да ми опрости ако због мојих невоља на дому не стигнем на |
рече војвода, „имам ја тебе да молим да ми опростиш, ако сам те икада у животу што на жао учини |
а и прикупље просјаке око двора, ето да ми се поп већ осветио!“</p> <p>И кнез узе да врти главо |
говци ономад дароваше.{S} Волела бих да ми је дете већ овде у двору. — Не знам шта ми је, али м |
ишта о томе поменуо ниси!{S} Ти знаш да ми сви тебе пазимо као да си сродник нашега дома.{S} Ти |
лед али миран. „Звао сам те“, рече, „да ми бар један део терета са душе скинеш.{S} Хоћу да ти с |
узе Ристивор смерно да говори, „свагда ми дође да те питам: а које је добро Душан од свега тог |
р снуждено. „Како да ти кажем?{S} Можда ми нећеш веровати, али ти истину казујем:{S} Ни један!“ |
о празнично војводско одело.{S} Па онда ми заповеди да запалим ону велику жуту воштаницу, коју |
а, кад се Иван крену некуда.{S} Војвода ми изгледаше блед али миран. „Звао сам те“, рече, „да м |
ми нешто!{S} Нађи мога ђака Ђурђа, нека ми донесе хартије, мастила и пера; и онда нађи оца Пајс |
побратима, и поздрави мога Милана, нека ми се скорим надају!“ Па онда се живо исправи, окрете с |
азда издајеш за млађег...“</p> <p>„Нека ми је и деведесет и пет“, пресече га кнез долазећи у св |
и на сваком твоме кораку — смилуј се па ми пусти сина из сужањства!{S} Ево и његова ти се грешн |
{S} Ето се исповедих оцу Пајсеју, очита ми опроштајну молитву и облакша ми, а још ће ми лакше б |
отровани нож у прси сјурим; и три пута ми поглед твога свеца следи крв у жилама и скамени срце |
и.{S} Него ти казујем шта ми луди а шта ми паметни људи казиваху!“ брањаше се смерно Ристивор.< |
јесу бољи јунаци од нас!“</p> <p>„А шта ми се ти сад ту правиш неки судија?{S} Зар баш ти да пр |
је дете већ овде у двору. — Не знам шта ми је, али ме ево данас већ неколико пута нека чудна ст |
о може да брани.{S} Него ти казујем шта ми луди а шта ми паметни људи казиваху!“ брањаше се сме |
у двору Југовића, па испричах Бошку шта ми се и како ми се учинило.{S} А Бошко ми онда каза: „П |
рију?“</p> <p>„Право да ти кажем, ништа ми он не рече,“ одговори Иван; „него видех га како се н |
ове тако, „онај наш поп Малвасија ништа ми не рече.{S} Него збиља, једнако ми прећаше: „Ето зап |
се исповедим, па реци како хоћеш: обећа ми твој крвни непријатељ кнез Н.“ (каза он и име, само |
казујем јер не би право било!), „обећа ми, рече, кнез Н. дати ми велике баштине и синовицу сво |
дође да Ристивор викну: „Не, не; сунца ми, поштена је девојка и од доброг рода!“</p> <p>И још |
да Бога опростио, како ти од свега срца ми овде на земљи праштамо, добри наш војводо!“ рече све |
, очита ми опроштајну молитву и облакша ми, а још ће ми лакше бити ако ми мој слуга опрости за |
унаштвом не засеним твоје!“</p> <p>„Бог ми је сведок да се никад тога бојао нисам!“ прихвати кн |
ељ; два пута мио као друг мога покојног ми оца.{S} Ако ти, кнеже, можеш да заборавиш ко си и шт |
у, што нећеш да ме саслушаш.{S} Али кад ми заповедаш да се одмичем натраг, послушаћу те и у том |
м рукама, ни оружја, ни коња, па, славе ми, ни опанака, а да не говорим о чизмама до колена!“ Е |
сасвим поуздано кнез Градоје, — „Славе ми, ништа мени немаш да захвалиш!{S} Него нареди да се |
дан део војске растурио!“</p> <p>„Славе ми!“ рече смерно и опет сасвим поуздано кнез Градоје, — |
па је весело и радосно!“</p> <p>„Славе ми,“ прихвати кнез Вукан, „нико не може бити веселији и |
био мудар прошле Суботе?“</p> <p>„Славе ми, кнеже Нинко,“ рече властелин Витомир, коме последњу |
говори Санџак-Бегу:</p> <p>„Јуначе, све ми се чини да ниси Агарјанског рода, све да и јеси Агар |
м таквог господара!“</p> <p>„Та већ све ми је једно!“ рече старац: „и двеста није мало, а и чет |
елике узбуђености старчеве.</p> <p>„Све ми звони у ушима паметна реч кнеза Добромира,“ рече. „Ш |
куд потмули тутањ у даљини.</p> <p>„Све ми се чини да негде у даљини грми!“ рече тихо госпођа М |
у најжешћи окршај!{S} Мало за тим паде ми коњ мртав, падох и ја рањен.{S} Мора бити да сам дуг |
и браћо, него колико има нас данас овде ми да се кренемо, у име Божје, одмах још овога јутра!{S |
на рукама однесоше у најближе село где ми ране привезаше.{S} Од тих сељана чух да је наш Госпо |
ју.{S} Верујте ми, <pb n="133" /> стеже ми се срце кад помислим колико се огреших о вас!{S} Осе |
ки за цара гину!“...{S} Него најправије ми рече старац Мирко из Сенокоше: „Брате, што је у овој |
ног имена, остани да крстимо чедо, које ми је Бог у овако знаменитим и славним данима поклонио! |
срдит.</p> <p>„То је најмање чудо, које ми попови можемо само кад хоћемо!“ настави поп Каритон. |
дравље!“</p> <pb n="17" /> <p>„Да чудне ми књиге војводине!“ прозбори кнез очевидно изненађен и |
на свету!“</p> <p>„Ево, Јабучила, вере ми!“ повика Боривоје весело; „ето отказао послушност Ри |
кнежевој. „Е мој славни господару, вере ми је ову земљу срећа оставила!{S} Ето дувасмо у трубе |
n="151" /> уби добра господара...“ Вере ми је тамо неко некога убио!“</p> <p>„Потецимо, синко!{ |
само да изгледа како се буди!{S} А вере ми ћу јој казати, како је се он овде одриче!“.</p> <p>С |
ика?!“ запита Ристивор изненађен. „Вере ми се вараш, господару!{S} Ево да бројимо коње, па ако |
оје колибе и одморите се!“</p> <p>„Вере ми, господару,“ рече Ристивор, „и једни и други још су |
„Кнеже Орловићу!{S} Немој мислити да се ми клањамо твоме буздовану где се не клањамо твојим раз |
мо шта сада бива!{S} Не могу рећи да се ми властела кољемо између себе данас више него што је т |
ај народ слегао око нас!{S} Немој да се ми царска властела, и господа обнажујемо пред нашим сељ |
ради!“ рече старац.</p> <p>»Како би се ми од тебе, дедо, одвајали?“ рече млади унук његов.</p> |
војске, оставити сама!{S} Не можемо се ми без тебе враћати!{S} Шта би и мени и Ристивору <pb n |
е страшно и ужасно!“</p> <p>„Сви смо се ми подједнако о Господина Кнеза огрешили!“ рече старац |
овао; али ми ваља да маримо, јер смо се ми њему заветовали!{S} Је л’ ти Ристивор причао како је |
ево даде од своје слатке малвасије, те ми оживе срце које већ беше малаксало!“ говораше рањени |
ако ми његова туга срце моје стегну, те ми из њега ударише сузе на очи.{S} Од суза га већ више |
из планине а на доглед нашем двору, те ми ободосмо коње!{S} Него и опет добро покисосмо!“ гово |
људе: „Тако вам јуначке среће, оставите ми струк босиљка, који ћете наћи под мојим панциром на |
малој дружини:</p> <p>„Ходите, помозите ми да пребројимо шаторове турске, не би ли сигурније ра |
покој!“ Него куд ја одох?!{S} Опростите ми; знам није вама до тога како је мени у мојој души би |
p> <p>„Опрости ми, војводо, — опростите ми, господо и господска дружино!“ узе стари кнез беседи |
ику да умножите славу своју.{S} Верујте ми, <pb n="133" /> стеже ми се срце кад помислим колико |
дственији, поноситији, лепши, а верујте ми и млађи, но што га икада видех за последњих десет го |
да сам ваш род а не слуга!{S} Много сте ми пута поклањали по прегрш сребрних динара или по који |
ребрну главу и златна прса, и слатко ће ми бити да погинем ако њега и младога господара заклони |
роштајну молитву и облакша ми, а још ће ми лакше бити ако ми мој слуга опрости за сваку преку р |
а задруге ако није старешина села, рече ми: „Кажи господину кнезу: хвала му што те посла, те на |
о добар и милостив, какав је увек, рече ми: „Гледај, синко, да стигнеш што пре можеш, и да дове |
му опроштајну молитву. „Хвала ти!“ рече ми; „ево ти овај мој златан крст о златном ланцу на дар |
коња; хладан ноћни поветарац запириваше ми у лице, али се узалуд напрезах да се дигнем.{S} Око |
p>„Па онда,“ настављаше Гојко, „причаше ми Бошко и друге жалости.{S} Дошла су, кнезу, вели, у р |
му кнез. „Нај, носи заставу!{S} А више ми немој будаласто помињати памет људи у којих јунаштва |
„Чујеш, дедо!{S} Ако ћеш да гинеш ти, и ми ћемо да гинемо с тобом; ако ће неко да се враћа, да |
ека напоменух да би добро било, да се и ми као и други паметни људи вратимо дома, ти <pb n="194 |
им на покајање!“</p> <p>„Па да пођемо и ми с тобом, дедо!“ рече Боривој.</p> <p>„А то не може!“ |
и загазиш у турску војску, загазићемо и ми, па већ како нам Бог да!“ рече млади Боривој гласом |
рихвати Ристивор. „Ево шта: што ти то и ми!“</p> <p>„Не можете ви што и ја, и не требате ви што |
у Турци са више страна. </p> <p>„Зар би ми били српски јунаци, да вам се живи предајемо?!“ одго |
у тога младога јунака до тебе.{S} Кажи ми право, јуначе, тако ти среће јуначке, није ли ово сл |
је хвала господину кнезу Градоју, који ми ево даде од своје слатке малвасије, те ми оживе срце |
одару, који ме је учио витештву, и који ми је и отац и мајка.{S} И неколико пута приступах му, |
војске!{S} Ја колико пута бројах, сваки ми пут све друкчије излази!“</p> <pb n="192" /> <p>Узеш |
жаљењем, да се предаду.</p> <p>„Јеси ли ми, господару, још у животу!?“ викаше Ристивор, огледај |
ари, јер се није он нама заветовао; али ми ваља да маримо, јер смо се ми њему заветовали!{S} Је |
е сви заједно за Косово не кренемо; али ми је зазор да заповедам теби, кога љубим и поштујем ка |
"46" /> прихваћају руком заставе, једни ми рекоше:</p> <p>„Стани мало, брате, та докле ћемо так |
их мука, на које те живог метасмо, чини ми се, најстрашнија је што ти дадосмо да у последњим св |
у, а камо ли пред Господа Бога.{S} Чини ми се да би ме њихова светиња раскинула, као <pb n="113 |
аштва?!{S} И овај млади кнез Гојко чини ми се добар јунак?{S} И сви ови што иду за мном, и ако |
м господством и твојим јунаштвом, учини ми што ћу да те молим:{S} Сахрани мога слугу Ристивора |
а његова, чудновато посресаше!{S} Учини ми се да се тамо под шатором неко опева и да то што чуј |
пробудиш, моли се Богу за мене!“ учини ми се да је и мирнији и ведрији но што беше кад дођох!{ |
оје окрете к војводи:</p> <p>„Не замери ми, војводо; али знадем одобрићеш што ћу рећи.{S} Сви с |
ко може да дође а не дође!{S} Па да си ми какав јунак, ма и не био бољи од мене, па да те пове |
м теби, кога љубим и поштујем као да си ми отац.{S} Не заповедам ти, али те као Душанова узор ј |
осно!“</p> <p>„Е, па добро!{S} Доста си ми наказивао!{S} Захуктао си се само да одбраниш кукави |
ко си јунак!“ рече кнез.</p> <p>„Кад си ми је ти дао да се покажем?“ питаше поп са мало загушен |
док смо ево овде на нашем двору, ти си ми мио пријатељ; два пута мио као друг мога покојног ми |
„Бог да те прости, војводо, као што ти ми праштамо!“</p> <p>Прво млади Боривоје проведе Орлови |
о било!), „обећа ми, рече, кнез Н. дати ми велике баштине и синовицу своју ако те убијем; затек |
“ „Помислите, господо, да смо може бити ми баш једини Срби, који могосмо стићи, а не стигосмо, |
, нису мени вране мозак попиле!{S} Нити ми је срце утрнуло, да не осећа шта се приличи, шта ли |
а и забринута госпођа Манда, — „опрости ми, што и ја једна женска глава хоћу да судим о послови |
у зубима и севну очима.</p> <p>„Опрости ми, дедо!“ упаде у реч Боривој. „Ристивор би, као добра |
главом, узе да говори:</p> <p>„Опрости ми, добри и мили господару!...{S} Много сам те пута рас |
усову, а шапуташе тихо:</p> <p>„Опрости ми, Господине!{S} Мишљах више о слабоме срцу жене Магда |
е Господин Кнез писао!“</p> <p>„Опрости ми, дедо!“ прихвати тихо и очевидно узбуђена и забринут |
пише и сребро и злато!“</p> <p>„Опрости ми, војводо, — опростите ми, господо и господска дружин |
ицу.{S} Немој ноћас тога чинити.{S} Дај ми, да им за ноћас мој шатор буде тамница а ја тамничар |
зду од свога коња:</p> <p>„Синко, додај ми твој клобук!“</p> <p>Боривој се чуђаше што ли деду т |
ћемо ми сад на Косову?!“</p> <p>„Додај ми ту моју заставу, да је ја сам понесем?!“ рече стари |
оје чете и с мојим људма!{S} Не замерај ми, војводо!{S} Али друкчије бити не може.{S} Моји ће љ |
гласом устрепетаним.</p> <p>„Ето, веруј ми, слутио сам да ће тако да буде!“ говораше Ристивор м |
китом <pb n="191" /> босиока.{S} И тек ми мати приђе да ме загрли, а ти ме пробуди!“</p> <p>„Н |
другу страну, погледах на постељу, док ми се очи отеше на ону другу страну постеље на велики с |
Вукан хоће да смо му сви прикумци; док ми празнисмо пехаре други ухватише Славу Крилатицу!{S} |
а оно на сигурно на сам Видов Дан, чим ми само још која стотина људи стигне.{S} Не бој се, кне |
д Војводе Радича кнезу Градоју, љубимом ми пријатељу, срдачно поздрављење. — Да знаш, кнеже, ев |
зео да кипи.</p> <pb n="178" /> <p>„Жао ми је, господару, што нећеш да ме саслушаш.{S} Али кад |
но жали за нашим друштвом!“</p> <p>„Жао ми је Јабучила,“ рече кнез; „али што ћу му кад има неср |
ђе кнегиње.</p> <p>„У добри час!{S} Ево ми сам Бог отвара двери!“ говораше Ристивор сам себи, п |
итамо у поље у стан војске наше.{S} Ево ми слуге јавише да су кнез Миросав и властелин Витомир |
војска, а нама — нико да придође, него ми једни исти боримо се од ране зоре са три одморне вој |
си имао право што си се срдио.{S} Него ми је сад двојином чудно, како можеш да од мене тражиш |
не може бити веселији и радоснији него ми који смо овде, и овај наш народ око нас!“</p> <p>„И |
емо <pb n="20" /> то на страну!{S} Чудо ми је само како је војвода могао онако да пише!{S} Двој |
мој господар заповедио.{S} А заповедио ми је да ти кажем: да смо у оној крчми на цареву друму |
но чух како онај што запомаже вели: „Ко ми <pb n="151" /> уби добра господара...“ Вере ми је та |
> <p>„Веруј и да не знам!{S} Него и ако ми је зазор, баш не могу срцу одолети да те не запитам: |
облакша ми, а још ће ми лакше бити ако ми мој слуга опрости за сваку преку реч и за сваки прек |
ћ проспавао — или управо „пробдио“ како ми отац причаше.{S} Ево ће сва ова господа и властела о |
ића, па испричах Бошку шта ми се и како ми се учинило.{S} А Бошко ми онда каза: „Погодио си; и |
оставимо за после, а сад да учиним како ми је мој господар заповедио.{S} А заповедио ми је да т |
о сетно жалостиво гледа, да осетих како ми његова туга срце моје стегну, те ми из њега ударише |
ишта ми не рече.{S} Него збиља, једнако ми прећаше: „Ето запамти што ти велим: кајаћеш се што м |
расмо о свачему добар део ноћи.{S} Тако ми је чудно било да говорим с човеком, који као да је с |
махни се, попе, те работе!</p> <p>„Тако ми ево овога вина,“ настави поп; „није само да сам млађ |
е за нама, па кад стигне!“</p> <p>„Тако ми Славе, кнеже,“ настави војвода, „стид би ме био да с |
S} Али ћу те радо послушати, па, колико ми Бог помогне, <pb n="57" /> чуваћу његову сребрну гла |
и ћу за цео остатак мога живота, колико ми га бог поклони, благосиљати свакога од њих ко нам да |
ми се и како ми се учинило.{S} А Бошко ми онда каза: „Погодио си; и јесте нам Кнез сетан и нев |
о и треба кад си нам господар!{S} Знамо ми да си ти на зло зао, а на добро добар!{S} А знамо те |
да заборавиш ко си и шта си, не можемо ми, колико нас је год овде, то да заборавимо!{S} Немој, |
грех него што је војводин!{S} Не можемо ми пустити да се тело нашег војводе затрпа земљом као д |
сти свога старијега?“</p> <p>„Не можемо ми тебе, на догледу турске војске, оставити сама!{S} Не |
у његова мртва тела заветујемо: да ћемо ми до његова гроба подићи цркву о нашем трошку, и поста |
и властела. „Ево се заветујемо да ћемо ми, колико нас овде има, братском ревеном подићи цркву |
био и свршио, војске се тргле, шта ћемо ми сад на Косову?!“</p> <p>„Додај ми ту моју заставу, д |
стигне.{S} Не бој се, кнеже; стићи ћемо ми на време, ако Бог да, и много дана пре битке, <hi>ак |
о, кнеже!“ прихвати војвода. „Поћи ћемо ми на војну и из двора, ако Бог да, и не ћемо пожалити |
шта је јуначно.{S} Мој синко, ако ћемо ми тражити само шта је паметно, најпаметније је чувати |
ом у коме благ прекор трепташе. „Нећемо ми ово два три дана, док не пођемо, чамити и пијанчити. |
иће се опет и још горе, чим се уклонимо ми који их раздвајамо!“</p> <p>„Идите ви у ваше колибе |
е а пола као молећи им се. „Да потуримо ми на страну Саборе Светих Отаца, да забацимо у заборав |
Господина Кнеза са небеса види, да смо ми желели да се позиву његову одзовемо, и да смо истина |
доје. „А и да је истина, боље је да смо ми на Косову уз нашега Господина Кнеза, него да је он б |
немојте ви да ми кунемо!{S} Јер да смо ми стигли на време на Косово, и да су нам уморна браћа |
оваквог <pb n="188" /> народа какав смо ми, а да није мученик овога света?!{S} Али од свих мука |
слава измакне?!“... „Еј, да жалосне смо ми среће!“...</p> <p>„Тако нам и треба!{S} Нисмо боље н |
ма, овај свет није црн био?!{S} Сви смо ми и грешни и црни; само сте ви вазда свети и светли!“< |
о од руке војводе Милоша.{S} Наступасмо ми слободно и све кликћући.{S} Потиснусмо лево крило не |
којим између себе разговараху, видесмо ми на стражи, да се нешто крупно десило.{S} Али не мого |
цу нашу“ па им се одговори: „Не видесмо ми њих нигде на Косову!“.....{S} Сад чујте ме добро!{S} |
ме збору господе, рече:</p> <p>„Е јесмо ми нешто тешко згрешили Господу Богу!{S} После наше вел |
тежем, кнеже, и теби да кажем:{S} Нисмо ми овде на бојишту, нити смо пред непријатељем па да ћу |
се ти, војводо!“ рече он упорно, „Нисмо ми овде на бојишту пред непријатељем, <pb n="109" /> да |
о?“ запита кнез попреко.</p> <p>„Смешно ми једа видим какве муке има Ристивор с Јабучилом!{S} Н |
агрли и пољуби, говорећи:</p> <p>„Добро ми дошао први пут у наш двор! <pb n="80" /> ....{S} Нек |
Ристивор, — „ја још не доврших све што ми мој господар заповеди да ти кажем!{S} Док крчмар и к |
, рекао бих, нешто истине и у ономе што ми Степан из Кљештевице рече: „У незгодно време кнез по |
ди ти па спавај, а ја ћу сам писати што ми треба! <pb n="155" /> Па онда мене зовну и нареди те |
ече кнез, „Не би се цар на те срдио што ми толику част чиниш; али би се заиста срдио на мене, д |
Да бегамо?!...{S} Ко да бега!...{S} Зар ми да бегамо2!{S} Зар Орловићи од пет стотина година св |
еј, што не пођосмо дан раније!“... „Зар ми на видику Косова, па да нам се слава измакне?!“... „ |
</p> <p>„Зар ми сви,“ рече кнез, — „зар ми сви имамо коње и клобуке цвећем окићене: једини Рист |
се ућуте.{S} И ућуташе се.</p> <p>„Зар ми сви,“ рече кнез, — „зар ми сви имамо коње и клобуке |
ушао сам вас и служио од свег срца, јер ми је и лако и мило било да вас све слушам и служим; а |
че слатким речима!{S} Властелин Витомир ми је пред вама свима нанео срамоту, која се само мојом |
атило руком за заставу?!“</p> <p>„Завор ми је, господару, да ти у очи погледам!“ рече Ристивор |
брига за нашим јунацима.{S} Чусте какву ми власт кнез даде.{S} По сили те власти ево вам опрашт |
јунаштвом на Плочнику заслужио, и коју ми је Господин Кнез послао уз писмо о јуначкој смрти ње |
лампије, зар није тако?!“</p> <p>»Читаш ми из срца!“ прихвати старац Харалампије. „Као да читаш |
е:</p> <p>„Страшније заповести не можеш ми ни издавати, него кад ме заклињеш Свецем мојим!..{S} |
ити, чему треба мудро поучити, и да ћеш ми опростити, све и кад бих заслужио да ме кориш!“</p> |
} Ако се са Косова жив вратим, предаћеш ми га кад га потражио будем.{S} Ако ли буде Божја воља |
ље натраг у њену Азијску пећину.“ И још ми Бошко причаше како се Господин Кнез тешка: „Ето,“ ве |
онда Гојко настави опет:</p> <p>„И још ми Бошко причаше, како је Кнез Лазар писао Марку и нуди |
асвим без икаква узбуђења, „кад ето још ми није стигла ни половина војске која треба!...{S} Ево |
ли ето нема од Марка никаква одговора! „Ми,“ вели Бошко, „ми говоримо Кнезу Лазару: „Ето видиш, |
ка никаква одговора! „Ми,“ вели Бошко, „ми говоримо Кнезу Лазару: „Ето видиш, неће Марко да му |
о, војводо!“ рече кнез Градоје весело. „Ми, колико нас је данас овде, да се кренемо, не би ли Г |
Боривој, за Боривојем Ристивор.</p> <p>„Ми смо Срби од Орлова Града.{S} Не стигосмо да гинемо у |
тола свога господара, и, час руком, час мигом, наређивао млађима шта да донесу на трпезу а шта |
n="i" /> <div type="titlepage"> <p>ЧЕДА МИЈАТОВИЋ</p> <p>КНЕЗ ГРАДОЈЕ ОД ОРЛОВА ГРАДА</p> <p>ПР |
нашега дома.{S} Ти знаш колико је мени мила наша дворкиња Босиљка.{S} Више бих волела да је те |
петнаест година.{S} Син Градојев, кнез Милан Орловић, погинуо је пре две године у славној бици |
з боја на Плочнику, казивали да је кнез Милан улетао у најгушће чете Агарјана, баш као да је хт |
лош, а за њим узастопце Иван Косанчић и Милан Топлица.{S} Милош севаше очима гневно и срдито ви |
ђима има добрих јунака.{S} Шта, зар мој Милан није био јунак?{S} Зар у томе, што млади војвода |
чита последње писмо, које јој је писао Милан у очи саме битке на Плочнику, и да, читајући га, |
га оца а мог побратима, и поздрави мога Милана, нека ми се скорим надају!“ Па онда се живо испр |
еко своје воље доведена и привенчана за Милана Градојева сина, и опет како су неки властели, вр |
алене, кћери војводе Новака, жене кнеза Милана Орловића од Орлова Града, и ако јесте — онда... |
ини детињи осмех.{S} Сети се једне њене миле, детињасте речи, па се у мраку насмеја, и склопи о |
, да нашем цару победу дарује, и да нам миле наше јунаке врати дома живе и здраве и новом славо |
реки чин!“ „Немам ја шта теби праштати, мили господару!“ рекох ја; „нема душевнијег човека и бо |
да говори:</p> <p>„Опрости ми, добри и мили господару!...{S} Много сам те пута расрдио... мног |
беше мило да види старога кнеза, никоме милије него постаријим сељанима у оној гомили света.</p |
без старога Орловића!{S} Иди, брате, с милим Богом!{S} Што пре тамо стигнеш пре ћеш се уверити |
ласе од растопљеног злата и пурпура.{S} Милина је било погледати на ову слогу од топлих и нежни |
но слугу, све то у сјајном оделу, да је милина била у њих погледати.</p> <p>Угледав војводу ста |
цвећа, да своје клобуке оките.{S} Беше милина погледати како лепе дворанке девојке пружају пун |
о њих.</p> <p>Али је се сва та лепота и милина онога луга, којим прелажаху, зло слагала са бољо |
т која га чудновато подсећаше на часове милине које је као дете на крилу своје добре мајке пров |
ена и девојка уједно; по лепоти стаса и милини лика — вила; по очима, по кадифеној мекости погл |
питају за јуначко здравље, раздрага се милином па узе гласно кликтати.{S} Те усклике прихваташ |
некаквим чудним осећањима у којима се с милином растуженост мешала.{S} Тек кад га мали Маша, ск |
бра и верна слуго,“ рекла му је Госпођа Милица; „ето пођи у име Божје, и нека те мој благослов |
ске.{S} Господин Кнез и Госпођа Кнегиња Милица раде да их измире, али до сада све забадава!“</p |
о био ни у Топличку долину, кад Кнегиња Милица дозва старог Војводу Милојка, који заповедаше он |
шевац да се тамо нађемо Госпођи Кнегињи Милици и деци њеној!“</p> <p>„Тако је и никако друкчије |
враћао код дуждеве кћери, и да ли ме је мило помињала!“ говораше кнез Нинко, прозван од другова |
који онде у густој гомили стојаху, беше мило то што кнез о коњу рече, па му узеше довикивати: „ |
ба беху постројени.</p> <p>Свакоме беше мило да види старога кнеза, никоме милије него постариј |
кнеза на Косово пратити.{S} Кнезу беше мило, па га од радости у чело пољуби.</p> </div> <div t |
служио од свег срца, јер ми је и лако и мило било да вас све слушам и служим; а пазили сте ме с |
ородичине, зором у Среду.“</p> <p>Не би мило војводи.{S} Застиде се и поцрвене.{S} Не смеде да |
на велика брига с душе.{S} Толико му би мило, да онде у цркви загрли кнеза Градоја и пољуби га |
ма наше отачаство и наше име подједнако мило.{S} И с тога ја велим да је сада прво на реду да с |
колико коњаника иде за њим.{S} И би му мило, што их очевидно беше по више.{S} И опет се не хте |
з окрете Ристивору:{S} Синко води нашег милог госта у црвену кулу, нек <pb n="12" /> се мало по |
; „ето за твојим пасом видим једну киту милог ти босиљка!{S} Додај је нашем Ристивору!“</p> <p> |
ећ двеста година, али бих ја пре и мога милога кума Вукана пустио да отиде, само да кнез Градој |
:{S} Прво одведи властелина војводина и милога госта нашег у подруме доње, нека сам својим очим |
о!“</p> <p>„Тако је требало!{S} Знам ја Милојка!{S} Тако, брате!“ говораше кнез Градоје задовољ |
кад Кнегиња Милица дозва старог Војводу Милојка, који заповедаше оном стражом, па му рече да се |
баш и целу стражу, на Косово.{S} Стари Милојко, вршњак и друг нашега кнеза Градоја, сед као и |
устом црном косом.{S} Била је то лепа и милокрвна жена, око својих тридесет година.{S} Не више |
лицу, и не видећи како га она испод ока милокрвно погледа, прође мимо ње и стаде мирно до самих |
нчана дома враћа, тражаше да види своју милолику белу Перунику, са оним њеним крупним граорасти |
нез Добромир Иванишевић, и кнез Десимир Милосављевић, и кнез Богдан Ђурашевић!“</p> <p>„А стићи |
молитве калуђера не могу да помогну, ту милосрдан поглед из ока Мандалене Орловићке, дотицај ње |
Хришћанска самопрегоривост и Хришћанска милосрдност!{S} А Оче Харалампије, зар није тако?!“</p> |
згрешио је, патио је, а сад би му твоја милост дала нову прилику, да поживи животом добра и пош |
икони и обе руке у вис, као да призивље милост Божју; пригну се и целива Ристивора у чело, па с |
а мени сиромаху, Бог на небесима велику милост поклони!“</p> <p>Старац му мету своју десну руку |
твоје молбе.{S} Уздајући се у превелику милост Божју свршићемо ето опело над нашим мртвим војво |
роти!{S} И нека теби за твоју господску милост према мени сиромаху, Бог на небесима велику мило |
ји у прсима носи срце доброга оца пуног милости!{S} Али за тај посао останите ето ти и твој кум |
и о стварности и непроменљивости велике милости Божје.{S} Кад чу кнез Градоје да допочеше већ п |
ивој, „ако нећеш опростити Ристивору из милости своје према мени, опрости му за љубав Јабучилу! |
>„Молим те, бабо, не помињи га!{S} Имај милости према љуби сина твога!{S} Не помињи име, које у |
S} Бог нека и теби, и њој, и нама свима милостив буде!{S} А сад, пођи и остави ме саму!“</p> <p |
епокорни народе!...{S} Бог нека ти буде милостив!“ Па онда сукну мач из корица, тргну узде Лабу |
осово пред Видови Дан.{S} Онако добар и милостив, какав је увек, рече ми: „Гледај, синко, да ст |
а на добро добар!{S} А знамо те и да си милостив, и прави отац јадној сиротињи...{S} Ех, како с |
а на глас, Богу моли да народу српском милостив буде!“</p> <p>Ту га сад прекиде гласно јецање |
на коњу обилазио војску, поздрављао се милостиво с властелом и са заповедницима од чета, показ |
а кнез Градоје поклонио своме манастиру Милостину.{S} Журила се, јер је управ довршивала диван |
Милоша да се врати Кнезу под шатор!{S} Милош беше блед и дрхташе од гнева, али се горко осмехи |
топце Иван Косанчић и Милан Топлица.{S} Милош севаше очима гневно и срдито викну момцима: „Коње |
дства; али је све то мало теби!...{S} А Милош?{S} Доиста није ни тако мудар, јер свагда носи ср |
уди Вука Бранковића шапутаху да војвода Милош Обилић шурује нешто са српским кнезовима, који до |
азмакну.{S} Испаде испод шатора војвода Милош, а за њим узастопце Иван Косанчић и Милан Топлица |
а је цар турски погинуо од руке војводе Милоша.{S} Наступасмо ми слободно и све кликћући.{S} По |
а не запита: „Јеси ли на страни војводе Милоша, или си на страни господина Вука?!“ Па кад јој к |
јводе и кнезови; чух их како преклињаху Милоша да се врати Кнезу под шатор!{S} Милош беше блед |
ово као његови клетвенице.{S} Пријатељи Милошеви опет на глас причаху, да Вук води преговоре с |
Али ко је тај Србин, сем Вука, који се Милошем данас не поноси?!“</p> <p>Све то говораше стари |
ојом руком преко његова чела, као да га милује.</p> <p>„И опет, синко мој,“ рече тихо као да ша |
е у хладовини тако често с њиме седела, милујући га у таласима од мириса, које је њихов цвећа п |
два, те да ми се сва војска искупи.{S} Мимо кнеза Будисава има још да дође и кнез Добромир Ива |
она испод ока милокрвно погледа, прође мимо ње и стаде мирно до самих врата кад их она затвори |
ором Голубињеске Реке, која испод њих и мимо њих протицаше.{S} Дивно је било са оне терасе пуст |
двору, ти си ми мио пријатељ; два пута мио као друг мога покојног ми оца.{S} Ако ти, кнеже, мо |
ти да и добро значи, али који мени није мио.{S} Тебе, који имаш верно и храбро срце, молим не к |
а само.{S} Ти си нам свагда био веран и мио властеличић.{S} Сутра ћеш у име Божје поћи с мојим |
к смо ево овде на нашем двору, ти си ми мио пријатељ; два пута мио као друг мога покојног ми оц |
екуда.{S} Војвода ми изгледаше блед али миран. „Звао сам те“, рече, „да ми бар један део терета |
било; али ево невоље где, уместо да нас мире, калуђери и попови наводе нас на заваде, е ето где |
међу укрштене мачеве и оборена копља и мирили завађену браћу.{S} А погледај само шта сада бива |
ховите, световао на скромност поносите, мирио завађене, и свагда при сваком растанку преклињао |
њиме седела, милујући га у таласима од мириса, које је њихов цвећа пуни перивој слао на терасу |
чи дували у трубе.{S} Овда и онда мек и мирисан поветарац са запада понео би отуда звекет и буб |
ничке сузе, што се мешаху са скупоценим мирисима.{S} Везиља гледаше дуго и дуго у русокосу и бе |
, вињага и леске.{S} Изнад ове зелене а мирисне живе ограде подизале су се високе тополе, дохва |
ка му гледаше право у очи.{S} Примајући мирисне струкове из њене руке Ристивор гледаше с велико |
ледало му је чудно да српска земља може мирисним дахом да дише, да српски потоци могу сребрним |
к Ристивору, извади иза свога паса киту мирисног босиљка па је пружи младоме витезу на његову в |
од богатим шатором нађоше и запојише га мирисном малвасијом.</p> <p>Старом се јунаку загреја ср |
тором, сваки ће од њих мирно спавати на мирисном сену под красном зеленом колибом, или и под јо |
те се по пољани проходао овамо онамо на мирисном поветарцу а под небом, које се -— чинило му се |
на једној шареници, коју му Ристивор на мирисном сену простро беше.</p> <p>„Не знам шта је, али |
} Слатко је било прелазити том свежом и мирисном хладовином.{S} И доиста је млади Боривоје у св |
ци обасјаше.{S} Застадоше, да се у оном мирисном и светлом јутарњем зраку поздраве и проразгова |
и влажни трепер, који сад беше напојен мирисом од тамњана и босиљка.</p> <p>И ако му ледени та |
оним слатким поветарцем,који се напојио мирисом од босиљка, ружа, и липова цвета!{S} Није чудо |
!“...{S} Него најправије ми рече старац Мирко из Сенокоше: „Брате, што је у овој земљи било јун |
на ову слогу од топлих и нежних боја и мирне свечаности.</p> <p>Млади Орловић не могаше а да н |
е како старац узе дихати равномерније и мирније и како отвори очи, и како погледе своје заустав |
и се Богу за мене!“ учини ми се да је и мирнији и ведрији но што беше кад дођох!{S} И онда га ј |
оњаника стало у редове испред шаторова, мирно и у највећој тишини очекујући нешто.{S} Није дуго |
рати може!“ говораше кнез Витомир доста мирно. „Ја сам готов ево овога часа, само ако кнез Миро |
плаве светлости на Ристивора, који сад мирно лежаше не мичући се и не дишући као да је мртав.{ |
илокрвно погледа, прође мимо ње и стаде мирно до самих врата кад их она затвори.{S} Кнегиња се |
а глава њена јединца још јутрос до зоре мирно почивала.{S} Па онда жена и мати Мандалена спусти |
ене није више било суза.{S} Она гледаше мирно и не трепћући за сином и свекром својим и њиховом |
личан младић, <pb n="136" /> погледаше мирно, и тек само мало као уморним очима, по господи шт |
Ристивор развио беше изнад њега, чекаше мирно док се не искупише око њега на убојним својим коњ |
е да пробуди Ристивора, који сад дихаше мирно као да притајује дах свој, да би и сам нешто боље |
нема!....{S} Има смрти,“.... рече кнез мирно и поуздано.</p> <p>У том изиђоше на сами врх брда |
ко је војвода?{S} Је ли му све здраво и мирно на дому?“</p> <p>„Нека је слава богу, војвода је |
нам као Некудим, који и јеси, испричај мирно све што знаш!“</p> <p>„Ево хоћу, господине кнеже! |
/> моја мајка рекла!?“ говораше Боривој мирно, али му се пламен просу по образу.</p> <p>„О, буд |
о пребледе и преста појати.{S} Али ипак мирно дочека да се света песма доврши, па онда, нешто у |
а, па им јасним и звучним својим гласом мирно рече: „Јунаци!{S} Ево стижу гласови да непријатељ |
има, с усиљеним осмехом на устима, како мирно корача, и кад угледаше младо дете Боривоја, како |
да ће тако да буде!“ говораше Ристивор мирно. „Сад што је ту је.{S} Само једно знај, господару |
бојазна старога кнеза, да не узнемирују мирно почивање покојнога кнеза, пређе и на све његове д |
оре!“</p> <p>И два млада витеза гледаху мирно како се носе с једног краја трпезарије на други и |
ну спустише мачеве у корице, па стајаху мирно и без ромора, очекујући да виде шта ће сад да буд |
људи под мојим шатором, сваки ће од њих мирно спавати на мирисном сену под красном зеленом коли |
о воде, и зрикање зрикаваца у великој и мирној трави, пуној ивањскога цвећа, на пољани на којој |
гласом војвода, али опет некако с пуно мирноће и достојанства. „Немојте да хитамо да се један |
анине.{S} Не говорећи ни речи, свечаном мирноћом гледаху у два рањеника, једног старца и једног |
у Орлова Града могли сте угледати слику мирну и опет пуну боје.</p> <p>По белим плочама од авли |
ја се, кнеже, кајем за моју реч!“ рече Миросав. „Кајем се два пута, јер њиме увредих мртва чов |
би ти хтео, кнеже Орловићу!“ одговараше Миросав упорно. „Ја сам човек као и сваки други човек, |
<p>„Не пресуђујем ја!“ прекиде га кнез Миросав; „нит сам вредан, нит’ сам кадар да ја то пресу |
„Војводо,“ викну из гомиле господе кнез Миросав од Рујног Рудишта; „не можеш ти окренути кнеза |
Кнеже,“ узе реч Витомир, „ако хоће кнез Миросав да се мачима на смрт боримо, готов сам; али хоћ |
реда!“</p> <p>Насмеја се грохотом кнез Миросав.</p> <p>„Вараш се ти, војводо!“ рече он упорно, |
или ниси,“ прихвати горким осмехом кнез Миросав; „на чисто је да ти је дед био Патарен!“</p> <p |
.... славу ти...!“ рикну као бесан кнез Миросав, па се баци сребрним пехаром на Витомира, скочи |
ихвати властелин Витомир; „али ако кнез Миросав остави ноћас стан па се врати дома, онда да зна |
сам готов ево овога часа, само ако кнез Миросав хоће!“</p> <p>„Кад је тако,“ предузе војвода по |
наше.{S} Ево ми слуге јавише да су кнез Миросав и властелин Витомир дигли један на другога људе |
еговом крвљу спрати може!“</p> <p>„Кнез Миросав је претресао кости мога деда у гробу клеветом ј |
део си за трпезом ко га поче?“ одговори Миросав јетко.</p> <p>„Не питам то,“ рече војвода, „нег |
</p> <p>„Тако је у истини!“ рече упорно Миросав. „Мени не треба да се правдам.{S} Ти би, војвод |
итање управља своме непријатељу.</p> <p>Миросав ћуташе као да га се зора баш ништа не тиче; нег |
је надјача јека од горкога смеха кнеза Миросава.</p> <p>„Хвала теби, војводо, на лепој беседи! |
и како су срећом мало не сви људи кнеза Миросава и властелина Витомира били пола пијани, то тре |
па се окрете, да код свога стола дочека Миросава.</p> <pb n="91" /> <p>„Стан’те, господо!“ викн |
У другом тренутку он је већ стао између Миросава и Витомира; у трећем тренутку дохватно је оног |
стеле и српске војске.{S} И тебе, кнеже Миросаве, и тебе, властелине Витомире, стављам у затвор |
е сад да буде.</p> <p>„Где си ти, кнеже Миросаве?“ викну војвода више сетан него гневан. „Где с |
д био Патарен!“</p> <p>„Ти лажеш, кнеже Миросаве!“ цикну Витомир. „И није чудо да лажеш, јер су |
далеко у један кут трпезарије, па онда Миросаву, који се на ноге дигао био, викну заповеднички |
а Алексија.{S} Војвода међу тим приђе к Миросаву и Витомиру па, у знак да им прашта, пољуби се |
{S} Нисмо боље ни заслужили!“ рече кнез Мирослав. „Није <pb n="131" /> нас кнез Градоје кумио и |
} Било је за ове <pb n="107" /> оружане миротворце нешто опасности у првим тренуцима.{S} По виш |
да се с Господином Кнезом погоди те на миру разиђу.“</p> <p>„Има још нешто што бих ја хтео да |
е свога царства размакао, кад би му сва мисао била сведена у бригу: шта ће о њему бесна властел |
> не беше умора у срцу његову.{S} Једна мисао витлала је другу, онако како се зрикавци, у висок |
сад још срећнији што је имао срећу да, мислећи на тебе, погине у служби земље господара!“</p> |
може и дружина без њега!{S} Понео се па мисли е не може ни цар Лазо на Косову без старога Орлов |
м орлу од Орлова Града невоља, да своје мисли савија и завија свакојако!{S} И ако је младост го |
пута, па се онда пусти у некакве дубоке мисли, не скидајући погледе своје са красног лица лично |
/p> <p>Пусти се за тим у некакве дубоке мисли и шеташе се немирно с једнога краја терасе до на |
даше као да се упустио у некакве дубоке мисли, или да пушта памтење своје да лута по Косову хва |
Беше погружен у некакве тужне и дубоке мисли.{S} Око њега се опет искупише сви кнезови и власт |
у на колено, пустио се скрушен у дубоке мисли, уздисао би тешко, сузе ронио, и устајао само да |
шта пише.{S} Ја знадем Господин кнез не мисли на тебе.{S} Твоја је кућа ономлане на Плочнику да |
да кнез Градоје никада не говори што не мисли, и да оно што мисли никада не мења!{S} И то је св |
на његову постељу.{S} Погружена у тужне мисли гледаше у подглавље на коме је лепа глава њена је |
онда га освојише свакојаке тужне и црне мисли.{S} Под њиховом тежином беше оборио главу на прса |
Пустио се био у некакве дубоке и сетне мисли.{S} Рекао би човек да се загледао у мрављу војски |
им шатором не да спава, него да прибере мисли после оноликих потреса тога дана, и да смисли шта |
срце горком тугом.{S} Па онда би му се мисли отеле на ону господу, којој је кнез Вукан тако ре |
кад има несрећу да га јаше човек, који мисли да је главно гледати шта је паметно а не шта је ј |
амо да буде како ти желиш, а не како он мисли да треба!{S} Пусти ти њега нека он разапиње свој |
да не говори што не мисли, и да оно што мисли никада не мења!{S} И то је све што вам ноћас имам |
у му погледи на њу падали.{S} Његове су мисли облетале један цвет, и срце му се пунило некаквим |
веран и добар слуга био, али смо свагда мислили да у теби куца не само верно и одано него и кре |
>„Какву Грачаницу?!“ прихвати кнез. „Не мислим ја цркву коју су људске руке градиле, него цркву |
<pb n="60" /> Босиљка на то рекла; али мислим да би ме послушала да ти руку даде, само ако не |
ан бисер.{S} Одједанпут се отрже својим мислима, устаде на ноге, права и витка као јела.{S} Пре |
кудима.{S} Подуго га гледаше — као да у мислима прелистава све листове Некудимове верне службе |
друго него да ће Срби победити.{S} И у мислима таквим већ се враћаше с бојнога поља цвећем оки |
мислио да нам је вино мозак прегрејало, мислио бих да сте бесни и махнити, и молио бих војводу, |
ашем цару и отачаству!...{S} Кад не бих мислио да нам је вино мозак прегрејало, мислио бих да с |
еба нашег војводу, а сутра — ако доиста мислите да сте згрешили — ударите у молитве, метанија и |
а у бригу: шта ће о њему бесна властела мислити, шта ли ће пијани попови без парохија о њему пр |
узети, да говори сам себи; а могло се и мислити, да он оно питање управља своме непријатељу.</p |
и реч:</p> <p>„Кнеже Орловићу!{S} Немој мислити да се ми клањамо твоме буздовану где се не клањ |
младост готово што и лудост, опет немој мислити да ја не видим шта си и куд си наумио?{S} Кад т |
их лакокрилих свираца!</p> <p>Узе будан мислити о војни на коју цар Лазар тако дирљиво позиваше |
его што се сва српска војска искупи.{S} Мислиш ли ти, кнеже, да нам већ давно не би стигле њего |
а у васиони Бога Саваота!“</p> <p>„Јели мислиш цркву Грачаницу?“ запита Ристивор безазлено.</p> |
Угре!“</p> <p>„Хвала теби, војводо, што мислиш да сам вредан да преноћим у дворани у којој је н |
авдаше се Ристивор.</p> <p>„Ех, ти опет мислиш, светац је као ти, да се за сваку ситницу срди!“ |
ко је то, мој попе Каритоне!“ .</p> <p>„Мислиш ли ти, кнеже, да ја не бих певао у славу наше св |
твама откупљујете моју душу од небесних митара, нити тражим да ви вашим метанијама држите моје |
гињи. |</p> <p>„Како и сама знаш, сад о Митровдану, који долази, навршиће се седам година како |
да не може бити да се он не срди кад му митроносне слуге његове приступају с рукама црним од уг |
аде знак да може да се уклони, он се не мицаше, нити скидаше свога погледа са ње.{S} По румени, |
аше старац све срдитије; „из ових стопа мичи се натраг!{S} Не чекај да те мачем или буздованом |
ијао од шатора таласе народа шапућући: „Мичите се, браћо, даље!{S} Срдит је кнез, може вас какв |
на Ристивора, који сад мирно лежаше не мичући се и не дишући као да је мртав.{S} Гледаше га, и |
несе у своје чудесно царство.</p> <p>Не мичући се слушаше Иван како Ристивор равномерно и дубок |
дину Кнезу треба на Косову свака српска мишица и свака кап српске крви да спасе отачаство од Аг |
.{S} Него, Богу хвала, те је још снажна мишица његова, и што је још младо срце у њега!...{S} Шт |
<p>Дечку томе повезана је била глава и мишица десна танким белим платном.{S} Старцу нису ране |
средњега стаса, широких прсију, чврстих мишица, жилаве руке; сед, с дугом косом, дугим брцима, |
у кожу, као да је медвеђа; лице, и голе мишице од рамена, и голе ноге од колена, поцрнеле од пр |
дија освојити победу баш са те две ваше мишице; а може је изгубити само што не бејаше још два ч |
да се по ново склопе и да му и рамена и мишице и плећа и јуначка прса дохватају.</p> <p>Турци и |
властелин, рањен у бутину стрелом, а по мишици сабљом.{S} Ето вам га, па нека вам сам казује шт |
едну сабљу која склизну те га обрани по мишици.{S} Кнез дохвати свој буздован па њиме растера Т |
му мача из руку избити, док га мало по мишици, и по рамену и по глави не окрзнуше!“</p> <p>„А |
пут, а он скочи на ноге, најпре заклони мишицом главу, као да се сакрије од свечевих погледа, п |
сте ви нека лукава зверад!“</p> <p>„Ето мишљасмо, господару, видећеш сада најбоље и сам е би ти |
тихо:</p> <p>„Опрости ми, Господине!{S} Мишљах више о слабоме срцу жене Магдалене, него о јакос |
ту цркву на славу Божју?!“</p> <p>„А ја мишљах“ рече Ристивор, „ти помињеш дивну Грачаницу, кој |
купише око рањених Срба.{S} О Ристивору мишљаху да је мртав, али не бејаху још сигурни. <pb n=" |
моран и опет не могаше ока склопити.{S} Мишљаше да се успава на оном једнозвучном гуђењу и хрка |
у сиротињу молим, пусти им твога сужња; млад је, згрешио је, патио је, а сад би му твоја милост |
истивор, — „да ти, господару, ниси више млад, и да је било доста твога славног војевања за педе |
јој: „Ево то ти је оставио на дар један млад Србин, који би срећан био да твојој срећи служи, а |
испод терасе испаде на мраморну авлију млад момак, красног лика, висок и лепо развијен.</p> <p |
мо, шта се мени једном десило:“ узе реч млад један властелин, по имену Витомир. „Пре пет година |
лин Иван Порубовић од Дреновца!“</p> <p>Млад човек, који гологлав следоваше Ристивору, смерно с |
ј и богато изрезаној храстовој столици, млада једна жена, по високог, вижљавог, танкоструког ра |
трча кнезу и његовој чети у сретање.{S} Млада момчад удари у кликтање, женскадија узе певати пе |
Хајдмоте у цркву!“</p> <p>И одведе оба млада витеза у дворску црквицу где јутрења тек почела б |
и!“</p> <p>И изиђе из шатора водећи оба млада витеза за руке.</p> <p>„Бадава!“ рече он као сам |
И још ти се молим смилуј се на ова два млада грешника, што се синоћ при вину горко завадише, и |
љем испребијао!</p> <p>Није чудо да два млада витеза клизаху разговором низ брдо, док се не нат |
гледаше час један час други од она два млада човека да га у разговор увуку.{S} Знали су да је |
{S} Вратив се под шатор пробуди она два млада властелина.{S} Рече им да ће пред шатором наћи во |
без прекида.{S} Ни кнез, па ни она два млада витеза, не разумеваху ништа од свега онога жубора |
ада и до века!{S} Амин!“</p> <p>Она два млада властелина погледаше се.{S} Изгледаху оба збуњена |
љко, два свештеника средњега доба и два млада ђакона.{S} Знате ваљада протопоп-Недељка?{S} Сед |
а их док се мало поуморе!“</p> <p>И два млада витеза гледаху мирно како се носе с једног краја |
загази оштрим српљем у зрео јечам, а да млада момчад и девојчад не пусте, да им јасна грла одје |
</p> <p>Ту у ходнику иђаше му у сретање млада дворкиња Босиљка.{S} Рече му: „Госпођа кнегиња че |
под терасе.</p> <pb n="37" /> <p>Два се млада витеза, две властелинске слуге два племенита госп |
оранке и дворани и сва чељад дворска, и млада и стара, све то у празничном руху.{S} Било је див |
и онда зле слутње обузимљу.{S} И ако си млада, доста си бура у животу видела!“</p> <p>У томе се |
.{S} А била је вешта везиља, јер је као млада девојка провела неколико година у Дубровнику, уче |
д <pb n="26" /> колевке крочила на њиву млада а висока и танкострука једна жена у китњастом шар |
м пажњом већ од два месеца ради!</p> <p>Млада се жена усправи; дахну дубоким дахом, као да јој |
што нам кнез Градоје поручује!{S} Дед’, млади властелине, казуј нам даље шта имаш!“</p> <p>„Как |
каква светиња,</p> <p>„Добро нам дошао, млади властелине!“ рече кнез срдачно. „Како је војвода? |
е орлушине!“</p> <p>„То треба да чујеш, млади властелине, како је било.{S} Причају да сад међу |
здованом, а камо ли љутом заповешћу!{S} Млади кнежевић нека се врати, и треба да се врати!“</p> |
го је права борба већ била престала.{S} Млади Боривој и Ристивор, чим дочуше да се две чете биј |
ахаху рукама жетеоцима и жетелицама.{S} Млади Боривоје чу како се довикиваху и дозиваху, и како |
а стаде, да чује одговор Ристиворов.{S} Млади витез по дуго стаја пред њом нем и замишљен, и гл |
служити.{S} Сва тројица беху уморни.{S} Млади се Боривој пружи по своме плашту, обори седло рук |
чи исприча шта му је кнез заповедио.{S} Млади кнежевић, који је волео бесног попа Каритона, као |
ина, али данас тебе послушати не ћу.{S} Млади кнежевић може наћи пута у Орлов Град и без Ристив |
оју на Косово!{S} Ти си и онако стар, а млади кнежевић још је дете.{S} Грехота би била да, било |
д некакве невидљиве опасности.</p> <p>А млади Боре, који је некако, пошто сврши читање оних пис |
атске крви.{S} И би се и ње пролило, да млади војвода не улете у гомилу међу завађене, те своји |
ја тебе данас на Косову посрамити!“ Па млади унук Градојев удараше хитро мачем по Турцима и ле |
а помоћи!“</p> <p>„А ти, дедо?!“ запита млади Боривој пун чуда.</p> <p>„Ех, синко, ја ћу...“ од |
у јасни кликот из девојачких грла, кад млади војници, потпуно оружани и опремљени, вадајући св |
ло као неком јеком од гусала, као да је млади витез далеко, далеко тамо у царству снова певао н |
м и мирисном хладовином.{S} И доиста је млади Боривоје у својој детињској невиности осећао неоп |
сти и свецу не поклони!“</p> <p>Диже се млади властелин, смерно се кнезу поклони па рече:</p> < |
аквих на Косову било!“</p> <p>И опет се млади властелин заустави.{S} Изгледаше као да се упусти |
је красна и честита девојка; обоје сте млади, али сте и једно и друго паметни, и могли би бити |
емо и ми, па већ како нам Бог да!“ рече млади Боривој гласом устрепетаним.</p> <p>„Ето, веруј м |
ђије.</p> <p>„Има овде две књиге!“ рече млади кнежевић. „Једна је уметнута у другу.{S} Ево да т |
би се ми од тебе, дедо, одвајали?“ рече млади унук његов.</p> <p>»Ако ћеш право,“ прихвати Рист |
пред дворем на главноме уласку стојаше млади војвода Радич.{S} Око њега пуно господе и пуно сл |
ви и стари кнез, и госпођа Мандалена, и млади кнежевић, и све дворјанство њихово.{S} Учини се м |
да им појање што пуније буде.{S} Тада и млади војвода узе јасним младићким својим гласом да пом |
он, који је више вина попио него кнез и млади властелин заједно.</p> <p>„Не знам ти дати одгово |
/p> <p>„Да видите ко су Срби, и стари и млади!“ одјекиваше Ристивор своме господару, па својим |
!{S} Ево да видите ко су Срби и стари и млади!“</p> <p>„Да видите ко су Срби, и стари и млади!“ |
шатором војводиним.{S} Стари Некудим и млади ђак Ђурђе плакаху као расплакана деца.</p> <p>„Мо |
младом кнежевићу, који, прав као прави млади бор, стојаше само на један корак од старога кнеза |
Радич учини, нема јунаштва?!{S} И овај млади кнез Гојко чини ми се добар јунак?{S} И сви ови ш |
вео нам, славни господару!{S} Живео нам млади кнежевић!“ Сељаци сложно прихватише, и ако им мал |
.</p> <p>„Дедо!“ викаше силно раздраган млади Боривој! „Дело! ево добих прву рану!“</p> <p>„Нек |
о, као што ти ми праштамо!“</p> <p>Прво млади Боривоје проведе Орловићеве људе.{S} Ристивор при |
} Кад му попови и ђакони испричаше како млади Југовић остави двор, и како за њим отиде и Голуба |
во мене, господару?“ одазваше се весело млади огранак дома Орловића, и његов верни слуга, па у |
илан није био јунак?{S} Зар у томе, што млади војвода Радич учини, нема јунаштва?!{S} И овај мл |
нска јерес!“</p> <p>„Шта кажеш?!“ викну млади Витомир, сав пренеражен. „Ваљада нећеш рећи да са |
ац пут Косова!“</p> <p>„Господо!“ викну млади војвода сав блед од узбуђености, и сав уздрхтао. |
Јесте ли још у животу?!“ питаше сиромах млади Боривој, промуклим гласом, крвав по лицу, стегнут |
ета, с једним дететом, какав је ето наш млади господар, и са једним лудаком какав сам ето ја!{S |
ћанина и два од детињства друга.</p> <p>Млади властелин Иван беше устао; изненађен оним што гле |
нежних боја и мирне свечаности.</p> <p>Млади Орловић не могаше а да не ускликне:</p> <p>„Косов |
цању оних жена у гомили око њих.</p> <p>Млади Боривој пољуби мајку у руку, истрже се из њена за |
ма, кад мене више не буде било!“</p> <p>Млади војвода гледаше неколико тренутака радосно изнена |
а добрим гласима а у добри час!“</p> <p>Млади властелин извади из једне свилене, лепо извезене, |
.</p> <p>„Додајте, децо,“ викну војвода младим својим слугама што јахаху иза њега, — „додајте Р |
воранке девојке пружају пуне руке цвећа младим јунацима.{S} Изгледало је као да је и само сунце |
S} Кнез се осмехну једним брком па рече младим људма: „Ходите, децо, оставимо сад попа да доврш |
ути право к војводи, праћен само својим младим унуком.</p> <p>Дошав пред војводу стари кнез га |
одара и пође напред.{S} Кнез се крену с младим Боривојем за њим, а за њима њихова војска све по |
ву молитвицу, и скочи у седло као да је младић од двадесет а не старац од седамдесет лета!</p> |
друго одреди.</p> <p>Боривој је красан младић од петнаест година; очима и обликом подсећао је |
“</p> <p>Рањеник, красан, висок и личан младић, <pb n="136" /> погледаше мирно, и тек само мало |
јводу стари кнез хитро скочи с коња као младић, па скиде калпак, те гологлав приђе к младоме во |
уде.{S} Тада и млади војвода узе јасним младићким својим гласом да помаже староме кнезу, и онда |
нечујним дахом: „Славо моја!“ Ово двоје младих пустише своје погледе, да се сусретну и загреју |
аласана кола.{S} Пуно младих мома, пуно младих девојака, пуно народа, пуно света свакојака, пун |
олиба вијугају усталасана кола.{S} Пуно младих мома, пуно младих девојака, пуно народа, пуно св |
тима, како мирно корача, и кад угледаше младо дете Боривоја, како весело око себе погледа, носе |
што ти је у Крушевцу и мало и велико, и младо и старо, пуно вере да ћемо победити, па је весело |
то је: да се сви — и мушко и женско, и младо и старо — сваким јутром и сваком вечери Богу моли |
се кола, те и мушко и женско, и старо и младо, потрча кнезу и његовој чети у сретање.{S} Млада |
лака жупе од Орлова Града.{S} И старо и младо похитало је у чистом празничном руху, да пожеле с |
простиркама, претискаше на своје груди младо своје чедо и горко плакаше и јецаше.</p> </div> < |
се на колена, загледа се у оно пребледо младо лице од тако велике лепоте; гледаше га; гледаше г |
S} Јадна Госпођо наша!{S} Што пушташ то младо своје Господско јединче, да излази на крваво поље |
Градоја, нека иде кад му у староме кошу младо орловско пиле жустро кљуца!{S} Пустите човека нек |
још снажна мишица његова, и што је још младо срце у њега!...{S} Шта Агарјани, шта Грци, шта Уг |
дамдесет лета, и унука његова Боривоја, младог дечка од петнаест година.{S} Син Градојев, кнез |
стиворе, да пратиш свога <pb n="193" /> младог господара, и да га чуваш, и да га предаш здрава |
у два рањеника, једног старца и једнога младог дечка, који на меканим персијским простиркама ле |
ифору, да доведе у трпезарију војводина младог властелина, и сам пође доле с попом Каритоном.</ |
{S} Молићемо се Богу да те уза старог и младог господара жива и здрава овоме двору врати, те да |
пут, кнез му шапутом рече: „Иди, моли и младог господара да ти опрости!“</p> <p>Старац се понаш |
да тражи.</p> <p>Ристивор приђе к руци младог Боривоја, али му је овај не даде, него загрли Ри |
с момцима одјахао у планину да огледају младог сокола, ког му Дубровачки трговци ономад дароваш |
ше одмах запалио пламен у ватреном срцу младог Орловића.{S} Свака реченица старчева убрзаваше к |
че Ристивор,“ питаше кнез <pb n="27" /> младога властелина, — „да се прекрстиш три пута и покло |
врату а испод свиленог напрсника у тога младога јунака до тебе.{S} Кажи ми право, јуначе, тако |
једне воштане свеће, која је више главе младога војводе догоревала, то је осветљавало бледо као |
још ближе и загледа се у бледожуто лице младога војводе.{S} Уздахну тешко, пригну се и пољуби г |
<p>Хтеде прво да иде да дарује првенче младога војводе, али дадиље не дадоше ни њему ни војвод |
слатко ће ми бити да погинем ако њега и младога господара заклонити могу!“</p> <p>„Хвала ти; то |
пре очи своје, из којих ватра севаше, у младога дечка, кога је његова брижна и нежна мати тихо |
неколико тренутака радосно изненађен у младога Боривоја, па га онда загрли и пољуби, говорећи: |
онда те молим.... подај то злато твојој младој дворкињи Босиљки!{S} Него те још преклињем Богом |
ивор држаше други светњак с леве стране младом кнежевићу, који, прав као прави млади бор, стоја |
о, не знам казати!“ рече старац љубазно младом властелину. „Што ја видим и што знам то је: да н |
рукама саслуша речи земље господара.{S} Младоме Боривоју задрхта рука кад отвори по дугачку лис |
паса киту мирисног босиљка па је пружи младоме витезу на његову високом Јабучилу.{S} Пружајући |
ћ, па скиде калпак, те гологлав приђе к младоме војводи и поклони му се смерно.{S} А тада и вој |
савија и завија свакојако!{S} И ако је младост готово што и лудост, опет немој мислити да ја н |
владике своје синова и синовце, који су младост своју сагорели у сладости световне грешности, а |
аш како је то све друкчије било за наше младости!{S} Онда смо имали свагда десет пута више људи |
о смо другови од детињства, и ако смо у младости заједно вино пили и ограде прескакали, и ако е |
по Косову, да их пале, да секу народ, и младу чељад у робље да одводе.{S} Имаћемо зар прилике д |
.{S} Загледа се за неколико тренутака у младу жену, па јој рече:</p> <p>„Мандо, снахо моја, што |
ом куту, бледе и сузе ронећи, гледаху у младу и красну госпођу своју, која, седећи на посниском |
стивор је, по жељи Ивановој, наредио те млађа чељад простре постељу за Ивана у куту према његов |
о нас тако остави?{S} Што прекрати свој млађани живот, кал си могао часно да га проводиш у свак |
дивној причи у којој има велики пуок за млађе!{S} Мени је мој покојни отац говорио да су се у с |
село здрављаше са кнезом.{S} По неко од млађе господе љубљаше га у руку, а војводини дворани и |
p>„Видесте ли нашега кнеза?“ питаху они млађе људе и момчад око себе. „Видесте ли га“...{S} Али |
амдесет и пет, само се вазда издајеш за млађег...“</p> <p>„Нека ми је и деведесет и пет“, пресе |
рабро срце, молим не као слугу него као млађег брата, пази и чувај нам старога господара!{S} Зн |
држати могу!{S} Ама ви сте, синци моји, млађи од мене!{S} Припашите ви оштре маче, прихватите ш |
уздахну: „Ах, што нисам само пет година млађи, да се на коњу држати могу!{S} Ама ви сте, синци |
нији, поноситији, лепши, а верујте ми и млађи, но што га икада видех за последњих десет година |
у с вама?!{S} И ако сте по годинама сви млађи од мене, не бојим се ја ни пити с вама, а камо ли |
а вина,“ настави поп; „није само да сам млађи од тебе за десет година...“</p> <p>„Каквих десет |
ара, и, час руком, час мигом, наређивао млађима шта да донесу на трпезу а шта да однесу са ње, |
т нису сви такви.{S} Хвала Богу, и међу млађима има добрих јунака.{S} Шта, зар мој Милан није б |
јахаше мало даље зеленим пољем, неко од млађих људи рече, да види пуно вењака и колиба на пољан |
ни мој војводо.“</p> <p>По дуго нико од млађих не смедијаше да што проговори, а старац не могаш |
сад да вам наставим!{S} По ужурбаности млађих и по забринутости и замишљености старијих војвод |
е, како је било.{S} Причају да сад међу млађом господом има пуно њих, који веле да су свеци и ч |
то мало по дугачким али ипак облим, као млеко белим лицем, дивно срезаним руменим уснама, крупн |
ове ти бунцаш?{S} Каква кћерка дужда од Млетака?!{S} Ти си пијан, Винко!“</p> <p>„Обојица смо с |
оста она „Катинка бела кћерка дужда од Млетака“.{S} Хахаха, хахаха!{S} Ено је сав Крушевац так |
и по прегрш сребрних динара или по који Млетачки цекин, а и господски гости ваши, којима сам пе |
ош стари Алексије?{S} Е, хоћу да му дам Млетачки цекин, да пали воштанице моме свецу докле год |
ј кеси овде саставио седамдесет и девет Млетачких цекина.{S} Сада те молим, светла, велика и пр |
рате, је ли Каталина, бела кћерка дужда Млетачкога, још онако млечно бела, да л’ још носи своје |
{S} Додај је нашем Ристивору!“</p> <p>У млечне образе Босиљкине удари пламен.{S} Од белога крин |
бела кћерка дужда Млетачкога, још онако млечно бела, да л’ још носи своје русе косе по вилински |
екетање жаба, као да оно велико коло од млина окреће некакву џиновску чегртаљку.</p> <p>Из села |
оли сиви крш по врховима којега виде се многа орловска гнезда, из којих гладни орлићи пружају г |
сприча све како си видео!“ привикаше му многа господа из гомиле.</p> <pb n="147" /> <p>„Благо т |
то бурно кликтање не растопи у сложно „Многаја љета“, које духовници слаткогласно калуђерски п |
мена!“</p> <p>„Ама то је баш оно што је многе помело!“ прихвати Ристивор. „Онај Витомир из Бело |
на зрелим класјем јечмовим.{S} Угледаше многе жетеоце и жетелице; прионули били у дугим редовим |
ивој још од раног детињства слушао тако многе и тако дивне приче.</p> <p>„О, хвала Богу и Мајци |
ка војска разбити безбожне Агарјане.{S} Многи узеше причати свакојака чудна предсказања, која т |
сти у хиљаду манастира; истина је да је многи и многи поп постао просјак, и да има калуђера кој |
ости било!“</p> <p>„Тако је!“ привикаше многи од господе.</p> <p>„Вама се чини да је тако!“ реч |
p>„Та стани, кнеже Орловићу!“ привикаше многи од гостију. „Пусти Гојка да се поткрепи мало слат |
љаду манастира; истина је да је многи и многи поп постао просјак, и да има калуђера који су се |
је!{S} И није друкчије!“ привикаше живо многи од господе.</p> <p>Стари Градоје састави своје гу |
иже примакоше Дворињу, видеше лепо како многи народ седи под вењацима а испред вењака и око кол |
истини!{S} Тако је!“ привикаше одважно многи од господе са свих страна око кнеза Градоја.{S} С |
ам ја оно учио књигу у манастиру,“ — ту многи почеше да му се смеју, али ништа то њему, — „кад |
ао крпа и паде с коња као мртав.</p> <p>Многи су коњи јурили пољем без јахача, престрављени и ч |
ицама пред главном капијом од двора.{S} Многима је око срца нешто хладно било.{S} И опет их је |
ба као да је поветарац гору заљуљао.{S} Многима се од господе оте узвик, који показиваше како и |
, и све дворјанство њихово.{S} Учини се многима да то дуго траје, и нестрпељиво извијаху вратов |
тац свагда помагао.{S} Ето чуј један од многих доказа.{S} Дошао незнан властелин у двор овај мо |
скупу од јунака <pb n="40" /> једну од многих јуначких песама, које је тако лепо уз гусле кази |
са ждраловима, коме су скоро сељани из многих села сведоци били, и у коме су орлови славно поб |
ару!...{S} Много сам те пута расрдио... много пута не послужио како је требало послужити... опр |
сви, као да сам ваш род а не слуга!{S} Много сте ми пута поклањали по прегрш сребрних динара и |
рости ми, добри и мили господару!...{S} Много сам те пута расрдио... много пута не послужио как |
ди вез, посматраше га дуго и хваљаше га много.</p> <p>Мало час па опет однекуд потмули тутањ у |
очи пасти неће.{S} Кад легнете немој га много заговарати, јер њему ваља зором полазити натраг к |
удим настави ако има што!“</p> <p>„Нема много шта,“ прихвати Некудим. „Кад игуман изиђе уђох да |
ећ видим да ћете ви мене да наведете на много тежи грех него што је војводин!{S} Не можемо ми п |
„Јесте, госпођо кнегињо; имам и ја тебе много и за нешто велико да молим!{S} Па се још предомиш |
ојка и од доброг рода!“</p> <p>И још је много којешта причао Ристивор, док најпосле поче да зап |
еста није мало, а и четири стотине није много!{S} Него да се прво сад прихватимо мало хлеба!“</ |
као своје крсно име.</p> <p>Причало се много шта о чудотворству те иконе.{S} Није нико могао д |
; стићи ћемо ми на време, ако Бог да, и много дана пре битке, <hi>ако</hi> битке и буде било!{S |
гусле казивати знао.</p> <p>Иван је био много уморан и опет не могаше ока склопити.{S} Мишљаше |
Винка до на постељу његову, јер је ето много сањив те није за ову трезну дружину!</p> <p>„Ко с |
рече Ристивор, „и једни и други још су много кивни; побиће се опет и још горе, чим се уклонимо |
Кнеза како онима око себе рече: „Има их много њих који су требали да су стигли, а још стигли ни |
у лицу и коме очи севаху гневом. „И још много пре може он да буде без тебе, коме је некаква дуж |
угушеног урликања.{S} Њима се одазваше многобројни пси по разним крајевима двора.{S} Врапци се |
незу, вели, у руке тајна писма, која су многој господи српској писали неки отпадници од наше св |
Твоја је кућа ономлане на Плочнику дала многославни прилог у славној крви својој.{S} И Господин |
и ћете се овде под овим шатором а преда мном мачевима борити док један од вас не падне мртав.{S |
од онолике војске никога нема да иде за мном на Косово, до ово нејако дете, мој унук, и овај мо |
нама: „Ко не жали погинути, нек пође за мном!{S} Ко не ће, нека му је просто!“ Полетесмо за њим |
ути нећу да видим ко је од вас пошао за мном, а ко није.{S} А на Косову ћу видети колико је пра |
се добар јунак?{S} И сви ови што иду за мном, и ако их је кнез Вукан онако паметно одвраћао, за |
људима, и ако хоће још ко од господе са мном, пођемо још данас у Косово, да однесемо Господину |
евачким, молим ја тебе: пази ти како са мном говориш!“</p> <p>Пријатељи повукоше Винка натраг у |
ова господа и властела овде заједно са мном признати, да си међу нама свима ти једини који си |
може да буде без све ове господе, а нек’мо ли без тебе једнога!“</p> <p>„Нека је слава Господу! |
ице потрчаше к оном храсту, како се сва моба искупи око Ристивора, како, кад овај скиде свој ка |
рече Ристивор. „Кад си ти још видео, да моба загази оштрим српљем у зрео јечам, а да млада момч |
одјекну веселим песмама?{S} Ти знаш да моба може да ради пре и без бела хлеба и без рујна вина |
дморимо своје коње, и да послушамо како моба дивно пева!“ рече Боривоје у невиности свога срца. |
шапну му на ухо: „Поздрави твога оца а мог побратима, и поздрави мога Милана, нека ми се скори |
он гласно зајаука: „Јаох мени и до Бога мога!{S} Зар ја да дочекам да га мртва гледам!“ Узе се |
а може да дође.{S} Са вером у слаткога мога Христа, који неће оставити Хришћански народ свој д |
во ти се молим за све моје: молим те за мога унука, испроси му у Свете Тројице здравља, среће ј |
ији чудно понаша, час кришом погледа на мога деда, а час на свеца; час би устао, час би опет се |
S} Знам за њ да ће пазити и чувати сина мога а јединог унука свога; али се бојим да своју главу |
ке цара Душана, остане да прихвати сина мога на крштењу.{S} Не, драги мој кнеже,“ настави војво |
стио да оставите овај двор уочи крштења мога сина, него што бих могао пустити кнеза <pb n="124" |
ми мио пријатељ; два пута мио као друг мога покојног ми оца.{S} Ако ти, кнеже, можеш да забора |
а путовах у Дубровник, да дигнем поклад мога покојнога оца.{S} У планини Рогозин ухвати ме плах |
је издајство оних на Косову потекло од мога немара да вас <pb n="148" /> на време Господину Кн |
</p> <p>„На крај само ономе, што чух од мога кумашина Бошка Југовића!{S} Али има још пуно други |
војника.{S} Ако стигну на збориште код мога двора у Недељу пред Видов Дан, добро је.{S} И ето |
ајући у сузама промуца:</p> <p>„О, сине мога побратима!{S} Зар <hi>ја</hi> поред тебе, па ти то |
има већ двеста година, али бих ја пре и мога милога кума Вукана пустио да отиде, само да кнез Г |
и твога оца а мог побратима, и поздрави мога Милана, нека ми се скорим надају!“ Па онда се живо |
додаде: „Јест, треба ми нешто!{S} Нађи мога ђака Ђурђа, нека ми донесе хартије, мастила и пера |
м!{S} Дедо, ако Бог да, нећу ни тебе ни мога оца постидети!“</p> <p>Старац сад пољуби свога уну |
учини ми што ћу да те молим:{S} Сахрани мога слугу Ристивора с десне стране поред мене, нека св |
/p> <p>„Кнез Миросав је претресао кости мога деда у гробу клеветом једном, која се само крвљу м |
и честитих Срба; али ћу за цео остатак мога живота, колико ми га бог поклони, благосиљати свак |
ти руку даде, само ако не буде — преко мога знања — коме другом срце своје дала!...{S} Она је |
и да се у овоме дому погази стари завет мога деда, те да му се кости у гробу преврћу, и да из г |
и мени је прво да чувам моје име и част мога дома!“</p> <p>„Ти си ево сам окаљао своје име ноћа |
на срцу моме, и сахраните ме испод ногу мога господара, јер хоћу да сам му и у гробу верни слуг |
шатор, „зар не видите да је војвода, не могав одолети <pb n="153" /> жалости срца свога, сам се |
тога, само ако он <pb n="102" /> хоће, могао послати један део, или баш и целу стражу, на Косо |
бригу Божју за верни му род Хришћански, могао би тако нешто да замисли!{S} Иван је насигурно ве |
на пољу, на коме се истом искупљамо.{S} Могао сам ја и да не дођем!{S} Дошао сам као поштени тв |
ану!{S} Чудо ми је само како је војвода могао онако да пише!{S} Двојином чудо сад кад чух шта м |
је прилика, да загледамо је ли војвода могао и друкчије наредити него како је наредио.{S} Али |
.{S} Ко је имао срца за ову земљу, није могао друкчије до да сузе рони и да се икаквоме добру н |
Тако је сад сваки војник турске војске могао добро да види шта бива на тихој зеленој косини на |
чете брзо су се довршивале, те је кнез могао наредити да се у Среду, деветога Јунија, <pb n="5 |
Бог и Свети Јован на помоћи!{S} Ако би могао заборавити своју мајку нека ти је просто; али ник |
рено, тако да је сваку његову реч сваки могао добро да чује:</p> <p>„Госпођо кнегињо, снахо мој |
Што прекрати свој млађани живот, кал си могао часно да га проводиш у свакој срећи и слави?!“</p |
адоше му пун пехар.</p> <p>„Рекох, ниси могао ући ни у једну крчму,“ настављаше Гојко, „а да те |
још пуно других наших јада!{S} Ето ниси могао свратити ни у једну крчму у Крушевцу, а да те крч |
, не бих вам ја сад ово оволико причати могао!{S} Е сад да вам наставим!{S} По ужурбаности млађ |
ти тешке ране, јуначе?{S} Да ли би нам могао испричати све како је било?“</p> <p>„Лаке су моје |
старешина будем.{S} Знам добро да је он могао то и друкчије да нареди, јер има међу вама који б |
ри, радници.{S} Наоружаше се како је ко могао, позатвараше продавнице и радионице и одоше.{S} О |
а о чудотворству те иконе.{S} Није нико могао да погледа у свеца а да се мало не препадне.{S} У |
чита поп Каритон?!{S} Зар не бих ја то могао да прочитам, кад је ти већ читати нећеш?{S} А про |
воје руке на рамена кнезу Градоју; „ето могао бих да ти заповедим да останеш, док се сви заједн |
о те је наш честити Господин Кнез Лазар могао и без нас да задобије победу!{S} Нека је слава бо |
а не прозбори.{S} И опет, ко је видовит могао је да види, да онај његов дуги и жудни поглед тре |
ор уочи крштења мога сина, него што бих могао пустити кнеза <pb n="124" /> Градоја.{S} Вуканов |
у на вечери у Кнеза под тим шатором.{S} Могах чути како се дуг и жив разговор води, па све живљ |
вилених завеса на улазницама у шатор не могах разабрати ни речи; али ме сам глас Кнежев, његово |
одазивала.{S} Али сва њена уздисања не могаху да свале са срца њена онај сињи камен нејасне ту |
> па полете на чету Турака.{S} Турци не могаху да верују очима својима, беху се чисто скаменили |
} У бледој светлости од свитања лепо се могаху видети и коњи и гомиле људи у стану турском.{S} |
е.</p> <p>Сам пође с Боривојем што брже могаше ка Царевој Громади.{S} Није прошао ни стотину ко |
м рамену, да на своје лево ухо, на које могаше боље чути, ослушкује топот од коња у војске која |
свога мужа на клобуку свога свекра, не могаше више уздржати својих суза.{S} И кад Боривој, при |
оваше.{S} Али, на своје велико чудо, не могаше више чути никакав топот у даљини, него само кора |
гнут сад већ гомилом једном тако, да не могаше више ни коњем крочити, ни мачем завитлати.</p> < |
рбадији коме је до певања!{S} Као да не могаше ништа чути од жубора бистре воде по шареном шљун |
крену и погледа у свеца.{S} И као да не могаше да поднесе светлост од свечева погледа, наднесе |
ркању Ристиворову као на љуљашци, па не могаше.{S} Приђоше однекуд некакви танкогласни комарци, |
онда отимаху испод њега; али никоме не могаше ни једна реч да се преко усана превали.{S} Беше |
и се кнез осврну, погледа их мало, и не могаше ни видети ни разумети што се они то толико смеју |
још у тој трпезарији чуло није.{S} И не могаше да се устави док грла не промукоше у војничке го |
виде шта тамо пред двором бива, али не могаше одолети срцу, да не одјекује својим кликтањем кл |
и, може бити, најпосле и заспао, али не могаше од оног танког извијања и зуцања оних лакокрилих |
и погледа право у очи кнегињине; али не могаше дуже од једног тренућа да издржи погледе њене.</ |
ор, и леже по ново на поњаву.{S} Али не могаше ока склопити док не запеваше и други петлови.{S} |
у трпезарији.{S} Војводин властелин не могаше то никако да верује; али се Ристивор заклињаше д |
смо то и осећали и видели; али нико не могаше да прстом и поуздано издајника покаже!{S} На три |
шт и шлем војводин.{S} Само Ристивор не могаше при том уздржати својих суза, него се заплака, и |
и цар погинуо... .“</p> <p>Ристивор не могаше даље, јер га уставише гласни и оштри узвици из о |
> <p>Иван је био много уморан и опет не могаше ока склопити.{S} Мишљаше да се успава на оном је |
рне свечаности.</p> <p>Млади Орловић не могаше а да не ускликне:</p> <p>„Косово!...{S} Та то је |
смедијаше да што проговори, а старац не могаше, јер му некаква горка сухота стегла беше јабучиц |
ј сваки руке и скуте ижљуби.{S} С муком могаше кнегиња кроз одушевљени и љубави пуни народ у св |
ше кнез Ивана.</p> <p>Пре него што Иван могаше уста да отвори, Ристивор узе да се правда:</p> < |
славнога деда!“</p> <p>Онај народ, што могаше видети како се господа поздрављају и питају за ј |
псовкама и претњама, па кроз ту ломњаву могаше чути и по неко запомагање.</p> <p>Него је права |
а већ више ноћи како ока склопити нисам могла.{S} Јутрос, пред саму зору, мало задремах, и тада |
а огледају е да ли би по зраку полетети могле; изнад тога поља у позади издиже се вис с боровим |
е Божје, одмах још овога јутра!{S} Или, могли би ево и овако: <pb n="119" /> Ти, војводо, остан |
а 1389., баш на томе крилу Орлова Града могли сте угледати слику мирну и опет пуну боје.</p> <p |
а и по крепости свога срца боље од мене могли да војском овом заповедају.{S} Него пред оним неп |
ади, али сте и једно и друго паметни, и могли би бити угледан и срећан пар људи.{S} Бога ми ћу |
а се могло узети, да говори сам себи; а могло се и мислити, да он оно питање управља своме непр |
ходника, у који се кроз отворена врата могло гледати.{S} До мало час, пре него што Иван склопи |
био.</p> <p>Тек би се из нацртане слике могло видети како је диван Орлов Град, а речима је тешк |
ову?!“ :</p> <p>Ово је рекао тако да се могло узети, да говори сам себи; а могло се и мислити, |
гомиле људи у стану турском.{S} Лепо се могло распознати пред великим једним зеленим шатором у |
са старим господарем!...{S} Зашто не би могло бити да се још вечерас, у очи вашега поласка, обр |
је жестока запара.{S} У далекој даљини могло се оком видети како јара трепти над земљом, као д |
које се на јутарњем сунцу једва гледати могло; његов широк зелен мач притврђен сребрним ланцима |
уманова ђакона Јеротија, јер игумана не могосмо наћи.{S} Па онда мени рече да нађем Ивана Поруб |
и, да се нешто крупно десило.{S} Али не могосмо разабрати шта се то управо десило, нити то и да |
смо може бити ми баш једини Срби, који могосмо стићи, а не стигосмо, да с браћом славу делимо! |
малвасијом, којом нас војвода служи, не могох отети некаквој чудној сети и жалости!“</p> <p>„И |
а може бити војводи и противила, али не могоше старом кнезу Градоју, кад овај дохвати за руку и |
на једно дете сабљом залеће.{S} Али не могоше му мача из руку избити, док га мало по мишици, и |
таше му нешто што Боривој и Ристивор не могоше разабрати.{S} Лабуд је разумео свога господара, |
па се пожурите за Господином кнезом!{S} Могу њему затребати још четири мача и четири буздована, |
брате, дивно лепа и здрава девојка.{S} Могу ти је сутра, пре но што се кренеш, показати.{S} Ни |
м клетвом!...{S} А и да не куне, зар ја могу да идем у лов на вуке и медведе, а да не могу да у |
али, и ако ево и сад заједно пијемо, не могу те пустити да се тако мучки на попове каменом баца |
S} А погледај само шта сада бива!{S} Не могу рећи да се ми властела кољемо између себе данас ви |
о кисело вино у слатку малвасију.{S} Не могу ја сад ово прекинути, нити се може после посао нас |
а идем у лов на вуке и медведе, а да не могу да у служби земље господара макнем мачем по гомили |
кнез Градоје.</p> <p>„Могу, како да не могу?!{S} Бог с тобом, кнеже!“ викнуше духовници сложно |
="7" /> овога света молитве калуђера не могу да помогну, ту милосрдан поглед из ока Мандалене О |
шам вас и чудим се и начудити вам се не могу!{S} Ама пустите ви кнеза Градоја, нека иде кад му |
закону нека и буде, и ништа вам ја и не могу и нећу опростити!“</p> <p>Па се онда кнез три пута |
овако:{S} Војводо, више ти ја чекати не могу.{S} Ја одох на Косово Господину Кнезу.{S} Тако ти |
/p> <p>„Ништа ти, кнеже, приговорити не могу!“ узе опет реч игуман Пајсије. „Све је како велиш. |
, али силан у књигама.</p> <p>„А зар не могу ваше молитве да учине, да Бог грешницима и најтеже |
знам!{S} Него и ако ми је зазор, баш не могу срцу одолети да те не запитам: шта ћеш на Косову, |
о изненађен, па се мало и намргоди. „Не могу ја једном бунтовнику никад опростити!{S} Ето то ва |
ри мача и четири буздована, а већ ја се могу Богу молити за вас и без вас!“ И одоше попови и ђа |
нако весело да цвркућу, и како голубови могу да уживају своје лепршање у сунчаном зраку.{S} Чуд |
док је Витомир увредио мене жива, који могу и да се браним и да опростим!“</p> <p>„Тако, децо |
војнике, да те пратимо на војну.{S} Али могу ја овога часа да викнем мојим људима, да се вратим |
пет година млађи, да се на коњу држати могу!{S} Ама ви сте, синци моји, млађи од мене!{S} Прип |
знам.{S} Једно вам као поуздано казати могу: нико у српској војсци није те ноћи слутио, да ћем |
ако њега и младога господара заклонити могу!“</p> <p>„Хвала ти; то је све што сам хтела!{S} Па |
ирисним дахом да дише, да српски потоци могу сребрним жубором да роморе, као да се ништа необич |
{S} Чисто јој је чудно било како врапци могу онако весело да цвркућу, и како голубови могу да у |
а још кроз колике беде и невоље!{S} Сам могу и проћи куд сам намерио, а с вама двојицом теже је |
а брзо и ситно писао!{S} Ово јутрос ако могу прочитати само бистре очи Ђакона Јеротија а друге |
огрешио, и да желим да тај грех колико могу покајем.{S} Закопајте ме овде, где ме с ножем у ср |
опрости!“ питаше кнез Градоје.</p> <p>„Могу, како да не могу?!{S} Бог с тобом, кнеже!“ викнуше |
сав стресе при помисли на такву страшну могућност.</p> <p>„Само тако што нека не да Бог, а све |
свецем мора да одлежи по три дана, сав модар као да га је неко кољем испребијао!</p> <p>Није ч |
бо, које се руменило на ивици где се на модре планине у даљној даљини наслањало, — све то гледа |
/> Румени образи кнежеви прогрушали се модрином.{S} Са чела обојице киптио је зној.</p> <p>Тад |
планине, па их пушта да се преливају на модру перунику.{S} Сунце се на Западу спуштало у таласе |
истивор снуждено. „Како да ти кажем?{S} Можда ми нећеш веровати, али ти истину казујем:{S} Ни ј |
и спасемо по коју душу Хришћанску.{S} А можда би нам срећа јуначка дала да неко од нас, с мачем |
видео и чуо у Крушевцу!“</p> <p>„Кнеже, може Гојко и не послушати мене свога војводу, а тебе, к |
ла, да им одморна браћа у помоћ долазе, може бити да сотона не би успео да наведе ни онога незн |
јом не успе да чује шта то он довикује, може да зна шта је само ако је писмен, јер се уз високу |
д му се иде!{S} Може ли он без дружине, може и дружина без њега!{S} Понео се па мисли е не може |
чите се, браћо, даље!{S} Срдит је кнез, може вас какво зло снаћи!“</p> <p>И још распитиваху по |
ступно јачало у громко крхање, Иван би, може бити, најпосле и заспао, али не могаше од оног тан |
оца Каритина нека доврши што је почео; може бити сад ће боље подесити, но што му је до сад за |
стите човека нека иде кад му се иде!{S} Може ли он без дружине, може и дружина без њега!{S} Пон |
че он смерно, „ево ти буздован твој!{S} Може ти требати на Косову!“</p> <p>„Јаши свога коња!“ з |
ога!“</p> <p>„Нека је слава Господу!{S} Може Господин Кнез да буде без мене!“ узе опет реч Град |
сова!{S} Ви требате Господину Кнезу.{S} Може бити да ће Србадија освојити победу баш са те две |
а другога камењем бацамо.{S} Ко зна?{S} Може бити то су само непоуздани гласови, и да у ствари |
ће од нас двојице на Косову погинути, а може бити баш и обадвојица.{S} Нека је слава Богу!{S} А |
е гроб нашега Господина Кнеза Лазара; а може бити она звезда тамо није друго него света душа ње |
ити победу баш са те две ваше мишице; а може је изгубити само што не бејаше још два човека и дв |
ком клетвом кунем свакога, ко не дође а може да дође.{S} Са вером у слаткога мога Христа, који |
ђа и девојака у двору, мене не требаш а може ме Господин Кнез затребати, боље је да зором пођем |
кну веселим песмама?{S} Ти знаш да моба може да ради пре и без бела хлеба и без рујна вина, а н |
ћи заповести, па му главом даде знак да може да се уклони, он се не мицаше, нити скидаше свога |
} Изгледало му је чудно да српска земља може мирисним дахом да дише, да српски потоци могу среб |
о ухо, не би ли и сам чуо, да ли доиста може неко да има у Србадији коме је до певања!{S} Као д |
па шта ћеш ти с таквим народом?!{S} Шта може од нас бити, кад ето ни на војни нећемо да слушамо |
з од њега тражаше.{S} Она би се двојица може бити војводи и противила, али не могоше старом кне |
ло задремах, и тада снивах сан који Бог може окренути да и добро значи, али који мени није мио. |
подина Кнеза?“ рече стари кнез. „Ко год може да дође а не дође тога он куне великом клетвом!... |
нема више ни старог јунаштва, па откуд може бити старе славе?!...{S} У истину ево су последња |
мре ил’ погине, прилика једне игуманије може да се види како тужна и расплакана лута по ходници |
ња времена!...{S} Кад нема јунаштва, не може бити ни царства!“</p> <p>Пусти се за тим у некакве |
p> <p>„И опет вам кажем, људи Божји, не може то тако!“ понови игуман Пајсеј, уздигнув у висину |
з Градоје запрепашћен.</p> <p>„Тако, не може!{S} Не да црква опојати онога ко се сам убије!“ од |
што наш Боре, ако је прави Орловић, не може — не може он дома остати, као што му ни дед дома о |
ину, да је Боре наш још тек дете!{S} Не може он да води војску нашу!“</p> <p>„А рекао је истину |
сви заједно потражимо по шатору.{S} Не може бити да војвода није оставио своје последње запове |
оре, ако је прави Орловић, не може — не може он дома остати, као што му ни дед дома остати не м |
и без бела хлеба и без рујна вина, а не може без веселе песме!“</p> <p>„Но знају ти сиромаси за |
их је већина на сигурно веровала да не може бити друкчије, него да ће српска војска разбити бе |
же да води војску нашу, истина је да не може; али може Боре да јаха убојита коња, и може да вит |
јатељише, те Иван, који се жаљаше да не може тако лако да заспи, мољаше Ристивора да у његовој |
важно игуман Пајсеј.</p> <p>„Како да не може!“ запита кнез Градоје запрепашћен.</p> <p>„Тако, н |
ати све како је било!{S} Ето, зло да не може горе бити!,...{S} Еј, тужна Србадијо, како си црне |
сти, праведности и сажаљивости, онда не може бити да се он не срди кад му митроносне слуге њего |
цркви, дај одради сутра кнезу, е па не може то све једна грбина и једна рука!{S} Не изгибоше л |
Хришћанског народа, јер наша срамота не може бити на понос ни цркви Божјој.{S} И још ти се моли |
Иван је насигурно веровао да се Бог не може ни за часак предомишљати коме да помогне, па је ве |
ина без њега!{S} Понео се па мисли е не може ни цар Лазо на Косову без старога Орловића!{S} Иди |
му он каже, само што се нем родио те не може да одговара!</p> <p>Лабуд би овда и онда некако за |
млани на Плочнику?{S} Ваљада ни кнез не може хтети да му по селима остану само старци, удовице |
не, па је веровао <pb n="41" /> да и не може бити друго него да ће Срби победити.{S} И у мислим |
ске јунаке.{S} Чињаше му се да већ и не може бити друкчије него да ће Бог и свеци Хришћански по |
ме увредих мртва човека у гробу који не може да се брани, док је Витомир увредио мене жива, кој |
стати, као што му ни дед дома остати не може, а да за њих живих <pb n="21" /> други неки јунак |
адем такву заповест, у мојој се чети не може наћи ни један витез, а камо ли њих петорица, који |
ај ми, војводо!{S} Али друкчије бити не може.{S} Моји ће људи у час разапети мој шатор, под кој |
бије.{S} Нико ти за ту жељу замерити не може; најмање Господин Кнез, који у прсима носи срце до |
</p> <p>„Нико мени више ништа помоћи не може!“ рече војвода, па онда журно додаде: „Јест, треба |
кону нашем!“</p> <p>„По закону нашем не може се опојати!“ прихвати одмах и одважно игуман Пајсе |
лаве ми,“ прихвати кнез Вукан, „нико не може бити веселији и радоснији него ми који смо овде, и |
м, дедо!“ рече Боривој.</p> <p>„А то не може!“ прихвати живо кнез. „Пут у небески Јерусалим вод |
час жут час блед.</p> <p>„Још се то не може да зна на сигурно!“ одговори рањеник; „зна се само |
луди за неком женом, па се убија што не може да буде његова.{S} Али је ово с нашим војводом сас |
што ти рече, снахо моја, да Боре још не може да води војску нашу, истина је да не може; али мож |
оме очи севаху гневом. „И још много пре може он да буде без тебе, коме је некаква дуждева кћи у |
да запита је ли војвода устао и где се може наћи.{S} Слуга му рече да се војвода опрема и да ћ |
} Не могу ја сад ово прекинути, нити се може после посао настављати.{S} Преча је мени малвасија |
а, и пет пута више калуђера него што се може да смести у хиљаду манастира; истина је да је мног |
; али може Боре да јаха убојита коња, и може да витла оштрим мачем и може шестоперцем добро да |
та коња, и може да витла оштрим мачем и може шестоперцем добро да се баци.{S} Има једно што наш |
на први кат, рече свити својој да сваки може ићи или у своје конати, или у трпезарију или у пер |
војску нашу, истина је да не може; али може Боре да јаха убојита коња, и може да витла оштрим |
српски, само ако он — Марко — у истини може да изради у Мурата да њега <pb n="98" /> — Марка — |
се само крвљу мојом ил’ његовом спрати може!“ говораше кнез Витомир доста мирно. „Ја сам готов |
се само мојом ил’ његовом крвљу спрати може!“</p> <p>„Кнез Миросав је претресао кости мога дед |
о има само двоје што се паметно учинити може: или да се разиђемо својим кнежевинама, или да сви |
стигнеш пре ћеш се уверити да цар Лазо може да буде без све ове господе, а нек’мо ли без тебе |
господару, кажи по правди и по души, ко може све славе и сва чуда овога двора да исприча о једн |
како он великом клетвом куне свакога ко може да дође а не дође!{S} Па да си ми какав јунак, ма |
о Господин Кнез куне великом клетвом ко може да дође а не дође?“ питаше Ристивор.</p> <p>„Како |
Мученик си био за живота свога — јер ко може да носи круну оваквог <pb n="188" /> народа какав |
егово дело и јуначно и побожно.{S} Како може бити да црква не да опојати таквог?!{S} И зашто да |
„Ни један?!“ узвикну запрепашћен. „Како може бити <hi>ни један</hi>!?“</p> <p>„Ето тако: ни јед |
е, само зато што неће да верује да неко може бити српски властелин и опет да буде готов на свак |
е, брате?!“ „Помислите, господо, да смо може бити ми баш једини Срби, који могосмо стићи, а не |
треба да чините, али — колико се уза то може — не дај старом господару да заборавља, колико је |
њихово гуркање, и као нагађао је шта то може бити, али се чинио невешт.</p> <p>Видев да су већ |
„Не браним их, господару!{S} Нити се то може да брани.{S} Него ти казујем шта ми луди а шта ми |
брате, чиме да се поносимо, а има и што може бригу да задаје.{S} Ето да вам почнем!“</p> <p>И к |
поред њега.{S} То беше знак да Ристивор може да иде.</p> <p>Али Ристивор стајаше на своме месту |
тебе послушати не ћу.{S} Млади кнежевић може наћи пута у Орлов Град и без Ристивора, а ја сам с |
мери шта Ристивор ради!“</p> <p>„Светац може и да не мари, јер се није он нама заветовао; али м |
ђе плакаху као расплакана деца.</p> <p>„Може ли, доиста, господо, бити, да нам усред нас живих |
, можеш да заборавиш ко си и шта си, не можемо ми, колико нас је год овде, то да заборавимо!{S} |
еду турске војске, оставити сама!{S} Не можемо се ми без тебе враћати!{S} Шта би и мени и Ристи |
о тежи грех него што је војводин!{S} Не можемо ми пустити да се тело нашег војводе затрпа земљо |
„Него не можемо још у Грачаницу.{S} Не можемо прићи ка гробу Господина Кнеза овако непокајани! |
т!“ рече Боривоју и Ристивору. „Него не можемо још у Грачаницу.{S} Не можемо прићи ка гробу Гос |
в и књиге од црквена закона, али ето не можемо забацити наше владике!{S} Што би од Светих Отаца |
заповести свога старијега?“</p> <p>„Не можемо ми тебе, на догледу турске војске, оставити сама |
<p>„То је најмање чудо, које ми попови можемо само кад хоћемо!“ настави поп Каритон. „Ето запо |
ластелина, узе да им говори:</p> <p>„Не можете се ви живи враћати дома с вашом војском не видев |
. „Ево шта: што ти то и ми!“</p> <p>„Не можете ви што и ја, и не требате ви што и ја!“ рече кне |
мога покојног ми оца.{S} Ако ти, кнеже, можеш да заборавиш ко си и шта си, не можемо ми, колико |
но погинути.{S} Имао си добру мајку, па можеш да разумеш моје бриге. <pb n="56" /> Има већ више |
му: „„Добри мој синко, појаши што брже можеш; кад стигнеш у Двориње прво иди двордржици Рајку; |
" /> господар, моли те похитај што брже можеш да стигнеш до њега.{S} Он те са својима чека у кр |
м срца и лудо да говорим.{S} Знам да ме можеш само пожалити, чему треба мудро поучити, и да ћеш |
онда настави срдито: „Јес чуо ти... не можеш ти да радиш како се теби прохтева, него како ти с |
и рече:</p> <p>„Страшније заповести не можеш ми ни издавати, него кад ме заклињеш Свецем мојим |
ина да делиш сиротињи!{S} Ноћас, ако не можеш заспати, или ако заспиш па се пробудиш, моли се Б |
е Господин Кнез тешка: „Ето,“ вели, „не можеш ништа почети да земљу спасаваш, а да се у њој сам |
оде кнез Миросав од Рујног Рудишта; „не можеш ти окренути кнеза Градоја.{S} Узалуд ти сва мука. |
ми: „Гледај, синко, да стигнеш што пре можеш, и да доведеш војске што више можеш.{S} Ја већ, у |
пре можеш, и да доведеш војске што више можеш.{S} Ја већ, у име Божје, полазим, јер као Господа |
{S} Него ми је сад двојином чудно, како можеш да од мене тражиш да те овде на догледу турске во |
о, па се онда окрете Ристивору:</p> <p>„Можеш ли поуздано да распознаш јесу ли то тамо турски ш |
м главу, те да виде други људи да му је мозак недокуван?!“ срдито прекораваше кнез Ристивора, а |
о мало почео да старим, нису мени вране мозак попиле!{S} Нити ми је срце утрнуло, да не осећа ш |
дуждева кћи у једној Крушевачкој крчми мозак попила!{S} Него, како ја нисам с тобом друговао п |
...{S} Кад не бих мислио да нам је вино мозак прегрејало, мислио бих да сте бесни и махнити, и |
пред а данас на Косову да бегају?{S} А, мој синко, да грдну ли реч рече!...{S} Овамо!...{S} У с |
разапети мој шатор, под којим ћемо ја, мој унук и мој слуга Ристифор, ноћ провести.{S} Де тако |
на властелина из трпезарије.</p> <p>„Е, мој Гојко, баш нам ти никакво добро не каза!“ тешкаше с |
за десет последњих година!“</p> <p>„Е, мој Господине Кнеже!“ јечаше полугласно кнез Градоје.</ |
, имали твоје јуначко срце, мој Лабуде, мој верни друже!“</p> <p>„Дедо“, узе реч Боривој; „кад |
за мном на Косово, до ово нејако дете, мој унук, и овај мој слуга?!...{S} Еј, мој царе Душане! |
аштвом хвале, имали твоје јуначко срце, мој Лабуде, мој верни друже!“</p> <p>„Дедо“, узе реч Бо |
бабо, што ево, хвала Богу, доврших вез, мој прилог цркви, коју си ти саградио, окитио и обдарио |
, ти би данас требао овој земљи!{S} Еј, мој Господине Кнеже, шта ћеш ти један, Душанов јунак са |
мој унук, и овај мој слуга?!...{S} Еј, мој царе Душане!...{S} Еј, мој честити Кнеже Лазаре?!.. |
?!...{S} Еј, мој царе Душане!...{S} Еј, мој честити Кнеже Лазаре?!...{S} Еј, шта би од тебе, мо |
а!{S} Бог ти дао здравља и памети!“ Еј, мој царе Душане, ти би данас требао овој земљи!{S} Еј, |
ма, па с дубоким уздахом прозбори: „Еј, мој верни Некудиме!{S} Зар ово да нас снађе?!“</p> <pb |
не би л’ вером преврнуо.{S} Тако је то, мој попе Каритоне!“ .</p> <p>„Мислиш ли ти, кнеже, да ј |
и.</p> <p>„Ох, мој добри дедо!..{S} Ох, мој Ристиворе!“ промуца Боривој, пребледе као крпа и па |
ги!“ викнуше му неки Турци.</p> <p>„Ох, мој добри дедо!..{S} Ох, мој Ристиворе!“ промуца Бориво |
прочита:</p> <p>„Господине војводо!{S} Мој дед, кнез Градоје Орловић од Орлова Града вели да н |
шта је паметно а не шта је јуначно.{S} Мој синко, ако ћемо ми тражити само шта је паметно, нај |
тле носити челенку коју је твој отац, а мој син, својим јунаштвом на Плочнику заслужио, и коју |
мену и по глави не окрзнуше!“</p> <p>„А мој слуга Ристивор>“ питаше кнез па брижним погледом |
Горе у свој завичај у Хрвате.{S} Дед га мој гости овде три дана.{S} Чини се и моме деду и свој |
м погледима око себе.</p> <p>„Је л’ жив мој унук?!“ запита.</p> <p>„Ето ти га поред тебе!{S} За |
скочив с коња приђе к руци кнежевој. „Е мој славни господару, вере ми је ову земљу срећа остави |
нко, је ли боље среће данас?“</p> <p>„Е мој славни господару!“ одговори Ристивор невесело, па с |
трепер Зорњаче. „Да дивне зоре!{S} Боже мој, да ли је таква и нашој војсци на Косову?!“ :</p> < |
у <pb n="207" /> пролазили, виде, да је мој верни слуга мени моје десно крило био!“</p> <p>„Тво |
своме бедру.</p> <p>„Мач!....{S} Где је мој мач, Ристиворе!“ прозбори старац тихо.</p> <p>„Запо |
мо за после, а сад да учиним како ми је мој господар заповедио.{S} А заповедио ми је да ти каже |
ој има велики пуок за млађе!{S} Мени је мој покојни отац говорио да су се у старо доба, док је |
г свеца у свих седам небеса него што је мој светац, кум Божји, Свети Јован Крститељ!“</p> </div |
загрљај, пољуби га и рече:</p> <p>„Сине мој, нека ти је сретна прва твоја војна!{S} Нека су ти |
кине са мене погледе своје!“ Ето што се мој дед заветова да нико и никад у ову трпезарији ући н |
илица; „ето пођи у име Божје, и нека те мој благослов прати а Кнежев нек те дочека!“ И отиде Го |
</p> <p>„Господине војводо, поздрављате мој <pb n="130" /> господар, моли те похитај што брже м |
гласно ридање нарицаше: „Друже и брате мој!{S} Што нас тако остави?{S} Што прекрати свој млађа |
нехришћанска кора ухватила, ех, онда ће мој буздован да ломи ту кору!“</p> <p>Насмејаше се глас |
е, кнеже Гојко!{S} Стегни срце, синовче мој!“ рече му. „Србадија ће помињати име војводе Радича |
ече Ристивору: „Од овога часа ниси више мој слуга ни мој властеличић!{S} Иди за онима, који се |
ас ти водиш, па је мени као да смо ја и мој Јабучило цвећем претрпани!“</p> <p>Госпођа Мандален |
„А стићи ће, надам се, до Понедеоника и мој син Добриња, и довешће и он још бар педесет људи!“ |
ој шатор, под којим ћемо ја, мој унук и мој слуга Ристифор, ноћ провести.{S} Де тако буде, боље |
да уза свој грех узимаш на своју душу и мој.{S} Ми смо, истина, људи зле среће, али нисмо кукав |
вати сина мога на крштењу.{S} Не, драги мој кнеже,“ настави војвода узбуђен, па метну обе своје |
лакша ми, а још ће ми лакше бити ако ми мој слуга опрости за сваку преку реч и за сваки преки ч |
стивор, — „ја још не доврших све што ми мој господар заповеди да ти кажем!{S} Док крчмар и крчм |
: „Од овога часа ниси више мој слуга ни мој властеличић!{S} Иди за онима, који се договарају да |
збуди.{S} Сећам се ја добро што је мени мој покојни отац причао о јунаштву свога и нашега старо |
частва, љубим те и поздрављам те, верни мој војводо.“</p> <p>По дуго нико од млађих не смедијаш |
184" /> <p>„Ха,... стари борче... верни мој Лабуде!...{S} Погађаш куда полазимо, је ли?!“</p> < |
печаћену књигу Ивану и рече му: „„Добри мој синко, појаши што брже можеш; кад стигнеш у Двориње |
b n="115" /> ја сам твој човек, а ти си мој светац сада и до века!{S} Амин!“</p> <p>Она два мла |
не може.{S} Моји ће људи у час разапети мој шатор, под којим ћемо ја, мој унук и мој слуга Рист |
о, до ово нејако дете, мој унук, и овај мој слуга?!...{S} Еј, мој царе Душане!...{S} Еј, мој че |
итву. „Хвала ти!“ рече ми; „ево ти овај мој златан крст о златном ланцу на дар, и ево ти кеса з |
Божја воља да погинем, онда јој предај мој поклон, а не помињи јој моје име!“</p> <p>Кнегињи с |
, него моли, преклиње и проклиње!{S} Еј мој Господине Кнеже, знам да су теби, који си одрастао |
о златни крст на Грачаници.</p> <p>„Еј мој Градоје!“ говораше тихо сам себи; — „бадава, баш ка |
атисте довде!{S} Сад се Боривоје, синко мој, врати у Орлов Град к мајци својој.{S} Ристиворе, д |
<p>„То се теби све тек тако чини, синко мој!“ рече кнез. „У самој ствари то је Ристиворово лука |
што што је велика тајна, „и опет, синко мој, у томе што си учинио има пуно, пуно јунаштва!{S} Н |
као да га милује.</p> <p>„И опет, синко мој,“ рече тихо као да шапуће нешто што је велика тајна |
млађима има добрих јунака.{S} Шта, зар мој Милан није био јунак?{S} Зар у томе, што млади војв |
тога чинити.{S} Дај ми, да им за ноћас мој шатор буде тамница а ја тамничар! <pb n="110" /> Су |
и своје старе кости, и немој долазити у мој шатор докле год зора не заруди а тада уђи!“ И ја га |
зимо?“ понови кнез питање свога унука. „Мој синко, ми полазимо куда нас образ јуначки зове а во |
неже Лазаре?!...{S} Еј, шта би од тебе, моја Србадијо?!“</p> <p>И старац покри лице рукама, и з |
} Ето немам срца да вам у очи погледам, моја господо и браћо!{S} Немам срца, јер осећам као да |
та би и мени и Ристивору <pb n="195" /> моја мајка рекла!?“ говораше Боривој мирно, али му се п |
„Биће да се кнезу Вукану <pb n="87" /> моја старост учинила и више жалосна и тужна него што је |
преговора примам тога старешинства.{S} Моја вам је прва заповест: да похитамо да на Косово изи |
ада те молим, светла, велика и предобра моја госпођо: прими ово мало благо моје да га причуваш! |
и Господину Кнезу било кад би чуо да се моја властела на моме двору завадила те се један део во |
поглед одговара нечујним дахом: „Славо моја!“ Ово двоје младих пустише своје погледе, да се су |
; диже главу поносито.{S} Беше, господо моја, у томе часу личнији, господственији, поноситији, |
је с нама!{S} Напред, напред, Србадијо моја.{S} За крст часни и веру Хришћанску!“ “</p> <p>„До |
n="171" /> док ова војна траје!{S} Како моја памет сече, ова се војна свршила, и биће најправиј |
ега слушасмо од самог почетка!{S} Браћо моја, војници <pb n="159" /> моји, праштајте мени злоср |
b n="11" /> Нити је чудо да тебе, снахо моја, овда и онда зле слутње обузимљу.{S} И ако си млад |
мили Агарјана?!{S} А што ти рече, снахо моја, да Боре још не може да води војску нашу, истина ј |
жену, па јој рече:</p> <p>„Мандо, снахо моја, што ти је?{S} Што сузе лијеш?</p> <p>„Од радости, |
да чује:</p> <p>„Госпођо кнегињо, снахо моја!{S} На теби остављам сигурност, славу почаст овога |
ко си!...{S} Ох, Мандо,...{S} Ох, снахо моја!{S} Ево Станка!....{S} Станко, ох.... бедни Станко |
лош друг у овој нашој дружини!{S} Снахо моја, имаш ли откуд ма само зелен листак за нашега Рист |
говорећи, промрмља:</p> <p>„Јадна снахо моја!...{S} Да знам где је Станко, ишао бих да га везан |
гласно и срдачно: „Помози вам Бог, децо моја!“</p> <p>„Кад сељанке угледаше госпођу Мандалену, |
итом копати ледину.</p> <p>„Е сад, децо моја!“ узе старац да говори озбиљно и са очевидним узбу |
кнез викну:</p> <p>„Прекрстите се, децо моја, па, у име Божје, хајд’те у седла!“</p> <p>Зазвект |
икнуо својима: „Држ’те се јуначки, децо моја, Бог је с нама!{S} Напред, напред, Србадијо моја.{ |
ма: „Хвала вам, јунаци, хвала вам, децо моја!..{S} Идите ви сад у своје колибе и одморите се!“< |
аним и да опростим!“</p> <p>„Тако, децо моја!“ рече стари кнез задовољно. „Пружите један другом |
ти ти мени!</p> <p>„Сад још једно, децо моја!“ рече кнез. „Да узмемо по један залогај хлеба и п |
иза српске војске, па би повикао: „Децо моја, да ли ко од вас види да нам откуд долази нова как |
дуги и жудни поглед трепти дахом: „Душо моја!“, и да онај њен светли, нежни и невини поглед одг |
ам поред мојих људи на пољу!{S} Не, не, моје је место, војводо, под шатором у средини мојих људ |
ами још грђе срамотите своје родитеље а моје покојне пријатеље!{S} Какви су јунаци обојица били |
, кнезовима, властели и свима војницима моје војске!{S} Огреших се тешко о све вас, јер вас не |
, од ово двадесет пет година амо.{S} На моје велико чудо, он се томе ни мало не чуђаше! „Јест,“ |
<p>„Ево ћу им ја“ узе реч војвода, „са моје стране опростити што оскврнише моју трпезу, са кој |
} И ево чуј:{S} Прво ти се молим за све моје: молим те за мога унука, испроси му у Свете Тројиц |
био дужан давати вам.{S} Бришем сад све моје разлоге.{S} Остављам вам само моју заповест.{S} Ја |
е Санџак-Бег своје причање, „замолио је моје људе: „Тако вам јуначке среће, оставите ми струк б |
b n="163" /> једном вас све, у име целе моје дружине, молим опојте нам војводу по закону!{S} Ак |
ас!{S} Осећам као да сам вас — све саме моје добре пријатеље — поробио, и срамним начином отео |
сина твога!{S} Не помињи име, које усне моје, од ових шеснаест година како сам у вашу кућу дове |
зну плакати,</p> <p>„Ма што ти је, дете моје?!“ питаше старац нежно, и покушаваше да је подигне |
а двојицом теже је то.{S} А после, дете моје, видиш и сам како су чудна и мучна времена настала |
<p>„О, хвала Богу и Мајци Божјој, дете моје, што стиже у двор пре овог чуда и покора напољу!“ |
ла зрака радости.</p> <p>„Босиљко, дете моје!“ рече она оним својим чудесно меким гласом; „ето |
ти тражим да ви вашим метанијама држите моје здравље.{S} Ја вас питам: је ли царев закон да цар |
еда, да осетих како ми његова туга срце моје стегну, те ми из њега ударише сузе на очи.{S} Од с |
о трпезу, — „наш Господин Кнез је срце моје подмладио а моју памет подсетио да ја носим име Ор |
азили, виде, да је мој верни слуга мени моје десно крило био!“</p> <p>„Твој је слуга јуначки за |
„а то је: да сам дању и ноћу у средини моје чете и с мојим људма!{S} Не замерај ми, војводо!{S |
поштени твој клетвеник, и довео сам ти моје војнике, да те пратимо на војну.{S} Али могу ја ов |
ворити:</p> <p>„Синко Ристиворе, ево ти моје заповести:{S} Прво одведи властелина војводина и м |
онда тако рекох. „Е сад,“ рече, „ево ти моје заповести: иди и одмори своје старе кости, и немој |
лазити!“</p> <p>„Како ћу, кнеже, апсити моје властеле док су гости у моме двору?“ одговори војв |
ада твоме старим слузи!{S} Авај жалости моје!...{S} Једва сад да смем о себи казати да сам верн |
ким теретом на души.{S} Зором ћете чути моје даље заповести!“</p> <p>И рекав то војвода Радич, |
јој предај мој поклон, а не помињи јој моје име!“</p> <p>Кнегињи се крупне очи напунише сузама |
ки други човек, и мени је прво да чувам моје име и част мога дома!“</p> <p>„Ти си ево сам окаља |
обра моја госпођо: прими ово мало благо моје да га причуваш!{S} Ако се са Косова жив вратим, пр |
го је и наша и његова несрећа што писмо моје није њему у руке стигло!“</p> <p>„Такав ти је он с |
тихим гласом рањени властелин; „лаке су моје ране, али је тешко испричати све како је било!{S} |
чати све како је било?“</p> <p>„Лаке су моје ране, војводо!“ призбори тихим гласом рањени власт |
мао си добру мајку, па можеш да разумеш моје бриге. <pb n="56" /> Има већ више ноћи како ока ск |
.{S} Узе вртети главом па рече:</p> <p>„Моје су се очи обвикле крупним и разговетно исписаним п |
!{S} Браћо моја, војници <pb n="159" /> моји, праштајте мени злосрећном војводи вашем!“</p> <p> |
јводо!{S} Али друкчије бити не може.{S} Моји ће људи у час разапети мој шатор, под којим ћемо ј |
с отишли.</p> <p>„И ништа боље, синовци моји, него да одстојимо јутрењу и да почнемо дан дворећ |
коњу држати могу!{S} Ама ви сте, синци моји, млађи од мене!{S} Припашите ви оштре маче, прихва |
азговараше турским језиком.</p> <p>„Ево моји људи кажу,“ настави Бег говорити кнезу, „моји људи |
} Пољубите се!{S} Тако!{S} Сад сте опет моји синови!{S} Ходите да се ижљубимо!{S} Тако!{S} И ха |
уди кажу,“ настави Бег говорити кнезу, „моји људи кажу набројили су на њему двадесет и три ране |
рекох ли ти“ рече поп. „Све се бојиш да мојим јунаштвом не засеним твоје!“</p> <p>„Бог ми је св |
орко завадише, и што ено сад стоје пред мојим шатором.{S} Отвори им очи да прогледају, озари им |
дморите се и ви; мене оставите сама под мојим шатором с мојим тешким теретом на души.{S} Зором |
} А кад сам ја у средини мојих људи под мојим шатором, сваки ће од њих мирно спавати на мирисно |
те ми струк босиљка, који ћете наћи под мојим панциром на срцу моме, и сахраните ме испод ногу |
ну.{S} Али могу ја овога часа да викнем мојим људима, да се вратимо откуда смо и дошли, а ти ид |
и издавати, него кад ме заклињеш Свецем мојим!..{S} Добро, војводо!{S} И нека да Бог да све на |
ане жив имаће да укрсти свој мач онда с мојим.{S} Или ћемо сва тројица изићи из шатора живи и з |
е то јачим узбуђењем, „пусти ти да ја с мојим људима, и ако хоће још ко од господе са мном, пођ |
е врати дома, онда да знаш да се и ја с мојим људима враћам моме дому, да га браним од сваке на |
сам дању и ноћу у средини моје чете и с мојим људма!{S} Не замерај ми, војводо!{S} Али друкчије |
еличић.{S} Сутра ћеш у име Божје поћи с мојим сином и са старим господарем, да као Хришћански ј |
мене оставите сама под мојим шатором с мојим тешким теретом на души.{S} Зором ћете чути моје д |
од плача.</p> <p>„Издахнуо је на рукама мојих јунака, док га ношаху овамо к мени под шатор!“ пр |
им и да га молим да ми опрости ако због мојих невоља на дому не стигнем на Косово пред Видови Д |
заиста срдио на мене, да ја нисам поред мојих људи на пољу!{S} Не, не, моје је место, војводо, |
Не би ни тога било, јер ниједноме се од мојих јунака није прохтевало да се на једно дете сабљом |
рни и уморни.{S} А кад сам ја у средини мојих људи под мојим шатором, сваки ће од њих мирно спа |
е место, војводо, под шатором у средини мојих људи.{S} Не дођосмо у госте теби данас, него дођо |
у дворима пуне ризнице!{S} А шта остаје мојој сирочади иза мене?!{S} Махни се, човече!{S} Нека |
{S} Кнезове и властелу моју молим да се мојој верној а несрећној љуби нађу у овим њеним црним д |
и, кнеже, који си мени <pb n="117" /> и мојој војсци сачувао чист образ.{S} Помисли како би Гос |
дај!{S} Овамо, овамо, погледај право по мојој руци!“</p> <p>Старац остави Ристивора па по руци |
к Југоистоку. „Ето гледај само право по мојој руци.“</p> <p>Узалуд се стари кнез пригибаше час |
ислав, „ја да и дадем такву заповест, у мојој се чети не може наћи ни један витез, а камо ли њи |
; знам није вама до тога како је мени у мојој души бивало, него шта се онде око мене збивало!{S |
вама свима нанео срамоту, која се само мојом ил’ његовом крвљу спрати може!“</p> <p>„Кнез Миро |
чак у село к поповој кући, где сам ја с мојом <pb n="156" /> другом братијом вечерао, и рече: „ |
обу клеветом једном, која се само крвљу мојом ил’ његовом спрати може!“ говораше кнез Витомир д |
Господин Кнез је срце моје подмладио а моју памет подсетио да ја носим име Орловића!“</p> <p>„ |
Благо мени, што ћу уз тебе и с тобом да моју прву војну војујем!{S} Дедо, ако Бог да, нећу ни т |
е прво иди двордржици Рајку; кажи му да моју књигу не предаје одмах госпођи, него нека јој најп |
аке ваљаности и честитости; молим те за моју снаху, испроси јој здравља, живота, и среће у живо |
S} Де тако буде, боље је и за мене и за моју момчадију, а и за све нас.{S} Сутра, кад се будемо |
орих!“</p> <p>„И ја се, кнеже, кајем за моју реч!“ рече Миросав. „Кајем се два пута, јер њиме у |
у постеље на велики сто поред ње.{S} На моју препаст, чисто и јасно угледах цара како седи у то |
цате један на другога, али које пада на моју главу!...{S} Право је да се сви на ме срдите, што |
те да је грех, али нека иде тај грех на моју душу!{S} Ја још <pb n="163" /> једном вас све, у и |
им ја да ви вашим молитвама откупљујете моју душу од небесних митара, нити тражим да ви вашим м |
„са моје стране опростити што оскврнише моју трпезу, са које заједнички једосмо со и хлеб <pb n |
е Светих Отаца и не бојите.{S} Чујте ви моју последњу реч: ви ћете лепо војводу опојати као поб |
оје је лежао турски стан.</p> <p>„Разви моју заставу!“ беше последња заповест Кнеза Градоја слу |
све моје разлоге.{S} Остављам вам само моју заповест.{S} Ја се из ових стопа крећем за Косово! |
, него праштајте.{S} Кнезове и властелу моју молим да се мојој верној а несрећној љуби нађу у о |
ми сад на Косову?!“</p> <p>„Додај ми ту моју заставу, да је ја сам понесем?!“ рече стари кнез.< |
што се вратио из планине по киши и сав мокар, хиташе да се јави своме деду и својој матери.{S} |
им разлозима и не размекшавамо на твоје молбе.{S} Уздајући се у превелику милост Божју свршићем |
а бој на Косово, да ме устављате таквом молбом?!{S} Јесте ви нека лукава зверад!“</p> <p>„Ето м |
им мало час кнез онако попреко одби ону молбу о перперама.</p> <p>Госпођа Мандалена, која се до |
ју да га кнез Вукан и сва друга господа моле да похита к њима, јер нађоше војводу Радича мртва |
род српски.{S} С тога се господа српска моле да бар не помажу Лазару, ако већ неће цару да помо |
п Каритон чита у капели дворској велико молепствије за срећна пута и славну победу, и да су там |
вој глас, пола као срдећи се а пола као молећи им се. „Да потуримо ми на страну Саборе Светих О |
проливасмо вино цео дан, и ево промукох молећи их и корећи их, и једва једвице петорица приђоше |
97" /> пут, кнез му шапутом рече: „Иди, моли и младог господара да ти опрости!“</p> <p>Старац с |
оздрављате мој <pb n="130" /> господар, моли те похитај што брже можеш да стигнеш до њега.{S} О |
заспати, или ако заспиш па се пробудиш, моли се Богу за мене!“ учини ми се да је и мирнији и ве |
ства!{S} Ево и његова ти се грешна жена моли да се смилујеш на ситну децу њихову!“</p> <p>Приђе |
земље Господар не сме да заповеда, него моли, преклиње и проклиње!{S} Еј мој Господине Кнеже, з |
ају; чини што <pb n="30" /> хоћеш, само моли свеца свога да скине са мене погледе своје!“ Ето ш |
еља, и да се кроз сузе, а на глас, Богу моли да народу српском милостив буде!“</p> <p>Ту га сад |
Ристивор узе да се правда:</p> <p>„Па, молим те, господару, кажи по правди и по души, ко може |
едном вас све, у име целе моје дружине, молим опојте нам војводу по закону!{S} Ако видим да се |
S} Тебе, који имаш верно и храбро срце, молим не као слугу него као млађег брата, пази и чувај |
о, кад те ето очи издају!“</p> <p>„Али, молим те, дедо, погледај само у овом правцу!{S} Зар не |
рно ме не би повео на Косово!{S} Немој, молим те, тако ти свега што ти је најмилије и најсветиј |
не да бије!“ рече кнез Градоје. „Немој, молим те, војводо, немојте, господо и браћо, него колик |
тобом друговао по крчмама Крушевачким, молим ја тебе: пази ти како са мном говориш!“</p> <p>Пр |
мучно што велиш!“ прихвати кнез, „Него, молим те, видиш да се овај народ слегао око нас!{S} Нем |
ашу путем к Ибру..... “ „Не, Господару, молим те!“ пресече говор Господина Кнеза кнез Војислав, |
ато!“</p> <p>„Па стани мало, господару, молим те!“ рече збуњен Ристивор, који се препаде видев |
јој здравља, живота, и среће у животу, молим ти се за сву нашу чељад у двору и за све наше људ |
о чуј:{S} Прво ти се молим за све моје: молим те за мога унука, испроси му у Свете Тројице здра |
д у двору и за све наше људе ван двора; молим ти се и за нашу стоку, и за наше усеве, и за свак |
јуначке и сваке ваљаности и честитости; молим те за моју снаху, испроси јој здравља, живота, и |
ред иконом Светога Јована Крститеља!{S} Молим те, ко ти је придворни поп?{S} Је ли још стари Ал |
<p>„Немојте седати на своје столове!{S} Молим <pb n="106" /> вас да похитамо у поље у стан војс |
разбијају неверни и погани Агарјани!{S} Молим те, гледај и помози нашим српским свецима, да умо |
ђох преда њ, да му руку пољубим и да га молим да ми опрости ако због мојих невоља на дому не ст |
. „Прво“ рече војвода, „имам ја тебе да молим да ми опростиш, ако сам те икада у животу што на |
ам и ја тебе много и за нешто велико да молим!{S} Па се још предомишљам да ли није зазорно, да |
и један другом опростили.{S} Сада те ја молим, опрости им и ти, у име своје и у име све господе |
ад год хоћеш, па јој кажи све што те ја молим, и замоли и ти да се Свевишња Светиња у Светој Тр |
дам ти, али те као Душанова узор јунака молим и преклињем: тако ти Светога Јована, твога крсног |
те.{S} Све вас, од највишег до најнижег молим не куните ме, него праштајте.{S} Кнезове и власте |
Тебе призивљем, теби се клањам, теби се молим, чуј ме!{S} А као кум Божји, и као војвода од вој |
е грешнога!{S} И ево чуј:{S} Прво ти се молим за све моје: молим те за мога унука, испроси му у |
а понос ни цркви Божјој.{S} И још ти се молим, помози нашем војводи, помози војсци његовој, пом |
ру и отачаство заложимо.{S} И још ти се молим смилуј се на ова два млада грешника, што се синоћ |
твојим јунаштвом, учини ми што ћу да те молим:{S} Сахрани мога слугу Ристивора с десне стране п |
ет и девет Млетачких цекина.{S} Сада те молим, светла, велика и предобра моја госпођо: прими ов |
служби цара честитога, онда.... онда те молим.... подај то злато твојој младој дворкињи Босиљки |
о на нас, а и њему опрости.{S} Друго те молим, помоли се Светој Тројици да нашем честитоме Госп |
уди баш као и они!{S} И још те за једно молим: имаш по закону права да ова два бунтовна властел |
рца и из једног грла.</p> <p>„А сад вас молим!“ рече Градоје својој дружини тихим гласом, готов |
о праштајте.{S} Кнезове и властелу моју молим да се мојој верној а несрећној љуби нађу у овим њ |
сподару!{S} Ево те и ја уз ову сиротињу молим, пусти им твога сужња; млад је, згрешио је, патио |
у пред Видов Дан.{S} Поручи свима да их молим и преклињем да потруде своје господство још овај |
се више не дижу.{S} Поручи свима да их молим и преклињем, да у што већем броју сложно, хитро и |
Ристивора којим путем ваља ићи.</p> <p>„Молим те, дедо!“ рече Боривој, „ако нећеш опростити Рис |
угој или трећој речи, говораше:</p> <p>„Молим те, бабо, не помињи га!{S} Имај милости према љуб |
ет нестрпљиво окрете к војводи:</p> <p>„Молим те, војводо, заповеди кнезу Гојку нека нам све ис |
хиљаде и пет стотина коњаника!“</p> <p>„Молим ја тебе, господине војводо,“ узе кнез Градоје да |
а, „немој нам прекидати Гојка!“</p> <p>„Молим те, витешки војводо, само да питам Гојка, је ли с |
мљу око њега целивамо, и да <hi>њу</hi> молимо да нам опрости!{S} Треће, ако је цар Агарјански |
а дао једног дивног Душанова јунака.{S} Молимо му се да нам га одржи здрава, срећна и славна, и |
ило да нам дарује победу, и да му се не молимо!{S} Али ето се мени чини да се већ од поодавно Б |
их платити!{S} Па се здоговорисмо да те молимо да нам их опростиш!“</p> <p>„Зар баш тако, Арсен |
ше гологлави као да су у цркви.</p> <p>„Молимо те, јуначе,“ рече војвода рањенику, „ако се ниси |
о, мислио бих да сте бесни и махнити, и молио бих војводу, да нас ослободи од таквих другова!“< |
омиле.</p> <p>„Не тражим ја да ви вашим молитвама откупљујете моју душу од небесних митара, нит |
ма и жалостима <pb n="7" /> овога света молитве калуђера не могу да помогну, ту милосрдан погле |
штану свећу, и све што му треба да чита молитве!</p> <p>И онда уђе под свој зелени шатор.</p> < |
ити у њој калуђера да сваким даном чита молитве за покој душе војводе Радича!“</p> <p>„Хоћемо, |
тна кола око главе свакоме ко само чита молитве, метанише и преврће бројанице, не би за све њих |
н у књигама.</p> <p>„А зар не могу ваше молитве да учине, да Бог грешницима и најтеже грехе опр |
гласом, „наравно, према греху требају и молитве, и метанија, и постови, па..... разуме се, прем |
ста мислите да сте згрешили — ударите у молитве, метанија и постове, и наставите тако док не ос |
p>Два пута или три пута прекиде се онај молитвени жубор, јер по пакосним сплеткама сотониним сн |
а пута и славну победу, и да су тамо на молитви и стари кнез, и госпођа Мандалена, и млади кнеж |
пута побожно прекрсти, промрмља некакву молитвицу, и скочи у седло као да је младић од двадесет |
шња Светиња у Светој Тројици смилује на молитву мене грешнога!{S} И ево чуј:{S} Прво ти се моли |
три пута и узе жуборити дугачку некакву молитву, крстећи се живо и скоро без прекида.{S} Ни кне |
} А стари кнез већ у велико почео своју молитву па само настављаше:</p> <p>„......{S}Е па шта ћ |
у да ти се исповедим и да ми опроштајну молитву очиташ!“ И исповедих га; и очитах му опроштајну |
оведих оцу Пајсеју, очита ми опроштајну молитву и облакша ми, а још ће ми лакше бити ако ми мој |
И исповедих га; и очитах му опроштајну молитву. „Хвала ти!“ рече ми; „ево ти овај мој златан к |
ро — сваким јутром и сваком вечери Богу молите, да нашем цару победу дарује, и да нам миле наше |
ра!“</p> <p>Војвода се не даде два пута молити.{S} Изиђе сам, да се види и поздрави са својим с |
четири буздована, а већ ја се могу Богу молити за вас и без вас!“ И одоше попови и ђакони да тр |
инићу ти све како желиш!{S} Учинићу!{S} Молићемо се Богу да те уза старог и младог господара жи |
е се са Косова здрави и весели вратимо, молићу те да за ме проговориш и Босиљки и кнезу.{S} Ако |
о један другом у част и у здравље.{S} А молићу и вас, свети оци, и вас, господо другови и прија |
ето стиже од војводе!“ Тако му рекох, и молих га да се пожури.{S} Али се поп не да кренути. „Ид |
човека!“</p> <p>„Зар за оног бунтовника молиш?!“ упита кнез снаху своју као изненађен, па се ма |
војводо, како вас одмах онда световах и мољах и преклињах, како своје синове и браћу своју, да |
е жаљаше да не може тако лако да заспи, мољаше Ристивора да у његовој соби преноћи, не би ли ра |
n="104" /> <p>„Славе ти, кнеже Гојко,“ мољаше кнез Градоје, „дај, брате, још мелема за срца на |
ијугају усталасана кола.{S} Пуно младих мома, пуно младих девојака, пуно народа, пуно света сва |
д терасе испаде на мраморну авлију млад момак, красног лика, висок и лепо развијен.</p> <p>„Ево |
наш и без нас доста војске!“ По гдекоји момак, још онако врућ од скакања у колу, повикао би: „Е |
ча, једно за другим, неколико дворана и момака, па узбуњени и у великој журби шапутаху нешто на |
, гласном смејању, и у треску од лакога момачкога скока у колу пуном красних девојака.</p> </di |
било кад би чуо да се моја властела на моме двору завадила те се један део војске растурио!“</ |
"124" /> Градоја.{S} Вуканов дом кумује моме дому има већ двеста година, али бих ја пре и мога |
у дам Млетачки цекин, да пали воштанице моме свецу докле год од цекина и један динар траје!“</p |
а мој гости овде три дана.{S} Чини се и моме деду и свој чељади да нека тешка брига лежи страно |
ово, да те верно послужи!...{S} Опрости моме слузи Ристивору, јер служећи мене изгуби славу да |
нам, и витешки царе наш!...{S} Опрости моме унуку, јер дете није криво што не стиже на Косово, |
.{S} Дошао незнан властелин у двор овај моме деду; вели путује из Свете Горе у свој завичај у Х |
чевих погледа, па онда посрћући приђе к моме деду и паде на колена.</p> <p>„Ево да ти се испове |
а знаш да се и ја с мојим људима враћам моме дому, да га браним од сваке напасти!“</p> <p>„Благ |
и онда поче:</p> <p>„Већ првих дана по моме доласку у Крушевац опазим ја да нам је Господин Кн |
<p>»Послах ја књигу Господину Кнезу по моме дворанину Душку јутром онога дана у који нам ти, к |
же, апсити моје властеле док су гости у моме двору?“ одговори војвода исто тако шапатом.</p> <p |
ји ћете наћи под мојим панциром на срцу моме, и сахраните ме испод ногу мога господара, јер хоћ |
је било!{S} Нека дође; ако неће, викни момке, вежите бесног попа па га донесите амо!“</p> <p>М |
спођа Манда своме свекру. „Боривој је с момцима одјахао у планину да огледају младог сокола, ко |
, сам, без пратилаца!“</p> <p>„Потеци с момцима ка главним вратима, поздравите госта добродошли |
илош севаше очима гневно и срдито викну момцима: „Коње!{S} Овамо коње!“ Испадоше за њима још не |
незу и његовој чети у сретање.{S} Млада момчад удари у кликтање, женскадија узе певати песме од |
оштрим српљем у зрео јечам, а да млада момчад и девојчад не пусте, да им јасна грла одјекну ве |
нашега кнеза?“ питаху они млађе људе и момчад око себе. „Видесте ли га“...{S} Али, бадава!{S} |
та!{S} Старци се грувају рукама у прса, момчадија занемела, а од женскадије нека рони сузе без |
јала; напојих свакога ко хтеде да пије; момчадија узеде уз свирале окретати колом; зрели људи с |
петроваче.</p> <p>У томе дотрча дворска момчадија, те живо растави таласе од народа.{S} Иван По |
илицама од невиних девојака и неискусне момчадије поче брујити све то веселији жагор, што их су |
село певајући.</p> <p>Осем нешто деце и момчадије која отрча за војском, да је прати док се не |
тако буде, боље је и за мене и за моју момчадију, а и за све нас.{S} Сутра, кад се будемо крет |
паде ми коњ мртав, падох и ја рањен.{S} Мора бити да сам дуго без свести лежао, јер кад отворих |
оп Каритон свако своје хрвање са свецем мора да одлежи по три дана, сав модар као да га је неко |
ојска у Дринопољу скупља, да пође преко мора у Караманију.{S} Ено му је предња војска данас на |
о Јованци, љуби Змајевој, нешто што се морало тихим шапатом шапутати док не дође да Ристивор в |
ало не чуђаше! „Јест,“ рече, „све је то морало да дође; и још није стигао крај страдањима овога |
ебрежљиво одржаваним, у старој некаквој морастој мантији са црвеним појасем.</p> <p>„Хоћеш ли т |
давао на књигу?{S} Збиља и јесте, да не мораш кроз живот држати уза се каквог попа Каритона.{S} |
смо пријатељи јунака!{S} Предајте, се, море, не гините лудо!“ Тако довикиваху Турци са више ст |
глас стари кнез Градоје.</p> <p>„Стани, море!... ни корака напред!“ викну жустро и срдито Турчи |
, нека опет пушта глад, нека опет пушта морије, само нека не пушта да нас у отвореном боју на о |
Марици, ни за велику глад, ни за велику морију која помори пола народа!{S} Ја му испричах све в |
изнад придворних црквица, са китњастим мостовима између кула.{S} Сваки је Орловић од пет стоти |
<p>„Само једно ја ти, војводо, изабрати моту,“ прихвати кнез; „а то је: да сам дању и ноћу у ср |
толике чудотворне иконе, и толике свете моћи од великих светаца и чудотвораца, и зар око светац |
аља и буздована.{S} Боjи се, вели, неће моћи да стигне амо пре Видовдана!“</p> <p>„Ништа то, во |
госпође Мандалене, о њеној чудотворној моћи да својим погледом и полагањем своје руке лечи бол |
од часног дрвета и другим неким светим моћима кнез Градоје поклонио своме манастиру Милостину. |
сли.{S} Рекао би човек да се загледао у мрављу војски, која се извијала испод белог камена, са |
по соби а није ни покушавала да пробије мрак великога ходника, у који се кроз отворена врата мо |
склопи очи на оне слатке снове, владаше мрак у ходнику; али сад, кад Иван потресан чудном неком |
дају из густога мрака: што гушћи и црњи мрак све то сјајнија и све то већа она два његова ока!{ |
90_C3.2"> <head>II</head> <p>Већ се био мрак ухватио кад војвода Радич стиже са свитом својом п |
утака испунише, да се опет мало после у мрак завију.</p> <p>Сад Иван дође к себи.{S} Скочи на н |
е под шатор. </p> <p>Под шатором је још мрак био.{S} Што је мало светлости падало од једне вошт |
егова како ме гневно гледају из густога мрака: што гушћи и црњи мрак све то сјајнија и све то в |
и наш Кнез!{S} Од ране зоре па до мркла мрака, по цео дан би на коњу обилазио војску, поздравља |
се кладимо да ти <pb n="52" /> сутра до мрака доведем колико ти треба драговољаца!“</p> <p>„Нећ |
едне њене миле, детињасте речи, па се у мраку насмеја, и склопи очи, не би ли се на оном њену с |
тем била је омања једна трпеза од белог мрамора.{S} Око ње четири висока, тешка и гломазна стол |
Косова како се бели као пехар од белог мрамора!“</p> <pb n="186" /> <p>„Где је?“ упита живо ст |
е начињено је округло корито од шареног мрамора, у које је падала вода, која је из кљуна једног |
час у румено, није као патос од шареног мрамора, и зар нису српски јунаци, гинући за свету веру |
било са оне терасе пустити поглед поврх мраморне авлије и цветног и шареног перивоја до сребрни |
рије, и то она до огњишта где је стојао мраморни сто, била је за једну стопу виша од осталога п |
е, везао их једном мраморном терасом на мраморним ступовима, а терасу наслонио на зидове од мал |
p>По белим плочама од авлије и око оног мраморног кладенца шетаху се невесело један паун и две |
оних бршљаном застрвених ступова што у мраморној авлији држаху на својим главама велику терасу |
е високе осмоугле куле, везао их једном мраморном терасом на мраморним ступовима, а терасу насл |
<p>Однекуд доле испод терасе испаде на мраморну авлију млад момак, красног лика, висок и лепо |
д велике душевне радости — сиђе доле на мраморну авлију.</p> </div> <div type="chapter" xml:id= |
ови лете к сунцу у висине, а кукавице у мрачни шипраг да подмећу своја јаја у туђа гнезда!{S} П |
ну повелику одају у којој беше већ тако мрачно, да наредише да се велике жуте воштанице у сребр |
у је мач?!“</p> <p>„Ево га овде у овоме мрачном куту од шатора пребијен на двоје на троје!“ реч |
танком светлошћу недовољно осветљаваше мрачну собу.{S} Како је било запарно оставише отворена |
су га се истина бојали, али да су га и мрвили, и да су га најпосле и отровали!{S} Зар се и дан |
е!“</p> <p>Старац, се окрете Ристифору; мрдну главом и лево и десно, и шкргутну зубма.</p> <p>„ |
сваки колут на панцирима и по гвозденим мрежама од клобука својих јунака.{S} Вежбао их је у брз |
ке у пустињи, те се према њима она суха мрка тиквица за воду, што му виси о некаквом кајишу о б |
ову мудрост!“ рече кнез Ристивору. „Али мрка капа зла прилика!“</p> <p>На велико чудо старога к |
румен образ девојачки.{S} Па се светац мрке коже и разбарушене косе повио горњим телом мало на |
, добри наш Кнез!{S} Од ране зоре па до мркла мрака, по цео дан би на коњу обилазио војску, поз |
вити се, јер ено, рекао бих, светац вас мрко погледа!{S} Рекао бих да вам нешто довикује!“</p> |
ис, па златном стрелом гађа грдну једну мркосиву орлушину, која раширеним крилима лети у вис но |
</p> <p>„Нећеш ваљада претварати пост у мрс!“ рече кнез подсмешљиво и још једнако срдит.</p> <p |
од овога шатора, под којим наш војвода мртав лежи, да се одмакнемо, велим, тамо под ону липу, |
оји, како дође с вечери под шатор, паде мртав уморан, и заспа као заклан на једној шареници, ко |
лно закуца — последњим куцањем.{S} Паде мртав кнез Градоје од Орлова Града. „Да таквога не има |
жаше не мичући се и не дишући као да је мртав.{S} Гледаше га, и гледаше га; уздахну дубоко; при |
ених Срба.{S} О Ристивору мишљаху да је мртав, али не бејаху још сигурни. <pb n="203" /> Бориво |
и свечано приђе први ка ковчегу у коме мртав војвода лежаше.{S} Прекрсти се живо неколико пута |
чевима борити док један од вас не падне мртав.{S} Онај који остане жив имаће да укрсти свој мач |
ешћи окршај!{S} Мало за тим паде ми коњ мртав, падох и ја рањен.{S} Мора бити да сам дуго без с |
ој, пребледе као крпа и паде с коња као мртав.</p> <p>Многи су коњи јурили пољем без јахача, пр |
ајте да се данас овде на догледу његова мртва тела заветујемо: да ћемо ми до његова гроба подић |
о Бога мога!{S} Зар ја да дочекам да га мртва гледам!“ Узе се ударати песницама у прса и плакат |
охита к њима, јер нађоше војводу Радича мртва у своме шатору, с малим једним ножем сјуреним уср |
заустави да се мало одмори.{S} Владаше мртва тишина.{S} Нико не смеде да жури уморног рањеника |
се хркање Ристифорово.{S} Настала беше мртва тишина, како и треба да је у глухо доба ноћи.{S} |
очи сузама напунише; пригну се и пољуби мртва војводу у чело, и грцајући у сузама промуца:</p> |
другим духовницима.{S} Кад виде војводу мртва, и кад чу од кнеза Градоја да је сасвим очевидно |
в. „Кајем се два пута, јер њиме увредих мртва човека у гробу који не може да се брани, док је В |
та мало, и загледа се опет у бледо лице мртваца.{S} Превлачаше неколико пута својом руком преко |
="110" /> Сутра ћу ти их било живе било мртве у руке предати, па како наредиш!“</p> <p>Војвода |
шатор сва три Србина јунака, било да су мртви било да су само рањени.</p> </div> <div type="cha |
ост Божју свршићемо ето опело над нашим мртвим војводом, а после ћемо већ чинити метанија и исп |
има их већ пуно обрањених, а биће их и мртвих.{S} Похитајмо, да уставимо тај покор!“</p> <p>„Н |
м светлошћу од свитања, показала само — мртвог војводу Радича с малим златним ножем у срцу!{S} |
ви и властела редом, и исцеливаше свога мртвог војводу.{S} Ниједно око није остало без суза.{S} |
хучући; али чим му се погледи отеше на мртвог војводу, он гласно зајаука: „Јаох мени и до Бога |
лаганим кораком проведе гологлаву поред мртвог војводе, да заставници сваку заставу приклоне та |
глав и са рукама на прса скрштеним више мртвог војводе, не скидајући својих погледа са лица њег |
> <p>Приђе му кнез Градоје и диже га са мртвога војводе.</p> <p>„Устави се, кнеже Гојко!{S} Сте |
га; уздахну дубоко; приђе <pb n="43" /> му полагано као да се боји да га не разбуди, клече пред |
уштаху се као да хоће да <pb n="173" /> му заклоне очи, да не гледају онај покор.{S} Он поћута |
већ на трећем коњу, јер <pb n="146" /> му прва два падоше под ранама — полете са својим дворск |
вода устао и где се може наћи.{S} Слуга му рече да се војвода опрема и да ће по своме обичају п |
емо Господину Кнезу гласове од тебе, да му кажемо зашто ћеш та истом кроз дан два стићи!“</p> < |
ио у земљу а управ чело своје главе, да му душа види пут неба!{S} Видите ли да је мали нож, што |
мети да га нађе; а под сигурно знам, да му нико од нас не би ни хтео ни умео помоћи!“</p> <p>Оп |
него ће се кренути, изађох преда њ, да му руку пољубим и да га молим да ми опрости ако због мо |
<p>„Твој је слуга јуначки заслужио, да му толику пошту чиниш!“ рече Санџак-Бег. „Ако ти је зап |
ркановићу, као своме цару поклонимо, да му данак плаћамо, и да му од Србаља најбоље јунаке свак |
е: „Та докле ћеш, попе несретниче?!“ Да му сутра палиш велику воштаницу; јер, да се он не умеша |
овде ни пуна хиљада војника, а треба да му одведем две хиљаде и пет стотина коњаника!“</p> <p>„ |
Кнезу, да цар Агарјански истом чека да му од Караманије дође његова најбоља војска, јер с овом |
размакли му прсник те обнажили прса да му облакшају дихање.{S} Старац је с муком дихао; по нек |
уњен Ристивор, који се препаде видев да му се господар од збиље наљутио.</p> <p>„Не, не, не!“ в |
ан тежак и страшан сан.{S} Гледао је да му се отме, и да се разбуди из злосрећног сна у срећниј |
поведио је да стигнем с војском а не да му долазим готово без војске!“ рече војвода па се задов |
ому погази стари завет мога деда, те да му се кости у гробу преврћу, и да из гроба мене куне!“< |
, и видео да је право што народ неће да му је Лазар господар код живога Марка, сина краља Вукаш |
п-Недељка?{S} Сед је као овца и биће да му је и преко осамдесет лета.{S} Кад му попови и ђакони |
крећемо?!{S} Јес’, али војвода хоће да му сви кумујемо, и кнез Вукан хоће да смо му сви прикум |
да му ти поклањаш престо, него хоће да му га цар Агарјански поклони!“ А Лазар се срди на такве |
а устави се пред Ристивором, па поче да му оштро говори:</p> <p>„Још вечерас да пошљеш људе да |
на и седе да пише на колену и чекаше да му војвода почне казивати у перо.{S} Али му војвода реч |
екипе, па шкргуташе зубима и пушташе да му ватра из очију сева.</p> <p>„Не браним их, господару |
њигу у манастиру,“ — ту многи почеше да му се смеју, али ништа то њему, — „кад сам ја оно учио |
га одржи здрава, срећна и славна, и да му помогне да Србадији и Хришћанској вери нову и светлу |
ру поклонимо, да му данак плаћамо, и да му од Србаља најбоље јунаке сваке године шаљемо, да за |
раво би било да нам дарује победу, и да му се не молимо!{S} Али ето се мени чини да се већ од п |
ени рече да нађем Ивана Порубовића и да му кажем да се одмах с коњем спреми да још те ноћи пође |
мача кнежева, да се по ново склопе и да му и рамена и мишице и плећа и јуначка прса дохватају.< |
о да му побијемо све што је његово и да му спалимо и разоримо све што има, да не остане ни каме |
азно; „Покајте се!“ Да се покајемо и да му се помолимо, па да грешном телу одмора дамо!“</p> <p |
дованом главу, те да виде други људи да му је мозак недокуван?!“ срдито прекораваше кнез Ристив |
игде на беломе свету!“ Али он навали да му <pb n="157" /> кажем: „Ма шта било, ма кад било, нек |
<p>Кад се све то сврши, кнез замоли да му војвода даде човека, који ће њега и његову чету одве |
ику?{S} Ваљада ни кнез не може хтети да му по селима остану само старци, удовице и ситна деца б |
p> <p>„Ма, господару, тек да заустим да му кажем, а видех га где се и сам од себе крсти и клања |
а Вук води преговоре с царем Муратом да му преда српску војску и српскога цара, само ако се иза |
орио би му у кратким реченицама, као да му је то пријатељ који разуме све што му он каже, само |
у главом и намигну на Ристифора, као да му даје неки уговорени знак. „Ето, пусти мене да водим |
!“</p> <p>Па старац сав зажарен, као да му изненадно из срца пламени у образе букнуше, диже се |
очека војводу снужден и невесео, као да му лице беше засењено некаквим црним облаком.{S} Уведе |
{S} Лице му се чисто разведрило, као да му се један велики терет с душе скинуо.</p> <p>„Сад ћем |
стајаше Кнез овда онда у говору, као да му тешко беше да нађе речи, али као да му туга грло сте |
му тешко беше да нађе речи, али као да му туга грло стезаше.{S} Од тешких свилених завеса на у |
уби у један и у други образ, баш као да му не беше унук него витешки друг!{S} Грлећи старца Бор |
Кнезу Лазару: „Ето видиш, неће Марко да му ти поклањаш престо, него хоће да му га цар Агарјанск |
у проклето име ако га знаш, да идемо да му побијемо све што је његово и да му спалимо и разорим |
овај смерно целива.</p> <p>Рече поп да му ваља још мало остати у трпезарији да допуни метанија |
не одведох на време Господину Кнезу да му помогнете победити или да с њиме славно гинете.{S} О |
је Кнез Лазар писао Марку и нудио му да му од своје драге воље пред српском господом уступи пре |
Је ли још стари Алексије?{S} Е, хоћу да му дам Млетачки цекин, да пали воштанице моме свецу док |
ав то стари кнез пружи своју десницу да му је унук пољуби, па онда и сам загрли Боривоја, пољуб |
га онда пољубих у руку, и не слутих да му то последњи пут живоме руку љубим!“</p> <p>И онда се |
не запеваше и други петлови.{S} А тада му се лак сан спусти на трепавице.{S} Није дуго спавао |
.{S} Нађох ту старца испосника.{S} Седа му брада до појаса, а ни сам не знађаше колико му је го |
нашег и отачаство наше!“</p> <p>Војвода му приђе, па се с њиме преко заставе и мача пољуби три |
ба да је у глухо доба ноћи.{S} Однекуда му леден и влажан а тих трепер ваздуха запири у лице, к |
у морију која помори пола народа!{S} Ја му испричах све велике беде и невоље кроз које је прола |
а свога и пружи десницу Мандалени, која му је смерно пољуби и сузама ороси.</p> <p>Народ поче д |
свога погледа са ње.{S} По румени, која му се расу не само по образима него и по челу, кнегиња |
, ослушкује топот од коња у војске која му следоваше.{S} Али, на своје велико чудо, не могаше в |
својим пробије себи пут ка гомили која му се око господара склептала.</p> <p>Али се глас старч |
ти, нек пође за мном!{S} Ко не ће, нека му је просто!“ Полетесмо за њим у најжешћи окршај!{S} М |
бучилу.{S} Пружајући му босиљак Босиљка му гледаше право у очи.{S} Примајући мирисне струкове и |
, рече ми: „Кажи господину кнезу: хвала му што те посла, те нам каза да не грешимо душу песмом |
во говориш, добра и верна слуго,“ рекла му је Госпођа Милица; „ето пођи у име Божје, и нека те |
е к њој, сав блистајући од радости, она му паде око врата и ижљуби га у оба образа кроз гласно |
ликом слободом право у њене очи.{S} Она му ништа не прозбори; он њој ништа не прозбори.{S} И оп |
погубише, да освете смрт свога цара, па му онда тело предадоше калуђерима Грачанице, да га у њи |
“</p> <p>Тако говораше кнез Градоје, па му се образи зажарише а очи почеше севати муњама.</p> < |
, беше мило то што кнез о коњу рече, па му узеше довикивати: „Тако, сиви соколе!{S} Тако, госпо |
он још ту, као ишчекујући заповести, па му главом даде знак да може да се уклони, он се не мица |
лојка, који заповедаше оном стражом, па му рече да се она не боји остати сама у средини верних |
е, још онде у цркви, приђе к војводи па му рече:</p> <p>„Ево су се јутрос измирили и један друг |
1!“ упита га она својим меким гласом па му приђе ближе.</p> <p>Тај глас и онај њен поглед пун д |
ез Градоје се пригну к уху војводину па му шапатом рече: „Ако их нећеш уапсити, <pb n="93" /> с |
Ристивор му у неколико речи исприча шта му је кнез заповедио.{S} Млади кнежевић, који је волео |
пише!{S} Двојином чудо сад кад чух шта му је Господин Кнез писао!“</p> <p>„Опрости ми, дедо!“ |
му, па кад се Ристивор подиже, пољубив му руку по други <pb n="197" /> пут, кнез му шапутом ре |
планину да огледају младог сокола, ког му Дубровачки трговци ономад дароваше.{S} Волела бих да |
камен на гробове кнеза Градоја и верног му слуге Ристивора.</p> <p>И сам султан Бајазит Илдирим |
ојом да ли да ту поред воде заноће, кад му са предњих стража испред војске јавише, да се види к |
да му је и преко осамдесет лета.{S} Кад му попови и ђакони испричаше како млади Југовић остави |
пустите ви кнеза Градоја, нека иде кад му у староме кошу младо орловско пиле жустро кљуца!{S} |
о кљуца!{S} Пустите човека нека иде кад му се иде!{S} Може ли он без дружине, може и дружина бе |
онда не може бити да се он не срди кад му митроносне слуге његове приступају с рукама црним од |
напаст.{S} Тек ће по неки да искочи кад му се и не надаш!“</p> <p>„Онај наш поп Малвасија,“ нас |
приступах му, али <pb n="58" /> кад год му сагледах очи, не смедох!{S} Куд ћеш ти орлу о грлици |
ја; али нигде Градоја да нађу.{S} Слуге му казиваху како се стари кнез, одмах по свршеном крште |
ће; али, навикао да се покорава, додаде му заставу.</p> <p>Чим је кнез прими усвоје руке, он он |
укчије, него је све горе, кнеже!“ упаде му у реч игуман Пајсије.</p> <p>„Ех!“ прихвати кнез Вук |
ти њега нека он разапиње свој шатор где му је воља.{S} И само дај ти њега овамо у двор да вечер |
у свакој срећи и слави?!“</p> <p>Приђе му кнез Градоје и диже га са мртвога војводе.</p> <p>„У |
о и гледаше преда се застиђен, а образе му пламенови обузеше.</p> <p>„Бог с тобом, кнеже Винко! |
ош да прикупи и изнесе.{S} Кнез Градоје му додаде својом руком онај кондир малвасије, и рече му |
.{S} Њен је син постао велики јунак, те му је Немања дао да се зове Орловићем.</p> <p>Од прилик |
муке има Ристивор с Јабучилом!{S} Неће му коњ натраг, него хоће за нама!{S} Он га окреће правц |
крсти се и намести свој калпак.{S} Лице му се чисто разведрило, као да му се један велики терет |
8" /> силни напор сломио га је.{S} Срце му силно залупа последњим куцањем.</p> <p>И онда — узбу |
— све то заједно сломило га је.{S} Срце му нагло и силно закуца — последњим куцањем.{S} Паде мр |
ве су мисли облетале један цвет, и срце му се пунило некаквим чудним осећањима у којима се с ми |
а, звека од оружја њега раздрага и срце му запали, те, кличући као соко, лети на копља и на мач |
сретање млада дворкиња Босиљка.{S} Рече му: „Госпођа кнегиња чека на тебе!“ па се окрете и отво |
лиже, верна наша слуго Ристиворе!“ рече му она оним својим чудним гласом, јасним као сребро а м |
ка ти је просто, синко Ристиворе!“ рече му, па кад се Ристивор подиже, пољубив му руку по други |
ити од чуда.</p> <p>„Уђи па види!“ рече му кнез Вукан. </p> <p>Кнез Градоје уђе под шатор. </p> |
јко!{S} Стегни срце, синовче мој!“ рече му. „Србадија ће помињати име војводе Радича, кад давно |
за Градоја и пољуби га у образе, и рече му: „Хвала теби, кнеже, који си мени <pb n="117" /> и м |
јом руком онај кондир малвасије, и рече му да се мало поткрепи.</p> <p>„Зором нам је добро пошл |
ољуби га у леви па у десни образ и рече му: „Нека ти је, синко, просто од мене!{S} И нека су ти |
, предаде запечаћену књигу Ивану и рече му: „„Добри мој синко, појаши што брже можеш; кад стигн |
!“</p> <p>„Јаши свога коња!“ заповедаше му кнез. „Нај, носи заставу!{S} А више ми немој будалас |
на први кат.</p> <p>Ту у ходнику иђаше му у сретање млада дворкиња Босиљка.{S} Рече му: „Госпо |
кивао; али некаква опора сухота стезаше му грло и угуши глас, јер се у томе часу на прагу од њи |
м исприча све како си видео!“ привикаше му многа господа из гомиле.</p> <pb n="147" /> <p>„Благ |
рљиво позиваше српске јунаке.{S} Чињаше му се да већ и не може бити друкчије него да ће Бог и с |
смеја кнез, и тапкаше Јабучила и тепаше му.</p> <p>Мало час па Ристивор дође пешице носећи бузд |
војим коњем.{S} Хранећи Лабуда шапуташе му нешто што Боривој и Ристивор не могоше разабрати.{S} |
овори о каквом небеском анђелу, причаше му о доброти госпође Мандалене, о њеној чудотворној моћ |
, а по некад и на глас јеца!{S} Причаше му о славним делима убојитог попа Каритона, који, кад с |
ете носио на рукама својим.{S} Напунише му се очи сузама, па с дубоким уздахом прозбори: „Еј, м |
аш честити Господару!“</p> <p>И ударише му сузе на очи.{S} Да их при крије, наже пехар с вином |
но дете сабљом залеће.{S} Али не могоше му мача из руку избити, док га мало по мишици, и по рам |
ше преда њ свакојаке ђаконије, и дадоше му пехар вина.{S} Али му стари кнез не даде пити него н |
p> <p>Привикаше на њ да умукне и дадоше му пун пехар.</p> <p>„Рекох, ниси могао ући ни у једну |
гневних погледа старога кнеза, и рекоше му шапатом: „Ћути, болан, да не прођеш горе!“</p> <p>„Н |
> <p>„Пали су и један и други!“ викнуше му неки Турци.</p> <p>„Ох, мој добри дедо!..{S} Ох, мој |
руку по други <pb n="197" /> пут, кнез му шапутом рече: „Иди, моли и младог господара да ти оп |
ног сна у срећнију јаву.{S} Али јава би му, под бледом светлошћу од свитања, показала само — мр |
гао му срце горком тугом.{S} Па онда би му се мисли отеле на ону господу, којој је кнез Вукан т |
границе свога царства размакао, кад би му сва мисао била сведена у бригу: шта ће о њему бесна |
млад је, згрешио је, патио је, а сад би му твоја милост дала нову прилику, да поживи животом до |
ени колико коњаника иде за њим.{S} И би му мило, што их очевидно беше по више.{S} И опет се не |
с малим златним ножем у срцу!{S} Тај би му призор напунио очи сузама, и стегао му срце горком т |
га по гриви и по врату, и проговорио би му у кратким реченицама, као да му је то пријатељ који |
уздрхтала.{S} Клече поред њега, пољуби му десницу, па дубоко узбуђена, запињући језиком на сва |
вода викну Ивана Порубовића, и заповеди му да води кнеза Градоја и чету његову у колибе за њу с |
вио калпак с густим веђама својим, седи му се брци изгубили у седој бради, а ова се повила по з |
гневно, па викну Ристивору:</p> <p>„Иди му кажи да одмах овамо дође!{S} Његова ће малвасија и о |
Двориње прво иди двордржици Рајку; кажи му да моју књигу не предаје одмах госпођи, него нека јо |
каже.{S} Силно се застидео био; образи му беху запламтели црвеном ватром.{S} Не смеде погледат |
и таласастим кроком поред војника, који му јутарњи његов поздрав живим и сложним ускликом отпоз |
дговараше стари кнез, па се мачем, који му Ристивор додаде, залете <pb n="202" /> на најближе Т |
рдњи својој кнез дохвати буздован, који му о јабуци седла вишаше, и баци се њиме према Ристивор |
е ће или не сме да носи свој крст, који му је Бог на рамена положио; разумем до не да опојати ч |
ас десно час лево ухо к поветарцу, који му дуваше у потиљак; али никако да ухвати ма и најмањи |
во ухо, да боље чује топот од коња који му из далека следоваше.{S} По топоту, који допираше до |
мантију, макну главом на Ристифора који му притрча с кондиром пуним воде.{S} Опра поп руке, уми |
дршци носи његово знамење!{S} А где ли му је мач?!“</p> <p>„Ево га овде у овоме мрачном куту о |
нез срдачно. „Како је војвода?{S} Је ли му све здраво и мирно на дому?“</p> <p>„Нека је слава б |
доње, нека сам својим очима види је ли му коњу положено <pb n="36" /> како треба.{S} Док то са |
тивор приђе к руци младог Боривоја, али му је овај не даде, него загрли Ристивора, пољуби га и |
аше што ли деду треба његов клобук, али му га предаде.</p> <p>„Ти још ниси био на војни,“ наста |
ка рекла!?“ говораше Боривој мирно, али му се пламен просу по образу.</p> <p>„О, буди Бог с нам |
аконије, и дадоше му пехар вина.{S} Али му стари кнез не даде пити него навали на њ:</p> <p>„Ка |
у војвода почне казивати у перо.{S} Али му војвода рече: „Немој, синко; иди ти па спавај, а ја |
ивезали; скинули су му панцир, размакли му прсник те обнажили прса да му облакшају дихање.{S} С |
усте веђе, па се мало замисли.{S} Учини му се да сад истом провиди шта војвода хоће.</p> <p>„Во |
и чуђаше се шта ли ће то бити.{S} Учини му се да од десног крила ходникова, откуда и она светло |
не к свецу, прекрсти три пута и поклони му се.</p> <p>Пред самим огњиштем била је омања једна т |
оглав приђе к младоме војводи и поклони му се смерно.{S} А тада и војвода скиде свој калпак, за |
, који не верује у бригу Божју за верни му род Хришћански, могао би тако нешто да замисли!{S} И |
ти је најмилије и најсветије, не помињи му тога!{S} Нити помињи што Босиљки!{S} Ако буде Божја |
ко ћемо се кретати за Косово,“ одговори му војвода сасвим без икаква узбуђења, „кад ето још ми |
ња чека на тебе!“ па се окрете и отвори му врата на сниској шестостраној конати у Жутој Кули.</ |
ез Градоје нестрпљиво; „знамо сви да си му ти од раног детињства његова веран и добар слуга био |
е моје: молим те за мога унука, испроси му у Свете Тројице здравља, среће јуначке и сваке ваљан |
маде куда, него приђе ка кнезу, дохвати му се скута и узе да говори:</p> <p>„Ево, господару, да |
ру из милости своје према мени, опрости му за љубав Јабучилу!“</p> <p>И опет се тихо насмеја кн |
а његову високом Јабучилу.{S} Пружајући му босиљак Босиљка му гледаше право у очи.{S} Примајући |
и пера; и онда нађи оца Пајсеја и реци му да дође к мени под шатор, и нека донесе собом по вел |
силно стари кнез.{S} Сав поцрвене, очи му севнуше гневно, па викну Ристивору:</p> <p>„Иди му к |
у као да је од камена па укопан.{S} Очи му се напунише суза.</p> <pb n="187" /> <p>„Децо!“ проз |
к <pb n="12" /> се мало поодмори; додај му вина и белих симита, нек се прихвати док не стигне в |
скрињу, коју ено тамо видите, и у којој му је стајало празнично војводско одело.{S} Па онда ми |
о, док други питаху: „Ама, ко је, казуј му проклето име ако га знаш, да идемо да му побијемо св |
ора да исприча о једној прилици?{S} Тек му показах кнегињу Василију и испричах му како је спасл |
е, не сме да излази на Косово.{S} А док му она добро оружана и права војска стигне, проћи ће и |
.{S} Не хте се с њиме љубити у лице док му прво руку не пољуби.</p> <p>Војвода га посади између |
е на левом крилу неки војвода — не знам му име, да Бог да се никад и не знало! — да је, рекох, |
од ногу мога господара, јер хоћу да сам му и у гробу верни слуга његов!“ Ето смо људи тврда срц |
то пре чује шта је и како је.{S} Па чим му се Ристивор приближи, старац му викну:</p> <p>„Казуј |
ине кнеже!“ поче старац хучући; али чим му се погледи отеше на мртвог војводу, он гласно зајаук |
сам не види, ако је у истини витез, сан му ноћас на очи пасти неће.{S} Кад легнете немој га мно |
му призор напунио очи сузама, и стегао му срце горком тугом.{S} Па онда би му се мисли отеле н |
пом Каритоном — изашао из двора и пошао му у сретање, само да што пре чује шта је и како је.{S} |
како је Кнез Лазар писао Марку и нудио му да му од своје драге воље пред српском господом усту |
исом од тамњана и босиљка.</p> <p>И ако му ледени таласи запиркиваху у лице Иван осети како га |
посматраше за неколико тренутака, како му војници његови притврђују цвеће за своје клобуке, па |
ао лед хладну, леву руку.{S} Осети како му се очи сузама напунише; пригну се и пољуби мртва вој |
од другога.</p> <p>Ристивор осети како му је срце пуно, како се укрепило новом једном храброшћ |
ам пригибаше и спод дотицаше онако како му и господар чињаше.</p> <p>Два пута или три пута прек |
књига која ето стиже од војводе!“ Тако му рекох, и молих га да се пожури.{S} Али се поп не да |
а до појаса, а ни сам не знађаше колико му је година.{S} Разговарасмо о свачему добар део ноћи. |
де једна велика брига с душе.{S} Толико му би мило, да онде у цркви загрли кнеза Градоја и пољу |
стари витез у срцу носио.{S} Изгледало му је чудно да српска земља може мирисним дахом да дише |
инуо, стресао би се од ужаса.{S} Чинило му се све то као један тежак и страшан сан.{S} Гледао ј |
оветарцу а под небом, које се -— чинило му се — више но икада застрло густим ројевима <pb n="15 |
едног дивног Душанова јунака.{S} Молимо му се да нам га одржи здрава, срећна и славна, и да му |
сви кумујемо, и кнез Вукан хоће да смо му сви прикумци; док ми празнисмо пехаре други ухватише |
епоте; гледаше га; гледаше га; полагано му спусти своју руку на његову, као лед хладну, леву ру |
да пође преко мора у Караманију.{S} Ено му је предња војска данас на Константинову.{S} Не часи |
га госпођа дарује, ако Бог да!{S} А ето му стигоше за све нас весели гласи од Крушевца!{S} Госп |
прешао к непријатељу!“</p> <p>„Проклето му име и колено!“ повикаше неки од властеле гневно, док |
неба!{S} Видите ли да је мали нож, што му у срцу забоден стоји, његов нож који на златној дршц |
Југу!{S} Сиромах Ристивор!{S} Дедо, што му не опростиш?{S} И ако ти није жао Ристифора, зар ти |
њима она суха мрка тиквица за воду, што му виси о некаквом кајишу о бедрима, светли као да је р |
оје огњиште ако га имаш!“</p> <p>„А што му не разби буздованом главу, те да виде други људи да |
о он прича, него се сам сећа нечега што му је смешно.</p> <p>„О, кнеже Винко,“ викну му са заче |
а му је то пријатељ који разуме све што му он каже, само што се нем родио те не може да одговар |
обом по велику воштану свећу, и све што му треба да чита молитве!</p> <p>И онда уђе под свој зе |
погледаше к вратима и узе се срдити што му нема придворнога попа да војводино писмо прочита.{S} |
може — не може он дома остати, као што му ни дед дома остати не може, а да за њих живих <pb n= |
нема бољег друга и пријатеља, него што му је коњ који га носи!{S} Кити прво коња па онда себе! |
о је право страхопоштовање, не само што му је дед, него поглавито што је старац био један од ре |
може бити сад ће боље подесити, но што му је до сад за руком полазило.{S} А дај мени војводино |
слатком малвасијом!{S} Путник је, сухо му је грло од прашине!“</p> <p>„Казуј прво, како је Гос |
што проговори, а старац не могаше, јер му некаква горка сухота стегла беше јабучицу, а преко о |
гло, и брзим корацима уђе у гомилу, јер му сузе грунуше низ образе.</p> <p>Приђоше и сви други |
своме деду и својој матери.{S} Ристивор му у неколико речи исприча шта му је кнез заповедио.{S} |
а кад отвори по дугачку листину, и глас му дрхташе кад поче да чита:</p> <p>„Од мене Кнеза Лаза |
ји ношаше обућу од мекане коже.{S} Опет му удари у образе ледени и влажни трепер, који сад беше |
о лево крило непријатеља, а и средсреду му усколебасмо.{S} Али им притече у помоћ одморна војск |
ока.{S} Па онда нађе ведрицу воде, коју му је Ристифор пред шатором оставио; прекрсти се и уми |
Ристивор је по некаквој заповести, коју му стари кнез <pb n="66" /> на ухо шану, узјахао свога |
спа као заклан на једној шареници, коју му Ристивор на мирисном сену простро беше.</p> <p>„Не з |
скута кнежева и прихвати десницу, коју му старац пружи, и целива је полагано и побожно као да |
Кнез сетан и невесео!{S} А и за невољу му је, јер, вели, има доказе како је неко Проказао цару |
смешно.</p> <p>„О, кнеже Винко,“ викну му са зачеља војвода, „немој нам прекидати Гојка!“</p> |
и пољуби га у чело и готово рећи шапну му на ухо: „Поздрави твога оца а мог побратима, и поздр |
а у оба <pb n="22" /> образа, и шапутну му на ухо: „Тако, синко!{S} Тако Орловић треба да говор |
д тебе!{S} За њ се не брини!{S} Лаке су му ране!“</p> <p>„Нека су ти сретне прве ране, синко!{S |
рађевину, за спомен себи, граду који су му стари оставили; и сваки је <pb n="3" /> век ударао н |
/> Боривој је лежао у несвести, али су му ране лаке биле,</p> <p>Дође заповест од Алај Бега, д |
Старцу нису ране привезали; скинули су му панцир, размакли му прсник те обнажили прса да му об |
Ристивор није видео ту војску, и ако су му погледи на њу падали.{S} Његове су мисли облетале је |
ми је Јабучила,“ рече кнез; „али што ћу му кад има несрећу да га јаше човек, који мисли да је г |
ц и мајка.{S} И неколико пута приступах му, али <pb n="58" /> кад год му сагледах очи, не смедо |
литву очиташ!“ И исповедих га; и очитах му опроштајну молитву. „Хвала ти!“ рече ми; „ево ти ова |
му показах кнегињу Василију и испричах му како је спасла своје чедо од орлушине, <pb n="28" /> |
и синовицу своју ако те убијем; затекох му се да те убијем; дођох да те убијем; три пута се диз |
Па чим му се Ристивор приближи, старац му викну:</p> <p>„Казуј, синко, је ли боље среће данас? |
а велику милост поклони!“</p> <p>Старац му мету своју десну руку на главу, као да га благосиље. |
управио, „ја не знам да се данас правим мудар, али теби, знам, не би помогло па се правио мудар |
ти сад правиш тако мудар, кад ниси био мудар прошле Суботе?“</p> <p>„Славе ми, кнеже Нинко,“ р |
теби, знам, не би помогло па се правио мудар по вас дан!“</p> <p>И почеше да падају прекори св |
!...{S} А Милош?{S} Доиста није ни тако мудар, јер свагда носи срце своје на длану своме; а ниј |
ослуша?!{S} И што се ти сад правиш тако мудар, кад ниси био мудар прошле Суботе?“</p> <p>„Славе |
м да ме можеш само пожалити, чему треба мудро поучити, и да ћеш ми опростити, све и кад бих зас |
ћеш видети?“</p> <p>„Да окушамо попову мудрост!“ рече кнез Ристивору. „Али мрка капа зла прили |
јуначки држала, кад виде челенку свога мужа на клобуку свога свекра, не могаше више уздржати с |
кренути кнеза Градоја.{S} Узалуд ти сва мука.{S} И узалуд би нам свима била мука, кад би се сви |
сва мука.{S} И узалуд би нам свима била мука, кад би се сви с тобом сложили, да га присиљавамо |
је мученик овога света?!{S} Али од свих мука, на које те живог метасмо, чини ми се, најстрашниј |
еко.</p> <p>„Смешно ми једа видим какве муке има Ристивор с Јабучилом!{S} Неће му коњ натраг, н |
<p>Она блистава гомила од господе беше муком замукнула.{S} За неколико тренутака чуло се само |
S} Ај како је дивно!“</p> <p>Стари кнез муком замукао, па се загледао у далеке даљине.</p> <p>Р |
ни да траже коње и оружје.{S} С великом муком нађоше некакве високе маџарске кљусине, па на њим |
да јој сваки руке и скуте ижљуби.{S} С муком могаше кнегиња кроз одушевљени и љубави пуни наро |
да му облакшају дихање.{S} Старац је с муком дихао; по некад је изгледало да је и престао <pb |
, како је се он овде одриче!“.</p> <p>С муком изведоше полупијана властелина из трпезарије.</p> |
пута више људи но оружја, и мучили смо муку, како да враћамо оне, који и без оружја и на силу |
а светиња раскинула, као <pb n="113" /> муња труо храст.{S} Тебе смем да призивљем, јер си нам |
се образи зажарише а очи почеше севати муњама.</p> <p>„Па не да, ето не да!“ привикаше сложно |
ске прозоре на црне облаке које сад већ муње просецаху, и тешкаше се што јој сина нема.{S} Стар |
планулим од сунца, црним очима из којих муње севаху, и кад се осмехиваше.{S} Пријатељи и познан |
он — Марко — у истини може да изради у Мурата да њега <pb n="98" /> — Марка — призна за краља |
причаху, да Вук води преговоре с царем Муратом да му преда српску војску и српскога цара, само |
рјана.{S} У њима они пишу: како су цару Мурату додијале тужбе и жалбе и вапаји Србаља, који тра |
нас још једном позове да се њему, Емиру Мурату Оркановићу, као своме цару поклонимо, да му дана |
ветих калуђера Хришћанских и преко хоџа муслуманских разгледати старе хрисовуље, и видео да је |
рца њена онај сињи камен нејасне туге и мутне слутње, што се на њ тако тешко навалио беше.{S} Ч |
д непријатељем, <pb n="109" /> да ја не муцајући слушам твоје заповести!{S} Ми смо овде на пољу |
{S} Несрећа је наша тако хтела!.....{S} Мученик си био за живота свога — јер ко може да носи кр |
"188" /> народа какав смо ми, а да није мученик овога света?!{S} Али од свих мука, на које те ж |
Не казујеш ли и сам да је то био прави мученик за отачаство, да је двојином више пелена но мал |
вагда десет пута више људи но оружја, и мучили смо муку, како да враћамо оне, који и без оружја |
ва српска војска на Косово стигне, него мучки нападе кнеза док тек с половином српске војске ст |
о пијемо, не могу те пустити да се тако мучки на попове каменом бацаш...“</p> <p>„Причекај мало |
радио, да залечиш рану, коју би ти неко мучки задао!“</p> <p>„А што Господину Кнезу треба на Ко |
те па велим себи како су доиста чудна и мучна времена настала кад је ето и старом орлу од Орлов |
дете моје, видиш и сам како су чудна и мучна времена настала, ваљаће да се нађе мушка глава на |
е у славу Господа Бога, који је у овако мучним данима Србадији за Господара дао једног дивног Д |
ро није!“</p> <p>„То и јесте оно што је мучно!“ прихвати Гојко. „Има вам, брате, чиме да се пон |
ну Кнезу?!“ рече војвода.</p> <p>„Јесте мучно што велиш!“ прихвати кнез, „Него, молим те, видиш |
!“ рече. „До Турака допрећемо живи, али мучно ћемо живи кроз њих пројахати.{S} Него да се најпр |
па Каритона.{S} А и што да не читаш?{S} Мушка си глава, Орловић си, ево, синко,“ — рече старац |
учна времена настала, ваљаће да се нађе мушка глава на старом гнезду Орловића!“</p> <p>„Само те |
; отворих ја мехове винске, не би ли се мушка срца загрејала; напојих свакога ко хтеде да пије; |
авом окићене!“</p> <pb n="73" /> <p>Узе мушкадија радосно кликтати; узе женскадија на глас благ |
унише и жене и децу и стоку и живину, а мушкадију отераше на Змајев Вис.</p> <p>Рано зором Рист |
, како, кад овај скиде свој калпак, сви мушкарци скидоше своје шубарице и сукнене капе, па голо |
ска и славна кућа Орловића има само две мушке главе: кнеза Градоја, старца од седамдесет лета, |
што од вас тражим то је: да се сви — и мушко и женско, и младо и старо — сваким јутром и свако |
ану пред дворем, покидаше се кола, те и мушко и женско, и старо и младо, потрча кнезу и његовој |
уца не само верно и одано него и крепко мушко срце.{S} Немој ти сад ту нарицати као стара дадиљ |
ако би јој затребало да се посаветује с мушком главом, поузданим јунаком.{S} Остао је он само ј |
би право било!), „обећа ми, рече, кнез Н. дати ми велике баштине и синовицу своју ако те убије |
еш: обећа ми твој крвни непријатељ кнез Н.“ (каза он и име, само ти га ја не казујем јер не би |
еник овога света?!{S} Али од свих мука, на које те живог метасмо, чини ми се, најстрашнија је ш |
есници држи, повија уска кожна листина, на којој црним словима пише: „Покајте се!“ Што је најчу |
авао кад се трже, баш из најслађег сна, на жустру вику Ристиворову, који упаде у шатор вичући;< |
обре мајке проводио на тераси од двора, на којој је у хладовини тако често с њиме седела, милуј |
и мирној трави, пуној ивањскога цвећа, на пољани на којој се ова господска свита савила око во |
старијега?“</p> <p>„Не можемо ми тебе, на догледу турске војске, оставити сама!{S} Не можемо с |
одруму; скинуо мантију, засукао рукаве, на једном бурету разастро некакве стародревне листине, |
изак а по дугачак ковчег од храстовине, на који је Ристивор донео два кондира вина, да се нађу |
} После неколико тренутака борбе па се, на једну значку бубњем озго из стана, остаци од оне дру |
звао да на Косово изиђемо.{S} Јесмо се, на нашу несрећу, опознили; али опет боље је и позно да |
до,“ настави Ристивор, — „први гласови, на које наиђосмо, казиваху о великој и славној победи н |
ао да баш из ње и извире.{S} На ливади, на лево од двора, овце и јагањци се збили у гомиле, спу |
оња у војске која му следоваше.{S} Али, на своје велико чудо, не могаше више чути никакав топот |
S} Него ето ћеш да преноћиш на постељи, на којој је Душан једну ноћ проспавао — или управо „про |
далише, и упутише к дивној једној липи, на својих двеста корачаја од шатора војводина.</p> </di |
потресан чудном неком језом очи отвори, на своје чудо види да је се ходник осветлио неком тихом |
од дима поцрнели, гвоздени подглавњаци, на које се цепанице намештаху, кад је у зимње доба трпе |
дите, иза оних топола има бистар поток, на коме сам се ја већ умио и Богу помолио.{S} Идите те |
на зеленој пољани под Царевом Громадом, на добар стреломет од шатора Орловићева.</p> <p>Спустио |
S} Грехота би била да, било ти било он, на Косово излазите; а два пута грехота да оба заједно п |
Миросава.</p> <p>„Хвала теби, војводо, на лепој беседи!“ рече он. „Али ти и сам треба да знаш, |
у к левом рамену, да на своје лево ухо, на које могаше боље чути, ослушкује топот од коња у вој |
м и својим покретима подсећао је, кажу, на свога покојнога витешког оца.{S} Према своме деду им |
слати један део, или баш и целу стражу, на Косово.{S} Стари Милојко, вршњак и друг нашега кнеза |
} Зар ја достојан да легнем на постељу, на којој се наш велики цар одмарао?!...{S} Хвала Богу, |
н проспавам, него да легнем на постељу, на којој је наш славни цар лежао!“</p> <p>„Ако си толик |
воје заповести!{S} Ми смо овде на пољу, на коме се истом искупљамо.{S} Могао сам ја и да не дођ |
и па рече:</p> <p>„Хвала ти, господару, на тој дивној причи у којој има велики пуок за млађе!{S |
estone unit="subSection" /> <p>У двору, на самом подножју велике степенице која води на први ка |
ољу и на сваком месту, и у сваком часу, на помоћи били!</p> <p>Тек се то довршивало, а госпођа |
па онда лаким трком пођоше уз ону косу, на вису које је лежао турски стан.</p> <p>„Разви моју з |
шег војводе — да га сахранимо на месту, на коме је, од грдне жалости што на време на Косово не |
у у крчму и одведе га право ка огњишту, на коме не бејаше ватре, али поред кога на дебелој поња |
патосану великим белим каменим плочама; на средини авлије начињено је округло корито од шареног |
Ристивор додаде, залете <pb n="202" /> на најближе Турке.{S} Пет сабаља се склопише над главом |
ренућемо се и стићи ћемо <pb n="122" /> на време; а ако Бог неће, узалуд је што твоје старо јун |
богатства, сјаја и среће <pb n="164" /> на овоме свету и о стварности и непроменљивости велике |
ине близу јаза од воденице <pb n="5" /> на Голубињој Реци чуло се непрекидно и убрзано крекетањ |
вести, коју му стари кнез <pb n="66" /> на ухо шану, узјахао свога коња Јабучила и одјездио нат |
ло од мога немара да вас <pb n="148" /> на време Господину Кнезу доведем!{S} Огреших се ја гроз |
/p> <p>„Госпођо кнегињо, снахо моја!{S} На теби остављам сигурност, славу почаст овога стародре |
еч рече!...{S} Овамо!...{S} У седла!{S} На коње!...{S} Напред!“</p> <p>И старац скочи, и већ се |
прстом и поуздано издајника покаже!{S} На три дана пред саму битку проносило се по војсци од у |
свог коња најпре не закити цвећем...{S} На бојноме пољу јунак нема бољег друга и пријатеља, нег |
здахну под зидинама од Орлова Града.{S} На отвореноме прозору од шестостране куле седела је кне |
дини између једних и других војника.{S} На заповест војводину спустише мачеве у корице, па стај |
седам дебелих свећа од жутога воска.{S} На своду, који је испао мало напред над огњиштем, да не |
једну стопу виша од осталога патоса.{S} На овоме снижем патосу било је неколико храстових трпез |
рено огњиште од белих камених плоча.{S} На њему су стојали велики и тешки, од дима поцрнели, гв |
рану постеље на велики сто поред ње.{S} На моју препаст, чисто и јасно угледах цара како седи у |
д земљом, као да баш из ње и извире.{S} На ливади, на лево од двора, овце и јагањци се збили у |
наш, од ово двадесет пет година амо.{S} На моје велико чудо, он се томе ни мало не чуђаше! „Јес |
у једну као колајну о златном ланцу.{S} На једној страни колајне у дивном емаљу је била израђен |
чутуре пуне црвенога вина.{S} Он сам — на високом коњу Јабучилу, у убојној спреми, с калпаком |
златотканој одежди носећи на рукама, а на прса своја наслоњену, икону Светог Јована Крститеља; |
иконом Спаситеља, и да се кроз сузе, а на глас, Богу моли да народу српском милостив буде!“</p |
дар!{S} Знамо ми да си ти на зло зао, а на добро добар!{S} А знамо те и да си милостив, и прави |
унаштва!{S} Нека ти је просто од нас, а на сигурно ће ти и Бог опростити!“</p> <p>И онда га још |
вио, да ме више никад погледао не би; а на сигурно ме не би повео на Косово!{S} Немој, молим те |
е од вас пошао за мном, а ко није.{S} А на Косову ћу видети колико је правих јунака међу вама!“ |
видео близу друма с ону страну крчме а на путу ка Косову.</p> </div> </div> <pb n="166" /> <pb |
ас ситна киша тек изађосмо из планине а на доглед нашем двору, те ми ободосмо коње!{S} Него и о |
о!“</p> <p>„А што Господину Кнезу треба на Косову свака српска мишица и свака кап српске крви д |
људи рече, да види пуно вењака и колиба на пољани испред двора.</p> <p>„И веруј да је тако!“ ре |
настала, ваљаће да се нађе мушка глава на старом гнезду Орловића!“</p> <p>„Само те слушам шта |
е ока склопити.{S} Мишљаше да се успава на оном једнозвучном гуђењу и хркању Ристиворову као на |
мислите како ће бити душама ваших очева на небу, кад дочекају душе оних јунака који ће на Косов |
ске војске могао добро да види шта бива на тихој зеленој косини на којој се три Србина и прва ч |
своју кожу; али онда нема више јунаштва на свету!“</p> <p>„Ево, Јабучила, вере ми!“ повика Бори |
ђе у шареници Ристоворовој, и подели га на три комада.{S} Свој комад подели са својим коњем.{S} |
р је пратио свога господара и дворио га на тој смотри, која је трајала од ранога јутра па до по |
екаше мирно док се не искупише око њега на убојним својим коњима сви кнезови и властела.{S} А к |
на коме не бејаше ватре, али поред кога на дебелој поњави лежаше рањен човек.{S} За војводом и |
ра Душана, остане да прихвати сина мога на крштењу.{S} Не, драги мој кнеже,“ настави војвода уз |
з Градоје сави главу к левом рамену, да на своје лево ухо, на које могаше боље чути, ослушкује |
ас је наш Господин Кнез Лазар позвао да на Косово изиђемо.{S} Јесмо се, на нашу несрећу, опозни |
едајући преда се, и ниско погнут као да на својим плећима носи цео Змајев Вис.{S} Па онда наста |
ја вам је прва заповест: да похитамо да на Косово изиђемо!{S} Ако се пожуримо, стићи ћемо још з |
бацате један на другога, али које пада на моју главу!...{S} Право је да се сви на ме срдите, ш |
прати, и нека вам је свети Јован свагда на помоћи!“</p> <p>„А ти, дедо?!“ запита млади Боривој |
љу његову, празни сто његов.{S} Погледа на гусле његове што лежаху у једном куту испод иконе.{S |
зарији чудно понаша, час кришом погледа на мога деда, а час на свеца; час би устао, час би опет |
ним по широким разбојем, па час погледа на једну икону испред себе, час хитлено свиленим концем |
наших баштина, и од свега нашег народа на тим баштинама.{S} Што ти опростиш — био то дуг, биле |
чки држала, кад виде челенку свога мужа на клобуку свога свекра, не могаше више уздржати својих |
оносито ујездава у стан Господина Кнеза на Косову у онај час, у који он на светом крштењу прима |
ину, о свога војводу, о Господина Кнеза на Косову, и о српску судбину на Косову!{S} Викни им ти |
т добро оружаних војника, који ће кнеза на Косово пратити.{S} Кнезу беше мило, па га од радости |
е бије!“</p> <p>„Било је онде око Кнеза на хиљаду коњаника; али нико од њих да послуша заповест |
позајмио.{S} Иза столице старога витеза на једном сребрном обручу, који виси о гвозденом танком |
?{S} Је ли?{S} Ето сте сви такви!{S} Ја на какве је људе <pb n="47" /> спала данас славна царев |
свиленим концем, још неколико завежљаја на наличју од веза, и ево га готов рад који с толиком п |
кадија радосно кликтати; узе женскадија на глас благосиљати добру госпођу.{S} Па онда навалише |
p> <p>ПРИПОВЕТКА</p> <p>ИЗ ВРЕМЕНА БОЈА НА КОСОВУ</p> <p>ОДШТАМПАНО ИЗ „БРАНКОВА КОЛА“ ЗА 1899. |
у неки властели, вратив се живи из боја на Плочнику, казивали да је кнез Милан улетао у најгушћ |
а види јесу ли отворена врата кроз која на терасу изиђе.</p> <p>„Јес’, видим те!{S} Хтео би да |
иљка.{S} Рече му: „Госпођа кнегиња чека на тебе!“ па се окрете и отвори му врата на сниској шес |
е онаку људину у вис; али се поп дочека на ноге, па стегну старог витеза око паса и стаде да га |
себи како је ко знао.{S} Изиђе владика на амвон и великим крстом благослови све.{S} Приђе Госп |
да наведе ни онога незнанога издајника на левоме крилу, ни Вука на десноме, да буду издајници |
а изгуби битку на Косову, ето неверника на овај град.{S} Није ли боље да бранимо овај град на К |
знам шта би сама <pb n="60" /> Босиљка на то рекла; али мислим да би ме послушала да ти руку д |
м се чинило да кроз оне лажи пада сенка на родитеље ваше.{S} Не дам ја вама да сами још грђе ср |
там: што не дочека да сва српска војска на Косово стигне, него мучки нападе кнеза док тек с пол |
ево.{S} Кад год би помислио да се битка на Косову била без њега, да се изгубила, и да је Кнез Л |
нога издајника на левоме крилу, ни Вука на десноме, да буду издајници свога отачаства и свога Г |
а, од којега је сенка тако често падала на Звезду Даницу Орлова Града, — све то заједно сломило |
тио: „Та није ваљада сва Србадија спала на нас сиротињу у овоме крају!{S} Ман’ се, човече, та с |
езу било кад би чуо да се моја властела на моме двору завадила те се један део војске растурио! |
ед њене десне руке; према њој је висила на зиду у сребро окована чудотворна икона Богородице Тр |
S} Испред <pb n="26" /> колевке крочила на њиву млада а висока и танкострука једна жена у китња |
, чим видиш да она велика звездана кола на небу клизају к Западу!“</p> <p>И старац се пружи по |
еговим, и на догледу непобусаног гробља на Косову, ја се без преговора примам тога старешинства |
лим да ми опрости ако због мојих невоља на дому не стигнем на Косово пред Видови Дан.{S} Онако |
ез Градоје стајаше гологлав и са рукама на прса скрштеним више мртвог војводе, не скидајући сво |
вирима од извајаног камена, са терасама на ступовима, са кубетима изнад придворних црквица, са |
дадосмо да у последњим својим часовима на овоме свету помишљаш: како је мало верних људи у нар |
њеним црним данима.{S} Хвала вама свима на верности и љубави вашој.{S} И док се ова војна не св |
рну једном поњавицом, наслони се леђима на зид, и оста будан до зоре.</p> </div> <div type="cha |
ир, „ако хоће кнез Миросав да се мачима на смрт боримо, готов сам; али хоћу теби да кажем да се |
коњика, три Србина испадоше испод грма на чисто поље, и најпре ходом па онда лаким трком пођош |
јим људима стигне пред вече истога дана на бориште код војводина двора, да се одатле сва војска |
Гојко, „а ено га, има већ по више дана на Косову!{S} Пре него ће се кренути, изађох преда њ, д |
з Вукан. „Кнез Лазар је већ толико дана на Косову, и право је замислити, да се његову соколову |
блед.</p> <p>„Још се то не може да зна на сигурно!“ одговори рањеник; „зна се само да је било |
да ли смем?!...{S} И опет, ти си једина на свету коме бих смео да о томе што кажем.{S} Неколико |
ад.</p> <pb n="25" /> <p>Дугачка зидина на десно од огњишта била је окићена, и готово сва застр |
што хладно било.{S} И опет их је већина на сигурно веровала да не може бити друкчије, него да ћ |
ина сећања на пупољак и поуздана надања на пуно развијени цвет; жена и девојка уједно; по лепот |
а; цвет у коме се сливају невина сећања на пупољак и поуздана надања на пуно развијени цвет; же |
оше некакве високе маџарске кљусине, па на њима прођоше кроз град, наоружани свакојако, али из |
а, под сунцем а до првога везаног снопа на њиви, колевка од шимширова дрвета, — пуна извезених |
Ево стижу гласови да непријатељ наступа на наше положаје!{S} Клекнимо и помолимо се Господу, да |
стајао, онда би тек пао од силног умора на столицу, наслонио чело на руку, а руку на колено, пу |
е чује.{S} Војвода беше блед, и од часа на час стресаше се као да је у грозници, превлачаше рук |
о стезаше.{S} Од тешких свилених завеса на улазницама у шатор не могах разабрати ни речи; али м |
!“</p> <p>У том се отворише широм врата на дворишту, и на прагу се указа висока и крупна једна |
а тебе!“ па се окрете и отвори му врата на сниској шестостраној конати у Жутој Кули.</p> <p>У д |
ише!“</p> <p>И онда Боривој узе да чита на глас, разговетно и размерено:</p> <p>„Од Војводе Рад |
оспода Бога, нека не пада таква срамота на наше јуначко име једног јуначког Хришћанског народа, |
мене и тебе!“</p> <p>„Ако си је доиста на јави видео, а ниси је у сну снивао, онда је то добар |
јом свитом одјездио пут Косова.{S} Оста на двору главни двородржица Голубан.{S} Оста само до пр |
ш, одоше сви у село.{S} Нико ти не оста на њиви, до оно неколико враних гавранова!{S} Мал’ не з |
о ни до половине кад се устави.{S} Уста на ноге, допуни пехар вином из кондира, погледа по друж |
ко тренутака чуло се само шуштање лишћа на дрвљу око воде, и зрикање зрикаваца у великој и мирн |
ским, кроз које меки румени зраци сунца на заходу падаху у конат, те изношаху на бољи видик црв |
ећа из срца исцеди, трепти надежда наша на Бога!{S} Ето, у томе је сва разлика!“</p> <p>Старац |
поломила теби, седи соколе, обрано наша на крајини.{S} Немој трудити своју старост.{S} Немој на |
ји на оној тихој западној падини Голеша на којој је синоћ замркнула и јутрос осванула.</p> <p>Г |
т одузме!“ прихвати игуман Пајсеј, слаб на читању ситних рукописа, али силан у књигама.</p> <p> |
ла, те сваки баци грудвицу земље у гроб на ковчег војводин рекав искрено и од срца: „Нека ти је |
и да не куне, зар ја могу да идем у лов на вуке и медведе, а да не могу да у служби земље госпо |
и српски властелин и опет да буде готов на свако зло!“</p> <p>„Па сад си већ ваљада дошао на кр |
био, викну заповедничким гасом: „Натраг на своје место!“ а Витомиру: „Седај доле у тај сто!“</p |
пан, и тело војводино положено у ковчег на брзу руку од сухих храстових дасака склопљен.</p> <p |
господару сад у очи самог поласка нашег на Косово!{S} Зар не знаш да би се он томе тако зачудио |
сподску милост према мени сиромаху, Бог на небесима велику милост поклони!“</p> <p>Старац му ме |
вам кажем.{S} А сад нека нам свима Бог на помоћи буде!“</p> <p>„Хвала ти, јуначе!{S} Хвала ти |
е сме да носи свој крст, који му је Бог на рамена положио; разумем до не да опојати човека, лак |
хи тик-так тик-так, као да крупна зрнад на некаквој бројаници падају под прстима каквог калуђер |
д.{S} Није ли боље да бранимо овај град на Косову, него овде на његовим шареним а слабим зидина |
вршио, војске се тргле, шта ћемо ми сад на Косову?!“</p> <p>„Додај ми ту моју заставу, да је ја |
крипаше зубима.</p> <p>„Начини се неред на том крилу!“ настављаше приповедач своје казивање. „Т |
!{S} Ман’ се, човече, та сам онај народ на Косову и око Косова па да даде не једну него две вој |
пратише кнеза до на праг од његове собе на првоме спрату од Нове Куле.{S} Ту им старац пружи де |
>„Шта је?!“ викну кнез скочив са поњаве на којој је лежао био, а својим узвиком разбудив и Бори |
драговољци, јер нас Господин Кнез зове на Косово, да одбијемо Агарјанску силу од наше Хришћанс |
гласи од Крушевца!{S} Господар нас зове на Косово!{S} Него ево ти, кнеже, књига од војводе која |
ако седи у томе столу; наслонио лактове на колена, а главу на руке, па ме својим крупним очима |
Добро, војводо!{S} И нека да Бог да све на добро буде!“</p> <p>И остадоше сви, да сврше крштење |
Србадија, има још војске, и да није све на Видов Дан изгинуло; ако није он више на Косову, и ак |
ти се неколико пута.{S} Пружи се и паде на прсте од руку својих, и метаниса три пута.{S} И кад |
онда посрћући приђе к моме деду и паде на колена.</p> <p>„Ево да ти се исповедим!“ узе да гово |
аше као дете.{S} Кнез Гојко просто паде на прса своме од детињства другу, и кроз гласно ридање |
/p> <p>Однекуд доле испод терасе испаде на мраморну авлију млад момак, красног лика, висок и ле |
.{S} С тога одмах и драге воље пристаде на ово што стари кнез од њега тражаше.{S} Она би се дво |
еданпут се отрже својим мислима, устаде на ноге, права и витка као јела.{S} Прекрсти се побожно |
бу свецем постао није ко за живота овде на земљи јунак био није!{S} Кад би Бог давао светачка з |
како можеш да од мене тражиш да те овде на догледу турске војске оставим сама!{S} Слушао сам те |
опростио, како ти од свега срца ми овде на земљи праштамо, добри наш војводо!“ рече свечано ста |
неже, и теби да кажем:{S} Нисмо ми овде на бојишту, нити смо пред непријатељем па да ћутећки пр |
ојводо!“ рече он упорно, „Нисмо ми овде на бојишту пред непријатељем, <pb n="109" /> да ја не м |
е изиђемо на Косово, и док смо ево овде на нашем двору, ти си ми мио пријатељ; два пута мио као |
бранимо овај град на Косову, него овде на његовим шареним а слабим зидинама?!{S} Господин је К |
слушам твоје заповести!{S} Ми смо овде на пољу, на коме се истом искупљамо.{S} Могао сам ја и |
о нас огрешио — дајте да се данас овде на догледу његова мртва тела заветујемо: да ћемо ми до |
нути, па их запитају: „А видесте ли где на Косову децу нашу“ па им се одговори: „Не видесмо ми |
г човека и боља господара од тебе нигде на беломе свету!“ Али он навали да му <pb n="157" /> ка |
м се одговори: „Не видесмо ми њих нигде на Косову!“.....{S} Сад чујте ме добро!{S} Ево ћу се ја |
о ти велим: кајаћеш се што ме не поведе на Косово!“ Ако се осрамотимо у војводе, не знајући как |
војој право у очи, него, оборив погледе на земљу, рече им:</p> <p>„Господо, да пођемо у име Бож |
ј се као да су засвагда умукле.{S} Седе на његову постељу.{S} Погружена у тужне мисли гледаше у |
лежао, јер кад отворих очи видех звезде на небу; чух јечање рањених јунака и пиштање рањених ко |
сад с војском само на Лазара, а не иде на народ српски.{S} С тога се господа српска моле да ба |
уго него света душа његова, која оданде на нас тројицу овде гледа!{S} Да скинемо калпаке, и да |
светлошћу и својим трепетом храбри људе на јуначка и Богу угодна дела. „Благо вама,“ говораше к |
ед као и он, пољуби Кнегињи руку, изиђе на двор, даде затрубити збор, викну оклопницима: „На ко |
ху се и тамо и амо.{S} Првога који дође на дохват староме кнезу овај устави да запита је ли вој |
стопа, и не свраћајући своме дому, пође на Косово!“</p> <p>„Тако је требало!{S} Знам ја Милојка |
себи коња и оружје, те да с кнезом пође на Косово!“</p> <p>Позно у вече вратио се Ристивор у дв |
еса.{S} Као да је то главом Свети Ђурђе на белом коњу, а не смртни један Србин!{S} И опет потис |
да ће Ристивор да <pb n="177" /> навеже на онај разговор, који поче да се води па се прекиде зб |
тако пише?!“</p> <p>Па се старац подиже на ноге, да стојећки и са склопљеним рукама саслуша реч |
унуку, јер дете није криво што не стиже на Косово, да те верно послужи!...{S} Опрости моме слуз |
моје стегну, те ми из њега ударише сузе на очи.{S} Од суза га већ више и не видех.{S} Кад опет |
ти Господару!“</p> <p>И ударише му сузе на очи.{S} Да их при крије, наже пехар с вином и полага |
то превали подне, пронесе се глас да је на левом крилу неки војвода — не знам му име, да Бог да |
аво гледаше на југ у перивој, седела је на сниској лепо изрезаној скрињи госпођа Мандалена.{S} |
езом седео и обедовао цар Душан, кад је на војном походу на Угре свратио к Орловићима у Орлов Г |
ом, у коме је урезан био напис, како је на томе столу и за том трпезом седео и обедовао цар Душ |
в тресаше од плача.</p> <p>„Издахнуо је на рукама мојих јунака, док га ношаху овамо к мени под |
како се носе с једног краја трпезарије на други и опет натраг, огледајући ко ће пре кога о пат |
рачном куту од шатора пребијен на двоје на троје!“ рече кнез Гојко.</p> <p>У томе часу стиже по |
тако мудар, јер свагда носи срце своје на длану своме; а није ни тако велики господин, јер...{ |
црквама!“</p> <p>И тако је кнез Градоје на свој начин решио једно незгодно питање.</p> <milesto |
0_C4.1"> <head>I</head> <p>Кнез Градоје на своме Лабуду, а под својом црвеном свиленом заставом |
евишња Светиња у Светој Тројици смилује на молитву мене грешнога!{S} И ево чуј:{S} Прво ти се м |
ба нису краљеви и <pb n="90" /> владике на огњу живе спаљивали само зато, што у Светом Писму не |
мом,а загледао се био у шаторове турске на оној коси према њему.{S} У бледој светлости од свита |
оје јој је писао Милан у очи саме битке на Плочнику, и да, читајући га, сузе рони, а по некад и |
се поклони пред старцем, па, савив руке на прса с погнутом главом, узе да говори:</p> <p>„Опрос |
ојвода узбуђен, па метну обе своје руке на рамена кнезу Градоју; „ето могао бих да ти заповедим |
рса, пустио вођице Лабуду, склопио руке на јабуку од седла, саставио калпак с густим веђама сво |
а не видев ни Косова, ни службе јуначке на <pb n="111" /> Косову!{S} Помислите како ће бити душ |
напунише се сузама, које би затрептале на дугим трепавицама, па падале низ образе као крупан б |
тугом.{S} Па онда би му се мисли отеле на ону господу, којој је кнез Вукан тако речит тумач би |
д од велике душевне радости — сиђе доле на мраморну авлију.</p> </div> <div type="chapter" xml: |
закуца сребрно клепало са највише куле на двору.{S} Оба хрта скочише хитро па залајаше лавежом |
ужена у тужне мисли гледаше у подглавље на коме је лепа глава њена јединца још јутрос до зоре м |
е већ сутоњ поче да хвата, букну весеље на све стране, па се разлегаше по ономе пољу у певању, |
е очи отеше на ону другу страну постеље на велики сто поред ње.{S} На моју препаст, чисто и јас |
унемо!{S} Јер да смо ми стигли на време на Косово, и да су нам уморна браћа наша видела, да им |
коме је, од грдне жалости што на време на Косово не стиже, сам себи смрт задао.{S} Али пре нег |
ме кнезу и рођацима својим, који с њиме на Косово полажаху.</p> <p>И људи и жене беху некако с |
исли на тебе.{S} Твоја је кућа ономлане на Плочнику дала многославни прилог у славној крви свој |
ше заповедио да најмлађи Југовић остане на двору, да се нађе Госпођи Кнегињи ако би јој затреба |
па да најдаље у Суботу пред вече стигне на Косово.</p> <p>У Уторак је стари кнез прегледао сам |
е да тешка клетва Господина Кнеза падне на мене сама, а ни на једног од вас.{S} Дужан сам и њем |
е је назначио да вам до краја ове војне на место њега старешина будем.{S} Знам добро да је он м |
твоји јунаци!{S} Нека би наше друговање на бојноме пољу било на славу цара нашег и на добро Срб |
ци, шта Угри?{S} Ама нека се сви искупе на Косово, колико их год има, па да видиш шта ће бити о |
а у три крока истрча уза степенице горе на први кат.</p> <p>Ту у ходнику иђаше му у сретање мла |
цем, брижно погледаше кроз уске прозоре на црне облаке које сад већ муње просецаху, и тешкаше с |
извијала испод белог камена, са кога се на коње ускакало, па се некуда преко беле калдрме од ав |
што нисам само пет година млађи, да се на коњу држати могу!{S} Ама ви сте, синци моји, млађи о |
пре каже, како се гласови проносе да се на Косову велика несрећа десила, па кад већ види да она |
м војводу по закону!{S} Ако видим да се на ваша Хришћанска срца нехришћанска кора ухватила, ех, |
е од мојих јунака није прохтевало да се на једно дете сабљом залеће.{S} Али не могоше му мача и |
о, те да њима осветли црну ноћ, која се на Србадији тако нагло спустила била. |</p> <p>„Јест’, |
ожури се међу жетеоце, кажи им: била се на Видов Дан велика битка, српска је војска јуначки изг |
латном ланцу на грудима.{S} Уставила се на прагу.{S} Од ње падаше танак прамен плаве светлости |
ну притоку Ибра с војском својом, па се на широкој пољани с ону страну потока узе световати с к |
небо, које се руменило на ивици где се на модре планине у даљној даљини наслањало, — све то гл |
панцером од позлаћених плоча, у које се на јутарњем сунцу једва гледати могло; његов широк зеле |
ворани и у скут и у руку.{S} Свакоме се на лицу видела радост, што ето стиже један од оних јуна |
реливају на модру перунику.{S} Сунце се на Западу спуштало у таласе од растопљеног злата и пурп |
једном ступу од дима и пламена, који се на источној страни Косова видео.</p> </div> <div type=" |
т трпезарије, па онда Миросаву, који се на ноге дигао био, викну заповедничким гасом: „Натраг н |
раку насмеја, и склопи очи, не би ли се на оном њену сунчаном осмеху занео у сласти слатког сни |
лобук, приђе корак два ближе, спусти се на колена, загледа се у оно пребледо младо лице од тако |
аложимо.{S} И још ти се молим смилуј се на ова два млада грешника, што се синоћ при вину горко |
од шатора Орловићева.</p> <p>Спустио се на поњаву под својим шатором не да спава, него да прибе |
“ одговори Иван; „него видех га како се на прагу поче крстити и клањати, те ја но њему прекрсти |
мен нејасне туге и мутне слутње, што се на њ тако тешко навалио беше.{S} Чисто јој је чудно бил |
е Громаде. </p> <pb n="135" /> <p>Ту се на једној пољани, обраслој високом папрати, искупила и |
пезом, па онда зашушташе свилене завесе на шатору; нечија их рука силно размакну.{S} Испаде исп |
пред шатор.{S} Погледа мало по небу, те на једну те на другу страну, загледа се подуже у Зорњач |
витеза око паса и стаде да га повија те на лево те на десно.{S} Узеше се хрвати и носити око он |
ати да се с Господином Кнезом погоди те на миру разиђу.“</p> <p>„Има још нешто што бих ја хтео |
паса и стаде да га повија те на лево те на десно.{S} Узеше се хрвати и носити око оних столова |
S} Погледа мало по небу, те на једну те на другу страну, загледа се подуже у Зорњачу, која у ди |
ећаше на часове милине које је као дете на крилу своје добре мајке проводио на тераси од двора, |
а већ видим да ћете ви мене да наведете на много тежи грех него што је војводин!{S} Не можемо м |
своју главу чувати неће!{S} Кад будете на Косову, и кад дође данак да се српска слава мачевима |
шта ће то бити и ко ли ће бити, долете на знојавом и запенушеном Јабучилу Ристивор, и сам зној |
својим очима где из ведрог неба долете на двор, баш на кулу где Јованка спава, бело усијана ло |
подне превалило било, а Ристивор долете на коњу да јави: да је свакоме коњу у седло добио драго |
као да кликће, <pb n="200" /> па полете на чету Турака.{S} Турци не могаху да верују очима свој |
ом на Витомира, скочи на ноге па полете на њ.</p> <p>Витомир сукну мач из корица, па се окрете, |
вис па га бацио као врећу памучне свите на спод; у четвртом изви мач из руке Витомирове, баци г |
те његове седе власи срамотити; немојте на његов двор савијати клетву Господина Кнеза; немојте |
ој је цар Душан преноћио кад оно идосте на Угре!“</p> <p>„Хвала теби, војводо, што мислиш да са |
b n="28" /> а ти и поп Каритон грунусте на врата — мал’ не рекох као какве орлушине!“</p> <p>„Т |
, кад дочекају душе оних јунака који ће на Косову јуначки погинути, па их запитају: „А видесте |
кренути; ако не стигну дотле, стићи ће на сигурно тај дан у вече, па ћемо се у име Божје лицем |
кнежев. „Ако на кога падне клетва пашће на господу; није њу Господин Кнез намењивао јадној сиро |
н, са малим калпаком од скрлатне кадифе на глави.</p> <p>Према старцу, и само три или четири ко |
слава Богу!{S} Један ће од нас двојице на Косову погинути, а може бити баш и обадвојица.{S} Не |
, вадајући своје коње, удараху навалице на те гомилице, па их распрштаваху својим веселим а пок |
викнуше да се донесу неколике цепанице на ватру у трпезарији; ја их унесох и полагано спуштах, |
еколики Дубровчани сазваше све Приморце на збор.{S} Најстарији од њих рече само оволико: „По за |
седам коњаника, те док једна наваљиваше на Србе с лица, друге две зађоше им с левог и десног бо |
номе усеку к прозору, што право гледаше на југ у перивој, седела је на сниској лепо изрезаној с |
господара, који у тешким ранама лежаше на крвавој ледини обнесвешћен.</p> <p>Турци одјахаше од |
оже да иде.</p> <p>Али Ристивор стајаше на своме месту као да је оловом ту затопљен.{S} Гледаше |
воју најближу дружину.</p> <p>Привикаше на њ да умукне и дадоше му пун пехар.</p> <p>„Рекох, ни |
трвеном богатим простиркама, претискаше на своје груди младо своје чедо и горко плакаше и јецаш |
и очи, и како погледе своје заустављаше на свакоме од присутних Турака, као да се труди да се с |
зговором низ брдо, док се не натоциљаше на танак лед топлог причања о лепоти дворкиња и девојак |
саше нешто брзо, а суза за сузом капаше на листину. „Нека причека Иван, сад ћу бити готов!“ И н |
у и стоку и живину, а мушкадију отераше на Змајев Вис.</p> <p>Рано зором Ристивор је учинио див |
позно да за њ данас изгинемо!“ говораше на глас стари кнез Градоје.</p> <p>„Стани, море!... ни |
да, сладост која га чудновато подсећаше на часове милине које је као дете на крилу своје добре |
под шатор да јавим.{S} Војвода клечаше на земљи пред скрињом и при светлости од оне жуте вошта |
стари кнез виде како људи неки потрчаше на неколико страна и махаху рукама жетеоцима и жетелица |
у, која, у бледоплавој хаљини пала беше на колена, да својом густом и дугом русом косом утире с |
тежину оне тегобе, која се свалила беше на јуначног старца, па и сам корачаше полагано, сетно и |
рац хучући; али чим му се погледи отеше на мртвог војводу, он гласно зајаука: „Јаох мени и до Б |
огледах на постељу, док ми се очи отеше на ону другу страну постеље на велики сто поред ње.{S} |
на Видов Дан изгинуло; ако није он више на Косову, и ако је истина што је онај рањени јунак чуо |
имена!“</p> <p>Кад се већ сви изредише на последњем <pb n="165" /> целивању, кнез Градоје запо |
онео пуно чистих листина и седе да пише на колену и чекаше да му војвода почне казивати у перо. |
победу славно задобије!“</p> <p>Скочише на ноге сви присутни, дигоше пуне пехаре у вис, кликнуш |
зах да се дигнем.{S} Око поноћи наиђоше на ме неки сељаци и сељанке из оближњих села који тража |
шкргуће зубима.</p> <p>Кад већ наиђоше на саму пољану пред дворем, покидаше се кола, те и мушк |
мирно и поуздано.</p> <p>У том изиђоше на сами врх брда. </p> <p>Наша три Србина уставише се у |
лопо био!</p> <pb n="181" /> <p>Изиђоше на једну чистину, с које се видело како је тамо, преко |
р баш тако, Арсеније?!“ испречи се кнез на старца. „Зар ви кметови нађосте баш овај час, у који |
!“</p> <p>„Нека би ти наш Господин Кнез на небу пред лицем Господа Бога опростио, како ти од св |
</p> <p>На велико чудо старога кнеза, и на не малу радост његову, тек је сутра дан подне превал |
пред оним непобусаним гробом његовим, и на догледу непобусаног гробља на Косову, ја се без прег |
се отворише широм врата на дворишту, и на прагу се указа висока и крупна једна људина, широког |
ако да враћамо оне, који и без оружја и на силу Бога и незвани хоћаху да иду на војну!{S} Ваист |
, те, кличући као соко, лети на копља и на мачеве где је најгушће!{S} Није лако што тражиш!{S} |
склопи очи.{S} Осећаше умор у костима и на очним поклопцима; али <pb n="190" /> не беше умора у |
бојноме пољу било на славу цара нашег и на добро Србадије!“</p> <p>После овог призора, коме сва |
а, читајући га, сузе рони, а по некад и на глас јеца!{S} Причаше му о славним делима убојитог п |
мирно почивање покојнога кнеза, пређе и на све његове другове, те се без разговора и без шума п |
ражаху рањенике по пољу.{S} Дигоше ме и на рукама однесоше у најближе село где ми ране привезаш |
т застао, док га сан сасвим не занесе и на меким својим перјанама не однесе у своје чудесно цар |
, господине војводо, који си добар те и на то помишљаш!“ рече Ристивор поклонивши се скромно, п |
овој, бивао сам често у свити његовој и на стражи пред царским шатором његовим!{S} Јадан, добри |
оме плашту, обори седло рукама својим и на мах заспа.{S} А кнез Градоје седе с Ристивором те се |
мо сад је два пута света и пред небом и на земљи!{S} Ми гледамо одавде цркву, у којој је гроб н |
ошкропи, е да би им Бог и Свети Јован и на путу и на бојном пољу и на сваком месту, и у сваком |
орио.{S} Рањени дечко био се придигао и на леву руку ослонио, па кроз сузе у очима гледао непом |
ре, кратко је одговарао на питања као и на пријатељска изазивања.</p> <p>За софром у великој тр |
што је то зло дошло на ову нашу земљу и на нашу цркву?!{S} Ево да вам кажем: прво, зато што се |
вети Јован и на путу и на бојном пољу и на сваком месту, и у сваком часу, на помоћи били!</p> < |
да би им Бог и Свети Јован и на путу и на бојном пољу и на сваком месту, и у сваком часу, на п |
а ти будан чувај стражу, да Турци не би на нас успаване нагазили.{S} Него, ако бих се успавао, |
е зоре па до мркла мрака, по цео дан би на коњу обилазио војску, поздрављао се милостиво с влас |
<p>„Причекај мало, попе, стојим ја теби на белези!“ пресече кнез попа пружив руку према њему да |
а се сваки кнез и сваки властелин стави на чело своје чете, да је полаганим кораком проведе гол |
ређе преко средине од собе па се устави на самом уласку од оне позорнице, у којој је кнегиња ст |
!{S} Господин Кнез као обично дође први на јутрење.{S} Бејах и ја у свити његовој.{S} Тек што и |
о Господар Србадије и треба да сам први на бојиште, последњи са бојишта!“</p> <p>„А!“ зајеча кн |
на моју главу!...{S} Право је да се сви на ме срдите, што изгубисте славну прилику да умножите |
викаше весело и радосно: „Да пођемо сви на Косово!{S} Тамо да гинемо!{S} Тамо да покажемо да см |
је видео ту војску, и ако су му погледи на њу падали.{S} Његове су мисли облетале један цвет, и |
у рухо бело као снег <pb n="8" /> седи на сниској клупи па пун сажаљивости гледа у Марију Магд |
ај граду у наше винограде; не дај дажди на наше њиве; не дај води у наше руднике, и не дај огњу |
мом подножју велике степенице која води на први кат, рече свити својој да сваки може ићи или у |
ар Агарјански поклони!“ А Лазар се срди на такве наше речи и вели: „И Марко је Србин исто као и |
ни да се већ од поодавно Бог нешто срди на нас Србадију.{S} Да јесмо грешни, јесмо; <pb n="114" |
о на мене, да ја нисам поред мојих људи на пољу!{S} Не, не, моје је место, војводо, под шатором |
и друге твоје клетвенике па с њима дођи на Косово кад ти се сви искупе; али нас, који смо ево в |
ладо своје Господско јединче, да излази на крваво поље?!“</p> <p>И онда се онај узвик „Јадна ма |
ре а и без сваке вере, не сме да излази на Косово.{S} А док му она добро оружана и права војска |
ног старца и једнога младог дечка, који на меканим персијским простиркама лежаху у шатору.</p> |
му у срцу забоден стоји, његов нож који на златној дршци носи његово знамење!{S} А где ли му је |
нутра!“ викну кнезовима и властели који на пољу пред шатором стојаху сабијени у једну од препас |
е договоримо о ономе што сад прво стоји на реду!“</p> <p>Она бојазна старога кнеза, да не узнем |
ка једног Санџак-бега још једнако стоји на оној тихој западној падини Голеша на којој је синоћ |
м ноћ мало прекратио.</p> <p>Леже сваки на своју постељу.{S} Између њихових постеља — просто са |
мо, не могу те пустити да се тако мучки на попове каменом бацаш...“</p> <p>„Причекај мало, попе |
„а да те крчмарица не запита: „Јеси ли на страни војводе Милоша, или си на страни господина Ву |
му стари кнез не даде пити него навали на њ:</p> <p>„Казуј прво, синовче, како је Господин Кне |
и да ми кунемо!{S} Јер да смо ми стигли на време на Косово, и да су нам уморна браћа наша видел |
ше.{S} Ја знадем Господин кнез не мисли на тебе.{S} Твоја је кућа ономлане на Плочнику дала мно |
ожно, и чисто се сав стресе при помисли на такву страшну могућност.</p> <p>„Само тако што нека |
смо у оној крчми на цареву друму наишли на чудне гласе!{S} Прво, крчмар и крчмарица причају да |
а смо истина позно, ал’ тек опет изишли на Косово!{S} Друго, баш зато што смо се опознили, ми б |
гне.{S} Не бој се, кнеже; стићи ћемо ми на време, ако Бог да, и много дана пре битке, <hi>ако</ |
кнеже!“ прихвати војвода. „Поћи ћемо ми на војну и из двора, ако Бог да, и не ћемо пожалити да |
пола као молећи им се. „Да потуримо ми на страну Саборе Светих Отаца, да забацимо у заборав и |
е. „А и да је истина, боље је да смо ми на Косову уз нашега Господина Кнеза, него да је он без |
јим између себе разговараху, видесмо ми на стражи, да се нешто крупно десило.{S} Али не могосмо |
што не пођосмо дан раније!“... „Зар ми на видику Косова, па да нам се слава измакне?!“... „Еј, |
ми је да ти кажем: да смо у оној крчми на цареву друму наишли на чудне гласе!{S} Прво, крчмар |
њега.{S} Он те са својима чека у крчми на цареву друму код Цареве Громаде, одовуд Вучитрна.“ Т |
осподина Кнеза падне на мене сама, а ни на једног од вас.{S} Дужан сам и њему и вама да покажем |
ад дођох!{S} И онда га ја оставих, и ни на крај помисли мени да га више жива видети не ћу!{S} А |
м?!{S} Шта може од нас бити, кад ето ни на војни нећемо да слушамо своје старешине, него тражим |
Хришћанске да <pb n="31" /> ме Агарјани на жеравицу метну?!“ питаше поп Каритон, који је више в |
ме певаш у славу његову кад те Агарјани на живу жеравицу бацају не би л’ вером преврнуо.{S} Так |
е изгибоше ли толики наши људи ономлани на Плочнику?{S} Ваљада ни кнез не може хтети да му по с |
трави, пуној ивањскога цвећа, на пољани на којој се ова господска свита савила око војводе.</p> |
p>Госпођа Манда оста са сином у дворани на првоме кату.</p> </div> <pb n="23" /> <div type="cha |
тегове, те је <pb n="18" /> води к мени на Косово, не би ли се сви тамо искупили до у Недељу пр |
а види шта бива на тихој зеленој косини на којој се три Србина и прва чета од седам Турака суср |
ираца!</p> <p>Узе будан мислити о војни на коју цар Лазар тако дирљиво позиваше српске јунаке.{ |
ок су се звали Голубовићима били су они на далеко чувени као „српски соколови“, а већ од како с |
алпак и поклони се.</p> <p>„Ко стражари на кули?“ питаше стари кнез.</p> <p>„Марјан!“ рече Рист |
ари песницом о сто, да кондири и пехари на њему зазвекташе и заиграше. „Казуј, брате, је ли Кат |
не очи према Грачаници, — узе да говори на глас:</p> <p>„Опрости нам, Господине Кнеже!{S} Опрос |
и брком да макне, а камо ли да одговори на какво њихово питање.{S} Најпосле престаше и они са с |
еси ли на страни војводе Милоша, или си на страни господина Вука?!“ Па кад јој кажеш да не знаш |
данас, него дођосмо као војници, да ти на војну следујемо!“</p> <p>„Све је то красно, кнеже!“ |
д си нам господар!{S} Знамо ми да си ти на зло зао, а на добро добар!{S} А знамо те и да си мил |
Рекао бих да су турски; али не смемо ти на сигурно рећи док им се не бих ближе прикучио!“ одгов |
во ти буздован твој!{S} Може ти требати на Косову!“</p> <p>„Јаши свога коња!“ заповедаше му кне |
шатором, сваки ће од њих мирно спавати на мирисном сену под красном зеленом колибом, или и под |
о, па се узе љуљати главом и намигивати на своју најближу дружину.</p> <p>Привикаше на њ да уму |
и пурпура.{S} Милина је било погледати на ову слогу од топлих и нежних боја и мирне свечаности |
, узе да говори:</p> <p>„Немојте седати на своје столове!{S} Молим <pb n="106" /> вас да похита |
ћемо сви братски и нераздвајани стојати на крштењу војводина чеда, или ћемо сви братски и нераз |
е добро!{S} Ево ћу се ја ноћас одмарати на овој поњави између вас двојице.{S} Сутра ћемо зором |
уначке — која, нека да Бог, да те прати на сваком твоме кораку — смилуј се па ми пусти сина из |
е пред вечерњи сутон ранога лета седети на тераси, гледати у шарени перивој, преко њега у зелен |
, бадава!{S} Требали сте ви њега видети на бојним пољима како смо га ми виђали! ...{S} Него, Бо |
е му запали, те, кличући као соко, лети на копља и на мачеве где је најгушће!{S} Није лако што |
торова, који с војводиним беху разапети на зеленој пољани под Царевом Громадом, на добар стрело |
г народа, јер наша срамота не може бити на понос ни цркви Божјој.{S} И још ти се молим, помози |
ека, који ће њега и његову чету одвести на преноћиште ако је какво за њих одређено.</p> <p>„Има |
ње падаше танак прамен плаве светлости на Ристивора, који сад мирно лежаше не мичући се и не д |
ву хватајући зраке док је још светлости на Косову било, те да њима осветли црну ноћ, која се на |
сузе ронио, и устајао само да се спусти на колена пред иконом Спаситеља, и да се кроз сузе, а н |
петлови.{S} А тада му се лак сан спусти на трепавице.{S} Није дуго спавао кад се трже, баш из н |
буку од седла, а сам се полагано спусти на колена.{S} Прекрсти се неколико пута.{S} Пружи се и |
не би ли Господину Кнезу и нашој браћи на Косову стигли што пре; а кнез Будисав нека дође за н |
ду и красну госпођу своју, која, седећи на посниском а широком одморнику, застрвеном богатим пр |
срећнији што је имао срећу да, мислећи на тебе, погине у служби земље господара!“</p> <p>И Рис |
тон у богатој златотканој одежди носећи на рукама, а на прса своја наслоњену, икону Светог Јова |
огинуо је пре две године у славној бици на Плочнику, допринев знаменитим својим личним јунаштво |
<p>Дође заповест од Алај Бега, да Турци на својим рукама донесу под његов шатор сва три Србина |
Боже мој, да ли је таква и нашој војсци на Косову?!“ :</p> <p>Ово је рекао тако да се могло узе |
те, да проговорим с тобом две три речи на само.{S} Ти си нам свагда био веран и мио властеличи |
мало час, пре него што Иван склопи очи на оне слатке снове, владаше мрак у ходнику; али сад, к |
>И сва дружина, силно раздрагана, скочи на ноге и кликћући испи пехаре.{S} И једва се уталожише |
аци сребрним пехаром на Витомира, скочи на ноге па полете на њ.</p> <p>Витомир сукну мач из кор |
.</p> <p>Сад Иван дође к себи.{S} Скочи на ноге и викну:</p> <p>„Ристиворе!{S} Ристиворе!{S} Бр |
едише пехарима по један пут, а он скочи на ноге, најпре заклони мишицом главу, као да се сакриј |
е и у добри час!“</p> <p>Ристивор скочи на ноге, протре мало очи, преви се и дубоко поклони кне |
аш овај час, у који ето полазимо на бој на Косово, да ме устављате таквом молбом?!{S} Јесте ви |
или буздованом погоним!“</p> <p>Боривој на своме Ждралу, мало иза старога кнеза, даваше очима и |
крупне очи напунише сузама.{S} Усне јој на угловима задрхташе.{S} Очевидно беше да савлађује св |
сетив се да кнез Градоје није врло јак на читању књига и туђег писања настави: „Има, вели, дос |
оштовања положи ма било по један шљунак на њих!{S} Тако се кроз стотине година држала громада о |
аде буздован на ледину само један корак на десно од Јабучила.</p> <p>Ристивор скочи с коња да д |
ојега стојаше као звезда сам заповедник на своме красном арапском бељцу.{S} Тако је сад сваки в |
.{S} Па се онда окрете војводи: „Да сам на твоме месту, војводо, овога часа отерао бих и једног |
адоје, шкргућући зубима, врати се и сам на своје место па одатле, не седајући, узе да говори:</ |
ратимо откуда смо и дошли, а ти иди сам на Косово!“</p> <p>„Нека ти, војводо, не буде криво,“ п |
Кнез затребати, боље је да зором пођем на Косово!“ „Право говориш, добра и верна слуго,“ рекла |
иленом чалмом на глави и нојевим перјем на чалми.{S} Узјаха арапског једног белог коња, дивно о |
оћи ћу ја к теби, да те прикуцам копљем на двери двора твога!{S} Бог ти дао здравља и памети!“ |
„Како?...{S} Зар ја достојан да легнем на постељу, на којој се наш велики цар одмарао?!...{S} |
а санак један проспавам, него да легнем на постељу, на којој је наш славни цар лежао!“</p> <p>„ |
ко због мојих невоља на дому не стигнем на Косово пред Видови Дан.{S} Онако добар и милостив, к |
а да са другим срећним јунацима погинем на Косову у служби цара честитога, онда.... онда те мол |
дому наследника!“</p> <p>А пред дворем на главноме уласку стојаше млади војвода Радич.{S} Око |
ан у вече, па ћемо се у име Божје лицем на Видов Дан кренути.{S} Ако Бог хоће, кренућемо се и с |
кнезовима, који дођоше с царем турским на Косово као његови клетвенице.{S} Пријатељи Милошеви |
у, ако Бог да, у небески град Јерусалим на покајање!“</p> <p>„Па да пођемо и ми с тобом, дедо!“ |
И онда поп навуче мантију, макну главом на Ристифора који му притрча с кондиром пуним воде.{S} |
твој отац, а мој син, својим јунаштвом на Плочнику заслужио, и коју ми је Господин Кнез послао |
> <p>Кад већ стигоше једно према другом на својих двадесет корачаја, Турци се уставише, и њихов |
браћу што се нашла с Господином Кнезом на Косову, а нама — нама ће ето да се прилепи брука и с |
рече да свима војницима, који с кнезом на Косово полазе, додаду цвећа, да своје клобуке оките. |
Јабучилу, у убојној спреми, с калпаком на глави, панцером на прсима, широким зеленим мачем о б |
у, па дубоко узбуђена, запињући језиком на свакој другој или трећој речи, говораше:</p> <p>„Мол |
гов каза, да цар његов долази с војском на Косово, да тамо дочека последњи наш одговор.{S} Знаш |
ато златом извезене, са свиленом чалмом на глави и нојевим перјем на чалми.{S} Узјаха арапског |
т господар!{S} Дајте, људи, нека једном на збору Србадије памет заузме прво место, а срце друго |
олике војске никога нема да иде за мном на Косово, до ово нејако дете, мој унук, и овај мој слу |
ез Миросав, па се баци сребрним пехаром на Витомира, скочи на ноге па полете на њ.</p> <p>Витом |
ј спреми, с калпаком на глави, панцером на прсима, широким зеленим мачем о бедрима, дугим копље |
иљка, који ћете наћи под мојим панциром на срцу моме, и сахраните ме испод ногу мога господара, |
сподару.{S} А и ти, синко, потеци зором на Змајев Вис; разви нашу заставу, спусти под њу мехове |
их повежу конопцима и изведу рано зором на Змајев Вис.{S} Одведи тамо све наше коње из подрума |
куле, везао их једном мраморном терасом на мраморним ступовима, а терасу наслонио на зидове од |
од мојим шатором с мојим тешким теретом на души.{S} Зором ћете чути моје даље заповести!“</p> < |
под једним гранатим стогодишњим храстом на ивици једне полупрокрчене старе шуме.{S} Према тој ш |
ду, с тугом у очима, с усиљеним осмехом на устима, како мирно корача, и кад угледаше младо дете |
преко пољане па тихом једном узбрдицом на којој дуги редови зеленим грањем и лишћем покривених |
е према Ристивору.</p> <p>Паде буздован на ледину само један корак на десно од Јабучила.</p> <p |
у ти и данас и свагда Бог и свети Јован на помоћи!“</p> <p>Грунуше Боривоју крупне сузе низ бле |
{S} Нека су ти свагда Бог и Свети Јован на помоћи!{S} Ако би могао заборавити своју мајку нека |
јанства. „Немојте да хитамо да се један на другога камењем бацамо.{S} Ко зна?{S} Може бити то с |
бреме прекора, које ето ви бацате један на другога, али које пада на моју главу!...{S} Право је |
Миросав и властелин Витомир дигли један на другога људе своје, те се између њих сад бије љути б |
, паде мртав уморан, и заспа као заклан на једној шареници, коју му Ристивор на мирисном сену п |
каве од антерије, па искочи као помаман на чист патос према кнезу. „И само да се поштено <pb n= |
у овоме мрачном куту од шатора пребијен на двоје на троје!“ рече кнез Гојко.</p> <p>У томе часу |
римо све што има, да не остане ни камен на камену!“</p> <p>Стари кнез Градоје само шкрипаше зуб |
гођени.{S} Свакоме се сињи хладан камен на срце навалио; једва се дубоки уздаси овда онда отима |
аки његов војник положио по један камен на гробове кнеза Градоја и верног му слуге Ристивора.</ |
леде упираше у старога кнеза. „Да ме он на своје руке не прихвати, не бих вам ја сад ово оволик |
а Кнеза на Косову у онај час, у који он на светом крштењу прима српско име!{S} Пуштај ти нас др |
него друге око себе; „што сам те давао на књигу?{S} Збиља и јесте, да не мораш кроз живот држа |
опа Каритона!“</p> <p>„Што сам те давао на књигу?“ питаше старац више самог себе него друге око |
ња осваја; стишавао плаховите, световао на скромност поносите, мирио завађене, и свагда при сва |
ће ти Бог опростити!“ Кад год бих легао на постељу видео бих два велика ока његова како ме гнев |
стих просјака, <pb n="78" /> сасвим као на каквом великом сабору.{S} Гледа све то кнез поиздаље |
звучном гуђењу и хркању Ристиворову као на љуљашци, па не могаше.{S} Приђоше однекуд некакви та |
договара!{S} Шта ли би цар Душан рекао на господску <pb n="175" /> беседу кнеза Вукана?{S} Шта |
, које је њихов цвећа пуни перивој слао на терасу до њих.</p> <p>Али је се сва та лепота и мили |
улазио у разговоре, кратко је одговарао на питања као и на пријатељска изазивања.</p> <p>За соф |
или; и сваки је <pb n="3" /> век ударао на те грађевине своје неизгладљиве печате.{S} Сам кнез |
едар и поуздан; хвалио би кад би наишао на весела и добро опремљена војника; наређивао би, без |
ло!“</p> <p>„Па сад си већ ваљада дошао на крај казивању о јадима нашим?!“ питаше војвода невес |
растопљеноме злату и пурпуру којим небо на западу букташе, изгледаше као небесни анђео.</p> <p> |
одина; очима и обликом подсећао је живо на своју матер; а својим вижљавим растом и својим покре |
p> <p>Старац прену иза сна и скочи живо на ноге.{S} Загледа се за неколико тренутака у младу же |
ет врати под свој шатор, и леже по ново на поњаву.{S} Али не могаше ока склопити док не запеваш |
о.{S} И с тога ја велим да је сада прво на реду да се договоримо шта је право и паметно да се р |
> <p>Ристивор и Иван отпратише кнеза до на праг од његове собе на првоме спрату од Нове Куле.{S |
у сеђаху за трпезом; „поведите Винка до на постељу његову, јер је ето много сањив те није за ов |
ним ускликом отпоздрављаху.{S} Дошав до на крај левоме крилу, окрете коња, да још једном поред |
ше се немирно с једнога краја терасе до на други.{S} Тек у неко доба устави се пред Ристивором, |
<p>Голубови су немирно час узлетали до на врхове од кула (као да са те висине боље сагледају д |
S} Не дам ја теби ни да нас испратиш до на међу наше кнежине!“</p> <p>„Ето, не рекох ли ти“ реч |
на страва подузимље!“</p> <p>„Није чудо на оваквој мајини.{S} Зар врапци да осећају кад бура до |
едао не би; а на сигурно ме не би повео на Косово!{S} Немој, молим те, тако ти свега што ти је |
тор са места, где га је већ био разапео на оној пољани папратовој према крчми, пре него што вој |
Понео се па мисли е не може ни цар Лазо на Косову без старога Орловића!{S} Иди, брате, с милим |
му га предаде.</p> <p>„Ти још ниси био на војни,“ настави стари кнез; „и још ниси имао прилику |
ко уздигнутом кривом сабљом залетео био на старог кнеза.</p> <p>„Не бој се, дедо, за мене!“ вик |
ене.{S} Реци јој: „Ево то ти је оставио на дар један млад Србин, који би срећан био да твојој с |
ете на крилу своје добре мајке проводио на тераси од двора, на којој је у хладовини тако често |
лику част чиниш; али би се заиста срдио на мене, да ја нисам поред мојих људи на пољу!{S} Не, н |
имо дома, ти <pb n="194" /> си се срдио на ме.{S} Сигурно си имао право што си се срдио.{S} Нег |
сребрни шлем, који војвода беше положио на земљу а сасвим близу своје главе, нађоше под њим лис |
в који не знађаше какав се терет свалио на душу његова господара.</p> <p>„Нико мени више ништа |
га истога дана Ристивор се био наслонио на један од оних бршљаном застрвених ступова што у мрам |
мраморним ступовима, а терасу наслонио на зидове од малих и великих одаја и дворана у којима ј |
у јунака, који се у свити царевој борио на Косову.{S} Ћуташе за дуго као да је онемио.</p> <p>„ |
их дана кад га је као малено дете носио на рукама својим.{S} Напунише му се очи сузама, па с ду |
адао?!{S} Видите ли како је се наместио на свиленоме своме платну војводскоме?{S} Видите ли как |
се некакав од Тројанових градова срушио на плећа његова.{S} Војвода Радич хукаше и јечаше: „Еј |
ове земље?!“ беше одговор кнежев. „Ако на кога падне клетва пашће на господу; није њу Господин |
орова војводине свите чује вика, и неко на глас запомаже!“ рече Ристивор усплахирен.</p> <p>Исп |
аше и тамо и амо, а оборио главу сниско на прса.</p> <p>„Кнеже,“ узе Каритон да говори: „колико |
оја!“</p> <p>Још није било сунце стигло на врх неба, а војска се војводе Радича крену за Косово |
што већем броју сложно, хитро и весело на Косово дођу.{S} И још им кажи да великом клетвом кун |
<p>Позно у вече изађе Ристивор невесело на терасу где га је кнез чекао.</p> <p>„Ех, у добри час |
силног умора на столицу, наслонио чело на руку, а руку на колено, пустио се скрушен у дубоке м |
твоје, и да по твојој речи летимо, било на десно било на лево, па ма то било и у саму смрт.{S} |
народ данас запевао, да зна шта је било на Косову!{S} Слушај, синко Ристиворе!{S} Прегази поток |
твојој речи летимо, било на десно било на лево, па ма то било и у саму смрт.{S} Свима је нама |
би наше друговање на бојноме пољу било на славу цара нашег и на добро Србадије!“</p> <p>После |
ко овога у плаво небо, које се руменило на ивици где се на модре планине у даљној даљини наслањ |
љубичицом.{S} Источно се небо наслонило на плаве планине, па их пушта да се преливају на модру |
ојих господара, и то ти је све изгинуло на бојним пољима, или помрло од рана и болештина по кућ |
е ли ви, господо, зашто је то зло дошло на ову нашу земљу и на нашу цркву?!{S} Ево да вам кажем |
аде колико си јој од педесет година амо на бојиштима славу дизао.{S} Знамо да ти је грдна жалос |
њамо твојим разлозима и не размекшавамо на твоје молбе.{S} Уздајући се у превелику милост Божју |
ника, па нека јуре путевима, који овамо на Косово воде од Ибра, и од Босне, и од Зете, и од Арб |
а, те се по пољани проходао овамо онамо на мирисном поветарцу а под небом, које се -— чинило му |
ки сватови искупљају, и да се чека само на свирце па да се живо коло поведе.</p> <p>Знало се да |
тапала, отапала, док се није свела само на десетак људи с којима се кнез Гојко мало час и сам в |
прав као прави млади бор, стојаше само на један корак од старога кнеза у великој храстовој сто |
у народима дели, иде сад с војском само на Лазара, а не иде на народ српски.{S} С тога се госпо |
ећна пута и славну победу, и да су тамо на молитви и стари кнез, и госпођа Мандалена, и млади к |
о закону ове земље нисмо дужни да идемо на војну; дужни смо само да бранимо овај град, ако га и |
и час да се гине.{S} Али док не изиђемо на Косово, и док смо ево овде на нашем двору, ти си ми |
веници твога дома од старина, следујемо на војну, да се с тобом заједно залажемо за цара нашег |
и, коју ти посла, заповедио да стигнемо на Косово у Недељу пред Видов Дан?!“</p> <p>„Јесте, зап |
а реч кнеза Добромира,“ рече. „Шта ћемо на Косово?{S} Бој се био и свршио, војске се тргле, шта |
ко паметно и хладно размислимо видећемо на мах, да после свега што се десило има само двоје што |
де без њега!{S} Него да све то оставимо на страну, није ли он у књизи, коју ти посла, заповедио |
ђосте баш овај час, у који ето полазимо на бој на Косово, да ме устављате таквом молбом?!{S} Је |
њу жељу нашег војводе — да га сахранимо на месту, на коме је, од грдне жалости што на време на |
овео сам ти моје војнике, да те пратимо на војну.{S} Али могу ја овога часа да викнем мојим људ |
и наш одговор.{S} Знаш, војводо, да смо на Сабору о Светоме Ђурђу први његов позив одбили.{S} И |
ред дворем да је првенац војводин добно на крштењу име земље Господара, Кнеза Лазара, онда наро |
мо се кренути ако не у Понедеоник а оно на сигурно на сам Видов Дан, чим ми само још која стоти |
ечано а некако и тужно као велико звоно на Крушевачкој цркви кад оглашује смрт каквог великог ч |
руком бројила је полагано зрно по зрно на дугачким бројаницама; десном је притисла крст са Рас |
војвода?{S} Је ли му све здраво и мирно на дому?“</p> <p>„Нека је слава богу, војвода је здраво |
ти ако не у Понедеоник а оно на сигурно на сам Видов Дан, чим ми само још која стотина људи сти |
ке висине и издалека, гледаше непомично на слику, коју беше увезла.{S} Исус, одевен у рухо бело |
ти!{S} Него да махнемо <pb n="20" /> то на страну!{S} Чудо ми је само како је војвода могао она |
м ромори, а још мање да увреба ко се то на сребрној месечини у потоку купа.{S} Слатко је било п |
одигнув очи увис, као да мери колико то на вази јунаштва вреди. „Двадесет и три ране!{S} Па доб |
поп Каритон расрди, не срди се ти зато на нас, а и њему опрости.{S} Друго те молим, помоли се |
се чини да није тако!{S} Наше је место на Косову у војсци нашега честитога Господина Кнеза, а |
месту, на коме је, од грдне жалости што на време на Косово не стиже, сам себи смрт задао.{S} Ал |
опростиш, ако сам те икада у животу што на жао учинио.{S} Ето се исповедих оцу Пајсеју, очита м |
буњени и у великој журби шапутаху нешто на ухо војводи.{S} Он мало пребледе и преста појати.{S} |
ихвати поп Каритон спустив празан пехар на трпезу.</p> <p>„Мари ти он да л’ се и ти крстиш и кл |
цар преноћио!“ рече кнез, „Не би се цар на те срдио што ми толику част чиниш; али би се заиста |
погледа, носећи поносито сребрн панцер на прсима и мач у левици својој — кад све то угледаше, |
не; а самог кнеза замоли да дође у двор на вечеру, чим само смести своје људе, и увери се да им |
ан на једној шареници, коју му Ристивор на мирисном сену простро беше.</p> <p>„Не знам шта је, |
а светлости, него да изиђемо пред шатор на видело!“</p> <p>И изиђоше пред шатор.{S} Беше сад ве |
нас мире, калуђери и попови наводе нас на заваде, е ето где се владике прогањају измећу себе и |
агда ишли <pb n="196" /> напред а данас на Косову да бегају?{S} А, мој синко, да грдну ли реч р |
анију.{S} Ено му је предња војска данас на Константинову.{S} Не часи ни часа него зови сву свој |
!“ викаше Боривој; „не ћу ја тебе данас на Косову посрамити!“ Па млади унук Градојев удараше хи |
сам ја Патарен?“</p> <p>„Ако није данас на чисто да ли си ти Патарен или ниси,“ прихвати горким |
ди, ако је у истини витез, сан му ноћас на очи пасти неће.{S} Кад легнете немој га много загова |
час кришом погледа на мога деда, а час на свеца; час би устао, час би опет сео да пије.{S} Ноћ |
да би нас Спаситељ Господ Исус Христос на небу примио као своје, увео у царство Божје, и намес |
, наслонио беше главу на лакат, а лакат на трпезу, и час <pb n="99" /> дремаше, а час упираше з |
клетвенице.{S} Пријатељи Милошеви опет на глас причаху, да Вук води преговоре с царем Муратом |
ји, ви жене!“ рече старац седајући опет на свој сто; „сузе лијете кад сте несрећне, сузе лијете |
ти:{S} У очи самог Видовдана бејах опет на старажи пред великим шатором Господина Кнеза.{S} Све |
оћута мало, погнут као да се онај брест на плећа његова свалио.{S} Поцрвене у лицу, шкргутну зу |
и увребати одблесак сунца о златни крст на Грачаници.</p> <p>„Еј мој Градоје!“ говораше тихо са |
гледаше у светлу звездицу у којој крст на цркви трепташе.{S} Стојаше ту као да је од камена па |
на коњским опремама, као и сваки колут на панцирима и по гвозденим мрежама од клобука својих ј |
оје казивање. „Тек Кнез Лазар — сад већ на трећем коњу, јер <pb n="146" /> му прва два падоше п |
војим опипао сваки кајиш и сваки ланчић на коњским опремама, као и сваки колут на панцирима и п |
лу; наслонио лактове на колена, а главу на руке, па ме својим крупним очима тако сетно жалостив |
Гојко узе да прича, наслонио беше главу на лакат, а лакат на трпезу, и час <pb n="99" /> дремаш |
астовој високој столици, наслонио главу на крила некаквога у храстовини вешто изрезанога змаја, |
} Под њиховом тежином беше оборио главу на прса, пустио вођице Лабуду, склопио руке на јабуку о |
Радич, блед, преблед, оборив опет главу на прса, са затвореним трепавицама — као да доиста не с |
ена и мати Мандалена спусти своју главу на то узглавље, поклопи очи рукама и — плакаше горко... |
ћанску, крвљу својом посветили ту цркву на славу Божју?!“</p> <p>„А ја мишљах“ рече Ристивор, „ |
еђу вастелом, ни за погибију Вукашинову на Марици, ни за велику глад, ни за велику морију која |
жно па се прекрсти; „нека је слава Богу на добрим гласима а у добри час!“</p> <p>Млади властели |
м и око њега.{S} Наслонио се друг другу на рамена, па ако ко што и проговори, проговара то шапу |
и на силу Бога и незвани хоћаху да иду на војну!{S} Ваистину, последња времена!“</p> <p>„Ама т |
црква, само нешто по сниска.{S} У зиду на исток лежало је велико отворено огњиште од белих кам |
оме се отворише једна уска врата у зиду на који се тераса наслањала, Ристивор испаде, поклони с |
авно и сјајно.{S} И кад објавише народу на пољу пред дворем да је првенац војводин добно на крш |
овао цар Душан, кад је на војном походу на Угре свратио к Орловићима у Орлов Град.</p> <pb n="2 |
ћеш уапсити, <pb n="93" /> стави стражу на вратима од њихових соба, и не дај им ноћас к својим |
</p> <p>„Не рекох ли ти, постави стражу на њиховим вратима?“ прекораваше стари кнез свога војво |
, не би ли што пре стигли староме кнезу на Цареву Громаду!{S} Ристиворе, води нас најпречим пут |
тетом од петнаест лета, Господину Кнезу на Косово иде?!“ Иди, и тако им говори.{S} Ако у њих не |
здраво и честито нашем Господину Кнезу на Косово стигнемо, и да се јуначки и славно за нашу ве |
напасти!“</p> <p>„Благо Господину Кнезу на Косову!{S} Благо овој земљи с таквом господом и код |
рамоте, што не стигосмо Господину Кнезу на Косово, ево да нас сада и ова несрећа снађе!{S} Ово |
, испраћај ти још данас Господину Кнезу на Косову, као први део твоје војске!“</p> <p>„Што ли с |
сног босиљка па је пружи младоме витезу на његову високом Јабучилу.{S} Пружајући му босиљак Бос |
а нека тешка брига лежи страноме витезу на срцу; особито се за столом у трпезарији чудно понаша |
ве планине, па их пушта да се преливају на модру перунику.{S} Сунце се на Западу спуштало у тал |
о нека не пушта да нас у отвореном боју на отвореном пољу разбијају неверни и погани Агарјани!{ |
ањенику, „благо теби, који си крв своју на Косову пролио!“</p> <p>Војвода Радич покрио беше лиц |
„Ето, пусти мене да водим војску твоју на Косово!{S} Ти си и онако стар, а млади кнежевић још |
омишља.</p> <p>На срећу наиђе у ходнику на кнежевића Боривоја, који, тек што се вратио из плани |
адоје, па нареди стражи да дигне војску на ноге.</p> <p>Сам пође с Боривојем што брже могаше ка |
— не дај Боже! — Србадија изгуби битку на Косову, ето неверника на овај град.{S} Није ли боље |
столицу, наслонио чело на руку, а руку на колено, пустио се скрушен у дубоке мисли, уздисао би |
едаше га; полагано му спусти своју руку на његову, као лед хладну, леву руку.{S} Осети како му |
</p> <p>Старац му мету своју десну руку на главу, као да га благосиље. „Нека ти је просто, синк |
разапну шаторови за њега и за властелу на једној лепој рудини, испод велике стене која се и зв |
пољуби га у чело и готово рећи шапну му на ухо: „Поздрави твога оца а мог побратима, и поздрави |
оба <pb n="22" /> образа, и шапутну му на ухо: „Тако, синко!{S} Тако Орловић треба да говори и |
поп Каритон па климну главом и намигну на Ристифора, као да му даје неки уговорени знак. „Ето, |
добро опремљених војника.{S} Ако стигну на збориште код мога двора у Недељу пред Видов Дан, доб |
ина Кнеза на Косову, и о српску судбину на Косову!{S} Викни им ти твојом старом и славном виком |
дај води у наше руднике, и не дај огњу на наше дворове!{S} Ако те поп Каритон расрди, не срди |
ити кнезу, „моји људи кажу набројили су на њему двадесет и три ране!“</p> <p>„Двадесет и три ра |
ве велике свечаности.</p> <p>Цео дан су на Змајеву Вису бубњари ударали у бубњеве и трубачи дув |
у грло и угуши глас, јер се у томе часу на прагу од њихове собе јави прилика једне високе, суво |
.</p> <p>Стари кнез Градоје диже завесу на уласку у шатор, па им викну:</p> <p>„Е, сад ходите д |
мигом, наређивао млађима шта да донесу на трпезу а шта да однесу са ње, као и коме и кад да на |
га коња упутио се беше к једином храсту на ивици од њиве, под којим је угледао неколике старије |
х ступова што у мраморној авлији држаху на својим главама велику терасу.{S} Пустио се био у нек |
стрицама којих широки колутови зврктаху на сваки и најлакши крок старога витеза.{S} Десном руко |
а на заходу падаху у конат, те изношаху на бољи видик црвене, плаветне, зелене и жуте шаре у ву |
Кнеза.{S} Све наше главне војводе беху на вечери у Кнеза под тим шатором.{S} Могах чути како с |
своме обичају прво у придворну црквицу на јутрењу, куда су духовници с игуманом Пајсијем мало |
не би.</p> <p>Сама отиде уза степеницу на први кат.{S} Полагано пролажаше кроз ходнике и кроз |
аспећем који јој лежаше о златном ланцу на грудима.{S} Уставила се на прагу.{S} Од ње падаше та |
ти овај мој златан крст о златном ланцу на дар, и ево ти кеса златних цекина да делиш сиротињи! |
загрљаја своје матере па полете старцу на прса, загрли га живо и пољуби у један и у други обра |
амени срце у прсима.{S} И кад не гледах на њ осећах како ме он гледа; осећах како ме рука његов |
ти дати одговора, јер те још не гледах на згаришту Агарјанском.{S} Добар си поп, али си грешан |
ноћ ноћио.{S} Погледах по њој, погледах на једну страну, погледах на другу страну, погледах на |
ану, погледах на другу страну, погледах на постељу, док ми се очи отеше на ону другу страну пос |
њој, погледах на једну страну, погледах на другу страну, погледах на постељу, док ми се очи оте |
своје синове и браћу своју, да се одмах на војну спремате, јер не веровах клетвама поклисаревим |
Јесте да је грех, али нека иде тај грех на моју душу!{S} Ја још <pb n="163" /> једном вас све, |
ога значе орлови него Србадију, која их на својим заставама носи? „Не треба ни да се пита, <pb |
га сиромаха, а богме је пуно њих таквих на Косову било!“</p> <p>И опет се млади властелин зауст |
ца, јер осећам као да је издајство оних на Косову потекло од мога немара да вас <pb n="148" /> |
се тешко о све вас, јер вас не одведох на време Господину Кнезу да му помогнете победити или д |
, више ти ја чекати не могу.{S} Ја одох на Косово Господину Кнезу.{S} Тако ти светлог имена дом |
видиш какво ће славно име твој првенац на крштењу да добије.{S} Нико ти за ту жељу замерити не |
т њене лепоте светлили су као пун месец на небу по коме танки облаци лутају.{S} Њен псалтир, у |
г сунчаног дана, крајем маја 1389., баш на томе крилу Орлова Града могли сте угледати слику мир |
где из ведрог неба долете на двор, баш на кулу где Јованка спава, бело усијана лопта са пуно в |
теби, војводо, да уза свој грех узимаш на своју душу и мој.{S} Ми смо, истина, људи зле среће, |
ез Добромир, „ја не видим што нас зовеш на Косово?{S} Не видим што ћемо сад тамо?!{S} Бој се би |
а ти се грешна жена моли да се смилујеш на ситну децу њихову!“</p> <p>Приђе и госпођа Мандалена |
е ја први уморим, не тражим да ме шаљеш на Косово; ако те оборим или се ти први умориш, онда по |
ти први умориш, онда поштено да останеш на двору а место себе мене да пошљеш!“</p> <p>„Примам, |
срцу одолети да те не запитам: шта ћеш на Косову, ти старац један од седамдесет и пет лета, с |
диш, попе, ко је Орловић!“ „Је ли хоћеш на Косово!“ „Није него ћу тебе да шаљем!“ „Држ’ се, поп |
се у Недељу пред Видов Дан лично јавиш на Косову.{S} Да доведеш хиљаду добро оружаних јунака.{ |
, друкчије!{S} Него ето ћеш да преноћиш на постељи, на којој је Душан једну ноћ проспавао — или |
је цар Агарјански с војском својом још на Косову, видеће да Србадија, има још војске, и да ниј |
ја видим и што знам то је: да нико још на небу свецем постао није ко за живота овде на земљи ј |
18990_P2"> <head>ДРУГИ ДЕО</head> <head>На војводину двору</head> <pb n="76" /> <pb n="77" /> < |
18990_P3"> <head>ДРУГИ ДЕО</head> <head>На догледу Косова</head> <pb n="128" /> <pb n="129" /> |
990_P4"> <head>ЧЕТВРТИ ДЕО</head> <head>На Косову</head> <pb n="168" /> <pb n="169" /> <div typ |
l:id="SRP18990_C1.1"> <head>I</head> <p>На једној малој заравњи, у падини која се од Голубињске |
id="SRP18990_C2.3"> <head>III</head> <p>На пољу пред двором свет је био тако весео и раздраган |
е као да се о нечему предомишља.</p> <p>На срећу наиђе у ходнику на кнежевића Боривоја, који, т |
подска свита савила око војводе.</p> <p>На послетку војвода, блед као крпа, снужден, уздрхтан, |
некакав џин овда и онда захрче.</p> <p>На самој тераси, у хладовини коју је западна кула својо |
аље, сва тројица тужни невесели.</p> <p>На подножју једнога виса сјахали су били да коњима свој |
више ником од њих ни једне речи.</p> <p>На уласку у шатор заустави се.{S} Замишљено и тужно пог |
к тројици Срба у крв обливених.</p> <p>На заповест свога вођа ова се трећа чета растави у три |
ру. „Али мрка капа зла прилика!“</p> <p>На велико чудо старога кнеза, и на не малу радост његов |
ити с вама, а камо ли вечерати!“</p> <p>На то војвода викну Ивана Порубовића, и заповеди му да |
аде затрубити збор, викну оклопницима: „На коње!“ па из оних стопа, и не свраћајући своме дому, |
прихвати горким осмехом кнез Миросав; „на чисто је да ти је дед био Патарен!“</p> <p>„Ти лажеш |
шим?!“ питаше војвода невесело.</p> <p>„На крај само ономе, што чух од мога кумашина Бошка Југо |
старац диже па рече Ристивору:</p> <p>„На тебе је сад ред, синко!{S} Пружи се па спавај и одмо |
ави Бег говорити кнезу, „моји људи кажу набројили су на њему двадесет и три ране!“</p> <p>„Двад |
од тебе нигде на беломе свету!“ Али он навали да му <pb n="157" /> кажем: „Ма шта било, ма кад |
{S} Али му стари кнез не даде пити него навали на њ:</p> <p>„Казуј прво, синовче, како је Госпо |
S} Свакоме се сињи хладан камен на срце навалио; једва се дубоки уздаси овда онда отимаху испод |
и мутне слутње, што се на њ тако тешко навалио беше.{S} Чисто јој је чудно било како врапци мо |
сподина Кнеза нема велика војска, па ће навалити да је разбију док не порасте већом!“ одговори |
ијуцкају и да гласно премишљају.{S} Кад навалих да се <pb n="46" /> прихваћају руком заставе, ј |
гушће чете Агарјана, баш као да је хтео навалице да погине!{S} И још како дворкиње причају како |
опремљени, вадајући своје коње, удараху навалице на те гомилице, па их распрштаваху својим весе |
с благосиљати добру госпођу.{S} Па онда навалише да јој сваки приђе и да јој сваки руке и скуте |
свакој по седам коњаника, те док једна наваљиваше на Србе с лица, друге две зађоше им с левог |
азе, може бити да сотона не би успео да наведе ни онога незнанога издајника на левоме крилу, ни |
/p> <p>„Ја већ видим да ћете ви мене да наведете на много тежи грех него што је војводин!{S} Не |
.{S} Тада ће Ристивор да <pb n="177" /> навеже на онај разговор, који поче да се води па се пре |
не знајући управо шта то он хоће; али, навикао да се покорава, додаде му заставу.</p> <p>Чим ј |
, уместо да нас мире, калуђери и попови наводе нас на заваде, е ето где се владике прогањају из |
ма знаш, сад о Митровдану, који долази, навршиће се седам година како дођох у двор ваш.{S} Слуш |
ом телу одмора дамо!“</p> <p>И онда поп навуче мантију, макну главом на Ристифора који му притр |
.{S} Виде кнез то њихово гуркање, и као нагађао је шта то може бити, али се чинио невешт.</p> < |
опако, да сељани, чим га угледају, узму нагађати, да се нека несрећа десила.{S} Полаганим, и го |
стражу, да Турци не би на нас успаване нагазили.{S} Него, ако бих се успавао, буди ме и не жал |
и рањеницима, осећасмо сви да се победа нагиње к нама и надасмо се да ће нам је Бог, само још к |
ела, и, као човек који се из тешког сна нагло буди, рече пола збуњено:</p> <p>„Је ли ти то виче |
ју!“ Па онда се живо исправи, окрете се нагло, и брзим корацима уђе у гомилу, јер му сузе груну |
етли црну ноћ, која се на Србадији тако нагло спустила била. |</p> <p>„Јест’, јадан наш Господи |
ве то заједно сломило га је.{S} Срце му нагло и силно закуца — последњим куцањем.{S} Паде мртав |
оди, па узбуђен, брзо и силно дишући од наглог јахања, узе да говори:</p> <p>„Господине војводо |
цом и спутаног сребрним пафтама.</p> <p>Нагнула се била над једним по широким разбојем, па час |
ко сте, откуда сте, којим послом овуда нагосте?!“</p> <p>Стари кнез нешто рече својима, па пот |
ребрним пафтама.</p> <p>Нагнула се била над једним по широким разбојем, па час погледа на једну |
{S} На своду, који је испао мало напред над огњиштем, да не да диму да се са њега повија у трпе |
но смејала ономе тешком облаку, који се над душом старога кнеза натклопо био!</p> <pb n="181" / |
јближе Турке.{S} Пет сабаља се склопише над главом његовом, и опет се расклопише под витлањем м |
и могло се оком видети како јара трепти над земљом, као да баш из ње и извире.{S} На ливади, на |
ечано. „Децо!{S} Она звезда тамо трепти над непобусаним гробом честитога цара нашег.{S} Она црк |
лико и дивно кубе, које је бог наместио над Косовом?{S} Зар то поље, које се прелива час у плав |
велику милост Божју свршићемо ето опело над нашим мртвим војводом, а после ћемо већ чинити мета |
честитоме Господину Кнезу дарује победу над неверним и поганим Агарјанима.{S} Бог зна добро шта |
гледа к десном крилу наднесав леву руку над очи, проли сузе, и дубоко уздахнув рече само толико |
од свечева погледа, наднесе десну руку над густе веђе своје, па се пови мало унапред као да бо |
а живо стари кнез, и наднесе десну руку над обрве своје, да као пооштри очи да боље виде.</p> < |
да сузе рони и да се икаквоме добру не нада!“</p> <p>Ту се ратник заустави да се мало одмори.{ |
поздрави мога Милана, нека ми се скорим надају!“ Па онда се живо исправи, окрете се нагло, и бр |
Богдан Ђурашевић!“</p> <p>„А стићи ће, надам се, до Понедеоника и мој син Добриња, и довешће и |
ају невина сећања на пупољак и поуздана надања на пуно развијени цвет; жена и девојка уједно; п |
ећасмо сви да се победа нагиње к нама и надасмо се да ће нам је Бог, само још кроз који часак, |
Тек ће по неки да искочи кад му се и не надаш!“</p> <p>„Онај наш поп Малвасија,“ настави кнез к |
сније чуше вику, као да се стотине људи надвикиваху псовкама и претњама, па кроз ту ломњаву мог |
n="9" /> несрећа из срца исцеди, трепти надежда наша на Бога!{S} Ето, у томе је сва разлика!“</ |
04" /> дихати, али би се онда опет прса надимала, и под убрзаним куцањем срца убрзано дизала и |
ја од одобравања са свих страна, али је надјача јека од горкога смеха кнеза Миросава.</p> <p>„Х |
трави око оног храста, жустро гањаху и надметаху непрекидним и све то бржим и бржим зрикањем.{ |
Кнез се устави, погледа к десном крилу наднесав леву руку над очи, проли сузе, и дубоко уздахн |
да поднесе светлост од свечева погледа, наднесе десну руку над густе веђе своје, па се пови мал |
> <p>„Где је?“ упита живо стари кнез, и наднесе десну руку над обрве своје, да као пооштри очи |
не онај Каритон, који воли да се хрве, надскакује и баца камена с рамена.</p> <p>Стари кнез бе |
је сваки од њих хтео својим цвркутом да надцврчи сваког другог, па ма танка грла попрштала.</p> |
р, и ако баш усхте, хоће ли умети да га нађе; а под сигурно знам, да му нико од нас не би ни хт |
, који из олтара излажаху, и тражаше да нађе попа Алексија.{S} Војвода међу тим приђе к Миросав |
онда у говору, као да му тешко беше да нађе речи, али као да му туга грло стезаше.{S} Од тешки |
стању трепташе изнад Истока.{S} Па онда нађе ведрицу воде, коју му је Ристифор пред шатором ост |
земљу спасаваш, а да се у њој самој не нађе издајника, који ће издајом својом да спрече спасењ |
најмлађи Југовић остане на двору, да се нађе Госпођи Кнегињи ако би јој затребало да се посавет |
а и мучна времена настала, ваљаће да се нађе мушка глава на старом гнезду Орловића!“</p> <p>„Са |
ићи!“</p> <p>И онда потрча, и у часу се нађе у гомили господе, која сва бледа и тужна, стојаше |
ба образа кроз гласно јецање, које брзо нађе одзива у јецању оних жена у гомили око њих.</p> <p |
арац разложи онај део погаче што се још нађе у шареници Ристоворовој, и подели га на три комада |
е могосмо наћи.{S} Па онда мени рече да нађем Ивана Порубовића и да му кажем да се одмах с коње |
ко заједно пођемо у Крушевац да се тамо нађемо Госпођи Кнегињи Милици и деци њеној!“</p> <p>„Та |
рјане од наше Хришћанске земље, и да се нађете уза свога цара у часу у коме је славно погинути. |
акопајте ме овде, где ме с ножем у срцу нађете.{S} Све вас, од највишег до најнижег молим не ку |
журно додаде: „Јест, треба ми нешто!{S} Нађи мога ђака Ђурђа, нека ми донесе хартије, мастила и |
донесе хартије, мастила и пера; и онда нађи оца Пајсеја и реци му да дође к мени под шатор, и |
ег поднесав је пред очи старога кнеза. „Нађосмо је о врату а испод свиленог напрсника у тога мл |
речи се кнез на старца. „Зар ви кметови нађосте баш овај час, у који ето полазимо на бој на Кос |
дажда, те се склоних у једну пећину.{S} Нађох ту старца испосника.{S} Седа му брада до појаса, |
ио на земљу а сасвим близу своје главе, нађоше под њим листину, исписану руком војводином а при |
дећи за собом сва три коња оседлана.{S} Нађоше кнеза где стоји пред грмом,а загледао се био у ш |
врнуше све што у њој беше смештено и не нађоше ништа.{S} Али кад дигоше сребрни шлем, који војв |
траже коње и оружје.{S} С великом муком нађоше некакве високе маџарске кљусине, па на њима прођ |
аких тканина што се под богатим шатором нађоше и запојише га мирисном малвасијом.</p> <p>Старом |
руга господа моле да похита к њима, јер нађоше војводу Радича мртва у своме шатору, с малим јед |
аше кнеза Градоја; али нигде Градоја да нађу.{S} Слуге му казиваху како се стари кнез, одмах по |
Ристивор донео два кондира вина, да се нађу ако би се зажеднело.{S} Изнад постеље Ристиворове |
лим да се мојој верној а несрећној љуби нађу у овим њеним црним данима.{S} Хвала вама свима на |
ише му сузе на очи.{S} Да их при крије, наже пехар с вином и полагано га испијаше.{S} Али не бе |
ст нашега војводе.{S} Чули сте да ме је назначио да вам до краја ове војне на место њега стареш |
се о нечему предомишља.</p> <p>На срећу наиђе у ходнику на кнежевића Боривоја, који, тек што се |
тави Ристивор, — „први гласови, на које наиђосмо, казиваху о великој и славној победи наше војс |
уд напрезах да се дигнем.{S} Око поноћи наиђоше на ме неки сељаци и сељанке из оближњих села ко |
вом и да шкргуће зубима.</p> <p>Кад већ наиђоше на саму пољану пред дворем, покидаше се кола, т |
ставио се испред велике заставе, па би наизменце час наређивао трубачима да дувају, а час их о |
ао се ведар и поуздан; хвалио би кад би наишао на весела и добро опремљена војника; наређивао б |
ем: да смо у оној крчми на цареву друму наишли на чудне гласе!{S} Прво, крчмар и крчмарица прич |
„Јаши свога коња!“ заповедаше му кнез. „Нај, носи заставу!{S} А више ми немој будаласто помињат |
стивор додаде, залете <pb n="202" /> на најближе Турке.{S} Пет сабаља се склопише над главом ње |
љу.{S} Дигоше ме и на рукама однесоше у најближе село где ми ране привезаше.{S} Од тих сељана ч |
ватром горе, да ли....“</p> <p>Узеше га најближи другови стишавати, док се други грохотом насме |
узе љуљати главом и намигивати на своју најближу дружину.</p> <p>Привикаше на њ да умукне и дад |
ом чека да му од Караманије дође његова најбоља војска, јер с овом гомилом слабо наоружаних људ |
>„Ето мишљасмо, господару, видећеш сада најбоље и сам е би ти било за здравље теби и твојима, а |
да му данак плаћамо, и да му од Србаља најбоље јунаке сваке године шаљемо, да за њ и за његова |
н. „Али, кнеже, ти сам од свих нас овде најбоље знаш, колико је ова наша земља патила и патила |
утању проговориће кнез: „Ето вам, децо, највећа и најлепша црква у васиони Бога Саваота!“</p> < |
зу.</p> <p>„О, буди Бог с нама!“ рече у највећем чуду стари кнез па се прекрсти. „Е сад... шта |
авише, да се види коњаник један, који у највећем трку јури ка војсци у сретање.</p> <p>Док се в |
ало у редове испред шаторова, мирно и у највећој тишини очекујући нешто.{S} Није дуго трајало, |
p>У томе часу закуца сребрно клепало са највише куле на двору.{S} Оба хрта скочише хитро па зал |
е с ножем у срцу нађете.{S} Све вас, од највишег до најнижег молим не куните ме, него праштајте |
соко, лети на копља и на мачеве где је најгушће!{S} Није лако што тражиш!{S} Али ћу те радо по |
ику, казивали да је кнез Милан улетао у најгушће чете Агарјана, баш као да је хтео навалице да |
ак пред вече или у Петак у јутру, па да најдаље у Суботу пред вече стигне на Косово.</p> <p>У У |
су настала последња времена, и да ће се најдаље кроз десетак година — а то је ево сад десет год |
с је позвао да се сви око њега искупимо најдаље до Видовдана; друго, страх ме је хоће лукави Аг |
— тобож од страха од Агарјана и њихове најезде — везују пријатељства с царевима и народима кој |
нека му је просто!“ Полетесмо за њим у најжешћи окршај!{S} Мало за тим паде ми коњ мртав, падо |
јих широки колутови зврктаху на сваки и најлакши крок старога витеза.{S} Десном руком својом во |
овориће кнез: „Ето вам, децо, највећа и најлепша црква у васиони Бога Саваота!“</p> <p>„Јели ми |
S} Нико ти за ту жељу замерити не може; најмање Господин Кнез, који у прсима носи срце доброга |
S} Ево да бројимо коње, па ако не изиђе најмање четири стотине, онда ја окат да идем у слепце, |
љиво и још једнако срдит.</p> <p>„То је најмање чудо, које ми попови можемо само кад хоћемо!“ н |
ше у потиљак; али никако да ухвати ма и најмањи одјек од топота ма и малобројне коњице!</p> <p> |
е шездесет и пет, али теби је, кнеже, у најмању седамдесет и пет, само се вазда издајеш за млађ |
емој, молим те, тако ти свега што ти је најмилије и најсветије, не помињи му тога!{S} Нити поми |
настави Гојко, „Кнез беше заповедио да најмлађи Југовић остане на двору, да се нађе Госпођи Кн |
водину, а Ристивор узе хвалити Босиљку, најмлађу дворанку госпође Мандалене. „Беља је, брате, о |
срцу нађете.{S} Све вас, од највишег до најнижег молим не куните ме, него праштајте.{S} Кнезове |
ко ћемо ми тражити само шта је паметно, најпаметније је чувати своју главу и своју кожу; али он |
а се војна свршила, и биће најправије и најпаметније да сваки пође најпречим путем своме дому, |
ло у громко крхање, Иван би, може бити, најпосле и заспао, али не могаше од оног танког извијањ |
е чекао нестрпљиво, па је <pb n="49" /> најпосле — праћен Боривојем и попом Каритоном — изашао |
едаше преда се као стидљива девојка.{S} Најпосле подиже главу и погледа право у очи госпођи кне |
буђеност, и да сухе сузе своје гута.{S} Најпосле — а после подуже почивке — рећи ће Ристивору:< |
да одговори на какво њихово питање.{S} Најпосле престаше и они са својим питањима старцу; а ве |
јали, али да су га и мрвили, и да су га најпосле и отровали!{S} Зар се и данас о њему не причај |
нешто натмурено, као да се срди, па ће најпосле рећи:</p> <p>„Нема овде доста светлости, него |
ема главној капији од двора.</p> <p>Тек најпосле ето га испаде Ристивор, гологлав, носећи у лев |
ш је много којешта причао Ристивор, док најпосле поче да запиње, па да застаје; пренуо би чисто |
кажем.{S} Неколико пута помишљах да је најправије да се поверим старом господару, који ме је у |
амет сече, ова се војна свршила, и биће најправије и најпаметније да сваки пође најпречим путем |
да господски за цара гину!“...{S} Него најправије ми рече старац Мирко из Сенокоше: „Брате, шт |
арима по један пут, а он скочи на ноге, најпре заклони мишицом главу, као да се сакрије од свеч |
а допаде задуван и блед, као без душе, најпре један гласоноша, па мало за њим и други, па и тр |
, која је из кљуна једног тучног ждрала најпре далеко у висину шибала.{S} Из авлије се по камен |
ас да свој клобук закити, док свог коња најпре не закити цвећем...{S} На бојноме пољу јунак нем |
живи кроз њих пројахати.{S} Него да се најпре опростимо!{S} Оди, синко!“</p> <p>Рекав то стари |
стао; изненађен оним што гледаше узе се најпре крстити па онда шапну Ристивору: „Ама, брате, да |
А кнез Градоје седе с Ристивором те се најпре прихватише беле погаче и руменога вина, па онда |
под шатор док их он не зовне, јер хоће најпре да се помоли Богу.</p> <p>„Да дивне зоре!“ рече |
вни своје густе веђе, невесело окреташе најпре једно па друго ухо, не би ли и сам чуо, да ли до |
на испадоше испод грма на чисто поље, и најпре ходом па онда лаким трком пођоше уз ону косу, на |
не предаје одмах госпођи, него нека јој најпре каже, како се гласови проносе да се на Косову ве |
ена и добро га продрма.</p> <p>Ристивор најпре захрка као да га ропац беше стегао, па се онда п |
е вишаху три коњска репа.</p> <p>Старац најпре узе сам да прегледа како је сваки коњ оседлан, и |
најправије и најпаметније да сваки пође најпречим путем своме дому, да тамо дочека вести од Кру |
Цареву Громаду!{S} Ристиворе, води нас најпречим путем!“</p> <p>И ободоше коње, и појурише за |
те, тако ти свега што ти је најмилије и најсветије, не помињи му тога!{S} Нити помињи што Босиљ |
јездити ка Косову, а првенац једнога од најславнијих домова у Хришћанској земљи нашој <pb n="12 |
S} Није дуго спавао кад се трже, баш из најслађег сна, на жустру вику Ристиворову, који упаде у |
овчани сазваше све Приморце на збор.{S} Најстарији од њих рече само оволико: „По закону ове зем |
, на које те живог метасмо, чини ми се, најстрашнија је што ти дадосмо да у последњим својим ча |
е молитве да учине, да Бог грешницима и најтеже грехе опрости!“ питаше кнез Градоје.</p> <p>„Мо |
ца, а они тако наредише јер је један од најтежих грехова пред Богом, да човек сам себи живот од |
рањеника, и напрезао се да не изгуби ни најтиши шапат са усана његових.</p> <p>Опазише како ста |
сваке сумње стављаху.{S} Него за њих је најубедљивије предсказивање био бој орлова са ждраловим |
ји по господству свога племена и бејаше најугледнији, узе реч:</p> <p>„Није ово место, кнеже, н |
та дугујете својој дружини!{S} И што је најцрње, заборависте шта сви дугујемо у оваким данима н |
рним словима пише: „Покајте се!“ Што је најчудније у тој слици свеца Орловићеве куће било, јест |
о!“</p> <p>„Е, па добро!{S} Доста си ми наказивао!{S} Захуктао си се само да одбраниш кукавице, |
изгледало да су шарени и бели лептирови налазили, да сунце топлијим и златнијим зрацима озарује |
леним концем, још неколико завежљаја на наличју од веза, и ево га готов рад који с толиком пажњ |
репаде видев да му се господар од збиље наљутио.</p> <p>„Не, не, не!“ викаше старац све срдитиј |
попа Каритона да овамо к мени дође, да нам војводино писмо прочита!“</p> <p>Одједаред духну по |
јска искупи.{S} Мислиш ли ти, кнеже, да нам већ давно не би стигле његове хитре књигоноше, да н |
е не бих устезао да поменем војводи, да нам је он жив и да нам је такву заповест издао, то се н |
<p>„Може ли, доиста, господо, бити, да нам усред нас живих и наше војске неко убије војводу на |
по моме доласку у Крушевац опазим ја да нам је Господин Кнез нешто дубоко замишљен, сетан и нев |
је!“... „Зар ми на видику Косова, па да нам се слава измакне?!“... „Еј, да жалосне смо ми среће |
мо тврдоглавог попа Каритона да дође да нам је прочита.{S} Ристиворе, шта ћеш ти овде?{S} Не ре |
ног Душанова јунака.{S} Молимо му се да нам га одржи здрава, срећна и славна, и да му помогне д |
омиле, „мени се чини да војвода рече да нам је кнез Градоје старешина <pb n="171" /> док ова во |
лите, да нашем цару победу дарује, и да нам миле наше јунаке врати дома живе и здраве и новом с |
поменем војводи, да нам је он жив и да нам је такву заповест издао, то се не устежем, кнеже, и |
ао: „Децо моја, да ли ко од вас види да нам откуд долази нова каква чета ма од стотину одморних |
и отачаству!...{S} Кад не бих мислио да нам је вино мозак прегрејало, мислио бих да сте бесни и |
о нашој људској памети право би било да нам дарује победу, и да му се не молимо!{S} Али ето се |
омислите, људи, како би страшно било да нам је — не дао Бог! — стигао глас: да се јуче била крв |
га целивамо, и да <hi>њу</hi> молимо да нам опрости!{S} Треће, ако је цар Агарјански с војском |
!{S} Па се здоговорисмо да те молимо да нам их опростиш!“</p> <p>„Зар баш тако, Арсеније?!“ исп |
љи по селима и засеоцима, нека викну да нам требају драговољци, јер нас Господин Кнез зове на К |
логај хлеба и по један гутљај вина нека нам је то у овај час Свето Причешће, да би нас Спаситељ |
ох и знадем да вам кажем.{S} А сад нека нам свима Бог на помоћи буде!“</p> <p>„Хвала ти, јуначе |
те, војводо, заповеди кнезу Гојку нека нам све исприча шта је видео и чуо у Крушевцу!“</p> <p> |
у вис и окренув се свити својој; „нека нам се војска ноћас одмори; одморите се и ви; мене оста |
во дође књига од Крушевца, од Господина нам Кнеза Лазара.{S} Ево ти препис од ње па види шта пи |
ек се прихвати док не стигне вечера, па нам га доведи у трпезарију.{S} А сад одмах пошљи по поп |
и као стара дадиља, него стегни срце па нам као Некудим, који и јеси, испричај мирно све што зн |
дару, кад год нам хвалиш Душана — а кад нам га не хвалиш!“ — узе Ристивор смерно да говори, „св |
тке и буде било!{S} Ниси био с нама кад нам Гојко причаше како се по Крушевцу зуца да по свој п |
а Града!...{S} Не брин’те се, људи, сад нам не гине победа!...{S} Камо?..{S} Дајте вина овамо!“ |
е поштује?!“</p> <p>„Господару, кад год нам хвалиш Душана — а кад нам га не хвалиш!“ — узе Рист |
и веру Хришћанску!“ “</p> <p>„До подне нам је ишло добро.{S} И ако је сва војска била у борби |
подину кнезу: хвала му што те посла, те нам каза да не грешимо душу песмом у дан, у који ваља д |
, у име целе моје дружине, молим опојте нам војводу по закону!{S} Ако видим да се на ваша Хришћ |
ошко ми онда каза: „Погодио си; и јесте нам Кнез сетан и невесео!{S} А и за невољу му је, јер, |
победа нагиње к нама и надасмо се да ће нам је Бог, само још кроз који часак, па коначно поклон |
по коју душу Хришћанску.{S} А можда би нам срећа јуначка дала да неко од нас, с мачем у руци и |
.{S} Узалуд ти сва мука.{S} И узалуд би нам свима била мука, кад би се сви с тобом сложили, да |
у ли ти тешке ране, јуначе?{S} Да ли би нам могао испричати све како је било?“</p> <p>„Лаке су |
ла као да је из једнога грла. „Заповеди нам само Напред, па да видиш, Господару, како Србадија |
ше неки, док опет други говораху: „Кажи нам само је ли све добро, или има нешто што добро није! |
воранину Душку јутром онога дана у који нам ти, кнеже, пред вече стиже.{S} Објаснио сам ја то с |
им рукама, сав уплакан.</p> <p>„Знаш ли нам, старче, рећи ко је све синоћ долазио под шатор вој |
о за тебе изгинули, како и треба кад си нам господар!{S} Знамо ми да си ти на зло зао, а на доб |
с тобом две три речи на само.{S} Ти си нам свагда био веран и мио властеличић.{S} Сутра ћеш у |
раст.{S} Тебе смем да призивљем, јер си нам светац и велики наш помоћник ето већ седам стотина |
, потрчи напред, и види шта је, и врати нам се у сретање!“ рече кнез Градоје, па нареди стражи |
неш!{S} Опрости нам, Господару, опрости нам; јер и ако јесмо људи без добре среће, нисмо људи б |
нисмо људи без вернога срца!{S} Опрости нам!“</p> <p>И онда се диже, прекрсти се и намести свој |
прости нам, Господине Кнеже!{S} Опрости нам, и витешки царе наш!...{S} Опрости моме унуку, јер |
лико љубио, и за који гинеш!{S} Опрости нам, Господару, опрости нам; јер и ако јесмо људи без д |
узе да говори на глас:</p> <p>„Опрости нам, Господине Кнеже!{S} Опрости нам, и витешки царе на |
занавек опроштено.....{S} Народе, чувај нам двор и слушај кнегињу!...{S} Кнегињо, води бригу о |
угу него као млађег брата, пази и чувај нам старога господара!{S} Знам за њ да ће пазити и чува |
дина!{S} Дај ти нама твоју заставу, дај нам кога властелина, који зна шта је војска и војна, па |
Е, сад, војводо!“ узе реч Градоје, „дај нам заповест да се одмах за Косово кренемо!“</p> <p>„Шт |
.{S} Ех, како сад да ти кажем.... немој нам замерити,... имамо за нешто да <pb n="67" /> те зам |
} Немој трудити своју старост.{S} Немој нам слати ни дете Боривоја.{S} Пошљи кога од своје влас |
ко,“ викну му са зачеља војвода, „немој нам прекидати Гојка!“</p> <p>„Молим те, витешки војводо |
учује!{S} Дед’, млади властелине, казуј нам даље шта имаш!“</p> <p>„Како ти рекох, господине во |
ики јуначе наш!{S} По Богу брате, казуј нам даље шта би икако би?!“</p> <p>„Па и не знам вам, г |
, „ако се ниси преко мере уморио, казуј нам даље све по реду, да чујемо нашу тешку несрећу све |
рате, још мелема за срца наша!{S} Казуј нам још шта си видео.“</p> <p>„Има, кнеже, пуно шта што |
е му да се мало поткрепи.</p> <p>„Зором нам је добро пошло било!“ настави он своје причање. „На |
чу, љубимо поздрављење.{S} Војводо, ево нам стигоше поуздане вести како се цар Агарјански са си |
„Живео нам, славни господару!{S} Живео нам млади кнежевић!“ Сељаци сложно прихватише, и ако им |
ежева па громко грмну у усклике: „Живео нам, славни господару!{S} Живео нам млади кнежевић!“ Се |
смо, да с браћом славу делимо!“ „Ама ко нам је крив?!“.... „Што се сад тешкате?{S} Што не послу |
поклони, благосиљати свакога од њих ко нам данас и у добри час стигне!{S} Нека се одвоје од св |
а мало и прострадамо и јесте право; ако нам Бог већ неће опраштати, па добро, нека нас казни, н |
ку војску, загазићемо и ми, па већ како нам Бог да!“ рече млади Боривој гласом устрепетаним.</p |
жалосне смо ми среће!“...</p> <p>„Тако нам и треба!{S} Нисмо боље ни заслужили!“ рече кнез Мир |
енуо од Дринопоља путем у Србље.{S} Ено нам је и нов поклисар његов стигао, да нас још једном п |
довикиваше кнезу и чети његовој: „Добро нам дошли, јунаци, и у добри час!{S} Донели да Бог да с |
као да је каква светиња,</p> <p>„Добро нам дошао, млади властелине!“ рече кнез срдачно. „Како |
ије тако!{S} Дајте да саслушамо све што нам кнез Градоје поручује!{S} Дед’, млади властелине, к |
прихвати опет Вукан, „ниси чуо све што нам је Гојко синоћ причао.{S} Остаде ти синоћ у твоме ш |
> <p>„Хвала ти, јуначе!{S} Хвала ти што нам исприча све како си видео!“ привикаше му многа госп |
поздравом: „Здраво, јуначе!{S} И честит нам био!“ док га они љубљаху у скут и у руку.</p> <p>Ка |
се будемо кретали за Косово, ваља да су нам људи одморни, чили и весели. <pb n="84" /> Ако пров |
о ми стигли на време на Косово, и да су нам уморна браћа наша видела, да им одморна браћа у пом |
лицом, верни и славни кнеже!{S} Нека су нам добро дошли и сви твоји јунаци!{S} Нека би наше дру |
з трпезарије.</p> <p>„Е, мој Гојко, баш нам ти никакво добро не каза!“ тешкаше се војвода.</p> |
ца православне земље освајају.{S} И још нам поклисар његов каза, да цар његов долази с војском |
с Господином Кнезом на Косову, а нама — нама ће ето да се прилепи брука и срамота!“</p> <p>„Нем |
рке, и опет њима дође одморна војска, а нама — нико да придође, него ми једни исти боримо се од |
нашла с Господином Кнезом на Косову, а нама — нама ће ето да се прилепи брука и срамота!“</p> |
не осетите да вам је Бог опростио.{S} А нама ето кажите колике прилоге да дамо, па да вам дамо! |
ли што пре; а кнез Будисав нека дође за нама, па кад стигне!“</p> <p>„Тако ми Славе, кнеже,“ на |
ом!{S} Неће му коњ натраг, него хоће за нама!{S} Он га окреће правцем к Северу а Јабучило после |
р нама свима као отац; ова српска земља нама свима је као рођена мати.{S} Ето сад видите, шта ј |
него о јакости твоје сажаљивости према нама грешнима!“</p> <p>Старац прену иза сна и скочи жив |
Крста, била са сваким од нас и са свима нама који излазимо да се боримо за Крст Часни и веру Хр |
та сте дужни један другом а шта обојица нама свима.{S} Одлазите сад!“</p> <p>И војвода махну ру |
а ма то било и у саму смрт.{S} Свима је нама наше отачаство и наше име подједнако мило.{S} И с |
ану: „Не знам ја за друге свеце; али је нама наш светац свагда помагао.{S} Ето чуј један од мно |
таром господару да заборавља, колико је нама свима драгоцена глава његова!“</p> <p>Ту сад госпо |
} Видимо, јесте јунаци!{S} Предајите се нама јунацима, који смо пријатељи јунака!{S} Предајте, |
Босиљкина.{S} Бог нека и теби, и њој, и нама свима милостив буде!{S} А сад, пођи и остави ме са |
емљу и за ову нашу сиротињу, исто као и нама!{S} Него је и наша и његова несрећа што писмо моје |
војводи, помози војсци његовој, помози нама свима да здраво и честито нашем Господину Кнезу на |
Бога ми биће и више — година!{S} Дај ти нама твоју заставу, дај нам кога властелина, који зна ш |
осподо!“ рече кнез Градоје. „Не приличи нама да кога било кунемо.{S} Господин Кнез је једини ју |
о вама који с кнезом изгинусте!{S} Авај нама, који иза вас остадосмо!“</p> <p>Па се онда опет в |
има, осећасмо сви да се победа нагиње к нама и надасмо се да ће нам је Бог, само још кроз који |
рими из његових руку крст и окрену се к нама рече: „Ево за све вас целивам распетога Спаситеља |
ога и онога света!“ Па се онда окрете к нама: „Ко не жали погинути, нек пође за мном!{S} Ко не |
вору па га насупрот вољи његовој носи к нама!“</p> <p>„То се теби све тек тако чини, синко мој! |
ветац може и да не мари, јер се није он нама заветовао; али ми ваља да маримо, јер смо се ми ње |
им зидинама?!{S} Господин је Кнез Лазар нама свима као отац; ова српска земља нама свима је као |
мо дај ти њега овамо у двор да вечера с нама, па већ видећемо хоће ли после хтети да тражи шато |
просу по образу.</p> <p>„О, буди Бог с нама!“ рече у највећем чуду стари кнез па се прекрсти. |
се узеше крстити и шаптати: „Буди Бог с нама!{S} Каква нас беда још снаћи не ће!“ Па онда се зб |
Прекрсти се и рече у чуду: „Буди Бог с нама!{S} Какве беде и несреће не ће нас још стићи!“</p> |
„Држ’те се јуначки, децо моја, Бог је с нама!{S} Напред, напред, Србадијо моја.{S} За крст часн |
ио!“</p> <p>„Потецимо, синко!{S} Пођи с нама, Ристиворе!{S} Не, потрчи напред, и види шта је, и |
о</hi> битке и буде било!{S} Ниси био с нама кад нам Гојко причаше како се по Крушевцу зуца да |
ужје и опрему у оне војске што је већ с нама.{S} У Недељу, ако Бог да, крстићемо првенца сина, |
“ прихвати кнез Градоје, „онда ви данас нама опојте како треба нашег војводу, а сутра — ако дои |
де заједно са мном признати, да си међу нама свима ти једини који си достојан те части!“</p> <p |
косе те их сави <pb n="35" /> у перчин, намаче петрахиљ, приђе смерно пред велику икону великог |
пашће на господу; није њу Господин Кнез намењивао јадној сиротињи!“</p> <p>И стари кнез затвори |
е и невоље!{S} Сам могу и проћи куд сам намерио, а с вама двојицом теже је то.{S} А после, дете |
ина, узе исправљати рукаве од антерије, намести свој црвени пас да стоји како треба, и справљаш |
!“</p> <p>И онда се диже, прекрсти се и намести свој калпак.{S} Лице му се чисто разведрило, ка |
иш ово велико и дивно кубе, које је бог наместио над Косовом?{S} Зар то поље, које се прелива ч |
би смрт задао?!{S} Видите ли како је се наместио на свиленоме своме платну војводскоме?{S} Види |
имио као своје, увео у царство Божје, и наместио нас у ономе крају раја где су Косовски јунаци |
о вењаке покривене липовином, испод њих наместио дрвене столове, а по столовима беле погаче и д |
га грма, у врх плаштева, а уза сами грм наместише седла, како ће им као узглавњаци послужити.{S |
оздени подглавњаци, на које се цепанице намештаху, кад је у зимње доба трпезарију загрејати ваљ |
а кнез Винко, па се узе љуљати главом и намигивати на своју најближу дружину.</p> <p>Привикаше |
прихвати поп Каритон па климну главом и намигну на Ристифора, као да му даје неки уговорени зна |
е и плакање.{S} Намргоди се стари кнез, намргоди се поп Каритон.{S} Потекоше људи по гомилама р |
тим пређе у гласно јецање и плакање.{S} Намргоди се стари кнез, намргоди се поп Каритон.{S} Пот |
ина!“</p> <p>„Шта велиш?!“ продера се и намргоди кнез Вукан. „Шта велиш?!{S} Нема, кнеже, од то |
снаху своју као изненађен, па се мало и намргоди. „Не могу ја једном бунтовнику никад опростити |
вором.{S} Сви снуждени, сви натуштени и намргођени.{S} Свакоме се сињи хладан камен на срце нав |
арају; али са њихове жалости у оку и са намрштених чела њихових народ чита, <pb n="134" /> да ј |
асмејаше.{S} Кнез Градоје састави веђе, намршти чело и гледаше преда се застиђен, а образе му п |
властела.</p> <p>Кнезу Градоју се чело намршти и његове густе веђе спуштаху се као да хоће да |
Гледа све то кнез поиздаље, и нешто се намрштио беше.</p> <p>„Да није откуда какав светац сутр |
Властелин Витомир ми је пред вама свима нанео срамоту, која се само мојом ил’ његовом крвљу спр |
марлија или Зијаметлија, кад год га пут нанесе онуда, стане пред оним гробовима, и у знак свога |
ибље, прегази поток, окрену копље своје наопако, да сељани, чим га угледају, узму нагађати, да |
кљусине, па на њима прођоше кроз град, наоружани свакојако, али из гласа и сложно појући: „Теб |
ајбоља војска, јер с овом гомилом слабо наоружаних људи од сваке вере а и без сваке вере, не см |
“ И позатвараше продавнице и радионице, наоружаше <pb n="105" /> се, и певајући оставише Крушев |
ушевљани трговци, мајстори, радници.{S} Наоружаше се како је ко могао, позатвараше продавнице и |
војска одби први, па други, па и трећи напад непријатеља.{S} Сунце није било одскочило ни за д |
да, „него који су овде напољу били први нападачи?“</p> <p>„Тек ја дођох из двора међу своје људ |
ска војска на Косово стигне, него мучки нападе кнеза док тек с половином српске војске стојаше! |
о овај град, ако га и кад га непријатељ нападне.{S} Али ако — не дај Боже! — Србадија изгуби би |
ора међу своје људе, а кнежеви нас људи нападоше!“ причаше Витомир.</p> <p>„Тако је у истини!“ |
ознајемо: али с оним малима права ти је напаст.{S} Тек ће по неки да искочи кад му се и не нада |
враћам моме дому, да га браним од сваке напасти!“</p> <p>„Благо Господину Кнезу на Косову!{S} Б |
обложени сребром, у коме је урезан био напис, како је на томе столу и за том трпезом седео и о |
Градоје Орловић од Орлова Града вели да напишем ово овако:{S} Војводо, више ти ја чекати не мог |
а Босанских коњаника.{S} Уставише се да напоје и себе и коње.{S} Причаху да се враћају с Косова |
е ледени и влажни трепер, који сад беше напојен мирисом од тамњана и босиљка.</p> <p>И ако му л |
дихати оним слатким поветарцем,који се напојио мирисом од босиљка, ружа, и липова цвета!{S} Ни |
нске, не би ли се мушка срца загрејала; напојих свакога ко хтеде да пије; момчадија узеде уз св |
оцат, па да се у писму Господина Кнеза напојиш небеском малвасијом!{S} Ниси чуо како он велико |
е умијте и ви, и Богу помолите; па онда напојте коње, оседлајте их и за пут припремите, па дођи |
што стиже у двор пре овог чуда и покора напољу!“ говораше госпођа Манда, па се узе <pb n="15" / |
м то,“ рече војвода, „него који су овде напољу били први нападачи?“</p> <p>„Тек ја дођох из дво |
а, па се узе <pb n="15" /> крстити, јер напољу удари негде гром са страшном праском и трештањем |
си наумио?{S} Кад ти ја само из далека напоменух да би добро било, да се и ми као и други паме |
старчеву.{S} Онај <pb n="208" /> силни напор сломио га је.{S} Срце му силно залупа последњим к |
изнурену снагу старчеву.{S} Онај силни напор, и душевни и телесни, оно велико изненађење да ви |
аставише се.{S} Оба задахтала од тешких напора.{S} Стари кнез убриса рукавом зној са чела па се |
е кога о патос да тресне.{S} И кроз све напоре једнако разговараху један с другим: „Да видиш, к |
аше се за нов чин. „Нека светац не виче напразно; „Покајте се!“ Да се покајемо и да му се помол |
Санџак-Бега — сав задрхта и побледе.{S} Напрегнувши све своје силе подиже се живо, те грчевито |
и, децо моја, Бог је с нама!{S} Напред, напред, Србадијо моја.{S} За крст часни и веру Хришћанс |
отина година свагда ишли <pb n="196" /> напред а данас на Косову да бегају?{S} А, мој синко, да |
м викну:</p> <p>„Јунаци!{S} У седла!{S} Напред!“</p> <p>И док се два пута само оком тренуло, тр |
е јуначки, децо моја, Бог је с нама!{S} Напред, напред, Србадијо моја.{S} За крст часни и веру |
44" /> и громко викну: „У име Божје!{S} Напред!“ Не умем ја вама описати ону грмљавину од кликт |
Овамо!...{S} У седла!{S} На коње!...{S} Напред!“</p> <p>И старац скочи, и већ се дохвати Лабуду |
ез нешто рече својима, па потера Лабуда напред.{S} За њим јахаше Боривој, за Боривојем Ристивор |
доје.</p> <p>„Стани, море!... ни корака напред!“ викну жустро и срдито Турчин. „Не будал’-те но |
штва нема!“</p> <p>И пођоше сва тројица напред ка Косову.</p> </div> <pb n="180" /> <div type=" |
вом изиђе испред свога господара и пође напред.{S} Кнез се крену с младим Боривојем за њим, а з |
угом главом и очима знак дају, да крочи напред и да отпочне.{S} Очевидно били су се о нечему до |
} Пођи с нама, Ристиворе!{S} Не, потрчи напред, и види шта је, и врати нам се у сретање!“ рече |
узде да у седло ускочи, изгураше силом напред једнога седог старца, који сад већ немаде куда, |
азбарушене косе повио горњим телом мало напред као да крупним црним очима својим вреба <pb n="2 |
воска.{S} На своду, који је испао мало напред над огњиштем, да не да диму да се са њега повија |
је из једнога грла. „Заповеди нам само Напред, па да видиш, Господару, како Србадија зна да ги |
некога, пружио леву руку према себи а у напред, као да хоће да некога од оних, што га гледају, |
ву заповест <pb n="143" /> да наступају напред.{S} Чух Кнеза како онима око себе рече: „Има их |
раздраган <pb n="72" /> викну громко: „Напред, јунаци!“ Ристивор ободе Јабучила па са заставом |
мач из корица и не осврћући се викну: „Напред, депо, за крст часни и веру Хришћанску!“</p> <p> |
а гледао непомично у старог рањеника, и напрезао се да не изгуби ни најтиши шапат са усана њего |
рац запириваше ми у лице, али се узалуд напрезах да се дигнем.{S} Око поноћи наиђоше на ме неки |
рло доношаше, Ристивору, који се доиста напрезаше да окрене коња другим правцем. „Натраг, кад т |
Ристивора, узалуд по правцу руке његове напрезаше своје старачке очи да продре што дубље у сиву |
а. „Нађосмо је о врату а испод свиленог напрсника у тога младога јунака до тебе.{S} Кажи ми пра |
ване, и појасеве, и клобуке, и гвоздене напрснице.{S} Све то смести око заставе, па растури по |
атним ножем у срцу!{S} Тај би му призор напунио очи сузама, и стегао му срце горком тугом.{S} П |
малено дете носио на рукама својим.{S} Напунише му се очи сузама, па с дубоким уздахом прозбор |
ву руку.{S} Осети како му се очи сузама напунише; пригну се и пољуби мртва војводу у чело, и гр |
срце некако размекша, а очи брзо сузама напунише.{S} Тек се једној од њих уз уздах оте узвик: „ |
да је од камена па укопан.{S} Очи му се напунише суза.</p> <pb n="187" /> <p>„Децо!“ прозбори о |
агано растапаше у тугу; крупне њене очи напунише се сузама, које би затрептале на дугим трепави |
моје име!“</p> <p>Кнегињи се крупне очи напунише сузама.{S} Усне јој на угловима задрхташе.{S} |
ралампије нешто мало загушеним гласом, „наравно, према греху требају и молитве, и метанија, и п |
дило, које се никада не гаси.{S} Од два нараштаја овамо утврдио се обичај у двору Орловићеву да |
е, кнеже, време је!“</p> <p>Кнез понови наредбу Ристифору, да доведе у трпезарију војводина мла |
м добро да је он могао то и друкчије да нареди, јер има међу вама који би по слави свога имена |
ристизаше.</p> <p>Не одјахујући војвода нареди да се разапну шаторови за њега и за властелу на |
ам се у сретање!“ рече кнез Градоје, па нареди стражи да дигне војску на ноге.</p> <p>Сам пође |
, како, кад год прави јунак погине, Бог нареди те анђели запале нову једну звезду у славу јунак |
а прегледа како је сваки коњ оседлан, и нареди да Ристивор мало боље притегне пас у Боривојева |
ба! <pb n="155" /> Па онда мене зовну и нареди те унесох под шатор к њему ону велику скрињу, ко |
, ништа мени немаш да захвалиш!{S} Него нареди да се запали велика воштаница пред иконом Светог |
испод које мало час пројахаше.{S} И још нареди да сва војска преноћи где ју је кнез Градоје већ |
head> <p>Ристивор је, по жељи Ивановој, наредио те млађа чељад простре постељу за Ивана у куту |
могао и друкчије наредити него како је наредио.{S} Али што се не бих устезао да поменем војвод |
вор по заповести коју је од кнеза добио наредио беше те су војници одјахали па се ставили у два |
/p> <p>„Кнез Лазар је“ наставља Гојко, „наредио био да у Крушевцу остане двеста педесет оклопни |
агледамо је ли војвода могао и друкчије наредити него како је наредио.{S} Али што се не бих уст |
брзо су се довршивале, те је кнез могао наредити да се у Среду, деветога Јунија, <pb n="53" /> |
живе било мртве у руке предати, па како наредиш!“</p> <p>Војвода би једва дочекао да се једном |
одају у којој беше већ тако мрачно, да наредише да се велике жуте воштанице у сребрним стојниц |
аредише Сабори Светих Отаца, а они тако наредише јер је један од најтежих грехова пред Богом, д |
ложно духовници.</p> <p>„Не да јер тако наредише Сабори Светих Отаца, а они тако наредише јер ј |
ога господара, и, час руком, час мигом, наређивао млађима шта да донесу на трпезу а шта да одне |
ао на весела и добро опремљена војника; наређивао би, без икаква прекора да се из његове ризниц |
ред велике заставе, па би наизменце час наређивао трубачима да дувају, а час их опет устављао т |
ела, а од женскадије нека рони сузе без нарицања, а по нека нариче без суза!...{S} Ено видиш, о |
лепо чујем како жене почеше запевати и нарицати!“</p> <p>Кад стиже Ристивор, кнез га запита: „ |
и крепко мушко срце.{S} Немој ти сад ту нарицати као стара дадиља, него стегни срце па нам као |
д детињства другу, и кроз гласно ридање нарицаше: „Друже и брате мој!{S} Што нас тако остави?{S |
нека рони сузе без нарицања, а по нека нариче без суза!...{S} Ено видиш, одоше сви у село.{S} |
енскадија узе певати песме од сто руку, народ весело довикиваше кнезу и чети његовој: „Добро на |
ина двор властелинске куће Орловића.{S} Народ прича да је прве темеље и прву кулу од тога двора |
ича крену за Косово весело певајући.{S} Народ је испраћаше узвицима и усклицима желећи јој срећ |
име земље Господара, Кнеза Лазара, онда народ, певајући и кликћући, узе растапати своју радост |
д с војском само на Лазара, а не иде на народ српски.{S} С тога се господа српска моле да бар н |
ле овог призора, коме сва господа и сав народ, што се онде слегао био, беху сведоци, стојећи го |
међу колибама војнога стана.{S} Тек кад народ опази да војвода, кнез Градоје, праћени неколицин |
га поведе к двору отвореним путем кроз народ.</p> <p>„Ето се веселимо већ три дана!“ причаше И |
ја задахну све, и господу, и војнике, и народ новим поуздањем да ће, ако Бог да, све добро бити |
имакоше Дворињу, видеше лепо како многи народ седи под вењацима а испред вењака и око колиба ви |
ктати.{S} Те усклике прихваташе и други народ који ништа не виде шта тамо пред двором бива, али |
а Христа, који неће оставити Хришћански народ свој да пропадне, и с уздањем у јунаштво наше хра |
за свете цркве његове и за православни народ његов!“ Клекнусмо сви и помолисмо се у себи како |
да Агарјани неверници победе Богу верни народ српски?{S} Ман’те се, људи!“</p> <p>У гомилицама |
е кнегиња кроз одушевљени и љубави пуни народ у свој двор проћи.</p> <milestone unit="subSectio |
кнез, „Него, молим те, видиш да се овај народ слегао око нас!{S} Немој да се ми царска властела |
крају!{S} Ман’ се, човече, та сам онај народ на Косову и око Косова па да даде не једну него д |
ажњом твога славнога деда!“</p> <p>Онај народ, што могаше видети како се господа поздрављају и |
кнез Градоје поуздано, „Не би тај јадан народ данас запевао, да зна шта је било на Косову!{S} С |
колевци|“</p> <p>Па се слегао радостан народ око мале војске кнежеве, рекао би, хоће да је заг |
ике беде и невоље кроз које је пролазио народ наш, од ово двадесет пет година амо.{S} На моје в |
таре хрисовуље, и видео да је право што народ неће да му је Лазар господар код живога Марка, си |
смо у Орлову!{S} Као враћамо се, па нас народ дочекује с певањем, а поп Каритон, у одежди кропи |
о си остарео још ти не познај наш прост народ.{S} Ево да се кладимо да ти <pb n="52" /> сутра д |
b n="125" /> искупљена војска растопи у народ и стопи с њиме.</p> <p>У двору се већ више никако |
ата села по Косову, да их пале, да секу народ, и младу чељад у робље да одводе.{S} Имаћемо зар |
ости у оку и са намрштених чела њихових народ чита, <pb n="134" /> да је нашу војску некаква ве |
снији него ми који смо овде, и овај наш народ око нас!“</p> <p>„И нико сигурнији од нас, да ћем |
је смерно пољуби и сузама ороси.</p> <p>Народ поче да виче: „Срећан пут, господару, и теби и во |
же да носи круну оваквог <pb n="188" /> народа какав смо ми, а да није мученик овога света?!{S} |
и још није стигао крај страдањима овога народа нашег.{S} Јер, колико хиљада Срба нису краљеви и |
д, ни за велику морију која помори пола народа!{S} Ја му испричах све велике беде и невоље кроз |
од свих наших баштина, и од свега нашег народа на тим баштинама.{S} Што ти опростиш — био то ду |
јуначко име једног јуначког Хришћанског народа, јер наша срамота не може бити на понос ни цркви |
ка момчадија, те живо растави таласе од народа.{S} Иван Порубовић, сав светао у лицу од радости |
p> <pb n="85" /> <p>И онда се таласи од народа одбише од двора и повијаше за кнезом Градојем и |
Осмехујући се пролажаше он кроз гомиле народа, поздрављајући га гласно и срдачно: „Помози вам |
стивор једнако одбијао од шатора таласе народа шапућући: „Мичите се, браћо, даље!{S} Срдит је к |
младих мома, пуно младих девојака, пуно народа, пуно света свакојака, пуно слепих и кљастих про |
еже, пуно шта што казује како је срце у народа ускипело јуначким покретима!...{S} Ама ко ће то |
не, и нека је занавек опроштено.....{S} Народе, чувај нам двор и слушај кнегињу!...{S} Кнегињо, |
а слуша!...{S} Хај, јуначни а непокорни народе!...{S} Бог нека ти буде милостив!“ Па онда сукну |
езде — везују пријатељства с царевима и народима који се Рим-папи као своме идолу клањају; друг |
је Бог поставио да у његово име правду народима дели, иде сад с војском само на Лазара, а не и |
себи говорио: „Е па шта ћеш ти с таквим народом?!{S} Шта може од нас бити, кад ето ни на војни |
а се кроз сузе, а на глас, Богу моли да народу српском милостив буде!“</p> <p>Ту га сад прекиде |
, заставу Орловића.{S} Благо довикиваше народу: „Дед’те, браћо, размакните се мало, да отворимо |
га и славно и сјајно.{S} И кад објавише народу на пољу пред дворем да је првенац војводин добно |
о тобож учи књигу| Ех, тај узео да соли народу и мени памет. „Знате ли ви, браћо,“ вели, „знаш |
ај кнегињу!...{S} Кнегињо, води бригу о народу нашем!{S} И сад.... с Богом остајте!“</p> <p>Па |
зивати, кад то Господин Кнез није писао народу него војводама и кнезовима, великој и малој влас |
ту помишљаш: како је мало верних људи у народу, који си ти толико љубио, и за који гинеш!{S} Оп |
ли!{S} Зар се и данас о њему не причају народу по саборима уз гусле свакојаке лажи и гнусобе?{S |
ече кнез Мирослав. „Није <pb n="131" /> нас кнез Градоје кумио и преклињао да се крећемо?!{S} Ј |
и и шаптати: „Буди Бог с нама!{S} Каква нас беда још снаћи не ће!“ Па онда се збише тешње у гом |
не би стигле његове хитре књигоноше, да нас зову да се одмах крећемо, кад би такве опасности би |
нам је и нов поклисар његов стигао, да нас још једном позове да се њему, Емиру Мурату Орканови |
есни и махнити, и молио бих војводу, да нас ослободи од таквих другова!“</p> <p>„Ево ћу им ја“ |
!{S} Клекнимо и помолимо се Господу, да нас благослови, да се данас храбро и срећно боримо за с |
пет пушта морије, само нека не пушта да нас у отвореном боју на отвореном пољу разбијају неверн |
куд си наумио!{S} Не дам ја теби ни да нас испратиш до на међу наше кнежине!“</p> <p>„Ето, не |
госмо Господину Кнезу на Косово, ево да нас сада и ова несрећа снађе!{S} Ово је просто један ст |
„Еј, мој верни Некудиме!{S} Зар ово да нас снађе?!“</p> <pb n="149" /> <p>„Треба ли ти што, го |
да смо сиромашни људи, и знаш добро да нас ево жетве омахњују већ неколико година.{S} Ми добро |
ада било; али ево невоље где, уместо да нас мире, калуђери и попови наводе нас на заваде, е ето |
ија зна да гине!“ Господин Кнез погледа нас све дугим а невеселим једним погледом, па рече само |
ога унука. „Мој синко, ми полазимо куда нас образ јуначки зове а воља Божја води!...{S} Полазим |
ине, да видимо да ли је какве поруке за нас и за своју војску оставио.{S} Камо га Иван, камо Не |
Ми добро знамо да ти дугујемо што си за нас цару платио цареву перперу.{S} Али не знамо, Бога м |
сушу, или поводањ, нека нас пржи, нека нас топи, нека опет пушта глад, нека опет пушта морије, |
нека опет пусти сушу, или поводањ, нека нас пржи, нека нас топи, нека опет пушта глад, нека опе |
Бог већ неће опраштати, па добро, нека нас казни, нека опет пусти сушу, или поводањ, нека нас |
дружина окићена, и <pb n="71" /> и нека нас ти водиш, па је мени као да смо ја и мој Јабучило ц |
одно приклопи кнежево питање. „Ето нема нас овде ни пуна хиљада војника, а треба да му одведем |
мојте, господо и браћо, него колико има нас данас овде ми да се кренемо, у име Божје, одмах још |
: „Та није ваљада сва Србадија спала на нас сиротињу у овоме крају!{S} Ман’ се, човече, та сам |
него света душа његова, која оданде на нас тројицу овде гледа!{S} Да скинемо калпаке, и да кле |
и будан чувај стражу, да Турци не би на нас успаване нагазили.{S} Него, ако бих се успавао, буд |
да се већ од поодавно Бог нешто срди на нас Србадију.{S} Да јесмо грешни, јесмо; <pb n="114" /> |
п Каритон расрди, не срди се ти зато на нас, а и њему опрости.{S} Друго те молим, помоли се Све |
да смо у Орлову!{S} Као враћамо се, па нас народ дочекује с певањем, а поп Каритон, у одежди к |
ли, доиста, господо, бити, да нам усред нас живих и наше војске неко убије војводу нашег?!“ пит |
еш ти с таквим народом?!{S} Шта може од нас бити, кад ето ни на војни нећемо да слушамо своје с |
и и здрави као три пријатеља, или ће од нас тројице само један измилити жив, али и он ранама по |
но. „Нека је слава Богу!{S} Један ће од нас двојице на Косову погинути, а може бити баш и обадв |
д око нас!“</p> <p>„И нико сигурнији од нас, да ћемо распрштати Агарјане као јастреб јато голуб |
срећно и честито, и јесу бољи јунаци од нас!“</p> <p>„А шта ми се ти сад ту правиш неки судија? |
и Сила Часнога Крста, била са сваким од нас и са свима нама који излазимо да се боримо за Крст |
да би нам срећа јуначка дала да неко од нас, с мачем у руци и погине, те да се олакша грех, кој |
ице, нити смо људи без душе.{S} Нико од нас не ће ништа теби пребацити, јер сви смо подједнако |
нађе; а под сигурно знам, да му нико од нас не би ни хтео ни умео помоћи!“</p> <p>Опет ударише |
пуно јунаштва!{S} Нека ти је просто од нас, а на сигурно ће ти и Бог опростити!“</p> <p>И онда |
ако Бог да!{S} А ето му стигоше за све нас весели гласи од Крушевца!{S} Господар нас зове на К |
за мене и за моју момчадију, а и за све нас.{S} Сутра, кад се будемо кретали....“ |</p> <p>Ту г |
о да нас мире, калуђери и попови наводе нас на заваде, е ето где се владике прогањају измећу се |
г с нама!{S} Какве беде и несреће не ће нас још стићи!“</p> <p>И онда потрча, и у часу се нађе |
оја, који, оседео у војнама, преклињаше нас све редом да не оклевамо?! »А што га ти не послуша? |
честити Господин Кнез Лазар могао и без нас да задобије победу!{S} Нека је слава богу за то!“</ |
него две војске!{S} Имаће цар наш и без нас доста војске!“ По гдекоји момак, још онако врућ од |
шега Господина Кнеза, него да је он без нас а ми овде без њега!{S} Него да све то оставимо на с |
ан.</p> <p>„Ево што: прво Господин Кнез нас је позвао да се сви око њега искупимо најдаље до Ви |
је то у овај час Свето Причешће, да би нас Спаситељ Господ Исус Христос на небу примио као сво |
ђох из двора међу своје људе, а кнежеви нас људи нападоше!“ причаше Витомир.</p> <p>„Тако је у |
у на Цареву Громаду!{S} Ристиворе, води нас најпречим путем!“</p> <p>И ободоше коње, и појурише |
p> <p>„Хвала теби, витешки старче, који нас учиш чему ваља!“ прихвати војвода па скиде одмах св |
ођи на Косово кад ти се сви искупе; али нас, који смо ево већ овде, испраћај ти још данас Госпо |
певањем, а поп Каритон, у одежди кропи нас китом <pb n="191" /> босиока.{S} И тек ми мати приђ |
крштењу прима српско име!{S} Пуштај ти нас друге, а с Вуканом ето остани па сврши свето крштењ |
ма из црних облака лије.</p> <p>„Ухвати нас ситна киша тек изађосмо из планине а на доглед наше |
Господин Кнез погинуо!“</p> <p>„Сачувај нас тога, Господе Боже!“ рече запрепашћен војвода Радич |
твом вашим, ни дивном малвасијом, којом нас војвода служи, не могох отети некаквој чудној сети |
о — све кад би и била истина да се он о нас огрешио — дајте да се данас овде на догледу његова |
>„Војводо, вазда верни своме завету ево нас из кнежине од Орлова Града, да ти, као клетвеници т |
своје, увео у царство Божје, и наместио нас у ономе крају раја где су Косовски јунаци с Господи |
иш ко си и шта си, не можемо ми, колико нас је год овде, то да заборавимо!{S} Немој, славе ти, |
. „Ево се заветујемо да ћемо ми, колико нас овде има, братском ревеном подићи цркву код гроба в |
“ рече кнез Градоје весело. „Ми, колико нас је данас овде, да се кренемо, не би ли Господину Кн |
ми који смо овде, и овај наш народ око нас!“</p> <p>„И нико сигурнији од нас, да ћемо распршта |
м времену у коме живимо, кад се све око нас врти и преврће како никада до сада, зар је чудо што |
м те, видиш да се овај народ слегао око нас!{S} Немој да се ми царска властела, и господа обнаж |
“ узе реч кнез Градоје. „Прво зато, што нас је наш Господин Кнез Лазар позвао да на Косово изиђ |
ње нарицаше: „Друже и брате мој!{S} Што нас тако остави?{S} Што прекрати свој млађани живот, ка |
рихвати кнез Добромир, „ја не видим што нас зовеш на Косово?{S} Не видим што ћемо сад тамо?!{S} |
с весели гласи од Крушевца!{S} Господар нас зове на Косово!{S} Него ево ти, кнеже, књига од вој |
не седајући, узе да говори:</p> <p>„Зар нас није срамота?!{S} Заборависте шта дугујете нашем до |
ка викну да нам требају драговољци, јер нас Господин Кнез зове на Косово, да одбијемо Агарјанск |
ђена и растужена. „То си ти мало вере у нас имао, кад ни старом господину ни мени ништа о томе |
Али, добри човече, што је ниси просио у нас?{S} Знаде ли она што о томе?!</p> <p>„О томе зна са |
јега повратка у славни свој двор и међу нас, који би сви радо за тебе изгинули, како и треба ка |
итече у помоћ одморна војска те потисну нас.{S} Тада Кнез Лазар изиђе са својим оклопницима у п |
кнез Вукан. „Али, кнеже, ти сам од свих нас овде најбоље знаш, колико је ова наша земља патила |
ао би тако нешто да замисли!{S} Иван је насигурно веровао да се Бог не може ни за часак предоми |
та да однесу са ње, као и коме и кад да насипљу пехаре вином, да не остају празни.</p> <p>„Да л |
дна уска врата у зиду на који се тераса наслањала, Ристивор испаде, поклони се дубоко пред стар |
где се на модре планине у даљној даљини наслањало, — све то гледати па дихати оним слатким пове |
кнез Градоје, кад је пре педесет година наследио свога оца, подигао је две високе осмоугле куле |
а ко по правди и законима и треба да је наследник српског престола.{S} Цар је, пишу они, дао пр |
клони војводи сина и славноме овом дому наследника!“</p> <p>А пред дворем на главноме уласку ст |
т.{S} Иван се заогрну једном поњавицом, наслони се леђима на зид, и оста будан до зоре.</p> </d |
ани орлови и змајеви.{S} Столу у зачељу наслони за руке беху обложени сребром, у коме је урезан |
="185" /> љубичицом.{S} Источно се небо наслонило на плаве планине, па их пушта да се преливају |
вешто изрезанога змаја, положио руке по наслонима <pb n="6" /> од столице; заспао; по тешко али |
ао смук, па, откако Гојко узе да прича, наслонио беше главу на лакат, а лакат на трпезу, и час |
е био у оној храстовој високој столици, наслонио главу на крила некаквога у храстовини вешто из |
би тек пао од силног умора на столицу, наслонио чело на руку, а руку на колено, пустио се скру |
но угледах цара како седи у томе столу; наслонио лактове на колена, а главу на руке, па ме свој |
м шатором Санџак-Беговим и око њега.{S} Наслонио се друг другу на рамена, па ако ко што и прого |
д вече тога истога дана Ристивор се био наслонио на један од оних бршљаном застрвених ступова ш |
ерасом на мраморним ступовима, а терасу наслонио на зидове од малих и великих одаја и дворана у |
дежди носећи на рукама, а на прса своја наслоњену, икону Светог Јована Крститеља; поред попа ко |
дина...“</p> <p>„Каквих десет година?!“ насмеја се кнез грохотом; „мени је седамдесет а теби ше |
жевим Лабудом.{S} Сад се и кнез Градоје насмеја, и узе тапкати руком Јабучила по врату, и хвали |
отом!“ прихваташе Винко, па се грохотом насмеја. „Кад свратисмо, беше она просто „Крчмарица Кру |
з војске!“ рече војвода па се задовољно насмеја како згодно приклопи кнежево питање. „Ето нема |
види шта је с Ристивором, па се гласно насмеја.</p> <p>„Шта ти је, синко, смешно?“ запита кнез |
љубав Јабучилу!“</p> <p>И опет се тихо насмеја кнез, и тапкаше Јабучила и тепаше му.</p> <p>Ма |
ене миле, детињасте речи, па се у мраку насмеја, и склопи очи, не би ли се на оном њену сунчано |
тра рећи порота од вашега реда!“</p> <p>Насмеја се грохотом кнез Миросав.</p> <p>„Вараш се ти, |
ругови стишавати, док се други грохотом насмејаше.{S} Кнез Градоје састави веђе, намршти чело и |
е мој буздован да ломи ту кору!“</p> <p>Насмејаше се гласно кнезови и властела.{S} Духовници се |
д сам ти је ја кратио?“ рече кнез па се насмехну с пуно презрења.</p> <p>„Е, па добро, ево да в |
војника и јецање женскадије.{S} Па кад наста тишина, узе да говори гласно <pb n="70" /> и одме |
n="108" /> па кад виде да га послушаше, настави: „Ко поче овај покор ноћас?“</p> <p>„Па видео с |
ску нашу!“</p> <p>„А рекао је истину“ — настави Ристивор, — „да ти, господару, ниси више млад, |
p> <p>„Јест’, јадан наш Господин Кнез!“ настави он опет сам од себе. „У вече би искупљао <pb n= |
знам вам, господо, све што и како би!“ настави рањени витез. »Знам само ово што ћу вам сад исп |
дивни дах Светога Саве кроз њих дихао!“ настави кнез Градоје. „И за Душаново доба властела се з |
/p> <p>„Зором нам је добро пошло било!“ настави он своје причање. „Наша војска одби први, па др |
које ми попови можемо само кад хоћемо!“ настави поп Каритон. „Ето заповеди ти само нека сутра б |
ндалене.</p> <p>„Погледај у ову слику!“ настави Санџак-Бег поднесав је пред очи старога кнеза. |
ез Градоје задовољан.</p> <p>„Па онда,“ настави Гојко, „Кнез беше заповедио да најмлађи Југовић |
адаш!“</p> <p>„Онај наш поп Малвасија,“ настави кнез који је волео по некад да Каритона зове та |
аботе!</p> <p>„Тако ми ево овога вина,“ настави поп; „није само да сам млађи од тебе за десет г |
стигне!“</p> <p>„Тако ми Славе, кнеже,“ настави војвода, „стид би ме био да се јавим Господину |
га на крштењу.{S} Не, драги мој кнеже,“ настави војвода узбуђен, па метну обе своје руке на рам |
вници сложно.</p> <p>„Само, разуме се,“ настави отац Харалампије нешто мало загушеним гласом, „ |
анемелу гомилу.</p> <p>„Зар не видите,“ настави он кад они већ већим својим бројем уђоше под ша |
аде.</p> <p>„Ти још ниси био на војни,“ настави стари кнез; „и још ниси имао прилику да <pb n=" |
<p>„Како ти рекох, господине војводо,“ настави Ристивор, — „први гласови, на које наиђосмо, ка |
м језиком.</p> <p>„Ево моји људи кажу,“ настави Бег говорити кнезу, „моји људи кажу набројили с |
отив господара свога!“ рече он; па онда настави срдито: „Јес чуо ти... не можеш ти да радиш как |
плећима носи цео Змајев Вис.{S} Па онда настави:</p> <p>„Ето ни један!...{S} Искупише се лепо о |
врло јак на читању књига и туђег писања настави: „Има, вели, доста људи, али нема доста оружја; |
рече Ристивор поклонивши се скромно, па настави: „Него вино да оставимо за после, а сад да учин |
пружив руку према њему да га устави; па настави окренув се Ивану: „Не знам ја за друге свеце; а |
ива видети не ћу!{S} А сад нека Некудим настави ако има што!“</p> <p>„Нема много шта,“ прихвати |
вора, а овај се не даде пореметити него настави да прича:</p> <p>„Други опет узеше да вичу: „Ам |
асно кнез Градоје.</p> <p>Па онда Гојко настави опет:</p> <p>„И још ми Бошко причаше, како је К |
то се они то толико смеју, па онда опет настави:</p> <p>„Сутра кад се будемо кретали за Косово, |
рањени витез, па по кратком премишљању настави:</p> <p>„Испадосмо сви из цркве и пред цркву.{S |
а, подуго док га сам рањеник не прекиде наставив своје причање:</p> <p>„Свима је тешко било, ни |
шта се онде око мене збивало!{S} Ето да наставим.{S} Мало само после говора Господина Кнеза чу |
оволико причати могао!{S} Е сад да вам наставим!{S} По ужурбаности млађих и по забринутости и |
/p> <p>„Сад ћемо, децо, у име Божје, да наставимо пут!“ рече Боривоју и Ристивору. „Него не мож |
да застаје; пренуо би чисто застиђен па наставио, али настављао све лаганије и све нижим гласом |
дарите у молитве, метанија и постове, и наставите тако док не осетите да вам је Бог опростио.{S |
уно поузданости.</p> <p>„Кнез Лазар је“ наставља Гојко, „наредио био да у Крушевцу остане двест |
енуо би чисто застиђен па наставио, али настављао све лаганије и све нижим гласом, и онда опет |
ово прекинути, нити се може после посао настављати.{S} Преча је мени малвасија.{S} Нек чекају и |
их је Душан у перо казивао? „Војводо“ — настављаше кнез као <pb n="19" /> да чита некакву Душан |
да ли они луди или они твоји паметни!“ настављаше кнез па немирно ходаше и тамо и амо, а обори |
</p> <p>„Начини се неред на том крилу!“ настављаше приповедач своје казивање. „Тек Кнез Лазар — |
емље?!“</p> <pb n="97" /> <p>„Па онда,“ настављаше Гојко, „причаше ми Бошко и друге жалости.{S} |
ганут.</p> <p>„Пре него ће издахнути,“ настављаше Санџак-Бег своје причање, „замолио је моје љ |
екох, ниси могао ући ни у једну крчму,“ настављаше Гојко, „а да те крчмарица не запита: „Јеси л |
> <pb n="103" /> <p>„И још то није све“ настављаше Гојко. „С Господином Кнезом и с војском њего |
ећ у велико почео своју молитву па само настављаше:</p> <p>„......{S}Е па шта ћу ти сад?!{S} Би |
ја и невоља помрли!“ Па, брате, кад већ настају последња времена, чувај сваки своје огњиште ако |
рци, и устави се хркање Ристифорово.{S} Настала беше мртва тишина, како и треба да је у глухо д |
м, мачевима не исекоше, како је по њима настала велика завада и у самом двору и међу заповедниц |
би како су доиста чудна и мучна времена настала кад је ето и старом орлу од Орлова Града невоља |
диш и сам како су чудна и мучна времена настала, ваљаће да се нађе мушка глава на старом гнезду |
ао да је од један пут сунце зашло и ноћ настала!{S} Боривоје рече своме <pb n="183" /> деду: „Е |
изберу коње и оружје!“</p> <p>„Ваистину настала су последња времена!“ рече кнез снуждено попу К |
, и онда чух како Светогорац рече да су настала последња времена, и да ће се најдаље кроз десет |
наш ли ти, Ристиворе, да су ово сад баш настала последња времена»?{S} Е кад <pb n="50" /> не зн |
се крсти запрепашћен.</p> <p>„Ваистину насташе последња времена, кад се једна слуга буни проти |
.6"> <head>VI</head> <p>Под непосредним настојавањем старога кнеза спреме за храну и пиће његов |
аци!{S} Ево стижу гласови да непријатељ наступа на наше положаје!{S} Клекнимо и помолимо се Гос |
јима Кнежеву заповест <pb n="143" /> да наступају напред.{S} Чух Кнеза како онима око себе рече |
рски погинуо од руке војводе Милоша.{S} Наступасмо ми слободно и све кликћући.{S} Потиснусмо ле |
„ето отказао послушност Ристивору па га насупрот вољи његовој носи к нама!“</p> <p>„То се теби |
веци Хришћански помоћи роду Хришћанском насупрот роду Агарјанском.{S} Зар у српској земљи толик |
облаку, који се над душом старога кнеза натклопо био!</p> <pb n="181" /> <p>Изиђоше на једну чи |
кроз своје војнике и један и други; оба натмурена и срдита; оба с голим мачевима у руци.</p> <p |
певању уз пуне чутуре, кретаће се сутра натмурени, мамурни и уморни.{S} А кад сам ја у средини |
ајући је испод својих густих веђа нешто натмурено, као да се срди, па ће најпосле рећи:</p> <p> |
ка?!“</p> <p>„У свакој сузи, коју срећа натопи, трепти захвалност наша Богу; у свакој сузи коју |
клизаху разговором низ брдо, док се не натоциљаше на танак лед топлог причања о лепоти дворкињ |
Али мене неће преварити! <pb n="179" /> Натраг!“ викну он, што га грло доношаше, Ристивору, кој |
љем.{S} И није дуго потрајало па ето га натраг у трпезарију водећи за руку кнеза Гојка, снажно |
вориш!“</p> <p>Пријатељи повукоше Винка натраг у последњи ред гомиле, да га склоне од гневних п |
ор смерно и снуждено, и окрену Јабучила натраг путем, којим су мало час прошли.</p> <p>Кнез пођ |
у Агарјанску аждају са Хришћанске земље натраг у њену Азијску пећину.“ И још ми Бошко причаше к |
живе и здраве и славне довео дому своме натраг!“</p> <p>И опет опазише да кнез махну руком, да |
ац све срдитије; „из ових стопа мичи се натраг!{S} Не чекај да те мачем или буздованом погоним! |
аговарати, јер њему ваља зором полазити натраг к своме господару.{S} А и ти, синко, потеци зоро |
.{S} Али кад ми заповедаш да се одмичем натраг, послушаћу те и у томе као и у свему!“ рече Рист |
ма Ристивор с Јабучилом!{S} Неће му коњ натраг, него хоће за нама!{S} Он га окреће правцем к Се |
узјахао свога коња Јабучила и одјездио натраг у двор.</p> <p>Опазио је кнез како се сеоске ста |
да се он с целом својом војском кренуо натраг за Дринопољ, биће још пуно дивљих пљачкаша, бесн |
једног краја трпезарије на други и опет натраг, огледајући ко ће пре кога о патос да тресне.{S} |
презаше да окрене коња другим правцем. „Натраг, кад ти кажем!“</p> <p>Па у срдњи својој кнез до |
дигао био, викну заповедничким гасом: „Натраг на своје место!“ а Витомиру: „Седај доле у тај с |
ише за Ристивором.{S} Сви снуждени, сви натуштени и намргођени.{S} Свакоме се сињи хладан камен |
ори.{S} Ако у њих нема срдаца јуначких, наћи ће се ваљада по неко мекано срце!“</p> <milestone |
такву заповест, у мојој се чети не може наћи ни један витез, а камо ли њих петорица, који би ју |
апита је ли војвода устао и где се може наћи.{S} Слуга му рече да се војвода опрема и да ће по |
послушати не ћу.{S} Млади кнежевић може наћи пута у Орлов Град и без Ристивора, а ја сам се зав |
е, оставите ми струк босиљка, који ћете наћи под мојим панциром на срцу моме, и сахраните ме ис |
астелина.{S} Рече им да ће пред шатором наћи воде да се умију, али нека не улазе под шатор док |
ђакона Јеротија, јер игумана не могосмо наћи.{S} Па онда мени рече да нађем Ивана Порубовића и |
осподу Богу!{S} Али нећеш, попе, куд си наумио!{S} Не дам ја теби ни да нас испратиш до на међу |
мислити да ја не видим шта си и куд си наумио?{S} Кад ти ја само из далека напоменух да би доб |
етомира Светогорца, који је у Вилиндару научно да чита књиге староставне.{S} Читао им је те књи |
ар Агарјане разбио.</p> <p>Тек би се из нацртане слике могло видети како је диван Орлов Град, а |
“</p> <p>И тако је кнез Градоје на свој начин решио једно незгодно питање.</p> <milestone unit= |
мајко!“ пронесе од уста до уста, те се начини као жубор лишћа пред кишу, који одмах за тим пре |
аниса три пута.{S} И кад трећу метанију начини, не диже се, — повијен по земљи, гледајући у зем |
з Градоје само шкрипаше зубима.</p> <p>„Начини се неред на том крилу!“ настављаше приповедач св |
је добре пријатеље — поробио, и срамним начином отео вам драгоцене челенке ваше!{S} И опет се т |
елим каменим плочама; на средини авлије начињено је округло корито од шареног мрамора, у које ј |
еч кнез Винко. „Слушам вас и чудим се и начудити вам се не могу!{S} Ама пустите ви кнеза Градој |
кнез Градоје, „Бог те чувао овој земљи, наш честити Господару!“</p> <p>И ударише му сузе на очи |
о је просто један страховит грех што га наш јадни војвода учини и ја не знам...“</p> <p>„Махни |
„Не знам ја за друге свеце; али је нама наш светац свагда помагао.{S} Ето чуј један од многих д |
де и невоље кроз које је пролазио народ наш, од ово двадесет пет година амо.{S} На моје велико |
Агарјани разбили српску војску, и да је наш добри и честити Господин Кнез погинуо!“</p> <p>„Сач |
е привезаше.{S} Од тих сељана чух да је наш Господин Кнез, покривен тешким ранама, пао жив у ру |
} И опет се тешим, што је Бог дао те је наш честити Господин Кнез Лазар могао и без нас да задо |
х, њега више тамо не бејаше. „Што ли је наш славни цар тако сетан невесео?“ питах сам себе.{S} |
него да легнем на постељу, на којој је наш славни цар лежао!“</p> <p>„Ако си толико скроман да |
вредан да преноћим у дворани у којој је наш велики и славни цар преноћио!“ рече кнез, „Не би се |
нима у нашим црквеним књигама, а ово је наш сиромах војвода брзо и ситно писао!{S} Ово јутрос а |
еч кнез Градоје. „Прво зато, што нас је наш Господин Кнез Лазар позвао да на Косово изиђемо.{S} |
е Кнеже!{S} Опрости нам, и витешки царе наш!...{S} Опрости моме унуку, јер дете није криво што |
е војвода рекао само истину, да је Боре наш још тек дете!{S} Не може он да води војску нашу!“</ |
тојан да легнем на постељу, на којој се наш велики цар одмарао?!...{S} Хвала Богу, и ако сам не |
добри Кнеже Лазаре!{S} Еј велики јуначе наш!{S} По Богу брате, казуј нам даље шта би икако би?! |
а у свих седморих небесих!{S} Онда би и наш поп Каритон светац постао!{S} Али Бог тражи да ти п |
а призивљем, јер си нам светац и велики наш помоћник ето већ седам стотина година!{S} Тебе приз |
ском на Косово, да тамо дочека последњи наш одговор.{S} Знаш, војводо, да смо на Сабору о Свето |
грцајући од суза, рече: „Ја теби, добри наш Ристиворе, немам шта да праштам, него опрости ти ме |
арским шатором његовим!{S} Јадан, добри наш Кнез!{S} Од ране зоре па до мркла мрака, по цео дан |
а срца ми овде на земљи праштамо, добри наш војводо!“ рече свечано стари кнез Градоје дубоко га |
ћном војводи вашем!“</p> <p>„Нека би ти наш Господин Кнез на небу пред лицем Господа Бога опрос |
!{S} Његова ће малвасија и од сада бити наш оцат, као и до сада увек што је било!{S} Нека дође; |
радоснији него ми који смо овде, и овај наш народ око нас!“</p> <p>„И нико сигурнији од нас, да |
ите их, јер ово <pb n="142" /> што овај наш рањени јунак казује, страсно је јеванђеље које ваља |
ри: „колико си остарео још ти не познај наш прост народ.{S} Ево да се кладимо да ти <pb n="52" |
описати ону грмљавину од кликтања, онај наш радосни занос!{S} А како да вам испричам и све друг |
о по некад да Каритона зове тако, „онај наш поп Малвасија ништа ми не рече.{S} Него збиља, једн |
очи кад му се и не надаш!“</p> <p>„Онај наш поп Малвасија,“ настави кнез који је волео по некад |
.{S} Војвода Радич хукаше и јечаше: „Еј наш добри Кнеже Лазаре!{S} Еј велики јуначе наш!{S} По |
се одмакнемо од овога шатора, под којим наш војвода мртав лежи, да се одмакнемо, велим, тамо по |
о спустила била. |</p> <p>„Јест’, јадан наш Господин Кнез!“ настави он опет сам од себе. „У веч |
{S} Бој се био, нико га добио није; пао наш цар, пао и њихов цар; тргла се наша војска, тргла с |
идиш шта ће бити од њих!...{S} Док само наш Градоје као град грухне, следиће се срца њихова!{S} |
ет лета, с једним дететом, какав је ето наш млади господар, и са једним лудаком какав сам ето ј |
рцем добро да се баци.{S} Има једно што наш Боре, ако је прави Орловић, не може — не може он до |
не једну него две војске!{S} Имаће цар наш и без нас доста војске!“ По гдекоји момак, још онак |
рећи:</p> <p>„Добро ми дошао први пут у наш двор! <pb n="80" /> ....{S} Нека Бог да, да се син, |
ћу ватру и ударив песницом о трпезу, — „наш Господин Кнез је срце моје подмладио а моју памет п |
знавање тешког једног греха!</p> <p>„О, наша верна слуго, добри Ристиворе!“ прихвати кнегиња уз |
их нас овде најбоље знаш, колико је ова наша земља патила и патила и све само зато, што је у њо |
несрећа из срца исцеди, трепти надежда наша на Бога!{S} Ето, у томе је сва разлика!“</p> <p>Ст |
дича, кад давно и давно буде поборавила наша имена!“</p> <p>Кад се већ сви изредише на последње |
га дома.{S} Ти знаш колико је мени мила наша дворкиња Босиљка.{S} Више бих волела да је теби да |
ни анђео.</p> <p>„Приступи ближе, верна наша слуго Ристиворе!“ рече му она оним својим чудним г |
еме на Косово, и да су нам уморна браћа наша видела, да им одморна браћа у помоћ долазе, може б |
радоје, „дај, брате, још мелема за срца наша!{S} Казуј нам још шта си видео.“</p> <p>„Има, кнеж |
ру!“ прихвати Ристивор весело. „Нека је наша дружина окићена, и <pb n="71" /> и нека нас ти вод |
бе борим!...{S} Шта ћеш?!{S} Несрећа је наша тако хтела!.....{S} Мученик си био за живота свога |
пао наш цар, пао и њихов цар; тргла се наша војска, тргла се и њихова; нема тамо више ни места |
сиротињу, исто као и нама!{S} Него је и наша и његова несрећа што писмо моје није њему у руке с |
ко никада до сада, зар је чудо што се и наша памет хоће да <pb n="154" /> заврти?!{S} Него боље |
и више као сам себи:</p> <p>„Еј жалости наша!{S} Куд је ова земља доспела и куд ли ће доспети, |
звик: „О, јадна мајко!{S} Јадна Госпођо наша!{S} Што пушташ то младо своје Господско јединче, д |
рила поломила теби, седи соколе, обрано наша на крајини.{S} Немој трудити своју старост.{S} Нем |
једног јуначког Хришћанског народа, јер наша срамота не може бити на понос ни цркви Божјој.{S} |
и, коју срећа натопи, трепти захвалност наша Богу; у свакој сузи коју <pb n="9" /> несрећа из с |
У том изиђоше на сами врх брда. </p> <p>Наша три Србина уставише се у исти мах, као да им онај |
пошло било!“ настави он своје причање. „Наша војска одби први, па други, па и трећи напад непри |
осмехом, „мени се чини да није тако!{S} Наше је место на Косову у војсци нашега честитога Госпо |
вора; молим ти се и за нашу стоку, и за наше усеве, и за сваки род и плод по виноградима и воћн |
е сећаш како је то све друкчије било за наше младости!{S} Онда смо имали свагда десет пута више |
то било и у саму смрт.{S} Свима је нама наше отачаство и наше име подједнако мило.{S} И с тога |
стижу гласови да непријатељ наступа на наше положаје!{S} Клекнимо и помолимо се Господу, да на |
ода Бога, нека не пада таква срамота на наше јуначко име једног јуначког Хришћанског народа, је |
граду у наше винограде; не дај дажди на наше њиве; не дај води у наше руднике, и не дај огњу на |
ј води у наше руднике, и не дај огњу на наше дворове!{S} Ако те поп Каритон расрди, не срди се |
Хришћански јунаци одбијете Агарјане од наше Хришћанске земље, и да се нађете уза свога цара у |
осподи српској писали неки отпадници од наше свете вере што су сада велике војводе у Агарјана.{ |
је теби дамо, него ли ма коме другом од наше властеле.{S} Али, добри човече, што је ниси просио |
Косово, да одбијемо Агарјанску силу од наше Хришћанске земље!“</p> <p>„Хоћу ли им казати како |
нски поклони!“ А Лазар се срди на такве наше речи и вели: „И Марко је Србин исто као и ја, и ка |
великим шатором Господина Кнеза.{S} Све наше главне војводе беху на вечери у Кнеза под тим шато |
и се за сву нашу чељад у двору и за све наше људе ван двора; молим ти се и за нашу стоку, и за |
зором на Змајев Вис.{S} Одведи тамо све наше коње из подрума дворских; искупи сву чељад и однес |
/> вас да похитамо у поље у стан војске наше.{S} Ево ми слуге јавише да су кнез Миросав и власт |
нашем цару победу дарује, и да нам миле наше јунаке врати дома живе и здраве и новом славом оки |
о тешко згрешили Господу Богу!{S} После наше велике несреће, бруке и срамоте, што не стигосмо Г |
име своје и у име све господе и дружине наше!“</p> <p>Војводи се скиде једна велика брига с душ |
м то отровно семе истребити са ове лепе наше земље?!“</p> <pb n="97" /> <p>„Па онда,“ настављаш |
ару нашем.{S} Господо, подигнимо пехаре наше у славу Господа Бога, који је у овако мучним даним |
-те но се предајите!“</p> <p>„Само душе наше предајемо Богу нашем!{S} Вама, погана веро Агарјан |
смрт.{S} Свима је нама наше отачаство и наше име подједнако мило.{S} И с тога ја велим да је са |
господо, бити, да нам усред нас живих и наше војске неко убије војводу нашег?!“ питаше кнез Гра |
ро дошли и сви твоји јунаци!{S} Нека би наше друговање на бојноме пољу било на славу цара нашег |
мо, казиваху о великој и славној победи наше војске, о поразу Агарјана, о погибији њихова цара. |
вена закона, али ето не можемо забацити наше владике!{S} Што би од Светих Отаца и смели не смем |
едно залажемо за цара нашег и отачаство наше!“</p> <p>Војвода му приђе, па се с њиме преко заст |
вој да пропадне, и с уздањем у јунаштво наше храбре Србадије, која не жали крви у одбрани отача |
ва Града буде војсци старешина.{S} Камо наше среће да њега слушасмо од самог почетка!{S} Браћо |
ло није!“ рече Ристивор поуздано; „само наше авети нису зли дуси, него чисти и добри!{S} Кажу, |
е дај дажди на наше њиве; не дај води у наше руднике, и не дај огњу на наше дворове!{S} Ако те |
оградима и воћнацима.{S} Не дај граду у наше винограде; не дај дажди на наше њиве; не дај води |
и ти, кнеже, да ја не бих певао у славу наше свете вере Хришћанске да <pb n="31" /> ме Агарјани |
те пехаре своје па их подигнимо у славу наше честите браће српске са Приморја!{S} У славу славн |
м ја теби ни да нас испратиш до на међу наше кнежине!“</p> <p>„Ето, не рекох ли ти“ рече поп. „ |
, „онда ви данас нама опојте како треба нашег војводу, а сутра — ако доиста мислите да сте згре |
да, и од свих наших баштина, и од свега нашег народа на тим баштинама.{S} Што ти опростиш — био |
ије стигао крај страдањима овога народа нашег.{S} Јер, колико хиљада Срба нису краљеви и <pb n= |
таром господару сад у очи самог поласка нашег на Косово!{S} Зар не знаш да би се он томе тако з |
за све вас целивам распетога Спаситеља нашег!{S} Нека би Сила светога благослова Његова и Сила |
и над непобусаним гробом честитога цара нашег.{S} Она црква тамо сад је два пута света и пред н |
да се с тобом заједно залажемо за цара нашег и отачаство наше!“</p> <p>Војвода му приђе, па се |
вање на бојноме пољу било на славу цара нашег и на добро Србадије!“</p> <p>После овог призора, |
, славу почаст овога стародревног двора нашег.....{S} Од овога часа, па до часа у који се — ако |
сужње колико их год има у тамници двора нашег...{S} Све што од вас тражим то је: да се сви — и |
еди властелина војводина и милога госта нашег у подруме доње, нека сам својим очима види је ли |
ига, дедо, у руци!“</p> <p>„Књига је од нашег војводе Радича!“ рече старац. „Ево чекамо тврдогл |
се кнез окрете Ристивору:{S} Синко води нашег милог госта у црвену кулу, нек <pb n="12" /> се м |
се ископа гроб, спремите се да се тело нашег војводе опоји како треба по закону нашем!“</p> <p |
дин!{S} Не можемо ми пустити да се тело нашег војводе затрпа земљом као да је јеретик или невер |
па ћемо после већ лако слушати заповест нашег старешине!“</p> <p>„Тако је у истини!{S} Тако је! |
живих и наше војске неко убије војводу нашег?!“ питаше кнез Градоје и сам дубоко узбуђен, и уз |
свршимо то је да испунимо последњу жељу нашег војводе — да га сахранимо на месту, на коме је, о |
, имаш ли откуд ма само зелен листак за нашега Ристивора?“</p> <p>„Нека, господару!“ прихвати Р |
и гледамо одавде цркву, у којој је гроб нашега Господина Кнеза Лазара; а може бити она звезда т |
Косово.{S} Стари Милојко, вршњак и друг нашега кнеза Градоја, сед као и он, пољуби Кнегињи руку |
лова Града.{S} Не стигосмо да гинемо уз нашега честитога Кнеза; није позно да за њ данас изгине |
истина, боље је да смо ми на Косову уз нашега Господина Кнеза, него да је он без нас а ми овде |
покојни отац причао о јунаштву свога и нашега старога господара!{S} Вика од јунака, топот од к |
у оној гомили света.</p> <p>„Видесте ли нашега кнеза?“ питаху они млађе људе и момчад око себе. |
ко!{S} Наше је место на Косову у војсци нашега честитога Господина Кнеза, а не овде да чамимо, |
да ми сви тебе пазимо као да си сродник нашега дома.{S} Ти знаш колико је мени мила наша дворки |
ако:</p> <p>„Чули сте последњу заповест нашега војводе.{S} Чули сте да ме је назначио да вам до |
јутром и сваком вечери Богу молите, да нашем цару победу дарује, и да нам миле наше јунаке вра |
о те молим, помоли се Светој Тројици да нашем честитоме Господину Кнезу дарује победу над невер |
ависте шта сви дугујемо у оваким данима нашем цару и отачаству!...{S} Кад не бих мислио да нам |
зиђемо на Косово, и док смо ево овде на нашем двору, ти си ми мио пријатељ; два пута мио као др |
иша тек изађосмо из планине а на доглед нашем двору, те ми ободосмо коње!{S} Него и опет добро |
едну киту милог ти босиљка!{S} Додај је нашем Ристивору!“</p> <p>У млечне образе Босиљкине удар |
ласти ево вам опраштам све перпере које нашем двору дугујете.{S} И пустићу вам одмах све сужње |
е срамота?!{S} Заборависте шта дугујете нашем домаћину и нашем војводи!{S} Заборависте шта дугу |
борависте шта дугујете нашем домаћину и нашем војводи!{S} Заборависте шта дугујете својој дружи |
"160" /> ово:{S} За доказ да ми војводи нашем од свега срца праштамо — све кад би и била истина |
ви Божјој.{S} И још ти се молим, помози нашем војводи, помози војсци његовој, помози нама свима |
ћемо ми до његова гроба подићи цркву о нашем трошку, и поставити у њој калуђера да сваким дано |
, помози нама свима да здраво и честито нашем Господину Кнезу на Косово стигнемо, и да се јунач |
о, онда ето, хвала Богу, пуно дворана у нашем двору, у које ни поглед Душанов пао није.{S} Бира |
“</p> <p>„Само душе наше предајемо Богу нашем!{S} Вама, погана веро Агарјанска, ево шта дајемо! |
ињу!...{S} Кнегињо, води бригу о народу нашем!{S} И сад.... с Богом остајте!“</p> <p>Па се стар |
ашег војводе опоји како треба по закону нашем!“</p> <p>„По закону нашем не може се опојати!“ пр |
еба по закону нашем!“</p> <p>„По закону нашем не може се опојати!“ прихвати одмах и одважно игу |
оји је одрастао уз колено великоме цару нашем.{S} Господо, подигнимо пехаре наше у славу Господ |
— „да се прекрстиш три пута и поклониш нашем свецу, кад уђе у ову трпезарију?“</p> <p>„Право д |
ојвода. „Тамо се прича да су дошли неки наши поверљиви људи из Константинова, па јавили Господи |
и једна рука!{S} Не изгибоше ли толики наши људи ономлани на Плочнику?{S} Ваљада ни кнез не мо |
данас везује нова једна веза — брига за нашим јунацима.{S} Чусте какву ми власт кнез даде.{S} П |
жао Јабучила, који ето очевидно жали за нашим друштвом!“</p> <p>„Жао ми је Јабучила,“ рече кнез |
жимо гроб Господина Кнеза, да га сузама нашим прелијемо, и уздасима нашим окадимо, да земљу око |
ваљада дошао на крај казивању о јадима нашим?!“ питаше војвода невесело.</p> <p>„На крај само |
а га сузама нашим прелијемо, и уздасима нашим окадимо, да земљу око њега целивамо, и да <hi>њу< |
ку милост Божју свршићемо ето опело над нашим мртвим војводом, а после ћемо већ чинити метанија |
ска властела, и господа обнажујемо пред нашим сељанима, јер ће видети да нисмо змајеви него гре |
Агарјани!{S} Молим те, гледај и помози нашим српским свецима, да умоле Господа Бога, нека не п |
шатору, а ми се сви вратисмо опет мало нашим пехарима у трпезарију.{S} Ето питај војводу и ову |
оворио да су се у старо доба, док је по нашим земљама било више јунака, свеци чешће и радије ја |
не може да буде његова.{S} Али је ово с нашим војводом сасвим друго.{S} Он се убио не као <pb n |
пним и разговетно исписаним писменима у нашим црквеним књигама, а ово је наш сиромах војвода бр |
пошљеш људе да похватају коње са ливада наших, да их повежу конопцима и изведу рано зором на Зм |
смо; <pb n="114" /> да је право да због наших грехова мало и прострадамо и јесте право; ако нам |
поред мене, нека сви јунаци, који поред наших гробова буду <pb n="207" /> пролазили, виде, да ј |
би од Светих Отаца и смели не смемо од наших владика!“</p> <p>»О, Каритоне, Каритоне!{S} Камо |
ња и госпођа од Орлова Града, и од свих наших баштина, и од свега нашег народа на тим баштинама |
ка Југовића!{S} Али има још пуно других наших јада!{S} Ето ниси могао свратити ни у једну крчму |
је слава загрлила ону нашу браћу што се нашла с Господином Кнезом на Косову, а нама — нама ће е |
вне зоре!{S} Боже мој, да ли је таква и нашој војсци на Косову?!“ :</p> <p>Ово је рекао тако да |
се кренемо, не би ли Господину Кнезу и нашој браћи на Косову стигли што пре; а кнез Будисав не |
најславнијих домова у Хришћанској земљи нашој <pb n="123" /> нека остане некрштен као да смо у |
, коју сретну, пожуре, да лети к војсци нашој која се бије!“</p> <p>„Било је онде око Кнеза на |
м!{S} Бивало је и досада свашта по овој нашој земљи; али таквога покора било није!“</p> <p>„Ниш |
ога цветка?!{S} Није он лош друг у овој нашој дружини!{S} Снахо моја, имаш ли откуд ма само зел |
видео?“</p> <p>„Ето онде, у овој истој нашој клети,... овде измеђ мене и тебе!“</p> <p>„Ако си |
шта су и ко су православни Срби.{S} По нашој људској памети право би било да нам дарује победу |
д озго с неба погледа, како је данас по нашој Србадији све друкчије, него што је под њим било!“ |
ти сиромаси за погибију <pb n="182" /> нашу!“ рече кнез Градоје поуздано, „Не би тај јадан нар |
е наше људе ван двора; молим ти се и за нашу стоку, и за наше усеве, и за сваки род и плод по в |
о стигнемо, и да се јуначки и славно за нашу веру и отачаство заложимо.{S} И још ти се молим см |
о да на Косово изиђемо.{S} Јесмо се, на нашу несрећу, опознили; али опет боље је и позно да изи |
је то зло дошло на ову нашу земљу и на нашу цркву?!{S} Ево да вам кажем: прво, зато што се — т |
ихових народ чита, <pb n="134" /> да је нашу војску некаква велика несрећа задесила!“</p> <p>Он |
и здрава овоме двору врати, те да се уз нашу срећу оснује срећа и <pb n="61" /> твоја и Босиљки |
инко, потеци зором на Змајев Вис; разви нашу заставу, спусти под њу мехове с вином, искупи око |
, казуј нам даље све по реду, да чујемо нашу тешку несрећу све до краја!“</p> <p>„А боље би бил |
И њему куца срце за ову земљу и за ову нашу сиротињу, исто као и нама!{S} Него је и наша и њег |
, господо, зашто је то зло дошло на ову нашу земљу и на нашу цркву?!{S} Ево да вам кажем: прво, |
а, и среће у животу, молим ти се за сву нашу чељад у двору и за све наше људе ван двора; молим |
оја, да Боре још не може да води војску нашу, истина је да не може; али може Боре да јаха убоји |
тек дете!{S} Не може он да води војску нашу!“</p> <p>„А рекао је истину“ — настави Ристивор, — |
али ето видим да је слава загрлила ону нашу браћу што се нашла с Господином Кнезом на Косову, |
итају: „А видесте ли где на Косову децу нашу“ па им се одговори: „Не видесмо ми њих нигде на Ко |
ледња времена!...{S} Кад нема јунаштва, не може бити ни царства!“</p> <p>Пусти се за тим у нека |
у.{S} Тако ти светлог имена дома твога, не оклевај него крећи војску и жури се ка Косову. <pb n |
од шатор, „зар не видите да је војвода, не могав одолети <pb n="153" /> жалости срца свога, сам |
S} Ни кнез, па ни она два млада витеза, не разумеваху ништа од свега онога жубора.{S} Него кнез |
нку свога мужа на клобуку свога свекра, не могаше више уздржати својих суза.{S} И кад Боривој, |
ати онога, који, за то што је кукавица, не ће или не сме да носи свој крст, који му је Бог на р |
на прса скрштеним више мртвог војводе, не скидајући својих погледа са лица његова.{S} Беше пог |
а Косово!“ Ако се осрамотимо у војводе, не знајући какви то светац витла колом девојака и прику |
свега што ти је најмилије и најсветије, не помињи му тога!{S} Нити помињи што Босиљки!{S} Ако б |
да је сабор; отворих ја мехове винске, не би ли се мушка срца загрејала; напојих свакога ко хт |
озите ми да пребројимо шаторове турске, не би ли сигурније рачун ухватили, колико ће бити тамо |
рати се и сам на своје место па одатле, не седајући, узе да говори:</p> <p>„Зар нас није срамот |
зором Ристивор је учинио дивне спреме, не би ли само разбудио успавана и загрејао захладнела с |
подар од збиље наљутио.</p> <p>„Не, не, не!“ викаше старац све срдитије; „из ових стопа мичи се |
нисам поред мојих људи на пољу!{S} Не, не, моје је место, војводо, под шатором у средини мојих |
ати док не дође да Ристивор викну: „Не, не; сунца ми, поштена је девојка и од доброг рода!“</p> |
господар од збиље наљутио.</p> <p>„Не, не, не!“ викаше старац све срдитије; „из ових стопа мич |
болан, да не прођеш горе!“</p> <p>„Не, не!“ упаде живо у реч кнезу Градоју војвода, желећи да |
ако сте по годинама сви млађи од мене, не бојим се ја ни пити с вама, а камо ли вечерати!“</p> |
оме деду имао је право страхопоштовање, не само што му је дед, него поглавито што је старац био |
људи од сваке вере а и без сваке вере, не сме да излази на Косово.{S} А док му она добро оружа |
ријатељи јунака!{S} Предајте, се, море, не гините лудо!“ Тако довикиваху Турци са више страна. |
јте се, махните делије!{S} Предајте се, не гините лудо!“</p> <p>„Коме да се предајемо?“ викаше |
молитве, метанише и преврће бројанице, не би за све њих било места у свих седморих небесих!{S} |
старим ризницама и да обиђу све коваче, не би ли искупио још што мачева, копаља и буздована.{S} |
идиш сад, што ја теби говорах: „Човече, не шаљи дете у Латине, да се тамо витештву учи!“</p> <p |
дворове!{S} Ако те поп Каритон расрди, не срди се ти зато на нас, а и њему опрости.{S} Друго т |
га мати к себи привуче и обгрљена држи, не скидаше својих погледа са старога витеза.{S} Онај пл |
ом малвасијом, којом нас војвода служи, не могох отети некаквој чудној сети и жалости!“</p> <p> |
.</p> <p>„И опет вам кажем, људи Божји, не може то тако!“ понови игуман Пајсеј, уздигнув у виси |
а се онда пусти у некакве дубоке мисли, не скидајући погледе своје са красног лица личнога и го |
и пута.{S} И кад трећу метанију начини, не диже се, — повијен по земљи, гледајући у земљу као д |
еже, можеш да заборавиш ко си и шта си, не можемо ми, колико нас је год овде, то да заборавимо! |
а. „Да ме он на своје руке не прихвати, не бих вам ја сад ово оволико причати могао!{S} Е сад д |
ше Ристивора да у његовој соби преноћи, не би ли разговором ноћ мало прекратио.</p> <p>Леже сва |
ој Госпођи једне ноћи, тако око поноћи, не видех својим очима где из ведрог неба долете на двор |
и, па се у мраку насмеја, и склопи очи, не би ли се на оном њену сунчаном осмеху занео у сласти |
<pb n="58" /> кад год му сагледах очи, не смедох!{S} Куд ћеш ти орлу о грлици да говориш!{S} А |
се данас правим мудар, али теби, знам, не би помогло па се правио мудар по вас дан!“</p> <p>И |
S} Ако ме обориш или се ја први уморим, не тражим да ме шаљеш на Косово; ако те оборим или се т |
тели својој. „Да похитамо брзим кроком, не би ли што пре стигли староме кнезу на Цареву Громаду |
речи, говораше:</p> <p>„Молим те, бабо, не помињи га!{S} Имај милости према љуби сина твога!{S} |
је <pb n="18" /> води к мени на Косово, не би ли се сви тамо искупили до у Недељу пред Видов Да |
м на Косово!“</p> <p>„Нека ти, војводо, не буде криво,“ прихвати властелин Витомир; „али ако кн |
старца Градоја.</p> <p>„А ко, војводо, не би радосно послушао кнеза Градоја!“ прихвати кнез Го |
ледоваше.{S} Али, на своје велико чудо, не могаше више чути никакав топот у даљини, него само к |
кнез Градоје запрепашћен.</p> <p>„Тако, не може!{S} Не да црква опојати онога ко се сам убије!“ |
а разберем!</p> <p>„Ни ја ти то, синко, не знам казати!“ рече старац љубазно младом властелину. |
какали, и ако ево и сад заједно пијемо, не могу те пустити да се тако мучки на попове каменом б |
олико нас је данас овде, да се кренемо, не би ли Господину Кнезу и нашој браћи на Косову стигли |
до на међу наше кнежине!“</p> <p>„Ето, не рекох ли ти“ рече поп. „Све се бојиш да мојим јунашт |
ело окреташе најпре једно па друго ухо, не би ли и сам чуо, да ли доиста може неко да има у Срб |
чедо у белом свиленом повоју.{S} Јест, не гађа само, него ју је већ погодила, јер се под левим |
дно што наш Боре, ако је прави Орловић, не може — не може он дома остати, као што му ни дед дом |
огледом, па рече само: „Зна да гине.... не зна да слуша!...{S} Хај, јуначни а непокорни народе! |
па онда настави срдито: „Јес чуо ти... не можеш ти да радиш како се теби прохтева, него како т |
е ту је.{S} Само једно знај, господару: не ћеш ти мене данас отерати од себе ни мачем, ни буздо |
е винограде; не дај дажди на наше њиве; не дај води у наше руднике, и не дај огњу на наше дворо |
цима.{S} Не дај граду у наше винограде; не дај дажди на наше њиве; не дај води у наше руднике, |
следња времена»?{S} Е кад <pb n="50" /> не знате — а откуда би ви и знали? — кад не знате, да в |
на очним поклопцима; али <pb n="190" /> не беше умора у срцу његову.{S} Једна мисао витлала је |
м Богом и Светим Јованом, <pb n="59" /> не казуј јој да је од мене.{S} Реци јој: „Ево то ти је |
„Шта веле?“</p> <p>„Шта ће да веле?!{S} Не веле ништа!{S} Старци се грувају рукама у прса, момч |
у.{S} А погледај само шта сада бива!{S} Не могу рећи да се ми властела кољемо између себе данас |
Имај милости према љуби сина твога!{S} Не помињи име, које усне моје, од ових шеснаест година |
же то све једна грбина и једна рука!{S} Не изгибоше ли толики наши људи ономлани на Плочнику?{S |
огледу турске војске, оставити сама!{S} Не можемо се ми без тебе враћати!{S} Шта би и мени и Ри |
у средини моје чете и с мојим људма!{S} Не замерај ми, војводо!{S} Али друкчије бити не може.{S |
тије; „из ових стопа мичи се натраг!{S} Не чекај да те мачем или буздованом погоним!“</p> <p>Бо |
запрепашћен.</p> <p>„Тако, не може!{S} Не да црква опојати онога ко се сам убије!“ одговори Па |
о, синко!{S} Пођи с нама, Ристиворе!{S} Не, потрчи напред, и види шта је, и врати нам се у срет |
истину, да је Боре наш још тек дете!{S} Не може он да води војску нашу!“</p> <p>„А рекао је ист |
је оставио своје последње заповести!{S} Не рече ли он сам синоћ, да ћемо их зором чути?!“</p> < |
ного тежи грех него што је војводин!{S} Не можемо ми пустити да се тело нашег војводе затрпа зе |
еседу кнеза Вукана?{S} Шта би рекао!{S} Не би рекао ни речи, него би га својим рукама дохватио, |
!{S} Али нећеш, попе, куд си наумио!{S} Не дам ја теби ни да нас испратиш до на међу наше кнежи |
а викну:</p> <p>„Стан’те мало, децо!{S} Не дам ја ни једноме од вас да свој клобук закити, док |
а ја нисам поред мојих људи на пољу!{S} Не, не, моје је место, војводо, под шатором у средини м |
поласка, обручите па да се зна?!...{S} Не знам шта би сама <pb n="60" /> Босиљка на то рекла; |
вље Старога Орла од Орлова Града!...{S} Не брин’те се, људи, сад нам не гине победа!...{S} Камо |
/p> <p>„Ми смо Срби од Орлова Града.{S} Не стигосмо да гинемо уз нашега честитога Кнеза; није п |
као кад виде старога кнеза Градоја.{S} Не хте се с њиме љубити у лице док му прво руку не пољу |
д и плод по виноградима и воћнацима.{S} Не дај граду у наше винограде; не дај дажди на наше њив |
на жена, око својих тридесет година.{S} Не више пупољак али ни пуно развијена ружа; цвет у коме |
лу Ристивор, и сам знојав и прашњав.{S} Не одјахујући од коња, скиде клобук, поклони се војводи |
а крчми, пре него што војвода стиже.{S} Не хте примити ни понуде кнеза Вукана, ни кнеза Богдана |
и само још која стотина људи стигне.{S} Не бој се, кнеже; стићи ћемо ми на време, ако Бог да, и |
о војводи.{S} Застиде се и поцрвене.{S} Не смеде да погледа господи својој право у очи, него, о |
д црвене и од зелене вунене тканине.{S} Не говорећи ни речи, свечаном мирноћом гледаху у два ра |
не лажи пада сенка на родитеље ваше.{S} Не дам ја вама да сами још грђе срамотите своје родитељ |
о, под шатором у средини мојих људи.{S} Не дођосмо у госте теби данас, него дођосмо као војници |
> <p>Дуго је кнез Градоје јахао сам.{S} Не хтеде се осврнути да види ко још, осем Боривоја и Ри |
и му беху запламтели црвеном ватром.{S} Не смеде погледати у очи госпође кнегиње, него гледаше |
редња војска данас на Константинову.{S} Не часи ни часа него зови сву своју властелу, нека се о |
гово кисело вино у слатку малвасију.{S} Не могу ја сад ово прекинути, нити се може после посао |
не да прихвати сина мога на крштењу.{S} Не, драги мој кнеже,“ настави војвода узбуђен, па метну |
„да сви заједно потражимо по шатору.{S} Не може бити да војвода није оставио своје последње зап |
ру. „Него не можемо још у Грачаницу.{S} Не можемо прићи ка гробу Господина Кнеза овако непокаја |
љубим и поштујем као да си ми отац.{S} Не заповедам ти, али те као Душанова узор јунака молим |
чита.{S} Ристиворе, шта ћеш ти овде?{S} Не рекох ли ти да донесеш попа овамо?{S} Камо ти га?“ п |
ја не видим што нас зовеш на Косово?{S} Не видим што ћемо сад тамо?!{S} Бој се био, нико га доб |
је добро Душан од свега тога видео?{S} Не казујеш ли и сам да је то био прави мученик за отача |
а бих да ми је дете већ овде у двору. — Не знам шта ми је, али ме ево данас већ неколико пута н |
лас да је на левом крилу неки војвода — не знам му име, да Бог да се никад и не знало! — да је, |
ш Боре, ако је прави Орловић, не може — не може он дома остати, као што му ни дед дома остати н |
а чините, али — колико се уза то може — не дај старом господару да заборавља, колико је нама св |
људи, како би страшно било да нам је — не дао Бог! — стигао глас: да се јуче била крвава битка |
кад га непријатељ нападне.{S} Али ако — не дај Боже! — Србадија изгуби битку на Косову, ето нев |
аплетати Вука и све његове до у седмо — не, него до у седамдесетседмо — колено!{S} Само немојте |
оно неколико враних гавранова!{S} Мал’ не заборавих: старац један, који је ваљада старешина за |
и поп Каритон грунусте на врата — мал’ не рекох као какве орлушине!“</p> <p>„То треба да чујеш |
громко викну: „У име Божје!{S} Напред!“ Не умем ја вама описати ону грмљавину од кликтања, онај |
сци нашега честитога Господина Кнеза, а не овде да чамимо, пијанчимо и у заваде долазимо!“</p> |
ре и без бела хлеба и без рујна вина, а не може без веселе песме!“</p> <p>„Но знају ти сиромаси |
ли, иде сад с војском само на Лазара, а не иде на народ српски.{S} С тога се господа српска мол |
баш једини Срби, који могосмо стићи, а не стигосмо, да с браћом славу делимо!“ „Ама ко нам је |
погинем, онда јој предај мој поклон, а не помињи јој моје име!“</p> <p>Кнегињи се крупне очи н |
то главом Свети Ђурђе на белом коњу, а не смртни један Србин!{S} И опет потискосмо Турке, и оп |
га присиљавамо да буде како ти желиш, а не како он мисли да треба!{S} Пусти ти њега нека он раз |
пазили сте ме сви, као да сам ваш род а не слуга!{S} Много сте ми пута поклањали по прегрш среб |
рече стари кнез. „Ко год може да дође а не дође тога он куне великом клетвом!...{S} А и да не к |
клетвом куне свакога ко може да дође а не дође!{S} Па да си ми какав јунак, ма и не био бољи о |
куне великом клетвом ко може да дође а не дође?“ питаше Ристивор.</p> <p>„Како ћеш им то казив |
?{S} Зар вама, који издајама освајате а не јунаштвом?!{S} Ево да видите ко су Срби и стари и мл |
ла и све само зато, што је у њој срце а не памет господар!{S} Дајте, људи, нека једном на збору |
столова као да су Агарјански пеливани а не два добра Хришћанина и два од детињства друга.</p> < |
одитеље ваше, рекао бих да сте гусари а не властела!“</p> <p>Дошав под шатор изагна и Боривоја |
те, заповедио је да стигнем с војском а не да му долазим готово без војске!“ рече војвода па се |
господару!“ узме реч Ристивор озбиљно а не без горчине. „Слушам те па велим себи како су доиста |
и да је главно гледати шта је паметно а не шта је јуначно.{S} Мој синко, ако ћемо ми тражити са |
у седло као да је младић од двадесет а не старац од седамдесет лета!</p> <p>Сад приђе други је |
но, као да је главом Пећки Патријарах а не онај Каритон, који воли да се хрве, надскакује и бац |
о и побожно.{S} Како може бити да црква не да опојати таквог?!{S} И зашто да не да?!“</p> <p>Та |
43" /> му полагано као да се боји да га не разбуди, клече пред њега, подиже лице к икони и обе |
ад год нам хвалиш Душана — а кад нам га не хвалиш!“ — узе Ристивор смерно да говори, „свагда ми |
оку ништа измакло није.{S} Нико од њега не зна боље да ли има тамо каква опасност, да се бој от |
ез Градоје од Орлова Града. „Да таквога не има сокола!“</p> <milestone unit="subSection" /> <p> |
!“</p> <p>Она бојазна старога кнеза, да не узнемирују мирно почивање покојнога кнеза, пређе и н |
а му спалимо и разоримо све што има, да не остане ни камен на камену!“</p> <p>Стари кнез Градој |
те давао на књигу?{S} Збиља и јесте, да не мораш кроз живот држати уза се каквог попа Каритона. |
ће да <pb n="173" /> му заклоне очи, да не гледају онај покор.{S} Он поћута мало, погнут као да |
и је испао мало напред над огњиштем, да не да диму да се са њега повија у трпезарију, била је и |
коме и кад да насипљу пехаре вином, да не остају празни.</p> <p>„Да ли ти рече Ристивор,“ пита |
, и рекоше му шапатом: „Ћути, болан, да не прођеш горе!“</p> <p>„Не, не!“ упаде живо у реч кнез |
стегнут сад већ гомилом једном тако, да не могаше више ни коњем крочити, ни мачем завитлати.</p |
попиле!{S} Нити ми је срце утрнуло, да не осећа шта се приличи, шта ли се не приличи!{S} Веруј |
ом бива, али не могаше одолети срцу, да не одјекује својим кликтањем кликтању њихову.</p> <p>У |
ни коња, па, славе ми, ни опанака, а да не говорим о чизмама до колена!“ Ето таквих разговора в |
у да идем у лов на вуке и медведе, а да не могу да у служби земље господара макнем мачем по гом |
не, онда ја окат да идем у слепце, а да не пратим таквог господара!“</p> <p>„Та већ све ми је ј |
ти.</p> <p>Млади Орловић не могаше а да не ускликне:</p> <p>„Косово!...{S} Та то је Косово!...{ |
: хвала му што те посла, те нам каза да не грешимо душу песмом у дан, у који ваља да кукамо!“</ |
одговори Пајсеј.</p> <p>„Разумем ја да не да црква опојати онога, који, за то што је кукавица, |
пет их је већина на сигурно веровала да не може бити друкчије, него да ће српска војска разбити |
може да води војску нашу, истина је да не може; али може Боре да јаха убојита коња, и може да |
ом Лазарем уз Душана војевао, ко сме да не слуша?!“ рече војвода, који не пропушташе прилику да |
чно у старог рањеника, и напрезао се да не изгуби ни најтиши шапат са усана његових.</p> <p>Опа |
се прозваше Орловићима старали су се да не посраме ни то име, ни царскога кума, који им га је д |
пријатељише, те Иван, који се жаљаше да не може тако лако да заспи, мољаше Ристивора да у његов |
а он куне великом клетвом!...{S} А и да не куне, зар ја могу да идем у лов на вуке и медведе, а |
е истом искупљамо.{S} Могао сам ја и да не дођем!{S} Дошао сам као поштени твој клетвеник, и до |
истивор ради!“</p> <p>„Светац може и да не мари, јер се није он нама заветовао; али ми ваља да |
ече кнез подругљиво.</p> <p>„Веруј и да не знам!{S} Него и ако ми је зазор, баш не могу срцу од |
ци да осећају кад бура долази а људи да не осећају?! <pb n="11" /> Нити је чудо да тебе, снахо |
асом, готово шапатом, као да се боји да не узнемири војводу у његову вечном сну, „да се одмакне |
јући из Крушевца, стигао у двор, али да не жели излазити преда њ,јер је прашњав и уморан.</p> < |
у војнама, преклињаше нас све редом да не оклевамо?! »А што га ти не послуша?!{S} И што се ти |
у Србадији коме је до певања!{S} Као да не могаше ништа чути од жубора бистре воде по шареном ш |
е окрену и погледа у свеца.{S} И као да не могаше да поднесе светлост од свечева погледа, надне |
ијен по земљи, гледајући у земљу као да не сме да подигне очи према Грачаници, — узе да говори |
аше кнез Градоје.</p> <p>„Могу, како да не могу?!{S} Бог с тобом, кнеже!“ викнуше духовници сло |
“ питах сам себе.{S} Па рекох: „Како да не буде сетан невесео кад озго с неба погледа, како је |
одважно игуман Пајсеј.</p> <p>„Како да не може!“ запита кнез Градоје запрепашћен.</p> <p>„Тако |
и кнез доброћудно рече:</p> <p>„Како да не бих вечерао у двору с вама?!{S} И ако сте по годинам |
ричати све како је било!{S} Ето, зло да не може горе бити!,...{S} Еј, тужна Србадијо, како си ц |
се каквог попа Каритона.{S} А и што да не читаш?{S} Мушка си глава, Орловић си, ево, синко,“ — |
ва не да опојати таквог?!{S} И зашто да не да?!“</p> <p>Тако говораше кнез Градоје, па му се об |
и господина Вука?!“ Па кад јој кажеш да не знаш шта то она пита, онда ти узме причати: како су |
их поведе у свој шатор, гунђајући: „Да не знам православне и племените родитеље ваше, рекао би |
а од ваших очева да кнез Градоје никада не говори што не мисли, и да оно што мисли никада не ме |
сребрној шкољци кандило, које се никада не гаси.{S} Од два нараштаја овамо утврдио се обичај у |
што не мисли, и да оно што мисли никада не мења!{S} И то је све што вам ноћас имам да кажем!{S} |
етости, праведности и сажаљивости, онда не може бити да се он не срди кад му митроносне слуге њ |
И би се и ње пролило, да млади војвода не улете у гомилу међу завађене, те својим голим рукама |
кнез Н.“ (каза он и име, само ти га ја не казујем јер не би право било!), „обећа ми, рече, кне |
!“ .</p> <p>„Мислиш ли ти, кнеже, да ја не бих певао у славу наше свете вере Хришћанске да <pb |
пред непријатељем, <pb n="109" /> да ја не муцајући слушам твоје заповести!{S} Ми смо овде на п |
што и лудост, опет немој мислити да ја не видим шта си и куд си наумио?{S} Кад ти ја само из д |
ике!{S} Али шта ћу ја?{S} Ти знаш да ја не смем ни пред Свету Мајку Божју, а камо ли пред Госпо |
рех што га наш јадни војвода учини и ја не знам...“</p> <p>„Махни се ти сад тога, оче игумане!“ |
у господу, нека ти они кажу, а да ти ја не казујем, шта је Гојко слушао у Крушевцу:“</p> <p>„Ев |
али кога ће он да прати у Орлово ако ја не усхтем без тебе у Орлово?!“</p> <p>„Како?...{S} Ако |
мање јунака што је мање светаца, то ја не умем сам да разберем!</p> <p>„Ни ја ти то, синко, не |
ме последњу реч беше Нинко управио, „ја не знам да се данас правим мудар, али теби, знам, не би |
Орловићу!“ прихвати кнез Добромир, „ја не видим што нас зовеш на Косово?{S} Не видим што ћемо |
би срамота за српскога Бога да Србадија не победи!{S} Зар да Агарјани неверници победе Богу вер |
м у јунаштво наше храбре Србадије, која не жали крви у одбрани отачаства, љубим те и поздрављам |
им свецима, да умоле Господа Бога, нека не пада таква срамота на наше јуначко име једног јуначк |
ачи у обојице подједнако оштри!{S} Нека не буде кривде у оружју, ако је има у срцу вашем!“</p> |
шатором наћи воде да се умију, али нека не улазе под шатор док их он не зовне, јер хоће најпре |
глад, нека опет пушта морије, само нека не пушта да нас у отвореном боју на отвореном пољу разб |
у могућност.</p> <p>„Само тако што нека не да Бог, а све друго како хоће!“ рече кнез Гојко.</p> |
рече стари кнез. „Војводи долази војска не само из близине него и из даљине, па је и право да с |
инко!{S} Нека виде да се ни деца српска не боје Турака!“ одговараше с правом радошћу стари кнез |
је не узнемирују док их к себи позвала не би.</p> <p>Сама отиде уза степеницу на први кат.{S} |
е.{S} И не могаше да се устави док грла не промукоше у војничке господе, те их не замени сложно |
м не занесе и на меким својим перјанама не однесе у своје чудесно царство.</p> <p>Не мичући се |
ме двору, пред очима кнежевим, мачевима не исекоше, како је по њима настала велика завада и у с |
бог будаласте једне заваде вратили дома не видев ни Косова, ни службе јуначке на <pb n="111" /> |
> <p>На велико чудо старога кнеза, и на не малу радост његову, тек је сутра дан подне превалило |
игуманова ђакона Јеротија, јер игумана не могосмо наћи.{S} Па онда мени рече да нађем Ивана По |
и и љубави вашој.{S} И док се ова војна не сврши нека кнез Градоје Орловић од Орлова Града буде |
даше оном стражом, па му рече да се она не боји остати сама у средини верних Крушевљана, те да |
аћа у помоћ долазе, може бити да сотона не би успео да наведе ни онога незнанога издајника на л |
има одазивала.{S} Али сва њена уздисања не могаху да свале са срца њена онај сињи камен нејасне |
ој земљи у којој се ето никаква светиња не поштује?!“</p> <p>„Господару, кад год нам хвалиш Душ |
тао си се само да одбраниш кукавице, па не умеш да се уставиш!{S} Ниси бољи ни ти!“ викну стари |
и хркању Ристиворову као на љуљашци, па не могаше.{S} Приђоше однекуд некакви танкогласни комар |
нас цркви, дај одради сутра кнезу, е па не може то све једна грбина и једна рука!{S} Не изгибош |
а очи почеше севати муњама.</p> <p>„Па не да, ето не да!“ привикаше сложно духовници.</p> <p>„ |
b n="7" /> овога света молитве калуђера не могу да помогну, ту милосрдан поглед из ока Мандален |
мој долазити у мој шатор докле год зора не заруди а тада уђи!“ И ја га онда пољубих у руку, и н |
ог Хришћанског народа, јер наша срамота не може бити на понос ни цркви Божјој.{S} И још ти се м |
затвореним трепавицама — као да доиста не смеде ником у очи да погледа — прође кроз гомилу сво |
Много сам те пута расрдио... много пута не послужио како је требало послужити... опраштај ме по |
, ћуте као да су оловом заливени, ништа не говоре, ником ништа не одговарају; али са њихове жал |
ике прихваташе и други народ који ништа не виде шта тамо пред двором бива, али не могаше одолет |
Она му ништа не прозбори; он њој ништа не прозбори.{S} И опет, ко је видовит могао је да види, |
заливени, ништа не говоре, ником ништа не одговарају; али са њихове жалости у оку и са намрште |
бодом право у њене очи.{S} Она му ништа не прозбори; он њој ништа не прозбори.{S} И опет, ко је |
осав ћуташе као да га се зора баш ништа не тиче; него приђе ближе к платнима од шатора, и пригн |
,“ настављаше Гојко, „а да те крчмарица не запита: „Јеси ли на страни војводе Милоша, или си на |
, али смо свагда мислили да у теби куца не само верно и одано него и крепко мушко срце.{S} Немо |
док се гроб не загрну и дрвена крстача не утврди.</p> <p>Кнез Градоје тада заповеди да се одма |
Постојаше сви ту гологлави, док се гроб не загрну и дрвена крстача не утврди.</p> <p>Кнез Градо |
{S} Иван је насигурно веровао да се Бог не може ни за часак предомишљати коме да помогне, па је |
анима нашем цару и отачаству!...{S} Кад не бих мислио да нам је вино мозак прегрејало, мислио б |
е знате — а откуда би ви и знали? — кад не знате, да вам ја кажем који знам!{S} Кад сам ја оно |
илама и скамени срце у прсима.{S} И кад не гледах на њ осећах како ме он гледа; осећах како ме |
воју мајку нека ти је просто; али никад не заборављај да носиш једно славно име, које су ти тво |
рео јечам, а да млада момчад и девојчад не пусте, да им јасна грла одјекну веселим песмама?{S} |
ружина без њега!{S} Понео се па мисли е не може ни цар Лазо на Косову без старога Орловића!{S} |
народ на Косову и око Косова па да даде не једну него две војске!{S} Имаће цар наш и без нас до |
је још врло рано.{S} Никога од господе не бејаше ни пред двором ни у првој великој авлији двор |
и у трпезарију или у перивој, али да је не узнемирују док их к себи позвала не би.</p> <p>Сама |
/> од цара заслужиш челенку.{S} Док је не заслужиш, ево носи у своме клобуку челенку свога дед |
_C3.4"> <head>IV</head> <p>Кнез Градоје не хте премештати свој шатор са места, где га је већ би |
старога кнеза. „Да ме он на своје руке не прихвати, не бих вам ја сад ово оволико причати мога |
ује првенче младога војводе, али дадиље не дадоше ни њему ни војводи ни привирити у сребрну кол |
е никад погледао не би; а на сигурно ме не би повео на Косово!{S} Немој, молим те, тако ти свег |
запамти што ти велим: кајаћеш се што ме не поведе на Косово!“ Ако се осрамотимо у војводе, не з |
у и одведе га право ка огњишту, на коме не бејаше ватре, али поред кога на дебелој поњави лежаш |
вда онда отимаху испод њега; али никоме не могаше ни једна реч да се преко усана превали.{S} Бе |
и сам треба да знаш, да се смртне ране не лече слатким речима!{S} Властелин Витомир ми је пред |
орских госпођа и девојака у двору, мене не требаш а може ме Господин Кнез затребати, боље је да |
кнеза Лазара, док се то бурно кликтање не растопи у сложно „Многаја љета“, које духовници слат |
вој клобук закити, док свог коња најпре не закити цвећем...{S} На бојноме пољу јунак нема бољег |
рише и умор растера!“</p> <p>Војвода се не даде два пута молити.{S} Изиђе сам, да се види и поз |
да се ми клањамо твоме буздовану где се не клањамо твојим разлозима и не размекшавамо на твоје |
ан другом, па опет стадоше и гледаше се не зборећи ни речи.</p> <p>Стари кнез Градоје диже заве |
о у славу и у здравље духовника који се не деле од свога Господина Кнеза и од свога рода кад ва |
, да не осећа шта се приличи, шта ли се не приличи!{S} Веруј ти мени, војводо, пре бих ја смео |
о прекораваше кнез Ристивора, а овај се не даде пореметити него настави да прича:</p> <p>„Други |
где ће људи да се мало поодморе, док се не крену за Косово!“</p> <p>Кад се још мало ближе прима |
еза клизаху разговором низ брдо, док се не натоциљаше на танак лед топлог причања о лепоти двор |
и лево и десно, и лево и десно, док се не распршта прва чета као плева коју је вихор дохватио. |
ја отрча за војском, да је прати док се не уморе, сав онај други свет оста као укопан око госпо |
ио беше изнад њега, чекаше мирно док се не искупише око њега на убојним својим коњима сви кнезо |
Слушам вас и чудим се и начудити вам се не могу!{S} Ама пустите ви кнеза Градоја, нека иде кад |
и не смемо ти на сигурно рећи док им се не бих ближе прикучио!“ одговори Ристивор.</p> <p>„Нека |
м даде знак да може да се уклони, он се не мицаше, нити скидаше свога погледа са ње.{S} По руме |
p> <p>„Ето ти га поред тебе!{S} За њ се не брини!{S} Лаке су му ране!“</p> <p>„Нека су ти сретн |
и да нам је такву заповест издао, то се не устежем, кнеже, и теби да кажем:{S} Нисмо ми овде на |
ити него како је наредио.{S} Али што се не бих устезао да поменем војводи, да нам је он жив и д |
смерно Ристивор.</p> <p>„И само што се не зна ко луђе говори, да ли они луди или они твоји пам |
га зову</p> <p>„Недокуван Ђак“, зар се не сећаш?{S} Та онај што је неко време у манастирској к |
але кад си онаку књигу писао!{S} Зар се не сећаш какве си књиге писао кад ти их је Душан у перо |
их очевидно беше по више.{S} И опет се не хтеде <pb n="174" /> осврнути, да својим очима видни |
и било да нам дарује победу, и да му се не молимо!{S} Али ето се мени чини да се већ од поодавн |
ли се ви двојица јутрос избезумили, те не слушате заповести свога старијега?“</p> <p>„Не можем |
е зазор, баш не могу срцу одолети да те не запитам: шта ћеш на Косову, ти старац један од седам |
.</p> <p>„Ил’ си оглухнуо или оболео те не чу колико те виках са степеница!...{S} Кнегиња те зо |
то му он каже, само што се нем родио те не може да одговара!</p> <p>Лабуд би овда и онда некако |
} Право си рекао да ћу се кајати што те не поведох!“ говораше кнез Градоје сниским гласом, и по |
уди Бог с нама!{S} Какве беде и несреће не ће нас још стићи!“</p> <p>И онда потрча, и у часу се |
сти на Ристивора, који сад мирно лежаше не мичући се и не дишући као да је мртав.{S} Гледаше га |
дазивати твојим позивима, кад мене више не буде било!“</p> <p>Млади војвода гледаше неколико тр |
јом помоћу разбити Агарјане, да се више не дижу.{S} Поручи свима да их молим и преклињем, да у |
ономлани на Плочнику?{S} Ваљада ни кнез не може хтети да му по селима остану само старци, удови |
оше му пехар вина.{S} Али му стари кнез не даде пити него навали на њ:</p> <p>„Казуј прво, сино |
ди шта пише.{S} Ја знадем Господин кнез не мисли на тебе.{S} Твоја је кућа ономлане на Плочнику |
ви стражу на вратима од њихових соба, и не дај им ноћас к својим четама излазити!“</p> <p>„Како |
о ми на војну и из двора, ако Бог да, и не ћемо пожалити да гинемо кад дође свети час да се гин |
и ми!“</p> <p>„Не можете ви што и ја, и не требате ви што и ја!“ рече кнез Градоје. „Ја ћу да з |
пницима: „На коње!“ па из оних стопа, и не свраћајући своме дому, пође на Косово!“</p> <p>„Тако |
средној близини иза себе, за које је, и не видевши их, знао да су Боривојев Ждрал и Ристиворев |
аше њиве; не дај води у наше руднике, и не дај огњу на наше дворове!{S} Ако те поп Каритон раср |
р, који је следовао дворанки Босиљки, и не подижући свога погледа према њену лицу, и не видећи |
ода сав пребледео. „Стан’те, господо, и не вређајте српску земљу, којој крв ваша треба за одбра |
тари се кнез осврну, погледа их мало, и не могаше ни видети ни разумети што се они то толико см |
да уђи!“ И ја га онда пољубих у руку, и не слутих да му то последњи пут живоме руку љубим!“</p> |
дижући свога погледа према њену лицу, и не видећи како га она испод ока милокрвно погледа, прођ |
ћи још у тој трпезарији чуло није.{S} И не могаше да се устави док грла не промукоше у војничке |
тако, Боре?“ — оно се вижљиво ђаче — и не изгледаше друкчије него као ђаче — изви из загрљаја |
могне, па је веровао <pb n="41" /> да и не може бити друго него да ће Срби победити.{S} И у мис |
мешно оно што Гојко прича, или као да и не слуша оно што он прича, него се сам сећа нечега што |
по закону нека и буде, и ништа вам ја и не могу и нећу опростити!“</p> <p>Па се онда кнез три п |
дође!{S} Па да си ми какав јунак, ма и не био бољи од мене, па да те поведемо| Али овако.... м |
ну где се не клањамо твојим разлозима и не размекшавамо на твоје молбе.{S} Уздајући се у превел |
ам даље шта би икако би?!“</p> <p>„Па и не знам вам, господо, све што и како би!“ настави рањен |
ви бојите владика кад се Светих Отаца и не бојите.{S} Чујте ви моју последњу реч: ви ћете лепо |
у гомилу Турака, сукну мач из корица и не осврћући се викну: „Напред, депо, за крст часни и ве |
— не знам му име, да Бог да се никад и не знало! — да је, рекох, неки војвода са својом коњицо |
{S} Него, ако бих се успавао, буди ме и не жали ме, чим видиш да она велика звездана кола на не |
а, који сад мирно лежаше не мичући се и не дишући као да је мртав.{S} Гледаше га, и гледаше га; |
S} Тек ће по неки да искочи кад му се и не надаш!“</p> <p>„Онај наш поп Малвасија,“ настави кне |
е сузе на очи.{S} Од суза га већ више и не видех.{S} Кад опет прогледах, њега више тамо не беја |
> <p>„А боље би било, војводо, да вам и не казујем!“- одговори тихо рањеник. „Позлеђујем само с |
ме.</p> <p>У двору се већ више никако и не дизаху сребрни кондири и златни пехари са трпезе, ни |
Крушевцу!“</p> <p>„Кнеже, може Гојко и не послушати мене свога војводу, а тебе, који си с Госп |
преврнуше све што у њој беше смештено и не нађоше ништа.{S} Али кад дигоше сребрни шлем, који в |
кујете само грмљавини, те ситно звоно и не чујете?{S} Хајде, кнеже, време је!“</p> <p>Кнез поно |
више било суза.{S} Она гледаше мирно и не трепћући за сином и свекром својим и њиховом китњаст |
српске јунаке.{S} Чињаше му се да већ и не може бити друкчије него да ће Бог и свеци Хришћански |
емојте да од једнога зла, за које још и не знамо је ли доиста зло и колико је, правимо још једн |
мало по мишици, и по рамену и по глави не окрзнуше!“</p> <p>„А мој слуга Ристивор>“ питаше |
ојице иза певнице никога другог у цркви не бејаше.{S} Али мало после њих ето и војводе, па онда |
о сме да не слуша?!“ рече војвода, који не пропушташе прилику да покаже колико поштује старца Г |
дајемо?“ викаше старац. „Зар вама, који не смедосте дочекати да се српска војска сва искупи?{S} |
нску војску српску?!{S} Само онај, који не верује у бригу Божју за верни му род Хришћански, мог |
ова Града?!“</p> <p>Кнез Градоје — који не скидаше својих погледа са лица Санџак-Бега — сав зад |
огнем?“ упита га стари слуга његов који не знађаше какав се терет свалио на душу његова господа |
њиме увредих мртва човека у гробу који не може да се брани, док је Витомир увредио мене жива, |
не виде шта тамо пред двором бива, али не могаше одолети срцу, да не одјекује својим кликтањем |
јица може бити војводи и противила, али не могоше старом кнезу Градоју, кад овај дохвати за рук |
S} О Ристивору мишљаху да је мртав, али не бејаху још сигурни. <pb n="203" /> Боривој је лежао |
н би, може бити, најпосле и заспао, али не могаше од оног танког извијања и зуцања оних лакокри |
ди и погледа право у очи кнегињине; али не могаше дуже од једног тренућа да издржи погледе њене |
?!“</p> <p>„Рекао бих да су турски; али не смемо ти на сигурно рећи док им се не бих ближе прик |
се на једно дете сабљом залеће.{S} Али не могоше му мача из руку избити, док га мало по мишици |
с вином и полагано га испијаше.{S} Али не беше испио ни до половине кад се устави.{S} Уста на |
друмова у горње дворане извести.{S} Али не имађаше куда, па изиђе полагано и све као да се о не |
ражи, да се нешто крупно десило.{S} Али не могосмо разабрати шта се то управо десило, нити то и |
шатор, и леже по ново на поњаву.{S} Али не могаше ока склопити док не запеваше и други петлови. |
нас цару платио цареву перперу.{S} Али не знамо, Бога ми, како ћемо ти их платити!{S} Па се зд |
дике!{S} Што би од Светих Отаца и смели не смемо од наших владика!“</p> <p>»О, Каритоне, Карито |
који, за то што је кукавица, не ће или не сме да носи свој крст, који му је Бог на рамена поло |
тако, „онај наш поп Малвасија ништа ми не рече.{S} Него збиља, једнако ми прећаше: „Ето запамт |
е у истини!“ рече упорно Миросав. „Мени не треба да се правдам.{S} Ти би, војводо, исто тако ур |
унчаном зраку.{S} Чудила се како да они не осећају што она осећа — да се земља стреса, да уздиш |
све редом да не оклевамо?! »А што га ти не послуша?!{S} И што се ти сад правиш тако мудар, кад |
, који зна шта је војска и војна, па ти не брини бригу!“</p> <p>„Ти као да ниси слушао што проч |
Ено видиш, одоше сви у село.{S} Нико ти не оста на њиви, до оно неколико враних гавранова!{S} М |
он да говори: „колико си остарео још ти не познај наш прост народ.{S} Ево да се кладимо да ти < |
во овако:{S} Војводо, више ти ја чекати не могу.{S} Ја одох на Косово Господину Кнезу.{S} Тако |
а остати, као што му ни дед дома остати не може, а да за њих живих <pb n="21" /> други неки јун |
девет година, али данас тебе послушати не ћу.{S} Млади кнежевић може наћи пута у Орлов Град и |
рај помисли мени да га више жива видети не ћу!{S} А сад нека Некудим настави ако има што!“</p> |
и дадем такву заповест, у мојој се чети не може наћи ни један витез, а камо ли њих петорица, ко |
мерај ми, војводо!{S} Али друкчије бити не може.{S} Моји ће људи у час разапети мој шатор, под |
добије.{S} Нико ти за ту жељу замерити не може; најмање Господин Кнез, који у прсима носи срце |
!“</p> <p>„Ништа ти, кнеже, приговорити не могу!“ узе опет реч игуман Пајсије. „Све је како вел |
аву и рече:</p> <p>„Страшније заповести не можеш ми ни издавати, него кад ме заклињеш Свецем мо |
Бог с нама!{S} Каква нас беда још снаћи не ће!“ Па онда се збише тешње у гомилу за себе, шапута |
ути да јој ни од мене добри гласи стићи не ће, онда нека јој преда ову књигу!““ Тек се Иван виј |
ра.</p> <p>„Нико мени више ништа помоћи не може!“ рече војвода, па онда журно додаде: „Јест, тр |
" /> па полете на чету Турака.{S} Турци не могаху да верују очима својима, беху се чисто скамен |
инем, а ти будан чувај стражу, да Турци не би на нас успаване нагазили.{S} Него, ако бих се усп |
к руци младог Боривоја, али му је овај не даде, него загрли Ристивора, пољуби га и у један и у |
иховој, по тајанственој дубљини њиховој не више жена, него неко божанско створење.{S} Сељаци пр |
да земљу спасаваш, а да се у њој самој не нађе издајника, који ће издајом својом да спрече спа |
белих тканина, и опет празна јер у њој не бејаше чеда.{S} Испред <pb n="26" /> колевке крочила |
оја — преклињаху да ни по што голубињак не остављају!</p> <p>Из једне баруштине близу јаза од в |
тање потраја, подуго док га сам рањеник не прекиде наставив своје причање:</p> <p>„Свима је теш |
то скаменили за неколико тренутака, док не звизну мач Градојев посред лица турског четовође, па |
пташе. „Нећемо ми ово два три дана, док не пођемо, чамити и пијанчити.{S} Ево ћемо данас и сутр |
д дође свети час да се гине.{S} Али док не изиђемо на Косово, и док смо ево овде на нашем двору |
ина и белих симита, нек се прихвати док не стигне вечера, па нам га доведи у трпезарију.{S} А с |
то се морало тихим шапатом шапутати док не дође да Ристивор викну: „Не, не; сунца ми, поштена ј |
њаву.{S} Али не могаше ока склопити док не запеваше и други петлови.{S} А тада му се лак сан сп |
етанија и постове, и наставите тако док не осетите да вам је Бог опростио.{S} А нама ето кажите |
ојска, па ће навалити да је разбију док не порасте већом!“ одговори још једнако сасвим стрпљиво |
ада!...{S} Не брин’те се, људи, сад нам не гине победа!...{S} Камо?..{S} Дајте вина овамо!“</p> |
а.{S} Седа му брада до појаса, а ни сам не знађаше колико му је година.{S} Разговарасмо о сваче |
<pb n="36" /> како треба.{S} Док то сам не види, ако је у истини витез, сан му ноћас на очи пас |
закону нашем!“</p> <p>„По закону нашем не може се опојати!“ прихвати одмах и одважно игуман Па |
етно, па опет застао, док га сан сасвим не занесе и на меким својим перјанама не однесе у своје |
е, који имаш верно и храбро срце, молим не као слугу него као млађег брата, пази и чувај нам ст |
Све вас, од највишег до најнижег молим не куните ме, него праштајте.{S} Кнезове и властелу мој |
е поп. „Све се бојиш да мојим јунаштвом не засеним твоје!“</p> <p>„Бог ми је сведок да се никад |
иром уста отворио; ако ко маштом својом не успе да чује шта то он довикује, може да зна шта је |
се ви живи враћати дома с вашом војском не видев Косова!{S} Ви требате Господину Кнезу.{S} Може |
Спустио се на поњаву под својим шатором не да спава, него да прибере мисли после оноликих потре |
ело разумеш!“ прекиде га старац. „Душан не би постао цар, нити би границе свога царства размака |
а за неколико тренутака мало као збуњен не знајући управо шта то он хоће; али, навикао да се по |
ном у трпезарији.{S} Војводин властелин не могаше то никако да верује; али се Ристивор заклињаш |
а палиш велику воштаницу; јер, да се он не умеша, би ти сад већ брисао прашину по тим плочама!“ |
сажаљивости, онда не може бити да се он не срди кад му митроносне слуге његове приступају с рук |
</p> <p>„Право да ти кажем, ништа ми он не рече,“ одговори Иван; „него видех га како се на праг |
, али нека не улазе под шатор док их он не зовне, јер хоће најпре да се помоли Богу.</p> <p>„Да |
нешто мало храпавим гласом поп Каритон не ступајући са прага у дворану. „Ја ето ударах два пут |
ко разгневио, да ме више никад погледао не би; а на сигурно ме не би повео на Косово!{S} Немој, |
а останеш, док се сви заједно за Косово не кренемо; али ми је зазор да заповедам теби, кога љуб |
од грдне жалости што на време на Косово не стиже, сам себи смрт задао.{S} Али пре него к томе п |
пут!“ рече Боривоју и Ристивору. „Него не можемо још у Грачаницу.{S} Не можемо прићи ка гробу |
му је Бог на рамена положио; разумем до не да опојати човека, лакога срца и малене душе, који з |
им војводом сасвим друго.{S} Он се убио не као <pb n="161" /> кукавица, него као јунак.{S} Њего |
жи да великом клетвом кунем свакога, ко не дође а може да дође.{S} Са вером у слаткога мога Хри |
жали погинути, нек пође за мном!{S} Ко не ће, нека му је просто!“ Полетесмо за њим у најжешћи |
а света!“ Па се онда окрете к нама: „Ко не жали погинути, нек пође за мном!{S} Ко не ће, нека м |
цекина да делиш сиротињи!{S} Ноћас, ако не можеш заспати, или ако заспиш па се пробудиш, моли с |
о гдекоји је понео за спомен плаву, ако не и крваву белегу.{S} Али како су срећом мало не сви љ |
да усплахирени оглашују брзу дажду, ако не и буру.</p> <p>Небо је било ведро.{S} Чисто се усија |
ћемо се у Понедеоник зором кренути; ако не стигну дотле, стићи ће на сигурно тај дан у вече, па |
ебе у Орлово?!“</p> <p>„Како?...{S} Ако не усхтеш без мене у Орлово!“ прихвати старац све већма |
доведеш више казнићу те глобом.{S} Ако не дођеш, доћи ћу ја к теби, да те прикуцам копљем на д |
сподару!{S} Ево да бројимо коње, па ако не изиђе најмање четири стотине, онда ја окат да идем у |
све сам и обећао да ћемо се кренути ако не у Понедеоник а оно на сигурно на сам Видов Дан, чим |
ме послушала да ти руку даде, само ако не буде — преко мога знања — коме другом срце своје дал |
!“ причаше Иван кнезу уз пут. „А и како не би кад ето Бог поклони војводи сина и славноме овом |
мало после да се сети нечега па, никако не осврћући се, викну:</p> <p>„О, Боривоје, синко!...{S |
ше посадио себи уз десно колено, никако не улажаше у веселост њихову.</p> <p>Тек ће у неко доба |
дмори.{S} Владаше мртва тишина.{S} Нико не смеде да жури уморног рањеника, и нико не проговори |
за жедна грла и усијане главе.{S} Нико не умеде казати како то би, да одмах после Недеље осван |
лопима загрлиле чувајући стражу да нико не приђе да чује шта то поток жубором ромори, а још мањ |
смеде да жури уморног рањеника, и нико не проговори речи.{S} Ћутање потраја, подуго док га сам |
сви смо то и осећали и видели; али нико не могаше да прстом и поуздано издајника покаже!{S} На |
>„Славе ми,“ прихвати кнез Вукан, „нико не може бити веселији и радоснији него ми који смо овде |
оде, па онда, један по један, дође мало не сва господа.</p> <p>Кад се сврши јутрења, Градоје, ј |
о могао да погледа у свеца а да се мало не препадне.{S} У сухој, каменитој пустињи стоји он, ви |
На моје велико чудо, он се томе ни мало не чуђаше! „Јест,“ рече, „све је то морало да дође; и ј |
ваву белегу.{S} Али како су срећом мало не сви људи кнеза Миросава и властелина Витомира били п |
.{S} Кад опет прогледах, њега више тамо не бејаше. „Што ли је наш славни цар тако сетан невесео |
водо; кнез га је задржао, док и ви тамо не стигнете!“ одговори Ристивор.</p> <p>„Господо, јунац |
} Мислиш ли ти, кнеже, да нам већ давно не би стигле његове хитре књигоноше, да нас зову да се |
„Е, мој Гојко, баш нам ти никакво добро не каза!“ тешкаше се војвода.</p> <p>„Нека је слава Бог |
обом, дедо!“ рече Боривој.</p> <p>„А то не може!“ прихвати живо кнез. „Пут у небески Јерусалим |
кан час жут час блед.</p> <p>„Још се то не може да зна на сигурно!“ одговори рањеник; „зна се с |
ше севати муњама.</p> <p>„Па не да, ето не да!“ привикаше сложно духовници.</p> <p>„Не да јер т |
на слуга твоја!{S} Како да смем кад ето не стигох да се поред тебе и за тебе борим!...{S} Шта ћ |
{S} Нек чекају и кнез и војвода!“ И ето не хте да дође!</p> <p>Ражљути се силно стари кнез.{S} |
орав и књиге од црквена закона, али ето не можемо забацити наше владике!{S} Што би од Светих От |
ше велике несреће, бруке и срамоте, што не стигосмо Господину Кнезу на Косово, ево да нас сада |
Не, човече, Бог те видео!“... „Хеј, што не пођосмо дан раније!“... „Зар ми на видику Косова, па |
газим у турску војску, да је питам: што не дочека да сва српска војска на Косово стигне, него м |
крив?!“.... „Што се сад тешкате?{S} Што не послушасте кнеза Градоја, који, оседео у војнама, пр |
залуди за неком женом, па се убија што не може да буде његова.{S} Али је ово с нашим војводом |
ва да кнез Градоје никада не говори што не мисли, и да оно што мисли никада не мења!{S} И то је |
сти моме унуку, јер дете није криво што не стиже на Косово, да те верно послужи!...{S} Опрости |
аше мишице; а може је изгубити само што не бејаше још два човека и два мача!{S} Него да оставим |
ом, шкргутати зубма и гунђати нешто што не изгледаше као благослов.</p> </div> <div type="chapt |
одмах са старим господарем!...{S} Зашто не би могло бити да се још вечерас, у очи вашега поласк |
и молих га да се пожури.{S} Али се поп не да кренути. „Иди кажи кнезу, да ја ево сад претварам |
S} С тога се господа српска моле да бар не помажу Лазару, ако већ неће цару да помогну да Србљи |
д ли ће доспети, кад ево земље Господар не сме да заповеда, него моли, преклиње и проклиње!{S} |
дође ваља да чита поп Каритон?!{S} Зар не бих ја то могао да прочитам, кад је ти већ читати не |
и самог поласка нашег на Косово!{S} Зар не знаш да би се он томе тако зачудио и тако разгневио, |
цркву коју је сам Бог саградио!{S} Зар не видиш ово велико и дивно кубе, које је бог наместио |
до, погледај само у овом правцу!{S} Зар не видиш како се светлуца крст као да је од жеравице!“ |
иса, али силан у књигама.</p> <p>„А зар не могу ваше молитве да учине, да Бог грешницима и најт |
ћим својим бројем уђоше под шатор, „зар не видите да је војвода, не могав одолети <pb n="153" / |
д препасти занемелу гомилу.</p> <p>„Зар не видите,“ настави он кад они већ већим својим бројем |
оју, да се одмах на војну спремате, јер не веровах клетвама поклисаревим да се војска у Дринопо |
он и име, само ти га ја не казујем јер не би право било!), „обећа ми, рече, кнез Н. дати ми ве |
апуташе му нешто што Боривој и Ристивор не могоше разабрати.{S} Лабуд је разумео свога господар |
/p> <p>Али се ни стари кнез ни Ристивор не одазиваху.</p> <p>„Пали су и један и други!“ викнуше |
плашт и шлем војводин.{S} Само Ристивор не могаше при том уздржати својих суза, него се заплака |
је и цар погинуо... .“</p> <p>Ристивор не могаше даље, јер га уставише гласни и оштри узвици и |
х свилених завеса на улазницама у шатор не могах разабрати ни речи; али ме сам глас Кнежев, њег |
а мном мачевима борити док један од вас не падне мртав.{S} Онај који остане жив имаће да укрсти |
{S} Огреших се тешко о све вас, јер вас не одведох на време Господину Кнезу да му помогнете поб |
нити смо људи без душе.{S} Нико од нас не ће ништа теби пребацити, јер сви смо подједнако пред |
; а под сигурно знам, да му нико од нас не би ни хтео ни умео помоћи!“</p> <p>Опет ударише госп |
Србин, сем Вука, који се Милошем данас не поноси?!“</p> <p>Све то говораше стари кнез тихим гл |
</p> <p>Иван је био много уморан и опет не могаше ока склопити.{S} Мишљаше да се успава на оном |
ву трпезарији ући неће, а да се три пут не прекрсти и свецу не поклони!“</p> <p>Диже се млади в |
мирне свечаности.</p> <p>Млади Орловић не могаше а да не ускликне:</p> <p>„Косово!...{S} Та то |
двордржици Рајку; кажи му да моју књигу не предаје одмах госпођи, него нека јој најпре каже, ка |
кад те Агарјани на живу жеравицу бацају не би л’ вером преврнуо.{S} Тако је то, мој попе Карито |
е с њиме љубити у лице док му прво руку не пољуби.</p> <p>Војвода га посади између себе и кнеза |
у један и у други образ, баш као да му не беше унук него витешки друг!{S} Грлећи старца Боре р |
у!{S} Сиромах Ристивор!{S} Дедо, што му не опростиш?{S} И ако ти није жао Ристифора, зар ти ниј |
огњиште ако га имаш!“</p> <p>„А што му не разби буздованом главу, те да виде други људи да му |
ле и отровали!{S} Зар се и данас о њему не причају народу по саборима уз гусле свакојаке лажи и |
и опрости ако због мојих невоља на дому не стигнем на Косово пред Видови Дан.{S} Онако добар и |
спаљивали само зато, што у Светом Писму не видеше све оно, што саме владике хоће да се виде!{S} |
до да сузе рони и да се икаквоме добру не нада!“</p> <p>Ту се ратник заустави да се мало одмор |
властеле, и отиде право к своме шатору не рекав више ником од њих ни једне речи.</p> <p>На ула |
лице рукама, и заплака се.{S} Јахали су не зборећи ни речи тако за два до три стреломета.{S} Та |
да са ње.{S} По румени, која му се расу не само по образима него и по челу, кнегиња виде да се |
ће, а да се три пут не прекрсти и свецу не поклони!“</p> <p>Диже се млади властелин, смерно се |
не промукоше у војничке господе, те их не замени сложно и смерно појање игумана Пајсија и њего |
војводо.“</p> <p>По дуго нико од млађих не смедијаше да што проговори, а старац не могаше, јер |
не смедијаше да што проговори, а старац не могаше, јер му некаква горка сухота стегла беше јабу |
ом, и хтеде се уклонити, али јој старац не даде, него заиска да види вез, посматраше га дуго и |
и справљаше се за нов чин. „Нека светац не виче напразно; „Покајте се!“ Да се покајемо и да му |
и из корица, и мало што се уз горку жуч не проли и братске крви.{S} И би се и ње пролило, да мл |
не знам!{S} Него и ако ми је зазор, баш не могу срцу одолети да те не запитам: шта ћеш на Косов |
ч смерно и невесело Ристивор, — „ја још не доврших све што ми мој господар заповеди да ти кажем |
еднако у руци писмо војводино, које још не хте отварати.{S} Манда оста стојећки пред старцем, б |
А што ти рече, снахо моја, да Боре још не може да води војску нашу, истина је да не може; али |
p>„Не знам ти дати одговора, јер те још не гледах на згаришту Агарјанском.{S} Добар си поп, али |
појањем као да је црква.</p> <p>Али још не беху довршили појање, кад дотрча, једно за другим, н |
ту по чету како која пристизаше.</p> <p>Не одјахујући војвода нареди да се разапну шаторови за |
однесе у своје чудесно царство.</p> <p>Не мичући се слушаше Иван како Ристивор равномерно и ду |
ве Богородичине, зором у Среду.“</p> <p>Не би мило војводи.{S} Застиде се и поцрвене.{S} Не сме |
ики и славни цар преноћио!“ рече кнез, „Не би се цар на те срдио што ми толику част чиниш; али |
о се Господин Кнез тешка: „Ето,“ вели, „не можеш ништа почети да земљу спасаваш, а да се у њој |
/> нашу!“ рече кнез Градоје поуздано, „Не би тај јадан народ данас запевао, да зна шта је било |
ите мало, господо!“ рече кнез Градоје. „Не приличи нама да кога било кунемо.{S} Господин Кнез ј |
Кнеза огрешили!“ рече старац Градоје. „Не дам ја теби, војводо, да уза свој грех узимаш на сво |
иже у вис обе руке као да је преклиње. „Не, госпођо, ако Бога знаш!...{S} Како би тако што поми |
<p>„Какву Грачаницу?!“ прихвати кнез. „Не мислим ја цркву коју су људске руке градиле, него цр |
као изненађен, па се мало и намргоди. „Не могу ја једном бунтовнику никад опростити!{S} Ето то |
напред!“ викну жустро и срдито Турчин. „Не будал’-те но се предајите!“</p> <p>„Само душе наше п |
роме, са три ране незадовољноме кнезу. „Не би ни тога било, јер ниједноме се од мојих јунака ни |
а Косову децу нашу“ па им се одговори: „Не видесмо ми њих нигде на Косову!“.....{S} Сад чујте м |
а устави; па настави окренув се Ивану: „Не знам ја за друге свеце; али је нама наш светац свагд |
апутати док не дође да Ристивор викну: „Не, не; сунца ми, поштена је девојка и од доброг рода!“ |
осподе кнез Миросав од Рујног Рудишта; „не можеш ти окренути кнеза Градоја.{S} Узалуд ти сва му |
ој се, дедо, за мене!“ викаше Боривој; „не ћу ја тебе данас на Косову посрамити!“ Па млади унук |
ију, која их на својим заставама носи? „Не треба ни да се пита, <pb n="62" /> ко ће победити!“ |
споде: „Шта рече, јуначе, по Богу?!“ — „Не, човече, Бог те видео!“... „Хеј, што не пођосмо дан |
тотине нека појашу путем к Ибру..... “ „Не, Господару, молим те!“ пресече говор Господина Кнеза |
таше да му ватра из очију сева.</p> <p>„Не браним их, господару!{S} Нити се то може да брани.{S |
ом залетео био на старог кнеза.</p> <p>„Не бој се, дедо, за мене!“ викаше Боривој; „не ћу ја те |
свом обичају шкргутати зубима.</p> <p>„Не знам ја шта би ти хтео, кнеже Орловићу!“ одговараше |
ати други један кмет из гомиле.</p> <p>„Не тражим ја да ви вашим молитвама откупљујете моју душ |
на мирисном сену простро беше.</p> <p>„Не знам шта је, али се од шаторова војводине свите чује |
еђе као свагда кад се разгневи.</p> <p>„Не пресуђујем ја!“ прекиде га кнез Миросав; „нит сам вр |
а!“ привикаше сложно духовници.</p> <p>„Не да јер тако наредише Сабори Светих Отаца, а они тако |
у се господар од збиље наљутио.</p> <p>„Не, не, не!“ викаше старац све срдитије; „из ових стопа |
поче?“ одговори Миросав јетко.</p> <p>„Не питам то,“ рече војвода, „него који су овде напољу б |
кнез и млади властелин заједно.</p> <p>„Не знам ти дати одговора, јер те још не гледах на згари |
кнез Градоје окрете к војводи:</p> <p>„Не замери ми, војводо; али знадем одобрићеш што ћу рећи |
а властелина, узе да им говори:</p> <p>„Не можете се ви живи враћати дома с вашом војском не ви |
ути, болан, да не прођеш горе!“</p> <p>„Не, не!“ упаде живо у реч кнезу Градоју војвода, желећи |
вор. „Ево шта: што ти то и ми!“</p> <p>„Не можете ви што и ја, и не требате ви што и ја!“ рече |
вога часа да говорим с кнезом!“</p> <p>„Не!“ викну Ристивор сав престрављен, и подиже у вис обе |
„Ама, брате, да их раздвојимо!“</p> <p>„Не знаш ти њих!{S} Још су они као ђачад манастирска!{S} |
итајмо, да уставимо тај покор!“</p> <p>„Не рекох ли ти, постави стражу на њиховим вратима?“ пре |
ате заповести свога старијега?“</p> <p>„Не можемо ми тебе, на догледу турске војске, оставити с |
ћи, не видех својим очима где из ведрог неба долете на двор, баш на кулу где Јованка спава, бел |
ако да не буде сетан невесео кад озго с неба погледа, како је данас по нашој Србадији све друкч |
в чело своје главе, да му душа види пут неба!{S} Видите ли да је мали нож, што му у срцу забоде |
p> <p>Још није било сунце стигло на врх неба, а војска се војводе Радича крену за Косово весело |
никако!{S} Нека душа Господина Кнеза са небеса види, да смо ми желели да се позиву његову одзов |
„бадава, нема већег свеца у свих седам небеса него што је мој светац, кум Божји, Свети Јован К |
дску милост према мени сиромаху, Бог на небесима велику милост поклони!“</p> <p>Старац му мету |
и за све њих било места у свих седморих небесих!{S} Онда би и наш поп Каритон светац постао!{S} |
буни шта да каже, „ја ћу, ако Бог да, у небески град Јерусалим на покајање!“</p> <p>„Па да пође |
то не може!“ прихвати живо кнез. „Пут у небески Јерусалим води право уз ону косу и кроз турску |
правим заносом, као да говори о каквом небеском анђелу, причаше му о доброти госпође Мандалене |
а да се у писму Господина Кнеза напојиш небеском малвасијом!{S} Ниси чуо како он великом клетво |
м небо на западу букташе, изгледаше као небесни анђео.</p> <p>„Приступи ближе, верна наша слуго |
ашим молитвама откупљујете моју душу од небесних митара, нити тражим да ви вашим метанијама држ |
<pb n="185" /> љубичицом.{S} Источно се небо наслонило на плаве планине, па их пушта да се прел |
рема растопљеноме злату и пурпуру којим небо на западу букташе, изгледаше као небесни анђео.</p |
дрвље украј реке, и преко овога у плаво небо, које се руменило на ивици где се на модре планине |
облаци па се брзо развијаху и застираху небо.{S} Крупне капље дажде почеше падати па опет прест |
ашују брзу дажду, ако не и буру.</p> <p>Небо је било ведро.{S} Чисто се усијало од јаркости жар |
црква тамо сад је два пута света и пред небом и на земљи!{S} Ми гледамо одавде цркву, у којој ј |
овамо онамо на мирисном поветарцу а под небом, које се -— чинило му се — више но икада застрло |
ибом, или и под још краснијим звезданим небом!“</p> <p>„Војводо,“ викну из гомиле господе кнез |
проседом густом косом и брадом, обојима небрежљиво одржаваним, у старој некаквој морастој манти |
лите како ће бити душама ваших очева на небу, кад дочекају душе оних јунака који ће на Косову ј |
им видиш да она велика звездана кола на небу клизају к Западу!“</p> <p>И старац се пружи по сво |
ао, јер кад отворих очи видех звезде на небу; чух јечање рањених јунака и пиштање рањених коња; |
/p> <p>„Нека би ти наш Господин Кнез на небу пред лицем Господа Бога опростио, како ти од свега |
би нас Спаситељ Господ Исус Христос на небу примио као своје, увео у царство Божје, и наместио |
ене лепоте светлили су као пун месец на небу по коме танки облаци лутају.{S} Њен псалтир, у сво |
видим и што знам то је: да нико још на небу свецем постао није ко за живота овде на земљи јуна |
азбарушеном русом косом, подигла лице к небу, упрла погледе из крупних црних очију у вис, па зл |
ав приђе пред шатор.{S} Погледа мало по небу, те на једну те на другу страну, загледа се подуже |
ез, видеће Србадија, ко је вера а ко је невера!“ И онда ободе коња и са своја два побратима одј |
ореном боју на отвореном пољу разбијају неверни и погани Агарјани!{S} Молим те, гледај и помози |
оде затрпа земљом као да је јеретик или неверник, а све само за то што се ви бојите владика кад |
— Србадија изгуби битку на Косову, ето неверника на овај град.{S} Није ли боље да бранимо овај |
итоме Господину Кнезу дарује победу над неверним и поганим Агарјанима.{S} Бог зна добро шта су |
Србадија не победи!{S} Зар да Агарјани неверници победе Богу верни народ српски?{S} Ман’те се, |
ле седела је кнегиња Мандалена, сетна и невесела, и ослушкивала одјецима који до ње допираху.{S |
ди и жене беху некако с почетка сетни и невесели па тихо разговараху у гомилицама пред главном |
онда се кренуше даље, сва тројица тужни невесели.</p> <p>На подножју једнога виса сјахали су би |
“ Господин Кнез погледа нас све дугим а невеселим једним погледом, па рече само: „Зна да гине.. |
ју?!“</p> <p>Саставни своје густе веђе, невесело окреташе најпре једно па друго ухо, не би ли и |
зивању о јадима нашим?!“ питаше војвода невесело.</p> <p>„На крај само ономе, што чух од мога к |
и око оног мраморног кладенца шетаху се невесело један паун и две паунице.{S} Овда и онда закре |
твој;“ прихвати смерно, али нешто као и невесело, Ристивор; „него опет рекао бих да се у тај тв |
аци и браћо!“ проговори војвода тужно и невесело, и опет некако свечано окренув се властели сво |
сподине војводо!“ узе опет реч смерно и невесело Ристивор, — „ја још не доврших све што ми мој |
ца, па и сам корачаше полагано, сетно и невесело.</p> <p>И није то била само једна жалост што п |
ије!</p> <p>Позно у вече изађе Ристивор невесело на терасу где га је кнез чекао.</p> <p>„Ех, у |
ој славни господару!“ одговори Ристивор невесело, па скочив с коња приђе к руци кнежевој. „Е мо |
дин Кнез нешто дубоко замишљен, сетан и невесео.{S} Једно вече вечерах у двору Југовића, па исп |
е стари кнез ушао у ту дворану; сетан и невесео изишао је из ње.{S} Сетан и невесео остао је и |
н и невесео изишао је из ње.{S} Сетан и невесео остао је и за сво време док се вечерало.{S} Мал |
: „Погодио си; и јесте нам Кнез сетан и невесео!{S} А и за невољу му је, јер, вели, има доказе |
а свима по истини кажем што сам сетан и невесео.{S} Како војвода зна, постојах вечерас за мало |
p>Кнез Градоје дочека војводу снужден и невесео, као да му лице беше засењено некаквим црним об |
бе.{S} Па рекох: „Како да не буде сетан невесео кад озго с неба погледа, како је данас по нашој |
е. „Што ли је наш славни цар тако сетан невесео?“ питах сам себе.{S} Па рекох: „Како да не буде |
у их у недра, и онда седе, и поче онако невесео и замишљен да говори сниским гласом, и више као |
гађао је шта то може бити, али се чинио невешт.</p> <p>Видев да су већ сви коњи и сви клобуци о |
а, као да хоће да га заштити од некакве невидљиве опасности.</p> <p>А млади Боре, који је некак |
развијена ружа; цвет у коме се сливају невина сећања на пупољак и поуздана надања на пуно разв |
лико села и градова разорило, колико је невине деце скапало од глади, све то тобож у богоугодно |
о моја!“, и да онај њен светли, нежни и невини поглед одговара нечујним дахом: „Славо моја!“ Ов |
раорастим очима, из којих свагда светли невини детињи осмех.{S} Сети се једне њене миле, детиња |
ан’те се, људи!“</p> <p>У гомилицама од невиних девојака и неискусне момчадије поче брујити све |
укама црним од угарка и крвавим од крви невиних жртава, па траже светитељска кола за своје глав |
та је млади Боривоје у својој детињској невиности осећао неописану неку сладост пролазећи туда, |
како моба дивно пева!“ рече Боривоје у невиности свога срца.</p> <p>„Како?!“ запита старац сил |
ад је ето и старом орлу од Орлова Града невоља, да своје мисли савија и завија свакојако!{S} И |
лаго вама што сте пре ових страданија и невоља помрли!“ Па, брате, кад већ настају последња вре |
а га молим да ми опрости ако због мојих невоља на дому не стигнем на Косово пред Видови Дан.{S} |
јунацима, а јунаке скромнима.{S} Где у невољама и жалостима <pb n="7" /> овога света молитве к |
, и малих и великих.{S} Велике већ и од невоље знамо и познајемо: али с оним малима права ти је |
Јес’, још нешто!{S} Ако допаднем какве невоље, па те викнем за помоћ, немој се оглушивати ни о |
да!{S} Ја му испричах све велике беде и невоље кроз које је пролазио народ наш, од ово двадесет |
војску, и ко зна још кроз колике беде и невоље!{S} Сам могу и проћи куд сам намерио, а с вама д |
ише него што је то некада било; али ево невоље где, уместо да нас мире, калуђери и попови навод |
дом и полагањем своје руке лечи болне и невољне.{S} Шапутом додаваше како неке дворкиње причају |
сте нам Кнез сетан и невесео!{S} А и за невољу му је, јер, вели, има доказе како је неко Проказ |
нека тутњава, као да негде грми, или да негде дубоко испод земље некакав џин овда и онда захрче |
тањ у даљини.</p> <p>„Све ми се чини да негде у даљини грми!“ рече тихо госпођа Манда своме све |
аљине чула потмула нека тутњава, као да негде грми, или да негде дубоко испод земље некакав џин |
<pb n="15" /> крстити, јер напољу удари негде гром са страшном праском и трештањем, а киша се с |
духа запири у лице, као да се изненадно негде у близини камена плоча одваљала са уста хладног н |
поњаву под својим шатором не да спава, него да прибере мисли после оноликих потреса тога дана, |
ожеш ти да радиш како се теби прохтева, него како ти се заповеда!{S} Ти ћеш да пратиш кнежевића |
ево земље Господар не сме да заповеда, него моли, преклиње и проклиње!{S} Еј мој Господине Кне |
седог старца, који сад већ немаде куда, него приђе ка кнезу, дохвати му се скута и узе да говор |
ми на Косову уз нашега Господина Кнеза, него да је он без нас а ми овде без њега!{S} Него да св |
не могаше при том уздржати својих суза, него се заплака, и плакаше још дуго кад већ давно преша |
ољу јунак нема бољег друга и пријатеља, него што му је коњ који га носи!{S} Кити прво коња па о |
ој ти сад ту нарицати као стара дадиља, него стегни срце па нам као Некудим, који и јеси, испри |
а голим зидинама и беспрозорним кулама, него је и двор са прозорима у оквирима од извајаног кам |
анственој дубљини њиховој не више жена, него неко божанско створење.{S} Сељаци причају да анђео |
авите овај двор уочи крштења мога сина, него што бих могао пустити кнеза <pb n="124" /> Градоја |
се убио не као <pb n="161" /> кукавица, него као јунак.{S} Његово је дело — дело великог покајн |
или као да и не слуша оно што он прича, него се сам сећа нечега што му је смешно.</p> <p>„О, кн |
вор с Јабучилом!{S} Неће му коњ натраг, него хоће за нама!{S} Он га окреће правцем к Северу а Ј |
страхопоштовање, не само што му је дед, него поглавито што је старац био један од ретких остата |
ладог Боривоја, али му је овај не даде, него загрли Ристивора, пољуби га и у један и у други об |
де се уклонити, али јој старац не даде, него заиска да види вез, посматраше га дуго и хваљаше г |
морна војска, а нама — нико да придође, него ми једни исти боримо се од ране зоре са три одморн |
е данас по нашој Србадији све друкчије, него што је под њим било!“ Рекох тако; али ето се ни ве |
урно веровала да не може бити друкчије, него да ће српска војска разбити безбожне Агарјане.{S} |
жалости!“</p> <p>„И није само друкчије, него је све горе, кнеже!“ упаде му у реч игуман Пајсије |
по свој прилици неће ни доћи до битке, него ће цар Агарјански <pb n="121" /> гледати да се с Г |
м ја цркву коју су људске руке градиле, него цркву коју је сам Бог саградио!{S} Зар не видиш ов |
ајвишег до најнижег молим не куните ме, него праштајте.{S} Кнезове и властелу моју молим да се |
тати Вука и све његове до у седмо — не, него до у седамдесетседмо — колено!{S} Само немојте ви |
да сва српска војска на Косово стигне, него мучки нападе кнеза док тек с половином српске војс |
љах више о слабоме срцу жене Магдалене, него о јакости твоје сажаљивости према нама грешнима!“< |
ојни нећемо да слушамо своје старешине, него тражимо да се војвода с војском договара!{S} Шта л |
смеде погледати у очи госпође кнегиње, него гледаше преда се, као грешник који ето преко усана |
еш2 Зар је зора?!“</p> <p>„Није, брате, него пусто глухо доба!{S} Ето, мало час видех очима сво |
да моју књигу не предаје одмах госпођи, него нека јој најпре каже, како се гласови проносе да с |
ли.</p> <p>„И ништа боље, синовци моји, него да одстојимо јутрењу и да почнемо дан дворећи Госп |
огаше више чути никакав топот у даљини, него само корачање два коња у непосредној близини иза с |
уздано; „само наше авети нису зли дуси, него чисти и добри!{S} Кажу, брате, да пре него што ће |
није заповести не можеш ми ни издавати, него кад ме заклињеш Свецем мојим!..{S} Добро, војводо! |
помоћ, немој се оглушивати ни оклевати, него притеци брзо и снажно и помози, јер <pb n="115" /> |
ећи:</p> <p>„Нема овде доста светлости, него да изиђемо пред шатор на видело!“</p> <p>И изиђоше |
} Шта би рекао!{S} Не би рекао ни речи, него би га својим рукама дохватио, из седла издигао, па |
да погледа господи својој право у очи, него, оборив погледе на земљу, рече им:</p> <p>„Господо |
асној трпези, да санак један проспавам, него да легнем на постељу, на којој је наш славни цар л |
ри наш Ристиворе, немам шта да праштам, него опрости ти мени!</p> <p>„Сад још једно, децо моја! |
тога како је мени у мојој души бивало, него шта се онде око мене збивало!{S} Ето да наставим.{ |
ка.{S} Више бих волела да је теби дамо, него ли ма коме другом од наше властеле.{S} Али, добри |
свиленом повоју.{S} Јест, не гађа само, него ју је већ погодила, јер се под левим крилом орлуши |
ш, неће Марко да му ти поклањаш престо, него хоће да му га цар Агарјански поклони!“ А Лазар се |
те, војводо, немојте, господо и браћо, него колико има нас данас овде ми да се кренемо, у име |
људи.{S} Не дођосмо у госте теби данас, него дођосмо као војници, да ти на војну следујемо!“</p |
ретече га Ристивор. „Није, брате, авет, него светиња!{S} А где си је видео?“</p> <p>„Ето онде, |
ли боље да бранимо овај град на Косову, него овде на његовим шареним а слабим зидинама?!{S} Гос |
: „Треба кнезу још само десетак јунака; него ко хоће с њим да пође ваља да понесе по доста ужад |
ше као да га се зора баш ништа не тиче; него приђе ближе к платнима од шатора, и пригну мало ух |
S} Ама ко ће то вама све испричати!!{S} Него једно треба да вам причам.{S} С војском Господина |
амет хоће да <pb n="154" /> заврти?!{S} Него боље дај да испитамо слуге војводине, да видимо да |
да је он без нас а ми овде без њега!{S} Него да све то оставимо на страну, није ли он у књизи, |
дној Крушевачкој крчми мозак попила!{S} Него, како ја нисам с тобом друговао по крчмама Крушева |
ову нашу сиротињу, исто као и нама!{S} Него је и наша и његова несрећа што писмо моје није њем |
не бејаше још два човека и два мача!{S} Него да оставим то.{S} Ви и један и други скочисте као |
авимо!{S} Немој, славе ти, друкчије!{S} Него ето ћеш да преноћиш на постељи, на којој је Душан |
ед нашем двору, те ми ободосмо коње!{S} Него и опет добро покисосмо!“ говораше Боривој својој м |
лато твојој младој дворкињи Босиљки!{S} Него те још преклињем Богом и Светим Јованом, <pb n="59 |
ће слепци по саборима о њему гудети!{S} Него да махнемо <pb n="20" /> то на страну!{S} Чудо ми |
ругљиво.</p> <p>„Веруј и да не знам!{S} Него и ако ми је зазор, баш не могу срцу одолети да те |
вца!{S} Господар нас зове на Косово!{S} Него ево ти, кнеже, књига од војводе која ће ти све по |
мало, а и четири стотине није много!{S} Него да се прво сад прихватимо мало хлеба!“</p> <p>Седо |
ве ми, ништа мени немаш да захвалиш!{S} Него нареди да се запали велика воштаница пред иконом С |
им пољима како смо га ми виђали! ...{S} Него, Богу хвала, те је још снажна мишица његова, и што |
него да господски за цара гину!“...{S} Него најправије ми рече старац Мирко из Сенокоше: „Брат |
беле калдрме од авлије упутила била.{S} Него Ристивор није видео ту војску, и ако су му погледи |
умеваху ништа од свега онога жубора.{S} Него кнез би гледао у попа па би се и он крстио, клањао |
наш поп Малвасија ништа ми не рече.{S} Него збиља, једнако ми прећаше: „Ето запамти што ти вел |
урци не би на нас успаване нагазили.{S} Него, ако бих се успавао, буди ме и не жали ме, чим вид |
подару!{S} Нити се то може да брани.{S} Него ти казујем шта ми луди а шта ми паметни људи казив |
мучно ћемо живи кроз њих пројахати.{S} Него да се најпре опростимо!{S} Оди, синко!“</p> <p>Рек |
ва сенка коју душевна боља подвлачи.{S} Него опет кроз тај умор и ту сетност благородство њене |
гурно си имао право што си се срдио.{S} Него ми је сад двојином чудно, како можеш да од мене тр |
не могли да војском овом заповедају.{S} Него пред оним непобусаним гробом његовим, и на догледу |
то унапред ван сваке сумње стављаху.{S} Него за њих је најубедљивије предсказивање био бој орло |
на умреш, учинићу ти како ето желиш.{S} Него имам сад и ја тебе да запитам за нешто!“</p> <p>Па |
те погребне песме „Со свјатими упокој!“ Него куд ја одох?!{S} Опростите ми; знам није вама до т |
нека иде властела; зашто су они господа него да господски за цара гину!“...{S} Него најправије |
ни, која му се расу не само по образима него и по челу, кнегиња виде да се Ристивор бори са нек |
старост учинила и више жалосна и тужна него што јесте.{S} Али кад ме је већ запитао, право је |
хара, а бојим се требало би више и вина него колико су га слуге твоје отвориле, па да вам све и |
а но парохија, и пет пута више калуђера него што се може да смести у хиљаду манастира; истина ј |
ас на Константинову.{S} Не часи ни часа него зови сву своју властелу, нека се одмах скупи под т |
а, нема већег свеца у свих седам небеса него што је мој светац, кум Божји, Свети Јован Крститељ |
а књигу?“ питаше старац више самог себе него друге око себе; „што сам те давао на књигу?{S} Зби |
ло да види старога кнеза, никоме милије него постаријим сељанима у оној гомили света.</p> <p>„В |
рловић!“ „Је ли хоћеш на Косово!“ „Није него ћу тебе да шаљем!“ „Држ’ се, попе!“ „Држ’ се, кнеж |
вижљиво ђаче — и не изгледаше друкчије него као ђаче — изви из загрљаја своје матере па полете |
ше му се да већ и не може бити друкчије него да ће Бог и свеци Хришћански помоћи роду Хришћанск |
е.</p> <p>„Издаја!{S} И никако друкчије него црна излаја!“ понављаше рањеник горко.</p> <p>„Ко |
ојводи долази војска не само из близине него и из даљине, па је и право да се постара где ће љу |
оној пољани папратовој према крчми, пре него што војвода стиже.{S} Не хте примити ни понуде кне |
рата могло гледати.{S} До мало час, пре него што Иван склопи очи на оне слатке снове, владаше м |
има већ по више дана на Косову!{S} Пре него ће се кренути, изађох преда њ, да му руку пољубим |
о чисти и добри!{S} Кажу, брате, да пре него што ће неко од господе овога двора да умре ил’ пог |
о каква опасност, да се бој отпочне пре него што се сва српска војска искупи.{S} Мислиш ли ти, |
стиже, сам себи смрт задао.{S} Али пре него к томе приступимо хоћу да вам предложим <pb n="160 |
од белих и румених ружа.</p> <p>Још пре него што почеше делити цвеће и китити војнике и њихове |
то било?“ питаше кнез Ивана.</p> <p>Пре него што Иван могаше уста да отвори, Ристивор узе да се |
о, а очевидно дубоко ганут.</p> <p>„Пре него ће издахнути,“ настављаше Санџак-Бег своје причање |
властела кољемо између себе данас више него што је то некада било; али ево невоље где, уместо |
ене обвијале.{S} Па онда, више као себи него њој говорећи, промрмља:</p> <p>„Јадна снахо моја!. |
ељанима, јер ће видети да нисмо змајеви него грешни и слаби људи баш као и они!{S} И још те за |
славно победили.{S} А кога значе орлови него Србадију, која их на својим заставама носи? „Не тр |
„нико не може бити веселији и радоснији него ми који смо овде, и овај наш народ око нас!“</p> < |
је ли војвода могао и друкчије наредити него како је наредио.{S} Али што се не бих устезао да п |
вина.{S} Али му стари кнез не даде пити него навали на њ:</p> <p>„Казуј прво, синовче, како је |
Ристивора, а овај се не даде пореметити него настави да прича:</p> <p>„Други опет узеше да вичу |
ти светлог имена дома твога, не оклевај него крећи војску и жури се ка Косову. <pb n="126" /> Т |
други образ, баш као да му не беше унук него витешки друг!{S} Грлећи старца Боре рече:</p> <p>„ |
еже Миросаве?“ викну војвода више сетан него гневан. „Где си ти, Витомире?!“</p> <p>Протурише с |
о јој се, као да то што чује није друго него тихи и опет дубоки уздах целе српске земље, уздах |
неко опева и да то што чујем није друго него свечано брујање оне свете погребне песме „Со свјат |
н говораху паметно, и никако није друго него онако!“</p> <p>„Зар и ти знаш шта је паметно?!“ ре |
а може бити она звезда тамо није друго него света душа његова, која оданде на нас тројицу овде |
о <pb n="41" /> да и не може бити друго него да ће Срби победити.{S} И у мислима таквим већ се |
ше поп Каритон, који је више вина попио него кнез и млади властелин заједно.</p> <p>„Не знам ти |
ли; али опет боље је и позно да изиђемо него никако!{S} Нека душа Господина Кнеза са небеса вид |
ли да у теби куца не само верно и одано него и крепко мушко срце.{S} Немој ти сад ту нарицати к |
гињо!{S} У старога господара није једно него три срца, тек се једно умори а друго се разбуди.{S |
верно и храбро срце, молим не као слугу него као млађег брата, пази и чувај нам старога господа |
кад то Господин Кнез није писао народу него војводама и кнезовима, великој и малој властели од |
розборио; али је очевидно више у бунилу него разборно говорио.{S} Рањени дечко био се придигао |
Косову и око Косова па да даде не једну него две војске!{S} Имаће цар наш и без нас доста војск |
ви мене да наведете на много тежи грех него што је војводин!{S} Не можемо ми пустити да се тел |
огаше чути и по неко запомагање.</p> <p>Него је права борба већ била престала.{S} Млади Боривој |
о.</p> <p>„Не питам то,“ рече војвода, „него који су овде напољу били први нападачи?“</p> <p>„Т |
Јесте мучно што велиш!“ прихвати кнез, „Него, молим те, видиш да се овај народ слегао око нас!{ |
мехур!“ Па онда узе сам себе да теши. „Него опет нису сви такви.{S} Хвала Богу, и међу млађима |
авимо пут!“ рече Боривоју и Ристивору. „Него не можемо још у Грачаницу.{S} Не можемо прићи ка г |
вор поклонивши се скромно, па настави: „Него вино да оставимо за после, а сад да учиним како ми |
, ништа ми он не рече,“ одговори Иван; „него видех га како се на прагу поче крстити и клањати, |
о, али нешто као и невесело, Ристивор; „него опет рекао бих да се у тај твој славни живот само |
као да мало дахне.{S} Па онда извади из недара свилену једну кесу с новцима и пружи је кнегињи. |
м што сам за последње <pb n="96" /> две недеље дана у Крушевцу слушао, или и својим очима видео |
умеде казати како то би, да одмах после Недеље освану Среда, и да тек тада војска, још једнако |
млада ђакона.{S} Знате ваљада протопоп-Недељка?{S} Сед је као овца и биће да му је и преко оса |
а одслужује придворну црквицу, протопоп Недељко, два свештеника средњега доба и два млада ђакон |
му у оне војске што је већ с нама.{S} У Недељу, ако Бог да, крстићемо првенца сина, кога ми је |
Ако стигну на збориште код мога двора у Недељу пред Видов Дан, добро је.{S} И ето ти препис од |
Душанову листину; „Војводо, да ми се у Недељу пред Видов Дан лично јавиш на Косову.{S} Да дове |
осла, заповедио да стигнемо на Косово у Недељу пред Видов Дан?!“</p> <p>„Јесте, заповедио је да |
ово, не би ли се сви тамо искупили до у Недељу пред Видов Дан.{S} Поручи свима да их молим и пр |
ило, које несигурном и танком светлошћу недовољно осветљаваше мрачну собу.{S} Како је било запа |
у, те да виде други људи да му је мозак недокуван?!“ срдито прекораваше кнез Ристивора, а овај |
г Потока, знаш онај што га зову</p> <p>„Недокуван Ђак“, зар се не сећаш?{S} Та онај што је неко |
их полагано, готово побожно, метну их у недра, и онда седе, и поче онако невесео и замишљен да |
младога дечка, кога је његова брижна и нежна мати тихо к себи привукла, па га левом руком обгр |
ом: „Душо моја!“, и да онај њен светли, нежни и невини поглед одговара нечујним дахом: „Славо м |
било погледати на ову слогу од топлих и нежних боја и мирне свечаности.</p> <p>Млади Орловић не |
оследњим зрачним загрљајем опростише се нежно једно од другога.</p> <p>Ристивор осети како му ј |
а што ти је, дете моје?!“ питаше старац нежно, и покушаваше да је подигне. </p> <p>У томе часу |
амо три?“ запита кнез Градоје, очевидно незадовољен у својим очекивањима.</p> <p>„Зар је мало т |
дрхтао тих прекор староме, са три ране незадовољноме кнезу. „Не би ни тога било, јер ниједноме |
оне, који и без оружја и на силу Бога и незвани хоћаху да иду на војну!{S} Ваистину, последња в |
кнез Градоје на свој начин решио једно незгодно питање.</p> <milestone unit="subSection" /> <p |
ме што ми Степан из Кљештевице рече: „У незгодно време кнез позивље људе; ево јечмови почињу са |
то чуј један од многих доказа.{S} Дошао незнан властелин у двор овај моме деду; вели путује из |
ну јасним гласом:</p> <p>„Стан’те мало, незнане делије!{S} Обрните копља к земљи и казујте: ко |
а сотона не би успео да наведе ни онога незнанога издајника на левоме крилу, ни Вука на десноме |
"3" /> век ударао на те грађевине своје неизгладљиве печате.{S} Сам кнез Градоје, кад је пре пе |
> <p>У гомилицама од невиних девојака и неискусне момчадије поче брујити све то веселији жагор, |
а нема да иде за мном на Косово, до ово нејако дете, мој унук, и овај мој слуга?!...{S} Еј, мој |
у да свале са срца њена онај сињи камен нејасне туге и мутне слутње, што се на њ тако тешко нав |
поодмори; додај му вина и белих симита, нек се прихвати док не стигне вечера, па нам га доведи |
да окрете к нама: „Ко не жали погинути, нек пође за мном!{S} Ко не ће, нека му је просто!“ Поле |
о води нашег милог госта у црвену кулу, нек <pb n="12" /> се мало поодмори; додај му вина и бел |
тављати.{S} Преча је мени малвасија.{S} Нек чекају и кнез и војвода!“ И ето не хте да дође!</p> |
азо може да буде без све ове господе, а нек’мо ли без тебе једнога!“</p> <p>„Нека је слава Госп |
и нека те мој благослов прати а Кнежев нек те дочека!“ И отиде Голубан.{S} Осташе у двору само |
српским свецима, да умоле Господа Бога, нека не пада таква срамота на наше јуначко име једног ј |
реба ми нешто!{S} Нађи мога ђака Ђурђа, нека ми донесе хартије, мастила и пера; и онда нађи оца |
могу!{S} Ама пустите ви кнеза Градоја, нека иде кад му у староме кошу младо орловско пиле жуст |
осподару, тако ти среће јуначке — која, нека да Бог, да те прати на сваком твоме кораку — смилу |
и по стазама, и по њивама, и по пољима, нека викну: „Стари вас је кнез поздравио, немојте његов |
огласнике пошљи по селима и засеоцима, нека викну да нам требају драговољци, јер нас Господин |
мог побратима, и поздрави мога Милана, нека ми се скорим надају!“ Па онда се живо исправи, окр |
њега, — „додајте Ристивору чутуру вина, нека спере прашину са грла!“</p> <p>„Хвала теби, господ |
и, нека нас топи, нека опет пушта глад, нека опет пушта морије, само нека не пушта да нас у отв |
ивоја.{S} Пошљи кога од своје властеле, нека доведе што више добро опремљених војника.{S} Ако с |
гу Ристивора с десне стране поред мене, нека сви јунаци, који поред наших гробова буду <pb n="2 |
на и милога госта нашег у подруме доње, нека сам својим очима види је ли му коњу положено <pb n |
огинути, нек пође за мном!{S} Ко не ће, нека му је просто!“ Полетесмо за њим у најжешћи окршај! |
вином, искупи око ње бубњаре и трубаче, нека ударају у бубње и нека дувају у трубе, а огласнике |
це а не памет господар!{S} Дајте, људи, нека једном на збору Србадије памет заузме прво место, |
пусти сушу, или поводањ, нека нас пржи, нека нас топи, нека опет пушта глад, нека опет пушта мо |
ће опраштати, па добро, нека нас казни, нека опет пусти сушу, или поводањ, нека нас пржи, нека |
поводањ, нека нас пржи, нека нас топи, нека опет пушта глад, нека опет пушта морије, само нека |
ај, пољуби га и рече:</p> <p>„Сине мој, нека ти је сретна прва твоја војна!{S} Нека су ти свагд |
зни, нека опет пусти сушу, или поводањ, нека нас пржи, нека нас топи, нека опет пушта глад, нек |
7" /> кажем: „Ма шта било, ма кад било, нека ти је просто!“ И ја онда тако рекох. „Е сад,“ рече |
о нам Бог већ неће опраштати, па добро, нека нас казни, нека опет пусти сушу, или поводањ, нека |
јашите, децо, и нека вам је срећан пут, нека вас Божји благослов прати, и нека вам је свети Јов |
Ето питај војводу и ову другу господу, нека ти они кажу, а да ти ја не казујем, шта је Гојко с |
и ни часа него зови сву своју властелу, нека се одмах скупи под твоје стегове, те је <pb n="18" |
човече!{S} Нека иде кнез, <pb n="51" /> нека иде властела; зашто су они господа него да господс |
Хришћанској земљи нашој <pb n="123" /> нека остане некрштен као да смо у поганој земљи Агарјан |
о си учинио има пуно, пуно јунаштва!{S} Нека ти је просто од нас, а на сигурно ће ти и Бог опро |
S} Још су они као ђачад манастирска!{S} Нека их док се мало поуморе!“</p> <p>И два млада витеза |
нека ти је сретна прва твоја војна!{S} Нека су ти свагда Бог и Свети Јован на помоћи!{S} Ако б |
с целивам распетога Спаситеља нашег!{S} Нека би Сила светога благослова Његова и Сила Часнога К |
добродошлицом, верни и славни кнеже!{S} Нека су нам добро дошли и сви твоји јунаци!{S} Нека би |
х ко нам данас и у добри час стигне!{S} Нека се одвоје од сваке стотине по пет коњаника, па нек |
чади иза мене?!{S} Махни се, човече!{S} Нека иде кнез, <pb n="51" /> нека иде властела; зашто с |
вам мачи у обојице подједнако оштри!{S} Нека не буде кривде у оружју, ако је има у срцу вашем!“ |
нам добро дошли и сви твоји јунаци!{S} Нека би наше друговање на бојноме пољу било на славу ца |
е је и позно да изиђемо него никако!{S} Нека душа Господина Кнеза са небеса види, да смо ми жел |
и лево и десно.</p> <p>„Тако, синко!{S} Нека виде да се ни деца српска не боје Турака!“ одговар |
!“</p> <p>„Нека ти је срећно, синко!{S} Нека ти је срећно!“ усклицаваше кнез Градоје борећи се |
цат, као и до сада увек што је било!{S} Нека дође; ако неће, викни момке, вежите бесног попа па |
могао и без нас да задобије победу!{S} Нека је слава богу за то!“</p> <p>„Сад си, војводо, под |
и пут у наш двор! <pb n="80" /> ....{S} Нека Бог да, да се син, кога ми је поклонио, кад узраст |
инути, а може бити баш и обадвојица.{S} Нека је слава Богу!{S} А сад, брате, да проспавамо још |
дуг, биле то перпере, била то кривица — нека је просто и од мене, и нека је занавек опроштено.. |
ако он мисли да треба!{S} Пусти ти њега нека он разапиње свој шатор где му је воља.{S} И само д |
S} Чини се и моме деду и свој чељади да нека тешка брига лежи страноме витезу на срцу; особито |
и од мене добри гласи стићи не ће, онда нека јој преда ову књигу!““ Тек се Иван вијну коњу у се |
ко пиле жустро кљуца!{S} Пустите човека нека иде кад му се иде!{S} Може ли он без дружине, може |
да и онда из далеке даљине чула потмула нека тутњава, као да негде грми, или да негде дубоко ис |
та Агарјани, шта Грци, шта Угри?{S} Ама нека се сви искупе на Косово, колико их год има, па да |
ан залогај хлеба и по један гутљај вина нека нам је то у овај час Свето Причешће, да би нас Спа |
да га умири: „Бабо, остави оца Каритина нека доврши што је почео; може бити сад ће боље подесит |
, а по мишици сабљом.{S} Ето вам га, па нека вам сам казује што зна!“</p> <p>Рањеник, красан, в |
је од сваке стотине по пет коњаника, па нека јуре путевима, који овамо на Косово воде од Ибра, |
> <pb n="162" /> <p>„Да дамо, кнеже, па нека се цркви и пресипље!“ повикаше кнезови и властела. |
је, али ме ево данас већ неколико пута нека чудна страва подузимље!“</p> <p>„Није чудо на овак |
а Косову стигли што пре; а кнез Будисав нека дође за нама, па кад стигне!“</p> <p>„Тако ми Слав |
, јуначни а непокорни народе!...{S} Бог нека ти буде милостив!“ Па онда сукну мач из корица, тр |
<pb n="61" /> твоја и Босиљкина.{S} Бог нека и теби, и њој, и нама свима милостив буде!{S} А са |
да га више жива видети не ћу!{S} А сад нека Некудим настави ако има што!“</p> <p>„Нема много ш |
знадох и знадем да вам кажем.{S} А сад нека нам свима Бог на помоћи буде!“</p> <p>„Хвала ти, ј |
ре други ухватише Славу Крилатицу!{S} Е нека им је срећно и честито, и јесу бољи јунаци од нас! |
ој је пуно леда и снега.{S} Ивана обузе нека чудна језа, па се сав стресе и отвори очи,</p> <p> |
са, момчадија занемела, а од женскадије нека рони сузе без нарицања, а по нека нариче без суза! |
зар; „дај пет коњаника од твоје стотине нека појашу путем к Ибру..... “ „Не, Господару, молим т |
, чим га угледају, узму нагађати, да се нека несрећа десила.{S} Полаганим, и готово рећи свечан |
оспођа Милица; „ето пођи у име Божје, и нека те мој благослов прати а Кнежев нек те дочека!“ И |
и од Босне, и од Зете, и од Арбаније, и нека сваку чету, коју сретну, пожуре, да лети к војсци |
о кривица — нека је просто и од мене, и нека је занавек опроштено.....{S} Народе, чувај нам дво |
пут, нека вас Божји благослов прати, и нека вам је свети Јован свагда на помоћи!“</p> <p>„А ти |
о ето нека прво опросте један другом, и нека пруже руке један другом.{S} Господин Кнез и ова зе |
ти и твој кум од старина, кнез Вукан, и нека остану сви игумани и сви други духовници.{S} Биће |
ва у руке госпођи.{S} Појашите, децо, и нека вам је срећан пут, нека вас Божји благослов прати, |
а и реци му да дође к мени под шатор, и нека донесе собом по велику воштану свећу, и све што му |
наша дружина окићена, и <pb n="71" /> и нека нас ти водиш, па је мени као да смо ја и мој Јабуч |
Нека ти је, синко, просто од мене!{S} И нека су ти и данас и свагда Бог и свети Јован на помоћи |
штај ме по великој твојој доброти!{S} И нека теби за твоју господску милост према мени сиромаху |
Свецем мојим!..{S} Добро, војводо!{S} И нека да Бог да све на добро буде!“</p> <p>И остадоше св |
утра бубњари и трубачи зађу по селима и нека викну: „Треба кнезу још само десетак јунака; него |
бњаре и трубаче, нека ударају у бубње и нека дувају у трубе, а огласнике пошљи по селима и засе |
е устављате таквом молбом?!{S} Јесте ви нека лукава зверад!“</p> <p>„Ето мишљасмо, господару, в |
пред шатором наћи воде да се умију, али нека не улазе под шатор док их он не зовне, јер хоће на |
Ето то вам је!{S} Јесте да је грех, али нека иде тај грех на моју душу!{S} Ја још <pb n="163" / |
, све да и јеси Агарјанске вере.{S} Али нека си баш и Агарјанин, видим те јеси господин и јеси |
и вашој.{S} И док се ова војна не сврши нека кнез Градоје Орловић од Орлова Града буде војсци с |
оме свету гласно довикује: „Ко је јунак нека бира себи коња и оружје, те да с кнезом пође на Ко |
агна и Боривоја и Ристивора.{S} Рече им нека простру себи гдегод у којој колиби где су им војни |
/head> <p>Трпезарија је била готово као нека црква, само нешто по сниска.{S} У зиду на исток ле |
ју књигу не предаје одмах госпођи, него нека јој најпре каже, како се гласови проносе да се на |
ушта глад, нека опет пушта морије, само нека не пушта да нас у отвореном боју на отвореном пољу |
тави поп Каритон. „Ето заповеди ти само нека сутра бубњари и трубачи зађу по селима и нека викн |
адије нека рони сузе без нарицања, а по нека нариче без суза!...{S} Ено видиш, одоше сви у село |
ростите што се огрешише о вас, само ето нека прво опросте један другом, и нека пруже руке један |
трашну могућност.</p> <p>„Само тако што нека не да Бог, а све друго како хоће!“ рече кнез Гојко |
о ли љутом заповешћу!{S} Млади кнежевић нека се врати, и треба да се врати!“</p> <p>„Како то са |
{S} Ако би могао заборавити своју мајку нека ти је просто; али никад не заборављај да носиш јед |
Молим те, војводо, заповеди кнезу Гојку нека нам све исприча шта је видео и чуо у Крушевцу!“</p |
закон,“ прихвати кнез, „онда по закону нека и буде, и ништа вам ја и не могу и нећу опростити! |
S} Храбрио је оне који казиваху како их нека зла слутња осваја; стишавао плаховите, световао на |
ну руку на главу, као да га благосиље. „Нека ти је просто, синко Ристиворе!“ рече му, па кад се |
како треба, и справљаше се за нов чин. „Нека светац не виче напразно; „Покајте се!“ Да се покај |
господару!“ прихвати Ристивор весело. „Нека је наша дружина окићена, и <pb n="71" /> и нека на |
<pb n="44" /> рече Ристивор поуздано. „Нека је слава Богу!{S} Један ће од нас двојице на Косов |
зо, а суза за сузом капаше на листину. „Нека причека Иван, сад ћу бити готов!“ И није дуго потр |
вчег војводин рекав искрено и од срца: „Нека ти је лака земља српска!“ Постојаше сви ту гологла |
га у леви па у десни образ и рече му: „Нека ти је, синко, просто од мене!{S} И нека су ти и да |
гу!“ рече кнез побожно па се прекрсти; „нека је слава Богу на добрим гласима а у добри час!“</p |
главу у вис и окренув се свити својој; „нека нам се војска ноћас одмори; одморите се и ви; мене |
о не каза!“ тешкаше се војвода.</p> <p>„Нека је слава Богу, има доста и доброга!“ рече поуздано |
вина, и сркну неколико гутљаја.</p> <p>„Нека је хвала господину кнезу Градоју, који ми ево даде |
е прикучио!“ одговори Ристивор.</p> <p>„Нека сад нема!“ прихвати старац; „биће и за то времена. |
икну кнез Вукан у горком гневу.</p> <p>„Нека су проклети и овога и онога света!“ одјекну громко |
а нек’мо ли без тебе једнога!“</p> <p>„Нека је слава Господу!{S} Може Господин Кнез да буде бе |
не брини!{S} Лаке су му ране!“</p> <p>„Нека су ти сретне прве ране, синко!{S} Колико их имаш?“ |
да ме загрли, а ти ме пробуди!“</p> <p>„Нека да Бог да би ти се санак убрзо и испунио!{S} А сад |
оја ће ти све по танко казати!“</p> <p>„Нека је слава Богу!“ рече кнез побожно па се прекрсти; |
мени злосрећном војводи вашем!“</p> <p>„Нека би ти наш Господин Кнез на небу пред лицем Господа |
дошли, а ти иди сам на Косово!“</p> <p>„Нека ти, војводо, не буде криво,“ прихвати властелин Ви |
ј! „Дело! ево добих прву рану!“</p> <p>„Нека ти је срећно, синко!{S} Нека ти је срећно!“ усклиц |
се вазда издајеш за млађег...“</p> <p>„Нека ми је и деведесет и пет“, пресече га кнез долазећи |
ен листак за нашега Ристивора?“</p> <p>„Нека, господару!“ прихвати Ристивор весело. „Нека је на |
му све здраво и мирно на дому?“</p> <p>„Нека је слава богу, војвода је здраво и добро, а биће и |
дихање.{S} Старац је с муком дихао; по некад је изгледало да је и престао <pb n="204" /> дихат |
ику, и да, читајући га, сузе рони, а по некад и на глас јеца!{S} Причаше му о славним делима уб |
лвасија,“ настави кнез који је волео по некад да Каритона зове тако, „онај наш поп Малвасија ни |
да тебе послужи!...{S} Опрости и мени, некада твоме верном другу а сада твоме старим слузи!{S} |
о између себе данас више него што је то некада било; али ево невоље где, уместо да нас мире, ка |
е грми, или да негде дубоко испод земље некакав џин овда и онда захрче.</p> <p>На самој тераси, |
{S} Стари кнез Градоје јечаше као да се некакав од Тројанових градова срушио на плећа његова.{S |
ове и зидине од двора, врапци су држали некакав свој сабор.{S} Били су се нешто силно узбунили |
по високо у углу од два зида стајала је некаква велика икона, а пред њом је горело кандило, кој |
о пре може он да буде без тебе, коме је некаква дуждева кћи у једној Крушевачкој крчми мозак по |
да би и сам нешто боље ослушкивао; али некаква опора сухота стезаше му грло и угуши глас, јер |
чита, <pb n="134" /> да је нашу војску некаква велика несрећа задесила!“</p> <p>Она блистава г |
о проговори, а старац не могаше, јер му некаква горка сухота стегла беше јабучицу, а преко обра |
ла је сасвим просто одевена у хаљини од некакве танке вунене тканине, утегнуте око витког јој с |
обгрлила, као да хоће да га заштити од некакве невидљиве опасности.</p> <p>А млади Боре, који |
са уста хладног неког гроба, или пећине некакве у којој је пуно леда и снега.{S} Ивана обузе не |
вима <pb n="150" /> звезда.{S} Сетио се некакве старе приче коју је још, кад је малено дете био |
оње и оружје.{S} С великом муком нађоше некакве високе маџарске кљусине, па на њима прођоше кро |
г зеленила, и да чекају да буду сведоци некакве велике свечаности.</p> <p>Цео дан су на Змајеву |
еним гугутањем гукаху голубицама својим некакве зле слутње своје, као да их — онако клањајући и |
пет <pb n="13" /> отаче вино и меша у њ некакве траве и по мало меда.{S} Час поји тропаре свеци |
сукао рукаве, на једном бурету разастро некакве стародревне листине, час при свећи нешто сриче |
тарац неколико пута, па се онда пусти у некакве дубоке мисли, не скидајући погледе своје са кра |
и ни царства!“</p> <p>Пусти се за тим у некакве дубоке мисли и шеташе се немирно с једнога крај |
леда са лица његова.{S} Беше погружен у некакве тужне и дубоке мисли.{S} Око њега се опет искуп |
авама велику терасу.{S} Пустио се био у некакве дубоке и сетне мисли.{S} Рекао би човек да се з |
стави.{S} Изгледаше као да се упустио у некакве дубоке мисли, или да пушта памтење своје да лут |
љашци, па не могаше.{S} Приђоше однекуд некакви танкогласни комарци, па, час око његова носа ча |
лу, кнегиња виде да се Ристивор бори са некаквим силним узбуђењем.</p> <p>„Имаш ваљада ти мени |
блетале један цвет, и срце му се пунило некаквим чудним осећањима у којима се с милином растуже |
и невесео, као да му лице беше засењено некаквим црним облаком.{S} Уведе војводу у крчму и одве |
ема тамо више ни места ни прилике да се некакво јунаштво покаже!{S} Што ћемо сад тамо!?“</p> <p |
, и полетео би к вратима као да бега од некаквог чудовишта!{S} Кад <pb n="29" /> треће вечери, |
исокој столици, наслонио главу на крила некаквога у храстовини вешто изрезанога змаја, положио |
!“ питаше кнез као да је реч о тековини некаквога великога блага.</p> <p>Санџак-Бег се окрете с |
} Иван причаше о лепоти Перунике, кћери некаквога малог властелина у двору војводину, а Ристиво |
ан искупио сву братију у трпезарију око некаквога Светомира Светогорца, који је у Вилиндару нау |
тик-так тик-так, као да крупна зрнад на некаквој бројаници падају под прстима каквог калуђера.{ |
којом нас војвода служи, не могох отети некаквој чудној сети и жалости!“</p> <p>„И није само др |
обојима небрежљиво одржаваним, у старој некаквој морастој мантији са црвеним појасем.</p> <p>„Х |
и војнике и њихове коње, Ристивор је по некаквој заповести, коју му стари кнез <pb n="66" /> на |
уха мрка тиквица за воду, што му виси о некаквом кајишу о бедрима, светли као да је румен образ |
леко, далеко тамо у царству снова певао некаквоме скупу од јунака <pb n="40" /> једну од многих |
нез три пута побожно прекрсти, промрмља некакву молитвицу, и скочи у седло као да је младић од |
стављаше кнез као <pb n="19" /> да чита некакву Душанову листину; „Војводо, да ми се у Недељу п |
као да оно велико коло од млина окреће некакву џиновску чегртаљку.</p> <p>Из села, десно испод |
етаниса три пута и узе жуборити дугачку некакву молитву, крстећи се живо и скоро без прекида.{S |
p>„Вели: иде уз брдо право к вратницама некаки коњаник, сам, без пратилаца!“</p> <p>„Потеци с м |
за, глас који брујаше звонко, свечано а некако и тужно као велико звоно на Крушевачкој цркви ка |
а одговара!</p> <p>Лабуд би овда и онда некако замишљено погледао у свога господара, и фркнуо б |
воме боју његову?!“ прихвати Санџак-Бег некако свечаним гласом, у коме је дрхтао тих прекор ста |
анице царевини српској.{S} Свакоме дође некако топлије око срца, и вера, да ће Срби победити Аг |
опасности.</p> <p>А млади Боре, који је некако, пошто сврши читање оних писама, несвесно пустио |
осподине кнеже!“ рече Некудим осетив се некако окрепљен речју кнежевом. „Прво је дошао војводи |
све то угледаше, свакој се од њих срце некако размекша, а очи брзо сузама напунише.{S} Тек се |
говори војвода тужно и невесело, и опет некако свечано окренув се властели својој. „Да похитамо |
е с уздрхталим гласом војвода, али опет некако с пуно мирноће и достојанства. „Немојте да хитам |
смехиваше, па, винув се коњу у седло, у некако поноситој срдњи <pb n="140" /> викну оној господ |
ово полажаху.</p> <p>И људи и жене беху некако с почетка сетни и невесели па тихо разговараху у |
рже и боље и од патријарха Спиридона, а некамо ли од старога попа Каритона!“</p> <p>„Што сам те |
рца тежак терет скинуо; па онда, као са неке висине и издалека, гледаше непомично на слику, кој |
лне и невољне.{S} Шапутом додаваше како неке дворкиње причају да је она преко своје воље доведе |
е!{S} Овамо коње!“ Испадоше за њима још неке војводе и кнезови; чух их како преклињаху Милоша д |
ече?!“ привикаше господа сложно у глас, неки од њих као у истини запрепашћени, а други опет уда |
да се никад и не знало! — да је, рекох, неки војвода са својом коњицом прешао к непријатељу!“</ |
и и властела.{S} Духовници се згледаху; неки се узеше крстити и шаптати: „Буди Бог с нама!{S} К |
повикаше гости војводини изненађени, а неки од њих усташе из својих столова. „Дај га, војводо, |
и намигну на Ристифора, као да му даје неки уговорени знак. „Ето, пусти мене да водим војску т |
се дигнем.{S} Око поноћи наиђоше на ме неки сељаци и сељанке из оближњих села који тражаху рањ |
доскочицама.{S} Изгледало је као да се неки сватови искупљају, и да се чека само на свирце па |
p>„Почни само, почни, брате!“ привикаше неки, док опет други говораху: „Кажи нам само је ли све |
<p>„Проклето му име и колено!“ повикаше неки од властеле гневно, док други питаху: „Ама, ко је, |
, а да за њих живих <pb n="21" /> други неки јунак води кнеза Орловића војску!{S} Је ли тако, Б |
ало за тим па стари кнез виде како људи неки потрчаше на неколико страна и махаху рукама жетеоц |
, која су многој господи српској писали неки отпадници од наше свете вере што су сада велике во |
ати војвода. „Тамо се прича да су дошли неки наши поверљиви људи из Константинова, па јавили Го |
ој столици.{S} Изгледаше као да се врши неки чин из свете летурђије.</p> <p>„Има овде две књиге |
малима права ти је напаст.{S} Тек ће по неки да искочи кад му се и не надаш!“</p> <p>„Онај наш |
е, пронесе се глас да је на левом крилу неки војвода — не знам му име, да Бог да се никад и не |
p>„Пали су и један и други!“ викнуше му неки Турци.</p> <p>„Ох, мој добри дедо!..{S} Ох, мој Ри |
а Милана Градојева сина, и опет како су неки властели, вратив се живи из боја на Плочнику, кази |
!“</p> <p>„А шта ми се ти сад ту правиш неки судија?{S} Зар баш ти да пресудиш ко је бољи јунак |
ори, проговара то шапутом.{S} Као да са неким страхом и поштовањем очекују да се нешто збуде.</ |
Голубиња.{S} Орловићи дадоше те руднике неким Дубровчанима под закуп, а ови доведоше Сасе из Но |
са комадићем од часног дрвета и другим неким светим моћима кнез Градоје поклонио своме манасти |
до па појахаше мало даље зеленим пољем, неко од млађих људи рече, да види пуно вењака и колиба |
де гласно јецање у свити војводиној.{S} Неко од господе грцаше од плача.{S} Стари кнез Градоје |
S} А можда би нам срећа јуначка дала да неко од нас, с мачем у руци и погине, те да се олакша г |
о није, само зато што неће да верује да неко може бити српски властелин и опет да буде готов на |
“</p> <p>Старац је непомично гледаше за неко време као да хоће да продре погледима кроз ону тан |
пакосним сплеткама сотониним снађе попа неко зевање.{S} Кад већ и трећи пут зевну, учини се поп |
, не би ли и сам чуо, да ли доиста може неко да има у Србадији коме је до певања!{S} Као да не |
ежи по три дана, сав модар као да га је неко кољем испребијао!</p> <p>Није чудо да два млада ви |
и трештањем, а киша се спусти као да је неко кабловима из црних облака лије.</p> <p>„Ухвати нас |
љу му је, јер, вели, има доказе како је неко Проказао цару Агарјанском тајна договарања његова |
ак“, зар се не сећаш?{S} Та онај што је неко време у манастирској кујњи прао карлице и котлове, |
и, да нам усред нас живих и наше војске неко убије војводу нашег?!“ питаше кнез Градоје и сам д |
да се враћа, да се враћамо сви; ако ће неко да бега, да бегамо сви!“</p> <p>„Да бегамо?!“ цикн |
ти, и ми ћемо да гинемо с тобом; ако ће неко да се враћа, да се враћамо сви; ако ће неко да бег |
бри!{S} Кажу, брате, да пре него што ће неко од господе овога двора да умре ил’ погине, прилика |
д шаторова војводине свите чује вика, и неко на глас запомаже!“ рече Ристивор усплахирен.</p> < |
ако урадио, да залечиш рану, коју би ти неко мучки задао!“</p> <p>„А што Господину Кнезу треба |
!{S} Учини ми се да се тамо под шатором неко опева и да то што чујем није друго него свечано бр |
еној дубљини њиховој не више жена, него неко божанско створење.{S} Сељаци причају да анђео Божј |
тао им је те књиге до пола ноћи.{S} Око неко доба викнуше да се донесу неколике цепанице на ват |
уби добра господара...“ Вере ми је тамо неко некога убио!“</p> <p>„Потецимо, синко!{S} Пођи с н |
стела весело здрављаше са кнезом.{S} По неко од млађе господе љубљаше га у руку, а војводини дв |
а срдаца јуначких, наћи ће се ваљада по неко мекано срце!“</p> <milestone unit="subSection" /> |
ма, па кроз ту ломњаву могаше чути и по неко запомагање.</p> <p>Него је права борба већ била пр |
жаше у веселост њихову.</p> <p>Тек ће у неко доба да викне оздо са прочеља кнез Вукан:</p> <p>„ |
нога краја терасе до на други.{S} Тек у неко доба устави се пред Ристивором, па поче да му оштр |
и камена плоча одваљала са уста хладног неког гроба, или пећине некакве у којој је пуно леда и |
црним очима својим вреба <pb n="24" /> некога, пружио леву руку према себи а у напред, као да |
у према себи а у напред, као да хоће да некога од оних, што га гледају, жива дохвати.{S} Види с |
узе шкргутати зубма, као да их оштри да некога њима живог коље.</p> <p>Прошло је тако по доста |
шуштање свиленога скута и полагани ход некога, који ношаше обућу од мекане коже.{S} Опет му уд |
обра господара...“ Вере ми је тамо неко некога убио!“</p> <p>„Потецимо, синко!{S} Пођи с нама, |
неза чу се кратки а силно узбуђен говор некога од господе за Кнежевом трпезом, па онда зашушташ |
ни у првој великој авлији дворској.{S} Неколике слуге жураху се и тамо и амо.{S} Првога који д |
де ју је кнез Градоје већ сместио, а да неколике страже пођу друмом царским к југоистоку, и мал |
и драго камење окованим, беху искупљене неколике дворкиње.{S} Збијене у гомилу у једном куту, б |
на ивици од њиве, под којим је угледао неколике старије људе.</p> <p>Мало за тим па стари кнез |
.{S} Око неко доба викнуше да се донесу неколике цепанице на ватру у трпезарији; ја их унесох и |
...“ |</p> <p>Ту га прекиде гласни смех неколике господе.{S} Стари се кнез осврну, погледа их м |
е Господин Кнез с војском кренуо дно, а неколики Дубровчани сазваше све Приморце на збор.{S} На |
Дуж тога венца и одмах испод њега беху неколики редови шаторова. </p> <pb n="189" /> <p>Стари |
шивало, а госпођа Мандалена махну руком неколиким дворским девојкама, <pb n="65" /> које имаху |
це похитало, да се извије иза завесе од неколиких лаких облачака, па да види тај красни призор! |
ли појање, кад дотрча, једно за другим, неколико дворана и момака, па узбуњени и у великој журб |
у коме бих смео да о томе што кажем.{S} Неколико пута помишљах да је најправије да се поверим с |
од господе беше муком замукнула.{S} За неколико тренутака чуло се само шуштање лишћа на дрвљу |
сечину којом се ходник и соба њихова за неколико тренутака испунише, да се опет мало после у мр |
ари кнез.</p> <p>Ристивор га погледа за неколико тренутака мало као збуњен не знајући управо шт |
и скочи живо на ноге.{S} Загледа се за неколико тренутака у младу жену, па јој рече:</p> <p>„М |
призор!</p> <p>Стари кнез посматраше за неколико тренутака, како му војници његови притврђују ц |
има својима, беху се чисто скаменили за неколико тренутака, док не звизну мач Градојев посред л |
остан.</p> <p>Али радостан беше само за неколико тренутака, па се онда ућута и снужди.{S} Замиш |
езиља, јер је као млада девојка провела неколико година у Дубровнику, учећи се од калуђерица Ду |
ри кнез виде како људи неки потрчаше на неколико страна и махаху рукама жетеоцима и жетелицама. |
дело се живо кретање.{S} Мало час па је неколико стотина коњаника стало у редове испред шаторов |
тоса.{S} На овоме снижем патосу било је неколико храстових трпеза са столовима и клупама.{S} За |
толико их је понело лаке ране.{S} После неколико тренутака борбе па се, на једну значку бубњем |
лагано спусти на колена.{S} Прекрсти се неколико пута.{S} Пружи се и паде на прсте од руку свој |
уде било!“</p> <p>Млади војвода гледаше неколико тренутака радосно изненађен у младога Боривоја |
/p> <p>„Сигурно опет издаја!“ привикаше неколико од властеле из свите војводине.</p> <p>„Издаја |
пет у бледо лице мртваца.{S} Превлачаше неколико пута својом руком преко његова чела, као да га |
веди Санџак-Бег својима.</p> <p>Приђоше неколико њих Турака, подигоше полагано старчеву главу и |
ндалене Орловићке, дотицај њене руке, и неколико њених речи, шапутом управљених Мајци Божјој, с |
штву, и који ми је и отац и мајка.{S} И неколико пута приступах му, али <pb n="58" /> кад год м |
испричам и све друго!{S} Бој је трајао неколико сахата, имаће да се прича годинама!“</p> <p>И |
тав војвода лежаше.{S} Прекрсти се живо неколико пута, побожно и са светим страхом целива икону |
ело.{S} Нико ти не оста на њиви, до оно неколико враних гавранова!{S} Мал’ не заборавих: старац |
ога господара, и фркнуо би узастопце по неколико пута.{S} Стари би га кнез онда опет потапкао п |
Не знам шта ми је, али ме ево данас већ неколико пута нека чудна страва подузимље!“</p> <p>„Ниј |
наш добро да нас ево жетве омахњују већ неколико година.{S} Ми добро знамо да ти дугујемо што с |
деду и својој матери.{S} Ристивор му у неколико речи исприча шта му је кнез заповедио.{S} Млад |
тутањ као од грмљавине.{S} Старац викну неколико пута:</p> <pb n="10" /> <p>„Ристиворе!{S} Рист |
и са огњишта један кондир вина, и сркну неколико гутљаја.</p> <p>„Нека је хвала господину кнезу |
оре, Бог да те прости!“ шапуташе старац неколико пута, па се онда пусти у некакве дубоке мисли, |
олико убода танком иглом од биљура, још неколико потеза свиленим концем, још неколико завежљаја |
ош неколико потеза свиленим концем, још неколико завежљаја на наличју од веза, и ево га готов р |
ћи се од калуђерица Дубровачких.{S} Још неколико убода танком иглом од биљура, још неколико пот |
опази да војвода, кнез Градоје, праћени неколицином властеле и слугу, журним кораком пролажаху |
, заповедник ове турске војске, окружен неколицином својих доглавника у кафтанима од црвене и о |
кога срца и малене душе, који залуди за неком женом, па се убија што не може да буде његова.{S} |
нику; али сад, кад Иван потресан чудном неком језом очи отвори, на своје чудо види да је се ход |
о Ристиворово зајеча тихо и потмуло као неком јеком од гусала, као да је млади витез далеко, да |
воје чудо види да је се ходник осветлио неком тихом а плавичастом светлошћу.{S} Такву <pb n="42 |
земљи нашој <pb n="123" /> нека остане некрштен као да смо у поганој земљи Агарјанској!“</p> < |
главу ниско, замисли се нешто дубоко за неку тренут, па онда с тешким уздахом диже главу и рече |
т стотина година овамо волео да дода по неку грађевину, за спомен себи, граду који су му стари |
он, висок готово као копље; завио се у неку кожу, као да је медвеђа; лице, и голе мишице од ра |
ој детињској невиности осећао неописану неку сладост пролазећи туда, сладост која га чудновато |
егова носа час око његова уха, зузујаху неку тужну песмицу без конца.{S} По хркању Ристиворову, |
тарац, који им запири у лице, донесе од некуд заповест „Стој!“ Застаде им реч у грлу и дах у гр |
ије било одскочило ни за два копља а од некуда се преносе глас да је цар турски погинуо од руке |
не боље сагледају да ли се то доиста од некуда холуј диже) час опет журно слетали ка голубињаку |
ена, са кога се на коње ускакало, па се некуда преко беле калдрме од авлије упутила била.{S} Не |
е коња и са своја два побратима одјезди некуда у ноћ.“</p> <p>Ту се сад рањеник подиже мало, до |
ако вам Некудим каза, кад се Иван крену некуда.{S} Војвода ми изгледаше блед али миран. „Звао с |
а више жива видети не ћу!{S} А сад нека Некудим настави ако има што!“</p> <p>„Нема много шта,“ |
p> <p>„Ево хоћу, господине кнеже!“ рече Некудим осетив се некако окрепљен речју кнежевом. „Прво |
ојаше пред шатором војводиним.{S} Стари Некудим и млади ђак Ђурђе плакаху као расплакана деца.< |
што!“</p> <p>„Нема много шта,“ прихвати Некудим. „Кад игуман изиђе уђох да запитам војводу какв |
дођеш.“ Стигох пред шатор баш, како вам Некудим каза, кад се Иван крену некуда.{S} Војвода ми и |
ара дадиља, него стегни срце па нам као Некудим, који и јеси, испричај мирно све што знаш!“</p> |
у војску оставио.{S} Камо га Иван, камо Некудим?“</p> <p>Некудим сам уђе унутра, гологлав, с пр |
{S} Камо га Иван, камо Некудим?“</p> <p>Некудим сам уђе унутра, гологлав, с прекрштеним рукама, |
ужно погледа у свога старог седог слугу Некудима.{S} Подуго га гледаше — као да у мислима прели |
и онда..... “</p> <p>„Е сад пусти мене, Некудиме!“ прихвати игуман Пајсеј. „Дође ђакон Јеротије |
убоким уздахом прозбори: „Еј, мој верни Некудиме!{S} Зар ово да нас снађе?!“</p> <pb n="149" /> |
ати песницама у прса и плакати.</p> <p>„Некудиме!“ викну кнез Градоје нестрпљиво; „знамо сви да |
као да у мислима прелистава све листове Некудимове верне службе још од оних дана кад га је као |
ут живоме руку љубим!“</p> <p>И онда се Некудимово срце опет поче растапати у сузе. „Господо!“ |
разуме све што му он каже, само што се нем родио те не може да одговара!</p> <p>Лабуд би овда |
ш једнако корачаше по тераси замишљен и нем, и само шкргуташе зубима.{S} Виде Ристивор да у њем |
.{S} Млади витез по дуго стаја пред њом нем и замишљен, и гледаше преда се као стидљива девојка |
с славна царевина српска!...{S} Бадава, нема више ни старог јунаштва, па откуд може бити старе |
рече он као сам себи говорећи; „бадава, нема већег свеца у свих седам небеса него што је мој св |
у томе, што млади војвода Радич учини, нема јунаштва?!{S} И овај млади кнез Гојко чини ми се д |
ргла се наша војска, тргла се и њихова; нема тамо више ни места ни прилике да се некакво јунашт |
и намргоди кнез Вукан. „Шта велиш?!{S} Нема, кнеже, од тога ништа!{S} Или ћемо сви братски и н |
то помињати памет људи у којих јунаштва нема!“</p> <p>И пођоше сва тројица напред ка Косову.</p |
тало, то није имало срца ни онда, па га нема ни сада!“...{S} А биће, рекао бих, нешто истине и |
о колено. „Зар од онолике војске никога нема да иде за мном на Косово, до ово нејако дете, мој |
час би опет сео да пије.{S} Ноћу као да нема сна, а и кад би очи склопио брзо би скочио из пост |
и авети да се јављају!“</p> <p>„Како да нема?{S} Од Тројанова времена па све до данас шта се св |
буке цвећем окићене: једини Ристивор да нема ни једнога цветка?!{S} Није он лош друг у овој наш |
вати своју главу и своју кожу; али онда нема више јунаштва на свету!“</p> <p>„Ево, Јабучила, ве |
и Агарјани спазити да у Господина Кнеза нема велика војска, па ће навалити да је разбију док не |
ње просецаху, и тешкаше се што јој сина нема.{S} Старац погледаше к вратима и узе се срдити што |
тину ево су последња времена!...{S} Кад нема јунаштва, не може бити ни царства!“</p> <p>Пусти с |
о!“ одговори Ристивор.</p> <p>„Нека сад нема!“ прихвати старац; „биће и за то времена.{S} Још н |
тарац се понашаше као да он једини онде нема ни од кога смртног какав опроштај да тражи.</p> <p |
бију улази!“</p> <p>„За јунака погибије нема!....{S} Има смрти,“.... рече кнез мирно и поуздано |
ња настави: „Има, вели, доста људи, али нема доста оружја; истом је послао људе, да зађу по ста |
кити цвећем...{S} На бојноме пољу јунак нема бољег друга и пријатеља, него што му је коњ који г |
рбадије од Дунава до Солуна.{S} Али ето нема од Марка никаква одговора! „Ми,“ вели Бошко, „ми г |
ко згодно приклопи кнежево питање. „Ето нема нас овде ни пуна хиљада војника, а треба да му одв |
ледаше к вратима и узе се срдити што му нема придворнога попа да војводино писмо прочита.{S} Ка |
/> <p>„Ја каквих ти чуда у овоме двору нема!“ чуђаше се Иван, па онда додаде: „А под сигурно и |
..{S} Али ни од куд никога! „Ох, што их нема!“ уздахнуо би Кнез гласно и дубоко.{S} Па би онда |
?!“ Иди, и тако им говори.{S} Ако у њих нема срдаца јуначких, наћи ће се ваљада по неко мекано |
и праштати, мили господару!“ рекох ја; „нема душевнијег човека и боља господара од тебе нигде н |
а се срди, па ће најпосле рећи:</p> <p>„Нема овде доста светлости, него да изиђемо пред шатор н |
а Некудим настави ако има што!“</p> <p>„Нема много шта,“ прихвати Некудим. „Кад игуман изиђе уђ |
пред једнога седог старца, који сад већ немаде куда, него приђе ка кнезу, дохвати му се скута и |
сти световне грешности, а који ни појма немају о томе шта је то што се зове Хришћанска самопрег |
а, рече: „Ја теби, добри наш Ристиворе, немам шта да праштам, него опрости ти мени!</p> <p>„Сад |
очи погледам, моја господо и браћо!{S} Немам срца, јер осећам као да је издајство оних на Косо |
. „Јест, страшну истину говориш!{S} Ето немам срца да вам у очи погледам, моја господо и браћо! |
сваку преку реч и за сваки преки чин!“ „Немам ја шта теби праштати, мили господару!“ рекох ја; |
ен је син постао велики јунак, те му је Немања дао да се зове Орловићем.</p> <p>Од прилике једн |
ладаше, звали Голубовићи све до времена Немањина, кад им Велики Жупан даде хрисовуљ да се унапр |
здајство оних на Косову потекло од мога немара да вас <pb n="148" /> на време Господину Кнезу д |
о кнез Градоје, — „Славе ми, ништа мени немаш да захвалиш!{S} Него нареди да се запали велика в |
они твоји паметни!“ настављаше кнез па немирно ходаше и тамо и амо, а оборио главу сниско на п |
тим у некакве дубоке мисли и шеташе се немирно с једнога краја терасе до на други.{S} Тек у не |
анка грла попрштала.</p> <p>Голубови су немирно час узлетали до на врхове од кула (као да са те |
а!“</p> <p>Стари кнез слушаше Ристивора немо, с раширеним зеницама и отвореним устима.{S} Онакв |
ем какве невоље, па те викнем за помоћ, немој се оглушивати ни оклевати, него притеци брзо и сн |
тињи...{S} Ех, како сад да ти кажем.... немој нам замерити,... имамо за нешто да <pb n="67" /> |
на сигурно ме не би повео на Косово!{S} Немој, молим те, тако ти свега што ти је најмилије и на |
о нас је год овде, то да заборавимо!{S} Немој, славе ти, друкчије!{S} Него ето ћеш да преноћиш |
диш да се овај народ слегао око нас!{S} Немој да се ми царска властела, и господа обнажујемо пр |
ј узети реч:</p> <p>„Кнеже Орловићу!{S} Немој мислити да се ми клањамо твоме буздовану где се н |
но и одано него и крепко мушко срце.{S} Немој ти сад ту нарицати као стара дадиља, него стегни |
седи соколе, обрано наша на крајини.{S} Немој трудити своју старост.{S} Немој нам слати ни дете |
ини.{S} Немој трудити своју старост.{S} Немој нам слати ни дете Боривоја.{S} Пошљи кога од свој |
бунтовна властелина бациш у тамницу.{S} Немој ноћас тога чинити.{S} Дај ми, да им за ноћас мој |
ноћас на очи пасти неће.{S} Кад легнете немој га много заговарати, јер њему ваља зором полазити |
ести: иди и одмори своје старе кости, и немој долазити у мој шатор докле год зора не заруди а т |
кнез. „Нај, носи заставу!{S} А више ми немој будаласто помињати памет људи у којих јунаштва не |
ко је младост готово што и лудост, опет немој мислити да ја не видим шта си и куд си наумио?{S} |
же Винко,“ викну му са зачеља војвода, „немој нам прекидати Гојка!“</p> <p>„Молим те, витешки в |
бој почне да бије!“ рече кнез Градоје. „Немој, молим те, војводо, немојте, господо и браћо, нег |
зивати у перо.{S} Али му војвода рече: „Немој, синко; иди ти па спавај, а ја ћу сам писати што |
етио да ја носим име Орловића!“</p> <p>„Немој да бројимо године!{S} Дај да меримо снагу|“ рече |
пијанчимо и у заваде долазимо!“</p> <p>„Немој тако, кнеже!“ прихвати опет војвода гласом у коме |
нез Градоје. „Немој, молим те, војводо, немојте, господо и браћо, него колико има нас данас овд |
ка викну: „Стари вас је кнез поздравио, немојте његове седе власи срамотити; немојте на његов д |
в двор савијати клетву Господина Кнеза; немојте у блато бацати свој глас, који је од старина сл |
о, немојте његове седе власи срамотити; немојте на његов двор савијати клетву Господина Кнеза; |
до у седамдесетседмо — колено!{S} Само немојте ви да ми кунемо!{S} Јер да смо ми стигли на вре |
некако с пуно мирноће и достојанства. „Немојте да хитамо да се један на другога камењем бацамо |
рече он дубоко узбуђен и блед у лицу. „Немојте да од једнога зла, за које још и не знамо је ли |
дрхталим гласом, узе да говори:</p> <p>„Немојте седати на своје столове!{S} Молим <pb n="106" / |
да се прилепи брука и срамота!“</p> <p>„Немојте тако, господо!“ рече с уздрхталим гласом војвод |
рним жубором да роморе, као да се ништа необично десило није, као да кнез погинуо није, као да, |
оје у својој детињској невиности осећао неописану неку сладост пролазећи туда, сладост која га |
о. „Децо!{S} Она звезда тамо трепти над непобусаним гробом честитога цара нашег.{S} Она црква т |
ском овом заповедају.{S} Него пред оним непобусаним гробом његовим, и на догледу непобусаног гр |
епобусаним гробом његовим, и на догледу непобусаног гробља на Косову, ја се без преговора прима |
мо прићи ка гробу Господина Кнеза овако непокајани!“</p> <p>И појахаше коње, и пођоше полаганим |
. не зна да слуша!...{S} Хај, јуначни а непокорни народе!...{S} Бог нека ти буде милостив!“ Па |
е у своме животу није видео.{S} Гледаше непомичан и очима широм отвореним, и чуђаше се шта ли ћ |
томе је сва разлика!“</p> <p>Старац је непомично гледаше за неко време као да хоће да продре п |
као са неке висине и издалека, гледаше непомично на слику, коју беше увезла.{S} Исус, одевен у |
ао да је оловом ту затопљен.{S} Гледаше непомично за кнегињом; и кад се она окрете и виде да је |
ку ослонио, па кроз сузе у очима гледао непомично у старог рањеника, и напрезао се да не изгуби |
"SRP18990_C1.6"> <head>VI</head> <p>Под непосредним настојавањем старога кнеза спреме за храну |
у даљини, него само корачање два коња у непосредној близини иза себе, за које је, и не видевши |
амо.{S} Ко зна?{S} Може бити то су само непоуздани гласови, и да у ствари и није тако!{S} Дајте |
оног храста, жустро гањаху и надметаху непрекидним и све то бржим и бржим зрикањем.{S} Још су |
<pb n="5" /> на Голубињој Реци чуло се непрекидно и убрзано крекетање жаба, као да оно велико |
о да бранимо овај град, ако га и кад га непријатељ нападне.{S} Али ако — не дај Боже! — Србадиј |
рече: „Јунаци!{S} Ево стижу гласови да непријатељ наступа на наше положаје!{S} Клекнимо и помо |
па реци како хоћеш: обећа ми твој крвни непријатељ кнез Н.“ (каза он и име, само ти га ја не ка |
а одби први, па други, па и трећи напад непријатеља.{S} Сунце није било одскочило ни за два коп |
преклињао све да се бар овде пред лицем непријатеља држе сложно као права браћа!{S} А кад би га |
све кликћући.{S} Потиснусмо лево крило непријатеља, а и средсреду му усколебасмо.{S} Али им пр |
Нисмо ми овде на бојишту, нити смо пред непријатељем па да ћутећки примамо заповести твоје, и д |
упорно, „Нисмо ми овде на бојишту пред непријатељем, <pb n="109" /> да ја не муцајући слушам т |
мислити, да он оно питање управља своме непријатељу.</p> <p>Миросав ћуташе као да га се зора ба |
неки војвода са својом коњицом прешао к непријатељу!“</p> <p>„Проклето му име и колено!“ повика |
164" /> на овоме свету и о стварности и непроменљивости велике милости Божје.{S} Кад чу кнез Гр |
а десном придржавајући велику, али још неразвијену, заставу Орловића.{S} Благо довикиваше наро |
дремајући прозборио би нешто кроз нос и неразговетно, па опет застао, док га сан сасвим не зане |
ала и спуштала.{S} Овда и онда нешто би неразговетно прозборио; али је очевидно више у бунилу н |
војводина чеда, или ћемо сви братски и нераздвајани јездити ка Косову, а првенац једнога од на |
д тога ништа!{S} Или ћемо сви братски и нераздвајани стојати на крштењу војводина чеда, или ћем |
само шкрипаше зубима.</p> <p>„Начини се неред на том крилу!“ настављаше приповедач своје казива |
некако, пошто сврши читање оних писама, несвесно пустио да га мати к себи привуче и обгрљена др |
урни. <pb n="203" /> Боривој је лежао у несвести, али су му ране лаке биле,</p> <p>Дође заповес |
она, а пред њом је горело кандило, које несигурном и танком светлошћу недовољно осветљаваше мра |
дотиче и слушах шапат његов: „Покај се, несретниче!{S} Исповеди се кнезу, па ће ти Бог опростит |
стеље дигао, вичући јаросно: „Покај се, несретниче!“ И ево се кајем!{S} Ево ти се исповедам!{S} |
p> <p>„Светац виче: „Та докле ћеш, попе несретниче?!“ Да му сутра палиш велику воштаницу; јер, |
а Богу; у свакој сузи коју <pb n="9" /> несрећа из срца исцеди, трепти надежда наша на Бога!{S} |
ебе и за тебе борим!...{S} Шта ћеш?!{S} Несрећа је наша тако хтела!.....{S} Мученик си био за ж |
Кнезу на Косово, ево да нас сада и ова несрећа снађе!{S} Ово је просто један страховит грех шт |
као и нама!{S} Него је и наша и његова несрећа што писмо моје није њему у руке стигло!“</p> <p |
га угледају, узму нагађати, да се нека несрећа десила.{S} Полаганим, и готово рећи свечаним, к |
34" /> да је нашу војску некаква велика несрећа задесила!“</p> <p>Она блистава гомила од господ |
гласови проносе да се на Косову велика несрећа десила, па кад већ види да она слути да јој ни |
шили Господу Богу!{S} После наше велике несреће, бруке и срамоте, што не стигосмо Господину Кне |
чуду: „Буди Бог с нама!{S} Какве беде и несреће не ће нас још стићи!“</p> <p>И онда потрча, и у |
опет на свој сто; „сузе лијете кад сте несрећне, сузе лијете кад сте срећне!{S} У чему ли је р |
ластелу моју молим да се мојој верној а несрећној љуби нађу у овим њеним црним данима.{S} Хвала |
ила,“ рече кнез; „али што ћу му кад има несрећу да га јаше човек, који мисли да је главно гледа |
даље све по реду, да чујемо нашу тешку несрећу све до краја!“</p> <p>„А боље би било, војводо, |
на Косово изиђемо.{S} Јесмо се, на нашу несрећу, опознили; али опет боље је и позно да изиђемо |
раво к мени!“ заповедаше старац, и умах нестаде Ристивора.</p> <p>Мандалена дохвати журно разбо |
S} Учини се многима да то дуго траје, и нестрпељиво извијаху вратове погледајући према главној |
.</p> <p>„Некудиме!“ викну кнез Градоје нестрпљиво; „знамо сви да си му ти од раног детињства њ |
<p>„Примам, примам, попе!“ викаше кнез нестрпљиво. „Пази, ево мене!{S} Пази!“</p> <p>И старац |
тивор у двор.{S} Стари кнез га је чекао нестрпљиво, па је <pb n="49" /> најпосле — праћен Борив |
срдаца мало стиша, кнез се Градоје опет нестрпљиво окрете к војводи:</p> <p>„Молим те, војводо, |
, копаља и буздована.{S} Боjи се, вели, неће моћи да стигне амо пре Видовдана!“</p> <p>„Ништа т |
„ми говоримо Кнезу Лазару: „Ето видиш, неће Марко да му ти поклањаш престо, него хоће да му га |
какве муке има Ристивор с Јабучилом!{S} Неће му коњ натраг, него хоће за нама!{S} Он га окреће |
ћемо <pb n="122" /> на време; а ако Бог неће, узалуд је што твоје старо јунаштво жедни за Косов |
рисовуље, и видео да је право што народ неће да му је Лазар господар код живога Марка, сина кра |
о је Ристиворово лукавство.{S} Али мене неће преварити! <pb n="179" /> Натраг!“ викну он, што г |
истивора па по руци Боривојевој тражаше неће ли где у даљини увребати одблесак сунца о златни к |
у да се врати с њиме у дворану, да види неће ли њему за руком поћи да старог кнеза за друго одр |
} Са вером у слаткога мога Христа, који неће оставити Хришћански народ свој да пропадне, и с уз |
да се договоре хоће ли поћи за њим или неће.</p> </div> <div type="chapter" xml:id="SRP18990_C |
ога; али се бојим да своју главу чувати неће!{S} Кад будете на Косову, и кад дође данак да се с |
истини витез, сан му ноћас на очи пасти неће.{S} Кад легнете немој га много заговарати, јер њем |
ва да нико и никад у ову трпезарији ући неће, а да се три пут не прекрсти и свецу не поклони!“< |
се по Крушевцу зуца да по свој прилици неће ни доћи до битке, него ће цар Агарјански <pb n="12 |
ада увек што је било!{S} Нека дође; ако неће, викни момке, вежите бесног попа па га донесите ам |
мало главу изгубио није, само зато што неће да верује да неко може бити српски властелин и опе |
мало устезаше.{S} Знао је добро да поп неће прекинути прекрштање обичнога домаћега вина у малв |
страдамо и јесте право; ако нам Бог већ неће опраштати, па добро, нека нас казни, нека опет пус |
а моле да бар не помажу Лазару, ако већ неће цару да помогну да Србљима правду даде, како и сам |
та времена док ето га Ристивор.</p> <p>„Неће, господару, поп да дође!“ причаше он кнезу; — „ено |
а може од нас бити, кад ето ни на војни нећемо да слушамо своје старешине, него тражимо да се в |
сви за њим жеднимо, узалуд је јер стићи нећемо, па ма сад у овај часи испред ове цркве појахали |
да гласом у коме благ прекор трепташе. „Нећемо ми ово два три дана, док не пођемо, чамити и пиј |
танија и испаштати се.{S} А већ ваља да нећете ни ви заборавити прилога црквама!“</p> <p>И тако |
млади Витомир, сав пренеражен. „Ваљада нећеш рећи да сам ја Патарен?“</p> <p>„Ако није данас н |
леп ни глуп, хвала Господу Богу!{S} Али нећеш, попе, куд си наумио!{S} Не дам ја теби ни да нас |
силазити у трпезарију, да вечерамо, или нећеш?“ продера се нешто мало храпавим гласом поп Карит |
нуждено. „Како да ти кажем?{S} Можда ми нећеш веровати, али ти истину казујем:{S} Ни један!“</p |
могао да прочитам, кад је ти већ читати нећеш?{S} А прочитаћу је и брже и боље и од патријарха |
<p>„Молим те, дедо!“ рече Боривој, „ако нећеш опростити Ристивору из милости своје према мени, |
="178" /> <p>„Жао ми је, господару, што нећеш да ме саслушаш.{S} Али кад ми заповедаш да се одм |
у војводину па му шапатом рече: „Ако их нећеш уапсити, <pb n="93" /> стави стражу на вратима од |
м колико ти треба драговољаца!“</p> <p>„Нећеш ваљада претварати пост у мрс!“ рече кнез подсмешљ |
рву војну војујем!{S} Дедо, ако Бог да, нећу ни тебе ни мога оца постидети!“</p> <p>Старац сад |
али да су стигли, а још стигли нису.{S} Нећу да их кунем, јер знам да и међу њима има добрих ју |
нека и буде, и ништа вам ја и не могу и нећу опростити!“</p> <p>Па се онда кнез три пута побожн |
овао госпођи кнегињи да те жив оставити нећу!“</p> <p>Узе стари кнез да се крсти запрепашћен.</ |
ћем за Косово!{S} До Косова се осврнути нећу да видим ко је од вас пошао за мном, а ко није.{S} |
лаву јунакова имена, те она гори вечном неугасном светлошћу и својим трепетом храбри људе на ју |
ом плашту.{S} И није дуго трајало па се неуморљиви зрикавци ућуташе запрепашћени, јер им се учи |
Ристивор да у њему љутина кипи, па се и нехотице осврну да види јесу ли отворена врата кроз кој |
Ако видим да се на ваша Хришћанска срца нехришћанска кора ухватила, ех, онда ће мој буздован да |
луша оно што он прича, него се сам сећа нечега што му је смешно.</p> <p>„О, кнеже Винко,“ викну |
це!</p> <p>Тек ће мало после да се сети нечега па, никако не осврћући се, викну:</p> <p>„О, Бор |
ку подножицу, па се онда устави, јер се нечему беше присетио.</p> <p>„Чекајте, мало!“ рече. „До |
да, па изиђе полагано и све као да се о нечему предомишља.</p> <p>На срећу наиђе у ходнику на к |
и да отпочне.{S} Очевидно били су се о нечему договорили, само су заборавили да утврде ко у им |
нда зашушташе свилене завесе на шатору; нечија их рука силно размакну.{S} Испаде испод шатора в |
гледа, те за то њени погледи прогањају нечисте духове из људи, лече бесомучне, малодушне праве |
светли, нежни и невини поглед одговара нечујним дахом: „Славо моја!“ Ово двоје младих пустише |
чека да се света песма доврши, па онда, нешто уздрхталим гласом, узе да говори:</p> <p>„Немојте |
рати да прича о Јованци, љуби Змајевој, нешто што се морало тихим шапатом шапутати док не дође |
не, збијени сви заједно у једну гомилу, нешто лактовима гуркају, и овда и онда један другом гла |
нема ни сада!“...{S} А биће, рекао бих, нешто истине и у ономе што ми Степан из Кљештевице рече |
рзано дизала и спуштала.{S} Овда и онда нешто би неразговетно прозборио; али је очевидно више у |
погледајући је испод својих густих веђа нешто натмурено, као да се срди, па ће најпосле рећи:</ |
пођо кнегињо; имам и ја тебе много и за нешто велико да молим!{S} Па се још предомишљам да ли н |
} Него имам сад и ја тебе да запитам за нешто!“</p> <p>Па онда Санџак-Бег извади из свиленог па |
жем.... немој нам замерити,... имамо за нешто да <pb n="67" /> те замолимо.{S} Знаш добро да см |
„Кажи нам само је ли све добро, или има нешто што добро није!“</p> <p>„То и јесте оно што је му |
к-Бег се окрете својим људима па с њима нешто разговараше турским језиком.</p> <p>„Ево моји људ |
тих топола, што се трепером свога лишћа нешто тајанствено разговараху са жубором Голубињеске Ре |
апијом од двора.{S} Многима је око срца нешто хладно било.{S} И опет их је већина на сигурно ве |
кнез сваког свог војника, и онда, рекав нешто војводи који само климну главом одобравајући, пођ |
се мени чини да се већ од поодавно Бог нешто срди на нас Србадију.{S} Да јесмо грешни, јесмо; |
о, разуме се,“ настави отац Харалампије нешто мало загушеним гласом, „наравно, према греху треб |
шапутаху да војвода Милош Обилић шурује нешто са српским кнезовима, који дођоше с царем турским |
азговараху, видесмо ми на стражи, да се нешто крупно десило.{S} Али не могосмо разабрати шта се |
еким страхом и поштовањем очекују да се нешто збуде.</p> <p>Под шатором стојао је прав као бор, |
ју, да вечерамо, или нећеш?“ продера се нешто мало храпавим гласом поп Каритон не ступајући са |
Градоје, обори главу ниско, замисли се нешто дубоко за неку тренут, па онда с тешким уздахом д |
ржали некакав свој сабор.{S} Били су се нешто силно узбунили и ужурбали, и као да је сваки од њ |
ет, синко мој,“ рече тихо као да шапуће нешто што је велика тајна, „и опет, синко мој, у томе ш |
а ове <pb n="107" /> оружане миротворце нешто опасности у првим тренуцима.{S} По више њих имало |
опазише како прстима леве руке тражаше нешто о левоме своме бедру.</p> <p>„Мач!....{S} Где је |
светлости од оне жуте воштанице писаше нешто брзо, а суза за сузом капаше на листину. „Нека пр |
е хитро па залајаше лавежом у коме беше нешто угушеног урликања.{S} Њима се одазваше многобројн |
слом овуда нагосте?!“</p> <p>Стари кнез нешто рече својима, па потера Лабуда напред.{S} За њим |
шевац опазим ја да нам је Господин Кнез нешто дубоко замишљен, сетан и невесео.{S} Једно вече в |
абору.{S} Гледа све то кнез поиздаље, и нешто се намрштио беше.</p> <p>„Да није откуда какав св |
нда опет застао; дремајући прозборио би нешто кроз нос и неразговетно, па опет застао, док га с |
, као Лабуд твој;“ прихвати смерно, али нешто као и невесело, Ристивор; „него опет рекао бих да |
, па онда журно додаде: „Јест, треба ми нешто!{S} Нађи мога ђака Ђурђа, нека ми донесе хартије, |
збору господе, рече:</p> <p>„Е јесмо ми нешто тешко згрешили Господу Богу!{S} После наше велике |
ртети главом, шкргутати зубма и гунђати нешто што не изгледаше као благослов.</p> </div> <div t |
акве стародревне листине, час при свећи нешто сриче у њима, час опет <pb n="13" /> отаче вино и |
ва, мирно и у највећој тишини очекујући нешто.{S} Није дуго трајало, па из великог зеленог шато |
ц вас мрко погледа!{S} Рекао бих да вам нешто довикује!“</p> <p>„Пуштајмо се, кнеже,“ — рече по |
као да притајује дах свој, да би и сам нешто боље ослушкивао; али некаква опора сухота стезаше |
р одмарао?!...{S} Хвала Богу, и ако сам нешто мало почео да старим, нису мени вране мозак попил |
Оде војска весело певајући.</p> <p>Осем нешто деце и момчадије која отрча за војском, да је пра |
не капе, па гологлави слушаху што им он нешто говораше.{S} Није дуго потрајало па сељани и сеља |
ају, жива дохвати.{S} Види се лепо како нешто виче, јер је широм уста отворио; ако ко маштом св |
верни му род Хришћански, могао би тако нешто да замисли!{S} Иван је насигурно веровао да се Бо |
ија је била готово као нека црква, само нешто по сниска.{S} У зиду на исток лежало је велико от |
Громаде, одовуд Вучитрна.“ Ту Ристивор нешто запе и застаде.</p> <p>„Додајте, децо,“ викну вој |
исоког, вижљавог, танкоструког раста, с нешто мало по дугачким али ипак облим, као млеко белим |
вор отворио и очи и уста, забленуо се у нешто, чисто се скаменио.</p> <p>По дужем ћутању прогов |
ћи са разних предстража, и јавише Кнезу нешто тихим шапатом.{S} Кнез се у столу своме окрете во |
им коњем.{S} Хранећи Лабуда шапуташе му нешто што Боривој и Ристивор не могоше разабрати.{S} Ла |
па узбуњени и у великој журби шапутаху нешто на ухо војводи.{S} Он мало пребледе и преста поја |
е</hi>!“ Е па шта ћу више?{S} Јес’, још нешто!{S} Ако допаднем какве невоље, па те викнем за по |
оди те на миру разиђу.“</p> <p>„Има још нешто што бих ја хтео да питам кнеза Градоја,“ прихвати |
заваде вратили дома не видев ни Косова, ни службе јуначке на <pb n="111" /> Косову!{S} Помислит |
ама како ћеш с голим рукама, ни оружја, ни коња, па, славе ми, ни опанака, а да не говорим о чи |
то ја бих, ама како ћеш с голим рукама, ни оружја, ни коња, па, славе ми, ни опанака, а да не г |
понуде кнеза Вукана, ни кнеза Богдана, ни кнеза Добромира да преноћи под једним од њихових шат |
Не хте примити ни понуде кнеза Вукана, ни кнеза Богдана, ни кнеза Добромира да преноћи под јед |
т година како сам у вашу кућу доведена, ни у сну прошаптале нису!“</p> <p>И онда бризну плакати |
укашинову на Марици, ни за велику глад, ни за велику морију која помори пола народа!{S} Ја му и |
старали су се да не посраме ни то име, ни царскога кума, који им га је дао, ни стару славу, ко |
кама, ни оружја, ни коња, па, славе ми, ни опанака, а да не говорим о чизмама до колена!“ Ето т |
ко, да не могаше више ни коњем крочити, ни мачем завитлати.</p> <p>Али се ни стари кнез ни Рист |
м, ни за погибију Вукашинову на Марици, ни за велику глад, ни за велику морију која помори пола |
ти мене данас отерати од себе ни мачем, ни буздованом, а камо ли љутом заповешћу!{S} Млади кнеж |
; али ето се ни веселим друштвом вашим, ни дивном малвасијом, којом нас војвода служи, не могох |
т Душанову, ни за раздор међу вастелом, ни за погибију Вукашинову на Марици, ни за велику глад, |
е, ни царскога кума, који им га је дао, ни стару славу, коју су као Голубовићи стекли били.</p> |
дина.{S} Није био чуо за смрт Душанову, ни за раздор међу вастелом, ни за погибију Вукашинову н |
га незнанога издајника на левоме крилу, ни Вука на десноме, да буду издајници свога отачаства и |
и кнез Градоје.</p> <p>„Стани, море!... ни корака напред!“ викну жустро и срдито Турчин. „Не бу |
<hi>ни један</hi>!?“</p> <p>„Ето тако: ни један!“ потврђиваше Ристивор гледајући преда се, и н |
крстећи се живо и скоро без прекида.{S} Ни кнез, па ни она два млада витеза, не разумеваху ништ |
ћеш веровати, али ти истину казујем:{S} Ни један!“</p> <p>Стари кнез скочи са столице и сав поц |
а Господина Кнеза падне на мене сама, а ни на једног од вас.{S} Дужан сам и њему и вама да пока |
спосника.{S} Седа му брада до појаса, а ни сам не знађаше колико му је година.{S} Разговарасмо |
их на својим заставама носи? „Не треба ни да се пита, <pb n="62" /> ко ће победити!“ говораше |
ору: „Од овога часа ниси више мој слуга ни мој властеличић!{S} Иди за онима, који се договарају |
и пред њима крила своја — преклињаху да ни по што голубињак не остављају!</p> <p>Из једне баруш |
ши људи ономлани на Плочнику?{S} Ваљада ни кнез не може хтети да му по селима остану само старц |
инама сви млађи од мене, не бојим се ја ни пити с вама, а камо ли вечерати!“</p> <p>На то војво |
p> <p>„Стан’те мало, децо!{S} Не дам ја ни једноме од вас да свој клобук закити, док свог коња |
</p> <p>„То је твоје масло!{S} Нисам ја ни слеп ни глуп, хвала Господу Богу!{S} Али нећеш, попе |
а узбуђења, „кад ето још ми није стигла ни половина војске која треба!...{S} Ево ти књиге коју |
то није имало срца ни онда, па га нема ни сада!“...{S} А биће, рекао бих, нешто истине и у оно |
цвећем окићене: једини Ристивор да нема ни једнога цветка?!{S} Није он лош друг у овој нашој др |
се понашаше као да он једини онде нема ни од кога смртног какав опроштај да тражи.</p> <p>Рист |
иво и скоро без прекида.{S} Ни кнез, па ни она два млада витеза, не разумеваху ништа од свега о |
ла се и њихова; нема тамо више ни места ни прилике да се некакво јунаштво покаже!{S} Што ћемо с |
о сад што је остало, то није имало срца ни онда, па га нема ни сада!“...{S} А биће, рекао бих, |
асте једне заваде вратили дома не видев ни Косова, ни службе јуначке на <pb n="111" /> Косову!{ |
на. „То си ти мало вере у нас имао, кад ни старом господину ни мени ништа о томе поменуо ниси!{ |
у: не ћеш ти мене данас отерати од себе ни мачем, ни буздованом, а камо ли љутом заповешћу!{S} |
ујем!{S} Дедо, ако Бог да, нећу ни тебе ни мога оца постидети!“</p> <p>Старац сад пољуби свога |
лопи кнежево питање. „Ето нема нас овде ни пуна хиљада војника, а треба да му одведем две хиљад |
же бити да сотона не би успео да наведе ни онога незнанога издајника на левоме крилу, ни Вука н |
је насигурно веровао да се Бог не може ни за часак предомишљати коме да помогне, па је веровао |
ез њега!{S} Понео се па мисли е не може ни цар Лазо на Косову без старога Орловића!{S} Иди, бра |
носи срце своје на длану своме; а није ни тако велики господин, јер...{S} Али ко је тај Србин, |
ха и слаба светлост само по соби а није ни покушавала да пробије мрак великога ходника, у који |
ало теби!...{S} А Милош?{S} Доиста није ни тако мудар, јер свагда носи срце своје на длану свом |
тво им није повисило славу, али је није ни засенило.{S} Повисило је госпоштину њихову, али им н |
огу, пуно дворана у нашем двору, у које ни поглед Душанов пао није.{S} Бирај само коју хоћеш!“ |
/p> <p>„Тако нам и треба!{S} Нисмо боље ни заслужили!“ рече кнез Мирослав. „Није <pb n="131" /> |
Орловићима старали су се да не посраме ни то име, ни царскога кума, који им га је дао, ни стар |
амо.{S} На моје велико чудо, он се томе ни мало не чуђаше! „Јест,“ рече, „све је то морало да д |
мо и разоримо све што има, да не остане ни камен на камену!“</p> <p>Стари кнез Градоје само шкр |
/p> <p>„Тако, синко!{S} Нека виде да се ни деца српска не боје Турака!“ одговараше с правом рад |
чити, ни мачем завитлати.</p> <p>Али се ни стари кнез ни Ристивор не одазиваху.</p> <p>„Пали су |
е под њим било!“ Рекох тако; али ето се ни веселим друштвом вашим, ни дивном малвасијом, којом |
и испаштати се.{S} А већ ваља да нећете ни ви заборавити прилога црквама!“</p> <p>И тако је кне |
о Крушевцу зуца да по свој прилици неће ни доћи до битке, него ће цар Агарјански <pb n="121" /> |
тимаху испод њега; али никоме не могаше ни једна реч да се преко усана превали.{S} Беше то чета |
ез осврну, погледа их мало, и не могаше ни видети ни разумети што се они то толико смеју, па он |
ло рано.{S} Никога од господе не бејаше ни пред двором ни у првој великој авлији дворској.{S} Н |
аревина српска!...{S} Бадава, нема више ни старог јунаштва, па откуд може бити старе славе?!... |
гомилом једном тако, да не могаше више ни коњем крочити, ни мачем завитлати.</p> <p>Али се ни |
јска, тргла се и њихова; нема тамо више ни места ни прилике да се некакво јунаштво покаже!{S} Ш |
е младога војводе, али дадиље не дадоше ни њему ни војводи ни привирити у сребрну колевку, јер |
завитлати.</p> <p>Али се ни стари кнез ни Ристивор не одазиваху.</p> <p>„Пали су и један и дру |
е кад дођох!{S} И онда га ја оставих, и ни на крај помисли мени да га више жива видети не ћу!{S |
д сигурно знам, да му нико од нас не би ни хтео ни умео помоћи!“</p> <p>Опет ударише господа у |
са три ране незадовољноме кнезу. „Не би ни тога било, јер ниједноме се од мојих јунака није про |
попе, куд си наумио!{S} Не дам ја теби ни да нас испратиш до на међу наше кнежине!“</p> <p>„Ет |
ог рањеника, и напрезао се да не изгуби ни најтиши шапат са усана његових.</p> <p>Опазише како |
али дадиље не дадоше ни њему ни војводи ни привирити у сребрну колевку, јер већ сунце зашло беш |
и у сладости световне грешности, а који ни појма немају о томе шта је то што се зове Хришћанска |
а од стотину одморних људи?!“...{S} Али ни од куд никога! „Ох, што их нема!“ уздахнуо би Кнез г |
тридесет година.{S} Не више пупољак али ни пуно развијена ружа; цвет у коме се сливају невина с |
па не умеш да се уставиш!{S} Ниси бољи ни ти!“ викну стари кнез коме већ прекипе, па шкргуташе |
/p> <p>„Страшније заповести не можеш ми ни издавати, него кад ме заклињеш Свецем мојим!..{S} До |
јска данас на Константинову.{S} Не часи ни часа него зови сву своју властелу, нека се одмах ску |
си поп, али си грешан човек.{S} А ниси ни имао прилике да се покажеш колико си јунак!“ рече кн |
те викнем за помоћ, немој се оглушивати ни оклевати, него притеци брзо и снажно и помози, јер < |
ије <pb n="137" /> лако било поверовати ни оном другом.{S} Ко је имао срца за ову земљу, није м |
удити своју старост.{S} Немој нам слати ни дете Боривоја.{S} Пошљи кога од своје властеле, нека |
а улазницама у шатор не могах разабрати ни речи; али ме сам глас Кнежев, његово полагано спушта |
погледа их мало, и не могаше ни видети ни разумети што се они то толико смеју, па онда опет на |
!...{S} Кад нема јунаштва, не може бити ни царства!“</p> <p>Пусти се за тим у некакве дубоке ми |
го што војвода стиже.{S} Не хте примити ни понуде кнеза Вукана, ни кнеза Богдана, ни кнеза Добр |
наших јада!{S} Ето ниси могао свратити ни у једну крчму у Крушевцу, а да те крчмарица, кад ти |
заповест, у мојој се чети не може наћи ни један витез, а камо ли њих петорица, који би јутрос |
па опет стадоше и гледаше се не зборећи ни речи.</p> <p>Стари кнез Градоје диже завесу на уласк |
, и заплака се.{S} Јахали су не зборећи ни речи тако за два до три стреломета.{S} Тада ће Ристи |
д зелене вунене тканине.{S} Не говорећи ни речи, свечаном мирноћом гледаху у два рањеника, једн |
ун пехар.</p> <p>„Рекох, ниси могао ући ни у једну крчму,“ настављаше Гојко, „а да те крчмарица |
ла, па кад већ види да она слути да јој ни од мене добри гласи стићи не ће, онда нека јој преда |
Али шта ћу ја?{S} Ти знаш да ја не смем ни пред Свету Мајку Божју, а камо ли пред Господа Бога. |
м питањима старцу; а већ један с другим ни реч да прозборе.</p> <p>Рано пред зору устаде стари |
ога од господе не бејаше ни пред двором ни у првој великој авлији дворској.{S} Неколике слуге ж |
Није се више знало ни кад се почиње дан ни где се свршава ноћ.{S} Два дана и две ноћи стопише с |
Вукана?{S} Шта би рекао!{S} Не би рекао ни речи, него би га својим рукама дохватио, из седла из |
гаше ка Царевој Громади.{S} Није прошао ни стотину корачаја а сусрете га војник из чете кнеза В |
о знам, да му нико од нас не би ни хтео ни умео помоћи!“</p> <p>Опет ударише господа у смех, ко |
да двор чувају.{S} Није Кнез стигао био ни у Топличку долину, кад Кнегиња Милица дозва старог В |
агано га испијаше.{S} Али не беше испио ни до половине кад се устави.{S} Уста на ноге, допуни п |
дизаху од пехара.{S} Није се више знало ни кад се почиње дан ни где се свршава ноћ.{S} Два дана |
пријатеља.{S} Сунце није било одскочило ни за два копља а од некуда се преносе глас да је цар т |
одом?!{S} Шта може од нас бити, кад ето ни на војни нећемо да слушамо своје старешине, него тра |
ев Вис.{S} Па онда настави:</p> <p>„Ето ни један!...{S} Искупише се лепо око заставе, баш као д |
био за дуго и дуго будан.{S} Али просто ни брком да макне, а камо ли да одговори на какво њихов |
„То је твоје масло!{S} Нисам ја ни слеп ни глуп, хвала Господу Богу!{S} Али нећеш, попе, куд си |
јер наша срамота не може бити на понос ни цркви Божјој.{S} И још ти се молим, помози нашем вој |
же — не може он дома остати, као што му ни дед дома остати не може, а да за њих живих <pb n="21 |
а војводе, али дадиље не дадоше ни њему ни војводи ни привирити у сребрну колевку, јер већ сунц |
ере у нас имао, кад ни старом господину ни мени ништа о томе поменуо ниси!{S} Ти знаш да ми сви |
ојну војујем!{S} Дедо, ако Бог да, нећу ни тебе ни мога оца постидети!“</p> <p>Старац сад пољуб |
своме шатору не рекав више ником од њих ни једне речи.</p> <p>На уласку у шатор заустави се.{S} |
звикну запрепашћен. „Како може бити <hi>ни један</hi>!?“</p> <p>„Ето тако: ни један!“ потврђива |
кнез скочи са столице и сав поцрвене. „Ни један?!“ узвикну запрепашћен. „Како може бити <hi>ни |
то ја не умем сам да разберем!</p> <p>„Ни ја ти то, синко, не знам казати!“ рече старац љубазн |
евнијег човека и боља господара од тебе нигде на беломе свету!“ Али он навали да му <pb n="157" |
> <p>Војвода тражаше кнеза Градоја; али нигде Градоја да нађу.{S} Слуге му казиваху како се ста |
“ па им се одговори: „Не видесмо ми њих нигде на Косову!“.....{S} Сад чујте ме добро!{S} Ево ћу |
рзаним дахом дактаху од врућине.</p> <p>Нигде облака; али се овда и онда из далеке даљине чула |
тавио, али настављао све лаганије и све нижим гласом, и онда опет застао; дремајући прозборио б |
и!“</p> <p>Грунуше Боривоју крупне сузе низ бледе образе.</p> <p>Сад приђе смерно и Ристивор.{S |
рептале на дугим трепавицама, па падале низ образе као крупан бисер.{S} Одједанпут се отрже сво |
вора војводе Радича.{S} Кад се спустише низ брдо па појахаше мало даље зеленим пољем, неко од м |
а четица од седам коњаника, који пођоше низ зелену косу у сретање тројици Срба.{S} Није та чети |
ацима уђе у гомилу, јер му сузе грунуше низ образе.</p> <p>Приђоше и сви други кнезови и власте |
ндалена још једнако осмехиваше, али јој низ беле образе суза једна другу сустизаше.</p> <p>Кнез |
јахаше коње, и пођоше полаганим кораком низ брдо, а правцем к једном ступу од дима и пламена, к |
да два млада витеза клизаху разговором низ брдо, док се не натоциљаше на танак лед топлог прич |
ј, који се својим цветним лејама пружао низ зелену косину далеко до самих сребрнокорастих топол |
оди!{S} Ако коме од њих и одлети глава, није тешко деци његовој, јер остају двори и у дворима п |
огинуо није, као да, пре само два дана, није била велика и крвава јадна погибија!{S} Ова ведрин |
и право, јуначе, тако ти среће јуначке, није ли ово слика Мандалене, кћери војводе Новака, жене |
се прелива час у плаво а час у румено, није као патос од шареног мрамора, и зар нису српски ју |
ругом.{S} Ко је имао срца за ову земљу, није могао друкчије до да сузе рони и да се икаквоме до |
!{S} Него да све то оставимо на страну, није ли он у књизи, коју ти посла, заповедио да стигнем |
мо да гинемо уз нашега честитога Кнеза; није позно да за њ данас изгинемо!“ говораше на глас ст |
на кога падне клетва пашће на господу; није њу Господин Кнез намењивао јадној сиротињи!“</p> < |
Ристивор да нема ни једнога цветка?!{S} Није он лош друг у овој нашој дружини!{S} Снахо моја, и |
ом од босиљка, ружа, и липова цвета!{S} Није чудо што су славуји и косови и сенице изабрали пер |
а копља и на мачеве где је најгушће!{S} Није лако што тражиш!{S} Али ћу те радо послушати, па, |
зелену косу у сретање тројици Срба.{S} Није та четица одмакла стотину корачаја а од војске се |
ји као да је спавао тридесет година.{S} Није био чуо за смрт Душанову, ни за раздор међу вастел |
се весела господа дизаху од пехара.{S} Није се више знало ни кад се почиње дан ни где се сврша |
унапред, а сиромах Ристивор унатраг.{S} Није дуго потрајало а Боривој се окрете да види шта је |
Косову, ето неверника на овај град.{S} Није ли боље да бранимо овај град на Косову, него овде |
ет!{S} Из ових стопа одлази од мене.{S} Није Косово за такве, нит си ти за Косово!{S} Оно истин |
е много шта о чудотворству те иконе.{S} Није нико могао да погледа у свеца а да се мало не преп |
а му се лак сан спусти на трепавице.{S} Није дуго спавао кад се трже, баш из најслађег сна, на |
ви слушаху што им он нешто говораше.{S} Није дуго потрајало па сељани и сељанке журно покупише |
о Ристивор равномерно и дубоко дише.{S} Није дуго потрајало па грло Ристиворово зајеча тихо и п |
што брже могаше ка Царевој Громади.{S} Није прошао ни стотину корачаја а сусрете га војник из |
и у највећој тишини очекујући нешто.{S} Није дуго трајало, па из великог зеленог шатора, пред к |
а педесет оклопника, да двор чувају.{S} Није Кнез стигао био ни у Топличку долину, кад Кнегиња |
S} Нико није хтео да верује оно прво, а није <pb n="137" /> лако било поверовати ни оном другом |
вагда носи срце своје на длану своме; а није ни тако велики господин, јер...{S} Али ко је тај С |
се тиха и слаба светлост само по соби а није ни покушавала да пробије мрак великога ходника, у |
ве кутове од шатора.</p> <p>„Твој слуга није постидео свога господара!“ рече Санџак-Бег. „жив с |
pb n="188" /> народа какав смо ми, а да није мученик овога света?!{S} Али од свих мука, на које |
<p>„Оно јесте да јесте закон; и није да није закон!“ повикаше сложно кметови.</p> <p>„Е, кад је |
идеће да Србадија, има још војске, и да није све на Видов Дан изгинуло; ако није он више на Кос |
бичнога домаћега вина у малвасију, и да није лако силом га из винских подрумова у горње дворане |
горе међу грање од липе као да види да није откуд тамо Каритон.{S} Па се онда опет окрену духо |
е с презривим осмехом, „мени се чини да није тако!{S} Наше је место на Косову у војсци нашега ч |
е, и нешто се намрштио беше.</p> <p>„Да није откуда какав светац сутра, Ристиворе?“ запита кнез |
о по шатору.{S} Не може бити да војвода није оставио своје последње заповести!{S} Не рече ли он |
било, јер ниједноме се од мојих јунака није прохтевало да се на једно дете сабљом залеће.{S} А |
треса, да уздише и тек што се заплакала није!</p> <p>Позно у вече изађе Ристивор невесело на те |
и пола пијани, то трезним Орловићевцима није било тешко да их раздвоје.</p> <p>Кнез Градоје вид |
госпођо кнегињо!{S} У старога господара није једно него три срца, тек се једно умори а друго се |
ез отаца!“ Други би опет прихватио: „Та није ваљада сва Србадија спала на нас сиротињу у овоме |
ве ми је једно!“ рече старац: „и двеста није мало, а и четири стотине није много!{S} Него да се |
то мало теби!...{S} А Милош?{S} Доиста није ни тако мудар, јер свагда носи срце своје на длану |
огатство им није повисило славу, али је није ни засенило.{S} Повисило је госпоштину њихову, али |
пише!“ Па онда сетив се да кнез Градоје није врло јак на читању књига и туђег писања настави: „ |
и наша и његова несрећа што писмо моје није њему у руке стигло!“</p> <p>„Такав ти је он свагда |
е.{S} Чинило јој се, као да то што чује није друго него тихи и опет дубоки уздах целе српске зе |
плач и кукњаву.{S} У госпође Мандалене није више било суза.{S} Она гледаше мирно и не трепћући |
„и двеста није мало, а и четири стотине није много!{S} Него да се прво сад прихватимо мало хлеб |
тапала уз пут, отапала, отапала, док се није свела само на десетак људи с којима се кнез Гојко |
p> <p>„Светац може и да не мари, јер се није он нама заветовао; али ми ваља да маримо, јер смо |
стељу његову, јер је ето много сањив те није за ову трезну дружину!</p> <p>„Ко сањив?!“ викну В |
наш!...{S} Опрости моме унуку, јер дете није криво што не стиже на Косово, да те верно послужи! |
па и трећи напад непријатеља.{S} Сунце није било одскочило ни за два копља а од некуда се прен |
/p> <p>Али се глас старчев сад већ више није чуо.</p> <p>„Дедо!...{S} Ристиворе!{S} Јесте ли јо |
еш им то казивати, кад то Господин Кнез није писао народу него војводама и кнезовима, великој и |
у?“</p> <p>„Оно јесте да јесте закон; и није да није закон!“ повикаше сложно кметови.</p> <p>„Е |
вите ластавице!“</p> <p>„Тако је!{S} И није друкчије!“ привикаше живо многи од господе.</p> <p |
ва, баш као да си почео да стариш!{S} И није друго, кад те ето очи издају!“</p> <p>„Али, молим |
својим старим другом и пријатељем.{S} И није дуго потрајало па ето га натраг у трпезарију водећ |
рекрсти се и прући по свом плашту.{S} И није дуго трајало па се неуморљиви зрикавци ућуташе зап |
ека причека Иван, сад ћу бити готов!“ И није дуго потрајало па изиђе пред шатор, предаде запеча |
амо непоуздани гласови, и да у ствари и није тако!{S} Дајте да саслушамо све што нам кнез Градо |
ше полагано, сетно и невесело.</p> <p>И није то била само једна жалост што претишташе срце Град |
жеш, кнеже Миросаве!“ цикну Витомир. „И није чудо да лажеш, јер су те с лажју и увели у властел |
аквој чудној сети и жалости!“</p> <p>„И није само друкчије, него је све горе, кнеже!“ упаде му |
да спасе отачаство од Агарјана, то теби није ништа“ рече кнез Градоје с пуно горчине и презриво |
а молим!{S} Па се још предомишљам да ли није зазорно, да ли треба, и да ли смем?!...{S} И опет, |
им без икаква узбуђења, „кад ето још ми није стигла ни половина војске која треба!...{S} Ево ти |
кренути да и добро значи, али који мени није мио.{S} Тебе, који имаш верно и храбро срце, молим |
S} Каква те је брига опхрвала?{S} Да ти није кеса прогорела?{S} Да ти нису двори поробљени?{S} |
..{S}Е па шта ћу ти сад?!{S} Биће да ти није лако да и мене чујеш кад имаш да чујеш толике!{S} |
.</p> <p>„Право ти је?...{S} Како да ти није право!...{S} Еј, кад би сви они, који се уз пуне п |
} Дедо, што му не опростиш?{S} И ако ти није жао Ристифора, зар ти није жао Јабучила, који ето |
{S} И ако ти није жао Ристифора, зар ти није жао Јабучила, који ето очевидно жали за нашим друш |
дано казати могу: нико у српској војсци није те ноћи слутио, да ћемо сутра велики бој бити!{S} |
его куд ја одох?!{S} Опростите ми; знам није вама до тога како је мени у мојој души бивало, нег |
од шатором неко опева и да то што чујем није друго него свечано брујање оне свете погребне песм |
} Повисило је госпоштину њихову, али им није повећало срећу.{S} Изгледало је као да племе њихов |
са ројем златних пчела.{S} Богатство им није повисило славу, али је није ни засенило.{S} Повиси |
ма добрих јунака.{S} Шта, зар мој Милан није био јунак?{S} Зар у томе, што млади војвода Радич |
ара!“ рече Санџак-Бег. „жив се предавао није, пао је покривен грдним ранама!“</p> <p>„Колико је |
шем двору, у које ни поглед Душанов пао није.{S} Бирај само коју хоћеш!“ говораше војвода.</p> |
о је: да нико још на небу свецем постао није ко за живота овде на земљи јунак био није!{S} Кад |
је ко за живота овде на земљи јунак био није!{S} Кад би Бог давао светачка златна кола око глав |
сад тамо?!{S} Бој се био, нико га добио није; пао наш цар, пао и њихов цар; тргла се наша војск |
и сами колико пута у мало главу изгубио није, само зато што неће да верује да неко може бити ср |
видим ко је од вас пошао за мном, а ко није.{S} А на Косову ћу видети колико је правих јунака |
да није све на Видов Дан изгинуло; ако није он више на Косову, и ако је истина што је онај рањ |
н, који је ваљада старешина задруге ако није старешина села, рече ми: „Кажи господину кнезу: хв |
еш рећи да сам ја Патарен?“</p> <p>„Ако није данас на чисто да ли си ти Патарен или ниси,“ прих |
и кнез Вукан говораху паметно, и никако није друго него онако!“</p> <p>„Зар и ти знаш шта је па |
ога престо српски поклони њему!{S} Нико није хтео да верује оно прво, а није <pb n="137" /> лак |
Никоме се од својих другова кнез Гојко није толико обрадовао као кад виде старога кнеза Градој |
ше свога мртвог војводу.{S} Ниједно око није остало без суза.{S} Кнез Вукан плакаше као дете.{S |
све до данас шта се свега овде збивало није!“ рече Ристивор поуздано; „само наше авети нису зл |
ој нашој земљи; али таквога покора било није!“</p> <p>„Ништа ти, кнеже, приговорити не могу!“ у |
роморе, као да се ништа необично десило није, као да кнез погинуо није, као да, пре само два да |
да се његову соколову оку ништа измакло није.{S} Нико од њега не зна боље да ли има тамо каква |
во се те ноћи још у тој трпезарији чуло није.{S} И не могаше да се устави док грла не промукоше |
еза Лазара; а може бити она звезда тамо није друго него света душа његова, која оданде на нас т |
е ли све добро, или има нешто што добро није!“</p> <p>„То и јесте оно што је мучно!“ прихвати Г |
својим.{S} А ово сад што је остало, то није имало срца ни онда, па га нема ни сада!“...{S} А б |
а је тешко лепоту његову описати.{S} То није само град са голим зидинама и беспрозорним кулама, |
ина Кнеза огрешисмо!{S} Ето, зар вам то није доста разлога?!“</p> <p>„Дивно збориш, стари орле |
селији.</p> <pb n="103" /> <p>„И још то није све“ настављаше Гојко. „С Господином Кнезом и с во |
обично десило није, као да кнез погинуо није, као да, пре само два дана, није била велика и крв |
милосрдност!{S} А Оче Харалампије, зар није тако?!“</p> <p>»Читаш ми из срца!“ прихвати старац |
„кад твој Лабуд зна куда полазимо, зар није право да и ја и Ристивор то знамо?!</p> <p>„Куда п |
д авлије упутила била.{S} Него Ристивор није видео ту војску, и ако су му погледи на њу падали. |
едајући, узе да говори:</p> <p>„Зар нас није срамота?!{S} Заборависте шта дугујете нашем домаћи |
„кад вама, црним калуђерима, овај свет није црн био?!{S} Сви смо ми и грешни и црни; само сте |
етлост Иван никада дотле у своме животу није видео.{S} Гледаше непомичан и очима широм отворени |
и старац; „биће и за то времена.{S} Још није пола ноћи.{S} Да сјашемо овде, да се прихватимо хл |
рече, „све је то морало да дође; и још није стигао крај страдањима овога народа нашег.{S} Јер, |
<milestone unit="subSection" /> <p>Још није било приспело подне а већ све беше спремно за укоп |
да стигнемо кнеза Градоја!“</p> <p>Још није било сунце стигло на врх неба, а војска се војводе |
да га је неко кољем испребијао!</p> <p>Није чудо да два млада витеза клизаху разговором низ бр |
занео у сласти слатког снивања.</p> <p>Није их дуго тако склопљене држао кад умукнуше комарци, |
оше одмах да учине како им рече.</p> <p>Није дуго потрајало па се њих двојица вратише водећи за |
окаљао своје име ноћас!“ рече војвода. „Није мени жао твога имена, али ваља мени да браним пошт |
оље ни заслужили!“ рече кнез Мирослав. „Није <pb n="131" /> нас кнез Градоје кумио и преклињао |
.</p> <p>„Авет?!“ претече га Ристивор. „Није, брате, авет, него светиња!{S} А где си је видео?“ |
„Тако ми ево овога вина,“ настави поп; „није само да сам млађи од тебе за десет година...“</p> |
је Орловић!“ „Је ли хоћеш на Косово!“ „Није него ћу тебе да шаљем!“ „Држ’ се, попе!“ „Држ’ се, |
спођи кнегињи, и узе да говори:</p> <p>„Није лако што од мене тражиш, госпођо кнегињо!{S} У ста |
и бејаше најугледнији, узе реч:</p> <p>„Није ово место, кнеже, нити је прилика, да загледамо је |
ли ти то вичеш2 Зар је зора?!“</p> <p>„Није, брате, него пусто глухо доба!{S} Ето, мало час ви |
а нека чудна страва подузимље!“</p> <p>„Није чудо на оваквој мајини.{S} Зар врапци да осећају к |
, и исцеливаше свога мртвог војводу.{S} Ниједно око није остало без суза.{S} Кнез Вукан плакаше |
вољноме кнезу. „Не би ни тога било, јер ниједноме се од мојих јунака није прохтевало да се на ј |
војвода — не знам му име, да Бог да се никад и не знало! — да је, рекох, неки војвода са својо |
твоје!“</p> <p>„Бог ми је сведок да се никад тога бојао нисам!“ прихвати кнез поноситим гласом |
ко зачудио и тако разгневио, да ме више никад погледао не би; а на сигурно ме не би повео на Ко |
“ Ето што се мој дед заветова да нико и никад у ову трпезарији ући неће, а да се три пут не пре |
вити своју мајку нека ти је просто; али никад не заборављај да носиш једно славно име, које су |
намргоди. „Не могу ја једном бунтовнику никад опростити!{S} Ето то вам је!... ама где је тај Ри |
е ваљада од ваших очева да кнез Градоје никада не говори што не мисли, и да оно што мисли никад |
гори у сребрној шкољци кандило, које се никада не гаси.{S} Од два нараштаја овамо утврдио се об |
говори што не мисли, и да оно што мисли никада не мења!{S} И то је све што вам ноћас имам да ка |
у.{S} Такву <pb n="42" /> светлост Иван никада дотле у своме животу није видео.{S} Гледаше непо |
кад се све око нас врти и преврће како никада до сада, зар је чудо што се и наша памет хоће да |
своје велико чудо, не могаше више чути никакав топот у даљини, него само корачање два коња у н |
ава до Солуна.{S} Али ето нема од Марка никаква одговора! „Ми,“ вели Бошко, „ми говоримо Кнезу |
ојим срцем, у овој земљи у којој се ето никаква светиња не поштује?!“</p> <p>„Господару, кад го |
арије.</p> <p>„Е, мој Гојко, баш нам ти никакво добро не каза!“ тешкаше се војвода.</p> <p>„Нек |
Тек ће мало после да се сети нечега па, никако не осврћући се, викну:</p> <p>„О, Боривоје, синк |
вода беше посадио себи уз десно колено, никако не улажаше у веселост њихову.</p> <p>Тек ће у не |
топи с њиме.</p> <p>У двору се већ више никако и не дизаху сребрни кондири и златни пехари са т |
бромир и кнез Вукан говораху паметно, и никако није друго него онако!“</p> <p>„Зар и ти знаш шт |
з свите војводине.</p> <p>„Издаја!{S} И никако друкчије него црна излаја!“ понављаше рањеник го |
Милици и деци њеној!“</p> <p>„Тако је и никако друкчије!“ повикаше кнезови и властела.</p> <p>К |
оветарцу, који му дуваше у потиљак; али никако да ухвати ма и најмањи одјек од топота ма и мало |
ли опет боље је и позно да изиђемо него никако!{S} Нека душа Господина Кнеза са небеса види, да |
ији.{S} Војводин властелин не могаше то никако да верује; али се Ристивор заклињаше да је то це |
идим што ћемо сад тамо?!{S} Бој се био, нико га добио није; пао наш цар, пао и њихов цар; тргла |
а; али нико од њих да послуша заповест, нико да се макне! — „Кнеже Војиславе!“ викну Кнез Лазар |
{S} Једно вам као поуздано казати могу: нико у српској војсци није те ноћи слутио, да ћемо сутр |
иза тога престо српски поклони њему!{S} Нико није хтео да верује оно прво, а није <pb n="137" / |
ало одмори.{S} Владаше мртва тишина.{S} Нико не смеде да жури уморног рањеника, и нико не прого |
ратак за жедна грла и усијане главе.{S} Нико не умеде казати како то би, да одмах после Недеље |
е твој првенац на крштењу да добије.{S} Нико ти за ту жељу замерити не може; најмање Господин К |
ову соколову оку ништа измакло није.{S} Нико од њега не зна боље да ли има тамо каква опасност, |
мо кукавице, нити смо људи без душе.{S} Нико од нас не ће ништа теби пребацити, јер сви смо под |
!...{S} Ено видиш, одоше сви у село.{S} Нико ти не оста на њиви, до оно неколико враних гаврано |
опет њима дође одморна војска, а нама — нико да придође, него ми једни исти боримо се од ране з |
ину. „Што ја видим и што знам то је: да нико још на небу свецем постао није ко за живота овде н |
своје!“ Ето што се мој дед заветова да нико и никад у ову трпезарији ући неће, а да се три пут |
им оклопима загрлиле чувајући стражу да нико не приђе да чује шта то поток жубором ромори, а јо |
го шта о чудотворству те иконе.{S} Није нико могао да погледа у свеца а да се мало не препадне. |
ко не смеде да жури уморног рањеника, и нико не проговори речи.{S} Ћутање потраја, подуго док г |
е, и овај наш народ око нас!“</p> <p>„И нико сигурнији од нас, да ћемо распрштати Агарјане као |
онде око Кнеза на хиљаду коњаника; али нико од њих да послуша заповест, нико да се макне! — „К |
ика; сви смо то и осећали и видели; али нико не могаше да прстом и поуздано издајника покаже!{S |
те, верни мој војводо.“</p> <p>По дуго нико од млађих не смедијаше да што проговори, а старац |
и да га нађе; а под сигурно знам, да му нико од нас не би ни хтео ни умео помоћи!“</p> <p>Опет |
p> <p>„Славе ми,“ прихвати кнез Вукан, „нико не може бити веселији и радоснији него ми који смо |
валио на душу његова господара.</p> <p>„Нико мени више ништа помоћи не може!“ рече војвода, па |
>IV</head> <p>Било је још врло рано.{S} Никога од господе не бејаше ни пред двором ни у првој в |
ну одморних људи?!“...{S} Али ни од куд никога! „Ох, што их нема!“ уздахнуо би Кнез гласно и ду |
руком о колено. „Зар од онолике војске никога нема да иде за мном на Косово, до ово нејако дет |
ру и по једнога или двојице иза певнице никога другог у цркви не бејаше.{S} Али мало после њих |
само бистре очи Ђакона Јеротија а друге никоје!“</p> <p>И онда зовнуше ђакона Јеротија, који ви |
да су оловом заливени, ништа не говоре, ником ништа не одговарају; али са њихове жалости у оку |
им трепавицама — као да доиста не смеде ником у очи да погледа — прође кроз гомилу своје власте |
тиде право к своме шатору не рекав више ником од њих ни једне речи.</p> <p>На уласку у шатор за |
вакоме беше мило да види старога кнеза, никоме милије него постаријим сељанима у оној гомили св |
е причање:</p> <p>„Свима је тешко било, никоме теже до самом Господару Србадије, честитоме Кнез |
рављаху и питаху за јуначко здравље.{S} Никоме се од својих другова кнез Гојко није толико обра |
здаси овда онда отимаху испод њега; али никоме не могаше ни једна реч да се преко усана превали |
прошле Суботе?“</p> <p>„Славе ми, кнеже Нинко,“ рече властелин Витомир, коме последњу реч беше |
астелин Витомир, коме последњу реч беше Нинко управио, „ја не знам да се данас правим мудар, ал |
ли ме је мило помињала!“ говораше кнез Нинко, прозван од другова кнез Винко, па се узе љуљати |
p>„Мени се чини, господо,“ узе реч кнез Нинко чак тамо иза гомиле, „мени се чини да војвода реч |
ну зубма.</p> <p>„То је твоје масло!{S} Нисам ја ни слеп ни глуп, хвала Господу Богу!{S} Али не |
тра, пре но што се кренеш, показати.{S} Нисам веровао њену причању, док летос о Великој Госпођи |
; али би се заиста срдио на мене, да ја нисам поред мојих људи на пољу!{S} Не, не, моје је мест |
ој крчми мозак попила!{S} Него, како ја нисам с тобом друговао по крчмама Крушевачким, молим ја |
/> Има већ више ноћи како ока склопити нисам могла.{S} Јутрос, пред саму зору, мало задремах, |
Бог ми је сведок да се никад тога бојао нисам!“ прихвати кнез поноситим гласом <pb n="32" /> и |
о сам вам и разлоге за ту заповест, што нисам био дужан давати вам.{S} Бришем сад све моје разл |
иде и Голубан, старац уздахну: „Ах, што нисам само пет година млађи, да се на коњу држати могу! |
. из опроштаја у славан живот!“</p> <p>„Нисам видовит, као Лабуд твој;“ прихвати смерно, али не |
настави Ристивор, — „да ти, господару, ниси више млад, и да је било доста твога славног војева |
е и дадоше му пун пехар.</p> <p>„Рекох, ниси могао ући ни у једну крчму,“ настављаше Гојко, „а |
од Орлова Града, и ако јесте — онда... ниси ли ти главом кнез Градоје, стари Орао од Орлова Гр |
а Кнеза напојиш небеском малвасијом!{S} Ниси чуо како он великом клетвом куне свакога ко може д |
тке, <hi>ако</hi> битке и буде било!{S} Ниси био с нама кад нам Гојко причаше како се по Крушев |
кукавице, па не умеш да се уставиш!{S} Ниси бољи ни ти!“ викну стари кнез коме већ прекипе, па |
> <p>„Ако си је доиста на јави видео, а ниси је у сну снивао, онда је то добар знак!“ <pb n="44 |
Добар си поп, али си грешан човек.{S} А ниси ни имао прилике да се покажеш колико си јунак!“ ре |
Бегу:</p> <p>„Јуначе, све ми се чини да ниси Агарјанског рода, све да и јеси Агарјанске вере.{S |
а ти не брини бригу!“</p> <p>„Ти као да ниси слушао што прочита Боре из листине Господина Кнеза |
да јетко рече Ристивору: „Од овога часа ниси више мој слуга ни мој властеличић!{S} Иди за онима |
И што се ти сад правиш тако мудар, кад ниси био мудар прошле Суботе?“</p> <p>„Славе ми, кнеже |
властеле.{S} Али, добри човече, што је ниси просио у нас?{S} Знаде ли она што о томе?!</p> <p> |
јуначе,“ рече војвода рањенику, „ако се ниси преко мере уморио, казуј нам даље све по реду, да |
данас на чисто да ли си ти Патарен или ниси,“ прихвати горким осмехом кнез Миросав; „на чисто |
има још пуно других наших јада!{S} Ето ниси могао свратити ни у једну крчму у Крушевцу, а да т |
господину ни мени ништа о томе поменуо ниси!{S} Ти знаш да ми сви тебе пазимо као да си сродни |
о на војни,“ настави стари кнез; „и још ниси имао прилику да <pb n="69" /> од цара заслужиш чел |
обук, али му га предаде.</p> <p>„Ти још ниси био на војни,“ настави стари кнез; „и још ниси има |
> <p>„Ти, брате,“ прихвати опет Вукан, „ниси чуо све што нам је Гојко синоћ причао.{S} Остаде т |
асом <pb n="32" /> и мало као увређен. „Ниси хтео оставити свој кисели оцат, па да се у писму Г |
као да се и сами стиде — оборили главе ниско и узели кљуцати у камене плоче.</p> <p>Ниско повр |
и у дугим редовима по њиви; пригибљу се ниско по класју и светлуцавим срповима жњу зреле јечмов |
врђиваше Ристивор гледајући преда се, и ниско погнут као да на својим плећима носи цео Змајев В |
<p>Снужди се кнез Градоје, обори главу ниско, замисли се нешто дубоко за неку тренут, па онда |
и узели кљуцати у камене плоче.</p> <p>Ниско поврх леја од цвећа и поврх широких и шарених ста |
; јер и ако јесмо људи без добре среће, нисмо људи без вернога срца!{S} Опрости нам!“</p> <p>И |
среће!“...</p> <p>„Тако нам и треба!{S} Нисмо боље ни заслужили!“ рече кнез Мирослав. „Није <pb |
не устежем, кнеже, и теби да кажем:{S} Нисмо ми овде на бојишту, нити смо пред непријатељем па |
о пред нашим сељанима, јер ће видети да нисмо змајеви него грешни и слаби људи баш као и они!{S |
да смо једнога срца са Србадијом и кад нисмо једне цркве!“ И позатвараше продавнице и радиониц |
рече само оволико: „По закону ове земље нисмо дужни да идемо на војну; дужни смо само да браним |
{S} Ми смо, истина, људи зле среће, али нисмо кукавице, нити смо људи без душе.{S} Нико од нас |
Вараш се ти, војводо!“ рече он упорно, „Нисмо ми овде на бојишту пред непријатељем, <pb n="109" |
еза.</p> <pb n="176" /> <p>„Помислих да нисте и вас двојица остали да се договарате с кнезом Ву |
, и ако сам нешто мало почео да старим, нису мени вране мозак попиле!{S} Нити ми је срце утрнул |
ехаре с вином додавао или коње доводио, нису ме обилазили својим господским даром.{S} Ето сам т |
арода нашег.{S} Јер, колико хиљада Срба нису краљеви и <pb n="90" /> владике на огњу живе спаљи |
вашу кућу доведена, ни у сну прошаптале нису!“</p> <p>И онда бризну плакати,</p> <p>„Ма што ти |
и су требали да су стигли, а још стигли нису.{S} Нећу да их кунем, јер знам да и међу њима има |
{S} Да ти није кеса прогорела?{S} Да ти нису двори поробљени?{S} Ил’ си јунак расрдио виле, те |
ече Ристивор поуздано; „само наше авети нису зли дуси, него чисти и добри!{S} Кажу, брате, да п |
кнез Вукан онако паметно одвраћао, зар нису и ти људи срца јуначна?!“</p> <p>Па онда кнез Град |
ије као патос од шареног мрамора, и зар нису српски јунаци, гинући за свету веру Хришћанску, кр |
а онда узе сам себе да теши. „Него опет нису сви такви.{S} Хвала Богу, и међу млађима има добри |
а десна танким белим платном.{S} Старцу нису ране привезали; скинули су му панцир, размакли му |
длази од мене.{S} Није Косово за такве, нит си ти за Косово!{S} Оно истина и кукавице имају кри |
екиде га кнез Миросав; „нит сам вредан, нит’ сам кадар да ја то пресудим; али ето видим да је с |
есуђујем ја!“ прекиде га кнез Миросав; „нит сам вредан, нит’ сам кадар да ја то пресудим; али е |
купљујете моју душу од небесних митара, нити тражим да ви вашим метанијама држите моје здравље. |
узе реч:</p> <p>„Није ово место, кнеже, нити је прилика, да загледамо је ли војвода могао и дру |
брни кондири и златни пехари са трпезе, нити се весела господа дизаху од пехара.{S} Није се виш |
на, људи зле среће, али нисмо кукавице, нити смо људи без душе.{S} Нико од нас не ће ништа теби |
да може да се уклони, он се не мицаше, нити скидаше свога погледа са ње.{S} По румени, која му |
асију.{S} Не могу ја сад ово прекинути, нити се може после посао настављати.{S} Преча је мени м |
осмо разабрати шта се то управо десило, нити то и данас знам.{S} Једно вам као поуздано казати |
иде га старац. „Душан не би постао цар, нити би границе свога царства размакао, кад би му сва м |
да кажем:{S} Нисмо ми овде на бојишту, нити смо пред непријатељем па да ћутећки примамо запове |
зи а људи да не осећају?! <pb n="11" /> Нити је чудо да тебе, снахо моја, овда и онда зле слутњ |
ије и најсветије, не помињи му тога!{S} Нити помињи што Босиљки!{S} Ако буде Божја воља те се с |
тарим, нису мени вране мозак попиле!{S} Нити ми је срце утрнуло, да не осећа шта се приличи, шт |
ва.</p> <p>„Не браним их, господару!{S} Нити се то може да брани.{S} Него ти казујем шта ми луд |
вим поуздано кнез Градоје, — „Славе ми, ништа мени немаш да захвалиш!{S} Него нареди да се запа |
Косова, ћуте као да су оловом заливени, ништа не говоре, ником ништа не одговарају; али са њихо |
трпезарију?“</p> <p>„Право да ти кажем, ништа ми он не рече,“ одговори Иван; „него видех га как |
н. „Шта велиш?!{S} Нема, кнеже, од тога ништа!{S} Или ћемо сви братски и нераздвајани стојати н |
тона зове тако, „онај наш поп Малвасија ништа ми не рече.{S} Него збиља, једнако ми прећаше: „Е |
асе отачаство од Агарјана, то теби није ништа“ рече кнез Градоје с пуно горчине и презривости, |
е?“</p> <p>„Шта ће да веле?!{S} Не веле ништа!{S} Старци се грувају рукама у прса, момчадија за |
у сребрним жубором да роморе, као да се ништа необично десило није, као да кнез погинуо није, к |
смо људи без душе.{S} Нико од нас не ће ништа теби пребацити, јер сви смо подједнако пред Госпо |
коме је до певања!{S} Као да не могаше ништа чути од жубора бистре воде по шареном шљунку, и о |
егова господара.</p> <p>„Нико мени више ништа помоћи не може!“ рече војвода, па онда журно дода |
све што у њој беше смештено и не нађоше ништа.{S} Али кад дигоше сребрни шлем, који војвода беш |
ти кнез, „онда по закону нека и буде, и ништа вам ја и не могу и нећу опростити!“</p> <p>Па се |
цар Лазар јуначки пао!{S} То им кажи и ништа више!“</p> <p>Продера Ристивор својим коњем кроз |
ном Пајсијем мало час отишли.</p> <p>„И ништа боље, синовци моји, него да одстојимо јутрењу и д |
е усклике прихваташе и други народ који ништа не виде шта тамо пред двором бива, али не могаше |
“ — ту многи почеше да му се смеју, али ништа то њему, — „кад сам ја оно учио књигу у манастиру |
с имао, кад ни старом господину ни мени ништа о томе поменуо ниси!{S} Ти знаш да ми сви тебе па |
чи.{S} Она му ништа не прозбори; он њој ништа не прозбори.{S} И опет, ко је видовит могао је да |
оловом заливени, ништа не говоре, ником ништа не одговарају; али са њихове жалости у оку и са н |
је замислити, да се његову соколову оку ништа измакло није.{S} Нико од њега не зна боље да ли и |
ом слободом право у њене очи.{S} Она му ништа не прозбори; он њој ништа не прозбори.{S} И опет, |
ни она два млада витеза, не разумеваху ништа од свега онога жубора.{S} Него кнез би гледао у п |
<p>Миросав ћуташе као да га се зора баш ништа не тиче; него приђе ближе к платнима од шатора, и |
один Кнез тешка: „Ето,“ вели, „не можеш ништа почети да земљу спасаваш, а да се у њој самој не |
и да стигне амо пре Видовдана!“</p> <p>„Ништа то, војводо!“ рече кнез Градоје весело. „Ми, коли |
али таквога покора било није!“</p> <p>„Ништа ти, кнеже, приговорити не могу!“ узе опет реч игу |
оноситији, лепши, а верујте ми и млађи, но што га икада видех за последњих десет година од како |
почео; може бити сад ће боље подесити, но што му је до сад за руком полазило.{S} А дај мени во |
истина је да имамо два пута више попова но парохија, и пет пута више калуђера него што се може |
ињи госпођа Мандалена.{S} Била је блеђа но обично; у очима јој умор и сетност, под очима плава |
на прагу поче крстити и клањати, те ја но њему прекрстих се и поклоних се!“</p> <p>„E, па сад |
а отачаство, да је двојином више пелена но малвасије као цар попио, да су га се истина бојали, |
драва девојка.{S} Могу ти је сутра, пре но што се кренеш, показати.{S} Нисам веровао њену прича |
у жустро и срдито Турчин. „Не будал’-те но се предајите!“</p> <p>„Само душе наше предајемо Богу |
д небом, које се -— чинило му се — више но икада застрло густим ројевима <pb n="150" /> звезда. |
на овамо од туге и жалости остарео више но за десет последњих година!“</p> <p>„Е, мој Господине |
а смо имали свагда десет пута више људи но оружја, и мучили смо муку, како да враћамо оне, који |
“ учини ми се да је и мирнији и ведрији но што беше кад дођох!{S} И онда га ја оставих, и ни на |
а, а не може без веселе песме!“</p> <p>„Но знају ти сиромаси за погибију <pb n="182" /> нашу!“ |
А ШТАМПАРИЈА</p> <p>1899</p> <p>Цена 80 нов. или 1½ дин.</p> </div> <pb n="ii" /> </front> <bod |
да стоји како треба, и справљаше се за нов чин. „Нека светац не виче напразно; „Покајте се!“ Д |
ринопоља путем у Србље.{S} Ено нам је и нов поклисар његов стигао, да нас још једном позове да |
ојсци!...{S} Мене и вас од данас везује нова једна веза — брига за нашим јунацима.{S} Чусте как |
ера, да ће Срби победити Агарјане, доби нова крила и вијну се високо под облаке.</p> <p>Стари к |
а ли ко од вас види да нам откуд долази нова каква чета ма од стотину одморних људи?!“...{S} Ал |
е ли ово слика Мандалене, кћери војводе Новака, жене кнеза Милана Орловића од Орлова Града, и а |
праг од његове собе на првоме спрату од Нове Куле.{S} Ту им старац пружи десницу, коју они са с |
ахну све, и господу, и војнике, и народ новим поуздањем да ће, ако Бог да, све добро бити.</p> |
ко се укрепило новом једном храброшћу и новим поносом.{S} Он разви свилену заставу Орловића, и |
да опет врати под свој шатор, и леже по ново на поњаву.{S} Али не могаше ока склопити док не за |
ише под витлањем мача кнежева, да се по ново склопе и да му и рамена и мишице и плећа и јуначка |
ве то смести око заставе, па растури по ново огласнике по селима и засеоцима, и по стазама, и п |
>„Зар доиста певају?!“ питаше старац по ново, погледајући у очи час своме унуку а час Ристивору |
анима под закуп, а ови доведоше Сасе из Новога Брда и са Рудника, и сребраре са Приморја, те Ор |
И стари кнез затвори врата од дворане у Новој Кули.</p> </div> <div type="chapter" xml:id="SRP1 |
наше јунаке врати дома живе и здраве и новом славом окићене!“</p> <pb n="73" /> <p>Узе мушкади |
како му је срце пуно, како се укрепило новом једном храброшћу и новим поносом.{S} Он разви сви |
<p>Дуго је у ноћ Ристивор причао своме новоме пријатељу о госпоштини и о јунаштву славне госпо |
патио је, а сад би му твоја милост дала нову прилику, да поживи животом добра и поштена човека! |
нак погине, Бог нареди те анђели запале нову једну звезду у славу јунакова имена, те она гори в |
помогне да Србадији и Хришћанској вери нову и светлу победу славно задобије!“</p> <p>Скочише н |
а извади из недара свилену једну кесу с новцима и пружи је кнегињи. |</p> <p>„Како и сама знаш, |
о, осетив се слободан, баци се стражњим ногама у вис па онда весело ржући дојезди сам, без јаха |
наку људину у вис; али се поп дочека на ноге, па стегну старог витеза око паса и стаде да га по |
и до половине кад се устави.{S} Уста на ноге, допуни пехар вином из кондира, погледа по дружини |
нпут се отрже својим мислима, устаде на ноге, права и витка као јела.{S} Прекрсти се побожно тр |
о пише?!“</p> <p>Па се старац подиже на ноге, да стојећки и са склопљеним рукама саслуша речи з |
рпезарије, па онда Миросаву, који се на ноге дигао био, викну заповедничким гасом: „Натраг на с |
еду славно задобије!“</p> <p>Скочише на ноге сви присутни, дигоше пуне пехаре у вис, кликнуше в |
сва дружина, силно раздрагана, скочи на ноге и кликћући испи пехаре.{S} И једва се уталожише и |
сребрним пехаром на Витомира, скочи на ноге па полете на њ.</p> <p>Витомир сукну мач из корица |
p> <p>Сад Иван дође к себи.{S} Скочи на ноге и викну:</p> <p>„Ристиворе!{S} Ристиворе!{S} Брате |
ше пехарима по један пут, а он скочи на ноге, најпре заклони мишицом главу, као да се сакрије о |
у добри час!“</p> <p>Ристивор скочи на ноге, протре мало очи, преви се и дубоко поклони кнезу |
<p>Старац прену иза сна и скочи живо на ноге.{S} Загледа се за неколико тренутака у младу жену, |
је, па нареди стражи да дигне војску на ноге.</p> <p>Сам пође с Боривојем што брже могаше ка Ца |
; лице, и голе мишице од рамена, и голе ноге од колена, поцрнеле од препеке у пустињи, те се пр |
еби говори!</p> <p>Сниско, до пред саме ноге његове, гори у сребрној шкољци кандило, које се ни |
а битка, да су Срби разбили Агарјане до ноге, тако да им је и цар погинуо... .“</p> <p>Ристивор |
олагано и смерно, и све бирајући где ће ногом да стане, Ристивор пређе преко средине од собе па |
јом густом и дугом русом косом утире са ногу Исусових покајничке сузе, што се мешаху са скупоце |
ерно дише; по мало и хрче.</p> <p>Поред ногу његових испружила се беху и спаваху два хрта, једа |
иром на срцу моме, и сахраните ме испод ногу мога господара, јер хоћу да сам му и у гробу верни |
хвати Лабуду за седло, и већ метну леву ногу у сребрну широку подножицу, па се онда устави, јер |
нож, што му у срцу забоден стоји, његов нож који на златној дршци носи његово знамење!{S} А где |
очевидно да је он сам својом руком себи нож у срце сјурио, игуман се сав стресе од ужаса, прекр |
види пут неба!{S} Видите ли да је мали нож, што му у срцу забоден стоји, његов нож који на зла |
пута се дизах од трпезе да ти отровани нож у прси сјурим; и три пута ми поглед твога свеца сле |
ајем!{S} Ево ти се исповедам!{S} Ево ти нож којим те хтедох убити!{S} Везуј ме коњма за репове |
ча мртва у своме шатору, с малим једним ножем сјуреним усред срца!</p> <p>Пренерази се стари кн |
— мртвог војводу Радича с малим златним ножем у срцу!{S} Тај би му призор напунио очи сузама, и |
ху, и како се певање пресече као оштрим ножем.{S} Обојица видеше јасно како са свих страна жете |
покајем.{S} Закопајте ме овде, где ме с ножем у срцу нађете.{S} Све вас, од највишег до најниже |
дену у земљу једним од малених потајних ножића његових.</p> <p>Додадоше је игуману Пајсеју да ј |
о према турском стану, рашири уздрхтале ноздрве, као да жуди да посрче сав онај свежи поветарац |
извезене, са свиленом чалмом на глави и нојевим перјем на чалми.{S} Узјаха арапског једног бело |
стао; дремајући прозборио би нешто кроз нос и неразговетно, па опет застао, док га сан сасвим н |
танкогласни комарци, па, час око његова носа час око његова уха, зузујаху неку тужну песмицу бе |
два млада витеза гледаху мирно како се носе с једног краја трпезарије на други и опет натраг, |
етеше витезови све кликћући, срећни што носе својима Кнежеву заповест <pb n="143" /> да наступа |
Боривоја, како весело око себе погледа, носећи поносито сребрн панцер на прсима и мач у левици |
после ето га испаде Ристивор, гологлав, носећи у левој руци свој клобук а десном придржавајући |
/p> <p>Мало час па Ристивор дође пешице носећи буздован.</p> <p>„Господару,“ рече он смерно, „е |
оп Каритон у богатој златотканој одежди носећи на рукама, а на прса своја наслоњену, икону Свет |
шину, која раширеним крилима лети у вис носећи у канџама румено чедо у белом свиленом повоју.{S |
опа корачаше ђаче једно у белом стихару носећи сребрн котлић у једној а киту сухог босиљка у др |
свога коња!“ заповедаше му кнез. „Нај, носи заставу!{S} А више ми немој будаласто помињати пам |
и пријатеља, него што му је коњ који га носи!{S} Кити прво коња па онда себе!“</p> <p>Сељацима, |
си био за живота свога — јер ко може да носи круну оваквог <pb n="188" /> народа какав смо ми, |
то што је кукавица, не ће или не сме да носи свој крст, који му је Бог на рамена положио; разум |
} Доиста није ни тако мудар, јер свагда носи срце своје на длану своме; а није ни тако велики г |
о Србадију, која их на својим заставама носи? „Не треба ни да се пита, <pb n="62" /> ко ће побе |
е; најмање Господин Кнез, који у прсима носи срце доброга оца пуног милости!{S} Али за тај поса |
и ниско погнут као да на својим плећима носи цео Змајев Вис.{S} Па онда настави:</p> <p>„Ето ни |
стоји, његов нож који на златној дршци носи његово знамење!{S} А где ли му је мач?!“</p> <p>„Е |
т Ристивору па га насупрот вољи његовој носи к нама!“</p> <p>„То се теби све тек тако чини, син |
жиш челенку.{S} Док је не заслужиш, ево носи у своме клобуку челенку свога деда!{S} А ја ћу дот |
чкога, још онако млечно бела, да л’ још носи своје русе косе по вилински просто расплетене, да |
правимо још једно!{S} Тешко је мени да носим бреме прекора, које ето ви бацате један на другог |
е подмладио а моју памет подсетио да ја носим име Орловића!“</p> <p>„Немој да бројимо године!{S |
од оних дана кад га је као малено дете носио на рукама својим.{S} Напунише му се очи сузама, п |
ла са бољом, коју је стари витез у срцу носио.{S} Изгледало му је чудно да српска земља може ми |
ку челенку свога деда!{S} А ја ћу дотле носити челенку коју је твој отац, а мој син, својим јун |
лево те на десно.{S} Узеше се хрвати и носити око оних столова као да су Агарјански пеливани а |
и је просто; али никад не заборављај да носиш једно славно име, које су ти твој отац и твој дед |
, с вински руменим образима, по дебелим носом, крупним очима, проседом густом косом и брадом, о |
ћемо ја, мој унук и мој слуга Ристифор, ноћ провести.{S} Де тако буде, боље је и за мене и за м |
ни кад се почиње дан ни где се свршава ноћ.{S} Два дана и две ноћи стопише се у један велики д |
а, да читава војска од калуђера и дан и ноћ пева свете песме, служи, кади и метанише, па да без |
и, као да је од један пут сунце зашло и ноћ настала!{S} Боривоје рече своме <pb n="183" /> деду |
говој соби преноћи, не би ли разговором ноћ мало прекратио.</p> <p>Леже сваки на своју постељу. |
са своја два побратима одјезди некуда у ноћ.“</p> <p>Ту се сад рањеник подиже мало, дохвати са |
рата из собе у ходник.</p> <p>Дуго је у ноћ Ристивор причао своме новоме пријатељу о госпоштини |
<head>V</head> <p>Било је већ дубоко у ноћ кад се кнез Градоје од Орлова Града устави под једн |
или и весели. <pb n="84" /> Ако проведу ноћ у колу са женскадијом, или у певању уз пуне чутуре, |
ојко. „Само би ваљало да проведемо целу ноћ поред пуних пехара, а бојим се требало би више и ви |
ћиш на постељи, на којој је Душан једну ноћ проспавао — или управо „пробдио“ како ми отац прича |
којој је у овоме двору цар Душан једну ноћ ноћио.{S} Погледах по њој, погледах на једну страну |
аним јунаком.{S} Остао је он само једну ноћ у двору у Крушевцу, па је првом зором која је осван |
на Косову било, те да њима осветли црну ноћ, која се на Србадији тако нагло спустила била. |</p |
са златних цекина да делиш сиротињи!{S} Ноћас, ако не можеш заспати, или ако заспиш па се пробу |
ноћас тога чинити.{S} Дај ми, да им за ноћас мој шатор буде тамница а ја тамничар! <pb n="110" |
{S} Сад чујте ме добро!{S} Ево ћу се ја ноћас одмарати на овој поњави између вас двојице.{S} Су |
ув се свити својој; „нека нам се војска ноћас одмори; одморите се и ви; мене оставите сама под |
</p> <p>„Ти си ево сам окаљао своје име ноћас!“ рече војвода. „Није мени жао твога имена, али в |
н Витомир; „али ако кнез Миросав остави ноћас стан па се врати дома, онда да знаш да се и ја с |
на властелина бациш у тамницу.{S} Немој ноћас тога чинити.{S} Дај ми, да им за ноћас мој шатор |
никада не мења!{S} И то је све што вам ноћас имам да кажем!{S} А сутра зором чућу шта имате ви |
на вратима од њихових соба, и не дај им ноћас к својим четама излазити!“</p> <p>„Како ћу, кнеже |
послушаше, настави: „Ко поче овај покор ноћас?“</p> <p>„Па видео си за трпезом ко га поче?“ одг |
не види, ако је у истини витез, сан му ноћас на очи пасти неће.{S} Кад легнете немој га много |
тишина, како и треба да је у глухо доба ноћи.{S} Однекуда му леден и влажан а тих трепер ваздух |
„биће и за то времена.{S} Још није пола ноћи.{S} Да сјашемо овде, да се прихватимо хлеба и мало |
ставне.{S} Читао им је те књиге до пола ноћи.{S} Око неко доба викнуше да се донесу неколике це |
и где се свршава ноћ.{S} Два дана и две ноћи стопише се у један велики дан, још једнако кратак |
крчмар и крчмарица причају да је прошле ноћи, тако пред поноћ, прошла онуда повелика чета Босан |
р и крчмарица причаху што су као прошле ноћи од Босанаца слушали, стиже један сељак са Ибра па |
чању, док летос о Великој Госпођи једне ноћи, тако око поноћи, не видех својим очима где из вед |
ати могу: нико у српској војсци није те ноћи слутио, да ћемо сутра велики бој бити!{S} Господин |
!“</p> <p>Затрешта кликтање какво се те ноћи још у тој трпезарији чуло није.{S} И не могаше да |
ем да се одмах с коњем спреми да још те ноћи пође у Двориње с писмом за госпођу.{S} Све то ја т |
моје бриге. <pb n="56" /> Има већ више ноћи како ока склопити нисам могла.{S} Јутрос, пред сам |
на.{S} Разговарасмо о свачему добар део ноћи.{S} Тако ми је чудно било да говорим с човеком, ко |
ој је у овоме двору цар Душан једну ноћ ноћио.{S} Погледах по њој, погледах на једну страну, по |
х јунака и пиштање рањених коња; хладан ноћни поветарац запириваше ми у лице, али се узалуд нап |
с би устао, час би опет сео да пије.{S} Ноћу као да нема сна, а и кад би очи склопио брзо би ск |
прихвати кнез; „а то је: да сам дању и ноћу у средини моје чете и с мојим људма!{S} Не замерај |
ахнуо је на рукама мојих јунака, док га ношаху овамо к мени под шатор!“ причаше Бег.</p> <p>„Е, |
енога скута и полагани ход некога, који ношаше обућу од мекане коже.{S} Опет му удари у образе |
ичаше, како је Кнез Лазар писао Марку и нудио му да му од своје драге воље пред српском господо |
радоја.{S} Дворске слуге изнесоше преда њ свакојаке ђаконије, и дадоше му пехар вина.{S} Али му |
о у двор, али да не жели излазити преда њ,јер је прашњав и уморан.</p> <p>„Како?....{S} Из Круш |
S} Пре него ће се кренути, изађох преда њ, да му руку пољубим и да га молим да ми опрости ако з |
та.</p> <p>„Ето ти га поред тебе!{S} За њ се не брини!{S} Лаке су му ране!“</p> <p>„Нека су ти |
јбоље јунаке сваке године шаљемо, да за њ и за његова лажнога свеца православне земље освајају. |
ашега честитога Кнеза; није позно да за њ данас изгинемо!“ говораше на глас стари кнез Градоје. |
чувај нам старога господара!{S} Знам за њ да ће пазити и чувати сина мога а јединог унука свога |
нејасне туге и мутне слутње, што се на њ тако тешко навалио беше.{S} Чисто јој је чудно било к |
на Витомира, скочи на ноге па полете на њ.</p> <p>Витомир сукну мач из корица, па се окрете, да |
у најближу дружину.</p> <p>Привикаше на њ да умукне и дадоше му пун пехар.</p> <p>„Рекох, ниси |
стари кнез не даде пити него навали на њ:</p> <p>„Казуј прво, синовче, како је Господин Кнез и |
ни срце у прсима.{S} И кад не гледах на њ осећах како ме он гледа; осећах како ме рука његова д |
опет <pb n="13" /> отаче вино и меша у њ некакве траве и по мало меда.{S} Час поји тропаре све |
три купе мачеве, буздоване и копља; иза ње за конопац, затегнут између две заставе, повезао два |
е мицаше, нити скидаше свога погледа са ње.{S} По румени, која му се расу не само по образима н |
да донесу на трпезу а шта да однесу са ње, као и коме и кад да насипљу пехаре вином, да не ост |
ругу страну постеље на велики сто поред ње.{S} На моју препаст, чисто и јасно угледах цара како |
у читаву умку од пољскога цвећа; испред ње сложио у три купе мачеве, буздоване и копља; иза ње |
{S} Диже се једна велика граја, и усред ње сукнуше мачеви из корица, и мало што се уз горку жуч |
грудима.{S} Уставила се на прагу.{S} Од ње падаше танак прамен плаве светлости на Ристивора, ко |
а нам Кнеза Лазара.{S} Ево ти препис од ње па види шта пише.{S} Ја знадем Господин кнез не мисл |
у дворану; сетан и невесео изишао је из ње.{S} Сетан и невесео остао је и за сво време док се в |
ко ступа у трпезарију, као и ко хоће из ње да иступи, ваља да се окрене к свецу, прекрсти три п |
о јара трепти над земљом, као да баш из ње и извире.{S} На ливади, на лево од двора, овце и јаг |
ч не проли и братске крви.{S} И би се и ње пролило, да млади војвода не улете у гомилу међу зав |
евесела, и ослушкивала одјецима који до ње допираху.{S} И опет кад год би их јасно чула, срце б |
а једна трпеза од белог мрамора.{S} Око ње четири висока, тешка и гломазна стола од храстовине, |
лена кметовима и ономе свету што се око ње и њене свите згрнуо био и поче да им говори:</p> <p> |
из цркве, и застадоше мало у авлији око ње — пуној босиока — и коју сад први сунчани зраци обас |
пусти под њу мехове с вином, искупи око ње бубњаре и трубаче, нека ударају у бубње и нека дувај |
испод ока милокрвно погледа, прође мимо ње и стаде мирно до самих врата кад их она затвори.{S} |
више и не видех.{S} Кад опет прогледах, њега више тамо не бејаше. „Што ли је наш славни цар так |
о — у истини може да изради у Мурата да њега <pb n="98" /> — Марка — призна за краља све Србади |
војсци старешина.{S} Камо наше среће да њега слушасмо од самог почетка!{S} Браћо моја, војници |
ојвода нареди да се разапну шаторови за њега и за властелу на једној лепој рудини, испод велике |
да младим својим слугама што јахаху иза њега, — „додајте Ристивору чутуру вина, нека спере праш |
јунака, топот од коња, звека од оружја њега раздрага и срце му запали, те, кличући као соко, л |
ед над огњиштем, да не да диму да се са њега повија у трпезарију, била је исписана велика икона |
ставом, коју Ристивор развио беше изнад њега, чекаше мирно док се не искупише око њега на убојн |
окрете и пође к прозору да седне поред њега.{S} То беше знак да Ристивор може да иде.</p> <p>А |
пренеражена, уздрхтала.{S} Клече поред њега, пољуби му десницу, па дубоко узбуђена, запињући ј |
да се боји да га не разбуди, клече пред њега, подиже лице к икони и обе руке у вис, као да приз |
авом према средини првога реда а испред њега.{S} Оштрим погледом прелете кнез сваког свог војни |
ога са јечмовим класјем.{S} Мало испред њега, под сунцем а до првога везаног снопа на њиви, кол |
арцу, и само три или четири корачаја од њега, седела је у истој таквој високој и богато изрезан |
воље пристаде на ово што стари кнез од њега тражаше.{S} Она би се двојица може бити војводи и |
лову оку ништа измакло није.{S} Нико од њега не зна боље да ли има тамо каква опасност, да се б |
е дубоки уздаси овда онда отимаху испод њега; али никоме не могаше ни једна реч да се преко уса |
косине.{S} Дуж тога венца и одмах испод њега беху неколики редови шаторова. </p> <pb n="189" /> |
моли да му војвода даде човека, који ће њега и његову чету одвести на преноћиште ако је какво з |
издиже се вис с боровима и јелама; више њега голи сиви крш по врховима којега виде се многа орл |
помислио да се битка на Косову била без њега, да се изгубила, и да је Кнез Лазар погинуо, стрес |
е ли он без дружине, може и дружина без њега!{S} Понео се па мисли е не може ни цар Лазо на Кос |
за, него да је он без нас а ми овде без њега!{S} Него да све то оставимо на страну, није ли он |
</p> <p>Кнез скиде свој клобук, изви из њега своју сребрну челенку, па онда рече Боривоју, који |
његова туга срце моје стегну, те ми из њега ударише сузе на очи.{S} Од суза га већ више и не в |
а“...{S} Али, бадава!{S} Требали сте ви њега видети на бојним пољима како смо га ми виђали! ... |
не како он мисли да треба!{S} Пусти ти њега нека он разапиње свој шатор где му је воља.{S} И с |
шатор где му је воља.{S} И само дај ти њега овамо у двор да вечера с нама, па већ видећемо хоћ |
„Станко“, а Манда једним кроком дође до њега сва бледа, пренеражена, уздрхтала.{S} Клече поред |
едоваше.{S} По топоту, који допираше до њега, покушаваше да процени колико коњаника иде за њим. |
те похитај што брже можеш да стигнеш до њега.{S} Он те са својима чека у крчми на цареву друму |
рса, и слатко ће ми бити да погинем ако њега и младога господара заклонити могу!“</p> <p>„Хвала |
тераси, гледати у шарени перивој, преко њега у зелено дрвље украј реке, и преко овога у плаво н |
у некакве тужне и дубоке мисли.{S} Око њега се опет искупише сви кнезови и властела, те сваки |
ску стојаше млади војвода Радич.{S} Око њега пуно господе и пуно слугу, све то у сјајном оделу, |
га, чекаше мирно док се не искупише око њега на убојним својим коњима сви кнезови и властела.{S |
ојвода и друга она господа с њиме и око њега домишљаху, шта ће то бити и ко ли ће бити, долете |
ед зеленим шатором Санџак-Беговим и око њега.{S} Наслонио се друг другу на рамена, па ако ко шт |
сподин Кнез нас је позвао да се сви око њега искупимо најдаље до Видовдана; друго, страх ме је |
ио и сузама облио.{S} У оној гомили око њега сваки притајиваше дах свој само да боље чује.{S} В |
ним очима, по господи што се искупи око њега.{S} Војвода се пригну к њему па га запита:</p> <p> |
и уздасима нашим окадимо, да земљу око њега целивамо, и да <hi>њу</hi> молимо да нам опрости!{ |
ачио да вам до краја ове војне на место њега старешина будем.{S} Знам добро да је он могао то и |
ишица његова, и што је још младо срце у њега!...{S} Шта Агарјани, шта Грци, шта Угри?{S} Ама не |
мали нож, што му у срцу забоден стоји, његов нож који на златној дршци носи његово знамење!{S} |
лопницима у прве редове.{S} Његово око, његов глас, његов мач, његова застава, чинили су просто |
прве редове.{S} Његово око, његов глас, његов мач, његова застава, чинили су просто чудеса.{S} |
на јутарњем сунцу једва гледати могло; његов широк зелен мач притврђен сребрним ланцима о широ |
<p>Боривој се чуђаше што ли деду треба његов клобук, али му га предаде.</p> <p>„Ти још ниси би |
ер хоћу да сам му и у гробу верни слуга његов!“ Ето смо људи тврда срца, али се за твојим слуго |
, да ти помогнем?“ упита га стари слуга његов који не знађаше какав се терет свалио на душу њег |
његове седе власи срамотити; немојте на његов двор савијати клетву Господина Кнеза; немојте у б |
о и у десно, и да к Царевој Громади под његов шатор доведу сваког путника и војника, који би од |
а, да Турци на својим рукама донесу под његов шатор сва три Србина јунака, било да су мртви бил |
ете цркве његове и за православни народ његов!“ Клекнусмо сви и помолисмо се у себи како је ко |
шћу стари кнез баш у тренутку у коме се његов мач преби ударцем о криву једну сабљу која склизн |
е весело млади огранак дома Орловића, и његов верни слуга, па у два три скока истераше своје ко |
, да смо на Сабору о Светоме Ђурђу први његов позив одбили.{S} И знаш, војводо, како вас одмах |
{S} Санџак-Бег је заповедио те је сваки његов војник положио по један камен на гробове кнеза Гр |
м кроком поред војника, који му јутарњи његов поздрав живим и сложним ускликом отпоздрављаху.{S |
ко је видовит могао је да види, да онај његов дуги и жудни поглед трепти дахом: „Душо моја!“, и |
м. „Прво је дошао војводи под шатор ђак његов Ђурђе, донео пуно чистих листина и седе да пише н |
тебе, дедо, одвајали?“ рече млади унук његов.</p> <p>»Ако ћеш право,“ прихвати Ристивор, „оно |
гледа празну постељу његову, празни сто његов.{S} Погледа на гусле његове што лежаху у једном к |
м у Србље.{S} Ено нам је и нов поклисар његов стигао, да нас још једном позове да се њему, Емир |
е земље освајају.{S} И још нам поклисар његов каза, да цар његов долази с војском на Косово, да |
} И још нам поклисар његов каза, да цар његов долази с војском на Косово, да тамо дочека послед |
ко ме рука његова дотиче и слушах шапат његов: „Покај се, несретниче!{S} Исповеди се кнезу, па |
и ускомешане ветрићем који тихо дуваше, његова широка прса покривена панцером од позлаћених пло |
.{S} Његово око, његов глас, његов мач, његова застава, чинили су просто чудеса.{S} Као да је т |
<p>„Иди му кажи да одмах овамо дође!{S} Његова ће малвасија и од сада бити наш оцат, као и до с |
оји је имао права да куне и прокуне.{S} Његова ће клетва саплетати Вука и све његове до у седмо |
његово застајивање, она очевидна борба његова, чудновато посресаше!{S} Учини ми се да се тамо |
а, колико је нама свима драгоцена глава његова!“</p> <p>Ту сад госпођа Мандалена стаде, да чује |
к све то сјајнија и све то већа она два његова ока!{S} И тек да задремам а он би ме прстима, хл |
шег!{S} Нека би Сила светога благослова Његова и Сила Часнога Крста, била са сваким од нас и са |
намо сви да си му ти од раног детињства његова веран и добар слуга био, али смо свагда мислили |
унаке сваке године шаљемо, да за њ и за његова лажнога свеца православне земље освајају.{S} И ј |
гао на постељу видео бих два велика ока његова како ме гневно гледају из густога мрака: што гуш |
оја, старца од седамдесет лета, и унука његова Боривоја, младог дечка од петнаест година.{S} Си |
х како ме он гледа; осећах како ме рука његова дотиче и слушах шапат његов: „Покај се, несретни |
казао цару Агарјанском тајна договарања његова с Бугарима, Бошњацима, Угрима и Власима, да се с |
о златним и сребрним плочама од панцера његова.{S} И Лабуд као да осећаше тежину оне тегобе, ко |
в од Тројанових градова срушио на плећа његова.{S} Војвода Радич хукаше и јечаше: „Еј наш добри |
о, погнут као да се онај брест на плећа његова свалио.{S} Поцрвене у лицу, шкргутну зубима, па |
де, не скидајући својих погледа са лица његова.{S} Беше погружен у некакве тужне и дубоке мисли |
го, Богу хвала, те је још снажна мишица његова, и што је још младо срце у њега!...{S} Шта Агарј |
реченица старчева убрзаваше куцање срца његова, и подстицаше жар у образима његовим.{S} А кад с |
звезда тамо није друго него света душа његова, која оданде на нас тројицу овде гледа!{S} Да ск |
женом, па се убија што не може да буде његова.{S} Али је ово с нашим војводом сасвим друго.{S} |
ски истом чека да му од Караманије дође његова најбоља војска, јер с овом гомилом слабо наоружа |
ватра севаше, у младога дечка, кога је његова брижна и нежна мати тихо к себи привукла, па га |
у, исто као и нама!{S} Него је и наша и његова несрећа што писмо моје није њему у руке стигло!“ |
па ми пусти сина из сужањства!{S} Ево и његова ти се грешна жена моли да се смилујеш на ситну д |
етно жалостиво гледа, да осетих како ми његова туга срце моје стегну, те ми из њега ударише суз |
ва мртва тела заветујемо: да ћемо ми до његова гроба подићи цркву о нашем трошку, и поставити у |
лачаше неколико пута својом руком преко његова чела, као да га милује.</p> <p>„И опет, синко мо |
екакви танкогласни комарци, па, час око његова носа час око његова уха, зузујаху неку тужну пес |
омарци, па, час око његова носа час око његова уха, зузујаху неку тужну песмицу без конца.{S} П |
шио — дајте да се данас овде на догледу његова мртва тела заветујемо: да ћемо ми до његова гроб |
е знађаше какав се терет свалио на душу његова господара.</p> <p>„Нико мени више ништа помоћи н |
Иза попа корачаше стари кнез гологлав; његове сребрне власи ускомешане ветрићем који тихо дува |
у, и ако су му погледи на њу падали.{S} Његове су мисли облетале један цвет, и срце му се пунил |
ор и Иван отпратише кнеза до на праг од његове собе на првоме спрату од Нове Куле.{S} Ту им ста |
с храбро и срећно боримо за свете цркве његове и за православни народ његов!“ Клекнусмо сви и п |
очивање покојнога кнеза, пређе и на све његове другове, те се без разговора и без шума полагано |
} Његова ће клетва саплетати Вука и све његове до у седмо — не, него до у седамдесетседмо — кол |
овори!</p> <p>Сниско, до пред саме ноге његове, гори у сребрној шкољци кандило, које се никада |
а се он не срди кад му митроносне слуге његове приступају с рукама црним од угарка и крвавим од |
не око Ристивора, узалуд по правцу руке његове напрезаше своје старачке очи да продре што дубље |
и, кнеже, да нам већ давно не би стигле његове хитре књигоноше, да нас зову да се одмах крећемо |
, празни сто његов.{S} Погледа на гусле његове што лежаху у једном куту испод иконе.{S} Чињаху |
: „Стари вас је кнез поздравио, немојте његове седе власи срамотити; немојте на његов двор сави |
ем старога кнеза спреме за храну и пиће његове чете брзо су се довршивале, те је кнез могао нар |
очнемо дан дворећи Господа Бога и Свеце његове.{S} Хајдмоте у цркву!“</p> <p>И одведе оба млада |
ређивао би, без икаква прекора да се из његове ризнице допуни опрема по каквога сиромаха, а бог |
ложно и смерно појање игумана Пајсија и његове браће духовника, који као с договором запојаше д |
</p> <p>Кнезу Градоју се чело намршти и његове густе веђе спуштаху се као да хоће да <pb n="173 |
ен што из срца старчева сијну кроз речи његове, беше одмах запалио пламен у ватреном срцу младо |
за неколико тренутака, како му војници његови притврђују цвеће за своје клобуке, па им онда ви |
ји дођоше с царем турским на Косово као његови клетвенице.{S} Пријатељи Милошеви опет на глас п |
рца његова, и подстицаше жар у образима његовим.{S} А кад седокоси старац са руменим образима и |
анимо овај град на Косову, него овде на његовим шареним а слабим зидинама?!{S} Господин је Кнез |
у.{S} Него пред оним непобусаним гробом његовим, и на догледу непобусаног гробља на Косову, ја |
еговој и на стражи пред царским шатором његовим!{S} Јадан, добри наш Кнез!{S} Од ране зоре па д |
да не изгуби ни најтиши шапат са усана његових.</p> <p>Опазише како старац узе дихати равномер |
земљу једним од малених потајних ножића његових.</p> <p>Додадоше је игуману Пајсеју да је прочи |
Приђе Господин Кнез к владици, прими из његових руку крст и окрену се к нама рече: „Ево за све |
дише; по мало и хрче.</p> <p>Поред ногу његових испружила се беху и спаваху два хрта, један бле |
абрати ни речи; али ме сам глас Кнежев, његово полагано спуштање са висине у дубине, оно његово |
са својим оклопницима у прве редове.{S} Његово око, његов глас, његов мач, његова застава, чини |
n="161" /> кукавица, него као јунак.{S} Његово је дело — дело великог покајништва пред Богом и |
пред Богом и пред људима.{S} За мене је његово дело и јуначно и побожно.{S} Како може бити да ц |
наш, да идемо да му побијемо све што је његово и да му спалимо и разоримо све што има, да не ос |
и, његов нож који на златној дршци носи његово знамење!{S} А где ли му је мач?!“</p> <p>„Ево га |
Иди кажи кнезу, да ја ево сад претварам његово кисело вино у слатку малвасију.{S} Не могу ја са |
лагано спуштање са висине у дубине, оно његово застајивање, она очевидна борба његова, чудноват |
шина.{S} Цар, кога је Бог поставио да у његово име правду народима дели, иде сад с војском само |
д простре постељу за Ивана у куту према његовој постељи у једној по широкој соби при земљи одма |
женско, и старо и младо, потрча кнезу и његовој чети у сретање.{S} Млада момчад удари у кликтањ |
Лазару.{S} Као војник у дворској стражи његовој, бивао сам често у свити његовој и на стражи пр |
ослушност Ристивору па га насупрот вољи његовој носи к нама!“</p> <p>„То се теби све тек тако ч |
у, народ весело довикиваше кнезу и чети његовој: „Добро нам дошли, јунаци, и у добри час!{S} До |
први на јутрење.{S} Бејах и ја у свити његовој.{S} Тек што исцелива иконе пред олтарем и уђе у |
стражи његовој, бивао сам често у свити његовој и на стражи пред царским шатором његовим!{S} Ја |
н Кнез послао уз писмо о јуначкој смрти његовој!“</p> <p>И онда стари кнез задену своју челенку |
од њих и одлети глава, није тешко деци његовој, јер остају двори и у дворима пуне ризнице!{S} |
им, помози нашем војводи, помози војсци његовој, помози нама свима да здраво и честито нашем Го |
еда к пољу, којим су три Србина право к његовој војсци јездила.</p> <p>Мало час па се од турске |
ко лако да заспи, мољаше Ристивора да у његовој соби преноћи, не би ли разговором ноћ мало прек |
а нанео срамоту, која се само мојом ил’ његовом крвљу спрати може!“</p> <p>„Кнез Миросав је пре |
ом једном, која се само крвљу мојом ил’ његовом спрати може!“ говораше кнез Витомир доста мирно |
е.{S} Пет сабаља се склопише над главом његовом, и опет се расклопише под витлањем мача кнежева |
Гојко. „С Господином Кнезом и с војском његовом отишло је по доста духовника.{S} Остао је, да о |
а и повијаше за кнезом Градојем и четом његовом преко пољане па тихом једном узбрдицом на којој |
е као да су засвагда умукле.{S} Седе на његову постељу.{S} Погружена у тужне мисли гледаше у по |
г босиљка па је пружи младоме витезу на његову високом Јабучилу.{S} Пружајући му босиљак Босиљк |
ше га; полагано му спусти своју руку на његову, као лед хладну, леву руку.{S} Осети како му се |
на Косову, и право је замислити, да се његову соколову оку ништа измакло није.{S} Нико од њега |
му војвода даде човека, који ће њега и његову чету одвести на преноћиште ако је какво за њих о |
чудо старога кнеза, и на не малу радост његову, тек је сутра дан подне превалило било, а Ристив |
као да се боји да не узнемири војводу у његову вечном сну, „да се одмакнемо од овога шатора, по |
тражи да ти победне песме певаш у славу његову кад те Агарјани на живу жеравицу бацају не би л’ |
еса види, да смо ми желели да се позиву његову одзовемо, и да смо истина позно, ал’ тек опет из |
срећу војводи и војводину двору, и чеду његову у златној колевци|“</p> <p>Па се слегао радостан |
ри ране за једнога дечка, у првоме боју његову?!“ прихвати Санџак-Бег некако свечаним гласом, у |
n="70" /> и одмерено, тако да је сваку његову реч сваки могао добро да чује:</p> <p>„Госпођо к |
трпезом; „поведите Винка до на постељу његову, јер је ето много сањив те није за ову трезну др |
т свога сина.{S} Погледа празну постељу његову, празни сто његов.{S} Погледа на гусле његове шт |
аповеди му да води кнеза Градоја и чету његову у колибе за њу спремљене; а самог кнеза замоли д |
ан Орлов Град, а речима је тешко лепоту његову описати.{S} То није само град са голим зидинама |
ко ми Бог помогне, <pb n="57" /> чуваћу његову сребрну главу и златна прса, и слатко ће ми бити |
али <pb n="190" /> не беше умора у срцу његову.{S} Једна мисао витлала је другу, онако како се |
ио у шаторове турске на оној коси према њему.{S} У бледој светлости од свитања лепо се могаху в |
и!“ пресече кнез попа пружив руку према њему да га устави; па настави окренув се Ивану: „Не зна |
о огњиште од белих камених плоча.{S} На њему су стојали велики и тешки, од дима поцрнели, гвозд |
песницом о сто, да кондири и пехари на њему зазвекташе и заиграше. „Казуј, брате, је ли Катали |
кнезу, „моји људи кажу набројили су на њему двадесет и три ране!“</p> <p>„Двадесет и три ране! |
ша и његова несрећа што писмо моје није њему у руке стигло!“</p> <p>„Такав ти је он свагда од с |
стигао, да нас још једном позове да се њему, Емиру Мурату Оркановићу, као своме цару поклонимо |
е Србин исто као и ја, и као и ви!{S} И њему куца срце за ову земљу и за ову нашу сиротињу, ист |
расрди, не срди се ти зато на нас, а и њему опрости.{S} Друго те молим, помоли се Светој Троји |
ли кад ме је већ запитао, право је да и њему и вама свима по истини кажем што сам сетан и невес |
, а ни на једног од вас.{S} Дужан сам и њему и вама да покажем бар да видим колико сам се огреш |
врати с њиме у дворану, да види неће ли њему за руком поћи да старог кнеза за друго одреди.</p> |
о; али ми ваља да маримо, јер смо се ми њему заветовали!{S} Је л’ ти Ристивор причао како је то |
ладога војводе, али дадиље не дадоше ни њему ни војводи ни привирити у сребрну колевку, јер већ |
о ако се иза тога престо српски поклони њему!{S} Нико није хтео да верује оно прво, а није <pb |
одмах с петрахиљем и требником право к њему под шатор дођеш.“ Стигох пред шатор баш, како вам |
не зовну и нареди те унесох под шатор к њему ону велику скрињу, коју ено тамо видите, и у којој |
искупи око њега.{S} Војвода се пригну к њему па га запита:</p> <p>„Јесу ли ти тешке ране, јунач |
шта ли ће пијани попови без парохија о њему причати, и шта ли ће слепци по саборима о њему гуд |
ичати, и шта ли ће слепци по саборима о њему гудети!{S} Него да махнемо <pb n="20" /> то на стр |
ва мисао била сведена у бригу: шта ће о њему бесна властела мислити, шта ли ће пијани попови бе |
ајпосле и отровали!{S} Зар се и данас о њему не причају народу по саборима уз гусле свакојаке л |
прагу поче крстити и клањати, те ја но њему прекрстих се и поклоних се!“</p> <p>„E, па сад шта |
оги почеше да му се смеју, али ништа то њему, — „кад сам ја оно учио књигу у манастиру, једне з |
легнете немој га много заговарати, јер њему ваља зором полазити натраг к своме господару.{S} А |
шкргуташе зубима.{S} Виде Ристивор да у њему љутина кипи, па се и нехотице осврну да види јесу |
пожурите за Господином кнезом!{S} Могу њему затребати још четири мача и четири буздована, а ве |
и у вис к своме гнезду понела била.{S} Њен је син постао велики јунак, те му је Немања дао да |
асу брзим кроком стизаше друга чета.{S} Њен вођ, с голом кривом сабљом у десници, викаше громог |
на небу по коме танки облаци лутају.{S} Њен псалтир, у своме красном <pb n="55" /> преплету од |
аци од оне друге чете распршташе, сваки њен коњаник, који оста жив, ободе коња да у бесном трку |
д трепти дахом: „Душо моја!“, и да онај њен светли, нежни и невини поглед одговара нечујним дах |
му приђе ближе.</p> <p>Тај глас и онај њен поглед пун доброте и сажаљивости растопи лед који с |
едаше у подглавље на коме је лепа глава њена јединца још јутрос до зоре мирно почивала.{S} Па о |
а својим уздасима одазивала.{S} Али сва њена уздисања не могаху да свале са срца њена онај сињи |
ена уздисања не могаху да свале са срца њена онај сињи камен нејасне туге и мутне слутње, што с |
ривој пољуби мајку у руку, истрже се из њена загрљаја, и хитро скочи своме коњу у седло.</p> <p |
еплету од сребрних жица, лежао је поред њене десне руке; према њој је висила на зиду у сребро о |
уже од једног тренућа да издржи погледе њене.</p> <p>„Па да проговорим одмах са старим господар |
ку паучину, којом су јој речи њене сузе њене обвијале.{S} Па онда, више као себи него њој говор |
и невини детињи осмех.{S} Сети се једне њене миле, детињасте речи, па се у мраку насмеја, и скл |
ој се полагано растапаше у тугу; крупне њене очи напунише се сузама, које би затрептале на дуги |
у очи.{S} Примајући мирисне струкове из њене руке Ристивор гледаше с великом слободом право у њ |
.{S} Сељаци причају да анђео Божји кроз њене очи гледа, те за то њени погледи прогањају нечисте |
кметовима и ономе свету што се око ње и њене свите згрнуо био и поче да им говори:</p> <p>„Хвал |
оз ону танку паучину, којом су јој речи њене сузе њене обвијале.{S} Па онда, више као себи него |
лед из ока Мандалене Орловићке, дотицај њене руке, и неколико њених речи, шапутом управљених Ма |
кроз тај умор и ту сетност благородство њене душе, и госпоственост њене лепоте светлили су као |
благородство њене душе, и госпоственост њене лепоте светлили су као пун месец на небу по коме т |
ивор гледаше с великом слободом право у њене очи.{S} Она му ништа не прозбори; он њој ништа не |
ђео Божји кроз њене очи гледа, те за то њени погледи прогањају нечисте духове из људи, лече бес |
јој верној а несрећној љуби нађу у овим њеним црним данима.{S} Хвала вама свима на верности и љ |
и своју милолику белу Перунику, са оним њеним крупним граорастим очима, из којих свагда светли |
рловићке, дотицај њене руке, и неколико њених речи, шапутом управљених Мајци Божјој, свагда пом |
која је оштрицом својом пробила у срце њено.{S} Кнегиња Василија је поузданим погледом и поузд |
мо нађемо Госпођи Кнегињи Милици и деци њеној!“</p> <p>„Тако је и никако друкчије!“ повикаше кн |
ичаше му о доброти госпође Мандалене, о њеној чудотворној моћи да својим погледом и полагањем с |
ица!...{S} Кнегиња те зове!{S} Ено је у њеној конати у Жутој Кули!“ говораше господско дете, пр |
н, Винко!“</p> <p>„Обојица смо се опили њеном лепотом!“ прихваташе Винко, па се грохотом насмеј |
иљки, и не подижући свога погледа према њену лицу, и не видећи како га она испод ока милокрвно |
поред своје матере држећи једном руком њену руку а другом узду од свога коња:</p> <p>„Синко, д |
меја, и склопи очи, не би ли се на оном њену сунчаном осмеху занео у сласти слатког снивања.</p |
о се кренеш, показати.{S} Нисам веровао њену причању, док летос о Великој Госпођи једне ноћи, т |
ску аждају са Хришћанске земље натраг у њену Азијску пећину.“ И још ми Бошко причаше како се Го |
средини слике пукла, докле око допире, њива са златним класјем, које сељани и сељанке сребрним |
} Пукла равница докле око допире.{S} По њивама и ливадама пала танка маглица као велики свилени |
селима и засеоцима, и по стазама, и по њивама, и по пољима, нека викну: „Стари вас је кнез поз |
ио се беше к једином храсту на ивици од њиве, под којим је угледао неколике старије људе.</p> < |
у наше винограде; не дај дажди на наше њиве; не дај води у наше руднике, и не дај огњу на наше |
уре, запрегоше волове у кола и пођоше с њиве сви у гомили, као да је од један пут сунце зашло и |
под сунцем а до првога везаног снопа на њиви, колевка од шимширова дрвета, — пуна извезених бел |
одоше сви у село.{S} Нико ти не оста на њиви, до оно неколико враних гавранова!{S} Мал’ не забо |
лице; прионули били у дугим редовима по њиви; пригибљу се ниско по класју и светлуцавим срповим |
Испред <pb n="26" /> колевке крочила на њиву млада а висока и танкострука једна жена у китњасто |
један по стар сељак а <pb n="68" /> за њим једна омлађа жена.{S} Пољубише га у колено, па сеља |
својима, па потера Лабуда напред.{S} За њим јахаше Боривој, за Боривојем Ристивор.</p> <p>„Ми с |
Испаде испод шатора војвода Милош, а за њим узастопце Иван Косанчић и Милан Топлица.{S} Милош с |
још, осем Боривоја и Ристивора, иде за њим.{S} Али би овда и онда окренуо мало час десно час л |
аваше да процени колико коњаника иде за њим.{S} И би му мило, што их очевидно беше по више.{S} |
жедни за Косовом, узалуд је што сви за њим жеднимо, узалуд је јер стићи нећемо, па ма сад у ов |
господа, да се договоре хоће ли поћи за њим или неће.</p> </div> <div type="chapter" xml:id="SR |
{S} Кнез се крену с младим Боривојем за њим, а за њима њихова војска све по два коњаника упоред |
ко млади Југовић остави двор, и како за њим отиде и Голубан, старац уздахну: „Ах, што нисам сам |
уше, најпре један гласоноша, па мало за њим и други, па и трећи са разних предстража, и јавише |
не ће, нека му је просто!“ Полетесмо за њим у најжешћи окршај!{S} Мало за тим паде ми коњ мртав |
pb n="140" /> викну оној господи што са њим истрчаше: „И опет вам кажем: сутра је ето Видовдан, |
ом куту слике висок и гранат храст; под њим шарене простирке, подглавњаци, дрвене заструге с је |
Србадији све друкчије, него што је под њим било!“ Рекох тако; али ето се ни веселим друштвом в |
а сасвим близу своје главе, нађоше под њим листину, исписану руком војводином а прибодену у зе |
још само десетак јунака; него ко хоће с њим да пође ваља да понесе по доста ужади и бар по две |
у коме беше нешто угушеног урликања.{S} Њима се одазваше многобројни пси по разним крајевима дв |
гутати зубма, као да их оштри да некога њима живог коље.</p> <p>Прошло је тако по доста времена |
је још светлости на Косову било, те да њима осветли црну ноћ, која се на Србадији тако нагло с |
е крену с младим Боривојем за њим, а за њима њихова војска све по два коњаника упоредо загрљена |
има: „Коње!{S} Овамо коње!“ Испадоше за њима још неке војводе и кнезови; чух их како преклињаху |
е ка стану, пође и он онако у гомили за њима.</p> <p>Што ближе стизаху стану, све то јасније чу |
</p> <p>Дуго остадоше тако гледајући за њима.{S} А кад чета замаче за шуму, окрете се госпођа М |
рнеле од препеке у пустињи, те се према њима она суха мрка тиквица за воду, што му виси о некак |
некакве високе маџарске кљусине, па на њима прођоше кроз град, наоружани свакојако, али из гла |
х — онако клањајући им се и ширећи пред њима крила своја — преклињаху да ни по што голубињак не |
ан и сва друга господа моле да похита к њима, јер нађоше војводу Радича мртва у своме шатору, с |
ежевим, мачевима не исекоше, како је по њима настала велика завада и у самом двору и међу запов |
Санџак-Бег се окрете својим људима па с њима нешто разговараше турским језиком.</p> <p>„Ево мој |
и дочекуј и друге твоје клетвенике па с њима дођи на Косово кад ти се сви искупе; али нас, који |
ру па, у знак да им прашта, пољуби се с њима.</p> <p>Изиђоше сви весели и радосни из цркве, и з |
бин!{S} И опет потискосмо Турке, и опет њима дође одморна војска, а нама — нико да придође, нег |
су сада велике војводе у Агарјана.{S} У њима они пишу: како су цару Мурату додијале тужбе и жал |
не листине, час при свећи нешто сриче у њима, час опет <pb n="13" /> отаче вино и меша у њ нека |
S} Нећу да их кунем, јер знам да и међу њима има добрих јунака и честитих Срба; али ћу за цео о |
м рукама дохватио, из седла издигао, па њиме треснуо о ледину да пукне као мехур!“ Па онда узе |
ишици.{S} Кнез дохвати свој буздован па њиме растера Турке око себе.</p> <pb n="201" /> <p>„Их, |
оји му о јабуци седла вишаше, и баци се њиме према Ристивору.</p> <p>Паде буздован на ледину са |
што су се и први српски властели, који њиме завладаше, звали Голубовићи све до времена Немањин |
“ рече Миросав. „Кајем се два пута, јер њиме увредих мртва човека у гробу који не може да се бр |
Кнезу да му помогнете победити или да с њиме славно гинете.{S} Огреших се тешко о Господина Кне |
<p>Док се војвода и друга она господа с њиме и око њега домишљаху, шта ће то бити и ко ли ће би |
раваше стари кнез свога војводу пошав с њиме у поље.{S} И узе вртети главом, шкргутати зубма и |
м и гледајући у свој пехар, као да се с њиме разговара.</p> <p>„Је ли, Гојко?“ викну опет оздо |
наше!“</p> <p>Војвода му приђе, па се с њиме преко заставе и мача пољуби три пута говорећи уза |
е старога кнеза Градоја.{S} Не хте се с њиме љубити у лице док му прво руку не пољуби.</p> <p>В |
староме кнезу и рођацима својим, који с њиме на Косово полажаху.</p> <p>И људи и жене беху нека |
упљена војска растопи у народ и стопи с њиме.</p> <p>У двору се већ више никако и не дизаху сре |
ад волела, рече Ристивору да се врати с њиме у дворану, да види неће ли њему за руком поћи да с |
а, на којој је у хладовини тако често с њиме седела, милујући га у таласима од мириса, које је |
му ни дед дома остати не може, а да за њих живих <pb n="21" /> други неки јунак води кнеза Орл |
смести своје људе, и увери се да има за њих доста бела хлеба и црвена вина, а доста зоби за коњ |
у одвести на преноћиште ако је какво за њих одређено.</p> <p>„Имају за твоје људе спремљене кол |
ед ван сваке сумње стављаху.{S} Него за њих је најубедљивије предсказивање био бој орлова са жд |
снаху своју а левом свога унука.{S} Иза њих изиђоше све дворанке и дворани и сва чељад дворска, |
овања положи ма било по један шљунак на њих!{S} Тако се кроз стотине година држала громада од к |
га бог поклони, благосиљати свакога од њих ко нам данас и у добри час стигне!{S} Нека се одвој |
</p> <p>Турци их раздвојише и сваког од њих опколеше, позивљући их једнако са истинским дивљење |
о знао шта бива тамо, мало само даље од њих, међу колибама војнога стана.{S} Тек кад народ опаз |
незу, и лако је господи!{S} Ако коме од њих и одлети глава, није тешко деци његовој, јер остају |
јој — кад све то угледаше, свакој се од њих срце некако размекша, а очи брзо сузама напунише.{S |
јих људи под мојим шатором, сваки ће од њих мирно спавати на мирисном сену под красном зеленом |
све Приморце на збор.{S} Најстарији од њих рече само оволико: „По закону ове земље нисмо дужни |
Кнез викну својим војницима да сваки од њих приђе к попу Каритону, да целива икону, и да се осв |
бунили и ужурбали, и као да је сваки од њих хтео својим цвркутом да надцврчи сваког другог, па |
ривикаше господа сложно у глас, неки од њих као у истини запрепашћени, а други опет ударише у с |
е гости војводини изненађени, а неки од њих усташе из својих столова. „Дај га, војводо, овамо, |
их год има, па да видиш шта ће бити од њих!...{S} Док само наш Градоје као град грухне, следић |
зо сузама напунише.{S} Тек се једној од њих уз уздах оте узвик: „О, јадна мајко!{S} Јадна Госпо |
о к своме шатору не рекав више ником од њих ни једне речи.</p> <p>На уласку у шатор заустави се |
Градоје мало оштрије. „Видећу ја ко од њих сме да дигне руку, кад је овде војвода!“</p> <p>И к |
о Кнеза на хиљаду коњаника; али нико од њих да послуша заповест, нико да се макне! — „Кнеже Вој |
дигао вењаке покривене липовином, испод њих наместио дрвене столове, а по столовима беле погаче |
са жубором Голубињеске Реке, која испод њих и мимо њих протицаше.{S} Дивно је било са оне терас |
анише и преврће бројанице, не би за све њих било места у свих седморих небесих!{S} Онда би и на |
ог у цркви не бејаше.{S} Али мало после њих ето и војводе, па онда, један по један, дође мало н |
рече.</p> <p>Није дуго потрајало па се њих двојица вратише водећи за собом сва три коња оседла |
пита, онда ти узме причати: како су се њих двојица, које Господин Кнез пази као своја два крил |
мо!“</p> <p>Тако им заповедаше кнез, те њих двојица пођоше одмах да учине како им рече.</p> <p> |
опасности у првим тренуцима.{S} По више њих имало је да одбија ударце, а по гдекоји је понео за |
ти крсног имена твога!“ привика по више њих из свите војводине у очевидно силном узбуђењу.</p> |
тли, док је дивни дах Светога Саве кроз њих дихао!“ настави кнез Градоје. „И за Душаново доба в |
опрећемо живи, али мучно ћемо живи кроз њих пројахати.{S} Него да се најпре опростимо!{S} Оди, |
не може наћи ни један витез, а камо ли њих петорица, који би јутрос појахао одмичући од бојног |
нашу“ па им се одговори: „Не видесмо ми њих нигде на Косову!“.....{S} Сад чујте ме добро!{S} Ев |
, да их раздвојимо!“</p> <p>„Не знаш ти њих!{S} Још су они као ђачад манастирска!{S} Нека их до |
како онима око себе рече: „Има их много њих који су требали да су стигли, а још стигли нису.{S} |
ов цвећа пуни перивој слао на терасу до њих.</p> <p>Али је се сва та лепота и милина онога луга |
ак-Бег својима.</p> <p>Приђоше неколико њих Турака, подигоше полагано старчеву главу и прса, по |
одзива у јецању оних жена у гомили око њих.</p> <p>Млади Боривој пољуби мајку у руку, истрже с |
Голубињеске Реке, која испод њих и мимо њих протицаше.{S} Дивно је било са оне терасе пустити п |
ју да сад међу млађом господом има пуно њих, који веле да су свеци и чудеса њихова просто само |
ма по каквога сиромаха, а богме је пуно њих таквих на Косову било!“</p> <p>И опет се млади влас |
то у сјајном оделу, да је милина била у њих погледати.</p> <p>Угледав војводу стари кнез хитро |
иде?!“ Иди, и тако им говори.{S} Ако у њих нема срдаца јуначких, наћи ће се ваљада по неко мек |
дан на другога људе своје, те се између њих сад бије љути бој.{S} Кажу има их већ пуно обрањени |
лујући га у таласима од мириса, које је њихов цвећа пуни перивој слао на терасу до њих.</p> <p> |
двадесет корачаја, Турци се уставише, и њихов вођ викну јасним гласом:</p> <p>„Стан’те мало, не |
нико га добио није; пао наш цар, пао и њихов цар; тргла се наша војска, тргла се и њихова; нем |
напред па до века зову Орловићи, а двор њихов Орлов Град.</p> <p>Још док су се звали Голубовићи |
у тиху месечину којом се ходник и соба њихова за неколико тренутака испунише, да се опет мало |
ну с младим Боривојем за њим, а за њима њихова војска све по два коњаника упоредо загрљена.{S} |
уно њих, који веле да су свеци и чудеса њихова просто само поповска прича.{S} Да попови и калуђ |
радоје као град грухне, следиће се срца њихова!{S} И док само овај змај Душанов духне, разнеће |
ед Господа Бога.{S} Чини ми се да би ме њихова светиња раскинула, као <pb n="113" /> муња труо |
в цар; тргла се наша војска, тргла се и њихова; нема тамо више ни места ни прилике да се некакв |
е војске, о поразу Агарјана, о погибији њихова цара...“</p> <p>И опет га прекидоше узвици од те |
у планини Голубињу, која је већим делом њихова баштина, пронашле су се сребрне руде, као да су |
атеље!{S} Какви су јунаци обојица били, њихове би се кости у гробу преврнуле, кад би се ви због |
воре, ником ништа не одговарају; али са њихове жалости у оку и са намрштених чела њихових народ |
ши глас, јер се у томе часу на прагу од њихове собе јави прилика једне високе, сувоњаве, средњо |
еба и црвена вина, а доста зоби за коње њихове.</p> <pb n="85" /> <p>И онда се таласи од народа |
не, те својим голим рукама раскрштаваше њихове мачеве.</p> <p>„Станите, по Богу, господо!“ рече |
и слугу, журним кораком пролажаху кроз њихове гомиле ка стану, пође и он онако у гомили за њим |
што се — тобож од страха од Агарјана и њихове најезде — везују пријатељства с царевима и народ |
почеше делити цвеће и китити војнике и њихове коње, Ристивор је по некаквој заповести, коју му |
> <p>„Не рекох ли ти, постави стражу на њиховим вратима?“ прекораваше стари кнез свога војводу |
та стегла беше јабучицу, а преко образа њихових котрљаху се сузе.{S} Мало за тим узе оба писма |
хове жалости у оку и са намрштених чела њихових народ чита, <pb n="134" /> да је нашу војску не |
pb n="93" /> стави стражу на вратима од њихових соба, и не дај им ноћас к својим четама излазит |
неза Добромира да преноћи под једним од њихових шаторова, који с војводиним беху разапети на зе |
>Леже сваки на своју постељу.{S} Између њихових постеља — просто само простртих поњава по камен |
ало срећу.{S} Изгледало је као да племе њихово хоће да се угаси.{S} У дане ове, у које загледам |
а макне, а камо ли да одговори на какво њихово питање.{S} Најпосле престаше и они са својим пит |
на, и млади кнежевић, и све дворјанство њихово.{S} Учини се многима да то дуго траје, и нестрпе |
лтан Бајазит Илдирим, чувши за јунаштво њихово, објавио је свој турској војсци заповест: да сва |
у име свију да говори.{S} Виде кнез то њихово гуркање, и као нагађао је шта то може бити, али |
тлости њиховој, по тајанственој дубљини њиховој не више жена, него неко божанско створење.{S} С |
мекости погледа, по сунчаној светлости њиховој, по тајанственој дубљини њиховој не више жена, |
предадоше калуђерима Грачанице, да га у њиховој цркви сахране!{S} И ето вам, господо, све што з |
ше свакојаке тужне и црне мисли.{S} Под њиховом тежином беше оборио главу на прса, пустио вођиц |
не трепћући за сином и свекром својим и њиховом китњастом четом и свиленом заставом.</p> <p>Дуг |
е и вапаји Србаља, који траже да земљом њиховом влада ко по правди и законима и треба да је нас |
но колено, никако не улажаше у веселост њихову.</p> <p>Тек ће у неко доба да викне оздо са проч |
ни засенило.{S} Повисило је госпоштину њихову, али им није повећало срећу.{S} Изгледало је као |
а не одјекује својим кликтањем кликтању њихову.</p> <p>У томе се и друга властела весело здрављ |
жена моли да се смилујеш на ситну децу њихову!“</p> <p>Приђе и госпођа Мандалена па тихо рече: |
, лежао је поред њене десне руке; према њој је висила на зиду у сребро окована чудотворна икона |
воја и Босиљкина.{S} Бог нека и теби, и њој, и нама свима милостив буде!{S} А сад, пођи и остав |
и старца у руку, па се окрете и приђе к њој, сав блистајући од радости, она му паде око врата и |
не очи.{S} Она му ништа не прозбори; он њој ништа не прозбори.{S} И опет, ко је видовит могао ј |
бвијале.{S} Па онда, више као себи него њој говорећи, промрмља:</p> <p>„Јадна снахо моја!...{S} |
р Душан једну ноћ ноћио.{S} Погледах по њој, погледах на једну страну, погледах на другу страну |
, мачевима, копљиме и буздованима.{S} У њој су били просечени уски а високи прозори, који пропу |
тила и патила и све само зато, што је у њој срце а не памет господар!{S} Дајте, људи, нека једн |
шта почети да земљу спасаваш, а да се у њој самој не нађе издајника, који ће издајом својом да |
ићи цркву о нашем трошку, и поставити у њој калуђера да сваким даном чита молитве за покој душе |
ону велику скрињу, преврнуше све што у њој беше смештено и не нађоше ништа.{S} Али кад дигоше |
ених белих тканина, и опет празна јер у њој не бејаше чеда.{S} Испред <pb n="26" /> колевке кро |
стајала је некаква велика икона, а пред њом је горело кандило, које несигурном и танком светлош |
оров.{S} Млади витез по дуго стаја пред њом нем и замишљен, и гледаше преда се као стидљива дев |
кнуше под оружје сву чету Орловића па с њоме улетеше међу борце.{S} Било је за ове <pb n="107" |
кнеза Градоја и чету његову у колибе за њу спремљене; а самог кнеза замоли да дође у двор на ве |
видео ту војску, и ако су му погледи на њу падали.{S} Његове су мисли облетале један цвет, и ср |
јев Вис; разви нашу заставу, спусти под њу мехове с вином, искупи око ње бубњаре и трубаче, нек |
ога падне клетва пашће на господу; није њу Господин Кнез намењивао јадној сиротињи!“</p> <p>И с |
b n="158" /> листину, оштро гледајући у њу.{S} Узе вртети главом па рече:</p> <p>„Моје су се оч |
о, да земљу око њега целивамо, и да <hi>њу</hi> молимо да нам опрости!{S} Треће, ако је цар Ага |
победи наше војске, о поразу Агарјана, о погибији њихова цара...“</p> <p>И опет га прекидоше у |
јаше опет дивно о таштини славе људске, о пролазности богатства, сјаја и среће <pb n="164" /> н |
о великој и славној победи наше војске, о поразу Агарјана, о погибији њихова цара...“</p> <p>И |
шатором у земљу побијено високо копље, о коме вишаху три коњска репа.</p> <p>Старац најпре узе |
причаше му о доброти госпође Мандалене, о њеној чудотворној моћи да својим погледом и полагањем |
греше о своју дружину, о свога војводу, о Господина Кнеза на Косову, и о српску судбину на Косо |
родитеља, да се греше о своју дружину, о свога војводу, о Господина Кнеза на Косову, и о српск |
зу. „И само да се поштено <pb n="33" /> о једном погодимо!{S} Ако ме обориш или се ја први умор |
икну:</p> <p>„О, Боривоје, синко!...{S} О, Ристиворе!“</p> <p>„Ево ме, дедо!“... „Ево мене, гос |
оња па се искупише око рањених Срба.{S} О Ристивору мишљаху да је мртав, али не бејаху још сигу |
шаном ширили границе царства српског, а о којима је Боривој још од раног детињства слушао тако |
<p>И онда старац скиде калпак, обеси га о јабуку од седла, а сам се полагано спусти на колена.{ |
опет натраг, огледајући ко ће пре кога о патос да тресне.{S} И кроз све напоре једнако разгова |
ти си једина на свету коме бих смео да о томе што кажем.{S} Неколико пута помишљах да је најпр |
и, шта ли ће пијани попови без парохија о њему причати, и шта ли ће слепци по саборима о њему г |
причати, и шта ли ће слепци по саборима о њему гудети!{S} Него да махнемо <pb n="20" /> то на с |
ок зелен мач притврђен сребрним ланцима о широк златан пас; па до колена долама од зеленог акса |
натоциљаше на танак лед топлог причања о лепоти дворкиња и девојака.{S} Иван причаше о лепоти |
крсно име.</p> <p>Причало се много шта о чудотворству те иконе.{S} Није нико могао да погледа |
, кад ни старом господину ни мени ништа о томе поменуо ниси!{S} Ти знаш да ми сви тебе пазимо к |
ли где у даљини увребати одблесак сунца о златни крст на Грачаници.</p> <p>„Еј мој Градоје!“ го |
Па се онда Ристивор опет врати да прича о Јованци, љуби Змајевој, нешто што се морало тихим шап |
славе и сва чуда овога двора да исприча о једној прилици?{S} Тек му показах кнегињу Василију и |
негињи. |</p> <p>„Како и сама знаш, сад о Митровдану, који долази, навршиће се седам година как |
је пред очи старога кнеза. „Нађосмо је о врату а испод свиленог напрсника у тога младога јунак |
куда, па изиђе полагано и све као да се о нечему предомишља.</p> <p>На срећу наиђе у ходнику на |
разговора вас дан.{S} Попише вино па се о седању сунца разиђоше својим домовима!“</p> <p>Стари |
погине, те да се олакша грех, којим се о Господина Кнеза огрешисмо!{S} Ето, зар вам то није до |
ед и да отпочне.{S} Очевидно били су се о нечему договорили, само су заборавили да утврде ко у |
сва мисао била сведена у бригу: шта ће о њему бесна властела мислити, шта ли ће пијани попови |
итисла крст са Распећем који јој лежаше о златном ланцу на грудима.{S} Уставила се на прагу.{S} |
ти дворкиња и девојака.{S} Иван причаше о лепоти Перунике, кћери некаквога малог властелина у д |
добро име својих родитеља, да се греше о своју дружину, о свога војводу, о Господина Кнеза на |
греше један према другоме, да се греше о добро име својих родитеља, да се греше о своју дружин |
>„Опрости ми, Господине!{S} Мишљах више о слабоме срцу жене Магдалене, него о јакости твоје саж |
јатељи, да им опростите што се огрешише о вас, само ето нека прво опросте један другом, и нека |
ј гомили стојаху, беше мило то што кнез о коњу рече, па му узеше довикивати: „Тако, сиви соколе |
војводу, о Господина Кнеза на Косову, и о српску судбину на Косову!{S} Викни им ти твојом старо |
о своме новоме пријатељу о госпоштини и о јунаштву славне господе Орловића.{S} Са правим заносо |
оведем!{S} Огреших се ја грозно о вас и о Господина Кнеза!{S} Ово је страшно и ужасно!“</p> <p> |
и среће <pb n="164" /> на овоме свету и о стварности и непроменљивости велике милости Божје.{S} |
радоје Гојку у реч. „По своме срцу суди о срцу других људи!{S} Знате и сами колико пута у мало |
ћа.{S} Са правим заносом, као да говори о каквом небеском анђелу, причаше му о доброти госпође |
за на једном сребрном обручу, који виси о гвозденом танком ланцу, љуља се сиви соко један, са м |
суха мрка тиквица за воду, што му виси о некаквом кајишу о бедрима, светли као да је румен обр |
рилих свираца!</p> <p>Узе будан мислити о војни на коју цар Лазар тако дирљиво позиваше српске |
м зеленим мачем о бедрима, дугим копљем о рамену и шестоперним буздованом о јабуци од седла — с |
ј жалости моје!...{S} Једва сад да смем о себи казати да сам верна слуга твоја!{S} Како да смем |
нутку у коме се његов мач преби ударцем о криву једну сабљу која склизну те га обрани по мишици |
нцером на прсима, широким зеленим мачем о бедрима, дугим копљем о рамену и шестоперним буздован |
о и ја једна женска глава хоћу да судим о пословима витешким: али је војвода рекао само истину, |
, славе ми, ни опанака, а да не говорим о чизмама до колена!“ Ето таквих разговора вас дан.{S} |
у старац запрепашћен, па се удари руком о колено. „Зар од онолике војске никога нема да иде за |
опљем о рамену и шестоперним буздованом о јабуци од седла — ставио се испред велике заставе, па |
стали да се договарате с кнезом Вуканом о ономе што памет заповеда да се ради!“ рече старац.</p |
зећи у све већу ватру и ударив песницом о трпезу, — „наш Господин Кнез је срце моје подмладио а |
са трпезе кнез Винко, па удари песницом о сто, да кондири и пехари на њему зазвекташе и заиграш |
сањив?!“ викну Винко па удари песницом о сто. „Ко сањив?{S} Гојко се прави сањив, само да изгл |
амо — све кад би и била истина да се он о нас огрешио — дајте да се данас овде на догледу његов |
бро што је мени мој покојни отац причао о јунаштву свога и нашега старога господара!{S} Вика од |
ише о слабоме срцу жене Магдалене, него о јакости твоје сажаљивости према нама грешнима!“</p> < |
асно!“</p> <p>„Сви смо се ми подједнако о Господина Кнеза огрешили!“ рече старац Градоје. „Не д |
ницима моје војске!{S} Огреших се тешко о све вас, јер вас не одведох на време Господину Кнезу |
њиме славно гинете.{S} Огреших се тешко о Господина Кнеза, јер га оставих да бој бије и да гине |
стивор уздрхталим гласом, запињући мало о ову или ону реч, и устављајући се овде и онде као да |
тамо под ону липу, па да се договоримо о ономе што сад прво стоји на реду!“</p> <p>Она бојазна |
ше колико му је година.{S} Разговарасмо о свачему добар део ноћи.{S} Тако ми је чудно било да г |
оју ми је Господин Кнез послао уз писмо о јуначкој смрти његовој!“</p> <p>И онда стари кнез зад |
апостол и јеванђеље, појаше опет дивно о таштини славе људске, о пролазности богатства, сјаја |
Кнезу доведем!{S} Огреших се ја грозно о вас и о Господина Кнеза!{S} Ово је страшно и ужасно!“ |
ниси просио у нас?{S} Знаде ли она што о томе?!</p> <p>„О томе зна само Бог па ето сад ти!“ ре |
ше како прстима леве руке тражаше нешто о левоме своме бедру.</p> <p>„Мач!....{S} Где је мој ма |
атио, из седла издигао, па њиме треснуо о ледину да пукне као мехур!“ Па онда узе сам себе да т |
најпосле и отровали!{S} Зар се и данас о њему не причају народу по саборима уз гусле свакојаке |
} Нисам веровао њену причању, док летос о Великој Госпођи једне ноћи, тако око поноћи, не видех |
“ рече ми; „ево ти овај мој златан крст о златном ланцу на дар, и ево ти кеса златних цекина да |
о час кнез онако попреко одби ону молбу о перперама.</p> <p>Госпођа Мандалена, која се до тога |
да ћемо ми до његова гроба подићи цркву о нашем трошку, и поставити у њој калуђера да сваким да |
ушај кнегињу!...{S} Кнегињо, води бригу о народу нашем!{S} И сад.... с Богом остајте!“</p> <p>П |
товне грешности, а који ни појма немају о томе шта је то што се зове Хришћанска самопрегоривост |
едах очи, не смедох!{S} Куд ћеш ти орлу о грлици да говориш!{S} Али код твоје доброте имам срца |
Ристивор причао своме новоме пријатељу о госпоштини и о јунаштву славне господе Орловића.{S} С |
ри о каквом небеском анђелу, причаше му о доброти госпође Мандалене, о њеној чудотворној моћи д |
по некад и на глас јеца!{S} Причаше му о славним делима убојитог попа Каритона, који, кад се м |
и својој кнез дохвати буздован, који му о јабуци седла вишаше, и баци се њиме према Ристивору.< |
танку свилу завијену једну као колајну о златном ланцу.{S} На једној страни колајне у дивном е |
сад живо Боривој, „ено како сунце сијну о златни крст!{S} Ено, дедо, погледај!{S} Овамо, овамо, |
ад си већ ваљада дошао на крај казивању о јадима нашим?!“ питаше војвода невесело.</p> <p>„На к |
вор.{S} Знаш, војводо, да смо на Сабору о Светоме Ђурђу први његов позив одбили.{S} И знаш, вој |
рви гласови, на које наиђосмо, казиваху о великој и славној победи наше војске, о поразу Агарја |
за воду, што му виси о некаквом кајишу о бедрима, светли као да је румен образ девојачки.{S} П |
се срце кад помислим колико се огреших о вас!{S} Осећам као да сам вас — све саме моје добре п |
ана стекао?!“ питаше кнез као да је реч о тековини некаквога великога блага.</p> <p>Санџак-Бег |
ели не смемо од наших владика!“</p> <p>»О, Каритоне, Каритоне!{S} Камо да си ти мени сад овде!{ |
к се једној од њих уз уздах оте узвик: „О, јадна мајко!{S} Јадна Госпођо наша!{S} Што пушташ то |
с?{S} Знаде ли она што о томе?!</p> <p>„О томе зна само Бог па ето сад ти!“ рече Ристивор поузд |
признавање тешког једног греха!</p> <p>„О, наша верна слуго, добри Ристиворе!“ прихвати кнегиња |
тако многе и тако дивне приче.</p> <p>„О, хвала Богу и Мајци Божјој, дете моје, што стиже у дв |
м сећа нечега што му је смешно.</p> <p>„О, кнеже Винко,“ викну му са зачеља војвода, „немој нам |
и му се пламен просу по образу.</p> <p>„О, буди Бог с нама!“ рече у највећем чуду стари кнез па |
о, и грцајући у сузама промуца:</p> <p>„О, сине мога побратима!{S} Зар <hi>ја</hi> поред тебе, |
, никако не осврћући се, викну:</p> <p>„О, Боривоје, синко!...{S} О, Ристиворе!“</p> <p>„Ево ме |
ире, али до сада све забадава!“</p> <p>„О, господине Вуче, господине Вуче,“ упаде опет у реч кн |
један и други; оба натмурена и срдита; оба с голим мачевима у руци.</p> <p>„Мачеве у корице!“ |
се кроз своје војнике и један и други; оба натмурена и срдита; оба с голим мачевима у руци.</p |
</p> <p>И пустише се и раставише се.{S} Оба задахтала од тешких напора.{S} Стари кнез убриса ру |
но клепало са највише куле на двору.{S} Оба хрта скочише хитро па залајаше лавежом у коме беше |
Косово излазите; а два пута грехота да оба заједно пођете!{S} И три пута грехота, кад ево имат |
.{S} Хајдмоте у цркву!“</p> <p>И одведе оба млада витеза у дворску црквицу где јутрења тек поче |
их котрљаху се сузе.{S} Мало за тим узе оба писма из руку свога унука, сави их полагано, готово |
јводи!“</p> <p>И изиђе из шатора водећи оба млада витеза за руке.</p> <p>„Бадава!“ рече он као |
ти, она му паде око врата и ижљуби га у оба образа кроз гласно јецање, које брзо нађе одзива у |
</p> <p>Старац сад пољуби свога унука у оба <pb n="22" /> образа, и шапутну му на ухо: „Тако, с |
а властелина погледаше се.{S} Изгледаху оба збуњена.{S} Приђоше по један корак један другом, па |
е на Косову погинути, а може бити баш и обадвојица.{S} Нека је слава Богу!{S} А сад, брате, да |
уз бистар а поширок један поток, којега обале беху обрасле у густи преплет од купина, дивљих ру |
које сељани и сељанке сребрним срповима обарају.{S} У самом левом куту слике висок и гранат хра |
it="subSection" /> <p>Сутрадан је сунце обасјало два гроба, један поред другог.{S} Санџак-Бег ј |
босиока — и коју сад први сунчани зраци обасјаше.{S} Застадоше, да се у оном мирисном и светлом |
учину, којом су јој речи њене сузе њене обвијале.{S} Па онда, више као себи него њој говорећи, |
главом па рече:</p> <p>„Моје су се очи обвикле крупним и разговетно исписаним писменима у наши |
тихо к себи привукла, па га левом руком обгрлила, као да хоће да га заштити од некакве невидљив |
есно пустио да га мати к себи привуче и обгрљена држи, не скидаше својих погледа са старога вит |
ог цркви, коју си ти саградио, окитио и обдарио!“</p> <p>„Чудни сте створови Божји, ви жене!“ р |
же се живо, те грчевито дохвати Бега за обе руке, и онда викну загушљивим гласом:</p> <p>„Ха!.. |
p>„Да бегамо?!“ цикну старац, па подиже обе руке у вис запрепашћен. „Да бегамо?!...{S} Ко да бе |
клече пред њега, подиже лице к икони и обе руке у вис, као да призивље милост Божју; пригну се |
истивор сав престрављен, и подиже у вис обе руке као да је преклиње. „Не, госпођо, ако Бога зна |
еже,“ настави војвода узбуђен, па метну обе своје руке на рамена кнезу Градоју; „ето могао бих |
на томе столу и за том трпезом седео и обедовао цар Душан, кад је на војном походу на Угре свр |
поузданије и брже разбудио, дохвати га обема рукама за рамена и добро га продрма.</p> <p>Ристи |
мо!“</p> <p>И онда старац скиде калпак, обеси га о јабуку од седла, а сам се полагано спусти на |
да ти се исповедим, па реци како хоћеш: обећа ми твој крвни непријатељ кнез Н.“ (каза он и име, |
ја не казујем јер не би право било!), „обећа ми, рече, кнез Н. дати ми велике баштине и синови |
стиже.{S} Објаснио сам ја то све сам и обећао да ћемо се кренути ако не у Понедеоник а оно на |
људе, да зађу по старим ризницама и да обиђу све коваче, не би ли искупио још што мачева, копа |
вином додавао или коње доводио, нису ме обилазили својим господским даром.{S} Ето сам тако у ов |
а до мркла мрака, по цео дан би на коњу обилазио војску, поздрављао се милостиво с властелом и |
ка Бранковића шапутаху да војвода Милош Обилић шурује нешто са српским кнезовима, који дођоше с |
и.{S} Од два нараштаја овамо утврдио се обичај у двору Орловићеву да сваки ко ступа у трпезариј |
е да се војвода опрема и да ће по своме обичају прво у придворну црквицу на јутрењу, куда су ду |
но горчине и презривости, и узе по свом обичају шкргутати зубима.</p> <p>„Не знам ја шта би ти |
попа да војводино писмо прочита.{S} Као обично кад је срдит узе шкргутати зубма, као да их оштр |
а велики бој бити!{S} Господин Кнез као обично дође први на јутрење.{S} Бејах и ја у свити њего |
госпођа Мандалена.{S} Била је блеђа но обично; у очима јој умор и сетност, под очима плава сен |
добро да поп неће прекинути прекрштање обичнога домаћега вина у малвасију, и да није лако сило |
азит Илдирим, чувши за јунаштво њихово, објавио је свој турској војсци заповест: да сваки војни |
свршише га и славно и сјајно.{S} И кад објавише народу на пољу пред дворем да је првенац војво |
који нам ти, кнеже, пред вече стиже.{S} Објаснио сам ја то све сам и обећао да ћемо се кренути |
дахом дактаху од врућине.</p> <p>Нигде облака; али се овда и онда из далеке даљине чула потмул |
пусти као да је неко кабловима из црних облака лије.</p> <p>„Ухвати нас ситна киша тек изађосмо |
, доби нова крила и вијну се високо под облаке.</p> <p>Стари кнез се окрете према својој чети.{ |
жно погледаше кроз уске прозоре на црне облаке које сад већ муње просецаху, и тешкаше се што јо |
да му лице беше засењено некаквим црним облаком.{S} Уведе војводу у крчму и одведе га право ка |
е као да се гласно смејала ономе тешком облаку, који се над душом старога кнеза натклопо био!</ |
Пајсеју, очита ми опроштајну молитву и облакша ми, а још ће ми лакше бити ако ми мој слуга опр |
виса сјахали су били да коњима својима облакшају, и пођоше уз брдо пешице.{S} Стари би кнез уз |
змакли му прсник те обнажили прса да му облакшају дихање.{S} Старац је с муком дихао; по некад |
су као пун месец на небу по коме танки облаци лутају.{S} Њен псалтир, у своме красном <pb n="5 |
жан и хладан.{S} Од запада ударише црни облаци па се брзо развијаху и застираху небо.{S} Крупне |
се извије иза завесе од неколиких лаких облачака, па да види тај красни призор!</p> <p>Стари кн |
огледи на њу падали.{S} Његове су мисли облетале један цвет, и срце му се пунило некаквим чудни |
ним кроком јежђаше к тројици Срба у крв обливених.</p> <p>На заповест свога вођа ова се трећа ч |
наиђоше на ме неки сељаци и сељанке из оближњих села који тражаху рањенике по пољу.{S} Дигоше |
асан младић од петнаест година; очима и обликом подсећао је живо на своју матер; а својим вижља |
аста, с нешто мало по дугачким али ипак облим, као млеко белим лицем, дивно срезаним руменим ус |
еник ућута.{S} Беше се узбудио и сузама облио.{S} У оној гомили око њега сваки притајиваше дах |
кнез Градоје срдито трже к себи златом обложене вођице, окрену свога убојног коња к Југу, обод |
{S} Столу у зачељу наслони за руке беху обложени сребром, у коме је урезан био напис, како је н |
ули су му панцир, размакли му прсник те обнажили прса да му облакшају дихање.{S} Старац је с му |
мој да се ми царска властела, и господа обнажујемо пред нашим сељанима, јер ће видети да нисмо |
тешким ранама лежаше на крвавој ледини обнесвешћен.</p> <p>Турци одјахаше од коња па се искупи |
таше, сваки њен коњаник, који оста жив, ободе коња да у бесном трку зађе за ону трећу чету, кој |
ђице, окрену свога убојног коња к Југу, ободе га острицама, те Лабуд полете пољем зеленим као д |
ија, ко је вера а ко је невера!“ И онда ободе коња и са своја два побратима одјезди некуда у но |
икну громко: „Напред, јунаци!“ Ристивор ободе Јабучила па са заставом изиђе испред свога господ |
планине а на доглед нашем двору, те ми ободосмо коње!{S} Него и опет добро покисосмо!“ говораш |
ре, води нас најпречим путем!“</p> <p>И ободоше коње, и појурише за Ристивором.{S} Сви снуждени |
...{S} Она је красна и честита девојка; обоје сте млади, али сте и једно и друго паметни, и мог |
ла танка маглица као велики свилени вео обојен бледом <pb n="185" /> љубичицом.{S} Источно се н |
очима, проседом густом косом и брадом, обојима небрежљиво одржаваним, у старој некаквој мораст |
се певање пресече као оштрим ножем.{S} Обојица видеше јасно како са свих страна жетеоци и жете |
азати, шта сте дужни један другом а шта обојица нама свима.{S} Одлазите сад!“</p> <p>И војвода |
е покојне пријатеље!{S} Какви су јунаци обојица били, њихове би се кости у гробу преврнуле, кад |
етака?!{S} Ти си пијан, Винко!“</p> <p>„Обојица смо се опили њеном лепотом!“ прихваташе Винко, |
жеви прогрушали се модрином.{S} Са чела обојице киптио је зној.</p> <p>Тада им Ристифор приђе.< |
„Е, сад ходите да видим јесу вам мачи у обојице подједнако оштри!{S} Нека не буде кривде у оруж |
ога заноса.</p> <p>„Ил’ си оглухнуо или оболео те не чу колико те виках са степеница!...{S} Кне |
с крстом у руци међу укрштене мачеве и оборена копља и мирили завађену браћу.{S} А погледај са |
клонио!“</p> <p>Снужди се кнез Градоје, обори главу ниско, замисли се нешто дубоко за неку трен |
Млади се Боривој пружи по своме плашту, обори седло рукама својим и на мах заспа.{S} А кнез Гра |
рекав то војвода Радич, блед, преблед, оборив опет главу на прса, са затвореним трепавицама — |
гледа господи својој право у очи, него, оборив погледе на земљу, рече им:</p> <p>„Господо, да п |
, па би онда — као да се и сами стиде — оборили главе ниско и узели кљуцати у камене плоче.</p> |
не тражим да ме шаљеш на Косово; ако те оборим или се ти први умориш, онда поштено да останеш н |
кнез па немирно ходаше и тамо и амо, а оборио главу сниско на прса.</p> <p>„Кнеже,“ узе Карито |
црне мисли.{S} Под њиховом тежином беше оборио главу на прса, пустио вођице Лабуду, склопио рук |
n="33" /> о једном погодимо!{S} Ако ме обориш или се ја први уморим, не тражим да ме шаљеш на |
д својих другова кнез Гојко није толико обрадовао као кад виде старога кнеза Градоја.{S} Не хте |
ли старца, пољуби га у један па у други образ и поздрави га добродошлицом.{S} Градоје се окрете |
истивора, пољуби га и у један и у други образ па, грцајући од суза, рече: „Ја теби, добри наш Р |
грли га живо и пољуби у један и у други образ, баш као да му не беше унук него витешки друг!{S} |
и Боривоја, пољуби га у леви па у десни образ и рече му: „Нека ти је, синко, просто од мене!{S} |
ајишу о бедрима, светли као да је румен образ девојачки.{S} Па се светац мрке коже и разбарушен |
унука. „Мој синко, ми полазимо куда нас образ јуначки зове а воља Божја води!...{S} Полазимо, а |
n="117" /> и мојој војсци сачувао чист образ.{S} Помисли како би Господину Кнезу било кад би ч |
пољуби свога унука у оба <pb n="22" /> образа, и шапутну му на ухо: „Тако, синко!{S} Тако Орло |
она му паде око врата и ижљуби га у оба образа кроз гласно јецање, које брзо нађе одзива у јеца |
ка сухота стегла беше јабучицу, а преко образа њихових котрљаху се сузе.{S} Мало за тим узе оба |
шти чело и гледаше преда се застиђен, а образе му пламенови обузеше.</p> <p>„Бог с тобом, кнеже |
>Грунуше Боривоју крупне сузе низ бледе образе.</p> <p>Сад приђе смерно и Ристивор.{S} Гологлав |
ош једнако осмехиваше, али јој низ беле образе суза једна другу сустизаше.</p> <p>Кнез викну св |
ај је нашем Ристивору!“</p> <p>У млечне образе Босиљкине удари пламен.{S} Од белога крина поста |
але на дугим трепавицама, па падале низ образе као крупан бисер.{S} Одједанпут се отрже својим |
а уђе у гомилу, јер му сузе грунуше низ образе.</p> <p>Приђоше и сви други кнезови и властела р |
ркви загрли кнеза Градоја и пољуби га у образе, и рече му: „Хвала теби, кнеже, који си мени <pb |
рајаше то хрвање.{S} Попу ударила крв у образе, у очи и у само чело. <pb n="34" /> Румени образ |
, као да му изненадно из срца пламени у образе букнуше, диже се живо из столице, усправи се у с |
бућу од мекане коже.{S} Опет му удари у образе ледени и влажни трепер, који сад беше напојен ми |
имао да каже.{S} Силно се застидео био; образи му беху запламтели црвеном ватром.{S} Не смеде п |
<p>Тако говораше кнез Градоје, па му се образи зажарише а очи почеше севати муњама.</p> <p>„Па |
очи и у само чело. <pb n="34" /> Румени образи кнежеви прогрушали се модрином.{S} Са чела обоји |
ина, с лепом црном брадом, дугом косом, образима препланулим од сунца, црним очима из којих муњ |
им.{S} А кад седокоси старац са руменим образима и ватреним очима громко грмну:</p> <p>„Је ли т |
људина, широкога лица, с вински руменим образима, по дебелим носом, крупним очима, проседом гус |
} По румени, која му се расу не само по образима него и по челу, кнегиња виде да се Ристивор бо |
куцање срца његова, и подстицаше жар у образима његовим.{S} А кад седокоси старац са руменим о |
оривој мирно, али му се пламен просу по образу.</p> <p>„О, буди Бог с нама!“ рече у највећем чу |
о криву једну сабљу која склизну те га обрани по мишици.{S} Кнез дохвати свој буздован па њиме |
олом, крила поломила теби, седи соколе, обрано наша на крајини.{S} Немој трудити своју старост. |
бије љути бој.{S} Кажу има их већ пуно обрањених, а биће их и мртвих.{S} Похитајмо, да уставим |
поширок један поток, којега обале беху обрасле у густи преплет од купина, дивљих ружа, вињага |
b n="135" /> <p>Ту се на једној пољани, обраслој високом папрати, искупила и сместила уз Орлови |
пним црним очима, танким лепо повијеним обрвама, и дугом и густом црном косом.{S} Била је то ле |
во стари кнез, и наднесе десну руку над обрве своје, да као пооштри очи да боље виде.</p> <p>„Е |
"29" /> треће вечери, тек се при трпези обредише пехарима по један пут, а он скочи на ноге, нај |
p> <p>„Стан’те мало, незнане делије!{S} Обрните копља к земљи и казујте: ко сте, откуда сте, ко |
а се још вечерас, у очи вашега поласка, обручите па да се зна?!...{S} Не знам шта би сама <pb n |
олице старога витеза на једном сребрном обручу, који виси о гвозденом танком ланцу, љуља се сив |
у којој је пуно леда и снега.{S} Ивана обузе нека чудна језа, па се сав стресе и отвори очи,</ |
реда се застиђен, а образе му пламенови обузеше.</p> <p>„Бог с тобом, кнеже Винко!“ узе реч Гој |
ебе, снахо моја, овда и онда зле слутње обузимљу.{S} И ако си млада, доста си бура у животу вид |
кута и полагани ход некога, који ношаше обућу од мекане коже.{S} Опет му удари у образе ледени |
а војна траје!{S} Како моја памет сече, ова се војна свршила, и биће најправије и најпаметније |
один је Кнез Лазар нама свима као отац; ова српска земља нама свима је као рођена мати.{S} Ето |
била велика и крвава јадна погибија!{S} Ова ведрина природе као да се гласно смејала ономе тешк |
ди му се брци изгубили у седој бради, а ова се повила по златним и сребрним плочама од панцера |
ио“ како ми отац причаше.{S} Ево ће сва ова господа и властела овде заједно са мном признати, д |
за једно молим: имаш по закону права да ова два бунтовна властелина бациш у тамницу.{S} Немој н |
бливених.</p> <p>На заповест свога вођа ова се трећа чета растави у три четице у свакој по седа |
жимо.{S} И још ти се молим смилуј се на ова два млада грешника, што се синоћ при вину горко зав |
еби:</p> <p>„Еј жалости наша!{S} Куд је ова земља доспела и куд ли ће доспети, кад ево земље Го |
д свих нас овде најбоље знаш, колико је ова наша земља патила и патила и све само зато, што је |
ивањскога цвећа, на пољани на којој се ова господска свита савила око војводе.</p> <p>На после |
на верности и љубави вашој.{S} И док се ова војна не сврши нека кнез Градоје Орловић од Орлова |
дину Кнезу на Косово, ево да нас сада и ова несрећа снађе!{S} Ово је просто један страховит гре |
е руке један другом.{S} Господин Кнез и ова земља требају данас сваки мач свакога свога сина!“< |
ез Градоје старешина <pb n="171" /> док ова војна траје!{S} Како моја памет сече, ова се војна |
нез Вукан, „кад вама, црним калуђерима, овај свет није црн био?!{S} Сви смо ми и грешни и црни; |
!“ срдито прекораваше кнез Ристивора, а овај се не даде пореметити него настави да прича:</p> < |
згуби битку на Косову, ето неверника на овај град.{S} Није ли боље да бранимо овај град на Косо |
ва моба искупи око Ристивора, како, кад овај скиде свој калпак, сви мушкарци скидоше своје шуба |
али не могоше старом кнезу Градоју, кад овај дохвати за руку и једнога и другога па их поведе у |
приђе к руци младог Боривоја, али му је овај не даде, него загрли Ристивора, пољуби га и у једа |
вати кнез, „Него, молим те, видиш да се овај народ слегао око нас!{S} Немој да се ми царска вла |
„Све вас ја бих пре пустио да оставите овај двор уочи крштења мога сина, него што бих могао пу |
виде да га послушаше, настави: „Ко поче овај покор ноћас?“</p> <p>„Па видео си за трпезом ко га |
ји и радоснији него ми који смо овде, и овај наш народ око нас!“</p> <p>„И нико сигурнији од на |
Косово, до ово нејако дете, мој унук, и овај мој слуга?!...{S} Еј, мој царе Душане!...{S} Еј, м |
јвода Радич учини, нема јунаштва?!{S} И овај млади кнез Гојко чини ми се добар јунак?{S} И сви |
у молитву. „Хвала ти!“ рече ми; „ево ти овај мој златан крст о златном ланцу на дар, и ево ти к |
, следиће се срца њихова!{S} И док само овај змај Душанов духне, разнеће их као плеву!{S} Камо? |
а овај град.{S} Није ли боље да бранимо овај град на Косову, него овде на његовим шареним а сла |
емо на војну; дужни смо само да бранимо овај град, ако га и кад га непријатељ нападне.{S} Али а |
Скините их, јер ово <pb n="142" /> што овај наш рањени јунак казује, страсно је јеванђеље које |
оказа.{S} Дошао незнан властелин у двор овај моме деду; вели путује из Свете Горе у свој завича |
узалуд је јер стићи нећемо, па ма сад у овај часи испред ове цркве појахали крилате ждрале и ви |
и по један гутљај вина нека нам је то у овај час Свето Причешће, да би нас Спаситељ Господ Исус |
рвога који дође на дохват староме кнезу овај устави да запита је ли војвода устао и где се може |
даде благослов и пружи руку кнезу, коју овај смерно целива.</p> <p>Рече поп да му ваља још мало |
о у кошари спава — кад стиже пред крчму овај властелин, рањен у бутину стрелом, а по мишици саб |
на старца. „Зар ви кметови нађосте баш овај час, у који ето полазимо на бој на Косово, да ме у |
еклињем да потруде своје господство још овај пут, када ћемо са Божјом помоћу разбити Агарјане, |
ивота свога — јер ко може да носи круну оваквог <pb n="188" /> народа какав смо ми, а да није м |
страва подузимље!“</p> <p>„Није чудо на оваквој мајини.{S} Зар врапци да осећају кад бура долаз |
најцрње, заборависте шта сви дугујемо у оваким данима нашем цару и отачаству!...{S} Кад не бих |
азиђемо својим кнежевинама, или да сви, овако заједно пођемо у Крушевац да се тамо нађемо Госпо |
е можемо прићи ка гробу Господина Кнеза овако непокајани!“</p> <p>И појахаше коње, и пођоше пол |
још овога јутра!{S} Или, могли би ево и овако: <pb n="119" /> Ти, војводо, остани и дочекуј и д |
ио бољи од мене, па да те поведемо| Али овако.... махни се, попе, те работе!</p> <p>„Тако ми ев |
се сви искупише, онда поче да им говори овако:</p> <p>„Чули сте последњу заповест нашега војвод |
вић од Орлова Града вели да напишем ово овако:{S} Војводо, више ти ја чекати не могу.{S} Ја одо |
стани да крстимо чедо, које ми је Бог у овако знаменитим и славним данима поклонио!“</p> <p>Сну |
ре наше у славу Господа Бога, који је у овако мучним данима Србадији за Господара дао једног ди |
ше из својих столова. „Дај га, војводо, овамо, тако ти славе!{S} Ево овде вина, да прашину збри |
крст!{S} Ено, дедо, погледај!{S} Овамо, овамо, погледај право по мојој руци!“</p> <p>Старац ост |
невно и срдито викну момцима: „Коње!{S} Овамо коње!“ Испадоше за њима још неке војводе и кнезов |
златни крст!{S} Ено, дедо, погледај!{S} Овамо, овамо, погледај право по мојој руци!“</p> <p>Ста |
мој синко, да грдну ли реч рече!...{S} Овамо!...{S} У седла!{S} На коње!...{S} Напред!“</p> <p |
р где му је воља.{S} И само дај ти њега овамо у двор да вечера с нама, па већ видећемо хоће ли |
} А сад одмах пошљи по попа Каритона да овамо к мени дође, да нам војводино писмо прочита!“</p> |
се никада не гаси.{S} Од два нараштаја овамо утврдио се обичај у двору Орловићеву да сваки ко |
на Кнеза, и учинила те је од месец дана овамо од туге и жалости остарео више но за десет послед |
ине победа!...{S} Камо?..{S} Дајте вина овамо!“</p> <p>И тако долазак кнеза Градоја задахну све |
ће их као плеву!{S} Камо?{S} Дајте вина овамо!..{S} Одите овамо, да пијемо у здравље Старога Ор |
Сваки је Орловић од пет стотина година овамо волео да дода по неку грађевину, за спомен себи, |
та војводино писмо?!{S} Ристиворе, попа овамо!{S} Или га доведи или га донеси!“</p> </div> <pb |
овде?{S} Не рекох ли ти да донесеш попа овамо?{S} Камо ти га?“ питаше старац са све већом срдњо |
} Камо?{S} Дајте вина овамо!..{S} Одите овамо, да пијемо у здравље Старога Орла од Орлова Града |
т коњаника, па нека јуре путевима, који овамо на Косово воде од Ибра, и од Босне, и од Зете, и |
је из шатора, те се по пољани проходао овамо онамо на мирисном поветарцу а под небом, које се |
е на рукама мојих јунака, док га ношаху овамо к мени под шатор!“ причаше Бег.</p> <p>„Е, Бог да |
Ристивору:</p> <p>„Иди му кажи да одмах овамо дође!{S} Његова ће малвасија и од сада бити наш о |
1" /> Нити је чудо да тебе, снахо моја, овда и онда зле слутње обузимљу.{S} И ако си млада, дос |
ањем срца убрзано дизала и спуштала.{S} Овда и онда нешто би неразговетно прозборио; али је оче |
у бубњеве и трубачи дували у трубе.{S} Овда и онда мек и мирисан поветарац са запада понео би |
е невесело један паун и две паунице.{S} Овда и онда закрештали би својим ружним криком, па би о |
трећег и страшног боја Кнез Лазар би се овда онда окренуо <pb n="145" /> да погледа пољем иза с |
од врућине.</p> <p>Нигде облака; али се овда и онда из далеке даљине чула потмула нека тутњава, |
вог великог човека.{S} И застајаше Кнез овда онда у говору, као да му тешко беше да нађе речи, |
час упираше зажарене погледе у Гојка, и овда и онда удараше у лаки смех, као да је смешно оно ш |
едну гомилу, нешто лактовима гуркају, и овда и онда један другом главом и очима знак дају, да к |
те не може да одговара!</p> <p>Лабуд би овда и онда некако замишљено погледао у свога господара |
воја и Ристивора, иде за њим.{S} Али би овда и онда окренуо мало час десно час лево ухо, да бољ |
на срце навалио; једва се дубоки уздаси овда онда отимаху испод њега; али никоме не могаше ни ј |
да негде дубоко испод земље некакав џин овда и онда захрче.</p> <p>На самој тераси, у хладовини |
уз брдо пешице.{S} Стари би кнез уз пут овда и онда помиловао свога Лабуда, потапкао га по грив |
нџак-Бега.</p> <p>Па онда узе полагано, овде и онде застајући и запињући, да говори Санџак-Бегу |
„Ето онде, у овој истој нашој клети,... овде измеђ мене и тебе!“</p> <p>„Ако си је доиста на ја |
S} А где ли му је мач?!“</p> <p>„Ево га овде у овоме мрачном куту од шатора пребијен на двоје н |
ва времена па све до данас шта се свега овде збивало није!“ рече Ристивор поуздано; „само наше |
е.{S} Ево ће сва ова господа и властела овде заједно са мном признати, да си међу нама свима ти |
срди, па ће најпосле рећи:</p> <p>„Нема овде доста светлости, него да изиђемо пред шатор на вид |
Змајеви љубе!“</p> <p>„Зар у истину има овде девојка коју Змајеви љубе?“ питаше Иван зачуђен.</ |
еки чин из свете летурђије.</p> <p>„Има овде две књиге!“ рече млади кнежевић. „Једна је уметнут |
на небу свецем постао није ко за живота овде на земљи јунак био није!{S} Кад би Бог давао света |
не, Каритоне!{S} Камо да си ти мени сад овде!{S} Право си рекао да ћу се кајати што те не повед |
шта си, не можемо ми, колико нас је год овде, то да заборавимо!{S} Немој, славе ти, друкчије!{S |
ја ко од њих сме да дигне руку, кад је овде војвода!“</p> <p>И кад се Орловићева чета повуче, |
оби.</p> <p>По зеленој ледини лежало је овде онде пет тешко рањених Турака, а бар толико их је |
ех колико могу покајем.{S} Закопајте ме овде, где ме с ножем у срцу нађете.{S} Све вас, од најв |
нашега честитога Господина Кнеза, а не овде да чамимо, пијанчимо и у заваде долазимо!“</p> <p> |
а: или ћете се ви измирити, или ћете се овде под овим шатором а преда мном мачевима борити док |
ало о ову или ону реч, и устављајући се овде и онде као да мало дахне.{S} Па онда извади из нед |
зоре, без замене и без одмора, и ако се овде и онде почео опажати умор, и ако је поље, докле је |
дно, како можеш да од мене тражиш да те овде на догледу турске војске оставим сама!{S} Слушао с |
. „Ја ето ударах два пута у звоно, а ви овде горе или сте заспали, или ослушкујете само грмљави |
одина Кнеза, него да је он без нас а ми овде без њега!{S} Него да све то оставимо на страну, ни |
Бога опростио, како ти од свега срца ми овде на земљи праштамо, добри наш војводо!“ рече свечан |
ем, кнеже, и теби да кажем:{S} Нисмо ми овде на бојишту, нити смо пред непријатељем па да ћутећ |
ти, војводо!“ рече он упорно, „Нисмо ми овде на бојишту пред непријатељем, <pb n="109" /> да ја |
ским даром.{S} Ето сам тако у овој кеси овде саставио седамдесет и девет Млетачких цекина.{S} С |
ам је прочита.{S} Ристиворе, шта ћеш ти овде?{S} Не рекох ли ти да донесеш попа овамо?{S} Камо |
ј завичај у Хрвате.{S} Дед га мој гости овде три дана.{S} Чини се и моме деду и свој чељади да |
/p> <p>„Да станемо, дедо, за који часак овде, да поодморимо своје коње, и да послушамо како моб |
А вере ми ћу јој казати, како је се он овде одриче!“.</p> <p>С муком изведоше полупијана власт |
, војводо, овамо, тако ти славе!{S} Ево овде вина, да прашину збрише и умор растера!“</p> <p>Во |
док не изиђемо на Косово, и док смо ево овде на нашем двору, ти си ми мио пријатељ; два пута ми |
ље да бранимо овај град на Косову, него овде на његовим шареним а слабим зидинама?!{S} Господин |
а.{S} Још није пола ноћи.{S} Да сјашемо овде, да се прихватимо хлеба и мало вина ако га још у т |
и веселији и радоснији него ми који смо овде, и овај наш народ око нас!“</p> <p>„И нико сигурни |
ајући слушам твоје заповести!{S} Ми смо овде на пољу, на коме се истом искупљамо.{S} Могао сам |
говори војводи, „да ти јавим, шта чусмо овде од крчмара и од једнога сељака са Ибра — кога ено |
сваком растанку преклињао све да се бар овде пред лицем непријатеља држе сложно као права браћа |
приклопи кнежево питање. „Ето нема нас овде ни пуна хиљада војника, а треба да му одведем две |
во се заветујемо да ћемо ми, колико нас овде има, братском ревеном подићи цркву код гроба војво |
Вукан. „Али, кнеже, ти сам од свих нас овде најбоље знаш, колико је ова наша земља патила и па |
радоје весело. „Ми, колико нас је данас овде, да се кренемо, не би ли Господину Кнезу и нашој б |
се он о нас огрешио — дајте да се данас овде на догледу његова мртва тела заветујемо: да ћемо м |
подо и браћо, него колико има нас данас овде ми да се кренемо, у име Божје, одмах још овога јут |
роваше.{S} Волела бих да ми је дете већ овде у двору. — Не знам шта ми је, али ме ево данас већ |
е сви искупе; али нас, који смо ево већ овде, испраћај ти још данас Господину Кнезу на Косову, |
питам то,“ рече војвода, „него који су овде напољу били први нападачи?“</p> <p>„Тек ја дођох и |
душа његова, која оданде на нас тројицу овде гледа!{S} Да скинемо калпаке, и да клекнемо!“</p> |
њоме улетеше међу борце.{S} Било је за ове <pb n="107" /> оружане миротворце нешто опасности у |
и сте да ме је назначио да вам до краја ове војне на место њега старешина будем.{S} Знам добро |
се једном то отровно семе истребити са ове лепе наше земље?!“</p> <pb n="97" /> <p>„Па онда,“ |
, дивљих ружа, вињага и леске.{S} Изнад ове зелене а мирисне живе ограде подизале су се високе |
ћи нећемо, па ма сад у овај часи испред ове цркве појахали крилате ждрале и вите ластавице!“</p |
кнезовима, великој и малој властели од ове земље?!“ беше одговор кнежев. „Ако на кога падне кл |
верити да цар Лазо може да буде без све ове господе, а нек’мо ли без тебе једнога!“</p> <p>„Нек |
леме њихово хоће да се угаси.{S} У дане ове, у које загледамо у Орлов Град, старинска и славна |
е споменике, чините и ви што као синови ове земље треба да чините, али — колико се уза то може |
и скрлет одевен Санџак-Бег, заповедник ове турске војске, окружен неколицином својих доглавник |
ји од њих рече само оволико: „По закону ове земље нисмо дужни да идемо на војну; дужни смо само |
руднике неким Дубровчанима под закуп, а ови доведоше Сасе из Новога Брда и са Рудника, и сребра |
Гојко чини ми се добар јунак?{S} И сви ови што иду за мном, и ако их је кнез Вукан онако памет |
те се ви измирити, или ћете се овде под овим шатором а преда мном мачевима борити док један од |
се мојој верној а несрећној љуби нађу у овим њеним црним данима.{S} Хвала вама свима на верност |
а!{S} Не помињи име, које усне моје, од ових шеснаест година како сам у вашу кућу доведена, ни |
е Санџак-Бег. „Ако ти је записано да од ових рана умреш, учинићу ти како ето желиш.{S} Него има |
а по гробовима: „Благо вама што сте пре ових страданија и невоља помрли!“ Па, брате, кад већ на |
и се договарају да пронађу памет!{S} Из ових стопа одлази од мене.{S} Није Косово за такве, нит |
љам вам само моју заповест.{S} Ја се из ових стопа крећем за Косово!{S} До Косова се осврнути н |
е, не!“ викаше старац све срдитије; „из ових стопа мичи се натраг!{S} Не чекај да те мачем или |
дохвати пехар, сркну мало малвасије, да овлажи грло, и онда поче:</p> <p>„Већ првих дана по мом |
евати, па их ваља жети; па онда, брате, ово је Петров Пост, људи се једва хлеба прихваћају, те |
мо хоћу да вам предложим <pb n="160" /> ово:{S} За доказ да ми војводи нашем од свега срца праш |
ја грозно о вас и о Господина Кнеза!{S} Ово је страшно и ужасно!“</p> <p>„Сви смо се ми подједн |
ево да нас сада и ова несрећа снађе!{S} Ово је просто један страховит грех што га наш јадни вој |
сиромах војвода брзо и ситно писао!{S} Ово јутрос ако могу прочитати само бистре очи Ђакона Је |
Твој клетвеник кнез Градоје Орловић.{S} Ово је писано руком Боривоја, унука кнеза Градоја, код |
одговара нечујним дахом: „Славо моја!“ Ово двоје младих пустише своје погледе, да се сусретну |
м писменима у нашим црквеним књигама, а ово је наш сиромах војвода брзо и ситно писао!{S} Ово ј |
рана и болештина по кућама својим.{S} А ово сад што је остало, то није имало срца ни онда, па г |
} С тога одмах и драге воље пристаде на ово што стари кнез од њега тражаше.{S} Она би се двојиц |
оје руке не прихвати, не бих вам ја сад ово оволико причати могао!{S} Е сад да вам наставим!{S} |
о у слатку малвасију.{S} Не могу ја сад ово прекинути, нити се може после посао настављати.{S} |
оље кроз које је пролазио народ наш, од ово двадесет пет година амо.{S} На моје велико чудо, он |
а што не може да буде његова.{S} Али је ово с нашим војводом сасвим друго.{S} Он се убио не као |
аше најугледнији, узе реч:</p> <p>„Није ово место, кнеже, нити је прилика, да загледамо је ли в |
јуначе, тако ти среће јуначке, није ли ово слика Мандалене, кћери војводе Новака, жене кнеза М |
у коме благ прекор трепташе. „Нећемо ми ово два три дана, док не пођемо, чамити и пијанчити.{S} |
, велика и предобра моја госпођо: прими ово мало благо моје да га причуваш!{S} Ако се са Косова |
Орловић од Орлова Града вели да напишем ово овако:{S} Војводо, више ти ја чекати не могу.{S} Ја |
икога нема да иде за мном на Косово, до ово нејако дете, мој унук, и овај мој слуга?!...{S} Еј, |
јунака:{S} Остављам вам да бирате само ово једно од овога двога: или ћете га опојати са вашим |
о би!“ настави рањени витез. »Знам само ово што ћу вам сад испричати:{S} У очи самог Видовдана |
озбори: „Еј, мој верни Некудиме!{S} Зар ово да нас снађе?!“</p> <pb n="149" /> <p>„Треба ли ти |
емовима и клобуцима.{S} Скините их, јер ово <pb n="142" /> што овај наш рањени јунак казује, ст |
о,“ вели, „знаш ли ти, Ристиворе, да су ово сад баш настала последња времена»?{S} Е кад <pb n=" |
ју је сам Бог саградио!{S} Зар не видиш ово велико и дивно кубе, које је бог наместио над Косов |
ва и нашој војсци на Косову?!“ :</p> <p>Ово је рекао тако да се могло узети, да говори сам себи |
дна за другом у борбу ступаше!{S} Усред овог трећег и страшног боја Кнез Лазар би се овда онда |
ашег и на добро Србадије!“</p> <p>После овог призора, коме сва господа и сав народ, што се онде |
Божјој, дете моје, што стиже у двор пре овог чуда и покора напољу!“ говораше госпођа Манда, па |
јводи: „Да сам на твоме месту, војводо, овога часа отерао бих и једнога и другога из дружине, у |
Где у невољама и жалостима <pb n="7" /> овога света молитве калуђера не могу да помогну, ту мил |
и по души, ко може све славе и сва чуда овога двора да исприча о једној прилици?{S} Тек му пока |
да те пратимо на војну.{S} Али могу ја овога часа да викнем мојим људима, да се вратимо откуда |
дође; и још није стигао крај страдањима овога народа нашег.{S} Јер, колико хиљада Срба нису кра |
ога стародревног двора нашег.....{S} Од овога часа, па до часа у који се — ако буде Божја воља |
и ћеш да пратиш кнежевића ево одавде од овога грма па до у Орлово.{S} Јеси ли ме разумео?!“</p> |
његову вечном сну, „да се одмакнемо од овога шатора, под којим наш војвода мртав лежи, да се о |
ти и Богу се помолити, па онда једно од овога двога: или ћете се ви измирити, или ћете се овде |
стављам вам да бирате само ово једно од овога двога: или ћете га опојати са вашим костима здрав |
руке, он онда јетко рече Ристивору: „Од овога часа ниси више мој слуга ни мој властеличић!{S} И |
ате, да пре него што ће неко од господе овога двора да умре ил’ погине, прилика једне игуманије |
Зар тако, Вуче?!....{S} Проклет да си и овога и онога света!“ Па се онда окрете к нама: „Ко не |
орком гневу.</p> <p>„Нека су проклети и овога и онога света!“ одјекну громко сва она гомила.</p |
<p>„Ко издаде, издало га свако добро и овога и онога света?!“ питаше књез Вукан час жут час бл |
народа какав смо ми, а да није мученик овога света?!{S} Али од свих мука, на које те живог мет |
Витомир доста мирно. „Ја сам готов ево овога часа, само ако кнез Миросав хоће!“</p> <p>„Кад је |
е, попе, те работе!</p> <p>„Тако ми ево овога вина,“ настави поп; „није само да сам млађи од те |
њега у зелено дрвље украј реке, и преко овога у плаво небо, које се руменило на ивици где се на |
а теби остављам сигурност, славу почаст овога стародревног двора нашег.....{S} Од овога часа, п |
гледан и срећан пар људи.{S} Бога ми ћу овога часа да говорим с кнезом!“</p> <p>„Не!“ викну Рис |
и да се кренемо, у име Божје, одмах још овога јутра!{S} Или, могли би ево и овако: <pb n="119" |
са севера.</p> <p>Дугачка зидина према овој, а лево од огњишта, исписана је била сва великом с |
обро!{S} Ево ћу се ја ноћас одмарати на овој поњави између вас двојице.{S} Сутра ћемо зором уст |
Еј, мој царе Душане, ти би данас требао овој земљи!{S} Еј, мој Господине Кнеже, шта ћеш ти једа |
„А!“ зајеча кнез Градоје, „Бог те чувао овој земљи, наш честити Господару!“</p> <p>И ударише му |
аго Господину Кнезу на Косову!{S} Благо овој земљи с таквом господом и код таквих јунака!“ прих |
ованом!{S} Бивало је и досада свашта по овој нашој земљи; али таквога покора било није!“</p> <p |
А где си је видео?“</p> <p>„Ето онде, у овој истој нашој клети,... овде измеђ мене и тебе!“</p> |
унак са благим и светим твојим срцем, у овој земљи у којој се ето никаква светиња не поштује?!“ |
једнога цветка?!{S} Није он лош друг у овој нашој дружини!{S} Снахо моја, имаш ли откуд ма сам |
рац Мирко из Сенокоше: „Брате, што је у овој земљи било јуначких срдаца, то се све за раније од |
јим господским даром.{S} Ето сам тако у овој кеси овде саставио седамдесет и девет Млетачких це |
руке не прихвати, не бих вам ја сад ово оволико причати могао!{S} Е сад да вам наставим!{S} По |
на збор.{S} Најстарији од њих рече само оволико: „По закону ове земље нисмо дужни да идемо на в |
ето Бог поклони војводи сина и славноме овом дому наследника!“</p> <p>А пред дворем на главноме |
вога срца боље од мене могли да војском овом заповедају.{S} Него пред оним непобусаним гробом њ |
аније дође његова најбоља војска, јер с овом гомилом слабо наоружаних људи од сваке вере а и бе |
p>„Али, молим те, дедо, погледај само у овом правцу!{S} Зар не видиш како се светлуца крст као |
ане!“ прекиде га оштро кнез Градоје. „У овом чудноватом времену у коме живимо, кад се све око н |
старог и младог господара жива и здрава овоме двору врати, те да се уз нашу срећу оснује срећа |
атства, сјаја и среће <pb n="164" /> на овоме свету и о стварности и непроменљивости велике мил |
ну стопу виша од осталога патоса.{S} На овоме снижем патосу било је неколико храстових трпеза с |
досмо да у последњим својим часовима на овоме свету помишљаш: како је мало верних људи у народу |
> <pb n="39" /> <p>„Ја каквих ти чуда у овоме двору нема!“ чуђаше се Иван, па онда додаде: „А п |
аповедам: одлазите одмах у своје собе у овоме двору, па ће сутра порота од властеле казати, шта |
е ли му је мач?!“</p> <p>„Ево га овде у овоме мрачном куту од шатора пребијен на двоје на троје |
рас за мало сам у дворани, у којој је у овоме двору цар Душан једну ноћ ноћио.{S} Погледах по њ |
истивору. - „Ти ћеш још учинити да се у овоме дому погази стари завет мога деда, те да му се ко |
да сва Србадија спала на нас сиротињу у овоме крају!{S} Ман’ се, човече, та сам онај народ на К |
гласи стићи не ће, онда нека јој преда ову књигу!““ Тек се Иван вијну коњу у седло, а стиже иг |
и ни оном другом.{S} Ко је имао срца за ову земљу, није могао друкчије до да сузе рони и да се |
гову, јер је ето много сањив те није за ову трезну дружину!</p> <p>„Ко сањив?!“ викну Винко па |
ја, и као и ви!{S} И њему куца срце за ову земљу и за ову нашу сиротињу, исто као и нама!{S} Н |
!{S} И њему куца срце за ову земљу и за ову нашу сиротињу, исто као и нама!{S} Него је и наша и |
пурпура.{S} Милина је било погледати на ову слогу од топлих и нежних боја и мирне свечаности.</ |
и ви, господо, зашто је то зло дошло на ову нашу земљу и на нашу цркву?!{S} Ево да вам кажем: п |
ој. „Е мој славни господару, вере ми је ову земљу срећа оставила!{S} Ето дувасмо у трубе цео да |
Смилуј се, господару!{S} Ево те и ја уз ову сиротињу молим, пусти им твога сужња; млад је, згре |
ма у трпезарију.{S} Ето питај војводу и ову другу господу, нека ти они кажу, а да ти ја не казу |
ивор уздрхталим гласом, запињући мало о ову или ону реч, и устављајући се овде и онде као да ма |
о се мој дед заветова да нико и никад у ову трпезарији ући неће, а да се три пут не прекрсти и |
пута и поклониш нашем свецу, кад уђе у ову трпезарију?“</p> <p>„Право да ти кажем, ништа ми он |
а госпође Мандалене.</p> <p>„Погледај у ову слику!“ настави Санџак-Бег поднесав је пред очи ста |
зујте: ко сте, откуда сте, којим послом овуда нагосте?!“</p> <p>Стари кнез нешто рече својима, |
ваљада протопоп-Недељка?{S} Сед је као овца и биће да му је и преко осамдесет лета.{S} Кад му |
извире.{S} На ливади, на лево од двора, овце и јагањци се збили у гомиле, спустили сниско главе |
дарају у бубње и нека дувају у трубе, а огласнике пошљи по селима и засеоцима, нека викну да на |
смести око заставе, па растури по ново огласнике по селима и засеоцима, и по стазама, и по њив |
са Змајева Виса.{S} Ристивор је свакоме огласнику придао по једног бубњара, те по селима и засе |
о велико звоно на Крушевачкој цркви кад оглашује смрт каквог великог човека.{S} И застајаше Кне |
ва запевања петлова, као да усплахирени оглашују брзу дажду, ако не и буру.</p> <p>Небо је било |
обна бисера да се кућама доноси!{S} Ето огледај, па ћеш видети?“</p> <p>„Да окушамо попову мудр |
из које сребрне пастрмке искачу као да огледају е да ли би по зраку полетети могле; изнад тога |
ривој је с момцима одјахао у планину да огледају младог сокола, ког му Дубровачки трговци онома |
раја трпезарије на други и опет натраг, огледајући ко ће пре кога о патос да тресне.{S} И кроз |
одару, још у животу!?“ викаше Ристивор, огледајући да буздованом својим пробије себи пут ка гом |
з свога слаткога заноса.</p> <p>„Ил’ си оглухнуо или оболео те не чу колико те виках са степени |
невоље, па те викнем за помоћ, немој се оглушивати ни оклевати, него притеци брзо и снажно и по |
се сад рањеник подиже мало, дохвати са огњишта један кондир вина, и сркну неколико гутљаја.</p |
<p>Дугачка зидина према овој, а лево од огњишта, исписана је била сва великом сликом онога удес |
n="25" /> <p>Дугачка зидина на десно од огњишта била је окићена, и готово сва застрвена, штитов |
загрејати ваљало.{S} И лево и десно од огњишта стојаху — као оно у цркви пред олтарем — велики |
ећина патоса од трпезарије, и то она до огњишта где је стојао мраморни сто, била је за једну ст |
ају последња времена, чувај сваки своје огњиште ако га имаш!“</p> <p>„А што му не разби буздова |
зиду на исток лежало је велико отворено огњиште од белих камених плоча.{S} На њему су стојали в |
На своду, који је испао мало напред над огњиштем, да не да диму да се са њега повија у трпезари |
пута и поклони му се.</p> <p>Пред самим огњиштем била је омања једна трпеза од белог мрамора.{S |
де војводу у крчму и одведе га право ка огњишту, на коме не бејаше ватре, али поред кога на деб |
нису краљеви и <pb n="90" /> владике на огњу живе спаљивали само зато, што у Светом Писму не ви |
е; не дај води у наше руднике, и не дај огњу на наше дворове!{S} Ако те поп Каритон расрди, не |
ске.{S} Изнад ове зелене а мирисне живе ограде подизале су се високе тополе, дохвативши се глат |
ако смо у младости заједно вино пили и ограде прескакали, и ако ево и сад заједно пијемо, не м |
е, господару?“ одазваше се весело млади огранак дома Орловића, и његов верни слуга, па у два тр |
смо се ми подједнако о Господина Кнеза огрешили!“ рече старац Градоје. „Не дам ја теби, војвод |
а да покажем бар да видим колико сам се огрешио, и да желим да тај грех колико могу покајем.{S} |
све кад би и била истина да се он о нас огрешио — дајте да се данас овде на догледу његова мртв |
олакша грех, којим се о Господина Кнеза огрешисмо!{S} Ето, зар вам то није доста разлога?!“</p> |
стели и свима војницима моје војске!{S} Огреших се тешко о све вас, јер вас не одведох на време |
/> на време Господину Кнезу доведем!{S} Огреших се ја грозно о вас и о Господина Кнеза!{S} Ово |
обедити или да с њиме славно гинете.{S} Огреших се тешко о Господина Кнеза, јер га оставих да б |
стеже ми се срце кад помислим колико се огреших о вас!{S} Осећам као да сам вас — све саме моје |
ови и пријатељи, да им опростите што се огрешише о вас, само ето нека прво опросте један другом |
, оно велико изненађење да види човека, од којега је сенка тако често падала на Звезду Даницу О |
је била сва великом сликом онога удеса, од којега се властелинска кућа Голубовића прозвала Орло |
наш, кнеже, ево дође књига од Крушевца, од Господина нам Кнеза Лазара.{S} Ево ти препис од ње п |
шта у Голубињску Реку, лежи Орлов Град, од старина двор властелинске куће Орловића.{S} Народ пр |
нез Вукан. „Шта велиш?!{S} Нема, кнеже, од тога ништа!{S} Или ћемо сви братски и нераздвајани с |
— да га сахранимо на месту, на коме је, од грдне жалости што на време на Косово не стиже, сам с |
вога!{S} Не помињи име, које усне моје, од ових шеснаест година како сам у вашу кућу доведена, |
нку госпође Мандалене. „Беља је, брате, од сваке виле; лепша је, брате, од Јованке коју Змајеви |
брате, од сваке виле; лепша је, брате, од Јованке коју Змајеви љубе!“</p> <p>„Зар у истину има |
.{S} На њему су стојали велики и тешки, од дима поцрнели, гвоздени подглавњаци, на које се цепа |
е ме с ножем у срцу нађете.{S} Све вас, од највишег до најнижег молим не куните ме, него прашта |
невоље кроз које је пролазио народ наш, од ово двадесет пет година амо.{S} На моје велико чудо, |
положио руке по наслонима <pb n="6" /> од столице; заспао; по тешко али равномерно дише; по ма |
још ниси имао прилику да <pb n="69" /> од цара заслужиш челенку.{S} Док је не заслужиш, ево но |
м његовим!{S} Јадан, добри наш Кнез!{S} Од ране зоре па до мркла мрака, по цео дан би на коњу о |
овога стародревног двора нашег.....{S} Од овога часа, па до часа у који се — ако буде Божја во |
најближе село где ми ране привезаше.{S} Од тих сељана чух да је наш Господин Кнез, покривен теш |
чи, али као да му туга грло стезаше.{S} Од тешких свилених завеса на улазницама у шатор не мога |
љци кандило, које се никада не гаси.{S} Од два нараштаја овамо утврдио се обичај у двору Орлови |
, те ми из њега ударише сузе на очи.{S} Од суза га већ више и не видех.{S} Кад опет прогледах, |
ед духну поветарац, влажан и хладан.{S} Од запада ударише црни облаци па се брзо развијаху и за |
лечне образе Босиљкине удари пламен.{S} Од белога крина поста румена ружа.{S} Послушна својој г |
на грудима.{S} Уставила се на прагу.{S} Од ње падаше танак прамен плаве светлости на Ристивора, |
а се јављају!“</p> <p>„Како да нема?{S} Од Тројанова времена па све до данас шта се свега овде |
ју рукама у прса, момчадија занемела, а од женскадије нека рони сузе без нарицања, а по нека на |
је та четица одмакла стотину корачаја а од војске се одвоји друга чета од четрнаест коњаника, п |
е није било одскочило ни за два копља а од некуда се преносе глас да је цар турски погинуо од р |
говори:</p> <p>„Чусте шта говори глава од Србадије, <pb n="95" /> племенити јунак који је одра |
еливани а не два добра Хришћанина и два од детињства друга.</p> <p>Млади властелин Иван беше ус |
сово пратити.{S} Кнезу беше мило, па га од радости у чело пољуби.</p> </div> <div type="chapter |
вом, и полетео би к вратима као да бега од некаквог чудовишта!{S} Кад <pb n="29" /> треће вечер |
на Косово!{S} Него ево ти, кнеже, књига од војводе која ће ти све по танко казати!“</p> <p>„Нек |
вљење. — Да знаш, кнеже, ево дође књига од Крушевца, од Господина нам Кнеза Лазара.{S} Ево ти п |
м слати ни дете Боривоја.{S} Пошљи кога од своје властеле, нека доведе што више добро опремљени |
ми га бог поклони, благосиљати свакога од њих ко нам данас и у добри час стигне!{S} Нека се од |
себи а у напред, као да хоће да некога од оних, што га гледају, жива дохвати.{S} Види се лепо |
се кратки а силно узбуђен говор некога од господе за Кнежевом трпезом, па онда зашушташе свиле |
ad> <p>Било је још врло рано.{S} Никога од господе не бејаше ни пред двором ни у првој великој |
ни јездити ка Косову, а првенац једнога од најславнијих домова у Хришћанској земљи нашој <pb n= |
се шта ли ће то бити.{S} Учини му се да од десног крила ходникова, откуда и она светлост долажа |
боко узбуђен и блед у лицу. „Немојте да од једнога зла, за које још и не знамо је ли доиста зло |
рече Санџак-Бег. „Ако ти је записано да од ових рана умреш, учинићу ти како ето желиш.{S} Него |
ми је сад двојином чудно, како можеш да од мене тражиш да те овде на догледу турске војске оста |
ранама покривен!{S} Слушали сте ваљада од ваших очева да кнез Градоје никада не говори што не |
о се кроз стотине година држала громада од камења, прост споменик подигнут рукама Турака јунака |
стигло!“</p> <p>„Такав ти је он свагда од самог свог детињства био!“ упаде кнез Градоје Гојку |
снове ти бунцаш?{S} Каква кћерка дужда од Млетака?!{S} Ти си пијан, Винко!“</p> <p>„Обојица см |
мо, оста она „Катинка бела кћерка дужда од Млетака“.{S} Хахаха, хахаха!{S} Ено је сав Крушевац |
ј ме!{S} А као кум Божји, и као војвода од војске светаца, под сигурно ти имаш слободе и присту |
ене дома врати, ти си кнегиња и госпођа од Орлова Града, и од свих наших баштина, и од свега на |
у!</p> <p>Из једне баруштине близу јаза од воденице <pb n="5" /> на Голубињој Реци чуло се непр |
мим огњиштем била је омања једна трпеза од белог мрамора.{S} Око ње четири висока, тешка и глом |
акога свога сина!“</p> <p>Диже се граја од одобравања са свих страна, али је надјача јека од го |
једној липи, на својих двеста корачаја од шатора војводина.</p> </div> <div type="chapter" xml |
старцу, и само три или четири корачаја од њега, седела је у истој таквој високој и богато изре |
у камене плоче.</p> <p>Ниско поврх леја од цвећа и поврх широких и шарених стаза у перивоју, хи |
ут рукама Турака јунака, двојици јунака од Косовских Срба.</p> <p>Крај</p> </div> </div> </body |
је старац био један од ретких остатака од оних јунака, који су под Душаном ширили границе царс |
о првога везаног снопа на њиви, колевка од шимширова дрвета, — пуна извезених белих тканина, и |
S} Вика од јунака, топот од коња, звека од оружја њега раздрага и срце му запали, те, кличући к |
а Гојка, снажно и лепо развијена човека од својих четрдесет година, с лепом црном брадом, дугом |
ања са свих страна, али је надјача јека од горкога смеха кнеза Миросава.</p> <p>„Хвала теби, во |
ога и нашега старога господара!{S} Вика од јунака, топот од коња, звека од оружја њега раздрага |
е!“ викну Кнез Лазар; „дај пет коњаника од твоје стотине нека појашу путем к Ибру..... “ „Не, Г |
етаца, и пред иконама, да читава војска од калуђера и дан и ноћ пева свете песме, служи, кади и |
, и унука његова Боривоја, младог дечка од петнаест година.{S} Син Градојев, кнез Милан Орловић |
ворио га на тој смотри, која је трајала од ранога јутра па до после подне.</p> <p>Пред вече тог |
ише се и раставише се.{S} Оба задахтала од тешких напора.{S} Стари кнез убриса рукавом зној са |
а задесила!“</p> <p>Она блистава гомила од господе беше муком замукнула.{S} За неколико тренута |
е четири висока, тешка и гломазна стола од храстовине, у којој беху изрезани орлови и змајеви.{ |
овамо, да пијемо у здравље Старога Орла од Орлова Града!...{S} Не брин’те се, људи, сад нам не |
да нам откуд долази нова каква чета ма од стотину одморних људи?!“...{S} Али ни од куд никога! |
лут на панцирима и по гвозденим мрежама од клобука својих јунака.{S} Вежбао их је у брзом исуки |
о широк златан пас; па до колена долама од зеленог аксамита по коме су орлови и крстови златном |
аву, и донео их да издахну под зидинама од Орлова Града.{S} На отвореноме прозору од шестостран |
у Жутој Кули.</p> <p>У дебелим зидинама од куле били су усечени уски пролази к самим прозорима, |
} Ман’те се, људи!“</p> <p>У гомилицама од невиних девојака и неискусне момчадије поче брујити |
опет пуну боје.</p> <p>По белим плочама од авлије и око оног мраморног кладенца шетаху се невес |
амо простртих поњава по каменим плочама од спода — стајаше снизак а по дугачак ковчег од храсто |
се повила по златним и сребрним плочама од панцера његова.{S} И Лабуд као да осећаше тежину оне |
је од Дунава до Солуна.{S} Али ето нема од Марка никаква одговора! „Ми,“ вели Бошко, „ми говори |
колицином својих доглавника у кафтанима од црвене и од зелене вунене тканине.{S} Не говорећи ни |
та не тиче; него приђе ближе к платнима од шатора, и пригну мало ухо своје, да боље чује шта то |
него је и двор са прозорима у оквирима од извајаног камена, са терасама на ступовима, са кубет |
о с њиме седела, милујући га у таласима од мириса, које је њихов цвећа пуни перивој слао на тер |
<p>И војвода махну руком према вратима од трпезарије.</p> <p>Кнез Градоје се пригну к уху војв |
, <pb n="93" /> стави стражу на вратима од њихових соба, и не дај им ноћас к својим четама изла |
илостиво с властелом и са заповедницима од чета, показивао се ведар и поуздан; хвалио би кад би |
да и у самом двору и међу заповедницима од војске.{S} Господин Кнез и Госпођа Кнегиња Милица ра |
ко тужна и расплакана лута по ходницима од двора!“ Па се онда Ристивор опет врати да прича о Јо |
, узе растапати своју радост у потоцима од вина који из подрума војводиних потицаху, а сва се о |
Града, да ти, као клетвеници твога дома од старина, следујемо на војну, да се с тобом заједно з |
а икада видех за последњих десет година од како га у двору служим!{S} Узе да даје јасним гласом |
нема душевнијег човека и боља господара од тебе нигде на беломе свету!“ Али он навали да му <pb |
</p> <p>Од прилике једна трећина патоса од трпезарије, и то она до огњишта где је стојао мрамор |
ињи!“</p> <p>И стари кнез затвори врата од дворане у Новој Кули.</p> </div> <div type="chapter" |
сини на којој се три Србина и прва чета од седам Турака сусретаху.</p> <p>Кад већ стигоше једно |
рачаја а од војске се одвоји друга чета од четрнаест коњаника, па пође полагано у корак за оном |
тину корачаја, а одвоји се и трећа чета од двадесет и једног коњаника и пође за оним двема. </p |
собе у овоме двору, па ће сутра порота од властеле казати, шта сте дужни један другом а шта об |
ор, и видећемо шта ће сутра рећи порота од вашега реда!“</p> <p>Насмеја се грохотом кнез Мироса |
исине боље сагледају да ли се то доиста од некуда холуј диже) час опет журно слетали ка голубињ |
а два млада витеза, не разумеваху ништа од свега онога жубора.{S} Него кнез би гледао у попа па |
у које се умештаху седам дебелих свећа од жутога воска.{S} На своду, који је испао мало напред |
воде Новака, жене кнеза Милана Орловића од Орлова Града, и ако јесте — онда... ниси ли ти главо |
ем: прво, зато што се — тобож од страха од Агарјана и њихове најезде — везују пријатељства с ца |
ловића кнежина поста у брзо као кошница од винове лозе са ројем златних пчела.{S} Богатство им |
се од турске војске одвоји једна четица од седам коњаника, који пођоше низ зелену косу у сретањ |
две мушке главе: кнеза Градоја, старца од седамдесет лета, и унука његова Боривоја, младог деч |
аморни сто, била је за једну стопу виша од осталога патоса.{S} На овоме снижем патосу било је н |
и кнез Градоје јечаше као да се некакав од Тројанових градова срушио на плећа његова.{S} Војвод |
,“ викну из гомиле господе кнез Миросав од Рујног Рудишта; „не можеш ти окренути кнеза Градоја. |
тивор и Иван отпратише кнеза до на праг од његове собе на првоме спрату од Нове Куле.{S} Ту им |
да — стајаше снизак а по дугачак ковчег од храстовине, на који је Ристивор донео два кондира ви |
ју.</p> <p>Турци их раздвојише и сваког од њих опколеше, позивљући их једнако са истинским дивљ |
неза падне на мене сама, а ни на једног од вас.{S} Дужан сам и њему и вама да покажем бар да ви |
а, још једнако зажарен у лицу — али сад од велике душевне радости — сиђе доле на мраморну авлиј |
„Господо!“ викну млади војвода сав блед од узбуђености, и сав уздрхтао. „Господо, пуните пехаре |
да пали воштанице моме свецу докле год од цекина и један динар траје!“</p> <p>Кнез уђе у гомил |
а златним токама са себе, засука рукаве од свилене кошуље, па викну попу:</p> <p>„Ходи, попе, д |
па збаци са себе мантију, засука рукаве од антерије, па искочи као помаман на чист патос према |
један пехар вина, узе исправљати рукаве од антерије, намести свој црвени пас да стоји како треб |
ступовима, а терасу наслонио на зидове од малих и великих одаја и дворана у којима је живео.{S |
во, да однесемо Господину Кнезу гласове од тебе, да му кажемо зашто ћеш та истом кроз дан два с |
а брижним погледом прелеташе све кутове од шатора.</p> <p>„Твој слуга није постидео свога госпо |
ви су немирно час узлетали до на врхове од кула (као да са те висине боље сагледају да ли се то |
их Отаца, да забацимо у заборав и књиге од црквена закона, али ето не можемо забацити наше влад |
е, и голе мишице од рамена, и голе ноге од колена, поцрнеле од препеке у пустињи, те се према њ |
сподину кнезу Градоју, који ми ево даде од своје слатке малвасије, те ми оживе срце које већ бе |
} Ти ћеш да пратиш кнежевића ево одавде од овога грма па до у Орлово.{S} Јеси ли ме разумео?!“< |
и војводи, „да ти јавим, шта чусмо овде од крчмара и од једнога сељака са Ибра — кога ено тамо |
уре путевима, који овамо на Косово воде од Ибра, и од Босне, и од Зете, и од Арбаније, и нека с |
да се чита велика књига која ето стиже од војводе!“ Тако му рекох, и молих га да се пожури.{S} |
а ћеш ти с таквим народом?!{S} Шта може од нас бити, кад ето ни на војни нећемо да слушамо свој |
аво у очи кнегињине; али не могаше дуже од једног тренућа да издржи погледе њене.</p> <p>„Па да |
књига, дедо, у руци!“</p> <p>„Књига је од нашег војводе Радича!“ рече старац. „Ево чекамо тврд |
ваном, <pb n="59" /> не казуј јој да је од мене.{S} Реци јој: „Ево то ти је оставио на дар једа |
и пођоше с њиве сви у гомили, као да је од један пут сунце зашло и ноћ настала!{S} Боривоје реч |
рк као срндаћ, други сивоплав као да је од дивљих голубова боју позајмио.{S} Иза столице старог |
е видиш како се светлуца крст као да је од жеравице!“ викаше Боривој сав усхићен.</p> <p>„Ха, е |
цркви трепташе.{S} Стојаше ту као да је од камена па укопан.{S} Очи му се напунише суза.</p> <p |
и срце Господина Кнеза, и учинила те је од месец дана овамо од туге и жалости остарео више но з |
мојте у блато бацати свој глас, који је од старина славан био!{S} Ето вам опреме, ето вам коња, |
Косова се осврнути нећу да видим ко је од вас пошао за мном, а ко није.{S} А на Косову ћу виде |
чети.{S} Ристивор по заповести коју је од кнеза добио наредио беше те су војници одјахали па с |
— Марка — призна за краља све Србадије од Дунава до Солуна.{S} Али ето нема од Марка никаква о |
аклони мишицом главу, као да се сакрије од свечевих погледа, па онда посрћући приђе к моме деду |
и у добри час стигне!{S} Нека се одвоје од сваке стотине по пет коњаника, па нека јуре путевима |
њим куцањем.{S} Паде мртав кнез Градоје од Орлова Града. „Да таквога не има сокола!“</p> <miles |
је већ дубоко у ноћ кад се кнез Градоје од Орлова Града устави под једним гранатим стогодишњим |
> <p>ЧЕДА МИЈАТОВИЋ</p> <p>КНЕЗ ГРАДОЈЕ ОД ОРЛОВА ГРАДА</p> <p>ПРИПОВЕТКА</p> <p>ИЗ ВРЕМЕНА БОЈ |
у и у здравље духовника који се не деле од свога Господина Кнеза и од свога рода кад ваља гинут |
рамена, и голе ноге од колена, поцрнеле од препеке у пустињи, те се према њима она суха мрка ти |
ога?!“</p> <p>„Дивно збориш, стари орле од Орлова Града!“ рече кнез Гојко силно раздраган.</p> |
о ко знао шта бива тамо, мало само даље од њих, међу колибама војнога стана.{S} Тек кад народ о |
у виле сребрним жицама прешивале темеље од Голубиња.{S} Орловићи дадоше те руднике неким Дубров |
ила по врату, и хвалити га што зна боље од Ристивора којим путем ваља ићи.</p> <p>„Молим те, де |
ога имена и по крепости свога срца боље од мене могли да војском овом заповедају.{S} Него пред |
у, Бог те живео!{S} Али и ко би то боље од тебе знао?!“</p> <p>Госпођа Мандалена одмах сама при |
S} Кнез Гојко просто паде на прса своме од детињства другу, и кроз гласно ридање нарицаше: „Дру |
е кнезу, и лако је господи!{S} Ако коме од њих и одлети глава, није тешко деци његовој, јер ост |
ко погледе своје заустављаше на свакоме од присутних Турака, као да се труди да се сети где их |
’те мало, децо!{S} Не дам ја ни једноме од вас да свој клобук закити, док свог коња најпре не з |
какало, па се некуда преко беле калдрме од авлије упутила била.{S} Него Ристивор није видео ту |
у кликтање, женскадија узе певати песме од сто руку, народ весело довикиваше кнезу и чети његов |
као Хришћански јунаци одбијете Агарјане од наше Хришћанске земље, и да се нађете уза свога цара |
да стане, Ристивор пређе преко средине од собе па се устави на самом уласку од оне позорнице, |
, који се припијао уза ступове и зидине од двора, врапци су држали некакав свој сабор.{S} Били |
унуку и својој чети беле куле и зидине од Двориња, двора војводе Радича.{S} Кад се спустише ни |
а верни своме завету ево нас из кнежине од Орлова Града, да ти, као клетвеници твога дома од ст |
раг у последњи ред гомиле, да га склоне од гневних погледа старога кнеза, и рекоше му шапатом: |
воја до сребрних таласа, што кроз грање од дрвља и шибља трептаху у даљини.{S} Још је дивније п |
иским гласом, и погледа горе међу грање од липе као да види да није откуд тамо Каритон.{S} Па с |
га прекидоше узвици од тешкања и срдње од стране господе. „Ех, да зле смо <pb n="132" /> ти ср |
и сељанака из свих села и заселака жупе од Орлова Града.{S} И старо и младо похитало је у чисто |
једној малој заравњи, у падини која се од Голубињске Планине тихо спушта у Голубињску Реку, ле |
е поветарац гору заљуљао.{S} Многима се од господе оте узвик, који показиваше како их је запове |
ј војсци јездила.</p> <p>Мало час па се од турске војске одвоји једна четица од седам коњаника, |
е своје а к десноме крилу прође, кад се од један пут окрете и погледа к пољу, којим су три Срби |
питаху за јуначко здравље.{S} Никоме се од својих другова кнез Гојко није толико обрадовао као |
. „Не би ни тога било, јер ниједноме се од мојих јунака није прохтевало да се на једно дете саб |
да је Кнез Лазар погинуо, стресао би се од ужаса.{S} Чинило му се све то као један тежак и стра |
ро беше.</p> <p>„Не знам шта је, али се од шаторова војводине свите чује вика, и неко на глас з |
ман се сав стресе од ужаса, прекрсти се од чуда, па, окренув се целоме ономе доиста у препаст и |
неколико година у Дубровнику, учећи се од калуђерица Дубровачких.{S} Још неколико убода танком |
својој — кад све то угледаше, свакој се од њих срце некако размекша, а очи брзо сузама напунише |
а придође, него ми једни исти боримо се од ране зоре са три одморне војске, која једна за друго |
on" /> <pb n="48" /> <p>Сутра дан су се од ране зоре па до у залазак сунца разлегале трубе са З |
орска момчадија, те живо растави таласе од народа.{S} Иван Порубовић, сав светао у лицу од радо |
S} Сунце се на Западу спуштало у таласе од растопљеног злата и пурпура.{S} Милина је било погле |
сунце похитало, да се извије иза завесе од неколиких лаких облачака, па да види тај красни приз |
оветарац, који им запири у лице, донесе од некуд заповест „Стој!“ Застаде им реч у грлу и дах у |
да се онај узвик „Јадна мајко!“ пронесе од уста до уста, те се начини као жубор лишћа пред кишу |
нож у срце сјурио, игуман се сав стресе од ужаса, прекрсти се од чуда, па, окренув се целоме он |
ласни и оштри узвици из оне сјајне ките од господе: „Шта рече, јуначе, по Богу?!“ — „Не, човече |
олико пута.{S} Пружи се и паде на прсте од руку својих, и метаниса три пута.{S} И кад трећу мет |
исток лежало је велико отворено огњиште од белих камених плоча.{S} На њему су стојали велики и |
мојих људи под мојим шатором, сваки ће од њих мирно спавати на мирисном сену под красном зелен |
живи и здрави као три пријатеља, или ће од нас тројице само један измилити жив, али и он ранама |
здано. „Нека је слава Богу!{S} Један ће од нас двојице на Косову погинути, а може бити баш и об |
од шуштања поветарца кроз грање и лишће од дивљих ружа и зелене леске.</p> <p>„Зар доиста певај |
вно опремљеног у ките и кићанке и узице од црвеног свиленог конца, и прође полаганим и таласаст |
а, загледа се у оно пребледо младо лице од тако велике лепоте; гледаше га; гледаше га; полагано |
уге с јестивом, шарене чутуре, гомилице од јабука и другог воћа, венци од плавог и црвенога цве |
Осташе отворене продавнице и радионице од сребра и злата, што их у Крушевцу држе Дубровчани, К |
као да је медвеђа; лице, и голе мишице од рамена, и голе ноге од колена, поцрнеле од препеке у |
бити, најпосле и заспао, али не могаше од оног танког извијања и зуцања оних лакокрилих свирац |
леда у свога унука, који се сав тресаше од плача.</p> <p>„Издахнуо је на рукама мојих јунака, д |
под шатор!{S} Милош беше блед и дрхташе од гнева, али се горко осмехиваше, па, винув се коњу у |
дини обнесвешћен.</p> <p>Турци одјахаше од коња па се искупише око рањених Срба.{S} О Ристивору |
ма својим, па је онда полагано одмицаше од себе, погледајући је испод својих густих веђа нешто |
и војводиној.{S} Неко од господе грцаше од плача.{S} Стари кнез Градоје јечаше као да се некака |
/> <p>И онда се таласи од народа одбише од двора и повијаше за кнезом Градојем и четом његовом |
да вам кажем: прво, зато што се — тобож од страха од Агарјана и њихове најезде — везују пријате |
аге воље пристаде на ово што стари кнез од њега тражаше.{S} Она би се двојица може бити војводи |
си кнегиња и госпођа од Орлова Града, и од свих наших баштина, и од свега нашег народа на тим б |
рлова Града, и од свих наших баштина, и од свега нашег народа на тим баштинама.{S} Што ти опрос |
а, који овамо на Косово воде од Ибра, и од Босне, и од Зете, и од Арбаније, и нека сваку чету, |
о да боље чује.{S} Војвода беше блед, и од часа на час стресаше се као да је у грозници, превла |
о на Косово воде од Ибра, и од Босне, и од Зете, и од Арбаније, и нека сваку чету, коју сретну, |
воде од Ибра, и од Босне, и од Зете, и од Арбаније, и нека сваку чету, коју сретну, пожуре, да |
жубора бистре воде по шареном шљунку, и од шуштања поветарца кроз грање и лишће од дивљих ружа |
и препис од књиге Господина Кнеза.{S} И од Бога ти здравље!“</p> <pb n="17" /> <p>„Да чудне ми |
и се не деле од свога Господина Кнеза и од свога рода кад ваља гинути|“</p> <p>И сва дружина, с |
ах овамо дође!{S} Његова ће малвасија и од сада бити наш оцат, као и до сада увек што је било!{ |
„Не, не; сунца ми, поштена је девојка и од доброг рода!“</p> <p>И још је много којешта причао Р |
а ти јавим, шта чусмо овде од крчмара и од једнога сељака са Ибра — кога ено тамо у кошари спав |
ећеш?{S} А прочитаћу је и брже и боље и од патријарха Спиридона, а некамо ли од старога попа Ка |
ојих доглавника у кафтанима од црвене и од зелене вунене тканине.{S} Не говорећи ни речи, свеча |
гроб на ковчег војводин рекав искрено и од срца: „Нека ти је лака земља српска!“ Постојаше сви |
ере, била то кривица — нека је просто и од мене, и нека је занавек опроштено.....{S} Народе, чу |
уно, и малих и великих.{S} Велике већ и од невоље знамо и познајемо: али с оним малима права ти |
честити Кнеже Лазаре?!...{S} Еј, шта би од тебе, моја Србадијо?!“</p> <p>И старац покри лице ру |
оведу сваког путника и војника, који би од Косова долазио.</p> <p>Кнез Градоје дочека војводу с |
можемо забацити наше владике!{S} Што би од Светих Отаца и смели не смемо од наших владика!“</p> |
ро.{S} И ако је сва војска била у борби од зоре, без замене и без одмора, и ако се овде и онде |
Боривојем Ристивор.</p> <p>„Ми смо Срби од Орлова Града.{S} Не стигосмо да гинемо уз нашега чес |
вављене очи своје, — „и ако смо другови од детињства, и ако смо у младости заједно вино пили и |
ило!“</p> <p>„Тако је!“ привикаше многи од господе.</p> <p>„Вама се чини да је тако!“ рече кнез |
стани, кнеже Орловићу!“ привикаше многи од гостију. „Пусти Гојка да се поткрепи мало слатком ма |
И није друкчије!“ привикаше живо многи од господе.</p> <p>Стари Градоје састави своје густе ве |
и!{S} Тако је!“ привикаше одважно многи од господе са свих страна око кнеза Градоја.{S} Старац |
.{S} Узалуд гледаше час један час други од она два млада човека да га у разговор увуку.{S} Знал |
и, и молио бих војводу, да нас ослободи од таквих другова!“</p> <p>„Ево ћу им ја“ узе реч војво |
ер с овом гомилом слабо наоружаних људи од сваке вере а и без сваке вере, не сме да излази на К |
могу!{S} Ама ви сте, синци моји, млађи од мене!{S} Припашите ви оштре маче, прихватите шестопе |
ма?!{S} И ако сте по годинама сви млађи од мене, не бојим се ја ни пити с вама, а камо ли вечер |
,“ настави поп; „није само да сам млађи од тебе за десет година...“</p> <p>„Каквих десет година |
пронађу памет!{S} Из ових стопа одлази од мене.{S} Није Косово за такве, нит си ти за Косово!{ |
арод око нас!“</p> <p>„И нико сигурнији од нас, да ћемо распрштати Агарјане као јастреб јато го |
ратове погледајући према главној капији од двора.</p> <p>Тек најпосле ето га испаде Ристивор, г |
аше све Приморце на збор.{S} Најстарији од њих рече само оволико: „По закону ове земље нисмо ду |
<p>Кнез викну својим војницима да сваки од њих приђе к попу Каритону, да целива икону, и да се |
узбунили и ужурбали, и као да је сваки од њих хтео својим цвркутом да надцврчи сваког другог, |
“ привикаше господа сложно у глас, неки од њих као у истини запрепашћени, а други опет ударише |
каше гости војводини изненађени, а неки од њих усташе из својих столова. „Дај га, војводо, овам |
роклето му име и колено!“ повикаше неки од властеле гневно, док други питаху: „Ама, ко је, казу |
и од патријарха Спиридона, а некамо ли од старога попа Каритона!“</p> <p>„Што сам те давао на |
а да није мученик овога света?!{S} Али од свих мука, на које те живог метасмо, чини ми се, нај |
а и кнезовима, великој и малој властели од ове земље?!“ беше одговор кнежев. „Ако на кога падне |
да си ми какав јунак, ма и не био бољи од мене, па да те поведемо| Али овако.... махни се, поп |
ди!“ рече старац.</p> <p>»Како би се ми од тебе, дедо, одвајали?“ рече млади унук његов.</p> <p |
ше, изиђе висок и личан човек, у долами од црвене чохе богато златом извезене, са свиленом чалм |
понашаше као да он једини онде нема ни од кога смртног какав опроштај да тражи.</p> <p>Ристиво |
д стотину одморних људи?!“...{S} Али ни од куд никога! „Ох, што их нема!“ уздахнуо би Кнез глас |
па кад већ види да она слути да јој ни од мене добри гласи стићи не ће, онда нека јој преда ов |
>Била је сасвим просто одевена у хаљини од некакве танке вунене тканине, утегнуте око витког јо |
.</p> <pb n="85" /> <p>И онда се таласи од народа одбише од двора и повијаше за кнезом Градојем |
ето му стигоше за све нас весели гласи од Крушевца!{S} Господар нас зове на Косово!{S} Него ев |
лу своје добре мајке проводио на тераси од двора, на којој је у хладовини тако често с њиме сед |
ед лицем Господа Бога опростио, како ти од свега срца ми овде на земљи праштамо, добри наш војв |
доје нестрпљиво; „знамо сви да си му ти од раног детињства његова веран и добар слуга био, али |
господару: не ћеш ти мене данас отерати од себе ни мачем, ни буздованом, а камо ли љутом запове |
ико их год има, па да видиш шта ће бити од њих!...{S} Док само наш Градоје као град грухне, сле |
ођа Мандалена погледаше по својој свити од дворских девојака.{S} У влажном јој оку засја једна |
“ питаше озбиљно кнез па се узе крстити од чуда. „Како?...{S} Зар ја достојан да легнем на пост |
и сам дубоко узбуђен, и узе се крстити од чуда.</p> <p>„Уђи па види!“ рече му кнез Вукан. </p> |
ком обгрлила, као да хоће да га заштити од некакве невидљиве опасности.</p> <p>А млади Боре, ко |
путем своме дому, да тамо дочека вести од Крушевца!{S} После боја копљем у трње!“</p> <p>„Збиљ |
е на земљи пред скрињом и при светлости од оне жуте воштанице писаше нешто брзо, а суза за сузо |
коси према њему.{S} У бледој светлости од свитања лепо се могаху видети и коњи и гомиле људи у |
певања!{S} Као да не могаше ништа чути од жубора бистре воде по шареном шљунку, и од шуштања п |
.{S} Зар ми да бегамо2!{S} Зар Орловићи од пет стотина година свагда ишли <pb n="196" /> напред |
е чудотворне иконе, и толике свете моћи од великих светаца и чудотвораца, и зар око светаца, и |
рчмарица причаху што су као прошле ноћи од Босанаца слушали, стиже један сељак са Ибра па рече |
се окрете и приђе к њој, сав блистајући од радости, она му паде око врата и ижљуби га у оба обр |
и у један и у други образ па, грцајући од суза, рече: „Ја теби, добри наш Ристиворе, немам шта |
сам знојав и прашњав.{S} Не одјахујући од коња, скиде клобук, поклони се војводи, па узбуђен, |
торица, који би јутрос појахао одмичући од бојнога окршаја!“ „Тако је!“ громко одјекну вика из |
ојводи, па узбуђен, брзо и силно дишући од наглог јахања, узе да говори:</p> <p>„Господине војв |
је срећно и честито, и јесу бољи јунаци од нас!“</p> <p>„А шта ми се ти сад ту правиш неки суди |
дну значку бубњем озго из стана, остаци од оне друге чете распршташе, сваки њен коњаник, који о |
а...“</p> <p>И опет га прекидоше узвици од тешкања и срдње од стране господе. „Ех, да зле смо < |
путио се беше к једином храсту на ивици од њиве, под којим је угледао неколике старије људе.</p |
ј господи српској писали неки отпадници од наше свете вере што су сада велике војводе у Агарјан |
гомилице од јабука и другог воћа, венци од плавог и црвенога цвећа пољског измешанога са јечмов |
пред саму битку проносило се по војсци од уха до уха да око Господина Кнеза има издајника.{S} |
амену и шестоперним буздованом о јабуци од седла — ставио се испред велике заставе, па би наизм |
покушао да уснама полагано дохвати крај од доламе старога кнеза, као да захвалан хоће да целива |
.</p> <p>Мандалена дохвати журно разбој од шимшира са довршеним везом, и хтеде се уклонити, али |
Кнез и сва Србадија знаде колико си јој од педесет година амо на бојиштима славу дизао.{S} Знам |
брзо сузама напунише.{S} Тек се једној од њих уз уздах оте узвик: „О, јадна мајко!{S} Јадна Го |
млади бор, стојаше само на један корак од старога кнеза у великој храстовој столици.{S} Изглед |
али никако да ухвати ма и најмањи одјек од топота ма и малобројне коњице!</p> <p>Тек ће мало по |
кнез Градоје кренуо, кад дојаха коњаник од чете кнежеве, и донесе писмо војводи.</p> <p>Војвода |
им да му кажем, а видех га где се и сам од себе крсти и клања!“ правдаше се Ристивор.</p> <p>„Е |
рихвати кнез Вукан. „Али, кнеже, ти сам од свих нас овде најбоље знаш, колико је ова наша земља |
наш Господин Кнез!“ настави он опет сам од себе. „У вече би искупљао <pb n="138" /> око себе св |
ој сребрној скрињи коју је са комадићем од часног дрвета и другим неким светим моћима кнез Град |
/> ово:{S} За доказ да ми војводи нашем од свега срца праштамо — све кад би и била истина да се |
пају с рукама црним од угарка и крвавим од крви невиних жртава, па траже светитељска кола за св |
ва и Сила Часнога Крста, била са сваким од нас и са свима нама који излазимо да се боримо за Кр |
адом, дугом косом, образима препланулим од сунца, црним очима из којих муње севаху, и кад се ос |
м људима враћам моме дому, да га браним од сваке напасти!“</p> <p>„Благо Господину Кнезу на Кос |
и кнеза Добромира да преноћи под једним од њихових шаторова, који с војводиним беху разапети на |
м војводином а прибодену у земљу једним од малених потајних ножића његових.</p> <p>Додадоше је |
слуге његове приступају с рукама црним од угарка и крвавим од крви невиних жртава, па траже св |
дним гласом, јасним као сребро а мекшим од сребра.</p> <p>Полагано и смерно, и све бирајући где |
рчеву главу и прса, подупреше га гужвом од простирака и свакојаких тканина што се под богатим ш |
да је теби дамо, него ли ма коме другом од наше властеле.{S} Али, добри човече, што је ниси про |
араху у гомилицама пред главном капијом од двора.{S} Многима је око срца нешто хладно било.{S} |
а се сиви соко један, са малим калпаком од скрлатне кадифе на глави.</p> <p>Према старцу, и сам |
о зајеча тихо и потмуло као неком јеком од гусала, као да је млади витез далеко, далеко тамо у |
раво к своме шатору не рекав више ником од њих ни једне речи.</p> <p>На уласку у шатор заустави |
ких.{S} Још неколико убода танком иглом од биљура, још неколико потеза свиленим концем, још нек |
, његова широка прса покривена панцером од позлаћених плоча, у које се на јутарњем сунцу једва |
не, утегнуте око витког јој стаса пасом од плавог аксанита извезеног сребрном жицом и спутаног |
и трепер, који сад беше напојен мирисом од тамњана и босиљка.</p> <p>И ако му ледени таласи зап |
тким поветарцем,који се напојио мирисом од босиљка, ружа, и липова цвета!{S} Није чудо што су с |
амдесет лета, са унуком својим, дететом од петнаест лета, Господину Кнезу на Косово иде?!“ Иди, |
або осветљеној соби, са осетним задахом од уља које гораше у сребрним кандилима пред иконама у |
за тај посао останите ето ти и твој кум од старина, кнез Вукан, и нека остану сви игумани и сви |
помињала!“ говораше кнез Нинко, прозван од другова кнез Винко, па се узе љуљати главом и намиги |
дана Ристивор се био наслонио на један од оних бршљаном застрвених ступова што у мраморној авл |
лицу видела радост, што ето стиже један од оних јунака, с којима је Душан ширио границе царевин |
Отаца, а они тако наредише јер је један од најтежих грехова пред Богом, да човек сам себи живот |
светац свагда помагао.{S} Ето чуј један од многих доказа.{S} Дошао незнан властелин у двор овај |
а преда мном мачевима борити док један од вас не падне мртав.{S} Онај који остане жив имаће да |
него поглавито што је старац био један од ретких остатака од оних јунака, који су под Душаном |
там: шта ћеш на Косову, ти старац један од седамдесет и пет лета, с једним дететом, какав је ет |
одице Тројеручице, коју је један игуман од рода Орловићева пре стотину година донео из Свете Го |
дође да те питам: а које је добро Душан од свега тога видео?{S} Не казујеш ли и сам да је то би |
радоје беше силно раздраган.{S} Први он од властеле поче да помаже духовницима, да им појање шт |
ричаху како је Ристивор једнако одбијао од шатора таласе народа шапућући: „Мичите се, браћо, да |
ињак.{S} У даљини се опет чуо тутањ као од грмљавине.{S} Старац викну неколико пута:</p> <pb n= |
ам под шатором остајао, онда би тек пао од силног умора на столицу, наслонио чело на руку, а ру |
и ли ти главом кнез Градоје, стари Орао од Орлова Града?!“</p> <p>Кнез Градоје — који не скидаш |
је још, кад је малено дете био, слушао од своје дадиље, како, кад год прави јунак погине, Бог |
p> <p>Дугачка зидина према овој, а лево од огњишта, исписана је била сва великом сликом онога у |
ш из ње и извире.{S} На ливади, на лево од двора, овце и јагањци се збили у гомиле, спустили сн |
ва три скока истераше своје коње у лево од старога кнеза.</p> <pb n="176" /> <p>„Помислих да ни |
вака кап српске крви да спасе отачаство од Агарјана, то теби није ништа“ рече кнез Градоје с пу |
и испричах му како је спасла своје чедо од орлушине, <pb n="28" /> а ти и поп Каритон грунусте |
у двор ваш.{S} Слушао сам вас и служио од свег срца, јер ми је и лако и мило било да вас све с |
нез Градоје мало оштрије. „Видећу ја ко од њих сме да дигне руку, кад је овде војвода!“</p> <p> |
ке, па би повикао: „Децо моја, да ли ко од вас види да нам откуд долази нова каква чета ма од с |
да ја с мојим људима, и ако хоће још ко од господе са мном, пођемо још данас у Косово, да однес |
у и педесет хиљада људи, који су далеко од Косова, кад се бој почне да бије!“ рече кнез Градоје |
, као да је оком мерио колико су далеко од храста, под који се зауставио био, па се онда окрете |
појахаше мало даље зеленим пољем, неко од млађих људи рече, да види пуно вењака и колиба на по |
асно јецање у свити војводиној.{S} Неко од господе грцаше од плача.{S} Стари кнез Градоје јечаш |
можда би нам срећа јуначка дала да неко од нас, с мачем у руци и погине, те да се олакша грех, |
S} Кажу, брате, да пре него што ће неко од господе овога двора да умре ил’ погине, прилика једн |
весело здрављаше са кнезом.{S} По неко од млађе господе љубљаше га у руку, а војводини дворани |
игурно опет издаја!“ привикаше неколико од властеле из свите војводине.</p> <p>„Издаја!{S} И ни |
околову оку ништа измакло није.{S} Нико од њега не зна боље да ли има тамо каква опасност, да с |
кавице, нити смо људи без душе.{S} Нико од нас не ће ништа теби пребацити, јер сви смо подједна |
око Кнеза на хиљаду коњаника; али нико од њих да послуша заповест, нико да се макне! — „Кнеже |
верни мој војводо.“</p> <p>По дуго нико од млађих не смедијаше да што проговори, а старац не мо |
га нађе; а под сигурно знам, да му нико од нас не би ни хтео ни умео помоћи!“</p> <p>Опет удари |
ак био.{S} Што је мало светлости падало од једне воштане свеће, која је више главе младога војв |
Небо је било ведро.{S} Чисто се усијало од јаркости жаркога сунца.{S} Владала је жестока запара |
разорило, колико је невине деце скапало од глади, све то тобож у богоугодној борби за Православ |
да је издајство оних на Косову потекло од мога немара да вас <pb n="148" /> на време Господину |
крекетање жаба, као да оно велико коло од млина окреће некакву џиновску чегртаљку.</p> <p>Из с |
лвасијом!{S} Путник је, сухо му је грло од прашине!“</p> <p>„Казуј прво, како је Господин Кнез |
е изгинуло на бојним пољима, или помрло од рана и болештина по кућама својим.{S} А ово сад што |
за, и учинила те је од месец дана овамо од туге и жалости остарео више но за десет последњих го |
Што би од Светих Отаца и смели не смемо од наших владика!“</p> <p>»О, Каритоне, Каритоне!{S} Ка |
у у његову вечном сну, „да се одмакнемо од овога шатора, под којим наш војвода мртав лежи, да с |
на.{S} Камо наше среће да њега слушасмо од самог почетка!{S} Браћо моја, војници <pb n="159" /> |
стати и Богу се помолити, па онда једно од овога двога: или ћете се ви измирити, или ћете се ов |
} Остављам вам да бирате само ово једно од овога двога: или ћете га опојати са вашим костима зд |
чним загрљајем опростише се нежно једно од другога.</p> <p>Ристивор осети како му је срце пуно, |
pb n="25" /> <p>Дугачка зидина на десно од огњишта била је окићена, и готово сва застрвена, шти |
ван на ледину само један корак на десно од Јабучила.</p> <p>Ристивор скочи с коња да дигне бузд |
ију загрејати ваљало.{S} И лево и десно од огњишта стојаху — као оно у цркви пред олтарем — вел |
ане према средини слике онда види десно од себе широко поље зелено, кроз које вијуга бистра реч |
S} Зар <hi>ја</hi> поред тебе, па ти то од себе да учиниш?!...{S} Ето, Бранко“, — па погледа у |
едини авлије начињено је округло корито од шареног мрамора, у које је падала вода, која је из к |
з и рече му: „Нека ти је, синко, просто од мене!{S} И нека су ти и данас и свагда Бог и свети Ј |
но, пуно јунаштва!{S} Нека ти је просто од нас, а на сигурно ће ти и Бог опростити!“</p> <p>И о |
има у тамници двора нашег...{S} Све што од вас тражим то је: да се сви — и мушко и женско, и мл |
и узе да говори:</p> <p>„Није лако што од мене тражиш, госпођо кнегињо!{S} У старога господара |
цар Агарјански са силном војском кренуо од Дринопоља путем у Србље.{S} Ено нам је и нов поклиса |
е преносе глас да је цар турски погинуо од руке војводе Милоша.{S} Наступасмо ми слободно и све |
и старац један, одевен у господско рухо од Дубровачке скрлатне чохе, са жутим, меканим чизмама |
су као да су се преобукли у чисто рухо од свежег зеленила, и да чекају да буду сведоци некакве |
који се препаде видев да му се господар од збиље наљутио.</p> <p>„Не, не, не!“ викаше старац св |
ашћен, па се удари руком о колено. „Зар од онолике војске никога нема да иде за мном на Косово, |
ено у дну Косова како се бели као пехар од белог мрамора!“</p> <pb n="186" /> <p>„Где је?“ упит |
езу и кнежевој војсци!...{S} Мене и вас од данас везује нова једна веза — брига за нашим јунаци |
дина нам Кнеза Лазара.{S} Ево ти препис од ње па види шта пише.{S} Ја знадем Господин кнез не м |
Видов Дан, добро је.{S} И ето ти препис од књиге Господина Кнеза.{S} И од Бога ти здравље!“</p> |
у плаво а час у румено, није као патос од шареног мрамора, и зар нису српски јунаци, гинући за |
јега обале беху обрасле у густи преплет од купина, дивљих ружа, вињага и леске.{S} Изнад ове зе |
од Царевом Громадом, на добар стреломет од шатора Орловићева.</p> <p>Спустио се на поњаву под с |
ога господара!{S} Вика од јунака, топот од коња, звека од оружја њега раздрага и срце му запали |
које могаше боље чути, ослушкује топот од коња у војске која му следоваше.{S} Али, на своје ве |
десно час лево ухо, да боље чује топот од коња који му из далека следоваше.{S} По топоту, који |
му ране лаке биле,</p> <p>Дође заповест од Алај Бега, да Турци на својим рукама донесу под њего |
И као да не могаше да поднесе светлост од свечева погледа, наднесе десну руку над густе веђе с |
дубоки поклон, приђе и пољуби јој скут од горње хаљине и онда, још једнако зажарен у лицу — ал |
еко чувени као „српски соколови“, а већ од како се прозваше Орловићима старали су се да не поср |
лимо!{S} Али ето се мени чини да се већ од поодавно Бог нешто срди на нас Србадију.{S} Да јесмо |
га готов рад који с толиком пажњом већ од два месеца ради!</p> <p>Млада се жена усправи; дахну |
ојводе Радича, властелин Иван Порубовић од Дреновца!“</p> <p>Млад човек, који гологлав следоваш |
товима између кула.{S} Сваки је Орловић од пет стотина година овамо волео да дода по неку грађе |
јводо!{S} Мој дед, кнез Градоје Орловић од Орлова Града вели да напишем ово овако:{S} Војводо, |
ојна не сврши нека кнез Градоје Орловић од Орлова Града буде војсци старешина.{S} Камо наше сре |
твицу, и скочи у седло као да је младић од двадесет а не старац од седамдесет лета!</p> <p>Сад |
одреди.</p> <p>Боривој је красан младић од петнаест година; очима и обликом подсећао је живо на |
јске!“ По гдекоји момак, још онако врућ од скакања у колу, повикао би: „Ето ја бих, ама како ће |
угуши глас, јер се у томе часу на прагу од њихове собе јави прилика једне високе, сувоњаве, сре |
} Милина је било погледати на ову слогу од топлих и нежних боја и мирне свечаности.</p> <p>Млад |
ћи једном руком њену руку а другом узду од свога коња:</p> <p>„Синко, додај ми твој клобук!“</p |
нцем, још неколико завежљаја на наличју од веза, и ево га готов рад који с толиком пажњом већ о |
ну заставу Орловића побио у читаву умку од пољскога цвећа; испред ње сложио у три купе мачеве, |
не од собе па се устави на самом уласку од оне позорнице, у којој је кнегиња стајала.</p> <p>„З |
, кликтању, гласном смејању, и у треску од лакога момачкога скока у колу пуном красних девојака |
о вођице Лабуду, склопио руке на јабуку од седла, саставио калпак с густим веђама својим, седи |
старац скиде калпак, обеси га о јабуку од седла, а сам се полагано спусти на колена.{S} Прекрс |
ојводино положено у ковчег на брзу руку од сухих храстових дасака склопљен.</p> <p>Око тога ков |
ад постеље Ристиворове по високо у углу од два зида стајала је некаква велика икона, а пред њом |
на Косово, да одбијемо Агарјанску силу од наше Хришћанске земље!“</p> <p>„Хоћу ли им казати ка |
ремена настала кад је ето и старом орлу од Орлова Града невоља, да своје мисли савија и завија |
род прича да је прве темеље и прву кулу од тога двора још цар Тројан сазидао и да се онда тај г |
езу, да цар Агарјански истом чека да му од Караманије дође његова најбоља војска, јер с овом го |
поклонимо, да му данак плаћамо, и да му од Србаља најбоље јунаке сваке године шаљемо, да за њ и |
Кнез Лазар писао Марку и нудио му да му од своје драге воље пред српском господом уступи престо |
оме скупу од јунака <pb n="40" /> једну од многих јуначких песама, које је тако лепо уз гусле к |
у пред шатором стојаху сабијени у једну од препасти занемелу гомилу.</p> <p>„Зар не видите,“ на |
“ Не умем ја вама описати ону грмљавину од кликтања, онај наш радосни занос!{S} А како да вам и |
плаве ластавице.</p> <p>У густом грању од стародревног бршљана, који се припијао уза ступове и |
о у царству снова певао некаквоме скупу од јунака <pb n="40" /> једну од многих јуначких песама |
аком низ брдо, а правцем к једном ступу од дима и пламена, који се на источној страни Косова ви |
Орлова Града.{S} На отвореноме прозору од шестостране куле седела је кнегиња Мандалена, сетна |
на праг од његове собе на првоме спрату од Нове Куле.{S} Ту им старац пружи десницу, коју они с |
у своме красном <pb n="55" /> преплету од сребрних жица, лежао је поред њене десне руке; према |
p> <p>„Ево га овде у овоме мрачном куту од шатора пребијен на двоје на троје!“ рече кнез Гојко. |
полагани ход некога, који ношаше обућу од мекане коже.{S} Опет му удари у образе ледени и влаж |
S} Али јава би му, под бледом светлошћу од свитања, показала само — мртвог војводу Радича с мал |
а трпезе, нити се весела господа дизаху од пехара.{S} Није се више знало ни кад се почиње дан н |
сниско главе, па убрзаним дахом дактаху од врућине.</p> <p>Нигде облака; али се овда и онда из |
а.{S} Иван Порубовић, сав светао у лицу од радости, допре до старога кнеза, пољуби га у скут и |
ма.{S} Кад виде војводу мртва, и кад чу од кнеза Градоја да је сасвим очевидно да је он сам сво |
и вашим молитвама откупљујете моју душу од небесних митара, нити тражим да ви вашим метанијама |
; дођох да те убијем; три пута се дизах од трпезе да ти отровани нож у прси сјурим; и три пута |
књиге коју <pb n="118" /> јутрос добих од кнеза Будисава Витковића.{S} Ево види сам шта пише!“ |
велику жуту воштаницу, коју ја донесох од игуманова ђакона Јеротија, јер игумана не могосмо на |
ло.</p> <p>„На крај само ономе, што чух од мога кумашина Бошка Југовића!{S} Али има још пуно др |
Боривојева, оплетена била, читав венац од белих и румених ружа.</p> <p>Још пре него што почеше |
ињао, као да хоће да пролети кроз венац од седам ружа, у које се умештаху седам дебелих свећа о |
е ли допустити да само он један, старац од седамдесет лета, са унуком својим, дететом од петнае |
ао да је младић од двадесет а не старац од седамдесет лета!</p> <p>Сад приђе други један по ста |
/p> <p>Била је то и богата кућа.{S} Још од пре <pb n="2" /> сто година у планини Голубињу, која |
све листове Некудимове верне службе још од оних дана кад га је као малено дете носио на рукама |
ства српског, а о којима је Боривој још од раног детињства слушао тако многе и тако дивне приче |
, па се сав стресе и отвори очи,</p> <p>Од онога кандила пред иконом просипала се тиха и слаба |
Немања дао да се зове Орловићем.</p> <p>Од прилике једна трећина патоса од трпезарије, и то она |
је руке, он онда јетко рече Ристивору: „Од овога часа ниси више мој слуга ни мој властеличић!{S |
ас му дрхташе кад поче да чита:</p> <p>„Од мене Кнеза Лазара, Господина свој српској земљи, теб |
а глас, разговетно и размерено:</p> <p>„Од Војводе Радича кнезу Градоју, љубимом ми пријатељу, |
, што ти је?{S} Што сузе лијеш?</p> <p>„Од радости, бабо, што ево, хвала Богу, доврших вез, мој |
веда!{S} Ти ћеш да пратиш кнежевића ево одавде од овога грма па до у Орлово.{S} Јеси ли ме разу |
и пред небом и на земљи!{S} Ми гледамо одавде цркву, у којој је гроб нашега Господина Кнеза Ла |
во ме, дедо!“... „Ево мене, господару?“ одазваше се весело млади огранак дома Орловића, и његов |
еше нешто угушеног урликања.{S} Њима се одазваше многобројни пси по разним крајевима двора.{S} |
ме <pb n="45" /> се она својим уздасима одазивала.{S} Али сва њена уздисања не могаху да свале |
ду и рече:</p> <p>„Ево ко ће се јуначки одазивати твојим позивима, кад мене више не буде било!“ |
<p>Али се ни стари кнез ни Ристивор не одазиваху.</p> <p>„Пали су и један и други!“ викнуше му |
у наслонио на зидове од малих и великих одаја и дворана у којима је живео.{S} Са те терасе глед |
терасу па се склонише у једну повелику одају у којој беше већ тако мрачно, да наредише да се в |
није друго него света душа његова, која оданде на нас тројицу овде гледа!{S} Да скинемо калпаке |
мислили да у теби куца не само верно и одано него и крепко мушко срце.{S} Немој ти сад ту нари |
убима, врати се и сам на своје место па одатле, не седајући, узе да говори:</p> <p>„Зар нас ниј |
а на бориште код војводина двора, да се одатле сва војска крене у Четвртак пред вече или у Пета |
настави он своје причање. „Наша војска одби први, па други, па и трећи напад непријатеља.{S} С |
е, и ако им мало час кнез онако попреко одби ону молбу о перперама.</p> <p>Госпођа Мандалена, к |
м тренуцима.{S} По више њих имало је да одбија ударце, а по гдекоји је понео за спомен плаву, а |
По још причаху како је Ристивор једнако одбијао од шатора таласе народа шапућући: „Мичите се, б |
ер нас Господин Кнез зове на Косово, да одбијемо Агарјанску силу од наше Хришћанске земље!“</p> |
им господарем, да као Хришћански јунаци одбијете Агарјане од наше Хришћанске земље, и да се нађ |
Сабору о Светоме Ђурђу први његов позив одбили.{S} И знаш, војводо, како вас одмах онда светова |
n="85" /> <p>И онда се таласи од народа одбише од двора и повијаше за кнезом Градојем и четом њ |
ј тражаше неће ли где у даљини увребати одблесак сунца о златни крст на Грачаници.</p> <p>„Еј м |
ше храбре Србадије, која не жали крви у одбрани отачаства, љубим те и поздрављам те, верни мој |
аћемо зар прилике да тргнемо мачеве, да одбранимо по коју српску главу, и спасемо по коју душу |
ми наказивао!{S} Захуктао си се само да одбраниш кукавице, па не умеш да се уставиш!{S} Ниси бо |
е српску земљу, којој крв ваша треба за одбрану!“</p> <p>Кнез Градоје изгледаше запрепашћен, ал |
ако је у истини!{S} Тако је!“ привикаше одважно многи од господе са свих страна око кнеза Градо |
м не може се опојати!“ прихвати одмах и одважно игуман Пајсеј.</p> <p>„Како да не може!“ запита |
ц.</p> <p>»Како би се ми од тебе, дедо, одвајали?“ рече млади унук његов.</p> <p>»Ако ћеш право |
изненадно негде у близини камена плоча одваљала са уста хладног неког гроба, или пећине некакв |
/p> <p>За тим кнез замоли војводу да га одведе у Душанову дворану, и да га ту за мало сама оста |
ним облаком.{S} Уведе војводу у крчму и одведе га право ка огњишту, на коме не бејаше ватре, ал |
његове.{S} Хајдмоте у цркву!“</p> <p>И одведе оба млада витеза у дворску црквицу где јутрења т |
е ни пуна хиљада војника, а треба да му одведем две хиљаде и пет стотина коњаника!“</p> <p>„Мол |
а и изведу рано зором на Змајев Вис.{S} Одведи тамо све наше коње из подрума дворских; искупи с |
стиворе, ево ти моје заповести:{S} Прво одведи властелина војводина и милога госта нашег у подр |
Огреших се тешко о све вас, јер вас не одведох на време Господину Кнезу да му помогнете победи |
="82" /> и Порубовић ће их ето сад тамо одвести и разместити.{S} А за тебе и твога унука спреми |
даде човека, који ће њега и његову чету одвести на преноћиште ако је какво за њих одређено.</p> |
да секу народ, и младу чељад у робље да одводе.{S} Имаћемо зар прилике да тргнемо мачеве, да од |
данас и у добри час стигне!{S} Нека се одвоје од сваке стотине по пет коњаника, па нека јуре п |
она одмакла била за стотину корачаја, а одвоји се и трећа чета од двадесет и једног коњаника и |
</p> <p>Мало час па се од турске војске одвоји једна четица од седам коњаника, који пођоше низ |
одмакла стотину корачаја а од војске се одвоји друга чета од четрнаест коњаника, па пође полага |
м, и ако их је кнез Вукан онако паметно одвраћао, зар нису и ти људи срца јуначна?!“</p> <p>Па |
же, само што се нем родио те не може да одговара!</p> <p>Лабуд би овда и онда некако замишљено |
онај њен светли, нежни и невини поглед одговара нечујним дахом: „Славо моја!“ Ово двоје младих |
ливени, ништа не говоре, ником ништа не одговарају; али са њихове жалости у оку и са намрштених |
} Мало је улазио у разговоре, кратко је одговарао на питања као и на пријатељска изазивања.</p> |
ски јунаци, да вам се живи предајемо?!“ одговараше стари кнез, па се мачем, који му Ристивор до |
е да се ни деца српска не боје Турака!“ одговараше с правом радошћу стари кнез баш у тренутку у |
нам ја шта би ти хтео, кнеже Орловићу!“ одговараше Миросав упорно. „Ја сам човек као и сваки др |
Ту сад госпођа Мандалена стаде, да чује одговор Ристиворов.{S} Млади витез по дуго стаја пред њ |
ј и малој властели од ове земље?!“ беше одговор кнежев. „Ако на кога падне клетва пашће на госп |
на Косово, да тамо дочека последњи наш одговор.{S} Знаш, војводо, да смо на Сабору о Светоме Ђ |
олуна.{S} Али ето нема од Марка никаква одговора! „Ми,“ вели Бошко, „ми говоримо Кнезу Лазару: |
стелин заједно.</p> <p>„Не знам ти дати одговора, јер те још не гледах на згаришту Агарјанском. |
и било, војводо, да вам и не казујем!“- одговори тихо рањеник. „Позлеђујем само своје ране, а о |
нагу!“</p> <p>„Тако и ја велим, кнеже!“ одговори поп, па збаци са себе мантију, засука рукаве о |
а црква опојати онога ко се сам убије!“ одговори Пајсеј.</p> <p>„Разумем ја да не да црква опој |
је задржао, док и ви тамо не стигнете!“ одговори Ристивор.</p> <p>„Господо, јунаци и браћо!“ пр |
ти да је разбију док не порасте већом!“ одговори још једнако сасвим стрпљиво кнез Градоје.</p> |
рећи док им се не бих ближе прикучио!“ одговори Ристивор.</p> <p>„Нека сад нема!“ прихвати ста |
>„Још се то не може да зна на сигурно!“ одговори рањеник; „зна се само да је било издајника; св |
анас?“</p> <p>„Е мој славни господару!“ одговори Ристивор невесело, па скочив с коња приђе к ру |
раво да ти кажем, ништа ми он не рече,“ одговори Иван; „него видех га како се на прагу поче крс |
p> <p>„Како ћемо се кретати за Косово,“ одговори му војвода сасвим без икаква узбуђења, „кад ет |
пун чуда.</p> <p>„Ех, синко, ја ћу...“ одговори кнез Градоје, затежући очевидно у забуни шта д |
<p>„Па видео си за трпезом ко га поче?“ одговори Миросав јетко.</p> <p>„Не питам то,“ рече војв |
ита кнез.</p> <p>„А ко ће ти га знати?“ одговори Ристивор. „Има их пуно, и малих и великих.{S} |
је властеле док су гости у моме двору?“ одговори војвода исто тако шапатом.</p> <p>Истом оне дв |
просто ни брком да макне, а камо ли да одговори на какво њихово питање.{S} Најпосле престаше и |
те ли где на Косову децу нашу“ па им се одговори: „Не видесмо ми њих нигде на Косову!“.....{S} |
гу|“ рече поп.</p> <p>Скочи стари кнез, одгурну љутито свој сто, збаци скрлатну доламу са златн |
ве по два коњаника упоредо загрљена.{S} Оде војска весело певајући.</p> <p>Осем нешто деце и мо |
вам је!... ама где је тај Ристивор?{S} Оде па пропаде!“</p> <p>„Ево мене, господару!“ викну Ри |
високој храстовој столици старац један, одевен у господско рухо од Дубровачке скрлатне чохе, са |
но на слику, коју беше увезла.{S} Исус, одевен у рухо бело као снег <pb n="8" /> седи на сниско |
јао је прав као бор, а у злато и скрлет одевен Санџак-Бег, заповедник ове турске војске, окруже |
да помажу!</p> <p>Била је сасвим просто одевена у хаљини од некакве танке вунене тканине, утегн |
ажаше поп Каритон у богатој златотканој одежди носећи на рукама, а на прса своја наслоњену, ико |
од дочекује с певањем, а поп Каритон, у одежди кропи нас китом <pb n="191" /> босиока.{S} И тек |
којој му је стајало празнично војводско одело.{S} Па онда ми заповеди да запалим ону велику жут |
господе и пуно слугу, све то у сјајном оделу, да је милина била у њих погледати.</p> <p>Угледа |
ке, сувоњаве, средњовечне жене, у црном оделу једне калуђерице и са дугачким, свиленим плаштем |
раза кроз гласно јецање, које брзо нађе одзива у јецању оних жена у гомили око њих.</p> <p>Млад |
ло јуначких срдаца, то се све за раније одзивало позивима својих господара, и то ти је све изги |
и, да смо ми желели да се позиву његову одзовемо, и да смо истина позно, ал’ тек опет изишли на |
ати.{S} Него да се најпре опростимо!{S} Оди, синко!“</p> <p>Рекав то стари кнез пружи своју дес |
еву!{S} Камо?{S} Дајте вина овамо!..{S} Одите овамо, да пијемо у здравље Старога Орла од Орлова |
кнеза добио наредио беше те су војници одјахали па се ставили у два реда, а он сам стао с разв |
нда своме свекру. „Боривој је с момцима одјахао у планину да огледају младог сокола, ког му Дуб |
рвавој ледини обнесвешћен.</p> <p>Турци одјахаше од коња па се искупише око рањених Срба.{S} О |
Ристивор, и сам знојав и прашњав.{S} Не одјахујући од коња, скиде клобук, поклони се војводи, п |
по чету како која пристизаше.</p> <p>Не одјахујући војвода нареди да се разапну шаторови за њег |
падале низ образе као крупан бисер.{S} Одједанпут се отрже својим мислима, устаде на ноге, пра |
да нам војводино писмо прочита!“</p> <p>Одједаред духну поветарац, влажан и хладан.{S} Од запад |
нда ободе коња и са своја два побратима одјезди некуда у ноћ.“</p> <p>Ту се сад рањеник подиже |
ухо шану, узјахао свога коња Јабучила и одјездио натраг у двор.</p> <p>Опазио је кнез како се с |
ра, појахао коња и праћен својом свитом одјездио пут Косова.{S} Оста на двору главни двородржиц |
о до прве зоре иза оне којом је Југовић одјездио.{S} По вечери уочи тога дана, — другог по одла |
иљак; али никако да ухвати ма и најмањи одјек од топота ма и малобројне коњице!</p> <p>Тек ће м |
Да видите ко су Срби, и стари и млади!“ одјекиваше Ристивор своме господару, па својим копљем у |
ека су проклети и овога и онога света!“ одјекну громко сва она гомила.</p> <p>„Станите мало, го |
д и девојчад не пусте, да им јасна грла одјекну веселим песмама?{S} Ти знаш да моба може да рад |
од бојнога окршаја!“ „Тако је!“ громко одјекну вика из хиљаду грла као да је из једнога грла. |
бива, али не могаше одолети срцу, да не одјекује својим кликтањем кликтању њихову.</p> <p>У том |
далена, сетна и невесела, и ослушкивала одјецима који до ње допираху.{S} И опет кад год би их ј |
рају да пронађу памет!{S} Из ових стопа одлази од мене.{S} Није Косово за такве, нит си ти за К |
, онда вам, ја, ваш војвода, заповедам: одлазите одмах у своје собе у овоме двору, па ће сутра |
дан другом а шта обојица нама свима.{S} Одлазите сад!“</p> <p>И војвода махну руком према врати |
па је првом зором која је осванула, по одласку Кнеза Лазара, појахао коња и праћен својом свит |
} По вечери уочи тога дана, — другог по одласку Кнежеву — он се јави Кнегињи па јој рече: „Имаш |
он свако своје хрвање са свецем мора да одлежи по три дана, сав модар као да га је неко кољем и |
и лако је господи!{S} Ако коме од њих и одлети глава, није тешко деци његовој, јер остају двори |
рак за оном првом.{S} И тек да је и она одмакла била за стотину корачаја, а одвоји се и трећа ч |
сретање тројици Срба.{S} Није та четица одмакла стотину корачаја а од војске се одвоји друга че |
под којим наш војвода мртав лежи, да се одмакнемо, велим, тамо под ону липу, па да се договорим |
ири војводу у његову вечном сну, „да се одмакнемо од овога шатора, под којим наш војвода мртав |
на постељу, на којој се наш велики цар одмарао?!...{S} Хвала Богу, и ако сам нешто мало почео |
д чујте ме добро!{S} Ево ћу се ја ноћас одмарати на овој поњави између вас двојице.{S} Сутра ће |
нас овде ми да се кренемо, у име Божје, одмах још овога јутра!{S} Или, могли би ево и овако: <p |
} Слуге му казиваху како се стари кнез, одмах по свршеном крштењу, повукао у свој шатор и да је |
вор заспа као заклан и ркаше громко.{S} Одмах у самом почетку стари кнез збораше тихо у два мах |
крај узбуни, па ма како било.{S} С тога одмах и драге воље пристаде на ово што стари кнез од ње |
{S} Нико не умеде казати како то би, да одмах после Недеље освану Среда, и да тек тада војска, |
ом вечерао, и рече: „Зове те војвода да одмах с петрахиљем и требником право к њему под шатор д |
викну Ристивору:</p> <p>„Иди му кажи да одмах овамо дође!{S} Његова ће малвасија и од сада бити |
д тебе знао?!“</p> <p>Госпођа Мандалена одмах сама приђе к Лабуду, убојном коњу старога кнеза, |
па нам га доведи у трпезарију.{S} А сад одмах пошљи по попа Каритона да овамо к мени дође, да н |
ш чему ваља!“ прихвати војвода па скиде одмах свој сребрни шлем, те и сви други учинише тако, и |
Рајку; кажи му да моју књигу не предаје одмах госпођи, него нека јој најпре каже, како се гласо |
</p> <p>„Господо, да пођемо у име Божје одмах!{S} И да се пожуримо да стигнемо кнеза Градоја!“< |
људе и свеце. „Потеци, оче, потеци горе одмах, кнез те чека; има да се чита велика књига која е |
како своје синове и браћу своју, да се одмах на војну спремате, јер не веровах клетвама поклис |
/p> <p>Кнез Градоје тада заповеди да се одмах сва војска спреми за полазак, а кнезове и властел |
ем Ивана Порубовића и да му кажем да се одмах с коњем спреми да још те ноћи пође у Двориње с пи |
зе реч Градоје, „дај нам заповест да се одмах за Косово кренемо!“</p> <p>„Шта рече?!“ привикаше |
гове хитре књигоноше, да нас зову да се одмах крећемо, кад би такве опасности било!“</p> <p>„Та |
а него зови сву своју властелу, нека се одмах скупи под твоје стегове, те је <pb n="18" /> води |
м, ја, ваш војвода, заповедам: одлазите одмах у своје собе у овоме двору, па ће сутра порота од |
а старчева сијну кроз речи његове, беше одмах запалио пламен у ватреном срцу младог Орловића.{S |
заповедаше кнез, те њих двојица пођоше одмах да учине како им рече.</p> <p>Није дуго потрајало |
по челу те косине.{S} Дуж тога венца и одмах испод њега беху неколики редови шаторова. </p> <p |
начини као жубор лишћа пред кишу, који одмах за тим пређе у гласно јецање и плакање.{S} Намрго |
тељи у једној по широкој соби при земљи одмах испод терасе.</p> <pb n="37" /> <p>Два се млада в |
ону нашем не може се опојати!“ прихвати одмах и одважно игуман Пајсеј.</p> <p>„Како да не може! |
нашем двору дугујете.{S} И пустићу вам одмах све сужње колико их год има у тамници двора нашег |
погледе њене.</p> <p>„Па да проговорим одмах са старим господарем!...{S} Зашто не би могло бит |
ив одбили.{S} И знаш, војводо, како вас одмах онда световах и мољах и преклињах, како своје син |
ућута, и само се <pb n="139" /> чујаше одмерени и јасни глас Господина Кнеза, глас који брујаш |
а, узе да говори гласно <pb n="70" /> и одмерено, тако да је сваку његову реч сваки могао добро |
</p> <p>„Звала сам те,“ поче она тихо и одмерено да говори; „звала сам те, да проговорим с тобо |
, и да има калуђера који су се у гусаре одметнули.{S} Али знате ли ви, господо, зашто је то зло |
{S} Поче игуман Пајсеј опет примицати и одмицати <pb n="158" /> листину, оштро гледајући у њу.{ |
аче к очима својим, па је онда полагано одмицаше од себе, погледајући је испод својих густих ве |
саслушаш.{S} Али кад ми заповедаш да се одмичем натраг, послушаћу те и у томе као и у свему!“ р |
ли њих петорица, који би јутрос појахао одмичући од бојнога окршаја!“ „Тако је!“ громко одјекну |
била у борби од зоре, без замене и без одмора, и ако се овде и онде почео опажати умор, и ако |
и да му се помолимо, па да грешном телу одмора дамо!“</p> <p>И онда поп навуче мантију, макну г |
</p> <p>И опет приповедач застаде да се одмори, и као да тражаше по својој памети чега још да с |
д,“ рече, „ево ти моје заповести: иди и одмори своје старе кости, и немој долазити у мој шатор |
сад ред, синко!{S} Пружи се па спавај и одмори се, а ја ћу сад већ стражу чувати!“</p> <p>Ристи |
/p> <p>Ту се ратник заустави да се мало одмори.{S} Владаше мртва тишина.{S} Нико не смеде да жу |
свити својој; „нека нам се војска ноћас одмори; одморите се и ви; мене оставите сама под мојим |
а ако га још у твојој чутури има.{S} Да одморимо и себе и коње до пред зору!“</p> <p>Тако и учи |
ојој; „нека нам се војска ноћас одмори; одморите се и ви; мене оставите сама под мојим шатором |
оја!..{S} Идите ви сад у своје колибе и одморите се!“</p> <p>„Вере ми, господару,“ рече Ристиво |
јамо!“</p> <p>„Идите ви у ваше колибе и одморите се!“ понављаше кнез Градоје мало оштрије. „Вид |
опет потискосмо Турке, и опет њима дође одморна војска, а нама — нико да придође, него ми једни |
су нам уморна браћа наша видела, да им одморна браћа у помоћ долазе, може бити да сотона не би |
усколебасмо.{S} Али им притече у помоћ одморна војска те потисну нас.{S} Тада Кнез Лазар изиђе |
едни исти боримо се од ране зоре са три одморне војске, која једна за другом у борбу ступаше!{S |
кретали за Косово, ваља да су нам људи одморни, чили и весели. <pb n="84" /> Ако проведу ноћ у |
ју, која, седећи на посниском а широком одморнику, застрвеном богатим простиркама, претискаше н |
уд долази нова каква чета ма од стотину одморних људи?!“...{S} Али ни од куд никога! „Ох, што и |
Чинило јој се да та једва чујна тутњава однекуд испод земље долази, и да тако тужно и тако жало |
ао на љуљашци, па не могаше.{S} Приђоше однекуд некакви танкогласни комарци, па, час око његова |
аљаше га много.</p> <p>Мало час па опет однекуд потмули тутањ у даљини.</p> <p>„Све ми се чини |
/> <p>„Ристиворе!{S} Ристиворе!“</p> <p>Однекуд доле испод терасе испаде на мраморну авлију мла |
ако и треба да је у глухо доба ноћи.{S} Однекуда му леден и влажан а тих трепер ваздуха запири |
е занесе и на меким својим перјанама не однесе у своје чудесно царство.</p> <p>Не мичући се слу |
са мном, пођемо још данас у Косово, да однесемо Господину Кнезу гласове од тебе, да му кажемо |
из подрума дворских; искупи сву чељад и однесите седла, и копља, и мачеве, и буздоване, и појас |
енике по пољу.{S} Дигоше ме и на рукама однесоше у најближе село где ми ране привезаше.{S} Од т |
лађима шта да донесу на трпезу а шта да однесу са ње, као и коме и кад да насипљу пехаре вином, |
в нешто војводи који само климну главом одобравајући, пође живим кораком својој чети.{S} Дошав |
га свога сина!“</p> <p>Диже се граја од одобравања са свих страна, али је надјача јека од горко |
> <p>„Не замери ми, војводо; али знадем одобрићеш што ћу рећи.{S} Сви сте ви ето под шлемовима |
чми на цареву друму код Цареве Громаде, одовуд Вучитрна.“ Ту Ристивор нешто запе и застаде.</p> |
„зар не видите да је војвода, не могав одолети <pb n="153" /> жалости срца свога, сам себи смр |
та тамо пред двором бива, али не могаше одолети срцу, да не одјекује својим кликтањем кликтању |
его и ако ми је зазор, баш не могу срцу одолети да те не запитам: шта ћеш на Косову, ти старац |
јводо, више ти ја чекати не могу.{S} Ја одох на Косово Господину Кнезу.{S} Тако ти светлог имен |
песме „Со свјатими упокој!“ Него куд ја одох?!{S} Опростите ми; знам није вама до тога како је |
нека нариче без суза!...{S} Ено видиш, одоше сви у село.{S} Нико ти не оста на њиви, до оно не |
е могу Богу молити за вас и без вас!“ И одоше попови и ђакони да траже коње и оружје.{S} С вели |
о, позатвараше продавнице и радионице и одоше.{S} Осташе отворене продавнице и радионице од сре |
S} Дај цареву перперу, дај војника, дај одради данас цркви, дај одради сутра кнезу, е па не мож |
ај војника, дај одради данас цркви, дај одради сутра кнезу, е па не може то све једна грбина и |
, <pb n="95" /> племенити јунак који је одрастао уз колено великоме цару нашем.{S} Господо, под |
сподине Кнеже, знам да су теби, који си одрастао уз колено цару Душану, крваве сузе потицале ка |
за руком поћи да старог кнеза за друго одреди.</p> <p>Боривој је красан младић од петнаест год |
вести на преноћиште ако је какво за њих одређено.</p> <p>„Имају за твоје људе спремљене колибе, |
стом косом и брадом, обојима небрежљиво одржаваним, у старој некаквој морастој мантији са црвен |
анова јунака.{S} Молимо му се да нам га одржи здрава, срећна и славна, и да му помогне да Србад |
ре ми ћу јој казати, како је се он овде одриче!“.</p> <p>С муком изведоше полупијана властелина |
о пред зору!“</p> <p>Тако и учинише.{S} Одседлаше и распасаше коње, простреше црвене сукнене пл |
и напад непријатеља.{S} Сунце није било одскочило ни за два копља а од некуда се преносе глас д |
је по доста духовника.{S} Остао је, да одслужује придворну црквицу, протопоп Недељко, два свеш |
<p>„И ништа боље, синовци моји, него да одстојимо јутрењу и да почнемо дан дворећи Господа Бога |
цело десно крило под Вуком Бранковићем одступа ка Приштини!....{S} Кнез се устави, погледа к д |
ова пред Богом, да човек сам себи живот одузме!“ прихвати игуман Пајсеј, слаб на читању ситних |
ижљуби.{S} С муком могаше кнегиња кроз одушевљени и љубави пуни народ у свој двор проћи.</p> < |
уђерски поведоше.</p> <p>Кад се та бура одушевљених срдаца мало стиша, кнез се Градоје опет нес |
/p> <p>ИЗ ВРЕМЕНА БОЈА НА КОСОВУ</p> <p>ОДШТАМПАНО ИЗ „БРАНКОВА КОЛА“ ЗА 1899.</p> <p>СР.{S} КА |
о даде од своје слатке малвасије, те ми оживе срце које већ беше малаксало!“ говораше рањеник п |
лији жагор, што их сунце све то топлије озараваше.{S} И тај весели жагор прелажаше у гласни сме |
атором.{S} Отвори им очи да прогледају, озари им памет да увиде, омекшај им срце да осете да гр |
, да сунце топлијим и златнијим зрацима озарује цвеће око Орлова Града,</p> <p>Једнога топлог с |
че. <pb n="83" /></p> <p>„Како?“ питаше озбиљно кнез па се узе крстити од чуда. „Како?...{S} За |
Е сад, децо моја!“ узе старац да говори озбиљно и са очевидним узбуђењем, „ево је приспео час д |
говориш, господару!“ узме реч Ристивор озбиљно а не без горчине. „Слушам те па велим себи како |
кох: „Како да не буде сетан невесео кад озго с неба погледа, како је данас по нашој Србадији св |
ака борбе па се, на једну значку бубњем озго из стана, остаци од оне друге чете распршташе, сва |
ову.</p> <p>Тек ће у неко доба да викне оздо са прочеља кнез Вукан:</p> <p>„Што је теби, кнеже |
</p> <p>„Ево мене, господару!“ викну он оздо, скиде калпак и поклони се.</p> <p>„Ко стражари на |
вара.</p> <p>„Је ли, Гојко?“ викну опет оздо са трпезе кнез Винко, па удари песницом о сто, да |
е чекам!{S} То, брате, то казуј!“ викну оздо са трпезе један властелин, који је цело вече пио к |
о сјајнија и све то већа она два његова ока!{S} И тек да задремам а он би ме прстима, хланим ка |
х легао на постељу видео бих два велика ока његова како ме гневно гледају из густога мрака: што |
ену лицу, и не видећи како га она испод ока милокрвно погледа, прође мимо ње и стаде мирно до с |
еже по ново на поњаву.{S} Али не могаше ока склопити док не запеваше и други петлови.{S} А тада |
ан је био много уморан и опет не могаше ока склопити.{S} Мишљаше да се успава на оном једнозвуч |
могу да помогну, ту милосрдан поглед из ока Мандалене Орловићке, дотицај њене руке, и неколико |
е. <pb n="56" /> Има већ више ноћи како ока склопити нисам могла.{S} Јутрос, пред саму зору, ма |
им с левог и десног бока.{S} У тренућу ока бише три Србина опкољена Турцима са свих страна,</p |
узама нашим прелијемо, и уздасима нашим окадимо, да земљу око њега целивамо, и да <hi>њу</hi> м |
част мога дома!“</p> <p>„Ти си ево сам окаљао своје име ноћас!“ рече војвода. „Није мени жао т |
е изиђе најмање четири стотине, онда ја окат да идем у слепце, а да не пратим таквог господара! |
не свиле, чврсто затегнуте у шимшировим оквирима.{S} Везла је покров једној сребрној скрињи кој |
м кулама, него је и двор са прозорима у оквирима од извајаног камена, са терасама на ступовима, |
полазе, додаду цвећа, да своје клобуке оките.{S} Беше милина погледати како лепе дворанке дево |
буду, убојном коњу старога кнеза, па га окити цвећем.{S} Па онда уви у плетенице, у које је гри |
мој прилог цркви, коју си ти саградио, окитио и обдарио!“</p> <p>„Чудни сте створови Божји, ви |
х, заузданих и поткованих, па их цвећем окитио као да су коњи сватовски; по странама, и десној |
им већ се враћаше с бојнога поља цвећем окићен, и у гомили девојака, што изиђе да гледа војску |
Ристивор весело. „Нека је наша дружина окићена, и <pb n="71" /> и нека нас ти водиш, па је мен |
ачка зидина на десно од огњишта била је окићена, и готово сва застрвена, штитовима, панцерима, |
„зар ми сви имамо коње и клобуке цвећем окићене: једини Ристивор да нема ни једнога цветка?!{S} |
врати дома живе и здраве и новом славом окићене!“</p> <pb n="73" /> <p>Узе мушкадија радосно кл |
>Видев да су већ сви коњи и сви клобуци окићени стари кнез викну:</p> <p>„Прекрстите се, децо м |
не кожне скрињице извади сјајну челенку окићену драгим камењем и утврди је у свој калпак.</p> < |
S} Тако ти светлог имена дома твога, не оклевај него крећи војску и жури се ка Косову. <pb n="1 |
војнама, преклињаше нас све редом да не оклевамо?! »А што га ти не послуша?!{S} И што се ти сад |
викнем за помоћ, немој се оглушивати ни оклевати, него притеци брзо и снажно и помози, јер <pb |
нама, као да су се џиновкиње у сребрним оклопима загрлиле чувајући стражу да нико не приђе да ч |
био да у Крушевцу остане двеста педесет оклопника, да двор чувају.{S} Није Кнез стигао био ни у |
нас.{S} Тада Кнез Лазар изиђе са својим оклопницима у прве редове.{S} Његово око, његов глас, њ |
под ранама — полете са својим дворским оклопницима к левом крилу, кад дотрча гласник да јави: |
иђе на двор, даде затрубити збор, викну оклопницима: „На коње!“ па из оних стопа, и не свраћају |
м.{S} Била је то лепа и милокрвна жена, око својих тридесет година.{S} Не више пупољак али ни п |
ебе. „У вече би искупљао <pb n="138" /> око себе сву велику господу и властелу.{S} Храбрио је о |
омања једна трпеза од белог мрамора.{S} Око ње четири висока, тешка и гломазна стола од храстов |
та сутра да светује војводи да раде.{S} Око поноћи изишао је из шатора, те се по пољани прохода |
ужен у некакве тужне и дубоке мисли.{S} Око њега се опет искупише сви кнезови и властела, те св |
} Читао им је те књиге до пола ноћи.{S} Око неко доба викнуше да се донесу неколике цепанице на |
али се узалуд напрезах да се дигнем.{S} Око поноћи наиђоше на ме неки сељаци и сељанке из оближ |
уласку стојаше млади војвода Радич.{S} Око њега пуно господе и пуно слугу, све то у сјајном од |
проносило се по војсци од уха до уха да око Господина Кнеза има издајника.{S} Људи Вука Бранков |
ловином сталне дворске страже бити сада око педесет добро оружаних војника, који ће кнеза на Ко |
дочека на ноге, па стегну старог витеза око паса и стаде да га повија те на лево те на десно.{S |
на којој се ова господска свита савила око војводе.</p> <p>На послетку војвода, блед као крпа, |
} Кад би Бог давао светачка златна кола око главе свакоме ко само чита молитве, метанише и прев |
дође к себи и погледа бистрим погледима око себе.</p> <p>„Је л’ жив мој унук?!“ запита.</p> <p> |
ступају напред.{S} Чух Кнеза како онима око себе рече: „Има их много њих који су требали да су |
одважно многи од господе са свих страна око кнеза Градоја.{S} Старац се само окреташе са коња и |
трећем тренутку дохватно је оног првог око паса, издигао га у вис па га бацио као врећу памучн |
кнеза?“ питаху они млађе људе и момчад око себе. „Видесте ли га“...{S} Али, бадава!{S} Требали |
ци|“</p> <p>Па се слегао радостан народ око мале војске кнежеве, рекао би, хоће да је загрли <p |
него ми који смо овде, и овај наш народ око нас!“</p> <p>„И нико сигурнији од нас, да ћемо расп |
се уталожише и опет поседаше у столове око трпезе.</p> <pb n="104" /> <p>„Славе ти, кнеже Гојк |
ватом времену у коме живимо, кад се све око нас врти и преврће како никада до сада, зар је чудо |
иташе старац више самог себе него друге око себе; „што сам те давао на књигу?{S} Збиља и јесте, |
сав блистајући од радости, она му паде око врата и ижљуби га у оба образа кроз гласно јецање, |
шој која се бије!“</p> <p>„Било је онде око Кнеза на хиљаду коњаника; али нико од њих да послуш |
и у мојој души бивало, него шта се онде око мене збивало!{S} Ето да наставим.{S} Мало само посл |
главном капијом од двора.{S} Многима је око срца нешто хладно било.{S} И опет их је већина на с |
о опажати умор, и ако је поље, докле је око стицало, било покривено погинулим и рањеницима, осе |
српској.{S} Свакоме дође некако топлије око срца, и вера, да ће Срби победити Агарјане, доби но |
итла колом девојака и прикупље просјаке око двора, ето да ми се поп већ осветио!“</p> <p>И кнез |
ати свој буздован па њиме растера Турке око себе.</p> <pb n="201" /> <p>„Их, погана веро Агарја |
своје.{S} По средини слике пукла, докле око допире, њива са златним класјем, које сељани и сеља |
изненадно указа.{S} Пукла равница докле око допире.{S} По њивама и ливадама пала танка маглица |
ригибаше час с једне час с друге стране око Ристивора, узалуд по правцу руке његове напрезаше с |
андалена кметовима и ономе свету што се око ње и њене свите згрнуо био и поче да им говори:</p> |
м пробије себи пут ка гомили која му се око господара склептала.</p> <p>Али се глас старчев сад |
некакве танке вунене тканине, утегнуте око витког јој стаса пасом од плавог аксанита извезеног |
лијим и златнијим зрацима озарује цвеће око Орлова Града,</p> <p>Једнога топлог сунчаног дана, |
д њега, чекаше мирно док се не искупише око њега на убојним својим коњима сви кнезови и властел |
p>Турци одјахаше од коња па се искупише око рањених Срба.{S} О Ристивору мишљаху да је мртав, а |
ва властела.{S} Сви се ћутећки искупише око рањеника.</p> <p>„Тек ти бејах опремио Ристивора,“ |
рале окретати колом; зрели људи стадоше око мене да пијуцкају и да гласно премишљају.{S} Кад на |
род седи под вењацима а испред вењака и око колиба вијугају усталасана кола.{S} Пуно младих мом |
је.</p> <p>По белим плочама од авлије и око оног мраморног кладенца шетаху се невесело један па |
се војвода и друга она господа с њиме и око њега домишљаху, шта ће то бити и ко ли ће бити, дол |
е пред зеленим шатором Санџак-Беговим и око њега.{S} Наслонио се друг другу на рамена, па ако к |
, човече, та сам онај народ на Косову и око Косова па да даде не једну него две војске!{S} Имаћ |
онако како се зрикавци, у високој трави око оног храста, жустро гањаху и надметаху непрекидним |
нчан дан јунијски.{S} Сва поља и гајеви око Орлова Града изгледали су као да су се преобукли у |
о Господин Кнез нас је позвао да се сви око њега искупимо најдаље до Видовдана; друго, страх ме |
сни из цркве, и застадоше мало у авлији око ње — пуној босиока — и коју сад први сунчани зраци |
збудио и сузама облио.{S} У оној гомили око њега сваки притајиваше дах свој само да боље чује.{ |
нађе одзива у јецању оних жена у гомили око њих.</p> <p>Млади Боривој пољуби мајку у руку, истр |
и!“</p> <p>И још распитиваху по светини око двора да ли је ко видео кад се кнез Градоје кренуо, |
у, спусти под њу мехове с вином, искупи око ње бубњаре и трубаче, нека ударају у бубње и нека д |
к оном храсту, како се сва моба искупи око Ристивора, како, кад овај скиде свој калпак, сви му |
уморним очима, по господи што се искупи око њега.{S} Војвода се пригну к њему па га запита:</p> |
е на десно.{S} Узеше се хрвати и носити око оних столова као да су Агарјански пеливани а не два |
и гвоздене напрснице.{S} Све то смести око заставе, па растури по ново огласнике по селима и з |
ја, кнеже, растеривао војску коју купим око себе, да је водим Господину Кнезу?!“ рече војвода.< |
ма, а округло поткресаном густом брадом око руменог и округластог лица.{S} Опружио се био у оно |
ликој трпезарији вечерало је с војводом око двадесет које властеле које духовника.{S} Све је то |
ре, сав онај други свет оста као укопан око госпође Мандалене.{S} Женскадија тек сад удари у пл |
молим те, видиш да се овај народ слегао око нас!{S} Немој да се ми царска властела, и господа о |
им оклопницима у прве редове.{S} Његово око, његов глас, његов мач, његова застава, чинили су п |
етос о Великој Госпођи једне ноћи, тако око поноћи, не видех својим очима где из ведрог неба до |
ледаше младо дете Боривоја, како весело око себе погледа, носећи поносито сребрн панцер на прси |
ливаше свога мртвог војводу.{S} Ниједно око није остало без суза.{S} Кнез Вукан плакаше као дет |
p>И старац полете и дохвати попа снажно око паса, и издиже онаку људину у вис; али се поп дочек |
p>„Ето ни један!...{S} Искупише се лепо око заставе, баш као да је сабор; отворих ја мехове вин |
од великих светаца и чудотвораца, и зар око светаца, и пред иконама, да читава војска од калуђе |
уд некакви танкогласни комарци, па, час око његова носа час око његова уха, зузујаху неку тужну |
ни комарци, па, час око његова носа час око његова уха, зузујаху неку тужну песмицу без конца.{ |
игуман искупио сву братију у трпезарију око некаквога Светомира Светогорца, који је у Вилиндару |
ака чуло се само шуштање лишћа на дрвљу око воде, и зрикање зрикаваца у великој и мирној трави, |
емо, и уздасима нашим окадимо, да земљу око њега целивамо, и да <hi>њу</hi> молимо да нам опрос |
сухих храстових дасака склопљен.</p> <p>Око тога ковчега, покривена војводским плаштом и шлемом |
е; према њој је висила на зиду у сребро окована чудотворна икона Богородице Тројеручице, коју ј |
има пред иконама у злато и драго камење окованим, беху искупљене неколике дворкиње.{S} Збијене |
е погледаше к тим шаторовима, као да је оком мерио колико су далеко од храста, под који се заус |
ка запара.{S} У далекој даљини могло се оком видети како јара трепти над земљом, као да баш из |
Напред!“</p> <p>И док се два пута само оком тренуло, три коњика, три Србина испадоше испод грм |
е панцири и оружје, и док би човек само оком тренуо, педесет коњанике винуло се убојним коњима |
Ристивору, који се доиста напрезаше да окрене коња другим правцем. „Натраг, кад ти кажем!“</p> |
о и ко хоће из ње да иступи, ваља да се окрене к свецу, прекрсти три пута и поклони му се.</p> |
ито трже к себи златом обложене вођице, окрену свога убојног коња к Југу, ободе га острицама, т |
оњем кроз џбуње и шибље, прегази поток, окрену копље своје наопако, да сељани, чим га угледају, |
же и пође опет у ходник.{S} Са прага се окрену још једном према Ристивору, гледаше га сва расту |
кнез убриса рукавом зној са чела па се окрену и погледа у свеца.{S} И као да не могаше да подн |
му!“ рече Ристивор смерно и снуждено, и окрену Јабучила натраг путем, којим су мало час прошли. |
к владици, прими из његових руку крст и окрену се к нама рече: „Ево за све вас целивам распетог |
откуд тамо Каритон.{S} Па се онда опет окрену духовницима, шкргутну мало зубима, поцрвене у ли |
ресе од ужаса, прекрсти се од чуда, па, окренув се целоме ономе доиста у препаст и жалост поруш |
о!“ рече војвода подигнув главу у вис и окренув се свити својој; „нека нам се војска ноћас одмо |
уку према њему да га устави; па настави окренув се Ивану: „Не знам ја за друге свеце; али је на |
тужно и невесело, и опет некако свечано окренув се властели својој. „Да похитамо брзим кроком, |
трашног боја Кнез Лазар би се овда онда окренуо <pb n="145" /> да погледа пољем иза српске војс |
вора, иде за њим.{S} Али би овда и онда окренуо мало час десно час лево ухо, да боље чује топот |
дремах, и тада снивах сан који Бог може окренути да и добро значи, али који мени није мио.{S} Т |
Миросав од Рујног Рудишта; „не можеш ти окренути кнеза Градоја.{S} Узалуд ти сва мука.{S} И уза |
е кнеже!“ рече Некудим осетив се некако окрепљен речју кнежевом. „Прво је дошао војводи под шат |
еде да пије; момчадија узеде уз свирале окретати колом; зрели људи стадоше око мене да пијуцкај |
ривојев Ждрал и Ристиворев Јабучило.{S} Окреташе по више пута час десно час лево ухо к поветарц |
<p>Саставни своје густе веђе, невесело окреташе најпре једно па друго ухо, не би ли и сам чуо, |
на око кнеза Градоја.{S} Старац се само окреташе са коња и десно и лево, па погледима пуним пре |
корим надају!“ Па онда се живо исправи, окрете се нагло, и брзим корацима уђе у гомилу, јер му |
љаху.{S} Дошав до на крај левоме крилу, окрете коња, да још једном поред војске своје а к десно |
за њима.{S} А кад чета замаче за шуму, окрете се госпођа Мандалена кметовима и ономе свету што |
се заклињу.</p> <p>„Е сад, свети оци!“ окрете се кнез Градоје духовницима, „чим се ископа гроб |
“</p> <p>„E, па сад шта ћу ја с тобом?“ окрете се стари кнез и викну срдито Ристивору. - „Ти ће |
, под који се зауставио био, па се онда окрете Ристивору:</p> <p>„Можеш ли поуздано да распозна |
Градоје горко подругљиво.{S} Па се онда окрете војводи: „Да сам на твоме месту, војводо, овога |
а си и овога и онога света!“ Па се онда окрете к нама: „Ко не жали погинути, нек пође за мном!{ |
аше непомично за кнегињом; и кад се она окрете и виде да је он још ту, као ишчекујући заповести |
ead>III</head> <p>Стари се кнез Градоје окрете к војводи:</p> <p>„Не замери ми, војводо; али зн |
тихим шапатом.{S} Кнез се у столу своме окрете војводама, <pb n="141" /> кнезовима, властели и |
у замену да пошљете!“</p> <p>Старац, се окрете Ристифору; мрдну главом и лево и десно, и шкргут |
> <p>Витомир сукну мач из корица, па се окрете, да код свога стола дочека Миросава.</p> <pb n=" |
попу да се већ и свецу досадило, па се окрете, даде благослов и пружи руку кнезу, коју овај см |
а челенком, пољуби старца у руку, па се окрете и приђе к њој, сав блистајући од радости, она му |
: „Госпођа кнегиња чека на тебе!“ па се окрете и отвори му врата на сниској шестостраној конати |
де и срећа јуначка!“ рече кнегиња па се окрете и пође к прозору да седне поред њега.{S} То беше |
га великога блага.</p> <p>Санџак-Бег се окрете својим људима па с њима нешто разговараше турски |
оздрави га добродошлицом.{S} Градоје се окрете, узе за руку Боривоја — који и сам беше скочио с |
високо под облаке.</p> <p>Стари кнез се окрете према својој чети.{S} Ристивор по заповести коју |
аг.{S} Није дуго потрајало а Боривој се окрете да види шта је с Ристивором, па се гласно насмеј |
хватив писмо у своје руке стари се кнез окрете Ристивору:{S} Синко води нашег милог госта у црв |
стиша, кнез се Градоје опет нестрпљиво окрете к војводи:</p> <p>„Молим те, војводо, заповеди к |
есноме крилу прође, кад се од један пут окрете и погледа к пољу, којим су три Србина право к ње |
коњ натраг, него хоће за нама!{S} Он га окреће правцем к Северу а Јабучило после два три корака |
Северу а Јабучило после два три корака окреће к Југу!{S} Сиромах Ристивор!{S} Дедо, што му не |
е жаба, као да оно велико коло од млина окреће некакву џиновску чегртаљку.</p> <p>Из села, десн |
ло по мишици, и по рамену и по глави не окрзнуше!“</p> <p>„А мој слуга Ристивор>“ питаше кне |
поткресаном густом брадом око руменог и округластог лица.{S} Опружио се био у оној храстовој ви |
ке; сед, с дугом косом, дугим брцима, а округло поткресаном густом брадом око руменог и округла |
плочама; на средини авлије начињено је округло корито од шареног мрамора, у које је падала вод |
нџак-Бег, заповедник ове турске војске, окружен неколицином својих доглавника у кафтанима од цр |
је просто!“ Полетесмо за њим у најжешћи окршај!{S} Мало за тим паде ми коњ мртав, падох и ја ра |
и би јутрос појахао одмичући од бојнога окршаја!“ „Тако је!“ громко одјекну вика из хиљаду грла |
од дворских девојака.{S} У влажном јој оку засја једна топла зрака радости.</p> <p>„Босиљко, д |
не одговарају; али са њихове жалости у оку и са намрштених чела њихових народ чита, <pb n="134 |
аво је замислити, да се његову соколову оку ништа измакло није.{S} Нико од њега не зна боље да |
Ето огледај, па ћеш видети?“</p> <p>„Да окушамо попову мудрост!“ рече кнез Ристивору. „Али мрка |
нас, с мачем у руци и погине, те да се олакша грех, којим се о Господина Кнеза огрешисмо!{S} Е |
стивор стајаше на своме месту као да је оловом ту затопљен.{S} Гледаше непомично за кнегињом; и |
рило је Ибром са Косова, ћуте као да су оловом заливени, ништа не говоре, ником ништа не одгова |
ти мени, војводо, пре бих ја смео ући у олтар, да се пружим по часној трпези, да санак један пр |
<p>Кнез уђе у гомилу духовника, који из олтара излажаху, и тражаше да нађе попа Алексија.{S} Во |
његовој.{S} Тек што исцелива иконе пред олтарем и уђе у свој сто а допаде задуван и блед, као б |
огњишта стојаху — као оно у цркви пред олтарем — велики гвоздени светњаци, исковани мајсторски |
ња тек почела беше.{S} Осем духовника у олтару и по једнога или двојице иза певнице никога друг |
ead> <p>После оне велике синоћне кише и олује освануо је био диван сунчан дан јунијски.{S} Сва |
се.</p> <p>Пред самим огњиштем била је омања једна трпеза од белог мрамора.{S} Око ње четири в |
завичају своме.</p> <p>У двору у једној омањој и слабо осветљеној соби, са осетним задахом од у |
шни људи, и знаш добро да нас ево жетве омахњују већ неколико година.{S} Ми добро знамо да ти д |
да прогледају, озари им памет да увиде, омекшај им срце да осете да греше један према другоме, |
стар сељак а <pb n="68" /> за њим једна омлађа жена.{S} Пољубише га у колено, па сељак узе да г |
.</p> <p>Чим је кнез прими усвоје руке, он онда јетко рече Ристивору: „Од овога часа ниси више |
главом даде знак да може да се уклони, он се не мицаше, нити скидаше свога погледа са ње.{S} П |
пет година амо.{S} На моје велико чудо, он се томе ни мало не чуђаше! „Јест,“ рече, „све је то |
му се погледи отеше на мртвог војводу, он гласно зајаука: „Јаох мени и до Бога мога!{S} Зар ја |
њене очи.{S} Она му ништа не прозбори; он њој ништа не прозбори.{S} И опет, ко је видовит мога |
ће му коњ натраг, него хоће за нама!{S} Он га окреће правцем к Северу а Јабучило после два три |
ј што брже можеш да стигнеш до њега.{S} Он те са својима чека у крчми на цареву друму код Царев |
не боце и чутуре пуне црвенога вина.{S} Он сам — на високом коњу Јабучилу, у убојној спреми, с |
ше је игуману Пајсеју да је прочита.{S} Он је примаче к очима својим, па је онда полагано одмиц |
дино.{S} Старом се кнезу срце стеже.{S} Он скиде свој клобук, приђе корак два ближе, спусти се |
журби шапутаху нешто на ухо војводи.{S} Он мало пребледе и преста појати.{S} Али ипак мирно доч |
ом једном храброшћу и новим поносом.{S} Он разви свилену заставу Орловића, и кад стари кнез сил |
е ово с нашим војводом сасвим друго.{S} Он се убио не као <pb n="161" /> кукавица, него као јун |
клоне очи, да не гледају онај покор.{S} Он поћута мало, погнут као да се онај брест на плећа ње |
ога дана, — другог по одласку Кнежеву — он се јави Кнегињи па јој рече: „Имаш, Госпође, пуно дв |
ци одјахали па се ставили у два реда, а он сам стао с развијеном заставом према средини првога |
рпези обредише пехарима по један пут, а он скочи на ноге, најпре заклони мишицом главу, као да |
два његова ока!{S} И тек да задремам а он би ме прстима, хланим као лед, дохватио за гушу, про |
а госпођу.{S} Све то ја тако и учиним а он оста пишући под шатором.{S} Кад дође Иван с коњем оп |
ез. „Ко год може да дође а не дође тога он куне великом клетвом!...{S} А и да не куне, зар ја м |
ледаш, свагда ћеш са ужасом опазити, да он право у тебе гледа, да према теби руку пружа, да хоћ |
вори сам себи; а могло се и мислити, да он оно питање управља своме непријатељу.</p> <p>Миросав |
да дувају, а час их опет устављао те да он скупљеноме свету гласно довикује: „Ко је јунак нека |
ости!“</p> <p>Старац се понашаше као да он једини онде нема ни од кога смртног какав опроштај д |
и „Придите, последње цјелованије“, онда он полагано и свечано приђе први ка ковчегу у коме мрта |
ми твој крвни непријатељ кнез Н.“ (каза он и име, само ти га ја не казујем јер не би право било |
н мисли да треба!{S} Пусти ти њега нека он разапиње свој шатор где му је воља.{S} И само дај ти |
да је Боре наш још тек дете!{S} Не може он да води војску нашу!“</p> <p>„А рекао је истину“ — н |
ако је прави Орловић, не може — не може он дома остати, као што му ни дед дома остати не може, |
чи севаху гневом. „И још много пре може он да буде без тебе, коме је некаква дуждева кћи у једн |
гињом; и кад се она окрете и виде да је он још ту, као ишчекујући заповести, па му главом даде |
у уз нашега Господина Кнеза, него да је он без нас а ми овде без њега!{S} Него да све то остави |
еза Градоја да је сасвим очевидно да је он сам својом руком себи нож у срце сјурио, игуман се с |
га старешина будем.{S} Знам добро да је он могао то и друкчије да нареди, јер има међу вама кој |
ему у руке стигло!“</p> <p>„Такав ти је он свагда од самог свог детињства био!“ упаде кнез Град |
х устезао да поменем војводи, да нам је он жив и да нам је такву заповест издао, то се не устеж |
главом, поузданим јунаком.{S} Остао је он само једну ноћ у двору у Крушевцу, па је првом зором |
вор да нема ни једнога цветка?!{S} Није он лош друг у овој нашој дружини!{S} Снахо моја, имаш л |
>„Светац може и да не мари, јер се није он нама заветовао; али ми ваља да маримо, јер смо се ми |
ије све на Видов Дан изгинуло; ако није он више на Косову, и ако је истина што је онај рањени ј |
погледе упираше у старога кнеза. „Да ме он на своје руке не прихвати, не бих вам ја сад ово ово |
{S} И кад не гледах на њ осећах како ме он гледа; осећах како ме рука његова дотиче и слушах ша |
утра палиш велику воштаницу; јер, да се он не умеша, би ти сад већ брисао прашину по тим плочам |
ј рањени јунак чуо <pb n="172" /> да се он с целом својом војском кренуо натраг за Дринопољ, би |
аштамо — све кад би и била истина да се он о нас огрешио — дајте да се данас овде на догледу ње |
и сажаљивости, онда не може бити да се он не срди кад му митроносне слуге његове приступају с |
{S} А вере ми ћу јој казати, како је се он овде одриче!“.</p> <p>С муком изведоше полупијана вл |
ашег на Косово!{S} Зар не знаш да би се он томе тако зачудио и тако разгневио, да ме више никад |
рна слуга, тебе и послушао; али кога ће он да прати у Орлово ако ја не усхтем без тебе у Орлово |
а витеза за руке.</p> <p>„Бадава!“ рече он као сам себи говорећи; „бадава, нема већег свеца у с |
луга буни против господара свога!“ рече он; па онда настави срдито: „Јес чуо ти... не можеш ти |
а теби, војводо, на лепој беседи!“ рече он. „Али ти и сам треба да знаш, да се смртне ране не л |
ав.</p> <p>„Вараш се ти, војводо!“ рече он упорно, „Нисмо ми овде на бојишту пред непријатељем, |
p> <p>„Станите, по Богу, господо!“ рече он дубоко узбуђен и блед у лицу. „Немојте да од једнога |
сећи буздован.</p> <p>„Господару,“ рече он смерно, „ево ти буздован твој!{S} Може ти требати на |
. <pb n="64" /> Осмехујући се пролажаше он кроз гомиле народа, поздрављајући га гласно и срдачн |
„Неће, господару, поп да дође!“ причаше он кнезу; — „ено га у винском подруму; скинуо мантију, |
аху кроз њихове гомиле ка стану, пође и он онако у гомили за њима.</p> <p>Што ближе стизаху ста |
} Него кнез би гледао у попа па би се и он крстио, клањао и спод прстима дотицао, кад год би ви |
едеоника и мој син Добриња, и довешће и он још бар педесет људи!“ додаде кнез Вукан.</p> <p>„Ма |
тројице само један измилити жив, али и он ранама покривен!{S} Слушали сте ваљада од ваших очев |
и друг нашега кнеза Градоја, сед као и он, пољуби Кнегињи руку, изиђе на двор, даде затрубити |
ест’, јадан наш Господин Кнез!“ настави он опет сам од себе. „У вече би искупљао <pb n="138" /> |
Зором нам је добро пошло било!“ настави он своје причање. „Наша војска одби први, па други, па |
гомилу.</p> <p>„Зар не видите,“ настави он кад они већ већим својим бројем уђоше под шатор, „за |
з Градоје беше силно раздраган.{S} Први он од властеле поче да помаже духовницима, да им појање |
дина Кнеза на Косову у онај час, у који он на светом крштењу прима српско име!{S} Пуштај ти нас |
не.{S} У сухој, каменитој пустињи стоји он, висок готово као копље; завио се у неку кожу, као д |
века нека иде кад му се иде!{S} Може ли он без дружине, може и дружина без њега!{S} Понео се па |
о да све то оставимо на страну, није ли он у књизи, коју ти посла, заповедио да стигнемо на Кос |
своје последње заповести!{S} Не рече ли он сам синоћ, да ћемо их зором чути?!“</p> <p>Потражише |
ара од тебе нигде на беломе свету!“ Али он навали да му <pb n="157" /> кажем: „Ма шта било, ма |
у?“</p> <p>„Право да ти кажем, ништа ми он не рече,“ одговори Иван; „него видех га како се на п |
</p> <pb n="187" /> <p>„Децо!“ прозбори он свечано. „Децо!{S} Она звезда тамо трепти над непобу |
празан пехар на трпезу.</p> <p>„Мари ти он да л’ се и ти крстиш и клањаш, а да мери шта Ристиво |
кнене капе, па гологлави слушаху што им он нешто говораше.{S} Није дуго потрајало па сељани и с |
ј војсци заповест: да сваки војник, био он Јаничар, или био Спахија, Тимарлија или Зијаметлија, |
х Крушевљана, те да би с тога, само ако он <pb n="102" /> хоће, могао послати један део, или ба |
господом уступи престо српски, само ако он — Марко — у истини може да изради у Мурата да њега < |
љавамо да буде како ти желиш, а не како он мисли да треба!{S} Пусти ти њега нека он разапиње св |
ш небеском малвасијом!{S} Ниси чуо како он великом клетвом куне свакога ко може да дође а не до |
те.{S} Грехота би била да, било ти било он, на Косово излазите; а два пута грехота да оба зајед |
и пита вас: хоћете ли допустити да само он један, старац од седамдесет лета, са унуком својим, |
ко маштом својом не успе да чује шта то он довикује, може да зна шта је само ако је писмен, јер |
ало као збуњен не знајући управо шта то он хоће; али, навикао да се покорава, додаде му заставу |
ко прича, или као да и не слуша оно што он прича, него се сам сећа нечега што му је смешно.</p> |
за један тренутак.{S} У другом тренутку он је већ стао између Миросава и Витомира; у трећем тре |
у је то пријатељ који разуме све што му он каже, само што се нем родио те не може да одговара!< |
реварити! <pb n="179" /> Натраг!“ викну он, што га грло доношаше, Ристивору, који се доиста нап |
ен.</p> <p>„Ево мене, господару!“ викну он оздо, скиде калпак и поклони се.</p> <p>„Ко стражари |
ију, али нека не улазе под шатор док их он не зовне, јер хоће најпре да се помоли Богу.</p> <p> |
исине у дубине, оно његово застајивање, она очевидна борба његова, чудновато посресаше!{S} Учин |
приђе к њој, сав блистајући од радости, она му паде око врата и ижљуби га у оба образа кроз гла |
>„Децо!“ прозбори он свечано. „Децо!{S} Она звезда тамо трепти над непобусаним гробом честитога |
ња — коме другом срце своје дала!...{S} Она је красна и честита девојка; обоје сте млади, али с |
спође Мандалене није више било суза.{S} Она гледаше мирно и не трепћући за сином и свекром свој |
бусаним гробом честитога цара нашег.{S} Она црква тамо сад је два пута света и пред небом и на |
ово што стари кнез од њега тражаше.{S} Она би се двојица може бити војводи и противила, али не |
с великом слободом право у њене очи.{S} Она му ништа не прозбори; он њој ништа не прозбори.{S} |
ти!“</p> <p>Сложно и весело привика сва она господа да је све тако како војвода рече. <pb n="83 |
вога и онога света!“ одјекну громко сва она гомила.</p> <p>„Станите мало, господо!“ рече кнез Г |
да ти мени што да кажеш?{S}1!“ упита га она својим меким гласом па му приђе ближе.</p> <p>Тај г |
да према њену лицу, и не видећи како га она испод ока милокрвно погледа, прође мимо ње и стаде |
сретање.</p> <p>Док се војвода и друга она господа с њиме и око њега домишљаху, шта ће то бити |
лика несрећа десила, па кад већ види да она слути да јој ни од мене добри гласи стићи не ће, он |
вао, буди ме и не жали ме, чим видиш да она велика звездана кола на небу клизају к Западу!“</p> |
од препеке у пустињи, те се према њима она суха мрка тиквица за воду, што му виси о некаквом к |
где су им војници.{S} А кад оста сам са она два завађена властелина, узе да им говори:</p> <p>„ |
ца Крушевљанка Ката“, кад пођосмо, оста она „Катинка бела кћерка дужда од Млетака“.{S} Хахаха, |
црњи мрак све то сјајнија и све то већа она два његова ока!{S} И тек да задремам а он би ме прс |
ерно стојећки — узеше појати.{S} Зајеча она трпезарија слаткогласним појањем као да је црква.</ |
} Узалуд гледаше час један час други од она два млада човека да га у разговор увуку.{S} Знали с |
ружа.{S} Послушна својој госпођи, приђе она слободно и право к Ристивору, извади иза свога паса |
даваше како неке дворкиње причају да је она преко своје воље доведена и привенчана за Милана Гр |
пске земље, уздах коме <pb n="45" /> се она својим уздасима одазивала.{S} Али сва њена уздисања |
поведаше оном стражом, па му рече да се она не боји остати сама у средини верних Крушевљана, те |
Гледаше непомично за кнегињом; и кад се она окрете и виде да је он још ту, као ишчекујући запов |
једну звезду у славу јунакова имена, те она гори вечном неугасном светлошћу и својим трепетом х |
ости.</p> <p>„Босиљко, дете моје!“ рече она оним својим чудесно меким гласом; „ето за твојим па |
ња стајала.</p> <p>„Звала сам те,“ поче она тихо и одмерено да говори; „звала сам те, да прогов |
грохотом насмеја. „Кад свратисмо, беше она просто „Крчмарица Крушевљанка Ката“, кад пођосмо, о |
да од десног крила ходникова, откуда и она светлост долажаше, чује полагани и тихи тик-так тик |
у корак за оном првом.{S} И тек да је и она одмакла била за стотину корачаја, а одвоји се и тре |
уми се.{S} Вратив се под шатор пробуди она два млада властелина.{S} Рече им да ће пред шатором |
, што је ниси просио у нас?{S} Знаде ли она што о томе?!</p> <p>„О томе зна само Бог па ето сад |
и скоро без прекида.{S} Ни кнез, па ни она два млада витеза, не разумеваху ништа од свега оног |
ега Господина Кнеза Лазара; а може бити она звезда тамо није друго него света душа његова, која |
а?!“ Па кад јој кажеш да не знаш шта то она пита, онда ти узме причати: како су се њих двојица, |
една трећина патоса од трпезарије, и то она до огњишта где је стојао мраморни сто, била је за ј |
S} Чудила се како да они не осећају што она осећа — да се земља стреса, да уздише и тек што се |
е, верна наша слуго Ристиворе!“ рече му она оним својим чудним гласом, јасним као сребро а мекш |
не сме да излази на Косово.{S} А док му она добро оружана и права војска стигне, проћи ће и Пет |
ње и стаде мирно до самих врата кад их она затвори.{S} Кнегиња се диже са свога седишта, па у |
екаква велика несрећа задесила!“</p> <p>Она блистава гомила од господе беше муком замукнула.{S} |
светац сада и до века!{S} Амин!“</p> <p>Она два млада властелина погледаше се.{S} Изгледаху оба |
оме што сад прво стоји на реду!“</p> <p>Она бојазна старога кнеза, да не узнемирују мирно почив |
вама описати ону грмљавину од кликтања, онај наш радосни занос!{S} А како да вам испричам и све |
ше својих погледа са старога витеза.{S} Онај пламен што из срца старчева сијну кроз речи његове |
ити док један од вас не падне мртав.{S} Онај који остане жив имаће да укрсти свој мач онда с мо |
јако за већ изнурену снагу старчеву.{S} Онај <pb n="208" /> силни напор сломио га је.{S} Срце м |
илно за већ изнурену снагу старчеву.{S} Онај силни напор, и душевни и телесни, оно велико изнен |
пет, ко је видовит могао је да види, да онај његов дуги и жудни поглед трепти дахом: „Душо моја |
поглед трепти дахом: „Душо моја!“, и да онај њен светли, нежни и невини поглед одговара нечујни |
ће Ристивор да <pb n="177" /> навеже на онај разговор, који поче да се води па се прекиде због |
здисања не могаху да свале са срца њена онај сињи камен нејасне туге и мутне слутње, што се на |
„Недокуван Ђак“, зар се не сећаш?{S} Та онај што је неко време у манастирској кујњи прао карлиц |
јском, да је прати док се не уморе, сав онај други свет оста као укопан око госпође Мандалене.{ |
тале ноздрве, као да жуди да посрче сав онај свежи поветарац што отуда струјаше, зарза и узе де |
више на Косову, и ако је истина што је онај рањени јунак чуо <pb n="172" /> да се он с целом с |
као да је главом Пећки Патријарах а не онај Каритон, који воли да се хрве, надскакује и баца к |
ор.{S} Он поћута мало, погнут као да се онај брест на плећа његова свалио.{S} Поцрвене у лицу, |
лази на крваво поље?!“</p> <p>И онда се онај узвик „Јадна мајко!“ пронесе од уста до уста, те с |
/p> <p>Два пута или три пута прекиде се онај молитвени жубор, јер по пакосним сплеткама сотонин |
ом па му приђе ближе.</p> <p>Тај глас и онај њен поглед пун доброте и сажаљивости растопи лед к |
>Седоше опет под грм.{S} Старац разложи онај део погаче што се још нађе у шареници Ристоворовој |
овоме крају!{S} Ман’ се, човече, та сам онај народ на Косову и око Косова па да даде не једну н |
рбина уставише се у исти мах, као да им онај живахни поветарац, који им запири у лице, донесе о |
{S} Кнез Градоје му додаде својом руком онај кондир малвасије, и рече му да се мало поткрепи.</ |
рече Боривоје, „ја разговетно чух како онај што запомаже вели: „Ко ми <pb n="151" /> уби добра |
бију Хришћанску војску српску?!{S} Само онај, који не верује у бригу Божју за верни му род Хриш |
дава у стан Господина Кнеза на Косову у онај час, у који он на светом крштењу прима српско име! |
="173" /> му заклоне очи, да не гледају онај покор.{S} Он поћута мало, погнут као да се онај бр |
ор. „Онај Витомир из Белог Потока, знаш онај што га зову</p> <p>„Недокуван Ђак“, зар се не сећа |
ком пажњом твога славнога деда!“</p> <p>Онај народ, што могаше видети како се господа поздравља |
волео по некад да Каритона зове тако, „онај наш поп Малвасија ништа ми не рече.{S} Него збиља, |
о је многе помело!“ прихвати Ристивор. „Онај Витомир из Белог Потока, знаш онај што га зову</p> |
а искочи кад му се и не надаш!“</p> <p>„Онај наш поп Малвасија,“ настави кнез који је волео по |
ширеним зеницама и отвореним устима.{S} Онакве га речи запрепастише и готово скаменише.</p> <p> |
} Знамо да ти је грдна жалост за сином, онаким соколом, крила поломила теби, седи соколе, обран |
егову.{S} Једна мисао витлала је другу, онако како се зрикавци, у високој трави око оног храста |
Кад сељанке угледаше госпођу Мандалену, онако бледу, с тугом у очима, с усиљеним осмехом на уст |
е стигнем на Косово пред Видови Дан.{S} Онако добар и милостив, какав је увек, рече ми: „Гледај |
м некакве зле слутње своје, као да их — онако клањајући им се и ширећи пред њима крила своја — |
, метну их у недра, и онда седе, и поче онако невесео и замишљен да говори сниским гласом, и ви |
, па се и сам пригибаше и спод дотицаше онако како му и господар чињаше.</p> <p>Два пута или тр |
ожно прихватише, и ако им мало час кнез онако попреко одби ону молбу о перперама.</p> <p>Госпођ |
одим војску твоју на Косово!{S} Ти си и онако стар, а млади кнежевић још је дете.{S} Грехота би |
што иду за мном, и ако их је кнез Вукан онако паметно одвраћао, зар нису и ти људи срца јуначна |
кроз њихове гомиле ка стану, пође и он онако у гомили за њима.</p> <p>Што ближе стизаху стану, |
} Чудо ми је само како је војвода могао онако да пише!{S} Двојином чудо сад кад чух шта му је Г |
ораху паметно, и никако није друго него онако!“</p> <p>„Зар и ти знаш шта је паметно?!“ рече кн |
исто јој је чудно било како врапци могу онако весело да цвркућу, и како голубови могу да уживај |
лина, бела кћерка дужда Млетачкога, још онако млечно бела, да л’ још носи своје русе косе по ви |
ас доста војске!“ По гдекоји момак, још онако врућ од скакања у колу, повикао би: „Ето ја бих, |
дохвати попа снажно око паса, и издиже онаку људину у вис; али се поп дочека на ноге, па стегн |
ару Душану, крваве сузе потицале кад си онаку књигу писао!{S} Зар се не сећаш какве си књиге пи |
шатора, те се по пољани проходао овамо онамо на мирисном поветарцу а под небом, које се -— чин |
вати и „Придите, последње цјелованије“, онда он полагано и свечано приђе први ка ковчегу у коме |
инем на Косову у служби цара честитога, онда.... онда те молим.... подај то злато твојој младој |
сав остави ноћас стан па се врати дома, онда да знаш да се и ја с мојим људима враћам моме дому |
тењу име земље Господара, Кнеза Лазара, онда народ, певајући и кликћући, узе растапати своју ра |
д јој кажеш да не знаш шта то она пита, онда ти узме причати: како су се њих двојица, које Госп |
па ако не изиђе најмање четири стотине, онда ја окат да идем у слепце, а да не пратим таквог го |
јој ни од мене добри гласи стићи не ће, онда нека јој преда ову књигу!““ Тек се Иван вијну коњу |
и и властела.{S} А кад се сви искупише, онда поче да им говори овако:</p> <p>„Чули сте последњу |
И кад се сва тројица смерно причестише, онда кнез Градоје, ведар и готово весео, громким гласом |
ма светости, праведности и сажаљивости, онда не може бити да се он не срди кад му митроносне сл |
.{S} Ако ли буде Божја воља да погинем, онда јој предај мој поклон, а не помињи јој моје име!“< |
томе стигну Добримир, Десимир и Богдан, онда ћемо се у Понедеоник зором кренути; ако не стигну |
на јави видео, а ниси је у сну снивао, онда је то добар знак!“ <pb n="44" /> рече Ристивор поу |
ставили, те би сам под шатором остајао, онда би тек пао од силног умора на столицу, наслонио че |
а заборављаш да си помагач Душанов био, онда ето, хвала Богу, пуно дворана у нашем двору, у кој |
ласом и срдито да говори, „кад је тако, онда вам, ја, ваш војвода, заповедам: одлазите одмах у |
ка срца нехришћанска кора ухватила, ех, онда ће мој буздован да ломи ту кору!“</p> <p>Насмејаше |
о; ако те оборим или се ти први умориш, онда поштено да останеш на двору а место себе мене да п |
осову у служби цара честитога, онда.... онда те молим.... подај то злато твојој младој дворкињи |
све друкчије било за наше младости!{S} Онда смо имали свагда десет пута више људи но оружја, и |
било места у свих седморих небесих!{S} Онда би и наш поп Каритон светац постао!{S} Али Бог тра |
Орловића од Орлова Града, и ако јесте — онда... ниси ли ти главом кнез Градоје, стари Орао од О |
год зора не заруди а тада уђи!“ И ја га онда пољубих у руку, и не слутих да му то последњи пут |
сно изненађен у младога Боривоја, па га онда загрли и пољуби, говорећи:</p> <p>„Добро ми дошао |
г и страшног боја Кнез Лазар би се овда онда окренуо <pb n="145" /> да погледа пољем иза српске |
еликог човека.{S} И застајаше Кнез овда онда у говору, као да му тешко беше да нађе речи, али к |
це навалио; једва се дубоки уздаси овда онда отимаху испод њега; али никоме не могаше ни једна |
, ма кад било, нека ти је просто!“ И ја онда тако рекох. „Е сад,“ рече, „ево ти моје заповести: |
о да се сакрије од свечевих погледа, па онда посрћући приђе к моме деду и паде на колена.</p> < |
ништа помоћи не може!“ рече војвода, па онда журно додаде: „Јест, треба ми нешто!{S} Нађи мога |
хватише беле погаче и руменога вина, па онда старац рече:</p> <p>„Синко Ристиворе, ја ћу мало д |
S} Али мало после њих ето и војводе, па онда, један по један, дође мало не сва господа.</p> <p> |
адојев посред лица турског четовође, па онда и лево и десно, и лево и десно, док се не распршта |
ци га далеко у један кут трпезарије, па онда Миросаву, који се на ноге дигао био, викну заповед |
своју десницу да му је унук пољуби, па онда и сам загрли Боривоја, пољуби га у леви па у десни |
емо зором устати и Богу се помолити, па онда једно од овога двога: или ћете се ви измирити, или |
рно дочека да се света песма доврши, па онда, нешто уздрхталим гласом, узе да говори:</p> <p>„Н |
кога од господе за Кнежевом трпезом, па онда зашушташе свилене завесе на шатору; нечија их рука |
у овоме двору нема!“ чуђаше се Иван, па онда додаде: „А под сигурно има и авети да се јављају!“ |
исли се нешто дубоко за неку тренут, па онда с тешким уздахом диже главу и рече:</p> <p>„Страшн |
разумети што се они то толико смеју, па онда опет настави:</p> <p>„Сутра кад се будемо кретали |
изви из њега своју сребрну челенку, па онда рече Боривоју, који још једнако стајаше поред свој |
но и са светим страхом целива икону, па онда приђе још ближе и загледа се у бледожуто лице млад |
ни са страхом и поштовањем целиваху, па онда узе говорити:</p> <p>„Синко Ристиворе, ево ти моје |
те се умијте и ви, и Богу помолите; па онда напојте коње, оседлајте их и за пут припремите, па |
и почињу сазревати, па их ваља жети; па онда, брате, ово је Петров Пост, људи се једва хлеба пр |
ни против господара свога!“ рече он; па онда настави срдито: „Јес чуо ти... не можеш ти да ради |
а јој се са срца тежак терет скинуо; па онда, као са неке висине и издалека, гледаше непомично |
писати што ми треба! <pb n="155" /> Па онда мене зовну и нареди те унесох под шатор к њему ону |
м блистању трепташе изнад Истока.{S} Па онда нађе ведрицу воде, коју му је Ристифор пред шаторо |
ош јутрос до зоре мирно почивала.{S} Па онда жена и мати Мандалена спусти своју главу на то узг |
јој речи њене сузе њене обвијале.{S} Па онда, више као себи него њој говорећи, промрмља:</p> <p |
се овде и онде као да мало дахне.{S} Па онда извади из недара свилену једну кесу с новцима и пр |
ија, јер игумана не могосмо наћи.{S} Па онда мени рече да нађем Ивана Порубовића и да му кажем |
тарога кнеза, па га окити цвећем.{S} Па онда уви у плетенице, у које је грива у Ждрала, сребрна |
а, и стегао му срце горком тугом.{S} Па онда би му се мисли отеле на ону господу, којој је кнез |
тајало празнично војводско одело.{S} Па онда ми заповеди да запалим ону велику жуту воштаницу, |
ојим плећима носи цео Змајев Вис.{S} Па онда настави:</p> <p>„Ето ни један!...{S} Искупише се л |
а глас благосиљати добру госпођу.{S} Па онда навалише да јој сваки приђе и да јој сваки руке и |
е!...{S} Бог нека ти буде милостив!“ Па онда сукну мач из корица, тргну узде Лабуду, <pb n="144 |
{S} Каква нас беда још снаћи не ће!“ Па онда се збише тешње у гомилу за себе, шапутаху по дуже, |
итковића.{S} Ево види сам шта пише!“ Па онда сетив се да кнез Градоје није врло јак на читању к |
реснуо о ледину да пукне као мехур!“ Па онда узе сам себе да теши. „Него опет нису сви такви.{S |
а Милана, нека ми се скорим надају!“ Па онда се живо исправи, окрете се нагло, и брзим корацима |
коњ који га носи!{S} Кити прво коња па онда себе!“</p> <p>Сељацима, који онде у густој гомили |
им што гледаше узе се најпре крстити па онда шапну Ристивору: „Ама, брате, да их раздвојимо!“</ |
д грма на чисто поље, и најпре ходом па онда лаким трком пођоше уз ону косу, на вису које је ле |
бодан, баци се стражњим ногама у вис па онда весело ржући дојезди сам, без јахача свога, да се |
и господственога Санџак-Бега.</p> <p>Па онда узе полагано, овде и онде застајући и запињући, да |
јим очима видни колико их је.</p> <p>Па онда га освојише свакојаке тужне и црне мисли.{S} Под њ |
чаше полугласно кнез Градоје.</p> <p>Па онда Гојко настави опет:</p> <p>„И још ми Бошко причаше |
ису и ти људи срца јуначна?!“</p> <p>Па онда кнез Градоје сави главу к левом рамену, да на свој |
ја тебе да запитам за нешто!“</p> <p>Па онда Санџак-Бег извади из свиленог паса свога белу и ка |
наше земље?!“</p> <pb n="97" /> <p>„Па онда,“ настављаше Гојко, „причаше ми Бошко и друге жало |
раше кнез Градоје задовољан.</p> <p>„Па онда,“ настави Гојко, „Кнез беше заповедио да најмлађи |
{S} Он је примаче к очима својим, па је онда полагано одмицаше од себе, погледајући је испод св |
Кад гледалац стане према средини слике онда види десно од себе широко поље зелено, кроз које в |
га двора још цар Тројан сазидао и да се онда тај град звао Голубац, као што су се и први српски |
беше само за неколико тренутака, па се онда ућута и снужди.{S} Замишљен гледаше у светлу звезд |
Поцрвене у лицу, шкргутну зубима, па се онда исправи у седлу, и подиже десну руку у вис, да ути |
тивору, гледаше га сва растужена, па се онда растопи у тиху месечину којом се ходник и соба њих |
викну Ристивор иза гомиле света, па се онда коњем својим прогура кроз сељаке, и додаде старом |
!“ шапуташе старац неколико пута, па се онда пусти у некакве дубоке мисли, не скидајући погледе |
десном руком сукну мач из корица, па се онда чврсто корачајући упути право к војводи, праћен са |
хрка као да га ропац беше стегао, па се онда подиже, убриса десним рукавом хладан зној са чела, |
раста, под који се зауставио био, па се онда окрете Ристивору:</p> <p>„Можеш ли поуздано да рас |
гну се и целива Ристивора у чело, па се онда диже и пође опет у ходник.{S} Са прага се окрену ј |
ногу у сребрну широку подножицу, па се онда устави, јер се нечему беше присетио.</p> <p>„Чекај |
ор води, па све живљи и живљи.{S} Па се онда све стиша и ућута, и само се <pb n="139" /> чујаше |
ди да није откуд тамо Каритон.{S} Па се онда опет окрену духовницима, шкргутну мало зубима, поц |
кнез Градоје горко подругљиво.{S} Па се онда окрете војводи: „Да сам на твоме месту, војводо, о |
кана лута по ходницима од двора!“ Па се онда Ристивор опет врати да прича о Јованци, љуби Змаје |
лет да си и овога и онога света!“ Па се онда окрете к нама: „Ко не жали погинути, нек пође за м |
не могу и нећу опростити!“</p> <p>Па се онда кнез три пута побожно прекрсти, промрмља некакву м |
, који иза вас остадосмо!“</p> <p>Па се онда опет врати под свој шатор, и леже по ново на поњав |
рестао <pb n="204" /> дихати, али би се онда опет прса надимала, и под убрзаним куцањем срца уб |
гомилу за себе, шапутаху по дуже, па ће онда опет игуман Пајсеј узети реч:</p> <p>„Кнеже Орлови |
е по неколико пута.{S} Стари би га кнез онда опет потапкао па задовољно и осмехујући се прогово |
дом прелете кнез сваког свог војника, и онда, рекав нешто војводи који само климну главом одобр |
но, готово побожно, метну их у недра, и онда седе, и поче онако невесео и замишљен да говори сн |
те грчевито дохвати Бега за обе руке, и онда викну загушљивим гласом:</p> <p>„Ха!....{S} Видим! |
вином из кондира, погледа по дружини, и онда уздрхталим гласом поче да говори:</p> <p>„Чусте шт |
вљао све лаганије и све нижим гласом, и онда опет застао; дремајући прозборио би нешто кроз нос |
сркну мало малвасије, да овлажи грло, и онда поче:</p> <p>„Већ првих дана по моме доласку у Кру |
војим гласом да помаже староме кнезу, и онда и сва друга господа — сви смерно стојећки — узеше |
ији; ја их унесох и полагано спуштах, и онда чух како Светогорац рече да су настала последња вр |
ка ми донесе хартије, мастила и пера; и онда нађи оца Пајсеја и реци му да дође к мени под шато |
и и ведрији но што беше кад дођох!{S} И онда га ја оставих, и ни на крај помисли мени да га виш |
сад видите, шта је право да чинимо?!“ И онда сви у глас повикаше весело и радосно: „Да пођемо с |
Србадија, ко је вера а ко је невера!“ И онда ободе коња и са своја два побратима одјезди некуда |
ити је чудо да тебе, снахо моја, овда и онда зле слутње обузимљу.{S} И ако си млада, доста си б |
ца убрзано дизала и спуштала.{S} Овда и онда нешто би неразговетно прозборио; али је очевидно в |
еве и трубачи дували у трубе.{S} Овда и онда мек и мирисан поветарац са запада понео би отуда з |
ело један паун и две паунице.{S} Овда и онда закрештали би својим ружним криком, па би онда — к |
ине.</p> <p>Нигде облака; али се овда и онда из далеке даљине чула потмула нека тутњава, као да |
раше зажарене погледе у Гојка, и овда и онда удараше у лаки смех, као да је смешно оно што Гојк |
милу, нешто лактовима гуркају, и овда и онда један другом главом и очима знак дају, да крочи на |
оже да одговара!</p> <p>Лабуд би овда и онда некако замишљено погледао у свога господара, и фрк |
Ристивора, иде за њим.{S} Али би овда и онда окренуо мало час десно час лево ухо, да боље чује |
е дубоко испод земље некакав џин овда и онда захрче.</p> <p>На самој тераси, у хладовини коју ј |
пешице.{S} Стари би кнез уз пут овда и онда помиловао свога Лабуда, потапкао га по гриви и по |
иђе и пољуби јој скут од горње хаљине и онда, још једнако зажарен у лицу — али сад од велике ду |
у коњу у седло, а стиже игуман Пајсеј и онда..... “</p> <p>„Е сад пусти мене, Некудиме!“ прихва |
м као лед, дохватио за гушу, продрмао и онда силно из постеље дигао, вичући јаросно: „Покај се, |
за коње њихове.</p> <pb n="85" /> <p>И онда се таласи од народа одбише од двора и повијаше за |
што му треба да чита молитве!</p> <p>И онда уђе под свој зелени шатор.</p> </div> <div type="c |
илно залупа последњим куцањем.</p> <p>И онда — узбуђење бејаше и сувише силно за већ изнурену с |
е, да излази на крваво поље?!“</p> <p>И онда се онај узвик „Јадна мајко!“ пронесе од уста до ус |
о је правих јунака међу вама!“</p> <p>И онда кнез Градоје срдито трже к себи златом обложене во |
кона Јеротија а друге никоје!“</p> <p>И онда зовнуше ђакона Јеротија, који високим гласом, као |
шта имате ви мени да кажете!“</p> <p>И онда кнез Градоје ућута.{S} Узалуд гледаше час један ча |
да ти читам шта војвода пише!“</p> <p>И онда Боривој узе да чита на глас, разговетно и размерен |
з, „знао сам да ће тако бити!“</p> <p>И онда се кренуше даље, сва тројица тужни невесели.</p> < |
игурно ће ти и Бог опростити!“</p> <p>И онда га још једном целива у чело, и устаде.</p> <p>„Ход |
несреће не ће нас још стићи!“</p> <p>И онда потрча, и у часу се нађе у гомили господе, која св |
смо о јуначкој смрти његовој!“</p> <p>И онда стари кнез задену своју челенку у клобук Боривојев |
вернога срца!{S} Опрости нам!“</p> <p>И онда се диже, прекрсти се и намести свој калпак.{S} Лиц |
следњи пут живоме руку љубим!“</p> <p>И онда се Некудимово срце опет поче растапати у сузе. „Го |
Станко, ох.... бедни Станко!“</p> <p>И онда — узбуђење беше и сувише јако за већ изнурену снаг |
да грешном телу одмора дамо!“</p> <p>И онда поп навуче мантију, макну главом на Ристифора који |
инемо калпаке, и да клекнемо!“</p> <p>И онда старац скиде калпак, обеси га о јабуку од седла, а |
на, ни у сну прошаптале нису!“</p> <p>И онда бризну плакати,</p> <p>„Ма што ти је, дете моје?!“ |
крештали би својим ружним криком, па би онда — као да се и сами стиде — оборили главе ниско и у |
ахнуо би Кнез гласно и дубоко.{S} Па би онда опет духом пренуо и кликнуо својима: „Држ’те се ју |
је чувати своју главу и своју кожу; али онда нема више јунаштва на свету!“</p> <p>„Ево, Јабучил |
се и како ми се учинило.{S} А Бошко ми онда каза: „Погодио си; и јесте нам Кнез сетан и невесе |
ад што је остало, то није имало срца ни онда, па га нема ни сада!“...{S} А биће, рекао бих, неш |
ритврђују цвеће за своје клобуке, па им онда викну:</p> <p>„Стан’те мало, децо!{S} Не дам ја ни |
p> <p>Чим је кнез прими усвоје руке, он онда јетко рече Ристивору: „Од овога часа ниси више мој |
убише, да освете смрт свога цара, па му онда тело предадоше калуђерима Грачанице, да га у њихов |
с са царем час опет између себе; али су онда духовници упадали с крстом у руци међу укрштене ма |
или.{S} И знаш, војводо, како вас одмах онда световах и мољах и преклињах, како своје синове и |
оји остане жив имаће да укрсти свој мач онда с мојим.{S} Или ћемо сва тројица изићи из шатора ж |
>„Кад је тако,“ прихвати кнез Градоје, „онда ви данас нама опојте како треба нашег војводу, а с |
p>„Е, кад јесте закон,“ прихвати кнез, „онда по закону нека и буде, и ништа вам ја и не могу и |
брига с душе.{S} Толико му би мило, да онде у цркви загрли кнеза Градоја и пољуби га у образе, |
/p> <p>По зеленој ледини лежало је овде онде пет тешко рањених Турака, а бар толико их је понел |
ци нашој која се бије!“</p> <p>„Било је онде око Кнеза на хиљаду коњаника; али нико од њих да п |
з подрума војводиних потицаху, а сва се онде <pb n="125" /> искупљена војска растопи у народ и |
е мени у мојој души бивало, него шта се онде око мене збивало!{S} Ето да наставим.{S} Мало само |
а, коме сва господа и сав народ, што се онде слегао био, беху сведоци, стојећи гологлави, стари |
га.</p> <p>Па онда узе полагано, овде и онде застајући и запињући, да говори Санџак-Бегу:</p> < |
ву или ону реч, и устављајући се овде и онде као да мало дахне.{S} Па онда извади из недара сви |
ез замене и без одмора, и ако се овде и онде почео опажати умор, и ако је поље, докле је око ст |
</p> <p>„Бог да га прости!“ викнуше сви онде присутни као из једног срца и из једног грла.</p> |
ња па онда себе!“</p> <p>Сељацима, који онде у густој гомили стојаху, беше мило то што кнез о к |
<p>Старац се понашаше као да он једини онде нема ни од кога смртног какав опроштај да тражи.</ |
иња!{S} А где си је видео?“</p> <p>„Ето онде, у овој истој нашој клети,... овде измеђ мене и те |
> <p>Кад се сврши јутрења, Градоје, још онде у цркви, приђе к војводи па му рече:</p> <p>„Ево с |
Голубан.{S} Оста само до прве зоре иза оне којом је Југовић одјездио.{S} По вечери уочи тога д |
ло час, пре него што Иван склопи очи на оне слатке снове, владаше мрак у ходнику; али сад, кад |
мимо њих протицаше.{S} Дивно је било са оне терасе пустити поглед поврх мраморне авлије и цветн |
а земљи пред скрињом и при светлости од оне жуте воштанице писаше нешто брзо, а суза за сузом к |
значку бубњем озго из стана, остаци од оне друге чете распршташе, сваки њен коњаник, који оста |
од собе па се устави на самом уласку од оне позорнице, у којој је кнегиња стајала.</p> <p>„Звал |
елику господу и властелу.{S} Храбрио је оне који казиваху како их нека зла слутња осваја; стиша |
SRP18990_C1.5"> <head>V</head> <p>После оне велике синоћне кише и олује освануо је био диван су |
о чујем није друго него свечано брујање оне свете погребне песме „Со свјатими упокој!“ Него куд |
своју челенку у клобук Боривојев, а из оне кожне скрињице извади сјајну челенку окићену драгим |
ер га уставише гласни и оштри узвици из оне сјајне ките од господе: „Шта рече, јуначе, по Богу? |
{S} Скочисте, јер вам се чинило да кроз оне лажи пада сенка на родитеље ваше.{S} Не дам ја вама |
војвода исто тако шапатом.</p> <p>Истом оне две прзнице оставише један за другим трпезарију, а |
жја, и мучили смо муку, како да враћамо оне, који и без оружја и на силу Бога и незвани хоћаху |
погледима пуним презривости погледаше у оне, који то тако јуначки викаху.</p> <p>„Мени се чини, |
ви заједно прегледати оружје и опрему у оне војске што је већ с нама.{S} У Недељу, ако Бог да, |
егова.{S} И Лабуд као да осећаше тежину оне тегобе, која се свалила беше на јуначног старца, па |
се преко усана превали.{S} Беше то чета онемелих јунака.</p> </div> <div type="chapter" xml:id= |
на Косову.{S} Ћуташе за дуго као да је онемио.</p> <p>„Проклети да су издајници свога цара, св |
ер тако наредише Сабори Светих Отаца, а они тако наредише јер је један од најтежих грехова пред |
о, јуначе!{S} И честит нам био!“ док га они љубљаху у скут и у руку.</p> <p>Кад се све то сврши |
у сунчаном зраку.{S} Чудила се како да они не осећају што она осећа — да се земља стреса, да у |
да велике војводе у Агарјана.{S} У њима они пишу: како су цару Мурату додијале тужбе и жалбе и |
</p> <p>„Зар не видите,“ настави он кад они већ већим својим бројем уђоше под шатор, „зар не ви |
не могаше ни видети ни разумети што се они то толико смеју, па онда опет настави:</p> <p>„Сутр |
д десет година — све преврнути, и да ће они што остану живи говорити онима по гробовима: „Благо |
о њихово питање.{S} Најпосле престаше и они са својим питањима старцу; а већ један с другим ни |
јеви него грешни и слаби људи баш као и они!{S} И још те за једно молим: имаш по закону права д |
да ти није право!...{S} Еј, кад би сви они, који се уз пуне пехаре својим јунаштвом хвале, има |
амо што се не зна ко луђе говори, да ли они луди или они твоји паметни!“ настављаше кнез па нем |
зна ко луђе говори, да ли они луди или они твоји паметни!“ настављаше кнез па немирно ходаше и |
ај војводу и ову другу господу, нека ти они кажу, а да ти ја не казујем, шта је Гојко слушао у |
ле.{S} Ту им старац пружи десницу, коју они са страхом и поштовањем целиваху, па онда узе говор |
ош док су се звали Голубовићима били су они на далеко чувени као „српски соколови“, а већ од ка |
b n="51" /> нека иде властела; зашто су они господа него да господски за цара гину!“...{S} Него |
имо!“</p> <p>„Не знаш ти њих!{S} Још су они као ђачад манастирска!{S} Нека их док се мало поумо |
p> <p>„Видесте ли нашега кнеза?“ питаху они млађе људе и момчад око себе. „Видесте ли га“...{S} |
едник српског престола.{S} Цар је, пишу они, дао преко светих калуђера Хришћанских и преко хоџа |
од двадесет и једног коњаника и пође за оним двема. </p> <pb n="199" /> <p>Заповедник Турака да |
.</p> <p>„Босиљко, дете моје!“ рече она оним својим чудесно меким гласом; „ето за твојим пасом |
ерна наша слуго Ристиворе!“ рече му она оним својим чудним гласом, јасним као сребро а мекшим о |
а види своју милолику белу Перунику, са оним њеним крупним граорастим очима, из којих свагда св |
кад год га пут нанесе онуда, стане пред оним гробовима, и у знак свога поштовања положи ма било |
а војском овом заповедају.{S} Него пред оним непобусаним гробом његовим, и на догледу непобусан |
и наслањало, — све то гледати па дихати оним слатким поветарцем,који се напојио мирисом од боси |
ди властелин Иван беше устао; изненађен оним што гледаше узе се најпре крстити па онда шапну Ри |
ећ и од невоље знамо и познајемо: али с оним малима права ти је напаст.{S} Тек ће по неки да ис |
мој слуга ни мој властеличић!{S} Иди за онима, који се договарају да пронађу памет!{S} Из ових |
и, и да ће они што остану живи говорити онима по гробовима: „Благо вама што сте пре ових страда |
да наступају напред.{S} Чух Кнеза како онима око себе рече: „Има их много њих који су требали |
А сад пођите у десно; тамо, видите, иза оних топола има бистар поток, на коме сам се ја већ уми |
те се редови коњаника који стојаху иза оних у првоме реду, развише у два крила и десно и лево, |
могаше од оног танког извијања и зуцања оних лакокрилих свираца!</p> <p>Узе будан мислити о вој |
би а у напред, као да хоће да некога од оних, што га гледају, жива дохвати.{S} Види се лепо как |
старац био један од ретких остатака од оних јунака, који су под Душаном ширили границе царства |
на Ристивор се био наслонио на један од оних бршљаном застрвених ступова што у мраморној авлији |
у видела радост, што ето стиже један од оних јунака, с којима је Душан ширио границе царевини с |
листове Некудимове верне службе још од оних дана кад га је као малено дете носио на рукама сво |
оре, који је некако, пошто сврши читање оних писама, несвесно пустио да га мати к себи привуче |
ваших очева на небу, кад дочекају душе оних јунака који ће на Косову јуначки погинути, па их з |
ор, викну оклопницима: „На коње!“ па из оних стопа, и не свраћајући своме дому, пође на Косово! |
ам срца, јер осећам као да је издајство оних на Косову потекло од мога немара да вас <pb n="148 |
десно.{S} Узеше се хрвати и носити око оних столова као да су Агарјански пеливани а не два доб |
јецање, које брзо нађе одзива у јецању оних жена у гомили око њих.</p> <p>Млади Боривој пољуби |
о полагано спуштање са висине у дубине, оно његово застајивање, она очевидна борба његова, чудн |
Онај силни напор, и душевни и телесни, оно велико изненађење да види човека, од којега је сенк |
осово за такве, нит си ти за Косово!{S} Оно истина и кукавице имају крила, само што орлови лете |
мко грмну:</p> <p>„Је ли тако, Боре?“ — оно се вижљиво ђаче — и не изгледаше друкчије него као |
а ћемо се кренути ако не у Понедеоник а оно на сигурно на сам Видов Дан, чим ми само још која с |
оје никада не говори што не мисли, и да оно што мисли никада не мења!{S} И то је све што вам но |
ружа, да хоће баш тебе да дохвати, и да оно што говори баш теби говори!</p> <p>Сниско, до пред |
екидно и убрзано крекетање жаба, као да оно велико коло од млина окреће некакву џиновску чегрта |
а вам ја кажем који знам!{S} Кад сам ја оно учио књигу у манастиру,“ — ту многи почеше да му се |
смеју, али ништа то њему, — „кад сам ја оно учио књигу у манастиру, једне зимње вечери игуман и |
што Гојко прича, или као да и не слуша оно што он прича, него се сам сећа нечега што му је сме |
исту у којој је цар Душан преноћио кад оно идосте на Угре!“</p> <p>„Хвала теби, војводо, што м |
зато, што у Светом Писму не видеше све оно, што саме владике хоће да се виде!{S} Колико се крв |
клони њему!{S} Нико није хтео да верује оно прво, а није <pb n="137" /> лако било поверовати ни |
што што добро није!“</p> <p>„То и јесте оно што је мучно!“ прихвати Гојко. „Има вам, брате, чим |
Гојко, који једва дочека да се заборави оно и сувише искрено излетање Винково у прошлост. „Прво |
и сам себи; а могло се и мислити, да он оно питање управља своме непријатељу.</p> <p>Миросав ћу |
И лево и десно од огњишта стојаху — као оно у цркви пред олтарем — велики гвоздени светњаци, ис |
у село.{S} Нико ти не оста на њиви, до оно неколико враних гавранова!{S} Мал’ не заборавих: ст |
а удараше у лаки смех, као да је смешно оно што Гојко прича, или као да и не слуша оно што он п |
лиже, спусти се на колена, загледа се у оно пребледо младо лице од тако велике лепоте; гледаше |
оследња времена!“</p> <p>„Ама то је баш оно што је многе помело!“ прихвати Ристивор. „Онај Вито |
<p>»Ако ћеш право,“ прихвати Ристивор, „оно кнез Добромир и кнез Вукан говораху паметно, и ника |
а цару плаћате цареву перперу?“</p> <p>„Оно јесте да јесте закон; и није да није закон!“ повика |
добра и поштена човека!“</p> <p>„Зар за оног бунтовника молиш?!“ упита кнез снаху своју као изн |
ти, најпосле и заспао, али не могаше од оног танког извијања и зуцања оних лакокрилих свираца!< |
Витомира; у трећем тренутку дохватно је оног првог око паса, издигао га у вис па га бацио као в |
/p> <p>По белим плочама од авлије и око оног мраморног кладенца шетаху се невесело један паун и |
о како се зрикавци, у високој трави око оног храста, жустро гањаху и надметаху непрекидним и св |
да витеза, не разумеваху ништа од свега онога жубора.{S} Него кнез би гледао у попа па би се и |
/p> <p>Али је се сва та лепота и милина онога луга, којим прелажаху, зло слагала са бољом, коју |
а се сав стресе и отвори очи,</p> <p>Од онога кандила пред иконом просипала се тиха и слаба све |
е сукнене плаштове по сухој земљи испод онога грма, у врх плаштева, а уза сами грм наместише се |
, Вуче?!....{S} Проклет да си и овога и онога света!“ Па се онда окрете к нама: „Ко не жали пог |
еву.</p> <p>„Нека су проклети и овога и онога света!“ одјекну громко сва она гомила.</p> <p>„Ст |
издаде, издало га свако добро и овога и онога света?!“ питаше књез Вукан час жут час блед.</p> |
бити да сотона не би успео да наведе ни онога незнанога издајника на левоме крилу, ни Вука на д |
>„Тако, не може!{S} Не да црква опојати онога ко се сам убије!“ одговори Пајсеј.</p> <p>„Разуме |
> <p>„Разумем ја да не да црква опојати онога, који, за то што је кукавица, не ће или не сме да |
та, исписана је била сва великом сликом онога удеса, од којега се властелинска кућа Голубовића |
ну Кнезу по моме дворанину Душку јутром онога дана у који нам ти, кнеже, пред вече стиже.{S} Об |
,а загледао се био у шаторове турске на оној коси према њему.{S} У бледој светлости од свитања |
једног Санџак-бега још једнако стоји на оној тихој западној падини Голеша на којој је синоћ зам |
са места, где га је већ био разапео на оној пољани папратовој према крчми, пре него што војвод |
S} Беше се узбудио и сузама облио.{S} У оној гомили око њега сваки притајиваше дах свој само да |
икоме милије него постаријим сељанима у оној гомили света.</p> <p>„Видесте ли нашега кнеза?“ пи |
и округластог лица.{S} Опружио се био у оној храстовој високој столици, наслонио главу на крила |
А заповедио ми је да ти кажем: да смо у оној крчми на цареву друму наишли на чудне гласе!{S} Пр |
ко поноситој срдњи <pb n="140" /> викну оној господи што са њим истрчаше: „И опет вам кажем: су |
ен, па се удари руком о колено. „Зар од онолике војске никога нема да иде за мном на Косово, до |
е да спава, него да прибере мисли после оноликих потреса тога дана, и да смисли шта сутра да св |
т коњаника, па пође полагано у корак за оном првом.{S} И тек да је и она одмакла била за стотин |
ка склопити.{S} Мишљаше да се успава на оном једнозвучном гуђењу и хркању Ристиворову као на љу |
у насмеја, и склопи очи, не би ли се на оном њену сунчаном осмеху занео у сласти слатког снивањ |
старог Војводу Милојка, који заповедаше оном стражом, па му рече да се она не боји остати сама |
<pb n="137" /> лако било поверовати ни оном другом.{S} Ко је имао срца за ову земљу, није мога |
их страна жетеоци и жетелице потрчаше к оном храсту, како се сва моба искупи око Ристивора, как |
и зраци обасјаше.{S} Застадоше, да се у оном мирисном и светлом јутарњем зраку поздраве и прора |
ладог сокола, ког му Дубровачки трговци ономад дароваше.{S} Волела бих да ми је дете већ овде у |
едрина природе као да се гласно смејала ономе тешком облаку, који се над душом старога кнеза на |
крсти се од чуда, па, окренув се целоме ономе доиста у препаст и жалост порушеноме збору господ |
окрете се госпођа Мандалена кметовима и ономе свету што се око ње и њене свите згрнуо био и поч |
али да се договарате с кнезом Вуканом о ономе што памет заповеда да се ради!“ рече старац.</p> |
амо под ону липу, па да се договоримо о ономе што сад прво стоји на реду!“</p> <p>Она бојазна с |
војвода невесело.</p> <p>„На крај само ономе, што чух од мога кумашина Бошка Југовића!{S} Али |
есеље на све стране, па се разлегаше по ономе пољу у певању, кликтању, гласном смејању, и у тре |
{S} А биће, рекао бих, нешто истине и у ономе што ми Степан из Кљештевице рече: „У незгодно вре |
увео у царство Божје, и наместио нас у ономе крају раја где су Косовски јунаци с Господином Кн |
ирци, која сав спод застираше.</p> <p>У ономе усеку к прозору, што право гледаше на југ у перив |
кнез не мисли на тебе.{S} Твоја је кућа ономлане на Плочнику дала многославни прилог у славној |
ука!{S} Не изгибоше ли толики наши људи ономлани на Плочнику?{S} Ваљада ни кнез не може хтети д |
ремили смо малу доворану у јужној кули, ону исту у којој је цар Душан преноћио кад оно идосте н |
ив, ободе коња да у бесном трку зађе за ону трећу чету, која полаганим кроком јежђаше к тројици |
дим; али ето видим да је слава загрлила ону нашу браћу што се нашла с Господином Кнезом на Косо |
гом.{S} Па онда би му се мисли отеле на ону господу, којој је кнез Вукан тако речит тумач био.{ |
едах на постељу, док ми се очи отеше на ону другу страну постеље на велики сто поред ње.{S} На |
лежи, да се одмакнемо, велим, тамо под ону липу, па да се договоримо о ономе што сад прво стој |
ме као да хоће да продре погледима кроз ону танку паучину, којом су јој речи њене сузе њене обв |
пре ходом па онда лаким трком пођоше уз ону косу, на вису које је лежао турски стан.</p> <p>„Ра |
„Пут у небески Јерусалим води право уз ону косу и кроз турску војску, и ко зна још кроз колике |
ше по свима кутовима шатора; отворише и ону велику скрињу, преврнуше све што у њој беше смештен |
ако им мало час кнез онако попреко одби ону молбу о перперама.</p> <p>Госпођа Мандалена, која с |
рхталим гласом, запињући мало о ову или ону реч, и устављајући се овде и онде као да мало дахне |
је!{S} Напред!“ Не умем ја вама описати ону грмљавину од кликтања, онај наш радосни занос!{S} А |
дело.{S} Па онда ми заповеди да запалим ону велику жуту воштаницу, коју ја донесох од игуманова |
лики брест, који се видео близу друма с ону страну крчме а на путу ка Косову.</p> </div> </div> |
јском својом, па се на широкој пољани с ону страну потока узе световати с кнежевима и властелом |
вну и нареди те унесох под шатор к њему ону велику скрињу, коју ено тамо видите, и у којој му ј |
је прошле ноћи, тако пред поноћ, прошла онуда повелика чета Босанских коњаника.{S} Уставише се |
или Зијаметлија, кад год га пут нанесе онуда, стане пред оним гробовима, и у знак свога поштов |
без одмора, и ако се овде и онде почео опажати умор, и ако је поље, докле је око стицало, било |
олибама војнога стана.{S} Тек кад народ опази да војвода, кнез Градоје, праћени неколицином вла |
ћ првих дана по моме доласку у Крушевац опазим ја да нам је Господин Кнез нешто дубоко замишљен |
бучила и одјездио натраг у двор.</p> <p>Опазио је кнез како се сеоске старешине, збијени сви за |
не да га погледаш, свагда ћеш са ужасом опазити, да он право у тебе гледа, да према теби руку п |
довео дому своме натраг!“</p> <p>И опет опазише да кнез махну руком, да се ућуте.{S} И ућуташе |
је пре једном приликом видео.{S} И још опазише како прстима леве руке тражаше нешто о левоме с |
најтиши шапат са усана његових.</p> <p>Опазише како старац узе дихати равномерније и мирније и |
а, ни оружја, ни коња, па, славе ми, ни опанака, а да не говорим о чизмама до колена!“ Ето такв |
д њега не зна боље да ли има тамо каква опасност, да се бој отпочне пре него што се сва српска |
хоће да га заштити од некакве невидљиве опасности.</p> <p>А млади Боре, који је некако, пошто с |
зову да се одмах крећемо, кад би такве опасности било!“</p> <p>„Тако је!“ привикаше многи од г |
<pb n="107" /> оружане миротворце нешто опасности у првим тренуцима.{S} По више њих имало је да |
Учини ми се да се тамо под шатором неко опева и да то што чујем није друго него свечано брујање |
костима здравим и читавим, или ћете га опевати оплакујући своје кости изломљене!{S} Ето то вам |
у превелику милост Божју свршићемо ето опело над нашим мртвим војводом, а после ћемо већ чинит |
} И ако је младост готово што и лудост, опет немој мислити да ја не видим шта си и куд си науми |
а, који ношаше обућу од мекане коже.{S} Опет му удари у образе ледени и влажни трепер, који сад |
ети што се они то толико смеју, па онда опет настави:</p> <p>„Сутра кад се будемо кретали за Ко |
није откуд тамо Каритон.{S} Па се онда опет окрену духовницима, шкргутну мало зубима, поцрвене |
и иза вас остадосмо!“</p> <p>Па се онда опет врати под свој шатор, и леже по ново на поњаву.{S} |
о <pb n="204" /> дихати, али би се онда опет прса надимала, и под убрзаним куцањем срца убрзано |
у за себе, шапутаху по дуже, па ће онда опет игуман Пајсеј узети реч:</p> <p>„Кнеже Орловићу!{S |
неколико пута.{S} Стари би га кнез онда опет потапкао па задовољно и осмехујући се проговорио:< |
све лаганије и све нижим гласом, и онда опет застао; дремајући прозборио би нешто кроз нос и не |
би Кнез гласно и дубоко.{S} Па би онда опет духом пренуо и кликнуо својима: „Држ’те се јуначки |
ка нас топи, нека опет пушта глад, нека опет пушта морије, само нека не пушта да нас у отворено |
раштати, па добро, нека нас казни, нека опет пусти сушу, или поводањ, нека нас пржи, нека нас т |
дањ, нека нас пржи, нека нас топи, нека опет пушта глад, нека опет пушта морије, само нека не п |
</p> <p>И Ристивор леже и у брзо захрка опет.{S} Иван се заогрну једном поњавицом, наслони се л |
Приђоше по један корак један другом, па опет стадоше и гледаше се не зборећи ни речи.</p> <p>Ст |
ио би нешто кроз нос и неразговетно, па опет застао, док га сан сасвим не занесе и на меким сво |
{S} Крупне капље дажде почеше падати па опет престадоше.{S} Кнез и госпођа Манда оставише терас |
и хваљаше га много.</p> <p>Мало час па опет однекуд потмули тутањ у даљини.</p> <p>„Све ми се |
ње свога отачаства!“</p> <p>„А!“ зајеча опет кнез Градоје. „Кад ли ће се једном то отровно семе |
то војвода Радич, блед, преблед, оборив опет главу на прса, са затвореним трепавицама — као да |
Од суза га већ више и не видех.{S} Кад опет прогледах, њега више тамо не бејаше. „Што ли је на |
господине Вуче, господине Вуче,“ упаде опет у реч кнез Градоје, па узе вртети главом, „знам ја |
истивора у чело, па се онда диже и пође опет у ходник.{S} Са прага се окрену још једном према Р |
же Господин Кнез да буде без мене!“ узе опет реч Градоје, који сав беше поцрвенео у лицу и коме |
Гојко.</p> <p>„Господине војводо!“ узе опет реч смерно и невесело Ристивор, — „ја још не доврш |
та ти, кнеже, приговорити не могу!“ узе опет реч игуман Пајсије. „Све је како велиш.{S} Истина |
ених срдаца мало стиша, кнез се Градоје опет нестрпљиво окрете к војводи:</p> <p>„Молим те, вој |
ве тужне и дубоке мисли.{S} Око њега се опет искупише сви кнезови и властела, те сваки баци гру |
а за неколико тренутака испунише, да се опет мало после у мрак завију.</p> <p>Сад Иван дође к с |
у учи!“</p> <p>Ућута мало, и загледа се опет у бледо лице мртваца.{S} Превлачаше неколико пута |
д ти!“ рече Ристивор поуздано; и сад се опет ослободи и погледа право у очи кнегињине; али не м |
и и други још су много кивни; побиће се опет и још горе, чим се уклонимо ми који их раздвајамо! |
загледаше у гриву својих коња; други се опет погледаху значајним погледима.{S} Кнез Вукан, који |
слетеше сви у голубињак.{S} У даљини се опет чуо тутањ као од грмљавине.{S} Старац викну неколи |
...{S} Пољубите се!{S} Тако!{S} Сад сте опет моји синови!{S} Ходите да се ижљубимо!{S} Тако!{S} |
убим!“</p> <p>И онда се Некудимово срце опет поче растапати у сузе. „Господо!“ рече кнез Градој |
е, читаше и апостол и јеванђеље, појаше опет дивно о таштини славе људске, о пролазности богатс |
д прихватимо мало хлеба!“</p> <p>Седоше опет под грм.{S} Старац разложи онај део погаче што се |
вета, — пуна извезених белих тканина, и опет празна јер у њој не бејаше чеда.{S} Испред <pb n=" |
привенчана за Милана Градојева сина, и опет како су неки властели, вратив се живи из боја на П |
ан Србин!{S} И опет потискосмо Турке, и опет њима дође одморна војска, а нама — нико да придође |
абаља се склопише над главом његовом, и опет се расклопише под витлањем мача кнежева, да се по |
“ проговори војвода тужно и невесело, и опет некако свечано окренув се властели својој. „Да пох |
м отео вам драгоцене челенке ваше!{S} И опет се тешим, што је Бог дао те је наш честити Господи |
лом коњу, а не смртни један Србин!{S} И опет потискосмо Турке, и опет њима дође одморна војска, |
но, да ли треба, и да ли смем?!...{S} И опет, ти си једина на свету коме бих смео да о томе што |
ило, што их очевидно беше по више.{S} И опет се не хтеде <pb n="174" /> осврнути, да својим очи |
розбори; он њој ништа не прозбори.{S} И опет, ко је видовит могао је да види, да онај његов дуг |
има је око срца нешто хладно било.{S} И опет их је већина на сигурно веровала да не може бити д |
вала одјецима који до ње допираху.{S} И опет кад год би их јасно чула, срце би јој се стегло, с |
испи пехаре.{S} И једва се уталожише и опет поседаше у столове око трпезе.</p> <pb n="104" /> |
се с једног краја трпезарије на други и опет натраг, огледајући ко ће пре кога о патос да тресн |
о да то што чује није друго него тихи и опет дубоки уздах целе српске земље, уздах коме <pb n=" |
знао.</p> <p>Иван је био много уморан и опет не могаше ока склопити.{S} Мишљаше да се успава на |
је да неко може бити српски властелин и опет да буде готов на свако зло!“</p> <p>„Па сад си већ |
м двору, те ми ободосмо коње!{S} Него и опет добро покисосмо!“ говораше Боривој својој матери, |
урио!“</p> <p>„Славе ми!“ рече смерно и опет сасвим поуздано кнез Градоје, — „Славе ми, ништа м |
Града могли сте угледати слику мирну и опет пуну боје.</p> <p>По белим плочама од авлије и око |
, имаће да се прича годинама!“</p> <p>И опет приповедач застаде да се одмори, и као да тражаше |
авне довео дому своме натраг!“</p> <p>И опет опазише да кнез махну руком, да се ућуте.{S} И ућу |
но њих таквих на Косову било!“</p> <p>И опет се млади властелин заустави.{S} Изгледаше као да с |
опрости му за љубав Јабучилу!“</p> <p>И опет се тихо насмеја кнез, и тапкаше Јабучила и тепаше |
на, о погибији њихова цара...“</p> <p>И опет га прекидоше узвици од тешкања и срдње од стране г |
и како покропи сузама својим.“</p> <p>И опет рањеник ућута.{S} Беше се узбудио и сузама облио.{ |
да шапуће нешто што је велика тајна, „и опет, синко мој, у томе што си учинио има пуно, пуно ју |
ну оној господи што са њим истрчаше: „И опет вам кажем: сутра је ето Видовдан, видеће Господин |
повикаше кнезови и властела.</p> <p>„И опет вам кажем, људи Божји, не може то тако!“ понови иг |
егова чела, као да га милује.</p> <p>„И опет, синко мој,“ рече тихо као да шапуће нешто што је |
уби три пута говорећи уза то:</p> <p>„И опет те поздрављам добродошлицом, верни и славни кнеже! |
куда полазимо, је ли?!“</p> <p>Лабуд би опет фркнуо, погнуо мало врат, и покушао да уснама пола |
овице и ситна деца без отаца!“ Други би опет прихватио: „Та није ваљада сва Србадија спала на н |
а, а час на свеца; час би устао, час би опет сео да пије.{S} Ноћу као да нема сна, а и кад би о |
з Градоје.</p> <p>Па онда Гојко настави опет:</p> <p>„И још ми Бошко причаше, како је Кнез Лаза |
егови клетвенице.{S} Пријатељи Милошеви опет на глас причаху, да Вук води преговоре с царем Мур |
њих као у истини запрепашћени, а други опет ударише у смех.</p> <p>„Како ћемо се кретати за Ко |
ти него настави да прича:</p> <p>„Други опет узеше да вичу: „Ама лако је кнезу, и лако је госпо |
сваког помињаше поименце војводи, који опет са своје стране дочекиваше сваког војника поздраво |
“ рече с уздрхталим гласом војвода, али опет некако с пуно мирноће и достојанства. „Немојте да |
есмо се, на нашу несрећу, опознили; али опет боље је и позно да изиђемо него никако!{S} Нека ду |
!“ правдаше се Ристивор.</p> <p>„Ех, ти опет мислиш, светац је као ти, да се за сваку ситницу с |
!“</p> <p>„Немој тако, кнеже!“ прихвати опет војвода гласом у коме благ прекор трепташе. „Нећем |
хтео да питам кнеза Градоја,“ прихвати опет кнез Вукан. „Кнез Лазар је већ толико дана на Косо |
з Градоје.</p> <p>„Ти, брате,“ прихвати опет Вукан, „ниси чуо све што нам је Гојко синоћ причао |
и Божји, ви жене!“ рече старац седајући опет на свој сто; „сузе лијете кад сте несрећне, сузе л |
ануло, се видело.{S} Поче игуман Пајсеј опет примицати и одмицати <pb n="158" /> листину, оштро |
дзовемо, и да смо истина позно, ал’ тек опет изишли на Косово!{S} Друго, баш зато што смо се оп |
амо, почни, брате!“ привикаше неки, док опет други говораху: „Кажи нам само је ли све добро, ил |
’, јадан наш Господин Кнез!“ настави он опет сам од себе. „У вече би искупљао <pb n="138" /> ок |
нка коју душевна боља подвлачи.{S} Него опет кроз тај умор и ту сетност благородство њене душе, |
р!“ Па онда узе сам себе да теши. „Него опет нису сви такви.{S} Хвала Богу, и међу млађима има |
и нешто као и невесело, Ристивор; „него опет рекао бих да се у тај твој славни живот само кроз |
оћ у твоме шатору, а ми се сви вратисмо опет мало нашим пехарима у трпезарију.{S} Ето питај вој |
о, како си црне среће!“</p> <p>„Сигурно опет издаја!“ привикаше неколико од властеле из свите в |
одницима од двора!“ Па се онда Ристивор опет врати да прича о Јованци, љуби Змајевој, нешто што |
се то доиста од некуда холуј диже) час опет журно слетали ка голубињаку, те загушеним и усплах |
, час при свећи нешто сриче у њима, час опет <pb n="13" /> отаче вино и меша у њ некакве траве |
а властела се завађала час са царем час опет између себе; али су онда духовници упадали с крсто |
разговара.</p> <p>„Је ли, Гојко?“ викну опет оздо са трпезе кнез Винко, па удари песницом о сто |
причати:{S} У очи самог Видовдана бејах опет на старажи пред великим шатором Господина Кнеза.{S |
наређивао трубачима да дувају, а час их опет устављао те да он скупљеноме свету гласно довикује |
с не би ни хтео ни умео помоћи!“</p> <p>Опет ударише господа у смех, који се још гласније заори |
и пијан, Винко!“</p> <p>„Обојица смо се опили њеном лепотом!“ прихваташе Винко, па се грохотом |
у оштрицу свакога мача, и прстом својим опипао сваки кајиш и сваки ланчић на коњским опремама, |
име Божје!{S} Напред!“ Не умем ја вама описати ону грмљавину од кликтања, онај наш радосни зан |
в Град, а речима је тешко лепоту његову описати.{S} То није само град са голим зидинама и беспр |
<p>Турци их раздвојише и сваког од њих опколеше, позивљући их једнако са истинским дивљењем и |
бока.{S} У тренућу ока бише три Србина опкољена Турцима са свих страна,</p> <p>„Предајте се, љ |
здравим и читавим, или ћете га опевати оплакујући своје кости изломљене!{S} Ето то вам је!{S} |
ла, сребрнасто сивог коњића Боривојева, оплетена била, читав венац од белих и румених ружа.</p> |
изиђемо.{S} Јесмо се, на нашу несрећу, опознили; али опет боље је и позно да изиђемо него ника |
а Косово!{S} Друго, баш зато што смо се опознили, ми би ваљало босоноги и гологлави као покајни |
.</p> <p>„Тако, не може!{S} Не да црква опојати онога ко се сам убије!“ одговори Пајсеј.</p> <p |
јсеј.</p> <p>„Разумем ја да не да црква опојати онога, који, за то што је кукавица, не ће или н |
о ово једно од овога двога: или ћете га опојати са вашим костима здравим и читавим, или ћете га |
божно.{S} Како може бити да црква не да опојати таквог?!{S} И зашто да не да?!“</p> <p>Тако гов |
Бог на рамена положио; разумем до не да опојати човека, лакога срца и малене душе, који залуди |
ем!“</p> <p>„По закону нашем не може се опојати!“ прихвати одмах и одважно игуман Пајсеј.</p> < |
моју последњу реч: ви ћете лепо војводу опојати као побожна Хришћанина и добра јунака:{S} Остав |
б, спремите се да се тело нашег војводе опоји како треба по закону нашем!“</p> <p>„По закону на |
хвати кнез Градоје, „онда ви данас нама опојте како треба нашег војводу, а сутра — ако доиста м |
вас све, у име целе моје дружине, молим опојте нам војводу по закону!{S} Ако видим да се на ваш |
сам нешто боље ослушкивао; али некаква опора сухота стезаше му грло и угуши глас, јер се у том |
ји му притрча с кондиром пуним воде.{S} Опра поп руке, уми лице, дохвати своје разбарушене косе |
е послужио како је требало послужити... опраштај ме по великој твојој доброти!{S} И нека теби з |
кнез даде.{S} По сили те власти ево вам опраштам све перпере које нашем двору дугујете.{S} И пу |
амо и јесте право; ако нам Бог већ неће опраштати, па добро, нека нас казни, нека опет пусти су |
же наћи.{S} Слуга му рече да се војвода опрема и да ће по своме обичају прво у придворну црквиц |
прекора да се из његове ризнице допуни опрема по каквога сиромаха, а богме је пуно њих таквих |
о сваки кајиш и сваки ланчић на коњским опремама, као и сваки колут на панцирима и по гвозденим |
ји је од старина славан био!{S} Ето вам опреме, ето вам коња, ето оружја!{S} Кнез вас је поздра |
пише око рањеника.</p> <p>„Тек ти бејах опремио Ристивора,“ узе кнез Градоје да говори војводи, |
и под шатором.{S} Кад дође Иван с коњем опремљен како треба, ја уђох под шатор да јавим.{S} Вој |
алио би кад би наишао на весела и добро опремљена војника; наређивао би, без икаква прекора да |
а, кад млади војници, потпуно оружани и опремљени, вадајући своје коње, удараху навалице на те |
је властеле, нека доведе што више добро опремљених војника.{S} Ако стигну на збориште код мога |
зјаха арапског једног белог коња, дивно опремљеног у ките и кићанке и узице од црвеног свиленог |
и сутра сви заједно прегледати оружје и опрему у оне војске што је већ с нама.{S} У Недељу, ако |
и један и други скочисте као жеравицом опржени, кад се само поменуше лажи, за које сви знамо д |
о се огрешише о вас, само ето нека прво опросте један другом, и нека пруже руке један другом.{S |
Ристивору из милости своје према мени, опрости му за љубав Јабучилу!“</p> <p>И опет се тихо на |
другом опростили.{S} Сада те ја молим, опрости им и ти, у име своје и у име све господе и друж |
који гинеш!{S} Опрости нам, Господару, опрости нам; јер и ако јесмо људи без добре среће, нисм |
среће, нисмо људи без вернога срца!{S} Опрости нам!“</p> <p>И онда се диже, прекрсти се и наме |
p> <p>„Опрости нам, Господине Кнеже!{S} Опрости нам, и витешки царе наш!...{S} Опрости моме уну |
си ти толико љубио, и за који гинеш!{S} Опрости нам, Господару, опрости нам; јер и ако јесмо љу |
ене изгуби славу да тебе послужи!...{S} Опрости и мени, некада твоме верном другу а сада твоме |
е на Косово, да те верно послужи!...{S} Опрости моме слузи Ристивору, јер служећи мене изгуби с |
Опрости нам, и витешки царе наш!...{S} Опрости моме унуку, јер дете није криво што не стиже на |
а још ће ми лакше бити ако ми мој слуга опрости за сваку преку реч и за сваки преки чин!“ „Нема |
чине, да Бог грешницима и најтеже грехе опрости!“ питаше кнез Градоје.</p> <p>„Могу, како да не |
да му руку пољубим и да га молим да ми опрости ако због мојих невоља на дому не стигнем на Кос |
че: „Иди, моли и младог господара да ти опрости!“</p> <p>Старац се понашаше као да он једини он |
еливамо, и да <hi>њу</hi> молимо да нам опрости!{S} Треће, ако је цар Агарјански с војском свој |
ш Ристиворе, немам шта да праштам, него опрости ти мени!</p> <p>„Сад још једно, децо моја!“ реч |
ди, не срди се ти зато на нас, а и њему опрости.{S} Друго те молим, помоли се Светој Тројици да |
узбуђена и забринута госпођа Манда, — „опрости ми, што и ја једна женска глава хоћу да судим о |
шкргутну зубима и севну очима.</p> <p>„Опрости ми, дедо!“ упаде у реч Боривој. „Ристивор би, к |
погнутом главом, узе да говори:</p> <p>„Опрости ми, добри и мили господару!...{S} Много сам те |
слику Исусову, а шапуташе тихо:</p> <p>„Опрости ми, Господине!{S} Мишљах више о слабоме срцу же |
аници, — узе да говори на глас:</p> <p>„Опрости нам, Господине Кнеже!{S} Опрости нам, и витешки |
шта му је Господин Кнез писао!“</p> <p>„Опрости ми, дедо!“ прихвати тихо и очевидно узбуђена и |
ке, потопише и сребро и злато!“</p> <p>„Опрости ми, војводо, — опростите ми, господо и господск |
во су се јутрос измирили и један другом опростили.{S} Сада те ја молим, опрости им и ти, у име |
ене жива, који могу и да се браним и да опростим!“</p> <p>„Тако, децо моја!“ рече стари кнез за |
роз њих пројахати.{S} Него да се најпре опростимо!{S} Оди, синко!“</p> <p>Рекав то стари кнез п |
ин Кнез на небу пред лицем Господа Бога опростио, како ти од свега срца ми овде на земљи прашта |
авите тако док не осетите да вам је Бог опростио.{S} А нама ето кажите колике прилоге да дамо, |
свјатими упокој!“ Него куд ја одох?!{S} Опростите ми; знам није вама до тога како је мени у мој |
злато!“</p> <p>„Опрости ми, војводо, — опростите ми, господо и господска дружино!“ узе стари к |
вас, господо другови и пријатељи, да им опростите што се огрешише о вас, само ето нека прво опр |
просто од нас, а на сигурно ће ти и Бог опростити!“</p> <p>И онда га још једном целива у чело, |
иче!{S} Исповеди се кнезу, па ће ти Бог опростити!“ Кад год бих легао на постељу видео бих два |
ди. „Не могу ја једном бунтовнику никад опростити!{S} Ето то вам је!... ама где је тај Ристивор |
им ја“ узе реч војвода, „са моје стране опростити што оскврнише моју трпезу, са које заједнички |
, чему треба мудро поучити, и да ћеш ми опростити, све и кад бих заслужио да ме кориш!“</p> <p> |
и буде, и ништа вам ја и не могу и нећу опростити!“</p> <p>Па се онда кнез три пута побожно пре |
лим те, дедо!“ рече Боривој, „ако нећеш опростити Ристивору из милости своје према мени, опрост |
S} Сиромах Ристивор!{S} Дедо, што му не опростиш?{S} И ако ти није жао Ристифора, зар ти није ж |
е војвода, „имам ја тебе да молим да ми опростиш, ако сам те икада у животу што на жао учинио.{ |
ашег народа на тим баштинама.{S} Што ти опростиш — био то дуг, биле то перпере, била то кривица |
се здоговорисмо да те молимо да нам их опростиш!“</p> <p>„Зар баш тако, Арсеније?!“ испречи се |
тим првим и последњим зрачним загрљајем опростише се нежно једно од другога.</p> <p>Ристивор ос |
дини онде нема ни од кога смртног какав опроштај да тражи.</p> <p>Ристивор приђе к руци младог |
ко Бог да, у покајање, .. из покајања у опроштај,.. из опроштаја у славан живот!“</p> <p>„Нисам |
кајање, .. из покајања у опроштај,.. из опроштаја у славан живот!“</p> <p>„Нисам видовит, као Л |
неш.{S} Хоћу да ти се исповедим и да ми опроштајну молитву очиташ!“ И исповедих га; и очитах му |
Ето се исповедих оцу Пајсеју, очита ми опроштајну молитву и облакша ми, а још ће ми лакше бити |
ву очиташ!“ И исповедих га; и очитах му опроштајну молитву. „Хвала ти!“ рече ми; „ево ти овај м |
је просто и од мене, и нека је занавек опроштено.....{S} Народе, чувај нам двор и слушај кнеги |
адом око руменог и округластог лица.{S} Опружио се био у оној храстовој високој столици, наслон |
и, кнеже Орловићу?{S} Каква те је брига опхрвала?{S} Да ти није кеса прогорела?{S} Да ти нису д |
м чекићем у грање и лишће, кроз које се орао у вис пропињао, као да хоће да пролети кроз венац |
. ниси ли ти главом кнез Градоје, стари Орао од Орлова Града?!“</p> <p>Кнез Градоје — који не с |
једном позове да се њему, Емиру Мурату Оркановићу, као своме цару поклонимо, да му данак плаћа |
дите овамо, да пијемо у здравље Старога Орла од Орлова Града!...{S} Не брин’те се, људи, сад на |
разлога?!“</p> <p>„Дивно збориш, стари орле од Орлова Града!“ рече кнез Гојко силно раздраган. |
многа орловска гнезда, из којих гладни орлићи пружају голишаве шије своје.{S} По средини слике |
па до века зову Орловићи, а двор њихов Орлов Град.</p> <p>Још док су се звали Голубовићима бил |
ине тихо спушта у Голубињску Реку, лежи Орлов Град, од старина двор властелинске куће Орловића. |
цртане слике могло видети како је диван Орлов Град, а речима је тешко лепоту његову описати.{S} |
м походу на Угре свратио к Орловићима у Орлов Град.</p> <pb n="25" /> <p>Дугачка зидина на десн |
ћу.{S} Млади кнежевић може наћи пута у Орлов Град и без Ристивора, а ја сам се заветовао госпо |
{S} Сад се Боривоје, синко мој, врати у Орлов Град к мајци својој.{S} Ристиворе, да пратиш свог |
гаси.{S} У дане ове, у које загледамо у Орлов Град, старинска и славна кућа Орловића има само д |
дома врати, ти си кнегиња и госпођа од Орлова Града, и од свих наших баштина, и од свега нашег |
мо, да пијемо у здравље Старога Орла од Орлова Града!...{S} Не брин’те се, људи, сад нам не гин |
, и донео их да издахну под зидинама од Орлова Града.{S} На отвореноме прозору од шестостране к |
е Новака, жене кнеза Милана Орловића од Орлова Града, и ако јесте — онда... ниси ли ти главом к |
куцањем.{S} Паде мртав кнез Градоје од Орлова Града. „Да таквога не има сокола!“</p> <mileston |
већ дубоко у ноћ кад се кнез Градоје од Орлова Града устави под једним гранатим стогодишњим хра |
p>ЧЕДА МИЈАТОВИЋ</p> <p>КНЕЗ ГРАДОЈЕ ОД ОРЛОВА ГРАДА</p> <p>ПРИПОВЕТКА</p> <p>ИЗ ВРЕМЕНА БОЈА Н |
?!“</p> <p>„Дивно збориш, стари орле од Орлова Града!“ рече кнез Гојко силно раздраган.</p> <p> |
ерни своме завету ево нас из кнежине од Орлова Града, да ти, као клетвеници твога дома од стари |
ељанака из свих села и заселака жупе од Орлова Града.{S} И старо и младо похитало је у чистом п |
ивојем Ристивор.</p> <p>„Ми смо Срби од Орлова Града.{S} Не стигосмо да гинемо уз нашега честит |
и ти главом кнез Градоје, стари Орао од Орлова Града?!“</p> <p>Кнез Градоје — који не скидаше с |
до!{S} Мој дед, кнез Градоје Орловић од Орлова Града вели да напишем ово овако:{S} Војводо, виш |
а не сврши нека кнез Градоје Орловић од Орлова Града буде војсци старешина.{S} Камо наше среће |
ена настала кад је ето и старом орлу од Орлова Града невоља, да своје мисли савија и завија сва |
чегртаљку.</p> <p>Из села, десно испод Орлова Града, допираху узбуњива запевања петлова, као д |
је најубедљивије предсказивање био бој орлова са ждраловима, коме су скоро сељани из многих се |
вуји и косови и сенице изабрали перивој Орлова Града за свој рај земаљски, и што је <pb n="4" / |
м и златнијим зрацима озарује цвеће око Орлова Града,</p> <p>Једнога топлог сунчаног дана, крај |
дан јунијски.{S} Сва поља и гајеви око Орлова Града изгледали су као да су се преобукли у чист |
а, крајем маја 1389., баш на томе крилу Орлова Града могли сте угледати слику мирну и опет пуну |
енка тако често падала на Звезду Даницу Орлова Града, — све то заједно сломило га је.{S} Срце м |
орлови славно победили.{S} А кога значе орлови него Србадију, која их на својим заставама носи? |
ла од храстовине, у којој беху изрезани орлови и змајеви.{S} Столу у зачељу наслони за руке бех |
истина и кукавице имају крила, само што орлови лете к сунцу у висине, а кукавице у мрачни шипра |
а долама од зеленог аксамита по коме су орлови и крстови златном жицом богато извезени; па мека |
з многих села сведоци били, и у коме су орлови славно победили.{S} А кога значе орлови него Срб |
А и што да не читаш?{S} Мушка си глава, Орловић си, ево, синко,“ — рече старац отварајући писмо |
стим мостовима између кула.{S} Сваки је Орловић од пет стотина година овамо волео да дода по не |
је поп Каритон!“ „Да видиш, попе, ко је Орловић!“ „Је ли хоћеш на Косово!“ „Није него ћу тебе д |
одине војводо!{S} Мој дед, кнез Градоје Орловић од Орлова Града вели да напишем ово овако:{S} В |
се ова војна не сврши нека кнез Градоје Орловић од Орлова Града буде војсци старешина.{S} Камо |
n="126" /> Твој клетвеник кнез Градоје Орловић.{S} Ово је писано руком Боривоја, унука кнеза Г |
S} Има једно што наш Боре, ако је прави Орловић, не може — не може он дома остати, као што му н |
х боја и мирне свечаности.</p> <p>Млади Орловић не могаше а да не ускликне:</p> <p>„Косово!...{ |
ест година.{S} Син Градојев, кнез Милан Орловић, погинуо је пре две године у славној бици на Пл |
апутну му на ухо: „Тако, синко!{S} Тако Орловић треба да говори и тако да ради!“</p> <p>Манда п |
може ни цар Лазо на Косову без старога Орловића!{S} Иди, брате, с милим Богом!{S} Што пре тамо |
b n="21" /> други неки јунак води кнеза Орловића војску!{S} Је ли тако, Боре?!“</p> <p>Па стара |
“ одазваше се весело млади огранак дома Орловића, и његов верни слуга, па у два три скока истер |
кћери војводе Новака, жене кнеза Милана Орловића од Орлова Града, и ако јесте — онда... ниси ли |
о у Орлов Град, старинска и славна кућа Орловића има само две мушке главе: кнеза Градоја, старц |
х запалио пламен у ватреном срцу младог Орловића.{S} Свака реченица старчева убрзаваше куцање с |
госпоштини и о јунаштву славне господе Орловића.{S} Са правим заносом, као да говори о каквом |
о а моју памет подсетио да ја носим име Орловића!“</p> <p>„Немој да бројимо године!{S} Дај да м |
са Рудника, и сребраре са Приморја, те Орловића кнежина поста у брзо као кошница од винове лоз |
Град, од старина двор властелинске куће Орловића.{S} Народ прича да је прве темеље и прву кулу |
ћи велику, али још неразвијену, заставу Орловића.{S} Благо довикиваше народу: „Дед’те, браћо, р |
им поносом.{S} Он разви свилену заставу Орловића, и кад стари кнез силно раздраган <pb n="72" / |
ладнела срца.{S} Велику свилену заставу Орловића побио у читаву умку од пољскога цвећа; испред |
да се нађе мушка глава на старом гнезду Орловића!“</p> <p>„Само те слушам шта и како говориш, г |
уздованима, викнуше под оружје сву чету Орловића па с њоме улетеше међу борце.{S} Било је за ов |
на Светог Јована Крститеља, кога је дом Орловићев славио као своје крсно име.</p> <p>Причало се |
ојеручице, коју је један игуман од рода Орловићева пре стотину година донео из Свете Горе.</p> |
Громадом, на добар стреломет од шатора Орловићева.</p> <p>Спустио се на поњаву под својим шато |
, кад је овде војвода!“</p> <p>И кад се Орловићева чета повуче, војвода и кнез Градоје стадоше |
е!“ Што је најчудније у тој слици свеца Орловићеве куће било, јесте то: што, ма из кога кута и |
мо!“</p> <p>Прво млади Боривоје проведе Орловићеве људе.{S} Ристивор приклони заставу те јој св |
високом папрати, искупила и сместила уз Орловићеву чету скоро сва војска војводина, јер кнез Гр |
раштаја овамо утврдио се обичај у двору Орловићеву да сваки ко ступа у трпезарију, као и ко хоћ |
а Витомира били пола пијани, то трезним Орловићевцима није било тешко да их раздвоје.</p> <p>Кн |
и јунак, те му је Немања дао да се зове Орловићем.</p> <p>Од прилике једна трећина патоса од тр |
жицама прешивале темеље од Голубиња.{S} Орловићи дадоше те руднике неким Дубровчанима под закуп |
а бега!...{S} Зар ми да бегамо2!{S} Зар Орловићи од пет стотина година свагда ишли <pb n="196" |
хрисовуљ да се унапред па до века зову Орловићи, а двор њихов Орлов Град.</p> <p>Још док су се |
е властелинска кућа Голубовића прозвала Орловићима.{S} Кад гледалац стане према средини слике о |
ки соколови“, а већ од како се прозваше Орловићима старали су се да не посраме ни то име, ни ца |
д је на војном походу на Угре свратио к Орловићима у Орлов Град.</p> <pb n="25" /> <p>Дугачка з |
у, ту милосрдан поглед из ока Мандалене Орловићке, дотицај њене руке, и неколико њених речи, ша |
ја копљем у трње!“</p> <p>„Збиља, кнеже Орловићу!“ прихвати кнез Добромир, „ја не видим што нас |
кнез Вукан:</p> <p>„Што је теби, кнеже Орловићу?{S} Каква те је брига опхрвала?{S} Да ти није |
Кнез и где је?“</p> <p>„Та стани, кнеже Орловићу!“ привикаше многи од гостију. „Пусти Гојка да |
p> <p>„Не знам ја шта би ти хтео, кнеже Орловићу!“ одговараше Миросав упорно. „Ја сам човек као |
војводе Радича!“</p> <p>„Хоћемо, кнеже Орловићу!{S} Хоћемо!“ привикаше сложно кнезови и власте |
игуман Пајсеј узети реч:</p> <p>„Кнеже Орловићу!{S} Немој мислити да се ми клањамо твоме буздо |
ти у Орлово ако ја не усхтем без тебе у Орлово?!“</p> <p>„Како?...{S} Ако не усхтеш без мене у |
p>„Како?...{S} Ако не усхтеш без мене у Орлово!“ прихвати старац све већма запрепашћен и збуњен |
е и послушао; али кога ће он да прати у Орлово ако ја не усхтем без тебе у Орлово?!“</p> <p>„Ка |
жевића ево одавде од овога грма па до у Орлово.{S} Јеси ли ме разумео?!“</p> <p>И стари кнез шк |
ви крш по врховима којега виде се многа орловска гнезда, из којих гладни орлићи пружају голишав |
а, нека иде кад му у староме кошу младо орловско пиле жустро кљуца!{S} Пустите човека нека иде |
ј. „Да знаш како слатко снивах да смо у Орлову!{S} Као враћамо се, па нас народ дочекује с пева |
сагледах очи, не смедох!{S} Куд ћеш ти орлу о грлици да говориш!{S} Али код твоје доброте имам |
чна времена настала кад је ето и старом орлу од Орлова Града невоља, да своје мисли савија и за |
спричах му како је спасла своје чедо од орлушине, <pb n="28" /> а ти и поп Каритон грунусте на |
усте на врата — мал’ не рекох као какве орлушине!“</p> <p>„То треба да чујеш, млади властелине, |
е већ погодила, јер се под левим крилом орлушине види половина стреле која је оштрицом својом п |
погледом и поузданом руком прострелила орлушину, те спасла живо и здраво чедо своје, које јој |
атном стрелом гађа грдну једну мркосиву орлушину, која раширеним крилима лети у вис носећи у ка |
лени, која му је смерно пољуби и сузама ороси.</p> <p>Народ поче да виче: „Срећан пут, господар |
излази на Косово.{S} А док му она добро оружана и права војска стигне, проћи ће и Петров Дан а |
борце.{S} Било је за ове <pb n="107" /> оружане миротворце нешто опасности у првим тренуцима.{S |
јачких грла, кад млади војници, потпуно оружани и опремљени, вадајући своје коње, удараху навал |
рске страже бити сада око педесет добро оружаних војника, који ће кнеза на Косово пратити.{S} К |
ш на Косову.{S} Да доведеш хиљаду добро оружаних јунака.{S} Ако доведеш мање казнићу те мачем; |
„Има, вели, доста људи, али нема доста оружја; истом је послао људе, да зађу по старим ризница |
Вика од јунака, топот од коња, звека од оружја њега раздрага и срце му запали, те, кличући као |
о муку, како да враћамо оне, који и без оружја и на силу Бога и незвани хоћаху да иду на војну! |
ја бих, ама како ћеш с голим рукама, ни оружја, ни коња, па, славе ми, ни опанака, а да не гово |
мо имали свагда десет пута више људи но оружја, и мучили смо муку, како да враћамо оне, који и |
о!{S} Ето вам опреме, ето вам коња, ето оружја!{S} Кнез вас је поздравио и пита вас: хоћете ли |
ију мачевима и буздованима, викнуше под оружје сву чету Орловића па с њоме улетеше међу борце.{ |
ује: „Ко је јунак нека бира себи коња и оружје, те да с кнезом пође на Косово!“</p> <p>Позно у |
И одоше попови и ђакони да траже коње и оружје.{S} С великом муком нађоше некакве високе маџарс |
ом прихвате заставе, и да изберу коње и оружје!“</p> <p>„Ваистину настала су последња времена!“ |
е у седла!“</p> <p>Зазвекташе панцири и оружје, и док би човек само оком тренуо, педесет коњани |
мо данас и сутра сви заједно прегледати оружје и опрему у оне војске што је већ с нама.{S} У Не |
једнако оштри!{S} Нека не буде кривде у оружју, ако је има у срцу вашем!“</p> <p>„Кнеже,“ узе р |
Сед је као овца и биће да му је и преко осамдесет лета.{S} Кад му попови и ђакони испричаше как |
е који казиваху како их нека зла слутња осваја; стишавао плаховите, световао на скромност понос |
његова лажнога свеца православне земље освајају.{S} И још нам поклисар његов каза, да цар њего |
сва искупи?{S} Зар вама, који издајама освајате а не јунаштвом?!{S} Ево да видите ко су Срби и |
азати како то би, да одмах после Недеље освану Среда, и да тек тада војска, још једнако полу ма |
у у Крушевцу, па је првом зором која је осванула, по одласку Кнеза Лазара, појахао коња и праће |
ша на којој је синоћ замркнула и јутрос осванула.</p> <p>Гомила Турака искупила се пред зеленим |
p>После оне велике синоћне кише и олује освануо је био диван сунчан дан јунијски.{S} Сва поља и |
ив у руке Турцима, који га погубише, да освете смрт свога цара, па му онда тело предадоше калуђ |
росјаке око двора, ето да ми се поп већ осветио!“</p> <p>И кнез узе да врти главом и да шкргуће |
ош светлости на Косову било, те да њима осветли црну ноћ, која се на Србадији тако нагло спусти |
ори, на своје чудо види да је се ходник осветлио неком тихом а плавичастом светлошћу.{S} Такву |
главе младога војводе догоревала, то је осветљавало бледо као крпа <pb n="152" /> лице војводин |
несигурном и танком светлошћу недовољно осветљаваше мрачну собу.{S} Како је било запарно остави |
</p> <p>У двору у једној омањој и слабо осветљеној соби, са осетним задахом од уља које гораше |
попу Каритону, да целива икону, и да се освећеном водицом пошкропи, е да би им Бог и Свети Јова |
дину Кнезу.{S} Може бити да ће Србадија освојити победу баш са те две ваше мишице; а може је из |
а видни колико их је.</p> <p>Па онда га освојише свакојаке тужне и црне мисли.{S} Под њиховом т |
да у њему љутина кипи, па се и нехотице осврну да види јесу ли отворена врата кроз која на тера |
смех неколике господе.{S} Стари се кнез осврну, погледа их мало, и не могаше ни видети ни разум |
е.{S} И опет се не хтеде <pb n="174" /> осврнути, да својим очима видни колико их је.</p> <p>Па |
стопа крећем за Косово!{S} До Косова се осврнути нећу да видим ко је од вас пошао за мном, а ко |
кнез Градоје јахао сам.{S} Не хтеде се осврнути да види ко још, осем Боривоја и Ристивора, иде |
гомилу Турака, сукну мач из корица и не осврћући се викну: „Напред, депо, за крст часни и веру |
о после да се сети нечега па, никако не осврћући се, викну:</p> <p>„О, Боривоје, синко!...{S} О |
Што не послушасте кнеза Градоја, који, оседео у војнама, преклињаше нас све редом да не оклева |
и Богу помолите; па онда напојте коње, оседлајте их и за пут припремите, па дођите да се још ј |
е узе сам да прегледа како је сваки коњ оседлан, и нареди да Ристивор мало боље притегне пас у |
ца вратише водећи за собом сва три коња оседлана.{S} Нађоше кнеза где стоји пред грмом,а заглед |
, повезао двадесет и пет ватрених коња, оседланих, заузданих и поткованих, па их цвећем окитио |
S} Не хтеде се осврнути да види ко још, осем Боривоја и Ристивора, иде за њим.{S} Али би овда и |
црквицу где јутрења тек почела беше.{S} Осем духовника у олтару и по једнога или двојице иза пе |
.{S} Оде војска весело певајући.</p> <p>Осем нешто деце и момчадије која отрча за војском, да ј |
и им памет да увиде, омекшај им срце да осете да греше један према другоме, да се греше о добро |
а његову, као лед хладну, леву руку.{S} Осети како му се очи сузама напунише; пригну се и пољуб |
у ледени таласи запиркиваху у лице Иван осети како га крупан зној пробија.{S} Хтеде да викне да |
нежно једно од другога.</p> <p>Ристивор осети како му је срце пуно, како се укрепило новом једн |
с коња да дигне буздован.{S} Јабучило, осетив се слободан, баци се стражњим ногама у вис па он |
во хоћу, господине кнеже!“ рече Некудим осетив се некако окрепљен речју кнежевом. „Прво је доша |
нија и постове, и наставите тако док не осетите да вам је Бог опростио.{S} А нама ето кажите ко |
им очима тако сетно жалостиво гледа, да осетих како ми његова туга срце моје стегну, те ми из њ |
дној омањој и слабо осветљеној соби, са осетним задахом од уља које гораше у сребрним кандилима |
удила се како да они не осећају што она осећа — да се земља стреса, да уздише и тек што се запл |
пиле!{S} Нити ми је срце утрнуло, да не осећа шта се приличи, шта ли се не приличи!{S} Веруј ти |
удо на оваквој мајини.{S} Зар врапци да осећају кад бура долази а људи да не осећају?! <pb n="1 |
да осећају кад бура долази а људи да не осећају?! <pb n="11" /> Нити је чудо да тебе, снахо мој |
аном зраку.{S} Чудила се како да они не осећају што она осећа — да се земља стреса, да уздише и |
само да је било издајника; сви смо то и осећали и видели; али нико не могаше да прстом и поузда |
ад помислим колико се огреших о вас!{S} Осећам као да сам вас — све саме моје добре пријатеље — |
оја господо и браћо!{S} Немам срца, јер осећам као да је издајство оних на Косову потекло од мо |
ет, и срце му се пунило некаквим чудним осећањима у којима се с милином растуженост мешала.{S} |
и Боривоје у својој детињској невиности осећао неописану неку сладост пролазећи туда, сладост к |
било покривено погинулим и рањеницима, осећасмо сви да се победа нагиње к нама и надасмо се да |
не гледах на њ осећах како ме он гледа; осећах како ме рука његова дотиче и слушах шапат његов: |
срце у прсима.{S} И кад не гледах на њ осећах како ме он гледа; осећах како ме рука његова дот |
ашту поред свог унука, и склопи очи.{S} Осећаше умор у костима и на очним поклопцима; али <pb n |
ма од панцера његова.{S} И Лабуд као да осећаше тежину оне тегобе, која се свалила беше на јуна |
војвода, „са моје стране опростити што оскврнише моју трпезу, са које заједнички једосмо со и |
и махнити, и молио бих војводу, да нас ослободи од таквих другова!“</p> <p>„Ево ћу им ја“ узе |
“ рече Ристивор поуздано; и сад се опет ослободи и погледа право у очи кнегињине; али не могаше |
ни дечко био се придигао и на леву руку ослонио, па кроз сузе у очима гледао непомично у старог |
кнегиња Мандалена, сетна и невесела, и ослушкивала одјецима који до ње допираху.{S} И опет кад |
тајује дах свој, да би и сам нешто боље ослушкивао; али некаква опора сухота стезаше му грло и |
оје лево ухо, на које могаше боље чути, ослушкује топот од коња у војске која му следоваше.{S} |
но, а ви овде горе или сте заспали, или ослушкујете само грмљавини, те ситно звоно и не чујете? |
а, из којих свагда светли невини детињи осмех.{S} Сети се једне њене миле, детињасте речи, па с |
им очима из којих муње севаху, и кад се осмехиваше.{S} Пријатељи и познаници дочекаше га с пеха |
ре.{S} Госпођа се Мандалена још једнако осмехиваше, али јој низ беле образе суза једна другу су |
е блед и дрхташе од гнева, али се горко осмехиваше, па, винув се коњу у седло, у некако поносит |
пезарији да допуни метанија.{S} Кнез се осмехну једним брком па рече младим људма: „Ходите, дец |
је тако!“ рече кнез Градоје с презривим осмехом, „мени се чини да није тако!{S} Наше је место н |
и ти Патарен или ниси,“ прихвати горким осмехом кнез Миросав; „на чисто је да ти је дед био Пат |
нако бледу, с тугом у очима, с усиљеним осмехом на устима, како мирно корача, и кад угледаше мл |
очи, не би ли се на оном њену сунчаном осмеху занео у сласти слатког снивања.</p> <p>Није их д |
евидно радосно раздраган. <pb n="64" /> Осмехујући се пролажаше он кроз гомиле народа, поздрављ |
кнез онда опет потапкао па задовољно и осмехујући се проговорио:</p> <pb n="184" /> <p>„Ха,... |
следио свога оца, подигао је две високе осмоугле куле, везао их једном мраморном терасом на мра |
оме двору врати, те да се уз нашу срећу оснује срећа и <pb n="61" /> твоја и Босиљкина.{S} Бог |
шка брига лежи страноме витезу на срцу; особито се за столом у трпезарији чудно понаша, час кри |
се што ме не поведе на Косово!“ Ако се осрамотимо у војводе, не знајући какви то светац витла |
чмарица Крушевљанка Ката“, кад пођосмо, оста она „Катинка бела кћерка дужда од Млетака“.{S} Хах |
н својом свитом одјездио пут Косова.{S} Оста на двору главни двородржица Голубан.{S} Оста само |
на двору главни двородржица Голубан.{S} Оста само до прве зоре иза оне којом је Југовић одјезди |
ино, које још не хте отварати.{S} Манда оста стојећки пред старцем, брижно погледаше кроз уске |
с попом Каритоном.</p> <p>Госпођа Манда оста са сином у дворани на првоме кату.</p> </div> <pb |
ојој колиби где су им војници.{S} А кад оста сам са она два завађена властелина, узе да им гово |
видиш, одоше сви у село.{S} Нико ти не оста на њиви, до оно неколико враних гавранова!{S} Мал’ |
поњавицом, наслони се леђима на зид, и оста будан до зоре.</p> </div> <div type="chapter" xml: |
ете распршташе, сваки њен коњаник, који оста жив, ободе коња да у бесном трку зађе за ону трећу |
оспођу.{S} Све то ја тако и учиним а он оста пишући под шатором.{S} Кад дође Иван с коњем опрем |
ти док се не уморе, сав онај други свет оста као укопан око госпође Мандалене.{S} Женскадија те |
анда приђе к старцу да га умири: „Бабо, остави оца Каритина нека доврши што је почео; може бити |
шанову дворану, и да га ту за мало сама остави.{S} Гологлав је стари кнез ушао у ту дворану; се |
ластелин Витомир; „али ако кнез Миросав остави ноћас стан па се врати дома, онда да знаш да се |
а свима милостив буде!{S} А сад, пођи и остави ме саму!“</p> <p>Ристивор се приви у дубоки покл |
ше: „Друже и брате мој!{S} Што нас тако остави?{S} Што прекрати свој млађани живот, кал си мога |
и и ђакони испричаше како млади Југовић остави двор, и како за њим отиде и Голубан, старац узда |
дај право по мојој руци!“</p> <p>Старац остави Ристивора па по руци Боривојевој тражаше неће ли |
и господару, вере ми је ову земљу срећа оставила!{S} Ето дувасмо у трубе цео дан, ударасмо у бу |
жно као права браћа!{S} А кад би га сви оставили, те би сам под шатором остајао, онда би тек па |
за спомен себи, граду који су му стари оставили; и сваки је <pb n="3" /> век ударао на те грађ |
е још два човека и два мача!{S} Него да оставим то.{S} Ви и један и други скочисте као жеравицо |
жиш да те овде на догледу турске војске оставим сама!{S} Слушао сам те свагда и у свему ево дев |
ом па рече младим људма: „Ходите, децо, оставимо сад попа да доврши што је почео!“</p> <p>Ристи |
и се скромно, па настави: „Него вино да оставимо за после, а сад да учиним како ми је мој госпо |
с а ми овде без њега!{S} Него да све то оставимо на страну, није ли он у књизи, коју ти посла, |
18990_C2.2"> <head>II</head> <p>Кнез је оставио Боривоја и Ристивора да са четом заједно вечера |
је од мене.{S} Реци јој: „Ево то ти је оставио на дар један млад Србин, који би срећан био да |
шатору.{S} Не може бити да војвода није оставио своје последње заповести!{S} Не рече ли он сам |
воде, коју му је Ристифор пред шатором оставио; прекрсти се и уми се.{S} Вратив се под шатор п |
е какве поруке за нас и за своју војску оставио.{S} Камо га Иван, камо Некудим?“</p> <p>Некудим |
је моје људе: „Тако вам јуначке среће, оставите ми струк босиљка, који ћете наћи под мојим пан |
кнежева. „Све вас ја бих пре пустио да оставите овај двор уочи крштења мога сина, него што бих |
ка ноћас одмори; одморите се и ви; мене оставите сама под мојим шатором с мојим тешким теретом |
жемо ми тебе, на догледу турске војске, оставити сама!{S} Не можемо се ми без тебе враћати!{S} |
се заветовао госпођи кнегињи да те жив оставити нећу!“</p> <p>Узе стари кнез да се крсти запре |
вером у слаткога мога Христа, који неће оставити Хришћански народ свој да пропадне, и с уздањем |
="32" /> и мало као увређен. „Ниси хтео оставити свој кисели оцат, па да се у писму Господина К |
еших се тешко о Господина Кнеза, јер га оставих да бој бије и да гине без вас.{S} Право је да т |
но што беше кад дођох!{S} И онда га ја оставих, и ни на крај помисли мени да га више жива виде |
пет престадоше.{S} Кнез и госпођа Манда оставише терасу па се склонише у једну повелику одају у |
о шапатом.</p> <p>Истом оне две прзнице оставише један за другим трпезарију, а дотрчаше слуге д |
наоружаше <pb n="105" /> се, и певајући оставише Крушевац пут Косова!“</p> <p>„Господо!“ викну |
ше мрачну собу.{S} Како је било запарно оставише отворена врата из собе у ходник.</p> <p>Дуго ј |
— преклињаху да ни по што голубињак не остављају!</p> <p>Из једне баруштине близу јаза од воде |
вам.{S} Бришем сад све моје разлоге.{S} Остављам вам само моју заповест.{S} Ја се из ових стопа |
о побожна Хришћанина и добра јунака:{S} Остављам вам да бирате само ово једно од овога двога: и |
Госпођо кнегињо, снахо моја!{S} На теби остављам сигурност, славу почаст овога стародревног дво |
о све што нам је Гојко синоћ причао.{S} Остаде ти синоћ у твоме шатору, а ми се сви вратисмо оп |
м изгинусте!{S} Авај нама, који иза вас остадосмо!“</p> <p>Па се онда опет врати под свој шатор |
ним као да је плава ластавица.</p> <p>_ Остадоше господа, да се договоре хоће ли поћи за њим ил |
да Бог да све на добро буде!“</p> <p>И остадоше сви, да сврше крштење војводина сина.{S} И свр |
четом и свиленом заставом.</p> <p>Дуго остадоше тако гледајући за њима.{S} А кад чета замаче з |
га сви оставили, те би сам под шатором остајао, онда би тек пао од силног умора на столицу, на |
вори и у дворима пуне ризнице!{S} А шта остаје мојој сирочади иза мене?!{S} Махни се, човече!{S |
гу о народу нашем!{S} И сад.... с Богом остајте!“</p> <p>Па се старац мало пригну са високог ко |
ме и кад да насипљу пехаре вином, да не остају празни.</p> <p>„Да ли ти рече Ристивор,“ питаше |
ети глава, није тешко деци његовој, јер остају двори и у дворима пуне ризнице!{S} А шта остаје |
/> <p>„Помислих да нисте и вас двојица остали да се договарате с кнезом Вуканом о ономе што па |
а по кућама својим.{S} А ово сад што је остало, то није имало срца ни онда, па га нема ни сада! |
ога мртвог војводу.{S} Ниједно око није остало без суза.{S} Кнез Вукан плакаше као дете.{S} Кне |
рни сто, била је за једну стопу виша од осталога патоса.{S} На овоме снижем патосу било је неко |
јега се рука дотицала руке цара Душана, остане да прихвати сина мога на крштењу.{S} Не, драги м |
ћанској земљи нашој <pb n="123" /> нека остане некрштен као да смо у поганој земљи Агарјанској! |
у спалимо и разоримо све што има, да не остане ни камен на камену!“</p> <p>Стари кнез Градоје с |
дан од вас не падне мртав.{S} Онај који остане жив имаће да укрсти свој мач онда с мојим.{S} Ил |
Кнез беше заповедио да најмлађи Југовић остане на двору, да се нађе Госпођи Кнегињи ако би јој |
тавља Гојко, „наредио био да у Крушевцу остане двеста педесет оклопника, да двор чувају.{S} Ниј |
доју; „ето могао бих да ти заповедим да останеш, док се сви заједно за Косово не кренемо; али м |
или се ти први умориш, онда поштено да останеш на двору а место себе мене да пошљеш!“</p> <p>„ |
ти Светога Јована, твога крсног имена, остани да крстимо чедо, које ми је Бог у овако знаменит |
во и овако: <pb n="119" /> Ти, војводо, остани и дочекуј и друге твоје клетвенике па с њима дођ |
S} Пуштај ти нас друге, а с Вуканом ето остани па сврши свето крштење свога сина!“</p> <p>„Шта |
оца пуног милости!{S} Али за тај посао останите ето ти и твој кум од старина, кнез Вукан, и не |
твој кум од старина, кнез Вукан, и нека остану сви игумани и сви други духовници.{S} Биће ти и |
а ни кнез не може хтети да му по селима остану само старци, удовице и ситна деца без отаца!“ Др |
година — све преврнути, и да ће они што остану живи говорити онима по гробовима: „Благо вама шт |
еговом отишло је по доста духовника.{S} Остао је, да одслужује придворну црквицу, протопоп Неде |
с мушком главом, поузданим јунаком.{S} Остао је он само једну ноћ у двору у Крушевцу, па је пр |
сео изишао је из ње.{S} Сетан и невесео остао је и за сво време док се вечерало.{S} Мало је ула |
еже,“ узе Каритон да говори: „колико си остарео још ти не познај наш прост народ.{S} Ево да се |
е од месец дана овамо од туге и жалости остарео више но за десет последњих година!“</p> <p>„Е, |
х јунака и честитих Срба; али ћу за цео остатак мога живота, колико ми га бог поклони, благосиљ |
авито што је старац био један од ретких остатака од оних јунака, који су под Душаном ширили гра |
он дома остати, као што му ни дед дома остати не може, а да за њих живих <pb n="21" /> други н |
рави Орловић, не може — не може он дома остати, као што му ни дед дома остати не може, а да за |
м стражом, па му рече да се она не боји остати сама у средини верних Крушевљана, те да би с тог |
ва.</p> <p>Рече поп да му ваља још мало остати у трпезарији да допуни метанија.{S} Кнез се осме |
, на једну значку бубњем озго из стана, остаци од оне друге чете распршташе, сваки њен коњаник, |
раше продавнице и радионице и одоше.{S} Осташе отворене продавнице и радионице од сребра и злат |
жев нек те дочека!“ И отиде Голубан.{S} Осташе у двору само дворани седи старци!“</p> <p>„Тако, |
ни шлем, те и сви други учинише тако, и осташе гологлави као да су у цркви.</p> <p>„Молимо те, |
ену свога убојног коња к Југу, ободе га острицама, те Лабуд полете пољем зеленим као да је плав |
мекане жуте чизме до колена са сребрним острицама којих широки колутови зврктаху на сваки и нај |
о грудва снега отапала уз пут, отапала, отапала, док се није свела само на десетак људи с којим |
а чета као грудва снега отапала уз пут, отапала, отапала, док се није свела само на десетак људ |
аника, па се и та чета као грудва снега отапала уз пут, отапала, отапала, док се није свела сам |
оји ме је учио витештву, и који ми је и отац и мајка.{S} И неколико пута приступах му, али <pb |
S} А знамо те и да си милостив, и прави отац јадној сиротињи...{S} Ех, како сад да ти кажем.... |
ожно.</p> <p>„Само, разуме се,“ настави отац Харалампије нешто мало загушеним гласом, „наравно, |
еби, кога љубим и поштујем као да си ми отац.{S} Не заповедам ти, али те као Душанова узор јуна |
роспавао — или управо „пробдио“ како ми отац причаше.{S} Ево ће сва ова господа и властела овде |
и пуок за млађе!{S} Мени је мој покојни отац говорио да су се у старо доба, док је по нашим зем |
ћам се ја добро што је мени мој покојни отац причао о јунаштву свога и нашега старога господара |
ја ћу дотле носити челенку коју је твој отац, а мој син, својим јунаштвом на Плочнику заслужио, |
носиш једно славно име, које су ти твој отац и твој дед светло предали, које ти треба светло да |
!{S} Устави се!“ викну промуклим гласом отац Харалампије. „Устави се, јер из тебе говори прокле |
} Господин је Кнез Лазар нама свима као отац; ова српска земља нама свима је као рођена мати.{S |
у само старци, удовице и ситна деца без отаца!“ Други би опет прихватио: „Та није ваљада сва Ср |
ацити наше владике!{S} Што би од Светих Отаца и смели не смемо од наших владика!“</p> <p>»О, Ка |
„Да потуримо ми на страну Саборе Светих Отаца, да забацимо у заборав и књиге од црквена закона, |
што се ви бојите владика кад се Светих Отаца и не бојите.{S} Чујте ви моју последњу реч: ви ће |
>„Не да јер тако наредише Сабори Светих Отаца, а они тако наредише јер је један од најтежих гре |
издајом својом да спрече спасење свога отачаства!“</p> <p>„А!“ зајеча опет кнез Градоје. „Кад |
дајници свога цара, своје браће и свога отачаства!{S} Проклет да је Вук Бранковић!“ викну кнез |
ука на десноме, да буду издајници свога отачаства и свога Господара!“</p> <p>„Страшну истину го |
е Србадије, која не жали крви у одбрани отачаства, љубим те и поздрављам те, верни мој војводо. |
ли и сам да је то био прави мученик за отачаство, да је двојином више пелена но малвасије као |
мишица и свака кап српске крви да спасе отачаство од Агарјана, то теби није ништа“ рече кнез Гр |
ло и у саму смрт.{S} Свима је нама наше отачаство и наше име подједнако мило.{S} И с тога ја ве |
тобом заједно залажемо за цара нашег и отачаство наше!“</p> <p>Војвода му приђе, па се с њиме |
и да се јуначки и славно за нашу веру и отачаство заложимо.{S} И још ти се молим смилуј се на о |
и дугујемо у оваким данима нашем цару и отачаству!...{S} Кад не бих мислио да нам је вино мозак |
то сриче у њима, час опет <pb n="13" /> отаче вино и меша у њ некакве траве и по мало меда.{S} |
</p> <p>„У добри час!{S} Ево ми сам Бог отвара двери!“ говораше Ристивор сам себи, па у три кро |
Орловић си, ево, синко,“ — рече старац отварајући писмо, „ево, синко, читај, у име Божје, књиг |
у руци писмо војводино, које још не хте отварати.{S} Манда оста стојећки пред старцем, брижно п |
собу.{S} Како је било запарно оставише отворена врата из собе у ходник.</p> <p>Дуго је у ноћ Р |
ти старац Харалампије. „Као да читаш из отворена часловца!“</p> <p>„Да вам причам само, шта се |
е мрак великога ходника, у који се кроз отворена врата могло гледати.{S} До мало час, пре него |
па се и нехотице осврну да види јесу ли отворена врата кроз која на терасу изиђе.</p> <p>„Јес’, |
одавнице и радионице и одоше.{S} Осташе отворене продавнице и радионице од сребра и злата, што |
Ристивора немо, с раширеним зеницама и отвореним устима.{S} Онакве га речи запрепастише и гото |
део.{S} Гледаше непомичан и очима широм отвореним, и чуђаше се шта ли ће то бити.{S} Учини му с |
а у скут и у руку, па га поведе к двору отвореним путем кроз народ.</p> <p>„Ето се веселимо већ |
ка.{S} У зиду на исток лежало је велико отворено огњиште од белих камених плоча.{S} На њему су |
грну се свет и с једне и с друге стране отворенога пута, и заћута кад угледа како кроз капију д |
ека не пушта да нас у отвореном боју на отвореном пољу разбијају неверни и погани Агарјани!{S} |
шта морије, само нека не пушта да нас у отвореном боју на отвореном пољу разбијају неверни и по |
хну под зидинама од Орлова Града.{S} На отвореноме прозору од шестостране куле седела је кнегињ |
то ено сад стоје пред мојим шатором.{S} Отвори им очи да прогледају, озари им памет да увиде, о |
донесе писмо војводи.</p> <p>Војвода га отвори пред свом господом својом и гласно га прочита:</ |
/p> <p>Пре него што Иван могаше уста да отвори, Ристивор узе да се правда:</p> <p>„Па, молим те |
а.{S} Младоме Боривоју задрхта рука кад отвори по дугачку листину, и глас му дрхташе кад поче д |
узе нека чудна језа, па се сав стресе и отвори очи,</p> <p>Од онога кандила пред иконом просипа |
а кнегиња чека на тебе!“ па се окрете и отвори му врата на сниској шестостраној конати у Жутој |
ад Иван потресан чудном неком језом очи отвори, на своје чудо види да је се ходник осветлио нек |
зе дихати равномерније и мирније и како отвори очи, и како погледе своје заустављаше на свакоме |
ше и вина него колико су га слуге твоје отвориле, па да вам све испричам што сам за последње <p |
„Дед’те, браћо, размакните се мало, да отворимо пута кнезу!“ А војницима викну оштро, да се ст |
лепо како нешто виче, јер је широм уста отворио; ако ко маштом својом не успе да чује шта то он |
гледао у далеке даљине.</p> <p>Ристивор отворио и очи и уста, забленуо се у нешто, чисто се ска |
рањеник. „Позлеђујем само своје ране, а отворићу ране у срцу вашем!“</p> <p>„Казуј само!{S} Каз |
лепо око заставе, баш као да је сабор; отворих ја мехове винске, не би ли се мушка срца загреј |
и да сам дуго без свести лежао, јер кад отворих очи видех звезде на небу; чух јечање рањених ју |
<p>Потражише по свима кутовима шатора; отворише и ону велику скрињу, преврнуше све што у њој б |
бура у животу видела!“</p> <p>У томе се отворише једна уска врата у зиду на који се тераса насл |
реба светло да очуваш!“</p> <p>У том се отворише широм врата на дворишту, и на прагу се указа в |
гору заљуљао.{S} Многима се од господе оте узвик, који показиваше како их је заповест кнежева |
унише.{S} Тек се једној од њих уз уздах оте узвик: „О, јадна мајко!{S} Јадна Госпођо наша!{S} Ш |
горком тугом.{S} Па онда би му се мисли отеле на ону господу, којој је кнез Вукан тако речит ту |
пријатеље — поробио, и срамним начином отео вам драгоцене челенке ваше!{S} И опет се тешим, шт |
сам на твоме месту, војводо, овога часа отерао бих и једнога и другога из дружине, у којој је п |
о знај, господару: не ћеш ти мене данас отерати од себе ни мачем, ни буздованом, а камо ли љуто |
не и децу и стоку и живину, а мушкадију отераше на Змајев Вис.</p> <p>Рано зором Ристивор је уч |
ијом, којом нас војвода служи, не могох отети некаквој чудној сети и жалости!“</p> <p>„И није с |
че старац хучући; али чим му се погледи отеше на мртвог војводу, он гласно зајаука: „Јаох мени |
ану, погледах на постељу, док ми се очи отеше на ону другу страну постеље на велики сто поред њ |
пре и мога милога кума Вукана пустио да отиде, само да кнез Градоје, којега се рука дотицала ру |
ок их к себи позвала не би.</p> <p>Сама отиде уза степеницу на први кат.{S} Полагано пролажаше |
а — прође кроз гомилу своје властеле, и отиде право к своме шатору не рекав више ником од њих н |
гослов прати а Кнежев нек те дочека!“ И отиде Голубан.{S} Осташе у двору само дворани седи стар |
лади Југовић остави двор, и како за њим отиде и Голубан, старац уздахну: „Ах, што нисам само пе |
пусто и чисто ледено изгледаше!</p> <p>Отиде у конат свога сина.{S} Погледа празну постељу њег |
ам причам.{S} С војском Господина Кнеза отидоше сви Крушевљани трговци, мајстори, радници.{S} Н |
е да има данас владика које буздованима отимају епархије; Истина је да има и калуђера који сами |
валио; једва се дубоки уздаси овда онда отимаху испод њега; али никоме не могаше ни једна реч д |
духовници с игуманом Пајсијем мало час отишли.</p> <p>„И ништа боље, синовци моји, него да одс |
С Господином Кнезом и с војском његовом отишло је по доста духовника.{S} Остао је, да одслужује |
вере ми!“ повика Боривоје весело; „ето отказао послушност Ристивору па га насупрот вољи његово |
ин, који је цело вече пио као смук, па, откако Гојко узе да прича, наслонио беше главу на лакат |
адава, нема више ни старог јунаштва, па откуд може бити старе славе?!...{S} У истину ево су пос |
међу грање од липе као да види да није откуд тамо Каритон.{S} Па се онда опет окрену духовници |
ј нашој дружини!{S} Снахо моја, имаш ли откуд ма само зелен листак за нашега Ристивора?“</p> <p |
„Децо моја, да ли ко од вас види да нам откуд долази нова каква чета ма од стотину одморних људ |
ини му се да од десног крила ходникова, откуда и она светлост долажаше, чује полагани и тихи ти |
брните копља к земљи и казујте: ко сте, откуда сте, којим послом овуда нагосте?!“</p> <p>Стари |
а»?{S} Е кад <pb n="50" /> не знате — а откуда би ви и знали? — кад не знате, да вам ја кажем к |
нешто се намрштио беше.</p> <p>„Да није откуда какав светац сутра, Ристиворе?“ запита кнез.</p> |
а да викнем мојим људима, да се вратимо откуда смо и дошли, а ти иди сам на Косово!“</p> <p>„Не |
<p>„Не тражим ја да ви вашим молитвама откупљујете моју душу од небесних митара, нити тражим д |
ак и страшан сан.{S} Гледао је да му се отме, и да се разбуди из злосрећног сна у срећнију јаву |
а су многој господи српској писали неки отпадници од наше свете вере што су сада велике војводе |
његов поздрав живим и сложним ускликом отпоздрављаху.{S} Дошав до на крај левоме крилу, окрете |
</p> <p>„Синко Ристиворе, ја ћу мало да отпочинем, а ти будан чувај стражу, да Турци не би на н |
и очима знак дају, да крочи напред и да отпочне.{S} Очевидно били су се о нечему договорили, са |
а ли има тамо каква опасност, да се бој отпочне пре него што се сва српска војска искупи.{S} Ми |
и што је почео!“</p> <p>Ристивор и Иван отпратише кнеза до на праг од његове собе на првоме спр |
разе као крупан бисер.{S} Одједанпут се отрже својим мислима, устаде на ноге, права и витка као |
, како и сами желе!{S} Ето, та су писма отровала и срце Господина Кнеза, и учинила те је од мес |
а су га и мрвили, и да су га најпосле и отровали!{S} Зар се и данас о њему не причају народу по |
ијем; три пута се дизах од трпезе да ти отровани нож у прси сјурим; и три пута ми поглед твога |
т кнез Градоје. „Кад ли ће се једном то отровно семе истребити са ове лепе наше земље?!“</p> <p |
/p> <p>Осем нешто деце и момчадије која отрча за војском, да је прати док се не уморе, сав онај |
и мирисан поветарац са запада понео би отуда звекет и бубњаву, и донео их да издахну под зидин |
да посрче сав онај свежи поветарац што отуда струјаше, зарза и узе десном копитом копати ледин |
ахо моја!{S} Ево Станка!....{S} Станко, ох.... бедни Станко!“</p> <p>И онда — узбуђење беше и с |
Турци.</p> <p>„Ох, мој добри дедо!..{S} Ох, мој Ристиворе!“ промуца Боривој, пребледе као крпа |
.{S} Видим!...{S} Видим те ко си!...{S} Ох, Мандо,...{S} Ох, снахо моја!{S} Ево Станка!....{S} |
Видим те ко си!...{S} Ох, Мандо,...{S} Ох, снахо моја!{S} Ево Станка!....{S} Станко, ох.... бе |
их људи?!“...{S} Али ни од куд никога! „Ох, што их нема!“ уздахнуо би Кнез гласно и дубоко.{S} |
други!“ викнуше му неки Турци.</p> <p>„Ох, мој добри дедо!..{S} Ох, мој Ристиворе!“ промуца Бо |
ад је пре педесет година наследио свога оца, подигао је две високе осмоугле куле, везао их једн |
о рећи шапну му на ухо: „Поздрави твога оца а мог побратима, и поздрави мога Милана, нека ми се |
м се ја поносио дружбом твога јуначкога оца, и очинском пажњом твога славнога деда!“</p> <p>Она |
Дедо, ако Бог да, нећу ни тебе ни мога оца постидети!“</p> <p>Старац сад пољуби свога унука у |
ровник, да дигнем поклад мога покојнога оца.{S} У планини Рогозин ухвати ме плаховита дажда, те |
н Кнез, који у прсима носи срце доброга оца пуног милости!{S} Али за тај посао останите ето ти |
о је, кажу, на свога покојнога витешког оца.{S} Према своме деду имао је право страхопоштовање, |
иђе к старцу да га умири: „Бабо, остави оца Каритина нека доврши што је почео; може бити сад ће |
се хартије, мастила и пера; и онда нађи оца Пајсеја и реци му да дође к мени под шатор, и нека |
два пута мио као друг мога покојног ми оца.{S} Ако ти, кнеже, можеш да заборавиш ко си и шта с |
вређен. „Ниси хтео оставити свој кисели оцат, па да се у писму Господина Кнеза напојиш небеском |
Његова ће малвасија и од сада бити наш оцат, као и до сада увек што је било!{S} Нека дође; ако |
као да се заклињу.</p> <p>„Е сад, свети оци!“ окрете се кнез Градоје духовницима, „чим се ископ |
т и у здравље.{S} А молићу и вас, свети оци, и вас, господо другови и пријатељи, да им опростит |
што на жао учинио.{S} Ето се исповедих оцу Пајсеју, очита ми опроштајну молитву и облакша ми, |
знам...“</p> <p>„Махни се ти сад тога, оче игумане!“ прекиде га оштро кнез Градоје. „У овом чу |
ма, а час куне и људе и свеце. „Потеци, оче, потеци горе одмах, кнез те чека; има да се чита ве |
горивост и Хришћанска милосрдност!{S} А Оче Харалампије, зар није тако?!“</p> <p>»Читаш ми из с |
{S} Помислите како ће бити душама ваших очева на небу, кад дочекају душе оних јунака који ће на |
окривен!{S} Слушали сте ваљада од ваших очева да кнез Градоје никада не говори што не мисли, и |
е у дубине, оно његово застајивање, она очевидна борба његова, чудновато посресаше!{S} Учини ми |
оја!“ узе старац да говори озбиљно и са очевидним узбуђењем, „ево је приспео час да се растајем |
<p>„Зар само три?“ запита кнез Градоје, очевидно незадовољен у својим очекивањима.</p> <p>„Зар |
дају, да крочи напред и да отпочне.{S} Очевидно били су се о нечему договорили, само су забора |
.{S} Усне јој на угловима задрхташе.{S} Очевидно беше да савлађује своју узбуђеност, и да сухе |
е прости!“ понављаше стари кнез тихо, а очевидно дубоко ганут.</p> <p>„Пре него ће издахнути,“ |
нешто би неразговетно прозборио; али је очевидно више у бунилу него разборно говорио.{S} Рањени |
камена с рамена.</p> <p>Стари кнез беше очевидно радосно раздраган. <pb n="64" /> Осмехујући се |
удне ми књиге војводине!“ прозбори кнез очевидно изненађен и полу срдит. — „Што ли је било војв |
<p>„Опрости ми, дедо!“ прихвати тихо и очевидно узбуђена и забринута госпођа Манда, — „опрости |
ћу...“ одговори кнез Градоје, затежући очевидно у забуни шта да каже, „ја ћу, ако Бог да, у не |
и кад чу од кнеза Градоја да је сасвим очевидно да је он сам својом руком себи нож у срце сјур |
ора, зар ти није жао Јабучила, који ето очевидно жали за нашим друштвом!“</p> <p>„Жао ми је Јаб |
ривика по више њих из свите војводине у очевидно силном узбуђењу.</p> <p>„А и шта да вам кажем? |
ика иде за њим.{S} И би му мило, што их очевидно беше по више.{S} И опет се не хтеде <pb n="174 |
Градоје, очевидно незадовољен у својим очекивањима.</p> <p>„Зар је мало три ране за једнога де |
са половином војске, коју има право да очекује!...{S} Боље је да причекамо дан два, те да ми с |
ка прво чедо којим сад већ сваким даном очекује да га госпођа дарује, ако Бог да!{S} А ето му с |
S} Као да са неким страхом и поштовањем очекују да се нешто збуде.</p> <p>Под шатором стојао је |
корице, па стајаху мирно и без ромора, очекујући да виде шта ће сад да буде.</p> <p>„Где си ти |
ред шаторова, мирно и у највећој тишини очекујући нешто.{S} Није дуго трајало, па из великог зе |
и се силно стари кнез.{S} Сав поцрвене, очи му севнуше гневно, па викну Ристивору:</p> <p>„Иди |
ше ту као да је од камена па укопан.{S} Очи му се напунише суза.</p> <pb n="187" /> <p>„Децо!“ |
вакој се од њих срце некако размекша, а очи брзо сузама напунише.{S} Тек се једној од њих уз уз |
нез Градоје, па му се образи зажарише а очи почеше севати муњама.</p> <p>„Па не да, ето не да!“ |
е стегну, те ми из њега ударише сузе на очи.{S} Од суза га већ више и не видех.{S} Кад опет про |
Господару!“</p> <p>И ударише му сузе на очи.{S} Да их при крије, наже пехар с вином и полагано |
ако је у истини витез, сан му ноћас на очи пасти неће.{S} Кад легнете немој га много заговарат |
и три ране!“ понављаше старац подигнув очи увис, као да мери колико то на вази јунаштва вреди. |
а к десном крилу наднесав леву руку над очи, проли сузе, и дубоко уздахнув рече само толико: „З |
у!“ настави Санџак-Бег поднесав је пред очи старога кнеза. „Нађосмо је о врату а испод свиленог |
цу руке његове напрезаше своје старачке очи да продре што дубље у сиву даљину!</p> <p>„Ено!“ ви |
, који сав беше поцрвенео у лицу и коме очи севаху гневом. „И још много пре може он да буде без |
дајући у земљу као да не сме да подигне очи према Грачаници, — узе да говори на глас:</p> <p>„О |
оп Каритон, па мало преврну закрвављене очи своје, — „и ако смо другови од детињства, и ако смо |
полагано растапаше у тугу; крупне њене очи напунише се сузама, које би затрептале на дугим тре |
Сељаци причају да анђео Божји кроз њене очи гледа, те за то њени погледи прогањају нечисте духо |
гледаше с великом слободом право у њене очи.{S} Она му ништа не прозбори; он њој ништа не прозб |
ао да хоће да <pb n="173" /> му заклоне очи, да не гледају онај покор.{S} Он поћута мало, погну |
јој моје име!“</p> <p>Кнегињи се крупне очи напунише сузама.{S} Усне јој на угловима задрхташе. |
ински просто расплетене, да л’ јој црне очи још и сада ватром горе, да ли....“</p> <p>Узеше га |
, усправи се у сву своју висину, и упре очи своје, из којих ватра севаше, у младога дечка, кога |
о јутрос ако могу прочитати само бистре очи Ђакона Јеротија а друге никоје!“</p> <p>И онда зовн |
страну, погледах на постељу, док ми се очи отеше на ону другу страну постеље на велики сто пор |
сио на рукама својим.{S} Напунише му се очи сузама, па с дубоким уздахом прозбори: „Еј, мој вер |
хладну, леву руку.{S} Осети како му се очи сузама напунише; пригну се и пољуби мртва војводу у |
тети главом па рече:</p> <p>„Моје су се очи обвикле крупним и разговетно исписаним писменима у |
алеке даљине.</p> <p>Ристивор отворио и очи и уста, забленуо се у нешто, чисто се скаменио.</p> |
је.{S} Ноћу као да нема сна, а и кад би очи склопио брзо би скочио из постеље са виком и кукњав |
сти своју главу на то узглавље, поклопи очи рукама и — плакаше горко...</p> </div> </div> <pb n |
е речи, па се у мраку насмеја, и склопи очи, не би ли се на оном њену сунчаном осмеху занео у с |
своме плашту поред свог унука, и склопи очи.{S} Осећаше умор у костима и на очним поклопцима; а |
} До мало час, пре него што Иван склопи очи на оне слатке снове, владаше мрак у ходнику; али са |
а чудна језа, па се сав стресе и отвори очи,</p> <p>Од онога кандила пред иконом просипала се т |
ти равномерније и мирније и како отвори очи, и како погледе своје заустављаше на свакоме од при |
ну руку над обрве своје, да као пооштри очи да боље виде.</p> <p>„Ено је!“ рече Ристивор, па пр |
стоје пред мојим шатором.{S} Отвори им очи да прогледају, озари им памет да увиде, омекшај им |
д, кад Иван потресан чудном неком језом очи отвори, на своје чудо види да је се ходник осветлио |
жем у срцу!{S} Тај би му призор напунио очи сузама, и стегао му срце горком тугом.{S} Па онда б |
<p>Ристивор скочи на ноге, протре мало очи, преви се и дубоко поклони кнезу па смерно рече:</p |
да стариш!{S} И није друго, кад те ето очи издају!“</p> <p>„Али, молим те, дедо, погледај само |
хрвање.{S} Попу ударила крв у образе, у очи и у само чело. <pb n="34" /> Румени образи кнежеви |
о не би могло бити да се још вечерас, у очи вашега поласка, обручите па да се зна?!...{S} Не зн |
само ово што ћу вам сад испричати:{S} У очи самог Видовдана бејах опет на старажи пред великим |
ако што помињала старом господару сад у очи самог поласка нашег на Косово!{S} Зар не знаш да би |
/p> <p>„Завор ми је, господару, да ти у очи погледам!“ рече Ристивор снуждено. „Како да ти каже |
црвеном ватром.{S} Не смеде погледати у очи госпође кнегиње, него гледаше преда се, као грешник |
!“ питаше старац по ново, погледајући у очи час своме унуку а час Ристивору.</p> <p>„Па певају, |
ину говориш!{S} Ето немам срца да вам у очи погледам, моја господо и браћо!{S} Немам срца, јер |
вицама — као да доиста не смеде ником у очи да погледа — прође кроз гомилу своје властеле, и от |
следње писмо, које јој је писао Милан у очи саме битке на Плочнику, и да, читајући га, сузе рон |
сад се опет ослободи и погледа право у очи кнегињине; али не могаше дуже од једног тренућа да |
Најпосле подиже главу и погледа право у очи госпођи кнегињи, и узе да говори:</p> <p>„Није лако |
и му босиљак Босиљка му гледаше право у очи.{S} Примајући мирисне струкове из њене руке Ристиво |
смеде да погледа господи својој право у очи, него, оборив погледе на земљу, рече им:</p> <p>„Го |
, али <pb n="58" /> кад год му сагледах очи, не смедох!{S} Куд ћеш ти орлу о грлици да говориш! |
дуго без свести лежао, јер кад отворих очи видех звезде на небу; чух јечање рањених јунака и п |
ргуташе зубима и пушташе да му ватра из очију сева.</p> <p>„Не браним их, господару!{S} Нити се |
к небу, упрла погледе из крупних црних очију у вис, па златном стрелом гађа грдну једну мркоси |
ој је красан младић од петнаест година; очима и обликом подсећао је живо на своју матер; а свој |
, како мало што се у самоме двору, пред очима кнежевим, мачевима не исекоше, како је по њима на |
обично; у очима јој умор и сетност, под очима плава сенка коју душевна боља подвлачи.{S} Него о |
Ждралу, мало иза старога кнеза, даваше очима и рукама знаке Ристивору да се уклони, јер је јас |
санчић и Милан Топлица.{S} Милош севаше очима гневно и срдито викну момцима: „Коње!{S} Овамо ко |
ју, и овда и онда један другом главом и очима знак дају, да крочи напред и да отпочне.{S} Очеви |
воту није видео.{S} Гледаше непомичан и очима широм отвореним, и чуђаше се шта ли ће то бити.{S |
јсеју да је прочита.{S} Он је примаче к очима својим, па је онда полагано одмицаше од себе, пог |
теде <pb n="174" /> осврнути, да својим очима видни колико их је.</p> <p>Па онда га освојише св |
ље дана у Крушевцу слушао, или и својим очима видео!“</p> <p>„Почни само, почни, брате!“ привик |
а нашег у подруме доње, нека сам својим очима види је ли му коњу положено <pb n="36" /> како тр |
ноћи, тако око поноћи, не видех својим очима где из ведрог неба долете на двор, баш на кулу гд |
и старац са руменим образима и ватреним очима громко грмну:</p> <p>„Је ли тако, Боре?“ — оно се |
ним образима, по дебелим носом, крупним очима, проседом густом косом и брадом, обојима небрежљи |
, а главу на руке, па ме својим крупним очима тако сетно жалостиво гледа, да осетих како ми њег |
даше мирно, и тек само мало као уморним очима, по господи што се искупи око њега.{S} Војвода се |
м, образима препланулим од сунца, црним очима из којих муње севаху, и кад се осмехиваше.{S} При |
срезаним руменим уснама, крупним црним очима, танким лепо повијеним обрвама, и дугом и густом |
телом мало напред као да крупним црним очима својим вреба <pb n="24" /> некога, пружио леву ру |
унику, са оним њеним крупним граорастим очима, из којих свагда светли невини детињи осмех.{S} С |
о лепоти стаса и милини лика — вила; по очима, по кадифеној мекости погледа, по сунчаној светло |
андалена.{S} Била је блеђа но обично; у очима јој умор и сетност, под очима плава сенка коју ду |
и на леву руку ослонио, па кроз сузе у очима гледао непомично у старог рањеника, и напрезао се |
спођу Мандалену, онако бледу, с тугом у очима, с усиљеним осмехом на устима, како мирно корача, |
ту Турака.{S} Турци не могаху да верују очима својима, беху се чисто скаменили за неколико трен |
<p>И стари кнез шкргутну зубима и севну очима.</p> <p>„Опрости ми, дедо!“ упаде у реч Боривој. |
усто глухо доба!{S} Ето, мало час видех очима својим авет игуманије!“ рече Иван сав блед и уздр |
поносио дружбом твога јуначкога оца, и очинском пажњом твога славнога деда!“</p> <p>Онај народ |
чинио.{S} Ето се исповедих оцу Пајсеју, очита ми опроштајну молитву и облакша ми, а још ће ми л |
ајну молитву очиташ!“ И исповедих га; и очитах му опроштајну молитву. „Хвала ти!“ рече ми; „ево |
се исповедим и да ми опроштајну молитву очиташ!“ И исповедих га; и очитах му опроштајну молитву |
опи очи.{S} Осећаше умор у костима и на очним поклопцима; али <pb n="190" /> не беше умора у ср |
светло предали, које ти треба светло да очуваш!“</p> <p>У том се отворише широм врата на двориш |
ци моји, млађи од мене!{S} Припашите ви оштре маче, прихватите шестоперне буздоване, па се пожу |
е могаше даље, јер га уставише гласни и оштри узвици из оне сјајне ките од господе: „Шта рече, |
идим јесу вам мачи у обојице подједнако оштри!{S} Нека не буде кривде у оружју, ако је има у ср |
је срдит узе шкргутати зубма, као да их оштри да некога њима живог коље.</p> <p>Прошло је тако |
рстима каквог калуђера.{S} Послуша мало оштрије и јасно чу тихо шуштање свиленога скута и полаг |
морите се!“ понављаше кнез Градоје мало оштрије. „Видећу ја ко од њих сме да дигне руку, кад је |
“</p> <p>И почеше да падају прекори све оштрији и оштрији, и све крупнији и крупнији, те се изм |
почеше да падају прекори све оштрији и оштрији, и све крупнији и крупнији, те се изметуше у љу |
а средини првога реда а испред њега.{S} Оштрим погледом прелете кнез сваког свог војника, и онд |
е да јаха убојита коња, и може да витла оштрим мачем и може шестоперцем добро да се баци.{S} Им |
р. „Кад си ти још видео, да моба загази оштрим српљем у зрео јечам, а да млада момчад и девојча |
дозиваху, и како се певање пресече као оштрим ножем.{S} Обојица видеше јасно како са свих стра |
веро Агарјанска!“ цикну Ристивор кад га оштриц турске сабље дохвати по левој плећки.</p> <p>„Де |
м орлушине види половина стреле која је оштрицом својом пробила у срце њено.{S} Кнегиња Василиј |
дао сам сваког свог војника, загледао у оштрицу свакога мача, и прстом својим опипао сваки каји |
цати и одмицати <pb n="158" /> листину, оштро гледајући у њу.{S} Узе вртети главом па рече:</p> |
е ти сад тога, оче игумане!“ прекиде га оштро кнез Градоје. „У овом чудноватом времену у коме ж |
стави се пред Ристивором, па поче да му оштро говори:</p> <p>„Још вечерас да пошљеш људе да пох |
својој чети.{S} Дошав до заставе, викну оштро војницима да скину калпаке.{S} Сам прихвати из ру |
отворимо пута кнезу!“ А војницима викну оштро, да се ставе у збијен ред, да свога вођа дочекају |
гарка и крвавим од крви невиних жртава, па траже светитељска кола за своје главе!“</p> <p>„Стој |
и наши поверљиви људи из Константинова, па јавили Господину Кнезу, да цар Агарјански истом чека |
н раније!“... „Зар ми на видику Косова, па да нам се слава измакне?!“... „Еј, да жалосне смо ми |
} Бадава, нема више ни старог јунаштва, па откуд може бити старе славе?!...{S} У истину ево су |
лом, а по мишици сабљом.{S} Ето вам га, па нека вам сам казује што зна!“</p> <p>Рањеник, красан |
нак дома Орловића, и његов верни слуга, па у два три скока истераше своје коње у лево од старог |
као да се сакрије од свечевих погледа, па онда посрћући приђе к моме деду и паде на колена.</p |
покора напољу!“ говораше госпођа Манда, па се узе <pb n="15" /> крстити, јер напољу удари негде |
је остало, то није имало срца ни онда, па га нема ни сада!“...{S} А биће, рекао бих, нешто ист |
ше ништа помоћи не може!“ рече војвода, па онда журно додаде: „Јест, треба ми нешто!{S} Нађи мо |
воране извести.{S} Али не имађаше куда, па изиђе полагано и све као да се о нечему предомишља.< |
в стресе од ужаса, прекрсти се од чуда, па, окренув се целоме ономе доиста у препаст и жалост п |
снега.{S} Ивана обузе нека чудна језа, па се сав стресе и отвори очи,</p> <p>Од онога кандила |
е к Лабуду, убојном коњу старога кнеза, па га окити цвећем.{S} Па онда уви у плетенице, у које |
рице пуне свакојаког цвећа из перивоја, па им рече да свима војницима, који с кнезом на Косово |
а радосно изненађен у младога Боривоја, па га онда загрли и пољуби, говорећи:</p> <p>„Добро ми |
икну:</p> <p>„Прекрстите се, децо моја, па, у име Божје, хајд’те у седла!“</p> <p>Зазвекташе па |
о за другим, неколико дворана и момака, па узбуњени и у великој журби шапутаху нешто на ухо вој |
достан беше само за неколико тренутака, па се онда ућута и снужди.{S} Замишљен гледаше у светлу |
иза завесе од неколиких лаких облачака, па да види тај красни призор!</p> <p>Стари кнез посматр |
кнез Гојко са својом стотином коњаника, па се и та чета као грудва снега отапала уз пут, отапал |
двоје од сваке стотине по пет коњаника, па нека јуре путевима, који овамо на Косово воде од Ибр |
двоји друга чета од четрнаест коњаника, па пође полагано у корак за оном првом.{S} И тек да је |
а у Господина Кнеза нема велика војска, па ће навалити да је разбију док не порасте већом!“ одг |
да се на Косову велика несрећа десила, па кад већ види да она слути да јој ни од мене добри гл |
ижна и нежна мати тихо к себи привукла, па га левом руком обгрлила, као да хоће да га заштити о |
а својим.{S} Напунише му се очи сузама, па с дубоким уздахом прозбори: „Еј, мој верни Некудиме! |
пре; а кнез Будисав нека дође за нама, па кад стигне!“</p> <p>„Тако ми Славе, кнеже,“ настави |
ти њега овамо у двор да вечера с нама, па већ видећемо хоће ли после хтети да тражи шатор, и а |
е људи надвикиваху псовкама и претњама, па кроз ту ломњаву могаше чути и по неко запомагање.</p |
оје би затрептале на дугим трепавицама, па падале низ образе као крупан бисер.{S} Одједанпут се |
ви искупе на Косово, колико их год има, па да видиш шта ће бити од њих!...{S} Док само наш Град |
о.{S} Поцрвене у лицу, шкргутну зубима, па се онда исправи у седлу, и подиже десну руку у вис, |
“</p> <p>Стари кнез нешто рече својима, па потера Лабуда напред.{S} За њим јахаше Боривој, за Б |
ма Ристивору, гледаше га сва растужена, па се онда растопи у тиху месечину којом се ходник и со |
а.{S} Наслонио се друг другу на рамена, па ако ко што и проговори, проговара то шапутом.{S} Као |
прихватише беле погаче и руменога вина, па онда старац рече:</p> <p>„Синко Ристиворе, ја ћу мал |
ници дочекаше га с пехарима пуним вина, па се поздрављаху и питаху за јуначко здравље.{S} Ником |
телина, који зна шта је војска и војна, па ти не брини бригу!“</p> <p>„Ти као да ниси слушао шт |
ницима, којих црква тада већ беше пуна, па им јасним и звучним својим гласом мирно рече: „Јунац |
ћеш с голим рукама, ни оружја, ни коња, па, славе ми, ни опанака, а да не говорим о чизмама до |
ривоја — који и сам беше скочио с коња, па корачаше у стопу за својим дедом — изведе га пред во |
га погубише, да освете смрт свога цара, па му онда тело предадоше калуђерима Грачанице, да га у |
, нек се прихвати док не стигне вечера, па нам га доведи у трпезарију.{S} А сад одмах пошљи по |
вног двора нашег.....{S} Од овога часа, па до часа у који се — ако буде Божја воља — било ја с |
дару!“ викну Ристивор иза гомиле света, па се онда коњем својим прогура кроз сељаке, и додаде с |
прости!“ шапуташе старац неколико пута, па се онда пусти у некакве дубоке мисли, не скидајући п |
и.{S} Кнегиња се диже са свога седишта, па у своме беломе руху а према растопљеноме злату и пур |
S} Једно вече вечерах у двору Југовића, па испричах Бошку шта ми се и како ми се учинило.{S} А |
таву, десном руком сукну мач из корица, па се онда чврсто корачајући упути право к војводи, пра |
њ.</p> <p>Витомир сукну мач из корица, па се окрете, да код свога стола дочека Миросава.</p> < |
оја се свалила беше на јуначног старца, па и сам корачаше полагано, сетно и невесело.</p> <p>И |
, као без душе, најпре један гласоноша, па мало за њим и други, па и трећи са разних предстража |
у ти...!“ рикну као бесан кнез Миросав, па се баци сребрним пехаром на Витомира, скочи на ноге |
јим цвркутом да надцврчи сваког другог, па ма танка грла попрштала.</p> <p>Голубови су немирно |
еднога грла. „Заповеди нам само Напред, па да видиш, Господару, како Србадија зна да гине!“ Гос |
се насмехну с пуно презрења.</p> <p>„Е, па добро, ево да видимо!“ прихвати поп Каритон па климн |
ају, те им је и срце посно!“</p> <p>„Е, па добро!{S} Доста си ми наказивао!{S} Захуктао си се с |
братима!{S} Зар <hi>ја</hi> поред тебе, па ти то од себе да учиниш?!...{S} Ето, Бранко“, — па п |
збили у гомиле, спустили сниско главе, па убрзаним дахом дактаху од врућине.</p> <p>Нигде обла |
едла — ставио се испред велике заставе, па би наизменце час наређивао трубачима да дувају, а ча |
апрснице.{S} Све то смести око заставе, па растури по ново огласнике по селима и засеоцима, и п |
астирској кујњи прао карлице и котлове, па се својима хвалио како тобож учи књигу| Ех, тај узео |
удину у вис; али се поп дочека на ноге, па стегну старог витеза око паса и стаде да га повија т |
е.{S} Али мало после њих ето и војводе, па онда, један по један, дође мало не сва господа.</p> |
Стари Градоје састави своје густе веђе, па се мало замисли.{S} Учини му се да сад истом провиди |
ачаство наше!“</p> <p>Војвода му приђе, па се с њиме преко заставе и мача пољуби три пута говор |
Градојев посред лица турског четовође, па онда и лево и десно, и лево и десно, док се не распр |
</p> <pb n="162" /> <p>„Да дамо, кнеже, па нека се цркви и пресипље!“ повикаше кнезови и власте |
шње у гомилу за себе, шапутаху по дуже, па ће онда опет игуман Пајсеј узети реч:</p> <p>„Кнеже |
баци га далеко у један кут трпезарије, па онда Миросаву, који се на ноге дигао био, викну запо |
ебе мантију, засука рукаве од антерије, па искочи као помаман на чист патос према кнезу. „И сам |
аднесе десну руку над густе веђе своје, па се пови мало унапред као да боље види и сигурније чу |
и нам се у сретање!“ рече кнез Градоје, па нареди стражи да дигне војску на ноге.</p> <p>Сам по |
а?!“</p> <p>Тако говораше кнез Градоје, па му се образи зажарише а очи почеше севати муњама.</p |
е Вуче,“ упаде опет у реч кнез Градоје, па узе вртети главом, „знам ја тебе добро!{S} Бог те је |
/> да погледа пољем иза српске војске, па би повикао: „Децо моја, да ли ко од вас види да нам |
гови притврђују цвеће за своје клобуке, па им онда викну:</p> <p>„Стан’те мало, децо!{S} Не дам |
нио лактове на колена, а главу на руке, па ме својим крупним очима тако сетно жалостиво гледа, |
него колико су га слуге твоје отвориле, па да вам све испричам што сам за последње <pb n="96" / |
ош нешто!{S} Ако допаднем какве невоље, па те викнем за помоћ, немој се оглушивати ни оклевати, |
себе, засука рукаве од свилене кошуље, па викну попу:</p> <p>„Ходи, попе, да меримо снагу!“</p |
маче, прихватите шестоперне буздоване, па се пожурите за Господином кнезом!{S} Могу њему затре |
е да хвата, букну весеље на све стране, па се разлегаше по ономе пољу у певању, кликтању, гласн |
за часак предомишљати коме да помогне, па је веровао <pb n="41" /> да и не може бити друго нег |
какав јунак, ма и не био бољи од мене, па да те поведемо| Али овако.... махни се, попе, те раб |
ка не само из близине него и из даљине, па је и право да се постара где ће људи да се мало поод |
чно се небо наслонило на плаве планине, па их пушта да се преливају на модру перунику.{S} Сунце |
нађоше некакве високе маџарске кљусине, па на њима прођоше кроз град, наоружани свакојако, али |
Ристивор, док најпосле поче да запиње, па да застаје; пренуо би чисто застиђен па наставио, ал |
раш, господару!{S} Ево да бројимо коње, па ако не изиђе најмање четири стотине, онда ја окат да |
скидоше своје шубарице и сукнене капе, па гологлави слушаху што им он нешто говораше.{S} Није |
ти!“ викну стари кнез коме већ прекипе, па шкргуташе зубима и пушташе да му ватра из очију сева |
вах да смо у Орлову!{S} Као враћамо се, па нас народ дочекује с певањем, а поп Каритон, у одежд |
коње, оседлајте их и за пут припремите, па дођите да се још једном заједнички мало заложимо!“</ |
хуктао си се само да одбраниш кукавице, па не умеш да се уставиш!{S} Ниси бољи ни ти!“ викну ст |
коње, удараху навалице на те гомилице, па их распрштаваху својим веселим а покашто и дрским до |
ест војводину спустише мачеве у корице, па стајаху мирно и без ромора, очекујући да виде шта ће |
ле, стићи ће на сигурно тај дан у вече, па ћемо се у име Божје лицем на Видов Дан кренути.{S} А |
аху, беше мило то што кнез о коњу рече, па му узеше довикивати: „Тако, сиви соколе!{S} Тако, го |
таше од гнева, али се горко осмехиваше, па, винув се коњу у седло, у некако поноситој срдњи <pb |
ва свете песме, служи, кади и метанише, па да безбожни Агарјани под заставом лажног једног прор |
нама умро?“ <pb n="206" /> питаше кнез, па се загледа у свога унука, који се сав тресаше од пла |
е живо и скоро без прекида.{S} Ни кнез, па ни она два млада витеза, не разумеваху ништа од свег |
иви предајемо?!“ одговараше стари кнез, па се мачем, који му Ристивор додаде, залете <pb n="202 |
да вам кажем?!“ питаше се рањени витез, па по кратком премишљању настави:</p> <p>„Испадосмо сви |
ара двери!“ говораше Ристивор сам себи, па у три крока истрча уза степенице горе на први кат.</ |
ужи своју десницу да му је унук пољуби, па онда и сам загрли Боривоја, пољуби га у леви па у де |
ебају и молитве, и метанија, и постови, па..... разуме се, према греху и прилози!“</p> <p>„Кад |
своје причање. „Наша војска одби први, па други, па и трећи напад непријатеља.{S} Сунце није б |
чање. „Наша војска одби први, па други, па и трећи напад непријатеља.{S} Сунце није било одскоч |
едан гласоноша, па мало за њим и други, па и трећи са разних предстража, и јавише Кнезу нешто т |
римо шта је право и паметно да се ради, па ћемо после већ лако слушати заповест нашег старешине |
х чути како се дуг и жив разговор води, па све живљи и живљи.{S} Па се онда све стиша и ућута, |
коња, скиде клобук, поклони се војводи, па узбуђен, брзо и силно дишући од наглог јахања, узе д |
х веђа нешто натмурено, као да се срди, па ће најпосле рећи:</p> <p>„Нема овде доста светлости, |
газиш у турску војску, загазићемо и ми, па већ како нам Бог да!“ рече млади Боривој гласом устр |
дочекао да се једном учини крај узбуни, па ма како било.{S} С тога одмах и драге воље пристаде |
S} Виде Ристивор да у њему љутина кипи, па се и нехотице осврну да види јесу ли отворена врата |
вље људе; ево јечмови почињу сазревати, па их ваља жети; па онда, брате, ово је Петров Пост, љу |
их било живе било мртве у руке предати, па како наредиш!“</p> <p>Војвода би једва дочекао да се |
право; ако нам Бог већ неће опраштати, па добро, нека нас казни, нека опет пусти сушу, или пов |
то тражиш!{S} Али ћу те радо послушати, па, колико ми Бог помогне, <pb n="57" /> чуваћу његову |
до и старо, пуно вере да ћемо победити, па је весело и радосно!“</p> <p>„Славе ми,“ прихвати кн |
а ћемо зором устати и Богу се помолити, па онда једно од овога двога: или ћете се ви измирити, |
је он још ту, као ишчекујући заповести, па му главом даде знак да може да се уклони, он се не м |
ака који ће на Косову јуначки погинути, па их запитају: „А видесте ли где на Косову децу нашу“ |
ше однекуд некакви танкогласни комарци, па, час око његова носа час око његова уха, зузујаху не |
њу и хркању Ристиворову као на љуљашци, па не могаше.{S} Приђоше однекуд некакви танкогласни ко |
ети се једне њене миле, детињасте речи, па се у мраку насмеја, и склопи очи, не би ли се на оно |
мирно дочека да се света песма доврши, па онда, нешто уздрхталим гласом, узе да говори:</p> <p |
ра да се кућама доноси!{S} Ето огледај, па ћеш видети?“</p> <p>„Да окушамо попову мудрост!“ реч |
е нам је Бог, само још кроз који часак, па коначно поклонити.{S} Али тек што превали подне, про |
стелин, који је цело вече пио као смук, па, откако Гојко узе да прича, наслонио беше главу на л |
се била над једним по широким разбојем, па час погледа на једну икону испред себе, час хитлено |
ологлав дубоко се поклони пред старцем, па, савив руке на прса с погнутом главом, узе да говори |
испаде, поклони се дубоко пред старцем, па рече:</p> <p>„Дворанин војводе Радича, властелин Ива |
и сузе лијући; „ево да ти се исповедим, па реци како хоћеш: обећа ми твој крвни непријатељ кнез |
очита.{S} Он је примаче к очима својим, па је онда полагано одмицаше од себе, погледајући је ис |
S} Приђоше по један корак један другом, па опет стадоше и гледаше се не зборећи ни речи.</p> <p |
све дугим а невеселим једним погледом, па рече само: „Зна да гине.... не зна да слуша!...{S} Х |
Милојка, који заповедаше оном стражом, па му рече да се она не боји остати сама у средини верн |
некога од господе за Кнежевом трпезом, па онда зашушташе свилене завесе на шатору; нечија их р |
ио једну притоку Ибра с војском својом, па се на широкој пољани с ону страну потока узе светова |
нда закрештали би својим ружним криком, па би онда — као да се и сами стиде — оборили главе нис |
алене душе, који залуди за неком женом, па се убија што не може да буде његова.{S} Али је ово с |
у неко доба устави се пред Ристивором, па поче да му оштро говори:</p> <p>„Још вечерас да пошљ |
кнеза Вукана, праћен сад и Ристивором, па рече кнезу Градоју да га кнез Вукан и сва друга госп |
се окрете да види шта је с Ристивором, па се гласно насмеја.</p> <p>„Шта ти је, синко, смешно? |
ратима, поздравите госта добродошлицом, па га доведите право к мени!“ заповедаше старац, и умах |
да у овоме двору нема!“ чуђаше се Иван, па онда додаде: „А под сигурно има и авети да се јављај |
“ упита кнез снаху своју као изненађен, па се мало и намргоди. „Не могу ја једном бунтовнику ни |
„Како?!“ запита старац силно изненађен, па уставу Лабуда. „Шта рече ти то, синко?{S} Зар певају |
ги мој кнеже,“ настави војвода узбуђен, па метну обе своје руке на рамена кнезу Градоју; „ето м |
стини тако?!“ викну старац запрепашћен, па се удари руком о колено. „Зар од онолике војске нико |
си чуо, кнеже,“ пресече га поп Каритон, па мало преврну закрвављене очи своје, — „и ако смо дру |
пре захрка као да га ропац беше стегао, па се онда подиже, убриса десним рукавом хладан зној са |
ојим рукама дохватио, из седла издигао, па њиме треснуо о ледину да пукне као мехур!“ Па онда у |
ивно!“</p> <p>Стари кнез муком замукао, па се загледао у далеке даљине.</p> <p>Ристивор отворио |
ечи летимо, било на десно било на лево, па ма то било и у саму смрт.{S} Свима је нама наше отач |
е само окреташе са коња и десно и лево, па погледима пуним презривости погледаше у оне, који то |
.{S} Стари кнез га је чекао нестрпљиво, па је <pb n="49" /> најпосле — праћен Боривојем и попом |
о од храста, под који се зауставио био, па се онда окрете Ристивору:</p> <p>„Можеш ли поуздано |
био се придигао и на леву руку ослонио, па кроз сузе у очима гледао непомично у старог рањеника |
опили њеном лепотом!“ прихваташе Винко, па се грохотом насмеја. „Кад свратисмо, беше она просто |
з Нинко, прозван од другова кнез Винко, па се узе љуљати главом и намигивати на своју најближу |
“ викну опет оздо са трпезе кнез Винко, па удари песницом о сто, да кондири и пехари на њему за |
очекујући нешто.{S} Није дуго трајало, па из великог зеленог шатора, пред којим високо копље с |
ог камена, са кога се на коње ускакало, па се некуда преко беле калдрме од авлије упутила била. |
господару!“ одговори Ристивор невесело, па скочив с коња приђе к руци кнежевој. „Е мој славни г |
у; пригну се и целива Ристивора у чело, па се онда диже и пође опет у ходник.{S} Са прага се ок |
ини се попу да се већ и свецу досадило, па се окрете, даде благослов и пружи руку кнезу, коју о |
на Косово пратити.{S} Кнезу беше мило, па га од радости у чело пољуби.</p> </div> <div type="c |
нама ето кажите колике прилоге да дамо, па да вам дамо!“</p> <pb n="162" /> <p>„Да дамо, кнеже, |
им жеднимо, узалуд је јер стићи нећемо, па ма сад у овај часи испред ове цркве појахали крилате |
е!“ Да се покајемо и да му се помолимо, па да грешном телу одмора дамо!“</p> <p>И онда поп наву |
S} Сав поцрвене, очи му севнуше гневно, па викну Ристивору:</p> <p>„Иди му кажи да одмах овамо |
а омлађа жена.{S} Пољубише га у колено, па сељак узе да говори:</p> <p>„Господару, тако ти срећ |
!“ рече Ристивор поклонивши се скромно, па настави: „Него вино да оставимо за после, а сад да у |
борио би нешто кроз нос и неразговетно, па опет застао, док га сан сасвим не занесе и на меким |
„Тако и ја велим, кнеже!“ одговори поп, па збаци са себе мантију, засука рукаве од антерије, па |
е виде.</p> <p>„Ено је!“ рече Ристивор, па пружи руку правцем к Југоистоку. „Ето гледај само пр |
Градоје диже завесу на уласку у шатор, па им викну:</p> <p>„Е, сад ходите да видим јесу вам ма |
оп чини.{S} А у кнеза гледаше Ристифор, па се и сам пригибаше и спод дотицаше онако како му и г |
а погледе из крупних црних очију у вис, па златном стрелом гађа грдну једну мркосиву орлушину, |
. „Ниси хтео оставити свој кисели оцат, па да се у писму Господина Кнеза напојиш небеском малва |
замисли се нешто дубоко за неку тренут, па онда с тешким уздахом диже главу и рече:</p> <p>„Стр |
ари кнез хитро скочи с коња као младић, па скиде калпак, те гологлав приђе к младоме војводи и |
ј се, несретниче!{S} Исповеди се кнезу, па ће ти Бог опростити!“ Кад год бих легао на постељу в |
ни разумети што се они то толико смеју, па онда опет настави:</p> <p>„Сутра кад се будемо крета |
лавно погинути.{S} Имао си добру мајку, па можеш да разумеш моје бриге. <pb n="56" /> Има већ в |
ук, изви из њега своју сребрну челенку, па онда рече Боривоју, који још једнако стајаше поред с |
обук са челенком, пољуби старца у руку, па се окрете и приђе к њој, сав блистајући од радости, |
арога кнеза, пољуби га у скут и у руку, па га поведе к двору отвореним путем кроз народ.</p> <p |
и је просто, синко Ристиворе!“ рече му, па кад се Ристивор подиже, пољубив му руку по други <pb |
се за неколико тренутака у младу жену, па јој рече:</p> <p>„Мандо, снахо моја, што ти је?{S} Ш |
> <p>Манда приђе полагано к своме сину, па, кад га старац пусти, узе га у свој загрљај, пољуби |
божно и са светим страхом целива икону, па онда приђе још ближе и загледа се у бледожуто лице м |
се одмакнемо, велим, тамо под ону липу, па да се договоримо о ономе што сад прво стоји на реду! |
!“ одјекиваше Ристивор своме господару, па својим копљем устави бесног једног црног Арапина, ко |
азите одмах у своје собе у овоме двору, па ће сутра порота од властеле казати, шта сте дужни је |
Четвртак пред вече или у Петак у јутру, па да најдаље у Суботу пред вече стигне на Косово.</p> |
у они са страхом и поштовањем целиваху, па онда узе говорити:</p> <p>„Синко Ристиворе, ево ти м |
е он само једну ноћ у двору у Крушевцу, па је првом зором која је осванула, по одласку Кнеза Ла |
у леву ногу у сребрну широку подножицу, па се онда устави, јер се нечему беше присетио.</p> <p> |
S} Клече поред њега, пољуби му десницу, па дубоко узбуђена, запињући језиком на свакој другој и |
оња, оседланих, заузданих и поткованих, па их цвећем окитио као да су коњи сватовски; по страна |
ви!“</p> <p>„Да бегамо?!“ цикну старац, па подиже обе руке у вис запрепашћен. „Да бегамо?!...{S |
иступа код Свете Тројице кад год хоћеш, па јој кажи све што те ја молим, и замоли и ти да се Св |
а, и <pb n="71" /> и нека нас ти водиш, па је мени као да смо ја и мој Јабучило цвећем претрпан |
прекрстих се и поклоних се!“</p> <p>„E, па сад шта ћу ја с тобом?“ окрете се стари кнез и викну |
ите те се умијте и ви, и Богу помолите; па онда напојте коње, оседлајте их и за пут припремите, |
па пружив руку према њему да га устави; па настави окренув се Ивану: „Не знам ја за друге свеце |
крстови златном жицом богато извезени; па мекане жуте чизме до колена са сребрним острицама ко |
мови почињу сазревати, па их ваља жети; па онда, брате, ово је Петров Пост, људи се једва хлеба |
буни против господара свога!“ рече он; па онда настави срдито: „Јес чуо ти... не можеш ти да р |
о да јој се са срца тежак терет скинуо; па онда, као са неке висине и издалека, гледаше непомич |
ен сребрним ланцима о широк златан пас; па до колена долама од зеленог аксамита по коме су орло |
м вриском као да кликће, <pb n="200" /> па полете на чету Турака.{S} Турци не могаху да верују |
сам писати што ми треба! <pb n="155" /> Па онда мене зовну и нареди те унесох под шатор к њему |
е!“ заповеди им војвода, <pb n="108" /> па кад виде да га послушаше, настави: „Ко поче овај пок |
>„Хвала ти; то је све што сам хтела!{S} Па сад већ што вам Бог даде и срећа јуначка!“ рече кнег |
е свакога ко може да дође а не дође!{S} Па да си ми какав јунак, ма и не био бољи од мене, па д |
унаштва вреди. „Двадесет и три ране!{S} Па добро је, синко Ристиворе!...{S} Је ли још жив?...{S |
о, Бога ми, како ћемо ти их платити!{S} Па се здоговорисмо да те молимо да нам их опростиш!“</p |
бе много и за нешто велико да молим!{S} Па се још предомишљам да ли није зазорно, да ли треба, |
вном блистању трепташе изнад Истока.{S} Па онда нађе ведрицу воде, коју му је Ристифор пред шат |
а још јутрос до зоре мирно почивала.{S} Па онда жена и мати Мандалена спусти своју главу на то |
тако сетан невесео?“ питах сам себе.{S} Па рекох: „Како да не буде сетан невесео кад озго с неб |
мо да што пре чује шта је и како је.{S} Па чим му се Ристивор приближи, старац му викну:</p> <p |
својих војника и јецање женскадије.{S} Па кад наста тишина, узе да говори гласно <pb n="70" /> |
су јој речи њене сузе њене обвијале.{S} Па онда, више као себи него њој говорећи, промрмља:</p> |
ћи се овде и онде као да мало дахне.{S} Па онда извади из недара свилену једну кесу с новцима и |
тли као да је румен образ девојачки.{S} Па се светац мрке коже и разбарушене косе повио горњим |
разговор води, па све живљи и живљи.{S} Па се онда све стиша и ућута, и само се <pb n="139" /> |
ротија, јер игумана не могосмо наћи.{S} Па онда мени рече да нађем Ивана Порубовића и да му каж |
у старога кнеза, па га окити цвећем.{S} Па онда уви у плетенице, у које је грива у Ждрала, среб |
зама, и стегао му срце горком тугом.{S} Па онда би му се мисли отеле на ону господу, којој је к |
да види да није откуд тамо Каритон.{S} Па се онда опет окрену духовницима, шкргутну мало зубим |
хвати кнез Градоје горко подругљиво.{S} Па се онда окрете војводи: „Да сам на твоме месту, војв |
!“ уздахнуо би Кнез гласно и дубоко.{S} Па би онда опет духом пренуо и кликнуо својима: „Држ’те |
е стајало празнично војводско одело.{S} Па онда ми заповеди да запалим ону велику жуту воштаниц |
својим плећима носи цео Змајев Вис.{S} Па онда настави:</p> <p>„Ето ни један!...{S} Искупише с |
а на глас благосиљати добру госпођу.{S} Па онда навалише да јој сваки приђе и да јој сваки руке |
себе да учиниш?!...{S} Ето, Бранко“, — па погледа у вис као да тражи лице свога побратима — „е |
оша, или си на страни господина Вука?!“ Па кад јој кажеш да не знаш шта то она пита, онда ти уз |
расплакана лута по ходницима од двора!“ Па се онда Ристивор опет врати да прича о Јованци, љуби |
} Проклет да си и овога и онога света!“ Па се онда окрете к нама: „Ко не жали погинути, нек пођ |
роде!...{S} Бог нека ти буде милостив!“ Па онда сукну мач из корица, тргну узде Лабуду, <pb n=" |
ече му: „Госпођа кнегиња чека на тебе!“ па се окрете и отвори му врата на сниској шестостраној |
ити збор, викну оклопницима: „На коње!“ па из оних стопа, и не свраћајући своме дому, пође на К |
ма!{S} Каква нас беда још снаћи не ће!“ Па онда се збише тешње у гомилу за себе, шапутаху по ду |
а Витковића.{S} Ево види сам шта пише!“ Па онда сетив се да кнез Градоје није врло јак на читањ |
е пре ових страданија и невоља помрли!“ Па, брате, кад већ настају последња времена, чувај свак |
ћу ја тебе данас на Косову посрамити!“ Па млади унук Градојев удараше хитро мачем по Турцима и |
е треснуо о ледину да пукне као мехур!“ Па онда узе сам себе да теши. „Него опет нису сви такви |
мога Милана, нека ми се скорим надају!“ Па онда се живо исправи, окрете се нагло, и брзим корац |
„А видесте ли где на Косову децу нашу“ па им се одговори: „Не видесмо ми њих нигде на Косову!“ |
p> <p>Раздрага се малена војска кнежева па громко грмну у усклике: „Живео нам, славни господару |
а сам онај народ на Косову и око Косова па да даде не једну него две војске!{S} Имаће цар наш и |
<p>Тек ће мало после да се сети нечега па, никако не осврћући се, викну:</p> <p>„О, Боривоје, |
вај дохвати за руку и једнога и другога па их поведе у свој шатор, гунђајући: „Да не знам право |
олазим готово без војске!“ рече војвода па се задовољно насмеја како згодно приклопи кнежево пи |
и нас учиш чему ваља!“ прихвати војвода па скиде одмах свој сребрни шлем, те и сви други учиниш |
ди иза свога паса киту мирисног босиљка па је пружи младоме витезу на његову високом Јабучилу.{ |
Стари кнез убриса рукавом зној са чела па се окрену и погледа у свеца.{S} И као да не могаше д |
апред, јунаци!“ Ристивор ободе Јабучила па са заставом изиђе испред свога господара и пође напр |
> <p>Санџак-Бег се окрете својим људима па с њима нешто разговараше турским језиком.</p> <p>„Ев |
атиш кнежевића ево одавде од овога грма па до у Орлово.{S} Јеси ли ме разумео?!“</p> <p>И стари |
хову!“</p> <p>Приђе и госпођа Мандалена па тихо рече:</p> <p>„Смилуј се, господару!{S} Ево те и |
таше.{S} Стојаше ту као да је од камена па укопан.{S} Очи му се напунише суза.</p> <pb n="187" |
>„Како да нема?{S} Од Тројанова времена па све до данас шта се свега овде збивало није!“ рече Р |
Бог даде и срећа јуначка!“ рече кнегиња па се окрете и пође к прозору да седне поред њега.{S} Т |
есвешћен.</p> <p>Турци одјахаше од коња па се искупише око рањених Срба.{S} О Ристивору мишљаху |
је коњ који га носи!{S} Кити прво коња па онда себе!“</p> <p>Сељацима, који онде у густој гоми |
о неће, викни момке, вежите бесног попа па га донесите амо!“</p> <p>Манда приђе к старцу да га |
а жубора.{S} Него кнез би гледао у попа па би се и он крстио, клањао и спод прстима дотицао, ка |
наца слушали, стиже један сељак са Ибра па рече кнезу:{S} Хиљадама рањеника ударило је Ибром са |
ј руци!“</p> <p>Старац остави Ристивора па по руци Боривојевој тражаше неће ли где у даљини увр |
смотри, која је трајала од ранога јутра па до после подне.</p> <p>Пред вече тога истога дана Ри |
а, викнуше под оружје сву чету Орловића па с њоме улетеше међу борце.{S} Било је за ове <pb n=" |
то о томе?!</p> <p>„О томе зна само Бог па ето сад ти!“ рече Ристивор поуздано; и сад се опет о |
елики Жупан даде хрисовуљ да се унапред па до века зову Орловићи, а двор њихов Орлов Град.</p> |
данас цркви, дај одради сутра кнезу, е па не може то све једна грбина и једна рука!{S} Не изги |
славном виком: „<hi>Покајте се</hi>!“ Е па шта ћу више?{S} Јес’, још нешто!{S} Ако допаднем как |
па само настављаше:</p> <p>„......{S}Е па шта ћу ти сад?!{S} Биће да ти није лако да и мене чу |
скипео би гневом и сам себи говорио: „Е па шта ћеш ти с таквим народом?!{S} Шта може од нас бит |
е, Ристивор пређе преко средине од собе па се устави на самом уласку од оне позорнице, у којој |
ране.{S} После неколико тренутака борбе па се, на једну значку бубњем озго из стана, остаци од |
ци пред строгим учитељем, погнуше главе па учинише како им је заповедио био.</p> <p>Кнез Градој |
едох убити!{S} Везуј ме коњма за репове па растрзавај; бацај ме у доње тамнице да ми јакрепи и |
рним пехаром на Витомира, скочи на ноге па полете на њ.</p> <p>Витомир сукну мач из корица, па |
је!... ама где је тај Ристивор?{S} Оде па пропаде!“</p> <p>„Ево мене, господару!“ викну Ристив |
високо изнад Запада, кад се старац диже па рече Ристивору:</p> <p>„На тебе је сад ред, синко!{S |
уздрхтао. „Господо, пуните пехаре своје па их подигнимо у славу наше честите браће српске са Пр |
тани и дочекуј и друге твоје клетвенике па с њима дођи на Косово кад ти се сви искупе; али нас, |
м Градојем и четом његовом преко пољане па тихом једном узбрдицом на којој дуги редови зеленим |
ам Кнеза Лазара.{S} Ево ти препис од ње па види шта пише.{S} Ја знадем Господин кнез не мисли н |
ао ђаче — изви из загрљаја своје матере па полете старцу на прса, загрли га живо и пољуби у јед |
Јадан, добри наш Кнез!{S} Од ране зоре па до мркла мрака, по цео дан би на коњу обилазио војск |
"48" /> <p>Сутра дан су се од ране зоре па до у залазак сунца разлегале трубе са Змајева Виса.{ |
„На тебе је сад ред, синко!{S} Пружи се па спавај и одмори се, а ја ћу сад већ стражу чувати!“< |
рати на сваком твоме кораку — смилуј се па ми пусти сина из сужањства!{S} Ево и његова ти се гр |
е, може и дружина без њега!{S} Понео се па мисли е не може ни цар Лазо на Косову без старога Ор |
ор озбиљно а не без горчине. „Слушам те па велим себи како су доиста чудна и мучна времена наст |
вечерас, у очи вашега поласка, обручите па да се зна?!...{S} Не знам шта би сама <pb n="60" /> |
искупљају, и да се чека само на свирце па да се живо коло поведе.</p> <p>Знало се да поп Карит |
цати као стара дадиља, него стегни срце па нам као Некудим, који и јеси, испричај мирно све што |
ра, пољуби га и у један и у други образ па, грцајући од суза, рече: „Ја теби, добри наш Ристиво |
<p>„Кад сам ти је ја кратио?“ рече кнез па се насмехну с пуно презрења.</p> <p>„Е, па добро, ев |
или они твоји паметни!“ настављаше кнез па немирно ходаше и тамо и амо, а оборио главу сниско н |
>„А мој слуга Ристивор>“ питаше кнез па брижним погледом прелеташе све кутове од шатора.</p> |
/p> <p>Рано пред зору устаде стари кнез па <pb n="112" /> гологлав приђе пред шатор.{S} Погледа |
нама!“ рече у највећем чуду стари кнез па се прекрсти. „Е сад... шта ћемо сад?!“</p> <p>„Шта ћ |
" /></p> <p>„Како?“ питаше озбиљно кнез па се узе крстити од чуда. „Како?...{S} Зар ја достојан |
и сам загрли Боривоја, пољуби га у леви па у десни образ и рече му: „Нека ти је, синко, просто |
на онај разговор, који поче да се води па се прекиде због велике узбуђености старчеве.</p> <p> |
доје, још онде у цркви, приђе к војводи па му рече:</p> <p>„Ево су се јутрос измирили и један д |
, и узе се крстити од чуда.</p> <p>„Уђи па види!“ рече му кнез Вукан. </p> <p>Кнез Градоје уђе |
био наредио беше те су војници одјахали па се ставили у два реда, а он сам стао с развијеном за |
беху некако с почетка сетни и невесели па тихо разговараху у гомилицама пред главном капијом о |
ај ти нас друге, а с Вуканом ето остани па сврши свето крштење свога сина!“</p> <p>„Шта велиш?! |
лади властелин, смерно се кнезу поклони па рече:</p> <p>„Хвала ти, господару, на тој дивној при |
по одласку Кнежеву — он се јави Кнегињи па јој рече: „Имаш, Госпође, пуно дворана и дворских го |
снег <pb n="8" /> седи на сниској клупи па пун сажаљивости гледа у Марију Магдалену, која, у бл |
му војвода рече: „Немој, синко; иди ти па спавај, а ја ћу сам писати што ми треба! <pb n="155" |
бо.{S} Крупне капље дажде почеше падати па опет престадоше.{S} Кнез и госпођа Манда оставише те |
љној даљини наслањало, — све то гледати па дихати оним слатким поветарцем,који се напојио мирис |
оним што гледаше узе се најпре крстити па онда шапну Ристивору: „Ама, брате, да их раздвојимо! |
ред цркву.{S} Кнез се три пута прекрсти па се вину своме белом Лабуду у златно седло.{S} Усправ |
ладан.{S} Од запада ударише црни облаци па се брзо развијаху и застираху небо.{S} Крупне капље |
е већ беше малаксало!“ говораше рањеник па захвалне погледе упираше у старога кнеза. „Да ме он |
на бојишту, нити смо пред непријатељем па да ћутећки примамо заповести твоје, и да по твојој р |
ед војводу стари кнез га поздрави мачем па стојећи под калпаком поче да говори:</p> <p>„Војводо |
колике старије људе.</p> <p>Мало за тим па стари кнез виде како људи неки потрчаше на неколико |
ро гледајући у њу.{S} Узе вртети главом па рече:</p> <p>„Моје су се очи обвикле крупним и разго |
спод грма на чисто поље, и најпре ходом па онда лаким трком пођоше уз ону косу, на вису које је |
танија.{S} Кнез се осмехну једним брком па рече младим људма: „Ходите, децо, оставимо сад попа |
за јуначко здравље, раздрага се милином па узе гласно кликтати.{S} Те усклике прихваташе и друг |
{S}1!“ упита га она својим меким гласом па му приђе ближе.</p> <p>Тај глас и онај њен поглед пу |
о мишици.{S} Кнез дохвати свој буздован па њиме растера Турке око себе.</p> <pb n="201" /> <p>„ |
алпак, загрли старца, пољуби га у један па у други образ и поздрави га добродошлицом.{S} Градој |
„али ако кнез Миросав остави ноћас стан па се врати дома, онда да знаш да се и ја с мојим људим |
па да застаје; пренуо би чисто застиђен па наставио, али настављао све лаганије и све нижим гла |
о, ево да видимо!“ прихвати поп Каритон па климну главом и намигну на Ристифора, као да му даје |
{S} Стари би га кнез онда опет потапкао па задовољно и осмехујући се проговорио:</p> <pb n="184 |
оде Радича.{S} Кад се спустише низ брдо па појахаше мало даље зеленим пољем, неко од млађих људ |
ружину!</p> <p>„Ко сањив?!“ викну Винко па удари песницом о сто. „Ко сањив?{S} Гојко се прави с |
по свом плашту.{S} И није дуго трајало па се неуморљиви зрикавци ућуташе запрепашћени, јер им |
нешто говораше.{S} Није дуго потрајало па сељани и сељанке журно покупише српове, и виле и гра |
о и дубоко дише.{S} Није дуго потрајало па грло Ристиворово зајеча тихо и потмуло као неком јек |
и пријатељем.{S} И није дуго потрајало па ето га натраг у трпезарију водећи за руку кнеза Гојк |
д ћу бити готов!“ И није дуго потрајало па изиђе пред шатор, предаде запечаћену књигу Ивану и р |
ако им рече.</p> <p>Није дуго потрајало па се њих двојица вратише водећи за собом сва три коња |
им мудар, али теби, знам, не би помогло па се правио мудар по вас дан!“</p> <p>И почеше да пада |
доје виде првим погледом шта се учинило па задовољан викну својима: „Хвала вам, јунаци, хвала в |
те веђе, невесело окреташе најпре једно па друго ухо, не би ли и сам чуо, да ли доиста може нек |
„Нека је слава Богу!“ рече кнез побожно па се прекрсти; „нека је слава Богу на добрим гласима а |
аквих разговора вас дан.{S} Попише вино па се о седању сунца разиђоше својим домовима!“</p> <p> |
уле на двору.{S} Оба хрта скочише хитро па залајаше лавежом у коме беше нешто угушеног урликања |
и зубима, врати се и сам на своје место па одатле, не седајући, узе да говори:</p> <p>„Зар нас |
њ и видело се живо кретање.{S} Мало час па је неколико стотина коњаника стало у редове испред ш |
његовој војсци јездила.</p> <p>Мало час па се од турске војске одвоји једна четица од седам коњ |
уго и хваљаше га много.</p> <p>Мало час па опет однекуд потмули тутањ у даљини.</p> <p>„Све ми |
е Јабучила и тепаше му.</p> <p>Мало час па Ристивор дође пешице носећи буздован.</p> <p>„Господ |
е оног првог око паса, издигао га у вис па га бацио као врећу памучне свите на спод; у четвртом |
слободан, баци се стражњим ногама у вис па онда весело ржући дојезди сам, без јахача свога, да |
и кнез већ у велико почео своју молитву па само настављаше:</p> <p>„......{S}Е па шта ћу ти сад |
ло очи, преви се и дубоко поклони кнезу па смерно рече:</p> <p>„Добро ти јутро и добра срећа, г |
и око њега.{S} Војвода се пригну к њему па га запита:</p> <p>„Јесу ли ти тешке ране, јуначе?{S} |
>Кнез Градоје се пригну к уху војводину па му шапатом рече: „Ако их нећеш уапсити, <pb n="93" / |
да међу тим приђе к Миросаву и Витомиру па, у знак да им прашта, пољуби се с њима.</p> <p>Изиђо |
село; „ето отказао послушност Ристивору па га насупрот вољи његовој носи к нама!“</p> <p>„То се |
S} Кнез и госпођа Манда оставише терасу па се склонише у једну повелику одају у којој беше већ |
с, ако не можеш заспати, или ако заспиш па се пробудиш, моли се Богу за мене!“ учини ми се да ј |
га и господственога Санџак-Бега.</p> <p>Па онда узе полагано, овде и онде застајући и запињући, |
својим очима видни колико их је.</p> <p>Па онда га освојише свакојаке тужне и црне мисли.{S} По |
јечаше полугласно кнез Градоје.</p> <p>Па онда Гојко настави опет:</p> <p>„И још ми Бошко прич |
р нису и ти људи срца јуначна?!“</p> <p>Па онда кнез Градоје сави главу к левом рамену, да на с |
а војску!{S} Је ли тако, Боре?!“</p> <p>Па старац сав зажарен, као да му изненадно из срца плам |
било војводи да ми тако пише?!“</p> <p>Па се старац подиже на ноге, да стојећки и са склопљени |
!{S} И сад.... с Богом остајте!“</p> <p>Па се старац мало пригну са високог коња свога и пружи |
ја и не могу и нећу опростити!“</p> <p>Па се онда кнез три пута побожно прекрсти, промрмља нек |
правцем. „Натраг, кад ти кажем!“</p> <p>Па у срдњи својој кнез дохвати буздован, који му о јабу |
еро Агарјанска, ево шта дајемо!“</p> <p>Па се старац баци копљем у гомилу Турака, сукну мач из |
ј нама, који иза вас остадосмо!“</p> <p>Па се онда опет врати под свој шатор, и леже по ново на |
и ја тебе да запитам за нешто!“</p> <p>Па онда Санџак-Бег извади из свиленог паса свога белу и |
чеду његову у златној колевци|“</p> <p>Па се слегао радостан народ око мале војске кнежеве, ре |
епе наше земље?!“</p> <pb n="97" /> <p>„Па онда,“ настављаше Гојко, „причаше ми Бошко и друге ж |
ише а очи почеше севати муњама.</p> <p>„Па не да, ето не да!“ привикаше сложно духовници.</p> < |
тренућа да издржи погледе њене.</p> <p>„Па да проговорим одмах са старим господарем!...{S} Зашт |
овораше кнез Градоје задовољан.</p> <p>„Па онда,“ настави Гојко, „Кнез беше заповедио да најмла |
ас своме унуку а час Ристивору.</p> <p>„Па певају, дакако!“ рече Ристивор. „Кад си ти још видео |
ори, Ристивор узе да се правда:</p> <p>„Па, молим те, господару, кажи по правди и по души, ко м |
зуј нам даље шта би икако би?!“</p> <p>„Па и не знам вам, господо, све што и како би!“ настави |
ки град Јерусалим на покајање!“</p> <p>„Па да пођемо и ми с тобом, дедо!“ рече Боривој.</p> <p> |
ет да буде готов на свако зло!“</p> <p>„Па сад си већ ваљада дошао на крај казивању о јадима на |
олети, кукавицо, у своје јато!“</p> <p>„Па стани мало, господару, молим те!“ рече збуњен Ристив |
ви: „Ко поче овај покор ноћас?“</p> <p>„Па видео си за трпезом ко га поче?“ одговори Миросав је |
то ви бацате један на другога, али које пада на моју главу!...{S} Право је да се сви на ме срди |
свецима, да умоле Господа Бога, нека не пада таква срамота на наше јуначко име једног јуначког |
сте, јер вам се чинило да кроз оне лажи пада сенка на родитеље ваше.{S} Не дам ја вама да сами |
о мудар по вас дан!“</p> <p>И почеше да падају прекори све оштрији и оштрији, и све крупнији и |
о да крупна зрнад на некаквој бројаници падају под прстима каквог калуђера.{S} Послуша мало ошт |
ло корито од шареног мрамора, у које је падала вода, која је из кљуна једног тучног ждрала најп |
и човека, од којега је сенка тако често падала на Звезду Даницу Орлова Града, — све то заједно |
би затрептале на дугим трепавицама, па падале низ образе као крупан бисер.{S} Одједанпут се от |
ео ту војску, и ако су му погледи на њу падали.{S} Његове су мисли облетале један цвет, и срце |
још мрак био.{S} Што је мало светлости падало од једне воштане свеће, која је више главе младо |
раху небо.{S} Крупне капље дажде почеше падати па опет престадоше.{S} Кнез и госпођа Манда оста |
које меки румени зраци сунца на заходу падаху у конат, те изношаху на бољи видик црвене, плаве |
дима.{S} Уставила се на прагу.{S} Од ње падаше танак прамен плаве светлости на Ристивора, који |
ја, који, како дође с вечери под шатор, паде мртав уморан, и заспа као заклан на једној шарениц |
и силно закуца — последњим куцањем.{S} Паде мртав кнез Градоје од Орлова Града. „Да таквога не |
!“ промуца Боривој, пребледе као крпа и паде с коња као мртав.</p> <p>Многи су коњи јурили поље |
рекрсти се неколико пута.{S} Пружи се и паде на прсте од руку својих, и метаниса три пута.{S} И |
а, па онда посрћући приђе к моме деду и паде на колена.</p> <p>„Ево да ти се исповедим!“ узе да |
а њим у најжешћи окршај!{S} Мало за тим паде ми коњ мртав, падох и ја рањен.{S} Мора бити да са |
плакаше као дете.{S} Кнез Гојко просто паде на прса своме од детињства другу, и кроз гласно ри |
њој, сав блистајући од радости, она му паде око врата и ижљуби га у оба образа кроз гласно јец |
и баци се њиме према Ристивору.</p> <p>Паде буздован на ледину само један корак на десно од Ја |
ош једнако стоји на оној тихој западној падини Голеша на којој је синоћ замркнула и јутрос осва |
>I</head> <p>На једној малој заравњи, у падини која се од Голубињске Планине тихо спушта у Голу |
ље?!“ беше одговор кнежев. „Ако на кога падне клетва пашће на господу; није њу Господин Кнез на |
раво је да тешка клетва Господина Кнеза падне на мене сама, а ни на једног од вас.{S} Дужан сам |
бих да га везана дотерам, да пред тебе падне — или бих га заклао!“</p> <p>Тек је старац преко |
ном мачевима борити док један од вас не падне мртав.{S} Онај који остане жив имаће да укрсти св |
ршај!{S} Мало за тим паде ми коњ мртав, падох и ја рањен.{S} Мора бити да сам дуго без свести л |
ем коњу, јер <pb n="146" /> му прва два падоше под ранама — полете са својим дворским оклопници |
тада примаче к уласку у шатор и слушаше пажљиво.{S} А стари кнез већ у велико почео своју молит |
веза, и ево га готов рад који с толиком пажњом већ од два месеца ради!</p> <p>Млада се жена усп |
дружбом твога јуначкога оца, и очинском пажњом твога славнога деда!“</p> <p>Онај народ, што мог |
лим не као слугу него као млађег брата, пази и чувај нам старога господара!{S} Знам за њ да ће |
по крчмама Крушевачким, молим ја тебе: пази ти како са мном говориш!“</p> <p>Пријатељи повукош |
ше кнез нестрпљиво. „Пази, ево мене!{S} Пази!“</p> <p>И старац полете и дохвати попа снажно око |
о су се њих двојица, које Господин Кнез пази као своја два крила, грозно завадили, како мало шт |
примам, попе!“ викаше кнез нестрпљиво. „Пази, ево мене!{S} Пази!“</p> <p>И старац полете и дохв |
мило било да вас све слушам и служим; а пазили сте ме сви, као да сам ваш род а не слуга!{S} Мн |
поменуо ниси!{S} Ти знаш да ми сви тебе пазимо као да си сродник нашега дома.{S} Ти знаш колико |
м старога господара!{S} Знам за њ да ће пазити и чувати сина мога а јединог унука свога; али се |
појати онога ко се сам убије!“ одговори Пајсеј.</p> <p>„Разумем ја да не да црква опојати онога |
Иван вијну коњу у седло, а стиже игуман Пајсеј и онда..... “</p> <p>„Е сад пусти мене, Некудиме |
лико свануло, се видело.{S} Поче игуман Пајсеј опет примицати и одмицати <pb n="158" /> листину |
Божји, не може то тако!“ понови игуман Пајсеј, уздигнув у висину свој глас, пола као срдећи се |
сам себи живот одузме!“ прихвати игуман Пајсеј, слаб на читању ситних рукописа, али силан у књи |
пусти мене, Некудиме!“ прихвати игуман Пајсеј. „Дође ђакон Јеротије чак у село к поповој кући, |
ојати!“ прихвати одмах и одважно игуман Пајсеј.</p> <p>„Како да не може!“ запита кнез Градоје з |
> <p>У томе часу стиже под шатор игуман Пајсеј с другим духовницима.{S} Кад виде војводу мртва, |
апутаху по дуже, па ће онда опет игуман Пајсеј узети реч:</p> <p>„Кнеже Орловићу!{S} Немој мисл |
артије, мастила и пера; и онда нађи оца Пајсеја и реци му да дође к мени под шатор, и нека доне |
ића његових.</p> <p>Додадоше је игуману Пајсеју да је прочита.{S} Он је примаче к очима својим, |
на жао учинио.{S} Ето се исповедих оцу Пајсеју, очита ми опроштајну молитву и облакша ми, а јо |
е замени сложно и смерно појање игумана Пајсија и његове браће духовника, који као с договором |
н’те, децо, пехаре свима!“ викну игуман Пајсије слугама. „Дајте, господо, да се дигнемо и пехар |
иговорити не могу!“ узе опет реч игуман Пајсије. „Све је како велиш.{S} Истина је да има данас |
све горе, кнеже!“ упаде му у реч игуман Пајсије.</p> <p>„Ех!“ прихвати кнез Вукан, „кад вама, ц |
а јутрењу, куда су духовници с игуманом Пајсијем мало час отишли.</p> <p>„И ништа боље, синовци |
прекиде се онај молитвени жубор, јер по пакосним сплеткама сотониним снађе попа неко зевање.{S} |
и хоћу теби да кажем да се ево кајем за пакосну реч, коју синоћ у срдњи изговорих!“</p> <p>„И ј |
кле око допире.{S} По њивама и ливадама пала танка маглица као велики свилени вео обојен бледом |
у Магдалену, која, у бледоплавој хаљини пала беше на колена, да својом густом и дугом русом кос |
; Истина је да има и калуђера који сами пале своје манастире: истина је да имамо два пута више |
а пљачкају богата села по Косову, да их пале, да секу народ, и младу чељад у робље да одводе.{S |
S} Е, хоћу да му дам Млетачки цекин, да пали воштанице моме свецу докле год од цекина и један д |
кнез ни Ристивор не одазиваху.</p> <p>„Пали су и један и други!“ викнуше му неки Турци.</p> <p |
кле ћеш, попе несретниче?!“ Да му сутра палиш велику воштаницу; јер, да се он не умеша, би ти с |
1" /> док ова војна траје!{S} Како моја памет сече, ова се војна свршила, и биће најправије и н |
када до сада, зар је чудо што се и наша памет хоће да <pb n="154" /> заврти?!{S} Него боље дај |
те, људи, нека једном на збору Србадије памет заузме прво место, а срце друго!{S} Ако паметно и |
и све само зато, што је у њој срце а не памет господар!{S} Дајте, људи, нека једном на збору Ср |
игу| Ех, тај узео да соли народу и мени памет. „Знате ли ви, браћо,“ вели, „знаш ли ти, Ристиво |
!{S} А више ми немој будаласто помињати памет људи у којих јунаштва нема!“</p> <p>И пођоше сва |
} Отвори им очи да прогледају, озари им памет да увиде, омекшај им срце да осете да греше један |
договарате с кнезом Вуканом о ономе што памет заповеда да се ради!“ рече старац.</p> <p>»Како б |
за онима, који се договарају да пронађу памет!{S} Из ових стопа одлази од мене.{S} Није Косово |
один Кнез је срце моје подмладио а моју памет подсетио да ја носим име Орловића!“</p> <p>„Немој |
ри двора твога!{S} Бог ти дао здравља и памети!“ Еј, мој царе Душане, ти би данас требао овој з |
е створио велика господина, дао ти је и памети, <pb n="100" /> и силе, и господства; али је све |
а се одмори, и као да тражаше по својој памети чега још да се сети, и шта још да прикупи и изне |
у православни Срби.{S} По нашој људској памети право би било да нам дарује победу, и да му се н |
старчеве.</p> <p>„Све ми звони у ушима паметна реч кнеза Добромира,“ рече. „Шта ћемо на Косово |
а би добро било, да се и ми као и други паметни људи вратимо дома, ти <pb n="194" /> си се срди |
ђе говори, да ли они луди или они твоји паметни!“ настављаше кнез па немирно ходаше и тамо и ам |
S} Него ти казујем шта ми луди а шта ми паметни људи казиваху!“ брањаше се смерно Ристивор.</p> |
боје сте млади, али сте и једно и друго паметни, и могли би бити угледан и срећан пар људи.{S} |
који мисли да је главно гледати шта је паметно а не шта је јуначно.{S} Мој синко, ако ћемо ми |
синко, ако ћемо ми тражити само шта је паметно, најпаметније је чувати своју главу и своју кож |
го онако!“</p> <p>„Зар и ти знаш шта је паметно?!“ рече кнез подругљиво.</p> <p>„Веруј и да не |
ега што се десило има само двоје што се паметно учинити може: или да се разиђемо својим кнежеви |
на реду да се договоримо шта је право и паметно да се ради, па ћемо после већ лако слушати запо |
заузме прво место, а срце друго!{S} Ако паметно и хладно размислимо видећемо на мах, да после с |
у за мном, и ако их је кнез Вукан онако паметно одвраћао, зар нису и ти људи срца јуначна?!“</p |
оно кнез Добромир и кнез Вукан говораху паметно, и никако није друго него онако!“</p> <p>„Зар и |
ио у некакве дубоке мисли, или да пушта памтење своје да лута по Косову хватајући зраке док је |
издигао га у вис па га бацио као врећу памучне свите на спод; у четвртом изви мач из руке Вито |
ко себе погледа, носећи поносито сребрн панцер на прсима и мач у левици својој — кад све то угл |
повила по златним и сребрним плочама од панцера његова.{S} И Лабуд као да осећаше тежину оне те |
ена, и готово сва застрвена, штитовима, панцерима, клобуцима, мачевима, копљиме и буздованима.{ |
у убојној спреми, с калпаком на глави, панцером на прсима, широким зеленим мачем о бедрима, ду |
хо дуваше, његова широка прса покривена панцером од позлаћених плоча, у које се на јутарњем сун |
арцу нису ране привезали; скинули су му панцир, размакли му прсник те обнажили прса да му облак |
је, хајд’те у седла!“</p> <p>Зазвекташе панцири и оружје, и док би човек само оком тренуо, педе |
коњским опремама, као и сваки колут на панцирима и по гвозденим мрежама од клобука својих јуна |
струк босиљка, који ћете наћи под мојим панциром на срцу моме, и сахраните ме испод ногу мога г |
Господин Кнез, покривен тешким ранама, пао жив у руке Турцима, који га погубише, да освете смр |
рече Санџак-Бег. „жив се предавао није, пао је покривен грдним ранама!“</p> <p>„Колико је рана |
е био, нико га добио није; пао наш цар, пао и њихов цар; тргла се наша војска, тргла се и њихов |
мо?!{S} Бој се био, нико га добио није; пао наш цар, пао и њихов цар; тргла се наша војска, трг |
у нашем двору, у које ни поглед Душанов пао није.{S} Бирај само коју хоћеш!“ говораше војвода.< |
и изгинула, српски је цар Лазар јуначки пао!{S} То им кажи и ништа више!“</p> <p>Продера Ристив |
би сам под шатором остајао, онда би тек пао од силног умора на столицу, наслонио чело на руку, |
љства с царевима и народима који се Рим-папи као своме идолу клањају; друго зато <pb n="89" /> |
у се на једној пољани, обраслој високом папрати, искупила и сместила уз Орловићеву чету скоро с |
де га је већ био разапео на оној пољани папратовој према крчми, пре него што војвода стиже.{S} |
метни, и могли би бити угледан и срећан пар људи.{S} Бога ми ћу овога часа да говорим с кнезом! |
ла мислити, шта ли ће пијани попови без парохија о њему причати, и шта ли ће слепци по саборима |
ина је да имамо два пута више попова но парохија, и пет пута више калуђера него што се може да |
и нареди да Ристивор мало боље притегне пас у Боривојева Ждрала.{S} Кад се то сврши, кнез Градо |
рукаве од антерије, намести свој црвени пас да стоји како треба, и справљаше се за нов чин. „Не |
итврђен сребрним ланцима о широк златан пас; па до колена долама од зеленог аксамита по коме су |
о и право к Ристивору, извади иза свога паса киту мирисног босиљка па је пружи младоме витезу н |
p>Па онда Санџак-Бег извади из свиленог паса свога белу и као паучина танку свилу завијену једн |
ка на ноге, па стегну старог витеза око паса и стаде да га повија те на лево те на десно.{S} Уз |
ћем тренутку дохватно је оног првог око паса, издигао га у вис па га бацио као врећу памучне св |
старац полете и дохвати попа снажно око паса, и издиже онаку људину у вис; али се поп дочека на |
тканине, утегнуте око витког јој стаса пасом од плавог аксанита извезеног сребрном жицом и спу |
им чудесно меким гласом; „ето за твојим пасом видим једну киту милог ти босиљка!{S} Додај је на |
је у истини витез, сан му ноћас на очи пасти неће.{S} Кад легнете немој га много заговарати, ј |
е вијуга бистра речица, из које сребрне пастрмке искачу као да огледају е да ли би по зраку пол |
ренеражен. „Ваљада нећеш рећи да сам ја Патарен?“</p> <p>„Ако није данас на чисто да ли си ти П |
<p>„Ако није данас на чисто да ли си ти Патарен или ниси,“ прихвати горким осмехом кнез Миросав |
Миросав; „на чисто је да ти је дед био Патарен!“</p> <p>„Ти лажеш, кнеже Миросаве!“ цикну Вито |
најбоље знаш, колико је ова наша земља патила и патила и све само зато, што је у њој срце а не |
знаш, колико је ова наша земља патила и патила и све само зато, што је у њој срце а не памет го |
ти им твога сужња; млад је, згрешио је, патио је, а сад би му твоја милост дала нову прилику, д |
пет натраг, огледајући ко ће пре кога о патос да тресне.{S} И кроз све напоре једнако разговара |
ва час у плаво а час у румено, није као патос од шареног мрамора, и зар нису српски јунаци, гин |
антерије, па искочи као помаман на чист патос према кнезу. „И само да се поштено <pb n="33" /> |
била је за једну стопу виша од осталога патоса.{S} На овоме снижем патосу било је неколико храс |
овићем.</p> <p>Од прилике једна трећина патоса од трпезарије, и то она до огњишта где је стојао |
} Са те терасе гледало се доле у авлију патосану великим белим каменим плочама; на средини авли |
од осталога патоса.{S} На овоме снижем патосу било је неколико храстових трпеза са столовима и |
агано и свечано, као да је главом Пећки Патријарах а не онај Каритон, који воли да се хрве, над |
ш?{S} А прочитаћу је и брже и боље и од патријарха Спиридона, а некамо ли од старога попа Карит |
орног кладенца шетаху се невесело један паун и две паунице.{S} Овда и онда закрештали би својим |
нца шетаху се невесело један паун и две паунице.{S} Овда и онда закрештали би својим ружним кри |
звади из свиленог паса свога белу и као паучина танку свилу завијену једну као колајну о златно |
хоће да продре погледима кроз ону танку паучину, којом су јој речи њене сузе њене обвијале.{S} |
еног сребрном жицом и спутаног сребрним пафтама.</p> <p>Нагнула се била над једним по широким р |
говор кнежев. „Ако на кога падне клетва пашће на господу; није њу Господин Кнез намењивао јадно |
а Јеротија, који високим гласом, као да пева јектенија узе да чита:</p> <p>„Духовницима, кнезов |
је коње, и да послушамо како моба дивно пева!“ рече Боривоје у невиности свога срца.</p> <p>„Ка |
а читава војска од калуђера и дан и ноћ пева свете песме, служи, кади и метанише, па да безбожн |
своме унуку а час Ристивору.</p> <p>„Па певају, дакако!“ рече Ристивор. „Кад си ти још видео, д |
ружа и зелене леске.</p> <p>„Зар доиста певају?!“ питаше старац по ново, погледајући у очи час |
Лабуда. „Шта рече ти то, синко?{S} Зар певају?!“</p> <p>Саставни своје густе веђе, невесело ок |
ље Господара, Кнеза Лазара, онда народ, певајући и кликћући, узе растапати своју радост у потоц |
дионице, наоружаше <pb n="105" /> се, и певајући оставише Крушевац пут Косова!“</p> <p>„Господо |
упоредо загрљена.{S} Оде војска весело певајући.</p> <p>Осем нешто деце и момчадије која отрча |
е војводе Радича крену за Косово весело певајући.{S} Народ је испраћаше узвицима и усклицима же |
може неко да има у Србадији коме је до певања!{S} Као да не могаше ништа чути од жубора бистре |
ако се довикиваху и дозиваху, и како се певање пресече као оштрим ножем.{S} Обојица видеше јасн |
Као враћамо се, па нас народ дочекује с певањем, а поп Каритон, у одежди кропи нас китом <pb n= |
роведу ноћ у колу са женскадијом, или у певању уз пуне чутуре, кретаће се сутра натмурени, маму |
стране, па се разлегаше по ономе пољу у певању, кликтању, гласном смејању, и у треску од лакога |
тез далеко, далеко тамо у царству снова певао некаквоме скупу од јунака <pb n="40" /> једну од |
> <p>„Мислиш ли ти, кнеже, да ја не бих певао у славу наше свете вере Хришћанске да <pb n="31" |
момчад удари у кликтање, женскадија узе певати песме од сто руку, народ весело довикиваше кнезу |
{S} Кад чу кнез Градоје да допочеше већ певати и „Придите, последње цјелованије“, онда он полаг |
о!{S} Али Бог тражи да ти победне песме певаш у славу његову кад те Агарјани на живу жеравицу б |
а у олтару и по једнога или двојице иза певнице никога другог у цркви не бејаше.{S} Али мало по |
ружје, и док би човек само оком тренуо, педесет коњанике винуло се убојним коњима у седла.</p> |
је било доста твога славног војевања за педесет — а Бога ми биће и више — година!{S} Дај ти нам |
наредио био да у Крушевцу остане двеста педесет оклопника, да двор чувају.{S} Није Кнез стигао |
„Равно педесет!“</p> <p>„И јесте управ педесет!“ прихвати и Ристивор живо.</p> <p>„Педесет шат |
з и сва Србадија знаде колико си јој од педесет година амо на бојиштима славу дизао.{S} Знамо д |
печате.{S} Сам кнез Градоје, кад је пре педесет година наследио свога оца, подигао је две висок |
/p> <p>„Ма, шта вреди Господину Кнезу и педесет хиљада људи, који су далеко од Косова, кад се б |
ном сталне дворске страже бити сада око педесет добро оружаних војника, који ће кнеза на Косово |
.{S} Боривој беше први да викне: „Равно педесет!“</p> <p>„И јесте управ педесет!“ прихвати и Ри |
мој син Добриња, и довешће и он још бар педесет људи!“ додаде кнез Вукан.</p> <p>„Ма, шта вреди |
сет!“ прихвати и Ристивор живо.</p> <p>„Педесет шаторова, по четири војника под сваким, то је с |
ченик за отачаство, да је двојином више пелена но малвасије као цар попио, да су га се истина б |
и око оних столова као да су Агарјански пеливани а не два добра Хришћанина и два од детињства д |
урђа, нека ми донесе хартије, мастила и пера; и онда нађи оца Пајсеја и реци му да дође к мени |
о су славуји и косови и сенице изабрали перивој Орлова Града за свој рај земаљски, и што је <pb |
лета седети на тераси, гледати у шарени перивој, преко њега у зелено дрвље украј реке, и преко |
има од мириса, које је њихов цвећа пуни перивој слао на терасу до њих.</p> <p>Али је се сва та |
у к прозору, што право гледаше на југ у перивој, седела је на сниској лепо изрезаној скрињи гос |
у своје конати, или у трпезарију или у перивој, али да је не узнемирују док их к себи позвала |
лије се по каменој степеници силазило у перивој, који се својим цветним лејама пружао низ зелен |
врх мраморне авлије и цветног и шареног перивоја до сребрних таласа, што кроз грање од дрвља и |
имаху котарице пуне свакојаког цвећа из перивоја, па им рече да свима војницима, који с кнезом |
цвећа и поврх широких и шарених стаза у перивоју, хитро су вијугале плаве ластавице.</p> <p>У г |
сан сасвим не занесе и на меким својим перјанама не однесе у своје чудесно царство.</p> <p>Не |
, са свиленом чалмом на глави и нојевим перјем на чалми.{S} Узјаха арапског једног белог коња, |
и чекаше да му војвода почне казивати у перо.{S} Али му војвода рече: „Немој, синко; иди ти па |
кве си књиге писао кад ти их је Душан у перо казивао? „Војводо“ — настављаше кнез као <pb n="19 |
час кнез онако попреко одби ону молбу о перперама.</p> <p>Госпођа Мандалена, која се до тога ча |
По сили те власти ево вам опраштам све перпере које нашем двору дугујете.{S} И пустићу вам одм |
} Што ти опростиш — био то дуг, биле то перпере, била то кривица — нека је просто и од мене, и |
е ли царев закон да цару плаћате цареву перперу?“</p> <p>„Оно јесте да јесте закон; и није да н |
рате, та докле ћемо тако?{S} Дај цареву перперу, дај војника, дај одради данас цркви, дај одрад |
гујемо што си за нас цару платио цареву перперу.{S} Али не знамо, Бога ми, како ћемо ти их плат |
и једнога младог дечка, који на меканим персијским простиркама лежаху у шатору.</p> <p>Дечку то |
ња и девојака.{S} Иван причаше о лепоти Перунике, кћери некаквога малог властелина у двору војв |
ћа, тражаше да види своју милолику белу Перунику, са оним њеним крупним граорастим очима, из ко |
е, па их пушта да се преливају на модру перунику.{S} Сунце се на Западу спуштало у таласе од ра |
арушене косе те их сави <pb n="35" /> у перчин, намаче петрахиљ, приђе смерно пред велику икону |
<pb n="40" /> једну од многих јуначких песама, које је тако лепо уз гусле казивати знао.</p> < |
и.{S} Али ипак мирно дочека да се света песма доврши, па онда, нешто уздрхталим гласом, узе да |
пусте, да им јасна грла одјекну веселим песмама?{S} Ти знаш да моба може да ради пре и без бела |
и без рујна вина, а не може без веселе песме!“</p> <p>„Но знају ти сиромаси за погибију <pb n= |
него свечано брујање оне свете погребне песме „Со свјатими упокој!“ Него куд ја одох?!{S} Опрос |
ије узеше тужним гласом појати погребне песме, читаше и апостол и јеванђеље, појаше опет дивно |
постао!{S} Али Бог тражи да ти победне песме певаш у славу његову кад те Агарјани на живу жера |
јска од калуђера и дан и ноћ пева свете песме, служи, кади и метанише, па да безбожни Агарјани |
удари у кликтање, женскадија узе певати песме од сто руку, народ весело довикиваше кнезу и чети |
час око његова уха, зузујаху неку тужну песмицу без конца.{S} По хркању Ристиворову, и ако је п |
ет је био тако весео и раздраган вином, песмом и игром, да је слабо ко знао шта бива тамо, мало |
е посла, те нам каза да не грешимо душу песмом у дан, у који ваља да кукамо!“</p> <p>„Знао сам“ |
ка, који као с договором запојаше дивну песму: „Тебе Бога хвалимо, тебе Господа исповедамо!“</p |
кам да га мртва гледам!“ Узе се ударати песницама у прса и плакати.</p> <p>„Некудиме!“ викну кн |
кнез долазећи у све већу ватру и ударив песницом о трпезу, — „наш Господин Кнез је срце моје по |
пет оздо са трпезе кнез Винко, па удари песницом о сто, да кондири и пехари на њему зазвекташе |
p> <p>„Ко сањив?!“ викну Винко па удари песницом о сто. „Ко сањив?{S} Гојко се прави сањив, сам |
те <pb n="202" /> на најближе Турке.{S} Пет сабаља се склопише над главом његовом, и опет се ра |
} Зар ми да бегамо2!{S} Зар Орловићи од пет стотина година свагда ишли <pb n="196" /> напред а |
има између кула.{S} Сваки је Орловић од пет стотина година овамо волео да дода по неку грађевин |
p>По зеленој ледини лежало је овде онде пет тешко рањених Турака, а бар толико их је понело лак |
један властелин, по имену Витомир. „Пре пет година путовах у Дубровник, да дигнем поклад мога п |
амо два пута више попова но парохија, и пет пута више калуђера него што се може да смести у хиљ |
ика, а треба да му одведем две хиљаде и пет стотина коњаника!“</p> <p>„Молим ја тебе, господине |
између две заставе, повезао двадесет и пет ватрених коња, оседланих, заузданих и поткованих, п |
ег...“</p> <p>„Нека ми је и деведесет и пет“, пресече га кнез долазећи у све већу ватру и удари |
т и пет!“</p> <p>„Мени јесте шездесет и пет, али теби је, кнеже, у најмању седамдесет и пет, са |
; „мени је седамдесет а теби шездесет и пет!“</p> <p>„Мени јесте шездесет и пет, али теби је, к |
Косову, ти старац један од седамдесет и пет лета, с једним дететом, какав је ето наш млади госп |
теби је, кнеже, у најмању седамдесет и пет, само се вазда издајеш за млађег...“</p> <p>„Нека м |
неже Војиславе!“ викну Кнез Лазар; „дај пет коњаника од твоје стотине нека појашу путем к Ибру. |
ан, старац уздахну: „Ах, што нисам само пет година млађи, да се на коњу држати могу!{S} Ама ви |
!{S} Нека се одвоје од сваке стотине по пет коњаника, па нека јуре путевима, који овамо на Косо |
је пролазио народ наш, од ово двадесет пет година амо.{S} На моје велико чудо, он се томе ни м |
војска крене у Четвртак пред вече или у Петак у јутру, па да најдаље у Суботу пред вече стигне |
рлова Града, допираху узбуњива запевања петлова, као да усплахирени оглашују брзу дажду, ако не |
ше ока склопити док не запеваше и други петлови.{S} А тада му се лак сан спусти на трепавице.{S |
унука његова Боривоја, младог дечка од петнаест година.{S} Син Градојев, кнез Милан Орловић, п |
есет лета, са унуком својим, дететом од петнаест лета, Господину Кнезу на Косово иде?!“ Иди, и |
еди.</p> <p>Боривој је красан младић од петнаест година; очима и обликом подсећао је живо на св |
молећи их и корећи их, и једва једвице петорица приђоше да се руком прихвате заставе, и да изб |
може наћи ни један витез, а камо ли њих петорица, који би јутрос појахао одмичући од бојнога ок |
их сави <pb n="35" /> у перчин, намаче петрахиљ, приђе смерно пред велику икону великога свеца |
ао, и рече: „Зове те војвода да одмах с петрахиљем и требником право к њему под шатор дођеш.“ С |
па их ваља жети; па онда, брате, ово је Петров Пост, људи се једва хлеба прихваћају, те им је и |
ужана и права војска стигне, проћи ће и Петров Дан а камо ли Видов Дан!“</p> <p>„Бог зна да л’ |
вином, ките цвећа и зелене ране јабуке петроваче.</p> <p>У томе дотрча дворска момчадија, те ж |
ваљала са уста хладног неког гроба, или пећине некакве у којој је пуно леда и снега.{S} Ивана о |
Хришћанске земље натраг у њену Азијску пећину.“ И још ми Бошко причаше како се Господин Кнез т |
плаховита дажда, те се склоних у једну пећину.{S} Нађох ту старца испосника.{S} Седа му брада |
ше полагано и свечано, као да је главом Пећки Патријарах а не онај Каритон, који воли да се хрв |
у сузе на очи.{S} Да их при крије, наже пехар с вином и полагано га испијаше.{S} Али не беше ис |
кад се устави.{S} Уста на ноге, допуни пехар вином из кондира, погледа по дружини, и онда уздр |
ам почнем!“</p> <p>И кнез Гојко дохвати пехар, сркну мало малвасије, да овлажи грло, и онда поч |
ри кнез тихим гласом и гледајући у свој пехар, као да се с њиме разговара.</p> <p>„Је ли, Гојко |
оброћудно поп, дохвати и испразни један пехар вина, узе исправљати рукаве од антерије, намести |
и!“ прихвати поп Каритон спустив празан пехар на трпезу.</p> <p>„Мари ти он да л’ се и ти крсти |
ривикаше на њ да умукне и дадоше му пун пехар.</p> <p>„Рекох, ниси могао ући ни у једну крчму,“ |
које ено у дну Косова како се бели као пехар од белог мрамора!“</p> <pb n="186" /> <p>„Где је? |
преда њ свакојаке ђаконије, и дадоше му пехар вина.{S} Али му стари кнез не даде пити него нава |
рпезе, нити се весела господа дизаху од пехара.{S} Није се више знало ни кад се почиње дан ни г |
аљало да проведемо целу ноћ поред пуних пехара, а бојим се требало би више и вина него колико с |
бе Бога хвалимо!“</p> <p>„Пун’те, децо, пехаре свима!“ викну игуман Пајсије слугама. „Дајте, го |
очише на ноге сви присутни, дигоше пуне пехаре у вис, кликнуше весело у славу кнеза Лазара, док |
{S} Еј, кад би сви они, који се уз пуне пехаре својим јунаштвом хвале, имали твоје јуначко срце |
ности, и сав уздрхтао. „Господо, пуните пехаре своје па их подигнимо у славу наше честите браће |
угама. „Дајте, господо, да се дигнемо и пехаре испијемо у славу и у здравље духовника који се н |
здрагана, скочи на ноге и кликћући испи пехаре.{S} И једва се уталожише и опет поседаше у столо |
н, а и господски гости ваши, којима сам пехаре с вином додавао или коње доводио, нису ме обилаз |
икоме цару нашем.{S} Господо, подигнимо пехаре наше у славу Господа Бога, који је у овако мучни |
а смо му сви прикумци; док ми празнисмо пехаре други ухватише Славу Крилатицу!{S} Е нека им је |
несу са ње, као и коме и кад да насипљу пехаре вином, да не остају празни.</p> <p>„Да ли ти реч |
, па удари песницом о сто, да кондири и пехари на њему зазвекташе и заиграше. „Казуј, брате, је |
ко и не дизаху сребрни кондири и златни пехари са трпезе, нити се весела господа дизаху од пеха |
реће вечери, тек се при трпези обредише пехарима по један пут, а он скочи на ноге, најпре закло |
у, а ми се сви вратисмо опет мало нашим пехарима у трпезарију.{S} Ето питај војводу и ову другу |
{S} Пријатељи и познаници дочекаше га с пехарима пуним вина, па се поздрављаху и питаху за јуна |
бесан кнез Миросав, па се баци сребрним пехаром на Витомира, скочи на ноге па полете на њ.</p> |
арао на те грађевине своје неизгладљиве печате.{S} Сам кнез Градоје, кад је пре педесет година |
2.1"> <head>I</head> <p>У Четвртак пред пече са једнога виса кнез Градоје показа своме унуку и |
ше му.</p> <p>Мало час па Ристивор дође пешице носећи буздован.</p> <p>„Господару,“ рече он сме |
има својима облакшају, и пођоше уз брдо пешице.{S} Стари би кнез уз пут овда и онда помиловао с |
аква кћерка дужда од Млетака?!{S} Ти си пијан, Винко!“</p> <p>„Обојица смо се опили њеном лепот |
иросава и властелина Витомира били пола пијани, то трезним Орловићевцима није било тешко да их |
њему бесна властела мислити, шта ли ће пијани попови без парохија о њему причати, и шта ли ће |
а Господина Кнеза, а не овде да чамимо, пијанчимо и у заваде долазимо!“</p> <p>„Немој тако, кне |
о два три дана, док не пођемо, чамити и пијанчити.{S} Ево ћемо данас и сутра сви заједно прегле |
загрејала; напојих свакога ко хтеде да пије; момчадија узеде уз свирале окретати колом; зрели |
свеца; час би устао, час би опет сео да пије.{S} Ноћу као да нема сна, а и кад би очи склопио б |
Дајте вина овамо!..{S} Одите овамо, да пијемо у здравље Старога Орла од Орлова Града!...{S} Не |
аде прескакали, и ако ево и сад заједно пијемо, не могу те пустити да се тако мучки на попове к |
и колом; зрели људи стадоше око мене да пијуцкају и да гласно премишљају.{S} Кад навалих да се |
де кад му у староме кошу младо орловско пиле жустро кљуца!{S} Пустите човека нека иде кад му се |
ства, и ако смо у младости заједно вино пили и ограде прескакали, и ако ево и сад заједно пијем |
пезе један властелин, који је цело вече пио као смук, па, откако Гојко узе да прича, наслонио б |
вој шатор и да је тамо сам седео и вино пио.{S} По још причаху како је Ристивор једнако одбијао |
а писма, која су многој господи српској писали неки отпадници од наше свете вере што су сада ве |
који је некако, пошто сврши читање оних писама, несвесно пустио да га мати к себи привуче и обг |
етвеник кнез Градоје Орловић.{S} Ово је писано руком Боривоја, унука кнеза Градоја, код цркве Б |
е није врло јак на читању књига и туђег писања настави: „Има, вели, доста људи, али нема доста |
исао!{S} Зар се не сећаш какве си књиге писао кад ти их је Душан у перо казивао? „Војводо“ — на |
ођу да чита последње писмо, које јој је писао Милан у очи саме битке на Плочнику, и да, читајућ |
то казивати, кад то Господин Кнез није писао народу него војводама и кнезовима, великој и мало |
удо сад кад чух шта му је Господин Кнез писао!“</p> <p>„Опрости ми, дедо!“ прихвати тихо и очев |
ово је наш сиромах војвода брзо и ситно писао!{S} Ово јутрос ако могу прочитати само бистре очи |
ош ми Бошко причаше, како је Кнез Лазар писао Марку и нудио му да му од своје драге воље пред с |
крваве сузе потицале кад си онаку књигу писао!{S} Зар се не сећаш какве си књиге писао кад ти и |
ј, синко; иди ти па спавај, а ја ћу сам писати што ми треба! <pb n="155" /> Па онда мене зовну |
м и при светлости од оне жуте воштанице писаше нешто брзо, а суза за сузом капаше на листину. „ |
отрљаху се сузе.{S} Мало за тим узе оба писма из руку свога унука, сави их полагано, готово поб |
{S} Дошла су, кнезу, вели, у руке тајна писма, која су многој господи српској писали неки отпад |
у даде, како и сами желе!{S} Ето, та су писма отровала и срце Господина Кнеза, и учинила те је |
овикује, може да зна шта је само ако је писмен, јер се уз високу танку трску коју светац у десн |
обвикле крупним и разговетно исписаним писменима у нашим црквеним књигама, а ово је наш сирома |
мо и предаде га кнезу.</p> <p>Прихватив писмо у своје руке стари се кнез окрете Ристивору:{S} С |
> затичу своју госпођу да чита последње писмо, које јој је писао Милан у очи саме битке на Плоч |
ојаха коњаник од чете кнежеве, и донесе писмо војводи.</p> <p>Војвода га отвори пред свом госпо |
о, и коју ми је Господин Кнез послао уз писмо о јуначкој смрти његовој!“</p> <p>И онда стари кн |
нички једосмо со и хлеб <pb n="92" /> и писмо вино један другом у част и у здравље.{S} А молићу |
, ево, синко,“ — рече старац отварајући писмо, „ево, синко, читај, у име Божје, књигу војводину |
у велику столицу, држећи једнако у руци писмо војводино, које још не хте отварати.{S} Манда ост |
илене, лепо извезене, торбице по велико писмо и предаде га кнезу.</p> <p>Прихватив писмо у свој |
о му нема придворнога попа да војводино писмо прочита.{S} Као обично кад је срдит узе шкргутати |
давао једној жени да ми чита војводино писмо?!{S} Ристиворе, попа овамо!{S} Или га доведи или |
руком полазило.{S} А дај мени војводино писмо, да ти га ја прочитам!“</p> <p>„Бог с тобом, снах |
да овамо к мени дође, да нам војводино писмо прочита!“</p> <p>Одједаред духну поветарац, влажа |
{S} Него је и наша и његова несрећа што писмо моје није њему у руке стигло!“</p> <p>„Такав ти ј |
спреми да још те ноћи пође у Двориње с писмом за госпођу.{S} Све то ја тако и учиним а он оста |
живе спаљивали само зато, што у Светом Писму не видеше све оно, што саме владике хоће да се ви |
о оставити свој кисели оцат, па да се у писму Господина Кнеза напојиш небеском малвасијом!{S} Н |
Па кад јој кажеш да не знаш шта то она пита, онда ти узме причати: како су се њих двојица, кој |
ојим заставама носи? „Не треба ни да се пита, <pb n="62" /> ко ће победити!“ говораше један жив |
ето оружја!{S} Кнез вас је поздравио и пита вас: хоћете ли допустити да само он један, старац |
ало нашим пехарима у трпезарију.{S} Ето питај војводу и ову другу господу, нека ти они кажу, а |
ше видети како се господа поздрављају и питају за јуначко здравље, раздрага се милином па узе г |
p> <p>„Има још нешто што бих ја хтео да питам кнеза Градоја,“ прихвати опет кнез Вукан. „Кнез Л |
<p>„Молим те, витешки војводо, само да питам Гојка, је ли свраћао код дуждеве кћери, и да ли м |
Ја ћу да загазим у турску војску, да је питам: што не дочека да сва српска војска на Косово сти |
че?“ одговори Миросав јетко.</p> <p>„Не питам то,“ рече војвода, „него који су овде напољу били |
смерно да говори, „свагда ми дође да те питам: а које је добро Душан од свега тога видео?{S} Не |
танијама држите моје здравље.{S} Ја вас питам: је ли царев закон да цару плаћате цареву перперу |
Кнез и где је?“ понављаше старац своја питања.</p> <p>„Добро је, хвала Богу, Господин Кнез,“ п |
зио у разговоре, кратко је одговарао на питања као и на пријатељска изазивања.</p> <p>За софром |
о?!</p> <p>„Куда полазимо?“ понови кнез питање свога унука. „Мој синко, ми полазимо куда нас об |
но насмеја како згодно приклопи кнежево питање. „Ето нема нас овде ни пуна хиљада војника, а тр |
, а камо ли да одговори на какво њихово питање.{S} Најпосле престаше и они са својим питањима с |
доје на свој начин решио једно незгодно питање.</p> <milestone unit="subSection" /> <p>Још није |
м себи; а могло се и мислити, да он оно питање управља своме непријатељу.</p> <p>Миросав ћуташе |
е.{S} Најпосле престаше и они са својим питањима старцу; а већ један с другим ни реч да прозбор |
је наш славни цар тако сетан невесео?“ питах сам себе.{S} Па рекох: „Како да не буде сетан нев |
вета.</p> <p>„Видесте ли нашега кнеза?“ питаху они млађе људе и момчад око себе. „Видесте ли га |
ехарима пуним вина, па се поздрављаху и питаху за јуначко здравље.{S} Никоме се од својих друго |
каше неки од властеле гневно, док други питаху: „Ама, ко је, казуј му проклето име ако га знаш, |
Ил’ је под ранама умро?“ <pb n="206" /> питаше кнез, па се загледа у свога унука, који се сав т |
га свако добро и овога и онога света?!“ питаше књез Вукан час жут час блед.</p> <p>„Још се то н |
наше војске неко убије војводу нашег?!“ питаше кнез Градоје и сам дубоко узбуђен, и узе се крст |
и се теби толико хита, кнеже Градоје?!“ питаше кнез Вукан.</p> <p>„Ево што: прво Господин Кнез |
ати,</p> <p>„Ма што ти је, дете моје?!“ питаше старац нежно, и покушаваше да је подигне. </p> < |
буђењу.</p> <p>„А и шта да вам кажем?!“ питаше се рањени витез, па по кратком премишљању настав |
ошао на крај казивању о јадима нашим?!“ питаше војвода невесело.</p> <p>„На крај само ономе, шт |
нама!“</p> <p>„Колико је рана стекао?!“ питаше кнез као да је реч о тековини некаквога великога |
ене леске.</p> <p>„Зар доиста певају?!“ питаше старац по ново, погледајући у очи час своме унук |
31" /> ме Агарјани на жеравицу метну?!“ питаше поп Каритон, који је више вина попио него кнез и |
Ристиворе!{S} Јесте ли још у животу?!“ питаше сиромах млади Боривој, промуклим гласом, крвав п |
ог грешницима и најтеже грехе опрости!“ питаше кнез Градоје.</p> <p>„Могу, како да не могу?!{S} |
разни.</p> <p>„Да ли ти рече Ристивор,“ питаше кнез <pb n="27" /> младога властелина, — „да се |
уше!“</p> <p>„А мој слуга Ристивор>“ питаше кнез па брижним погледом прелеташе све кутове од |
да донесеш попа овамо?{S} Камо ти га?“ питаше старац са све већом срдњом и зашкрипа зубима.</p |
ну има овде девојка коју Змајеви љубе?“ питаше Иван зачуђен.</p> <p>„Има, брате, дивно лепа и з |
ком клетвом ко може да дође а не дође?“ питаше Ристивор.</p> <p>„Како ћеш им то казивати, кад т |
клони се.</p> <p>„Ко стражари на кули?“ питаше стари кнез.</p> <p>„Марјан!“ рече Ристивор.</p> |
<p>„Кад си ми је ти дао да се покажем?“ питаше поп са мало загушеним гласом у коме прекор трепт |
вода рече. <pb n="83" /></p> <p>„Како?“ питаше озбиљно кнез па се узе крстити од чуда. „Како?.. |
л’ ти Ристивор причао како је то било?“ питаше кнез Ивана.</p> <p>Пре него што Иван могаше уста |
а!“</p> <p>„Што сам те давао на књигу?“ питаше старац више самог себе него друге око себе; „што |
е прве ране, синко!{S} Колико их имаш?“ питаше старац.</p> <pb n="205" /> <p>„Три, дедо!“ рече |
је био последњи који га је жива видео“ питаше кнез Градоје.</p> <p>„Казаћу ти све по реду, гос |
ехар вина.{S} Али му стари кнез не даде пити него навали на њ:</p> <p>„Казуј прво, синовче, как |
ма сви млађи од мене, не бојим се ја ни пити с вама, а камо ли вечерати!“</p> <p>На то војвода |
овника, у славу красног Котора, у славу питоме Будве беле, у славу српског Приморја!“</p> <p>За |
убима.</p> <p>„Дедо,“ проговори Боривој питомо; „што си ти мене давао да учим књигу ако сваку к |
јавањем старога кнеза спреме за храну и пиће његове чете брзо су се довршивале, те је кнез мога |
ђе, донео пуно чистих листина и седе да пише на колену и чекаше да му војвода почне казивати у |
је само како је војвода могао онако да пише!{S} Двојином чудо сад кад чух шта му је Господин К |
у другу.{S} Ево да ти читам шта војвода пише!“</p> <p>И онда Боривој узе да чита на глас, разго |
а кожна листина, на којој црним словима пише: „Покајте се!“ Што је најчудније у тој слици свеца |
ара.{S} Ево ти препис од ње па види шта пише.{S} Ја знадем Господин кнез не мисли на тебе.{S} Т |
Будисава Витковића.{S} Ево види сам шта пише!“ Па онда сетив се да кнез Градоје није врло јак н |
т. — „Што ли је било војводи да ми тако пише?!“</p> <p>Па се старац подиже на ноге, да стојећки |
де на небу; чух јечање рањених јунака и пиштање рањених коња; хладан ноћни поветарац запириваше |
наследник српског престола.{S} Цар је, пишу они, дао преко светих калуђера Хришћанских и преко |
елике војводе у Агарјана.{S} У њима они пишу: како су цару Мурату додијале тужбе и жалбе и вапа |
у.{S} Све то ја тако и учиним а он оста пишући под шатором.{S} Кад дође Иван с коњем опремљен к |
; у очима јој умор и сетност, под очима плава сенка коју душевна боља подвлачи.{S} Него опет кр |
те Лабуд полете пољем зеленим као да је плава ластавица.</p> <p>_ Остадоше господа, да се догов |
ичицом.{S} Источно се небо наслонило на плаве планине, па их пушта да се преливају на модру пер |
них стаза у перивоју, хитро су вијугале плаве ластавице.</p> <p>У густом грању од стародревног |
на прагу.{S} Од ње падаше танак прамен плаве светлости на Ристивора, који сад мирно лежаше не |
онат, те изношаху на бољи видик црвене, плаветне, зелене и жуте шаре у вуненој простирци, која |
да је се ходник осветлио неком тихом а плавичастом светлошћу.{S} Такву <pb n="42" /> светлост |
елено дрвље украј реке, и преко овога у плаво небо, које се руменило на ивици где се на модре п |
?{S} Зар то поље, које се прелива час у плаво а час у румено, није као патос од шареног мрамора |
илице од јабука и другог воћа, венци од плавог и црвенога цвећа пољског измешанога са јечмовим |
утегнуте око витког јој стаса пасом од плавог аксанита извезеног сребрном жицом и спутаног сре |
ударце, а по гдекоји је понео за спомен плаву, ако не и крваву белегу.{S} Али како су срећом ма |
ји одмах за тим пређе у гласно јецање и плакање.{S} Намргоди се стари кнез, намргоди се поп Кар |
дам!“ Узе се ударати песницама у прса и плакати.</p> <p>„Некудиме!“ викну кнез Градоје нестрпљи |
прошаптале нису!“</p> <p>И онда бризну плакати,</p> <p>„Ма што ти је, дете моје?!“ питаше стар |
ним.{S} Стари Некудим и млади ђак Ђурђе плакаху као расплакана деца.</p> <p>„Може ли, доиста, г |
на то узглавље, поклопи очи рукама и — плакаше горко...</p> </div> </div> <pb n="74" /> <pb n= |
здржати својих суза, него се заплака, и плакаше још дуго кад већ давно прешао беше гроб војводи |
око није остало без суза.{S} Кнез Вукан плакаше као дете.{S} Кнез Гојко просто паде на прса сво |
на своје груди младо своје чедо и горко плакаше и јецаше.</p> </div> </div> <pb n="127" /> <div |
ла!?“ говораше Боривој мирно, али му се пламен просу по образу.</p> <p>„О, буди Бог с нама!“ ре |
</p> <p>У млечне образе Босиљкине удари пламен.{S} Од белога крина поста румена ружа.{S} Послуш |
ојих погледа са старога витеза.{S} Онај пламен што из срца старчева сијну кроз речи његове, беш |
ну кроз речи његове, беше одмах запалио пламен у ватреном срцу младог Орловића.{S} Свака речени |
рдо, а правцем к једном ступу од дима и пламена, који се на источној страни Косова видео.</p> < |
ав зажарен, као да му изненадно из срца пламени у образе букнуше, диже се живо из столице, успр |
гледаше преда се застиђен, а образе му пламенови обузеше.</p> <p>„Бог с тобом, кнеже Винко!“ у |
>I</head> <p>Сунце је већ било зашло за планине и сутоњ се почела спуштати, Војвода Радич истом |
.{S} Источно се небо наслонило на плаве планине, па их пушта да се преливају на модру перунику. |
заравњи, у падини која се од Голубињске Планине тихо спушта у Голубињску Реку, лежи Орлов Град, |
је се руменило на ивици где се на модре планине у даљној даљини наслањало, — све то гледати па |
ћа Боривоја, који, тек што се вратио из планине по киши и сав мокар, хиташе да се јави своме де |
>„Ухвати нас ситна киша тек изађосмо из планине а на доглед нашем двору, те ми ободосмо коње!{S |
дигнем поклад мога покојнога оца.{S} У планини Рогозин ухвати ме плаховита дажда, те се склони |
S} Још од пре <pb n="2" /> сто година у планини Голубињу, која је већим делом њихова баштина, п |
свекру. „Боривој је с момцима одјахао у планину да огледају младог сокола, ког му Дубровачки тр |
знамо да ти дугујемо што си за нас цару платио цареву перперу.{S} Али не знамо, Бога ми, како ћ |
Али не знамо, Бога ми, како ћемо ти их платити!{S} Па се здоговорисмо да те молимо да нам их о |
а баш ништа не тиче; него приђе ближе к платнима од шатора, и пригну мало ухо своје, да боље чу |
била глава и мишица десна танким белим платном.{S} Старцу нису ране привезали; скинули су му п |
како је се наместио на свиленоме своме платну војводскоме?{S} Видите ли како је положио свој в |
, као своме цару поклонимо, да му данак плаћамо, и да му од Србаља најбоље јунаке сваке године |
Ја вас питам: је ли царев закон да цару плаћате цареву перперу?“</p> <p>„Оно јесте да јесте зак |
ога оца.{S} У планини Рогозин ухвати ме плаховита дажда, те се склоних у једну пећину.{S} Нађох |
ако их нека зла слутња осваја; стишавао плаховите, световао на скромност поносите, мирио завађе |
андалене.{S} Женскадија тек сад удари у плач и кукњаву.{S} У госпође Мандалене није више било с |
а у свога унука, који се сав тресаше од плача.</p> <p>„Издахнуо је на рукама мојих јунака, док |
ојводиној.{S} Неко од господе грцаше од плача.{S} Стари кнез Градоје јечаше као да се некакав о |
сваку заставу приклоне тако да дотакне плашт и шлем војводин и да се уз то сваки војник прекрс |
заставу те јој свилене кићанке целиваху плашт и шлем војводин.{S} Само Ристивор не могаше при т |
по сухој земљи испод онога грма, у врх плаштева, а уза сами грм наместише седла, како ће им ка |
едне калуђерице и са дугачким, свиленим плаштем једне игуманије.{S} Левом руком бројила је пола |
аспасаше коње, простреше црвене сукнене плаштове по сухој земљи испод онога грма, у врх плаштев |
>Око тога ковчега, покривена војводским плаштом и шлемом, девет духовника и десети Ђакон Јероти |
аду!“</p> <p>И старац се пружи по своме плашту поред свог унука, и склопи очи.{S} Осећаше умор |
рни.{S} Млади се Боривој пружи по своме плашту, обори седло рукама својим и на мах заспа.{S} А |
S} Без речи прекрсти се и прући по свом плашту.{S} И није дуго трајало па се неуморљиви зрикавц |
десно, док се не распршта прва чета као плева коју је вихор дохватио.</p> <p>У томе часу брзим |
овај змај Душанов духне, разнеће их као плеву!{S} Камо?{S} Дајте вина овамо!..{S} Одите овамо, |
повећало срећу.{S} Изгледало је као да племе њихово хоће да се угаси.{S} У дане ове, у које за |
S} Кнез Вукан, који по господству свога племена и бејаше најугледнији, узе реч:</p> <p>„Није ов |
лада витеза, две властелинске слуге два племенита господара, брзо спријатељише, те Иван, који с |
р, гунђајући: „Да не знам православне и племените родитеље ваше, рекао бих да сте гусари а не в |
говори глава од Србадије, <pb n="95" /> племенити јунак који је одрастао уз колено великоме цар |
а, па га окити цвећем.{S} Па онда уви у плетенице, у које је грива у Ждрала, сребрнасто сивог к |
некакав од Тројанових градова срушио на плећа његова.{S} Војвода Радич хукаше и јечаше: „Еј наш |
та мало, погнут као да се онај брест на плећа његова свалио.{S} Поцрвене у лицу, шкргутну зубим |
ново склопе и да му и рамена и мишице и плећа и јуначка прса дохватају.</p> <p>Турци их раздвој |
еда се, и ниско погнут као да на својим плећима носи цео Змајев Вис.{S} Па онда настави:</p> <p |
га оштриц турске сабље дохвати по левој плећки.</p> <p>„Дедо!“ викаше силно раздраган млади Бор |
току, и за наше усеве, и за сваки род и плод по виноградима и воћнацима.{S} Не дај граду у наше |
да се изненадно негде у близини камена плоча одваљала са уста хладног неког гроба, или пећине |
елико отворено огњиште од белих камених плоча.{S} На њему су стојали велики и тешки, од дима по |
а прса покривена панцером од позлаћених плоча, у које се на јутарњем сунцу једва гледати могло; |
мирну и опет пуну боје.</p> <p>По белим плочама од авлије и око оног мраморног кладенца шетаху |
у авлију патосану великим белим каменим плочама; на средини авлије начињено је округло корито о |
просто само простртих поњава по каменим плочама од спода — стајаше снизак а по дугачак ковчег о |
, а ова се повила по златним и сребрним плочама од панцера његова.{S} И Лабуд као да осећаше те |
ша, би ти сад већ брисао прашину по тим плочама!“</p> <p>„Добро, добро, кнеже!“ прихвати доброћ |
ли главе ниско и узели кљуцати у камене плоче.</p> <p>Ниско поврх леја од цвећа и поврх широких |
еки властели, вратив се живи из боја на Плочнику, казивали да је кнез Милан улетао у најгушће ч |
јој је писао Милан у очи саме битке на Плочнику, и да, читајући га, сузе рони, а по некад и на |
и на тебе.{S} Твоја је кућа ономлане на Плочнику дала многославни прилог у славној крви својој. |
згибоше ли толики наши људи ономлани на Плочнику?{S} Ваљада ни кнез не може хтети да му по сели |
нуо је пре две године у славној бици на Плочнику, допринев знаменитим својим личним јунаштвом т |
ој отац, а мој син, својим јунаштвом на Плочнику заслужио, и коју ми је Господин Кнез послао уз |
гусара без вере и без душе, који ће да пљачкају богата села по Косову, да их пале, да секу нар |
атраг за Дринопољ, биће још пуно дивљих пљачкаша, бесних гусара без вере и без душе, који ће да |
истивор живо.</p> <p>„Педесет шаторова, по четири војника под сваким, то је свега две стотине в |
по очима, по кадифеној мекости погледа, по сунчаној светлости њиховој, по тајанственој дубљини |
нез!{S} Од ране зоре па до мркла мрака, по цео дан би на коњу обилазио војску, поздрављао се ми |
цу, па је првом зором која је осванула, по одласку Кнеза Лазара, појахао коња и праћен својом с |
рокога лица, с вински руменим образима, по дебелим носом, крупним очима, проседом густом косом |
рно, и тек само мало као уморним очима, по господи што се искупи око њега.{S} Војвода се пригну |
и стаса и милини лика — вила; по очима, по кадифеној мекости погледа, по сунчаној светлости њих |
ој храстовој столици, млада једна жена, по високог, вижљавог, танкоструког раста, с нешто мало |
_C1.4"> <head>IV</head> <p>Ристивор је, по жељи Ивановој, наредио те млађа чељад простре постељ |
штаваше њихове мачеве.</p> <p>„Станите, по Богу, господо!“ рече он дубоко узбуђен и блед у лицу |
јне ките од господе: „Шта рече, јуначе, по Богу?!“ — „Не, човече, Бог те видео!“... „Хеј, што н |
погледа, по сунчаној светлости њиховој, по тајанственој дубљини њиховој не више жена, него неко |
десило:“ узе реч млад један властелин, по имену Витомир. „Пре пет година путовах у Дубровник, |
; по лепоти стаса и милини лика — вила; по очима, по кадифеној мекости погледа, по сунчаној све |
; заспао; по тешко али равномерно дише; по мало и хрче.</p> <p>Поред ногу његових испружила се |
цвећем окитио као да су коњи сватовски; по странама, и десној и левој, подигао вењаке покривене |
лонима <pb n="6" /> од столице; заспао; по тешко али равномерно дише; по мало и хрче.</p> <p>По |
ају дихање.{S} Старац је с муком дихао; по некад је изгледало да је и престао <pb n="204" /> ди |
развијени цвет; жена и девојка уједно; по лепоти стаса и милини лика — вила; по очима, по кади |
ати могао!{S} Е сад да вам наставим!{S} По ужурбаности млађих и по забринутости и замишљености |
еже Лазаре!{S} Еј велики јуначе наш!{S} По Богу брате, казуј нам даље шта би икако би?!“</p> <p |
е нешто опасности у првим тренуцима.{S} По више њих имало је да одбија ударце, а по гдекоји је |
зујаху неку тужну песмицу без конца.{S} По хркању Ристиворову, и ако је поступно јачало у громк |
.{S} Чусте какву ми власт кнез даде.{S} По сили те власти ево вам опраштам све перпере које наш |
орлићи пружају голишаве шије своје.{S} По средини слике пукла, докле око допире, њива са златн |
е, нити скидаше свога погледа са ње.{S} По румени, која му се расу не само по образима него и п |
.{S} Пукла равница докле око допире.{S} По њивама и ливадама пала танка маглица као велики свил |
од коња који му из далека следоваше.{S} По топоту, који допираше до њега, покушаваше да процени |
зна шта су и ко су православни Срби.{S} По нашој људској памети право би било да нам дарује поб |
властела весело здрављаше са кнезом.{S} По неко од млађе господе љубљаше га у руку, а војводини |
е иза оне којом је Југовић одјездио.{S} По вечери уочи тога дана, — другог по одласку Кнежеву — |
р и да је тамо сам седео и вино пио.{S} По још причаху како је Ристивор једнако одбијао од шато |
Имаће цар наш и без нас доста војске!“ По гдекоји момак, још онако врућ од скакања у колу, пов |
нскадије нека рони сузе без нарицања, а по нека нариче без суза!...{S} Ено видиш, одоше сви у с |
м, испод њих наместио дрвене столове, а по столовима беле погаче и дрвене боце и чутуре пуне цр |
о више њих имало је да одбија ударце, а по гдекоји је понео за спомен плаву, ако не и крваву бе |
очнику, и да, читајући га, сузе рони, а по некад и на глас јеца!{S} Причаше му о славним делима |
ај властелин, рањен у бутину стрелом, а по мишици сабљом.{S} Ето вам га, па нека вам сам казује |
ним плочама од спода — стајаше снизак а по дугачак ковчег од храстовине, на који је Ристивор до |
се тело нашег војводе опоји како треба по закону нашем!“</p> <p>„По закону нашем не може се оп |
постеља — просто само простртих поњава по каменим плочама од спода — стајаше снизак а по дугач |
нда помиловао свога Лабуда, потапкао га по гриви и по врату, и проговорио би му у кратким речен |
јко причаше како се по Крушевцу зуца да по свој прилици неће ни доћи до битке, него ће цар Агар |
а ћутећки примамо заповести твоје, и да по твојој речи летимо, било на десно било на лево, па м |
нема срдаца јуначких, наћи ће се ваљада по неко мекано срце!“</p> <milestone unit="subSection" |
допуни пехар вином из кондира, погледа по дружини, и онда уздрхталим гласом поче да говори:</p |
кад јесте закон,“ прихвати кнез, „онда по закону нека и буде, и ништа вам ја и не могу и нећу |
пет стотина година овамо волео да дода по неку грађевину, за спомен себи, граду који су му ста |
ј, тако ти крсног имена твога!“ привика по више њих из свите војводине у очевидно силном узбуђе |
з душе, који ће да пљачкају богата села по Косову, да их пале, да секу народ, и младу чељад у р |
изгубили у седој бради, а ова се повила по златним и сребрним плочама од панцера његова.{S} И Л |
е насмеја, и узе тапкати руком Јабучила по врату, и хвалити га што зна боље од Ристивора којим |
а да се из његове ризнице допуни опрема по каквога сиромаха, а богме је пуно њих таквих на Косо |
етелице; прионули били у дугим редовима по њиви; пригибљу се ниско по класју и светлуцавим српо |
апитао, право је да и њему и вама свима по истини кажем што сам сетан и невесео.{S} Како војвод |
а ће они што остану живи говорити онима по гробовима: „Благо вама што сте пре ових страданија и |
ри, тек се при трпези обредише пехарима по један пут, а он скочи на ноге, најпре заклони мишицо |
ло, и онда поче:</p> <p>„Већ првих дана по моме доласку у Крушевац опазим ја да нам је Господин |
пољима, или помрло од рана и болештина по кућама својим.{S} А ово сад што је остало, то није и |
вам кажем?!“ питаше се рањени витез, па по кратком премишљању настави:</p> <p>„Испадосмо сви из |
уци!“</p> <p>Старац остави Ристивора па по руци Боривојевој тражаше неће ли где у даљини увреба |
па до колена долама од зеленог аксамита по коме су орлови и крстови златном жицом богато извезе |
сли, или да пушта памтење своје да лута по Косову хватајући зраке док је још светлости на Косов |
да се види како тужна и расплакана лута по ходницима од двора!“ Па се онда Ристивор опет врати |
уздованом!{S} Бивало је и досада свашта по овој нашој земљи; али таквога покора било није!“</p> |
млади Боривој, промуклим гласом, крвав по лицу, стегнут сад већ гомилом једном тако, да не мог |
.{S} По вечери уочи тога дана, — другог по одласку Кнежеву — он се јави Кнегињи па јој рече: „И |
и за наше усеве, и за сваки род и плод по виноградима и воћнацима.{S} Не дај граду у наше вино |
ас с друге стране око Ристивора, узалуд по правцу руке његове напрезаше своје старачке очи да п |
зажеднело.{S} Изнад постеље Ристиворове по високо у углу од два зида стајала је некаква велика |
коње, простреше црвене сукнене плаштове по сухој земљи испод онога грма, у врх плаштева, а уза |
јем за њим, а за њима њихова војска све по два коњаника упоредо загрљена.{S} Оде војска весело |
и преко мере уморио, казуј нам даље све по реду, да чујемо нашу тешку несрећу све до краја!“</p |
кнеже, књига од војводе која ће ти све по танко казати!“</p> <p>„Нека је слава Богу!“ рече кне |
аше кнез Градоје.</p> <p>„Казаћу ти све по реду, господине кнеже!“ поче старац хучући; али чим |
могаше ништа чути од жубора бистре воде по шареном шљунку, и од шуштања поветарца кроз грање и |
онда опет врати под свој шатор, и леже по ново на поњаву.{S} Али не могаше ока склопити док не |
себе, час хитлено свиленим концем везе по једном комаду румене свиле, чврсто затегнуте у шимши |
оје с пуно горчине и презривости, и узе по свом обичају шкргутати зубима.</p> <p>„Не знам ја шт |
ц говорио да су се у старо доба, док је по нашим земљама било више јунака, свеци чешће и радије |
кнежевим, мачевима не исекоше, како је по њима настала велика завада и у самом двору и међу за |
ом Кнезом и с војском његовом отишло је по доста духовника.{S} Остао је, да одслужује придворну |
тити војнике и њихове коње, Ристивор је по некаквој заповести, коју му стари кнез <pb n="66" /> |
из оближњих села који тражаху рањенике по пољу.{S} Дигоше ме и на рукама однесоше у најближе с |
о заставе, па растури по ново огласнике по селима и засеоцима, и по стазама, и по њивама, и по |
ни вешто изрезанога змаја, положио руке по наслонима <pb n="6" /> од столице; заспао; по тешко |
вода хоће.</p> <p>„Војводо!“ поче после по дужег ћутања, „праведна је твоја жеља да видиш какво |
ако је требало послужити... опраштај ме по великој твојој доброти!{S} И нека теби за твоју госп |
оја, који, тек што се вратио из планине по киши и сав мокар, хиташе да се јави своме деду и сво |
гне!{S} Нека се одвоје од сваке стотине по пет коњаника, па нека јуре путевима, који овамо на К |
лопише под витлањем мача кнежева, да се по ново склопе и да му и рамена и мишице и плећа и јуна |
далеко у висину шибала.{S} Из авлије се по каменој степеници силазило у перивој, који се својим |
} Око поноћи изишао је из шатора, те се по пољани проходао овамо онамо на мирисном поветарцу а |
ио с нама кад нам Гојко причаше како се по Крушевцу зуца да по свој прилици неће ни доћи до бит |
а три дана пред саму битку проносило се по војсци од уха до уха да око Господина Кнеза има изда |
го ко хоће с њим да пође ваља да понесе по доста ужади и бар по две вреће, јеp биће робља да се |
но бела, да л’ још носи своје русе косе по вилински просто расплетене, да л’ јој црне очи још и |
огласнику придао по једног бубњара, те по селима и засеоцима узбунише и жене и децу и стоку и |
х вечерао у двору с вама?!{S} И ако сте по годинама сви млађи од мене, не бојим се ја ни пити с |
га му рече да се војвода опрема и да ће по своме обичају прво у придворну црквицу на јутрењу, к |
им малима права ти је напаст.{S} Тек ће по неки да искочи кад му се и не надаш!“</p> <p>„Онај н |
ска прича.{S} Да попови и калуђери хоће по мало и да измишљају, то сви знамо...“</p> <p>„Је си |
з једне свилене, лепо извезене, торбице по велико писмо и предаде га кнезу.</p> <p>Прихватив пи |
свога господара, и фркнуо би узастопце по неколико пута.{S} Стари би га кнез онда опет потапка |
у весеље на све стране, па се разлегаше по ономе пољу у певању, кликтању, гласном смејању, и у |
ни!“</p> <p>Госпођа Мандалена погледаше по својој свити од дворских девојака.{S} У влажном јој |
застаде да се одмори, и као да тражаше по својој памети чега још да се сети, и шта још да прик |
арици, која се као зелен венац повијаше по челу те косине.{S} Дуж тога венца и одмах испод њега |
драл и Ристиворев Јабучило.{S} Окреташе по више пута час десно час лево ухо к поветарцу, који м |
дио ућутао, а кнез још једнако корачаше по тераси замишљен и нем, и само шкргуташе зубима.{S} В |
.{S} И би му мило, што их очевидно беше по више.{S} И опет се не хтеде <pb n="174" /> осврнути, |
ћемо их зором чути?!“</p> <p>Потражише по свима кутовима шатора; отворише и ону велику скрињу, |
повуче, војвода и кнез Градоје стадоше по средини између једних и других војника.{S} На запове |
е.{S} Изгледаху оба збуњена.{S} Приђоше по један корак један другом, па опет стадоше и гледаше |
чује одговор Ристиворов.{S} Млади витез по дуго стаја пред њом нем и замишљен, и гледаше преда |
о мало сви из шатора Господина Кнеза, и по шапуту којим између себе разговараху, видесмо ми на |
засеоцима, и по стазама, и по њивама, и по пољима, нека викну: „Стари вас је кнез поздравио, не |
по селима и засеоцима, и по стазама, и по њивама, и по пољима, нека викну: „Стари вас је кнез |
ново огласнике по селима и засеоцима, и по стазама, и по њивама, и по пољима, нека викну: „Стар |
з руку избити, док га мало по мишици, и по рамену и по глави не окрзнуше!“</p> <p>„А мој слуга |
ез. „Да узмемо по један залогај хлеба и по један гутљај вина нека нам је то у овај час Свето Пр |
емама, као и сваки колут на панцирима и по гвозденим мрежама од клобука својих јунака.{S} Вежба |
еђу вама који би по слави свога имена и по крепости свога срца боље од мене могли да војском ов |
> отаче вино и меша у њ некакве траве и по мало меда.{S} Час поји тропаре свецима, а час куне и |
ао свога Лабуда, потапкао га по гриви и по врату, и проговорио би му у кратким реченицама, као |
, молим те, господару, кажи по правди и по души, ко може све славе и сва чуда овога двора да ис |
тњама, па кроз ту ломњаву могаше чути и по неко запомагање.</p> <p>Него је права борба већ била |
а му се расу не само по образима него и по челу, кнегиња виде да се Ристивор бори са некаквим с |
и, док га мало по мишици, и по рамену и по глави не окрзнуше!“</p> <p>„А мој слуга Ристивор> |
чела беше.{S} Осем духовника у олтару и по једнога или двојице иза певнице никога другог у цркв |
ам наставим!{S} По ужурбаности млађих и по забринутости и замишљености старијих војвода и кнезо |
је да нареди, јер има међу вама који би по слави свога имена и по крепости свога срца боље од м |
трмке искачу као да огледају е да ли би по зраку полетети могле; изнад тога поља у позади издиж |
мргоди се поп Каритон.{S} Потекоше људи по гомилама расплакане женскадије, и покушаваху прекори |
:</p> <p>„Па, молим те, господару, кажи по правди и по души, ко може све славе и сва чуда овога |
о своје хрвање са свецем мора да одлежи по три дана, сав модар као да га је неко кољем испребиј |
ају к Западу!“</p> <p>И старац се пружи по своме плашту поред свог унука, и склопи очи.{S} Осећ |
беху уморни.{S} Млади се Боривој пружи по своме плашту, обори седло рукама својим и на мах зас |
начајним погледима.{S} Кнез Вукан, који по господству свога племена и бејаше најугледнији, узе |
е слуга!{S} Много сте ми пута поклањали по прегрш сребрних динара или по који Млетачки цекин, а |
поклањали по прегрш сребрних динара или по који Млетачки цекин, а и господски гости ваши, којим |
нека дувају у трубе, а огласнике пошљи по селима и засеоцима, нека викну да нам требају драгов |
веди у трпезарију.{S} А сад одмах пошљи по попа Каритона да овамо к мени дође, да нам војводино |
ред њима крила своја — преклињаху да ни по што голубињак не остављају!</p> <p>Из једне баруштин |
у једну сабљу која склизну те га обрани по мишици.{S} Кнез дохвати свој буздован па њиме растер |
ладоме Боривоју задрхта рука кад отвори по дугачку листину, и глас му дрхташе кад поче да чита: |
} Све то смести око заставе, па растури по ново огласнике по селима и засеоцима, и по стазама, |
ња.{S} Њима се одазваше многобројни пси по разним крајевима двора.{S} Врапци се ућуташе.{S} Гол |
ивор кад га оштриц турске сабље дохвати по левој плећки.</p> <p>„Дедо!“ викаше силно раздраган |
уморан.{S} Без речи прекрсти се и прући по свом плашту.{S} И није дуго трајало па се неуморљиви |
хија о њему причати, и шта ли ће слепци по саборима о њему гудети!{S} Него да махнемо <pb n="20 |
рећа чета растави у три четице у свакој по седам коњаника, те док једна наваљиваше на Србе с ли |
а у куту према његовој постељи у једној по широкој соби при земљи одмах испод терасе.</p> <pb n |
а у служби земље господара макнем мачем по гомили Агарјана?!{S} А што ти рече, снахо моја, да Б |
млади унук Градојев удараше хитро мачем по Турцима и лево и десно.</p> <p>„Тако, синко!{S} Нека |
е бих ја смео ући у олтар, да се пружим по часној трпези, да санак један проспавам, него да лег |
тама.</p> <p>Нагнула се била над једним по широким разбојем, па час погледа на једну икону испр |
е к мени под шатор, и нека донесе собом по велику воштану свећу, и све што му треба да чита мол |
после њих ето и војводе, па онда, један по један, дође мало не сва господа.</p> <p>Кад се сврши |
есет лета!</p> <p>Сад приђе други један по стар сељак а <pb n="68" /> за њим једна омлађа жена. |
метанију начини, не диже се, — повијен по земљи, гледајући у земљу као да не сме да подигне оч |
S} Него, како ја нисам с тобом друговао по крчмама Крушевачким, молим ја тебе: пази ти како са |
S} Ристивор је свакоме огласнику придао по једног бубњара, те по селима и засеоцима узбунише и |
гледај!{S} Овамо, овамо, погледај право по мојој руци!“</p> <p>Старац остави Ристивора па по ру |
ем к Југоистоку. „Ето гледај само право по мојој руци.“</p> <p>Узалуд се стари кнез пригибаше ч |
Малвасија,“ настави кнез који је волео по некад да Каритона зове тако, „онај наш поп Малвасија |
оведио те је сваки његов војник положио по један камен на гробове кнеза Градоја и верног му слу |
, који траже да земљом њиховом влада ко по правди и законима и треба да је наследник српског пр |
њима живог коље.</p> <p>Прошло је тако по доста времена док ето га Ристивор.</p> <p>„Неће, гос |
гим редовима по њиви; пригибљу се ниско по класју и светлуцавим срповима жњу зреле јечмове.</p> |
оше му мача из руку избити, док га мало по мишици, и по рамену и по глави не окрзнуше!“</p> <p> |
оглав приђе пред шатор.{S} Погледа мало по небу, те на једну те на другу страну, загледа се под |
их војвода и кнезова, који изиђоше мало по мало сви из шатора Господина Кнеза, и по шапуту који |
љавог, танкоструког раста, с нешто мало по дугачким али ипак облим, као млеко белим лицем, дивн |
и у знак свога поштовања положи ма било по један шљунак на њих!{S} Тако се кроз стотине година |
.{S} По румени, која му се расу не само по образима него и по челу, кнегиња виде да се Ристивор |
просипала се тиха и слаба светлост само по соби а није ни покушавала да пробије мрак великога х |
едно, децо моја!“ рече кнез. „Да узмемо по један залогај хлеба и по један гутљај вина нека нам |
бранимо по коју српску главу, и спасемо по коју душу Хришћанску.{S} А можда би нам срећа јуначк |
кнез Градоје; „да сви заједно потражимо по шатору.{S} Не може бити да војвода није оставио свој |
прилике да тргнемо мачеве, да одбранимо по коју српску главу, и спасемо по коју душу Хришћанску |
S} Левом руком бројила је полагано зрно по зрно на дугачким бројаницама; десном је притисла крс |
била готово као нека црква, само нешто по сниска.{S} У зиду на исток лежало је велико отворено |
ође ваља да понесе по доста ужади и бар по две вреће, јеp биће робља да се везује, и биће руха, |
знам, не би помогло па се правио мудар по вас дан!“</p> <p>И почеше да падају прекори све оштр |
кој земљи толике цркве и манастири, зар по црквама толике чудотворне иконе, и толике свете моћи |
та прекиде се онај молитвени жубор, јер по пакосним сплеткама сотониним снађе попа неко зевање. |
аједно вечерају, а сам је стигао у двор по доста времена пре дворске вечере.</p> <p>Хтеде прво |
е окрете према својој чети.{S} Ристивор по заповести коју је од кнеза добио наредио беше те су |
кад озго с неба погледа, како је данас по нашој Србадији све друкчије, него што је под њим бил |
н Кнез,“ поче Гојко, „а ено га, има већ по више дана на Косову!{S} Пре него ће се кренути, изађ |
се, попе!“ „Држ’ се, кнеже!“</p> <p>Већ по дуже трајаше то хрвање.{S} Попу ударила крв у образе |
епоте светлили су као пун месец на небу по коме танки облаци лутају.{S} Њен псалтир, у своме кр |
моје дружине, молим опојте нам војводу по закону!{S} Ако видим да се на ваша Хришћанска срца н |
Зар се и данас о њему не причају народу по саборима уз гусле свакојаке лажи и гнусобе?{S} Зар.. |
а оружја; истом је послао људе, да зађу по старим ризницама и да обиђу све коваче, не би ли иск |
само нека сутра бубњари и трубачи зађу по селима и нека викну: „Треба кнезу још само десетак ј |
/p> <p>»Послах ја књигу Господину Кнезу по моме дворанину Душку јутром онога дана у који нам ти |
кад се Ристивор подиже, пољубив му руку по други <pb n="197" /> пут, кнез му шапутом рече: „Иди |
?{S} Ваљада ни кнез не може хтети да му по селима остану само старци, удовице и ситна деца без |
не умеша, би ти сад већ брисао прашину по тим плочама!“</p> <p>„Добро, добро, кнеже!“ прихвати |
е Боривој мирно, али му се пламен просу по образу.</p> <p>„О, буди Бог с нама!“ рече у највећем |
водина, јер кнез Градоје устављаше чету по чету како која пристизаше.</p> <p>Не одјахујући војв |
во зло снаћи!“</p> <p>И још распитиваху по светини око двора да ли је ко видео кад се кнез Град |
збише тешње у гомилу за себе, шапутаху по дуже, па ће онда опет игуман Пајсеј узети реч:</p> < |
цар Душан једну ноћ ноћио.{S} Погледах по њој, погледах на једну страну, погледах на другу стр |
е му казиваху како се стари кнез, одмах по свршеном крштењу, повукао у свој шатор и да је тамо |
<p>„Зар доиста певају?!“ питаше старац по ново, погледајући у очи час своме унуку а час Ристив |
и они!{S} И још те за једно молим: имаш по закону права да ова два бунтовна властелина бациш у |
овима и јелама; више њега голи сиви крш по врховима којега виде се многа орловска гнезда, из ко |
ти слику мирну и опет пуну боје.</p> <p>По белим плочама од авлије и око оног мраморног кладенц |
била заповест да га жива зароби.</p> <p>По зеленој ледини лежало је овде онде пет тешко рањених |
о се у нешто, чисто се скаменио.</p> <p>По дужем ћутању проговориће кнез: „Ето вам, децо, најве |
здрављам те, верни мој војводо.“</p> <p>По дуго нико од млађих не смедијаше да што проговори, а |
био!“ упаде кнез Градоје Гојку у реч. „По своме срцу суди о срцу других људи!{S} Знате и сами |
} Најстарији од њих рече само оволико: „По закону ове земље нисмо дужни да идемо на војну; дужн |
ји како треба по закону нашем!“</p> <p>„По закону нашем не може се опојати!“ прихвати одмах и о |
S} Не брин’те се, људи, сад нам не гине победа!...{S} Камо?..{S} Дајте вина овамо!“</p> <p>И та |
инулим и рањеницима, осећасмо сви да се победа нагиње к нама и надасмо се да ће нам је Бог, сам |
не победи!{S} Зар да Агарјани неверници победе Богу верни народ српски?{S} Ман’те се, људи!“</p |
срамота за српскога Бога да Србадија не победи!{S} Зар да Агарјани неверници победе Богу верни |
наиђосмо, казиваху о великој и славној победи наше војске, о поразу Агарјана, о погибији њихов |
сведоци били, и у коме су орлови славно победили.{S} А кога значе орлови него Србадију, која их |
а време Господину Кнезу да му помогнете победити или да с њиме славно гинете.{S} Огреших се теш |
реба ни да се пита, <pb n="62" /> ко ће победити!“ говораше један живахан старчић. „Била би сра |
ко топлије око срца, и вера, да ће Срби победити Агарјане, доби нова крила и вијну се високо по |
да и не може бити друго него да ће Срби победити.{S} И у мислима таквим већ се враћаше с бојног |
ико, и младо и старо, пуно вере да ћемо победити, па је весело и радосно!“</p> <p>„Славе ми,“ п |
н светац постао!{S} Али Бог тражи да ти победне песме певаш у славу његову кад те Агарјани на ж |
Кнез Лазар могао и без нас да задобије победу!{S} Нека је слава богу за то!“</p> <p>„Сад си, в |
ској памети право би било да нам дарује победу, и да му се не молимо!{S} Али ето се мени чини д |
нашем честитоме Господину Кнезу дарује победу над неверним и поганим Агарјанима.{S} Бог зна до |
у.{S} Може бити да ће Србадија освојити победу баш са те две ваше мишице; а може је изгубити са |
бадији и Хришћанској вери нову и светлу победу славно задобије!“</p> <p>Скочише на ноге сви при |
ико молепствије за срећна пута и славну победу, и да су тамо на молитви и стари кнез, и госпођа |
ваком вечери Богу молите, да нашем цару победу дарује, и да нам миле наше јунаке врати дома жив |
роклето име ако га знаш, да идемо да му побијемо све што је његово и да му спалимо и разоримо с |
д којим високо копље с коњским реповима побијено беше, изиђе висок и личан човек, у долами од ц |
великим једним зеленим шатором у земљу побијено високо копље, о коме вишаху три коњска репа.</ |
рца.{S} Велику свилену заставу Орловића побио у читаву умку од пољскога цвећа; испред ње сложио |
р, „и једни и други још су много кивни; побиће се опет и још горе, чим се уклонимо ми који их р |
еда са лица Санџак-Бега — сав задрхта и побледе.{S} Напрегнувши све своје силе подиже се живо, |
у реч: ви ћете лепо војводу опојати као побожна Хришћанина и добра јунака:{S} Остављам вам да б |
аше.{S} Прекрсти се живо неколико пута, побожно и са светим страхом целива икону, па онда приђе |
стити!“</p> <p>Па се онда кнез три пута побожно прекрсти, промрмља некакву молитвицу, и скочи у |
ч, скиде сребрни шлем свој, прекрсти се побожно, и чисто се сав стресе при помисли на такву стр |
права и витка као јела.{S} Прекрсти се побожно три пута, и три пута целива слику Исусову, а ша |
</p> <p>„Нека је слава Богу!“ рече кнез побожно па се прекрсти; „нека је слава Богу на добрим г |
му старац пружи, и целива је полагано и побожно као да је каква светиња,</p> <p>„Добро нам доша |
.{S} За мене је његово дело и јуначно и побожно.{S} Како може бити да црква не да опојати такво |
у свога унука, сави их полагано, готово побожно, метну их у недра, и онда седе, и поче онако не |
и и веру Хришћанску!{S} И видех га како побожно целива крст, и како покропи сузама својим.“</p> |
војводе Радича, кад давно и давно буде поборавила наша имена!“</p> <p>Кад се већ сви изредише |
вера!“ И онда ободе коња и са своја два побратима одјезди некуда у ноћ.“</p> <p>Ту се сад рањен |
а погледа у вис као да тражи лице свога побратима — „ето видиш сад, што ја теби говорах: „Човеч |
у сузама промуца:</p> <p>„О, сине мога побратима!{S} Зар <hi>ја</hi> поред тебе, па ти то од с |
ну му на ухо: „Поздрави твога оца а мог побратима, и поздрави мога Милана, нека ми се скорим на |
кнеза, пољуби га у скут и у руку, па га поведе к двору отвореним путем кроз народ.</p> <p>„Ето |
амти што ти велим: кајаћеш се што ме не поведе на Косово!“ Ако се осрамотимо у војводе, не знај |
чека само на свирце па да се живо коло поведе.</p> <p>Знало се да поп Каритон чита у капели дв |
хвати за руку и једнога и другога па их поведе у свој шатор, гунђајући: „Да не знам православне |
P18990_C4.3"> <head>II</head> <p>Пут их поведе уз бистар а поширок један поток, којега обале бе |
нак, ма и не био бољи од мене, па да те поведемо| Али овако.... махни се, попе, те работе!</p> |
есна и с лева Винку сеђаху за трпезом; „поведите Винка до на постељу његову, јер је ето много с |
раво си рекао да ћу се кајати што те не поведох!“ говораше кнез Градоје сниским гласом, и погле |
које духовници слаткогласно калуђерски поведоше.</p> <p>Кад се та бура одушевљених срдаца мало |
а похватају коње са ливада наших, да их повежу конопцима и изведу рано зором на Змајев Вис.{S} |
кама лежаху у шатору.</p> <p>Дечку томе повезана је била глава и мишица десна танким белим плат |
а конопац, затегнут између две заставе, повезао двадесет и пет ватрених коња, оседланих, заузда |
шле ноћи, тако пред поноћ, прошла онуда повелика чета Босанских коњаника.{S} Уставише се да нап |
оставише терасу па се склонише у једну повелику одају у којој беше већ тако мрачно, да наредиш |
д погледао не би; а на сигурно ме не би повео на Косово!{S} Немој, молим те, тако ти свега што |
ко пута помишљах да је најправије да се поверим старом господару, који ме је учио витештву, и к |
а. „Тамо се прича да су дошли неки наши поверљиви људи из Константинова, па јавили Господину Кн |
о прво, а није <pb n="137" /> лако било поверовати ни оном другом.{S} Ко је имао срца за ову зе |
b n="170" /> <p>Зачу се журба као да је поветарац гору заљуљао.{S} Многима се од господе оте уз |
е, као да жуди да посрче сав онај свежи поветарац што отуда струјаше, зарза и узе десном копито |
ка и пиштање рањених коња; хладан ноћни поветарац запириваше ми у лице, али се узалуд напрезах |
е се у исти мах, као да им онај живахни поветарац, који им запири у лице, донесе од некуд запов |
и у трубе.{S} Овда и онда мек и мирисан поветарац са запада понео би отуда звекет и бубњаву, и |
писмо прочита!“</p> <p>Одједаред духну поветарац, влажан и хладан.{S} Од запада ударише црни о |
ре воде по шареном шљунку, и од шуштања поветарца кроз грање и лишће од дивљих ружа и зелене ле |
— све то гледати па дихати оним слатким поветарцем,који се напојио мирисом од босиљка, ружа, и |
е по више пута час десно час лево ухо к поветарцу, који му дуваше у потиљак; али никако да ухва |
пољани проходао овамо онамо на мирисном поветарцу а под небом, које се -— чинило му се — више н |
исило је госпоштину њихову, али им није повећало срећу.{S} Изгледало је као да племе њихово хоћ |
десну руку над густе веђе своје, па се пови мало унапред као да боље види и сигурније чује.</p |
танку трску коју светац у десници држи, повија уска кожна листина, на којој црним словима пише: |
ну старог витеза око паса и стаде да га повија те на лево те на десно.{S} Узеше се хрвати и нос |
д огњиштем, да не да диму да се са њега повија у трпезарију, била је исписана велика икона Свет |
а се таласи од народа одбише од двора и повијаше за кнезом Градојем и четом његовом преко пољан |
едној шумарици, која се као зелен венац повијаше по челу те косине.{S} Дуж тога венца и одмах и |
ад трећу метанију начини, не диже се, — повијен по земљи, гледајући у земљу као да не сме да по |
снама, крупним црним очима, танким лепо повијеним обрвама, и дугом и густом црном косом.{S} Бил |
вету!“</p> <p>„Ево, Јабучила, вере ми!“ повика Боривоје весело; „ето отказао послушност Ристиво |
омак, још онако врућ од скакања у колу, повикао би: „Ето ја бих, ама како ћеш с голим рукама, н |
погледа пољем иза српске војске, па би повикао: „Децо моја, да ли ко од вас види да нам откуд |
ан.</p> <p>„Како?....{S} Из Крушевца?!“ повикаше гости војводини изненађени, а неки од њих уста |
ј!“</p> <p>„Тако је и никако друкчије!“ повикаше кнезови и властела.</p> <p>Кнезу Градоју се че |
о, кнеже, па нека се цркви и пресипље!“ повикаше кнезови и властела.</p> <p>„И опет вам кажем, |
да јесте закон; и није да није закон!“ повикаше сложно кметови.</p> <p>„Е, кад јесте закон,“ п |
љу!“</p> <p>„Проклето му име и колено!“ повикаше неки од властеле гневно, док други питаху: „Ам |
је право да чинимо?!“ И онда сви у глас повикаше весело и радосно: „Да пођемо сви на Косово!{S} |
е брци изгубили у седој бради, а ова се повила по златним и сребрним плочама од панцера његова. |
се светац мрке коже и разбарушене косе повио горњим телом мало напред као да крупним црним очи |
сило славу, али је није ни засенило.{S} Повисило је госпоштину њихову, али им није повећало сре |
јем златних пчела.{S} Богатство им није повисило славу, али је није ни засенило.{S} Повисило је |
, развише у два крила и десно и лево, и повише у полумесец у средини којега стојаше као звезда |
ка нас казни, нека опет пусти сушу, или поводањ, нека нас пржи, нека нас топи, нека опет пушта |
у канџама румено чедо у белом свиленом повоју.{S} Јест, не гађа само, него ју је већ погодила, |
, још срећнијега пута, и још срећнијега повратка у славни свој двор и међу нас, који би сви рад |
но је било са оне терасе пустити поглед поврх мраморне авлије и цветног и шареног перивоја до с |
оче.</p> <p>Ниско поврх леја од цвећа и поврх широких и шарених стаза у перивоју, хитро су вију |
ли кљуцати у камене плоче.</p> <p>Ниско поврх леја од цвећа и поврх широких и шарених стаза у п |
стари кнез, одмах по свршеном крштењу, повукао у свој шатор и да је тамо сам седео и вино пио. |
како са мном говориш!“</p> <p>Пријатељи повукоше Винка натраг у последњи ред гомиле, да га скло |
јвода!“</p> <p>И кад се Орловићева чета повуче, војвода и кнез Градоје стадоше по средини измеђ |
гињин приликом великих свечаности, живо повуче за <pb n="54" /> рукав, Ристивор се трже из свог |
стари борче... верни мој Лабуде!...{S} Погађаш куда полазимо, је ли?!“</p> <p>Лабуд би опет фр |
„Ти ћеш још учинити да се у овоме дому погази стари завет мога деда, те да му се кости у гробу |
уше наше предајемо Богу нашем!{S} Вама, погана веро Агарјанска, ево шта дајемо!“</p> <p>Па се с |
ке око себе.</p> <pb n="201" /> <p>„Их, погана веро Агарјанска!“ цикну Ристивор кад га оштриц т |
у на отвореном пољу разбијају неверни и погани Агарјани!{S} Молим те, гледај и помози нашим срп |
ас: да се јуче била крвава битка, да су погани Агарјани разбили српску војску, и да је наш добр |
дину Кнезу дарује победу над неверним и поганим Агарјанима.{S} Бог зна добро шта су Агарјани, а |
3" /> нека остане некрштен као да смо у поганој земљи Агарјанској!“</p> <p>„Чудим се ја теби, в |
ма, да се сложе са Србијом те протерају погану Агарјанску аждају са Хришћанске земље натраг у њ |
тио дрвене столове, а по столовима беле погаче и дрвене боце и чутуре пуне црвенога вина.{S} Он |
Ристивором те се најпре прихватише беле погаче и руменога вина, па онда старац рече:</p> <p>„Си |
пет под грм.{S} Старац разложи онај део погаче што се још нађе у шареници Ристоворовој, и подел |
а дана, није била велика и крвава јадна погибија!{S} Ова ведрина природе као да се гласно смеја |
кроз погибију улази!“</p> <p>„За јунака погибије нема!....{S} Има смрти,“.... рече кнез мирно и |
обеди наше војске, о поразу Агарјана, о погибији њихова цара...“</p> <p>И опет га прекидоше узв |
нову, ни за раздор међу вастелом, ни за погибију Вукашинову на Марици, ни за велику глад, ни за |
песме!“</p> <p>„Но знају ти сиромаси за погибију <pb n="182" /> нашу!“ рече кнез Градоје поузда |
да се у тај твој славни живот само кроз погибију улази!“</p> <p>„За јунака погибије нема!....{S |
што је имао срећу да, мислећи на тебе, погине у служби земље господара!“</p> <p>И Ристивор ућу |
неко од господе овога двора да умре ил’ погине, прилика једне игуманије може да се види како ту |
гарјана, баш као да је хтео навалице да погине!{S} И још како дворкиње причају како често <pb n |
а дала да неко од нас, с мачем у руци и погине, те да се олакша грех, којим се о Господина Кнез |
своје дадиље, како, кад год прави јунак погине, Бог нареди те анђели запале нову једну звезду у |
и и кнезу.{S} Ако ли буде Божја воља да погинем, онда јој предај мој поклон, а не помињи јој мо |
у и златна прса, и слатко ће ми бити да погинем ако њега и младога господара заклонити могу!“</ |
ожја воља да са другим срећним јунацима погинем на Косову у служби цара честитога, онда.... онд |
е, докле је око стицало, било покривено погинулим и рањеницима, осећасмо сви да се победа нагињ |
а.{S} Син Градојев, кнез Милан Орловић, погинуо је пре две године у славној бици на Плочнику, д |
ништа необично десило није, као да кнез погинуо није, као да, пре само два дана, није била вели |
да је наш добри и честити Господин Кнез погинуо!“</p> <p>„Сачувај нас тога, Господе Боже!“ рече |
жива врати, а било би ти за душу ако би погинуо!“ прихвати други један кмет из гомиле.</p> <p>„ |
некуда се преносе глас да је цар турски погинуо од руке војводе Милоша.{S} Наступасмо ми слобод |
ега, да се изгубила, и да је Кнез Лазар погинуо, стресао би се од ужаса.{S} Чинило му се све то |
и Агарјане до ноге, тако да им је и цар погинуо... .“</p> <p>Ристивор не могаше даље, јер га ус |
е оних јунака који ће на Косову јуначки погинути, па их запитају: „А видесте ли где на Косову д |
“ Па се онда окрете к нама: „Ко не жали погинути, нек пође за мном!{S} Ко не ће, нека му је про |
уза свога цара у часу у коме је славно погинути.{S} Имао си добру мајку, па можеш да разумеш м |
у!{S} Један ће од нас двојице на Косову погинути, а може бити баш и обадвојица.{S} Нека је слав |
опоштовање, не само што му је дед, него поглавито што је старац био један од ретких остатака од |
ровани нож у прси сјурим; и три пута ми поглед твога свеца следи крв у жилама и скамени срце у |
, пуно дворана у нашем двору, у које ни поглед Душанов пао није.{S} Бирај само коју хоћеш!“ гов |
је да види, да онај његов дуги и жудни поглед трепти дахом: „Душо моја!“, и да онај њен светли |
“, и да онај њен светли, нежни и невини поглед одговара нечујним дахом: „Славо моја!“ Ово двоје |
{S} Дивно је било са оне терасе пустити поглед поврх мраморне авлије и цветног и шареног периво |
луђера не могу да помогну, ту милосрдан поглед из ока Мандалене Орловићке, дотицај њене руке, и |
приђе ближе.</p> <p>Тај глас и онај њен поглед пун доброте и сажаљивости растопи лед који стега |
на ноге, допуни пехар вином из кондира, погледа по дружини, и онда уздрхталим гласом поче да го |
упа ка Приштини!....{S} Кнез се устави, погледа к десном крилу наднесав леву руку над очи, прол |
олике господе.{S} Стари се кнез осврну, погледа их мало, и не могаше ни видети ни разумети што |
ше!</p> <p>Отиде у конат свога сина.{S} Погледа празну постељу његову, празни сто његов.{S} Пог |
ну постељу његову, празни сто његов.{S} Погледа на гусле његове што лежаху у једном куту испод |
="112" /> гологлав приђе пред шатор.{S} Погледа мало по небу, те на једну те на другу страну, з |
а не буде сетан невесео кад озго с неба погледа, како је данас по нашој Србадији све друкчије, |
е могаше да поднесе светлост од свечева погледа, наднесе десну руку над густе веђе своје, па се |
?!“ рече стари кнез.</p> <p>Ристивор га погледа за неколико тренутака мало као збуњен не знајућ |
ни, он се не мицаше, нити скидаше свога погледа са ње.{S} По румени, која му се расу не само по |
о дворанки Босиљки, и не подижући свога погледа према њену лицу, и не видећи како га она испод |
се овда онда окренуо <pb n="145" /> да погледа пољем иза српске војске, па би повикао: „Децо м |
} Застиде се и поцрвене.{S} Не смеде да погледа господи својој право у очи, него, оборив поглед |
— као да доиста не смеде ником у очи да погледа — прође кроз гомилу своје властеле, и отиде пра |
ворству те иконе.{S} Није нико могао да погледа у свеца а да се мало не препадне.{S} У сухој, к |
бе да учиниш?!...{S} Ето, Бранко“, — па погледа у вис као да тражи лице свога побратима — „ето |
адо дете Боривоја, како весело око себе погледа, носећи поносито сребрн панцер на прсима и мач |
ко Србадија зна да гине!“ Господин Кнез погледа нас све дугим а невеселим једним погледом, па р |
говораше кнез Градоје сниским гласом, и погледа горе међу грање од липе као да види да није отк |
илу прође, кад се од један пут окрете и погледа к пољу, којим су три Србина право к његовој вој |
еја срце добрим вином, те дође к себи и погледа бистрим погледима око себе.</p> <p>„Је л’ жив м |
ивор поуздано; и сад се опет ослободи и погледа право у очи кнегињине; али не могаше дуже од је |
ива девојка.{S} Најпосле подиже главу и погледа право у очи госпођи кнегињи, и узе да говори:</ |
иса рукавом зној са чела па се окрену и погледа у свеца.{S} И као да не могаше да поднесе светл |
— вила; по очима, по кадифеној мекости погледа, по сунчаној светлости њиховој, по тајанственој |
м у трпезарији чудно понаша, час кришом погледа на мога деда, а час на свеца; час би устао, час |
се, јер ено, рекао бих, светац вас мрко погледа!{S} Рекао бих да вам нешто довикује!“</p> <p>„П |
видећи како га она испод ока милокрвно погледа, прође мимо ње и стаде мирно до самих врата кад |
шатор заустави се.{S} Замишљено и тужно погледа у свога старог седог слугу Некудима.{S} Подуго |
над једним по широким разбојем, па час погледа на једну икону испред себе, час хитлено свилени |
ом главу, као да се сакрије од свечевих погледа, па онда посрћући приђе к моме деду и паде на к |
вуче и обгрљена држи, не скидаше својих погледа са старога витеза.{S} Онај пламен што из срца с |
p>Кнез Градоје — који не скидаше својих погледа са лица Санџак-Бега — сав задрхта и побледе.{S} |
ише мртвог војводе, не скидајући својих погледа са лица његова.{S} Беше погружен у некакве тужн |
дњи ред гомиле, да га склоне од гневних погледа старога кнеза, и рекоше му шапатом: „Ћути, бола |
.</p> <p>„Да дивне зоре!“ рече Витомир, погледав према Истоку, који својим руменилом поче да га |
и издају!“</p> <p>„Али, молим те, дедо, погледај само у овом правцу!{S} Зар не видиш како се св |
унце сијну о златни крст!{S} Ено, дедо, погледај!{S} Овамо, овамо, погледај право по мојој руци |
} Ено, дедо, погледај!{S} Овамо, овамо, погледај право по мојој руци!“</p> <p>Старац остави Рис |
ена копља и мирили завађену браћу.{S} А погледај само шта сада бива!{S} Не могу рећи да се ми в |
опрсна слика госпође Мандалене.</p> <p>„Погледај у ову слику!“ настави Санџак-Бег поднесав је п |
, па је онда полагано одмицаше од себе, погледајући је испод својих густих веђа нешто натмурено |
доиста певају?!“ питаше старац по ново, погледајући у очи час своме унуку а час Ристивору.</p> |
о траје, и нестрпељиво извијаху вратове погледајући према главној капији од двора.</p> <p>Тек н |
<p>„Завор ми је, господару, да ти у очи погледам!“ рече Ристивор снуждено. „Како да ти кажем?{S |
говориш!{S} Ето немам срца да вам у очи погледам, моја господо и браћо!{S} Немам срца, јер осећ |
удио и тако разгневио, да ме више никад погледао не би; а на сигурно ме не би повео на Косово!{ |
p>Лабуд би овда и онда некако замишљено погледао у свога господара, и фркнуо би узастопце по не |
да своје клобуке оките.{S} Беше милина погледати како лепе дворанке девојке пружају пуне руке |
запламтели црвеном ватром.{S} Не смеде погледати у очи госпође кнегиње, него гледаше преда се, |
еног злата и пурпура.{S} Милина је било погледати на ову слогу од топлих и нежних боја и мирне |
то у празничном руху.{S} Било је дивно погледати како се сјајна и шарена та гомила извијаше из |
сјајном оделу, да је милина била у њих погледати.</p> <p>Угледав војводу стари кнез хитро скоч |
ан једну ноћ ноћио.{S} Погледах по њој, погледах на једну страну, погледах на другу страну, пог |
једну страну, погледах на другу страну, погледах на постељу, док ми се очи отеше на ону другу с |
ледах по њој, погледах на једну страну, погледах на другу страну, погледах на постељу, док ми с |
оме двору цар Душан једну ноћ ноћио.{S} Погледах по њој, погледах на једну страну, погледах на |
даше у гриву својих коња; други се опет погледаху значајним погледима.{S} Кнез Вукан, који по г |
из кога кута и ма са које стране да га погледаш, свагда ћеш са ужасом опазити, да он право у т |
н, висок и личан младић, <pb n="136" /> погледаше мирно, и тек само мало као уморним очима, по |
ем претрпани!“</p> <p>Госпођа Мандалена погледаше по својој свити од дворских девојака.{S} У вл |
Амин!“</p> <p>Она два млада властелина погледаше се.{S} Изгледаху оба збуњена.{S} Приђоше по ј |
/p> <pb n="189" /> <p>Стари кнез подуже погледаше к тим шаторовима, као да је оком мерио колико |
и лево, па погледима пуним презривости погледаше у оне, који то тако јуначки викаху.</p> <p>„М |
анда оста стојећки пред старцем, брижно погледаше кроз уске прозоре на црне облаке које сад већ |
тешкаше се што јој сина нема.{S} Старац погледаше к вратима и узе се срдити што му нема придвор |
русом косом, подигла лице к небу, упрла погледе из крупних црних очију у вис, па златном стрело |
осподи својој право у очи, него, оборив погледе на земљу, рече им:</p> <p>„Господо, да пођемо у |
о моја!“ Ово двоје младих пустише своје погледе, да се сусретну и загреју под јаким зрацима сун |
само моли свеца свога да скине са мене погледе своје!“ Ето што се мој дед заветова да нико и н |
"99" /> дремаше, а час упираше зажарене погледе у Гојка, и овда и онда удараше у лаки смех, као |
алаксало!“ говораше рањеник па захвалне погледе упираше у старога кнеза. „Да ме он на своје рук |
могаше дуже од једног тренућа да издржи погледе њене.</p> <p>„Па да проговорим одмах са старим |
ти у некакве дубоке мисли, не скидајући погледе своје са красног лица личнога и господственога |
ије и мирније и како отвори очи, и како погледе своје заустављаше на свакоме од присутних Турак |
еже!“ поче старац хучући; али чим му се погледи отеше на мртвог војводу, он гласно зајаука: „Ја |
ожји кроз њене очи гледа, те за то њени погледи прогањају нечисте духове из људи, лече бесомучн |
тивор није видео ту војску, и ако су му погледи на њу падали.{S} Његове су мисли облетале један |
амо окреташе са коња и десно и лево, па погледима пуним презривости погледаше у оне, који то та |
аше за неко време као да хоће да продре погледима кроз ону танку паучину, којом су јој речи њен |
коња; други се опет погледаху значајним погледима.{S} Кнез Вукан, који по господству свога плем |
вином, те дође к себи и погледа бистрим погледима око себе.</p> <p>„Је л’ жив мој унук?!“ запит |
аздвоје.</p> <p>Кнез Градоје виде првим погледом шта се учинило па задовољан викну својима: „Хв |
ене, о њеној чудотворној моћи да својим погледом и полагањем своје руке лечи болне и невољне.{S |
њено.{S} Кнегиња Василија је поузданим погледом и поузданом руком прострелила орлушину, те спа |
огледа нас све дугим а невеселим једним погледом, па рече само: „Зна да гине.... не зна да слуш |
га Ристивор>“ питаше кнез па брижним погледом прелеташе све кутове од шатора.</p> <p>„Твој с |
ни првога реда а испред њега.{S} Оштрим погледом прелете кнез сваког свог војника, и онда, река |
, је ли?!“</p> <p>Лабуд би опет фркнуо, погнуо мало врат, и покушао да уснама полагано дохвати |
гледају онај покор.{S} Он поћута мало, погнут као да се онај брест на плећа његова свалио.{S} |
ше Ристивор гледајући преда се, и ниско погнут као да на својим плећима носи цео Змајев Вис.{S} |
пред старцем, па, савив руке на прса с погнутом главом, узе да говори:</p> <p>„Опрости ми, доб |
а су грешни ђаци пред строгим учитељем, погнуше главе па учинише како им је заповедио био.</p> |
1" /> гледати да се с Господином Кнезом погоди те на миру разиђу.“</p> <p>„Има још нешто што би |
.{S} Јест, не гађа само, него ју је већ погодила, јер се под левим крилом орлушине види половин |
мо да се поштено <pb n="33" /> о једном погодимо!{S} Ако ме обориш или се ја први уморим, не тр |
и се учинило.{S} А Бошко ми онда каза: „Погодио си; и јесте нам Кнез сетан и невесео!{S} А и за |
{S} Не чекај да те мачем или буздованом погоним!“</p> <p>Боривој на своме Ждралу, мало иза стар |
је друго него свечано брујање оне свете погребне песме „Со свјатими упокој!“ Него куд ја одох?! |
кон Јеротије узеше тужним гласом појати погребне песме, читаше и апостол и јеванђеље, појаше оп |
својих погледа са лица његова.{S} Беше погружен у некакве тужне и дубоке мисли.{S} Око њега се |
а умукле.{S} Седе на његову постељу.{S} Погружена у тужне мисли гледаше у подглавље на коме је |
ранама, пао жив у руке Турцима, који га погубише, да освете смрт свога цара, па му онда тело пр |
јечмовим класјем.{S} Мало испред њега, под сунцем а до првога везаног снопа на њиви, колевка о |
сну, „да се одмакнемо од овога шатора, под којим наш војвода мртав лежи, да се одмакнемо, вели |
оком мерио колико су далеко од храста, под који се зауставио био, па се онда окрете Ристивору: |
Божји, и као војвода од војске светаца, под сигурно ти имаш слободе и приступа код Свете Тројиц |
беше к једином храсту на ивици од њиве, под којим је угледао неколике старије људе.</p> <p>Мало |
ољу!{S} Не, не, моје је место, војводо, под шатором у средини мојих људи.{S} Не дођосмо у госте |
Моји ће људи у час разапети мој шатор, под којим ћемо ја, мој унук и мој слуга Ристифор, ноћ п |
но обично; у очима јој умор и сетност, под очима плава сенка коју душевна боља подвлачи.{S} Не |
сна у срећнију јаву.{S} Али јава би му, под бледом светлошћу од свитања, показала само — мртвог |
левом куту слике висок и гранат храст; под њим шарене простирке, подглавњаци, дрвене заструге |
војише свакојаке тужне и црне мисли.{S} Под њиховом тежином беше оборио главу на прса, пустио в |
ead> <p>Кнез Градоје на своме Лабуду, а под својом црвеном свиленом заставом, коју Ристивор раз |
баш усхте, хоће ли умети да га нађе; а под сигурно знам, да му нико од нас не би ни хтео ни ум |
дао овамо онамо на мирисном поветарцу а под небом, које се -— чинило му се — више но икада заст |
ма!“ чуђаше се Иван, па онда додаде: „А под сигурно има и авети да се јављају!“</p> <p>„Како да |
е главне војводе беху на вечери у Кнеза под тим шатором.{S} Могах чути како се дуг и жив разгов |
<p>„Педесет шаторова, по четири војника под сваким, то је свега две стотине војника!“ рачунаше |
и; одморите се и ви; мене оставите сама под мојим шатором с мојим тешким теретом на души.{S} Зо |
ћи дадоше те руднике неким Дубровчанима под закуп, а ови доведоше Сасе из Новога Брда и са Рудн |
сте гусари а не властела!“</p> <p>Дошав под шатор изагна и Боривоја и Ристивора.{S} Рече им нек |
и ћете се ви измирити, или ћете се овде под овим шатором а преда мном мачевима борити док један |
реба да чита молитве!</p> <p>И онда уђе под свој зелени шатор.</p> </div> <div type="chapter" x |
му кнез Вукан. </p> <p>Кнез Градоје уђе под шатор. </p> <p>Под шатором је још мрак био.{S} Што |
че кнез Гојко.</p> <p>У томе часу стиже под шатор игуман Пајсеј с другим духовницима.{S} Кад ви |
аћи воде да се умију, али нека не улазе под шатор док их он не зовне, јер хоће најпре да се пом |
воре!...{S} Је ли још жив?...{S} Ил’ је под ранама умро?“ <pb n="206" /> питаше кнез, па се заг |
ашој Србадији све друкчије, него што је под њим било!“ Рекох тако; али ето се ни веселим друштв |
вио; прекрсти се и уми се.{S} Вратив се под шатор пробуди она два млада властелина.{S} Рече им |
простирака и свакојаких тканина што се под богатим шатором нађоше и запојише га мирисном малва |
а само, него ју је већ погодила, јер се под левим крилом орлушине види половина стреле која је |
ад главом његовом, и опет се расклопише под витлањем мача кнежева, да се по ново склопе и да му |
, јер <pb n="146" /> му прва два падоше под ранама — полете са својим дворским оклопницима к ле |
емљу а сасвим близу своје главе, нађоше под њим листину, исписану руком војводином а прибодену |
н кад они већ већим својим бројем уђоше под шатор, „зар не видите да је војвода, не могав одоле |
те бију мачевима и буздованима, викнуше под оружје сву чету Орловића па с њоме улетеше међу бор |
и, али би се онда опет прса надимала, и под убрзаним куцањем срца убрзано дизала и спуштала.{S} |
сену под красном зеленом колибом, или и под још краснијим звезданим небом!“</p> <p>„Војводо,“ в |
се кнез Градоје од Орлова Града устави под једним гранатим стогодишњим храстом на ивици једне |
C3.5"> <head>V</head> <p>Кад се већ сви под липом искупише, узе реч кнез Градоје:</p> <p>„Прво |
лево и у десно, и да к Царевој Громади под његов шатор доведу сваког путника и војника, који б |
рињу, видеше лепо како многи народ седи под вењацима а испред вењака и око колиба вијугају уста |
речју кнежевом. „Прво је дошао војводи под шатор ђак његов Ђурђе, донео пуно чистих листина и |
и.{S} А кад сам ја у средини мојих људи под мојим шатором, сваки ће од њих мирно спавати на мир |
ади и метанише, па да безбожни Агарјани под заставом лажног једног пророка разбију Хришћанску в |
водиним беху разапети на зеленој пољани под Царевом Громадом, на добар стреломет од шатора Орло |
ђи оца Пајсеја и реци му да дође к мени под шатор, и нека донесе собом по велику воштану свећу, |
ојих јунака, док га ношаху овамо к мени под шатор!“ причаше Бег.</p> <p>„Е, Бог да те прости, с |
сву своју властелу, нека се одмах скупи под твоје стегове, те је <pb n="18" /> води к мени на К |
ив и Боривоја, који, како дође с вечери под шатор, паде мртав уморан, и заспа као заклан на јед |
стадосмо!“</p> <p>Па се онда опет врати под свој шатор, и леже по ново на поњаву.{S} Али не мог |
Змајев Вис; разви нашу заставу, спусти под њу мехове с вином, искупи око ње бубњаре и трубаче, |
тавите ми струк босиљка, који ћете наћи под мојим панциром на срцу моме, и сахраните ме испод н |
стари кнез га поздрави мачем па стојећи под калпаком поче да говори:</p> <p>„Војводо, вазда вер |
Богдана, ни кнеза Добромира да преноћи под једним од њихових шаторова, који с војводиним беху |
ве то ја тако и учиним а он оста пишући под шатором.{S} Кад дође Иван с коњем опремљен како тре |
{S} А кад би га сви оставили, те би сам под шатором остајао, онда би тек пао од силног умора на |
м, старче, рећи ко је све синоћ долазио под шатор војводи, и ко је био последњи који га је жива |
јане, доби нова крила и вијну се високо под облаке.</p> <p>Стари кнез се окрете према својој че |
ча гласник да јави: да цело десно крило под Вуком Бранковићем одступа ка Приштини!....{S} Кнез |
ртав лежи, да се одмакнемо, велим, тамо под ону липу, па да се договоримо о ономе што сад прво |
то посресаше!{S} Учини ми се да се тамо под шатором неко опева и да то што чујем није друго нег |
гну мало ухо своје, да боље чује шта то под шатором стари кнез гласно говори.{S} И Витомир се т |
добрићеш што ћу рећи.{S} Сви сте ви ето под шлемовима и клобуцима.{S} Скините их, јер ово <pb n |
хватимо мало хлеба!“</p> <p>Седоше опет под грм.{S} Старац разложи онај део погаче што се још н |
Орловићева.</p> <p>Спустио се на поњаву под својим шатором не да спава, него да прибере мисли п |
лу позва да појашу своје коње и да дођу под један велики брест, који се видео близу друма с ону |
ако преклињаху Милоша да се врати Кнезу под шатор!{S} Милош беше блед и дрхташе од гнева, али с |
упна зрнад на некаквој бројаници падају под прстима каквог калуђера.{S} Послуша мало оштрије и |
своје погледе, да се сусретну и загреју под јаким зрацима сунца; и тим првим и последњим зрачни |
х с петрахиљем и требником право к њему под шатор дођеш.“ Стигох пред шатор баш, како вам Некуд |
е од њих мирно спавати на мирисном сену под красном зеленом колибом, или и под још краснијим зв |
звекет и бубњаву, и донео их да издахну под зидинама од Орлова Града.{S} На отвореноме прозору |
ретких остатака од оних јунака, који су под Душаном ширили границе царства српског, а о којима |
Бега, да Турци на својим рукама донесу под његов шатор сва три Србина јунака, било да су мртви |
ан с коњем опремљен како треба, ја уђох под шатор да јавим.{S} Војвода клечаше на земљи пред ск |
> Па онда мене зовну и нареди те унесох под шатор к њему ону велику скрињу, коју ено тамо видит |
:id="SRP18990_C1.6"> <head>VI</head> <p>Под непосредним настојавањем старога кнеза спреме за хр |
<p>Кнез Градоје уђе под шатор. </p> <p>Под шатором је још мрак био.{S} Што је мало светлости п |
вањем очекују да се нешто збуде.</p> <p>Под шатором стојао је прав као бор, а у злато и скрлет |
а честитога, онда.... онда те молим.... подај то злато твојој младој дворкињи Босиљки!{S} Него |
под очима плава сенка коју душевна боља подвлачи.{S} Него опет кроз тај умор и ту сетност благо |
у.{S} Погружена у тужне мисли гледаше у подглавље на коме је лепа глава њена јединца још јутрос |
гранат храст; под њим шарене простирке, подглавњаци, дрвене заструге с јестивом, шарене чутуре, |
ики и тешки, од дима поцрнели, гвоздени подглавњаци, на које се цепанице намештаху, кад је у зи |
подели га на три комада.{S} Свој комад подели са својим коњем.{S} Хранећи Лабуда шапуташе му н |
се још нађе у шареници Ристоворовој, и подели га на три комада.{S} Свој комад подели са својим |
а богу за то!“</p> <p>„Сад си, војводо, подесио како треба! прихвати кнез Добромир. „Помислите, |
рши што је почео; може бити сад ће боље подесити, но што му је до сад за руком полазило.{S} А д |
пољем без јахача, престрављени и чисто подивљали.{S} Лабуд стојаше као укопан поред свога госп |
пре педесет година наследио свога оца, подигао је две високе осмоугле куле, везао их једном мр |
атовски; по странама, и десној и левој, подигао вењаке покривене липовином, испод њих наместио |
ела у лицу, с разбарушеном русом косом, подигла лице к небу, упрла погледе из крупних црних очи |
мљи, гледајући у земљу као да не сме да подигне очи према Грачаници, — узе да говори на глас:</ |
питаше старац нежно, и покушаваше да је подигне. </p> <p>У томе часу закуца сребрно клепало са |
колено великоме цару нашем.{S} Господо, подигнимо пехаре наше у славу Господа Бога, који је у о |
ао. „Господо, пуните пехаре своје па их подигнимо у славу наше честите браће српске са Приморја |
криви!“</p> <p>„Господо!“ рече војвода подигнув главу у вис и окренув се свити својој; „нека н |
„Двадесет и три ране!“ понављаше старац подигнув очи увис, као да мери колико то на вази јунашт |
ржала громада од камења, прост споменик подигнут рукама Турака јунака, двојици јунака од Косовс |
ма.</p> <p>Приђоше неколико њих Турака, подигоше полагано старчеву главу и прса, подупреше га г |
ркву код гроба војводина!“</p> <p>И сви подигоше руке у вис као да се заклињу.</p> <p>„Е сад, с |
боји да га не разбуди, клече пред њега, подиже лице к икони и обе руке у вис, као да призивље м |
као да га ропац беше стегао, па се онда подиже, убриса десним рукавом хладан зној са чела, и, к |
“</p> <p>„Да бегамо?!“ цикну старац, па подиже обе руке у вис запрепашћен. „Да бегамо?!...{S} К |
побледе.{S} Напрегнувши све своје силе подиже се живо, те грчевито дохвати Бега за обе руке, и |
да се као стидљива девојка.{S} Најпосле подиже главу и погледа право у очи госпођи кнегињи, и у |
„Не!“ викну Ристивор сав престрављен, и подиже у вис обе руке као да је преклиње. „Не, госпођо, |
у зубима, па се онда исправи у седлу, и подиже десну руку у вис, да утиша жагор у гомили господ |
некуда у ноћ.“</p> <p>Ту се сад рањеник подиже мало, дохвати са огњишта један кондир вина, и ср |
} Лабуд је разумео свога господара, јер подиже главу високо према турском стану, рашири уздрхта |
Ристиворе!“ рече му, па кад се Ристивор подиже, пољубив му руку по други <pb n="197" /> пут, кн |
да ми тако пише?!“</p> <p>Па се старац подиже на ноге, да стојећки и са склопљеним рукама сасл |
који је следовао дворанки Босиљки, и не подижући свога погледа према њену лицу, и не видећи как |
Изнад ове зелене а мирисне живе ограде подизале су се високе тополе, дохвативши се глатким сре |
заветујемо: да ћемо ми до његова гроба подићи цркву о нашем трошку, и поставити у њој калуђера |
, колико нас овде има, братском ревеном подићи цркву код гроба војводина!“</p> <p>И сви подигош |
Свима је нама наше отачаство и наше име подједнако мило.{S} И с тога ја велим да је сада прво н |
ходите да видим јесу вам мачи у обојице подједнако оштри!{S} Нека не буде кривде у оружју, ако |
трашно и ужасно!“</p> <p>„Сви смо се ми подједнако о Господина Кнеза огрешили!“ рече старац Гра |
не ће ништа теби пребацити, јер сви смо подједнако пред Господином Кнезом и пред Богом криви!“< |
мати себарка продала властелинци, да те подметне као своје дете!“</p> <p>„Ао,.... славу ти...!“ |
у висине, а кукавице у мрачни шипраг да подмећу своја јаја у туђа гнезда!{S} Полети, кукавицо, |
пезу, — „наш Господин Кнез је срце моје подмладио а моју памет подсетио да ја носим име Орловић |
г попа Каритона, који, кад се мало више поднапије, узме да прича хрвање своје са Светим Јованом |
18990_C4.7"> <head>VII</head> <p>Већ је подне превалило, а турска војска једног Санџак-бега још |
је трајала од ранога јутра па до после подне.</p> <p>Пред вече тога истога дана Ристивор се би |
начно поклонити.{S} Али тек што превали подне, пронесе се глас да је на левом крилу неки војвод |
не малу радост његову, тек је сутра дан подне превалило било, а Ристивор долете на коњу да јави |
часни и веру Хришћанску!“ “</p> <p>„До подне нам је ишло добро.{S} И ако је сва војска била у |
ubSection" /> <p>Још није било приспело подне а већ све беше спремно за укоп војводе Радича: ша |
гледај у ову слику!“ настави Санџак-Бег поднесав је пред очи старога кнеза. „Нађосмо је о врату |
гледа у свеца.{S} И као да не могаше да поднесе светлост од свечева погледа, наднесе десну руку |
и већ метну леву ногу у сребрну широку подножицу, па се онда устави, јер се нечему беше присет |
, сва тројица тужни невесели.</p> <p>На подножју једнога виса сјахали су били да коњима својима |
it="subSection" /> <p>У двору, на самом подножју велике степенице која води на први кат, рече с |
р и ти знаш шта је паметно?!“ рече кнез подругљиво.</p> <p>„Веруј и да не знам!{S} Него и ако м |
их јунака!“ прихвати кнез Градоје горко подругљиво.{S} Па се онда окрете војводи: „Да сам на тв |
ев Вис.{S} Одведи тамо све наше коње из подрума дворских; искупи сву чељад и однесите седла, и |
своју радост у потоцима од вина који из подрума војводиних потицаху, а сва се онде <pb n="125" |
телина војводина и милога госта нашег у подруме доње, нека сам својим очима види је ли му коњу |
ију, и да није лако силом га из винских подрумова у горње дворане извести.{S} Али не имађаше ку |
“ причаше он кнезу; — „ено га у винском подруму; скинуо мантију, засукао рукаве, на једном буре |
нез је срце моје подмладио а моју памет подсетио да ја носим име Орловића!“</p> <p>„Немој да бр |
ојим вижљавим растом и својим покретима подсећао је, кажу, на свога покојнога витешког оца.{S} |
дић од петнаест година; очима и обликом подсећао је живо на своју матер; а својим вижљавим раст |
олазећи туда, сладост која га чудновато подсећаше на часове милине које је као дете на крилу св |
аљада претварати пост у мрс!“ рече кнез подсмешљиво и још једнако срдит.</p> <p>„То је најмање |
тарчева убрзаваше куцање срца његова, и подстицаше жар у образима његовим.{S} А кад седокоси ст |
о не проговори речи.{S} Ћутање потраја, подуго док га сам рањеник не прекиде наставив своје при |
у свога старог седог слугу Некудима.{S} Подуго га гледаше — као да у мислима прелистава све лис |
сузе своје гута.{S} Најпосле — а после подуже почивке — рећи ће Ристивору:</p> <p>„Учинићу ти |
на једну те на другу страну, загледа се подуже у Зорњачу, која у дивном блистању трепташе изнад |
рова. </p> <pb n="189" /> <p>Стари кнез подуже погледаше к тим шаторовима, као да је оком мерио |
нас већ неколико пута нека чудна страва подузимље!“</p> <p>„Није чудо на оваквој мајини.{S} Зар |
одигоше полагано старчеву главу и прса, подупреше га гужвом од простирака и свакојаких тканина |
и који само климну главом одобравајући, пође живим кораком својој чети.{S} Дошав до заставе, ви |
оних стопа, и не свраћајући своме дому, пође на Косово!“</p> <p>„Тако је требало!{S} Знам ја Ми |
пролажаху кроз њихове гомиле ка стану, пође и он онако у гомили за њима.</p> <p>Што ближе стиз |
вим да се војска у Дринопољу скупља, да пође преко мора у Караманију.{S} Ено му је предња војск |
о десетак јунака; него ко хоће с њим да пође ваља да понесе по доста ужади и бар по две вреће, |
ји друга чета од четрнаест коњаника, па пође полагано у корак за оном првом.{S} И тек да је и о |
, којим су мало час прошли.</p> <p>Кнез пође с Боривојем даље унапред, а сиромах Ристивор унатр |
ћа чета од двадесет и једног коњаника и пође за оним двема. </p> <pb n="199" /> <p>Заповедник Т |
заставом изиђе испред свога господара и пође напред.{S} Кнез се крену с младим Боривојем за њим |
ива Ристивора у чело, па се онда диже и пође опет у ходник.{S} Са прага се окрену још једном пр |
а јуначка!“ рече кнегиња па се окрете и пође к прозору да седне поред њега.{S} То беше знак да |
биће најправије и најпаметније да сваки пође најпречим путем своме дому, да тамо дочека вести о |
се одмах с коњем спреми да још те ноћи пође у Двориње с писмом за госпођу.{S} Све то ја тако и |
крете к нама: „Ко не жали погинути, нек пође за мном!{S} Ко не ће, нека му је просто!“ Полетесм |
рију војводина младог властелина, и сам пође доле с попом Каритоном.</p> <p>Госпођа Манда оста |
ажи да дигне војску на ноге.</p> <p>Сам пође с Боривојем што брже могаше ка Царевој Громади.{S} |
бира себи коња и оружје, те да с кнезом пође на Косово!“</p> <p>Позно у вече вратио се Ристивор |
ду, деветога Јунија, <pb n="53" /> рано пође.{S} Рачунао је да са својим људима стигне пред веч |
сподин Кнез затребати, боље је да зором пођем на Косово!“ „Право говориш, добра и верна слуго,“ |
, и ако хоће још ко од господе са мном, пођемо још данас у Косово, да однесемо Господину Кнезу |
на земљу, рече им:</p> <p>„Господо, да пођемо у име Божје одмах!{S} И да се пожуримо да стигне |
д Јерусалим на покајање!“</p> <p>„Па да пођемо и ми с тобом, дедо!“ рече Боривој.</p> <p>„А то |
и у глас повикаше весело и радосно: „Да пођемо сви на Косово!{S} Тамо да гинемо!{S} Тамо да пок |
ше. „Нећемо ми ово два три дана, док не пођемо, чамити и пијанчити.{S} Ево ћемо данас и сутра с |
кнежевинама, или да сви, овако заједно пођемо у Крушевац да се тамо нађемо Госпођи Кнегињи Мил |
зите; а два пута грехота да оба заједно пођете!{S} И три пута грехота, кад ево имате мене у зам |
, и нама свима милостив буде!{S} А сад, пођи и остави ме саму!“</p> <p>Ристивор се приви у дубо |
кога убио!“</p> <p>„Потецимо, синко!{S} Пођи с нама, Ристиворе!{S} Не, потрчи напред, и види шт |
луго,“ рекла му је Госпођа Милица; „ето пођи у име Божје, и нека те мој благослов прати а Кнеже |
и ти се санак убрзо и испунио!{S} А сад пођите у десно; тамо, видите, иза оних топола има биста |
росто „Крчмарица Крушевљанка Ката“, кад пођосмо, оста она „Катинка бела кћерка дужда од Млетака |
човече, Бог те видео!“... „Хеј, што не пођосмо дан раније!“... „Зар ми на видику Косова, па да |
Тако им заповедаше кнез, те њих двојица пођоше одмах да учине како им рече.</p> <p>Није дуго по |
непокајани!“</p> <p>И појахаше коње, и пођоше полаганим кораком низ брдо, а правцем к једном с |
су били да коњима својима облакшају, и пођоше уз брдо пешице.{S} Стари би кнез уз пут овда и о |
еље и чутуре, запрегоше волове у кола и пођоше с њиве сви у гомили, као да је од један пут сунц |
т људи у којих јунаштва нема!“</p> <p>И пођоше сва тројица напред ка Косову.</p> </div> <pb n=" |
ји једна четица од седам коњаника, који пођоше низ зелену косу у сретање тројици Срба.{S} Није |
оље, и најпре ходом па онда лаким трком пођоше уз ону косу, на вису које је лежао турски стан.< |
адоје већ сместио, а да неколике страже пођу друмом царским к југоистоку, и мало и у лево и у д |
до да говорим.{S} Знам да ме можеш само пожалити, чему треба мудро поучити, и да ћеш ми опрости |
војну и из двора, ако Бог да, и не ћемо пожалити да гинемо кад дође свети час да се гине.{S} Ал |
охитало је у чистом празничном руху, да пожеле срећан пут староме кнезу и рођацима својим, који |
„Хвала вам што сте дошли, да заједнички пожелимо срећан пут кнезу и кнежевој војсци!...{S} Мене |
и му твоја милост дала нову прилику, да поживи животом добра и поштена човека!“</p> <p>„Зар за |
баније, и нека сваку чету, коју сретну, пожуре, да лети к војсци нашој која се бије!“</p> <p>„Б |
шај, синко Ристиворе!{S} Прегази поток, пожури се међу жетеоце, кажи им: била се на Видов Дан в |
јводе!“ Тако му рекох, и молих га да се пожури.{S} Али се поп не да кренути. „Иди кажи кнезу, д |
да пођемо у име Божје одмах!{S} И да се пожуримо да стигнемо кнеза Градоја!“</p> <p>Још није би |
охитамо да на Косово изиђемо!{S} Ако се пожуримо, стићи ћемо још за видела.“</p> <pb n="170" /> |
прихватите шестоперне буздоване, па се пожурите за Господином кнезом!{S} Могу њему затребати ј |
зраку полетети могле; изнад тога поља у позади издиже се вис с боровима и јелама; више њега гол |
оплав као да је од дивљих голубова боју позајмио.{S} Иза столице старога витеза на једном сребр |
ници.{S} Наоружаше се како је ко могао, позатвараше продавнице и радионице и одоше.{S} Осташе о |
а Србадијом и кад нисмо једне цркве!“ И позатвараше продавнице и радионице, наоружаше <pb n="10 |
спреми за полазак, а кнезове и властелу позва да појашу своје коње и да дођу под један велики б |
, али да је не узнемирују док их к себи позвала не би.</p> <p>Сама отиде уза степеницу на први |
<p>„Ево што: прво Господин Кнез нас је позвао да се сви око њега искупимо најдаље до Видовдана |
ато, што нас је наш Господин Кнез Лазар позвао да на Косово изиђемо.{S} Јесмо се, на нашу несре |
ом поред војника, који му јутарњи његов поздрав живим и сложним ускликом отпоздрављаху.{S} Доша |
оном мирисном и светлом јутарњем зраку поздраве и проразговарају.</p> <p>„Е, сад, војводо!“ уз |
/p> <p>Дошав пред војводу стари кнез га поздрави мачем па стојећи под калпаком поче да говори:< |
„Поздрави твога оца а мог побратима, и поздрави мога Милана, нека ми се скорим надају!“ Па онд |
а, пољуби га у један па у други образ и поздрави га добродошлицом.{S} Градоје се окрете, узе за |
пута молити.{S} Изиђе сам, да се види и поздрави са својим старим другом и пријатељем.{S} И ниј |
у чело и готово рећи шапну му на ухо: „Поздрави твога оца а мог побратима, и поздрави мога Мил |
то вам коња, ето оружја!{S} Кнез вас је поздравио и пита вас: хоћете ли допустити да само он је |
пољима, нека викну: „Стари вас је кнез поздравио, немојте његове седе власи срамотити; немојте |
p>„Потеци с момцима ка главним вратима, поздравите госта добродошлицом, па га доведите право к |
арод, што могаше видети како се господа поздрављају и питају за јуначко здравље, раздрага се ми |
ући се пролажаше он кроз гомиле народа, поздрављајући га гласно и срдачно: „Помози вам Бог, дец |
пута говорећи уза то:</p> <p>„И опет те поздрављам добродошлицом, верни и славни кнеже!{S} Нека |
ли крви у одбрани отачаства, љубим те и поздрављам те, верни мој војводо.“</p> <p>По дуго нико |
по цео дан би на коњу обилазио војску, поздрављао се милостиво с властелом и са заповедницима |
е да говори:</p> <p>„Господине војводо, поздрављате мој <pb n="130" /> господар, моли те похита |
очекаше га с пехарима пуним вина, па се поздрављаху и питаху за јуначко здравље.{S} Никоме се о |
ској земљи, теби војводо Радичу, љубимо поздрављење.{S} Војводо, ево нам стигоше поуздане вести |
Градоју, љубимом ми пријатељу, срдачно поздрављење. — Да знаш, кнеже, ево дође књига од Крушев |
своје стране дочекиваше сваког војника поздравом: „Здраво, јуначе!{S} И честит нам био!“ док г |
мо на Сабору о Светоме Ђурђу први његов позив одбили.{S} И знаш, војводо, како вас одмах онда с |
о војни на коју цар Лазар тако дирљиво позиваше српске јунаке.{S} Чињаше му се да већ и не мож |
>„Ево ко ће се јуначки одазивати твојим позивима, кад мене више не буде било!“</p> <p>Млади вој |
их срдаца, то се све за раније одзивало позивима својих господара, и то ти је све изгинуло на б |
Кљештевице рече: „У незгодно време кнез позивље људе; ево јечмови почињу сазревати, па их ваља |
их раздвојише и сваког од њих опколеше, позивљући их једнако са истинским дивљењем и жаљењем, д |
са небеса види, да смо ми желели да се позиву његову одзовемо, и да смо истина позно, ал’ тек |
егова широка прса покривена панцером од позлаћених плоча, у које се на јутарњем сунцу једва гле |
и не казујем!“- одговори тихо рањеник. „Позлеђујем само своје ране, а отворићу ране у срцу ваше |
да говори: „колико си остарео још ти не познај наш прост народ.{S} Ево да се кладимо да ти <pb |
иких.{S} Велике већ и од невоље знамо и познајемо: али с оним малима права ти је напаст.{S} Тек |
ху, и кад се осмехиваше.{S} Пријатељи и познаници дочекаше га с пехарима пуним вина, па се позд |
позиву његову одзовемо, и да смо истина позно, ал’ тек опет изишли на Косово!{S} Друго, баш зат |
гинемо уз нашега честитога Кнеза; није позно да за њ данас изгинемо!“ говораше на глас стари к |
у несрећу, опознили; али опет боље је и позно да изиђемо него никако!{S} Нека душа Господина Кн |
ише и тек што се заплакала није!</p> <p>Позно у вече изађе Ристивор невесело на терасу где га ј |
те да с кнезом пође на Косово!“</p> <p>Позно у вече вратио се Ристивор у двор.{S} Стари кнез г |
оклисар његов стигао, да нас још једном позове да се њему, Емиру Мурату Оркановићу, као своме ц |
обе па се устави на самом уласку од оне позорнице, у којој је кнегиња стајала.</p> <p>„Звала са |
ом великом сабору.{S} Гледа све то кнез поиздаље, и нешто се намрштио беше.</p> <p>„Да није отк |
ше гласно своје људе те сваког помињаше поименце војводи, који опет са своје стране дочекиваше |
црква.</p> <p>Али још не беху довршили појање, кад дотрча, једно за другим, неколико дворана и |
стеле поче да помаже духовницима, да им појање што пуније буде.{S} Тада и млади војвода узе јас |
осподе, те их не замени сложно и смерно појање игумана Пајсија и његове браће духовника, који к |
{S} Зајеча она трпезарија слаткогласним појањем као да је црква.</p> <p>Али још не беху довршил |
у старца испосника.{S} Седа му брада до појаса, а ни сам не знађаше колико му је година.{S} Раз |
едла, и копља, и мачеве, и буздоване, и појасеве, и клобуке, и гвоздене напрснице.{S} Све то см |
ој некаквој морастој мантији са црвеним појасем.</p> <p>„Хоћеш ли ти, кнеже, силазити у трпезар |
о војводи.{S} Он мало пребледе и преста појати.{S} Али ипак мирно дочека да се света песма довр |
а господа — сви смерно стојећки — узеше појати.{S} Зајеча она трпезарија слаткогласним појањем |
сети Ђакон Јеротије узеше тужним гласом појати погребне песме, читаше и апостол и јеванђеље, по |
па ма сад у овај часи испред ове цркве појахали крилате ждрале и вите ластавице!“</p> <p>„Тако |
а је осванула, по одласку Кнеза Лазара, појахао коња и праћен својом свитом одјездио пут Косова |
а камо ли њих петорица, који би јутрос појахао одмичући од бојнога окршаја!“ „Тако је!“ громко |
Радича.{S} Кад се спустише низ брдо па појахаше мало даље зеленим пољем, неко од млађих људи р |
одина Кнеза овако непокајани!“</p> <p>И појахаше коње, и пођоше полаганим кораком низ брдо, а п |
“</p> <p>„Кад је тако,“ предузе војвода појачаним гласом и срдито да говори, „кад је тако, онда |
не песме, читаше и апостол и јеванђеље, појаше опет дивно о таштини славе људске, о пролазности |
игу Ивану и рече му: „„Добри мој синко, појаши што брже можеш; кад стигнеш у Двориње прво иди д |
да га предаш здрава у руке госпођи.{S} Појашите, децо, и нека вам је срећан пут, нека вас Божј |
полазак, а кнезове и властелу позва да појашу своје коње и да дођу под један велики брест, кој |
„дај пет коњаника од твоје стотине нека појашу путем к Ибру..... “ „Не, Господару, молим те!“ п |
њ некакве траве и по мало меда.{S} Час поји тропаре свецима, а час куне и људе и свеце. „Потец |
сладости световне грешности, а који ни појма немају о томе шта је то што се зове Хришћанска са |
пречим путем!“</p> <p>И ободоше коње, и појурише за Ристивором.{S} Сви снуждени, сви натуштени |
ружани свакојако, али из гласа и сложно појући: „Тебе Бога хвалимо!“</p> <p>„Пун’те, децо, пеха |
војвода, који не пропушташе прилику да покаже колико поштује старца Градоја.</p> <p>„А ко, вој |
е могаше да прстом и поуздано издајника покаже!{S} На три дана пред саму битку проносило се по |
места ни прилике да се некакво јунаштво покаже!{S} Што ћемо сад тамо!?“</p> <p>„Ево зашто, кнеж |
г од вас.{S} Дужан сам и њему и вама да покажем бар да видим колико сам се огрешио, и да желим |
кнез.</p> <p>„Кад си ми је ти дао да се покажем?“ питаше поп са мало загушеним гласом у коме пр |
а Косово!{S} Тамо да гинемо!{S} Тамо да покажемо да смо једнога срца са Србадијом и кад нисмо ј |
човек.{S} А ниси ни имао прилике да се покажеш колико си јунак!“ рече кнез.</p> <p>„Кад си ми |
пред пече са једнога виса кнез Градоје показа своме унуку и својој чети беле куле и зидине од |
би му, под бледом светлошћу од свитања, показала само — мртвог војводу Радича с малим златним н |
Могу ти је сутра, пре но што се кренеш, показати.{S} Нисам веровао њену причању, док летос о Ве |
да исприча о једној прилици?{S} Тек му показах кнегињу Василију и испричах му како је спасла с |
с властелом и са заповедницима од чета, показивао се ведар и поуздан; хвалио би кад би наишао н |
} Многима се од господе оте узвик, који показиваше како их је заповест кнежева изненадила.{S} Ј |
ка његова дотиче и слушах шапат његов: „Покај се, несретниче!{S} Исповеди се кнезу, па ће ти Бо |
илно из постеље дигао, вичући јаросно: „Покај се, несретниче!“ И ево се кајем!{S} Ево ти се исп |
Полазимо, ако Бог да, у покајање, .. из покајања у опроштај,.. из опроштаја у славан живот!“</p |
ако Бог да, у небески град Јерусалим на покајање!“</p> <p>„Па да пођемо и ми с тобом, дедо!“ ре |
жја води!...{S} Полазимо, ако Бог да, у покајање, .. из покајања у опроштај,.. из опроштаја у с |
шио, и да желим да тај грех колико могу покајем.{S} Закопајте ме овде, где ме с ножем у срцу на |
ц не виче напразно; „Покајте се!“ Да се покајемо и да му се помолимо, па да грешном телу одмора |
, ми би ваљало босоноги и гологлави као покајници да пређемо Косовим пољем, да потражимо гроб Г |
угом русом косом утире са ногу Исусових покајничке сузе, што се мешаху са скупоценим мирисима.{ |
јунак.{S} Његово је дело — дело великог покајништва пред Богом и пред људима.{S} За мене је њег |
ти твојом старом и славном виком: „<hi>Покајте се</hi>!“ Е па шта ћу више?{S} Јес’, још нешто! |
листина, на којој црним словима пише: „Покајте се!“ Што је најчудније у тој слици свеца Орлови |
ов чин. „Нека светац не виче напразно; „Покајте се!“ Да се покајемо и да му се помолимо, па да |
це, па их распрштаваху својим веселим а покашто и дрским доскочицама.{S} Изгледало је као да се |
већ наиђоше на саму пољану пред дворем, покидаше се кола, те и мушко и женско, и старо и младо, |
ми ободосмо коње!{S} Него и опет добро покисосмо!“ говораше Боривој својој матери, пришав к ру |
т година путовах у Дубровник, да дигнем поклад мога покојнога оца.{S} У планини Рогозин ухвати |
аш род а не слуга!{S} Много сте ми пута поклањали по прегрш сребрних динара или по који Млетачк |
Лазару: „Ето видиш, неће Марко да му ти поклањаш престо, него хоће да му га цар Агарјански покл |
поља путем у Србље.{S} Ено нам је и нов поклисар његов стигао, да нас још једном позове да се њ |
равославне земље освајају.{S} И још нам поклисар његов каза, да цар његов долази с војском на К |
војну спремате, јер не веровах клетвама поклисаревим да се војска у Дринопољу скупља, да пође п |
аму!“</p> <p>Ристивор се приви у дубоки поклон, приђе и пољуби јој скут од горње хаљине и онда, |
ја воља да погинем, онда јој предај мој поклон, а не помињи јој моје име!“</p> <p>Кнегињи се кр |
и се тераса наслањала, Ристивор испаде, поклони се дубоко пред старцем, па рече:</p> <p>„Дворан |
S} Не одјахујући од коња, скиде клобук, поклони се војводи, па узбуђен, брзо и силно дишући од |
о остатак мога живота, колико ми га бог поклони, благосиљати свакога од њих ко нам данас и у до |
езу уз пут. „А и како не би кад ето Бог поклони војводи сина и славноме овом дому наследника!“< |
а да се три пут не прекрсти и свецу не поклони!“</p> <p>Диже се млади властелин, смерно се кне |
мерно и Ристивор.{S} Гологлав дубоко се поклони пред старцем, па, савив руке на прса с погнутом |
гологлав следоваше Ристивору, смерно се поклони, дохвати се руком скута кнежева и прихвати десн |
се окрене к свецу, прекрсти три пута и поклони му се.</p> <p>Пред самим огњиштем била је омања |
, те гологлав приђе к младоме војводи и поклони му се смерно.{S} А тада и војвода скиде свој ка |
сподару!“ викну он оздо, скиде калпак и поклони се.</p> <p>„Ко стражари на кули?“ питаше стари |
есто, него хоће да му га цар Агарјански поклони!“ А Лазар се срди на такве наше речи и вели: „И |
ара, само ако се иза тога престо српски поклони њему!{S} Нико није хтео да верује оно прво, а н |
оге, протре мало очи, преви се и дубоко поклони кнезу па смерно рече:</p> <p>„Добро ти јутро и |
сиромаху, Бог на небесима велику милост поклони!“</p> <p>Старац му мету своју десну руку на гла |
иже се млади властелин, смерно се кнезу поклони па рече:</p> <p>„Хвала ти, господару, на тој ди |
бар те и на то помишљаш!“ рече Ристивор поклонивши се скромно, па настави: „Него вино да остави |
Емиру Мурату Оркановићу, као своме цару поклонимо, да му данак плаћамо, и да му од Србаља најбо |
Бог у овако знаменитим и славним данима поклонио!“</p> <p>Снужди се кнез Градоје, обори главу н |
крстићемо првенца сина, кога ми је Бог поклонио.{S} Ако у томе стигну Добримир, Десимир и Богд |
.{S} Нека Бог да, да се син, кога ми је поклонио, кад узрасте поноси твојом дружбом и твојом сл |
другим неким светим моћима кнез Градоје поклонио своме манастиру Милостину.{S} Журила се, јер ј |
г, само још кроз који часак, па коначно поклонити.{S} Али тек што превали подне, пронесе се гла |
и клањати, те ја но њему прекрстих се и поклоних се!“</p> <p>„E, па сад шта ћу ја с тобом?“ окр |
астелина, — „да се прекрстиш три пута и поклониш нашем свецу, кад уђе у ову трпезарију?“</p> <p |
лена спусти своју главу на то узглавље, поклопи очи рукама и — плакаше горко...</p> </div> </di |
и.{S} Осећаше умор у костима и на очним поклопцима; али <pb n="190" /> не беше умора у срцу њег |
алуђера да сваким даном чита молитве за покој душе војводе Радича!“</p> <p>„Хоћемо, кнеже Орлов |
ош грђе срамотите своје родитеље а моје покојне пријатеље!{S} Какви су јунаци обојица били, њих |
ма велики пуок за млађе!{S} Мени је мој покојни отац говорио да су се у старо доба, док је по н |
и.{S} Сећам се ја добро што је мени мој покојни отац причао о јунаштву свога и нашега старога г |
ио пријатељ; два пута мио као друг мога покојног ми оца.{S} Ако ти, кнеже, можеш да заборавиш к |
м покретима подсећао је, кажу, на свога покојнога витешког оца.{S} Према своме деду имао је пра |
овах у Дубровник, да дигнем поклад мога покојнога оца.{S} У планини Рогозин ухвати ме плаховита |
кнеза, да не узнемирују мирно почивање покојнога кнеза, пређе и на све његове другове, те се б |
да га послушаше, настави: „Ко поче овај покор ноћас?“</p> <p>„Па видео си за трпезом ко га поче |
" /> му заклоне очи, да не гледају онај покор.{S} Он поћута мало, погнут као да се онај брест н |
и мртвих.{S} Похитајмо, да уставимо тај покор!“</p> <p>„Не рекох ли ти, постави стражу на њихов |
свашта по овој нашој земљи; али таквога покора било није!“</p> <p>„Ништа ти, кнеже, приговорити |
моје, што стиже у двор пре овог чуда и покора напољу!“ говораше госпођа Манда, па се узе <pb n |
раво шта то он хоће; али, навикао да се покорава, додаде му заставу.</p> <p>Чим је кнез прими у |
атер; а својим вижљавим растом и својим покретима подсећао је, кажу, на свога покојнога витешко |
како је срце у народа ускипело јуначким покретима!...{S} Ама ко ће то вама све испричати!!{S} Н |
тебе, моја Србадијо?!“</p> <p>И старац покри лице рукама, и заплака се.{S} Јахали су не зборећ |
тих сељана чух да је наш Господин Кнез, покривен тешким ранама, пао жив у руке Турцима, који га |
амо један измилити жив, али и он ранама покривен!{S} Слушали сте ваљада од ваших очева да кнез |
нџак-Бег. „жив се предавао није, пао је покривен грдним ранама!“</p> <p>„Колико је рана стекао? |
сака склопљен.</p> <p>Око тога ковчега, покривена војводским плаштом и шлемом, девет духовника |
ем који тихо дуваше, његова широка прса покривена панцером од позлаћених плоча, у које се на ју |
анама, и десној и левој, подигао вењаке покривене липовином, испод њих наместио дрвене столове, |
јој дуги редови зеленим грањем и лишћем покривених колиба беху постројени.</p> <p>Свакоме беше |
ако је поље, докле је око стицало, било покривено погинулим и рањеницима, осећасмо сви да се по |
на Косову пролио!“</p> <p>Војвода Радич покрио беше лице рукама, као да га је стид да гледа у ј |
нуте у шимшировим оквирима.{S} Везла је покров једној сребрној скрињи коју је са комадићем од ч |
дех га како побожно целива крст, и како покропи сузама својим.“</p> <p>И опет рањеник ућута.{S} |
журно покупише српове, и виле и грабље, покупише здеље и чутуре, запрегоше волове у кола и пођо |
уго потрајало па сељани и сељанке журно покупише српове, и виле и грабље, покупише здеље и чуту |
и слаба светлост само по соби а није ни покушавала да пробије мрак великога ходника, у који се |
ди по гомилама расплакане женскадије, и покушаваху прекорима да је уставе и умире.{S} Госпођа с |
е.{S} По топоту, који допираше до њега, покушаваше да процени колико коњаника иде за њим.{S} И |
је, дете моје?!“ питаше старац нежно, и покушаваше да је подигне. </p> <p>У томе часу закуца ср |
буд би опет фркнуо, погнуо мало врат, и покушао да уснама полагано дохвати крај од доламе старо |
ан Пајсеј, уздигнув у висину свој глас, пола као срдећи се а пола као молећи им се. „Да потурим |
висину свој глас, пола као срдећи се а пола као молећи им се. „Да потуримо ми на страну Саборе |
рац; „биће и за то времена.{S} Још није пола ноћи.{S} Да сјашемо овде, да се прихватимо хлеба и |
који се из тешког сна нагло буди, рече пола збуњено:</p> <p>„Је ли ти то вичеш2 Зар је зора?!“ |
еза Миросава и властелина Витомира били пола пијани, то трезним Орловићевцима није било тешко д |
у глад, ни за велику морију која помори пола народа!{S} Ја му испричах све велике беде и невоље |
староставне.{S} Читао им је те књиге до пола ноћи.{S} Око неко доба викнуше да се донесу неколи |
а, откуда и она светлост долажаше, чује полагани и тихи тик-так тик-так, као да крупна зрнад на |
јасно чу тихо шуштање свиленога скута и полагани ход некога, који ношаше обућу од мекане коже.{ |
нагађати, да се нека несрећа десила.{S} Полаганим, и готово рећи свечаним, кораком свога коња у |
есном трку зађе за ону трећу чету, која полаганим кроком јежђаше к тројици Срба у крв обливених |
па, снужден, уздрхтан, запита Ристивора полаганим говором и тихим гласом:</p> <p>„Је ли тај сељ |
зице од црвеног свиленог конца, и прође полаганим и таласастим кроком поред војника, који му ју |
астелин стави на чело своје чете, да је полаганим кораком проведе гологлаву поред мртвог војвод |
јани!“</p> <p>И појахаше коње, и пођоше полаганим кораком низ брдо, а правцем к једном ступу од |
велике лепоте; гледаше га; гледаше га; полагано му спусти своју руку на његову, као лед хладну |
ама отиде уза степеницу на први кат.{S} Полагано пролажаше кроз ходнике и кроз велике и мале дв |
н је примаче к очима својим, па је онда полагано одмицаше од себе, погледајући је испод својих |
, погнуо мало врат, и покушао да уснама полагано дохвати крај од доламе старога кнеза, као да з |
другове, те се без разговора и без шума полагано удалише, и упутише к дивној једној липи, на св |
вести.{S} Али не имађаше куда, па изиђе полагано и све као да се о нечему предомишља.</p> <p>На |
ори и тако да ради!“</p> <p>Манда приђе полагано к своме сину, па, кад га старац пусти, узе га |
уга чета од четрнаест коњаника, па пође полагано у корак за оном првом.{S} И тек да је и она од |
твенога Санџак-Бега.</p> <p>Па онда узе полагано, овде и онде застајући и запињући, да говори С |
ницу, коју му старац пружи, и целива је полагано и побожно као да је каква светиња,</p> <p>„Доб |
не игуманије.{S} Левом руком бројила је полагано зрно по зрно на дугачким бројаницама; десном ј |
е старе шуме.{S} Према тој шуми поље се полагано уздизаше к другој једној шумарици, која се као |
Магдалену.{S} Гледајући је срце јој се полагано растапаше у тугу; крупне њене очи напунише се |
к, обеси га о јабуку од седла, а сам се полагано спусти на колена.{S} Прекрсти се неколико пута |
је свега две стотине војника!“ рачунаше полагано кнез Градоје.</p> <p>„Зар свега двеста војника |
е на јуначног старца, па и сам корачаше полагано, сетно и невесело.</p> <p>И није то била само |
јући попу Каритону, који и сам корачаше полагано и свечано, као да је главом Пећки Патријарах а |
p>Приђоше неколико њих Турака, подигоше полагано старчеву главу и прса, подупреше га гужвом од |
} Да их при крије, наже пехар с вином и полагано га испијаше.{S} Али не беше испио ни до полови |
е на ватру у трпезарији; ја их унесох и полагано спуштах, и онда чух како Светогорац рече да су |
Придите, последње цјелованије“, онда он полагано и свечано приђе први ка ковчегу у коме мртав в |
ни речи; али ме сам глас Кнежев, његово полагано спуштање са висине у дубине, оно његово застај |
уздахну дубоко; приђе <pb n="43" /> му полагано као да се боји да га не разбуди, клече пред ње |
оба писма из руку свога унука, сави их полагано, готово побожно, метну их у недра, и онда седе |
м као сребро а мекшим од сребра.</p> <p>Полагано и смерно, и све бирајући где ће ногом да стане |
ј чудотворној моћи да својим погледом и полагањем своје руке лечи болне и невољне.{S} Шапутом д |
рођацима својим, који с њиме на Косово полажаху.</p> <p>И људи и жене беху некако с почетка се |
поведи да се одмах сва војска спреми за полазак, а кнезове и властелу позва да појашу своје коњ |
вима војницима, који с кнезом на Косово полазе, додаду цвећа, да своје клобуке оките.{S} Беше м |
подесити, но што му је до сад за руком полазило.{S} А дај мени војводино писмо, да ти га ја пр |
што више можеш.{S} Ја већ, у име Божје, полазим, јер као Господар Србадије и треба да сам први |
з јуначки зове а воља Божја води!...{S} Полазимо, ако Бог да, у покајање, .. из покајања у опро |
е реч Боривој; „кад твој Лабуд зна куда полазимо, зар није право да и ја и Ристивор то знамо?!< |
.. верни мој Лабуде!...{S} Погађаш куда полазимо, је ли?!“</p> <p>Лабуд би опет фркнуо, погнуо |
и ја и Ристивор то знамо?!</p> <p>„Куда полазимо?“ понови кнез питање свога унука. „Мој синко, |
кнез питање свога унука. „Мој синко, ми полазимо куда нас образ јуначки зове а воља Божја води! |
метови нађосте баш овај час, у који ето полазимо на бој на Косово, да ме устављате таквом молбо |
а много заговарати, јер њему ваља зором полазити натраг к своме господару.{S} А и ти, синко, по |
ло бити да се још вечерас, у очи вашега поласка, обручите па да се зна?!...{S} Не знам шта би с |
>„Ево, господару, да ти зажелимо срећна поласка, још срећнијега пута, и још срећнијега повратка |
мињала старом господару сад у очи самог поласка нашег на Косово!{S} Зар не знаш да би се он том |
146" /> му прва два падоше под ранама — полете са својим дворским оклопницима к левом крилу, ка |
риском као да кликће, <pb n="200" /> па полете на чету Турака.{S} Турци не могаху да верују очи |
м пехаром на Витомира, скочи на ноге па полете на њ.</p> <p>Витомир сукну мач из корица, па се |
ђаче — изви из загрљаја своје матере па полете старцу на прса, загрли га живо и пољуби у један |
ња к Југу, ободе га острицама, те Лабуд полете пољем зеленим као да је плава ластавица.</p> <p> |
зи, ево мене!{S} Пази!“</p> <p>И старац полете и дохвати попа снажно око паса, и издиже онаку љ |
кочио из постеље са виком и кукњавом, и полетео би к вратима као да бега од некаквог чудовишта! |
мном!{S} Ко не ће, нека му је просто!“ Полетесмо за њим у најжешћи окршај!{S} Мало за тим паде |
ачу као да огледају е да ли би по зраку полетети могле; изнад тога поља у позади издиже се вис |
ним гласом јасне и кратке заповести.{S} Полетеше витезови све кликћући, срећни што носе својима |
да подмећу своја јаја у туђа гнезда!{S} Полети, кукавицо, у своје јато!“</p> <p>„Па стани мало, |
, јер се под левим крилом орлушине види половина стреле која је оштрицом својом пробила у срце |
збуђења, „кад ето још ми није стигла ни половина војске која треба!...{S} Ево ти књиге коју <pb |
га испијаше.{S} Али не беше испио ни до половине кад се устави.{S} Уста на ноге, допуни пехар в |
ио да се јавим Господину Кнезу једва са половином војске, коју има право да очекује!...{S} Боље |
њу у седло добио драговољца, и да ће са половином сталне дворске страже бити сада око педесет д |
игне, него мучки нападе кнеза док тек с половином српске војске стојаше!“</p> <p>„Ако ти загази |
у гласови да непријатељ наступа на наше положаје!{S} Клекнимо и помолимо се Господу, да нас бла |
дигнут, гроб ископан, и тело војводино положено у ковчег на брзу руку од сухих храстових дасак |
ека сам својим очима види је ли му коњу положено <pb n="36" /> како треба.{S} Док то сам не вид |
ним гробовима, и у знак свога поштовања положи ма било по један шљунак на њих!{S} Тако се кроз |
га у храстовини вешто изрезанога змаја, положио руке по наслонима <pb n="6" /> од столице; засп |
оси свој крст, који му је Бог на рамена положио; разумем до не да опојати човека, лакога срца и |
латну војводскоме?{S} Видите ли како је положио свој војводски шлем поред своје главе; видите л |
дигоше сребрни шлем, који војвода беше положио на земљу а сасвим близу своје главе, нађоше под |
г је заповедио те је сваки његов војник положио по један камен на гробове кнеза Градоја и верно |
жалост за сином, онаким соколом, крила поломила теби, седи соколе, обрано наша на крајини.{S} |
не!“ прозбори кнез очевидно изненађен и полу срдит. — „Што ли је било војводи да ми тако пише?! |
реда, и да тек тада војска, још једнако полу мамурна, седлаше коње.</p> <p>Војвода тражаше кнез |
/p> <p>„Е, мој Господине Кнеже!“ јечаше полугласно кнез Градоје.</p> <p>Па онда Гојко настави о |
у два крила и десно и лево, и повише у полумесец у средини којега стојаше као звезда сам запов |
овде одриче!“.</p> <p>С муком изведоше полупијана властелина из трпезарије.</p> <p>„Е, мој Гој |
атим стогодишњим храстом на ивици једне полупрокрчене старе шуме.{S} Према тој шуми поље се пол |
е био диван сунчан дан јунијски.{S} Сва поља и гајеви око Орлова Града изгледали су као да су с |
мислима таквим већ се враћаше с бојнога поља цвећем окићен, и у гомили девојака, што изиђе да г |
би по зраку полетети могле; изнад тога поља у позади издиже се вис с боровима и јелама; више њ |
а кнезом Градојем и четом његовом преко пољане па тихом једном узбрдицом на којој дуги редови з |
мирној трави, пуној ивањскога цвећа, на пољани на којој се ова господска свита савила око војво |
и рече, да види пуно вењака и колиба на пољани испред двора.</p> <p>„И веруј да је тако!“ рече |
Ибра с војском својом, па се на широкој пољани с ону страну потока узе световати с кнежевима и |
</p> <pb n="135" /> <p>Ту се на једној пољани, обраслој високом папрати, искупила и сместила у |
и с војводиним беху разапети на зеленој пољани под Царевом Громадом, на добар стреломет од шато |
еста, где га је већ био разапео на оној пољани папратовој према крчми, пре него што војвода сти |
ко поноћи изишао је из шатора, те се по пољани проходао овамо онамо на мирисном поветарцу а под |
зубима.</p> <p>Кад већ наиђоше на саму пољану пред дворем, покидаше се кола, те и мушко и женс |
вде и онде почео опажати умор, и ако је поље, докле је око стицало, било покривено погинулим и |
прокрчене старе шуме.{S} Према тој шуми поље се полагано уздизаше к другој једној шумарици, кој |
Господско јединче, да излази на крваво поље?!“</p> <p>И онда се онај узвик „Јадна мајко!“ прон |
ни слике онда види десно од себе широко поље зелено, кроз које вијуга бистра речица, из које ср |
је бог наместио над Косовом?{S} Зар то поље, које се прелива час у плаво а час у румено, није |
три Србина испадоше испод грма на чисто поље, и најпре ходом па онда лаким трком пођоше уз ону |
стари кнез свога војводу пошав с њиме у поље.{S} И узе вртети главом, шкргутати зубма и гунђати |
Молим <pb n="106" /> вас да похитамо у поље у стан војске наше.{S} Ево ми слуге јавише да су к |
онда окренуо <pb n="145" /> да погледа пољем иза српске војске, па би повикао: „Децо моја, да |
гу, ободе га острицама, те Лабуд полете пољем зеленим као да је плава ластавица.</p> <p>_ Остад |
као мртав.</p> <p>Многи су коњи јурили пољем без јахача, престрављени и чисто подивљали.{S} Ла |
оглави као покајници да пређемо Косовим пољем, да потражимо гроб Господина Кнеза, да га сузама |
низ брдо па појахаше мало даље зеленим пољем, неко од млађих људи рече, да види пуно вењака и |
S} Требали сте ви њега видети на бојним пољима како смо га ми виђали! ...{S} Него, Богу хвала, |
дара, и то ти је све изгинуло на бојним пољима, или помрло од рана и болештина по кућама својим |
еоцима, и по стазама, и по њивама, и по пољима, нека викну: „Стари вас је кнез поздравио, немој |
воћа, венци од плавог и црвенога цвећа пољског измешанога са јечмовим класјем.{S} Мало испред |
заставу Орловића побио у читаву умку од пољскога цвећа; испред ње сложио у три купе мачеве, буз |
ушам твоје заповести!{S} Ми смо овде на пољу, на коме се истом искупљамо.{S} Могао сам ја и да |
а мене, да ја нисам поред мојих људи на пољу!{S} Не, не, моје је место, војводо, под шатором у |
ра!“ викну кнезовима и властели који на пољу пред шатором стојаху сабијени у једну од препасти |
о и сјајно.{S} И кад објавише народу на пољу пред дворем да је првенац војводин добно на крштењ |
"SRP18990_C2.3"> <head>III</head> <p>На пољу пред двором свет је био тако весео и раздраган вин |
ајпре не закити цвећем...{S} На бојноме пољу јунак нема бољег друга и пријатеља, него што му је |
и!{S} Нека би наше друговање на бојноме пољу било на славу цара нашег и на добро Србадије!“</p> |
на све стране, па се разлегаше по ономе пољу у певању, кликтању, гласном смејању, и у треску од |
кад се од један пут окрете и погледа к пољу, којим су три Србина право к његовој војсци јездил |
та да нас у отвореном боју на отвореном пољу разбијају неверни и погани Агарјани!{S} Молим те, |
Бог и Свети Јован и на путу и на бојном пољу и на сваком месту, и у сваком часу, на помоћи били |
оближњих села који тражаху рањенике по пољу.{S} Дигоше ме и на рукама однесоше у најближе село |
ражена, уздрхтала.{S} Клече поред њега, пољуби му десницу, па дубоко узбуђена, запињући језиком |
ицу од радости, допре до старога кнеза, пољуби га у скут и у руку, па га поведе к двору отворен |
пољуби, па онда и сам загрли Боривоја, пољуби га у леви па у десни образ и рече му: „Нека ти ј |
је овај не даде, него загрли Ристивора, пољуби га и у један и у други образ па, грцајући од суз |
аву и Витомиру па, у знак да им прашта, пољуби се с њима.</p> <p>Изиђоше сви весели и радосни и |
јвода скиде свој калпак, загрли старца, пољуби га у један па у други образ и поздрави га доброд |
га старац пусти, узе га у свој загрљај, пољуби га и рече:</p> <p>„Сине мој, нека ти је сретна п |
кад Боривој, примив клобук са челенком, пољуби старца у руку, па се окрете и приђе к њој, сав б |
руг нашега кнеза Градоја, сед као и он, пољуби Кнегињи руку, изиђе на двор, даде затрубити збор |
риђе, па се с њиме преко заставе и мача пољуби три пута говорећи уза то:</p> <p>„И опет те позд |
мога оца постидети!“</p> <p>Старац сад пољуби свога унука у оба <pb n="22" /> образа, и шапутн |
њиме љубити у лице док му прво руку не пољуби.</p> <p>Војвода га посади између себе и кнеза <p |
да онде у цркви загрли кнеза Градоја и пољуби га у образе, и рече му: „Хвала теби, кнеже, који |
тивор се приви у дубоки поклон, приђе и пољуби јој скут од горње хаљине и онда, још једнако заж |
војводе.{S} Уздахну тешко, пригну се и пољуби га у чело и готово рећи шапну му на ухо: „Поздра |
му се очи сузама напунише; пригну се и пољуби мртва војводу у чело, и грцајући у сузама промуц |
у младога Боривоја, па га онда загрли и пољуби, говорећи:</p> <p>„Добро ми дошао први пут у наш |
полете старцу на прса, загрли га живо и пољуби у један и у други образ, баш као да му не беше у |
у гомили око њих.</p> <p>Млади Боривој пољуби мајку у руку, истрже се из њена загрљаја, и хитр |
кнез пружи своју десницу да му је унук пољуби, па онда и сам загрли Боривоја, пољуби га у леви |
незу беше мило, па га од радости у чело пољуби.</p> </div> <div type="chapter" xml:id="SRP18990 |
жи десницу Мандалени, која му је смерно пољуби и сузама ороси.</p> <p>Народ поче да виче: „Срећ |
е!“ рече му, па кад се Ристивор подиже, пољубив му руку по други <pb n="197" /> пут, кнез му ша |
се кренути, изађох преда њ, да му руку пољубим и да га молим да ми опрости ако због мојих нево |
те један другом руке!...{S} Тако!...{S} Пољубите се!{S} Тако!{S} Сад сте опет моји синови!{S} Х |
ора не заруди а тада уђи!“ И ја га онда пољубих у руку, и не слутих да му то последњи пут живом |
n="68" /> за њим једна омлађа жена.{S} Пољубише га у колено, па сељак узе да говори:</p> <p>„Г |
ге свеце; али је нама наш светац свагда помагао.{S} Ето чуј један од многих доказа.{S} Дошао не |
о си толико скроман да заборављаш да си помагач Душанов био, онда ето, хвала Богу, пуно дворана |
здраган.{S} Први он од властеле поче да помаже духовницима, да им појање што пуније буде.{S} Та |
а узе јасним младићким својим гласом да помаже староме кнезу, и онда и сва друга господа — сви |
шапутом управљених Мајци Божјој, свагда помажу!</p> <p>Била је сасвим просто одевена у хаљини о |
С тога се господа српска моле да бар не помажу Лазару, ако већ неће цару да помогну да Србљима |
асука рукаве од антерије, па искочи као помаман на чист патос према кнезу. „И само да се поштен |
</p> <p>„Ама то је баш оно што је многе помело!“ прихвати Ристивор. „Онај Витомир из Белог Пото |
аредио.{S} Али што се не бих устезао да поменем војводи, да нам је он жив и да нам је такву зап |
и старом господину ни мени ништа о томе поменуо ниси!{S} Ти знаш да ми сви тебе пазимо као да с |
исте као жеравицом опржени, кад се само поменуше лажи, за које сви знамо да су лажи.{S} Скочист |
це.{S} Стари би кнез уз пут овда и онда помиловао свога Лабуда, потапкао га по гриви и по врату |
о код дуждеве кћери, и да ли ме је мило помињала!“ говораше кнез Нинко, прозван од другова кнез |
, ако Бога знаш!...{S} Како би тако што помињала старом господару сад у очи самог поласка нашег |
це, синовче мој!“ рече му. „Србадија ће помињати име војводе Радича, кад давно и давно буде поб |
и заставу!{S} А више ми немој будаласто помињати памет људи у којих јунаштва нема!“</p> <p>И по |
, призиваше гласно своје људе те сваког помињаше поименце војводи, који опет са своје стране до |
/p> <p>„А ја мишљах“ рече Ристивор, „ти помињеш дивну Грачаницу, које ено у дну Косова како се |
га што ти је најмилије и најсветије, не помињи му тога!{S} Нити помињи што Босиљки!{S} Ако буде |
и, говораше:</p> <p>„Молим те, бабо, не помињи га!{S} Имај милости према љуби сина твога!{S} Не |
ај милости према љуби сина твога!{S} Не помињи име, које усне моје, од ових шеснаест година как |
гинем, онда јој предај мој поклон, а не помињи јој моје име!“</p> <p>Кнегињи се крупне очи напу |
најсветије, не помињи му тога!{S} Нити помињи што Босиљки!{S} Ако буде Божја воља те се са Кос |
> и мојој војсци сачувао чист образ.{S} Помисли како би Господину Кнезу било кад би чуо да се м |
и се побожно, и чисто се сав стресе при помисли на такву страшну могућност.</p> <p>„Само тако ш |
!{S} И онда га ја оставих, и ни на крај помисли мени да га више жива видети не ћу!{S} А сад нек |
ми, <pb n="133" /> стеже ми се срце кад помислим колико се огреших о вас!{S} Осећам као да сам |
ретишташе срце Градојево.{S} Кад год би помислио да се битка на Косову била без њега, да се изг |
бе јуначке на <pb n="111" /> Косову!{S} Помислите како ће бити душама ваших очева на небу, кад |
ио како треба! прихвати кнез Добромир. „Помислите, људи, како би страшно било да нам је — не да |
смо <pb n="132" /> ти среће, брате?!“ „Помислите, господо, да смо може бити ми баш једини Срби |
д старога кнеза.</p> <pb n="176" /> <p>„Помислих да нисте и вас двојица остали да се договарате |
о да о томе што кажем.{S} Неколико пута помишљах да је најправије да се поверим старом господар |
одине војводо, који си добар те и на то помишљаш!“ рече Ристивор поклонивши се скромно, па наст |
оследњим својим часовима на овоме свету помишљаш: како је мало верних људи у народу, који си ти |
нас правим мудар, али теби, знам, не би помогло па се правио мудар по вас дан!“</p> <p>И почеше |
е може ни за часак предомишљати коме да помогне, па је веровао <pb n="41" /> да и не може бити |
ћу те радо послушати, па, колико ми Бог помогне, <pb n="57" /> чуваћу његову сребрну главу и зл |
одржи здрава, срећна и славна, и да му помогне да Србадији и Хришћанској вери нову и светлу по |
> <p>„Треба ли ти што, господару, да ти помогнем?“ упита га стари слуга његов који не знађаше к |
одведох на време Господину Кнезу да му помогнете победити или да с њиме славно гинете.{S} Огре |
овога света молитве калуђера не могу да помогну, ту милосрдан поглед из ока Мандалене Орловићке |
не помажу Лазару, ако већ неће цару да помогну да Србљима правду даде, како и сами желе!{S} Ет |
још ти се молим, помози нашем војводи, помози војсци његовој, помози нама свима да здраво и че |
и нашем војводи, помози војсци његовој, помози нама свима да здраво и честито нашем Господину К |
ни цркви Божјој.{S} И још ти се молим, помози нашем војводи, помози војсци његовој, помози нам |
погани Агарјани!{S} Молим те, гледај и помози нашим српским свецима, да умоле Господа Бога, не |
оклевати, него притеци брзо и снажно и помози, јер <pb n="115" /> ја сам твој човек, а ти си м |
да, поздрављајући га гласно и срдачно: „Помози вам Бог, децо моја!“</p> <p>„Кад сељанке угледаш |
е својој малој дружини:</p> <p>„Ходите, помозите ми да пребројимо шаторове турске, не би ли сиг |
с, а и њему опрости.{S} Друго те молим, помоли се Светој Тројици да нашем честитоме Господину К |
к их он не зовне, јер хоће најпре да се помоли Богу.</p> <p>„Да дивне зоре!“ рече Витомир, погл |
„Покајте се!“ Да се покајемо и да му се помолимо, па да грешном телу одмора дамо!“</p> <p>И онд |
наступа на наше положаје!{S} Клекнимо и помолимо се Господу, да нас благослови, да се данас хра |
оток, на коме сам се ја већ умио и Богу помолио.{S} Идите те се умијте и ви, и Богу помолите; п |
авославни народ његов!“ Клекнусмо сви и помолисмо се у себи како је ко знао.{S} Изиђе владика н |
лио.{S} Идите те се умијте и ви, и Богу помолите; па онда напојте коње, оседлајте их и за пут п |
е.{S} Сутра ћемо зором устати и Богу се помолити, па онда једно од овога двога: или ћете се ви |
а велику глад, ни за велику морију која помори пола народа!{S} Ја му испричах све велике беде и |
допаднем какве невоље, па те викнем за помоћ, немој се оглушивати ни оклевати, него притеци бр |
раћа наша видела, да им одморна браћа у помоћ долазе, може бити да сотона не би успео да наведе |
еду му усколебасмо.{S} Али им притече у помоћ одморна војска те потисну нас.{S} Тада Кнез Лазар |
и на сваком месту, и у сваком часу, на помоћи били!</p> <p>Тек се то довршивало, а госпођа Ман |
ти, и нека вам је свети Јован свагда на помоћи!“</p> <p>„А ти, дедо?!“ запита млади Боривој пун |
м кажем.{S} А сад нека нам свима Бог на помоћи буде!“</p> <p>„Хвала ти, јуначе!{S} Хвала ти што |
и и данас и свагда Бог и свети Јован на помоћи!“</p> <p>Грунуше Боривоју крупне сузе низ бледе |
Нека су ти свагда Бог и Свети Јован на помоћи!{S} Ако би могао заборавити своју мајку нека ти |
господара.</p> <p>„Нико мени више ништа помоћи не може!“ рече војвода, па онда журно додаде: „Ј |
кчије него да ће Бог и свеци Хришћански помоћи роду Хришћанском насупрот роду Агарјанском.{S} З |
да му нико од нас не би ни хтео ни умео помоћи!“</p> <p>Опет ударише господа у смех, који се јо |
изивљем, јер си нам светац и велики наш помоћник ето већ седам стотина година!{S} Тебе призивље |
дство још овај пут, када ћемо са Божјом помоћу разбити Агарјане, да се више не дижу.{S} Поручи |
ма што сте пре ових страданија и невоља помрли!“ Па, брате, кад већ настају последња времена, ч |
и је све изгинуло на бојним пољима, или помрло од рана и болештина по кућама својим.{S} А ово с |
S} И никако друкчије него црна излаја!“ понављаше рањеник горко.</p> <p>„Ко издаде, издало га с |
ри ране!“</p> <p>„Двадесет и три ране!“ понављаше старац подигнув очи увис, као да мери колико |
„Идите ви у ваше колибе и одморите се!“ понављаше кнез Градоје мало оштрије. „Видећу ја ко од њ |
синко Ристиворе!{S} Бог да те прости!“ понављаше стари кнез тихо, а очевидно дубоко ганут.</p> |
прво, како је Господин Кнез и где је?“ понављаше старац своја питања.</p> <p>„Добро је, хвала |
особито се за столом у трпезарији чудно понаша, час кришом погледа на мога деда, а час на свеца |
подара да ти опрости!“</p> <p>Старац се понашаше као да он једини онде нема ни од кога смртног |
ам и обећао да ћемо се кренути ако не у Понедеоник а оно на сигурно на сам Видов Дан, чим ми са |
римир, Десимир и Богдан, онда ћемо се у Понедеоник зором кренути; ако не стигну дотле, стићи ће |
евић!“</p> <p>„А стићи ће, надам се, до Понедеоника и мој син Добриња, и довешће и он још бар п |
абила из колевке и у вис к своме гнезду понела била.{S} Њен је син постао велики јунак, те му ј |
ешко рањених Турака, а бар толико их је понело лаке ране.{S} После неколико тренутака борбе па |
ез дружине, може и дружина без њега!{S} Понео се па мисли е не може ни цар Лазо на Косову без с |
онда мек и мирисан поветарац са запада понео би отуда звекет и бубњаву, и донео их да издахну |
ло је да одбија ударце, а по гдекоји је понео за спомен плаву, ако не и крваву белегу.{S} Али к |
ака; него ко хоће с њим да пође ваља да понесе по доста ужади и бар по две вреће, јеp биће робљ |
„Додај ми ту моју заставу, да је ја сам понесем?!“ рече стари кнез.</p> <p>Ристивор га погледа |
ам кажем, људи Божји, не може то тако!“ понови игуман Пајсеј, уздигнув у висину свој глас, пола |
ивор то знамо?!</p> <p>„Куда полазимо?“ понови кнез питање свога унука. „Мој синко, ми полазимо |
S} Хајде, кнеже, време је!“</p> <p>Кнез понови наредбу Ристифору, да доведе у трпезарију војвод |
арода, јер наша срамота не може бити на понос ни цркви Божјој.{S} И још ти се молим, помози наш |
бин, сем Вука, који се Милошем данас не поноси?!“</p> <p>Све то говораше стари кнез тихим гласо |
е син, кога ми је поклонио, кад узрасте поноси твојом дружбом и твојом службом, како сам се ја |
вати Гојко. „Има вам, брате, чиме да се поносимо, а има и што може бригу да задаје.{S} Ето да в |
ружбом и твојом службом, како сам се ја поносио дружбом твога јуначкога оца, и очинском пажњом |
ишавао плаховите, световао на скромност поносите, мирио завађене, и свагда при сваком растанку |
а, у томе часу личнији, господственији, поноситији, лепши, а верујте ми и млађи, но што га икад |
никад тога бојао нисам!“ прихвати кнез поноситим гласом <pb n="32" /> и мало као увређен. „Нис |
ће у животу, ако један део војске твоје поносито ујездава у стан Господина Кнеза на Косову у он |
ом Лабуду у златно седло.{S} Усправи се поносито; диже главу поносито.{S} Беше, господо моја, у |
а, како весело око себе погледа, носећи поносито сребрн панцер на прсима и мач у левици својој |
дло.{S} Усправи се поносито; диже главу поносито.{S} Беше, господо моја, у томе часу личнији, г |
ше, па, винув се коњу у седло, у некако поноситој срдњи <pb n="140" /> викну оној господи што с |
укрепило новом једном храброшћу и новим поносом.{S} Он разви свилену заставу Орловића, и кад ст |
ца причају да је прошле ноћи, тако пред поноћ, прошла онуда повелика чета Босанских коњаника.{S |
утра да светује војводи да раде.{S} Око поноћи изишао је из шатора, те се по пољани проходао ов |
се узалуд напрезах да се дигнем.{S} Око поноћи наиђоше на ме неки сељаци и сељанке из оближњих |
о Великој Госпођи једне ноћи, тако око поноћи, не видех својим очима где из ведрог неба долете |
што војвода стиже.{S} Не хте примити ни понуде кнеза Вукана, ни кнеза Богдана, ни кнеза Доброми |
њихових постеља — просто само простртих поњава по каменим плочама од спода — стајаше снизак а п |
</p> <p>„Шта је?!“ викну кнез скочив са поњаве на којој је лежао био, а својим узвиком разбудив |
{S} Ево ћу се ја ноћас одмарати на овој поњави између вас двојице.{S} Сутра ћемо зором устати и |
бејаше ватре, али поред кога на дебелој поњави лежаше рањен човек.{S} За војводом и кнезом Град |
захрка опет.{S} Иван се заогрну једном поњавицом, наслони се леђима на зид, и оста будан до зо |
шатора Орловићева.</p> <p>Спустио се на поњаву под својим шатором не да спава, него да прибере |
врати под свој шатор, и леже по ново на поњаву.{S} Али не могаше ока склопити док не запеваше и |
о!{S} Али ето се мени чини да се већ од поодавно Бог нешто срди на нас Србадију.{S} Да јесмо гр |
во да се постара где ће људи да се мало поодморе, док се не крену за Косово!“</p> <p>Кад се још |
црвену кулу, нек <pb n="12" /> се мало поодмори; додај му вина и белих симита, нек се прихвати |
а станемо, дедо, за који часак овде, да поодморимо своје коње, и да послушамо како моба дивно п |
несе десну руку над обрве своје, да као пооштри очи да боље виде.</p> <p>„Ено је!“ рече Ристиво |
аквом трпезом вечерали су кнез Градоје, поп Каритон и војводин властелин Иван.{S} Ристивор је с |
о га Ристивор.</p> <p>„Неће, господару, поп да дође!“ причаше он кнезу; — „ено га у винском под |
се, па нас народ дочекује с певањем, а поп Каритон, у одежди кропи нас китом <pb n="191" /> бо |
“</p> <p>„Је си чуо, кнеже,“ пресече га поп Каритон, па мало преврну закрвављене очи своје, — „ |
се живо коло поведе.</p> <p>Знало се да поп Каритон чита у капели дворској велико молепствије з |
ор заклињаше да је то цела истина, и да поп Каритон свако своје хрвање са свецем мора да одлежи |
као мало устезаше.{S} Знао је добро да поп неће прекинути прекрштање обичнога домаћега вина у |
решном телу одмора дамо!“</p> <p>И онда поп навуче мантију, макну главом на Ристифора који му п |
притрча с кондиром пуним воде.{S} Опра поп руке, уми лице, дохвати своје разбарушене косе те и |
књигу ако сваку која дође ваља да чита поп Каритон?!{S} Зар не бих ја то могао да прочитам, ка |
један с другим: „Да видиш, кнеже, ко је поп Каритон!“ „Да видиш, попе, ко је Орловић!“ „Је ли х |
{S} Намргоди се стари кнез, намргоди се поп Каритон.{S} Потекоше људи по гомилама расплакане же |
са, и издиже онаку људину у вис; али се поп дочека на ноге, па стегну старог витеза око паса и |
кох, и молих га да се пожури.{S} Али се поп не да кренути. „Иди кажи кнезу, да ја ево сад претв |
икупље просјаке око двора, ето да ми се поп већ осветио!“</p> <p>И кнез узе да врти главом и да |
не дај огњу на наше дворове!{S} Ако те поп Каритон расрди, не срди се ти зато на нас, а и њему |
е!“</p> <p>„Пуштајмо се, кнеже,“ — рече поп; „пуштајмо се, да видимо шта светац хоће!“</p> <p>И |
о године!{S} Дај да меримо снагу|“ рече поп.</p> <p>Скочи стари кнез, одгурну љутито свој сто, |
ине!“</p> <p>„Ето, не рекох ли ти“ рече поп. „Све се бојиш да мојим јунаштвом не засеним твоје! |
у, коју овај смерно целива.</p> <p>Рече поп да му ваља још мало остати у трпезарији да допуни м |
гледа како кроз капију дворску излажаше поп Каритон у богатој златотканој одежди носећи на рука |
ме Агарјани на жеравицу метну?!“ питаше поп Каритон, који је више вина попио него кнез и млади |
си ми је ти дао да се покажем?“ питаше поп са мало загушеним гласом у коме прекор трепташе.</p |
чедо од орлушине, <pb n="28" /> а ти и поп Каритон грунусте на врата — мал’ не рекох као какве |
попови можемо само кад хоћемо!“ настави поп Каритон. „Ето заповеди ти само нека сутра бубњари и |
p> <p>„Тако ми ево овога вина,“ настави поп; „није само да сам млађи од тебе за десет година... |
анастира; истина је да је многи и многи поп постао просјак, и да има калуђера који су се у гуса |
титеља!{S} Молим те, ко ти је придворни поп?{S} Је ли још стари Алексије?{S} Е, хоћу да му дам |
> <p>„Тако и ја велим, кнеже!“ одговори поп, па збаци са себе мантију, засука рукаве од антериј |
ах на згаришту Агарјанском.{S} Добар си поп, али си грешан човек.{S} А ниси ни имао прилике да |
да се за сваку ситницу срди!“ прихвати поп Каритон спустив празан пехар на трпезу.</p> <p>„Мар |
>„Е, па добро, ево да видимо!“ прихвати поп Каритон па климну главом и намигну на Ристифора, ка |
“ продера се нешто мало храпавим гласом поп Каритон не ступајући са прага у дворану. „Ја ето уд |
бро, добро, кнеже!“ прихвати доброћудно поп, дохвати и испразни један пехар вина, узе исправљат |
прстима дотицао, кад год би видео да то поп чини.{S} А у кнеза гледаше Ристифор, па се и сам пр |
свих седморих небесих!{S} Онда би и наш поп Каритон светац постао!{S} Али Бог тражи да ти побед |
некад да Каритона зове тако, „онај наш поп Малвасија ништа ми не рече.{S} Него збиља, једнако |
кад му се и не надаш!“</p> <p>„Онај наш поп Малвасија,“ настави кнез који је волео по некад да |
ми чита војводино писмо?!{S} Ристиворе, попа овамо!{S} Или га доведи или га донеси!“</p> </div> |
и узе се срдити што му нема придворнога попа да војводино писмо прочита.{S} Као обично кад је с |
јарха Спиридона, а некамо ли од старога попа Каритона!“</p> <p>„Што сам те давао на књигу?“ пит |
иту сухог босиљка у другој руци.{S} Иза попа корачаше стари кнез гологлав; његове сребрне власи |
!“ рече старац. „Ево чекамо тврдоглавог попа Каритона да дође да нам је прочита.{S} Ристиворе, |
е мораш кроз живот држати уза се каквог попа Каритона.{S} А и што да не читаш?{S} Мушка си глав |
е; ако неће, викни момке, вежите бесног попа па га донесите амо!“</p> <p>Манда приђе к старцу д |
S} Млади кнежевић, који је волео бесног попа Каритона, као што га је сва дворска чељад волела, |
S} Причаше му о славним делима убојитог попа Каритона, који, кад се мало више поднапије, узме д |
адим људма: „Ходите, децо, оставимо сад попа да доврши што је почео!“</p> <p>Ристивор и Иван от |
у, икону Светог Јована Крститеља; поред попа корачаше ђаче једно у белом стихару носећи сребрн |
и из олтара излажаху, и тражаше да нађе попа Алексија.{S} Војвода међу тим приђе к Миросаву и В |
р по пакосним сплеткама сотониним снађе попа неко зевање.{S} Кад већ и трећи пут зевну, учини с |
стојим ја теби на белези!“ пресече кнез попа пружив руку према њему да га устави; па настави ок |
Пази!“</p> <p>И старац полете и дохвати попа снажно око паса, и издиже онаку људину у вис; али |
и у трпезарију.{S} А сад одмах пошљи по попа Каритона да овамо к мени дође, да нам војводино пи |
онога жубора.{S} Него кнез би гледао у попа па би се и он крстио, клањао и спод прстима дотица |
ш ти овде?{S} Не рекох ли ти да донесеш попа овамо?{S} Камо ти га?“ питаше старац са све већом |
„Није него ћу тебе да шаљем!“ „Држ’ се, попе!“ „Држ’ се, кнеже!“</p> <p>Већ по дуже трајаше то |
да те поведемо| Али овако.... махни се, попе, те работе!</p> <p>„Тако ми ево овога вина,“ наста |
не кошуље, па викну попу:</p> <p>„Ходи, попе, да меримо снагу!“</p> <p>„Тако и ја велим, кнеже! |
ене да пошљеш!“</p> <p>„Примам, примам, попе!“ викаше кнез нестрпљиво. „Пази, ево мене!{S} Пази |
аменом бацаш...“</p> <p>„Причекај мало, попе, стојим ја теби на белези!“ пресече кнез попа пруж |
је.</p> <p>„Светац виче: „Та докле ћеш, попе несретниче?!“ Да му сутра палиш велику воштаницу; |
глуп, хвала Господу Богу!{S} Али нећеш, попе, куд си наумио!{S} Не дам ја теби ни да нас испрат |
, кнеже, ко је поп Каритон!“ „Да видиш, попе, ко је Орловић!“ „Је ли хоћеш на Косово!“ „Није не |
и л’ вером преврнуо.{S} Тако је то, мој попе Каритоне!“ .</p> <p>„Мислиш ли ти, кнеже, да ја не |
ва кћи у једној Крушевачкој крчми мозак попила!{S} Него, како ја нисам с тобом друговао по крчм |
почео да старим, нису мени вране мозак попиле!{S} Нити ми је срце утрнуло, да не осећа шта се |
“ питаше поп Каритон, који је више вина попио него кнез и млади властелин заједно.</p> <p>„Не з |
ојином више пелена но малвасије као цар попио, да су га се истина бојали, али да су га и мрвили |
лена!“ Ето таквих разговора вас дан.{S} Попише вино па се о седању сунца разиђоше својим домови |
стире: истина је да имамо два пута више попова но парохија, и пет пута више калуђера него што с |
не могу те пустити да се тако мучки на попове каменом бацаш...“</p> <p>„Причекај мало, попе, с |
ихова просто само поповска прича.{S} Да попови и калуђери хоће по мало и да измишљају, то сви з |
Богу молити за вас и без вас!“ И одоше попови и ђакони да траже коње и оружје.{S} С великом му |
оље где, уместо да нас мире, калуђери и попови наводе нас на заваде, е ето где се владике прога |
ит.</p> <p>„То је најмање чудо, које ми попови можемо само кад хоћемо!“ настави поп Каритон. „Е |
есна властела мислити, шта ли ће пијани попови без парохија о њему причати, и шта ли ће слепци |
му је и преко осамдесет лета.{S} Кад му попови и ђакони испричаше како млади Југовић остави дво |
јсеј. „Дође ђакон Јеротије чак у село к поповој кући, где сам ја с мојом <pb n="156" /> другом |
да су свеци и чудеса њихова просто само поповска прича.{S} Да попови и калуђери хоће по мало и |
дај, па ћеш видети?“</p> <p>„Да окушамо попову мудрост!“ рече кнез Ристивору. „Али мрка капа зл |
n="49" /> најпосле — праћен Боривојем и попом Каритоном — изашао из двора и пошао му у сретање, |
на младог властелина, и сам пође доле с попом Каритоном.</p> <p>Госпођа Манда оста са сином у д |
„Шта ти је, синко, смешно?“ запита кнез попреко.</p> <p>„Смешно ми једа видим какве муке има Ри |
рихватише, и ако им мало час кнез онако попреко одби ону молбу о перперама.</p> <p>Госпођа Манд |
адцврчи сваког другог, па ма танка грла попрштала.</p> <p>Голубови су немирно час узлетали до н |
p> <p>Већ по дуже трајаше то хрвање.{S} Попу ударила крв у образе, у очи и у само чело. <pb n=" |
{S} Кад већ и трећи пут зевну, учини се попу да се већ и свецу досадило, па се окрете, даде бла |
ла извијаше из дворске капије следујући попу Каритону, који и сам корачаше полагано и свечано, |
војим војницима да сваки од њих приђе к попу Каритону, да целива икону, и да се освећеном водиц |
у последња времена!“ рече кнез снуждено попу Каритону. „Ти се сећаш како је то све друкчије бил |
сука рукаве од свилене кошуље, па викну попу:</p> <p>„Ходи, попе, да меримо снагу!“</p> <p>„Так |
великој и славној победи наше војске, о поразу Агарјана, о погибији њихова цара...“</p> <p>И оп |
ка, па ће навалити да је разбију док не порасте већом!“ одговори још једнако сасвим стрпљиво кн |
слоњену, икону Светог Јована Крститеља; поред попа корачаше ђаче једно у белом стихару носећи с |
сине мога побратима!{S} Зар <hi>ја</hi> поред тебе, па ти то од себе да учиниш?!...{S} Ето, Бра |
в мој унук?!“ запита.</p> <p>„Ето ти га поред тебе!{S} За њ се не брини!{S} Лаке су му ране!“</ |
/> преплету од сребрних жица, лежао је поред њене десне руке; према њој је висила на зиду у ср |
ани мога слугу Ристивора с десне стране поред мене, нека сви јунаци, који поред наших гробова б |
па се окрете и пође к прозору да седне поред њега.{S} То беше знак да Ристивор може да иде.</p |
S} Како да смем кад ето не стигох да се поред тебе и за тебе борим!...{S} Шта ћеш?!{S} Несрећа |
бледа, пренеражена, уздрхтала.{S} Клече поред њега, пољуби му десницу, па дубоко узбуђена, запи |
рече Боривоју, који још једнако стајаше поред своје матере држећи једном руком њену руку а друг |
тране поред мене, нека сви јунаци, који поред наших гробова буду <pb n="207" /> пролазили, виде |
а огњишту, на коме не бејаше ватре, али поред кога на дебелој поњави лежаше рањен човек.{S} За |
би се заиста срдио на мене, да ја нисам поред мојих људи на пољу!{S} Не, не, моје је место, вој |
ли како је положио свој војводски шлем поред своје главе; видите ли како је воштаницу углавио |
, и прође полаганим и таласастим кроком поред војника, који му јутарњи његов поздрав живим и сл |
евоме крилу, окрете коња, да још једном поред војске своје а к десноме крилу прође, кад се од ј |
адан је сунце обасјало два гроба, један поред другог.{S} Санџак-Бег је заповедио те је сваки ње |
подивљали.{S} Лабуд стојаше као укопан поред свога господара, који у тешким ранама лежаше на к |
ону другу страну постеље на велики сто поред ње.{S} На моју препаст, чисто и јасно угледах цар |
. „Само би ваљало да проведемо целу ноћ поред пуних пехара, а бојим се требало би више и вина н |
је полаганим кораком проведе гологлаву поред мртвог војводе, да заставници сваку заставу прикл |
нежевима и властелом својом да ли да ту поред воде заноће, кад му са предњих стража испред војс |
p> <p>И старац се пружи по своме плашту поред свог унука, и склопи очи.{S} Осећаше умор у кости |
равномерно дише; по мало и хрче.</p> <p>Поред ногу његових испружила се беху и спаваху два хрта |
аваше кнез Ристивора, а овај се не даде пореметити него настави да прича:</p> <p>„Други опет уз |
м вас — све саме моје добре пријатеље — поробио, и срамним начином отео вам драгоцене челенке в |
ије кеса прогорела?{S} Да ти нису двори поробљени?{S} Ил’ си јунак расрдио виле, те пустише вод |
у своје собе у овоме двору, па ће сутра порота од властеле казати, шта сте дужни један другом а |
у затвор, и видећемо шта ће сутра рећи порота од вашега реда!“</p> <p>Насмеја се грохотом кнез |
људе спремљене колибе, <pb n="82" /> и Порубовић ће их ето сад тамо одвести и разместити.{S} А |
живо растави таласе од народа.{S} Иван Порубовић, сав светао у лицу од радости, допре до старо |
Дворанин војводе Радича, властелин Иван Порубовић од Дреновца!“</p> <p>Млад човек, који гологла |
ћи.{S} Па онда мени рече да нађем Ивана Порубовића и да му кажем да се одмах с коњем спреми да |
рати!“</p> <p>На то војвода викну Ивана Порубовића, и заповеди му да води кнеза Градоја и чету |
уге војводине, да видимо да ли је какве поруке за нас и за своју војску оставио.{S} Камо га Ива |
искупили до у Недељу пред Видов Дан.{S} Поручи свима да их молим и преклињем да потруде своје г |
азбити Агарјане, да се више не дижу.{S} Поручи свима да их молим и преклињем, да у што већем бр |
е да саслушамо све што нам кнез Градоје поручује!{S} Дед’, млади властелине, казуј нам даље шта |
целоме ономе доиста у препаст и жалост порушеноме збору господе, рече:</p> <p>„Е јесмо ми нешт |
пођи Кнегињи ако би јој затребало да се посаветује с мушком главом, поузданим јунаком.{S} Остао |
прво руку не пољуби.</p> <p>Војвода га посади између себе и кнеза <pb n="94" /> Градоја.{S} Дв |
<p>Кад већ запалише свеће стари се кнез посади у једну велику столицу, држећи једнако у руци пи |
{S} Само кнез Градоје, ког војвода беше посадио себи уз десно колено, никако не улажаше у весел |
а сад ово прекинути, нити се може после посао настављати.{S} Преча је мени малвасија.{S} Нек че |
оброга оца пуног милости!{S} Али за тај посао останите ето ти и твој кум од старина, кнез Вукан |
за свету веру Хришћанску, крвљу својом посветили ту цркву на славу Божју?!“</p> <p>„А ја мишља |
пехаре.{S} И једва се уталожише и опет поседаше у столове око трпезе.</p> <pb n="104" /> <p>„С |
„Кажи господину кнезу: хвала му што те посла, те нам каза да не грешимо душу песмом у дан, у к |
на страну, није ли он у књизи, коју ти посла, заповедио да стигнемо на Косово у Недељу пред Ви |
а људи, али нема доста оружја; истом је послао људе, да зађу по старим ризницама и да обиђу све |
ку заслужио, и коју ми је Господин Кнез послао уз писмо о јуначкој смрти његовој!“</p> <p>И онд |
само ако он <pb n="102" /> хоће, могао послати један део, или баш и целу стражу, на Косово.{S} |
ш та истом кроз дан два стићи!“</p> <p>»Послах ја књигу Господину Кнезу по моме дворанину Душку |
у, да тамо дочека вести од Крушевца!{S} После боја копљем у трње!“</p> <p>„Збиља, кнеже Орловић |
и нешто тешко згрешили Господу Богу!{S} После наше велике несреће, бруке и срамоте, што не стиг |
а бар толико их је понело лаке ране.{S} После неколико тренутака борбе па се, на једну значку б |
ето опело над нашим мртвим војводом, а после ћемо већ чинити метанија и испаштати се.{S} А већ |
рио, а с вама двојицом теже је то.{S} А после, дете моје, видиш и сам како су чудна и мучна вре |
а сухе сузе своје гута.{S} Најпосле — а после подуже почивке — рећи ће Ристивору:</p> <p>„Учини |
и хладно размислимо видећемо на мах, да после свега што се десило има само двоје што се паметно |
, па настави: „Него вино да оставимо за после, а сад да учиним како ми је мој господар заповеди |
могу ја сад ово прекинути, нити се може после посао настављати.{S} Преча је мени малвасија.{S} |
та војвода хоће.</p> <p>„Војводо!“ поче после по дужег ћутања, „праведна је твоја жеља да видиш |
вечера с нама, па већ видећемо хоће ли после хтети да тражи шатор, и ако баш усхте, хоће ли ум |
ором не да спава, него да прибере мисли после оноликих потреса тога дана, и да смисли шта сутра |
, која је трајала од ранога јутра па до после подне.</p> <p>Пред вече тога истога дана Ристивор |
и малобројне коњице!</p> <p>Тек ће мало после да се сети нечега па, никако не осврћући се, викн |
а другог у цркви не бејаше.{S} Али мало после њих ето и војводе, па онда, један по један, дође |
ико тренутака испунише, да се опет мало после у мрак завију.</p> <p>Сад Иван дође к себи.{S} Ск |
н га окреће правцем к Северу а Јабучило после два три корака окреће к Југу!{S} Сиромах Ристивор |
ивало!{S} Ето да наставим.{S} Мало само после говора Господина Кнеза чу се кратки а силно узбуђ |
је право и паметно да се ради, па ћемо после већ лако слушати заповест нашег старешине!“</p> < |
ко не умеде казати како то би, да одмах после Недеље освану Среда, и да тек тада војска, још је |
l:id="SRP18990_C1.5"> <head>V</head> <p>После оне велике синоћне кише и олује освануо је био ди |
цара нашег и на добро Србадије!“</p> <p>После овог призора, коме сва господа и сав народ, што с |
ни хоћаху да иду на војну!{S} Ваистину, последња времена!“</p> <p>„Ама то је баш оно што је мно |
чух како Светогорац рече да су настала последња времена, и да ће се најдаље кроз десетак годин |
и, Ристиворе, да су ово сад баш настала последња времена»?{S} Е кад <pb n="50" /> не знате — а |
и запрепашћен.</p> <p>„Ваистину насташе последња времена, кад се једна слуга буни против господ |
стан.</p> <p>„Разви моју заставу!“ беше последња заповест Кнеза Градоја слузи своме Ристивору.< |
оља помрли!“ Па, брате, кад већ настају последња времена, чувај сваки своје огњиште ако га имаш |
и оружје!“</p> <p>„Ваистину настала су последња времена!“ рече кнез снуждено попу Каритону. „Т |
ити старе славе?!...{S} У истину ево су последња времена!...{S} Кад нема јунаштва, не може бити |
доје да допочеше већ певати и „Придите, последње цјелованије“, онда он полагано и свечано приђе |
риле, па да вам све испричам што сам за последње <pb n="96" /> две недеље дана у Крушевцу слуша |
n="38" /> затичу своју госпођу да чита последње писмо, које јој је писао Милан у очи саме битк |
може бити да војвода није оставио своје последње заповести!{S} Не рече ли он сам синоћ, да ћемо |
ена!“</p> <p>Кад се већ сви изредише на последњем <pb n="165" /> целивању, кнез Градоје заповед |
рбадије и треба да сам први на бојиште, последњи са бојишта!“</p> <p>„А!“ зајеча кнез Градоје, |
ази с војском на Косово, да тамо дочека последњи наш одговор.{S} Знаш, војводо, да смо на Сабор |
долазио под шатор војводи, и ко је био последњи који га је жива видео“ питаше кнез Градоје.</p |
да пољубих у руку, и не слутих да му то последњи пут живоме руку љубим!“</p> <p>И онда се Некуд |
p> <p>Пријатељи повукоше Винка натраг у последњи ред гомиле, да га склоне од гневних погледа ст |
а је.{S} Срце му нагло и силно закуца — последњим куцањем.{S} Паде мртав кнез Градоје од Орлова |
р сломио га је.{S} Срце му силно залупа последњим куцањем.</p> <p>И онда — узбуђење бејаше и су |
под јаким зрацима сунца; и тим првим и последњим зрачним загрљајем опростише се нежно једно од |
се, најстрашнија је што ти дадосмо да у последњим својим часовима на овоме свету помишљаш: како |
те ми и млађи, но што га икада видех за последњих десет година од како га у двору служим!{S} Уз |
туге и жалости остарео више но за десет последњих година!“</p> <p>„Е, мој Господине Кнеже!“ јеч |
же Нинко,“ рече властелин Витомир, коме последњу реч беше Нинко управио, „ја не знам да се дана |
че да им говори овако:</p> <p>„Чули сте последњу заповест нашега војводе.{S} Чули сте да ме је |
што имамо да свршимо то је да испунимо последњу жељу нашег војводе — да га сахранимо на месту, |
тих Отаца и не бојите.{S} Чујте ви моју последњу реч: ви ћете лепо војводу опојати као побожна |
ска свита савила око војводе.</p> <p>На послетку војвода, блед као крпа, снужден, уздрхтан, зап |
и ја једна женска глава хоћу да судим о пословима витешким: али је војвода рекао само истину, д |
љи и казујте: ко сте, откуда сте, којим послом овуда нагосте?!“</p> <p>Стари кнез нешто рече св |
, јер служећи мене изгуби славу да тебе послужи!...{S} Опрости и мени, некада твоме верном друг |
иво што не стиже на Косово, да те верно послужи!...{S} Опрости моме слузи Ристивору, јер служећ |
го сам те пута расрдио... много пута не послужио како је требало послужити... опраштај ме по ве |
естише седла, како ће им као узглавњаци послужити.{S} Сва тројица беху уморни.{S} Млади се Бори |
много пута не послужио како је требало послужити... опраштај ме по великој твојој доброти!{S} |
падају под прстима каквог калуђера.{S} Послуша мало оштрије и јасно чу тихо шуштање свиленога |
на хиљаду коњаника; али нико од њих да послуша заповест, нико да се макне! — „Кнеже Војиславе! |
редом да не оклевамо?! »А што га ти не послуша?!{S} И што се ти сад правиш тако мудар, кад нис |
осиљка на то рекла; али мислим да би ме послушала да ти руку даде, само ако не буде — преко мог |
ак овде, да поодморимо своје коње, и да послушамо како моба дивно пева!“ рече Боривоје у невино |
вор би, као добра и верна слуга, тебе и послушао; али кога ће он да прати у Орлово ако ја не ус |
а.</p> <p>„А ко, војводо, не би радосно послушао кнеза Градоја!“ прихвати кнез Гојко. „Само би |
в?!“.... „Што се сад тешкате?{S} Што не послушасте кнеза Градоја, који, оседео у војнама, прекл |
свему ево девет година, али данас тебе послушати не ћу.{S} Млади кнежевић може наћи пута у Орл |
ушевцу!“</p> <p>„Кнеже, може Гојко и не послушати мене свога војводу, а тебе, који си с Господи |
Није лако што тражиш!{S} Али ћу те радо послушати, па, колико ми Бог помогне, <pb n="57" /> чув |
кад ми заповедаш да се одмичем натраг, послушаћу те и у томе као и у свему!“ рече Ристивор сме |
јвода, <pb n="108" /> па кад виде да га послушаше, настави: „Ко поче овај покор ноћас?“</p> <p> |
} Од белога крина поста румена ружа.{S} Послушна својој госпођи, приђе она слободно и право к Р |
!“ повика Боривоје весело; „ето отказао послушност Ристивору па га насупрот вољи његовој носи к |
тарац не даде, него заиска да види вез, посматраше га дуго и хваљаше га много.</p> <p>Мало час |
ди тај красни призор!</p> <p>Стари кнез посматраше за неколико тренутака, како му војници његов |
и красну госпођу своју, која, седећи на посниском а широком одморнику, застрвеном богатим прост |
једва хлеба прихваћају, те им је и срце посно!“</p> <p>„Е, па добро!{S} Доста си ми наказивао!{ |
прозваше Орловићима старали су се да не посраме ни то име, ни царскога кума, који им га је дао, |
Боривој; „не ћу ја тебе данас на Косову посрамити!“ Па млади унук Градојев удараше хитро мачем |
о тренутака, док не звизну мач Градојев посред лица турског четовође, па онда и лево и десно, и |
е, она очевидна борба његова, чудновато посресаше!{S} Учини ми се да се тамо под шатором неко о |
се сакрије од свечевих погледа, па онда посрћући приђе к моме деду и паде на колена.</p> <p>„Ев |
ашири уздрхтале ноздрве, као да жуди да посрче сав онај свежи поветарац што отуда струјаше, зар |
аља жети; па онда, брате, ово је Петров Пост, људи се једва хлеба прихваћају, те им је и срце п |
ољаца!“</p> <p>„Нећеш ваљада претварати пост у мрс!“ рече кнез подсмешљиво и још једнако срдит. |
ебраре са Приморја, те Орловића кнежина поста у брзо као кошница од винове лозе са ројем златни |
иљкине удари пламен.{S} Од белога крина поста румена ружа.{S} Послушна својој госпођи, приђе он |
имо тај покор!“</p> <p>„Не рекох ли ти, постави стражу на њиховим вратима?“ прекораваше стари к |
ина краља Вукашина.{S} Цар, кога је Бог поставио да у његово име правду народима дели, иде сад |
ва гроба подићи цркву о нашем трошку, и поставити у њој калуђера да сваким даном чита молитве з |
зумеш!“ прекиде га старац. „Душан не би постао цар, нити би границе свога царства размакао, кад |
знам то је: да нико још на небу свецем постао није ко за живота овде на земљи јунак био није!{ |
своме гнезду понела била.{S} Њен је син постао велики јунак, те му је Немања дао да се зове Орл |
тира; истина је да је многи и многи поп постао просјак, и да има калуђера који су се у гусаре о |
их!{S} Онда би и наш поп Каритон светац постао!{S} Али Бог тражи да ти победне песме певаш у сл |
е него и из даљине, па је и право да се постара где ће људи да се мало поодморе, док се не крен |
види старога кнеза, никоме милије него постаријим сељанима у оној гомили света.</p> <p>„Видест |
аки на своју постељу.{S} Између њихових постеља — просто само простртих поњава по каменим плоча |
а се нађу ако би се зажеднело.{S} Изнад постеље Ристиворове по високо у углу од два зида стајал |
и кад би очи склопио брзо би скочио из постеље са виком и кукњавом, и полетео би к вратима као |
ватио за гушу, продрмао и онда силно из постеље дигао, вичући јаросно: „Покај се, несретниче!“ |
док ми се очи отеше на ону другу страну постеље на велики сто поред ње.{S} На моју препаст, чис |
рукчије!{S} Него ето ћеш да преноћиш на постељи, на којој је Душан једну ноћ проспавао — или уп |
е постељу за Ивана у куту према његовој постељи у једној по широкој соби при земљи одмах испод |
ако?...{S} Зар ја достојан да легнем на постељу, на којој се наш велики цар одмарао?!...{S} Хва |
анак један проспавам, него да легнем на постељу, на којој је наш славни цар лежао!“</p> <p>„Ако |
ти Бог опростити!“ Кад год бих легао на постељу видео бих два велика ока његова како ме гневно |
еђаху за трпезом; „поведите Винка до на постељу његову, јер је ето много сањив те није за ову т |
, погледах на другу страну, погледах на постељу, док ми се очи отеше на ону другу страну постељ |
вановој, наредио те млађа чељад простре постељу за Ивана у куту према његовој постељи у једној |
а су засвагда умукле.{S} Седе на његову постељу.{S} Погружена у тужне мисли гледаше у подглавље |
о прекратио.</p> <p>Леже сваки на своју постељу.{S} Између њихових постеља — просто само простр |
е у конат свога сина.{S} Погледа празну постељу његову, празни сто његов.{S} Погледа на гусле њ |
тове од шатора.</p> <p>„Твој слуга није постидео свога господара!“ рече Санџак-Бег. „жив се пре |
о, ако Бог да, нећу ни тебе ни мога оца постидети!“</p> <p>Старац сад пољуби свога унука у оба |
грешили — ударите у молитве, метанија и постове, и наставите тако док не осетите да вам је Бог |
греху требају и молитве, и метанија, и постови, па..... разуме се, према греху и прилози!“</p> |
м сетан и невесео.{S} Како војвода зна, постојах вечерас за мало сам у дворани, у којој је у ов |
д срца: „Нека ти је лака земља српска!“ Постојаше сви ту гологлави, док се гроб не загрну и дрв |
грањем и лишћем покривених колиба беху постројени.</p> <p>Свакоме беше мило да види старога кн |
нца.{S} По хркању Ристиворову, и ако је поступно јачало у громко крхање, Иван би, може бити, на |
м а прибодену у земљу једним од малених потајних ножића његових.</p> <p>Додадоше је игуману Пај |
пут овда и онда помиловао свога Лабуда, потапкао га по гриви и по врату, и проговорио би му у к |
ико пута.{S} Стари би га кнез онда опет потапкао па задовољно и осмехујући се проговорио:</p> < |
ан</hi>!?“</p> <p>„Ето тако: ни један!“ потврђиваше Ристивор гледајући преда се, и ниско погнут |
да танком иглом од биљура, још неколико потеза свиленим концем, још неколико завежљаја на налич |
ећам као да је издајство оних на Косову потекло од мога немара да вас <pb n="148" /> на време Г |
стари кнез, намргоди се поп Каритон.{S} Потекоше људи по гомилама расплакане женскадије, и поку |
p> <p>Стари кнез нешто рече својима, па потера Лабуда напред.{S} За њим јахаше Боривој, за Бори |
час куне и људе и свеце. „Потеци, оче, потеци горе одмах, кнез те чека; има да се чита велика |
аг к своме господару.{S} А и ти, синко, потеци зором на Змајев Вис; разви нашу заставу, спусти |
ре свецима, а час куне и људе и свеце. „Потеци, оче, потеци горе одмах, кнез те чека; има да се |
и коњаник, сам, без пратилаца!“</p> <p>„Потеци с момцима ка главним вратима, поздравите госта д |
е ми је тамо неко некога убио!“</p> <p>„Потецимо, синко!{S} Пођи с нама, Ристиворе!{S} Не, потр |
лево ухо к поветарцу, који му дуваше у потиљак; али никако да ухвати ма и најмањи одјек од топ |
оњу, а не смртни један Србин!{S} И опет потискосмо Турке, и опет њима дође одморна војска, а на |
ли им притече у помоћ одморна војска те потисну нас.{S} Тада Кнез Лазар изиђе са својим оклопни |
ступасмо ми слободно и све кликћући.{S} Потиснусмо лево крило непријатеља, а и средсреду му уск |
стао уз колено цару Душану, крваве сузе потицале кад си онаку књигу писао!{S} Зар се не сећаш к |
цима од вина који из подрума војводиних потицаху, а сва се онде <pb n="125" /> искупљена војска |
т ватрених коња, оседланих, заузданих и поткованих, па их цвећем окитио као да су коњи сватовск |
ше многи од гостију. „Пусти Гојка да се поткрепи мало слатком малвасијом!{S} Путник је, сухо му |
кондир малвасије, и рече му да се мало поткрепи.</p> <p>„Зором нам је добро пошло било!“ наста |
с дугом косом, дугим брцима, а округло поткресаном густом брадом око руменог и округластог лиц |
ли се овда и онда из далеке даљине чула потмула нека тутњава, као да негде грми, или да негде д |
много.</p> <p>Мало час па опет однекуд потмули тутањ у даљини.</p> <p>„Све ми се чини да негде |
ајало па грло Ристиворово зајеча тихо и потмуло као неком јеком од гусала, као да је млади вите |
војим коњем кроз џбуње и шибље, прегази поток, окрену копље своје наопако, да сељани, чим га уг |
{S} Слушај, синко Ристиворе!{S} Прегази поток, пожури се међу жетеоце, кажи им: била се на Видо |
Пут их поведе уз бистар а поширок један поток, којега обале беху обрасле у густи преплет од куп |
стражу да нико не приђе да чује шта то поток жубором ромори, а још мање да увреба ко се то на |
амо, видите, иза оних топола има бистар поток, на коме сам се ја већ умио и Богу помолио.{S} Ид |
ихвати Ристивор. „Онај Витомир из Белог Потока, знаш онај што га зову</p> <p>„Недокуван Ђак“, з |
у, с које се видело како је тамо, преко потока Западу, пукла равнина застрвена зрелим класјем ј |
м, па се на широкој пољани с ону страну потока узе световати с кнежевима и властелом својом да |
увреба ко се то на сребрној месечини у потоку купа.{S} Слатко је било прелазити том свежом и м |
виле, те пустише воду у твоје руднике, потопише и сребро и злато!“</p> <p>„Опрости ми, војводо |
може мирисним дахом да дише, да српски потоци могу сребрним жубором да роморе, као да се ништа |
кликћући, узе растапати своју радост у потоцима од вина који из подрума војводиних потицаху, а |
из девојачких грла, кад млади војници, потпуно оружани и опремљени, вадајући своје коње, удара |
покајници да пређемо Косовим пољем, да потражимо гроб Господина Кнеза, да га сузама нашим прел |
до!“ рече кнез Градоје; „да сви заједно потражимо по шатору.{S} Не може бити да војвода није ос |
осова жив вратим, предаћеш ми га кад га потражио будем.{S} Ако ли буде Божја воља да са другим |
синоћ, да ћемо их зором чути?!“</p> <p>Потражише по свима кутовима шатора; отворише и ону вели |
ка, и нико не проговори речи.{S} Ћутање потраја, подуго док га сам рањеник не прекиде наставив |
сиромах Ристивор унатраг.{S} Није дуго потрајало а Боривој се окрете да види шта је с Ристивор |
што им он нешто говораше.{S} Није дуго потрајало па сељани и сељанке журно покупише српове, и |
равномерно и дубоко дише.{S} Није дуго потрајало па грло Ристиворово зајеча тихо и потмуло као |
рим другом и пријатељем.{S} И није дуго потрајало па ето га натраг у трпезарију водећи за руку |
а Иван, сад ћу бити готов!“ И није дуго потрајало па изиђе пред шатор, предаде запечаћену књигу |
да учине како им рече.</p> <p>Није дуго потрајало па се њих двојица вратише водећи за собом сва |
а, него да прибере мисли после оноликих потреса тога дана, и да смисли шта сутра да светује вој |
адаше мрак у ходнику; али сад, кад Иван потресан чудном неком језом очи отвори, на своје чудо в |
Поручи свима да их молим и преклињем да потруде своје господство још овај пут, када ћемо са Бож |
, те и мушко и женско, и старо и младо, потрча кнезу и његовој чети у сретање.{S} Млада момчад |
еће не ће нас још стићи!“</p> <p>И онда потрча, и у часу се нађе у гомили господе, која сва бле |
како са свих страна жетеоци и жетелице потрчаше к оном храсту, како се сва моба искупи око Рис |
а тим па стари кнез виде како људи неки потрчаше на неколико страна и махаху рукама жетеоцима и |
инко!{S} Пођи с нама, Ристиворе!{S} Не, потрчи напред, и види шта је, и врати нам се у сретање! |
срдећи се а пола као молећи им се. „Да потуримо ми на страну Саборе Светих Отаца, да забацимо |
о властеличић.{S} Сутра ћеш у име Божје поћи с мојим сином и са старим господарем, да као Хришћ |
стадоше господа, да се договоре хоће ли поћи за њим или неће.</p> </div> <div type="chapter" xm |
дворану, да види неће ли њему за руком поћи да старог кнеза за друго одреди.</p> <p>Боривој је |
е то красно, кнеже!“ прихвати војвода. „Поћи ћемо ми на војну и из двора, ако Бог да, и не ћемо |
не очи, да не гледају онај покор.{S} Он поћута мало, погнут као да се онај брест на плећа његов |
ведницима од чета, показивао се ведар и поуздан; хвалио би кад би наишао на весела и добро опре |
е се сливају невина сећања на пупољак и поуздана надања на пуно развијени цвет; жена и девојка |
оздрављење.{S} Војводо, ево нам стигоше поуздане вести како се цар Агарјански са силном војском |
ти славе, устај!“</p> <p>И да би га што поузданије и брже разбудио, дохвати га обема рукама за |
ебало да се посаветује с мушком главом, поузданим јунаком.{S} Остао је он само једну ноћ у двор |
ила у срце њено.{S} Кнегиња Василија је поузданим погледом и поузданом руком прострелила орлуши |
<pb n="182" /> нашу!“ рече кнез Градоје поуздано, „Не би тај јадан народ данас запевао, да зна |
слава Богу, има доста и доброга!“ рече поуздано кнез Гојко, који једва дочека да се заборави о |
видели; али нико не могаше да прстом и поуздано издајника покаже!{S} На три дана пред саму бит |
..{S} Има смрти,“.... рече кнез мирно и поуздано.</p> <p>У том изиђоше на сами врх брда. </p> < |
онда окрете Ристивору:</p> <p>„Можеш ли поуздано да распознаш јесу ли то тамо турски шаторови?! |
p>„Славе ми!“ рече смерно и опет сасвим поуздано кнез Градоје, — „Славе ми, ништа мени немаш да |
нити то и данас знам.{S} Једно вам као поуздано казати могу: нико у српској војсци није те ноћ |
обар знак!“ <pb n="44" /> рече Ристивор поуздано. „Нека је слава Богу!{S} Један ће од нас двоји |
свега овде збивало није!“ рече Ристивор поуздано; „само наше авети нису зли дуси, него чисти и |
само Бог па ето сад ти!“ рече Ристивор поуздано; и сад се опет ослободи и погледа право у очи |
негиња Василија је поузданим погледом и поузданом руком прострелила орлушину, те спасла живо и |
у брзом исукивању и витлању мачева, и у поузданом управљању коњима.{S} Ристивор је пратио свога |
то голубова!“ додаде сам војвода с пуно поузданости.</p> <p>„Кнез Лазар је“ наставља Гојко, „на |
ве, и господу, и војнике, и народ новим поуздањем да ће, ако Бог да, све добро бити.</p> <p>Ист |
чад манастирска!{S} Нека их док се мало поуморе!“</p> <p>И два млада витеза гледаху мирно како |
е можеш само пожалити, чему треба мудро поучити, и да ћеш ми опростити, све и кад бих заслужио |
:</p> <p>„Још вечерас да пошљеш људе да похватају коње са ливада наших, да их повежу конопцима |
кнез Вукан и сва друга господа моле да похита к њима, јер нађоше војводу Радича мртва у своме |
те мој <pb n="130" /> господар, моли те похитај што брже можеш да стигнеш до њега.{S} Он те са |
пуно обрањених, а биће их и мртвих.{S} Похитајмо, да уставимо тај покор!“</p> <p>„Не рекох ли |
{S} Изгледало је као да је и само сунце похитало, да се извије иза завесе од неколиких лаких об |
упе од Орлова Града.{S} И старо и младо похитало је у чистом празничном руху, да пожеле срећан |
нства.{S} Моја вам је прва заповест: да похитамо да на Косово изиђемо!{S} Ако се пожуримо, стић |
столове!{S} Молим <pb n="106" /> вас да похитамо у поље у стан војске наше.{S} Ево ми слуге јав |
свечано окренув се властели својој. „Да похитамо брзим кроком, не би ли што пре стигли староме |
и обедовао цар Душан, кад је на војном походу на Угре свратио к Орловићима у Орлов Град.</p> < |
рену духовницима, шкргутну мало зубима, поцрвене у лицу и срдито прозбори:</p> <p>„Ја већ видим |
е онај брест на плећа његова свалио.{S} Поцрвене у лицу, шкргутну зубима, па се онда исправи у |
<p>Ражљути се силно стари кнез.{S} Сав поцрвене, очи му севнуше гневно, па викну Ристивору:</p |
p> <p>Стари кнез скочи са столице и сав поцрвене. „Ни један?!“ узвикну запрепашћен. „Како може |
<p>Не би мило војводи.{S} Застиде се и поцрвене.{S} Не смеде да погледа господи својој право у |
е!“ узе опет реч Градоје, који сав беше поцрвенео у лицу и коме очи севаху гневом. „И још много |
ишице од рамена, и голе ноге од колена, поцрнеле од препеке у пустињи, те се према њима она сух |
њему су стојали велики и тешки, од дима поцрнели, гвоздени подглавњаци, на које се цепанице нам |
а!{S} На теби остављам сигурност, славу почаст овога стародревног двора нашег.....{S} Од овога |
сад већ у велико свануло, се видело.{S} Поче игуман Пајсеј опет примицати и одмицати <pb n="158 |
азаћу ти све по реду, господине кнеже!“ поче старац хучући; али чим му се погледи отеше на мртв |
иди шта војвода хоће.</p> <p>„Војводо!“ поче после по дужег ћутања, „праведна је твоја жеља да |
кнегиња стајала.</p> <p>„Звала сам те,“ поче она тихо и одмерено да говори; „звала сам те, да п |
>„Добро је, хвала Богу, Господин Кнез,“ поче Гојко, „а ено га, има већ по више дана на Косову!{ |
?“</p> <p>„Па видео си за трпезом ко га поче?“ одговори Миросав јетко.</p> <p>„Не питам то,“ ре |
ластела.{S} А кад се сви искупише, онда поче да им говори овако:</p> <p>„Чули сте последњу запо |
мало малвасије, да овлажи грло, и онда поче:</p> <p>„Већ првих дана по моме доласку у Крушевац |
неко доба устави се пред Ристивором, па поче да му оштро говори:</p> <p>„Још вечерас да пошљеш |
дугачку листину, и глас му дрхташе кад поче да чита:</p> <p>„Од мене Кнеза Лазара, Господина с |
рно пољуби и сузама ороси.</p> <p>Народ поче да виче: „Срећан пут, господару, и теби и војсци т |
невиних девојака и неискусне момчадије поче брујити све то веселији жагор, што их сунце све то |
силно раздраган.{S} Први он од властеле поче да помаже духовницима, да им појање што пуније буд |
о којешта причао Ристивор, док најпосле поче да запиње, па да застаје; пренуо би чисто застиђен |
божно, метну их у недра, и онда седе, и поче онако невесео и замишљен да говори сниским гласом, |
што се око ње и њене свите згрнуо био и поче да им говори:</p> <p>„Хвала вам што сте дошли, да |
="177" /> навеже на онај разговор, који поче да се води па се прекиде због велике узбуђености с |
поздрави мачем па стојећи под калпаком поче да говори:</p> <p>„Војводо, вазда верни своме заве |
дав према Истоку, који својим руменилом поче да гаси брилијантски трепер Зорњаче. „Да дивне зор |
да по дружини, и онда уздрхталим гласом поче да говори:</p> <p>„Чусте шта говори глава од Србад |
ити.</p> <p>Истом сад, кад се већ сутоњ поче да хвата, букну весеље на све стране, па се разлег |
кад виде да га послушаше, настави: „Ко поче овај покор ноћас?“</p> <p>„Па видео си за трпезом |
“</p> <p>И онда се Некудимово срце опет поче растапати у сузе. „Господо!“ рече кнез Градоје; „д |
и Иван; „него видех га како се на прагу поче крстити и клањати, те ја но њему прекрстих се и по |
је већ било зашло за планине и сутоњ се почела спуштати, Војвода Радич истом бејаше прегазио је |
итеза у дворску црквицу где јутрења тек почела беше.{S} Осем духовника у олтару и по једнога ил |
Турке!“ Али у залуд!</p> <p>Кад је већ почело да свиће, стари кнез продрма Ристивора и Боривој |
мене и без одмора, и ако се овде и онде почео опажати умор, и ако је поље, докле је око стицало |
ецо, оставимо сад попа да доврши што је почео!“</p> <p>Ристивор и Иван отпратише кнеза до на пр |
остави оца Каритина нека доврши што је почео; може бити сад ће боље подесити, но што му је до |
тихо сам себи; — „бадава, баш као да си почео да стариш!{S} И није друго, кад те ето очи издају |
е пажљиво.{S} А стари кнез већ у велико почео своју молитву па само настављаше:</p> <p>„......{ |
...{S} Хвала Богу, и ако сам нешто мало почео да старим, нису мени вране мозак попиле!{S} Нити |
нез тешка: „Ето,“ вели, „не можеш ништа почети да земљу спасаваш, а да се у њој самој не нађе и |
мо наше среће да њега слушасмо од самог почетка!{S} Браћо моја, војници <pb n="159" /> моји, пр |
аху.</p> <p>И људи и жене беху некако с почетка сетни и невесели па тихо разговараху у гомилица |
заклан и ркаше громко.{S} Одмах у самом почетку стари кнез збораше тихо у два маха.</p> <p>„Лак |
и застираху небо.{S} Крупне капље дажде почеше падати па опет престадоше.{S} Кнез и госпођа Ман |
183" /> деду: „Ето лепо чујем како жене почеше запевати и нарицати!“</p> <p>Кад стиже Ристивор, |
а се правио мудар по вас дан!“</p> <p>И почеше да падају прекори све оштрији и оштрији, и све к |
оно учио књигу у манастиру,“ — ту многи почеше да му се смеју, али ништа то њему, — „кад сам ја |
Градоје, па му се образи зажарише а очи почеше севати муњама.</p> <p>„Па не да, ето не да!“ при |
и румених ружа.</p> <p>Још пре него што почеше делити цвеће и китити војнике и њихове коње, Рис |
а њена јединца још јутрос до зоре мирно почивала.{S} Па онда жена и мати Мандалена спусти своју |
а старога кнеза, да не узнемирују мирно почивање покојнога кнеза, пређе и на све његове другове |
воје гута.{S} Најпосле — а после подуже почивке — рећи ће Ристивору:</p> <p>„Учинићу ти све как |
пехара.{S} Није се више знало ни кад се почиње дан ни где се свршава ноћ.{S} Два дана и две ноћ |
но време кнез позивље људе; ево јечмови почињу сазревати, па их ваља жети; па онда, брате, ово |
а пише на колену и чекаше да му војвода почне казивати у перо.{S} Али му војвода рече: „Немој, |
и, који су далеко од Косова, кад се бој почне да бије!“ рече кнез Градоје. „Немој, молим те, во |
што може бригу да задаје.{S} Ето да вам почнем!“</p> <p>И кнез Гојко дохвати пехар, сркну мало |
ци моји, него да одстојимо јутрењу и да почнемо дан дворећи Господа Бога и Свеце његове.{S} Хај |
војим очима видео!“</p> <p>„Почни само, почни, брате!“ привикаше неки, док опет други говораху: |
шао, или и својим очима видео!“</p> <p>„Почни само, почни, брате!“ привикаше неки, док опет дру |
?“ прекораваше стари кнез свога војводу пошав с њиме у поље.{S} И узе вртети главом, шкргутати |
м и попом Каритоном — изашао из двора и пошао му у сретање, само да што пре чује шта је и како |
да је сва војска пошла с тобом!{S} Али пошао један кнез Гојко са својом стотином коњаника, па |
се осврнути нећу да видим ко је од вас пошао за мном, а ко није.{S} А на Косову ћу видети коли |
>II</head> <p>Пут их поведе уз бистар а поширок један поток, којега обале беху обрасле у густи |
целива икону, и да се освећеном водицом пошкропи, е да би им Бог и Свети Јован и на путу и на б |
ја!{S} Друго би било, да је сва војска пошла с тобом!{S} Али пошао један кнез Гојко са својом |
ло поткрепи.</p> <p>„Зором нам је добро пошло било!“ настави он своје причање. „Наша војска одб |
грехота, кад ево имате мене у замену да пошљете!“</p> <p>Старац, се окрете Ристифору; мрдну гла |
а останеш на двору а место себе мене да пошљеш!“</p> <p>„Примам, примам, попе!“ викаше кнез нес |
му оштро говори:</p> <p>„Још вечерас да пошљеш људе да похватају коње са ливада наших, да их по |
S} Немој нам слати ни дете Боривоја.{S} Пошљи кога од своје властеле, нека доведе што више добр |
убње и нека дувају у трубе, а огласнике пошљи по селима и засеоцима, нека викну да нам требају |
га доведи у трпезарију.{S} А сад одмах пошљи по попа Каритона да овамо к мени дође, да нам вој |
е да Ристивор викну: „Не, не; сунца ми, поштена је девојка и од доброг рода!“</p> <p>И још је м |
нову прилику, да поживи животом добра и поштена човека!“</p> <p>„Зар за оног бунтовника молиш?! |
сам ја и да не дођем!{S} Дошао сам као поштени твој клетвеник, и довео сам ти моје војнике, да |
еднога и другога из дружине, у којој је поштених људи и честите Србадије!“</p> <p>„Како бих ја, |
о те оборим или се ти први умориш, онда поштено да останеш на двору а место себе мене да пошљеш |
а чист патос према кнезу. „И само да се поштено <pb n="33" /> о једном погодимо!{S} Ако ме обор |
ао твога имена, али ваља мени да браним поштено име српске властеле и српске војске.{S} И тебе, |
и.</p> <p>А млади Боре, који је некако, пошто сврши читање оних писама, несвесно пустио да га м |
ане пред оним гробовима, и у знак свога поштовања положи ма било по један шљунак на њих!{S} Так |
ац пружи десницу, коју они са страхом и поштовањем целиваху, па онда узе говорити:</p> <p>„Синк |
о шапутом.{S} Као да са неким страхом и поштовањем очекују да се нешто збуде.</p> <p>Под шаторо |
је слуга јуначки заслужио, да му толику пошту чиниш!“ рече Санџак-Бег. „Ако ти је записано да о |
земљи у којој се ето никаква светиња не поштује?!“</p> <p>„Господару, кад год нам хвалиш Душана |
не пропушташе прилику да покаже колико поштује старца Градоја.</p> <p>„А ко, војводо, не би ра |
е зазор да заповедам теби, кога љубим и поштујем као да си ми отац.{S} Не заповедам ти, али те |
к с леве стране младом кнежевићу, који, прав као прави млади бор, стојаше само на један корак о |
што збуде.</p> <p>Под шатором стојао је прав као бор, а у злато и скрлет одевен Санџак-Бег, зап |
е отрже својим мислима, устаде на ноге, права и витка као јела.{S} Прекрсти се побожно три пута |
ље знамо и познајемо: али с оним малима права ти је напаст.{S} Тек ће по неки да искочи кад му |
ти и по неко запомагање.</p> <p>Него је права борба већ била престала.{S} Млади Боривој и Ристи |
Косово.{S} А док му она добро оружана и права војска стигне, проћи ће и Петров Дан а камо ли Ви |
пред лицем непријатеља држе сложно као права браћа!{S} А кад би га сви оставили, те би сам под |
подин Кнез је једини јунак који је имао права да куне и прокуне.{S} Његова ће клетва саплетати |
И још те за једно молим: имаш по закону права да ова два бунтовна властелина бациш у тамницу.{S |
гаше уста да отвори, Ристивор узе да се правда:</p> <p>„Па, молим те, господару, кажи по правди |
че упорно Миросав. „Мени не треба да се правдам.{S} Ти би, војводо, исто тако урадио, да залечи |
га где се и сам од себе крсти и клања!“ правдаше се Ристивор.</p> <p>„Ех, ти опет мислиш, света |
p> <p>„Па, молим те, господару, кажи по правди и по души, ко може све славе и сва чуда овога дв |
оји траже да земљом њиховом влада ко по правди и законима и треба да је наследник српског прест |
ако већ неће цару да помогну да Србљима правду даде, како и сами желе!{S} Ето, та су писма отро |
р, кога је Бог поставио да у његово име правду народима дели, иде сад с војском само на Лазара, |
хове из људи, лече бесомучне, малодушне праве јунацима, а јунаке скромнима.{S} Где у невољама и |
„Војводо!“ поче после по дужег ћутања, „праведна је твоја жеља да видиш какво ће славно име тво |
жју!{S} Ако у Бога доиста има светости, праведности и сажаљивости, онда не може бити да се он н |
, слушао од своје дадиље, како, кад год прави јунак погине, Бог нареди те анђели запале нову је |
баци.{S} Има једно што наш Боре, ако је прави Орловић, не може — не може он дома остати, као шт |
песницом о сто. „Ко сањив?{S} Гојко се прави сањив, само да изгледа како се буди!{S} А вере ми |
обар!{S} А знамо те и да си милостив, и прави отац јадној сиротињи...{S} Ех, како сад да ти каж |
стране младом кнежевићу, који, прав као прави млади бор, стојаше само на један корак од старога |
ео?{S} Не казујеш ли и сам да је то био прави мученик за отачаство, да је двојином више пелена |
вини коју је западна кула својом сенком правила, седео је у високој храстовој столици старац је |
јунаштву славне господе Орловића.{S} Са правим заносом, као да говори о каквом небеском анђелу, |
Нинко управио, „ја не знам да се данас правим мудар, али теби, знам, не би помогло па се прави |
не знамо је ли доиста зло и колико је, правимо још једно!{S} Тешко је мени да носим бреме прек |
ар, али теби, знам, не би помогло па се правио мудар по вас дан!“</p> <p>И почеше да падају пре |
ије.{S} А на Косову ћу видети колико је правих јунака међу вама!“</p> <p>И онда кнез Градоје ср |
о га ти не послуша?!{S} И што се ти сад правиш тако мудар, кад ниси био мудар прошле Суботе?“</ |
од нас!“</p> <p>„А шта ми се ти сад ту правиш неки судија?{S} Зар баш ти да пресудиш ко је бољ |
то јесте.{S} Али кад ме је већ запитао, право је да и њему и вама свима по истини кажем што сам |
оне!{S} Камо да си ти мени сад овде!{S} Право си рекао да ћу се кајати што те не поведох!“ гово |
ога, али које пада на моју главу!...{S} Право је да се сви на ме срдите, што изгубисте славну п |
тавих да бој бије и да гине без вас.{S} Право је да тешка клетва Господина Кнеза падне на мене |
м.{S} Уведе војводу у крчму и одведе га право ка огњишту, на коме не бејаше ватре, али поред ко |
здано; и сад се опет ослободи и погледа право у очи кнегињине; али не могаше дуже од једног тре |
јка.{S} Најпосле подиже главу и погледа право у очи госпођи кнегињи, и узе да говори:</p> <p>„Н |
езу једва са половином војске, коју има право да очекује!...{S} Боље је да причекамо дан два, т |
е и погледа к пољу, којим су три Србина право к његовој војсци јездила.</p> <p>Мало час па се о |
ође кроз гомилу своје властеле, и отиде право к своме шатору не рекав више ником од њих ни једн |
смо грешни, јесмо; <pb n="114" /> да је право да због наших грехова мало и прострадамо и јесте |
згледати старе хрисовуље, и видео да је право што народ неће да му је Лазар господар код живога |
рођена мати.{S} Ето сад видите, шта је право да чинимо?!“ И онда сви у глас повикаше весело и |
да прво на реду да се договоримо шта је право и паметно да се ради, па ћемо после већ лако слуш |
тешког оца.{S} Према своме деду имао је право страхопоштовање, не само што му је дед, него погл |
<p>„Право ти је?...{S} Како да ти није право!...{S} Еј, кад би сви они, који се уз пуне пехаре |
твој Лабуд зна куда полазимо, зар није право да и ја и Ристивор то знамо?!</p> <p>„Куда полази |
ите госта добродошлицом, па га доведите право к мени!“ заповедаше старац, и умах нестаде Ристив |
аших грехова мало и прострадамо и јесте право; ако нам Бог већ неће опраштати, па добро, нека н |
Пружајући му босиљак Босиљка му гледаше право у очи.{S} Примајући мирисне струкове из њене руке |
з Лазар је већ толико дана на Косову, и право је замислити, да се његову соколову оку ништа изм |
мо из близине него и из даљине, па је и право да се постара где ће људи да се мало поодморе, до |
на својој госпођи, приђе она слободно и право к Ристивору, извади иза свога паса киту мирисног |
име, само ти га ја не казујем јер не би право било!), „обећа ми, рече, кнез Н. дати ми велике б |
иво кнез. „Пут у небески Јерусалим води право уз ону косу и кроз турску војску, и ко зна још кр |
тога младога јунака до тебе.{S} Кажи ми право, јуначе, тако ти среће јуначке, није ли ово слика |
славни Срби.{S} По нашој људској памети право би било да нам дарује победу, и да му се не молим |
ица, па се онда чврсто корачајући упути право к војводи, праћен само својим младим унуком.</p> |
до, погледај!{S} Овамо, овамо, погледај право по мојој руци!“</p> <p>Старац остави Ристивора па |
.{S} Не смеде да погледа господи својој право у очи, него, оборив погледе на земљу, рече им:</p |
уке Ристивор гледаше с великом слободом право у њене очи.{S} Она му ништа не прозбори; он њој н |
јвода да одмах с петрахиљем и требником право к њему под шатор дођеш.“ Стигох пред шатор баш, к |
аш, свагда ћеш са ужасом опазити, да он право у тебе гледа, да према теби руку пружа, да хоће б |
> си се срдио на ме.{S} Сигурно си имао право што си се срдио.{S} Него ми је сад двојином чудно |
и што клепа2“</p> <p>„Вели: иде уз брдо право к вратницама некаки коњаник, сам, без пратилаца!“ |
правцем к Југоистоку. „Ето гледај само право по мојој руци.“</p> <p>Узалуд се стари кнез приги |
ше.</p> <p>У ономе усеку к прозору, што право гледаше на југ у перивој, седела је на сниској ле |
рече млади унук његов.</p> <p>»Ако ћеш право,“ прихвати Ристивор, „оно кнез Добромир и кнез Ву |
ти, боље је да зором пођем на Косово!“ „Право говориш, добра и верна слуго,“ рекла му је Госпођ |
да целива скут свога господара.</p> <p>„Право ти је?...{S} Како да ти није право!...{S} Еј, кад |
ецу, кад уђе у ову трпезарију?“</p> <p>„Право да ти кажем, ништа ми он не рече,“ одговори Иван; |
ца српска не боје Турака!“ одговараше с правом радошћу стари кнез баш у тренутку у коме се њего |
ди, све то тобож у богоугодној борби за Православље и славу Божју!{S} Ако у Бога доиста има све |
љемо, да за њ и за његова лажнога свеца православне земље освајају.{S} И још нам поклисар његов |
де у свој шатор, гунђајући: „Да не знам православне и племените родитеље ваше, рекао бих да сте |
рећно боримо за свете цркве његове и за православни народ његов!“ Клекнусмо сви и помолисмо се |
о шта су Агарјани, а зна шта су и ко су православни Срби.{S} По нашој људској памети право би б |
и пођоше полаганим кораком низ брдо, а правцем к једном ступу од дима и пламена, који се на ис |
раг, него хоће за нама!{S} Он га окреће правцем к Северу а Јабучило после два три корака окреће |
доиста напрезаше да окрене коња другим правцем. „Натраг, кад ти кажем!“</p> <p>Па у срдњи свој |
>„Ено је!“ рече Ристивор, па пружи руку правцем к Југоистоку. „Ето гледај само право по мојој р |
и, молим те, дедо, погледај само у овом правцу!{S} Зар не видиш како се светлуца крст као да је |
с друге стране око Ристивора, узалуд по правцу руке његове напрезаше своје старачке очи да прод |
p>Ристивор и Иван отпратише кнеза до на праг од његове собе на првоме спрату од Нове Куле.{S} Т |
е онда диже и пође опет у ходник.{S} Са прага се окрену још једном према Ристивору, гледаше га |
авим гласом поп Каритон не ступајући са прага у дворану. „Ја ето ударах два пута у звоно, а ви |
ном ланцу на грудима.{S} Уставила се на прагу.{S} Од ње падаше танак прамен плаве светлости на |
дговори Иван; „него видех га како се на прагу поче крстити и клањати, те ја но њему прекрстих с |
отворише широм врата на дворишту, и на прагу се указа висока и крупна једна људина, широкога л |
рло и угуши глас, јер се у томе часу на прагу од њихове собе јави прилика једне високе, сувоњав |
ицу срди!“ прихвати поп Каритон спустив празан пехар на трпезу.</p> <p>„Мари ти он да л’ се и т |
— пуна извезених белих тканина, и опет празна јер у њој не бејаше чеда.{S} Испред <pb n="26" / |
сина.{S} Погледа празну постељу његову, празни сто његов.{S} Погледа на гусле његове што лежаху |
д да насипљу пехаре вином, да не остају празни.</p> <p>„Да ли ти рече Ристивор,“ питаше кнез <p |
кан хоће да смо му сви прикумци; док ми празнисмо пехаре други ухватише Славу Крилатицу!{S} Е н |
но тамо видите, и у којој му је стајало празнично војводско одело.{S} Па онда ми заповеди да за |
S} И старо и младо похитало је у чистом празничном руху, да пожеле срећан пут староме кнезу и р |
ељад дворска, и млада и стара, све то у празничном руху.{S} Било је дивно погледати како се сја |
дворане.{S} Све јој сад тако страховито празно и пусто и чисто ледено изгледаше!</p> <p>Отиде у |
<p>Отиде у конат свога сина.{S} Погледа празну постељу његову, празни сто његов.{S} Погледа на |
вила се на прагу.{S} Од ње падаше танак прамен плаве светлости на Ристивора, који сад мирно леж |
што је неко време у манастирској кујњи прао карлице и котлове, па се својима хвалио како тобож |
јер напољу удари негде гром са страшном праском и трештањем, а киша се спусти као да је неко ка |
уга, тебе и послушао; али кога ће он да прати у Орлово ако ја не усхтем без тебе у Орлово?!“</p |
је срећан пут, нека вас Божји благослов прати, и нека вам је свети Јован свагда на помоћи!“</p> |
ђи у име Божје, и нека те мој благослов прати а Кнежев нек те дочека!“ И отиде Голубан.{S} Оста |
момчадије која отрча за војском, да је прати док се не уморе, сав онај други свет оста као уко |
реће јуначке — која, нека да Бог, да те прати на сваком твоме кораку — смилуј се па ми пусти си |
о к вратницама некаки коњаник, сам, без пратилаца!“</p> <p>„Потеци с момцима ка главним вратима |
онда ја окат да идем у слепце, а да не пратим таквог господара!“</p> <p>„Та већ све ми је једн |
ник, и довео сам ти моје војнике, да те пратимо на војну.{S} Али могу ја овога часа да викнем м |
зданом управљању коњима.{S} Ристивор је пратио свога господара и дворио га на тој смотри, која |
ужаних војника, који ће кнеза на Косово пратити.{S} Кнезу беше мило, па га од радости у чело по |
в Град к мајци својој.{S} Ристиворе, да пратиш свога <pb n="193" /> младог господара, и да га ч |
него како ти се заповеда!{S} Ти ћеш да пратиш кнежевића ево одавде од овога грма па до у Орлов |
сусрете га војник из чете кнеза Вукана, праћен сад и Ристивором, па рече кнезу Градоју да га кн |
врсто корачајући упути право к војводи, праћен само својим младим унуком.</p> <p>Дошав пред вој |
трпљиво, па је <pb n="49" /> најпосле — праћен Боривојем и попом Каритоном — изашао из двора и |
по одласку Кнеза Лазара, појахао коња и праћен својом свитом одјездио пут Косова.{S} Оста на дв |
д народ опази да војвода, кнез Градоје, праћени неколицином властеле и слугу, журним кораком пр |
сијом!{S} Путник је, сухо му је грло од прашине!“</p> <p>„Казуј прво, како је Господин Кнез и г |
мо, тако ти славе!{S} Ево овде вина, да прашину збрише и умор растера!“</p> <p>Војвода се не да |
дајте Ристивору чутуру вина, нека спере прашину са грла!“</p> <p>„Хвала теби, господине војводо |
да се он не умеша, би ти сад већ брисао прашину по тим плочама!“</p> <p>„Добро, добро, кнеже!“ |
али да не жели излазити преда њ,јер је прашњав и уморан.</p> <p>„Како?....{S} Из Крушевца?!“ п |
шеном Јабучилу Ристивор, и сам знојав и прашњав.{S} Не одјахујући од коња, скиде клобук, поклон |
к Миросаву и Витомиру па, у знак да им прашта, пољуби се с њима.</p> <p>Изиђоше сви весели и р |
раћо моја, војници <pb n="159" /> моји, праштајте мени злосрећном војводи вашем!“</p> <p>„Нека |
ег до најнижег молим не куните ме, него праштајте.{S} Кнезове и властелу моју молим да се мојој |
p> <p>За све време док војска пролажаше праштајући војводу, кнез Градоје стајаше гологлав и са |
теби, добри наш Ристиворе, немам шта да праштам, него опрости ти мени!</p> <p>„Сад још једно, д |
доказ да ми војводи нашем од свега срца праштамо — све кад би и била истина да се он о нас огре |
како ти од свега срца ми овде на земљи праштамо, добри наш војводо!“ рече свечано стари кнез Г |
ог да те прости, војводо, као што ти ми праштамо!“</p> <p>Прво млади Боривоје проведе Орловићев |
за сваки преки чин!“ „Немам ја шта теби праштати, мили господару!“ рекох ја; „нема душевнијег ч |
че:</p> <p>„Сине мој, нека ти је сретна прва твоја војна!{S} Нека су ти свагда Бог и Свети Јова |
сно, и лево и десно, док се не распршта прва чета као плева коју је вихор дохватио.</p> <p>У то |
римам тога старешинства.{S} Моја вам је прва заповест: да похитамо да на Косово изиђемо!{S} Ако |
зеленој косини на којој се три Србина и прва чета од седам Турака сусретаху.</p> <p>Кад већ сти |
ћ на трећем коњу, јер <pb n="146" /> му прва два падоше под ранама — полете са својим дворским |
ске куће Орловића.{S} Народ прича да је прве темеље и прву кулу од тога двора још цар Тројан са |
су му ране!“</p> <p>„Нека су ти сретне прве ране, синко!{S} Колико их имаш?“ питаше старац.</p |
ни двородржица Голубан.{S} Оста само до прве зоре иза оне којом је Југовић одјездио.{S} По вече |
нез Лазар изиђе са својим оклопницима у прве редове.{S} Његово око, његов глас, његов мач, њего |
ски и нераздвајани јездити ка Косову, а првенац једнога од најславнијих домова у Хришћанској зе |
јавише народу на пољу пред дворем да је првенац војводин добно на крштењу име земље Господара, |
жеља да видиш какво ће славно име твој првенац на крштењу да добије.{S} Нико ти за ту жељу зам |
ама.{S} У Недељу, ако Бог да, крстићемо првенца сина, кога ми је Бог поклонио.{S} Ако у томе ст |
ере.</p> <p>Хтеде прво да иде да дарује првенче младога војводе, али дадиље не дадоше ни њему н |
и кнез Градоје беше силно раздраган.{S} Први он од властеле поче да помаже духовницима, да им п |
ом погодимо!{S} Ако ме обориш или се ја први уморим, не тражим да ме шаљеш на Косово; ако те об |
три крока истрча уза степенице горе на први кат.</p> <p>Ту у ходнику иђаше му у сретање млада |
подножју велике степенице која води на први кат, рече свити својој да сваки може ићи или у сво |
би.</p> <p>Сама отиде уза степеницу на први кат.{S} Полагано пролажаше кроз ходнике и кроз вел |
ији око ње — пуној босиока — и коју сад први сунчани зраци обасјаше.{S} Застадоше, да се у оном |
није“, онда он полагано и свечано приђе први ка ковчегу у коме мртав војвода лежаше.{S} Прекрст |
бити!{S} Господин Кнез као обично дође први на јутрење.{S} Бејах и ја у свити његовој.{S} Тек |
д сва тројица да броје.{S} Боривој беше први да викне: „Равно педесет!“</p> <p>„И јесте управ п |
тај град звао Голубац, као што су се и први српски властели, који њиме завладаше, звали Голубо |
ави он своје причање. „Наша војска одби први, па други, па и трећи напад непријатеља.{S} Сунце |
војвода, „него који су овде напољу били први нападачи?“</p> <p>„Тек ја дођох из двора међу свој |
аљеш на Косово; ако те оборим или се ти први умориш, онда поштено да останеш на двору а место с |
ер као Господар Србадије и треба да сам први на бојиште, последњи са бојишта!“</p> <p>„А!“ заје |
ош данас Господину Кнезу на Косову, као први део твоје војске!“</p> <p>„Што ли се теби толико х |
ољуби, говорећи:</p> <p>„Добро ми дошао први пут у наш двор! <pb n="80" /> ....{S} Нека Бог да, |
јводо, да смо на Сабору о Светоме Ђурђу први његов позив одбили.{S} И знаш, војводо, како вас о |
осподине војводо,“ настави Ристивор, — „први гласови, на које наиђосмо, казиваху о великој и сл |
а их раздвоје.</p> <p>Кнез Градоје виде првим погледом шта се учинило па задовољан викну својим |
загреју под јаким зрацима сунца; и тим првим и последњим зрачним загрљајем опростише се нежно |
/> оружане миротворце нешто опасности у првим тренуцима.{S} По више њих имало је да одбија удар |
а овлажи грло, и онда поче:</p> <p>„Већ првих дана по моме доласку у Крушевац опазим ја да нам |
и на нашу цркву?!{S} Ево да вам кажем: прво, зато што се — тобож од страха од Агарјана и њихов |
?!“ питаше кнез Вукан.</p> <p>„Ево што: прво Господин Кнез нас је позвао да се сви око њега иск |
цареву друму наишли на чудне гласе!{S} Прво, крчмар и крчмарица причају да је прошле ноћи, так |
ко Ристиворе, ево ти моје заповести:{S} Прво одведи властелина војводина и милога госта нашег у |
молитву мене грешнога!{S} И ево чуј:{S} Прво ти се молим за све моје: молим те за мога унука, и |
о мило.{S} И с тога ја велим да је сада прво на реду да се договоримо шта је право и паметно да |
те што се огрешише о вас, само ето нека прво опросте један другом, и нека пруже руке један друг |
Бог да!{S} Спремао се да весело дочека прво чедо којим сад већ сваким даном очекује да га госп |
пу, па да се договоримо о ономе што сад прво стоји на реду!“</p> <p>Она бојазна старога кнеза, |
ремена пре дворске вечере.</p> <p>Хтеде прво да иде да дарује првенче младога војводе, али дади |
овек као и сваки други човек, и мени је прво да чувам моје име и част мога дома!“</p> <p>„Ти си |
а једном на збору Србадије памет заузме прво место, а срце друго!{S} Ако паметно и хладно разми |
и што брже можеш; кад стигнеш у Двориње прво иди двордржици Рајку; кажи му да моју књигу не пре |
етири стотине није много!{S} Него да се прво сад прихватимо мало хлеба!“</p> <p>Седоше опет под |
его што му је коњ који га носи!{S} Кити прво коња па онда себе!“</p> <p>Сељацима, који онде у г |
де пити него навали на њ:</p> <p>„Казуј прво, синовче, како је Господин Кнез и где је?“</p> <p> |
о му је грло од прашине!“</p> <p>„Казуј прво, како је Господин Кнез и где је?“ понављаше старац |
и њему!{S} Нико није хтео да верује оно прво, а није <pb n="137" /> лако било поверовати ни оно |
војвода опрема и да ће по своме обичају прво у придворну црквицу на јутрењу, куда су духовници |
} Не хте се с њиме љубити у лице док му прво руку не пољуби.</p> <p>Војвода га посади између се |
ојводо, као што ти ми праштамо!“</p> <p>Прво млади Боривоје проведе Орловићеве људе.{S} Ристиво |
неже Добромире!“ узе реч кнез Градоје. „Прво зато, што нас је наш Господин Кнез Лазар позвао да |
м војводу какве има заповести за мене. „Прво“ рече војвода, „имам ја тебе да молим да ми опрост |
тив се некако окрепљен речју кнежевом. „Прво је дошао војводи под шатор ђак његов Ђурђе, донео |
е искрено излетање Винково у прошлост. „Прво је добро што ти је у Крушевцу и мало и велико, и м |
искупише, узе реч кнез Градоје:</p> <p>„Прво што имамо да свршимо то је да испунимо последњу же |
ира; у трећем тренутку дохватно је оног првог око паса, издигао га у вис па га бацио као врећу |
колике слуге жураху се и тамо и амо.{S} Првога који дође на дохват староме кнезу овај устави да |
тао с развијеном заставом према средини првога реда а испред њега.{S} Оштрим погледом прелете к |
м.{S} Мало испред њега, под сунцем а до првога везаног снопа на њиви, колевка од шимширова дрве |
д господе не бејаше ни пред двором ни у првој великој авлији дворској.{S} Неколике слуге жураху |
амо једну ноћ у двору у Крушевцу, па је првом зором која је осванула, по одласку Кнеза Лазара, |
аника, па пође полагано у корак за оном првом.{S} И тек да је и она одмакла била за стотину кор |
тише кнеза до на праг од његове собе на првоме спрату од Нове Куле.{S} Ту им старац пружи десни |
оспођа Манда оста са сином у дворани на првоме кату.</p> </div> <pb n="23" /> <div type="chapte |
ар је мало три ране за једнога дечка, у првоме боју његову?!“ прихвати Санџак-Бег некако свечан |
редови коњаника који стојаху иза оних у првоме реду, развише у два крила и десно и лево, и пови |
ића.{S} Народ прича да је прве темеље и прву кулу од тога двора још цар Тројан сазидао и да се |
мени, што ћу уз тебе и с тобом да моју прву војну војујем!{S} Дедо, ако Бог да, нећу ни тебе н |
здраган млади Боривој! „Дело! ево добих прву рану!“</p> <p>„Нека ти је срећно, синко!{S} Нека т |
није, као да кнез погинуо није, као да, пре само два дана, није била велика и крвава јадна поги |
и здрава девојка.{S} Могу ти је сутра, пре но што се кренеш, показати.{S} Нисам веровао њену п |
на оној пољани папратовој према крчми, пре него што војвода стиже.{S} Не хте примити ни понуде |
не приличи!{S} Веруј ти мени, војводо, пре бих ја смео ући у олтар, да се пружим по часној трп |
на врата могло гледати.{S} До мало час, пре него што Иван склопи очи на оне слатке снове, влада |
га, има већ по више дана на Косову!{S} Пре него ће се кренути, изађох преда њ, да му руку пољу |
коју је један игуман од рода Орловићева пре стотину година донео из Свете Горе.</p> <p>Ристивор |
него чисти и добри!{S} Кажу, брате, да пре него што ће неко од господе овога двора да умре ил’ |
дому има већ двеста година, али бих ја пре и мога милога кума Вукана пустио да отиде, само да |
о ми на време, ако Бог да, и много дана пре битке, <hi>ако</hi> битке и буде било!{S} Ниси био |
а сам је стигао у двор по доста времена пре дворске вечере.</p> <p>Хтеде прво да иде да дарује |
<p>Била је то и богата кућа.{S} Још од пре <pb n="2" /> сто година у планини Голубињу, која је |
иве печате.{S} Сам кнез Градоје, кад је пре педесет година наследио свога оца, подигао је две в |
радојев, кнез Милан Орловић, погинуо је пре две године у славној бици на Плочнику, допринев зна |
а, као да се труди да се сети где их је пре једном приликом видео.{S} И још опазише како прстим |
тамо каква опасност, да се бој отпочне пре него што се сва српска војска искупи.{S} Мислиш ли |
онима по гробовима: „Благо вама што сте пре ових страданија и невоља помрли!“ Па, брате, кад ве |
а други и опет натраг, огледајући ко ће пре кога о патос да тресне.{S} И кроз све напоре једнак |
есмама?{S} Ти знаш да моба може да ради пре и без бела хлеба и без рујна вина, а не може без ве |
о не стиже, сам себи смрт задао.{S} Али пре него к томе приступимо хоћу да вам предложим <pb n= |
и коме очи севаху гневом. „И још много пре може он да буде без тебе, коме је некаква дуждева к |
Боjи се, вели, неће моћи да стигне амо пре Видовдана!“</p> <p>„Ништа то, војводо!“ рече кнез Г |
а!{S} Иди, брате, с милим Богом!{S} Што пре тамо стигнеш пре ћеш се уверити да цар Лазо може да |
двора и пошао му у сретање, само да што пре чује шта је и како је.{S} Па чим му се Ристивор при |
„Да похитамо брзим кроком, не би ли што пре стигли староме кнезу на Цареву Громаду!{S} Ристивор |
незу и нашој браћи на Косову стигли што пре; а кнез Будисав нека дође за нама, па кад стигне!“< |
рече ми: „Гледај, синко, да стигнеш што пре можеш, и да доведеш војске што више можеш.{S} Ја ве |
јци Божјој, дете моје, што стиже у двор пре овог чуда и покора напољу!“ говораше госпођа Манда, |
и развој гнева кнежева. „Све вас ја бих пре пустио да оставите овај двор уочи крштења мога сина |
с милим Богом!{S} Што пре тамо стигнеш пре ћеш се уверити да цар Лазо може да буде без све ове |
нац од белих и румених ружа.</p> <p>Још пре него што почеше делити цвеће и китити војнике и њих |
је то било?“ питаше кнез Ивана.</p> <p>Пре него што Иван могаше уста да отвори, Ристивор узе д |
лад један властелин, по имену Витомир. „Пре пет година путовах у Дубровник, да дигнем поклад мо |
тихо, а очевидно дубоко ганут.</p> <p>„Пре него ће издахнути,“ настављаше Санџак-Бег своје при |
з душе.{S} Нико од нас не ће ништа теби пребацити, јер сви смо подједнако пред Господином Кнезо |
кнез баш у тренутку у коме се његов мач преби ударцем о криву једну сабљу која склизну те га об |
га овде у овоме мрачном куту од шатора пребијен на двоје на троје!“ рече кнез Гојко.</p> <p>У |
</p> <p>И рекав то војвода Радич, блед, преблед, оборив опет главу на прса, са затвореним трепа |
S} Ох, мој Ристиворе!“ промуца Боривој, пребледе као крпа и паде с коња као мртав.</p> <p>Многи |
путаху нешто на ухо војводи.{S} Он мало пребледе и преста појати.{S} Али ипак мирно дочека да с |
ка једна жена у китњастом шареном руху; пребледела у лицу, с разбарушеном русом косом, подигла |
це би јој се стегло, сва би задрхтала и пребледела.{S} Чинило јој се да та једва чујна тутњава |
p>„Стан’те, господо!“ викну војвода сав пребледео. „Стан’те, господо, и не вређајте српску земљ |
, спусти се на колена, загледа се у оно пребледо младо лице од тако велике лепоте; гледаше га; |
дружини:</p> <p>„Ходите, помозите ми да пребројимо шаторове турске, не би ли сигурније рачун ух |
е могаше ни једна реч да се преко усана превали.{S} Беше то чета онемелих јунака.</p> </div> <d |
к, па коначно поклонити.{S} Али тек што превали подне, пронесе се глас да је на левом крилу нек |
као грешник који ето преко усана својих превали признавање тешког једног греха!</p> <p>„О, наша |
C4.7"> <head>VII</head> <p>Већ је подне превалило, а турска војска једног Санџак-бега још једна |
у радост његову, тек је сутра дан подне превалило било, а Ристивор долете на коњу да јави: да ј |
клао!“</p> <p>Тек је старац преко усана превалио име „Станко“, а Манда једним кроком дође до ње |
Ристиворово лукавство.{S} Али мене неће преварити! <pb n="179" /> Натраг!“ викну он, што га грл |
шавамо на твоје молбе.{S} Уздајући се у превелику милост Божју свршићемо ето опело над нашим мр |
истивор скочи на ноге, протре мало очи, преви се и дубоко поклони кнезу па смерно рече:</p> <p> |
а час стресаше се као да је у грозници, превлачаше руком преко чела бришући хладан зној и дисаш |
агледа се опет у бледо лице мртваца.{S} Превлачаше неколико пута својом руком преко његова чела |
кнеже,“ пресече га поп Каритон, па мало преврну закрвављене очи своје, — „и ако смо другови од |
бојица били, њихове би се кости у гробу преврнуле, кад би се ви због будаласте једне заваде вра |
на живу жеравицу бацају не би л’ вером преврнуо.{S} Тако је то, мој попе Каритоне!“ .</p> <p>„ |
на — а то је ево сад десет година — све преврнути, и да ће они што остану живи говорити онима п |
а шатора; отворише и ону велику скрињу, преврнуше све што у њој беше смештено и не нађоше ништа |
вакоме ко само чита молитве, метанише и преврће бројанице, не би за све њих било места у свих с |
коме живимо, кад се све око нас врти и преврће како никада до сада, зар је чудо што се и наша |
ет мога деда, те да му се кости у гробу преврћу, и да из гроба мене куне!“</p> <p>„Ма, господар |
стивор својим коњем кроз џбуње и шибље, прегази поток, окрену копље своје наопако, да сељани, ч |
Косову!{S} Слушај, синко Ристиворе!{S} Прегази поток, пожури се међу жетеоце, кажи им: била се |
ла спуштати, Војвода Радич истом бејаше прегазио једну притоку Ибра с војском својом, па се на |
а репа.</p> <p>Старац најпре узе сам да прегледа како је сваки коњ оседлан, и нареди да Ристиво |
а Косово.</p> <p>У Уторак је стари кнез прегледао сам сваког свог војника, загледао у оштрицу с |
.{S} Ево ћемо данас и сутра сви заједно прегледати оружје и опрему у оне војске што је већ с на |
непобусаног гробља на Косову, ја се без преговора примам тога старешинства.{S} Моја вам је прва |
ошеви опет на глас причаху, да Вук води преговоре с царем Муратом да му преда српску војску и с |
Кад не бих мислио да нам је вино мозак прегрејало, мислио бих да сте бесни и махнити, и молио |
луга!{S} Много сте ми пута поклањали по прегрш сребрних динара или по који Млетачки цекин, а и |
трајало, па из великог зеленог шатора, пред којим високо копље с коњским реповима побијено беш |
јутром онога дана у који нам ти, кнеже, пред вече стиже.{S} Објаснио сам ја то све сам и обећао |
ко ока склопити нисам могла.{S} Јутрос, пред саму зору, мало задремах, и тада снивах сан који Б |
адили, како мало што се у самоме двору, пред очима кнежевим, мачевима не исекоше, како је по њи |
зида стајала је некаква велика икона, а пред њом је горело кандило, које несигурном и танком св |
лавноме овом дому наследника!“</p> <p>А пред дворем на главноме уласку стојаше млади војвода Ра |
редише јер је један од најтежих грехова пред Богом, да човек сам себи живот одузме!“ прихвати и |
гово је дело — дело великог покајништва пред Богом и пред људима.{S} За мене је његово дело и ј |
аше у стопу за својим дедом — изведе га пред војводу и рече:</p> <p>„Ево ко ће се јуначки одази |
анко, ишао бих да га везана дотерам, да пред тебе падне — или бих га заклао!“</p> <p>Тек је ста |
истиворов.{S} Млади витез по дуго стаја пред њом нем и замишљен, и гледаше преда се као стидљив |
е и отвори очи,</p> <p>Од онога кандила пред иконом просипала се тиха и слаба светлост само по |
весели па тихо разговараху у гомилицама пред главном капијом од двора.{S} Многима је око срца н |
од уља које гораше у сребрним кандилима пред иконама у злато и драго камење окованим, беху иску |
уздано издајника покаже!{S} На три дана пред саму битку проносило се по војсци од уха до уха да |
, и устајао само да се спусти на колена пред иконом Спаситеља, и да се кроз сузе, а на глас, Бо |
а до уста, те се начини као жубор лишћа пред кишу, који одмах за тим пређе у гласно јецање и пл |
го нареди да се запали велика воштаница пред иконом Светога Јована Крститеља!{S} Молим те, ко т |
само својим младим унуком.</p> <p>Дошав пред војводу стари кнез га поздрави мачем па стојећи по |
м растанку преклињао све да се бар овде пред лицем непријатеља држе сложно као права браћа!{S} |
готов!“ И није дуго потрајало па изиђе пред шатор, предаде запечаћену књигу Ивану и рече му: „ |
и кнез па <pb n="112" /> гологлав приђе пред шатор.{S} Погледа мало по небу, те на једну те на |
ога ено тамо у кошари спава — кад стиже пред крчму овај властелин, рањен у бутину стрелом, а по |
слику!“ настави Санџак-Бег поднесав је пред очи старога кнеза. „Нађосмо је о врату а испод сви |
тким речима!{S} Властелин Витомир ми је пред вама свима нанео срамоту, која се само мојом ил’ њ |
ља трептаху у даљини.{S} Још је дивније пред вечерњи сутон ранога лета седети на тераси, гледат |
ину горко завадише, и што ено сад стоје пред мојим шатором.{S} Отвори им очи да прогледају, оза |
ку и нудио му да му од своје драге воље пред српском господом уступи престо српски, само ако он |
ија, кад год га пут нанесе онуда, стане пред оним гробовима, и у знак свога поштовања положи ма |
} Рачунао је да са својим људима стигне пред вече истога дана на бориште код војводина двора, д |
вити његовој.{S} Тек што исцелива иконе пред олтарем и уђе у свој сто а допаде задуван и блед, |
анула.</p> <p>Гомила Турака искупила се пред зеленим шатором Санџак-Беговим и око њега.{S} Насл |
на други.{S} Тек у неко доба устави се пред Ристивором, па поче да му оштро говори:</p> <p>„Јо |
два млада властелина.{S} Рече им да ће пред шатором наћи воде да се умију, али нека не улазе п |
као да се боји да га не разбуди, клече пред њега, подиже лице к икони и обе руке у вис, као да |
осподе, која сва бледа и тужна, стојаше пред шатором војводиним.{S} Стари Некудим и млади ђак Ђ |
пред шатор на видело!“</p> <p>И изиђоше пред шатор.{S} Беше сад већ у велико свануло, се видело |
аца и чудотвораца, и зар око светаца, и пред иконама, да читава војска од калуђера и дан и ноћ |
Она црква тамо сад је два пута света и пред небом и на земљи!{S} Ми гледамо одавде цркву, у ко |
стави:</p> <p>„Испадосмо сви из цркве и пред цркву.{S} Кнез се три пута прекрсти па се вину сво |
— дело великог покајништва пред Богом и пред људима.{S} За мене је његово дело и јуначно и побо |
смо подједнако пред Господином Кнезом и пред Богом криви!“</p> <p>„Господо!“ рече војвода подиг |
но од огњишта стојаху — као оно у цркви пред олтарем — велики гвоздени светњаци, исковани мајст |
и самог Видовдана бејах опет на старажи пред великим шатором Господина Кнеза.{S} Све наше главн |
о сам често у свити његовој и на стражи пред царским шатором његовим!{S} Јадан, добри наш Кнез! |
оња оседлана.{S} Нађоше кнеза где стоји пред грмом,а загледао се био у шаторове турске на оној |
не хте отварати.{S} Манда оста стојећки пред старцем, брижно погледаше кроз уске прозоре на црн |
ем ни пред Свету Мајку Божју, а камо ли пред Господа Бога.{S} Чини ми се да би ме њихова светињ |
р да јавим.{S} Војвода клечаше на земљи пред скрињом и при светлости од оне жуте воштанице писа |
рано.{S} Никога од господе не бејаше ни пред двором ни у првој великој авлији дворској.{S} Неко |
шта ћу ја?{S} Ти знаш да ја не смем ни пред Свету Мајку Божју, а камо ли пред Господа Бога.{S} |
Ристивор.{S} Гологлав дубоко се поклони пред старцем, па, савив руке на прса с погнутом главом, |
писмо војводи.</p> <p>Војвода га отвори пред свом господом својом и гласно га прочита:</p> <p>„ |
ну турском.{S} Лепо се могло распознати пред великим једним зеленим шатором у земљу побијено ви |
да их — онако клањајући им се и ширећи пред њима крила своја — преклињаху да ни по што голубињ |
>И један и други, као да су грешни ђаци пред строгим учитељем, погнуше главе па учинише како им |
а се одатле сва војска крене у Четвртак пред вече или у Петак у јутру, па да најдаље у Суботу п |
990_C2.1"> <head>I</head> <p>У Четвртак пред пече са једнога виса кнез Градоје показа своме уну |
</p> <p>Испаде кнез Градоје с Боривојем пред шатор и чуше доиста жагор велики и запомагање.</p> |
ад војвода Радич стиже са свитом својом пред малену крчму код Цареве Громаде. </p> <pb n="135" |
јих невоља на дому не стигнем на Косово пред Видови Дан.{S} Онако добар и милостив, какав је ув |
гли да војском овом заповедају.{S} Него пред оним непобусаним гробом његовим, и на догледу непо |
вори баш теби говори!</p> <p>Сниско, до пред саме ноге његове, гори у сребрној шкољци кандило, |
ри има.{S} Да одморимо и себе и коње до пред зору!“</p> <p>Тако и учинише.{S} Одседлаше и распа |
теби пребацити, јер сви смо подједнако пред Господином Кнезом и пред Богом криви!“</p> <p>„Гос |
чмарица причају да је прошле ноћи, тако пред поноћ, прошла онуда повелика чета Босанских коњани |
ала, Ристивор испаде, поклони се дубоко пред старцем, па рече:</p> <p>„Дворанин војводе Радича, |
други народ који ништа не виде шта тамо пред двором бива, али не могаше одолети срцу, да не одј |
а овде доста светлости, него да изиђемо пред шатор на видело!“</p> <p>И изиђоше пред шатор.{S} |
и царска властела, и господа обнажујемо пред нашим сељанима, јер ће видети да нисмо змајеви нег |
:{S} Нисмо ми овде на бојишту, нити смо пред непријатељем па да ћутећки примамо заповести твоје |
другим ни реч да прозборе.</p> <p>Рано пред зору устаде стари кнез па <pb n="112" /> гологлав |
у перчин, намаче петрахиљ, приђе смерно пред велику икону великога свеца; метаниса три пута и у |
нађе ведрицу воде, коју му је Ристифор пред шатором оставио; прекрсти се и уми се.{S} Вратив с |
p>„Нека би ти наш Господин Кнез на небу пред лицем Господа Бога опростио, како ти од свега срца |
гну на збориште код мога двора у Недељу пред Видов Дан, добро је.{S} И ето ти препис од књиге Г |
ву листину; „Војводо, да ми се у Недељу пред Видов Дан лично јавиш на Косову.{S} Да доведеш хиљ |
аповедио да стигнемо на Косово у Недељу пред Видов Дан?!“</p> <p>„Јесте, заповедио је да стигне |
би ли се сви тамо искупили до у Недељу пред Видов Дан.{S} Поручи свима да их молим и преклињем |
викну кнезовима и властели који на пољу пред шатором стојаху сабијени у једну од препасти занем |
јајно.{S} И кад објавише народу на пољу пред дворем да је првенац војводин добно на крштењу име |
8990_C2.3"> <head>III</head> <p>На пољу пред двором свет је био тако весео и раздраган вином, п |
.</p> <p>Кад већ наиђоше на саму пољану пред дворем, покидаше се кола, те и мушко и женско, и с |
у Петак у јутру, па да најдаље у Суботу пред вече стигне на Косово.</p> <p>У Уторак је стари кн |
че он упорно, „Нисмо ми овде на бојишту пред непријатељем, <pb n="109" /> да ја не муцајући слу |
Сутра дан, у Среду, раном зором стизаху пред двор кнежев гомиле сељака и сељанака из свих села |
м право к њему под шатор дођеш.“ Стигох пред шатор баш, како вам Некудим каза, кад се Иван крен |
ранога јутра па до после подне.</p> <p>Пред вече тога истога дана Ристивор се био наслонио на |
екрсти три пута и поклони му се.</p> <p>Пред самим огњиштем била је омања једна трпеза од белог |
ти, или ћете се овде под овим шатором а преда мном мачевима борити док један од вас не падне мр |
таја пред њом нем и замишљен, и гледаше преда се као стидљива девојка.{S} Најпосле подиже главу |
је састави веђе, намршти чело и гледаше преда се застиђен, а образе му пламенови обузеше.</p> < |
ати у очи госпође кнегиње, него гледаше преда се, као грешник који ето преко усана својих прева |
" /> Градоја.{S} Дворске слуге изнесоше преда њ свакојаке ђаконије, и дадоше му пехар вина.{S} |
стигао у двор, али да не жели излазити преда њ,јер је прашњав и уморан.</p> <p>„Како?....{S} И |
један!“ потврђиваше Ристивор гледајући преда се, и ниско погнут као да на својим плећима носи |
добри гласи стићи не ће, онда нека јој преда ову књигу!““ Тек се Иван вијну коњу у седло, а ст |
ук води преговоре с царем Муратом да му преда српску војску и српскога цара, само ако се иза то |
сову!{S} Пре него ће се кренути, изађох преда њ, да му руку пољубим и да га молим да ми опрости |
га господара!“ рече Санџак-Бег. „жив се предавао није, пао је покривен грдним ранама!“</p> <p>„ |
ије дуго потрајало па изиђе пред шатор, предаде запечаћену књигу Ивану и рече му: „„Добри мој с |
о ли деду треба његов клобук, али му га предаде.</p> <p>„Ти још ниси био на војни,“ настави ста |
епо извезене, торбице по велико писмо и предаде га кнезу.</p> <p>Прихватив писмо у своје руке с |
освете смрт свога цара, па му онда тело предадоше калуђерима Грачанице, да га у њиховој цркви с |
са истинским дивљењем и жаљењем, да се предаду.</p> <p>„Јеси ли ми, господару, још у животу!?“ |
ли буде Божја воља да погинем, онда јој предај мој поклон, а не помињи јој моје име!“</p> <p>Кн |
рдржици Рајку; кажи му да моју књигу не предаје одмах госпођи, него нека јој најпре каже, како |
се, не гините лудо!“</p> <p>„Коме да се предајемо?“ викаше старац. „Зар вама, који не смедосте |
о се предајите!“</p> <p>„Само душе наше предајемо Богу нашем!{S} Вама, погана веро Агарјанска, |
и ми били српски јунаци, да вам се живи предајемо?!“ одговараше стари кнез, па се мачем, који м |
е се, људи!{S} Видимо, јесте јунаци!{S} Предајите се нама јунацима, који смо пријатељи јунака!{ |
ро и срдито Турчин. „Не будал’-те но се предајите!“</p> <p>„Само душе наше предајемо Богу нашем |
јунацима, који смо пријатељи јунака!{S} Предајте, се, море, не гините лудо!“ Тако довикиваху Ту |
/p> <p>„Предајте се, махните делије!{S} Предајте се, не гините лудо!“</p> <p>„Коме да се предај |
пкољена Турцима са свих страна,</p> <p>„Предајте се, људи!{S} Видимо, јесте јунаци!{S} Предајит |
у десници, викаше громогласно:</p> <p>„Предајте се, махните делије!{S} Предајте се, не гините |
које су ти твој отац и твој дед светло предали, које ти треба светло да очуваш!“</p> <p>У том |
ра ћу ти их било живе било мртве у руке предати, па како наредиш!“</p> <p>Војвода би једва доче |
ичуваш!{S} Ако се са Косова жив вратим, предаћеш ми га кад га потражио будем.{S} Ако ли буде Бо |
ладог господара, и да га чуваш, и да га предаш здрава у руке госпођи.{S} Појашите, децо, и нека |
пре него к томе приступимо хоћу да вам предложим <pb n="160" /> ово:{S} За доказ да ми војводи |
е преко мора у Караманију.{S} Ено му је предња војска данас на Константинову.{S} Не часи ни час |
а ли да ту поред воде заноће, кад му са предњих стража испред војске јавише, да се види коњаник |
ина.{S} Сада те молим, светла, велика и предобра моја госпођо: прими ово мало благо моје да га |
изиђе полагано и све као да се о нечему предомишља.</p> <p>На срећу наиђе у ходнику на кнежевић |
за нешто велико да молим!{S} Па се још предомишљам да ли није зазорно, да ли треба, и да ли см |
о веровао да се Бог не може ни за часак предомишљати коме да помогне, па је веровао <pb n="41" |
{S} Многи узеше причати свакојака чудна предсказања, која то унапред ван сваке сумње стављаху.{ |
ављаху.{S} Него за њих је најубедљивије предсказивање био бој орлова са ждраловима, коме су ско |
ло за њим и други, па и трећи са разних предстража, и јавише Кнезу нешто тихим шапатом.{S} Кнез |
ез Миросав хоће!“</p> <p>„Кад је тако,“ предузе војвода појачаним гласом и срдито да говори, „к |
емирују мирно почивање покојнога кнеза, пређе и на све његове другове, те се без разговора и бе |
убор лишћа пред кишу, који одмах за тим пређе у гласно јецање и плакање.{S} Намргоди се стари к |
ирајући где ће ногом да стане, Ристивор пређе преко средине од собе па се устави на самом уласк |
о босоноги и гологлави као покајници да пређемо Косовим пољем, да потражимо гроб Господина Кнез |
ратио?“ рече кнез па се насмехну с пуно презрења.</p> <p>„Е, па добро, ево да видимо!“ прихвати |
е чини да је тако!“ рече кнез Градоје с презривим осмехом, „мени се чини да није тако!{S} Наше |
шта“ рече кнез Градоје с пуно горчине и презривости, и узе по свом обичају шкргутати зубима.</p |
коња и десно и лево, па погледима пуним презривости погледаше у оне, који то тако јуначки виках |
а опрости за сваку преку реч и за сваки преки чин!“ „Немам ја шта теби праштати, мили господару |
ву молитву, крстећи се живо и скоро без прекида.{S} Ни кнез, па ни она два млада витеза, не раз |
викну му са зачеља војвода, „немој нам прекидати Гојка!“</p> <p>„Молим те, витешки војводо, са |
> <p>„Како то сад говориш, Ристиворе?!“ прекиде га готово срдитим гласом Боривој. „Чујеш, дедо! |
се разгневи.</p> <p>„Не пресуђујем ја!“ прекиде га кнез Миросав; „нит сам вредан, нит’ сам када |
<p>„Махни се ти сад тога, оче игумане!“ прекиде га оштро кнез Градоје. „У овом чудноватом време |
ти, синко, зелен да то зрело разумеш!“ прекиде га старац. „Душан не би постао цар, нити би гра |
д се будемо кретали....“ |</p> <p>Ту га прекиде гласни смех неколике господе.{S} Стари се кнез |
ар чињаше.</p> <p>Два пута или три пута прекиде се онај молитвени жубор, јер по пакосним сплетк |
рпском милостив буде!“</p> <p>Ту га сад прекиде гласно јецање у свити војводиној.{S} Неко од го |
е потраја, подуго док га сам рањеник не прекиде наставив своје причање:</p> <p>„Свима је тешко |
ај разговор, који поче да се води па се прекиде због велике узбуђености старчеве.</p> <p>„Све м |
гибији њихова цара...“</p> <p>И опет га прекидоше узвици од тешкања и срдње од стране господе. |
устезаше.{S} Знао је добро да поп неће прекинути прекрштање обичнога домаћега вина у малвасију |
слатку малвасију.{S} Не могу ја сад ово прекинути, нити се може после посао настављати.{S} Преч |
бољи ни ти!“ викну стари кнез коме већ прекипе, па шкргуташе зубима и пушташе да му ватра из о |
<pb n="131" /> нас кнез Градоје кумио и преклињао да се крећемо?!{S} Јес’, али војвода хоће да |
завађене, и свагда при сваком растанку преклињао све да се бар овде пред лицем непријатеља држ |
како вас одмах онда световах и мољах и преклињах, како своје синове и браћу своју, да се одмах |
им се и ширећи пред њима крила своја — преклињаху да ни по што голубињак не остављају!</p> <p> |
још неке војводе и кнезови; чух их како преклињаху Милоша да се врати Кнезу под шатор!{S} Милош |
кнеза Градоја, који, оседео у војнама, преклињаше нас све редом да не оклевамо?! »А што га ти |
Господар не сме да заповеда, него моли, преклиње и проклиње!{S} Еј мој Господине Кнеже, знам да |
вљен, и подиже у вис обе руке као да је преклиње. „Не, госпођо, ако Бога знаш!...{S} Како би та |
али те као Душанова узор јунака молим и преклињем: тако ти Светога Јована, твога крсног имена, |
идов Дан.{S} Поручи свима да их молим и преклињем да потруде своје господство још овај пут, кад |
не дижу.{S} Поручи свима да их молим и преклињем, да у што већем броју сложно, хитро и весело |
младој дворкињи Босиљки!{S} Него те још преклињем Богом и Светим Јованом, <pb n="59" /> не казу |
ти на тераси, гледати у шарени перивој, преко њега у зелено дрвље украј реке, и преко овога у п |
чистину, с које се видело како је тамо, преко потока Западу, пукла равнина застрвена зрелим кла |
ала да ти руку даде, само ако не буде — преко мога знања — коме другом срце своје дала!...{S} О |
ва горка сухота стегла беше јабучицу, а преко образа њихових котрљаху се сузе.{S} Мало за тим у |
кога се на коње ускакало, па се некуда преко беле калдрме од авлије упутила била.{S} Него Рист |
ше како неке дворкиње причају да је она преко своје воље доведена и привенчана за Милана Градој |
и где ће ногом да стане, Ристивор пређе преко средине од собе па се устави на самом уласку од о |
а се војска у Дринопољу скупља, да пође преко мора у Караманију.{S} Ено му је предња војска дан |
“</p> <p>Војвода му приђе, па се с њиме преко заставе и мача пољуби три пута говорећи уза то:</ |
али никоме не могаше ни једна реч да се преко усана превали.{S} Беше то чета онемелих јунака.</ |
преко њега у зелено дрвље украј реке, и преко овога у плаво небо, које се руменило на ивици где |
а?{S} Сед је као овца и биће да му је и преко осамдесет лета.{S} Кад му попови и ђакони исприча |
дао преко светих калуђера Хришћанских и преко хоџа муслуманских разгледати старе хрисовуље, и в |
е,“ рече војвода рањенику, „ако се ниси преко мере уморио, казуј нам даље све по реду, да чујем |
јаше за кнезом Градојем и четом његовом преко пољане па тихом једном узбрдицом на којој дуги ре |
као да је у грозници, превлачаше руком преко чела бришући хладан зној и дисаше тешко.</p> </di |
} Превлачаше неколико пута својом руком преко његова чела, као да га милује.</p> <p>„И опет, си |
ског престола.{S} Цар је, пишу они, дао преко светих калуђера Хришћанских и преко хоџа муслуман |
гледаше преда се, као грешник који ето преко усана својих превали признавање тешког једног гре |
ли бих га заклао!“</p> <p>Тек је старац преко усана превалио име „Станко“, а Манда једним кроко |
рихвати опет војвода гласом у коме благ прекор трепташе. „Нећемо ми ово два три дана, док не по |
аше поп са мало загушеним гласом у коме прекор трепташе.</p> <p>„Кад сам ти је ја кратио?“ рече |
о свечаним гласом, у коме је дрхтао тих прекор староме, са три ране незадовољноме кнезу. „Не би |
мљена војника; наређивао би, без икаква прекора да се из његове ризнице допуни опрема по каквог |
једно!{S} Тешко је мени да носим бреме прекора, које ето ви бацате један на другога, али које |
ти, постави стражу на њиховим вратима?“ прекораваше стари кнез свога војводу пошав с њиме у пољ |
људи да му је мозак недокуван?!“ срдито прекораваше кнез Ристивора, а овај се не даде пореметит |
по вас дан!“</p> <p>И почеше да падају прекори све оштрији и оштрији, и све крупнији и крупниј |
ама расплакане женскадије, и покушаваху прекорима да је уставе и умире.{S} Госпођа се Мандалена |
ате мој!{S} Што нас тако остави?{S} Што прекрати свој млађани живот, кал си могао часно да га п |
и преноћи, не би ли разговором ноћ мало прекратио.</p> <p>Леже сваки на своју постељу.{S} Измеђ |
сјурио, игуман се сав стресе од ужаса, прекрсти се од чуда, па, окренув се целоме ономе доиста |
S} Опрости нам!“</p> <p>И онда се диже, прекрсти се и намести свој калпак.{S} Лице му се чисто |
војвода Радич, скиде сребрни шлем свој, прекрсти се побожно, и чисто се сав стресе при помисли |
е да иступи, ваља да се окрене к свецу, прекрсти три пута и поклони му се.</p> <p>Пред самим ог |
ју му је Ристифор пред шатором оставио; прекрсти се и уми се.{S} Вратив се под шатор пробуди он |
аде на ноге, права и витка као јела.{S} Прекрсти се побожно три пута, и три пута целива слику И |
а сам се полагано спусти на колена.{S} Прекрсти се неколико пута.{S} Пружи се и паде на прсте |
ковчегу у коме мртав војвода лежаше.{S} Прекрсти се живо неколико пута, побожно и са светим стр |
рца!</p> <p>Пренерази се стари кнез.{S} Прекрсти се и рече у чуду: „Буди Бог с нама!{S} Какве б |
цркве и пред цркву.{S} Кнез се три пута прекрсти па се вину своме белом Лабуду у златно седло.{ |
трпезарији ући неће, а да се три пут не прекрсти и свецу не поклони!“</p> <p>Диже се млади влас |
“ рече у највећем чуду стари кнез па се прекрсти. „Е сад... шта ћемо сад?!“</p> <p>„Шта ћемо?!“ |
је слава Богу!“ рече кнез побожно па се прекрсти; „нека је слава Богу на добрим гласима а у доб |
тивор бејаше доиста уморан.{S} Без речи прекрсти се и прући по свом плашту.{S} И није дуго трај |
лем војводин и да се уз то сваки војник прекрсти и викне: „Бог да те прости, војводо, као што т |
/p> <p>Па се онда кнез три пута побожно прекрсти, промрмља некакву молитвицу, и скочи у седло к |
обуци окићени стари кнез викну:</p> <p>„Прекрстите се, децо моја, па, у име Божје, хајд’те у се |
у поче крстити и клањати, те ја но њему прекрстих се и поклоних се!“</p> <p>„E, па сад шта ћу ј |
n="27" /> младога властелина, — „да се прекрстиш три пута и поклониш нашем свецу, кад уђе у ов |
{S} Знао је добро да поп неће прекинути прекрштање обичнога домаћега вина у малвасију, и да ниј |
<p>Некудим сам уђе унутра, гологлав, с прекрштеним рукама, сав уплакан.</p> <p>„Знаш ли нам, с |
бити ако ми мој слуга опрости за сваку преку реч и за сваки преки чин!“ „Немам ја шта теби пра |
ва та лепота и милина онога луга, којим прелажаху, зло слагала са бољом, коју је стари витез у |
оплије озараваше.{S} И тај весели жагор прелажаше у гласни смех и у јасни кликот из девојачких |
сечини у потоку купа.{S} Слатко је било прелазити том свежом и мирисном хладовином.{S} И доиста |
ор>“ питаше кнез па брижним погледом прелеташе све кутове од шатора.</p> <p>„Твој слуга није |
реда а испред њега.{S} Оштрим погледом прелете кнез сваког свог војника, и онда, рекав нешто в |
ио над Косовом?{S} Зар то поље, које се прелива час у плаво а час у румено, није као патос од ш |
ило на плаве планине, па их пушта да се преливају на модру перунику.{S} Сунце се на Западу спуш |
роб Господина Кнеза, да га сузама нашим прелијемо, и уздасима нашим окадимо, да земљу око њега |
S} Подуго га гледаше — као да у мислима прелистава све листове Некудимове верне службе још од о |
метанија, и постови, па..... разуме се, према греху и прилози!“</p> <p>„Кад је тако,“ прихвати |
нешто мало загушеним гласом, „наравно, према греху требају и молитве, и метанија, и постови, п |
х жица, лежао је поред њене десне руке; према њој је висила на зиду у сребро окована чудотворна |
жу, на свога покојнога витешког оца.{S} Према своме деду имао је право страхопоштовање, не само |
вици једне полупрокрчене старе шуме.{S} Према тој шуми поље се полагано уздизаше к другој једно |
свога седишта, па у своме беломе руху а према растопљеноме злату и пурпуру којим небо на западу |
м опазити, да он право у тебе гледа, да према теби руку пружа, да хоће баш тебе да дохвати, и д |
ки Босиљки, и не подижући свога погледа према њену лицу, и не видећи како га она испод ока мило |
етлост са севера.</p> <p>Дугачка зидина према овој, а лево од огњишта, исписана је била сва вел |
„Да дивне зоре!“ рече Витомир, погледав према Истоку, који својим руменилом поче да гаси брилиј |
еш опростити Ристивору из милости своје према мени, опрости му за љубав Јабучилу!“</p> <p>И опе |
у о јабуци седла вишаше, и баци се њиме према Ристивору.</p> <p>Паде буздован на ледину само је |
звала Орловићима.{S} Кад гледалац стане према средини слике онда види десно од себе широко поље |
а, поцрнеле од препеке у пустињи, те се према њима она суха мрка тиквица за воду, што му виси о |
под облаке.</p> <p>Стари кнез се окрете према својој чети.{S} Ристивор по заповести коју је од |
о се био у шаторове турске на оној коси према њему.{S} У бледој светлости од свитања лепо се мо |
алене, него о јакости твоје сажаљивости према нама грешнима!“</p> <p>Старац прену иза сна и ско |
те, бабо, не помињи га!{S} Имај милости према љуби сина твога!{S} Не помињи име, које усне моје |
естрпељиво извијаху вратове погледајући према главној капији од двора.</p> <p>Тек најпосле ето |
ћи у земљу као да не сме да подигне очи према Грачаници, — узе да говори на глас:</p> <p>„Опрос |
ћ био разапео на оној пољани папратовој према крчми, пре него што војвода стиже.{S} Не хте прим |
да, а он сам стао с развијеном заставом према средини првога реда а испред њега.{S} Оштрим погл |
зите сад!“</p> <p>И војвода махну руком према вратима од трпезарије.</p> <p>Кнез Градоје се при |
одник.{S} Са прага се окрену још једном према Ристивору, гледаше га сва растужена, па се онда р |
омекшај им срце да осете да греше један према другоме, да се греше о добро име својих родитеља, |
вога господара, јер подиже главу високо према турском стану, рашири уздрхтале ноздрве, као да ж |
сусретаху.</p> <p>Кад већ стигоше једно према другом на својих двадесет корачаја, Турци се уста |
је, па искочи као помаман на чист патос према кнезу. „И само да се поштено <pb n="33" /> о једн |
} И нека теби за твоју господску милост према мени сиромаху, Бог на небесима велику милост покл |
белези!“ пресече кнез попа пружив руку према њему да га устави; па настави окренув се Ивану: „ |
<pb n="24" /> некога, пружио леву руку према себи а у напред, као да хоће да некога од оних, ш |
а чељад простре постељу за Ивана у куту према његовој постељи у једној по широкој соби при земљ |
ком од скрлатне кадифе на глави.</p> <p>Према старцу, и само три или четири корачаја од њега, с |
<head>IV</head> <p>Кнез Градоје не хте премештати свој шатор са места, где га је већ био разап |
адоше око мене да пијуцкају и да гласно премишљају.{S} Кад навалих да се <pb n="46" /> прихваћа |
“ питаше се рањени витез, па по кратком премишљању настави:</p> <p>„Испадосмо сви из цркве и пр |
>„Шта кажеш?!“ викну млади Витомир, сав пренеражен. „Ваљада нећеш рећи да сам ја Патарен?“</p> |
p>„Бог с тобом, снахо!“ рече старац сав пренеражен; — „како бих ја давао једној жени да ми чита |
а једним кроком дође до њега сва бледа, пренеражена, уздрхтала.{S} Клече поред њега, пољуби му |
едним ножем сјуреним усред срца!</p> <p>Пренерази се стари кнез.{S} Прекрсти се и рече у чуду: |
дскочило ни за два копља а од некуда се преносе глас да је цар турски погинуо од руке војводе М |
ни кнеза Богдана, ни кнеза Добромира да преноћи под једним од њихових шаторова, који с војводин |
ројахаше.{S} И још нареди да сва војска преноћи где ју је кнез Градоје већ сместио, а да неколи |
спи, мољаше Ристивора да у његовој соби преноћи, не би ли разговором ноћ мало прекратио.</p> <p |
и, војводо, што мислиш да сам вредан да преноћим у дворани у којој је наш велики и славни цар п |
ној кули, ону исту у којој је цар Душан преноћио кад оно идосте на Угре!“</p> <p>„Хвала теби, в |
рани у којој је наш велики и славни цар преноћио!“ рече кнез, „Не би се цар на те срдио што ми |
славе ти, друкчије!{S} Него ето ћеш да преноћиш на постељи, на којој је Душан једну ноћ проспа |
, који ће њега и његову чету одвести на преноћиште ако је какво за њих одређено.</p> <p>„Имају |
сти према нама грешнима!“</p> <p>Старац прену иза сна и скочи живо на ноге.{S} Загледа се за не |
најпосле поче да запиње, па да застаје; пренуо би чисто застиђен па наставио, али настављао све |
асно и дубоко.{S} Па би онда опет духом пренуо и кликнуо својима: „Држ’те се јуначки, децо моја |
Орлова Града изгледали су као да су се преобукли у чисто рухо од свежег зеленила, и да чекају |
олим те!“ рече збуњен Ристивор, који се препаде видев да му се господар од збиље наљутио.</p> < |
огао да погледа у свеца а да се мало не препадне.{S} У сухој, каменитој пустињи стоји он, висок |
а, па, окренув се целоме ономе доиста у препаст и жалост порушеноме збору господе, рече:</p> <p |
теље на велики сто поред ње.{S} На моју препаст, чисто и јасно угледах цара како седи у томе ст |
ред шатором стојаху сабијени у једну од препасти занемелу гомилу.</p> <p>„Зар не видите,“ наста |
ена, и голе ноге од колена, поцрнеле од препеке у пустињи, те се према њима она суха мрка тикви |
д Господина нам Кнеза Лазара.{S} Ево ти препис од ње па види шта пише.{S} Ја знадем Господин кн |
у пред Видов Дан, добро је.{S} И ето ти препис од књиге Господина Кнеза.{S} И од Бога ти здрављ |
пом црном брадом, дугом косом, образима препланулим од сунца, црним очима из којих муње севаху, |
оток, којега обале беху обрасле у густи преплет од купина, дивљих ружа, вињага и леске.{S} Изна |
псалтир, у своме красном <pb n="55" /> преплету од сребрних жица, лежао је поред њене десне ру |
</p> <p>„Нека ми је и деведесет и пет“, пресече га кнез долазећи у све већу ватру и ударив песн |
Ибру..... “ „Не, Господару, молим те!“ пресече говор Господина Кнеза кнез Војислав, „ја да и д |
мало, попе, стојим ја теби на белези!“ пресече кнез попа пружив руку према њему да га устави; |
ви знамо...“</p> <p>„Је си чуо, кнеже,“ пресече га поп Каритон, па мало преврну закрвављене очи |
довикиваху и дозиваху, и како се певање пресече као оштрим ножем.{S} Обојица видеше јасно како |
<p>„Да дамо, кнеже, па нека се цркви и пресипље!“ повикаше кнезови и властела.</p> <p>„И опет |
о у младости заједно вино пили и ограде прескакали, и ако ево и сад заједно пијемо, не могу те |
о на ухо војводи.{S} Он мало пребледе и преста појати.{S} Али ипак мирно дочека да се света пес |
рупне капље дажде почеше падати па опет престадоше.{S} Кнез и госпођа Манда оставише терасу па |
ње.</p> <p>Него је права борба већ била престала.{S} Млади Боривој и Ристивор, чим дочуше да се |
ом дихао; по некад је изгледало да је и престао <pb n="204" /> дихати, али би се онда опет прса |
ори на какво њихово питање.{S} Најпосле престаше и они са својим питањима старцу; а већ један с |
у и српскога цара, само ако се иза тога престо српски поклони њему!{S} Нико није хтео да верује |
драге воље пред српском господом уступи престо српски, само ако он — Марко — у истини може да и |
Ето видиш, неће Марко да му ти поклањаш престо, него хоће да му га цар Агарјански поклони!“ А Л |
аконима и треба да је наследник српског престола.{S} Цар је, пишу они, дао преко светих калуђер |
незом!“</p> <p>„Не!“ викну Ристивор сав престрављен, и подиже у вис обе руке као да је преклиње |
>Многи су коњи јурили пољем без јахача, престрављени и чисто подивљали.{S} Лабуд стојаше као ук |
нит сам вредан, нит’ сам кадар да ја то пресудим; али ето видим да је слава загрлила ону нашу б |
ту правиш неки судија?{S} Зар баш ти да пресудиш ко је бољи јунак а ко лошији?!“ викну горко кн |
као свагда кад се разгневи.</p> <p>„Не пресуђујем ја!“ прекиде га кнез Миросав; „нит сам вреда |
кренути. „Иди кажи кнезу, да ја ево сад претварам његово кисело вино у слатку малвасију.{S} Не |
реба драговољаца!“</p> <p>„Нећеш ваљада претварати пост у мрс!“ рече кнез подсмешљиво и још јед |
ан сав блед и уздрхтан.</p> <p>„Авет?!“ претече га Ристивор. „Није, брате, авет, него светиња!{ |
орнику, застрвеном богатим простиркама, претискаше на своје груди младо своје чедо и горко плак |
<p>И није то била само једна жалост што претишташе срце Градојево.{S} Кад год би помислио да се |
се стотине људи надвикиваху псовкама и претњама, па кроз ту ломњаву могаше чути и по неко запо |
у спрати може!“</p> <p>„Кнез Миросав је претресао кости мога деда у гробу клеветом једном, која |
ени као да смо ја и мој Јабучило цвећем претрпани!“</p> <p>Госпођа Мандалена погледаше по својо |
а ми не рече.{S} Него збиља, једнако ми прећаше: „Ето запамти што ти велим: кајаћеш се што ме н |
нити се може после посао настављати.{S} Преча је мени малвасија.{S} Нек чекају и кнез и војвода |
, рекох, неки војвода са својом коњицом прешао к непријатељу!“</p> <p>„Проклето му име и колено |
плака, и плакаше још дуго кад већ давно прешао беше гроб војводин.</p> <p>За све време док војс |
не руде, као да су виле сребрним жицама прешивале темеље од Голубиња.{S} Орловићи дадоше те руд |
опет пусти сушу, или поводањ, нека нас пржи, нека нас топи, нека опет пушта глад, нека опет пу |
исто тако шапатом.</p> <p>Истом оне две прзнице оставише један за другим трпезарију, а дотрчаше |
ност поносите, мирио завађене, и свагда при сваком растанку преклињао све да се бар овде пред л |
Кад <pb n="29" /> треће вечери, тек се при трпези обредише пехарима по један пут, а он скочи н |
крсти се побожно, и чисто се сав стресе при помисли на такву страшну могућност.</p> <p>„Само та |
ем војводин.{S} Само Ристивор не могаше при том уздржати својих суза, него се заплака, и плакаш |
Војвода клечаше на земљи пред скрињом и при светлости од оне жуте воштанице писаше нешто брзо, |
еговој постељи у једној по широкој соби при земљи одмах испод терасе.</p> <pb n="37" /> <p>Два |
застро некакве стародревне листине, час при свећи нешто сриче у њима, час опет <pb n="13" /> от |
на ова два млада грешника, што се синоћ при вину горко завадише, и што ено сад стоје пред мојим |
> <p>И ударише му сузе на очи.{S} Да их при крије, наже пехар с вином и полагано га испијаше.{S |
под својим шатором не да спава, него да прибере мисли после оноликих потреса тога дана, и да см |
је и како је.{S} Па чим му се Ристивор приближи, старац му викну:</p> <p>„Казуј, синко, је ли |
им листину, исписану руком војводином а прибодену у земљу једним од малених потајних ножића њег |
нким белим платном.{S} Старцу нису ране привезали; скинули су му панцир, размакли му прсник те |
ма однесоше у најближе село где ми ране привезаше.{S} Од тих сељана чух да је наш Господин Кнез |
у да је она преко своје воље доведена и привенчана за Милана Градојева сина, и опет како су нек |
и и остави ме саму!“</p> <p>Ристивор се приви у дубоки поклон, приђе и пољуби јој скут од горње |
{S} Казуј, тако ти крсног имена твога!“ привика по више њих из свите војводине у очевидно силно |
тојан те части!“</p> <p>Сложно и весело привика сва она господа да је све тако како војвода реч |
за Косово кренемо!“</p> <p>„Шта рече?!“ привикаше господа сложно у глас, неки од њих као у исти |
и муњама.</p> <p>„Па не да, ето не да!“ привикаше сложно духовници.</p> <p>„Не да јер тако наре |
е среће!“</p> <p>„Сигурно опет издаја!“ привикаше неколико од властеле из свите војводине.</p> |
</p> <p>„Тако је у истини!{S} Тако је!“ привикаше одважно многи од господе са свих страна око к |
акве опасности било!“</p> <p>„Тако је!“ привикаше многи од господе.</p> <p>„Вама се чини да је |
“</p> <p>„Тако је!{S} И није друкчије!“ привикаше живо многи од господе.</p> <p>Стари Градоје с |
ео!“</p> <p>„Почни само, почни, брате!“ привикаше неки, док опет други говораху: „Кажи нам само |
ти што нам исприча све како си видео!“ привикаше му многа господа из гомиле.</p> <pb n="147" / |
<p>„Хоћемо, кнеже Орловићу!{S} Хоћемо!“ привикаше сложно кнезови и властела. „Ево се заветујемо |
је?“</p> <p>„Та стани, кнеже Орловићу!“ привикаше многи од гостију. „Пусти Гојка да се поткрепи |
ивати на своју најближу дружину.</p> <p>Привикаше на њ да умукне и дадоше му пун пехар.</p> <p> |
дадиље не дадоше ни њему ни војводи ни привирити у сребрну колевку, јер већ сунце зашло беше.< |
његова брижна и нежна мати тихо к себи привукла, па га левом руком обгрлила, као да хоће да га |
сама, несвесно пустио да га мати к себи привуче и обгрљена држи, не скидаше својих погледа са с |
ојој руци.“</p> <p>Узалуд се стари кнез пригибаше час с једне час с друге стране око Ристивора, |
А у кнеза гледаше Ристифор, па се и сам пригибаше и спод дотицаше онако како му и господар чиња |
прионули били у дугим редовима по њиви; пригибљу се ниско по класју и светлуцавим срповима жњу |
лице младога војводе.{S} Уздахну тешко, пригну се и пољуби га у чело и готово рећи шапну му на |
} Осети како му се очи сузама напунише; пригну се и пољуби мртва војводу у чело, и грцајући у с |
ке у вис, као да призивље милост Божју; пригну се и целива Ристивора у чело, па се онда диже и |
и што се искупи око њега.{S} Војвода се пригну к њему па га запита:</p> <p>„Јесу ли ти тешке ра |
а од трпезарије.</p> <p>Кнез Градоје се пригну к уху војводину па му шапатом рече: „Ако их неће |
его приђе ближе к платнима од шатора, и пригну мало ухо своје, да боље чује шта то под шатором |
огом остајте!“</p> <p>Па се старац мало пригну са високог коња свога и пружи десницу Мандалени, |
ра било није!“</p> <p>„Ништа ти, кнеже, приговорити не могу!“ узе опет реч игуман Пајсије. „Све |
Виса.{S} Ристивор је свакоме огласнику придао по једног бубњара, те по селима и засеоцима узбу |
у Жутој Кули!“ говораше господско дете, придворица госпође кнегиње.</p> <p>„У добри час!{S} Ево |
Јована Крститеља!{S} Молим те, ко ти је придворни поп?{S} Је ли још стари Алексије?{S} Е, хоћу |
ерасама на ступовима, са кубетима изнад придворних црквица, са китњастим мостовима између кула. |
е к вратима и узе се срдити што му нема придворнога попа да војводино писмо прочита.{S} Као оби |
та духовника.{S} Остао је, да одслужује придворну црквицу, протопоп Недељко, два свештеника сре |
опрема и да ће по своме обичају прво у придворну црквицу на јутрењу, куда су духовници с игума |
азборно говорио.{S} Рањени дечко био се придигао и на леву руку ослонио, па кроз сузе у очима г |
кнез Градоје да допочеше већ певати и „Придите, последње цјелованије“, онда он полагано и свеч |
а дође одморна војска, а нама — нико да придође, него ми једни исти боримо се од ране зоре са т |
осећи у левој руци свој клобук а десном придржавајући велику, али још неразвијену, заставу Орло |
рши јутрења, Градоје, још онде у цркви, приђе к војводи па му рече:</p> <p>„Ево су се јутрос из |
умена ружа.{S} Послушна својој госпођи, приђе она слободно и право к Ристивору, извади иза свог |
зу срце стеже.{S} Он скиде свој клобук, приђе корак два ближе, спусти се на колена, загледа се |
pb n="35" /> у перчин, намаче петрахиљ, приђе смерно пред велику икону великога свеца; метаниса |
> <p>Ристивор се приви у дубоки поклон, приђе и пољуби јој скут од горње хаљине и онда, још јед |
едаше га, и гледаше га; уздахну дубоко; приђе <pb n="43" /> му полагано као да се боји да га не |
вон и великим крстом благослови све.{S} Приђе Господин Кнез к владици, прими из његових руку кр |
да говори и тако да ради!“</p> <p>Манда приђе полагано к своме сину, па, кад га старац пусти, у |
попа па га донесите амо!“</p> <p>Манда приђе к старцу да га умири: „Бабо, остави оца Каритина |
са светим страхом целива икону, па онда приђе још ближе и загледа се у бледожуто лице младога в |
?!“</p> <p>Госпођа Мандалена одмах сама приђе к Лабуду, убојном коњу старога кнеза, па га окити |
ори Ристивор невесело, па скочив с коња приђе к руци кнежевој. „Е мој славни господару, вере ми |
е стари кнез па <pb n="112" /> гологлав приђе пред шатор.{S} Погледа мало по небу, те на једну |
ао младић, па скиде калпак, те гологлав приђе к младоме војводи и поклони му се смерно.{S} А та |
е старац од седамдесет лета!</p> <p>Сад приђе други један по стар сељак а <pb n="68" /> за њим |
рупне сузе низ бледе образе.</p> <p>Сад приђе смерно и Ристивор.{S} Гологлав дубоко се поклони |
има загрлиле чувајући стражу да нико не приђе да чује шта то поток жубором ромори, а још мање д |
>Кад видеше кметови да већ и стари кнез приђе к Лабуду и узимаше у руке узде да у седло ускочи, |
м, пољуби старца у руку, па се окрете и приђе к њој, сав блистајући од радости, она му паде око |
спођу.{S} Па онда навалише да јој сваки приђе и да јој сваки руке и скуте ижљуби.{S} С муком мо |
pb n="191" /> босиока.{S} И тек ми мати приђе да ме загрли, а ти ме пробуди!“</p> <p>„Нека да Б |
е од свечевих погледа, па онда посрћући приђе к моме деду и паде на колена.</p> <p>„Ево да ти с |
нађе попа Алексија.{S} Војвода међу тим приђе к Миросаву и Витомиру па, у знак да им прашта, по |
старца, који сад већ немаде куда, него приђе ка кнезу, дохвати му се скута и узе да говори:</p |
о да га се зора баш ништа не тиче; него приђе ближе к платнима од шатора, и пригну мало ухо сво |
јелованије“, онда он полагано и свечано приђе први ка ковчегу у коме мртав војвода лежаше.{S} П |
акав опроштај да тражи.</p> <p>Ристивор приђе к руци младог Боривоја, али му је овај не даде, н |
киптио је зној.</p> <p>Тада им Ристифор приђе.</p> <p>„Уставите се, славна јуначка господо!“ ре |
ег и отачаство наше!“</p> <p>Војвода му приђе, па се с њиме преко заставе и мача пољуби три пут |
упита га она својим меким гласом па му приђе ближе.</p> <p>Тај глас и онај њен поглед пун добр |
викну својим војницима да сваки од њих приђе к попу Каритону, да целива икону, и да се освећен |
оводиш у свакој срећи и слави?!“</p> <p>Приђе му кнез Градоје и диже га са мртвога војводе.</p> |
смилујеш на ситну децу њихову!“</p> <p>Приђе и госпођа Мандалена па тихо рече:</p> <p>„Смилуј |
ледаше се.{S} Изгледаху оба збуњена.{S} Приђоше по један корак један другом, па опет стадоше и |
ворову као на љуљашци, па не могаше.{S} Приђоше однекуд некакви танкогласни комарци, па, час ок |
х и корећи их, и једва једвице петорица приђоше да се руком прихвате заставе, и да изберу коње |
м!“ заповеди Санџак-Бег својима.</p> <p>Приђоше неколико њих Турака, подигоше полагано старчеву |
јер му сузе грунуше низ образе.</p> <p>Приђоше и сви други кнезови и властела редом, и исцелив |
и весело Боривој и, устав хитро, смерно приђу к руци старчевој. „Да знаш како слатко снивах да |
?“</p> <p>„Лаке су моје ране, војводо!“ призбори тихим гласом рањени властелин; „лаке су моје р |
м у десници и са заставом у левој руци, призиваше гласно своје људе те сваког помињаше поименце |
е лице к икони и обе руке у вис, као да призивље милост Божју; пригну се и целива Ристивора у ч |
13" /> муња труо храст.{S} Тебе смем да призивљем, јер си нам светац и велики наш помоћник ето |
к ето већ седам стотина година!{S} Тебе призивљем, теби се клањам, теби се молим, чуј ме!{S} А |
Мурата да њега <pb n="98" /> — Марка — призна за краља све Србадије од Дунава до Солуна.{S} Ал |
ник који ето преко усана својих превали признавање тешког једног греха!</p> <p>„О, наша верна с |
господа и властела овде заједно са мном признати, да си међу нама свима ти једини који си досто |
х лаких облачака, па да види тај красни призор!</p> <p>Стари кнез посматраше за неколико тренут |
алим златним ножем у срцу!{S} Тај би му призор напунио очи сузама, и стегао му срце горком туго |
и на добро Србадије!“</p> <p>После овог призора, коме сва господа и сав народ, што се онде слег |
ч у грлу и дах у грудима, све са лепоте призора који им се изненадно указа.{S} Пукла равница до |
о ево овде на нашем двору, ти си ми мио пријатељ; два пута мио као друг мога покојног ми оца.{S |
у у кратким реченицама, као да му је то пријатељ који разуме све што му он каже, само што се не |
а бојноме пољу јунак нема бољег друга и пријатеља, него што му је коњ који га носи!{S} Кити прв |
а изићи из шатора живи и здрави као три пријатеља, или ће од нас тројице само један измилити жи |
срамотите своје родитеље а моје покојне пријатеље!{S} Какви су јунаци обојица били, њихове би с |
ам као да сам вас — све саме моје добре пријатеље — поробио, и срамним начином отео вам драгоце |
ди и поздрави са својим старим другом и пријатељем.{S} И није дуго потрајало па ето га натраг у |
ким на Косово као његови клетвенице.{S} Пријатељи Милошеви опет на глас причаху, да Вук води пр |
их муње севаху, и кад се осмехиваше.{S} Пријатељи и познаници дочекаше га с пехарима пуним вина |
ас, свети оци, и вас, господо другови и пријатељи, да им опростите што се огрешише о вас, само |
S} Предајите се нама јунацима, који смо пријатељи јунака!{S} Предајте, се, море, не гините лудо |
: пази ти како са мном говориш!“</p> <p>Пријатељи повукоше Винка натраг у последњи ред гомиле, |
кратко је одговарао на питања као и на пријатељска изазивања.</p> <p>За софром у великој трпез |
а од Агарјана и њихове најезде — везују пријатељства с царевима и народима који се Рим-папи као |
о је у ноћ Ристивор причао своме новоме пријатељу о госпоштини и о јунаштву славне господе Орло |
ојводе Радича кнезу Градоју, љубимом ми пријатељу, срдачно поздрављење. — Да знаш, кнеже, ево д |
ог војводе, да заставници сваку заставу приклоне тако да дотакне плашт и шлем војводин и да се |
је проведе Орловићеве људе.{S} Ристивор приклони заставу те јој свилене кићанке целиваху плашт |
ода па се задовољно насмеја како згодно приклопи кнежево питање. „Ето нема нас овде ни пуна хиљ |
мујемо, и кнез Вукан хоће да смо му сви прикумци; док ми празнисмо пехаре други ухватише Славу |
амети чега још да се сети, и шта још да прикупи и изнесе.{S} Кнез Градоје му додаде својом руко |
какви то светац витла колом девојака и прикупље просјаке око двора, ето да ми се поп већ освет |
Ако не дођеш, доћи ћу ја к теби, да те прикуцам копљем на двери двора твога!{S} Бог ти дао здр |
на сигурно рећи док им се не бих ближе прикучио!“ одговори Ристивор.</p> <p>„Нека сад нема!“ п |
м на Косову, а нама — нама ће ето да се прилепи брука и срамота!“</p> <p>„Немојте тако, господо |
господе овога двора да умре ил’ погине, прилика једне игуманије може да се види како тужна и ра |
рече кнез Ристивору. „Али мрка капа зла прилика!“</p> <p>На велико чудо старога кнеза, и на не |
</p> <p>„Није ово место, кнеже, нити је прилика, да загледамо је ли војвода могао и друкчије на |
томе часу на прагу од њихове собе јави прилика једне високе, сувоњаве, средњовечне жене, у црн |
ања дао да се зове Орловићем.</p> <p>Од прилике једна трећина патоса од трпезарије, и то она до |
се и њихова; нема тамо више ни места ни прилике да се некакво јунаштво покаже!{S} Што ћемо сад |
али си грешан човек.{S} А ниси ни имао прилике да се покажеш колико си јунак!“ рече кнез.</p> |
чељад у робље да одводе.{S} Имаћемо зар прилике да тргнемо мачеве, да одбранимо по коју српску |
е труди да се сети где их је пре једном приликом видео.{S} И још опазише како прстима леве руке |
ек кад га мали Маша, скутоноша кнегињин приликом великих свечаности, живо повуче за <pb n="54" |
уша?!“ рече војвода, који не пропушташе прилику да покаже колико поштује старца Градоја.</p> <p |
,“ настави стари кнез; „и још ниси имао прилику да <pb n="69" /> од цара заслужиш челенку.{S} Д |
је, а сад би му твоја милост дала нову прилику, да поживи животом добра и поштена човека!“</p> |
сви на ме срдите, што изгубисте славну прилику да умножите славу своју.{S} Верујте ми, <pb n=" |
аше како се по Крушевцу зуца да по свој прилици неће ни доћи до битке, него ће цар Агарјански < |
ва чуда овога двора да исприча о једној прилици?{S} Тек му показах кнегињу Василију и испричах |
а не осећа шта се приличи, шта ли се не приличи!{S} Веруј ти мени, војводо, пре бих ја смео ући |
мало, господо!“ рече кнез Градоје. „Не приличи нама да кога било кунемо.{S} Господин Кнез је ј |
ми је срце утрнуло, да не осећа шта се приличи, шта ли се не приличи!{S} Веруј ти мени, војвод |
а ономлане на Плочнику дала многославни прилог у славној крви својој.{S} И Господин Кнез и сва |
, што ево, хвала Богу, доврших вез, мој прилог цркви, коју си ти саградио, окитио и обдарио!“</ |
} А већ ваља да нећете ни ви заборавити прилога црквама!“</p> <p>И тако је кнез Градоје на свој |
г опростио.{S} А нама ето кажите колике прилоге да дамо, па да вам дамо!“</p> <pb n="162" /> <p |
стови, па..... разуме се, према греху и прилози!“</p> <p>„Кад је тако,“ прихвати кнез Градоје, |
у онај час, у који он на светом крштењу прима српско име!{S} Пуштај ти нас друге, а с Вуканом е |
иљак Босиљка му гледаше право у очи.{S} Примајући мирисне струкове из њене руке Ристивор гледаш |
а Косово!“</p> <p>Кад се још мало ближе примакоше Дворињу, видеше лепо како многи народ седи по |
о себе мене да пошљеш!“</p> <p>„Примам, примам, попе!“ викаше кнез нестрпљиво. „Пази, ево мене! |
г гробља на Косову, ја се без преговора примам тога старешинства.{S} Моја вам је прва заповест: |
у а место себе мене да пошљеш!“</p> <p>„Примам, примам, попе!“ викаше кнез нестрпљиво. „Пази, е |
ити смо пред непријатељем па да ћутећки примамо заповести твоје, и да по твојој речи летимо, би |
нез гласно говори.{S} И Витомир се тада примаче к уласку у шатор и слушаше пажљиво.{S} А стари |
игуману Пајсеју да је прочита.{S} Он је примаче к очима својим, па је онда полагано одмицаше од |
све.{S} Приђе Господин Кнез к владици, прими из његових руку крст и окрену се к нама рече: „Ев |
светла, велика и предобра моја госпођо: прими ово мало благо моје да га причуваш!{S} Ако се са |
, додаде му заставу.</p> <p>Чим је кнез прими усвоје руке, он онда јетко рече Ристивору: „Од ов |
уздржати својих суза.{S} И кад Боривој, примив клобук са челенком, пољуби старца у руку, па се |
ас Спаситељ Господ Исус Христос на небу примио као своје, увео у царство Божје, и наместио нас |
, пре него што војвода стиже.{S} Не хте примити ни понуде кнеза Вукана, ни кнеза Богдана, ни кн |
, се видело.{S} Поче игуман Пајсеј опет примицати и одмицати <pb n="158" /> листину, оштро глед |
мо у славу наше честите браће српске са Приморја!{S} У славу славног Дубровника, у славу красно |
Новога Брда и са Рудника, и сребраре са Приморја, те Орловића кнежина поста у брзо као кошница |
лаву питоме Будве беле, у славу српског Приморја!“</p> <p>Затрешта кликтање какво се те ноћи јо |
дно, а неколики Дубровчани сазваше све Приморце на збор.{S} Најстарији од њих рече само оволик |
овчани, Которани, Будванци и други Срби Приморци.{S} Истом се Господин Кнез с војском кренуо дн |
да прошапута Ристивору да <pb n="16" /> принесе светњаке са воштаницама.{S} И сама дохвати једа |
.{S} Угледаше многе жетеоце и жетелице; прионули били у дугим редовима по њиви; пригибљу се нис |
а ви сте, синци моји, млађи од мене!{S} Припашите ви оштре маче, прихватите шестоперне буздован |
грању од стародревног бршљана, који се припијао уза ступове и зидине од двора, врапци су држал |
чини се неред на том крилу!“ настављаше приповедач своје казивање. „Тек Кнез Лазар — сад већ на |
ће да се прича годинама!“</p> <p>И опет приповедач застаде да се одмори, и као да тражаше по св |
<p>КНЕЗ ГРАДОЈЕ ОД ОРЛОВА ГРАДА</p> <p>ПРИПОВЕТКА</p> <p>ИЗ ВРЕМЕНА БОЈА НА КОСОВУ</p> <p>ОДШТ |
нда напојте коње, оседлајте их и за пут припремите, па дођите да се још једном заједнички мало |
и крвава јадна погибија!{S} Ова ведрина природе као да се гласно смејала ономе тешком облаку, к |
, па се онда устави, јер се нечему беше присетио.</p> <p>„Чекајте, мало!“ рече. „До Турака допр |
а, кад би се сви с тобом сложили, да га присиљавамо да буде како ти желиш, а не како он мисли д |
e unit="subSection" /> <p>Још није било приспело подне а већ све беше спремно за укоп војводе Р |
биљно и са очевидним узбуђењем, „ево је приспео час да се растајемо!{S} Хвала вама, који ме доп |
како било.{S} С тога одмах и драге воље пристаде на ово што стари кнез од њега тражаше.{S} Она |
радоје устављаше чету по чету како која пристизаше.</p> <p>Не одјахујући војвода нареди да се р |
светаца, под сигурно ти имаш слободе и приступа код Свете Тројице кад год хоћеш, па јој кажи с |
не срди кад му митроносне слуге његове приступају с рукама црним од угарка и крвавим од крви н |
и је и отац и мајка.{S} И неколико пута приступах му, али <pb n="58" /> кад год му сагледах очи |
е, изгледаше као небесни анђео.</p> <p>„Приступи ближе, верна наша слуго Ристиворе!“ рече му он |
себи смрт задао.{S} Али пре него к томе приступимо хоћу да вам предложим <pb n="160" /> ово:{S} |
<p>„Бог да га прости!“ викнуше сви онде присутни као из једног срца и из једног грла.</p> <p>„А |
о задобије!“</p> <p>Скочише на ноге сви присутни, дигоше пуне пехаре у вис, кликнуше весело у с |
погледе своје заустављаше на свакоме од присутних Турака, као да се труди да се сети где их је |
облио.{S} У оној гомили око њега сваки притајиваше дах свој само да боље чује.{S} Војвода беше |
Ристивора, који сад дихаше мирно као да притајује дах свој, да би и сам нешто боље ослушкивао; |
ва гледати могло; његов широк зелен мач притврђен сребрним ланцима о широк златан пас; па до ко |
олико тренутака, како му војници његови притврђују цвеће за своје клобуке, па им онда викну:</p |
оседлан, и нареди да Ристивор мало боље притегне пас у Боривојева Ждрала.{S} Кад се то сврши, к |
, немој се оглушивати ни оклевати, него притеци брзо и снажно и помози, јер <pb n="115" /> ја с |
а и средсреду му усколебасмо.{S} Али им притече у помоћ одморна војска те потисну нас.{S} Тада |
зрно на дугачким бројаницама; десном је притисла крст са Распећем који јој лежаше о златном лан |
јвода Радич истом бејаше прегазио једну притоку Ибра с војском својом, па се на широкој пољани |
тију, макну главом на Ристифора који му притрча с кондиром пуним воде.{S} Опра поп руке, уми ли |
не можемо још у Грачаницу.{S} Не можемо прићи ка гробу Господина Кнеза овако непокајани!“</p> < |
p>„Обојица смо се опили њеном лепотом!“ прихваташе Винко, па се грохотом насмеја. „Кад свратисм |
м па узе гласно кликтати.{S} Те усклике прихваташе и други народ који ништа не виде шта тамо пр |
ва једвице петорица приђоше да се руком прихвате заставе, и да изберу коње и оружје!“</p> <p>„В |
p>„Сад си, војводо, подесио како треба! прихвати кнез Добромир. „Помислите, људи, како би страш |
оји ваља да кукамо!“</p> <p>„Знао сам“, прихвати кнез, „знао сам да ће тако бити!“</p> <p>И онд |
... шта ћемо сад?!“</p> <p>„Шта ћемо?!“ прихвати Ристивор. „Ево шта: што ти то и ми!“</p> <p>„Н |
једнога дечка, у првоме боју његову?!“ прихвати Санџак-Бег некако свечаним гласом, у коме је д |
р безазлено.</p> <p>„Какву Грачаницу?!“ прихвати кнез. „Не мислим ја цркву коју су људске руке |
не би радосно послушао кнеза Градоја!“ прихвати кнез Гојко. „Само би ваљало да проведемо целу |
с таквом господом и код таквих јунака!“ прихвати кнез Градоје горко подругљиво.{S} Па се онда о |
тешки старче, који нас учиш чему ваља!“ прихвати војвода па скиде одмах свој сребрни шлем, те и |
овори Ристивор.</p> <p>„Нека сад нема!“ прихвати старац; „биће и за то времена.{S} Још није пол |
у заносу свога свагда јуначкога срца!“ прихвати кнез Вукан. „Али, кнеже, ти сам од свих нас ов |
није тако?!“</p> <p>»Читаш ми из срца!“ прихвати старац Харалампије. „Као да читаш из отворена |
долазимо!“</p> <p>„Немој тако, кнеже!“ прихвати опет војвода гласом у коме благ прекор трепташ |
емо!“</p> <p>„Све је то красно, кнеже!“ прихвати војвода. „Поћи ћемо ми на војну и из двора, ак |
плочама!“</p> <p>„Добро, добро, кнеже!“ прихвати доброћудно поп, дохвати и испразни један пехар |
!“ рече Боривој.</p> <p>„А то не може!“ прихвати живо кнез. „Пут у небески Јерусалим води право |
Богом, да човек сам себи живот одузме!“ прихвати игуман Пајсеј, слаб на читању ситних рукописа, |
“</p> <p>„Е сад пусти мене, Некудиме!“ прихвати игуман Пајсеј. „Дође ђакон Јеротије чак у село |
„О, наша верна слуго, добри Ристиворе!“ прихвати кнегиња узбуђена и растужена. „То си ти мало в |
е као ти, да се за сваку ситницу срди!“ прихвати поп Каритон спустив празан пехар на трпезу.</p |
p>„По закону нашем не може се опојати!“ прихвати одмах и одважно игуман Пајсеј.</p> <p>„Како да |
е сведок да се никад тога бојао нисам!“ прихвати кнез поноситим гласом <pb n="32" /> и мало као |
:“</p> <p>„Ево, кнеже, да ти ја кажем!“ прихвати војвода. „Тамо се прича да су дошли неки наши |
..{S} Ако не усхтеш без мене у Орлово!“ прихвати старац све већма запрепашћен и збуњен. „Како т |
Кнез писао!“</p> <p>„Опрости ми, дедо!“ прихвати тихо и очевидно узбуђена и забринута госпођа М |
Ама то је баш оно што је многе помело!“ прихвати Ристивор. „Онај Витомир из Белог Потока, знаш |
а.</p> <p>„Е, па добро, ево да видимо!“ прихвати поп Каритон па климну главом и намигну на Рист |
“</p> <p>„То и јесте оно што је мучно!“ прихвати Гојко. „Има вам, брате, чиме да се поносимо, а |
, а било би ти за душу ако би погинуо!“ прихвати други један кмет из гомиле.</p> <p>„Не тражим |
десет!“</p> <p>„И јесте управ педесет!“ прихвати и Ристивор живо.</p> <p>„Педесет шаторова, по |
а Ристивора?“</p> <p>„Нека, господару!“ прихвати Ристивор весело. „Нека је наша дружина окићена |
трње!“</p> <p>„Збиља, кнеже Орловићу!“ прихвати кнез Добромир, „ја не видим што нас зовеш на К |
е му у реч игуман Пајсије.</p> <p>„Ех!“ прихвати кнез Вукан, „кад вама, црним калуђерима, овај |
ојвода.</p> <p>„Јесте мучно што велиш!“ прихвати кнез, „Него, молим те, видиш да се овај народ |
то бих ја хтео да питам кнеза Градоја,“ прихвати опет кнез Вукан. „Кнез Лазар је већ толико дан |
ако има што!“</p> <p>„Нема много шта,“ прихвати Некудим. „Кад игуман изиђе уђох да запитам вој |
пљиво кнез Градоје.</p> <p>„Ти, брате,“ прихвати опет Вукан, „ниси чуо све што нам је Гојко син |
е весело и радосно!“</p> <p>„Славе ми,“ прихвати кнез Вукан, „нико не може бити веселији и радо |
на чисто да ли си ти Патарен или ниси,“ прихвати горким осмехом кнез Миросав; „на чисто је да т |
о кметови.</p> <p>„Е, кад јесте закон,“ прихвати кнез, „онда по закону нека и буде, и ништа вам |
ади унук његов.</p> <p>»Ако ћеш право,“ прихвати Ристивор, „оно кнез Добромир и кнез Вукан гово |
> <p>„Нека ти, војводо, не буде криво,“ прихвати властелин Витомир; „али ако кнез Миросав остав |
греху и прилози!“</p> <p>„Кад је тако,“ прихвати кнез Градоје, „онда ви данас нама опојте како |
о једно ја ти, војводо, изабрати моту,“ прихвати кнез; „а то је: да сам дању и ноћу у средини м |
/p> <p>„Нисам видовит, као Лабуд твој;“ прихвати смерно, али нешто као и невесело, Ристивор; „н |
ка дотицала руке цара Душана, остане да прихвати сина мога на крштењу.{S} Не, драги мој кнеже,“ |
арога кнеза. „Да ме он на своје руке не прихвати, не бих вам ја сад ово оволико причати могао!{ |
и; додај му вина и белих симита, нек се прихвати док не стигне вечера, па нам га доведи у трпез |
клони, дохвати се руком скута кнежева и прихвати десницу, коју му старац пружи, и целива је пол |
штро војницима да скину калпаке.{S} Сам прихвати из руку <pb n="81" /> Ристиворових заставу, де |
велико писмо и предаде га кнезу.</p> <p>Прихватив писмо у своје руке стари се кнез окрете Ристи |
слугу свога. „Дед казуј колико их је се прихватило руком за заставу?!“</p> <p>„Завор ми је, гос |
тине није много!{S} Него да се прво сад прихватимо мало хлеба!“</p> <p>Седоше опет под грм.{S} |
је пола ноћи.{S} Да сјашемо овде, да се прихватимо хлеба и мало вина ако га још у твојој чутури |
и ситна деца без отаца!“ Други би опет прихватио: „Та није ваљада сва Србадија спала на нас си |
ђи од мене!{S} Припашите ви оштре маче, прихватите шестоперне буздоване, па се пожурите за Госп |
Градоје седе с Ристивором те се најпре прихватише беле погаче и руменога вина, па онда старац |
ивео нам млади кнежевић!“ Сељаци сложно прихватише, и ако им мало час кнез онако попреко одби о |
ају.{S} Кад навалих да се <pb n="46" /> прихваћају руком заставе, једни ми рекоше:</p> <p>„Стан |
ово је Петров Пост, људи се једва хлеба прихваћају, те им је и срце посно!“</p> <p>„Е, па добро |
е пио као смук, па, откако Гојко узе да прича, наслонио беше главу на лакат, а лакат на трпезу, |
ји, кад се мало више поднапије, узме да прича хрвање своје са Светим Јованом у трпезарији.{S} В |
ј се не даде пореметити него настави да прича:</p> <p>„Други опет узеше да вичу: „Ама лако је к |
ора!“ Па се онда Ристивор опет врати да прича о Јованци, љуби Змајевој, нешто што се морало тих |
ци и чудеса њихова просто само поповска прича.{S} Да попови и калуђери хоће по мало и да измишљ |
ор властелинске куће Орловића.{S} Народ прича да је прве темеље и прву кулу од тога двора још ц |
је трајао неколико сахата, имаће да се прича годинама!“</p> <p>И опет приповедач застаде да се |
и ја кажем!“ прихвати војвода. „Тамо се прича да су дошли неки наши поверљиви људи из Константи |
прича, или као да и не слуша оно што он прича, него се сам сећа нечега што му је смешно.</p> <p |
ки смех, као да је смешно оно што Гојко прича, или као да и не слуша оно што он прича, него се |
јеш, млади властелине, како је било.{S} Причају да сад међу млађом господом има пуно њих, који |
удне гласе!{S} Прво, крчмар и крчмарица причају да је прошле ноћи, тако пред поноћ, прошла онуд |
и отровали!{S} Зар се и данас о њему не причају народу по саборима уз гусле свакојаке лажи и гн |
{S} Шапутом додаваше како неке дворкиње причају да је она преко своје воље доведена и привенчан |
алице да погине!{S} И још како дворкиње причају како често <pb n="38" /> затичу своју госпођу д |
него неко божанско створење.{S} Сељаци причају да анђео Божји кроз њене очи гледа, те за то ње |
ићев славио као своје крсно име.</p> <p>Причало се много шта о чудотворству те иконе.{S} Није н |
испричати!!{S} Него једно треба да вам причам.{S} С војском Господина Кнеза отидоше сви Крушев |
ш из отворена часловца!“</p> <p>„Да вам причам само, шта се мени једном десило:“ узе реч млад ј |
ок се не натоциљаше на танак лед топлог причања о лепоти дворкиња и девојака.{S} Иван причаше о |
а сам рањеник не прекиде наставив своје причање:</p> <p>„Свима је тешко било, никоме теже до са |
издахнути,“ настављаше Санџак-Бег своје причање, „замолио је моје људе: „Тако вам јуначке среће |
је добро пошло било!“ настави он своје причање. „Наша војска одби први, па други, па и трећи н |
кренеш, показати.{S} Нисам веровао њену причању, док летос о Великој Госпођи једне ноћи, тако о |
ог рода!“</p> <p>И још је много којешта причао Ристивор, док најпосле поче да запиње, па да зас |
и њему заветовали!{S} Је л’ ти Ристивор причао како је то било?“ питаше кнез Ивана.</p> <p>Пре |
у ходник.</p> <p>Дуго је у ноћ Ристивор причао своме новоме пријатељу о госпоштини и о јунаштву |
н, „ниси чуо све што нам је Гојко синоћ причао.{S} Остаде ти синоћ у твоме шатору, а ми се сви |
е ја добро што је мени мој покојни отац причао о јунаштву свога и нашега старога господара!{S} |
а не знаш шта то она пита, онда ти узме причати: како су се њих двојица, које Господин Кнез паз |
збити безбожне Агарјане.{S} Многи узеше причати свакојака чудна предсказања, која то унапред ва |
прихвати, не бих вам ја сад ово оволико причати могао!{S} Е сад да вам наставим!{S} По ужурбано |
ли ће пијани попови без парохија о њему причати, и шта ли ће слепци по саборима о њему гудети!{ |
Уставише се да напоје и себе и коње.{S} Причаху да се враћају с Косова, да се тамо јуче била ве |
да ти кажем!{S} Док крчмар и крчмарица причаху што су као прошле ноћи од Босанаца слушали, сти |
ице.{S} Пријатељи Милошеви опет на глас причаху, да Вук води преговоре с царем Муратом да му пр |
је тамо сам седео и вино пио.{S} По још причаху како је Ристивор једнако одбијао од шатора тала |
као да говори о каквом небеском анђелу, причаше му о доброти госпође Мандалене, о њеној чудотво |
узе рони, а по некад и на глас јеца!{S} Причаше му о славним делима убојитог попа Каритона, кој |
</p> <p>„Ето се веселимо већ три дана!“ причаше Иван кнезу уз пут. „А и како не би кад ето Бог |
</p> <p>„Неће, господару, поп да дође!“ причаше он кнезу; — „ено га у винском подруму; скинуо м |
оје људе, а кнежеви нас људи нападоше!“ причаше Витомир.</p> <p>„Тако је у истини!“ рече упорно |
док га ношаху овамо к мени под шатор!“ причаше Бег.</p> <p>„Е, Бог да те прости, синко Ристиво |
а о лепоти дворкиња и девојака.{S} Иван причаше о лепоти Перунике, кћери некаквога малог власте |
било!{S} Ниси био с нама кад нам Гојко причаше како се по Крушевцу зуца да по свој прилици нећ |
у њену Азијску пећину.“ И још ми Бошко причаше како се Господин Кнез тешка: „Ето,“ вели, „не м |
ко настави опет:</p> <p>„И још ми Бошко причаше, како је Кнез Лазар писао Марку и нудио му да м |
вао — или управо „пробдио“ како ми отац причаше.{S} Ево ће сва ова господа и властела овде заје |
97" /> <p>„Па онда,“ настављаше Гојко, „причаше ми Бошко и друге жалости.{S} Дошла су, кнезу, в |
етињства слушао тако многе и тако дивне приче.</p> <p>„О, хвала Богу и Мајци Божјој, дете моје, |
0" /> звезда.{S} Сетио се некакве старе приче коју је још, кад је малено дете био, слушао од св |
суза за сузом капаше на листину. „Нека причека Иван, сад ћу бити готов!“ И није дуго потрајало |
чки на попове каменом бацаш...“</p> <p>„Причекај мало, попе, стојим ја теби на белези!“ пресече |
има право да очекује!...{S} Боље је да причекамо дан два, те да ми се сва војска искупи.{S} Ми |
ом!“</p> <p>И кад се сва тројица смерно причестише, онда кнез Градоје, ведар и готово весео, гр |
ај вина нека нам је то у овај час Свето Причешће, да би нас Спаситељ Господ Исус Христос на неб |
<p>„Хвала ти, господару, на тој дивној причи у којој има велики пуок за млађе!{S} Мени је мој |
оспођо: прими ово мало благо моје да га причуваш!{S} Ако се са Косова жив вратим, предаћеш ми г |
сосмо!“ говораше Боривој својој матери, пришав к руци свога деда. „Каква ти је то књига, дедо, |
крило под Вуком Бранковићем одступа ка Приштини!....{S} Кнез се устави, погледа к десном крилу |
Душан једну ноћ проспавао — или управо „пробдио“ како ми отац причаше.{S} Ево ће сва ова господ |
у у лице Иван осети како га крупан зној пробија.{S} Хтеде да викне да пробуди Ристивора, који с |
ст само по соби а није ни покушавала да пробије мрак великога ходника, у који се кроз отворена |
стивор, огледајући да буздованом својим пробије себи пут ка гомили која му се око господара скл |
половина стреле која је оштрицом својом пробила у срце њено.{S} Кнегиња Василија је поузданим п |
упан зној пробија.{S} Хтеде да викне да пробуди Ристивора, који сад дихаше мирно као да притају |
тек ми мати приђе да ме загрли, а ти ме пробуди!“</p> <p>„Нека да Бог да би ти се санак убрзо и |
сти се и уми се.{S} Вратив се под шатор пробуди она два млада властелина.{S} Рече им да ће пред |
стиворе, лакше!{S} Бојим се рком својом пробудићеш Турке!“ Али у залуд!</p> <p>Кад је већ почел |
не можеш заспати, или ако заспиш па се пробудиш, моли се Богу за мене!“ учини ми се да је и ми |
и праштамо!“</p> <p>Прво млади Боривоје проведе Орловићеве људе.{S} Ристивор приклони заставу т |
ело своје чете, да је полаганим кораком проведе гологлаву поред мртвог војводе, да заставници с |
прихвати кнез Гојко. „Само би ваљало да проведемо целу ноћ поред пуних пехара, а бојим се треба |
морни, чили и весели. <pb n="84" /> Ако проведу ноћ у колу са женскадијом, или у певању уз пуне |
вешта везиља, јер је као млада девојка провела неколико година у Дубровнику, учећи се од калуђ |
ја, мој унук и мој слуга Ристифор, ноћ провести.{S} Де тако буде, боље је и за мене и за моју |
ло замисли.{S} Учини му се да сад истом провиди шта војвода хоће.</p> <p>„Војводо!“ поче после |
је као дете на крилу своје добре мајке проводио на тераси од двора, на којој је у хладовини та |
млађани живот, кал си могао часно да га проводиш у свакој срећи и слави?!“</p> <p>Приђе му кнез |
оде нас на заваде, е ето где се владике прогањају измећу себе и мачем и буздованом!{S} Бивало ј |
з њене очи гледа, те за то њени погледи прогањају нечисте духове из људи, лече бесомучне, малод |
пред мојим шатором.{S} Отвори им очи да прогледају, озари им памет да увиде, омекшај им срце да |
уза га већ више и не видех.{S} Кад опет прогледах, њега више тамо не бејаше. „Што ли је наш сла |
у на рамена, па ако ко што и проговори, проговара то шапутом.{S} Као да са неким страхом и пошт |
ивор.</p> <p>„Господо, јунаци и браћо!“ проговори војвода тужно и невесело, и опет некако свеча |
рдњом и зашкрипа зубима.</p> <p>„Дедо,“ проговори Боривој питомо; „што си ти мене давао да учим |
еде да жури уморног рањеника, и нико не проговори речи.{S} Ћутање потраја, подуго док га сам ра |
е друг другу на рамена, па ако ко што и проговори, проговара то шапутом.{S} Као да са неким стр |
дуго нико од млађих не смедијаше да што проговори, а старац не могаше, јер му некаква горка сух |
и одмерено да говори; „звала сам те, да проговорим с тобом две три речи на само.{S} Ти си нам с |
а да издржи погледе њене.</p> <p>„Па да проговорим одмах са старим господарем!...{S} Зашто не б |
т потапкао па задовољно и осмехујући се проговорио:</p> <pb n="184" /> <p>„Ха,... стари борче.. |
уда, потапкао га по гриви и по врату, и проговорио би му у кратким реченицама, као да му је то |
сто се скаменио.</p> <p>По дужем ћутању проговориће кнез: „Ето вам, децо, највећа и најлепша цр |
ви и весели вратимо, молићу те да за ме проговориш и Босиљки и кнезу.{S} Ако ли буде Божја воља |
е је брига опхрвала?{S} Да ти није кеса прогорела?{S} Да ти нису двори поробљени?{S} Ил’ си јун |
ло. <pb n="34" /> Румени образи кнежеви прогрушали се модрином.{S} Са чела обојице киптио је зн |
а гомиле света, па се онда коњем својим прогура кроз сељаке, и додаде старом кнезу једну кожну |
и радионице и одоше.{S} Осташе отворене продавнице и радионице од сребра и злата, што их у Круш |
ружаше се како је ко могао, позатвараше продавнице и радионице и одоше.{S} Осташе отворене прод |
и кад нисмо једне цркве!“ И позатвараше продавнице и радионице, наоружаше <pb n="105" /> се, и |
у властелу кад те је твоја мати себарка продала властелинци, да те подметне као своје дете!“</p |
штење свога сина!“</p> <p>„Шта велиш?!“ продера се и намргоди кнез Вукан. „Шта велиш?!{S} Нема, |
у трпезарију, да вечерамо, или нећеш?“ продера се нешто мало храпавим гласом поп Каритон не ст |
ао!{S} То им кажи и ништа више!“</p> <p>Продера Ристивор својим коњем кроз џбуње и шибље, прега |
но гледаше за неко време као да хоће да продре погледима кроз ону танку паучину, којом су јој р |
његове напрезаше своје старачке очи да продре што дубље у сиву даљину!</p> <p>„Ено!“ викну сад |
ти га обема рукама за рамена и добро га продрма.</p> <p>Ристивор најпре захрка као да га ропац |
>Кад је већ почело да свиће, стари кнез продрма Ристивора и Боривоја: „Устајте, децо, у име Бож |
тима, хланим као лед, дохватио за гушу, продрмао и онда силно из постеље дигао, вичући јаросно: |
ако га она испод ока милокрвно погледа, прође мимо ње и стаде мирно до самих врата кад их она з |
оиста не смеде ником у очи да погледа — прође кроз гомилу своје властеле, и отиде право к своме |
ке и узице од црвеног свиленог конца, и прође полаганим и таласастим кроком поред војника, који |
ом поред војске своје а к десноме крилу прође, кад се од један пут окрете и погледа к пољу, кој |
рекоше му шапатом: „Ћути, болан, да не прођеш горе!“</p> <p>„Не, не!“ упаде живо у реч кнезу Г |
кве високе маџарске кљусине, па на њима прођоше кроз град, наоружани свакојако, али из гласа и |
старцу; а већ један с другим ни реч да прозборе.</p> <p>Рано пред зору устаде стари кнез па <p |
7" /> <p>„Да чудне ми књиге војводине!“ прозбори кнез очевидно изненађен и полу срдит. — „Што л |
Мач!....{S} Где је мој мач, Ристиворе!“ прозбори старац тихо.</p> <p>„Запојте га вином!“ запове |
ише суза.</p> <pb n="187" /> <p>„Децо!“ прозбори он свечано. „Децо!{S} Она звезда тамо трепти н |
а му ништа не прозбори; он њој ништа не прозбори.{S} И опет, ко је видовит могао је да види, да |
ом право у њене очи.{S} Она му ништа не прозбори; он њој ништа не прозбори.{S} И опет, ко је ви |
му се очи сузама, па с дубоким уздахом прозбори: „Еј, мој верни Некудиме!{S} Зар ово да нас сн |
у мало зубима, поцрвене у лицу и срдито прозбори:</p> <p>„Ја већ видим да ћете ви мене да навед |
м гласом, и онда опет застао; дремајући прозборио би нешто кроз нос и неразговетно, па опет зас |
а.{S} Овда и онда нешто би неразговетно прозборио; али је очевидно више у бунилу него разборно |
којега се властелинска кућа Голубовића прозвала Орловићима.{S} Кад гледалац стане према средин |
је мило помињала!“ говораше кнез Нинко, прозван од другова кнез Винко, па се узе љуљати главом |
као „српски соколови“, а већ од како се прозваше Орловићима старали су се да не посраме ни то и |
ред старцем, брижно погледаше кроз уске прозоре на црне облаке које сад већ муње просецаху, и т |
} У њој су били просечени уски а високи прозори, који пропуштаху у трпезарију благу светлост са |
беспрозорним кулама, него је и двор са прозорима у оквирима од извајаног камена, са терасама н |
ле били су усечени уски пролази к самим прозорима, високим и уским, кроз које меки румени зраци |
инама од Орлова Града.{S} На отвореноме прозору од шестостране куле седела је кнегиња Мандалена |
ка!“ рече кнегиња па се окрете и пође к прозору да седне поред њега.{S} То беше знак да Ристиво |
спод застираше.</p> <p>У ономе усеку к прозору, што право гледаше на југ у перивој, седела је |
ћемо живи, али мучно ћемо живи кроз њих пројахати.{S} Него да се најпре опростимо!{S} Оди, синк |
е Царева Громада, а испод које мало час пројахаше.{S} И још нареди да сва војска преноћи где ју |
је, јер, вели, има доказе како је неко Проказао цару Агарјанском тајна договарања његова с Буг |
цара, своје браће и свога отачаства!{S} Проклет да је Вук Бранковић!“ викну кнез Вукан у горком |
е само толико: „Зар тако, Вуче?!....{S} Проклет да си и овога и онога света!“ Па се онда окрете |
лампије. „Устави се, јер из тебе говори проклета бабунска јерес!“</p> <p>„Шта кажеш?!“ викну мл |
з Вукан у горком гневу.</p> <p>„Нека су проклети и овога и онога света!“ одјекну громко сва она |
уташе за дуго као да је онемио.</p> <p>„Проклети да су издајници свога цара, своје браће и свог |
док други питаху: „Ама, ко је, казуј му проклето име ако га знаш, да идемо да му побијемо све ш |
коњицом прешао к непријатељу!“</p> <p>„Проклето му име и колено!“ повикаше неки од властеле гн |
сме да заповеда, него моли, преклиње и проклиње!{S} Еј мој Господине Кнеже, знам да су теби, к |
дини јунак који је имао права да куне и прокуне.{S} Његова ће клетва саплетати Вука и све његов |
ицином властеле и слугу, журним кораком пролажаху кроз њихове гомиле ка стану, пође и он онако |
ојводин.</p> <p>За све време док војска пролажаше праштајући војводу, кнез Градоје стајаше голо |
раздраган. <pb n="64" /> Осмехујући се пролажаше он кроз гомиле народа, поздрављајући га гласн |
уза степеницу на први кат.{S} Полагано пролажаше кроз ходнике и кроз велике и мале дворане.{S} |
невиности осећао неописану неку сладост пролазећи туда, сладост која га чудновато подсећаше на |
м зидинама од куле били су усечени уски пролази к самим прозорима, високим и уским, кроз које м |
поред наших гробова буду <pb n="207" /> пролазили, виде, да је мој верни слуга мени моје десно |
х све велике беде и невоље кроз које је пролазио народ наш, од ово двадесет пет година амо.{S} |
ше опет дивно о таштини славе људске, о пролазности богатства, сјаја и среће <pb n="164" /> на |
се орао у вис пропињао, као да хоће да пролети кроз венац од седам ружа, у које се умештаху се |
есном крилу наднесав леву руку над очи, проли сузе, и дубоко уздахнув рече само толико: „Зар та |
з корица, и мало што се уз горку жуч не проли и братске крви.{S} И би се и ње пролило, да млади |
мо у трубе цео дан, ударасмо у бубњеве, проливасмо вино цео дан, и ево промукох молећи их и кор |
е проли и братске крви.{S} И би се и ње пролило, да млади војвода не улете у гомилу међу завађе |
дике хоће да се виде!{S} Колико се крви пролило, колико домова, колико села и градова разорило, |
благо теби, који си крв своју на Косову пролио!“</p> <p>Војвода Радич покрио беше лице рукама, |
се онда кнез три пута побожно прекрсти, промрмља некакву молитвицу, и скочи у седло као да је м |
онда, више као себи него њој говорећи, промрмља:</p> <p>„Јадна снахо моја!...{S} Да знам где ј |
животу?!“ питаше сиромах млади Боривој, промуклим гласом, крвав по лицу, стегнут сад већ гомило |
„Стој, властелине!{S} Устави се!“ викну промуклим гласом отац Харалампије. „Устави се, јер из т |
бубњеве, проливасмо вино цео дан, и ево промукох молећи их и корећи их, и једва једвице петориц |
S} И не могаше да се устави док грла не промукоше у војничке господе, те их не замени сложно и |
ој добри дедо!..{S} Ох, мој Ристиворе!“ промуца Боривој, пребледе као крпа и паде с коња као мр |
тва војводу у чело, и грцајући у сузама промуца:</p> <p>„О, сине мога побратима!{S} Зар <hi>ја< |
{S} Иди за онима, који се договарају да пронађу памет!{S} Из ових стопа одлази од мене.{S} Није |
њу, која је већим делом њихова баштина, пронашле су се сребрне руде, као да су виле сребрним жи |
оклонити.{S} Али тек што превали подне, пронесе се глас да је на левом крилу неки војвода — не |
<p>И онда се онај узвик „Јадна мајко!“ пронесе од уста до уста, те се начини као жубор лишћа п |
о нека јој најпре каже, како се гласови проносе да се на Косову велика несрећа десила, па кад в |
покаже!{S} На три дана пред саму битку проносило се по војсци од уха до уха да око Господина К |
!... ама где је тај Ристивор?{S} Оде па пропаде!“</p> <p>„Ево мене, господару!“ викну Ристивор |
неће оставити Хришћански народ свој да пропадне, и с уздањем у јунаштво наше храбре Србадије, |
грање и лишће, кроз које се орао у вис пропињао, као да хоће да пролети кроз венац од седам ру |
и просечени уски а високи прозори, који пропуштаху у трпезарију благу светлост са севера.</p> < |
ме да не слуша?!“ рече војвода, који не пропушташе прилику да покаже колико поштује старца Град |
ном и светлом јутарњем зраку поздраве и проразговарају.</p> <p>„Е, сад, војводо!“ узе реч Градо |
жни Агарјани под заставом лажног једног пророка разбију Хришћанску војску српску?!{S} Само онај |
азима, по дебелим носом, крупним очима, проседом густом косом и брадом, обојима небрежљиво одрж |
розоре на црне облаке које сад већ муње просецаху, и тешкаше се што јој сина нема.{S} Старац по |
копљиме и буздованима.{S} У њој су били просечени уски а високи прозори, који пропуштаху у трпе |
теле.{S} Али, добри човече, што је ниси просио у нас?{S} Знаде ли она што о томе?!</p> <p>„О то |
чи,</p> <p>Од онога кандила пред иконом просипала се тиха и слаба светлост само по соби а није |
стина је да је многи и многи поп постао просјак, и да има калуђера који су се у гусаре одметнул |
света свакојака, пуно слепих и кљастих просјака, <pb n="78" /> сасвим као на каквом великом са |
светац витла колом девојака и прикупље просјаке око двора, ето да ми се поп већ осветио!“</p> |
пружим по часној трпези, да санак један проспавам, него да легнем на постељу, на којој је наш с |
Нека је слава Богу!{S} А сад, брате, да проспавамо још мало до зоре!“</p> <p>И Ристивор леже и |
на постељи, на којој је Душан једну ноћ проспавао — или управо „пробдио“ како ми отац причаше.{ |
тотине година држала громада од камења, прост споменик подигнут рукама Турака јунака, двојици ј |
„колико си остарео још ти не познај наш прост народ.{S} Ево да се кладимо да ти <pb n="52" /> с |
ганут и сузе ронећи.</p> <p>„Бог да га прости!“ викнуше сви онде присутни као из једног срца и |
тор!“ причаше Бег.</p> <p>„Е, Бог да те прости, синко Ристиворе!{S} Бог да те прости!“ понављаш |
а те прости, синко Ристиворе, Бог да те прости!“ шапуташе старац неколико пута, па се онда пуст |
е прости, синко Ристиворе!{S} Бог да те прости!“ понављаше стари кнез тихо, а очевидно дубоко г |
аки војник прекрсти и викне: „Бог да те прости, војводо, као што ти ми праштамо!“</p> <p>Прво м |
м слугом заплакасмо!“</p> <p>„Бог да те прости, синко Ристиворе, Бог да те прости!“ шапуташе ст |
ву главу и прса, подупреше га гужвом од простирака и свакојаких тканина што се под богатим шато |
ладог дечка, који на меканим персијским простиркама лежаху у шатору.</p> <p>Дечку томе повезана |
а широком одморнику, застрвеном богатим простиркама, претискаше на своје груди младо своје чедо |
ке висок и гранат храст; под њим шарене простирке, подглавњаци, дрвене заструге с јестивом, шар |
плаветне, зелене и жуте шаре у вуненој простирци, која сав спод застираше.</p> <p>У ономе усек |
ни образ и рече му: „Нека ти је, синко, просто од мене!{S} И нека су ти и данас и свагда Бог и |
ју постељу.{S} Између њихових постеља — просто само простртих поњава по каменим плочама од спод |
, који веле да су свеци и чудеса њихова просто само поповска прича.{S} Да попови и калуђери хоћ |
хотом насмеја. „Кад свратисмо, беше она просто „Крчмарица Крушевљанка Ката“, кад пођосмо, оста |
е то перпере, била то кривица — нека је просто и од мене, и нека је занавек опроштено.....{S} Н |
: „Ма шта било, ма кад било, нека ти је просто!“ И ја онда тако рекох. „Е сад,“ рече, „ево ти м |
има пуно, пуно јунаштва!{S} Нека ти је просто од нас, а на сигурно ће ти и Бог опростити!“</p> |
могао заборавити своју мајку нека ти је просто; али никад не заборављај да носиш једно славно и |
главу, као да га благосиље. „Нека ти је просто, синко Ристиворе!“ рече му, па кад се Ристивор п |
нас сада и ова несрећа снађе!{S} Ово је просто један страховит грех што га наш јадни војвода уч |
к пође за мном!{S} Ко не ће, нека му је просто!“ Полетесмо за њим у најжешћи окршај!{S} Мало за |
л’ још носи своје русе косе по вилински просто расплетене, да л’ јој црне очи још и сада ватром |
ста је био за дуго и дуго будан.{S} Али просто ни брком да макне, а камо ли да одговори на какв |
ј, свагда помажу!</p> <p>Била је сасвим просто одевена у хаљини од некакве танке вунене тканине |
з Вукан плакаше као дете.{S} Кнез Гојко просто паде на прса своме од детињства другу, и кроз гл |
с, његов мач, његова застава, чинили су просто чудеса.{S} Као да је то главом Свети Ђурђе на бе |
а је право да због наших грехова мало и прострадамо и јесте право; ако нам Бог већ неће опрашта |
о жељи Ивановој, наредио те млађа чељад простре постељу за Ивана у куту према његовој постељи у |
је поузданим погледом и поузданом руком прострелила орлушину, те спасла живо и здраво чедо свој |
учинише.{S} Одседлаше и распасаше коње, простреше црвене сукнене плаштове по сухој земљи испод |
ници, коју му Ристивор на мирисном сену простро беше.</p> <p>„Не знам шта је, али се од шаторов |
S} Између њихових постеља — просто само простртих поњава по каменим плочама од спода — стајаше |
и Боривоја и Ристивора.{S} Рече им нека простру себи гдегод у којој колиби где су им војници.{S |
овораше Боривој мирно, али му се пламен просу по образу.</p> <p>„О, буди Бог с нама!“ рече у на |
ма и Власима, да се сложе са Србијом те протерају погану Агарјанску аждају са Хришћанске земље |
следња времена, кад се једна слуга буни против господара свога!“ рече он; па онда настави срдит |
} Она би се двојица може бити војводи и противила, али не могоше старом кнезу Градоју, кад овај |
бињеске Реке, која испод њих и мимо њих протицаше.{S} Дивно је било са оне терасе пустити погле |
тао је, да одслужује придворну црквицу, протопоп Недељко, два свештеника средњега доба и два мл |
оба и два млада ђакона.{S} Знате ваљада протопоп-Недељка?{S} Сед је као овца и биће да му је и |
ри час!“</p> <p>Ристивор скочи на ноге, протре мало очи, преви се и дубоко поклони кнезу па сме |
гневан. „Где си ти, Витомире?!“</p> <p>Протурише се кроз своје војнике и један и други; оба на |
о ви, велика господа и велика властела, протурујете за владике своје синова и синовце, који су |
на добро оружана и права војска стигне, проћи ће и Петров Дан а камо ли Видов Дан!“</p> <p>„Бог |
роз колике беде и невоље!{S} Сам могу и проћи куд сам намерио, а с вама двојицом теже је то.{S} |
шевљени и љубави пуни народ у свој двор проћи.</p> <milestone unit="subSection" /> <p>У двору, |
ћи изишао је из шатора, те се по пољани проходао овамо онамо на мирисном поветарцу а под небом, |
ти... не можеш ти да радиш како се теби прохтева, него како ти се заповеда!{S} Ти ћеш да пратиш |
, јер ниједноме се од мојих јунака није прохтевало да се на једно дете сабљом залеће.{S} Али не |
у, који допираше до њега, покушаваше да процени колико коњаника иде за њим.{S} И би му мило, шт |
<p>Тек ће у неко доба да викне оздо са прочеља кнез Вукан:</p> <p>„Што је теби, кнеже Орловићу |
и пред свом господом својом и гласно га прочита:</p> <p>„Господине војводо!{S} Мој дед, кнез Гр |
p> <p>Додадоше је игуману Пајсеју да је прочита.{S} Он је примаче к очима својим, па је онда по |
оглавог попа Каритона да дође да нам је прочита.{S} Ристиворе, шта ћеш ти овде?{S} Не рекох ли |
ема придворнога попа да војводино писмо прочита.{S} Као обично кад је срдит узе шкргутати зубма |
амо к мени дође, да нам војводино писмо прочита!“</p> <p>Одједаред духну поветарац, влажан и хл |
игу!“</p> <p>„Ти као да ниси слушао што прочита Боре из листине Господина Кнеза?“ рече стари кн |
Каритон?!{S} Зар не бих ја то могао да прочитам, кад је ти већ читати нећеш?{S} А прочитаћу је |
А дај мени војводино писмо, да ти га ја прочитам!“</p> <p>„Бог с тобом, снахо!“ рече старац сав |
о и ситно писао!{S} Ово јутрос ако могу прочитати само бистре очи Ђакона Јеротија а друге никој |
читам, кад је ти већ читати нећеш?{S} А прочитаћу је и брже и боље и од патријарха Спиридона, а |
брже могаше ка Царевој Громади.{S} Није прошао ни стотину корачаја а сусрете га војник из чете |
како сам у вашу кућу доведена, ни у сну прошаптале нису!“</p> <p>И онда бризну плакати,</p> <p> |
књигу војводину!“</p> <p>Госпођа Манда прошапута Ристивору да <pb n="16" /> принесе светњаке с |
ају да је прошле ноћи, тако пред поноћ, прошла онуда повелика чета Босанских коњаника.{S} Устав |
Прво, крчмар и крчмарица причају да је прошле ноћи, тако пред поноћ, прошла онуда повелика чет |
к крчмар и крчмарица причаху што су као прошле ноћи од Босанаца слушали, стиже један сељак са И |
д правиш тако мудар, кад ниси био мудар прошле Суботе?“</p> <p>„Славе ми, кнеже Нинко,“ рече вл |
абучила натраг путем, којим су мало час прошли.</p> <p>Кнез пође с Боривојем даље унапред, а си |
оштри да некога њима живог коље.</p> <p>Прошло је тако по доста времена док ето га Ристивор.</p |
оно и сувише искрено излетање Винково у прошлост. „Прво је добро што ти је у Крушевцу и мало и |
етрићем који тихо дуваше, његова широка прса покривена панцером од позлаћених плоча, у које се |
му и рамена и мишице и плећа и јуначка прса дохватају.</p> <p>Турци их раздвојише и сваког од |
атотканој одежди носећи на рукама, а на прса своја наслоњену, икону Светог Јована Крститеља; по |
Градоје стајаше гологлав и са рукама на прса скрштеним више мртвог војводе, не скидајући својих |
као дете.{S} Кнез Гојко просто паде на прса своме од детињства другу, и кроз гласно ридање нар |
поклони пред старцем, па, савив руке на прса с погнутом главом, узе да говори:</p> <p>„Опрости |
и тамо и амо, а оборио главу сниско на прса.</p> <p>„Кнеже,“ узе Каритон да говори: „колико си |
од њиховом тежином беше оборио главу на прса, пустио вођице Лабуду, склопио руке на јабуку од с |
ич, блед, преблед, оборив опет главу на прса, са затвореним трепавицама — као да доиста не смед |
грљаја своје матере па полете старцу на прса, загрли га живо и пољуби у један и у други образ, |
/> чуваћу његову сребрну главу и златна прса, и слатко ће ми бити да погинем ако њега и младога |
ака, подигоше полагано старчеву главу и прса, подупреше га гужвом од простирака и свакојаких тк |
панцир, размакли му прсник те обнажили прса да му облакшају дихање.{S} Старац је с муком дихао |
n="204" /> дихати, али би се онда опет прса надимала, и под убрзаним куцањем срца убрзано диза |
ле ништа!{S} Старци се грувају рукама у прса, момчадија занемела, а од женскадије нека рони суз |
тва гледам!“ Узе се ударати песницама у прса и плакати.</p> <p>„Некудиме!“ викну кнез Градоје н |
се дизах од трпезе да ти отровани нож у прси сјурим; и три пута ми поглед твога свеца следи крв |
То је био човек средњега стаса, широких прсију, чврстих мишица, жилаве руке; сед, с дугом косом |
преми, с калпаком на глави, панцером на прсима, широким зеленим мачем о бедрима, дугим копљем о |
гледа, носећи поносито сребрн панцер на прсима и мач у левици својој — кад све то угледаше, сва |
еца следи крв у жилама и скамени срце у прсима.{S} И кад не гледах на њ осећах како ме он гледа |
не може; најмање Господин Кнез, који у прсима носи срце доброга оца пуног милости!{S} Али за т |
зали; скинули су му панцир, размакли му прсник те обнажили прса да му облакшају дихање.{S} Стар |
се неколико пута.{S} Пружи се и паде на прсте од руку својих, и метаниса три пута.{S} И кад тре |
зрнад на некаквој бројаници падају под прстима каквог калуђера.{S} Послуша мало оштрије и јасн |
опа па би се и он крстио, клањао и спод прстима дотицао, кад год би видео да то поп чини.{S} А |
ва ока!{S} И тек да задремам а он би ме прстима, хланим као лед, дохватио за гушу, продрмао и о |
м приликом видео.{S} И још опазише како прстима леве руке тражаше нешто о левоме своме бедру.</ |
осећали и видели; али нико не могаше да прстом и поуздано издајника покаже!{S} На три дана пред |
ика, загледао у оштрицу свакога мача, и прстом својим опипао сваки кајиш и сваки ланчић на коњс |
право у тебе гледа, да према теби руку пружа, да хоће баш тебе да дохвати, и да оно што говори |
на погледати како лепе дворанке девојке пружају пуне руке цвећа младим јунацима.{S} Изгледало ј |
орловска гнезда, из којих гладни орлићи пружају голишаве шије своје.{S} По средини слике пукла, |
е витезу на његову високом Јабучилу.{S} Пружајући му босиљак Босиљка му гледаше право у очи.{S} |
перивој, који се својим цветним лејама пружао низ зелену косину далеко до самих сребрнокорасти |
> и у загрљају удави.{S} Са свих страна пружаху војницима бардаке и чутуре с вином, ките цвећа |
нека прво опросте један другом, и нека пруже руке један другом.{S} Господин Кнез и ова земља т |
:</p> <p>„На тебе је сад ред, синко!{S} Пружи се па спавај и одмори се, а ја ћу сад већ стражу |
олена.{S} Прекрсти се неколико пута.{S} Пружи се и паде на прсте од руку својих, и метаниса три |
иде.</p> <p>„Ено је!“ рече Ристивор, па пружи руку правцем к Југоистоку. „Ето гледај само право |
свога паса киту мирисног босиљка па је пружи младоме витезу на његову високом Јабучилу.{S} Пру |
у клизају к Западу!“</p> <p>И старац се пружи по своме плашту поред свог унука, и склопи очи.{S |
Оди, синко!“</p> <p>Рекав то стари кнез пружи своју десницу да му је унук пољуби, па онда и сам |
рац мало пригну са високог коња свога и пружи десницу Мандалени, која му је смерно пољуби и суз |
з недара свилену једну кесу с новцима и пружи је кнегињи. |</p> <p>„Како и сама знаш, сад о Мит |
осадило, па се окрете, даде благослов и пружи руку кнезу, коју овај смерно целива.</p> <p>Рече |
ројица беху уморни.{S} Млади се Боривој пружи по своме плашту, обори седло рукама својим и на м |
ме спрату од Нове Куле.{S} Ту им старац пружи десницу, коју они са страхом и поштовањем целивах |
жева и прихвати десницу, коју му старац пружи, и целива је полагано и побожно као да је каква с |
м ја теби на белези!“ пресече кнез попа пружив руку према њему да га устави; па настави окренув |
одо, пре бих ја смео ући у олтар, да се пружим по часној трпези, да санак један проспавам, него |
чима својим вреба <pb n="24" /> некога, пружио леву руку према себи а у напред, као да хоће да |
децо моја!“ рече стари кнез задовољно. „Пружите један другом руке!...{S} Тако!...{S} Пољубите с |
оиста уморан.{S} Без речи прекрсти се и прући по свом плашту.{S} И није дуго трајало па се неум |
} Све је то било весело, збивало шале и прштало досеткама.{S} Само кнез Градоје, ког војвода бе |
ебу по коме танки облаци лутају.{S} Њен псалтир, у своме красном <pb n="55" /> преплету од среб |
ликања.{S} Њима се одазваше многобројни пси по разним крајевима двора.{S} Врапци се ућуташе.{S} |
ику, као да се стотине људи надвикиваху псовкама и претњама, па кроз ту ломњаву могаше чути и п |
до своје, које јој је грабљива и гладна птичурина зграбила из колевке и у вис к своме гнезду по |
дело како је тамо, преко потока Западу, пукла равнина застрвена зрелим класјем јечмовим.{S} Угл |
призора који им се изненадно указа.{S} Пукла равница докле око допире.{S} По њивама и ливадама |
олишаве шије своје.{S} По средини слике пукла, докле око допире, њива са златним класјем, које |
ла издигао, па њиме треснуо о ледину да пукне као мехур!“ Па онда узе сам себе да теши. „Него о |
г <pb n="8" /> седи на сниској клупи па пун сажаљивости гледа у Марију Магдалену, која, у бледо |
лиже.</p> <p>Тај глас и онај њен поглед пун доброте и сажаљивости растопи лед који стегао беше |
<p>„А ти, дедо?!“ запита млади Боривој пун чуда.</p> <p>„Ех, синко, ја ћу...“ одговори кнез Гр |
споственост њене лепоте светлили су као пун месец на небу по коме танки облаци лутају.{S} Њен п |
<p>Привикаше на њ да умукне и дадоше му пун пехар.</p> <p>„Рекох, ниси могао ући ни у једну крч |
но појући: „Тебе Бога хвалимо!“</p> <p>„Пун’те, децо, пехаре свима!“ викну игуман Пајсије слуга |
на њиви, колевка од шимширова дрвета, — пуна извезених белих тканина, и опет празна јер у њој н |
и војницима, којих црква тада већ беше пуна, па им јасним и звучним својим гласом мирно рече: |
и кнежево питање. „Ето нема нас овде ни пуна хиљада војника, а треба да му одведем две хиљаде и |
и његовој, јер остају двори и у дворима пуне ризнице!{S} А шта остаје мојој сирочади иза мене?! |
вима беле погаче и дрвене боце и чутуре пуне црвенога вина.{S} Он сам — на високом коњу Јабучил |
кама, <pb n="65" /> које имаху котарице пуне свакојаког цвећа из перивоја, па им рече да свима |
<p>Скочише на ноге сви присутни, дигоше пуне пехаре у вис, кликнуше весело у славу кнеза Лазара |
о!...{S} Еј, кад би сви они, који се уз пуне пехаре својим јунаштвом хвале, имали твоје јуначко |
у колу са женскадијом, или у певању уз пуне чутуре, кретаће се сутра натмурени, мамурни и умор |
дати како лепе дворанке девојке пружају пуне руке цвећа младим јунацима.{S} Изгледало је као да |
таласима од мириса, које је њихов цвећа пуни перивој слао на терасу до њих.</p> <p>Али је се св |
могаше кнегиња кроз одушевљени и љубави пуни народ у свој двор проћи.</p> <milestone unit="subS |
да помаже духовницима, да им појање што пуније буде.{S} Тада и млади војвода узе јасним младићк |
мисли облетале један цвет, и срце му се пунило некаквим чудним осећањима у којима се с милином |
ше са коња и десно и лево, па погледима пуним презривости погледаше у оне, који то тако јуначки |
тељи и познаници дочекаше га с пехарима пуним вина, па се поздрављаху и питаху за јуначко здрав |
на Ристифора који му притрча с кондиром пуним воде.{S} Опра поп руке, уми лице, дохвати своје р |
узбуђености, и сав уздрхтао. „Господо, пуните пехаре своје па их подигнимо у славу наше честит |
о би ваљало да проведемо целу ноћ поред пуних пехара, а бојим се требало би више и вина него ко |
ома, пуно младих девојака, пуно народа, пуно света свакојака, пуно слепих и кљастих просјака, < |
Пуно младих мома, пуно младих девојака, пуно народа, пуно света свакојака, пуно слепих и кљасти |
ака, пуно народа, пуно света свакојака, пуно слепих и кљастих просјака, <pb n="78" /> сасвим ка |
у усталасана кола.{S} Пуно младих мома, пуно младих девојака, пуно народа, пуно света свакојака |
ви Кнегињи па јој рече: „Имаш, Госпође, пуно дворана и дворских госпођа и девојака у двору, мен |
још шта си видео.“</p> <p>„Има, кнеже, пуно шта што казује како је срце у народа ускипело јуна |
нко мој, у томе што си учинио има пуно, пуно јунаштва!{S} Нека ти је просто од нас, а на сигурн |
шевцу и мало и велико, и младо и старо, пуно вере да ћемо победити, па је весело и радосно!“</p |
агач Душанов био, онда ето, хвала Богу, пуно дворана у нашем двору, у које ни поглед Душанов па |
око колиба вијугају усталасана кола.{S} Пуно младих мома, пуно младих девојака, пуно народа, пу |
тојаше млади војвода Радич.{S} Око њега пуно господе и пуно слугу, све то у сјајном оделу, да ј |
Причају да сад међу млађом господом има пуно њих, који веле да су свеци и чудеса њихова просто |
ет, синко мој, у томе што си учинио има пуно, пуно јунаштва!{S} Нека ти је просто од нас, а на |
сећања на пупољак и поуздана надања на пуно развијени цвет; жена и девојка уједно; по лепоти с |
де Јованка спава, бело усијана лопта са пуно варница распрштаних у два крила!“</p> <pb n="39" / |
опрема по каквога сиромаха, а богме је пуно њих таквих на Косову било!“</p> <p>И опет се млади |
ог гроба, или пећине некакве у којој је пуно леда и снега.{S} Ивана обузе нека чудна језа, па с |
.</p> <p>Ристивор осети како му је срце пуно, како се укрепило новом једном храброшћу и новим п |
јвода Радич.{S} Око њега пуно господе и пуно слугу, све то у сјајном оделу, да је милина била у |
ољем, неко од млађих људи рече, да види пуно вењака и колиба на пољани испред двора.</p> <p>„И |
десет година.{S} Не више пупољак али ни пуно развијена ружа; цвет у коме се сливају невина сећа |
ојводи под шатор ђак његов Ђурђе, донео пуно чистих листина и седе да пише на колену и чекаше д |
еб јато голубова!“ додаде сам војвода с пуно поузданости.</p> <p>„Кнез Лазар је“ наставља Гојко |
то теби није ништа“ рече кнез Градоје с пуно горчине и презривости, и узе по свом обичају шкргу |
талим гласом војвода, али опет некако с пуно мирноће и достојанства. „Немојте да хитамо да се ј |
ја кратио?“ рече кнез па се насмехну с пуно презрења.</p> <p>„Е, па добро, ево да видимо!“ при |
х сад бије љути бој.{S} Кажу има их већ пуно обрањених, а биће их и мртвих.{S} Похитајмо, да ус |
и га знати?“ одговори Ристивор. „Има их пуно, и малих и великих.{S} Велике већ и од невоље знам |
кумашина Бошка Југовића!{S} Али има још пуно других наших јада!{S} Ето ниси могао свратити ни у |
ком кренуо натраг за Дринопољ, биће још пуно дивљих пљачкаша, бесних гусара без вере и без душе |
ез, који у прсима носи срце доброга оца пуног милости!{S} Али за тај посао останите ето ти и тв |
ање зрикаваца у великој и мирној трави, пуној ивањскога цвећа, на пољани на којој се ова господ |
кве, и застадоше мало у авлији око ње — пуној босиока — и коју сад први сунчани зраци обасјаше. |
треску од лакога момачкога скока у колу пуном красних девојака.</p> </div> <pb n="86" /> <div t |
а могли сте угледати слику мирну и опет пуну боје.</p> <p>По белим плочама од авлије и око оног |
на тој дивној причи у којој има велики пуок за млађе!{S} Мени је мој покојни отац говорио да с |
цвет у коме се сливају невина сећања на пупољак и поуздана надања на пуно развијени цвет; жена |
око својих тридесет година.{S} Не више пупољак али ни пуно развијена ружа; цвет у коме се слив |
пуштало у таласе од растопљеног злата и пурпура.{S} Милина је било погледати на ову слогу од то |
еломе руху а према растопљеноме злату и пурпуру којим небо на западу букташе, изгледаше као неб |
јечам, а да млада момчад и девојчад не пусте, да им јасна грла одјекну веселим песмама?{S} Ти |
!{S} Ево те и ја уз ову сиротињу молим, пусти им твога сужња; млад је, згрешио је, патио је, а |
о да му даје неки уговорени знак. „Ето, пусти мене да водим војску твоју на Косово!{S} Ти си и |
желиш, а не како он мисли да треба!{S} Пусти ти њега нека он разапиње свој шатор где му је вољ |
путаше старац неколико пута, па се онда пусти у некакве дубоке мисли, не скидајући погледе свој |
уман Пајсеј и онда..... “</p> <p>„Е сад пусти мене, Некудиме!“ прихвати игуман Пајсеј. „Дође ђа |
а сваком твоме кораку — смилуј се па ми пусти сина из сужањства!{S} Ево и његова ти се грешна ж |
ти, па добро, нека нас казни, нека опет пусти сушу, или поводањ, нека нас пржи, нека нас топи, |
олагано к своме сину, па, кад га старац пусти, узе га у свој загрљај, пољуби га и рече:</p> <p> |
аштва, не може бити ни царства!“</p> <p>Пусти се за тим у некакве дубоке мисли и шеташе се неми |
е да говори са све то јачим узбуђењем, „пусти ти да ја с мојим људима, и ако хоће још ко од гос |
Орловићу!“ привикаше многи од гостију. „Пусти Гојка да се поткрепи мало слатком малвасијом!{S} |
мало не препадне.{S} У сухој, каменитој пустињи стоји он, висок готово као копље; завио се у не |
е ноге од колена, поцрнеле од препеке у пустињи, те се према њима она суха мрка тиквица за воду |
овом тежином беше оборио главу на прса, пустио вођице Лабуду, склопио руке на јабуку од седла, |
аслонио чело на руку, а руку на колено, пустио се скрушен у дубоке мисли, уздисао би тешко, суз |
аху на својим главама велику терасу.{S} Пустио се био у некакве дубоке и сетне мисли.{S} Рекао |
ли бих ја пре и мога милога кума Вукана пустио да отиде, само да кнез Градоје, којега се рука д |
звој гнева кнежева. „Све вас ја бих пре пустио да оставите овај двор уочи крштења мога сина, не |
ошто сврши читање оних писама, несвесно пустио да га мати к себи привуче и обгрљена држи, не ск |
шу младо орловско пиле жустро кљуца!{S} Пустите човека нека иде кад му се иде!{S} Може ли он бе |
им се и начудити вам се не могу!{S} Ама пустите ви кнеза Градоја, нека иде кад му у староме кош |
отицаше.{S} Дивно је било са оне терасе пустити поглед поврх мраморне авлије и цветног и шарено |
ко ево и сад заједно пијемо, не могу те пустити да се тако мучки на попове каменом бацаш...“</p |
х него што је војводин!{S} Не можемо ми пустити да се тело нашег војводе затрпа земљом као да ј |
и крштења мога сина, него што бих могао пустити кнеза <pb n="124" /> Градоја.{S} Вуканов дом ку |
перпере које нашем двору дугујете.{S} И пустићу вам одмах све сужње колико их год има у тамници |
бљени?{S} Ил’ си јунак расрдио виле, те пустише воду у твоје руднике, потопише и сребро и злато |
е, да видимо шта светац хоће!“</p> <p>И пустише се и раставише се.{S} Оба задахтала од тешких н |
м дахом: „Славо моја!“ Ово двоје младих пустише своје погледе, да се сусретну и загреју под јак |
S} Све јој сад тако страховито празно и пусто и чисто ледено изгледаше!</p> <p>Отиде у конат св |
ар је зора?!“</p> <p>„Није, брате, него пусто глухо доба!{S} Ето, мало час видех очима својим а |
пољубив му руку по други <pb n="197" /> пут, кнез му шапутом рече: „Иди, моли и младог господар |
, Тимарлија или Зијаметлија, кад год га пут нанесе онуда, стане пред оним гробовима, и у знак с |
па онда напојте коње, оседлајте их и за пут припремите, па дођите да се још једном заједнички м |
е и та чета као грудва снега отапала уз пут, отапала, отапала, док се није свела само на десета |
оше уз брдо пешице.{S} Стари би кнез уз пут овда и онда помиловао свога Лабуда, потапкао га по |
мо већ три дана!“ причаше Иван кнезу уз пут. „А и како не би кад ето Бог поклони војводи сина и |
ајући да буздованом својим пробије себи пут ка гомили која му се око господара склептала.</p> < |
, говорећи:</p> <p>„Добро ми дошао први пут у наш двор! <pb n="80" /> ....{S} Нека Бог да, да с |
управ чело своје главе, да му душа види пут неба!{S} Видите ли да је мали нож, што му у срцу за |
ске!{S} Ја колико пута бројах, сваки ми пут све друкчије излази!“</p> <pb n="192" /> <p>Узеше с |
х у руку, и не слутих да му то последњи пут живоме руку љубим!“</p> <p>И онда се Некудимово срц |
у ову трпезарији ући неће, а да се три пут не прекрсти и свецу не поклони!“</p> <p>Диже се мла |
ђе попа неко зевање.{S} Кад већ и трећи пут зевну, учини се попу да се већ и свецу досадило, па |
ем да потруде своје господство још овај пут, када ћемо са Божјом помоћу разбити Агарјане, да се |
с њиве сви у гомили, као да је од један пут сунце зашло и ноћ настала!{S} Боривоје рече своме < |
к десноме крилу прође, кад се од један пут окрете и погледа к пољу, којим су три Србина право |
е при трпези обредише пехарима по један пут, а он скочи на ноге, најпре заклони мишицом главу, |
S} Појашите, децо, и нека вам је срећан пут, нека вас Божји благослов прати, и нека вам је свет |
истом празничном руху, да пожеле срећан пут староме кнезу и рођацима својим, који с њиме на Кос |
те дошли, да заједнички пожелимо срећан пут кнезу и кнежевој војсци!...{S} Мене и вас од данас |
оси.</p> <p>Народ поче да виче: „Срећан пут, господару, и теби и војсци твојој!“ „Бог вас све ж |
ао коња и праћен својом свитом одјездио пут Косова.{S} Оста на двору главни двородржица Голубан |
д ћемо, децо, у име Божје, да наставимо пут!“ рече Боривоју и Ристивору. „Него не можемо још у |
05" /> се, и певајући оставише Крушевац пут Косова!“</p> <p>„Господо!“ викну млади војвода сав |
:id="SRP18990_C4.3"> <head>II</head> <p>Пут их поведе уз бистар а поширок један поток, којега о |
<p>„А то не може!“ прихвати живо кнез. „Пут у небески Јерусалим води право уз ону косу и кроз т |
нашем двору, ти си ми мио пријатељ; два пута мио као друг мога покојног ми оца.{S} Ако ти, кнеж |
о ти било он, на Косово излазите; а два пута грехота да оба заједно пођете!{S} И три пута грехо |
растера!“</p> <p>Војвода се не даде два пута молити.{S} Изиђе сам, да се види и поздрави са сво |
ара нашег.{S} Она црква тамо сад је два пута света и пред небом и на земљи!{S} Ми гледамо одавд |
седла!{S} Напред!“</p> <p>И док се два пута само оком тренуло, три коњика, три Србина испадоше |
моју реч!“ рече Миросав. „Кајем се два пута, јер њиме увредих мртва човека у гробу који не мож |
своје манастире: истина је да имамо два пута више попова но парохија, и пет пута више калуђера |
са прага у дворану. „Ја ето ударах два пута у звоно, а ви овде горе или сте заспали, или ослуш |
о како му и господар чињаше.</p> <p>Два пута или три пута прекиде се онај молитвени жубор, јер |
зажелимо срећна поласка, још срећнијега пута, и још срећнијега повратка у славни свој двор и ме |
т и с једне и с друге стране отворенога пута, и заћута кад угледа како кроз капију дворску изла |
и дворској велико молепствије за срећна пута и славну победу, и да су тамо на молитви и стари к |
ри и мили господару!...{S} Много сам те пута расрдио... много пута не послужио како је требало |
истиворев Јабучило.{S} Окреташе по више пута час десно час лево ухо к поветарцу, који му дуваше |
сам ваш род а не слуга!{S} Много сте ми пута поклањали по прегрш сребрних динара или по који Мл |
е да те убијем; дођох да те убијем; три пута се дизах од трпезе да ти отровани нож у прси сјури |
лику икону великога свеца; метаниса три пута и узе жуборити дугачку некакву молитву, крстећи се |
на прсте од руку својих, и метаниса три пута.{S} И кад трећу метанију начини, не диже се, — пов |
и из цркве и пред цркву.{S} Кнез се три пута прекрсти па се вину своме белом Лабуду у златно се |
опростити!“</p> <p>Па се онда кнез три пута побожно прекрсти, промрмља некакву молитвицу, и ск |
{S} Прекрсти се побожно три пута, и три пута целива слику Исусову, а шапуташе тихо:</p> <p>„Опр |
да ти отровани нож у прси сјурим; и три пута ми поглед твога свеца следи крв у жилама и скамени |
грехота да оба заједно пођете!{S} И три пута грехота, кад ево имате мене у замену да пошљете!“< |
с њиме преко заставе и мача пољуби три пута говорећи уза то:</p> <p>„И опет те поздрављам добр |
осподар чињаше.</p> <p>Два пута или три пута прекиде се онај молитвени жубор, јер по пакосним с |
ваља да се окрене к свецу, прекрсти три пута и поклони му се.</p> <p>Пред самим огњиштем била ј |
ка као јела.{S} Прекрсти се побожно три пута, и три пута целива слику Исусову, а шапуташе тихо: |
дога властелина, — „да се прекрстиш три пута и поклониш нашем свецу, кад уђе у ову трпезарију?“ |
шати не ћу.{S} Млади кнежевић може наћи пута у Орлов Град и без Ристивора, а ја сам се заветова |
.{S} Много сам те пута расрдио... много пута не послужио како је требало послужити... опраштај |
е бити тамо турске војске!{S} Ја колико пута бројах, сваки ми пут све друкчије излази!“</p> <pb |
рцу других људи!{S} Знате и сами колико пута у мало главу изгубио није, само зато што неће да в |
х смео да о томе што кажем.{S} Неколико пута помишљах да је најправије да се поверим старом гос |
усти на колена.{S} Прекрсти се неколико пута.{S} Пружи се и паде на прсте од руку својих, и мет |
до лице мртваца.{S} Превлачаше неколико пута својом руком преко његова чела, као да га милује.< |
оји ми је и отац и мајка.{S} И неколико пута приступах му, али <pb n="58" /> кад год му сагледа |
да лежаше.{S} Прекрсти се живо неколико пута, побожно и са светим страхом целива икону, па онда |
дара, и фркнуо би узастопце по неколико пута.{S} Стари би га кнез онда опет потапкао па задовољ |
та ми је, али ме ево данас већ неколико пута нека чудна страва подузимље!“</p> <p>„Није чудо на |
од грмљавине.{S} Старац викну неколико пута:</p> <pb n="10" /> <p>„Ристиворе!{S} Ристиворе!“</ |
да те прости!“ шапуташе старац неколико пута, па се онда пусти у некакве дубоке мисли, не скида |
браћо, размакните се мало, да отворимо пута кнезу!“ А војницима викну оштро, да се ставе у зби |
два пута више попова но парохија, и пет пута више калуђера него што се може да смести у хиљаду |
ладости!{S} Онда смо имали свагда десет пута више људи но оружја, и мучили смо муку, како да вр |
е стотине по пет коњаника, па нека јуре путевима, који овамо на Косово воде од Ибра, и од Босне |
и са силном војском кренуо од Дринопоља путем у Србље.{S} Ено нам је и нов поклисар његов стига |
но и снуждено, и окрену Јабучила натраг путем, којим су мало час прошли.</p> <p>Кнез пође с Бор |
лити га што зна боље од Ристивора којим путем ваља ићи.</p> <p>„Молим те, дедо!“ рече Боривој, |
у руку, па га поведе к двору отвореним путем кроз народ.</p> <p>„Ето се веселимо већ три дана! |
и најпаметније да сваки пође најпречим путем своме дому, да тамо дочека вести од Крушевца!{S} |
омаду!{S} Ристиворе, води нас најпречим путем!“</p> <p>И ободоше коње, и појурише за Ристивором |
т коњаника од твоје стотине нека појашу путем к Ибру..... “ „Не, Господару, молим те!“ пресече |
се поткрепи мало слатком малвасијом!{S} Путник је, сухо му је грло од прашине!“</p> <p>„Казуј п |
ј Громади под његов шатор доведу сваког путника и војника, који би од Косова долазио.</p> <p>Кн |
узвицима и усклицима желећи јој срећно путовање, славно војевање и још срећније и славније вра |
елин, по имену Витомир. „Пре пет година путовах у Дубровник, да дигнем поклад мога покојнога оц |
део близу друма с ону страну крчме а на путу ка Косову.</p> </div> </div> <pb n="166" /> <pb n= |
ропи, е да би им Бог и Свети Јован и на путу и на бојном пољу и на сваком месту, и у сваком час |
н властелин у двор овај моме деду; вели путује из Свете Горе у свој завичај у Хрвате.{S} Дед га |
луге да јаве војводи, да је кнез Гојко, путујући из Крушевца, стигао у двор, али да не жели изл |
упустио у некакве дубоке мисли, или да пушта памтење своје да лута по Косову хватајући зраке д |
д, нека опет пушта морије, само нека не пушта да нас у отвореном боју на отвореном пољу разбија |
с топи, нека опет пушта глад, нека опет пушта морије, само нека не пушта да нас у отвореном бој |
нека нас пржи, нека нас топи, нека опет пушта глад, нека опет пушта морије, само нека не пушта |
небо наслонило на плаве планине, па их пушта да се преливају на модру перунику.{S} Сунце се на |
на светом крштењу прима српско име!{S} Пуштај ти нас друге, а с Вуканом ето остани па сврши св |
> <p>„Пуштајмо се, кнеже,“ — рече поп; „пуштајмо се, да видимо шта светац хоће!“</p> <p>И пусти |
као бих да вам нешто довикује!“</p> <p>„Пуштајмо се, кнеже,“ — рече поп; „пуштајмо се, да видим |
на мајко!{S} Јадна Госпођо наша!{S} Што пушташ то младо своје Господско јединче, да излази на к |
коме већ прекипе, па шкргуташе зубима и пушташе да му ватра из очију сева.</p> <p>„Не браним их |
кошница од винове лозе са ројем златних пчела.{S} Богатство им није повисило славу, али је није |
едемо| Али овако.... махни се, попе, те работе!</p> <p>„Тако ми ево овога вина,“ настави поп; „ |
ако је тамо, преко потока Западу, пукла равнина застрвена зрелим класјем јечмовим.{S} Угледаше |
ра који им се изненадно указа.{S} Пукла равница докле око допире.{S} По њивама и ливадама пала |
броје.{S} Боривој беше први да викне: „Равно педесет!“</p> <p>„И јесте управ педесет!“ прихват |
.</p> <p>Опазише како старац узе дихати равномерније и мирније и како отвори очи, и како поглед |
"6" /> од столице; заспао; по тешко али равномерно дише; по мало и хрче.</p> <p>Поред ногу њего |
Не мичући се слушаше Иван како Ристивор равномерно и дубоко дише.{S} Није дуго потрајало па грл |
ди сам, без јахача свога, да се стави у равну врсту с кнежевим Лабудом.{S} Сад се и кнез Градој |
љаја на наличју од веза, и ево га готов рад који с толиком пажњом већ од два месеца ради!</p> < |
смисли шта сутра да светује војводи да раде.{S} Око поноћи изишао је из шатора, те се по пољан |
Господин Кнез и Госпођа Кнегиња Милица раде да их измире, али до сада све забадава!“</p> <p>„О |
лим песмама?{S} Ти знаш да моба може да ради пре и без бела хлеба и без рујна вина, а не може б |
Тако Орловић треба да говори и тако да ради!“</p> <p>Манда приђе полагано к своме сину, па, ка |
који с толиком пажњом већ од два месеца ради!</p> <p>Млада се жена усправи; дахну дубоким дахом |
уканом о ономе што памет заповеда да се ради!“ рече старац.</p> <p>»Како би се ми од тебе, дедо |
договоримо шта је право и паметно да се ради, па ћемо после већ лако слушати заповест нашег ста |
крстиш и клањаш, а да мери шта Ристивор ради!“</p> <p>„Светац може и да не мари, јер се није он |
земљама било више јунака, свеци чешће и радије јављали међу људе, и да су већа и славнија чуда |
одоше.{S} Осташе отворене продавнице и радионице од сребра и злата, што их у Крушевцу држе Дуб |
о је ко могао, позатвараше продавнице и радионице и одоше.{S} Осташе отворене продавнице и ради |
едне цркве!“ И позатвараше продавнице и радионице, наоружаше <pb n="105" /> се, и певајући оста |
ине и сутоњ се почела спуштати, Војвода Радич истом бејаше прегазио једну притоку Ибра с војско |
дова срушио на плећа његова.{S} Војвода Радич хукаше и јечаше: „Еј наш добри Кнеже Лазаре!{S} Е |
<p>Већ се био мрак ухватио кад војвода Радич стиже са свитом својом пред малену крчму код Царе |
а главноме уласку стојаше млади војвода Радич.{S} Око њега пуно господе и пуно слугу, све то у |
јунак?{S} Зар у томе, што млади војвода Радич учини, нема јунаштва?!{S} И овај млади кнез Гојко |
риш, кнеже!“ рече тужним гласом војвода Радич. „Јест, страшну истину говориш!{S} Ето немам срца |
Господе Боже!“ рече запрепашћен војвода Радич, скиде сребрни шлем свој, прекрсти се побожно, и |
е заповести!“</p> <p>И рекав то војвода Радич, блед, преблед, оборив опет главу на прса, са зат |
своју на Косову пролио!“</p> <p>Војвода Радич покрио беше лице рукама, као да га је стид да гле |
куле и зидине од Двориња, двора војводе Радича.{S} Кад се спустише низ брдо па појахаше мало да |
уци!“</p> <p>„Књига је од нашег војводе Радича!“ рече старац. „Ево чекамо тврдоглавог попа Кари |
говетно и размерено:</p> <p>„Од Војводе Радича кнезу Градоју, љубимом ми пријатељу, срдачно поз |
е му. „Србадија ће помињати име војводе Радича, кад давно и давно буде поборавила наша имена!“< |
стигло на врх неба, а војска се војводе Радича крену за Косово весело певајући.{S} Народ је исп |
аном чита молитве за покој душе војводе Радича!“</p> <p>„Хоћемо, кнеже Орловићу!{S} Хоћемо!“ пр |
рцем, па рече:</p> <p>„Дворанин војводе Радича, властелин Иван Порубовић од Дреновца!“</p> <p>М |
а већ све беше спремно за укоп војводе Радича: шатор дигнут, гроб ископан, и тело војводино по |
свитања, показала само — мртвог војводу Радича с малим златним ножем у срцу!{S} Тај би му призо |
ле да похита к њима, јер нађоше војводу Радича мртва у своме шатору, с малим једним ножем сјуре |
подина свој српској земљи, теби војводо Радичу, љубимо поздрављење.{S} Војводо, ево нам стигоше |
и срдито: „Јес чуо ти... не можеш ти да радиш како се теби прохтева, него како ти се заповеда!{ |
сав Крушевац тако зове!“</p> <p>„Кнеже Радмире и ти кнеже Ивко,“ довикну <pb n="101" /> војвод |
идоше сви Крушевљани трговци, мајстори, радници.{S} Наоружаше се како је ко могао, позатвараше |
!{S} Није лако што тражиш!{S} Али ћу те радо послушати, па, колико ми Бог помогне, <pb n="57" / |
лавни свој двор и међу нас, који би сви радо за тебе изгинули, како и треба кад си нам господар |
се с њима.</p> <p>Изиђоше сви весели и радосни из цркве, и застадоше мало у авлији око ње — пу |
ати ону грмљавину од кликтања, онај наш радосни занос!{S} А како да вам испричам и све друго!{S |
ез Вукан, „нико не може бити веселији и радоснији него ми који смо овде, и овај наш народ око н |
не!“</p> <pb n="73" /> <p>Узе мушкадија радосно кликтати; узе женскадија на глас благосиљати до |
лади војвода гледаше неколико тренутака радосно изненађен у младога Боривоја, па га онда загрли |
о вере да ћемо победити, па је весело и радосно!“</p> <p>„Славе ми,“ прихвати кнез Вукан, „нико |
?!“ И онда сви у глас повикаше весело и радосно: „Да пођемо сви на Косово!{S} Тамо да гинемо!{S |
а Градоја.</p> <p>„А ко, војводо, не би радосно послушао кнеза Градоја!“ прихвати кнез Гојко. „ |
рамена.</p> <p>Стари кнез беше очевидно радосно раздраган. <pb n="64" /> Осмехујући се пролажаш |
и у руку.{S} Свакоме се на лицу видела радост, што ето стиже један од оних јунака, с којима је |
евајући и кликћући, узе растапати своју радост у потоцима од вина који из подрума војводиних по |
велико чудо старога кнеза, и на не малу радост његову, тек је сутра дан подне превалило било, а |
ест, видим га сад!“ закликта стари кнез радостан.</p> <p>Али радостан беше само за неколико тре |
акликта стари кнез радостан.</p> <p>Али радостан беше само за неколико тренутака, па се онда ућ |
у златној колевци|“</p> <p>Па се слегао радостан народ око мале војске кнежеве, рекао би, хоће |
влажном јој оку засја једна топла зрака радости.</p> <p>„Босиљко, дете моје!“ рече она оним сво |
о пратити.{S} Кнезу беше мило, па га од радости у чело пољуби.</p> </div> <div type="chapter" x |
окрете и приђе к њој, сав блистајући од радости, она му паде око врата и ижљуби га у оба образа |
S} Иван Порубовић, сав светао у лицу од радости, допре до старога кнеза, пољуби га у скут и у р |
то ти је?{S} Што сузе лијеш?</p> <p>„Од радости, бабо, што ево, хвала Богу, доврших вез, мој пр |
арен у лицу — али сад од велике душевне радости — сиђе доле на мраморну авлију.</p> </div> <div |
ка не боје Турака!“ одговараше с правом радошћу стари кнез баш у тренутку у коме се његов мач п |
војвода!“ И ето не хте да дође!</p> <p>Ражљути се силно стари кнез.{S} Сав поцрвене, очи му се |
нешто што Боривој и Ристивор не могоше разабрати.{S} Лабуд је разумео свога господара, јер под |
нешто крупно десило.{S} Али не могосмо разабрати шта се то управо десило, нити то и данас знам |
х завеса на улазницама у шатор не могах разабрати ни речи; али ме сам глас Кнежев, његово полаг |
свој шатор са места, где га је већ био разапео на оној пољани папратовој према крчми, пре него |
ије бити не може.{S} Моји ће људи у час разапети мој шатор, под којим ћемо ја, мој унук и мој с |
ихових шаторова, који с војводиним беху разапети на зеленој пољани под Царевом Громадом, на доб |
исли да треба!{S} Пусти ти њега нека он разапиње свој шатор где му је воља.{S} И само дај ти ње |
> <p>Не одјахујући војвода нареди да се разапну шаторови за њега и за властелу на једној лепој |
нтију, засукао рукаве, на једном бурету разастро некакве стародревне листине, час при свећи неш |
Опра поп руке, уми лице, дохвати своје разбарушене косе те их сави <pb n="35" /> у перчин, нам |
девојачки.{S} Па се светац мрке коже и разбарушене косе повио горњим телом мало напред као да |
стом шареном руху; пребледела у лицу, с разбарушеном русом косом, подигла лице к небу, упрла по |
о је мање светаца, то ја не умем сам да разберем!</p> <p>„Ни ја ти то, синко, не знам казати!“ |
њиште ако га имаш!“</p> <p>„А што му не разби буздованом главу, те да виде други људи да му је |
нас у отвореном боју на отвореном пољу разбијају неверни и погани Агарјани!{S} Молим те, гледа |
јани под заставом лажног једног пророка разбију Хришћанску војску српску?!{S} Само онај, који н |
ема велика војска, па ће навалити да је разбију док не порасте већом!“ одговори још једнако сас |
била велика и крвава битка, да су Срби разбили Агарјане до ноге, тако да им је и цар погинуо.. |
ила крвава битка, да су погани Агарјани разбили српску војску, и да је наш добри и честити Госп |
ним јунаштвом те је кнез Лазар Агарјане разбио.</p> <p>Тек би се из нацртане слике могло видети |
бити друкчије, него да ће српска војска разбити безбожне Агарјане.{S} Многи узеше причати свако |
ош овај пут, када ћемо са Божјом помоћу разбити Агарјане, да се више не дижу.{S} Поручи свима д |
стивора.</p> <p>Мандалена дохвати журно разбој од шимшира са довршеним везом, и хтеде се уклони |
p>Нагнула се била над једним по широким разбојем, па час погледа на једну икону испред себе, ча |
рио; али је очевидно више у бунилу него разборно говорио.{S} Рањени дечко био се придигао и на |
/> му полагано као да се боји да га не разбуди, клече пред њега, подиже лице к икони и обе рук |
ан.{S} Гледао је да му се отме, и да се разбуди из злосрећног сна у срећнију јаву.{S} Али јава |
три срца, тек се једно умори а друго се разбуди.{S} Сећам се ја добро што је мени мој покојни о |
на којој је лежао био, а својим узвиком разбудив и Боривоја, који, како дође с вечери под шатор |
/p> <p>И да би га што поузданије и брже разбудио, дохвати га обема рукама за рамена и добро га |
р је учинио дивне спреме, не би ли само разбудио успавана и загрејао захладнела срца.{S} Велику |
амести свој калпак.{S} Лице му се чисто разведрило, као да му се један велики терет с душе скин |
ти, синко, потеци зором на Змајев Вис; разви нашу заставу, спусти под њу мехове с вином, искуп |
једном храброшћу и новим поносом.{S} Он разви свилену заставу Орловића, и кад стари кнез силно |
вису које је лежао турски стан.</p> <p>„Разви моју заставу!“ беше последња заповест Кнеза Градо |
д запада ударише црни облаци па се брзо развијаху и застираху небо.{S} Крупне капље дажде почеш |
млад момак, красног лика, висок и лепо развијен.</p> <p>„Ево мене, господару!“ викну он оздо, |
година.{S} Не више пупољак али ни пуно развијена ружа; цвет у коме се сливају невина сећања на |
дећи за руку кнеза Гојка, снажно и лепо развијена човека од својих четрдесет година, с лепом цр |
ња на пупољак и поуздана надања на пуно развијени цвет; жена и девојка уједно; по лепоти стаса |
се ставили у два реда, а он сам стао с развијеном заставом према средини првога реда а испред |
рвеном свиленом заставом, коју Ристивор развио беше изнад њега, чекаше мирно док се не искупише |
ка који стојаху иза оних у првоме реду, развише у два крила и десно и лево, и повише у полумесе |
Градоју војвода, желећи да спречи даљи развој гнева кнежева. „Све вас ја бих пре пустио да ост |
а Хришћанских и преко хоџа муслуманских разгледати старе хрисовуље, и видео да је право што нар |
вив своје чупаве веђе као свагда кад се разгневи.</p> <p>„Не пресуђујем ја!“ прекиде га кнез Ми |
аш да би се он томе тако зачудио и тако разгневио, да ме више никад погледао не би; а на сигурн |
ледајући у свој пехар, као да се с њиме разговара.</p> <p>„Је ли, Гојко?“ викну опет оздо са тр |
сам не знађаше колико му је година.{S} Разговарасмо о свачему добар део ноћи.{S} Тако ми је чу |
на Кнеза, и по шапуту којим између себе разговараху, видесмо ми на стражи, да се нешто крупно д |
да тресне.{S} И кроз све напоре једнако разговараху један с другим: „Да видиш, кнеже, ко је поп |
трепером свога лишћа нешто тајанствено разговараху са жубором Голубињеске Реке, која испод њих |
како с почетка сетни и невесели па тихо разговараху у гомилицама пред главном капијом од двора. |
се окрете својим људима па с њима нешто разговараше турским језиком.</p> <p>„Ево моји људи кажу |
<p>И онда Боривој узе да чита на глас, разговетно и размерено:</p> <p>„Од Војводе Радича кнезу |
гање.</p> <p>„Дедо,“ рече Боривоје, „ја разговетно чух како онај што запомаже вели: „Ко ми <pb |
p> <p>„Моје су се очи обвикле крупним и разговетно исписаним писменима у нашим црквеним књигама |
атором.{S} Могах чути како се дуг и жив разговор води, па све живљи и живљи.{S} Па се онда све |
стивор да <pb n="177" /> навеже на онај разговор, који поче да се води па се прекиде због велик |
с други од она два млада човека да га у разговор увуку.{S} Знали су да је будан: и доиста је би |
ређе и на све његове другове, те се без разговора и без шума полагано удалише, и упутише к дивн |
оворим о чизмама до колена!“ Ето таквих разговора вас дан.{S} Попише вино па се о седању сунца |
ме док се вечерало.{S} Мало је улазио у разговоре, кратко је одговарао на питања као и на прија |
ора да у његовој соби преноћи, не би ли разговором ноћ мало прекратио.</p> <p>Леже сваки на сво |
p>Није чудо да два млада витеза клизаху разговором низ брдо, док се не натоциљаше на танак лед |
и још горе, чим се уклонимо ми који их раздвајамо!“</p> <p>„Идите ви у ваше колибе и одморите |
ним Орловићевцима није било тешко да их раздвоје.</p> <p>Кнез Градоје виде првим погледом шта с |
нда шапну Ристивору: „Ама, брате, да их раздвојимо!“</p> <p>„Не знаш ти њих!{S} Још су они као |
јуначка прса дохватају.</p> <p>Турци их раздвојише и сваког од њих опколеше, позивљући их једна |
S} Није био чуо за смрт Душанову, ни за раздор међу вастелом, ни за погибију Вукашинову на Мари |
оздрављају и питају за јуначко здравље, раздрага се милином па узе гласно кликтати.{S} Те ускли |
ка, топот од коња, звека од оружја њега раздрага и срце му запали, те, кличући као соко, лети н |
мењем и утврди је у свој калпак.</p> <p>Раздрага се малена војска кнежева па громко грмну у уск |
љу пред двором свет је био тако весео и раздраган вином, песмом и игром, да је слабо ко знао шт |
вој плећки.</p> <p>„Дедо!“ викаше силно раздраган млади Боривој! „Дело! ево добих прву рану!“</ |
</p> <p>И стари кнез Градоје беше силно раздраган.{S} Први он од властеле поче да помаже духовн |
аставу Орловића, и кад стари кнез силно раздраган <pb n="72" /> викну громко: „Напред, јунаци!“ |
од Орлова Града!“ рече кнез Гојко силно раздраган.</p> <p>„И доиста дивно збориш у заносу свога |
/p> <p>Стари кнез беше очевидно радосно раздраган. <pb n="64" /> Осмехујући се пролажаше он кро |
ља гинути|“</p> <p>И сва дружина, силно раздрагана, скочи на ноге и кликћући испи пехаре.{S} И |
што се паметно учинити може: или да се разиђемо својим кнежевинама, или да сви, овако заједно |
ан.{S} Попише вино па се о седању сунца разиђоше својим домовима!“</p> <p>Стари кнез слушаше Ри |
е с Господином Кнезом погоди те на миру разиђу.“</p> <p>„Има још нешто што бих ја хтео да питам |
у се од ране зоре па до у залазак сунца разлегале трубе са Змајева Виса.{S} Ристивор је свакоме |
вата, букну весеље на све стране, па се разлегаше по ономе пољу у певању, кликтању, гласном сме |
жда наша на Бога!{S} Ето, у томе је сва разлика!“</p> <p>Старац је непомично гледаше за неко вр |
лијете кад сте срећне!{S} У чему ли је разлика?!“</p> <p>„У свакој сузи, коју срећа натопи, тр |
грешисмо!{S} Ето, зар вам то није доста разлога?!“</p> <p>„Дивно збориш, стари орле од Орлова Г |
ужан давати вам.{S} Бришем сад све моје разлоге.{S} Остављам вам само моју заповест.{S} Ја се и |
„ја сам вам дао заповест; дао сам вам и разлоге за ту заповест, што нисам био дужан давати вам. |
“</p> <p>Седоше опет под грм.{S} Старац разложи онај део погаче што се још нађе у шареници Рист |
воме буздовану где се не клањамо твојим разлозима и не размекшавамо на твоје молбе.{S} Уздајући |
стао цар, нити би границе свога царства размакао, кад би му сва мисао била сведена у бригу: шта |
у ране привезали; скинули су му панцир, размакли му прсник те обнажили прса да му облакшају дих |
лаго довикиваше народу: „Дед’те, браћо, размакните се мало, да отворимо пута кнезу!“ А војницим |
завесе на шатору; нечија их рука силно размакну.{S} Испаде испод шатора војвода Милош, а за њи |
угледаше, свакој се од њих срце некако размекша, а очи брзо сузама напунише.{S} Тек се једној |
где се не клањамо твојим разлозима и не размекшавамо на твоје молбе.{S} Уздајући се у превелику |
ривој узе да чита на глас, разговетно и размерено:</p> <p>„Од Војводе Радича кнезу Градоју, љуб |
Порубовић ће их ето сад тамо одвести и разместити.{S} А за тебе и твога унука спремили смо мал |
, а срце друго!{S} Ако паметно и хладно размислимо видећемо на мах, да после свега што се десил |
{S} И док само овај змај Душанов духне, разнеће их као плеву!{S} Камо?{S} Дајте вина овамо!..{S |
{S} Њима се одазваше многобројни пси по разним крајевима двора.{S} Врапци се ућуташе.{S} Голубо |
, па мало за њим и други, па и трећи са разних предстража, и јавише Кнезу нешто тихим шапатом.{ |
о, колико домова, колико села и градова разорило, колико је невине деце скапало од глади, све т |
емо све што је његово и да му спалимо и разоримо све што има, да не остане ни камен на камену!“ |
викнуше духовници сложно.</p> <p>„Само, разуме се,“ настави отац Харалампије нешто мало загушен |
молитве, и метанија, и постови, па..... разуме се, према греху и прилози!“</p> <p>„Кад је тако, |
ченицама, као да му је то пријатељ који разуме све што му он каже, само што се нем родио те не |
Ни кнез, па ни она два млада витеза, не разумеваху ништа од свега онога жубора.{S} Него кнез би |
крст, који му је Бог на рамена положио; разумем до не да опојати човека, лакога срца и малене д |
се сам убије!“ одговори Пајсеј.</p> <p>„Разумем ја да не да црква опојати онога, који, за то шт |
стивор не могоше разабрати.{S} Лабуд је разумео свога господара, јер подиже главу високо према |
вога грма па до у Орлово.{S} Јеси ли ме разумео?!“</p> <p>И стари кнез шкргутну зубима и севну |
гледа их мало, и не могаше ни видети ни разумети што се они то толико смеју, па онда опет наста |
ти.{S} Имао си добру мајку, па можеш да разумеш моје бриге. <pb n="56" /> Има већ више ноћи как |
<p>„Још си ти, синко, зелен да то зрело разумеш!“ прекиде га старац. „Душан не би постао цар, н |
е изабрали перивој Орлова Града за свој рај земаљски, и што је <pb n="4" /> изгледало да су шар |
тво Божје, и наместио нас у ономе крају раја где су Косовски јунаци с Господином Кнезом!“</p> < |
д стигнеш у Двориње прво иди двордржици Рајку; кажи му да моју књигу не предаје одмах госпођи, |
же разбудио, дохвати га обема рукама за рамена и добро га продрма.</p> <p>Ристивор најпре захрк |
ме да носи свој крст, који му је Бог на рамена положио; разумем до не да опојати човека, лакога |
ода узбуђен, па метну обе своје руке на рамена кнезу Градоју; „ето могао бих да ти заповедим да |
око њега.{S} Наслонио се друг другу на рамена, па ако ко што и проговори, проговара то шапутом |
о да је медвеђа; лице, и голе мишице од рамена, и голе ноге од колена, поцрнеле од препеке у пу |
кнежева, да се по ново склопе и да му и рамена и мишице и плећа и јуначка прса дохватају.</p> < |
да се хрве, надскакује и баца камена с рамена.</p> <p>Стари кнез беше очевидно радосно раздраг |
Па онда кнез Градоје сави главу к левом рамену, да на своје лево ухо, на које могаше боље чути, |
зеленим мачем о бедрима, дугим копљем о рамену и шестоперним буздованом о јабуци од седла — ста |
уку избити, док га мало по мишици, и по рамену и по глави не окрзнуше!“</p> <p>„А мој слуга Рис |
згинуло на бојним пољима, или помрло од рана и болештина по кућама својим.{S} А ово сад што је |
ривен грдним ранама!“</p> <p>„Колико је рана стекао?!“ питаше кнез као да је реч о тековини нек |
џак-Бег. „Ако ти је записано да од ових рана умреш, учинићу ти како ето желиш.{S} Него имам сад |
!...{S} Је ли још жив?...{S} Ил’ је под ранама умро?“ <pb n="206" /> питаше кнез, па се загледа |
р <pb n="146" /> му прва два падоше под ранама — полете са својим дворским оклопницима к левом |
а је наш Господин Кнез, покривен тешким ранама, пао жив у руке Турцима, који га погубише, да ос |
ан поред свога господара, који у тешким ранама лежаше на крвавој ледини обнесвешћен.</p> <p>Тур |
е предавао није, пао је покривен грдним ранама!“</p> <p>„Колико је рана стекао?!“ питаше кнез к |
ојице само један измилити жив, али и он ранама покривен!{S} Слушали сте ваљада од ваших очева д |
еговим!{S} Јадан, добри наш Кнез!{S} Од ране зоре па до мркла мрака, по цео дан би на коњу обил |
ридође, него ми једни исти боримо се од ране зоре са три одморне војске, која једна за другом у |
/> <pb n="48" /> <p>Сутра дан су се од ране зоре па до у залазак сунца разлегале трубе са Змај |
у ране!“</p> <p>„Нека су ти сретне прве ране, синко!{S} Колико их имаш?“ питаше старац.</p> <pb |
ри тихо рањеник. „Позлеђујем само своје ране, а отворићу ране у срцу вашем!“</p> <p>„Казуј само |
гласом рањени властелин; „лаке су моје ране, али је тешко испричати све како је било!{S} Ето, |
све како је било?“</p> <p>„Лаке су моје ране, војводо!“ призбори тихим гласом рањени властелин; |
Турака, а бар толико их је понело лаке ране.{S} После неколико тренутака борбе па се, на једну |
па га запита:</p> <p>„Јесу ли ти тешке ране, јуначе?{S} Да ли би нам могао испричати све како |
е и чутуре с вином, ките цвећа и зелене ране јабуке петроваче.</p> <p>У томе дотрча дворска мом |
ли ти и сам треба да знаш, да се смртне ране не лече слатким речима!{S} Властелин Витомир ми је |
рукама однесоше у најближе село где ми ране привезаше.{S} Од тих сељана чух да је наш Господин |
ме је дрхтао тих прекор староме, са три ране незадовољноме кнезу. „Не би ни тога било, јер није |
ажу набројили су на њему двадесет и три ране!“</p> <p>„Двадесет и три ране!“ понављаше старац п |
на вази јунаштва вреди. „Двадесет и три ране!{S} Па добро је, синко Ристиворе!...{S} Је ли још |
сет и три ране!“</p> <p>„Двадесет и три ране!“ понављаше старац подигнув очи увис, као да мери |
им очекивањима.</p> <p>„Зар је мало три ране за једнога дечка, у првоме боју његову?!“ прихвати |
ебе!{S} За њ се не брини!{S} Лаке су му ране!“</p> <p>„Нека су ти сретне прве ране, синко!{S} К |
Боривој је лежао у несвести, али су му ране лаке биле,</p> <p>Дође заповест од Алај Бега, да Т |
на танким белим платном.{S} Старцу нису ране привезали; скинули су му панцир, размакли му прсни |
„Позлеђујем само своје ране, а отворићу ране у срцу вашем!“</p> <p>„Казуј само!{S} Казуј, тако |
емљи било јуначких срдаца, то се све за раније одзивало позивима својих господара, и то ти је с |
те видео!“... „Хеј, што не пођосмо дан раније!“... „Зар ми на видику Косова, па да нам се слав |
у Среду, деветога Јунија, <pb n="53" /> рано пође.{S} Рачунао је да са својим људима стигне пре |
4"> <head>IV</head> <p>Било је још врло рано.{S} Никога од господе не бејаше ни пред двором ни |
наших, да их повежу конопцима и изведу рано зором на Змајев Вис.{S} Одведи тамо све наше коње |
дан с другим ни реч да прозборе.</p> <p>Рано пред зору устаде стари кнез па <pb n="112" /> голо |
мушкадију отераше на Змајев Вис.</p> <p>Рано зором Ристивор је учинио дивне спреме, не би ли са |
е нестрпљиво; „знамо сви да си му ти од раног детињства његова веран и добар слуга био, али смо |
а српског, а о којима је Боривој још од раног детињства слушао тако многе и тако дивне приче.</ |
ио га на тој смотри, која је трајала од ранога јутра па до после подне.</p> <p>Пред вече тога и |
и.{S} Још је дивније пред вечерњи сутон ранога лета седети на тераси, гледати у шарени перивој, |
<head>VII</head> <p>Сутра дан, у Среду, раном зором стизаху пред двор кнежев гомиле сељака и се |
ан млади Боривој! „Дело! ево добих прву рану!“</p> <p>„Нека ти је срећно, синко!{S} Нека ти је |
, војводо, исто тако урадио, да залечиш рану, коју би ти неко мучки задао!“</p> <p>„А што Госпо |
— кад стиже пред крчму овај властелин, рањен у бутину стрелом, а по мишици сабљом.{S} Ето вам |
ло за тим паде ми коњ мртав, падох и ја рањен.{S} Мора бити да сам дуго без свести лежао, јер к |
али поред кога на дебелој поњави лежаше рањен човек.{S} За војводом и кнезом Градојем уђе у крч |
више у бунилу него разборно говорио.{S} Рањени дечко био се придигао и на леву руку ослонио, па |
> <p>„А и шта да вам кажем?!“ питаше се рањени витез, па по кратком премишљању настави:</p> <p> |
м, господо, све што и како би!“ настави рањени витез. »Знам само ово што ћу вам сад испричати:{ |
на Косову, и ако је истина што је онај рањени јунак чуо <pb n="172" /> да се он с целом својом |
е ране, војводо!“ призбори тихим гласом рањени властелин; „лаке су моје ране, али је тешко испр |
унака, било да су мртви било да су само рањени.</p> </div> <div type="chapter" xml:id="SRP18990 |
их, јер ово <pb n="142" /> што овај наш рањени јунак казује, страсно је јеванђеље које ваља гол |
одјезди некуда у ноћ.“</p> <p>Ту се сад рањеник подиже мало, дохвати са огњишта један кондир ви |
о друкчије него црна излаја!“ понављаше рањеник горко.</p> <p>„Ко издаде, издало га свако добро |
срце које већ беше малаксало!“ говораше рањеник па захвалне погледе упираше у старога кнеза. „Д |
то не може да зна на сигурно!“ одговори рањеник; „зна се само да је било издајника; сви смо то |
и.{S} Ћутање потраја, подуго док га сам рањеник не прекиде наставив своје причање:</p> <p>„Свим |
о, да вам и не казујем!“- одговори тихо рањеник. „Позлеђујем само своје ране, а отворићу ране у |
о покропи сузама својим.“</p> <p>И опет рањеник ућута.{S} Беше се узбудио и сузама облио.{S} У |
па нека вам сам казује што зна!“</p> <p>Рањеник, красан, висок и личан младић, <pb n="136" /> п |
и речи, свечаном мирноћом гледаху у два рањеника, једног старца и једнога младог дечка, који на |
ељак са Ибра па рече кнезу:{S} Хиљадама рањеника ударило је Ибром са Косова, ћуте као да су оло |
ишина.{S} Нико не смеде да жури уморног рањеника, и нико не проговори речи.{S} Ћутање потраја, |
сузе у очима гледао непомично у старог рањеника, и напрезао се да не изгуби ни најтиши шапат с |
ластела.{S} Сви се ћутећки искупише око рањеника.</p> <p>„Тек ти бејах опремио Ристивора,“ узе |
и сељанке из оближњих села који тражаху рањенике по пољу.{S} Дигоше ме и на рукама однесоше у н |
p> <p>„Молимо те, јуначе,“ рече војвода рањенику, „ако се ниси преко мере уморио, казуј нам даљ |
>„Благо теби, синко,“ рече кнез Градоје рањенику, „благо теби, који си крв своју на Косову прол |
бу; чух јечање рањених јунака и пиштање рањених коња; хладан ноћни поветарац запириваше ми у ли |
их очи видех звезде на небу; чух јечање рањених јунака и пиштање рањених коња; хладан ноћни пов |
рци одјахаше од коња па се искупише око рањених Срба.{S} О Ристивору мишљаху да је мртав, али н |
ој ледини лежало је овде онде пет тешко рањених Турака, а бар толико их је понело лаке ране.{S} |
око стицало, било покривено погинулим и рањеницима, осећасмо сви да се победа нагиње к нама и н |
.{S} Чини ми се да би ме њихова светиња раскинула, као <pb n="113" /> муња труо храст.{S} Тебе |
склопише над главом његовом, и опет се расклопише под витлањем мача кнежева, да се по ново скл |
у међу завађене, те својим голим рукама раскрштаваше њихове мачеве.</p> <p>„Станите, по Богу, г |
“</p> <p>Тако и учинише.{S} Одседлаше и распасаше коње, простреше црвене сукнене плаштове по су |
се к нама рече: „Ево за све вас целивам распетога Спаситеља нашег!{S} Нека би Сила светога благ |
бројаницама; десном је притисла крст са Распећем који јој лежаше о златном ланцу на грудима.{S} |
може вас какво зло снаћи!“</p> <p>И још распитиваху по светини око двора да ли је ко видео кад |
игуманије може да се види како тужна и расплакана лута по ходницима од двора!“ Па се онда Рист |
и Некудим и млади ђак Ђурђе плакаху као расплакана деца.</p> <p>„Може ли, доиста, господо, бити |
п Каритон.{S} Потекоше људи по гомилама расплакане женскадије, и покушаваху прекорима да је уст |
носи своје русе косе по вилински просто расплетене, да л’ јој црне очи још и сада ватром горе, |
људи у стану турском.{S} Лепо се могло распознати пред великим једним зеленим шатором у земљу |
Ристивору:</p> <p>„Можеш ли поуздано да распознаш јесу ли то тамо турски шаторови?!“</p> <p>„Ре |
лево и десно, и лево и десно, док се не распршта прва чета као плева коју је вихор дохватио.</p |
удараху навалице на те гомилице, па их распрштаваху својим веселим а покашто и дрским доскочиц |
ава, бело усијана лопта са пуно варница распрштаних у два крила!“</p> <pb n="39" /> <p>„Ја какв |
p> <p>„И нико сигурнији од нас, да ћемо распрштати Агарјане као јастреб јато голубова!“ додаде |
озго из стана, остаци од оне друге чете распршташе, сваки њен коњаник, који оста жив, ободе коњ |
на наше дворове!{S} Ако те поп Каритон расрди, не срди се ти зато на нас, а и њему опрости.{S} |
мили господару!...{S} Много сам те пута расрдио... много пута не послужио како је требало послу |
и нису двори поробљени?{S} Ил’ си јунак расрдио виле, те пустише воду у твоје руднике, потопише |
ена, по високог, вижљавог, танкоструког раста, с нешто мало по дугачким али ипак облим, као мле |
а заповест свога вођа ова се трећа чета растави у три четице у свакој по седам коњаника, те док |
томе дотрча дворска момчадија, те живо растави таласе од народа.{S} Иван Порубовић, сав светао |
шта светац хоће!“</p> <p>И пустише се и раставише се.{S} Оба задахтала од тешких напора.{S} Ста |
им узбуђењем, „ево је приспео час да се растајемо!{S} Хвала вама, који ме допратисте довде!{S} |
те, мирио завађене, и свагда при сваком растанку преклињао све да се бар овде пред лицем неприј |
а, онда народ, певајући и кликћући, узе растапати своју радост у потоцима од вина који из подру |
<p>И онда се Некудимово срце опет поче растапати у сузе. „Господо!“ рече кнез Градоје; „да сви |
у.{S} Гледајући је срце јој се полагано растапаше у тугу; крупне њене очи напунише се сузама, к |
.{S} Кнез дохвати свој буздован па њиме растера Турке око себе.</p> <pb n="201" /> <p>„Их, пога |
Ево овде вина, да прашину збрише и умор растера!“</p> <p>Војвода се не даде два пута молити.{S} |
Србадије!“</p> <p>„Како бих ја, кнеже, растеривао војску коју купим око себе, да је водим Госп |
живо на своју матер; а својим вижљавим растом и својим покретима подсећао је, кажу, на свога п |
у, гледаше га сва растужена, па се онда растопи у тиху месечину којом се ходник и соба њихова з |
се онде <pb n="125" /> искупљена војска растопи у народ и стопи с њиме.</p> <p>У двору се већ в |
еза Лазара, док се то бурно кликтање не растопи у сложно „Многаја љета“, које духовници слатког |
ај њен поглед пун доброте и сажаљивости растопи лед који стегао беше срце Ристиворово.</p> <p>„ |
Сунце се на Западу спуштало у таласе од растопљеног злата и пурпура.{S} Милина је било погледат |
седишта, па у своме беломе руху а према растопљеноме злату и пурпуру којим небо на западу букта |
х убити!{S} Везуј ме коњма за репове па растрзавај; бацај ме у доње тамнице да ми јакрепи и гуш |
једном према Ристивору, гледаше га сва растужена, па се онда растопи у тиху месечину којом се |
Ристиворе!“ прихвати кнегиња узбуђена и растужена. „То си ти мало вере у нас имао, кад ни старо |
чудним осећањима у којима се с милином растуженост мешала.{S} Тек кад га мали Маша, скутоноша |
снице.{S} Све то смести око заставе, па растури по ново огласнике по селима и засеоцима, и по с |
е двору завадила те се један део војске растурио!“</p> <p>„Славе ми!“ рече смерно и опет сасвим |
погледа са ње.{S} По румени, која му се расу не само по образима него и по челу, кнегиња виде д |
е икаквоме добру не нада!“</p> <p>Ту се ратник заустави да се мало одмори.{S} Владаше мртва тиш |
имо шаторове турске, не би ли сигурније рачун ухватили, колико ће бити тамо турске војске!{S} Ј |
ога Јунија, <pb n="53" /> рано пође.{S} Рачунао је да са својим људима стигне пред вече истога |
аким, то је свега две стотине војника!“ рачунаше полагано кнез Градоје.</p> <p>„Зар свега двест |
ађа грдну једну мркосиву орлушину, која раширеним крилима лети у вис носећи у канџама румено че |
<p>Стари кнез слушаше Ристивора немо, с раширеним зеницама и отвореним устима.{S} Онакве га реч |
одиже главу високо према турском стану, рашири уздрхтале ноздрве, као да жуди да посрче сав она |
ћемо ми, колико нас овде има, братском ревеном подићи цркву код гроба војводина!“</p> <p>И сви |
рече Ристивору:</p> <p>„На тебе је сад ред, синко!{S} Пружи се па спавај и одмори се, а ја ћу |
јатељи повукоше Винка натраг у последњи ред гомиле, да га склоне од гневних погледа старога кне |
ицима викну оштро, да се ставе у збијен ред, да свога вођа дочекају како треба.</p> <pb n="63" |
су војници одјахали па се ставили у два реда, а он сам стао с развијеном заставом према средини |
ћемо шта ће сутра рећи порота од вашега реда!“</p> <p>Насмеја се грохотом кнез Миросав.</p> <p> |
азвијеном заставом према средини првога реда а испред њега.{S} Оштрим погледом прелете кнез сва |
азар изиђе са својим оклопницима у прве редове.{S} Његово око, његов глас, његов мач, његова за |
па је неколико стотина коњаника стало у редове испред шаторова, мирно и у највећој тишини очеку |
p>Заповедник Турака даде заповест те се редови коњаника који стојаху иза оних у првоме реду, ра |
па тихом једном узбрдицом на којој дуги редови зеленим грањем и лишћем покривених колиба беху п |
венца и одмах испод њега беху неколики редови шаторова. </p> <pb n="189" /> <p>Стари кнез поду |
теоце и жетелице; прионули били у дугим редовима по њиви; пригибљу се ниско по класју и светлуц |
>Приђоше и сви други кнезови и властела редом, и исцеливаше свога мртвог војводу.{S} Ниједно ок |
и, оседео у војнама, преклињаше нас све редом да не оклевамо?! »А што га ти не послуша?!{S} И ш |
оговоримо о ономе што сад прво стоји на реду!“</p> <p>Она бојазна старога кнеза, да не узнемиру |
S} И с тога ја велим да је сада прво на реду да се договоримо шта је право и паметно да се ради |
коњаника који стојаху иза оних у првоме реду, развише у два крила и десно и лево, и повише у по |
реко мере уморио, казуј нам даље све по реду, да чујемо нашу тешку несрећу све до краја!“</p> < |
кнез Градоје.</p> <p>„Казаћу ти све по реду, господине кнеже!“ поче старац хучући; али чим му |
елете кнез сваког свог војника, и онда, рекав нешто војводи који само климну главом одобравајућ |
астеле, и отиде право к своме шатору не рекав више ником од њих ни једне речи.</p> <p>На уласку |
ете чути моје даље заповести!“</p> <p>И рекав то војвода Радич, блед, преблед, оборив опет глав |
рудвицу земље у гроб на ковчег војводин рекав искрено и од срца: „Нека ти је лака земља српска! |
ајпре опростимо!{S} Оди, синко!“</p> <p>Рекав то стари кнез пружи своју десницу да му је унук п |
радостан народ око мале војске кнежеве, рекао би, хоће да је загрли <pb n="79" /> и у загрљају |
нда, па га нема ни сада!“...{S} А биће, рекао бих, нешто истине и у ономе што ми Степан из Кљеш |
православне и племените родитеље ваше, рекао бих да сте гусари а не властела!“</p> <p>Дошав по |
!“ рече им тихо. „Уставити се, јер ено, рекао бих, светац вас мрко погледа!{S} Рекао бих да вам |
рекао бих, светац вас мрко погледа!{S} Рекао бих да вам нешто довикује!“</p> <p>„Пуштајмо се, |
био у некакве дубоке и сетне мисли.{S} Рекао би човек да се загледао у мрављу војски, која се |
може он да води војску нашу!“</p> <p>„А рекао је истину“ — настави Ристивор, — „да ти, господар |
им о пословима витешким: али је војвода рекао само истину, да је Боре наш још тек дете!{S} Не м |
шој војсци на Косову?!“ :</p> <p>Ово је рекао тако да се могло узети, да говори сам себи; а мог |
"175" /> беседу кнеза Вукана?{S} Шта би рекао!{S} Не би рекао ни речи, него би га својим рукама |
кнеза Вукана?{S} Шта би рекао!{S} Не би рекао ни речи, него би га својим рукама дохватио, из се |
амо да си ти мени сад овде!{S} Право си рекао да ћу се кајати што те не поведох!“ говораше кнез |
ојском договара!{S} Шта ли би цар Душан рекао на господску <pb n="175" /> беседу кнеза Вукана?{ |
то као и невесело, Ристивор; „него опет рекао бих да се у тај твој славни живот само кроз погиб |
у ли то тамо турски шаторови?!“</p> <p>„Рекао бих да су турски; али не смемо ти на сигурно рећи |
вено разговараху са жубором Голубињеске Реке, која испод њих и мимо њих протицаше.{S} Дивно је |
еривој, преко њега у зелено дрвље украј реке, и преко овога у плаво небо, које се руменило на и |
“ „Право говориш, добра и верна слуго,“ рекла му је Госпођа Милица; „ето пођи у име Божје, и не |
и и Ристивору <pb n="195" /> моја мајка рекла!?“ говораше Боривој мирно, али му се пламен просу |
шта би сама <pb n="60" /> Босиљка на то рекла; али мислим да би ме послушала да ти руку даде, с |
да Бог да се никад и не знало! — да је, рекох, неки војвода са својом коњицом прешао к непријат |
ве друкчије, него што је под њим било!“ Рекох тако; али ето се ни веселим друштвом вашим, ни ди |
ја шта теби праштати, мили господару!“ рекох ја; „нема душевнијег човека и боља господара од т |
о сетан невесео?“ питах сам себе.{S} Па рекох: „Како да не буде сетан невесео кад озго с неба п |
на међу наше кнежине!“</p> <p>„Ето, не рекох ли ти“ рече поп. „Све се бојиш да мојим јунаштвом |
а.{S} Ристиворе, шта ћеш ти овде?{S} Не рекох ли ти да донесеш попа овамо?{S} Камо ти га?“ пита |
поп Каритон грунусте на врата — мал’ не рекох као какве орлушине!“</p> <p>„То треба да чујеш, м |
јмо, да уставимо тај покор!“</p> <p>„Не рекох ли ти, постави стражу на њиховим вратима?“ прекор |
зуј нам даље шта имаш!“</p> <p>„Како ти рекох, господине војводо,“ настави Ристивор, — „први гл |
ило, нека ти је просто!“ И ја онда тако рекох. „Е сад,“ рече, „ево ти моје заповести: иди и одм |
ига која ето стиже од војводе!“ Тако му рекох, и молих га да се пожури.{S} Али се поп не да кре |
а умукне и дадоше му пун пехар.</p> <p>„Рекох, ниси могао ући ни у једну крчму,“ настављаше Гој |
оне од гневних погледа старога кнеза, и рекоше му шапатом: „Ћути, болан, да не прођеш горе!“</p |
" /> прихваћају руком заставе, једни ми рекоше:</p> <p>„Стани мало, брате, та докле ћемо тако?{ |
бињске Планине тихо спушта у Голубињску Реку, лежи Орлов Град, од старина двор властелинске кућ |
високо копље, о коме вишаху три коњска репа.</p> <p>Старац најпре узе сам да прегледа како је |
м те хтедох убити!{S} Везуј ме коњма за репове па растрзавај; бацај ме у доње тамнице да ми јак |
тора, пред којим високо копље с коњским реповима побијено беше, изиђе висок и личан човек, у до |
го поглавито што је старац био један од ретких остатака од оних јунака, који су под Душаном шир |
в уплакан.</p> <p>„Знаш ли нам, старче, рећи ко је све синоћ долазио под шатор војводи, и ко је |
{S} Најпосле — а после подуже почивке — рећи ће Ристивору:</p> <p>„Учинићу ти све како желиш!{S |
ављам у затвор, и видећемо шта ће сутра рећи порота од вашега реда!“</p> <p>Насмеја се грохотом |
тмурено, као да се срди, па ће најпосле рећи:</p> <p>„Нема овде доста светлости, него да изиђем |
несрећа десила.{S} Полаганим, и готово рећи свечаним, кораком свога коња упутио се беше к једи |
, пригну се и пољуби га у чело и готово рећи шапну му на ухо: „Поздрави твога оца а мог побрати |
а су турски; али не смемо ти на сигурно рећи док им се не бих ближе прикучио!“ одговори Ристиво |
погледај само шта сада бива!{S} Не могу рећи да се ми властела кољемо између себе данас више не |
и, војводо; али знадем одобрићеш што ћу рећи.{S} Сви сте ви ето под шлемовима и клобуцима.{S} С |
Витомир, сав пренеражен. „Ваљада нећеш рећи да сам ја Патарен?“</p> <p>„Ако није данас на чист |
="59" /> не казуј јој да је од мене.{S} Реци јој: „Ево то ти је оставио на дар један млад Србин |
узе лијући; „ево да ти се исповедим, па реци како хоћеш: обећа ми твој крвни непријатељ кнез Н. |
стила и пера; и онда нађи оца Пајсеја и реци му да дође к мени под шатор, и нека донесе собом п |
а од воденице <pb n="5" /> на Голубињој Реци чуло се непрекидно и убрзано крекетање жаба, као д |
под њега; али никоме не могаше ни једна реч да се преко усана превали.{S} Беше то чета онемелих |
е.</p> <p>„Све ми звони у ушима паметна реч кнеза Добромира,“ рече. „Шта ћемо на Косово?{S} Бој |
е, мој верни друже!“</p> <p>„Дедо“, узе реч Боривој; „кад твој Лабуд зна куда полазимо, зар ниј |
>Кад се већ сви под липом искупише, узе реч кнез Градоје:</p> <p>„Прво што имамо да свршимо то |
вога племена и бејаше најугледнији, узе реч:</p> <p>„Није ово место, кнеже, нити је прилика, да |
p> <p>„Ево зашто, кнеже Добромире!“ узе реч кнез Градоје. „Прво зато, што нас је наш Господин К |
говарају.</p> <p>„Е, сад, војводо!“ узе реч Градоје, „дај нам заповест да се одмах за Косово кр |
војводо, и чудим се вама, господо!“ узе реч кнез Винко. „Слушам вас и чудим се и начудити вам с |
</p> <p>„Бог с тобом, кнеже Винко!“ узе реч Гојко. „Какве снове ти бунцаш?{S} Каква кћерка дужд |
има у срцу вашем!“</p> <p>„Кнеже,“ узе реч Витомир, „ако хоће кнез Миросав да се мачима на смр |
ху.</p> <p>„Мени се чини, господо,“ узе реч кнез Нинко чак тамо иза гомиле, „мени се чини да во |
м само, шта се мени једном десило:“ узе реч млад један властелин, по имену Витомир. „Пре пет го |
вих другова!“</p> <p>„Ево ћу им ја“ узе реч војвода, „са моје стране опростити што оскврнише мо |
је рана стекао?!“ питаше кнез као да је реч о тековини некаквога великога блага.</p> <p>Санџак- |
ам шта и како говориш, господару!“ узме реч Ристивор озбиљно а не без горчине. „Слушам те па ве |
да бегају?{S} А, мој синко, да грдну ли реч рече!...{S} Овамо!...{S} У седла!{S} На коње!...{S} |
итањима старцу; а већ један с другим ни реч да прозборе.</p> <p>Рано пред зору устаде стари кне |
же, па ће онда опет игуман Пајсеј узети реч:</p> <p>„Кнеже Орловићу!{S} Немој мислити да се ми |
се од некуд заповест „Стој!“ Застаде им реч у грлу и дах у грудима, све са лепоте призора који |
сподин Кнез да буде без мене!“ узе опет реч Градоје, који сав беше поцрвенео у лицу и коме очи |
о.</p> <p>„Господине војводо!“ узе опет реч смерно и невесело Ристивор, — „ја још не доврших св |
, кнеже, приговорити не могу!“ узе опет реч игуман Пајсије. „Све је како велиш.{S} Истина је да |
има.</p> <p>„Опрости ми, дедо!“ упаде у реч Боривој. „Ристивор би, као добра и верна слуга, теб |
еш горе!“</p> <p>„Не, не!“ упаде живо у реч кнезу Градоју војвода, желећи да спречи даљи развој |
ине Вуче, господине Вуче,“ упаде опет у реч кнез Градоје, па узе вртети главом, „знам ја тебе д |
ињства био!“ упаде кнез Градоје Гојку у реч. „По своме срцу суди о срцу других људи!{S} Знате и |
е, него је све горе, кнеже!“ упаде му у реч игуман Пајсије.</p> <p>„Ех!“ прихвати кнез Вукан, „ |
/> и одмерено, тако да је сваку његову реч сваки могао добро да чује:</p> <p>„Госпођо кнегињо, |
“</p> <p>„И ја се, кнеже, кајем за моју реч!“ рече Миросав. „Кајем се два пута, јер њиме увреди |
ако ми мој слуга опрости за сваку преку реч и за сваки преки чин!“ „Немам ја шта теби праштати, |
лим гласом, запињући мало о ову или ону реч, и устављајући се овде и онде као да мало дахне.{S} |
еби да кажем да се ево кајем за пакосну реч, коју синоћ у срдњи изговорих!“</p> <p>„И ја се, кн |
“ рече властелин Витомир, коме последњу реч беше Нинко управио, „ја не знам да се данас правим |
и не бојите.{S} Чујте ви моју последњу реч: ви ћете лепо војводу опојати као побожна Хришћанин |
згледаше блед али миран. „Звао сам те“, рече, „да ми бар један део терета са душе скинеш.{S} Хо |
н и у други образ па, грцајући од суза, рече: „Ја теби, добри наш Ристиворе, немам шта да прашт |
као што га је сва дворска чељад волела, рече Ристивору да се врати с њиме у дворану, да види не |
решина задруге ако није старешина села, рече ми: „Кажи господину кнезу: хвала му што те посла, |
паст и жалост порушеноме збору господе, рече:</p> <p>„Е јесмо ми нешто тешко згрешили Господу Б |
човек који се из тешког сна нагло буди, рече пола збуњено:</p> <p>„Је ли ти то вичеш2 Зар је зо |
ујем јер не би право било!), „обећа ми, рече, кнез Н. дати ми велике баштине и синовицу своју а |
Онако добар и милостив, какав је увек, рече ми: „Гледај, синко, да стигнеш што пре можеш, и да |
велике степенице која води на први кат, рече свити својој да сваки може ићи или у своје конати, |
о у очи, него, оборив погледе на земљу, рече им:</p> <p>„Господо, да пођемо у име Божје одмах!{ |
а погибије нема!....{S} Има смрти,“.... рече кнез мирно и поуздано.</p> <p>У том изиђоше на сам |
, онда је то добар знак!“ <pb n="44" /> рече Ристивор поуздано. „Нека је слава Богу!{S} Један ћ |
му у сретање млада дворкиња Босиљка.{S} Рече му: „Госпођа кнегиња чека на тебе!“ па се окрете и |
ор пробуди она два млада властелина.{S} Рече им да ће пред шатором наћи воде да се умију, али н |
шатор изагна и Боривоја и Ристивора.{S} Рече им нека простру себи гдегод у којој колиби где су |
викује!“</p> <p>„Пуштајмо се, кнеже,“ — рече поп; „пуштајмо се, да видимо шта светац хоће!“</p> |
ка си глава, Орловић си, ево, синко,“ — рече старац отварајући писмо, „ево, синко, читај, у име |
з Душана војевао, ко сме да не слуша?!“ рече војвода, који не пропушташе прилику да покаже коли |
у моју заставу, да је ја сам понесем?!“ рече стари кнез.</p> <p>Ристивор га погледа за неколико |
/p> <p>„Зар и ти знаш шта је паметно?!“ рече кнез подругљиво.</p> <p>„Веруј и да не знам!{S} Не |
ко себе, да је водим Господину Кнезу?!“ рече војвода.</p> <p>„Јесте мучно што велиш!“ прихвати |
млада витеза за руке.</p> <p>„Бадава!“ рече он као сам себи говорећи; „бадава, нема већег свец |
, и да послушамо како моба дивно пева!“ рече Боривоје у невиности свога срца.</p> <p>„Како?!“ з |
дна слуга буни против господара свога!“ рече он; па онда настави срдито: „Јес чуо ти... не може |
ка је слава Богу, има доста и доброга!“ рече поуздано кнез Гојко, који једва дочека да се забор |
газићемо и ми, па већ како нам Бог да!“ рече млади Боривој гласом устрепетаним.</p> <p>„Ето, ве |
но збориш, стари орле од Орлова Града!“ рече кнез Гојко силно раздраган.</p> <p>„И доиста дивно |
ви што и ја, и не требате ви што и ја!“ рече кнез Градоје. „Ја ћу да загазим у турску војску, д |
да опростим!“</p> <p>„Тако, децо моја!“ рече стари кнез задовољно. „Пружите један другом руке!. |
ени!</p> <p>„Сад још једно, децо моја!“ рече кнез. „Да узмемо по један залогај хлеба и по један |
већ што вам Бог даде и срећа јуначка!“ рече кнегиња па се окрете и пође к прозору да седне пор |
по образу.</p> <p>„О, буди Бог с нама!“ рече у највећем чуду стари кнез па се прекрсти. „Е сад. |
„Ваистину настала су последња времена!“ рече кнез снуждено попу Каритону. „Ти се сећаш како је |
p> <p>„Бог зна да л’ је све то истина!“ рече <pb n="120" /> кнез Градоје. „А и да је истина, бо |
ј слуга није постидео свога господара!“ рече Санџак-Бег. „жив се предавао није, пао је покривен |
<p>„Књига је од нашег војводе Радича!“ рече старац. „Ево чекамо тврдоглавог попа Каритона да д |
летурђије.</p> <p>„Има овде две књиге!“ рече млади кнежевић. „Једна је уметнута у другу.{S} Ево |
те чује вика, и неко на глас запомаже!“ рече Ристивор усплахирен.</p> <p>Испаде кнез Градоје с |
/p> <p>„Страшну истину говориш, кнеже!“ рече тужним гласом војвода Радич. „Јест, страшну истину |
ш!“</p> <p>„Ево хоћу, господине кнеже!“ рече Некудим осетив се некако окрепљен речју кнежевом. |
p> <p>„Сачувај нас тога, Господе Боже!“ рече запрепашћен војвода Радич, скиде сребрни шлем свој |
>„Нико мени више ништа помоћи не може!“ рече војвода, па онда журно додаде: „Јест, треба ми неш |
штри очи да боље виде.</p> <p>„Ено је!“ рече Ристивор, па пружи руку правцем к Југоистоку. „Ето |
о од Косова, кад се бој почне да бије!“ рече кнез Градоје. „Немој, молим те, војводо, немојте, |
данас шта се свега овде збивало није!“ рече Ристивор поуздано; „само наше авети нису зли дуси, |
час видех очима својим авет игуманије!“ рече Иван сав блед и уздрхтан.</p> <p>„Авет?!“ претече |
а радости.</p> <p>„Босиљко, дете моје!“ рече она оним својим чудесно меким гласом; „ето за твој |
од шатора пребијен на двоје на троје!“ рече кнез Гојко.</p> <p>У томе часу стиже под шатор игу |
а не да му долазим готово без војске!“ рече војвода па се задовољно насмеја како згодно прикло |
<p>„Чудни сте створови Божји, ви жене!“ рече старац седајући опет на свој сто; „сузе лијете кад |
<p>„Добро нам дошао, млади властелине!“ рече кнез срдачно. „Како је војвода?{S} Је ли му све зд |
види шта је, и врати нам се у сретање!“ рече кнез Градоје, па нареди стражи да дигне војску на |
упи ближе, верна наша слуго Ристиворе!“ рече му она оним својим чудним гласом, јасним као сребр |
. „Нека ти је просто, синко Ристиворе!“ рече му, па кад се Ристивор подиже, пољубив му руку по |
се помоли Богу.</p> <p>„Да дивне зоре!“ рече Витомир, погледав према Истоку, који својим румени |
p>„Па стани мало, господару, молим те!“ рече збуњен Ристивор, који се препаде видев да му се го |
нека не да Бог, а све друго како хоће!“ рече кнез Гојко.</p> <p>„Господине војводо!“ узе опет р |
о ономе што памет заповеда да се ради!“ рече старац.</p> <p>»Како би се ми од тебе, дедо, одвај |
„Хвала теби, војводо, на лепој беседи!“ рече он. „Али ти и сам треба да знаш, да се смртне ране |
крстити од чуда.</p> <p>„Уђи па види!“ рече му кнез Вукан. </p> <p>Кнез Градоје уђе под шатор. |
м и треба!{S} Нисмо боље ни заслужили!“ рече кнез Мирослав. „Није <pb n="131" /> нас кнез Градо |
подједнако о Господина Кнеза огрешили!“ рече старац Градоје. „Не дам ја теби, војводо, да уза с |
ео војске растурио!“</p> <p>„Славе ми!“ рече смерно и опет сасвим поуздано кнез Градоје, — „Сла |
Све ми се чини да негде у даљини грми!“ рече тихо госпођа Манда своме свекру. „Боривој је с мом |
аше Витомир.</p> <p>„Тако је у истини!“ рече упорно Миросав. „Мени не треба да се правдам.{S} Т |
итах му опроштајну молитву. „Хвала ти!“ рече ми; „ево ти овај мој златан крст о златном ланцу н |
<p>„О томе зна само Бог па ето сад ти!“ рече Ристивор поуздано; и сад се опет ослободи и поглед |
p>„Ни ја ти то, синко, не знам казати!“ рече старац љубазно младом властелину. „Што ја видим и |
же Гојко!{S} Стегни срце, синовче мој!“ рече му. „Србадија ће помињати име војводе Радича, кад |
се теби све тек тако чини, синко мој!“ рече кнез. „У самој ствари то је Ристиворово лукавство. |
прилике да се покажеш колико си јунак!“ рече кнез.</p> <p>„Кад си ми је ти дао да се покажем?“ |
и је, господару, да ти у очи погледам!“ рече Ристивор снуждено. „Како да ти кажем?{S} Можда ми |
једног грла.</p> <p>„А сад вас молим!“ рече Градоје својој дружини тихим гласом, готово шапато |
и?“ питаше стари кнез.</p> <p>„Марјан!“ рече Ристивор.</p> <p>„Јавља ли што клепа2“</p> <p>„Вел |
p>„Добро ти јутро и добра срећа, дедо!“ рече ведро и весело Боривој и, устав хитро, смерно приђ |
утем ваља ићи.</p> <p>„Молим те, дедо!“ рече Боривој, „ако нећеш опростити Ристивору из милости |
рац.</p> <pb n="205" /> <p>„Три, дедо!“ рече Боривој.</p> <p>„Зар само три?“ запита кнез Градој |
> <p>„Па да пођемо и ми с тобом, дедо!“ рече Боривој.</p> <p>„А то не може!“ прихвати живо кнез |
Миросав.</p> <p>„Вараш се ти, војводо!“ рече он упорно, „Нисмо ми овде на бојишту пред непријат |
Видовдана!“</p> <p>„Ништа то, војводо!“ рече кнез Градоје весело. „Ми, колико нас је данас овде |
на земљи праштамо, добри наш војводо!“ рече свечано стари кнез Градоје дубоко ганут и сузе рон |
споде.</p> <p>„Јесте ме чули, господо!“ рече им свечано, „ја сам вам дао заповест; дао сам вам |
амота!“</p> <p>„Немојте тако, господо!“ рече с уздрхталим гласом војвода, али опет некако с пун |
гомила.</p> <p>„Станите мало, господо!“ рече кнез Градоје. „Не приличи нама да кога било кунемо |
ве.</p> <p>„Станите, по Богу, господо!“ рече он дубоко узбуђен и блед у лицу. „Немојте да од је |
>„Уставите се, славна јуначка господо!“ рече им тихо. „Уставити се, јер ено, рекао бих, светац |
опет поче растапати у сузе. „Господо!“ рече кнез Градоје; „да сви заједно потражимо по шатору. |
и пред Богом криви!“</p> <p>„Господо!“ рече војвода подигнув главу у вис и окренув се свити св |
ј је наш велики и славни цар преноћио!“ рече кнез, „Не би се цар на те срдио што ми толику част |
Ристивору.</p> <p>„Па певају, дакако!“ рече Ристивор. „Кад си ти још видео, да моба загази ошт |
поде.</p> <p>„Вама се чини да је тако!“ рече кнез Градоје с презривим осмехом, „мени се чини да |
ред двора.</p> <p>„И веруј да је тако!“ рече стари кнез. „Војводи долази војска не само из близ |
беше присетио.</p> <p>„Чекајте, мало!“ рече. „До Турака допрећемо живи, али мучно ћемо живи кр |
дара!“</p> <p>„Та већ све ми је једно!“ рече старац: „и двеста није мало, а и четири стотине ни |
прочитам!“</p> <p>„Бог с тобом, снахо!“ рече старац сав пренеражен; — „како бих ја давао једној |
„Ти си ево сам окаљао своје име ноћас!“ рече војвода. „Није мени жао твога имена, али ваља мени |
е кнез чекао.</p> <p>„Ех, у добри час!“ рече старац чим угледа слугу свога. „Дед казуј колико и |
p>„Нећеш ваљада претварати пост у мрс!“ рече кнез подсмешљиво и још једнако срдит.</p> <p>„То ј |
и?“</p> <p>„Да окушамо попову мудрост!“ рече кнез Ристивору. „Али мрка капа зла прилика!“</p> < |
, децо, у име Божје, да наставимо пут!“ рече Боривоју и Ристивору. „Него не можемо још у Грачан |
о казати!“</p> <p>„Нека је слава Богу!“ рече кнез побожно па се прекрсти; „нека је слава Богу н |
, послушаћу те и у томе као и у свему!“ рече Ристивор смерно и снуждено, и окрену Јабучила натр |
омаси за погибију <pb n="182" /> нашу!“ рече кнез Градоје поуздано, „Не би тај јадан народ дана |
<p>„И ја се, кнеже, кајем за моју реч!“ рече Миросав. „Кајем се два пута, јер њиме увредих мртв |
до, који си добар те и на то помишљаш!“ рече Ристивор поклонивши се скромно, па настави: „Него |
ки заслужио, да му толику пошту чиниш!“ рече Санџак-Бег. „Ако ти је записано да од ових рана ум |
друштвом!“</p> <p>„Жао ми је Јабучила,“ рече кнез; „али што ћу му кад има несрећу да га јаше чо |
и у ушима паметна реч кнеза Добромира,“ рече. „Шта ћемо на Косово?{S} Бој се био и свршио, војс |
просто!“ И ја онда тако рекох. „Е сад,“ рече, „ево ти моје заповести: иди и одмори своје старе |
су у цркви.</p> <p>„Молимо те, јуначе,“ рече војвода рањенику, „ако се ниси преко мере уморио, |
.{S} И ућуташе се.</p> <p>„Зар ми сви,“ рече кнез, — „зар ми сви имамо коње и клобуке цвећем ок |
га милује.</p> <p>„И опет, синко мој,“ рече тихо као да шапуће нешто што је велика тајна, „и о |
гор велики и запомагање.</p> <p>„Дедо,“ рече Боривоје, „ја разговетно чух како онај што запомаж |
уботе?“</p> <p>„Славе ми, кнеже Нинко,“ рече властелин Витомир, коме последњу реч беше Нинко уп |
<pb n="147" /> <p>„Благо теби, синко,“ рече кнез Градоје рањенику, „благо теби, који си крв св |
ри Миросав јетко.</p> <p>„Не питам то,“ рече војвода, „него који су овде напољу били први напад |
, он се томе ни мало не чуђаше! „Јест,“ рече, „све је то морало да дође; и још није стигао крај |
орите се!“</p> <p>„Вере ми, господару,“ рече Ристивор, „и једни и други још су много кивни; поб |
це носећи буздован.</p> <p>„Господару,“ рече он смерно, „ево ти буздован твој!{S} Може ти треба |
очита Боре из листине Господина Кнеза?“ рече стари кнез. „Ко год може да дође а не дође тога он |
Како би се ми од тебе, дедо, одвајали?“ рече млади унук његов.</p> <p>»Ако ћеш право,“ прихвати |
таше.</p> <p>„Кад сам ти је ја кратио?“ рече кнез па се насмехну с пуно презрења.</p> <p>„Е, па |
ројимо године!{S} Дај да меримо снагу|“ рече поп.</p> <p>Скочи стари кнез, одгурну љутито свој |
частво од Агарјана, то теби није ништа“ рече кнез Градоје с пуно горчине и презривости, и узе п |
кнежине!“</p> <p>„Ето, не рекох ли ти“ рече поп. „Све се бојиш да мојим јунаштвом не засеним т |
оду какве има заповести за мене. „Прво“ рече војвода, „имам ја тебе да молим да ми опростиш, ак |
на славу Божју?!“</p> <p>„А ја мишљах“ рече Ристивор, „ти помињеш дивну Грачаницу, које ено у |
из њега своју сребрну челенку, па онда рече Боривоју, који још једнако стајаше поред своје мат |
мо иза гомиле, „мени се чини да војвода рече да нам је кнез Градоје старешина <pb n="171" /> до |
она господа да је све тако како војвода рече. <pb n="83" /></p> <p>„Како?“ питаше озбиљно кнез |
очне казивати у перо.{S} Али му војвода рече: „Немој, синко; иди ти па спавај, а ја ћу сам писа |
из његових руку крст и окрену се к нама рече: „Ево за све вас целивам распетога Спаситеља нашег |
аде, поклони се дубоко пред старцем, па рече:</p> <p>„Дворанин војводе Радича, властелин Иван П |
е дугим а невеселим једним погледом, па рече само: „Зна да гине.... не зна да слуша!...{S} Хај, |
еза Вукана, праћен сад и Ристивором, па рече кнезу Градоју да га кнез Вукан и сва друга господа |
а слушали, стиже један сељак са Ибра па рече кнезу:{S} Хиљадама рањеника ударило је Ибром са Ко |
око изнад Запада, кад се старац диже па рече Ристивору:</p> <p>„На тебе је сад ред, синко!{S} П |
и властелин, смерно се кнезу поклони па рече:</p> <p>„Хвала ти, господару, на тој дивној причи |
гледајући у њу.{S} Узе вртети главом па рече:</p> <p>„Моје су се очи обвикле крупним и разговет |
ија.{S} Кнез се осмехну једним брком па рече младим људма: „Ходите, децо, оставимо сад попа да |
силно изненађен, па уставу Лабуда. „Шта рече ти то, синко?{S} Зар певају?!“</p> <p>Саставни сво |
ици из оне сјајне ките од господе: „Шта рече, јуначе, по Богу?!“ — „Не, човече, Бог те видео!“. |
е одмах за Косово кренемо!“</p> <p>„Шта рече?!“ привикаше господа сложно у глас, неки од њих ка |
над очи, проли сузе, и дубоко уздахнув рече само толико: „Зар тако, Вуче?!....{S} Проклет да с |
апред.{S} Чух Кнеза како онима око себе рече: „Има их много њих који су требали да су стигли, а |
сунце зашло и ноћ настала!{S} Боривоје рече своме <pb n="183" /> деду: „Ето лепо чујем како же |
драла.{S} Кад се то сврши, кнез Градоје рече својој малој дружини:</p> <p>„Ходите, помозите ми |
оставио своје последње заповести!{S} Не рече ли он сам синоћ, да ћемо их зором чути?!“</p> <p>П |
ко, „онај наш поп Малвасија ништа ми не рече.{S} Него збиља, једнако ми прећаше: „Ето запамти ш |
> <p>„Право да ти кажем, ништа ми он не рече,“ одговори Иван; „него видех га како се на прагу п |
его витешки друг!{S} Грлећи старца Боре рече:</p> <p>„Благо мени, што ћу уз тебе и с тобом да м |
е и у ономе што ми Степан из Кљештевице рече: „У незгодно време кнез позивље људе; ево јечмови |
и кнеза Градоја и пољуби га у образе, и рече му: „Хвала теби, кнеже, који си мени <pb n="117" / |
е својом руком онај кондир малвасије, и рече му да се мало поткрепи.</p> <p>„Зором нам је добро |
b n="156" /> другом братијом вечерао, и рече: „Зове те војвода да одмах с петрахиљем и требнико |
сти, узе га у свој загрљај, пољуби га и рече:</p> <p>„Сине мој, нека ти је сретна прва твоја во |
енерази се стари кнез.{S} Прекрсти се и рече у чуду: „Буди Бог с нама!{S} Какве беде и несреће |
ја, пољуби га у леви па у десни образ и рече му: „Нека ти је, синко, просто од мене!{S} И нека |
, па онда с тешким уздахом диже главу и рече:</p> <p>„Страшније заповести не можеш ми ни издава |
својим дедом — изведе га пред војводу и рече:</p> <p>„Ево ко ће се јуначки одазивати твојим поз |
шатор, предаде запечаћену књигу Ивану и рече му: „„Добри мој синко, појаши што брже можеш; кад |
даље зеленим пољем, неко од млађих људи рече, да види пуно вењака и колиба на пољани испред дво |
за цара гину!“...{S} Него најправије ми рече старац Мирко из Сенокоше: „Брате, што је у овој зе |
гумана не могосмо наћи.{S} Па онда мени рече да нађем Ивана Порубовића и да му кажем да се одма |
, да не остају празни.</p> <p>„Да ли ти рече Ристивор,“ питаше кнез <pb n="27" /> младога власт |
мачем по гомили Агарјана?!{S} А што ти рече, снахо моја, да Боре још не може да води војску на |
неколико тренутака у младу жену, па јој рече:</p> <p>„Мандо, снахо моја, што ти је?{S} Што сузе |
ску Кнежеву — он се јави Кнегињи па јој рече: „Имаш, Госпође, пуно дворана и дворских госпођа и |
уне свакојаког цвећа из перивоја, па им рече да свима војницима, који с кнезом на Косово полазе |
х двојица пођоше одмах да учине како им рече.</p> <p>Није дуго потрајало па се њих двојица врат |
се пригну к уху војводину па му шапатом рече: „Ако их нећеш уапсити, <pb n="93" /> стави стражу |
уги <pb n="197" /> пут, кнез му шапутом рече: „Иди, моли и младог господара да ти опрости!“</p> |
е кнез прими усвоје руке, он онда јетко рече Ристивору: „Од овога часа ниси више мој слуга ни м |
асније заори, кад стари кнез доброћудно рече:</p> <p>„Како да не бих вечерао у двору с вама?!{S |
еви се и дубоко поклони кнезу па смерно рече:</p> <p>„Добро ти јутро и добра срећа, господару!“ |
им јасним и звучним својим гласом мирно рече: „Јунаци!{S} Ево стижу гласови да непријатељ насту |
вуда нагосте?!“</p> <p>Стари кнез нешто рече својима, па потера Лабуда напред.{S} За њим јахаше |
p> <p>Приђе и госпођа Мандалена па тихо рече:</p> <p>„Смилуј се, господару!{S} Ево те и ја уз о |
а устао и где се може наћи.{S} Слуга му рече да се војвода опрема и да ће по своме обичају прво |
ка, који заповедаше оном стражом, па му рече да се она не боји остати сама у средини верних Кру |
још онде у цркви, приђе к војводи па му рече:</p> <p>„Ево су се јутрос измирили и један другом |
и стојаху, беше мило то што кнез о коњу рече, па му узеше довикивати: „Тако, сиви соколе!{S} Та |
Приморце на збор.{S} Најстарији од њих рече само оволико: „По закону ове земље нисмо дужни да |
погаче и руменога вина, па онда старац рече:</p> <p>„Синко Ристиворе, ја ћу мало да отпочинем, |
ано спуштах, и онда чух како Светогорац рече да су настала последња времена, и да ће се најдаље |
егају?{S} А, мој синко, да грдну ли реч рече!...{S} Овамо!...{S} У седла!{S} На коње!...{S} Нап |
кнезу, коју овај смерно целива.</p> <p>Рече поп да му ваља још мало остати у трпезарији да доп |
ватреном срцу младог Орловића.{S} Свака реченица старчева убрзаваше куцање срца његова, и подст |
по врату, и проговорио би му у кратким реченицама, као да му је то пријатељ који разуме све шт |
ницама и отвореним устима.{S} Онакве га речи запрепастише и готово скаменише.</p> <p>Ристивор ј |
стојећки и са склопљеним рукама саслуша речи земље господара.{S} Младоме Боривоју задрхта рука |
у говору, као да му тешко беше да нађе речи, али као да му туга грло стезаше.{S} Од тешких сви |
ору не рекав више ником од њих ни једне речи.</p> <p>На уласку у шатор заустави се.{S} Замишљен |
.{S} Сети се једне њене миле, детињасте речи, па се у мраку насмеја, и склопи очи, не би ли се |
поклони!“ А Лазар се срди на такве наше речи и вели: „И Марко је Србин исто као и ја, и као и в |
p>Ристивор бејаше доиста уморан.{S} Без речи прекрсти се и прући по свом плашту.{S} И није дуго |
пламен што из срца старчева сијну кроз речи његове, беше одмах запалио пламен у ватреном срцу |
лазницама у шатор не могах разабрати ни речи; али ме сам глас Кнежев, његово полагано спуштање |
опет стадоше и гледаше се не зборећи ни речи.</p> <p>Стари кнез Градоје диже завесу на уласку у |
заплака се.{S} Јахали су не зборећи ни речи тако за два до три стреломета.{S} Тада ће Ристивор |
елене вунене тканине.{S} Не говорећи ни речи, свечаном мирноћом гледаху у два рањеника, једног |
ана?{S} Шта би рекао!{S} Не би рекао ни речи, него би га својим рукама дохватио, из седла издиг |
и уморног рањеника, и нико не проговори речи.{S} Ћутање потраја, подуго док га сам рањеник не п |
а сам те, да проговорим с тобом две три речи на само.{S} Ти си нам свагда био веран и мио власт |
ма кроз ону танку паучину, којом су јој речи њене сузе њене обвијале.{S} Па онда, више као себи |
примамо заповести твоје, и да по твојој речи летимо, било на десно било на лево, па ма то било |
ући језиком на свакој другој или трећој речи, говораше:</p> <p>„Молим те, бабо, не помињи га!{S |
војој матери.{S} Ристивор му у неколико речи исприча шта му је кнез заповедио.{S} Млади кнежеви |
ке, дотицај њене руке, и неколико њених речи, шапутом управљених Мајци Божјој, свагда помажу!</ |
огло видети како је диван Орлов Град, а речима је тешко лепоту његову описати.{S} То није само |
знаш, да се смртне ране не лече слатким речима!{S} Властелин Витомир ми је пред вама свима нане |
а ону господу, којој је кнез Вукан тако речит тумач био.{S} Ускипео би гневом и сам себи говори |
ко поље зелено, кроз које вијуга бистра речица, из које сребрне пастрмке искачу као да огледају |
рече Некудим осетив се некако окрепљен речју кнежевом. „Прво је дошао војводи под шатор ђак ње |
<p>И тако је кнез Градоје на свој начин решио једно незгодно питање.</p> <milestone unit="subSe |
се стражњим ногама у вис па онда весело ржући дојезди сам, без јахача свога, да се стави у равн |
своме од детињства другу, и кроз гласно ридање нарицаше: „Друже и брате мој!{S} Што нас тако ос |
истом је послао људе, да зађу по старим ризницама и да обиђу све коваче, не би ли искупио још ш |
би, без икаква прекора да се из његове ризнице допуни опрема по каквога сиромаха, а богме је п |
овој, јер остају двори и у дворима пуне ризнице!{S} А шта остаје мојој сирочади иза мене?!{S} М |
е запрепашћени, јер им се учини да чују рикање једног џина.{S} Ристивор заспа као заклан и ркаш |
је дете!“</p> <p>„Ао,.... славу ти...!“ рикну као бесан кнез Миросав, па се баци сребрним пехар |
јатељства с царевима и народима који се Рим-папи као своме идолу клањају; друго зато <pb n="89" |
ата у зиду на који се тераса наслањала, Ристивор испаде, поклони се дубоко пред старцем, па реч |
ти, живо повуче за <pb n="54" /> рукав, Ристивор се трже из свога слаткога заноса.</p> <p>„Ил’ |
, и све бирајући где ће ногом да стане, Ристивор пређе преко средине од собе па се устави на са |
и цвеће и китити војнике и њихове коње, Ристивор је по некаквој заповести, коју му стари кнез < |
ре него што Иван могаше уста да отвори, Ристивор узе да се правда:</p> <p>„Па, молим те, господ |
хвати смерно, али нешто као и невесело, Ристивор; „него опет рекао бих да се у тај твој славни |
ева, и у поузданом управљању коњима.{S} Ристивор је пратио свога господара и дворио га на тој с |
се учини да чују рикање једног џина.{S} Ристивор заспа као заклан и ркаше громко.{S} Одмах у са |
нца разлегале трубе са Змајева Виса.{S} Ристивор је свакоме огласнику придао по једног бубњара, |
ди Боривоје проведе Орловићеве људе.{S} Ристивор приклони заставу те јој свилене кићанке целива |
се јави своме деду и својој матери.{S} Ристивор му у неколико речи исприча шта му је кнез запо |
ри кнез се окрете према својој чети.{S} Ристивор по заповести коју је од кнеза добио наредио бе |
п Каритон и војводин властелин Иван.{S} Ристивор је стојао смерно иза стола свога господара, и, |
"72" /> викну громко: „Напред, јунаци!“ Ристивор ободе Јабучила па са заставом изиђе испред сво |
ек је сутра дан подне превалило било, а Ристивор долете на коњу да јави: да је свакоме коњу у с |
а малог властелина у двору војводину, а Ристивор узе хвалити Босиљку, најмлађу дворанку госпође |
и уздрхтан.</p> <p>„Авет?!“ претече га Ристивор. „Није, брате, авет, него светиња!{S} А где си |
шло је тако по доста времена док ето га Ристивор.</p> <p>„Неће, господару, поп да дође!“ причаш |
глави не окрзнуше!“</p> <p>„А мој слуга Ристивор>“ питаше кнез па брижним погледом прелеташе |
о тихим шапатом шапутати док не дође да Ристивор викну: „Не, не; сунца ми, поштена је девојка и |
како је сваки коњ оседлан, и нареди да Ристивор мало боље притегне пас у Боривојева Ждрала.{S} |
да седне поред њега.{S} То беше знак да Ристивор може да иде.</p> <p>Али Ристивор стајаше на св |
лута по ходницима од двора!“ Па се онда Ристивор опет врати да прича о Јованци, љуби Змајевој, |
<p>„Смешно ми једа видим какве муке има Ристивор с Јабучилом!{S} Неће му коњ натраг, него хоће |
одне.</p> <p>Пред вече тога истога дана Ристивор се био наслонио на један од оних бршљаном заст |
абучила и тепаше му.</p> <p>Мало час па Ристивор дође пешице носећи буздован.</p> <p>„Господару |
о им кажи и ништа више!“</p> <p>Продера Ристивор својим коњем кроз џбуње и шибље, прегази поток |
<p>„Зар свега двеста војника?!“ запита Ристивор изненађен. „Вере ми се вараш, господару!{S} Ев |
p>„Јели мислиш цркву Грачаницу?“ запита Ристивор безазлено.</p> <p>„Какву Грачаницу?!“ прихвати |
се и ти крстиш и клањаш, а да мери шта Ристивор ради!“</p> <p>„Светац може и да не мари, јер с |
вора.</p> <p>Тек најпосле ето га испаде Ристивор, гологлав, носећи у левој руци свој клобук а д |
и нем, и само шкргуташе зубима.{S} Виде Ристивор да у њему љутина кипи, па се и нехотице осврну |
плакала није!</p> <p>Позно у вече изађе Ристивор невесело на терасу где га је кнез чекао.</p> < |
запевати и нарицати!“</p> <p>Кад стиже Ристивор, кнез га запита: „Шта веле?“</p> <p>„Шта ће да |
Душана — а кад нам га не хвалиш!“ — узе Ристивор смерно да говори, „свагда ми дође да те питам: |
угачак ковчег од храстовине, на који је Ристивор донео два кондира вина, да се нађу ако би се з |
о и вино пио.{S} По још причаху како је Ристивор једнако одбијао од шатора таласе народа шапућу |
Примајући мирисне струкове из њене руке Ристивор гледаше с великом слободом право у њене очи.{S |
зима него и по челу, кнегиња виде да се Ристивор бори са некаквим силним узбуђењем.</p> <p>„Има |
о, синко Ристиворе!“ рече му, па кад се Ристивор подиже, пољубив му руку по други <pb n="197" / |
сам од себе крсти и клања!“ правдаше се Ристивор.</p> <p>„Ех, ти опет мислиш, светац је као ти, |
н не могаше то никако да верује; али се Ристивор заклињаше да је то цела истина, и да поп Карит |
Косово!“</p> <p>Позно у вече вратио се Ристивор у двор.{S} Стари кнез га је чекао нестрпљиво, |
чује шта је и како је.{S} Па чим му се Ристивор приближи, старац му викну:</p> <p>„Казуј, синк |
ко за два до три стреломета.{S} Тада ће Ристивор да <pb n="177" /> навеже на онај разговор, кој |
а је то добар знак!“ <pb n="44" /> рече Ристивор поуздано. „Нека је слава Богу!{S} Један ће од |
је вика, и неко на глас запомаже!“ рече Ристивор усплахирен.</p> <p>Испаде кнез Градоје с Борив |
очи да боље виде.</p> <p>„Ено је!“ рече Ристивор, па пружи руку правцем к Југоистоку. „Ето глед |
с шта се свега овде збивало није!“ рече Ристивор поуздано; „само наше авети нису зли дуси, него |
томе зна само Бог па ето сад ти!“ рече Ристивор поуздано; и сад се опет ослободи и погледа пра |
господару, да ти у очи погледам!“ рече Ристивор снуждено. „Како да ти кажем?{S} Можда ми нећеш |
иташе стари кнез.</p> <p>„Марјан!“ рече Ристивор.</p> <p>„Јавља ли што клепа2“</p> <p>„Вели: ид |
ивору.</p> <p>„Па певају, дакако!“ рече Ристивор. „Кад си ти још видео, да моба загази оштрим с |
лушаћу те и у томе као и у свему!“ рече Ристивор смерно и снуждено, и окрену Јабучила натраг пу |
оји си добар те и на то помишљаш!“ рече Ристивор поклонивши се скромно, па настави: „Него вино |
се!“</p> <p>„Вере ми, господару,“ рече Ристивор, „и једни и други још су много кивни; побиће с |
лаву Божју?!“</p> <p>„А ја мишљах“ рече Ристивор, „ти помињеш дивну Грачаницу, које ено у дну К |
не остају празни.</p> <p>„Да ли ти рече Ристивор,“ питаше кнез <pb n="27" /> младога властелина |
p> <p>„Ето тако: ни један!“ потврђиваше Ристивор гледајући преда се, и ниско погнут као да на с |
о су Срби, и стари и млади!“ одјекиваше Ристивор своме господару, па својим копљем устави бесно |
и ми, господару, још у животу!?“ викаше Ристивор, огледајући да буздованом својим пробије себи |
лутио сам да ће тако да буде!“ говораше Ристивор мирно. „Сад што је ту је.{S} Само једно знај, |
Ево ми сам Бог отвара двери!“ говораше Ристивор сам себи, па у три крока истрча уза степенице |
ужио да ме кориш!“</p> <p>Тако говораше Ристивор уздрхталим гласом, запињући мало о ову или ону |
твом ко може да дође а не дође?“ питаше Ристивор.</p> <p>„Како ћеш им то казивати, кад то Госпо |
куда полазимо, зар није право да и ја и Ристивор то знамо?!</p> <p>„Куда полазимо?“ понови кнез |
<p>„И јесте управ педесет!“ прихвати и Ристивор живо.</p> <p>„Педесет шаторова, по четири војн |
а већ била престала.{S} Млади Боривој и Ристивор, чим дочуше да се две чете бију мачевима и буз |
Лабуда шапуташе му нешто што Боривој и Ристивор не могоше разабрати.{S} Лабуд је разумео свога |
бледе образе.</p> <p>Сад приђе смерно и Ристивор.{S} Гологлав дубоко се поклони пред старцем, п |
ине у служби земље господара!“</p> <p>И Ристивор ућута као човек који је казао све што је имао |
проспавамо још мало до зоре!“</p> <p>И Ристивор леже и у брзо захрка опет.{S} Иван се заогрну |
!“</p> <p>„А рекао је истину“ — настави Ристивор, — „да ти, господару, ниси више млад, и да је |
о ти рекох, господине војводо,“ настави Ристивор, — „први гласови, на које наиђосмо, казиваху о |
нак да Ристивор може да иде.</p> <p>Али Ристивор стајаше на своме месту као да је оловом ту зат |
витлати.</p> <p>Али се ни стари кнез ни Ристивор не одазиваху.</p> <p>„Пали су и један и други! |
о коње и клобуке цвећем окићене: једини Ристивор да нема ни једнога цветка?!{S} Није он лош дру |
о, док и ви тамо не стигнете!“ одговори Ристивор.</p> <p>„Господо, јунаци и браћо!“ проговори в |
им се не бих ближе прикучио!“ одговори Ристивор.</p> <p>„Нека сад нема!“ прихвати старац; „бић |
> <p>„Е мој славни господару!“ одговори Ристивор невесело, па скочив с коња приђе к руци кнежев |
</p> <p>„А ко ће ти га знати?“ одговори Ристивор. „Има их пуно, и малих и великих.{S} Велике ве |
смо се ми њему заветовали!{S} Је л’ ти Ристивор причао како је то било?“ питаше кнез Ивана.</p |
емо сад?!“</p> <p>„Шта ћемо?!“ прихвати Ристивор. „Ево шта: што ти то и ми!“</p> <p>„Не можете |
баш оно што је многе помело!“ прихвати Ристивор. „Онај Витомир из Белог Потока, знаш онај што |
ра?“</p> <p>„Нека, господару!“ прихвати Ристивор весело. „Нека је наша дружина окићена, и <pb n |
његов.</p> <p>»Ако ћеш право,“ прихвати Ристивор, „оно кнез Добромир и кнез Вукан говораху паме |
ти!{S} Ето то вам је!... ама где је тај Ристивор?{S} Оде па пропаде!“</p> <p>„Ево мене, господа |
ати један и стаде Боривоју с десне, док Ристивор држаше други светњак с леве стране младом кнеж |
{S} За њим јахаше Боривој, за Боривојем Ристивор.</p> <p>„Ми смо Срби од Орлова Града.{S} Не ст |
тераше на Змајев Вис.</p> <p>Рано зором Ристивор је учинио дивне спреме, не би ли само разбудио |
мало, господару, молим те!“ рече збуњен Ристивор, који се препаде видев да му се господар од зб |
!“</p> <p>И још је много којешта причао Ристивор, док најпосле поче да запиње, па да застаје; п |
калдрме од авлије упутила била.{S} Него Ристивор није видео ту војску, и ако су му погледи на њ |
.</p> <p>Не мичући се слушаше Иван како Ристивор равномерно и дубоко дише.{S} Није дуго потраја |
ојводо!“ узе опет реч смерно и невесело Ристивор, — „ја још не доврших све што ми мој господар |
целиваху плашт и шлем војводин.{S} Само Ристивор не могаше при том уздржати својих суза, него с |
метни људи казиваху!“ брањаше се смерно Ристивор.</p> <p>„И само што се не зна ко луђе говори, |
из собе у ходник.</p> <p>Дуго је у ноћ Ристивор причао своме новоме пријатељу о госпоштини и о |
својом црвеном свиленом заставом, коју Ристивор развио беше изнад њега, чекаше мирно док се не |
лете на знојавом и запенушеном Јабучилу Ристивор, и сам знојав и прашњав.{S} Не одјахујући од к |
вараше стари кнез, па се мачем, који му Ристивор додаде, залете <pb n="202" /> на најближе Турк |
као заклан на једној шареници, коју му Ристивор на мирисном сену простро беше.</p> <p>„Не знам |
а говорим с кнезом!“</p> <p>„Не!“ викну Ристивор сав престрављен, и подиже у вис обе руке као д |
е!“</p> <p>„Ево мене, господару!“ викну Ристивор иза гомиле света, па се онда коњем својим прог |
<p>„Их, погана веро Агарјанска!“ цикну Ристивор кад га оштриц турске сабље дохвати по левој пл |
од Цареве Громаде, одовуд Вучитрна.“ Ту Ристивор нешто запе и застаде.</p> <p>„Додајте, децо,“ |
ва три корака окреће к Југу!{S} Сиромах Ристивор!{S} Дедо, што му не опростиш?{S} И ако ти није |
ође с Боривојем даље унапред, а сиромах Ристивор унатраг.{S} Није дуго потрајало а Боривој се о |
та и како говориш, господару!“ узме реч Ристивор озбиљно а не без горчине. „Слушам те па велим |
:id="SRP18990_C1.2"> <head>II</head> <p>Ристивор се као мало устезаше.{S} Знао је добро да поп |
:id="SRP18990_C1.4"> <head>IV</head> <p>Ристивор је, по жељи Ивановој, наредио те млађа чељад п |
стише се нежно једно од другога.</p> <p>Ристивор осети како му је срце пуно, како се укрепило н |
едан корак на десно од Јабучила.</p> <p>Ристивор скочи с коња да дигне буздован.{S} Јабучило, о |
ма за рамена и добро га продрма.</p> <p>Ристивор најпре захрка као да га ропац беше стегао, па |
па се загледао у далеке даљине.</p> <p>Ристивор отворио и очи и уста, забленуо се у нешто, чис |
тину година донео из Свете Горе.</p> <p>Ристивор, који је следовао дворанки Босиљки, и не подиж |
запрепастише и готово скаменише.</p> <p>Ристивор је већ давно дио ућутао, а кнез још једнако ко |
сам понесем?!“ рече стари кнез.</p> <p>Ристивор га погледа за неколико тренутака мало као збуњ |
смртног какав опроштај да тражи.</p> <p>Ристивор приђе к руци младог Боривоја, али му је овај н |
а ја ћу сад већ стражу чувати!“</p> <p>Ристивор бејаше доиста уморан.{S} Без речи прекрсти се |
ад попа да доврши што је почео!“</p> <p>Ристивор и Иван отпратише кнеза до на праг од његове со |
ецо, у име Божје и у добри час!“</p> <p>Ристивор скочи на ноге, протре мало очи, преви се и дуб |
} А сад, пођи и остави ме саму!“</p> <p>Ристивор се приви у дубоки поклон, приђе и пољуби јој с |
ако да им је и цар погинуо... .“</p> <p>Ристивор не могаше даље, јер га уставише гласни и оштри |
прости ми, дедо!“ упаде у реч Боривој. „Ристивор би, као добра и верна слуга, тебе и послушао; |
изивље милост Божју; пригну се и целива Ристивора у чело, па се онда диже и пође опет у ходник. |
ли откуд ма само зелен листак за нашега Ристивора?“</p> <p>„Нека, господару!“ прихвати Ристивор |
већ почело да свиће, стари кнез продрма Ристивора и Боривоја: „Устајте, децо, у име Божје и у д |
падаше танак прамен плаве светлости на Ристивора, који сад мирно лежаше не мичући се и не дишу |
лед као крпа, снужден, уздрхтан, запита Ристивора полаганим говором и тихим гласом:</p> <p>„Је |
по врату, и хвалити га што зна боље од Ристивора којим путем ваља ићи.</p> <p>„Молим те, дедо! |
гробове кнеза Градоја и верног му слуге Ристивора.</p> <p>И сам султан Бајазит Илдирим, чувши з |
ени!“ заповедаше старац, и умах нестаде Ристивора.</p> <p>Мандалена дохвати журно разбој од шим |
е да не може тако лако да заспи, мољаше Ристивора да у његовој соби преноћи, не би ли разговоро |
им домовима!“</p> <p>Стари кнез слушаше Ристивора немо, с раширеним зеницама и отвореним устима |
жевић може наћи пута у Орлов Град и без Ристивора, а ја сам се заветовао госпођи кнегињи да те |
ак недокуван?!“ срдито прекораваше кнез Ристивора, а овај се не даде пореметити него настави да |
<p>Дошав под шатор изагна и Боривоја и Ристивора.{S} Рече им нека простру себи гдегод у којој |
сврнути да види ко још, осем Боривоја и Ристивора, иде за њим.{S} Али би овда и онда окренуо ма |
II</head> <p>Кнез је оставио Боривоја и Ристивора да са четом заједно вечерају, а сам је стигао |
во по мојој руци!“</p> <p>Старац остави Ристивора па по руци Боривојевој тражаше неће ли где у |
ј пробија.{S} Хтеде да викне да пробуди Ристивора, који сад дихаше мирно као да притајује дах с |
ја, али му је овај не даде, него загрли Ристивора, пољуби га и у један и у други образ па, грца |
рањеника.</p> <p>„Тек ти бејах опремио Ристивора,“ узе кнез Градоје да говори војводи, „да ти |
баше час с једне час с друге стране око Ристивора, узалуд по правцу руке његове напрезаше своје |
ном храсту, како се сва моба искупи око Ристивора, како, кад овај скиде свој калпак, сви мушкар |
о ћу да те молим:{S} Сахрани мога слугу Ристивора с десне стране поред мене, нека сви јунаци, к |
p> <p>„Потецимо, синко!{S} Пођи с нама, Ристиворе!{S} Не, потрчи напред, и види шта је, и врати |
<p>„Да није откуда какав светац сутра, Ристиворе?“ запита кнез.</p> <p>„А ко ће ти га знати?“ |
збораше тихо у два маха.</p> <p>„Лакше, Ристиворе, лакше!{S} Бојим се рком својом пробудићеш Ту |
Знате ли ви, браћо,“ вели, „знаш ли ти, Ристиворе, да су ово сад баш настала последња времена»? |
у:</p> <p>„О, Боривоје, синко!...{S} О, Ристиворе!“</p> <p>„Ево ме, дедо!“... „Ево мене, господ |
ру.</p> <p>„Мач!....{S} Где је мој мач, Ристиворе!“ прозбори старац тихо.</p> <p>„Запојте га ви |
се врати!“</p> <p>„Како то сад говориш, Ристиворе?!“ прекиде га готово срдитим гласом Боривој. |
ој жени да ми чита војводино писмо?!{S} Ристиворе, попа овамо!{S} Или га доведи или га донеси!“ |
та:</p> <pb n="10" /> <p>„Ристиворе!{S} Ристиворе!“</p> <p>Однекуд доле испод терасе испаде на |
на ноге и викну:</p> <p>„Ристиворе!{S} Ристиворе!{S} Брате!{S} Јуначе!{S} Тако ти славе, устај |
гли староме кнезу на Цареву Громаду!{S} Ристиворе, води нас најпречим путем!“</p> <p>И ободоше |
већ више није чуо.</p> <p>„Дедо!...{S} Ристиворе!{S} Јесте ли још у животу?!“ питаше сиромах м |
Каритона да дође да нам је прочита.{S} Ристиворе, шта ћеш ти овде?{S} Не рекох ли ти да донесе |
, врати у Орлов Град к мајци својој.{S} Ристиворе, да пратиш свога <pb n="193" /> младог господ |
еха!</p> <p>„О, наша верна слуго, добри Ристиворе!“ прихвати кнегиња узбуђена и растужена. „То |
p> <p>„Ох, мој добри дедо!..{S} Ох, мој Ристиворе!“ промуца Боривој, пребледе као крпа и паде с |
p> <p>„Приступи ближе, верна наша слуго Ристиворе!“ рече му она оним својим чудним гласом, јасн |
десет и три ране!{S} Па добро је, синко Ристиворе!...{S} Је ли још жив?...{S} Ил’ је под ранама |
Бег.</p> <p>„Е, Бог да те прости, синко Ристиворе!{S} Бог да те прости!“ понављаше стари кнез т |
касмо!“</p> <p>„Бог да те прости, синко Ристиворе, Бог да те прости!“ шапуташе старац неколико |
шта је било на Косову!{S} Слушај, синко Ристиворе!{S} Прегази поток, пожури се међу жетеоце, ка |
га благосиље. „Нека ти је просто, синко Ристиворе!“ рече му, па кад се Ристивор подиже, пољубив |
ина, па онда старац рече:</p> <p>„Синко Ристиворе, ја ћу мало да отпочинем, а ти будан чувај ст |
ху, па онда узе говорити:</p> <p>„Синко Ристиворе, ево ти моје заповести:{S} Прво одведи власте |
јући од суза, рече: „Ја теби, добри наш Ристиворе, немам шта да праштам, него опрости ти мени!< |
ну неколико пута:</p> <pb n="10" /> <p>„Ристиворе!{S} Ристиворе!“</p> <p>Однекуд доле испод тер |
себи.{S} Скочи на ноге и викну:</p> <p>„Ристиворе!{S} Ристиворе!{S} Брате!{S} Јуначе!{S} Тако т |
идевши их, знао да су Боривојев Ждрал и Ристиворев Јабучило.{S} Окреташе по више пута час десно |
оспођа Мандалена стаде, да чује одговор Ристиворов.{S} Млади витез по дуго стаја пред њом нем и |
у ако би се зажеднело.{S} Изнад постеље Ристиворове по високо у углу од два зида стајала је нек |
.{S} Сам прихвати из руку <pb n="81" /> Ристиворових заставу, десном руком сукну мач из корица, |
мој!“ рече кнез. „У самој ствари то је Ристиворово лукавство.{S} Али мене неће преварити! <pb |
вости растопи лед који стегао беше срце Ристиворово.</p> <p>„Јесте, госпођо кнегињо; имам и ја |
ко дише.{S} Није дуго потрајало па грло Ристиворово зајеча тихо и потмуло као неком јеком од гу |
е, баш из најслађег сна, на жустру вику Ристиворову, који упаде у шатор вичући;</p> <p>„Господа |
ва на оном једнозвучном гуђењу и хркању Ристиворову као на љуљашци, па не могаше.{S} Приђоше од |
у тужну песмицу без конца.{S} По хркању Ристиворову, и ако је поступно јачало у громко крхање, |
!“</p> <p>И ободоше коње, и појурише за Ристивором.{S} Сви снуждени, сви натуштени и намргођени |
руги.{S} Тек у неко доба устави се пред Ристивором, па поче да му оштро говори:</p> <p>„Још веч |
јник из чете кнеза Вукана, праћен сад и Ристивором, па рече кнезу Градоју да га кнез Вукан и св |
на мах заспа.{S} А кнез Градоје седе с Ристивором те се најпре прихватише беле погаче и румено |
ло а Боривој се окрете да види шта је с Ристивором, па се гласно насмеја.</p> <p>„Шта ти је, си |
атраг!“ викну он, што га грло доношаше, Ристивору, који се доиста напрезаше да окрене коња друг |
буци седла вишаше, и баци се њиме према Ристивору.</p> <p>Паде буздован на ледину само један ко |
{S} Са прага се окрену још једном према Ристивору, гледаше га сва растужена, па се онда растопи |
водину!“</p> <p>Госпођа Манда прошапута Ристивору да <pb n="16" /> принесе светњаке са воштаниц |
рога кнеза, даваше очима и рукама знаке Ристивору да се уклони, јер је јасно било да је гнев кн |
едња заповест Кнеза Градоја слузи своме Ристивору.</p> </div> <pb n="198" /> <div type="chapter |
оји се зауставио био, па се онда окрете Ристивору:</p> <p>„Можеш ли поуздано да распознаш јесу |
писмо у своје руке стари се кнез окрете Ристивору:{S} Синко води нашег милог госта у црвену кул |
слугама што јахаху иза њега, — „додајте Ристивору чутуру вина, нека спере прашину са грла!“</p> |
осле — а после подуже почивке — рећи ће Ристивору:</p> <p>„Учинићу ти све како желиш!{S} Учинић |
то га је сва дворска чељад волела, рече Ристивору да се врати с њиме у дворану, да види неће ли |
знад Запада, кад се старац диже па рече Ристивору:</p> <p>„На тебе је сад ред, синко!{S} Пружи |
з прими усвоје руке, он онда јетко рече Ристивору: „Од овога часа ниси више мој слуга ни мој вл |
<p>Млад човек, који гологлав следоваше Ристивору, смерно се поклони, дохвати се руком скута кн |
>„Да окушамо попову мудрост!“ рече кнез Ристивору. „Али мрка капа зла прилика!“</p> <p>На велик |
ми без тебе враћати!{S} Шта би и мени и Ристивору <pb n="195" /> моја мајка рекла!?“ говораше Б |
жје, да наставимо пут!“ рече Боривоју и Ристивору. „Него не можемо још у Грачаницу.{S} Не можем |
верно послужи!...{S} Опрости моме слузи Ристивору, јер служећи мене изгуби славу да тебе послуж |
до!“ рече Боривој, „ако нећеш опростити Ристивору из милости своје према мени, опрости му за љу |
ј госпођи, приђе она слободно и право к Ристивору, извади иза свога паса киту мирисног босиљка |
иту милог ти босиљка!{S} Додај је нашем Ристивору!“</p> <p>У млечне образе Босиљкине удари плам |
а па се искупише око рањених Срба.{S} О Ристивору мишљаху да је мртав, али не бејаху још сигурн |
м?“ окрете се стари кнез и викну срдито Ристивору. - „Ти ћеш још учинити да се у овоме дому пог |
погледајући у очи час своме унуку а час Ристивору.</p> <p>„Па певају, дакако!“ рече Ристивор. „ |
оривоје весело; „ето отказао послушност Ристивору па га насупрот вољи његовој носи к нама!“</p> |
црвене, очи му севнуше гневно, па викну Ристивору:</p> <p>„Иди му кажи да одмах овамо дође!{S} |
аше узе се најпре крстити па онда шапну Ристивору: „Ама, брате, да их раздвојимо!“</p> <p>„Не з |
под којим ћемо ја, мој унук и мој слуга Ристифор, ноћ провести.{S} Де тако буде, боље је и за м |
} Па онда нађе ведрицу воде, коју му је Ристифор пред шатором оставио; прекрсти се и уми се.{S} |
ео да то поп чини.{S} А у кнеза гледаше Ристифор, па се и сам пригибаше и спод дотицаше онако к |
обојице киптио је зној.</p> <p>Тада им Ристифор приђе.</p> <p>„Уставите се, славна јуначка гос |
нда поп навуче мантију, макну главом на Ристифора који му притрча с кондиром пуним воде.{S} Опр |
п Каритон па климну главом и намигну на Ристифора, као да му даје неки уговорени знак. „Ето, пу |
то му не опростиш?{S} И ако ти није жао Ристифора, зар ти није жао Јабучила, који ето очевидно |
ад умукнуше комарци, и устави се хркање Ристифорово.{S} Настала беше мртва тишина, како и треба |
у да пошљете!“</p> <p>Старац, се окрете Ристифору; мрдну главом и лево и десно, и шкргутну зубм |
, време је!“</p> <p>Кнез понови наредбу Ристифору, да доведе у трпезарију војводина младог влас |
ј део погаче што се још нађе у шареници Ристоворовој, и подели га на три комада.{S} Свој комад |
ог џина.{S} Ристивор заспа као заклан и ркаше громко.{S} Одмах у самом почетку стари кнез збора |
p>„Лакше, Ристиворе, лакше!{S} Бојим се рком својом пробудићеш Турке!“ Али у залуд!</p> <p>Кад |
оста ужади и бар по две вреће, јеp биће робља да се везује, и биће руха, и свиле и аксамита, и |
их пале, да секу народ, и младу чељад у робље да одводе.{S} Имаћемо зар прилике да тргнемо маче |
поклад мога покојнога оца.{S} У планини Рогозин ухвати ме плаховита дажда, те се склоних у једн |
нашу стоку, и за наше усеве, и за сваки род и плод по виноградима и воћнацима.{S} Не дај граду |
оји не верује у бригу Божју за верни му род Хришћански, могао би тако нешто да замисли!{S} Иван |
им; а пазили сте ме сви, као да сам ваш род а не слуга!{S} Много сте ми пута поклањали по прегр |
еле од свога Господина Кнеза и од свога рода кад ваља гинути|“</p> <p>И сва дружина, силно разд |
аче, све ми се чини да ниси Агарјанског рода, све да и јеси Агарјанске вере.{S} Али нека си баш |
унца ми, поштена је девојка и од доброг рода!“</p> <p>И још је много којешта причао Ристивор, д |
це Тројеручице, коју је један игуман од рода Орловићева пре стотину година донео из Свете Горе. |
уме све што му он каже, само што се нем родио те не може да одговара!</p> <p>Лабуд би овда и он |
другоме, да се греше о добро име својих родитеља, да се греше о своју дружину, о свога војводу, |
е чинило да кроз оне лажи пада сенка на родитеље ваше.{S} Не дам ја вама да сами још грђе срамо |
а вама да сами још грђе срамотите своје родитеље а моје покојне пријатеље!{S} Какви су јунаци о |
ћи: „Да не знам православне и племените родитеље ваше, рекао бих да сте гусари а не властела!“< |
его да ће Бог и свеци Хришћански помоћи роду Хришћанском насупрот роду Агарјанском.{S} Зар у ср |
ћански помоћи роду Хришћанском насупрот роду Агарјанском.{S} Зар у српској земљи толике цркве и |
у, да пожеле срећан пут староме кнезу и рођацима својим, који с њиме на Косово полажаху.</p> <p |
тац; ова српска земља нама свима је као рођена мати.{S} Ето сад видите, шта је право да чинимо? |
ло му се — више но икада застрло густим ројевима <pb n="150" /> звезда.{S} Сетио се некакве ста |
та у брзо као кошница од винове лозе са ројем златних пчела.{S} Богатство им није повисило слав |
мачеве у корице, па стајаху мирно и без ромора, очекујући да виде шта ће сад да буде.</p> <p>„Г |
српски потоци могу сребрним жубором да роморе, као да се ништа необично десило није, као да кн |
о не приђе да чује шта то поток жубором ромори, а још мање да увреба ко се то на сребрној месеч |
не у гомилу у једном куту, бледе и сузе ронећи, гледаху у младу и красну госпођу своју, која, с |
стари кнез Градоје дубоко ганут и сузе ронећи.</p> <p>„Бог да га прости!“ викнуше сви онде при |
омчадија занемела, а од женскадије нека рони сузе без нарицања, а по нека нариче без суза!...{S |
ке на Плочнику, и да, читајући га, сузе рони, а по некад и на глас јеца!{S} Причаше му о славни |
у земљу, није могао друкчије до да сузе рони и да се икаквоме добру не нада!“</p> <p>Ту се ратн |
у дубоке мисли, уздисао би тешко, сузе ронио, и устајао само да се спусти на колена пред иконо |
/p> <p>Ристивор најпре захрка као да га ропац беше стегао, па се онда подиже, убриса десним рук |
њихова баштина, пронашле су се сребрне руде, као да су виле сребрним жицама прешивале темеље о |
и за њега и за властелу на једној лепој рудини, испод велике стене која се и зваше Царева Грома |
з гомиле господе кнез Миросав од Рујног Рудишта; „не можеш ти окренути кнеза Градоја.{S} Узалуд |
а ови доведоше Сасе из Новога Брда и са Рудника, и сребраре са Приморја, те Орловића кнежина по |
к расрдио виле, те пустише воду у твоје руднике, потопише и сребро и злато!“</p> <p>„Опрости ми |
меље од Голубиња.{S} Орловићи дадоше те руднике неким Дубровчанима под закуп, а ови доведоше Са |
дажди на наше њиве; не дај води у наше руднике, и не дај огњу на наше дворове!{S} Ако те поп К |
цем,који се напојио мирисом од босиљка, ружа, и липова цвета!{S} Није чудо што су славуји и кос |
} Не више пупољак али ни пуно развијена ружа; цвет у коме се сливају невина сећања на пупољак и |
пламен.{S} Од белога крина поста румена ружа.{S} Послушна својој госпођи, приђе она слободно и |
да хоће да пролети кроз венац од седам ружа, у које се умештаху седам дебелих свећа од жутога |
расле у густи преплет од купина, дивљих ружа, вињага и леске.{S} Изнад ове зелене а мирисне жив |
поветарца кроз грање и лишће од дивљих ружа и зелене леске.</p> <p>„Зар доиста певају?!“ питаш |
на била, читав венац од белих и румених ружа.</p> <p>Још пре него што почеше делити цвеће и кит |
це.{S} Овда и онда закрештали би својим ружним криком, па би онда — као да се и сами стиде — об |
може да ради пре и без бела хлеба и без рујна вина, а не може без веселе песме!“</p> <p>„Но зна |
викну из гомиле господе кнез Миросав од Рујног Рудишта; „не можеш ти окренути кнеза Градоја.{S} |
па не може то све једна грбина и једна рука!{S} Не изгибоше ли толики наши људи ономлани на Пл |
господара.{S} Младоме Боривоју задрхта рука кад отвори по дугачку листину, и глас му дрхташе к |
осећах како ме он гледа; осећах како ме рука његова дотиче и слушах шапат његов: „Покај се, нес |
отиде, само да кнез Градоје, којега се рука дотицала руке цара Душана, остане да прихвати сина |
аше свилене завесе на шатору; нечија их рука силно размакну.{S} Испаде испод шатора војвода Мил |
вечаности, живо повуче за <pb n="54" /> рукав, Ристивор се трже из свога слаткога заноса.</p> < |
оламу са златним токама са себе, засука рукаве од свилене кошуље, па викну попу:</p> <p>„Ходи, |
и поп, па збаци са себе мантију, засука рукаве од антерије, па искочи као помаман на чист патос |
празни један пехар вина, узе исправљати рукаве од антерије, намести свој црвени пас да стоји ка |
инском подруму; скинуо мантију, засукао рукаве, на једном бурету разастро некакве стародревне л |
од тешких напора.{S} Стари кнез убриса рукавом зној са чела па се окрену и погледа у свеца.{S} |
тегао, па се онда подиже, убриса десним рукавом хладан зној са чела, и, као човек који се из те |
аније и брже разбудио, дохвати га обема рукама за рамена и добро га продрма.</p> <p>Ристивор на |
ресаше од плача.</p> <p>„Издахнуо је на рукама мојих јунака, док га ношаху овамо к мени под шат |
аху рањенике по пољу.{S} Дигоше ме и на рукама однесоше у најближе село где ми ране привезаше.{ |
у богатој златотканој одежди носећи на рукама, а на прса своја наслоњену, икону Светог Јована |
дана кад га је као малено дете носио на рукама својим.{S} Напунише му се очи сузама, па с дубок |
оду, кнез Градоје стајаше гологлав и са рукама на прса скрштеним више мртвог војводе, не скидај |
“</p> <p>Војвода Радич покрио беше лице рукама, као да га је стид да гледа у јунака, који се у |
Србадијо?!“</p> <p>И старац покри лице рукама, и заплака се.{S} Јахали су не зборећи ни речи т |
мало иза старога кнеза, даваше очима и рукама знаке Ристивору да се уклони, јер је јасно било |
своју главу на то узглавље, поклопи очи рукама и — плакаше горко...</p> </div> </div> <pb n="74 |
Не би рекао ни речи, него би га својим рукама дохватио, из седла издигао, па њиме треснуо о ле |
повест од Алај Бега, да Турци на својим рукама донесу под његов шатор сва три Србина јунака, би |
у гомилу међу завађене, те својим голим рукама раскрштаваше њихове мачеве.</p> <p>„Станите, по |
о би: „Ето ја бих, ама како ћеш с голим рукама, ни оружја, ни коња, па, славе ми, ни опанака, а |
же на ноге, да стојећки и са склопљеним рукама саслуша речи земље господара.{S} Младоме Боривој |
сам уђе унутра, гологлав, с прекрштеним рукама, сав уплакан.</p> <p>„Знаш ли нам, старче, рећи |
ивој пружи по своме плашту, обори седло рукама својим и на мах заспа.{S} А кнез Градоје седе с |
му митроносне слуге његове приступају с рукама црним од угарка и крвавим од крви невиних жртава |
мада од камења, прост споменик подигнут рукама Турака јунака, двојици јунака од Косовских Срба. |
{S} Не веле ништа!{S} Старци се грувају рукама у прса, момчадија занемела, а од женскадије нека |
ки потрчаше на неколико страна и махаху рукама жетеоцима и жетелицама.{S} Млади Боривоје чу как |
ђе из шатора водећи оба млада витеза за руке.</p> <p>„Бадава!“ рече он као сам себи говорећи; „ |
и змајеви.{S} Столу у зачељу наслони за руке беху обложени сребром, у коме је урезан био напис, |
а кнез Градоје, којега се рука дотицала руке цара Душана, остане да прихвати сина мога на крште |
наслонио лактове на колена, а главу на руке, па ме својим крупним очима тако сетно жалостиво г |
боко се поклони пред старцем, па, савив руке на прса с погнутом главом, узе да говори:</p> <p>„ |
реносе глас да је цар турски погинуо од руке војводе Милоша.{S} Наступасмо ми слободно и све кл |
е живо, те грчевито дохвати Бега за обе руке, и онда викну загушљивим гласом:</p> <p>„Ха!....{S |
а бегамо?!“ цикну старац, па подиже обе руке у вис запрепашћен. „Да бегамо?!...{S} Ко да бега!. |
че пред њега, подиже лице к икони и обе руке у вис, као да призивље милост Божју; пригну се и ц |
вор сав престрављен, и подиже у вис обе руке као да је преклиње. „Не, госпођо, ако Бога знаш!.. |
широких прсију, чврстих мишица, жилаве руке; сед, с дугом косом, дугим брцима, а округло поткр |
део.{S} И још опазише како прстима леве руке тражаше нешто о левоме своме бедру.</p> <p>„Мач!.. |
прво опросте један другом, и нека пруже руке један другом.{S} Господин Кнез и ова земља требају |
аше у старога кнеза. „Да ме он на своје руке не прихвати, не бих вам ја сад ово оволико причати |
ави војвода узбуђен, па метну обе своје руке на рамена кнезу Градоју; „ето могао бих да ти запо |
ћи да својим погледом и полагањем своје руке лечи болне и невољне.{S} Шапутом додаваше како нек |
а кнезу.</p> <p>Прихватив писмо у своје руке стари се кнез окрете Ристивору:{S} Синко води наше |
аставу.</p> <p>Чим је кнез прими усвоје руке, он онда јетко рече Ристивору: „Од овога часа ниси |
нез. „Не мислим ја цркву коју су људске руке градиле, него цркву коју је сам Бог саградио!{S} З |
.{S} Примајући мирисне струкове из њене руке Ристивор гледаше с великом слободом право у њене о |
з ока Мандалене Орловићке, дотицај њене руке, и неколико њених речи, шапутом управљених Мајци Б |
ребрних жица, лежао је поред њене десне руке; према њој је висила на зиду у сребро окована чудо |
како лепе дворанке девојке пружају пуне руке цвећа младим јунацима.{S} Изгледало је као да је и |
гроба војводина!“</p> <p>И сви подигоше руке у вис као да се заклињу.</p> <p>„Е сад, свети оци! |
е свите на спод; у четвртом изви мач из руке Витомирове, баци га далеко у један кут трпезарије, |
алише да јој сваки приђе и да јој сваки руке и скуте ижљуби.{S} С муком могаше кнегиња кроз оду |
и кнез задовољно. „Пружите један другом руке!...{S} Тако!...{S} Пољубите се!{S} Тако!{S} Сад ст |
стовини вешто изрезанога змаја, положио руке по наслонима <pb n="6" /> од столице; заспао; по т |
на прса, пустио вођице Лабуду, склопио руке на јабуку од седла, саставио калпак с густим веђам |
трча с кондиром пуним воде.{S} Опра поп руке, уми лице, дохвати своје разбарушене косе те их са |
ге жалости.{S} Дошла су, кнезу, вели, у руке тајна писма, која су многој господи српској писали |
и да га чуваш, и да га предаш здрава у руке госпођи.{S} Појашите, децо, и нека вам је срећан п |
Кнез, покривен тешким ранама, пао жив у руке Турцима, који га погубише, да освете смрт свога ца |
> Сутра ћу ти их било живе било мртве у руке предати, па како наредиш!“</p> <p>Војвода би једва |
и стари кнез приђе к Лабуду и узимаше у руке узде да у седло ускочи, изгураше силом напред једн |
гова несрећа што писмо моје није њему у руке стигло!“</p> <p>„Такав ти је он свагда од самог св |
стране око Ристивора, узалуд по правцу руке његове напрезаше своје старачке очи да продре што |
е боље подесити, но што му је до сад за руком полазило.{S} А дај мени војводино писмо, да ти га |
њиме у дворану, да види неће ли њему за руком поћи да старог кнеза за друго одреди.</p> <p>Бори |
и једва једвице петорица приђоше да се руком прихвате заставе, и да изберу коње и оружје!“</p> |
истивору, смерно се поклони, дохвати се руком скута кнежева и прихвати десницу, коју му старац |
аше се као да је у грозници, превлачаше руком преко чела бришући хладан зној и дисаше тешко.</p |
“ викну старац запрепашћен, па се удари руком о колено. „Зар од онолике војске никога нема да и |
е и кнез Градоје насмеја, и узе тапкати руком Јабучила по врату, и хвалити га што зна боље од Р |
леним плаштем једне игуманије.{S} Левом руком бројила је полагано зрно по зрно на дугачким број |
мати тихо к себи привукла, па га левом руком обгрлила, као да хоће да га заштити од некакве не |
аца.{S} Превлачаше неколико пута својом руком преко његова чела, као да га милује.</p> <p>„И оп |
знесе.{S} Кнез Градоје му додаде својом руком онај кондир малвасије, и рече му да се мало поткр |
је сасвим очевидно да је он сам својом руком себи нож у срце сјурио, игуман се сав стресе од у |
илија је поузданим погледом и поузданом руком прострелила орлушину, те спасла живо и здраво чед |
тајаше поред своје матере држећи једном руком њену руку а другом узду од свога коња:</p> <p>„Си |
n="81" /> Ристиворових заставу, десном руком сукну мач из корица, па се онда чврсто корачајући |
најлакши крок старога витеза.{S} Десном руком својом водио је снаху своју а левом свога унука.{ |
. „Дед казуј колико их је се прихватило руком за заставу?!“</p> <p>„Завор ми је, господару, да |
кнез Градоје Орловић.{S} Ово је писано руком Боривоја, унука кнеза Градоја, код цркве Богороди |
мерно иза стола свога господара, и, час руком, час мигом, наређивао млађима шта да донесу на тр |
навалих да се <pb n="46" /> прихваћају руком заставе, једни ми рекоше:</p> <p>„Стани мало, бра |
главе, нађоше под њим листину, исписану руком војводином а прибодену у земљу једним од малених |
} Одлазите сад!“</p> <p>И војвода махну руком према вратима од трпезарије.</p> <p>Кнез Градоје |
о довршивало, а госпођа Мандалена махну руком неколиким дворским девојкама, <pb n="65" /> које |
г!“</p> <p>И опет опазише да кнез махну руком, да се ућуте.{S} И ућуташе се.</p> <p>„Зар ми сви |
е коњу у седло.</p> <p>Стари кнез махну руком, да устави кликтање својих војника и јецање женск |
ти игуман Пајсеј, слаб на читању ситних рукописа, али силан у књигама.</p> <p>„А зар не могу ва |
ра на столицу, наслонио чело на руку, а руку на колено, пустио се скрушен у дубоке мисли, уздис |
одошлицом.{S} Градоје се окрете, узе за руку Боривоја — који и сам беше скочио с коња, па корач |
аром кнезу Градоју, кад овај дохвати за руку и једнога и другога па их поведе у свој шатор, гун |
па ето га натраг у трпезарију водећи за руку кнеза Гојка, снажно и лепо развијена човека од сво |
лног умора на столицу, наслонио чело на руку, а руку на колено, пустио се скрушен у дубоке мисл |
би на белези!“ пресече кнез попа пружив руку према њему да га устави; па настави окренув се Ива |
ко пута.{S} Пружи се и паде на прсте од руку својих, и метаниса три пута.{S} И кад трећу метани |
не слутих да му то последњи пут живоме руку љубим!“</p> <p>И онда се Некудимово срце опет поче |
рије. „Видећу ја ко од њих сме да дигне руку, кад је овде војвода!“</p> <p>И кад се Орловићева |
е сузе.{S} Мало за тим узе оба писма из руку свога унука, сави их полагано, готово побожно, мет |
љом залеће.{S} Али не могоше му мача из руку избити, док га мало по мишици, и по рамену и по гл |
ма да скину калпаке.{S} Сам прихвати из руку <pb n="81" /> Ристиворових заставу, десном руком с |
да он право у тебе гледа, да према теби руку пружа, да хоће баш тебе да дохвати, и да оно што г |
p> <p>„Ено је!“ рече Ристивор, па пружи руку правцем к Југоистоку. „Ето гледај само право по мо |
о, па се окрете, даде благослов и пружи руку кнезу, коју овај смерно целива.</p> <p>Рече поп да |
а Градоја, сед као и он, пољуби Кнегињи руку, изиђе на двор, даде затрубити збор, викну оклопни |
ла; али мислим да би ме послушала да ти руку даде, само ако не буде — преко мога знања — коме д |
хте се с њиме љубити у лице док му прво руку не пољуби.</p> <p>Војвода га посади између себе и |
ање, женскадија узе певати песме од сто руку, народ весело довикиваше кнезу и чети његовој: „До |
} По неко од млађе господе љубљаше га у руку, а војводини дворани и у скут и у руку.{S} Свакоме |
мив клобук са челенком, пољуби старца у руку, па се окрете и приђе к њој, сав блистајући од рад |
до старога кнеза, пољуби га у скут и у руку, па га поведе к двору отвореним путем кроз народ.< |
руку, а војводини дворани и у скут и у руку.{S} Свакоме се на лицу видела радост, што ето стиж |
нам био!“ док га они љубљаху у скут и у руку.</p> <p>Кад се све то сврши, кнез замоли да му вој |
их.</p> <p>Млади Боривој пољуби мајку у руку, истрже се из њена загрљаја, и хитро скочи своме к |
уди а тада уђи!“ И ја га онда пољубих у руку, и не слутих да му то последњи пут живоме руку љуб |
ју руку на његову, као лед хладну, леву руку.{S} Осети како му се очи сузама напунише; пригну с |
Рањени дечко био се придигао и на леву руку ослонио, па кроз сузе у очима гледао непомично у с |
и, погледа к десном крилу наднесав леву руку над очи, проли сузе, и дубоко уздахнув рече само т |
вреба <pb n="24" /> некога, пружио леву руку према себи а у напред, као да хоће да некога од он |
ело војводино положено у ковчег на брзу руку од сухих храстових дасака склопљен.</p> <p>Око тог |
а; гледаше га; полагано му спусти своју руку на његову, као лед хладну, леву руку.{S} Осети как |
го ће се кренути, изађох преда њ, да му руку пољубим и да га молим да ми опрости ако због мојих |
, па кад се Ристивор подиже, пољубив му руку по други <pb n="197" /> пут, кнез му шапутом рече: |
д своје матере држећи једном руком њену руку а другом узду од свога коња:</p> <p>„Синко, додај |
се онда исправи у седлу, и подиже десну руку у вис, да утиша жагор у гомили господе.</p> <p>„Је |
тлост од свечева погледа, наднесе десну руку над густе веђе своје, па се пови мало унапред као |
упита живо стари кнез, и наднесе десну руку над обрве своје, да као пооштри очи да боље виде.< |
они!“</p> <p>Старац му мету своју десну руку на главу, као да га благосиље. „Нека ти је просто, |
сподин Кнез к владици, прими из његових руку крст и окрену се к нама рече: „Ево за све вас цели |
квом кајишу о бедрима, светли као да је румен образ девојачки.{S} Па се светац мрке коже и разб |
удари пламен.{S} Од белога крина поста румена ружа.{S} Послушна својој госпођи, приђе она слоб |
о свиленим концем везе по једном комаду румене свиле, чврсто затегнуте у шимшировим оквирима.{S |
азе, у очи и у само чело. <pb n="34" /> Румени образи кнежеви прогрушали се модрином.{S} Са чел |
зорима, високим и уским, кроз које меки румени зраци сунца на заходу падаху у конат, те изношах |
нити скидаше свога погледа са ње.{S} По румени, која му се расу не само по образима него и по ч |
ке, и преко овога у плаво небо, које се руменило на ивици где се на модре планине у даљној даљи |
мир, погледав према Истоку, који својим руменилом поче да гаси брилијантски трепер Зорњаче. „Да |
ма његовим.{S} А кад седокоси старац са руменим образима и ватреним очима громко грмну:</p> <p> |
а једна људина, широкога лица, с вински руменим образима, по дебелим носом, крупним очима, прос |
, као млеко белим лицем, дивно срезаним руменим уснама, крупним црним очима, танким лепо повије |
, оплетена била, читав венац од белих и румених ружа.</p> <p>Још пре него што почеше делити цве |
ним крилима лети у вис носећи у канџама румено чедо у белом свиленом повоју.{S} Јест, не гађа с |
ље, које се прелива час у плаво а час у румено, није као патос од шареног мрамора, и зар нису с |
а округло поткресаном густом брадом око руменог и округластог лица.{S} Опружио се био у оној хр |
м те се најпре прихватише беле погаче и руменога вина, па онда старац рече:</p> <p>„Синко Ристи |
онако млечно бела, да л’ још носи своје русе косе по вилински просто расплетене, да л’ јој црне |
рисима.{S} Везиља гледаше дуго и дуго у русокосу и белолику Магдалену.{S} Гледајући је срце јој |
еше на колена, да својом густом и дугом русом косом утире са ногу Исусових покајничке сузе, што |
руху; пребледела у лицу, с разбарушеном русом косом, подигла лице к небу, упрла погледе из круп |
ће, јеp биће робља да се везује, и биће руха, и свиле и аксамита, и сребра и дробна бисера да с |
толици старац један, одевен у господско рухо од Дубровачке скрлатне чохе, са жутим, меканим чиз |
едали су као да су се преобукли у чисто рухо од свежег зеленила, и да чекају да буду сведоци не |
ку, коју беше увезла.{S} Исус, одевен у рухо бело као снег <pb n="8" /> седи на сниској клупи п |
иже са свога седишта, па у своме беломе руху а према растопљеноме злату и пурпуру којим небо на |
кострука једна жена у китњастом шареном руху; пребледела у лицу, с разбарушеном русом косом, по |
и младо похитало је у чистом празничном руху, да пожеле срећан пут староме кнезу и рођацима сво |
а, и млада и стара, све то у празничном руху.{S} Било је дивно погледати како се сјајна и шарен |
паде Ристивор, гологлав, носећи у левој руци свој клобук а десном придржавајући велику, али још |
м мачем у десници и са заставом у левој руци, призиваше гласно своје људе те сваког помињаше по |
у једној а киту сухог босиљка у другој руци.{S} Иза попа корачаше стари кнез гологлав; његове |
} Овамо, овамо, погледај право по мојој руци!“</p> <p>Старац остави Ристивора па по руци Бориво |
истоку. „Ето гледај само право по мојој руци.“</p> <p>Узалуд се стари кнез пригибаше час с једн |
овораше Боривој својој матери, пришав к руци свога деда. „Каква ти је то књига, дедо, у руци!“< |
ивор невесело, па скочив с коња приђе к руци кнежевој. „Е мој славни господару, вере ми је ову |
оштај да тражи.</p> <p>Ристивор приђе к руци младог Боривоја, али му је овај не даде, него загр |
Боривој и, устав хитро, смерно приђу к руци старчевој. „Да знаш како слатко снивах да смо у Ор |
!“</p> <p>Старац остави Ристивора па по руци Боривојевој тражаше неће ли где у даљини увребати |
га деда. „Каква ти је то књига, дедо, у руци!“</p> <p>„Књига је од нашег војводе Радича!“ рече |
мурена и срдита; оба с голим мачевима у руци.</p> <p>„Мачеве у корице!“ заповеди им војвода, <p |
јуначка дала да неко од нас, с мачем у руци и погине, те да се олакша грех, којим се о Господи |
ли су онда духовници упадали с крстом у руци међу укрштене мачеве и оборена копља и мирили зава |
једну велику столицу, држећи једнако у руци писмо војводино, које још не хте отварати.{S} Манд |
ст, што ето стиже један од оних јунака, с којима је Душан ширио границе царевини српској.{S} Св |
андалену, онако бледу, с тугом у очима, с усиљеним осмехом на устима, како мирно корача, и кад |
јена човека од својих четрдесет година, с лепом црном брадом, дугом косом, образима препланулим |
старац један од седамдесет и пет лета, с једним дететом, какав је ето наш млади господар, и са |
високог, вижљавог, танкоструког раста, с нешто мало по дугачким али ипак облим, као млеко бели |
а и крупна једна људина, широкога лица, с вински руменим образима, по дебелим носом, крупним оч |
p> <p>Некудим сам уђе унутра, гологлав, с прекрштеним рукама, сав уплакан.</p> <p>„Знаш ли нам, |
сију, чврстих мишица, жилаве руке; сед, с дугом косом, дугим брцима, а округло поткресаном густ |
кроком стизаше друга чета.{S} Њен вођ, с голом кривом сабљом у десници, викаше громогласно:</p |
ву без старога Орловића!{S} Иди, брате, с милим Богом!{S} Што пре тамо стигнеш пре ћеш се увери |
исоком коњу Јабучилу, у убојној спреми, с калпаком на глави, панцером на прсима, широким зелени |
> <p>Стари кнез слушаше Ристивора немо, с раширеним зеницама и отвореним устима.{S} Онакве га р |
нам срећа јуначка дала да неко од нас, с мачем у руци и погине, те да се олакша грех, којим се |
гледаше госпођу Мандалену, онако бледу, с тугом у очима, с усиљеним осмехом на устима, како мир |
n="181" /> <p>Изиђоше на једну чистину, с које се видело како је тамо, преко потока Западу, пук |
ше војводу Радича мртва у своме шатору, с малим једним ножем сјуреним усред срца!</p> <p>Пренер |
њастом шареном руху; пребледела у лицу, с разбарушеном русом косом, подигла лице к небу, упрла |
води бригу о народу нашем!{S} И сад.... с Богом остајте!“</p> <p>Па се старац мало пригну са ви |
ови и ђакони да траже коње и оружје.{S} С великом муком нађоше некакве високе маџарске кљусине, |
и да јој сваки руке и скуте ижљуби.{S} С муком могаше кнегиња кроз одушевљени и љубави пуни на |
на Лазара, а не иде на народ српски.{S} С тога се господа српска моле да бар не помажу Лазару, |
!{S} Него једно треба да вам причам.{S} С војском Господина Кнеза отидоше сви Крушевљани трговц |
учини крај узбуни, па ма како било.{S} С тога одмах и драге воље пристаде на ово што стари кне |
а српско име!{S} Пуштај ти нас друге, а с Вуканом ето остани па сврши свето крштење свога сина! |
{S} Сам могу и проћи куд сам намерио, а с вама двојицом теже је то.{S} А после, дете моје, види |
ан и други; оба натмурена и срдита; оба с голим мачевима у руци.</p> <p>„Мачеве у корице!“ запо |
ару Агарјанском тајна договарања његова с Бугарима, Бошњацима, Угрима и Власима, да се сложе са |
и њихове најезде — везују пријатељства с царевима и народима који се Рим-папи као своме идолу |
е.{S} Пријатељи и познаници дочекаше га с пехарима пуним вина, па се поздрављаху и питаху за ју |
<p>Војводи се скиде једна велика брига с душе.{S} Толико му би мило, да онде у цркви загрли кн |
, који могосмо стићи, а не стигосмо, да с браћом славу делимо!“ „Ама ко нам је крив?!“.... „Што |
нак нека бира себи коња и оружје, те да с кнезом пође на Косово!“</p> <p>Позно у вече вратио се |
у Кнезу да му помогнете победити или да с њиме славно гинете.{S} Огреших се тешко о Господина К |
се нешто дубоко за неку тренут, па онда с тешким уздахом диже главу и рече:</p> <p>„Страшније з |
стане жив имаће да укрсти свој мач онда с мојим.{S} Или ћемо сва тројица изићи из шатора живи и |
е старешине, него тражимо да се војвода с војском договара!{S} Шта ли би цар Душан рекао на гос |
треб јато голубова!“ додаде сам војвода с пуно поузданости.</p> <p>„Кнез Лазар је“ наставља Гој |
> <p>Док се војвода и друга она господа с њиме и око њега домишљаху, шта ће то бити и ко ли ће |
све то јачим узбуђењем, „пусти ти да ја с мојим људима, и ако хоће још ко од господе са мном, п |
се врати дома, онда да знаш да се и ја с мојим људима враћам моме дому, да га браним од сваке |
е чак у село к поповој кући, где сам ја с мојом <pb n="156" /> другом братијом вечерао, и рече: |
који се — ако буде Божја воља — било ја с Боривојем, било Боривој без мене дома врати, ти си кн |
клоних се!“</p> <p>„E, па сад шта ћу ја с тобом?“ окрете се стари кнез и викну срдито Ристивору |
ва загрлила ону нашу браћу што се нашла с Господином Кнезом на Косову, а нама — нама ће ето да |
} Друго би било, да је сва војска пошла с тобом!{S} Али пошао један кнез Гојко са својом стотин |
> <p>„Не можете се ви живи враћати дома с вашом војском не видев Косова!{S} Ви требате Господин |
велики брест, који се видео близу друма с ону страну крчме а на путу ка Косову.</p> </div> </di |
ли да се хрве, надскакује и баца камена с рамена.</p> <p>Стари кнез беше очевидно радосно раздр |
војим.{S} Напунише му се очи сузама, па с дубоким уздахом прозбори: „Еј, мој верни Некудиме!{S} |
p>Санџак-Бег се окрете својим људима па с њима нешто разговараше турским језиком.</p> <p>„Ево м |
викнуше под оружје сву чету Орловића па с њоме улетеше међу борце.{S} Било је за ове <pb n="107 |
и и дочекуј и друге твоје клетвенике па с њима дођи на Косово кад ти се сви искупе; али нас, ко |
стом бејаше прегазио једну притоку Ибра с војском својом, па се на широкој пољани с ону страну |
само дај ти њега овамо у двор да вечера с нама, па већ видећемо хоће ли после хтети да тражи ша |
молим:{S} Сахрани мога слугу Ристивора с десне стране поред мене, нека сви јунаци, који поред |
ни пред старцем, па, савив руке на прса с погнутом главом, узе да говори:</p> <p>„Опрости ми, д |
, показала само — мртвог војводу Радича с малим златним ножем у срцу!{S} Тај би му призор напун |
кну главом на Ристифора који му притрча с кондиром пуним воде.{S} Опра поп руке, уми лице, дохв |
кораваше стари кнез свога војводу пошав с њиме у поље.{S} И узе вртети главом, шкргутати зубма |
“ одговори Ристивор невесело, па скочив с коња приђе к руци кнежевој. „Е мој славни господару, |
</p> <p>„Могу, како да не могу?!{S} Бог с тобом, кнеже!“ викнуше духовници сложно.</p> <p>„Само |
ен просу по образу.</p> <p>„О, буди Бог с нама!“ рече у највећем чуду стари кнез па се прекрсти |
и се узеше крстити и шаптати: „Буди Бог с нама!{S} Каква нас беда још снаћи не ће!“ Па онда се |
S} Прекрсти се и рече у чуду: „Буди Бог с нама!{S} Какве беде и несреће не ће нас још стићи!“</ |
бразе му пламенови обузеше.</p> <p>„Бог с тобом, кнеже Винко!“ узе реч Гојко. „Какве снове ти б |
смо, да ти га ја прочитам!“</p> <p>„Бог с тобом, снахо!“ рече старац сав пренеражен; — „како би |
егово име правду народима дели, иде сад с војском само на Лазара, а не иде на народ српски.{S} |
њаника, те док једна наваљиваше на Србе с лица, друге две зађоше им с левог и десног бока.{S} У |
азви нашу заставу, спусти под њу мехове с вином, искупи око ње бубњаре и трубаче, нека ударају |
простирке, подглавњаци, дрвене заструге с јестивом, шарене чутуре, гомилице од јабука и другог |
омуца Боривој, пребледе као крпа и паде с коња као мртав.</p> <p>Многи су коњи јурили пољем без |
и на мах заспа.{S} А кнез Градоје седе с Ристивором те се најпре прихватише беле погаче и руме |
ом разбудив и Боривоја, који, како дође с вечери под шатор, паде мртав уморан, и заспа као закл |
им су мало час прошли.</p> <p>Кнез пође с Боривојем даље унапред, а сиромах Ристивор унатраг.{S |
а дигне војску на ноге.</p> <p>Сам пође с Боривојем што брже могаше ка Царевој Громади.{S} Није |
јало а Боривој се окрете да види шта је с Ристивором, па се гласно насмеја.</p> <p>„Шта ти је, |
: „Држ’те се јуначки, децо моја, Бог је с нама!{S} Напред, напред, Србадијо моја.{S} За крст ча |
госпођа Манда своме свекру. „Боривој је с момцима одјахао у планину да огледају младог сокола, |
софром у великој трпезарији вечерало је с војводом око двадесет које властеле које духовника.{S |
са да му облакшају дихање.{S} Старац је с муком дихао; по некад је изгледало да је и престао <p |
усплахирен.</p> <p>Испаде кнез Градоје с Боривојем пред шатор и чуше доиста жагор велики и зап |
се чини да је тако!“ рече кнез Градоје с презривим осмехом, „мени се чини да није тако!{S} Наш |
, то теби није ништа“ рече кнез Градоје с пуно горчине и презривости, и узе по свом обичају шкр |
} Као враћамо се, па нас народ дочекује с певањем, а поп Каритон, у одежди кропи нас китом <pb |
и ако би јој затребало да се посаветује с мушком главом, поузданим јунаком.{S} Остао је он само |
дина младог властелина, и сам пође доле с попом Каритоном.</p> <p>Госпођа Манда оста са сином у |
зеленог шатора, пред којим високо копље с коњским реповима побијено беше, изиђе висок и личан ч |
у покајем.{S} Закопајте ме овде, где ме с ножем у срцу нађете.{S} Све вас, од највишег до најни |
ем спреми да још те ноћи пође у Двориње с писмом за госпођу.{S} Све то ја тако и учиним а он ос |
господски гости ваши, којима сам пехаре с вином додавао или коње доводио, нису ме обилазили сво |
на глас причаху, да Вук води преговоре с царем Муратом да му преда српску војску и српскога ца |
рана пружаху војницима бардаке и чутуре с вином, ките цвећа и зелене ране јабуке петроваче.</p> |
а од старина, следујемо на војну, да се с тобом заједно залажемо за цара нашег и отачаство наше |
Агарјански <pb n="121" /> гледати да се с Господином Кнезом погоди те на миру разиђу.“</p> <p>„ |
сом и гледајући у свој пехар, као да се с њиме разговара.</p> <p>„Је ли, Гојко?“ викну опет озд |
о некаквим чудним осећањима у којима се с милином растуженост мешала.{S} Тек кад га мали Маша, |
о наше!“</p> <p>Војвода му приђе, па се с њиме преко заставе и мача пољуби три пута говорећи уз |
иде старога кнеза Градоја.{S} Не хте се с њиме љубити у лице док му прво руку не пољуби.</p> <p |
миру па, у знак да им прашта, пољуби се с њима.</p> <p>Изиђоше сви весели и радосни из цркве, и |
ви бесног једног црног Арапина, који се с високо уздигнутом кривом сабљом залетео био на старог |
но!“ усклицаваше кнез Градоје борећи се с читавом једном четом која га стезаше све тешње као да |
млада витеза гледаху мирно како се носе с једног краја трпезарије на други и опет натраг, оглед |
томир. „И није чудо да лажеш, јер су те с лажју и увели у властелу кад те је твоја мати себарка |
е и вас двојица остали да се договарате с кнезом Вуканом о ономе што памет заповеда да се ради! |
у још само десетак јунака; него ко хоће с њим да пође ваља да понесе по доста ужади и бар по дв |
!“</p> <p>„Немојте тако, господо!“ рече с уздрхталим гласом војвода, али опет некако с пуно мир |
струкове из њене руке Ристивор гледаше с великом слободом право у њене очи.{S} Она му ништа не |
деца српска не боје Турака!“ одговараше с правом радошћу стари кнез баш у тренутку у коме се ње |
и.{S} И у мислима таквим већ се враћаше с бојнога поља цвећем окићен, и у гомили девојака, што |
нешто са српским кнезовима, који дођоше с царем турским на Косово као његови клетвенице.{S} При |
утуре, запрегоше волове у кола и пођоше с њиве сви у гомили, као да је од један пут сунце зашло |
рби Приморци.{S} Истом се Господин Кнез с војском кренуо дно, а неколики Дубровчани сазваше све |
ти Хришћански народ свој да пропадне, и с уздањем у јунаштво наше храбре Србадије, која не жали |
частво и наше име подједнако мило.{S} И с тога ја велим да је сада прво на реду да се договорим |
="101" /> војвода гостима што с десна и с лева Винку сеђаху за трпезом; „поведите Винка до на п |
е:</p> <p>„Благо мени, што ћу уз тебе и с тобом да моју прву војну војујем!{S} Дедо, ако Бог да |
n="63" /> <p>Згрну се свет и с једне и с друге стране отворенога пута, и заћута кад угледа как |
а сам дању и ноћу у средини моје чете и с мојим људма!{S} Не замерај ми, војводо!{S} Али друкчи |
астављаше Гојко. „С Господином Кнезом и с војском његовом отишло је по доста духовника.{S} Оста |
а.</p> <pb n="63" /> <p>Згрну се свет и с једне и с друге стране отворенога пута, и заћута кад |
а у средини верних Крушевљана, те да би с тога, само ако он <pb n="102" /> хоће, могао послати |
д би нам свима била мука, кад би се сви с тобом сложили, да га присиљавамо да буде како ти жели |
док се није свела само на десетак људи с којима се кнез Гојко мало час и сам врати!“</p> <p>„З |
убио!“</p> <p>„Потецимо, синко!{S} Пођи с нама, Ристиворе!{S} Не, потрчи напред, и види шта је, |
оклисар његов каза, да цар његов долази с војском на Косово, да тамо дочека последњи наш одгово |
ћи под једним од њихових шаторова, који с војводиним беху разапети на зеленој пољани под Царево |
ја, па им рече да свима војницима, који с кнезом на Косово полазе, додаду цвећа, да своје клобу |
т староме кнезу и рођацима својим, који с њиме на Косово полажаху.</p> <p>И људи и жене беху не |
о душе српских јунака, „Благо вама који с кнезом изгинусте!{S} Авај нама, који иза вас остадосм |
аличју од веза, и ево га готов рад који с толиком пажњом већ од два месеца ради!</p> <p>Млада с |
прости!{S} Треће, ако је цар Агарјански с војском својом још на Косову, видеће да Србадија, има |
већ и од невоље знамо и познајемо: али с оним малима права ти је напаст.{S} Тек ће по неки да |
еђу себе; али су онда духовници упадали с крстом у руци међу укрштене мачеве и оборена копља и |
ну Кнезу на Косову!{S} Благо овој земљи с таквом господом и код таквих јунака!“ прихвати кнез Г |
на покајање!“</p> <p>„Па да пођемо и ми с тобом, дедо!“ рече Боривој.</p> <p>„А то не може!“ пр |
војском својом, па се на широкој пољани с ону страну потока узе световати с кнежевима и властел |
скупљена војска растопи у народ и стопи с њиме.</p> <p>У двору се већ више никако и не дизаху с |
ати мене свога војводу, а тебе, који си с Господином Кнезом Лазарем уз Душана војевао, ко сме д |
ом и сам себи говорио: „Е па шта ћеш ти с таквим народом?!{S} Шта може од нас бити, кад ето ни |
ољани с ону страну потока узе световати с кнежевима и властелом својом да ли да ту поред воде з |
ељад волела, рече Ристивору да се врати с њиме у дворану, да види неће ли њему за руком поћи да |
и млађи од мене, не бојим се ја ни пити с вама, а камо ли вечерати!“</p> <p>На то војвода викну |
стеличић.{S} Сутра ћеш у име Божје поћи с мојим сином и са старим господарем, да као Хришћански |
ономе крају раја где су Косовски јунаци с Господином Кнезом!“</p> <p>И кад се сва тројица смерн |
ик, сам, без пратилаца!“</p> <p>„Потеци с момцима ка главним вратима, поздравите госта добродош |
у црквицу на јутрењу, куда су духовници с игуманом Пајсијем мало час отишли.</p> <p>„И ништа бо |
>Угледав војводу стари кнез хитро скочи с коња као младић, па скиде калпак, те гологлав приђе к |
есно од Јабучила.</p> <p>Ристивор скочи с коња да дигне буздован.{S} Јабучило, осетив се слобод |
томе часу стиже под шатор игуман Пајсеј с другим духовницима.{S} Кад виде војводу мртва, и кад |
есне, док Ристивор држаше други светњак с леве стране младом кнежевићу, који, прав као прави мл |
уке на јабуку од седла, саставио калпак с густим веђама својим, седи му се брци изгубили у седо |
стигне, него мучки нападе кнеза док тек с половином српске војске стојаше!“</p> <p>„Ако ти зага |
ми мозак попила!{S} Него, како ја нисам с тобом друговао по крчмама Крушевачким, молим ја тебе: |
</p> <p>„Јесте, заповедио је да стигнем с војском а не да му долазим готово без војске!“ рече в |
аше на Србе с лица, друге две зађоше им с левог и десног бока.{S} У тренућу ока бише три Србина |
ди.{S} Бога ми ћу овога часа да говорим с кнезом!“</p> <p>„Не!“ викну Ристивор сав престрављен, |
ћи.{S} Тако ми је чудно било да говорим с човеком, који као да је спавао тридесет година.{S} Ни |
да говори; „звала сам те, да проговорим с тобом две три речи на само.{S} Ти си нам свагда био в |
и; мене оставите сама под мојим шатором с мојим тешким теретом на души.{S} Зором ћете чути моје |
та пишући под шатором.{S} Кад дође Иван с коњем опремљен како треба, ја уђох под шатор да јавим |
са својим питањима старцу; а већ један с другим ни реч да прозборе.</p> <p>Рано пред зору уста |
оз све напоре једнако разговараху један с другим: „Да видиш, кнеже, ко је поп Каритон!“ „Да вид |
ањени јунак чуо <pb n="172" /> да се он с целом својом војском кренуо натраг за Дринопољ, биће |
сија и његове браће духовника, који као с договором запојаше дивну песму: „Тебе Бога хвалимо, т |
па се ставили у два реда, а он сам стао с развијеном заставом према средини првога реда а испре |
билазио војску, поздрављао се милостиво с властелом и са заповедницима од чета, показивао се ве |
о не може да буде његова.{S} Али је ово с нашим војводом сасвим друго.{S} Он се убио не као <pb |
„Како да не буде сетан невесео кад озго с неба погледа, како је данас по нашој Србадији све дру |
ако</hi> битке и буде било!{S} Ниси био с нама кад нам Гојко причаше како се по Крушевцу зуца д |
руку Боривоја — који и сам беше скочио с коња, па корачаше у стопу за својим дедом — изведе га |
рхталим гласом војвода, али опет некако с пуно мирноће и достојанства. „Немојте да хитамо да се |
ажаху.</p> <p>И људи и жене беху некако с почетка сетни и невесели па тихо разговараху у гомили |
стојећи гологлави, стари кнез, једнако с голим мачем у десници и са заставом у левој руци, при |
ко ћеш да гинеш ти, и ми ћемо да гинемо с тобом; ако ће неко да се враћа, да се враћамо сви; ак |
екакве дубоке мисли и шеташе се немирно с једнога краја терасе до на други.{S} Тек у неко доба |
ора, на којој је у хладовини тако често с њиме седела, милујући га у таласима од мириса, које ј |
икну <pb n="101" /> војвода гостима што с десна и с лева Винку сеђаху за трпезом; „поведите Вин |
на очи.{S} Да их при крије, наже пехар с вином и полагано га испијаше.{S} Али не беше испио ни |
аманије дође његова најбоља војска, јер с овом гомилом слабо наоружаних људи од сваке вере а и |
о ми једа видим какве муке има Ристивор с Јабучилом!{S} Неће му коњ натраг, него хоће за нама!{ |
се стари кнез пригибаше час с једне час с друге стране око Ристивора, узалуд по правцу руке њег |
> <p>Узалуд се стари кнез пригибаше час с једне час с друге стране око Ристивора, узалуд по пра |
изнад тога поља у позади издиже се вис с боровима и јелама; више њега голи сиви крш по врховим |
едрило, као да му се један велики терет с душе скинуо.</p> <p>„Сад ћемо, децо, у име Божје, да |
оружје и опрему у оне војске што је већ с нама.{S} У Недељу, ако Бог да, крстићемо првенца сина |
д му митроносне слуге његове приступају с рукама црним од угарка и крвавим од крви невиних жрта |
и себе и коње.{S} Причаху да се враћају с Косова, да се тамо јуче била велика и крвава битка, д |
} И сама дохвати један и стаде Боривоју с десне, док Ристивор држаше други светњак с леве стран |
сподара и пође напред.{S} Кнез се крену с младим Боривојем за њим, а за њима њихова војска све |
је ја кратио?“ рече кнез па се насмехну с пуно презрења.</p> <p>„Е, па добро, ево да видимо!“ п |
</p> <p>„Како да не бих вечерао у двору с вама?!{S} И ако сте по годинама сви млађи од мене, не |
нда извади из недара свилену једну кесу с новцима и пружи је кнегињи. |</p> <p>„Како и сама зна |
јахача свога, да се стави у равну врсту с кнежевим Лабудом.{S} Сад се и кнез Градоје насмеја, и |
ерао, и рече: „Зове те војвода да одмах с петрахиљем и требником право к њему под шатор дођеш.“ |
на Порубовића и да му кажем да се одмах с коњем спреми да још те ноћи пође у Двориње с писмом з |
, повикао би: „Ето ја бих, ама како ћеш с голим рукама, ни оружја, ни коња, па, славе ми, ни оп |
ти, како је се он овде одриче!“.</p> <p>С муком изведоше полупијана властелина из трпезарије.</ |
>„И још то није све“ настављаше Гојко. „С Господином Кнезом и с војском његовом отишло је по до |
јаног камена, са терасама на ступовима, са кубетима изнад придворних црквица, са китњастим мост |
и, која се извијала испод белог камена, са кога се на коње ускакало, па се некуда преко беле ка |
озорима у оквирима од извајаног камена, са терасама на ступовима, са кубетима изнад придворних |
ед, преблед, оборив опет главу на прса, са затвореним трепавицама — као да доиста не смеде нико |
мо он један, старац од седамдесет лета, са унуком својим, дететом од петнаест лета, Господину К |
, са кубетима изнад придворних црквица, са китњастим мостовима између кула.{S} Сваки је Орловић |
м, у коме је дрхтао тих прекор староме, са три ране незадовољноме кнезу. „Не би ни тога било, ј |
од црвене чохе богато златом извезене, са свиленом чалмом на глави и нојевим перјем на чалми.{ |
одско рухо од Дубровачке скрлатне чохе, са жутим, меканим чизмама до колена.{S} То је био човек |
једној омањој и слабо осветљеној соби, са осетним задахом од уља које гораше у сребрним кандил |
танком ланцу, љуља се сиви соко један, са малим калпаком од скрлатне кадифе на глави.</p> <p>П |
не опростити што оскврнише моју трпезу, са које заједнички једосмо со и хлеб <pb n="92" /> и пи |
е да види своју милолику белу Перунику, са оним њеним крупним граорастим очима, из којих свагда |
о јунаштву славне господе Орловића.{S} Са правим заносом, као да говори о каквом небеском анђе |
свакога, ко не дође а може да дође.{S} Са вером у слаткога мога Христа, који неће оставити Хри |
ли <pb n="79" /> и у загрљају удави.{S} Са свих страна пружаху војницима бардаке и чутуре с вин |
а се онда диже и пође опет у ходник.{S} Са прага се окрену још једном према Ристивору, гледаше |
рази кнежеви прогрушали се модрином.{S} Са чела обојице киптио је зној.</p> <p>Тада им Ристифор |
х одаја и дворана у којима је живео.{S} Са те терасе гледало се доле у авлију патосану великим |
е био да се јавим Господину Кнезу једва са половином војске, коју има право да очекује!...{S} Б |
ини слике пукла, докле око допире, њива са златним класјем, које сељани и сељанке сребрним српо |
убедљивије предсказивање био бој орлова са ждраловима, коме су скоро сељани из многих села свед |
</p> <p>Приђе му кнез Градоје и диже га са мртвога војводе.</p> <p>„Устави се, кнеже Гојко!{S} |
вог и црвенога цвећа пољског измешанога са јечмовим класјем.{S} Мало испред њега, под сунцем а |
жио будем.{S} Ако ли буде Божја воља да са другим срећним јунацима погинем на Косову у служби ц |
Кнез је оставио Боривоја и Ристивора да са четом заједно вечерају, а сам је стигао у двор по до |
b n="53" /> рано пође.{S} Рачунао је да са својим људима стигне пред вече истога дана на боришт |
говори, проговара то шапутом.{S} Као да са неким страхом и поштовањем очекују да се нешто збуде |
с узлетали до на врхове од кула (као да са те висине боље сагледају да ли се то доиста од некуд |
е не мицаше, нити скидаше свога погледа са ње.{S} По румени, која му се расу не само по образим |
бгрљена држи, не скидаше својих погледа са старога витеза.{S} Онај пламен што из срца старчева |
радоје — који не скидаше својих погледа са лица Санџак-Бега — сав задрхта и побледе.{S} Напрегн |
ог војводе, не скидајући својих погледа са лица његова.{S} Беше погружен у некакве тужне и дубо |
не знало! — да је, рекох, неки војвода са својом коњицом прешао к непријатељу!“</p> <p>„Прокле |
го никако!{S} Нека душа Господина Кнеза са небеса види, да смо ми желели да се позиву његову од |
атосу било је неколико храстових трпеза са столовима и клупама.{S} За једном таквом трпезом веч |
смо овде од крчмара и од једнога сељака са Ибра — кога ено тамо у кошари спава — кад стиже пред |
нога луга, којим прелажаху, зло слагала са бољом, коју је стари витез у срцу носио.{S} Изгледал |
о негде у близини камена плоча одваљала са уста хладног неког гроба, или пећине некакве у којој |
слова Његова и Сила Часнога Крста, била са сваким од нас и са свима нама који излазимо да се бо |
ло, јесте то: што, ма из кога кута и ма са које стране да га погледаш, свагда ћеш са ужасом опа |
збаци скрлатну доламу са златним токама са себе, засука рукаве од свилене кошуље, па викну попу |
ћу ока бише три Србина опкољена Турцима са свих страна,</p> <p>„Предајте се, људи!{S} Видимо, ј |
звезени; па мекане жуте чизме до колена са сребрним острицама којих широки колутови зврктаху на |
на!“</p> <p>Диже се граја од одобравања са свих страна, али је надјача јека од горкога смеха кн |
ед, јунаци!“ Ристивор ободе Јабучила па са заставом изиђе испред свога господара и пође напред. |
ндалена дохвати журно разбој од шимшира са довршеним везом, и хтеде се уклонити, али јој старац |
те“, рече, „да ми бар један део терета са душе скинеш.{S} Хоћу да ти се исповедим и да ми опро |
у где Јованка спава, бело усијана лопта са пуно варница распрштаних у два крила!“</p> <pb n="39 |
ом Каритоном.</p> <p>Госпођа Манда оста са сином у дворани на првоме кату.</p> </div> <pb n="23 |
S} Тамо да покажемо да смо једнога срца са Србадијом и кад нисмо једне цркве!“ И позатвараше пр |
а!“</p> <p>„Шта је?!“ викну кнез скочив са поњаве на којој је лежао био, а својим узвиком разбу |
ту његову описати.{S} То није само град са голим зидинама и беспрозорним кулама, него је и двор |
е па до у залазак сунца разлегале трубе са Змајева Виса.{S} Ристивор је свакоме огласнику прида |
таде им реч у грлу и дах у грудима, све са лепоте призора који им се изненадно указа.{S} Пукла |
је!“ привикаше одважно многи од господе са свих страна око кнеза Градоја.{S} Старац се само окр |
им људима, и ако хоће још ко од господе са мном, пођемо још данас у Косово, да однесемо Господи |
е потисну нас.{S} Тада Кнез Лазар изиђе са својим оклопницима у прве редове.{S} Његово око, њег |
кад их она затвори.{S} Кнегиња се диже са свога седишта, па у своме беломе руху а према растоп |
ио мрак ухватио кад војвода Радич стиже са свитом својом пред малену крчму код Цареве Громаде. |
ошњацима, Угрима и Власима, да се сложе са Србијом те протерају погану Агарјанску аждају са Хри |
поста у брзо као кошница од винове лозе са ројем златних пчела.{S} Богатство им није повисило с |
е покров једној сребрној скрињи коју је са комадићем од часног дрвета и другим неким светим моћ |
убоке мисли, не скидајући погледе своје са красног лица личнога и господственога Санџак-Бега.</ |
е поднапије, узме да прича хрвање своје са Светим Јованом у трпезарији.{S} Војводин властелин н |
ивору да <pb n="16" /> принесе светњаке са воштаницама.{S} И сама дохвати један и стаде Боривој |
гнимо у славу наше честите браће српске са Приморја!{S} У славу славног Дубровника, у славу кра |
ли сва њена уздисања не могаху да свале са срца њена онај сињи камен нејасне туге и мутне слутњ |
и очи склопио брзо би скочио из постеље са виком и кукњавом, и полетео би к вратима као да бега |
> хоћеш, само моли свеца свога да скине са мене погледе своје!“ Ето што се мој дед заветова да |
на, и да поп Каритон свако своје хрвање са свецем мора да одлежи по три дана, сав модар као да |
м глас Кнежев, његово полагано спуштање са висине у дубине, оно његово застајивање, она очевидн |
ечерас да пошљеш људе да похватају коње са ливада наших, да их повежу конопцима и изведу рано з |
из Новога Брда и са Рудника, и сребраре са Приморја, те Орловића кнежина поста у брзо као кошни |
својом густом и дугом русом косом утире са ногу Исусових покајничке сузе, што се мешаху са скуп |
го ми једни исти боримо се од ране зоре са три одморне војске, која једна за другом у борбу сту |
апред над огњиштем, да не да диму да се са њега повија у трпезарију, била је исписана велика ик |
о Босиљки!{S} Ако буде Божја воља те се са Косова здрави и весели вратимо, молићу те да за ме п |
ави; дахну дубоким дахом, као да јој се са срца тежак терет скинуо; па онда, као са неке висине |
ло благо моје да га причуваш!{S} Ако се са Косова жив вратим, предаћеш ми га кад га потражио бу |
брже можеш да стигнеш до њега.{S} Он те са својима чека у крчми на цареву друму код Цареве Гром |
му прва два падоше под ранама — полете са својим дворским оклопницима к левом крилу, кад дотрч |
коњу у седло добио драговољца, и да ће са половином сталне дворске страже бити сада око педесе |
<head>I</head> <p>У Четвртак пред пече са једнога виса кнез Градоје показа своме унуку и својо |
ме се и друга властела весело здрављаше са кнезом.{S} По неко од млађе господе љубљаше га у рук |
еза Градоја.{S} Старац се само окреташе са коња и десно и лево, па погледима пуним презривости |
том, какав је ето наш млади господар, и са једним лудаком какав сам ето ја!{S} Друго би било, д |
п, а ови доведоше Сасе из Новога Брда и са Рудника, и сребраре са Приморја, те Орловића кнежина |
ра а ко је невера!“ И онда ободе коња и са своја два побратима одјезди некуда у ноћ.“</p> <p>Ту |
ојводу, кнез Градоје стајаше гологлав и са рукама на прса скрштеним више мртвог војводе, не ски |
жене, у црном оделу једне калуђерице и са дугачким, свиленим плаштем једне игуманије.{S} Левом |
се старац подиже на ноге, да стојећки и са склопљеним рукама саслуша речи земље господара.{S} М |
кнез, једнако с голим мачем у десници и са заставом у левој руци, призиваше гласно своје људе т |
, поздрављао се милостиво с властелом и са заповедницима од чета, показивао се ведар и поуздан; |
ра ћеш у име Божје поћи с мојим сином и са старим господарем, да као Хришћански јунаци одбијете |
екрсти се живо неколико пута, побожно и са светим страхом целива икону, па онда приђе још ближе |
о моја!“ узе старац да говори озбиљно и са очевидним узбуђењем, „ево је приспео час да се раста |
Часнога Крста, била са сваким од нас и са свима нама који излазимо да се боримо за Крст Часни |
говарају; али са њихове жалости у оку и са намрштених чела њихових народ чита, <pb n="134" /> д |
ти.{S} Изиђе сам, да се види и поздрави са својим старим другом и пријатељем.{S} И није дуго по |
ним, у старој некаквој морастој мантији са црвеним појасем.</p> <p>„Хоћеш ли ти, кнеже, силазит |
е поуздане вести како се цар Агарјански са силном војском кренуо од Дринопоља путем у Србље.{S} |
говоре, ником ништа не одговарају; али са њихове жалости у оку и са намрштених чела њихових на |
га на три комада.{S} Свој комад подели са својим коњем.{S} Хранећи Лабуда шапуташе му нешто шт |
хово питање.{S} Најпосле престаше и они са својим питањима старцу; а већ један с другим ни реч |
S} Ту им старац пружи десницу, коју они са страхом и поштовањем целиваху, па онда узе говорити: |
треба да сам први на бојиште, последњи са бојишта!“</p> <p>„А!“ зајеча кнез Градоје, „Бог те ч |
дизаху сребрни кондири и златни пехари са трпезе, нити се весела господа дизаху од пехара.{S} |
челу, кнегиња виде да се Ристивор бори са некаквим силним узбуђењем.</p> <p>„Имаш ваљада ти ме |
не војводо,“ узе кнез Градоје да говори са све то јачим узбуђењем, „пусти ти да ја с мојим људи |
>Ту се сад рањеник подиже мало, дохвати са огњишта један кондир вина, и сркну неколико гутљаја. |
дно од овога двога: или ћете га опојати са вашим костима здравим и читавим, или ћете га опевати |
ће се једном то отровно семе истребити са ове лепе наше земље?!“</p> <pb n="97" /> <p>„Па онда |
оша, па мало за њим и други, па и трећи са разних предстража, и јавише Кнезу нешто тихим шапато |
рапавим гласом поп Каритон не ступајући са прага у дворану. „Ја ето ударах два пута у звоно, а |
а велим, кнеже!“ одговори поп, па збаци са себе мантију, засука рукаве од антерије, па искочи к |
не гините лудо!“ Тако довикиваху Турци са више страна. </p> <p>„Зар би ми били српски јунаци, |
:{S} Ни један!“</p> <p>Стари кнез скочи са столице и сав поцрвене. „Ни један?!“ узвикну запрепа |
пора.{S} Стари кнез убриса рукавом зној са чела па се окрену и погледа у свеца.{S} И као да не |
диже, убриса десним рукавом хладан зној са чела, и, као човек који се из тешког сна нагло буди, |
од Босанаца слушали, стиже један сељак са Ибра па рече кнезу:{S} Хиљадама рањеника ударило је |
Кнеже, шта ћеш ти један, Душанов јунак са благим и светим твојим срцем, у овој земљи у којој с |
х суза.{S} И кад Боривој, примив клобук са челенком, пољуби старца у руку, па се окрете и приђе |
би где су им војници.{S} А кад оста сам са она два завађена властелина, узе да им говори:</p> < |
:{S} Хиљадама рањеника ударило је Ибром са Косова, ћуте као да су оловом заливени, ништа не гов |
/> крстити, јер напољу удари негде гром са страшном праском и трештањем, а киша се спусти као д |
а срца тежак терет скинуо; па онда, као са неке висине и издалека, гледаше непомично на слику, |
/p> <p>Тек ће у неко доба да викне оздо са прочеља кнез Вукан:</p> <p>„Што је теби, кнеже Орлов |
</p> <p>„Је ли, Гојко?“ викну опет оздо са трпезе кнез Винко, па удари песницом о сто, да конди |
ам!{S} То, брате, то казуј!“ викну оздо са трпезе један властелин, који је цело вече пио као см |
рушевачким, молим ја тебе: пази ти како са мном говориш!“</p> <p>Пријатељи повукоше Винка натра |
рим ножем.{S} Обојица видеше јасно како са свих страна жетеоци и жетелице потрчаше к оном храст |
г од њих опколеше, позивљући их једнако са истинским дивљењем и жаљењем, да се предаду.</p> <p> |
с тобом!{S} Али пошао један кнез Гојко са својом стотином коњаника, па се и та чета као грудва |
> <p>У томе часу закуца сребрно клепало са највише куле на двору.{S} Оба хрта скочише хитро па |
и мимо њих протицаше.{S} Дивно је било са оне терасе пустити поглед поврх мраморне авлије и цв |
воје господство још овај пут, када ћемо са Божјом помоћу разбити Агарјане, да се више не дижу.{ |
сва ова господа и властела овде заједно са мном признати, да си међу нама свима ти једини који |
и <pb n="140" /> викну оној господи што са њим истрчаше: „И опет вам кажем: сутра је ето Видовд |
ху да војвода Милош Обилић шурује нешто са српским кнезовима, који дођоше с царем турским на Ко |
ми је ти дао да се покажем?“ питаше поп са мало загушеним гласом у коме прекор трепташе.</p> <p |
а и беспрозорним кулама, него је и двор са прозорима у оквирима од извајаног камена, са терасам |
ез Градоје не хте премештати свој шатор са места, где га је већ био разапео на оној пољани папр |
Душаново доба властела се завађала час са царем час опет између себе; али су онда духовници уп |
презао се да не изгуби ни најтиши шапат са усана његових.</p> <p>Опазише како старац узе дихати |
ог помињаше поименце војводи, који опет са своје стране дочекиваше сваког војника поздравом: „З |
пропуштаху у трпезарију благу светлост са севера.</p> <p>Дугачка зидина према овој, а лево од |
им бројаницама; десном је притисла крст са Распећем који јој лежаше о златном ланцу на грудима. |
м те протерају погану Агарјанску аждају са Хришћанске земље натраг у њену Азијску пећину.“ И јо |
и. <pb n="84" /> Ако проведу ноћ у колу са женскадијом, или у певању уз пуне чутуре, кретаће се |
м да ли да ту поред воде заноће, кад му са предњих стража испред војске јавише, да се види коња |
ешно.</p> <p>„О, кнеже Винко,“ викну му са зачеља војвода, „немој нам прекидати Гојка!“</p> <p> |
љутито свој сто, збаци скрлатну доламу са златним токама са себе, засука рукаве од свилене кош |
тајте!“</p> <p>Па се старац мало пригну са високог коња свога и пружи десницу Мандалени, која м |
стивору чутуру вина, нека спере прашину са грла!“</p> <p>„Хвала теби, господине војводо, који с |
шта да донесу на трпезу а шта да однесу са ње, као и коме и кад да насипљу пехаре вином, да не |
ога лишћа нешто тајанствено разговараху са жубором Голубињеске Реке, која испод њих и мимо њих |
Исусових покајничке сузе, што се мешаху са скупоценим мирисима.{S} Везиља гледаше дуго и дуго у |
нуо или оболео те не чу колико те виках са степеница!...{S} Кнегиња те зове!{S} Ено је у њеној |
де њене.</p> <p>„Па да проговорим одмах са старим господарем!...{S} Зашто не би могло бити да с |
{S} Овда и онда мек и мирисан поветарац са запада понео би отуда звекет и бубњаву, и донео их д |
па овамо?{S} Камо ти га?“ питаше старац са све већом срдњом и зашкрипа зубима.</p> <p>„Дедо,“ п |
азима његовим.{S} А кад седокоси старац са руменим образима и ватреним очима громко грмну:</p> |
бити да ће Србадија освојити победу баш са те две ваше мишице; а може је изгубити само што не б |
које стране да га погледаш, свагда ћеш са ужасом опазити, да он право у тебе гледа, да према т |
/p> <p>„Ево ћу им ја“ узе реч војвода, „са моје стране опростити што оскврнише моју трпезу, са |
pb n="202" /> на најближе Турке.{S} Пет сабаља се склопише над главом његовом, и опет се раскло |
стели који на пољу пред шатором стојаху сабијени у једну од препасти занемелу гомилу.</p> <p>„З |
а!“ цикну Ристивор кад га оштриц турске сабље дохвати по левој плећки.</p> <p>„Дедо!“ викаше си |
ака није прохтевало да се на једно дете сабљом залеће.{S} Али не могоше му мача из руку избити, |
ин, рањен у бутину стрелом, а по мишици сабљом.{S} Ето вам га, па нека вам сам казује што зна!“ |
друга чета.{S} Њен вођ, с голом кривом сабљом у десници, викаше громогласно:</p> <p>„Предајте |
ина, који се с високо уздигнутом кривом сабљом залетео био на старог кнеза.</p> <p>„Не бој се, |
е његов мач преби ударцем о криву једну сабљу која склизну те га обрани по мишици.{S} Кнез дохв |
пише се лепо око заставе, баш као да је сабор; отворих ја мехове винске, не би ли се мушка срца |
од двора, врапци су држали некакав свој сабор.{S} Били су се нешто силно узбунили и ужурбали, и |
молећи им се. „Да потуримо ми на страну Саборе Светих Отаца, да забацимо у заборав и књиге од ц |
овници.</p> <p>„Не да јер тако наредише Сабори Светих Отаца, а они тако наредише јер је један о |
а о њему причати, и шта ли ће слепци по саборима о њему гудети!{S} Него да махнемо <pb n="20" / |
се и данас о њему не причају народу по саборима уз гусле свакојаке лажи и гнусобе?{S} Зар...“ |
аш одговор.{S} Знаш, војводо, да смо на Сабору о Светоме Ђурђу први његов позив одбили.{S} И зн |
n="78" /> сасвим као на каквом великом сабору.{S} Гледа све то кнез поиздаље, и нешто се намрш |
унутра, гологлав, с прекрштеним рукама, сав уплакан.</p> <p>„Знаш ли нам, старче, рећи ко је св |
е са свецем мора да одлежи по три дана, сав модар као да га је неко кољем испребијао!</p> <p>Ни |
а војском, да је прати док се не уморе, сав онај други свет оста као укопан око госпође Мандале |
рца у руку, па се окрете и приђе к њој, сав блистајући од радости, она му паде око врата и ижљу |
> <p>„Шта кажеш?!“ викну млади Витомир, сав пренеражен. „Ваљада нећеш рећи да сам ја Патарен?“< |
ви таласе од народа.{S} Иван Порубовић, сав светао у лицу од радости, допре до старога кнеза, п |
</p> <p>Ражљути се силно стари кнез.{S} Сав поцрвене, очи му севнуше гневно, па викну Ристивору |
ше својих погледа са лица Санџак-Бега — сав задрхта и побледе.{S} Напрегнувши све своје силе по |
“</p> <p>„Господо!“ викну млади војвода сав блед од узбуђености, и сав уздрхтао. „Господо, пуни |
/> <p>„Стан’те, господо!“ викну војвода сав пребледео. „Стан’те, господо, и не вређајте српску |
е и жуте шаре у вуненој простирци, која сав спод застираше.</p> <p>У ономе усеку к прозору, што |
Млетака“.{S} Хахаха, хахаха!{S} Ено је сав Крушевац тако зове!“</p> <p>„Кнеже Радмире и ти кне |
.{S} Ивана обузе нека чудна језа, па се сав стресе и отвори очи,</p> <p>Од онога кандила пред и |
з, па се загледа у свога унука, који се сав тресаше од плача.</p> <p>„Издахнуо је на рукама мој |
руком себи нож у срце сјурио, игуман се сав стресе од ужаса, прекрсти се од чуда, па, окренув с |
м свој, прекрсти се побожно, и чисто се сав стресе при помисли на такву страшну могућност.</p> |
здрхтале ноздрве, као да жуди да посрче сав онај свежи поветарац што отуда струјаше, зарза и уз |
лади војвода сав блед од узбуђености, и сав уздрхтао. „Господо, пуните пехаре своје па их подиг |
>После овог призора, коме сва господа и сав народ, што се онде слегао био, беху сведоци, стојећ |
!“</p> <p>Стари кнез скочи са столице и сав поцрвене. „Ни један?!“ узвикну запрепашћен. „Како м |
тек што се вратио из планине по киши и сав мокар, хиташе да се јави своме деду и својој матери |
е без мене!“ узе опет реч Градоје, који сав беше поцрвенео у лицу и коме очи севаху гневом. „И |
као да је од жеравице!“ викаше Боривој сав усхићен.</p> <p>„Ха, ето, синко, сад га видех!{S} Ј |
очима својим авет игуманије!“ рече Иван сав блед и уздрхтан.</p> <p>„Авет?!“ претече га Ристиво |
с кнезом!“</p> <p>„Не!“ викну Ристивор сав престрављен, и подиже у вис обе руке као да је прек |
S} Је ли тако, Боре?!“</p> <p>Па старац сав зажарен, као да му изненадно из срца пламени у обра |
p> <p>„Бог с тобом, снахо!“ рече старац сав пренеражен; — „како бих ја давао једној жени да ми |
највећа и најлепша црква у васиони Бога Саваота!“</p> <p>„Јели мислиш цркву Грачаницу?“ запита |
вети и светли, док је дивни дах Светога Саве кроз њих дихао!“ настави кнез Градоје. „И за Душан |
тим узе оба писма из руку свога унука, сави их полагано, готово побожно, метну их у недра, и о |
јуначна?!“</p> <p>Па онда кнез Градоје сави главу к левом рамену, да на своје лево ухо, на кој |
е, дохвати своје разбарушене косе те их сави <pb n="35" /> у перчин, намаче петрахиљ, приђе сме |
лав дубоко се поклони пред старцем, па, савив руке на прса с погнутом главом, узе да говори:</p |
од Орлова Града невоља, да своје мисли савија и завија свакојако!{S} И ако је младост готово ш |
власи срамотити; немојте на његов двор савијати клетву Господина Кнеза; немојте у блато бацати |
пољани на којој се ова господска свита савила око војводе.</p> <p>На послетку војвода, блед ка |
угловима задрхташе.{S} Очевидно беше да савлађује своју узбуђеност, и да сухе сузе своје гута.{ |
рхове од кула (као да са те висине боље сагледају да ли се то доиста од некуда холуј диже) час |
ступах му, али <pb n="58" /> кад год му сагледах очи, не смедох!{S} Куд ћеш ти орлу о грлици да |
синова и синовце, који су младост своју сагорели у сладости световне грешности, а који ни појма |
уке градиле, него цркву коју је сам Бог саградио!{S} Зар не видиш ово велико и дивно кубе, које |
врших вез, мој прилог цркви, коју си ти саградио, окитио и обдарио!“</p> <p>„Чудни сте створови |
у поздраве и проразговарају.</p> <p>„Е, сад, војводо!“ узе реч Градоје, „дај нам заповест да се |
уласку у шатор, па им викну:</p> <p>„Е, сад ходите да видим јесу вам мачи у обојице подједнако |
рлова Града!...{S} Не брин’те се, људи, сад нам не гине победа!...{S} Камо?..{S} Дајте вина ова |
капаше на листину. „Нека причека Иван, сад ћу бити готов!“ И није дуго потрајало па изиђе пред |
ој сав усхићен.</p> <p>„Ха, ето, синко, сад га видех!{S} Јест, видим га сад!“ закликта стари кн |
је кнегињи. |</p> <p>„Како и сама знаш, сад о Митровдану, који долази, навршиће се седам година |
вала вама, који ме допратисте довде!{S} Сад се Боривоје, синко мој, врати у Орлов Град к мајци |
S} Тако!...{S} Пољубите се!{S} Тако!{S} Сад сте опет моји синови!{S} Ходите да се ижљубимо!{S} |
идесмо ми њих нигде на Косову!“.....{S} Сад чујте ме добро!{S} Ево ћу се ја ноћас одмарати на о |
ви у равну врсту с кнежевим Лабудом.{S} Сад се и кнез Градоје насмеја, и узе тапкати руком Јабу |
ведач своје казивање. „Тек Кнез Лазар — сад већ на трећем коњу, јер <pb n="146" /> му прва два |
сужња; млад је, згрешио је, патио је, а сад би му твоја милост дала нову прилику, да поживи жив |
ави: „Него вино да оставимо за после, а сад да учиним како ми је мој господар заповедио.{S} А з |
и њој, и нама свима милостив буде!{S} А сад, пођи и остави ме саму!“</p> <p>Ристивор се приви у |
да би ти се санак убрзо и испунио!{S} А сад пођите у десно; тамо, видите, иза оних топола има б |
обадвојица.{S} Нека је слава Богу!{S} А сад, брате, да проспавамо још мало до зоре!“</p> <p>И Р |
мени да га више жива видети не ћу!{S} А сад нека Некудим настави ако има што!“</p> <p>„Нема мно |
што знадох и знадем да вам кажем.{S} А сад нека нам свима Бог на помоћи буде!“</p> <p>„Хвала т |
ра, па нам га доведи у трпезарију.{S} А сад одмах пошљи по попа Каритона да овамо к мени дође, |
једног срца и из једног грла.</p> <p>„А сад вас молим!“ рече Градоје својој дружини тихим гласо |
лузи!{S} Авај жалости моје!...{S} Једва сад да смем о себи казати да сам верна слуга твоја!{S} |
синко, сад га видех!{S} Јест, видим га сад!“ закликта стари кнез радостан.</p> <p>Али радостан |
ду српском милостив буде!“</p> <p>Ту га сад прекиде гласно јецање у свити војводиној.{S} Неко о |
, па се мало замисли.{S} Учини му се да сад истом провиди шта војвода хоће.</p> <p>„Војводо!“ п |
властелине, како је било.{S} Причају да сад међу млађом господом има пуно њих, који веле да су |
а своје руке не прихвати, не бих вам ја сад ово оволико причати могао!{S} Е сад да вам наставим |
вино у слатку малвасију.{S} Не могу ја сад ово прекинути, нити се може после посао настављати. |
кучио!“ одговори Ристивор.</p> <p>„Нека сад нема!“ прихвати старац; „биће и за то времена.{S} Ј |
нимо, узалуд је јер стићи нећемо, па ма сад у овај часи испред ове цркве појахали крилате ждрал |
крстих се и поклоних се!“</p> <p>„E, па сад шта ћу ја с тобом?“ окрете се стари кнез и викну ср |
вала ти; то је све што сам хтела!{S} Па сад већ што вам Бог даде и срећа јуначка!“ рече кнегиња |
да буде готов на свако зло!“</p> <p>„Па сад си већ ваљада дошао на крај казивању о јадима нашим |
а склептала.</p> <p>Али се глас старчев сад већ више није чуо.</p> <p>„Дедо!...{S} Ристиворе!{S |
ја сад ово оволико причати могао!{S} Е сад да вам наставим!{S} По ужурбаности млађих и по забр |
ећем чуду стари кнез па се прекрсти. „Е сад... шта ћемо сад?!“</p> <p>„Шта ћемо?!“ прихвати Рис |
ти је просто!“ И ја онда тако рекох. „Е сад,“ рече, „ево ти моје заповести: иди и одмори своје |
десном копитом копати ледину.</p> <p>„Е сад, децо моја!“ узе старац да говори озбиљно и са очев |
руке у вис као да се заклињу.</p> <p>„Е сад, свети оци!“ окрете се кнез Градоје духовницима, „ч |
е игуман Пајсеј и онда..... “</p> <p>„Е сад пусти мене, Некудиме!“ прихвати игуман Пајсеј. „Дођ |
у његово име правду народима дели, иде сад с војском само на Лазара, а не иде на народ српски. |
е па рече Ристивору:</p> <p>„На тебе је сад ред, синко!{S} Пружи се па спавај и одмори се, а ја |
био да твојој срећи служи, али који је сад још срећнији што је имао срећу да, мислећи на тебе, |
ао право што си се срдио.{S} Него ми је сад двојином чудно, како можеш да од мене тражиш да те |
воме красном арапском бељцу.{S} Тако је сад сваки војник турске војске могао добро да види шта |
е кроз уске прозоре на црне облаке које сад већ муње просецаху, и тешкаше се што јој сина нема. |
мо!“ „Ама ко нам је крив?!“.... „Што се сад тешкате?{S} Што не послушасте кнеза Градоја, који, |
има одјезди некуда у ноћ.“</p> <p>Ту се сад рањеник подиже мало, дохвати са огњишта један конди |
м а шта обојица нама свима.{S} Одлазите сад!“</p> <p>И војвода махну руком према вратима од трп |
и без ромора, очекујући да виде шта ће сад да буде.</p> <p>„Где си ти, кнеже Миросаве?“ викну |
!“</p> <p>И изиђоше пред шатор.{S} Беше сад већ у велико свануло, се видело.{S} Поче игуман Пај |
је излази!“</p> <pb n="192" /> <p>Узеше сад сва тројица да броје.{S} Боривој беше први да викне |
ето сад ти!“ рече Ристивор поуздано; и сад се опет ослободи и погледа право у очи кнегињине; а |
негињо, води бригу о народу нашем!{S} И сад.... с Богом остајте!“</p> <p>Па се старац мало приг |
о пили и ограде прескакали, и ако ево и сад заједно пијемо, не могу те пустити да се тако мучки |
ци, хвала вам, децо моја!..{S} Идите ви сад у своје колибе и одморите се!“</p> <p>„Вере ми, гос |
амен плаве светлости на Ристивора, који сад мирно лежаше не мичући се и не дишући као да је мрт |
еде да викне да пробуди Ристивора, који сад дихаше мирно као да притајује дах свој, да би и сам |
силом напред једнога седог старца, који сад већ немаде куда, него приђе ка кнезу, дохвати му се |
и у образе ледени и влажни трепер, који сад беше напојен мирисом од тамњана и босиљка.</p> <p>И |
атке снове, владаше мрак у ходнику; али сад, кад Иван потресан чудном неком језом очи отвори, н |
онда, још једнако зажарен у лицу — али сад од велике душевне радости — сиђе доле на мраморну а |
и свршио, војске се тргле, шта ћемо ми сад на Косову?!“</p> <p>„Додај ми ту моју заставу, да ј |
ритоне, Каритоне!{S} Камо да си ти мени сад овде!{S} Право си рекао да ћу се кајати што те не п |
јунаци од нас!“</p> <p>„А шта ми се ти сад ту правиш неки судија?{S} Зар баш ти да пресудиш ко |
ни и ја не знам...“</p> <p>„Махни се ти сад тога, оче игумане!“ прекиде га оштро кнез Градоје. |
А што га ти не послуша?!{S} И што се ти сад правиш тако мудар, кад ниси био мудар прошле Суботе |
оштаницу; јер, да се он не умеша, би ти сад већ брисао прашину по тим плочама!“</p> <p>„Добро, |
о него и крепко мушко срце.{S} Немој ти сад ту нарицати као стара дадиља, него стегни срце па н |
ављаше:</p> <p>„......{S}Е па шта ћу ти сад?!{S} Биће да ти није лако да и мене чујеш кад имаш |
ина нека доврши што је почео; може бити сад ће боље подесити, но што му је до сад за руком пола |
кроз велике и мале дворане.{S} Све јој сад тако страховито празно и пусто и чисто ледено изгле |
ко госпође Мандалене.{S} Женскадија тек сад удари у плач и кукњаву.{S} У госпође Мандалене није |
рањени витез. »Знам само ово што ћу вам сад испричати:{S} У очи самог Видовдана бејах опет на с |
учинићу ти како ето желиш.{S} Него имам сад и ја тебе да запитам за нешто!“</p> <p>Па онда Санџ |
о нисам био дужан давати вам.{S} Бришем сад све моје разлоге.{S} Остављам вам само моју заповес |
мао се да весело дочека прво чедо којим сад већ сваким даном очекује да га госпођа дарује, ако |
ко Бог да, све добро бити.</p> <p>Истом сад, кад се већ сутоњ поче да хвата, букну весеље на св |
га војник из чете кнеза Вукана, праћен сад и Ристивором, па рече кнезу Градоју да га кнез Вука |
да кренути. „Иди кажи кнезу, да ја ево сад претварам његово кисело вино у слатку малвасију.{S} |
јдаље кроз десетак година — а то је ево сад десет година — све преврнути, и да ће они што остан |
и болештина по кућама својим.{S} А ово сад што је остало, то није имало срца ни онда, па га не |
вели, „знаш ли ти, Ристиворе, да су ово сад баш настала последња времена»?{S} Е кад <pb n="50" |
стотине није много!{S} Него да се прво сад прихватимо мало хлеба!“</p> <p>Седоше опет под грм. |
и сад ће боље подесити, но што му је до сад за руком полазило.{S} А дај мени војводино писмо, д |
а могао онако да пише!{S} Двојином чудо сад кад чух шта му је Господин Кнез писао!“</p> <p>„Опр |
ави отац јадној сиротињи...{S} Ех, како сад да ти кажем.... немој нам замерити,... имамо за неш |
честитога цара нашег.{S} Она црква тамо сад је два пута света и пред небом и на земљи!{S} Ми гл |
те да се ижљубимо!{S} Тако!{S} И хајдмо сад к војводи!“</p> <p>И изиђе из шатора водећи оба мла |
кнез па се прекрсти. „Е сад... шта ћемо сад?!“</p> <p>„Шта ћемо?!“ прихвати Ристивор. „Ево шта: |
се некакво јунаштво покаже!{S} Што ћемо сад тамо!?“</p> <p>„Ево зашто, кнеже Добромире!“ узе ре |
с зовеш на Косово?{S} Не видим што ћемо сад тамо?!{S} Бој се био, нико га добио није; пао наш ц |
е младим људма: „Ходите, децо, оставимо сад попа да доврши што је почео!“</p> <p>Ристивор и Ива |
иноћ при вину горко завадише, и што ено сад стоје пред мојим шатором.{S} Отвори им очи да прогл |
, и треба да се врати!“</p> <p>„Како то сад говориш, Ристиворе?!“ прекиде га готово срдитим гла |
а нама свима је као рођена мати.{S} Ето сад видите, шта је право да чинимо?!“ И онда сви у глас |
ме?!</p> <p>„О томе зна само Бог па ето сад ти!“ рече Ристивор поуздано; и сад се опет ослободи |
бе, <pb n="82" /> и Порубовић ће их ето сад тамо одвести и разместити.{S} А за тебе и твога уну |
у липу, па да се договоримо о ономе што сад прво стоји на реду!“</p> <p>Она бојазна старога кне |
ромуклим гласом, крвав по лицу, стегнут сад већ гомилом једном тако, да не могаше више ни коњем |
авлији око ње — пуној босиока — и коју сад први сунчани зраци обасјаше.{S} Застадоше, да се у |
убље у сиву даљину!</p> <p>„Ено!“ викну сад живо Боривој, „ено како сунце сијну о златни крст!{ |
о би тако што помињала старом господару сад у очи самог поласка нашег на Косово!{S} Зар не знаш |
вима драгоцена глава његова!“</p> <p>Ту сад госпођа Мандалена стаде, да чује одговор Ристиворов |
Пружи се па спавај и одмори се, а ја ћу сад већ стражу чувати!“</p> <p>Ристивор бејаше доиста у |
на другога људе своје, те се између њих сад бије љути бој.{S} Кажу има их већ пуно обрањених, а |
е ни мога оца постидети!“</p> <p>Старац сад пољуби свога унука у оба <pb n="22" /> образа, и ша |
тражи лице свога побратима — „ето видиш сад, што ја теби говорах: „Човече, не шаљи дете у Латин |
а не старац од седамдесет лета!</p> <p>Сад приђе други један по стар сељак а <pb n="68" /> за |
ју крупне сузе низ бледе образе.</p> <p>Сад приђе смерно и Ристивор.{S} Гологлав дубоко се покл |
е опет мало после у мрак завију.</p> <p>Сад Иван дође к себи.{S} Скочи на ноге и викну:</p> <p> |
ако да буде!“ говораше Ристивор мирно. „Сад што је ту је.{S} Само једно знај, господару: не ћеш |
праштам, него опрости ти мени!</p> <p>„Сад још једно, децо моја!“ рече кнез. „Да узмемо по јед |
дан велики терет с душе скинуо.</p> <p>„Сад ћемо, децо, у име Божје, да наставимо пут!“ рече Бо |
!{S} Нека је слава богу за то!“</p> <p>„Сад си, војводо, подесио како треба! прихвати кнез Добр |
седамдесет и девет Млетачких цекина.{S} Сада те молим, светла, велика и предобра моја госпођо: |
с измирили и један другом опростили.{S} Сада те ја молим, опрости им и ти, у име своје и у име |
да су већа и славнија чуда чинили.{S} А сада као да је и мање јунака и мање светаца!{S} Да ли ј |
сти и мени, некада твоме верном другу а сада твоме старим слузи!{S} Авај жалости моје!...{S} Је |
завађену браћу.{S} А погледај само шта сада бива!{S} Не могу рећи да се ми властела кољемо изм |
овамо дође!{S} Његова ће малвасија и од сада бити наш оцат, као и до сада увек што је било!{S} |
еднако мило.{S} И с тога ја велим да је сада прво на реду да се договоримо шта је право и памет |
то расплетене, да л’ јој црне очи још и сада ватром горе, да ли....“</p> <p>Узеше га најближи д |
није имало срца ни онда, па га нема ни сада!“...{S} А биће, рекао бих, нешто истине и у ономе |
са половином сталне дворске страже бити сада око педесет добро оружаних војника, који ће кнеза |
е око нас врти и преврће како никада до сада, зар је чудо што се и наша памет хоће да <pb n="15 |
асија и од сада бити наш оцат, као и до сада увек што је било!{S} Нека дође; ако неће, викни мо |
негиња Милица раде да их измире, али до сада све забадава!“</p> <p>„О, господине Вуче, господин |
о Господину Кнезу на Косово, ево да нас сада и ова несрећа снађе!{S} Ово је просто један страхо |
еки отпадници од наше свете вере што су сада велике војводе у Агарјана.{S} У њима они пишу: как |
> ја сам твој човек, а ти си мој светац сада и до века!{S} Амин!“</p> <p>Она два млада властели |
p> <p>„Ето мишљасмо, господару, видећеш сада најбоље и сам е би ти било за здравље теби и твоји |
цу жене Магдалене, него о јакости твоје сажаљивости према нама грешнима!“</p> <p>Старац прену и |
ај глас и онај њен поглед пун доброте и сажаљивости растопи лед који стегао беше срце Ристиворо |
Бога доиста има светости, праведности и сажаљивости, онда не може бити да се он не срди кад му |
b n="8" /> седи на сниској клупи па пун сажаљивости гледа у Марију Магдалену, која, у бледоплав |
јском кренуо дно, а неколики Дубровчани сазваше све Приморце на збор.{S} Најстарији од њих рече |
прву кулу од тога двора још цар Тројан сазидао и да се онда тај град звао Голубац, као што су |
е кнез позивље људе; ево јечмови почињу сазревати, па их ваља жети; па онда, брате, ово је Петр |
најпре заклони мишицом главу, као да се сакрије од свечевих погледа, па онда посрћући приђе к м |
лети <pb n="153" /> жалости срца свога, сам себи смрт задао?!{S} Видите ли како је се наместио |
алости што на време на Косово не стиже, сам себи смрт задао.{S} Али пре него к томе приступимо |
брдо право к вратницама некаки коњаник, сам, без пратилаца!“</p> <p>„Потеци с момцима ка главни |
о зна још кроз колике беде и невоље!{S} Сам могу и проћи куд сам намерио, а с вама двојицом теж |
ну оштро војницима да скину калпаке.{S} Сам прихвати из руку <pb n="81" /> Ристиворових заставу |
грађевине своје неизгладљиве печате.{S} Сам кнез Градоје, кад је пре педесет година наследио св |
га кнез Миросав; „нит сам вредан, нит’ сам кадар да ја то пресудим; али ето видим да је слава |
е калпак, обеси га о јабуку од седла, а сам се полагано спусти на колена.{S} Прекрсти се неколи |
стивора да са четом заједно вечерају, а сам је стигао у двор по доста времена пре дворске вечер |
речи.{S} Ћутање потраја, подуго док га сам рањеник не прекиде наставив своје причање:</p> <p>„ |
рати моту,“ прихвати кнез; „а то је: да сам дању и ноћу у средини моје чете и с мојим људма!{S} |
м, јер као Господар Србадије и треба да сам први на бојиште, последњи са бојишта!“</p> <p>„А!“ |
.{S} Једва сад да смем о себи казати да сам верна слуга твоја!{S} Како да смем кад ето не стиго |
ртав, падох и ја рањен.{S} Мора бити да сам дуго без свести лежао, јер кад отворих очи видех зв |
, сав пренеражен. „Ваљада нећеш рећи да сам ја Патарен?“</p> <p>„Ако није данас на чисто да ли |
м и служим; а пазили сте ме сви, као да сам ваш род а не слуга!{S} Много сте ми пута поклањали |
лико се огреших о вас!{S} Осећам као да сам вас — све саме моје добре пријатеље — поробио, и ср |
овога вина,“ настави поп; „није само да сам млађи од тебе за десет година...“</p> <p>„Каквих де |
испод ногу мога господара, јер хоћу да сам му и у гробу верни слуга његов!“ Ето смо људи тврда |
<p>„Хвала теби, војводо, што мислиш да сам вредан да преноћим у дворани у којој је наш велики |
љиво.{S} Па се онда окрете војводи: „Да сам на твоме месту, војводо, овога часа отерао бих и је |
сец у средини којега стојаше као звезда сам заповедник на своме красном арапском бељцу.{S} Тако |
снажно и помози, јер <pb n="115" /> ја сам твој човек, а ти си мој светац сада и до века!{S} А |
пута у Орлов Град и без Ристивора, а ја сам се заветовао госпођи кнегињи да те жив оставити нећ |
<p>„Додај ми ту моју заставу, да је ја сам понесем?!“ рече стари кнез.</p> <p>Ристивор га погл |
ме чули, господо!“ рече им свечано, „ја сам вам дао заповест; дао сам вам и разлоге за ту запов |
говораше кнез Витомир доста мирно. „Ја сам готов ево овога часа, само ако кнез Миросав хоће!“< |
ловићу!“ одговараше Миросав упорно. „Ја сам човек као и сваки други човек, и мени је прво да чу |
милога госта нашег у подруме доње, нека сам својим очима види је ли му коњу положено <pb n="36" |
е она тихо и одмерено да говори; „звала сам те, да проговорим с тобом две три речи на само.{S} |
којој је кнегиња стајала.</p> <p>„Звала сам те,“ поче она тихо и одмерено да говори; „звала сам |
цекин, а и господски гости ваши, којима сам пехаре с вином додавао или коње доводио, нису ме об |
ако не у Понедеоник а оно на сигурно на сам Видов Дан, чим ми само још која стотина људи стигне |
у у овоме крају!{S} Ман’ се, човече, та сам онај народ на Косову и око Косова па да даде не јед |
колиби где су им војници.{S} А кад оста сам са она два завађена властелина, узе да им говори:</ |
ади господар, и са једним лудаком какав сам ето ја!{S} Друго би било, да је сва војска пошла с |
осав да се мачима на смрт боримо, готов сам; али хоћу теби да кажем да се ево кајем за пакосну |
нате, да вам ја кажем који знам!{S} Кад сам ја оно учио књигу у манастиру,“ — ту многи почеше д |
а натмурени, мамурни и уморни.{S} А кад сам ја у средини мојих људи под мојим шатором, сваки ће |
му се смеју, али ништа то њему, — „кад сам ја оно учио књигу у манастиру, једне зимње вечери и |
сом у коме прекор трепташе.</p> <p>„Кад сам ти је ја кратио?“ рече кнез па се насмехну с пуно п |
беде и невоље!{S} Сам могу и проћи куд сам намерио, а с вама двојицом теже је то.{S} А после, |
д вече стиже.{S} Објаснио сам ја то све сам и обећао да ћемо се кренути ако не у Понедеоник а о |
јане као јастреб јато голубова!“ додаде сам војвода с пуно поузданости.</p> <p>„Кнез Лазар је“ |
Јеротије чак у село к поповој кући, где сам ја с мојом <pb n="156" /> другом братијом вечерао, |
да се не даде два пута молити.{S} Изиђе сам, да се види и поздрави са својим старим другом и пр |
ледину да пукне као мехур!“ Па онда узе сам себе да теши. „Него опет нису сви такви.{S} Хвала Б |
и коњска репа.</p> <p>Старац најпре узе сам да прегледа како је сваки коњ оседлан, и нареди да |
људске руке градиле, него цркву коју је сам Бог саградио!{S} Зар не видиш ово велико и дивно ку |
атор не могах разабрати ни речи; али ме сам глас Кнежев, његово полагано спуштање са висине у д |
а оних топола има бистар поток, на коме сам се ја већ умио и Богу помолио.{S} Идите те се умијт |
да и не слуша оно што он прича, него се сам сећа нечега што му је смешно.</p> <p>„О, кнеже Винк |
оже!{S} Не да црква опојати онога ко се сам убије!“ одговори Пајсеј.</p> <p>„Разумем ја да не д |
пезарију војводина младог властелина, и сам пође доле с попом Каритоном.</p> <p>Госпођа Манда о |
авом и запенушеном Јабучилу Ристивор, и сам знојав и прашњав.{S} Не одјахујући од коња, скиде к |
десницу да му је унук пољуби, па онда и сам загрли Боривоја, пољуби га у леви па у десни образ |
е свалила беше на јуначног старца, па и сам корачаше полагано, сетно и невесело.</p> <p>И није |
војводу нашег?!“ питаше кнез Градоје и сам дубоко узбуђен, и узе се крстити од чуда.</p> <p>„У |
асмо, господару, видећеш сада најбоље и сам е би ти било за здравље теби и твојима, ако те Бог |
{S} А у кнеза гледаше Ристифор, па се и сам пригибаше и спод дотицаше онако како му и господар |
аустим да му кажем, а видех га где се и сам од себе крсти и клања!“ правдаше се Ристивор.</p> < |
з Градоје, шкргућући зубима, врати се и сам на своје место па одатле, не седајући, узе да говор |
ирно као да притајује дах свој, да би и сам нешто боље ослушкивао; али некаква опора сухота сте |
капије следујући попу Каритону, који и сам корачаше полагано и свечано, као да је главом Пећки |
е окрете, узе за руку Боривоја — који и сам беше скочио с коња, па корачаше у стопу за својим д |
е најпре једно па друго ухо, не би ли и сам чуо, да ли доиста може неко да има у Србадији коме |
од свега тога видео?{S} Не казујеш ли и сам да је то био прави мученик за отачаство, да је двој |
о, на лепој беседи!“ рече он. „Али ти и сам треба да знаш, да се смртне ране не лече слатким ре |
речит тумач био.{S} Ускипео би гневом и сам себи говорио: „Е па шта ћеш ти с таквим народом?!{S |
људи с којима се кнез Гојко мало час и сам врати!“</p> <p>„Зар у истини тако?!“ викну старац з |
е је то.{S} А после, дете моје, видиш и сам како су чудна и мучна времена настала, ваљаће да се |
а и верног му слуге Ристивора.</p> <p>И сам султан Бајазит Илдирим, чувши за јунаштво њихово, о |
аћа!{S} А кад би га сви оставили, те би сам под шатором остајао, онда би тек пао од силног умор |
гама у вис па онда весело ржући дојезди сам, без јахача свога, да се стави у равну врсту с кнеж |
се вратимо откуда смо и дошли, а ти иди сам на Косово!“</p> <p>„Нека ти, војводо, не буде криво |
д кнеза Будисава Витковића.{S} Ево види сам шта пише!“ Па онда сетив се да кнез Градоје није вр |
кнегиње.</p> <p>„У добри час!{S} Ево ми сам Бог отвара двери!“ говораше Ристивор сам себи, па у |
сника.{S} Седа му брада до појаса, а ни сам не знађаше колико му је година.{S} Разговарасмо о с |
рекао тако да се могло узети, да говори сам себи; а могло се и мислити, да он оно питање управљ |
!“ прихвати кнез Вукан. „Али, кнеже, ти сам од свих нас овде најбоље знаш, колико је ова наша з |
д најтежих грехова пред Богом, да човек сам себи живот одузме!“ прихвати игуман Пајсеј, слаб на |
шици сабљом.{S} Ето вам га, па нека вам сам казује што зна!“</p> <p>Рањеник, красан, висок и ли |
нака што је мање светаца, то ја не умем сам да разберем!</p> <p>„Ни ја ти то, синко, не знам ка |
га Иван, камо Некудим?“</p> <p>Некудим сам уђе унутра, гологлав, с прекрштеним рукама, сав упл |
е сама, а ни на једног од вас.{S} Дужан сам и њему и вама да покажем бар да видим колико сам се |
боце и чутуре пуне црвенога вина.{S} Он сам — на високом коњу Јабучилу, у убојној спреми, с кал |
одјахали па се ставили у два реда, а он сам стао с развијеном заставом према средини првога ред |
Градоја да је сасвим очевидно да је он сам својом руком себи нож у срце сјурио, игуман се сав |
је последње заповести!{S} Не рече ли он сам синоћ, да ћемо их зором чути?!“</p> <p>Потражише по |
вода ми изгледаше блед али миран. „Звао сам те“, рече, „да ми бар један део терета са душе скин |
војник у дворској стражи његовој, бивао сам често у свити његовој и на стражи пред царским шато |
у, на коме се истом искупљамо.{S} Могао сам ја и да не дођем!{S} Дошао сам као поштени твој кле |
свечано, „ја сам вам дао заповест; дао сам вам и разлоге за ту заповест, што нисам био дужан д |
/p> <p>У Уторак је стари кнез прегледао сам сваког свог војника, загледао у оштрицу свакога мач |
ен да говори сниским гласом, и више као сам себи:</p> <p>„Еј жалости наша!{S} Куд је ова земља |
а за руке.</p> <p>„Бадава!“ рече он као сам себи говорећи; „бадава, нема већег свеца у свих сед |
/p> <p>„Знао сам“, прихвати кнез, „знао сам да ће тако бити!“</p> <p>И онда се кренуше даље, св |
н, у који ваља да кукамо!“</p> <p>„Знао сам“, прихвати кнез, „знао сам да ће тако бити!“</p> <p |
II</head> <p>Дуго је кнез Градоје јахао сам.{S} Не хтеде се осврнути да види ко још, осем Борив |
S} Могао сам ја и да не дођем!{S} Дошао сам као поштени твој клетвеник, и довео сам ти моје вој |
у турске војске оставим сама!{S} Слушао сам те свагда и у свему ево девет година, али данас теб |
година како дођох у двор ваш.{S} Слушао сам вас и служио од свег срца, јер ми је и лако и мило |
ме и част мога дома!“</p> <p>„Ти си ево сам окаљао своје име ноћас!“ рече војвода. „Није мени ж |
ми, добри и мили господару!...{S} Много сам те пута расрдио... много пута не послужио како је т |
сам као поштени твој клетвеник, и довео сам ти моје војнике, да те пратимо на војну.{S} Али мог |
ти, кнеже, пред вече стиже.{S} Објаснио сам ја то све сам и обећао да ћемо се кренути ако не у |
епетаним.</p> <p>„Ето, веруј ми, слутио сам да ће тако да буде!“ говораше Ристивор мирно. „Сад |
ам ја тебе да молим да ми опростиш, ако сам те икада у животу што на жао учинио.{S} Ето се испо |
и цар одмарао?!...{S} Хвала Богу, и ако сам нешто мало почео да старим, нису мени вране мозак п |
и твојом дружбом и твојом службом, како сам се ја поносио дружбом твога јуначкога оца, и очинск |
усне моје, од ових шеснаест година како сам у вашу кућу доведена, ни у сну прошаптале нису!“</p |
у и вама да покажем бар да видим колико сам се огрешио, и да желим да тај грех колико могу пока |
о војвода зна, постојах вечерас за мало сам у дворани, у којој је у овоме двору цар Душан једну |
тењу, повукао у свој шатор и да је тамо сам седео и вино пио.{S} По још причаху како је Ристиво |
ено <pb n="36" /> како треба.{S} Док то сам не види, ако је у истини витез, сан му ноћас на очи |
илазили својим господским даром.{S} Ето сам тако у овој кеси овде саставио седамдесет и девет М |
могу!“</p> <p>„Хвала ти; то је све што сам хтела!{S} Па сад већ што вам Бог даде и срећа јунач |
је отвориле, па да вам све испричам што сам за последње <pb n="96" /> две недеље дана у Крушевц |
и њему и вама свима по истини кажем што сам сетан и невесео.{S} Како војвода зна, постојах вече |
ше самог себе него друге око себе; „што сам те давао на књигу?{S} Збиља и јесте, да не мораш кр |
од старога попа Каритона!“</p> <p>„Што сам те давао на књигу?“ питаше старац више самог себе н |
</p> <p>„Еј мој Градоје!“ говораше тихо сам себи; — „бадава, баш као да си почео да стариш!{S} |
ам Бог отвара двери!“ говораше Ристивор сам себи, па у три крока истрча уза степенице горе на п |
дан наш Господин Кнез!“ настави он опет сам од себе. „У вече би искупљао <pb n="138" /> око себ |
ујем ја!“ прекиде га кнез Миросав; „нит сам вредан, нит’ сам кадар да ја то пресудим; али ето в |
Немој, синко; иди ти па спавај, а ја ћу сам писати што ми треба! <pb n="155" /> Па онда мене зо |
ш славни цар тако сетан невесео?“ питах сам себе.{S} Па рекох: „Како да не буде сетан невесео к |
стражи да дигне војску на ноге.</p> <p>Сам пође с Боривојем што брже могаше ка Царевој Громади |
ка клетва Господина Кнеза падне на мене сама, а ни на једног од вас.{S} Дужан сам и њему и вама |
одмори; одморите се и ви; мене оставите сама под мојим шатором с мојим тешким теретом на души.{ |
> принесе светњаке са воштаницама.{S} И сама дохвати један и стаде Боривоју с десне, док Ристив |
ма и пружи је кнегињи. |</p> <p>„Како и сама знаш, сад о Митровдану, који долази, навршиће се с |
ите па да се зна?!...{S} Не знам шта би сама <pb n="60" /> Босиљка на то рекла; али мислим да б |
ом, па му рече да се она не боји остати сама у средини верних Крушевљана, те да би с тога, само |
ебе, на догледу турске војске, оставити сама!{S} Не можемо се ми без тебе враћати!{S} Шта би и |
е овде на догледу турске војске оставим сама!{S} Слушао сам те свагда и у свему ево девет годин |
у Душанову дворану, и да га ту за мало сама остави.{S} Гологлав је стари кнез ушао у ту дворан |
знао?!“</p> <p>Госпођа Мандалена одмах сама приђе к Лабуду, убојном коњу старога кнеза, па га |
ују док их к себи позвала не би.</p> <p>Сама отиде уза степеницу на први кат.{S} Полагано прола |
баш теби говори!</p> <p>Сниско, до пред саме ноге његове, гори у сребрној шкољци кандило, које |
х о вас!{S} Осећам као да сам вас — све саме моје добре пријатеље — поробио, и срамним начином |
ње писмо, које јој је писао Милан у очи саме битке на Плочнику, и да, читајући га, сузе рони, а |
о у Светом Писму не видеше све оно, што саме владике хоће да се виде!{S} Колико се крви пролило |
на родитеље ваше.{S} Не дам ја вама да сами још грђе срамотите своје родитеље а моје покојне п |
испод онога грма, у врх плаштева, а уза сами грм наместише седла, како ће им као узглавњаци пос |
рно и поуздано.</p> <p>У том изиђоше на сами врх брда. </p> <p>Наша три Србина уставише се у ис |
ружним криком, па би онда — као да се и сами стиде — оборили главе ниско и узели кљуцати у каме |
рцу суди о срцу других људи!{S} Знате и сами колико пута у мало главу изгубио није, само зато ш |
помогну да Србљима правду даде, како и сами желе!{S} Ето, та су писма отровала и срце Господин |
рхије; Истина је да има и калуђера који сами пале своје манастире: истина је да имамо два пута |
и три пута и поклони му се.</p> <p>Пред самим огњиштем била је омања једна трпеза од белог мрам |
од куле били су усечени уски пролази к самим прозорима, високим и уским, кроз које меки румени |
јама пружао низ зелену косину далеко до самих сребрнокорастих топола, што се трепером свога лиш |
погледа, прође мимо ње и стаде мирно до самих врата кад их она затвори.{S} Кнегиња се диже са с |
пезарија је била готово као нека црква, само нешто по сниска.{S} У зиду на исток лежало је вели |
ини верних Крушевљана, те да би с тога, само ако он <pb n="102" /> хоће, могао послати један де |
!{S} Оно истина и кукавице имају крила, само што орлови лете к сунцу у висине, а кукавице у мра |
му преда српску војску и српскога цара, само ако се иза тога престо српски поклони њему!{S} Ник |
та мирно. „Ја сам готов ево овога часа, само ако кнез Миросав хоће!“</p> <p>„Кад је тако,“ пред |
то. „Ко сањив?{S} Гојко се прави сањив, само да изгледа како се буди!{S} А вере ми ћу јој казат |
е к нама и надасмо се да ће нам је Бог, само још кроз који часак, па коначно поклонити.{S} Али |
лим да би ме послушала да ти руку даде, само ако не буде — преко мога знања — коме другом срце |
ога милога кума Вукана пустио да отиде, само да кнез Градоје, којега се рука дотицала руке цара |
ријатељ који разуме све што му он каже, само што се нем родио те не може да одговара!</p> <p>Ла |
колико пута у мало главу изгубио није, само зато што неће да верује да неко може бити српски в |
пет пушта глад, нека опет пушта морије, само нека не пушта да нас у отвореном боју на отвореном |
вни непријатељ кнез Н.“ (каза он и име, само ти га ја не казујем јер не би право било!), „обећа |
— изашао из двора и пошао му у сретање, само да што пре чује шта је и како је.{S} Па чим му се |
српском господом уступи престо српски, само ако он — Марко — у истини може да изради у Мурата |
чевидно били су се о нечему договорили, само су заборавили да утврде ко у име свију да говори.{ |
ка!“</p> <p>„Молим те, витешки војводо, само да питам Гојка, је ли свраћао код дуждеве кћери, и |
да им опростите што се огрешише о вас, само ето нека прво опросте један другом, и нека пруже р |
је, кнеже, у најмању седамдесет и пет, само се вазда издајеш за млађег...“</p> <p>„Нека ми је |
в сисају; чини што <pb n="30" /> хоћеш, само моли свеца свога да скине са мене погледе своје!“ |
рн био?!{S} Сви смо ми и грешни и црни; само сте ви вазда свети и светли!“</p> <pb n="88" /> <p |
а разбију Хришћанску војску српску?!{S} Само онај, који не верује у бригу Божју за верни му род |
него до у седамдесетседмо — колено!{S} Само немојте ви да ми кунемо!{S} Јер да смо ми стигли н |
о, збивало шале и прштало досеткама.{S} Само кнез Градоје, ког војвода беше посадио себи уз дес |
е Ристивор мирно. „Сад што је ту је.{S} Само једно знај, господару: не ћеш ти мене данас отерат |
анке целиваху плашт и шлем војводин.{S} Само Ристивор не могаше при том уздржати својих суза, н |
авио и пита вас: хоћете ли допустити да само он један, старац од седамдесет лета, са унуком сво |
белом свиленом повоју.{S} Јест, не гађа само, него ју је већ погодила, јер се под левим крилом |
им шта си и куд си наумио?{S} Кад ти ја само из далека напоменух да би добро било, да се и ми к |
се неки сватови искупљају, и да се чека само на свирце па да се живо коло поведе.</p> <p>Знало |
д бледом светлошћу од свитања, показала само — мртвог војводу Радича с малим златним ножем у ср |
ут, отапала, отапала, док се није свела само на десетак људи с којима се кнез Гојко мало час и |
сетно и невесело.</p> <p>И није то била само једна жалост што претишташе срце Градојево.{S} Кад |
ружини!{S} Снахо моја, имаш ли откуд ма само зелен листак за нашега Ристивора?“</p> <p>„Нека, г |
д, старинска и славна кућа Орловића има само две мушке главе: кнеза Градоја, старца од седамдес |
а мах, да после свега што се десило има само двоје што се паметно учинити може: или да се разиђ |
, да проговорим с тобом две три речи на само.{S} Ти си нам свагда био веран и мио властеличић.{ |
ли она што о томе?!</p> <p>„О томе зна само Бог па ето сад ти!“ рече Ристивор поуздано; и сад |
нез већ у велико почео своју молитву па само настављаше:</p> <p>„......{S}Е па шта ћу ти сад?!{ |
ору главни двородржица Голубан.{S} Оста само до прве зоре иза оне којом је Југовић одјездио.{S} |
а!{S} Напред!“</p> <p>И док се два пута само оком тренуло, три коњика, три Србина испадоше испо |
м као да је јеретик или неверник, а све само за то што се ви бојите владика кад се Светих Отаца |
је ова наша земља патила и патила и све само зато, што је у њој срце а не памет господар!{S} Да |
шта то он довикује, може да зна шта је само ако је писмен, јер се уз високу танку трску коју с |
b n="20" /> то на страну!{S} Чудо ми је само како је војвода могао онако да пише!{S} Двојином ч |
чудној сети и жалости!“</p> <p>„И није само друкчије, него је све горе, кнеже!“ упаде му у реч |
тешко лепоту његову описати.{S} То није само град са голим зидинама и беспрозорним кулама, него |
ми ево овога вина,“ настави поп; „није само да сам млађи од тебе за десет година...“</p> <p>„К |
н на камену!“</p> <p>Стари кнез Градоје само шкрипаше зубима.</p> <p>„Начини се неред на том кр |
деду имао је право страхопоштовање, не само што му је дед, него поглавито што је старац био је |
е стари кнез. „Војводи долази војска не само из близине него и из даљине, па је и право да се п |
ли смо свагда мислили да у теби куца не само верно и одано него и крепко мушко срце.{S} Немој т |
са ње.{S} По румени, која му се расу не само по образима него и по челу, кнегиња виде да се Рис |
, као да кнез погинуо није, као да, пре само два дана, није била велика и крвава јадна погибија |
а деда у гробу клеветом једном, која се само крвљу мојом ил’ његовом спрати може!“ говораше кне |
пред вама свима нанео срамоту, која се само мојом ил’ његовом крвљу спрати може!“</p> <p>„Кнез |
на сигурно!“ одговори рањеник; „зна се само да је било издајника; сви смо то и осећали и видел |
скочисте као жеравицом опржени, кад се само поменуше лажи, за које сви знамо да су лажи.{S} Ск |
оста си ми наказивао!{S} Захуктао си се само да одбраниш кукавице, па не умеш да се уставиш!{S} |
кнула.{S} За неколико тренутака чуло се само шуштање лишћа на дрвљу око воде, и зрикање зрикава |
страна око кнеза Градоја.{S} Старац се само окреташе са коња и десно и лево, па погледима пуни |
добра јунака:{S} Остављам вам да бирате само ово једно од овога двога: или ћете га опојати са в |
е горе или сте заспали, или ослушкујете само грмљавини, те ситно звоно и не чујете?{S} Хајде, к |
ао три пријатеља, или ће од нас тројице само један измилити жив, али и он ранама покривен!{S} С |
им а невеселим једним погледом, па рече само: „Зна да гине.... не зна да слуша!...{S} Хај, јуна |
очи, проли сузе, и дубоко уздахнув рече само толико: „Зар тако, Вуче?!....{S} Проклет да си и о |
орце на збор.{S} Најстарији од њих рече само оволико: „По закону ове земље нисмо дужни да идемо |
који, прав као прави млади бор, стојаше само на један корак од старога кнеза у великој храстово |
кнез радостан.</p> <p>Али радостан беше само за неколико тренутака, па се онда ућута и снужди.{ |
вљи.{S} Па се онда све стиша и ућута, и само се <pb n="139" /> чујаше одмерени и јасни глас Гос |
ко корачаше по тераси замишљен и нем, и само шкргуташе зубима.{S} Виде Ристивор да у њему љутин |
кадифе на глави.</p> <p>Према старцу, и само три или четири корачаја од њега, седела је у истој |
азапиње свој шатор где му је воља.{S} И само дај ти њега овамо у двор да вечера с нама, па већ |
м јунацима.{S} Изгледало је као да је и само сунце похитало, да се извије иза завесе од неколик |
о помаман на чист патос према кнезу. „И само да се поштено <pb n="33" /> о једном погодимо!{S} |
“ брањаше се смерно Ристивор.</p> <p>„И само што се не зна ко луђе говори, да ли они луди или о |
јника, и онда, рекав нешто војводи који само климну главом одобравајући, пође живим кораком сво |
стивор је учинио дивне спреме, не би ли само разбудио успавана и загрејао захладнела срца.{S} В |
Кнез Градоје изгледаше запрепашћен, али само за један тренутак.{S} У другом тренутку он је већ |
="90" /> владике на огњу живе спаљивали само зато, што у Светом Писму не видеше све оно, што са |
оно на сигурно на сам Видов Дан, чим ми само још која стотина људи стигне.{S} Не бој се, кнеже; |
ли и својим очима видео!“</p> <p>„Почни само, почни, брате!“ привикаше неки, док опет други гов |
“ настави поп Каритон. „Ето заповеди ти само нека сутра бубњари и трубачи зађу по селима и нека |
писао!{S} Ово јутрос ако могу прочитати само бистре очи Ђакона Јеротија а друге никоје!“</p> <p |
те две ваше мишице; а може је изгубити само што не бејаше још два човека и два мача!{S} Него д |
ачно.{S} Мој синко, ако ћемо ми тражити само шта је паметно, најпаметније је чувати своју главу |
руку правцем к Југоистоку. „Ето гледај само право по мојој руци.“</p> <p>Узалуд се стари кнез |
“</p> <p>„Али, молим те, дедо, погледај само у овом правцу!{S} Зар не видиш како се светлуца кр |
и мирили завађену браћу.{S} А погледај само шта сада бива!{S} Не могу рећи да се ми властела к |
је ни поглед Душанов пао није.{S} Бирај само коју хоћеш!“ говораше војвода.</p> <p>„Само једно |
иташе војвода невесело.</p> <p>„На крај само ономе, што чух од мога кумашина Бошка Југовића!{S} |
или око њега сваки притајиваше дах свој само да боље чује.{S} Војвода беше блед, и од часа на ч |
орићу ране у срцу вашем!“</p> <p>„Казуј само!{S} Казуј, тако ти крсног имена твога!“ привика по |
екташе панцири и оружје, и док би човек само оком тренуо, педесет коњанике винуло се убојним ко |
, <pb n="136" /> погледаше мирно, и тек само мало као уморним очима, по господи што се искупи о |
да видиш шта ће бити од њих!...{S} Док само наш Градоје као град грухне, следиће се срца њихов |
рухне, следиће се срца њихова!{S} И док само овај змај Душанов духне, разнеће их као плеву!{S} |
м сад све моје разлоге.{S} Остављам вам само моју заповест.{S} Ја се из ових стопа крећем за Ко |
ао да је из једнога грла. „Заповеди нам само Напред, па да видиш, Господару, како Србадија зна |
еки, док опет други говораху: „Кажи нам само је ли све добро, или има нешто што добро није!“</p |
и како би!“ настави рањени витез. »Знам само ово што ћу вам сад испричати:{S} У очи самог Видов |
Голубан, старац уздахну: „Ах, што нисам само пет година млађи, да се на коњу држати могу!{S} Ам |
ворена часловца!“</p> <p>„Да вам причам само, шта се мени једном десило:“ узе реч млад један вл |
м!“- одговори тихо рањеник. „Позлеђујем само своје ране, а отворићу ране у срцу вашем!“</p> <p> |
за замоли да дође у двор на вечеру, чим само смести своје људе, и увери се да има за њих доста |
правду народима дели, иде сад с војском само на Лазара, а не иде на народ српски.{S} С тога се |
орачајући упути право к војводи, праћен само својим младим унуком.</p> <p>Дошав пред војводу ст |
авом, поузданим јунаком.{S} Остао је он само једну ноћ у двору у Крушевцу, па је првом зором ко |
уздисао би тешко, сузе ронио, и устајао само да се спусти на колена пред иконом Спаситеља, и да |
ословима витешким: али је војвода рекао само истину, да је Боре наш још тек дете!{S} Не може он |
више чути никакав топот у даљини, него само корачање два коња у непосредној близини иза себе, |
етачка златна кола око главе свакоме ко само чита молитве, метанише и преврће бројанице, не би |
да је слабо ко знао шта бива тамо, мало само даље од њих, међу колибама војнога стана.{S} Тек к |
не збивало!{S} Ето да наставим.{S} Мало само после говора Господина Кнеза чу се кратки а силно |
је најмање чудо, које ми попови можемо само кад хоћемо!“ настави поп Каритон. „Ето заповеди ти |
исмо дужни да идемо на војну; дужни смо само да бранимо овај град, ако га и кад га непријатељ н |
ељу.{S} Између њихових постеља — просто само простртих поњава по каменим плочама од спода — ста |
веле да су свеци и чудеса њихова просто само поповска прича.{S} Да попови и калуђери хоће по ма |
>„Три, дедо!“ рече Боривој.</p> <p>„Зар само три?“ запита кнез Градоје, очевидно незадовољен у |
рекао бих да се у тај твој славни живот само кроз погибију улази!“</p> <p>„За јунака погибије н |
оном просипала се тиха и слаба светлост само по соби а није ни покушавала да пробије мрак велик |
S} Попу ударила крв у образе, у очи и у само чело. <pb n="34" /> Румени образи кнежеви прогруша |
ез не може хтети да му по селима остану само старци, удовице и ситна деца без отаца!“ Други би |
стивору.</p> <p>Паде буздован на ледину само један корак на десно од Јабучила.</p> <p>Ристивор |
ка!“ И отиде Голубан.{S} Осташе у двору само дворани седи старци!“</p> <p>„Тако, браћо, Бог вас |
ина јунака, било да су мртви било да су само рањени.</p> </div> <div type="chapter" xml:id="SRP |
м бацамо.{S} Ко зна?{S} Може бити то су само непоуздани гласови, и да у ствари и није тако!{S} |
и лудо да говорим.{S} Знам да ме можеш само пожалити, чему треба мудро поучити, и да ћеш ми оп |
о селима и нека викну: „Треба кнезу још само десетак јунака; него ко хоће с њим да пође ваља да |
о кнеза Градоја!“ прихвати кнез Гојко. „Само би ваљало да проведемо целу ноћ поред пуних пехара |
збивало није!“ рече Ристивор поуздано; „само наше авети нису зли дуси, него чисти и добри!{S} К |
коју хоћеш!“ говораше војвода.</p> <p>„Само једно ја ти, војводо, изабрати моту,“ прихвати кне |
еже!“ викнуше духовници сложно.</p> <p>„Само, разуме се,“ настави отац Харалампије нешто мало з |
сли на такву страшну могућност.</p> <p>„Само тако што нека не да Бог, а све друго како хоће!“ р |
ава на старом гнезду Орловића!“</p> <p>„Само те слушам шта и како говориш, господару!“ узме реч |
„Не будал’-те но се предајите!“</p> <p>„Само душе наше предајемо Богу нашем!{S} Вама, погана ве |
чету његову у колибе за њу спремљене; а самог кнеза замоли да дође у двор на вечеру, чим само с |
игло!“</p> <p>„Такав ти је он свагда од самог свог детињства био!“ упаде кнез Градоје Гојку у р |
{S} Камо наше среће да њега слушасмо од самог почетка!{S} Браћо моја, војници <pb n="159" /> мо |
те давао на књигу?“ питаше старац више самог себе него друге око себе; „што сам те давао на књ |
ово што ћу вам сад испричати:{S} У очи самог Видовдана бејах опет на старажи пред великим шато |
што помињала старом господару сад у очи самог поласка нашег на Косово!{S} Зар не знаш да би се |
какав џин овда и онда захрче.</p> <p>На самој тераси, у хладовини коју је западна кула својом с |
почети да земљу спасаваш, а да се у њој самој не нађе издајника, који ће издајом својом да спре |
ек тако чини, синко мој!“ рече кнез. „У самој ствари то је Ристиворово лукавство.{S} Али мене н |
one unit="subSection" /> <p>У двору, на самом подножју велике степенице која води на први кат, |
е преко средине од собе па се устави на самом уласку од оне позорнице, у којој је кнегиња стаја |
<p>„Свима је тешко било, никоме теже до самом Господару Србадије, честитоме Кнезу Лазару.{S} Ка |
сељанке сребрним срповима обарају.{S} У самом левом куту слике висок и гранат храст; под њим ша |
ко је по њима настала велика завада и у самом двору и међу заповедницима од војске.{S} Господин |
а као заклан и ркаше громко.{S} Одмах у самом почетку стари кнез збораше тихо у два маха.</p> < |
ла, грозно завадили, како мало што се у самоме двору, пред очима кнежевим, мачевима не исекоше, |
о томе шта је то што се зове Хришћанска самопрегоривост и Хришћанска милосрдност!{S} А Оче Хара |
ргуће зубима.</p> <p>Кад већ наиђоше на саму пољану пред дворем, покидаше се кола, те и мушко и |
а склопити нисам могла.{S} Јутрос, пред саму зору, мало задремах, и тада снивах сан који Бог мо |
о издајника покаже!{S} На три дана пред саму битку проносило се по војсци од уха до уха да око |
лостив буде!{S} А сад, пођи и остави ме саму!“</p> <p>Ристивор се приви у дубоки поклон, приђе |
а десно било на лево, па ма то било и у саму смрт.{S} Свима је нама наше отачаство и наше име п |
то сам не види, ако је у истини витез, сан му ноћас на очи пасти неће.{S} Кад легнете немој га |
и неразговетно, па опет застао, док га сан сасвим не занесе и на меким својим перјанама не одн |
ше и други петлови.{S} А тада му се лак сан спусти на трепавице.{S} Није дуго спавао кад се трж |
му се све то као један тежак и страшан сан.{S} Гледао је да му се отме, и да се разбуди из зло |
саму зору, мало задремах, и тада снивах сан који Бог може окренути да и добро значи, али који м |
лтар, да се пружим по часној трпези, да санак један проспавам, него да легнем на постељу, на ко |
обуди!“</p> <p>„Нека да Бог да би ти се санак убрзо и испунио!{S} А сад пођите у десно; тамо, в |
сјало два гроба, један поред другог.{S} Санџак-Бег је заповедио те је сваки његов војник положи |
а красног лица личнога и господственога Санџак-Бега.</p> <p>Па онда узе полагано, овде и онде з |
бе да запитам за нешто!“</p> <p>Па онда Санџак-Бег извади из свиленог паса свога белу и као пау |
који не скидаше својих погледа са лица Санџак-Бега — сав задрхта и побледе.{S} Напрегнувши све |
подне превалило, а турска војска једног Санџак-бега још једнако стоји на оној тихој западној па |
га није постидео свога господара!“ рече Санџак-Бег. „жив се предавао није, пао је покривен грдн |
служио, да му толику пошту чиниш!“ рече Санџак-Бег. „Ако ти је записано да од ових рана умреш, |
<p>„Пре него ће издахнути,“ настављаше Санџак-Бег своје причање, „замолио је моје људе: „Тако |
</p> <p>„Погледај у ову слику!“ настави Санџак-Бег поднесав је пред очи старога кнеза. „Нађосмо |
хо.</p> <p>„Запојте га вином!“ заповеди Санџак-Бег својима.</p> <p>Приђоше неколико њих Турака, |
и онде застајући и запињући, да говори Санџак-Бегу:</p> <p>„Јуначе, све ми се чини да ниси Ага |
дечка, у првоме боју његову?!“ прихвати Санџак-Бег некако свечаним гласом, у коме је дрхтао тих |
Турака искупила се пред зеленим шатором Санџак-Беговим и око њега.{S} Наслонио се друг другу на |
прав као бор, а у злато и скрлет одевен Санџак-Бег, заповедник ове турске војске, окружен некол |
ковини некаквога великога блага.</p> <p>Санџак-Бег се окрете својим људима па с њима нешто разг |
цом о сто. „Ко сањив?{S} Гојко се прави сањив, само да изгледа како се буди!{S} А вере ми ћу јо |
до на постељу његову, јер је ето много сањив те није за ову трезну дружину!</p> <p>„Ко сањив?! |
икну Винко па удари песницом о сто. „Ко сањив?{S} Гојко се прави сањив, само да изгледа како се |
није за ову трезну дружину!</p> <p>„Ко сањив?!“ викну Винко па удари песницом о сто. „Ко сањив |
да куне и прокуне.{S} Његова ће клетва саплетати Вука и све његове до у седмо — не, него до у |
лепих и кљастих просјака, <pb n="78" /> сасвим као на каквом великом сабору.{S} Гледа све то кн |
м, који војвода беше положио на земљу а сасвим близу своје главе, нађоше под њим листину, испис |
кретати за Косово,“ одговори му војвода сасвим без икаква узбуђења, „кад ето још ми није стигла |
мртва, и кад чу од кнеза Градоја да је сасвим очевидно да је он сам својом руком себи нож у ср |
и Божјој, свагда помажу!</p> <p>Била је сасвим просто одевена у хаљини од некакве танке вунене |
његова.{S} Али је ово с нашим војводом сасвим друго.{S} Он се убио не као <pb n="161" /> кукав |
еразговетно, па опет застао, док га сан сасвим не занесе и на меким својим перјанама не однесе |
не порасте већом!“ одговори још једнако сасвим стрпљиво кнез Градоје.</p> <p>„Ти, брате,“ прихв |
0_C4.6"> <head>VI</head> <p>Већ је било сасвим свануло.</p> <p>У турском стану удараше се у буб |
“</p> <p>„Славе ми!“ рече смерно и опет сасвим поуздано кнез Градоје, — „Славе ми, ништа мени н |
Дубровчанима под закуп, а ови доведоше Сасе из Новога Брда и са Рудника, и сребраре са Приморј |
оге, да стојећки и са склопљеним рукама саслуша речи земље господара.{S} Младоме Боривоју задрх |
и да у ствари и није тако!{S} Дајте да саслушамо све што нам кнез Градоје поручује!{S} Дед’, м |
>„Жао ми је, господару, што нећеш да ме саслушаш.{S} Али кад ми заповедаш да се одмичем натраг, |
уги грохотом насмејаше.{S} Кнез Градоје састави веђе, намршти чело и гледаше преда се застиђен, |
многи од господе.</p> <p>Стари Градоје састави своје густе веђе, па се мало замисли.{S} Учини |
а ко лошији?!“ викну горко кнез Вукан, саставив своје чупаве веђе као свагда кад се разгневи.< |
абуду, склопио руке на јабуку од седла, саставио калпак с густим веђама својим, седи му се брци |
даром.{S} Ето сам тако у овој кеси овде саставио седамдесет и девет Млетачких цекина.{S} Сада т |
е ти то, синко?{S} Зар певају?!“</p> <p>Саставни своје густе веђе, невесело окреташе најпре јед |
и све друго!{S} Бој је трајао неколико сахата, имаће да се прича годинама!“</p> <p>И опет прип |
ђерима Грачанице, да га у њиховој цркви сахране!{S} И ето вам, господо, све што знадох и знадем |
аштвом, учини ми што ћу да те молим:{S} Сахрани мога слугу Ристивора с десне стране поред мене, |
имо последњу жељу нашег војводе — да га сахранимо на месту, на коме је, од грдне жалости што на |
наћи под мојим панциром на срцу моме, и сахраните ме испод ногу мога господара, јер хоћу да сам |
честити Господин Кнез погинуо!“</p> <p>„Сачувај нас тога, Господе Боже!“ рече запрепашћен војво |
и си мени <pb n="117" /> и мојој војсци сачувао чист образ.{S} Помисли како би Господину Кнезу |
о бити!“</p> <p>И онда се кренуше даље, сва тројица тужни невесели.</p> <p>На подножју једнога |
и их јасно чула, срце би јој се стегло, сва би задрхтала и пребледела.{S} Чинило јој се да та ј |
уо је био диван сунчан дан јунијски.{S} Сва поља и гајеви око Орлова Града изгледали су као да |
како ће им као узглавњаци послужити.{S} Сва тројица беху уморни.{S} Млади се Боривој пружи по с |
који из подрума војводиних потицаху, а сва се онде <pb n="125" /> искупљена војска растопи у н |
још једном према Ристивору, гледаше га сва растужена, па се онда растопи у тиху месечину којом |
ко“, а Манда једним кроком дође до њега сва бледа, пренеражена, уздрхтала.{S} Клече поред њега, |
у војску, да је питам: што не дочека да сва српска војска на Косово стигне, него мучки нападе к |
мало час пројахаше.{S} И још нареди да сва војска преноћи где ју је кнез Градоје већ сместио, |
руги би опет прихватио: „Та није ваљада сва Србадија спала на нас сиротињу у овоме крају!{S} Ма |
и у часу се нађе у гомили господе, која сва бледа и тужна, стојаше пред шатором војводиним.{S} |
части!“</p> <p>Сложно и весело привика сва она господа да је све тако како војвода рече. <pb n |
е смедосте дочекати да се српска војска сва искупи?{S} Зар вама, који издајама освајате а не ју |
ој, а лево од огњишта, исписана је била сва великом сликом онога удеса, од којега се властелинс |
злази!“</p> <pb n="192" /> <p>Узеше сад сва тројица да броје.{S} Боривој беше први да викне: „Р |
лео бесног попа Каритона, као што га је сва дворска чељад волела, рече Ристивору да се врати с |
кав сам ето ја!{S} Друго би било, да је сва војска пошла с тобом!{S} Али пошао један кнез Гојко |
надежда наша на Бога!{S} Ето, у томе је сва разлика!“</p> <p>Старац је непомично гледаше за нек |
До подне нам је ишло добро.{S} И ако је сва војска била у борби од зоре, без замене и без одмор |
ћо, Бог вас видео!“ викаше кнез Градоје сва веселији.</p> <pb n="103" /> <p>„И још то није све“ |
риште код војводина двора, да се одатле сва војска крене у Четвртак пред вече или у Петак у јут |
адије!“</p> <p>После овог призора, коме сва господа и сав народ, што се онде слегао био, беху с |
, па онда, један по један, дође мало не сва господа.</p> <p>Кад се сврши јутрења, Градоје, још |
и с Господином Кнезом!“</p> <p>И кад се сва тројица смерно причестише, онда кнез Градоје, ведар |
слао на терасу до њих.</p> <p>Али је се сва та лепота и милина онога луга, којим прелажаху, зло |
ље је да причекамо дан два, те да ми се сва војска искупи.{S} Мимо кнеза Будисава има још да до |
етелице потрчаше к оном храсту, како се сва моба искупи око Ристивора, како, кад овај скиде сво |
ност, да се бој отпочне пре него што се сва српска војска искупи.{S} Мислиш ли ти, кнеже, да на |
робдио“ како ми отац причаше.{S} Ево ће сва ова господа и властела овде заједно са мном признат |
у којих јунаштва нема!“</p> <p>И пођоше сва тројица напред ка Косову.</p> </div> <pb n="180" /> |
ласом да помаже староме кнезу, и онда и сва друга господа — сви смерно стојећки — узеше појати. |
о правди и по души, ко може све славе и сва чуда овога двора да исприча о једној прилици?{S} Те |
авној крви својој.{S} И Господин Кнез и сва Србадија знаде колико си јој од педесет година амо |
за њих изиђоше све дворанке и дворани и сва чељад дворска, и млада и стара, све то у празничном |
а рече кнезу Градоју да га кнез Вукан и сва друга господа моле да похита к њима, јер нађоше вој |
ојводом и кнезом Градојем уђе у крчму и сва властела.{S} Сви се ћутећки искупише око рањеника.< |
д свога рода кад ваља гинути|“</p> <p>И сва дружина, силно раздрагана, скочи на ноге и кликћући |
е она својим уздасима одазивала.{S} Али сва њена уздисања не могаху да свале са срца њена онај |
ти окренути кнеза Градоја.{S} Узалуд ти сва мука.{S} И узалуд би нам свима била мука, кад би се |
се њих двојица вратише водећи за собом сва три коња оседлана.{S} Нађоше кнеза где стоји пред г |
но од огњишта била је окићена, и готово сва застрвена, штитовима, панцерима, клобуцима, мачевим |
и овога и онога света!“ одјекну громко сва она гомила.</p> <p>„Станите мало, господо!“ рече кн |
рсти свој мач онда с мојим.{S} Или ћемо сва тројица изићи из шатора живи и здрави као три прија |
ила и сместила уз Орловићеву чету скоро сва војска војводина, јер кнез Градоје устављаше чету п |
на својим рукама донесу под његов шатор сва три Србина јунака, било да су мртви било да су само |
анице свога царства размакао, кад би му сва мисао била сведена у бригу: шта ће о њему бесна вла |
>Кнез Градоје тада заповеди да се одмах сва војска спреми за полазак, а кнезове и властелу позв |
речи, шапутом управљених Мајци Божјој, свагда помажу!</p> <p>Била је сасвим просто одевена у х |
ута и ма са које стране да га погледаш, свагда ћеш са ужасом опазити, да он право у тебе гледа, |
p>„И доиста дивно збориш у заносу свога свагда јуначкога срца!“ прихвати кнез Вукан. „Али, кнеж |
!{S} Зар Орловићи од пет стотина година свагда ишли <pb n="196" /> напред а данас на Косову да |
е војске оставим сама!{S} Слушао сам те свагда и у свему ево девет година, али данас тебе послу |
а скромност поносите, мирио завађене, и свагда при сваком растанку преклињао све да се бар овде |
осто од мене!{S} И нека су ти и данас и свагда Бог и свети Јован на помоћи!“</p> <p>Грунуше Бор |
ило за наше младости!{S} Онда смо имали свагда десет пута више људи но оружја, и мучили смо мук |
сретна прва твоја војна!{S} Нека су ти свагда Бог и Свети Јован на помоћи!{S} Ако би могао заб |
обом две три речи на само.{S} Ти си нам свагда био веран и мио властеличић.{S} Сутра ћеш у име |
гослов прати, и нека вам је свети Јован свагда на помоћи!“</p> <p>„А ти, дедо?!“ запита млади Б |
у руке стигло!“</p> <p>„Такав ти је он свагда од самог свог детињства био!“ упаде кнез Градоје |
з Вукан, саставив своје чупаве веђе као свагда кад се разгневи.</p> <p>„Не пресуђујем ја!“ прек |
његова веран и добар слуга био, али смо свагда мислили да у теби куца не само верно и одано нег |
илош?{S} Доиста није ни тако мудар, јер свагда носи срце своје на длану своме; а није ни тако в |
еним крупним граорастим очима, из којих свагда светли невини детињи осмех.{S} Сети се једне њен |
за друге свеце; али је нама наш светац свагда помагао.{S} Ето чуј један од многих доказа.{S} Д |
лиш!“ — узе Ристивор смерно да говори, „свагда ми дође да те питам: а које је добро Душан од св |
пнији и крупнији, те се изметуше у љуту свађу.{S} Диже се једна велика граја, и усред ње сукнуш |
мен у ватреном срцу младог Орловића.{S} Свака реченица старчева убрзаваше куцање срца његова, и |
у треба на Косову свака српска мишица и свака кап српске крви да спасе отачаство од Агарјана, т |
>„А што Господину Кнезу треба на Косову свака српска мишица и свака кап српске крви да спасе от |
госпође Мандалене. „Беља је, брате, од сваке виле; лепша је, брате, од Јованке коју Змајеви љу |
добри час стигне!{S} Нека се одвоје од сваке стотине по пет коњаника, па нека јуре путевима, к |
с овом гомилом слабо наоружаних људи од сваке вере а и без сваке вере, не сме да излази на Косо |
удима враћам моме дому, да га браним од сваке напасти!“</p> <p>„Благо Господину Кнезу на Косову |
аћамо, и да му од Србаља најбоље јунаке сваке године шаљемо, да за њ и за његова лажнога свеца |
о наоружаних људи од сваке вере а и без сваке вере, не сме да излази на Косово.{S} А док му она |
Свете Тројице здравља, среће јуначке и сваке ваљаности и честитости; молим те за моју снаху, и |
чудна предсказања, која то унапред ван сваке сумње стављаху.{S} Него за њих је најубедљивије п |
а, остаци од оне друге чете распршташе, сваки њен коњаник, који оста жив, ободе коња да у бесно |
у средини мојих људи под мојим шатором, сваки ће од њих мирно спавати на мирисном сену под крас |
урске војске!{S} Ја колико пута бројах, сваки ми пут све друкчије излази!“</p> <pb n="192" /> < |
са китњастим мостовима између кула.{S} Сваки је Орловић од пет стотина година овамо волео да д |
сузама облио.{S} У оној гомили око њега сваки притајиваше дах свој само да боље чује.{S} Војвод |
вио је свој турској војсци заповест: да сваки војник, био он Јаничар, или био Спахија, Тимарлиј |
.</p> <p>Кнез викну својим војницима да сваки од њих приђе к попу Каритону, да целива икону, и |
ла, и биће најправије и најпаметније да сваки пође најпречим путем своме дому, да тамо дочека в |
води на први кат, рече свити својој да сваки може ићи или у своје конати, или у трпезарију или |
утврдио се обичај у двору Орловићеву да сваки ко ступа у трпезарију, као и ко хоће из ње да ист |
и за нашу стоку, и за наше усеве, и за сваки род и плод по виноградима и воћнацима.{S} Не дај |
ј слуга опрости за сваку преку реч и за сваки преки чин!“ „Немам ја шта теби праштати, мили гос |
ицама којих широки колутови зврктаху на сваки и најлакши крок старога витеза.{S} Десном руком с |
красном арапском бељцу.{S} Тако је сад сваки војник турске војске могао добро да види шта бива |
говором ноћ мало прекратио.</p> <p>Леже сваки на своју постељу.{S} Између њихових постеља — про |
силно узбунили и ужурбали, и као да је сваки од њих хтео својим цвркутом да надцврчи сваког др |
ругог.{S} Санџак-Бег је заповедио те је сваки његов војник положио по један камен на гробове кн |
арац најпре узе сам да прегледа како је сваки коњ оседлан, и нареди да Ристивор мало боље прите |
> целивању, кнез Градоје заповеди да се сваки кнез и сваки властелин стави на чело своје чете, |
пет искупише сви кнезови и властела, те сваки баци грудвицу земље у гроб на ковчег војводин рек |
еби, граду који су му стари оставили; и сваки је <pb n="3" /> век ударао на те грађевине своје |
нез Градоје заповеди да се сваки кнез и сваки властелин стави на чело своје чете, да је полаган |
сваки ланчић на коњским опремама, као и сваки колут на панцирима и по гвозденим мрежама од клоб |
аше Миросав упорно. „Ја сам човек као и сваки други човек, и мени је прво да чувам моје име и ч |
а, и прстом својим опипао сваки кајиш и сваки ланчић на коњским опремама, као и сваки колут на |
кад већ настају последња времена, чувај сваки своје огњиште ако га имаш!“</p> <p>„А што му не р |
бру госпођу.{S} Па онда навалише да јој сваки приђе и да јој сваки руке и скуте ижљуби.{S} С му |
да навалише да јој сваки приђе и да јој сваки руке и скуте ижљуби.{S} С муком могаше кнегиња кр |
цу свакога мача, и прстом својим опипао сваки кајиш и сваки ланчић на коњским опремама, као и с |
кне плашт и шлем војводин и да се уз то сваки војник прекрсти и викне: „Бог да те прости, војво |
Господин Кнез и ова земља требају данас сваки мач свакога свога сина!“</p> <p>Диже се граја од |
и одмерено, тако да је сваку његову реч сваки могао добро да чује:</p> <p>„Госпођо кнегињо, сна |
и — и мушко и женско, и младо и старо — сваким јутром и сваком вечери Богу молите, да нашем цар |
м трошку, и поставити у њој калуђера да сваким даном чита молитве за покој душе војводе Радича! |
ва Његова и Сила Часнога Крста, била са сваким од нас и са свима нама који излазимо да се борим |
Педесет шаторова, по четири војника под сваким, то је свега две стотине војника!“ рачунаше пола |
а весело дочека прво чедо којим сад већ сваким даном очекује да га госпођа дарује, ако Бог да!{ |
ник горко.</p> <p>„Ко издаде, издало га свако добро и овога и онога света?!“ питаше књез Вукан |
рпски властелин и опет да буде готов на свако зло!“</p> <p>„Па сад си већ ваљада дошао на крај |
да је то цела истина, и да поп Каритон свако своје хрвање са свецем мора да одлежи по три дана |
ој руци, призиваше гласно своје људе те сваког помињаше поименце војводи, који опет са своје ст |
и, који опет са своје стране дочекиваше сваког војника поздравом: „Здраво, јуначе!{S} И честит |
д њега.{S} Оштрим погледом прелете кнез сваког свог војника, и онда, рекав нешто војводи који с |
дохватају.</p> <p>Турци их раздвојише и сваког од њих опколеше, позивљући их једнако са истинск |
од њих хтео својим цвркутом да надцврчи сваког другог, па ма танка грла попрштала.</p> <p>Голуб |
<p>У Уторак је стари кнез прегледао сам сваког свог војника, загледао у оштрицу свакога мача, и |
Царевој Громади под његов шатор доведу сваког путника и војника, који би од Косова долазио.</p |
} Ниси чуо како он великом клетвом куне свакога ко може да дође а не дође!{S} Па да си ми какав |
, колико ми га бог поклони, благосиљати свакога од њих ко нам данас и у добри час стигне!{S} Не |
И још им кажи да великом клетвом кунем свакога, ко не дође а може да дође.{S} Са вером у слатк |
сваког свог војника, загледао у оштрицу свакога мача, и прстом својим опипао сваки кајиш и свак |
би ли се мушка срца загрејала; напојих свакога ко хтеде да пије; момчадија узеде уз свирале ок |
нез и ова земља требају данас сваки мач свакога свога сина!“</p> <p>Диже се граја од одобравања |
у левици својој — кад све то угледаше, свакој се од њих срце некако размекша, а очи брзо сузам |
па дубоко узбуђена, запињући језиком на свакој другој или трећој речи, говораше:</p> <p>„Молим |
натопи, трепти захвалност наша Богу; у свакој сузи коју <pb n="9" /> несрећа из срца исцеди, т |
ва се трећа чета растави у три четице у свакој по седам коњаника, те док једна наваљиваше на Ср |
от, кал си могао часно да га проводиш у свакој срећи и слави?!“</p> <p>Приђе му кнез Градоје и |
е!{S} У чему ли је разлика?!“</p> <p>„У свакој сузи, коју срећа натопи, трепти захвалност наша |
ладих девојака, пуно народа, пуно света свакојака, пуно слепих и кљастих просјака, <pb n="78" / |
збожне Агарјане.{S} Многи узеше причати свакојака чудна предсказања, која то унапред ван сваке |
не причају народу по саборима уз гусле свакојаке лажи и гнусобе?{S} Зар...“ .</p> <p>„Још си т |
олико их је.</p> <p>Па онда га освојише свакојаке тужне и црне мисли.{S} Под њиховом тежином бе |
доја.{S} Дворске слуге изнесоше преда њ свакојаке ђаконије, и дадоше му пехар вина.{S} Али му с |
са, подупреше га гужвом од простирака и свакојаких тканина што се под богатим шатором нађоше и |
невоља, да своје мисли савија и завија свакојако!{S} И ако је младост готово што и лудост, опе |
па на њима прођоше кроз град, наоружани свакојако, али из гласа и сложно појући: „Тебе Бога хва |
<pb n="65" /> које имаху котарице пуне свакојаког цвећа из перивоја, па им рече да свима војни |
и Јован и на путу и на бојном пољу и на сваком месту, и у сваком часу, на помоћи били!</p> <p>Т |
чке — која, нека да Бог, да те прати на сваком твоме кораку — смилуј се па ми пусти сина из суж |
нско, и младо и старо — сваким јутром и сваком вечери Богу молите, да нашем цару победу дарује, |
поносите, мирио завађене, и свагда при сваком растанку преклињао све да се бар овде пред лицем |
и на бојном пољу и на сваком месту, и у сваком часу, на помоћи били!</p> <p>Тек се то довршивал |
нуждени, сви натуштени и намргођени.{S} Свакоме се сињи хладан камен на срце навалио; једва се |
ушан ширио границе царевини српској.{S} Свакоме дође некако топлије око срца, и вера, да ће Срб |
војводини дворани и у скут и у руку.{S} Свакоме се на лицу видела радост, што ето стиже један о |
чи, и како погледе своје заустављаше на свакоме од присутних Турака, као да се труди да се сети |
ог давао светачка златна кола око главе свакоме ко само чита молитве, метанише и преврће бројан |
Ристивор долете на коњу да јави: да је свакоме коњу у седло добио драговољца, и да ће са полов |
е трубе са Змајева Виса.{S} Ристивор је свакоме огласнику придао по једног бубњара, те по селим |
кривених колиба беху постројени.</p> <p>Свакоме беше мило да види старога кнеза, никоме милије |
опет мислиш, светац је као ти, да се за сваку ситницу срди!“ прихвати поп Каритон спустив праза |
лакше бити ако ми мој слуга опрости за сваку преку реч и за сваки преки чин!“ „Немам ја шта те |
Босне, и од Зете, и од Арбаније, и нека сваку чету, коју сретну, пожуре, да лети к војсци нашој |
но <pb n="70" /> и одмерено, тако да је сваку његову реч сваки могао добро да чује:</p> <p>„Гос |
аву поред мртвог војводе, да заставници сваку заставу приклоне тако да дотакне плашт и шлем вој |
„што си ти мене давао да учим књигу ако сваку која дође ваља да чита поп Каритон?!{S} Зар не би |
.{S} Али сва њена уздисања не могаху да свале са срца њена онај сињи камен нејасне туге и мутне |
о да осећаше тежину оне тегобе, која се свалила беше на јуначног старца, па и сам корачаше пола |
ут као да се онај брест на плећа његова свалио.{S} Поцрвене у лицу, шкргутну зубима, па се онда |
га његов који не знађаше какав се терет свалио на душу његова господара.</p> <p>„Нико мени више |
> <head>VI</head> <p>Већ је било сасвим свануло.</p> <p>У турском стану удараше се у бубањ и ви |
ше пред шатор.{S} Беше сад већ у велико свануло, се видело.{S} Поче игуман Пајсеј опет примицат |
очицама.{S} Изгледало је као да се неки сватови искупљају, и да се чека само на свирце па да се |
них, па их цвећем окитио као да су коњи сватовски; по странама, и десној и левој, подигао вењак |
колико му је година.{S} Разговарасмо о свачему добар део ноћи.{S} Тако ми је чудно било да гов |
чем и буздованом!{S} Бивало је и досада свашта по овој нашој земљи; али таквога покора било ниј |
арод новим поуздањем да ће, ако Бог да, све добро бити.</p> <p>Истом сад, кад се већ сутоњ поче |
ве ми се чини да ниси Агарјанског рода, све да и јеси Агарјанске вере.{S} Али нека си баш и Ага |
Застаде им реч у грлу и дах у грудима, све са лепоте призора који им се изненадно указа.{S} Пу |
и и сва чељад дворска, и млада и стара, све то у празничном руху.{S} Било је дивно погледати ка |
да говори Санџак-Бегу:</p> <p>„Јуначе, све ми се чини да ниси Агарјанског рода, све да и јеси |
колико је невине деце скапало од глади, све то тобож у богоугодној борби за Православље и славу |
а мудро поучити, и да ћеш ми опростити, све и кад бих заслужио да ме кориш!“</p> <p>Тако говора |
и?!“</p> <p>„Па и не знам вам, господо, све што и како би!“ настави рањени витез. »Знам само ов |
ј цркви сахране!{S} И ето вам, господо, све што знадох и знадем да вам кажем.{S} А сад нека нам |
{S} Око њега пуно господе и пуно слугу, све то у сјајном оделу, да је милина била у њих погледа |
а њима.</p> <p>Што ближе стизаху стану, све то јасније чуше вику, као да се стотине људи надвик |
их год има у тамници двора нашег...{S} Све што од вас тражим то је: да се сви — и мушко и женс |
ред великим шатором Господина Кнеза.{S} Све наше главне војводе беху на вечери у Кнеза под тим |
адесет које властеле које духовника.{S} Све је то било весело, збивало шале и прштало досеткама |
однике и кроз велике и мале дворане.{S} Све јој сад тако страховито празно и пусто и чисто леде |
овде, где ме с ножем у срцу нађете.{S} Све вас, од највишег до најнижег молим не куните ме, не |
ве, и клобуке, и гвоздене напрснице.{S} Све то смести око заставе, па растури по ново огласнике |
пође у Двориње с писмом за госпођу.{S} Све то ја тако и учиним а он оста пишући под шатором.{S |
падала на Звезду Даницу Орлова Града, — све то заједно сломило га је.{S} Срце му нагло и силно |
ре планине у даљној даљини наслањало, — све то гледати па дихати оним слатким поветарцем,који с |
година — а то је ево сад десет година — све преврнути, и да ће они што остану живи говорити они |
војводи нашем од свега срца праштамо — све кад би и била истина да се он о нас огрешио — дајте |
реших о вас!{S} Осећам као да сам вас — све саме моје добре пријатеље — поробио, и срамним начи |
/p> <p>„Само тако што нека не да Бог, а све друго како хоће!“ рече кнез Гојко.</p> <p>„Господин |
емљом као да је јеретик или неверник, а све само за то што се ви бојите владика кад се Светих О |
а гледаше — као да у мислима прелистава све листове Некудимове верне службе још од оних дана ка |
{S} Добро, војводо!{S} И нека да Бог да све на добро буде!“</p> <p>И остадоше сви, да сврше крш |
без нас а ми овде без њега!{S} Него да све то оставимо на страну, није ли он у књизи, коју ти |
а Милица раде да их измире, али до сада све забадава!“</p> <p>„О, господине Вуче, господине Вуч |
као на каквом великом сабору.{S} Гледа све то кнез поиздаље, и нешто се намрштио беше.</p> <p> |
ди, па све живљи и живљи.{S} Па се онда све стиша и ућута, и само се <pb n="139" /> чујаше одме |
ује, ако Бог да!{S} А ето му стигоше за све нас весели гласи од Крушевца!{S} Господар нас зове |
е и за мене и за моју момчадију, а и за све нас.{S} Сутра, кад се будемо кретали....“ |</p> <p> |
им ти се за сву нашу чељад у двору и за све наше људе ван двора; молим ти се и за нашу стоку, и |
метанише и преврће бројанице, не би за све њих било места у свих седморих небесих!{S} Онда би |
а!{S} И ево чуј:{S} Прво ти се молим за све моје: молим те за мога унука, испроси му у Свете Тр |
у крст и окрену се к нама рече: „Ево за све вас целивам распетога Спаситеља нашег!{S} Нека би С |
но прешао беше гроб војводин.</p> <p>За све време док војска пролажаше праштајући војводу, кнез |
ривојем за њим, а за њима њихова војска све по два коњаника упоредо загрљена.{S} Оде војска вес |
<pb n="98" /> — Марка — призна за краља све Србадије од Дунава до Солуна.{S} Али ето нема од Ма |
чким покретима!...{S} Ама ко ће то вама све испричати!!{S} Него једно треба да вам причам.{S} С |
ећ сутоњ поче да хвата, букну весеље на све стране, па се разлегаше по ономе пољу у певању, кли |
но почивање покојнога кнеза, пређе и на све његове другове, те се без разговора и без шума пола |
ути како се дуг и жив разговор води, па све живљи и живљи.{S} Па се онда све стиша и ућута, и с |
ако да нема?{S} Од Тројанова времена па све до данас шта се свега овде збивало није!“ рече Рист |
војводо,“ узе кнез Градоје да говори са све то јачим узбуђењем, „пусти ти да ја с мојим људима, |
овамо?{S} Камо ти га?“ питаше старац са све већом срдњом и зашкрипа зубима.</p> <p>„Дедо,“ прог |
ти, јуначе!{S} Хвала ти што нам исприча све како си видео!“ привикаше му многа господа из гомил |
р на прсима и мач у левици својој — кад све то угледаше, свакој се од њих срце некако размекша, |
сам био дужан давати вам.{S} Бришем сад све моје разлоге.{S} Остављам вам само моју заповест.{S |
дару, кажи по правди и по души, ко може све славе и сва чуда овога двора да исприча о једној пр |
ли Видов Дан!“</p> <p>„Бог зна да л’ је све то истина!“ рече <pb n="120" /> кнез Градоје. „А и |
и весело привика сва она господа да је све тако како војвода рече. <pb n="83" /></p> <p>„Како? |
n="100" /> и силе, и господства; али је све то мало теби!...{S} А Милош?{S} Доиста није ни тако |
о позивима својих господара, и то ти је све изгинуло на бојним пољима, или помрло од рана и бол |
“</p> <p>„И није само друкчије, него је све горе, кнеже!“ упаде му у реч игуман Пајсије.</p> <p |
/p> <p>„Знаш ли нам, старче, рећи ко је све синоћ долазио под шатор војводи, и ко је био послед |
аклонити могу!“</p> <p>„Хвала ти; то је све што сам хтела!{S} Па сад већ што вам Бог даде и сре |
но што мисли никада не мења!{S} И то је све што вам ноћас имам да кажем!{S} А сутра зором чућу |
да Србадија, има још војске, и да није све на Видов Дан изгинуло; ако није он више на Косову, |
и.</p> <pb n="103" /> <p>„И још то није све“ настављаше Гојко. „С Господином Кнезом и с војском |
ниси преко мере уморио, казуј нам даље све по реду, да чујемо нашу тешку несрећу све до краја! |
м, опрости им и ти, у име своје и у име све господе и дружине наше!“</p> <p>Војводи се скиде је |
а, као да му је то пријатељ који разуме све што му он каже, само што се нем родио те не може да |
удноватом времену у коме живимо, кад се све око нас врти и преврће како никада до сада, зар је |
љубљаху у скут и у руку.</p> <p>Кад се све то сврши, кнез замоли да му војвода даде човека, ко |
овој земљи било јуначких срдаца, то се све за раније одзивало позивима својих господара, и то |
стресао би се од ужаса.{S} Чинило му се све то као један тежак и страшан сан.{S} Гледао је да м |
ити све то веселији жагор, што их сунце све то топлије озараваше.{S} И тај весели жагор прелажа |
енуо дно, а неколики Дубровчани сазваше све Приморце на збор.{S} Најстарији од њих рече само ов |
с читавом једном четом која га стезаше све тешње као да је добила заповест да га жива зароби.< |
таше кнез па брижним погледом прелеташе све кутове од шатора.</p> <p>„Твој слуга није постидео |
само зато, што у Светом Писму не видеше све оно, што саме владике хоће да се виде!{S} Колико се |
а левом свога унука.{S} Иза њих изиђоше све дворанке и дворани и сва чељад дворска, и млада и с |
отворише и ону велику скрињу, преврнуше све што у њој беше смештено и не нађоше ништа.{S} Али к |
се уверити да цар Лазо може да буде без све ове господе, а нек’мо ли без тебе једнога!“</p> <p> |
е пре кога о патос да тресне.{S} И кроз све напоре једнако разговараху један с другим: „Да види |
падају прекори све оштрији и оштрији, и све крупнији и крупнији, те се изметуше у љуту свађу.{S |
од сребра.</p> <p>Полагано и смерно, и све бирајући где ће ногом да стане, Ристивор пређе прек |
госпођа Мандалена, и млади кнежевић, и све дворјанство њихово.{S} Учини се многима да то дуго |
донесе собом по велику воштану свећу, и све што му треба да чита молитве!</p> <p>И онда уђе под |
што гушћи и црњи мрак све то сјајнија и све то већа она два његова ока!{S} И тек да задремам а |
е.{S} Његова ће клетва саплетати Вука и све његове до у седмо — не, него до у седамдесетседмо — |
ико је ова наша земља патила и патила и све само зато, што је у њој срце а не памет господар!{S |
наставио, али настављао све лаганије и све нижим гласом, и онда опет застао; дремајући прозбор |
осни занос!{S} А како да вам испричам и све друго!{S} Бој је трајао неколико сахата, имаће да с |
жустро гањаху и надметаху непрекидним и све то бржим и бржим зрикањем.{S} Још су звездана кола |
ли не имађаше куда, па изиђе полагано и све као да се о нечему предомишља.</p> <p>На срећу наиђ |
оде Милоша.{S} Наступасмо ми слободно и све кликћући.{S} Потиснусмо лево крило непријатеља, а и |
еговој носи к нама!“</p> <p>„То се теби све тек тако чини, синко мој!“ рече кнез. „У самој ства |
кратке заповести.{S} Полетеше витезови све кликћући, срећни што носе својима Кнежеву заповест |
ка на амвон и великим крстом благослови све.{S} Приђе Господин Кнез к владици, прими из његових |
вете Тројице кад год хоћеш, па јој кажи све што те ја молим, и замоли и ти да се Свевишња Свети |
огледа, како је данас по нашој Србадији све друкчије, него што је под њим било!“ Рекох тако; ал |
ет други говораху: „Кажи нам само је ли све добро, или има нешто што добро није!“</p> <p>„То и |
дан!“</p> <p>И почеше да падају прекори све оштрији и оштрији, и све крупнији и крупнији, те се |
ти, кнеже, књига од војводе која ће ти све по танко казати!“</p> <p>„Нека је слава Богу!“ рече |
питаше кнез Градоје.</p> <p>„Казаћу ти све по реду, господине кнеже!“ поче старац хучући; али |
— рећи ће Ристивору:</p> <p>„Учинићу ти све како желиш!{S} Учинићу!{S} Молићемо се Богу да те у |
јуначе?{S} Да ли би нам могао испричати све како је било?“</p> <p>„Лаке су моје ране, војводо!“ |
ке су моје ране, али је тешко испричати све како је било!{S} Ето, зло да не може горе бити!,... |
јака и неискусне момчадије поче брујити све то веселији жагор, што их сунце све то топлије озар |
, који њиме завладаше, звали Голубовићи све до времена Немањина, кад им Велики Жупан даде хрисо |
— сав задрхта и побледе.{S} Напрегнувши све своје силе подиже се живо, те грчевито дохвати Бега |
из густога мрака: што гушћи и црњи мрак све то сјајнија и све то већа она два његова ока!{S} И |
о су га слуге твоје отвориле, па да вам све испричам што сам за последње <pb n="96" /> две неде |
војводо, заповеди кнезу Гојку нека нам све исприча шта је видео и чуо у Крушевцу!“</p> <p>„Кне |
.{S} По сили те власти ево вам опраштам све перпере које нашем двору дугујете.{S} И пустићу вам |
цима моје војске!{S} Огреших се тешко о све вас, јер вас не одведох на време Господину Кнезу да |
Ристивор ућута као човек који је казао све што је имао да каже.{S} Силно се застидео био; обра |
сто застиђен па наставио, али настављао све лаганије и све нижим гласом, и онда опет застао; др |
и свагда при сваком растанку преклињао све да се бар овде пред лицем непријатеља држе сложно к |
ано зором на Змајев Вис.{S} Одведи тамо све наше коње из подрума дворских; искупи сву чељад и о |
вари и није тако!{S} Дајте да саслушамо све што нам кнез Градоје поручује!{S} Дед’, млади власт |
ме ако га знаш, да идемо да му побијемо све што је његово и да му спалимо и разоримо све што им |
то је његово и да му спалимо и разоримо све што има, да не остане ни камен на камену!“</p> <p>С |
ао Некудим, који и јеси, испричај мирно све што знаш!“</p> <p>„Ево хоћу, господине кнеже!“ рече |
пред вече стиже.{S} Објаснио сам ја то све сам и обећао да ћемо се кренути ако не у Понедеоник |
дај одради сутра кнезу, е па не може то све једна грбина и једна рука!{S} Не изгибоше ли толики |
попу Каритону. „Ти се сећаш како је то све друкчије било за наше младости!{S} Онда смо имали с |
брате,“ прихвати опет Вукан, „ниси чуо све што нам је Гојко синоћ причао.{S} Остаде ти синоћ у |
ца, јер ми је и лако и мило било да вас све слушам и служим; а пазили сте ме сви, као да сам ва |
дару, и теби и војсци твојој!“ „Бог вас све живе и здраве и славне довео дому своме натраг!“</p |
шу!{S} Ја још <pb n="163" /> једном вас све, у име целе моје дружине, молим опојте нам војводу |
зна да гине!“ Господин Кнез погледа нас све дугим а невеселим једним погледом, па рече само: „З |
који, оседео у војнама, преклињаше нас све редом да не оклевамо?! »А што га ти не послуша?!{S} |
{S} Ја колико пута бројах, сваки ми пут све друкчије излази!“</p> <pb n="192" /> <p>Узеше сад с |
> <p>Још није било приспело подне а већ све беше спремно за укоп војводе Радича: шатор дигнут, |
ратим таквог господара!“</p> <p>„Та већ све ми је једно!“ рече старац: „и двеста није мало, а и |
есет и пет“, пресече га кнез долазећи у све већу ватру и ударив песницом о трпезу, — „наш Госпо |
да зађу по старим ризницама и да обиђу све коваче, не би ли искупио још што мачева, копаља и б |
срдачно. „Како је војвода?{S} Је ли му све здраво и мирно на дому?“</p> <p>„Нека је слава богу |
<p>И тако долазак кнеза Градоја задахну све, и господу, и војнике, и народ новим поуздањем да ћ |
е по реду, да чујемо нашу тешку несрећу све до краја!“</p> <p>„А боље би било, војводо, да вам |
двору дугујете.{S} И пустићу вам одмах све сужње колико их год има у тамници двора нашег...{S} |
а помори пола народа!{S} Ја му испричах све велике беде и невоље кроз које је пролазио народ на |
невесело Ристивор, — „ја још не доврших све што ми мој господар заповеди да ти кажем!{S} Док кр |
тио.</p> <p>„Не, не, не!“ викаше старац све срдитије; „из ових стопа мичи се натраг!{S} Не чека |
теш без мене у Орлово!“ прихвати старац све већма запрепашћен и збуњен. „Како то!!...{S} Јесте |
ји се Милошем данас не поноси?!“</p> <p>Све то говораше стари кнез тихим гласом и гледајући у с |
томе ни мало не чуђаше! „Јест,“ рече, „све је то морало да дође; и још није стигао крај страда |
и да спречи даљи развој гнева кнежева. „Све вас ја бих пре пустио да оставите овај двор уочи кр |
не могу!“ узе опет реч игуман Пајсије. „Све је како велиш.{S} Истина је да има данас владика ко |
/p> <p>„Ето, не рекох ли ти“ рече поп. „Све се бојиш да мојим јунаштвом не засеним твоје!“</p> |
ог велике узбуђености старчеве.</p> <p>„Све ми звони у ушима паметна реч кнеза Добромира,“ рече |
однекуд потмули тутањ у даљини.</p> <p>„Све ми се чини да негде у даљини грми!“ рече тихо госпо |
ици, да ти на војну следујемо!“</p> <p>„Све је то красно, кнеже!“ прихвати војвода. „Поћи ћемо |
ве што те ја молим, и замоли и ти да се Свевишња Светиња у Светој Тројици смилује на молитву ме |
двор ваш.{S} Слушао сам вас и служио од свег срца, јер ми је и лако и мило било да вас све слуш |
ва млада витеза, не разумеваху ништа од свега онога жубора.{S} Него кнез би гледао у попа па би |
ва Града, и од свих наших баштина, и од свега нашег народа на тим баштинама.{S} Што ти опростиш |
лицем Господа Бога опростио, како ти од свега срца ми овде на земљи праштамо, добри наш војводо |
ово:{S} За доказ да ми војводи нашем од свега срца праштамо — све кад би и била истина да се он |
е да те питам: а које је добро Душан од свега тога видео?{S} Не казујеш ли и сам да је то био п |
ва, по четири војника под сваким, то је свега две стотине војника!“ рачунаше полагано кнез Град |
но размислимо видећемо на мах, да после свега што се десило има само двоје што се паметно учини |
ројанова времена па све до данас шта се свега овде збивало није!“ рече Ристивор поуздано; „само |
на Косово!{S} Немој, молим те, тако ти свега што ти је најмилије и најсветије, не помињи му то |
наше полагано кнез Градоје.</p> <p>„Зар свега двеста војника?!“ запита Ристивор изненађен. „Вер |
ства размакао, кад би му сва мисао била сведена у бригу: шта ће о њему бесна властела мислити, |
ом не засеним твоје!“</p> <p>„Бог ми је сведок да се никад тога бојао нисам!“ прихвати кнез пон |
ма, коме су скоро сељани из многих села сведоци били, и у коме су орлови славно победили.{S} А |
од свежег зеленила, и да чекају да буду сведоци некакве велике свечаности.</p> <p>Цео дан су на |
сав народ, што се онде слегао био, беху сведоци, стојећи гологлави, стари кнез, једнако с голим |
као да су се преобукли у чисто рухо од свежег зеленила, и да чекају да буду сведоци некакве ве |
ноздрве, као да жуди да посрче сав онај свежи поветарац што отуда струјаше, зарза и узе десном |
у купа.{S} Слатко је било прелазити том свежом и мирисном хладовином.{S} И доиста је млади Бори |
иде челенку свога мужа на клобуку свога свекра, не могаше више уздржати својих суза.{S} И кад Б |
гледаше мирно и не трепћући за сином и свекром својим и њиховом китњастом четом и свиленом зас |
ни грми!“ рече тихо госпођа Манда своме свекру. „Боривој је с момцима одјахао у планину да огле |
а уз пут, отапала, отапала, док се није свела само на десетак људи с којима се кнез Гојко мало |
тавим сама!{S} Слушао сам те свагда и у свему ево девет година, али данас тебе послушати не ћу. |
м натраг, послушаћу те и у томе као и у свему!“ рече Ристивор смерно и снуждено, и окрену Јабуч |
ја рањен.{S} Мора бити да сам дуго без свести лежао, јер кад отворих очи видех звезде на небу; |
ко треба.</p> <pb n="63" /> <p>Згрну се свет и с једне и с друге стране отворенога пута, и заћу |
е прати док се не уморе, сав онај други свет оста као укопан око госпође Мандалене.{S} Женскади |
укан, „кад вама, црним калуђерима, овај свет није црн био?!{S} Сви смо ми и грешни и црни; само |
<head>III</head> <p>На пољу пред двором свет је био тако весео и раздраган вином, песмом и игро |
невољама и жалостима <pb n="7" /> овога света молитве калуђера не могу да помогну, ту милосрдан |
а какав смо ми, а да није мученик овога света?!{S} Али од свих мука, на које те живог метасмо, |
?!....{S} Проклет да си и овога и онога света!“ Па се онда окрете к нама: „Ко не жали погинути, |
p> <p>„Нека су проклети и овога и онога света!“ одјекну громко сва она гомила.</p> <p>„Станите |
, издало га свако добро и овога и онога света?!“ питаше књез Вукан час жут час блед.</p> <p>„Јо |
ашег.{S} Она црква тамо сад је два пута света и пред небом и на земљи!{S} Ми гледамо одавде црк |
, господару!“ викну Ристивор иза гомиле света, па се онда коњем својим прогура кроз сељаке, и д |
појати.{S} Али ипак мирно дочека да се света песма доврши, па онда, нешто уздрхталим гласом, у |
него постаријим сељанима у оној гомили света.</p> <p>„Видесте ли нашега кнеза?“ питаху они мла |
же бити она звезда тамо није друго него света душа његова, која оданде на нас тројицу овде глед |
пуно младих девојака, пуно народа, пуно света свакојака, пуно слепих и кљастих просјака, <pb n= |
аласе од народа.{S} Иван Порубовић, сав светао у лицу од радости, допре до старога кнеза, пољуб |
тихо. „Уставити се, јер ено, рекао бих, светац вас мрко погледа!{S} Рекао бих да вам нешто дови |
е Ристивор.</p> <p>„Ех, ти опет мислиш, светац је као ти, да се за сваку ситницу срди!“ прихват |
треба, и справљаше се за нов чин. „Нека светац не виче напразно; „Покајте се!“ Да се покајемо и |
— рече поп; „пуштајмо се, да видимо шта светац хоће!“</p> <p>И пустише се и раставише се.{S} Об |
штио беше.</p> <p>„Да није откуда какав светац сутра, Ристиворе?“ запита кнез.</p> <p>„А ко ће |
о да је румен образ девојачки.{S} Па се светац мрке коже и разбарушене косе повио горњим телом |
еца у свих седам небеса него што је мој светац, кум Божји, Свети Јован Крститељ!“</p> </div> <p |
"115" /> ја сам твој човек, а ти си мој светац сада и до века!{S} Амин!“</p> <p>Она два млада в |
.{S} Тебе смем да призивљем, јер си нам светац и велики наш помоћник ето већ седам стотина годи |
х небесих!{S} Онда би и наш поп Каритон светац постао!{S} Али Бог тражи да ти победне песме пев |
рамотимо у војводе, не знајући какви то светац витла колом девојака и прикупље просјаке око дво |
смен, јер се уз високу танку трску коју светац у десници држи, повија уска кожна листина, на ко |
знам ја за друге свеце; али је нама наш светац свагда помагао.{S} Ето чуј један од многих доказ |
да боље види и сигурније чује.</p> <p>„Светац виче: „Та докле ћеш, попе несретниче?!“ Да му су |
, а да мери шта Ристивор ради!“</p> <p>„Светац може и да не мари, јер се није он нама заветовао |
као кум Божји, и као војвода од војске светаца, под сигурно ти имаш слободе и приступа код Све |
јунака и мање светаца!{S} Да ли је мање светаца што је мање јунака или је мање јунака што је ма |
е јунака или је мање јунака што је мање светаца, то ја не умем сам да разберем!</p> <p>„Ни ја т |
} А сада као да је и мање јунака и мање светаца!{S} Да ли је мање светаца што је мање јунака ил |
еликих светаца и чудотвораца, и зар око светаца, и пред иконама, да читава војска од калуђера и |
е иконе, и толике свете моћи од великих светаца и чудотвораца, и зар око светаца, и пред иконам |
мљи јунак био није!{S} Кад би Бог давао светачка златна кола око главе свакоме ко само чита мол |
ава војска од калуђера и дан и ноћ пева свете песме, служи, кади и метанише, па да безбожни Ага |
, да се данас храбро и срећно боримо за свете цркве његове и за православни народ његов!“ Клекн |
сигурно ти имаш слободе и приступа код Свете Тројице кад год хоћеш, па јој кажи све што те ја |
квама толике чудотворне иконе, и толике свете моћи од великих светаца и чудотвораца, и зар око |
јем није друго него свечано брујање оне свете погребне песме „Со свјатими упокој!“ Него куд ја |
и српској писали неки отпадници од наше свете вере што су сада велике војводе у Агарјана.{S} У |
кнеже, да ја не бих певао у славу наше свете вере Хришћанске да <pb n="31" /> ме Агарјани на ж |
н у двор овај моме деду; вели путује из Свете Горе у свој завичај у Хрвате.{S} Дед га мој гости |
S} Изгледаше као да се врши неки чин из свете летурђије.</p> <p>„Има овде две књиге!“ рече млад |
Орловићева пре стотину година донео из Свете Горе.</p> <p>Ристивор, који је следовао дворанки |
е: молим те за мога унука, испроси му у Свете Тројице здравља, среће јуначке и сваке ваљаности |
у вис као да се заклињу.</p> <p>„Е сад, свети оци!“ окрете се кнез Градоје духовницима, „чим се |
беса него што је мој светац, кум Божји, Свети Јован Крститељ!“</p> </div> <pb n="116" /> <div t |
у част и у здравље.{S} А молићу и вас, свети оци, и вас, господо другови и пријатељи, да им оп |
о ми и грешни и црни; само сте ви вазда свети и светли!“</p> <pb n="88" /> <p>„И јесу били и св |
, и не ћемо пожалити да гинемо кад дође свети час да се гине.{S} Али док не изиђемо на Косово, |
ас Божји благослов прати, и нека вам је свети Јован свагда на помоћи!“</p> <p>„А ти, дедо?!“ за |
{S} И нека су ти и данас и свагда Бог и свети Јован на помоћи!“</p> <p>Грунуше Боривоју крупне |
твоја војна!{S} Нека су ти свагда Бог и Свети Јован на помоћи!{S} Ако би могао заборавити своју |
еном водицом пошкропи, е да би им Бог и Свети Јован и на путу и на бојном пољу и на сваком мест |
и!“</p> <pb n="88" /> <p>„И јесу били и свети и светли, док је дивни дах Светога Саве кроз њих |
у просто чудеса.{S} Као да је то главом Свети Ђурђе на белом коњу, а не смртни један Србин!{S} |
однапије, узме да прича хрвање своје са Светим Јованом у трпезарији.{S} Војводин властелин не м |
сти се живо неколико пута, побожно и са светим страхом целива икону, па онда приђе још ближе и |
ћеш ти један, Душанов јунак са благим и светим твојим срцем, у овој земљи у којој се ето никакв |
сиљки!{S} Него те још преклињем Богом и Светим Јованом, <pb n="59" /> не казуј јој да је од мен |
мадићем од часног дрвета и другим неким светим моћима кнез Градоје поклонио своме манастиру Мил |
зло снаћи!“</p> <p>И још распитиваху по светини око двора да ли је ко видео кад се кнез Градоје |
а је полагано и побожно као да је каква светиња,</p> <p>„Добро нам дошао, млади властелине!“ ре |
ем, у овој земљи у којој се ето никаква светиња не поштује?!“</p> <p>„Господару, кад год нам хв |
ода Бога.{S} Чини ми се да би ме њихова светиња раскинула, као <pb n="113" /> муња труо храст.{ |
ја молим, и замоли и ти да се Свевишња Светиња у Светој Тројици смилује на молитву мене грешно |
е га Ристивор. „Није, брате, авет, него светиња!{S} А где си је видео?“</p> <p>„Ето онде, у ово |
рвавим од крви невиних жртава, па траже светитељска кола за своје главе!“</p> <p>„Стој, властел |
емо забацити наше владике!{S} Што би од Светих Отаца и смели не смемо од наших владика!“</p> <p |
им се. „Да потуримо ми на страну Саборе Светих Отаца, да забацимо у заборав и књиге од црквена |
о за то што се ви бојите владика кад се Светих Отаца и не бојите.{S} Чујте ви моју последњу реч |
</p> <p>„Не да јер тако наредише Сабори Светих Отаца, а они тако наредише јер је један од најте |
рестола.{S} Цар је, пишу они, дао преко светих калуђера Хришћанских и преко хоџа муслуманских р |
вет Млетачких цекина.{S} Сада те молим, светла, велика и предобра моја госпођо: прими ово мало |
то му виси о некаквом кајишу о бедрима, светли као да је румен образ девојачки.{S} Па се светац |
упним граорастим очима, из којих свагда светли невини детињи осмех.{S} Сети се једне њене миле, |
решни и црни; само сте ви вазда свети и светли!“</p> <pb n="88" /> <p>„И јесу били и свети и св |
<pb n="88" /> <p>„И јесу били и свети и светли, док је дивни дах Светога Саве кроз њих дихао!“ |
епти дахом: „Душо моја!“, и да онај њен светли, нежни и невини поглед одговара нечујним дахом: |
њене душе, и госпоственост њене лепоте светлили су као пун месец на небу по коме танки облаци |
твој дед светло предали, које ти треба светло да очуваш!“</p> <p>У том се отворише широм врата |
но име, које су ти твој отац и твој дед светло предали, које ти треба светло да очуваш!“</p> <p |
х на Косово Господину Кнезу.{S} Тако ти светлог имена дома твога, не оклевај него крећи војску |
.{S} Застадоше, да се у оном мирисном и светлом јутарњем зраку поздраве и проразговарају.</p> < |
астом светлошћу.{S} Такву <pb n="42" /> светлост Иван никада дотле у своме животу није видео.{S |
а пред иконом просипала се тиха и слаба светлост само по соби а није ни покушавала да пробије м |
од десног крила ходникова, откуда и она светлост долажаше, чује полагани и тихи тик-так тик-так |
свеца.{S} И као да не могаше да поднесе светлост од свечева погледа, наднесе десну руку над гус |
ори, који пропуштаху у трпезарију благу светлост са севера.</p> <p>Дугачка зидина према овој, а |
најпосле рећи:</p> <p>„Нема овде доста светлости, него да изиђемо пред шатор на видело!“</p> < |
агу.{S} Од ње падаше танак прамен плаве светлости на Ристивора, који сад мирно лежаше не мичући |
ода клечаше на земљи пред скрињом и при светлости од оне жуте воштанице писаше нешто брзо, а су |
ке на оној коси према њему.{S} У бледој светлости од свитања лепо се могаху видети и коњи и гом |
кадифеној мекости погледа, по сунчаној светлости њиховој, по тајанственој дубљини њиховој не в |
шатором је још мрак био.{S} Што је мало светлости падало од једне воштане свеће, која је више г |
та по Косову хватајући зраке док је још светлости на Косову било, те да њима осветли црну ноћ, |
ију јаву.{S} Али јава би му, под бледом светлошћу од свитања, показала само — мртвог војводу Ра |
орело кандило, које несигурном и танком светлошћу недовољно осветљаваше мрачну собу.{S} Како је |
ова имена, те она гори вечном неугасном светлошћу и својим трепетом храбри људе на јуначка и Бо |
дник осветлио неком тихом а плавичастом светлошћу.{S} Такву <pb n="42" /> светлост Иван никада |
е да Србадији и Хришћанској вери нову и светлу победу славно задобије!“</p> <p>Скочише на ноге |
а ућута и снужди.{S} Замишљен гледаше у светлу звездицу у којој крст на цркви трепташе.{S} Стој |
у овом правцу!{S} Зар не видиш како се светлуца крст као да је од жеравице!“ викаше Боривој са |
по њиви; пригибљу се ниско по класју и светлуцавим срповима жњу зреле јечмове.</p> <p>„Да стан |
воју с десне, док Ристивор држаше други светњак с леве стране младом кнежевићу, који, прав као |
пута Ристивору да <pb n="16" /> принесе светњаке са воштаницама.{S} И сама дохвати један и стад |
у цркви пред олтарем — велики гвоздени светњаци, исковани мајсторским чекићем у грање и лишће, |
друге, а с Вуканом ето остани па сврши свето крштење свога сина!“</p> <p>„Шта велиш?!“ продера |
н гутљај вина нека нам је то у овај час Свето Причешће, да би нас Спаситељ Господ Исус Христос |
зла слутња осваја; стишавао плаховите, световао на скромност поносите, мирио завађене, и свагд |
широкој пољани с ону страну потока узе световати с кнежевима и властелом својом да ли да ту по |
S} И знаш, војводо, како вас одмах онда световах и мољах и преклињах, како своје синове и браћу |
ји су младост своју сагорели у сладости световне грешности, а који ни појма немају о томе шта ј |
пезарију, била је исписана велика икона Светог Јована Крститеља, кога је дом Орловићев славио к |
укама, а на прса своја наслоњену, икону Светог Јована Крститеља; поред попа корачаше ђаче једно |
петога Спаситеља нашег!{S} Нека би Сила светога благослова Његова и Сила Часнога Крста, била са |
узор јунака молим и преклињем: тако ти Светога Јована, твога крсног имена, остани да крстимо ч |
се запали велика воштаница пред иконом Светога Јована Крститеља!{S} Молим те, ко ти је придвор |
били и свети и светли, док је дивни дах Светога Саве кроз њих дихао!“ настави кнез Градоје. „И |
сох и полагано спуштах, и онда чух како Светогорац рече да су настала последња времена, и да ће |
ју у трпезарију око некаквога Светомира Светогорца, који је у Вилиндару научно да чита књиге ст |
у опрости.{S} Друго те молим, помоли се Светој Тројици да нашем честитоме Господину Кнезу даруј |
и замоли и ти да се Свевишња Светиња у Светој Тројици смилује на молитву мене грешнога!{S} И е |
неза на Косову у онај час, у који он на светом крштењу прима српско име!{S} Пуштај ти нас друге |
на огњу живе спаљивали само зато, што у Светом Писму не видеше све оно, што саме владике хоће д |
р.{S} Знаш, војводо, да смо на Сабору о Светоме Ђурђу први његов позив одбили.{S} И знаш, војво |
сву братију у трпезарију око некаквога Светомира Светогорца, који је у Вилиндару научно да чит |
и славу Божју!{S} Ако у Бога доиста има светости, праведности и сажаљивости, онда не може бити |
ра, и зар нису српски јунаци, гинући за свету веру Хришћанску, крвљу својом посветили ту цркву |
ју кожу; али онда нема више јунаштва на свету!“</p> <p>„Ево, Јабучила, вере ми!“ повика Боривој |
ли смем?!...{S} И опет, ти си једина на свету коме бих смео да о томе што кажем.{S} Неколико пу |
ћу ја?{S} Ти знаш да ја не смем ни пред Свету Мајку Божју, а камо ли пред Господа Бога.{S} Чини |
, сјаја и среће <pb n="164" /> на овоме свету и о стварности и непроменљивости велике милости Б |
да у последњим својим часовима на овоме свету помишљаш: како је мало верних људи у народу, који |
боља господара од тебе нигде на беломе свету!“ Али он навали да му <pb n="157" /> кажем: „Ма ш |
ас их опет устављао те да он скупљеноме свету гласно довикује: „Ко је јунак нека бира себи коња |
се госпођа Мандалена кметовима и ономе свету што се око ње и њене свите згрнуо био и поче да и |
еса тога дана, и да смисли шта сутра да светује војводи да раде.{S} Око поноћи изишао је из шат |
ружа, у које се умештаху седам дебелих свећа од жутога воска.{S} На своду, који је испао мало |
мало светлости падало од једне воштане свеће, која је више главе младога војводе догоревала, т |
јницима донесу.</p> <p>Кад већ запалише свеће стари се кнез посади у једну велику столицу, држе |
ро некакве стародревне листине, час при свећи нешто сриче у њима, час опет <pb n="13" /> отаче |
, и нека донесе собом по велику воштану свећу, и све што му треба да чита молитве!</p> <p>И онд |
прси сјурим; и три пута ми поглед твога свеца следи крв у жилама и скамени срце у прсима.{S} И |
приђе смерно пред велику икону великога свеца; метаниса три пута и узе жуборити дугачку некакву |
ине шаљемо, да за њ и за његова лажнога свеца православне земље освајају.{S} И још нам поклисар |
с кришом погледа на мога деда, а час на свеца; час би устао, час би опет сео да пије.{S} Ноћу к |
сам себи говорећи; „бадава, нема већег свеца у свих седам небеса него што је мој светац, кум Б |
чини што <pb n="30" /> хоћеш, само моли свеца свога да скине са мене погледе своје!“ Ето што се |
ајте се!“ Што је најчудније у тој слици свеца Орловићеве куће било, јесте то: што, ма из кога к |
иконе.{S} Није нико могао да погледа у свеца а да се мало не препадне.{S} У сухој, каменитој п |
м зној са чела па се окрену и погледа у свеца.{S} И као да не могаше да поднесе светлост од све |
окренув се Ивану: „Не знам ја за друге свеце; али је нама наш светац свагда помагао.{S} Ето чу |
и да почнемо дан дворећи Господа Бога и Свеце његове.{S} Хајдмоте у цркву!“</p> <p>И одведе оба |
ји тропаре свецима, а час куне и људе и свеце. „Потеци, оче, потеци горе одмах, кнез те чека; и |
и да поп Каритон свако своје хрвање са свецем мора да одлежи по три дана, сав модар као да га |
м и што знам то је: да нико још на небу свецем постао није ко за живота овде на земљи јунак био |
еш ми ни издавати, него кад ме заклињеш Свецем мојим!..{S} Добро, војводо!{S} И нека да Бог да |
к је по нашим земљама било више јунака, свеци чешће и радије јављали међу људе, и да су већа и |
не може бити друкчије него да ће Бог и свеци Хришћански помоћи роду Хришћанском насупрот роду |
господом има пуно њих, који веле да су свеци и чудеса њихова просто само поповска прича.{S} Да |
аве и по мало меда.{S} Час поји тропаре свецима, а час куне и људе и свеце. „Потеци, оче, потец |
Молим те, гледај и помози нашим српским свецима, да умоле Господа Бога, нека не пада таква срам |
Млетачки цекин, да пали воштанице моме свецу докле год од цекина и један динар траје!“</p> <p> |
ући неће, а да се три пут не прекрсти и свецу не поклони!“</p> <p>Диже се млади властелин, смер |
ћи пут зевну, учини се попу да се већ и свецу досадило, па се окрете, даде благослов и пружи ру |
ће из ње да иступи, ваља да се окрене к свецу, прекрсти три пута и поклони му се.</p> <p>Пред с |
се прекрстиш три пута и поклониш нашем свецу, кад уђе у ову трпезарију?“</p> <p>„Право да ти к |
ећа десила.{S} Полаганим, и готово рећи свечаним, кораком свога коња упутио се беше к једином х |
ју његову?!“ прихвати Санџак-Бег некако свечаним гласом, у коме је дрхтао тих прекор староме, с |
подина Кнеза, глас који брујаше звонко, свечано а некако и тужно као велико звоно на Крушевачко |
емљи праштамо, добри наш војводо!“ рече свечано стари кнез Градоје дубоко ганут и сузе ронећи.< |
аритону, који и сам корачаше полагано и свечано, као да је главом Пећки Патријарах а не онај Ка |
следње цјелованије“, онда он полагано и свечано приђе први ка ковчегу у коме мртав војвода лежа |
p> <p>„Јесте ме чули, господо!“ рече им свечано, „ја сам вам дао заповест; дао сам вам и разлог |
> <pb n="187" /> <p>„Децо!“ прозбори он свечано. „Децо!{S} Она звезда тамо трепти над непобусан |
опева и да то што чујем није друго него свечано брујање оне свете погребне песме „Со свјатими у |
војвода тужно и невесело, и опет некако свечано окренув се властели својој. „Да похитамо брзим |
вунене тканине.{S} Не говорећи ни речи, свечаном мирноћом гледаху у два рањеника, једног старца |
а чекају да буду сведоци некакве велике свечаности.</p> <p>Цео дан су на Змајеву Вису бубњари у |
у слогу од топлих и нежних боја и мирне свечаности.</p> <p>Млади Орловић не могаше а да не ускл |
ша, скутоноша кнегињин приликом великих свечаности, живо повуче за <pb n="54" /> рукав, Ристиво |
као да не могаше да поднесе светлост од свечева погледа, наднесе десну руку над густе веђе свој |
они мишицом главу, као да се сакрије од свечевих погледа, па онда посрћући приђе к моме деду и |
ридворну црквицу, протопоп Недељко, два свештеника средњега доба и два млада ђакона.{S} Знате в |
ојурише за Ристивором.{S} Сви снуждени, сви натуштени и намргођени.{S} Свакоме се сињи хладан к |
вора, како, кад овај скиде свој калпак, сви мушкарци скидоше своје шубарице и сукнене капе, па |
ник; „зна се само да је било издајника; сви смо то и осећали и видели; али нико не могаше да пр |
калуђерима, овај свет није црн био?!{S} Сви смо ми и грешни и црни; само сте ви вазда свети и с |
Градојем уђе у крчму и сва властела.{S} Сви се ћутећки искупише око рањеника.</p> <p>„Тек ти бе |
о; али знадем одобрићеш што ћу рећи.{S} Сви сте ви ето под шлемовима и клобуцима.{S} Скините их |
доше коње, и појурише за Ристивором.{S} Сви снуждени, сви натуштени и намргођени.{S} Свакоме се |
оме кнезу, и онда и сва друга господа — сви смерно стојећки — узеше појати.{S} Зајеча она трпез |
сложно као права браћа!{S} А кад би га сви оставили, те би сам под шатором остајао, онда би те |
се разиђемо својим кнежевинама, или да сви, овако заједно пођемо у Крушевац да се тамо нађемо |
сузе. „Господо!“ рече кнез Градоје; „да сви заједно потражимо по шатору.{S} Не може бити да вој |
идите, шта је право да чинимо?!“ И онда сви у глас повикаше весело и радосно: „Да пођемо сви на |
стивора с десне стране поред мене, нека сви јунаци, који поред наших гробова буду <pb n="207" / |
двору с вама?!{S} И ако сте по годинама сви млађи од мене, не бојим се ја ни пити с вама, а кам |
упише око њега на убојним својим коњима сви кнезови и властела.{S} А кад се сви искупише, онда |
и пијанчити.{S} Ево ћемо данас и сутра сви заједно прегледати оружје и опрему у оне војске што |
и!{S} И што је најцрње, заборависте шта сви дугујемо у оваким данима нашем цару и отачаству!... |
запрегоше волове у кола и пођоше с њиве сви у гомили, као да је од један пут сунце зашло и ноћ |
лавно задобије!“</p> <p>Скочише на ноге сви присутни, дигоше пуне пехаре у вис, кликнуше весело |
ени, кад се само поменуше лажи, за које сви знамо да су лажи.{S} Скочисте, јер вам се чинило да |
ас све слушам и служим; а пазили сте ме сви, као да сам ваш род а не слуга!{S} Много сте ми пут |
у белегу.{S} Али како су срећом мало не сви људи кнеза Миросава и властелина Витомира били пола |
.{S} Све што од вас тражим то је: да се сви — и мушко и женско, и младо и старо — сваким јутром |
ада на моју главу!...{S} Право је да се сви на ме срдите, што изгубисте славну прилику да умнож |
прво Господин Кнез нас је позвао да се сви око њега искупимо најдаље до Видовдана; друго, стра |
ани, шта Грци, шта Угри?{S} Ама нека се сви искупе на Косово, колико их год има, па да видиш шт |
има сви кнезови и властела.{S} А кад се сви искупише, онда поче да им говори овако:</p> <p>„Чул |
залуд би нам свима била мука, кад би се сви с тобом сложили, да га присиљавамо да буде како ти |
" /> води к мени на Косово, не би ли се сви тамо искупили до у Недељу пред Видов Дан.{S} Поручи |
Остаде ти синоћ у твоме шатору, а ми се сви вратисмо опет мало нашим пехарима у трпезарију.{S} |
нике па с њима дођи на Косово кад ти се сви искупе; али нас, који смо ево већ овде, испраћај ти |
бих да ти заповедим да останеш, док се сви заједно за Косово не кренемо; али ми је зазор да за |
Хтео би да бегаш?{S} Је ли?{S} Ето сте сви такви!{S} Ја на какве је људе <pb n="47" /> спала д |
ека ти је лака земља српска!“ Постојаше сви ту гологлави, док се гроб не загрну и дрвена крстач |
Врапци се ућуташе.{S} Голубови слетеше сви у голубињак.{S} У даљини се опет чуо тутањ као од г |
оке мисли.{S} Око њега се опет искупише сви кнезови и властела, те сваки баци грудвицу земље у |
а све на добро буде!“</p> <p>И остадоше сви, да сврше крштење војводина сина.{S} И свршише га и |
м.{S} С војском Господина Кнеза отидоше сви Крушевљани трговци, мајстори, радници.{S} Наоружаше |
нариче без суза!...{S} Ено видиш, одоше сви у село.{S} Нико ти не оста на њиви, до оно неколико |
рашта, пољуби се с њима.</p> <p>Изиђоше сви весели и радосни из цркве, и застадоше мало у авлиј |
ећи.</p> <p>„Бог да га прости!“ викнуше сви онде присутни као из једног срца и из једног грла.< |
кнез Гојко чини ми се добар јунак?{S} И сви ови што иду за мном, и ако их је кнез Вукан онако п |
па скиде одмах свој сребрни шлем, те и сви други учинише тако, и осташе гологлави као да су у |
зе грунуше низ образе.</p> <p>Приђоше и сви други кнезови и властела редом, и исцеливаше свога |
вни кнеже!{S} Нека су нам добро дошли и сви твоји јунаци!{S} Нека би наше друговање на бојноме |
кнез Вукан, и нека остану сви игумани и сви други духовници.{S} Биће ти и сину боље знамење јун |
вешт.</p> <p>Видев да су већ сви коњи и сви клобуци окићени стари кнез викну:</p> <p>„Прекрстит |
ћи цркву код гроба војводина!“</p> <p>И сви подигоше руке у вис као да се заклињу.</p> <p>„Е са |
Како да ти није право!...{S} Еј, кад би сви они, који се уз пуне пехаре својим јунаштвом хвале, |
у славни свој двор и међу нас, који би сви радо за тебе изгинули, како и треба кад си нам госп |
а о томе поменуо ниси!{S} Ти знаш да ми сви тебе пазимо као да си сродник нашега дома.{S} Ти зн |
> <p>„Зар ми сви,“ рече кнез, — „зар ми сви имамо коње и клобуке цвећем окићене: једини Ристиво |
ућуте.{S} И ућуташе се.</p> <p>„Зар ми сви,“ рече кнез, — „зар ми сви имамо коње и клобуке цве |
кнез како се сеоске старешине, збијени сви заједно у једну гомилу, нешто лактовима гуркају, и |
да и кнезова, који изиђоше мало по мало сви из шатора Господина Кнеза, и по шапуту којим између |
амо сви; ако ће неко да бега, да бегамо сви!“</p> <p>„Да бегамо?!“ цикну старац, па подиже обе |
“ викну кнез Градоје нестрпљиво; „знамо сви да си му ти од раног детињства његова веран и добар |
ако ће неко да се враћа, да се враћамо сви; ако ће неко да бега, да бегамо сви!“</p> <p>„Да бе |
с повикаше весело и радосно: „Да пођемо сви на Косово!{S} Тамо да гинемо!{S} Тамо да покажемо д |
ати на крштењу војводина чеда, или ћемо сви братски и нераздвајани јездити ка Косову, а првенац |
Нема, кнеже, од тога ништа!{S} Или ћемо сви братски и нераздвајани стојати на крштењу војводина |
ривено погинулим и рањеницима, осећасмо сви да се победа нагиње к нама и надасмо се да ће нам ј |
м премишљању настави:</p> <p>„Испадосмо сви из цркве и пред цркву.{S} Кнез се три пута прекрсти |
за православни народ његов!“ Клекнусмо сви и помолисмо се у себи како је ко знао.{S} Изиђе вла |
алуђери хоће по мало и да измишљају, то сви знамо...“</p> <p>„Је си чуо, кнеже,“ пресече га поп |
унаштво жедни за Косовом, узалуд је што сви за њим жеднимо, узалуд је јер стићи нећемо, па ма с |
од нас не ће ништа теби пребацити, јер сви смо подједнако пред Господином Кнезом и пред Богом |
990_C3.5"> <head>V</head> <p>Кад се већ сви под липом искупише, узе реч кнез Градоје:</p> <p>„П |
боравила наша имена!“</p> <p>Кад се већ сви изредише на последњем <pb n="165" /> целивању, кнез |
се чинио невешт.</p> <p>Видев да су већ сви коњи и сви клобуци окићени стари кнез викну:</p> <p |
ећемо?!{S} Јес’, али војвода хоће да му сви кумујемо, и кнез Вукан хоће да смо му сви прикумци; |
и кумујемо, и кнез Вукан хоће да смо му сви прикумци; док ми празнисмо пехаре други ухватише Сл |
м од старина, кнез Вукан, и нека остану сви игумани и сви други духовници.{S} Биће ти и сину бо |
а узе сам себе да теши. „Него опет нису сви такви.{S} Хвала Богу, и међу млађима има добрих јун |
а!{S} Ово је страшно и ужасно!“</p> <p>„Сви смо се ми подједнако о Господина Кнеза огрешили!“ р |
, само су заборавили да утврде ко у име свију да говори.{S} Виде кнез то њихово гуркање, и као |
ним концем везе по једном комаду румене свиле, чврсто затегнуте у шимшировим оквирима.{S} Везла |
биће робља да се везује, и биће руха, и свиле и аксамита, и сребра и дробна бисера да се кућама |
латним токама са себе, засука рукаве од свилене кошуље, па викну попу:</p> <p>„Ходи, попе, да м |
</p> <p>Млади властелин извади из једне свилене, лепо извезене, торбице по велико писмо и преда |
за Кнежевом трпезом, па онда зашушташе свилене завесе на шатору; нечија их рука силно размакну |
де.{S} Ристивор приклони заставу те јој свилене кићанке целиваху плашт и шлем војводин.{S} Само |
ливадама пала танка маглица као велики свилени вео обојен бледом <pb n="185" /> љубичицом.{S} |
м оделу једне калуђерице и са дугачким, свиленим плаштем једне игуманије.{S} Левом руком бројил |
ом иглом од биљура, још неколико потеза свиленим концем, још неколико завежљаја на наличју од в |
на једну икону испред себе, час хитлено свиленим концем везе по једном комаду румене свиле, чвр |
о да му туга грло стезаше.{S} Од тешких свилених завеса на улазницама у шатор не могах разабрат |
ног у ките и кићанке и узице од црвеног свиленог конца, и прође полаганим и таласастим кроком п |
рога кнеза. „Нађосмо је о врату а испод свиленог напрсника у тога младога јунака до тебе.{S} Ка |
о!“</p> <p>Па онда Санџак-Бег извади из свиленог паса свога белу и као паучина танку свилу зави |
ша мало оштрије и јасно чу тихо шуштање свиленога скута и полагани ход некога, који ношаше обућ |
црвене чохе богато златом извезене, са свиленом чалмом на глави и нојевим перјем на чалми.{S} |
кром својим и њиховом китњастом четом и свиленом заставом.</p> <p>Дуго остадоше тако гледајући |
ис носећи у канџама румено чедо у белом свиленом повоју.{S} Јест, не гађа само, него ју је већ |
е на своме Лабуду, а под својом црвеном свиленом заставом, коју Ристивор развио беше изнад њега |
о?!{S} Видите ли како је се наместио на свиленоме своме платну војводскоме?{S} Видите ли како ј |
мало дахне.{S} Па онда извади из недара свилену једну кесу с новцима и пружи је кнегињи. |</p> |
храброшћу и новим поносом.{S} Он разви свилену заставу Орловића, и кад стари кнез силно раздра |
а и загрејао захладнела срца.{S} Велику свилену заставу Орловића побио у читаву умку од пољског |
ног паса свога белу и као паучина танку свилу завијену једну као колајну о златном ланцу.{S} На |
а лево, па ма то било и у саму смрт.{S} Свима је нама наше отачаство и наше име подједнако мило |
ојаког цвећа из перивоја, па им рече да свима војницима, који с кнезом на Косово полазе, додаду |
овим њеним црним данима.{S} Хвала вама свима на верности и љубави вашој.{S} И док се ова војна |
а!{S} Властелин Витомир ми је пред вама свима нанео срамоту, која се само мојом ил’ његовом крв |
већ запитао, право је да и њему и вама свима по истини кажем што сам сетан и невесео.{S} Како |
а свима као отац; ова српска земља нама свима је као рођена мати.{S} Ето сад видите, шта је пра |
е дужни један другом а шта обојица нама свима.{S} Одлазите сад!“</p> <p>И војвода махну руком п |
господару да заборавља, колико је нама свима драгоцена глава његова!“</p> <p>Ту сад госпођа Ма |
кина.{S} Бог нека и теби, и њој, и нама свима милостив буде!{S} А сад, пођи и остави ме саму!“< |
оди, помози војсци његовој, помози нама свима да здраво и честито нашем Господину Кнезу на Косо |
динама?!{S} Господин је Кнез Лазар нама свима као отац; ова српска земља нама свима је као рође |
једно са мном признати, да си међу нама свима ти једини који си достојан те части!“</p> <p>Слож |
снога Крста, била са сваким од нас и са свима нама који излазимо да се боримо за Крст Часни и в |
хвалимо!“</p> <p>„Пун’те, децо, пехаре свима!“ викну игуман Пајсије слугама. „Дајте, господо, |
<p>„Духовницима, кнезовима, властели и свима војницима моје војске!{S} Огреших се тешко о све |
и до у Недељу пред Видов Дан.{S} Поручи свима да их молим и преклињем да потруде своје господст |
Агарјане, да се више не дижу.{S} Поручи свима да их молим и преклињем, да у што већем броју сло |
знадем да вам кажем.{S} А сад нека нам свима Бог на помоћи буде!“</p> <p>„Хвала ти, јуначе!{S} |
Узалуд ти сва мука.{S} И узалуд би нам свима била мука, кад би се сви с тобом сложили, да га п |
мо их зором чути?!“</p> <p>Потражише по свима кутовима шатора; отворише и ону велику скрињу, пр |
прекиде наставив своје причање:</p> <p>„Свима је тешко било, никоме теже до самом Господару Срб |
га ко хтеде да пије; момчадија узеде уз свирале окретати колом; зрели људи стадоше око мене да |
анког извијања и зуцања оних лакокрилих свираца!</p> <p>Узе будан мислити о војни на коју цар Л |
сватови искупљају, и да се чека само на свирце па да се живо коло поведе.</p> <p>Знало се да по |
ћа, на пољани на којој се ова господска свита савила око војводе.</p> <p>На послетку војвода, б |
си према њему.{S} У бледој светлости од свитања лепо се могаху видети и коњи и гомиле људи у ст |
Али јава би му, под бледом светлошћу од свитања, показала само — мртвог војводу Радича с малим |
вима и ономе свету што се око ње и њене свите згрнуо био и поче да им говори:</p> <p>„Хвала вам |
ам шта је, али се од шаторова војводине свите чује вика, и неко на глас запомаже!“ рече Ристиво |
га у вис па га бацио као врећу памучне свите на спод; у четвртом изви мач из руке Витомирове, |
аја!“ привикаше неколико од властеле из свите војводине.</p> <p>„Издаја!{S} И никако друкчије н |
ог имена твога!“ привика по више њих из свите војводине у очевидно силном узбуђењу.</p> <p>„А и |
јвода подигнув главу у вис и окренув се свити својој; „нека нам се војска ноћас одмори; одморит |
е степенице која води на први кат, рече свити својој да сваки може ићи или у своје конати, или |
p>Госпођа Мандалена погледаше по својој свити од дворских девојака.{S} У влажном јој оку засја |
о дође први на јутрење.{S} Бејах и ја у свити његовој.{S} Тек што исцелива иконе пред олтарем и |
p> <p>Ту га сад прекиде гласно јецање у свити војводиној.{S} Неко од господе грцаше од плача.{S |
га је стид да гледа у јунака, који се у свити царевој борио на Косову.{S} Ћуташе за дуго као да |
рској стражи његовој, бивао сам често у свити његовој и на стражи пред царским шатором његовим! |
мрак ухватио кад војвода Радич стиже са свитом својом пред малену крчму код Цареве Громаде. </p |
за Лазара, појахао коња и праћен својом свитом одјездио пут Косова.{S} Оста на двору главни дво |
ли у залуд!</p> <p>Кад је већ почело да свиће, стари кнез продрма Ристивора и Боривоја: „Устајт |
<pb n="79" /> и у загрљају удави.{S} Са свих страна пружаху војницима бардаке и чутуре с вином, |
ока бише три Србина опкољена Турцима са свих страна,</p> <p>„Предајте се, људи!{S} Видимо, јест |
“</p> <p>Диже се граја од одобравања са свих страна, али је надјача јека од горкога смеха кнеза |
“ привикаше одважно многи од господе са свих страна око кнеза Градоја.{S} Старац се само окрета |
ножем.{S} Обојица видеше јасно како са свих страна жетеоци и жетелице потрчаше к оном храсту, |
кнегиња и госпођа од Орлова Града, и од свих наших баштина, и од свега нашег народа на тим башт |
да није мученик овога света?!{S} Али од свих мука, на које те живог метасмо, чини ми се, најстр |
вати кнез Вукан. „Али, кнеже, ти сам од свих нас овде најбоље знаш, колико је ова наша земља па |
двор кнежев гомиле сељака и сељанака из свих села и заселака жупе од Орлова Града.{S} И старо и |
ројанице, не би за све њих било места у свих седморих небесих!{S} Онда би и наш поп Каритон све |
и говорећи; „бадава, нема већег свеца у свих седам небеса него што је мој светац, кум Божји, Св |
но брујање оне свете погребне песме „Со свјатими упокој!“ Него куд ја одох?!{S} Опростите ми; з |
из ње.{S} Сетан и невесео остао је и за сво време док се вечерало.{S} Мало је улазио у разговор |
{S} Оштрим погледом прелете кнез сваког свог војника, и онда, рекав нешто војводи који само кли |
орак је стари кнез прегледао сам сваког свог војника, загледао у оштрицу свакога мача, и прстом |
</p> <p>„Такав ти је он свагда од самог свог детињства био!“ упаде кнез Градоје Гојку у реч. „П |
И старац се пружи по своме плашту поред свог унука, и склопи очи.{S} Осећаше умор у костима и н |
дноме од вас да свој клобук закити, док свог коња најпре не закити цвећем...{S} На бојноме пољу |
а земља требају данас сваки мач свакога свога сина!“</p> <p>Диже се граја од одобравања са свих |
кну оштро, да се ставе у збијен ред, да свога вођа дочекају како треба.</p> <pb n="63" /> <p>Зг |
лободно и право к Ристивору, извади иза свога паса киту мирисног босиљка па је пружи младоме ви |
ше Хришћанске земље, и да се нађете уза свога цара у часу у коме је славно погинути.{S} Имао си |
зити и чувати сина мога а јединог унука свога; али се бојим да своју главу чувати неће!{S} Кад |
{S} Ристивор је стојао смерно иза стола свога господара, и, час руком, час мигом, наређивао мла |
својим покретима подсећао је, кажу, на свога покојнога витешког оца.{S} Према своме деду имао |
а се старац мало пригну са високог коња свога и пружи десницу Мандалени, која му је смерно пољу |
ад се једна слуга буни против господара свога!“ рече он; па онда настави срдито: „Јес чуо ти... |
д их она затвори.{S} Кнегиња се диже са свога седишта, па у своме беломе руху а према растопљен |
онда Санџак-Бег извади из свиленог паса свога белу и као паучина танку свилу завијену једну као |
хтела!.....{S} Мученик си био за живота свога — јер ко може да носи круну оваквог <pb n="188" / |
то <pb n="30" /> хоћеш, само моли свеца свога да скине са мене погледе своје!“ Ето што се мој д |
гав одолети <pb n="153" /> жалости срца свога, сам себи смрт задао?!{S} Видите ли како је се на |
да весело ржући дојезди сам, без јахача свога, да се стави у равну врсту с кнежевим Лабудом.{S} |
љали.{S} Лабуд стојаше као укопан поред свога господара, који у тешким ранама лежаше на крвавој |
де Јабучила па са заставом изиђе испред свога господара и пође напред.{S} Кнез се крену с млади |
у здравље духовника који се не деле од свога Господина Кнеза и од свога рода кад ваља гинути|“ |
е не деле од свога Господина Кнеза и од свога рода кад ваља гинути|“</p> <p>И сва дружина, силн |
једном руком њену руку а другом узду од свога коња:</p> <p>„Синко, додај ми твој клобук!“</p> < |
кну мач из корица, па се окрете, да код свога стола дочека Миросава.</p> <pb n="91" /> <p>„Стан |
>„Кнеже, може Гојко и не послушати мене свога војводу, а тебе, који си с Господином Кнезом Лаза |
<p>„Куда полазимо?“ понови кнез питање свога унука. „Мој синко, ми полазимо куда нас образ јун |
оји ће издајом својом да спрече спасење свога отачаства!“</p> <p>„А!“ зајеча опет кнез Градоје. |
каном ето остани па сврши свето крштење свога сина!“</p> <p>„Шта велиш?!“ продера се и намргоди |
“, — па погледа у вис као да тражи лице свога побратима — „ето видиш сад, што ја теби говорах: |
Душан не би постао цар, нити би границе свога царства размакао, кад би му сва мисао била сведен |
кнезови и властела редом, и исцеливаше свога мртвог војводу.{S} Ниједно око није остало без су |
е уклони, он се не мицаше, нити скидаше свога погледа са ње.{S} По румени, која му се расу не с |
иховим вратима?“ прекораваше стари кнез свога војводу пошав с њиме у поље.{S} И узе вртети глав |
pb n="54" /> рукав, Ристивор се трже из свога слаткога заноса.</p> <p>„Ил’ си оглухнуо или обол |
ме, да буду издајници свога отачаства и свога Господара!“</p> <p>„Страшну истину говориш, кнеже |
су издајници свога цара, своје браће и свога отачаства!{S} Проклет да је Вук Бранковић!“ викну |
ца постидети!“</p> <p>Старац сад пољуби свога унука у оба <pb n="22" /> образа, и шапутну му на |
еди, јер има међу вама који би по слави свога имена и по крепости свога срца боље од мене могли |
рос избезумили, те не слушате заповести свога старијега?“</p> <p>„Не можемо ми тебе, на догледу |
дивно пева!“ рече Боривоје у невиности свога срца.</p> <p>„Како?!“ запита старац силно изненађ |
и би по слави свога имена и по крепости свога срца боље од мене могли да војском овом заповедај |
ледовао дворанки Босиљки, и не подижући свога погледа према њену лицу, и не видећи како га она |
, ни Вука на десноме, да буду издајници свога отачаства и свога Господара!“</p> <p>„Страшну ист |
немио.</p> <p>„Проклети да су издајници свога цара, своје браће и свога отачаства!{S} Проклет д |
ше Боривој својој матери, пришав к руци свога деда. „Каква ти је то књига, дедо, у руци!“</p> < |
оже ти требати на Косову!“</p> <p>„Јаши свога коња!“ заповедаше му кнез. „Нај, носи заставу!{S} |
да, стане пред оним гробовима, и у знак свога поштовања положи ма било по један шљунак на њих!{ |
ком својом водио је снаху своју а левом свога унука.{S} Иза њих изиђоше све дворанке и дворани |
аганим, и готово рећи свечаним, кораком свога коња упутио се беше к једином храсту на ивици од |
сребрнокорастих топола, што се трепером свога лишћа нешто тајанствено разговараху са жубором Го |
одитеља, да се греше о своју дружину, о свога војводу, о Господина Кнеза на Косову, и о српску |
ри би кнез уз пут овда и онда помиловао свога Лабуда, потапкао га по гриви и по врату, и прогов |
кнез <pb n="66" /> на ухо шану, узјахао свога коња Јабучила и одјездио натраг у двор.</p> <p>Оп |
атора.</p> <p>„Твој слуга није постидео свога господара!“ рече Санџак-Бег. „жив се предавао ниј |
е могоше разабрати.{S} Лабуд је разумео свога господара, јер подиже главу високо према турском |
оје, кад је пре педесет година наследио свога оца, подигао је две високе осмоугле куле, везао и |
управљању коњима.{S} Ристивор је пратио свога господара и дворио га на тој смотри, која је трај |
ледено изгледаше!</p> <p>Отиде у конат свога сина.{S} Погледа празну постељу његову, празни ст |
рцима, који га погубише, да освете смрт свога цара, па му онда тело предадоше калуђерима Грачан |
рба у крв обливених.</p> <p>На заповест свога вођа ова се трећа чета растави у три четице у сва |
за, као да захвалан хоће да целива скут свога господара.</p> <p>„Право ти је?...{S} Како да ти |
n="206" /> питаше кнез, па се загледа у свога унука, који се сав тресаше од плача.</p> <p>„Изда |
тави се.{S} Замишљено и тужно погледа у свога старог седог слугу Некудима.{S} Подуго га гледаше |
овда и онда некако замишљено погледао у свога господара, и фркнуо би узастопце по неколико пута |
дима.{S} Кнез Вукан, који по господству свога племена и бејаше најугледнији, узе реч:</p> <p>„Н |
мени мој покојни отац причао о јунаштву свога и нашега старога господара!{S} Вика од јунака, то |
обри час!“ рече старац чим угледа слугу свога. „Дед казуј колико их је се прихватило руком за з |
а часа јуначки држала, кад виде челенку свога мужа на клобуку свога свекра, не могаше више уздр |
лужиш, ево носи у своме клобуку челенку свога деда!{S} А ја ћу дотле носити челенку коју је тво |
кад виде челенку свога мужа на клобуку свога свекра, не могаше више уздржати својих суза.{S} И |
е.{S} Мало за тим узе оба писма из руку свога унука, сави их полагано, готово побожно, метну их |
е к себи златом обложене вођице, окрену свога убојног коња к Југу, ободе га острицама, те Лабуд |
</p> <p>„И доиста дивно збориш у заносу свога свагда јуначкога срца!“ прихвати кнез Вукан. „Али |
к мајци својој.{S} Ристиворе, да пратиш свога <pb n="193" /> младог господара, и да га чуваш, и |
ам дебелих свећа од жутога воска.{S} На своду, који је испао мало напред над огњиштем, да не да |
оворовој, и подели га на три комада.{S} Свој комад подели са својим коњем.{S} Хранећи Лабуда ша |
децо!{S} Не дам ја ни једноме од вас да свој клобук закити, док свог коња најпре не закити цвећ |
сенице изабрали перивој Орлова Града за свој рај земаљски, и што је <pb n="4" /> изгледало да с |
адоје. „Не дам ја теби, војводо, да уза свој грех узимаш на своју душу и мој.{S} Ми смо, истина |
вама!“</p> <p>И тако је кнез Градоје на свој начин решио једно незгодно питање.</p> <milestone |
ви жене!“ рече старац седајући опет на свој сто; „сузе лијете кад сте несрећне, сузе лијете ка |
/p> <p>„Од мене Кнеза Лазара, Господина свој српској земљи, теби војводо Радичу, љубимо поздрав |
дине од двора, врапци су држали некакав свој сабор.{S} Били су се нешто силно узбунили и ужурба |
да чита молитве!</p> <p>И онда уђе под свој зелени шатор.</p> </div> <div type="chapter" xml:i |
осмо!“</p> <p>Па се онда опет врати под свој шатор, и леже по ново на поњаву.{S} Али не могаше |
та, који неће оставити Хришћански народ свој да пропадне, и с уздањем у јунаштво наше храбре Ср |
му се смерно.{S} А тада и војвода скиде свој калпак, загрли старца, пољуби га у један па у друг |
једну кожну скрињицу.</p> <p>Кнез скиде свој клобук, изви из њега своју сребрну челенку, па онд |
упи око Ристивора, како, кад овај скиде свој калпак, сви мушкарци скидоше своје шубарице и сукн |
Старом се кнезу срце стеже.{S} Он скиде свој клобук, приђе корак два ближе, спусти се на колена |
м, чувши за јунаштво њихово, објавио је свој турској војсци заповест: да сваки војник, био он Ј |
реба!{S} Пусти ти њега нека он разапиње свој шатор где му је воља.{S} И само дај ти њега овамо |
овде три дана.{S} Чини се и моме деду и свој чељади да нека тешка брига лежи страноме витезу на |
ута, и још срећнијега повратка у славни свој двор и међу нас, који би сви радо за тебе изгинули |
о је кукавица, не ће или не сме да носи свој крст, који му је Бог на рамена положио; разумем до |
те га обрани по мишици.{S} Кнез дохвати свој буздован па њиме растера Турке око себе.</p> <pb n |
S} Што нас тако остави?{S} Што прекрати свој млађани живот, кал си могао часно да га проводиш у |
head> <p>Кнез Градоје не хте премештати свој шатор са места, где га је већ био разапео на оној |
Господина Кнеза; немојте у блато бацати свој глас, који је од старина славан био!{S} Ето вам оп |
и мало као увређен. „Ниси хтео оставити свој кисели оцат, па да се у писму Господина Кнеза напо |
исправљати рукаве од антерије, намести свој црвени пас да стоји како треба, и справљаше се за |
p>И онда се диже, прекрсти се и намести свој калпак.{S} Лице му се чисто разведрило, као да му |
S} Онај који остане жив имаће да укрсти свој мач онда с мојим.{S} Или ћемо сва тројица изићи из |
Ристивор, гологлав, носећи у левој руци свој клобук а десном придржавајући велику, али још нера |
ашћен војвода Радич, скиде сребрни шлем свој, прекрсти се побожно, и чисто се сав стресе при по |
јводскоме?{S} Видите ли како је положио свој војводски шлем поред своје главе; видите ли како ј |
причаше како се по Крушевцу зуца да по свој прилици неће ни доћи до битке, него ће цар Агарјан |
/p> <p>Скочи стари кнез, одгурну љутито свој сто, збаци скрлатну доламу са златним токама са се |
сину, па, кад га старац пусти, узе га у свој загрљај, пољуби га и рече:</p> <p>„Сине мој, нека |
а кроз одушевљени и љубави пуни народ у свој двор проћи.</p> <milestone unit="subSection" /> <p |
руку и једнога и другога па их поведе у свој шатор, гунђајући: „Да не знам православне и племен |
што исцелива иконе пред олтарем и уђе у свој сто а допаде задуван и блед, као без душе, најпре |
ку окићену драгим камењем и утврди је у свој калпак.</p> <p>Раздрага се малена војска кнежева п |
моме деду; вели путује из Свете Горе у свој завичај у Хрвате.{S} Дед га мој гости овде три дан |
е стари кнез тихим гласом и гледајући у свој пехар, као да се с њиме разговара.</p> <p>„Је ли, |
з, одмах по свршеном крштењу, повукао у свој шатор и да је тамо сам седео и вино пио.{S} По још |
понови игуман Пајсеј, уздигнув у висину свој глас, пола као срдећи се а пола као молећи им се. |
и сад дихаше мирно као да притајује дах свој, да би и сам нешто боље ослушкивао; али некаква оп |
ј гомили око њега сваки притајиваше дах свој само да боље чује.{S} Војвода беше блед, и од часа |
ваља!“ прихвати војвода па скиде одмах свој сребрни шлем, те и сви други учинише тако, и осташ |
лањајући им се и ширећи пред њима крила своја — преклињаху да ни по што голубињак не остављају! |
а ко је невера!“ И онда ободе коња и са своја два побратима одјезди некуда у ноћ.“</p> <p>Ту се |
аној одежди носећи на рукама, а на прса своја наслоњену, икону Светог Јована Крститеља; поред п |
их двојица, које Господин Кнез пази као своја два крила, грозно завадили, како мало што се у са |
, а кукавице у мрачни шипраг да подмећу своја јаја у туђа гнезда!{S} Полети, кукавицо, у своје |
сподин Кнез и где је?“ понављаше старац своја питања.</p> <p>„Добро је, хвала Богу, Господин Кн |
p>„Проклети да су издајници свога цара, своје браће и свога отачаства!{S} Проклет да је Вук Бра |
старом орлу од Орлова Града невоља, да своје мисли савија и завија свакојако!{S} И ако је млад |
езом на Косово полазе, додаду цвећа, да своје клобуке оките.{S} Беше милина погледати како лепе |
их жртава, па траже светитељска кола за своје главе!“</p> <p>„Стој, властелине!{S} Устави се!“ |
о му војници његови притврђују цвеће за своје клобуке, па им онда викну:</p> <p>„Стан’те мало, |
укчије него као ђаче — изви из загрљаја своје матере па полете старцу на прса, загрли га живо и |
у Василију и испричах му како је спасла своје чедо од орлушине, <pb n="28" /> а ти и поп Карито |
у војске која му следоваше.{S} Али, на своје велико чудо, не могаше више чути никакав топот у |
ресан чудном неком језом очи отвори, на своје чудо види да је се ходник осветлио неком тихом а |
радоје сави главу к левом рамену, да на своје лево ухо, на које могаше боље чути, ослушкује топ |
, викну заповедничким гасом: „Натраг на своје место!“ а Витомиру: „Седај доле у тај сто!“</p> < |
еном богатим простиркама, претискаше на своје груди младо своје чедо и горко плакаше и јецаше.< |
зе да говори:</p> <p>„Немојте седати на своје столове!{S} Молим <pb n="106" /> вас да похитамо |
је, шкргућући зубима, врати се и сам на своје место па одатле, не седајући, узе да говори:</p> |
е упираше у старога кнеза. „Да ме он на своје руке не прихвати, не бих вам ја сад ово оволико п |
помињаше поименце војводи, који опет са своје стране дочекиваше сваког војника поздравом: „Здра |
док га сам рањеник не прекиде наставив своје причање:</p> <p>„Свима је тешко било, никоме теже |
ији?!“ викну горко кнез Вукан, саставив своје чупаве веђе као свагда кад се разгневи.</p> <p>„Н |
го ће издахнути,“ настављаше Санџак-Бег своје причање, „замолио је моје људе: „Тако вам јуначке |
оривоју, који још једнако стајаше поред своје матере држећи једном руком њену руку а другом узд |
ко је положио свој војводски шлем поред своје главе; видите ли како је воштаницу углавио у земљ |
лати ни дете Боривоја.{S} Пошљи кога од своје властеле, нека доведе што више добро опремљених в |
дину кнезу Градоју, који ми ево даде од своје слатке малвасије, те ми оживе срце које већ беше |
још, кад је малено дете био, слушао од своје дадиље, како, кад год прави јунак погине, Бог нар |
з Лазар писао Марку и нудио му да му од своје драге воље пред српском господом уступи престо ср |
“ настави војвода узбуђен, па метну обе своје руке на рамена кнезу Градоју; „ето могао бих да т |
ри кнез, и наднесе десну руку над обрве своје, да као пооштри очи да боље виде.</p> <p>„Ено је! |
в задрхта и побледе.{S} Напрегнувши све своје силе подиже се живо, те грчевито дохвати Бега за |
ли свеца свога да скине са мене погледе своје!“ Ето што се мој дед заветова да нико и никад у о |
акве дубоке мисли, не скидајући погледе своје са красног лица личнога и господственога Санџак-Б |
рније и како отвори очи, и како погледе своје заустављаше на свакоме од присутних Турака, као д |
лин Витомир дигли један на другога људе своје, те се између њих сад бије љути бој.{S} Кажу има |
вима да их молим и преклињем да потруде своје господство још овај пут, када ћемо са Божјом помо |
леда, наднесе десну руку над густе веђе своје, па се пови мало унапред као да боље види и сигур |
лађује своју узбуђеност, и да сухе сузе своје гута.{S} Најпосле — а после подуже почивке — рећи |
јих гладни орлићи пружају голишаве шије своје.{S} По средини слике пукла, докле око допире, њив |
велика властела, протурујете за владике своје синова и синовце, који су младост своју сагорели |
окрете коња, да још једном поред војске своје а к десноме крилу прође, кад се од један пут окре |
ина је да има и калуђера који сами пале своје манастире: истина је да имамо два пута више попов |
ње и шибље, прегази поток, окрену копље своје наопако, да сељани, чим га угледају, узму нагађат |
ада те ја молим, опрости им и ти, у име своје и у име све господе и дружине наше!“</p> <p>Војво |
<pb n="3" /> век ударао на те грађевине своје неизгладљиве печате.{S} Сам кнез Градоје, кад је |
ло више поднапије, узме да прича хрвање своје са Светим Јованом у трпезарији.{S} Војводин власт |
акве дубоке мисли, или да пушта памтење своје да лута по Косову хватајући зраке док је још свет |
ху голубицама својим некакве зле слутње своје, као да их — онако клањајући им се и ширећи пред |
и сав уздрхтао. „Господо, пуните пехаре своје па их подигнимо у славу наше честите браће српске |
дам ја вама да сами још грђе срамотите своје родитеље а моје покојне пријатеље!{S} Какви су ју |
ије ни тако мудар, јер свагда носи срце своје на длану своме; а није ни тако велики господин, ј |
е — преко мога знања — коме другом срце своје дала!...{S} Она је красна и честита девојка; обој |
узалуд по правцу руке његове напрезаше своје старачке очи да продре што дубље у сиву даљину!</ |
ерни слуга, па у два три скока истераше своје коње у лево од старога кнеза.</p> <pb n="176" /> |
„Славо моја!“ Ово двоје младих пустише своје погледе, да се сусретну и загреју под јаким зраци |
скиде свој калпак, сви мушкарци скидоше своје шубарице и сукнене капе, па гологлави слушаху што |
и, Витомире?!“</p> <p>Протурише се кроз своје војнике и један и други; оба натмурена и срдита; |
д господе.</p> <p>Стари Градоје састави своје густе веђе, па се мало замисли.{S} Учини му се да |
ћ настају последња времена, чувај сваки своје огњиште ако га имаш!“</p> <p>„А што му не разби б |
синко?{S} Зар певају?!“</p> <p>Саставни своје густе веђе, невесело окреташе најпре једно па дру |
е, „ево ти моје заповести: иди и одмори своје старе кости, и немој долазити у мој шатор докле г |
, још онако млечно бела, да л’ још носи своје русе косе по вилински просто расплетене, да л’ јо |
де.{S} Опра поп руке, уми лице, дохвати своје разбарушене косе те их сави <pb n="35" /> у перчи |
дође у двор на вечеру, чим само смести своје људе, и увери се да има за њих доста бела хлеба и |
ко нећеш опростити Ристивору из милости своје према мени, опрости му за љубав Јабучилу!“</p> <p |
, потпуно оружани и опремљени, вадајући своје коње, удараху навалице на те гомилице, па их расп |
читавим, или ћете га опевати оплакујући своје кости изломљене!{S} Ето то вам је!{S} Јесте да је |
аритон, па мало преврну закрвављене очи своје, — „и ако смо другови од детињства, и ако смо у м |
прави се у сву своју висину, и упре очи своје, из којих ватра севаше, у младога дечка, кога је |
ној моћи да својим погледом и полагањем своје руке лечи болне и невољне.{S} Шапутом додаваше ка |
ом нам је добро пошло било!“ настави он своје причање. „Наша војска одби први, па други, па и т |
продала властелинци, да те подметне као своје дете!“</p> <p>„Ао,.... славу ти...!“ рикну као бе |
итеља, кога је дом Орловићев славио као своје крсно име.</p> <p>Причало се много шта о чудотвор |
Господ Исус Христос на небу примио као своје, увео у царство Божје, и наместио нас у ономе кра |
ога дома!“</p> <p>„Ти си ево сам окаљао своје име ноћас!“ рече војвода. „Није мени жао твога им |
иркама, претискаше на своје груди младо своје чедо и горко плакаше и јецаше.</p> </div> </div> |
на Госпођо наша!{S} Што пушташ то младо своје Господско јединче, да излази на крваво поље?!“</p |
орлушину, те спасла живо и здраво чедо своје, које јој је грабљива и гладна птичурина зграбила |
S} Не може бити да војвода није оставио своје последње заповести!{S} Не рече ли он сам синоћ, д |
то цела истина, и да поп Каритон свако своје хрвање са свецем мора да одлежи по три дана, сав |
онда световах и мољах и преклињах, како своје синове и браћу своју, да се одмах на војну спрема |
о неке дворкиње причају да је она преко своје воље доведена и привенчана за Милана Градојева си |
ки кнез и сваки властелин стави на чело своје чете, да је полаганим кораком проведе гологлаву п |
воштаницу углавио у земљу а управ чело своје главе, да му душа види пут неба!{S} Видите ли да |
одговори тихо рањеник. „Позлеђујем само своје ране, а отворићу ране у срцу вашем!“</p> <p>„Казу |
, кад ето ни на војни нећемо да слушамо своје старешине, него тражимо да се војвода с војском д |
дедо, за који часак овде, да поодморимо своје коње, и да послушамо како моба дивно пева!“ рече |
заставом у левој руци, призиваше гласно своје људе те сваког помињаше поименце војводи, који оп |
к платнима од шатора, и пригну мало ухо своје, да боље чује шта то под шатором стари кнез гласн |
а у туђа гнезда!{S} Полети, кукавицо, у своје јато!“</p> <p>„Па стани мало, господару, молим те |
ала вам, децо моја!..{S} Идите ви сад у своје колибе и одморите се!“</p> <p>„Вере ми, господару |
и на меким својим перјанама не однесе у своје чудесно царство.</p> <p>Не мичући се слушаше Иван |
че свити својој да сваки може ићи или у своје конати, или у трпезарију или у перивој, али да је |
даде га кнезу.</p> <p>Прихватив писмо у своје руке стари се кнез окрете Ристивору:{S} Синко вод |
аш војвода, заповедам: одлазите одмах у своје собе у овоме двору, па ће сутра порота од властел |
чи?“</p> <p>„Тек ја дођох из двора међу своје људе, а кнежеви нас људи нападоше!“ причаше Витом |
да беше положио на земљу а сасвим близу своје главе, нађоше под њим листину, исписану руком вој |
вркућу, и како голубови могу да уживају своје лепршање у сунчаном зраку.{S} Чудила се како да о |
ом у очи да погледа — прође кроз гомилу своје властеле, и отиде право к своме шатору не рекав в |
часове милине које је као дете на крилу своје добре мајке проводио на тераси од двора, на којој |
к, а кнезове и властелу позва да појашу своје коње и да дођу под један велики брест, који се ви |
ед на том крилу!“ настављаше приповедач своје казивање. „Тек Кнез Лазар — сад већ на трећем коњ |
и челенку коју је твој отац, а мој син, својим јунаштвом на Плочнику заслужио, и коју ми је Гос |
очив са поњаве на којој је лежао био, а својим узвиком разбудив и Боривоја, који, како дође с в |
иком подсећао је живо на своју матер; а својим вижљавим растом и својим покретима подсећао је, |
као!{S} Не би рекао ни речи, него би га својим рукама дохватио, из седла издигао, па њиме тресн |
се не хтеде <pb n="174" /> осврнути, да својим очима видни колико их је.</p> <p>Па онда га осво |
Мандалене, о њеној чудотворној моћи да својим погледом и полагањем своје руке лечи болне и нев |
е скочио с коња, па корачаше у стопу за својим дедом — изведе га пред војводу и рече:</p> <p>„Е |
седла, саставио калпак с густим веђама својим, седи му се брци изгубили у седој бради, а ова с |
ожно целива крст, и како покропи сузама својим.“</p> <p>И опет рањеник ућута.{S} Беше се узбуди |
д га је као малено дете носио на рукама својим.{S} Напунише му се очи сузама, па с дубоким узда |
ужи по своме плашту, обори седло рукама својим и на мах заспа.{S} А кнез Градоје седе с Ристиво |
ли помрло од рана и болештина по кућама својим.{S} А ово сад што је остало, то није имало срца |
сплахиреним гугутањем гукаху голубицама својим некакве зле слутње своје, као да их — онако клањ |
еле срећан пут староме кнезу и рођацима својим, који с њиме на Косово полажаху.</p> <p>И људи и |
да је прочита.{S} Он је примаче к очима својим, па је онда полагано одмицаше од себе, погледају |
мало напред као да крупним црним очима својим вреба <pb n="24" /> некога, пружио леву руку пре |
лухо доба!{S} Ето, мало час видех очима својим авет игуманије!“ рече Иван сав блед и уздрхтан.< |
јући преда се, и ниско погнут као да на својим плећима носи цео Змајев Вис.{S} Па онда настави: |
Дође заповест од Алај Бега, да Турци на својим рукама донесу под његов шатор сва три Србина јун |
тупова што у мраморној авлији држаху на својим главама велику терасу.{S} Пустио се био у некакв |
значе орлови него Србадију, која их на својим заставама носи? „Не треба ни да се пита, <pb n=" |
и мени што да кажеш?{S}1!“ упита га она својим меким гласом па му приђе ближе.</p> <p>Тај глас |
земље, уздах коме <pb n="45" /> се она својим уздасима одазивала.{S} Али сва њена уздисања не |
одјекиваше Ристивор своме господару, па својим копљем устави бесног једног црног Арапина, који |
="53" /> рано пође.{S} Рачунао је да са својим људима стигне пред вече истога дана на бориште к |
отисну нас.{S} Тада Кнез Лазар изиђе са својим оклопницима у прве редове.{S} Његово око, његов |
прва два падоше под ранама — полете са својим дворским оклопницима к левом крилу, кад дотрча г |
{S} Изиђе сам, да се види и поздрави са својим старим другом и пријатељем.{S} И није дуго потра |
на три комада.{S} Свој комад подели са својим коњем.{S} Хранећи Лабуда шапуташе му нешто што Б |
о питање.{S} Најпосле престаше и они са својим питањима старцу; а већ један с другим ни реч да |
вићева.</p> <p>Спустио се на поњаву под својим шатором не да спава, него да прибере мисли после |
ао крупан бисер.{S} Одједанпут се отрже својим мислима, устаде на ноге, права и витка као јела. |
не могаше одолети срцу, да не одјекује својим кликтањем кликтању њихову.</p> <p>У томе се и др |
ктове на колена, а главу на руке, па ме својим крупним очима тако сетно жалостиво гледа, да осе |
кад би сви они, који се уз пуне пехаре својим јунаштвом хвале, имали твоје јуначко срце, мој Л |
ј степеници силазило у перивој, који се својим цветним лејама пружао низ зелену косину далеко д |
ода не улете у гомилу међу завађене, те својим голим рукама раскрштаваше њихове мачеве.</p> <p> |
кога блага.</p> <p>Санџак-Бег се окрете својим људима па с њима нешто разговараше турским језик |
пише вино па се о седању сунца разиђоше својим домовима!“</p> <p>Стари кнез слушаше Ристивора н |
ве недеље дана у Крушевцу слушао, или и својим очима видео!“</p> <p>„Почни само, почни, брате!“ |
своју матер; а својим вижљавим растом и својим покретима подсећао је, кажу, на свога покојнога |
е она гори вечном неугасном светлошћу и својим трепетом храбри људе на јуначка и Богу угодна де |
е паунице.{S} Овда и онда закрештали би својим ружним криком, па би онда — као да се и сами сти |
че Витомир, погледав према Истоку, који својим руменилом поче да гаси брилијантски трепер Зорња |
вао или коње доводио, нису ме обилазили својим господским даром.{S} Ето сам тако у овој кеси ов |
ма од њихових соба, и не дај им ноћас к својим четама излазити!“</p> <p>„Како ћу, кнеже, апсити |
га госта нашег у подруме доње, нека сам својим очима види је ли му коњу положено <pb n="36" /> |
ивор иза гомиле света, па се онда коњем својим прогура кроз сељаке, и додаде старом кнезу једну |
p>„Додајте, децо,“ викну војвода младим својим слугама што јахаху иза њега, — „додајте Ристивор |
док га сан сасвим не занесе и на меким својим перјанама не однесе у своје чудесно царство.</p> |
да и млади војвода узе јасним младићким својим гласом да помаже староме кнезу, и онда и сва дру |
док се не искупише око њега на убојним својим коњима сви кнезови и властела.{S} А кад се сви и |
<p>„Босиљко, дете моје!“ рече она оним својим чудесно меким гласом; „ето за твојим пасом видим |
наша слуго Ристиворе!“ рече му она оним својим чудним гласом, јасним као сребро а мекшим од сре |
а већ беше пуна, па им јасним и звучним својим гласом мирно рече: „Јунаци!{S} Ево стижу гласови |
ашнија је што ти дадосмо да у последњим својим часовима на овоме свету помишљаш: како је мало в |
ј бици на Плочнику, допринев знаменитим својим личним јунаштвом те је кнез Лазар Агарјане разби |
поле, дохвативши се глатким сребрнастим својим гранама, као да су се џиновкиње у сребрним оклоп |
е видите,“ настави он кад они већ већим својим бројем уђоше под шатор, „зар не видите да је вој |
н, старац од седамдесет лета, са унуком својим, дететом од петнаест лета, Господину Кнезу на Ко |
каше Ристивор, огледајући да буздованом својим пробије себи пут ка гомили која му се око господ |
мирно и не трепћући за сином и свекром својим и њиховом китњастом четом и свиленом заставом.</ |
гледао у оштрицу свакога мача, и прстом својим опипао сваки кајиш и сваки ланчић на коњским опр |
ужурбали, и као да је сваки од њих хтео својим цвркутом да надцврчи сваког другог, па ма танка |
јући упути право к војводи, праћен само својим младим унуком.</p> <p>Дошав пред војводу стари к |
аметно учинити може: или да се разиђемо својим кнежевинама, или да сви, овако заједно пођемо у |
и ништа више!“</p> <p>Продера Ристивор својим коњем кроз џбуње и шибље, прегази поток, окрену |
та кнез Градоје, очевидно незадовољен у својим очекивањима.</p> <p>„Зар је мало три ране за јед |
една другу сустизаше.</p> <p>Кнез викну својим војницима да сваки од њих приђе к попу Каритону, |
лице на те гомилице, па их распрштаваху својим веселим а покашто и дрским доскочицама.{S} Изгле |
и једне ноћи, тако око поноћи, не видех својим очима где из ведрог неба долете на двор, баш на |
једнога виса сјахали су били да коњима својима облакшају, и пођоше уз брдо пешице.{S} Стари би |
ака.{S} Турци не могаху да верују очима својима, беху се чисто скаменили за неколико тренутака, |
е можеш да стигнеш до њега.{S} Он те са својима чека у крчми на цареву друму код Цареве Громаде |
„Запојте га вином!“ заповеди Санџак-Бег својима.</p> <p>Приђоше неколико њих Турака, подигоше п |
кој кујњи прао карлице и котлове, па се својима хвалио како тобож учи књигу| Ех, тај узео да со |
витезови све кликћући, срећни што носе својима Кнежеву заповест <pb n="143" /> да наступају на |
нагосте?!“</p> <p>Стари кнез нешто рече својима, па потера Лабуда напред.{S} За њим јахаше Бори |
Па би онда опет духом пренуо и кликнуо својима: „Држ’те се јуначки, децо моја, Бог је с нама!{ |
ледом шта се учинило па задовољан викну својима: „Хвала вам, јунаци, хвала вам, децо моја!..{S} |
ирима и по гвозденим мрежама од клобука својих јунака.{S} Вежбао их је у брзом исукивању и витл |
, то се све за раније одзивало позивима својих господара, и то ти је све изгинуло на бојним пољ |
ише, и упутише к дивној једној липи, на својих двеста корачаја од шатора војводина.</p> </div> |
p>Кад већ стигоше једно према другом на својих двадесет корачаја, Турци се уставише, и њихов во |
да се, као грешник који ето преко усана својих превали признавање тешког једног греха!</p> <p>„ |
ојка, снажно и лепо развијена човека од својих четрдесет година, с лепом црном брадом, дугом ко |
аху за јуначко здравље.{S} Никоме се од својих другова кнез Гојко није толико обрадовао као кад |
одмицаше од себе, погледајући је испод својих густих веђа нешто натмурено, као да се срди, па |
према другоме, да се греше о добро име својих родитеља, да се греше о своју дружину, о свога в |
ри кнез махну руком, да устави кликтање својих војника и јецање женскадије.{S} Па кад наста тиш |
еби привуче и обгрљена држи, не скидаше својих погледа са старога витеза.{S} Онај пламен што из |
“</p> <p>Кнез Градоје — који не скидаше својих погледа са лица Санџак-Бега — сав задрхта и побл |
ини изненађени, а неки од њих усташе из својих столова. „Дај га, војводо, овамо, тако ти славе! |
у свога свекра, не могаше више уздржати својих суза.{S} И кад Боривој, примив клобук са челенко |
амо Ристивор не могаше при том уздржати својих суза, него се заплака, и плакаше још дуго кад ве |
теним више мртвог војводе, не скидајући својих погледа са лица његова.{S} Беше погружен у некак |
ове турске војске, окружен неколицином својих доглавника у кафтанима од црвене и од зелене вун |
} Била је то лепа и милокрвна жена, око својих тридесет година.{S} Не више пупољак али ни пуно |
ненадила.{S} Једни се загледаше у гриву својих коња; други се опет погледаху значајним погледим |
та.{S} Пружи се и паде на прсте од руку својих, и метаниса три пута.{S} И кад трећу метанију на |
лаке.</p> <p>Стари кнез се окрете према својој чети.{S} Ристивор по заповести коју је од кнеза |
га крина поста румена ружа.{S} Послушна својој госпођи, приђе она слободно и право к Ристивору, |
</p> <p>„А сад вас молим!“ рече Градоје својој дружини тихим гласом, готово шапатом, као да се |
ем војводи!{S} Заборависте шта дугујете својој дружини!{S} И што је најцрње, заборависте шта св |
.{S} Кад се то сврши, кнез Градоје рече својој малој дружини:</p> <p>„Ходите, помозите ми да пр |
в мокар, хиташе да се јави своме деду и својој матери.{S} Ристивор му у неколико речи исприча ш |
виса кнез Градоје показа своме унуку и својој чети беле куле и зидине од Двориња, двора војвод |
дала многославни прилог у славној крви својој.{S} И Господин Кнез и сва Србадија знаде колико |
оцрвене.{S} Не смеде да погледа господи својој право у очи, него, оборив погледе на земљу, рече |
опет некако свечано окренув се властели својој. „Да похитамо брзим кроком, не би ли што пре сти |
атраг, кад ти кажем!“</p> <p>Па у срдњи својој кнез дохвати буздован, који му о јабуци седла ви |
подигнув главу у вис и окренув се свити својој; „нека нам се војска ноћас одмори; одморите се и |
енице која води на први кат, рече свити својој да сваки може ићи или у своје конати, или у трпе |
сребрн панцер на прсима и мач у левици својој — кад све то угледаше, свакој се од њих срце нек |
, синко мој, врати у Орлов Град к мајци својој.{S} Ристиворе, да пратиш свога <pb n="193" /> мл |
опет добро покисосмо!“ говораше Боривој својој матери, пришав к руци свога деда. „Каква ти је т |
главом одобравајући, пође живим кораком својој чети.{S} Дошав до заставе, викну оштро војницима |
“</p> <p>Госпођа Мандалена погледаше по својој свити од дворских девојака.{S} У влажном јој оку |
стаде да се одмори, и као да тражаше по својој памети чега још да се сети, и шта још да прикупи |
овином.{S} И доиста је млади Боривоје у својој детињској невиности осећао неописану неку сладос |
доплавој хаљини пала беше на колена, да својом густом и дугом русом косом утире са ногу Исусови |
ераси, у хладовини коју је западна кула својом сенком правила, седео је у високој храстовој сто |
знало! — да је, рекох, неки војвода са својом коњицом прешао к непријатељу!“</p> <p>„Проклето |
тобом!{S} Али пошао један кнез Гојко са својом стотином коњаника, па се и та чета као грудва сн |
це мртваца.{S} Превлачаше неколико пута својом руком преко његова чела, као да га милује.</p> < |
<p>Кнез Градоје на своме Лабуду, а под својом црвеном свиленом заставом, коју Ристивор развио |
упи и изнесе.{S} Кнез Градоје му додаде својом руком онај кондир малвасије, и рече му да се мал |
доја да је сасвим очевидно да је он сам својом руком себи нож у срце сјурио, игуман се сав стре |
<p>Војвода га отвори пред свом господом својом и гласно га прочита:</p> <p>„Господине војводо!{ |
амој не нађе издајника, који ће издајом својом да спрече спасење свога отачаства!“</p> <p>„А!“ |
кше, Ристиворе, лакше!{S} Бојим се рком својом пробудићеш Турке!“ Али у залуд!</p> <p>Кад је ве |
е прегазио једну притоку Ибра с војском својом, па се на широкој пољани с ону страну потока узе |
Треће, ако је цар Агарјански с војском својом још на Косову, видеће да Србадија, има још војск |
ши крок старога витеза.{S} Десном руком својом водио је снаху своју а левом свога унука.{S} Иза |
а узе световати с кнежевима и властелом својом да ли да ту поред воде заноће, кад му са предњих |
нак чуо <pb n="172" /> да се он с целом својом војском кренуо натраг за Дринопољ, биће још пуно |
ватио кад војвода Радич стиже са свитом својом пред малену крчму код Цареве Громаде. </p> <pb n |
ер је широм уста отворио; ако ко маштом својом не успе да чује шта то он довикује, може да зна |
е види половина стреле која је оштрицом својом пробила у срце њено.{S} Кнегиња Василија је поуз |
ску Кнеза Лазара, појахао коња и праћен својом свитом одјездио пут Косова.{S} Оста на двору гла |
гинући за свету веру Хришћанску, крвљу својом посветили ту цркву на славу Божју?!“</p> <p>„А ј |
<p>Кнез скиде свој клобук, изви из њега своју сребрну челенку, па онда рече Боривоју, који још |
а јединог унука свога; али се бојим да своју главу чувати неће!{S} Кад будете на Косову, и кад |
идимо да ли је какве поруке за нас и за своју војску оставио.{S} Камо га Иван, камо Некудим?“</ |
оћ мало прекратио.</p> <p>Леже сваки на своју постељу.{S} Између њихових постеља — просто само |
па се узе љуљати главом и намигивати на своју најближу дружину.</p> <p>Привикаше на њ да умукне |
на; очима и обликом подсећао је живо на своју матер; а својим вижљавим растом и својим покретим |
би, војводо, да уза свој грех узимаш на своју душу и мој.{S} Ми смо, истина, људи зле среће, ал |
доје рањенику, „благо теби, који си крв своју на Косову пролио!“</p> <p>Војвода Радич покрио бе |
адрхташе.{S} Очевидно беше да савлађује своју узбуђеност, и да сухе сузе своје гута.{S} Најпосл |
о, најпаметније је чувати своју главу и своју кожу; али онда нема више јунаштва на свету!“</p> |
ом увенчана дома враћа, тражаше да види своју милолику белу Перунику, са оним њеним крупним гра |
инко!“</p> <p>Рекав то стари кнез пружи своју десницу да му је унук пољуби, па онда и сам загрл |
шта је паметно, најпаметније је чувати своју главу и своју кожу; али онда нема више јунаштва н |
род, певајући и кликћући, узе растапати своју радост у потоцима од вина који из подрума војводи |
н на помоћи!{S} Ако би могао заборавити своју мајку нека ти је просто; али никад не заборављај |
брано наша на крајини.{S} Немој трудити своју старост.{S} Немој нам слати ни дете Боривоја.{S} |
S} Па онда жена и мати Мандалена спусти своју главу на то узглавље, поклопи очи рукама и — плак |
даше га; гледаше га; полагано му спусти своју руку на његову, као лед хладну, леву руку.{S} Осе |
обро име својих родитеља, да се греше о своју дружину, о свога војводу, о Господина Кнеза на Ко |
иво.{S} А стари кнез већ у велико почео своју молитву па само настављаше:</p> <p>„......{S}Е па |
своје синова и синовце, који су младост своју сагорели у сладости световне грешности, а који ни |
убисте славну прилику да умножите славу своју.{S} Верујте ми, <pb n="133" /> стеже ми се срце к |
инову.{S} Не часи ни часа него зови сву своју властелу, нека се одмах скупи под твоје стегове, |
же се живо из столице, усправи се у сву своју висину, и упре очи своје, из којих ватра севаше, |
онећи, гледаху у младу и красну госпођу своју, која, седећи на посниском а широком одморнику, з |
говој!“</p> <p>И онда стари кнез задену своју челенку у клобук Боривојев, а из оне кожне скрињи |
милост поклони!“</p> <p>Старац му мету своју десну руку на главу, као да га благосиље. „Нека т |
и преклињах, како своје синове и браћу своју, да се одмах на војну спремате, јер не веровах кл |
.{S} Десном руком својом водио је снаху своју а левом свога унука.{S} Иза њих изиђоше све двора |
ог бунтовника молиш?!“ упита кнез снаху своју као изненађен, па се мало и намргоди. „Не могу ја |
ез Н. дати ми велике баштине и синовицу своју ако те убијем; затекох му се да те убијем; дођох |
причају како често <pb n="38" /> затичу своју госпођу да чита последње писмо, које јој је писао |
војводи.</p> <p>Војвода га отвори пред свом господом својом и гласно га прочита:</p> <p>„Госпо |
с пуно горчине и презривости, и узе по свом обичају шкргутати зубима.</p> <p>„Не знам ја шта б |
ран.{S} Без речи прекрсти се и прући по свом плашту.{S} И није дуго трајало па се неуморљиви зр |
у даљини грми!“ рече тихо госпођа Манда своме свекру. „Боривој је с момцима одјахао у планину д |
ече са једнога виса кнез Градоје показа своме унуку и својој чети беле куле и зидине од Двориња |
се и мислити, да он оно питање управља своме непријатељу.</p> <p>Миросав ћуташе као да га се з |
свога покојнога витешког оца.{S} Према своме деду имао је право страхопоштовање, не само што м |
4.1"> <head>I</head> <p>Кнез Градоје на своме Лабуду, а под својом црвеном свиленом заставом, к |
да иде.</p> <p>Али Ристивор стајаше на своме месту као да је оловом ту затопљен.{S} Гледаше не |
буздованом погоним!“</p> <p>Боривој на своме Ждралу, мало иза старога кнеза, даваше очима и ру |
га стојаше као звезда сам заповедник на своме красном арапском бељцу.{S} Тако је сад сваки војн |
дете.{S} Кнез Гојко просто паде на прса своме од детињства другу, и кроз гласно ридање нарицаше |
рстима леве руке тражаше нешто о левоме своме бедру.</p> <p>„Мач!....{S} Где је мој мач, Ристив |
ите ли како је се наместио на свиленоме своме платну војводскоме?{S} Видите ли како је положио |
е зашло и ноћ настала!{S} Боривоје рече своме <pb n="183" /> деду: „Ето лепо чујем како жене по |
по киши и сав мокар, хиташе да се јави своме деду и својој матери.{S} Ристивор му у неколико р |
е последња заповест Кнеза Градоја слузи своме Ристивору.</p> </div> <pb n="198" /> <div type="c |
да говори:</p> <p>„Војводо, вазда верни своме завету ево нас из кнежине од Орлова Града, да ти, |
оње!“ па из оних стопа, и не свраћајући своме дому, пође на Косово!“</p> <p>„Тако је требало!{S |
трже се из њена загрљаја, и хитро скочи своме коњу у седло.</p> <p>Стари кнез махну руком, да у |
, јер њему ваља зором полазити натраг к своме господару.{S} А и ти, синко, потеци зором на Змај |
гомилу своје властеле, и отиде право к своме шатору не рекав више ником од њих ни једне речи.< |
да ради!“</p> <p>Манда приђе полагано к своме сину, па, кад га старац пусти, узе га у свој загр |
птичурина зграбила из колевке и у вис к своме гнезду понела била.{S} Њен је син постао велики ј |
паметније да сваки пође најпречим путем своме дому, да тамо дочека вести од Крушевца!{S} После |
а се њему, Емиру Мурату Оркановићу, као своме цару поклонимо, да му данак плаћамо, и да му од С |
аревима и народима који се Рим-папи као своме идолу клањају; друго зато <pb n="89" /> што ви, в |
к.</p> <p>Дуго је у ноћ Ристивор причао своме новоме пријатељу о госпоштини и о јунаштву славне |
ким светим моћима кнез Градоје поклонио своме манастиру Милостину.{S} Журила се, јер је управ д |
му рече да се војвода опрема и да ће по своме обичају прво у придворну црквицу на јутрењу, куда |
к Западу!“</p> <p>И старац се пружи по своме плашту поред свог унука, и склопи очи.{S} Осећаше |
ху уморни.{S} Млади се Боривој пружи по своме плашту, обори седло рукама својим и на мах заспа. |
о!“ упаде кнез Градоје Гојку у реч. „По своме срцу суди о срцу других људи!{S} Знате и сами кол |
, и стари и млади!“ одјекиваше Ристивор своме господару, па својим копљем устави бесног једног |
е старац по ново, погледајући у очи час своме унуку а час Ристивору.</p> <p>„Па певају, дакако! |
танки облаци лутају.{S} Њен псалтир, у своме красном <pb n="55" /> преплету од сребрних жица, |
њима, јер нађоше војводу Радича мртва у своме шатору, с малим једним ножем сјуреним усред срца! |
Кнегиња се диже са свога седишта, па у своме беломе руху а према растопљеноме злату и пурпуру |
n="42" /> светлост Иван никада дотле у своме животу није видео.{S} Гледаше непомичан и очима ш |
енку.{S} Док је не заслужиш, ево носи у своме клобуку челенку свога деда!{S} А ја ћу дотле носи |
ош срећније и славније враћање завичају своме.</p> <p>У двору у једној омањој и слабо осветљено |
нешто тихим шапатом.{S} Кнез се у столу своме окрете војводама, <pb n="141" /> кнезовима, власт |
с све живе и здраве и славне довео дому своме натраг!“</p> <p>И опет опазише да кнез махну руко |
ар, јер свагда носи срце своје на длану своме; а није ни тако велики господин, јер...{S} Али ко |
S} Кнез се три пута прекрсти па се вину своме белом Лабуду у златно седло.{S} Усправи се поноси |
Душан, кад је на војном походу на Угре свратио к Орловићима у Орлов Град.</p> <pb n="25" /> <p |
аше Винко, па се грохотом насмеја. „Кад свратисмо, беше она просто „Крчмарица Крушевљанка Ката“ |
но других наших јада!{S} Ето ниси могао свратити ни у једну крчму у Крушевцу, а да те крчмарица |
цима: „На коње!“ па из оних стопа, и не свраћајући своме дому, пође на Косово!“</p> <p>„Тако је |
шки војводо, само да питам Гојка, је ли свраћао код дуждеве кћери, и да ли ме је мило помињала! |
ше знало ни кад се почиње дан ни где се свршава ноћ.{S} Два дана и две ноћи стопише се у један |
добро буде!“</p> <p>И остадоше сви, да сврше крштење војводина сина.{S} И свршише га и славно |
у казиваху како се стари кнез, одмах по свршеном крштењу, повукао у свој шатор и да је тамо сам |
ти нас друге, а с Вуканом ето остани па сврши свето крштење свога сина!“</p> <p>„Шта велиш?!“ п |
љубави вашој.{S} И док се ова војна не сврши нека кнез Градоје Орловић од Орлова Града буде во |
дође мало не сва господа.</p> <p>Кад се сврши јутрења, Градоје, још онде у цркви, приђе к војво |
у у скут и у руку.</p> <p>Кад се све то сврши, кнез замоли да му војвода даде човека, који ће њ |
е пас у Боривојева Ждрала.{S} Кад се то сврши, кнез Градоје рече својој малој дружини:</p> <p>„ |
<p>А млади Боре, који је некако, пошто сврши читање оних писама, несвесно пустио да га мати к |
!{S} Како моја памет сече, ова се војна свршила, и биће најправије и најпаметније да сваки пође |
кнез Градоје:</p> <p>„Прво што имамо да свршимо то је да испунимо последњу жељу нашег војводе — |
е. „Шта ћемо на Косово?{S} Бој се био и свршио, војске се тргле, шта ћемо ми сад на Косову?!“</ |
S} Уздајући се у превелику милост Божју свршићемо ето опело над нашим мртвим војводом, а после |
, да сврше крштење војводина сина.{S} И свршише га и славно и сјајно.{S} И кад објавише народу |
ивота, и среће у животу, молим ти се за сву нашу чељад у двору и за све наше људе ван двора; мо |
ече би искупљао <pb n="138" /> око себе сву велику господу и властелу.{S} Храбрио је оне који к |
евима и буздованима, викнуше под оружје сву чету Орловића па с њоме улетеше међу борце.{S} Било |
тантинову.{S} Не часи ни часа него зови сву своју властелу, нека се одмах скупи под твоје стего |
е наше коње из подрума дворских; искупи сву чељад и однесите седла, и копља, и мачеве, и буздов |
тиру, једне зимње вечери игуман искупио сву братију у трпезарију око некаквога Светомира Светог |
, диже се живо из столице, усправи се у сву своју висину, и упре очи своје, из којих ватра сева |
који смо пријатељи јунака!{S} Предајте, се, море, не гините лудо!“ Тако довикиваху Турци са виш |
атор.{S} Беше сад већ у велико свануло, се видело.{S} Поче игуман Пајсеј опет примицати и одмиц |
не у замену да пошљете!“</p> <p>Старац, се окрете Ристифору; мрдну главом и лево и десно, и шкр |
госта у црвену кулу, нек <pb n="12" /> се мало поодмори; додај му вина и белих симита, нек се |
е и радионице, наоружаше <pb n="105" /> се, и певајући оставише Крушевац пут Косова!“</p> <p>„Г |
српске земље, уздах коме <pb n="45" /> се она својим уздасима одазивала.{S} Али сва њена уздис |
тебе да шаљем!“ „Држ’ се, попе!“ „Држ’ се, кнеже!“</p> <p>Већ по дуже трајаше то хрвање.{S} По |
о!“ „Није него ћу тебе да шаљем!“ „Држ’ се, попе!“ „Држ’ се, кнеже!“</p> <p>Већ по дуже трајаше |
хар на трпезу.</p> <p>„Мари ти он да л’ се и ти крстиш и клањаш, а да мери шта Ристивор ради!“< |
на нас сиротињу у овоме крају!{S} Ман’ се, човече, та сам онај народ на Косову и око Косова па |
испод терасе.</p> <pb n="37" /> <p>Два се млада витеза, две властелинске слуге два племенита г |
ињи хладан камен на срце навалио; једва се дубоки уздаси овда онда отимаху испод њега; али нико |
ноге и кликћући испи пехаре.{S} И једва се уталожише и опет поседаше у столове око трпезе.</p> |
јна траје!{S} Како моја памет сече, ова се војна свршила, и биће најправије и најпаметније да с |
у се брци изгубили у седој бради, а ова се повила по златним и сребрним плочама од панцера њего |
ених.</p> <p>На заповест свога вођа ова се трећа чета растави у три четице у свакој по седам ко |
их стопа крећем за Косово!{S} До Косова се осврнути нећу да видим ко је од вас пошао за мном, а |
и из подрума војводиних потицаху, а сва се онде <pb n="125" /> искупљена војска растопи у народ |
јатељу.</p> <p>Миросав ћуташе као да га се зора баш ништа не тиче; него приђе ближе к платнима |
на но малвасије као цар попио, да су га се истина бојали, али да су га и мрвили, и да су га нај |
у и питају за јуначко здравље, раздрага се милином па узе гласно кликтати.{S} Те усклике прихва |
тврди је у свој калпак.</p> <p>Раздрага се малена војска кнежева па громко грмну у усклике: „Жи |
диже и пође опет у ходник.{S} Са прага се окрену још једном према Ристивору, гледаше га сва ра |
да отиде, само да кнез Градоје, којега се рука дотицала руке цара Душана, остане да прихвати с |
а великом сликом онога удеса, од којега се властелинска кућа Голубовића прозвала Орловићима.{S} |
какве тужне и дубоке мисли.{S} Око њега се опет искупише сви кнезови и властела, те сваки баци |
се извијала испод белог камена, са кога се на коње ускакало, па се некуда преко беле калдрме од |
ра, а не иде на народ српски.{S} С тога се господа српска моле да бар не помажу Лазару, ако већ |
асклопише под витлањем мача кнежева, да се по ново склопе и да му и рамена и мишице и плећа и ј |
.{S} Причаху да се враћају с Косова, да се тамо јуче била велика и крвава битка, да су Срби раз |
да се битка на Косову била без њега, да се изгубила, и да је Кнез Лазар погинуо, стресао би се |
ржући дојезди сам, без јахача свога, да се стави у равну врсту с кнежевим Лабудом.{S} Сад се и |
! <pb n="80" /> ....{S} Нека Бог да, да се син, кога ми је поклонио, кад узрасте поноси твојом |
аставица.</p> <p>_ Остадоше господа, да се договоре хоће ли поћи за њим или неће.</p> </div> <d |
е греше о добро име својих родитеља, да се греше о своју дружину, о свога војводу, о Господина |
а овога часа да викнем мојим људима, да се вратимо откуда смо и дошли, а ти иди сам на Косово!“ |
гарима, Бошњацима, Угрима и Власима, да се сложе са Србијом те протерају погану Агарјанску ажда |
је Ристивор донео два кондира вина, да се нађу ако би се зажеднело.{S} Изнад постеље Ристиворо |
дана на бориште код војводина двора, да се одатле сва војска крене у Четвртак пред вече или у П |
мо с тобом; ако ће неко да се враћа, да се враћамо сви; ако ће неко да бега, да бегамо сви!“</p |
није пола ноћи.{S} Да сјашемо овде, да се прихватимо хлеба и мало вина ако га још у твојој чут |
село. „Ми, колико нас је данас овде, да се кренемо, не би ли Господину Кнезу и нашој браћи на К |
двоје младих пустише своје погледе, да се сусретну и загреју под јаким зрацима сунца; и тим пр |
осете да греше један према другоме, да се греше о добро име својих родитеља, да се греше о сво |
о са Божјом помоћу разбити Агарјане, да се више не дижу.{S} Поручи свима да их молим и преклиње |
рах: „Човече, не шаљи дете у Латине, да се тамо витештву учи!“</p> <p>Ућута мало, и загледа се |
предњих стража испред војске јавише, да се види коњаник један, који у највећем трку јури ка вој |
хова за неколико тренутака испунише, да се опет мало после у мрак завију.</p> <p>Сад Иван дође |
унчани зраци обасјаше.{S} Застадоше, да се у оном мирисном и светлом јутарњем зраку поздраве и |
олимо се Господу, да нас благослови, да се данас храбро и срећно боримо за свете цркве његове и |
Ах, што нисам само пет година млађи, да се на коњу држати могу!{S} Ама ви сте, синци моји, млађ |
е разговараху, видесмо ми на стражи, да се нешто крупно десило.{S} Али не могосмо разабрати шта |
а, под којим наш војвода мртав лежи, да се одмакнемо, велим, тамо под ону липу, па да се догово |
х, ти опет мислиш, светац је као ти, да се за сваку ситницу срди!“ прихвати поп Каритон спустив |
ани, чим га угледају, узму нагађати, да се нека несрећа десила.{S} Полаганим, и готово рећи све |
ана на Косову, и право је замислити, да се његову соколову оку ништа измакло није.{S} Нико од њ |
даде два пута молити.{S} Изиђе сам, да се види и поздрави са својим старим другом и пријатељем |
ако са истинским дивљењем и жаљењем, да се предаду.</p> <p>„Јеси ли ми, господару, још у животу |
>И опет опазише да кнез махну руком, да се ућуте.{S} И ућуташе се.</p> <p>„Зар ми сви,“ рече кн |
ан Пајсије слугама. „Дајте, господо, да се дигнемо и пехаре испијемо у славу и у здравље духовн |
је као да је и само сунце похитало, да се извије иза завесе од неколиких лаких облачака, па да |
з далека напоменух да би добро било, да се и ми као и други паметни људи вратимо дома, ти <pb n |
ута кнезу!“ А војницима викну оштро, да се ставе у збијен ред, да свога вођа дочекају како треб |
ојводо, пре бих ја смео ући у олтар, да се пружим по часној трпези, да санак један проспавам, н |
у сутра палиш велику воштаницу; јер, да се он не умеша, би ти сад већ брисао прашину по тим пло |
боље да ли има тамо каква опасност, да се бој отпочне пре него што се сва српска војска искупи |
ах, како своје синове и браћу своју, да се одмах на војну спремате, јер не веровах клетвама пок |
дома од старина, следујемо на војну, да се с тобом заједно залажемо за цара нашег и отачаство н |
да најмлађи Југовић остане на двору, да се нађе Госпођи Кнегињи ако би јој затребало да се поса |
ече он. „Али ти и сам треба да знаш, да се смртне ране не лече слатким речима!{S} Властелин Вит |
г...{S} Све што од вас тражим то је: да се сви — и мушко и женско, и младо и старо — сваким јут |
нам је — не дао Бог! — стигао глас: да се јуче била крвава битка, да су погани Агарјани разбил |
онај рањени јунак чуо <pb n="172" /> да се он с целом својом војском кренуо натраг за Дринопољ, |
ко да они не осећају што она осећа — да се земља стреса, да уздише и тек што се заплакала није! |
етац не виче напразно; „Покајте се!“ Да се покајемо и да му се помолимо, па да грешном телу одм |
и никад у ову трпезарији ући неће, а да се три пут не прекрсти и свецу не поклони!“</p> <p>Диже |
еш ништа почети да земљу спасаваш, а да се у њој самој не нађе издајника, који ће издајом својо |
Није нико могао да погледа у свеца а да се мало не препадне.{S} У сухој, каменитој пустињи стој |
рече упорно Миросав. „Мени не треба да се правдам.{S} Ти би, војводо, исто тако урадио, да зал |
лади кнежевић нека се врати, и треба да се врати!“</p> <p>„Како то сад говориш, Ристиворе?!“ пр |
војводе!“ Тако му рекох, и молих га да се пожури.{S} Али се поп не да кренути. „Иди кажи кнезу |
м Вуканом о ономе што памет заповеда да се ради!“ рече старац.</p> <p>»Како би се ми од тебе, д |
уздано кнез Гојко, који једва дочека да се заборави оно и сувише искрено излетање Винково у про |
ста појати.{S} Али ипак мирно дочека да се света песма доврши, па онда, нешто уздрхталим гласом |
икаше многи од гостију. „Пусти Гојка да се поткрепи мало слатком малвасијом!{S} Путник је, сухо |
као и ко хоће из ње да иступи, ваља да се окрене к свецу, прекрсти три пута и поклони му се.</ |
и и бар по две вреће, јеp биће робља да се везује, и биће руха, и свиле и аксамита, и сребра и |
потеци горе одмах, кнез те чека; има да се чита велика књига која ето стиже од војводе!“ Тако м |
праштамо — све кад би и била истина да се он о нас огрешио — дајте да се данас овде на догледу |
и хтео оставити свој кисели оцат, па да се у писму Господина Кнеза напојиш небеском малвасијом! |
акнемо, велим, тамо под ону липу, па да се договоримо о ономе што сад прво стоји на реду!“</p> |
с, у очи вашега поласка, обручите па да се зна?!...{S} Не знам шта би сама <pb n="60" /> Босиљк |
љају, и да се чека само на свирце па да се живо коло поведе.</p> <p>Знало се да поп Каритон чит |
и аксамита, и сребра и дробна бисера да се кућама доноси!{S} Ето огледај, па ћеш видети?“</p> < |
ка; наређивао би, без икаква прекора да се из његове ризнице допуни опрема по каквога сиромаха, |
лонило на плаве планине, па их пушта да се преливају на модру перунику.{S} Сунце се на Западу с |
езови; чух их како преклињаху Милоша да се врати Кнезу под шатор!{S} Милош беше блед и дрхташе |
реч Витомир, „ако хоће кнез Миросав да се мачима на смрт боримо, готов сам; али хоћу теби да к |
еки војвода — не знам му име, да Бог да се никад и не знало! — да је, рекох, неки војвода са св |
гов стигао, да нас још једном позове да се њему, Емиру Мурату Оркановићу, као своме цару поклон |
да при сваком растанку преклињао све да се бар овде пред лицем непријатеља држе сложно као прав |
а!“</p> <p>И опет приповедач застаде да се одмори, и као да тражаше по својој памети чега још д |
о.</p> <p>„Тако, синко!{S} Нека виде да се ни деца српска не боје Турака!“ одговараше с правом |
бразима него и по челу, кнегиња виде да се Ристивор бори са некаквим силним узбуђењем.</p> <p>„ |
Рече им да ће пред шатором наћи воде да се умију, али нека не улазе под шатор док их он не зовн |
ести, па му главом даде знак да може да се уклони, он се не мицаше, нити скидаше свога погледа |
погине, прилика једне игуманије може да се види како тужна и расплакана лута по ходницима од дв |
их мртва човека у гробу који не може да се брани, док је Витомир увредио мене жива, који могу и |
могаше уста да отвори, Ристивор узе да се правда:</p> <p>„Па, молим те, господару, кажи по пра |
е пада на моју главу!...{S} Право је да се сви на ме срдите, што изгубисте славну прилику да ум |
олико пута помишљах да је најправије да се поверим старом господару, који ме је учио витештву, |
; нема тамо више ни места ни прилике да се некакво јунаштво покаже!{S} Што ћемо сад тамо!?“</p> |
шан човек.{S} А ниси ни имао прилике да се покажеш колико си јунак!“ рече кнез.</p> <p>„Кад си |
јне коњице!</p> <p>Тек ће мало после да се сети нечега па, никако не осврћући се, викну:</p> <p |
рихвати Гојко. „Има вам, брате, чиме да се поносимо, а има и што може бригу да задаје.{S} Ето д |
те се, не гините лудо!“</p> <p>„Коме да се предајемо?“ викаше старац. „Зар вама, који не смедос |
док их он не зовне, јер хоће најпре да се помоли Богу.</p> <p>„Да дивне зоре!“ рече Витомир, п |
ма, „чим се ископа гроб, спремите се да се тело нашег војводе опоји како треба по закону нашем! |
чудновато посресаше!{S} Учини ми се да се тамо под шатором неко опева и да то што чујем није д |
најпре каже, како се гласови проносе да се на Косову велика несрећа десила, па кад већ види да |
од нас, с мачем у руци и погине, те да се олакша грех, којим се о Господина Кнеза огрешисмо!{S |
жива и здрава овоме двору врати, те да се уз нашу срећу оснује срећа и <pb n="61" /> твоја и Б |
Сад сте опет моји синови!{S} Ходите да се ижљубимо!{S} Тако!{S} И хајдмо сад к војводи!“</p> < |
те их и за пут припремите, па дођите да се још једном заједнички мало заложимо!“</p> <p>Тако им |
стина да се он о нас огрешио — дајте да се данас овде на догледу његова мртва тела заветујемо: |
удна и мучна времена настала, ваљаће да се нађе мушка глава на старом гнезду Орловића!“</p> <p> |
Бој је трајао неколико сахата, имаће да се прича годинама!“</p> <p>И опет приповедач застаде да |
ино!“ узе стари кнез беседити. „Биће да се кнезу Вукану <pb n="87" /> моја старост учинила и ви |
идеше све оно, што саме владике хоће да се виде!{S} Колико се крви пролило, колико домова, коли |
згледало је као да племе њихово хоће да се угаси.{S} У дане ове, у које загледамо у Орлов Град, |
и где се може наћи.{S} Слуга му рече да се војвода опрема и да ће по своме обичају прво у придв |
заповедаше оном стражом, па му рече да се она не боји остати сама у средини верних Крушевљана, |
> навеже на онај разговор, који поче да се води па се прекиде због велике узбуђености старчеве. |
трпезарији чуло није.{S} И не могаше да се устави док грла не промукоше у војничке господе, те |
т не могаше ока склопити.{S} Мишљаше да се успава на оном једнозвучном гуђењу и хркању Ристивор |
планине по киши и сав мокар, хиташе да се јави своме деду и својој матери.{S} Ристивор му у не |
ој беше већ тако мрачно, да наредише да се велике жуте воштанице у сребрним стојницима донесу.< |
их, и једва једвице петорица приђоше да се руком прихвате заставе, и да изберу коње и оружје!“< |
пола ноћи.{S} Око неко доба викнуше да се донесу неколике цепанице на ватру у трпезарији; ја и |
Млади Боривој и Ристивор, чим дочуше да се две чете бију мачевима и буздованима, викнуше под ор |
ставити нећу!“</p> <p>Узе стари кнез да се крсти запрепашћен.</p> <p>„Ваистину насташе последња |
и на колена пред иконом Спаситеља, и да се кроз сузе, а на глас, Богу моли да народу српском ми |
Агарјане од наше Хришћанске земље, и да се нађете уза свога цара у часу у коме је славно погину |
н сан.{S} Гледао је да му се отме, и да се разбуди из злосрећног сна у срећнију јаву.{S} Али ја |
осподину Кнезу на Косово стигнемо, и да се јуначки и славно за нашу веру и отачаство заложимо.{ |
као да се неки сватови искупљају, и да се чека само на свирце па да се живо коло поведе.</p> < |
к попу Каритону, да целива икону, и да се освећеном водицом пошкропи, е да би им Бог и Свети Ј |
о, да пођемо у име Божје одмах!{S} И да се пожуримо да стигнемо кнеза Градоја!“</p> <p>Још није |
ије могао друкчије до да сузе рони и да се икаквоме добру не нада!“</p> <p>Ту се ратник заустав |
о да дотакне плашт и шлем војводин и да се уз то сваки војник прекрсти и викне: „Бог да те прос |
тога двора још цар Тројан сазидао и да се онда тај град звао Голубац, као што су се и први срп |
томир увредио мене жива, који могу и да се браним и да опростим!“</p> <p>„Тако, децо моја!“ реч |
нада!“</p> <p>Ту се ратник заустави да се мало одмори.{S} Владаше мртва тишина.{S} Нико не сме |
погинулим и рањеницима, осећасмо сви да се победа нагиње к нама и надасмо се да ће нам је Бог, |
и.</p> <p>Кнез Градоје тада заповеди да се одмах сва војска спреми за полазак, а кнезове и влас |
" /> целивању, кнез Градоје заповеди да се сваки кнез и сваки властелин стави на чело своје чет |
</p> <p>Не одјахујући војвода нареди да се разапну шаторови за њега и за властелу на једној леп |
ни немаш да захвалиш!{S} Него нареди да се запали велика воштаница пред иконом Светога Јована К |
је и право да се постара где ће људи да се мало поодморе, док се не крену за Косово!“</p> <p>Ка |
од присутних Турака, као да се труди да се сети где их је пре једном приликом видео.{S} И још о |
мислих да нисте и вас двојица остали да се договарате с кнезом Вуканом о ономе што памет запове |
еза са небеса види, да смо ми желели да се позиву његову одзовемо, и да смо истина позно, ал’ т |
оје што се паметно учинити може: или да се разиђемо својим кнежевинама, или да сви, овако зајед |
ријарах а не онај Каритон, који воли да се хрве, надскакује и баца камена с рамена.</p> <p>Стар |
Ево и његова ти се грешна жена моли да се смилујеш на ситну децу њихову!“</p> <p>Приђе и госпо |
о, него колико има нас данас овде ми да се кренемо, у име Божје, одмах још овога јутра!{S} Или, |
својим заставама носи? „Не треба ни да се пита, <pb n="62" /> ко ће победити!“ говораше један |
е не молимо!{S} Али ето се мени чини да се већ од поодавно Бог нешто срди на нас Србадију.{S} Д |
и све што те ја молим, и замоли и ти да се Свевишња Светиња у Светој Тројици смилује на молитву |
ар Агарјански <pb n="121" /> гледати да се с Господином Кнезом погоди те на миру разиђу.“</p> < |
„Зар вама, који не смедосте дочекати да се српска војска сва искупи?{S} Зар вама, који издајама |
а додаде: „А под сигурно има и авети да се јављају!“</p> <p>„Како да нема?{S} Од Тројанова врем |
сти и сажаљивости, онда не може бити да се он не срди кад му митроносне слуге његове приступају |
одарем!...{S} Зашто не би могло бити да се још вечерас, у очи вашега поласка, обручите па да се |
овршивале, те је кнез могао наредити да се у Среду, деветога Јунија, <pb n="53" /> рано пође.{S |
<p>„Кнеже Орловићу!{S} Немој мислити да се ми клањамо твоме буздовану где се не клањамо твојим |
ито Ристивору. - „Ти ћеш још учинити да се у овоме дому погази стари завет мога деда, те да му |
д заједно пијемо, не могу те пустити да се тако мучки на попове каменом бацаш...“</p> <p>„Приче |
је војводин!{S} Не можемо ми пустити да се тело нашег војводе затрпа земљом као да је јеретик и |
само шта сада бива!{S} Не могу рећи да се ми властела кољемо између себе данас више него што ј |
овај народ слегао око нас!{S} Немој да се ми царска властела, и господа обнажујемо пред нашим |
д будете на Косову, и кад дође данак да се српска слава мачевима урезује у вечне споменике, чин |
оке и сетне мисли.{S} Рекао би човек да се загледао у мрављу војски, која се извијала испод бел |
ним твоје!“</p> <p>„Бог ми је сведок да се никад тога бојао нисам!“ прихвати кнез поноситим гла |
а, кад им Велики Жупан даде хрисовуљ да се унапред па до века зову Орловићи, а двор њихов Орлов |
реч беше Нинко управио, „ја не знам да се данас правим мудар, али теби, знам, не би помогло па |
о, готов сам; али хоћу теби да кажем да се ево кајем за пакосну реч, коју синоћ у срдњи изговор |
нађем Ивана Порубовића и да му кажем да се одмах с коњем спреми да још те ноћи пође у Двориње с |
јер не веровах клетвама поклисаревим да се војска у Дринопољу скупља, да пође преко мора у Кара |
нам војводу по закону!{S} Ако видим да се на ваша Хришћанска срца нехришћанска кора ухватила, |
те.{S} Кнезове и властелу моју молим да се мојој верној а несрећној љуби нађу у овим њеним црни |
то: прво Господин Кнез нас је позвао да се сви око њега искупимо најдаље до Видовдана; друго, с |
амисли!{S} Иван је насигурно веровао да се Бог не може ни за часак предомишљати коме да помогне |
ао велики јунак, те му је Немања дао да се зове Орловићем.</p> <p>Од прилике једна трећина пато |
че кнез.</p> <p>„Кад си ми је ти дао да се покажем?“ питаше поп са мало загушеним гласом у коме |
на свакоме од присутних Турака, као да се труди да се сети где их је пре једном приликом видео |
могу сребрним жубором да роморе, као да се ништа необично десило није, као да кнез погинуо није |
их трепер ваздуха запири у лице, као да се изненадно негде у близини камена плоча одваљала са у |
ни тихим гласом, готово шапатом, као да се боји да не узнемири војводу у његову вечном сну, „да |
јих густих веђа нешто натмурено, као да се срди, па ће најпосле рећи:</p> <p>„Нема овде доста с |
гласом и гледајући у свој пехар, као да се с њиме разговара.</p> <p>„Је ли, Гојко?“ викну опет |
е, најпре заклони мишицом главу, као да се сакрије од свечевих погледа, па онда посрћући приђе |
стану, све то јасније чуше вику, као да се стотине људи надвикиваху псовкама и претњама, па кро |
ојим ружним криком, па би онда — као да се и сами стиде — оборили главе ниско и узели кљуцати у |
ше куда, па изиђе полагано и све као да се о нечему предомишља.</p> <p>На срећу наиђе у ходнику |
погибија!{S} Ова ведрина природе као да се гласно смејала ономе тешком облаку, који се над душо |
ким доскочицама.{S} Изгледало је као да се неки сватови искупљају, и да се чека само на свирце |
властелин заустави.{S} Изгледаше као да се упустио у некакве дубоке мисли, или да пушта памтење |
храстовој столици.{S} Изгледаше као да се врши неки чин из свете летурђије.</p> <p>„Има овде д |
ча.{S} Стари кнез Градоје јечаше као да се некакав од Тројанових градова срушио на плећа његова |
приђе <pb n="43" /> му полагано као да се боји да га не разбуди, клече пред њега, подиже лице |
/p> <p>И сви подигоше руке у вис као да се заклињу.</p> <p>„Е сад, свети оци!“ окрете се кнез Г |
покор.{S} Он поћута мало, погнут као да се онај брест на плећа његова свалио.{S} Поцрвене у лиц |
иш!“</p> <p>Војвода би једва дочекао да се једном учини крај узбуни, па ма како било.{S} С тога |
управо шта то он хоће; али, навикао да се покорава, додаде му заставу.</p> <p>Чим је кнез прим |
> нас кнез Градоје кумио и преклињао да се крећемо?!{S} Јес’, али војвода хоће да му сви кумује |
зине него и из даљине, па је и право да се постара где ће људи да се мало поодморе, док се не к |
ти не познај наш прост народ.{S} Ево да се кладимо да ти <pb n="52" /> сутра до мрака доведем к |
и четири стотине није много!{S} Него да се прво сад прихватимо мало хлеба!“</p> <p>Седоше опет |
емо живи кроз њих пројахати.{S} Него да се најпре опростимо!{S} Оди, синко!“</p> <p>Рекав то ст |
е,“ настави војвода, „стид би ме био да се јавим Господину Кнезу једва са половином војске, кој |
це Градојево.{S} Кад год би помислио да се битка на Косову била без њега, да се изгубила, и да |
Косову?!“ :</p> <p>Ово је рекао тако да се могло узети, да говори сам себи; а могло се и мислит |
ћемо да гинемо с тобом; ако ће неко да се враћа, да се враћамо сви; ако ће неко да бега, да бе |
ико од њих да послуша заповест, нико да се макне! — „Кнеже Војиславе!“ викну Кнез Лазар; „дај п |
Госпођи Кнегињи ако би јој затребало да се посаветује с мушком главом, поузданим јунаком.{S} Ос |
е се од мојих јунака није прохтевало да се на једно дете сабљом залеће.{S} Али не могоше му мач |
н на чист патос према кнезу. „И само да се поштено <pb n="33" /> о једном погодимо!{S} Ако ме о |
би тешко, сузе ронио, и устајао само да се спусти на колена пред иконом Спаситеља, и да се кроз |
е и достојанства. „Немојте да хитамо да се један на другога камењем бацамо.{S} Ко зна?{S} Може |
лушамо своје старешине, него тражимо да се војвода с војском договара!{S} Шта ли би цар Душан р |
од нас и са свима нама који излазимо да се боримо за Крст Часни и веру Хришћанску!{S} И видех г |
се договоримо шта је право и паметно да се ради, па ћемо после већ лако слушати заповест нашег |
штрим мачем и може шестоперцем добро да се баци.{S} Има једно што наш Боре, ако је прави Орлови |
езом на Косову, а нама — нама ће ето да се прилепи брука и срамота!“</p> <p>„Немојте тако, госп |
о би Господину Кнезу било кад би чуо да се моја властела на моме двору завадила те се један део |
ожалити да гинемо кад дође свети час да се гине.{S} Али док не изиђемо на Косово, и док смо ево |
идним узбуђењем, „ево је приспео час да се растајемо!{S} Хвала вама, који ме допратисте довде!{ |
“ узе реч Градоје, „дај нам заповест да се одмах за Косово кренемо!“</p> <p>„Шта рече?!“ привик |
његове хитре књигоноше, да нас зову да се одмах крећемо, кад би такве опасности било!“</p> <p> |
ога ја велим да је сада прво на реду да се договоримо шта је право и паметно да се ради, па ћем |
а неким страхом и поштовањем очекују да се нешто збуде.</p> <p>Под шатором стојао је прав као б |
ком онај кондир малвасије, и рече му да се мало поткрепи.</p> <p>„Зором нам је добро пошло било |
о напред над огњиштем, да не да диму да се са њега повија у трпезарију, била је исписана велика |
већ и трећи пут зевну, учини се попу да се већ и свецу досадило, па се окрете, даде благослов и |
аваше очима и рукама знаке Ристивору да се уклони, јер је јасно било да је гнев кнежев истом уз |
дворска чељад волела, рече Ристивору да се врати с њиме у дворану, да види неће ли њему за руко |
да напоје и себе и коње.{S} Причаху да се враћају с Косова, да се тамо јуче била велика и крва |
ше ми у лице, али се узалуд напрезах да се дигнем.{S} Око поноћи наиђоше на ме неки сељаци и се |
село, Ристивор; „него опет рекао бих да се у тај твој славни живот само кроз погибију улази!“</ |
да гласно премишљају.{S} Кад навалих да се <pb n="46" /> прихваћају руком заставе, једни ми рек |
а!{S} Како да смем кад ето не стигох да се поред тебе и за тебе борим!...{S} Шта ћеш?!{S} Несре |
сви, овако заједно пођемо у Крушевац да се тамо нађемо Госпођи Кнегињи Милици и деци њеној!“</p |
а; али никоме не могаше ни једна реч да се преко усана превали.{S} Беше то чета онемелих јунака |
ме саслушаш.{S} Али кад ми заповедаш да се одмичем натраг, послушаћу те и у томе као и у свему! |
стан па се врати дома, онда да знаш да се и ја с мојим људима враћам моме дому, да га браним о |
амо да одбраниш кукавице, па не умеш да се уставиш!{S} Ниси бољи ни ти!“ викну стари кнез коме |
рихвати кнез, „Него, молим те, видиш да се овај народ слегао око нас!{S} Немој да се ми царска |
да тражаше по својој памети чега још да се сети, и шта још да прикупи и изнесе.{S} Кнез Градоје |
немири војводу у његову вечном сну, „да се одмакнемо од овога шатора, под којим наш војвода мрт |
<pb n="27" /> младога властелина, — „да се прекрстиш три пута и поклониш нашем свецу, кад уђе у |
ом већ од два месеца ради!</p> <p>Млада се жена усправи; дахну дубоким дахом, као да јој се са |
два ближе, спусти се на колена, загледа се у оно пребледо младо лице од тако велике лепоте; гле |
те на једну те на другу страну, загледа се подуже у Зорњачу, која у дивном блистању трепташе из |
за сна и скочи живо на ноге.{S} Загледа се за неколико тренутака у младу жену, па јој рече:</p> |
штву учи!“</p> <p>Ућута мало, и загледа се опет у бледо лице мртваца.{S} Превлачаше неколико пу |
кону, па онда приђе још ближе и загледа се у бледожуто лице младога војводе.{S} Уздахну тешко, |
ред њом нем и замишљен, и гледаше преда се као стидљива девојка.{S} Најпосле подиже главу и пог |
тави веђе, намршти чело и гледаше преда се застиђен, а образе му пламенови обузеше.</p> <p>„Бог |
очи госпође кнегиње, него гледаше преда се, као грешник који ето преко усана својих превали при |
!“ потврђиваше Ристивор гледајући преда се, и ниско погнут као да на својим плећима носи цео Зм |
аква нас беда још снаћи не ће!“ Па онда се збише тешње у гомилу за себе, шапутаху по дуже, па ћ |
ана, нека ми се скорим надају!“ Па онда се живо исправи, окрете се нагло, и брзим корацима уђе |
оње њихове.</p> <pb n="85" /> <p>И онда се таласи од народа одбише од двора и повијаше за кнезо |
излази на крваво поље?!“</p> <p>И онда се онај узвик „Јадна мајко!“ пронесе од уста до уста, т |
нао сам да ће тако бити!“</p> <p>И онда се кренуше даље, сва тројица тужни невесели.</p> <p>На |
га срца!{S} Опрости нам!“</p> <p>И онда се диже, прекрсти се и намести свој калпак.{S} Лице му |
и пут живоме руку љубим!“</p> <p>И онда се Некудимово срце опет поче растапати у сузе. „Господо |
поди што се искупи око њега.{S} Војвода се пригну к њему па га запита:</p> <p>„Јесу ли ти тешке |
збрише и умор растера!“</p> <p>Војвода се не даде два пута молити.{S} Изиђе сам, да се види и |
о одскочило ни за два копља а од некуда се преносе глас да је цар турски погинуо од руке војвод |
корима да је уставе и умире.{S} Госпођа се Мандалена још једнако осмехиваше, али јој низ беле о |
есте, да не мораш кроз живот држати уза се каквог попа Каритона.{S} А и што да не читаш?{S} Муш |
огледу непобусаног гробља на Косову, ја се без преговора примам тога старешинства.{S} Моја вам |
Остављам вам само моју заповест.{S} Ја се из ових стопа крећем за Косово!{S} До Косова се освр |
синоћ у срдњи изговорих!“</p> <p>„И ја се, кнеже, кајем за моју реч!“ рече Миросав. „Кајем се |
етири мача и четири буздована, а већ ја се могу Богу молити за вас и без вас!“ И одоше попови и |
</p> <p>„Каквих десет година?!“ насмеја се кнез грохотом; „мени је седамдесет а теби шездесет и |
порота од вашега реда!“</p> <p>Насмеја се грохотом кнез Миросав.</p> <p>„Вараш се ти, војводо! |
рперама.</p> <p>Госпођа Мандалена, која се до тога часа јуначки држала, кад виде челенку свога |
као да осећаше тежину оне тегобе, која се свалила беше на јуначног старца, па и сам корачаше п |
ек да се загледао у мрављу војски, која се извијала испод белог камена, са кога се на коње уска |
уздизаше к другој једној шумарици, која се као зелен венац повијаше по челу те косине.{S} Дуж т |
мога деда у гробу клеветом једном, која се само крвљу мојом ил’ његовом спрати може!“ говораше |
било, те да њима осветли црну ноћ, која се на Србадији тако нагло спустила била. |</p> <p>„Јест |
је пред вама свима нанео срамоту, која се само мојом ил’ његовом крвљу спрати може!“</p> <p>„К |
ј лепој рудини, испод велике стене која се и зваше Царева Громада, а испод које мало час пројах |
>На једној малој заравњи, у падини која се од Голубињске Планине тихо спушта у Голубињску Реку, |
ну, пожуре, да лети к војсци нашој која се бије!“</p> <p>„Било је онде око Кнеза на хиљаду коња |
евојака, што изиђе да гледа војску која се славом увенчана дома враћа, тражаше да види своју ми |
p>И старац покри лице рукама, и заплака се.{S} Јахали су не зборећи ни речи тако за два до три |
часа него зови сву своју властелу, нека се одмах скупи под твоје стегове, те је <pb n="18" /> в |
нам данас и у добри час стигне!{S} Нека се одвоје од сваке стотине по пет коњаника, па нека јур |
арјани, шта Грци, шта Угри?{S} Ама нека се сви искупе на Косово, колико их год има, па да видиш |
n="162" /> <p>„Да дамо, кнеже, па нека се цркви и пресипље!“ повикаше кнезови и властела.</p> |
љутом заповешћу!{S} Млади кнежевић нека се врати, и треба да се врати!“</p> <p>„Како то сад гов |
било сунце стигло на врх неба, а војска се војводе Радича крену за Косово весело певајући.{S} Н |
>Од онога кандила пред иконом просипала се тиха и слаба светлост само по соби а није ни покушав |
њихов цар; тргла се наша војска, тргла се и њихова; нема тамо више ни места ни прилике да се н |
је; пао наш цар, пао и њихов цар; тргла се наша војска, тргла се и њихова; нема тамо више ни ме |
з Градоје. „И за Душаново доба властела се завађала час са царем час опет између себе; али су о |
, пожури се међу жетеоце, кажи им: била се на Видов Дан велика битка, српска је војска јуначки |
о златном ланцу на грудима.{S} Уставила се на прагу.{S} Од ње падаше танак прамен плаве светлос |
је лепршање у сунчаном зраку.{S} Чудила се како да они не осећају што она осећа — да се земља с |
че.</p> <p>Поред ногу његових испружила се беху и спаваху два хрта, један бледомрк као срндаћ, |
осванула.</p> <p>Гомила Турака искупила се пред зеленим шатором Санџак-Беговим и око њега.{S} Н |
ио своме манастиру Милостину.{S} Журила се, јер је управ довршивала диван вез.{S} А била је веш |
утаног сребрним пафтама.</p> <p>Нагнула се била над једним по широким разбојем, па час погледа |
02" /> на најближе Турке.{S} Пет сабаља се склопише над главом његовом, и опет се расклопише по |
оји виси о гвозденом танком ланцу, љуља се сиви соко један, са малим калпаком од скрлатне кадиф |
ривикаше многи од господе.</p> <p>„Вама се чини да је тако!“ рече кнез Градоје с презривим осме |
а је поветарац гору заљуљао.{S} Многима се од господе оте узвик, који показиваше како их је зап |
ије свела само на десетак људи с којима се кнез Гојко мало час и сам врати!“</p> <p>„Зар у исти |
нило некаквим чудним осећањима у којима се с милином растуженост мешала.{S} Тек кад га мали Маш |
е беше нешто угушеног урликања.{S} Њима се одазваше многобројни пси по разним крајевима двора.{ |
зна на сигурно!“ одговори рањеник; „зна се само да је било издајника; сви смо то и осећали и ви |
их врата кад их она затвори.{S} Кнегиња се диже са свога седишта, па у своме беломе руху а прем |
ора напољу!“ говораше госпођа Манда, па се узе <pb n="15" /> крстити, јер напољу удари негде гр |
ега.{S} Ивана обузе нека чудна језа, па се сав стресе и отвори очи,</p> <p>Од онога кандила пре |
тан беше само за неколико тренутака, па се онда ућута и снужди.{S} Замишљен гледаше у светлу зв |
з Гојко са својом стотином коњаника, па се и та чета као грудва снега отапала уз пут, отапала, |
S} Поцрвене у лицу, шкргутну зубима, па се онда исправи у седлу, и подиже десну руку у вис, да |
Ристивору, гледаше га сва растужена, па се онда растопи у тиху месечину којом се ходник и соба |
и дочекаше га с пехарима пуним вина, па се поздрављаху и питаху за јуначко здравље.{S} Никоме с |
у!“ викну Ристивор иза гомиле света, па се онда коњем својим прогура кроз сељаке, и додаде стар |
сти!“ шапуташе старац неколико пута, па се онда пусти у некакве дубоке мисли, не скидајући погл |
у, десном руком сукну мач из корица, па се онда чврсто корачајући упути право к војводи, праћен |
</p> <p>Витомир сукну мач из корица, па се окрете, да код свога стола дочека Миросава.</p> <pb |
и...!“ рикну као бесан кнез Миросав, па се баци сребрним пехаром на Витомира, скочи на ноге па |
ирској кујњи прао карлице и котлове, па се својима хвалио како тобож учи књигу| Ех, тај узео да |
ри Градоје састави своје густе веђе, па се мало замисли.{S} Учини му се да сад истом провиди шт |
ство наше!“</p> <p>Војвода му приђе, па се с њиме преко заставе и мача пољуби три пута говорећи |
есе десну руку над густе веђе своје, па се пови мало унапред као да боље види и сигурније чује. |
че, прихватите шестоперне буздоване, па се пожурите за Господином кнезом!{S} Могу њему затребат |
а хвата, букну весеље на све стране, па се разлегаше по ономе пољу у певању, кликтању, гласном |
а умро?“ <pb n="206" /> питаше кнез, па се загледа у свога унука, који се сав тресаше од плача. |
предајемо?!“ одговараше стари кнез, па се мачем, који му Ристивор додаде, залете <pb n="202" / |
Виде Ристивор да у њему љутина кипи, па се и нехотице осврну да види јесу ли отворена врата кро |
се једне њене миле, детињасте речи, па се у мраку насмеја, и склопи очи, не би ли се на оном њ |
једну притоку Ибра с војском својом, па се на широкој пољани с ону страну потока узе световати |
не душе, који залуди за неком женом, па се убија што не може да буде његова.{S} Али је ово с на |
окрете да види шта је с Ристивором, па се гласно насмеја.</p> <p>„Шта ти је, синко, смешно?“ з |
пита кнез снаху своју као изненађен, па се мало и намргоди. „Не могу ја једном бунтовнику никад |
ни тако?!“ викну старац запрепашћен, па се удари руком о колено. „Зар од онолике војске никога |
захрка као да га ропац беше стегао, па се онда подиже, убриса десним рукавом хладан зној са че |
о!“</p> <p>Стари кнез муком замукао, па се загледао у далеке даљине.</p> <p>Ристивор отворио и |
д храста, под који се зауставио био, па се онда окрете Ристивору:</p> <p>„Можеш ли поуздано да |
ли њеном лепотом!“ прихваташе Винко, па се грохотом насмеја. „Кад свратисмо, беше она просто „К |
инко, прозван од другова кнез Винко, па се узе љуљати главом и намигивати на своју најближу дру |
камена, са кога се на коње ускакало, па се некуда преко беле калдрме од авлије упутила била.{S} |
пригну се и целива Ристивора у чело, па се онда диже и пође опет у ходник.{S} Са прага се окрен |
се попу да се већ и свецу досадило, па се окрете, даде благослов и пружи руку кнезу, коју овај |
чини.{S} А у кнеза гледаше Ристифор, па се и сам пригибаше и спод дотицаше онако како му и госп |
к са челенком, пољуби старца у руку, па се окрете и приђе к њој, сав блистајући од радости, она |
еву ногу у сребрну широку подножицу, па се онда устави, јер се нечему беше присетио.</p> <p>„Че |
Бога ми, како ћемо ти их платити!{S} Па се здоговорисмо да те молимо да нам их опростиш!“</p> < |
много и за нешто велико да молим!{S} Па се још предомишљам да ли није зазорно, да ли треба, и д |
као да је румен образ девојачки.{S} Па се светац мрке коже и разбарушене косе повио горњим тел |
говор води, па све живљи и живљи.{S} Па се онда све стиша и ућута, и само се <pb n="139" /> чуј |
види да није откуд тамо Каритон.{S} Па се онда опет окрену духовницима, шкргутну мало зубима, |
ти кнез Градоје горко подругљиво.{S} Па се онда окрете војводи: „Да сам на твоме месту, војводо |
плакана лута по ходницима од двора!“ Па се онда Ристивор опет врати да прича о Јованци, љуби Зм |
роклет да си и овога и онога света!“ Па се онда окрете к нама: „Ко не жали погинути, нек пође з |
му: „Госпођа кнегиња чека на тебе!“ па се окрете и отвори му врата на сниској шестостраној кон |
зим готово без војске!“ рече војвода па се задовољно насмеја како згодно приклопи кнежево питањ |
ари кнез убриса рукавом зној са чела па се окрену и погледа у свеца.{S} И као да не могаше да п |
даде и срећа јуначка!“ рече кнегиња па се окрете и пође к прозору да седне поред њега.{S} То б |
ешћен.</p> <p>Турци одјахаше од коња па се искупише око рањених Срба.{S} О Ристивору мишљаху да |
Ристивор пређе преко средине од собе па се устави на самом уласку од оне позорнице, у којој је |
е.{S} После неколико тренутака борбе па се, на једну значку бубњем озго из стана, остаци од оне |
„Кад сам ти је ја кратио?“ рече кнез па се насмехну с пуно презрења.</p> <p>„Е, па добро, ево д |
ма!“ рече у највећем чуду стари кнез па се прекрсти. „Е сад... шта ћемо сад?!“</p> <p>„Шта ћемо |
></p> <p>„Како?“ питаше озбиљно кнез па се узе крстити од чуда. „Како?...{S} Зар ја достојан да |
онај разговор, који поче да се води па се прекиде због велике узбуђености старчеве.</p> <p>„Св |
наредио беше те су војници одјахали па се ставили у два реда, а он сам стао с развијеном заста |
цркву.{S} Кнез се три пута прекрсти па се вину своме белом Лабуду у златно седло.{S} Усправи с |
ан.{S} Од запада ударише црни облаци па се брзо развијаху и застираху небо.{S} Крупне капље даж |
и ако кнез Миросав остави ноћас стан па се врати дома, онда да знаш да се и ја с мојим људима в |
свом плашту.{S} И није дуго трајало па се неуморљиви зрикавци ућуташе запрепашћени, јер им се |
им рече.</p> <p>Није дуго потрајало па се њих двојица вратише водећи за собом сва три коња осе |
мудар, али теби, знам, не би помогло па се правио мудар по вас дан!“</p> <p>И почеше да падају |
ка је слава Богу!“ рече кнез побожно па се прекрсти; „нека је слава Богу на добрим гласима а у |
их разговора вас дан.{S} Попише вино па се о седању сунца разиђоше својим домовима!“</p> <p>Ста |
овој војсци јездила.</p> <p>Мало час па се од турске војске одвоји једна четица од седам коњани |
Кнез и госпођа Манда оставише терасу па се склонише у једну повелику одају у којој беше већ так |
ако не можеш заспати, или ако заспиш па се пробудиш, моли се Богу за мене!“ учини ми се да је и |
ло војводи да ми тако пише?!“</p> <p>Па се старац подиже на ноге, да стојећки и са склопљеним р |
} И сад.... с Богом остајте!“</p> <p>Па се старац мало пригну са високог коња свога и пружи дес |
и не могу и нећу опростити!“</p> <p>Па се онда кнез три пута побожно прекрсти, промрмља некакв |
Агарјанска, ево шта дајемо!“</p> <p>Па се старац баци копљем у гомилу Турака, сукну мач из кор |
ама, који иза вас остадосмо!“</p> <p>Па се онда опет врати под свој шатор, и леже по ново на по |
ду његову у златној колевци|“</p> <p>Па се слегао радостан народ око мале војске кнежеве, рекао |
ога сина!“</p> <p>„Шта велиш?!“ продера се и намргоди кнез Вукан. „Шта велиш?!{S} Нема, кнеже, |
арију, да вечерамо, или нећеш?“ продера се нешто мало храпавим гласом поп Каритон не ступајући |
те убијем; дођох да те убијем; три пута се дизах од трпезе да ти отровани нож у прси сјурим; и |
ловца!“</p> <p>„Да вам причам само, шта се мени једном десило:“ узе реч млад један властелин, п |
ити ми је срце утрнуло, да не осећа шта се приличи, шта ли се не приличи!{S} Веруј ти мени, вој |
десило.{S} Али не могосмо разабрати шта се то управо десило, нити то и данас знам.{S} Једно вам |
<p>Кнез Градоје виде првим погледом шта се учинило па задовољан викну својима: „Хвала вам, јуна |
о је мени у мојој души бивало, него шта се онде око мене збивало!{S} Ето да наставим.{S} Мало с |
д Тројанова времена па све до данас шта се свега овде збивало није!“ рече Ристивор поуздано; „с |
са страшном праском и трештањем, а киша се спусти као да је неко кабловима из црних облака лије |
стари слуга његов који не знађаше какав се терет свалио на душу његова господара.</p> <p>„Нико |
свога господара!“ рече Санџак-Бег. „жив се предавао није, пао је покривен грдним ранама!“</p> < |
а, и опет како су неки властели, вратив се живи из боја на Плочнику, казивали да је кнез Милан |
ставио; прекрсти се и уми се.{S} Вратив се под шатор пробуди она два млада властелина.{S} Рече |
} Ево види сам шта пише!“ Па онда сетив се да кнез Градоје није врло јак на читању књига и туђе |
да дигне буздован.{S} Јабучило, осетив се слободан, баци се стражњим ногама у вис па онда весе |
, господине кнеже!“ рече Некудим осетив се некако окрепљен речју кнежевом. „Прво је дошао војво |
ужаса, прекрсти се од чуда, па, окренув се целоме ономе доиста у препаст и жалост порушеноме зб |
војвода подигнув главу у вис и окренув се свити својој; „нека нам се војска ноћас одмори; одмо |
а њему да га устави; па настави окренув се Ивану: „Не знам ја за друге свеце; али је нама наш с |
невесело, и опет некако свечано окренув се властели својој. „Да похитамо брзим кроком, не би ли |
ева, али се горко осмехиваше, па, винув се коњу у седло, у некако поноситој срдњи <pb n="140" / |
квога великога блага.</p> <p>Санџак-Бег се окрете својим људима па с њима нешто разговараше тур |
ада људи, који су далеко од Косова, кад се бој почне да бије!“ рече кнез Градоје. „Немој, молим |
а кола стојала високо изнад Запада, кад се старац диже па рече Ристивору:</p> <p>„На тебе је са |
д шатор баш, како вам Некудим каза, кад се Иван крену некуда.{S} Војвода ми изгледаше блед али |
„Ваистину насташе последња времена, кад се једна слуга буни против господара свога!“ рече он; п |
омчадију, а и за све нас.{S} Сутра, кад се будемо кретали....“ |</p> <p>Ту га прекиде гласни см |
, све добро бити.</p> <p>Истом сад, кад се већ сутоњ поче да хвата, букну весеље на све стране, |
јске своје а к десноме крилу прође, кад се од један пут окрете и погледа к пољу, којим су три С |
елима убојитог попа Каритона, који, кад се мало више поднапије, узме да прича хрвање своје са С |
уги скочисте као жеравицом опржени, кад се само поменуше лажи, за које сви знамо да су лажи.{S} |
м чудноватом времену у коме живимо, кад се све око нас врти и преврће како никада до сада, зар |
ритегне пас у Боривојева Ждрала.{S} Кад се то сврши, кнез Градоје рече својој малој дружини:</p |
д Двориња, двора војводе Радича.{S} Кад се спустише низ брдо па појахаше мало даље зеленим поље |
коњима сви кнезови и властела.{S} А кад се сви искупише, онда поче да им говори овако:</p> <p>„ |
ставив своје чупаве веђе као свагда кад се разгневи.</p> <p>„Не пресуђујем ја!“ прекиде га кнез |
само за то што се ви бојите владика кад се Светих Отаца и не бојите.{S} Чујте ви моју последњу |
осто, синко Ристиворе!“ рече му, па кад се Ристивор подиже, пољубив му руку по други <pb n="197 |
па онда опет настави:</p> <p>„Сутра кад се будемо кретали за Косово, ваља да су нам људи одморн |
S} Али не беше испио ни до половине кад се устави.{S} Уста на ноге, допуни пехар вином из конди |
црним очима из којих муње севаху, и кад се осмехиваше.{S} Пријатељи и познаници дочекаше га с п |
S} Гледаше непомично за кнегињом; и кад се она окрете и виде да је он још ту, као ишчекујући за |
уку, кад је овде војвода!“</p> <p>И кад се Орловићева чета повуче, војвода и кнез Градоје стадо |
наци с Господином Кнезом!“</p> <p>И кад се сва тројица смерно причестише, онда кнез Градоје, ве |
од пехара.{S} Није се више знало ни кад се почиње дан ни где се свршава ноћ.{S} Два дана и две |
и на трепавице.{S} Није дуго спавао кад се трже, баш из најслађег сна, на жустру вику Ристиворо |
светини око двора да ли је ко видео кад се кнез Градоје кренуо, кад дојаха коњаник од чете кнеж |
</head> <p>Било је већ дубоко у ноћ кад се кнез Градоје од Орлова Града устави под једним грана |
="SRP18990_C3.5"> <head>V</head> <p>Кад се већ сви под липом искупише, узе реч кнез Градоје:</p |
н, дође мало не сва господа.</p> <p>Кад се сврши јутрења, Градоје, још онде у цркви, приђе к во |
огласно калуђерски поведоше.</p> <p>Кад се та бура одушевљених срдаца мало стиша, кнез се Градо |
они љубљаху у скут и у руку.</p> <p>Кад се све то сврши, кнез замоли да му војвода даде човека, |
буде поборавила наша имена!“</p> <p>Кад се већ сви изредише на последњем <pb n="165" /> целивањ |
док се не крену за Косово!“</p> <p>Кад се још мало ближе примакоше Дворињу, видеше лепо како м |
вама, који ме допратисте довде!{S} Сад се Боривоје, синко мој, врати у Орлов Град к мајци свој |
равну врсту с кнежевим Лабудом.{S} Сад се и кнез Градоје насмеја, и узе тапкати руком Јабучила |
сад ти!“ рече Ристивор поуздано; и сад се опет ослободи и погледа право у очи кнегињине; али н |
амо право по мојој руци.“</p> <p>Узалуд се стари кнез пригибаше час с једне час с друге стране |
<p>„Ето, не рекох ли ти“ рече поп. „Све се бојиш да мојим јунаштвом не засеним твоје!“</p> <p>„ |
да заустим да му кажем, а видех га где се и сам од себе крсти и клања!“ правдаше се Ристивор.< |
ави да запита је ли војвода устао и где се може наћи.{S} Слуга му рече да се војвода опрема и д |
више знало ни кад се почиње дан ни где се свршава ноћ.{S} Два дана и две ноћи стопише се у јед |
аво небо, које се руменило на ивици где се на модре планине у даљној даљини наслањало, — све то |
попови наводе нас на заваде, е ето где се владике прогањају измећу себе и мачем и буздованом!{ |
ти да се ми клањамо твоме буздовану где се не клањамо твојим разлозима и не размекшавамо на тво |
је кнез Градоје јахао сам.{S} Не хтеде се осврнути да види ко још, осем Боривоја и Ристивора, |
од шимшира са довршеним везом, и хтеде се уклонити, али јој старац не даде, него заиска да вид |
а голи сиви крш по врховима којега виде се многа орловска гнезда, из којих гладни орлићи пружај |
е.</p> <p>Два пута или три пута прекиде се онај молитвени жубор, јер по пакосним сплеткама сото |
“</p> <p>Не би мило војводи.{S} Застиде се и поцрвене.{S} Не смеде да погледа господи својој пр |
из срца пламени у образе букнуше, диже се живо из столице, усправи се у сву своју висину, и уп |
и, те се изметуше у љуту свађу.{S} Диже се једна велика граја, и усред ње сукнуше мачеви из кор |
S} И кад трећу метанију начини, не диже се, — повијен по земљи, гледајући у земљу као да не сме |
ки мач свакога свога сина!“</p> <p>Диже се граја од одобравања са свих страна, али је надјача ј |
екрсти и свецу не поклони!“</p> <p>Диже се млади властелин, смерно се кнезу поклони па рече:</p |
могле; изнад тога поља у позади издиже се вис с боровима и јелама; више њега голи сиви крш по |
е.{S} Напрегнувши све своје силе подиже се живо, те грчевито дохвати Бега за обе руке, и онда в |
нашем!“</p> <p>„По закону нашем не може се опојати!“ прихвати одмах и одважно игуман Пајсеј.</p |
ади Боривој пољуби мајку у руку, истрже се из њена загрљаја, и хитро скочи своме коњу у седло.< |
ја да дочекам да га мртва гледам!“ Узе се ударати песницама у прса и плакати.</p> <p>„Некудиме |
е устао; изненађен оним што гледаше узе се најпре крстити па онда шапну Ристивору: „Ама, брате, |
нез Градоје и сам дубоко узбуђен, и узе се крстити од чуда.</p> <p>„Уђи па види!“ рече му кнез |
ма.{S} Старац погледаше к вратима и узе се срдити што му нема придворнога попа да војводино пис |
ом очи отвори, на своје чудо види да је се ходник осветлио неком тихом а плавичастом светлошћу. |
ој слао на терасу до њих.</p> <p>Али је се сва та лепота и милина онога луга, којим прелажаху, |
ди!{S} А вере ми ћу јој казати, како је се он овде одриче!“.</p> <p>С муком изведоше полупијана |
себи смрт задао?!{S} Видите ли како је се наместио на свиленоме своме платну војводскоме?{S} В |
да слугу свога. „Дед казуј колико их је се прихватило руком за заставу?!“</p> <p>„Завор ми је, |
ре далеко у висину шибала.{S} Из авлије се по каменој степеници силазило у перивој, који се сво |
есела господа дизаху од пехара.{S} Није се више знало ни кад се почиње дан ни где се свршава но |
и поздрави га добродошлицом.{S} Градоје се окрете, узе за руку Боривоја — који и сам беше скочи |
тима од трпезарије.</p> <p>Кнез Градоје се пригну к уху војводину па му шапатом рече: „Ако их н |
естио над Косовом?{S} Зар то поље, које се прелива час у плаво а час у румено, није као патос о |
на мирисном поветарцу а под небом, које се -— чинило му се — више но икада застрло густим ројев |
реке, и преко овога у плаво небо, које се руменило на ивици где се на модре планине у даљној д |
е, гори у сребрној шкољци кандило, које се никада не гаси.{S} Од два нараштаја овамо утврдио се |
поцрнели, гвоздени подглавњаци, на које се цепанице намештаху, кад је у зимње доба трпезарију з |
ским чекићем у грање и лишће, кроз које се орао у вис пропињао, као да хоће да пролети кроз вен |
/> <p>Изиђоше на једну чистину, с које се видело како је тамо, преко потока Западу, пукла равн |
ролети кроз венац од седам ружа, у које се умештаху седам дебелих свећа од жутога воска.{S} На |
на панцером од позлаћених плоча, у које се на јутарњем сунцу једва гледати могло; његов широк з |
Косово?{S} Бој се био и свршио, војске се тргле, шта ћемо ми сад на Косову?!“</p> <p>„Додај ми |
ца одмакла стотину корачаја а од војске се одвоји друга чета од четрнаест коњаника, па пође пол |
чене старе шуме.{S} Према тој шуми поље се полагано уздизаше к другој једној шумарици, која се |
овести!{S} Ми смо овде на пољу, на коме се истом искупљамо.{S} Могао сам ја и да не дођем!{S} Д |
али ни пуно развијена ружа; цвет у коме се сливају невина сећања на пупољак и поуздана надања н |
адошћу стари кнез баш у тренутку у коме се његов мач преби ударцем о криву једну сабљу која скл |
сви натуштени и намргођени.{S} Свакоме се сињи хладан камен на срце навалио; једва се дубоки у |
и дворани и у скут и у руку.{S} Свакоме се на лицу видела радост, што ето стиже један од оних ј |
и питаху за јуначко здравље.{S} Никоме се од својих другова кнез Гојко није толико обрадовао к |
езу. „Не би ни тога било, јер ниједноме се од мојих јунака није прохтевало да се на једно дете |
ликтањем кликтању њихову.</p> <p>У томе се и друга властела весело здрављаше са кнезом.{S} По н |
си бура у животу видела!“</p> <p>У томе се отворише једна уска врата у зиду на који се тераса н |
духовници сложно.</p> <p>„Само, разуме се,“ настави отац Харалампије нешто мало загушеним глас |
, и метанија, и постови, па..... разуме се, према греху и прилози!“</p> <p>„Кад је тако,“ прихв |
.{S} Али тек што превали подне, пронесе се глас да је на левом крилу неки војвода — не знам му |
и Рогозин ухвати ме плаховита дажда, те се склоних у једну пећину.{S} Нађох ту старца испосника |
.{S} Око поноћи изишао је из шатора, те се по пољани проходао овамо онамо на мирисном поветарцу |
дна мајко!“ пронесе од уста до уста, те се начини као жубор лишћа пред кишу, који одмах за тим |
неза, пређе и на све његове другове, те се без разговора и без шума полагано удалише, и упутише |
р дигли један на другога људе своје, те се између њих сад бије љути бој.{S} Кажу има их већ пун |
оштрији, и све крупнији и крупнији, те се изметуше у љуту свађу.{S} Диже се једна велика граја |
лена, поцрнеле од препеке у пустињи, те се према њима она суха мрка тиквица за воду, што му вис |
моја властела на моме двору завадила те се један део војске растурио!“</p> <p>„Славе ми!“ рече |
што Босиљки!{S} Ако буде Божја воља те се са Косова здрави и весели вратимо, молићу те да за м |
ја већ умио и Богу помолио.{S} Идите те се умијте и ви, и Богу помолите; па онда напојте коње, |
{S} А кнез Градоје седе с Ристивором те се најпре прихватише беле погаче и руменога вина, па он |
> <p>Заповедник Турака даде заповест те се редови коњаника који стојаху иза оних у првоме реду, |
духом пренуо и кликнуо својима: „Држ’те се јуначки, децо моја, Бог је с нама!{S} Напред, напред |
беде Богу верни народ српски?{S} Ман’те се, људи!“</p> <p>У гомилицама од невиних девојака и не |
Орла од Орлова Града!...{S} Не брин’те се, људи, сад нам не гине победа!...{S} Камо?..{S} Дајт |
на, узе да им говори:</p> <p>„Не можете се ви живи враћати дома с вашом војском не видев Косова |
адају!“ Па онда се живо исправи, окрете се нагло, и брзим корацима уђе у гомилу, јер му сузе гр |
а.{S} А кад чета замаче за шуму, окрете се госпођа Мандалена кметовима и ономе свету што се око |
лињу.</p> <p>„Е сад, свети оци!“ окрете се кнез Градоје духовницима, „чим се ископа гроб, спрем |
p>„E, па сад шта ћу ја с тобом?“ окрете се стари кнез и викну срдито Ристивору. - „Ти ћеш још у |
вога: или ћете се ви измирити, или ћете се овде под овим шатором а преда мном мачевима борити д |
па онда једно од овога двога: или ћете се ви измирити, или ћете се овде под овим шатором а пре |
другом руке!...{S} Тако!...{S} Пољубите се!{S} Тако!{S} Сад сте опет моји синови!{S} Ходите да |
ада им Ристифор приђе.</p> <p>„Уставите се, славна јуначка господо!“ рече им тихо. „Уставити се |
!{S} Видимо, јесте јунаци!{S} Предајите се нама јунацима, који смо пријатељи јунака!{S} Предајт |
овницима, „чим се ископа гроб, спремите се да се тело нашег војводе опоји како треба по закону |
ваше народу: „Дед’те, браћо, размакните се мало, да отворимо пута кнезу!“ А војницима викну ошт |
ка нам се војска ноћас одмори; одморите се и ви; мене оставите сама под мојим шатором с мојим т |
Идите ви сад у своје колибе и одморите се!“</p> <p>„Вере ми, господару,“ рече Ристивор, „и јед |
> <p>„Идите ви у ваше колибе и одморите се!“ понављаше кнез Градоје мало оштрије. „Видећу ја ко |
ни стари кнез викну:</p> <p>„Прекрстите се, децо моја, па, у име Божје, хајд’те у седла!“</p> < |
шатора таласе народа шапућући: „Мичите се, браћо, даље!{S} Срдит је кнез, може вас какво зло с |
редајте се, махните делије!{S} Предајте се, не гините лудо!“</p> <p>„Коме да се предајемо?“ вик |
урцима са свих страна,</p> <p>„Предајте се, људи!{S} Видимо, јесте јунаци!{S} Предајите се нама |
и, викаше громогласно:</p> <p>„Предајте се, махните делије!{S} Предајте се, не гините лудо!“</p |
ом старом и славном виком: „<hi>Покајте се</hi>!“ Е па шта ћу више?{S} Јес’, још нешто!{S} Ако |
, на којој црним словима пише: „Покајте се!“ Што је најчудније у тој слици свеца Орловићеве кућ |
„Нека светац не виче напразно; „Покајте се!“ Да се покајемо и да му се помолимо, па да грешном |
д виде старога кнеза Градоја.{S} Не хте се с њиме љубити у лице док му прво руку не пољуби.</p> |
да су настала последња времена, и да ће се најдаље кроз десетак година — а то је ево сад десет |
!“ зајеча опет кнез Градоје. „Кад ли ће се једном то отровно семе истребити са ове лепе наше зе |
Ако у њих нема срдаца јуначких, наћи ће се ваљада по неко мекано срце!“</p> <milestone unit="su |
по више дана на Косову!{S} Пре него ће се кренути, изађох преда њ, да му руку пољубим и да га |
пред војводу и рече:</p> <p>„Ево ко ће се јуначки одазивати твојим позивима, кад мене више не |
м, или у певању уз пуне чутуре, кретаће се сутра натмурени, мамурни и уморни.{S} А кад сам ја у |
едни и други још су много кивни; побиће се опет и још горе, чим се уклонимо ми који их раздваја |
мо наш Градоје као град грухне, следиће се срца њихова!{S} И док само овај змај Душанов духне, |
сад о Митровдану, који долази, навршиће се седам година како дођох у двор ваш.{S} Слушао сам ва |
е преливају на модру перунику.{S} Сунце се на Западу спуштало у таласе од растопљеног злата и п |
до!“... „Ево мене, господару?“ одазваше се весело млади огранак дома Орловића, и његов верни сл |
и сам од себе крсти и клања!“ правдаше се Ристивор.</p> <p>„Ех, ти опет мислиш, светац је као |
један другом, па опет стадоше и гледаше се не зборећи ни речи.</p> <p>Стари кнез Градоје диже з |
> <p>Она два млада властелина погледаше се.{S} Изгледаху оба збуњена.{S} Приђоше по један корак |
ше на саму пољану пред дворем, покидаше се кола, те и мушко и женско, и старо и младо, потрча к |
вих ти чуда у овоме двору нема!“ чуђаше се Иван, па онда додаде: „А под сигурно има и авети да |
мичан и очима широм отвореним, и чуђаше се шта ли ће то бити.{S} Учини му се да од десног крила |
рговци, мајстори, радници.{S} Наоружаше се како је ко могао, позатвараше продавнице и радионице |
ован да ломи ту кору!“</p> <p>Насмејаше се гласно кнезови и властела.{S} Духовници се згледаху; |
нам ти никакво добро не каза!“ тешкаше се војвода.</p> <p>„Нека је слава Богу, има доста и доб |
које сад већ муње просецаху, и тешкаше се што јој сина нема.{S} Старац погледаше к вратима и у |
ни пас да стоји како треба, и справљаше се за нов чин. „Нека светац не виче напразно; „Покајте |
шта ми паметни људи казиваху!“ брањаше се смерно Ристивор.</p> <p>„И само што се не зна ко луђ |
свануло.</p> <p>У турском стану удараше се у бубањ и видело се живо кретање.{S} Мало час па је |
да беше блед, и од часа на час стресаше се као да је у грозници, превлачаше руком преко чела бр |
за тим у некакве дубоке мисли и шеташе се немирно с једнога краја терасе до на други.{S} Тек у |
</p> <p>„А и шта да вам кажем?!“ питаше се рањени витез, па по кратком премишљању настави:</p> |
махну руком, да се ућуте.{S} И ућуташе се.</p> <p>„Зар ми сви,“ рече кнез, — „зар ми сви имамо |
.“</p> <p>И опет рањеник ућута.{S} Беше се узбудио и сузама облио.{S} У оној гомили око њега св |
повија те на лево те на десно.{S} Узеше се хрвати и носити око оних столова као да су Агарјанск |
хоће!“</p> <p>И пустише се и раставише се.{S} Оба задахтала од тешких напора.{S} Стари кнез уб |
ка чета Босанских коњаника.{S} Уставише се да напоје и себе и коње.{S} Причаху да се враћају с |
брда. </p> <p>Наша три Србина уставише се у исти мах, као да им онај живахни поветарац, који и |
тапаше у тугу; крупне њене очи напунише се сузама, које би затрептале на дугим трепавицама, па |
ава ноћ.{S} Два дана и две ноћи стопише се у један велики дан, још једнако кратак за жедна грла |
и:</p> <p>„Ето ни један!...{S} Искупише се лепо око заставе, баш као да је сабор; отворих ја ме |
Где си ти, Витомире?!“</p> <p>Протурише се кроз своје војнике и један и други; оба натмурена и |
и последњим зрачним загрљајем опростише се нежно једно од другога.</p> <p>Ристивор осети како м |
димо шта светац хоће!“</p> <p>И пустише се и раставише се.{S} Оба задахтала од тешких напора.{S |
ура одушевљених срдаца мало стиша, кнез се Градоје опет нестрпљиво окрете к војводи:</p> <p>„Мо |
овићем одступа ка Приштини!....{S} Кнез се устави, погледа к десном крилу наднесав леву руку на |
трпезарији да допуни метанија.{S} Кнез се осмехну једним брком па рече младим људма: „Ходите, |
свога господара и пође напред.{S} Кнез се крену с младим Боривојем за њим, а за њима њихова во |
више Кнезу нешто тихим шапатом.{S} Кнез се у столу своме окрете војводама, <pb n="141" /> кнезо |
осмо сви из цркве и пред цркву.{S} Кнез се три пута прекрсти па се вину своме белом Лабуду у зл |
се високо под облаке.</p> <p>Стари кнез се окрете према својој чети.{S} Ристивор по заповести к |
а нашег на Косово!{S} Зар не знаш да би се он томе тако зачудио и тако разгневио, да ме више ни |
о стари кнез од њега тражаше.{S} Она би се двојица може бити војводи и противила, али не могоше |
ра.{S} Него кнез би гледао у попа па би се и он крстио, клањао и спод прстима дотицао, кад год |
И узалуд би нам свима била мука, кад би се сви с тобом сложили, да га присиљавамо да буде како |
е би се кости у гробу преврнуле, кад би се ви због будаласте једне заваде вратили дома не видев |
Какви су јунаци обојица били, њихове би се кости у гробу преврнуле, кад би се ви због будаласте |
славни цар преноћио!“ рече кнез, „Не би се цар на те срдио што ми толику част чиниш; али би се |
ку жуч не проли и братске крви.{S} И би се и ње пролило, да млади војвода не улете у гомилу међ |
и престао <pb n="204" /> дихати, али би се онда опет прса надимала, и под убрзаним куцањем срца |
срдио што ми толику част чиниш; али би се заиста срдио на мене, да ја нисам поред мојих људи н |
ез Лазар Агарјане разбио.</p> <p>Тек би се из нацртане слике могло видети како је диван Орлов Г |
и да је Кнез Лазар погинуо, стресао би се од ужаса.{S} Чинило му се све то као један тежак и с |
нео два кондира вина, да се нађу ако би се зажеднело.{S} Изнад постеље Ристиворове по високо у |
се ради!“ рече старац.</p> <p>»Како би се ми од тебе, дедо, одвајали?“ рече млади унук његов.< |
ог трећег и страшног боја Кнез Лазар би се овда онда окренуо <pb n="145" /> да погледа пољем из |
S} Тебе призивљем, теби се клањам, теби се молим, чуј ме!{S} А као кум Божји, и као војвода од |
стотина година!{S} Тебе призивљем, теби се клањам, теби се молим, чуј ме!{S} А као кум Божји, и |
итомиру па, у знак да им прашта, пољуби се с њима.</p> <p>Изиђоше сви весели и радосни из цркве |
кнуше, диже се живо из столице, усправи се у сву своју висину, и упре очи своје, из којих ватра |
белом Лабуду у златно седло.{S} Усправи се поносито; диже главу поносито.{S} Беше, господо моја |
е!“</p> <p>„Стој, властелине!{S} Устави се!“ викну промуклим гласом отац Харалампије. „Устави с |
до на други.{S} Тек у неко доба устави се пред Ристивором, па поче да му оштро говори:</p> <p> |
не држао кад умукнуше комарци, и устави се хркање Ристифорово.{S} Настала беше мртва тишина, ка |
муклим гласом отац Харалампије. „Устави се, јер из тебе говори проклета бабунска јерес!“</p> <p |
е га са мртвога војводе.</p> <p>„Устави се, кнеже Гојко!{S} Стегни срце, синовче мој!“ рече му. |
речи.</p> <p>На уласку у шатор заустави се.{S} Замишљено и тужно погледа у свога старог седог с |
р скочи на ноге, протре мало очи, преви се и дубоко поклони кнезу па смерно рече:</p> <p>„Добро |
ојем уђе у крчму и сва властела.{S} Сви се ћутећки искупише око рањеника.</p> <p>„Тек ти бејах |
се загледаше у гриву својих коња; други се опет погледаху значајним погледима.{S} Кнез Вукан, к |
и.{S} Сва тројица беху уморни.{S} Млади се Боривој пружи по своме плашту, обори седло рукама св |
гов: „Покај се, несретниче!{S} Исповеди се кнезу, па ће ти Бог опростити!“ Кад год бих легао на |
славним данима поклонио!“</p> <p>Снужди се кнез Градоје, обори главу ниско, замисли се нешто ду |
, што га гледају, жива дохвати.{S} Види се лепо како нешто виче, јер је широм уста отворио; ако |
господе и дружине наше!“</p> <p>Војводи се скиде једна велика брига с душе.{S} Толико му би мил |
ње.{S} Намргоди се стари кнез, намргоди се поп Каритон.{S} Потекоше људи по гомилама расплакане |
у гласно јецање и плакање.{S} Намргоди се стари кнез, намргоди се поп Каритон.{S} Потекоше људ |
!{S} Ако те поп Каритон расрди, не срди се ти зато на нас, а и њему опрости.{S} Друго те молим, |
а онда, брате, ово је Петров Пост, људи се једва хлеба прихваћају, те им је и срце посно!“</p> |
<p>„На тебе је сад ред, синко!{S} Пружи се па спавај и одмори се, а ја ћу сад већ стражу чувати |
{S} Прекрсти се неколико пута.{S} Пружи се и паде на прсте од руку својих, и метаниса три пута. |
м сјуреним усред срца!</p> <p>Пренерази се стари кнез.{S} Прекрсти се и рече у чуду: „Буди Бог |
акла била за стотину корачаја, а одвоји се и трећа чета од двадесет и једног коњаника и пође за |
о да га је стид да гледа у јунака, који се у свити царевој борио на Косову.{S} Ћуташе за дуго к |
{S} Али ко је тај Србин, сем Вука, који се Милошем данас не поноси?!“</p> <p>Све то говораше ст |
кнез, па се загледа у свога унука, који се сав тресаше од плача.</p> <p>„Издахнуо је на рукама |
мој властеличић!{S} Иди за онима, који се договарају да пронађу памет!{S} Из ових стопа одлази |
том грању од стародревног бршљана, који се припијао уза ступове и зидине од двора, врапци су др |
к једном ступу од дима и пламена, који се на источној страни Косова видео.</p> </div> <div typ |
стави бесног једног црног Арапина, који се с високо уздигнутом кривом сабљом залетео био на ста |
е право!...{S} Еј, кад би сви они, који се уз пуне пехаре својим јунаштвом хвале, имали твоје ј |
еној степеници силазило у перивој, који се својим цветним лејама пружао низ зелену косину далек |
одара, брзо спријатељише, те Иван, који се жаљаше да не може тако лако да заспи, мољаше Ристиво |
, молим те!“ рече збуњен Ристивор, који се препаде видев да му се господар од збиље наљутио.</p |
и да дођу под један велики брест, који се видео близу друма с ону страну крчме а на путу ка Ко |
кут трпезарије, па онда Миросаву, који се на ноге дигао био, викну заповедничким гасом: „Натра |
ласно смејала ономе тешком облаку, који се над душом старога кнеза натклопо био!</p> <pb n="181 |
, што га грло доношаше, Ристивору, који се доиста напрезаше да окрене коња другим правцем. „Нат |
p> <p>Опет ударише господа у смех, који се још гласније заори, кад стари кнез доброћудно рече:< |
јемо у славу и у здравље духовника који се не деле од свога Господина Кнеза и од свога рода кад |
пријатељства с царевима и народима који се Рим-папи као своме идолу клањају; друго зато <pb n=" |
творише једна уска врата у зиду на који се тераса наслањала, Ристивор испаде, поклони се дубоко |
ио колико су далеко од храста, под који се зауставио био, па се онда окрете Ристивору:</p> <p>„ |
хладан зној са чела, и, као човек који се из тешког сна нагло буди, рече пола збуњено:</p> <p> |
а пробије мрак великога ходника, у који се кроз отворена врата могло гледати.{S} До мало час, п |
...{S} Од овога часа, па до часа у који се — ако буде Божја воља — било ја с Боривојем, било Бо |
па дихати оним слатким поветарцем,који се напојио мирисом од босиљка, ружа, и липова цвета!{S} |
ластела.{S} Духовници се згледаху; неки се узеше крстити и шаптати: „Буди Бог с нама!{S} Каква |
ао да са те висине боље сагледају да ли се то доиста од некуда холуј диже) час опет журно слета |
уло, да не осећа шта се приличи, шта ли се не приличи!{S} Веруј ти мени, војводо, пре бих ја см |
ћен и збуњен. „Како то!!...{S} Јесте ли се ви двојица јутрос избезумили, те не слушате заповест |
бор; отворих ја мехове винске, не би ли се мушка срца загрејала; напојих свакога ко хтеде да пи |
у мраку насмеја, и склопи очи, не би ли се на оном њену сунчаном осмеху занео у сласти слатког |
"18" /> води к мени на Косово, не би ли се сви тамо искупили до у Недељу пред Видов Дан.{S} Пор |
први део твоје војске!“</p> <p>„Што ли се теби толико хита, кнеже Градоје?!“ питаше кнез Вукан |
Милош беше блед и дрхташе од гнева, али се горко осмехиваше, па, винув се коњу у седло, у некак |
га његов!“ Ето смо људи тврда срца, али се за твојим слугом заплакасмо!“</p> <p>„Бог да те прос |
остро беше.</p> <p>„Не знам шта је, али се од шаторова војводине свите чује вика, и неко на гла |
ћни поветарац запириваше ми у лице, али се узалуд напрезах да се дигнем.{S} Око поноћи наиђоше |
и као нагађао је шта то може бити, али се чинио невешт.</p> <p>Видев да су већ сви коњи и сви |
ти сина мога а јединог унука свога; али се бојим да своју главу чувати неће!{S} Кад будете на К |
ху од врућине.</p> <p>Нигде облака; али се овда и онда из далеке даљине чула потмула нека тутња |
елин не могаше то никако да верује; али се Ристивор заклињаше да је то цела истина, и да поп Ка |
паса, и издиже онаку људину у вис; али се поп дочека на ноге, па стегну старог витеза око паса |
рекох, и молих га да се пожури.{S} Али се поп не да кренути. „Иди кажи кнезу, да ја ево сад пр |
се око господара склептала.</p> <p>Али се глас старчев сад већ више није чуо.</p> <p>„Дедо!... |
крочити, ни мачем завитлати.</p> <p>Али се ни стари кнез ни Ристивор не одазиваху.</p> <p>„Пали |
34" /> Румени образи кнежеви прогрушали се модрином.{S} Са чела обојице киптио је зној.</p> <p> |
а ме шаљеш на Косово; ако те оборим или се ти први умориш, онда поштено да останеш на двору а м |
о једном погодимо!{S} Ако ме обориш или се ја први уморим, не тражим да ме шаљеш на Косово; ако |
ти, или ако заспиш па се пробудиш, моли се Богу за мене!“ учини ми се да је и мирнији и ведрији |
њему опрости.{S} Друго те молим, помоли се Светој Тројици да нашем честитоме Господину Кнезу да |
нез Градоје, обори главу ниско, замисли се нешто дубоко за неку тренут, па онда с тешким уздахо |
S} Остаде ти синоћ у твоме шатору, а ми се сви вратисмо опет мало нашим пехарима у трпезарију.{ |
какву Душанову листину; „Војводо, да ми се у Недељу пред Видов Дан лично јавиш на Косову.{S} Да |
Боље је да причекамо дан два, те да ми се сва војска искупи.{S} Мимо кнеза Будисава има још да |
прикупље просјаке око двора, ето да ми се поп већ осветио!“</p> <p>И кнез узе да врти главом и |
ратима, и поздрави мога Милана, нека ми се скорим надају!“ Па онда се живо исправи, окрете се н |
у бољи јунаци од нас!“</p> <p>„А шта ми се ти сад ту правиш неки судија?{S} Зар баш ти да пресу |
вору Југовића, па испричах Бошку шта ми се и како ми се учинило.{S} А Бошко ми онда каза: „Пого |
ори Санџак-Бегу:</p> <p>„Јуначе, све ми се чини да ниси Агарјанског рода, све да и јеси Агарјан |
потмули тутањ у даљини.</p> <p>„Све ми се чини да негде у даљини грми!“ рече тихо госпођа Манд |
{S} Верујте ми, <pb n="133" /> стеже ми се срце кад помислим колико се огреших о вас!{S} Осећам |
?!“ запита Ристивор изненађен. „Вере ми се вараш, господару!{S} Ево да бројимо коње, па ако не |
мука, на које те живог метасмо, чини ми се, најстрашнија је што ти дадосмо да у последњим своји |
а камо ли пред Господа Бога.{S} Чини ми се да би ме њихова светиња раскинула, као <pb n="113" / |
ва?!{S} И овај млади кнез Гојко чини ми се добар јунак?{S} И сви ови што иду за мном, и ако их |
егова, чудновато посресаше!{S} Учини ми се да се тамо под шатором неко опева и да то што чујем |
обудиш, моли се Богу за мене!“ учини ми се да је и мирнији и ведрији но што беше кад дођох!{S} |
угу страну, погледах на постељу, док ми се очи отеше на ону другу страну постеље на велики сто |
, па испричах Бошку шта ми се и како ми се учинило.{S} А Бошко ми онда каза: „Погодио си; и јес |
пред шатором оставио; прекрсти се и уми се.{S} Вратив се под шатор пробуди она два млада власте |
е заповест кнежева изненадила.{S} Једни се загледаше у гриву својих коња; други се опет погледа |
ч кнез Нинко чак тамо иза гомиле, „мени се чини да војвода рече да нам је кнез Градоје старешин |
кнез Градоје с презривим осмехом, „мени се чини да није тако!{S} Наше је место на Косову у војс |
ји то тако јуначки викаху.</p> <p>„Мени се чини, господо,“ узе реч кнез Нинко чак тамо иза гоми |
ви слетеше сви у голубињак.{S} У даљини се опет чуо тутањ као од грмљавине.{S} Старац викну нек |
Дед га мој гости овде три дана.{S} Чини се и моме деду и свој чељади да нека тешка брига лежи с |
је само шкрипаше зубима.</p> <p>„Начини се неред на том крилу!“ настављаше приповедач своје каз |
ње.{S} Кад већ и трећи пут зевну, учини се попу да се већ и свецу досадило, па се окрете, даде |
вић, и све дворјанство њихово.{S} Учини се многима да то дуго траје, и нестрпељиво извијаху вра |
аса наслањала, Ристивор испаде, поклони се дубоко пред старцем, па рече:</p> <p>„Дворанин војво |
јахујући од коња, скиде клобук, поклони се војводи, па узбуђен, брзо и силно дишући од наглог ј |
“ викну он оздо, скиде калпак и поклони се.</p> <p>„Ко стражари на кули?“ питаше стари кнез.</p |
ан се заогрну једном поњавицом, наслони се леђима на зид, и оста будан до зоре.</p> </div> <div |
па да те поведемо| Али овако.... махни се, попе, те работе!</p> <p>„Тако ми ево овога вина,“ н |
таје мојој сирочади иза мене?!{S} Махни се, човече!{S} Нека иде кнез, <pb n="51" /> нека иде вл |
да учини и ја не знам...“</p> <p>„Махни се ти сад тога, оче игумане!“ прекиде га оштро кнез Гра |
не помињи јој моје име!“</p> <p>Кнегињи се крупне очи напунише сузама.{S} Усне јој на угловима |
гласни смех неколике господе.{S} Стари се кнез осврну, погледа их мало, и не могаше ни видети |
> <p>Прихватив писмо у своје руке стари се кнез окрете Ристивору:{S} Синко води нашег милог гос |
су.</p> <p>Кад већ запалише свеће стари се кнез посади у једну велику столицу, држећи једнако у |
P18990_C3.3"> <head>III</head> <p>Стари се кнез Градоје окрете к војводи:</p> <p>„Не замери ми, |
ру, чим само смести своје људе, и увери се да има за њих доста бела хлеба и црвена вина, а дост |
, синко!{S} Пружи се па спавај и одмори се, а ја ћу сад већ стражу чувати!“</p> <p>Ристивор беј |
га, не оклевај него крећи војску и жури се ка Косову. <pb n="126" /> Твој клетвеник кнез Градој |
нко Ристиворе!{S} Прегази поток, пожури се међу жетеоце, кажи им: била се на Видов Дан велика б |
људи вратимо дома, ти <pb n="194" /> си се срдио на ме.{S} Сигурно си имао право што си се срди |
} Доста си ми наказивао!{S} Захуктао си се само да одбраниш кукавице, па не умеш да се уставиш! |
на ме.{S} Сигурно си имао право што си се срдио.{S} Него ми је сад двојином чудно, како можеш |
и сина из сужањства!{S} Ево и његова ти се грешна жена моли да се смилујеш на ситну децу њихову |
“ узе да говори сузе лијући; „ево да ти се исповедим, па реци како хоћеш: обећа ми твој крвни н |
еду и паде на колена.</p> <p>„Ево да ти се исповедим!“ узе да говори сузе лијући; „ево да ти се |
ео терета са душе скинеш.{S} Хоћу да ти се исповедим и да ми опроштајну молитву очиташ!“ И испо |
твенике па с њима дођи на Косово кад ти се сви искупе; али нас, који смо ево већ овде, испраћај |
пробуди!“</p> <p>„Нека да Бог да би ти се санак убрзо и испунио!{S} А сад пођите у десно; тамо |
вља, живота, и среће у животу, молим ти се за сву нашу чељад у двору и за све наше људе ван дво |
и за све наше људе ван двора; молим ти се и за нашу стоку, и за наше усеве, и за сваки род и п |
несретниче!“ И ево се кајем!{S} Ево ти се исповедам!{S} Ево ти нож којим те хтедох убити!{S} В |
мене грешнога!{S} И ево чуј:{S} Прво ти се молим за све моје: молим те за мога унука, испроси м |
диш како се теби прохтева, него како ти се заповеда!{S} Ти ћеш да пратиш кнежевића ево одавде о |
и на понос ни цркви Божјој.{S} И још ти се молим, помози нашем војводи, помози војсци његовој, |
веру и отачаство заложимо.{S} И још ти се молим смилуј се на ова два млада грешника, што се си |
“ рече кнез снуждено попу Каритону. „Ти се сећаш како је то све друкчије било за наше младости! |
е Ристивору, смерно се поклони, дохвати се руком скута кнежева и прихвати десницу, коју му стар |
p>Кнез Градоје, шкргућући зубима, врати се и сам на своје место па одатле, не седајући, узе да |
ле ћемо већ чинити метанија и испаштати се.{S} А већ ваља да нећете ни ви заборавити прилога цр |
гда светли невини детињи осмех.{S} Сети се једне њене миле, детињасте речи, па се у мраку насме |
начка господо!“ рече им тихо. „Уставити се, јер ено, рекао бих, светац вас мрко погледа!{S} Рек |
кондири и златни пехари са трпезе, нити се весела господа дизаху од пехара.{S} Није се више зна |
.{S} Не могу ја сад ово прекинути, нити се може после посао настављати.{S} Преча је мени малвас |
p> <p>„Не браним их, господару!{S} Нити се то може да брани.{S} Него ти казујем шта ми луди а ш |
игуман се сав стресе од ужаса, прекрсти се од чуда, па, окренув се целоме ономе доиста у препас |
и нам!“</p> <p>И онда се диже, прекрсти се и намести свој калпак.{S} Лице му се чисто разведрил |
адич, скиде сребрни шлем свој, прекрсти се побожно, и чисто се сав стресе при помисли на такву |
Ристифор пред шатором оставио; прекрсти се и уми се.{S} Вратив се под шатор пробуди она два мла |
ге, права и витка као јела.{S} Прекрсти се побожно три пута, и три пута целива слику Исусову, а |
полагано спусти на колена.{S} Прекрсти се неколико пута.{S} Пружи се и паде на прсте од руку с |
коме мртав војвода лежаше.{S} Прекрсти се живо неколико пута, побожно и са светим страхом цели |
<p>Пренерази се стари кнез.{S} Прекрсти се и рече у чуду: „Буди Бог с нама!{S} Какве беде и нес |
аше доиста уморан.{S} Без речи прекрсти се и прући по свом плашту.{S} И није дуго трајало па се |
не може бити ни царства!“</p> <p>Пусти се за тим у некакве дубоке мисли и шеташе се немирно с |
ј клобук, приђе корак два ближе, спусти се на колена, загледа се у оно пребледо младо лице од т |
!“ И ето не хте да дође!</p> <p>Ражљути се силно стари кнез.{S} Сав поцрвене, очи му севнуше гн |
нув у висину свој глас, пола као срдећи се а пола као молећи им се. „Да потуримо ми на страну С |
рећно!“ усклицаваше кнез Градоје борећи се с читавом једном четом која га стезаше све тешње као |
борити дугачку некакву молитву, крстећи се живо и скоро без прекида.{S} Ни кнез, па ни она два |
ела неколико година у Дубровнику, учећи се од калуђерица Дубровачких.{S} Још неколико убода тан |
азмекшавамо на твоје молбе.{S} Уздајући се у превелику милост Божју свршићемо ето опело над наш |
и мало о ову или ону реч, и устављајући се овде и онде као да мало дахне.{S} Па онда извади из |
сно раздраган. <pb n="64" /> Осмехујући се пролажаше он кроз гомиле народа, поздрављајући га гл |
опет потапкао па задовољно и осмехујући се проговорио:</p> <pb n="184" /> <p>„Ха,... стари борч |
рака, сукну мач из корица и не осврћући се викну: „Напред, депо, за крст часни и веру Хришћанск |
а се сети нечега па, никако не осврћући се, викну:</p> <p>„О, Боривоје, синко!...{S} О, Ристиво |
тивора, који сад мирно лежаше не мичући се и не дишући као да је мртав.{S} Гледаше га, и гледаш |
своје чудесно царство.</p> <p>Не мичући се слушаше Иван како Ристивор равномерно и дубоко дише. |
.{S} Јабучило, осетив се слободан, баци се стражњим ногама у вис па онда весело ржући дојезди с |
, који му о јабуци седла вишаше, и баци се њиме према Ристивору.</p> <p>Паде буздован на ледину |
гласно кнезови и властела.{S} Духовници се згледаху; неки се узеше крстити и шаптати: „Буди Бог |
ивади, на лево од двора, овце и јагањци се збили у гомиле, спустили сниско главе, па убрзаним д |
си по разним крајевима двора.{S} Врапци се ућуташе.{S} Голубови слетеше сви у голубињак.{S} У д |
е да веле?!{S} Не веле ништа!{S} Старци се грувају рукама у прса, момчадија занемела, а од женс |
угом на својих двадесет корачаја, Турци се уставише, и њихов вођ викну јасним гласом:</p> <p>„С |
> <p>„Зар баш тако, Арсеније?!“ испречи се кнез на старца. „Зар ви кметови нађосте баш овај час |
тарац све срдитије; „из ових стопа мичи се натраг!{S} Не чекај да те мачем или буздованом погон |
то помишљаш!“ рече Ристивор поклонивши се скромно, па настави: „Него вино да оставимо за после |
одизале су се високе тополе, дохвативши се глатким сребрнастим својим гранама, као да су се џин |
што мачева, копаља и буздована.{S} Боjи се, вели, неће моћи да стигне амо пре Видовдана!“</p> < |
дито прекораваше кнез Ристивора, а овај се не даде пореметити него настави да прича:</p> <p>„Др |
ова дотиче и слушах шапат његов: „Покај се, несретниче!{S} Исповеди се кнезу, па ће ти Бог опро |
з постеље дигао, вичући јаросно: „Покај се, несретниче!“ И ево се кајем!{S} Ево ти се исповедам |
{S} Не видим што ћемо сад тамо?!{S} Бој се био, нико га добио није; пао наш цар, пао и њихов ца |
ира,“ рече. „Шта ћемо на Косово?{S} Бој се био и свршио, војске се тргле, шта ћемо ми сад на Ко |
још која стотина људи стигне.{S} Не бој се, кнеже; стићи ћемо ми на време, ако Бог да, и много |
тео био на старог кнеза.</p> <p>„Не бој се, дедо, за мене!“ викаше Боривој; „не ћу ја тебе дана |
атраг.{S} Није дуго потрајало а Боривој се окрете да види шта је с Ристивором, па се гласно нас |
, додај ми твој клобук!“</p> <p>Боривој се чуђаше што ли деду треба његов клобук, али му га пре |
справи; дахну дубоким дахом, као да јој се са срца тежак терет скинуо; па онда, као са неке вис |
ику Магдалену.{S} Гледајући је срце јој се полагано растапаше у тугу; крупне њене очи напунише |
т кад год би их јасно чула, срце би јој се стегло, сва би задрхтала и пребледела.{S} Чинило јој |
и задрхтала и пребледела.{S} Чинило јој се да та једва чујна тутњава однекуд испод земље долази |
и тако жалосно запомаже.{S} Чинило јој се, као да то што чује није друго него тихи и опет дубо |
једном куту испод иконе.{S} Чињаху јој се као да су засвагда умукле.{S} Седе на његову постељу |
достојан да легнем на постељу, на којој се наш велики цар одмарао?!...{S} Хвала Богу, и ако сам |
ној ивањскога цвећа, на пољани на којој се ова господска свита савила око војводе.</p> <p>На по |
а бива на тихој зеленој косини на којој се три Србина и прва чета од седам Турака сусретаху.</p |
етим твојим срцем, у овој земљи у којој се ето никаква светиња не поштује?!“</p> <p>„Господару, |
„ја да и дадем такву заповест, у мојој се чети не може наћи ни један витез, а камо ли њих пето |
ци својој — кад све то угледаше, свакој се од њих срце некако размекша, а очи брзо сузама напун |
ве невоље, па те викнем за помоћ, немој се оглушивати ни оклевати, него притеци брзо и снажно и |
е прати на сваком твоме кораку — смилуј се па ми пусти сина из сужањства!{S} Ево и његова ти се |
о заложимо.{S} И још ти се молим смилуј се на ова два млада грешника, што се синоћ при вину гор |
Мандалена па тихо рече:</p> <p>„Смилуј се, господару!{S} Ево те и ја уз ову сиротињу молим, пу |
мори; додај му вина и белих симита, нек се прихвати док не стигне вечера, па нам га доведи у тр |
господара није једно него три срца, тек се једно умори а друго се разбуди.{S} Сећам се ја добро |
{S} Кад <pb n="29" /> треће вечери, тек се при трпези обредише пехарима по један пут, а он скоч |
кша, а очи брзо сузама напунише.{S} Тек се једној од њих уз уздах оте узвик: „О, јадна мајко!{S |
е, онда нека јој преда ову књигу!““ Тек се Иван вијну коњу у седло, а стиже игуман Пајсеј и онд |
сваком часу, на помоћи били!</p> <p>Тек се то довршивало, а госпођа Мандалена махну руком некол |
а отапала уз пут, отапала, отапала, док се није свела само на десетак људи с којима се кнез Гој |
икнуше весело у славу кнеза Лазара, док се то бурно кликтање не растопи у сложно „Многаја љета“ |
ра где ће људи да се мало поодморе, док се не крену за Косово!“</p> <p>Кад се још мало ближе пр |
рпска!“ Постојаше сви ту гологлави, док се гроб не загрну и дрвена крстача не утврди.</p> <p>Кн |
зеше га најближи другови стишавати, док се други грохотом насмејаше.{S} Кнез Градоје састави ве |
витеза клизаху разговором низ брдо, док се не натоциљаше на танак лед топлог причања о лепоти д |
нда и лево и десно, и лево и десно, док се не распршта прва чета као плева коју је вихор дохват |
гао бих да ти заповедим да останеш, док се сви заједно за Косово не кренемо; али ми је зазор да |
н и невесео остао је и за сво време док се вечерало.{S} Мало је улазио у разговоре, кратко је о |
ма на верности и љубави вашој.{S} И док се ова војна не сврши нека кнез Градоје Орловић од Орло |
и!{S} У седла!{S} Напред!“</p> <p>И док се два пута само оком тренуло, три коњика, три Србина и |
која отрча за војском, да је прати док се не уморе, сав онај други свет оста као укопан око го |
азвио беше изнад њега, чекаше мирно док се не искупише око њега на убојним својим коњима сви кн |
и као ђачад манастирска!{S} Нека их док се мало поуморе!“</p> <p>И два млада витеза гледаху мир |
ку јури ка војсци у сретање.</p> <p>Док се војвода и друга она господа с њиме и око њега домишљ |
p>„Зар би ми били српски јунаци, да вам се живи предајемо?!“ одговараше стари кнез, па се мачем |
. „Слушам вас и чудим се и начудити вам се не могу!{S} Ама пустите ви кнеза Градоја, нека иде к |
знамо да су лажи.{S} Скочисте, јер вам се чинило да кроз оне лажи пада сенка на родитеље ваше. |
н Ђурашевић!“</p> <p>„А стићи ће, надам се, до Понедеоника и мој син Добриња, и довешће и он јо |
... „Зар ми на видику Косова, па да нам се слава измакне?!“... „Еј, да жалосне смо ми среће!“.. |
ис и окренув се свити својој; „нека нам се војска ноћас одмори; одморите се и ви; мене оставите |
трчи напред, и види шта је, и врати нам се у сретање!“ рече кнез Градоје, па нареди стражи да д |
лпак, обеси га о јабуку од седла, а сам се полагано спусти на колена.{S} Прекрсти се неколико п |
у Орлов Град и без Ристивора, а ја сам се заветовао госпођи кнегињи да те жив оставити нећу!“< |
их топола има бистар поток, на коме сам се ја већ умио и Богу помолио.{S} Идите те се умијте и |
ојом дружбом и твојом службом, како сам се ја поносио дружбом твога јуначкога оца, и очинском п |
вама да покажем бар да видим колико сам се огрешио, и да желим да тај грех колико могу покајем. |
едно умори а друго се разбуди.{S} Сећам се ја добро што је мени мој покојни отац причао о јунаш |
ајем за моју реч!“ рече Миросав. „Кајем се два пута, јер њиме увредих мртва човека у гробу који |
десте ли где на Косову децу нашу“ па им се одговори: „Не видесмо ми њих нигде на Косову!“.....{ |
грудима, све са лепоте призора који им се изненадно указа.{S} Пукла равница докле око допире.{ |
пола као срдећи се а пола као молећи им се. „Да потуримо ми на страну Саборе Светих Отаца, да з |
е своје, као да их — онако клањајући им се и ширећи пред њима крила своја — преклињаху да ни по |
али не смемо ти на сигурно рећи док им се не бих ближе прикучио!“ одговори Ристивор.</p> <p>„Н |
и зрикавци ућуташе запрепашћени, јер им се учини да чују рикање једног џина.{S} Ристивор заспа |
<p>„Чудим се ја теби, војводо, и чудим се вама, господо!“ узе реч кнез Винко. „Слушам вас и чу |
узе реч кнез Винко. „Слушам вас и чудим се и начудити вам се не могу!{S} Ама пустите ви кнеза Г |
ганој земљи Агарјанској!“</p> <p>„Чудим се ја теби, војводо, и чудим се вама, господо!“ узе реч |
> <p>„Лакше, Ристиворе, лакше!{S} Бојим се рком својом пробудићеш Турке!“ Али у залуд!</p> <p>К |
мо целу ноћ поред пуних пехара, а бојим се требало би више и вина него колико су га слуге твоје |
по годинама сви млађи од мене, не бојим се ја ни пити с вама, а камо ли вечерати!“</p> <p>На то |
и и погине, те да се олакша грех, којим се о Господина Кнеза огрешисмо!{S} Ето, зар вам то није |
о кивни; побиће се опет и још горе, чим се уклонимо ми који их раздвајамо!“</p> <p>„Идите ви у |
крете се кнез Градоје духовницима, „чим се ископа гроб, спремите се да се тело нашег војводе оп |
а се онда растопи у тиху месечину којом се ходник и соба њихова за неколико тренутака испунише, |
pb n="152" /> лице војводино.{S} Старом се кнезу срце стеже.{S} Он скиде свој клобук, приђе кор |
е га мирисном малвасијом.</p> <p>Старом се јунаку загреја срце добрим вином, те дође к себи и п |
и треба светло да очуваш!“</p> <p>У том се отворише широм врата на дворишту, и на прагу се указ |
удванци и други Срби Приморци.{S} Истом се Господин Кнез с војском кренуо дно, а неколики Дубро |
ивор леже и у брзо захрка опет.{S} Иван се заогрну једном поњавицом, наслони се леђима на зид, |
ом руком себи нож у срце сјурио, игуман се сав стресе од ужаса, прекрсти се од чуда, па, окрену |
авом даде знак да може да се уклони, он се не мицаше, нити скидаше свога погледа са ње.{S} По р |
година амо.{S} На моје велико чудо, он се томе ни мало не чуђаше! „Јест,“ рече, „све је то мор |
во с нашим војводом сасвим друго.{S} Он се убио не као <pb n="161" /> кукавица, него као јунак. |
дана, — другог по одласку Кнежеву — он се јави Кнегињи па јој рече: „Имаш, Госпође, пуно двора |
.</p> <p>„Ето ти га поред тебе!{S} За њ се не брини!{S} Лаке су му ране!“</p> <p>„Нека су ти ср |
це је већ било зашло за планине и сутоњ се почела спуштати, Војвода Радич истом бејаше прегазио |
м и са заповедницима од чета, показивао се ведар и поуздан; хвалио би кад би наишао на весела и |
е кнеза где стоји пред грмом,а загледао се био у шаторове турске на оној коси према њему.{S} У |
непомично у старог рањеника, и напрезао се да не изгуби ни најтиши шапат са усана његових.</p> |
би на коњу обилазио војску, поздрављао се милостиво с властелом и са заповедницима од чета, по |
о, а биће и боље ако Бог да!{S} Спремао се да весело дочека прво чедо којим сад већ сваким дано |
јаросно: „Покај се, несретниче!“ И ево се кајем!{S} Ево ти се исповедам!{S} Ево ти нож којим т |
ивикаше сложно кнезови и властела. „Ево се заветујемо да ћемо ми, колико нас овде има, братском |
иморја!“</p> <p>Затрешта кликтање какво се те ноћи још у тој трпезарији чуло није.{S} И не мога |
гаше при том уздржати својих суза, него се заплака, и плакаше још дуго кад већ давно прешао беш |
ао да и не слуша оно што он прича, него се сам сећа нечега што му је смешно.</p> <p>„О, кнеже В |
го три срца, тек се једно умори а друго се разбуди.{S} Сећам се ја добро што је мени мој покојн |
жине, може и дружина без њега!{S} Понео се па мисли е не може ни цар Лазо на Косову без старога |
о разборно говорио.{S} Рањени дечко био се придигао и на леву руку ослонио, па кроз сузе у очим |
стоји он, висок готово као копље; завио се у неку кожу, као да је медвеђа; лице, и голе мишице |
м буздованом о јабуци од седла — ставио се испред велике заставе, па би наизменце час наређивао |
гаси.{S} Од два нараштаја овамо утврдио се обичај у двору Орловићеву да сваки ко ступа у трпеза |
руменог и округластог лица.{S} Опружио се био у оној храстовој високој столици, наслонио главу |
Санџак-Беговим и око њега.{S} Наслонио се друг другу на рамена, па ако ко што и проговори, про |
на Косово!“</p> <p>Позно у вече вратио се Ристивор у двор.{S} Стари кнез га је чекао нестрпљив |
ојевима <pb n="150" /> звезда.{S} Сетио се некакве старе приче коју је још, кад је малено дете |
чело на руку, а руку на колено, пустио се скрушен у дубоке мисли, уздисао би тешко, сузе ронио |
својим главама велику терасу.{S} Пустио се био у некакве дубоке и сетне мисли.{S} Рекао би чове |
ет од шатора Орловићева.</p> <p>Спустио се на поњаву под својим шатором не да спава, него да пр |
ећи свечаним, кораком свога коња упутио се беше к једином храсту на ивици од њиве, под којим је |
жубором ромори, а још мање да увреба ко се то на сребрној месечини у потоку купа.{S} Слатко је |
е може!{S} Не да црква опојати онога ко се сам убије!“ одговори Пајсеј.</p> <p>„Разумем ја да н |
а похитамо да на Косово изиђемо!{S} Ако се пожуримо, стићи ћемо још за видела.“</p> <pb n="170" |
мало благо моје да га причуваш!{S} Ако се са Косова жив вратим, предаћеш ми га кад га потражио |
ћеш се што ме не поведе на Косово!“ Ако се осрамотимо у војводе, не знајући какви то светац вит |
од зоре, без замене и без одмора, и ако се овде и онде почео опажати умор, и ако је поље, докле |
српску војску и српскога цара, само ако се иза тога престо српски поклони њему!{S} Нико није хт |
е, јуначе,“ рече војвода рањенику, „ако се ниси преко мере уморио, казуј нам даље све по реду, |
оспођи, него нека јој најпре каже, како се гласови проносе да се на Косову велика несрећа десил |
стивор осети како му је срце пуно, како се укрепило новом једном храброшћу и новим поносом.{S} |
и жетелице потрчаше к оном храсту, како се сва моба искупи око Ристивора, како, кад овај скиде |
у Грачаницу, које ено у дну Косова како се бели као пехар од белог мрамора!“</p> <pb n="186" /> |
че,“ одговори Иван; „него видех га како се на прагу поче крстити и клањати, те ја но њему прекр |
ко се прави сањив, само да изгледа како се буди!{S} А вере ми ћу јој казати, како је се он овде |
ни као „српски соколови“, а већ од како се прозваше Орловићима старали су се да не посраме ни т |
и био с нама кад нам Гојко причаше како се по Крушевцу зуца да по свој прилици неће ни доћи до |
ку пећину.“ И још ми Бошко причаше како се Господин Кнез тешка: „Ето,“ вели, „не можеш ништа по |
траг у двор.</p> <p>Опазио је кнез како се сеоске старешине, збијени сви заједно у једну гомилу |
у како се довикиваху и дозиваху, и како се певање пресече као оштрим ножем.{S} Обојица видеше ј |
м руху.{S} Било је дивно погледати како се сјајна и шарена та гомила извијаше из дворске капије |
> <p>Онај народ, што могаше видети како се господа поздрављају и питају за јуначко здравље, раз |
до, ево нам стигоше поуздане вести како се цар Агарјански са силном војском кренуо од Дринопоља |
еза под тим шатором.{S} Могах чути како се дуг и жив разговор води, па све живљи и живљи.{S} Па |
една мисао витлала је другу, онако како се зрикавци, у високој трави око оног храста, жустро га |
p>И два млада витеза гледаху мирно како се носе с једног краја трпезарије на други и опет натра |
доја да нађу.{S} Слуге му казиваху како се стари кнез, одмах по свршеном крштењу, повукао у сво |
и жетелицама.{S} Млади Боривоје чу како се довикиваху и дозиваху, и како се певање пресече као |
Јес чуо ти... не можеш ти да радиш како се теби прохтева, него како ти се заповеда!{S} Ти ћеш д |
амо у овом правцу!{S} Зар не видиш како се светлуца крст као да је од жеравице!“ викаше Боривој |
ма било по један шљунак на њих!{S} Тако се кроз стотине година држала громада од камења, прост |
саме владике хоће да се виде!{S} Колико се крви пролило, колико домова, колико села и градова р |
ове земље треба да чините, али — колико се уза то може — не дај старом господару да заборавља, |
/> стеже ми се срце кад помислим колико се огреших о вас!{S} Осећам као да сам вас — све саме м |
ари песницом о сто. „Ко сањив?{S} Гојко се прави сањив, само да изгледа како се буди!{S} А вере |
е смерно и Ристивор.{S} Гологлав дубоко се поклони пред старцем, па, савив руке на прса с погну |
ојима је живео.{S} Са те терасе гледало се доле у авлију патосану великим белим каменим плочама |
па да се живо коло поведе.</p> <p>Знало се да поп Каритон чита у капели дворској велико молепст |
вио као своје крсно име.</p> <p>Причало се много шта о чудотворству те иконе.{S} Није нико мога |
огло узети, да говори сам себи; а могло се и мислити, да он оно питање управља своме непријатељ |
стока запара.{S} У далекој даљини могло се оком видети како јара трепти над земљом, као да баш |
рском стану удараше се у бубањ и видело се живо кретање.{S} Мало час па је неколико стотина коњ |
} На три дана пред саму битку проносило се по војсци од уха до уха да око Господина Кнеза има и |
мо оком тренуо, педесет коњанике винуло се убојним коњима у седла.</p> <p>Кад видеше кметови да |
амукнула.{S} За неколико тренутака чуло се само шуштање лишћа на дрвљу око воде, и зрикање зрик |
ице <pb n="5" /> на Голубињој Реци чуло се непрекидно и убрзано крекетање жаба, као да оно вели |
кнеже, у најмању седамдесет и пет, само се вазда издајеш за млађег...“</p> <p>„Нека ми је и дев |
S} Па се онда све стиша и ућута, и само се <pb n="139" /> чујаше одмерени и јасни глас Господин |
а ти ја кажем!“ прихвати војвода. „Тамо се прича да су дошли неки наши поверљиви људи из Конста |
снивах да смо у Орлову!{S} Као враћамо се, па нас народ дочекује с певањем, а поп Каритон, у о |
ске војске, оставити сама!{S} Не можемо се ми без тебе враћати!{S} Шта би и мени и Ристивору <p |
снио сам ја то све сам и обећао да ћемо се кренути ако не у Понедеоник а оно на сигурно на сам |
у Добримир, Десимир и Богдан, онда ћемо се у Понедеоник зором кренути; ако не стигну дотле, сти |
и ће на сигурно тај дан у вече, па ћемо се у име Божје лицем на Видов Дан кренути.{S} Ако Бог х |
опет ударише у смех.</p> <p>„Како ћемо се кретати за Косово,“ одговори му војвода сасвим без и |
све како желиш!{S} Учинићу!{S} Молићемо се Богу да те уза старог и младог господара жива и здра |
Дан кренути.{S} Ако Бог хоће, кренућемо се и стићи ћемо <pb n="122" /> на време; а ако Бог неће |
а наше положаје!{S} Клекнимо и помолимо се Господу, да нас благослови, да се данас храбро и сре |
о да придође, него ми једни исти боримо се од ране зоре са три одморне војске, која једна за др |
тајмо се, кнеже,“ — рече поп; „пуштајмо се, да видимо шта светац хоће!“</p> <p>И пустише се и р |
а вам нешто довикује!“</p> <p>„Пуштајмо се, кнеже,“ — рече поп; „пуштајмо се, да видимо шта све |
и си пијан, Винко!“</p> <p>„Обојица смо се опили њеном лепотом!“ прихваташе Винко, па се грохот |
о је страшно и ужасно!“</p> <p>„Сви смо се ми подједнако о Господина Кнеза огрешили!“ рече стар |
и на Косово!{S} Друго, баш зато што смо се опознили, ми би ваљало босоноги и гологлави као пока |
ветовао; али ми ваља да маримо, јер смо се ми њему заветовали!{S} Је л’ ти Ристивор причао како |
ви да се победа нагиње к нама и надасмо се да ће нам је Бог, само још кроз који часак, па конач |
р позвао да на Косово изиђемо.{S} Јесмо се, на нашу несрећу, опознили; али опет боље је и позно |
народ његов!“ Клекнусмо сви и помолисмо се у себи како је ко знао.{S} Изиђе владика на амвон и |
устро и срдито Турчин. „Не будал’-те но се предајите!“</p> <p>„Само душе наше предајемо Богу на |
казао све што је имао да каже.{S} Силно се застидео био; образи му беху запламтели црвеном ватр |
грмну:</p> <p>„Је ли тако, Боре?“ — оно се вижљиво ђаче — и не изгледаше друкчије него као ђаче |
</p> <p>Диже се млади властелин, смерно се кнезу поклони па рече:</p> <p>„Хвала ти, господару, |
ји гологлав следоваше Ристивору, смерно се поклони, дохвати се руком скута кнежева и прихвати д |
ом <pb n="185" /> љубичицом.{S} Источно се небо наслонило на плаве планине, па их пушта да се п |
и гомиле људи у стану турском.{S} Лепо се могло распознати пред великим једним зеленим шатором |
.{S} У бледој светлости од свитања лепо се могаху видети и коњи и гомиле људи у стану турском.{ |
е у овој земљи било јуначких срдаца, то се све за раније одзивало позивима својих господара, и |
ив и да нам је такву заповест издао, то се не устежем, кнеже, и теби да кажем:{S} Нисмо ми овде |
т вољи његовој носи к нама!“</p> <p>„То се теби све тек тако чини, синко мој!“ рече кнез. „У са |
када у животу што на жао учинио.{S} Ето се исповедих оцу Пајсеју, очита ми опроштајну молитву и |
о је под њим било!“ Рекох тако; али ето се ни веселим друштвом вашим, ни дивном малвасијом, кој |
обеду, и да му се не молимо!{S} Али ето се мени чини да се већ од поодавно Бог нешто срди на на |
отвореним путем кроз народ.</p> <p>„Ето се веселимо већ три дана!“ причаше Иван кнезу уз пут. „ |
а лежи страноме витезу на срцу; особито се за столом у трпезарији чудно понаша, час кришом погл |
очи и уста, забленуо се у нешто, чисто се скаменио.</p> <p>По дужем ћутању проговориће кнез: „ |
ру.</p> <p>Небо је било ведро.{S} Чисто се усијало од јаркости жаркога сунца.{S} Владала је жес |
шлем свој, прекрсти се побожно, и чисто се сав стресе при помисли на такву страшну могућност.</ |
милуј се на ова два млада грешника, што се синоћ при вину горко завадише, и што ено сад стоје п |
ко до самих сребрнокорастих топола, што се трепером свога лишћа нешто тајанствено разговараху с |
зора, коме сва господа и сав народ, што се онде слегао био, беху сведоци, стојећи гологлави, ст |
е са ногу Исусових покајничке сузе, што се мешаху са скупоценим мирисима.{S} Везиља гледаше дуг |
камен нејасне туге и мутне слутње, што се на њ тако тешко навалио беше.{S} Чисто јој је чудно |
имо видећемо на мах, да после свега што се десило има само двоје што се паметно учинити може: и |
од простирака и свакојаких тканина што се под богатим шатором нађоше и запојише га мирисном ма |
свега што се десило има само двоје што се паметно учинити може: или да се разиђемо својим кнеж |
ругови и пријатељи, да им опростите што се огрешише о вас, само ето нека прво опросте један дру |
.{S} Старац разложи онај део погаче што се још нађе у шареници Ристоворовој, и подели га на три |
мо?! »А што га ти не послуша?!{S} И што се ти сад правиш тако мудар, кад ниси био мудар прошле |
мало као уморним очима, по господи што се искупи око њега.{S} Војвода се пригну к њему па га з |
редити него како је наредио.{S} Али што се не бих устезао да поменем војводи, да нам је он жив |
, и не могаше ни видети ни разумети што се они то толико смеју, па онда опет настави:</p> <p>„С |
ку на кнежевића Боривоја, који, тек што се вратио из планине по киши и сав мокар, хиташе да се |
да се земља стреса, да уздише и тек што се заплакала није!</p> <p>Позно у вече изађе Ристивор н |
хија, и пет пута више калуђера него што се може да смести у хиљаду манастира; истина је да је м |
пасност, да се бој отпочне пре него што се сва српска војска искупи.{S} Мислиш ли ти, кнеже, да |
ће како никада до сада, зар је чудо што се и наша памет хоће да <pb n="154" /> заврти?!{S} Него |
ње сукнуше мачеви из корица, и мало што се уз горку жуч не проли и братске крви.{S} И би се и њ |
а крила, грозно завадили, како мало што се у самоме двору, пред очима кнежевим, мачевима не исе |
оји разуме све што му он каже, само што се нем родио те не може да одговара!</p> <p>Лабуд би ов |
се смерно Ристивор.</p> <p>„И само што се не зна ко луђе говори, да ли они луди или они твоји |
евојка.{S} Могу ти је сутра, пре но што се кренеш, показати.{S} Нисам веровао њену причању, док |
етик или неверник, а све само за то што се ви бојите владика кад се Светих Отаца и не бојите.{S |
ји ни појма немају о томе шта је то што се зове Хришћанска самопрегоривост и Хришћанска милосрд |
у?!{S} Ево да вам кажем: прво, зато што се — тобож од страха од Агарјана и њихове најезде — вез |
а скине са мене погледе своје!“ Ето што се мој дед заветова да нико и никад у ову трпезарији ућ |
ича о Јованци, љуби Змајевој, нешто што се морало тихим шапатом шапутати док не дође да Ристиво |
а Мандалена кметовима и ономе свету што се око ње и њене свите згрнуо био и поче да им говори:< |
да је слава загрлила ону нашу браћу што се нашла с Господином Кнезом на Косову, а нама — нама ћ |
елимо!“ „Ама ко нам је крив?!“.... „Што се сад тешкате?{S} Што не послушасте кнеза Градоја, кој |
{S} Гледа све то кнез поиздаље, и нешто се намрштио беше.</p> <p>„Да није откуда какав светац с |
Ристивор отворио и очи и уста, забленуо се у нешто, чисто се скаменио.</p> <p>По дужем ћутању п |
што га зову</p> <p>„Недокуван Ђак“, зар се не сећаш?{S} Та онај што је неко време у манастирско |
и да су га најпосле и отровали!{S} Зар се и данас о њему не причају народу по саборима уз гусл |
тицале кад си онаку књигу писао!{S} Зар се не сећаш какве си књиге писао кад ти их је Душан у п |
му га цар Агарјански поклони!“ А Лазар се срди на такве наше речи и вели: „И Марко је Србин ис |
гађа само, него ју је већ погодила, јер се под левим крилом орлушине види половина стреле која |
ироку подножицу, па се онда устави, јер се нечему беше присетио.</p> <p>„Чекајте, мало!“ рече. |
“</p> <p>„Светац може и да не мари, јер се није он нама заветовао; али ми ваља да маримо, јер с |
е да зна шта је само ако је писмен, јер се уз високу танку трску коју светац у десници држи, по |
ухота стезаше му грло и угуши глас, јер се у томе часу на прагу од њихове собе јави прилика јед |
стари кнез гласно говори.{S} И Витомир се тада примаче к уласку у шатор и слушаше пажљиво.{S} |
повуче за <pb n="54" /> рукав, Ристивор се трже из свога слаткога заноса.</p> <p>„Ил’ си оглухн |
<p>Пред вече тога истога дана Ристивор се био наслонио на један од оних бршљаном застрвених ст |
8990_C1.2"> <head>II</head> <p>Ристивор се као мало устезаше.{S} Знао је добро да поп неће прек |
пођи и остави ме саму!“</p> <p>Ристивор се приви у дубоки поклон, приђе и пољуби јој скут од го |
се склопише над главом његовом, и опет се расклопише под витлањем мача кнежева, да се по ново |
о вам драгоцене челенке ваше!{S} И опет се тешим, што је Бог дао те је наш честити Господин Кне |
што их очевидно беше по више.{S} И опет се не хтеде <pb n="174" /> осврнути, да својим очима ви |
х таквих на Косову било!“</p> <p>И опет се млади властелин заустави.{S} Изгледаше као да се упу |
ти му за љубав Јабучилу!“</p> <p>И опет се тихо насмеја кнез, и тапкаше Јабучила и тепаше му.</ |
образе као крупан бисер.{S} Одједанпут се отрже својим мислима, устаде на ноге, права и витка |
} Напред!“</p> <p>И старац скочи, и већ се дохвати Лабуду за седло, и већ метну леву ногу у сре |
рби победити.{S} И у мислима таквим већ се враћаше с бојнога поља цвећем окићен, и у гомили дев |
"SRP18990_C3.2"> <head>II</head> <p>Већ се био мрак ухватио кад војвода Радич стиже са свитом с |
ише широм врата на дворишту, и на прагу се указа висока и крупна једна људина, широкога лица, с |
јице.{S} Сутра ћемо зором устати и Богу се помолити, па онда једно од овога двога: или ћете се |
незови и властела.</p> <p>Кнезу Градоју се чело намршти и његове густе веђе спуштаху се као да |
били у дугим редовима по њиви; пригибљу се ниско по класју и светлуцавим срповима жњу зреле јеч |
н Ристивор, који се препаде видев да му се господар од збиље наљутио.</p> <p>„Не, не, не!“ вика |
тежак и страшан сан.{S} Гледао је да му се отме, и да се разбуди из злосрећног сна у срећнију ј |
погази стари завет мога деда, те да му се кости у гробу преврћу, и да из гроба мене куне!“</p> |
у у манастиру,“ — ту многи почеше да му се смеју, али ништа то њему, — „кад сам ја оно учио књи |
о би било да нам дарује победу, и да му се не молимо!{S} Али ето се мени чини да се већ од поод |
о; „Покајте се!“ Да се покајемо и да му се помолимо, па да грешном телу одмора дамо!“</p> <p>И |
Лице му се чисто разведрило, као да му се један велики терет с душе скинуо.</p> <p>„Сад ћемо, |
запеваше и други петлови.{S} А тада му се лак сан спусти на трепавице.{S} Није дуго спавао кад |
га погледа са ње.{S} По румени, која му се расу не само по образима него и по челу, кнегиња вид |
ојим пробије себи пут ка гомили која му се око господара склептала.</p> <p>Али се глас старчев |
p> <p>Тако говораше кнез Градоје, па му се образи зажарише а очи почеше севати муњама.</p> <p>„ |
љуца!{S} Пустите човека нека иде кад му се иде!{S} Може ли он без дружине, може и дружина без њ |
аст.{S} Тек ће по неки да искочи кад му се и не надаш!“</p> <p>„Онај наш поп Малвасија,“ настав |
ти се и намести свој калпак.{S} Лице му се чисто разведрило, као да му се један велики терет с |
су мисли облетале један цвет, и срце му се пунило некаквим чудним осећањима у којима се с милин |
во позиваше српске јунаке.{S} Чињаше му се да већ и не може бити друкчије него да ће Бог и свец |
носио на рукама својим.{S} Напунише му се очи сузама, па с дубоким уздахом прозбори: „Еј, мој |
му срце горком тугом.{S} Па онда би му се мисли отеле на ону господу, којој је кнез Вукан тако |
калпак с густим веђама својим, седи му се брци изгубили у седој бради, а ова се повила по злат |
рекла!?“ говораше Боривој мирно, али му се пламен просу по образу.</p> <p>„О, буди Бог с нама!“ |
е веђе, па се мало замисли.{S} Учини му се да сад истом провиди шта војвода хоће.</p> <p>„Војво |
уђаше се шта ли ће то бити.{S} Учини му се да од десног крила ходникова, откуда и она светлост |
к свецу, прекрсти три пута и поклони му се.</p> <p>Пред самим огњиштем била је омања једна трпе |
ав приђе к младоме војводи и поклони му се смерно.{S} А тада и војвода скиде свој калпак, загрл |
е куда, него приђе ка кнезу, дохвати му се скута и узе да говори:</p> <p>„Ево, господару, да ти |
ао да је од камена па укопан.{S} Очи му се напунише суза.</p> <pb n="187" /> <p>„Децо!“ прозбор |
пре чује шта је и како је.{S} Па чим му се Ристивор приближи, старац му викну:</p> <p>„Казуј, с |
кнеже!“ поче старац хучући; али чим му се погледи отеше на мртвог војводу, он гласно зајаука: |
лед хладну, леву руку.{S} Осети како му се очи сузама напунише; пригну се и пољуби мртва војвод |
о, стресао би се од ужаса.{S} Чинило му се све то као један тежак и страшан сан.{S} Гледао је д |
тарцу а под небом, које се -— чинило му се — више но икада застрло густим ројевима <pb n="150" |
ог дивног Душанова јунака.{S} Молимо му се да нам га одржи здрава, срећна и славна, и да му пом |
иновицу своју ако те убијем; затекох му се да те убијем; дођох да те убијем; три пута се дизах |
адога војводе.{S} Уздахну тешко, пригну се и пољуби га у чело и готово рећи шапну му на ухо: „П |
како му се очи сузама напунише; пригну се и пољуби мртва војводу у чело, и грцајући у сузама п |
с, као да призивље милост Божју; пригну се и целива Ристивора у чело, па се онда диже и пође оп |
ци, прими из његових руку крст и окрену се к нама рече: „Ево за све вас целивам распетога Спаси |
едити Агарјане, доби нова крила и вијну се високо под облаке.</p> <p>Стари кнез се окрете према |
како треба.</p> <pb n="63" /> <p>Згрну се свет и с једне и с друге стране отворенога пута, и з |
у народ и стопи с њиме.</p> <p>У двору се већ више никако и не дизаху сребрни кондири и златни |
м сребрнастим својим гранама, као да су се џиновкиње у сребрним оклопима загрлиле чувајући стра |
око Орлова Града изгледали су као да су се преобукли у чисто рухо од свежег зеленила, и да чека |
Мени је мој покојни отац говорио да су се у старо доба, док је по нашим земљама било више јуна |
вртети главом па рече:</p> <p>„Моје су се очи обвикле крупним и разговетно исписаним писменима |
елене а мирисне живе ограде подизале су се високе тополе, дохвативши се глатким сребрнастим сво |
већим делом њихова баштина, пронашле су се сребрне руде, као да су виле сребрним жицама прешива |
стао просјак, и да има калуђера који су се у гусаре одметнули.{S} Али знате ли ви, господо, заш |
како се прозваше Орловићима старали су се да не посраме ни то име, ни царскога кума, који им г |
у држали некакав свој сабор.{S} Били су се нешто силно узбунили и ужурбали, и као да је сваки о |
апред и да отпочне.{S} Очевидно били су се о нечему договорили, само су заборавили да утврде ко |
вор њихов Орлов Град.</p> <p>Још док су се звали Голубовићима били су они на далеко чувени као |
ction" /> <pb n="48" /> <p>Сутра дан су се од ране зоре па до у залазак сунца разлегале трубе с |
ђе к војводи па му рече:</p> <p>„Ево су се јутрос измирили и један другом опростили.{S} Сада те |
еме за храну и пиће његове чете брзо су се довршивале, те је кнез могао наредити да се у Среду, |
она пита, онда ти узме причати: како су се њих двојица, које Господин Кнез пази као своја два к |
онда тај град звао Голубац, као што су се и први српски властели, који њиме завладаше, звали Г |
стићи!“</p> <p>И онда потрча, и у часу се нађе у гомили господе, која сва бледа и тужна, стоја |
реве Громаде. </p> <pb n="135" /> <p>Ту се на једној пољани, обраслој високом папрати, искупила |
а се икаквоме добру не нада!“</p> <p>Ту се ратник заустави да се мало одмори.{S} Владаше мртва |
ратима одјезди некуда у ноћ.“</p> <p>Ту се сад рањеник подиже мало, дохвати са огњишта један ко |
мени сад овде!{S} Право си рекао да ћу се кајати што те не поведох!“ говораше кнез Градоје сни |
“.....{S} Сад чујте ме добро!{S} Ево ћу се ја ноћас одмарати на овој поњави између вас двојице. |
бучицу, а преко образа њихових котрљаху се сузе.{S} Мало за тим узе оба писма из руку свога уну |
лији дворској.{S} Неколике слуге жураху се и тамо и амо.{S} Првога који дође на дохват староме |
је и око оног мраморног кладенца шетаху се невесело један паун и две паунице.{S} Овда и онда за |
ло намршти и његове густе веђе спуштаху се као да хоће да <pb n="173" /> му заклоне очи, да не |
не могаху да верују очима својима, беху се чисто скаменили за неколико тренутака, док не звизну |
ло само после говора Господина Кнеза чу се кратки а силно узбуђен говор некога од господе за Кн |
за видела.“</p> <pb n="170" /> <p>Зачу се журба као да је поветарац гору заљуљао.{S} Многима с |
нас успаване нагазили.{S} Него, ако бих се успавао, буди ме и не жали ме, чим видиш да она вели |
, те ја но њему прекрстих се и поклоних се!“</p> <p>„E, па сад шта ћу ја с тобом?“ окрете се ст |
тити и клањати, те ја но њему прекрстих се и поклоних се!“</p> <p>„E, па сад шта ћу ја с тобом? |
свима војницима моје војске!{S} Огреших се тешко о све вас, јер вас не одведох на време Господи |
еме Господину Кнезу доведем!{S} Огреших се ја грозно о вас и о Господина Кнеза!{S} Ово је страш |
или да с њиме славно гинете.{S} Огреших се тешко о Господина Кнеза, јер га оставих да бој бије |
вих страна око кнеза Градоја.{S} Старац се само окреташе са коња и десно и лево, па погледима п |
небу клизају к Западу!“</p> <p>И старац се пружи по своме плашту поред свог унука, и склопи очи |
господара да ти опрости!“</p> <p>Старац се понашаше као да он једини онде нема ни од кога смртн |
се грохотом кнез Миросав.</p> <p>„Вараш се ти, војводо!“ рече он упорно, „Нисмо ми овде на боји |
Богом!{S} Што пре тамо стигнеш пре ћеш се уверити да цар Лазо може да буде без све ове господе |
аше: „Ето запамти што ти велим: кајаћеш се што ме не поведе на Косово!“ Ако се осрамотимо у вој |
њез Вукан час жут час блед.</p> <p>„Још се то не може да зна на сигурно!“ одговори рањеник; „зн |
и увели у властелу кад те је твоја мати себарка продала властелинци, да те подметне као своје д |
који га носи!{S} Кити прво коња па онда себе!“</p> <p>Сељацима, који онде у густој гомили стоја |
ће!“ Па онда се збише тешње у гомилу за себе, шапутаху по дуже, па ће онда опет игуман Пајсеј у |
чање два коња у непосредној близини иза себе, за које је, и не видевши их, знао да су Боривојев |
ци скрлатну доламу са златним токама са себе, засука рукаве од свилене кошуље, па викну попу:</ |
елим, кнеже!“ одговори поп, па збаци са себе мантију, засука рукаве од антерије, па искочи као |
вао на књигу?“ питаше старац више самог себе него друге око себе; „што сам те давао на књигу?{S |
м, па час погледа на једну икону испред себе, час хитлено свиленим концем везе по једном комаду |
својим, па је онда полагано одмицаше од себе, погледајући је испод својих густих веђа нешто нат |
подару: не ћеш ти мене данас отерати од себе ни мачем, ни буздованом, а камо ли љутом заповешћу |
да му кажем, а видех га где се и сам од себе крсти и клања!“ правдаше се Ристивор.</p> <p>„Ех, |
Господин Кнез!“ настави он опет сам од себе. „У вече би искупљао <pb n="138" /> око себе сву в |
према средини слике онда види десно од себе широко поље зелено, кроз које вијуга бистра речица |
Зар <hi>ја</hi> поред тебе, па ти то од себе да учиниш?!...{S} Ето, Бранко“, — па погледа у вис |
их коњаника.{S} Уставише се да напоје и себе и коње.{S} Причаху да се враћају с Косова, да се т |
ш у твојој чутури има.{S} Да одморимо и себе и коње до пред зору!“</p> <p>Тако и учинише.{S} Од |
ну да пукне као мехур!“ Па онда узе сам себе да теши. „Него опет нису сви такви.{S} Хвала Богу, |
авни цар тако сетан невесео?“ питах сам себе.{S} Па рекох: „Како да не буде сетан невесео кад о |
„У вече би искупљао <pb n="138" /> око себе сву велику господу и властелу.{S} Храбрио је оне к |
к себи и погледа бистрим погледима око себе.</p> <p>„Је л’ жив мој унук?!“ запита.</p> <p>„Ето |
ају напред.{S} Чух Кнеза како онима око себе рече: „Има их много њих који су требали да су стиг |
за?“ питаху они млађе људе и момчад око себе. „Видесте ли га“...{S} Али, бадава!{S} Требали сте |
е старац више самог себе него друге око себе; „што сам те давао на књигу?{S} Збиља и јесте, да |
свој буздован па њиме растера Турке око себе.</p> <pb n="201" /> <p>„Их, погана веро Агарјанска |
кнеже, растеривао војску коју купим око себе, да је водим Господину Кнезу?!“ рече војвода.</p> |
ше младо дете Боривоја, како весело око себе погледа, носећи поносито сребрн панцер на прсима и |
нда поштено да останеш на двору а место себе мене да пошљеш!“</p> <p>„Примам, примам, попе!“ ви |
пољуби.</p> <p>Војвода га посади између себе и кнеза <pb n="94" /> Градоја.{S} Дворске слуге из |
сподина Кнеза, и по шапуту којим између себе разговараху, видесмо ми на стражи, да се нешто кру |
гу рећи да се ми властела кољемо између себе данас више него што је то некада било; али ево нев |
е завађала час са царем час опет између себе; али су онда духовници упадали с крстом у руци међ |
, е ето где се владике прогањају измећу себе и мачем и буздованом!{S} Бивало је и досада свашта |
="24" /> некога, пружио леву руку према себи а у напред, као да хоће да некога од оних, што га |
гласно довикује: „Ко је јунак нека бира себи коња и оружје, те да с кнезом пође на Косово!“</p> |
огледајући да буздованом својим пробије себи пут ка гомили која му се око господара склептала.< |
ку загреја срце добрим вином, те дође к себи и погледа бистрим погледима око себе.</p> <p>„Је л |
е у мрак завију.</p> <p>Сад Иван дође к себи.{S} Скочи на ноге и викну:</p> <p>„Ристиворе!{S} Р |
p> <p>И онда кнез Градоје срдито трже к себи златом обложене вођице, окрену свога убојног коња |
их писама, несвесно пустио да га мати к себи привуче и обгрљена држи, не скидаше својих погледа |
га је његова брижна и нежна мати тихо к себи привукла, па га левом руком обгрлила, као да хоће |
ривој, али да је не узнемирују док их к себи позвала не би.</p> <p>Сама отиде уза степеницу на |
<pb n="153" /> жалости срца свога, сам себи смрт задао?!{S} Видите ли како је се наместио на с |
ти што на време на Косово не стиже, сам себи смрт задао.{S} Али пре него к томе приступимо хоћу |
т тумач био.{S} Ускипео би гневом и сам себи говорио: „Е па шта ћеш ти с таквим народом?!{S} Шт |
о тако да се могло узети, да говори сам себи; а могло се и мислити, да он оно питање управља св |
јтежих грехова пред Богом, да човек сам себи живот одузме!“ прихвати игуман Пајсеј, слаб на чит |
а говори сниским гласом, и више као сам себи:</p> <p>„Еј жалости наша!{S} Куд је ова земља досп |
руке.</p> <p>„Бадава!“ рече он као сам себи говорећи; „бадава, нема већег свеца у свих седам н |
<p>„Еј мој Градоје!“ говораше тихо сам себи; — „бадава, баш као да си почео да стариш!{S} И ни |
ог отвара двери!“ говораше Ристивор сам себи, па у три крока истрча уза степенице горе на први |
о а не без горчине. „Слушам те па велим себи како су доиста чудна и мучна времена настала кад ј |
свим очевидно да је он сам својом руком себи нож у срце сјурио, игуман се сав стресе од ужаса, |
ео да дода по неку грађевину, за спомен себи, граду који су му стари оставили; и сваки је <pb n |
жалости моје!...{S} Једва сад да смем о себи казати да сам верна слуга твоја!{S} Како да смем к |
узе њене обвијале.{S} Па онда, више као себи него њој говорећи, промрмља:</p> <p>„Јадна снахо м |
кнез Градоје, ког војвода беше посадио себи уз десно колено, никако не улажаше у веселост њихо |
његов!“ Клекнусмо сви и помолисмо се у себи како је ко знао.{S} Изиђе владика на амвон и велик |
ја и Ристивора.{S} Рече им нека простру себи гдегод у којој колиби где су им војници.{S} А кад |
е зубима и пушташе да му ватра из очију сева.</p> <p>„Не браним их, господару!{S} Нити се то мо |
, па му се образи зажарише а очи почеше севати муњама.</p> <p>„Па не да, ето не да!“ привикаше |
лим од сунца, црним очима из којих муње севаху, и кад се осмехиваше.{S} Пријатељи и познаници д |
ји сав беше поцрвенео у лицу и коме очи севаху гневом. „И још много пре може он да буде без теб |
исину, и упре очи своје, из којих ватра севаше, у младога дечка, кога је његова брижна и нежна |
Иван Косанчић и Милан Топлица.{S} Милош севаше очима гневно и срдито викну момцима: „Коње!{S} О |
опуштаху у трпезарију благу светлост са севера.</p> <p>Дугачка зидина према овој, а лево од огњ |
хоће за нама!{S} Он га окреће правцем к Северу а Јабучило после два три корака окреће к Југу!{S |
“</p> <p>И стари кнез шкргутну зубима и севну очима.</p> <p>„Опрости ми, дедо!“ упаде у реч Бор |
лно стари кнез.{S} Сав поцрвене, очи му севнуше гневно, па викну Ристивору:</p> <p>„Иди му кажи |
ко, вршњак и друг нашега кнеза Градоја, сед као и он, пољуби Кнегињи руку, изиђе на двор, даде |
их прсију, чврстих мишица, жилаве руке; сед, с дугом косом, дугим брцима, а округло поткресаном |
а.{S} Знате ваљада протопоп-Недељка?{S} Сед је као овца и биће да му је и преко осамдесет лета. |
ећину.{S} Нађох ту старца испосника.{S} Седа му брада до појаса, а ни сам не знађаше колико му |
: „Натраг на своје место!“ а Витомиру: „Седај доле у тај сто!“</p> <p>И један и други, као да с |
и се и сам на своје место па одатле, не седајући, узе да говори:</p> <p>„Зар нас није срамота?! |
е створови Божји, ви жене!“ рече старац седајући опет на свој сто; „сузе лијете кад сте несрећн |
и на којој се три Србина и прва чета од седам Турака сусретаху.</p> <p>Кад већ стигоше једно пр |
од турске војске одвоји једна четица од седам коњаника, који пођоше низ зелену косу у сретање т |
о, као да хоће да пролети кроз венац од седам ружа, у које се умештаху седам дебелих свећа од ж |
о Митровдану, који долази, навршиће се седам година како дођох у двор ваш.{S} Слушао сам вас и |
а чета растави у три четице у свакој по седам коњаника, те док једна наваљиваше на Србе с лица, |
ам светац и велики наш помоћник ето већ седам стотина година!{S} Тебе призивљем, теби се клањам |
венац од седам ружа, у које се умештаху седам дебелих свећа од жутога воска.{S} На своду, који |
орећи; „бадава, нема већег свеца у свих седам небеса него што је мој светац, кум Божји, Свети Ј |
е мушке главе: кнеза Градоја, старца од седамдесет лета, и унука његова Боривоја, младог дечка |
: шта ћеш на Косову, ти старац један од седамдесет и пет лета, с једним дететом, какав је ето н |
и допустити да само он један, старац од седамдесет лета, са унуком својим, дететом од петнаест |
да је младић од двадесет а не старац од седамдесет лета!</p> <p>Сад приђе други један по стар с |
а?!“ насмеја се кнез грохотом; „мени је седамдесет а теби шездесет и пет!“</p> <p>„Мени јесте ш |
Ето сам тако у овој кеси овде саставио седамдесет и девет Млетачких цекина.{S} Сада те молим, |
ет и пет, али теби је, кнеже, у најмању седамдесет и пет, само се вазда издајеш за млађег...“</ |
и све његове до у седмо — не, него до у седамдесетседмо — колено!{S} Само немојте ви да ми куне |
зговора вас дан.{S} Попише вино па се о седању сунца разиђоше својим домовима!“</p> <p>Стари кн |
гласом, узе да говори:</p> <p>„Немојте седати на своје столове!{S} Молим <pb n="106" /> вас да |
ху јој се као да су засвагда умукле.{S} Седе на његову постељу.{S} Погружена у тужне мисли глед |
отово побожно, метну их у недра, и онда седе, и поче онако невесео и замишљен да говори сниским |
и вас је кнез поздравио, немојте његове седе власи срамотити; немојте на његов двор савијати кл |
војим и на мах заспа.{S} А кнез Градоје седе с Ристивором те се најпре прихватише беле погаче и |
егов Ђурђе, донео пуно чистих листина и седе да пише на колену и чекаше да му војвода почне каз |
и само три или четири корачаја од њега, седела је у истој таквој високој и богато изрезаној хра |
ру, што право гледаше на југ у перивој, седела је на сниској лепо изрезаној скрињи госпођа Манд |
отвореноме прозору од шестостране куле седела је кнегиња Мандалена, сетна и невесела, и ослушк |
којој је у хладовини тако често с њиме седела, милујући га у таласима од мириса, које је њихов |
је западна кула својом сенком правила, седео је у високој храстовој столици старац један, одев |
, повукао у свој шатор и да је тамо сам седео и вино пио.{S} По још причаху како је Ристивор је |
како је на томе столу и за том трпезом седео и обедовао цар Душан, кад је на војном походу на |
дивније пред вечерњи сутон ранога лета седети на тераси, гледати у шарени перивој, преко њега |
у у младу и красну госпођу своју, која, седећи на посниском а широком одморнику, застрвеном бог |
м, онаким соколом, крила поломила теби, седи соколе, обрано наша на крајини.{S} Немој трудити с |
саставио калпак с густим веђама својим, седи му се брци изгубили у седој бради, а ова се повила |
девен у рухо бело као снег <pb n="8" /> седи на сниској клупи па пун сажаљивости гледа у Марију |
е Дворињу, видеше лепо како многи народ седи под вењацима а испред вењака и око колиба вијугају |
Голубан.{S} Осташе у двору само дворани седи старци!“</p> <p>„Тако, браћо, Бог вас видео!“ вика |
репаст, чисто и јасно угледах цара како седи у томе столу; наслонио лактове на колена, а главу |
на затвори.{S} Кнегиња се диже са свога седишта, па у своме беломе руху а према растопљеноме зл |
ну и шестоперним буздованом о јабуци од седла — ставио се испред велике заставе, па би наизменц |
ођице Лабуду, склопио руке на јабуку од седла, саставио калпак с густим веђама својим, седи му |
арац скиде калпак, обеси га о јабуку од седла, а сам се полагано спусти на колена.{S} Прекрсти |
а дворских; искупи сву чељад и однесите седла, и копља, и мачеве, и буздоване, и појасеве, и кл |
врх плаштева, а уза сами грм наместише седла, како ће им као узглавњаци послужити.{S} Сва трој |
, него би га својим рукама дохватио, из седла издигао, па њиме треснуо о ледину да пукне као ме |
кнез дохвати буздован, који му о јабуци седла вишаше, и баци се њиме према Ристивору.</p> <p>Па |
мким гласом викну:</p> <p>„Јунаци!{S} У седла!{S} Напред!“</p> <p>И док се два пута само оком т |
грдну ли реч рече!...{S} Овамо!...{S} У седла!{S} На коње!...{S} Напред!“</p> <p>И старац скочи |
сет коњанике винуло се убојним коњима у седла.</p> <p>Кад видеше кметови да већ и стари кнез пр |
, децо моја, па, у име Божје, хајд’те у седла!“</p> <p>Зазвекташе панцири и оружје, и док би чо |
тада војска, још једнако полу мамурна, седлаше коње.</p> <p>Војвода тражаше кнеза Градоја; али |
тарац скочи, и већ се дохвати Лабуду за седло, и већ метну леву ногу у сребрну широку подножицу |
се Боривој пружи по своме плашту, обори седло рукама својим и на мах заспа.{S} А кнез Градоје с |
па се вину своме белом Лабуду у златно седло.{S} Усправи се поносито; диже главу поносито.{S} |
иђе к Лабуду и узимаше у руке узде да у седло ускочи, изгураше силом напред једнога седог старц |
, промрмља некакву молитвицу, и скочи у седло као да је младић од двадесет а не старац од седам |
на загрљаја, и хитро скочи своме коњу у седло.</p> <p>Стари кнез махну руком, да устави кликтањ |
е на коњу да јави: да је свакоме коњу у седло добио драговољца, и да ће са половином сталне дво |
е горко осмехиваше, па, винув се коњу у седло, у некако поноситој срдњи <pb n="140" /> викну он |
а ову књигу!““ Тек се Иван вијну коњу у седло, а стиже игуман Пајсеј и онда..... “</p> <p>„Е са |
, шкргутну зубима, па се онда исправи у седлу, и подиже десну руку у вис, да утиша жагор у гоми |
клетва саплетати Вука и све његове до у седмо — не, него до у седамдесетседмо — колено!{S} Само |
ице, не би за све њих било места у свих седморих небесих!{S} Онда би и наш поп Каритон светац п |
негиња па се окрете и пође к прозору да седне поред њега.{S} То беше знак да Ристивор може да и |
о ускочи, изгураше силом напред једнога седог старца, који сад већ немаде куда, него приђе ка к |
амишљено и тужно погледа у свога старог седог слугу Некудима.{S} Подуго га гледаше — као да у м |
ђама својим, седи му се брци изгубили у седој бради, а ова се повила по златним и сребрним плоч |
тицаше жар у образима његовим.{S} А кад седокоси старац са руменим образима и ватреним очима гр |
прво сад прихватимо мало хлеба!“</p> <p>Седоше опет под грм.{S} Старац разложи онај део погаче |
вода гостима што с десна и с лева Винку сеђаху за трпезом; „поведите Винка до на постељу његову |
у богата села по Косову, да их пале, да секу народ, и младу чељад у робље да одводе.{S} Имаћемо |
да старешина задруге ако није старешина села, рече ми: „Кажи господину кнезу: хвала му што те п |
и без душе, који ће да пљачкају богата села по Косову, да их пале, да секу народ, и младу чеља |
е некакву џиновску чегртаљку.</p> <p>Из села, десно испод Орлова Града, допираху узбуњива запев |
се крви пролило, колико домова, колико села и градова разорило, колико је невине деце скапало |
кнежев гомиле сељака и сељанака из свих села и заселака жупе од Орлова Града.{S} И старо и млад |
аловима, коме су скоро сељани из многих села сведоци били, и у коме су орлови славно победили.{ |
на ме неки сељаци и сељанке из оближњих села који тражаху рањенике по пољу.{S} Дигоше ме и на р |
аставе, па растури по ново огласнике по селима и засеоцима, и по стазама, и по њивама, и по пољ |
ласнику придао по једног бубњара, те по селима и засеоцима узбунише и жене и децу и стоку и жив |
ка дувају у трубе, а огласнике пошљи по селима и засеоцима, нека викну да нам требају драговољц |
мо нека сутра бубњари и трубачи зађу по селима и нека викну: „Треба кнезу још само десетак јуна |
} Ваљада ни кнез не може хтети да му по селима остану само старци, удовице и ситна деца без ота |
гоше ме и на рукама однесоше у најближе село где ми ране привезаше.{S} Од тих сељана чух да је |
без суза!...{S} Ено видиш, одоше сви у село.{S} Нико ти не оста на њиви, до оно неколико врани |
уман Пајсеј. „Дође ђакон Јеротије чак у село к поповој кући, где сам ја с мојом <pb n="156" /> |
млађа жена.{S} Пољубише га у колено, па сељак узе да говори:</p> <p>„Господару, тако ти среће ј |
вором и тихим гласом:</p> <p>„Је ли тај сељак још тамо у крчми?</p> <p>„Јесте, господине војвод |
е ноћи од Босанаца слушали, стиже један сељак са Ибра па рече кнезу:{S} Хиљадама рањеника удари |
а!</p> <p>Сад приђе други један по стар сељак а <pb n="68" /> за њим једна омлађа жена.{S} Пољу |
шта чусмо овде од крчмара и од једнога сељака са Ибра — кога ено тамо у кошари спава — кад сти |
м зором стизаху пред двор кнежев гомиле сељака и сељанака из свих села и заселака жупе од Орлов |
а, па се онда коњем својим прогура кроз сељаке, и додаде старом кнезу једну кожну скрињицу.</p> |
е село где ми ране привезаше.{S} Од тих сељана чух да је наш Господин Кнез, покривен тешким ран |
тизаху пред двор кнежев гомиле сељака и сељанака из свих села и заселака жупе од Орлова Града.{ |
и поток, окрену копље своје наопако, да сељани, чим га угледају, узму нагађати, да се нека неср |
што говораше.{S} Није дуго потрајало па сељани и сељанке журно покупише српове, и виле и грабље |
о допире, њива са златним класјем, које сељани и сељанке сребрним срповима обарају.{S} У самом |
бој орлова са ждраловима, коме су скоро сељани из многих села сведоци били, и у коме су орлови |
га кнеза, никоме милије него постаријим сељанима у оној гомили света.</p> <p>„Видесте ли нашега |
астела, и господа обнажујемо пред нашим сељанима, јер ће видети да нисмо змајеви него грешни и |
Помози вам Бог, децо моја!“</p> <p>„Кад сељанке угледаше госпођу Мандалену, онако бледу, с туго |
аше.{S} Није дуго потрајало па сељани и сељанке журно покупише српове, и виле и грабље, покупиш |
њива са златним класјем, које сељани и сељанке сребрним срповима обарају.{S} У самом левом кут |
Око поноћи наиђоше на ме неки сељаци и сељанке из оближњих села који тражаху рањенике по пољу. |
е жена, него неко божанско створење.{S} Сељаци причају да анђео Божји кроз њене очи гледа, те з |
осподару!{S} Живео нам млади кнежевић!“ Сељаци сложно прихватише, и ако им мало час кнез онако |
игнем.{S} Око поноћи наиђоше на ме неки сељаци и сељанке из оближњих села који тражаху рањенике |
S} Кити прво коња па онда себе!“</p> <p>Сељацима, који онде у густој гомили стојаху, беше мило |
осподин, јер...{S} Али ко је тај Србин, сем Вука, који се Милошем данас не поноси?!“</p> <p>Све |
радоје. „Кад ли ће се једном то отровно семе истребити са ове лепе наше земље?!“</p> <pb n="97" |
{S} Није чудо што су славуји и косови и сенице изабрали перивој Орлова Града за свој рај земаљс |
има јој умор и сетност, под очима плава сенка коју душевна боља подвлачи.{S} Него опет кроз тај |
јер вам се чинило да кроз оне лажи пада сенка на родитеље ваше.{S} Не дам ја вама да сами још г |
изненађење да види човека, од којега је сенка тако често падала на Звезду Даницу Орлова Града, |
у хладовини коју је западна кула својом сенком правила, седео је у високој храстовој столици ст |
Него најправије ми рече старац Мирко из Сенокоше: „Брате, што је у овој земљи било јуначких срд |
аки ће од њих мирно спавати на мирисном сену под красном зеленом колибом, или и под још красниј |
шареници, коју му Ристивор на мирисном сену простро беше.</p> <p>„Не знам шта је, али се од ша |
час на свеца; час би устао, час би опет сео да пије.{S} Ноћу као да нема сна, а и кад би очи ск |
г у двор.</p> <p>Опазио је кнез како се сеоске старешине, збијени сви заједно у једну гомилу, н |
је Господин Кнез нешто дубоко замишљен, сетан и невесео.{S} Једно вече вечерах у двору Југовића |
логлав је стари кнез ушао у ту дворану; сетан и невесео изишао је из ње.{S} Сетан и невесео ост |
ну; сетан и невесео изишао је из ње.{S} Сетан и невесео остао је и за сво време док се вечерало |
сам себе.{S} Па рекох: „Како да не буде сетан невесео кад озго с неба погледа, како је данас по |
ти, кнеже Миросаве?“ викну војвода више сетан него гневан. „Где си ти, Витомире?!“</p> <p>Проту |
нда каза: „Погодио си; и јесте нам Кнез сетан и невесео!{S} А и за невољу му је, јер, вели, има |
му и вама свима по истини кажем што сам сетан и невесео.{S} Како војвода зна, постојах вечерас |
бејаше. „Што ли је наш славни цар тако сетан невесео?“ питах сам себе.{S} Па рекох: „Како да н |
х свагда светли невини детињи осмех.{S} Сети се једне њене миле, детињасте речи, па се у мраку |
коњице!</p> <p>Тек ће мало после да се сети нечега па, никако не осврћући се, викну:</p> <p>„О |
присутних Турака, као да се труди да се сети где их је пре једном приликом видео.{S} И још опаз |
тражаше по својој памети чега још да се сети, и шта још да прикупи и изнесе.{S} Кнез Градоје му |
а служи, не могох отети некаквој чудној сети и жалости!“</p> <p>„И није само друкчије, него је |
ића.{S} Ево види сам шта пише!“ Па онда сетив се да кнез Градоје није врло јак на читању књига |
стим ројевима <pb n="150" /> звезда.{S} Сетио се некакве старе приче коју је још, кад је малено |
тране куле седела је кнегиња Мандалена, сетна и невесела, и ослушкивала одјецима који до ње доп |
су.{S} Пустио се био у некакве дубоке и сетне мисли.{S} Рекао би човек да се загледао у мрављу |
<p>И људи и жене беху некако с почетка сетни и невесели па тихо разговараху у гомилицама пред |
ног старца, па и сам корачаше полагано, сетно и невесело.</p> <p>И није то била само једна жало |
а руке, па ме својим крупним очима тако сетно жалостиво гледа, да осетих како ми његова туга ср |
је блеђа но обично; у очима јој умор и сетност, под очима плава сенка коју душевна боља подвла |
двлачи.{S} Него опет кроз тај умор и ту сетност благородство њене душе, и госпоственост њене ле |
не слуша оно што он прича, него се сам сећа нечега што му је смешно.</p> <p>„О, кнеже Винко,“ |
к се једно умори а друго се разбуди.{S} Сећам се ја добро што је мени мој покојни отац причао о |
ена ружа; цвет у коме се сливају невина сећања на пупољак и поуздана надања на пуно развијени ц |
зову</p> <p>„Недокуван Ђак“, зар се не сећаш?{S} Та онај што је неко време у манастирској кујњ |
кад си онаку књигу писао!{S} Зар се не сећаш какве си књиге писао кад ти их је Душан у перо ка |
ече кнез снуждено попу Каритону. „Ти се сећаш како је то све друкчије било за наше младости!{S} |
док ова војна траје!{S} Како моја памет сече, ова се војна свршила, и биће најправије и најпаме |
ни људи вратимо дома, ти <pb n="194" /> си се срдио на ме.{S} Сигурно си имао право што си се с |
?{S} Да ти нису двори поробљени?{S} Ил’ си јунак расрдио виле, те пустише воду у твоје руднике, |
е из свога слаткога заноса.</p> <p>„Ил’ си оглухнуо или оболео те не чу колико те виках са степ |
стела овде заједно са мном признати, да си међу нама свима ти једини који си достојан те части! |
ога ко може да дође а не дође!{S} Па да си ми какав јунак, ма и не био бољи од мене, па да те п |
о, а на добро добар!{S} А знамо те и да си милостив, и прави отац јадној сиротињи...{S} Ех, как |
кнез Градоје нестрпљиво; „знамо сви да си му ти од раног детињства његова веран и добар слуга |
еба кад си нам господар!{S} Знамо ми да си ти на зло зао, а на добро добар!{S} А знамо те и да |
едам теби, кога љубим и поштујем као да си ми отац.{S} Не заповедам ти, али те као Душанова узо |
S} Ти знаш да ми сви тебе пазимо као да си сродник нашега дома.{S} Ти знаш колико је мени мила |
ше тихо сам себи; — „бадава, баш као да си почео да стариш!{S} И није друго, кад те ето очи изд |
> <p>»О, Каритоне, Каритоне!{S} Камо да си ти мени сад овде!{S} Право си рекао да ћу се кајати |
ко: „Зар тако, Вуче?!....{S} Проклет да си и овога и онога света!“ Па се онда окрете к нама: „К |
„Ако си толико скроман да заборављаш да си помагач Душанов био, онда ето, хвала Богу, пуно двор |
да и јеси Агарјанске вере.{S} Али нека си баш и Агарјанин, видим те јеси господин и јеси јунак |
итона.{S} А и што да не читаш?{S} Мушка си глава, Орловић си, ево, синко,“ — рече старац отвара |
утње обузимљу.{S} И ако си млада, доста си бура у животу видела!“</p> <p>У томе се отворише јед |
е посно!“</p> <p>„Е, па добро!{S} Доста си ми наказивао!{S} Захуктао си се само да одбраниш кук |
, кнеже, можеш да заборавиш ко си и шта си, не можемо ми, колико нас је год овде, то да заборав |
, опет немој мислити да ја не видим шта си и куд си наумио?{S} Кад ти ја само из далека напомен |
лема за срца наша!{S} Казуј нам још шта си видео.“</p> <p>„Има, кнеже, пуно шта што казује како |
радо за тебе изгинули, како и треба кад си нам господар!{S} Знамо ми да си ти на зло зао, а на |
о цару Душану, крваве сузе потицале кад си онаку књигу писао!{S} Зар се не сећаш какве си књиге |
Па певају, дакако!“ рече Ристивор. „Кад си ти још видео, да моба загази оштрим српљем у зрео је |
олико си јунак!“ рече кнез.</p> <p>„Кад си ми је ти дао да се покажем?“ питаше поп са мало загу |
уде готов на свако зло!“</p> <p>„Па сад си већ ваљада дошао на крај казивању о јадима нашим?!“ |
Нека је слава богу за то!“</p> <p>„Сад си, војводо, подесио како треба! прихвати кнез Добромир |
а Господу Богу!{S} Али нећеш, попе, куд си наумио!{S} Не дам ја теби ни да нас испратиш до на м |
мој мислити да ја не видим шта си и куд си наумио?{S} Кад ти ја само из далека напоменух да би |
у књигу писао!{S} Зар се не сећаш какве си књиге писао кад ти их је Душан у перо казивао? „Војв |
је, брате, авет, него светиња!{S} А где си је видео?“</p> <p>„Ето онде, у овој истој нашој клет |
ну војвода више сетан него гневан. „Где си ти, Витомире?!“</p> <p>Протурише се кроз своје војни |
да виде шта ће сад да буде.</p> <p>„Где си ти, кнеже Миросаве?“ викну војвода више сетан него г |
измишљају, то сви знамо...“</p> <p>„Је си чуо, кнеже,“ пресече га поп Каритон, па мало преврну |
лушати мене свога војводу, а тебе, који си с Господином Кнезом Лазарем уз Душана војевао, ко см |
зе, и рече му: „Хвала теби, кнеже, који си мени <pb n="117" /> и мојој војсци сачувао чист обра |
нез Градоје рањенику, „благо теби, који си крв своју на Косову пролио!“</p> <p>Војвода Радич по |
Господине Кнеже, знам да су теби, који си одрастао уз колено цару Душану, крваве сузе потицале |
<p>„Хвала теби, господине војводо, који си добар те и на то помишљаш!“ рече Ристивор поклонивши |
како је мало верних људи у народу, који си ти толико љубио, и за који гинеш!{S} Опрости нам, Го |
и, да си међу нама свима ти једини који си достојан те части!“</p> <p>Сложно и весело привика с |
“</p> <p>„Ако није данас на чисто да ли си ти Патарен или ниси,“ прихвати горким осмехом кнез М |
ришту Агарјанском.{S} Добар си поп, али си грешан човек.{S} А ниси ни имао прилике да се покаже |
„Јеси ли на страни војводе Милоша, или си на страни господина Вука?!“ Па кад јој кажеш да не з |
м, било Боривој без мене дома врати, ти си кнегиња и госпођа од Орлова Града, и од свих наших б |
треба, и да ли смем?!...{S} И опет, ти си једина на свету коме бих смео да о томе што кажем.{S |
, и док смо ево овде на нашем двору, ти си ми мио пријатељ; два пута мио као друг мога покојног |
} Каква кћерка дужда од Млетака?!{S} Ти си пијан, Винко!“</p> <p>„Обојица смо се опили њеном ле |
да водим војску твоју на Косово!{S} Ти си и онако стар, а млади кнежевић још је дете.{S} Грехо |
рим с тобом две три речи на само.{S} Ти си нам свагда био веран и мио властеличић.{S} Сутра ћеш |
<pb n="115" /> ја сам твој човек, а ти си мој светац сада и до века!{S} Амин!“</p> <p>Она два |
моје име и част мога дома!“</p> <p>„Ти си ево сам окаљао своје име ноћас!“ рече војвода. „Није |
ећа је наша тако хтела!.....{S} Мученик си био за живота свога — јер ко може да носи круну овак |
S} Што прекрати свој млађани живот, кал си могао часно да га проводиш у свакој срећи и слави?!“ |
часу у коме је славно погинути.{S} Имао си добру мајку, па можеш да разумеш моје бриге. <pb n=" |
!{S} Доста си ми наказивао!{S} Захуктао си се само да одбраниш кукавице, па не умеш да се устав |
} Камо да си ти мени сад овде!{S} Право си рекао да ћу се кајати што те не поведох!“ говораше к |
оче овај покор ноћас?“</p> <p>„Па видео си за трпезом ко га поче?“ одговори Миросав јетко.</p> |
нило.{S} А Бошко ми онда каза: „Погодио си; и јесте нам Кнез сетан и невесео!{S} А и за невољу |
<p>„Ха!....{S} Видим!...{S} Видим те ко си!...{S} Ох, Мандо,...{S} Ох, снахо моја!{S} Ево Станк |
S} Ако ти, кнеже, можеш да заборавиш ко си и шта си, не можемо ми, колико нас је год овде, то д |
да и онда зле слутње обузимљу.{S} И ако си млада, доста си бура у животу видела!“</p> <p>У томе |
.. овде измеђ мене и тебе!“</p> <p>„Ако си је доиста на јави видео, а ниси је у сну снивао, онд |
ј је наш славни цар лежао!“</p> <p>„Ако си толико скроман да заборављаш да си помагач Душанов б |
е бити!,...{S} Еј, тужна Србадијо, како си црне среће!“</p> <p>„Сигурно опет издаја!“ привикаше |
е!{S} Хвала ти што нам исприча све како си видео!“ привикаше му многа господа из гомиле.</p> <p |
сподин Кнез и сва Србадија знаде колико си јој од педесет година амо на бојиштима славу дизао.{ |
си ни имао прилике да се покажеш колико си јунак!“ рече кнез.</p> <p>„Кад си ми је ти дао да се |
„Кнеже,“ узе Каритон да говори: „колико си остарео још ти не познај наш прост народ.{S} Ево да |
="194" /> си се срдио на ме.{S} Сигурно си имао право што си се срдио.{S} Него ми је сад двојин |
хвати кнегиња узбуђена и растужена. „То си ти мало вере у нас имао, кад ни старом господину ни |
а тајна, „и опет, синко мој, у томе што си учинио има пуно, пуно јунаштва!{S} Нека ти је просто |
дио на ме.{S} Сигурно си имао право што си се срдио.{S} Него ми је сад двојином чудно, како мож |
а.{S} Ми добро знамо да ти дугујемо што си за нас цару платио цареву перперу.{S} Али не знамо, |
>„Дедо,“ проговори Боривој питомо; „што си ти мене давао да учим књигу ако сваку која дође ваља |
ледах на згаришту Агарјанском.{S} Добар си поп, али си грешан човек.{S} А ниси ни имао прилике |
о храст.{S} Тебе смем да призивљем, јер си нам светац и велики наш помоћник ето већ седам стоти |
и од мене.{S} Није Косово за такве, нит си ти за Косово!{S} Оно истина и кукавице имају крила, |
да не читаш?{S} Мушка си глава, Орловић си, ево, синко,“ — рече старац отварајући писмо, „ево, |
гу, доврших вез, мој прилог цркви, коју си ти саградио, окитио и обдарио!“</p> <p>„Чудни сте ст |
ажи и гнусобе?{S} Зар...“ .</p> <p>„Још си ти, синко, зелен да то зрело разумеш!“ прекиде га ст |
њу рече, па му узеше довикивати: „Тако, сиви соколе!{S} Тако, господару, Бог те живео!{S} Али и |
виси о гвозденом танком ланцу, љуља се сиви соко један, са малим калпаком од скрлатне кадифе н |
вис с боровима и јелама; више њега голи сиви крш по врховима којега виде се многа орловска гнез |
е, у које је грива у Ждрала, сребрнасто сивог коњића Боривојева, оплетена била, читав венац од |
хрта, један бледомрк као срндаћ, други сивоплав као да је од дивљих голубова боју позајмио.{S} |
воје старачке очи да продре што дубље у сиву даљину!</p> <p>„Ено!“ викну сад живо Боривој, „ено |
мишљаху да је мртав, али не бејаху још сигурни. <pb n="203" /> Боривој је лежао у несвести, ал |
се пови мало унапред као да боље види и сигурније чује.</p> <p>„Светац виче: „Та докле ћеш, поп |
да пребројимо шаторове турске, не би ли сигурније рачун ухватили, колико ће бити тамо турске во |
овај наш народ око нас!“</p> <p>„И нико сигурнији од нас, да ћемо распрштати Агарјане као јастр |
ти <pb n="194" /> си се срдио на ме.{S} Сигурно си имао право што си се срдио.{S} Него ми је са |
штва!{S} Нека ти је просто од нас, а на сигурно ће ти и Бог опростити!“</p> <p>И онда га још је |
, да ме више никад погледао не би; а на сигурно ме не би повео на Косово!{S} Немој, молим те, т |
ед.</p> <p>„Још се то не може да зна на сигурно!“ одговори рањеник; „зна се само да је било изд |
хладно било.{S} И опет их је већина на сигурно веровала да не може бити друкчије, него да ће с |
енути; ако не стигну дотле, стићи ће на сигурно тај дан у вече, па ћемо се у име Божје лицем на |
ао бих да су турски; али не смемо ти на сигурно рећи док им се не бих ближе прикучио!“ одговори |
се кренути ако не у Понедеоник а оно на сигурно на сам Видов Дан, чим ми само још која стотина |
и, и као војвода од војске светаца, под сигурно ти имаш слободе и приступа код Свете Тројице ка |
усхте, хоће ли умети да га нађе; а под сигурно знам, да му нико од нас не би ни хтео ни умео п |
чуђаше се Иван, па онда додаде: „А под сигурно има и авети да се јављају!“</p> <p>„Како да нем |
Србадијо, како си црне среће!“</p> <p>„Сигурно опет издаја!“ привикаше неколико од властеле из |
негињо, снахо моја!{S} На теби остављам сигурност, славу почаст овога стародревног двора нашег. |
у — али сад од велике душевне радости — сиђе доле на мраморну авлију.</p> </div> <div type="cha |
за.{S} Онај пламен што из срца старчева сијну кроз речи његове, беше одмах запалио пламен у ват |
викну сад живо Боривој, „ено како сунце сијну о златни крст!{S} Ено, дедо, погледај!{S} Овамо, |
ека би Сила светога благослова Његова и Сила Часнога Крста, била са сваким од нас и са свима на |
м распетога Спаситеља нашег!{S} Нека би Сила светога благослова Његова и Сила Часнога Крста, би |
а.{S} Из авлије се по каменој степеници силазило у перивој, који се својим цветним лејама пружа |
им појасем.</p> <p>„Хоћеш ли ти, кнеже, силазити у трпезарију, да вечерамо, или нећеш?“ продера |
еј, слаб на читању ситних рукописа, али силан у књигама.</p> <p>„А зар не могу ваше молитве да |
хта и побледе.{S} Напрегнувши све своје силе подиже се живо, те грчевито дохвати Бега за обе ру |
а, дао ти је и памети, <pb n="100" /> и силе, и господства; али је све то мало теби!...{S} А Ми |
} Чусте какву ми власт кнез даде.{S} По сили те власти ево вам опраштам све перпере које нашем |
снагу старчеву.{S} Онај <pb n="208" /> силни напор сломио га је.{S} Срце му силно залупа после |
за већ изнурену снагу старчеву.{S} Онај силни напор, и душевни и телесни, оно велико изненађење |
ња виде да се Ристивор бори са некаквим силним узбуђењем.</p> <p>„Имаш ваљада ти мени што да ка |
кад ваља гинути|“</p> <p>И сва дружина, силно раздрагана, скочи на ноге и кликћући испи пехаре. |
ји је казао све што је имао да каже.{S} Силно се застидео био; образи му беху запламтели црвено |
е говора Господина Кнеза чу се кратки а силно узбуђен говор некога од господе за Кнежевом трпез |
лед, дохватио за гушу, продрмао и онда силно из постеље дигао, вичући јаросно: „Покај се, неср |
вилене завесе на шатору; нечија их рука силно размакну.{S} Испаде испод шатора војвода Милош, а |
И ето не хте да дође!</p> <p>Ражљути се силно стари кнез.{S} Сав поцрвене, очи му севнуше гневн |
по левој плећки.</p> <p>„Дедо!“ викаше силно раздраган млади Боривој! „Дело! ево добих прву ра |
дамо!“</p> <p>И стари кнез Градоје беше силно раздраган.{S} Први он од властеле поче да помаже |
p> <p>И онда — узбуђење бејаше и сувише силно за већ изнурену снагу старчеву.{S} Онај силни нап |
лену заставу Орловића, и кад стари кнез силно раздраган <pb n="72" /> викну громко: „Напред, ју |
поклони се војводи, па узбуђен, брзо и силно дишући од наглог јахања, узе да говори:</p> <p>„Г |
једно сломило га је.{S} Срце му нагло и силно закуца — последњим куцањем.{S} Паде мртав кнез Гр |
орле од Орлова Града!“ рече кнез Гојко силно раздраган.</p> <p>„И доиста дивно збориш у заносу |
некакав свој сабор.{S} Били су се нешто силно узбунили и ужурбали, и као да је сваки од њих хте |
/> силни напор сломио га је.{S} Срце му силно залупа последњим куцањем.</p> <p>И онда — узбуђењ |
ога срца.</p> <p>„Како?!“ запита старац силно изненађен, па уставу Лабуда. „Шта рече ти то, син |
под шатором остајао, онда би тек пао од силног умора на столицу, наслонио чело на руку, а руку |
оуздане вести како се цар Агарјански са силном војском кренуо од Дринопоља путем у Србље.{S} Ен |
више њих из свите војводине у очевидно силном узбуђењу.</p> <p>„А и шта да вам кажем?!“ питаше |
у руке узде да у седло ускочи, изгураше силом напред једнога седог старца, који сад већ немаде |
маћега вина у малвасију, и да није лако силом га из винских подрумова у горње дворане извести.{ |
да враћамо оне, који и без оружја и на силу Бога и незвани хоћаху да иду на војну!{S} Ваистину |
зове на Косово, да одбијемо Агарјанску силу од наше Хришћанске земље!“</p> <p>„Хоћу ли им каза |
се мало поодмори; додај му вина и белих симита, нек се прихвати док не стигне вечера, па нам га |
ја, младог дечка од петнаест година.{S} Син Градојев, кнез Милан Орловић, погинуо је пре две го |
с к своме гнезду понела била.{S} Њен је син постао велики јунак, те му је Немања дао да се зове |
pb n="80" /> ....{S} Нека Бог да, да се син, кога ми је поклонио, кад узрасте поноси твојом дру |
носити челенку коју је твој отац, а мој син, својим јунаштвом на Плочнику заслужио, и коју ми ј |
тићи ће, надам се, до Понедеоника и мој син Добриња, и довешће и он још бар педесет људи!“ дода |
му је Лазар господар код живога Марка, сина краља Вукашина.{S} Цар, кога је Бог поставио да у |
ведена и привенчана за Милана Градојева сина, и опет како су неки властели, вратив се живи из б |
а требају данас сваки мач свакога свога сина!“</p> <p>Диже се граја од одобравања са свих стран |
ето остани па сврши свето крштење свога сина!“</p> <p>„Шта велиш?!“ продера се и намргоди кнез |
о изгледаше!</p> <p>Отиде у конат свога сина.{S} Погледа празну постељу његову, празни сто њего |
да оставите овај двор уочи крштења мога сина, него што бих могао пустити кнеза <pb n="124" /> Г |
стадоше сви, да сврше крштење војводина сина.{S} И свршише га и славно и сјајно.{S} И кад објав |
У Недељу, ако Бог да, крстићемо првенца сина, кога ми је Бог поклонио.{S} Ако у томе стигну Доб |
е помињи га!{S} Имај милости према љуби сина твога!{S} Не помињи име, које усне моје, од ових ш |
како не би кад ето Бог поклони војводи сина и славноме овом дому наследника!“</p> <p>А пред дв |
ара!{S} Знам за њ да ће пазити и чувати сина мога а јединог унука свога; али се бојим да своју |
ла руке цара Душана, остане да прихвати сина мога на крштењу.{S} Не, драги мој кнеже,“ настави |
ом твоме кораку — смилуј се па ми пусти сина из сужањства!{S} Ево и његова ти се грешна жена мо |
ећ муње просецаху, и тешкаше се што јој сина нема.{S} Старац погледаше к вратима и узе се срдит |
и грцајући у сузама промуца:</p> <p>„О, сине мога побратима!{S} Зар <hi>ја</hi> поред тебе, па |
свој загрљај, пољуби га и рече:</p> <p>„Сине мој, нека ти је сретна прва твоја војна!{S} Нека с |
Ристивору:</p> <p>„На тебе је сад ред, синко!{S} Пружи се па спавај и одмори се, а ја ћу сад в |
а у десни образ и рече му: „Нека ти је, синко, просто од мене!{S} И нека су ти и данас и свагда |
а се гласно насмеја.</p> <p>„Шта ти је, синко, смешно?“ запита кнез попреко.</p> <p>„Смешно ми |
. „Двадесет и три ране!{S} Па добро је, синко Ристиворе!...{S} Је ли још жив?...{S} Ил’ је под |
сврћући се, викну:</p> <p>„О, Боривоје, синко!...{S} О, Ристиворе!“</p> <p>„Ево ме, дедо!“... „ |
е допратисте довде!{S} Сад се Боривоје, синко мој, врати у Орлов Град к мајци својој.{S} Ристив |
!“</p> <p>„Нека су ти сретне прве ране, синко!{S} Колико их имаш?“ питаше старац.</p> <pb n="20 |
иле.</p> <pb n="147" /> <p>„Благо теби, синко,“ рече кнез Градоје рањенику, „благо теби, који с |
S} Него да се најпре опростимо!{S} Оди, синко!“</p> <p>Рекав то стари кнез пружи своју десницу |
“</p> <p>„То се теби све тек тако чини, синко мој!“ рече кнез. „У самој ствари то је Ристиворов |
ти натраг к своме господару.{S} А и ти, синко, потеци зором на Змајев Вис; разви нашу заставу, |
нусобе?{S} Зар...“ .</p> <p>„Још си ти, синко, зелен да то зрело разумеш!“ прекиде га старац. „ |
ичаше Бег.</p> <p>„Е, Бог да те прости, синко Ристиворе!{S} Бог да те прости!“ понављаше стари |
заплакасмо!“</p> <p>„Бог да те прости, синко Ристиворе, Бог да те прости!“ шапуташе старац нек |
остив, какав је увек, рече ми: „Гледај, синко, да стигнеш што пре можеш, и да доведеш војске шт |
а зна шта је било на Косову!{S} Слушај, синко Ристиворе!{S} Прегази поток, пожури се међу жетео |
у перо.{S} Али му војвода рече: „Немој, синко; иди ти па спавај, а ја ћу сам писати што ми треб |
иближи, старац му викну:</p> <p>„Казуј, синко, је ли боље среће данас?“</p> <p>„Е мој славни го |
аш?{S} Мушка си глава, Орловић си, ево, синко,“ — рече старац отварајући писмо, „ево, синко, чи |
“ — рече старац отварајући писмо, „ево, синко, читај, у име Божје, књигу војводину!“</p> <p>Гос |
/> образа, и шапутну му на ухо: „Тако, синко!{S} Тако Орловић треба да говори и тако да ради!“ |
о Турцима и лево и десно.</p> <p>„Тако, синко!{S} Нека виде да се ни деца српска не боје Турака |
мо неко некога убио!“</p> <p>„Потецимо, синко!{S} Пођи с нама, Ристиворе!{S} Не, потрчи напред, |
прву рану!“</p> <p>„Нека ти је срећно, синко!{S} Нека ти је срећно!“ усклицаваше кнез Градоје |
м сам да разберем!</p> <p>„Ни ја ти то, синко, не знам казати!“ рече старац љубазно младом влас |
ђен, па уставу Лабуда. „Шта рече ти то, синко?{S} Зар певају?!“</p> <p>Саставни своје густе веђ |
е Боривој сав усхићен.</p> <p>„Ха, ето, синко, сад га видех!{S} Јест, видим га сад!“ закликта с |
ао да га благосиље. „Нека ти је просто, синко Ристиворе!“ рече му, па кад се Ристивор подиже, п |
уће нешто што је велика тајна, „и опет, синко мој, у томе што си учинио има пуно, пуно јунаштва |
чела, као да га милује.</p> <p>„И опет, синко мој,“ рече тихо као да шапуће нешто што је велика |
ита млади Боривој пун чуда.</p> <p>„Ех, синко, ја ћу...“ одговори кнез Градоје, затежући очевид |
руке стари се кнез окрете Ристивору:{S} Синко води нашег милог госта у црвену кулу, нек <pb n=" |
а данас на Косову да бегају?{S} А, мој синко, да грдну ли реч рече!...{S} Овамо!...{S} У седла |
је паметно а не шта је јуначно.{S} Мој синко, ако ћемо ми тражити само шта је паметно, најпаме |
ћену књигу Ивану и рече му: „„Добри мој синко, појаши што брже можеш; кад стигнеш у Двориње прв |
?“ понови кнез питање свога унука. „Мој синко, ми полазимо куда нас образ јуначки зове а воља Б |
ку а другом узду од свога коња:</p> <p>„Синко, додај ми твој клобук!“</p> <p>Боривој се чуђаше |
нога вина, па онда старац рече:</p> <p>„Синко Ристиворе, ја ћу мало да отпочинем, а ти будан чу |
целиваху, па онда узе говорити:</p> <p>„Синко Ристиворе, ево ти моје заповести:{S} Прво одведи |
властела, протурујете за владике своје синова и синовце, који су младост своју сагорели у слад |
ветовах и мољах и преклињах, како своје синове и браћу своју, да се одмах на војну спремате, је |
убите се!{S} Тако!{S} Сад сте опет моји синови!{S} Ходите да се ижљубимо!{S} Тако!{S} И хајдмо |
у вечне споменике, чините и ви што као синови ове земље треба да чините, али — колико се уза т |
рече, кнез Н. дати ми велике баштине и синовицу своју ако те убијем; затекох му се да те убије |
, протурујете за владике своје синова и синовце, који су младост своју сагорели у сладости свет |
мало час отишли.</p> <p>„И ништа боље, синовци моји, него да одстојимо јутрењу и да почнемо да |
Устави се, кнеже Гојко!{S} Стегни срце, синовче мој!“ рече му. „Србадија ће помињати име војвод |
и него навали на њ:</p> <p>„Казуј прво, синовче, како је Господин Кнез и где је?“</p> <p>„Та ст |
.{S} Она гледаше мирно и не трепћући за сином и свекром својим и њиховом китњастом четом и свил |
изао.{S} Знамо да ти је грдна жалост за сином, онаким соколом, крила поломила теби, седи соколе |
Каритоном.</p> <p>Госпођа Манда оста са сином у дворани на првоме кату.</p> </div> <pb n="23" / |
.{S} Сутра ћеш у име Божје поћи с мојим сином и са старим господарем, да као Хришћански јунаци |
<p>„Знаш ли нам, старче, рећи ко је све синоћ долазио под шатор војводи, и ко је био последњи к |
ихој западној падини Голеша на којој је синоћ замркнула и јутрос осванула.</p> <p>Гомила Турака |
уј се на ова два млада грешника, што се синоћ при вину горко завадише, и што ено сад стоје пред |
нам је Гојко синоћ причао.{S} Остаде ти синоћ у твоме шатору, а ми се сви вратисмо опет мало на |
оследње заповести!{S} Не рече ли он сам синоћ, да ћемо их зором чути?!“</p> <p>Потражише по сви |
т Вукан, „ниси чуо све што нам је Гојко синоћ причао.{S} Остаде ти синоћ у твоме шатору, а ми с |
ем да се ево кајем за пакосну реч, коју синоћ у срдњи изговорих!“</p> <p>„И ја се, кнеже, кајем |
.5"> <head>V</head> <p>После оне велике синоћне кише и олује освануо је био диван сунчан дан ју |
и!“</p> <p>Манда приђе полагано к своме сину, па, кад га старац пусти, узе га у свој загрљај, п |
ани и сви други духовници.{S} Биће ти и сину боље знамење јуначке среће у животу, ако један део |
се на коњу држати могу!{S} Ама ви сте, синци моји, млађи од мене!{S} Припашите ви оштре маче, |
и натуштени и намргођени.{S} Свакоме се сињи хладан камен на срце навалио; једва се дубоки узда |
ња не могаху да свале са срца њена онај сињи камен нејасне туге и мутне слутње, што се на њ так |
без веселе песме!“</p> <p>„Но знају ти сиромаси за погибију <pb n="182" /> нашу!“ рече кнез Гр |
после два три корака окреће к Југу!{S} Сиромах Ристивор!{S} Дедо, што му не опростиш?{S} И ако |
p>Кнез пође с Боривојем даље унапред, а сиромах Ристивор унатраг.{S} Није дуго потрајало а Бори |
оре!{S} Јесте ли још у животу?!“ питаше сиромах млади Боривој, промуклим гласом, крвав по лицу, |
у нашим црквеним књигама, а ово је наш сиромах војвода брзо и ситно писао!{S} Ово јутрос ако м |
његове ризнице допуни опрема по каквога сиромаха, а богме је пуно њих таквих на Косову било!“</ |
би за твоју господску милост према мени сиромаху, Бог на небесима велику милост поклони!“</p> < |
7" /> те замолимо.{S} Знаш добро да смо сиромашни људи, и знаш добро да нас ево жетве омахњују |
није њу Господин Кнез намењивао јадној сиротињи!“</p> <p>И стари кнез затвори врата од дворане |
е и да си милостив, и прави отац јадној сиротињи...{S} Ех, како сад да ти кажем.... немој нам з |
, и ево ти кеса златних цекина да делиш сиротињи!{S} Ноћас, ако не можеш заспати, или ако заспи |
а није ваљада сва Србадија спала на нас сиротињу у овоме крају!{S} Ман’ се, човече, та сам онај |
уј се, господару!{S} Ево те и ја уз ову сиротињу молим, пусти им твога сужња; млад је, згрешио |
му куца срце за ову земљу и за ову нашу сиротињу, исто као и нама!{S} Него је и наша и његова н |
има пуне ризнице!{S} А шта остаје мојој сирочади иза мене?!{S} Махни се, човече!{S} Нека иде кн |
оње тамнице да ми јакрепи и гуштери крв сисају; чини што <pb n="30" /> хоћеш, само моли свеца с |
по селима остану само старци, удовице и ситна деца без отаца!“ Други би опет прихватио: „Та ниј |
з црних облака лије.</p> <p>„Ухвати нас ситна киша тек изађосмо из планине а на доглед нашем дв |
прихвати игуман Пајсеј, слаб на читању ситних рукописа, али силан у књигама.</p> <p>„А зар не |
ислиш, светац је као ти, да се за сваку ситницу срди!“ прихвати поп Каритон спустив празан пеха |
али, или ослушкујете само грмљавини, те ситно звоно и не чујете?{S} Хајде, кнеже, време је!“</p |
ма, а ово је наш сиромах војвода брзо и ситно писао!{S} Ово јутрос ако могу прочитати само бист |
и се грешна жена моли да се смилујеш на ситну децу њихову!“</p> <p>Приђе и госпођа Мандалена па |
славе људске, о пролазности богатства, сјаја и среће <pb n="164" /> на овоме свету и о стварно |
уху.{S} Било је дивно погледати како се сјајна и шарена та гомила извијаше из дворске капије сл |
а уставише гласни и оштри узвици из оне сјајне ките од господе: „Шта рече, јуначе, по Богу?!“ — |
ога мрака: што гушћи и црњи мрак све то сјајнија и све то већа она два његова ока!{S} И тек да |
водина сина.{S} И свршише га и славно и сјајно.{S} И кад објавише народу на пољу пред дворем да |
ега пуно господе и пуно слугу, све то у сјајном оделу, да је милина била у њих погледати.</p> < |
ривојев, а из оне кожне скрињице извади сјајну челенку окићену драгим камењем и утврди је у сво |
весели.</p> <p>На подножју једнога виса сјахали су били да коњима својима облакшају, и пођоше у |
о времена.{S} Још није пола ноћи.{S} Да сјашемо овде, да се прихватимо хлеба и мало вина ако га |
ва у своме шатору, с малим једним ножем сјуреним усред срца!</p> <p>Пренерази се стари кнез.{S} |
зах од трпезе да ти отровани нож у прси сјурим; и три пута ми поглед твога свеца следи крв у жи |
је он сам својом руком себи нож у срце сјурио, игуман се сав стресе од ужаса, прекрсти се од ч |
е!“ По гдекоји момак, још онако врућ од скакања у колу, повикао би: „Ето ја бих, ама како ћеш с |
поглед твога свеца следи крв у жилама и скамени срце у прсима.{S} И кад не гледах на њ осећах к |
да верују очима својима, беху се чисто скаменили за неколико тренутака, док не звизну мач Град |
и и уста, забленуо се у нешто, чисто се скаменио.</p> <p>По дужем ћутању проговориће кнез: „Ето |
S} Онакве га речи запрепастише и готово скаменише.</p> <p>Ристивор је већ давно дио ућутао, а к |
градова разорило, колико је невине деце скапало од глади, све то тобож у богоугодној борби за П |
прса скрштеним више мртвог војводе, не скидајући својих погледа са лица његова.{S} Беше погруж |
е онда пусти у некакве дубоке мисли, не скидајући погледе своје са красног лица личнога и госпо |
мати к себи привуче и обгрљена држи, не скидаше својих погледа са старога витеза.{S} Онај пламе |
Града?!“</p> <p>Кнез Градоје — који не скидаше својих погледа са лица Санџак-Бега — сав задрхт |
оже да се уклони, он се не мицаше, нити скидаше свога погледа са ње.{S} По румени, која му се р |
ав и прашњав.{S} Не одјахујући од коња, скиде клобук, поклони се војводи, па узбуђен, брзо и си |
p>„Ево мене, господару!“ викну он оздо, скиде калпак и поклони се.</p> <p>„Ко стражари на кули? |
Боже!“ рече запрепашћен војвода Радич, скиде сребрни шлем свој, прекрсти се побожно, и чисто с |
клони му се смерно.{S} А тада и војвода скиде свој калпак, загрли старца, пољуби га у један па |
кнез хитро скочи с коња као младић, па скиде калпак, те гологлав приђе к младоме војводи и пок |
ас учиш чему ваља!“ прихвати војвода па скиде одмах свој сребрни шлем, те и сви други учинише т |
поде и дружине наше!“</p> <p>Војводи се скиде једна велика брига с душе.{S} Толико му би мило, |
кнезу једну кожну скрињицу.</p> <p>Кнез скиде свој клобук, изви из њега своју сребрну челенку, |
ба искупи око Ристивора, како, кад овај скиде свој калпак, сви мушкарци скидоше своје шубарице |
о.{S} Старом се кнезу срце стеже.{S} Он скиде свој клобук, приђе корак два ближе, спусти се на |
е, и да клекнемо!“</p> <p>И онда старац скиде калпак, обеси га о јабуку од седла, а сам се пола |
ад овај скиде свој калпак, сви мушкарци скидоше своје шубарице и сукнене капе, па гологлави слу |
"30" /> хоћеш, само моли свеца свога да скине са мене погледе своје!“ Ето што се мој дед завето |
оданде на нас тројицу овде гледа!{S} Да скинемо калпаке, и да клекнемо!“</p> <p>И онда старац с |
че, „да ми бар један део терета са душе скинеш.{S} Хоћу да ти се исповедим и да ми опроштајну м |
те ви ето под шлемовима и клобуцима.{S} Скините их, јер ово <pb n="142" /> што овај наш рањени |
ав до заставе, викну оштро војницима да скину калпаке.{S} Сам прихвати из руку <pb n="81" /> Ри |
платном.{S} Старцу нису ране привезали; скинули су му панцир, размакли му прсник те обнажили пр |
он кнезу; — „ено га у винском подруму; скинуо мантију, засукао рукаве, на једном бурету разаст |
као да му се један велики терет с душе скинуо.</p> <p>„Сад ћемо, децо, у име Божје, да настави |
ахом, као да јој се са срца тежак терет скинуо; па онда, као са неке висине и издалека, гледаше |
пут ка гомили која му се око господара склептала.</p> <p>Али се глас старчев сад већ више није |
преби ударцем о криву једну сабљу која склизну те га обрани по мишици.{S} Кнез дохвати свој бу |
нка натраг у последњи ред гомиле, да га склоне од гневних погледа старога кнеза, и рекоше му ша |
огозин ухвати ме плаховита дажда, те се склоних у једну пећину.{S} Нађох ту старца испосника.{S |
з и госпођа Манда оставише терасу па се склонише у једну повелику одају у којој беше већ тако м |
од витлањем мача кнежева, да се по ново склопе и да му и рамена и мишице и плећа и јуначка прса |
етињасте речи, па се у мраку насмеја, и склопи очи, не би ли се на оном њену сунчаном осмеху за |
ужи по своме плашту поред свог унука, и склопи очи.{S} Осећаше умор у костима и на очним поклоп |
дати.{S} До мало час, пре него што Иван склопи очи на оне слатке снове, владаше мрак у ходнику; |
ио главу на прса, пустио вођице Лабуду, склопио руке на јабуку од седла, саставио калпак с густ |
S} Ноћу као да нема сна, а и кад би очи склопио брзо би скочио из постеље са виком и кукњавом, |
по ново на поњаву.{S} Али не могаше ока склопити док не запеваше и други петлови.{S} А тада му |
е био много уморан и опет не могаше ока склопити.{S} Мишљаше да се успава на оном једнозвучном |
pb n="56" /> Има већ више ноћи како ока склопити нисам могла.{S} Јутрос, пред саму зору, мало з |
/> на најближе Турке.{S} Пет сабаља се склопише над главом његовом, и опет се расклопише под в |
на брзу руку од сухих храстових дасака склопљен.</p> <p>Око тога ковчега, покривена војводским |
атког снивања.</p> <p>Није их дуго тако склопљене држао кад умукнуше комарци, и устави се хркањ |
старац подиже на ноге, да стојећки и са склопљеним рукама саслуша речи земље господара.{S} Млад |
смејању, и у треску од лакога момачкога скока у колу пуном красних девојака.</p> </div> <pb n=" |
вића, и његов верни слуга, па у два три скока истераше своје коње у лево од старога кнеза.</p> |
има, и поздрави мога Милана, нека ми се скорим надају!“ Па онда се живо исправи, окрете се нагл |
ачку некакву молитву, крстећи се живо и скоро без прекида.{S} Ни кнез, па ни она два млада вите |
е био бој орлова са ждраловима, коме су скоро сељани из многих села сведоци били, и у коме су о |
искупила и сместила уз Орловићеву чету скоро сва војска војводина, јер кнез Градоје устављаше |
/p> <p>И сва дружина, силно раздрагана, скочи на ноге и кликћући испи пехаре.{S} И једва се ута |
а се баци сребрним пехаром на Витомира, скочи на ноге па полете на њ.</p> <p>Витомир сукну мач |
завију.</p> <p>Сад Иван дође к себи.{S} Скочи на ноге и викну:</p> <p>„Ристиворе!{S} Ристиворе! |
азујем:{S} Ни један!“</p> <p>Стари кнез скочи са столице и сав поцрвене. „Ни један?!“ узвикну з |
прекрсти, промрмља некакву молитвицу, и скочи у седло као да је младић од двадесет а не старац |
решнима!“</p> <p>Старац прену иза сна и скочи живо на ноге.{S} Загледа се за неколико тренутака |
зи обредише пехарима по један пут, а он скочи на ноге, најпре заклони мишицом главу, као да се |
/p> <p>Угледав војводу стари кнез хитро скочи с коња као младић, па скиде калпак, те гологлав п |
ку, истрже се из њена загрљаја, и хитро скочи своме коњу у седло.</p> <p>Стари кнез махну руком |
к на десно од Јабучила.</p> <p>Ристивор скочи с коња да дигне буздован.{S} Јабучило, осетив се |
е Божје и у добри час!“</p> <p>Ристивор скочи на ноге, протре мало очи, преви се и дубоко покло |
На коње!...{S} Напред!“</p> <p>И старац скочи, и већ се дохвати Лабуду за седло, и већ метну ле |
Дај да меримо снагу|“ рече поп.</p> <p>Скочи стари кнез, одгурну љутито свој сто, збаци скрлат |
подару!“ одговори Ристивор невесело, па скочив с коња приђе к руци кнежевој. „Е мој славни госп |
за Бога!“</p> <p>„Шта је?!“ викну кнез скочив са поњаве на којој је лежао био, а својим узвико |
узе за руку Боривоја — који и сам беше скочио с коња, па корачаше у стопу за својим дедом — из |
ема сна, а и кад би очи склопио брзо би скочио из постеље са виком и кукњавом, и полетео би к в |
лажи, за које сви знамо да су лажи.{S} Скочисте, јер вам се чинило да кроз оне лажи пада сенка |
го да оставим то.{S} Ви и један и други скочисте као жеравицом опржени, кад се само поменуше ла |
о са највише куле на двору.{S} Оба хрта скочише хитро па залајаше лавежом у коме беше нешто угу |
светлу победу славно задобије!“</p> <p>Скочише на ноге сви присутни, дигоше пуне пехаре у вис, |
ој, седела је на сниској лепо изрезаној скрињи госпођа Мандалена.{S} Била је блеђа но обично; у |
има.{S} Везла је покров једној сребрној скрињи коју је са комадићем од часног дрвета и другим н |
енку у клобук Боривојев, а из оне кожне скрињице извади сјајну челенку окићену драгим камењем и |
љаке, и додаде старом кнезу једну кожну скрињицу.</p> <p>Кнез скиде свој клобук, изви из њега с |
јавим.{S} Војвода клечаше на земљи пред скрињом и при светлости од оне жуте воштанице писаше не |
кутовима шатора; отворише и ону велику скрињу, преврнуше све што у њој беше смештено и не нађо |
и те унесох под шатор к њему ону велику скрињу, коју ено тамо видите, и у којој му је стајало п |
е сиви соко један, са малим калпаком од скрлатне кадифе на глави.</p> <p>Према старцу, и само т |
, одевен у господско рухо од Дубровачке скрлатне чохе, са жутим, меканим чизмама до колена.{S} |
ри кнез, одгурну љутито свој сто, збаци скрлатну доламу са златним токама са себе, засука рукав |
ром стојао је прав као бор, а у злато и скрлет одевен Санџак-Бег, заповедник ове турске војске, |
лавни цар лежао!“</p> <p>„Ако си толико скроман да заборављаш да си помагач Душанов био, онда е |
чне, малодушне праве јунацима, а јунаке скромнима.{S} Где у невољама и жалостима <pb n="7" /> о |
помишљаш!“ рече Ристивор поклонивши се скромно, па настави: „Него вино да оставимо за после, а |
осваја; стишавао плаховите, световао на скромност поносите, мирио завађене, и свагда при сваком |
ло на руку, а руку на колено, пустио се скрушен у дубоке мисли, уздисао би тешко, сузе ронио, и |
је стајаше гологлав и са рукама на прса скрштеним више мртвог војводе, не скидајући својих погл |
зови сву своју властелу, нека се одмах скупи под твоје стегове, те је <pb n="18" /> води к мен |
а поклисаревим да се војска у Дринопољу скупља, да пође преко мора у Караманију.{S} Ено му је п |
дувају, а час их опет устављао те да он скупљеноме свету гласно довикује: „Ко је јунак нека бир |
сових покајничке сузе, што се мешаху са скупоценим мирисима.{S} Везиља гледаше дуго и дуго у ру |
ко тамо у царству снова певао некаквоме скупу од јунака <pb n="40" /> једну од многих јуначких |
а кнеза, као да захвалан хоће да целива скут свога господара.</p> <p>„Право ти је?...{S} Како д |
иви у дубоки поклон, приђе и пољуби јој скут од горње хаљине и онда, још једнако зажарен у лицу |
ти, допре до старога кнеза, пољуби га у скут и у руку, па га поведе к двору отвореним путем кро |
љаше га у руку, а војводини дворани и у скут и у руку.{S} Свакоме се на лицу видела радост, што |
И честит нам био!“ док га они љубљаху у скут и у руку.</p> <p>Кад се све то сврши, кнез замоли |
трије и јасно чу тихо шуштање свиленога скута и полагани ход некога, који ношаше обућу од мекан |
уда, него приђе ка кнезу, дохвати му се скута и узе да говори:</p> <p>„Ево, господару, да ти за |
ру, смерно се поклони, дохвати се руком скута кнежева и прихвати десницу, коју му старац пружи, |
а јој сваки приђе и да јој сваки руке и скуте ижљуби.{S} С муком могаше кнегиња кроз одушевљени |
женост мешала.{S} Тек кад га мали Маша, скутоноша кнегињин приликом великих свечаности, живо по |
живот одузме!“ прихвати игуман Пајсеј, слаб на читању ситних рукописа, али силан у књигама.</p |
кандила пред иконом просипала се тиха и слаба светлост само по соби а није ни покушавала да про |
е видети да нисмо змајеви него грешни и слаби људи баш као и они!{S} И још те за једно молим: и |
Косову, него овде на његовим шареним а слабим зидинама?!{S} Господин је Кнез Лазар нама свима |
раздраган вином, песмом и игром, да је слабо ко знао шта бива тамо, мало само даље од њих, међ |
своме.</p> <p>У двору у једној омањој и слабо осветљеној соби, са осетним задахом од уља које г |
гова најбоља војска, јер с овом гомилом слабо наоружаних људи од сваке вере а и без сваке вере, |
Опрости ми, Господине!{S} Мишљах више о слабоме срцу жене Магдалене, него о јакости твоје сажаљ |
а Косову, и кад дође данак да се српска слава мачевима урезује у вечне споменике, чините и ви ш |
да ја то пресудим; али ето видим да је слава загрлила ону нашу браћу што се нашла с Господином |
без нас да задобије победу!{S} Нека је слава богу за то!“</p> <p>„Сад си, војводо, подесио как |
може бити баш и обадвојица.{S} Нека је слава Богу!{S} А сад, брате, да проспавамо још мало до |
44" /> рече Ристивор поуздано. „Нека је слава Богу!{S} Један ће од нас двојице на Косову погину |
е кнез побожно па се прекрсти; „нека је слава Богу на добрим гласима а у добри час!“</p> <p>Мла |
а!“ тешкаше се војвода.</p> <p>„Нека је слава Богу, има доста и доброга!“ рече поуздано кнез Го |
о ли без тебе једнога!“</p> <p>„Нека је слава Господу!{S} Може Господин Кнез да буде без мене!“ |
и све по танко казати!“</p> <p>„Нека је слава Богу!“ рече кнез побожно па се прекрсти; „нека је |
драво и мирно на дому?“</p> <p>„Нека је слава богу, војвода је здраво и добро, а биће и боље ак |
„Зар ми на видику Косова, па да нам се слава измакне?!“... „Еј, да жалосне смо ми среће!“...</ |
то бацати свој глас, који је од старина славан био!{S} Ето вам опреме, ето вам коња, ето оружја |
з покајања у опроштај,.. из опроштаја у славан живот!“</p> <p>„Нисам видовит, као Лабуд твој;“ |
с голим рукама, ни оружја, ни коња, па, славе ми, ни опанака, а да не говорим о чизмама до коле |
е год овде, то да заборавимо!{S} Немој, славе ти, друкчије!{S} Него ето ћеш да преноћиш на пост |
, кажи по правди и по души, ко може све славе и сва чуда овога двора да исприча о једној прилиц |
арог јунаштва, па откуд може бити старе славе?!...{S} У истину ево су последња времена!...{S} К |
а нама, па кад стигне!“</p> <p>„Тако ми Славе, кнеже,“ настави војвода, „стид би ме био да се ј |
јеванђеље, појаше опет дивно о таштини славе људске, о пролазности богатства, сјаја и среће <p |
олова. „Дај га, војводо, овамо, тако ти славе!{S} Ево овде вина, да прашину збрише и умор расте |
тиворе!{S} Брате!{S} Јуначе!{S} Тако ти славе, устај!“</p> <p>И да би га што поузданије и брже |
и опет сасвим поуздано кнез Градоје, — „Славе ми, ништа мени немаш да захвалиш!{S} Него нареди |
лове око трпезе.</p> <pb n="104" /> <p>„Славе ти, кнеже Гојко,“ мољаше кнез Градоје, „дај, брат |
се један део војске растурио!“</p> <p>„Славе ми!“ рече смерно и опет сасвим поуздано кнез Град |
едити, па је весело и радосно!“</p> <p>„Славе ми,“ прихвати кнез Вукан, „нико не може бити весе |
ниси био мудар прошле Суботе?“</p> <p>„Славе ми, кнеже Нинко,“ рече властелин Витомир, коме по |
о часно да га проводиш у свакој срећи и слави?!“</p> <p>Приђе му кнез Градоје и диже га са мртв |
да нареди, јер има међу вама који би по слави свога имена и по крепости свога срца боље од мене |
Јована Крститеља, кога је дом Орловићев славио као своје крсно име.</p> <p>Причало се много шта |
им Ристифор приђе.</p> <p>„Уставите се, славна јуначка господо!“ рече им тихо. „Уставити се, је |
оје загледамо у Орлов Град, старинска и славна кућа Орловића има само две мушке главе: кнеза Гр |
му се да нам га одржи здрава, срећна и славна, и да му помогне да Србадији и Хришћанској вери |
какве је људе <pb n="47" /> спала данас славна царевина српска!...{S} Бадава, нема више ни стар |
и твојој!“ „Бог вас све живе и здраве и славне довео дому своме натраг!“</p> <p>И опет опазише |
оме пријатељу о госпоштини и о јунаштву славне господе Орловића.{S} Са правим заносом, као да г |
па громко грмну у усклике: „Живео нам, славни господару!{S} Живео нам млади кнежевић!“ Сељаци |
ноћим у дворани у којој је наш велики и славни цар преноћио!“ рече кнез, „Не би се цар на те ср |
ет те поздрављам добродошлицом, верни и славни кнеже!{S} Нека су нам добро дошли и сви твоји ју |
; „него опет рекао бих да се у тај твој славни живот само кроз погибију улази!“</p> <p>„За јуна |
ив с коња приђе к руци кнежевој. „Е мој славни господару, вере ми је ову земљу срећа оставила!{ |
је ли боље среће данас?“</p> <p>„Е мој славни господару!“ одговори Ристивор невесело, па скочи |
ијега пута, и још срећнијега повратка у славни свој двор и међу нас, који би сви радо за тебе и |
ега више тамо не бејаше. „Што ли је наш славни цар тако сетан невесео?“ питах сам себе.{S} Па р |
о да легнем на постељу, на којој је наш славни цар лежао!“</p> <p>„Ако си толико скроман да заб |
адије јављали међу људе, и да су већа и славнија чуда чинили.{S} А сада као да је и мање јунака |
овање, славно војевање и још срећније и славније враћање завичају своме.</p> <p>У двору у једно |
до, које ми је Бог у овако знаменитим и славним данима поклонио!“</p> <p>Снужди се кнез Градоје |
о некад и на глас јеца!{S} Причаше му о славним делима убојитог попа Каритона, који, кад се мал |
и усклицима желећи јој срећно путовање, славно војевање и још срећније и славније враћање завич |
нађете уза свога цара у часу у коме је славно погинути.{S} Имао си добру мајку, па можеш да ра |
да му помогнете победити или да с њиме славно гинете.{S} Огреших се тешко о Господина Кнеза, ј |
раведна је твоја жеља да видиш какво ће славно име твој првенац на крштењу да добије.{S} Нико т |
штење војводина сина.{S} И свршише га и славно и сјајно.{S} И кад објавише народу на пољу пред |
у на Косово стигнемо, и да се јуначки и славно за нашу веру и отачаство заложимо.{S} И још ти с |
х села сведоци били, и у коме су орлови славно победили.{S} А кога значе орлови него Србадију, |
али никад не заборављај да носиш једно славно име, које су ти твој отац и твој дед светло пред |
и Хришћанској вери нову и светлу победу славно задобије!“</p> <p>Скочише на ноге сви присутни, |
иси више млад, и да је било доста твога славног војевања за педесет — а Бога ми биће и више — г |
те браће српске са Приморја!{S} У славу славног Дубровника, у славу красног Котора, у славу пит |
јуначкога оца, и очинском пажњом твога славнога деда!“</p> <p>Онај народ, што могаше видети ка |
на које наиђосмо, казиваху о великој и славној победи наше војске, о поразу Агарјана, о погиби |
е на Плочнику дала многославни прилог у славној крви својој.{S} И Господин Кнез и сва Србадија |
ан Орловић, погинуо је пре две године у славној бици на Плочнику, допринев знаменитим својим ли |
Косову!{S} Викни им ти твојом старом и славном виком: „<hi>Покајте се</hi>!“ Е па шта ћу више? |
е би кад ето Бог поклони војводи сина и славноме овом дому наследника!“</p> <p>А пред дворем на |
е да се сви на ме срдите, што изгубисте славну прилику да умножите славу своју.{S} Верујте ми, |
кој велико молепствије за срећна пута и славну победу, и да су тамо на молитви и стари кнез, и |
невини поглед одговара нечујним дахом: „Славо моја!“ Ово двоје младих пустише своје погледе, да |
јака, што изиђе да гледа војску која се славом увенчана дома враћа, тражаше да види своју милол |
јунаке врати дома живе и здраве и новом славом окићене!“</p> <pb n="73" /> <p>Узе мушкадија рад |
хо моја!{S} На теби остављам сигурност, славу почаст овога стародревног двора нашег.....{S} Од |
дметне као своје дете!“</p> <p>„Ао,.... славу ти...!“ рикну као бесан кнез Миросав, па се баци |
јој од педесет година амо на бојиштима славу дизао.{S} Знамо да ти је грдна жалост за сином, о |
наше друговање на бојноме пољу било на славу цара нашег и на добро Србадије!“</p> <p>После ово |
ску, крвљу својом посветили ту цркву на славу Божју?!“</p> <p>„А ја мишљах“ рече Ристивор, „ти |
то изгубисте славну прилику да умножите славу своју.{S} Верујте ми, <pb n="133" /> стеже ми се |
док ми празнисмо пехаре други ухватише Славу Крилатицу!{S} Е нека им је срећно и честито, и је |
ож у богоугодној борби за Православље и славу Божју!{S} Ако у Бога доиста има светости, праведн |
лузи Ристивору, јер служећи мене изгуби славу да тебе послужи!...{S} Опрости и мени, некада тво |
госмо стићи, а не стигосмо, да с браћом славу делимо!“ „Ама ко нам је крив?!“.... „Што се сад т |
их пчела.{S} Богатство им није повисило славу, али је није ни засенило.{S} Повисило је госпошти |
морја!{S} У славу славног Дубровника, у славу красног Котора, у славу питоме Будве беле, у слав |
г Дубровника, у славу красног Котора, у славу питоме Будве беле, у славу српског Приморја!“</p> |
ог Котора, у славу питоме Будве беле, у славу српског Приморја!“</p> <p>Затрешта кликтање какво |
честите браће српске са Приморја!{S} У славу славног Дубровника, у славу красног Котора, у сла |
ем.{S} Господо, подигнимо пехаре наше у славу Господа Бога, који је у овако мучним данима Србад |
слиш ли ти, кнеже, да ја не бих певао у славу наше свете вере Хришћанске да <pb n="31" /> ме Аг |
ше пуне пехаре у вис, кликнуше весело у славу кнеза Лазара, док се то бурно кликтање не растопи |
подо, да се дигнемо и пехаре испијемо у славу и у здравље духовника који се не деле од свога Го |
, пуните пехаре своје па их подигнимо у славу наше честите браће српске са Приморја!{S} У славу |
ди те анђели запале нову једну звезду у славу јунакова имена, те она гори вечном неугасном свет |
и Бог тражи да ти победне песме певаш у славу његову кад те Агарјани на живу жеравицу бацају не |
скога кума, који им га је дао, ни стару славу, коју су као Голубовићи стекли били.</p> <p>Била |
жа, и липова цвета!{S} Није чудо што су славуји и косови и сенице изабрали перивој Орлова Града |
милина онога луга, којим прелажаху, зло слагала са бољом, коју је стари витез у срцу носио.{S} |
неописану неку сладост пролазећи туда, сладост која га чудновато подсећаше на часове милине ко |
тињској невиности осећао неописану неку сладост пролазећи туда, сладост која га чудновато подсе |
новце, који су младост своју сагорели у сладости световне грешности, а који ни појма немају о т |
ириса, које је њихов цвећа пуни перивој слао на терасу до њих.</p> <p>Али је се сва та лепота и |
се на оном њену сунчаном осмеху занео у сласти слатког снивања.</p> <p>Није их дуго тако склопљ |
мој трудити своју старост.{S} Немој нам слати ни дете Боривоја.{S} Пошљи кога од своје властеле |
незу Градоју, који ми ево даде од своје слатке малвасије, те ми оживе срце које већ беше малакс |
ас, пре него што Иван склопи очи на оне слатке снове, владаше мрак у ходнику; али сад, кад Иван |
реба да знаш, да се смртне ране не лече слатким речима!{S} Властелин Витомир ми је пред вама св |
лањало, — све то гледати па дихати оним слатким поветарцем,који се напојио мирисом од босиљка, |
на сребрној месечини у потоку купа.{S} Слатко је било прелазити том свежом и мирисном хладовин |
у његову сребрну главу и златна прса, и слатко ће ми бити да погинем ако њега и младога господа |
о приђу к руци старчевој. „Да знаш како слатко снивах да смо у Орлову!{S} Као враћамо се, па на |
ном њену сунчаном осмеху занео у сласти слатког снивања.</p> <p>Није их дуго тако склопљене држ |
54" /> рукав, Ристивор се трже из свога слаткога заноса.</p> <p>„Ил’ си оглухнуо или оболео те |
о не дође а може да дође.{S} Са вером у слаткога мога Христа, који неће оставити Хришћански нар |
узеше појати.{S} Зајеча она трпезарија слаткогласним појањем као да је црква.</p> <p>Али још н |
у сложно „Многаја љета“, које духовници слаткогласно калуђерски поведоше.</p> <p>Кад се та бура |
стију. „Пусти Гојка да се поткрепи мало слатком малвасијом!{S} Путник је, сухо му је грло од пр |
ево сад претварам његово кисело вино у слатку малвасију.{S} Не могу ја сад ово прекинути, нити |
„Него, молим те, видиш да се овај народ слегао око нас!{S} Немој да се ми царска властела, и го |
ме сва господа и сав народ, што се онде слегао био, беху сведоци, стојећи гологлави, стари кнез |
његову у златној колевци|“</p> <p>Па се слегао радостан народ око мале војске кнежеве, рекао би |
јурим; и три пута ми поглед твога свеца следи крв у жилама и скамени срце у прсима.{S} И кад не |
} Док само наш Градоје као град грухне, следиће се срца њихова!{S} И док само овај змај Душанов |
из Свете Горе.</p> <p>Ристивор, који је следовао дворанки Босиљки, и не подижући свога погледа |
ље чује топот од коња који му из далека следоваше.{S} По топоту, који допираше до њега, покушав |
овца!“</p> <p>Млад човек, који гологлав следоваше Ристивору, смерно се поклони, дохвати се руко |
слушкује топот од коња у војске која му следоваше.{S} Али, на своје велико чудо, не могаше више |
, као клетвеници твога дома од старина, следујемо на војну, да се с тобом заједно залажемо за ц |
его дођосмо као војници, да ти на војну следујемо!“</p> <p>„Све је то красно, кнеже!“ прихвати |
на та гомила извијаше из дворске капије следујући попу Каритону, који и сам корачаше полагано и |
> <p>„То је твоје масло!{S} Нисам ја ни слеп ни глуп, хвала Господу Богу!{S} Али нећеш, попе, к |
пуно народа, пуно света свакојака, пуно слепих и кљастих просјака, <pb n="78" /> сасвим као на |
четири стотине, онда ја окат да идем у слепце, а да не пратим таквог господара!“</p> <p>„Та ве |
ез парохија о њему причати, и шта ли ће слепци по саборима о њему гудети!{S} Него да махнемо <p |
та од некуда холуј диже) час опет журно слетали ка голубињаку, те загушеним и усплахиреним гугу |
вора.{S} Врапци се ућуташе.{S} Голубови слетеше сви у голубињак.{S} У даљини се опет чуо тутањ |
ни пуно развијена ружа; цвет у коме се сливају невина сећања на пупољак и поуздана надања на п |
у дивном емаљу је била израђена допрсна слика госпође Мандалене.</p> <p>„Погледај у ову слику!“ |
аче, тако ти среће јуначке, није ли ово слика Мандалене, кћери војводе Новака, жене кнеза Милан |
не разбио.</p> <p>Тек би се из нацртане слике могло видети како је диван Орлов Град, а речима ј |
ма.{S} Кад гледалац стане према средини слике онда види десно од себе широко поље зелено, кроз |
жају голишаве шије своје.{S} По средини слике пукла, докле око допире, њива са златним класјем, |
срповима обарају.{S} У самом левом куту слике висок и гранат храст; под њим шарене простирке, п |
д огњишта, исписана је била сва великом сликом онога удеса, од којега се властелинска кућа Голу |
се побожно три пута, и три пута целива слику Исусову, а шапуташе тихо:</p> <p>„Опрости ми, Гос |
висине и издалека, гледаше непомично на слику, коју беше увезла.{S} Исус, одевен у рухо бело ка |
е крилу Орлова Града могли сте угледати слику мирну и опет пуну боје.</p> <p>По белим плочама о |
спође Мандалене.</p> <p>„Погледај у ову слику!“ настави Санџак-Бег поднесав је пред очи старога |
: „Покајте се!“ Што је најчудније у тој слици свеца Орловићеве куће било, јесте то: што, ма из |
дигне буздован.{S} Јабучило, осетив се слободан, баци се стражњим ногама у вис па онда весело |
од војске светаца, под сигурно ти имаш слободе и приступа код Свете Тројице кад год хоћеш, па |
.{S} Послушна својој госпођи, приђе она слободно и право к Ристивору, извади иза свога паса кит |
д руке војводе Милоша.{S} Наступасмо ми слободно и све кликћући.{S} Потиснусмо лево крило непри |
из њене руке Ристивор гледаше с великом слободом право у њене очи.{S} Она му ништа не прозбори; |
вија уска кожна листина, на којој црним словима пише: „Покајте се!“ Што је најчудније у тој сли |
ура.{S} Милина је било погледати на ову слогу од топлих и нежних боја и мирне свечаности.</p> < |
има, Бошњацима, Угрима и Власима, да се сложе са Србијом те протерају погану Агарјанску аждају |
свима била мука, кад би се сви с тобом сложили, да га присиљавамо да буде како ти желиш, а не |
итаву умку од пољскога цвећа; испред ње сложио у три купе мачеве, буздоване и копља; иза ње за |
, који му јутарњи његов поздрав живим и сложним ускликом отпоздрављаху.{S} Дошав до на крај лев |
“</p> <p>„Шта рече?!“ привикаше господа сложно у глас, неки од њих као у истини запрепашћени, а |
се бар овде пред лицем непријатеља држе сложно као права браћа!{S} А кад би га сви оставили, те |
/p> <p>„Па не да, ето не да!“ привикаше сложно духовници.</p> <p>„Не да јер тако наредише Сабор |
, кнеже Орловићу!{S} Хоћемо!“ привикаше сложно кнезови и властела. „Ево се заветујемо да ћемо м |
закон; и није да није закон!“ повикаше сложно кметови.</p> <p>„Е, кад јесте закон,“ прихвати к |
ад, наоружани свакојако, али из гласа и сложно појући: „Тебе Бога хвалимо!“</p> <p>„Пун’те, дец |
оше у војничке господе, те их не замени сложно и смерно појање игумана Пајсија и његове браће д |
у!{S} Живео нам млади кнежевић!“ Сељаци сложно прихватише, и ако им мало час кнез онако попреко |
Бог с тобом, кнеже!“ викнуше духовници сложно.</p> <p>„Само, разуме се,“ настави отац Хараламп |
, док се то бурно кликтање не растопи у сложно „Многаја љета“, које духовници слаткогласно калу |
молим и преклињем, да у што већем броју сложно, хитро и весело на Косово дођу.{S} И још им кажи |
дини који си достојан те части!“</p> <p>Сложно и весело привика сва она господа да је све тако |
у Даницу Орлова Града, — све то заједно сломило га је.{S} Срце му нагло и силно закуца — послед |
еву.{S} Онај <pb n="208" /> силни напор сломио га је.{S} Срце му силно залупа последњим куцањем |
ли војвода устао и где се може наћи.{S} Слуга му рече да се војвода опрема и да ће по своме оби |
насташе последња времена, кад се једна слуга буни против господара свога!“ рече он; па онда на |
оривој. „Ристивор би, као добра и верна слуга, тебе и послушао; али кога ће он да прати у Орлов |
сад да смем о себи казати да сам верна слуга твоја!{S} Како да смем кад ето не стигох да се по |
моје десно крило био!“</p> <p>„Твој је слуга јуначки заслужио, да му толику пошту чиниш!“ рече |
или сте ме сви, као да сам ваш род а не слуга!{S} Много сте ми пута поклањали по прегрш сребрни |
ди огранак дома Орловића, и његов верни слуга, па у два три скока истераше своје коње у лево од |
07" /> пролазили, виде, да је мој верни слуга мени моје десно крило био!“</p> <p>„Твој је слуга |
ара, јер хоћу да сам му и у гробу верни слуга његов!“ Ето смо људи тврда срца, али се за твојим |
подару, да ти помогнем?“ упита га стари слуга његов који не знађаше какав се терет свалио на ду |
таше све кутове од шатора.</p> <p>„Твој слуга није постидео свога господара!“ рече Санџак-Бег. |
и по глави не окрзнуше!“</p> <p>„А мој слуга Ристивор>“ питаше кнез па брижним погледом пре |
Ристивору: „Од овога часа ниси више мој слуга ни мој властеличић!{S} Иди за онима, који се дого |
атор, под којим ћемо ја, мој унук и мој слуга Ристифор, ноћ провести.{S} Де тако буде, боље је |
а ми, а још ће ми лакше бити ако ми мој слуга опрости за сваку преку реч и за сваки преки чин!“ |
о ово нејако дете, мој унук, и овај мој слуга?!...{S} Еј, мој царе Душане!...{S} Еј, мој честит |
од раног детињства његова веран и добар слуга био, али смо свагда мислили да у теби куца не сам |
цо, пехаре свима!“ викну игуман Пајсије слугама. „Дајте, господо, да се дигнемо и пехаре испије |
јте, децо,“ викну војвода младим својим слугама што јахаху иза њега, — „додајте Ристивору чутур |
Градоја; али нигде Градоја да нађу.{S} Слуге му казиваху како се стари кнез, одмах по свршеном |
ребало би више и вина него колико су га слуге твоје отвориле, па да вам све испричам што сам за |
ој великој авлији дворској.{S} Неколике слуге жураху се и тамо и амо.{S} Првога који дође на до |
p>Два се млада витеза, две властелинске слуге два племенита господара, брзо спријатељише, те Ив |
кнеза <pb n="94" /> Градоја.{S} Дворске слуге изнесоше преда њ свакојаке ђаконије, и дадоше му |
бити да се он не срди кад му митроносне слуге његове приступају с рукама црним од угарка и крва |
један за другим трпезарију, а дотрчаше слуге да јаве војводи, да је кнез Гојко, путујући из Кр |
мо у поље у стан војске наше.{S} Ево ми слуге јавише да су кнез Миросав и властелин Витомир диг |
> заврти?!{S} Него боље дај да испитамо слуге војводине, да видимо да ли је какве поруке за нас |
ен на гробове кнеза Градоја и верног му слуге Ристивора.</p> <p>И сам султан Бајазит Илдирим, ч |
ког једног греха!</p> <p>„О, наша верна слуго, добри Ристиворе!“ прихвати кнегиња узбуђена и ра |
Косово!“ „Право говориш, добра и верна слуго,“ рекла му је Госпођа Милица; „ето пођи у име Бож |
ђео.</p> <p>„Приступи ближе, верна наша слуго Ристиворе!“ рече му она оним својим чудним гласом |
о смо људи тврда срца, али се за твојим слугом заплакасмо!“</p> <p>„Бог да те прости, синко Рис |
ми што ћу да те молим:{S} Сахрани мога слугу Ристивора с десне стране поред мене, нека сви јун |
х, у добри час!“ рече старац чим угледа слугу свога. „Дед казуј колико их је се прихватило руко |
но и тужно погледа у свога старог седог слугу Некудима.{S} Подуго га гледаше — као да у мислима |
Градоје, праћени неколицином властеле и слугу, журним кораком пролажаху кроз њихове гомиле ка с |
имаш верно и храбро срце, молим не као слугу него као млађег брата, пази и чувај нам старога г |
Радич.{S} Око њега пуно господе и пуно слугу, све то у сјајном оделу, да је милина била у њих |
прелистава све листове Некудимове верне службе још од оних дана кад га је као малено дете носио |
аде вратили дома не видев ни Косова, ни службе јуначке на <pb n="111" /> Косову!{S} Помислите к |
ов на вуке и медведе, а да не могу да у служби земље господара макнем мачем по гомили Агарјана? |
мао срећу да, мислећи на тебе, погине у служби земље господара!“</p> <p>И Ристивор ућута као чо |
им срећним јунацима погинем на Косову у служби цара честитога, онда.... онда те молим.... подај |
узрасте поноси твојом дружбом и твојом службом, како сам се ја поносио дружбом твога јуначкога |
..{S} Опрости моме слузи Ристивору, јер служећи мене изгуби славу да тебе послужи!...{S} Опрост |
калуђера и дан и ноћ пева свете песме, служи, кади и метанише, па да безбожни Агарјани под зас |
ни дивном малвасијом, којом нас војвода служи, не могох отети некаквој чудној сети и жалости!“< |
бин, који би срећан био да твојој срећи служи, али који је сад још срећнији што је имао срећу д |
и лако и мило било да вас све слушам и служим; а пазили сте ме сви, као да сам ваш род а не сл |
следњих десет година од како га у двору служим!{S} Узе да даје јасним гласом јасне и кратке зап |
о дођох у двор ваш.{S} Слушао сам вас и служио од свег срца, јер ми је и лако и мило било да ва |
!“ беше последња заповест Кнеза Градоја слузи своме Ристивору.</p> </div> <pb n="198" /> <div t |
да те верно послужи!...{S} Опрости моме слузи Ристивору, јер служећи мене изгуби славу да тебе |
твоме верном другу а сада твоме старим слузи!{S} Авај жалости моје!...{S} Једва сад да смем о |
несрећа десила, па кад већ види да она слути да јој ни од мене добри гласи стићи не ће, онда н |
ом устрепетаним.</p> <p>„Ето, веруј ми, слутио сам да ће тако да буде!“ говораше Ристивор мирно |
огу: нико у српској војсци није те ноћи слутио, да ћемо сутра велики бој бити!{S} Господин Кнез |
уђи!“ И ја га онда пољубих у руку, и не слутих да му то последњи пут живоме руку љубим!“</p> <p |
о је оне који казиваху како их нека зла слутња осваја; стишавао плаховите, световао на скромнос |
до да тебе, снахо моја, овда и онда зле слутње обузимљу.{S} И ако си млада, доста си бура у жив |
ем гукаху голубицама својим некакве зле слутње своје, као да их — онако клањајући им се и ширећ |
на онај сињи камен нејасне туге и мутне слутње, што се на њ тако тешко навалио беше.{S} Чисто ј |
а рече само: „Зна да гине.... не зна да слуша!...{S} Хај, јуначни а непокорни народе!...{S} Бог |
Лазарем уз Душана војевао, ко сме да не слуша?!“ рече војвода, који не пропушташе прилику да по |
но оно што Гојко прича, или као да и не слуша оно што он прича, него се сам сећа нечега што му |
певао, да зна шта је било на Косову!{S} Слушај, синко Ристиворе!{S} Прегази поток, пожури се ме |
оштено.....{S} Народе, чувај нам двор и слушај кнегињу!...{S} Кнегињо, води бригу о народу наше |
илити жив, али и он ранама покривен!{S} Слушали сте ваљада од ваших очева да кнез Градоје никад |
чаху што су као прошле ноћи од Босанаца слушали, стиже један сељак са Ибра па рече кнезу:{S} Хи |
јер ми је и лако и мило било да вас све слушам и служим; а пазили сте ме сви, као да сам ваш ро |
таром гнезду Орловића!“</p> <p>„Само те слушам шта и како говориш, господару!“ узме реч Ристиво |
тељем, <pb n="109" /> да ја не муцајући слушам твоје заповести!{S} Ми смо овде на пољу, на коме |
реч Ристивор озбиљно а не без горчине. „Слушам те па велим себи како су доиста чудна и мучна вр |
се вама, господо!“ узе реч кнез Винко. „Слушам вас и чудим се и начудити вам се не могу!{S} Ама |
сно је јеванђеље које ваља гологлави да слушамо!“</p> <p>„Хвала теби, витешки старче, који нас |
нас бити, кад ето ни на војни нећемо да слушамо своје старешине, него тражимо да се војвода с в |
че коју је још, кад је малено дете био, слушао од своје дадиље, како, кад год прави јунак погин |
догледу турске војске оставим сама!{S} Слушао сам те свагда и у свему ево девет година, али да |
седам година како дођох у двор ваш.{S} Слушао сам вас и служио од свег срца, јер ми је и лако |
ојима је Боривој још од раног детињства слушао тако многе и тако дивне приче.</p> <p>„О, хвала |
не брини бригу!“</p> <p>„Ти као да ниси слушао што прочита Боре из листине Господина Кнеза?“ ре |
жу, а да ти ја не казујем, шта је Гојко слушао у Крушевцу:“</p> <p>„Ево, кнеже, да ти ја кажем! |
pb n="96" /> две недеље дана у Крушевцу слушао, или и својим очима видео!“</p> <p>„Почни само, |
и старешина.{S} Камо наше среће да њега слушасмо од самог почетка!{S} Браћо моја, војници <pb n |
се ви двојица јутрос избезумили, те не слушате заповести свога старијега?“</p> <p>„Не можемо м |
етно да се ради, па ћемо после већ лако слушати заповест нашег старешине!“</p> <p>„Тако је у ис |
да; осећах како ме рука његова дотиче и слушах шапат његов: „Покај се, несретниче!{S} Исповеди |
е шубарице и сукнене капе, па гологлави слушаху што им он нешто говораше.{S} Није дуго потрајал |
је чудесно царство.</p> <p>Не мичући се слушаше Иван како Ристивор равномерно и дубоко дише.{S} |
оше својим домовима!“</p> <p>Стари кнез слушаше Ристивора немо, с раширеним зеницама и отворени |
омир се тада примаче к уласку у шатор и слушаше пажљиво.{S} А стари кнез већ у велико почео сво |
ди од сваке вере а и без сваке вере, не сме да излази на Косово.{S} А док му она добро оружана |
н по земљи, гледајући у земљу као да не сме да подигне очи према Грачаници, — узе да говори на |
ји, за то што је кукавица, не ће или не сме да носи свој крст, који му је Бог на рамена положио |
и ће доспети, кад ево земље Господар не сме да заповеда, него моли, преклиње и проклиње!{S} Еј |
ом Кнезом Лазарем уз Душана војевао, ко сме да не слуша?!“ рече војвода, који не пропушташе при |
доје мало оштрије. „Видећу ја ко од њих сме да дигне руку, кад је овде војвода!“</p> <p>И кад с |
ојводи.{S} Застиде се и поцрвене.{S} Не смеде да погледа господи својој право у очи, него, обор |
у беху запламтели црвеном ватром.{S} Не смеде погледати у очи госпође кнегиње, него гледаше пре |
твореним трепавицама — као да доиста не смеде ником у очи да погледа — прође кроз гомилу своје |
ри.{S} Владаше мртва тишина.{S} Нико не смеде да жури уморног рањеника, и нико не проговори реч |
водо.“</p> <p>По дуго нико од млађих не смедијаше да што проговори, а старац не могаше, јер му |
емо?“ викаше старац. „Зар вама, који не смедосте дочекати да се српска војска сва искупи?{S} За |
b n="58" /> кад год му сагледах очи, не смедох!{S} Куд ћеш ти орлу о грлици да говориш!{S} Али |
S} Ова ведрина природе као да се гласно смејала ономе тешком облаку, који се над душом старога |
ономе пољу у певању, кликтању, гласном смејању, и у треску од лакога момачкога скока у колу пу |
манастиру,“ — ту многи почеше да му се смеју, али ништа то њему, — „кад сам ја оно учио књигу |
видети ни разумети што се они то толико смеју, па онда опет настави:</p> <p>„Сутра кад се будем |
ше владике!{S} Што би од Светих Отаца и смели не смемо од наших владика!“</p> <p>»О, Каритоне, |
} Авај жалости моје!...{S} Једва сад да смем о себи казати да сам верна слуга твоја!{S} Како да |
ти да сам верна слуга твоја!{S} Како да смем кад ето не стигох да се поред тебе и за тебе борим |
<pb n="113" /> муња труо храст.{S} Тебе смем да призивљем, јер си нам светац и велики наш помоћ |
!{S} Али шта ћу ја?{S} Ти знаш да ја не смем ни пред Свету Мајку Божју, а камо ли пред Господа |
а ли није зазорно, да ли треба, и да ли смем?!...{S} И опет, ти си једина на свету коме бих сме |
</p> <p>„Рекао бих да су турски; али не смемо ти на сигурно рећи док им се не бих ближе прикучи |
е!{S} Што би од Светих Отаца и смели не смемо од наших владика!“</p> <p>»О, Каритоне, Каритоне! |
!{S} Веруј ти мени, војводо, пре бих ја смео ући у олтар, да се пружим по часној трпези, да сан |
И опет, ти си једина на свету коме бих смео да о томе што кажем.{S} Неколико пута помишљах да |
клони!“</p> <p>Диже се млади властелин, смерно се кнезу поклони па рече:</p> <p>„Хвала ти, госп |
ведро и весело Боривој и, устав хитро, смерно приђу к руци старчевој. „Да знаш како слатко сни |
век, који гологлав следоваше Ристивору, смерно се поклони, дохвати се руком скута кнежева и при |
очи, преви се и дубоко поклони кнезу па смерно рече:</p> <p>„Добро ти јутро и добра срећа, госп |
ом Кнезом!“</p> <p>И кад се сва тројица смерно причестише, онда кнез Градоје, ведар и готово ве |
35" /> у перчин, намаче петрахиљ, приђе смерно пред велику икону великога свеца; метаниса три п |
сузе низ бледе образе.</p> <p>Сад приђе смерно и Ристивор.{S} Гологлав дубоко се поклони пред с |
а и пружи десницу Мандалени, која му је смерно пољуби и сузама ороси.</p> <p>Народ поче да виче |
а ми паметни људи казиваху!“ брањаше се смерно Ристивор.</p> <p>„И само што се не зна ко луђе г |
приђе к младоме војводи и поклони му се смерно.{S} А тада и војвода скиде свој калпак, загрли с |
јске растурио!“</p> <p>„Славе ми!“ рече смерно и опет сасвим поуздано кнез Градоје, — „Славе ми |
о а мекшим од сребра.</p> <p>Полагано и смерно, и све бирајући где ће ногом да стане, Ристивор |
ничке господе, те их не замени сложно и смерно појање игумана Пајсија и његове браће духовника, |
кнезу, и онда и сва друга господа — сви смерно стојећки — узеше појати.{S} Зајеча она трпезариј |
исам видовит, као Лабуд твој;“ прихвати смерно, али нешто као и невесело, Ристивор; „него опет |
благослов и пружи руку кнезу, коју овај смерно целива.</p> <p>Рече поп да му ваља још мало оста |
и буздован.</p> <p>„Господару,“ рече он смерно, „ево ти буздован твој!{S} Може ти требати на Ко |
н властелин Иван.{S} Ристивор је стојао смерно иза стола свога господара, и, час руком, час миг |
а кад нам га не хвалиш!“ — узе Ристивор смерно да говори, „свагда ми дође да те питам: а које ј |
и у томе као и у свему!“ рече Ристивор смерно и снуждено, и окрену Јабучила натраг путем, који |
p> <p>„Господине војводо!“ узе опет реч смерно и невесело Ристивор, — „ја још не доврших све шт |
пута више калуђера него што се може да смести у хиљаду манастира; истина је да је многи и мног |
моли да дође у двор на вечеру, чим само смести своје људе, и увери се да има за њих доста бела |
лобуке, и гвоздене напрснице.{S} Све то смести око заставе, па растури по ново огласнике по сел |
и, обраслој високом папрати, искупила и сместила уз Орловићеву чету скоро сва војска војводина, |
јска преноћи где ју је кнез Градоје већ сместио, а да неколике страже пођу друмом царским к југ |
е у Гојка, и овда и онда удараше у лаки смех, као да је смешно оно што Гојко прича, или као да |
тали....“ |</p> <p>Ту га прекиде гласни смех неколике господе.{S} Стари се кнез осврну, погледа |
} И тај весели жагор прелажаше у гласни смех и у јасни кликот из девојачких грла, кад млади вој |
помоћи!“</p> <p>Опет ударише господа у смех, који се још гласније заори, кад стари кнез доброћ |
ни запрепашћени, а други опет ударише у смех.</p> <p>„Како ћемо се кретати за Косово,“ одговори |
страна, али је надјача јека од горкога смеха кнеза Миросава.</p> <p>„Хвала теби, војводо, на л |
асно насмеја.</p> <p>„Шта ти је, синко, смешно?“ запита кнез попреко.</p> <p>„Смешно ми једа ви |
а и онда удараше у лаки смех, као да је смешно оно што Гојко прича, или као да и не слуша оно ш |
рича, него се сам сећа нечега што му је смешно.</p> <p>„О, кнеже Винко,“ викну му са зачеља вој |
, смешно?“ запита кнез попреко.</p> <p>„Смешно ми једа видим какве муке има Ристивор с Јабучило |
ку скрињу, преврнуше све што у њој беше смештено и не нађоше ништа.{S} Али кад дигоше сребрни ш |
г, да те прати на сваком твоме кораку — смилуј се па ми пусти сина из сужањства!{S} Ево и његов |
тачаство заложимо.{S} И још ти се молим смилуј се на ова два млада грешника, што се синоћ при в |
госпођа Мандалена па тихо рече:</p> <p>„Смилуј се, господару!{S} Ево те и ја уз ову сиротињу мо |
да се Свевишња Светиња у Светој Тројици смилује на молитву мене грешнога!{S} И ево чуј:{S} Прво |
о и његова ти се грешна жена моли да се смилујеш на ситну децу њихову!“</p> <p>Приђе и госпођа |
после оноликих потреса тога дана, и да смисли шта сутра да светује војводи да раде.{S} Око пон |
душа Господина Кнеза са небеса види, да смо ми желели да се позиву његову одзовемо, и да смо ис |
ледњи наш одговор.{S} Знаш, војводо, да смо на Сабору о Светоме Ђурђу први његов позив одбили.{ |
среће, брате?!“ „Помислите, господо, да смо може бити ми баш једини Срби, који могосмо стићи, а |
о.{S} А заповедио ми је да ти кажем: да смо у оној крчми на цареву друму наишли на чудне гласе! |
Градоје. „А и да је истина, боље је да смо ми на Косову уз нашега Господина Кнеза, него да је |
а му сви кумујемо, и кнез Вукан хоће да смо му сви прикумци; док ми празнисмо пехаре други ухва |
лели да се позиву његову одзовемо, и да смо истина позно, ал’ тек опет изишли на Косово!{S} Дру |
и нека нас ти водиш, па је мени као да смо ја и мој Јабучило цвећем претрпани!“</p> <p>Госпођа |
n="123" /> нека остане некрштен као да смо у поганој земљи Агарјанској!“</p> <p>„Чудим се ја т |
Тамо да гинемо!{S} Тамо да покажемо да смо једнога срца са Србадијом и кад нисмо једне цркве!“ |
n="67" /> те замолимо.{S} Знаш добро да смо сиромашни људи, и знаш добро да нас ево жетве омахњ |
Само немојте ви да ми кунемо!{S} Јер да смо ми стигли на време на Косово, и да су нам уморна бр |
арчевој. „Да знаш како слатко снивах да смо у Орлову!{S} Као враћамо се, па нас народ дочекује |
друкчије било за наше младости!{S} Онда смо имали свагда десет пута више људи но оружја, и мучи |
кнем мојим људима, да се вратимо откуда смо и дошли, а ти иди сам на Косово!“</p> <p>„Нека ти, |
S} Ти си пијан, Винко!“</p> <p>„Обојица смо се опили њеном лепотом!“ прихваташе Винко, па се гр |
уну оваквог <pb n="188" /> народа какав смо ми, а да није мученик овога света?!{S} Али од свих |
и срдње од стране господе. „Ех, да зле смо <pb n="132" /> ти среће, брате?!“ „Помислите, госпо |
се слава измакне?!“... „Еј, да жалосне смо ми среће!“...</p> <p>„Тако нам и треба!{S} Нисмо бо |
„зна се само да је било издајника; сви смо то и осећали и видели; али нико не могаше да прстом |
ђерима, овај свет није црн био?!{S} Сви смо ми и грешни и црни; само сте ви вазда свети и светл |
нас не ће ништа теби пребацити, јер сви смо подједнако пред Господином Кнезом и пред Богом крив |
} Ово је страшно и ужасно!“</p> <p>„Сви смо се ми подједнако о Господина Кнеза огрешили!“ рече |
ци!{S} Предајите се нама јунацима, који смо пријатељи јунака!{S} Предајте, се, море, не гините |
ово кад ти се сви искупе; али нас, који смо ево већ овде, испраћај ти још данас Господину Кнезу |
бити веселији и радоснији него ми који смо овде, и овај наш народ око нас!“</p> <p>„И нико сиг |
тва његова веран и добар слуга био, али смо свагда мислили да у теби куца не само верно и одано |
ти.{S} А за тебе и твога унука спремили смо малу доворану у јужној кули, ону исту у којој је ца |
есет пута више људи но оружја, и мучили смо муку, како да враћамо оне, који и без оружја и на с |
муцајући слушам твоје заповести!{S} Ми смо овде на пољу, на коме се истом искупљамо.{S} Могао |
грех узимаш на своју душу и мој.{S} Ми смо, истина, људи зле среће, али нисмо кукавице, нити с |
ивој, за Боривојем Ристивор.</p> <p>„Ми смо Срби од Орлова Града.{S} Не стигосмо да гинемо уз н |
ље нисмо дужни да идемо на војну; дужни смо само да бранимо овај град, ако га и кад га непријат |
уди зле среће, али нисмо кукавице, нити смо људи без душе.{S} Нико од нас не ће ништа теби преб |
ажем:{S} Нисмо ми овде на бојишту, нити смо пред непријатељем па да ћутећки примамо заповести т |
{S} Али док не изиђемо на Косово, и док смо ево овде на нашем двору, ти си ми мио пријатељ; два |
„и ако смо другови од детињства, и ако смо у младости заједно вино пили и ограде прескакали, и |
преврну закрвављене очи своје, — „и ако смо другови од детињства, и ако смо у младости заједно |
те ви њега видети на бојним пољима како смо га ми виђали! ...{S} Него, Богу хвала, те је још сн |
ам му и у гробу верни слуга његов!“ Ето смо људи тврда срца, али се за твојим слугом заплакасмо |
зишли на Косово!{S} Друго, баш зато што смо се опознили, ми би ваљало босоноги и гологлави као |
а заветовао; али ми ваља да маримо, јер смо се ми њему заветовали!{S} Је л’ ти Ристивор причао |
атио свога господара и дворио га на тој смотри, која је трајала од ранога јутра па до после под |
вао тридесет година.{S} Није био чуо за смрт Душанову, ни за раздор међу вастелом, ни за погиби |
„ако хоће кнез Миросав да се мачима на смрт боримо, готов сам; али хоћу теби да кажем да се ев |
звоно на Крушевачкој цркви кад оглашује смрт каквог великог човека.{S} И застајаше Кнез овда он |
ке Турцима, који га погубише, да освете смрт свога цара, па му онда тело предадоше калуђерима Г |
n="153" /> жалости срца свога, сам себи смрт задао?!{S} Видите ли како је се наместио на свилен |
о на време на Косово не стиже, сам себи смрт задао.{S} Али пре него к томе приступимо хоћу да в |
но било на лево, па ма то било и у саму смрт.{S} Свима је нама наше отачаство и наше име подјед |
<p>„За јунака погибије нема!....{S} Има смрти,“.... рече кнез мирно и поуздано.</p> <p>У том из |
осподин Кнез послао уз писмо о јуначкој смрти његовој!“</p> <p>И онда стари кнез задену своју ч |
он. „Али ти и сам треба да знаш, да се смртне ране не лече слатким речима!{S} Властелин Витоми |
главом Свети Ђурђе на белом коњу, а не смртни један Србин!{S} И опет потискосмо Турке, и опет |
е као да он једини онде нема ни од кога смртног какав опроштај да тражи.</p> <p>Ристивор приђе |
ан властелин, који је цело вече пио као смук, па, откако Гојко узе да прича, наслонио беше глав |
нама грешнима!“</p> <p>Старац прену иза сна и скочи живо на ноге.{S} Загледа се за неколико тре |
и опет сео да пије.{S} Ноћу као да нема сна, а и кад би очи склопио брзо би скочио из постеље с |
го спавао кад се трже, баш из најслађег сна, на жустру вику Ристиворову, који упаде у шатор вич |
са чела, и, као човек који се из тешког сна нагло буди, рече пола збуњено:</p> <p>„Је ли ти то |
се отме, и да се разбуди из злосрећног сна у срећнију јаву.{S} Али јава би му, под бледом свет |
кну попу:</p> <p>„Ходи, попе, да меримо снагу!“</p> <p>„Тако и ја велим, кнеже!“ одговори поп, |
мој да бројимо године!{S} Дај да меримо снагу|“ рече поп.</p> <p>Скочи стари кнез, одгурну љути |
ђење беше и сувише јако за већ изнурену снагу старчеву.{S} Онај <pb n="208" /> силни напор слом |
е бејаше и сувише силно за већ изнурену снагу старчеву.{S} Онај силни напор, и душевни и телесн |
а Косово, ево да нас сада и ова несрећа снађе!{S} Ово је просто један страховит грех што га наш |
ор, јер по пакосним сплеткама сотониним снађе попа неко зевање.{S} Кад већ и трећи пут зевну, у |
, мој верни Некудиме!{S} Зар ово да нас снађе?!“</p> <pb n="149" /> <p>„Треба ли ти што, господ |
али! ...{S} Него, Богу хвала, те је још снажна мишица његова, и што је још младо срце у њега!.. |
трпезарију водећи за руку кнеза Гојка, снажно и лепо развијена човека од својих четрдесет годи |
“</p> <p>И старац полете и дохвати попа снажно око паса, и издиже онаку људину у вис; али се по |
шивати ни оклевати, него притеци брзо и снажно и помози, јер <pb n="115" /> ја сам твој човек, |
е!{S} Срдит је кнез, може вас какво зло снаћи!“</p> <p>И још распитиваху по светини око двора д |
„Буди Бог с нама!{S} Каква нас беда још снаћи не ће!“ Па онда се збише тешње у гомилу за себе, |
у?! <pb n="11" /> Нити је чудо да тебе, снахо моја, овда и онда зле слутње обузимљу.{S} И ако с |
по гомили Агарјана?!{S} А што ти рече, снахо моја, да Боре још не може да води војску нашу, ис |
и га ја прочитам!“</p> <p>„Бог с тобом, снахо!“ рече старац сав пренеражен; — „како бих ја дава |
младу жену, па јој рече:</p> <p>„Мандо, снахо моја, што ти је?{S} Што сузе лијеш?</p> <p>„Од ра |
добро да чује:</p> <p>„Госпођо кнегињо, снахо моја!{S} На теби остављам сигурност, славу почаст |
им те ко си!...{S} Ох, Мандо,...{S} Ох, снахо моја!{S} Ево Станка!....{S} Станко, ох.... бедни |
је он лош друг у овој нашој дружини!{S} Снахо моја, имаш ли откуд ма само зелен листак за нашег |
о њој говорећи, промрмља:</p> <p>„Јадна снахо моја!...{S} Да знам где је Станко, ишао бих да га |
витеза.{S} Десном руком својом водио је снаху своју а левом свога унука.{S} Иза њих изиђоше све |
за оног бунтовника молиш?!“ упита кнез снаху своју као изненађен, па се мало и намргоди. „Не м |
аљаности и честитости; молим те за моју снаху, испроси јој здравља, живота, и среће у животу, м |
увезла.{S} Исус, одевен у рухо бело као снег <pb n="8" /> седи на сниској клупи па пун сажаљиво |
ом коњаника, па се и та чета као грудва снега отапала уз пут, отапала, отапала, док се није све |
и пећине некакве у којој је пуно леда и снега.{S} Ивана обузе нека чудна језа, па се сав стресе |
сунчаном осмеху занео у сласти слатког снивања.</p> <p>Није их дуго тако склопљене држао кад у |
е доиста на јави видео, а ниси је у сну снивао, онда је то добар знак!“ <pb n="44" /> рече Рист |
, пред саму зору, мало задремах, и тада снивах сан који Бог може окренути да и добро значи, али |
к руци старчевој. „Да знаш како слатко снивах да смо у Орлову!{S} Као враћамо се, па нас народ |
пу виша од осталога патоса.{S} На овоме снижем патосу било је неколико храстових трпеза са стол |
а по каменим плочама од спода — стајаше снизак а по дугачак ковчег од храстовине, на који је Ри |
ла готово као нека црква, само нешто по сниска.{S} У зиду на исток лежало је велико отворено ог |
о те не поведох!“ говораше кнез Градоје сниским гласом, и погледа горе међу грање од липе као д |
поче онако невесео и замишљен да говори сниским гласом, и више као сам себи:</p> <p>„Еј жалости |
е и јагањци се збили у гомиле, спустили сниско главе, па убрзаним дахом дактаху од врућине.</p> |
рно ходаше и тамо и амо, а оборио главу сниско на прса.</p> <p>„Кнеже,“ узе Каритон да говори: |
оно што говори баш теби говори!</p> <p>Сниско, до пред саме ноге његове, гори у сребрној шкољц |
ебе!“ па се окрете и отвори му врата на сниској шестостраној конати у Жутој Кули.</p> <p>У дебе |
гледаше на југ у перивој, седела је на сниској лепо изрезаној скрињи госпођа Мандалена.{S} Бил |
рухо бело као снег <pb n="8" /> седи на сниској клупи па пун сажаљивости гледа у Марију Магдале |
ади витез далеко, далеко тамо у царству снова певао некаквоме скупу од јунака <pb n="40" /> јед |
ом, кнеже Винко!“ узе реч Гојко. „Какве снове ти бунцаш?{S} Каква кћерка дужда од Млетака?!{S} |
него што Иван склопи очи на оне слатке снове, владаше мрак у ходнику; али сад, кад Иван потрес |
ед њега, под сунцем а до првога везаног снопа на њиви, колевка од шимширова дрвета, — пуна изве |
да не узнемири војводу у његову вечном сну, „да се одмакнемо од овога шатора, под којим наш во |
си је доиста на јави видео, а ниси је у сну снивао, онда је то добар знак!“ <pb n="44" /> рече |
ина како сам у вашу кућу доведена, ни у сну прошаптале нису!“</p> <p>И онда бризну плакати,</p> |
<p>На послетку војвода, блед као крпа, снужден, уздрхтан, запита Ристивора полаганим говором и |
зио.</p> <p>Кнез Градоје дочека војводу снужден и невесео, као да му лице беше засењено некакви |
коње, и појурише за Ристивором.{S} Сви снуждени, сви натуштени и намргођени.{S} Свакоме се сињ |
настала су последња времена!“ рече кнез снуждено попу Каритону. „Ти се сећаш како је то све дру |
као и у свему!“ рече Ристивор смерно и снуждено, и окрену Јабучила натраг путем, којим су мало |
у, да ти у очи погледам!“ рече Ристивор снуждено. „Како да ти кажем?{S} Можда ми нећеш веровати |
неколико тренутака, па се онда ућута и снужди.{S} Замишљен гледаше у светлу звездицу у којој к |
итим и славним данима поклонио!“</p> <p>Снужди се кнез Градоје, обори главу ниско, замисли се н |
моју трпезу, са које заједнички једосмо со и хлеб <pb n="92" /> и писмо вино један другом у час |
ечано брујање оне свете погребне песме „Со свјатими упокој!“ Него куд ја одох?!{S} Опростите ми |
стопи у тиху месечину којом се ходник и соба њихова за неколико тренутака испунише, да се опет |
" /> стави стражу на вратима од њихових соба, и не дај им ноћас к својим четама излазити!“</p> |
стане, Ристивор пређе преко средине од собе па се устави на самом уласку од оне позорнице, у к |
ан отпратише кнеза до на праг од његове собе на првоме спрату од Нове Куле.{S} Ту им старац пру |
, јер се у томе часу на прагу од њихове собе јави прилика једне високе, сувоњаве, средњовечне ж |
вода, заповедам: одлазите одмах у своје собе у овоме двору, па ће сутра порота од властеле каза |
било запарно оставише отворена врата из собе у ходник.</p> <p>Дуго је у ноћ Ристивор причао сво |
да заспи, мољаше Ристивора да у његовој соби преноћи, не би ли разговором ноћ мало прекратио.</ |
ема његовој постељи у једној по широкој соби при земљи одмах испод терасе.</p> <pb n="37" /> <p |
вору у једној омањој и слабо осветљеној соби, са осетним задахом од уља које гораше у сребрним |
сипала се тиха и слаба светлост само по соби а није ни покушавала да пробије мрак великога ходн |
ало па се њих двојица вратише водећи за собом сва три коња оседлана.{S} Нађоше кнеза где стоји |
да дође к мени под шатор, и нека донесе собом по велику воштану свећу, и све што му треба да чи |
светлошћу недовољно осветљаваше мрачну собу.{S} Како је било запарно оставише отворена врата и |
о гвозденом танком ланцу, љуља се сиви соко један, са малим калпаком од скрлатне кадифе на гла |
драга и срце му запали, те, кличући као соко, лети на копља и на мачеве где је најгушће!{S} Ниј |
оје од Орлова Града. „Да таквога не има сокола!“</p> <milestone unit="subSection" /> <p>Сутрада |
ма одјахао у планину да огледају младог сокола, ког му Дубровачки трговци ономад дароваше.{S} В |
че, па му узеше довикивати: „Тако, сиви соколе!{S} Тако, господару, Бог те живео!{S} Али и ко б |
аким соколом, крила поломила теби, седи соколе, обрано наша на крајини.{S} Немој трудити своју |
или су они на далеко чувени као „српски соколови“, а већ од како се прозваше Орловићима старали |
ову, и право је замислити, да се његову соколову оку ништа измакло није.{S} Нико од њега не зна |
да ти је грдна жалост за сином, онаким соколом, крила поломила теби, седи соколе, обрано наша |
о како тобож учи књигу| Ех, тај узео да соли народу и мени памет. „Знате ли ви, браћо,“ вели, „ |
изна за краља све Србадије од Дунава до Солуна.{S} Али ето нема од Марка никаква одговора! „Ми, |
орна браћа у помоћ долазе, може бити да сотона не би успео да наведе ни онога незнанога издајни |
итвени жубор, јер по пакосним сплеткама сотониним снађе попа неко зевање.{S} Кад већ и трећи пу |
о и на пријатељска изазивања.</p> <p>За софром у великој трпезарији вечерало је с војводом око |
о се на поњаву под својим шатором не да спава, него да прибере мисли после оноликих потреса тог |
долете на двор, баш на кулу где Јованка спава, бело усијана лопта са пуно варница распрштаних у |
сељака са Ибра — кога ено тамо у кошари спава — кад стиже пред крчму овај властелин, рањен у бу |
тебе је сад ред, синко!{S} Пружи се па спавај и одмори се, а ја ћу сад већ стражу чувати!“</p> |
војвода рече: „Немој, синко; иди ти па спавај, а ја ћу сам писати што ми треба! <pb n="155" /> |
ло да говорим с човеком, који као да је спавао тридесет година.{S} Није био чуо за смрт Душанов |
к сан спусти на трепавице.{S} Није дуго спавао кад се трже, баш из најслађег сна, на жустру вик |
од мојим шатором, сваки ће од њих мирно спавати на мирисном сену под красном зеленом колибом, и |
>Поред ногу његових испружила се беху и спаваху два хрта, један бледомрк као срндаћ, други сиво |
друго, страх ме је хоће лукави Агарјани спазити да у Господина Кнеза нема велика војска, па ће |
и!{S} Ја на какве је људе <pb n="47" /> спала данас славна царевина српска!...{S} Бадава, нема |
прихватио: „Та није ваљада сва Србадија спала на нас сиротињу у овоме крају!{S} Ман’ се, човече |
а му побијемо све што је његово и да му спалимо и разоримо све што има, да не остане ни камен н |
ви и <pb n="90" /> владике на огњу живе спаљивали само зато, што у Светом Писму не видеше све о |
“ вели, „не можеш ништа почети да земљу спасаваш, а да се у њој самој не нађе издајника, који ћ |
рпска мишица и свака кап српске крви да спасе отачаство од Агарјана, то теби није ништа“ рече к |
е, да одбранимо по коју српску главу, и спасемо по коју душу Хришћанску.{S} А можда би нам срећ |
јника, који ће издајом својом да спрече спасење свога отачаства!“</p> <p>„А!“ зајеча опет кнез |
то у овај час Свето Причешће, да би нас Спаситељ Господ Исус Христос на небу примио као своје, |
рече: „Ево за све вас целивам распетога Спаситеља нашег!{S} Нека би Сила светога благослова Њег |
само да се спусти на колена пред иконом Спаситеља, и да се кроз сузе, а на глас, Богу моли да н |
кнегињу Василију и испричах му како је спасла своје чедо од орлушине, <pb n="28" /> а ти и поп |
оузданом руком прострелила орлушину, те спасла живо и здраво чедо своје, које јој је грабљива и |
а сваки војник, био он Јаничар, или био Спахија, Тимарлија или Зијаметлија, кад год га пут нане |
— „додајте Ристивору чутуру вина, нека спере прашину са грла!“</p> <p>„Хвала теби, господине в |
читаћу је и брже и боље и од патријарха Спиридона, а некамо ли од старога попа Каритона!“</p> < |
е онај молитвени жубор, јер по пакосним сплеткама сотониним снађе попа неко зевање.{S} Кад већ |
па га бацио као врећу памучне свите на спод; у четвртом изви мач из руке Витомирове, баци га д |
жуте шаре у вуненој простирци, која сав спод застираше.</p> <p>У ономе усеку к прозору, што пра |
едаше Ристифор, па се и сам пригибаше и спод дотицаше онако како му и господар чињаше.</p> <p>Д |
о у попа па би се и он крстио, клањао и спод прстима дотицао, кад год би видео да то поп чини.{ |
простртих поњава по каменим плочама од спода — стајаше снизак а по дугачак ковчег од храстовин |
амо волео да дода по неку грађевину, за спомен себи, граду који су му стари оставили; и сваки ј |
одбија ударце, а по гдекоји је понео за спомен плаву, ако не и крваву белегу.{S} Али како су ср |
година држала громада од камења, прост споменик подигнут рукама Турака јунака, двојици јунака |
е српска слава мачевима урезује у вечне споменике, чините и ви што као синови ове земље треба д |
свој црвени пас да стоји како треба, и справљаше се за нов чин. „Нека светац не виче напразно; |
м, која се само крвљу мојом ил’ његовом спрати може!“ говораше кнез Витомир доста мирно. „Ја са |
у, која се само мојом ил’ његовом крвљу спрати може!“</p> <p>„Кнез Миросав је претресао кости м |
еза до на праг од његове собе на првоме спрату од Нове Куле.{S} Ту им старац пружи десницу, кој |
о и добро, а биће и боље ако Бог да!{S} Спремао се да весело дочека прво чедо којим сад већ сва |
ове и браћу своју, да се одмах на војну спремате, јер не веровах клетвама поклисаревим да се во |
непосредним настојавањем старога кнеза спреме за храну и пиће његове чете брзо су се довршивал |
<p>Рано зором Ристивор је учинио дивне спреме, не би ли само разбудио успавана и загрејао захл |
је тада заповеди да се одмах сва војска спреми за полазак, а кнезове и властелу позва да појашу |
м — на високом коњу Јабучилу, у убојној спреми, с калпаком на глави, панцером на прсима, широки |
овића и да му кажем да се одмах с коњем спреми да још те ноћи пође у Двориње с писмом за госпођ |
разместити.{S} А за тебе и твога унука спремили смо малу доворану у јужној кули, ону исту у ко |
адоје духовницима, „чим се ископа гроб, спремите се да се тело нашег војводе опоји како треба п |
х одређено.</p> <p>„Имају за твоје људе спремљене колибе, <pb n="82" /> и Порубовић ће их ето с |
за Градоја и чету његову у колибе за њу спремљене; а самог кнеза замоли да дође у двор на вечер |
није било приспело подне а већ све беше спремно за укоп војводе Радича: шатор дигнут, гроб иско |
ђе издајника, који ће издајом својом да спрече спасење свога отачаства!“</p> <p>„А!“ зајеча опе |
у реч кнезу Градоју војвода, желећи да спречи даљи развој гнева кнежева. „Све вас ја бих пре п |
ске слуге два племенита господара, брзо спријатељише, те Иван, који се жаљаше да не може тако л |
иде свој клобук, приђе корак два ближе, спусти се на колена, загледа се у оно пребледо младо ли |
ором на Змајев Вис; разви нашу заставу, спусти под њу мехове с вином, искупи око ње бубњаре и т |
ивала.{S} Па онда жена и мати Мандалена спусти своју главу на то узглавље, поклопи очи рукама и |
тешко, сузе ронио, и устајао само да се спусти на колена пред иконом Спаситеља, и да се кроз су |
страшном праском и трештањем, а киша се спусти као да је неко кабловима из црних облака лије.</ |
други петлови.{S} А тада му се лак сан спусти на трепавице.{S} Није дуго спавао кад се трже, б |
га о јабуку од седла, а сам се полагано спусти на колена.{S} Прекрсти се неколико пута.{S} Пруж |
те; гледаше га; гледаше га; полагано му спусти своју руку на његову, као лед хладну, леву руку. |
аку ситницу срди!“ прихвати поп Каритон спустив празан пехар на трпезу.</p> <p>„Мари ти он да л |
рну ноћ, која се на Србадији тако нагло спустила била. |</p> <p>„Јест’, јадан наш Господин Кнез |
вора, овце и јагањци се збили у гомиле, спустили сниско главе, па убрзаним дахом дактаху од вру |
стреломет од шатора Орловићева.</p> <p>Спустио се на поњаву под својим шатором не да спава, не |
вориња, двора војводе Радича.{S} Кад се спустише низ брдо па појахаше мало даље зеленим пољем, |
ругих војника.{S} На заповест војводину спустише мачеве у корице, па стајаху мирно и без ромора |
вог аксанита извезеног сребрном жицом и спутаног сребрним пафтама.</p> <p>Нагнула се била над ј |
дини која се од Голубињске Планине тихо спушта у Голубињску Реку, лежи Орлов Град, од старина д |
убрзаним куцањем срца убрзано дизала и спуштала.{S} Овда и онда нешто би неразговетно прозбори |
а модру перунику.{S} Сунце се на Западу спуштало у таласе од растопљеног злата и пурпура.{S} Ми |
али ме сам глас Кнежев, његово полагано спуштање са висине у дубине, оно његово застајивање, он |
било зашло за планине и сутоњ се почела спуштати, Војвода Радич истом бејаше прегазио једну при |
у у трпезарији; ја их унесох и полагано спуштах, и онда чух како Светогорац рече да су настала |
оју се чело намршти и његове густе веђе спуштаху се као да хоће да <pb n="173" /> му заклоне оч |
ПАНО ИЗ „БРАНКОВА КОЛА“ ЗА 1899.</p> <p>СР.{S} КАРЛОВЦИ</p> <p>СРПСКА МАНАСТИРСКА ШТАМПАРИЈА</p |
саме моје добре пријатеље — поробио, и срамним начином отео вам драгоцене челенке ваше!{S} И о |
умоле Господа Бога, нека не пада таква срамота на наше јуначко име једног јуначког Хришћанског |
г јуначког Хришћанског народа, јер наша срамота не може бити на понос ни цркви Божјој.{S} И још |
ћи, узе да говори:</p> <p>„Зар нас није срамота?!{S} Заборависте шта дугујете нашем домаћину и |
ама — нама ће ето да се прилепи брука и срамота!“</p> <p>„Немојте тако, господо!“ рече с уздрхт |
овораше један живахан старчић. „Била би срамота за српскога Бога да Србадија не победи!{S} Зар |
!{S} После наше велике несреће, бруке и срамоте, што не стигосмо Господину Кнезу на Косово, ево |
аше.{S} Не дам ја вама да сами још грђе срамотите своје родитеље а моје покојне пријатеље!{S} К |
ез поздравио, немојте његове седе власи срамотити; немојте на његов двор савијати клетву Господ |
лин Витомир ми је пред вама свима нанео срамоту, која се само мојом ил’ његовом крвљу спрати мо |
ога народа нашег.{S} Јер, колико хиљада Срба нису краљеви и <pb n="90" /> владике на огњу живе |
ођоше низ зелену косу у сретање тројици Срба.{S} Није та четица одмакла стотину корачаја а од в |
која полаганим кроком јежђаше к тројици Срба у крв обливених.</p> <p>На заповест свога вођа ова |
ака јунака, двојици јунака од Косовских Срба.</p> <p>Крај</p> </div> </div> </body> </text> </T |
хаше од коња па се искупише око рањених Срба.{S} О Ристивору мишљаху да је мртав, али не бејаху |
међу њима има добрих јунака и честитих Срба; али ћу за цео остатак мога живота, колико ми га б |
ељ нападне.{S} Али ако — не дај Боже! — Србадија изгуби битку на Косову, ето неверника на овај |
би опет прихватио: „Та није ваљада сва Србадија спала на нас сиротињу у овоме крају!{S} Ман’ с |
ј крви својој.{S} И Господин Кнез и сва Србадија знаде колико си јој од педесет година амо на б |
ћ. „Била би срамота за српскога Бога да Србадија не победи!{S} Зар да Агарјани неверници победе |
војском својом још на Косову, видеће да Србадија, има још војске, и да није све на Видов Дан из |
ате Господину Кнезу.{S} Може бити да ће Србадија освојити победу баш са те две ваше мишице; а м |
Видовдан, видеће Господин Кнез, видеће Србадија, ко је вера а ко је невера!“ И онда ободе коња |
мо Напред, па да видиш, Господару, како Србадија зна да гине!“ Господин Кнез погледа нас све ду |
S} Стегни срце, синовче мој!“ рече му. „Србадија ће помињати име војводе Радича, кад давно и да |
вори:</p> <p>„Чусте шта говори глава од Србадије, <pb n="95" /> племенити јунак који је одраста |
n="98" /> — Марка — призна за краља све Србадије од Дунава до Солуна.{S} Али ето нема од Марка |
дне, и с уздањем у јунаштво наше храбре Србадије, која не жали крви у одбрани отачаства, љубим |
ине, у којој је поштених људи и честите Србадије!“</p> <p>„Како бих ја, кнеже, растеривао војск |
ољу било на славу цара нашег и на добро Србадије!“</p> <p>После овог призора, коме сва господа |
у име Божје, полазим, јер као Господар Србадије и треба да сам први на бојиште, последњи са бо |
ко било, никоме теже до самом Господару Србадије, честитоме Кнезу Лазару.{S} Као војник у дворс |
р!{S} Дајте, људи, нека једном на збору Србадије памет заузме прво место, а срце друго!{S} Ако |
ва, срећна и славна, и да му помогне да Србадији и Хришћанској вери нову и светлу победу славно |
ода Бога, који је у овако мучним данима Србадији за Господара дао једног дивног Душанова јунака |
те да њима осветли црну ноћ, која се на Србадији тако нагло спустила била. |</p> <p>„Јест’, јад |
с неба погледа, како је данас по нашој Србадији све друкчије, него што је под њим било!“ Рекох |
ам чуо, да ли доиста може неко да има у Србадији коме је до певања!{S} Као да не могаше ништа ч |
моја, Бог је с нама!{S} Напред, напред, Србадијо моја.{S} За крст часни и веру Хришћанску!“ “</ |
Лазаре?!...{S} Еј, шта би од тебе, моја Србадијо?!“</p> <p>И старац покри лице рукама, и заплак |
да не може горе бити!,...{S} Еј, тужна Србадијо, како си црне среће!“</p> <p>„Сигурно опет изд |
Тамо да покажемо да смо једнога срца са Србадијом и кад нисмо једне цркве!“ И позатвараше прода |
о победили.{S} А кога значе орлови него Србадију, која их на својим заставама носи? „Не треба н |
е већ од поодавно Бог нешто срди на нас Србадију.{S} Да јесмо грешни, јесмо; <pb n="114" /> да |
лонимо, да му данак плаћамо, и да му од Србаља најбоље јунаке сваке године шаљемо, да за њ и за |
Мурату додијале тужбе и жалбе и вапаји Србаља, који траже да земљом њиховом влада ко по правди |
ам коњаника, те док једна наваљиваше на Србе с лица, друге две зађоше им с левог и десног бока. |
некако топлије око срца, и вера, да ће Срби победити Агарјане, доби нова крила и вијну се висо |
" /> да и не може бити друго него да ће Срби победити.{S} И у мислима таквим већ се враћаше с б |
Дубровчани, Которани, Будванци и други Срби Приморци.{S} Истом се Господин Кнез с војском крен |
рјани, а зна шта су и ко су православни Срби.{S} По нашој људској памети право би било да нам д |
господо, да смо може бити ми баш једини Срби, који могосмо стићи, а не стигосмо, да с браћом сл |
, за Боривојем Ристивор.</p> <p>„Ми смо Срби од Орлова Града.{S} Не стигосмо да гинемо уз нашег |
јуче била велика и крвава битка, да су Срби разбили Агарјане до ноге, тако да им је и цар поги |
а не јунаштвом?!{S} Ево да видите ко су Срби и стари и млади!“</p> <p>„Да видите ко су Срби, и |
стари и млади!“</p> <p>„Да видите ко су Срби, и стари и млади!“ одјекиваше Ристивор своме госпо |
ацима, Угрима и Власима, да се сложе са Србијом те протерају погану Агарјанску аждају са Хришћа |
„Ево то ти је оставио на дар један млад Србин, који би срећан био да твојој срећи служи, али ко |
на такве наше речи и вели: „И Марко је Србин исто као и ја, и као и ви!{S} И њему куца срце за |
елики господин, јер...{S} Али ко је тај Србин, сем Вука, који се Милошем данас не поноси?!“</p> |
Ђурђе на белом коњу, а не смртни један Србин!{S} И опет потискосмо Турке, и опет њима дође одм |
пута само оком тренуло, три коњика, три Србина испадоше испод грма на чисто поље, и најпре ходо |
м рукама донесу под његов шатор сва три Србина јунака, било да су мртви било да су само рањени. |
ђоше на сами врх брда. </p> <p>Наша три Србина уставише се у исти мах, као да им онај живахни п |
на тихој зеленој косини на којој се три Србина и прва чета од седам Турака сусретаху.</p> <p>Ка |
десног бока.{S} У тренућу ока бише три Србина опкољена Турцима са свих страна,</p> <p>„Предајт |
т окрете и погледа к пољу, којим су три Србина право к његовој војсци јездила.</p> <p>Мало час |
ном војском кренуо од Дринопоља путем у Србље.{S} Ено нам је и нов поклисар његов стигао, да на |
Лазару, ако већ неће цару да помогну да Србљима правду даде, како и сами желе!{S} Ето, та су пи |
ди, и тако им говори.{S} Ако у њих нема срдаца јуначких, наћи ће се ваљада по неко мекано срце! |
рате, што је у овој земљи било јуначких срдаца, то се све за раније одзивало позивима својих го |
доше.</p> <p>Кад се та бура одушевљених срдаца мало стиша, кнез се Градоје опет нестрпљиво окре |
ча кнезу Градоју, љубимом ми пријатељу, срдачно поздрављење. — Да знаш, кнеже, ево дође књига о |
нам дошао, млади властелине!“ рече кнез срдачно. „Како је војвода?{S} Је ли му све здраво и мир |
омиле народа, поздрављајући га гласно и срдачно: „Помози вам Бог, децо моја!“</p> <p>„Кад сељан |
, уздигнув у висину свој глас, пола као срдећи се а пола као молећи им се. „Да потуримо ми на с |
орове!{S} Ако те поп Каритон расрди, не срди се ти зато на нас, а и њему опрости.{S} Друго те м |
аљивости, онда не може бити да се он не срди кад му митроносне слуге његове приступају с рукама |
густих веђа нешто натмурено, као да се срди, па ће најпосле рећи:</p> <p>„Нема овде доста свет |
га цар Агарјански поклони!“ А Лазар се срди на такве наше речи и вели: „И Марко је Србин исто |
ни чини да се већ од поодавно Бог нешто срди на нас Србадију.{S} Да јесмо грешни, јесмо; <pb n= |
ветац је као ти, да се за сваку ситницу срди!“ прихвати поп Каритон спустив празан пехар на трп |
ми толику част чиниш; али би се заиста срдио на мене, да ја нисам поред мојих људи на пољу!{S} |
и вратимо дома, ти <pb n="194" /> си се срдио на ме.{S} Сигурно си имао право што си се срдио.{ |
ме.{S} Сигурно си имао право што си се срдио.{S} Него ми је сад двојином чудно, како можеш да |
еноћио!“ рече кнез, „Не би се цар на те срдио што ми толику част чиниш; али би се заиста срдио |
а шапућући: „Мичите се, браћо, даље!{S} Срдит је кнез, може вас какво зло снаћи!“</p> <p>И још |
ино писмо прочита.{S} Као обично кад је срдит узе шкргутати зубма, као да их оштри да некога њи |
с!“ рече кнез подсмешљиво и још једнако срдит.</p> <p>„То је најмање чудо, које ми попови можем |
прозбори кнез очевидно изненађен и полу срдит. — „Што ли је било војводи да ми тако пише?!“</p> |
ојнике и један и други; оба натмурена и срдита; оба с голим мачевима у руци.</p> <p>„Мачеве у к |
у главу!...{S} Право је да се сви на ме срдите, што изгубисте славну прилику да умножите славу |
{S} Старац погледаше к вратима и узе се срдити што му нема придворнога попа да војводино писмо |
</p> <p>„Не, не, не!“ викаше старац све срдитије; „из ових стопа мичи се натраг!{S} Не чекај да |
говориш, Ристиворе?!“ прекиде га готово срдитим гласом Боривој. „Чујеш, дедо!{S} Ако ћеш да гин |
други људи да му је мозак недокуван?!“ срдито прекораваше кнез Ристивора, а овај се не даде по |
међу вама!“</p> <p>И онда кнез Градоје срдито трже к себи златом обложене вођице, окрену свога |
ко,“ предузе војвода појачаним гласом и срдито да говори, „кад је тако, онда вам, ја, ваш војво |
Топлица.{S} Милош севаше очима гневно и срдито викну момцима: „Коње!{S} Овамо коње!“ Испадоше з |
е!... ни корака напред!“ викну жустро и срдито Турчин. „Не будал’-те но се предајите!“</p> <p>„ |
шкргутну мало зубима, поцрвене у лицу и срдито прозбори:</p> <p>„Ја већ видим да ћете ви мене д |
подара свога!“ рече он; па онда настави срдито: „Јес чуо ти... не можеш ти да радиш како се теб |
с тобом?“ окрете се стари кнез и викну срдито Ристивору. - „Ти ћеш још учинити да се у овоме д |
И опет га прекидоше узвици од тешкања и срдње од стране господе. „Ех, да зле смо <pb n="132" /> |
нув се коњу у седло, у некако поноситој срдњи <pb n="140" /> викну оној господи што са њим истр |
ем. „Натраг, кад ти кажем!“</p> <p>Па у срдњи својој кнез дохвати буздован, који му о јабуци се |
ево кајем за пакосну реч, коју синоћ у срдњи изговорих!“</p> <p>„И ја се, кнеже, кајем за моју |
Камо ти га?“ питаше старац са све већом срдњом и зашкрипа зубима.</p> <p>„Дедо,“ проговори Бори |
таше отворене продавнице и радионице од сребра и злата, што их у Крушевцу држе Дубровчани, Кото |
м гласом, јасним као сребро а мекшим од сребра.</p> <p>Полагано и смерно, и све бирајући где ће |
ује, и биће руха, и свиле и аксамита, и сребра и дробна бисера да се кућама доноси!{S} Ето огле |
оше Сасе из Новога Брда и са Рудника, и сребраре са Приморја, те Орловића кнежина поста у брзо |
ачаше ђаче једно у белом стихару носећи сребрн котлић у једној а киту сухог босиљка у другој ру |
есело око себе погледа, носећи поносито сребрн панцер на прсима и мач у левици својој — кад све |
се високе тополе, дохвативши се глатким сребрнастим својим гранама, као да су се џиновкиње у ср |
у плетенице, у које је грива у Ждрала, сребрнасто сивог коњића Боривојева, оплетена била, чита |
па корачаше стари кнез гологлав; његове сребрне власи ускомешане ветрићем који тихо дуваше, њег |
кроз које вијуга бистра речица, из које сребрне пастрмке искачу као да огледају е да ли би по з |
им делом њихова баштина, пронашле су се сребрне руде, као да су виле сребрним жицама прешивале |
“ рече запрепашћен војвода Радич, скиде сребрни шлем свој, прекрсти се побожно, и чисто се сав |
но и не нађоше ништа.{S} Али кад дигоше сребрни шлем, који војвода беше положио на земљу а сасв |
!“ прихвати војвода па скиде одмах свој сребрни шлем, те и сви други учинише тако, и осташе гол |
>У двору се већ више никако и не дизаху сребрни кондири и златни пехари са трпезе, нити се весе |
зени; па мекане жуте чизме до колена са сребрним острицама којих широки колутови зврктаху на св |
ита извезеног сребрном жицом и спутаног сребрним пафтама.</p> <p>Нагнула се била над једним по |
златним класјем, које сељани и сељанке сребрним срповима обарају.{S} У самом левом куту слике |
ашле су се сребрне руде, као да су виле сребрним жицама прешивале темеље од Голубиња.{S} Орлови |
дој бради, а ова се повила по златним и сребрним плочама од панцера његова.{S} И Лабуд као да о |
икну као бесан кнез Миросав, па се баци сребрним пехаром на Витомира, скочи на ноге па полете н |
могло; његов широк зелен мач притврђен сребрним ланцима о широк златан пас; па до колена долам |
војим гранама, као да су се џиновкиње у сребрним оклопима загрлиле чувајући стражу да нико не п |
наредише да се велике жуте воштанице у сребрним стојницима донесу.</p> <p>Кад већ запалише све |
са осетним задахом од уља које гораше у сребрним кандилима пред иконама у злато и драго камење |
им дахом да дише, да српски потоци могу сребрним жубором да роморе, као да се ништа необично де |
своме красном <pb n="55" /> преплету од сребрних жица, лежао је поред њене десне руке; према њо |
авлије и цветног и шареног перивоја до сребрних таласа, што кроз грање од дрвља и шибља трепта |
} Много сте ми пута поклањали по прегрш сребрних динара или по који Млетачки цекин, а и господс |
је подигне. </p> <p>У томе часу закуца сребрно клепало са највише куле на двору.{S} Оба хрта с |
омори, а још мање да увреба ко се то на сребрној месечини у потоку купа.{S} Слатко је било прел |
вим оквирима.{S} Везла је покров једној сребрној скрињи коју је са комадићем од часног дрвета и |
ниско, до пред саме ноге његове, гори у сребрној шкољци кандило, које се никада не гаси.{S} Од |
ружао низ зелену косину далеко до самих сребрнокорастих топола, што се трепером свога лишћа неш |
таса пасом од плавог аксанита извезеног сребрном жицом и спутаног сребрним пафтама.</p> <p>Нагн |
S} Иза столице старога витеза на једном сребрном обручу, који виси о гвозденом танком ланцу, љу |
адоше ни њему ни војводи ни привирити у сребрну колевку, јер већ сунце зашло беше.</p> <p>За ти |
абуду за седло, и већ метну леву ногу у сребрну широку подножицу, па се онда устави, јер се неч |
ог помогне, <pb n="57" /> чуваћу његову сребрну главу и златна прса, и слатко ће ми бити да пог |
з скиде свој клобук, изви из њега своју сребрну челенку, па онда рече Боривоју, који још једнак |
устише воду у твоје руднике, потопише и сребро и злато!“</p> <p>„Опрости ми, војводо, — опрости |
а оним својим чудним гласом, јасним као сребро а мекшим од сребра.</p> <p>Полагано и смерно, и |
сне руке; према њој је висила на зиду у сребро окована чудотворна икона Богородице Тројеручице, |
у зачељу наслони за руке беху обложени сребром, у коме је урезан био напис, како је на томе ст |
ако то би, да одмах после Недеље освану Среда, и да тек тада војска, још једнако полу мамурна, |
ће ногом да стане, Ристивор пређе преко средине од собе па се устави на самом уласку од оне поз |
Орловићима.{S} Кад гледалац стане према средини слике онда види десно од себе широко поље зелен |
он сам стао с развијеном заставом према средини првога реда а испред њега.{S} Оштрим погледом п |
осану великим белим каменим плочама; на средини авлије начињено је округло корито од шареног мр |
лићи пружају голишаве шије своје.{S} По средини слике пукла, докле око допире, њива са златним |
вуче, војвода и кнез Градоје стадоше по средини између једних и других војника.{S} На заповест |
ни, мамурни и уморни.{S} А кад сам ја у средини мојих људи под мојим шатором, сваки ће од њих м |
му рече да се она не боји остати сама у средини верних Крушевљана, те да би с тога, само ако он |
, моје је место, војводо, под шатором у средини мојих људи.{S} Не дођосмо у госте теби данас, н |
ти кнез; „а то је: да сам дању и ноћу у средини моје чете и с мојим људма!{S} Не замерај ми, во |
и десно и лево, и повише у полумесец у средини којега стојаше као звезда сам заповедник на сво |
квицу, протопоп Недељко, два свештеника средњега доба и два млада ђакона.{S} Знате ваљада прото |
м чизмама до колена.{S} То је био човек средњега стаса, широких прсију, чврстих мишица, жилаве |
бе јави прилика једне високе, сувоњаве, средњовечне жене, у црном оделу једне калуђерице и са д |
Потиснусмо лево крило непријатеља, а и средсреду му усколебасмо.{S} Али им притече у помоћ одм |
C1.7"> <head>VII</head> <p>Сутра дан, у Среду, раном зором стизаху пред двор кнежев гомиле сеља |
вале, те је кнез могао наредити да се у Среду, деветога Јунија, <pb n="53" /> рано пође.{S} Рач |
радоја, код цркве Богородичине, зором у Среду.“</p> <p>Не би мило војводи.{S} Застиде се и поцр |
пак облим, као млеко белим лицем, дивно срезаним руменим уснама, крупним црним очима, танким ле |
напред, и види шта је, и врати нам се у сретање!“ рече кнез Градоје, па нареди стражи да дигне |
и младо, потрча кнезу и његовој чети у сретање.{S} Млада момчад удари у кликтање, женскадија у |
, који у највећем трку јури ка војсци у сретање.</p> <p>Док се војвода и друга она господа с њи |
рви кат.</p> <p>Ту у ходнику иђаше му у сретање млада дворкиња Босиљка.{S} Рече му: „Госпођа кн |
аритоном — изашао из двора и пошао му у сретање, само да што пре чује шта је и како је.{S} Па ч |
коњаника, који пођоше низ зелену косу у сретање тројици Срба.{S} Није та четица одмакла стотину |
га и рече:</p> <p>„Сине мој, нека ти је сретна прва твоја војна!{S} Нека су ти свагда Бог и Све |
S} Лаке су му ране!“</p> <p>„Нека су ти сретне прве ране, синко!{S} Колико их имаш?“ питаше ста |
и од Арбаније, и нека сваку чету, коју сретну, пожуре, да лети к војсци нашој која се бије!“</ |
но рече:</p> <p>„Добро ти јутро и добра срећа, господару!“</p> <p>„Добро ти јутро и добра срећа |
подару!“</p> <p>„Добро ти јутро и добра срећа, дедо!“ рече ведро и весело Боривој и, устав хитр |
ру врати, те да се уз нашу срећу оснује срећа и <pb n="61" /> твоја и Босиљкина.{S} Бог нека и |
хтела!{S} Па сад већ што вам Бог даде и срећа јуначка!“ рече кнегиња па се окрете и пође к проз |
коју душу Хришћанску.{S} А можда би нам срећа јуначка дала да неко од нас, с мачем у руци и пог |
разлика?!“</p> <p>„У свакој сузи, коју срећа натопи, трепти захвалност наша Богу; у свакој суз |
славни господару, вере ми је ову земљу срећа оставила!{S} Ето дувасмо у трубе цео дан, ударасм |
спођи.{S} Појашите, децо, и нека вам је срећан пут, нека вас Божји благослов прати, и нека вам |
је у чистом празничном руху, да пожеле срећан пут староме кнезу и рођацима својим, који с њиме |
руго паметни, и могли би бити угледан и срећан пар људи.{S} Бога ми ћу овога часа да говорим с |
ставио на дар један млад Србин, који би срећан био да твојој срећи служи, али који је сад још с |
м што сте дошли, да заједнички пожелимо срећан пут кнезу и кнежевој војсци!...{S} Мене и вас од |
зама ороси.</p> <p>Народ поче да виче: „Срећан пут, господару, и теби и војсци твојој!“ „Бог ва |
ка, испроси му у Свете Тројице здравља, среће јуначке и сваке ваљаности и честитости; молим те |
{S} Биће ти и сину боље знамење јуначке среће у животу, ако један део војске твоје поносито ује |
замолио је моје људе: „Тако вам јуначке среће, оставите ми струк босиљка, који ћете наћи под мо |
душу и мој.{S} Ми смо, истина, људи зле среће, али нисмо кукавице, нити смо људи без душе.{S} Н |
викну:</p> <p>„Казуј, синко, је ли боље среће данас?“</p> <p>„Е мој славни господару!“ одговори |
...{S} Еј, тужна Србадијо, како си црне среће!“</p> <p>„Сигурно опет издаја!“ привикаше неколик |
сти нам; јер и ако јесмо људи без добре среће, нисмо људи без вернога срца!{S} Опрости нам!“</p |
ада буде војсци старешина.{S} Камо наше среће да њега слушасмо од самог почетка!{S} Браћо моја, |
у снаху, испроси јој здравља, живота, и среће у животу, молим ти се за сву нашу чељад у двору и |
удске, о пролазности богатства, сјаја и среће <pb n="164" /> на овоме свету и о стварности и не |
ва измакне?!“... „Еј, да жалосне смо ми среће!“...</p> <p>„Тако нам и треба!{S} Нисмо боље ни з |
поде. „Ех, да зле смо <pb n="132" /> ти среће, брате?!“ „Помислите, господо, да смо може бити м |
тебе.{S} Кажи ми право, јуначе, тако ти среће јуначке, није ли ово слика Мандалене, кћери војво |
е да говори:</p> <p>„Господару, тако ти среће јуначке — која, нека да Бог, да те прати на свако |
лад Србин, који би срећан био да твојој срећи служи, али који је сад још срећнији што је имао с |
си могао часно да га проводиш у свакој срећи и слави?!“</p> <p>Приђе му кнез Градоје и диже га |
S} Молимо му се да нам га одржи здрава, срећна и славна, и да му помогне да Србадији и Хришћанс |
у капели дворској велико молепствије за срећна пута и славну победу, и да су тамо на молитви и |
</p> <p>„Ево, господару, да ти зажелимо срећна поласка, још срећнијега пута, и још срећнијега п |
е кад сте несрећне, сузе лијете кад сте срећне!{S} У чему ли је разлика?!“</p> <p>„У свакој суз |
сти.{S} Полетеше витезови све кликћући, срећни што носе својима Кнежеву заповест <pb n="143" /> |
срећно путовање, славно војевање и још срећније и славније враћање завичају своме.</p> <p>У дв |
ару, да ти зажелимо срећна поласка, још срећнијега пута, и још срећнијега повратка у славни сво |
ћна поласка, још срећнијега пута, и још срећнијега повратка у славни свој двор и међу нас, који |
твојој срећи служи, али који је сад још срећнији што је имао срећу да, мислећи на тебе, погине |
ме, и да се разбуди из злосрећног сна у срећнију јаву.{S} Али јава би му, под бледом светлошћу |
{S} Ако ли буде Божја воља да са другим срећним јунацима погинем на Косову у служби цара честит |
Нека ти је срећно, синко!{S} Нека ти је срећно!“ усклицаваше кнез Градоје борећи се с читавом ј |
во добих прву рану!“</p> <p>„Нека ти је срећно, синко!{S} Нека ти је срећно!“ усклицаваше кнез |
ватише Славу Крилатицу!{S} Е нека им је срећно и честито, и јесу бољи јунаци од нас!“</p> <p>„А |
да нас благослови, да се данас храбро и срећно боримо за свете цркве његове и за православни на |
праћаше узвицима и усклицима желећи јој срећно путовање, славно војевање и још срећније и славн |
ако не и крваву белегу.{S} Али како су срећом мало не сви људи кнеза Миросава и властелина Вит |
аци, и у добри час!{S} Донели да Бог да срећу војводи и војводину двору, и чеду његову у златно |
ао да се о нечему предомишља.</p> <p>На срећу наиђе у ходнику на кнежевића Боривоја, који, тек |
ли који је сад још срећнији што је имао срећу да, мислећи на тебе, погине у служби земље господ |
госпоштину њихову, али им није повећало срећу.{S} Изгледало је као да племе њихово хоће да се у |
ава овоме двору врати, те да се уз нашу срећу оснује срећа и <pb n="61" /> твоја и Босиљкина.{S |
тародревне листине, час при свећи нешто сриче у њима, час опет <pb n="13" /> отаче вино и меша |
ем!“</p> <p>И кнез Гојко дохвати пехар, сркну мало малвасије, да овлажи грло, и онда поче:</p> |
дохвати са огњишта један кондир вина, и сркну неколико гутљаја.</p> <p>„Нека је хвала господину |
и спаваху два хрта, један бледомрк као срндаћ, други сивоплав као да је од дивљих голубова бој |
Ти знаш да ми сви тебе пазимо као да си сродник нашега дома.{S} Ти знаш колико је мени мила наш |
си ти још видео, да моба загази оштрим српљем у зрео јечам, а да млада момчад и девојчад не пу |
јало па сељани и сељанке журно покупише српове, и виле и грабље, покупише здеље и чутуре, запре |
игибљу се ниско по класју и светлуцавим срповима жњу зреле јечмове.</p> <p>„Да станемо, дедо, з |
класјем, које сељани и сељанке сребрним срповима обарају.{S} У самом левом куту слике висок и г |
им: била се на Видов Дан велика битка, српска је војска јуначки изгинула, српски је цар Лазар |
је Кнез Лазар нама свима као отац; ова српска земља нама свима је као рођена мати.{S} Ето сад |
јску, да је питам: што не дочека да сва српска војска на Косово стигне, него мучки нападе кнеза |
, да се бој отпочне пре него што се сва српска војска искупи.{S} Мислиш ли ти, кнеже, да нам ве |
срцу носио.{S} Изгледало му је чудно да српска земља може мирисним дахом да дише, да српски пот |
е на народ српски.{S} С тога се господа српска моле да бар не помажу Лазару, ако већ неће цару |
о Господину Кнезу треба на Косову свака српска мишица и свака кап српске крви да спасе отачаств |
крено и од срца: „Нека ти је лака земља српска!“ Постојаше сви ту гологлави, док се гроб не заг |
b n="47" /> спала данас славна царевина српска!...{S} Бадава, нема више ни старог јунаштва, па |
Тако, синко!{S} Нека виде да се ни деца српска не боје Турака!“ одговараше с правом радошћу ста |
р вама, који не смедосте дочекати да се српска војска сва искупи?{S} Зар вама, који издајама ос |
удете на Косову, и кад дође данак да се српска слава мачевима урезује у вечне споменике, чините |
ла да не може бити друкчије, него да ће српска војска разбити безбожне Агарјане.{S} Многи узеше |
ЗА 1899.</p> <p>СР.{S} КАРЛОВЦИ</p> <p>СРПСКА МАНАСТИРСКА ШТАМПАРИЈА</p> <p>1899</p> <p>Цена 8 |
нуо <pb n="145" /> да погледа пољем иза српске војске, па би повикао: „Децо моја, да ли ко од в |
руго него тихи и опет дубоки уздах целе српске земље, уздах коме <pb n="45" /> се она својим уз |
на, али ваља мени да браним поштено име српске властеле и српске војске.{S} И тебе, кнеже Мирос |
их подигнимо у славу наше честите браће српске са Приморја!{S} У славу славног Дубровника, у сл |
на коју цар Лазар тако дирљиво позиваше српске јунаке.{S} Чињаше му се да већ и не може бити др |
да браним поштено име српске властеле и српске војске.{S} И тебе, кнеже Миросаве, и тебе, власт |
мучки нападе кнеза док тек с половином српске војске стојаше!“</p> <p>„Ако ти загазиш у турску |
Косову свака српска мишица и свака кап српске крви да спасе отачаство од Агарјана, то теби ниј |
тка, српска је војска јуначки изгинула, српски је цар Лазар јуначки пао!{S} То им кажи и ништа |
а земља може мирисним дахом да дише, да српски потоци могу сребрним жубором да роморе, као да с |
јском само на Лазара, а не иде на народ српски.{S} С тога се господа српска моле да бар не пома |
рјани неверници победе Богу верни народ српски?{S} Ман’те се, људи!“</p> <p>У гомилицама од нев |
град звао Голубац, као што су се и први српски властели, који њиме завладаше, звали Голубовићи |
са више страна. </p> <p>„Зар би ми били српски јунаци, да вам се живи предајемо?!“ одговараше с |
то што неће да верује да неко може бити српски властелин и опет да буде готов на свако зло!“</p |
скога цара, само ако се иза тога престо српски поклони њему!{S} Нико није хтео да верује оно пр |
оље пред српском господом уступи престо српски, само ако он — Марко — у истини може да изради у |
ао патос од шареног мрамора, и зар нису српски јунаци, гинући за свету веру Хришћанску, крвљу с |
ићима били су они на далеко чувени као „српски соколови“, а већ од како се прозваше Орловићима |
да војвода Милош Обилић шурује нешто са српским кнезовима, који дођоше с царем турским на Косов |
ани!{S} Молим те, гледај и помози нашим српским свецима, да умоле Господа Бога, нека не пада та |
о у звезде гледајући, као да су то душе српских јунака, „Благо вама који с кнезом изгинусте!{S} |
час, у који он на светом крштењу прима српско име!{S} Пуштај ти нас друге, а с Вуканом ето ост |
и су под Душаном ширили границе царства српског, а о којима је Боривој још од раног детињства с |
авди и законима и треба да је наследник српског престола.{S} Цар је, пишу они, дао преко светих |
ора, у славу питоме Будве беле, у славу српског Приморја!“</p> <p>Затрешта кликтање какво се те |
ан живахан старчић. „Била би срамота за српскога Бога да Србадија не победи!{S} Зар да Агарјани |
рем Муратом да му преда српску војску и српскога цара, само ако се иза тога престо српски покло |
уке тајна писма, која су многој господи српској писали неки отпадници од наше свете вере што су |
којима је Душан ширио границе царевини српској.{S} Свакоме дође некако топлије око срца, и вер |
p>„Од мене Кнеза Лазара, Господина свој српској земљи, теби војводо Радичу, љубимо поздрављење. |
но вам као поуздано казати могу: нико у српској војсци није те ноћи слутио, да ћемо сутра велик |
ком насупрот роду Агарјанском.{S} Зар у српској земљи толике цркве и манастири, зар по црквама |
нудио му да му од своје драге воље пред српском господом уступи престо српски, само ако он — Ма |
оз сузе, а на глас, Богу моли да народу српском милостив буде!“</p> <p>Ту га сад прекиде гласно |
и преговоре с царем Муратом да му преда српску војску и српскога цара, само ако се иза тога пре |
ледео. „Стан’те, господо, и не вређајте српску земљу, којој крв ваша треба за одбрану!“</p> <p> |
ва битка, да су погани Агарјани разбили српску војску, и да је наш добри и честити Господин Кне |
јводу, о Господина Кнеза на Косову, и о српску судбину на Косову!{S} Викни им ти твојом старом |
да тргнемо мачеве, да одбранимо по коју српску главу, и спасемо по коју душу Хришћанску.{S} А м |
едног пророка разбију Хришћанску војску српску?!{S} Само онај, који не верује у бригу Божју за |
као да се некакав од Тројанових градова срушио на плећа његова.{S} Војвода Радич хукаше и јечаш |
Господа Бога опростио, како ти од свега срца ми овде на земљи праштамо, добри наш војводо!“ реч |
} За доказ да ми војводи нашем од свега срца праштамо — све кад би и била истина да се он о нас |
пева!“ рече Боривоје у невиности свога срца.</p> <p>„Како?!“ запита старац силно изненађен, па |
о слави свога имена и по крепости свога срца боље од мене могли да војском овом заповедају.{S} |
разумем до не да опојати човека, лакога срца и малене душе, који залуди за неком женом, па се у |
збориш у заносу свога свагда јуначкога срца!“ прихвати кнез Вукан. „Али, кнеже, ти сам од свих |
емо!{S} Тамо да покажемо да смо једнога срца са Србадијом и кад нисмо једне цркве!“ И позатвара |
без добре среће, нисмо људи без вернога срца!{S} Опрости нам!“</p> <p>И онда се диже, прекрсти |
верни слуга његов!“ Ето смо људи тврда срца, али се за твојим слугом заплакасмо!“</p> <p>„Бог |
нез Градоје, „дај, брате, још мелема за срца наша!{S} Казуј нам још шта си видео.“</p> <p>„Има, |
!{S} Ако видим да се на ваша Хришћанска срца нехришћанска кора ухватила, ех, онда ће мој буздов |
рих ја мехове винске, не би ли се мушка срца загрејала; напојих свакога ко хтеде да пије; момча |
разбудио успавана и загрејао захладнела срца.{S} Велику свилену заставу Орловића побио у читаву |
сва њена уздисања не могаху да свале са срца њена онај сињи камен нејасне туге и мутне слутње, |
; дахну дубоким дахом, као да јој се са срца тежак терет скинуо; па онда, као са неке висине и |
ваш.{S} Слушао сам вас и служио од свег срца, јер ми је и лако и мило било да вас све слушам и |
викнуше сви онде присутни као из једног срца и из једног грла.</p> <p>„А сад вас молим!“ рече Г |
ру, с малим једним ножем сјуреним усред срца!</p> <p>Пренерази се стари кнез.{S} Прекрсти се и |
б на ковчег војводин рекав искрено и од срца: „Нека ти је лака земља српска!“ Постојаше сви ту |
вака реченица старчева убрзаваше куцање срца његова, и подстицаше жар у образима његовим.{S} А |
наш Градоје као град грухне, следиће се срца њихова!{S} И док само овај змај Душанов духне, раз |
вакој сузи коју <pb n="9" /> несрећа из срца исцеди, трепти надежда наша на Бога!{S} Ето, у том |
е, зар није тако?!“</p> <p>»Читаш ми из срца!“ прихвати старац Харалампије. „Као да читаш из от |
рац сав зажарен, као да му изненадно из срца пламени у образе букнуше, диже се живо из столице, |
а старога витеза.{S} Онај пламен што из срца старчева сијну кроз речи његове, беше одмах запали |
ко паметно одвраћао, зар нису и ти људи срца јуначна?!“</p> <p>Па онда кнез Градоје сави главу |
У старога господара није једно него три срца, тек се једно умори а друго се разбуди.{S} Сећам с |
не могав одолети <pb n="153" /> жалости срца свога, сам себи смрт задао?!{S} Видите ли како је |
огледам, моја господо и браћо!{S} Немам срца, јер осећам као да је издајство оних на Косову пот |
т, страшну истину говориш!{S} Ето немам срца да вам у очи погледам, моја господо и браћо!{S} Не |
говориш!{S} Али код твоје доброте имам срца и лудо да говорим.{S} Знам да ме можеш само пожали |
т прса надимала, и под убрзаним куцањем срца убрзано дизала и спуштала.{S} Овда и онда нешто би |
оверовати ни оном другом.{S} Ко је имао срца за ову земљу, није могао друкчије до да сузе рони |
ном капијом од двора.{S} Многима је око срца нешто хладно било.{S} И опет их је већина на сигур |
кој.{S} Свакоме дође некако топлије око срца, и вера, да ће Срби победити Агарјане, доби нова к |
А ово сад што је остало, то није имало срца ни онда, па га нема ни сада!“...{S} А биће, рекао |
ху.{S} И опет кад год би их јасно чула, срце би јој се стегло, сва би задрхтала и пребледела.{S |
n="208" /> силни напор сломио га је.{S} Срце му силно залупа последњим куцањем.</p> <p>И онда — |
ада, — све то заједно сломило га је.{S} Срце му нагло и силно закуца — последњим куцањем.{S} Па |
ору Србадије памет заузме прво место, а срце друго!{S} Ако паметно и хладно размислимо видећемо |
во гледа, да осетих како ми његова туга срце моје стегну, те ми из њега ударише сузе на очи.{S} |
асијом.</p> <p>Старом се јунаку загреја срце добрим вином, те дође к себи и погледа бистрим пог |
ени.{S} Свакоме се сињи хладан камен на срце навалио; једва се дубоки уздаси овда онда отимаху |
то као и ја, и као и ви!{S} И њему куца срце за ову земљу и за ову нашу сиротињу, исто као и на |
од своје слатке малвасије, те ми оживе срце које већ беше малаксало!“ говораше рањеник па захв |
ницом о трпезу, — „наш Господин Кнез је срце моје подмладио а моју памет подсетио да ја носим и |
мени вране мозак попиле!{S} Нити ми је срце утрнуло, да не осећа шта се приличи, шта ли се не |
у и белолику Магдалену.{S} Гледајући је срце јој се полагано растапаше у тугу; крупне њене очи |
Има, кнеже, пуно шта што казује како је срце у народа ускипело јуначким покретима!...{S} Ама ко |
угога.</p> <p>Ристивор осети како му је срце пуно, како се укрепило новом једном храброшћу и но |
Верујте ми, <pb n="133" /> стеже ми се срце кад помислим колико се огреших о вас!{S} Осећам ка |
о била само једна жалост што претишташе срце Градојево.{S} Кад год би помислио да се битка на К |
ажаљивости растопи лед који стегао беше срце Ристиворово.</p> <p>„Јесте, госпођо кнегињо; имам |
Његове су мисли облетале један цвет, и срце му се пунило некаквим чудним осећањима у којима се |
д коња, звека од оружја њега раздрага и срце му запали, те, кличући као соко, лети на копља и н |
ми желе!{S} Ето, та су писма отровала и срце Господина Кнеза, и учинила те је од месец дана ова |
и се једва хлеба прихваћају, те им је и срце посно!“</p> <p>„Е, па добро!{S} Доста си ми накази |
> <p>„Устави се, кнеже Гојко!{S} Стегни срце, синовче мој!“ рече му. „Србадија ће помињати име |
нарицати као стара дадиља, него стегни срце па нам као Некудим, који и јеси, испричај мирно св |
вога свеца следи крв у жилама и скамени срце у прсима.{S} И кад не гледах на њ осећах како ме о |
ста није ни тако мудар, јер свагда носи срце своје на длану своме; а није ни тако велики господ |
јмање Господин Кнез, који у прсима носи срце доброга оца пуног милости!{S} Али за тај посао ост |
и патила и све само зато, што је у њој срце а не памет господар!{S} Дајте, људи, нека једном н |
ју, озари им памет да увиде, омекшај им срце да осете да греше један према другоме, да се греше |
е буде — преко мога знања — коме другом срце своје дала!...{S} Она је красна и честита девојка; |
уку љубим!“</p> <p>И онда се Некудимово срце опет поче растапати у сузе. „Господо!“ рече кнез Г |
нажна мишица његова, и што је још младо срце у њега!...{S} Шта Агарјани, шта Грци, шта Угри?{S} |
им јунаштвом хвале, имали твоје јуначко срце, мој Лабуде, мој верни друже!“</p> <p>„Дедо“, узе |
само верно и одано него и крепко мушко срце.{S} Немој ти сад ту нарицати као стара дадиља, нег |
ачких, наћи ће се ваљада по неко мекано срце!“</p> <milestone unit="subSection" /> <pb n="48" / |
мио.{S} Тебе, који имаш верно и храбро срце, молим не као слугу него као млађег брата, пази и |
треле која је оштрицом својом пробила у срце њено.{S} Кнегиња Василија је поузданим погледом и |
но да је он сам својом руком себи нож у срце сјурио, игуман се сав стресе од ужаса, прекрсти се |
" /> лице војводино.{S} Старом се кнезу срце стеже.{S} Он скиде свој клобук, приђе корак два бл |
призор напунио очи сузама, и стегао му срце горком тугом.{S} Па онда би му се мисли отеле на о |
— кад све то угледаше, свакој се од њих срце некако размекша, а очи брзо сузама напунише.{S} Те |
Душанов јунак са благим и светим твојим срцем, у овој земљи у којој се ето никаква светиња не п |
а, који ћете наћи под мојим панциром на срцу моме, и сахраните ме испод ногу мога господара, је |
ека тешка брига лежи страноме витезу на срцу; особито се за столом у трпезарији чудно понаша, ч |
ми, Господине!{S} Мишљах више о слабоме срцу жене Магдалене, него о јакости твоје сажаљивости п |
аде кнез Градоје Гојку у реч. „По своме срцу суди о срцу других људи!{S} Знате и сами колико пу |
пред двором бива, али не могаше одолети срцу, да не одјекује својим кликтањем кликтању њихову.< |
е, беше одмах запалио пламен у ватреном срцу младог Орловића.{S} Свака реченица старчева убрзав |
доје Гојку у реч. „По своме срцу суди о срцу других људи!{S} Знате и сами колико пута у мало гл |
а не буде кривде у оружју, ако је има у срцу вашем!“</p> <p>„Кнеже,“ узе реч Витомир, „ако хоће |
има; али <pb n="190" /> не беше умора у срцу његову.{S} Једна мисао витлала је другу, онако как |
ујем само своје ране, а отворићу ране у срцу вашем!“</p> <p>„Казуј само!{S} Казуј, тако ти крсн |
слагала са бољом, коју је стари витез у срцу носио.{S} Изгледало му је чудно да српска земља мо |
војводу Радича с малим златним ножем у срцу!{S} Тај би му призор напунио очи сузама, и стегао |
{S} Закопајте ме овде, где ме с ножем у срцу нађете.{S} Све вас, од највишег до најнижег молим |
!{S} Видите ли да је мали нож, што му у срцу забоден стоји, његов нож који на златној дршци нос |
{S} Него и ако ми је зазор, баш не могу срцу одолети да те не запитам: шта ћеш на Косову, ти ст |
кнезу!“ А војницима викну оштро, да се ставе у збијен ред, да свога вођа дочекају како треба.< |
е: „Ако их нећеш уапсити, <pb n="93" /> стави стражу на вратима од њихових соба, и не дај им но |
ћи дојезди сам, без јахача свога, да се стави у равну врсту с кнежевим Лабудом.{S} Сад се и кне |
веди да се сваки кнез и сваки властелин стави на чело своје чете, да је полаганим кораком прове |
редио беше те су војници одјахали па се ставили у два реда, а он сам стао с развијеном заставом |
топерним буздованом о јабуци од седла — ставио се испред велике заставе, па би наизменце час на |
Миросаве, и тебе, властелине Витомире, стављам у затвор, и видећемо шта ће сутра рећи порота о |
казања, која то унапред ван сваке сумње стављаху.{S} Него за њих је најубедљивије предсказивање |
егова!“</p> <p>Ту сад госпођа Мандалена стаде, да чује одговор Ристиворов.{S} Млади витез по ду |
оге, па стегну старог витеза око паса и стаде да га повија те на лево те на десно.{S} Узеше се |
ока милокрвно погледа, прође мимо ње и стаде мирно до самих врата кад их она затвори.{S} Кнеги |
воштаницама.{S} И сама дохвати један и стаде Боривоју с десне, док Ристивор држаше други светњ |
ева чета повуче, војвода и кнез Градоје стадоше по средини између једних и других војника.{S} Н |
е уз свирале окретати колом; зрели људи стадоше око мене да пијуцкају и да гласно премишљају.{S |
ше по један корак један другом, па опет стадоше и гледаше се не зборећи ни речи.</p> <p>Стари к |
леја од цвећа и поврх широких и шарених стаза у перивоју, хитро су вијугале плаве ластавице.</p |
о огласнике по селима и засеоцима, и по стазама, и по њивама, и по пољима, нека викну: „Стари в |
овор Ристиворов.{S} Млади витез по дуго стаја пред њом нем и замишљен, и гледаше преда се као с |
истиворове по високо у углу од два зида стајала је некаква велика икона, а пред њом је горело к |
ку од оне позорнице, у којој је кнегиња стајала.</p> <p>„Звала сам те,“ поче она тихо и одмерен |
, коју ено тамо видите, и у којој му је стајало празнично војводско одело.{S} Па онда ми запове |
војводину спустише мачеве у корице, па стајаху мирно и без ромора, очекујући да виде шта ће са |
их поњава по каменим плочама од спода — стајаше снизак а по дугачак ковчег од храстовине, на ко |
лажаше праштајући војводу, кнез Градоје стајаше гологлав и са рукама на прса скрштеним више мрт |
па онда рече Боривоју, који још једнако стајаше поред своје матере држећи једном руком њену рук |
стивор може да иде.</p> <p>Али Ристивор стајаше на своме месту као да је оловом ту затопљен.{S} |
добио драговољца, и да ће са половином сталне дворске страже бити сада око педесет добро оружа |
ало час па је неколико стотина коњаника стало у редове испред шаторова, мирно и у највећој тиши |
ону косу, на вису које је лежао турски стан.</p> <p>„Разви моју заставу!“ беше последња запове |
мир; „али ако кнез Миросав остави ноћас стан па се врати дома, онда да знаш да се и ја с мојим |
ан део војске твоје поносито ујездава у стан Господина Кнеза на Косову у онај час, у који он на |
<pb n="106" /> вас да похитамо у поље у стан војске наше.{S} Ево ми слуге јавише да су кнез Мир |
господо!“ викну војвода сав пребледео. „Стан’те, господо, и не вређајте српску земљу, којој крв |
дочека Миросава.</p> <pb n="91" /> <p>„Стан’те, господо!“ викну војвода сав пребледео. „Стан’т |
њихов вођ викну јасним гласом:</p> <p>„Стан’те мало, незнане делије!{S} Обрните копља к земљи |
воје клобуке, па им онда викну:</p> <p>„Стан’те мало, децо!{S} Не дам ја ни једноме од вас да с |
само даље од њих, међу колибама војнога стана.{S} Тек кад народ опази да војвода, кнез Градоје, |
е па се, на једну значку бубњем озго из стана, остаци од оне друге чете распршташе, сваки њен к |
јаметлија, кад год га пут нанесе онуда, стане пред оним гробовима, и у знак свога поштовања пол |
смерно, и све бирајући где ће ногом да стане, Ристивор пређе преко средине од собе па се устав |
ћа прозвала Орловићима.{S} Кад гледалац стане према средини слике онда види десно од себе широк |
срповима жњу зреле јечмове.</p> <p>„Да станемо, дедо, за који часак овде, да поодморимо своје |
ти, кукавицо, у своје јато!“</p> <p>„Па стани мало, господару, молим те!“ рече збуњен Ристивор, |
је Господин Кнез и где је?“</p> <p>„Та стани, кнеже Орловићу!“ привикаше многи од гостију. „Пу |
аше на глас стари кнез Градоје.</p> <p>„Стани, море!... ни корака напред!“ викну жустро и срдит |
руком заставе, једни ми рекоше:</p> <p>„Стани мало, брате, та докле ћемо тако?{S} Дај цареву пе |
одјекну громко сва она гомила.</p> <p>„Станите мало, господо!“ рече кнез Градоје. „Не приличи |
ама раскрштаваше њихове мачеве.</p> <p>„Станите, по Богу, господо!“ рече он дубоко узбуђен и бл |
Ох, Мандо,...{S} Ох, снахо моја!{S} Ево Станка!....{S} Станко, ох.... бедни Станко!“</p> <p>И о |
} Ох, снахо моја!{S} Ево Станка!....{S} Станко, ох.... бедни Станко!“</p> <p>И онда — узбуђење |
„Јадна снахо моја!...{S} Да знам где је Станко, ишао бих да га везана дотерам, да пред тебе пад |
Ево Станка!....{S} Станко, ох.... бедни Станко!“</p> <p>И онда — узбуђење беше и сувише јако за |
Тек је старац преко усана превалио име „Станко“, а Манда једним кроком дође до њега сва бледа, |
кораком пролажаху кроз њихове гомиле ка стану, пође и он онако у гомили за њима.</p> <p>Што бли |
, јер подиже главу високо према турском стану, рашири уздрхтале ноздрве, као да жуди да посрче |
е било сасвим свануло.</p> <p>У турском стану удараше се у бубањ и видело се живо кретање.{S} М |
се могаху видети и коњи и гомиле људи у стану турском.{S} Лепо се могло распознати пред великим |
омили за њима.</p> <p>Што ближе стизаху стану, све то јасније чуше вику, као да се стотине људи |
хали па се ставили у два реда, а он сам стао с развијеном заставом према средини првога реда а |
ренутак.{S} У другом тренутку он је већ стао између Миросава и Витомира; у трећем тренутку дохв |
ојску твоју на Косово!{S} Ти си и онако стар, а млади кнежевић још је дете.{S} Грехота би била |
т лета!</p> <p>Сад приђе други један по стар сељак а <pb n="68" /> за њим једна омлађа жена.{S} |
дворани и сва чељад дворска, и млада и стара, све то у празничном руху.{S} Било је дивно погле |
о срце.{S} Немој ти сад ту нарицати као стара дадиља, него стегни срце па нам као Некудим, који |
{S} У очи самог Видовдана бејах опет на старажи пред великим шатором Господина Кнеза.{S} Све на |
“, а већ од како се прозваше Орловићима старали су се да не посраме ни то име, ни царскога кума |
је.{S} Па чим му се Ристивор приближи, старац му викну:</p> <p>„Казуј, синко, је ли боље среће |
ви двор, и како за њим отиде и Голубан, старац уздахну: „Ах, што нисам само пет година млађи, д |
: хоћете ли допустити да само он један, старац од седамдесет лета, са унуком својим, дететом од |
враних гавранова!{S} Мал’ не заборавих: старац један, који је ваљада старешина задруге ако није |
де са свих страна око кнеза Градоја.{S} Старац се само окреташе са коња и десно и лево, па погл |
аху, и тешкаше се што јој сина нема.{S} Старац погледаше к вратима и узе се срдити што му нема |
се опет чуо тутањ као од грмљавине.{S} Старац викну неколико пута:</p> <pb n="10" /> <p>„Ристи |
бнажили прса да му облакшају дихање.{S} Старац је с муком дихао; по некад је изгледало да је и |
хлеба!“</p> <p>Седоше опет под грм.{S} Старац разложи онај део погаче што се још нађе у шарени |
млађих не смедијаше да што проговори, а старац не могаше, јер му некаква горка сухота стегла бе |
приђе полагано к своме сину, па, кад га старац пусти, узе га у свој загрљај, пољуби га и рече:< |
зелен да то зрело разумеш!“ прекиде га старац. „Душан не би постао цар, нити би границе свога |
ше беле погаче и руменога вина, па онда старац рече:</p> <p>„Синко Ристиворе, ја ћу мало да отп |
калпаке, и да клекнемо!“</p> <p>И онда старац скиде калпак, обеси га о јабуку од седла, а сам |
ојску!{S} Је ли тако, Боре?!“</p> <p>Па старац сав зажарен, као да му изненадно из срца пламени |
ости свога срца.</p> <p>„Како?!“ запита старац силно изненађен, па уставу Лабуда. „Шта рече ти |
ледину.</p> <p>„Е сад, децо моја!“ узе старац да говори озбиљно и са очевидним узбуђењем, „ево |
дне — или бих га заклао!“</p> <p>Тек је старац преко усана превалио име „Станко“, а Манда једни |
мо што му је дед, него поглавито што је старац био један од ретких остатака од оних јунака, кој |
седло као да је младић од двадесет а не старац од седамдесет лета!</p> <p>Сад приђе други један |
војводи да ми тако пише?!“</p> <p>Па се старац подиже на ноге, да стојећки и са склопљеним рука |
сад.... с Богом остајте!“</p> <p>Па се старац мало пригну са високог коња свога и пружи десниц |
арјанска, ево шта дајемо!“</p> <p>Па се старац баци копљем у гомилу Турака, сукну мач из корица |
ола стојала високо изнад Запада, кад се старац диже па рече Ристивору:</p> <p>„На тебе је сад р |
глава, Орловић си, ево, синко,“ — рече старац отварајући писмо, „ево, синко, читај, у име Божј |
Књига је од нашег војводе Радича!“ рече старац. „Ево чекамо тврдоглавог попа Каритона да дође д |
удни сте створови Божји, ви жене!“ рече старац седајући опет на свој сто; „сузе лијете кад сте |
ме што памет заповеда да се ради!“ рече старац.</p> <p>»Како би се ми од тебе, дедо, одвајали?“ |
днако о Господина Кнеза огрешили!“ рече старац Градоје. „Не дам ја теби, војводо, да уза свој г |
ја ти то, синко, не знам казати!“ рече старац љубазно младом властелину. „Што ја видим и што з |
“</p> <p>„Та већ све ми је једно!“ рече старац: „и двеста није мало, а и четири стотине није мн |
там!“</p> <p>„Бог с тобом, снахо!“ рече старац сав пренеражен; — „како бих ја давао једној жени |
з чекао.</p> <p>„Ех, у добри час!“ рече старац чим угледа слугу свога. „Дед казуј колико их је |
ра гину!“...{S} Него најправије ми рече старац Мирко из Сенокоше: „Брате, што је у овој земљи б |
ти све по реду, господине кнеже!“ поче старац хучући; али чим му се погледи отеше на мртвог во |
а га доведите право к мени!“ заповедаше старац, и умах нестаде Ристивора.</p> <p>Мандалена дохв |
ље наљутио.</p> <p>„Не, не, не!“ викаше старац све срдитије; „из ових стопа мичи се натраг!{S} |
“</p> <p>„Коме да се предајемо?“ викаше старац. „Зар вама, који не смедосте дочекати да се српс |
/p> <p>„Двадесет и три ране!“ понављаше старац подигнув очи увис, као да мери колико то на вази |
о је Господин Кнез и где је?“ понављаше старац своја питања.</p> <p>„Добро је, хвала Богу, Госп |
> <p>„Ма што ти је, дете моје?!“ питаше старац нежно, и покушаваше да је подигне. </p> <p>У том |
ке.</p> <p>„Зар доиста певају?!“ питаше старац по ново, погледајући у очи час своме унуку а час |
есеш попа овамо?{S} Камо ти га?“ питаше старац са све већом срдњом и зашкрипа зубима.</p> <p>„Д |
<p>„Што сам те давао на књигу?“ питаше старац више самог себе него друге око себе; „што сам те |
ране, синко!{S} Колико их имаш?“ питаше старац.</p> <pb n="205" /> <p>„Три, дедо!“ рече Боривој |
Ристиворе, Бог да те прости!“ шапуташе старац неколико пута, па се онда пусти у некакве дубоке |
а би од тебе, моја Србадијо?!“</p> <p>И старац покри лице рукама, и заплака се.{S} Јахали су не |
ла!{S} На коње!...{S} Напред!“</p> <p>И старац скочи, и већ се дохвати Лабуду за седло, и већ м |
во. „Пази, ево мене!{S} Пази!“</p> <p>И старац полете и дохвати попа снажно око паса, и издиже |
ола на небу клизају к Западу!“</p> <p>И старац се пружи по своме плашту поред свог унука, и скл |
S} Где је мој мач, Ристиворе!“ прозбори старац тихо.</p> <p>„Запојте га вином!“ заповеди Санџак |
р у образима његовим.{S} А кад седокоси старац са руменим образима и ватреним очима громко грмн |
да те не запитам: шта ћеш на Косову, ти старац један од седамдесет и пет лета, с једним дететом |
тивор.</p> <p>„Нека сад нема!“ прихвати старац; „биће и за то времена.{S} Још није пола ноћи.{S |
?!“</p> <p>»Читаш ми из срца!“ прихвати старац Харалампије. „Као да читаш из отворена часловца! |
не усхтеш без мене у Орлово!“ прихвати старац све већма запрепашћен и збуњен. „Како то!!...{S} |
а, седео је у високој храстовој столици старац један, одевен у господско рухо од Дубровачке скр |
ним везом, и хтеде се уклонити, али јој старац не даде, него заиска да види вез, посматраше га |
на првоме спрату од Нове Куле.{S} Ту им старац пружи десницу, коју они са страхом и поштовањем |
т са усана његових.</p> <p>Опазише како старац узе дихати равномерније и мирније и како отвори |
ута кнежева и прихвати десницу, коју му старац пружи, и целива је полагано и побожно као да је |
ти!“</p> <p>„Зар у истини тако?!“ викну старац запрепашћен, па се удари руком о колено. „Зар од |
бегамо сви!“</p> <p>„Да бегамо?!“ цикну старац, па подиже обе руке у вис запрепашћен. „Да бегам |
, о коме вишаху три коњска репа.</p> <p>Старац најпре узе сам да прегледа како је сваки коњ осе |
{S} Ето, у томе је сва разлика!“</p> <p>Старац је непомично гледаше за неко време као да хоће д |
ажаљивости према нама грешнима!“</p> <p>Старац прену иза сна и скочи живо на ноге.{S} Загледа с |
имате мене у замену да пошљете!“</p> <p>Старац, се окрете Ристифору; мрдну главом и лево и десн |
небесима велику милост поклони!“</p> <p>Старац му мету своју десну руку на главу, као да га бла |
ни тебе ни мога оца постидети!“</p> <p>Старац сад пољуби свога унука у оба <pb n="22" /> образ |
младог господара да ти опрости!“</p> <p>Старац се понашаше као да он једини онде нема ни од ког |
, погледај право по мојој руци!“</p> <p>Старац остави Ристивора па по руци Боривојевој тражаше |
д по правцу руке његове напрезаше своје старачке очи да продре што дубље у сиву даљину!</p> <p> |
n="150" /> звезда.{S} Сетио се некакве старе приче коју је још, кад је малено дете био, слушао |
о ти моје заповести: иди и одмори своје старе кости, и немој долазити у мој шатор докле год зор |
им храстом на ивици једне полупрокрчене старе шуме.{S} Према тој шуми поље се полагано уздизаше |
их и преко хоџа муслуманских разгледати старе хрисовуље, и видео да је право што народ неће да |
ни старог јунаштва, па откуд може бити старе славе?!...{S} У истину ево су последња времена!.. |
да вам до краја ове војне на место њега старешина будем.{S} Знам добро да је он могао то и друк |
заборавих: старац један, који је ваљада старешина задруге ако није старешина села, рече ми: „Ка |
ји је ваљада старешина задруге ако није старешина села, рече ми: „Кажи господину кнезу: хвала м |
да војвода рече да нам је кнез Градоје старешина <pb n="171" /> док ова војна траје!{S} Како м |
оје Орловић од Орлова Града буде војсци старешина.{S} Камо наше среће да њега слушасмо од самог |
о после већ лако слушати заповест нашег старешине!“</p> <p>„Тако је у истини!{S} Тако је!“ прив |
ето ни на војни нећемо да слушамо своје старешине, него тражимо да се војвода с војском договар |
р.</p> <p>Опазио је кнез како се сеоске старешине, збијени сви заједно у једну гомилу, нешто ла |
Косову, ја се без преговора примам тога старешинства.{S} Моја вам је прва заповест: да похитамо |
онда... ниси ли ти главом кнез Градоје, стари Орао од Орлова Града?!“</p> <p>Кнез Градоје — кој |
луд!</p> <p>Кад је већ почело да свиће, стари кнез продрма Ристивора и Боривоја: „Устајте, децо |
о био, беху сведоци, стојећи гологлави, стари кнез, једнако с голим мачем у десници и са застав |
доста разлога?!“</p> <p>„Дивно збориш, стари орле од Орлова Града!“ рече кнез Гојко силно разд |
оговорио:</p> <pb n="184" /> <p>„Ха,... стари борче... верни мој Лабуде!...{S} Погађаш куда пол |
.{S} Оба задахтала од тешких напора.{S} Стари кнез убриса рукавом зној са чела па се окрену и п |
ркнуо би узастопце по неколико пута.{S} Стари би га кнез онда опет потапкао па задовољно и осме |
{S} Неко од господе грцаше од плача.{S} Стари кнез Градоје јечаше као да се некакав од Тројанов |
рекиде гласни смех неколике господе.{S} Стари се кнез осврну, погледа их мало, и не могаше ни в |
облакшају, и пођоше уз брдо пешице.{S} Стари би кнез уз пут овда и онда помиловао свога Лабуда |
на, стојаше пред шатором војводиним.{S} Стари Некудим и млади ђак Ђурђе плакаху као расплакана |
о, или баш и целу стражу, на Косово.{S} Стари Милојко, вршњак и друг нашега кнеза Градоја, сед |
но у вече вратио се Ристивор у двор.{S} Стари кнез га је чекао нестрпљиво, па је <pb n="49" /> |
уласку у шатор и слушаше пажљиво.{S} А стари кнез већ у велико почео своју молитву па само нас |
о, господару, да ти помогнем?“ упита га стари слуга његов који не знађаше какав се терет свалио |
јуначкој смрти његовој!“</p> <p>И онда стари кнез задену своју челенку у клобук Боривојев, а и |
ике старије људе.</p> <p>Мало за тим па стари кнез виде како људи неки потрчаше на неколико стр |
видех!{S} Јест, видим га сад!“ закликта стари кнез радостан.</p> <p>Али радостан беше само за н |
у смех, који се још гласније заори, кад стари кнез доброћудно рече:</p> <p>„Како да не бих вече |
н разви свилену заставу Орловића, и кад стари кнез силно раздраган <pb n="72" /> викну громко: |
прозборе.</p> <p>Рано пред зору устаде стари кнез па <pb n="112" /> гологлав приђе пред шатор. |
е ми, господо и господска дружино!“ узе стари кнез беседити. „Биће да се кнезу Вукану <pb n="87 |
њи да те жив оставити нећу!“</p> <p>Узе стари кнез да се крсти запрепашћен.</p> <p>„Ваистину на |
ту за мало сама остави.{S} Гологлав је стари кнез ушао у ту дворану; сетан и невесео изишао је |
че стигне на Косово.</p> <p>У Уторак је стари кнез прегледао сам сваког свог војника, загледао |
релажаху, зло слагала са бољом, коју је стари витез у срцу носио.{S} Изгледало му је чудно да с |
зу.</p> <p>Прихватив писмо у своје руке стари се кнез окрете Ристивору:{S} Синко води нашег мил |
право по мојој руци.“</p> <p>Узалуд се стари кнез пригибаше час с једне час с друге стране око |
E, па сад шта ћу ја с тобом?“ окрете се стари кнез и викну срдито Ристивору. - „Ти ћеш још учин |
гласно јецање и плакање.{S} Намргоди се стари кнез, намргоди се поп Каритон.{S} Потекоше људи п |
јуреним усред срца!</p> <p>Пренерази се стари кнез.{S} Прекрсти се и рече у чуду: „Буди Бог с н |
а да нађу.{S} Слуге му казиваху како се стари кнез, одмах по свршеном крштењу, повукао у свој ш |
а донесу.</p> <p>Кад већ запалише свеће стари се кнез посади у једну велику столицу, држећи јед |
у заставу, да је ја сам понесем?!“ рече стари кнез.</p> <p>Ристивор га погледа за неколико трен |
ростим!“</p> <p>„Тако, децо моја!“ рече стари кнез задовољно. „Пружите један другом руке!...{S} |
вора.</p> <p>„И веруј да је тако!“ рече стари кнез. „Војводи долази војска не само из близине н |
Боре из листине Господина Кнеза?“ рече стари кнез. „Ко год може да дође а не дође тога он куне |
стражу на њиховим вратима?“ прекораваше стари кнез свога војводу пошав с њиме у поље.{S} И узе |
тиворе!{S} Бог да те прости!“ понављаше стари кнез тихо, а очевидно дубоко ганут.</p> <p>„Пре н |
да вам се живи предајемо?!“ одговараше стари кнез, па се мачем, који му Ристивор додаде, залет |
нас не поноси?!“</p> <p>Све то говораше стари кнез тихим гласом и гледајући у свој пехар, као д |
е.</p> <p>„Ко стражари на кули?“ питаше стари кнез.</p> <p>„Марјан!“ рече Ристивор.</p> <p>„Јав |
љка у другој руци.{S} Иза попа корачаше стари кнез гологлав; његове сребрне власи ускомешане ве |
млади!“</p> <p>„Да видите ко су Срби, и стари и млади!“ одјекиваше Ристивор своме господару, па |
наштвом?!{S} Ево да видите ко су Срби и стари и млади!“</p> <p>„Да видите ко су Срби, и стари и |
лавну победу, и да су тамо на молитви и стари кнез, и госпођа Мандалена, и млади кнежевић, и св |
дла.</p> <p>Кад видеше кметови да већ и стари кнез приђе к Лабуду и узимаше у руке узде да у се |
лово.{S} Јеси ли ме разумео?!“</p> <p>И стари кнез шкргутну зубима и севну очима.</p> <p>„Опрос |
ез намењивао јадној сиротињи!“</p> <p>И стари кнез затвори врата од дворане у Новој Кули.</p> < |
имо, тебе Господа исповедамо!“</p> <p>И стари кнез Градоје беше силно раздраган.{S} Први он од |
<p>„Ти још ниси био на војни,“ настави стари кнез; „и још ниси имао прилику да <pb n="69" /> о |
ш још учинити да се у овоме дому погази стари завет мога деда, те да му се кости у гробу преврћ |
и, ни мачем завитлати.</p> <p>Али се ни стари кнез ни Ристивор не одазиваху.</p> <p>„Пали су и |
а су већ сви коњи и сви клобуци окићени стари кнез викну:</p> <p>„Прекрстите се, децо моја, па, |
а меримо снагу|“ рече поп.</p> <p>Скочи стари кнез, одгурну љутито свој сто, збаци скрлатну дол |
своје, да боље чује шта то под шатором стари кнез гласно говори.{S} И Витомир се тада примаче |
<pb n="186" /> <p>„Где је?“ упита живо стари кнез, и наднесе десну руку над обрве своје, да ка |
штамо, добри наш војводо!“ рече свечано стари кнез Градоје дубоко ганут и сузе ронећи.</p> <p>„ |
не хте да дође!</p> <p>Ражљути се силно стари кнез.{S} Сав поцрвене, очи му севнуше гневно, па |
остимо!{S} Оди, синко!“</p> <p>Рекав то стари кнез пружи своју десницу да му је унук пољуби, па |
одмах и драге воље пристаде на ово што стари кнез од њега тражаше.{S} Она би се двојица може б |
за њ данас изгинемо!“ говораше на глас стари кнез Градоје.</p> <p>„Стани, море!... ни корака н |
у њих погледати.</p> <p>Угледав војводу стари кнез хитро скочи с коња као младић, па скиде калп |
ладим унуком.</p> <p>Дошав пред војводу стари кнез га поздрави мачем па стојећи под калпаком по |
буди Бог с нама!“ рече у највећем чуду стари кнез па се прекрсти. „Е сад... шта ћемо сад?!“</p |
ркаше громко.{S} Одмах у самом почетку стари кнез збораше тихо у два маха.</p> <p>„Лакше, Рист |
није, и дадоше му пехар вина.{S} Али му стари кнез не даде пити него навали на њ:</p> <p>„Казуј |
тивор је по некаквој заповести, коју му стари кнез <pb n="66" /> на ухо шану, узјахао свога коњ |
евину, за спомен себи, граду који су му стари оставили; и сваки је <pb n="3" /> век ударао на т |
се уставиш!{S} Ниси бољи ни ти!“ викну стари кнез коме већ прекипе, па шкргуташе зубима и пушт |
је Турака!“ одговараше с правом радошћу стари кнез баш у тренутку у коме се његов мач преби уда |
е, ко ти је придворни поп?{S} Је ли још стари Алексије?{S} Е, хоћу да му дам Млетачки цекин, да |
редови шаторова. </p> <pb n="189" /> <p>Стари кнез подуже погледаше к тим шаторовима, као да је |
id="SRP18990_C3.3"> <head>III</head> <p>Стари се кнез Градоје окрете к војводи:</p> <p>„Не заме |
а, па да види тај красни призор!</p> <p>Стари кнез посматраше за неколико тренутака, како му во |
дскакује и баца камена с рамена.</p> <p>Стари кнез беше очевидно радосно раздраган. <pb n="64" |
привикаше живо многи од господе.</p> <p>Стари Градоје састави своје густе веђе, па се мало зами |
ла и вијну се високо под облаке.</p> <p>Стари кнез се окрете према својој чети.{S} Ристивор по |
и гледаше се не зборећи ни речи.</p> <p>Стари кнез Градоје диже завесу на уласку у шатор, па им |
хитро скочи своме коњу у седло.</p> <p>Стари кнез махну руком, да устави кликтање својих војни |
е, којим послом овуда нагосте?!“</p> <p>Стари кнез нешто рече својима, па потера Лабуда напред. |
сунца разиђоше својим домовима!“</p> <p>Стари кнез слушаше Ристивора немо, с раширеним зеницама |
ти истину казујем:{S} Ни један!“</p> <p>Стари кнез скочи са столице и сав поцрвене. „Ни један?! |
Косово!...{S} Ај како је дивно!“</p> <p>Стари кнез муком замукао, па се загледао у далеке даљин |
а не остане ни камен на камену!“</p> <p>Стари кнез Градоје само шкрипаше зубима.</p> <p>„Начини |
и по њивама, и по пољима, нека викну: „Стари вас је кнез поздравио, немојте његове седе власи |
од њиве, под којим је угледао неколике старије људе.</p> <p>Мало за тим па стари кнез виде как |
безумили, те не слушате заповести свога старијега?“</p> <p>„Не можемо ми тебе, на догледу турск |
млађих и по забринутости и замишљености старијих војвода и кнезова, који изиђоше мало по мало с |
ала Богу, и ако сам нешто мало почео да старим, нису мени вране мозак попиле!{S} Нити ми је срц |
ћеш у име Божје поћи с мојим сином и са старим господарем, да као Хришћански јунаци одбијете Аг |
њене.</p> <p>„Па да проговорим одмах са старим господарем!...{S} Зашто не би могло бити да се ј |
некада твоме верном другу а сада твоме старим слузи!{S} Авај жалости моје!...{S} Једва сад да |
ђе сам, да се види и поздрави са својим старим другом и пријатељем.{S} И није дуго потрајало па |
ружја; истом је послао људе, да зађу по старим ризницама и да обиђу све коваче, не би ли искупи |
у Голубињску Реку, лежи Орлов Град, од старина двор властелинске куће Орловића.{S} Народ прича |
да, да ти, као клетвеници твога дома од старина, следујемо на војну, да се с тобом заједно зала |
те у блато бацати свој глас, који је од старина славан био!{S} Ето вам опреме, ето вам коња, ет |
тај посао останите ето ти и твој кум од старина, кнез Вукан, и нека остану сви игумани и сви др |
ане ове, у које загледамо у Орлов Град, старинска и славна кућа Орловића има само две мушке гла |
себи; — „бадава, баш као да си почео да стариш!{S} И није друго, кад те ето очи издају!“</p> <p |
ме; а ако Бог неће, узалуд је што твоје старо јунаштво жедни за Косовом, узалуд је што сви за њ |
окидаше се кола, те и мушко и женско, и старо и младо, потрча кнезу и његовој чети у сретање.{S |
а и заселака жупе од Орлова Града.{S} И старо и младо похитало је у чистом празничном руху, да |
е у Крушевцу и мало и велико, и младо и старо, пуно вере да ћемо победити, па је весело и радос |
да се сви — и мушко и женско, и младо и старо — сваким јутром и сваком вечери Богу молите, да н |
је мој покојни отац говорио да су се у старо доба, док је по нашим земљама било више јунака, с |
пличку долину, кад Кнегиња Милица дозва старог Војводу Милојка, који заповедаше оном стражом, п |
е.{S} Замишљено и тужно погледа у свога старог седог слугу Некудима.{S} Подуго га гледаше — као |
, да види неће ли њему за руком поћи да старог кнеза за друго одреди.</p> <p>Боривој је красан |
Учинићу!{S} Молићемо се Богу да те уза старог и младог господара жива и здрава овоме двору вра |
уздигнутом кривом сабљом залетео био на старог кнеза.</p> <p>„Не бој се, дедо, за мене!“ викаше |
вина српска!...{S} Бадава, нема више ни старог јунаштва, па откуд може бити старе славе?!...{S} |
па кроз сузе у очима гледао непомично у старог рањеника, и напрезао се да не изгуби ни најтиши |
с; али се поп дочека на ноге, па стегну старог витеза око паса и стаде да га повија те на лево |
и отац причао о јунаштву свога и нашега старога господара!{S} Вика од јунака, топот од коња, зв |
гомиле, да га склоне од гневних погледа старога кнеза, и рекоше му шапатом: „Ћути, болан, да не |
p> <p>Боривој на своме Ждралу, мало иза старога кнеза, даваше очима и рукама знаке Ристивору да |
прво стоји на реду!“</p> <p>Она бојазна старога кнеза, да не узнемирују мирно почивање покојног |
љена држи, не скидаше својих погледа са старога витеза.{S} Онај пламен што из срца старчева сиј |
од патријарха Спиридона, а некамо ли од старога попа Каритона!“</p> <p>„Што сам те давао на књи |
ади бор, стојаше само на један корак од старога кнеза у великој храстовој столици.{S} Изгледаше |
три скока истераше своје коње у лево од старога кнеза.</p> <pb n="176" /> <p>„Помислих да нисте |
ојко није толико обрадовао као кад виде старога кнеза Градоја.{S} Не хте се с њиме љубити у лиц |
!..{S} Одите овамо, да пијемо у здравље Старога Орла од Орлова Града!...{S} Не брин’те се, људи |
уснама полагано дохвати крај од доламе старога кнеза, као да захвалан хоће да целива скут свог |
голубова боју позајмио.{S} Иза столице старога витеза на једном сребрном обручу, који виси о г |
сли е не може ни цар Лазо на Косову без старога Орловића!{S} Иди, брате, с милим Богом!{S} Што |
ојени.</p> <p>Свакоме беше мило да види старога кнеза, никоме милије него постаријим сељанима у |
настави Санџак-Бег поднесав је пред очи старога кнеза. „Нађосмо је о врату а испод свиленог нап |
утови зврктаху на сваки и најлакши крок старога витеза.{S} Десном руком својом водио је снаху с |
него као млађег брата, пази и чувај нам старога господара!{S} Знам за њ да ће пазити и чувати с |
</head> <p>Под непосредним настојавањем старога кнеза спреме за храну и пиће његове чете брзо с |
ономе тешком облаку, који се над душом старога кнеза натклопо био!</p> <pb n="181" /> <p>Изиђо |
сав светао у лицу од радости, допре до старога кнеза, пољуби га у скут и у руку, па га поведе |
апа зла прилика!“</p> <p>На велико чудо старога кнеза, и на не малу радост његову, тек је сутра |
о од мене тражиш, госпођо кнегињо!{S} У старога господара није једно него три срца, тек се једн |
е рањеник па захвалне погледе упираше у старога кнеза. „Да ме он на своје руке не прихвати, не |
одмах сама приђе к Лабуду, убојном коњу старога кнеза, па га окити цвећем.{S} Па онда уви у пле |
каве, на једном бурету разастро некакве стародревне листине, час при свећи нешто сриче у њима, |
остављам сигурност, славу почаст овога стародревног двора нашег.....{S} Од овога часа, па до ч |
аве ластавице.</p> <p>У густом грању од стародревног бршљана, који се припијао уза ступове и зи |
радом, обојима небрежљиво одржаваним, у старој некаквој морастој мантији са црвеним појасем.</p |
крпа <pb n="152" /> лице војводино.{S} Старом се кнезу срце стеже.{S} Он скиде свој клобук, пр |
а знаш!...{S} Како би тако што помињала старом господару сад у очи самог поласка нашег на Косов |
стала, ваљаће да се нађе мушка глава на старом гнезду Орловића!“</p> <p>„Само те слушам шта и к |
ем својим прогура кроз сељаке, и додаде старом кнезу једну кожну скрињицу.</p> <p>Кнез скиде св |
бити војводи и противила, али не могоше старом кнезу Градоју, кад овај дохвати за руку и једног |
на и мучна времена настала кад је ето и старом орлу од Орлова Града невоља, да своје мисли сави |
„То си ти мало вере у нас имао, кад ни старом господину ни мени ништа о томе поменуо ниси!{S} |
е, али — колико се уза то може — не дај старом господару да заборавља, колико је нама свима дра |
помишљах да је најправије да се поверим старом господару, који ме је учио витештву, и који ми ј |
удбину на Косову!{S} Викни им ти твојом старом и славном виком: „<hi>Покајте се</hi>!“ Е па шта |
запојише га мирисном малвасијом.</p> <p>Старом се јунаку загреја срце добрим вином, те дође к с |
асним младићким својим гласом да помаже староме кнезу, и онда и сва друга господа — сви смерно |
о брзим кроком, не би ли што пре стигли староме кнезу на Цареву Громаду!{S} Ристиворе, води нас |
ним гласом, у коме је дрхтао тих прекор староме, са три ране незадовољноме кнезу. „Не би ни тог |
мо и амо.{S} Првога који дође на дохват староме кнезу овај устави да запита је ли војвода устао |
м празничном руху, да пожеле срећан пут староме кнезу и рођацима својим, који с њиме на Косово |
ите ви кнеза Градоја, нека иде кад му у староме кошу младо орловско пиле жустро кљуца!{S} Пусти |
е да се кнезу Вукану <pb n="87" /> моја старост учинила и више жалосна и тужна него што јесте.{ |
наша на крајини.{S} Немој трудити своју старост.{S} Немој нам слати ни дете Боривоја.{S} Пошљи |
оји је у Вилиндару научно да чита књиге староставне.{S} Читао им је те књиге до пола ноћи.{S} О |
ни царскога кума, који им га је дао, ни стару славу, коју су као Голубовићи стекли били.</p> <p |
ма само две мушке главе: кнеза Градоја, старца од седамдесет лета, и унука његова Боривоја, мла |
аш тако, Арсеније?!“ испречи се кнез на старца. „Зар ви кметови нађосте баш овај час, у који ет |
чи, изгураше силом напред једнога седог старца, који сад већ немаде куда, него приђе ка кнезу, |
мирноћом гледаху у два рањеника, једног старца и једнога младог дечка, који на меканим персијск |
егобе, која се свалила беше на јуначног старца, па и сам корачаше полагано, сетно и невесело.</ |
ушташе прилику да покаже колико поштује старца Градоја.</p> <p>„А ко, војводо, не би радосно по |
ивој, примив клобук са челенком, пољуби старца у руку, па се окрете и приђе к њој, сав блистају |
ада и војвода скиде свој калпак, загрли старца, пољуби га у један па у други образ и поздрави г |
беше унук него витешки друг!{S} Грлећи старца Боре рече:</p> <p>„Благо мени, што ћу уз тебе и |
се склоних у једну пећину.{S} Нађох ту старца испосника.{S} Седа му брада до појаса, а ни сам |
е отварати.{S} Манда оста стојећки пред старцем, брижно погледаше кроз уске прозоре на црне обл |
вор.{S} Гологлав дубоко се поклони пред старцем, па, савив руке на прса с погнутом главом, узе |
Ристивор испаде, поклони се дубоко пред старцем, па рече:</p> <p>„Дворанин војводе Радича, влас |
>„Шта ће да веле?!{S} Не веле ништа!{S} Старци се грувају рукама у прса, момчадија занемела, а |
ан.{S} Осташе у двору само дворани седи старци!“</p> <p>„Тако, браћо, Бог вас видео!“ викаше кн |
може хтети да му по селима остану само старци, удовице и ситна деца без отаца!“ Други би опет |
и мишица десна танким белим платном.{S} Старцу нису ране привезали; скинули су му панцир, разма |
скрлатне кадифе на глави.</p> <p>Према старцу, и само три или четири корачаја од њега, седела |
после престаше и они са својим питањима старцу; а већ један с другим ни реч да прозборе.</p> <p |
изви из загрљаја своје матере па полете старцу на прса, загрли га живо и пољуби у један и у дру |
га донесите амо!“</p> <p>Манда приђе к старцу да га умири: „Бабо, остави оца Каритина нека дов |
кама, сав уплакан.</p> <p>„Знаш ли нам, старче, рећи ко је све синоћ долазио под шатор војводи, |
а слушамо!“</p> <p>„Хвала теби, витешки старче, који нас учиш чему ваља!“ прихвати војвода па с |
господара склептала.</p> <p>Али се глас старчев сад већ више није чуо.</p> <p>„Дедо!...{S} Рист |
срцу младог Орловића.{S} Свака реченица старчева убрзаваше куцање срца његова, и подстицаше жар |
рога витеза.{S} Онај пламен што из срца старчева сијну кроз речи његове, беше одмах запалио пла |
и па се прекиде због велике узбуђености старчеве.</p> <p>„Све ми звони у ушима паметна реч кнез |
вој и, устав хитро, смерно приђу к руци старчевој. „Да знаш како слатко снивах да смо у Орлову! |
неколико њих Турака, подигоше полагано старчеву главу и прса, подупреше га гужвом од простирак |
еше и сувише јако за већ изнурену снагу старчеву.{S} Онај <pb n="208" /> силни напор сломио га |
ше и сувише силно за већ изнурену снагу старчеву.{S} Онај силни напор, и душевни и телесни, оно |
ко ће победити!“ говораше један живахан старчић. „Била би срамота за српскога Бога да Србадија |
до колена.{S} То је био човек средњега стаса, широких прсију, чврстих мишица, жилаве руке; сед |
цвет; жена и девојка уједно; по лепоти стаса и милини лика — вила; по очима, по кадифеној меко |
вунене тканине, утегнуте око витког јој стаса пасом од плавог аксанита извезеног сребрном жицом |
о чини, синко мој!“ рече кнез. „У самој ствари то је Ристиворово лукавство.{S} Али мене неће пр |
и то су само непоуздани гласови, и да у ствари и није тако!{S} Дајте да саслушамо све што нам к |
среће <pb n="164" /> на овоме свету и о стварности и непроменљивости велике милости Божје.{S} К |
иховој не више жена, него неко божанско створење.{S} Сељаци причају да анђео Божји кроз њене оч |
авом, „знам ја тебе добро!{S} Бог те је створио велика господина, дао ти је и памети, <pb n="10 |
о, окитио и обдарио!“</p> <p>„Чудни сте створови Божји, ви жене!“ рече старац седајући опет на |
ојводу, а сутра — ако доиста мислите да сте згрешили — ударите у молитве, метанија и постове, и |
и племените родитеље ваше, рекао бих да сте гусари а не властела!“</p> <p>Дошав под шатор изагн |
је вино мозак прегрејало, мислио бих да сте бесни и махнити, и молио бих војводу, да нас ослобо |
копља к земљи и казујте: ко сте, откуда сте, којим послом овуда нагосте?!“</p> <p>Стари кнез не |
ће сутра порота од властеле казати, шта сте дужни један другом а шта обојица нама свима.{S} Одл |
ијете кад сте несрећне, сузе лијете кад сте срећне!{S} У чему ли је разлика?!“</p> <p>„У свакој |
јући опет на свој сто; „сузе лијете кад сте несрећне, сузе лијете кад сте срећне!{S} У чему ли |
ако!...{S} Пољубите се!{S} Тако!{S} Сад сте опет моји синови!{S} Ходите да се ижљубимо!{S} Тако |
Она је красна и честита девојка; обоје сте млади, али сте и једно и друго паметни, и могли би |
и, да се на коњу држати могу!{S} Ама ви сте, синци моји, млађи од мене!{S} Припашите ви оштре м |
ли знадем одобрићеш што ћу рећи.{S} Сви сте ви ето под шлемовима и клобуцима.{S} Скините их, је |
и честита девојка; обоје сте млади, али сте и једно и друго паметни, и могли би бити угледан и |
те ли га“...{S} Али, бадава!{S} Требали сте ви њега видети на бојним пољима како смо га ми виђа |
в, али и он ранама покривен!{S} Слушали сте ваљада од ваших очева да кнез Градоје никада не гов |
., баш на томе крилу Орлова Града могли сте угледати слику мирну и опет пуну боје.</p> <p>По бе |
ах два пута у звоно, а ви овде горе или сте заспали, или ослушкујете само грмљавини, те ситно з |
ло да вас све слушам и служим; а пазили сте ме сви, као да сам ваш род а не слуга!{S} Много сте |
следњу заповест нашега војводе.{S} Чули сте да ме је назначио да вам до краја ове војне на мест |
а поче да им говори овако:</p> <p>„Чули сте последњу заповест нашега војводе.{S} Чули сте да ме |
радио, окитио и обдарио!“</p> <p>„Чудни сте створови Божји, ви жене!“ рече старац седајући опет |
као да сам ваш род а не слуга!{S} Много сте ми пута поклањали по прегрш сребрних динара или по |
{S} Обрните копља к земљи и казујте: ко сте, откуда сте, којим послом овуда нагосте?!“</p> <p>С |
е бих вечерао у двору с вама?!{S} И ако сте по годинама сви млађи од мене, не бојим се ја ни пи |
о?!{S} Сви смо ми и грешни и црни; само сте ви вазда свети и светли!“</p> <pb n="88" /> <p>„И ј |
!{S} Хтео би да бегаш?{S} Је ли?{S} Ето сте сви такви!{S} Ја на какве је људе <pb n="47" /> спа |
ити онима по гробовима: „Благо вама што сте пре ових страданија и невоља помрли!“ Па, брате, ка |
оче да им говори:</p> <p>„Хвала вам што сте дошли, да заједнички пожелимо срећан пут кнезу и кн |
ивор најпре захрка као да га ропац беше стегао, па се онда подиже, убриса десним рукавом хладан |
Тај би му призор напунио очи сузама, и стегао му срце горком тугом.{S} Па онда би му се мисли |
доброте и сажаљивости растопи лед који стегао беше срце Ристиворово.</p> <p>„Јесте, госпођо кн |
не могаше, јер му некаква горка сухота стегла беше јабучицу, а преко образа њихових котрљаху с |
ад год би их јасно чула, срце би јој се стегло, сва би задрхтала и пребледела.{S} Чинило јој се |
оде.</p> <p>„Устави се, кнеже Гојко!{S} Стегни срце, синовче мој!“ рече му. „Србадија ће помиња |
сад ту нарицати као стара дадиља, него стегни срце па нам као Некудим, који и јеси, испричај м |
ну у вис; али се поп дочека на ноге, па стегну старог витеза око паса и стаде да га повија те н |
да осетих како ми његова туга срце моје стегну, те ми из њега ударише сузе на очи.{S} Од суза г |
ривој, промуклим гласом, крвав по лицу, стегнут сад већ гомилом једном тако, да не могаше више |
властелу, нека се одмах скупи под твоје стегове, те је <pb n="18" /> води к мени на Косово, не |
ву своју.{S} Верујте ми, <pb n="133" /> стеже ми се срце кад помислим колико се огреших о вас!{ |
лице војводино.{S} Старом се кнезу срце стеже.{S} Он скиде свој клобук, приђе корак два ближе, |
орећи се с читавом једном четом која га стезаше све тешње као да је добила заповест да га жива |
ље ослушкивао; али некаква опора сухота стезаше му грло и угуши глас, јер се у томе часу на пра |
е да нађе речи, али као да му туга грло стезаше.{S} Од тешких свилених завеса на улазницама у ш |
грдним ранама!“</p> <p>„Колико је рана стекао?!“ питаше кнез као да је реч о тековини некаквог |
ни стару славу, коју су као Голубовићи стекли били.</p> <p>Била је то и богата кућа.{S} Још од |
лу на једној лепој рудини, испод велике стене која се и зваше Царева Громада, а испод које мало |
екао бих, нешто истине и у ономе што ми Степан из Кљештевице рече: „У незгодно време кнез позив |
или оболео те не чу колико те виках са степеница!...{S} Кнегиња те зове!{S} Ено је у њеној кон |
вор сам себи, па у три крока истрча уза степенице горе на први кат.</p> <p>Ту у ходнику иђаше м |
/> <p>У двору, на самом подножју велике степенице која води на први кат, рече свити својој да с |
сину шибала.{S} Из авлије се по каменој степеници силазило у перивој, који се својим цветним ле |
би позвала не би.</p> <p>Сама отиде уза степеницу на први кат.{S} Полагано пролажаше кроз ходни |
да је кнез Гојко, путујући из Крушевца, стигао у двор, али да не жели излазити преда њ,јер је п |
страшно било да нам је — не дао Бог! — стигао глас: да се јуче била крвава битка, да су погани |
бље.{S} Ено нам је и нов поклисар његов стигао, да нас још једном позове да се њему, Емиру Мура |
да са четом заједно вечерају, а сам је стигао у двор по доста времена пре дворске вечере.</p> |
, „све је то морало да дође; и још није стигао крај страдањима овога народа нашег.{S} Јер, коли |
оклопника, да двор чувају.{S} Није Кнез стигао био ни у Топличку долину, кад Кнегиња Милица доз |
з икаква узбуђења, „кад ето још ми није стигла ни половина војске која треба!...{S} Ево ти књиг |
иш ли ти, кнеже, да нам већ давно не би стигле његове хитре књигоноше, да нас зову да се одмах |
похитамо брзим кроком, не би ли што пре стигли староме кнезу на Цареву Громаду!{S} Ристиворе, в |
мојте ви да ми кунемо!{S} Јер да смо ми стигли на време на Косово, и да су нам уморна браћа наш |
Господину Кнезу и нашој браћи на Косову стигли што пре; а кнез Будисав нека дође за нама, па ка |
„Има их много њих који су требали да су стигли, а још стигли нису.{S} Нећу да их кунем, јер зна |
њих који су требали да су стигли, а још стигли нису.{S} Нећу да их кунем, јер знам да и међу њи |
несрећа што писмо моје није њему у руке стигло!“</p> <p>„Такав ти је он свагда од самог свог де |
за Градоја!“</p> <p>Још није било сунце стигло на врх неба, а војска се војводе Радича крену за |
здована.{S} Боjи се, вели, неће моћи да стигне амо пре Видовдана!“</p> <p>„Ништа то, војводо!“ |
док му она добро оружана и права војска стигне, проћи ће и Петров Дан а камо ли Видов Дан!“</p> |
пође.{S} Рачунао је да са својим људима стигне пред вече истога дана на бориште код војводина д |
кнез Будисав нека дође за нама, па кад стигне!“</p> <p>„Тако ми Славе, кнеже,“ настави војвода |
и белих симита, нек се прихвати док не стигне вечера, па нам га доведи у трпезарију.{S} А сад |
јутру, па да најдаље у Суботу пред вече стигне на Косово.</p> <p>У Уторак је стари кнез преглед |
Дан, чим ми само још која стотина људи стигне.{S} Не бој се, кнеже; стићи ћемо ми на време, ак |
е дочека да сва српска војска на Косово стигне, него мучки нападе кнеза док тек с половином срп |
акога од њих ко нам данас и у добри час стигне!{S} Нека се одвоје од сваке стотине по пет коњан |
в Дан?!“</p> <p>„Јесте, заповедио је да стигнем с војском а не да му долазим готово без војске! |
прости ако због мојих невоља на дому не стигнем на Косово пред Видови Дан.{S} Онако добар и мил |
он у књизи, коју ти посла, заповедио да стигнемо на Косово у Недељу пред Видов Дан?!“</p> <p>„Ј |
име Божје одмах!{S} И да се пожуримо да стигнемо кнеза Градоја!“</p> <p>Још није било сунце сти |
честито нашем Господину Кнезу на Косово стигнемо, и да се јуначки и славно за нашу веру и отача |
о; кнез га је задржао, док и ви тамо не стигнете!“ одговори Ристивор.</p> <p>„Господо, јунаци и |
ав је увек, рече ми: „Гледај, синко, да стигнеш што пре можеш, и да доведеш војске што више мож |
одар, моли те похитај што брже можеш да стигнеш до њега.{S} Он те са својима чека у крчми на ца |
и мој синко, појаши што брже можеш; кад стигнеш у Двориње прво иди двордржици Рајку; кажи му да |
, брате, с милим Богом!{S} Што пре тамо стигнеш пре ћеш се уверити да цар Лазо може да буде без |
кога ми је Бог поклонио.{S} Ако у томе стигну Добримир, Десимир и Богдан, онда ћемо се у Понед |
о се у Понедеоник зором кренути; ако не стигну дотле, стићи ће на сигурно тај дан у вече, па ће |
о више добро опремљених војника.{S} Ако стигну на збориште код мога двора у Недељу пред Видов Д |
<p>„Ми смо Срби од Орлова Града.{S} Не стигосмо да гинемо уз нашега честитога Кнеза; није позн |
ш једини Срби, који могосмо стићи, а не стигосмо, да с браћом славу делимо!“ „Ама ко нам је кри |
велике несреће, бруке и срамоте, што не стигосмо Господину Кнезу на Косово, ево да нас сада и о |
ребником право к њему под шатор дођеш.“ Стигох пред шатор баш, како вам Некудим каза, кад се Ив |
слуга твоја!{S} Како да смем кад ето не стигох да се поред тебе и за тебе борим!...{S} Шта ћеш? |
љубимо поздрављење.{S} Војводо, ево нам стигоше поуздане вести како се цар Агарјански са силном |
седам Турака сусретаху.</p> <p>Кад већ стигоше једно према другом на својих двадесет корачаја, |
госпођа дарује, ако Бог да!{S} А ето му стигоше за све нас весели гласи од Крушевца!{S} Господа |
ч покрио беше лице рукама, као да га је стид да гледа у јунака, који се у свити царевој борио н |
ако ми Славе, кнеже,“ настави војвода, „стид би ме био да се јавим Господину Кнезу једва са пол |
м криком, па би онда — као да се и сами стиде — оборили главе ниско и узели кљуцати у камене пл |
нем и замишљен, и гледаше преда се као стидљива девојка.{S} Најпосле подиже главу и погледа пр |
су као прошле ноћи од Босанаца слушали, стиже један сељак са Ибра па рече кнезу:{S} Хиљадама ра |
гу!““ Тек се Иван вијну коњу у седло, а стиже игуман Пајсеј и онда..... “</p> <p>„Е сад пусти м |
товој према крчми, пре него што војвода стиже.{S} Не хте примити ни понуде кнеза Вукана, ни кне |
ра — кога ено тамо у кошари спава — кад стиже пред крчму овај властелин, рањен у бутину стрелом |
почеше запевати и нарицати!“</p> <p>Кад стиже Ристивор, кнез га запита: „Шта веле?“</p> <p>„Шта |
грдне жалости што на време на Косово не стиже, сам себи смрт задао.{S} Али пре него к томе прис |
моме унуку, јер дете није криво што не стиже на Косово, да те верно послужи!...{S} Опрости мом |
га дана у који нам ти, кнеже, пред вече стиже.{S} Објаснио сам ја то све сам и обећао да ћемо с |
а; има да се чита велика књига која ето стиже од војводе!“ Тако му рекох, и молих га да се пожу |
акоме се на лицу видела радост, што ето стиже један од оних јунака, с којима је Душан ширио гра |
ала Богу и Мајци Божјој, дете моје, што стиже у двор пре овог чуда и покора напољу!“ говораше г |
е!“ рече кнез Гојко.</p> <p>У томе часу стиже под шатор игуман Пајсеј с другим духовницима.{S} |
ћ се био мрак ухватио кад војвода Радич стиже са свитом својом пред малену крчму код Цареве Гро |
ојим гласом мирно рече: „Јунаци!{S} Ево стижу гласови да непријатељ наступа на наше положаје!{S |
нако у гомили за њима.</p> <p>Што ближе стизаху стану, све то јасније чуше вику, као да се стот |
ead> <p>Сутра дан, у Среду, раном зором стизаху пред двор кнежев гомиле сељака и сељанака из св |
хватио.</p> <p>У томе часу брзим кроком стизаше друга чета.{S} Њен вођ, с голом кривом сабљом у |
ник зором кренути; ако не стигну дотле, стићи ће на сигурно тај дан у вече, па ћемо се у име Бо |
на Косово изиђемо!{S} Ако се пожуримо, стићи ћемо још за видела.“</p> <pb n="170" /> <p>Зачу с |
отина људи стигне.{S} Не бој се, кнеже; стићи ћемо ми на време, ако Бог да, и много дана пре би |
ић, и кнез Богдан Ђурашевић!“</p> <p>„А стићи ће, надам се, до Понедеоника и мој син Добриња, и |
кажемо зашто ћеш та истом кроз дан два стићи!“</p> <p>»Послах ја књигу Господину Кнезу по моме |
ренути.{S} Ако Бог хоће, кренућемо се и стићи ћемо <pb n="122" /> на време; а ако Бог неће, уза |
она слути да јој ни од мене добри гласи стићи не ће, онда нека јој преда ову књигу!““ Тек се Ив |
е бити ми баш једини Срби, који могосмо стићи, а не стигосмо, да с браћом славу делимо!“ „Ама к |
е што сви за њим жеднимо, узалуд је јер стићи нећемо, па ма сад у овај часи испред ове цркве по |
!{S} Какве беде и несреће не ће нас још стићи!“</p> <p>И онда потрча, и у часу се нађе у гомили |
поред попа корачаше ђаче једно у белом стихару носећи сребрн котлић у једној а киту сухог боси |
ажати умор, и ако је поље, докле је око стицало, било покривено погинулим и рањеницима, осећасм |
па све живљи и живљи.{S} Па се онда све стиша и ућута, и само се <pb n="139" /> чујаше одмерени |
>Кад се та бура одушевљених срдаца мало стиша, кнез се Градоје опет нестрпљиво окрете к војводи |
азиваху како их нека зла слутња осваја; стишавао плаховите, световао на скромност поносите, мир |
и....“</p> <p>Узеше га најближи другови стишавати, док се други грохотом насмејаше.{S} Кнез Гра |
богата кућа.{S} Још од пре <pb n="2" /> сто година у планини Голубињу, која је већим делом њихо |
ликтање, женскадија узе певати песме од сто руку, народ весело довикиваше кнезу и чети његовој: |
е на ону другу страну постеље на велики сто поред ње.{S} На моју препаст, чисто и јасно угледах |
} Погледа празну постељу његову, празни сто његов.{S} Погледа на гусле његове што лежаху у једн |
о она до огњишта где је стојао мраморни сто, била је за једну стопу виша од осталога патоса.{S} |
е место!“ а Витомиру: „Седај доле у тај сто!“</p> <p>И један и други, као да су грешни ђаци пре |
ене!“ рече старац седајући опет на свој сто; „сузе лијете кад сте несрећне, сузе лијете кад сте |
p>Скочи стари кнез, одгурну љутито свој сто, збаци скрлатну доламу са златним токама са себе, з |
сцелива иконе пред олтарем и уђе у свој сто а допаде задуван и блед, као без душе, најпре један |
трпезе кнез Винко, па удари песницом о сто, да кондири и пехари на њему зазвекташе и заиграше. |
ањив?!“ викну Винко па удари песницом о сто. „Ко сањив?{S} Гојко се прави сањив, само да изглед |
Орлова Града устави под једним гранатим стогодишњим храстом на ивици једне полупрокрчене старе |
апири у лице, донесе од некуд заповест „Стој!“ Застаде им реч у грлу и дах у грудима, све са ле |
етитељска кола за своје главе!“</p> <p>„Стој, властелине!{S} Устави се!“ викну промуклим гласом |
бржим зрикањем.{S} Још су звездана кола стојала високо изнад Запада, кад се старац диже па рече |
е од белих камених плоча.{S} На њему су стојали велики и тешки, од дима поцрнели, гвоздени подг |
трпезарије, и то она до огњишта где је стојао мраморни сто, била је за једну стопу виша од ост |
војводин властелин Иван.{S} Ристивор је стојао смерно иза стола свога господара, и, час руком, |
у да се нешто збуде.</p> <p>Под шатором стојао је прав као бор, а у злато и скрлет одевен Санџа |
{S} Или ћемо сви братски и нераздвајани стојати на крштењу војводина чеда, или ћемо сви братски |
ти ваљало.{S} И лево и десно од огњишта стојаху — као оно у цркви пред олтарем — велики гвозден |
аде заповест те се редови коњаника који стојаху иза оних у првоме реду, развише у два крила и д |
<p>Сељацима, који онде у густој гомили стојаху, беше мило то што кнез о коњу рече, па му узеше |
ма и властели који на пољу пред шатором стојаху сабијени у једну од препасти занемелу гомилу.</ |
гомили господе, која сва бледа и тужна, стојаше пред шатором војводиним.{S} Стари Некудим и мла |
жевићу, који, прав као прави млади бор, стојаше само на један корак од старога кнеза у великој |
дицу у којој крст на цркви трепташе.{S} Стојаше ту као да је од камена па укопан.{S} Очи му се |
, и повише у полумесец у средини којега стојаше као звезда сам заповедник на своме красном арап |
рестрављени и чисто подивљали.{S} Лабуд стојаше као укопан поред свога господара, који у тешким |
кнеза док тек с половином српске војске стојаше!“</p> <p>„Ако ти загазиш у турску војску, загаз |
/p> <p>А пред дворем на главноме уласку стојаше млади војвода Радич.{S} Око њега пуно господе и |
при вину горко завадише, и што ено сад стоје пред мојим шатором.{S} Отвори им очи да прогледај |
, што се онде слегао био, беху сведоци, стојећи гологлави, стари кнез, једнако с голим мачем у |
војводу стари кнез га поздрави мачем па стојећи под калпаком поче да говори:</p> <p>„Војводо, в |
</p> <p>Па се старац подиже на ноге, да стојећки и са склопљеним рукама саслуша речи земље госп |
које још не хте отварати.{S} Манда оста стојећки пред старцем, брижно погледаше кроз уске прозо |
и онда и сва друга господа — сви смерно стојећки — узеше појати.{S} Зајеча она трпезарија слатк |
од антерије, намести свој црвени пас да стоји како треба, и справљаше се за нов чин. „Нека свет |
три коња оседлана.{S} Нађоше кнеза где стоји пред грмом,а загледао се био у шаторове турске на |
препадне.{S} У сухој, каменитој пустињи стоји он, висок готово као копље; завио се у неку кожу, |
и да је мали нож, што му у срцу забоден стоји, његов нож који на златној дршци носи његово знам |
а да се договоримо о ономе што сад прво стоји на реду!“</p> <p>Она бојазна старога кнеза, да не |
а војска једног Санџак-бега још једнако стоји на оној тихој западној падини Голеша на којој је |
бацаш...“</p> <p>„Причекај мало, попе, стојим ја теби на белези!“ пресече кнез попа пружив рук |
да се велике жуте воштанице у сребрним стојницима донесу.</p> <p>Кад већ запалише свеће стари |
ма и засеоцима узбунише и жене и децу и стоку и живину, а мушкадију отераше на Змајев Вис.</p> |
е људе ван двора; молим ти се и за нашу стоку, и за наше усеве, и за сваки род и плод по виногр |
ч из корица, па се окрете, да код свога стола дочека Миросава.</p> <pb n="91" /> <p>„Стан’те, г |
Иван.{S} Ристивор је стојао смерно иза стола свога господара, и, час руком, час мигом, наређив |
Око ње четири висока, тешка и гломазна стола од храстовине, у којој беху изрезани орлови и зма |
д дивљих голубова боју позајмио.{S} Иза столице старога витеза на једном сребрном обручу, који |
} Ни један!“</p> <p>Стари кнез скочи са столице и сав поцрвене. „Ни један?!“ узвикну запрепашће |
ложио руке по наслонима <pb n="6" /> од столице; заспао; по тешко али равномерно дише; по мало |
амени у образе букнуше, диже се живо из столице, усправи се у сву своју висину, и упре очи свој |
ак од старога кнеза у великој храстовој столици.{S} Изгледаше као да се врши неки чин из свете |
м правила, седео је у високој храстовој столици старац један, одевен у господско рухо од Дубров |
ој високој и богато изрезаној храстовој столици, млада једна жена, по високог, вижљавог, танкос |
Опружио се био у оној храстовој високој столици, наслонио главу на крила некаквога у храстовини |
јао, онда би тек пао од силног умора на столицу, наслонио чело на руку, а руку на колено, пусти |
еће стари се кнез посади у једну велику столицу, држећи једнако у руци писмо војводино, које јо |
енађени, а неки од њих усташе из својих столова. „Дај га, војводо, овамо, тако ти славе!{S} Ево |
о.{S} Узеше се хрвати и носити око оних столова као да су Агарјански пеливани а не два добра Хр |
говори:</p> <p>„Немојте седати на своје столове!{S} Молим <pb n="106" /> вас да похитамо у поље |
не липовином, испод њих наместио дрвене столове, а по столовима беле погаче и дрвене боце и чут |
И једва се уталожише и опет поседаше у столове око трпезе.</p> <pb n="104" /> <p>„Славе ти, кн |
су било је неколико храстових трпеза са столовима и клупама.{S} За једном таквом трпезом вечера |
испод њих наместио дрвене столове, а по столовима беле погаче и дрвене боце и чутуре пуне црвен |
страноме витезу на срцу; особито се за столом у трпезарији чудно понаша, час кришом погледа на |
ојој беху изрезани орлови и змајеви.{S} Столу у зачељу наслони за руке беху обложени сребром, у |
ме је урезан био напис, како је на томе столу и за том трпезом седео и обедовао цар Душан, кад |
о и јасно угледах цара како седи у томе столу; наслонио лактове на колена, а главу на руке, па |
Кнезу нешто тихим шапатом.{S} Кнез се у столу своме окрете војводама, <pb n="141" /> кнезовима, |
договарају да пронађу памет!{S} Из ових стопа одлази од мене.{S} Није Косово за такве, нит си т |
ам само моју заповест.{S} Ја се из ових стопа крећем за Косово!{S} До Косова се осврнути нећу д |
!“ викаше старац све срдитије; „из ових стопа мичи се натраг!{S} Не чекај да те мачем или буздо |
икну оклопницима: „На коње!“ па из оних стопа, и не свраћајући своме дому, пође на Косово!“</p> |
" /> искупљена војска растопи у народ и стопи с њиме.</p> <p>У двору се већ више никако и не ди |
се свршава ноћ.{S} Два дана и две ноћи стопише се у један велики дан, још једнако кратак за же |
и сам беше скочио с коња, па корачаше у стопу за својим дедом — изведе га пред војводу и рече:< |
е стојао мраморни сто, била је за једну стопу виша од осталога патоса.{S} На овоме снижем патос |
на сам Видов Дан, чим ми само још која стотина људи стигне.{S} Не бој се, кнеже; стићи ћемо ми |
тац и велики наш помоћник ето већ седам стотина година!{S} Тебе призивљем, теби се клањам, теби |
иво кретање.{S} Мало час па је неколико стотина коњаника стало у редове испред шаторова, мирно |
р ми да бегамо2!{S} Зар Орловићи од пет стотина година свагда ишли <pb n="196" /> напред а дана |
између кула.{S} Сваки је Орловић од пет стотина година овамо волео да дода по неку грађевину, з |
а треба да му одведем две хиљаде и пет стотина коњаника!“</p> <p>„Молим ја тебе, господине вој |
ири војника под сваким, то је свега две стотине војника!“ рачунаше полагано кнез Градоје.</p> < |
Кнез Лазар; „дај пет коњаника од твоје стотине нека појашу путем к Ибру..... “ „Не, Господару, |
час стигне!{S} Нека се одвоје од сваке стотине по пет коњаника, па нека јуре путевима, који ов |
ну, све то јасније чуше вику, као да се стотине људи надвикиваху псовкама и претњама, па кроз т |
по један шљунак на њих!{S} Тако се кроз стотине година држала громада од камења, прост споменик |
мо коње, па ако не изиђе најмање четири стотине, онда ја окат да идем у слепце, а да не пратим |
старац: „и двеста није мало, а и четири стотине није много!{S} Него да се прво сад прихватимо м |
S} Али пошао један кнез Гојко са својом стотином коњаника, па се и та чета као грудва снега ота |
м.{S} И тек да је и она одмакла била за стотину корачаја, а одвоји се и трећа чета од двадесет |
тројици Срба.{S} Није та четица одмакла стотину корачаја а од војске се одвоји друга чета од че |
нам откуд долази нова каква чета ма од стотину одморних људи?!“...{S} Али ни од куд никога! „О |
је један игуман од рода Орловићева пре стотину година донео из Свете Горе.</p> <p>Ристивор, ко |
е ка Царевој Громади.{S} Није прошао ни стотину корачаја а сусрете га војник из чете кнеза Вука |
ево данас већ неколико пута нека чудна страва подузимље!“</p> <p>„Није чудо на оваквој мајини. |
гробовима: „Благо вама што сте пре ових страданија и невоља помрли!“ Па, брате, кад већ настају |
морало да дође; и још није стигао крај страдањима овога народа нашег.{S} Јер, колико хиљада Ср |
ту поред воде заноће, кад му са предњих стража испред војске јавише, да се види коњаник један, |
, скиде калпак и поклони се.</p> <p>„Ко стражари на кули?“ питаше стари кнез.</p> <p>„Марјан!“ |
кнез Градоје већ сместио, а да неколике страже пођу друмом царским к југоистоку, и мало и у лев |
ца, и да ће са половином сталне дворске страже бити сада око педесет добро оружаних војника, ко |
ј, бивао сам често у свити његовој и на стражи пред царским шатором његовим!{S} Јадан, добри на |
између себе разговараху, видесмо ми на стражи, да се нешто крупно десило.{S} Али не могосмо ра |
сретање!“ рече кнез Градоје, па нареди стражи да дигне војску на ноге.</p> <p>Сам пође с Борив |
Кнезу Лазару.{S} Као војник у дворској стражи његовој, бивао сам често у свити његовој и на ст |
} Јабучило, осетив се слободан, баци се стражњим ногама у вис па онда весело ржући дојезди сам, |
г Војводу Милојка, који заповедаше оном стражом, па му рече да се она не боји остати сама у сре |
о их нећеш уапсити, <pb n="93" /> стави стражу на вратима од њихових соба, и не дај им ноћас к |
покор!“</p> <p>„Не рекох ли ти, постави стражу на њиховим вратима?“ прекораваше стари кнез свог |
е у сребрним оклопима загрлиле чувајући стражу да нико не приђе да чује шта то поток жубором ро |
ћу мало да отпочинем, а ти будан чувај стражу, да Турци не би на нас успаване нагазили.{S} Нег |
па спавај и одмори се, а ја ћу сад већ стражу чувати!“</p> <p>Ристивор бејаше доиста уморан.{S |
могао послати један део, или баш и целу стражу, на Косово.{S} Стари Милојко, вршњак и друг наше |
те лудо!“ Тако довикиваху Турци са више страна. </p> <p>„Зар би ми били српски јунаци, да вам с |
иде како људи неки потрчаше на неколико страна и махаху рукама жетеоцима и жетелицама.{S} Млади |
="79" /> и у загрљају удави.{S} Са свих страна пружаху војницима бардаке и чутуре с вином, ките |
ише три Србина опкољена Турцима са свих страна,</p> <p>„Предајте се, људи!{S} Видимо, јесте јун |
<p>Диже се граја од одобравања са свих страна, али је надјача јека од горкога смеха кнеза Миро |
викаше одважно многи од господе са свих страна око кнеза Градоја.{S} Старац се само окреташе са |
м.{S} Обојица видеше јасно како са свих страна жетеоци и жетелице потрчаше к оном храсту, како |
ћем окитио као да су коњи сватовски; по странама, и десној и левој, подигао вењаке покривене ли |
прекидоше узвици од тешкања и срдње од стране господе. „Ех, да зле смо <pb n="132" /> ти среће |
ок Ристивор држаше други светњак с леве стране младом кнежевићу, који, прав као прави млади бор |
утоњ поче да хвата, букну весеље на све стране, па се разлегаше по ономе пољу у певању, кликтањ |
/> <p>Згрну се свет и с једне и с друге стране отворенога пута, и заћута кад угледа како кроз к |
кнез пригибаше час с једне час с друге стране око Ристивора, узалуд по правцу руке његове напр |
ше поименце војводи, који опет са своје стране дочекиваше сваког војника поздравом: „Здраво, ју |
е то: што, ма из кога кута и ма са које стране да га погледаш, свагда ћеш са ужасом опазити, да |
Ево ћу им ја“ узе реч војвода, „са моје стране опростити што оскврнише моју трпезу, са које зај |
S} Сахрани мога слугу Ристивора с десне стране поред мене, нека сви јунаци, који поред наших гр |
да те крчмарица не запита: „Јеси ли на страни војводе Милоша, или си на страни господина Вука? |
ли на страни војводе Милоша, или си на страни господина Вука?!“ Па кад јој кажеш да не знаш шт |
о колајну о златном ланцу.{S} На једној страни колајне у дивном емаљу је била израђена допрсна |
од дима и пламена, који се на источној страни Косова видео.</p> </div> <div type="chapter" xml |
и свој чељади да нека тешка брига лежи страноме витезу на срцу; особито се за столом у трпезар |
ла као молећи им се. „Да потуримо ми на страну Саборе Светих Отаца, да забацимо у заборав и књи |
без њега!{S} Него да све то оставимо на страну, није ли он у књизи, коју ти посла, заповедио да |
{S} Него да махнемо <pb n="20" /> то на страну!{S} Чудо ми је само како је војвода могао онако |
а мало по небу, те на једну те на другу страну, загледа се подуже у Зорњачу, која у дивном блис |
едах на једну страну, погледах на другу страну, погледах на постељу, док ми се очи отеше на ону |
стељу, док ми се очи отеше на ону другу страну постеље на велики сто поред ње.{S} На моју препа |
.{S} Погледах по њој, погледах на једну страну, погледах на другу страну, погледах на постељу, |
брест, који се видео близу друма с ону страну крчме а на путу ка Косову.</p> </div> </div> <pb |
м својом, па се на широкој пољани с ону страну потока узе световати с кнежевима и властелом сво |
2" /> што овај наш рањени јунак казује, страсно је јеванђеље које ваља гологлави да слушамо!“</ |
а искупимо најдаље до Видовдана; друго, страх ме је хоће лукави Агарјани спазити да у Господина |
вам кажем: прво, зато што се — тобож од страха од Агарјана и њихове најезде — везују пријатељст |
а несрећа снађе!{S} Ово је просто један страховит грех што га наш јадни војвода учини и ја не з |
ике и мале дворане.{S} Све јој сад тако страховито празно и пусто и чисто ледено изгледаше!</p> |
Ту им старац пружи десницу, коју они са страхом и поштовањем целиваху, па онда узе говорити:</p |
роговара то шапутом.{S} Као да са неким страхом и поштовањем очекују да се нешто збуде.</p> <p> |
живо неколико пута, побожно и са светим страхом целива икону, па онда приђе још ближе и загледа |
оца.{S} Према своме деду имао је право страхопоштовање, не само што му је дед, него поглавито |
} Чинило му се све то као један тежак и страшан сан.{S} Гледао је да му се отме, и да се разбуд |
шким уздахом диже главу и рече:</p> <p>„Страшније заповести не можеш ми ни издавати, него кад м |
но о вас и о Господина Кнеза!{S} Ово је страшно и ужасно!“</p> <p>„Сви смо се ми подједнако о Г |
нез Добромир. „Помислите, људи, како би страшно било да нам је — не дао Бог! — стигао глас: да |
у борбу ступаше!{S} Усред овог трећег и страшног боја Кнез Лазар би се овда онда окренуо <pb n= |
крстити, јер напољу удари негде гром са страшном праском и трештањем, а киша се спусти као да ј |
ече тужним гласом војвода Радич. „Јест, страшну истину говориш!{S} Ето немам срца да вам у очи |
исто се сав стресе при помисли на такву страшну могућност.</p> <p>„Само тако што нека не да Бог |
а отачаства и свога Господара!“</p> <p>„Страшну истину говориш, кнеже!“ рече тужним гласом војв |
под левим крилом орлушине види половина стреле која је оштрицом својом пробила у срце њено.{S} |
з крупних црних очију у вис, па златном стрелом гађа грдну једну мркосиву орлушину, која рашире |
ед крчму овај властелин, рањен у бутину стрелом, а по мишици сабљом.{S} Ето вам га, па нека вам |
ј пољани под Царевом Громадом, на добар стреломет од шатора Орловићева.</p> <p>Спустио се на по |
у не зборећи ни речи тако за два до три стреломета.{S} Тада ће Ристивор да <pb n="177" /> навеж |
не осећају што она осећа — да се земља стреса, да уздише и тек што се заплакала није!</p> <p>П |
е изгубила, и да је Кнез Лазар погинуо, стресао би се од ужаса.{S} Чинило му се све то као једа |
{S} Војвода беше блед, и од часа на час стресаше се као да је у грозници, превлачаше руком прек |
Ивана обузе нека чудна језа, па се сав стресе и отвори очи,</p> <p>Од онога кандила пред иконо |
м себи нож у срце сјурио, игуман се сав стресе од ужаса, прекрсти се од чуда, па, окренув се це |
ој, прекрсти се побожно, и чисто се сав стресе при помисли на такву страшну могућност.</p> <p>„ |
дан и други, као да су грешни ђаци пред строгим учитељем, погнуше главе па учинише како им је з |
сте већом!“ одговори још једнако сасвим стрпљиво кнез Градоје.</p> <p>„Ти, брате,“ прихвати опе |
срче сав онај свежи поветарац што отуда струјаше, зарза и узе десном копитом копати ледину.</p> |
е: „Тако вам јуначке среће, оставите ми струк босиљка, који ћете наћи под мојим панциром на срц |
едаше право у очи.{S} Примајући мирисне струкове из њене руке Ристивор гледаше с великом слобод |
е обичај у двору Орловићеву да сваки ко ступа у трпезарију, као и ко хоће из ње да иступи, ваља |
што мало храпавим гласом поп Каритон не ступајући са прага у дворану. „Ја ето ударах два пута у |
не војске, која једна за другом у борбу ступаше!{S} Усред овог трећег и страшног боја Кнез Лаза |
ио на један од оних бршљаном застрвених ступова што у мраморној авлији држаху на својим главама |
родревног бршљана, који се припијао уза ступове и зидине од двора, врапци су држали некакав сво |
има од извајаног камена, са терасама на ступовима, са кубетима изнад придворних црквица, са кит |
х једном мраморном терасом на мраморним ступовима, а терасу наслонио на зидове од малих и велик |
им кораком низ брдо, а правцем к једном ступу од дима и пламена, који се на источној страни Кос |
глас: да се јуче била крвава битка, да су погани Агарјани разбили српску војску, и да је наш д |
амо јуче била велика и крвава битка, да су Срби разбили Агарјане до ноге, тако да им је и цар п |
раћо,“ вели, „знаш ли ти, Ристиворе, да су ово сад баш настала последња времена»?{S} Е кад <pb |
е пелена но малвасије као цар попио, да су га се истина бојали, али да су га и мрвили, и да су |
ад се будемо кретали за Косово, ваља да су нам људи одморни, чили и весели. <pb n="84" /> Ако п |
м!“ прихвати војвода. „Тамо се прича да су дошли неки наши поверљиви људи из Константинова, па |
и, али се чинио невешт.</p> <p>Видев да су већ сви коњи и сви клобуци окићени стари кнез викну: |
ђом господом има пуно њих, који веле да су свеци и чудеса њихова просто само поповска прича.{S} |
тах, и онда чух како Светогорац рече да су настала последња времена, и да ће се најдаље кроз де |
војске наше.{S} Ево ми слуге јавише да су кнез Миросав и властелин Витомир дигли један на друг |
чешће и радије јављали међу људе, и да су већа и славнија чуда чинили.{S} А сада као да је и м |
ина бојали, али да су га и мрвили, и да су га најпосле и отровали!{S} Зар се и данас о њему не |
смо ми стигли на време на Косово, и да су нам уморна браћа наша видела, да им одморна браћа у |
је за срећна пута и славну победу, и да су тамо на молитви и стари кнез, и госпођа Мандалена, и |
опио, да су га се истина бојали, али да су га и мрвили, и да су га најпосле и отровали!{S} Зар |
е: „Има их много њих који су требали да су стигли, а још стигли нису.{S} Нећу да их кунем, јер |
о као да је онемио.</p> <p>„Проклети да су издајници свога цара, своје браће и свога отачаства! |
иње!{S} Еј мој Господине Кнеже, знам да су теби, који си одрастао уз колено цару Душану, крваве |
тким сребрнастим својим гранама, као да су се џиновкиње у сребрним оклопима загрлиле чувајући с |
на, пронашле су се сребрне руде, као да су виле сребрним жицама прешивале темеље од Голубиња.{S |
ај сто!“</p> <p>И један и други, као да су грешни ђаци пред строгим учитељем, погнуше главе па |
кнез једнако у звезде гледајући, као да су то душе српских јунака, „Благо вама који с кнезом из |
хрвати и носити око оних столова као да су Агарјански пеливани а не два добра Хришћанина и два |
ту испод иконе.{S} Чињаху јој се као да су засвагда умукле.{S} Седе на његову постељу.{S} Погру |
ударило је Ибром са Косова, ћуте као да су оловом заливени, ништа не говоре, ником ништа не одг |
учинише тако, и осташе гологлави као да су у цркви.</p> <p>„Молимо те, јуначе,“ рече војвода ра |
поткованих, па их цвећем окитио као да су коњи сватовски; по странама, и десној и левој, подиг |
ви око Орлова Града изгледали су као да су се преобукли у чисто рухо од свежег зеленила, и да ч |
е, за које је, и не видевши их, знао да су Боривојев Ждрал и Ристиворев Јабучило.{S} Окреташе п |
{S} Мени је мој покојни отац говорио да су се у старо доба, док је по нашим земљама било више ј |
ски, и што је <pb n="4" /> изгледало да су шарени и бели лептирови налазили, да сунце топлијим |
ов шатор сва три Србина јунака, било да су мртви било да су само рањени.</p> </div> <div type=" |
Србина јунака, било да су мртви било да су само рањени.</p> </div> <div type="chapter" xml:id=" |
амо поменуше лажи, за које сви знамо да су лажи.{S} Скочисте, јер вам се чинило да кроз оне лаж |
турски шаторови?!“</p> <p>„Рекао бих да су турски; али не смемо ти на сигурно рећи док им се не |
во у придворну црквицу на јутрењу, куда су духовници с игуманом Пајсијем мало час отишли.</p> < |
, кнезу, вели, у руке тајна писма, која су многој господи српској писали неки отпадници од наше |
ти је сретна прва твоја војна!{S} Нека су ти свагда Бог и Свети Јован на помоћи!{S} Ако би мог |
дошлицом, верни и славни кнеже!{S} Нека су нам добро дошли и сви твоји јунаци!{S} Нека би наше |
ти је, синко, просто од мене!{S} И нека су ти и данас и свагда Бог и свети Јован на помоћи!“</p |
кнез Вукан у горком гневу.</p> <p>„Нека су проклети и овога и онога света!“ одјекну громко сва |
рини!{S} Лаке су му ране!“</p> <p>„Нека су ти сретне прве ране, синко!{S} Колико их имаш?“ пита |
оње и оружје!“</p> <p>„Ваистину настала су последња времена!“ рече кнез снуждено попу Каритону. |
чаше ми Бошко и друге жалости.{S} Дошла су, кнезу, вели, у руке тајна писма, која су многој гос |
авду даде, како и сами желе!{S} Ето, та су писма отровала и срце Господина Кнеза, и учинила те |
ог зна добро шта су Агарјани, а зна шта су и ко су православни Срби.{S} По нашој људској памети |
оганим Агарјанима.{S} Бог зна добро шта су Агарјани, а зна шта су и ко су православни Срби.{S} |
о су му погледи на њу падали.{S} Његове су мисли облетале један цвет, и срце му се пунило некак |
, и наместио нас у ономе крају раја где су Косовски јунаци с Господином Кнезом!“</p> <p>И кад с |
простру себи гдегод у којој колиби где су им војници.{S} А кад оста сам са она два завађена вл |
орављај да носиш једно славно име, које су ти твој отац и твој дед светло предали, које ти треб |
Узе вртети главом па рече:</p> <p>„Моје су се очи обвикле крупним и разговетно исписаним писмен |
оред тебе!{S} За њ се не брини!{S} Лаке су му ране!“</p> <p>„Нека су ти сретне прве ране, синко |
ри тихим гласом рањени властелин; „лаке су моје ране, али је тешко испричати све како је било!{ |
причати све како је било?“</p> <p>„Лаке су моје ране, војводо!“ призбори тихим гласом рањени вл |
е зелене а мирисне живе ограде подизале су се високе тополе, дохвативши се глатким сребрнастим |
је већим делом њихова баштина, пронашле су се сребрне руде, као да су виле сребрним жицама преш |
вање био бој орлова са ждраловима, коме су скоро сељани из многих села сведоци били, и у коме с |
лена долама од зеленог аксамита по коме су орлови и крстови златном жицом богато извезени; па м |
и из многих села сведоци били, и у коме су орлови славно победили.{S} А кога значе орлови него |
коју је од кнеза добио наредио беше те су војници одјахали па се ставили у два реда, а он сам |
теље а моје покојне пријатеље!{S} Какви су јунаци обојица били, њихове би се кости у гробу прев |
а танка грла попрштала.</p> <p>Голубови су немирно час узлетали до на врхове од кула (као да са |
а и паде с коња као мртав.</p> <p>Многи су коњи јурили пољем без јахача, престрављени и чисто п |
од ретких остатака од оних јунака, који су под Душаном ширили границе царства српског, а о који |
за владике своје синова и синовце, који су младост своју сагорели у сладости световне грешности |
одину Кнезу и педесет хиљада људи, који су далеко од Косова, кад се бој почне да бије!“ рече кн |
постао просјак, и да има калуђера који су се у гусаре одметнули.{S} Али знате ли ви, господо, |
„Не питам то,“ рече војвода, „него који су овде напољу били први нападачи?“</p> <p>„Тек ја дођо |
у грађевину, за спомен себи, граду који су му стари оставили; и сваки је <pb n="3" /> век удара |
а око себе рече: „Има их много њих који су требали да су стигли, а још стигли нису.{S} Нећу да |
03" /> Боривој је лежао у несвести, али су му ране лаке биле,</p> <p>Дође заповест од Алај Бега |
час са царем час опет између себе; али су онда духовници упадали с крстом у руци међу укрштене |
оља и гајеви око Орлова Града изгледали су као да су се преобукли у чисто рухо од свежег зелени |
човека да га у разговор увуку.{S} Знали су да је будан: и доиста је био за дуго и дуго будан.{S |
ни Ристивор не одазиваху.</p> <p>„Пали су и један и други!“ викнуше му неки Турци.</p> <p>„Ох, |
од како се прозваше Орловићима старали су се да не посраме ни то име, ни царскога кума, који и |
а.{S} За једном таквом трпезом вечерали су кнез Градоје, поп Каритон и војводин властелин Иван. |
ри лице рукама, и заплака се.{S} Јахали су не зборећи ни речи тако за два до три стреломета.{S} |
/p> <p>На подножју једнога виса сјахали су били да коњима својима облакшају, и пођоше уз брдо п |
и су држали некакав свој сабор.{S} Били су се нешто силно узбунили и ужурбали, и као да је свак |
p>Још док су се звали Голубовићима били су они на далеко чувени као „српски соколови“, а већ од |
</p> <p>У дебелим зидинама од куле били су усечени уски пролази к самим прозорима, високим и ус |
и напред и да отпочне.{S} Очевидно били су се о нечему договорили, само су заборавили да утврде |
ворити кнезу, „моји људи кажу набројили су на њему двадесет и три ране!“</p> <p>„Двадесет и три |
е, и госпоственост њене лепоте светлили су као пун месец на небу по коме танки облаци лутају.{S |
глас, његов мач, његова застава, чинили су просто чудеса.{S} Као да је то главом Свети Ђурђе на |
{S} Старцу нису ране привезали; скинули су му панцир, размакли му прсник те обнажили прса да му |
о уза ступове и зидине од двора, врапци су држали некакав свој сабор.{S} Били су се нешто силно |
чевима, копљиме и буздованима.{S} У њој су били просечени уски а високи прозори, који пропуштах |
ако ћу, кнеже, апсити моје властеле док су гости у моме двору?“ одговори војвода исто тако шапа |
а двор њихов Орлов Град.</p> <p>Још док су се звали Голубовићима били су они на далеко чувени к |
, и окрену Јабучила натраг путем, којим су мало час прошли.</p> <p>Кнез пође с Боривојем даље у |
едан пут окрете и погледа к пољу, којим су три Србина право к његовој војсци јездила.</p> <p>Ма |
погледима кроз ону танку паучину, којом су јој речи њене сузе њене обвијале.{S} Па онда, више к |
bSection" /> <pb n="48" /> <p>Сутра дан су се од ране зоре па до у залазак сунца разлегале труб |
какве велике свечаности.</p> <p>Цео дан су на Змајеву Вису бубњари ударали у бубњеве и трубачи |
е бити старе славе?!...{S} У истину ево су последња времена!...{S} Кад нема јунаштва, не може б |
приђе к војводи па му рече:</p> <p>„Ево су се јутрос измирили и један другом опростили.{S} Сада |
спреме за храну и пиће његове чете брзо су се довршивале, те је кнез могао наредити да се у Сре |
те а не јунаштвом?!{S} Ево да видите ко су Срби и стари и млади!“</p> <p>„Да видите ко су Срби, |
и стари и млади!“</p> <p>„Да видите ко су Срби, и стари и млади!“ одјекиваше Ристивор своме го |
обро шта су Агарјани, а зна шта су и ко су православни Срби.{S} По нашој људској памети право б |
го Ристивор није видео ту војску, и ако су му погледи на њу падали.{S} Његове су мисли облетале |
то она пита, онда ти узме причати: како су се њих двојица, које Господин Кнез пази као своја дв |
де у Агарјана.{S} У њима они пишу: како су цару Мурату додијале тужбе и жалбе и вапаји Србаља, |
горчине. „Слушам те па велим себи како су доиста чудна и мучна времена настала кад је ето и ст |
ву, ако не и крваву белегу.{S} Али како су срећом мало не сви људи кнеза Миросава и властелина |
S} А после, дете моје, видиш и сам како су чудна и мучна времена настала, ваљаће да се нађе муш |
а за Милана Градојева сина, и опет како су неки властели, вратив се живи из боја на Плочнику, к |
м се требало би више и вина него колико су га слуге твоје отвориле, па да вам све испричам што |
шаторовима, као да је оком мерио колико су далеко од храста, под који се зауставио био, па се о |
но били су се о нечему договорили, само су заборавили да утврде ко у име свију да говори.{S} Ви |
роких и шарених стаза у перивоју, хитро су вијугале плаве ластавице.</p> <p>У густом грању од с |
ењем бацамо.{S} Ко зна?{S} Може бити то су само непоуздани гласови, и да у ствари и није тако!{ |
и неки отпадници од наше свете вере што су сада велике војводе у Агарјана.{S} У њима они пишу: |
се онда тај град звао Голубац, као што су се и први српски властели, који њиме завладаше, звал |
ружа, и липова цвета!{S} Није чудо што су славуји и косови и сенице изабрали перивој Орлова Гр |
!{S} Док крчмар и крчмарица причаху што су као прошле ноћи од Босанаца слушали, стиже један сељ |
<pb n="51" /> нека иде властела; зашто су они господа него да господски за цара гину!“...{S} Н |
кну Витомир. „И није чудо да лажеш, јер су те с лажју и увели у властелу кад те је твоја мати с |
који им га је дао, ни стару славу, коју су као Голубовићи стекли били.</p> <p>Била је то и бога |
прихвати кнез. „Не мислим ја цркву коју су људске руке градиле, него цркву коју је сам Бог сагр |
иште од белих камених плоча.{S} На њему су стојали велики и тешки, од дима поцрнели, гвоздени п |
војимо!“</p> <p>„Не знаш ти њих!{S} Још су они као ђачад манастирска!{S} Нека их док се мало по |
и све то бржим и бржим зрикањем.{S} Још су звездана кола стојала високо изнад Запада, кад се ст |
у,“ рече Ристивор, „и једни и други још су много кивни; побиће се опет и још горе, чим се уклон |
ш тако мудар, кад ниси био мудар прошле Суботе?“</p> <p>„Славе ми, кнеже Нинко,“ рече властелин |
че или у Петак у јутру, па да најдаље у Суботу пред вече стигне на Косово.</p> <p>У Уторак је с |
ањем.</p> <p>И онда — узбуђење бејаше и сувише силно за већ изнурену снагу старчеву.{S} Онај си |
танко!“</p> <p>И онда — узбуђење беше и сувише јако за већ изнурену снагу старчеву.{S} Онај <pb |
који једва дочека да се заборави оно и сувише искрено излетање Винково у прошлост. „Прво је до |
њихове собе јави прилика једне високе, сувоњаве, средњовечне жене, у црном оделу једне калуђер |
о Господина Кнеза на Косову, и о српску судбину на Косову!{S} Викни им ти твојом старом и славн |
нез Градоје Гојку у реч. „По своме срцу суди о срцу других људи!{S} Знате и сами колико пута у |
> <p>„А шта ми се ти сад ту правиш неки судија?{S} Зар баш ти да пресудиш ко је бољи јунак а ко |
ми, што и ја једна женска глава хоћу да судим о пословима витешким: али је војвода рекао само и |
кораку — смилуј се па ми пусти сина из сужањства!{S} Ево и његова ти се грешна жена моли да се |
а уз ову сиротињу молим, пусти им твога сужња; млад је, згрешио је, патио је, а сад би му твоја |
ру дугујете.{S} И пустићу вам одмах све сужње колико их год има у тамници двора нашег...{S} Све |
оне жуте воштанице писаше нешто брзо, а суза за сузом капаше на листину. „Нека причека Иван, са |
е ми из њега ударише сузе на очи.{S} Од суза га већ више и не видех.{S} Кад опет прогледах, њег |
у један и у други образ па, грцајући од суза, рече: „Ја теби, добри наш Ристиворе, немам шта да |
ако осмехиваше, али јој низ беле образе суза једна другу сустизаше.</p> <p>Кнез викну својим во |
камена па укопан.{S} Очи му се напунише суза.</p> <pb n="187" /> <p>„Децо!“ прозбори он свечано |
сузе без нарицања, а по нека нариче без суза!...{S} Ено видиш, одоше сви у село.{S} Нико ти не |
војводу.{S} Ниједно око није остало без суза.{S} Кнез Вукан плакаше као дете.{S} Кнез Гојко про |
.{S} У госпође Мандалене није више било суза.{S} Она гледаше мирно и не трепћући за сином и све |
свекра, не могаше више уздржати својих суза.{S} И кад Боривој, примив клобук са челенком, пољу |
тивор не могаше при том уздржати својих суза, него се заплака, и плакаше још дуго кад већ давно |
а потражимо гроб Господина Кнеза, да га сузама нашим прелијемо, и уздасима нашим окадимо, да зе |
аше у тугу; крупне њене очи напунише се сузама, које би затрептале на дугим трепавицама, па пад |
“</p> <p>Кнегињи се крупне очи напунише сузама.{S} Усне јој на угловима задрхташе.{S} Очевидно |
у Мандалени, која му је смерно пољуби и сузама ороси.</p> <p>Народ поче да виче: „Срећан пут, г |
пет рањеник ућута.{S} Беше се узбудио и сузама облио.{S} У оној гомили око њега сваки притајива |
ако побожно целива крст, и како покропи сузама својим.“</p> <p>И опет рањеник ућута.{S} Беше се |
на рукама својим.{S} Напунише му се очи сузама, па с дубоким уздахом прозбори: „Еј, мој верни Н |
дну, леву руку.{S} Осети како му се очи сузама напунише; пригну се и пољуби мртва војводу у чел |
у срцу!{S} Тај би му призор напунио очи сузама, и стегао му срце горком тугом.{S} Па онда би му |
од њих срце некако размекша, а очи брзо сузама напунише.{S} Тек се једној од њих уз уздах оте у |
љуби мртва војводу у чело, и грцајући у сузама промуца:</p> <p>„О, сине мога побратима!{S} Зар |
е битке на Плочнику, и да, читајући га, сузе рони, а по некад и на глас јеца!{S} Причаше му о с |
вој сто; „сузе лијете кад сте несрећне, сузе лијете кад сте срећне!{S} У чему ли је разлика?!“< |
рушен у дубоке мисли, уздисао би тешко, сузе ронио, и устајао само да се спусти на колена пред |
за ову земљу, није могао друкчије до да сузе рони и да се икаквоме добру не нада!“</p> <p>Ту се |
одрастао уз колено цару Душану, крваве сузе потицале кад си онаку књигу писао!{S} Зар се не се |
косом утире са ногу Исусових покајничке сузе, што се мешаху са скупоценим мирисима.{S} Везиља г |
у танку паучину, којом су јој речи њене сузе њене обвијале.{S} Па онда, више као себи него њој |
помоћи!“</p> <p>Грунуше Боривоју крупне сузе низ бледе образе.</p> <p>Сад приђе смерно и Ристив |
ицу, а преко образа њихових котрљаху се сузе.{S} Мало за тим узе оба писма из руку свога унука, |
а савлађује своју узбуђеност, и да сухе сузе своје гута.{S} Најпосле — а после подуже почивке — |
срце моје стегну, те ми из њега ударише сузе на очи.{S} Од суза га већ више и не видех.{S} Кад |
ридигао и на леву руку ослонио, па кроз сузе у очима гледао непомично у старог рањеника, и напр |
ена пред иконом Спаситеља, и да се кроз сузе, а на глас, Богу моли да народу српском милостив б |
Збијене у гомилу у једном куту, бледе и сузе ронећи, гледаху у младу и красну госпођу своју, ко |
ечано стари кнез Градоје дубоко ганут и сузе ронећи.</p> <p>„Бог да га прости!“ викнуше сви онд |
крилу наднесав леву руку над очи, проли сузе, и дубоко уздахнув рече само толико: „Зар тако, Ву |
ија занемела, а од женскадије нека рони сузе без нарицања, а по нека нариче без суза!...{S} Ено |
„Ево да ти се исповедим!“ узе да говори сузе лијући; „ево да ти се исповедим, па реци како хоће |
p>„Мандо, снахо моја, што ти је?{S} Што сузе лијеш?</p> <p>„Од радости, бабо, што ево, хвала Бо |
е Некудимово срце опет поче растапати у сузе. „Господо!“ рече кнез Градоје; „да сви заједно пот |
честити Господару!“</p> <p>И ударише му сузе на очи.{S} Да их при крије, наже пехар с вином и п |
, и брзим корацима уђе у гомилу, јер му сузе грунуше низ образе.</p> <p>Приђоше и сви други кне |
рече старац седајући опет на свој сто; „сузе лијете кад сте несрећне, сузе лијете кад сте срећн |
, трепти захвалност наша Богу; у свакој сузи коју <pb n="9" /> несрећа из срца исцеди, трепти н |
чему ли је разлика?!“</p> <p>„У свакој сузи, коју срећа натопи, трепти захвалност наша Богу; у |
воштанице писаше нешто брзо, а суза за сузом капаше на листину. „Нека причека Иван, сад ћу бит |
лаше и распасаше коње, простреше црвене сукнене плаштове по сухој земљи испод онога грма, у врх |
, сви мушкарци скидоше своје шубарице и сукнене капе, па гологлави слушаху што им он нешто гово |
се старац баци копљем у гомилу Турака, сукну мач из корица и не осврћући се викну: „Напред, де |
{S} Бог нека ти буде милостив!“ Па онда сукну мач из корица, тргну узде Лабуду, <pb n="144" /> |
" /> Ристиворових заставу, десном руком сукну мач из корица, па се онда чврсто корачајући упути |
на ноге па полете на њ.</p> <p>Витомир сукну мач из корица, па се окрете, да код свога стола д |
Диже се једна велика граја, и усред ње сукнуше мачеви из корица, и мало што се уз горку жуч не |
верног му слуге Ристивора.</p> <p>И сам султан Бајазит Илдирим, чувши за јунаштво њихово, објав |
предсказања, која то унапред ван сваке сумње стављаху.{S} Него за њих је најубедљивије предска |
док не дође да Ристивор викну: „Не, не; сунца ми, поштена је девојка и од доброг рода!“</p> <p> |
S} Чисто се усијало од јаркости жаркога сунца.{S} Владала је жестока запара.{S} У далекој даљин |
се сусретну и загреју под јаким зрацима сунца; и тим првим и последњим зрачним загрљајем опрост |
м, дугом косом, образима препланулим од сунца, црним очима из којих муње севаху, и кад се осмех |
им и уским, кроз које меки румени зраци сунца на заходу падаху у конат, те изношаху на бољи вид |
дан су се од ране зоре па до у залазак сунца разлегале трубе са Змајева Виса.{S} Ристивор је с |
неће ли где у даљини увребати одблесак сунца о златни крст на Грачаници.</p> <p>„Еј мој Градој |
вас дан.{S} Попише вино па се о седању сунца разиђоше својим домовима!“</p> <p>Стари кнез слуш |
други, па и трећи напад непријатеља.{S} Сунце није било одскочило ни за два копља а од некуда с |
а да се преливају на модру перунику.{S} Сунце се на Западу спуштало у таласе од растопљеног зла |
су шарени и бели лептирови налазили, да сунце топлијим и златнијим зрацима озарује цвеће око Ор |
one unit="subSection" /> <p>Сутрадан је сунце обасјало два гроба, један поред другог.{S} Санџак |
Ено!“ викну сад живо Боривој, „ено како сунце сијну о златни крст!{S} Ено, дедо, погледај!{S} О |
мо кнеза Градоја!“</p> <p>Још није било сунце стигло на врх неба, а војска се војводе Радича кр |
ацима.{S} Изгледало је као да је и само сунце похитало, да се извије иза завесе од неколиких ла |
ве сви у гомили, као да је од један пут сунце зашло и ноћ настала!{S} Боривоје рече своме <pb n |
ни привирити у сребрну колевку, јер већ сунце зашло беше.</p> <p>За тим кнез замоли војводу да |
е брујити све то веселији жагор, што их сунце све то топлије озараваше.{S} И тај весели жагор п |
l:id="SRP18990_C3.1"> <head>I</head> <p>Сунце је већ било зашло за планине и сутоњ се почела сп |
мовим класјем.{S} Мало испред њега, под сунцем а до првога везаног снопа на њиви, колевка од ши |
ице имају крила, само што орлови лете к сунцу у висине, а кукавице у мрачни шипраг да подмећу с |
позлаћених плоча, у које се на јутарњем сунцу једва гледати могло; његов широк зелен мач притвр |
ноћне кише и олује освануо је био диван сунчан дан јунијски.{S} Сва поља и гајеви око Орлова Гр |
ко ње — пуној босиока — и коју сад први сунчани зраци обасјаше.{S} Застадоше, да се у оном мири |
око Орлова Града,</p> <p>Једнога топлог сунчаног дана, крајем маја 1389., баш на томе крилу Орл |
очима, по кадифеној мекости погледа, по сунчаној светлости њиховој, по тајанственој дубљини њих |
лубови могу да уживају своје лепршање у сунчаном зраку.{S} Чудила се како да они не осећају што |
и склопи очи, не би ли се на оном њену сунчаном осмеху занео у сласти слатког снивања.</p> <p> |
три Србина и прва чета од седам Турака сусретаху.</p> <p>Кад већ стигоше једно према другом на |
и.{S} Није прошао ни стотину корачаја а сусрете га војник из чете кнеза Вукана, праћен сад и Ри |
оје младих пустише своје погледе, да се сусретну и загреју под јаким зрацима сунца; и тим првим |
ли јој низ беле образе суза једна другу сустизаше.</p> <p>Кнез викну својим војницима да сваки |
даљини.{S} Још је дивније пред вечерњи сутон ранога лета седети на тераси, гледати у шарени пе |
<p>Сунце је већ било зашло за планине и сутоњ се почела спуштати, Војвода Радич истом бејаше пр |
обро бити.</p> <p>Истом сад, кад се већ сутоњ поче да хвата, букну весеље на све стране, па се |
што са њим истрчаше: „И опет вам кажем: сутра је ето Видовдан, видеће Господин Кнез, видеће Срб |
е тамница а ја тамничар! <pb n="110" /> Сутра ћу ти их било живе било мртве у руке предати, па |
} Ево да се кладимо да ти <pb n="52" /> сутра до мрака доведем колико ти треба драговољаца!“</p |
и на овој поњави између вас двојице.{S} Сутра ћемо зором устати и Богу се помолити, па онда јед |
и за моју момчадију, а и за све нас.{S} Сутра, кад се будемо кретали....“ |</p> <p>Ту га прекид |
свагда био веран и мио властеличић.{S} Сутра ћеш у име Божје поћи с мојим сином и са старим го |
нама опојте како треба нашег војводу, а сутра — ако доиста мислите да сте згрешили — ударите у |
е све што вам ноћас имам да кажем!{S} А сутра зором чућу шта имате ви мени да кажете!“</p> <p>И |
поп Каритон. „Ето заповеди ти само нека сутра бубњари и трубачи зађу по селима и нека викну: „Т |
иких потреса тога дана, и да смисли шта сутра да светује војводи да раде.{S} Око поноћи изишао |
но лепа и здрава девојка.{S} Могу ти је сутра, пре но што се кренеш, показати.{S} Нисам веровао |
еза, и на не малу радост његову, тек је сутра дан подне превалило било, а Ристивор долете на ко |
или у певању уз пуне чутуре, кретаће се сутра натмурени, мамурни и уморни.{S} А кад сам ја у ср |
одмах у своје собе у овоме двору, па ће сутра порота од властеле казати, шта сте дужни један др |
ре, стављам у затвор, и видећемо шта ће сутра рећи порота од вашега реда!“</p> <p>Насмеја се гр |
чамити и пијанчити.{S} Ево ћемо данас и сутра сви заједно прегледати оружје и опрему у оне војс |
ика, дај одради данас цркви, дај одради сутра кнезу, е па не може то све једна грбина и једна р |
кој војсци није те ноћи слутио, да ћемо сутра велики бој бити!{S} Господин Кнез као обично дође |
„Та докле ћеш, попе несретниче?!“ Да му сутра палиш велику воштаницу; јер, да се он не умеша, б |
ше.</p> <p>„Да није откуда какав светац сутра, Ристиворе?“ запита кнез.</p> <p>„А ко ће ти га з |
e unit="subSection" /> <pb n="48" /> <p>Сутра дан су се од ране зоре па до у залазак сунца разл |
id="SRP18990_C1.7"> <head>VII</head> <p>Сутра дан, у Среду, раном зором стизаху пред двор кнеже |
ко смеју, па онда опет настави:</p> <p>„Сутра кад се будемо кретали за Косово, ваља да су нам љ |
</p> <milestone unit="subSection" /> <p>Сутрадан је сунце обасјало два гроба, један поред друго |
препеке у пустињи, те се према њима она суха мрка тиквица за воду, што му виси о некаквом кајиш |
еше да савлађује своју узбуђеност, и да сухе сузе своје гута.{S} Најпосле — а после подуже почи |
одино положено у ковчег на брзу руку од сухих храстових дасака склопљен.</p> <p>Око тога ковчег |
мало слатком малвасијом!{S} Путник је, сухо му је грло од прашине!“</p> <p>„Казуј прво, како ј |
ру носећи сребрн котлић у једној а киту сухог босиљка у другој руци.{S} Иза попа корачаше стари |
е, простреше црвене сукнене плаштове по сухој земљи испод онога грма, у врх плаштева, а уза сам |
у свеца а да се мало не препадне.{S} У сухој, каменитој пустињи стоји он, висок готово као коп |
старац не могаше, јер му некаква горка сухота стегла беше јабучицу, а преко образа њихових кот |
ешто боље ослушкивао; али некаква опора сухота стезаше му грло и угуши глас, јер се у томе часу |
добро, нека нас казни, нека опет пусти сушу, или поводањ, нека нас пржи, нека нас топи, нека о |
и ми рекоше:</p> <p>„Стани мало, брате, та докле ћемо тако?{S} Дај цареву перперу, дај војника, |
тињу у овоме крају!{S} Ман’ се, човече, та сам онај народ на Косову и око Косова па да даде не |
правду даде, како и сами желе!{S} Ето, та су писма отровала и срце Господина Кнеза, и учинила |
а да не ускликне:</p> <p>„Косово!...{S} Та то је Косово!...{S} Ај како је дивно!“</p> <p>Стари |
<p>„Недокуван Ђак“, зар се не сећаш?{S} Та онај што је неко време у манастирској кујњи прао кар |
на терасу до њих.</p> <p>Али је се сва та лепота и милина онога луга, којим прелажаху, зло сла |
хтала и пребледела.{S} Чинило јој се да та једва чујна тутњава однекуд испод земље долази, и да |
дивно погледати како се сјајна и шарена та гомила извијаше из дворске капије следујући попу Кар |
ну косу у сретање тројици Срба.{S} Није та четица одмакла стотину корачаја а од војске се одвој |
асно калуђерски поведоше.</p> <p>Кад се та бура одушевљених срдаца мало стиша, кнез се Градоје |
ко са својом стотином коњаника, па се и та чета као грудва снега отапала уз пут, отапала, отапа |
гласове од тебе, да му кажемо зашто ћеш та истом кроз дан два стићи!“</p> <p>»Послах ја књигу Г |
и сигурније чује.</p> <p>„Светац виче: „Та докле ћеш, попе несретниче?!“ Да му сутра палиш вели |
а без отаца!“ Други би опет прихватио: „Та није ваљада сва Србадија спала на нас сиротињу у ово |
да не пратим таквог господара!“</p> <p>„Та већ све ми је једно!“ рече старац: „и двеста није ма |
ако је Господин Кнез и где је?“</p> <p>„Та стани, кнеже Орловићу!“ привикаше многи од гостију. |
речи тако за два до три стреломета.{S} Тада ће Ристивор да <pb n="177" /> навеже на онај разго |
ицима, да им појање што пуније буде.{S} Тада и млади војвода узе јасним младићким својим гласом |
помоћ одморна војска те потисну нас.{S} Тада Кнез Лазар изиђе са својим оклопницима у прве редо |
и док не запеваше и други петлови.{S} А тада му се лак сан спусти на трепавице.{S} Није дуго сп |
ме војводи и поклони му се смерно.{S} А тада и војвода скиде свој калпак, загрли старца, пољуби |
у мој шатор докле год зора не заруди а тада уђи!“ И ја га онда пољубих у руку, и не слутих да |
вима, властели и војницима, којих црква тада већ беше пуна, па им јасним и звучним својим гласо |
крстача не утврди.</p> <p>Кнез Градоје тада заповеди да се одмах сва војска спреми за полазак, |
ари кнез гласно говори.{S} И Витомир се тада примаче к уласку у шатор и слушаше пажљиво.{S} А с |
утрос, пред саму зору, мало задремах, и тада снивах сан који Бог може окренути да и добро значи |
мах после Недеље освану Среда, и да тек тада војска, још једнако полу мамурна, седлаше коње.</p |
Са чела обојице киптио је зној.</p> <p>Тада им Ристифор приђе.</p> <p>„Уставите се, славна јун |
војима хвалио како тобож учи књигу| Ех, тај узео да соли народу и мени памет. „Знате ли ви, бра |
Радича с малим златним ножем у срцу!{S} Тај би му призор напунио очи сузама, и стегао му срце г |
им колико сам се огрешио, и да желим да тај грех колико могу покајем.{S} Закопајте ме овде, где |
ора још цар Тројан сазидао и да се онда тај град звао Голубац, као што су се и први српски влас |
це доброга оца пуног милости!{S} Али за тај посао останите ето ти и твој кум од старина, кнез В |
м је!{S} Јесте да је грех, али нека иде тај грех на моју душу!{S} Ја још <pb n="163" /> једном |
остити!{S} Ето то вам је!... ама где је тај Ристивор?{S} Оде па пропаде!“</p> <p>„Ево мене, гос |
ко велики господин, јер...{S} Али ко је тај Србин, сем Вука, који се Милошем данас не поноси?!“ |
ушевна боља подвлачи.{S} Него опет кроз тај умор и ту сетност благородство њене душе, и госпост |
их сунце све то топлије озараваше.{S} И тај весели жагор прелажаше у гласни смех и у јасни клик |
шу!“ рече кнез Градоје поуздано, „Не би тај јадан народ данас запевао, да зна шта је било на Ко |
од неколиких лаких облачака, па да види тај красни призор!</p> <p>Стари кнез посматраше за неко |
м говором и тихим гласом:</p> <p>„Је ли тај сељак још тамо у крчми?</p> <p>„Јесте, господине во |
их и мртвих.{S} Похитајмо, да уставимо тај покор!“</p> <p>„Не рекох ли ти, постави стражу на њ |
ко не стигну дотле, стићи ће на сигурно тај дан у вече, па ћемо се у име Божје лицем на Видов Д |
своје место!“ а Витомиру: „Седај доле у тај сто!“</p> <p>И један и други, као да су грешни ђаци |
Ристивор; „него опет рекао бих да се у тај твој славни живот само кроз погибију улази!“</p> <p |
меким гласом па му приђе ближе.</p> <p>Тај глас и онај њен поглед пун доброте и сажаљивости ра |
пола, што се трепером свога лишћа нешто тајанствено разговараху са жубором Голубињеске Реке, ко |
леда, по сунчаној светлости њиховој, по тајанственој дубљини њиховој не више жена, него неко бо |
тихо као да шапуће нешто што је велика тајна, „и опет, синко мој, у томе што си учинио има пун |
лости.{S} Дошла су, кнезу, вели, у руке тајна писма, која су многој господи српској писали неки |
како је неко Проказао цару Агарјанском тајна договарања његова с Бугарима, Бошњацима, Угрима и |
лост долажаше, чује полагани и тихи тик-так тик-так, као да крупна зрнад на некаквој бројаници |
ажаше, чује полагани и тихи тик-так тик-так, као да крупна зрнад на некаквој бројаници падају п |
моје није њему у руке стигло!“</p> <p>„Такав ти је он свагда од самог свог детињства био!“ упа |
ма, да умоле Господа Бога, нека не пада таква срамота на наше јуначко име једног јуначког Хришћ |
. „Да дивне зоре!{S} Боже мој, да ли је таква и нашој војсци на Косову?!“ :</p> <p>Ово је рекао |
стопа одлази од мене.{S} Није Косово за такве, нит си ти за Косово!{S} Оно истина и кукавице им |
Агарјански поклони!“ А Лазар се срди на такве наше речи и вели: „И Марко је Србин исто као и ја |
да нас зову да се одмах крећемо, кад би такве опасности било!“</p> <p>„Тако је!“ привикаше мног |
о би да бегаш?{S} Је ли?{S} Ето сте сви такви!{S} Ја на какве је људе <pb n="47" /> спала данас |
е сам себе да теши. „Него опет нису сви такви.{S} Хвала Богу, и међу млађима има добрих јунака. |
его да ће Срби победити.{S} И у мислима таквим већ се враћаше с бојнога поља цвећем окићен, и у |
и сам себи говорио: „Е па шта ћеш ти с таквим народом?!{S} Шта може од нас бити, кад ето ни на |
и молио бих војводу, да нас ослободи од таквих другова!“</p> <p>„Ево ћу им ја“ узе реч војвода, |
лаго овој земљи с таквом господом и код таквих јунака!“ прихвати кнез Градоје горко подругљиво. |
да не говорим о чизмама до колена!“ Ето таквих разговора вас дан.{S} Попише вино па се о седању |
о каквога сиромаха, а богме је пуно њих таквих на Косову било!“</p> <p>И опет се млади властели |
} Како може бити да црква не да опојати таквог?!{S} И зашто да не да?!“</p> <p>Тако говораше кн |
а окат да идем у слепце, а да не пратим таквог господара!“</p> <p>„Та већ све ми је једно!“ реч |
мртав кнез Градоје од Орлова Града. „Да таквога не има сокола!“</p> <milestone unit="subSection |
досада свашта по овој нашој земљи; али таквога покора било није!“</p> <p>„Ништа ти, кнеже, при |
ири корачаја од њега, седела је у истој таквој високој и богато изрезаној храстовој столици, мл |
азимо на бој на Косово, да ме устављате таквом молбом?!{S} Јесте ви нека лукава зверад!“</p> <p |
за са столовима и клупама.{S} За једном таквом трпезом вечерали су кнез Градоје, поп Каритон и |
Кнезу на Косову!{S} Благо овој земљи с таквом господом и код таквих јунака!“ прихвати кнез Гра |
неком тихом а плавичастом светлошћу.{S} Такву <pb n="42" /> светлост Иван никада дотле у своме |
о, и чисто се сав стресе при помисли на такву страшну могућност.</p> <p>„Само тако што нека не |
м војводи, да нам је он жив и да нам је такву заповест издао, то се не устежем, кнеже, и теби д |
ина Кнеза кнез Војислав, „ја да и дадем такву заповест, у мојој се чети не може наћи ни један в |
а, да су Срби разбили Агарјане до ноге, тако да им је и цар погинуо... .“</p> <p>Ристивор не мо |
би повео на Косово!{S} Немој, молим те, тако ти свега што ти је најмилије и најсветије, не поми |
нака до тебе.{S} Кажи ми право, јуначе, тако ти среће јуначке, није ли ово слика Мандалене, кће |
и крчмарица причају да је прошле ноћи, тако пред поноћ, прошла онуда повелика чета Босанских к |
док летос о Великој Госпођи једне ноћи, тако око поноћи, не видех својим очима где из ведрог не |
у вашем!“</p> <p>„Казуј само!{S} Казуј, тако ти крсног имена твога!“ привика по више њих из сви |
војих столова. „Дај га, војводо, овамо, тако ти славе!{S} Ево овде вина, да прашину збрише и ум |
говори гласно <pb n="70" /> и одмерено, тако да је сваку његову реч сваки могао добро да чује:< |
сељак узе да говори:</p> <p>„Господару, тако ти среће јуначке — која, нека да Бог, да те прати |
Душанова узор јунака молим и преклињем: тако ти Светога Јована, твога крсног имена, остани да к |
Тако је требало!{S} Знам ја Милојка!{S} Тако, брате!“ говораше кнез Градоје задовољан.</p> <p>„ |
зеше довикивати: „Тако, сиви соколе!{S} Тако, господару, Бог те живео!{S} Али и ко би то боље о |
руке!...{S} Тако!...{S} Пољубите се!{S} Тако!{S} Сад сте опет моји синови!{S} Ходите да се ижљу |
!{S} Ристиворе!{S} Брате!{S} Јуначе!{S} Тако ти славе, устај!“</p> <p>И да би га што поузданије |
тарешине!“</p> <p>„Тако је у истини!{S} Тако је!“ привикаше одважно многи од господе са свих ст |
, и шапутну му на ухо: „Тако, синко!{S} Тако Орловић треба да говори и тако да ради!“</p> <p>Ма |
ји синови!{S} Ходите да се ижљубимо!{S} Тако!{S} И хајдмо сад к војводи!“</p> <p>И изиђе из шат |
ложи ма било по један шљунак на њих!{S} Тако се кроз стотине година држала громада од камења, п |
ољно. „Пружите један другом руке!...{S} Тако!...{S} Пољубите се!{S} Тако!{S} Сад сте опет моји |
зговарасмо о свачему добар део ноћи.{S} Тако ми је чудно било да говорим с човеком, који као да |
вицу бацају не би л’ вером преврнуо.{S} Тако је то, мој попе Каритоне!“ .</p> <p>„Мислиш ли ти, |
} Ја одох на Косово Господину Кнезу.{S} Тако ти светлог имена дома твога, не оклевај него крећи |
ник на своме красном арапском бељцу.{S} Тако је сад сваки војник турске војске могао добро да в |
елика књига која ето стиже од војводе!“ Тако му рекох, и молих га да се пожури.{S} Али се поп н |
S} Предајте, се, море, не гините лудо!“ Тако довикиваху Турци са више страна. </p> <p>„Зар би м |
утњава однекуд испод земље долази, и да тако тужно и тако жалосно запомаже.{S} Чинило јој се, к |
кад било, нека ти је просто!“ И ја онда тако рекох. „Е сад,“ рече, „ево ти моје заповести: иди |
ориње с писмом за госпођу.{S} Све то ја тако и учиним а он оста пишући под шатором.{S} Кад дође |
ђење да види човека, од којега је сенка тако често падала на Звезду Даницу Орлова Града, — све |
аву на руке, па ме својим крупним очима тако сетно жалостиво гледа, да осетих како ми његова ту |
рим!...{S} Шта ћеш?!{S} Несрећа је наша тако хтела!.....{S} Мученик си био за живота свога — је |
з велике и мале дворане.{S} Све јој сад тако страховито празно и пусто и чисто ледено изгледаше |
загледа се у оно пребледо младо лице од тако велике лепоте; гледаше га; гледаше га; полагано му |
који је волео по некад да Каритона зове тако, „онај наш поп Малвасија ништа ми не рече.{S} Него |
есело привика сва она господа да је све тако како војвода рече. <pb n="83" /></p> <p>„Како?“ пи |
мој слуга Ристифор, ноћ провести.{S} Де тако буде, боље је и за мене и за моју момчадију, а и з |
ише, те Иван, који се жаљаше да не може тако лако да заспи, мољаше Ристивора да у његовој соби |
од господе.</p> <p>„Вама се чини да је тако!“ рече кнез Градоје с презривим осмехом, „мени се |
ани испред двора.</p> <p>„И веруј да је тако!“ рече стари кнез. „Војводи долази војска не само |
аним гласом и срдито да говори, „кад је тако, онда вам, ја, ваш војвода, заповедам: одлазите од |
ако кнез Миросав хоће!“</p> <p>„Кад је тако,“ предузе војвода појачаним гласом и срдито да гов |
према греху и прилози!“</p> <p>„Кад је тако,“ прихвати кнез Градоје, „онда ви данас нама опојт |
едну од многих јуначких песама, које је тако лепо уз гусле казивати знао.</p> <p>Иван је био мн |
екога њима живог коље.</p> <p>Прошло је тако по доста времена док ето га Ристивор.</p> <p>„Неће |
резривим осмехом, „мени се чини да није тако!{S} Наше је место на Косову у војсци нашега честит |
епоуздани гласови, и да у ствари и није тако!{S} Дајте да саслушамо све што нам кнез Градоје по |
срдност!{S} А Оче Харалампије, зар није тако?!“</p> <p>»Читаш ми из срца!“ прихвати старац Хара |
Косово!{S} Зар не знаш да би се он томе тако зачудио и тако разгневио, да ме више никад погледа |
е, да заставници сваку заставу приклоне тако да дотакне плашт и шлем војводин и да се уз то сва |
аједно пијемо, не могу те пустити да се тако мучки на попове каменом бацаш...“</p> <p>„Причекај |
олитве, метанија и постове, и наставите тако док не осетите да вам је Бог опростио.{S} А нама е |
илепи брука и срамота!“</p> <p>„Немојте тако, господо!“ рече с уздрхталим гласом војвода, али о |
ао сам“, прихвати кнез, „знао сам да ће тако бити!“</p> <p>И онда се кренуше даље, сва тројица |
/p> <p>„Ето, веруј ми, слутио сам да ће тако да буде!“ говораше Ристивор мирно. „Сад што је ту |
ој сребрни шлем, те и сви други учинише тако, и осташе гологлави као да су у цркви.</p> <p>„Мол |
свиленом заставом.</p> <p>Дуго остадоше тако гледајући за њима.{S} А кад чета замаче за шуму, о |
Господину Кнезу на Косово иде?!“ Иди, и тако им говори.{S} Ако у њих нема срдаца јуначких, наћи |
од раног детињства слушао тако многе и тако дивне приче.</p> <p>„О, хвала Богу и Мајци Божјој, |
инко!{S} Тако Орловић треба да говори и тако да ради!“</p> <p>Манда приђе полагано к своме сину |
не знаш да би се он томе тако зачудио и тако разгневио, да ме више никад погледао не би; а на с |
д испод земље долази, и да тако тужно и тако жалосно запомаже.{S} Чинило јој се, као да то што |
и заборавити прилога црквама!“</p> <p>И тако је кнез Градоје на свој начин решио једно незгодно |
Камо?..{S} Дајте вина овамо!“</p> <p>И тако долазак кнеза Градоја задахну све, и господу, и во |
ју за верни му род Хришћански, могао би тако нешто да замисли!{S} Иван је насигурно веровао да |
, госпођо, ако Бога знаш!...{S} Како би тако што помињала старом господару сад у очи самог пола |
а осветли црну ноћ, која се на Србадији тако нагло спустила била. |</p> <p>„Јест’, јадан наш Го |
ак води кнеза Орловића војску!{S} Је ли тако, Боре?!“</p> <p>Па старац сав зажарен, као да му и |
реним очима громко грмну:</p> <p>„Је ли тако, Боре?“ — оно се вижљиво ђаче — и не изгледаше дру |
срдит. — „Што ли је било војводи да ми тако пише?!“</p> <p>Па се старац подиже на ноге, да сто |
си срце своје на длану своме; а није ни тако велики господин, јер...{S} Али ко је тај Србин, се |
теби!...{S} А Милош?{S} Доиста није ни тако мудар, јер свагда носи срце своје на длану своме; |
ераси од двора, на којој је у хладовини тако често с њиме седела, милујући га у таласима од мир |
час и сам врати!“</p> <p>„Зар у истини тако?!“ викну старац запрепашћен, па се удари руком о к |
ако наредише Сабори Светих Отаца, а они тако наредише јер је један од најтежих грехова пред Бог |
ака се.{S} Јахали су не зборећи ни речи тако за два до три стреломета.{S} Тада ће Ристивор да < |
имо и у заваде долазимо!“</p> <p>„Немој тако, кнеже!“ прихвати опет војвода гласом у коме благ |
оси к нама!“</p> <p>„То се теби све тек тако чини, синко мој!“ рече кнез. „У самој ствари то је |
или својим господским даром.{S} Ето сам тако у овој кеси овде саставио седамдесет и девет Млета |
по лицу, стегнут сад већ гомилом једном тако, да не могаше више ни коњем крочити, ни мачем зави |
еле на ону господу, којој је кнез Вукан тако речит тумач био.{S} Ускипео би гневом и сам себи г |
ејасне туге и мутне слутње, што се на њ тако тешко навалио беше.{S} Чисто јој је чудно било как |
јсци на Косову?!“ :</p> <p>Ово је рекао тако да се могло узети, да говори сам себи; а могло се |
е Боривој још од раног детињства слушао тако многе и тако дивне приче.</p> <p>„О, хвала Богу и |
ти слатког снивања.</p> <p>Није их дуго тако склопљене држао кад умукнуше комарци, и устави се |
ead> <p>На пољу пред двором свет је био тако весео и раздраган вином, песмом и игром, да је сла |
а такву страшну могућност.</p> <p>„Само тако што нека не да Бог, а све друго како хоће!“ рече к |
p> <p>„Стани мало, брате, та докле ћемо тако?{S} Дај цареву перперу, дај војника, дај одради да |
опет вам кажем, људи Божји, не може то тако!“ понови игуман Пајсеј, уздигнув у висину свој гла |
им презривости погледаше у оне, који то тако јуначки викаху.</p> <p>„Мени се чини, господо,“ уз |
е бити <hi>ни један</hi>!?“</p> <p>„Ето тако: ни један!“ потврђиваше Ристивор гледајући преда с |
да се правдам.{S} Ти би, војводо, исто тако урадио, да залечиш рану, коју би ти неко мучки зад |
ти у моме двору?“ одговори војвода исто тако шапатом.</p> <p>Истом оне две прзнице оставише јед |
дубоко уздахнув рече само толико: „Зар тако, Вуче?!....{S} Проклет да си и овога и онога света |
будан мислити о војни на коју цар Лазар тако дирљиво позиваше српске јунаке.{S} Чињаше му се да |
мо не бејаше. „Што ли је наш славни цар тако сетан невесео?“ питах сам себе.{S} Па рекох: „Како |
аше сложно духовници.</p> <p>„Не да јер тако наредише Сабори Светих Отаца, а они тако наредише |
арицаше: „Друже и брате мој!{S} Што нас тако остави?{S} Што прекрати свој млађани живот, кал си |
у једну повелику одају у којој беше већ тако мрачно, да наредише да се велике жуте воштанице у |
кчије, него што је под њим било!“ Рекох тако; али ето се ни веселим друштвом вашим, ни дивном м |
Хахаха, хахаха!{S} Ено је сав Крушевац тако зове!“</p> <p>„Кнеже Радмире и ти кнеже Ивко,“ дов |
мо да нам их опростиш!“</p> <p>„Зар баш тако, Арсеније?!“ испречи се кнез на старца. „Зар ви км |
не послуша?!{S} И што се ти сад правиш тако мудар, кад ниси био мудар прошле Суботе?“</p> <p>„ |
таквог?!{S} И зашто да не да?!“</p> <p>Тако говораше кнез Градоје, па му се образи зажарише а |
едном заједнички мало заложимо!“</p> <p>Тако им заповедаше кнез, те њих двојица пођоше одмах да |
имо и себе и коње до пред зору!“</p> <p>Тако и учинише.{S} Одседлаше и распасаше коње, простреш |
и кад бих заслужио да ме кориш!“</p> <p>Тако говораше Ристивор уздрхталим гласом, запињући мало |
своје причање, „замолио је моје људе: „Тако вам јуначке среће, оставите ми струк босиљка, који |
з о коњу рече, па му узеше довикивати: „Тако, сиви соколе!{S} Тако, господару, Бог те живео!{S} |
n="22" /> образа, и шапутну му на ухо: „Тако, синко!{S} Тако Орловић треба да говори и тако да |
појахао одмичући од бојнога окршаја!“ „Тако је!“ громко одјекну вика из хиљаду грла као да је |
.... махни се, попе, те работе!</p> <p>„Тако ми ево овога вина,“ настави поп; „није само да сам |
ј, да жалосне смо ми среће!“...</p> <p>„Тако нам и треба!{S} Нисмо боље ни заслужили!“ рече кне |
апита кнез Градоје запрепашћен.</p> <p>„Тако, не може!{S} Не да црква опојати онога ко се сам у |
ачем по Турцима и лево и десно.</p> <p>„Тако, синко!{S} Нека виде да се ни деца српска не боје |
уди нападоше!“ причаше Витомир.</p> <p>„Тако је у истини!“ рече упорно Миросав. „Мени не треба |
а дође за нама, па кад стигне!“</p> <p>„Тако ми Славе, кнеже,“ настави војвода, „стид би ме био |
шати заповест нашег старешине!“</p> <p>„Тако је у истини!{S} Тако је!“ привикаше одважно многи |
илате ждрале и вите ластавице!“</p> <p>„Тако је!{S} И није друкчије!“ привикаше живо многи од г |
вору само дворани седи старци!“</p> <p>„Тако, браћо, Бог вас видео!“ викаше кнез Градоје сва ве |
и Кнегињи Милици и деци њеној!“</p> <p>„Тако је и никако друкчије!“ повикаше кнезови и властела |
и да се браним и да опростим!“</p> <p>„Тако, децо моја!“ рече стари кнез задовољно. „Пружите ј |
ћи своме дому, пође на Косово!“</p> <p>„Тако је требало!{S} Знам ја Милојка!{S} Тако, брате!“ г |
, кад би такве опасности било!“</p> <p>„Тако је!“ привикаше многи од господе.</p> <p>„Вама се ч |
>„Ходи, попе, да меримо снагу!“</p> <p>„Тако и ја велим, кнеже!“ одговори поп, па збаци са себе |
цветног и шареног перивоја до сребрних таласа, што кроз грање од дрвља и шибља трептаху у даљи |
ног свиленог конца, и прође полаганим и таласастим кроком поред војника, који му јутарњи његов |
о је Ристивор једнако одбијао од шатора таласе народа шапућући: „Мичите се, браћо, даље!{S} Срд |
трча дворска момчадија, те живо растави таласе од народа.{S} Иван Порубовић, сав светао у лицу |
унику.{S} Сунце се на Западу спуштало у таласе од растопљеног злата и пурпура.{S} Милина је бил |
њихове.</p> <pb n="85" /> <p>И онда се таласи од народа одбише од двора и повијаше за кнезом Г |
мњана и босиљка.</p> <p>И ако му ледени таласи запиркиваху у лице Иван осети како га крупан зно |
тако често с њиме седела, милујући га у таласима од мириса, које је њихов цвећа пуни перивој сл |
} Дај ми, да им за ноћас мој шатор буде тамница а ја тамничар! <pb n="110" /> Сутра ћу ти их би |
а репове па растрзавај; бацај ме у доње тамнице да ми јакрепи и гуштери крв сисају; чини што <p |
вам одмах све сужње колико их год има у тамници двора нашег...{S} Све што од вас тражим то је: |
да ова два бунтовна властелина бациш у тамницу.{S} Немој ноћас тога чинити.{S} Дај ми, да им з |
им за ноћас мој шатор буде тамница а ја тамничар! <pb n="110" /> Сутра ћу ти их било живе било |
репер, који сад беше напојен мирисом од тамњана и босиљка.</p> <p>И ако му ледени таласи запирк |
ода мртав лежи, да се одмакнемо, велим, тамо под ону липу, па да се договоримо о ономе што сад |
рзо и испунио!{S} А сад пођите у десно; тамо, видите, иза оних топола има бистар поток, на коме |
и радосно: „Да пођемо сви на Косово!{S} Тамо да гинемо!{S} Тамо да покажемо да смо једнога срца |
мо сви на Косово!{S} Тамо да гинемо!{S} Тамо да покажемо да смо једнога срца са Србадијом и кад |
м и игром, да је слабо ко знао шта бива тамо, мало само даље од њих, међу колибама војнога стан |
обом честитога цара нашег.{S} Она црква тамо сад је два пута света и пред небом и на земљи!{S} |
ар његов долази с војском на Косово, да тамо дочека последњи наш одговор.{S} Знаш, војводо, да |
аки пође најпречим путем своме дому, да тамо дочека вести од Крушевца!{S} После боја копљем у т |
озбори он свечано. „Децо!{S} Она звезда тамо трепти над непобусаним гробом честитога цара нашег |
на Кнеза Лазара; а може бити она звезда тамо није друго него света душа његова, која оданде на |
се наша војска, тргла се и њихова; нема тамо више ни места ни прилике да се некакво јунаштво по |
.{S} Нико од њега не зна боље да ли има тамо каква опасност, да се бој отпочне пре него што се |
ше и други народ који ништа не виде шта тамо пред двором бива, али не могаше одолети срцу, да н |
екакво јунаштво покаже!{S} Што ћемо сад тамо!?“</p> <p>„Ево зашто, кнеже Добромире!“ узе реч кн |
веш на Косово?{S} Не видим што ћемо сад тамо?!{S} Бој се био, нико га добио није; пао наш цар, |
<pb n="82" /> и Порубовић ће их ето сад тамо одвести и разместити.{S} А за тебе и твога унука с |
грање од липе као да види да није откуд тамо Каритон.{S} Па се онда опет окрену духовницима, шк |
м крштењу, повукао у свој шатор и да је тамо сам седео и вино пио.{S} По још причаху како је Ри |
" /> уби добра господара...“ Вере ми је тамо неко некога убио!“</p> <p>„Потецимо, синко!{S} Пођ |
једну чистину, с које се видело како је тамо, преко потока Западу, пукла равнина застрвена зрел |
} Иди, брате, с милим Богом!{S} Што пре тамо стигнеш пре ћеш се уверити да цар Лазо може да буд |
} Причаху да се враћају с Косова, да се тамо јуче била велика и крвава битка, да су Срби разбил |
: „Човече, не шаљи дете у Латине, да се тамо витештву учи!“</p> <p>Ућута мало, и загледа се опе |
дновато посресаше!{S} Учини ми се да се тамо под шатором неко опева и да то што чујем није друг |
, овако заједно пођемо у Крушевац да се тамо нађемо Госпођи Кнегињи Милици и деци њеној!“</p> < |
видех.{S} Кад опет прогледах, њега више тамо не бејаше. „Што ли је наш славни цар тако сетан не |
дворској.{S} Неколике слуге жураху се и тамо и амо.{S} Првога који дође на дохват староме кнезу |
и!“ настављаше кнез па немирно ходаше и тамо и амо, а оборио главу сниско на прса.</p> <p>„Кнеж |
е војводо; кнез га је задржао, док и ви тамо не стигнете!“ одговори Ристивор.</p> <p>„Господо, |
води к мени на Косово, не би ли се сви тамо искупили до у Недељу пред Видов Дан.{S} Поручи сви |
еду рано зором на Змајев Вис.{S} Одведи тамо све наше коње из подрума дворских; искупи сву чеља |
игурније рачун ухватили, колико ће бити тамо турске војске!{S} Ја колико пута бројах, сваки ми |
чини, господо,“ узе реч кнез Нинко чак тамо иза гомиле, „мени се чини да војвода рече да нам ј |
а, као да је млади витез далеко, далеко тамо у царству снова певао некаквоме скупу од јунака <p |
и од једнога сељака са Ибра — кога ено тамо у кошари спава — кад стиже пред крчму овај властел |
атор к њему ону велику скрињу, коју ено тамо видите, и у којој му је стајало празнично војводск |
жеш ли поуздано да распознаш јесу ли то тамо турски шаторови?!“</p> <p>„Рекао бих да су турски; |
за срећна пута и славну победу, и да су тамо на молитви и стари кнез, и госпођа Мандалена, и мл |
хим гласом:</p> <p>„Је ли тај сељак још тамо у крчми?</p> <p>„Јесте, господине војводо; кнез га |
же, да ти ја кажем!“ прихвати војвода. „Тамо се прича да су дошли неки наши поверљиви људи из К |
вором низ брдо, док се не натоциљаше на танак лед топлог причања о лепоти дворкиња и девојака.{ |
} Уставила се на прагу.{S} Од ње падаше танак прамен плаве светлости на Ристивора, који сад мир |
ко допире.{S} По њивама и ливадама пала танка маглица као велики свилени вео обојен бледом <pb |
ркутом да надцврчи сваког другог, па ма танка грла попрштала.</p> <p>Голубови су немирно час уз |
свим просто одевена у хаљини од некакве танке вунене тканине, утегнуте око витког јој стаса пас |
етлили су као пун месец на небу по коме танки облаци лутају.{S} Њен псалтир, у своме красном <p |
им руменим уснама, крупним црним очима, танким лепо повијеним обрвама, и дугом и густом црном к |
е повезана је била глава и мишица десна танким белим платном.{S} Старцу нису ране привезали; ск |
еже, књига од војводе која ће ти све по танко казати!“</p> <p>„Нека је слава Богу!“ рече кнез п |
ајпосле и заспао, али не могаше од оног танког извијања и зуцања оних лакокрилих свираца!</p> < |
а не могаше.{S} Приђоше однекуд некакви танкогласни комарци, па, час око његова носа час око ње |
рица Дубровачких.{S} Још неколико убода танком иглом од биљура, још неколико потеза свиленим ко |
ом је горело кандило, које несигурном и танком светлошћу недовољно осветљаваше мрачну собу.{S} |
сребрном обручу, који виси о гвозденом танком ланцу, љуља се сиви соко један, са малим калпако |
олевке крочила на њиву млада а висока и танкострука једна жена у китњастом шареном руху; пребле |
млада једна жена, по високог, вижљавог, танкоструког раста, с нешто мало по дугачким али ипак о |
свиленог паса свога белу и као паучина танку свилу завијену једну као колајну о златном ланцу. |
је само ако је писмен, јер се уз високу танку трску коју светац у десници држи, повија уска кож |
ао да хоће да продре погледима кроз ону танку паучину, којом су јој речи њене сузе њене обвијал |
S} Сад се и кнез Градоје насмеја, и узе тапкати руком Јабучила по врату, и хвалити га што зна б |
“</p> <p>И опет се тихо насмеја кнез, и тапкаше Јабучила и тепаше му.</p> <p>Мало час па Ристив |
постол и јеванђеље, појаше опет дивно о таштини славе људске, о пролазности богатства, сјаја и |
им и преклињем: тако ти Светога Јована, твога крсног имена, остани да крстимо чедо, које ми је |
ну Кнезу.{S} Тако ти светлог имена дома твога, не оклевај него крећи војску и жури се ка Косову |
уј само!{S} Казуј, тако ти крсног имена твога!“ привика по више њих из свите војводине у очевид |
ињи га!{S} Имај милости према љуби сина твога!{S} Не помињи име, које усне моје, од ових шеснае |
и, да те прикуцам копљем на двери двора твога!{S} Бог ти дао здравља и памети!“ Еј, мој царе Ду |
ару, ниси више млад, и да је било доста твога славног војевања за педесет — а Бога ми биће и ви |
нож у прси сјурим; и три пута ми поглед твога свеца следи крв у жилама и скамени срце у прсима. |
мо одвести и разместити.{S} А за тебе и твога унука спремили смо малу доворану у јужној кули, о |
готово рећи шапну му на ухо: „Поздрави твога оца а мог побратима, и поздрави мога Милана, нека |
од Орлова Града, да ти, као клетвеници твога дома од старина, следујемо на војну, да се с тобо |
те и ја уз ову сиротињу молим, пусти им твога сужња; млад је, згрешио је, патио је, а сад би му |
службом, како сам се ја поносио дружбом твога јуначкога оца, и очинском пажњом твога славнога д |
твога јуначкога оца, и очинском пажњом твога славнога деда!“</p> <p>Онај народ, што могаше вид |
ме ноћас!“ рече војвода. „Није мени жао твога имена, али ваља мени да браним поштено име српске |
ску и жури се ка Косову. <pb n="126" /> Твој клетвеник кнез Градоје Орловић.{S} Ово је писано р |
!“</p> <p>„Дедо“, узе реч Боривој; „кад твој Лабуд зна куда полазимо, зар није право да и ја и |
ивот!“</p> <p>„Нисам видовит, као Лабуд твој;“ прихвати смерно, али нешто као и невесело, Ристи |
S} А ја ћу дотле носити челенку коју је твој отац, а мој син, својим јунаштвом на Плочнику засл |
твоја жеља да видиш какво ће славно име твој првенац на крштењу да добије.{S} Нико ти за ту жељ |
!{S} Али за тај посао останите ето ти и твој кум од старина, кнез Вукан, и нека остану сви игум |
едно славно име, које су ти твој отац и твој дед светло предали, које ти треба светло да очуваш |
исповедим, па реци како хоћеш: обећа ми твој крвни непријатељ кнез Н.“ (каза он и име, само ти |
од свога коња:</p> <p>„Синко, додај ми твој клобук!“</p> <p>Боривој се чуђаше што ли деду треб |
и да не дођем!{S} Дошао сам као поштени твој клетвеник, и довео сам ти моје војнике, да те прат |
ј да носиш једно славно име, које су ти твој отац и твој дед светло предали, које ти треба свет |
тивор; „него опет рекао бих да се у тај твој славни живот само кроз погибију улази!“</p> <p>„За |
жно и помози, јер <pb n="115" /> ја сам твој човек, а ти си мој светац сада и до века!{S} Амин! |
дару,“ рече он смерно, „ево ти буздован твој!{S} Може ти требати на Косову!“</p> <p>„Јаши свога |
прелеташе све кутове од шатора.</p> <p>„Твој слуга није постидео свога господара!“ рече Санџак- |
уга мени моје десно крило био!“</p> <p>„Твој је слуга јуначки заслужио, да му толику пошту чини |
нашу срећу оснује срећа и <pb n="61" /> твоја и Босиљкина.{S} Бог нека и теби, и њој, и нама св |
адем Господин кнез не мисли на тебе.{S} Твоја је кућа ономлане на Плочнику дала многославни при |
p> <p>„Сине мој, нека ти је сретна прва твоја војна!{S} Нека су ти свагда Бог и Свети Јован на |
а смем о себи казати да сам верна слуга твоја!{S} Како да смем кад ето не стигох да се поред те |
оче после по дужег ћутања, „праведна је твоја жеља да видиш какво ће славно име твој првенац на |
те с лажју и увели у властелу кад те је твоја мати себарка продала властелинци, да те подметне |
д је, згрешио је, патио је, а сад би му твоја милост дала нову прилику, да поживи животом добра |
какво за њих одређено.</p> <p>„Имају за твоје људе спремљене колибе, <pb n="82" /> и Порубовић |
о твојим разлозима и не размекшавамо на твоје молбе.{S} Уздајући се у превелику милост Божју св |
викну Кнез Лазар; „дај пет коњаника од твоје стотине нека појашу путем к Ибру..... “ „Не, Госп |
ти орлу о грлици да говориш!{S} Али код твоје доброте имам срца и лудо да говорим.{S} Знам да м |
своју властелу, нека се одмах скупи под твоје стегове, те је <pb n="18" /> води к мени на Косов |
би више и вина него колико су га слуге твоје отвориле, па да вам све испричам што сам за после |
> Ти, војводо, остани и дочекуј и друге твоје клетвенике па с њима дођи на Косово кад ти се сви |
десно, и шкргутну зубма.</p> <p>„То је твоје масло!{S} Нисам ја ни слеп ни глуп, хвала Господу |
ке среће у животу, ако један део војске твоје поносито ујездава у стан Господина Кнеза на Косов |
не пехаре својим јунаштвом хвале, имали твоје јуначко срце, мој Лабуде, мој верни друже!“</p> < |
јатељем па да ћутећки примамо заповести твоје, и да по твојој речи летимо, било на десно било н |
оме срцу жене Магдалене, него о јакости твоје сажаљивости према нама грешнима!“</p> <p>Старац п |
<pb n="109" /> да ја не муцајући слушам твоје заповести!{S} Ми смо овде на пољу, на коме се ист |
се бојиш да мојим јунаштвом не засеним твоје!“</p> <p>„Бог ми је сведок да се никад тога бојао |
Господину Кнезу на Косову, као први део твоје војске!“</p> <p>„Што ли се теби толико хита, кнеж |
на време; а ако Бог неће, узалуд је што твоје старо јунаштво жедни за Косовом, узалуд је што св |
и јунак расрдио виле, те пустише воду у твоје руднике, потопише и сребро и злато!“</p> <p>„Опро |
кнеже!{S} Нека су нам добро дошли и сви твоји јунаци!{S} Нека би наше друговање на бојноме пољу |
ко луђе говори, да ли они луди или они твоји паметни!“ настављаше кнез па немирно ходаше и там |
ов!“ Ето смо људи тврда срца, али се за твојим слугом заплакасмо!“</p> <p>„Бог да те прости, си |
им својим чудесно меким гласом; „ето за твојим пасом видим једну киту милог ти босиљка!{S} Дода |
S} Ето те заклињем твојим господством и твојим јунаштвом, учини ми што ћу да те молим:{S} Сахра |
</p> <p>„Ево ко ће се јуначки одазивати твојим позивима, кад мене више не буде било!“</p> <p>Мл |
сподин и јеси јунак.{S} Ето те заклињем твојим господством и твојим јунаштвом, учини ми што ћу |
један, Душанов јунак са благим и светим твојим срцем, у овој земљи у којој се ето никаква свети |
ањамо твоме буздовану где се не клањамо твојим разлозима и не размекшавамо на твоје молбе.{S} У |
ље и сам е би ти било за здравље теби и твојима, ако те Бог жива врати, а било би ти за душу ак |
један млад Србин, који би срећан био да твојој срећи служи, али који је сад још срећнији што је |
„Срећан пут, господару, и теби и војсци твојој!“ „Бог вас све живе и здраве и славне довео дому |
ало послужити... опраштај ме по великој твојој доброти!{S} И нека теби за твоју господску милос |
утећки примамо заповести твоје, и да по твојој речи летимо, било на десно било на лево, па ма т |
да.... онда те молим.... подај то злато твојој младој дворкињи Босиљки!{S} Него те још преклиње |
ихватимо хлеба и мало вина ако га још у твојој чутури има.{S} Да одморимо и себе и коње до пред |
ио, кад узрасте поноси твојом дружбом и твојом службом, како сам се ја поносио дружбом твога ју |
кога ми је поклонио, кад узрасте поноси твојом дружбом и твојом службом, како сам се ја поносио |
рпску судбину на Косову!{S} Викни им ти твојом старом и славном виком: „<hi>Покајте се</hi>!“ Е |
ликој твојој доброти!{S} И нека теби за твоју господску милост према мени сиромаху, Бог на небе |
ми биће и више — година!{S} Дај ти нама твоју заставу, дај нам кога властелина, који зна шта је |
знак. „Ето, пусти мене да водим војску твоју на Косово!{S} Ти си и онако стар, а млади кнежеви |
е послужи!...{S} Опрости и мени, некада твоме верном другу а сада твоме старим слузи!{S} Авај ж |
мени, некада твоме верном другу а сада твоме старим слузи!{S} Авај жалости моје!...{S} Једва с |
} Па се онда окрете војводи: „Да сам на твоме месту, војводо, овога часа отерао бих и једнога и |
оја, нека да Бог, да те прати на сваком твоме кораку — смилуј се па ми пусти сина из сужањства! |
вићу!{S} Немој мислити да се ми клањамо твоме буздовану где се не клањамо твојим разлозима и не |
ојко синоћ причао.{S} Остаде ти синоћ у твоме шатору, а ми се сви вратисмо опет мало нашим пеха |
гробу верни слуга његов!“ Ето смо људи тврда срца, али се за твојим слугом заплакасмо!“</p> <p |
јводе Радича!“ рече старац. „Ево чекамо тврдоглавог попа Каритона да дође да нам је прочита.{S} |
је!...{S} Боље је да причекамо дан два, те да ми се сва војска искупи.{S} Мимо кнеза Будисава и |
воме дому погази стари завет мога деда, те да му се кости у гробу преврћу, и да из гроба мене к |
ају да анђео Божји кроз њене очи гледа, те за то њени погледи прогањају нечисте духове из људи, |
нини Рогозин ухвати ме плаховита дажда, те се склоних у једну пећину.{S} Нађох ту старца испосн |
/p> <p>У томе дотрча дворска момчадија, те живо растави таласе од народа.{S} Иван Порубовић, са |
а и са Рудника, и сребраре са Приморја, те Орловића кнежина поста у брзо као кошница од винове |
три четице у свакој по седам коњаника, те док једна наваљиваше на Србе с лица, друге две зађош |
га ми виђали! ...{S} Него, Богу хвала, те је још снажна мишица његова, и што је још младо срце |
е опет искупише сви кнезови и властела, те сваки баци грудвицу земље у гроб на ковчег војводин |
у пољану пред дворем, покидаше се кола, те и мушко и женско, и старо и младо, потрча кнезу и ње |
господину кнезу: хвала му што те посла, те нам каза да не грешимо душу песмом у дан, у који ваљ |
бојног коња к Југу, ободе га острицама, те Лабуд полете пољем зеленим као да је плава ластавица |
стати сама у средини верних Крушевљана, те да би с тога, само ако он <pb n="102" /> хоће, могао |
ву једну звезду у славу јунакова имена, те она гори вечном неугасном светлошћу и својим трепето |
оме огласнику придао по једног бубњара, те по селима и засеоцима узбунише и жене и децу и стоку |
аде.{S} Око поноћи изишао је из шатора, те се по пољани проходао овамо онамо на мирисном повета |
„Јадна мајко!“ пронесе од уста до уста, те се начини као жубор лишћа пред кишу, који одмах за т |
нека се одмах скупи под твоје стегове, те је <pb n="18" /> води к мени на Косово, не би ли се |
а кнеза, пређе и на све његове другове, те се без разговора и без шума полагано удалише, и упут |
к грла не промукоше у војничке господе, те их не замени сложно и смерно појање игумана Пајсија |
је јунак нека бира себи коња и оружје, те да с кнезом пође на Косово!“</p> <p>Позно у вече вра |
ми ево даде од своје слатке малвасије, те ми оживе срце које већ беше малаксало!“ говораше рањ |
омир дигли један на другога људе своје, те се између њих сад бије љути бој.{S} Кажу има их већ |
пиће његове чете брзо су се довршивале, те је кнез могао наредити да се у Среду, деветога Јуниј |
оробљени?{S} Ил’ си јунак расрдио виле, те пустише воду у твоје руднике, потопише и сребро и зл |
ојвода не улете у гомилу међу завађене, те својим голим рукама раскрштаваше њихове мачеве.</p> |
а неко од нас, с мачем у руци и погине, те да се олакша грех, којим се о Господина Кнеза огреши |
поведемо| Али овако.... махни се, попе, те работе!</p> <p>„Тако ми ево овога вина,“ настави поп |
племенита господара, брзо спријатељише, те Иван, који се жаљаше да не може тако лако да заспи, |
ожимо!“</p> <p>Тако им заповедаше кнез, те њих двојица пођоше одмах да учине како им рече.</p> |
и и оштрији, и све крупнији и крупнији, те се изметуше у љуту свађу.{S} Диже се једна велика гр |
оружја њега раздрага и срце му запали, те, кличући као соко, лети на копља и на мачеве где је |
ава браћа!{S} А кад би га сви оставили, те би сам под шатором остајао, онда би тек пао од силно |
сте ли се ви двојица јутрос избезумили, те не слушате заповести свога старијега?“</p> <p>„Не мо |
аспали, или ослушкујете само грмљавини, те ситно звоно и не чујете?{S} Хајде, кнеже, време је!“ |
колена, поцрнеле од препеке у пустињи, те се према њима она суха мрка тиквица за воду, што му |
ако се на прагу поче крстити и клањати, те ја но њему прекрстих се и поклоних се!“</p> <p>„E, п |
подара жива и здрава овоме двору врати, те да се уз нашу срећу оснује срећа и <pb n="61" /> тво |
ила.{S} Њен је син постао велики јунак, те му је Немања дао да се зове Орловићем.</p> <p>Од при |
очи с коња као младић, па скиде калпак, те гологлав приђе к младоме војводи и поклони му се сме |
јвода па скиде одмах свој сребрни шлем, те и сви други учинише тако, и осташе гологлави као да |
ом се јунаку загреја срце добрим вином, те дође к себи и погледа бистрим погледима око себе.</p |
регнувши све своје силе подиже се живо, те грчевито дохвати Бега за обе руке, и онда викну загу |
ке док је још светлости на Косову било, те да њима осветли црну ноћ, која се на Србадији тако н |
и зраци сунца на заходу падаху у конат, те изношаху на бољи видик црвене, плаветне, зелене и жу |
ђе пред шатор.{S} Погледа мало по небу, те на једну те на другу страну, загледа се подуже у Зор |
<p>„А што му не разби буздованом главу, те да виде други људи да му је мозак недокуван?!“ срдит |
в Пост, људи се једва хлеба прихваћају, те им је и срце посно!“</p> <p>„Е, па добро!{S} Доста с |
) час опет журно слетали ка голубињаку, те загушеним и усплахиреним гугутањем гукаху голубицама |
х како ми његова туга срце моје стегну, те ми из њега ударише сузе на очи.{S} Од суза га већ ви |
и поузданом руком прострелила орлушину, те спасла живо и здраво чедо своје, које јој је грабљив |
смо из планине а на доглед нашем двору, те ми ободосмо коње!{S} Него и опет добро покисосмо!“ г |
ити,... имамо за нешто да <pb n="67" /> те замолимо.{S} Знаш добро да смо сиромашни људи, и зна |
а се милином па узе гласно кликтати.{S} Те усклике прихваташе и други народ који ништа не виде |
>„Што је теби, кнеже Орловићу?{S} Каква те је брига опхрвала?{S} Да ти није кеса прогорела?{S} |
и среће јуначке — која, нека да Бог, да те прати на сваком твоме кораку — смилуј се па ми пусти |
твеник, и довео сам ти моје војнике, да те пратимо на војну.{S} Али могу ја овога часа да викне |
{S} Ако не дођеш, доћи ћу ја к теби, да те прикуцам копљем на двери двора твога!{S} Бог ти дао |
ја мати себарка продала властелинци, да те подметне као своје дете!“</p> <p>„Ао,.... славу ти.. |
е није криво што не стиже на Косово, да те верно послужи!...{S} Опрости моме слузи Ристивору, ј |
атити ни у једну крчму у Крушевцу, а да те крчмарица, кад ти донесе кондир вина... .“</p> <p>„Х |
у једну крчму,“ настављаше Гојко, „а да те крчмарица не запита: „Јеси ли на страни војводе Мило |
јунак, ма и не био бољи од мене, па да те поведемо| Али овако.... махни се, попе, те работе!</ |
шатор!“ причаше Бег.</p> <p>„Е, Бог да те прости, синко Ристиворе!{S} Бог да те прости!“ понав |
г да те прости, синко Ристиворе, Бог да те прости!“ шапуташе старац неколико пута, па се онда п |
а те прости, синко Ристиворе!{S} Бог да те прости!“ понављаше стари кнез тихо, а очевидно дубок |
сваки војник прекрсти и викне: „Бог да те прости, војводо, као што ти ми праштамо!“</p> <p>Прв |
ојим слугом заплакасмо!“</p> <p>„Бог да те прости, синко Ристиворе, Бог да те прости!“ шапуташе |
ор смерно да говори, „свагда ми дође да те питам: а које је добро Душан од свега тога видео?{S} |
у своју ако те убијем; затекох му се да те убијем; дођох да те убијем; три пута се дизах од трп |
ја сам се заветовао госпођи кнегињи да те жив оставити нећу!“</p> <p>Узе стари кнез да се крст |
и је зазор, баш не могу срцу одолети да те не запитам: шта ћеш на Косову, ти старац један од се |
их стопа мичи се натраг!{S} Не чекај да те мачем или буздованом погоним!“</p> <p>Боривој на сво |
ти их платити!{S} Па се здоговорисмо да те молимо да нам их опростиш!“</p> <p>„Зар баш тако, Ар |
лиш!{S} Учинићу!{S} Молићемо се Богу да те уза старог и младог господара жива и здрава овоме дв |
и твојим јунаштвом, учини ми што ћу да те молим:{S} Сахрани мога слугу Ристивора с десне стран |
м; затекох му се да те убијем; дођох да те убијем; три пута се дизах од трпезе да ти отровани н |
чудно, како можеш да од мене тражиш да те овде на догледу турске војске оставим сама!{S} Слуша |
десет и девет Млетачких цекина.{S} Сада те молим, светла, велика и предобра моја госпођо: прими |
ирили и један другом опростили.{S} Сада те ја молим, опрости им и ти, у име своје и у име све г |
у служби цара честитога, онда.... онда те молим.... подај то злато твојој младој дворкињи Боси |
ог витеза око паса и стаде да га повија те на лево те на десно.{S} Узеше се хрвати и носити око |
а Милица; „ето пођи у име Божје, и нека те мој благослов прати а Кнежев нек те дочека!“ И отиде |
} Али им притече у помоћ одморна војска те потисну нас.{S} Тада Кнез Лазар изиђе са својим окло |
се моја властела на моме двору завадила те се један део војске растурио!“</p> <p>„Славе ми!“ ре |
овала и срце Господина Кнеза, и учинила те је од месец дана овамо од туге и жалости остарео виш |
ињи што Босиљки!{S} Ако буде Божја воља те се са Косова здрави и весели вратимо, молићу те да з |
адајући своје коње, удараху навалице на те гомилице, па их распрштаваху својим веселим а покашт |
; и сваки је <pb n="3" /> век ударао на те грађевине своје неизгладљиве печате.{S} Сам кнез Гра |
преноћио!“ рече кнез, „Не би се цар на те срдио што ми толику част чиниш; али би се заиста срд |
ко те виках са степеница!...{S} Кнегиња те зове!{S} Ено је у њеној конати у Жутој Кули!“ говора |
нешто!{S} Ако допаднем какве невоље, па те викнем за помоћ, немој се оглушивати ни оклевати, не |
даја и дворана у којима је живео.{S} Са те терасе гледало се доле у авлију патосану великим бел |
злетали до на врхове од кула (као да са те висине боље сагледају да ли се то доиста од некуда х |
и да ће Србадија освојити победу баш са те две ваше мишице; а може је изгубити само што не беја |
постељу његову, јер је ето много сањив те није за ову трезну дружину!</p> <p>„Ко сањив?!“ викн |
, јуначе, по Богу?!“ — „Не, човече, Бог те видео!“... „Хеј, што не пођосмо дан раније!“... „Зар |
о, сиви соколе!{S} Тако, господару, Бог те живео!{S} Али и ко би то боље од тебе знао?!“</p> <p |
ети главом, „знам ја тебе добро!{S} Бог те је створио велика господина, дао ти је и памети, <pb |
“</p> <p>„А!“ зајеча кнез Градоје, „Бог те чувао овој земљи, наш честити Господару!“</p> <p>И у |
и почео да стариш!{S} И није друго, кад те ето очи издају!“</p> <p>„Али, молим те, дедо, поглед |
победне песме певаш у славу његову кад те Агарјани на живу жеравицу бацају не би л’ вером прев |
ер су те с лажју и увели у властелу кад те је твоја мати себарка продала властелинци, да те под |
другом братијом вечерао, и рече: „Зове те војвода да одмах с петрахиљем и требником право к ње |
левој руци, призиваше гласно своје људе те сваког помињаше поименце војводи, који опет са своје |
чита књиге староставне.{S} Читао им је те књиге до пола ноћи.{S} Око неко доба викнуше да се д |
казати могу: нико у српској војсци није те ноћи слутио, да ћемо сутра велики бој бити!{S} Госпо |
га света?!{S} Али од свих мука, на које те живог метасмо, чини ми се, најстрашнија је што ти да |
рја!“</p> <p>Затрешта кликтање какво се те ноћи још у тој трпезарији чуло није.{S} И не могаше |
ми лице, дохвати своје разбарушене косе те их сави <pb n="35" /> у перчин, намаче петрахиљ, при |
се ја већ умио и Богу помолио.{S} Идите те се умијте и ви, и Богу помолите; па онда напојте коњ |
сти коју је од кнеза добио наредио беше те су војници одјахали па се ставили у два реда, а он с |
темеље од Голубиња.{S} Орловићи дадоше те руднике неким Дубровчанима под закуп, а ови доведоше |
. „Потеци, оче, потеци горе одмах, кнез те чека; има да се чита велика књига која ето стиже од |
кад год прави јунак погине, Бог нареди те анђели запале нову једну звезду у славу јунакова име |
n="155" /> Па онда мене зовну и нареди те унесох под шатор к њему ону велику скрињу, коју ено |
ледати да се с Господином Кнезом погоди те на миру разиђу.“</p> <p>„Има још нешто што бих ја хт |
да си ми отац.{S} Не заповедам ти, али те као Душанова узор јунака молим и преклињем: тако ти |
те какву ми власт кнез даде.{S} По сили те власти ево вам опраштам све перпере које нашем двору |
вљате мој <pb n="130" /> господар, моли те похитај што брже можеш да стигнеш до њега.{S} Он те |
ека те мој благослов прати а Кнежев нек те дочека!“ И отиде Голубан.{S} Осташе у двору само дво |
кинули су му панцир, размакли му прсник те обнажили прса да му облакшају дихање.{S} Старац је с |
дбрани отачаства, љубим те и поздрављам те, верни мој војводо.“</p> <p>По дуго нико од млађих н |
а тихо и одмерено да говори; „звала сам те, да проговорим с тобом две три речи на само.{S} Ти с |
ј је кнегиња стајала.</p> <p>„Звала сам те,“ поче она тихо и одмерено да говори; „звала сам те, |
ми изгледаше блед али миран. „Звао сам те“, рече, „да ми бар један део терета са душе скинеш.{ |
рске војске оставим сама!{S} Слушао сам те свагда и у свему ево девет година, али данас тебе по |
добри и мили господару!...{S} Много сам те пута расрдио... много пута не послужио како је треба |
а тебе да молим да ми опростиш, ако сам те икада у животу што на жао учинио.{S} Ето се исповеди |
амог себе него друге око себе; „што сам те давао на књигу?{S} Збиља и јесте, да не мораш кроз ж |
старога попа Каритона!“</p> <p>„Што сам те давао на књигу?“ питаше старац више самог себе него |
тивор озбиљно а не без горчине. „Слушам те па велим себи како су доиста чудна и мучна времена н |
не жали крви у одбрани отачаства, љубим те и поздрављам те, верни мој војводо.“</p> <p>По дуго |
ја на терасу изиђе.</p> <p>„Јес’, видим те!{S} Хтео би да бегаш?{S} Је ли?{S} Ето сте сви такви |
.{S} Али нека си баш и Агарјанин, видим те јеси господин и јеси јунак.{S} Ето те заклињем твоји |
:</p> <p>„Ха!....{S} Видим!...{S} Видим те ко си!...{S} Ох, Мандо,...{S} Ох, снахо моја!{S} Ево |
во ти се исповедам!{S} Ево ти нож којим те хтедох убити!{S} Везуј ме коњма за репове па растрза |
вор узе да се правда:</p> <p>„Па, молим те, господару, кажи по правди и по души, ко може све сл |
те ето очи издају!“</p> <p>„Али, молим те, дедо, погледај само у овом правцу!{S} Зар не видиш |
не би повео на Косово!{S} Немој, молим те, тако ти свега што ти је најмилије и најсветије, не |
бије!“ рече кнез Градоје. „Немој, молим те, војводо, немојте, господо и браћо, него колико има |
што велиш!“ прихвати кнез, „Него, молим те, видиш да се овај народ слегао око нас!{S} Немој да |
тем к Ибру..... “ „Не, Господару, молим те!“ пресече говор Господина Кнеза кнез Војислав, „ја д |
/p> <p>„Па стани мало, господару, молим те!“ рече збуњен Ристивор, који се препаде видев да му |
{S} Прво ти се молим за све моје: молим те за мога унука, испроси му у Свете Тројице здравља, с |
е и сваке ваљаности и честитости; молим те за моју снаху, испроси јој здравља, живота, и среће |
оном Светога Јована Крститеља!{S} Молим те, ко ти је придворни поп?{S} Је ли још стари Алексије |
ају неверни и погани Агарјани!{S} Молим те, гледај и помози нашим српским свецима, да умоле Гос |
ора којим путем ваља ићи.</p> <p>„Молим те, дедо!“ рече Боривој, „ако нећеш опростити Ристивору |
ли трећој речи, говораше:</p> <p>„Молим те, бабо, не помињи га!{S} Имај милости према љуби сина |
трпљиво окрете к војводи:</p> <p>„Молим те, војводо, заповеди кнезу Гојку нека нам све исприча |
мој нам прекидати Гојка!“</p> <p>„Молим те, витешки војводо, само да питам Гојка, је ли свраћао |
инев знаменитим својим личним јунаштвом те је кнез Лазар Агарјане разбио.</p> <p>Тек би се из н |
грима и Власима, да се сложе са Србијом те протерају погану Агарјанску аждају са Хришћанске зем |
па.{S} А кнез Градоје седе с Ристивором те се најпре прихватише беле погаче и руменога вина, па |
у нама свима ти једини који си достојан те части!“</p> <p>Сложно и весело привика сва она госпо |
то брже можеш да стигнеш до њега.{S} Он те са својима чека у крчми на цареву друму код Цареве Г |
аше!{S} И опет се тешим, што је Бог дао те је наш честити Господин Кнез Лазар могао и без нас д |
ачима да дувају, а час их опет устављао те да он скупљеноме свету гласно довикује: „Ко је јунак |
е:</p> <p>„Смилуј се, господару!{S} Ево те и ја уз ову сиротињу молим, пусти им твога сужња; мл |
ко паса и стаде да га повија те на лево те на десно.{S} Узеше се хрвати и носити око оних столо |
твојој младој дворкињи Босиљки!{S} Него те још преклињем Богом и Светим Јованом, <pb n="59" /> |
зато на нас, а и њему опрости.{S} Друго те молим, помоли се Светој Тројици да нашем честитоме Г |
оса.</p> <p>„Ил’ си оглухнуо или оболео те не чу колико те виках са степеница!...{S} Кнегиња те |
оред другог.{S} Санџак-Бег је заповедио те је сваки његов војник положио по један камен на гроб |
>Ристивор је, по жељи Ивановој, наредио те млађа чељад простре постељу за Ивана у куту према ње |
е што му он каже, само што се нем родио те не може да одговара!</p> <p>Лабуд би овда и онда нек |
ти било за здравље теби и твојима, ако те Бог жива врати, а било би ти за душу ако би погинуо! |
м, не тражим да ме шаљеш на Косово; ако те оборим или се ти први умориш, онда поштено да остане |
, и не дај огњу на наше дворове!{S} Ако те поп Каритон расрди, не срди се ти зато на нас, а и њ |
ми велике баштине и синовицу своју ако те убијем; затекох му се да те убијем; дођох да те убиј |
си оглухнуо или оболео те не чу колико те виках са степеница!...{S} Кнегиња те зове!{S} Ено је |
а зло зао, а на добро добар!{S} А знамо те и да си милостив, и прави отац јадној сиротињи...{S} |
а старом гнезду Орловића!“</p> <p>„Само те слушам шта и како говориш, господару!“ узме реч Рист |
глави као да су у цркви.</p> <p>„Молимо те, јуначе,“ рече војвода рањенику, „ако се ниси преко |
м те јеси господин и јеси јунак.{S} Ето те заклињем твојим господством и твојим јунаштвом, учин |
јице кад год хоћеш, па јој кажи све што те ја молим, и замоли и ти да се Свевишња Светиња у Све |
!{S} Право си рекао да ћу се кајати што те не поведох!“ говораше кнез Градоје сниским гласом, и |
ми: „Кажи господину кнезу: хвала му што те посла, те нам каза да не грешимо душу песмом у дан, |
теби, господине војводо, који си добар те и на то помишљаш!“ рече Ристивор поклонивши се скром |
.</p> <p>„Не знам ти дати одговора, јер те још не гледах на згаришту Агарјанском.{S} Добар си п |
ри пута говорећи уза то:</p> <p>„И опет те поздрављам добродошлицом, верни и славни кнеже!{S} Н |
" /> <p>Заповедник Турака даде заповест те се редови коњаника који стојаху иза оних у првоме ре |
ћеве људе.{S} Ристивор приклони заставу те јој свилене кићанке целиваху плашт и шлем војводин.{ |
<p>Причало се много шта о чудотворству те иконе.{S} Није нико могао да погледа у свеца а да се |
и ако ево и сад заједно пијемо, не могу те пустити да се тако мучки на попове каменом бацаш...“ |
оја се као зелен венац повијаше по челу те косине.{S} Дуж тога венца и одмах испод њега беху не |
р.{S} Погледа мало по небу, те на једну те на другу страну, загледа се подуже у Зорњачу, која у |
дарцем о криву једну сабљу која склизну те га обрани по мишици.{S} Кнез дохвати свој буздован п |
Витомир. „И није чудо да лажеш, јер су те с лажју и увели у властелу кад те је твоја мати себа |
шће!{S} Није лако што тражиш!{S} Али ћу те радо послушати, па, колико ми Бог помогне, <pb n="57 |
поведаш да се одмичем натраг, послушаћу те и у томе као и у свему!“ рече Ристивор смерно и снуж |
Косова здрави и весели вратимо, молићу те да за ме проговориш и Босиљки и кнезу.{S} Ако ли буд |
них јунака.{S} Ако доведеш мање казнићу те мачем; ако доведеш више казнићу те глобом.{S} Ако не |
нићу те мачем; ако доведеш више казнићу те глобом.{S} Ако не дођеш, доћи ћу ја к теби, да те пр |
кажем да се одмах с коњем спреми да још те ноћи пође у Двориње с писмом за госпођу.{S} Све то ј |
ни и слаби људи баш као и они!{S} И још те за једно молим: имаш по закону права да ова два бунт |
икну жустро и срдито Турчин. „Не будал’-те но се предајите!“</p> <p>„Само душе наше предајемо Б |
овића.{S} Благо довикиваше народу: „Дед’те, браћо, размакните се мало, да отворимо пута кнезу!“ |
те се, децо моја, па, у име Божје, хајд’те у седла!“</p> <p>Зазвекташе панцири и оружје, и док |
ет духом пренуо и кликнуо својима: „Држ’те се јуначки, децо моја, Бог је с нама!{S} Напред, нап |
победе Богу верни народ српски?{S} Ман’те се, људи!“</p> <p>У гомилицама од невиних девојака и |
до!“ викну војвода сав пребледео. „Стан’те, господо, и не вређајте српску земљу, којој крв ваша |
ка Миросава.</p> <pb n="91" /> <p>„Стан’те, господо!“ викну војвода сав пребледео. „Стан’те, го |
в вођ викну јасним гласом:</p> <p>„Стан’те мало, незнане делије!{S} Обрните копља к земљи и каз |
клобуке, па им онда викну:</p> <p>„Стан’те мало, децо!{S} Не дам ја ни једноме од вас да свој к |
ога Орла од Орлова Града!...{S} Не брин’те се, људи, сад нам не гине победа!...{S} Камо?..{S} Д |
ојући: „Тебе Бога хвалимо!“</p> <p>„Пун’те, децо, пехаре свима!“ викну игуман Пајсије слугама. |
„Ристивор би, као добра и верна слуга, тебе и послушао; али кога ће он да прати у Орлово ако ј |
појаше дивну песму: „Тебе Бога хвалимо, тебе Господа исповедамо!“</p> <p>И стари кнез Градоје б |
моћник ето већ седам стотина година!{S} Тебе призивљем, теби се клањам, теби се молим, чуј ме!{ |
добро значи, али који мени није мио.{S} Тебе, који имаш верно и храбро срце, молим не као слугу |
као <pb n="113" /> муња труо храст.{S} Тебе смем да призивљем, јер си нам светац и велики наш |
ко и не послушати мене свога војводу, а тебе, који си с Господином Кнезом Лазарем уз Душана вој |
осећају?! <pb n="11" /> Нити је чудо да тебе, снахо моја, овда и онда зле слутње обузимљу.{S} И |
ивору, јер служећи мене изгуби славу да тебе послужи!...{S} Опрости и мени, некада твоме верном |
сад тамо одвести и разместити.{S} А за тебе и твога унука спремили смо малу доворану у јужној |
кад ето не стигох да се поред тебе и за тебе борим!...{S} Шта ћеш?!{S} Несрећа је наша тако хте |
ој двор и међу нас, који би сви радо за тебе изгинули, како и треба кад си нам господар!{S} Зна |
и како ето желиш.{S} Него имам сад и ја тебе да запитам за нешто!“</p> <p>Па онда Санџак-Бег из |
> <p>„Јесте, госпођо кнегињо; имам и ја тебе много и за нешто велико да молим!{S} Па се још пре |
за мене. „Прво“ рече војвода, „имам ја тебе да молим да ми опростиш, ако сам те икада у животу |
Градоје, па узе вртети главом, „знам ја тебе добро!{S} Бог те је створио велика господина, дао |
уговао по крчмама Крушевачким, молим ја тебе: пази ти како са мном говориш!“</p> <p>Пријатељи п |
пет стотина коњаника!“</p> <p>„Молим ја тебе, господине војводо,“ узе кнез Градоје да говори са |
кондир вина... .“</p> <p>„Ха!{S} Ту ја тебе чекам!{S} То, брате, то казуј!“ викну оздо са трпе |
до, за мене!“ викаше Боривој; „не ћу ја тебе данас на Косову посрамити!“ Па млади унук Градојев |
а.{S} Рече му: „Госпођа кнегиња чека на тебе!“ па се окрете и отвори му врата на сниској шестос |
{S} Ја знадем Господин кнез не мисли на тебе.{S} Твоја је кућа ономлане на Плочнику дала многос |
ећнији што је имао срећу да, мислећи на тебе, погине у служби земље господара!“</p> <p>И Ристив |
арац диже па рече Ристивору:</p> <p>„На тебе је сад ред, синко!{S} Пружи се па спавај и одмори |
ога побратима!{S} Зар <hi>ја</hi> поред тебе, па ти то од себе да учиниш?!...{S} Ето, Бранко“, |
унук?!“ запита.</p> <p>„Ето ти га поред тебе!{S} За њ се не брини!{S} Лаке су му ране!“</p> <p> |
о да смем кад ето не стигох да се поред тебе и за тебе борим!...{S} Шта ћеш?!{S} Несрећа је наш |
ишао бих да га везана дотерам, да пред тебе падне — или бих га заклао!“</p> <p>Тек је старац п |
а душевнијег човека и боља господара од тебе нигде на беломе свету!“ Али он навали да му <pb n= |
да однесемо Господину Кнезу гласове од тебе, да му кажемо зашто ћеш та истом кроз дан два стић |
Бог те живео!{S} Али и ко би то боље од тебе знао?!“</p> <p>Госпођа Мандалена одмах сама приђе |
тити Кнеже Лазаре?!...{S} Еј, шта би од тебе, моја Србадијо?!“</p> <p>И старац покри лице рукам |
настави поп; „није само да сам млађи од тебе за десет година...“</p> <p>„Каквих десет година?!“ |
“ рече старац.</p> <p>»Како би се ми од тебе, дедо, одвајали?“ рече млади унук његов.</p> <p>»А |
м. „И још много пре може он да буде без тебе, коме је некаква дуждева кћи у једној Крушевачкој |
де без све ове господе, а нек’мо ли без тебе једнога!“</p> <p>„Нека је слава Господу!{S} Може Г |
, оставити сама!{S} Не можемо се ми без тебе враћати!{S} Шта би и мени и Ристивору <pb n="195" |
да прати у Орлово ако ја не усхтем без тебе у Орлово?!“</p> <p>„Како?...{S} Ако не усхтеш без |
ом отац Харалампије. „Устави се, јер из тебе говори проклета бабунска јерес!“</p> <p>„Шта кажеш |
оре рече:</p> <p>„Благо мени, што ћу уз тебе и с тобом да моју прву војну војујем!{S} Дедо, ако |
ке војске.{S} И тебе, кнеже Миросаве, и тебе, властелине Витомире, стављам у затвор, и видећемо |
е српске властеле и српске војске.{S} И тебе, кнеже Миросаве, и тебе, властелине Витомире, став |
истој нашој клети,... овде измеђ мене и тебе!“</p> <p>„Ако си је доиста на јави видео, а ниси ј |
томе поменуо ниси!{S} Ти знаш да ми сви тебе пазимо као да си сродник нашега дома.{S} Ти знаш к |
свога старијега?“</p> <p>„Не можемо ми тебе, на догледу турске војске, оставити сама!{S} Не мо |
у војујем!{S} Дедо, ако Бог да, нећу ни тебе ни мога оца постидети!“</p> <p>Старац сад пољуби с |
еног напрсника у тога младога јунака до тебе.{S} Кажи ми право, јуначе, тако ти среће јуначке, |
а и у свему ево девет година, али данас тебе послушати не ћу.{S} Млади кнежевић може наћи пута |
да ћеш са ужасом опазити, да он право у тебе гледа, да према теби руку пружа, да хоће баш тебе |
„Је ли хоћеш на Косово!“ „Није него ћу тебе да шаљем!“ „Држ’ се, попе!“ „Држ’ се, кнеже!“</p> |
, да према теби руку пружа, да хоће баш тебе да дохвати, и да оно што говори баш теби говори!</ |
акојако, али из гласа и сложно појући: „Тебе Бога хвалимо!“</p> <p>„Пун’те, децо, пехаре свима! |
као с договором запојаше дивну песму: „Тебе Бога хвалимо, тебе Господа исповедамо!“</p> <p>И с |
а Лазара, Господина свој српској земљи, теби војводо Радичу, љубимо поздрављење.{S} Војводо, ев |
ина!{S} Тебе призивљем, теби се клањам, теби се молим, чуј ме!{S} А као кум Божји, и као војвод |
едам стотина година!{S} Тебе призивљем, теби се клањам, теби се молим, чуј ме!{S} А као кум Бож |
се кнез грохотом; „мени је седамдесет а теби шездесет и пет!“</p> <p>„Мени јесте шездесет и пет |
земљи Агарјанској!“</p> <p>„Чудим се ја теби, војводо, и чудим се вама, господо!“ узе реч кнез |
ећеш, попе, куд си наумио!{S} Не дам ја теби ни да нас испратиш до на међу наше кнежине!“</p> < |
ешили!“ рече старац Градоје. „Не дам ја теби, војводо, да уза свој грех узимаш на своју душу и |
</p> <p>„Причекај мало, попе, стојим ја теби на белези!“ пресече кнез попа пружив руку према ње |
вога побратима — „ето видиш сад, што ја теби говорах: „Човече, не шаљи дете у Латине, да се там |
и образ па, грцајући од суза, рече: „Ја теби, добри наш Ристиворе, немам шта да праштам, него о |
ме по великој твојој доброти!{S} И нека теби за твоју господску милост према мени сиромаху, Бог |
и пољуби га у образе, и рече му: „Хвала теби, кнеже, који си мени <pb n="117" /> и мојој војсци |
ога смеха кнеза Миросава.</p> <p>„Хвала теби, војводо, на лепој беседи!“ рече он. „Али ти и сам |
а спере прашину са грла!“</p> <p>„Хвала теби, господине војводо, који си добар те и на то помиш |
кад оно идосте на Угре!“</p> <p>„Хвала теби, војводо, што мислиш да сам вредан да преноћим у д |
ља гологлави да слушамо!“</p> <p>„Хвала теби, витешки старче, који нас учиш чему ваља!“ прихват |
а сином, онаким соколом, крила поломила теби, седи соколе, обрано наша на крајини.{S} Немој тру |
ити, да он право у тебе гледа, да према теби руку пружа, да хоће баш тебе да дохвати, и да оно |
<p>„Госпођо кнегињо, снахо моја!{S} На теби остављам сигурност, славу почаст овога стародревно |
еч и за сваки преки чин!“ „Немам ја шта теби праштати, мили господару!“ рекох ја; „нема душевни |
ди без душе.{S} Нико од нас не ће ништа теби пребацити, јер сви смо подједнако пред Господином |
ркиња Босиљка.{S} Више бих волела да је теби дамо, него ли ма коме другом од наше властеле.{S} |
о са прочеља кнез Вукан:</p> <p>„Што је теби, кнеже Орловићу?{S} Каква те је брига опхрвала?{S} |
а најбоље и сам е би ти било за здравље теби и твојима, ако те Бог жива врати, а било би ти за |
ви део твоје војске!“</p> <p>„Што ли се теби толико хита, кнеже Градоје?!“ питаше кнез Вукан.</ |
чуо ти... не можеш ти да радиш како се теби прохтева, него како ти се заповеда!{S} Ти ћеш да п |
ољи његовој носи к нама!“</p> <p>„То се теби све тек тако чини, синко мој!“ рече кнез. „У самој |
едини мојих људи.{S} Не дођосмо у госте теби данас, него дођосмо као војници, да ти на војну сл |
овест издао, то се не устежем, кнеже, и теби да кажем:{S} Нисмо ми овде на бојишту, нити смо пр |
поче да виче: „Срећан пут, господару, и теби и војсци твојој!“ „Бог вас све живе и здраве и сла |
61" /> твоја и Босиљкина.{S} Бог нека и теби, и њој, и нама свима милостив буде!{S} А сад, пођи |
а не знам да се данас правим мудар, али теби, знам, не би помогло па се правио мудар по вас дан |
</p> <p>„Мени јесте шездесет и пет, али теби је, кнеже, у најмању седамдесет и пет, само се ваз |
е глобом.{S} Ако не дођеш, доћи ћу ја к теби, да те прикуцам копљем на двери двора твога!{S} Бо |
е кренемо; али ми је зазор да заповедам теби, кога љубим и поштујем као да си ми отац.{S} Не за |
ко,“ рече кнез Градоје рањенику, „благо теби, који си крв своју на Косову пролио!“</p> <p>Војво |
из гомиле.</p> <pb n="147" /> <p>„Благо теби, синко,“ рече кнез Градоје рањенику, „благо теби, |
силе, и господства; али је све то мало теби!...{S} А Милош?{S} Доиста није ни тако мудар, јер |
крви да спасе отачаство од Агарјана, то теби није ништа“ рече кнез Градоје с пуно горчине и пре |
слуга био, али смо свагда мислили да у теби куца не само верно и одано него и крепко мушко срц |
!{S} Еј мој Господине Кнеже, знам да су теби, који си одрастао уз колено цару Душану, крваве су |
има на смрт боримо, готов сам; али хоћу теби да кажем да се ево кајем за пакосну реч, коју сино |
ебе да дохвати, и да оно што говори баш теби говори!</p> <p>Сниско, до пред саме ноге његове, г |
а.{S} И Лабуд као да осећаше тежину оне тегобе, која се свалила беше на јуначног старца, па и с |
ну дубоким дахом, као да јој се са срца тежак терет скинуо; па онда, као са неке висине и издал |
ужаса.{S} Чинило му се све то као један тежак и страшан сан.{S} Гледао је да му се отме, и да с |
ње:</p> <p>„Свима је тешко било, никоме теже до самом Господару Србадије, честитоме Кнезу Лазар |
роћи куд сам намерио, а с вама двојицом теже је то.{S} А после, дете моје, видиш и сам како су |
им да ћете ви мене да наведете на много тежи грех него што је војводин!{S} Не можемо ми пустити |
јаке тужне и црне мисли.{S} Под њиховом тежином беше оборио главу на прса, пустио вођице Лабуду |
нцера његова.{S} И Лабуд као да осећаше тежину оне тегобе, која се свалила беше на јуначног ста |
ога господара није једно него три срца, тек се једно умори а друго се разбуди.{S} Сећам се ја д |
у ходнику на кнежевића Боривоја, који, тек што се вратио из планине по киши и сав мокар, хиташ |
шта!{S} Кад <pb n="29" /> треће вечери, тек се при трпези обредише пехарима по један пут, а он |
рога кнеза, и на не малу радост његову, тек је сутра дан подне превалило било, а Ристивор долет |
роба мене куне!“</p> <p>„Ма, господару, тек да заустим да му кажем, а видех га где се и сам од |
има се с милином растуженост мешала.{S} Тек кад га мали Маша, скутоноша кнегињин приликом велик |
од њих, међу колибама војнога стана.{S} Тек кад народ опази да војвода, кнез Градоје, праћени н |
азмекша, а очи брзо сузама напунише.{S} Тек се једној од њих уз уздах оте узвик: „О, јадна мајк |
с једнога краја терасе до на други.{S} Тек у неко доба устави се пред Ристивором, па поче да м |
рење.{S} Бејах и ја у свити његовој.{S} Тек што исцелива иконе пред олтарем и уђе у свој сто а |
ли с оним малима права ти је напаст.{S} Тек ће по неки да искочи кад му се и не надаш!“</p> <p> |
а двора да исприча о једној прилици?{S} Тек му показах кнегињу Василију и испричах му како је с |
ву одзовемо, и да смо истина позно, ал’ тек опет изишли на Косово!{S} Друго, баш зато што смо с |
не ће, онда нека јој преда ову књигу!““ Тек се Иван вијну коњу у седло, а стиже игуман Пајсеј и |
а одмах после Недеље освану Среда, и да тек тада војска, још једнако полу мамурна, седлаше коње |
ан око госпође Мандалене.{S} Женскадија тек сад удари у плач и кукњаву.{S} У госпође Мандалене |
да витеза у дворску црквицу где јутрења тек почела беше.{S} Осем духовника у олтару и по једног |
ака лије.</p> <p>„Ухвати нас ситна киша тек изађосмо из планине а на доглед нашем двору, те ми |
ој носи к нама!“</p> <p>„То се теби све тек тако чини, синко мој!“ рече кнез. „У самој ствари т |
адић, <pb n="136" /> погледаше мирно, и тек само мало као уморним очима, по господи што се иску |
и све то већа она два његова ока!{S} И тек да задремам а он би ме прстима, хланим као лед, дох |
нас китом <pb n="191" /> босиока.{S} И тек ми мати приђе да ме загрли, а ти ме пробуди!“</p> < |
ђе полагано у корак за оном првом.{S} И тек да је и она одмакла била за стотину корачаја, а одв |
осећа — да се земља стреса, да уздише и тек што се заплакала није!</p> <p>Позно у вече изађе Ри |
те би сам под шатором остајао, онда би тек пао од силног умора на столицу, наслонио чело на ру |
оји часак, па коначно поклонити.{S} Али тек што превали подне, пронесе се глас да је на левом к |
ово стигне, него мучки нападе кнеза док тек с половином српске војске стојаше!“</p> <p>„Ако ти |
а рекао само истину, да је Боре наш још тек дете!{S} Не може он да води војску нашу!“</p> <p>„А |
д топота ма и малобројне коњице!</p> <p>Тек ће мало после да се сети нечега па, никако не осврћ |
и у сваком часу, на помоћи били!</p> <p>Тек се то довршивало, а госпођа Мандалена махну руком н |
и према главној капији од двора.</p> <p>Тек најпосле ето га испаде Ристивор, гологлав, носећи у |
е је кнез Лазар Агарјане разбио.</p> <p>Тек би се из нацртане слике могло видети како је диван |
ко не улажаше у веселост њихову.</p> <p>Тек ће у неко доба да викне оздо са прочеља кнез Вукан: |
тебе падне — или бих га заклао!“</p> <p>Тек је старац преко усана превалио име „Станко“, а Манд |
настављаше приповедач своје казивање. „Тек Кнез Лазар — сад већ на трећем коњу, јер <pb n="146 |
ћутећки искупише око рањеника.</p> <p>„Тек ти бејах опремио Ристивора,“ узе кнез Градоје да го |
вде напољу били први нападачи?“</p> <p>„Тек ја дођох из двора међу своје људе, а кнежеви нас љу |
а стекао?!“ питаше кнез као да је реч о тековини некаквога великога блага.</p> <p>Санџак-Бег се |
а се данас овде на догледу његова мртва тела заветујемо: да ћемо ми до његова гроба подићи цркв |
рчеву.{S} Онај силни напор, и душевни и телесни, оно велико изненађење да види човека, од којег |
, да освете смрт свога цара, па му онда тело предадоше калуђерима Грачанице, да га у њиховој цр |
„чим се ископа гроб, спремите се да се тело нашег војводе опоји како треба по закону нашем!“</ |
војводин!{S} Не можемо ми пустити да се тело нашег војводе затрпа земљом као да је јеретик или |
е Радича: шатор дигнут, гроб ископан, и тело војводино положено у ковчег на брзу руку од сухих |
ке коже и разбарушене косе повио горњим телом мало напред као да крупним црним очима својим вре |
јемо и да му се помолимо, па да грешном телу одмора дамо!“</p> <p>И онда поп навуче мантију, ма |
уће Орловића.{S} Народ прича да је прве темеље и прву кулу од тога двора још цар Тројан сазидао |
ао да су виле сребрним жицама прешивале темеље од Голубиња.{S} Орловићи дадоше те руднике неким |
тихо насмеја кнез, и тапкаше Јабучила и тепаше му.</p> <p>Мало час па Ристивор дође пешице носе |
рише једна уска врата у зиду на који се тераса наслањала, Ристивор испаде, поклони се дубоко пр |
рима у оквирима од извајаног камена, са терасама на ступовима, са кубетима изнад придворних црк |
сли и шеташе се немирно с једнога краја терасе до на други.{S} Тек у неко доба устави се пред Р |
} Ристиворе!“</p> <p>Однекуд доле испод терасе испаде на мраморну авлију млад момак, красног ли |
ј по широкој соби при земљи одмах испод терасе.</p> <pb n="37" /> <p>Два се млада витеза, две в |
њих протицаше.{S} Дивно је било са оне терасе пустити поглед поврх мраморне авлије и цветног и |
а и дворана у којима је живео.{S} Са те терасе гледало се доле у авлију патосану великим белим |
ред вечерњи сутон ранога лета седети на тераси, гледати у шарени перивој, преко њега у зелено д |
на крилу своје добре мајке проводио на тераси од двора, на којој је у хладовини тако често с њ |
џин овда и онда захрче.</p> <p>На самој тераси, у хладовини коју је западна кула својом сенком |
ућутао, а кнез још једнако корачаше по тераси замишљен и нем, и само шкргуташе зубима.{S} Виде |
смоугле куле, везао их једном мраморном терасом на мраморним ступовима, а терасу наслонио на зи |
орном терасом на мраморним ступовима, а терасу наслонио на зидове од малих и великих одаја и дв |
иди јесу ли отворена врата кроз која на терасу изиђе.</p> <p>„Јес’, видим те!{S} Хтео би да бег |
оје је њихов цвећа пуни перивој слао на терасу до њих.</p> <p>Али је се сва та лепота и милина |
Позно у вече изађе Ристивор невесело на терасу где га је кнез чекао.</p> <p>„Ех, у добри час!“ |
адоше.{S} Кнез и госпођа Манда оставише терасу па се склонише у једну повелику одају у којој бе |
авлији држаху на својим главама велику терасу.{S} Пустио се био у некакве дубоке и сетне мисли |
ри слуга његов који не знађаше какав се терет свалио на душу његова господара.</p> <p>„Нико мен |
о разведрило, као да му се један велики терет с душе скинуо.</p> <p>„Сад ћемо, децо, у име Божј |
оким дахом, као да јој се са срца тежак терет скинуо; па онда, као са неке висине и издалека, г |
вао сам те“, рече, „да ми бар један део терета са душе скинеш.{S} Хоћу да ти се исповедим и да |
е сама под мојим шатором с мојим тешким теретом на души.{S} Зором ћете чути моје даље заповести |
кне као мехур!“ Па онда узе сам себе да теши. „Него опет нису сви такви.{S} Хвала Богу, и међу |
ам драгоцене челенке ваше!{S} И опет се тешим, што је Бог дао те је наш честити Господин Кнез Л |
белог мрамора.{S} Око ње четири висока, тешка и гломазна стола од храстовине, у којој беху изре |
бије и да гине без вас.{S} Право је да тешка клетва Господина Кнеза падне на мене сама, а ни н |
ни се и моме деду и свој чељади да нека тешка брига лежи страноме витезу на срцу; особито се за |
ми Бошко причаше како се Господин Кнез тешка: „Ето,“ вели, „не можеш ништа почети да земљу спа |
.“</p> <p>И опет га прекидоше узвици од тешкања и срдње од стране господе. „Ех, да зле смо <pb |
„Ама ко нам је крив?!“.... „Што се сад тешкате?{S} Што не послушасте кнеза Градоја, који, осед |
јко, баш нам ти никакво добро не каза!“ тешкаше се војвода.</p> <p>„Нека је слава Богу, има дос |
е облаке које сад већ муње просецаху, и тешкаше се што јој сина нема.{S} Старац погледаше к вра |
к њему па га запита:</p> <p>„Јесу ли ти тешке ране, јуначе?{S} Да ли би нам могао испричати све |
х плоча.{S} На њему су стојали велики и тешки, од дима поцрнели, гвоздени подглавњаци, на које |
оставите сама под мојим шатором с мојим тешким теретом на души.{S} Зором ћете чути моје даље за |
а чух да је наш Господин Кнез, покривен тешким ранама, пао жив у руке Турцима, који га погубише |
нешто дубоко за неку тренут, па онда с тешким уздахом диже главу и рече:</p> <p>„Страшније зап |
ао укопан поред свога господара, који у тешким ранама лежаше на крвавој ледини обнесвешћен.</p> |
али као да му туга грло стезаше.{S} Од тешких свилених завеса на улазницама у шатор не могах р |
се и раставише се.{S} Оба задахтала од тешких напора.{S} Стари кнез убриса рукавом зној са чел |
зло и колико је, правимо још једно!{S} Тешко је мени да носим бреме прекора, које ето ви бацат |
аставив своје причање:</p> <p>„Свима је тешко било, никоме теже до самом Господару Србадије, че |
и како је диван Орлов Град, а речима је тешко лепоту његову описати.{S} То није само град са го |
и властелин; „лаке су моје ране, али је тешко испричати све како је било!{S} Ето, зло да не мож |
S} Ако коме од њих и одлети глава, није тешко деци његовој, јер остају двори и у дворима пуне р |
ма војницима моје војске!{S} Огреших се тешко о све вас, јер вас не одведох на време Господину |
да с њиме славно гинете.{S} Огреших се тешко о Господина Кнеза, јер га оставих да бој бије и д |
преко чела бришући хладан зној и дисаше тешко.</p> </div> <div type="chapter" xml:id="SRP18990_ |
о се скрушен у дубоке мисли, уздисао би тешко, сузе ронио, и устајао само да се спусти на колен |
е туге и мутне слутње, што се на њ тако тешко навалио беше.{S} Чисто јој је чудно било како вра |
ани, то трезним Орловићевцима није било тешко да их раздвоје.</p> <p>Кнез Градоје виде првим по |
има <pb n="6" /> од столице; заспао; по тешко али равномерно дише; по мало и хрче.</p> <p>Поред |
господе, рече:</p> <p>„Е јесмо ми нешто тешко згрешили Господу Богу!{S} После наше велике несре |
зеленој ледини лежало је овде онде пет тешко рањених Турака, а бар толико их је понело лаке ра |
јаше Кнез овда онда у говору, као да му тешко беше да нађе речи, али као да му туга грло стезаш |
дожуто лице младога војводе.{S} Уздахну тешко, пригну се и пољуби га у чело и готово рећи шапну |
о преко усана својих превали признавање тешког једног греха!</p> <p>„О, наша верна слуго, добри |
н зној са чела, и, као човек који се из тешког сна нагло буди, рече пола збуњено:</p> <p>„Је ли |
природе као да се гласно смејала ономе тешком облаку, који се над душом старога кнеза натклопо |
уј нам даље све по реду, да чујемо нашу тешку несрећу све до краја!“</p> <p>„А боље би било, во |
итавом једном четом која га стезаше све тешње као да је добила заповест да га жива зароби.</p> |
беда још снаћи не ће!“ Па онда се збише тешње у гомилу за себе, шапутаху по дуже, па ће онда оп |
као и други паметни људи вратимо дома, ти <pb n="194" /> си се срдио на ме.{S} Сигурно си имао |
рца!“ прихвати кнез Вукан. „Али, кнеже, ти сам од свих нас овде најбоље знаш, колико је ова наш |
здравља и памети!“ Еј, мој царе Душане, ти би данас требао овој земљи!{S} Еј, мој Господине Кне |
ојем, било Боривој без мене дома врати, ти си кнегиња и госпођа од Орлова Града, и од свих наши |
ли треба, и да ли смем?!...{S} И опет, ти си једина на свету коме бих смео да о томе што кажем |
ти да те не запитам: шта ћеш на Косову, ти старац један од седамдесет и пет лета, с једним дете |
ово, и док смо ево овде на нашем двору, ти си ми мио пријатељ; два пута мио као друг мога покој |
ања!“ правдаше се Ристивор.</p> <p>„Ех, ти опет мислиш, светац је као ти, да се за сваку ситниц |
господе. „Ех, да зле смо <pb n="132" /> ти среће, брате?!“ „Помислите, господо, да смо може бит |
и, могли би ево и овако: <pb n="119" /> Ти, војводо, остани и дочекуј и друге твоје клетвенике |
?{S} Каква кћерка дужда од Млетака?!{S} Ти си пијан, Винко!“</p> <p>„Обојица смо се опили њеном |
прохтева, него како ти се заповеда!{S} Ти ћеш да пратиш кнежевића ево одавде од овога грма па |
у ни мени ништа о томе поменуо ниси!{S} Ти знаш да ми сви тебе пазимо као да си сродник нашега |
ене да водим војску твоју на Косово!{S} Ти си и онако стар, а млади кнежевић још је дете.{S} Гр |
азимо као да си сродник нашега дома.{S} Ти знаш колико је мени мила наша дворкиња Босиљка.{S} В |
росав. „Мени не треба да се правдам.{S} Ти би, војводо, исто тако урадио, да залечиш рану, коју |
оворим с тобом две три речи на само.{S} Ти си нам свагда био веран и мио властеличић.{S} Сутра |
ш да чујеш толике!{S} Али шта ћу ја?{S} Ти знаш да ја не смем ни пред Свету Мајку Божју, а камо |
јасна грла одјекну веселим песмама?{S} Ти знаш да моба може да ради пре и без бела хлеба и без |
јер смо се ми њему заветовали!{S} Је л’ ти Ристивор причао како је то било?“ питаше кнез Ивана. |
{S} И тек ми мати приђе да ме загрли, а ти ме пробуди!“</p> <p>„Нека да Бог да би ти се санак у |
ма, да се вратимо откуда смо и дошли, а ти иди сам на Косово!“</p> <p>„Нека ти, војводо, не буд |
јер <pb n="115" /> ја сам твој човек, а ти си мој светац сада и до века!{S} Амин!“</p> <p>Она д |
о Ристиворе, ја ћу мало да отпочинем, а ти будан чувај стражу, да Турци не би на нас успаване н |
своје чедо од орлушине, <pb n="28" /> а ти и поп Каритон грунусте на врата — мал’ не рекох као |
вети Јован свагда на помоћи!“</p> <p>„А ти, дедо?!“ запита млади Боривој пун чуда.</p> <p>„Ех, |
мо и познајемо: али с оним малима права ти је напаст.{S} Тек ће по неки да искочи кад му се и н |
атери, пришав к руци свога деда. „Каква ти је то књига, дедо, у руци!“</p> <p>„Књига је од наше |
усти сина из сужањства!{S} Ево и његова ти се грешна жена моли да се смилујеш на ситну децу њих |
ас све редом да не оклевамо?! »А што га ти не послуша?!{S} И што се ти сад правиш тако мудар, к |
од књиге Господина Кнеза.{S} И од Бога ти здравље!“</p> <pb n="17" /> <p>„Да чудне ми књиге во |
ево нас из кнежине од Орлова Града, да ти, као клетвеници твога дома од старина, следујемо на |
шао у Крушевцу:“</p> <p>„Ево, кнеже, да ти ја кажем!“ прихвати војвода. „Тамо се прича да су до |
еби данас, него дођосмо као војници, да ти на војну следујемо!“</p> <p>„Све је то красно, кнеже |
зило.{S} А дај мени војводино писмо, да ти га ја прочитам!“</p> <p>„Бог с тобом, снахо!“ рече с |
у?!“</p> <p>„Завор ми је, господару, да ти у очи погледам!“ рече Ристивор снуждено. „Како да ти |
е да говори:</p> <p>„Ево, господару, да ти зажелимо срећна поласка, још срећнијега пута, и још |
" /> <p>„Треба ли ти што, господару, да ти помогнем?“ упита га стари слуга његов који не знађаш |
у?{S} Каква те је брига опхрвала?{S} Да ти није кеса прогорела?{S} Да ти нису двори поробљени?{ |
ла?{S} Да ти није кеса прогорела?{S} Да ти нису двори поробљени?{S} Ил’ си јунак расрдио виле, |
у другу господу, нека ти они кажу, а да ти ја не казујем, шта је Гојко слушао у Крушевцу:“</p> |
рекла; али мислим да би ме послушала да ти руку даде, само ако не буде — преко мога знања — ком |
рече: „Иди, моли и младог господара да ти опрости!“</p> <p>Старац се понашаше као да он једини |
ц јадној сиротињи...{S} Ех, како сад да ти кажем.... немој нам замерити,... имамо за нешто да < |
убијем; три пута се дизах од трпезе да ти отровани нож у прси сјурим; и три пута ми поглед тво |
одар заповедио.{S} А заповедио ми је да ти кажем: да смо у оној крчми на цареву друму наишли на |
м осмехом кнез Миросав; „на чисто је да ти је дед био Патарен!“</p> <p>„Ти лажеш, кнеже Миросав |
.....{S}Е па шта ћу ти сад?!{S} Биће да ти није лако да и мене чујеш кад имаш да чујеш толике!{ |
ших све што ми мој господар заповеди да ти кажем!{S} Док крчмар и крчмарица причаху што су као |
итон светац постао!{S} Али Бог тражи да ти победне песме певаш у славу његову кад те Агарјани н |
уђе у ову трпезарију?“</p> <p>„Право да ти кажем, ништа ми он не рече,“ одговори Иван; „него ви |
. „Једна је уметнута у другу.{S} Ево да ти читам шта војвода пише!“</p> <p>И онда Боривој узе д |
им!“ узе да говори сузе лијући; „ево да ти се исповедим, па реци како хоћеш: обећа ми твој крвн |
е деду и паде на колена.</p> <p>„Ево да ти се исповедим!“ узе да говори сузе лијући; „ево да ти |
ара.</p> <p>„Право ти је?...{S} Како да ти није право!...{S} Еј, кад би сви они, који се уз пун |
едам!“ рече Ристивор снуждено. „Како да ти кажем?{S} Можда ми нећеш веровати, али ти истину каз |
о на бојиштима славу дизао.{S} Знамо да ти је грдна жалост за сином, онаким соколом, крила поло |
ћ неколико година.{S} Ми добро знамо да ти дугујемо што си за нас цару платио цареву перперу.{S |
аш прост народ.{S} Ево да се кладимо да ти <pb n="52" /> сутра до мрака доведем колико ти треба |
н део терета са душе скинеш.{S} Хоћу да ти се исповедим и да ми опроштајну молитву очиташ!“ И и |
рамена кнезу Градоју; „ето могао бих да ти заповедим да останеш, док се сви заједно за Косово н |
узе кнез Градоје да говори војводи, „да ти јавим, шта чусмо овде од крчмара и од једнога сељака |
ао је истину“ — настави Ристивор, — „да ти, господару, ниси више млад, и да је било доста твога |
м силним узбуђењем.</p> <p>„Имаш ваљада ти мени што да кажеш?{S}1!“ упита га она својим меким г |
кажеш да не знаш шта то она пита, онда ти узме причати: како су се њих двојица, које Господин |
не умем сам да разберем!</p> <p>„Ни ја ти то, синко, не знам казати!“ рече старац љубазно млад |
говораше војвода.</p> <p>„Само једно ја ти, војводо, изабрати моту,“ прихвати кнез; „а то је: д |
ољуби га и рече:</p> <p>„Сине мој, нека ти је сретна прва твоја војна!{S} Нека су ти свагда Бог |
кажем: „Ма шта било, ма кад било, нека ти је просто!“ И ја онда тако рекох. „Е сад,“ рече, „ев |
питај војводу и ову другу господу, нека ти они кажу, а да ти ја не казујем, шта је Гојко слушао |
учинио има пуно, пуно јунаштва!{S} Нека ти је просто од нас, а на сигурно ће ти и Бог опростити |
> <p>„Нека ти је срећно, синко!{S} Нека ти је срећно!“ усклицаваше кнез Градоје борећи се с чит |
ачни а непокорни народе!...{S} Бог нека ти буде милостив!“ Па онда сукну мач из корица, тргну у |
ко би могао заборавити своју мајку нека ти је просто; али никад не заборављај да носиш једно сл |
ку на главу, као да га благосиље. „Нека ти је просто, синко Ристиворе!“ рече му, па кад се Рист |
војводин рекав искрено и од срца: „Нека ти је лака земља српска!“ Постојаше сви ту гологлави, д |
леви па у десни образ и рече му: „Нека ти је, синко, просто од мене!{S} И нека су ти и данас и |
, а ти иди сам на Косово!“</p> <p>„Нека ти, војводо, не буде криво,“ прихвати властелин Витомир |
ело! ево добих прву рану!“</p> <p>„Нека ти је срећно, синко!{S} Нека ти је срећно!“ усклицаваше |
де!“</p> <p>„Хвала ти, јуначе!{S} Хвала ти што нам исприча све како си видео!“ привикаше му мно |
и очитах му опроштајну молитву. „Хвала ти!“ рече ми; „ево ти овај мој златан крст о златном ла |
се кнезу поклони па рече:</p> <p>„Хвала ти, господару, на тој дивној причи у којој има велики п |
вима Бог на помоћи буде!“</p> <p>„Хвала ти, јуначе!{S} Хвала ти што нам исприча све како си вид |
осподара заклонити могу!“</p> <p>„Хвала ти; то је све што сам хтела!{S} Па сад већ што вам Бог |
са мном признати, да си међу нама свима ти једини који си достојан те части!“</p> <p>Сложно и в |
ина, који зна шта је војска и војна, па ти не брини бригу!“</p> <p>„Ти као да ниси слушао што п |
тима!{S} Зар <hi>ја</hi> поред тебе, па ти то од себе да учиниш?!...{S} Ето, Бранко“, — па погл |
ором, па се гласно насмеја.</p> <p>„Шта ти је, синко, смешно?“ запита кнез попреко.</p> <p>„Сме |
аквога покора било није!“</p> <p>„Ништа ти, кнеже, приговорити не могу!“ узе опет реч игуман Па |
није њему у руке стигло!“</p> <p>„Такав ти је он свагда од самог свог детињства био!“ упаде кне |
цам копљем на двери двора твога!{S} Бог ти дао здравља и памети!“ Еј, мој царе Душане, ти би да |
за твојим пасом видим једну киту милог ти босиљка!{S} Додај је нашем Ристивору!“</p> <p>У млеч |
рчму у Крушевцу, а да те крчмарица, кад ти донесе кондир вина... .“</p> <p>„Ха!{S} Ту ја тебе ч |
крене коња другим правцем. „Натраг, кад ти кажем!“</p> <p>Па у срдњи својој кнез дохвати буздов |
не видим шта си и куд си наумио?{S} Кад ти ја само из далека напоменух да би добро било, да се |
ар се не сећаш какве си књиге писао кад ти их је Душан у перо казивао? „Војводо“ — настављаше к |
клетвенике па с њима дођи на Косово кад ти се сви искупе; али нас, који смо ево већ овде, испра |
</p> <p>„О томе зна само Бог па ето сад ти!“ рече Ристивор поуздано; и сад се опет ослободи и п |
еш ти окренути кнеза Градоја.{S} Узалуд ти сва мука.{S} И узалуд би нам свима била мука, кад би |
овде, то да заборавимо!{S} Немој, славе ти, друкчије!{S} Него ето ћеш да преноћиш на постељи, н |
ко трпезе.</p> <pb n="104" /> <p>„Славе ти, кнеже Гојко,“ мољаше кнез Градоје, „дај, брате, још |
еже Винко!“ узе реч Гојко. „Какве снове ти бунцаш?{S} Каква кћерка дужда од Млетака?!{S} Ти си |
то нам је Гојко синоћ причао.{S} Остаде ти синоћ у твоме шатору, а ми се сви вратисмо опет мало |
смерно, „ево ти буздован твој!{S} Може ти требати на Косову!“</p> <p>„Јаши свога коња!“ запове |
не бих ја то могао да прочитам, кад је ти већ читати нећеш?{S} А прочитаћу је и брже и боље и |
јунак!“ рече кнез.</p> <p>„Кад си ми је ти дао да се покажем?“ питаше поп са мало загушеним гла |
ој отац и твој дед светло предали, које ти треба светло да очуваш!“</p> <p>У том се отворише ши |
} Ако те поп Каритон расрди, не срди се ти зато на нас, а и њему опрости.{S} Друго те молим, по |
е шаљеш на Косово; ако те оборим или се ти први умориш, онда поштено да останеш на двору а мест |
ољи јунаци од нас!“</p> <p>„А шта ми се ти сад ту правиш неки судија?{S} Зар баш ти да пресудиш |
учини и ја не знам...“</p> <p>„Махни се ти сад тога, оче игумане!“ прекиде га оштро кнез Градој |
! »А што га ти не послуша?!{S} И што се ти сад правиш тако мудар, кад ниси био мудар прошле Суб |
грохотом кнез Миросав.</p> <p>„Вараш се ти, војводо!“ рече он упорно, „Нисмо ми овде на бојишту |
ево ти, кнеже, књига од војводе која ће ти све по танко казати!“</p> <p>„Нека је слава Богу!“ р |
несретниче!{S} Исповеди се кнезу, па ће ти Бог опростити!“ Кад год бих легао на постељу видео б |
истиворе?“ запита кнез.</p> <p>„А ко ће ти га знати?“ одговори Ристивор. „Има их пуно, и малих |
ка ти је просто од нас, а на сигурно ће ти и Бог опростити!“</p> <p>И онда га још једном целива |
игумани и сви други духовници.{S} Биће ти и сину боље знамење јуначке среће у животу, ако једа |
изненађен, па уставу Лабуда. „Шта рече ти то, синко?{S} Зар певају?!“</p> <p>Саставни своје гу |
да напишем ово овако:{S} Војводо, више ти ја чекати не могу.{S} Ја одох на Косово Господину Кн |
лазити натраг к своме господару.{S} А и ти, синко, потеци зором на Змајев Вис; разви нашу заста |
вац тако зове!“</p> <p>„Кнеже Радмире и ти кнеже Ивко,“ довикну <pb n="101" /> војвода гостима |
а трпезу.</p> <p>„Мари ти он да л’ се и ти крстиш и клањаш, а да мери шта Ристивор ради!“</p> < |
ој кажи све што те ја молим, и замоли и ти да се Свевишња Светиња у Светој Тројици смилује на м |
тили.{S} Сада те ја молим, опрости им и ти, у име своје и у име све господе и дружине наше!“</p |
о није друго него онако!“</p> <p>„Зар и ти знаш шта је паметно?!“ рече кнез подругљиво.</p> <p> |
укан онако паметно одвраћао, зар нису и ти људи срца јуначна?!“</p> <p>Па онда кнез Градоје сав |
у воштаницу; јер, да се он не умеша, би ти сад већ брисао прашину по тим плочама!“</p> <p>„Добр |
ме пробуди!“</p> <p>„Нека да Бог да би ти се санак убрзо и испунио!{S} А сад пођите у десно; т |
срећном војводи вашем!“</p> <p>„Нека би ти наш Господин Кнез на небу пред лицем Господа Бога оп |
утати зубима.</p> <p>„Не знам ја шта би ти хтео, кнеже Орловићу!“ одговараше Миросав упорно. „Ј |
подару, видећеш сада најбоље и сам е би ти било за здравље теби и твојима, ако те Бог жива врат |
ојима, ако те Бог жива врати, а било би ти за душу ако би погинуо!“ прихвати други један кмет и |
о тако урадио, да залечиш рану, коју би ти неко мучки задао!“</p> <p>„А што Господину Кнезу тре |
мо!“ настави поп Каритон. „Ето заповеди ти само нека сутра бубњари и трубачи зађу по селима и н |
Али му војвода рече: „Немој, синко; иди ти па спавај, а ја ћу сам писати што ми треба! <pb n="1 |
рчмама Крушевачким, молим ја тебе: пази ти како са мном говориш!“</p> <p>Пријатељи повукоше Вин |
нађе?!“</p> <pb n="149" /> <p>„Треба ли ти што, господару, да ти помогнем?“ упита га стари слуг |
ном, да не остају празни.</p> <p>„Да ли ти рече Ристивор,“ питаше кнез <pb n="27" /> младога вл |
буди, рече пола збуњено:</p> <p>„Је ли ти то вичеш2 Зар је зора?!“</p> <p>„Није, брате, него п |
ва Града, и ако јесте — онда... ниси ли ти главом кнез Градоје, стари Орао од Орлова Града?!“</ |
ну к њему па га запита:</p> <p>„Јесу ли ти тешке ране, јуначе?{S} Да ли би нам могао испричати |
наше кнежине!“</p> <p>„Ето, не рекох ли ти“ рече поп. „Све се бојиш да мојим јунаштвом не засен |
тиворе, шта ћеш ти овде?{S} Не рекох ли ти да донесеш попа овамо?{S} Камо ти га?“ питаше старац |
ставимо тај покор!“</p> <p>„Не рекох ли ти, постави стражу на њиховим вратима?“ прекораваше ста |
т. „Знате ли ви, браћо,“ вели, „знаш ли ти, Ристиворе, да су ово сад баш настала последња време |
ји са црвеним појасем.</p> <p>„Хоћеш ли ти, кнеже, силазити у трпезарију, да вечерамо, или неће |
сва српска војска искупи.{S} Мислиш ли ти, кнеже, да нам већ давно не би стигле његове хитре к |
мој попе Каритоне!“ .</p> <p>„Мислиш ли ти, кнеже, да ја не бих певао у славу наше свете вере Х |
кажем?{S} Можда ми нећеш веровати, али ти истину казујем:{S} Ни један!“</p> <p>Стари кнез скоч |
ојводо, на лепој беседи!“ рече он. „Али ти и сам треба да знаш, да се смртне ране не лече слатк |
не умеш да се уставиш!{S} Ниси бољи ни ти!“ викну стари кнез коме већ прекипе, па шкргуташе зу |
ив празан пехар на трпезу.</p> <p>„Мари ти он да л’ се и ти крстиш и клањаш, а да мери шта Рист |
кад си нам господар!{S} Знамо ми да си ти на зло зао, а на добро добар!{S} А знамо те и да си |
p>»О, Каритоне, Каритоне!{S} Камо да си ти мени сад овде!{S} Право си рекао да ћу се кајати што |
певају, дакако!“ рече Ристивор. „Кад си ти још видео, да моба загази оштрим српљем у зрео јечам |
војвода више сетан него гневан. „Где си ти, Витомире?!“</p> <p>Протурише се кроз своје војнике |
виде шта ће сад да буде.</p> <p>„Где си ти, кнеже Миросаве?“ викну војвода више сетан него гнев |
о је мало верних људи у народу, који си ти толико љубио, и за који гинеш!{S} Опрости нам, Госпо |
p> <p>„Ако није данас на чисто да ли си ти Патарен или ниси,“ прихвати горким осмехом кнез Миро |
ти кнегиња узбуђена и растужена. „То си ти мало вере у нас имао, кад ни старом господину ни мен |
едо,“ проговори Боривој питомо; „што си ти мене давао да учим књигу ако сваку која дође ваља да |
д мене.{S} Није Косово за такве, нит си ти за Косово!{S} Оно истина и кукавице имају крила, сам |
доврших вез, мој прилог цркви, коју си ти саградио, окитио и обдарио!“</p> <p>„Чудни сте створ |
и гнусобе?{S} Зар...“ .</p> <p>„Још си ти, синко, зелен да то зрело разумеш!“ прекиде га стара |
оре, немам шта да праштам, него опрости ти мени!</p> <p>„Сад још једно, децо моја!“ рече кнез. |
, а не како он мисли да треба!{S} Пусти ти њега нека он разапиње свој шатор где му је воља.{S} |
овори са све то јачим узбуђењем, „пусти ти да ја с мојим људима, и ако хоће још ко од господе с |
а Бога ми биће и више — година!{S} Дај ти нама твоју заставу, дај нам кога властелина, који зн |
вој шатор где му је воља.{S} И само дај ти њега овамо у двор да вечера с нама, па већ видећемо |
том крштењу прима српско име!{S} Пуштај ти нас друге, а с Вуканом ето остани па сврши свето крш |
ли нас, који смо ево већ овде, испраћај ти још данас Господину Кнезу на Косову, као први део тв |
дано него и крепко мушко срце.{S} Немој ти сад ту нарицати као стара дадиља, него стегни срце п |
приличи, шта ли се не приличи!{S} Веруј ти мени, војводо, пре бих ја смео ући у олтар, да се пр |
ећки искупише око рањеника.</p> <p>„Тек ти бејах опремио Ристивора,“ узе кнез Градоје да говори |
ујем као да си ми отац.{S} Не заповедам ти, али те као Душанова узор јунака молим и преклињем: |
нину Душку јутром онога дана у који нам ти, кнеже, пред вече стиже.{S} Објаснио сам ја то све с |
пезарије.</p> <p>„Е, мој Гојко, баш нам ти никакво добро не каза!“ тешкаше се војвода.</p> <p>„ |
лади властелин заједно.</p> <p>„Не знам ти дати одговора, јер те још не гледах на згаришту Агар |
у коме прекор трепташе.</p> <p>„Кад сам ти је ја кратио?“ рече кнез па се насмехну с пуно презр |
као поштени твој клетвеник, и довео сам ти моје војнике, да те пратимо на војну.{S} Али могу ја |
о српску судбину на Косову!{S} Викни им ти твојом старом и славном виком: „<hi>Покајте се</hi>! |
дравља, живота, и среће у животу, молим ти се за сву нашу чељад у двору и за све наше људе ван |
ору и за све наше људе ван двора; молим ти се и за нашу стоку, и за наше усеве, и за сваки род |
Бог те је створио велика господина, дао ти је и памети, <pb n="100" /> и силе, и господства; ал |
> <p>„Ех, ти опет мислиш, светац је као ти, да се за сваку ситницу срди!“ прихвати поп Каритон |
ива скут свога господара.</p> <p>„Право ти је?...{S} Како да ти није право!...{S} Еј, кад би св |
говорити:</p> <p>„Синко Ристиворе, ево ти моје заповести:{S} Прво одведи властелина војводина |
е кајем!{S} Ево ти се исповедам!{S} Ево ти нож којим те хтедох убити!{S} Везуј ме коњма за репо |
се, несретниче!“ И ево се кајем!{S} Ево ти се исповедам!{S} Ево ти нож којим те хтедох убити!{S |
и половина војске која треба!...{S} Ево ти књиге коју <pb n="118" /> јутрос добих од кнеза Буди |
, од Господина нам Кнеза Лазара.{S} Ево ти препис од ње па види шта пише.{S} Ја знадем Господин |
атан крст о златном ланцу на дар, и ево ти кеса златних цекина да делиш сиротињи!{S} Ноћас, ако |
осподар нас зове на Косово!{S} Него ево ти, кнеже, књига од војводе која ће ти све по танко каз |
ја онда тако рекох. „Е сад,“ рече, „ево ти моје заповести: иди и одмори своје старе кости, и не |
p> <p>„Господару,“ рече он смерно, „ево ти буздован твој!{S} Може ти требати на Косову!“</p> <p |
ајну молитву. „Хвала ти!“ рече ми; „ево ти овај мој златан крст о златном ланцу на дар, и ево т |
ву мене грешнога!{S} И ево чуј:{S} Прво ти се молим за све моје: молим те за мога унука, испрос |
у!{S} Нити се то може да брани.{S} Него ти казујем шта ми луди а шта ми паметни људи казиваху!“ |
етога Јована Крститеља!{S} Молим те, ко ти је придворни поп?{S} Је ли још стари Алексије?{S} Е, |
о као друг мога покојног ми оца.{S} Ако ти, кнеже, можеш да заборавиш ко си и шта си, не можемо |
!{S} Дедо, што му не опростиш?{S} И ако ти није жао Ристифора, зар ти није жао Јабучила, који е |
ику пошту чиниш!“ рече Санџак-Бег. „Ако ти је записано да од ових рана умреш, учинићу ти како е |
ном српске војске стојаше!“</p> <p>„Ако ти загазиш у турску војску, загазићемо и ми, па већ как |
пред лицем Господа Бога опростио, како ти од свега срца ми овде на земљи праштамо, добри наш в |
сложили, да га присиљавамо да буде како ти желиш, а не како он мисли да треба!{S} Пусти ти њега |
радиш како се теби прохтева, него како ти се заповеда!{S} Ти ћеш да пратиш кнежевића ево одавд |
казуј нам даље шта имаш!“</p> <p>„Како ти рекох, господине војводо,“ настави Ристивор, — „први |
вео на Косово!{S} Немој, молим те, тако ти свега што ти је најмилије и најсветије, не помињи му |
до тебе.{S} Кажи ми право, јуначе, тако ти среће јуначке, није ли ово слика Мандалене, кћери во |
ем!“</p> <p>„Казуј само!{S} Казуј, тако ти крсног имена твога!“ привика по више њих из свите во |
столова. „Дај га, војводо, овамо, тако ти славе!{S} Ево овде вина, да прашину збрише и умор ра |
узе да говори:</p> <p>„Господару, тако ти среће јуначке — која, нека да Бог, да те прати на св |
ова узор јунака молим и преклињем: тако ти Светога Јована, твога крсног имена, остани да крстим |
Ристиворе!{S} Брате!{S} Јуначе!{S} Тако ти славе, устај!“</p> <p>И да би га што поузданије и бр |
одох на Косово Господину Кнезу.{S} Тако ти светлог имена дома твога, не оклевај него крећи војс |
n="52" /> сутра до мрака доведем колико ти треба драговољаца!“</p> <p>„Нећеш ваљада претварати |
ј првенац на крштењу да добије.{S} Нико ти за ту жељу замерити не може; најмање Господин Кнез, |
S} Ено видиш, одоше сви у село.{S} Нико ти не оста на њиви, до оно неколико враних гавранова!{S |
ош је дете.{S} Грехота би била да, било ти било он, на Косово излазите; а два пута грехота да о |
ох ли ти да донесеш попа овамо?{S} Камо ти га?“ питаше старац са све већом срдњом и зашкрипа зу |
епријатељ кнез Н.“ (каза он и име, само ти га ја не казујем јер не би право било!), „обећа ми, |
p>„Рекао бих да су турски; али не смемо ти на сигурно рећи док им се не бих ближе прикучио!“ од |
ру.{S} Али не знамо, Бога ми, како ћемо ти их платити!{S} Па се здоговорисмо да те молимо да на |
војвода од војске светаца, под сигурно ти имаш слободе и приступа код Свете Тројице кад год хо |
они кнезу па смерно рече:</p> <p>„Добро ти јутро и добра срећа, господару!“</p> <p>„Добро ти ју |
добра срећа, господару!“</p> <p>„Добро ти јутро и добра срећа, дедо!“ рече ведро и весело Бори |
дзивало позивима својих господара, и то ти је све изгинуло на бојним пољима, или помрло од рана |
јој да је од мене.{S} Реци јој: „Ево то ти је оставио на дар један млад Србин, који би срећан б |
лости!{S} Али за тај посао останите ето ти и твој кум од старина, кнез Вукан, и нека остану сви |
дељу пред Видов Дан, добро је.{S} И ето ти препис од књиге Господина Кнеза.{S} И од Бога ти здр |
л’ жив мој унук?!“ запита.</p> <p>„Ето ти га поред тебе!{S} За њ се не брини!{S} Лаке су му ра |
ој рече:</p> <p>„Мандо, снахо моја, што ти је?{S} Што сузе лијеш?</p> <p>„Од радости, бабо, што |
емо?!“ прихвати Ристивор. „Ево шта: што ти то и ми!“</p> <p>„Не можете ви што и ја, и не требат |
а нашег народа на тим баштинама.{S} Што ти опростиш — био то дуг, биле то перпере, била то крив |
нем мачем по гомили Агарјана?!{S} А што ти рече, снахо моја, да Боре још не може да води војску |
!{S} Немој, молим те, тако ти свега што ти је најмилије и најсветије, не помињи му тога!{S} Нит |
p>И онда бризну плакати,</p> <p>„Ма што ти је, дете моје?!“ питаше старац нежно, и покушаваше д |
етасмо, чини ми се, најстрашнија је што ти дадосмо да у последњим својим часовима на овоме свет |
а, једнако ми прећаше: „Ето запамти што ти велим: кајаћеш се што ме не поведе на Косово!“ Ако с |
не: „Бог да те прости, војводо, као што ти ми праштамо!“</p> <p>Прво млади Боривоје проведе Орл |
Винково у прошлост. „Прво је добро што ти је у Крушевцу и мало и велико, и младо и старо, пуно |
че он; па онда настави срдито: „Јес чуо ти... не можеш ти да радиш како се теби прохтева, него |
иш?{S} И ако ти није жао Ристифора, зар ти није жао Јабучила, који ето очевидно жали за нашим д |
ина окићена, и <pb n="71" /> и нека нас ти водиш, па је мени као да смо ја и мој Јабучило цвеће |
као своје дете!“</p> <p>„Ао,.... славу ти...!“ рикну као бесан кнез Миросав, па се баци сребрн |
е, дивно лепа и здрава девојка.{S} Могу ти је сутра, пре но што се кренеш, показати.{S} Нисам в |
оже без веселе песме!“</p> <p>„Но знају ти сиромаси за погибију <pb n="182" /> нашу!“ рече кнез |
имо на страну, није ли он у књизи, коју ти посла, заповедио да стигнемо на Косово у Недељу пред |
зу Лазару: „Ето видиш, неће Марко да му ти поклањаш престо, него хоће да му га цар Агарјански п |
Градоје нестрпљиво; „знамо сви да си му ти од раног детињства његова веран и добар слуга био, а |
је сретна прва твоја војна!{S} Нека су ти свагда Бог и Свети Јован на помоћи!{S} Ако би могао |
је, синко, просто од мене!{S} И нека су ти и данас и свагда Бог и свети Јован на помоћи!“</p> < |
и!{S} Лаке су му ране!“</p> <p>„Нека су ти сретне прве ране, синко!{S} Колико их имаш?“ питаше |
вљај да носиш једно славно име, које су ти твој отац и твој дед светло предали, које ти треба с |
а ја тамничар! <pb n="110" /> Сутра ћу ти их било живе било мртве у руке предати, па како наре |
астављаше:</p> <p>„......{S}Е па шта ћу ти сад?!{S} Биће да ти није лако да и мене чујеш кад им |
ео“ питаше кнез Градоје.</p> <p>„Казаћу ти све по реду, господине кнеже!“ поче старац хучући; а |
записано да од ових рана умреш, учинићу ти како ето желиш.{S} Него имам сад и ја тебе да запита |
ке — рећи ће Ристивору:</p> <p>„Учинићу ти све како желиш!{S} Учинићу!{S} Молићемо се Богу да т |
крила!“</p> <pb n="39" /> <p>„Ја каквих ти чуда у овоме двору нема!“ чуђаше се Иван, па онда до |
и сад ту правиш неки судија?{S} Зар баш ти да пресудиш ко је бољи јунак а ко лошији?!“ викну го |
ате, да их раздвојимо!“</p> <p>„Не знаш ти њих!{S} Још су они као ђачад манастирска!{S} Нека их |
настави срдито: „Јес чуо ти... не можеш ти да радиш како се теби прохтева, него како ти се запо |
ез Миросав од Рујног Рудишта; „не можеш ти окренути кнеза Градоја.{S} Узалуд ти сва мука.{S} И |
ивој. „Чујеш, дедо!{S} Ако ћеш да гинеш ти, и ми ћемо да гинемо с тобом; ако ће неко да се враћ |
љи!{S} Еј, мој Господине Кнеже, шта ћеш ти један, Душанов јунак са благим и светим твојим срцем |
а нам је прочита.{S} Ристиворе, шта ћеш ти овде?{S} Не рекох ли ти да донесеш попа овамо?{S} Ка |
невом и сам себи говорио: „Е па шта ћеш ти с таквим народом?!{S} Шта може од нас бити, кад ето |
му сагледах очи, не смедох!{S} Куд ћеш ти орлу о грлици да говориш!{S} Али код твоје доброте и |
.{S} Само једно знај, господару: не ћеш ти мене данас отерати од себе ни мачем, ни буздованом, |
бити на понос ни цркви Божјој.{S} И још ти се молим, помози нашем војводи, помози војсци његово |
ашу веру и отачаство заложимо.{S} И још ти се молим смилуј се на ова два млада грешника, што се |
ритон да говори: „колико си остарео још ти не познај наш прост народ.{S} Ево да се кладимо да т |
!“</p> <p>„А ја мишљах“ рече Ристивор, „ти помињеш дивну Грачаницу, које ено у дну Косова како |
стари кнез и викну срдито Ристивору. - „Ти ћеш још учинити да се у овоме дому погази стари заве |
на!“ рече кнез снуждено попу Каритону. „Ти се сећаш како је то све друкчије било за наше младос |
егов клобук, али му га предаде.</p> <p>„Ти још ниси био на војни,“ настави стари кнез; „и још н |
о сасвим стрпљиво кнез Градоје.</p> <p>„Ти, брате,“ прихвати опет Вукан, „ниси чуо све што нам |
вам моје име и част мога дома!“</p> <p>„Ти си ево сам окаљао своје име ноћас!“ рече војвода. „Н |
о је да ти је дед био Патарен!“</p> <p>„Ти лажеш, кнеже Миросаве!“ цикну Витомир. „И није чудо |
и војна, па ти не брини бригу!“</p> <p>„Ти као да ниси слушао што прочита Боре из листине Госпо |
светлост долажаше, чује полагани и тихи тик-так тик-так, као да крупна зрнад на некаквој бројан |
долажаше, чује полагани и тихи тик-так тик-так, као да крупна зрнад на некаквој бројаници пада |
пустињи, те се према њима она суха мрка тиквица за воду, што му виси о некаквом кајишу о бедрим |
же бити ни царства!“</p> <p>Пусти се за тим у некакве дубоке мисли и шеташе се немирно с једног |
мо за њим у најжешћи окршај!{S} Мало за тим паде ми коњ мртав, падох и ја рањен.{S} Мора бити д |
за њихових котрљаху се сузе.{S} Мало за тим узе оба писма из руку свога унука, сави их полагано |
о неколике старије људе.</p> <p>Мало за тим па стари кнез виде како људи неки потрчаше на некол |
ао жубор лишћа пред кишу, који одмах за тим пређе у гласно јецање и плакање.{S} Намргоди се ста |
ку, јер већ сунце зашло беше.</p> <p>За тим кнез замоли војводу да га одведе у Душанову дворану |
ших баштина, и од свега нашег народа на тим баштинама.{S} Што ти опростиш — био то дуг, биле то |
авне војводе беху на вечери у Кнеза под тим шатором.{S} Могах чути како се дуг и жив разговор в |
ну и загреју под јаким зрацима сунца; и тим првим и последњим зрачним загрљајем опростише се не |
89" /> <p>Стари кнез подуже погледаше к тим шаторовима, као да је оком мерио колико су далеко о |
умеша, би ти сад већ брисао прашину по тим плочама!“</p> <p>„Добро, добро, кнеже!“ прихвати до |
да нађе попа Алексија.{S} Војвода међу тим приђе к Миросаву и Витомиру па, у знак да им прашта |
ојник, био он Јаничар, или био Спахија, Тимарлија или Зијаметлија, кад год га пут нанесе онуда, |
а ноћи.{S} Однекуда му леден и влажан а тих трепер ваздуха запири у лице, као да се изненадно н |
ближе село где ми ране привезаше.{S} Од тих сељана чух да је наш Господин Кнез, покривен тешким |
екако свечаним гласом, у коме је дрхтао тих прекор староме, са три ране незадовољноме кнезу. „Н |
онога кандила пред иконом просипала се тиха и слаба светлост само по соби а није ни покушавала |
она светлост долажаше, чује полагани и тихи тик-так тик-так, као да крупна зрнад на некаквој б |
се, као да то што чује није друго него тихи и опет дубоки уздах целе српске земље, уздах коме |
си?!“</p> <p>Све то говораше стари кнез тихим гласом и гледајући у свој пехар, као да се с њиме |
н, запита Ристивора полаганим говором и тихим гласом:</p> <p>„Је ли тај сељак још тамо у крчми? |
вас молим!“ рече Градоје својој дружини тихим гласом, готово шапатом, као да се боји да не узне |
>„Лаке су моје ране, војводо!“ призбори тихим гласом рањени властелин; „лаке су моје ране, али |
нци, љуби Змајевој, нешто што се морало тихим шапатом шапутати док не дође да Ристивор викну: „ |
разних предстража, и јавише Кнезу нешто тихим шапатом.{S} Кнез се у столу своме окрете војводам |
тајала.</p> <p>„Звала сам те,“ поче она тихо и одмерено да говори; „звала сам те, да проговорим |
у!“</p> <p>Приђе и госпођа Мандалена па тихо рече:</p> <p>„Смилуј се, господару!{S} Ево те и ја |
ху некако с почетка сетни и невесели па тихо разговараху у гомилицама пред главном капијом од д |
го потрајало па грло Ристиворово зајеча тихо и потмуло као неком јеком од гусала, као да је мла |
у падини која се од Голубињске Планине тихо спушта у Голубињску Реку, лежи Орлов Град, од стар |
му за љубав Јабучилу!“</p> <p>И опет се тихо насмеја кнез, и тапкаше Јабучила и тепаше му.</p> |
и се чини да негде у даљини грми!“ рече тихо госпођа Манда своме свекру. „Боривој је с момцима |
илује.</p> <p>„И опет, синко мој,“ рече тихо као да шапуће нешто што је велика тајна, „и опет, |
дмах у самом почетку стари кнез збораше тихо у два маха.</p> <p>„Лакше, Ристиворе, лакше!{S} Бо |
ници.</p> <p>„Еј мој Градоје!“ говораше тихо сам себи; — „бадава, баш као да си почео да стариш |
и пута целива слику Исусову, а шапуташе тихо:</p> <p>„Опрости ми, Господине!{S} Мишљах више о с |
Бог да те прости!“ понављаше стари кнез тихо, а очевидно дубоко ганут.</p> <p>„Пре него ће изда |
сребрне власи ускомешане ветрићем који тихо дуваше, његова широка прса покривена панцером од п |
ојводо, да вам и не казујем!“- одговори тихо рањеник. „Позлеђујем само своје ране, а отворићу р |
о!“</p> <p>„Опрости ми, дедо!“ прихвати тихо и очевидно узбуђена и забринута госпођа Манда, — „ |
чка, кога је његова брижна и нежна мати тихо к себи привукла, па га левом руком обгрлила, као д |
те се, славна јуначка господо!“ рече им тихо. „Уставити се, јер ено, рекао бих, светац вас мрко |
ера.{S} Послуша мало оштрије и јасно чу тихо шуштање свиленога скута и полагани ход некога, кој |
је мој мач, Ристиворе!“ прозбори старац тихо.</p> <p>„Запојте га вином!“ заповеди Санџак-Бег св |
војске могао добро да види шта бива на тихој зеленој косини на којој се три Србина и прва чета |
г Санџак-бега још једнако стоји на оној тихој западној падини Голеша на којој је синоћ замркнул |
радојем и четом његовом преко пољане па тихом једном узбрдицом на којој дуги редови зеленим гра |
удо види да је се ходник осветлио неком тихом а плавичастом светлошћу.{S} Такву <pb n="42" /> с |
га сва растужена, па се онда растопи у тиху месечину којом се ходник и соба њихова за неколико |
в ћуташе као да га се зора баш ништа не тиче; него приђе ближе к платнима од шатора, и пригну м |
ави да се мало одмори.{S} Владаше мртва тишина.{S} Нико не смеде да жури уморног рањеника, и ни |
кање Ристифорово.{S} Настала беше мртва тишина, како и треба да је у глухо доба ноћи.{S} Однеку |
ка и јецање женскадије.{S} Па кад наста тишина, узе да говори гласно <pb n="70" /> и одмерено, |
ове испред шаторова, мирно и у највећој тишини очекујући нешто.{S} Није дуго трајало, па из вел |
ше га гужвом од простирака и свакојаких тканина што се под богатим шатором нађоше и запојише га |
имширова дрвета, — пуна извезених белих тканина, и опет празна јер у њој не бејаше чеда.{S} Исп |
девена у хаљини од некакве танке вунене тканине, утегнуте око витког јој стаса пасом од плавог |
кафтанима од црвене и од зелене вунене тканине.{S} Не говорећи ни речи, свечаном мирноћом глед |
више главе младога војводе догоревала, то је осветљавало бледо као крпа <pb n="152" /> лице во |
ке крви да спасе отачаство од Агарјана, то теби није ништа“ рече кнез Градоје с пуно горчине и |
о је у овој земљи било јуначких срдаца, то се све за раније одзивало позивима својих господара, |
или је мање јунака што је мање светаца, то ја не умем сам да разберем!</p> <p>„Ни ја ти то, син |
, не можемо ми, колико нас је год овде, то да заборавимо!{S} Немој, славе ти, друкчије!{S} Него |
„Ха!{S} Ту ја тебе чекам!{S} То, брате, то казуј!“ викну оздо са трпезе један властелин, који ј |
и властелина Витомира били пола пијани, то трезним Орловићевцима није било тешко да их раздвоје |
шаторова, по четири војника под сваким, то је свега две стотине војника!“ рачунаше полагано кне |
н жив и да нам је такву заповест издао, то се не устежем, кнеже, и теби да кажем:{S} Нисмо ми о |
ама својим.{S} А ово сад што је остало, то није имало срца ни онда, па га нема ни сада!“...{S} |
и калуђери хоће по мало и да измишљају, то сви знамо...“</p> <p>„Је си чуо, кнеже,“ пресече га |
дара заклонити могу!“</p> <p>„Хвала ти; то је све што сам хтела!{S} Па сад већ што вам Бог даде |
удети!{S} Него да махнемо <pb n="20" /> то на страну!{S} Чудо ми је само како је војвода могао |
.“</p> <p>„Ха!{S} Ту ја тебе чекам!{S} То, брате, то казуј!“ викну оздо са трпезе један власте |
ла, српски је цар Лазар јуначки пао!{S} То им кажи и ништа више!“</p> <p>Продера Ристивор своји |
пође к прозору да седне поред њега.{S} То беше знак да Ристивор може да иде.</p> <p>Али Ристив |
са жутим, меканим чизмама до колена.{S} То је био човек средњега стаса, широких прсију, чврстих |
чима је тешко лепоту његову описати.{S} То није само град са голим зидинама и беспрозорним кула |
а ће се најдаље кроз десетак година — а то је ево сад десет година — све преврнути, и да ће они |
водо, изабрати моту,“ прихвати кнез; „а то је: да сам дању и ноћу у средини моје чете и с мојим |
с тобом, дедо!“ рече Боривој.</p> <p>„А то не може!“ прихвати живо кнез. „Пут у небески Јерусал |
рјанство њихово.{S} Учини се многима да то дуго траје, и нестрпељиво извијаху вратове погледају |
да се тамо под шатором неко опева и да то што чујем није друго него свечано брујање оне свете |
.“ .</p> <p>„Још си ти, синко, зелен да то зрело разумеш!“ прекиде га старац. „Душан не би пост |
осно запомаже.{S} Чинило јој се, као да то што чује није друго него тихи и опет дубоки уздах це |
од прстима дотицао, кад год би видео да то поп чини.{S} А у кнеза гледаше Ристифор, па се и сам |
да не да црква опојати онога, који, за то што је кукавица, не ће или не сме да носи свој крст, |
анђео Божји кроз њене очи гледа, те за то њени погледи прогањају нечисте духове из људи, лече |
сад нема!“ прихвати старац; „биће и за то времена.{S} Још није пола ноћи.{S} Да сјашемо овде, |
је јеретик или неверник, а све само за то што се ви бојите владика кад се Светих Отаца и не бо |
добије победу!{S} Нека је слава богу за то!“</p> <p>„Сад си, војводо, подесио како треба! прихв |
ље треба да чините, али — колико се уза то може — не дај старом господару да заборавља, колико |
аве и мача пољуби три пута говорећи уза то:</p> <p>„И опет те поздрављам добродошлицом, верни и |
; „нит сам вредан, нит’ сам кадар да ја то пресудим; али ето видим да је слава загрлила ону наш |
же, пред вече стиже.{S} Објаснио сам ја то све сам и обећао да ћемо се кренути ако не у Понедео |
да чита поп Каритон?!{S} Зар не бих ја то могао да прочитам, кад је ти већ читати нећеш?{S} А |
ичати свакојака чудна предсказања, која то унапред ван сваке сумње стављаху.{S} Него за њих је |
тиш — био то дуг, биле то перпере, била то кривица — нека је просто и од мене, и нека је занаве |
тимо, било на десно било на лево, па ма то било и у саму смрт.{S} Свима је нама наше отачаство |
аистину, последња времена!“</p> <p>„Ама то је баш оно што је многе помело!“ прихвати Ристивор. |
ам шта би сама <pb n="60" /> Босиљка на то рекла; али мислим да би ме послушала да ти руку даде |
осподине војводо, који си добар те и на то помишљаш!“ рече Ристивор поклонивши се скромно, па н |
и мати Мандалена спусти своју главу на то узглавље, поклопи очи рукама и — плакаше горко...</p |
с вама, а камо ли вечерати!“</p> <p>На то војвода викну Ивана Порубовића, и заповеди му да вод |
а, па ако ко што и проговори, проговара то шапутом.{S} Као да са неким страхом и поштовањем оче |
а не ускликне:</p> <p>„Косово!...{S} Та то је Косово!...{S} Ај како је дивно!“</p> <p>Стари кне |
то њихово гуркање, и као нагађао је шта то може бити, али се чинио невешт.</p> <p>Видев да су в |
ући стражу да нико не приђе да чује шта то поток жубором ромори, а још мање да увреба ко се то |
ко ко маштом својом не успе да чује шта то он довикује, може да зна шта је само ако је писмен, |
пригну мало ухо своје, да боље чује шта то под шатором стари кнез гласно говори.{S} И Витомир с |
а мало као збуњен не знајући управо шта то он хоће; али, навикао да се покорава, додаде му заст |
Вука?!“ Па кад јој кажеш да не знаш шта то она пита, онда ти узме причати: како су се њих двоји |
многи почеше да му се смеју, али ништа то њему, — „кад сам ја оно учио књигу у манастиру, једн |
тигне амо пре Видовдана!“</p> <p>„Ништа то, војводо!“ рече кнез Градоје весело. „Ми, колико нас |
ти моје даље заповести!“</p> <p>И рекав то војвода Радич, блед, преблед, оборив опет главу на п |
опростимо!{S} Оди, синко!“</p> <p>Рекав то стари кнез пружи своју десницу да му је унук пољуби, |
р.</p> <p>„Како ћеш им то казивати, кад то Господин Кнез није писао народу него војводама и кне |
сва чељад дворска, и млада и стара, све то у празничном руху.{S} Било је дивно погледати како с |
ко је невине деце скапало од глади, све то тобож у богоугодној борби за Православље и славу Бож |
Око њега пуно господе и пуно слугу, све то у сјајном оделу, да је милина била у њих погледати.< |
ма.</p> <p>Што ближе стизаху стану, све то јасније чуше вику, као да се стотине људи надвикивах |
и клобуке, и гвоздене напрснице.{S} Све то смести око заставе, па растури по ново огласнике по |
е у Двориње с писмом за госпођу.{S} Све то ја тако и учиним а он оста пишући под шатором.{S} Ка |
ла на Звезду Даницу Орлова Града, — све то заједно сломило га је.{S} Срце му нагло и силно заку |
ланине у даљној даљини наслањало, — све то гледати па дихати оним слатким поветарцем,који се на |
нас а ми овде без њега!{S} Него да све то оставимо на страну, није ли он у књизи, коју ти посл |
на каквом великом сабору.{S} Гледа све то кнез поиздаље, и нешто се намрштио беше.</p> <p>„Да |
одо,“ узе кнез Градоје да говори са све то јачим узбуђењем, „пусти ти да ја с мојим људима, и а |
прсима и мач у левици својој — кад све то угледаше, свакој се од њих срце некако размекша, а о |
идов Дан!“</p> <p>„Бог зна да л’ је све то истина!“ рече <pb n="120" /> кнез Градоје. „А и да ј |
00" /> и силе, и господства; али је све то мало теби!...{S} А Милош?{S} Доиста није ни тако муд |
љаху у скут и у руку.</p> <p>Кад се све то сврши, кнез замоли да му војвода даде човека, који ћ |
сао би се од ужаса.{S} Чинило му се све то као један тежак и страшан сан.{S} Гледао је да му се |
све то веселији жагор, што их сунце све то топлије озараваше.{S} И тај весели жагор прелажаше у |
гушћи и црњи мрак све то сјајнија и све то већа она два његова ока!{S} И тек да задремам а он б |
ро гањаху и надметаху непрекидним и све то бржим и бржим зрикањем.{S} Још су звездана кола стој |
и неискусне момчадије поче брујити све то веселији жагор, што их сунце све то топлије озараваш |
устога мрака: што гушћи и црњи мрак све то сјајнија и све то већа она два његова ока!{S} И тек |
е Милошем данас не поноси?!“</p> <p>Све то говораше стари кнез тихим гласом и гледајући у свој |
>„И опет вам кажем, људи Божји, не може то тако!“ понови игуман Пајсеј, уздигнув у висину свој |
и, дај одради сутра кнезу, е па не може то све једна грбина и једна рука!{S} Не изгибоше ли тол |
верује; али се Ристивор заклињаше да је то цела истина, и да поп Каритон свако своје хрвање са |
ога видео?{S} Не казујеш ли и сам да је то био прави мученик за отачаство, да је двојином више |
, чинили су просто чудеса.{S} Као да је то главом Свети Ђурђе на белом коњу, а не смртни један |
видео, а ниси је у сну снивао, онда је то добар знак!“ <pb n="44" /> рече Ристивор поуздано. „ |
дугом и густом црном косом.{S} Била је то лепа и милокрвна жена, око својих тридесет година.{S |
Голубовићи стекли били.</p> <p>Била је то и богата кућа.{S} Још од пре <pb n="2" /> сто година |
и, а који ни појма немају о томе шта је то што се зове Хришћанска самопрегоривост и Хришћанска |
које властеле које духовника.{S} Све је то било весело, збивало шале и прштало досеткама.{S} Са |
и мало не чуђаше! „Јест,“ рече, „све је то морало да дође; и још није стигао крај страдањима ов |
ти на војну следујемо!“</p> <p>„Све је то красно, кнеже!“ прихвати војвода. „Поћи ћемо ми на в |
сам намерио, а с вама двојицом теже је то.{S} А после, дете моје, видиш и сам како су чудна и |
пришав к руци свога деда. „Каква ти је то књига, дедо, у руци!“</p> <p>„Књига је од нашег војв |
леба и по један гутљај вина нека нам је то у овај час Свето Причешће, да би нас Спаситељ Господ |
ли!{S} Је л’ ти Ристивор причао како је то било?“ питаше кнез Ивана.</p> <p>Пре него што Иван м |
ено попу Каритону. „Ти се сећаш како је то све друкчије било за наше младости!{S} Онда смо имал |
ају не би л’ вером преврнуо.{S} Тако је то, мој попе Каритоне!“ .</p> <p>„Мислиш ли ти, кнеже, |
љемо између себе данас више него што је то некада било; али ево невоље где, уместо да нас мире, |
.{S} Али знате ли ви, господо, зашто је то зло дошло на ову нашу земљу и на нашу цркву?!{S} Ево |
и му у кратким реченицама, као да му је то пријатељ који разуме све што му он каже, само што се |
лагано, сетно и невесело.</p> <p>И није то била само једна жалост што претишташе срце Градојево |
.{S} Што ти опростиш — био то дуг, биле то перпере, била то кривица — нека је просто и од мене, |
ило.{S} Али не могосмо разабрати шта се то управо десило, нити то и данас знам.{S} Једно вам ка |
егне пас у Боривојева Ждрала.{S} Кад се то сврши, кнез Градоје рече својој малој дружини:</p> < |
да са те висине боље сагледају да ли се то доиста од некуда холуј диже) час опет журно слетали |
<p>„Не браним их, господару!{S} Нити се то може да брани.{S} Него ти казујем шта ми луди а шта |
ком часу, на помоћи били!</p> <p>Тек се то довршивало, а госпођа Мандалена махну руком неколики |
уше весело у славу кнеза Лазара, док се то бурно кликтање не растопи у сложно „Многаја љета“, к |
ором ромори, а још мање да увреба ко се то на сребрној месечини у потоку купа.{S} Слатко је бил |
Вукан час жут час блед.</p> <p>„Још се то не може да зна на сигурно!“ одговори рањеник; „зна с |
слици свеца Орловићеве куће било, јесте то: што, ма из кога кута и ма са које стране да га погл |
ода с њиме и око њега домишљаху, шта ће то бити и ко ли ће бити, долете на знојавом и запенушен |
широм отвореним, и чуђаше се шта ли ће то бити.{S} Учини му се да од десног крила ходникова, о |
ело јуначким покретима!...{S} Ама ко ће то вама све испричати!!{S} Него једно треба да вам прич |
зарији.{S} Војводин властелин не могаше то никако да верује; али се Ристивор заклињаше да је то |
се, кнеже!“</p> <p>Већ по дуже трајаше то хрвање.{S} Попу ударила крв у образе, у очи и у само |
реч да се преко усана превали.{S} Беше то чета онемелих јунака.</p> </div> <div type="chapter" |
ко у име свију да говори.{S} Виде кнез то њихово гуркање, и као нагађао је шта то може бити, а |
отакне плашт и шлем војводин и да се уз то сваки војник прекрсти и викне: „Бог да те прости, во |
е одзивало позивима својих господара, и то ти је све изгинуло на бојним пољима, или помрло од р |
е једна трећина патоса од трпезарије, и то она до огњишта где је стојао мраморни сто, била је з |
и да оно што мисли никада не мења!{S} И то је све што вам ноћас имам да кажем!{S} А сутра зором |
господару, Бог те живео!{S} Али и ко би то боље од тебе знао?!“</p> <p>Госпођа Мандалена одмах |
осрамотимо у војводе, не знајући какви то светац витла колом девојака и прикупље просјаке око |
пуним презривости погледаше у оне, који то тако јуначки викаху.</p> <p>„Мени се чини, господо,“ |
„Можеш ли поуздано да распознаш јесу ли то тамо турски шаторови?!“</p> <p>„Рекао бих да су турс |
ловићима старали су се да не посраме ни то име, ни царскога кума, који им га је дао, ни стару с |
могаше ни видети ни разумети што се они то толико смеју, па онда опет настави:</p> <p>„Сутра ка |
синко мој!“ рече кнез. „У самој ствари то је Ристиворово лукавство.{S} Али мене неће преварити |
умем сам да разберем!</p> <p>„Ни ја ти то, синко, не знам казати!“ рече старац љубазно младом |
а!{S} Зар <hi>ја</hi> поред тебе, па ти то од себе да учиниш?!...{S} Ето, Бранко“, — па погледа |
ненађен, па уставу Лабуда. „Шта рече ти то, синко?{S} Зар певају?!“</p> <p>Саставни своје густе |
ди, рече пола збуњено:</p> <p>„Је ли ти то вичеш2 Зар је зора?!“</p> <p>„Није, брате, него пуст |
?!“ прихвати Ристивор. „Ево шта: што ти то и ми!“</p> <p>„Не можете ви што и ја, и не требате в |
камењем бацамо.{S} Ко зна?{S} Може бити то су само непоуздани гласови, и да у ствари и није так |
разабрати шта се то управо десило, нити то и данас знам.{S} Једно вам као поуздано казати могу: |
итога, онда.... онда те молим.... подај то злато твојој младој дворкињи Босиљки!{S} Него те још |
ложено <pb n="36" /> како треба.{S} Док то сам не види, ако је у истини витез, сан му ноћас на |
подина Кнеза огрешисмо!{S} Ето, зар вам то није доста разлога?!“</p> <p>„Дивно збориш, стари ор |
ом властелину. „Што ја видим и што знам то је: да нико још на небу свецем постао није ко за жив |
дговори Миросав јетко.</p> <p>„Не питам то,“ рече војвода, „него који су овде напољу били први |
?“ питаше Ристивор.</p> <p>„Како ћеш им то казивати, кад то Господин Кнез није писао народу нег |
а човека и два мача!{S} Него да оставим то.{S} Ви и један и други скочисте као жеравицом опржен |
двора нашег...{S} Све што од вас тражим то је: да се сви — и мушко и женско, и младо и старо — |
опет кнез Градоје. „Кад ли ће се једном то отровно семе истребити са ове лепе наше земље?!“</p> |
ина будем.{S} Знам добро да је он могао то и друкчије да нареди, јер има међу вама који би по с |
уј јој да је од мене.{S} Реци јој: „Ево то ти је оставио на дар један млад Србин, који би срећа |
тим баштинама.{S} Што ти опростиш — био то дуг, биле то перпере, била то кривица — нека је прос |
ане главе.{S} Нико не умеде казати како то би, да одмах после Недеље освану Среда, и да тек тад |
ц све већма запрепашћен и збуњен. „Како то!!...{S} Јесте ли се ви двојица јутрос избезумили, те |
ати, и треба да се врати!“</p> <p>„Како то сад говориш, Ристиворе?!“ прекиде га готово срдитим |
ц подигнув очи увис, као да мери колико то на вази јунаштва вреди. „Двадесет и три ране!{S} Па |
онде у густој гомили стојаху, беше мило то што кнез о коњу рече, па му узеше довикивати: „Тако, |
доје:</p> <p>„Прво што имамо да свршимо то је да испунимо последњу жељу нашег војводе — да га с |
а се само да је било издајника; сви смо то и осећали и видели; али нико не могаше да прстом и п |
плакујући своје кости изломљене!{S} Ето то вам је!{S} Јесте да је грех, али нека иде тај грех н |
дном бунтовнику никад опростити!{S} Ето то вам је!... ама где је тај Ристивор?{S} Оде па пропад |
оје је бог наместио над Косовом?{S} Зар то поље, које се прелива час у плаво а час у румено, ни |
зимо, зар није право да и ја и Ристивор то знамо?!</p> <p>„Куда полазимо?“ понови кнез питање с |
онда пољубих у руку, и не слутих да му то последњи пут живоме руку љубим!“</p> <p>И онда се Не |
з једнако у звезде гледајући, као да су то душе српских јунака, „Благо вама који с кнезом изгин |
о!{S} Јадна Госпођо наша!{S} Што пушташ то младо своје Господско јединче, да излази на крваво п |
веселији.</p> <pb n="103" /> <p>„И још то није све“ настављаше Гојко. „С Господином Кнезом и с |
прихвати кнегиња узбуђена и растужена. „То си ти мало вере у нас имао, кад ни старом господину |
лево и десно, и шкргутну зубма.</p> <p>„То је твоје масло!{S} Нисам ја ни слеп ни глуп, хвала Г |
одсмешљиво и још једнако срдит.</p> <p>„То је најмање чудо, које ми попови можемо само кад хоће |
прот вољи његовој носи к нама!“</p> <p>„То се теби све тек тако чини, синко мој!“ рече кнез. „У |
или има нешто што добро није!“</p> <p>„То и јесте оно што је мучно!“ прихвати Гојко. „Има вам, |
’ не рекох као какве орлушине!“</p> <p>„То треба да чујеш, млади властелине, како је било.{S} П |
} Ево да вам кажем: прво, зато што се — тобож од страха од Агарјана и њихове најезде — везују п |
це и котлове, па се својима хвалио како тобож учи књигу| Ех, тај узео да соли народу и мени пам |
је невине деце скапало од глади, све то тобож у богоугодној борби за Православље и славу Божју! |
оних се!“</p> <p>„E, па сад шта ћу ја с тобом?“ окрете се стари кнез и викну срдито Ристивору. |
Друго би било, да је сва војска пошла с тобом!{S} Али пошао један кнез Гојко са својом стотином |
p> <p>„Могу, како да не могу?!{S} Бог с тобом, кнеже!“ викнуше духовници сложно.</p> <p>„Само, |
азе му пламенови обузеше.</p> <p>„Бог с тобом, кнеже Винко!“ узе реч Гојко. „Какве снове ти бун |
о, да ти га ја прочитам!“</p> <p>„Бог с тобом, снахо!“ рече старац сав пренеражен; — „како бих |
од старина, следујемо на војну, да се с тобом заједно залажемо за цара нашег и отачаство наше!“ |
</p> <p>„Благо мени, што ћу уз тебе и с тобом да моју прву војну војујем!{S} Дедо, ако Бог да, |
би нам свима била мука, кад би се сви с тобом сложили, да га присиљавамо да буде како ти желиш, |
покајање!“</p> <p>„Па да пођемо и ми с тобом, дедо!“ рече Боривој.</p> <p>„А то не може!“ прих |
мозак попила!{S} Него, како ја нисам с тобом друговао по крчмама Крушевачким, молим ја тебе: п |
говори; „звала сам те, да проговорим с тобом две три речи на само.{S} Ти си нам свагда био вер |
ћеш да гинеш ти, и ми ћемо да гинемо с тобом; ако ће неко да се враћа, да се враћамо сви; ако |
е питам: а које је добро Душан од свега тога видео?{S} Не казујеш ли и сам да је то био прави м |
војску и српскога цара, само ако се иза тога престо српски поклони њему!{S} Нико није хтео да в |
да прибере мисли после оноликих потреса тога дана, и да смисли шта сутра да светује војводи да |
!“</p> <p>„Бог ми је сведок да се никад тога бојао нисам!“ прихвати кнез поноситим гласом <pb n |
да ли би по зраку полетети могле; изнад тога поља у позади издиже се вис с боровима и јелама; в |
ја не знам...“</p> <p>„Махни се ти сад тога, оче игумане!“ прекиде га оштро кнез Градоје. „У о |
Вукан. „Шта велиш?!{S} Нема, кнеже, од тога ништа!{S} Или ћемо сви братски и нераздвајани стој |
прича да је прве темеље и прву кулу од тога двора још цар Тројан сазидао и да се онда тај град |
ри кнез. „Ко год може да дође а не дође тога он куне великом клетвом!...{S} А и да не куне, зар |
тра па до после подне.</p> <p>Пред вече тога истога дана Ристивор се био наслонио на један од о |
енац повијаше по челу те косине.{S} Дуж тога венца и одмах испод њега беху неколики редови шато |
три ране незадовољноме кнезу. „Не би ни тога било, јер ниједноме се од мојих јунака није прохте |
је Југовић одјездио.{S} По вечери уочи тога дана, — другог по одласку Кнежеву — он се јави Кне |
а на Косову, ја се без преговора примам тога старешинства.{S} Моја вам је прва заповест: да пох |
ох?!{S} Опростите ми; знам није вама до тога како је мени у мојој души бивало, него шта се онде |
а.</p> <p>Госпођа Мандалена, која се до тога часа јуначки држала, кад виде челенку свога мужа н |
х храстових дасака склопљен.</p> <p>Око тога ковчега, покривена војводским плаштом и шлемом, де |
Лазара, а не иде на народ српски.{S} С тога се господа српска моле да бар не помажу Лазару, ак |
чини крај узбуни, па ма како било.{S} С тога одмах и драге воље пристаде на ово што стари кнез |
ство и наше име подједнако мило.{S} И с тога ја велим да је сада прво на реду да се договоримо |
у средини верних Крушевљана, те да би с тога, само ако он <pb n="102" /> хоће, могао послати је |
один Кнез погинуо!“</p> <p>„Сачувај нас тога, Господе Боже!“ рече запрепашћен војвода Радич, ск |
стелина бациш у тамницу.{S} Немој ноћас тога чинити.{S} Дај ми, да им за ноћас мој шатор буде т |
је о врату а испод свиленог напрсника у тога младога јунака до тебе.{S} Кажи ми право, јуначе, |
је најмилије и најсветије, не помињи му тога!{S} Нити помињи што Босиљки!{S} Ако буде Божја вољ |
едне полупрокрчене старе шуме.{S} Према тој шуми поље се полагано уздизаше к другој једној шума |
а рече:</p> <p>„Хвала ти, господару, на тој дивној причи у којој има велики пуок за млађе!{S} М |
е пратио свога господара и дворио га на тој смотри, која је трајала од ранога јутра па до после |
пише: „Покајте се!“ Што је најчудније у тој слици свеца Орловићеве куће било, јесте то: што, ма |
атрешта кликтање какво се те ноћи још у тој трпезарији чуло није.{S} И не могаше да се устави д |
ј сто, збаци скрлатну доламу са златним токама са себе, засука рукаве од свилене кошуље, па вик |
олике цркве и манастири, зар по црквама толике чудотворне иконе, и толике свете моћи од великих |
р по црквама толике чудотворне иконе, и толике свете моћи од великих светаца и чудотвораца, и з |
оду Агарјанском.{S} Зар у српској земљи толике цркве и манастири, зар по црквама толике чудотво |
лако да и мене чујеш кад имаш да чујеш толике!{S} Али шта ћу ја?{S} Ти знаш да ја не смем ни п |
грбина и једна рука!{S} Не изгибоше ли толики наши људи ономлани на Плочнику?{S} Ваљада ни кне |
се скиде једна велика брига с душе.{S} Толико му би мило, да онде у цркви загрли кнеза Градоја |
ме се од својих другова кнез Гојко није толико обрадовао као кад виде старога кнеза Градоја.{S} |
о твоје војске!“</p> <p>„Што ли се теби толико хита, кнеже Градоје?!“ питаше кнез Вукан.</p> <p |
е наш славни цар лежао!“</p> <p>„Ако си толико скроман да заборављаш да си помагач Душанов био, |
е мало верних људи у народу, који си ти толико љубио, и за који гинеш!{S} Опрости нам, Господар |
проли сузе, и дубоко уздахнув рече само толико: „Зар тако, Вуче?!....{S} Проклет да си и овога |
аше ни видети ни разумети што се они то толико смеју, па онда опет настави:</p> <p>„Сутра кад с |
де онде пет тешко рањених Турака, а бар толико их је понело лаке ране.{S} После неколико тренут |
ати опет кнез Вукан. „Кнез Лазар је већ толико дана на Косову, и право је замислити, да се њего |
ичју од веза, и ево га готов рад који с толиком пажњом већ од два месеца ради!</p> <p>Млада се |
кнез, „Не би се цар на те срдио што ми толику част чиниш; али би се заиста срдио на мене, да ј |
>„Твој је слуга јуначки заслужио, да му толику пошту чиниш!“ рече Санџак-Бег. „Ако ти је записа |
н био напис, како је на томе столу и за том трпезом седео и обедовао цар Душан, кад је на војно |
паше зубима.</p> <p>„Начини се неред на том крилу!“ настављаше приповедач своје казивање. „Тек |
ојводин.{S} Само Ристивор не могаше при том уздржати својих суза, него се заплака, и плакаше јо |
отоку купа.{S} Слатко је било прелазити том свежом и мирисном хладовином.{S} И доиста је млади |
.. рече кнез мирно и поуздано.</p> <p>У том изиђоше на сами врх брда. </p> <p>Наша три Србина у |
је ти треба светло да очуваш!“</p> <p>У том се отворише широм врата на дворишту, и на прагу се |
у коме је урезан био напис, како је на томе столу и за том трпезом седео и обедовао цар Душан, |
унчаног дана, крајем маја 1389., баш на томе крилу Орлова Града могли сте угледати слику мирну |
дина амо.{S} На моје велико чудо, он се томе ни мало не чуђаше! „Јест,“ рече, „све је то морало |
сам себи смрт задао.{S} Али пре него к томе приступимо хоћу да вам предложим <pb n="160" /> ов |
г на Косово!{S} Зар не знаш да би се он томе тако зачудио и тако разгневио, да ме више никад по |
и си једина на свету коме бих смео да о томе што кажем.{S} Неколико пута помишљах да је најправ |
кад ни старом господину ни мени ништа о томе поменуо ниси!{S} Ти знаш да ми сви тебе пазимо као |
иси просио у нас?{S} Знаде ли она што о томе?!</p> <p>„О томе зна само Бог па ето сад ти!“ рече |
вне грешности, а који ни појма немају о томе шта је то што се зове Хришћанска самопрегоривост и |
{S} Знаде ли она што о томе?!</p> <p>„О томе зна само Бог па ето сад ти!“ рече Ристивор поуздан |
лаву поносито.{S} Беше, господо моја, у томе часу личнији, господственији, поноситији, лепши, а |
је велика тајна, „и опет, синко мој, у томе што си учинио има пуно, пуно јунаштва!{S} Нека ти |
трепти надежда наша на Бога!{S} Ето, у томе је сва разлика!“</p> <p>Старац је непомично гледаш |
стезаше му грло и угуши глас, јер се у томе часу на прагу од њихове собе јави прилика једне ви |
да се одмичем натраг, послушаћу те и у томе као и у свему!“ рече Ристивор смерно и снуждено, и |
чисто и јасно угледах цара како седи у томе столу; наслонио лактове на колена, а главу на руке |
сина, кога ми је Бог поклонио.{S} Ако у томе стигну Добримир, Десимир и Богдан, онда ћемо се у |
зар мој Милан није био јунак?{S} Зар у томе, што млади војвода Радич учини, нема јунаштва?!{S} |
, и покушаваше да је подигне. </p> <p>У томе часу закуца сребрно клепало са највише куле на дво |
зелене ране јабуке петроваче.</p> <p>У томе дотрча дворска момчадија, те живо растави таласе о |
плева коју је вихор дохватио.</p> <p>У томе часу брзим кроком стизаше друга чета.{S} Њен вођ, |
је на троје!“ рече кнез Гојко.</p> <p>У томе часу стиже под шатор игуман Пајсеј с другим духовн |
јим кликтањем кликтању њихову.</p> <p>У томе се и друга властела весело здрављаше са кнезом.{S} |
оста си бура у животу видела!“</p> <p>У томе се отворише једна уска врата у зиду на који се тер |
остиркама лежаху у шатору.</p> <p>Дечку томе повезана је била глава и мишица десна танким белим |
у, или поводањ, нека нас пржи, нека нас топи, нека опет пушта глад, нека опет пушта морије, сам |
ојака.{S} У влажном јој оку засја једна топла зрака радости.</p> <p>„Босиљко, дете моје!“ рече |
аревини српској.{S} Свакоме дође некако топлије око срца, и вера, да ће Срби победити Агарјане, |
то веселији жагор, што их сунце све то топлије озараваше.{S} И тај весели жагор прелажаше у гл |
ени и бели лептирови налазили, да сунце топлијим и златнијим зрацима озарује цвеће око Орлова Г |
илина је било погледати на ову слогу од топлих и нежних боја и мирне свечаности.</p> <p>Млади О |
за њим узастопце Иван Косанчић и Милан Топлица.{S} Милош севаше очима гневно и срдито викну мо |
ор чувају.{S} Није Кнез стигао био ни у Топличку долину, кад Кнегиња Милица дозва старог Војвод |
цвеће око Орлова Града,</p> <p>Једнога топлог сунчаног дана, крајем маја 1389., баш на томе кр |
брдо, док се не натоциљаше на танак лед топлог причања о лепоти дворкиња и девојака.{S} Иван пр |
пођите у десно; тамо, видите, иза оних топола има бистар поток, на коме сам се ја већ умио и Б |
косину далеко до самих сребрнокорастих топола, што се трепером свога лишћа нешто тајанствено р |
рисне живе ограде подизале су се високе тополе, дохвативши се глатким сребрнастим својим гранам |
а старога господара!{S} Вика од јунака, топот од коња, звека од оружја њега раздрага и срце му |
елико чудо, не могаше више чути никакав топот у даљини, него само корачање два коња у непосредн |
хо, на које могаше боље чути, ослушкује топот од коња у војске која му следоваше.{S} Али, на св |
ло час десно час лево ухо, да боље чује топот од коња који му из далека следоваше.{S} По топоту |
никако да ухвати ма и најмањи одјек од топота ма и малобројне коњице!</p> <p>Тек ће мало после |
коња који му из далека следоваше.{S} По топоту, који допираше до њега, покушаваше да процени ко |
извади из једне свилене, лепо извезене, торбице по велико писмо и предаде га кнезу.</p> <p>Прих |
n="13" /> отаче вино и меша у њ некакве траве и по мало меда.{S} Час поји тропаре свецима, а ча |
ругу, онако како се зрикавци, у високој трави око оног храста, жустро гањаху и надметаху непрек |
и зрикање зрикаваца у великој и мирној трави, пуној ивањскога цвећа, на пољани на којој се ова |
сељаци и сељанке из оближњих села који тражаху рањенике по пољу.{S} Дигоше ме и на рукама одне |
ску која се славом увенчана дома враћа, тражаше да види своју милолику белу Перунику, са оним њ |
пристаде на ово што стари кнез од њега тражаше.{S} Она би се двојица може бити војводи и проти |
иповедач застаде да се одмори, и као да тражаше по својој памети чега још да се сети, и шта још |
у мамурна, седлаше коње.</p> <p>Војвода тражаше кнеза Градоја; али нигде Градоја да нађу.{S} Сл |
S} И још опазише како прстима леве руке тражаше нешто о левоме своме бедру.</p> <p>„Мач!....{S} |
у духовника, који из олтара излажаху, и тражаше да нађе попа Алексија.{S} Војвода међу тим приђ |
остави Ристивора па по руци Боривојевој тражаше неће ли где у даљини увребати одблесак сунца о |
и без вас!“ И одоше попови и ђакони да траже коње и оружје.{S} С великом муком нађоше некакве |
ка и крвавим од крви невиних жртава, па траже светитељска кола за своје главе!“</p> <p>„Стој, в |
але тужбе и жалбе и вапаји Србаља, који траже да земљом њиховом влада ко по правди и законима и |
па већ видећемо хоће ли после хтети да тражи шатор, и ако баш усхте, хоће ли умети да га нађе; |
ма ни од кога смртног какав опроштај да тражи.</p> <p>Ристивор приђе к руци младог Боривоја, ал |
Ето, Бранко“, — па погледа у вис као да тражи лице свога побратима — „ето видиш сад, што ја теб |
ш поп Каритон светац постао!{S} Али Бог тражи да ти победне песме певаш у славу његову кад те А |
Ако ме обориш или се ја први уморим, не тражим да ме шаљеш на Косово; ако те оборим или се ти п |
други један кмет из гомиле.</p> <p>„Не тражим ја да ви вашим молитвама откупљујете моју душу о |
јете моју душу од небесних митара, нити тражим да ви вашим метанијама држите моје здравље.{S} Ј |
амници двора нашег...{S} Све што од вас тражим то је: да се сви — и мушко и женско, и младо и с |
нећемо да слушамо своје старешине, него тражимо да се војвода с војском договара!{S} Шта ли би |
а је јуначно.{S} Мој синко, ако ћемо ми тражити само шта је паметно, најпаметније је чувати сво |
д двојином чудно, како можеш да од мене тражиш да те овде на догледу турске војске оставим сама |
а говори:</p> <p>„Није лако што од мене тражиш, госпођо кнегињо!{S} У старога господара није је |
ачеве где је најгушће!{S} Није лако што тражиш!{S} Али ћу те радо послушати, па, колико ми Бог |
дара и дворио га на тој смотри, која је трајала од ранога јутра па до после подне.</p> <p>Пред |
ој тишини очекујући нешто.{S} Није дуго трајало, па из великог зеленог шатора, пред којим висок |
и прући по свом плашту.{S} И није дуго трајало па се неуморљиви зрикавци ућуташе запрепашћени, |
да вам испричам и све друго!{S} Бој је трајао неколико сахата, имаће да се прича годинама!“</p |
!“ „Држ’ се, кнеже!“</p> <p>Већ по дуже трајаше то хрвање.{S} Попу ударила крв у образе, у очи |
старешина <pb n="171" /> док ова војна траје!{S} Како моја памет сече, ова се војна свршила, и |
њихово.{S} Учини се многима да то дуго траје, и нестрпељиво извијаху вратове погледајући према |
свецу докле год од цекина и један динар траје!“</p> <p>Кнез уђе у гомилу духовника, који из олт |
пао и њихов цар; тргла се наша војска, тргла се и њихова; нема тамо више ни места ни прилике д |
био није; пао наш цар, пао и њихов цар; тргла се наша војска, тргла се и њихова; нема тамо више |
сово?{S} Бој се био и свршио, војске се тргле, шта ћемо ми сад на Косову?!“</p> <p>„Додај ми ту |
ље да одводе.{S} Имаћемо зар прилике да тргнемо мачеве, да одбранимо по коју српску главу, и сп |
милостив!“ Па онда сукну мач из корица, тргну узде Лабуду, <pb n="144" /> и громко викну: „У им |
ледају младог сокола, ког му Дубровачки трговци ономад дароваше.{S} Волела бих да ми је дете ве |
Господина Кнеза отидоше сви Крушевљани трговци, мајстори, радници.{S} Наоружаше се како је ко |
е војвода, па онда журно додаде: „Јест, треба ми нешто!{S} Нађи мога ђака Ђурђа, нека ми донесе |
нема нас овде ни пуна хиљада војника, а треба да му одведем две хиљаде и пет стотина коњаника!“ |
де како ти желиш, а не како он мисли да треба!{S} Пусти ти њега нека он разапиње свој шатор где |
ми није стигла ни половина војске која треба!...{S} Ево ти књиге коју <pb n="118" /> јутрос до |
е вређајте српску земљу, којој крв ваша треба за одбрану!“</p> <p>Кнез Градоје изгледаше запреп |
е, чините и ви што као синови ове земље треба да чините, али — колико се уза то може — не дај с |
истини!“ рече упорно Миросав. „Мени не треба да се правдам.{S} Ти би, војводо, исто тако уради |
, која их на својим заставама носи? „Не треба ни да се пита, <pb n="62" /> ко ће победити!“ гов |
шћу!{S} Млади кнежевић нека се врати, и треба да се врати!“</p> <p>„Како то сад говориш, Ристив |
њиховом влада ко по правди и законима и треба да је наследник српског престола.{S} Цар је, пишу |
е, полазим, јер као Господар Србадије и треба да сам први на бојиште, последњи са бојишта!“</p> |
не смо ми среће!“...</p> <p>„Тако нам и треба!{S} Нисмо боље ни заслужили!“ рече кнез Мирослав. |
о.{S} Настала беше мртва тишина, како и треба да је у глухо доба ноћи.{S} Однекуда му леден и в |
ји би сви радо за тебе изгинули, како и треба кад си нам господар!{S} Знамо ми да си ти на зло |
ш предомишљам да ли није зазорно, да ли треба, и да ли смем?!...{S} И опет, ти си једина на све |
ти па спавај, а ја ћу сам писати што ми треба! <pb n="155" /> Па онда мене зовну и нареди те ун |
отац и твој дед светло предали, које ти треба светло да очуваш!“</p> <p>У том се отворише широм |
52" /> сутра до мрака доведем колико ти треба драговољаца!“</p> <p>„Нећеш ваљада претварати пос |
а лепој беседи!“ рече он. „Али ти и сам треба да знаш, да се смртне ране не лече слатким речима |
ли му коњу положено <pb n="36" /> како треба.{S} Док то сам не види, ако је у истини витез, са |
радоје, „онда ви данас нама опојте како треба нашег војводу, а сутра — ако доиста мислите да ст |
се да се тело нашег војводе опоји како треба по закону нашем!“</p> <p>„По закону нашем не може |
, намести свој црвени пас да стоји како треба, и справљаше се за нов чин. „Нека светац не виче |
{S} Кад дође Иван с коњем опремљен како треба, ја уђох под шатор да јавим.{S} Војвода клечаше н |
“</p> <p>„Сад си, војводо, подесио како треба! прихвати кнез Добромир. „Помислите, људи, како б |
збијен ред, да свога вођа дочекају како треба.</p> <pb n="63" /> <p>Згрну се свет и с једне и с |
е то вама све испричати!!{S} Него једно треба да вам причам.{S} С војском Господина Кнеза отидо |
е рекох као какве орлушине!“</p> <p>„То треба да чујеш, млади властелине, како је било.{S} Прич |
у на ухо: „Тако, синко!{S} Тако Орловић треба да говори и тако да ради!“</p> <p>Манда приђе пол |
!“</p> <p>Боривој се чуђаше што ли деду треба његов клобук, али му га предаде.</p> <p>„Ти још н |
и задао!“</p> <p>„А што Господину Кнезу треба на Косову свака српска мишица и свака кап српске |
м по велику воштану свећу, и све што му треба да чита молитве!</p> <p>И онда уђе под свој зелен |
S} Знам да ме можеш само пожалити, чему треба мудро поучити, и да ћеш ми опростити, све и кад б |
и трубачи зађу по селима и нека викну: „Треба кнезу још само десетак јунака; него ко хоће с њим |
да нас снађе?!“</p> <pb n="149" /> <p>„Треба ли ти што, господару, да ти помогнем?“ упита га с |
ан другом.{S} Господин Кнез и ова земља требају данас сваки мач свакога свога сина!“</p> <p>Диж |
о селима и засеоцима, нека викну да нам требају драговољци, јер нас Господин Кнез зове на Косов |
загушеним гласом, „наравно, према греху требају и молитве, и метанија, и постови, па..... разум |
. „Видесте ли га“...{S} Али, бадава!{S} Требали сте ви њега видети на бојним пољима како смо га |
ко себе рече: „Има их много њих који су требали да су стигли, а још стигли нису.{S} Нећу да их |
срдио... много пута не послужио како је требало послужити... опраштај ме по великој твојој добр |
дому, пође на Косово!“</p> <p>„Тако је требало!{S} Знам ја Милојка!{S} Тако, брате!“ говораше |
целу ноћ поред пуних пехара, а бојим се требало би више и вина него колико су га слуге твоје от |
мети!“ Еј, мој царе Душане, ти би данас требао овој земљи!{S} Еј, мој Господине Кнеже, шта ћеш |
и!“</p> <p>„Не можете ви што и ја, и не требате ви што и ја!“ рече кнез Градоје. „Ја ћу да зага |
с вашом војском не видев Косова!{S} Ви требате Господину Кнезу.{S} Може бити да ће Србадија ос |
ерно, „ево ти буздован твој!{S} Може ти требати на Косову!“</p> <p>„Јаши свога коња!“ заповедаш |
ких госпођа и девојака у двору, мене не требаш а може ме Господин Кнез затребати, боље је да зо |
Зове те војвода да одмах с петрахиљем и требником право к њему под шатор дођеш.“ Стигох пред ша |
ластелина Витомира били пола пијани, то трезним Орловићевцима није било тешко да их раздвоје.</ |
, јер је ето много сањив те није за ову трезну дружину!</p> <p>„Ко сањив?!“ викну Винко па удар |
ед!“</p> <p>И док се два пута само оком тренуло, три коњика, три Србина испадоше испод грма на |
цири и оружје, и док би човек само оком тренуо, педесет коњанике винуло се убојним коњима у сед |
ниско, замисли се нешто дубоко за неку тренут, па онда с тешким уздахом диже главу и рече:</p> |
згледаше запрепашћен, али само за један тренутак.{S} У другом тренутку он је већ стао између Ми |
де беше муком замукнула.{S} За неколико тренутака чуло се само шуштање лишћа на дрвљу око воде, |
јом се ходник и соба њихова за неколико тренутака испунише, да се опет мало после у мрак завију |
</p> <p>Ристивор га погледа за неколико тренутака мало као збуњен не знајући управо шта то он х |
живо на ноге.{S} Загледа се за неколико тренутака у младу жену, па јој рече:</p> <p>„Мандо, сна |
p> <p>Стари кнез посматраше за неколико тренутака, како му војници његови притврђују цвеће за с |
ма, беху се чисто скаменили за неколико тренутака, док не звизну мач Градојев посред лица турск |
> <p>Али радостан беше само за неколико тренутака, па се онда ућута и снужди.{S} Замишљен гледа |
је понело лаке ране.{S} После неколико тренутака борбе па се, на једну значку бубњем озго из с |
“</p> <p>Млади војвода гледаше неколико тренутака радосно изненађен у младога Боривоја, па га о |
ао између Миросава и Витомира; у трећем тренутку дохватно је оног првог око паса, издигао га у |
али само за један тренутак.{S} У другом тренутку он је већ стао између Миросава и Витомира; у т |
араше с правом радошћу стари кнез баш у тренутку у коме се његов мач преби ударцем о криву једн |
кнегињине; али не могаше дуже од једног тренућа да издржи погледе њене.</p> <p>„Па да проговори |
е зађоше им с левог и десног бока.{S} У тренућу ока бише три Србина опкољена Турцима са свих ст |
жане миротворце нешто опасности у првим тренуцима.{S} По више њих имало је да одбија ударце, а |
се сузама, које би затрептале на дугим трепавицама, па падале низ образе као крупан бисер.{S} |
борив опет главу на прса, са затвореним трепавицама — као да доиста не смеде ником у очи да пог |
лови.{S} А тада му се лак сан спусти на трепавице.{S} Није дуго спавао кад се трже, баш из најс |
јим руменилом поче да гаси брилијантски трепер Зорњаче. „Да дивне зоре!{S} Боже мој, да ли је т |
Опет му удари у образе ледени и влажни трепер, који сад беше напојен мирисом од тамњана и боси |
ћи.{S} Однекуда му леден и влажан а тих трепер ваздуха запири у лице, као да се изненадно негде |
до самих сребрнокорастих топола, што се трепером свога лишћа нешто тајанствено разговараху са ж |
ори вечном неугасном светлошћу и својим трепетом храбри људе на јуначка и Богу угодна дела. „Бл |
таласа, што кроз грање од дрвља и шибља трептаху у даљини.{S} Још је дивније пред вечерњи сутон |
у светлу звездицу у којој крст на цркви трепташе.{S} Стојаше ту као да је од камена па укопан.{ |
опет војвода гласом у коме благ прекор трепташе. „Нећемо ми ово два три дана, док не пођемо, ч |
са мало загушеним гласом у коме прекор трепташе.</p> <p>„Кад сам ти је ја кратио?“ рече кнез п |
одуже у Зорњачу, која у дивном блистању трепташе изнад Истока.{S} Па онда нађе ведрицу воде, ко |
ју <pb n="9" /> несрећа из срца исцеди, трепти надежда наша на Бога!{S} Ето, у томе је сва разл |
> <p>„У свакој сузи, коју срећа натопи, трепти захвалност наша Богу; у свакој сузи коју <pb n=" |
ј даљини могло се оком видети како јара трепти над земљом, као да баш из ње и извире.{S} На лив |
види, да онај његов дуги и жудни поглед трепти дахом: „Душо моја!“, и да онај њен светли, нежни |
и он свечано. „Децо!{S} Она звезда тамо трепти над непобусаним гробом честитога цара нашег.{S} |
ше било суза.{S} Она гледаше мирно и не трепћући за сином и свекром својим и њиховом китњастом |
а се загледа у свога унука, који се сав тресаше од плача.</p> <p>„Издахнуо је на рукама мојих ј |
певању, кликтању, гласном смејању, и у треску од лакога момачкога скока у колу пуном красних д |
г, огледајући ко ће пре кога о патос да тресне.{S} И кроз све напоре једнако разговараху један |
ама дохватио, из седла издигао, па њиме треснуо о ледину да пукне као мехур!“ Па онда узе сам с |
х.</p> <p>На заповест свога вођа ова се трећа чета растави у три четице у свакој по седам коњан |
била за стотину корачаја, а одвоји се и трећа чета од двадесет и једног коњаника и пође за оним |
екаквог чудовишта!{S} Кад <pb n="29" /> треће вечери, тек се при трпези обредише пехарима по је |
а <hi>њу</hi> молимо да нам опрости!{S} Треће, ако је цар Агарјански с војском својом још на Ко |
а другом у борбу ступаше!{S} Усред овог трећег и страшног боја Кнез Лазар би се овда онда окрен |
казивање. „Тек Кнез Лазар — сад већ на трећем коњу, јер <pb n="146" /> му прва два падоше под |
већ стао између Миросава и Витомира; у трећем тренутку дохватно је оног првог око паса, издига |
„Наша војска одби први, па други, па и трећи напад непријатеља.{S} Сунце није било одскочило н |
гласоноша, па мало за њим и други, па и трећи са разних предстража, и јавише Кнезу нешто тихим |
им снађе попа неко зевање.{S} Кад већ и трећи пут зевну, учини се попу да се већ и свецу досади |
зове Орловићем.</p> <p>Од прилике једна трећина патоса од трпезарије, и то она до огњишта где ј |
, запињући језиком на свакој другој или трећој речи, говораше:</p> <p>„Молим те, бабо, не помињ |
у својих, и метаниса три пута.{S} И кад трећу метанију начини, не диже се, — повијен по земљи, |
ободе коња да у бесном трку зађе за ону трећу чету, која полаганим кроком јежђаше к тројици Срб |
удари негде гром са страшном праском и трештањем, а киша се спусти као да је неко кабловима из |
а трепавице.{S} Није дуго спавао кад се трже, баш из најслађег сна, на жустру вику Ристиворову, |
уче за <pb n="54" /> рукав, Ристивор се трже из свога слаткога заноса.</p> <p>„Ил’ си оглухнуо |
ама!“</p> <p>И онда кнез Градоје срдито трже к себи златом обложене вођице, окрену свога убојно |
два пута само оком тренуло, три коњика, три Србина испадоше испод грма на чисто поље, и најпре |
<p>И док се два пута само оком тренуло, три коњика, три Србина испадоше испод грма на чисто пољ |
му се да те убијем; дођох да те убијем; три пута се дизах од трпезе да ти отровани нож у прси с |
е правцем к Северу а Јабучило после два три корака окреће к Југу!{S} Сиромах Ристивор!{S} Дедо, |
лаг прекор трепташе. „Нећемо ми ово два три дана, док не пођемо, чамити и пијанчити.{S} Ево ћем |
Орловића, и његов верни слуга, па у два три скока истераше своје коње у лево од старога кнеза.< |
њих двојица вратише водећи за собом сва три коња оседлана.{S} Нађоше кнеза где стоји пред грмом |
војим рукама донесу под његов шатор сва три Србина јунака, било да су мртви било да су само рањ |
стом и поуздано издајника покаже!{S} На три дана пред саму битку проносило се по војсци од уха |
у шареници Ристоворовој, и подели га на три комада.{S} Свој комад подели са својим коњем.{S} Хр |
у коме је дрхтао тих прекор староме, са три ране незадовољноме кнезу. „Не би ни тога било, јер |
ми једни исти боримо се од ране зоре са три одморне војске, која једна за другом у борбу ступаш |
д велику икону великога свеца; метаниса три пута и узе жуборити дугачку некакву молитву, крстећ |
аде на прсте од руку својих, и метаниса три пута.{S} И кад трећу метанију начини, не диже се, — |
изиђоше на сами врх брда. </p> <p>Наша три Србина уставише се у исти мах, као да им онај живах |
звала сам те, да проговорим с тобом две три речи на само.{S} Ти си нам свагда био веран и мио в |
ичај у Хрвате.{S} Дед га мој гости овде три дана.{S} Чини се и моме деду и свој чељади да нека |
икад у ову трпезарији ући неће, а да се три пут не прекрсти и свецу не поклони!“</p> <p>Диже се |
о сви из цркве и пред цркву.{S} Кнез се три пута прекрсти па се вину своме белом Лабуду у златн |
ива на тихој зеленој косини на којој се три Србина и прва чета од седам Турака сусретаху.</p> < |
ог и десног бока.{S} У тренућу ока бише три Србина опкољена Турцима са свих страна,</p> <p>„Пре |
нећу опростити!“</p> <p>Па се онда кнез три пута побожно прекрсти, промрмља некакву молитвицу, |
ела.{S} Прекрсти се побожно три пута, и три пута целива слику Исусову, а шапуташе тихо:</p> <p> |
езе да ти отровани нож у прси сјурим; и три пута ми поглед твога свеца следи крв у жилама и ска |
ута грехота да оба заједно пођете!{S} И три пута грехота, кад ево имате мене у замену да пошљет |
ди кажу набројили су на њему двадесет и три ране!“</p> <p>„Двадесет и три ране!“ понављаше стар |
то на вази јунаштва вреди. „Двадесет и три ране!{S} Па добро је, синко Ристиворе!...{S} Је ли |
вадесет и три ране!“</p> <p>„Двадесет и три ране!“ понављаше старац подигнув очи увис, као да м |
а се с њиме преко заставе и мача пољуби три пута говорећи уза то:</p> <p>„И опет те поздрављам |
и господар чињаше.</p> <p>Два пута или три пута прекиде се онај молитвени жубор, јер по пакосн |
пи, ваља да се окрене к свецу, прекрсти три пута и поклони му се.</p> <p>Пред самим огњиштем би |
ојица изићи из шатора живи и здрави као три пријатеља, или ће од нас тројице само један измилит |
{S} У старога господара није једно него три срца, тек се једно умори а друго се разбуди.{S} Сећ |
ли су не зборећи ни речи тако за два до три стреломета.{S} Тада ће Ристивор да <pb n="177" /> н |
својим очекивањима.</p> <p>„Зар је мало три ране за једнога дечка, у првоме боју његову?!“ прих |
е на глави.</p> <p>Према старцу, и само три или четири корачаја од њега, седела је у истој такв |
, дедо!“ рече Боривој.</p> <p>„Зар само три?“ запита кнез Градоје, очевидно незадовољен у своји |
витка као јела.{S} Прекрсти се побожно три пута, и три пута целива слику Исусову, а шапуташе т |
воје хрвање са свецем мора да одлежи по три дана, сав модар као да га је неко кољем испребијао! |
кроз народ.</p> <p>„Ето се веселимо већ три дана!“ причаше Иван кнезу уз пут. „А и како не би к |
вери!“ говораше Ристивор сам себи, па у три крока истрча уза степенице горе на први кат.</p> <p |
свога вођа ова се трећа чета растави у три четице у свакој по седам коњаника, те док једна нав |
у од пољскога цвећа; испред ње сложио у три купе мачеве, буздоване и копља; иза ње за конопац, |
н пут окрете и погледа к пољу, којим су три Србина право к његовој војсци јездила.</p> <p>Мало |
љу побијено високо копље, о коме вишаху три коњска репа.</p> <p>Старац најпре узе сам да прегле |
младога властелина, — „да се прекрстиш три пута и поклониш нашем свецу, кад уђе у ову трпезари |
“ питаше старац.</p> <pb n="205" /> <p>„Три, дедо!“ рече Боривој.</p> <p>„Зар само три?“ запита |
оворим с човеком, који као да је спавао тридесет година.{S} Није био чуо за смрт Душанову, ни з |
је то лепа и милокрвна жена, око својих тридесет година.{S} Не више пупољак али ни пуно развије |
исто поље, и најпре ходом па онда лаким трком пођоше уз ону косу, на вису које је лежао турски |
се види коњаник један, који у највећем трку јури ка војсци у сретање.</p> <p>Док се војвода и |
, који оста жив, ободе коња да у бесном трку зађе за ону трећу чету, која полаганим кроком јежђ |
сти од Крушевца!{S} После боја копљем у трње!“</p> <p>„Збиља, кнеже Орловићу!“ прихвати кнез До |
емеље и прву кулу од тога двора још цар Тројан сазидао и да се онда тај град звао Голубац, као |
е јављају!“</p> <p>„Како да нема?{S} Од Тројанова времена па све до данас шта се свега овде зби |
нез Градоје јечаше као да се некакав од Тројанових градова срушио на плећа његова.{S} Војвода Р |
ном куту од шатора пребијен на двоје на троје!“ рече кнез Гојко.</p> <p>У томе часу стиже под ш |
бро окована чудотворна икона Богородице Тројеручице, коју је један игуман од рода Орловићева пр |
ти!“</p> <p>И онда се кренуше даље, сва тројица тужни невесели.</p> <p>На подножју једнога виса |
ће им као узглавњаци послужити.{S} Сва тројица беху уморни.{S} Млади се Боривој пружи по своме |
и!“</p> <pb n="192" /> <p>Узеше сад сва тројица да броје.{S} Боривој беше први да викне: „Равно |
Господином Кнезом!“</p> <p>И кад се сва тројица смерно причестише, онда кнез Градоје, ведар и г |
јих јунаштва нема!“</p> <p>И пођоше сва тројица напред ка Косову.</p> </div> <pb n="180" /> <di |
свој мач онда с мојим.{S} Или ћемо сва тројица изићи из шатора живи и здрави као три пријатеља |
но ти имаш слободе и приступа код Свете Тројице кад год хоћеш, па јој кажи све што те ја молим, |
им те за мога унука, испроси му у Свете Тројице здравља, среће јуначке и сваке ваљаности и чест |
здрави као три пријатеља, или ће од нас тројице само један измилити жив, али и он ранама покрив |
, који пођоше низ зелену косу у сретање тројици Срба.{S} Није та четица одмакла стотину корачај |
ти.{S} Друго те молим, помоли се Светој Тројици да нашем честитоме Господину Кнезу дарује побед |
ли и ти да се Свевишња Светиња у Светој Тројици смилује на молитву мене грешнога!{S} И ево чуј: |
у чету, која полаганим кроком јежђаше к тројици Срба у крв обливених.</p> <p>На заповест свога |
о света душа његова, која оданде на нас тројицу овде гледа!{S} Да скинемо калпаке, и да клекнем |
какве траве и по мало меда.{S} Час поји тропаре свецима, а час куне и људе и свеце. „Потеци, оч |
ми до његова гроба подићи цркву о нашем трошку, и поставити у њој калуђера да сваким даном чита |
Пред самим огњиштем била је омања једна трпеза од белог мрамора.{S} Око ње четири висока, тешка |
нижем патосу било је неколико храстових трпеза са столовима и клупама.{S} За једном таквом трпе |
стојећки — узеше појати.{S} Зајеча она трпезарија слаткогласним појањем као да је црква.</p> < |
id="SRP18990_C1.3"> <head>III</head> <p>Трпезарија је била готово као нека црква, само нешто по |
едаху мирно како се носе с једног краја трпезарије на други и опет натраг, огледајући ко ће пре |
>И војвода махну руком према вратима од трпезарије.</p> <p>Кнез Градоје се пригну к уху војводи |
> <p>Од прилике једна трећина патоса од трпезарије, и то она до огњишта где је стојао мраморни |
муком изведоше полупијана властелина из трпезарије.</p> <p>„Е, мој Гојко, баш нам ти никакво до |
Витомирове, баци га далеко у један кут трпезарије, па онда Миросаву, који се на ноге дигао био |
а изазивања.</p> <p>За софром у великој трпезарији вечерало је с војводом око двадесет које вла |
шта кликтање какво се те ноћи још у тој трпезарији чуло није.{S} И не могаше да се устави док г |
p>Рече поп да му ваља још мало остати у трпезарији да допуни метанија.{S} Кнез се осмехну једни |
витезу на срцу; особито се за столом у трпезарији чудно понаша, час кришом погледа на мога дед |
прича хрвање своје са Светим Јованом у трпезарији.{S} Војводин властелин не могаше то никако д |
се донесу неколике цепанице на ватру у трпезарији; ја их унесох и полагано спуштах, и онда чух |
мој дед заветова да нико и никад у ову трпезарији ући неће, а да се три пут не прекрсти и свец |
цепанице намештаху, кад је у зимње доба трпезарију загрејати ваљало.{S} И лево и десно од огњиш |
не две прзнице оставише један за другим трпезарију, а дотрчаше слуге да јаве војводи, да је кне |
м, да не да диму да се са њега повија у трпезарију, била је исписана велика икона Светог Јована |
сви вратисмо опет мало нашим пехарима у трпезарију.{S} Ето питај војводу и ову другу господу, н |
у двору Орловићеву да сваки ко ступа у трпезарију, као и ко хоће из ње да иступи, ваља да се о |
није дуго потрајало па ето га натраг у трпезарију водећи за руку кнеза Гојка, снажно и лепо ра |
з понови наредбу Ристифору, да доведе у трпезарију војводина младог властелина, и сам пође доле |
ок не стигне вечера, па нам га доведи у трпезарију.{S} А сад одмах пошљи по попа Каритона да ов |
ваки може ићи или у своје конати, или у трпезарију или у перивој, али да је не узнемирују док и |
</p> <p>„Хоћеш ли ти, кнеже, силазити у трпезарију, да вечерамо, или нећеш?“ продера се нешто м |
мње вечери игуман искупио сву братију у трпезарију око некаквога Светомира Светогорца, који је |
ски а високи прозори, који пропуштаху у трпезарију благу светлост са севера.</p> <p>Дугачка зид |
а и поклониш нашем свецу, кад уђе у ову трпезарију?“</p> <p>„Право да ти кажем, ништа ми он не |
заху сребрни кондири и златни пехари са трпезе, нити се весела господа дизаху од пехара.{S} Ниј |
> <p>„Је ли, Гојко?“ викну опет оздо са трпезе кнез Винко, па удари песницом о сто, да кондири |
{S} То, брате, то казуј!“ викну оздо са трпезе један властелин, који је цело вече пио као смук, |
ођох да те убијем; три пута се дизах од трпезе да ти отровани нож у прси сјурим; и три пута ми |
уталожише и опет поседаше у столове око трпезе.</p> <pb n="104" /> <p>„Славе ти, кнеже Гојко,“ |
<pb n="29" /> треће вечери, тек се при трпези обредише пехарима по један пут, а он скочи на но |
мео ући у олтар, да се пружим по часној трпези, да санак један проспавам, него да легнем на пос |
ај покор ноћас?“</p> <p>„Па видео си за трпезом ко га поче?“ одговори Миросав јетко.</p> <p>„Не |
ма што с десна и с лева Винку сеђаху за трпезом; „поведите Винка до на постељу његову, јер је е |
ђен говор некога од господе за Кнежевом трпезом, па онда зашушташе свилене завесе на шатору; не |
толовима и клупама.{S} За једном таквом трпезом вечерали су кнез Градоје, поп Каритон и војводи |
о напис, како је на томе столу и за том трпезом седео и обедовао цар Душан, кад је на војном по |
ати поп Каритон спустив празан пехар на трпезу.</p> <p>„Мари ти он да л’ се и ти крстиш и клања |
аслонио беше главу на лакат, а лакат на трпезу, и час <pb n="99" /> дремаше, а час упираше зажа |
гом, наређивао млађима шта да донесу на трпезу а шта да однесу са ње, као и коме и кад да насип |
ћи у све већу ватру и ударив песницом о трпезу, — „наш Господин Кнез је срце моје подмладио а м |
оје стране опростити што оскврнише моју трпезу, са које заједнички једосмо со и хлеб <pb n="92" |
о ако је писмен, јер се уз високу танку трску коју светац у десници држи, повија уска кожна лис |
мехове с вином, искупи око ње бубњаре и трубаче, нека ударају у бубње и нека дувају у трубе, а |
мајеву Вису бубњари ударали у бубњеве и трубачи дували у трубе.{S} Овда и онда мек и мирисан по |
о заповеди ти само нека сутра бубњари и трубачи зађу по селима и нека викну: „Треба кнезу још с |
заставе, па би наизменце час наређивао трубачима да дувају, а час их опет устављао те да он ск |
не зоре па до у залазак сунца разлегале трубе са Змајева Виса.{S} Ристивор је свакоме огласнику |
ри ударали у бубњеве и трубачи дували у трубе.{S} Овда и онда мек и мирисан поветарац са запада |
земљу срећа оставила!{S} Ето дувасмо у трубе цео дан, ударасмо у бубњеве, проливасмо вино цео |
е, нека ударају у бубње и нека дувају у трубе, а огласнике пошљи по селима и засеоцима, нека ви |
свакоме од присутних Турака, као да се труди да се сети где их је пре једном приликом видео.{S |
околе, обрано наша на крајини.{S} Немој трудити своју старост.{S} Немој нам слати ни дете Борив |
тиња раскинула, као <pb n="113" /> муња труо храст.{S} Тебе смем да призивљем, јер си нам света |
та молитве калуђера не могу да помогну, ту милосрдан поглед из ока Мандалене Орловићке, дотицај |
донесе кондир вина... .“</p> <p>„Ха!{S} Ту ја тебе чекам!{S} То, брате, то казуј!“ викну оздо с |
собе на првоме спрату од Нове Куле.{S} Ту им старац пружи десницу, коју они са страхом и пошто |
д сам ја оно учио књигу у манастиру,“ — ту многи почеше да му се смеју, али ништа то њему, — „к |
у код Цареве Громаде, одовуд Вучитрна.“ Ту Ристивор нешто запе и застаде.</p> <p>„Додајте, децо |
а га одведе у Душанову дворану, и да га ту за мало сама остави.{S} Гологлав је стари кнез ушао |
с кнежевима и властелом својом да ли да ту поред воде заноће, кад му са предњих стража испред в |
дао заповест; дао сам вам и разлоге за ту заповест, што нисам био дужан давати вам.{S} Бришем |
нац на крштењу да добије.{S} Нико ти за ту жељу замерити не може; најмање Господин Кнез, који у |
аци од нас!“</p> <p>„А шта ми се ти сад ту правиш неки судија?{S} Зар баш ти да пресудиш ко је |
го и крепко мушко срце.{S} Немој ти сад ту нарицати као стара дадиља, него стегни срце па нам к |
!“ говораше Ристивор мирно. „Сад што је ту је.{S} Само једно знај, господару: не ћеш ти мене да |
ојој крст на цркви трепташе.{S} Стојаше ту као да је од камена па укопан.{S} Очи му се напунише |
адвикиваху псовкама и претњама, па кроз ту ломњаву могаше чути и по неко запомагање.</p> <p>Нег |
подвлачи.{S} Него опет кроз тај умор и ту сетност благородство њене душе, и госпоственост њене |
ти је лака земља српска!“ Постојаше сви ту гологлави, док се гроб не загрну и дрвена крстача не |
веру Хришћанску, крвљу својом посветили ту цркву на славу Божју?!“</p> <p>„А ја мишљах“ рече Ри |
мо ми сад на Косову?!“</p> <p>„Додај ми ту моју заставу, да је ја сам понесем?!“ рече стари кне |
атила, ех, онда ће мој буздован да ломи ту кору!“</p> <p>Насмејаше се гласно кнезови и властела |
стајаше на своме месту као да је оловом ту затопљен.{S} Гледаше непомично за кнегињом; и кад се |
утила била.{S} Него Ристивор није видео ту војску, и ако су му погледи на њу падали.{S} Његове |
стави.{S} Гологлав је стари кнез ушао у ту дворану; сетан и невесео изишао је из ње.{S} Сетан и |
те се склоних у једну пећину.{S} Нађох ту старца испосника.{S} Седа му брада до појаса, а ни с |
и кад се она окрете и виде да је он још ту, као ишчекујући заповести, па му главом даде знак да |
Цареве Громаде. </p> <pb n="135" /> <p>Ту се на једној пољани, обраслој високом папрати, искуп |
уза степенице горе на први кат.</p> <p>Ту у ходнику иђаше му у сретање млада дворкиња Босиљка. |
ра, кад се будемо кретали....“ |</p> <p>Ту га прекиде гласни смех неколике господе.{S} Стари се |
а свима драгоцена глава његова!“</p> <p>Ту сад госпођа Мандалена стаде, да чује одговор Ристиво |
и да се икаквоме добру не нада!“</p> <p>Ту се ратник заустави да се мало одмори.{S} Владаше мрт |
а народу српском милостив буде!“</p> <p>Ту га сад прекиде гласно јецање у свити војводиној.{S} |
побратима одјезди некуда у ноћ.“</p> <p>Ту се сад рањеник подиже мало, дохвати са огњишта један |
лостиво гледа, да осетих како ми његова туга срце моје стегну, те ми из њега ударише сузе на оч |
тешко беше да нађе речи, али као да му туга грло стезаше.{S} Од тешких свилених завеса на улаз |
и учинила те је од месец дана овамо од туге и жалости остарео више но за десет последњих годин |
ле са срца њена онај сињи камен нејасне туге и мутне слутње, што се на њ тако тешко навалио беш |
нио очи сузама, и стегао му срце горком тугом.{S} Па онда би му се мисли отеле на ону господу, |
едаше госпођу Мандалену, онако бледу, с тугом у очима, с усиљеним осмехом на устима, како мирно |
ући је срце јој се полагано растапаше у тугу; крупне њене очи напунише се сузама, које би затре |
осећао неописану неку сладост пролазећи туда, сладост која га чудновато подсећаше на часове мил |
у мрачни шипраг да подмећу своја јаја у туђа гнезда!{S} Полети, кукавицо, у своје јато!“</p> <p |
Градоје није врло јак на читању књига и туђег писања настави: „Има, вели, доста људи, али нема |
они пишу: како су цару Мурату додијале тужбе и жалбе и вапаји Србаља, који траже да земљом њих |
о, зло да не може горе бити!,...{S} Еј, тужна Србадијо, како си црне среће!“</p> <p>„Сигурно оп |
нађе у гомили господе, која сва бледа и тужна, стојаше пред шатором војводиним.{S} Стари Некуди |
> моја старост учинила и више жалосна и тужна него што јесте.{S} Али кад ме је већ запитао, пра |
ка једне игуманије може да се види како тужна и расплакана лута по ходницима од двора!“ Па се о |
лица његова.{S} Беше погружен у некакве тужне и дубоке мисли.{S} Око њега се опет искупише сви |
е.</p> <p>Па онда га освојише свакојаке тужне и црне мисли.{S} Под њиховом тежином беше оборио |
Седе на његову постељу.{S} Погружена у тужне мисли гледаше у подглавље на коме је лепа глава њ |
<p>И онда се кренуше даље, сва тројица тужни невесели.</p> <p>На подножју једнога виса сјахали |
p>„Страшну истину говориш, кнеже!“ рече тужним гласом војвода Радич. „Јест, страшну истину гово |
духовника и десети Ђакон Јеротије узеше тужним гласом појати погребне песме, читаше и апостол и |
одо, јунаци и браћо!“ проговори војвода тужно и невесело, и опет некако свечано окренув се влас |
који брујаше звонко, свечано а некако и тужно као велико звоно на Крушевачкој цркви кад оглашуј |
ску у шатор заустави се.{S} Замишљено и тужно погледа у свога старог седог слугу Некудима.{S} П |
а однекуд испод земље долази, и да тако тужно и тако жалосно запомаже.{S} Чинило јој се, као да |
носа час око његова уха, зузујаху неку тужну песмицу без конца.{S} По хркању Ристиворову, и ак |
господу, којој је кнез Вукан тако речит тумач био.{S} Ускипео би гневом и сам себи говорио: „Е |
ркнула и јутрос осванула.</p> <p>Гомила Турака искупила се пред зеленим шатором Санџак-Беговим |
камења, прост споменик подигнут рукама Турака јунака, двојици јунака од Косовских Срба.</p> <p |
Нека виде да се ни деца српска не боје Турака!“ одговараше с правом радошћу стари кнез баш у т |
вема. </p> <pb n="199" /> <p>Заповедник Турака даде заповест те се редови коњаника који стојаху |
ојој се три Србина и прва чета од седам Турака сусретаху.</p> <p>Кад већ стигоше једно према др |
етио.</p> <p>„Чекајте, мало!“ рече. „До Турака допрећемо живи, али мучно ћемо живи кроз њих про |
p> <p>Па се старац баци копљем у гомилу Турака, сукну мач из корица и не осврћући се викну: „На |
ликће, <pb n="200" /> па полете на чету Турака.{S} Турци не могаху да верују очима својима, бех |
и лежало је овде онде пет тешко рањених Турака, а бар толико их је понело лаке ране.{S} После н |
оје заустављаше на свакоме од присутних Турака, као да се труди да се сети где их је пре једном |
ег својима.</p> <p>Приђоше неколико њих Турака, подигоше полагано старчеву главу и прса, подупр |
з дохвати свој буздован па њиме растера Турке око себе.</p> <pb n="201" /> <p>„Их, погана веро |
даде, залете <pb n="202" /> на најближе Турке.{S} Пет сабаља се склопише над главом његовом, и |
мртни један Србин!{S} И опет потискосмо Турке, и опет њима дође одморна војска, а нама — нико д |
кше!{S} Бојим се рком својом пробудићеш Турке!“ Али у залуд!</p> <p>Кад је већ почело да свиће, |
VII</head> <p>Већ је подне превалило, а турска војска једног Санџак-бега још једнако стоји на о |
ојсци јездила.</p> <p>Мало час па се од турске војске одвоји једна четица од седам коњаника, ко |
крлет одевен Санџак-Бег, заповедник ове турске војске, окружен неколицином својих доглавника у |
ите, помозите ми да пребројимо шаторове турске, не би ли сигурније рачун ухватили, колико ће би |
пред грмом,а загледао се био у шаторове турске на оној коси према њему.{S} У бледој светлости о |
ском бељцу.{S} Тако је сад сваки војник турске војске могао добро да види шта бива на тихој зел |
ије рачун ухватили, колико ће бити тамо турске војске!{S} Ја колико пута бројах, сваки ми пут с |
“</p> <p>„Не можемо ми тебе, на догледу турске војске, оставити сама!{S} Не можемо се ми без те |
да од мене тражиш да те овде на догледу турске војске оставим сама!{S} Слушао сам те свагда и у |
арјанска!“ цикну Ристивор кад га оштриц турске сабље дохвати по левој плећки.</p> <p>„Дедо!“ ви |
ђоше уз ону косу, на вису које је лежао турски стан.</p> <p>„Разви моју заставу!“ беше последња |
и поуздано да распознаш јесу ли то тамо турски шаторови?!“</p> <p>„Рекао бих да су турски; али |
а а од некуда се преносе глас да је цар турски погинуо од руке војводе Милоша.{S} Наступасмо ми |
ски шаторови?!“</p> <p>„Рекао бих да су турски; али не смемо ти на сигурно рећи док им се не би |
ојим људима па с њима нешто разговараше турским језиком.</p> <p>„Ево моји људи кажу,“ настави Б |
српским кнезовима, који дођоше с царем турским на Косово као његови клетвенице.{S} Пријатељи М |
док не звизну мач Градојев посред лица турског четовође, па онда и лево и десно, и лево и десн |
вши за јунаштво њихово, објавио је свој турској војсци заповест: да сваки војник, био он Јанича |
осподара, јер подиже главу високо према турском стану, рашири уздрхтале ноздрве, као да жуди да |
<p>Већ је било сасвим свануло.</p> <p>У турском стану удараше се у бубањ и видело се живо крета |
аху видети и коњи и гомиле људи у стану турском.{S} Лепо се могло распознати пред великим једни |
Јерусалим води право уз ону косу и кроз турску војску, и ко зна још кроз колике беде и невоље!{ |
рече кнез Градоје. „Ја ћу да загазим у турску војску, да је питам: што не дочека да сва српска |
јске стојаше!“</p> <p>„Ако ти загазиш у турску војску, загазићемо и ми, па већ како нам Бог да! |
ема другом на својих двадесет корачаја, Турци се уставише, и њихов вођ викну јасним гласом:</p> |
n="200" /> па полете на чету Турака.{S} Турци не могаху да верују очима својима, беху се чисто |
,</p> <p>Дође заповест од Алај Бега, да Турци на својим рукама донесу под његов шатор сва три С |
отпочинем, а ти будан чувај стражу, да Турци не би на нас успаване нагазили.{S} Него, ако бих |
ли су и један и други!“ викнуше му неки Турци.</p> <p>„Ох, мој добри дедо!..{S} Ох, мој Ристиво |
море, не гините лудо!“ Тако довикиваху Турци са више страна. </p> <p>„Зар би ми били српски ју |
е на крвавој ледини обнесвешћен.</p> <p>Турци одјахаше од коња па се искупише око рањених Срба. |
плећа и јуначка прса дохватају.</p> <p>Турци их раздвојише и сваког од њих опколеше, позивљући |
У тренућу ока бише три Србина опкољена Турцима са свих страна,</p> <p>„Предајте се, људи!{S} В |
покривен тешким ранама, пао жив у руке Турцима, који га погубише, да освете смрт свога цара, п |
ди унук Градојев удараше хитро мачем по Турцима и лево и десно.</p> <p>„Тако, синко!{S} Нека ви |
и корака напред!“ викну жустро и срдито Турчин. „Не будал’-те но се предајите!“</p> <p>„Само ду |
/p> <p>Мало час па опет однекуд потмули тутањ у даљини.</p> <p>„Све ми се чини да негде у даљин |
ви у голубињак.{S} У даљини се опет чуо тутањ као од грмљавине.{S} Старац викну неколико пута:< |
онда из далеке даљине чула потмула нека тутњава, као да негде грми, или да негде дубоко испод з |
ела.{S} Чинило јој се да та једва чујна тутњава однекуд испод земље долази, и да тако тужно и т |
је падала вода, која је из кљуна једног тучног ждрала најпре далеко у висину шибала.{S} Из авли |
му кажи да одмах овамо дође!{S} Његова ће малвасија и од сада бити наш оцат, као и до сада уве |
имао права да куне и прокуне.{S} Његова ће клетва саплетати Вука и све његове до у седмо — не, |
верна слуга, тебе и послушао; али кога ће он да прати у Орлово ако ја не усхтем без тебе у Орл |
ође некако топлије око срца, и вера, да ће Срби победити Агарјане, доби нова крила и вијну се в |
се победа нагиње к нама и надасмо се да ће нам је Бог, само још кроз који часак, па коначно пок |
че да су настала последња времена, и да ће се најдаље кроз десетак година — а то је ево сад дес |
оме коњу у седло добио драговољца, и да ће са половином сталне дворске страже бити сада око пед |
сад десет година — све преврнути, и да ће они што остану живи говорити онима по гробовима: „Бл |
Слуга му рече да се војвода опрема и да ће по своме обичају прво у придворну црквицу на јутрењу |
ребате Господину Кнезу.{S} Може бити да ће Србадија освојити победу баш са те две ваше мишице; |
„Знао сам“, прихвати кнез, „знао сам да ће тако бити!“</p> <p>И онда се кренуше даље, сва троји |
м.</p> <p>„Ето, веруј ми, слутио сам да ће тако да буде!“ говораше Ристивор мирно. „Сад што је |
, и војнике, и народ новим поуздањем да ће, ако Бог да, све добро бити.</p> <p>Истом сад, кад с |
она два млада властелина.{S} Рече им да ће пред шатором наћи воде да се умију, али нека не улаз |
нам старога господара!{S} Знам за њ да ће пазити и чувати сина мога а јединог унука свога; али |
овала да не може бити друкчије, него да ће српска војска разбити безбожне Агарјане.{S} Многи уз |
да већ и не може бити друкчије него да ће Бог и свеци Хришћански помоћи роду Хришћанском насуп |
"41" /> да и не може бити друго него да ће Срби победити.{S} И у мислима таквим већ се враћаше |
тако за два до три стреломета.{S} Тада ће Ристивор да <pb n="177" /> навеже на онај разговор, |
ца нехришћанска кора ухватила, ех, онда ће мој буздован да ломи ту кору!“</p> <p>Насмејаше се г |
срце, синовче мој!“ рече му. „Србадија ће помињати име војводе Радича, кад давно и давно буде |
го ево ти, кнеже, књига од војводе која ће ти све по танко казати!“</p> <p>„Нека је слава Богу! |
подином Кнезом на Косову, а нама — нама ће ето да се прилепи брука и срамота!“</p> <p>„Немојте |
Господина Кнеза нема велика војска, па ће навалити да је разбију док не порасте већом!“ одгово |
у гомилу за себе, шапутаху по дуже, па ће онда опет игуман Пајсеј узети реч:</p> <p>„Кнеже Орл |
еђа нешто натмурено, као да се срди, па ће најпосле рећи:</p> <p>„Нема овде доста светлости, не |
е, несретниче!{S} Исповеди се кнезу, па ће ти Бог опростити!“ Кад год бих легао на постељу виде |
те одмах у своје собе у овоме двору, па ће сутра порота од властеле казати, шта сте дужни један |
оспода с њиме и око њега домишљаху, шта ће то бити и ко ли ће бити, долете на знојавом и запену |
му сва мисао била сведена у бригу: шта ће о њему бесна властела мислити, шта ли ће пијани попо |
рно и без ромора, очекујући да виде шта ће сад да буде.</p> <p>„Где си ти, кнеже Миросаве?“ вик |
омире, стављам у затвор, и видећемо шта ће сутра рећи порота од вашега реда!“</p> <p>Насмеја се |
ово, колико их год има, па да видиш шта ће бити од њих!...{S} Док само наш Градоје као град гру |
кнез га запита: „Шта веле?“</p> <p>„Шта ће да веле?!{S} Не веле ништа!{S} Старци се грувају рук |
нека доврши што је почео; може бити сад ће боље подесити, но што му је до сад за руком полазило |
даљине, па је и право да се постара где ће људи да се мало поодморе, док се не крену за Косово! |
p>Полагано и смерно, и све бирајући где ће ногом да стане, Ристивор пређе преко средине од собе |
онога, који, за то што је кукавица, не ће или не сме да носи свој крст, који му је Бог на раме |
Бог с нама!{S} Какве беде и несреће не ће нас још стићи!“</p> <p>И онда потрча, и у часу се на |
с нама!{S} Каква нас беда још снаћи не ће!“ Па онда се збише тешње у гомилу за себе, шапутаху |
да јој ни од мене добри гласи стићи не ће, онда нека јој преда ову књигу!““ Тек се Иван вијну |
ли погинути, нек пође за мном!{S} Ко не ће, нека му је просто!“ Полетесмо за њим у најжешћи окр |
ти смо људи без душе.{S} Нико од нас не ће ништа теби пребацити, јер сви смо подједнако пред Го |
замоли да му војвода даде човека, који ће њега и његову чету одвести на преноћиште ако је какв |
се у њој самој не нађе издајника, који ће издајом својом да спрече спасење свога отачаства!“</ |
ко педесет добро оружаних војника, који ће кнеза на Косово пратити.{S} Кнезу беше мило, па га о |
бесних гусара без вере и без душе, који ће да пљачкају богата села по Косову, да их пале, да се |
ебу, кад дочекају душе оних јунака који ће на Косову јуначки погинути, па их запитају: „А видес |
!{S} Али друкчије бити не може.{S} Моји ће људи у час разапети мој шатор, под којим ћемо ја, мо |
ини мојих људи под мојим шатором, сваки ће од њих мирно спавати на мирисном сену под красном зе |
е о њему бесна властела мислити, шта ли ће пијани попови без парохија о њему причати, и шта ли |
има широм отвореним, и чуђаше се шта ли ће то бити.{S} Учини му се да од десног крила ходникова |
и без парохија о њему причати, и шта ли ће слепци по саборима о њему гудети!{S} Него да махнемо |
>„А!“ зајеча опет кнез Градоје. „Кад ли ће се једном то отровно семе истребити са ове лепе наше |
а!{S} Куд је ова земља доспела и куд ли ће доспети, кад ево земље Господар не сме да заповеда, |
њега домишљаху, шта ће то бити и ко ли ће бити, долете на знојавом и запенушеном Јабучилу Рист |
ра живи и здрави као три пријатеља, или ће од нас тројице само један измилити жив, али и он ран |
S} Ако у њих нема срдаца јуначких, наћи ће се ваљада по неко мекано срце!“</p> <milestone unit= |
ајпосле — а после подуже почивке — рећи ће Ристивору:</p> <p>„Учинићу ти све како желиш!{S} Учи |
ром кренути; ако не стигну дотле, стићи ће на сигурно тај дан у вече, па ћемо се у име Божје ли |
кнез Богдан Ђурашевић!“</p> <p>„А стићи ће, надам се, до Понедеоника и мој син Добриња, и довеш |
ро оружана и права војска стигне, проћи ће и Петров Дан а камо ли Видов Дан!“</p> <p>„Бог зна д |
оним малима права ти је напаст.{S} Тек ће по неки да искочи кад му се и не надаш!“</p> <p>„Она |
пота ма и малобројне коњице!</p> <p>Тек ће мало после да се сети нечега па, никако не осврћући |
е улажаше у веселост њихову.</p> <p>Тек ће у неко доба да викне оздо са прочеља кнез Вукан:</p> |
поуздано. „Нека је слава Богу!{S} Један ће од нас двојице на Косову погинути, а може бити баш и |
„пробдио“ како ми отац причаше.{S} Ево ће сва ова господа и властела овде заједно са мном приз |
„праведна је твоја жеља да видиш какво ће славно име твој првенац на крштењу да добије.{S} Ник |
вој прилици неће ни доћи до битке, него ће цар Агарјански <pb n="121" /> гледати да се с Господ |
већ по више дана на Косову!{S} Пре него ће се кренути, изађох преда њ, да му руку пољубим и да |
очевидно дубоко ганут.</p> <p>„Пре него ће издахнути,“ настављаше Санџак-Бег своје причање, „за |
е треба ни да се пита, <pb n="62" /> ко ће победити!“ говораше један живахан старчић. „Била би |
, Ристиворе?“ запита кнез.</p> <p>„А ко ће ти га знати?“ одговори Ристивор. „Има их пуно, и мал |
кипело јуначким покретима!...{S} Ама ко ће то вама све испричати!!{S} Него једно треба да вам п |
е на други и опет натраг, огледајући ко ће пре кога о патос да тресне.{S} И кроз све напоре јед |
га пред војводу и рече:</p> <p>„Ево ко ће се јуначки одазивати твојим позивима, кад мене више |
еко да се враћа, да се враћамо сви; ако ће неко да бега, да бегамо сви!“</p> <p>„Да бегамо?!“ ц |
еш ти, и ми ћемо да гинемо с тобом; ако ће неко да се враћа, да се враћамо сви; ако ће неко да |
а, а уза сами грм наместише седла, како ће им као узглавњаци послужити.{S} Сва тројица беху умо |
pb n="111" /> Косову!{S} Помислите како ће бити душама ваших очева на небу, кад дочекају душе о |
би ли сигурније рачун ухватили, колико ће бити тамо турске војске!{S} Ја колико пута бројах, с |
у сребрну главу и златна прса, и слатко ће ми бити да погинем ако њега и младога господара закл |
Нека ти је просто од нас, а на сигурно ће ти и Бог опростити!“</p> <p>И онда га још једном цел |
добри!{S} Кажу, брате, да пре него што ће неко од господе овога двора да умре ил’ погине, прил |
ода обнажујемо пред нашим сељанима, јер ће видети да нисмо змајеви него грешни и слаби људи баш |
мљене колибе, <pb n="82" /> и Порубовић ће их ето сад тамо одвести и разместити.{S} А за тебе и |
опроштајну молитву и облакша ми, а још ће ми лакше бити ако ми мој слуга опрости за сваку прек |
српској војсци није те ноћи слутио, да ћемо сутра велики бој бити!{S} Господин Кнез као обично |
с!“</p> <p>„И нико сигурнији од нас, да ћемо распрштати Агарјане као јастреб јато голубова!“ до |
повести!{S} Не рече ли он сам синоћ, да ћемо их зором чути?!“</p> <p>Потражише по свима кутовим |
огледу његова мртва тела заветујемо: да ћемо ми до његова гроба подићи цркву о нашем трошку, и |
и велико, и младо и старо, пуно вере да ћемо победити, па је весело и радосно!“</p> <p>„Славе м |
Објаснио сам ја то све сам и обећао да ћемо се кренути ако не у Понедеоник а оно на сигурно на |
езови и властела. „Ево се заветујемо да ћемо ми, колико нас овде има, братском ревеном подићи ц |
уде своје господство још овај пут, када ћемо са Божјом помоћу разбити Агарјане, да се више не д |
стигну Добримир, Десимир и Богдан, онда ћемо се у Понедеоник зором кренути; ако не стигну дотле |
стићи ће на сигурно тај дан у вече, па ћемо се у име Божје лицем на Видов Дан кренути.{S} Ако |
о шта је право и паметно да се ради, па ћемо после већ лако слушати заповест нашег старешине!“< |
вој поњави између вас двојице.{S} Сутра ћемо зором устати и Богу се помолити, па онда једно од |
ј се био и свршио, војске се тргле, шта ћемо ми сад на Косову?!“</p> <p>„Додај ми ту моју заста |
тари кнез па се прекрсти. „Е сад... шта ћемо сад?!“</p> <p>„Шта ћемо?!“ прихвати Ристивор. „Ево |
аметна реч кнеза Добромира,“ рече. „Шта ћемо на Косово?{S} Бој се био и свршио, војске се тргле |
. „Е сад... шта ћемо сад?!“</p> <p>„Шта ћемо?!“ прихвати Ристивор. „Ево шта: што ти то и ми!“</ |
велики терет с душе скинуо.</p> <p>„Сад ћемо, децо, у име Божје, да наставимо пут!“ рече Бориво |
ше:</p> <p>„Стани мало, брате, та докле ћемо тако?{S} Дај цареву перперу, дај војника, дај одра |
пело над нашим мртвим војводом, а после ћемо већ чинити метанија и испаштати се.{S} А већ ваља |
и на војну и из двора, ако Бог да, и не ћемо пожалити да гинемо кад дође свети час да се гине.{ |
стојати на крштењу војводина чеда, или ћемо сви братски и нераздвајани јездити ка Косову, а пр |
!{S} Нема, кнеже, од тога ништа!{S} Или ћемо сви братски и нераздвајани стојати на крштењу војв |
да укрсти свој мач онда с мојим.{S} Или ћемо сва тројица изићи из шатора живи и здрави као три |
јеш, дедо!{S} Ако ћеш да гинеш ти, и ми ћемо да гинемо с тобом; ако ће неко да се враћа, да се |
сово изиђемо!{S} Ако се пожуримо, стићи ћемо још за видела.“</p> <pb n="170" /> <p>Зачу се журб |
људи стигне.{S} Не бој се, кнеже; стићи ћемо ми на време, ако Бог да, и много дана пре битке, < |
.{S} Ако Бог хоће, кренућемо се и стићи ћемо <pb n="122" /> на време; а ако Бог неће, узалуд је |
красно, кнеже!“ прихвати војвода. „Поћи ћемо ми на војну и из двора, ако Бог да, и не ћемо пожа |
уди у час разапети мој шатор, под којим ћемо ја, мој унук и мој слуга Ристифор, ноћ провести.{S |
к не пођемо, чамити и пијанчити.{S} Ево ћемо данас и сутра сви заједно прегледати оружје и опре |
а не шта је јуначно.{S} Мој синко, ако ћемо ми тражити само шта је паметно, најпаметније је чу |
перперу.{S} Али не знамо, Бога ми, како ћемо ти их платити!{S} Па се здоговорисмо да те молимо |
други опет ударише у смех.</p> <p>„Како ћемо се кретати за Косово,“ одговори му војвода сасвим |
е. „До Турака допрећемо живи, али мучно ћемо живи кроз њих пројахати.{S} Него да се најпре опро |
е да се некакво јунаштво покаже!{S} Што ћемо сад тамо!?“</p> <p>„Ево зашто, кнеже Добромире!“ у |
то нас зовеш на Косово?{S} Не видим што ћемо сад тамо?!{S} Бој се био, нико га добио није; пао |
рдито прозбори:</p> <p>„Ја већ видим да ћете ви мене да наведете на много тежи грех него што је |
јите.{S} Чујте ви моју последњу реч: ви ћете лепо војводу опојати као побожна Хришћанина и добр |
среће, оставите ми струк босиљка, који ћете наћи под мојим панциром на срцу моме, и сахраните |
ога двога: или ћете се ви измирити, или ћете се овде под овим шатором а преда мном мачевима бор |
са вашим костима здравим и читавим, или ћете га опевати оплакујући своје кости изломљене!{S} Ет |
лити, па онда једно од овога двога: или ћете се ви измирити, или ћете се овде под овим шатором |
рате само ово једно од овога двога: или ћете га опојати са вашим костима здравим и читавим, или |
мојим тешким теретом на души.{S} Зором ћете чути моје даље заповести!“</p> <p>И рекав то војво |
ожалити, чему треба мудро поучити, и да ћеш ми опростити, све и кад бих заслужио да ме кориш!“< |
а са које стране да га погледаш, свагда ћеш са ужасом опазити, да он право у тебе гледа, да пре |
да се кућама доноси!{S} Ето огледај, па ћеш видети?“</p> <p>„Да окушамо попову мудрост!“ рече к |
а био веран и мио властеличић.{S} Сутра ћеш у име Божје поћи с мојим сином и са старим господар |
земљи!{S} Еј, мој Господине Кнеже, шта ћеш ти један, Душанов јунак са благим и светим твојим с |
ђе да нам је прочита.{S} Ристиворе, шта ћеш ти овде?{S} Не рекох ли ти да донесеш попа овамо?{S |
могу срцу одолети да те не запитам: шта ћеш на Косову, ти старац један од седамдесет и пет лета |
е поред тебе и за тебе борим!...{S} Шта ћеш?!{S} Несрећа је наша тако хтела!.....{S} Мученик си |
би гневом и сам себи говорио: „Е па шта ћеш ти с таквим народом?!{S} Шта може од нас бити, кад |
год му сагледах очи, не смедох!{S} Куд ћеш ти орлу о грлици да говориш!{S} Али код твоје добро |
је чује.</p> <p>„Светац виче: „Та докле ћеш, попе несретниче?!“ Да му сутра палиш велику воштан |
у је.{S} Само једно знај, господару: не ћеш ти мене данас отерати од себе ни мачем, ни буздован |
илим Богом!{S} Што пре тамо стигнеш пре ћеш се уверити да цар Лазо може да буде без све ове гос |
охтева, него како ти се заповеда!{S} Ти ћеш да пратиш кнежевића ево одавде од овога грма па до |
ри кнез и викну срдито Ристивору. - „Ти ћеш још учинити да се у овоме дому погази стари завет м |
им гласом Боривој. „Чујеш, дедо!{S} Ако ћеш да гинеш ти, и ми ћемо да гинемо с тобом; ако ће не |
ли?“ рече млади унук његов.</p> <p>»Ако ћеш право,“ прихвати Ристивор, „оно кнез Добромир и кне |
колу, повикао би: „Ето ја бих, ама како ћеш с голим рукама, ни оружја, ни коња, па, славе ми, н |
не дође?“ питаше Ристивор.</p> <p>„Како ћеш им то казивати, кад то Господин Кнез није писао нар |
Немој, славе ти, друкчије!{S} Него ето ћеш да преноћиш на постељи, на којој је Душан једну ноћ |
езу гласове од тебе, да му кажемо зашто ћеш та истом кроз дан два стићи!“</p> <p>»Послах ја књи |
ти мени сад овде!{S} Право си рекао да ћу се кајати што те не поведох!“ говораше кнез Градоје |
тарац рече:</p> <p>„Синко Ристиворе, ја ћу мало да отпочинем, а ти будан чувај стражу, да Турци |
Боривој пун чуда.</p> <p>„Ех, синко, ја ћу...“ одговори кнез Градоје, затежући очевидно у забун |
S} Пружи се па спавај и одмори се, а ја ћу сад већ стражу чувати!“</p> <p>Ристивор бејаше доист |
: „Немој, синко; иди ти па спавај, а ја ћу сам писати што ми треба! <pb n="155" /> Па онда мене |
оме клобуку челенку свога деда!{S} А ја ћу дотле носити челенку коју је твој отац, а мој син, с |
жући очевидно у забуни шта да каже, „ја ћу, ако Бог да, у небески град Јерусалим на покајање!“< |
те ви што и ја!“ рече кнез Градоје. „Ја ћу да загазим у турску војску, да је питам: што не доче |
ица а ја тамничар! <pb n="110" /> Сутра ћу ти их било живе било мртве у руке предати, па како н |
виком: „<hi>Покајте се</hi>!“ Е па шта ћу више?{S} Јес’, још нешто!{S} Ако допаднем какве нево |
о настављаше:</p> <p>„......{S}Е па шта ћу ти сад?!{S} Биће да ти није лако да и мене чујеш кад |
е и поклоних се!“</p> <p>„E, па сад шта ћу ја с тобом?“ окрете се стари кнез и викну срдито Рис |
еш кад имаш да чујеш толике!{S} Али шта ћу ја?{S} Ти знаш да ја не смем ни пред Свету Мајку Бож |
аше на листину. „Нека причека Иван, сад ћу бити готов!“ И није дуго потрајало па изиђе пред шат |
вет година, али данас тебе послушати не ћу.{S} Млади кнежевић може наћи пута у Орлов Град и без |
помисли мени да га више жива видети не ћу!{S} А сад нека Некудим настави ако има што!“</p> <p> |
се, дедо, за мене!“ викаше Боривој; „не ћу ја тебе данас на Косову посрамити!“ Па млади унук Гр |
има добрих јунака и честитих Срба; али ћу за цео остатак мога живота, колико ми га бог поклони |
јгушће!{S} Није лако што тражиш!{S} Али ћу те радо послушати, па, колико ми Бог помогне, <pb n= |
и угледан и срећан пар људи.{S} Бога ми ћу овога часа да говорим с кнезом!“</p> <p>„Не!“ викну |
о да изгледа како се буди!{S} А вере ми ћу јој казати, како је се он овде одриче!“.</p> <p>С му |
азнићу те глобом.{S} Ако не дођеш, доћи ћу ја к теби, да те прикуцам копљем на двери двора твог |
ву!“.....{S} Сад чујте ме добро!{S} Ево ћу се ја ноћас одмарати на овој поњави између вас двоји |
слободи од таквих другова!“</p> <p>„Ево ћу им ја“ узе реч војвода, „са моје стране опростити шт |
ћ!“ „Је ли хоћеш на Косово!“ „Није него ћу тебе да шаљем!“ „Држ’ се, попе!“ „Држ’ се, кнеже!“</ |
к својим четама излазити!“</p> <p>„Како ћу, кнеже, апсити моје властеле док су гости у моме дво |
арца Боре рече:</p> <p>„Благо мени, што ћу уз тебе и с тобом да моју прву војну војујем!{S} Дед |
ао ми је Јабучила,“ рече кнез; „али што ћу му кад има несрећу да га јаше човек, који мисли да ј |
дством и твојим јунаштвом, учини ми што ћу да те молим:{S} Сахрани мога слугу Ристивора с десне |
астави рањени витез. »Знам само ово што ћу вам сад испричати:{S} У очи самог Видовдана бејах оп |
и ми, војводо; али знадем одобрићеш што ћу рећи.{S} Сви сте ви ето под шлемовима и клобуцима.{S |
ошао за мном, а ко није.{S} А на Косову ћу видети колико је правих јунака међу вама!“</p> <p>И |
.</p> <p>„Војводо!“ поче после по дужег ћутања, „праведна је твоја жеља да видиш какво ће славн |
рањеника, и нико не проговори речи.{S} Ћутање потраја, подуго док га сам рањеник не прекиде на |
што, чисто се скаменио.</p> <p>По дужем ћутању проговориће кнез: „Ето вам, децо, највећа и најл |
се у свити царевој борио на Косову.{S} Ћуташе за дуго као да је онемио.</p> <p>„Проклети да су |
равља своме непријатељу.</p> <p>Миросав ћуташе као да га се зора баш ништа не тиче; него приђе |
ма рањеника ударило је Ибром са Косова, ћуте као да су оловом заливени, ништа не говоре, ником |
јишту, нити смо пред непријатељем па да ћутећки примамо заповести твоје, и да по твојој речи ле |
м уђе у крчму и сва властела.{S} Сви се ћутећки искупише око рањеника.</p> <p>„Тек ти бејах опр |
да старога кнеза, и рекоше му шапатом: „Ћути, болан, да не прођеш горе!“</p> <p>„Не, не!“ упаде |
Божја води!...{S} Полазимо, ако Бог да, у покајање, .. из покајања у опроштај,.. из опроштаја у |
забуни шта да каже, „ја ћу, ако Бог да, у небески град Јерусалим на покајање!“</p> <p>„Па да по |
ће да пролети кроз венац од седам ружа, у које се умештаху седам дебелих свећа од жутога воска. |
љивости гледа у Марију Магдалену, која, у бледоплавој хаљини пала беше на колена, да својом гус |
главу поносито.{S} Беше, господо моја, у томе часу личнији, господственији, поноситији, лепши, |
риморја!{S} У славу славног Дубровника, у славу красног Котора, у славу питоме Будве беле, у сл |
авала да пробије мрак великога ходника, у који се кроз отворена врата могло гледати.{S} До мало |
„Зар је мало три ране за једнога дечка, у првоме боју његову?!“ прихвати Санџак-Бег некако свеч |
аштове по сухој земљи испод онога грма, у врх плаштева, а уза сами грм наместише седла, како ће |
:</p> <p>„Прекрстите се, децо моја, па, у име Божје, хајд’те у седла!“</p> <p>Зазвекташе панцир |
еђу тим приђе к Миросаву и Витомиру па, у знак да им прашта, пољуби се с њима.</p> <p>Изиђоше с |
о је округло корито од шареног мрамора, у које је падала вода, која је из кљуна једног тучног ж |
ног Дубровника, у славу красног Котора, у славу питоме Будве беле, у славу српског Приморја!“</ |
покривена панцером од позлаћених плоча, у које се на јутарњем сунцу једва гледати могло; његов |
њихово хоће да се угаси.{S} У дане ове, у које загледамо у Орлов Град, старинска и славна кућа |
} Ја још <pb n="163" /> једном вас све, у име целе моје дружине, молим опојте нам војводу по за |
} А где си је видео?“</p> <p>„Ето онде, у овој истој нашој клети,... овде измеђ мене и тебе!“</ |
сте шездесет и пет, али теби је, кнеже, у најмању седамдесет и пет, само се вазда издајеш за мл |
о хрвање.{S} Попу ударила крв у образе, у очи и у само чело. <pb n="34" /> Румени образи кнежев |
сног Котора, у славу питоме Будве беле, у славу српског Приморја!“</p> <p>Затрешта кликтање как |
дне високе, сувоњаве, средњовечне жене, у црном оделу једне калуђерице и са дугачким, свиленим |
, тешка и гломазна стола од храстовине, у којој беху изрезани орлови и змајеви.{S} Столу у заче |
рао бих и једнога и другога из дружине, у којој је поштених људи и честите Србадије!“</p> <p>„К |
ити цвећем.{S} Па онда уви у плетенице, у које је грива у Ждрала, сребрнасто сивог коњића Борив |
стави на самом уласку од оне позорнице, у којој је кнегиња стајала.</p> <p>„Звала сам те,“ поче |
упре очи своје, из којих ватра севаше, у младога дечка, кога је његова брижна и нежна мати тих |
руге жалости.{S} Дошла су, кнезу, вели, у руке тајна писма, која су многој господи српској писа |
постојах вечерас за мало сам у дворани, у којој је у овоме двору цар Душан једну ноћ ноћио.{S} |
ad>I</head> <p>На једној малој заравњи, у падини која се од Голубињске Планине тихо спушта у Го |
и онда захрче.</p> <p>На самој тераси, у хладовини коју је западна кула својом сенком правила, |
.{S} Сада те ја молим, опрости им и ти, у име своје и у име све господе и дружине наше!“</p> <p |
тлала је другу, онако како се зрикавци, у високој трави око оног храста, жустро гањаху и надмет |
ц отварајући писмо, „ево, синко, читај, у име Божје, књигу војводину!“</p> <p>Госпођа Манда про |
то је велика тајна, „и опет, синко мој, у томе што си учинио има пуно, пуно јунаштва!{S} Нека т |
бијено беше, изиђе висок и личан човек, у долами од црвене чохе богато златом извезене, са свил |
јунак са благим и светим твојим срцем, у овој земљи у којој се ето никаква светиња не поштује? |
брадом, обојима небрежљиво одржаваним, у старој некаквој морастој мантији са црвеним појасем.< |
наслони за руке беху обложени сребром, у коме је урезан био напис, како је на томе столу и за |
вати Санџак-Бег некако свечаним гласом, у коме је дрхтао тих прекор староме, са три ране незадо |
0_C1.7"> <head>VII</head> <p>Сутра дан, у Среду, раном зором стизаху пред двор кнежев гомиле се |
м каза да не грешимо душу песмом у дан, у који ваља да кукамо!“</p> <p>„Знао сам“, прихвати кне |
арод дочекује с певањем, а поп Каритон, у одежди кропи нас китом <pb n="191" /> босиока.{S} И т |
вога деда. „Каква ти је то књига, дедо, у руци!“</p> <p>„Књига је од нашег војводе Радича!“ реч |
осмехиваше, па, винув се коњу у седло, у некако поноситој срдњи <pb n="140" /> викну оној госп |
ко има нас данас овде ми да се кренемо, у име Божје, одмах још овога јутра!{S} Или, могли би ев |
и, трепти надежда наша на Бога!{S} Ето, у томе је сва разлика!“</p> <p>Старац је непомично глед |
а Ристивора и Боривоја: „Устајте, децо, у име Божје и у добри час!“</p> <p>Ристивор скочи на но |
с душе скинуо.</p> <p>„Сад ћемо, децо, у име Божје, да наставимо пут!“ рече Боривоју и Ристиво |
аја у туђа гнезда!{S} Полети, кукавицо, у своје јато!“</p> <p>„Па стани мало, господару, молим |
ме танки облаци лутају.{S} Њен псалтир, у своме красном <pb n="55" /> преплету од сребрних жица |
што не би могло бити да се још вечерас, у очи вашега поласка, обручите па да се зна?!...{S} Не |
. „Зар ви кметови нађосте баш овај час, у који ето полазимо на бој на Косово, да ме устављате т |
н Господина Кнеза на Косову у онај час, у који он на светом крштењу прима српско име!{S} Пуштај |
ојислав, „ја да и дадем такву заповест, у мојој се чети не може наћи ни један витез, а камо ли |
ведеш војске што више можеш.{S} Ја већ, у име Божје, полазим, јер као Господар Србадије и треба |
и на земљи!{S} Ми гледамо одавде цркву, у којој је гроб нашега Господина Кнеза Лазара; а може б |
.{S} Он сам — на високом коњу Јабучилу, у убојној спреми, с калпаком на глави, панцером на прси |
хвала Богу, пуно дворана у нашем двору, у које ни поглед Душанов пао није.{S} Бирај само коју х |
ерасу где га је кнез чекао.</p> <p>„Ех, у добри час!“ рече старац чим угледа слугу свога. „Дед |
је већ стао између Миросава и Витомира; у трећем тренутку дохватно је оног првог око паса, изди |
бацио као врећу памучне свите на спод; у четвртом изви мач из руке Витомирове, баци га далеко |
Мандалена.{S} Била је блеђа но обично; у очима јој умор и сетност, под очима плава сенка коју |
ћа натопи, трепти захвалност наша Богу; у свакој сузи коју <pb n="9" /> несрећа из срца исцеди, |
збарушене косе те их сави <pb n="35" /> у перчин, намаче петрахиљ, приђе смерно пред велику ико |
ше честите браће српске са Приморја!{S} У славу славног Дубровника, у славу красног Котора, у с |
есрећне, сузе лијете кад сте срећне!{S} У чему ли је разлика?!“</p> <p>„У свакој сузи, коју сре |
ромким гласом викну:</p> <p>„Јунаци!{S} У седла!{S} Напред!“</p> <p>И док се два пута само оком |
што од мене тражиш, госпођо кнегињо!{S} У старога господара није једно него три срца, тек се је |
па откуд може бити старе славе?!...{S} У истину ево су последња времена!...{S} Кад нема јунашт |
а грдну ли реч рече!...{S} Овамо!...{S} У седла!{S} На коње!...{S} Напред!“</p> <p>И старац ско |
о својој свити од дворских девојака.{S} У влажном јој оку засја једна топла зрака радости.</p> |
две зађоше им с левог и десног бока.{S} У тренућу ока бише три Србина опкољена Турцима са свих |
ао нека црква, само нешто по сниска.{S} У зиду на исток лежало је велико отворено огњиште од бе |
рему у оне војске што је већ с нама.{S} У Недељу, ако Бог да, крстићемо првенца сина, кога ми ј |
ма, мачевима, копљиме и буздованима.{S} У њој су били просечени уски а високи прозори, који про |
о су сада велике војводе у Агарјана.{S} У њима они пишу: како су цару Мурату додијале тужбе и ж |
сунца.{S} Владала је жестока запара.{S} У далекој даљини могло се оком видети како јара трепти |
да дигнем поклад мога покојнога оца.{S} У планини Рогозин ухвати ме плаховита дажда, те се скло |
да у свеца а да се мало не препадне.{S} У сухој, каменитој пустињи стоји он, висок готово као к |
ао да племе њихово хоће да се угаси.{S} У дане ове, у које загледамо у Орлов Град, старинска и |
S} Голубови слетеше сви у голубињак.{S} У даљини се опет чуо тутањ као од грмљавине.{S} Старац |
епашћен, али само за један тренутак.{S} У другом тренутку он је већ стао између Миросава и Вито |
.{S} Беше се узбудио и сузама облио.{S} У оној гомили око њега сваки притајиваше дах свој само |
дија тек сад удари у плач и кукњаву.{S} У госпође Мандалене није више било суза.{S} Она гледаше |
и сељанке сребрним срповима обарају.{S} У самом левом куту слике висок и гранат храст; под њим |
рове турске на оној коси према њему.{S} У бледој светлости од свитања лепо се могаху видети и к |
м само ово што ћу вам сад испричати:{S} У очи самог Видовдана бејах опет на старажи пред велики |
пи престо српски, само ако он — Марко — у истини може да изради у Мурата да њега <pb n="98" /> |
p>Под шатором стојао је прав као бор, а у злато и скрлет одевен Санџак-Бег, заповедник ове турс |
, кад год би видео да то поп чини.{S} А у кнеза гледаше Ристифор, па се и сам пригибаше и спод |
„нека је слава Богу на добрим гласима а у добри час!“</p> <p>Млади властелин извади из једне св |
> некога, пружио леву руку према себи а у напред, као да хоће да некога од оних, што га гледају |
полаганим кроком јежђаше к тројици Срба у крв обливених.</p> <p>На заповест свога вођа ова се т |
едан део војске твоје поносито ујездава у стан Господина Кнеза на Косову у онај час, у који он |
а, и да га чуваш, и да га предаш здрава у руке госпођи.{S} Појашите, децо, и нека вам је срећан |
оз гласно јецање, које брзо нађе одзива у јецању оних жена у гомили око њих.</p> <p>Млади Борив |
ти!“</p> <p>И онда га још једном целива у чело, и устаде.</p> <p>„Ходите, господо, унутра!“ вик |
а онда уви у плетенице, у које је грива у Ждрала, сребрнасто сивог коњића Боривојева, оплетена |
Ето вам, децо, највећа и најлепша црква у васиони Бога Саваота!“</p> <p>„Јели мислиш цркву Грач |
првенац једнога од најславнијих домова у Хришћанској земљи нашој <pb n="123" /> нека остане не |
није лако силом га из винских подрумова у горње дворане извести.{S} Али не имађаше куда, па изи |
к њима, јер нађоше војводу Радича мртва у своме шатору, с малим једним ножем сјуреним усред срц |
о предадоше калуђерима Грачанице, да га у њиховој цркви сахране!{S} И ето вам, господо, све што |
час други од она два млада човека да га у разговор увуку.{S} Знали су да је будан: и доиста је |
е сину, па, кад га старац пусти, узе га у свој загрљај, пољуби га и рече:</p> <p>„Сине мој, нек |
{S} По неко од млађе господе љубљаше га у руку, а војводини дворани и у скут и у руку.{S} Свако |
а њим једна омлађа жена.{S} Пољубише га у колено, па сељак узе да говори:</p> <p>„Господару, та |
ости, она му паде око врата и ижљуби га у оба образа кроз гласно јецање, које брзо нађе одзива |
ости, допре до старога кнеза, пољуби га у скут и у руку, па га поведе к двору отвореним путем к |
а онда и сам загрли Боривоја, пољуби га у леви па у десни образ и рече му: „Нека ти је, синко, |
е свој калпак, загрли старца, пољуби га у један па у други образ и поздрави га добродошлицом.{S |
цркви загрли кнеза Градоја и пољуби га у образе, и рече му: „Хвала теби, кнеже, који си мени < |
S} Уздахну тешко, пригну се и пољуби га у чело и готово рећи шапну му на ухо: „Поздрави твога о |
и тако често с њиме седела, милујући га у таласима од мириса, које је њихов цвећа пуни перивој |
атно је оног првог око паса, издигао га у вис па га бацио као врећу памучне свите на спод; у че |
ех за последњих десет година од како га у двору служим!{S} Узе да даје јасним гласом јасне и кр |
п да дође!“ причаше он кнезу; — „ено га у винском подруму; скинуо мантију, засукао рукаве, на ј |
ласом поп Каритон не ступајући са прага у дворану. „Ја ето ударах два пута у звоно, а ви овде г |
и, гледати у шарени перивој, преко њега у зелено дрвље украј реке, и преко овога у плаво небо, |
лици, наслонио главу на крила некаквога у храстовини вешто изрезанога змаја, положио руке по на |
зелено дрвље украј реке, и преко овога у плаво небо, које се руменило на ивици где се на модре |
оручи свима да их молим и преклињем, да у што већем броју сложно, хитро и весело на Косово дођу |
н коњаник, који оста жив, ободе коња да у бесном трку зађе за ону трећу чету, која полаганим кр |
тако лако да заспи, мољаше Ристивора да у његовој соби преноћи, не би ли разговором ноћ мало пр |
приђе к Лабуду и узимаше у руке узде да у седло ускочи, изгураше силом напред једнога седог ста |
ити то су само непоуздани гласови, и да у ствари и није тако!{S} Дајте да саслушамо све што нам |
ар слуга био, али смо свагда мислили да у теби куца не само верно и одано него и крепко мушко с |
х ме је хоће лукави Агарјани спазити да у Господина Кнеза нема велика војска, па ће навалити да |
Некудима.{S} Подуго га гледаше — као да у мислима прелистава све листове Некудимове верне служб |
зар је“ наставља Гојко, „наредио био да у Крушевцу остане двеста педесет оклопника, да двор чув |
кашина.{S} Цар, кога је Бог поставио да у његово име правду народима дели, иде сад с војском са |
и се, најстрашнија је што ти дадосмо да у последњим својим часовима на овоме свету помишљаш: ка |
о шкргуташе зубима.{S} Виде Ристивор да у њему љутина кипи, па се и нехотице осврну да види јес |
лов на вуке и медведе, а да не могу да у служби земље господара макнем мачем по гомили Агарјан |
молим да ми опростиш, ако сам те икада у животу што на жао учинио.{S} Ето се исповедих оцу Пај |
ез Миросав је претресао кости мога деда у гробу клеветом једном, која се само крвљу мојом ил’ њ |
лице рукама, као да га је стид да гледа у јунака, који се у свити царевој борио на Косову.{S} Ћ |
сниској клупи па пун сажаљивости гледа у Марију Магдалену, која, у бледоплавој хаљини пала беш |
b n="206" /> питаше кнез, па се загледа у свога унука, који се сав тресаше од плача.</p> <p>„Из |
те иконе.{S} Није нико могао да погледа у свеца а да се мало не препадне.{S} У сухој, каменитој |
иниш?!...{S} Ето, Бранко“, — па погледа у вис као да тражи лице свога побратима — „ето видиш са |
вом зној са чела па се окрену и погледа у свеца.{S} И као да не могаше да поднесе светлост од с |
устави се.{S} Замишљено и тужно погледа у свога старог седог слугу Некудима.{S} Подуго га гледа |
г човека.{S} И застајаше Кнез овда онда у говору, као да му тешко беше да нађе речи, али као да |
ео помоћи!“</p> <p>Опет ударише господа у смех, који се још гласније заори, кад стари кнез добр |
и са своја два побратима одјезди некуда у ноћ.“</p> <p>Ту се сад рањеник подиже мало, дохвати с |
/p> <pb n="39" /> <p>„Ја каквих ти чуда у овоме двору нема!“ чуђаше се Иван, па онда додаде: „А |
д цвећа и поврх широких и шарених стаза у перивоју, хитро су вијугале плаве ластавице.</p> <p>У |
ше само на један корак од старога кнеза у великој храстовој столици.{S} Изгледаше као да се врш |
ркву!“</p> <p>И одведе оба млада витеза у дворску црквицу где јутрења тек почела беше.{S} Осем |
чно дође први на јутрење.{S} Бејах и ја у свити његовој.{S} Тек што исцелива иконе пред олтарем |
рени, мамурни и уморни.{S} А кад сам ја у средини мојих људи под мојим шатором, сваки ће од њих |
е у мрачни шипраг да подмећу своја јаја у туђа гнезда!{S} Полети, кукавицо, у своје јато!“</p> |
из покајања у опроштај,.. из опроштаја у славан живот!“</p> <p>„Нисам видовит, као Лабуд твој; |
тем, да не да диму да се са њега повија у трпезарију, била је исписана велика икона Светог Јова |
рану, загледа се подуже у Зорњачу, која у дивном блистању трепташе изнад Истока.{S} Па онда нађ |
о дворана и дворских госпођа и девојака у двору, мене не требаш а може ме Господин Кнез затреба |
ге.{S} Загледа се за неколико тренутака у младу жену, па јој рече:</p> <p>„Мандо, снахо моја, ш |
два пута, јер њиме увредих мртва човека у гробу који не може да се брани, док је Витомир увреди |
игнеш до њега.{S} Он те са својима чека у крчми на цареву друму код Цареве Громаде, одовуд Вучи |
, окружен неколицином својих доглавника у кафтанима од црвене и од зелене вунене тканине.{S} Не |
рења тек почела беше.{S} Осем духовника у олтару и по једнога или двојице иза певнице никога др |
о је о врату а испод свиленог напрсника у тога младога јунака до тебе.{S} Кажи ми право, јуначе |
рн котлић у једној а киту сухог босиљка у другој руци.{S} Иза попа корачаше стари кнез гологлав |
у, и у треску од лакога момачкога скока у колу пуном красних девојака.</p> </div> <pb n="86" /> |
овах клетвама поклисаревим да се војска у Дринопољу скупља, да пође преко мора у Караманију.{S} |
ћнијега пута, и још срећнијега повратка у славни свој двор и међу нас, који би сви радо за тебе |
!“</p> <p>Старац сад пољуби свога унука у оба <pb n="22" /> образа, и шапутну му на ухо: „Тако, |
на у китњастом шареном руху; пребледела у лицу, с разбарушеном русом косом, подигла лице к небу |
ишло добро.{S} И ако је сва војска била у борби од зоре, без замене и без одмора, и ако се овде |
е то у сјајном оделу, да је милина била у њих погледати.</p> <p>Угледав војводу стари кнез хитр |
стреле која је оштрицом својом пробила у срце њено.{S} Кнегиња Василија је поузданим погледом |
о зраку полетети могле; изнад тога поља у позади издиже се вис с боровима и јелама; више њега г |
ив се слободан, баци се стражњим ногама у вис па онда весело ржући дојезди сам, без јахача свог |
веле ништа!{S} Старци се грувају рукама у прса, момчадија занемела, а од женскадије нека рони с |
ораше у сребрним кандилима пред иконама у злато и драго камење окованим, беху искупљене неколик |
а му рече да се она не боји остати сама у средини верних Крушевљана, те да би с тога, само ако |
Од тешких свилених завеса на улазницама у шатор не могах разабрати ни речи; али ме сам глас Кне |
мртва гледам!“ Узе се ударати песницама у прса и плакати.</p> <p>„Некудиме!“ викну кнез Градоје |
сам чуо, да ли доиста може неко да има у Србадији коме је до певања!{S} Као да не могаше ништа |
у вам одмах све сужње колико их год има у тамници двора нашег...{S} Све што од вас тражим то је |
ека не буде кривде у оружју, ако је има у срцу вашем!“</p> <p>„Кнеже,“ узе реч Витомир, „ако хо |
атмурена и срдита; оба с голим мачевима у руци.</p> <p>„Мачеве у корице!“ заповеди им војвода, |
никоме милије него постаријим сељанима у оној гомили света.</p> <p>„Видесте ли нашега кнеза?“ |
рупним и разговетно исписаним писменима у нашим црквеним књигама, а ово је наш сиромах војвода |
му се пунило некаквим чудним осећањима у којима се с милином растуженост мешала.{S} Тек кад га |
десет коњанике винуло се убојним коњима у седла.</p> <p>Кад видеше кметови да већ и стари кнез |
е сви вратисмо опет мало нашим пехарима у трпезарију.{S} Ето питај војводу и ову другу господу, |
ним кулама, него је и двор са прозорима у оквирима од извајаног камена, са терасама на ступовим |
ном походу на Угре свратио к Орловићима у Орлов Град.</p> <pb n="25" /> <p>Дугачка зидина на де |
Кнез Лазар изиђе са својим оклопницима у прве редове.{S} Његово око, његов глас, његов мач, ње |
те млађа чељад простре постељу за Ивана у куту према његовој постељи у једној по широкој соби п |
моме дворанину Душку јутром онога дана у који нам ти, кнеже, пред вече стиже.{S} Објаснио сам |
последње <pb n="96" /> две недеље дана у Крушевцу слушао, или и својим очима видео!“</p> <p>„П |
дове од малих и великих одаја и дворана у којима је живео.{S} Са те терасе гледало се доле у ав |
био, онда ето, хвала Богу, пуно дворана у нашем двору, у које ни поглед Душанов пао није.{S} Би |
у!</p> <p>Била је сасвим просто одевена у хаљини од некакве танке вунене тканине, утегнуте око |
макао, кад би му сва мисао била сведена у бригу: шта ће о њему бесна властела мислити, шта ли ћ |
млада а висока и танкострука једна жена у китњастом шареном руху; пребледела у лицу, с разбаруш |
оје брзо нађе одзива у јецању оних жена у гомили око њих.</p> <p>Млади Боривој пољуби мајку у р |
S} Седе на његову постељу.{S} Погружена у тужне мисли гледаше у подглавље на коме је лепа глава |
инути прекрштање обичнога домаћега вина у малвасију, и да није лако силом га из винских подрумо |
о млада девојка провела неколико година у Дубровнику, учећи се од калуђерица Дубровачких.{S} Јо |
.{S} Још од пре <pb n="2" /> сто година у планини Голубињу, која је већим делом њихова баштина, |
унике, кћери некаквога малог властелина у двору војводину, а Ристивор узе хвалити Босиљку, најм |
отме, и да се разбуди из злосрећног сна у срећнију јаву.{S} Али јава би му, под бледом светлошћ |
ако Бог да, у покајање, .. из покајања у опроштај,.. из опроштаја у славан живот!“</p> <p>„Нис |
декоји момак, још онако врућ од скакања у колу, повикао би: „Ето ја бих, ама како ћеш с голим р |
м, и замоли и ти да се Свевишња Светиња у Светој Тројици смилује на молитву мене грешнога!{S} И |
т у даљини, него само корачање два коња у непосредној близини иза себе, за које је, и не видевш |
гаше боље чути, ослушкује топот од коња у војске која му следоваше.{S} Али, на своје велико чуд |
дома Орловића, и његов верни слуга, па у два три скока истераше своје коње у лево од старога к |
S} Кнегиња се диже са свога седишта, па у своме беломе руху а према растопљеноме злату и пурпур |
двери!“ говораше Ристивор сам себи, па у три крока истрча уза степенице горе на први кат.</p> |
ам загрли Боривоја, пољуби га у леви па у десни образ и рече му: „Нека ти је, синко, просто од |
ак, загрли старца, пољуби га у један па у други образ и поздрави га добродошлицом.{S} Градоје с |
вцем. „Натраг, кад ти кажем!“</p> <p>Па у срдњи својој кнез дохвати буздован, који му о јабуци |
ај у двору Орловићеву да сваки ко ступа у трпезарију, као и ко хоће из ње да иступи, ваља да се |
ке земље, и да се нађете уза свога цара у часу у коме је славно погинути.{S} Имао си добру мајк |
} Ако стигну на збориште код мога двора у Недељу пред Видов Дан, добро је.{S} И ето ти препис о |
ост Божју; пригну се и целива Ристивора у чело, па се онда диже и пође опет у ходник.{S} Са пра |
у Дринопољу скупља, да пође преко мора у Караманију.{S} Ено му је предња војска данас на Конст |
пцима; али <pb n="190" /> не беше умора у срцу његову.{S} Једна мисао витлала је другу, онако к |
зимљу.{S} И ако си млада, доста си бура у животу видела!“</p> <p>У томе се отворише једна уска |
нашег.....{S} Од овога часа, па до часа у који се — ако буде Божја воља — било ја с Боривојем, |
<p>У томе се отворише једна уска врата у зиду на који се тераса наслањала, Ристивор испаде, по |
де.</p> <p>Знало се да поп Каритон чита у капели дворској велико молепствије за срећна пута и с |
бројанице, не би за све њих било места у свих седморих небесих!{S} Онда би и наш поп Каритон с |
уда, па, окренув се целоме ономе доиста у препаст и жалост порушеноме збору господе, рече:</p> |
тивору:{S} Синко води нашег милог госта у црвену кулу, нек <pb n="12" /> се мало поодмори; дода |
са Приморја, те Орловића кнежина поста у брзо као кошница од винове лозе са ројем златних пчел |
рече млади кнежевић. „Једна је уметнута у другу.{S} Ево да ти читам шта војвода пише!“</p> <p>И |
рага у дворану. „Ја ето ударах два пута у звоно, а ви овде горе или сте заспали, или ослушкујет |
не ћу.{S} Млади кнежевић може наћи пута у Орлов Град и без Ристивора, а ја сам се заветовао гос |
ругих људи!{S} Знате и сами колико пута у мало главу изгубио није, само зато што неће да верује |
ја се од Голубињске Планине тихо спушта у Голубињску Реку, лежи Орлов Град, од старина двор вла |
браћа наша видела, да им одморна браћа у помоћ долазе, може бити да сотона не би успео да наве |
на дрвљу око воде, и зрикање зрикаваца у великој и мирној трави, пуној ивањскога цвећа, на пољ |
еби говорећи; „бадава, нема већег свеца у свих седам небеса него што је мој светац, кум Божји, |
римив клобук са челенком, пољуби старца у руку, па се окрете и приђе к њој, сав блистајући од р |
ас опет <pb n="13" /> отаче вино и меша у њ некакве траве и по мало меда.{S} Час поји тропаре с |
н Кнез, покривен тешким ранама, пао жив у руке Турцима, који га погубише, да освете смрт свога |
трајаше то хрвање.{S} Попу ударила крв у образе, у очи и у само чело. <pb n="34" /> Румени обр |
ри пута ми поглед твога свеца следи крв у жилама и скамени срце у прсима.{S} И кад не гледах на |
о тако!“ понови игуман Пајсеј, уздигнув у висину свој глас, пола као срдећи се а пола као молећ |
И није дуго потрајало па ето га натраг у трпезарију водећи за руку кнеза Гојка, снажно и лепо |
</p> <p>Пријатељи повукоше Винка натраг у последњи ред гомиле, да га склоне од гневних погледа |
анску аждају са Хришћанске земље натраг у њену Азијску пећину.“ И још ми Бошко причаше како се |
о свога коња Јабучила и одјездио натраг у двор.</p> <p>Опазио је кнез како се сеоске старешине, |
астелина војводина и милога госта нашег у подруме доње, нека сам својим очима види је ли му коњ |
остани да крстимо чедо, које ми је Бог у овако знаменитим и славним данима поклонио!“</p> <p>С |
а или двојице иза певнице никога другог у цркви не бејаше.{S} Али мало после њих ето и војводе, |
ане на Плочнику дала многославни прилог у славној крви својој.{S} И Господин Кнез и сва Србадиј |
ког једног белог коња, дивно опремљеног у ките и кићанке и узице од црвеног свиленог конца, и п |
еку к прозору, што право гледаше на југ у перивој, седела је на сниској лепо изрезаној скрињи г |
ни једнога цветка?!{S} Није он лош друг у овој нашој дружини!{S} Снахо моја, имаш ли откуд ма с |
што се мој дед заветова да нико и никад у ову трпезарији ући неће, а да се три пут не прекрсти |
а их пале, да секу народ, и младу чељад у робље да одводе.{S} Имаћемо зар прилике да тргнемо ма |
у животу, молим ти се за сву нашу чељад у двору и за све наше људе ван двора; молим ти се и за |
, узалуд је јер стићи нећемо, па ма сад у овај часи испред ове цркве појахали крилате ждрале и |
хвала вам, децо моја!..{S} Идите ви сад у своје колибе и одморите се!“</p> <p>„Вере ми, господа |
тако што помињала старом господару сад у очи самог поласка нашег на Косово!{S} Зар не знаш да |
господо!“ рече он дубоко узбуђен и блед у лицу. „Немојте да од једнога зла, за које још и не зн |
ра.{S} Рече им нека простру себи гдегод у којој колиби где су им војници.{S} А кад оста сам са |
иња кроз одушевљени и љубави пуни народ у свој двор проћи.</p> <milestone unit="subSection" /> |
рати у Орлово ако ја не усхтем без тебе у Орлово?!“</p> <p>„Како?...{S} Ако не усхтеш без мене |
заповедам: одлазите одмах у своје собе у овоме двору, па ће сутра порота од властеле казати, ш |
запарно оставише отворена врата из собе у ходник.</p> <p>Дуго је у ноћ Ристивор причао своме но |
!“ А војницима викну оштро, да се ставе у збијен ред, да свога вођа дочекају како треба.</p> <p |
} На заповест војводину спустише мачеве у корице, па стајаху мирно и без ромора, очекујући да в |
с голим мачевима у руци.</p> <p>„Мачеве у корице!“ заповеди им војвода, <pb n="108" /> па кад в |
хладног неког гроба, или пећине некакве у којој је пуно леда и снега.{S} Ивана обузе нека чудна |
купише здеље и чутуре, запрегоше волове у кола и пођоше с њиве сви у гомили, као да је од један |
/> Сутра ћу ти их било живе било мртве у руке предати, па како наредиш!“</p> <p>Војвода би јед |
очима.</p> <p>„Опрости ми, дедо!“ упаде у реч Боривој. „Ристивор би, као добра и верна слуга, т |
на жустру вику Ристиворову, који упаде у шатор вичући;</p> <p>„Господару!{S} Господару!{S} Уст |
одједнако оштри!{S} Нека не буде кривде у оружју, ако је има у срцу вашем!“</p> <p>„Кнеже,“ узе |
где ли му је мач?!“</p> <p>„Ево га овде у овоме мрачном куту од шатора пребијен на двоје на тро |
е.{S} Волела бих да ми је дете већ овде у двору. — Не знам шта ми је, али ме ево данас већ неко |
ве јунацима, а јунаке скромнима.{S} Где у невољама и жалостима <pb n="7" /> овога света молитве |
по руци Боривојевој тражаше неће ли где у даљини увребати одблесак сунца о златни крст на Грача |
даљини.</p> <p>„Све ми се чини да негде у даљини грми!“ рече тихо госпођа Манда своме свекру. „ |
апири у лице, као да се изненадно негде у близини камена плоча одваљала са уста хладног неког г |
За тим кнез замоли војводу да га одведе у Душанову дворану, и да га ту за мало сама остави.{S} |
нез понови наредбу Ристифору, да доведе у трпезарију војводина младог властелина, и сам пође до |
а руку и једнога и другога па их поведе у свој шатор, гунђајући: „Да не знам православне и плем |
дремаше, а час упираше зажарене погледе у Гојка, и овда и онда удараше у лаки смех, као да је с |
и чисто ледено изгледаше!</p> <p>Отиде у конат свога сина.{S} Погледа празну постељу његову, п |
а с душе.{S} Толико му би мило, да онде у цркви загрли кнеза Градоја и пољуби га у образе, и ре |
онда себе!“</p> <p>Сељацима, који онде у густој гомили стојаху, беше мило то што кнез о коњу р |
Кад се сврши јутрења, Градоје, још онде у цркви, приђе к војводи па му рече:</p> <p>„Ево су се |
е свете вере што су сада велике војводе у Агарјана.{S} У њима они пишу: како су цару Мурату дод |
</p> <p>И онда потрча, и у часу се нађе у гомили господе, која сва бледа и тужна, стојаше пред |
разложи онај део погаче што се још нађе у шареници Ристоворовој, и подели га на три комада.{S} |
ишћа пред кишу, који одмах за тим пређе у гласно јецање и плакање.{S} Намргоди се стари кнез, н |
ечему предомишља.</p> <p>На срећу наиђе у ходнику на кнежевића Боривоја, који, тек што се врати |
спремљене; а самог кнеза замоли да дође у двор на вечеру, чим само смести своје људе, и увери с |
дмах с коњем спреми да још те ноћи пође у Двориње с писмом за госпођу.{S} Све то ја тако и учин |
, окрете се нагло, и брзим корацима уђе у гомилу, јер му сузе грунуше низ образе.</p> <p>Приђош |
ри пута и поклониш нашем свецу, кад уђе у ову трпезарију?“</p> <p>„Право да ти кажем, ништа ми |
а и један динар траје!“</p> <p>Кнез уђе у гомилу духовника, који из олтара излажаху, и тражаше |
к што исцелива иконе пред олтарем и уђе у свој сто а допаде задуван и блед, као без душе, најпр |
к.{S} За војводом и кнезом Градојем уђе у крчму и сва властела.{S} Сви се ћутећки искупише око |
икну Ристивор сав престрављен, и подиже у вис обе руке као да је преклиње. „Не, госпођо, ако Бо |
гу и Мајци Божјој, дете моје, што стиже у двор пре овог чуда и покора напољу!“ говораше госпођа |
у те на другу страну, загледа се подуже у Зорњачу, која у дивном блистању трепташе изнад Истока |
ао и на леву руку ослонио, па кроз сузе у очима гледао непомично у старог рањеника, и напрезао |
а беше мртва тишина, како и треба да је у глухо доба ноћи.{S} Однекуда му леден и влажан а тих |
и од часа на час стресаше се као да је у грозници, превлачаше руком преко чела бришући хладан |
или четири корачаја од њега, седела је у истој таквој високој и богато изрезаној храстовој сто |
, на које се цепанице намештаху, кад је у зимње доба трпезарију загрејати ваљало.{S} И лево и д |
енку окићену драгим камењем и утврди је у свој калпак.</p> <p>Раздрага се малена војска кнежева |
харе наше у славу Господа Бога, који је у овако мучним данима Србадији за Господара дао једног |
некаквога Светомира Светогорца, који је у Вилиндару научно да чита књиге староставне.{S} Читао |
о си је доиста на јави видео, а ниси је у сну снивао, онда је то добар знак!“ <pb n="44" /> реч |
во у прошлост. „Прво је добро што ти је у Крушевцу и мало и велико, и младо и старо, пуно вере |
роводио на тераси од двора, на којој је у хладовини тако често с њиме седела, милујући га у тал |
черас за мало сам у дворани, у којој је у овоме двору цар Душан једну ноћ ноћио.{S} Погледах по |
врата из собе у ходник.</p> <p>Дуго је у ноћ Ристивор причао своме новоме пријатељу о госпошти |
на кула својом сенком правила, седео је у високој храстовој столици старац један, одевен у госп |
ко треба.{S} Док то сам не види, ако је у истини витез, сан му ноћас на очи пасти неће.{S} Кад |
доше!“ причаше Витомир.</p> <p>„Тако је у истини!“ рече упорно Миросав. „Мени не треба да се пр |
овест нашег старешине!“</p> <p>„Тако је у истини!{S} Тако је!“ привикаше одважно многи од госпо |
а Града.{S} И старо и младо похитало је у чистом празничном руху, да пожеле срећан пут староме |
еница!...{S} Кнегиња те зове!{S} Ено је у њеној конати у Жутој Кули!“ говораше господско дете, |
тарац Мирко из Сенокоше: „Брате, што је у овој земљи било јуначких срдаца, то се све за раније |
патила и патила и све само зато, што је у њој срце а не памет господар!{S} Дајте, људи, нека је |
клобука својих јунака.{S} Вежбао их је у брзом исукивању и витлању мачева, и у поузданом управ |
а пише: „Покајте се!“ Што је најчудније у тој слици свеца Орловићеве куће било, јесте то: што, |
мо како моба дивно пева!“ рече Боривоје у невиности свога срца.</p> <p>„Како?!“ запита старац с |
адовином.{S} И доиста је млади Боривоје у својој детињској невиности осећао неописану неку слад |
нак да се српска слава мачевима урезује у вечне споменике, чините и ви што као синови ове земље |
у српску?!{S} Само онај, који не верује у бригу Божју за верни му род Хришћански, могао би тако |
оле ноге од колена, поцрнеле од препеке у пустињи, те се према њима она суха мрка тиквица за во |
амо?!“ цикну старац, па подиже обе руке у вис запрепашћен. „Да бегамо?!...{S} Ко да бега!...{S} |
ед њега, подиже лице к икони и обе руке у вис, као да призивље милост Божју; пригну се и целива |
војводина!“</p> <p>И сви подигоше руке у вис као да се заклињу.</p> <p>„Е сад, свети оци!“ окр |
живео.{S} Са те терасе гледало се доле у авлију патосану великим белим каменим плочама; на сре |
а своје место!“ а Витомиру: „Седај доле у тај сто!“</p> <p>И један и други, као да су грешни ђа |
један поток, којега обале беху обрасле у густи преплет од купина, дивљих ружа, вињага и леске. |
енутака испунише, да се опет мало после у мрак завију.</p> <p>Сад Иван дође к себи.{S} Скочи на |
pb n="42" /> светлост Иван никада дотле у своме животу није видео.{S} Гледаше непомичан и очима |
вече или у Петак у јутру, па да најдаље у Суботу пред вече стигне на Косово.</p> <p>У Уторак је |
своје старачке очи да продре што дубље у сиву даљину!</p> <p>„Ено!“ викну сад живо Боривој, „е |
властела, те сваки баци грудвицу земље у гроб на ковчег војводин рекав искрено и од срца: „Нек |
м <pb n="106" /> вас да похитамо у поље у стан војске наше.{S} Ево ми слуге јавише да су кнез М |
коњма за репове па растрзавај; бацај ме у доње тамнице да ми јакрепи и гуштери крв сисају; чини |
не сећаш?{S} Та онај што је неко време у манастирској кујњи прао карлице и котлове, па се свој |
е стари кнез свога војводу пошав с њиме у поље.{S} И узе вртети главом, шкргутати зубма и гунђа |
лела, рече Ристивору да се врати с њиме у дворану, да види неће ли њему за руком поћи да старог |
сам и обећао да ћемо се кренути ако не у Понедеоник а оно на сигурно на сам Видов Дан, чим ми |
еђујем само своје ране, а отворићу ране у срцу вашем!“</p> <p>„Казуј само!{S} Казуј, тако ти кр |
p>И стари кнез затвори врата од дворане у Новој Кули.</p> </div> <div type="chapter" xml:id="SR |
вницима, шкргутну мало зубима, поцрвене у лицу и срдито прозбори:</p> <p>„Ја већ видим да ћете |
ест на плећа његова свалио.{S} Поцрвене у лицу, шкргутну зубима, па се онда исправи у седлу, и |
искупљене неколике дворкиње.{S} Збијене у гомилу у једном куту, бледе и сузе ронећи, гледаху у |
И три пута грехота, кад ево имате мене у замену да пошљете!“</p> <p>Старац, се окрете Ристифор |
<p>„Како?...{S} Ако не усхтеш без мене у Орлово!“ прихвати старац све већма запрепашћен и збуњ |
на двора, да се одатле сва војска крене у Четвртак пред вече или у Петак у јутру, па да најдаље |
имао срећу да, мислећи на тебе, погине у служби земље господара!“</p> <p>И Ристивор ућута као |
привика по више њих из свите војводине у очевидно силном узбуђењу.</p> <p>„А и шта да вам каже |
илан Орловић, погинуо је пре две године у славној бици на Плочнику, допринев знаменитим својим |
менило на ивици где се на модре планине у даљној даљини наслањало, — све то гледати па дихати о |
жев, његово полагано спуштање са висине у дубине, оно његово застајивање, она очевидна борба ње |
тном ланцу.{S} На једној страни колајне у дивном емаљу је била израђена допрсна слика госпође М |
</p> <p>Ту га сад прекиде гласно јецање у свити војводиној.{S} Неко од господе грцаше од плача. |
голубови могу да уживају своје лепршање у сунчаном зраку.{S} Чудила се како да они не осећају ш |
својим гранама, као да су се џиновкиње у сребрним оклопима загрлиле чувајући стражу да нико не |
па у два три скока истераше своје коње у лево од старога кнеза.</p> <pb n="176" /> <p>„Помисли |
ош снаћи не ће!“ Па онда се збише тешње у гомилу за себе, шапутаху по дуже, па ће онда опет игу |
а ноге сви присутни, дигоше пуне пехаре у вис, кликнуше весело у славу кнеза Лазара, док се то |
ик црвене, плаветне, зелене и жуте шаре у вуненој простирци, која сав спод застираше.</p> <p>У |
буђена и растужена. „То си ти мало вере у нас имао, кад ни старом господину ни мени ништа о том |
ај моме деду; вели путује из Свете Горе у свој завичај у Хрвате.{S} Дед га мој гости овде три д |
ани зраци обасјаше.{S} Застадоше, да се у оном мирисном и светлом јутарњем зраку поздраве и про |
ништа почети да земљу спасаваш, а да се у њој самој не нађе издајника, који ће издајом својом д |
тео оставити свој кисели оцат, па да се у писму Господина Кнеза напојиш небеском малвасијом!{S} |
шивале, те је кнез могао наредити да се у Среду, деветога Јунија, <pb n="53" /> рано пође.{S} Р |
Ристивору. - „Ти ћеш још учинити да се у овоме дому погази стари завет мога деда, те да му се |
о, Ристивор; „него опет рекао бих да се у тај твој славни живот само кроз погибију улази!“</p> |
ближе, спусти се на колена, загледа се у оно пребледо младо лице од тако велике лепоте; гледаш |
у, па онда приђе још ближе и загледа се у бледожуто лице младога војводе.{S} Уздахну тешко, при |
једне њене миле, детињасте речи, па се у мраку насмеја, и склопи очи, не би ли се на оном њену |
нуло.</p> <p>У турском стану удараше се у бубањ и видело се живо кретање.{S} Мало час па је нек |
да. </p> <p>Наша три Србина уставише се у исти мах, као да им онај живахни поветарац, који им з |
ноћ.{S} Два дана и две ноћи стопише се у један велики дан, још једнако кратак за жедна грла и |
е Кнезу нешто тихим шапатом.{S} Кнез се у столу своме окрете војводама, <pb n="141" /> кнезовим |
ше, диже се живо из столице, усправи се у сву своју висину, и упре очи своје, из којих ватра се |
а га је стид да гледа у јунака, који се у свити царевој борио на Косову.{S} Ћуташе за дуго као |
ву Душанову листину; „Војводо, да ми се у Недељу пред Видов Дан лично јавиш на Косову.{S} Да до |
екшавамо на твоје молбе.{S} Уздајући се у превелику милост Божју свршићемо ето опело над нашим |
и напред, и види шта је, и врати нам се у сретање!“ рече кнез Градоје, па нареди стражи да дигн |
ји он, висок готово као копље; завио се у неку кожу, као да је медвеђа; лице, и голе мишице од |
обримир, Десимир и Богдан, онда ћемо се у Понедеоник зором кренути; ако не стигну дотле, стићи |
е на сигурно тај дан у вече, па ћемо се у име Божје лицем на Видов Дан кренути.{S} Ако Бог хоће |
од његов!“ Клекнусмо сви и помолисмо се у себи како је ко знао.{S} Изиђе владика на амвон и вел |
рила, грозно завадили, како мало што се у самоме двору, пред очима кнежевим, мачевима не исекош |
тивор отворио и очи и уста, забленуо се у нешто, чисто се скаменио.</p> <p>По дужем ћутању прог |
та стезаше му грло и угуши глас, јер се у томе часу на прагу од њихове собе јави прилика једне |
ни је мој покојни отац говорио да су се у старо доба, док је по нашим земљама било више јунака, |
о просјак, и да има калуђера који су се у гусаре одметнули.{S} Али знате ли ви, господо, зашто |
е и на меким својим перјанама не однесе у своје чудесно царство.</p> <p>Не мичући се слушаше Ив |
се, децо моја, па, у име Божје, хајд’те у седла!“</p> <p>Зазвекташе панцири и оружје, и док би |
ја теби говорах: „Човече, не шаљи дете у Латине, да се тамо витештву учи!“</p> <p>Ућута мало, |
и ње пролило, да млади војвода не улете у гомилу међу завађене, те својим голим рукама раскршта |
санак убрзо и испунио!{S} А сад пођите у десно; тамо, видите, иза оних топола има бистар поток |
оиста мислите да сте згрешили — ударите у молитве, метанија и постове, и наставите тако док не |
авијати клетву Господина Кнеза; немојте у блато бацати свој глас, који је од старина славан био |
оспода Бога и Свеце његове.{S} Хајдмоте у цркву!“</p> <p>И одведе оба млада витеза у дворску цр |
м комаду румене свиле, чврсто затегнуте у шимшировим оквирима.{S} Везла је покров једној сребрн |
лажаше у веселост њихову.</p> <p>Тек ће у неко доба да викне оздо са прочеља кнез Вукан:</p> <p |
ће ти и сину боље знамење јуначке среће у животу, ако један део војске твоје поносито ујездава |
у, испроси јој здравља, живота, и среће у животу, молим ти се за сву нашу чељад у двору и за св |
рлови лете к сунцу у висине, а кукавице у мрачни шипраг да подмећу своја јаја у туђа гнезда!{S} |
да наредише да се велике жуте воштанице у сребрним стојницима донесу.</p> <p>Кад већ запалише с |
ова се трећа чета растави у три четице у свакој по седам коњаника, те док једна наваљиваше на |
кнеже, пуно шта што казује како је срце у народа ускипело јуначким покретима!...{S} Ама ко ће т |
свеца следи крв у жилама и скамени срце у прсима.{S} И кад не гледах на њ осећах како ме он гле |
мишица његова, и што је још младо срце у њега!...{S} Шта Агарјани, шта Грци, шта Угри?{S} Ама |
разу.</p> <p>„О, буди Бог с нама!“ рече у највећем чуду стари кнез па се прекрсти. „Е сад... шт |
зи се стари кнез.{S} Прекрсти се и рече у чуду: „Буди Бог с нама!{S} Какве беде и несреће не ће |
среду му усколебасмо.{S} Али им притече у помоћ одморна војска те потисну нас.{S} Тада Кнез Лаз |
евне листине, час при свећи нешто сриче у њима, час опет <pb n="13" /> отаче вино и меша у њ не |
ас лево ухо к поветарцу, који му дуваше у потиљак; али никако да ухвати ма и најмањи одјек од т |
ељу.{S} Погружена у тужне мисли гледаше у подглавље на коме је лепа глава њена јединца још јутр |
нда ућута и снужди.{S} Замишљен гледаше у светлу звездицу у којој крст на цркви трепташе.{S} Ст |
ежева изненадила.{S} Једни се загледаше у гриву својих коња; други се опет погледаху значајним |
а погледима пуним презривости погледаше у оне, који то тако јуначки викаху.</p> <p>„Мени се чин |
S} И једва се уталожише и опет поседаше у столове око трпезе.</p> <pb n="104" /> <p>„Славе ти, |
раваше.{S} И тај весели жагор прелажаше у гласни смех и у јасни кликот из девојачких грла, кад |
себи уз десно колено, никако не улажаше у веселост њихову.</p> <p>Тек ће у неко доба да викне о |
ћ и стари кнез приђе к Лабуду и узимаше у руке узде да у седло ускочи, изгураше силом напред је |
ашем.{S} Господо, подигнимо пехаре наше у славу Господа Бога, који је у овако мучним данима Срб |
ајући је срце јој се полагано растапаше у тугу; крупне њене очи напунише се сузама, које би зат |
погледе у Гојка, и овда и онда удараше у лаки смех, као да је смешно оно што Гојко прича, или |
аше рањеник па захвалне погледе упираше у старога кнеза. „Да ме он на своје руке не прихвати, н |
, са осетним задахом од уља које гораше у сребрним кандилима пред иконама у злато и драго камењ |
те дочека!“ И отиде Голубан.{S} Осташе у двору само дворани седи старци!“</p> <p>„Тако, браћо, |
и и сам беше скочио с коња, па корачаше у стопу за својим дедом — изведе га пред војводу и рече |
говетно прозборио; али је очевидно више у бунилу него разборно говорио.{S} Рањени дечко био се |
стојаху иза оних у првоме реду, развише у два крила и десно и лево, и повише у полумесец у сред |
ше у два крила и десно и лево, и повише у полумесец у средини којега стојаше као звезда сам зап |
ђа Манда оставише терасу па се склонише у једну повелику одају у којој беше већ тако мрачно, да |
тини запрепашћени, а други опет ударише у смех.</p> <p>„Како ћемо се кретати за Косово,“ одгово |
гаше да се устави док грла не промукоше у војничке господе, те их не замени сложно и смерно пој |
пољу.{S} Дигоше ме и на рукама однесоше у најближе село где ми ране привезаше.{S} Од тих сељана |
све крупнији и крупнији, те се изметуше у љуту свађу.{S} Диже се једна велика граја, и усред ње |
ине деце скапало од глади, све то тобож у богоугодној борби за Православље и славу Божју!{S} Ак |
идно да је он сам својом руком себи нож у срце сјурио, игуман се сав стресе од ужаса, прекрсти |
а се дизах од трпезе да ти отровани нож у прси сјурим; и три пута ми поглед твога свеца следи к |
о слагала са бољом, коју је стари витез у срцу носио.{S} Изгледало му је чудно да српска земља |
е у брзом исукивању и витлању мачева, и у поузданом управљању коњима.{S} Ристивор је пратио сво |
есе онуда, стане пред оним гробовима, и у знак свога поштовања положи ма било по један шљунак н |
нас још стићи!“</p> <p>И онда потрча, и у часу се нађе у гомили господе, која сва бледа и тужна |
велику скрињу, коју ено тамо видите, и у којој му је стајало празнично војводско одело.{S} Па |
о сељани из многих села сведоци били, и у коме су орлови славно победили.{S} А кога значе орлов |
ти његовој: „Добро нам дошли, јунаци, и у добри час!{S} Донели да Бог да срећу војводи и војвод |
враћаше с бојнога поља цвећем окићен, и у гомили девојака, што изиђе да гледа војску која се сл |
у певању, кликтању, гласном смејању, и у треску од лакога момачкога скока у колу пуном красних |
у и на бојном пољу и на сваком месту, и у сваком часу, на помоћи били!</p> <p>Тек се то довршив |
о би, хоће да је загрли <pb n="79" /> и у загрљају удави.{S} Са свих страна пружаху војницима б |
ти друго него да ће Срби победити.{S} И у мислима таквим већ се враћаше с бојнога поља цвећем о |
аде, него загрли Ристивора, пољуби га и у један и у други образ па, грцајући од суза, рече: „Ја |
како је по њима настала велика завада и у самом двору и међу заповедницима од војске.{S} Господ |
оставим сама!{S} Слушао сам те свагда и у свему ево девет година, али данас тебе послушати не ћ |
мало до зоре!“</p> <p>И Ристивор леже и у брзо захрка опет.{S} Иван се заогрну једном поњавицом |
Боривоја: „Устајте, децо, у име Божје и у добри час!“</p> <p>Ристивор скочи на ноге, протре мал |
а молим, опрости им и ти, у име своје и у име све господе и дружине наше!“</p> <p>Војводи се ск |
гладна птичурина зграбила из колевке и у вис к своме гнезду понела била.{S} Њен је син постао |
..{S} А биће, рекао бих, нешто истине и у ономе што ми Степан из Кљештевице рече: „У незгодно в |
аш да се одмичем натраг, послушаћу те и у томе као и у свему!“ рече Ристивор смерно и снуждено, |
убљаше га у руку, а војводини дворани и у скут и у руку.{S} Свакоме се на лицу видела радост, ш |
еколико дворана и момака, па узбуњени и у великој журби шапутаху нешто на ухо војводи.{S} Он ма |
тешко деци његовој, јер остају двори и у дворима пуне ризнице!{S} А шта остаје мојој сирочади |
.{S} Попу ударила крв у образе, у очи и у само чело. <pb n="34" /> Румени образи кнежеви прогру |
загрли Ристивора, пољуби га и у један и у други образ па, грцајући од суза, рече: „Ја теби, доб |
прса, загрли га живо и пољуби у један и у други образ, баш као да му не беше унук него витешки |
чем натраг, послушаћу те и у томе као и у свему!“ рече Ристивор смерно и снуждено, и окрену Јаб |
царским к југоистоку, и мало и у лево и у десно, и да к Царевој Громади под његов шатор доведу |
у друмом царским к југоистоку, и мало и у лево и у десно, и да к Царевој Громади под његов шато |
на десно било на лево, па ма то било и у саму смрт.{S} Свима је нама наше отачаство и наше име |
Кнеза, а не овде да чамимо, пијанчимо и у заваде долазимо!“</p> <p>„Немој тако, кнеже!“ прихват |
стало у редове испред шаторова, мирно и у највећој тишини очекујући нешто.{S} Није дуго трајало |
агосиљати свакога од њих ко нам данас и у добри час стигне!{S} Нека се одвоје од сваке стотине |
" /> и писмо вино један другом у част и у здравље.{S} А молићу и вас, свети оци, и вас, господо |
ре до старога кнеза, пољуби га у скут и у руку, па га поведе к двору отвореним путем кроз народ |
у руку, а војводини дворани и у скут и у руку.{S} Свакоме се на лицу видела радост, што ето ст |
т нам био!“ док га они љубљаху у скут и у руку.</p> <p>Кад се све то сврши, кнез замоли да му в |
се дигнемо и пехаре испијемо у славу и у здравље духовника који се не деле од свога Господина |
гу мога господара, јер хоћу да сам му и у гробу верни слуга његов!“ Ето смо људи тврда срца, ал |
весели жагор прелажаше у гласни смех и у јасни кликот из девојачких грла, кад млади војници, п |
старцу на прса, загрли га живо и пољуби у један и у други образ, баш као да му не беше унук нег |
и који их раздвајамо!“</p> <p>„Идите ви у ваше колибе и одморите се!“ понављаше кнез Градоје ма |
цу, шкргутну зубима, па се онда исправи у седлу, и подиже десну руку у вис, да утиша жагор у го |
езди сам, без јахача свога, да се стави у равну врсту с кнежевим Лабудом.{S} Сад се и кнез Град |
ст свога вођа ова се трећа чета растави у три четице у свакој по седам коњаника, те док једна н |
тави ме саму!“</p> <p>Ристивор се приви у дубоки поклон, приђе и пољуби јој скут од горње хаљин |
наше храбре Србадије, која не жали крви у одбрани отачаства, љубим те и поздрављам те, верни мо |
е, шта је право да чинимо?!“ И онда сви у глас повикаше весело и радосно: „Да пођемо сви на Кос |
егоше волове у кола и пођоше с њиве сви у гомили, као да је од један пут сунце зашло и ноћ наст |
пци се ућуташе.{S} Голубови слетеше сви у голубињак.{S} У даљини се опет чуо тутањ као од грмља |
че без суза!...{S} Ено видиш, одоше сви у село.{S} Нико ти не оста на њиви, до оно неколико вра |
еза, па га окити цвећем.{S} Па онда уви у плетенице, у које је грива у Ждрала, сребрнасто сивог |
ко он — Марко — у истини може да изради у Мурата да њега <pb n="98" /> — Марка — призна за краљ |
већ запалише свеће стари се кнез посади у једну велику столицу, држећи једнако у руци писмо вој |
док не стигне вечера, па нам га доведи у трпезарију.{S} А сад одмах пошљи по попа Каритона да |
т, чисто и јасно угледах цара како седи у томе столу; наслонио лактове на колена, а главу на ру |
не дај дажди на наше њиве; не дај води у наше руднике, и не дај огњу на наше дворове!{S} Ако т |
о се могаху видети и коњи и гомиле људи у стану турском.{S} Лепо се могло распознати пред велик |
друкчије бити не може.{S} Моји ће људи у час разапети мој шатор, под којим ћемо ја, мој унук и |
ми немој будаласто помињати памет људи у којих јунаштва нема!“</p> <p>И пођоше сва тројица нап |
вету помишљаш: како је мало верних људи у народу, који си ти толико љубио, и за који гинеш!{S} |
“ рекла му је Госпођа Милица; „ето пођи у име Божје, и нека те мој благослов прати а Кнежев нек |
као укопан поред свога господара, који у тешким ранама лежаше на крвавој ледини обнесвешћен.</ |
ти не може; најмање Господин Кнез, који у прсима носи срце доброга оца пуног милости!{S} Али за |
јавише, да се види коњаник један, који у највећем трку јури ка војсци у сретање.</p> <p>Док се |
м се рком својом пробудићеш Турке!“ Али у залуд!</p> <p>Кад је већ почело да свиће, стари кнез |
њари ударали у бубњеве и трубачи дували у трубе.{S} Овда и онда мек и мирисан поветарац са запа |
дан су на Змајеву Вису бубњари ударали у бубњеве и трубачи дували у трубе.{S} Овда и онда мек |
удо да лажеш, јер су те с лажју и увели у властелу кад те је твоја мати себарка продала властел |
синовце, који су младост своју сагорели у сладости световне грешности, а који ни појма немају о |
сваки може ићи или у своје конати, или у трпезарију или у перивој, али да је не узнемирују док |
проведу ноћ у колу са женскадијом, или у певању уз пуне чутуре, кретаће се сутра натмурени, ма |
а војска крене у Четвртак пред вече или у Петак у јутру, па да најдаље у Суботу пред вече стигн |
рече свити својој да сваки може ићи или у своје конати, или у трпезарију или у перивој, али да |
ли у своје конати, или у трпезарију или у перивој, али да је не узнемирују док их к себи позвал |
многе жетеоце и жетелице; прионули били у дугим редовима по њиви; пригибљу се ниско по класју и |
лево од двора, овце и јагањци се збили у гомиле, спустили сниско главе, па убрзаним дахом дакт |
веђама својим, седи му се брци изгубили у седој бради, а ова се повила по златним и сребрним пл |
ше те су војници одјахали па се ставили у два реда, а он сам стао с развијеном заставом према с |
ада изгледали су као да су се преобукли у чисто рухо од свежег зеленила, и да чекају да буду св |
у за Ивана у куту према његовој постељи у једној по широкој соби при земљи одмах испод терасе.< |
гим и светим твојим срцем, у овој земљи у којој се ето никаква светиња не поштује?!“</p> <p>„Го |
а; хладан ноћни поветарац запириваше ми у лице, али се узалуд напрезах да се дигнем.{S} Око пон |
одина како сам у вашу кућу доведена, ни у сну прошаптале нису!“</p> <p>И онда бризну плакати,</ |
ших јада!{S} Ето ниси могао свратити ни у једну крчму у Крушевцу, а да те крчмарица, кад ти дон |
пехар.</p> <p>„Рекох, ниси могао ући ни у једну крчму,“ настављаше Гојко, „а да те крчмарица не |
од господе не бејаше ни пред двором ни у првој великој авлији дворској.{S} Неколике слуге жура |
двор чувају.{S} Није Кнез стигао био ни у Топличку долину, кад Кнегиња Милица дозва старог Војв |
лиш да сам вредан да преноћим у дворани у којој је наш велики и славни цар преноћио!“ рече кнез |
и на пољу пред шатором стојаху сабијени у једну од препасти занемелу гомилу.</p> <p>„Зар не вид |
ми; знам није вама до тога како је мени у мојој души бивало, него шта се онде око мене збивало! |
ен, као да му изненадно из срца пламени у образе букнуше, диже се живо из столице, усправи се у |
да увреба ко се то на сребрној месечини у потоку купа.{S} Слатко је било прелазити том свежом и |
уђености старчеве.</p> <p>„Све ми звони у ушима паметна реч кнеза Добромира,“ рече. „Шта ћемо н |
ше га сва растужена, па се онда растопи у тиху месечину којом се ходник и соба њихова за неколи |
<pb n="125" /> искупљена војска растопи у народ и стопи с њиме.</p> <p>У двору се већ више ника |
ра, док се то бурно кликтање не растопи у сложно „Многаја љета“, које духовници слаткогласно ка |
Мандалене.{S} Женскадија тек сад удари у плач и кукњаву.{S} У госпође Мандалене није више било |
ј чети у сретање.{S} Млада момчад удари у кликтање, женскадија узе певати песме од сто руку, на |
обућу од мекане коже.{S} Опет му удари у образе ледени и влажни трепер, који сад беше напојен |
Све наше главне војводе беху на вечери у Кнеза под тим шатором.{S} Могах чути како се дуг и жи |
ен и влажан а тих трепер ваздуха запири у лице, као да се изненадно негде у близини камена плоч |
онај живахни поветарац, који им запири у лице, донесе од некуд заповест „Стој!“ Застаде им реч |
>Сниско, до пред саме ноге његове, гори у сребрној шкољци кандило, које се никада не гаси.{S} О |
еленку.{S} Док је не заслужиш, ево носи у своме клобуку челенку свога деда!{S} А ја ћу дотле но |
“</p> <p>„Завор ми је, господару, да ти у очи погледам!“ рече Ристивор снуждено. „Како да ти ка |
у и чекаше да му војвода почне казивати у перо.{S} Али му војвода рече: „Немој, синко; иди ти п |
н ранога лета седети на тераси, гледати у шарени перивој, преко њега у зелено дрвље украј реке, |
и црвеном ватром.{S} Не смеде погледати у очи госпође кнегиње, него гледаше преда се, као грешн |
му врата на сниској шестостраној конати у Жутој Кули.</p> <p>У дебелим зидинама од куле били су |
егиња те зове!{S} Ено је у њеној конати у Жутој Кули!“ говораше господско дете, придворица госп |
се Некудимово срце опет поче растапати у сузе. „Господо!“ рече кнез Градоје; „да сви заједно п |
е!{S} Сад се Боривоје, синко мој, врати у Орлов Град к мајци својој.{S} Ристиворе, да пратиш св |
ебе и послушао; али кога ће он да прати у Орлово ако ја не усхтем без тебе у Орлово?!“</p> <p>„ |
<p>Рече поп да му ваља још мало остати у трпезарији да допуни метанија.{S} Кнез се осмехну јед |
е — оборили главе ниско и узели кљуцати у камене плоче.</p> <p>Ниско поврх леја од цвећа и повр |
у орлушину, која раширеним крилима лети у вис носећи у канџама румено чедо у белом свиленом пов |
ро и младо, потрча кнезу и његовој чети у сретање.{S} Млада момчад удари у кликтање, женскадија |
еза Градоја.{S} Не хте се с њиме љубити у лице док му прво руку не пољуби.</p> <p>Војвода га по |
одићи цркву о нашем трошку, и поставити у њој калуђера да сваким даном чита молитве за покој ду |
м.</p> <p>„Хоћеш ли ти, кнеже, силазити у трпезарију, да вечерамо, или нећеш?“ продера се нешто |
ори своје старе кости, и немој долазити у мој шатор докле год зора не заруди а тада уђи!“ И ја |
дадоше ни њему ни војводи ни привирити у сребрну колевку, јер већ сунце зашло беше.</p> <p>За |
ише калуђера него што се може да смести у хиљаду манастира; истина је да је многи и многи поп п |
неже, апсити моје властеле док су гости у моме двору?“ одговори војвода исто тако шапатом.</p> |
и.{S} Кнезу беше мило, па га од радости у чело пољуби.</p> </div> <div type="chapter" xml:id="S |
јунаци обојица били, њихове би се кости у гробу преврнуле, кад би се ви због будаласте једне за |
тари завет мога деда, те да му се кости у гробу преврћу, и да из гроба мене куне!“</p> <p>„Ма, |
та не одговарају; али са њихове жалости у оку и са намрштених чела њихових народ чита, <pb n="1 |
" /> оружане миротворце нешто опасности у првим тренуцима.{S} По више њих имало је да одбија уд |
старац неколико пута, па се онда пусти у некакве дубоке мисли, не скидајући погледе своје са к |
едесет и пет“, пресече га кнез долазећи у све већу ватру и ударив песницом о трпезу, — „наш Гос |
то га испаде Ристивор, гологлав, носећи у левој руци свој клобук а десном придржавајући велику, |
оја раширеним крилима лети у вис носећи у канџама румено чедо у белом свиленом повоју.{S} Јест, |
е без тебе, коме је некаква дуждева кћи у једној Крушевачкој крчми мозак попила!{S} Него, како |
ј ти мени, војводо, пре бих ја смео ући у олтар, да се пружим по часној трпези, да санак један |
диже се, — повијен по земљи, гледајући у земљу као да не сме да подигне очи према Грачаници, — |
аше стари кнез тихим гласом и гледајући у свој пехар, као да се с њиме разговара.</p> <p>„Је ли |
<pb n="158" /> листину, оштро гледајући у њу.{S} Узе вртети главом па рече:</p> <p>„Моје су се |
у?!“ питаше старац по ново, погледајући у очи час своме унуку а час Ристивору.</p> <p>„Па певај |
пољуби мртва војводу у чело, и грцајући у сузама промуца:</p> <p>„О, сине мога побратима!{S} За |
ан, који у највећем трку јури ка војсци у сретање.</p> <p>Док се војвода и друга она господа с |
p>„Е, сад ходите да видим јесу вам мачи у обојице подједнако оштри!{S} Нека не буде кривде у ор |
вала ти, господару, на тој дивној причи у којој има велики пуок за млађе!{S} Мени је мој покојн |
ти, промрмља некакву молитвицу, и скочи у седло као да је младић од двадесет а не старац од сед |
ика госпође Мандалене.</p> <p>„Погледај у ову слику!“ настави Санџак-Бег поднесав је пред очи с |
д два нараштаја овамо утврдио се обичај у двору Орловићеву да сваки ко ступа у трпезарију, као |
ели путује из Свете Горе у свој завичај у Хрвате.{S} Дед га мој гости овде три дана.{S} Чини се |
и очи на оне слатке снове, владаше мрак у ходнику; али сад, кад Иван потресан чудном неком језо |
крене у Четвртак пред вече или у Петак у јутру, па да најдаље у Суботу пред вече стигне на Кос |
игуман Пајсеј. „Дође ђакон Јеротије чак у село к поповој кући, где сам ја с мојом <pb n="156" / |
еднога краја терасе до на други.{S} Тек у неко доба устави се пред Ристивором, па поче да му ош |
, честитоме Кнезу Лазару.{S} Као војник у дворској стражи његовој, бивао сам често у свити њего |
стину говориш!{S} Ето немам срца да вам у очи погледам, моја господо и браћо!{S} Немам срца, је |
е, и тебе, властелине Витомире, стављам у затвор, и видећемо шта ће сутра рећи порота од вашега |
моје, од ових шеснаест година како сам у вашу кућу доведена, ни у сну прошаптале нису!“</p> <p |
јвода зна, постојах вечерас за мало сам у дворани, у којој је у овоме двору цар Душан једну ноћ |
ње четири стотине, онда ја окат да идем у слепце, а да не пратим таквог господара!“</p> <p>„Та |
{S} А и да не куне, зар ја могу да идем у лов на вуке и медведе, а да не могу да у служби земље |
ог војводу Радича с малим златним ножем у срцу!{S} Тај би му призор напунио очи сузама, и стега |
м.{S} Закопајте ме овде, где ме с ножем у срцу нађете.{S} Све вас, од највишег до најнижег моли |
вести од Крушевца!{S} После боја копљем у трње!“</p> <p>„Збиља, кнеже Орловићу!“ прихвати кнез |
ајемо!“</p> <p>Па се старац баци копљем у гомилу Турака, сукну мач из корица и не осврћући се в |
још видео, да моба загази оштрим српљем у зрео јечам, а да млада момчад и девојчад не пусте, да |
ски народ свој да пропадне, и с уздањем у јунаштво наше храбре Србадије, која не жали крви у од |
илном војском кренуо од Дринопоља путем у Србље.{S} Ено нам је и нов поклисар његов стигао, да |
светњаци, исковани мајсторским чекићем у грање и лишће, кроз које се орао у вис пропињао, као |
лави, стари кнез, једнако с голим мачем у десници и са заставом у левој руци, призиваше гласно |
ћа јуначка дала да неко од нас, с мачем у руци и погине, те да се олакша грех, којим се о Госпо |
!“ рече кнез Градоје. „Ја ћу да загазим у турску војску, да је питам: што не дочека да сва српс |
е, нека му је просто!“ Полетесмо за њим у најжешћи окршај!{S} Мало за тим паде ми коњ мртав, па |
ити ни царства!“</p> <p>Пусти се за тим у некакве дубоке мисли и шеташе се немирно с једнога кр |
о, што мислиш да сам вредан да преноћим у дворани у којој је наш велики и славни цар преноћио!“ |
о с голим мачем у десници и са заставом у левој руци, призиваше гласно своје људе те сваког пом |
ри одморне војске, која једна за другом у борбу ступаше!{S} Усред овог трећег и страшног боја К |
<pb n="92" /> и писмо вино један другом у част и у здравље.{S} А молићу и вас, свети оци, и вас |
госпођу Мандалену, онако бледу, с тугом у очима, с усиљеним осмехом на устима, како мирно корач |
хрта скочише хитро па залајаше лавежом у коме беше нешто угушеног урликања.{S} Њима се одазваш |
павицама — као да доиста не смеде ником у очи да погледа — прође кроз гомилу своје властеле, и |
ме витезу на срцу; особито се за столом у трпезарији чудно понаша, час кришом погледа на мога д |
чета.{S} Њен вођ, с голом кривом сабљом у десници, викаше громогласно:</p> <p>„Предајте се, мах |
, те нам каза да не грешимо душу песмом у дан, у који ваља да кукамо!“</p> <p>„Знао сам“, прихв |
да прича хрвање своје са Светим Јованом у трпезарији.{S} Војводин властелин не могаше то никако |
ном.</p> <p>Госпођа Манда оста са сином у дворани на првоме кату.</p> </div> <pb n="23" /> <div |
ко не дође а може да дође.{S} Са вером у слаткога мога Христа, који неће оставити Хришћански н |
Градоја, код цркве Богородичине, зором у Среду.“</p> <p>Не би мило војводи.{S} Застиде се и по |
не, моје је место, војводо, под шатором у средини мојих људи.{S} Не дођосмо у госте теби данас, |
ати пред великим једним зеленим шатором у земљу побијено високо копље, о коме вишаху три коњска |
пријатељска изазивања.</p> <p>За софром у великој трпезарији вечерало је с војводом око двадесе |
о, кнеже!“ прихвати опет војвода гласом у коме благ прекор трепташе. „Нећемо ми ово два три дан |
м?“ питаше поп са мало загушеним гласом у коме прекор трепташе.</p> <p>„Кад сам ти је ја кратио |
али су онда духовници упадали с крстом у руци међу укрштене мачеве и оборена копља и мирили за |
игну дотле, стићи ће на сигурно тај дан у вече, па ћемо се у име Божје лицем на Видов Дан крену |
да је Вук Бранковић!“ викну кнез Вукан у горком гневу.</p> <p>„Нека су проклети и овога и оног |
последње писмо, које јој је писао Милан у очи саме битке на Плочнику, и да, читајући га, сузе р |
аб на читању ситних рукописа, али силан у књигама.</p> <p>„А зар не могу ваше молитве да учине, |
какве си књиге писао кад ти их је Душан у перо казивао? „Војводо“ — настављаше кнез као <pb n=" |
храстовој столици старац један, одевен у господско рухо од Дубровачке скрлатне чохе, са жутим, |
лику, коју беше увезла.{S} Исус, одевен у рухо бело као снег <pb n="8" /> седи на сниској клупи |
ше неколико тренутака радосно изненађен у младога Боривоја, па га онда загрли и пољуби, говорећ |
огледа са лица његова.{S} Беше погружен у некакве тужне и дубоке мисли.{S} Око њега се опет иск |
пита кнез Градоје, очевидно незадовољен у својим очекивањима.</p> <p>„Зар је мало три ране за ј |
речи његове, беше одмах запалио пламен у ватреном срцу младог Орловића.{S} Свака реченица стар |
стиже пред крчму овај властелин, рањен у бутину стрелом, а по мишици сабљом.{S} Ето вам га, па |
орње хаљине и онда, још једнако зажарен у лицу — али сад од велике душевне радости — сиђе доле |
ку, а руку на колено, пустио се скрушен у дубоке мисли, уздисао би тешко, сузе ронио, и устајао |
ногих доказа.{S} Дошао незнан властелин у двор овај моме деду; вели путује из Свете Горе у свој |
а све то оставимо на страну, није ли он у књизи, коју ти посла, заповедио да стигнемо на Косово |
роз капију дворску излажаше поп Каритон у богатој златотканој одежди носећи на рукама, а на прс |
>Мало час па опет однекуд потмули тутањ у даљини.</p> <p>„Све ми се чини да негде у даљини грми |
Мислиш ли ти, кнеже, да ја не бих певао у славу наше свете вере Хришћанске да <pb n="31" /> ме |
нез Гојко, путујући из Крушевца, стигао у двор, али да не жели излазити преда њ,јер је прашњав |
четом заједно вечерају, а сам је стигао у двор по доста времена пре дворске вечере.</p> <p>Хтед |
га онога жубора.{S} Него кнез би гледао у попа па би се и он крстио, клањао и спод прстима доти |
ледао сам сваког свог војника, загледао у оштрицу свакога мача, и прстом својим опипао сваки ка |
мисли.{S} Рекао би човек да се загледао у мрављу војски, која се извијала испод белог камена, с |
тари кнез муком замукао, па се загледао у далеке даљине.</p> <p>Ристивор отворио и очи и уста, |
и овда и онда некако замишљено погледао у свога господара, и фркнуо би узастопце по неколико пу |
игурни. <pb n="203" /> Боривој је лежао у несвести, али су му ране лаке биле,</p> <p>Дође запов |
господа сложно у глас, неки од њих као у истини запрепашћени, а други опет ударише у смех.</p> |
нез, одмах по свршеном крштењу, повукао у свој шатор и да је тамо сам седео и вино пио.{S} По ј |
но рече:</p> <p>„Како да не бих вечерао у двору с вама?!{S} И ако сте по годинама сви млађи од |
ићем у грање и лишће, кроз које се орао у вис пропињао, као да хоће да пролети кроз венац од се |
д народа.{S} Иван Порубовић, сав светао у лицу од радости, допре до старога кнеза, пољуби га у |
чнику, казивали да је кнез Милан улетао у најгушће чете Агарјана, баш као да је хтео навалице д |
е свекру. „Боривој је с момцима одјахао у планину да огледају младог сокола, ког му Дубровачки |
остави.{S} Гологлав је стари кнез ушао у ту дворану; сетан и невесео изишао је из ње.{S} Сетан |
а ти ја не казујем, шта је Гојко слушао у Крушевцу:“</p> <p>„Ево, кнеже, да ти ја кажем!“ прихв |
и сад се опет ослободи и погледа право у очи кнегињине; али не могаше дуже од једног тренућа д |
} Најпосле подиже главу и погледа право у очи госпођи кнегињи, и узе да говори:</p> <p>„Није ла |
ући му босиљак Босиљка му гледаше право у очи.{S} Примајући мирисне струкове из њене руке Ристи |
е смеде да погледа господи својој право у очи, него, оборив погледе на земљу, рече им:</p> <p>„ |
стивор гледаше с великом слободом право у њене очи.{S} Она му ништа не прозбори; он њој ништа н |
агда ћеш са ужасом опазити, да он право у тебе гледа, да према теби руку пружа, да хоће баш теб |
ођеш горе!“</p> <p>„Не, не!“ упаде живо у реч кнезу Градоју војвода, желећи да спречи даљи разв |
и оно и сувише искрено излетање Винково у прошлост. „Прво је добро што ти је у Крушевцу и мало |
посла, заповедио да стигнемо на Косово у Недељу пред Видов Дан?!“</p> <p>„Јесте, заповедио је |
да опрема и да ће по своме обичају прво у придворну црквицу на јутрењу, куда су духовници с игу |
мирисима.{S} Везиља гледаше дуго и дуго у русокосу и белолику Магдалену.{S} Гледајући је срце ј |
нежевића ево одавде од овога грма па до у Орлово.{S} Јеси ли ме разумео?!“</p> <p>И стари кнез |
> <p>Сутра дан су се од ране зоре па до у залазак сунца разлегале трубе са Змајева Виса.{S} Рис |
е клетва саплетати Вука и све његове до у седмо — не, него до у седамдесетседмо — колено!{S} Са |
осово, не би ли се сви тамо искупили до у Недељу пред Видов Дан.{S} Поручи свима да их молим и |
а и све његове до у седмо — не, него до у седамдесетседмо — колено!{S} Само немојте ви да ми ку |
лети у вис носећи у канџама румено чедо у белом свиленом повоју.{S} Јест, не гађа само, него ју |
Христос на небу примио као своје, увео у царство Божје, и наместио нас у ономе крају раја где |
послушасте кнеза Градоја, који, оседео у војнама, преклињаше нас све редом да не оклевамо?! »А |
и се на оном њену сунчаном осмеху занео у сласти слатког снивања.</p> <p>Није их дуго тако скло |
ет реч Градоје, који сав беше поцрвенео у лицу и коме очи севаху гневом. „И још много пре може |
где стоји пред грмом,а загледао се био у шаторове турске на оној коси према њему.{S} У бледој |
г и округластог лица.{S} Опружио се био у оној храстовој високој столици, наслонио главу на кри |
главама велику терасу.{S} Пустио се био у некакве дубоке и сетне мисли.{S} Рекао би човек да се |
} Велику свилену заставу Орловића побио у читаву умку од пољскога цвећа; испред ње сложио у три |
ве; видите ли како је воштаницу углавио у земљу а управ чело своје главе, да му душа види пут н |
мку од пољскога цвећа; испред ње сложио у три купе мачеве, буздоване и копља; иза ње за конопац |
реме док се вечерало.{S} Мало је улазио у разговоре, кратко је одговарао на питања као и на при |
} Али, добри човече, што је ниси просио у нас?{S} Знаде ли она што о томе?!</p> <p>„О томе зна |
аустави.{S} Изгледаше као да се упустио у некакве дубоке мисли, или да пушта памтење своје да л |
ворили, само су заборавили да утврде ко у име свију да говори.{S} Виде кнез то њихово гуркање, |
би за Православље и славу Божју!{S} Ако у Бога доиста има светости, праведности и сажаљивости, |
во иде?!“ Иди, и тако им говори.{S} Ако у њих нема срдаца јуначких, наћи ће се ваљада по неко м |
а сина, кога ми је Бог поклонио.{S} Ако у томе стигну Добримир, Десимир и Богдан, онда ћемо се |
ла. „Благо вама,“ говораше кнез једнако у звезде гледајући, као да су то душе српских јунака, „ |
у једну велику столицу, држећи једнако у руци писмо војводино, које још не хте отварати.{S} Ма |
њихове гомиле ка стану, пође и он онако у гомили за њима.</p> <p>Што ближе стизаху стану, све т |
војим господским даром.{S} Ето сам тако у овој кеси овде саставио седамдесет и девет Млетачких |
мач из руке Витомирове, баци га далеко у један кут трпезарије, па онда Миросаву, који се на но |
љуна једног тучног ждрала најпре далеко у висину шибала.{S} Из авлије се по каменој степеници с |
едно вам као поуздано казати могу: нико у српској војсци није те ноћи слутио, да ћемо сутра вел |
"> <head>V</head> <p>Било је већ дубоко у ноћ кад се кнез Градоје од Орлова Града устави под је |
{S} Изнад постеље Ристиворове по високо у углу од два зида стајала је некаква велика икона, а п |
ли и радосни из цркве, и застадоше мало у авлији око ње — пуној босиока — и коју сад први сунча |
с па је неколико стотина коњаника стало у редове испред шаторова, мирно и у највећој тишини оче |
ерунику.{S} Сунце се на Западу спуштало у таласе од растопљеног злата и пурпура.{S} Милина је б |
у Ристиворову, и ако је поступно јачало у громко крхање, Иван би, може бити, најпосле и заспао, |
гоше пуне пехаре у вис, кликнуше весело у славу кнеза Лазара, док се то бурно кликтање не расто |
авлије се по каменој степеници силазило у перивој, који се својим цветним лејама пружао низ зел |
му је воља.{S} И само дај ти њега овамо у двор да вечера с нама, па већ видећемо хоће ли после |
угаси.{S} У дане ове, у које загледамо у Орлов Град, старинска и славна кућа Орловића има само |
<p>„Али, молим те, дедо, погледај само у овом правцу!{S} Зар не видиш како се светлуца крст ка |
о да је млади витез далеко, далеко тамо у царству снова певао некаквоме скупу од јунака <pb n=" |
једнога сељака са Ибра — кога ено тамо у кошари спава — кад стиже пред крчму овај властелин, р |
ласом:</p> <p>„Је ли тај сељак још тамо у крчми?</p> <p>„Јесте, господине војводо; кнез га је з |
S} Молим <pb n="106" /> вас да похитамо у поље у стан војске наше.{S} Ево ми слуге јавише да су |
љу, рече им:</p> <p>„Господо, да пођемо у име Божје одмах!{S} И да се пожуримо да стигнемо кнез |
инама, или да сви, овако заједно пођемо у Крушевац да се тамо нађемо Госпођи Кнегињи Милици и д |
вина овамо!..{S} Одите овамо, да пијемо у здравље Старога Орла од Орлова Града!...{S} Не брин’т |
осподо, да се дигнемо и пехаре испијемо у славу и у здравље духовника који се не деле од свога |
е најцрње, заборависте шта сви дугујемо у оваким данима нашем цару и отачаству!...{S} Кад не би |
до, пуните пехаре своје па их подигнимо у славу наше честите браће српске са Приморја!{S} У сла |
не поведе на Косово!“ Ако се осрамотимо у војводе, не знајући какви то светац витла колом девој |
страну Саборе Светих Отаца, да забацимо у заборав и књиге од црквена закона, али ето не можемо |
} А заповедио ми је да ти кажем: да смо у оној крчми на цареву друму наишли на чудне гласе!{S} |
123" /> нека остане некрштен као да смо у поганој земљи Агарјанској!“</p> <p>„Чудим се ја теби, |
вој. „Да знаш како слатко снивах да смо у Орлову!{S} Као враћамо се, па нас народ дочекује с пе |
ако смо другови од детињства, и ако смо у младости заједно вино пили и ограде прескакали, и ако |
ву земљу срећа оставила!{S} Ето дувасмо у трубе цео дан, ударасмо у бубњеве, проливасмо вино це |
} Ето дувасмо у трубе цео дан, ударасмо у бубњеве, проливасмо вино цео дан, и ево промукох моле |
редаде га кнезу.</p> <p>Прихватив писмо у своје руке стари се кнез окрете Ристивору:{S} Синко в |
ром у средини мојих људи.{S} Не дођосмо у госте теби данас, него дођосмо као војници, да ти на |
од четрнаест коњаника, па пође полагано у корак за оном првом.{S} И тек да је и она одмакла бил |
ститеља; поред попа корачаше ђаче једно у белом стихару носећи сребрн котлић у једној а киту су |
е сеоске старешине, збијени сви заједно у једну гомилу, нешто лактовима гуркају, и овда и онда |
дговори кнез Градоје, затежући очевидно у забуни шта да каже, „ја ћу, ако Бог да, у небески гра |
, „ти помињеш дивну Грачаницу, које ено у дну Косова како се бели као пехар од белог мрамора!“< |
гроб ископан, и тело војводино положено у ковчег на брзу руку од сухих храстових дасака склопље |
p>„Шта рече?!“ привикаше господа сложно у глас, неки од њих као у истини запрепашћени, а други |
тек што се заплакала није!</p> <p>Позно у вече изађе Ристивор невесело на терасу где га је кнез |
с кнезом пође на Косово!“</p> <p>Позно у вече вратио се Ристивор у двор.{S} Стари кнез га је ч |
ја ево сад претварам његово кисело вино у слатку малвасију.{S} Не могу ја сад ово прекинути, ни |
во и десно од огњишта стојаху — као оно у цркви пред олтарем — велики гвоздени светњаци, искова |
, па кроз сузе у очима гледао непомично у старог рањеника, и напрезао се да не изгуби ни најтиш |
чељад дворска, и млада и стара, све то у празничном руху.{S} Било је дивно погледати како се с |
њега пуно господе и пуно слугу, све то у сјајном оделу, да је милина била у њих погледати.</p> |
а и по један гутљај вина нека нам је то у овај час Свето Причешће, да би нас Спаситељ Господ Ис |
ворској стражи његовој, бивао сам често у свити његовој и на стражи пред царским шатором његови |
е на огњу живе спаљивали само зато, што у Светом Писму не видеше све оно, што саме владике хоће |
од оних бршљаном застрвених ступова што у мраморној авлији држаху на својим главама велику тера |
и ону велику скрињу, преврнуше све што у њој беше смештено и не нађоше ништа.{S} Али кад дигош |
нека нам све исприча шта је видео и чуо у Крушевцу!“</p> <p>„Кнеже, може Гојко и не послушати м |
у самом почетку стари кнез збораше тихо у два маха.</p> <p>„Лакше, Ристиворе, лакше!{S} Бојим с |
ше куцање срца његова, и подстицаше жар у образима његовим.{S} А кад седокоси старац са руменим |
нском насупрот роду Агарјанском.{S} Зар у српској земљи толике цркве и манастири, зар по црквам |
а, зар мој Милан није био јунак?{S} Зар у томе, што млади војвода Радич учини, нема јунаштва?!{ |
Јованке коју Змајеви љубе!“</p> <p>„Зар у истину има овде девојка коју Змајеви љубе?“ питаше Ив |
ојко мало час и сам врати!“</p> <p>„Зар у истини тако?!“ викну старац запрепашћен, па се удари |
езених белих тканина, и опет празна јер у њој не бејаше чеда.{S} Испред <pb n="26" /> колевке к |
</p> <p>Позно у вече вратио се Ристивор у двор.{S} Стари кнез га је чекао нестрпљиво, па је <pb |
подиже десну руку у вис, да утиша жагор у гомили господе.</p> <p>„Јесте ме чули, господо!“ рече |
ог унука, и склопи очи.{S} Осећаше умор у костима и на очним поклопцима; али <pb n="190" /> не |
пушта морије, само нека не пушта да нас у отвореном боју на отвореном пољу разбијају неверни и |
е, увео у царство Божје, и наместио нас у ономе крају раја где су Косовски јунаци с Господином |
ко од господе са мном, пођемо још данас у Косово, да однесемо Господину Кнезу гласове од тебе, |
реди да Ристивор мало боље притегне пас у Боривојева Ждрала.{S} Кад се то сврши, кнез Градоје р |
поље, које се прелива час у плаво а час у румено, није као патос од шареног мрамора, и зар нису |
ом?{S} Зар то поље, које се прелива час у плаво а час у румено, није као патос од шареног мрамо |
упољак али ни пуно развијена ружа; цвет у коме се сливају невина сећања на пупољак и поуздана н |
одине Вуче, господине Вуче,“ упаде опет у реч кнез Градоје, па узе вртети главом, „знам ја тебе |
ора у чело, па се онда диже и пође опет у ходник.{S} Са прага се окрену још једном према Ристив |
!“</p> <p>Ућута мало, и загледа се опет у бледо лице мртваца.{S} Превлачаше неколико пута својо |
чудо, не могаше више чути никакав топот у даљини, него само корачање два коња у непосредној бли |
и кликћући, узе растапати своју радост у потоцима од вина који из подрума војводиних потицаху, |
!“</p> <p>„Нећеш ваљада претварати пост у мрс!“ рече кнез подсмешљиво и још једнако срдит.</p> |
ворећи:</p> <p>„Добро ми дошао први пут у наш двор! <pb n="80" /> ....{S} Нека Бог да, да се си |
А то не може!“ прихвати живо кнез. „Пут у небески Јерусалим води право уз ону косу и кроз турск |
p>И изиђоше пред шатор.{S} Беше сад већ у велико свануло, се видело.{S} Поче игуман Пајсеј опет |
и слушаше пажљиво.{S} А стари кнез већ у велико почео своју молитву па само настављаше:</p> <p |
но у белом стихару носећи сребрн котлић у једној а киту сухог босиљка у другој руци.{S} Иза поп |
и весели. <pb n="84" /> Ако проведу ноћ у колу са женскадијом, или у певању уз пуне чутуре, кре |
јунаком.{S} Остао је он само једну ноћ у двору у Крушевцу, па је првом зором која је осванула, |
Гојко синоћ причао.{S} Остаде ти синоћ у твоме шатору, а ми се сви вратисмо опет мало нашим пе |
се ево кајем за пакосну реч, коју синоћ у срдњи изговорих!“</p> <p>„И ја се, кнеже, кајем за мо |
>„Господо!“ рече војвода подигнув главу у вис и окренув се свити својој; „нека нам се војска но |
ојводи и војводину двору, и чеду његову у златној колевци|“</p> <p>Па се слегао радостан народ |
му да води кнеза Градоја и чету његову у колибе за њу спремљене; а самог кнеза замоли да дође |
ездава у стан Господина Кнеза на Косову у онај час, у који он на светом крштењу прима српско им |
угим срећним јунацима погинем на Косову у служби цара честитога, онда.... онда те молим.... под |
а није тако!{S} Наше је место на Косову у војсци нашега честитога Господина Кнеза, а не овде да |
олагано и свечано приђе први ка ковчегу у коме мртав војвода лежаше.{S} Прекрсти се живо неколи |
који знам!{S} Кад сам ја оно учио књигу у манастиру,“ — ту многи почеше да му се смеју, али ниш |
а то њему, — „кад сам ја оно учио књигу у манастиру, једне зимње вечери игуман искупио сву брат |
Лабуду за седло, и већ метну леву ногу у сребрну широку подножицу, па се онда устави, јер се н |
иноградима и воћнацима.{S} Не дај граду у наше винограде; не дај дажди на наше њиве; не дај вод |
реди те анђели запале нову једну звезду у славу јунакова имена, те она гори вечном неугасном св |
десне руке; према њој је висила на зиду у сребро окована чудотворна икона Богородице Тројеручиц |
си јунак расрдио виле, те пустише воду у твоје руднике, потопише и сребро и злато!“</p> <p>„Оп |
унише; пригну се и пољуби мртва војводу у чело, и грцајући у сузама промуца:</p> <p>„О, сине мо |
екаквим црним облаком.{S} Уведе војводу у крчму и одведе га право ка огњишту, на коме не бејаше |
, као да се боји да не узнемири војводу у његову вечном сну, „да се одмакнемо од овога шатора, |
прекрсти па се вину своме белом Лабуду у златно седло.{S} Усправи се поносито; диже главу поно |
а се мојој верној а несрећној љуби нађу у овим њеним црним данима.{S} Хвала вама свима на верно |
аче, нека ударају у бубње и нека дувају у трубе, а огласнике пошљи по селима и засеоцима, нека |
у па се склонише у једну повелику одају у којој беше већ тако мрачно, да наредише да се велике |
око ње бубњаре и трубаче, нека ударају у бубње и нека дувају у трубе, а огласнике пошљи по сел |
зимње вечери игуман искупио сву братију у трпезарију око некаквога Светомира Светогорца, који ј |
у, упрла погледе из крупних црних очију у вис, па златном стрелом гађа грдну једну мркосиву орл |
њих.</p> <p>Млади Боривој пољуби мајку у руку, истрже се из њена загрљаја, и хитро скочи своме |
етињства био!“ упаде кнез Градоје Гојку у реч. „По своме срцу суди о срцу других људи!{S} Знате |
>И онда стари кнез задену своју челенку у клобук Боривојев, а из оне кожне скрињице извади сјај |
</p> <p>„Већ првих дана по моме доласку у Крушевац опазим ја да нам је Господин Кнез нешто дубо |
тари кнез Градоје диже завесу на уласку у шатор, па им викну:</p> <p>„Е, сад ходите да видим је |
од њих ни једне речи.</p> <p>На уласку у шатор заустави се.{S} Замишљено и тужно погледа у сво |
.{S} И Витомир се тада примаче к уласку у шатор и слушаше пажљиво.{S} А стари кнез већ у велико |
равом радошћу стари кнез баш у тренутку у коме се његов мач преби ударцем о криву једну сабљу к |
да исправи у седлу, и подиже десну руку у вис, да утиша жагор у гомили господе.</p> <p>„Јесте м |
неколике дворкиње.{S} Збијене у гомилу у једном куту, бледе и сузе ронећи, гледаху у младу и к |
еху изрезани орлови и змајеви.{S} Столу у зачељу наслони за руке беху обложени сребром, у коме |
е стране, па се разлегаше по ономе пољу у певању, кликтању, гласном смејању, и у треску од лако |
стите ви кнеза Градоја, нека иде кад му у староме кошу младо орловско пиле жустро кљуца!{S} Пус |
ије, него је све горе, кнеже!“ упаде му у реч игуман Пајсије.</p> <p>„Ех!“ прихвати кнез Вукан, |
први кат.</p> <p>Ту у ходнику иђаше му у сретање млада дворкиња Босиљка.{S} Рече му: „Госпођа |
по гриви и по врату, и проговорио би му у кратким реченицама, као да му је то пријатељ који раз |
оје: молим те за мога унука, испроси му у Свете Тројице здравља, среће јуначке и сваке ваљаност |
Каритоном — изашао из двора и пошао му у сретање, само да што пре чује шта је и како је.{S} Па |
ба!{S} Видите ли да је мали нож, што му у срцу забоден стоји, његов нож који на златној дршци н |
ме деду и својој матери.{S} Ристивор му у неколико речи исприча шта му је кнез заповедио.{S} Мл |
његова несрећа што писмо моје није њему у руке стигло!“</p> <p>„Такав ти је он свагда од самог |
сви заједно прегледати оружје и опрему у оне војске што је већ с нама.{S} У Недељу, ако Бог да |
то ниси могао свратити ни у једну крчму у Крушевцу, а да те крчмарица, кад ти донесе кондир вин |
твога унука спремили смо малу доворану у јужној кули, ону исту у којој је цар Душан преноћио к |
, исписану руком војводином а прибодену у земљу једним од малених потајних ножића његових.</p> |
нез Градоје. „У овом чудноватом времену у коме живимо, кад се све око нас врти и преврће како н |
снажно око паса, и издиже онаку људину у вис; али се поп дочека на ноге, па стегну старог вите |
е малена војска кнежева па громко грмну у усклике: „Живео нам, славни господару!{S} Живео нам м |
љада сва Србадија спала на нас сиротињу у овоме крају!{S} Ман’ се, човече, та сам онај народ на |
њена загрљаја, и хитро скочи своме коњу у седло.</p> <p>Стари кнез махну руком, да устави кликт |
ете на коњу да јави: да је свакоме коњу у седло добио драговољца, и да ће са половином сталне д |
се горко осмехиваше, па, винув се коњу у седло, у некако поноситој срдњи <pb n="140" /> викну |
еда ову књигу!““ Тек се Иван вијну коњу у седло, а стиже игуман Пајсеј и онда..... “</p> <p>„Е |
.{S} Остао је он само једну ноћ у двору у Крушевцу, па је првом зором која је осванула, по одла |
враћање завичају своме.</p> <p>У двору у једној омањој и слабо осветљеној соби, са осетним зад |
да се донесу неколике цепанице на ватру у трпезарији; ја их унесох и полагано спуштах, и онда ч |
нише тако, и осташе гологлави као да су у цркви.</p> <p>„Молимо те, јуначе,“ рече војвода рањен |
е, и да се нађете уза свога цара у часу у коме је славно погинути.{S} Имао си добру мајку, па м |
м коњаника, који пођоше низ зелену косу у сретање тројици Срба.{S} Није та четица одмакла стоти |
а степенице горе на први кат.</p> <p>Ту у ходнику иђаше му у сретање млада дворкиња Босиљка.{S} |
о малу доворану у јужној кули, ону исту у којој је цар Душан преноћио кад оно идосте на Угре!“< |
вати кнез; „а то је: да сам дању и ноћу у средини моје чете и с мојим људма!{S} Не замерај ми, |
> <p>И ако му ледени таласи запиркиваху у лице Иван осети како га крупан зној пробија.{S} Хтеде |
еки румени зраци сунца на заходу падаху у конат, те изношаху на бољи видик црвене, плаветне, зе |
дном куту, бледе и сузе ронећи, гледаху у младу и красну госпођу своју, која, седећи на посниск |
рећи ни речи, свечаном мирноћом гледаху у два рањеника, једног старца и једнога младог дечка, к |
а меканим персијским простиркама лежаху у шатору.</p> <p>Дечку томе повезана је била глава и ми |
.{S} Погледа на гусле његове што лежаху у једном куту испод иконе.{S} Чињаху јој се као да су з |
} И честит нам био!“ док га они љубљаху у скут и у руку.</p> <p>Кад се све то сврши, кнез замол |
ка сетни и невесели па тихо разговараху у гомилицама пред главном капијом од двора.{S} Многима |
то кроз грање од дрвља и шибља трептаху у даљини.{S} Још је дивније пред вечерњи сутон ранога л |
уски а високи прозори, који пропуштаху у трпезарију благу светлост са севера.</p> <p>Дугачка з |
.{S} Замишљен гледаше у светлу звездицу у којој крст на цркви трепташе.{S} Стојаше ту као да је |
ају крила, само што орлови лете к сунцу у висине, а кукавице у мрачни шипраг да подмећу своја ј |
имену Витомир. „Пре пет година путовах у Дубровник, да дигнем поклад мога покојнога оца.{S} У |
ест „Стој!“ Застаде им реч у грлу и дах у грудима, све са лепоте призора који им се изненадно у |
спа као заклан и ркаше громко.{S} Одмах у самом почетку стари кнез збораше тихо у два маха.</p> |
ваш војвода, заповедам: одлазите одмах у своје собе у овоме двору, па ће сутра порота од власт |
сетан и невесео.{S} Једно вече вечерах у двору Југовића, па испричах Бошку шта ми се и како ми |
е и радионице од сребра и злата, што их у Крушевцу држе Дубровчани, Которани, Будванци и други |
и их полагано, готово побожно, метну их у недра, и онда седе, и поче онако невесео и замишљен д |
аруди а тада уђи!“ И ја га онда пољубих у руку, и не слутих да му то последњи пут живоме руку љ |
ијана лопта са пуно варница распрштаних у два крила!“</p> <pb n="39" /> <p>„Ја каквих ти чуда у |
е редови коњаника који стојаху иза оних у првоме реду, развише у два крила и десно и лево, и по |
хвати ме плаховита дажда, те се склоних у једну пећину.{S} Нађох ту старца испосника.{S} Седа м |
зи, навршиће се седам година како дођох у двор ваш.{S} Слушао сам вас и служио од свег срца, је |
ер се уз високу танку трску коју светац у десници држи, повија уска кожна листина, на којој црн |
ла и десно и лево, и повише у полумесец у средини којега стојаше као звезда сам заповедник на с |
поносито сребрн панцер на прсима и мач у левици својој — кад све то угледаше, свакој се од њих |
д некуд заповест „Стој!“ Застаде им реч у грлу и дах у грудима, све са лепоте призора који им с |
овараше с правом радошћу стари кнез баш у тренутку у коме се његов мач преби ударцем о криву је |
Али Бог тражи да ти победне песме певаш у славу његову кад те Агарјани на живу жеравицу бацају |
нко, појаши што брже можеш; кад стигнеш у Двориње прво иди двордржици Рајку; кажи му да моју књ |
о веран и мио властеличић.{S} Сутра ћеш у име Божје поћи с мојим сином и са старим господарем, |
ивот, кал си могао часно да га проводиш у свакој срећи и слави?!“</p> <p>Приђе му кнез Градоје |
војске стојаше!“</p> <p>„Ако ти загазиш у турску војску, загазићемо и ми, па већ како нам Бог д |
аздраган.</p> <p>„И доиста дивно збориш у заносу свога свагда јуначкога срца!“ прихвати кнез Ву |
ва да ова два бунтовна властелина бациш у тамницу.{S} Немој ноћас тога чинити.{S} Дај ми, да им |
аду.</p> <p>„Јеси ли ми, господару, још у животу!?“ викаше Ристивор, огледајући да буздованом с |
прихватимо хлеба и мало вина ако га још у твојој чутури има.{S} Да одморимо и себе и коње до пр |
„Дедо!...{S} Ристиворе!{S} Јесте ли још у животу?!“ питаше сиромах млади Боривој, промуклим гла |
>Затрешта кликтање какво се те ноћи још у тој трпезарији чуло није.{S} И не могаше да се устави |
ривоју и Ристивору. „Него не можемо још у Грачаницу.{S} Не можемо прићи ка гробу Господина Кнез |
</p> <milestone unit="subSection" /> <p>У двору, на самом подножју велике степенице која води н |
l:id="SRP18990_C2.1"> <head>I</head> <p>У Четвртак пред пече са једнога виса кнез Градоје показ |
но, и покушаваше да је подигне. </p> <p>У томе часу закуца сребрно клепало са највише куле на д |
растопи у народ и стопи с њиме.</p> <p>У двору се већ више никако и не дизаху сребрни кондири |
славније враћање завичају своме.</p> <p>У двору у једној омањој и слабо осветљеној соби, са осе |
тро су вијугале плаве ластавице.</p> <p>У густом грању од стародревног бршљана, који се припија |
и зелене ране јабуке петроваче.</p> <p>У томе дотрча дворска момчадија, те живо растави таласе |
стирци, која сав спод застираше.</p> <p>У ономе усеку к прозору, што право гледаше на југ у пер |
естостраној конати у Жутој Кули.</p> <p>У дебелим зидинама од куле били су усечени уски пролази |
боту пред вече стигне на Косово.</p> <p>У Уторак је стари кнез прегледао сам сваког свог војник |
ао плева коју је вихор дохватио.</p> <p>У томе часу брзим кроком стизаше друга чета.{S} Њен вођ |
воје на троје!“ рече кнез Гојко.</p> <p>У томе часу стиже под шатор игуман Пајсеј с другим духо |
> <p>Већ је било сасвим свануло.</p> <p>У турском стану удараше се у бубањ и видело се живо кре |
.... рече кнез мирно и поуздано.</p> <p>У том изиђоше на сами врх брда. </p> <p>Наша три Србина |
војим кликтањем кликтању њихову.</p> <p>У томе се и друга властела весело здрављаше са кнезом.{ |
доста си бура у животу видела!“</p> <p>У томе се отворише једна уска врата у зиду на који се т |
род српски?{S} Ман’те се, људи!“</p> <p>У гомилицама од невиних девојака и неискусне момчадије |
а!{S} Додај је нашем Ристивору!“</p> <p>У млечне образе Босиљкине удари пламен.{S} Од белога кр |
које ти треба светло да очуваш!“</p> <p>У том се отворише широм врата на дворишту, и на прагу с |
ин Кнез!“ настави он опет сам од себе. „У вече би искупљао <pb n="138" /> око себе сву велику г |
умане!“ прекиде га оштро кнез Градоје. „У овом чудноватом времену у коме живимо, кад се све око |
тек тако чини, синко мој!“ рече кнез. „У самој ствари то је Ристиворово лукавство.{S} Али мене |
номе што ми Степан из Кљештевице рече: „У незгодно време кнез позивље људе; ево јечмови почињу |
Лабуду, <pb n="144" /> и громко викну: „У име Божје!{S} Напред!“ Не умем ја вама описати ону гр |
те, придворица госпође кнегиње.</p> <p>„У добри час!{S} Ево ми сам Бог отвара двери!“ говораше |
ћне!{S} У чему ли је разлика?!“</p> <p>„У свакој сузи, коју срећа натопи, трепти захвалност наш |
одину па му шапатом рече: „Ако их нећеш уапсити, <pb n="93" /> стави стражу на вратима од њихов |
то запомаже вели: „Ко ми <pb n="151" /> уби добра господара...“ Вере ми је тамо неко некога уби |
душе, који залуди за неком женом, па се убија што не може да буде његова.{S} Али је ово с нашим |
{S} Не да црква опојати онога ко се сам убије!“ одговори Пајсеј.</p> <p>„Разумем ја да не да цр |
нам усред нас живих и наше војске неко убије војводу нашег?!“ питаше кнез Градоје и сам дубоко |
воју ако те убијем; затекох му се да те убијем; дођох да те убијем; три пута се дизах од трпезе |
затекох му се да те убијем; дођох да те убијем; три пута се дизах од трпезе да ти отровани нож |
велике баштине и синовицу своју ако те убијем; затекох му се да те убијем; дођох да те убијем; |
сподара...“ Вере ми је тамо неко некога убио!“</p> <p>„Потецимо, синко!{S} Пођи с нама, Ристиво |
с нашим војводом сасвим друго.{S} Он се убио не као <pb n="161" /> кукавица, него као јунак.{S} |
споведам!{S} Ево ти нож којим те хтедох убити!{S} Везуј ме коњма за репове па растрзавај; бацај |
калуђерица Дубровачких.{S} Још неколико убода танком иглом од биљура, још неколико потеза свиле |
на је да не може; али може Боре да јаха убојита коња, и може да витла оштрим мачем и може шесто |
ас јеца!{S} Причаше му о славним делима убојитог попа Каритона, који, кад се мало више поднапиј |
ше мирно док се не искупише око њега на убојним својим коњима сви кнезови и властела.{S} А кад |
оком тренуо, педесет коњанике винуло се убојним коњима у седла.</p> <p>Кад видеше кметови да ве |
би златом обложене вођице, окрену свога убојног коња к Југу, ободе га острицама, те Лабуд полет |
S} Он сам — на високом коњу Јабучилу, у убојној спреми, с калпаком на глави, панцером на прсима |
ђа Мандалена одмах сама приђе к Лабуду, убојном коњу старога кнеза, па га окити цвећем.{S} Па о |
ог Орловића.{S} Свака реченица старчева убрзаваше куцање срца његова, и подстицаше жар у образи |
или у гомиле, спустили сниско главе, па убрзаним дахом дактаху од врућине.</p> <p>Нигде облака; |
ли би се онда опет прса надимала, и под убрзаним куцањем срца убрзано дизала и спуштала.{S} Овд |
а надимала, и под убрзаним куцањем срца убрзано дизала и спуштала.{S} Овда и онда нешто би нера |
на Голубињој Реци чуло се непрекидно и убрзано крекетање жаба, као да оно велико коло од млина |
“</p> <p>„Нека да Бог да би ти се санак убрзо и испунио!{S} А сад пођите у десно; тамо, видите, |
а ропац беше стегао, па се онда подиже, убриса десним рукавом хладан зној са чела, и, као човек |
дахтала од тешких напора.{S} Стари кнез убриса рукавом зној са чела па се окрену и погледа у св |
еше засењено некаквим црним облаком.{S} Уведе војводу у крчму и одведе га право ка огњишту, на |
, гледаше непомично на слику, коју беше увезла.{S} Исус, одевен у рухо бело као снег <pb n="8" |
и од сада бити наш оцат, као и до сада увек што је било!{S} Нека дође; ако неће, викни момке, |
ан.{S} Онако добар и милостив, какав је увек, рече ми: „Гледај, синко, да стигнеш што пре можеш |
није чудо да лажеш, јер су те с лажју и увели у властелу кад те је твоја мати себарка продала в |
то изиђе да гледа војску која се славом увенчана дома враћа, тражаше да види своју милолику бел |
Исус Христос на небу примио као своје, увео у царство Божје, и наместио нас у ономе крају раја |
а вечеру, чим само смести своје људе, и увери се да има за њих доста бела хлеба и црвена вина, |
гом!{S} Што пре тамо стигнеш пре ћеш се уверити да цар Лазо може да буде без све ове господе, а |
а кнеза, па га окити цвећем.{S} Па онда уви у плетенице, у које је грива у Ждрала, сребрнасто с |
им очи да прогледају, озари им памет да увиде, омекшај им срце да осете да греше један према др |
ри ране!“ понављаше старац подигнув очи увис, као да мери колико то на вази јунаштва вреди. „Дв |
то поток жубором ромори, а још мање да увреба ко се то на сребрној месечини у потоку купа.{S} |
оривојевој тражаше неће ли где у даљини увребати одблесак сунца о златни крст на Грачаници.</p> |
оји не може да се брани, док је Витомир увредио мене жива, који могу и да се браним и да опрост |
е Миросав. „Кајем се два пута, јер њиме увредих мртва човека у гробу који не може да се брани, |
носитим гласом <pb n="32" /> и мало као увређен. „Ниси хтео оставити свој кисели оцат, па да се |
д она два млада човека да га у разговор увуку.{S} Знали су да је будан: и доиста је био за дуго |
уге његове приступају с рукама црним од угарка и крвавим од крви невиних жртава, па траже свети |
едало је као да племе њихово хоће да се угаси.{S} У дане ове, у које загледамо у Орлов Град, ст |
воје главе; видите ли како је воштаницу углавио у земљу а управ чело своје главе, да му душа ви |
ге стране отворенога пута, и заћута кад угледа како кроз капију дворску излажаше поп Каритон у |
> <p>„Ех, у добри час!“ рече старац чим угледа слугу свога. „Дед казуј колико их је се прихвати |
је милина била у њих погледати.</p> <p>Угледав војводу стари кнез хитро скочи с коња као млади |
копље своје наопако, да сељани, чим га угледају, узму нагађати, да се нека несрећа десила.{S} |
једно и друго паметни, и могли би бити угледан и срећан пар људи.{S} Бога ми ћу овога часа да |
м храсту на ивици од њиве, под којим је угледао неколике старије људе.</p> <p>Мало за тим па ст |
аш на томе крилу Орлова Града могли сте угледати слику мирну и опет пуну боје.</p> <p>По белим |
д ње.{S} На моју препаст, чисто и јасно угледах цара како седи у томе столу; наслонио лактове н |
а застрвена зрелим класјем јечмовим.{S} Угледаше многе жетеоце и жетелице; прионули били у дуги |
хом на устима, како мирно корача, и кад угледаше младо дете Боривоја, како весело око себе погл |
ам Бог, децо моја!“</p> <p>„Кад сељанке угледаше госпођу Мандалену, онако бледу, с тугом у очим |
сима и мач у левици својој — кад све то угледаше, свакој се од њих срце некако размекша, а очи |
пне очи напунише сузама.{S} Усне јој на угловима задрхташе.{S} Очевидно беше да савлађује своју |
} Изнад постеље Ристиворове по високо у углу од два зида стајала је некаква велика икона, а пре |
мигну на Ристифора, као да му даје неки уговорени знак. „Ето, пусти мене да водим војску твоју |
трепетом храбри људе на јуначка и Богу угодна дела. „Благо вама,“ говораше кнез једнако у звез |
је цар Душан преноћио кад оно идосте на Угре!“</p> <p>„Хвала теби, војводо, што мислиш да сам в |
о цар Душан, кад је на војном походу на Угре свратио к Орловићима у Орлов Град.</p> <pb n="25" |
њега!...{S} Шта Агарјани, шта Грци, шта Угри?{S} Ама нека се сви искупе на Косово, колико их го |
оговарања његова с Бугарима, Бошњацима, Угрима и Власима, да се сложе са Србијом те протерају п |
о па залајаше лавежом у коме беше нешто угушеног урликања.{S} Њима се одазваше многобројни пси |
некаква опора сухота стезаше му грло и угуши глас, јер се у томе часу на прагу од њихове собе |
да је загрли <pb n="79" /> и у загрљају удави.{S} Са свих страна пружаху војницима бардаке и чу |
те се без разговора и без шума полагано удалише, и упутише к дивној једној липи, на својих двес |
, искупи око ње бубњаре и трубаче, нека ударају у бубње и нека дувају у трубе, а огласнике пошљ |
> <p>Цео дан су на Змајеву Вису бубњари ударали у бубњеве и трубачи дували у трубе.{S} Овда и о |
и оставили; и сваки је <pb n="3" /> век ударао на те грађевине своје неизгладљиве печате.{S} Са |
тавила!{S} Ето дувасмо у трубе цео дан, ударасмо у бубњеве, проливасмо вино цео дан, и ево пром |
да дочекам да га мртва гледам!“ Узе се ударати песницама у прса и плакати.</p> <p>„Некудиме!“ |
е ступајући са прага у дворану. „Ја ето ударах два пута у звоно, а ви овде горе или сте заспали |
ужани и опремљени, вадајући своје коње, удараху навалице на те гомилице, па их распрштаваху сво |
зажарене погледе у Гојка, и овда и онда удараше у лаки смех, као да је смешно оно што Гојко при |
сову посрамити!“ Па млади унук Градојев удараше хитро мачем по Турцима и лево и десно.</p> <p>„ |
сасвим свануло.</p> <p>У турском стану удараше се у бубањ и видело се живо кретање.{S} Мало ча |
икну опет оздо са трпезе кнез Винко, па удари песницом о сто, да кондири и пехари на њему зазве |
ину!</p> <p>„Ко сањив?!“ викну Винко па удари песницом о сто. „Ко сањив?{S} Гојко се прави сањи |
оспође Мандалене.{S} Женскадија тек сад удари у плач и кукњаву.{S} У госпође Мандалене није виш |
његовој чети у сретање.{S} Млада момчад удари у кликтање, женскадија узе певати песме од сто ру |
вору!“</p> <p>У млечне образе Босиљкине удари пламен.{S} Од белога крина поста румена ружа.{S} |
тако?!“ викну старац запрепашћен, па се удари руком о колено. „Зар од онолике војске никога нем |
е узе <pb n="15" /> крстити, јер напољу удари негде гром са страшном праском и трештањем, а киш |
ношаше обућу од мекане коже.{S} Опет му удари у образе ледени и влажни трепер, који сад беше на |
ече га кнез долазећи у све већу ватру и ударив песницом о трпезу, — „наш Господин Кнез је срце |
>Већ по дуже трајаше то хрвање.{S} Попу ударила крв у образе, у очи и у само чело. <pb n="34" / |
бра па рече кнезу:{S} Хиљадама рањеника ударило је Ибром са Косова, ћуте као да су оловом залив |
— ако доиста мислите да сте згрешили — ударите у молитве, метанија и постове, и наставите тако |
ва туга срце моје стегну, те ми из њега ударише сузе на очи.{S} Од суза га већ више и не видех. |
оветарац, влажан и хладан.{S} Од запада ударише црни облаци па се брзо развијаху и застираху не |
земљи, наш честити Господару!“</p> <p>И ударише му сузе на очи.{S} Да их при крије, наже пехар |
као у истини запрепашћени, а други опет ударише у смех.</p> <p>„Како ћемо се кретати за Косово, |
би ни хтео ни умео помоћи!“</p> <p>Опет ударише господа у смех, који се још гласније заори, кад |
цима.{S} По више њих имало је да одбија ударце, а по гдекоји је понео за спомен плаву, ако не и |
аш у тренутку у коме се његов мач преби ударцем о криву једну сабљу која склизну те га обрани п |
писана је била сва великом сликом онога удеса, од којега се властелинска кућа Голубовића прозва |
ети да му по селима остану само старци, удовице и ситна деца без отаца!“ Други би опет прихвати |
му треба да чита молитве!</p> <p>И онда уђе под свој зелени шатор.</p> </div> <div type="chapte |
рави, окрете се нагло, и брзим корацима уђе у гомилу, јер му сузе грунуше низ образе.</p> <p>Пр |
иш три пута и поклониш нашем свецу, кад уђе у ову трпезарију?“</p> <p>„Право да ти кажем, ништа |
ече му кнез Вукан. </p> <p>Кнез Градоје уђе под шатор. </p> <p>Под шатором је још мрак био.{S} |
екина и један динар траје!“</p> <p>Кнез уђе у гомилу духовника, који из олтара излажаху, и траж |
} Тек што исцелива иконе пред олтарем и уђе у свој сто а допаде задуван и блед, као без душе, н |
Иван, камо Некудим?“</p> <p>Некудим сам уђе унутра, гологлав, с прекрштеним рукама, сав уплакан |
човек.{S} За војводом и кнезом Градојем уђе у крчму и сва властела.{S} Сви се ћутећки искупише |
ј шатор докле год зора не заруди а тада уђи!“ И ја га онда пољубих у руку, и не слутих да му то |
уђен, и узе се крстити од чуда.</p> <p>„Уђи па види!“ рече му кнез Вукан. </p> <p>Кнез Градоје |
ђе Иван с коњем опремљен како треба, ја уђох под шатор да јавим.{S} Војвода клечаше на земљи пр |
а,“ прихвати Некудим. „Кад игуман изиђе уђох да запитам војводу какве има заповести за мене. „П |
тави он кад они већ већим својим бројем уђоше под шатор, „зар не видите да је војвода, не могав |
е с њим да пође ваља да понесе по доста ужади и бар по две вреће, јеp биће робља да се везује, |
је Кнез Лазар погинуо, стресао би се од ужаса.{S} Чинило му се све то као један тежак и страшан |
у срце сјурио, игуман се сав стресе од ужаса, прекрсти се од чуда, па, окренув се целоме ономе |
о Господина Кнеза!{S} Ово је страшно и ужасно!“</p> <p>„Сви смо се ми подједнако о Господина К |
је стране да га погледаш, свагда ћеш са ужасом опазити, да он право у тебе гледа, да према теби |
ело да цвркућу, и како голубови могу да уживају своје лепршање у сунчаном зраку.{S} Чудила се к |
р.{S} Били су се нешто силно узбунили и ужурбали, и као да је сваки од њих хтео својим цвркутом |
могао!{S} Е сад да вам наставим!{S} По ужурбаности млађих и по забринутости и замишљености ста |
p>„Смилуј се, господару!{S} Ево те и ја уз ову сиротињу молим, пусти им твога сужња; млад је, з |
а се и та чета као грудва снега отапала уз пут, отапала, отапала, док се није свела само на дес |
ој високом папрати, искупила и сместила уз Орловићеву чету скоро сва војска војводина, јер кнез |
ас о њему не причају народу по саборима уз гусле свакојаке лажи и гнусобе?{S} Зар...“ .</p> <p> |
C4.3"> <head>II</head> <p>Пут их поведе уз бистар а поширок један поток, којега обале беху обра |
акога ко хтеде да пије; момчадија узеде уз свирале окретати колом; зрели људи стадоше око мене |
„Јавља ли што клепа2“</p> <p>„Вели: иде уз брдо право к вратницама некаки коњаник, сам, без пра |
ва и здрава овоме двору врати, те да се уз нашу срећу оснује срећа и <pb n="61" /> твоја и Боси |
а дотакне плашт и шлем војводин и да се уз то сваки војник прекрсти и викне: „Бог да те прости, |
раво!...{S} Еј, кад би сви они, који се уз пуне пехаре својим јунаштвом хвале, имали твоје јуна |
сукнуше мачеви из корица, и мало што се уз горку жуч не проли и братске крви.{S} И би се и ње п |
а зна шта је само ако је писмен, јер се уз високу танку трску коју светац у десници држи, повиј |
и да коњима својима облакшају, и пођоше уз брдо пешице.{S} Стари би кнез уз пут овда и онда пом |
најпре ходом па онда лаким трком пођоше уз ону косу, на вису које је лежао турски стан.</p> <p> |
пођоше уз брдо пешице.{S} Стари би кнез уз пут овда и онда помиловао свога Лабуда, потапкао га |
Градоје, ког војвода беше посадио себи уз десно колено, никако не улажаше у веселост њихову.</ |
бе, који си с Господином Кнезом Лазарем уз Душана војевао, ко сме да не слуша?!“ рече војвода, |
ужио, и коју ми је Господин Кнез послао уз писмо о јуначкој смрти његовој!“</p> <p>И онда стари |
95" /> племенити јунак који је одрастао уз колено великоме цару нашем.{S} Господо, подигнимо пе |
неже, знам да су теби, који си одрастао уз колено цару Душану, крваве сузе потицале кад си онак |
ез. „Пут у небески Јерусалим води право уз ону косу и кроз турску војску, и ко зна још кроз кол |
Орлова Града.{S} Не стигосмо да гинемо уз нашега честитога Кнеза; није позно да за њ данас изг |
огих јуначких песама, које је тако лепо уз гусле казивати знао.</p> <p>Иван је био много уморан |
је истина, боље је да смо ми на Косову уз нашега Господина Кнеза, него да је он без нас а ми о |
елимо већ три дана!“ причаше Иван кнезу уз пут. „А и како не би кад ето Бог поклони војводи син |
ноћ у колу са женскадијом, или у певању уз пуне чутуре, кретаће се сутра натмурени, мамурни и у |
а Боре рече:</p> <p>„Благо мени, што ћу уз тебе и с тобом да моју прву војну војујем!{S} Дедо, |
узама напунише.{S} Тек се једној од њих уз уздах оте узвик: „О, јадна мајко!{S} Јадна Госпођо н |
мљи испод онога грма, у врх плаштева, а уза сами грм наместише седла, како ће им као узглавњаци |
ц Градоје. „Не дам ја теби, војводо, да уза свој грех узимаш на своју душу и мој.{S} Ми смо, ис |
истивор сам себи, па у три крока истрча уза степенице горе на први кат.</p> <p>Ту у ходнику иђа |
к себи позвала не би.</p> <p>Сама отиде уза степеницу на први кат.{S} Полагано пролажаше кроз х |
земље треба да чините, али — колико се уза то може — не дај старом господару да заборавља, кол |
!{S} Учинићу!{S} Молићемо се Богу да те уза старог и младог господара жива и здрава овоме двору |
д наше Хришћанске земље, и да се нађете уза свога цара у часу у коме је славно погинути.{S} Има |
и јесте, да не мораш кроз живот држати уза се каквог попа Каритона.{S} А и што да не читаш?{S} |
заставе и мача пољуби три пута говорећи уза то:</p> <p>„И опет те поздрављам добродошлицом, вер |
стародревног бршљана, који се припијао уза ступове и зидине од двора, врапци су држали некакав |
једне час с друге стране око Ристивора, узалуд по правцу руке његове напрезаше своје старачке о |
pb n="122" /> на време; а ако Бог неће, узалуд је што твоје старо јунаштво жедни за Косовом, уз |
твоје старо јунаштво жедни за Косовом, узалуд је што сви за њим жеднимо, узалуд је јер стићи н |
овом, узалуд је што сви за њим жеднимо, узалуд је јер стићи нећемо, па ма сад у овај часи испре |
„не можеш ти окренути кнеза Градоја.{S} Узалуд ти сва мука.{S} И узалуд би нам свима била мука, |
!“</p> <p>И онда кнез Градоје ућута.{S} Узалуд гледаше час један час други од она два млада чов |
поветарац запириваше ми у лице, али се узалуд напрезах да се дигнем.{S} Око поноћи наиђоше на |
за Градоја.{S} Узалуд ти сва мука.{S} И узалуд би нам свима била мука, кад би се сви с тобом сл |
ледај само право по мојој руци.“</p> <p>Узалуд се стари кнез пригибаше час с једне час с друге |
погледао у свога господара, и фркнуо би узастопце по неколико пута.{S} Стари би га кнез онда оп |
де испод шатора војвода Милош, а за њим узастопце Иван Косанчић и Милан Топлица.{S} Милош севаш |
ом његовом преко пољане па тихом једном узбрдицом на којој дуги редови зеленим грањем и лишћем |
/p> <p>И опет рањеник ућута.{S} Беше се узбудио и сузама облио.{S} У оној гомили око њега сваки |
} Не, драги мој кнеже,“ настави војвода узбуђен, па метну обе своје руке на рамена кнезу Градој |
а, скиде клобук, поклони се војводи, па узбуђен, брзо и силно дишући од наглог јахања, узе да г |
шег?!“ питаше кнез Градоје и сам дубоко узбуђен, и узе се крстити од чуда.</p> <p>„Уђи па види! |
ните, по Богу, господо!“ рече он дубоко узбуђен и блед у лицу. „Немојте да од једнога зла, за к |
ра Господина Кнеза чу се кратки а силно узбуђен говор некога од господе за Кнежевом трпезом, па |
уго, добри Ристиворе!“ прихвати кнегиња узбуђена и растужена. „То си ти мало вере у нас имао, к |
оред њега, пољуби му десницу, па дубоко узбуђена, запињући језиком на свакој другој или трећој |
сти ми, дедо!“ прихвати тихо и очевидно узбуђена и забринута госпођа Манда, — „опрости ми, што |
ше.{S} Очевидно беше да савлађује своју узбуђеност, и да сухе сузе своје гута.{S} Најпосле — а |
сподо!“ викну млади војвода сав блед од узбуђености, и сав уздрхтао. „Господо, пуните пехаре св |
че да се води па се прекиде због велике узбуђености старчеве.</p> <p>„Све ми звони у ушима паме |
“ одговори му војвода сасвим без икаква узбуђења, „кад ето још ми није стигла ни половина војск |
лупа последњим куцањем.</p> <p>И онда — узбуђење бејаше и сувише силно за већ изнурену снагу ст |
, ох.... бедни Станко!“</p> <p>И онда — узбуђење беше и сувише јако за већ изнурену снагу старч |
старац да говори озбиљно и са очевидним узбуђењем, „ево је приспео час да се растајемо!{S} Хвал |
да се Ристивор бори са некаквим силним узбуђењем.</p> <p>„Имаш ваљада ти мени што да кажеш?{S} |
кнез Градоје да говори са све то јачим узбуђењем, „пусти ти да ја с мојим људима, и ако хоће ј |
их из свите војводине у очевидно силном узбуђењу.</p> <p>„А и шта да вам кажем?!“ питаше се рањ |
и једва дочекао да се једном учини крај узбуни, па ма како било.{S} С тога одмах и драге воље п |
в свој сабор.{S} Били су се нешто силно узбунили и ужурбали, и као да је сваки од њих хтео свој |
едног бубњара, те по селима и засеоцима узбунише и жене и децу и стоку и живину, а мушкадију от |
а другим, неколико дворана и момака, па узбуњени и у великој журби шапутаху нешто на ухо војвод |
ела, десно испод Орлова Града, допираху узбуњива запевања петлова, као да усплахирени оглашују |
у заљуљао.{S} Многима се од господе оте узвик, који показиваше како их је заповест кнежева изне |
е.{S} Тек се једној од њих уз уздах оте узвик: „О, јадна мајко!{S} Јадна Госпођо наша!{S} Што п |
на крваво поље?!“</p> <p>И онда се онај узвик „Јадна мајко!“ пронесе од уста до уста, те се нач |
са столице и сав поцрвене. „Ни један?!“ узвикну запрепашћен. „Како може бити <hi>ни један</hi>! |
поњаве на којој је лежао био, а својим узвиком разбудив и Боривоја, који, како дође с вечери п |
ова цара...“</p> <p>И опет га прекидоше узвици од тешкања и срдње од стране господе. „Ех, да зл |
ше даље, јер га уставише гласни и оштри узвици из оне сјајне ките од господе: „Шта рече, јуначе |
весело певајући.{S} Народ је испраћаше узвицима и усклицима желећи јој срећно путовање, славно |
мати Мандалена спусти своју главу на то узглавље, поклопи очи рукама и — плакаше горко...</p> < |
ами грм наместише седла, како ће им као узглавњаци послужити.{S} Сва тројица беху уморни.{S} Мл |
ма и не размекшавамо на твоје молбе.{S} Уздајући се у превелику милост Божју свршићемо ето опел |
Хришћански народ свој да пропадне, и с уздањем у јунаштво наше храбре Србадије, која не жали к |
камен на срце навалио; једва се дубоки уздаси овда онда отимаху испод њега; али никоме не мога |
Кнеза, да га сузама нашим прелијемо, и уздасима нашим окадимо, да земљу око њега целивамо, и д |
уздах коме <pb n="45" /> се она својим уздасима одазивала.{S} Али сва њена уздисања не могаху |
и опет дубоки уздах целе српске земље, уздах коме <pb n="45" /> се она својим уздасима одазива |
ма напунише.{S} Тек се једној од њих уз уздах оте узвик: „О, јадна мајко!{S} Јадна Госпођо наша |
чује није друго него тихи и опет дубоки уздах целе српске земље, уздах коме <pb n="45" /> се он |
је мртав.{S} Гледаше га, и гледаше га; уздахну дубоко; приђе <pb n="43" /> му полагано као да |
се у бледожуто лице младога војводе.{S} Уздахну тешко, пригну се и пољуби га у чело и готово ре |
, и како за њим отиде и Голубан, старац уздахну: „Ах, што нисам само пет година млађи, да се на |
леву руку над очи, проли сузе, и дубоко уздахнув рече само толико: „Зар тако, Вуче?!....{S} Про |
ли ни од куд никога! „Ох, што их нема!“ уздахнуо би Кнез гласно и дубоко.{S} Па би онда опет ду |
Напунише му се очи сузама, па с дубоким уздахом прозбори: „Еј, мој верни Некудиме!{S} Зар ово д |
дубоко за неку тренут, па онда с тешким уздахом диже главу и рече:</p> <p>„Страшније заповести |
ри кнез приђе к Лабуду и узимаше у руке узде да у седло ускочи, изгураше силом напред једнога с |
ив!“ Па онда сукну мач из корица, тргну узде Лабуду, <pb n="144" /> и громко викну: „У име Божј |
не може то тако!“ понови игуман Пајсеј, уздигнув у висину свој глас, пола као срдећи се а пола |
једног црног Арапина, који се с високо уздигнутом кривом сабљом залетео био на старог кнеза.</ |
уме.{S} Према тој шуми поље се полагано уздизаше к другој једној шумарици, која се као зелен ве |
јим уздасима одазивала.{S} Али сва њена уздисања не могаху да свале са срца њена онај сињи каме |
лено, пустио се скрушен у дубоке мисли, уздисао би тешко, сузе ронио, и устајао само да се спус |
што она осећа — да се земља стреса, да уздише и тек што се заплакала није!</p> <p>Позно у вече |
на клобуку свога свекра, не могаше више уздржати својих суза.{S} И кад Боривој, примив клобук с |
дин.{S} Само Ристивор не могаше при том уздржати својих суза, него се заплака, и плакаше још ду |
ом дође до њега сва бледа, пренеражена, уздрхтала.{S} Клече поред њега, пољуби му десницу, па д |
лаву високо према турском стану, рашири уздрхтале ноздрве, као да жуди да посрче сав онај свежи |
из кондира, погледа по дружини, и онда уздрхталим гласом поче да говори:</p> <p>„Чусте шта гов |
а се света песма доврши, па онда, нешто уздрхталим гласом, узе да говори:</p> <p>„Немојте седат |
е кориш!“</p> <p>Тако говораше Ристивор уздрхталим гласом, запињући мало о ову или ону реч, и у |
</p> <p>„Немојте тако, господо!“ рече с уздрхталим гласом војвода, али опет некако с пуно мирно |
слетку војвода, блед као крпа, снужден, уздрхтан, запита Ристивора полаганим говором и тихим гл |
м авет игуманије!“ рече Иван сав блед и уздрхтан.</p> <p>„Авет?!“ претече га Ристивор. „Није, б |
војвода сав блед од узбуђености, и сав уздрхтао. „Господо, пуните пехаре своје па их подигнимо |
држећи једном руком њену руку а другом узду од свога коња:</p> <p>„Синко, додај ми твој клобук |
абуде, мој верни друже!“</p> <p>„Дедо“, узе реч Боривој; „кад твој Лабуд зна куда полазимо, зар |
п, дохвати и испразни један пехар вина, узе исправљати рукаве од антерије, намести свој црвени |
ста сам са она два завађена властелина, узе да им говори:</p> <p>„Не можете се ви живи враћати |
ање женскадије.{S} Па кад наста тишина, узе да говори гласно <pb n="70" /> и одмерено, тако да |
, брзо и силно дишући од наглог јахања, узе да говори:</p> <p>„Господине војводо, поздрављате м |
га добродошлицом.{S} Градоје се окрете, узе за руку Боривоја — који и сам беше скочио с коња, п |
> <p>Кад се већ сви под липом искупише, узе реч кнез Градоје:</p> <p>„Прво што имамо да свршимо |
ву свога племена и бејаше најугледнији, узе реч:</p> <p>„Није ово место, кнеже, нити је прилика |
к своме сину, па, кад га старац пусти, узе га у свој загрљај, пољуби га и рече:</p> <p>„Сине м |
на своје место па одатле, не седајући, узе да говори:</p> <p>„Зар нас није срамота?!{S} Забора |
азара, онда народ, певајући и кликћући, узе растапати своју радост у потоцима од вина који из п |
, савив руке на прса с погнутом главом, узе да говори:</p> <p>„Опрости ми, добри и мили господа |
врши, па онда, нешто уздрхталим гласом, узе да говори:</p> <p>„Немојте седати на своје столове! |
" /> <p>Узе мушкадија радосно кликтати; узе женскадија на глас благосиљати добру госпођу.{S} Па |
ет година од како га у двору служим!{S} Узе да даје јасним гласом јасне и кратке заповести.{S} |
8" /> листину, оштро гледајући у њу.{S} Узе вртети главом па рече:</p> <p>„Моје су се очи обвик |
е сме да подигне очи према Грачаници, — узе да говори на глас:</p> <p>„Опрости нам, Господине К |
лиш Душана — а кад нам га не хвалиш!“ — узе Ристивор смерно да говори, „свагда ми дође да те пи |
пати ледину.</p> <p>„Е сад, децо моја!“ узе старац да говори озбиљно и са очевидним узбуђењем, |
} Може Господин Кнез да буде без мене!“ узе опет реч Градоје, који сав беше поцрвенео у лицу и |
?“</p> <p>„Ево зашто, кнеже Добромире!“ узе реч кнез Градоје. „Прво зато, што нас је наш Господ |
Зар ја да дочекам да га мртва гледам!“ Узе се ударати песницама у прса и плакати.</p> <p>„Неку |
олена.</p> <p>„Ево да ти се исповедим!“ узе да говори сузе лијући; „ево да ти се исповедим, па |
оразговарају.</p> <p>„Е, сад, војводо!“ узе реч Градоје, „дај нам заповест да се одмах за Косов |
кнез Гојко.</p> <p>„Господине војводо!“ узе опет реч смерно и невесело Ристивор, — „ја још не д |
би, војводо, и чудим се вама, господо!“ узе реч кнез Винко. „Слушам вас и чудим се и начудити в |
еше.</p> <p>„Бог с тобом, кнеже Винко!“ узе реч Гојко. „Какве снове ти бунцаш?{S} Каква кћерка |
стите ми, господо и господска дружино!“ узе стари кнез беседити. „Биће да се кнезу Вукану <pb n |
„Ништа ти, кнеже, приговорити не могу!“ узе опет реч игуман Пајсије. „Све је како велиш.{S} Ист |
p> <p>„Тек ти бејах опремио Ристивора,“ узе кнез Градоје да говори војводи, „да ти јавим, шта ч |
о главу сниско на прса.</p> <p>„Кнеже,“ узе Каритон да говори: „колико си остарео још ти не поз |
о је има у срцу вашем!“</p> <p>„Кнеже,“ узе реч Витомир, „ако хоће кнез Миросав да се мачима на |
<p>„Молим ја тебе, господине војводо,“ узе кнез Градоје да говори са све то јачим узбуђењем, „ |
викаху.</p> <p>„Мени се чини, господо,“ узе реч кнез Нинко чак тамо иза гомиле, „мени се чини д |
ричам само, шта се мени једном десило:“ узе реч млад један властелин, по имену Витомир. „Пре пе |
таквих другова!“</p> <p>„Ево ћу им ја“ узе реч војвода, „са моје стране опростити што оскврниш |
страхом и поштовањем целиваху, па онда узе говорити:</p> <p>„Синко Ристиворе, ево ти моје запо |
о о ледину да пукне као мехур!“ Па онда узе сам себе да теши. „Него опет нису сви такви.{S} Хва |
подственога Санџак-Бега.</p> <p>Па онда узе полагано, овде и онде застајући и запињући, да гово |
то пуније буде.{S} Тада и млади војвода узе јасним младићким својим гласом да помаже староме кн |
ада момчад удари у кликтање, женскадија узе певати песме од сто руку, народ весело довикиваше к |
и високим гласом, као да пева јектенија узе да чита:</p> <p>„Духовницима, кнезовима, властели и |
е на широкој пољани с ону страну потока узе световати с кнежевима и властелом својом да ли да т |
уче,“ упаде опет у реч кнез Градоје, па узе вртети главом, „знам ја тебе добро!{S} Бог те је ст |
јуначко здравље, раздрага се милином па узе гласно кликтати.{S} Те усклике прихваташе и други н |
у три коњска репа.</p> <p>Старац најпре узе сам да прегледа како је сваки коњ оседлан, и нареди |
напољу!“ говораше госпођа Манда, па се узе <pb n="15" /> крстити, јер напољу удари негде гром |
о, прозван од другова кнез Винко, па се узе љуљати главом и намигивати на своју најближу дружин |
p> <p>„Како?“ питаше озбиљно кнез па се узе крстити од чуда. „Како?...{S} Зар ја достојан да ле |
беше устао; изненађен оним што гледаше узе се најпре крстити па онда шапну Ристивору: „Ама, бр |
а ми се поп већ осветио!“</p> <p>И кнез узе да врти главом и да шкргуће зубима.</p> <p>Кад већ |
ом.{S} Сад се и кнез Градоје насмеја, и узе тапкати руком Јабучила по врату, и хвалити га што з |
погледа право у очи госпођи кнегињи, и узе да говори:</p> <p>„Није лако што од мене тражиш, го |
Градоје с пуно горчине и презривости, и узе по свом обичају шкргутати зубима.</p> <p>„Не знам ј |
ше кнез Градоје и сам дубоко узбуђен, и узе се крстити од чуда.</p> <p>„Уђи па види!“ рече му к |
свога војводу пошав с њиме у поље.{S} И узе вртети главом, шкргутати зубма и гунђати нешто што |
и поветарац што отуда струјаше, зарза и узе десном копитом копати ледину.</p> <p>„Е сад, децо м |
а нема.{S} Старац погледаше к вратима и узе се срдити што му нема придворнога попа да војводино |
о приђе ка кнезу, дохвати му се скута и узе да говори:</p> <p>„Ево, господару, да ти зажелимо с |
ону великога свеца; метаниса три пута и узе жуборити дугачку некакву молитву, крстећи се живо и |
та војвода пише!“</p> <p>И онда Боривој узе да чита на глас, разговетно и размерено:</p> <p>„Од |
жена.{S} Пољубише га у колено, па сељак узе да говори:</p> <p>„Господару, тако ти среће јуначке |
ихових котрљаху се сузе.{S} Мало за тим узе оба писма из руку свога унука, сави их полагано, го |
ело вече пио као смук, па, откако Гојко узе да прича, наслонио беше главу на лакат, а лакат на |
то Иван могаше уста да отвори, Ристивор узе да се правда:</p> <p>„Па, молим те, господару, кажи |
ластелина у двору војводину, а Ристивор узе хвалити Босиљку, најмлађу дворанку госпође Мандален |
смо прочита.{S} Као обично кад је срдит узе шкргутати зубма, као да их оштри да некога њима жив |
ана његових.</p> <p>Опазише како старац узе дихати равномерније и мирније и како отвори очи, и |
м славом окићене!“</p> <pb n="73" /> <p>Узе мушкадија радосно кликтати; узе женскадија на глас |
зуцања оних лакокрилих свираца!</p> <p>Узе будан мислити о војни на коју цар Лазар тако дирљив |
негињи да те жив оставити нећу!“</p> <p>Узе стари кнез да се крсти запрепашћен.</p> <p>„Ваистин |
јих свакога ко хтеде да пије; момчадија узеде уз свирале окретати колом; зрели људи стадоше око |
се и сами стиде — оборили главе ниско и узели кљуцати у камене плоче.</p> <p>Ниско поврх леја о |
ма хвалио како тобож учи књигу| Ех, тај узео да соли народу и мени памет. „Знате ли ви, браћо,“ |
р је јасно било да је гнев кнежев истом узео да кипи.</p> <pb n="178" /> <p>„Жао ми је, господа |
по дуже, па ће онда опет игуман Пајсеј узети реч:</p> <p>„Кнеже Орловићу!{S} Немој мислити да |
:</p> <p>Ово је рекао тако да се могло узети, да говори сам себи; а могло се и мислити, да он |
да га повија те на лево те на десно.{S} Узеше се хрвати и носити око оних столова као да су Ага |
а друга господа — сви смерно стојећки — узеше појати.{S} Зајеча она трпезарија слаткогласним по |
девет духовника и десети Ђакон Јеротије узеше тужним гласом појати погребне песме, читаше и апо |
тела.{S} Духовници се згледаху; неки се узеше крстити и шаптати: „Буди Бог с нама!{S} Каква нас |
ска разбити безбожне Агарјане.{S} Многи узеше причати свакојака чудна предсказања, која то унап |
го настави да прича:</p> <p>„Други опет узеше да вичу: „Ама лако је кнезу, и лако је господи!{S |
еше мило то што кнез о коњу рече, па му узеше довикивати: „Тако, сиви соколе!{S} Тако, господар |
друкчије излази!“</p> <pb n="192" /> <p>Узеше сад сва тројица да броје.{S} Боривој беше први да |
ш и сада ватром горе, да ли....“</p> <p>Узеше га најближи другови стишавати, док се други грохо |
дам ја теби, војводо, да уза свој грех узимаш на своју душу и мој.{S} Ми смо, истина, људи зле |
ви да већ и стари кнез приђе к Лабуду и узимаше у руке узде да у седло ускочи, изгураше силом н |
ња, дивно опремљеног у ките и кићанке и узице од црвеног свиленог конца, и прође полаганим и та |
на глави и нојевим перјем на чалми.{S} Узјаха арапског једног белог коња, дивно опремљеног у к |
у стари кнез <pb n="66" /> на ухо шану, узјахао свога коња Јабучила и одјездио натраг у двор.</ |
прштала.</p> <p>Голубови су немирно час узлетали до на врхове од кула (као да са те висине боље |
тона, који, кад се мало више поднапије, узме да прича хрвање своје са Светим Јованом у трпезари |
слушам шта и како говориш, господару!“ узме реч Ристивор озбиљно а не без горчине. „Слушам те |
жеш да не знаш шта то она пита, онда ти узме причати: како су се њих двојица, које Господин Кне |
д још једно, децо моја!“ рече кнез. „Да узмемо по један залогај хлеба и по један гутљај вина не |
је наопако, да сељани, чим га угледају, узму нагађати, да се нека несрећа десила.{S} Полаганим, |
м, готово шапатом, као да се боји да не узнемири војводу у његову вечном сну, „да се одмакнемо |
/p> <p>Она бојазна старога кнеза, да не узнемирују мирно почивање покојнога кнеза, пређе и на с |
трпезарију или у перивој, али да је не узнемирују док их к себи позвала не би.</p> <p>Сама оти |
S} Не заповедам ти, али те као Душанова узор јунака молим и преклињем: тако ти Светога Јована, |
да, да се син, кога ми је поклонио, кад узрасте поноси твојом дружбом и твојом службом, како са |
на пуно развијени цвет; жена и девојка уједно; по лепоти стаса и милини лика — вила; по очима, |
ту, ако један део војске твоје поносито ујездава у стан Господина Кнеза на Косову у онај час, у |
широм врата на дворишту, и на прагу се указа висока и крупна једна људина, широкога лица, с ви |
са лепоте призора који им се изненадно указа.{S} Пукла равница докле око допире.{S} По њивама |
и, па му главом даде знак да може да се уклони, он се не мицаше, нити скидаше свога погледа са |
ше очима и рукама знаке Ристивору да се уклони, јер је јасно било да је гнев кнежев истом узео |
ивни; побиће се опет и још горе, чим се уклонимо ми који их раздвајамо!“</p> <p>„Идите ви у ваш |
шимшира са довршеним везом, и хтеде се уклонити, али јој старац не даде, него заиска да види в |
риспело подне а већ све беше спремно за укоп војводе Радича: шатор дигнут, гроб ископан, и тело |
е.{S} Стојаше ту као да је од камена па укопан.{S} Очи му се напунише суза.</p> <pb n="187" /> |
не уморе, сав онај други свет оста као укопан око госпође Мандалене.{S} Женскадија тек сад уда |
и чисто подивљали.{S} Лабуд стојаше као укопан поред свога господара, који у тешким ранама лежа |
рени перивој, преко њега у зелено дрвље украј реке, и преко овога у плаво небо, које се руменил |
вор осети како му је срце пуно, како се укрепило новом једном храброшћу и новим поносом.{S} Он |
мртав.{S} Онај који остане жив имаће да укрсти свој мач онда с мојим.{S} Или ћемо сва тројица и |
духовници упадали с крстом у руци међу укрштене мачеве и оборена копља и мирили завађену браћу |
посадио себи уз десно колено, никако не улажаше у веселост њихову.</p> <p>Тек ће у неко доба да |
ором наћи воде да се умију, али нека не улазе под шатор док их он не зовне, јер хоће најпре да |
ај твој славни живот само кроз погибију улази!“</p> <p>„За јунака погибије нема!....{S} Има смр |
а сво време док се вечерало.{S} Мало је улазио у разговоре, кратко је одговарао на питања као и |
тезаше.{S} Од тешких свилених завеса на улазницама у шатор не могах разабрати ни речи; али ме с |
p> <p>Стари кнез Градоје диже завесу на уласку у шатор, па им викну:</p> <p>„Е, сад ходите да в |
е ником од њих ни једне речи.</p> <p>На уласку у шатор заустави се.{S} Замишљено и тужно поглед |
ника!“</p> <p>А пред дворем на главноме уласку стојаше млади војвода Радич.{S} Око њега пуно го |
говори.{S} И Витомир се тада примаче к уласку у шатор и слушаше пажљиво.{S} А стари кнез већ у |
о средине од собе па се устави на самом уласку од оне позорнице, у којој је кнегиња стајала.</p |
на Плочнику, казивали да је кнез Милан улетао у најгушће чете Агарјана, баш као да је хтео нав |
би се и ње пролило, да млади војвода не улете у гомилу међу завађене, те својим голим рукама ра |
под оружје сву чету Орловића па с њоме улетеше међу борце.{S} Било је за ове <pb n="107" /> ор |
осветљеној соби, са осетним задахом од уља које гораше у сребрним кандилима пред иконама у зла |
ите право к мени!“ заповедаше старац, и умах нестаде Ристивора.</p> <p>Мандалена дохвати журно |
жедна грла и усијане главе.{S} Нико не умеде казати како то би, да одмах после Недеље освану С |
мко викну: „У име Божје!{S} Напред!“ Не умем ја вама описати ону грмљавину од кликтања, онај на |
ње јунака што је мање светаца, то ја не умем сам да разберем!</p> <p>„Ни ја ти то, синко, не зн |
нам, да му нико од нас не би ни хтео ни умео помоћи!“</p> <p>Опет ударише господа у смех, који |
је то некада било; али ево невоље где, уместо да нас мире, калуђери и попови наводе нас на зав |
а тражи шатор, и ако баш усхте, хоће ли умети да га нађе; а под сигурно знам, да му нико од нас |
књиге!“ рече млади кнежевић. „Једна је уметнута у другу.{S} Ево да ти читам шта војвода пише!“ |
си се само да одбраниш кукавице, па не умеш да се уставиш!{S} Ниси бољи ни ти!“ викну стари кн |
алиш велику воштаницу; јер, да се он не умеша, би ти сад већ брисао прашину по тим плочама!“</p |
ети кроз венац од седам ружа, у које се умештаху седам дебелих свећа од жутога воска.{S} На сво |
кондиром пуним воде.{S} Опра поп руке, уми лице, дохвати своје разбарушене косе те их сави <pb |
фор пред шатором оставио; прекрсти се и уми се.{S} Вратив се под шатор пробуди она два млада вл |
већ умио и Богу помолио.{S} Идите те се умијте и ви, и Богу помолите; па онда напојте коње, осе |
е им да ће пред шатором наћи воде да се умију, али нека не улазе под шатор док их он не зовне, |
има бистар поток, на коме сам се ја већ умио и Богу помолио.{S} Идите те се умијте и ви, и Богу |
, и покушаваху прекорима да је уставе и умире.{S} Госпођа се Мандалена још једнако осмехиваше, |
амо!“</p> <p>Манда приђе к старцу да га умири: „Бабо, остави оца Каритина нека доврши што је по |
свилену заставу Орловића побио у читаву умку од пољскога цвећа; испред ње сложио у три купе мач |
срдите, што изгубисте славну прилику да умножите славу своју.{S} Верујте ми, <pb n="133" /> сте |
едај и помози нашим српским свецима, да умоле Господа Бога, нека не пада таква срамота на наше |
ед свог унука, и склопи очи.{S} Осећаше умор у костима и на очним поклопцима; али <pb n="190" / |
!{S} Ево овде вина, да прашину збрише и умор растера!“</p> <p>Војвода се не даде два пута молит |
ора, и ако се овде и онде почео опажати умор, и ако је поље, докле је око стицало, било покриве |
на боља подвлачи.{S} Него опет кроз тај умор и ту сетност благородство њене душе, и госпоствено |
S} Била је блеђа но обично; у очима јој умор и сетност, под очима плава сенка коју душевна боља |
ором остајао, онда би тек пао од силног умора на столицу, наслонио чело на руку, а руку на коле |
поклопцима; али <pb n="190" /> не беше умора у срцу његову.{S} Једна мисао витлала је другу, о |
чувати!“</p> <p>Ристивор бејаше доиста уморан.{S} Без речи прекрсти се и прући по свом плашту. |
ако дође с вечери под шатор, паде мртав уморан, и заспа као заклан на једној шареници, коју му |
жели излазити преда њ,јер је прашњав и уморан.</p> <p>„Како?....{S} Из Крушевца?!“ повикаше го |
казивати знао.</p> <p>Иван је био много уморан и опет не могаше ока склопити.{S} Мишљаше да се |
отрча за војском, да је прати док се не уморе, сав онај други свет оста као укопан око госпође |
није једно него три срца, тек се једно умори а друго се разбуди.{S} Сећам се ја добро што је м |
годимо!{S} Ако ме обориш или се ја први уморим, не тражим да ме шаљеш на Косово; ако те оборим |
јвода рањенику, „ако се ниси преко мере уморио, казуј нам даље све по реду, да чујемо нашу тешк |
на Косово; ако те оборим или се ти први умориш, онда поштено да останеш на двору а место себе м |
стигли на време на Косово, и да су нам уморна браћа наша видела, да им одморна браћа у помоћ д |
, кретаће се сутра натмурени, мамурни и уморни.{S} А кад сам ја у средини мојих људи под мојим |
главњаци послужити.{S} Сва тројица беху уморни.{S} Млади се Боривој пружи по своме плашту, обор |
/> погледаше мирно, и тек само мало као уморним очима, по господи што се искупи око њега.{S} Во |
мртва тишина.{S} Нико не смеде да жури уморног рањеника, и нико не проговори речи.{S} Ћутање п |
о што ће неко од господе овога двора да умре ил’ погине, прилика једне игуманије може да се вид |
ег. „Ако ти је записано да од ових рана умреш, учинићу ти како ето желиш.{S} Него имам сад и ја |
Је ли још жив?...{S} Ил’ је под ранама умро?“ <pb n="206" /> питаше кнез, па се загледа у свог |
не.{S} Чињаху јој се као да су засвагда умукле.{S} Седе на његову постељу.{S} Погружена у тужне |
ближу дружину.</p> <p>Привикаше на њ да умукне и дадоше му пун пехар.</p> <p>„Рекох, ниси могао |
p>Није их дуго тако склопљене држао кад умукнуше комарци, и устави се хркање Ристифорово.{S} На |
ошли.</p> <p>Кнез пође с Боривојем даље унапред, а сиромах Ристивор унатраг.{S} Није дуго потра |
кад им Велики Жупан даде хрисовуљ да се унапред па до века зову Орловићи, а двор њихов Орлов Гр |
у над густе веђе своје, па се пови мало унапред као да боље види и сигурније чује.</p> <p>„Свет |
ти свакојака чудна предсказања, која то унапред ван сваке сумње стављаху.{S} Него за њих је нај |
ивојем даље унапред, а сиромах Ристивор унатраг.{S} Није дуго потрајало а Боривој се окрете да |
"155" /> Па онда мене зовну и нареди те унесох под шатор к њему ону велику скрињу, коју ено там |
е цепанице на ватру у трпезарији; ја их унесох и полагано спуштах, и онда чух како Светогорац р |
стари кнез пружи своју десницу да му је унук пољуби, па онда и сам загрли Боривоја, пољуби га у |
и у други образ, баш као да му не беше унук него витешки друг!{S} Грлећи старца Боре рече:</p> |
бе данас на Косову посрамити!“ Па млади унук Градојев удараше хитро мачем по Турцима и лево и д |
ми од тебе, дедо, одвајали?“ рече млади унук његов.</p> <p>»Ако ћеш право,“ прихвати Ристивор, |
апети мој шатор, под којим ћемо ја, мој унук и мој слуга Ристифор, ноћ провести.{S} Де тако буд |
мном на Косово, до ово нејако дете, мој унук, и овај мој слуга?!...{S} Еј, мој царе Душане!...{ |
гледима око себе.</p> <p>„Је л’ жив мој унук?!“ запита.</p> <p>„Ето ти га поред тебе!{S} За њ с |
ловић.{S} Ово је писано руком Боривоја, унука кнеза Градоја, код цркве Богородичине, зором у Ср |
уда полазимо?“ понови кнез питање свога унука. „Мој синко, ми полазимо куда нас образ јуначки з |
тидети!“</p> <p>Старац сад пољуби свога унука у оба <pb n="22" /> образа, и шапутну му на ухо: |
ојом водио је снаху своју а левом свога унука.{S} Иза њих изиђоше све дворанке и дворани и сва |
" /> питаше кнез, па се загледа у свога унука, који се сав тресаше од плача.</p> <p>„Издахнуо ј |
Мало за тим узе оба писма из руку свога унука, сави их полагано, готово побожно, метну их у нед |
ести и разместити.{S} А за тебе и твога унука спремили смо малу доворану у јужној кули, ону ист |
се молим за све моје: молим те за мога унука, испроси му у Свете Тројице здравља, среће јуначк |
рац се пружи по своме плашту поред свог унука, и склопи очи.{S} Осећаше умор у костима и на очн |
ће пазити и чувати сина мога а јединог унука свога; али се бојим да своју главу чувати неће!{S |
а Градоја, старца од седамдесет лета, и унука његова Боривоја, младог дечка од петнаест година. |
он један, старац од седамдесет лета, са унуком својим, дететом од петнаест лета, Господину Кнез |
во к војводи, праћен само својим младим унуком.</p> <p>Дошав пред војводу стари кнез га поздрав |
једнога виса кнез Градоје показа своме унуку и својој чети беле куле и зидине од Двориња, двор |
ац по ново, погледајући у очи час своме унуку а час Ристивору.</p> <p>„Па певају, дакако!“ рече |
и витешки царе наш!...{S} Опрости моме унуку, јер дете није криво што не стиже на Косово, да т |
ело, и устаде.</p> <p>„Ходите, господо, унутра!“ викну кнезовима и властели који на пољу пред ш |
, камо Некудим?“</p> <p>Некудим сам уђе унутра, гологлав, с прекрштеним рукама, сав уплакан.</p |
којом је Југовић одјездио.{S} По вечери уочи тога дана, — другог по одласку Кнежеву — он се јав |
ја бих пре пустио да оставите овај двор уочи крштења мога сина, него што бих могао пустити кнез |
опет између себе; али су онда духовници упадали с крстом у руци међу укрштене мачеве и оборена |
амо друкчије, него је све горе, кнеже!“ упаде му у реч игуман Пајсије.</p> <p>„Ех!“ прихвати кн |
н, да не прођеш горе!“</p> <p>„Не, не!“ упаде живо у реч кнезу Градоју војвода, желећи да спреч |
севну очима.</p> <p>„Опрости ми, дедо!“ упаде у реч Боривој. „Ристивор би, као добра и верна сл |
он свагда од самог свог детињства био!“ упаде кнез Градоје Гојку у реч. „По своме срцу суди о с |
<p>„О, господине Вуче, господине Вуче,“ упаде опет у реч кнез Градоје, па узе вртети главом, „з |
г сна, на жустру вику Ристиворову, који упаде у шатор вичући;</p> <p>„Господару!{S} Господару!{ |
!“ говораше рањеник па захвалне погледе упираше у старога кнеза. „Да ме он на своје руке не при |
езу, и час <pb n="99" /> дремаше, а час упираше зажарене погледе у Гојка, и овда и онда удараше |
Имаш ваљада ти мени што да кажеш?{S}1!“ упита га она својим меким гласом па му приђе ближе.</p> |
/p> <p>„Зар за оног бунтовника молиш?!“ упита кнез снаху своју као изненађен, па се мало и намр |
амора!“</p> <pb n="186" /> <p>„Где је?“ упита живо стари кнез, и наднесе десну руку над обрве с |
ли ти што, господару, да ти помогнем?“ упита га стари слуга његов који не знађаше какав се тер |
ра, гологлав, с прекрштеним рукама, сав уплакан.</p> <p>„Знаш ли нам, старче, рећи ко је све си |
е оне свете погребне песме „Со свјатими упокој!“ Него куд ја одох?!{S} Опростите ми; знам није |
њима њихова војска све по два коњаника упоредо загрљена.{S} Оде војска весело певајући.</p> <p |
ео, кнеже Орловићу!“ одговараше Миросав упорно. „Ја сам човек као и сваки други човек, и мени ј |
итомир.</p> <p>„Тако је у истини!“ рече упорно Миросав. „Мени не треба да се правдам.{S} Ти би, |
</p> <p>„Вараш се ти, војводо!“ рече он упорно, „Нисмо ми овде на бојишту пред непријатељем, <p |
ли како је воштаницу углавио у земљу а управ чело своје главе, да му душа види пут неба!{S} Ви |
настиру Милостину.{S} Журила се, јер је управ довршивала диван вез.{S} А била је вешта везиља, |
викне: „Равно педесет!“</p> <p>„И јесте управ педесет!“ прихвати и Ристивор живо.</p> <p>„Педес |
н Витомир, коме последњу реч беше Нинко управио, „ја не знам да се данас правим мудар, али теби |
а могло се и мислити, да он оно питање управља своме непријатељу.</p> <p>Миросав ћуташе као да |
укивању и витлању мачева, и у поузданом управљању коњима.{S} Ристивор је пратио свога господара |
не руке, и неколико њених речи, шапутом управљених Мајци Божјој, свагда помажу!</p> <p>Била је |
ојој је Душан једну ноћ проспавао — или управо „пробдио“ како ми отац причаше.{S} Ево ће сва ов |
ко тренутака мало као збуњен не знајући управо шта то он хоће; али, навикао да се покорава, дод |
.{S} Али не могосмо разабрати шта се то управо десило, нити то и данас знам.{S} Једно вам као п |
олице, усправи се у сву своју висину, и упре очи своје, из којих ватра севаше, у младога дечка, |
шеном русом косом, подигла лице к небу, упрла погледе из крупних црних очију у вис, па златном |
стелин заустави.{S} Изгледаше као да се упустио у некакве дубоке мисли, или да пушта памтење св |
из корица, па се онда чврсто корачајући упути право к војводи, праћен само својим младим унуком |
се некуда преко беле калдрме од авлије упутила била.{S} Него Ристивор није видео ту војску, и |
отово рећи свечаним, кораком свога коња упутио се беше к једином храсту на ивици од њиве, под к |
азговора и без шума полагано удалише, и упутише к дивној једној липи, на својих двеста корачаја |
е правдам.{S} Ти би, војводо, исто тако урадио, да залечиш рану, коју би ти неко мучки задао!“< |
а руке беху обложени сребром, у коме је урезан био напис, како је на томе столу и за том трпезо |
дође данак да се српска слава мачевима урезује у вечне споменике, чините и ви што као синови о |
јаше лавежом у коме беше нешто угушеног урликања.{S} Њима се одазваше многобројни пси по разним |
зао се да не изгуби ни најтиши шапат са усана његових.</p> <p>Опазише како старац узе дихати ра |
коме не могаше ни једна реч да се преко усана превали.{S} Беше то чета онемелих јунака.</p> </d |
ше преда се, као грешник који ето преко усана својих превали признавање тешког једног греха!</p |
га заклао!“</p> <p>Тек је старац преко усана превалио име „Станко“, а Манда једним кроком дође |
де му заставу.</p> <p>Чим је кнез прими усвоје руке, он онда јетко рече Ристивору: „Од овога ча |
молим ти се и за нашу стоку, и за наше усеве, и за сваки род и плод по виноградима и воћнацима |
која сав спод застираше.</p> <p>У ономе усеку к прозору, што право гледаше на југ у перивој, се |
> <p>У дебелим зидинама од куле били су усечени уски пролази к самим прозорима, високим и уским |
</p> <p>Небо је било ведро.{S} Чисто се усијало од јаркости жаркога сунца.{S} Владала је жесток |
ор, баш на кулу где Јованка спава, бело усијана лопта са пуно варница распрштаних у два крила!“ |
дан, још једнако кратак за жедна грла и усијане главе.{S} Нико не умеде казати како то би, да о |
далену, онако бледу, с тугом у очима, с усиљеним осмехом на устима, како мирно корача, и кад уг |
рску коју светац у десници држи, повија уска кожна листина, на којој црним словима пише: „Покај |
идела!“</p> <p>У томе се отворише једна уска врата у зиду на који се тераса наслањала, Ристивор |
испод белог камена, са кога се на коње ускакало, па се некуда преко беле калдрме од авлије упу |
ћки пред старцем, брижно погледаше кроз уске прозоре на црне облаке које сад већ муње просецаху |
буздованима.{S} У њој су били просечени уски а високи прозори, који пропуштаху у трпезарију бла |
ебелим зидинама од куле били су усечени уски пролази к самим прозорима, високим и уским, кроз к |
ки пролази к самим прозорима, високим и уским, кроз које меки румени зраци сунца на заходу пада |
но шта што казује како је срце у народа ускипело јуначким покретима!...{S} Ама ко ће то вама св |
је кнез Вукан тако речит тумач био.{S} Ускипео би гневом и сам себи говорио: „Е па шта ћеш ти |
е милином па узе гласно кликтати.{S} Те усклике прихваташе и други народ који ништа не виде шта |
малена војска кнежева па громко грмну у усклике: „Живео нам, славни господару!{S} Живео нам мла |
</p> <p>Млади Орловић не могаше а да не ускликне:</p> <p>„Косово!...{S} Та то је Косово!...{S} |
у јутарњи његов поздрав живим и сложним ускликом отпоздрављаху.{S} Дошав до на крај левоме крил |
е срећно, синко!{S} Нека ти је срећно!“ усклицаваше кнез Градоје борећи се с читавом једном чет |
ајући.{S} Народ је испраћаше узвицима и усклицима желећи јој срећно путовање, славно војевање и |
ево крило непријатеља, а и средсреду му усколебасмо.{S} Али им притече у помоћ одморна војска т |
ари кнез гологлав; његове сребрне власи ускомешане ветрићем који тихо дуваше, његова широка прс |
Лабуду и узимаше у руке узде да у седло ускочи, изгураше силом напред једнога седог старца, кој |
фркнуо, погнуо мало врат, и покушао да уснама полагано дохвати крај од доламе старога кнеза, к |
еко белим лицем, дивно срезаним руменим уснама, крупним црним очима, танким лепо повијеним обрв |
егињи се крупне очи напунише сузама.{S} Усне јој на угловима задрхташе.{S} Очевидно беше да сав |
љуби сина твога!{S} Не помињи име, које усне моје, од ових шеснаест година како сам у вашу кућу |
е могаше ока склопити.{S} Мишљаше да се успава на оном једнозвучном гуђењу и хркању Ристиворову |
ио дивне спреме, не би ли само разбудио успавана и загрејао захладнела срца.{S} Велику свилену |
дан чувај стражу, да Турци не би на нас успаване нагазили.{S} Него, ако бих се успавао, буди ме |
успаване нагазили.{S} Него, ако бих се успавао, буди ме и не жали ме, чим видиш да она велика |
м уста отворио; ако ко маштом својом не успе да чује шта то он довикује, може да зна шта је сам |
помоћ долазе, може бити да сотона не би успео да наведе ни онога незнанога издајника на левоме |
и неко на глас запомаже!“ рече Ристивор усплахирен.</p> <p>Испаде кнез Градоје с Боривојем пред |
ираху узбуњива запевања петлова, као да усплахирени оглашују брзу дажду, ако не и буру.</p> <p> |
о слетали ка голубињаку, те загушеним и усплахиреним гугутањем гукаху голубицама својим некакве |
бразе букнуше, диже се живо из столице, усправи се у сву своју висину, и упре очи своје, из кој |
у своме белом Лабуду у златно седло.{S} Усправи се поносито; диже главу поносито.{S} Беше, госп |
д два месеца ради!</p> <p>Млада се жена усправи; дахну дубоким дахом, као да јој се са срца теж |
оја једна за другом у борбу ступаше!{S} Усред овог трећег и страшног боја Кнез Лазар би се овда |
свађу.{S} Диже се једна велика граја, и усред ње сукнуше мачеви из корица, и мало што се уз гор |
„Може ли, доиста, господо, бити, да нам усред нас живих и наше војске неко убије војводу нашег? |
е шатору, с малим једним ножем сјуреним усред срца!</p> <p>Пренерази се стари кнез.{S} Прекрсти |
испио ни до половине кад се устави.{S} Уста на ноге, допуни пехар вином из кондира, погледа по |
егде у близини камена плоча одваљала са уста хладног неког гроба, или пећине некакве у којој је |
се онај узвик „Јадна мајко!“ пронесе од уста до уста, те се начини као жубор лишћа пред кишу, к |
Ивана.</p> <p>Пре него што Иван могаше уста да отвори, Ристивор узе да се правда:</p> <p>„Па, |
даљине.</p> <p>Ристивор отворио и очи и уста, забленуо се у нешто, чисто се скаменио.</p> <p>По |
и се лепо како нешто виче, јер је широм уста отворио; ако ко маштом својом не успе да чује шта |
узвик „Јадна мајко!“ пронесе од уста до уста, те се начини као жубор лишћа пред кишу, који одма |
, дедо!“ рече ведро и весело Боривој и, устав хитро, смерно приђу к руци старчевој. „Да знаш ка |
енскадије, и покушаваху прекорима да је уставе и умире.{S} Госпођа се Мандалена још једнако осм |
је главе!“</p> <p>„Стој, властелине!{S} Устави се!“ викну промуклим гласом отац Харалампије. „У |
терасе до на други.{S} Тек у неко доба устави се пред Ристивором, па поче да му оштро говори:< |
кнез попа пружив руку према њему да га устави; па настави окренув се Ивану: „Не знам ја за дру |
едло.</p> <p>Стари кнез махну руком, да устави кликтање својих војника и јецање женскадије.{S} |
ноћ кад се кнез Градоје од Орлова Града устави под једним гранатим стогодишњим храстом на ивици |
у сребрну широку подножицу, па се онда устави, јер се нечему беше присетио.</p> <p>„Чекајте, м |
езарији чуло није.{S} И не могаше да се устави док грла не промукоше у војничке господе, те их |
тивор пређе преко средине од собе па се устави на самом уласку од оне позорнице, у којој је кне |
Али не беше испио ни до половине кад се устави.{S} Уста на ноге, допуни пехар вином из кондира, |
ћем одступа ка Приштини!....{S} Кнез се устави, погледа к десном крилу наднесав леву руку над о |
склопљене држао кад умукнуше комарци, и устави се хркање Ристифорово.{S} Настала беше мртва тиш |
који дође на дохват староме кнезу овај устави да запита је ли војвода устао и где се може наћи |
тивор своме господару, па својим копљем устави бесног једног црног Арапина, који се с високо уз |
кну промуклим гласом отац Харалампије. „Устави се, јер из тебе говори проклета бабунска јерес!“ |
е и диже га са мртвога војводе.</p> <p>„Устави се, кнеже Гојко!{S} Стегни срце, синовче мој!“ р |
ј лежаше о златном ланцу на грудима.{S} Уставила се на прагу.{S} Од ње падаше танак прамен плав |
х, а биће их и мртвих.{S} Похитајмо, да уставимо тај покор!“</p> <p>„Не рекох ли ти, постави ст |
</p> <p>Тада им Ристифор приђе.</p> <p>„Уставите се, славна јуначка господо!“ рече им тихо. „Ус |
славна јуначка господо!“ рече им тихо. „Уставити се, јер ено, рекао бих, светац вас мрко поглед |
да одбраниш кукавице, па не умеш да се уставиш!{S} Ниси бољи ни ти!“ викну стари кнез коме већ |
да повелика чета Босанских коњаника.{S} Уставише се да напоје и себе и коње.{S} Причаху да се в |
</p> <p>Ристивор не могаше даље, јер га уставише гласни и оштри узвици из оне сјајне ките од го |
сами врх брда. </p> <p>Наша три Србина уставише се у исти мах, као да им онај живахни поветара |
м на својих двадесет корачаја, Турци се уставише, и њихов вођ викну јасним гласом:</p> <p>„Стан |
сом, запињући мало о ову или ону реч, и устављајући се овде и онде као да мало дахне.{S} Па онд |
ивао трубачима да дувају, а час их опет устављао те да он скупљеноме свету гласно довикује: „Ко |
ји ето полазимо на бој на Косово, да ме устављате таквом молбом?!{S} Јесте ви нека лукава звера |
сва војска војводина, јер кнез Градоје устављаше чету по чету како која пристизаше.</p> <p>Не |
ко?!“ запита старац силно изненађен, па уставу Лабуда. „Шта рече ти то, синко?{S} Зар певају?!“ |
{S} Одједанпут се отрже својим мислима, устаде на ноге, права и витка као јела.{S} Прекрсти се |
p>И онда га још једном целива у чело, и устаде.</p> <p>„Ходите, господо, унутра!“ викну кнезови |
реч да прозборе.</p> <p>Рано пред зору устаде стари кнез па <pb n="112" /> гологлав приђе пред |
{S} Брате!{S} Јуначе!{S} Тако ти славе, устај!“</p> <p>И да би га што поузданије и брже разбуди |
ћи;</p> <p>„Господару!{S} Господару!{S} Устај за Бога!“</p> <p>„Шта је?!“ викну кнез скочив са |
мисли, уздисао би тешко, сузе ронио, и устајао само да се спусти на колена пред иконом Спасите |
ари кнез продрма Ристивора и Боривоја: „Устајте, децо, у име Божје и у добри час!“</p> <p>Ристи |
а а испред вењака и око колиба вијугају усталасана кола.{S} Пуно младих мома, пуно младих девој |
езу овај устави да запита је ли војвода устао и где се може наћи.{S} Слуга му рече да се војвод |
друга.</p> <p>Млади властелин Иван беше устао; изненађен оним што гледаше узе се најпре крстити |
да на мога деда, а час на свеца; час би устао, час би опет сео да пије.{S} Ноћу као да нема сна |
између вас двојице.{S} Сутра ћемо зором устати и Богу се помолити, па онда једно од овога двога |
сти војводини изненађени, а неки од њих усташе из својих столова. „Дај га, војводо, овамо, тако |
а нам је такву заповест издао, то се не устежем, кнеже, и теби да кажем:{S} Нисмо ми овде на бо |
о како је наредио.{S} Али што се не бих устезао да поменем војводи, да нам је он жив и да нам ј |
<head>II</head> <p>Ристивор се као мало устезаше.{S} Знао је добро да поп неће прекинути прекрш |
с тугом у очима, с усиљеним осмехом на устима, како мирно корача, и кад угледаше младо дете Бо |
немо, с раширеним зеницама и отвореним устима.{S} Онакве га речи запрепастише и готово скамени |
нам Бог да!“ рече млади Боривој гласом устрепетаним.</p> <p>„Ето, веруј ми, слутио сам да ће т |
своје драге воље пред српском господом уступи престо српски, само ако он — Марко — у истини мо |
да је од жеравице!“ викаше Боривој сав усхићен.</p> <p>„Ха, ето, синко, сад га видех!{S} Јест, |
и после хтети да тражи шатор, и ако баш усхте, хоће ли умети да га нађе; а под сигурно знам, да |
кога ће он да прати у Орлово ако ја не усхтем без тебе у Орлово?!“</p> <p>„Како?...{S} Ако не |
у Орлово?!“</p> <p>„Како?...{S} Ако не усхтеш без мене у Орлово!“ прихвати старац све већма за |
е и кликћући испи пехаре.{S} И једва се уталожише и опет поседаше у столове око трпезе.</p> <pb |
ечему договорили, само су заборавили да утврде ко у име свију да говори.{S} Виде кнез то њихово |
к се гроб не загрну и дрвена крстача не утврди.</p> <p>Кнез Градоје тада заповеди да се одмах с |
сјајну челенку окићену драгим камењем и утврди је у свој калпак.</p> <p>Раздрага се малена војс |
када не гаси.{S} Од два нараштаја овамо утврдио се обичај у двору Орловићеву да сваки ко ступа |
хаљини од некакве танке вунене тканине, утегнуте око витког јој стаса пасом од плавог аксанита |
а, да својом густом и дугом русом косом утире са ногу Исусових покајничке сузе, што се мешаху с |
у седлу, и подиже десну руку у вис, да утиша жагор у гомили господе.</p> <p>„Јесте ме чули, го |
ту пред вече стигне на Косово.</p> <p>У Уторак је стари кнез прегледао сам сваког свог војника, |
вране мозак попиле!{S} Нити ми је срце утрнуло, да не осећа шта се приличи, шта ли се не прили |
ветова да нико и никад у ову трпезарији ући неће, а да се три пут не прекрсти и свецу не поклон |
му пун пехар.</p> <p>„Рекох, ниси могао ући ни у једну крчму,“ настављаше Гојко, „а да те крчма |
Веруј ти мени, војводо, пре бих ја смео ући у олтар, да се пружим по часној трпези, да санак је |
само за неколико тренутака, па се онда ућута и снужди.{S} Замишљен гледаше у светлу звездицу у |
да кажете!“</p> <p>И онда кнез Градоје ућута.{S} Узалуд гледаше час један час други од она два |
ивљи и живљи.{S} Па се онда све стиша и ућута, и само се <pb n="139" /> чујаше одмерени и јасни |
и сузама својим.“</p> <p>И опет рањеник ућута.{S} Беше се узбудио и сузама облио.{S} У оној гом |
жби земље господара!“</p> <p>И Ристивор ућута као човек који је казао све што је имао да каже.{ |
атине, да се тамо витештву учи!“</p> <p>Ућута мало, и загледа се опет у бледо лице мртваца.{S} |
енише.</p> <p>Ристивор је већ давно дио ућутао, а кнез још једнако корачаше по тераси замишљен |
по разним крајевима двора.{S} Врапци се ућуташе.{S} Голубови слетеше сви у голубињак.{S} У даљи |
да кнез махну руком, да се ућуте.{S} И ућуташе се.</p> <p>„Зар ми сви,“ рече кнез, — „зар ми с |
дуго трајало па се неуморљиви зрикавци ућуташе запрепашћени, јер им се учини да чују рикање је |
опет опазише да кнез махну руком, да се ућуте.{S} И ућуташе се.</p> <p>„Зар ми сви,“ рече кнез, |
па, час око његова носа час око његова уха, зузујаху неку тужну песмицу без конца.{S} По хркањ |
ед саму битку проносило се по војсци од уха до уха да око Господина Кнеза има издајника.{S} Људ |
битку проносило се по војсци од уха до уха да око Господина Кнеза има издајника.{S} Људи Вука |
који му дуваше у потиљак; али никако да ухвати ма и најмањи одјек од топота ма и малобројне коњ |
ога покојнога оца.{S} У планини Рогозин ухвати ме плаховита дажда, те се склоних у једну пећину |
кабловима из црних облака лије.</p> <p>„Ухвати нас ситна киша тек изађосмо из планине а на догл |
ваша Хришћанска срца нехришћанска кора ухватила, ех, онда ће мој буздован да ломи ту кору!“</p |
торове турске, не би ли сигурније рачун ухватили, колико ће бити тамо турске војске!{S} Ја коли |
.2"> <head>II</head> <p>Већ се био мрак ухватио кад војвода Радич стиже са свитом својом пред м |
прикумци; док ми празнисмо пехаре други ухватише Славу Крилатицу!{S} Е нека им је срећно и чест |
ти, коју му стари кнез <pb n="66" /> на ухо шану, узјахао свога коња Јабучила и одјездио натраг |
ени и у великој журби шапутаху нешто на ухо војводи.{S} Он мало пребледе и преста појати.{S} Ал |
уби га у чело и готово рећи шапну му на ухо: „Поздрави твога оца а мог побратима, и поздрави мо |
а <pb n="22" /> образа, и шапутну му на ухо: „Тако, синко!{S} Тако Орловић треба да говори и та |
главу к левом рамену, да на своје лево ухо, на које могаше боље чути, ослушкује топот од коња |
креташе по више пута час десно час лево ухо к поветарцу, који му дуваше у потиљак; али никако д |
и онда окренуо мало час десно час лево ухо, да боље чује топот од коња који му из далека следо |
невесело окреташе најпре једно па друго ухо, не би ли и сам чуо, да ли доиста може неко да има |
иже к платнима од шатора, и пригну мало ухо своје, да боље чује шта то под шатором стари кнез г |
зарије.</p> <p>Кнез Градоје се пригну к уху војводину па му шапатом рече: „Ако их нећеш уапсити |
а провела неколико година у Дубровнику, учећи се од калуђерица Дубровачких.{S} Још неколико убо |
отлове, па се својима хвалио како тобож учи књигу| Ех, тај узео да соли народу и мени памет. „З |
шаљи дете у Латине, да се тамо витештву учи!“</p> <p>Ућута мало, и загледа се опет у бледо лице |
оривој питомо; „што си ти мене давао да учим књигу ако сваку која дође ваља да чита поп Каритон |
.</p> <p>„А зар не могу ваше молитве да учине, да Бог грешницима и најтеже грехе опрости!“ пита |
ше кнез, те њих двојица пођоше одмах да учине како им рече.</p> <p>Није дуго потрајало па се њи |
твојим господством и твојим јунаштвом, учини ми што ћу да те молим:{S} Сахрани мога слугу Рист |
о зевање.{S} Кад већ и трећи пут зевну, учини се попу да се већ и свецу досадило, па се окрете, |
а борба његова, чудновато посресаше!{S} Учини ми се да се тамо под шатором неко опева и да то ш |
воје густе веђе, па се мало замисли.{S} Учини му се да сад истом провиди шта војвода хоће.</p> |
еним, и чуђаше се шта ли ће то бити.{S} Учини му се да од десног крила ходникова, откуда и она |
кнежевић, и све дворјанство њихово.{S} Учини се многима да то дуго траје, и нестрпељиво извија |
па се пробудиш, моли се Богу за мене!“ учини ми се да је и мирнији и ведрији но што беше кад д |
страховит грех што га наш јадни војвода учини и ја не знам...“</p> <p>„Махни се ти сад тога, оч |
рикавци ућуташе запрепашћени, јер им се учини да чују рикање једног џина.{S} Ристивор заспа као |
p>Војвода би једва дочекао да се једном учини крај узбуни, па ма како било.{S} С тога одмах и д |
{S} Зар у томе, што млади војвода Радич учини, нема јунаштва?!{S} И овај млади кнез Гојко чини |
исма отровала и срце Господина Кнеза, и учинила те је од месец дана овамо од туге и жалости ост |
кнезу Вукану <pb n="87" /> моја старост учинила и више жалосна и тужна него што јесте.{S} Али к |
Кнез Градоје виде првим погледом шта се учинило па задовољан викну својима: „Хвала вам, јунаци, |
а испричах Бошку шта ми се и како ми се учинило.{S} А Бошко ми онда каза: „Погодио си; и јесте |
его вино да оставимо за после, а сад да учиним како ми је мој господар заповедио.{S} А заповеди |
писмом за госпођу.{S} Све то ја тако и учиним а он оста пишући под шатором.{S} Кад дође Иван с |
ајев Вис.</p> <p>Рано зором Ристивор је учинио дивне спреме, не би ли само разбудио успавана и |
ајна, „и опет, синко мој, у томе што си учинио има пуно, пуно јунаштва!{S} Нека ти је просто од |
ш, ако сам те икада у животу што на жао учинио.{S} Ето се исповедих оцу Пајсеју, очита ми опрош |
се десило има само двоје што се паметно учинити може: или да се разиђемо својим кнежевинама, ил |
и викну срдито Ристивору. - „Ти ћеш још учинити да се у овоме дому погази стари завет мога деда |
о ти је записано да од ових рана умреш, учинићу ти како ето желиш.{S} Него имам сад и ја тебе д |
:</p> <p>„Учинићу ти све како желиш!{S} Учинићу!{S} Молићемо се Богу да те уза старог и младог |
же почивке — рећи ће Ристивору:</p> <p>„Учинићу ти све како желиш!{S} Учинићу!{S} Молићемо се Б |
ја</hi> поред тебе, па ти то од себе да учиниш?!...{S} Ето, Бранко“, — па погледа у вис као да |
пред строгим учитељем, погнуше главе па учинише како им је заповедио био.</p> <p>Кнез Градоје, |
ебе и коње до пред зору!“</p> <p>Тако и учинише.{S} Одседлаше и распасаше коње, простреше црвен |
одмах свој сребрни шлем, те и сви други учинише тако, и осташе гологлави као да су у цркви.</p> |
се поверим старом господару, који ме је учио витештву, и који ми је и отац и мајка.{S} И неколи |
м ја кажем који знам!{S} Кад сам ја оно учио књигу у манастиру,“ — ту многи почеше да му се сме |
у, али ништа то њему, — „кад сам ја оно учио књигу у манастиру, једне зимње вечери игуман искуп |
уги, као да су грешни ђаци пред строгим учитељем, погнуше главе па учинише како им је заповедио |
p>„Хвала теби, витешки старче, који нас учиш чему ваља!“ прихвати војвода па скиде одмах свој с |
сама остави.{S} Гологлав је стари кнез ушао у ту дворану; сетан и невесео изишао је из ње.{S} |
ености старчеве.</p> <p>„Све ми звони у ушима паметна реч кнеза Добромира,“ рече. „Шта ћемо на |
замишљено погледао у свога господара, и фркнуо би узастопце по неколико пута.{S} Стари би га кн |
полазимо, је ли?!“</p> <p>Лабуд би опет фркнуо, погнуо мало врат, и покушао да уснама полагано |
и се проговорио:</p> <pb n="184" /> <p>„Ха,... стари борче... верни мој Лабуде!...{S} Погађаш к |
е!“ викаше Боривој сав усхићен.</p> <p>„Ха, ето, синко, сад га видех!{S} Јест, видим га сад!“ з |
и онда викну загушљивим гласом:</p> <p>„Ха!....{S} Видим!...{S} Видим те ко си!...{S} Ох, Мандо |
кад ти донесе кондир вина... .“</p> <p>„Ха!{S} Ту ја тебе чекам!{S} То, брате, то казуј!“ викну |
„Зна да гине.... не зна да слуша!...{S} Хај, јуначни а непокорни народе!...{S} Бог нека ти буде |
крстите се, децо моја, па, у име Божје, хајд’те у седла!“</p> <p>Зазвекташе панцири и оружје, и |
мљавини, те ситно звоно и не чујете?{S} Хајде, кнеже, време је!“</p> <p>Кнез понови наредбу Рис |
S} Ходите да се ижљубимо!{S} Тако!{S} И хајдмо сад к војводи!“</p> <p>И изиђе из шатора водећи |
дворећи Господа Бога и Свеце његове.{S} Хајдмоте у цркву!“</p> <p>И одведе оба млада витеза у д |
оклон, приђе и пољуби јој скут од горње хаљине и онда, још једнако зажарен у лицу — али сад од |
у Марију Магдалену, која, у бледоплавој хаљини пала беше на колена, да својом густом и дугом ру |
</p> <p>Била је сасвим просто одевена у хаљини од некакве танке вунене тканине, утегнуте око ви |
вост и Хришћанска милосрдност!{S} А Оче Харалампије, зар није тако?!“</p> <p>»Читаш ми из срца! |
<p>»Читаш ми из срца!“ прихвати старац Харалампије. „Као да читаш из отворена часловца!“</p> < |
</p> <p>„Само, разуме се,“ настави отац Харалампије нешто мало загушеним гласом, „наравно, прем |
Устави се!“ викну промуклим гласом отац Харалампије. „Устави се, јер из тебе говори проклета ба |
S} Нађи мога ђака Ђурђа, нека ми донесе хартије, мастила и пера; и онда нађи оца Пајсеја и реци |
ла кћерка дужда од Млетака“.{S} Хахаха, хахаха!{S} Ено је сав Крушевац тако зове!“</p> <p>„Кнеж |
тинка бела кћерка дужда од Млетака“.{S} Хахаха, хахаха!{S} Ено је сав Крушевац тако зове!“</p> |
старац своја питања.</p> <p>„Добро је, хвала Богу, Господин Кнез,“ поче Гојко, „а ено га, има |
ољан викну својима: „Хвала вам, јунаци, хвала вам, децо моја!..{S} Идите ви сад у своје колибе |
ко многе и тако дивне приче.</p> <p>„О, хвала Богу и Мајци Божјој, дете моје, што стиже у двор |
јеш?</p> <p>„Од радости, бабо, што ево, хвала Богу, доврших вез, мој прилог цркви, коју си ти с |
аш да си помагач Душанов био, онда ето, хвала Богу, пуно дворана у нашем двору, у које ни погле |
оје масло!{S} Нисам ја ни слеп ни глуп, хвала Господу Богу!{S} Али нећеш, попе, куд си наумио!{ |
а села, рече ми: „Кажи господину кнезу: хвала му што те посла, те нам каза да не грешимо душу п |
оћи буде!“</p> <p>„Хвала ти, јуначе!{S} Хвала ти што нам исприча све како си видео!“ привикаше |
„ево је приспео час да се растајемо!{S} Хвала вама, који ме допратисте довде!{S} Сад се Боривој |
којој се наш велики цар одмарао?!...{S} Хвала Богу, и ако сам нешто мало почео да старим, нису |
љуби нађу у овим њеним црним данима.{S} Хвала вама свима на верности и љубави вашој.{S} И док с |
да теши. „Него опет нису сви такви.{S} Хвала Богу, и међу млађима има добрих јунака.{S} Шта, з |
сркну неколико гутљаја.</p> <p>„Нека је хвала господину кнезу Градоју, који ми ево даде од свој |
ако смо га ми виђали! ...{S} Него, Богу хвала, те је још снажна мишица његова, и што је још мла |
их га; и очитах му опроштајну молитву. „Хвала ти!“ рече ми; „ево ти овај мој златан крст о злат |
се учинило па задовољан викну својима: „Хвала вам, јунаци, хвала вам, децо моја!..{S} Идите ви |
адоја и пољуби га у образе, и рече му: „Хвала теби, кнеже, који си мени <pb n="117" /> и мојој |
д горкога смеха кнеза Миросава.</p> <p>„Хвала теби, војводо, на лепој беседи!“ рече он. „Али ти |
мерно се кнезу поклони па рече:</p> <p>„Хвала ти, господару, на тој дивној причи у којој има ве |
згрнуо био и поче да им говори:</p> <p>„Хвала вам што сте дошли, да заједнички пожелимо срећан |
а, нека спере прашину са грла!“</p> <p>„Хвала теби, господине војводо, који си добар те и на то |
нам свима Бог на помоћи буде!“</p> <p>„Хвала ти, јуначе!{S} Хвала ти што нам исприча све како |
еноћио кад оно идосте на Угре!“</p> <p>„Хвала теби, војводо, што мислиш да сам вредан да преноћ |
оје ваља гологлави да слушамо!“</p> <p>„Хвала теби, витешки старче, који нас учиш чему ваља!“ п |
дога господара заклонити могу!“</p> <p>„Хвала ти; то је све што сам хтела!{S} Па сад већ што ва |
који се уз пуне пехаре својим јунаштвом хвале, имали твоје јуначко срце, мој Лабуде, мој верни |
ли из гласа и сложно појући: „Тебе Бога хвалимо!“</p> <p>„Пун’те, децо, пехаре свима!“ викну иг |
овором запојаше дивну песму: „Тебе Бога хвалимо, тебе Господа исповедамо!“</p> <p>И стари кнез |
од чета, показивао се ведар и поуздан; хвалио би кад би наишао на весела и добро опремљена вој |
и прао карлице и котлове, па се својима хвалио како тобож учи књигу| Ех, тај узео да соли народ |
елина у двору војводину, а Ристивор узе хвалити Босиљку, најмлађу дворанку госпође Мандалене. „ |
узе тапкати руком Јабучила по врату, и хвалити га што зна боље од Ристивора којим путем ваља и |
год нам хвалиш Душана — а кад нам га не хвалиш!“ — узе Ристивор смерно да говори, „свагда ми до |
штује?!“</p> <p>„Господару, кад год нам хвалиш Душана — а кад нам га не хвалиш!“ — узе Ристивор |
аиска да види вез, посматраше га дуго и хваљаше га много.</p> <p>Мало час па опет однекуд потму |
<p>Истом сад, кад се већ сутоњ поче да хвата, букну весеље на све стране, па се разлегаше по о |
а пушта памтење своје да лута по Косову хватајући зраке док је још светлости на Косову било, те |
гу?!“ — „Не, човече, Бог те видео!“... „Хеј, што не пођосмо дан раније!“... „Зар ми на видику К |
жево питање. „Ето нема нас овде ни пуна хиљада војника, а треба да му одведем две хиљаде и пет |
њима овога народа нашег.{S} Јер, колико хиљада Срба нису краљеви и <pb n="90" /> владике на огњ |
Ма, шта вреди Господину Кнезу и педесет хиљада људи, који су далеко од Косова, кад се бој почне |
е један сељак са Ибра па рече кнезу:{S} Хиљадама рањеника ударило је Ибром са Косова, ћуте као |
љада војника, а треба да му одведем две хиљаде и пет стотина коњаника!“</p> <p>„Молим ја тебе, |
ије!“</p> <p>„Било је онде око Кнеза на хиљаду коњаника; али нико од њих да послуша заповест, н |
аја!“ „Тако је!“ громко одјекну вика из хиљаду грла као да је из једнога грла. „Заповеди нам са |
е калуђера него што се може да смести у хиљаду манастира; истина је да је многи и многи поп пос |
ан лично јавиш на Косову.{S} Да доведеш хиљаду добро оружаних јунака.{S} Ако доведеш мање казни |
војске!“</p> <p>„Што ли се теби толико хита, кнеже Градоје?!“ питаше кнез Вукан.</p> <p>„Ево ш |
уно мирноће и достојанства. „Немојте да хитамо да се један на другога камењем бацамо.{S} Ко зна |
вратио из планине по киши и сав мокар, хиташе да се јави своме деду и својој матери.{S} Ристив |
погледа на једну икону испред себе, час хитлено свиленим концем везе по једном комаду румене св |
е, да нам већ давно не би стигле његове хитре књигоноше, да нас зову да се одмах крећемо, кад б |
преклињем, да у што већем броју сложно, хитро и весело на Косово дођу.{S} И још им кажи да вели |
врх широких и шарених стаза у перивоју, хитро су вијугале плаве ластавице.</p> <p>У густом грањ |
!“ рече ведро и весело Боривој и, устав хитро, смерно приђу к руци старчевој. „Да знаш како сла |
рамити!“ Па млади унук Градојев удараше хитро мачем по Турцима и лево и десно.</p> <p>„Тако, си |
више куле на двору.{S} Оба хрта скочише хитро па залајаше лавежом у коме беше нешто угушеног ур |
дати.</p> <p>Угледав војводу стари кнез хитро скочи с коња као младић, па скиде калпак, те голо |
у у руку, истрже се из њена загрљаја, и хитро скочи своме коњу у седло.</p> <p>Стари кнез махну |
рањених јунака и пиштање рањених коња; хладан ноћни поветарац запириваше ми у лице, али се уза |
<p>Одједаред духну поветарац, влажан и хладан.{S} Од запада ударише црни облаци па се брзо раз |
уштени и намргођени.{S} Свакоме се сињи хладан камен на срце навалио; једва се дубоки уздаси ов |
ци, превлачаше руком преко чела бришући хладан зној и дисаше тешко.</p> </div> <div type="chapt |
а се онда подиже, убриса десним рукавом хладан зној са чела, и, као човек који се из тешког сна |
о место, а срце друго!{S} Ако паметно и хладно размислимо видећемо на мах, да после свега што с |
од двора.{S} Многима је око срца нешто хладно било.{S} И опет их је већина на сигурно веровала |
у близини камена плоча одваљала са уста хладног неког гроба, или пећине некакве у којој је пуно |
му спусти своју руку на његову, као лед хладну, леву руку.{S} Осети како му се очи сузама напун |
онда захрче.</p> <p>На самој тераси, у хладовини коју је западна кула својом сенком правила, с |
водио на тераси од двора, на којој је у хладовини тако често с њиме седела, милујући га у талас |
је било прелазити том свежом и мирисном хладовином.{S} И доиста је млади Боривоје у својој дети |
} И тек да задремам а он би ме прстима, хланим као лед, дохватио за гушу, продрмао и онда силно |
трпезу, са које заједнички једосмо со и хлеб <pb n="92" /> и писмо вино један другом у част и у |
рате, ово је Петров Пост, људи се једва хлеба прихваћају, те им је и срце посно!“</p> <p>„Е, па |
де, и увери се да има за њих доста бела хлеба и црвена вина, а доста зоби за коње њихове.</p> < |
наш да моба може да ради пре и без бела хлеба и без рујна вина, а не може без веселе песме!“</p |
рече кнез. „Да узмемо по један залогај хлеба и по један гутљај вина нека нам је то у овај час |
{S} Него да се прво сад прихватимо мало хлеба!“</p> <p>Седоше опет под грм.{S} Старац разложи о |
и.{S} Да сјашемо овде, да се прихватимо хлеба и мало вина ако га још у твојој чутури има.{S} Да |
тихо шуштање свиленога скута и полагани ход некога, који ношаше обућу од мекане коже.{S} Опет м |
ји паметни!“ настављаше кнез па немирно ходаше и тамо и амо, а оборио главу сниско на прса.</p> |
свилене кошуље, па викну попу:</p> <p>„Ходи, попе, да меримо снагу!“</p> <p>„Тако и ја велим, |
} Тако!{S} Сад сте опет моји синови!{S} Ходите да се ижљубимо!{S} Тако!{S} И хајдмо сад к војво |
ку у шатор, па им викну:</p> <p>„Е, сад ходите да видим јесу вам мачи у обојице подједнако оштр |
хну једним брком па рече младим људма: „Ходите, децо, оставимо сад попа да доврши што је почео! |
једном целива у чело, и устаде.</p> <p>„Ходите, господо, унутра!“ викну кнезовима и властели ко |
доје рече својој малој дружини:</p> <p>„Ходите, помозите ми да пребројимо шаторове турске, не б |
очи отвори, на своје чудо види да је се ходник осветлио неком тихом а плавичастом светлошћу.{S} |
е онда растопи у тиху месечину којом се ходник и соба њихова за неколико тренутака испунише, да |
парно оставише отворена врата из собе у ходник.</p> <p>Дуго је у ноћ Ристивор причао своме ново |
а у чело, па се онда диже и пође опет у ходник.{S} Са прага се окрену још једном према Ристивор |
ни покушавала да пробије мрак великога ходника, у који се кроз отворена врата могло гледати.{S |
на први кат.{S} Полагано пролажаше кроз ходнике и кроз велике и мале дворане.{S} Све јој сад та |
бити.{S} Учини му се да од десног крила ходникова, откуда и она светлост долажаше, чује полаган |
ему предомишља.</p> <p>На срећу наиђе у ходнику на кнежевића Боривоја, који, тек што се вратио |
очи на оне слатке снове, владаше мрак у ходнику; али сад, кад Иван потресан чудном неком језом |
степенице горе на први кат.</p> <p>Ту у ходнику иђаше му у сретање млада дворкиња Босиљка.{S} Р |
се види како тужна и расплакана лута по ходницима од двора!“ Па се онда Ристивор опет врати да |
доше испод грма на чисто поље, и најпре ходом па онда лаким трком пођоше уз ону косу, на вису к |
сагледају да ли се то доиста од некуда холуј диже) час опет журно слетали ка голубињаку, те за |
и и без оружја и на силу Бога и незвани хоћаху да иду на војну!{S} Ваистину, последња времена!“ |
хтети да тражи шатор, и ако баш усхте, хоће ли умети да га нађе; а под сигурно знам, да му ник |
арод око мале војске кнежеве, рекао би, хоће да је загрли <pb n="79" /> и у загрљају удави.{S} |
а би с тога, само ако он <pb n="102" /> хоће, могао послати један део, или баш и целу стражу, н |
ебе гледа, да према теби руку пружа, да хоће баш тебе да дохвати, и да оно што говори баш теби |
кла, па га левом руком обгрлила, као да хоће да га заштити од некакве невидљиве опасности.</p> |
леву руку према себи а у напред, као да хоће да некога од оних, што га гледају, жива дохвати.{S |
роз које се орао у вис пропињао, као да хоће да пролети кроз венац од седам ружа, у које се уме |
непомично гледаше за неко време као да хоће да продре погледима кроз ону танку паучину, којом |
и његове густе веђе спуштаху се као да хоће да <pb n="173" /> му заклоне очи, да не гледају он |
му се да сад истом провиди шта војвода хоће.</p> <p>„Војводо!“ поче после по дужег ћутања, „пр |
ао да се крећемо?!{S} Јес’, али војвода хоће да му сви кумујемо, и кнез Вукан хоће да смо му св |
в ево овога часа, само ако кнез Миросав хоће!“</p> <p>„Кад је тако,“ предузе војвода појачаним |
лицем на Видов Дан кренути.{S} Ако Бог хоће, кренућемо се и стићи ћемо <pb n="122" /> на време |
ајдаље до Видовдана; друго, страх ме је хоће лукави Агарјани спазити да у Господина Кнеза нема |
сму не видеше све оно, што саме владике хоће да се виде!{S} Колико се крви пролило, колико домо |
> <p>_ Остадоше господа, да се договоре хоће ли поћи за њим или неће.</p> </div> <div type="cha |
поповска прича.{S} Да попови и калуђери хоће по мало и да измишљају, то сви знамо...“</p> <p>„Ј |
а хоће да му сви кумујемо, и кнез Вукан хоће да смо му сви прикумци; док ми празнисмо пехаре др |
д доламе старога кнеза, као да захвалан хоће да целива скут свога господара.</p> <p>„Право ти ј |
као збуњен не знајући управо шта то он хоће; али, навикао да се покорава, додаде му заставу.</ |
ћу.{S} Изгледало је као да племе њихово хоће да се угаси.{S} У дане ове, у које загледамо у Орл |
Јабучилом!{S} Неће му коњ натраг, него хоће за нама!{S} Он га окреће правцем к Северу а Јабучи |
ће Марко да му ти поклањаш престо, него хоће да му га цар Агарјански поклони!“ А Лазар се срди |
а сваки ко ступа у трпезарију, као и ко хоће из ње да иступи, ваља да се окрене к свецу, прекрс |
кнезу још само десетак јунака; него ко хоће с њим да пође ваља да понесе по доста ужади и бар |
, „пусти ти да ја с мојим људима, и ако хоће још ко од господе са мном, пођемо још данас у Косо |
“</p> <p>„Кнеже,“ узе реч Витомир, „ако хоће кнез Миросав да се мачима на смрт боримо, готов са |
ко што нека не да Бог, а све друго како хоће!“ рече кнез Гојко.</p> <p>„Господине војводо!“ узе |
двор да вечера с нама, па већ видећемо хоће ли после хтети да тражи шатор, и ако баш усхте, хо |
улазе под шатор док их он не зовне, јер хоће најпре да се помоли Богу.</p> <p>„Да дивне зоре!“ |
о сада, зар је чудо што се и наша памет хоће да <pb n="154" /> заврти?!{S} Него боље дај да исп |
поп; „пуштајмо се, да видимо шта светац хоће!“</p> <p>И пустише се и раставише се.{S} Оба задах |
ча!“</p> <p>„Хоћемо, кнеже Орловићу!{S} Хоћемо!“ привикаше сложно кнезови и властела. „Ево се з |
ње чудо, које ми попови можемо само кад хоћемо!“ настави поп Каритон. „Ето заповеди ти само нек |
за покој душе војводе Радича!“</p> <p>„Хоћемо, кнеже Орловићу!{S} Хоћемо!“ привикаше сложно кн |
а!{S} Кнез вас је поздравио и пита вас: хоћете ли допустити да само он један, старац од седамде |
тери крв сисају; чини што <pb n="30" /> хоћеш, само моли свеца свога да скине са мене погледе с |
де и приступа код Свете Тројице кад год хоћеш, па јој кажи све што те ја молим, и замоли и ти д |
„Да видиш, попе, ко је Орловић!“ „Је ли хоћеш на Косово!“ „Није него ћу тебе да шаљем!“ „Држ’ с |
; „ево да ти се исповедим, па реци како хоћеш: обећа ми твој крвни непријатељ кнез Н.“ (каза он |
ед Душанов пао није.{S} Бирај само коју хоћеш!“ говораше војвода.</p> <p>„Само једно ја ти, вој |
тој мантији са црвеним појасем.</p> <p>„Хоћеш ли ти, кнеже, силазити у трпезарију, да вечерамо, |
поп?{S} Је ли још стари Алексије?{S} Е, хоћу да му дам Млетачки цекин, да пали воштанице моме с |
бар један део терета са душе скинеш.{S} Хоћу да ти се исповедим и да ми опроштајну молитву очит |
опрости ми, што и ја једна женска глава хоћу да судим о пословима витешким: али је војвода река |
е мачима на смрт боримо, готов сам; али хоћу теби да кажем да се ево кајем за пакосну реч, коју |
причај мирно све што знаш!“</p> <p>„Ево хоћу, господине кнеже!“ рече Некудим осетив се некако о |
адао.{S} Али пре него к томе приступимо хоћу да вам предложим <pb n="160" /> ово:{S} За доказ д |
аните ме испод ногу мога господара, јер хоћу да сам му и у гробу верни слуга његов!“ Ето смо љу |
силу од наше Хришћанске земље!“</p> <p>„Хоћу ли им казати како Господин Кнез куне великом клетв |
еко светих калуђера Хришћанских и преко хоџа муслуманских разгледати старе хрисовуље, и видео д |
а пропадне, и с уздањем у јунаштво наше храбре Србадије, која не жали крви у одбрани отачаства, |
м неугасном светлошћу и својим трепетом храбри људе на јуначка и Богу угодна дела. „Благо вама, |
себе сву велику господу и властелу.{S} Храбрио је оне који казиваху како их нека зла слутња ос |
ни није мио.{S} Тебе, који имаш верно и храбро срце, молим не као слугу него као млађег брата, |
Господу, да нас благослови, да се данас храбро и срећно боримо за свете цркве његове и за право |
рце пуно, како се укрепило новом једном храброшћу и новим поносом.{S} Он разви свилену заставу |
} Свој комад подели са својим коњем.{S} Хранећи Лабуда шапуташе му нешто што Боривој и Ристивор |
им настојавањем старога кнеза спреме за храну и пиће његове чете брзо су се довршивале, те је к |
рамо, или нећеш?“ продера се нешто мало храпавим гласом поп Каритон не ступајући са прага у дво |
раскинула, као <pb n="113" /> муња труо храст.{S} Тебе смем да призивљем, јер си нам светац и в |
У самом левом куту слике висок и гранат храст; под њим шарене простирке, подглавњаци, дрвене за |
о се зрикавци, у високој трави око оног храста, жустро гањаху и надметаху непрекидним и све то |
ао да је оком мерио колико су далеко од храста, под који се зауставио био, па се онда окрете Ри |
етири висока, тешка и гломазна стола од храстовине, у којој беху изрезани орлови и змајеви.{S} |
— стајаше снизак а по дугачак ковчег од храстовине, на који је Ристивор донео два кондира вина, |
ци, наслонио главу на крила некаквога у храстовини вешто изрезанога змаја, положио руке по насл |
На овоме снижем патосу било је неколико храстових трпеза са столовима и клупама.{S} За једном т |
положено у ковчег на брзу руку од сухих храстових дасака склопљен.</p> <p>Око тога ковчега, пок |
један корак од старога кнеза у великој храстовој столици.{S} Изгледаше као да се врши неки чин |
ојом сенком правила, седео је у високој храстовој столици старац један, одевен у господско рухо |
истој таквој високој и богато изрезаној храстовој столици, млада једна жена, по високог, вижљав |
угластог лица.{S} Опружио се био у оној храстовој високој столици, наслонио главу на крила нека |
устави под једним гранатим стогодишњим храстом на ивици једне полупрокрчене старе шуме.{S} Пре |
ком свога коња упутио се беше к једином храсту на ивици од њиве, под којим је угледао неколике |
рана жетеоци и жетелице потрчаше к оном храсту, како се сва моба искупи око Ристивора, како, ка |
д се мало више поднапије, узме да прича хрвање своје са Светим Јованом у трпезарији.{S} Војводи |
ла истина, и да поп Каритон свако своје хрвање са свецем мора да одлежи по три дана, сав модар |
, кнеже!“</p> <p>Већ по дуже трајаше то хрвање.{S} Попу ударила крв у образе, у очи и у само че |
и путује из Свете Горе у свој завичај у Хрвате.{S} Дед га мој гости овде три дана.{S} Чини се и |
ија те на лево те на десно.{S} Узеше се хрвати и носити око оних столова као да су Агарјански п |
арах а не онај Каритон, који воли да се хрве, надскакује и баца камена с рамена.</p> <p>Стари к |
мена Немањина, кад им Велики Жупан даде хрисовуљ да се унапред па до века зову Орловићи, а двор |
реко хоџа муслуманских разгледати старе хрисовуље, и видео да је право што народ неће да му је |
же да дође.{S} Са вером у слаткога мога Христа, који неће оставити Хришћански народ свој да про |
ричешће, да би нас Спаситељ Господ Исус Христос на небу примио као своје, увео у царство Божје, |
и ћете лепо војводу опојати као побожна Хришћанина и добра јунака:{S} Остављам вам да бирате са |
а су Агарјански пеливани а не два добра Хришћанина и два од детињства друга.</p> <p>Млади власт |
у по закону!{S} Ако видим да се на ваша Хришћанска срца нехришћанска кора ухватила, ех, онда ће |
јма немају о томе шта је то што се зове Хришћанска самопрегоривост и Хришћанска милосрдност!{S} |
то се зове Хришћанска самопрегоривост и Хришћанска милосрдност!{S} А Оче Харалампије, зар није |
е протерају погану Агарјанску аждају са Хришћанске земље натраг у њену Азијску пећину.“ И још м |
ја не бих певао у славу наше свете вере Хришћанске да <pb n="31" /> ме Агарјани на жеравицу мет |
ћански јунаци одбијете Агарјане од наше Хришћанске земље, и да се нађете уза свога цара у часу |
во, да одбијемо Агарјанску силу од наше Хришћанске земље!“</p> <p>„Хоћу ли им казати како Госпо |
не верује у бригу Божју за верни му род Хришћански, могао би тако нешто да замисли!{S} Иван је |
латкога мога Христа, који неће оставити Хришћански народ свој да пропадне, и с уздањем у јунашт |
же бити друкчије него да ће Бог и свеци Хришћански помоћи роду Хришћанском насупрот роду Агарја |
им сином и са старим господарем, да као Хришћански јунаци одбијете Агарјане од наше Хришћанске |
је, пишу они, дао преко светих калуђера Хришћанских и преко хоџа муслуманских разгледати старе |
ота на наше јуначко име једног јуначког Хришћанског народа, јер наша срамота не може бити на по |
и славна, и да му помогне да Србадији и Хришћанској вери нову и светлу победу славно задобије!“ |
рвенац једнога од најславнијих домова у Хришћанској земљи нашој <pb n="123" /> нека остане некр |
а ће Бог и свеци Хришћански помоћи роду Хришћанском насупрот роду Агарјанском.{S} Зар у српској |
заставом лажног једног пророка разбију Хришћанску војску српску?!{S} Само онај, који не верује |
ну: „Напред, депо, за крст часни и веру Хришћанску!“</p> <p>Лабуд зарза дугим вриском као да кл |
Србадијо моја.{S} За крст часни и веру Хришћанску!“ “</p> <p>„До подне нам је ишло добро.{S} И |
азимо да се боримо за Крст Часни и веру Хришћанску!{S} И видех га како побожно целива крст, и к |
ису српски јунаци, гинући за свету веру Хришћанску, крвљу својом посветили ту цркву на славу Бо |
ју српску главу, и спасемо по коју душу Хришћанску.{S} А можда би нам срећа јуначка дала да нек |
држао кад умукнуше комарци, и устави се хркање Ристифорово.{S} Настала беше мртва тишина, како |
се успава на оном једнозвучном гуђењу и хркању Ристиворову као на љуљашци, па не могаше.{S} При |
аху неку тужну песмицу без конца.{S} По хркању Ристиворову, и ако је поступно јачало у громко к |
лепало са највише куле на двору.{S} Оба хрта скочише хитро па залајаше лавежом у коме беше нешт |
његових испружила се беху и спаваху два хрта, један бледомрк као срндаћ, други сивоплав као да |
по тешко али равномерно дише; по мало и хрче.</p> <p>Поред ногу његових испружила се беху и спа |
о кад виде старога кнеза Градоја.{S} Не хте се с њиме љубити у лице док му прво руку не пољуби. |
рчми, пре него што војвода стиже.{S} Не хте примити ни понуде кнеза Вукана, ни кнеза Богдана, н |
.4"> <head>IV</head> <p>Кнез Градоје не хте премештати свој шатор са места, где га је већ био р |
Нек чекају и кнез и војвода!“ И ето не хте да дође!</p> <p>Ражљути се силно стари кнез.{S} Сав |
ако у руци писмо војводино, које још не хте отварати.{S} Манда оста стојећки пред старцем, бриж |
н осети како га крупан зној пробија.{S} Хтеде да викне да пробуди Ристивора, који сад дихаше ми |
p>Дуго је кнез Градоје јахао сам.{S} Не хтеде се осврнути да види ко још, осем Боривоја и Ристи |
очевидно беше по више.{S} И опет се не хтеде <pb n="174" /> осврнути, да својим очима видни ко |
разбој од шимшира са довршеним везом, и хтеде се уклонити, али јој старац не даде, него заиска |
ушка срца загрејала; напојих свакога ко хтеде да пије; момчадија узеде уз свирале окретати коло |
оста времена пре дворске вечере.</p> <p>Хтеде прво да иде да дарује првенче младога војводе, ал |
ти се исповедам!{S} Ево ти нож којим те хтедох убити!{S} Везуј ме коњма за репове па растрзавај |
у!“</p> <p>„Хвала ти; то је све што сам хтела!{S} Па сад већ што вам Бог даде и срећа јуначка!“ |
..{S} Шта ћеш?!{S} Несрећа је наша тако хтела!.....{S} Мученик си био за живота свога — јер ко |
ерасу изиђе.</p> <p>„Јес’, видим те!{S} Хтео би да бегаш?{S} Је ли?{S} Ето сте сви такви!{S} Ја |
зиђу.“</p> <p>„Има још нешто што бих ја хтео да питам кнеза Градоја,“ прихвати опет кнез Вукан. |
у најгушће чете Агарјана, баш као да је хтео навалице да погине!{S} И још како дворкиње причају |
ресто српски поклони њему!{S} Нико није хтео да верује оно прво, а није <pb n="137" /> лако бил |
игурно знам, да му нико од нас не би ни хтео ни умео помоћи!“</p> <p>Опет ударише господа у сме |
<pb n="32" /> и мало као увређен. „Ниси хтео оставити свој кисели оцат, па да се у писму Господ |
ти зубима.</p> <p>„Не знам ја шта би ти хтео, кнеже Орловићу!“ одговараше Миросав упорно. „Ја с |
ли и ужурбали, и као да је сваки од њих хтео својим цвркутом да надцврчи сваког другог, па ма т |
на Плочнику?{S} Ваљада ни кнез не може хтети да му по селима остану само старци, удовице и сит |
а с нама, па већ видећемо хоће ли после хтети да тражи шатор, и ако баш усхте, хоће ли умети да |
рушио на плећа његова.{S} Војвода Радич хукаше и јечаше: „Еј наш добри Кнеже Лазаре!{S} Еј вели |
по реду, господине кнеже!“ поче старац хучући; али чим му се погледи отеше на мртвог војводу, |
ба да је наследник српског престола.{S} Цар је, пишу они, дао преко светих калуђера Хришћанских |
д живога Марка, сина краља Вукашина.{S} Цар, кога је Бог поставио да у његово име правду народи |
ти поклањаш престо, него хоће да му га цар Агарјански поклони!“ А Лазар се срди на такве наше |
у.{S} И још нам поклисар његов каза, да цар његов долази с војском на Косово, да тамо дочека по |
антинова, па јавили Господину Кнезу, да цар Агарјански истом чека да му од Караманије дође њего |
пре тамо стигнеш пре ћеш се уверити да цар Лазо може да буде без све ове господе, а нек’мо ли |
га добио није; пао наш цар, пао и њихов цар; тргла се наша војска, тргла се и њихова; нема тамо |
копља а од некуда се преносе глас да је цар турски погинуо од руке војводе Милоша.{S} Наступасм |
а је војска јуначки изгинула, српски је цар Лазар јуначки пао!{S} То им кажи и ништа више!“</p> |
рану у јужној кули, ону исту у којој је цар Душан преноћио кад оно идосте на Угре!“</p> <p>„Хва |
молимо да нам опрости!{S} Треће, ако је цар Агарјански с војском својом још на Косову, видеће д |
вни цар преноћио!“ рече кнез, „Не би се цар на те срдио што ми толику част чиниш; али би се заи |
ево нам стигоше поуздане вести како се цар Агарјански са силном војском кренуо од Дринопоља пу |
прилици неће ни доћи до битке, него ће цар Агарјански <pb n="121" /> гледати да се с Господино |
даде не једну него две војске!{S} Имаће цар наш и без нас доста војске!“ По гдекоји момак, још |
збили Агарјане до ноге, тако да им је и цар погинуо... .“</p> <p>Ристивор не могаше даље, јер г |
ојвода с војском договара!{S} Шта ли би цар Душан рекао на господску <pb n="175" /> беседу кнез |
гнем на постељу, на којој се наш велики цар одмарао?!...{S} Хвала Богу, и ако сам нешто мало по |
њега!{S} Понео се па мисли е не може ни цар Лазо на Косову без старога Орловића!{S} Иди, брате, |
дворани у којој је наш велики и славни цар преноћио!“ рече кнез, „Не би се цар на те срдио што |
е тамо не бејаше. „Што ли је наш славни цар тако сетан невесео?“ питах сам себе.{S} Па рекох: „ |
гнем на постељу, на којој је наш славни цар лежао!“</p> <p>„Ако си толико скроман да заборављаш |
столу и за том трпезом седео и обедовао цар Душан, кад је на војном походу на Угре свратио к Ор |
е двојином више пелена но малвасије као цар попио, да су га се истина бојали, али да су га и мр |
прекиде га старац. „Душан не би постао цар, нити би границе свога царства размакао, кад би му |
p> <p>Узе будан мислити о војни на коју цар Лазар тако дирљиво позиваше српске јунаке.{S} Чињаш |
сам у дворани, у којој је у овоме двору цар Душан једну ноћ ноћио.{S} Погледах по њој, погледах |
Бој се био, нико га добио није; пао наш цар, пао и њихов цар; тргла се наша војска, тргла се и |
ве темеље и прву кулу од тога двора још цар Тројан сазидао и да се онда тај град звао Голубац, |
е, о поразу Агарјана, о погибији њихова цара...“</p> <p>И опет га прекидоше узвици од тешкања и |
шћанске земље, и да се нађете уза свога цара у часу у коме је славно погинути.{S} Имао си добру |
</p> <p>„Проклети да су издајници свога цара, своје браће и свога отачаства!{S} Проклет да је В |
који га погубише, да освете смрт свога цара, па му онда тело предадоше калуђерима Грачанице, д |
ом да му преда српску војску и српскога цара, само ако се иза тога престо српски поклони њему!{ |
трепти над непобусаним гробом честитога цара нашег.{S} Она црква тамо сад је два пута света и п |
што су они господа него да господски за цара гину!“...{S} Него најправије ми рече старац Мирко |
ојну, да се с тобом заједно залажемо за цара нашег и отачаство наше!“</p> <p>Војвода му приђе, |
ш ниси имао прилику да <pb n="69" /> од цара заслужиш челенку.{S} Док је не заслужиш, ево носи |
з Градоје, којега се рука дотицала руке цара Душана, остане да прихвати сина мога на крштењу.{S |
ним јунацима погинем на Косову у служби цара честитога, онда.... онда те молим.... подај то зла |
друговање на бојноме пољу било на славу цара нашег и на добро Србадије!“</p> <p>После овог приз |
На моју препаст, чисто и јасно угледах цара како седи у томе столу; наслонио лактове на колена |
подине Кнеже!{S} Опрости нам, и витешки царе наш!...{S} Опрости моме унуку, јер дете није криво |
унук, и овај мој слуга?!...{S} Еј, мој царе Душане!...{S} Еј, мој честити Кнеже Лазаре?!...{S} |
} Бог ти дао здравља и памети!“ Еј, мој царе Душане, ти би данас требао овој земљи!{S} Еј, мој |
те моје здравље.{S} Ја вас питам: је ли царев закон да цару плаћате цареву перперу?“</p> <p>„Он |
ини, испод велике стене која се и зваше Царева Громада, а испод које мало час пројахаше.{S} И ј |
војима чека у крчми на цареву друму код Цареве Громаде, одовуд Вучитрна.“ Ту Ристивор нешто зап |
са свитом својом пред малену крчму код Цареве Громаде. </p> <pb n="135" /> <p>Ту се на једној |
њихове најезде — везују пријатељства с царевима и народима који се Рим-папи као своме идолу кл |
е људе <pb n="47" /> спала данас славна царевина српска!...{S} Бадава, нема више ни старог јуна |
јунака, с којима је Душан ширио границе царевини српској.{S} Свакоме дође некако топлије око ср |
Сам пође с Боривојем што брже могаше ка Царевој Громади.{S} Није прошао ни стотину корачаја а с |
стид да гледа у јунака, који се у свити царевој борио на Косову.{S} Ћуташе за дуго као да је он |
току, и мало и у лево и у десно, и да к Царевој Громади под његов шатор доведу сваког путника и |
ним беху разапети на зеленој пољани под Царевом Громадом, на добар стреломет од шатора Орловиће |
је да ти кажем: да смо у оној крчми на цареву друму наишли на чудне гласе!{S} Прво, крчмар и к |
га.{S} Он те са својима чека у крчми на цареву друму код Цареве Громаде, одовуд Вучитрна.“ Ту Р |
е би ли што пре стигли староме кнезу на Цареву Громаду!{S} Ристиворе, води нас најпречим путем! |
итам: је ли царев закон да цару плаћате цареву перперу?“</p> <p>„Оно јесте да јесте закон; и ни |
мало, брате, та докле ћемо тако?{S} Дај цареву перперу, дај војника, дај одради данас цркви, да |
а ти дугујемо што си за нас цару платио цареву перперу.{S} Али не знамо, Бога ми, како ћемо ти |
шаново доба властела се завађала час са царем час опет између себе; али су онда духовници упада |
а глас причаху, да Вук води преговоре с царем Муратом да му преда српску војску и српскога цара |
што са српским кнезовима, који дођоше с царем турским на Косово као његови клетвенице.{S} Прија |
народ слегао око нас!{S} Немој да се ми царска властела, и господа обнажујемо пред нашим сељани |
често у свити његовој и на стражи пред царским шатором његовим!{S} Јадан, добри наш Кнез!{S} О |
естио, а да неколике страже пођу друмом царским к југоистоку, и мало и у лево и у десно, и да к |
арали су се да не посраме ни то име, ни царскога кума, који им га је дао, ни стару славу, коју |
не би постао цар, нити би границе свога царства размакао, кад би му сва мисао била сведена у бр |
ака, који су под Душаном ширили границе царства српског, а о којима је Боривој још од раног дет |
.{S} Кад нема јунаштва, не може бити ни царства!“</p> <p>Пусти се за тим у некакве дубоке мисли |
јим перјанама не однесе у своје чудесно царство.</p> <p>Не мичући се слушаше Иван како Ристивор |
ристос на небу примио као своје, увео у царство Божје, и наместио нас у ономе крају раја где су |
да је млади витез далеко, далеко тамо у царству снова певао некаквоме скупу од јунака <pb n="40 |
.{S} Ја вас питам: је ли царев закон да цару плаћате цареву перперу?“</p> <p>„Оно јесте да јест |
ему, Емиру Мурату Оркановићу, као своме цару поклонимо, да му данак плаћамо, и да му од Србаља |
нак који је одрастао уз колено великоме цару нашем.{S} Господо, подигнимо пехаре наше у славу Г |
е да бар не помажу Лазару, ако већ неће цару да помогну да Србљима правду даде, како и сами жел |
м и сваком вечери Богу молите, да нашем цару победу дарује, и да нам миле наше јунаке врати дом |
шта сви дугујемо у оваким данима нашем цару и отачаству!...{S} Кад не бих мислио да нам је вин |
вели, има доказе како је неко Проказао цару Агарјанском тајна договарања његова с Бугарима, Бо |
да су теби, који си одрастао уз колено цару Душану, крваве сузе потицале кад си онаку књигу пи |
обро знамо да ти дугујемо што си за нас цару платио цареву перперу.{S} Али не знамо, Бога ми, к |
у Агарјана.{S} У њима они пишу: како су цару Мурату додијале тужбе и жалбе и вапаји Србаља, кој |
ише пупољак али ни пуно развијена ружа; цвет у коме се сливају невина сећања на пупољак и поузд |
љак и поуздана надања на пуно развијени цвет; жена и девојка уједно; по лепоти стаса и милини л |
дали.{S} Његове су мисли облетале један цвет, и срце му се пунило некаквим чудним осећањима у к |
ојио мирисом од босиљка, ружа, и липова цвета!{S} Није чудо што су славуји и косови и сенице из |
ене: једини Ристивор да нема ни једнога цветка?!{S} Није он лош друг у овој нашој дружини!{S} С |
ници силазило у перивој, који се својим цветним лејама пружао низ зелену косину далеко до самих |
пустити поглед поврх мраморне авлије и цветног и шареног перивоја до сребрних таласа, што кроз |
рловића побио у читаву умку од пољскога цвећа; испред ње сложио у три купе мачеве, буздоване и |
великој и мирној трави, пуној ивањскога цвећа, на пољани на којој се ова господска свита савила |
другог воћа, венци од плавог и црвенога цвећа пољског измешанога са јечмовим класјем.{S} Мало и |
га у таласима од мириса, које је њихов цвећа пуни перивој слао на терасу до њих.</p> <p>Али је |
/> које имаху котарице пуне свакојаког цвећа из перивоја, па им рече да свима војницима, који |
амене плоче.</p> <p>Ниско поврх леја од цвећа и поврх широких и шарених стаза у перивоју, хитро |
лепе дворанке девојке пружају пуне руке цвећа младим јунацима.{S} Изгледало је као да је и само |
ојницима бардаке и чутуре с вином, ките цвећа и зелене ране јабуке петроваче.</p> <p>У томе дот |
који с кнезом на Косово полазе, додаду цвећа, да своје клобуке оките.{S} Беше милина погледати |
це топлијим и златнијим зрацима озарује цвеће око Орлова Града,</p> <p>Једнога топлог сунчаног |
.</p> <p>Још пре него што почеше делити цвеће и китити војнике и њихове коње, Ристивор је по не |
така, како му војници његови притврђују цвеће за своје клобуке, па им онда викну:</p> <p>„Стан’ |
ма таквим већ се враћаше с бојнога поља цвећем окићен, и у гомили девојака, што изиђе да гледа |
нез, — „зар ми сви имамо коње и клобуке цвећем окићене: једини Ристивор да нема ни једнога цвет |
закити, док свог коња најпре не закити цвећем...{S} На бојноме пољу јунак нема бољег друга и п |
убојном коњу старога кнеза, па га окити цвећем.{S} Па онда уви у плетенице, у које је грива у Ж |
па је мени као да смо ја и мој Јабучило цвећем претрпани!“</p> <p>Госпођа Мандалена погледаше п |
седланих, заузданих и поткованих, па их цвећем окитио као да су коњи сватовски; по странама, и |
и, и као да је сваки од њих хтео својим цвркутом да надцврчи сваког другог, па ма танка грла по |
о било како врапци могу онако весело да цвркућу, и како голубови могу да уживају своје лепршање |
рш сребрних динара или по који Млетачки цекин, а и господски гости ваши, којима сам пехаре с ви |
Алексије?{S} Е, хоћу да му дам Млетачки цекин, да пали воштанице моме свецу докле год од цекина |
пали воштанице моме свецу докле год од цекина и један динар траје!“</p> <p>Кнез уђе у гомилу д |
е саставио седамдесет и девет Млетачких цекина.{S} Сада те молим, светла, велика и предобра мој |
ном ланцу на дар, и ево ти кеса златних цекина да делиш сиротињи!{S} Ноћас, ако не можеш заспат |
ује; али се Ристивор заклињаше да је то цела истина, и да поп Каритон свако своје хрвање са све |
ош <pb n="163" /> једном вас све, у име целе моје дружине, молим опојте нам војводу по закону!{ |
ије друго него тихи и опет дубоки уздах целе српске земље, уздах коме <pb n="45" /> се она свој |
сваки од њих приђе к попу Каритону, да целива икону, и да се освећеном водицом пошкропи, е да |
старога кнеза, као да захвалан хоће да целива скут свога господара.</p> <p>„Право ти је?...{S} |
рекрсти се побожно три пута, и три пута целива слику Исусову, а шапуташе тихо:</p> <p>„Опрости |
ихвати десницу, коју му старац пружи, и целива је полагано и побожно као да је каква светиња,</ |
о да призивље милост Божју; пригну се и целива Ристивора у чело, па се онда диже и пође опет у |
опростити!“</p> <p>И онда га још једном целива у чело, и устаде.</p> <p>„Ходите, господо, унутр |
олико пута, побожно и са светим страхом целива икону, па онда приђе још ближе и загледа се у бл |
Хришћанску!{S} И видех га како побожно целива крст, и како покропи сузама својим.“</p> <p>И оп |
ов и пружи руку кнезу, коју овај смерно целива.</p> <p>Рече поп да му ваља још мало остати у тр |
окрену се к нама рече: „Ево за све вас целивам распетога Спаситеља нашег!{S} Нека би Сила свет |
дасима нашим окадимо, да земљу око њега целивамо, и да <hi>њу</hi> молимо да нам опрости!{S} Тр |
ви изредише на последњем <pb n="165" /> целивању, кнез Градоје заповеди да се сваки кнез и свак |
приклони заставу те јој свилене кићанке целиваху плашт и шлем војводин.{S} Само Ристивор не мог |
сницу, коју они са страхом и поштовањем целиваху, па онда узе говорити:</p> <p>„Синко Ристиворе |
м крилу, кад дотрча гласник да јави: да цело десно крило под Вуком Бранковићем одступа ка Пришт |
оздо са трпезе један властелин, који је цело вече пио као смук, па, откако Гојко узе да прича, |
ени јунак чуо <pb n="172" /> да се он с целом својом војском кренуо натраг за Дринопољ, биће јо |
са, прекрсти се од чуда, па, окренув се целоме ономе доиста у препаст и жалост порушеноме збору |
оће, могао послати један део, или баш и целу стражу, на Косово.{S} Стари Милојко, вршњак и друг |
нез Гојко. „Само би ваљало да проведемо целу ноћ поред пуних пехара, а бојим се требало би више |
НАСТИРСКА ШТАМПАРИЈА</p> <p>1899</p> <p>Цена 80 нов. или 1½ дин.</p> </div> <pb n="ii" /> </fro |
обрих јунака и честитих Срба; али ћу за цео остатак мога живота, колико ми га бог поклони, благ |
срећа оставила!{S} Ето дувасмо у трубе цео дан, ударасмо у бубњеве, проливасмо вино цео дан, и |
ко погнут као да на својим плећима носи цео Змајев Вис.{S} Па онда настави:</p> <p>„Ето ни једа |
ан, ударасмо у бубњеве, проливасмо вино цео дан, и ево промукох молећи их и корећи их, и једва |
!{S} Од ране зоре па до мркла мрака, по цео дан би на коњу обилазио војску, поздрављао се милос |
едоци некакве велике свечаности.</p> <p>Цео дан су на Змајеву Вису бубњари ударали у бубњеве и |
неко доба викнуше да се донесу неколике цепанице на ватру у трпезарији; ја их унесох и полагано |
рнели, гвоздени подглавњаци, на које се цепанице намештаху, кад је у зимње доба трпезарију загр |
а, да бегамо сви!“</p> <p>„Да бегамо?!“ цикну старац, па подиже обе руке у вис запрепашћен. „Да |
01" /> <p>„Их, погана веро Агарјанска!“ цикну Ристивор кад га оштриц турске сабље дохвати по ле |
ен!“</p> <p>„Ти лажеш, кнеже Миросаве!“ цикну Витомир. „И није чудо да лажеш, јер су те с лажју |
опочеше већ певати и „Придите, последње цјелованије“, онда он полагано и свечано приђе први ка |
ери се да има за њих доста бела хлеба и црвена вина, а доста зоби за коње њихове.</p> <pb n="85 |
ицином својих доглавника у кафтанима од црвене и од зелене вунене тканине.{S} Не говорећи ни ре |
изиђе висок и личан човек, у долами од црвене чохе богато златом извезене, са свиленом чалмом |
} Одседлаше и распасаше коње, простреше црвене сукнене плаштове по сухој земљи испод онога грма |
даху у конат, те изношаху на бољи видик црвене, плаветне, зелене и жуте шаре у вуненој простирц |
ављати рукаве од антерије, намести свој црвени пас да стоји како треба, и справљаше се за нов ч |
, у старој некаквој морастој мантији са црвеним појасем.</p> <p>„Хоћеш ли ти, кнеже, силазити у |
опремљеног у ките и кићанке и узице од црвеног свиленог конца, и прође полаганим и таласастим |
беле погаче и дрвене боце и чутуре пуне црвенога вина.{S} Он сам — на високом коњу Јабучилу, у |
јабука и другог воћа, венци од плавог и црвенога цвећа пољског измешанога са јечмовим класјем.{ |
застидео био; образи му беху запламтели црвеном ватром.{S} Не смеде погледати у очи госпође кне |
з Градоје на своме Лабуду, а под својом црвеном свиленом заставом, коју Ристивор развио беше из |
вору:{S} Синко води нашег милог госта у црвену кулу, нек <pb n="12" /> се мало поодмори; додај |
пашћен.</p> <p>„Тако, не може!{S} Не да црква опојати онога ко се сам убије!“ одговори Пајсеј.< |
ори Пајсеј.</p> <p>„Разумем ја да не да црква опојати онога, који, за то што је кукавица, не ће |
јуначно и побожно.{S} Како може бити да црква не да опојати таквог?!{S} И зашто да не да?!“</p> |
> <p>Трпезарија је била готово као нека црква, само нешто по сниска.{S} У зиду на исток лежало |
ним гробом честитога цара нашег.{S} Она црква тамо сад је два пута света и пред небом и на земљ |
нез: „Ето вам, децо, највећа и најлепша црква у васиони Бога Саваота!“</p> <p>„Јели мислиш цркв |
езарија слаткогласним појањем као да је црква.</p> <p>Али још не беху довршили појање, кад дотр |
кнезовима, властели и војницима, којих црква тада већ беше пуна, па им јасним и звучним својим |
ваља да нећете ни ви заборавити прилога црквама!“</p> <p>И тако је кнез Градоје на свој начин р |
земљи толике цркве и манастири, зар по црквама толике чудотворне иконе, и толике свете моћи од |
уком Боривоја, унука кнеза Градоја, код цркве Богородичине, зором у Среду.“</p> <p>Не би мило в |
ећемо, па ма сад у овај часи испред ове цркве појахали крилате ждрале и вите ластавице!“</p> <p |
рјанском.{S} Зар у српској земљи толике цркве и манастири, зар по црквама толике чудотворне ико |
ога срца са Србадијом и кад нисмо једне цркве!“ И позатвараше продавнице и радионице, наоружаше |
е данас храбро и срећно боримо за свете цркве његове и за православни народ његов!“ Клекнусмо с |
шљању настави:</p> <p>„Испадосмо сви из цркве и пред цркву.{S} Кнез се три пута прекрсти па се |
</p> <p>Изиђоше сви весели и радосни из цркве, и застадоше мало у авлији око ње — пуној босиока |
Отаца, да забацимо у заборав и књиге од црквена закона, али ето не можемо забацити наше владике |
разговетно исписаним писменима у нашим црквеним књигама, а ово је наш сиромах војвода брзо и с |
едаше у светлу звездицу у којој крст на цркви трепташе.{S} Стојаше ту као да је од камена па ук |
во, хвала Богу, доврших вез, мој прилог цркви, коју си ти саградио, окитио и обдарио!“</p> <p>„ |
"162" /> <p>„Да дамо, кнеже, па нека се цркви и пресипље!“ повикаше кнезови и властела.</p> <p> |
р наша срамота не може бити на понос ни цркви Божјој.{S} И још ти се молим, помози нашем војвод |
е калуђерима Грачанице, да га у њиховој цркви сахране!{S} И ето вам, господо, све што знадох и |
и тужно као велико звоно на Крушевачкој цркви кад оглашује смрт каквог великог човека.{S} И зас |
перперу, дај војника, дај одради данас цркви, дај одради сутра кнезу, е па не може то све једн |
или двојице иза певнице никога другог у цркви не бејаше.{S} Али мало после њих ето и војводе, п |
с душе.{S} Толико му би мило, да онде у цркви загрли кнеза Градоја и пољуби га у образе, и рече |
д се сврши јутрења, Градоје, још онде у цркви, приђе к војводи па му рече:</p> <p>„Ево су се ју |
и десно од огњишта стојаху — као оно у цркви пред олтарем — велики гвоздени светњаци, исковани |
ше тако, и осташе гологлави као да су у цркви.</p> <p>„Молимо те, јуначе,“ рече војвода рањеник |
ступовима, са кубетима изнад придворних црквица, са китњастим мостовима између кула.{S} Сваки ј |
<p>И одведе оба млада витеза у дворску црквицу где јутрења тек почела беше.{S} Осем духовника |
ка.{S} Остао је, да одслужује придворну црквицу, протопоп Недељко, два свештеника средњега доба |
да ће по своме обичају прво у придворну црквицу на јутрењу, куда су духовници с игуманом Пајсиј |
ачаницу?!“ прихвати кнез. „Не мислим ја цркву коју су људске руке градиле, него цркву коју је с |
:</p> <p>„Испадосмо сви из цркве и пред цркву.{S} Кнез се три пута прекрсти па се вину своме бе |
небом и на земљи!{S} Ми гледамо одавде цркву, у којој је гроб нашега Господина Кнеза Лазара; а |
јемо: да ћемо ми до његова гроба подићи цркву о нашем трошку, и поставити у њој калуђера да сва |
о нас овде има, братском ревеном подићи цркву код гроба војводина!“</p> <p>И сви подигоше руке |
цркву коју су људске руке градиле, него цркву коју је сам Бог саградио!{S} Зар не видиш ово вел |
пода Бога и Свеце његове.{S} Хајдмоте у цркву!“</p> <p>И одведе оба млада витеза у дворску цркв |
у Хришћанску, крвљу својом посветили ту цркву на славу Божју?!“</p> <p>„А ја мишљах“ рече Ристи |
о зло дошло на ову нашу земљу и на нашу цркву?!{S} Ево да вам кажем: прво, зато што се — тобож |
иони Бога Саваота!“</p> <p>„Јели мислиш цркву Грачаницу?“ запита Ристивор безазлено.</p> <p>„Ка |
вама, црним калуђерима, овај свет није црн био?!{S} Сви смо ми и грешни и црни; само сте ви ва |
> <p>„Издаја!{S} И никако друкчије него црна излаја!“ понављаше рањеник горко.</p> <p>„Ко издад |
, брижно погледаше кроз уске прозоре на црне облаке које сад већ муње просецаху, и тешкаше се ш |
p>Па онда га освојише свакојаке тужне и црне мисли.{S} Под њиховом тежином беше оборио главу на |
ити!,...{S} Еј, тужна Србадијо, како си црне среће!“</p> <p>„Сигурно опет издаја!“ привикаше не |
о вилински просто расплетене, да л’ јој црне очи још и сада ватром горе, да ли....“</p> <p>Узеш |
, влажан и хладан.{S} Од запада ударише црни облаци па се брзо развијаху и застираху небо.{S} К |
није црн био?!{S} Сви смо ми и грешни и црни; само сте ви вазда свети и светли!“</p> <pb n="88" |
p>„Ех!“ прихвати кнез Вукан, „кад вама, црним калуђерима, овај свет није црн био?!{S} Сви смо м |
м косом, образима препланулим од сунца, црним очима из којих муње севаху, и кад се осмехиваше.{ |
оносне слуге његове приступају с рукама црним од угарка и крвавим од крви невиних жртава, па тр |
жи, повија уска кожна листина, на којој црним словима пише: „Покајте се!“ Што је најчудније у т |
, као да му лице беше засењено некаквим црним облаком.{S} Уведе војводу у крчму и одведе га пра |
рној а несрећној љуби нађу у овим њеним црним данима.{S} Хвала вама свима на верности и љубави |
дивно срезаним руменим уснама, крупним црним очима, танким лепо повијеним обрвама, и дугом и г |
горњим телом мало напред као да крупним црним очима својим вреба <pb n="24" /> некога, пружио л |
а се спусти као да је неко кабловима из црних облака лије.</p> <p>„Ухвати нас ситна киша тек из |
а лице к небу, упрла погледе из крупних црних очију у вис, па златном стрелом гађа грдну једну |
, па својим копљем устави бесног једног црног Арапина, који се с високо уздигнутом кривом сабљо |
ека од својих четрдесет година, с лепом црном брадом, дугом косом, образима препланулим од сунц |
епо повијеним обрвама, и дугом и густом црном косом.{S} Била је то лепа и милокрвна жена, око с |
е високе, сувоњаве, средњовечне жене, у црном оделу једне калуђерице и са дугачким, свиленим пл |
ости на Косову било, те да њима осветли црну ноћ, која се на Србадији тако нагло спустила била. |
о гледају из густога мрака: што гушћи и црњи мрак све то сјајнија и све то већа она два његова |
ати игуман Пајсеј. „Дође ђакон Јеротије чак у село к поповој кући, где сам ја с мојом <pb n="15 |
и се чини, господо,“ узе реч кнез Нинко чак тамо иза гомиле, „мени се чини да војвода рече да н |
ном чалмом на глави и нојевим перјем на чалми.{S} Узјаха арапског једног белог коња, дивно опре |
охе богато златом извезене, са свиленом чалмом на глави и нојевим перјем на чалми.{S} Узјаха ар |
честитога Господина Кнеза, а не овде да чамимо, пијанчимо и у заваде долазимо!“</p> <p>„Немој т |
емо ми ово два три дана, док не пођемо, чамити и пијанчити.{S} Ево ћемо данас и сутра сви зајед |
а ли се то доиста од некуда холуј диже) час опет журно слетали ка голубињаку, те загушеним и ус |
тине, час при свећи нешто сриче у њима, час опет <pb n="13" /> отаче вино и меша у њ некакве тр |
днекуд некакви танкогласни комарци, па, час око његова носа час око његова уха, зузујаху неку т |
се за столом у трпезарији чудно понаша, час кришом погледа на мога деда, а час на свеца; час би |
час погледа на једну икону испред себе, час хитлено свиленим концем везе по једном комаду румен |
у разастро некакве стародревне листине, час при свећи нешто сриче у њима, час опет <pb n="13" / |
ао смерно иза стола свога господара, и, час руком, час мигом, наређивао млађима шта да донесу н |
за стола свога господара, и, час руком, час мигом, наређивао млађима шта да донесу на трпезу а |
ога деда, а час на свеца; час би устао, час би опет сео да пије.{S} Ноћу као да нема сна, а и к |
м погледа на мога деда, а час на свеца; час би устао, час би опет сео да пије.{S} Ноћу као да н |
ша у њ некакве траве и по мало меда.{S} Час поји тропаре свецима, а час куне и људе и свеце. „П |
аша, час кришом погледа на мога деда, а час на свеца; час би устао, час би опет сео да пије.{S} |
ло меда.{S} Час поји тропаре свецима, а час куне и људе и свеце. „Потеци, оче, потеци горе одма |
трпезу, и час <pb n="99" /> дремаше, а час упираше зажарене погледе у Гојка, и овда и онда уда |
це час наређивао трубачима да дувају, а час их опет устављао те да он скупљеноме свету гласно д |
то поље, које се прелива час у плаво а час у румено, није као патос од шареног мрамора, и зар |
во, погледајући у очи час своме унуку а час Ристивору.</p> <p>„Па певају, дакако!“ рече Ристиво |
осовом?{S} Зар то поље, које се прелива час у плаво а час у румено, није као патос од шареног м |
И за Душаново доба властела се завађала час са царем час опет између себе; али су онда духовниц |
ује.{S} Војвода беше блед, и од часа на час стресаше се као да је у грозници, превлачаше руком |
била над једним по широким разбојем, па час погледа на једну икону испред себе, час хитлено сви |
гласни комарци, па, час око његова носа час око његова уха, зузујаху неку тужну песмицу без кон |
орев Јабучило.{S} Окреташе по више пута час десно час лево ухо к поветарцу, који му дуваше у по |
луд се стари кнез пригибаше час с једне час с друге стране око Ристивора, узалуд по правцу руке |
испред велике заставе, па би наизменце час наређивао трубачима да дувају, а час их опет устављ |
“</p> <p>Узалуд се стари кнез пригибаше час с једне час с друге стране око Ристивора, узалуд по |
а кнез Градоје ућута.{S} Узалуд гледаше час један час други од она два млада човека да га у раз |
ше главу на лакат, а лакат на трпезу, и час <pb n="99" /> дремаше, а час упираше зажарене погле |
е га је кнез чекао.</p> <p>„Ех, у добри час!“ рече старац чим угледа слугу свога. „Дед казуј ко |
слава Богу на добрим гласима а у добри час!“</p> <p>Млади властелин извади из једне свилене, л |
ој: „Добро нам дошли, јунаци, и у добри час!{S} Донели да Бог да срећу војводи и војводину двор |
: „Устајте, децо, у име Божје и у добри час!“</p> <p>Ристивор скочи на ноге, протре мало очи, п |
и свакога од њих ко нам данас и у добри час стигне!{S} Нека се одвоје од сваке стотине по пет к |
ворица госпође кнегиње.</p> <p>„У добри час!{S} Ево ми сам Бог отвара двери!“ говораше Ристивор |
ћемо пожалити да гинемо кад дође свети час да се гине.{S} Али док не изиђемо на Косово, и док |
иташе старац по ново, погледајући у очи час своме унуку а час Ристивору.</p> <p>„Па певају, дак |
један гутљај вина нека нам је то у овај час Свето Причешће, да би нас Спаситељ Господ Исус Хрис |
тарца. „Зар ви кметови нађосте баш овај час, у који ето полазимо на бој на Косово, да ме устављ |
у стан Господина Кнеза на Косову у онај час, у који он на светом крштењу прима српско име!{S} П |
доба властела се завађала час са царем час опет између себе; али су онда духовници упадали с к |
доје ућута.{S} Узалуд гледаше час један час други од она два млада човека да га у разговор увук |
вога и онога света?!“ питаше књез Вукан час жут час блед.</p> <p>„Још се то не може да зна на с |
са очевидним узбуђењем, „ево је приспео час да се растајемо!{S} Хвала вама, који ме допратисте |
те, него пусто глухо доба!{S} Ето, мало час видех очима својим авет игуманије!“ рече Иван сав б |
бубањ и видело се живо кретање.{S} Мало час па је неколико стотина коњаника стало у редове испр |
зваше Царева Громада, а испод које мало час пројахаше.{S} И још нареди да сва војска преноћи гд |
а су духовници с игуманом Пајсијем мало час отишли.</p> <p>„И ништа боље, синовци моји, него да |
Сељаци сложно прихватише, и ако им мало час кнез онако попреко одби ону молбу о перперама.</p> |
творена врата могло гледати.{S} До мало час, пре него што Иван склопи очи на оне слатке снове, |
есетак људи с којима се кнез Гојко мало час и сам врати!“</p> <p>„Зар у истини тако?!“ викну ст |
њим.{S} Али би овда и онда окренуо мало час десно час лево ухо, да боље чује топот од коња који |
ну Јабучила натраг путем, којим су мало час прошли.</p> <p>Кнез пође с Боривојем даље унапред, |
о к његовој војсци јездила.</p> <p>Мало час па се од турске војске одвоји једна четица од седам |
га дуго и хваљаше га много.</p> <p>Мало час па опет однекуд потмули тутањ у даљини.</p> <p>„Све |
пкаше Јабучила и тепаше му.</p> <p>Мало час па Ристивор дође пешице носећи буздован.</p> <p>„Го |
а попрштала.</p> <p>Голубови су немирно час узлетали до на врхове од кула (као да са те висине |
ило.{S} Окреташе по више пута час десно час лево ухо к поветарцу, који му дуваше у потиљак; али |
и би овда и онда окренуо мало час десно час лево ухо, да боље чује топот од коња који му из дал |
нога света?!“ питаше књез Вукан час жут час блед.</p> <p>„Још се то не може да зна на сигурно!“ |
рукчије бити не може.{S} Моји ће људи у час разапети мој шатор, под којим ћемо ја, мој унук и м |
„Да сам на твоме месту, војводо, овога часа отерао бих и једнога и другога из дружине, у којој |
пратимо на војну.{S} Али могу ја овога часа да викнем мојим људима, да се вратимо откуда смо и |
ародревног двора нашег.....{S} Од овога часа, па до часа у који се — ако буде Божја воља — било |
он онда јетко рече Ристивору: „Од овога часа ниси више мој слуга ни мој властеличић!{S} Иди за |
ир доста мирно. „Ја сам готов ево овога часа, само ако кнез Миросав хоће!“</p> <p>„Кад је тако, |
и срећан пар људи.{S} Бога ми ћу овога часа да говорим с кнезом!“</p> <p>„Не!“ викну Ристивор |
> <p>Госпођа Мандалена, која се до тога часа јуначки држала, кад виде челенку свога мужа на кло |
а боље чује.{S} Војвода беше блед, и од часа на час стресаше се као да је у грозници, превлачаш |
а данас на Константинову.{S} Не часи ни часа него зови сву своју властелу, нека се одмах скупи |
вора нашег.....{S} Од овога часа, па до часа у који се — ако буде Божја воља — било ја с Бориво |
сигурно веровао да се Бог не може ни за часак предомишљати коме да помогне, па је веровао <pb n |
мове.</p> <p>„Да станемо, дедо, за који часак овде, да поодморимо своје коње, и да послушамо ка |
се да ће нам је Бог, само још кроз који часак, па коначно поклонити.{S} Али тек што превали под |
ња војска данас на Константинову.{S} Не часи ни часа него зови сву своју властелу, нека се одма |
д је јер стићи нећемо, па ма сад у овај часи испред ове цркве појахали крилате ждрале и вите ла |
Харалампије. „Као да читаш из отворена часловца!“</p> <p>„Да вам причам само, шта се мени једн |
врћући се викну: „Напред, депо, за крст часни и веру Хришћанску!“</p> <p>Лабуд зарза дугим врис |
пред, напред, Србадијо моја.{S} За крст часни и веру Хришћанску!“ “</p> <p>„До подне нам је ишл |
нама који излазимо да се боримо за Крст Часни и веру Хришћанску!{S} И видех га како побожно цел |
екрати свој млађани живот, кал си могао часно да га проводиш у свакој срећи и слави?!“</p> <p>П |
сребрној скрињи коју је са комадићем од часног дрвета и другим неким светим моћима кнез Градоје |
и Сила светога благослова Његова и Сила Часнога Крста, била са сваким од нас и са свима нама ко |
их ја смео ући у олтар, да се пружим по часној трпези, да санак један проспавам, него да легнем |
сладост која га чудновато подсећаше на часове милине које је као дете на крилу своје добре мај |
је што ти дадосмо да у последњим својим часовима на овоме свету помишљаш: како је мало верних љ |
век, и мени је прво да чувам моје име и част мога дома!“</p> <p>„Ти си ево сам окаљао своје име |
b n="92" /> и писмо вино један другом у част и у здравље.{S} А молићу и вас, свети оци, и вас, |
„Не би се цар на те срдио што ми толику част чиниш; али би се заиста срдио на мене, да ја нисам |
ама свима ти једини који си достојан те части!“</p> <p>Сложно и весело привика сва она господа |
поносито.{S} Беше, господо моја, у томе часу личнији, господственији, поноситији, лепши, а веру |
аше му грло и угуши глас, јер се у томе часу на прагу од њихове собе јави прилика једне високе, |
окушаваше да је подигне. </p> <p>У томе часу закуца сребрно клепало са највише куле на двору.{S |
а коју је вихор дохватио.</p> <p>У томе часу брзим кроком стизаше друга чета.{S} Њен вођ, с гол |
троје!“ рече кнез Гојко.</p> <p>У томе часу стиже под шатор игуман Пајсеј с другим духовницима |
јном пољу и на сваком месту, и у сваком часу, на помоћи били!</p> <p>Тек се то довршивало, а го |
земље, и да се нађете уза свога цара у часу у коме је славно погинути.{S} Имао си добру мајку, |
с још стићи!“</p> <p>И онда потрча, и у часу се нађе у гомили господе, која сва бледа и тужна, |
о човек средњега стаса, широких прсију, чврстих мишица, жилаве руке; сед, с дугом косом, дугим |
цем везе по једном комаду румене свиле, чврсто затегнуте у шимшировим оквирима.{S} Везла је пок |
м руком сукну мач из корица, па се онда чврсто корачајући упути право к војводи, праћен само св |
мори, и као да тражаше по својој памети чега још да се сети, и шта још да прикупи и изнесе.{S} |
о коло од млина окреће некакву џиновску чегртаљку.</p> <p>Из села, десно испод Орлова Града, до |
раздвајани стојати на крштењу војводина чеда, или ћемо сви братски и нераздвајани јездити ка Ко |
нина, и опет празна јер у њој не бејаше чеда.{S} Испред <pb n="26" /> колевке крочила на њиву м |
<pb n="i" /> <div type="titlepage"> <p>ЧЕДА МИЈАТОВИЋ</p> <p>КНЕЗ ГРАДОЈЕ ОД ОРЛОВА ГРАДА</p> |
лију и испричах му како је спасла своје чедо од орлушине, <pb n="28" /> а ти и поп Каритон грун |
, претискаше на своје груди младо своје чедо и горко плакаше и јецаше.</p> </div> </div> <pb n= |
елила орлушину, те спасла живо и здраво чедо своје, које јој је грабљива и гладна птичурина згр |
да!{S} Спремао се да весело дочека прво чедо којим сад већ сваким даном очекује да га госпођа д |
, твога крсног имена, остани да крстимо чедо, које ми је Бог у овако знаменитим и славним даним |
лима лети у вис носећи у канџама румено чедо у белом свиленом повоју.{S} Јест, не гађа само, не |
г да срећу војводи и војводину двору, и чеду његову у златној колевци|“</p> <p>Па се слегао рад |
да стигнеш до њега.{S} Он те са својима чека у крчми на цареву друму код Цареве Громаде, одовуд |
а Босиљка.{S} Рече му: „Госпођа кнегиња чека на тебе!“ па се окрете и отвори му врата на сниско |
о да се неки сватови искупљају, и да се чека само на свирце па да се живо коло поведе.</p> <p>З |
Потеци, оче, потеци горе одмах, кнез те чека; има да се чита велика књига која ето стиже од вој |
осподину Кнезу, да цар Агарјански истом чека да му од Караманије дође његова најбоља војска, је |
е; „из ових стопа мичи се натраг!{S} Не чекај да те мачем или буздованом погоним!“</p> <p>Борив |
и, јер се нечему беше присетио.</p> <p>„Чекајте, мало!“ рече. „До Турака допрећемо живи, али му |
и у чисто рухо од свежег зеленила, и да чекају да буду сведоци некакве велике свечаности.</p> < |
ати.{S} Преча је мени малвасија.{S} Нек чекају и кнез и војвода!“ И ето не хте да дође!</p> <p> |
ир вина... .“</p> <p>„Ха!{S} Ту ја тебе чекам!{S} То, брате, то казуј!“ викну оздо са трпезе је |
ашег војводе Радича!“ рече старац. „Ево чекамо тврдоглавог попа Каритона да дође да нам је проч |
се Ристивор у двор.{S} Стари кнез га је чекао нестрпљиво, па је <pb n="49" /> најпосле — праћен |
тивор невесело на терасу где га је кнез чекао.</p> <p>„Ех, у добри час!“ рече старац чим угледа |
пишем ово овако:{S} Војводо, више ти ја чекати не могу.{S} Ја одох на Косово Господину Кнезу.{S |
, коју Ристивор развио беше изнад њега, чекаше мирно док се не искупише око њега на убојним сво |
стих листина и седе да пише на колену и чекаше да му војвода почне казивати у перо.{S} Али му в |
гвоздени светњаци, исковани мајсторским чекићем у грање и лишће, кроз које се орао у вис пропињ |
неколико пута својом руком преко његова чела, као да га милује.</p> <p>„И опет, синко мој,“ реч |
и кнежеви прогрушали се модрином.{S} Са чела обојице киптио је зној.</p> <p>Тада им Ристифор пр |
а.{S} Стари кнез убриса рукавом зној са чела па се окрену и погледа у свеца.{S} И као да не мог |
е, убриса десним рукавом хладан зној са чела, и, као човек који се из тешког сна нагло буди, ре |
а је у грозници, превлачаше руком преко чела бришући хладан зној и дисаше тешко.</p> </div> <di |
са њихове жалости у оку и са намрштених чела њихових народ чита, <pb n="134" /> да је нашу војс |
о, и срамним начином отео вам драгоцене челенке ваше!{S} И опет се тешим, што је Бог дао те је |
уза.{S} И кад Боривој, примив клобук са челенком, пољуби старца у руку, па се окрете и приђе к |
е до тога часа јуначки држала, кад виде челенку свога мужа на клобуку свога свекра, не могаше в |
нку свога деда!{S} А ја ћу дотле носити челенку коју је твој отац, а мој син, својим јунаштвом |
“</p> <p>И онда стари кнез задену своју челенку у клобук Боривојев, а из оне кожне скрињице изв |
е не заслужиш, ево носи у своме клобуку челенку свога деда!{S} А ја ћу дотле носити челенку кој |
, а из оне кожне скрињице извади сјајну челенку окићену драгим камењем и утврди је у свој калпа |
свој клобук, изви из њега своју сребрну челенку, па онда рече Боривоју, који још једнако стајаш |
илику да <pb n="69" /> од цара заслужиш челенку.{S} Док је не заслужиш, ево носи у своме клобук |
е сваки кнез и сваки властелин стави на чело своје чете, да је полаганим кораком проведе гологл |
ко је воштаницу углавио у земљу а управ чело своје главе, да му душа види пут неба!{S} Видите л |
ови и властела.</p> <p>Кнезу Градоју се чело намршти и његове густе веђе спуштаху се као да хоћ |
.{S} Кнез Градоје састави веђе, намршти чело и гледаше преда се застиђен, а образе му пламенови |
ао од силног умора на столицу, наслонио чело на руку, а руку на колено, пустио се скрушен у дуб |
пу ударила крв у образе, у очи и у само чело. <pb n="34" /> Румени образи кнежеви прогрушали се |
!“</p> <p>И онда га још једном целива у чело, и устаде.</p> <p>„Ходите, господо, унутра!“ викну |
Уздахну тешко, пригну се и пољуби га у чело и готово рећи шапну му на ухо: „Поздрави твога оца |
т Божју; пригну се и целива Ристивора у чело, па се онда диже и пође опет у ходник.{S} Са прага |
{S} Кнезу беше мило, па га од радости у чело пољуби.</p> </div> <div type="chapter" xml:id="SRP |
ише; пригну се и пољуби мртва војводу у чело, и грцајући у сузама промуца:</p> <p>„О, сине мога |
ци, која се као зелен венац повијаше по челу те косине.{S} Дуж тога венца и одмах испод њега бе |
у се расу не само по образима него и по челу, кнегиња виде да се Ристивор бори са некаквим силн |
их изиђоше све дворанке и дворани и сва чељад дворска, и млада и стара, све то у празничном рух |
је, по жељи Ивановој, наредио те млађа чељад простре постељу за Ивана у куту према његовој пос |
опа Каритона, као што га је сва дворска чељад волела, рече Ристивору да се врати с њиме у двора |
ше коње из подрума дворских; искупи сву чељад и однесите седла, и копља, и мачеве, и буздоване, |
ову, да их пале, да секу народ, и младу чељад у робље да одводе.{S} Имаћемо зар прилике да тргн |
среће у животу, молим ти се за сву нашу чељад у двору и за све наше људе ван двора; молим ти се |
три дана.{S} Чини се и моме деду и свој чељади да нека тешка брига лежи страноме витезу на срцу |
рим.{S} Знам да ме можеш само пожалити, чему треба мудро поучити, и да ћеш ми опростити, све и |
рећне, сузе лијете кад сте срећне!{S} У чему ли је разлика?!“</p> <p>„У свакој сузи, коју срећа |
ала теби, витешки старче, који нас учиш чему ваља!“ прихвати војвода па скиде одмах свој сребрн |
ојника поздравом: „Здраво, јуначе!{S} И честит нам био!“ док га они љубљаху у скут и у руку.</p |
срце своје дала!...{S} Она је красна и честита девојка; обоје сте млади, али сте и једно и дру |
харе своје па их подигнимо у славу наше честите браће српске са Приморја!{S} У славу славног Ду |
из дружине, у којој је поштених људи и честите Србадије!“</p> <p>„Како бих ја, кнеже, растерив |
били српску војску, и да је наш добри и честити Господин Кнез погинуо!“</p> <p>„Сачувај нас тог |
.{S} Еј, мој царе Душане!...{S} Еј, мој честити Кнеже Лазаре?!...{S} Еј, шта би од тебе, моја С |
Градоје, „Бог те чувао овој земљи, наш честити Господару!“</p> <p>И ударише му сузе на очи.{S} |
опет се тешим, што је Бог дао те је наш честити Господин Кнез Лазар могао и без нас да задобије |
знам да и међу њима има добрих јунака и честитих Срба; али ћу за цео остатак мога живота, колик |
његовој, помози нама свима да здраво и честито нашем Господину Кнезу на Косово стигнемо, и да |
аву Крилатицу!{S} Е нека им је срећно и честито, и јесу бољи јунаци од нас!“</p> <p>„А шта ми с |
ада.{S} Не стигосмо да гинемо уз нашега честитога Кнеза; није позно да за њ данас изгинемо!“ го |
Наше је место на Косову у војсци нашега честитога Господина Кнеза, а не овде да чамимо, пијанчи |
унацима погинем на Косову у служби цара честитога, онда.... онда те молим.... подај то злато тв |
езда тамо трепти над непобусаним гробом честитога цара нашег.{S} Она црква тамо сад је два пута |
икоме теже до самом Господару Србадије, честитоме Кнезу Лазару.{S} Као војник у дворској стражи |
олим, помоли се Светој Тројици да нашем честитоме Господину Кнезу дарује победу над неверним и |
авља, среће јуначке и сваке ваљаности и честитости; молим те за моју снаху, испроси јој здравља |
ик у дворској стражи његовој, бивао сам често у свити његовој и на стражи пред царским шатором |
не!{S} И још како дворкиње причају како често <pb n="38" /> затичу своју госпођу да чита послед |
да види човека, од којега је сенка тако често падала на Звезду Даницу Орлова Града, — све то за |
од двора, на којој је у хладовини тако често с њиме седела, милујући га у таласима од мириса, |
де војвода!“</p> <p>И кад се Орловићева чета повуче, војвода и кнез Градоје стадоше по средини |
вас види да нам откуд долази нова каква чета ма од стотину одморних људи?!“...{S} Али ни од куд |
и лево и десно, док се не распршта прва чета као плева коју је вихор дохватио.</p> <p>У томе ча |
ој косини на којој се три Србина и прва чета од седам Турака сусретаху.</p> <p>Кад већ стигоше |
>У томе часу брзим кроком стизаше друга чета.{S} Њен вођ, с голом кривом сабљом у десници, вика |
ну корачаја а од војске се одвоји друга чета од четрнаест коњаника, па пође полагано у корак за |
тако пред поноћ, прошла онуда повелика чета Босанских коњаника.{S} Уставише се да напоје и себ |
са својом стотином коњаника, па се и та чета као грудва снега отапала уз пут, отапала, отапала, |
<p>На заповест свога вођа ова се трећа чета растави у три четице у свакој по седам коњаника, т |
а стотину корачаја, а одвоји се и трећа чета од двадесет и једног коњаника и пође за оним двема |
тадоше тако гледајући за њима.{S} А кад чета замаче за шуму, окрете се госпођа Мандалена кметов |
стиво с властелом и са заповедницима од чета, показивао се ведар и поуздан; хвалио би кад би на |
ч да се преко усана превали.{S} Беше то чета онемелих јунака.</p> </div> <div type="chapter" xm |
ихових соба, и не дај им ноћас к својим четама излазити!“</p> <p>„Како ћу, кнеже, апсити моје в |
двора, да се одатле сва војска крене у Четвртак пред вече или у Петак у јутру, па да најдаље у |
id="SRP18990_C2.1"> <head>I</head> <p>У Четвртак пред пече са једнога виса кнез Градоје показа |
ype="group" xml:id="SRP18990_P4"> <head>ЧЕТВРТИ ДЕО</head> <head>На Косову</head> <pb n="168" / |
ацио као врећу памучне свите на спод; у четвртом изви мач из руке Витомирове, баци га далеко у |
з Градоје кренуо, кад дојаха коњаник од чете кнежеве, и донесе писмо војводи.</p> <p>Војвода га |
оривој и Ристивор, чим дочуше да се две чете бију мачевима и буздованима, викнуше под оружје св |
ога кнеза спреме за храну и пиће његове чете брзо су се довршивале, те је кнез могао наредити д |
бњем озго из стана, остаци од оне друге чете распршташе, сваки њен коњаник, који оста жив, обод |
з и сваки властелин стави на чело своје чете, да је полаганим кораком проведе гологлаву поред м |
о је: да сам дању и ноћу у средини моје чете и с мојим људма!{S} Не замерај ми, војводо!{S} Али |
вали да је кнез Милан улетао у најгушће чете Агарјана, баш као да је хтео навалице да погине!{S |
стотину корачаја а сусрете га војник из чете кнеза Вукана, праћен сад и Ристивором, па рече кне |
а да и дадем такву заповест, у мојој се чети не може наћи ни један витез, а камо ли њих петориц |
о руку, народ весело довикиваше кнезу и чети његовој: „Добро нам дошли, јунаци, и у добри час!{ |
и старо и младо, потрча кнезу и његовој чети у сретање.{S} Млада момчад удари у кликтање, женск |
p> <p>Стари кнез се окрете према својој чети.{S} Ристивор по заповести коју је од кнеза добио н |
нез Градоје показа своме унуку и својој чети беле куле и зидине од Двориња, двора војводе Радич |
одобравајући, пође живим кораком својој чети.{S} Дошав до заставе, викну оштро војницима да ски |
една трпеза од белог мрамора.{S} Око ње четири висока, тешка и гломазна стола од храстовине, у |
а бројимо коње, па ако не изиђе најмање четири стотине, онда ја окат да идем у слепце, а да не |
“ рече старац: „и двеста није мало, а и четири стотине није много!{S} Него да се прво сад прихв |
} Могу њему затребати још четири мача и четири буздована, а већ ја се могу Богу молити за вас и |
ви.</p> <p>Према старцу, и само три или четири корачаја од њега, седела је у истој таквој висок |
ивор живо.</p> <p>„Педесет шаторова, по четири војника под сваким, то је свега две стотине војн |
ином кнезом!{S} Могу њему затребати још четири мача и четири буздована, а већ ја се могу Богу м |
час па се од турске војске одвоји једна четица од седам коњаника, који пођоше низ зелену косу у |
косу у сретање тројици Срба.{S} Није та четица одмакла стотину корачаја а од војске се одвоји д |
га вођа ова се трећа чета растави у три четице у свакој по седам коњаника, те док једна наваљив |
звизну мач Градојев посред лица турског четовође, па онда и лево и десно, и лево и десно, док с |
з је оставио Боривоја и Ристивора да са четом заједно вечерају, а сам је стигао у двор по доста |
д двора и повијаше за кнезом Градојем и четом његовом преко пољане па тихом једном узбрдицом на |
кнез Градоје борећи се с читавом једном четом која га стезаше све тешње као да је добила запове |
ом и свекром својим и њиховом китњастом четом и свиленом заставом.</p> <p>Дуго остадоше тако гл |
нажно и лепо развијена човека од својих четрдесет година, с лепом црном брадом, дугом косом, об |
аја а од војске се одвоји друга чета од четрнаест коњаника, па пође полагано у корак за оном пр |
да кликће, <pb n="200" /> па полете на чету Турака.{S} Турци не могаху да верују очима својима |
а војводина, јер кнез Градоје устављаше чету по чету како која пристизаше.</p> <p>Не одјахујући |
, и заповеди му да води кнеза Градоја и чету његову у колибе за њу спремљене; а самог кнеза зам |
ина, јер кнез Градоје устављаше чету по чету како која пристизаше.</p> <p>Не одјахујући војвода |
рати, искупила и сместила уз Орловићеву чету скоро сва војска војводина, јер кнез Градоје устав |
вода даде човека, који ће њега и његову чету одвести на преноћиште ако је какво за њих одређено |
а и буздованима, викнуше под оружје сву чету Орловића па с њоме улетеше међу борце.{S} Било је |
и од Зете, и од Арбаније, и нека сваку чету, коју сретну, пожуре, да лети к војсци нашој која |
коња да у бесном трку зађе за ону трећу чету, која полаганим кроком јежђаше к тројици Срба у кр |
о нашим земљама било више јунака, свеци чешће и радије јављали међу људе, и да су већа и славни |
овачке скрлатне чохе, са жутим, меканим чизмама до колена.{S} То је био човек средњега стаса, ш |
славе ми, ни опанака, а да не говорим о чизмама до колена!“ Ето таквих разговора вас дан.{S} По |
м жицом богато извезени; па мекане жуте чизме до колена са сребрним острицама којих широки колу |
за Косово, ваља да су нам људи одморни, чили и весели. <pb n="84" /> Ако проведу ноћ у колу са |
о бих се успавао, буди ме и не жали ме, чим видиш да она велика звездана кола на небу клизају к |
много кивни; побиће се опет и још горе, чим се уклонимо ми који их раздвајамо!“</p> <p>„Идите в |
окрену копље своје наопако, да сељани, чим га угледају, узму нагађати, да се нека несрећа деси |
оник а оно на сигурно на сам Видов Дан, чим ми само још која стотина људи стигне.{S} Не бој се, |
престала.{S} Млади Боривој и Ристивор, чим дочуше да се две чете бију мачевима и буздованима, |
кнеза замоли да дође у двор на вечеру, чим само смести своје људе, и увери се да има за њих до |
да што пре чује шта је и како је.{S} Па чим му се Ристивор приближи, старац му викну:</p> <p>„К |
сподине кнеже!“ поче старац хучући; али чим му се погледи отеше на мртвог војводу, он гласно за |
.</p> <p>„Ех, у добри час!“ рече старац чим угледа слугу свога. „Дед казуј колико их је се прих |
се покорава, додаде му заставу.</p> <p>Чим је кнез прими усвоје руке, он онда јетко рече Ристи |
!“ окрете се кнез Градоје духовницима, „чим се ископа гроб, спремите се да се тело нашег војвод |
учно!“ прихвати Гојко. „Има вам, брате, чиме да се поносимо, а има и што може бригу да задаје.{ |
стоји како треба, и справљаше се за нов чин. „Нека светац не виче напразно; „Покајте се!“ Да се |
олици.{S} Изгледаше као да се врши неки чин из свете летурђије.</p> <p>„Има овде две књиге!“ ре |
сти за сваку преку реч и за сваки преки чин!“ „Немам ја шта теби праштати, мили господару!“ рек |
од свих мука, на које те живог метасмо, чини ми се, најстрашнија је што ти дадосмо да у последњ |
ице да ми јакрепи и гуштери крв сисају; чини што <pb n="30" /> хоћеш, само моли свеца свога да |
Божју, а камо ли пред Господа Бога.{S} Чини ми се да би ме њихова светиња раскинула, као <pb n |
.{S} Дед га мој гости овде три дана.{S} Чини се и моме деду и свој чељади да нека тешка брига л |
икаше многи од господе.</p> <p>„Вама се чини да је тако!“ рече кнез Градоје с презривим осмехом |
Санџак-Бегу:</p> <p>„Јуначе, све ми се чини да ниси Агарјанског рода, све да и јеси Агарјанске |
тмули тутањ у даљини.</p> <p>„Све ми се чини да негде у даљини грми!“ рече тихо госпођа Манда с |
нез Нинко чак тамо иза гомиле, „мени се чини да војвода рече да нам је кнез Градоје старешина < |
з Градоје с презривим осмехом, „мени се чини да није тако!{S} Наше је место на Косову у војсци |
то тако јуначки викаху.</p> <p>„Мени се чини, господо,“ узе реч кнез Нинко чак тамо иза гомиле, |
да му се не молимо!{S} Али ето се мени чини да се већ од поодавно Бог нешто срди на нас Србади |
нама!“</p> <p>„То се теби све тек тако чини, синко мој!“ рече кнез. „У самој ствари то је Рист |
а јунаштва?!{S} И овај млади кнез Гојко чини ми се добар јунак?{S} И сви ови што иду за мном, и |
има дотицао, кад год би видео да то поп чини.{S} А у кнеза гледаше Ристифор, па се и сам пригиб |
његов глас, његов мач, његова застава, чинили су просто чудеса.{S} Као да је то главом Свети Ђ |
међу људе, и да су већа и славнија чуда чинили.{S} А сада као да је и мање јунака и мање светац |
егло, сва би задрхтала и пребледела.{S} Чинило јој се да та једва чујна тутњава однекуд испод з |
зар погинуо, стресао би се од ужаса.{S} Чинило му се све то као један тежак и страшан сан.{S} Г |
тако тужно и тако жалосно запомаже.{S} Чинило јој се, као да то што чује није друго него тихи |
исном поветарцу а под небом, које се -— чинило му се — више но икада застрло густим ројевима <p |
амо да су лажи.{S} Скочисте, јер вам се чинило да кроз оне лажи пада сенка на родитеље ваше.{S} |
ати.{S} Ето сад видите, шта је право да чинимо?!“ И онда сви у глас повикаше весело и радосно: |
као нагађао је шта то може бити, али се чинио невешт.</p> <p>Видев да су већ сви коњи и сви кло |
ава мачевима урезује у вечне споменике, чините и ви што као синови ове земље треба да чините, а |
и ви што као синови ове земље треба да чините, али — колико се уза то може — не дај старом гос |
на бациш у тамницу.{S} Немој ноћас тога чинити.{S} Дај ми, да им за ноћас мој шатор буде тамниц |
нашим мртвим војводом, а после ћемо већ чинити метанија и испаштати се.{S} А већ ваља да нећете |
и се цар на те срдио што ми толику част чиниш; али би се заиста срдио на мене, да ја нисам поре |
га јуначки заслужио, да му толику пошту чиниш!“ рече Санџак-Бег. „Ако ти је записано да од ових |
то лежаху у једном куту испод иконе.{S} Чињаху јој се као да су засвагда умукле.{S} Седе на њег |
тако дирљиво позиваше српске јунаке.{S} Чињаше му се да већ и не може бити друкчије него да ће |
спод дотицаше онако како му и господар чињаше.</p> <p>Два пута или три пута прекиде се онај мо |
е од антерије, па искочи као помаман на чист патос према кнезу. „И само да се поштено <pb n="33 |
и <pb n="117" /> и мојој војсци сачувао чист образ.{S} Помисли како би Господину Кнезу било кад |
о; „само наше авети нису зли дуси, него чисти и добри!{S} Кажу, брате, да пре него што ће неко |
</p> <pb n="181" /> <p>Изиђоше на једну чистину, с које се видело како је тамо, преко потока За |
и под шатор ђак његов Ђурђе, донео пуно чистих листина и седе да пише на колену и чекаше да му |
орио и очи и уста, забленуо се у нешто, чисто се скаменио.</p> <p>По дужем ћутању проговориће к |
елики сто поред ње.{S} На моју препаст, чисто и јасно угледах цара како седи у томе столу; насл |
што се на њ тако тешко навалио беше.{S} Чисто јој је чудно било како врапци могу онако весело д |
е и буру.</p> <p>Небо је било ведро.{S} Чисто се усијало од јаркости жаркога сунца.{S} Владала |
њика, три Србина испадоше испод грма на чисто поље, и најпре ходом па онда лаким трком пођоше у |
ја Патарен?“</p> <p>„Ако није данас на чисто да ли си ти Патарен или ниси,“ прихвати горким ос |
ихвати горким осмехом кнез Миросав; „на чисто је да ти је дед био Патарен!“</p> <p>„Ти лажеш, к |
се и намести свој калпак.{S} Лице му се чисто разведрило, као да му се један велики терет с душ |
могаху да верују очима својима, беху се чисто скаменили за неколико тренутака, док не звизну ма |
ебрни шлем свој, прекрсти се побожно, и чисто се сав стресе при помисли на такву страшну могућн |
јурили пољем без јахача, престрављени и чисто подивљали.{S} Лабуд стојаше као укопан поред свог |
ој сад тако страховито празно и пусто и чисто ледено изгледаше!</p> <p>Отиде у конат свога сина |
оче да запиње, па да застаје; пренуо би чисто застиђен па наставио, али настављао све лаганије |
а изгледали су као да су се преобукли у чисто рухо од свежег зеленила, и да чекају да буду свед |
Града.{S} И старо и младо похитало је у чистом празничном руху, да пожеле срећан пут староме кн |
— настављаше кнез као <pb n="19" /> да чита некакву Душанову листину; „Војводо, да ми се у Нед |
ку воштану свећу, и све што му треба да чита молитве!</p> <p>И онда уђе под свој зелени шатор.< |
учим књигу ако сваку која дође ваља да чита поп Каритон?!{S} Зар не бих ја то могао да прочита |
им гласом, као да пева јектенија узе да чита:</p> <p>„Духовницима, кнезовима, властели и свима |
ода пише!“</p> <p>И онда Боривој узе да чита на глас, разговетно и размерено:</p> <p>„Од Војвод |
листину, и глас му дрхташе кад поче да чита:</p> <p>„Од мене Кнеза Лазара, Господина свој српс |
етогорца, који је у Вилиндару научно да чита књиге староставне.{S} Читао им је те књиге до пола |
о <pb n="38" /> затичу своју госпођу да чита последње писмо, које јој је писао Милан у очи саме |
оку и са намрштених чела њихових народ чита, <pb n="134" /> да је нашу војску некаква велика н |
еци горе одмах, кнез те чека; има да се чита велика књига која ето стиже од војводе!“ Тако му р |
— „како бих ја давао једној жени да ми чита војводино писмо?!{S} Ристиворе, попа овамо!{S} Или |
оставити у њој калуђера да сваким даном чита молитве за покој душе војводе Радича!“</p> <p>„Хоћ |
поведе.</p> <p>Знало се да поп Каритон чита у капели дворској велико молепствије за срећна пут |
а златна кола око главе свакоме ко само чита молитве, метанише и преврће бројанице, не би за св |
сивог коњића Боривојева, оплетена била, читав венац од белих и румених ружа.</p> <p>Још пре нег |
, и зар око светаца, и пред иконама, да читава војска од калуђера и дан и ноћ пева свете песме, |
е га опојати са вашим костима здравим и читавим, или ћете га опевати оплакујући своје кости изл |
!“ усклицаваше кнез Градоје борећи се с читавом једном четом која га стезаше све тешње као да ј |
Велику свилену заставу Орловића побио у читаву умку од пољскога цвећа; испред ње сложио у три к |
е старац отварајући писмо, „ево, синко, читај, у име Божје, књигу војводину!“</p> <p>Госпођа Ма |
лан у очи саме битке на Плочнику, и да, читајући га, сузе рони, а по некад и на глас јеца!{S} П |
Једна је уметнута у другу.{S} Ево да ти читам шта војвода пише!“</p> <p>И онда Боривој узе да ч |
млади Боре, који је некако, пошто сврши читање оних писама, несвесно пустио да га мати к себи п |
дузме!“ прихвати игуман Пајсеј, слаб на читању ситних рукописа, али силан у књигама.</p> <p>„А |
тив се да кнез Градоје није врло јак на читању књига и туђег писања настави: „Има, вели, доста |
ру научно да чита књиге староставне.{S} Читао им је те књиге до пола ноћи.{S} Око неко доба вик |
ја то могао да прочитам, кад је ти већ читати нећеш?{S} А прочитаћу је и брже и боље и од патр |
!“ прихвати старац Харалампије. „Као да читаш из отворена часловца!“</p> <p>„Да вам причам само |
каквог попа Каритона.{S} А и што да не читаш?{S} Мушка си глава, Орловић си, ево, синко,“ — ре |
е Харалампије, зар није тако?!“</p> <p>»Читаш ми из срца!“ прихвати старац Харалампије. „Као да |
ше тужним гласом појати погребне песме, читаше и апостол и јеванђеље, појаше опет дивно о ташти |
едан од најтежих грехова пред Богом, да човек сам себи живот одузме!“ прихвати игуман Пајсеј, с |
ван Порубовић од Дреновца!“</p> <p>Млад човек, који гологлав следоваше Ристивору, смерно се пок |
ли што ћу му кад има несрећу да га јаше човек, који мисли да је главно гледати шта је паметно а |
p>Зазвекташе панцири и оружје, и док би човек само оком тренуо, педесет коњанике винуло се убој |
какве дубоке и сетне мисли.{S} Рекао би човек да се загледао у мрављу војски, која се извијала |
упорно. „Ја сам човек као и сваки други човек, и мени је прво да чувам моје име и част мога дом |
помози, јер <pb n="115" /> ја сам твој човек, а ти си мој светац сада и до века!{S} Амин!“</p> |
ћу!“ одговараше Миросав упорно. „Ја сам човек као и сваки други човек, и мени је прво да чувам |
вима побијено беше, изиђе висок и личан човек, у долами од црвене чохе богато златом извезене, |
јанском.{S} Добар си поп, али си грешан човек.{S} А ниси ни имао прилике да се покажеш колико с |
ред кога на дебелој поњави лежаше рањен човек.{S} За војводом и кнезом Градојем уђе у крчму и с |
ним рукавом хладан зној са чела, и, као човек који се из тешког сна нагло буди, рече пола збуње |
господара!“</p> <p>И Ристивор ућута као човек који је казао све што је имао да каже.{S} Силно с |
меканим чизмама до колена.{S} То је био човек средњега стаса, широких прсију, чврстих мишица, ж |
је изгубити само што не бејаше још два човека и два мача!{S} Него да оставим то.{S} Ви и један |
јем се два пута, јер њиме увредих мртва човека у гробу који не може да се брани, док је Витомир |
ше час један час други од она два млада човека да га у разговор увуку.{S} Знали су да је будан: |
ку кнеза Гојка, снажно и лепо развијена човека од својих четрдесет година, с лепом црном брадом |
лику, да поживи животом добра и поштена човека!“</p> <p>„Зар за оног бунтовника молиш?!“ упита |
господару!“ рекох ја; „нема душевнијег човека и боља господара од тебе нигде на беломе свету!“ |
цркви кад оглашује смрт каквог великог човека.{S} И застајаше Кнез овда онда у говору, као да |
о сврши, кнез замоли да му војвода даде човека, који ће њега и његову чету одвести на преноћишт |
орловско пиле жустро кљуца!{S} Пустите човека нека иде кад му се иде!{S} Може ли он без дружин |
телесни, оно велико изненађење да види човека, од којега је сенка тако често падала на Звезду |
амена положио; разумем до не да опојати човека, лакога срца и малене душе, који залуди за неком |
.{S} Тако ми је чудно било да говорим с човеком, који као да је спавао тридесет година.{S} Није |
е: „Шта рече, јуначе, по Богу?!“ — „Не, човече, Бог те видео!“... „Хеј, што не пођосмо дан рани |
нас сиротињу у овоме крају!{S} Ман’ се, човече, та сам онај народ на Косову и око Косова па да |
мојој сирочади иза мене?!{S} Махни се, човече!{S} Нека иде кнез, <pb n="51" /> нека иде власте |
другом од наше властеле.{S} Али, добри човече, што је ниси просио у нас?{S} Знаде ли она што о |
— „ето видиш сад, што ја теби говорах: „Човече, не шаљи дете у Латине, да се тамо витештву учи! |
висок и личан човек, у долами од црвене чохе богато златом извезене, са свиленом чалмом на глав |
у господско рухо од Дубровачке скрлатне чохе, са жутим, меканим чизмама до колена.{S} То је био |
Мало само после говора Господина Кнеза чу се кратки а силно узбуђен говор некога од господе за |
менљивости велике милости Божје.{S} Кад чу кнез Градоје да допочеше већ певати и „Придите, посл |
ицима.{S} Кад виде војводу мртва, и кад чу од кнеза Градоја да је сасвим очевидно да је он сам |
теоцима и жетелицама.{S} Млади Боривоје чу како се довикиваху и дозиваху, и како се певање прес |
p> <p>„Ил’ си оглухнуо или оболео те не чу колико те виках са степеница!...{S} Кнегиња те зове! |
луђера.{S} Послуша мало оштрије и јасно чу тихо шуштање свиленога скута и полагани ход некога, |
рате, кад већ настају последња времена, чувај сваки своје огњиште ако га имаш!“</p> <p>„А што м |
ка је занавек опроштено.....{S} Народе, чувај нам двор и слушај кнегињу!...{S} Кнегињо, води бр |
као слугу него као млађег брата, пази и чувај нам старога господара!{S} Знам за њ да ће пазити |
ре, ја ћу мало да отпочинем, а ти будан чувај стражу, да Турци не би на нас успаване нагазили.{ |
стане двеста педесет оклопника, да двор чувају.{S} Није Кнез стигао био ни у Топличку долину, к |
џиновкиње у сребрним оклопима загрлиле чувајући стражу да нико не приђе да чује шта то поток ж |
и сваки други човек, и мени је прво да чувам моје име и част мога дома!“</p> <p>„Ти си ево сам |
p> <p>„А!“ зајеча кнез Градоје, „Бог те чувао овој земљи, наш честити Господару!“</p> <p>И удар |
ти само шта је паметно, најпаметније је чувати своју главу и своју кожу; али онда нема више јун |
господара!{S} Знам за њ да ће пазити и чувати сина мога а јединог унука свога; али се бојим да |
нука свога; али се бојим да своју главу чувати неће!{S} Кад будете на Косову, и кад дође данак |
вај и одмори се, а ја ћу сад већ стражу чувати!“</p> <p>Ристивор бејаше доиста уморан.{S} Без р |
а, колико ми Бог помогне, <pb n="57" /> чуваћу његову сребрну главу и златна прса, и слатко ће |
pb n="193" /> младог господара, и да га чуваш, и да га предаш здрава у руке госпођи.{S} Појашит |
вали Голубовићима били су они на далеко чувени као „српски соколови“, а већ од како се прозваше |
а.</p> <p>И сам султан Бајазит Илдирим, чувши за јунаштво њихово, објавио је свој турској војсц |
авди и по души, ко може све славе и сва чуда овога двора да исприча о једној прилици?{S} Тек му |
љали међу људе, и да су већа и славнија чуда чинили.{S} А сада као да је и мање јунака и мање с |
ј, дете моје, што стиже у двор пре овог чуда и покора напољу!“ говораше госпођа Манда, па се уз |
се сав стресе од ужаса, прекрсти се од чуда, па, окренув се целоме ономе доиста у препаст и жа |
иташе озбиљно кнез па се узе крстити од чуда. „Како?...{S} Зар ја достојан да легнем на постељу |
сам дубоко узбуђен, и узе се крстити од чуда.</p> <p>„Уђи па види!“ рече му кнез Вукан. </p> <p |
ла!“</p> <pb n="39" /> <p>„Ја каквих ти чуда у овоме двору нема!“ чуђаше се Иван, па онда додад |
„А ти, дедо?!“ запита млади Боривој пун чуда.</p> <p>„Ех, синко, ја ћу...“ одговори кнез Градој |
м има пуно њих, који веле да су свеци и чудеса њихова просто само поповска прича.{S} Да попови |
в мач, његова застава, чинили су просто чудеса.{S} Као да је то главом Свети Ђурђе на белом коњ |
еким својим перјанама не однесе у своје чудесно царство.</p> <p>Не мичући се слушаше Иван како |
сиљко, дете моје!“ рече она оним својим чудесно меким гласом; „ето за твојим пасом видим једну |
ају своје лепршање у сунчаном зраку.{S} Чудила се како да они не осећају што она осећа — да се |
!“</p> <p>„Чудим се ја теби, војводо, и чудим се вама, господо!“ узе реч кнез Винко. „Слушам ва |
одо!“ узе реч кнез Винко. „Слушам вас и чудим се и начудити вам се не могу!{S} Ама пустите ви к |
о у поганој земљи Агарјанској!“</p> <p>„Чудим се ја теби, војводо, и чудим се вама, господо!“ у |
рјане.{S} Многи узеше причати свакојака чудна предсказања, која то унапред ван сваке сумње став |
али ме ево данас већ неколико пута нека чудна страва подузимље!“</p> <p>„Није чудо на оваквој м |
пуно леда и снега.{S} Ивана обузе нека чудна језа, па се сав стресе и отвори очи,</p> <p>Од он |
„Слушам те па велим себи како су доиста чудна и мучна времена настала кад је ето и старом орлу |
А после, дете моје, видиш и сам како су чудна и мучна времена настала, ваљаће да се нађе мушка |
а ти здравље!“</p> <pb n="17" /> <p>„Да чудне ми књиге војводине!“ прозбори кнез очевидно изнен |
у оној крчми на цареву друму наишли на чудне гласе!{S} Прво, крчмар и крчмарица причају да је |
ти саградио, окитио и обдарио!“</p> <p>„Чудни сте створови Божји, ви жене!“ рече старац седајућ |
едан цвет, и срце му се пунило некаквим чудним осећањима у којима се с милином растуженост меша |
уго Ристиворе!“ рече му она оним својим чудним гласом, јасним као сребро а мекшим од сребра.</p |
о свачему добар део ноћи.{S} Тако ми је чудно било да говорим с човеком, који као да је спавао |
ако тешко навалио беше.{S} Чисто јој је чудно било како врапци могу онако весело да цвркућу, и |
витез у срцу носио.{S} Изгледало му је чудно да српска земља може мирисним дахом да дише, да с |
срцу; особито се за столом у трпезарији чудно понаша, час кришом погледа на мога деда, а час на |
си се срдио.{S} Него ми је сад двојином чудно, како можеш да од мене тражиш да те овде на догле |
застајивање, она очевидна борба његова, чудновато посресаше!{S} Учини ми се да се тамо под шато |
сладост пролазећи туда, сладост која га чудновато подсећаше на часове милине које је као дете н |
прекиде га оштро кнез Градоје. „У овом чудноватом времену у коме живимо, кад се све око нас вр |
војвода служи, не могох отети некаквој чудној сети и жалости!“</p> <p>„И није само друкчије, н |
к у ходнику; али сад, кад Иван потресан чудном неком језом очи отвори, на своје чудо види да је |
махнемо <pb n="20" /> то на страну!{S} Чудо ми је само како је војвода могао онако да пише!{S} |
и да не осећају?! <pb n="11" /> Нити је чудо да тебе, снахо моја, овда и онда зле слутње обузим |
и и преврће како никада до сада, зар је чудо што се и наша памет хоће да <pb n="154" /> заврти? |
босиљка, ружа, и липова цвета!{S} Није чудо што су славуји и косови и сенице изабрали перивој |
кнеже Миросаве!“ цикну Витомир. „И није чудо да лажеш, јер су те с лажју и увели у властелу кад |
а је неко кољем испребијао!</p> <p>Није чудо да два млада витеза клизаху разговором низ брдо, д |
а чудна страва подузимље!“</p> <p>„Није чудо на оваквој мајини.{S} Зар врапци да осећају кад бу |
чудном неком језом очи отвори, на своје чудо види да је се ходник осветлио неком тихом а плавич |
ош једнако срдит.</p> <p>„То је најмање чудо, које ми попови можемо само кад хоћемо!“ настави п |
ојвода могао онако да пише!{S} Двојином чудо сад кад чух шта му је Господин Кнез писао!“</p> <p |
рка капа зла прилика!“</p> <p>На велико чудо старога кнеза, и на не малу радост његову, тек је |
а му следоваше.{S} Али, на своје велико чудо, не могаше више чути никакав топот у даљини, него |
десет пет година амо.{S} На моје велико чудо, он се томе ни мало не чуђаше! „Јест,“ рече, „све |
ео би к вратима као да бега од некаквог чудовишта!{S} Кад <pb n="29" /> треће вечери, тек се пр |
толике свете моћи од великих светаца и чудотвораца, и зар око светаца, и пред иконама, да чита |
њој је висила на зиду у сребро окована чудотворна икона Богородице Тројеручице, коју је један |
ркве и манастири, зар по црквама толике чудотворне иконе, и толике свете моћи од великих светац |
му о доброти госпође Мандалене, о њеној чудотворној моћи да својим погледом и полагањем своје р |
рсно име.</p> <p>Причало се много шта о чудотворству те иконе.{S} Није нико могао да погледа у |
p>„О, буди Бог с нама!“ рече у највећем чуду стари кнез па се прекрсти. „Е сад... шта ћемо сад? |
се стари кнез.{S} Прекрсти се и рече у чуду: „Буди Бог с нама!{S} Какве беде и несреће не ће н |
„Ја каквих ти чуда у овоме двору нема!“ чуђаше се Иван, па онда додаде: „А под сигурно има и ав |
моје велико чудо, он се томе ни мало не чуђаше! „Јест,“ рече, „све је то морало да дође; и још |
одај ми твој клобук!“</p> <p>Боривој се чуђаше што ли деду треба његов клобук, али му га предад |
ше непомичан и очима широм отвореним, и чуђаше се шта ли ће то бити.{S} Учини му се да од десно |
изивљем, теби се клањам, теби се молим, чуј ме!{S} А као кум Божји, и као војвода од војске све |
лује на молитву мене грешнога!{S} И ево чуј:{S} Прво ти се молим за све моје: молим те за мога |
нама наш светац свагда помагао.{S} Ето чуј један од многих доказа.{S} Дошао незнан властелин у |
стиша и ућута, и само се <pb n="139" /> чујаше одмерени и јасни глас Господина Кнеза, глас који |
никова, откуда и она светлост долажаше, чује полагани и тихи тик-так тик-так, као да крупна зрн |
> <p>Ту сад госпођа Мандалена стаде, да чује одговор Ристиворов.{S} Млади витез по дуго стаја п |
иле чувајући стражу да нико не приђе да чује шта то поток жубором ромори, а још мање да увреба |
творио; ако ко маштом својом не успе да чује шта то он довикује, може да зна шта је само ако је |
е сваку његову реч сваки могао добро да чује:</p> <p>„Госпођо кнегињо, снахо моја!{S} На теби о |
ло унапред као да боље види и сигурније чује.</p> <p>„Светац виче: „Та докле ћеш, попе несретни |
атора, и пригну мало ухо своје, да боље чује шта то под шатором стари кнез гласно говори.{S} И |
уо мало час десно час лево ухо, да боље чује топот од коња који му из далека следоваше.{S} По т |
сваки притајиваше дах свој само да боље чује.{S} Војвода беше блед, и од часа на час стресаше с |
а и пошао му у сретање, само да што пре чује шта је и како је.{S} Па чим му се Ристивор приближ |
је, али се од шаторова војводине свите чује вика, и неко на глас запомаже!“ рече Ристивор успл |
помаже.{S} Чинило јој се, као да то што чује није друго него тихи и опет дубоки уздах целе српс |
че своме <pb n="183" /> деду: „Ето лепо чујем како жене почеше запевати и нарицати!“</p> <p>Кад |
тамо под шатором неко опева и да то што чујем није друго него свечано брујање оне свете погребн |
уморио, казуј нам даље све по реду, да чујемо нашу тешку несрећу све до краја!“</p> <p>„А боље |
ете само грмљавини, те ситно звоно и не чујете?{S} Хајде, кнеже, време је!“</p> <p>Кнез понови |
ао какве орлушине!“</p> <p>„То треба да чујеш, млади властелине, како је било.{S} Причају да са |
и није лако да и мене чујеш кад имаш да чујеш толике!{S} Али шта ћу ја?{S} Ти знаш да ја не сме |
сад?!{S} Биће да ти није лако да и мене чујеш кад имаш да чујеш толике!{S} Али шта ћу ја?{S} Ти |
киде га готово срдитим гласом Боривој. „Чујеш, дедо!{S} Ако ћеш да гинеш ти, и ми ћемо да гинем |
ребледела.{S} Чинило јој се да та једва чујна тутњава однекуд испод земље долази, и да тако туж |
ика кад се Светих Отаца и не бојите.{S} Чујте ви моју последњу реч: ви ћете лепо војводу опојат |
мо ми њих нигде на Косову!“.....{S} Сад чујте ме добро!{S} Ево ћу се ја ноћас одмарати на овој |
ћуташе запрепашћени, јер им се учини да чују рикање једног џина.{S} Ристивор заспа као заклан и |
ка; али се овда и онда из далеке даљине чула потмула нека тутњава, као да негде грми, или да не |
допираху.{S} И опет кад год би их јасно чула, срце би јој се стегло, сва би задрхтала и преблед |
те последњу заповест нашега војводе.{S} Чули сте да ме је назначио да вам до краја ове војне на |
агор у гомили господе.</p> <p>„Јесте ме чули, господо!“ рече им свечано, „ја сам вам дао запове |
, онда поче да им говори овако:</p> <p>„Чули сте последњу заповест нашега војводе.{S} Чули сте |
ком замукнула.{S} За неколико тренутака чуло се само шуштање лишћа на дрвљу око воде, и зрикање |
е какво се те ноћи још у тој трпезарији чуло није.{S} И не могаше да се устави док грла не пром |
воденице <pb n="5" /> на Голубињој Реци чуло се непрекидно и убрзано крекетање жаба, као да оно |
p>Али се глас старчев сад већ више није чуо.</p> <p>„Дедо!...{S} Ристиворе!{S} Јесте ли још у ж |
јку нека нам све исприча шта је видео и чуо у Крушевцу!“</p> <p>„Кнеже, може Гојко и не послуша |
сли како би Господину Кнезу било кад би чуо да се моја властела на моме двору завадила те се је |
мишљају, то сви знамо...“</p> <p>„Је си чуо, кнеже,“ пресече га поп Каритон, па мало преврну за |
за напојиш небеском малвасијом!{S} Ниси чуо како он великом клетвом куне свакога ко може да дођ |
„Ти, брате,“ прихвати опет Вукан, „ниси чуо све што нам је Гојко синоћ причао.{S} Остаде ти син |
ако је истина што је онај рањени јунак чуо <pb n="172" /> да се он с целом својом војском крен |
јпре једно па друго ухо, не би ли и сам чуо, да ли доиста може неко да има у Србадији коме је д |
је спавао тридесет година.{S} Није био чуо за смрт Душанову, ни за раздор међу вастелом, ни за |
“ рече он; па онда настави срдито: „Јес чуо ти... не можеш ти да радиш како се теби прохтева, н |
ше сви у голубињак.{S} У даљини се опет чуо тутањ као од грмљавине.{S} Старац викну неколико пу |
викну горко кнез Вукан, саставив своје чупаве веђе као свагда кад се разгневи.</p> <p>„Не прес |
је да говори војводи, „да ти јавим, шта чусмо овде од крчмара и од једнога сељака са Ибра — ког |
една веза — брига за нашим јунацима.{S} Чусте какву ми власт кнез даде.{S} По сили те власти ев |
дрхталим гласом поче да говори:</p> <p>„Чусте шта говори глава од Србадије, <pb n="95" /> племе |
је до певања!{S} Као да не могаше ништа чути од жубора бистре воде по шареном шљунку, и од шушт |
на своје лево ухо, на које могаше боље чути, ослушкује топот од коња у војске која му следоваш |
м тешким теретом на души.{S} Зором ћете чути моје даље заповести!“</p> <p>И рекав то војвода Ра |
а и претњама, па кроз ту ломњаву могаше чути и по неко запомагање.</p> <p>Него је права борба в |
и, на своје велико чудо, не могаше више чути никакав топот у даљини, него само корачање два коњ |
рече ли он сам синоћ, да ћемо их зором чути?!“</p> <p>Потражише по свима кутовима шатора; отво |
ечери у Кнеза под тим шатором.{S} Могах чути како се дуг и жив разговор води, па све живљи и жи |
аци, дрвене заструге с јестивом, шарене чутуре, гомилице од јабука и другог воћа, венци од плав |
лу са женскадијом, или у певању уз пуне чутуре, кретаће се сутра натмурени, мамурни и уморни.{S |
свих страна пружаху војницима бардаке и чутуре с вином, ките цвећа и зелене ране јабуке петрова |
пове, и виле и грабље, покупише здеље и чутуре, запрегоше волове у кола и пођоше с њиве сви у г |
о столовима беле погаче и дрвене боце и чутуре пуне црвенога вина.{S} Он сам — на високом коњу |
о хлеба и мало вина ако га још у твојој чутури има.{S} Да одморимо и себе и коње до пред зору!“ |
о јахаху иза њега, — „додајте Ристивору чутуру вина, нека спере прашину са грла!“</p> <p>„Хвала |
м ноћас имам да кажем!{S} А сутра зором чућу шта имате ви мени да кажете!“</p> <p>И онда кнез Г |
оше за њима још неке војводе и кнезови; чух их како преклињаху Милоша да се врати Кнезу под шат |
р кад отворих очи видех звезде на небу; чух јечање рањених јунака и пиштање рањених коња; хлада |
<pb n="143" /> да наступају напред.{S} Чух Кнеза како онима око себе рече: „Има их много њих к |
ја их унесох и полагано спуштах, и онда чух како Светогорац рече да су настала последња времена |
где ми ране привезаше.{S} Од тих сељана чух да је наш Господин Кнез, покривен тешким ранама, па |
онако да пише!{S} Двојином чудо сад кад чух шта му је Господин Кнез писао!“</p> <p>„Опрости ми, |
p>„Дедо,“ рече Боривоје, „ја разговетно чух како онај што запомаже вели: „Ко ми <pb n="151" /> |
весело.</p> <p>„На крај само ономе, што чух од мога кумашина Бошка Југовића!{S} Али има још пун |
Што ближе стизаху стану, све то јасније чуше вику, као да се стотине људи надвикиваху псовкама |
е кнез Градоје с Боривојем пред шатор и чуше доиста жагор велики и запомагање.</p> <p>„Дедо,“ р |
> <p>Продера Ристивор својим коњем кроз џбуње и шибље, прегази поток, окрену копље своје наопак |
или да негде дубоко испод земље некакав џин овда и онда захрче.</p> <p>На самој тераси, у хладо |
, јер им се учини да чују рикање једног џина.{S} Ристивор заспа као заклан и ркаше громко.{S} О |
ребрнастим својим гранама, као да су се џиновкиње у сребрним оклопима загрлиле чувајући стражу |
оно велико коло од млина окреће некакву џиновску чегртаљку.</p> <p>Из села, десно испод Орлова |
ника.{S} Све је то било весело, збивало шале и прштало досеткама.{S} Само кнез Градоје, ког вој |
хоћеш на Косово!“ „Није него ћу тебе да шаљем!“ „Држ’ се, попе!“ „Држ’ се, кнеже!“</p> <p>Већ п |
у од Србаља најбоље јунаке сваке године шаљемо, да за њ и за његова лажнога свеца православне з |
или се ја први уморим, не тражим да ме шаљеш на Косово; ако те оборим или се ти први умориш, о |
ш сад, што ја теби говорах: „Човече, не шаљи дете у Латине, да се тамо витештву учи!“</p> <p>Ућ |
коју му стари кнез <pb n="66" /> на ухо шану, узјахао свога коња Јабучила и одјездио натраг у д |
, и напрезао се да не изгуби ни најтиши шапат са усана његових.</p> <p>Опазише како старац узе |
ћах како ме рука његова дотиче и слушах шапат његов: „Покај се, несретниче!{S} Исповеди се кнез |
уби Змајевој, нешто што се морало тихим шапатом шапутати док не дође да Ристивор викну: „Не, не |
предстража, и јавише Кнезу нешто тихим шапатом.{S} Кнез се у столу своме окрете војводама, <pb |
оје својој дружини тихим гласом, готово шапатом, као да се боји да не узнемири војводу у његову |
моме двору?“ одговори војвода исто тако шапатом.</p> <p>Истом оне две прзнице оставише један за |
Градоје се пригну к уху војводину па му шапатом рече: „Ако их нећеш уапсити, <pb n="93" /> став |
вних погледа старога кнеза, и рекоше му шапатом: „Ћути, болан, да не прођеш горе!“</p> <p>„Не, |
о гледаше узе се најпре крстити па онда шапну Ристивору: „Ама, брате, да их раздвојимо!“</p> <p |
гну се и пољуби га у чело и готово рећи шапну му на ухо: „Поздрави твога оца а мог побратима, и |
ци се згледаху; неки се узеше крстити и шаптати: „Буди Бог с нама!{S} Каква нас беда још снаћи |
евој, нешто што се морало тихим шапатом шапутати док не дође да Ристивор викну: „Не, не; сунца |
а онда се збише тешње у гомилу за себе, шапутаху по дуже, па ће онда опет игуман Пајсеј узети р |
има издајника.{S} Људи Вука Бранковића шапутаху да војвода Милош Обилић шурује нешто са српски |
и момака, па узбуњени и у великој журби шапутаху нешто на ухо војводи.{S} Он мало пребледе и пр |
ти, синко Ристиворе, Бог да те прости!“ шапуташе старац неколико пута, па се онда пусти у некак |
ута, и три пута целива слику Исусову, а шапуташе тихо:</p> <p>„Опрости ми, Господине!{S} Мишљах |
дели са својим коњем.{S} Хранећи Лабуда шапуташе му нешто што Боривој и Ристивор не могоше раза |
ога унука у оба <pb n="22" /> образа, и шапутну му на ухо: „Тако, синко!{S} Тако Орловић треба |
тицај њене руке, и неколико њених речи, шапутом управљених Мајци Божјој, свагда помажу!</p> <p> |
њем своје руке лечи болне и невољне.{S} Шапутом додаваше како неке дворкиње причају да је она п |
па ако ко што и проговори, проговара то шапутом.{S} Као да са неким страхом и поштовањем очекуј |
ку по други <pb n="197" /> пут, кнез му шапутом рече: „Иди, моли и младог господара да ти опрос |
ало сви из шатора Господина Кнеза, и по шапуту којим између себе разговараху, видесмо ми на стр |
p>„И опет, синко мој,“ рече тихо као да шапуће нешто што је велика тајна, „и опет, синко мој, у |
једнако одбијао од шатора таласе народа шапућући: „Мичите се, браћо, даље!{S} Срдит је кнез, мо |
и видик црвене, плаветне, зелене и жуте шаре у вуненој простирци, која сав спод застираше.</p> |
ило је дивно погледати како се сјајна и шарена та гомила извијаше из дворске капије следујући п |
одглавњаци, дрвене заструге с јестивом, шарене чутуре, гомилице од јабука и другог воћа, венци |
уту слике висок и гранат храст; под њим шарене простирке, подглавњаци, дрвене заструге с јестив |
ранога лета седети на тераси, гледати у шарени перивој, преко њега у зелено дрвље украј реке, и |
, и што је <pb n="4" /> изгледало да су шарени и бели лептирови налазили, да сунце топлијим и з |
ај град на Косову, него овде на његовим шареним а слабим зидинама?!{S} Господин је Кнез Лазар н |
о поврх леја од цвећа и поврх широких и шарених стаза у перивоју, хитро су вијугале плаве ласта |
ав уморан, и заспа као заклан на једној шареници, коју му Ристивор на мирисном сену простро беш |
зложи онај део погаче што се још нађе у шареници Ристоворовој, и подели га на три комада.{S} Св |
ни авлије начињено је округло корито од шареног мрамора, у које је падала вода, која је из кљун |
плаво а час у румено, није као патос од шареног мрамора, и зар нису српски јунаци, гинући за св |
оглед поврх мраморне авлије и цветног и шареног перивоја до сребрних таласа, што кроз грање од |
ка и танкострука једна жена у китњастом шареном руху; пребледела у лицу, с разбарушеном русом к |
аше ништа чути од жубора бистре воде по шареном шљунку, и од шуштања поветарца кроз грање и лиш |
ве беше спремно за укоп војводе Радича: шатор дигнут, гроб ископан, и тело војводино положено у |
десно, и да к Царевој Громади под његов шатор доведу сваког путника и војника, који би од Косов |
Турци на својим рукама донесу под његов шатор сва три Србина јунака, било да су мртви било да с |
в!“ И није дуго потрајало па изиђе пред шатор, предаде запечаћену књигу Ивану и рече му: „„Добр |
з па <pb n="112" /> гологлав приђе пред шатор.{S} Погледа мало по небу, те на једну те на другу |
шатор на видело!“</p> <p>И изиђоше пред шатор.{S} Беше сад већ у велико свануло, се видело.{S} |
<p>Испаде кнез Градоје с Боривојем пред шатор и чуше доиста жагор велики и запомагање.</p> <p>„ |
е доста светлости, него да изиђемо пред шатор на видело!“</p> <p>И изиђоше пред шатор.{S} Беше |
во к њему под шатор дођеш.“ Стигох пред шатор баш, како вам Некудим каза, кад се Иван крену нек |
гусари а не властела!“</p> <p>Дошав под шатор изагна и Боривоја и Ристивора.{S} Рече им нека пр |
нез Вукан. </p> <p>Кнез Градоје уђе под шатор. </p> <p>Под шатором је још мрак био.{S} Што је м |
нез Гојко.</p> <p>У томе часу стиже под шатор игуман Пајсеј с другим духовницима.{S} Кад виде в |
воде да се умију, али нека не улазе под шатор док их он не зовне, јер хоће најпре да се помоли |
прекрсти се и уми се.{S} Вратив се под шатор пробуди она два млада властелина.{S} Рече им да ћ |
д они већ већим својим бројем уђоше под шатор, „зар не видите да је војвода, не могав одолети < |
ју кнежевом. „Прво је дошао војводи под шатор ђак његов Ђурђе, донео пуно чистих листина и седе |
ца Пајсеја и реци му да дође к мени под шатор, и нека донесе собом по велику воштану свећу, и с |
јунака, док га ношаху овамо к мени под шатор!“ причаше Бег.</p> <p>„Е, Бог да те прости, синко |
Боривоја, који, како дође с вечери под шатор, паде мртав уморан, и заспа као заклан на једној |
тарче, рећи ко је све синоћ долазио под шатор војводи, и ко је био последњи који га је жива вид |
преклињаху Милоша да се врати Кнезу под шатор!{S} Милош беше блед и дрхташе од гнева, али се го |
петрахиљем и требником право к њему под шатор дођеш.“ Стигох пред шатор баш, како вам Некудим к |
коњем опремљен како треба, ја уђох под шатор да јавим.{S} Војвода клечаше на земљи пред скрињо |
онда мене зовну и нареди те унесох под шатор к њему ону велику скрињу, коју ено тамо видите, и |
ћ видећемо хоће ли после хтети да тражи шатор, и ако баш усхте, хоће ли умети да га нађе; а под |
итве!</p> <p>И онда уђе под свој зелени шатор.</p> </div> <div type="chapter" xml:id="SRP18990_ |
“</p> <p>Па се онда опет врати под свој шатор, и леже по ново на поњаву.{S} Али не могаше ока с |
{S} Пусти ти њега нека он разапиње свој шатор где му је воља.{S} И само дај ти њега овамо у дво |
<p>Кнез Градоје не хте премештати свој шатор са места, где га је већ био разапео на оној пољан |
и једнога и другога па их поведе у свој шатор, гунђајући: „Да не знам православне и племените р |
мах по свршеном крштењу, повукао у свој шатор и да је тамо сам седео и вино пио.{S} По још прич |
оже.{S} Моји ће људи у час разапети мој шатор, под којим ћемо ја, мој унук и мој слуга Ристифор |
а чинити.{S} Дај ми, да им за ноћас мој шатор буде тамница а ја тамничар! <pb n="110" /> Сутра |
оје старе кости, и немој долазити у мој шатор докле год зора не заруди а тада уђи!“ И ја га онд |
тешких свилених завеса на улазницама у шатор не могах разабрати ни речи; али ме сам глас Кнеже |
а жустру вику Ристиворову, који упаде у шатор вичући;</p> <p>„Господару!{S} Господару!{S} Устај |
ри кнез Градоје диже завесу на уласку у шатор, па им викну:</p> <p>„Е, сад ходите да видим јесу |
д њих ни једне речи.</p> <p>На уласку у шатор заустави се.{S} Замишљено и тужно погледа у свога |
S} И Витомир се тада примаче к уласку у шатор и слушаше пажљиво.{S} А стари кнез већ у велико п |
у вечном сну, „да се одмакнемо од овога шатора, под којим наш војвода мртав лежи, да се одмакне |
и?!“</p> <p>Потражише по свима кутовима шатора; отворише и ону велику скрињу, преврнуше све што |
ије дуго трајало, па из великог зеленог шатора, пред којим високо копље с коњским реповима поби |
дној липи, на својих двеста корачаја од шатора војводина.</p> </div> <div type="chapter" xml:id |
не тиче; него приђе ближе к платнима од шатора, и пригну мало ухо своје, да боље чује шта то по |
рижним погледом прелеташе све кутове од шатора.</p> <p>„Твој слуга није постидео свога господар |
аху како је Ристивор једнако одбијао од шатора таласе народа шапућући: „Мичите се, браћо, даље! |
Царевом Громадом, на добар стреломет од шатора Орловићева.</p> <p>Спустио се на поњаву под свој |
<p>„Ево га овде у овоме мрачном куту од шатора пребијен на двоје на троје!“ рече кнез Гојко.</p |
их рука силно размакну.{S} Испаде испод шатора војвода Милош, а за њим узастопце Иван Косанчић |
ајдмо сад к војводи!“</p> <p>И изиђе из шатора водећи оба млада витеза за руке.</p> <p>„Бадава! |
оди да раде.{S} Око поноћи изишао је из шатора, те се по пољани проходао овамо онамо на мирисно |
езова, који изиђоше мало по мало сви из шатора Господина Кнеза, и по шапуту којим између себе р |
мојим.{S} Или ћемо сва тројица изићи из шатора живи и здрави као три пријатеља, или ће од нас т |
стотина коњаника стало у редове испред шаторова, мирно и у највећој тишини очекујући нешто.{S} |
беше.</p> <p>„Не знам шта је, али се од шаторова војводине свите чује вика, и неко на глас запо |
и одмах испод њега беху неколики редови шаторова. </p> <pb n="189" /> <p>Стари кнез подуже погл |
ихвати и Ристивор живо.</p> <p>„Педесет шаторова, по четири војника под сваким, то је свега две |
ромира да преноћи под једним од њихових шаторова, који с војводиним беху разапети на зеленој по |
> <p>„Ходите, помозите ми да пребројимо шаторове турске, не би ли сигурније рачун ухватили, кол |
де стоји пред грмом,а загледао се био у шаторове турске на оној коси према њему.{S} У бледој св |
ано да распознаш јесу ли то тамо турски шаторови?!“</p> <p>„Рекао бих да су турски; али не смем |
одјахујући војвода нареди да се разапну шаторови за њега и за властелу на једној лепој рудини, |
/> <p>Стари кнез подуже погледаше к тим шаторовима, као да је оком мерио колико су далеко од хр |
млада властелина.{S} Рече им да ће пред шатором наћи воде да се умију, али нека не улазе под ша |
е, која сва бледа и тужна, стојаше пред шатором војводиним.{S} Стари Некудим и млади ђак Ђурђе |
ведрицу воде, коју му је Ристифор пред шатором оставио; прекрсти се и уми се.{S} Вратив се под |
кнезовима и властели који на пољу пред шатором стојаху сабијени у једну од препасти занемелу г |
{S} Не, не, моје је место, војводо, под шатором у средини мојих људи.{S} Не дођосмо у госте теб |
о ја тако и учиним а он оста пишући под шатором.{S} Кад дође Иван с коњем опремљен како треба, |
А кад би га сви оставили, те би сам под шатором остајао, онда би тек пао од силног умора на сто |
осресаше!{S} Учини ми се да се тамо под шатором неко опева и да то што чујем није друго него св |
мало ухо своје, да боље чује шта то под шатором стари кнез гласно говори.{S} И Витомир се тада |
Кнез Градоје уђе под шатор. </p> <p>Под шатором је још мрак био.{S} Што је мало светлости падал |
м очекују да се нешто збуде.</p> <p>Под шатором стојао је прав као бор, а у злато и скрлет одев |
ви измирити, или ћете се овде под овим шатором а преда мном мачевима борити док један од вас н |
</p> <p>Спустио се на поњаву под својим шатором не да спава, него да прибере мисли после онолик |
авадише, и што ено сад стоје пред мојим шатором.{S} Отвори им очи да прогледају, озари им памет |
е се и ви; мене оставите сама под мојим шатором с мојим тешким теретом на души.{S} Зором ћете ч |
д сам ја у средини мојих људи под мојим шатором, сваки ће од њих мирно спавати на мирисном сену |
дана бејах опет на старажи пред великим шатором Господина Кнеза.{S} Све наше главне војводе бех |
свити његовој и на стражи пред царским шатором његовим!{S} Јадан, добри наш Кнез!{S} Од ране з |
>Гомила Турака искупила се пред зеленим шатором Санџак-Беговим и око њега.{S} Наслонио се друг |
распознати пред великим једним зеленим шатором у земљу побијено високо копље, о коме вишаху тр |
војводе беху на вечери у Кнеза под тим шатором.{S} Могах чути како се дуг и жив разговор води, |
и свакојаких тканина што се под богатим шатором нађоше и запојише га мирисном малвасијом.</p> < |
ом, па онда зашушташе свилене завесе на шатору; нечија их рука силно размакну.{S} Испаде испод |
у своје властеле, и отиде право к своме шатору не рекав више ником од њих ни једне речи.</p> <p |
јер нађоше војводу Радича мртва у своме шатору, с малим једним ножем сјуреним усред срца!</p> < |
иноћ причао.{S} Остаде ти синоћ у твоме шатору, а ми се сви вратисмо опет мало нашим пехарима у |
з Градоје; „да сви заједно потражимо по шатору.{S} Не може бити да војвода није оставио своје п |
меканим персијским простиркама лежаху у шатору.</p> <p>Дечку томе повезана је била глава и миши |
еби шездесет и пет!“</p> <p>„Мени јесте шездесет и пет, али теби је, кнеже, у најмању седамдесе |
ез грохотом; „мени је седамдесет а теби шездесет и пет!“</p> <p>„Мени јесте шездесет и пет, али |
Не помињи име, које усне моје, од ових шеснаест година како сам у вашу кућу доведена, ни у сну |
{S} Припашите ви оштре маче, прихватите шестоперне буздоване, па се пожурите за Господином кнез |
ачем о бедрима, дугим копљем о рамену и шестоперним буздованом о јабуци од седла — ставио се ис |
ња, и може да витла оштрим мачем и може шестоперцем добро да се баци.{S} Има једно што наш Боре |
лова Града.{S} На отвореноме прозору од шестостране куле седела је кнегиња Мандалена, сетна и н |
се окрете и отвори му врата на сниској шестостраној конати у Жутој Кули.</p> <p>У дебелим зиди |
од авлије и око оног мраморног кладенца шетаху се невесело један паун и две паунице.{S} Овда и |
усти се за тим у некакве дубоке мисли и шеташе се немирно с једнога краја терасе до на други.{S |
ог тучног ждрала најпре далеко у висину шибала.{S} Из авлије се по каменој степеници силазило у |
брних таласа, што кроз грање од дрвља и шибља трептаху у даљини.{S} Још је дивније пред вечерњи |
дера Ристивор својим коњем кроз џбуње и шибље, прегази поток, окрену копље своје наопако, да се |
из којих гладни орлићи пружају голишаве шије своје.{S} По средини слике пукла, докле око допире |
p> <p>Мандалена дохвати журно разбој од шимшира са довршеним везом, и хтеде се уклонити, али јо |
рвога везаног снопа на њиви, колевка од шимширова дрвета, — пуна извезених белих тканина, и опе |
комаду румене свиле, чврсто затегнуте у шимшировим оквирима.{S} Везла је покров једној сребрној |
е к сунцу у висине, а кукавице у мрачни шипраг да подмећу своја јаја у туђа гнезда!{S} Полети, |
је, као да их — онако клањајући им се и ширећи пред њима крила своја — преклињаху да ни по што |
ака од оних јунака, који су под Душаном ширили границе царства српског, а о којима је Боривој ј |
један од оних јунака, с којима је Душан ширио границе царевини српској.{S} Свакоме дође некако |
тарњем сунцу једва гледати могло; његов широк зелен мач притврђен сребрним ланцима о широк злат |
зелен мач притврђен сребрним ланцима о широк златан пас; па до колена долама од зеленог аксами |
ешане ветрићем који тихо дуваше, његова широка прса покривена панцером од позлаћених плоча, у к |
е до колена са сребрним острицама којих широки колутови зврктаху на сваки и најлакши крок старо |
калпаком на глави, панцером на прсима, широким зеленим мачем о бедрима, дугим копљем о рамену |
а.</p> <p>Нагнула се била над једним по широким разбојем, па час погледа на једну икону испред |
ена.{S} То је био човек средњега стаса, широких прсију, чврстих мишица, жилаве руке; сед, с дуг |
p> <p>Ниско поврх леја од цвећа и поврх широких и шарених стаза у перивоју, хитро су вијугале п |
а средини слике онда види десно од себе широко поље зелено, кроз које вијуга бистра речица, из |
се указа висока и крупна једна људина, широкога лица, с вински руменим образима, по дебелим но |
притоку Ибра с војском својом, па се на широкој пољани с ону страну потока узе световати с кнеж |
куту према његовој постељи у једној по широкој соби при земљи одмах испод терасе.</p> <pb n="3 |
пођу своју, која, седећи на посниском а широком одморнику, застрвеном богатим простиркама, прет |
седло, и већ метну леву ногу у сребрну широку подножицу, па се онда устави, јер се нечему беше |
ије видео.{S} Гледаше непомичан и очима широм отвореним, и чуђаше се шта ли ће то бити.{S} Учин |
S} Види се лепо како нешто виче, јер је широм уста отворио; ако ко маштом својом не успе да чуј |
ло да очуваш!“</p> <p>У том се отворише широм врата на дворишту, и на прагу се указа висока и к |
пред саме ноге његове, гори у сребрној шкољци кандило, које се никада не гаси.{S} Од два нараш |
с њиме у поље.{S} И узе вртети главом, шкргутати зубма и гунђати нешто што не изгледаше као бл |
прочита.{S} Као обично кад је срдит узе шкргутати зубма, као да их оштри да некога њима живог к |
не и презривости, и узе по свом обичају шкргутати зубима.</p> <p>„Не знам ја шта би ти хтео, кн |
“ викну стари кнез коме већ прекипе, па шкргуташе зубима и пушташе да му ватра из очију сева.</ |
рачаше по тераси замишљен и нем, и само шкргуташе зубима.{S} Виде Ристивор да у њему љутина кип |
{S} Па се онда опет окрену духовницима, шкргутну мало зубима, поцрвене у лицу и срдито прозбори |
лећа његова свалио.{S} Поцрвене у лицу, шкргутну зубима, па се онда исправи у седлу, и подиже д |
си ли ме разумео?!“</p> <p>И стари кнез шкргутну зубима и севну очима.</p> <p>„Опрости ми, дедо |
стифору; мрдну главом и лево и десно, и шкргутну зубма.</p> <p>„То је твоје масло!{S} Нисам ја |
“</p> <p>И кнез узе да врти главом и да шкргуће зубима.</p> <p>Кад већ наиђоше на саму пољану п |
је заповедио био.</p> <p>Кнез Градоје, шкргућући зубима, врати се и сам на своје место па одат |
камену!“</p> <p>Стари кнез Градоје само шкрипаше зубима.</p> <p>„Начини се неред на том крилу!“ |
аставу приклоне тако да дотакне плашт и шлем војводин и да се уз то сваки војник прекрсти и вик |
те јој свилене кићанке целиваху плашт и шлем војводин.{S} Само Ристивор не могаше при том уздрж |
идите ли како је положио свој војводски шлем поред своје главе; видите ли како је воштаницу угл |
апрепашћен војвода Радич, скиде сребрни шлем свој, прекрсти се побожно, и чисто се сав стресе п |
нађоше ништа.{S} Али кад дигоше сребрни шлем, који војвода беше положио на земљу а сасвим близу |
ати војвода па скиде одмах свој сребрни шлем, те и сви други учинише тако, и осташе гологлави к |
ићеш што ћу рећи.{S} Сви сте ви ето под шлемовима и клобуцима.{S} Скините их, јер ово <pb n="14 |
ковчега, покривена војводским плаштом и шлемом, девет духовника и десети Ђакон Јеротије узеше т |
свога поштовања положи ма било по један шљунак на њих!{S} Тако се кроз стотине година држала гр |
а чути од жубора бистре воде по шареном шљунку, и од шуштања поветарца кроз грање и лишће од ди |
т људи!“ додаде кнез Вукан.</p> <p>„Ма, шта вреди Господину Кнезу и педесет хиљада људи, који с |
овој земљи!{S} Еј, мој Господине Кнеже, шта ћеш ти један, Душанов јунак са благим и светим твој |
} Бој се био и свршио, војске се тргле, шта ћемо ми сад на Косову?!“</p> <p>„Додај ми ту моју з |
а дође да нам је прочита.{S} Ристиворе, шта ћеш ти овде?{S} Не рекох ли ти да донесеш попа овам |
је као рођена мати.{S} Ето сад видите, шта је право да чинимо?!“ И онда сви у глас повикаше ве |
младо срце у њега!...{S} Шта Агарјани, шта Грци, шта Угри?{S} Ама нека се сви искупе на Косово |
па ће сутра порота од властеле казати, шта сте дужни један другом а шта обојица нама свима.{S} |
: шта ће о њему бесна властела мислити, шта ли ће пијани попови без парохија о њему причати, и |
е у њега!...{S} Шта Агарјани, шта Грци, шта Угри?{S} Ама нека се сви искупе на Косово, колико и |
це утрнуло, да не осећа шта се приличи, шта ли се не приличи!{S} Веруј ти мени, војводо, пре би |
ј, мој честити Кнеже Лазаре?!...{S} Еј, шта би од тебе, моја Србадијо?!“</p> <p>И старац покри |
ека ти они кажу, а да ти ја не казујем, шта је Гојко слушао у Крушевцу:“</p> <p>„Ево, кнеже, да |
радоје да говори војводи, „да ти јавим, шта чусмо овде од крчмара и од једнога сељака са Ибра — |
часловца!“</p> <p>„Да вам причам само, шта се мени једном десило:“ узе реч млад један властели |
на господа с њиме и око њега домишљаху, шта ће то бити и ко ли ће бити, долете на знојавом и за |
ду стари кнез па се прекрсти. „Е сад... шта ћемо сад?!“</p> <p>„Шта ћемо?!“ прихвати Ристивор. |
не могу срцу одолети да те не запитам: шта ћеш на Косову, ти старац један од седамдесет и пет |
д би му сва мисао била сведена у бригу: шта ће о њему бесна властела мислити, шта ли ће пијани |
„Е па шта ћеш ти с таквим народом?!{S} Шта може од нас бити, кад ето ни на војни нећемо да слу |
мо да се војвода с војском договара!{S} Шта ли би цар Душан рекао на господску <pb n="175" /> б |
S} Не можемо се ми без тебе враћати!{S} Шта би и мени и Ристивору <pb n="195" /> моја мајка рек |
, и што је још младо срце у њега!...{S} Шта Агарјани, шта Грци, шта Угри?{S} Ама нека се сви ис |
да се поред тебе и за тебе борим!...{S} Шта ћеш?!{S} Несрећа је наша тако хтела!.....{S} Мучени |
у, и међу млађима има добрих јунака.{S} Шта, зар мој Милан није био јунак?{S} Зар у томе, што м |
<pb n="175" /> беседу кнеза Вукана?{S} Шта би рекао!{S} Не би рекао ни речи, него би га својим |
ју двори и у дворима пуне ризнице!{S} А шта остаје мојој сирочади иза мене?!{S} Махни се, човеч |
брани.{S} Него ти казујем шта ми луди а шта ми паметни људи казиваху!“ брањаше се смерно Ристив |
ле казати, шта сте дужни један другом а шта обојица нама свима.{S} Одлазите сад!“</p> <p>И војв |
ђивао млађима шта да донесу на трпезу а шта да однесу са ње, као и коме и кад да насипљу пехаре |
, и јесу бољи јунаци од нас!“</p> <p>„А шта ми се ти сад ту правиш неки судија?{S} Зар баш ти д |
ку реч и за сваки преки чин!“ „Немам ја шта теби праштати, мили господару!“ рекох ја; „нема душ |
ју шкргутати зубима.</p> <p>„Не знам ја шта би ти хтео, кнеже Орловићу!“ одговараше Миросав упо |
навали да му <pb n="157" /> кажем: „Ма шта било, ма кад било, нека ти је просто!“ И ја онда та |
час руком, час мигом, наређивао млађима шта да донесу на трпезу а шта да однесу са ње, као и ко |
S} Бог зна добро шта су Агарјани, а зна шта су и ко су православни Срби.{S} По нашој људској па |
и тај јадан народ данас запевао, да зна шта је било на Косову!{S} Слушај, синко Ристиворе!{S} П |
да чује шта то он довикује, може да зна шта је само ако је писмен, јер се уз високу танку трску |
таву, дај нам кога властелина, који зна шта је војска и војна, па ти не брини бригу!“</p> <p>„Т |
вном виком: „<hi>Покајте се</hi>!“ Е па шта ћу више?{S} Јес’, још нешто!{S} Ако допаднем какве |
само настављаше:</p> <p>„......{S}Е па шта ћу ти сад?!{S} Биће да ти није лако да и мене чујеш |
пео би гневом и сам себи говорио: „Е па шта ћеш ти с таквим народом?!{S} Шта може од нас бити, |
S} Нити ми је срце утрнуло, да не осећа шта се приличи, шта ли се не приличи!{S} Веруј ти мени, |
поведи кнезу Гојку нека нам све исприча шта је видео и чуо у Крушевцу!“</p> <p>„Кнеже, може Гој |
{S} Ристивор му у неколико речи исприча шта му је кнез заповедио.{S} Млади кнежевић, који је во |
их се и поклоних се!“</p> <p>„E, па сад шта ћу ја с тобом?“ окрете се стари кнез и викну срдито |
у мирно и без ромора, очекујући да виде шта ће сад да буде.</p> <p>„Где си ти, кнеже Миросаве?“ |
ваташе и други народ који ништа не виде шта тамо пред двором бива, али не могаше одолети срцу, |
нез то њихово гуркање, и као нагађао је шта то може бити, али се чинио невешт.</p> <p>Видев да |
увајући стражу да нико не приђе да чује шта то поток жубором ромори, а још мање да увреба ко се |
о; ако ко маштом својом не успе да чује шта то он довикује, може да зна шта је само ако је писм |
, и пригну мало ухо своје, да боље чује шта то под шатором стари кнез гласно говори.{S} И Витом |
ошао му у сретање, само да што пре чује шта је и како је.{S} Па чим му се Ристивор приближи, ст |
Дед’, млади властелине, казуј нам даље шта имаш!“</p> <p>„Како ти рекох, господине војводо,“ н |
е наш!{S} По Богу брате, казуј нам даље шта би икако би?!“</p> <p>„Па и не знам вам, господо, с |
решности, а који ни појма немају о томе шта је то што се зове Хришћанска самопрегоривост и Хриш |
а је главно гледати шта је паметно а не шта је јуначно.{S} Мој синко, ако ћемо ми тражити само |
ан и очима широм отвореним, и чуђаше се шта ли ће то бити.{S} Учини му се да од десног крила хо |
ужини!{S} И што је најцрње, заборависте шта сви дугујемо у оваким данима нашем цару и отачаству |
>„Зар нас није срамота?!{S} Заборависте шта дугујете нашем домаћину и нашем војводи!{S} Заборав |
омаћину и нашем војводи!{S} Заборависте шта дугујете својој дружини!{S} И што је најцрње, забор |
им гласом поче да говори:</p> <p>„Чусте шта говори глава од Србадије, <pb n="95" /> племенити ј |
и попови без парохија о њему причати, и шта ли ће слепци по саборима о њему гудети!{S} Него да |
по својој памети чега још да се сети, и шта још да прикупи и изнесе.{S} Кнез Градоје му додаде |
у очевидно силном узбуђењу.</p> <p>„А и шта да вам кажем?!“ питаше се рањени витез, па по кратк |
о ти, кнеже, можеш да заборавиш ко си и шта си, не можемо ми, колико нас је год овде, то да заб |
о потрајало а Боривој се окрете да види шта је с Ристивором, па се гласно насмеја.</p> <p>„Шта |
ојник турске војске могао добро да види шта бива на тихој зеленој косини на којој се три Србина |
Лазара.{S} Ево ти препис од ње па види шта пише.{S} Ја знадем Господин кнез не мисли на тебе.{ |
Ристиворе!{S} Не, потрчи напред, и види шта је, и врати нам се у сретање!“ рече кнез Градоје, п |
ли.{S} Учини му се да сад истом провиди шта војвода хоће.</p> <p>„Војводо!“ поче после по дужег |
чујеш кад имаш да чујеш толике!{S} Али шта ћу ја?{S} Ти знаш да ја не смем ни пред Свету Мајку |
оноликих потреса тога дана, и да смисли шта сутра да светује војводи да раде.{S} Око поноћи изи |
нез Градоје, затежући очевидно у забуни шта да каже, „ја ћу, ако Бог да, у небески град Јерусал |
а л’ се и ти крстиш и клањаш, а да мери шта Ристивор ради!“</p> <p>„Светац може и да не мари, ј |
човек, који мисли да је главно гледати шта је паметно а не шта је јуначно.{S} Мој синко, ако ћ |
пно десило.{S} Али не могосмо разабрати шта се то управо десило, нити то и данас знам.{S} Једно |
е: „Ја теби, добри наш Ристиворе, немам шта да праштам, него опрости ти мени!</p> <p>„Сад још ј |
, обручите па да се зна?!...{S} Не знам шта би сама <pb n="60" /> Босиљка на то рекла; али мисл |
ми је дете већ овде у двору. — Не знам шта ми је, али ме ево данас већ неколико пута нека чудн |
сном сену простро беше.</p> <p>„Не знам шта је, али се од шаторова војводине свите чује вика, и |
еза Будисава Витковића.{S} Ево види сам шта пише!“ Па онда сетив се да кнез Градоје није врло ј |
је уметнута у другу.{S} Ево да ти читам шта војвода пише!“</p> <p>И онда Боривој узе да чита на |
незду Орловића!“</p> <p>„Само те слушам шта и како говориш, господару!“ узме реч Ристивор озбиљ |
се то може да брани.{S} Него ти казујем шта ми луди а шта ми паметни људи казиваху!“ брањаше се |
дост, опет немој мислити да ја не видим шта си и куд си наумио?{S} Кад ти ја само из далека нап |
/p> <p>Кнез Градоје виде првим погледом шта се учинило па задовољан викну својима: „Хвала вам, |
ом, песмом и игром, да је слабо ко знао шта бива тамо, мало само даље од њих, међу колибама вој |
утака мало као збуњен не знајући управо шта то он хоће; али, навикао да се покорава, додаде му |
м!{S} Вама, погана веро Агарјанска, ево шта дајемо!“</p> <p>Па се старац баци копљем у гомилу Т |
<p>„Шта ћемо?!“ прихвати Ристивор. „Ево шта: што ти то и ми!“</p> <p>„Не можете ви што и ја, и |
како је мени у мојој души бивало, него шта се онде око мене збивало!{S} Ето да наставим.{S} Ма |
астави ако има што!“</p> <p>„Нема много шта,“ прихвати Некудим. „Кад игуман изиђе уђох да запит |
воје крсно име.</p> <p>Причало се много шта о чудотворству те иконе.{S} Није нико могао да погл |
{S} Мој синко, ако ћемо ми тражити само шта је паметно, најпаметније је чувати своју главу и св |
рили завађену браћу.{S} А погледај само шта сада бива!{S} Не могу рећи да се ми властела кољемо |
Витомире, стављам у затвор, и видећемо шта ће сутра рећи порота од вашега реда!“</p> <p>Насмеј |
е,“ — рече поп; „пуштајмо се, да видимо шта светац хоће!“</p> <p>И пустише се и раставише се.{S |
а је сада прво на реду да се договоримо шта је право и паметно да се ради, па ћемо после већ ла |
шта си видео.“</p> <p>„Има, кнеже, пуно шта што казује како је срце у народа ускипело јуначким |
и поганим Агарјанима.{S} Бог зна добро шта су Агарјани, а зна шта су и ко су православни Срби. |
S} Од Тројанова времена па све до данас шта се свега овде збивало није!“ рече Ристивор поуздано |
рах у двору Југовића, па испричах Бошку шта ми се и како ми се учинило.{S} А Бошко ми онда каза |
ас имам да кажем!{S} А сутра зором чућу шта имате ви мени да кажете!“</p> <p>И онда кнез Градој |
о да пише!{S} Двојином чудо сад кад чух шта му је Господин Кнез писао!“</p> <p>„Опрости ми, дед |
ина Вука?!“ Па кад јој кажеш да не знаш шта то она пита, онда ти узме причати: како су се њих д |
руго него онако!“</p> <p>„Зар и ти знаш шта је паметно?!“ рече кнез подругљиво.</p> <p>„Веруј и |
Косово, колико их год има, па да видиш шта ће бити од њих!...{S} Док само наш Градоје као град |
ш мелема за срца наша!{S} Казуј нам још шта си видео.“</p> <p>„Има, кнеже, пуно шта што казује |
рац силно изненађен, па уставу Лабуда. „Шта рече ти то, синко?{S} Зар певају?!“</p> <p>Саставни |
ма паметна реч кнеза Добромира,“ рече. „Шта ћемо на Косово?{S} Бој се био и свршио, војске се т |
ш?!“ продера се и намргоди кнез Вукан. „Шта велиш?!{S} Нема, кнеже, од тога ништа!{S} Или ћемо |
<p>Кад стиже Ристивор, кнез га запита: „Шта веле?“</p> <p>„Шта ће да веле?!{S} Не веле ништа!{S |
узвици из оне сјајне ките од господе: „Шта рече, јуначе, по Богу?!“ — „Не, човече, Бог те виде |
стивором, па се гласно насмеја.</p> <p>„Шта ти је, синко, смешно?“ запита кнез попреко.</p> <p> |
рсти. „Е сад... шта ћемо сад?!“</p> <p>„Шта ћемо?!“ прихвати Ристивор. „Ево шта: што ти то и ми |
} Господару!{S} Устај за Бога!“</p> <p>„Шта је?!“ викну кнез скочив са поњаве на којој је лежао |
врши свето крштење свога сина!“</p> <p>„Шта велиш?!“ продера се и намргоди кнез Вукан. „Шта вел |
да се одмах за Косово кренемо!“</p> <p>„Шта рече?!“ привикаше господа сложно у глас, неки од њи |
овори проклета бабунска јерес!“</p> <p>„Шта кажеш?!“ викну млади Витомир, сав пренеражен. „Ваља |
ор, кнез га запита: „Шта веле?“</p> <p>„Шта ће да веле?!{S} Не веле ништа!{S} Старци се грувају |
.{S} КАРЛОВЦИ</p> <p>СРПСКА МАНАСТИРСКА ШТАМПАРИЈА</p> <p>1899</p> <p>Цена 80 нов. или 1½ дин.< |
ила је окићена, и готово сва застрвена, штитовима, панцерима, клобуцима, мачевима, копљиме и бу |
па јој рече:</p> <p>„Мандо, снахо моја, што ти је?{S} Што сузе лијеш?</p> <p>„Од радости, бабо, |
оља цвећем окићен, и у гомили девојака, што изиђе да гледа војску која се славом увенчана дома |
им смилуј се на ова два млада грешника, што се синоћ при вину горко завадише, и што ено сад сто |
далеко до самих сребрнокорастих топола, што се трепером свога лишћа нешто тајанствено разговара |
и шареног перивоја до сребрних таласа, што кроз грање од дрвља и шибља трептаху у даљини.{S} Ј |
одавнице и радионице од сребра и злата, што их у Крушевцу држе Дубровчани, Которани, Будванци и |
лице свога побратима — „ето видиш сад, што ја теби говорах: „Човече, не шаљи дете у Латине, да |
призора, коме сва господа и сав народ, што се онде слегао био, беху сведоци, стојећи гологлави |
вога славнога деда!“</p> <p>Онај народ, што могаше видети како се господа поздрављају и питају |
утире са ногу Исусових покајничке сузе, што се мешаху са скупоценим мирисима.{S} Везиља гледаше |
, хвала Богу и Мајци Божјој, дете моје, што стиже у двор пре овог чуда и покора напољу!“ говора |
а невесело.</p> <p>„На крај само ономе, што чух од мога кумашина Бошка Југовића!{S} Али има још |
ој Милан није био јунак?{S} Зар у томе, што млади војвода Радич учини, нема јунаштва?!{S} И ова |
сињи камен нејасне туге и мутне слутње, што се на њ тако тешко навалио беше.{S} Чисто јој је чу |
рече старац Мирко из Сенокоше: „Брате, што је у овој земљи било јуначких срдаца, то се све за |
...{S} Право је да се сви на ме срдите, што изгубисте славну прилику да умножите славу своју.{S |
е наше велике несреће, бруке и срамоте, што не стигосмо Господину Кнезу на Косово, ево да нас с |
од наше властеле.{S} Али, добри човече, што је ниси просио у нас?{S} Знаде ли она што о томе?!< |
пут неба!{S} Видите ли да је мали нож, што му у срцу забоден стоји, његов нож који на златној |
забринута госпођа Манда, — „опрости ми, што и ја једна женска глава хоћу да судим о пословима в |
и старца Боре рече:</p> <p>„Благо мени, што ћу уз тебе и с тобом да моју прву војну војујем!{S} |
— „Не, човече, Бог те видео!“... „Хеј, што не пођосмо дан раније!“... „Зар ми на видику Косова |
оцене челенке ваше!{S} И опет се тешим, што је Бог дао те је наш честити Господин Кнез Лазар мо |
рити! <pb n="179" /> Натраг!“ викну он, што га грло доношаше, Ристивору, који се доиста напреза |
о сузе лијеш?</p> <p>„Од радости, бабо, што ево, хвала Богу, доврших вез, мој прилог цркви, кој |
е к Југу!{S} Сиромах Ристивор!{S} Дедо, што му не опростиш?{S} И ако ти није жао Ристифора, зар |
на Угре!“</p> <p>„Хвала теби, војводо, што мислиш да сам вредан да преноћим у дворани у којој |
о коњаника иде за њим.{S} И би му мило, што их очевидно беше по више.{S} И опет се не хтеде <pb |
, што у Светом Писму не видеше све оно, што саме владике хоће да се виде!{S} Колико се крви про |
ире!“ узе реч кнез Градоје. „Прво зато, што нас је наш Господин Кнез Лазар позвао да на Косово |
земља патила и патила и све само зато, што је у њој срце а не памет господар!{S} Дајте, људи, |
адике на огњу живе спаљивали само зато, што у Светом Писму не видеше све оно, што саме владике |
ије поче брујити све то веселији жагор, што их сунце све то топлије озараваше.{S} И тај весели |
; дао сам вам и разлоге за ту заповест, што нисам био дужан давати вам.{S} Бришем сад све моје |
у.{S} Свакоме се на лицу видела радост, што ето стиже један од оних јунака, с којима је Душан ш |
ема њима она суха мрка тиквица за воду, што му виси о некаквом кајишу о бедрима, светли као да |
pb n="178" /> <p>„Жао ми је, господару, што нећеш да ме саслушаш.{S} Али кад ми заповедаш да се |
тираше.</p> <p>У ономе усеку к прозору, што право гледаше на југ у перивој, седела је на сниско |
м отиде и Голубан, старац уздахну: „Ах, што нисам само пет година млађи, да се на коњу држати м |
напред, као да хоће да некога од оних, што га гледају, жива дохвати.{S} Види се лепо како нешт |
уди?!“...{S} Али ни од куд никога! „Ох, што их нема!“ уздахнуо би Кнез гласно и дубоко.{S} Па б |
ако ме гневно гледају из густога мрака: што гушћи и црњи мрак све то сјајнија и све то већа она |
та ћемо?!“ прихвати Ристивор. „Ево шта: што ти то и ми!“</p> <p>„Не можете ви што и ја, и не тр |
а загазим у турску војску, да је питам: што не дочека да сва српска војска на Косово стигне, не |
и свеца Орловићеве куће било, јесте то: што, ма из кога кута и ма са које стране да га погледаш |
.{S} Скините их, јер ово <pb n="142" /> што овај наш рањени јунак казује, страсно је јеванђеље |
идолу клањају; друго зато <pb n="89" /> што ви, велика господа и велика властела, протурујете з |
јадна мајко!{S} Јадна Госпођо наша!{S} Што пушташ то младо своје Господско јединче, да излази |
илике да се некакво јунаштво покаже!{S} Што ћемо сад тамо!?“</p> <p>„Ево зашто, кнеже Добромире |
ето не можемо забацити наше владике!{S} Што би од Светих Отаца и смели не смемо од наших владик |
ридање нарицаше: „Друже и брате мој!{S} Што нас тако остави?{S} Што прекрати свој млађани живот |
овића!{S} Иди, брате, с милим Богом!{S} Што пре тамо стигнеш пре ћеш се уверити да цар Лазо мож |
свега нашег народа на тим баштинама.{S} Што ти опростиш — био то дуг, биле то перпере, била то |
</p> <p>Под шатором је још мрак био.{S} Што је мало светлости падало од једне воштане свеће, ко |
p> <p>„Мандо, снахо моја, што ти је?{S} Што сузе лијеш?</p> <p>„Од радости, бабо, што ево, хвал |
је крив?!“.... „Што се сад тешкате?{S} Што не послушасте кнеза Градоја, који, оседео у војнама |
и брате мој!{S} Што нас тако остави?{S} Што прекрати свој млађани живот, кал си могао часно да |
којој црним словима пише: „Покајте се!“ Што је најчудније у тој слици свеца Орловићеве куће бил |
макнем мачем по гомили Агарјана?!{S} А што ти рече, снахо моја, да Боре још не може да води во |
ињаше нас све редом да не оклевамо?! »А што га ти не послуша?!{S} И што се ти сад правиш тако м |
коју би ти неко мучки задао!“</p> <p>„А што Господину Кнезу треба на Косову свака српска мишица |
и своје огњиште ако га имаш!“</p> <p>„А што му не разби буздованом главу, те да виде други људи |
дан од оних бршљаном застрвених ступова што у мраморној авлији држаху на својим главама велику |
ако ти славе, устај!“</p> <p>И да би га што поузданије и брже разбудио, дохвати га обема рукама |
и руком Јабучила по врату, и хвалити га што зна боље од Ристивора којим путем ваља ићи.</p> <p> |
мислимо видећемо на мах, да после свега што се десило има само двоје што се паметно учинити мож |
сово!{S} Немој, молим те, тако ти свега што ти је најмилије и најсветије, не помињи му тога!{S} |
о што он прича, него се сам сећа нечега што му је смешно.</p> <p>„О, кнеже Винко,“ викну му са |
>По дуго нико од млађих не смедијаше да што проговори, а старац не могаше, јер му некаква горка |
из двора и пошао му у сретање, само да што пре чује шта је и како је.{S} Па чим му се Ристивор |
који залуди за неком женом, па се убија што не може да буде његова.{S} Али је ово с нашим војво |
а што је мање јунака или је мање јунака што је мање светаца, то ја не умем сам да разберем!</p> |
p> <p>И онда бризну плакати,</p> <p>„Ма што ти је, дете моје?!“ питаше старац нежно, и покушава |
оворити онима по гробовима: „Благо вама што сте пре ових страданија и невоља помрли!“ Па, брате |
о,“ викну војвода младим својим слугама што јахаху иза њега, — „додајте Ристивору чутуру вина, |
!{S} А сад нека Некудим настави ако има што!“</p> <p>„Нема много шта,“ прихвати Некудим. „Кад и |
довикну <pb n="101" /> војвода гостима што с десна и с лева Винку сеђаху за трпезом; „поведите |
жвом од простирака и свакојаких тканина што се под богатим шатором нађоше и запојише га мирисно |
није он више на Косову, и ако је истина што је онај рањени јунак чуо <pb n="172" /> да се он с |
о је ниси просио у нас?{S} Знаде ли она што о томе?!</p> <p>„О томе зна само Бог па ето сад ти! |
си видео.“</p> <p>„Има, кнеже, пуно шта што казује како је срце у народа ускипело јуначким покр |
ама!{S} Него је и наша и његова несрећа што писмо моје није њему у руке стигло!“</p> <p>„Такав |
мање светаца!{S} Да ли је мање светаца што је мање јунака или је мање јунака што је мање света |
олештина по кућама својим.{S} А ово сад што је остало, то није имало срца ни онда, па га нема н |
да буде!“ говораше Ристивор мирно. „Сад што је ту је.{S} Само једно знај, господару: не ћеш ти |
и сто његов.{S} Погледа на гусле његове што лежаху у једном куту испод иконе.{S} Чињаху јој се |
</p> <p>„Па и не знам вам, господо, све што и како би!“ настави рањени витез. »Знам само ово шт |
кви сахране!{S} И ето вам, господо, све што знадох и знадем да вам кажем.{S} А сад нека нам сви |
год има у тамници двора нашег...{S} Све што од вас тражим то је: да се сви — и мушко и женско, |
нити могу!“</p> <p>„Хвала ти; то је све што сам хтела!{S} Па сад већ што вам Бог даде и срећа ј |
то мисли никада не мења!{S} И то је све што вам ноћас имам да кажем!{S} А сутра зором чућу шта |
ао да му је то пријатељ који разуме све што му он каже, само што се нем родио те не може да одг |
рише и ону велику скрињу, преврнуше све што у њој беше смештено и не нађоше ништа.{S} Али кад д |
се собом по велику воштану свећу, и све што му треба да чита молитве!</p> <p>И онда уђе под сво |
Тројице кад год хоћеш, па јој кажи све што те ја молим, и замоли и ти да се Свевишња Светиња у |
тивор ућута као човек који је казао све што је имао да каже.{S} Силно се застидео био; образи м |
и није тако!{S} Дајте да саслушамо све што нам кнез Градоје поручује!{S} Дед’, млади властелин |
ко га знаш, да идемо да му побијемо све што је његово и да му спалимо и разоримо све што има, д |
е његово и да му спалимо и разоримо све што има, да не остане ни камен на камену!“</p> <p>Стари |
екудим, који и јеси, испричај мирно све што знаш!“</p> <p>„Ево хоћу, господине кнеже!“ рече Нек |
те,“ прихвати опет Вукан, „ниси чуо све што нам је Гојко синоћ причао.{S} Остаде ти синоћ у тво |
село Ристивор, — „ја још не доврших све што ми мој господар заповеди да ти кажем!{S} Док крчмар |
шљи кога од своје властеле, нека доведе што више добро опремљених војника.{S} Ако стигну на збо |
ог метасмо, чини ми се, најстрашнија је што ти дадосмо да у последњим својим часовима на овоме |
/> на време; а ако Бог неће, узалуд је што твоје старо јунаштво жедни за Косовом, узалуд је шт |
ро јунаштво жедни за Косовом, узалуд је што сви за њим жеднимо, узалуд је јер стићи нећемо, па |
осле свега што се десило има само двоје што се паметно учинити може: или да се разиђемо својим |
.{S} Ето вам га, па нека вам сам казује што зна!“</p> <p>Рањеник, красан, висок и личан младић, |
прегледати оружје и опрему у оне војске што је већ с нама.{S} У Недељу, ако Бог да, крстићемо п |
гнеш што пре можеш, и да доведеш војске што више можеш.{S} Ја већ, у име Божје, полазим, јер ка |
се договарате с кнезом Вуканом о ономе што памет заповеда да се ради!“ рече старац.</p> <p>»Ка |
д ону липу, па да се договоримо о ономе што сад прво стоји на реду!“</p> <p>Она бојазна старога |
биће, рекао бих, нешто истине и у ономе што ми Степан из Кљештевице рече: „У незгодно време кне |
једина на свету коме бих смео да о томе што кажем.{S} Неколико пута помишљах да је најправије д |
елика тајна, „и опет, синко мој, у томе што си учинио има пуно, пуно јунаштва!{S} Нека ти је пр |
оче да помаже духовницима, да им појање што пуније буде.{S} Тада и млади војвода узе јасним мла |
напрезаше своје старачке очи да продре што дубље у сиву даљину!</p> <p>„Ено!“ викну сад живо Б |
исали неки отпадници од наше свете вере што су сада велике војводе у Агарјана.{S} У њима они пи |
је сад већ муње просецаху, и тешкаше се што јој сина нема.{S} Старац погледаше к вратима и узе |
: „Ето запамти што ти велим: кајаћеш се што ме не поведе на Косово!“ Ако се осрамотимо у војвод |
до другови и пријатељи, да им опростите што се огрешише о вас, само ето нека прво опросте један |
грм.{S} Старац разложи онај део погаче што се још нађе у шареници Ристоворовој, и подели га на |
твој клобук!“</p> <p>Боривој се чуђаше што ли деду треба његов клобук, али му га предаде.</p> |
вала, те је још снажна мишица његова, и што је још младо срце у њега!...{S} Шта Агарјани, шта Г |
што се синоћ при вину горко завадише, и што ено сад стоје пред мојим шатором.{S} Отвори им очи |
ој Орлова Града за свој рај земаљски, и што је <pb n="4" /> изгледало да су шарени и бели лепти |
левамо?! »А што га ти не послуша?!{S} И што се ти сад правиш тако мудар, кад ниси био мудар про |
висте шта дугујете својој дружини!{S} И што је најцрње, заборависте шта сви дугујемо у оваким д |
ати уза се каквог попа Каритона.{S} А и што да не читаш?{S} Мушка си глава, Орловић си, ево, си |
ам, брате, чиме да се поносимо, а има и што може бригу да задаје.{S} Ето да вам почнем!“</p> <p |
азно младом властелину. „Што ја видим и што знам то је: да нико још на небу свецем постао није |
„Не можете ви што и ја, и не требате ви што и ја!“ рече кнез Градоје. „Ја ћу да загазим у турск |
: што ти то и ми!“</p> <p>„Не можете ви што и ја, и не требате ви што и ја!“ рече кнез Градоје. |
урезује у вечне споменике, чините и ви што као синови ове земље треба да чините, али — колико |
ко чини ми се добар јунак?{S} И сви ови што иду за мном, и ако их је кнез Вукан онако паметно о |
срдњи <pb n="140" /> викну оној господи што са њим истрчаше: „И опет вам кажем: сутра је ето Ви |
само мало као уморним очима, по господи што се искупи око њега.{S} Војвода се пригну к њему па |
ећи служи, али који је сад још срећнији што је имао срећу да, мислећи на тебе, погине у служби |
арјан!“ рече Ристивор.</p> <p>„Јавља ли што клепа2“</p> <p>„Вели: иде уз брдо право к вратницам |
ој. „Да похитамо брзим кроком, не би ли што пре стигли староме кнезу на Цареву Громаду!{S} Рист |
е наредити него како је наредио.{S} Али што се не бих устезао да поменем војводи, да нам је он |
p>„Жао ми је Јабучила,“ рече кнез; „али што ћу му кад има несрећу да га јаше човек, који мисли |
ну Кнезу и нашој браћи на Косову стигли што пре; а кнез Будисав нека дође за нама, па кад стигн |
осподством и твојим јунаштвом, учини ми што ћу да те молим:{S} Сахрани мога слугу Ристивора с д |
узбуђењем.</p> <p>„Имаш ваљада ти мени што да кажеш?{S}1!“ упита га она својим меким гласом па |
а ми јакрепи и гуштери крв сисају; чини што <pb n="30" /> хоћеш, само моли свеца свога да скине |
сет година — све преврнути, и да ће они што остану живи говорити онима по гробовима: „Благо вам |
Полетеше витезови све кликћући, срећни што носе својима Кнежеву заповест <pb n="143" /> да нас |
тије, не помињи му тога!{S} Нити помињи што Босиљки!{S} Ако буде Божја воља те се са Косова здр |
очева да кнез Градоје никада не говори што не мисли, и да оно што мисли никада не мења!{S} И т |
“</p> <p>„Хвала ти, јуначе!{S} Хвала ти што нам исприча све како си видео!“ привикаше му многа |
е?!“</p> <pb n="149" /> <p>„Треба ли ти што, господару, да ти помогнем?“ упита га стари слуга њ |
овде!{S} Право си рекао да ћу се кајати што те не поведох!“ говораше кнез Градоје сниским гласо |
о; иди ти па спавај, а ја ћу сам писати што ми треба! <pb n="155" /> Па онда мене зовну и наред |
мало, и не могаше ни видети ни разумети што се они то толико смеју, па онда опет настави:</p> < |
рац погледаше к вратима и узе се срдити што му нема придворнога попа да војводино писмо прочита |
реч војвода, „са моје стране опростити што оскврнише моју трпезу, са које заједнички једосмо с |
збиља, једнако ми прећаше: „Ето запамти што ти велим: кајаћеш се што ме не поведе на Косово!“ А |
на месту, на коме је, од грдне жалости што на време на Косово не стиже, сам себи смрт задао.{S |
ну и рече му: „„Добри мој синко, појаши што брже можеш; кад стигнеш у Двориње прво иди двордржи |
дите, децо, оставимо сад попа да доврши што је почео!“</p> <p>Ристивор и Иван отпратише кнеза д |
„Бабо, остави оца Каритина нека доврши што је почео; може бити сад ће боље подесити, но што му |
куван Ђак“, зар се не сећаш?{S} Та онај што је неко време у манастирској кујњи прао карлице и к |
Боривоје, „ја разговетно чух како онај што запомаже вели: „Ко ми <pb n="151" /> уби добра госп |
Онај Витомир из Белог Потока, знаш онај што га зову</p> <p>„Недокуван Ђак“, зар се не сећаш?{S} |
pb n="130" /> господар, моли те похитај што брже можеш да стигнеш до њега.{S} Он те са својима |
сада бити наш оцат, као и до сада увек што је било!{S} Нека дође; ако неће, викни момке, вежит |
однику на кнежевића Боривоја, који, тек што се вратио из планине по киши и сав мокар, хиташе да |
.{S} Бејах и ја у свити његовој.{S} Тек што исцелива иконе пред олтарем и уђе у свој сто а допа |
а — да се земља стреса, да уздише и тек што се заплакала није!</p> <p>Позно у вече изађе Ристив |
часак, па коначно поклонити.{S} Али тек што превали подне, пронесе се глас да је на левом крилу |
и поче да им говори:</p> <p>„Хвала вам што сте дошли, да заједнички пожелимо срећан пут кнезу |
твоје отвориле, па да вам све испричам што сам за последње <pb n="96" /> две недеље дана у Кру |
да и њему и вама свима по истини кажем што сам сетан и невесео.{S} Како војвода зна, постојах |
ку на ноге.</p> <p>Сам пође с Боривојем што брже могаше ка Царевој Громади.{S} Није прошао ни с |
им што нас зовеш на Косово?{S} Не видим што ћемо сад тамо?!{S} Бој се био, нико га добио није; |
!“ прихвати кнез Добромир, „ја не видим што нас зовеш на Косово?{S} Не видим што ћемо сад тамо? |
астелин Иван беше устао; изненађен оним што гледаше узе се најпре крстити па онда шапну Ристиво |
гледа са старога витеза.{S} Онај пламен што из срца старчева сијну кроз речи његове, беше одмах |
који је волео бесног попа Каритона, као што га је сва дворска чељад волела, рече Ристивору да с |
, не може — не може он дома остати, као што му ни дед дома остати не може, а да за њих живих <p |
викне: „Бог да те прости, војводо, као што ти ми праштамо!“</p> <p>Прво млади Боривоје проведе |
и да се онда тај град звао Голубац, као што су се и први српски властели, који њиме завладаше, |
и бригу!“</p> <p>„Ти као да ниси слушао што прочита Боре из листине Господина Кнеза?“ рече стар |
ти старе хрисовуље, и видео да је право што народ неће да му је Лазар господар код живога Марка |
е срдио на ме.{S} Сигурно си имао право што си се срдио.{S} Него ми је сад двојином чудно, како |
адоје?!“ питаше кнез Вукан.</p> <p>„Ево што: прво Господин Кнез нас је позвао да се сви око њег |
Опрости моме унуку, јер дете није криво што не стиже на Косово, да те верно послужи!...{S} Опро |
тога одмах и драге воље пристаде на ово што стари кнез од њега тражаше.{S} Она би се двојица мо |
!“ настави рањени витез. »Знам само ово што ћу вам сад испричати:{S} У очи самог Видовдана беја |
а свакојако!{S} И ако је младост готово што и лудост, опет немој мислити да ја не видим шта си |
ише, узе реч кнез Градоје:</p> <p>„Прво што имамо да свршимо то је да испунимо последњу жељу на |
унак нема бољег друга и пријатеља, него што му је коњ који га носи!{S} Кити прво коња па онда с |
овај двор уочи крштења мога сина, него што бих могао пустити кнеза <pb n="124" /> Градоја.{S} |
ас по нашој Србадији све друкчије, него што је под њим било!“ Рекох тако; али ето се ни веселим |
ост учинила и више жалосна и тужна него што јесте.{S} Али кад ме је већ запитао, право је да и |
парохија, и пет пута више калуђера него што се може да смести у хиљаду манастира; истина је да |
ма већег свеца у свих седам небеса него што је мој светац, кум Божји, Свети Јован Крститељ!“</p |
пољани папратовој према крчми, пре него што војвода стиже.{S} Не хте примити ни понуде кнеза Ву |
могло гледати.{S} До мало час, пре него што Иван склопи очи на оне слатке снове, владаше мрак у |
ти и добри!{S} Кажу, брате, да пре него што ће неко од господе овога двора да умре ил’ погине, |
ва опасност, да се бој отпочне пре него што се сва српска војска искупи.{S} Мислиш ли ти, кнеже |
лих и румених ружа.</p> <p>Још пре него што почеше делити цвеће и китити војнике и њихове коње, |
ло?“ питаше кнез Ивана.</p> <p>Пре него што Иван могаше уста да отвори, Ристивор узе да се прав |
тела кољемо између себе данас више него што је то некада било; али ево невоље где, уместо да на |
ене да наведете на много тежи грех него што је војводин!{S} Не можемо ми пустити да се тело наш |
реврће како никада до сада, зар је чудо што се и наша памет хоће да <pb n="154" /> заврти?!{S} |
љка, ружа, и липова цвета!{S} Није чудо што су славуји и косови и сенице изабрали перивој Орлов |
!“ рече кнез, „Не би се цар на те срдио што ми толику част чиниш; али би се заиста срдио на мен |
онио се друг другу на рамена, па ако ко што и проговори, проговара то шапутом.{S} Као да са нек |
на мачеве где је најгушће!{S} Није лако што тражиш!{S} Али ћу те радо послушати, па, колико ми |
ињи, и узе да говори:</p> <p>„Није лако што од мене тражиш, госпођо кнегињо!{S} У старога госпо |
пођо, ако Бога знаш!...{S} Како би тако што помињала старом господару сад у очи самог поласка н |
ву страшну могућност.</p> <p>„Само тако што нека не да Бог, а све друго како хоће!“ рече кнез Г |
ред ње сукнуше мачеви из корица, и мало што се уз горку жуч не проли и братске крви.{S} И би се |
а два крила, грозно завадили, како мало што се у самоме двору, пред очима кнежевим, мачевима не |
Оно истина и кукавице имају крила, само што орлови лете к сунцу у висине, а кукавице у мрачни ш |
ељ који разуме све што му он каже, само што се нем родио те не може да одговара!</p> <p>Лабуд б |
имао је право страхопоштовање, не само што му је дед, него поглавито што је старац био један о |
њаше се смерно Ристивор.</p> <p>„И само што се не зна ко луђе говори, да ли они луди или они тв |
ве ваше мишице; а може је изгубити само што не бејаше још два човека и два мача!{S} Него да ост |
одина.{S} Ми добро знамо да ти дугујемо што си за нас цару платио цареву перперу.{S} Али не зна |
ситији, лепши, а верујте ми и млађи, но што га икада видех за последњих десет година од како га |
чео; може бити сад ће боље подесити, но што му је до сад за руком полазило.{S} А дај мени војво |
ва девојка.{S} Могу ти је сутра, пре но што се кренеш, показати.{S} Нисам веровао њену причању, |
чини ми се да је и мирнији и ведрији но што беше кад дођох!{S} И онда га ја оставих, и ни на кр |
топерцем добро да се баци.{S} Има једно што наш Боре, ако је прави Орловић, не може — не може о |
никада не говори што не мисли, и да оно што мисли никада не мења!{S} И то је све што вам ноћас |
, да хоће баш тебе да дохвати, и да оно што говори баш теби говори!</p> <p>Сниско, до пред саме |
Гојко прича, или као да и не слуша оно што он прича, него се сам сећа нечега што му је смешно. |
што добро није!“</p> <p>„То и јесте оно што је мучно!“ прихвати Гојко. „Има вам, брате, чиме да |
араше у лаки смех, као да је смешно оно што Гојко прича, или као да и не слуша оно што он прича |
дња времена!“</p> <p>„Ама то је баш оно што је многе помело!“ прихвати Ристивор. „Онај Витомир |
зу?!“ рече војвода.</p> <p>„Јесте мучно што велиш!“ прихвати кнез, „Него, молим те, видиш да се |
њима крила своја — преклињаху да ни по што голубињак не остављају!</p> <p>Из једне баруштине б |
друго се разбуди.{S} Сећам се ја добро што је мени мој покојни отац причао о јунаштву свога и |
тање Винково у прошлост. „Прво је добро што ти је у Крушевцу и мало и велико, и младо и старо, |
се тамо под шатором неко опева и да то што чујем није друго него свечано брујање оне свете пог |
о запомаже.{S} Чинило јој се, као да то што чује није друго него тихи и опет дубоки уздах целе |
не да црква опојати онога, који, за то што је кукавица, не ће или не сме да носи свој крст, ко |
јеретик или неверник, а све само за то што се ви бојите владика кад се Светих Отаца и не бојит |
а који ни појма немају о томе шта је то што се зове Хришћанска самопрегоривост и Хришћанска мил |
е у густој гомили стојаху, беше мило то што кнез о коњу рече, па му узеше довикивати: „Тако, си |
цркву?!{S} Ево да вам кажем: прво, зато што се — тобож од страха од Агарјана и њихове најезде — |
та у мало главу изгубио није, само зато што неће да верује да неко може бити српски властелин и |
ет изишли на Косово!{S} Друго, баш зато што смо се опознили, ми би ваљало босоноги и гологлави |
га да скине са мене погледе своје!“ Ето што се мој дед заветова да нико и никад у ову трпезариј |
, не само што му је дед, него поглавито што је старац био један од ретких остатака од оних јуна |
а прича о Јованци, љуби Змајевој, нешто што се морало тихим шапатом шапутати док не дође да Рис |
нам само је ли све добро, или има нешто што добро није!“</p> <p>„То и јесте оно што је мучно!“ |
нко мој,“ рече тихо као да шапуће нешто што је велика тајна, „и опет, синко мој, у томе што си |
главом, шкргутати зубма и гунђати нешто што не изгледаше као благослов.</p> </div> <div type="c |
ем.{S} Хранећи Лабуда шапуташе му нешто што Боривој и Ристивор не могоше разабрати.{S} Лабуд је |
на миру разиђу.“</p> <p>„Има још нешто што бих ја хтео да питам кнеза Градоја,“ прихвати опет |
/p> <p>И није то била само једна жалост што претишташе срце Градојево.{S} Кад год би помислио д |
то је све што сам хтела!{S} Па сад већ што вам Бог даде и срећа јуначка!“ рече кнегиња па се о |
учи свима да их молим и преклињем, да у што већем броју сложно, хитро и весело на Косово дођу.{ |
ку.{S} Чудила се како да они не осећају што она осећа — да се земља стреса, да уздише и тек што |
ече ми: „Кажи господину кнезу: хвала му што те посла, те нам каза да не грешимо душу песмом у д |
спођа Мандалена кметовима и ономе свету што се око ње и њене свите згрнуо био и поче да им гово |
ми опростиш, ако сам те икада у животу што на жао учинио.{S} Ето се исповедих оцу Пајсеју, очи |
дим да је слава загрлила ону нашу браћу што се нашла с Господином Кнезом на Косову, а нама — на |
ажем!{S} Док крчмар и крчмарица причаху што су као прошле ноћи од Босанаца слушали, стиже један |
це и сукнене капе, па гологлави слушаху што им он нешто говораше.{S} Није дуго потрајало па сељ |
!{S} Ово је просто један страховит грех што га наш јадни војвода учини и ја не знам...“</p> <p> |
жуди да посрче сав онај свежи поветарац што отуда струјаше, зарза и узе десном копитом копати л |
ек, рече ми: „Гледај, синко, да стигнеш што пре можеш, и да доведеш војске што више можеш.{S} Ј |
амери ми, војводо; али знадем одобрићеш што ћу рећи.{S} Сви сте ви ето под шлемовима и клобуцим |
обиђу све коваче, не би ли искупио још што мачева, копаља и буздована.{S} Боjи се, вели, неће |
ође и он онако у гомили за њима.</p> <p>Што ближе стизаху стану, све то јасније чуше вику, као |
ву делимо!“ „Ама ко нам је крив?!“.... „Што се сад тешкате?{S} Што не послушасте кнеза Градоја, |
т прогледах, њега више тамо не бејаше. „Што ли је наш славни цар тако сетан невесео?“ питах сам |
рече старац љубазно младом властелину. „Што ја видим и што знам то је: да нико још на небу свец |
ц више самог себе него друге око себе; „што сам те давао на књигу?{S} Збиља и јесте, да не мора |
> <p>„Дедо,“ проговори Боривој питомо; „што си ти мене давао да учим књигу ако сваку која дође |
нез очевидно изненађен и полу срдит. — „Што ли је било војводи да ми тако пише?!“</p> <p>Па се |
кне оздо са прочеља кнез Вукан:</p> <p>„Што је теби, кнеже Орловићу?{S} Каква те је брига опхрв |
о ли од старога попа Каритона!“</p> <p>„Што сам те давао на књигу?“ питаше старац више самог се |
ву, као први део твоје војске!“</p> <p>„Што ли се теби толико хита, кнеже Градоје?!“ питаше кне |
свој калпак, сви мушкарци скидоше своје шубарице и сукнене капе, па гологлави слушаху што им он |
гове другове, те се без разговора и без шума полагано удалише, и упутише к дивној једној липи, |
ље се полагано уздизаше к другој једној шумарици, која се као зелен венац повијаше по челу те к |
стом на ивици једне полупрокрчене старе шуме.{S} Према тој шуми поље се полагано уздизаше к дру |
полупрокрчене старе шуме.{S} Према тој шуми поље се полагано уздизаше к другој једној шумарици |
дајући за њима.{S} А кад чета замаче за шуму, окрете се госпођа Мандалена кметовима и ономе све |
ковића шапутаху да војвода Милош Обилић шурује нешто са српским кнезовима, који дођоше с царем |
ора бистре воде по шареном шљунку, и од шуштања поветарца кроз грање и лишће од дивљих ружа и з |
.{S} За неколико тренутака чуло се само шуштање лишћа на дрвљу око воде, и зрикање зрикаваца у |
S} Послуша мало оштрије и јасно чу тихо шуштање свиленога скута и полагани ход некога, који нош |