м, белим платном (с пандурске постеље), а на њему половак шљивове препеченице, која игра у стак |
ах окови... јер он рече »опасна крађа«, а Вујо каже да за то окивају пре суда....{S} Гвожђе на |
века, који ми је ваљао немерена злата«, а не каже како си га то сатарио и зашто си ти крив. </p |
а су га старији људи звали »онај куси«, а момци би се радо угледали на њега, јер држаху да му о |
се већа од сунца и даља од самога неба, а гле сад... ништа...{S} Баш као и они чворкови са брес |
орали бојати ничега, Јово оде да спава, а њих двојица остадоше сами у соби. </p> <p>— Ја те пос |
унутрашњу борбу, која се у њему збива, а он се стара да је савлада, да победи и угуши неко јак |
вашега забрана.{S} Ја ћу бити код Јова, а ти седи тамо, докле год можеш. </p> <p>Станка устаде |
од попа, не хтеде да се одваја од нега, а не беше вољна ни да одустане од своје необичне намере |
д хиљаде, па ту има и за нас и за њега, а ’вако нећемо... јок!... </p> <p>— Добро — рече Ђурица |
ка стадоше напред, једно поред другога, а иза њих се наместише Радован и Коста сами, не очекују |
словно људи потчињавају.{S} Услед тога, а и због оне неодољиве жудње да проведе мало обична раз |
иру.{S} Један се во узнемирио од обада, а сељак га умирује благим гласом, тапкајући га руком по |
.{S} Сад му живот беше милији но икада, а опасности се нагомилаваху све више.{S} Требало је, да |
амо да не покаже како му то тешко пада, а већ са своје стране давно је реситио рачуне са друштв |
у две вреле крупне капи. </p> <p>Гледа, а неке жене из гомиле бришу очи. </p> <p>— Поздрави сес |
та његова.{S} Зато је избегаваше свуда, а она, с тога, и не сањаше шта се збива у души његовој. |
ше их добро па обесише о Ђуричина леђа, а огрлице узе писар, сави их у мараму и метну у џеп. </ |
оспођа капетаница прве класе, кажем ја, а она:{S} Јух, болан, па сад за окружнога...{S} Је ли т |
p> <p>Писар се громко и слатко насмеја, а кмет поцрвене. </p> <p>— Ух, пос’ јој женски, ђе ме о |
ност...{S} Кућа ти је сад најсигурнија, а после, ја ти нисам ни казô... имам ја у мојој кући до |
се Ђуричина искрете, бела као хартија, а једно око преврте се, страшно, необично. </p> <p>Жанд |
о, на челу се купе грашке хладна зноја, а у срцу је тако хладно, суморно и пусто... </p> <p>— П |
} Учим се, болан, да ти замијеним Вуја, а он ти је нашао друга на моје мјесто. </p> <p>— Кога? |
ето, велиш сам да си био код девојака, а мене си оставио да ме ухвати потера, па да трунем у а |
Изишла бих, вала, и пред бесна курјака, а што да нећу пред обична човека. </p> <p>— Далеко му л |
енову колу остаде само десетина момака, а то је за коловођу грдна срамота.{S} Ту још може помоћ |
ли овога загради трострука леса момака, а на Ђуричино раме, као из неба, паде рука кметова. </p |
.{S} Ја бих се опет мучила целога века, а он би био миран за навек...{S} Нећу тако...{S} Хоћу д |
о га сви они сматрају као мртва човека, а већ зна се да се сваки мртвац сажаљева...{S} И капета |
Један пандур унесе целу тепсију бурека, а други за њим чутуру вина и стакло ракије. </p> <p>— П |
сад седи ту негде испод грмова и чека, а Вујо не би ни прстом мрднуо...{S} Опет ће се са њим м |
Вујо му донесе двеста дуката од Јанка, а одмах затим изврши смео напад у пожаревачком округу, |
, но онако... као ја?... — рече Станка, а усне јој се скупише и заиграше од усиљенога стезања. |
очи свакоме.{S} Раста је био повисока, а иђаше увек право, затурене главе, посматрајући све пр |
т коњских ногу чуо се свакога тренутка, а он непрестано сеђаше у свом куту непомичан, укочен, с |
сна?...{S} До сад нисам никад боловала, а сад... све једно!. ..{S} Трчала сам, журила сам се мн |
тренут ока умукоше и цигани и свирала, а у Ђуричиној руци севну нож. </p> <p>— Ха, ђидо, зар с |
пристати.{S} Овако он односи три дела, а један дели свима нама, то знам добро.{S} А да се пога |
и се на пут. </p> <p>Зора већ забелела, а он, после оволиких злочина, још није ни тренуо.{S} Мо |
која виђенија девојка до њега ухватила, а то је врло, врло ретко бивало, он се одједном сав мењ |
орам на другу страну, имам хитна посла, а код тебе ћу сутра. </p> <p>Новица обори главу, као да |
тамо се, вели, крије од оца по стајама, а Ђурица, како је био заузет послом, и заборави на њу.{ |
и сви пијемо, веселимо се са девојкама, а он све гледа испод очију, и чини ми се баш мене најви |
т, све би ишло куд треба право за нама, а не би ишли онамо, где сами знају да нас неће наћи. </ |
нала, прела, ткала по имућнијим кућама, а и лети и зими помало врачала и бајала.{S} Тако се оти |
} Па сад?...{S} Сад би хтео да ме нема, а он да узме другу... многе друге на моје место...{S} Т |
најпре по врховима дрвећа и бреговима, а после све ниже и шире, док са висине не осветли сав в |
азговоре о другим општинским пословима, а остали, заједно са Ђурицом, изиђоше пред судницу и по |
ује оно разногласно, у разним тоновима, а по једном такту, звецкање јасних прапораца... трес-тр |
и побратим сами раздајемо нашим људима, а богме и за себе да остављамо. </p> <p>— Ама што ви, љ |
обом.{S} Коса махаше за његовим леђима, а он одмицаше све више и више, док се, на последњој зав |
у.{S} Упозна се брзо са свима женскима, а једна му постаде блиска, веома мила и блиска пријатељ |
сађена међу широким и снажним раменима, а цело му тело држаху необично развијене и еластичне но |
после ћемо говорити о другим стварима, а сад пожури да он куд не побегне — проговори она после |
е Ђурица, па приђе повезаним младићима, а Пантовац стаде да веже Јевта. </p> <p>— Па, Сретене.. |
да примамљује жене својим работницима, а овим му је бар заштеђен труд, па и расходи који су сп |
овај се скаменио, па само трепље очима, а они, видевши да младенци иду, пођоше и сами за њима. |
евају одавно, сваки је засветлео очима, а он не осећа још ништа, као да није ни капи испио!...{ |
ци, отежући се у дуга и широка повесма, а ветар дува снажно, те увећава оно усамљено шуштање и |
ја на оном крају до њих беше од брвана, а на противном, где је соба, олепљена земљом и закречен |
Гини, мучи се и пропадај свакога дана, а за кога? — Све за њега.{S} Моји људи, који ме чувају, |
Ђурицом. </p> <p>Прођоше неколико дана, а Радован не опази ништа сумњиво, те већ одлучи да не и |
било онда о повратку, пре недељу дана, а сад?...{S} Шта ли би сад рекла, јадна старице, да је |
реко села, држећи се шљивара и забрана, а где наиђе на чисто поље, ту се више пожури и обрће оп |
реко прочевља и стадоше на врата собна, а Митар, видевши да се неко од спавача почиње дизати, п |
p> <p>Он јој пребаци руку преко рамена, а она се не брањаше; само још више обори главу, а у обр |
си могла ићи са мном да бијемо Сретена, а не можеш сутра или прекосутра на похару. </p> <p>— Св |
Шта су они намислили са мном — Бог зна, а гре’ота је сирома’у човеку ’вако подметати — и овај м |
е речи Новичине. </p> <p>»Он много зна, а неће сад ништа да ми каже.{S} Неће више ни на посао с |
авити и прерушити, да их нико не позна, а за тебе већ не мари... </p> <p>Затим узе оружје, те р |
...{S} Тек година, нема ни пуна година, а чини ми се цео век!...{S} Шта се чуда починило за то |
и се разли нека нежна и слатка топлина, а уз груди му пође нешто врело и необично, застаде у гр |
усред дана у таквој је улици помрчина, а када зађе и последњи зрак сунчев, који је дању бар он |
ајаху. </p> <p>— Што ћу ти? — рече она, а глас јој веома задрхта. </p> <p>— Само да ти кажем, з |
него да будем с тобом! — одговори она, а очи јој севнуше оном врелом блиставом ватром. </p> <p |
мати, но хајде да идемо — одговори она, а у оку јој засја необична радост. »То је оно!{S} Почињ |
а округа до каквога поузданога заклона, а она не може свуда с тобом.{S} И после тога, за тебе ћ |
иђе руци. — Сад можемо то, ради виђења, а после не мораш. </p> <p>— После нећу и да хоћеш — одг |
ном јој се приближи та злокобна слутња, а она не беше у стању да јој истакне на супрот какву др |
док не дође до густога, тако рече попа, а после... пљус по челу, па узми још сто двеста дуката |
.{S} Поред крстоноша јаше на коњу попа, а уз њега корачају с једне стране Обрад, с друге онај ш |
весело цилика...{S} Само ти срце игра, а у грудима осећаш неописану топлину и задовољство; гот |
} Шећерка, вели, метни ми руку у недра, а ја полако, полако...{S} А-а-а-... оно!,..{S} Зар така |
зушку, која беше пуна чарапа и пешкира, а на врху стајаху талири и полутаци. </p> <p>— Ене де! |
!...{S} Он се не боји звера ни вампира, а ови наши овуда гори су од жена...{S} Једна брука, па |
е у кућу и стаде кукати из свега гласа, а Ђурица, погнуте главе, модра, скоро поцрнела лица, иђ |
твим Пантовцем очекују се свакога часа, а појединости напада познате су, већим делом, свима.{S} |
а — кâ да си запарао ноктом преко меса, а ет’ ... мртав!... </p> <p>Сви разделише ову философск |
ет дуката, кад смо те извадили из апса, а оно друго... помало. </p> <p>— Видиш, а питај моје ја |
да ми он дели ка слепцу по два дуката, а себи оставља стотине... </p> <p>— Колико ти је дао Ву |
е ту скоро стоке за сто педесет дуката, а биће код њега, јамачно, и старога новца.{S} То треба |
па од тога новца њему осамдесет дуката, а оно друго мени. </p> <p>— То ти је казао прекјуче, по |
рица уђе и седе на столицу близу врата, а Вујо намести земљани свећњак на под, па стаде према Ђ |
застаде. </p> <p>— Хтео да убије кмета, а ћато пришô да се рукује са њим, а он ћата пљус по обр |
радостан кад му се пружи сто банкнота, а Вујо не би ни главе окренуо, Вујо хоће све...{S} Он с |
<p>Побратими се вратише на своја места, а мало затим уђе у собу висока, црномањаста жена средњи |
танка пребледе, али се не маче с места, а он, прибравши се, проговори лакшим гласом: </p> <p>— |
која да се шали? </p> <p>— Пију доста, а и ђаволи су... — одговори он и би му толико пријатно |
авитини С једне стране Радован и Коста, а с друге сам Ђурица. </p> <p>Прва су двојица по целом |
набра своје збрчкане крајеве око уста, а ситне јој зеленкасте очи плануше за часак, исказујући |
реци.{S} Тек што корачише два три пута, а озго више провалије неко повика из свега гласа: </p> |
ет обрће главу од ње, као од чудовишта, а мати шири слабе старачке руке, обухвата и стеже своју |
S} Кô велим: ако ћутим, не губим ништа, а да повичем, оде глава... </p> <p>— Ама, ја сам наумио |
рећи — све нас калпе да не знамо ништа, а ето само за тебе смо три пут куповали сведоке. </p> < |
не имађаше ко ритом ни шибља ни дрвећа, а и корито му се беше готово изравнило са ливадама. </p |
еђени за стражаре само она два младића, а сви други требало је да уђу заједно у двориште.{S} Њи |
н познаде да је то њива Марка Радоњића, а једна од оних женских морала је бити Станка. »Ево зго |
Х</head> <p>Потера се сврши без успеха, а после ње настаде обично затишје, у коме и власт и хај |
а пријатељица.{S} Он није жалио новаца, а она је тако расипала чари и милоште, да је на брзо ут |
часа, или око њива, или око студенаца, а понајчешће у оном крају, где беше кућа Марка Радоњића |
се густа помрчина, јер не беше месеца, а по небу пливаху једноставни тамни облаци, па се онда |
ги је такође досељеник, звао се Новица, а тврдио је да је Црногорац.{S} Он је живео понајвише у |
је израстао по ђубрету близу вратница, а Ђурица се завукао у витлове шиндре, коју је Никола сп |
о ме мрзе кâ крвника — одговори Ђурица, а очи му некако чудновато севнуше. </p> <p>— Бог с тобо |
ом, па сад то остави — одговори Ђурица, а очи му плануше нервозном љутином. — Но ако си ме зовн |
дирају. </p> <p>Ђурица погледа Сремца, а овај одмах отрча у кућу, и наскоро затим деца се умир |
кочи с кола и пође пешице поред старца, а кола одјурише напред и за неколико минута стадоше бли |
зненади се, само јој срце живље закуца, а поглед јој беше слободан и присебан.{S} Кад му се при |
</p> <p>— Овде је крчаг с водом и хлеб, а онде у ћошку лончина — објасни му пандур, па изиђе и |
буде чувена јуначина.{S} Сутра у гроб, а њему ни бриге!...« </p> <p>А Ђурица све више пије и с |
трча Ђорђев најмлађи синчић, сав крвав, а за њим трчи Сремац са голим ножем.{S} Дете трчи право |
нија племена дизала су над совром кров, а около седишта ужљебљивани су шашовци, те је цела совр |
ма бивао присебан, пажљив, готово благ, а сад поче све више да личи на Пантовца: стаде да напад |
и таман да се окрене и да бега натраг, а неки страшни и необични људи притрчаше му, створише с |
Беле се, веле, на њему кошуље кâ снег, а пушку носи ’вако преко руке и обрће се на све стране. |
ао од невоље, јер немађаше воље за рад, а не беше друга начина да се искобеља из сиротиње.{S} П |
роши, то одмах шаљемо поштом у Београд, а ми ти после путујемо као птица кроз гору. </p> <p>Ђур |
то. — Ја ћу је за ноћас сакрити гдегод, а сутра ћу је морати водити у друго село. </p> <p>Кмет |
дана, пошто мене затворе, она нема куд, а ја је не могу оставити, па макар погинуо.{S} Него каж |
је откриће, баш тада га одазваше некуд, а после никад не започињаху говор о томе.{S} Станка је |
варошка.{S} Неће она без новаца никуд, а ти си, видиш, оставила све... </p> <p>И као да се сад |
.{S} Милош стаде да се осврће око себе, а биров се сакри иза кметових леђа. </p> <p>— Ништа, Ђу |
кажите? </p> <p>Сви луди оборише главе, а кмет га значајно погледа и, дигнувши се, рече му: </p |
посла ђака да му донесе кључ од цркве, а он пусти дизгине коњу, па се обрте Пантовцу: </p> <p> |
ено, и да посвршава неке друге послове, а Милош је, као обично, имао да обиђе стоку и раднике н |
Ја одох да посвршавам још неке послове, а ти седи ту. </p> <p>— Зар опет сам? </p> <p>Вујо му н |
умела казати.{S} Беше јој неправо све, а највише оне Ђуричине речи, што их Јелица сад каза.{S} |
и полагано се удаљише низ равне ливаде, а повезани косачи, не двоумећи много, разбегоше се по к |
p>— Зној удара од њих.{S} Ал’ оне раде, а ви господујете. </p> <p>— Зар смо ми господа? </p> <p |
обузе јој душу. — »Он ме доведе па оде, а сад може наићи власт, па учинити сто чуда од мене.{S} |
год можеш. </p> <p>Станка устаде и оде, а за њом се диже и Ђурица, држећи се воћњака и ограде, |
Неки трговци одавде послаће ти понуде, а ево Митра и ових његових да ти праве друштво.{S} Ето, |
да је што изгубио, па не може да нађе, а она се окрете и пође. </p> <p>— Па чекај, болан; не р |
ица плану и хтеде нешто крупно да каже, а попа проговори: </p> <p>— Е сад ја хоћу да Ђурица нос |
е и очи, и он осети да му се очи влаже, а вилице дршћу...{S} Нека стара и слатка, веома необичн |
{S} Ја сам ти само казао шта они траже, а нисам рекао да и ја то хоћу...{S} Ја ћу опет онако, к |
ре, Радован, још пијанији, оде те леже, а Вујо и Ђурица осташе сами у соби.{S} Бабу послаше да |
рати.{S} Чим народ заседе, поп се диже, а Обрад зазвони меденицом.{S} Народ се диже, као на ком |
ад?...{S} Да живим овако докле се може, а кад дође суђени дан... умрећу кô и сваки. </p> <p>— О |
зна његов део од стотине, па то му је, а ви се после са нама кусурајте — рече Јово. </p> <p>— |
каву.{S} Не бој се, она те не познаје, а зна да ја имам посла с таким људима... </p> <p>— Не б |
уку и поведе са стазе.{S} Ћутаху обоје, а она се само чуђаше, како не могаше да му откаже, чуђа |
, јутрењи поветарац пирка и расхлађује, а трава шушти и пада под оштрим челиком... </p> <p>Наје |
и, срећом, оне зависе од мисли човечје, а мисао се човекова мења свакога часа, као што се мења |
у.{S} Курјак се мртав сроза низ врљике, а онај други клисну и нестаде га у шуми. </p> <p>— О та |
па ћемо полако размрсити њихове замке, а после«... и не доврши мисао, јер угледа мртвога Новиц |
ама, о којима су висиле по три кићанке, а преко дизлука — чарапе за шаку дуже од обичне мере; з |
да исказују један другом своје утиске, а капетан стаде да саслушава грађане, који су познавали |
положају, оне су му и иначе биле тешке, а у овој неизвесности још теже. </p> <p>— О, ала ово см |
, истина је.{S} Допадају му се варошке, а ја?...{S} Још који дан, па ће ме, ваљад’, омрзнути; н |
.{S} Једни држаху запете пружене пушке, а Други ножеве. </p> <p>— Ћут!{S} Да се нисте макли! — |
они неће оставити, док не издаш остале, а То не смеш учинити — одговори Вујо таквим гласом, од |
p>— Тхе... знаш какве су варошке: беле, а руке им кâ памук — одговори он и погледа њене једро р |
у и мање забаве биле би му добро дошле, а ова му се показа као драгоцен проналазак, те он не пр |
каза.{S} Девојке се разговараху и даље, а она не може да се одвоји од ових мисли.{S} У том једн |
у оном узбуђењу, не могући трчати даље, а не знајући шта да се ради, окупише опет сви у пуцање |
вира...{S} Кад ђернух оком кроз шибље, а он иде, па све гледа у нас и смеје се.{S} Онда га угл |
ад?...{S} Тхе, нисам онда знао за боље, а сад знам...{S} Варошке, море, играју преда мном кâ на |
. онда ће бити нешто друго, нешто боље, а шта — о томе и не мишљаше...{S} Глава га жигну још ја |
ама.{S} Станка не знађаше ништа о томе, а он јој не даде ни једне прилике да се сама досети шта |
то, ја ћу кидисавати на децу и укућане, а ти са њом држи и нападај газде. </p> <p>— То нећу — о |
<p>— Требају ми, много су ми потребне, а после ћеш, може бити, чути зашто су ми требале. </p> |
илера, ниси смео да се одвојиш од мене, а сад се бојиш да те не могу сачувати...{S} Или, да ти |
ли су му да удари на Јеловичке планине, а то је баш поред његова села.{S} Тамо га вуче неки сна |
— Он однесе три банке са нешто ситнине, а ја узех једну... баш сам остао без марјаша. </p> <p>— |
кажи нек дође мојој кући чим се смркне, а и ти дођи са њим. </p> <p>— Зар ћу и ја... на посао? |
о дворишта, да се човек слободно обрне, а око понеке подигнути су у пространу дворишту кошеви з |
ква ћара.{S} Човек треба само да почне, а ја га не могу шиљати с ким било.{S} Ти мораш ићи — од |
Мити Стрижибрку два гушчета на заклање, а миледи Соја баш сад посла пандура у Танасијеву башчу |
ура у собу да прегледа хаљине и скриње, а одборници са бировом тражаху по кући.{S} После кратко |
а танка стања, тек побегао од сиротиње, а не стигао у богаташе.{S} И он се сам чудио нарави сво |
и, највише живела код Јова и баба-Маре, а ’нако све сам ишла са њим, кад није имао с ким да се |
еш га, Ђурица, зауставити и узети паре, а ова двојица ће бити с тобом.{S} Радован ће ти све каз |
о, и он је учинио што и ја, још и горе, а чини ми се да је паметан човек.{S} Да ли он види за к |
иковане за њих. </p> <p>— Отпасујте се, а ти, Јевто, везуј све редом! — викну Ђурица и ступи ко |
н им прође у такву разговору, смрче се, а они још имађаху много да кажу један другоме. </p> <p> |
»Стојте« викну неко...{S} Освртоше се, а из оне прашине види се бела марама... маше њоме и јур |
...{S} А-а-а, пијан сам... опио сам се, а они хоће да ме убију... да ме убију....« и он појми з |
у се приближи, он се диже и осмехну се, а оне плаве очи гледаху је топлим, нежним погледом. </p |
ајдуци: док радимо заједно — слушам те, а кад дође време да се кријем, нећу да зна за мене ни м |
Маџарица, Швабица — једна вјера, брате, а за мога побру дошла си као наручена.{S} Је ли тако? — |
ече Ђорђе и таман заусти да викне дете, а у двориште упадоше наоружани људи.{S} Једни држаху за |
воје село као једино поуздано уточиште, а сад му прва опасност отуд прети.{S} Не мислећи дуго, |
по томе, како се коњ у скакању покреће, а у глави јој само једна мисао и њом се она бавила цело |
ње...{S} Стаде да се тресе од хладноће, а ноге журно ступаху по хладној, росној трави, не осећа |
товац се завуче међу крстине више куће, а Јово са чељадима, као обично, леже на дворишту пред к |
чаше са препеченицом све чешће и чешће, а Ђурица постаде разговорнији и веселији.{S} Крв му пој |
идеш на суд, те да покајеш старе грехе, а после већ... лако је.{S} Неће те стрељати, знај зацел |
ор. — »Дакле то су оне апсане са улице, а ова моја, то је она на углу, јер само је тај један пр |
соби светлуца пламичак жуте воштанице, а око њега тамно, нејасно...{S} У ушима зуји, зачује се |
ну опасну крађу, њему задрхташе уснице, а преко лица му пређе, као сенка од облака, нека лака, |
шка, па понуди Јулу да седне до Ђурице, а сама се намести до Новице. </p> <p>— Шта велиш, побро |
овалију, па да опет слазе пред бегунце, а други се враћају натраг да сиђу к реци, па да трче за |
реба да се отвори и раздрага цело срце, а његово се само крави.... силом се топи ледена облога |
<p>— Па... морам...{S} Вујо тако рече, а баш сам имао нека посла — поче овај отезати. </p> <p> |
иди се на истом месту то исто прозорче, а ником не може пасти на ум, да су то два прозорчића, и |
— Доле косе! </p> <p>Све косе попадаше, а косачи, пребледели од страха, гледаху зачуђено у напе |
збуњено. </p> <p>Утом деда завришташе, а у кући закука жена. </p> <p>»Шта то њима раде?...{S} |
а.{S} Путом само Јелица весело причаше, а Станка се тек понекипут осмехне, не знајући ни има ли |
ц.{S} Дечаци зинуше од чуда и занемеше, а друг им устаде и здрави се са Ђурицом. </p> <p>— Стра |
Имамо посла. </p> <p>Жене се пожурише, а Милош оде у подрум, те донесе оцу пљоску с ракијом. < |
ницом по њима...{S} Врата се затресоше, а ходник потмуло одјекну...{S} Не чу се никакав други г |
Ђурици даде острагушу, револвер и нож, а преко рамена пребаци му широк кајас са наређаним меци |
цима.{S} Пантовац узе само пушку и нож, а Кости, поред пушке, обеси чутурицу с ракијом и торбу |
је!...{S} А-а-а!... узвикује он у себи, а крв му јурну у главу, наиђе на очи, обневиде..{S} Пру |
којих ће двојица заузети врата на соби, а један ће истерати чељад напоље и држати Јова. </p> <p |
а води момка у варош да га мало забави, а код Вуја се морало или радити или спавати. </p> <p>»А |
.« као муње ређаху му се мисли у глави, а десна му рука, она што још не беше јелек на њој намеш |
иси сама.{S} Гледај је као очи у глави, а ја ћу се старати за све што вам устреба. </p> <p>Стар |
његови сељани, па раде журно као мрави, а он застане, те разгледа једну гомилицу, позна свако л |
p>— Не могу, не могу!{S} Сад ме остави, а после... </p> <p>— Па добро, брате; али хоћеш да се н |
— Сад ће он сваки плен да ми преполови, а ја му не могу ништа.{S} Сам га научих шта треба да ра |
p>— Чекај, брате, нису још људи готови, а ни ја се нисам обукао. </p> <p>— Е па дела, облачи се |
p>— Ови наши одавде поуздани су ти сви, а они су из других села сви његови. </p> <p>— Шта велиш |
весело повија с једнога краја на други, а око ватре прште и пуцкају млади пурењаци, које један |
е стране. </p> <p>— Биће то који други, а он сад не сме носа помолити, док не састави друштво. |
Богу ни ђаволу...{S} Душу ће да извади, а живот да остави, ја како... </p> <p>— Не говори тако, |
} Тако се отимала од немаштине и глади, а дао Бог — сеоској души не треба много: комад проје и |
ри тој мисли стеже му се срце и охлади, а на душу му паде неки тежак терет, неки велики бол, не |
е, да би могао пазити шта се тамо ради, а за њим послаше једнога од оних младића, да се прикриј |
. </p> <p>Поседаше сви, као по команди, а кмет још подви ноге пода се.{S} Ђурица, стојећи, изва |
кајање, али ја сам већ одвојен од људи, а то је кâ да сам и мртав.{S} Него ме друга незгода дов |
уз мене...{S} Од њега стрепе сви људи, а он ме слуша као мало дете...{S} То ми се много допада |
>— Не знам, то ће ти казати твоји људи, а ја ти само то велим: чувај га се, дијете, кô живе ват |
ри наша села имамо тридесет таких људи, а још двадесет у другим срезовима...{S} Хе, душу ли му, |
ради.{S} Пође му нека љутина уз груди, а пред очима му опет заигра она злокобна измаглица.{S} |
ари себе у главу, па би хтео и у груди, а хтео би и да откине парче свога тела, да би таквим бо |
а.{S} Подиже пушку и таман да је пружи, а у кући се опет зачу врисак.{S} Из куће истрча Ђорђев |
рчићу, па, кад виде да нико не пролази, а и ноге га заболеше, сиђе и оде опет на сламу.{S} Седн |
</p> <p>— Тако је, брате; то је људски, а оно ’нако... буди Бог с нама. </p> <p>— Је ли тако, М |
ка још, али пролазници беху врло ретки, а разговора пред кафаном сасвим нестаде.{S} Сиђе опет н |
да ме. »Шта радите данас, Цако« — вели, а ја занемела, па га само гледам. »Ти се кâ да бојиш ме |
богме!{S} Ја ти вељу само што он мисли, а што ја мислим, чућеш послије. </p> <p>— Аа... — отеже |
се зачудио, кад се пре ова жена спреми, а кад пре каву скува, али то Ђурици не паде на памет.{S |
S} Кад наврши тридесет удараца, одујми, а Ђурица приђе и саже се над Сретеном, па му превуче ош |
p> <p>За часак беху сви добро повезани, а Јевто стајаше уз њих, чекајући шта ће сад бити. </p> |
ђе и Милета беху веома крупни и снажни, а Милош, још од детињства, остаде слабуњав и неразвијен |
овицу, где се отегао на зеленој ледини, а око њега се начетили жандарми, који су се вратили с п |
Још су га веома одликовали негда црни, а сад прогрушали брци, дуги као повесмо, и густа округл |
е понегде кровина иа кошари, на качари, а над целом том групом извио се у ведро небо вити јабла |
кристал.{S} Около стоје празни тањири, а на средини, уз ракију, тањир са сиром и скорупом. </p |
} Ја већ одговарам... тражим да отвори, а она ме моли да причекам док се обуче...{S} У том чује |
} Иде са својом пушком по зеленој гори, а све живо бежи од њега...{S} Прави горски цар!...{S} О |
десет и три, брате, само педесет и три, а они то цене на товар жита — одговори Јован — па ето, |
... </p> <p>— Тако и зечеви раде кô ти, а лисица паметнија, па се завлачи у јазбину, чим осети |
оље. </p> <p>— Који ће њему све давати, а он ће вама, као слепцима, по два три дуката, је ли та |
<p>— Каква власт!{S} Перо ће је чувати, а после тога и ја ћу отворити очи — прекиде га Ђурица. |
оји би пред тим погледом могао слагати, а не поцрвенети.{S} И ако се вазда носио сељачки, ипак |
дније... баш га не бих могао погледати, а већ после... лако ћемо...« — помисли Ђурица и послушн |
ича ће се до манастира добро загрејати, а ти му мало попрети, а и обећај који дукат, па ће он т |
уке. </p> <p>— Све ћу ти сутра послати, а сад морам ићи.{S} За неколико дана нећу долазити, док |
Биће дана и за то, кад ћеш све дознати, а засад нам је прва брига, да сачувамо твоју главу. </p |
p> <p>— Што? </p> <p>— Све ћеш дознати, а сад иди куд ти велим.{S} За сваки случај: пази на Вуј |
у, па ћеш и сам све разумјети и виђети, а дотле га мораш заваравати.{S} Подај и њему половину о |
добро загрејати, а ти му мало попрети, а и обећај који дукат, па ће он то наредити без владике |
о је задуго говорио како те мора убити, а за ово ми само рече: »Гледај ако могнеш уз пут, у как |
ћу наћи себи људе, с којима ћу радити, а ви се делите и радите како знате — викну он, скочивши |
он ће већ смислити како ће то наредити, а засад ће да је одржава у тој мисли...{S} Годи му то в |
ора; јер он сам не може ништа смислити, а добро увиђа да је без помоћи Вујове пропао.{S} Остаје |
Чим дођем до новаца, све ћу ти вратити, а док сам год жив, неће те заболети ни длака на глави.. |
овори Станка. — Ја ћу вас само пратити, а ви вршите ваш посао без мене. </p> <p>— Па шта ћеш ти |
ушу ли му, није то... она само проврти, а чутура удари клин. </p> <p>— Море чувај се да не закл |
Знају и деца сеоска ко тебе упропасти, а да не знам ја, који већ триестак и неколико година гл |
ме весело гледе и смеше се од радости, а око нас суседи, пријатељи, кумови, па све весело и ле |
у га на то нагнале прилике и околности, а учитељ, као што видим, налази да је свему томе криво |
ме положају.{S} Једнога се зла опрости, а стотине других, мањих и већих, рађаху се...{S} Докле |
вара, заговори...{S} И таман да заусти, а Ђурица га омахну и тресну о земљу...{S} Нехотично му |
воме месту; нико не смеде оком мрднути, а неки, из превелика усрђа, беху позавлачили главе под |
астова.{S} Сад су већ пластови зденути, а у Милошевој ливади подигла се зелена отава.{S} По њој |
Јанко? </p> <p>— Ја ти то не могу рећи, а питај Вуја, па ће ти он, може бити, казати.{S} Даћу т |
{S} Он се неће ни једним гласом изрећи, а слушаоца ће принудити да му отвори сву своју душу.{S} |
боравио.{S} Потрчаше сви напред ћутећи, а Ђурица скакаше пред свима, не знајући ни где гази, ни |
пољу да пази неће ли ко изненада наићи, а гости се наместише са домаћином у соби и стадоше да р |
а. — Ти сад гледај како ћеш се провући, а ми одосмо.{S} Станка, спремај се! </p> <p>— Шта ћу се |
.. </p> <p>— Добро, иди сад право кући, а ја ћу те потражити, кад ми устребаш.{S} Само си луд б |
ни десно на Копљаре, па иди право кући, а ја ћу гледати да се прокрадем до Венчаца. </p> <p>— М |
а. </p> <p>— Молићемо, ово су пречњаци, а ноге се бацају таквима — одговори му апотекар. </p> < |
адовољан.{S} Надао се каквој неприлици, а ово му је већ обична, добро позната појава.{S} Неки п |
је све сеоске радове по скупој надници, а кад настане ново жито, куповао га је и снабдевао се н |
сли о њој...{S} Ишла је као у грозници, а беше је и обузело грозничаво стање...{S} Стаде да се |
— Моли се данашњем дану и овој девојци, а ти би сад видео пошто је Ђуричина глава — рече Ђурица |
ке сукнене чакшире које носе Палилулци, а на леђима је имао кратак постављен капут, купљен од ј |
} На ногама му беху нови црвени опанци, а у торби, која је јутрос висила празна, сад беше добар |
, добију од њега коју банку као слепци, а оно друго све он згрће.{S} Зашто бисмо ми то трпели? |
> <p>Сад Ђурица, као кривац, обори очи, а Радован се осмехну вештој лажи Вујовој. </p> <p>— Ко |
и седоше.{S} Он је погледа право у очи, а она не издржа тај поглед, већ обори очи и стаде да чу |
лим, кад што радим.{S} Хајде ти спавај, а ја одох да вршим посао. </p> </div> <div type="chapte |
Ђурица се већ навикао на свој положај, а озбиљне прилике наведоше га на мисао: да овим положај |
едеље. </p> <p>— Ти разбирај и спремај, а и ја одох да што разберем — одговори Ђурица и, знајућ |
мислио?...{S} Облак плива... иде у рај, а јест, о рају.{S} Ко ли је тамо? — Мој тата извесно, а |
вено, ступа кмет, који пази на поредак, а нарочито на то, да се непрекидно господа.{S} За њим, |
у му се виђаше сладак и блажен осмејак, а очи му непрестано звераху око себе.{S} Оваква задовољ |
школу и био би користан државни радник, а не би продавао чивит и соду по паланкама.{S} Васпитањ |
он. — Пфуј, буранија!...{S} Разбојник, а осећа.{S} Чудновато!...{S} Баш је поган овај човек: о |
е поган овај човек: овамо је разбојник, а младост хоће своје!...« па љутито угаси свећу, леже и |
е сваки ко зна где се налази разбојник, а неће да га јави власти...{S} Али кажем ти: само ти ме |
а! </p> <p>— А ти ниси омирисао бајбок, а? — одговори Палилулац. </p> <p>— Та оно није да нисам |
х; удари на Милетића чајир, па у поток, а после ти је лако до вашега забрана.{S} Ја ћу бити код |
Обрада значајно. </p> <p>— Ножа не дам, а ти гледај своја посла... — промуца Ђурица јетко и пођ |
у загушеним гласом. — Ја овде пропадам, а ти тражиш девојке те се проводиш са њима! </p> <p>— Ј |
рицу. </p> <p>— Ја ти каза’ да не знам, а ти сад чини што год хоћеш — одговара Ђурица одсечно, |
моја Маџарица! </p> <p>— Маџар си сам, а ја сам Српкиња, боља од тебе! — осече се на њега гошћ |
бре! ...{S} Ако, вала, и заслужио сам, а дотле ћу бар да гледам да заслужим још више, нека зна |
ва стајаху на ногама — сад вам праштам, а други пут вам не гине куршум у леђа.{S} Сад идите, па |
еђен — ја тек ’нако: само да ти причам, а ти баш ’нако...{S} Немој, болан!...{S} Мој тата вели. |
Знаш... не могу пред онима да ти кажем, а моја ти је кућа отворена, кад год хоћеш, и ништа ти з |
ени не даду живети... ја хоћу да живим, а они не даду!...« </p> <p>»А помиловање! ...{S} Мучно |
ћете ви од мене? — викну Ђорђе строгим, а одмереним гласом. </p> <p>— Зар не знаш шта хоће овак |
та и правилна. »Јест, зацело, ја радим, а они све односе и живе од моје главе«... </p> <p>— Ти |
мета, а ћато пришô да се рукује са њим, а он ћата пљус по образу: »Не прилази, вели, хајдуку«.{ |
ажи ми га, па ћу се ја рачунати са њим, а тебе неће ни глава заболети. </p> <p>— Сви, Вујо, сви |
S} Сунце падаше косо на лишће пред њим, а он, у оном хладовитом оквиру, изгледаше јој као ванзе |
мало обрецнуо, хтедох да јој припретим, а она оп-труп, па код капетана!...{S} Вала јој је и при |
ац, трчећи за газдом, заклони га собом, а Пантовац, видевши пружену пушку, повика: </p> <p>— Ос |
драви се са њим и крете коња под собом, а Ђурица остаде замишљен, укочена погледа накрај видокр |
мишљаху да ће полетети једно к другом, а кад сагледаше своја уплашена и забринута лица, обориш |
ну собицу са две постеље и миндерлуком, а на средини стоји округао застрвен сто, препуњен јести |
у, али је Ђурица прихвати једном руком, а из друге баци пушку, истрже револвер иза појаса и пру |
Свршисмо.{S} Пласковчанин оде с раном, а и газда ће имати да се полечи. </p> <p>— Хајдемо унут |
азове Бога и да се здрави са домаћином, а сад некако сам осети да је то у овој прилици неумесно |
и ми пре казала? — прошапта он над њом, а у очима му засја велика неизмерна жудња. </p> <p>— Шт |
а. </p> <p>— Добросав ће сад с писаром, а коњ му је оседлан — умеша се пандур, који остаје у ка |
жовића, чији је отац умро под надзором, а никад јој и не паде на памет да погледа на њега као н |
имо: ја ћу сад лево, долином и потесом, а ти хајде тако право, док не изиђеш на саму косу; онда |
ће, кад пређе поток, да удари потесом, а Ђурица прескочи врзину и брзим кораком оде низ поток. |
лачи јелек.{S} Коњи фркнуше пред кућом, а Ђурица, како беше почео да навлачи одећу, тако и оста |
доше да се купе, најпре један по један, а после гомилама, радознали и буновни грађани.{S} Сакуп |
колико минута Ђуричин стан беше празан, а Ђурица и Станка остављаху иза себе последње куће беог |
лио да ће ти мој савет бити тако ваљан, а виђу да сам и ја имао разлога. </p> <p>— Па... шта ра |
друго село. </p> <p>Кмет оде задовољан, а Ђурица снуждено погледа Станку. </p> <p>— Да идеш, за |
p>За зеленим столом сеђаше сам капетан, а уз једну полицу, претрпану свежњевима хартија, стајаш |
а ме дира.{S} Кажу јој да нисам ожењен, а она црче, све око мене...{S} Тако... смејемо се... </ |
S} Баш те молим: сврати мало — рече он, а глас му изгледаше тако непоуздан, тако непознат... </ |
ш... тврдоглава као псето — помисли он, а срџба му све више расте. — Сад ћу ја њој казати, па ћ |
творена, у пећи још тињаше догорео пањ, а у соби по поду беху разбацани комади хлеба и печена м |
ло старчево и окиде...{S} Тресну пуцањ, а руке, којима се Вујо брањаше, клонуше...{S} Ђурица ск |
, јер нисам још свима нашим људима дао, а људи траже.{S} Само из твога села траже пет кућа:{S} |
S} Вујо без њега није ништа предузимао, а он је, од свих људи, највише имао респекта према Вују |
теби јављати све, што год буде дознао, а мени рече да могу ићи к нему. </p> <p>— Код њега не и |
свињац.{S} Слуге зором одоше на посао, а у кући остадоше жене да редују. </p> <p>Кад би око ма |
и. </p> <p>Пљусну крв низ лице Ђорђево, а он истога тренутка, као звер, јурну на зликовца и уда |
p>— Свршисте ли? — запита он бојажљиво, а из погледа му се видело да очекује неповољан одговор. |
ите са њим, па да се зна шта је његово, а шта ваше.{S} Нек се зна његов део од стотине, па то м |
зујем... ти знаш какво је моје друштво, а где они иду, тамо има свачега. </p> <p>— Па добро, ал |
онда црквена и општинска икона упоредо, а после тога све по двојица у реду.{S} Остале крстоноше |
ана пијанка.{S} Жене се изопијаше брзо, а побратими се једва држе на столицама.{S} Чаше звече.. |
кад ти кажем.{S} Најпре сам заборавио, а после је било доцкан... — рече он љутито, па после ка |
Док се имало шта радити, ја сам радио, а кад је дошло време да се чува глава, морао сам је чув |
ећа и већа уцена, што више будеш радио, а сељак ће те убити за стотину две дуката, па да си му |
</p> <p>»А ја досад нисам на то мислио, а видиш како је то јасно!{S} Због чега се ја мучим и пр |
а пара вреди...{S} Видиш, и он се опио, а да је хтео могао ме је жива однети у срез.{S} Сад вид |
ају крајева, не знаш о чему је говорио, а видиш да је разговор паметан.{S} Он се неће ни једним |
га у дворишту...{S} Жену сам затворио, а код куће му наместио стражу. </p> <p>»Као да им сам ђ |
даш новце...{S} Мени је страшно претио, а обећао ми... </p> <p>— Колико ти је обећао? </p> <p>— |
мислио, најпре отац му, па после Вујо, а он је умео само извршити оно што му се каже.{S} И ову |
и код власти и дознати, онда трчи Вујо, а кад се располаже новцем, онда пружи руку, па колико т |
Их, како би се летело.{S} Легнеш ’вако, а оно иде, иде, иде... а ти само лези, маши крилима и у |
но сваком своје село, дотле ћемо овако, а после већ.... видећемо — одговори Ђурица и оде журно |
а прозорчета, указа се неко мало, уско, а дугачко одељење, на коме беше само један, овакав исти |
p>Вујо напреже снагу, па звизну кратко, а затим повика из гласа: </p> <p>— Помагај! </p> <p>Ђур |
ало дете...{S} То ми се много допадало, а и јесте било лепо!...{S} Што није сад онако?...{S} А |
од оца.{S} Сестру је удао у друго село, а мајка Му се довијаше од сваке руке, да не буде сину н |
на срце, од кога му задрхта цело тело, а пред очима се ухвати, наиђе нека магла, од које се ни |
о је.{S} Неће те стрељати, знај зацело, а кад се покажеш на робији ваљан, смањиће ти казну.{S} |
виђа?{S} Сваки дан искрсне откуд било, а ја ти се, јадна, сва скаменим.{S} Ономад сиђем на рек |
ито сјаха с коња. — Причај шта је било, а ви водите ту двојицу горе, па ме чекајте. </p> <p>— П |
кну... </p> <p>Момчадија потрча у коло, а за њима и девојке, које имађаху снахâ да дворе и посл |
а, треба да се ради.{S} Једнако једемо, а ништа не зарађујемо...{S} Сутра иде Милутин механџија |
. — као да говораше она хајдуцима немо, а ови ћутаху и згледаху се: »Знамо; зато се и зовете вл |
гледаше ћутећи, гледаше је дуго и немо, а из погледа му сијаше такво блаженство и таква страст, |
радосно. — Дај да се ја и ти погодимо, а шта ми причаш за ону гладну фукару, којој никад ништа |
капетан Станки. — Треба да се пожуримо, а ми ћемо сви на коњима...{S} Умеш ли јахати? </p> <p>— |
Вујо.{S} Дође земан да и ми раскрстимо, а једва састависмо годину у ортачини...{S} Тек година, |
доста.{S} Тако је требало да си одавно, а са њима ћу се ја рачунати, ја ћу им делити по заради. |
е.{S} Њихове су улоге одређене условно, а главна им је брига била, да се при нападу не нађе и Ђ |
</p> <p>— На посао ћемо свакад заједно, а овако ћемо где ко хоће.{S} Док нам је поуздано сваком |
.{S} Ко ли је тамо? — Мој тата извесно, а и сви стари Дражовићи...{S} Истина јест, више нема на |
.{S} Ја ћу погинути, то је већ извесно, а ја сам последњи, деце немам... а оно«... и, као убоде |
е друга. — Ја му, вала, казах све лепо, а он извади једну хартију, пуну дувана, па каже: »На, п |
. »Ко хоће, вели, са мном лепо — добро, а ко неће, ја могу без њега«.{S} Црче од муке за оне па |
ни првина, не бој се! </p> <p>— Добро, а шта велиш за наше људе, како ће они? </p> <p>— Ови на |
{S} Пре га никад нисам погледала добро, а сад, Бога ми, волела бих да га видим. </p> <p>— Бог с |
осио разне понуде, постављао их на сто, а друштво је све јело и пило.{S} Ђурица је мало јео, те |
по забрану, тражећи заклонитије место, а видело се да то исто тражи и Симо.{S} После стотину к |
шта вели он? </p> <p>— Виђамо се често, а знаш сам шта вели. »Ко хоће, вели, са мном лепо — доб |
ново.{S} Један је од нападача погинуо, а Никола је досад умро.{S} Не знам само шта ће бити с д |
, болан, криво кад чује да си се врнуо, а нијеси се њему јавио. </p> <p>Ђурица пристаде.{S} Лег |
уша.{S} Обе стајаху наслоњене уз дувар, а по зиду беху извешани револвери, фишеклије за појас и |
ециште због те кафе — узвикну апотекар, а његови слушаоци да попуцају од смеха таквој досетци. |
ве овако да сија месец, да пирка ветар, а ми да ћутимо покривени у кукурузу, је ли? — одговори |
те части.{S} Вино ти шаље газда Митар, а ракију Јанко. </p> <p>— Хвала им — одговара Ђурица ме |
еколико њих и одоше да нађу згодан вир, а друге се растурише по шибљу да беру лешњике.{S} Станк |
S} Учинише се да не чуше његов одговор, а Маца затражи да што пије. </p> <p>Ђурица је свако веч |
вање сеоско, и таман да заусти одговор, а Станка упита: </p> <p>— Је л’ ти тешко тако, болан? < |
а па стани с оне стране куће на прозор, а ја ћу ти испред прозора казати што имам — одговори Ђу |
безразложној нади проживео је до данас, а сад одједном изводе га на бели хлеб!... </p> <p>Дакле |
ближује, Вујо се диже и пође на сусрет, а кад му се приближи сам Ђурица, он стаде изненађен. </ |
зео педесет, о пантелијевском тридесет, а колико ти је дао Дмитар за јечам? </p> <p>— За јечам? |
га!...{S} Јест, али сутра почиње испит, а на ноћ — оно... </p> <p>— Синовче, говори! — поче Вуј |
ву снагу, јер у оку му засја одлучност, а по лицу се разли грозничаво бледило... </p> </div> <d |
с ким се састајеш.{S} Ти си још невешт, а власт је ђаво.{S} Они знају да лисице воле кокоши, па |
напред магаза ђе ја смјештам моју робу, а кућа је, видиш, до самога потока.{S} Згода!... </p> < |
не брањаше; само још више обори главу, а у образе јој удари врела ватра. </p> <p>— Знаш шта, б |
а јој стаде другом руком гладити главу, а у њему самом рађаху се чудне мисли. </p> <p>»Што ли ј |
са њим?{S} Истина, он хоће моју главу, а ја се, богме, не дам тако лако.{S} Па сад... то је и |
руку право напред и на њу метну главу, а другу руку пружи низа се.{S} Макну ногама једаред, дв |
, сазивала побожне хришћане на молитву, а сад се употребљује само на литијама. </p> <p>Момчадиј |
таци вуку на једну страну, ти на другу, а ја горим између две ватре.. </p> <p>— Ама који то вуч |
меним.{S} Ономад сиђем на реку за воду, а он преда ме. »Шта радите данас, Цако« — вели, а ја за |
е, па вриснусмо и загњурисмо се у воду, а он стаде. »Не бојте се, нећу ја тамо — вели нам — куп |
моме њему, што га је вукло на ту стазу, а то је осећао у себи раније, пре него што је и познао |
>Ђурица пристаде.{S} Легоше да спавају, а њему не излазе из главе загонетне речи Новичине. </p> |
па јурнуше на друге вратнице да бегају, а велике вратнице отворише се нагло и на њима се показа |
ш да се ни обични људи лако не венчају, а с тобом већ... буди Бог с нама! </p> <p>— Није то, по |
мисли Ђурица у себи — само једу и пију, а ништа не раде«, и ту се сети да од јуче није ништа ок |
ну и нестаде га испред Николиних очију, а он се осети усамљен, у власти ових страшних зверова. |
ред нама свет ради, ври кô у мравињаку, а ми седимо, гледамо и погађамо која је оно девојка што |
бити побратим и друг на сваком кораку, а добро се знате обојица. </p> <p>Ђурица приђе Пантовцу |
зе одмах да саставља извешће начелнику, а писари стадоше журно писати наредбе кленовичкој општи |
ток...{S} Погледам: онај лежи у потоку, а Добросав га дрма за руку. </p> <p>— »Шта је било?« пи |
ше ноћу како му отац доноси туђу стоку, а мајка му весела лица подноси укусно јело од те стоке. |
ој низа се руци, држаше положену пушку, а у левој, стегнувши револвер, прескакаше рупе и камење |
чка, Сретен поведе Мачванку уз свиралу, а Ђурица узе цигане да му свирају Ситниш, и поведе коло |
чича. — Он неће досађивати нашем селу, а ми му морамо бити на руци.{S} Није то шала болан: мет |
селији.{S} Крв му појури живље по телу, а пред очима стаде да се хвата она пријатна и блага изм |
ајвише право.{S} Отац га је научио злу, а он се потрудио да претекне оца.{S} Што не одоше у гор |
ожића, само наспи новога барута у ваљу, а ево ти и нове каписле, па кад продаш кожу, купи ми ду |
ану, где му је Јулка наместила постељу, а ноћ се проводила весело, у пијанци и разврату.{S} Бес |
да је Николина задруга на раду у пољу, а код куће беху само ситна деца са женом редаром. </p> |
око њива, у којима су радили сељани му, а увече је одлазио на ноћиште код Вуја, јер то му беше |
Сад ти ћути, па се чини невешта свему, а сутра ја то морам преломити, па куд пукло! </p> <p>На |
ори га и стаде да гледа шта има у њему, а механџија, видевши да му обојица окретоше леђа, зађе |
вајући неку отегнуту и једначиту песму, а под њима журно корача усамљени бегунац, зверајући око |
— Радован и Коста добише по једну рану, а Ђорђе остаде мртав поред Мите. </p> <p>— Наопако, шта |
и паде на срце као мелем на љуту рану, а отуд му се разли нека слатка, ваздушаста топлина по ц |
црн сукнен јелечић, узела га за једну, а мајка за другу руку, па су онда сви троје ишли далеко |
ко дрхташе, да новчаник паде у прашину, а он замуца: </p> <p>— Тако ми деце!...{S} Жива ми деца |
</p> <p>Звекет ланаца суморно одјекну, а он гледа око себе узверено, уплашено...{S} Сви спавај |
чиле, тако и чекам, док тек оно врекну, а осоје се проломи кâ да си топ избацио.{S} Ја онда, ве |
дноме кадионицу, једноме црквену икону, а кмет и одборници изабраше једнога да носи општинску и |
се учини да није на њих обратио пажњу, а огледа да изазове Новицу на искрен разговор. </p> <p> |
, што се могло узети као да скида капу, а могло је изгледати и као да се чеше иза уха. </p> <p> |
е је кмету.{S} Кмет сави дебелу цигару, а за њим се обредише и други.{S} Биров, гледајући на Ђу |
е.{S} Ови ће сад, знам, одмах у потеру, а њему је боље да буде у другом округу. </p> <p>— Хоћем |
ни не имађаху ништа ни у тору ни обору, а отац га је често поучавао: да се треба користити свач |
х се половина заклонила за високу гору, а друга половина блиста и пршти ватром уз небесни свод, |
оји су разасути по бескрајном простору, а они облачци тихо и нечујно пливају по високу недоглед |
етине година прођоше му у такву животу, а њега још ни глава не заболе због тога.{S} Никад Вујо |
у оне књиге што их он чати, мој ђетићу, а његове рачуне нико не преброја!...{S} Ко га зна!...{S |
вари, који су стражарили и дању и ноћу, а по Ђуричину и Радованову селу стадоше да крстаре жанд |
се, како изгледа, показивали само ноћу, а дању се завлачили, као кртице, у тамне и скривен е ру |
ва човека, од којих један утрча у кућу, а други оде к оној гомилици деце. »Хајдуци!...{S} То је |
чекају уговорени знак да упадну у кућу, а други да стоје на стражи. </p> <p>Беше тихо летње веч |
очи! </p> <p>Ђурица окрете ка Венчацу, а Новица пође истим правцем, куд оде Симо. </p> <p>»Е, |
жандарми са писаром право у Трешњевицу, а Радован таман превио рану и вечерао, па се спрема да |
дмах, чим прими наредбу, ухвати Новицу, а ако се нађе који одраслији укућанин са њим, да и њега |
. »Али нека, имам у рукама ову двојицу, а да ако и Станка оздрави, па ћемо полако размрсити њих |
во осећање: стаде да се љути на Јелицу, а да је запиташ зашто — ни сама не би умела казати.{S} |
оја је једним крајем излазила на улицу, а другим на поток.{S} Новица подиже један проштац, те с |
највише граби за меденицу и кадионицу, а иконама, и ако су пружале извесну почаст — нарочито о |
еше да скидају окована и пијана Ђурицу, а он се само прекреће лево и десно, обарајући главу мли |
о ми сам каже да ми глава виси о концу, а не вели ми да кидам на једну страну.{S} Шта да чекам? |
итније ствари по селу се рашчују одмах, а ова је досад облетела унакрст по селу; а што зна цело |
о? </p> <p>— Хоћу у чаршију.{S} Обосих, а и соли ми нестаде, па да потражим од Маринка на верес |
једни ће на Радованово село и Брезовац, а други ће овамо.{S} Ови ће се скупљати испод Букуље, а |
оча, по неки пут фркне ражљућени коњиц, а ветар звижди поред ушију... </p> <p>Капетан се осећа |
а на прагу.... треба добро да се чуваш, а без њега не мореш... </p> <p>— Зимус ми он не треба.{ |
аш.{S} Све да ми јавиш, што год сазнаш, а од мене ти неће бити џабе.{S} Знаш, ваљад’, преко ког |
.. ти нешто знаш, па нећеш да ми кажеш, а видим да се то тиче главе. </p> <p>— Добро видиш, и т |
еву и Шапцу, па ти само избери где ћеш, а ми ћемо те препоручити. </p> <p>— Тешко је сад отићи |
. </p> <p>— Чини, вала, како год хоћеш, а видећеш шта ти ја вредим. </p> <p>— Добро, добро — ре |
а!{S} Најбоље је, да ти то све оставиш, а ако не можеш, онда ради онако како ти Вујо каже. </p> |
а оно друго... помало. </p> <p>— Видиш, а питај моје јатаке, да ли сам коме дао мање од педесет |
говори Вујо. </p> <p>— Ама ти се шалиш, а ја те од истине питам — рече Ђурица, па им исприча ра |
з твога села, па сву зараду ти односиш, а нама и њему дајеш само по неколико дуката.{S} Нашао ј |
Опазили су те, дознали да много трошиш, а ништа не радиш; а кад то дозна полиција, хо мај...{S} |
»Шта сам ја?...{S} Зликовац! крвник!... а чекам да ме она заволи... о коју се отимају толики мо |
укује?« — поче да мисли. »А младост?... а будућност?...{S} Све се руши, свега нестаде; одоше, к |
Ђурица, прилазећи му. </p> <p>— А-а... а ја рекох да није и он остао као Пантовац.{S} Свршисте |
како ли се живи?...{S} Куд ли ћу ја... а, истина јест: куд ли ћу ја?{S} Јамачно у пакао, нећу |
танка?...{S} У селу, кажу помилована... а, то је оно лепо... помиловање!...{S} Да ли је дошло?{ |
е.{S} Она хоће само да извуче новаца... а ти си друго...{S} Ми, онако сељачки... </p> <p>— Знам |
S} Легнеш ’вако, а оно иде, иде, иде... а ти само лези, маши крилима и уживај...{S} Куд ли путу |
да с тобом. </p> <p>— То, вала, није... а баш ако хоћеш да ти кажем... </p> <p>— Немој, немој, |
не зауставља на њој, већ гледа даље... а у срцу се одједном јави неки бол, туга...{S} Он опет |
грло, али не застаје... иде на више... а доња усна дршће, дршће...{S} И одједном потекоше из о |
Узима попину руку и два пут је љуби... а усна опет издајнички дршће.... </p> <p>— Опрости ми, |
ја све мислим и стрепим кад ћу чути... а ви сте, видиш, обоје здрави. </p> <p>— Што си ти тако |
се људи, пружили пушке и чекају знак... а друмом се вије облак прашине, све ближе и ближе... »С |
весно, а ја сам последњи, деце немам... а оно«... и, као убоден, скочи и разгледа око себе, па |
рже, али се усиљава, исправља се сам... а у глави сева, ведри му се пред очима и полагано спада |
...{S} Видим да си се нешто променио... а знам да јатаци хоће понеки пут да говоре оно што не з |
.{S} Нико ми досад није тако говорио... а ја сам све са њима, од детињства... с оцем... </p> <p |
ина у ногама, у рукама, тело обамрло... а држе ме некакве руке, туђе руке, нису моје...{S} А-а- |
.. општа пропаст... — или тако нешто... а он окупио о неким ситницама, које после тога немају, |
Добро јутро, нано! </p> <p>— О, децо... а ја све мислим и стрепим кад ћу чути... а ви сте, види |
ен, на коме душа заснива своју радњу... а њему сад не треба ни душа ни срце, ништа му не треба. |
а питања, страховао је само од почетка; а кад виде да му само питање ставља на расположење пово |
не знам, но живим тако од дана до дана; а шта ће бити и не мислим, не смем да мислим...{S} Само |
м шта би ме снашло после неколико дана; а видиш, ја их теби говорим слободно, не бојим се ничег |
а велиш сад? </p> <p>— Ја, вала, ништа; а видим да се ти више од мене плашиш. </p> <p>— Како то |
лицу, као одговор на оне жудне погледе; а гране, као да само то чекаху, склопише се и заклонише |
ер јој то веома сметаше, забуњиваше је; а она је хтела да нарочито сада буде присебна.{S} Знала |
ићи к нему. </p> <p>— Код њега не иди; а ако ми што јави, видећемо.{S} То је стари лисац, знам |
се извештавају о Вујову мишљењу и вољи; а он — његово мишљење нико не тражи, његову жељу нико н |
у трупкају; звецкају огрлице и ђердани; а ћемане једначито и весело цилика...{S} Само ти срце и |
и, да се одложи, ако је могуће, сасвим; а дотле, док не куцне час, најбоље је да се не мисли о |
ро.{S} Чим сване, нађи се са Радисавом; а ја ћу зором доћи у варош. </p> <p>Ковач застаде; види |
дохватиш Венчаца, као шта сам ти казао; а ово нај, понеси са собом — рече Ђурици, дајући му нов |
Где сам била!...{S} Сад си ме се сетио; а кад си дознао за потеру, ниси могао да ме поведеш?... |
е лажном, које му је у пасошу означено; а пасош је гласио на Милоша Јокића из Доње Трешње.{S} О |
ова је досад облетела унакрст по селу; а што зна цело село, то се не сакри од власти.{S} Ти ми |
смо, у коме му је достављено за Ђурицу; а за друге учеснике не знамо још ништа.{S} Но сад је ла |
нали да много трошиш, а ништа не радиш; а кад то дозна полиција, хо мај...{S} Данас ће ти сигур |
је срећна друга мајка, гора зелена!{S} А сад одмах лези па спавај, не мисли ни о чему.{S} Ако |
</p> <p>— Ти си мени све добро моје!{S} А ове варошке... ништа... </p> <p>Станка обори главу и |
</p> <p>— Тако је, вјере ми јуначке!{S} А знаш, ако хоћеш да ти кажем истину, нијеси требао ни |
<p>— Не шалим се, среће ми хајдучке!{S} А ти чини што знаш.... </p> <p>Станка стеже зубима усну |
е да чита, или довикује ђаку: бјежи!{S} А вала неће ми побећи, па макар га заклао овђе у цркви« |
тон. </p> <p>— Тако, соколе, аверим!{S} А јест, имам још нешто.{S} Кад већ ударите тамо, не одв |
оже бити, и дао. </p> <p>— Гле јако!{S} А коме ли то? </p> <p>— Ево ти пушке, ако хоћеш, па да |
а то награде (тако је он мислио...).{S} А ова за веселе дане, кад не зна куд би се окренуо, кад |
се никога, не преза ни од чега! ...{S} А он, одметник, мора да се вере по замрзлим урвинама, п |
е одузму... ћути као сиња стена! ...{S} А Јово пропаде! ...{S} Море, добро је њему.{S} Издржаће |
</p> <p>— Наопако, шта учинисте! ...{S} А новаца? </p> <p>Ђурица извади из недара смотуљак и ба |
Венчање...{S} Прате ме робијаши! ...{S} А како сам некада лепо сањао о овоме часу! ...{S} Напољ |
беше ова памет...{S} Али доцкан! ...{S} А ја се радовао што дођох овамо!...{S} Не знађах шта ме |
бандистима нека је слава и част! ...{S} А-а, господине капетане, част нам је... и овом приликом |
гу живети без тебе...{S} О-о-о- !...{S} А ја сам мислила да га не бих могла преживети, умрла би |
у, која га доведе до овога стања!...{S} А како се могло лепо живети, само да беше ове садање па |
ора свакад бегати далеко од пута!...{S} А како се лепо возе они путници горе по друму... товни |
Мајка...{S} Станка... није, није!...{S} А где ли је Станка?...{S} У селу, кажу помилована... а, |
е!...{S} Јест, ено опет показује!...{S} А-а-а!... узвикује он у себи, а крв му јурну у главу, н |
њега и на што ће ми живот после!...{S} А он вели: имам још сад на сваки прст по једну...{S} До |
ма не може, мојој кући... и горе!...{S} А-ја!...{S} Опет је, оно најбоље: накупи пара, па бежи |
...{S} Ала би то било, мој брате!...{S} А може, што да не може, и мора бити...{S} Шта је то Кра |
а се вратим кући!{S} Их, срамоте!...{S} А још харамбаша, хајдук!...{S} Е, нећемо више тако.{S} |
...{S} Ох, како је слатко дисати!...{S} А шта је ово заковано?...{S} Руке и ноге приковане за п |
.{S}Звер!...{S} Звер пред хајком!...{S} А он је мислио да је тамо слобода, у немој зеленој гори |
, зар не би и твој отац то радио!...{S} А он је, видиш, другима јатаковао и од других живео...{ |
{S} Али се опет не дам тако лако!...{S} А она?...{S} Баш ми је и то велика невоља!... </p> <p>— |
ашно кажњена детиња непослушност!...{S} А свет?... </p> <p>»Шта ће ово да буде најпосле?...{S} |
о!... </p> <p>— Вала ти кâ брату!...{S} А ја, што се тиче... с тобом ћу све братски.{S} Неће ти |
тамо све старешине... као светац:...{S} А после, пет, шест, па и десет година пусте ме.{S} Дође |
сва Србија, ја ти кажем. </p> <p>...{S} А на великом студенцу сабрале се девојке, па ћеретају и |
е ми, ваљада, казати све што зна?...{S} А онај баш хоће да ме смакне, па то ти је!...{S} С једн |
уд ја ово идем?...{S} Шта ово би?...{S} А, јест, убио сам човека!..« И при тој мисли стеже му с |
а му се. </p> <p>— Гле, откуд ти?...{S} А ја баш мислим да не удариш ноћас, па за дуго нисам за |
и ће она?...{S} Можда ће и у рај?...{S} А јесте луда, пôс јој њен, у мало не кидиса на човека! |
е?!...{S} Шта треба човеку друго?...{S} А онај ми Веса изгледа сумњив: ми сви пијемо, веселимо |
о лепо!...{S} Што није сад онако?...{S} А сад му се допадају варошке...« </p> <p>— Опет си се з |
рилазећи Ђурици. — Како си, дешо?...{S} А овај ми не рече да ће кога вечерас довести... </p> <p |
се коло веселих сељана — сватова...{S} А у цркви стојимо овако нас двоје, и видим пред собом м |
е и дршће плашљива бреза и јасика...{S} А над њом, над мрачном и суморном планином, сија врело |
е жмурио, док га је мајка пренела...{S} А све је било тако сјајно, и никад, чини му се, сунце н |
ли...{S} Нема краја њеним мислима...{S} А о чему може да мисли?{S} О кући, о селу, о мајци, о о |
ако осмехне, као онда, првих дана...{S} А сад?...{S} Тхе, нисам онда знао за боље, а сад знам.. |
би, не би им моја смрт била добра...{S} А он?...{S} Јест, њему би била добра; та он и онако реч |
виновника овога необичнога сабора...{S} А он се затурио у колима, накренуо се у страну и наслон |
р... кâ брата, јест, баш кâ брата...{S} А свет... тхе... </p> <p>— А шта си оно поручио Јову и |
е добро, нико им не брани да живе...{S} А ја, шта ћу ја?{S} Мени не даду живети... ја хоћу да ж |
његов поглед!{S} Боље ми је овде...{S} А ја...{S} И овде је онај други поглед!{S} Све једно, о |
ô снаша кудељу, па преде ли преде...{S} А ја старац, кукавац, загребох низ поток да се не мучим |
сти нек је крије, док се год може...{S} А ја ћу већ гледати да се јо данас нађем са њим. </p> < |
а шта ли... ни мрднути се не може...{S} А-а... везали су, онако као онда Мита писар«...{S} И он |
кад није имао с ким да се састаје...{S} А ја и Јово и моја мајка све то потврђујемо, као да смо |
екакве руке, туђе руке, нису моје...{S} А-а-а, пијан сам... опио сам се, а они хоће да ме убију |
је, казали би ми, разбудили би ме...{S} А мора доћи, не може валити...{S} Ко ми је оно причао: |
пред очима нешто сева и тамни се...{S} А терет озго све тежи, све мучнији...{S} Почиње губити |
се стегло, следило: окаменило се...{S} А очи се упрле у црну, тамну ноћ, као да у тој суровој, |
па дум! ...{S} Готово, свршило се...{S} А после, шта бива после?...{S} Ко ће то знати...{S} Сам |
не, беле ка снег, згодне, умиљате...{S} А ја вучем ову мученицу, ни сам не знам зашто; ни мени |
ајд’ у гору.{S} То ви мени реците...{S} А ја, у колико могу да мислим, рекао бих, да ће томе би |
о. — Сиромах Илија изгуби детенце...{S} А ко ти је оно... ваљад’ Пантовац? </p> <p>— Ја — рече |
маштина били би му вечити другови...{S} А овако, зар је боље?...{S} О, тешко ли је то!...{S} И |
де тамо... иза њега негде, где ли...{S} А помиловање му не слази с памети никако... оно је једн |
рђујемо, као да смо се договарали...{S} А она матора, Вујова, оно је ђаво!...{S} Боји се, ако ш |
еш њима, који су тебе упропастили...{S} А кад дође до густога, онда ће им бити први посао да те |
рт, да би се могао боље проводити...{S} А кад хоћеш тако... онда и ја хоћу твоју смрт!...{S} Бо |
у Београду, све тако.... хи-хи-хи...{S} А што сам оставио једно варошче тамо, бре, побро, као г |
сам био мали.{S} Сад се баш сећам...{S} А како ћеш ти, с ким ћеш да идеш? </p> <p>— Све ће жене |
лед власти је пао.{S} Јест, кажем...{S} А ја бих њега на точак чим врдне, па да ви’ш онда би ли |
ије то, него ја тако уз реч велим...{S} А бојим се да у тој бризи ништа и не једеш.{S} Истина, |
ди јастук. — Напослетку не браним...{S} А ја до тебе... знаш... хтео сам и ноћас да дођем, па в |
ош више, нека знам зашто се мучим...{S} А Станка, где ли ће она?{S} И она ће са мном...{S} Исти |
и сутра и прекосутра и тако редом...{S} А сад га обузме хладна језа кад помисли, да му свакога |
воштаница...{S} Митар... капетан...{S} А-а-а-а!... то је оно!... </p> <p>Ђурица се освести и с |
ноћу... кришом... не би нико знао...{S} А Станка?{S} Тхе, па ништа!{S} Кад се врати у гору, ако |
а се радити како ваља, или никако...{S} А шта ли ће рећи Вујо?...{S} Ко му сме на очи изићи!... |
руку у недра, а ја полако, полако...{S} А-а-а-... оно!,..{S} Зар такав крај дочекасмо?{S} И наш |
го...{S} Знам ја чије је то масло...{S} А за то што велите, за те ствари, ја ништа не знам. </p |
ећи ништа и не знајући шта радимо...{S} А сад ми је то велика, тешка брига на врату...{S} Али ш |
авило неко ново, грубо и необично...{S} А иза тога распламтео се разврат, обухватио му душу и с |
ељи, кумови, па све весело и лепо...{S} А гле сад...« И нешто га у глави тако јако заболе, да с |
уди... видиш како га лепо гледају...{S} А куд одоше они... с онаким страшним погледима?...{S} Н |
са њима учинио, тако ћу и с тобом..{S} А после?...{S} Ти мислиш, вели, ја не могу живети без т |
јесен да те просим или да те отмем«.{S} А ја њему кажем: »Причекај да видимо шта ће бити с твој |
образу: »Не прилази, вели, хајдуку«.{S} А јутрос, кажу, повезô све џандаре у срезу и отео им пу |
е помаже, јер знају да те село чува.{S} А хоће ли село чувати девојку, која је одбегла за хајду |
и ја мислио, али као велим: нека га.{S} А ја ћу сад да се пожурим у Брезовац, да се наплатим с |
н је у то уверен, као у себе самога.{S} А зна добро да ће то бити једини излаз, да га мора прим |
{S} После већ суд и, рецимо, робија.{S} А она?...{S} Оцу не може, јатацима не може, мојој кући. |
знам...{S} Чекаћу те после заранака.{S} А тамо... пази!... отварај очи! </p> <p>Ђурица окрете к |
ац.{S} Стићи ћеш тамо још за виђела.{S} А ја ћу те чекати иза ватрењаче, па да ноћимо код мене. |
итвама, не би могао ухватити смисла.{S} А Пантовац, напрегнувши слух, могао му је ухватити само |
мети чувати и знам с ким имам посла.{S} А ’вако, што но кажу, биле су ми повезане очи. </p> <p> |
о, мало оно, тек изиђе како не ваља.{S} А сад, зашто је толики народ нагрнуо у хајдуке? — То му |
ца ми много добра: биће сто крстина.{S} А већ шљиве су понеле кâ чичак: ако им буде цене, донећ |
акога тренутка у своје канџе дочепа.{S} А он избегаваше сваку помисао, која би га на то подсети |
шта јести, само нека никога не дира.{S} А док он кога не дирне, не сме ни њега нико дирати. </p |
Добро видиш, и то ти је засад доста.{S} А кад дође вријеме, знаћеш све. </p> <p>Разговорише се |
ије се, весели се... то стаје доста.{S} А код Вуја: донеси паре, па иди куд знаш.{S} Сад ће да |
погледа откуд ће се појавити Ђурица.{S} А он, као да погађа њене мисли, баш у таквим тренуцима |
с тобом највише. </p> <p>— Ене сад.{S} А што ћу ти ја? — упита она и поглед а га право и као з |
да нисам, кад сам се бројала у људе.{S} А ти?... </p> <p>— Само једном, кад сам био мали.{S} Са |
пре дође озго. </p> <p>— Море лаже.{S} А јесам га ’нако резилио и друго којешта... </p> <p>— К |
, замишљао себе као хајдука? — Није.{S} А да ли је помишљао на поштен живот, на женидбу, на кућ |
ослушну...{S} Неко му се приближује.{S} А, јест, то је друштво, на које је он био заборавио.{S} |
о и дао, па ћу да се склоним подаље.{S} А више не смем да нападам за ову годину...{S} И доста ј |
<p>— Тхе... ја мислим једном се мре.{S} А ја ти главу дајем, као што сам ти и пре говорио, да ћ |
исини, па су опет они чинили покоре.{S} А пре тога метали су и на точак, и тада је било оваких |
кривицу, па да зна зашто се одмеће.{S} А овако ни због чега!...{S} Јест, али сутра почиње испи |
нији.{S} Ако те сви оставе, он неће.{S} А он боље познаје те људе, па се са њим разговори.{S} С |
муке, мој старче, није од залуднице.{S} А, вала, да си видео, што сам ја данас гледао, не би те |
е за дизлуке са кићанкама од вунице.{S} А сам Ђурица, терајући дрва у град, зарадио је чохани ј |
м и светлим мислима о својој љубави.{S} А сад, одједном јој се приближи та злокобна слутња, а о |
само ја могу говорити и нико други.{S} А твоје паре не тражим, јер су то крваве, проклете паре |
кинуо, нек му буде све као код људи.{S} А тамо већ Бог је, па нек му он суди, како је заслужио. |
на; па смо на њиви и ручак готовили.{S} А данас нам враћају позајмице. </p> <p>— Па...шта велиш |
, нек се забавља, само нека њу воли.{S} А њој је тако слатко било мало пре, кад је он обгрли, п |
тиквару, па се ништ’ више не брини.{S} А сад да идем и ја...{S} Хо мај... како је згодно да се |
у вис, желећи да га рукама заклони.{S} А Марко, обневидевши од љутине и узбуђења, како дотрча |
И онима у Војковцима треба послати.{S} А чим нађеш прилику, кажи, па да идемо.{S} И ја нешто с |
са њим.{S} Видећеш, он ће пристати.{S} А ја одох да те чекам у Беглуцима, тамо под нашом њивом |
{S} Сви се хвале, не може боље бити.{S} А где си ти ових дана? </p> <p>— Послом... — одговори Ђ |
а опет кô велим... неће зар то бити.{S} А којим добром? </p> <p>— Имам хитна посла с тобом на с |
иш са нашим лудима, ја ћу ти судити.{S} А сад седите сви. </p> <p>Поседаше сви, као по команди, |
ледати.{S} Но, већ ја ћу то удесити.{S} А шта оно друго беше, оно лепо што сам мислио?...{S} Об |
их, само нећу у село, него у вароши.{S} А имаш ли ти новаца да живимо лепо?...{S} Ја нисам науч |
исао јасно и да помисли дубље о њој.{S} А сад, кад је чуо готову, исказану мисао, она га уплаши |
и... као човек, али опет није човек.{S} А човек је, брате, човек! </p> <p>— И ово ти је, болан, |
и ни ја, ни ма који други свештеник.{S} А после, и то вам ни пред Богом ни пред законом не би в |
рате!{S} Моје дете неће бити хајдук.{S} А зашто? — Зато што пазим на сваки његов корак... </p> |
— Без њих се ништа не може, то знам.{S} А ја их морам сад бацати на све стране. </p> <p>— Па до |
казао то за новце? </p> <p>— Јесам.{S} А на овога Миту пазићеш добро да се где не опије, јер о |
. </p> <p>— Вала, побро, па и нисам.{S} А ти си ми се грдно намрчио! </p> <p>— Како нећу, јади |
аво, нађе га, али он беше неповољан.{S} А Вујо настави: </p> <p>— Код мене, видиш, да не може; |
га човека, с киме је сасвим отворен.{S} А неки пут, богме, помислим ти сто чуда...{S} Ко ти зна |
ам имао одједном, нити сам их давао.{S} А право да ти речем, и кад бих имао, не бих ти толико д |
чуда и муке, о којима сам ти причао.{S} А ја мислим, боља ти је слобода овамо, па бар док живиш |
а, или их бар неће бити овако много.{S} А да ли нам је баш то у крви — Бог ће га знати.{S} Нешт |
и све испричаш што ти је он говорио.{S} А са њим ћу се ја још данас нарачунати. </p> <p>— Јесте |
о сам намјестио, као да спаваш тамо.{S} А сад да гледамо шта ће да ради угурсуз. </p> <p>После |
ћу ја право к њему?...{S} Све једно.{S} А жао ми Мата! ...{S} Шта да чиним са њим?{S} Истина, о |
што мало, он у гору.{S} То је једно.{S} А за Ђурицу рекао бих да ће учитељ имати највише право. |
ле негде склонити и проживети мирно.{S} А да би могао зарадити, требало је претходно да зајази |
едан дели свима нама, то знам добро.{S} А да се погађамо, он зна да нам не може тражити више од |
се оставе злодјејања и да се покају.{S} А они отидоше весели, држећи да сам венчао младенце.« < |
рећи разбојници — на страном језику.{S} А уваженој господи бандистима нека је слава и част! ... |
за финим дуваном; волим ову трафику.{S} А јес’ чуо за нашега Панту? </p> <p>— Јок.{S} Шта је би |
о га је и снабдевао се на целу зиму.{S} А чим настане јесен, почео би терати дрва у варош на ту |
и упрту од торбе, која лежаше уз њу.{S} А он је гледаше пуним жудње погледом, и очекиваше одгов |
рахом принуди, да се одметне у гору.{S} А после већ — Вујо зна како се командује туђом главом.. |
овеку своје присуство на овом месту.{S} А механџија већ поче да прикупља дизгине и да мува вран |
а напоље, нек се освести на ваздуху.{S} А ноге му одрешите...{S} Што ће вам то? — рече капетан, |
к спреме коње.{S} С оружјем... знаш.{S} А ти, Станка, ходи овамо. </p> <p>Капетан је уведе у је |
Ваљад’ ти није право што је хајдук?{S} А мени је баш то по вољи.{S} Пре га никад нисам погледа |
и.{S} Што да ме називају свакојаком?{S} А кад ти будем венчана жена, нека говори ко шта хоће. < |
емо ли, побратиме... да се веселимо?{S} А ја нећу казати за ону... тамо у селу — намигну он и м |
ш, да живиш, море, кâ бубрег у лоју?{S} А ја бих ти долазио сваки други трећи дан. </p> <p>— За |
премишља. »Дакле да се почне! — оно...« а то оно не смеде још да разгледа из ближе, бар у памет |
ислио: »Па нека је... може се и овако!» А и то овако било му је нејасно, неодређено.{S} Овако, |
рао ни долазити — одговори му Станка. — А ја сам задовољна. </p> <p>— Ама видосте ли чудо, где |
а посматра како пурењак руди и пуцка. — А ти, кићо, да је какав суд да донесеш мало воде, па на |
клади се ти — одговори му газда Мита. — А ја, напослетку, пристајем за оку вина. </p> <p>— Прис |
од мене.{S} Лудак! — рече јој Новица. — А мени је његов живот потребнији но њему самом. </p> <p |
ма! — узвикну весео и узбуђен Новица. — А доћи ће, море, данак, кад ћеш виђети колико вриједим. |
ељива радозналост не силажаше с лица. — А други? </p> <p>— Радован и Коста добише по једну рану |
ту! — рече Ђурица, кад се она подиже. — А ти ми ономад рече да је она код мајке? — окрете се он |
к, неба ми! — рече Новица, чудећи се. — А они матори пас никад ми не даде више од десетак петна |
— отеже Ђурица и лице му се разведри. — А ја се, болан, зачудих; рекох: шта ми то сад овај прич |
Што ли је то Јово поранио? — рече он. — А ја мишљах друго... </p> <p>— И ја мишљах... — одговор |
Вујо, али се видело да му није право. — А њему си казао све, куда ће! </p> <p>— Све, како си ми |
крпа с истуцаним угљеном — рече Вујо. — А сад полазите, и нек вам је добра срећа! </p> <p>Ђуриц |
и — одговори Станка хладно и одлучно. — А ето, велиш сам да си био код девојака, а мене си оста |
А гле’те милорда! — узвикну апотекар. — А какво сте васпитање ви добили, ако се смемо усудити д |
у завоји и стаклета — одговори Митар. — А, ево, у груди! ... — рече он, угледавши крв на десној |
ри Никола и стаде да тражи по јелеку. — А, ево је! — рече он пружајући Ђурици облигацију. — На |
ле као да се присети нечему и повика: — А шта ми ту једнако дробиш и контролишеш: где сам био, |
незгодан израз заговорио, он окрете: — А што сте се, децо, тако накинђурили, кô да ћете на сва |
а веровати баба Маци — помисли Станка — а оно видиш, истина је.{S} Допадају му се варошке, а ја |
то ме смете оно дериште — помисли она — а баш бих опалила, па нек прозуји куршум поред њега, са |
и јесте!...{S} И кад то капетан каже — а он зна закон у прсте — онда је тако, нема му друге!.. |
је кућа заиста поштена — како он рече — а и девојка је поштена; па сад како то?...{S} Ха, да се |
су, брате, свиње — одговори онај први — а свињче... истина јесте, у неку руку, како ћу казати.. |
ован, настављајући своју мисао гласно — а баш сам мислио да га мазнем једанпут. </p> <p>Ђурица |
. како се ова младеж не чува! </p> <p>— А ти ниси омирисао бајбок, а? — одговори Палилулац. </p |
и? </p> <p>— Узех, ја што ћу! </p> <p>— А ти, ђаволе, не причаш како је ономад с тобом ашиковао |
ми је и то велика невоља!... </p> <p>— А, Ново? — обрте се оп Новици, који полако иђаше за њим |
рана!...{S} Како се тамни!... </p> <p>— А врбе поред реке... извиле се тамо и амо као змија. </ |
ту пре убити они коњаници?... </p> <p>— А ко ти је крив, што ти сам идеш на пушку.{S} Лено псет |
<p>— Ја сам, Ђуро, од Јова... </p> <p>— А, Миша! — познаде га Ђурица, па му приђе. — Шта је, ко |
ће, зар, и она себи друга... </p> <p>— А, то не може, то никако не може.{S} Ето, то је оно!... |
} О, веру му, мислим се ја... </p> <p>— А ја сам по псима познао да нечега има — додаје Коста а |
оши, па им то мећу у замке... </p> <p>— А, за то не брини.{S} То је Маркова девојка, из поштене |
брата...{S} А свет... тхе... </p> <p>— А шта си оно поручио Јову и Станојлу да ти јаве кад буд |
p>— Сам, господине, он сам... </p> <p>— А ја сам слушао да је Матију други убио?..{S} Онај што |
да ће доћи, чим је зовнем... </p> <p>— А Станка, болан, шта ти она вели? </p> <p>— Хе... шта ћ |
ам ти говорио да није лако... </p> <p>— А што сам ја остављала своју кућу, него да будем с тобо |
, ништа.{S} Кажем ти: свет... </p> <p>— А јесу ли се сви ови заклели ономад с тобом, да ће ти п |
а право у поток, па у шуму... </p> <p>— А ова кућа није са улице? </p> <p>— Не, море.{S} Тамо ј |
тање је, ако хоћеш да знаш... </p> <p>— А гле’те милорда! — узвикну апотекар. — А какво сте вас |
а оде у пивницу код »Европе«. </p> <p>— А, ево нам трећега! — викну апотекар, који сеђаше са Жи |
ако причињаваше нека лупњава. </p> <p>— А-а-а-а... — зевну Радисав и погледа га сањиво. — Ђе ве |
е и невесело гледаше на њега. </p> <p>— А што ми резилиш пљоску, болан Рако, — рече Јово. — Зар |
! — узвикује неко близу њега. </p> <p>— А-а! ... — одзива се он, лутајући нејасним погледом пре |
же више да се крије од Марка. </p> <p>— А ти се одмах обрадовао — рече она гневно. — Мислиш ост |
ђу проређених грмових дебала. </p> <p>— А ја те чекам на овом крају — рече он, прилазећи Ђурици |
бисмо радили од дуга времена. </p> <p>— А, и тога ћу Ђурицу скоро скинути с врата.{S} Не знам с |
а ћеш боље? — одговори трећа. </p> <p>— А шта му манишеш? — поче опет Станка. — Ваљад’ ти није |
м више од сто гроша код себе. </p> <p>— А где су оних шест стотина дуката, што си ономад примио |
звецну.{S} Добросав се трже. </p> <p>— А, пробудио си се! </p> <p>— Које ли је доба? </p> <p>— |
/p> <p>— Јесте, из вароши је. </p> <p>— А то је! </p> <p>»Који ће то бити Новица?...« стаде он |
људе, који ти ништа не чине. </p> <p>— А ви — обрте се по том осталима, који од страха једва с |
ло? — пита Ђурица смешећи се. </p> <p>— А ја... сеткаримо помало, ет’ ... </p> <p>— Продајте на |
а иде писару и да га пробуди. </p> <p>— А како ћеш ти? — обрте се капетан Станки. — Треба да се |
љније, па је ово и не зачуди. </p> <p>— А после.... шта ћеш после?...{S} Да нађеш другу, је ли. |
ти свих двеста по облигацији. </p> <p>— А, е то јест... али није све платио...{S} Ево облигациј |
ас негде у потоку или у шуми. </p> <p>— А, тако би и моја баба, да је жива, могла хајдуковати.. |
може што друго ни очекивати. </p> <p>— А шта ћеш рећи на испиту за ствари, које су код тебе на |
рица угледа шта му је у руци. </p> <p>— А, зликовче, изабрао си и оружје од кога ћеш погинути! |
ави и погледа га право у очи. </p> <p>— А шта то може бити, реци дер ми! </p> <p>»Ви’ш... тврдо |
. </p> <p>— Знаш... они наши. </p> <p>— А ти мени не кажеш да се ви тамо частите са некаквим де |
охару, па ће ти ту бити крај. </p> <p>— А по чему ти то мислиш тако? </p> <p>— Хе, по чему... п |
јатељски, као стари познаник. </p> <p>— А, ти ли си то!{S} Ја бих рекао, па опет кô велим... не |
е је страх, кад год га видим. </p> <p>— А зар га виђаш често? — запита Станка радознало. </p> < |
виче му један пијан жандарм. </p> <p>— А, хоће да остане удовица — наставља Митар. — Удаће се |
— Али и тамо ме чека куршум. </p> <p>— А ти чекај ту, па трпи.{S} Ако издаш, чека те конопац и |
и око очију и уздахну дубоко. </p> <p>— А-а-а... што ме мучиш, тако ти среће, забадава!... </p> |
ујо и пође да затвори прозор. </p> <p>— А има ли што пара? — запита Симо. </p> <p>— Има нешто.. |
ичи на осмејак, и пружи руку. </p> <p>— А, бегунче, дође ли?... </p> <p>— Дођох, вала...{S} Как |
дговори Ђурица, прилазећи му. </p> <p>— А-а... а ја рекох да није и он остао као Пантовац.{S} С |
опов поглед заустави на њему. </p> <p>— А гле Ђурице!{S} Болан, како си порастô — рече попа бла |
ћеш на своме прагу и огњишту. </p> <p>— А она...{S} Станка, шта ћу с њом? </p> <p>— Хе, њој нећ |
ако напуних судове и побегох. </p> <p>— А мене срео у Беглуцима, па пита за бата — поче друга. |
акупиш пара, можеш куд хоћеш. </p> <p>— А како да изиђем одавде? </p> <p>— То је моја брига, са |
алим подсмехом обрати Јелици: </p> <p>— А, белају, па што кријеш? </p> <p>— Море, оканите се... |
оговори, оним обичним гласом: </p> <p>— А гле!...{S} Ђурица!...{S} Шта ћеш ту, бре? </p> <p>Ова |
сом, којим га је увек сретао: </p> <p>— А гле, Ђура!{S} Од куд ти сад? </p> <p>Ђурица обори очи |
зло учинила, што да ми не да? </p> <p>— А од онога нема ништа? </p> <p>— Што питаш? — одговори |
} Је ли доста теби четвртина? </p> <p>— А јатаке ћеш ти намирити? — запита Ђурица. </p> <p>— Св |
доста свима, само ме чувајте? </p> <p>— А да што ћемо ти друго, кад си нам ти златан мајдан!... |
</p> <p>— Под кецељом, је ли? </p> <p>— А да ђе ће бити, мој старче, кад је тек претурио двадес |
е за њим. — Шта велиш за ово? </p> <p>— А да што ћу ти рећ’, болан, но да утучеш пашче, нека он |
ом. </p> <p>— Зар баш толико? </p> <p>— А да како, јадна.{S} Довлачиће нам он све на хиљаде и с |
и сва миришеш...{S} Како то? </p> <p>— А зар ваше девојке не миришу? </p> <p>— Зној удара од њ |
S} А што ћу ти ја? — упита она и поглед а га право и као зачуђено у очи. </p> <p>Он обори главу |
оће да ме убију!...{S} Што ја ово седим а сви други стоје?...{S} Каква је ово тежина у ногама, |
: неко босоног, неко са једном обувеном а једном босом ногом, неко ђипио право с кревета, па он |
ито халакање потере.{S} Дању се спавало а ноћу живело.{S} И живот је тај био необичан.{S} Најпр |
> <p>— Доста ми је — рече Ђурица гласно а у себи помисли: »Ко је луд да ме чува џабе, кад за мо |
ндистима нека је слава и част! ...{S} А-а, господине капетане, част нам је... и овом приликом, |
...{S} Јест, ено опет показује!...{S} А-а-а!... узвикује он у себи, а крв му јурну у главу, наи |
шта ли... ни мрднути се не може...{S} А-а... везали су, онако као онда Мита писар«...{S} И он с |
акве руке, туђе руке, нису моје...{S} А-а-а, пијан сам... опио сам се, а они хоће да ме убију.. |
оштаница...{S} Митар... капетан...{S} А-а-а-а!... то је оно!... </p> <p>Ђурица се освести и сле |
ку у недра, а ја полако, полако...{S} А-а-а-... оно!,..{S} Зар такав крај дочекасмо?{S} И наша |
о причињаваше нека лупњава. </p> <p>— А-а-а-а... — зевну Радисав и погледа га сањиво. — Ђе вели |
— узвикује неко близу њега. </p> <p>— А-а! ... — одзива се он, лутајући нејасним погледом преко |
око очију и уздахну дубоко. </p> <p>— А-а-а... што ме мучиш, тако ти среће, забадава!... </p> < |
овори Ђурица, прилазећи му. </p> <p>— А-а... а ја рекох да није и он остао као Пантовац.{S} Свр |
.{S} Јест, ено опет показује!...{S} А-а-а!... узвикује он у себи, а крв му јурну у главу, наиђе |
ве руке, туђе руке, нису моје...{S} А-а-а, пијан сам... опио сам се, а они хоће да ме убију... |
таница...{S} Митар... капетан...{S} А-а-а-а!... то је оно!... </p> <p>Ђурица се освести и следи |
у недра, а ја полако, полако...{S} А-а-а-... оно!,..{S} Зар такав крај дочекасмо?{S} И наша се |
причињаваше нека лупњава. </p> <p>— А-а-а-а... — зевну Радисав и погледа га сањиво. — Ђе велиш? |
о очију и уздахну дубоко. </p> <p>— А-а-а... што ме мучиш, тако ти среће, забадава!... </p> <p> |
ница...{S} Митар... капетан...{S} А-а-а-а!... то је оно!... </p> <p>Ђурица се освести и следи.. |
ичињаваше нека лупњава. </p> <p>— А-а-а-а... — зевну Радисав и погледа га сањиво. — Ђе велиш? < |
</p> <milestone unit="subSection" /> <p>А варош ври од нестрпљења... </p> <p>Капетан је напосле |
ка: </p> <p>— Господајте, људи! </p> <p>А крстоноше сви, сваки друкчијим гласом и тоном, узвикн |
о плаче гора за ’ваким јунаком! </p> <p>А Ђурица би севнуо оком и задовољно развукао своје танк |
мо, само ви жене памет у главу! </p> <p>А Ђурица није мислио ни о чему; предао се сав овом безб |
оре, срећан сам ја, бадава!«... </p> <p>А Станка само слуша како ветар фијуче поред ушију и гле |
исли о даљим својим корацима... </p> <p>А Вујо сачека Пантовца на уреченом месту, па с нестрпље |
а, тамо у магловиту недоглед... </p> <p>А под њима се вијуга стари и седи Дунав, ваљајући на мо |
се од тога претури и — умре... </p> <p>А Ђурица стајаше над њима са пушком, из које још излажа |
чан.{S} То није обичан човек... </p> <p>А Ђурица, дохвативши бачену пушку, окрете низ реку што |
јкује пред сунчевим изласком... </p> <p>А тамо поред реке, по дну саме котлине, пружио се зелен |
рише кроз кланац брзим касом... </p> <p>А старац Симеон затвори се у ћелију, па, не скидајући с |
тако раздраган и расположен... </p> <p>А ко се у такву весељу нађе увређен, није му лако.{S} У |
му он суди, како је заслужио... </p> <p>А горе у страни, испод једнога сенастога клена, чује се |
, па води куд хоће, кô стоку... </p> <p>а ми се плашимо ни од чега.{S} Видимо да је паметан, па |
је и отвореније, но на скупу... </p> <p>А Ђурица, претрчавши с Вујом (остали помагачи разиђоше |
, што је може снаћи у животу... </p> <p>А Ђурица се сав предао неочекиваној срећи, па и не мишљ |
јури и нестаде је иза шумарака. </p> <p>А Ђурица остаде са некаквим помешаним осећањем: беше ту |
, па сад безбрижно седи и чека. </p> <p>А Ђурица још не беше начисто ни са самим собом, ни са с |
загледајући кундак од гарабиља. </p> <p>А Ђурица, дохвативши пушку, узе Станку за руку и одведе |
екао хлеб, и диже се од трпезе. </p> <p>А Милош угледа пред собом само неку тамну, нејасну гоми |
Али такве га очи не погледаше. </p> <p>А беху два ока, две љуте гује, под чијим се севањем ова |
ега необичног у његовој појави. </p> <p>А Станка му задаваше највећу бригу.{S} Док је била слоб |
схићена и весела баци на груди. </p> <p>А Ђурица мишљаше да плови по небу и да нико други не зн |
њену постељу и покуша да заспи. </p> <p>А Станка дође до ограде кућне, наслони се на чатал врљи |
срећниче! — обрте се он Ђурици. </p> <p>А Ђурица гледа намрштено, презриво, у непомичну паћениц |
ила својим начелом — самовољом. </p> <p>А она се, доиста, дубоко и страсно предала своме осећањ |
еволвера, па дохвати магацинку. </p> <p>А споља одједном престаде ватра... </p> <p>Шта ли ће са |
т другима што раде ту у потесу. </p> <p>А Ђурица весео, радоснији но икад, пође даље реком, зас |
ори Ђурица, мењајући се у лицу. </p> <p>А Вујо зину од чуда. </p> <p>— Хајдуци немају никаква п |
е поуздано да ће видети Ђурицу. </p> <p>А Станка, после онога необичнога састанка на реци, стад |
ра у гроб, а њему ни бриге!...« </p> <p>А Ђурица све више пије и смеје се...{S} Почне и да пева |
— »Оставих онако красно друштво!.. .{S}А шта ћу овде?{S} Да спавам или да је гледам онако натм |
овара за њега«, мислила је она до сад, »а ја само идем са њим, не чиним никоме ништа«.{S} Али ј |
баш да се хајдукује?« — поче да мисли. »А младост?... а будућност?...{S} Све се руши, свега нес |
оје ћутећи, али веома речито говораху: »А, лијо, ту ли смо!...« </p> <p>Радисав га погледа онак |
?...« — мисли он, седајући на земљу. — »А, да ме откује....{S} Што то?...{S} Да није дошло поми |
он хтео, па сад — под ноге!... </p> <p>»А мајка, јадна добра мати, како се она обрадовала своме |
а склони обешчашћену главу!... </p> <p>»А отац, шта ли ће он рећи кад чује?...{S} Зна се шта, и |
то падају испод оштра длета... </p> <p>»А знам... хоће да врачају...{S} Па нека их...« и паде м |
д, у здрављу! — рече им и оде. </p> <p>»А шта ћу ја сад?« — помисли Станка и нека мучна зебња о |
поток, стаде да мисли о томе. </p> <p>»А ја досад нисам на то мислио, а видиш како је то јасно |
морало или радити или спавати. </p> <p>»А најпаметније сам урадио, што нисам јуче: пристао да и |
ом у село, право Матовој кући. </p> <p>»А овај ништа не упита шта је било код Чолића.{S} Јамачн |
у да живим, а они не даду!...« </p> <p>»А помиловање! ...{S} Мучно да ће што бити.{S} Видиш, и |
што ја мислим, чућеш послије. </p> <p>— Аа... — отеже Ђурица и лице му се разведри. — А ја се, |
чуо си... она што је са њим. </p> <p>— Аа!...{S} Е то је друго... — одговори он, па приђе врат |
има познао да нечега има — додаје Коста абаџија. — Сву ноћ прелајаше, земљу гризу.{S} Видим ја |
каване. </p> <p>— Молим, ја сам се пре абоновао — одговори апотекар. </p> <p>— Дајте пандуре, |
да спусти тон. </p> <p>— Тако, соколе, аверим!{S} А јест, имам још нешто.{S} Кад већ ударите т |
, и од неке страшне мисли, од неке црне авети, која га пече, студени, скаче са постеље... </p> |
ом тргу нађе Симу ковача, свога главног агента из вароши, проговори са њим две речи, па оде у п |
њихова! — викну Пантовац — још им нађи адвоката...{S} Лези, бре! — подвикну затим Сретену, кој |
атке кошуље, ма нико се не усуди кршити адета, који влада у целом округу.{S} Носио је вазда док |
, кад пред вече пева, не рачуна се«.{S} Аја, што ја знам, то мора бити. </p> <p>— Вала и мени с |
од Јуле. </p> <p>— Ја нисам с раскида, ако она хоће... </p> <p>— Не можемо ми трезне са вама у |
тоји написано, да ће га после три дана, ако се не преда, смети убити сваки, ко год хоће. </p> < |
Брате, ти знаш с ким си се везала, па, ако ти је право, ради онако како ја хоћу, ако ли нећеш, |
завуку ту негде у шибљак и да ћуте, па, ако их опази потера, да скупо продаду своје главе... </ |
мам хитна посла с тобом на само.{S} Па, ако што сумњаш, затвори врата па стани с оне стране кућ |
значи: ма шта урадио, нећеш бити крив, ако те не ухвате.{S} Све су се врлине састојале у »неви |
рица слабим гласом — но склањај ме сад, ако имаш где. </p> <p>На северној страни собе, у којој |
да те сагледа данаске — ево моје главе, ако не би рекао: »Хајде да ми будеш харамбаша и побрати |
т и соду по паланкама.{S} Васпитање је, ако хоћеш да знаш... </p> <p>— А гле’те милорда! — узви |
говор и причу. </p> <p>— Море, девојке, ако сад бане пред нас Ђурица! — рећи ће једна после дуж |
} А коме ли то? </p> <p>— Ево ти пушке, ако хоћеш, па да видиш коме. </p> <p>Не говорећи ни реч |
и дохвати Ђурицу за руку. </p> <p>— Не, ако Бога знаш! — викну она. </p> <p>Ђурица је оштро пог |
ра, Вујова, оно је ђаво!...{S} Боји се, ако што ода, да ја не кажем за паре, па да јој све одуз |
е, кажи ми право! </p> <p>— Пустићу те, ако ми све право кажеш...{S} Ја све знам, али хоћу да м |
гово мњење, одговори: </p> <p>— Ако ће, ако ће; то баш и ја велим.{S} Шта ту нега, »шуле-миле«, |
Спасу... нека те бар она гледа...{S} И, ако можете... подигните ми један камен на гробу... </p> |
е оно никако и не појави, да се одложи, ако је могуће, сасвим; а дотле, док не куцне час, најбо |
о не питам, то није наш обичај.{S} Али, ако си заслужио пороту, не чекај полицију...{S} Пасош т |
кар. — А какво сте васпитање ви добили, ако се смемо усудити да запитамо, од свога ћаће?{S} Как |
узми паре и оружје и донеси право мени, ако ли, каже, не могнеш уз пут, онда ћу ја, вели, намес |
еколико динара, те је могао израчунати, ако непрестано стане овако трошити, да му неће дотрајат |
е...{S} Кад видимо да то морамо чинити, ако те не мрзи... да ти то учиниш... — промуца он као с |
па онда иди к њему.{S} То добро упамти, ако ти је мила глава... </p> <p>— Ама, реци ми, болан, |
бе све једно, ако ти је тешко у самоћи, ако ти је души тешко... </p> <p>— Мили ми се још живети |
p>— Да ми даш, Перо, онај твој гарабиљ, ако је оправан. </p> <p>— Што ће ти, море; да нећеш и т |
итна посла до газда Јанка, па те молим, ако је ту, кажи му да га чекам. </p> <p>Жена га гледаше |
мислих, да неће бити грешно пред Богом, ако се замолим Спаситељу за ове заблудше овде, па их до |
и, ја како... </p> <p>— Не говори тако, ако знаш за невољу, јер полудех од муке; но реци ми шта |
што се то кога тиче?{S} Нек живи тамо, ако има шта јести, само нека никога не дира.{S} А док о |
. не знам, али је то за тебе све једно, ако ти је тешко у самоћи, ако ти је души тешко... </p> |
е узме паметно: ако може лепим — добро, ако ли не може — Радован ће знати шта треба да се ради. |
у, на кућење, на рад? — Одреците му то, ако можете!{S} Дакле, случајно учинио једну погрешку и |
убијем... ако узмогнем сад на повратку, ако ли не могнем сад, онда после, пошто му предаш новце |
ти, по закону; па још могу узети уцену, ако су га већ уценили...{S} Његови људи неће ми ништа, |
Тхе, па ништа!{S} Кад се врати у гору, ако му буде до тога, он ће већ смислити како ће то наре |
посао, пробудићемо те лако.{S} Гледаћу, ако пристане Радисав, да не проваљујемо зид... </p> <p> |
...{S} Умеш ли јахати? </p> <p>— Умећу, ако имате коња — одговори она. </p> <p>— Добросав ће са |
о ти је право, ради онако како ја хоћу, ако ли нећеш, иди куд те очи воде.{S} Немој да ме довод |
— Тако је, вјере ми јуначке!{S} А знаш, ако хоћеш да ти кажем истину, нијеси требао ни да вучеш |
оре, него сам се бојао да ме не убијеш, ако ти истину кажем. </p> <p>— Иди сад, али добро пази |
очајне, мученичке... </p> <p>»Ко зна... ако се покаже отуд коњаник!... прамен густе прашине...{ |
<p>— Јесте, казао ми је да те убијем... ако узмогнем сад на повратку, ако ли не могнем сад, онд |
ина.{S} А већ шљиве су понеле кâ чичак: ако им буде цене, донеће и оне бар осамдесет дуката... |
како сагнем главу и ћутим.{S} Кô велим: ако ћутим, не губим ништа, а да повичем, оде глава... < |
новца.{S} То треба да се узме паметно: ако може лепим — добро, ако ли не може — Радован ће зна |
} Ако издаш, чека те конопац или отров; ако не издаш, чека те дуга робија у тешком окову и сва |
инио.{S} Ала ли ће да пеку, бре! ...{S} Ако, вала, и заслужио сам, а дотле ћу бар да гледам да |
два-три дана дознаћу ко нас потказа.{S} Ако буде неко од оних, неће му се, бели, више оџак пуши |
урица. </p> <p>— Би оно што не ваља.{S} Ако си ти свакад тако јуначан, онда је боље да се врати |
д њега дуго, не једи и не пиј ништа.{S} Ако пошље с тобом Сима ковача, отварај очи и чувај га с |
огу живети, па сад... једном се мре.{S} Ако хоћеш да нас чуваш, саветуј нас како год знаш најбо |
су се сложно старали да их осујете.{S} Ако је за ту сврху требало новаца, давали су сви радо.{ |
<p>— Зато, што ми је он поузданији.{S} Ако тебе, рецимо, данас убију, остаје ми он за дужника, |
Ја знам да ти је Јово најпоузданији.{S} Ако те сви оставе, он неће.{S} А он боље познаје те људ |
м. </p> <p>— А ти чекај ту, па трпи.{S} Ако издаш, чека те конопац или отров; ако не издаш, чек |
ћу, господине, више да ти одговарам.{S} Ако ћеш ићи... хајдемо! — рече она одлучно и устаде са |
у Кленовик, да се наплатим с Матом.{S} Ако он мисли да не треба то да чиним, нека пошље одмах |
имамо један тежак, али важан посао.{S} Ако га извршите добро, биће вајде свима.{S} Треба да уд |
лези па спавај, не мисли ни о чему.{S} Ако удесим да ноћас вршимо посао, пробудићемо те лако.{ |
p>— ’Вала ти за то — одговори Ђурица. — Ако ми затреба што за јело и тако, то могу...{S} Него, |
. </p> <p>— Пардон! — викну апотекар. — Ако сам био тако срећан, да схватим драгоцене мисли ува |
у не беше пријатно, па рече Пантовцу: — Ако ја застанем са њим, ти иди напред, па ме чекај у ши |
во. </p> <p>— Кмет Перо — рече Ђурица — ако још једном чујем да се овако шалиш са нашим лудима, |
у, коју Ђурица смерно целива. </p> <p>— Ако ми долазиш, као онај блудни син, на покајање, могу |
ме је, вала, од самога себе. </p> <p>— Ако се стидиш, ниси морао ни долазити — одговори му Ста |
ти, чути зашто су ми требале. </p> <p>— Ако ћу после чути од другога, боље је да сад чујем од т |
Свештениково се лице замрачи. </p> <p>— Ако си одвојен, сам си се одвојио; али ти нико не брани |
ост да навлачиш беду на врат. </p> <p>— Ако је за тебе беспослица, за мене није — упаде му Стан |
они други узму памет у главу. </p> <p>— Ако ли се они још више наљуте за то? </p> <p>— Не смију |
а девојка изабрала мога Ђуру. </p> <p>— Ако данас или сутра, почем, дође Перо — прекиде је Ђури |
зарезавши му нос, припретише: </p> <p>— Ако чујемо да опет мучиш сиротињу кајишарским интересом |
бно и његово мњење, одговори: </p> <p>— Ако ће, ако ће; то баш и ја велим.{S} Шта ту нега, »шул |
ретрну, па одлучно проговори: </p> <p>— Ако сте дошли код мене оним вашим обичним послом, онда |
.{S} Ђе ћу те сутра сачекати? </p> <p>— Ако можеш изиђи горе до Каменара код оних дебелих грмов |
ах, чим прими наредбу, ухвати Новицу, а ако се нађе који одраслији укућанин са њим, да и њега з |
{S} Најбоље је, да ти то све оставиш, а ако не можеш, онда ради онако како ти Вујо каже. </p> < |
ћи к нему. </p> <p>— Код њега не иди; а ако ми што јави, видећемо.{S} То је стари лисац, знам ј |
и нека, имам у рукама ову двојицу, а да ако и Станка оздрави, па ћемо полако размрсити њихове з |
ам.{S} Требаће ми сад повише новаца, па ако испадне како ваља, биће добро. </p> <p>— Шта, да не |
. </p> <p>— Ја, вала, једног уцољах, па ако ти треба кожа, оди одери га... </p> <p>Другом прили |
же онако, знаш, да нико не зна...{S} Па ако се дочује, ти кажи да сам те наморао. </p> <p>— Сад |
Она скочи, па закука: </p> <p>— Не, не ако Бога знаш, само ми њега не дирај; ишти шта хоћеш! < |
помисао, која би га на то подсетила, и ако осећаше последице тога непрестано и око себе и на с |
и за меденицу и кадионицу, а иконама, и ако су пружале извесну почаст — нарочито општинска — ни |
се, сви из реда, именују Банаћанима, и ако их има из свих крајева лепе Војводине. </p> <p>Већ |
а се не би обраћала пажња варошанима, и ако још беше глухо доба, окретоше одмах пољем, које се |
ње слепо, грозничаво, без размишљања, и ако му је неки унутрашњи глас говорио да је сад све свр |
ица је у два маха давао по две банке, и ако му је тражена само једна.{S} И то му је донело лепа |
и страх од изненадна напада, коме се, и ако вероваху у околину, свакога часа надаху. — Ко се ск |
последњи догађаји принудише да мисли, и ако му је овај посао, од свега, најтеже ишао од руке. < |
домишља како се то све могло десити, и ако је скоро сваки од њих добро знао човека, који је то |
Може бити да ти могу помоћи саветом, и ако знам да имаш мудрога саветника...{S} Истина, ја и з |
Сад пазите добро! — рече им капетан, и ако није било места опомени, јер сваки од њих беше вича |
чему другом није га нико распитивао, и ако је сваки од његових нових познаника могао с поуздањ |
другове и себе.{S} Надао се у тврдо, и ако је видео да му готово сва »зарада« одлази у једне г |
ар, као да сад први пут чује тај виц, и ако га слуша, у разним варијацијама, већ неколико годин |
Биће од ове оморине — одговори Милош, и ако је знао да питање није управљено њему.{S} Ђорђе је |
аздајеш што другима, да и њему даш... и ако он вели да не тражи ништа. </p> <p>— Знам ја, даћу |
очи погледати... и све то због њега.. и ако он воли да се шали с варошкима...{S} Нека га.{S} И |
смрт, без устанка, без пребола...{S} И ако сад он успе да уништи то страшило, онда... онда ће |
у. </p> <p>— То је, вала, право...{S} И ако хоћеш и ја ћу те слушати.{S} Он је све преко мене в |
и да ће одмах да ударе на Чолића.{S} И ако Вујо није налазио за паметно да се врши други напад |
ш! — викну она љутито и пође даље.{S} И ако вешто прикри забуну, беше се веома изненадила од ов |
ом могао слагати, а не поцрвенети.{S} И ако се вазда носио сељачки, ипак и у његову оделу и држ |
оз густо лишће, угледа њу, Станку.{S} И ако му је била окренута леђима, он је познаде и осети д |
али у мраку, који владаше око њега — и ако је било тек подне — не могаше скоро ништа распознат |
. то се већ зна, немој да ти је криво и ако ти је отац, али, брате, ти си ми изгледао друкчији. |
ланове, обрте се одмах и оде. </p> <p>И ако је био дан, није се много крио.{S} Ишао је преко се |
на, он рече да ме кмет мора чувати, али ако дочује власт па груне право овде, и не јављајући км |
то не сме учинити. </p> <p>— Знам, али ако намораш кога? </p> <p>Ђурица не хтеде да јој каже д |
о подне, чим се укаже згодно време; али ако би се указао згодан тренутак, одлучише да приступе |
!...{S} Само да ме нико не види.{S} Али ако сврате у судницу?...« И баш тога тренутка опази да |
је капетан са целом војском: пропао си ако мрднеш. </p> <p>Јовове руке, којима се одупирао, кл |
а убити, а за ово ми само рече: »Гледај ако могнеш уз пут, у каквом склонитоме месту, па му узм |
војица беху младићи из Вујова села, тек ако су навршили двадесету. </p> <p>Кад вечераше и запал |
г с нама! </p> <p>— Није то, попо; него ако може онако, знаш, да нико не зна...{S} Па ако се до |
антовац — за то ти нисам дошао.{S} Него ако си свршио посао, да ти платимо, па да идемо. </p> < |
>— Новицу... сад ће дете да отрчи, само ако га нађе. </p> <p>— Зар није у вароши? </p> <p>— Јес |
зарађујем. </p> <p>— Пристала бих, само ако можеш да ме издржаваш лепо. </p> <p>Ђурица је у поч |
очи му плануше нервозном љутином. — Но ако си ме зовнуо због чега другога, то ми кажи. </p> <p |
лаву. </p> <p>— Кажи ми само ово... већ ако дође да се кида, ја знам шта ћу, али не знам за пос |
обом. </p> <p>— То, вала, није... а баш ако хоћеш да ти кажем... </p> <p>— Немој, немој, знам ш |
онише на рагастов... </p> <p>»Е сад још ако не буду закључали врата за Станком, кад је она изиш |
овца: стаде да напада плаховито, грубо (ако се може рећи да ово досад није грубо), без осећања |
а, стајаше писар Мита и разгледаше нека акта.{S} Чим капетан проговори, он се осврте и приђе к |
, не може бити горе. </p> <p>— То знам, ал’ опет... ваљада нећу ни ја до века овако. </p> <p>— |
знали гледаоци. </p> <p>— Ја хоћу, ето, ал’ он неће за опкладу. </p> <p>— Што да нећу, ко то ка |
миришу? </p> <p>— Зној удара од њих.{S} Ал’ оне раде, а ви господујете. </p> <p>— Зар смо ми го |
ити госта да седне. </p> <p>— Хо, људи, ала ово сече — вели Тима, разгледајући где би се могло |
вој неизвесности још теже. </p> <p>— О, ала ово смрди ужасно! — рече полугласно, пошто се напи |
</p> <p>— Их, да га хоће где сукобити: ала би било смеја и причања по селу! </p> <p>— Море, де |
— Кам’ ти жена, бре, да те обиђе?...{S} Ала јој севају очи, пос’ јој њен! — виче му један пијан |
е конопце, извадише онога из раке...{S} Ала би то било, мој брате!...{S} А може, што да не може |
.{S} Јест, то беше онда у забрану...{S} Ала беше лепо! ...{S} Чињаше ми се да ништа боље у свет |
д’ у рај, кад сам толика чуда чинио.{S} Ала ли ће да пеку, бре! ...{S} Ако, вала, и заслужио са |
глави и опет гледа и гледа... </p> <p>— Ала мирише! — рече после дужега ћутања. </p> <p>— Шта? |
амо дај да ово лепо испуримо. </p> <p>— Ала да наиђе Милош; наплатио би нам сваки пурењак по гр |
све то дави, заноси, опија... </p> <p>»Ала ли се проведосмо! ...{S} Никад нисам овако... ни у |
ашчија, преко од канцеларије. </p> <p>»Ала живе ова господа! — помисли Ђурица у себи — само је |
е кроз благу шумску хладовину. </p> <p>»Ала би лепо било, кад бих имао крила« — помисли он у се |
а за мене, не бих је ни ја...« </p> <p>»Ала ме издаде онда крвнички!{S} Ја се само мало обрецну |
е да се не раздвајам од њега. </p> <p>— Алал ти вера, снахо! — викну Радован. — Такву жену и ја |
{S} Ту још може помоћи само »политика«, али јој Сретен не бејаше вичан, те мораде пустити срцу |
уха долете само једна реч: »јаловица«, али он одмах разумеде њено значење и позна глас онога, |
таде да разгледа своју »кућу необичну«, али у мраку, који владаше око њега — и ако је било тек |
се да ту негде у близини засвира труба, али баш права војничка труба, само мало тањега гласа.{S |
е не спава, зато је пробудио Добросава, али му сад жао уморна човека, коме се јако спава...{S} |
пије и смеје се...{S} Почне и да пева, али му се глас прекине у грлу... нешто му ипак смета, с |
на није он баш био без икаквих планова, али је све то било тако нејасно и неодређено, да ни сам |
ова жена спреми, а кад пре каву скува, али то Ђурици не паде на памет.{S} Он се загледа у жену |
на то питање.{S} Или, управо, нађе га, али он беше неповољан.{S} А Вујо настави: </p> <p>— Код |
ена, окрећући се к нему, прими му Бога, али видевши га онако наоружана, трже се и пребледе.{S} |
прелом: она се потчини утицају другога, али и у том потчињавању она се руководила својим начело |
е вајде... — поче Радисав да се правда, али га прекиде стотина гласова: </p> <p>— Нису још глед |
ну онај са стране, и Ђурица не погледа, али осети да га онај циља пушком и потрча још брже. </p |
у она. </p> <p>Ђурица је оштро погледа, али, прочитавши у њену лицу оно, што је, без сумње, жел |
јом руком дирнуо. </p> <p>— То знам ја, али не зна закон. </p> <p>— Па шта ћу сад?...{S} Да жив |
ећеш и ти у хајдуке? </p> <p>— Хоћу ја, али на лисице.{S} Сатре ми, проклетиња, кокоши, па хоћу |
под одећу, па се учини још радозналија, али тако, као да се она не љути ни на шта и не види у т |
пођу за младенцима; погледаше на ђака, али овај се скаменио, па само трепље очима, а они, виде |
ло потребно ради статистичких података, али иначе знала су и деца од чега Вујо живи.{S} Он је, |
и чути страсно кајање љубљенога човека, али иза ње беше мртва тишина... </p> <p>Врата шкрипнуше |
жић.{S} Сад би могао убости противника, али су му руке више лактова стегнуте јако, па се боји д |
<p>— И ја мишљах... — одговори Станка, али ни она не исказа своју мисао, која се, без сумње, т |
која му је тако позната и тако блиска, али се он не зауставља на њој, већ гледа даље... а у ср |
рећи, држећи да је то све обична шала, али чувши њен озбиљан и одлучан одговор, нађе се изнена |
то да не узме.{S} И ја тражим три дела, али мени не дате...{S} Је ли тако? </p> <p>— Оно тако ј |
ије се могао истицати богатством одела, али је и ону сиротињску одећу умео тако вешто наместити |
ту коњаника и пе шака, беше доста кола, али се све то измешало, згрудвало, спојило се у једност |
не знам како је сад по другим земљама, али држим да свуд има тога зла. </p> <p>— О, те како! — |
којим је неколико пута пио по каванама, али му се сад он учини страшнији од самога ђавола.{S} Н |
воје велике радње са шљивама и свињама, али се он много више бавио давањем новца под интерес.{S |
ишти.{S} Стане да се љути на себе сама, али нема кад — прече га мисли сад занимају.{S} Све му с |
То се возе Ђурица и жандарми на колима, али се не виде ни кола ни коњи, само се виде они, као д |
ше јој усне грчевито, осети бол у њима, али их не могаше за дуго повратити из онога насмејанога |
ави са необичним и немилим јој гостима, али је кмет прекиде: </p> <p>— Слушај сад, Ђурица, и ти |
</p> <p>Ђурица се изненади овим речима, али се учини да није на њих обратио пажњу, а огледа да |
се раширило и виси пред његовим очима, али му оно сад изгледаше као да је израсло из неба, па |
траву око себе.{S} Беше веома узбуђена, али јој то стање беше тако ново и тако необично, да му |
гледаху крвнички.{S} Раста беше малена, али снаге необичне.{S} Његовим широким плећима и снажни |
е у разбојника!...{S} Ђаво нека ме зна, али ја то не разумем.{S} Маркова је кућа заиста поштена |
о, пријатно!...{S} У глави нека тежина, али не мари! ...{S} Да се још спава!...{S} Ох, како је |
уро!...{S} Све је тако... то је истина, али ти не мореш с оним курјаком изићи на крај.{S} То ја |
овове куће, беше се разредила помрчина, али се још није добро видело.{S} Тек се могло назирати |
даде и он: </p> <p>— Само ви нема попа, али га можете стићи. </p> <p>— Како?{S} Кога то? — запи |
ти жив.{S} Куршум је прошао кроз ребра, али с краја. </p> <p>— Е, па онда га је Ђорђе казао, си |
— муцаше он, вадећи рубац испод појаса, али му нешто сметаше да га одмах извади.{S} Руке му так |
ла! — викну кмет и изгура је из вајата, али она продужи и даље нарицати и призивати за сведоке |
он проговори, пошто се затворише врата, али се она више не обрте назад...{S} Полако обиђе проче |
— Па добро, ја ћу доносити пара доста, али ћу барем и ја видети вајду од њих.{S} Пије се, весе |
далеко, далеко... не сећа се цела пута, али зна да су ишли цркви.{S} Па онда се сећа сјајног и |
е.{S} Твоје ми признање не треба ништа, али ми мораш казати, с ким си извршио похару.{S} Ноћас |
да је ова послушност из чистога страха, али тек њему мило беше видети да му се овако безусловно |
аним осећањем: беше ту чуђења и страха, али беше и блаженства и среће.{S} Па ипак, кад се мало |
XIV</head> <p>Ђурица нађе доста новаца, али му тај новац не однесе бриге и незгоде, које га не |
а детињега стида прелете му преко лица, али он брзо одагна осећање, које му не беше пријатно, п |
и; лако црвенило прелете му преко лица, али то Станка, при онако слабом осветљењу, не опази. </ |
ху још трепери она беличаста измаглица, али се на истоку указује по мало руменила.{S} Још некол |
танка им приђе и хтеде да ослободи оца, али се старац љутито ритну и обрецну: </p> <p>— Даље од |
.{S} Дохватио је прстима за крај рупца, али никако не може да га извуче, јер не зна шта да чини |
као у граду.{S} Ђурица ви је харамбаша, али док се он мало не извешти — слушаћете Радована.{S} |
а Ђурица јетко и пође још корак натраг, али га одједном дочепаше многе руке, одвукоше у брвнари |
ако ти истину кажем. </p> <p>— Иди сад, али добро пази да ме не наљутиш.{S} Видиш, требало би д |
да наступа домаћа драма, пође из собе, али га Ђурица задржа, јер му беше тешко да остане овако |
} Он се наимао у сваком селу на радове, али се мало где дуго задржавао.{S} Сваки га је знао као |
е човек — продужи мислити — све... све, али без хлеба никуд!... « </p> <p>— Хајдес... паде риба |
реч?... </p> <p>— Па не мораш баш све, али тек... ’нако... по нешто бих могла и ја да знам — р |
сјури му нож у груди.{S} Зликовац паде, али истога тренутка Радован окиде пушку и Ђорђе се зањи |
ла што тражиш! </p> <p>Станка пребледе, али се не маче с места, а он, прибравши се, проговори л |
е, видећи зликовце, трже се и пребледе, али му се по погледу видело да је присебан.{S} Истога т |
.{S} Зачуди се положају у коме се нађе, али се одмах сети ноћашње пијанке.{S} Обе жене и Новица |
; види се да би још нешто хтео да каже, али му незгодно да почне. </p> <p>— Хајде сад, пожури! |
док он не дође. </p> <p>Ђурица се диже, али се једва одржа на ногама, које клецаху и повијаху с |
ноге...{S} Осећа да га ноге једва држе, али се усиљава, исправља се сам... а у глави сева, ведр |
ет је боље да трпим ово; поузданије је, али је тешко...« </p> <p>И Ђурица одлучно гурну врата, |
ао само да не испусти пушку.{S} Чуо је, али није видео, да је онај близу, да га растављају само |
Зар није Ђорђе погинуо? </p> <p>— Није, али је опасно рањен...{S} Пандур, што се вратио отуд с |
Уосталом он се и не надаше да што чује, али му је било веома потребно да се ма чим забави, да н |
аку девојку!«...{S} То беху тешке муке, али, срећом, оне зависе од мисли човечје, а мисао се чо |
</p> <p>И поп их беше угледао поиздаље, али видевши да се морају срести, немаде куд, но продужи |
апотекар дао назив картама — јеванђеље, али видећи да се понеко из публике мршти, назва их фило |
мо.{S} Ови ће се скупљати испод Букуље, али место није одређено.{S} Чико се боји да не буде диг |
оту, коју проста сеоска душа не разуме, али је тако осећа и љуби, да не познаје веће насладе од |
есмислено, пијано...{S} Руке му везане, али овлаш, те њима слободно креће и маше народу... </p> |
и више. </p> <p>Ђурица хтеде да плане, али се сети да ће се и сам моћи доцније послужити овим |
стина, ово је мање од оне твоје апсане, али ће се ту наћи лепших ствари но у апсани.{S} Хајде, |
н дао.{S} Тако могу написати и за мене, али нека дође ко да ме убије.{S} Чик му га!... </p> <p> |
агослова, јер знам да га немаш за мене, али те молим: дај ми руку да је пољубим — одговори он п |
агове пламена.{S} Очи му беху отворене, али готово испечене, услед чега цело лице више добијаше |
</p> <p>Ђурици се стеже срце од љутине, али он виде да нема куд, па обори главу и наслони се на |
е да имам начина да ти дођем на кајање, али ја сам већ одвојен од људи, а то је кâ да сам и мрт |
а слуша, угушујући своје рођено дисање, али му у ушима наступи читава свирка од зујања, све по |
о, он је помишљао на све, па и на горе, али је све то друкчије изгледало онда, док се помишљало |
ник, метну га на длан и пружи преда се, али му рука толико дрхташе, да новчаник паде у прашину, |
се само увијаше, бледећи и мрштећи се, али на шестом ђипи, као иглом убоден, клече на колена и |
латан ланац о врату. — Ви сви погађате, али, простићете, с једне стране.{S} Све то јесте тако к |
У оку му сија израз задовољене освете, али не прозбори ни речи... </p> <p>Капетан не зна шта ћ |
/p> <p>— Говорите, господо, што хоћете, али ја опет велим: наслеђе је важна чињеница... — отпоч |
ла језа, и осети како јој се мења лице, али се брзо прибра, па одговори мирним гласом: </p> <p> |
девером и домаћином, па кука и нариче, али Ђурица не чује никаква гласа, но се само чуди откуд |
дуката!...{S} Видим шта хоћеш?. старче, али ћемо се огледати, па шта буде«... </p> <p>— Е, тако |
е мало час пред његовим очима изређаше, али се сад сећаше само Николиних речи и последњега свог |
се понови као и пре, Ђурица одговараше, али беше још опрезнији. </p> <p>— Откуд ти овде? — зачу |
у више њихове главе.{S} Они не опазише, али Пантовац лагано подиже главу и ослушну, па, кад се |
ле са њима накусурати по нашој погодби, али им ти не дај ни паре. </p> <p>— Јеси ли и Радовану |
..{S} Е нећемо тако!« — рече он у себи, али не беше у стању да мисли како ће друкчије, кад неће |
{S} Ни најбоље мачје око ништа не види, али ухо јасно разликује да се с муком провлаче туде две |
ебна.{S} Знала је ради чега је он води, али не хтеде да мисли унапред о томе.{S} Само не могаше |
осорљивост.{S} Пође му срџба уз груди, али се он уздржа.{S} У том се зачу из куће слабачак и п |
ћиште. </p> <p>Вујо се још више зачуди, али не као мало пре..{S} Сад му беше загонетка решена.{ |
то, док не види зеца, неће да га тражи, али кад га види — Држ’ се зече! </p> <p>— Опет ћу ја да |
ебао.{S} Истина, он је за паре свачији, али не треба вјеровати ником, кад глава виси о концу. < |
им људима, и они су ми поштено враћали, али толике паре нити сам имао одједном, нити сам их дав |
еље...{S} И Ђурица пође једној постељи, али га издадоше ноге...{S} Поможе му Митар с једним пан |
Истина, он рече да ме кмет мора чувати, али ако дочује власт па груне право овде, и не јављајућ |
а осећање, коме се само могао досећати, али га није могао појмити. »Зар и то може да буде? — по |
икну Ђурица. </p> <p>— Можете ме убити, али сад немам. </p> <p>— Хоћеш да те молим — викну Пант |
ере.{S} Ради тога Новица ће се сакрити, али ће се ипак налазити у близини Ђуричиној. </p> <p>— |
нуо. </p> <p>— За паре знам да се љути, али шта сам ја крив за Радована?...{S} Мени је Радован |
рви мах је ова загонетна појава наљути, али пошто се неколико пута понови, стаде да размишља о |
а му не суди. </p> <p>Станка се наљути, али се опазило да јој се ове речи коснуше самога срца. |
/p> <p>— Па ја погибох, брате, мислећи, али знаш да без тебе не могу ништа.{S} Чекô сам те кô о |
јајних Радисављевих очију, које ћутећи, али веома речито говораху: »А, лијо, ту ли смо!...« </p |
</p> <p>— То можеш, и ја ћу ти помоћи, али ћеш видети да неће од тога бити ништа.{S} Само пази |
онда окрени све косом право мојој кући, али жури што више можеш, и гледај да те ни птице не опа |
и, да мора погледати томе питању у очи, али се старао да не мисли о њему све до последњега трен |
последње, оно најпосле, дошао је крај, али шта ћу сад, куд ћу? ....{S} Да умрем...{S} Али зашт |
а, истина, беше сакривена од очију јој, али први знаци беху тако неповољни, да јој се само срце |
Децо — поче он — сад имамо један тежак, али важан посао.{S} Ако га извршите добро, биће вајде с |
ша.{S} Ђурица постаде најкршнији момак, али му спољашњи изглед не донесе уважења и угледа међу |
неку руку, како ћу казати... као човек, али опет није човек.{S} А човек је, брате, човек! </p> |
праг, па стаде журно да намешта јелек, али за нешто му беше рука запела, или се тако њему чини |
че руку у џеп, у коме му беше новчаник, али је опет извуче празну и истога тренутка је опет зав |
си могао бити красан домаћин и радник, али те они наведоше на клизав пут.{S} Па сад мораш да и |
S} Ми, онако сељачки... </p> <p>— Знам, али кад она не би хтела новаца, но онако... као ја?... |
да се вратиш међу људе. </p> <p>— Знам, али ме тамо чека куршум. </p> <p>— Тхе... куршум или ро |
живиш, да живиш царски. </p> <p>— Знам, али ће и тамо да убију. </p> <p>— Тхе... ја мислим једн |
нико то не сме учинити. </p> <p>— Знам, али ако намораш кога? </p> <p>Ђурица не хтеде да јој ка |
о ми све право кажеш...{S} Ја све знам, али хоћу да ми ти то потврдиш и да ми све испричаш што |
>— Тхе... куршум или робија... не знам, али је то за тебе све једно, ако ти је тешко у самоћи, |
х што су са мном.... </p> <p>— Не знам, али ко може други?...{S} Но већ то је било и прошло, ал |
у преко њена рамена. </p> <p>— Не знам, али ја овако не могу.{S} Хоћу да будем једнако с тобом, |
овост о наредби. </p> <p>— Видим и сам, али треба још да промислим и да се договорим с људима.. |
га се ми мучимо?{S} Баш ћу да га питам, али нећу сад: сетиће се да ми је то попа говорио.{S} Са |
— помисли Ђурица — само да му робујем, али нећеш!...« </p> <p>— Јеси ли спремио какав посао?{S |
ла се, убијала ногу непажљивим гажењем, али на то није обраћала пажњу...{S} Ишла је као у бунил |
>Жена га гледаше с великим неповерењем, али се одмах диже и, пошавши к вратима кућним, рече му: |
у.{S} Старац се намршти и плану гневом, али се у речима уздржа да не изазове младића, јер је по |
приближио првим шумарцима над потоком, али је и онај близу, само сад не иде преда њ, већ му се |
тврдо веровао, дете излечила враџбином, али га још више обузе срамота од писара. </p> <p>— Шта |
ад Ђурица слатко допунио прекинути сан, али ето, мора да бега, да се крије од живих људи.{S} Гл |
а обичан занат, који је, истина опасан, али носи собом неку врсту поштовања, респекта и у опште |
Нећу да ти кварим ухо, јер ниси ожењен, али нек стоји резница, да не дижеш руку на људе, који т |
о..{S} Ону могу и отерати... — рече он, али се одмах трже и уплаши од те мисли, па настави: — Н |
е, је ли? </p> <p>— Нисам те баш чекао, али сам помишљао да ћеш свратити на нас.{S} Камо ти Рад |
ца у даљини, којом се он само забављао, али ето, сад му се »тачкица« приближи муњевитом брзином |
дим сад? </p> <p>— Још нисам то дознао, али сам наместио моје замке, и за два-три дана дознаћу |
лониште.{S} У своје сељане није сумњао, али се ипак држао на опрезу.{S} Сељани су га сретали св |
. </p> <p>И Ђурици се допаде ова мисао, али све то за њега беше тако ново и необично, да не зна |
лажила или преиначила ту страшну мисао, али поп нарочито застаде, да би се та мисао што боље и |
о тако много, баш као нарочито, причао, али на тој се мисли не зауставља дуго, она му је тешка |
рече Ђурица. </p> <p>Вују не би право, али одговори обичним гласом: </p> <p>— Је ли доста два |
види да се све спрема за неко убиство, али то још не доводи у везу са собом...{S} То је негде |
д се још више прибијаху једно уз друго, али им са лица не силажаше она суморна брига, онај опре |
итивати и домишљати се ко ли је то био, али сад као да није ни чула одговор: само га погледа и |
другој прилици он би знао шта би радио, али сад се уздржа.{S} Видео је да се попа још решава, п |
и. </p> <p>— Ја га, вала, нисам тражио, али шта ћеш. </p> <p>— Знам, знам.{S} Све је то удесио |
о концу. </p> <p>— То сам и ја мислио, али као велим: нека га.{S} А ја ћу сад да се пожурим у |
p>— Вала и ја сам то сто пута помислио, али опет некако сагнем главу и ћутим.{S} Кô велим: ако |
мо се у почетку напада отимао и бранио, али после, кад стаде Ђурица да га везује, ућута и не мр |
разумеш...{S} И Вујо је њега привлачио, али чиме?...{S} Својом тајанственошћу, памећу, нарочито |
иком?...{S} Вујо би ме још боље научио, али нећу к њему, док год не раздам ове новце људима...« |
. </p> <p>— Па... добро — развуче Вујо, али се видело да му није право. — А њему си казао све, |
<p>— Их, болан брате! — одговори Вујо, али му нестрпељива радозналост не силажаше с лица. — А |
среску кућу.{S} Умор је савладао јако, али она не стаде, не предахну...{S} Прође кроз вратнице |
оје покрете.{S} Корачао је брзо и лако, али је при том некако одсечно избацивао ноге унапред, т |
њом? </p> <p>— Хе, њој неће бити лако, али напослетку, и она ће се довести у ред, све ће се до |
S} Он мисли о другим стварима, једнако, али она непрестано лебди пред њим, меша се с оним други |
то лако надавати. </p> <p>— Знам, Рако, али опет... нисте ни ви седели скрштених руку.{S} Ту је |
пољу.{S} Поред куће не пролажаше нико, али се лепо чуо разговор с леве стране, од Јанкове кава |
<p>— Немој да се наљутиш, газда Јанко, али мене је велика невоља нагнала да ти дођем.{S} Мени |
p>— Ја — рече Ђурица и намршти се мало, али се по његову изразу не могаше прочитати да ли му је |
та зар има? — рече Ђурица и пође нагло, али се одмах трже и стаде.{S} Сети се да не сме пуштати |
који ће крај? </p> <p>— Не зна за цело, али мисли да ће на Букуљу и Кленовик. </p> <p>— Добро.{ |
<p>Ђурица обори очи, обли га црвенило, али ипак скиде капу и смерно приђе свештенику. </p> <p> |
бар да није онако како је досад текло, али се још не могаше домислити својој незгоди. </p> <p> |
што врело и необично... јури кроз грло, али не застаје... иде на више... а доња усна дршће, дрш |
руги?...{S} Но већ то је било и прошло, али шта ћемо сад? </p> <p>— Па ја погибох, брате, мисле |
ија за тебе...{S} Знаш... ми се чувамо, али и они не дремају.{S} Опазили су те, дознали да мног |
неповољан одговор. </p> <p>— Свршисмо, али Мита плати главом. </p> <p>— Их, болан брате! — одг |
и! ...{S} Оно истина, сад је све једно, али тек лакше ми је, кад се на миру сврши«. </p> <p>— О |
га угледа у дворишту, погледа зачуђено, али га ослови оним истим гласом, којим га је увек срета |
у ти говориш? — одговори Симо зачуђено, али му преко лица прелете смртно бледило. </p> <p>Ђуриц |
престајући звонити једначито и снажно, али га тај једначити звон сугестује, одваја га од свега |
ога дана.{S} Крили су се веома опрезно, али шта може међу људима остати тајно!{S} И његове везе |
рану.{S} Бегање је било тешко и уморно, али кад се бега од велике опасности, онда се нема кад м |
ију. </p> <p>Вују севнуше очи необично, али он брзо и вешто сакри своје узбуђење, па дохвати мо |
, тамо има свачега. </p> <p>— Па добро, али што ти кријеш од мене? </p> <p>— Море, шта кријем!. |
д уђе Ђурица, капетан га погледа оштро, али се иза те оштрине не могаше сакрити и она обична ра |
Ђурица изнесе. — Е јест, било је и то, али сам раздао по народу, браћо.{S} Раздао сам до после |
ани занемеше, кмет најпре скочи љутито, али се одмах трже, сети се ко је пред њим и обузе га см |
тва.{S} Тако би он заузео Вујово место, али много поузданије и корисније но што га је Вујо држа |
лу да личи на лисицу.{S} Дугачко, жуто, али кад врекне, Боже сачувај, не да се испричати!... </ |
<p>Свештеник се измаче и рече му нешто, али он то не чу.{S} Опази да се онамо према коцу упарађ |
, да се, овим кораком, Ђурица одметнуо, али му беше веома загонетно, зашто се морао проваљивати |
о у теме, па окиде...{S} Пуче револвер, али за њом сукну ватра на прозор, више саме његове глав |
само се отуд од кафане чујаше разговор, али се могло одмах опазити да је мало света пред кафано |
лу!...{S} Ђурица обрте пушку на прозор, али га одједном дохватише и стегоше две снажне руке...{ |
окуша да разгледа двориште кроз прозор, али се на стаклету ухватио дебео слој леда, кроз који ј |
немојте у главу.. — чује он свој глас, али не осећа да говори. </p> <p>— Не брини, само стој п |
{S} И њему је долазило све то на памет, али он никад не беше у стању да истави такву мисао јасн |
..« — помисли он и хтеде да легне опет, али се сети да је свануло одавно и да треба Новицу одма |
Сретена, који јој беше пошао у сусрет, али видевши овакав поглед, застаде на месту и обори гла |
е.{S} А овако ни због чега!...{S} Јест, али сутра почиње испит, а на ноћ — оно... </p> <p>— Син |
иле смо све у кошуљама. </p> <p>— Јест, али опет... </p> <p>И продужи се шала и задиркиване, на |
ице добро наплатиле за овакову грубост, али их уздржа његова оштра збиља, иза које су опажале д |
ја му у оку необична родитељска радост, али он, не изменивши гласа ни држања, само му пружи рук |
огла би се још и разумети њена охолост, али Марко беше веома танка стања, тек побегао од сироти |
ства. </p> <p>И опет обрће очи низ пут, али у њима већ нема наде...{S} Помирише цвеће из руке, |
стоке...{S} То га је вукло на овај пут, али опет, да не беше Вуја, не би се овако свршило...{S} |
извршио је по плану и наговору Вујову, али није ни сањао да ће овакве последице наступити.{S} |
их је највише његов рђав глас у народу, али је и у његову држању и понашању било нечега, што их |
те испољаваше преку и страсну природу, али је он, једним благим погледом својих великих очију, |
и даље да већају о јутрошњем догађају, али сад већ много слободније и отвореније, но на скупу. |
е трже из сна и засја јој радост у оку, али се одмах затим прибра, намршти се и по лицу јој се |
, искочивши из заседе, већ пружи пушку, али вранац, трчећи за газдом, заклони га собом, а Панто |
на одређеноме месту, поведе је к селу, али она, чувши за неуспех код попа, не хтеде да се одва |
Знају, бане, сваки твој корак по селу, али им то засад не помаже, јер знају да те село чува.{S |
— викну Ђурица и скочи да обгрли Јулу, али га ноге издадоше, те се дохвати њених рамена и одрж |
Истога часа загрмеше пушке иза леђа му, али он утрча у шуму, сјури се низ дубоку стрмен, и, кад |
па жури. </p> <p>Ђурица окрете у шуму, али чим се толико одмаче од Вуја, да га није могао чути |
оборио главу и гледаше некуд у страну, али кад писар помену опасну крађу, њему задрхташе усниц |
, на посао! </p> <p>Ђурицу нешто ледну, али он отера од себе то непријатно осећање другим, пово |
ећи се слободан, потрча опет к Сретену, али овога загради трострука леса момака, а на Ђуричино |
дим костима.{S} Станка врисну и посрну, али је Ђурица прихвати једном руком, а из друге баци пу |
</p> <p>Разговорише се још о зимовању, али је Ђурица своју праву намеру, да зиму проведе у Бео |
се све дићи на ноге, само да те сатру, али ми ћемо гледати... није нам првина.{S} И капетан је |
мал. </p> <p>— Дед’ кмете, осеци потру, али без шале — рече Ђурица и усправи пушку. </p> <p>— Ш |
ећ ако дође да се кида, ја знам шта ћу, али не знам за после....{S} Има ли он својих људи, који |
на постељи. </p> <p>Станка угаси свећу, али не леже.{S} Остаде да премишља у тамној ноћи недовр |
нешто рече, навлачећи шареницу на децу, али она не чу ништа...{S} Прекорачи високи кућни праг и |
аки га је знао као нерадина и пијаницу, али нико није ни помишљао да гледа у њему зла човека.{S |
ајиваху звоно, усађено у дрвену ручицу, али мисли му беху далеко од ове побожне свечаности.{S} |
лаче обору.{S} Овце покушаше да искачу, али врљике беху високе; говеда се устумараше по обору.{ |
и, за њом и деца...{S} Хтедоше да вичу, али их сам Јово ућутка. </p> <p>Чувши глас Јовов, Ђуриц |
ју.{S} Беше их и старијих и одевенијих, али гледајући одједном у све њих, он први падаше у очи. |
жак и тром, изостајаше све више од њих, али и он живо скакаше, стајући делим стопалом на скоков |
немој да ти је криво и ако ти је отац, али, брате, ти си ми изгледао друкчији... </p> <p>— Е, |
да полицајци! ... — рече он као уз реч, али погледа Ђурицу значајно. </p> <p>— Е, ’вала ти, чич |
д мислим.{S} Ти би требало да се љутиш, али одсад ћемо друкчије...{S} Само да прође ова дугачка |
уни му душу. </p> <p>Стаде да чека још, али пролазници беху врло ретки, а разговора пред кафано |
можемо набавити.. </p> <p>— Имам пасош, али куд да идем?...{S} Не бих волео да имам посла са по |
ће.{S} Гледао сам доста таквих глава... али, шта ја ту бунцам!{S} Деде да видимо којим си добро |
требало би да те оставим овде везана... али ја ти верујем... </p> <p>— Чини, вала, како год хоћ |
S} Је ли тако? </p> <p>— Оно тако је... али то је друго...{S} Бадава, неће он!... — рече Пантов |
негде далеко, да искочимо из Србије... али сад видим да не бих могао...{S} Нисам знао како је |
ше као убијен, промени се, снужди се... али му у души остаде још нека нејасна нада, и он се дох |
се понеки весео узвик, зазвече чаше... али где је то, где то бива... весело, слатко, пријатно! |
о облигацији. </p> <p>— А, е то јест... али није све платио...{S} Ево облигације код мене, па ч |
</p> <p>— Та оно није да нисам, знаш... али чувам се. </p> <p>— Баш ови старци... — уплете се т |
ет дуката. </p> <p>— Не боји се ничега; али морамо сад добро пазити да нам не умакне у ћелију.{ |
и око подне, чим се укаже згодно време; али ако би се указао згодан тренутак, одлучише да прист |
, а после... </p> <p>— Па добро, брате; али хоћеш да се нађемо други пут? </p> <p>— Добро... ка |
S} Учи се од њега, јер је вешт, пусник; али му не дај да коље и сече.{S} Што год нађете новца, |
матра где ће пасти први поглед Ђуричин; али овај уђе погнуте главе и гледаше непрестано у врх с |
гурно да ће извршити бар једно убиство; али га изненади и ублажи ова попустљивост и покорност њ |
<p>— Ако си одвојен, сам си се одвојио; али ти нико не брани да се вратиш међу људе. </p> <p>— |
н — ми те сви стимавамо, и богзна како; али знаш, брате, отац ти је био, Бог да га прости, нека |
јећи се да кмет опет не изјави протест; али оно унутрашње мучење остаде на души му и даље, кад |
ву се девојку загледао Ђурица Дражовић; али то беше велика тајна, коју он скриваше и од себе са |
необичном за сељака, поносном охолошћу; али један такав Станкин поглед, у коме би он могао проч |
— Море, то се зна... какво издавање!{S} Али ко ће ’наке муке поднети? </p> <p>— Ти их немој под |
живот, синко! </p> <p>— Шта ћу! ...{S} Али сад дођох да ме научиш и да ми помогнеш — рече Ђури |
ико не преброја!...{S} Ко га зна!...{S} Али ми да гледамо засад... куд ћемо и како ћемо.{S} Ти |
он лепо замишљао своју будућност!...{S} Али на што се сад сећати свега тога, кад је све прошло. |
помиловање, па неће још да каже?...{S} Али онда ме не би откивали...« И он се заинтересова отк |
и дамо...{S} То ви хоћете, је ли?...{S} Али Вујо неће!...{S} Ја ћу наћи себи људе, с којима ћу |
мисао. — Поп има право, кажем ја...{S} Али то није све.{S} Него је пао углед власти, ја, брате |
амо да накупим пет стотина дуката...{S} Али прво мора да се плати јатацима...{S} Тамо-амо, па о |
ти, кад се навикне на ове варошке...{S} Али неће!...{S} Док сам ја жива, неће ме променити ни о |
к беше овде, да га разгледам боље...{S} Али не мари: видећу га ма где...« </p> <p>— Помоз’ Бог, |
сли, па ни сад неће... још не сме...{S} Али ко зна... може још доћи одговор...{S} И срце се опе |
које се отимљу о његово миловање...{S} Али кроз сан опрезно ухо хајдучко чује неки ход пред ку |
ак, који би давао наде на спасење...{S} Али се пред усијаним очима тихо носи и веје хладна и цр |
ажаваше, јер је у себи не осећаше...{S} Али није ни то...{S} Имало је нешто у самоме њему, што |
увати оне људе, који су њу чували...{S} Али беше доцкан.{S} Полицајац опази да се она тргла и д |
охару.{S} Ноћас се добро промисли...{S} Али не заборави да ми овде имамо такве мајсторије, од к |
збојник, а неће да га јави власти...{S} Али кажем ти: само ти мени све лепо испричај, па ћу ја |
глађује љутњом.{S} И он се наљути...{S} Али он хтеде да извуче корист из ове срџбе, хтеде да се |
га су стрепили највећи разбојници...{S} Али се на његово место већ јавља други, који хоће исто |
ћу сад, куд ћу? ....{S} Да умрем...{S} Али зашто?{S} Коме ће од тога бити добро, ко би се томе |
среза: да си тица, не би побјегао...{S} Али не бој се, неће ником пасти на ум да те тражи у вар |
о да пијем, само сам се осрамотио...{S} Али нека, моћи ћу се добро држати...« — и стаде на ноге |
живети, само да ми беше ова памет...{S} Али доцкан! ...{S} А ја се радовао што дођох овамо!...{ |
нове наредбе, где се налази кмет...{S} Али је морао бити много опрезнији од жандарма.{S} Онома |
у кô и сваки. </p> <p>— Оно, јест...{S} Али тај живот?... </p> <p>— Па то те баш и питам.{S} Мо |
е то велика, тешка брига на врату...{S} Али шта да радим, научи ме, попо? </p> <p>— Само један |
»Зна да ћу ноћас да раздам новац...{S} Али куд смем ићи к њему с оволиким парама! ...{S} Убио |
идем са њим, не чиним никоме ништа«.{S} Али јој сад у глави, и без овога, беше читав хаос разно |
ни како зна, само нек пази на људе«.{S} Али сад, после друге похаре, Вујо посла пред њега човек |
оја својом драгом вољом иде за њега.{S} Али — додаје старац — да не бих умро без покајања и да |
вању, и сутра ће преданити код њега.{S} Али треба да идеш одмах, да га ухватиш пре зоре... посл |
родио плах и прек, било би свачега.{S} Али попа му разгали срце...{S} И чудно је то срде, које |
, док си овде са нама; То знам и ја.{S} Али хоће ли бити друкчије тамо, кад погледаш смрти у оч |
к, и тада је било оваких разбојника.{S} Али шта је одвело у хајдучију и Јевђовића и Ђурицу и то |
у којој ће те прогласити за хајдука.{S} Али то неће још, можеш се ти слободно предати... </p> < |
није био на чисто са својим жељама.{S} Али га последњи догађаји принудише да мисли, и ако му ј |
довица... води га као коња зауздана.{S} Али опет он добро напредује. </p> <p>Кад оде посланик з |
гући умирити своја узбуђена осећања.{S} Али се опет сети воде, и та га мисао покрете напред...{ |
стајаше на догледу нека зла слутња.{S} Али она је вазда избегавала да мисли о томе и да тумачи |
му је такође остајала по нека пара.{S} Али, при свем том, није било дана, кад се он није осећа |
и — осећаше јаке болове више лаката.{S} Али ипак то није ништа према ономе како се осећао, док |
, где му допадоше још триста дуката.{S} Али пошто му Вујо преполови добит, опет му остаде мало, |
и раде о глави, онда ту нема живота.{S} Али се опет не дам тако лако!...{S} А она?...{S} Баш ми |
рошити, да му неће дотрајати новаца.{S} Али се он још није за то бринуо.{S} Занимала га је у ве |
азумевати да је то он убио Пантовца.{S} Али истога тренутка нешто јако пуче и њега нешто тако ј |
није, зготовљене од добрих јаловица.{S} Али зар је он крив за то, и зар је то каква кривица?{S} |
реба.... </p> <p>— Треба, истина је.{S} Али како ти мислиш... као пре? </p> <p>— Сви бисмо најв |
ју старо познанство.{S} Јест, то је.{S} Али опет: који ђаво њу сад вуче к њему?{S} Она зна да ј |
коме се прича да га куршум не бије.{S} Али, што се може догодити сваком ратнику, догоди се и њ |
похватао би све конце у своје руке.{S} Али онај што је загоненуо, није пружио довољно материја |
мрско, па неће ни да говори о томе.{S} Али сад, ова блажена и срећна жудња, која се виђаше на |
а која кривуда између потеса и шуме.{S} Али ко зна да није ланац од потере већ сишао до реке.{S |
а је хтео прво да се са њим састане.{S} Али тога ради морао је ићи право у своје село, да га пр |
есече пут зликовцима и да их стигне.{S} Али над провалијама застају сви и, у оном узбуђењу, не |
осећа да би му згодније било без ње.{S} Али опет на крају би помислио: »Па нека је... може се и |
зи да је свему томе криво васпитање.{S} Али реците ви мени, драгановићи моји, са чега толики др |
разбити и разнети оно густо прамење.{S} Али само неколико часака, и озго засија радосно и светл |
гору!...{S} Само да ме нико не види.{S} Али ако сврате у судницу?...« И баш тога тренутка опази |
ло једно сељачко имање да ме издржи.{S} Али ти, господски син, богаташ... </p> <p>— Полако-те, |
а има још судова, који ће га судити.{S} Али кад му после месец дана саопштише одлуку Касације, |
овде не може без Вуја ништа учинити.{S} Али он се одлучи да огледа последње средство да буде по |
м.{S} Само једно није могао угушити.{S} Али ту би се већ морао борити против природе и против с |
закона, и она га је нашла у Ђурици.{S} Али опет, зашто да проваљују зид?{S} То беше велика заг |
ча к првој шуми, која му паде у очи.{S} Али, потрчавши мало, обузе га неописан страх од самоће, |
друго не питам, то није наш обичај.{S} Али, ако си заслужио пороту, не чекај полицију...{S} Па |
на какве опасности, иде право к њој.{S} Али на њиховим састанцима сад нема оне веселе, непомуће |
енити, могао је постати други човек.{S} Али такве га очи не погледаше. </p> <p>А беху два ока, |
</p> <p>— Знаш... и ја тако мислим.{S} Али ми се све чини, да се ми сви бојимо од празне пушке |
о да сам ја мало дете, да се плашим.{S} Али јој секу оне пусте очи, као ножеви!...« О, он лепо |
лучно. — Хоћу да идем свуда с тобом.{S} Али... овако не можемо више да живимо, него да се венча |
зора, па извади цео рам са хартијом.{S} Али уместо поља и шуме, што би сваки очекивао да види и |
ти неке сразмере са државном уценом.{S} Али се ипак он надао, неком магловитом надом, да ће све |
м си отишао... засад ћеш бити миран.{S} Али ти онај пакосник неће дати мира. </p> <p>— Зар Вујо |
руку, па још ’нако намучен и уморен.{S} Али само док се докопам пушке и добра оружја...{S} Овак |
грозничаво, како је он сам очекивао.{S} Али време протицаше брзо... </p> <p>Одједном, кад сунце |
з детињства, веома волео и поштовао.{S} Али невоља гони напред, и Ђурица са зебњом оде к попово |
вољно, таман онако како је он желео.{S} Али његово проницљиво око опази промену на Ђурици, и он |
ко; он је, јамачно, добро промислио.{S} Али зашто тако одмах, зашто нема могућности да се спрем |
чудећи се. </p> <p>— Сутра, ја како.{S} Али нећеш, ваљад’, полазити из моје куће, да те сви вид |
д тебе нађене, ту ти не поможе нико.{S} Али те они неће оставити, док не издаш остале, а То не |
е више главе и пусти је тако у село.{S} Али је најгоре што је она, по његовој наредби, морала т |
Такво срце не би се само покварило.{S} Али сад то на страну, па ми реци шта мислиш, докле ћеш |
ји стајаше блед и непомичан као кип.{S} Али се хитро пружише многе руке и дочепаше Ђурицу. </p> |
Знам, ићи ћете у смедеревску Мораву.{S} Али ништа, састаћемо се ми прије тога. </p> <p>Обојица |
ку.{S} Тако скиде с реда прву бригу.{S} Али после два три дана јавише му да Сретен, са неколико |
код људи зеленкастоплаветних очију.{S} Али кад се мало пажљивије разгледају оне једва приметне |
е слободно« — па оде журно низ реку.{S} Али ти ја, црна, умрех од стида. </p> <p>— Што болан, б |
ам још није добро промислио о свему.{S} Али се Марко већ беше одлучио. </p> <p>Изјутра зором от |
а се није могло ни мислити о пењању.{S} Али једнога дана свих пет младих чворака беху у његовим |
баци или да је држи тако подигнуту.{S} Али га двоумица прође брзо, кад Ђурица подвикну: </p> < |
део му се око усана подругљив осмех.{S} Али чим би се која виђенија девојка до њега ухватила, а |
мо се, истина, мање шали од осталих.{S} Али опет.... </p> <p>— Како то хајдук?...{S} Зашто су г |
</p> <p>— Пожури се, што брже можеш.{S} Али добро отварај очи: оно је стари зликовац.{S} Стићи |
па он није нашао: могу се још спасти.« Али он слушаше Ђуричин гласан одговор: </p> <p>— Ја не |
у себи — да скачем кроз прозор напоље?« Али кад устаде с постеље и угледа кроз ону рупу друго п |
одметнем? — прошапта он као за себе. — Али и тамо ме чека куршум. </p> <p>— А ти чекај ту, па |
нти нашега града«, како он то вељаше. — Али су прилике и околности, у којима човек егзистира, о |
и — рече Пантовац и наже се к трпези. — Али, душу му матору, неће он на то пристати.{S} Овако о |
ни мени давао више — одговори Ђурица — али сад ћу ја да делим и њему и другима.{S} Само ви тре |
мака разне изјаве — разуме се љубавне — али све то не беше овако речено. — »Ево ти пушке, па се |
сведоци — Вујо би све то лепо удесио — али шта би помогло, кад су ствари код мене нађене!...{S |
че Ђурица, погледавши мимогред Станку — али опет, да покушамо.{S} Што да нас двојица залажемо г |
ма и дивљим голетима.{S} Руке му снажно али механично замајиваху звоно, усађено у дрвену ручицу |
.{S} И сад се сетио чворкова... </p> <p>Али је опет, још јаче и страсније, пригрлио Станку, па |
топи ледена облога око њега... </p> <p>Али зато пије, пије без мере, без осећања сласти у пићу |
ред сваке мисли му и покрета... </p> <p>Али сад, кад угледа она четири жандарма, стеже му се ср |
е могао да се прибере задуго... </p> <p>Али, пролежавши подуже време, поче се опорављати.{S} Се |
година, дрхтала цела Шумадија. </p> <p>Али, треба да се упознамо с овим ча-Вујом. </p> <p>По с |
.{S} После нам не поможе ништа. </p> <p>Али старац, види се, није помишљао на бегство, јер чим |
е никад одлучио на такав корак. </p> <p>Али, несрећом својом, Ђурица још многе ствари није знао |
падне каква друга мисао на ум. </p> <p>Али и сам је добро знао да у овакву стању и за овакве с |
.{S} Дивна ли живота!... </p> <p>»...{S}Али ко зна... дуго је још до пролећа.{S} Дотле ћу се си |
оно, за што би могао изгубити главу... »али зна да нисам рђав човек!...« </p> <p>— О, попо, да |
— помисли капетан, улазећи у двориште. »Али нека, имам у рукама ову двојицу, а да ако и Станка |
вели, власти« — стаде опет мислити. — »Али како?...{S} Рецимо ја одем и кажем... тако, већ зна |
као обешчашћена прогнаница!... </p> <p>»Али како ћу сад?...{S} Да га убијем својом руком... не |
м, — па као да ниси ни био...« </p> <p>»Али ја хоћу да живим!...« узвикује он у себи, и од неке |
занимају.{S} Све му се чини да ће сад, ама баш овога тренутка, да плане пушка иза кога жбуна, |
p> <p>— Ко ће жалити ’нака зликовца!{S} Ама де причај ми како га погуби, и онако морамо чекати |
бав једном сврши, оде, нестаде је...{S} Ама зар сам зато ја трпела толику срамоту, понижене, му |
лудаче, кад ми ти ниси крив! </p> <p>— Ама, среће ти хајдучке, кажи ми право! </p> <p>— Пустић |
амти, ако ти је мила глава... </p> <p>— Ама, реци ми, болан, штогод... ти нешто знаш, па нећеш |
а, а да повичем, оде глава... </p> <p>— Ама, ја сам наумио да не ћутим и да га не слушам, па ку |
лике уцене за њихове главе... </p> <p>— Ама, попо, шта велиш ти?...{S} О ком ти говориш?{S} Зна |
а ја горим између две ватре.. </p> <p>— Ама који то вуче на другу страну, кажи ми га по имену!{ |
мати посла, па ће бити свима. </p> <p>— Ама јест то, него знаш, ја велим... како ћу рећи.. кад |
Станка. — А ја сам задовољна. </p> <p>— Ама видосте ли чудо, где не смедох ни шамар да му опали |
се договорити — рече му она. </p> <p>— Ама кажем ти, вели ми поп да нико то не сме учинити. </ |
.. </p> <p>— Па кажи ми овде. </p> <p>— Ама знаш... проћи ће ко...{S} Баш те молим: сврати мало |
израз невине среће и радости. </p> <p>— Ама је л’ то одистине?{S} Је ли ти то мени доводиш снах |
е Ђурици, дајући му новчаник. </p> <p>— Ама шта ово би? — поче Ђурица. </p> <p>— Би оно што не |
Хо-хо-хо... — одговори Вујо. </p> <p>— Ама ти се шалиш, а ја те од истине питам — рече Ђурица, |
богме и за себе да остављамо. </p> <p>— Ама што ви, људи, не удесите са њим, па да се зна шта ј |
p> <p>— Није то — рече писар. </p> <p>— Ама видим и ја да су сви различни.{S} То су жене доноси |
се иза уха и запита озбиљно: </p> <p>— Ама ко си ти?...{S} Да није каква варанција... </p> <p> |
ше пси, који беху везани испод куће под амбаром. </p> <p>— Опет је јунад у кукурузу — рече Ђорђ |
ју и Обрад му танко гласовито одговори: амин, кмет повика: </p> <p>— Господајте, људи! </p> <p> |
ате, и под јаком стражом, добро везана, амо спроведу«.{S} Пандури већ беху усели на коње, и, ка |
— А врбе поред реке... извиле се тамо и амо као змија. </p> <p>— Сад не марим да умрем. </p> <p |
— викну Радисав и стаде да трчи тамо и амо поред зида, не знајући да ли да уђе унутра или да с |
во мора да се плати јатацима...{S} Тамо-амо, па опет: удри, отимај!...« </p> </div> <div type=" |
Оно је Бог створио да буде мушко, па га анатеме претвориле у девојку. </p> <p>— Не помињи зло, |
<p>— Ох-хо-хо-хо... — слатко се насмеја апотекар. — Бандити, господар-Лазо, то ће рећи разбојни |
Дакле, пријатељу, куцнимо се! — ишчита апотекар читаву декламацију. </p> <p>— Еј, Танасијо, по |
ма, већ неколико година.{S} Први пут је апотекар дао назив картама — јеванђеље, али видећи да с |
ар. </p> <p>— Чича, ти делиш — обрте се апотекар Вују, кад донеше карте. </p> <p>— Дижи, синовч |
тога зла. </p> <p>— О, те како! — рече апотекар. — Бандити су велико зло у свима државама... < |
: наслеђе је важна чињеница... — отпоче апотекар да развија своју философску мисао... </p> <p>М |
, тако рећи... у томе питању — говораше апотекар пред Јанковом пивницом својим присним »пријате |
е скромним и мирним грађанима — продужи апотекар — што се у оскудици здраве душевне хране насла |
олим, ја сам се пре абоновао — одговори апотекар. </p> <p>— Дајте пандуре, поклаше се неки око |
жучно у реч месни учитељ, који се, док апотекар састављаше своју научну фразу, иронично осмехи |
авом, као да би рекао: »Ја, море!« Само апотекар показиваше, да га ова појава не зачуђава, јер |
а ноге се бацају таквима — одговори му апотекар. </p> <p>«То ћу ја од истине да гладујем данас |
<p>— Варате се, господине — одговори му апотекар. — Кад су беснели по овом крају Јевђовић, Сари |
. </p> <p>— А, ево нам трећега! — викну апотекар, који сеђаше са Живком Чапљом, пенсионованим п |
рекао бих... </p> <p>— Пардон! — викну апотекар. — Ако сам био тако срећан, да схватим драгоце |
. </p> <p>— А гле’те милорда! — узвикну апотекар. — А какво сте васпитање ви добили, ако се сме |
творити стециште због те кафе — узвикну апотекар, а његови слушаоци да попуцају од смеха таквој |
, па да видимо како књига вели. </p> <p>Апотекар нађе осмицу пик и подели... </p> <p>После једн |
одмах познаде говорљивог и беспосленог апотекара. </p> <p>— Батали, човече, сав сам гола вода. |
ус (не зна се сигурно шта је руководило апотекара, да избере име овога реформатора), па најзад |
спитање како је могао — обрте се учитељ апотекару — и ја сам учио онолико, колико је кадро било |
ковача да опет, истим начином, изиђе из апса.{S} Марко се провуче опет. </p> <p>Зборисање се пр |
ао десет дуката, кад смо те извадили из апса, а оно друго... помало. </p> <p>— Видиш, а питај м |
ог тога.{S} Никад Вујо не одлежа ни дан апса... </p> <p>Такав беше једини пријатељ и саветник Ђ |
мах, на први поглед, могло видети да је апсана празна.{S} Пред рупом изнутра не беше ни једне ц |
он скочи као електрисан и стаде насред апсане, бленући узверено и плашљиво у лице апсанџино, к |
орише нагло.{S} Да је гром ударио усред апсане, чини му се не би се тако изненадио ни тако дети |
дсетише га да размисли о положају своје апсане.{S} Устаде са сламе, пође к прозору, који беше в |
де.{S} Истина, ово је мање од оне твоје апсане, али ће се ту наћи лепших ствари но у апсани.{S} |
а којој беше прозор. — »Дакле то су оне апсане са улице, а ова моја, то је она на углу, јер сам |
ираху зраци, беше тамно као и у његовој апсани. </p> <p>»Смркло се, мора бити« — рече у себи и |
е, мој синовче, зар би ти сад био у тој апсани са сокака, да ми није њега.{S} Ти мислиш ја се ш |
е, али ће се ту наћи лепших ствари но у апсани.{S} Хајде, провлачи се. </p> <p>Ђурица се провуч |
ва се она гомила крете за њим к вратима апсанским. </p> <p>Радисав откључа браву и отвори врата |
прату и, не проговоривши ни речи, уђе у апсану и паде на сламу. </p> <p>— Овде је крчаг с водом |
ав? — прекиде га Ђурица. </p> <p>— Твој апсанџија, знаш га ваљад’? </p> <p>— Како, зар је он... |
убопитно посматраше.{S} Познаде главног апсанџију Радисава, с којим је неколико пута пио по кав |
ане, бленући узверено и плашљиво у лице апсанџино, који га, вичним оком, љубопитно посматраше.{ |
ина гласова: </p> <p>— Нису још гледали апсу!{S} Нису отварали!{S} Па он је, болан, још у апсу. |
а, море.{S} Да нису ови људи прегледали апсу, чисто не бих веровао да је изишао. </p> <p>— Шта |
знати пре поласка, јер већ имам овде у апсу једнога Новицу, па да знам који је... </p> <p>— Је |
да није ни било потребно, јер чим уђе у апсу, Ђурица осети страшан смрад, од кога му пођоше суз |
угу. </p> <p>— Зар ви нисте загледали у апсу? — Викну капетан. </p> <p>— Шта је вајде... — поче |
вио да ме ухвати потера, па да трунем у апсу. </p> <p>Ђурица плану.{S} Наљути га права истина, |
ису отварали!{S} Па он је, болан, још у апсу... </p> <p>— Дете се не би могло овуда провући! </ |
. ти твога! — викну Ђурица. — Јеси ли о аранђеловском вашару узео педесет, о пантелијевском три |
Неће више, не бој се.{S} Доста ја њему аргатовах, па не виђех хасне ни хаира, и остао бих тако |
вићу, зар је ова рука рођена да другоме аргатује?...{S} Их, душу ли му, што плаче гора за ’ваки |
ше на клизав пут.{S} Па сад мораш да им аргатујеш, да мећеш главу у торбу ради њихове користи. |
сиромах.{S} У таквим мислима обиђе део атар сеоски и врати се, са крстоношама, к судници. </p> |
и снажним мишицама позавидели би многи атлети од заната.{S} Ушавши у собу, не стаде на једном |
крају Јевђовић, Сарић и други, тада је ауторитет власти био на максималној висини, па су опет |
а утицаја на њега.{S} Он опази да му је ауторитет међу сељанима веома уздигнут, па стаде да гле |
аволе, не причаш како је ономад с тобом ашиковао? — обрте се једна Јелици Плескоњићевој. </p> < |
тко једе бурек, који му је послао Митко ашчија, да пије старо вино, да тражи скуп дуван од капе |
аесет пара јалову паприку — викну Митко ашчија, преко од канцеларије. </p> <p>»Ала живе ова гос |
је, тамо где се многим увојцима слази у Б. Поток, стоје густи купињаци и павитине, у које би се |
епреденост. </p> <p>Погледавши младића, баба се наже над ведрицу, захвати воде у врг и понуди г |
ској момчадији. </p> <p>Кад пређе праг, баба стаде да се здрави са необичним и немилим јој гост |
тим пођоше сви к општинској судници.{S} Баба Мара затвори се у кућу и стаде кукати из свега гла |
или у шуми. </p> <p>— А, тако би и моја баба, да је жива, могла хајдуковати... </p> <p>— Стој! |
/p> <p>Одмах затим појави се на вратима баба Мара, Ђуричина мајка.{S} То беше мало погурена ста |
ине, зар моје дете!... — поче да нариче баба. — Немој душе грешити, ваљ’да знаш шта је дете...{ |
мо сам, вели, највише живела код Јова и баба-Маре, а ’нако све сам ишла са њим, кад није имао с |
идиш како умеш лепо да се хвалиш.{S} Ни баба Ружа не би умела боле намештати. </p> <p>— Ја, вал |
} Ономад је дете тамо копало — одговори баба гле дајући у страну. </p> <p>Писар од тог одговора |
Ђуричину. </p> <p>»Нисам могла веровати баба Маци — помисли Станка — а оно видиш, истина је.{S} |
p>Ђурица се жудно дохвати врга, и да му баба на половини не одујми, искапио би све.{S} Вода га |
би? </p> <p>— Ништа.{S} Оно ти је нека бабетина.{S} Да га нисам очима изјурио из заседе, не би |
опсова страшно, па подвикну: </p> <p>— Бабетино једна!{S} Надао дреку као да му црева испадају |
м: </p> <p>— Је ли доста два дуката?{S} Баби не треба више. </p> <p>— Дај ми, засад, десет. </p |
су сви различни.{S} То су жене доносиле баби за врачање...{S} Ене де!... — узвикну кмет одједно |
! — чује се из народа. </p> <p>— Доста, бабо, не помаже! — вели Митар, одваја је од Ђурице и пр |
те, ти знаш... </p> <p>— Мак’ се отале, бабо, док ниси зло прошла! — викну кмет и изгура је из |
а Вујо и Ђурица осташе сами у соби.{S} Бабу послаше да прогледа око куће, па јој рекоше да и о |
ткуда овај пешкир код тебе? — запита он бабу. </p> <p>— Знаш, ваљад’, кад ти је Мићо лежао крас |
/p> <p>Њему сад беше тешко да вређа ову бабу, која му је, како је он тврдо веровао, дете излечи |
тани де, да ти покажем ко личи на твоју бабу — додаде она, сагињући се да дохвати камен са пото |
глави јој само једна мисао и њом се она бавила целога пута: »Само да га видим уплашена, упрепаш |
е погледе обрнуо своме селу.{S} Тамо се бавио по цео дан, проводио време у пољу око њива, у кој |
шљивама и свињама, али се он много више бавио давањем новца под интерес.{S} То је од вајкада на |
дане у његову селу, јер је опазио да то бављење утиче на Ђурицу повољно, таман онако како је он |
то на реду?...{S} Море, срећан сам ја, бадава!«... </p> <p>А Станка само слуша како ветар фију |
>— Оно тако је... али то је друго...{S} Бадава, неће он!... — рече Пантовац одсечно, размисливш |
пи сено, или онај што коси... </p> <p>— Бадава, своје па своје! </p> <p>— Знаш... ја сам мислио |
ућама, а и лети и зими помало врачала и бајала.{S} Тако се отимала од немаштине и глади, а дао |
ж не чува! </p> <p>— А ти ниси омирисао бајбок, а? — одговори Палилулац. </p> <p>— Та оно није |
по његовим представницима.{S} Најпре — Бакон (тај се назив држао најдуже, јер је, својом звучн |
.{S} Какве прилике и воспитаније, какви бакрачи!{S} Ехе... кажем... — ту се Живко мало искашља, |
доста мале веселе деце...{S} И сећа се балвана преко реке, којим су прешли, и како је жмурио, |
момка му синовца, узеше му осам стотина банака и, зарезавши му нос, припретише: </p> <p>— Ако ч |
у гору, зажеле му се очи гомиле злата и банака и... ето га! </p> <p>— Јест, знам то — рече Ђури |
ојвођани, који се, сви из реда, именују Банаћанима, и ако их има из свих крајева лепе Војводине |
че потребе.{S} После се упозна са Тимом Банаћанином, који је становао у суседству.{S} Са њим је |
своје подобности, носио добош у војној банди. </p> <p>— Ох-хо-хо-хо... — слатко се насмеја апо |
p>— Бог с тобом, Коста, шта су ту криви бандисти? — Викну Лаза терзија, који је у младим година |
а страном језику.{S} А уваженој господи бандистима нека је слава и част! ...{S} А-а, господине |
о-хо... — слатко се насмеја апотекар. — Бандити, господар-Лазо, то ће рећи разбојници — на стра |
/p> <p>— О, те како! — рече апотекар. — Бандити су велико зло у свима државама... </p> <p>— Бог |
си, мио обратиме!{S} Јеси ли се уморио, бане? — узвикну Пантовац при уласку му. </p> <p>Ђурица, |
срезу не знају где ти дањујеш? — Знају, бане, сваки твој корак по селу, али им то засад не пома |
— рече Ђурица одједном. </p> <p>— Хоћу, бане, с такијем соколом, зашто не бих! </p> <p>Испише ч |
причу. </p> <p>— Море, девојке, ако сад бане пред нас Ђурица! — рећи ће једна после дужега разг |
{S} И Ђурица је у два маха давао по две банке, и ако му је тражена само једна.{S} И то му је до |
нађосте у кеси? </p> <p>— Он однесе три банке са нешто ситнине, а ја узех једну... баш сам оста |
кад ми не даде више од десетак петнаест банки.{S} Сад сам твој, сав твој... </p> <p>— Није он н |
рица разви завезак и, видевши да је пун банкнота и дуката, завуче га у недра, па искочи са Пант |
</p> <p>Ђурица се насмеја; одброја сто банкнота из крвава завеска и пружи их Новици. </p> <p>— |
.{S} Он је радостан кад му се пружи сто банкнота, а Вујо не би ни главе окренуо, Вујо хоће све. |
ану седоше.{S} Ђурица одброја осамдесет банкнота и даде их Новици. </p> <p>— Ево ти за сад овол |
е му рубац и развеза, па стаде да броји банкноте. </p> <p>За тренутак сви ућуташе, посматрајући |
оји, заједно са Ђурицом, једну по једну банкноту, као да и њега интересује колико ће се наћи но |
мећу главу у торбу, добију од њега коју банку као слепци, а оно друго све он згрће.{S} Зашто би |
д није могла видети вампира и дрекавца, бар се може похвалити (себи самој), да је узела хајдучк |
оно не смеде још да разгледа из ближе, бар у памети.{S} Осећао га је непрестано да лебди над њ |
о, до неба.{S} Ти си ми отворио очи.{S} Бар ћу се сад умети чувати и знам с ким имам посла.{S} |
оји се не могу ни снити ни замислити. — Бар она досад није никад тако што сањала!...« И опет се |
<p>— Кад си сам потражио Бога, онда га бар немој одсада вређати.{S} Тешка је и страшна казна Б |
ије дуг, то је већ јасно видео, па онда бар да се живи и да се задовољи свака жеља...{S} Опазио |
гласа, нико да се мрдне! ...{S} Да има бар с ким да разговара! ...{S} Повуче ногом, те гвожђе |
ја мислим, боља ти је слобода овамо, па бар док живиш, да живиш царски. </p> <p>— Знам, али ће |
лаза...{S} Падамо обоје и пропадамо, па бар нек се живи још ово мало времена што нам остаје!... |
д крештања безазлене свраке...{S} Да је бар у свом селу, где не мора свакад бегати далеко од пу |
неке ћудљиве тврдоглавости.{S} Па да је бар из какве богате куће, могла би се још и разумети ње |
ешто плашиш — рече он благо, и да би је бар колико умирио, седе на клупу под шљивом, па настави |
е жене својим работницима, а овим му је бар заштеђен труд, па и расходи који су спојени са тим |
â чичак: ако им буде цене, донеће и оне бар осамдесет дуката... ’Вала је Богу!... </p> <p>— Мор |
, пољуби овај свети крст...{S} Покај се бар сад, пред овим гробом... — говори му попа узбуђеним |
да му данас неће ништа дати. »Да сам се бар сетио да понесем што од куће; но све једно, данас м |
<p>— Поздрави сестру, Спасу... нека те бар она гледа...{S} И, ако можете... подигните ми један |
еханџија неће ни кренути на пут, или ће бар окренути преким путом, преко села.{S} Стога му ни о |
ма више оних зракова од сунца.{S} Да би бар колико избегао овај несносни задах и да би дознао ш |
који тако безазлено и благо гледа, лежи бар једно убиство.{S} И напослетку, другови су се ревно |
опажаше да није са њом све у реду, или бар да није онако како је досад текло, али се још не мо |
преми за то, да размишља дуго, да учини бар какву већу кривицу, па да зна зашто се одмеће.{S} А |
— помисли он, — и овом Сими морам дати бар петнаест.{S} Радисаву сад не смем изићи на очи без |
љака, држао је насигурно да ће извршити бар једно убиство; али га изненади и ублажи ова попустљ |
, старче, и кола.{S} Кад је свадба, нек бар буде сватовски...{S} Их, пôс му његов, ко се надао |
е може овако...{S} Хоћу да сам безбедан бар код својих људи«... </p> <p>— Новица! ...{S} Спаваш |
муком, да се храни туђим знојем; ну он бар неће онако заповедати.{S} Он је радостан кад му се |
остале људе, па се пожури да дозна што бар за тога Новицу. </p> <p>— Новица!...{S} Који то беш |
ђе и последњи зрак сунчев, који је дању бар оне густе облаке осветљавао, на таквоме месту насту |
} Ако, вала, и заслужио сам, а дотле ћу бар да гледам да заслужим још више, нека знам зашто се |
ако треба, па неће бити хајдука, или их бар неће бити овако много.{S} А да ли нам је баш то у к |
рука, па то ти је!...{S} Што не знадох, барем, док беше овде, да га разгледам боље...{S} Али не |
обро, ја ћу доносити пара доста, али ћу барем и ја видети вајду од њих.{S} Пије се, весели се.. |
поп, па га затим упути да узме црквени барјак. </p> <p>Ђурица иђаше очима за Сретеном, док ова |
> <p>Напред иђаше крст и са њим упоредо барјак, за њима меденица, па онда црквена и општинска и |
а литијама. </p> <p>Момчадија се, после барјака, највише граби за меденицу и кадионицу, а икона |
дадоше од прве кметову синчићу, ма око барјака се никако не могоше погодити.{S} Извириваше сви |
ше очима за Сретеном, док овај не приђе барјаку, па онда обори главу и полугласно, као за себе, |
ô све џандаре у срезу и отео им пушке и барут. </p> <p>— Хајде, не дроби ту — одговори Станка и |
ш од лањскога Божића, само наспи новога барута у ваљу, а ево ти и нове каписле, па кад продаш к |
и узвикујући високим гласом, час гудећи басом.{S} Изговарао је све речи спојено и брзо, без пре |
p>— А мене срео у Беглуцима, па пита за бата — поче друга. — Ја му, вала, казах све лепо, а он |
ивог и беспосленог апотекара. </p> <p>— Батали, човече, сав сам гола вода.{S} Идем да видим је |
не, у које би се могли заклонити читави батаљони.{S} Ту, на једној већој завојици, леже у павит |
корака пред њим зачу се глас: — О-о-о, бато, о! </p> <p>Загледавши се кроз трњак, он угледа пр |
анке; ви’ш како рано опадају. </p> <p>— Бато вели да их је пламењача опекла, па се суше. </p> < |
нтовац не повика: </p> <p>— Паре!...{S} Бацај паре! </p> <p>Механџија извуче новчаник, метну га |
>— Молићемо, ово су пречњаци, а ноге се бацају таквима — одговори му апотекар. </p> <p>«То ћу ј |
х? </p> <p>— Како, болан — прошапта он, бацајући поглед на Пантовца, чије се груди одизаху као |
ну — рече Ђурица, крунећи печена зрна и бацајући их шаком у уста. — Куд оде он? </p> <p>— Оде у |
, болан... — рече он, узимајући новце и бацајући их у недра. — Само хоће ли остати што другима? |
не може, то знам.{S} А ја их морам сад бацати на све стране. </p> <p>— Па добро, дај да гледам |
девојчице, те напуне судове, умију се, баце који камичак у вир, те поплаше ситне рибице, па од |
.{S} Еј!«... узвикне он болно и љутито, баци поглед на Станку, која трпељиво и мирно ћутећи кор |
ги његов покрет, Ђурица истога тренутка баци своју дугу пушку, скочи на Сима с леђа и једним ма |
дговори она, па му се усхићена и весела баци на груди. </p> <p>А Ђурица мишљаше да плови по неб |
иза њених леђа неко звиждукање.{S} Она баци пушку пред Ђурицу, обрте се хитро и једним мушким |
урица прихвати једном руком, а из друге баци пушку, истрже револвер иза појаса и пружи на Марка |
ам, двоумећи шта да чини с косом: да је баци или да је држи тако подигнуту.{S} Али га двоумица |
> <p>Ђурица извади из недара смотуљак и баци му у крила. </p> <p>— Број! — рече му Ђурица. </p> |
мисао, неко чудно ново осећање, које му баци сасвим нову светлост на овај догађај.{S} Он подиже |
ад ђе је! </p> <p>Радисав пође тромо и, бацивши поглед дужином зида, одједаред застаде и узвикн |
ни ја! ...{S} Нисам се шалила, кад сам бацила образ под ноге, кад сам осрамотила своју кућу и |
е оно бурно ватрено осећање, које их је бацило у загрљај...{S} Сад се место њега јавило неко но |
н човек... </p> <p>А Ђурица, дохвативши бачену пушку, окрете низ реку што је брже могао.{S} На |
О, тешко ли је то!...{S} И баш се мора, баш нема другог излаза, до у гору?{S} Нема, јамачно нем |
пре месец дана саопштила своје откриће, баш тада га одазваше некуд, а после никад не започињаху |
ица.{S} А он, као да погађа њене мисли, баш у таквим тренуцима искрсне пред њу; поздрави је неж |
омену и о којима му је Вујо тако много, баш као нарочито, причао, али на тој се мисли не зауста |
а им причаше о дрекавцу. </p> <p>— Ето, баш на овом месту га је видео мој чиле; то ми је сам пр |
ћи... ’нако кâ... бр... кâ брата, јест, баш кâ брата...{S} А свет... тхе... </p> <p>— А шта си |
и се баш мене највише гледа...{S} Јест, баш мене, и од тога сам погледа утекао, и добро сам учи |
нству, сад ми је то лакше и згодније... баш га не бих могао погледати, а већ после... лако ћемо |
ке са нешто ситнине, а ја узех једну... баш сам остао без марјаша. </p> <p>— Па... добро — разв |
Разбојник, а осећа.{S} Чудновато!...{S} Баш је поган овај човек: овамо је разбојник, а младост |
ет не дам тако лако!...{S} А она?...{S} Баш ми је и то велика невоља!... </p> <p>— А, Ново? — о |
д самога неба, а гле сад... ништа...{S} Баш као и они чворкови са бреста!« Ђурица се сад сети д |
огледа утекао, и добро сам учинио...{S} Баш не волим онај његов поглед!{S} Боље ми је овде...{S |
</p> <p>— Ама знаш... проћи ће ко...{S} Баш те молим: сврати мало — рече он, а глас му изгледаш |
Ђуро, знаш... мени би требало пара.{S} Баш ми је јака потреба.{S} Окупиле ове проклете дације. |
? </p> <p>— Спреми се да их добијеш.{S} Баш те тражи Вујо из Брезовца! — прекиде га опоро онај |
Да ли он види за кога се ми мучимо?{S} Баш ћу да га питам, али нећу сад: сетиће се да ми је то |
ујеш, Ново... — рече Ђурица устајући. — Баш ме мрзи да опет поганим руке...{S} Кад видимо да то |
се замислила! — викну Ђурица љутито. — Баш то не волим, тешко ми да те гледам такву, па ми се |
ћа и Ђурицу и толики свет?... </p> <p>— Баш да вам кажем и ја једну — рече Дмитар књижар, пошто |
и да се договорим с људима... </p> <p>— Баш ти гледај како било, те је још данас прекри код ког |
нисам, знаш... али чувам се. </p> <p>— Баш ови старци... — уплете се трећи — све нас калпе да |
се не врати Марко из вароши. </p> <p>— Баш добро — рече Ђурица — и ’нако ми треба да будем дан |
имао обичај да мисли гласно. </p> <p>— Баш ти је човек неки пут ка и свако живинче: само би да |
амо да се одморимо у забрану. </p> <p>— Баш добро! — викну Симо и радост му засија у оку. — Умо |
ћи ни мало места за двоумицу. </p> <p>— Баш бих те молио... знаш... скоро су ме петљали... </p> |
у је непријатан сам Пантовац. </p> <p>— Баш ја једнако мислим код куће, никако не могу из главе |
вором, па се уздржа и запита: </p> <p>— Баш увек тако раде? </p> <p>— Па... готово увек — одгов |
p>— Па... морам...{S} Вујо тако рече, а баш сам имао нека посла — поче овај отезати. </p> <p>Па |
с тобом. </p> <p>— То, вала, није... а баш ако хоћеш да ти кажем... </p> <p>— Немој, немој, зн |
ме смете оно дериште — помисли она — а баш бих опалила, па нек прозуји куршум поред њега, само |
ан, настављајући своју мисао гласно — а баш сам мислио да га мазнем једанпут. </p> <p>Ђурица иђ |
се. </p> <p>— Гле, откуд ти?...{S} А ја баш мислим да не удариш ноћас, па за дуго нисам заспао. |
у два гушчета на заклање, а миледи Соја баш сад посла пандура у Танасијеву башчу за салату.{S} |
де он да чупка и глади брчиће — ја вала баш тако..{S} Ону могу и отерати... — рече он, али се о |
имају.{S} Све му се чини да ће сад, ама баш овога тренутка, да плане пушка иза кога жбуна, и он |
де изостајати. </p> <p>— Лакше, не мора баш тако брзо — проговори он. </p> <p>Не остаде им више |
па се тргне, као да се домишља да ли је баш сад најзгодније време.{S} Погледавши још једаред Ђу |
није право што је хајдук?{S} А мени је баш то по вољи.{S} Пре га никад нисам погледала добро, |
еће бити овако много.{S} А да ли нам је баш то у крви — Бог ће га знати.{S} Нешто не знам како |
да удари на Јеловичке планине, а то је баш поред његова села.{S} Тамо га вуче неки снажан магн |
хладно гвожђе и уздахну очајно. »Дакле баш да се хајдукује?« — поче да мисли. »А младост?... а |
амо једном, кад сам био мали.{S} Сад се баш сећам...{S} А како ћеш ти, с ким ћеш да идеш? </p> |
он све гледа испод очију, и чини ми се баш мене највише гледа...{S} Јест, баш мене, и од тога |
Чекао си ме, је ли? </p> <p>— Нисам те баш чекао, али сам помишљао да ћеш свратити на нас.{S} |
S} Али тај живот?... </p> <p>— Па то те баш и питам.{S} Можеш ли ме гледати овакога? </p> <p>— |
вели један кадровац. </p> <p>— Да ли ће баш стотина? </p> <p>— Спреми се да их добијеш.{S} Баш |
боље?...{S} О, тешко ли је то!...{S} И баш се мора, баш нема другог излаза, до у гору?{S} Нема |
иди.{S} Али ако сврате у судницу?...« И баш тога тренутка опази да су ударили оним путем који в |
</p> <p>— Знам — одговори му попа. — И баш ради тога и велим... нека се дете поправи... </p> < |
ик га појми.{S} Па, хотећи да га остави баш на тој главнијој мисли, поздрави се са њим и крете |
а ту негде у близини засвира труба, али баш права војничка труба, само мало тањега гласа.{S} По |
о све њему.{S} Па, напослетку... зар ми баш не бисмо могли без њега?... </p> <p>— Хе, побро!... |
до јесени«. </p> <p>— Их, болан, што си баш тако! </p> <p>— Ја што ћу? — Он мени краставце, ја |
— ја тек ’нако: само да ти причам, а ти баш ’нако...{S} Немој, болан!...{S} Мој тата вели... </ |
едну од овога. </p> <p>— Та не марим ти баш за финим дуваном; волим ову трафику.{S} А јес’ чуо |
аљада, казати све што зна?...{S} А онај баш хоће да ме смакне, па то ти је!...{S} С једне стран |
једнако си ми пред очима растао, па сам баш мислио и радовао се кака ћеш бити ваљан момак.{S} И |
? — рече једна. </p> <p>— Ја, болан; он баш оде у хајдуке. </p> <p>— Шта кажеш? — викну Станка, |
све планове и жеље...{S} Истина није он баш био без икаквих планова, али је све то било тако не |
а ти радиш за њега. </p> <p>— Зар ме он баш чека? </p> <p>— Да како?...{S} Зна да си жив и да с |
одговори: </p> <p>— Ако ће, ако ће; то баш и ја велим.{S} Шта ту нега, »шуле-миле«, но притегн |
дадох ватру и — готово... </p> <p>— Зар баш на месту? — пита капетан, мрштећи се. </p> <p>— Ниј |
чи и погледа га зачуђена. </p> <p>— Зар баш тако,? — рече му загушеним гласом. — Ја овде пропад |
потребнији но њему самом. </p> <p>— Зар баш толико? </p> <p>— А да како, јадна.{S} Довлачиће на |
ему, и мал’ није умро. </p> <p>— Па зар баш нико не зна како изгледа то чудо? </p> <p>— Покојни |
роговорим реч?... </p> <p>— Па не мораш баш све, али тек... ’нако... по нешто бих могла и ја да |
послетку заустави пред једном. </p> <p>»Баш сам луд!« — помисли он, застанувши пред вратима, дв |
Соја баш сад посла пандура у Танасијеву башчу за салату.{S} Дакле, пријатељу, куцнимо се! — ишч |
допунио прекинути сан, али ето, мора да бега, да се крије од живих људи.{S} Гле, како онај Мокр |
— помисли он, и таман да се окрене и да бега натраг, а неки страшни и необични људи притрчаше м |
ћности да побегне кад се већ одлучио да бега.{S} Из тога што су други провалили зид, те извели |
гање је било тешко и уморно, али кад се бега од велике опасности, онда се нема кад мислити о ум |
, свакога часа надаху. — Ко се скрива и бега, њему се непрестано чини да му је непријатељ за вр |
у кући, па јурнуше на друге вратнице да бегају, а велике вратнице отворише се нагло и на њима с |
играти и занемеше, не знајући да ли да бегају и вриште, или само да ћуте и посматрају необична |
кује оно значајно шушкање. </p> <p>— Да бегамо низ реку — рече он готово нехотично, тек само да |
косе, које су се отегле низа страну.{S} Бегање је било тешко и уморно, али кад се бега од велик |
говори Јово. </p> <p>— Казао ти чико да бегате на Корушац сви троје, чим вас нађем — проговори |
је бар у свом селу, где не мора свакад бегати далеко од пута!...{S} А како се лепо возе они пу |
ће пристати.{S} А ја одох да те чекам у Беглуцима, тамо под нашом њивом, док то не свршиш. </p> |
дове и побегох. </p> <p>— А мене срео у Беглуцима, па пита за бата — поче друга. — Ја му, вала, |
p>Али старац, види се, није помишљао на бегство, јер чим уђе у двориште, пре него што сјаха с к |
песму, а под њима журно корача усамљени бегунац, зверајући око себе на све стране.{S} Још корак |
ове кукуруза, те над главама сакривених бегунаца забруја чудна ноћна песма, пуна неке миле и су |
носну ватру на изненаднога нападача или бегунца.{S} Заобиђоше узорану њивицу, и кад се испеше н |
обиђу провалију, па да опет слазе пред бегунце, а други се враћају натраг да сиђу к реци, па д |
ајзад се, после тешких напора и страха, бегунци нађоше у Смедереву.{S} Тамо се склонише одмах; |
елази отуд из Шумадије у руднички крај, бегунци се зауставише на једној стрмој коси, која беше |
потера сиђе са хума и западе у долину, бегунци поскакаше и за један тренут дохватише се реке. |
ја је испресецана јаругама и косама.{S} Бегунци су свакога часа морали да слазе у јаружице и оп |
ди преко голих чукара, куда се провлаче бегунци, удара их својим леденим оштрим сечивом, па јур |
се одједном забели влажно дрво. </p> <p>Бегунци потрчаше из све снаге, онако, као што може потр |
ју натраг да сиђу к реци, па да трче за бегунцима.{S} И једни и други вичу из гласа. </p> <p>Ов |
вичу из гласа. </p> <p>Ова вика поможе бегунцима.{S} Пантовац једнако ослушкиваше и одмераваше |
на осмејак, и пружи руку. </p> <p>— А, бегунче, дође ли?... </p> <p>— Дођох, вала...{S} Како с |
ајиш са два убода, о коме је висио, низ бедра, леп белокорац у паквонским канијама.{S} Јелек му |
ан с острагушом о рамену и револвером о бедрима, за њим Станка са два жандарма с обе стране, па |
че Вујо.{S} За сваку лудост да навлачиш беду на врат. </p> <p>— Ако је за тебе беспослица, за м |
војим мислима.{S} Од мисли је он и сада бежао, као и јуче, очекујући у себи да ће се све то нек |
ацио.{S} Ја онда, вели, ’нако жмурећки, бежи што боље могу, те једва жив дођох кући.{S} После ј |
} Опет је, оно најбоље: накупи пара, па бежи у свет.{S} Да ми је само да накупим пет стотина ду |
горе иду људи или стока </p> <p>— Да се бежи са косе: ово је нешто опасно — рече Радован. </p> |
то болесник у врућици скаче с постеље и бежи од куће. </p> <p>»За јечам?...{S} Раздао сам по на |
нако, као што може потрчати човек, који бежи од смрти и зна да му само ноге могу помоћи.{S} Нап |
ојом пушком по зеленој гори, а све живо бежи од њега...{S} Прави горски цар!...{S} Он се не бој |
е ови?...{S} Да убију... мене!...{S} Да бежим!...{S} Сад сам откован, слободан... само да тргне |
се може рећи да ово досад није грубо), без осећања и без икаква сажаљења. </p> <p>Одмах после |
носно осећање, коме се она предаде сва, без протеста, без покушаја да размисли о свом стању.{S} |
здрава човека убити... онако без ичега, без боловања... сад био жив и — нема га!«...{S} Тако је |
ању...{S} Све се роји, ври... без реда, без свезе... </p> <p>Пролазе минути и часови, протиче в |
т, неизбежну страшну смрт, без устанка, без пребола...{S} И ако сад он успе да уништи то страши |
о, спусти на земљу и леже... без јаука, без речи... </p> <p>Опет загрокташе пушке, засипајући с |
брадица, која је, док је Мара девовала, без сумње, улевала необична и страсна осећања сеоској м |
лаз, да га мора примити без размишљања, без поговора; јер он сам не може ништа смислити, а добр |
коме се она предаде сва, без протеста, без покушаја да размисли о свом стању.{S} После онаква |
ли, прочитавши у њену лицу оно, што је, без сумње, желео да види, спусти пушку. </p> <p>— Моли |
. </p> <p>Али зато пије, пије без мере, без осећања сласти у пићу... само сипа у грло, не разби |
ни она не исказа своју мисао, која се, без сумње, тицала жандарма... </p> <p>Кроз кукурузе при |
анака, који су у другом округу, где ће, без сумње, бити изван сваке опасности. </p> <p>Кленович |
кве препреке.{S} Да је школован, он би, без сваке сумње, постао велики војсковођа или велики чи |
е, још ужасније, и он некако механички, без размишљања, онако исто као што се удављеник грчевит |
, и он се дохвати ње слепо, грозничаво, без размишљања, и ако му је неки унутрашњи глас говорио |
} Изговарао је све речи спојено и брзо, без предиха, те му и онај, ко се разуме у молитвама, не |
његову жељу нико не чује, на њега нико, без Вујове речи, не обрће ни главе. — Као да он и не по |
Станка му исприча укратко, испрекидано, без везе у мислима, ноћашњи догађај.{S} Капетан у мало |
но спрема смрт, неизбежну страшну смрт, без устанка, без пребола...{S} И ако сад он успе да уни |
и сав се предаде дугом, упорном ћутању, без једне мисли...{S} Тако му пролажаху дуги, бескрајни |
о. — Не иде, све је у његовим рукама... без њега ми не можемо ни мрднути. </p> <p>— То је мука, |
ично, у косо, спусти на земљу и леже... без јаука, без речи... </p> <p>Опет загрокташе пушке, з |
ичавом надању...{S} Све се роји, ври... без реда, без свезе... </p> <p>Пролазе минути и часови, |
</p> <p>— Што ће ти сад паре? </p> <p>— Без њих се ништа не може, то знам.{S} А ја их морам сад |
на прагу.... треба добро да се чуваш, а без њега не мореш... </p> <p>— Зимус ми он не треба.{S} |
духа. </p> <p>— Ја ти кажем само то, да без ње не могу живети, па сад... једном се мре.{S} Ако |
ја погибох, брате, мислећи, али знаш да без тебе не могу ништа.{S} Чекô сам те кô озебô сунце, |
од теретом његова тела.{S} Тако пролежа без једне мисли и без покрета, док не дође Вујо. </p> < |
ла ватра. </p> <p>— Знаш шта, болан: ја без тебе не могу живети. </p> <p>Ова је реч ошину преко |
да буде... она је варошка.{S} Неће она без новаца никуд, а ти си, видиш, оставила све... </p> |
Хе... шта ће рећи!... мо-р-ра да слуша без р-р-разговора...{S} Ја сам госа... горски цар!.. — |
.. и цео Ђурица, као да одједном остаде без ногу, клону... глава се затури... затеже се конопац |
му беше што се увери, да и овде не може без Вуја ништа учинити.{S} Али он се одлучи да огледа п |
оже ништа смислити, а добро увиђа да је без помоћи Вујове пропао.{S} Остаје му, дакле, само да |
ио је плаховит као олуја.{S} Јуришао је без размишљања, као бесан курјак у стадо, на мирне домо |
око њега... </p> <p>Али зато пије, пије без мере, без осећања сласти у пићу... само сипа у грло |
му с оволиким парама! ...{S} Убио би ме без речи.{S} Боље да му дам сад«. </p> <p>— Хоћеш ли и |
Јок, брате.{S} Он ми свакад вели да се без тебе нико не би знао ни окренути.... </p> <p>Вују с |
у оно необично севање очију му, моћи ће без двоумице погодити, да Ђурица неће ићи обичним траго |
икоме ништа«.{S} Али јој сад у глави, и без овога, беше читав хаос разноврсних мисли, које се с |
да ово досад није грубо), без осећања и без икаква сажаљења. </p> <p>Одмах после венчања нађе н |
тела.{S} Тако пролежа без једне мисли и без покрета, док не дође Вујо. </p> <p>— Ха, синовче, д |
{S} Сад иђаше тамо без икакве бојазни и без онога пређашњег узбуђења: само се потчињаваше оној |
ме десно и лево. </p> <p>Кмет га ослови без поздрава: </p> <p>— Где ти је мајка? </p> <p>Ђурицу |
век — продужи мислити — све... све, али без хлеба никуд!... « </p> <p>— Хајдес... паде риба ско |
</p> <p>— Дед’ кмете, осеци потру, али без шале — рече Ђурица и усправи пушку. </p> <p>— Шта ћ |
напослетку... зар ми баш не бисмо могли без њега?... </p> <p>— Хе, побро!... да није њега, друк |
еш... </p> <p>— Не бригај.{S} Играће ми без свирале.{S} Но не рече ми шта нађосте у кеси? </p> |
ја са њима. </p> <p>— Да ли ће ти дати без исповести?{S} Знаш код нас попа не да ником, док се |
.{S} Ти мислиш, вели, ја не могу живети без тебе...{S} О-о-о- !...{S} А ја сам мислила да га не |
едну!...{S} Ти мислиш ја не могу живети без тебе....{S} Море с каквом сам се варошком ономад пр |
обећај који дукат, па ће он то наредити без владике. </p> <p>— Нађи, старче, и кола.{S} Кад је |
о бити једини излаз, да га мора примити без размишљања, без поговора; јер он сам не може ништа |
т.{S} Радисаву сад не смем изићи на очи без педесет«...{S} У таквим мислима дочека свануће. </p |
C10"> <head>Х</head> <p>Потера се сврши без успеха, а после ње настаде обично затишје, у коме и |
е разговарати: ја такве ствари не вршим без њега. </p> <p>— Зашто? </p> <p>— Зато, што ми је он |
вас само пратити, а ви вршите ваш посао без мене. </p> <p>— Па шта ћеш ти за то време да радиш? |
тнине, а ја узех једну... баш сам остао без марјаша. </p> <p>— Па... добро — развуче Вујо, али |
оделио јатацима, криво му што си отишао без његова знања, чујем да те криви и за Радована што ј |
ове и жеље...{S} Истина није он баш био без икаквих планова, али је све то било тако нејасно и |
или један од главних сарадника.{S} Вујо без њега није ништа предузимао, а он је, од свих људи, |
и!{S} Жива здрава човека убити... онако без ичега, без боловања... сад био жив и — нема га!«... |
ве и јатаке и поверенике, којих је било без броја и који су га све више, својим захтевима и усл |
н и о њој; осећа да би му згодније било без ње.{S} Али опет на крају би помислио: »Па нека је.. |
д оде право у забран.{S} Сад иђаше тамо без икакве бојазни и без онога пређашњег узбуђења: само |
на прва питања и узвици, који су обично без садржине, Ђурица одмах пређе на главно. </p> <p>— К |
S} Али — додаје старац — да не бих умро без покајања и да бих сачувао свој грешни живот, помисл |
и, одважни младић, који срља у опасност без размишљања... </p> <p>»Хе, одсад нећемо као јутрос, |
а мном лепо — добро, а ко неће, ја могу без њега«.{S} Црче од муке за оне паре. </p> <p>— Што о |
арени она живописна котлина, у којој су без икаква реда разбацане беле, ћерамидом покривене кућ |
ему што било...{S} Мислила сам, куд бих без њега и на што ће ми живот после!...{S} А он вели: и |
ите и намештате се за нас људе. </p> <p>Без сумње би му се нове пријатељице добро наплатиле за |
нога полета гладне вране, и од крештања безазлене свраке...{S} Да је бар у свом селу, где не мо |
авушкастога високога младића, који тако безазлено и благо гледа, лежи бар једно убиство.{S} И н |
е осамљено напуштено огњиште, у коме је безазлену и срећну младост провео.{S} Сад му све изглед |
где ће бити миран, где ће му живот бити безбедан.{S} Она се одлучила да га не оставља никада, д |
Више се не може овако...{S} Хоћу да сам безбедан бар код својих људи«... </p> <p>— Новица! ...{ |
о улази у кавану и, видевши сва позната безбрижна лица, и сам се соколи, заборавља на страх и з |
ега погледа... и он завидљиво гледа ове безбрижне и веселе путнике. </p> <p>...{S}Звер!...{S} З |
нцима сад нема оне веселе, непомућене и безбрижне среће, којој се одаваху, док она беше код род |
а су предвиђени разни случајеви, па сад безбрижно седи и чека. </p> <p>А Ђурица још не беше нач |
је мислио ни о чему; предао се сав овом безбрижном и веселом провођењу, налазећи да тако и треб |
јући јој поцрнелу кору, да из ње извуку безброј нових живота...{S} Све оживело новим, светлијим |
седи Дунав, ваљајући на моћним плећима безбројне ледене санте, чији се лом и суморно потмуло ш |
куће. </p> <p>— Ваљда нећете бити тако бездушни, господин Перо, и одрећи нам ту велику част, д |
е осећао као пуки сиромах.{S} Ово вечно безизлазно стање принуђавало га је да се лати и таквих |
ећом упорношћу.{S} И капетан напослетку безнадежно махну главом, па се пожури са спремањем.{S} |
он побио!... </p> <p>У тој грозничавој безразложној нади проживео је до данас, а сад одједном |
дговори истим знаком и задовољно, после безузрочна страха, седе на постељу. </p> <p>— Што ли је |
четничком самољубљу веома је годила ова безусловна, ропска послушност луди, који га до јуче нис |
ек њему мило беше видети да му се овако безусловно људи потчињавају.{S} Услед тога, а и због он |
моћи само »политика«, али јој Сретен не бејаше вичан, те мораде пустити срцу на вољу.{S} Водећи |
напереним острагушама.{S} Сретен, који бејаше напред, подиже косу и као да хтеде некуд поћи, п |
у... </p> <p>Глава се Ђуричина искрете, бела као хартија, а једно око преврте се, страшно, необ |
е црна дуга кићанка била по плећима.{S} Бела конопљана кошуља, извезена по недрима и огрлици, в |
ви пут нападао човека, очи у очи, усред бела дана.{S} Не знаш ти њега: кад се мало љутне, гори |
ударише на бистричкога механџију усред бела дана, пред десетином сељана, који се случајно зате |
свећицу, неко класје жита или струкове бела лука...{S} Поред крстоноша јаше на коњу попа, а уз |
ихо жуборећи, малена речица, надвила се бела влажна магла, те заогрнула својим лаким покривалом |
} Освртоше се, а из оне прашине види се бела марама... маше њоме и јури... »Милост!« викну онај |
м подсмехом обрати Јелици: </p> <p>— А, белају, па што кријеш? </p> <p>— Море, оканите се... ша |
иру, још какве варошке!... кâ моловане, беле ка снег, згодне, умиљате...{S} А ја вучем ову муче |
</p> <p>— Тхе... знаш какве су варошке: беле, а руке им кâ памук — одговори он и погледа њене ј |
да су га видела у Пашиним ливадама.{S} Беле се, веле, на њему кошуље кâ снег, а пушку носи ’ва |
а, у којој су без икаква реда разбацане беле, ћерамидом покривене кућице; оне вире и једва се р |
.{S} Ако буде неко од оних, неће му се, бели, више оџак пушити. </p> <p>— Зар од оних што су са |
е до данас, а сад одједном изводе га на бели хлеб!... </p> <p>Дакле сутра!...{S} Сутра је оно ш |
ји округао велики сто, застрвен чистим, белим платном (с пандурске постеље), а на њему половак |
ху хума виде се јасно гомиле сељана, са белим кошуљама и црним гуњевима и јелецима, како се жур |
конђу, убрађену црвенкастом марамом са белим цветићима.{S} И више се ничега није сећао... </p> |
отпора.{S} Маме га к себи оне гомилице белих, ћерамидом покривених, кућица, што тону у зелену |
тавака опазише најпре једну, затим више белих сеоских кошуља, угледаше и понеку пушку.{S} Сад н |
рица се свакад збуњиваше од ових нежних белих руку, и обично муцаше тек што год у првим тренуци |
спознају.{S} По ваздуху још трепери она беличаста измаглица, али се на истоку указује по мало р |
омаљаху ретке паучинасте кудеље сивих и беличастих облачака... </p> <p>»Мораш да мећеш главу у |
аље, преко глатке снежне равнице, преко белога бескрајнога покривала, тамо у магловиту недоглед |
пине.{S} С леве стране груди, на чистој белој кошуљи, зијаше мала крвава рана, улепљена усирено |
убода, о коме је висио, низ бедра, леп белокорац у паквонским канијама.{S} Јелек му беше лепо |
SRP18971_C27"> <head>XXVII</head> <p>На белом хлебу!...{S} Како му је далека и страшна била та |
ка му обукла нову, сасвим нову, чисту и белу кошуљицу и потпасала га новим појасићем... обула м |
амо се? — рече она, спуштајући му своју белу облу руку на раме и гледајући га са пуно страсне ж |
које су, овога јутра, завијене у густу белу маглу.{S} Све трепери од сјаја сунчева и зелени се |
познају у густим шљиварима и воћњацима, белуцају се њихови зидови и црвене обасјани кровови кро |
е, покошене зелене ливаде, по којима се белуцају чопори стоке и разлеже онај једначити, познати |
виси над њим.{S} Кроз лишће види један бео усамљен облак, који плови горе по чистом плаветнилу |
ајтаном; из његова џепа је спреда висио бео рубац.{S} Према такву стасу Ђурица је подешавао и с |
једној вароши, то одмах шаљемо поштом у Београд, а ми ти после путујемо као птица кроз гору. </ |
так му показа трговачкога вересијаша из Београда, који се враћаше с пута по југозападним окрузи |
, последњој палилулској улици, на крају Београда, поређани су сниски неокречени кућерци од набо |
</p> <p>Већ неколико дана пада киша над Београдом, те је и чистији део града потонуо у житкој п |
Станка остављаху иза себе последње куће београдске. </p> <p>Кад дође чиновник полициски да расп |
ати. </p> <p>— Знаш... ја сам и тамо, у Београду, све тако.... хи-хи-хи...{S} А што сам оставио |
нисам био! ...{S} По варошима.....{S} У Београду највише. </p> <p>Вујо се изненади, то му се по |
а своју праву намеру, да зиму проведе у Београду, тајио и од њега. </p> <p>Растадоше се као нај |
досмо! ...{S} Никад нисам овако... ни у Београду.{S} Ова Јула пара вреди...{S} Видиш, и он се о |
рећи је месец како се Ђурица настанио у Београду.{S} Кад је приспео у град, никоме се није обра |
новници су ове улице махом они типски и Београђанима добро познати земљорадници Палилулци, или |
</p> <p>— Ништ’.{S} Уватили га ноћас на берби, па ће сад да се одмара у полицији.{S} Хо мај... |
се, господар-Мито, да на тако огромној берзанској шпекулацији не страдате.{S} Може вам се отво |
роклете дације... </p> <p>— Знам ја, не бери Ти бригу.{S} Скоро ћемо имати посла, па ће бити св |
д’, преко кога ћеш јавити? </p> <p>— Не бери бриге — одговори кмет, правећи тајанствени израз н |
Само треба срце да ти је одважно, па не бери бриге.{S} Радован и Коста ће се нагаравити и преру |
е девојке о дрекавцу.{S} Беху изишле да беру лешњике, па их при повратку застаде први сутон.{S} |
н вир, а друге се растурише по шибљу да беру лешњике.{S} Станка не пође на њихов позив, већ леж |
свега што се види и чује и преноси га у бес крајне сањарије...{S} Крстоноше застају код записа, |
луја.{S} Јуришао је без размишљања, као бесан курјак у стадо, на мирне домове; и поклао би све, |
им веселим пламеном, у душу им се усели бескрајна радост, блаженство, срећа... </p> <p>Ђурица п |
навуче се густ, непробојан покров преко бескрајна плаветнила, па ти се чини да никаква сила не |
дне мисли...{S} Тако му пролажаху дуги, бескрајни часови у ћутању, те је већ изгубио сваки приб |
еко глатке снежне равнице, преко белога бескрајнога покривала, тамо у магловиту недоглед... </p |
у зрацима сунчаним, који су разасути по бескрајном простору, а они облачци тихо и нечујно плива |
а и услугама, обавезивали и спутавали у бескрајну мрежу својих замака.{S} Он је осећао да је те |
ка ти Бог опрости! </p> <p>Ђурица гледа бесмислено у озбиљна лица ових простих људи, па му одје |
а и воштаницу, па гледа у гомиле народа бесмислено, пијано...{S} Руке му везане, али овлаш, те |
водила весело, у пијанци и разврату.{S} Бесна необуздана пијанка занела је цело друштво, које ј |
ићи? </p> <p>— Изишла бих, вала, и пред бесна курјака, а што да нећу пред обична човека. </p> < |
ове се не шале! ... </p> <p>И отвори се бесна, разуздана пијанка.{S} Жене се изопијаше брзо, а |
омену. — Дај да се пије! </p> <p>Отпоче бесна, весела пијанка са песмом и смехом...{S} Дођоше и |
подине — одговори му апотекар. — Кад су беснели по овом крају Јевђовић, Сарић и други, тада је |
жићни празници.{S} Око прозора звижди и бесни студени ветар, грувајући у слабу кровињарицу, одб |
ти.{S} Само пролећу као искре, понесене бесним ветром....{S} У темену нешто игра једначито, брз |
бија се од замрзлих зидова и с дивљим и бесним фијуком јури преко улица, преко стогова, преко ч |
е лом и суморно потмуло шуштање проноси бесним ветром, те улева усамљену срцу још већи страх, ј |
ре! — одговори Пантовац, севајући очима бесно. — Подај и њој што у руку — рече он загушеним гла |
коме Ђурица одмах познаде говорљивог и беспосленог апотекара. </p> <p>— Батали, човече, сав са |
по соби, као да некога тражи. </p> <p>— Беспослица!{S} Какво венчање... — рече Вујо.{S} За свак |
беду на врат. </p> <p>— Ако је за тебе беспослица, за мене није — упаде му Станка оштро у реч. |
угледа неколико људи пред њом.{S} Нека беспредметна радозналост повуче га тамо, и он, не разми |
ад овога тренутка беху два човека жива, беху оваки исти као што сам и ја, и гле...« Пантовчеву |
ом мрднути, а неки, из превелика усрђа, беху позавлачили главе под клупе.{S} Кад одоше хајдуци, |
наредба за Ђурицу, код Вуја се, у вече, беху скупили шест људи.{S} Мало доцније стиже и Ђурица, |
<p>На вратницама, куда ће Никола доћи, беху прикривени Ђурица, Пантовац и Новица.{S} Последња |
ура.{S} Жандарми и пандури, као обично, беху наоружани »до грла«. </p> <p>Кад се дохватише чист |
н раније и који изазваше овај разговор, беху веома страшни. </p> <milestone unit="subSection" / |
знати.{S} Капци, на једином прозорчићу, беху заклопљени, и само неколико сјајних зракова продир |
се веома, кад нађе Станку код Јова.{S} Беху поспала чељад, и Јово га уведе у собу, где спаваше |
грозници, и наслони лице на решетку.{S} Беху се обојица тако примакли, да су могли чути један д |
о обичаја, посети Тима, рано у зору.{S} Беху прошли божићни празници.{S} Око прозора звижди и б |
м разговараху се девојке о дрекавцу.{S} Беху изишле да беру лешњике, па их при повратку застаде |
ли такве га очи не погледаше. </p> <p>А беху два ока, две љуте гује, под чијим се севањем овај |
ли једнога дана свих пет младих чворака беху у његовим недрима: што је за њега било немогуће, д |
појмити шта то би. »Сад овога тренутка беху два човека жива, беху оваки исти као што сам и ја, |
и и питомији од сваке девојке.{S} Чудна беху та два ока.{S} Из њих је севао такав понос и тако |
већ осамнаест година.{S} Ђорђе и Милета беху веома крупни и снажни, а Милош, још од детињства, |
и шљиварских трговаца.{S} Друга двојица беху младићи из Вујова села, тек ако су навршили двадес |
елу камењу да се суше.{S} Девојке, које беху готове, одвојише се са њом подаље од перила, у јед |
т се даде у мисли, док је девојке, које беху отишле да се купају, не прекидоше гласним и весели |
{S} Овце покушаше да искачу, али врљике беху високе; говеда се устумараше по обору.{S} Станка д |
према ономе како се осећао, док му руке беху везане.{S} О, сад тек разуме шта значе руке за чов |
а запали свећу, па седе на под, по коме беху прострте неке прљаве поњаве.{S} До те постеље стај |
и гомилу разних пешкира, међу којима не беху ни два налик један другому.{S} Писар извади из сво |
их је само једном сагледао, кад оне не беху управљене на њега, и више их никад није смео погле |
на.{S} Он, са неколико вршњака, који не беху гладни те не седоше за совру, стаде да чека док по |
ном. </p> <p>Врата на уласку у двориште беху затворена, те старац стаде да лупа, док једва разб |
лина задруга на раду у пољу, а код куће беху само ситна деца са женом редаром. </p> <p>На вратн |
p>При крају ручка им залајаше пси, који беху везани испод куће под амбаром. </p> <p>— Опет је ј |
ни о чему другом мислити; све јој мисли беху заузете овом чудном појавом, која јој се тако дубо |
сакривена од очију јој, али први знаци беху тако неповољни, да јој се само срце стеже од те сл |
p> <p>Стаде да чека још, али пролазници беху врло ретки, а разговора пред кафаном сасвим нестад |
тамној ноћи недовршене мисли, које јој беху једино занимање у овој тешкој и необичној самоћи. |
а и ступи корак ближе. </p> <p>За часак беху сви добро повезани, а Јевто стајаше уз њих, чекају |
да упропастим ’наку девојку!«...{S} То беху тешке муке, али, срећом, оне зависе од мисли човеч |
на главном уласку у канцеларију.{S} То беху врата на ходнику, пред станом капетановим. </p> <p |
p> <p>Вујо оде да нађе људе и кола, јер беху наступили заранци. </p> <p>...{S} Три часа већ пут |
о везана, амо спроведу«.{S} Пандури већ беху усели на коње, и, како им се предадоше наредбе, од |
е стајаху наслоњене уз дувар, а по зиду беху извешани револвери, фишеклије за појас и за ношење |
ош тињаше догорео пањ, а у соби по поду беху разбацани комади хлеба и печена меса, неке крпе и |
е тек увече и оде кући.{S} На ногама му беху нови црвени опанци, а у торби, која је јутрос виси |
рица случајно погледа на врзину, где му беху сакривени другови, и тамо спази два сјајна ока, ко |
астичним скоковима све препоне, које му беху на путу.{S} У десној, опруженој низа се руци, држа |
, усађено у дрвену ручицу, али мисли му беху далеко од ове побожне свечаности.{S} Народ господа |
иа том месту трагове пламена.{S} Очи му беху отворене, али готово испечене, услед чега цело лиц |
као са неке орловске висине.{S} Очи му беху црне као угаљ, сјајне као жеравица.{S} Њихов погле |
ху кроз пукотине стара дрвета.{S} То му беху једини гласници дана, који владаше на пољу срећном |
Осим познатих нам Пантовца и Косте, ту беху два човека у годинама; једнога је знао цео срез по |
«.{S} Али јој сад у глави, и без овога, беше читав хаос разноврсних мисли, које се само јаве и |
а путом.{S} Беше ту коњаника и пе шака, беше доста кола, али се све то измешало, згрудвало, спо |
себи и својој будућности, која, истина, беше сакривена од очију јој, али први знаци беху тако н |
ога све ово, сва ова неочекивана срећа, беше као у сну. </p> <p>— Па... видиш сам...{S} Зло је, |
ној страни собе, у којој лежаше Ђурица, беше помањи прозор, олепљен, уместо стаклета, дебелом х |
е месец дана саопштише одлуку Касације, беше као убијен, промени се, снужди се... али му у души |
ахаше коње у потоку, испод Јовове куће, беше се разредила помрчина, али се још није добро видел |
ама, кроз које му данас допираху зраци, беше тамно као и у његовој апсани. </p> <p>»Смркло се, |
бут непечене свињетине.{S} Идући путом, беше погнуо главу и тако замишљено гледаше преда се, ка |
и руке.{S} Кад се врати на своје место, беше већ донесена трпеза.{S} Њих двојица стадоше да руч |
ође даље.{S} И ако вешто прикри забуну, беше се веома изненадила од овога неочекиванога поздрав |
заше корак. </p> <p>Кад стигоше потесу, беше већ свануло.{S} Сад се морало ићи чистином, јер по |
Радоњића, нити на друге сеоске девојке: беше у њој много неке необичне охолости и самосталности |
остаде са некаквим помешаним осећањем: беше ту чуђења и страха, али беше и блаженства и среће. |
о би то био ред у обичним приликама.{S} Беше то стасита и ретка појава.{S} Висок, снажан младић |
нтовца.{S} У неко доба стиже Ђурица.{S} Беше весео, као ретко кад. </p> <p>— Ха, здраво да си, |
очи и стаде да чупка траву око себе.{S} Беше веома узбуђена, али јој то стање беше тако ново и |
асом и осећајући да га језик издаје.{S} Беше се добро напио.{S} Кад изиђе Марушка, Ђурица се на |
чак у зору. </p> <p>— Море махни ме.{S} Беше тамо један... ђаво га знао...{S} Некако ми се чини |
, те стаде очајавати да не заглухне.{S} Беше зинуо и сав се претворио у слух, кад се куцање опе |
ан, носећи на леђима своје бешчашће.{S} Беше толико претоварен овим неочекиваним и тешким ударц |
зашто — ни сама не би умела казати.{S} Беше јој неправо све, а највише оне Ђуричине речи, што |
ном у све њих, он први падаше у очи.{S} Беше као бор, који је израстао у честару, међу правим и |
по лепоти, колико по нарави својој.{S} Беше то тако самовољна и ћудљива нарав, каква се и међу |
јом спољашношћу и нарочитим држањем.{S} Беше то зрео човек, око својих четрдесет година.{S} На |
таласајући се, лагано кретала путом.{S} Беше ту коњаника и пе шака, беше доста кола, али се све |
м и лепотом, надвисио сву момчадију.{S} Беше их и старијих и одевенијих, али гледајући одједном |
ца, полако и опрезно, оде пред кућу.{S} Беше све мирно.{S} Мато, као и сви јатаци, није држао п |
м орања око ње и једна њива у планини — беше му све наслеђе од оца.{S} Сестру је удао у друго с |
и о њој...{S} Ишла је као у грозници, а беше је и обузело грозничаво стање...{S} Стаде да се тр |
немирну унутрашњу борбу.{S} Таква глава беше усађена међу широким и снажним раменима, а цело му |
иста таква густа и црна помрчина, каква беше на пољу.{S} Ђурица уђе у собу. </p> <p>— Упали-де |
та, само остави са собом Новицу, јер га беше страх од самоће.{S} Кад окретоше подножјем Венчаца |
жених ногу, мртав Пантовац.{S} Страх га беше погледати.{S} Густа коса му беше спаљена и на мест |
се допаде ова мисао, али све то за њега беше тако ново и необично, да не знађаше још ни шта да |
</p> <p>Она га погледа пажљиво, као да беше рада видети унапред: како он мисли о томе, да ли с |
S} А како се могло лепо живети, само да беше ове садање памети...{S} Сад би он био сељак, као и |
а поњава, раширена преко сламе.{S} Тада беше јасно, какав се становник скривао у овој јазбини. |
док не окрете реком дубока корита, која беше обрасла густим шибљем и врбаком.{S} За њим, све у |
зауставише на једној стрмој коси, која беше обрасла густом гором и шибљем.{S} Требало им је од |
као муња, једна мисао кроз главу, која беше гора од отрова.{S} Сети се онога тренутка, кад је |
месечини и лупи у курјачку главу, која беше наслоњена на врљику.{S} Курјак се мртав сроза низ |
а она поклапа неку велику мазушку, која беше пуна чарапа и пешкира, а на врху стајаху талири и |
Јест, то беше онда у забрану...{S} Ала беше лепо! ...{S} Чињаше ми се да ништа боље у свету не |
повратку застаде први сутон.{S} Са њима беше и Станка.{S} Чим поче да се спушта она нема тама н |
новости, за које се знало.{S} Међу њима беше и Станка.{S} Она се наместила на дрвено корито за |
а ретко налази.{S} Још из детињства она беше чудновата и особита и не наликоваше на другу децу |
брижне среће, којој се одаваху, док она беше код родитеља.{S} Сад се још више прибијаху једно у |
Капетан разгледа проваљено место; рупа беше мала: изгледаше да се не може кроз њу ни глава про |
у у осмејак, гледаху крвнички.{S} Раста беше малена, али снаге необичне.{S} Његовим широким пле |
них крвожедних гостију.{S} Маркова кућа беше близу једне јаруге обрасле шумом, која представљаш |
много на чедност и поштење...{S} Гошћа беше доиста нека рођака Марушки, пропала жена, и Новица |
ра, добро загрејана, од чега сва собица беше врела. </p> <p>Ђурица стаде да се свлачи.{S} Станк |
оследњој завојици, не изгуби.{S} Ђурица беше веома узбуђен, срце му лупаше јако, и он се више н |
же да се одлучи куда ће. </p> <p>Ђурица беше, и стасом и лепотом, надвисио сву момчадију.{S} Бе |
јица кренуше низ брдо. </p> <p>Варошица беше заспала.{S} Озго са брда виђаху се само светњаци п |
не одлежа ни дан апса... </p> <p>Такав беше једини пријатељ и саветник Ђуричин. </p> <p>Једне |
ећања пробуди се у њему, и за један миг беше на прозору.{S} Стаде да слуша, угушујући своје рођ |
орби, која је јутрос висила празна, сад беше добар грумен соли и бут непечене свињетине.{S} Иду |
женски, ђе ме орезили! </p> <p>Њему сад беше тешко да вређа ову бабу, која му је, како је он тв |
уденаца, а понајчешће у оном крају, где беше кућа Марка Радоњића.{S} Чим се ко макне у какав ши |
коња како чеше главу О врљике, за које беше привезан. </p> <p>Кмет опет уђе у кућу. </p> <p>Пр |
ну неко испред врљика, за које се дотле беше заклонио. </p> <p>Она подиже главу и оштро погледа |
мало, уско, а дугачко одељење, на коме беше само један, овакав исти прозор, као и овај изнутра |
из вајата, па разгледа цео под, по коме беше растурено ђубре од живине и стоке.{S} Наједаред уз |
груди.{S} Дохвати једно стакло, у коме беше још доста ракије, па га исцеди у душак... </p> <p> |
вица, за кога то, као што изгледаше, не беше никаква неповољност. — Хоћу ли га посјећ’, или пра |
па, не хтеде да се одваја од нега, а не беше вољна ни да одустане од своје необичне намере. </p |
невоље, јер немађаше воље за рад, а не беше друга начина да се искобеља из сиротиње.{S} После, |
јасно сазнање своје надмоћности, да не беше момка, који би осећао снаге и одважности да их сло |
би одмену...{S} И све би то било, да не беше њега!...{S} Он га упропасти, погуби... </p> <p>И Ђ |
а је вукло на овај пут, али опет, да не беше Вуја, не би се овако свршило...{S} Он га је узео з |
извади.{S} Руке му тако дрхтаху, да не беше у стању владати њима.{S} Дохватио је прстима за кр |
сина...{S} У старим исплаканим очима не беше више суза, те и гроб хајдуков остаде незаливен ни |
е приближи та злокобна слутња, а она не беше у стању да јој истакне на супрот какву другу светл |
апсана празна.{S} Пред рупом изнутра не беше ни једне цигље, ни једнога већега парчета од зида. |
лазило све то на памет, али он никад не беше у стању да истави такву мисао јасно и да помисли д |
реко села.{S} Стога му ни ово чекање не беше тако мучно ни грозничаво, како је он сам очекивао. |
и, које се само јаве и прођу... па и не беше у стању да размисли о овом открићу.{S} Постаде јој |
пре неколико пута ноћио.{S} У колеби не беше никога, јер је бостан већ прошао, и Ђурица уђе уну |
се пред кућом и погледа Ђурицу, који не беше вичан таквој препредености, па се издаде.{S} На ли |
нећемо тако!« — рече он у себи, али не беше у стању да мисли како ће друкчије, кад неће тако. |
д необично гледа...{S} Ниједне мисли не беше у глави... само се нешто црни тамо пред нишаном... |
дници. </p> <p>Пред општинском кућом не беше никога.{S} Уђоше сви у заседање, где писар састави |
аве — разуме се љубавне — али све то не беше овако речено. — »Ево ти пушке, па се увери.« И кад |
ивши се и промрмља нешто у себи, што не беше за Станку повољно. </p> <p>Станка га само погледа, |
ноћи, навуче се густа помрчина, јер не беше месеца, а по небу пливаху једноставни тамни облаци |
али он брзо одагна осећање, које му не беше пријатно, па рече Пантовцу: — Ако ја застанем са њ |
огромна спржена рана.{S} На лицу му не беше ни бркова ни обрва, већ наместо њих стајаше црна г |
но седи и чека. </p> <p>А Ђурица још не беше начисто ни са самим собом, ни са својим мислима.{S |
глави, а десна му рука, она што још не беше јелек на њој намештен, сама се повијаше из рамена, |
сно кајање љубљенога човека, али иза ње беше мртва тишина... </p> <p>Врата шкрипнуше и она изиђ |
кву другу светлију мисао.{S} Све око ње беше суморно и дивљачно, све јој улеваше неки празновер |
} Беше веома узбуђена, али јој то стање беше тако ново и тако необично, да му се она и не брања |
вога тренутка само једно једино осећање беше му пријатно: што су му сад руке слободне.{S} Уводе |
турамо целу кућу? </p> <p>Ђурица најпре беше оборио главу и гледаше некуд у страну, али кад пис |
пруженом пушком... </p> <p>Механџија се беше нешто веома замислио и оборио главу, те се трже те |
ица одмах скочи и зађе за розгу, где се беше прикрио Новица. </p> <p>— Шта ћемо сад? — рече он. |
сред неме и дуготрајне тишине, којој се беше сав предао.{S} Истога тренутка, кад се врата почеш |
аш, који беше истоветан оному, којим се беше опасао преко паса. </p> <p>— Откуда овај пешкир ко |
ом ни шибља ни дрвећа, а и корито му се беше готово изравнило са ливадама. </p> <p>— Овуда се м |
растављаше, право у село. </p> <p>Сунце беше давно изгрејало, те се под његовим зрацима прелива |
у тешким пијаним сном.{S} Ваздух у соби беше тако загушљив, осећаше се јак задах од пића, којим |
Милета испали два метка.{S} Коста, који беше последњи, повика: </p> <p>— Погибох, браћо, не дај |
} Устаде са сламе, пође к прозору, који беше виши од његове главе и — о среће! — до ушију му до |
з оне гомиле један велики фитиљаш, који беше истоветан оному, којим се беше опасао преко паса. |
осећањем: беше ту чуђења и страха, али беше и блаженства и среће.{S} Па ипак, кад се мало приб |
онови као и пре, Ђурица одговараше, али беше још опрезнији. </p> <p>— Откуд ти овде? — зачуди с |
и оне људе, који су њу чували...{S} Али беше доцкан.{S} Полицајац опази да се она тргла и да му |
ац!{S} Лепо ли могах живети, само да ми беше ова памет...{S} Али доцкан! ...{S} А ја се радовао |
и доцније не знађаше шта да мисли, нити беше у могућности да ма какав правац да својим мислима. |
њивом, док то не свршиш. </p> <p>Ђурици беше по вољи и ова мисао, само му је тешко, много тешко |
о којим си добром дошао? </p> <p>Ђурици беше пријатно слушати ове паметне речи; мило му беше се |
амо јој срце живље закуца, а поглед јој беше слободан и присебан.{S} Кад му се приближи, он се |
главу и оштро погледа Сретена, који јој беше пошао у сусрет, али видевши овакав поглед, застаде |
зврјање кочија од оне стране, на којој беше прозор. — »Дакле то су оне апсане са улице, а ова |
тано и око себе и на себи самом.{S} Тек беше му стало до тога, да ово садашње расположење, ово |
н стиже први на ноћиште.{S} Вујо се тек беше вратио из вароши, па сео у соби те се одмара и оче |
ва пљоска паде руку, не оставих је, док беше капи у њој.{S} Тако сам ти једва муку истерао. </p |
ти је!...{S} Што не знадох, барем, док беше овде, да га разгледам боље...{S} Али не мари: виде |
зна што о свом положају.{S} Одмах затим беше му прва брига да Ђурица постане јаван разбојник и |
особина.{S} Доњи му део лица са вилицом беше знатно истурен напред, те испољаваше преку и страс |
> <p>После неколико минута Ђуричин стан беше празан, а Ђурица и Станка остављаху иза себе после |
и разбојничким и другим предузећима, он беше или вођ или један од главних сарадника.{S} Вујо бе |
му наликовао ни сељаку ни грађанину, он беше сам за себе.{S} Још су га веома одликовали негда ц |
питање.{S} Или, управо, нађе га, али он беше неповољан.{S} А Вујо настави: </p> <p>— Код мене, |
а говори и ради.{S} Само му једна мисао беше светла и мила: да је она, за којом је тако дуго жу |
и је сатана дао у руке. </p> <p>Све ово беше изговорено таквим гласом, од кога хајдуци занемеше |
ећ ја ћу то удесити.{S} А шта оно друго беше, оно лепо што сам мислио?...{S} Облак плива... иде |
е дође му Ђурица рано у походе.{S} Вујо беше спреман да пође у град, па, кад виде госта, застад |
е, кâ што смо нас двојица. </p> <p>Вујо беше задовољан.{S} Надао се каквој неприлици, а ово му |
Коњи фркнуше пред кућом, а Ђурица, како беше почео да навлачи одећу, тако и остаде са подигнуто |
још и разумети њена охолост, али Марко беше веома танка стања, тек побегао од сиротиње, а не с |
ст из чистога страха, али тек њему мило беше видети да му се овако безусловно људи потчињавају. |
а онда...{S} Шта оно још беше.. шта оно беше лепо?...{S} Нема ништа лепо!...{S} Мајка...{S} Ста |
огледати... оца наљутила...{S} Јест, то беше онда у забрану...{S} Ала беше лепо! ...{S} Чињаше |
е указа разбарушена сањива глава.{S} То беше капетан. </p> <p>— Шта је то тамо, Милисаве? — Вик |
ратима баба Мара, Ђуричина мајка.{S} То беше мало погурена старица, збрчкана лица, зелених лука |
тљивост и покорност његовој вољи.{S} То беше за њега новина, нешто неочекивано, те одједном уме |
Али опет, зашто да проваљују зид?{S} То беше велика загонетка, коју кад би одгоненуо, похватао |
више њих прозвижда куршум.{S} Као да то беше сигнал усамљеној и успаваној гори да оживи.{S} Одј |
стоји пред пушком не тренувши — све то беше тако необично за њу, да је придоби и заинтересова |
Новицу. </p> <p>— Новица!...{S} Који то беше? — рече као присећајући се. </p> <p>Станка ућута к |
евојку загледао Ђурица Дражовић; али то беше велика тајна, коју он скриваше и од себе сама.{S} |
гледаше и необично и умесно, све јој то беше и чудно и примамљиво.{S} И што се више она старала |
, па отрча, те пробуди ћата. </p> <p>То беше сељак, као и други, само нешто мало писмен.{S} Угл |
не може себи одушке да нађе. </p> <p>То беше чувени, у оном крају, Пантовац.{S} У свакој лоповс |
склопише се и заклонише собом све, што беше тако лепо и тако пријатно... </p> <p>Она се прену. |
јо неприметно мрдну десним раменом, јер беше окренуо леђа улици, и продужи играње карата.{S} Ка |
попом? — промрмља овај незадовољан, јер беше гладан, па хиташе на ручак. </p> <p>— Ништа, море, |
своме другу будућност.{S} Сад му живот беше милији но икада, а опасности се нагомилаваху све в |
се окрете и оде уз поток.{S} Коста већ беше измакао путом, па ће, кад пређе поток, да удари по |
ненадни гост лупну на врата, Ђурица већ беше на ногама.{S} Покуша да разгледа двориште кроз про |
а оно прозорче од ћилера.{S} Ђурица већ беше побелео од нестрпљења.{S} Провлачио се двадесет пу |
поп, осврћући се на Пантовца, који већ беше прошао. — Сиромах Илија изгуби детенце...{S} А ко |
промислио о свему.{S} Али се Марко већ беше одлучио. </p> <p>Изјутра зором отиде Марко до свог |
рах га беше погледати.{S} Густа коса му беше спаљена и на место ње стајаху још уковрчени црни и |
зачуди, али не као мало пре..{S} Сад му беше загонетка решена.{S} Видео је да ово нису оне обич |
рисети, те завуче руку у џеп, у коме му беше новчаник, али је опет извуче празну и истога трену |
у не може и не сме ништа.{S} Најгоре му беше што се увери, да и овде не може без Вуја ништа учи |
таше од умора и узбуђења.{S} У глави му беше таква збрка, да се у њој ниједна мисао не могаше ј |
, овим кораком, Ђурица одметнуо, али му беше веома загонетно, зашто се морао проваљивати зид, к |
орац у паквонским канијама.{S} Јелек му беше лепо срезан, приљубљен уз тело, ишаран црним гајта |
јатно слушати ове паметне речи; мило му беше седети овако и разговарати се лепо са најугледнији |
анемео сав, и душом и телом.{S} Само му беше једна мисао у глави: »Да је само да ме нико не вид |
одлазио на ноћиште код Вуја, јер то му беше најпоузданије склониште.{S} У своје сељане није су |
о села, своје куће и свега онога што му беше тамо најмилије; час стане да мисли о оним страшним |
журно да намешта јелек, али за нешто му беше рука запела, или се тако њему чинило, тек он једна |
е из собе, али га Ђурица задржа, јер му беше тешко да остане овако са њом. </p> <p>— Чекај, куд |
сељачки, ипак и у његову оделу и држању беше нечега, што вас принуђава да не гледате у њему оби |
есет година.{S} На црном циганском лицу беше усађен орловски повијен, на крају раширен нос, кој |
а — одговори дечко. </p> <p>— Колико их беше? </p> <p>— Петорица.{S} Пајо Станојчин, Јевто, Пет |
говори Ђурица збуњено. </p> <p>И поп их беше угледао поиздаље, али видевши да се морају срести, |
је било места опомени, јер сваки од њих беше вичан томе послу. </p> <p>Кренуше се, полако, опре |
сеоску кућу, која на оном крају до њих беше од брвана, а на противном, где је соба, олепљена з |
би обраћала пажња варошанима, и ако још беше глухо доба, окретоше одмах пољем, које се пружа ви |
сване?...{S} Па онда...{S} Шта оно још беше.. шта оно беше лепо?...{S} Нема ништа лепо!...{S} |
се више неће од ње растајати... </p> <p>Беше скоро поноћ.{S} По небу јуре црни и густи облаци, |
јо га нагна да оде још једаред. </p> <p>Беше прошло доба малога ручка.{S} Станка се враћа из њи |
Тако одевен дође на крстоноше. </p> <p>Беше се искупило доста народа.{S} Попа већ позвао одбор |
ћу, а други да стоје на стражи. </p> <p>Беше тихо летње вече.{S} Сунце се претворило у пламено |
} Па сад... то је и тражио!...« </p> <p>Беше превалила поноћ, кад Ђурица стиже с Новицом пред к |
пандурима везан, носећи на леђима своје бешчашће.{S} Беше толико претоварен овим неочекиваним и |
ма шта ово би? — поче Ђурица. </p> <p>— Би оно што не ваља.{S} Ако си ти свакад тако јуначан, о |
тео би и да откине парче свога тела, да би таквим болом угушио онај стид од себе сама...{S} И с |
кажем... — ту се Живко мало искашља, да би нашао што згоднију реч за своју мисао. — Поп има пра |
егове намере не може ништа бити, па, да би се што пре уклонио од свештеникових савета, који му |
ра — рече Радован и трже се сам, па, да би тај незгодан израз заговорио, он окрете: — А што сте |
енесе поглед преко својих слушалаца, да би се уверио: деле ли и они његово мишљење. </p> <p>— М |
шну мисао, али поп нарочито застаде, да би се та мисао што боље и дубље укоренила у њему. </p> |
друге стране понављаше се звиждање, да би онај, што им прилази по мраку, знао којим ће правцем |
слаше да се прикрије негде око куће, да би могао пазити шта се тамо ради, а за њим послаше једн |
ом, већ га само стезаше и омахиваше, да би га оборио на земљу...{S} Обојица ћуте као заливени, |
ти. </p> <p>Непомузене овце блеје и, да би се зар чиме забавиле, штрбну мало угажене траве и оп |
е пандур, који остаје у канцеларији, да би тако сачувао свога коња од заморна пута. — Може на њ |
ни сад! ...{S} Ти тражиш моју смрт, да би се могао боље проводити...{S} А кад хоћеш тако... он |
а ће им бити први посао да те убију, да би себе сачували, и да узму уцену за твоју главу. </p> |
оке, мораде ноћивати у обору и тору, да би сачувао свој мал од незваних крвожедних гостију.{S} |
нема више оних зракова од сунца.{S} Да би бар колико избегао овај несносни задах и да би дозна |
жи поп, видевши да га Ђурица слуша — да би могао њима што више дати.{S} Убијаш, рецимо, или упр |
где склонити и проживети мирно.{S} А да би могао зарадити, требало је претходно да зајази стоти |
исту искрену љубав.{S} Она и не сања да би се он могао лако одвојити од ње, не мисли да он већ |
пут мора водити рачун и о њој; осећа да би му згодније било без ње.{S} Али опет на крају би пом |
арош. </p> <p>Ковач застаде; види се да би још нешто хтео да каже, али му незгодно да почне. </ |
â да нешто плашиш — рече он благо, и да би је бар колико умирио, седе на клупу под шљивом, па н |
колико избегао овај несносни задах и да би дознао шта се ради на улици, попе се опет на прозор. |
и по десети пут погледа писара, као да би хтела загледати му у душу и видети шта мисли овога т |
напомене значајно махну главом, као да би рекао: »Ја, море!« Само апотекар показиваше, да га о |
Вујо и погледа га тако пажљиво, као да би му хтео сву душу разгледати. </p> <p>— Ене сад... шт |
ега на точак чим врдне, па да ви’ш онда би ли се сећао хајдуковања!{S} Ја — заврши он и Дубоко |
{S} А он избегаваше сваку помисао, која би га на то подсетила, и ако осећаше последице тога неп |
ениково лице, очекујући другу реч, која би ублажила или преиначила ту страшну мисао, али поп на |
могао наћи себи друга?...{S} Већ Станка би се дотле удала...{S} Све једно, не би ни пошла за ме |
> <p>— Их, да га хоће где сукобити: ала би било смеја и причања по селу! </p> <p>— Море, децо, |
нопце, извадише онога из раке...{S} Ала би то било, мој брате!...{S} А може, што да не може, и |
оз благу шумску хладовину. </p> <p>»Ала би лепо било, кад бих имао крила« — помисли он у себи. |
а после таква одговора уплашила и стала би распитивати и домишљати се ко ли је то био, али сад |
а да је бар из какве богате куће, могла би се још и разумети њена охолост, али Марко беше веома |
му било еве весело, стара мајка добила би одмену...{S} И све би то било, да не беше њега!...{S |
и сви јатаци, није држао псе, по којима би суседи могли дознати кад долазе ноћни гости.{S} Ђури |
и на кога се уметну — рекао би жени, па би и даље остао нем пред овом загонетком. </p> <p>Ето, |
плаве брчиће у некакав полуосмејак, па би онда, као одбацујући од себе такву похвалу, додао: < |
и.{S} Дође му да удари себе у главу, па би хтео и у груди, а хтео би и да откине парче свога те |
се сретну, Вујо би га узео за руку, па би се онда малко поизмакао и тако би га гледао дуго и з |
па с нестрпљењем запита: </p> <p>— Шта би? </p> <p>— Ништа.{S} Оно ти је нека бабетина.{S} Да |
могао је Ђурица погинути, па ко зна шта би било са новцем), ипак му је одговорио: »Нека чини ка |
ним гласом: </p> <p>— Нека дође, па шта би? </p> <p>— Ћути, црна; мене је страх, кад год га вид |
— Вујо би све то лепо удесио — али шта би помогло, кад су ствари код мене нађене!...{S} Робија |
љу, јер полудех од муке; но реци ми шта би ово од мене, ко то проказа?{S} И шта да радим сад? < |
о муња; задрхта сва, па, не знајући шта би му рекла, скочи с траве, дохвати обрамицу с рубинама |
е уз самога Милутина.{S} Не знајући шта би Друго, узе новчаник са пружене руке и обрте се к Рад |
и их ма коме другоме казао, ја знам шта би ме снашло после неколико дана; а видиш, ја их теби г |
ји куршум поред њега, само да видим шта би радио...{S} Проклето дериште!...« </p> <p>И она већ |
ече.{S} У другој прилици он би знао шта би радио, али сад се уздржа.{S} Видео је да се попа још |
. где би то могло?... све једно, Новица би јој нашао згодно место, он зна сваку кућу.{S} Па так |
а те објаве, даде се у бригу.{S} Ђурица би се још могао покајати, могао би се вратити, јер му н |
ора за ’ваким јунаком! </p> <p>А Ђурица би севнуо оком и задовољно развукао своје танке плаве б |
авио и са сином.{S} Сваке недеље Ђурица би се лепо обукао, па отишао у госте ча-Вују, који га ј |
би му оком стас и сваки покрет, па, кад би му најзад добро сагледао оне двосмислене очи, узвикн |
не би умео одредити право занимање, кад би то било потребно ради статистичких података, али ина |
аш ли још шта?{S} За ове моје речи, кад би их ма коме другоме казао, ја знам шта би ме снашло п |
а унутарња грижа, и он је најволео, кад би се некако могло десити, да изненада упадне у какву г |
и пољубише се. </p> <p>— Ех, побро, кад би ми дао да пробудим Марушку само да нам испече по јед |
сваки, ко год хоће. </p> <p>— Јест, кад би се он дао.{S} Тако могу написати и за мене, али нека |
ше самога срца. </p> <p>— Оно јест, кад би се ти дао да те убију. </p> <p>— Па... како коме.{S} |
ти, умрла бих са њим, погинула бих, кад би њему што било...{S} Мислила сам, куд бих без њега и |
сви његови. </p> <p>— Шта велиш ти: кад би се ’нако знаш... њему што десило... да погине... да |
во коло, за њим друго и треће...{S} Кад би при крају ручка, Сретен поведе Мачванку уз свиралу, |
што му није кућу лепо спремио...{S} Кад би готов са земљом, спустише му дугачак церов колац.{S} |
сваку особину чуднога јој стаса.{S} Кад би је опазио где у пољу или у селу да му иде на сусрет, |
т! </p> <p>— Тако они увек раде.{S} Кад би се нашло од чега да се наплати, они кажу дупло и виш |
ни шта се око њега збивало.{S} Само кад би крстоноше минуле поред каква богата дома, где су дом |
?{S} То беше велика загонетка, коју кад би одгоненуо, похватао би све конце у своје руке.{S} Ал |
ћи остадоше жене да редују. </p> <p>Кад би око малога ручка, вратише се Ђорђе и Милош заједно, |
аки прст по једну.{S} Па сад?...{S} Сад би хтео да ме нема, а он да узме другу... многе друге н |
амо да беше ове садање памети...{S} Сад би он био сељак, као и други; радио би свој посао; не б |
одакле истрже мали оштар ножић.{S} Сад би могао убости противника, али су му руке више лактова |
{S} Свакому је танак врат. </p> <p>»Сад би ми ваљао побратим.{S} Шта ли је са њим, јадником?... |
S} А ова за веселе дане, кад не зна куд би се окренуо, кад осети потребу да отвори цело срце, д |
, што би онда и потајници, и власт, све би ишло куд треба право за нама, а не би ишли онамо, гд |
тара мајка добила би одмену...{S} И све би то било, да не беше њега!...{S} Он га упропасти, пог |
о?{S} Намести је он, рецимо, код... где би то могло?... све једно, Новица би јој нашао згодно м |
ет му остаде мало, те сад изгледаше где би још ударио.{S} Јатак му показа трговачкога вересијаш |
ово сече — вели Тима, разгледајући где би се могло сести, па не видећи нигде столице, спусти с |
сад Срета за пурењаке.{S} Мисли он где би нашао Ђурицу да подели Косово. </p> <p>— Их, да га х |
се и зовете власт«... па погледаху где би се могао још који напад извршити. </p> <p>Радован се |
>— Хе, побро!... да није њега, друкчије би се ти освртао око себе — одговори Пантовац, смешећи |
а поднесе толико нечувено унижење, које би стајало у суштој противности са целим његовим осећањ |
стоје густи купињаци и павитине, у које би се могли заклонити читави батаљони.{S} Ту, на једној |
затвореничком животу и мање забаве биле би му добро дошле, а ова му се показа као драгоцен прон |
тка је опет завуче...{S} И ко зна докле би тако радио, да Пантовац не повика: </p> <p>— Паре!.. |
али један такав Станкин поглед, у коме би он могао прочитати оне исте изразе, које чита у погл |
овај пут, али опет, да не беше Вуја, не би се овако свршило...{S} Он га је узео за руку, довео |
му и онај, ко се разуме у молитвама, не би могао ухватити смисла.{S} А Пантовац, напрегнувши сл |
дижу на тебе три среза: да си тица, не би побјегао...{S} Али не бој се, неће ником пасти на ум |
Да га нисам очима изјурио из заседе, не би смео ни изићи на пут. — И ту му потанко исприча цео |
а... отац... другарице?...{S} Не би, не би им моја смрт била добра...{S} А он?...{S} Јест, њему |
а си видео, што сам ја данас гледао, не би те могла ни кола довући. </p> <p>— Хајде не дроби ту |
па ништа!...{S} Не би ништа ни знао, не би осећао муке...{S} Ја бих се опет мучила целога века, |
а би се дотле удала...{S} Све једно, не би ни пошла за мене, не бих је ни ја...« </p> <p>»Ала м |
о... он би долазио ноћу... кришом... не би нико знао...{S} А Станка?{S} Тхе, па ништа!{S} Кад с |
к, као и други; радио би свој посао; не би се никога бојао...{S} Ишао би слободно по пољу, по з |
би се смирио за час, па ништа!...{S} Не би ништа ни знао, не би осећао муке...{S} Ја бих се опе |
S} Мајка... отац... другарице?...{S} Не би, не би им моја смрт била добра...{S} А он?...{S} Јес |
танем пред врата и лупнем јако...{S} Не би одговора задуго.{S} Лупнем опет...{S} Отворише се из |
је данас преживео и што сад осећа — не би се никад одлучио на такав корак. </p> <p>Али, несрећ |
е би ишло куд треба право за нама, а не би ишли онамо, где сами знају да нас неће наћи. </p> <p |
и био би користан државни радник, а не би продавао чивит и соду по паланкама.{S} Васпитање је, |
зе за ручицу и подиже цела врата, да не би шкрипала, па их онда лагано, тихо гурну...{S} Врата |
тао бих тако вјечити живомученик, да не би тебе.{S} Знаш ли, море, да ја сад од збиље тргујем? |
ори вратнице и уђе у двориште.{S} Да не би својом појавом уплашио жену и децу, накашља се и вик |
а она напомена о јаловицама.{S} И да не би ове меденице, како се родио плах и прек, било би сва |
ближе к прозору и стаде да разгледа не би ли се могао попети горе.{S} Одмах наиђе на неки подм |
ш лепо да се хвалиш.{S} Ни баба Ружа не би умела боле намештати. </p> <p>— Ја, вала, јок... што |
га нађе? </p> <p>— Онде, где и нама не би било лоше, само да смо малко млађи.{S} Ха-ха-ха... — |
ицу, а да је запиташ зашто — ни сама не би умела казати.{S} Беше јој неправо све, а највише оне |
љачки... </p> <p>— Знам, али кад она не би хтела новаца, но онако... као ја?... — рече Станка, |
.{S} Ко није посвећен у тајну, никад не би могао ни помислити, да иза овога дувара има још какв |
ћине девојака и момака, такав поглед не би поднео, он би га уништио или довео до лудила.{S} Ђур |
неће још да каже?...{S} Али онда ме не би откивали...« И он се заинтересова откивањем, па стад |
е хтеде да јој каже да такво венчање не би ништа вредело, но размисливши увиде и сам да је најб |
зиђе из срескога дворишта, па, да се не би обраћала пажња варошанима, и ако још беше глухо доба |
лан, још у апсу... </p> <p>— Дете се не би могло овуда провући! </p> <p>— Отварај! — викну капе |
крену сто пушака на њега, чини му се не би се дигао са меке сламе, која пријатно шушкаше и угиб |
гром ударио усред апсане, чини му се не би се тако изненадио ни тако детињски уплашио, као што |
, друго би сад било...{S} Такво срце не би се само покварило.{S} Али сад то на страну, па ми ре |
ј може много што шта рећи, што иначе не би могао.{S} Хтеде да прекине одједном те вечите њене п |
сти друга напред, коме овај поступак не би по вољи.{S} Ђурица стаде да разгледа по забрану, тра |
то вам ни пред Богом ни пред законом не би вредело. </p> <p>Ђурица појми, да од његове намере н |
ту негде испод грмова и чека, а Вујо не би ни прстом мрднуо...{S} Опет ће се са њим моћи боље.. |
кад му се пружи сто банкнота, а Вујо не би ни главе окренуо, Вујо хоће све...{S} Он сад седи ту |
агледа данаске — ево моје главе, ако не би рекао: »Хајде да ми будеш харамбаша и побратим!«...{ |
н ми свакад вели да се без тебе нико не би знао ни окренути.... </p> <p>Вују се разведри лице, |
х узрока. </p> <p>Рекосмо да му нико не би умео одредити право занимање, кад би то било потребн |
<p>Новица обори главу, као да му то не би право. </p> <p>Ђурица се досети. »Зна да ћу ноћас да |
е то, што ти радиш, какво добро, зар не би и твој отац то радио!...{S} А он је, видиш, другима |
сваки други трећи дан. </p> <p>— Зар не би и ти могао живети у вароши? </p> <p>— Не могу.{S} Тр |
им мајци — рече Ђурица. </p> <p>Вују не би право, али одговори обичним гласом: </p> <p>— Је ли |
кâ тресак!{S} Рекô бих ни песница му не би могла овуд’ проћи. </p> <p>— Ја, море.{S} Да нису ов |
штате се за нас људе. </p> <p>Без сумње би му се нове пријатељице добро наплатиле за овакову гр |
сумњив... па одох раније. </p> <p>Отпре би се Станка после таква одговора уплашила и стала би р |
је заборавио на своје околности, иначе би му ово ново осећање само позледило ране и муке му ув |
, опомену свих невоља што га снађоше, и би Му чудно што се, поред свега тога, сећа јела. »Што т |
доста, а и ђаволи су... — одговори он и би му толико пријатно то сећање, да сам поче даље прича |
у саму душу човекову, и нема тога, који би пред тим погледом могао слагати, а не поцрвенети.{S} |
оје надмоћности, да не беше момка, који би осећао снаге и одважности да их слободно и отворено |
не зна како се уздржа од покрета, који би га издао.{S} Неки сељак, кога он познаваше по изглед |
осле....{S} Има ли он својих људи, који би га светили? </p> <p>— Дубоке су оне књиге што их он |
да нађу тамо ма један светао зрак, који би давао наде на спасење...{S} Али се пред усијаним очи |
ћи у руци послужавник с кавом.{S} Сваки би се зачудио, кад се пре ова жена спреми, а кад пре ка |
. њему што десило... да погине... да ли би се ко светио? </p> <p>— Е, то ти не умем рећи.{S} Не |
ју да га ухвате жива.{S} Помисли: да ли би се могао тиме користити?...{S} У том се разлеже јак |
у, пре недељу дана, а сад?...{S} Шта ли би сад рекла, јадна старице, да је видиш овако осрамоће |
) и да живи само за њега!...{S} Како ли би то изгледало?{S} Намести је он, рецимо, код... где б |
лободно, нико му не брани...{S} Како ли би сад Ђурица слатко допунио прекинути сан, али ето, мо |
. многе друге на моје место...{S} То ли би ти хтео?{S} Не!...{S} Док сам ја жива, нећеш узети д |
!...{S} Да ли је дошло?{S} Није, казали би ми, разбудили би ме...{S} А мора доћи, не може валит |
м плећима и снажним мишицама позавидели би многи атлети од заната.{S} Ушавши у собу, не стаде н |
ли, која се рађа у занесеној глави, или би да продру у саму дубину црнога застора и да нађу там |
у сјајну срећу?{S} Јад и немаштина били би му вечити другови...{S} А овако, зар је боље?...{S} |
дошло?{S} Није, казали би ми, разбудили би ме...{S} А мора доћи, не може валити...{S} Ко ми је |
се одлучи. </p> <p>— Ђуро, знаш... мени би требало пара.{S} Баш ми је јака потреба.{S} Окупиле |
ке. </p> <p>— И ја то сад мислим.{S} Ти би требало да се љутиш, али одсад ћемо друкчије...{S} С |
итао — учитељ јако нагласи ову реч — ти би уредно свршио школу и био би користан државни радник |
и се данашњем дану и овој девојци, а ти би сад видео пошто је Ђуричина глава — рече Ђурица тихо |
у, по зелену лугу и дубрави..{S} У кући би му било еве весело, стара мајка добила би одмену...{ |
н, сама се повијаше из рамена, и Ђурици би веома по вољи што никако не може одећу да намести, т |
> <p>— Пријатан мирис... </p> <p>Ђурици би криво што тако рђаво протумачише његов израз, и још |
старији људи звали »онај куси«, а момци би се радо угледали на њега, јер држаху да му онакав ки |
е око усана подругљив осмех.{S} Али чим би се која виђенија девојка до њега ухватила, а то је в |
а какве препреке.{S} Да је школован, он би, без сваке сумње, постао велики војсковођа или велик |
и момака, такав поглед не би поднео, он би га уништио или довео до лудила.{S} Ђурица не осећаше |
то, он зна сваку кућу.{S} Па тако... он би долазио ноћу... кришом... не би нико знао...{S} А Ст |
Ја бих се опет мучила целога века, а он би био миран за навек...{S} Нећу тако...{S} Хоћу да се |
а, који је рече.{S} У другој прилици он би знао шта би радио, али сад се уздржа.{S} Видео је да |
Ђурица би се још могао покајати, могао би се вратити, јер му ни кривица још није тако огромна, |
<p>Да је он био добар посматрач, могао би опазити како на Ђуричину лицу сину радостан израз, к |
је само знати на кога се уметну — рекао би жени, па би и даље остао нем пред овом загонетком. < |
рјак у стадо, на мирне домове; и поклао би све, да, се Вујо није старао да уз њега шаље човека, |
млека, заборавио би све мисли, дочепао би једну кутлачу и сркао докле год траје...{S} После је |
је тако огромна, и у том случају пропао би сав Вујов труд и сви планови.{S} Требало је одмах пр |
онетка, коју кад би одгоненуо, похватао би све конце у своје руке.{S} Али онај што је загоненуо |
посао; не би се никога бојао...{S} Ишао би слободно по пољу, по зелену лугу и дубрави..{S} У ку |
p> <p>»Откуд ја ово идем?...{S} Шта ово би?...{S} А, јест, убио сам човека!..« И при тој мисли |
л... </p> <p>»Шта је ово?...{S} Шта ово би?...{S} Свршава се, долази крај...{S} Је ли крај свег |
јући му новчаник. </p> <p>— Ама шта ово би? — поче Ђурица. </p> <p>— Би оно што не ваља.{S} Ако |
8971_C8"> <head>VIII</head> <p>»Шта ово би са мном?« — питаше се Ђурица двадесети пут, лежећи н |
им. </p> <p>— Лако је за новац.{S} Него би ли ти пристала да те на пролеће одведем у моју варош |
да оца ниси ни видео ни запамтио, друго би сад било...{S} Такво срце не би се само покварило.{S |
е у главу, па би хтео и у груди, а хтео би и да откине парче свога тела, да би таквим болом угу |
елу зиму.{S} А чим настане јесен, почео би терати дрва у варош на туђим колима, од чега му је т |
у реч — ти би уредно свршио школу и био би користан државни радник, а не би продавао чивит и со |
и к њему с оволиким парама! ...{S} Убио би ме без речи.{S} Боље да му дам сад«. </p> <p>— Хоћеш |
знеле неколико карлица млека, заборавио би све мисли, дочепао би једну кутлачу и сркао докле го |
Сад би он био сељак, као и други; радио би свој посао; не би се никога бојао...{S} Ишао би слоб |
му баба на половини не одујми, искапио би све.{S} Вода га доиста опорави, те одмах диже главу |
о места: један куршум иза трна покварио би и однео собом све планове и жеље...{S} Истина није о |
ако би га гледао дуго и значајно, мерио би му оком стас и сваки покрет, па, кад би му најзад до |
</p> <p>— Ала да наиђе Милош; наплатио би нам сваки пурењак по грош. </p> <p>— Па ето, Сретен |
досно дочекивао.{S} Чим се сретну, Вујо би га узео за руку, па би се онда малко поизмакао и так |
Шта ли је са њим, јадником?...{S} Вујо би ме још боље научио, али нећу к њему, док год не разд |
е, па да се дотле спреме сведоци — Вујо би све то лепо удесио — али шта би помогло, кад су ства |
итај... </p> <p>После таква дочека Вујо би увео свога пријатеља у собу, где их је чекала спремљ |
ашто?{S} Коме ће од тога бити добро, ко би се томе обрадовао... ко би се мојој смрти радовао?.. |
ти добро, ко би се томе обрадовао... ко би се мојој смрти радовао?...{S} Мајка... отац... друга |
уд ти то?..{S} Е јеси мајстор!...{S} Ко би се тога сетио... </p> <p>— Кажем ја теби да код чиче |
дне, чим се укаже згодно време; али ако би се указао згодан тренутак, одлучише да приступе посл |
крила« — помисли он у себи. — »Их, како би се летело.{S} Легнеш ’вако, а оно иде, иде, иде... а |
и ме да гледам очима пандуре...{S} Како би било да спавам?...{S} Јес’, ко ће ти сад заспати!« П |
оз јагњилски потес, домишљајући се како би се до забрана одвојио од Сима, који непрестано иђаше |
у потоку или у шуми. </p> <p>— А, тако би и моја баба, да је жива, могла хајдуковати... </p> < |
. само њему... </p> <p>— Е, снашо, тако би могао сваки лудак да дође и да прави ларму забадава. |
војом руком... не могу, нећу...{S} Тако би се смирио за час, па ништа!...{S} Не би ништа ни зна |
одвоји од осталога му друштва.{S} Тако би он заузео Вујово место, али много поузданије и корис |
у, па би се онда малко поизмакао и тако би га гледао дуго и значајно, мерио би му оком стас и с |
ази да ме не наљутиш.{S} Видиш, требало би да те оставим овде везана... али ја ти верујем... </ |
ми се нешто много променио.{S} Требало би видети шта он ради тамо. </p> <p>— Како ћемо да види |
</p> <p>— Морала је, јадница.{S} Чекало би је горе зло. </p> <p>— Како ли је могла ићи завезани |
зни, јер да се овако још продужи, могло би пасти коме у очи. </p> <p>Четвртога дана у вече, кад |
у тренуцима личи на срца људска: хтело би да се нада, да љуби, да прашта; нека светла неодређе |
денице, како се родио плах и прек, било би свачега.{S} Али попа му разгали срце...{S} И чудно ј |
<p>— Хе, да је мој тата одборник, било би друго... </p> <p>— Оно знаш, Ђурица — одговори му су |
о, он се одједном сав мењао.{S} Разлило би му се тада по лицу тако велико задовољство, да изгле |
човек неки пут ка и свако живинче: само би да једе и да спава — продужи Ђорђе као за себе и ста |
ад овако мирно и послушно седе.{S} Само би један миг био довољан, па да се одмах промене улоге. |
за Станком, кад је она изишла...{S} То би славно било!« — мисли капетан и даје знак оној троји |
огу из главе да те избијем...{S} Шта то би с тобом, Ђуро?...{S} Ја сам те крстио и једнако си м |
е их зачуђено, не могући појмити шта то би. »Сад овога тренутка беху два човека жива, беху овак |
артијом.{S} Али уместо поља и шуме, што би сваки очекивао да види иза овога прозорчета, указа с |
p> <p>— Што, зар... </p> <p>— Зато, што би онда и потајници, и власт, све би ишло куд треба пра |
..{S} Човек говори пред њим оно, за што би могао изгубити главу... »али зна да нисам рђав човек |
уважења и угледа међу момцима, као што би то био ред у обичним приликама.{S} Беше то стасита и |
ти до руке дође«.{S} Само се, напоменуо би му отац, треба добро чувати туђих очију. — »На невид |
сагледао оне двосмислене очи, узвикнуо би: </p> <p>— Хеј, мајковићу, зар је ова рука рођена да |
или у селу да му иде на сусрет, сврнуо би ма где, само да избегне онај поносити поглед, који у |
дим. </p> <p>— Бог с тобом, Станка, зар би му смела на очи изићи? </p> <p>— Изишла бих, вала, и |
ивимо заједно.. </p> <p>— Одистине, зар би ти живела са мном? </p> <p>— Што да не бих, само нећ |
је он... </p> <p>— Хе, мој синовче, зар би ти сад био у тој апсани са сокака, да ми није њега.{ |
дније било без ње.{S} Али опет на крају би помислио: »Па нека је... може се и овако!» А и то ов |
а њу као на тешку и велику сметњу, коју би радо скинуо с врата.{S} Задовољавајући се његовим об |
била добра...{S} А он?...{S} Јест, њему би била добра; та он и онако рече да ме може убити!...{ |
етина и добра кајгана на кајмаку.{S} Ту би се, у затвореној соби, провело по читав дан у поверљ |
амо једно није могао угушити.{S} Али ту би се већ морао борити против природе и против себе сам |
} Готово, свршило се...{S} А после, шта бива после?...{S} Ко ће то знати...{S} Само затрпају зе |
, зазвече чаше... али где је то, где то бива... весело, слатко, пријатно!...{S} У глави нека те |
не причестише. </p> <p>— Јеси ли често бивала у цркви и на причешћу? — запита је он мекшим рад |
њега ухватила, а то је врло, врло ретко бивало, он се одједном сав мењао.{S} Разлило би му се т |
и присебности, као што је досад обично бивало.{S} Ђурица гледаше слободно и отворено у оно сух |
према другима.{S} Досада је у нападима бивао присебан, пажљив, готово благ, а сад поче све виш |
ко.{S} То не може.{S} Сваки је, који је бивао на твом месту, то покушао, па не иде.{S} После не |
ро позната појава.{S} Неки пут је и сам бивао принуђен да примамљује жене својим работницима, а |
, које јој све више излажаху пред очи и биваху све примамљивије и интересније. </p> <p>— Докле |
тичући шубару на леву страну, откуда га бије оштар и хладан ветар. </p> <p>Пролазе сељани, пеша |
ратник, о коме се прича да га куршум не бије.{S} Али, што се може догодити сваком ратнику, дого |
чије?{S} Ето, ниси могла ићи са мном да бијемо Сретена, а не можеш сутра или прекосутра на поха |
ускачу у обор где има волова, нарочито бикова.{S} Овце, од страха, јурнуше на ограду и тиме на |
д мајке? — окрете се он Јову. </p> <p>— Била је до јуче, па не може више да се крије од Марка. |
рече, окренувши се Вују. </p> <p>— Жива била! — одговори Вујо и погледа је оштро, кад му она пр |
одређене условно, а главна им је брига била, да се при нападу не нађе и Ђорђев син, који је те |
н к потиљку, те га је црна дуга кићанка била по плећима.{S} Бела конопљана кошуља, извезена по |
а друга за лаку земљу.{S} Лака ти земља била, Ђуро! — рече Митар. </p> <p>— Лака ти земља била! |
! — рече Митар. </p> <p>— Лака ти земља била! — поновише жандарми и искапише чаше. </p> <p>— Хв |
он Станку, сетивши се сад тек да је она била у великој опасности од потере. </p> <p>— Где сам б |
обро, је л’ то снајка?{S} Жива и срећна била!{S} Гле ђавола какву је цуру преварио.{S} Старче, |
лебу!...{S} Како му је далека и страшна била та помисао некада, како се здрхтавао од ужаса, кад |
о она већ није више она Станка, која је била девојком.{S} Угасиле се оне бујне жудње и навике и |
ка му задаваше највећу бригу.{S} Док је била слободна, код оца, дотле му И састанци са њом изгл |
езена по недрима и огрлици, вазда му је била за шаку две више колена, због чега су га старији љ |
ишће, угледа њу, Станку.{S} И ако му је била окренута леђима, он је познаде и осети да му нека |
њега као на момка. </p> <p>Станка није била толико необична по лепоти, колико по нарави својој |
а добра...{S} А он?...{S} Јест, њему би била добра; та он и онако рече да ме може убити!...{S} |
у и готово!...{S} Ништа, као да није ни била... само се издиже гомила влажне земље...{S} Јадна |
м, због тога сам и отишао.{S} Где си ти била онда? — запита он Станку, сетивши се сад тек да је |
опасности од потере. </p> <p>— Где сам била!...{S} Сад си ме се сетио; а кад си дознао за поте |
гарице?...{S} Не би, не би им моја смрт била добра...{S} А он?...{S} Јест, њему би била добра; |
а, умрех од стида. </p> <p>— Што болан, биле смо све у кошуљама. </p> <p>— Јест, али опет... </ |
им имам посла.{S} А ’вако, што но кажу, биле су ми повезане очи. </p> <p>Свештеник га појми.{S} |
гову затвореничком животу и мање забаве биле би му добро дошле, а ова му се показа као драгоцен |
сли о своме положају, оне су му и иначе биле тешке, а у овој неизвесности још теже. </p> <p>— О |
раве душевне хране наслађују полициским билетенима, којима их ваше господство тако ревносно сна |
какву сјајну срећу?{S} Јад и немаштина били би му вечити другови...{S} А овако, зар је боље?.. |
рити вашу велику бригу о ручку, јер смо били очевици, кад је госпођица куварица вашега дома нос |
уђени путник.{S} Радован је, још док су били на ноћишту у шуми, дао Ђурици сва потребна упуства |
они неопажени дохвате реке.{S} Тако су били много поузданији, но да их опази потера и да се кр |
е се опет у мисли. »Шта ли је то, Боже, било?...{S} Је ли то сан или јава?...{S} Чини јој се да |
ве меденице, како се родио плах и прек, било би свачега.{S} Али попа му разгали срце...{S} И чу |
</p> <p>— Хе, да је мој тата одборник, било би друго... </p> <p>— Оно знаш, Ђурица — одговори |
ачуну, који му Ђурица изнесе. — Е јест, било је и то, али сам раздао по народу, браћо.{S} Разда |
, ни једнога већега парчета од зида.{S} Било је јасно свакоме, да су други, с поља, зид провали |
њства, остаде слабуњав и неразвијен.{S} Било је у кући још доста ситне деце, Ђорђеве и Милетине |
беху у његовим недрима: што је за њега било немогуће, другоме је ишло лако; други се попео и п |
ети једно лице, чије је мишљење за њега било претежније од мишљења цела света. </p> <p>»Шта ли |
ко виђа по селима.{S} У неколико округа било је познато име Ђорђа Перуничића. </p> <p>У задрузи |
ек! </p> <p>— И ово ти је, болан, некад било дете и сисало мајчино млеко, и мајка га, ка и све |
ниси ни видео ни запамтио, друго би сад било...{S} Такво срце не би се само покварило.{S} Али с |
га не виђа?{S} Сваки дан искрсне откуд било, а ја ти се, јадна, сва скаменим.{S} Ономад сиђем |
ију.{S} И најзад сећа се да је тада све било тако лепо, весело и радосно, да је било доста мале |
било тако лепо, весело и радосно, да је било доста мале веселе деце...{S} И сећа се балвана пре |
ре тога метали су и на точак, и тада је било оваких разбојника.{S} Али шта је одвело у хајдучиј |
Вујо поче говорити. </p> <p>— Доста је било чекања, треба да се ради.{S} Једнако једемо, а ниш |
да онај дрекне... </p> <p>— Па, шта је било? </p> <p>— Ништа.{S} Стојим ја, вели чиле, тако и |
било. </p> <p>— Кажем ти, море, шта је било.{S} Нашло дете цуру према себи, пригрлило је кô сн |
јунаци...{S} Није то шала...{S} Шта је било, јесу ли те позивали горе? </p> <p>— Ја, па ми реч |
нашега Панту? </p> <p>— Јок.{S} Шта је било. </p> <p>— Ништ’.{S} Уватили га ноћас на берби, па |
. </p> <p>»А овај ништа не упита шта је било код Чолића.{S} Јамачно је Коста стигао и испричао, |
ријете на Корушцу, док не видите шта је било са потером, па онда идите право Штуловићу. </p> <p |
и љутито сјаха с коња. — Причај шта је било, а ви водите ту двојицу горе, па ме чекајте. </p> |
p>— Хајде не дроби ту, но причај шта је било. </p> <p>— Кажем ти, море, шта је било.{S} Нашло д |
осав га дрма за руку. </p> <p>— »Шта је било?« питам Добросава. </p> <p>— »Ја стојим, вели, под |
док га је мајка пренела...{S} А све је било тако сјајно, и никад, чини му се, сунце није тако |
ем.{S} Најпре сам заборавио, а после је било доцкан... — рече он љутито, па после као да се при |
су се отегле низа страну.{S} Бегање је било тешко и уморно, али кад се бега од велике опасност |
му Вујо. — Ти си и заборавио како ти је било, кад си први пут нападао човека, очи у очи, усред |
игурно одлетети кад порасту.{S} Дрво је било тако право и високо, да се није могло ни мислити о |
мраку, који владаше око њега — и ако је било тек подне — не могаше скоро ништа распознати.{S} К |
капљу вреле сузе низ образе...{S} То је било онда о повратку, пре недељу дана, а сад?...{S} Шта |
, али ко може други?...{S} Но већ то је било и прошло, али шта ћемо сад? </p> <p>— Па ја погибо |
н се и не надаше да што чује, али му је било веома потребно да се ма чим забави, да нађе ма как |
ило.{S} Ђурица је мало јео, тешко му је било гутати залогаје, јер му никако не силази она тежин |
другове и јатаке и поверенике, којих је било без броја и који су га све више, својим захтевима |
о нека пара.{S} Али, при свем том, није било дана, кад се он није осећао као пуки сиромах.{S} О |
за ручак — одговори други, за кога није било сумње да је Пера писар. </p> <p>— Зар су те тако п |
а, угледаше и понеку пушку.{S} Сад није било сумње да су опкољени потером.{S} Остаје им још сам |
те добро! — рече им капетан, и ако није било места опомени, јер сваки од њих беше вичан томе по |
рачун и о њој; осећа да би му згодније било без ње.{S} Али опет на крају би помислио: »Па нека |
.{S} То ми се много допадало, а и јесте било лепо!...{S} Што није сад онако?...{S} А сад му се |
p>— Их, да га хоће где сукобити: ала би било смеја и причања по селу! </p> <p>— Море, децо, гле |
ао је Ђурица погинути, па ко зна шта би било са новцем), ипак му је одговорио: »Нека чини како |
нађе? </p> <p>— Онде, где и нама не би било лоше, само да смо малко млађи.{S} Ха-ха-ха... — на |
е да гледам очима пандуре...{S} Како би било да спавам?...{S} Јес’, ко ће ти сад заспати!« Пост |
p>Ово последње објашњење као да није ни било потребно, јер чим уђе у апсу, Ђурица осети страшан |
ија мисао о будућности, јер јој није ни било места: један куршум иза трна покварио би и однео с |
гађај испричати онако, како је у истини било. </p> <p>По подне стигоше кола са спроводницима, п |
само једно: да му се Вујо мора, каквим било начином, јавити и дати му савета, шта да чини даље |
да почне, а ја га не могу шиљати с ким било.{S} Ти мораш ићи — одговори Вујо и продужи пут. </ |
ка је... може се и овако!» А и то овако било му је нејасно, неодређено.{S} Овако, из дана у дан |
људима... </p> <p>— Баш ти гледај како било, те је још данас прекри код кога у селу.{S} Ја мор |
о нека њу воли.{S} А њој је тако слатко било мало пре, кад је он обгрли, па рече: »Ти си мени с |
ва мисао, само му је тешко, много тешко било да изиђе пред попу, кога је, још из детињства, вео |
м, кад је она изишла...{S} То би славно било!« — мисли капетан и даје знак оној тројици да стан |
шумску хладовину. </p> <p>»Ала би лепо било, кад бих имао крила« — помисли он у себи. — »Их, к |
и ја сам учио онолико, колико је кадро било једно сељачко имање да ме издржи.{S} Али ти, госпо |
био без икаквих планова, али је све то било тако нејасно и неодређено, да ни сам није био на ч |
извадише онога из раке...{S} Ала би то било, мој брате!...{S} А може, што да не може, и мора б |
умео одредити право занимање, кад би то било потребно ради статистичких података, али иначе зна |
ајка добила би одмену...{S} И све би то било, да не беше њега!...{S} Он га упропасти, погуби... |
испече погача? </p> <p>— Море, дај што било.{S} Имамо посла. </p> <p>Жене се пожурише, а Милош |
х са њим, погинула бих, кад би њему што било...{S} Мислила сам, куд бих без њега и на што ће ми |
еку зелену траву. </p> <p>— ’Натема вас било, како дознасте за ово тако брзо? — запита кмет љуб |
и живот.{S} Његово учешће у оном нападу било је тако јасно, да му није остало више никаква друг |
зелену лугу и дубрави..{S} У кући би му било еве весело, стара мајка добила би одмену...{S} И с |
ду, али је и у његову држању и понашању било нечега, што их одбијаше од њега. </p> <p>Ђурица је |
новим, светлијим, веселијим животом, и биље и животиње, па и вода по бистрим планинским речица |
Вујо живи.{S} Он је, као што поменусмо, био главни организатор и управник свих хајдучких дружин |
ји га је заносио причама о хајдуковању, био је ча-Вујо из Брезовца.{S} Он је водио велико прија |
слити. </p> <p>— Море, не знам ни ја... био сам луд.... </p> <p>— Зар није боле, вељу, да их би |
шеш: где сам био, те где сам био!...{S} Био сам код девојака, ето, па сад шта ћеш ми!.... </p> |
њства.{S} Једва их изазива у памети.{S} Био је тако мали, да је мало што разумевао, и сад се се |
лану.{S} Изненади га толика дрскост.{S} Био је уверен у несумњиви успех, јер је први пут добро |
о је стари занат.{S} У крађи и нападима био је плаховит као олуја.{S} Јуришао је без размишљања |
много строжији тон.{S} Сад му је Ђурица био у рукама сав, па се могао титрати са њим по вољи. < |
о и послушно седе.{S} Само би један миг био довољан, па да се одмах промене улоге... </p> <p>— |
.. онако без ичега, без боловања... сад био жив и — нема га!«...{S} Тако је он мислио, и у исто |
/p> <p>— Хе, мој синовче, зар би ти сад био у тој апсани са сокака, да ми није њега.{S} Ти мисл |
цније стиже и Ђурица, који је све досад био прикривен у Војковцима.{S} Вујо их све почасти добр |
организованом дружином, којој је досад био потребан јаван одметник од закона, и она га је нашл |
ражити, кад ми устребаш.{S} Само си луд био, што си се давао да те мучим онако... да чуваш оног |
богата сељака из Грабовца.{S} Никола је био на путу, и разбојници, знајући тачно кад ће се врат |
ала је одмах у очи свакоме.{S} Раста је био повисока, а иђаше увек право, затурене главе, посма |
оји непрестано иђаше уз њега.{S} Сад је био присебнији и одлучнији, није га потресла проливена |
/p> <p>Погледавши на ону страну, где је био прозор, Ђурица опази да нема више оних зракова од с |
? — запита Ђурица. </p> <p>— Јуче ти је био последњи дан. </p> <p>— Е, па то ме ви сад можете у |
огзна како; али знаш, брате, отац ти је био, Бог да га прости, некако ’нако... </p> <p>И таман |
да се крене одмах за њима.{S} Рачун је био добар.{S} Чим потера сиђе са хума и западе у долину |
обрте се одмах и оде. </p> <p>И ако је био дан, није се много крио.{S} Ишао је преко села, држ |
је од оца по стајама, а Ђурица, како је био заузет послом, и заборави на њу.{S} Тако се још нис |
е свакад враћао кући.{S} У разговору је био врло опрезан и лукав као лисица: могао је, кад је н |
насмејанога положаја. »То, дакле, није био сан?«... помисли она, и очи јој ватрено засјаше.{S} |
ко нејасно и неодређено, да ни сам није био на чисто са својим жељама.{S} Али га последњи догађ |
м и коме се сви потчињавају.{S} Он није био крупна и развијена стаса; напротив: његова коштуњав |
десет месеца, често је лежао »надзор« и био вођен среској кући, све због неких кожа, које су на |
Дакле, случајно учинио једну погрешку и био лоше среће, те га власт ухватила, па, бојећи се ваљ |
и ову реч — ти би уредно свршио школу и био би користан државни радник, а не би продавао чивит |
бих се опет мучила целога века, а он би био миран за навек...{S} Нећу тако...{S} Хоћу да се муч |
мо затрпају земљом, — па као да ниси ни био...« </p> <p>»Али ја хоћу да живим!...« узвикује он |
збрише са земље као да нисам на њој ни био...{S} Е, нећеш, чича... наплатићемо се!...« </p> <p |
дно и одлучно. — А ето, велиш сам да си био код девојака, а мене си оставио да ме ухвати потера |
огледа га право у очи. </p> <p>— Где си био данас? </p> <p>— Ја, вала, у једном забрану, више п |
.{S} Како је сад овде? </p> <p>— Где си био целе зиме? — запита га Вујо, чинећи се да не чу њег |
читељи, то су твоји душмани...{S} Ти си био... ти си могао бити красан домаћин и радник, али те |
Сарић и други, тада је ауторитет власти био на максималној висини, па су опет они чинили покоре |
павало а ноћу живело.{S} И живот је тај био необичан.{S} Најпре није смео ни главе помолити из |
вом женом?... </p> <p>»Истина, онда сам био луд, нисам знао ни за што, мислио сам да неће бити |
А ти?... </p> <p>— Само једном, кад сам био мали.{S} Сад се баш сећам...{S} А како ћеш ти, с ки |
у једнако дробиш и контролишеш: где сам био, те где сам био!...{S} Био сам код девојака, ето, п |
и контролишеш: где сам био, те где сам био!...{S} Био сам код девојака, ето, па сад шта ћеш ми |
p>— Пардон! — викну апотекар. — Ако сам био тако срећан, да схватим драгоцене мисли уваженога г |
морам ни крити.« </p> <p>— Где ти нисам био! ...{S} По варошима.....{S} У Београду највише. </p |
{S} То му кажу, значи да нисам ни у чем био добар, све зло!...{S} Па, тако и јесте!...{S} И кад |
стањем.{S} Овај састанак пред судницом био је од велика утицаја на њега.{S} Он опази да му је |
, Ђурице, дохвати нам! </p> <p>Да је он био добар посматрач, могао би опазити како на Ђуричину |
} А, јест, то је друштво, на које је он био заборавио.{S} Потрчаше сви напред ћутећи, а Ђурица |
беше ове садање памети...{S} Сад би он био сељак, као и други; радио би свој посао; не би се н |
шта што виде тамо.{S} Случајно је дошао био раније и Пантовац, мало наквашен, па, видевши Ђуриц |
распитивати и домишљати се ко ли је то био, али сад као да није ни чула одговор: само га погле |
иваху по Шумадији.{S} Изнајпре му је то био посао од невоље, јер немађаше воље за рад, а не беш |
ња и угледа међу момцима, као што би то био ред у обичним приликама.{S} Беше то стасита и ретка |
и слеже раменима. </p> <p>— С ким си то био тамо? — запита га она неким радозналим и притворнов |
ју младост и будућност, да је њен живот био, па прошао.{S} И опет је нека снажна и моћна сила п |
сам онакав исти, какав је и у детињству био...{S} Откада памти за себе, никада му још нико није |
тих му места, као да је годинама од њих био одвојен... </p> <p>За један часак Ђурица се спусти |
планове и жеље...{S} Истина није он баш био без икаквих планова, али је све то било тако нејасн |
ао проваљивати зид, кад Ђурица није још био окован и имао је довољно могућности да побегне кад |
.. </p> <p>— Зар није боле, вељу, да их бираш кâ гниле крушке...{S} Да ви’ш само ову моју гошћу |
игару, а за њим се обредише и други.{S} Биров, гледајући на Ђурицу са неким бојажљивим питањем, |
S} Милош стаде да се осврће око себе, а биров се сакри иза кметових леђа. </p> <p>— Ништа, Ђуро |
а њим, као што је ред, гегуца општински биров... </p> <p>Весеље и право душевно задовољство, по |
а... први и други пут! — виче општински биров. </p> <p>— Немој, Милоше, да грешиш душе, тако ти |
> <p>— Ено га у трави, спава — одговори биров, па отрча, те пробуди ћата. </p> <p>То беше сељак |
и — рече он, пруживши дувањару. </p> <p>Биров му приђе бојажљиво, узе дувањару и предаде је кме |
ћицу срески писар са пандурима, кметом, бировом и два одборника.{S} Ђурица се тек обуо и умио, |
регледа хаљине и скриње, а одборници са бировом тражаху по кући.{S} После краткога тражења кмет |
кмету, који с одборницима, пандурима и бировом уђе у кућу. </p> <p>Писар седе на клупицу пред |
друштво. </p> <p>— Само питај за Јулину биртију, код »Чокота«.{S} Нађи газдарицу Јулу и кажи јо |
.{S} Да није Ђурице и вас, не знамо шта бисмо радили од дуга времена. </p> <p>— А, и тога ћу Ђу |
ужност: »Видите шта ми можемо, само кад бисмо хтели!«... — као да говораше она хајдуцима немо, |
ему.{S} Па, напослетку... зар ми баш не бисмо могли без њега?... </p> <p>— Хе, побро!... да ниј |
ако ти мислиш... као пре? </p> <p>— Сви бисмо најволели да ти кажеш шта је твоје, па да се зна |
пци, а оно друго све он згрће.{S} Зашто бисмо ми то трпели? </p> <p>— Знаш шта је, Ђуро!...{S} |
јој ништавној вољи; кад виде како један бистар од природе ум може да влада ученима и неукима — |
.{S} Да му је само неколико капи хладне бистре воде!...{S} Наједаред, севну му као муња, једна |
нска вода преко липова луба.{S} Напи се бистре воде, уми се, и то га поврати.{S} Стаде да мисли |
ивотом, и биље и животиње, па и вода по бистрим планинским речицама веселије жубори и шапуће пе |
ом, које им је Вујо спремио, ударише на бистричкога механџију усред бела дана, пред десетином с |
ead>XIX</head> <p>Кад је Ђурица похарао бистричкога механџију, није хтео после похаре да се сас |
су у другом округу, где ће, без сумње, бити изван сваке опасности. </p> <p>Кленовичка шума пру |
убити!...{S} Како оно рече: може, вели, бити свашта... ено ти Мата и Вуја!...{S} Као вели: како |
рем...{S} Али зашто?{S} Коме ће од тога бити добро, ко би се томе обрадовао... ко би се мојој с |
помоћи, али ћеш видети да неће од тога бити ништа.{S} Само пази да га не наљутимо — одговори П |
рас добра стотина дуката, која је могла бити наша. </p> <p>Сад Ђурица, као кривац, обори очи, а |
еговој апсани. </p> <p>»Смркло се, мора бити« — рече у себи и стаде да слуша пролази ли народ у |
нема. — Кад то каже ча-Вујо, онда мора бити тако; он је, јамачно, добро промислио.{S} Али зашт |
е!...{S} А може, што да не може, и мора бити...{S} Шта је то Краљу само да повуче пером... кврц |
он иде?{S} Рај или пакао? — Једно мора бити, јер знам, кад је оно попа под записом говорио о р |
ачуна се«.{S} Аја, што ја знам, то мора бити. </p> <p>— Вала и мени се нешто предсказивала нека |
рце као твоје.{S} Ти мораш свакога часа бити готов да прегруваш по два округа до каквога поузда |
ојми, да од његове намере не може ништа бити, па, да би се што пре уклонио од свештеникових сав |
ђај, тврдећи да од Ђурице не може ништа бити. </p> <p>— Није то тако — одговори му Вујо. — Ти с |
вај догађај и домишљаху се где може сад бити Ђурица. </p> <p>— Сад је он, мој брате, чак у десе |
вто стајаше уз њих, чекајући шта ће сад бити. </p> <p>— Вегни де, побратиме, и овога — рече Ђур |
ва стегнуте јако, па се боји да ће убод бити слаб, само ће га још више ражљутити, па после — зл |
Па... како коме.{S} Некоме бих се, може бити, и дао. </p> <p>— Гле јако!{S} А коме ли то? </p> |
у рећи, а питај Вуја, па ће ти он, може бити, казати.{S} Даћу ти сто дуката, више ни паре. </p> |
много су ми потребне, а после ћеш, може бити, чути зашто су ми требале. </p> <p>— Ако ћу после |
, боље је да сад чујем од тебе.{S} Може бити да ти могу помоћи саветом, и ако знам да имаш мудр |
ити ни отурити, јер, Бога ми, онда може бити свашта...{S} Ја сам ради њега оставила све... осра |
— Па... видиш сам...{S} Зло је, не може бити горе. </p> <p>— То знам, ал’ опет... ваљада нећу н |
ешто се необично догађа у кући, не може бити друкчије!...{S} Лепо осећа да неко стоји пред врат |
г тога дизали потеру. </p> <p>— Не може бити! </p> <p>— Јест, вала, па сврати на Вуја, те га пи |
га право у очи. </p> <p>— А шта то може бити, реци дер ми! </p> <p>»Ви’ш... тврдоглава као псет |
ци, и он се стаде домишљати шта то може бити.{S} Једнога јутра, кад Ђурица и Радован излажаху и |
глас. »Ђурица — хајдук!{S} Како то може бити?« — помисли она.{S} Пре две недеље су заједно на м |
S} Немој да ме доводиш до зла, јер може бити свашта... — и он претећи махну главом. </p> <p>Ста |
њића, а једна од оних женских морала је бити Станка. »Ево згоде — помисли ОН — до мрака ће мора |
м парама!{S} Сви се хвале, не може боље бити.{S} А где си ти ових дана? </p> <p>— Послом... — о |
о могу да мислим, рекао бих, да ће томе бити узрок наш крајњи немар према вери и цркви, рекао б |
до среске куће. </p> <p>— Ваљда нећете бити тако бездушни, господин Перо, и одрећи нам ту вели |
ју... цију... цини...{S} Видим ја да ће бити нешто, па велим мојој Круни: »Море чућемо неки гла |
да уништи то страшило, онда... онда ће бити нешто друго, нешто боље, а шта — о томе и не мишља |
бригу.{S} Скоро ћемо имати посла, па ће бити свима. </p> <p>— Ама јест то, него знаш, ја велим. |
ше расте. — Сад ћу ја њој казати, па ће бити мања од трунке«. </p> <p>— Ти знаш како пролазе он |
но живим тако од дана до дана; а шта ће бити и не мислим, не смем да мислим...{S} Само знам да |
арабиљ са земље. — Познао сам ја шта ће бити са њом, још кад је стала на ноге... </p> <p>Станци |
а је досад умро.{S} Не знам само шта ће бити с децом.{S} Чекам извешће свакога часа. </p> <p>— |
њему кажем: »Причекај да видимо шта ће бити с твојом главом до јесени«. </p> <p>— Их, болан, ш |
уставити и узети паре, а ова двојица ће бити с тобом.{S} Радован ће ти све казати шта имаш да ч |
ој опасности, и иде за њим тамо, где ће бити миран, где ће му живот бити безбедан.{S} Она се од |
од кецељом, је ли? </p> <p>— А да ђе ће бити, мој старче, кад је тек претурио двадесету!{S} Нећ |
засад, десет. </p> <p>— Хм... да ли ће бити...{S} Ја ти нисам ни казао куд сам шта раздавао.{S |
јте!... </p> <p>— Не брини, за минут ће бити готово...{S} Док тренеш... — одговори Митар. </p> |
пекла, па се суше. </p> <p>— Хм... неће бити — одговори Ђорђе, па оде те уми руке.{S} Кад се вр |
ао свој грешни живот, помислих, да неће бити грешно пред Богом, ако се замолим Спаситељу за ове |
исам знао ни за што, мислио сам да неће бити слађега живота ни боље среће од њене милоште...{S} |
бригу о својој деци како треба, па неће бити хајдука, или их бар неће бити овако много.{S} А да |
о.{S} Ја како, брате!{S} Моје дете неће бити хајдук.{S} А зашто? — Зато што пазим на сваки њего |
авиш, што год сазнаш, а од мене ти неће бити џабе.{S} Знаш, ваљад’, преко кога ћеш јавити? </p> |
а, шта ћу с њом? </p> <p>— Хе, њој неће бити лако, али напослетку, и она ће се довести у ред, с |
те... и од њега да браните, па вам неће бити криво од мене. </p> <p>— Ево ти главе моје и вјере |
у ли задовољни сви? </p> <p>— Како неће бити задовољни на оноликим парама!{S} Сви се хвале, не |
, па неће бити хајдука, или их бар неће бити овако много.{S} А да ли нам је баш то у крви — Бог |
и?...{S} Кад је она поменула, тако ће и бити« па одговори: </p> <p>— Јесте, из вароши је. </p> |
унце, па сад што ми ти кажеш, тако ће и бити. </p> <p>— Оно знаш... мука је то.{S} Ствари су ко |
е са нама; То знам и ја.{S} Али хоће ли бити друкчије тамо, кад погледаш смрти у очи? </p> <p>— |
ца, кад се састаше. </p> <p>— Шта ће ми бити? </p> <p>— Како, море... дигоше на тебе сав свијет |
»Ко зна — помисли он — можда то неће ни бити; дуго је до зоре«.{S} И тако полуумирен уђе у гору |
д уђоше у собу код Ђурице. — Овај ће ти бити побратим и друг на сваком кораку, а добро се знате |
е... с тобом ћу све братски.{S} Неће ти бити од мене криво... </p> <p>— Остави се залуднице, вј |
..{S} А кад дође до густога, онда ће им бити први посао да те убију, да би себе сачували, и да |
ти шта треба да се ради.{S} Сутра ће он бити код куће, то сам дознао, и ви га морате напасти да |
душмани...{S} Ти си био... ти си могао бити красан домаћин и радник, али те они наведоше на кл |
, где се налази кмет...{S} Али је морао бити много опрезнији од жандарма.{S} Ономадашњи догађај |
с поља, зид провалили, да их је морало бити више и да је то веома озбиљна ствар. </p> <p>Капет |
ло!...{S} Кад пре... и како је то могло бити?...{S} Ко зна које је доба...{S} Можда скоро да св |
е досађивати нашем селу, а ми му морамо бити на руци.{S} Није то шала болан: метнуо човек главу |
у себе самога.{S} А зна добро да ће то бити једини излаз, да га мора примити без размишљања, б |
да се нису раније знали? — Богме ће то бити... па сад продужују старо познанство.{S} Јест, то |
</p> <p>— А то је! </p> <p>»Који ће то бити Новица?...« стаде он опет мислити, па узвикну: </p |
рекао, па опет кô велим... неће зар то бити.{S} А којим добром? </p> <p>— Имам хитна посла с т |
p>»А помиловање! ...{S} Мучно да ће што бити.{S} Видиш, и капетан и сви ми кажу да се не надам. |
да нијесам ни мислио да ће ти мој савет бити тако ваљан, а виђу да сам и ја имао разлога. </p> |
амо, где ће бити миран, где ће му живот бити безбедан.{S} Она се одлучила да га не оставља ника |
мисли...{S} Држао је да тога дана могу бити присебни само ретки људи...{S} И ето, дочекао је д |
олико дана иде к јатацима.{S} Морали су бити опрезни, јер да се овако још продужи, могло би пас |
слати на коју масну похару, па ће ти ту бити крај. </p> <p>— А по чему ти то мислиш тако? </p> |
ти је лако до вашега забрана.{S} Ја ћу бити код Јова, а ти седи тамо, докле год можеш. </p> <p |
Знао сам ја још пре годину дана да ћеш бити ово, што си сад, чим сам чуо да не избијаш из њего |
па сам баш мислио и радовао се кака ћеш бити ваљан момак.{S} Истина, отац те, Бог до га прости, |
авили су те, чим си отишао... засад ћеш бити миран.{S} Али ти онај пакосник неће дати мира. </p |
ривице!« То значи: ма шта урадио, нећеш бити крив, ако те не ухвате.{S} Све су се врлине састој |
а ватра на њега... </p> <p>Бој... права битка!... </p> <p>Испалио је већ оба револвера, па дохв |
ци, сви његови поступци, који стајаху у битној противности са животом њене околине, који наилаж |
овише новаца, па ако испадне како ваља, биће добро. </p> <p>— Шта, да не мислиш на Ставру? </p> |
пита Симо. </p> <p>— Има нешто... биће, биће! — одговори Вујо, па, затварајући прозор, додаде: |
е он све.{S} Кад се сврши потера, вели, биће најзгодније да одмах почнете оно што сте уговарали |
важан посао.{S} Ако га извршите добро, биће вајде свима.{S} Треба да ударите на газда Ђорђа из |
? — запита Симо. </p> <p>— Има нешто... биће, биће! — одговори Вујо, па, затварајући прозор, до |
Знаш, онога... пшеница ми много добра: биће сто крстина.{S} А већ шљиве су понеле кâ чичак: ак |
</p> <p>— На, сркни мало да дођеш себи; биће ти лакше одма’...{S} Еј, јадниче, како си се намуч |
. је ли или није, ти не мораш знати.{S} Биће дана и за то, кад ћеш све дознати, а засад нам је |
сан, па после поноћи да идеш к њему.{S} Биће му, болан, криво кад чује да си се врнуо, а нијеси |
у Жабаре да исплати и дотера ракију; — биће триестак дуката.{S} Ти ћеш га, Ђурица, зауставити |
ме, не могоше смислити ко је. </p> <p>— Биће то који његов гласник... они, знаш... што му јавља |
уке и обрће се на све стране. </p> <p>— Биће то који други, а он сад не сме носа помолити, док |
о хоће ли остати што другима? </p> <p>— Биће доста свима, само ме чувајте? </p> <p>— А да што ћ |
да нисам целе недеље тренуо? </p> <p>— Биће од ове оморине — одговори Милош, и ако је знао да |
ту скоро стоке за сто педесет дуката, а биће код њега, јамачно, и старога новца.{S} То треба да |
пет шест година, па кад се вратиш отуд, бићеш човек, бићеш поштен сељак и домаћин, живећеш на с |
на, па кад се вратиш отуд, бићеш човек, бићеш поштен сељак и домаћин, живећеш на своме прагу и |
а убила, ’наки човек кâ тресак!{S} Рекô бих ни песница му не би могла овуд’ проћи. </p> <p>— Ја |
арац — да не бих умро без покајања и да бих сачувао свој грешни живот, помислих, да неће бити г |
нтовац и диже се са столице. — Јово, ја бих мало спавао — рече он креснувши оком на домаћина, к |
нога господина попе, мени се чини... ја бих рекао да он навраћа воду на своју воденицу, исто он |
знаник. </p> <p>— А, ти ли си то!{S} Ја бих рекао, па опет кô велим... неће зар то бити.{S} А к |
шта ни знао, не би осећао муке...{S} Ја бих се опет мучила целога века, а он би био миран за на |
ласти је пао.{S} Јест, кажем...{S} А ја бих њега на точак чим врдне, па да ви’ш онда би ли се с |
живиш, море, кâ бубрег у лоју?{S} А ја бих ти долазио сваки други трећи дан. </p> <p>— Зар не |
спремио добар посао, чим се јавиш, и ја бих ти рекао да ти то све лепо извршиш. </p> <p>— Па и |
ахо! — викну Радован. — Такву жену и ја бих слушао.{S} Старче, кажем ти, купи сватове! </p> <p> |
Треба да зарађујем. </p> <p>— Пристала бих, само ако можеш да ме издржаваш лепо. </p> <p>Ђуриц |
погледала добро, а сад, Бога ми, волела бих да га видим. </p> <p>— Бог с тобом, Станка, зар би |
ила да га не бих могла преживети, умрла бих са њим, погинула бих, кад би њему што било...{S} Ми |
а преживети, умрла бих са њим, погинула бих, кад би њему што било...{S} Мислила сам, куд бих бе |
му смела на очи изићи? </p> <p>— Изишла бих, вала, и пред бесна курјака, а што да нећу пред оби |
се над раком, па стаде... </p> <p>»Шта бих имао још?... да продужим још мало...« </p> <p>— Мит |
адовину. </p> <p>»Ала би лепо било, кад бих имао крила« — помисли он у себи. — »Их, како би се |
S} Ваљада ме се не бојиш? </p> <p>— Кад бих те се бојала, не бих ни стајала с тобом — одговори |
их давао.{S} А право да ти речем, и кад бих имао, не бих ти толико дао. </p> <p>— Зашто, газда |
би њему што било...{S} Мислила сам, куд бих без њега и на што ће ми живот после!...{S} А он вел |
рече Ђорђе — шта ми је ово јутрос: све бих спавао, као да нисам целе недеље тренуо? </p> <p>— |
у. </p> <p>— Па... како коме.{S} Некоме бих се, може бити, и дао. </p> <p>— Гле јако!{S} А коме |
јиш? </p> <p>— Кад бих те се бојала, не бих ни стајала с тобом — одговори она одлучно. </p> <p> |
} Све једно, не би ни пошла за мене, не бих је ни ја...« </p> <p>»Ала ме издаде онда крвнички!{ |
А право да ти речем, и кад бих имао, не бих ти толико дао. </p> <p>— Зашто, газда Јанко? </p> < |
— Имам пасош, али куд да идем?...{S} Не бих волео да имам посла са полицијом. </p> <p>— Ми имам |
заплашимо, да боље чува стоку...{S} Не бих ја то дао, Бог с тобом. </p> <p>— Како ти је осекô |
-о-о- !...{S} А ја сам мислила да га не бих могла преживети, умрла бих са њим, погинула бих, ка |
ми је то лакше и згодније... баш га не бих могао погледати, а већ после... лако ћемо...« — пом |
за њега.{S} Али — додаје старац — да не бих умро без покајања и да бих сачувао свој грешни живо |
кочимо из Србије... али сад видим да не бих могао...{S} Нисам знао како је то необично. </p> <p |
ти живела са мном? </p> <p>— Што да не бих, само нећу у село, него у вароши.{S} А имаш ли ти н |
такву опасност или љутњу, због које не бих могао пробати овако лепу мученицу«. </p> <p>Тада св |
нису ови људи прегледали апсу, чисто не бих веровао да је изишао. </p> <p>— Шта ћеш је прегледа |
Хоћу, бане, с такијем соколом, зашто не бих! </p> <p>Испише чашу заједничку и пољубише се. </p> |
ја хоћу...{S} Па онда...{S} Што, зар не бих могао наћи себи друга?...{S} Већ Станка би се дотле |
чувати. </p> <p>— О, сињу му... зар не бих ја умео боље чувати твоју главу!...{S} У почетку те |
е сигурније да останем у шуми.{S} Могао бих за два три часа отићи до Рудника?... </p> <p>— Тако |
ри себи. </p> <p>— Ти си болесна, рекао бих... да ниси боловала ових дана? </p> <p>— Болесна?.. |
крајњи немар према вери и цркви, рекао бих... </p> <p>— Пардон! — викну апотекар. — Ако сам би |
, па га кваси, цеди и опет кваси, рекао бих да му спира с прљава лица трагове ужасних злочина, |
S} А ја, у колико могу да мислим, рекао бих, да ће томе бити узрок наш крајњи немар према вери |
у.{S} То је једно.{S} А за Ђурицу рекао бих да ће учитељ имати највише право.{S} Отац га је нау |
ах, па не виђех хасне ни хаира, и остао бих тако вјечити живомученик, да не би тебе.{S} Знаш ли |
} Болан, Станка Радоњића! ...{S} Улетео бих онда кроз кишу од куршума, прескочио бих ватру и во |
их онда кроз кишу од куршума, прескочио бих ватру и воду да до ње дођем, да ме само онако погле |
а посла с тобом дигô сам главу, па како бих те оставио!... </p> <p>— Вала ти кâ брату!...{S} А |
слободно смеш поуздати на њега.{S} Само бих ти рекла: кад раздајеш што другима, да и њему даш.. |
та је твоје, па да се зна чисто.{S} Оно бих друго ја разделио — рече Ђурица. </p> <p>— Да кажем |
ш баш све, али тек... ’нако... по нешто бих могла и ја да знам — рече она смешећи се.{S} Истина |
и мало места за двоумицу. </p> <p>— Баш бих те молио... знаш... скоро су ме петљали... </p> <p> |
смете оно дериште — помисли она — а баш бих опалила, па нек прозуји куршум поред њега, само да |
ма, намести се на предње седиште, ошину бичем и кола појурише.{S} Требало је на сваки начин да |
, па не уме да чита, или довикује ђаку: бјежи!{S} А вала неће ми побећи, па макар га заклао овђ |
е готово, нарачунај се са њим, па одмах бјежи и не говори му ђе ћеш зимовати... </p> <p>— Што т |
ти само једну реч, коју чешће помињаше: бјеси... па се непрестано домишљаше шта Му ТО може знач |
нашега Василија, иже јест на одержимих бјесом...{S} По томе им дадох пастирску поуку: да се ос |
ји се сабрао да, овако у скупу, проведе благ дан... </p> <p>Ђурица не имађаше ни совре ни племе |
нападима бивао присебан, пажљив, готово благ, а сад поче све више да личи на Пантовца: стаде да |
очима стаде да се хвата она пријатна и блага измаглица, што наступа после јакога пића. </p> <p |
казати што имам — одговори Ђурица веома благим гласом. </p> <p>— Бог с тобом, дијете, што да го |
узнемирио од обада, а сељак га умирује благим гласом, тапкајући га руком по врату.{S} Ђурица т |
ку и страсну природу, али је он, једним благим погледом својих великих очију, умео да прикрије |
а и стаде је искрено грлити и љубити. — Благо мени, кад је ’вака девојка изабрала мога Ђуру. </ |
... трес-трес... трес-трес... </p> <p>— Благо вама, кад сте слободни! — уздише путник натичући |
вац сажаљева...{S} И капетан га погледа благо.{S} Приђе му и метну му руку на раме. </p> <p>— Ђ |
!{S} Болан, како си порастô — рече попа благо, па се обрте кнезу: — Шта велиш? </p> <p>Одборниц |
> <p>— Ко је то прошао? — запита Ђурица благо, желећи да заглади малопрешњу срџбу. </p> <p>— Ка |
рица се сети Новичина савета, па отпоче благо: </p> <p>— Немој, брате, да се љутиш.{S} Ја сам и |
била из земље...{S} Сунце греје топло и благо, весело светле његови зраци оживелој земљи, греју |
високога младића, који тако безазлено и благо гледа, лежи бар једно убиство.{S} И напослетку, д |
зи га као гром.{S} Он гледаше у мирно и благо свештениково лице, очекујући другу реч, која би у |
</p> <p>— Хоћеш у село, попо? — рече он благо, као обичан сељак, који је, идући с рада, срео св |
ахо; ти се кâ да нешто плашиш — рече он благо, и да би је бар колико умирио, седе на клупу под |
могу одузети и одвести то једино његово благо, да је могу затворити, мучити и шта је још не мож |
и.{S} Народ се окупи уоколо. </p> <p>На благој, мало нагнутој равници лежаше раширених руку и о |
онај блудни син, на покајање, могу ти и благослов дати — рече му свештеник, очекујући жудно њег |
вештенику. </p> <p>— Не смем ти тражити благослова, јер знам да га немаш за мене, али те молим: |
може да воли, који тражи свету цркву да благослови његов брак, те такав човек, велим, чини онак |
поглед, исказиваху неизмерну питомост и благост, неку болећиву доброћудност, која се често може |
плови, и чисто осећа како промиче кроз благу шумску хладовину. </p> <p>»Ала би лепо било, кад |
. </p> <p>И он, харамбаша хајдучки, сав блажен, као невино дете, слуша тај звук И осећа како му |
могао.{S} На лицу му се виђаше сладак и блажен осмејак, а очи му непрестано звераху око себе.{S |
одише!... </p> <p>— Стале! — узвикну он блажен, раздраган, и у том једном узвику као да хтеде и |
ће ни да говори о томе.{S} Али сад, ова блажена и срећна жудња, која се виђаше на лицу му, као |
и суморне сете, некога неразумљивога и блаженога душевнога страха. </p> <p>— Што није свакад о |
ем: беше ту чуђења и страха, али беше и блаженства и среће.{S} Па ипак, кад се мало прибра, уви |
м, у душу им се усели бескрајна радост, блаженство, срећа... </p> <p>Ђурица погледа Станку и оч |
го и немо, а из погледа му сијаше такво блаженство и таква страст, да она одједном појми све.{S |
лада срца, испуњена неизмерном слашћу и блаженством, задрхта им цело тело, и они сами не опазиш |
p>Палилулска улица претворила се у море блата и влаге.{S} Читави облаци густе мокре влаге вију |
придржавајући се рукама за мокре зидове блатних кућица или за накривљено прошће дугих дворишта. |
уо у житкој прљавој маси; расплинуло се блато по свима улицама, по двориштима, по праговима и у |
че туде две ноге човечје, шљепкајући по блату, отресајући се и вукући се опет по растопљеној, з |
о и остаде са подигнутом руком, укочен, блед, нем...{S} Писар скочи с коња и приђе к отвореним |
а или пиштање уха.{S} Одједаред застане блед као смрт, стане да слуша с напрегнутом пажњом: учи |
лица, па јурну на Сретена, који стајаше блед и непомичан као кип.{S} Али се хитро пружише многе |
у страну и отворише сасвим...{S} Слаба, бледа светлост показа им унутрашњост куће, опазише одма |
мрт?{S} Знам, видела сам кад умре Јока, бледа, па пожутела, хладна...{S} После закопају у земљу |
рхови планински... развлачи се она прва бледа светлост зорина... тама се проредила, па умире, г |
ористи. </p> <p>Ђурица, погнуте главе и бледа лица, слушаше ове необичне речи, које исказиваху |
! — подвикну младић исколачених очију и бледа лица, па јурну на Сретена, који стајаше блед и не |
е првих удараца Сретен се само увијаше, бледећи и мрштећи се, али на шестом ђипи, као иглом убо |
. </p> <p>— Шта ћемо сад? — рече Ђурица бледећи, осврћући се плашљиво око себе. — Видиш ли сад! |
је се свет — одговори Сретен муцајући и бледећи. — Ја, вала, знаш сам, волим те... како ћу рећи |
длучност, а по лицу се разли грозничаво бледило... </p> </div> <div type="chapter" xml:id="SRP1 |
угледа на њему право самртничко, зелено бледило... </p> <p>»Шта је ово?...{S} Шта хоће ови?...{ |
една по једна да се гасе и неко нејасно бледило да се навлачи по небу, Ђурица се трже; пробуди |
ети се ко је пред њим и обузе га смртно бледило.{S} Милош стаде да се осврће око себе, а биров |
уђено, али му преко лица прелете смртно бледило. </p> <p>Ђурица спусти свећу поред себе, узе је |
а усница. </p> <p>У народу свачије лице бледо, нико не дише.{S} Ужас и чуђење исписано је на ти |
е не исплива пун сјајан месец, те просу бледу светлост најпре по врховима дрвећа и бреговима, а |
егде у папрати. </p> <p>Непомузене овце блеје и, да би се зар чиме забавиле, штрбну мало угажен |
зину од чуда, па стаде, онако сањив, да блене час у њега час у људе, који су поседали пред њим. |
и као електрисан и стаде насред апсане, бленући узверено и плашљиво у лице апсанџино, који га, |
S} Сети се онога тренутка, кад је онако блесаво стајао пред механџијом, сети се погледа Пантовч |
ту!...« Откако је учинила први корак за ближе познанство са Ђурицом, од тада јој вазда стајаше |
... а друмом се вије облак прашине, све ближе и ближе... »Стојте« викну неко...{S} Освртоше се, |
се стопе с великом масом... </p> <p>Све ближе и ближе...{S} Већ се распознају лица, виде се над |
кâ да бојиш мене?« — вели, па ми приђе ближе и смеје се.{S} Једва ти се онда раскравих; те не |
овори она одлучно. </p> <p>Он јој приђе ближе, узе је за руку и поведе са стазе.{S} Ћутаху обој |
под утицајем овога лепог осећања, пође ближе к прозору и стаде да разгледа не би ли се могао п |
.« а то оно не смеде још да разгледа из ближе, бар у памети.{S} Осећао га је непрестано да лебд |
умом се вије облак прашине, све ближе и ближе... »Стојте« викну неко...{S} Освртоше се, а из он |
с великом масом... </p> <p>Све ближе и ближе...{S} Већ се распознају лица, виде се над целом о |
све редом! — викну Ђурица и ступи корак ближе. </p> <p>За часак беху сви добро повезани, а Јевт |
и хајдука, зовну га: </p> <p>— Ходи дер ближе, момче! </p> <p>Ђурица устаде, узе пушку и дође п |
одговора, издиже секиру, корачи два пут ближе к поњави и потеже из све снаге секиром по ономе м |
који већ неколико дана осећаше у својој близини и само очекиваше час, кад ће пасти на њега, сад |
нутом пажњом: учини му се да ту негде у близини засвира труба, али баш права војничка труба, са |
е се сакрити, али ће се ипак налазити у близини Ђуричиној. </p> <p>— Чујеш, Ново... — рече Ђури |
— рече Ђурица лагано, кад опази човека близу себе. — Ко си? </p> <p>— Ја сам, Ђуро, од Јова... |
синоћ су сви скупљени и сад су ту негде близу. </p> <p>— Хоће ли сви право овамо? — запита Ђури |
м и да ступа све пажљивије.{S} Кад дође близу уречених грмова, он даде знак као и јуче.{S} Нови |
око њихових недела.{S} Кад осети да је близу крај, он убије вођа дружине, узме од државе уцену |
рвожедних гостију.{S} Маркова кућа беше близу једне јаруге обрасле шумом, која представљаше жив |
ише напред и за неколико минута стадоше близу манастирских врата. </p> <p>Замало стиже и Пантов |
.{S} Чуо је, али није видео, да је онај близу, да га растављају само дваестак корака од њега.{S |
им шумарцима над потоком, али је и онај близу, само сад не иде преда њ, већ му се приближује са |
сте кленовичке шуме, која се пружила до близу Качера и пожурише да се што пре дохвате рудничких |
> <p>— Еј, црни Ђурица! — узвикује неко близу њега. </p> <p>— А-а! ... — одзива се он, лутајући |
су у корову, што је израстао по ђубрету близу вратница, а Ђурица се завукао у витлове шиндре, к |
у. </p> <p>Ђурица уђе и седе на столицу близу врата, а Вујо намести земљани свећњак на под, па |
о са свима женскима, а једна му постаде блиска, веома мила и блиска пријатељица.{S} Он није жал |
а једна му постаде блиска, веома мила и блиска пријатељица.{S} Он није жалио новаца, а она је т |
е слике, која му је тако позната и тако блиска, али се он не зауставља на њој, већ гледа даље.. |
лонила за високу гору, а друга половина блиста и пршти ватром уз небесни свод, преливајући се ч |
аска сунчева, претворила се у ватру, па блиста и трепери, заклањајући један део сунчаних зрака. |
облака.{S} Плаветнило небесно трепери и блиста се у зрацима сунчаним, који су разасути по бескр |
="SRP18971_C28"> <head>XXVIII</head> <p>Блиста се дивно јесење јутро.{S} Са плава чиста неба па |
вори она, а очи јој севнуше оном врелом блиставом ватром. </p> <p>— Па како ћемо, кад не може д |
, те се под његовим зрацима преливаху и блистаху поља и њиве, окићене росним капљицама, које се |
ива. </p> <p>— Ако ми долазиш, као онај блудни син, на покајање, могу ти и благослов дати — реч |
ш бити ваљан момак.{S} Истина, отац те, Бог до га прости, није никаквом добру учио... то се већ |
боље чува стоку...{S} Не бих ја то дао, Бог с тобом. </p> <p>— Како ти је осекô кукуруз? — обрт |
како; али знаш, брате, отац ти је био, Бог да га прости, некако ’нако... </p> <p>И таман Ђуриц |
ного.{S} А да ли нам је баш то у крви — Бог ће га знати.{S} Нешто не знам како је сад по другим |
е!...{S} Шта су они намислили са мном — Бог зна, а гре’ота је сирома’у човеку ’вако подметати — |
елико зло у свима државама... </p> <p>— Бог с тобом, Коста, шта су ту криви бандисти? — Викну Л |
му некако чудновато севнуше. </p> <p>— Бог с тобом, господине, зар моје дете!... — поче да нар |
а ми, волела бих да га видим. </p> <p>— Бог с тобом, Станка, зар би му смела на очи изићи? </p> |
и Ђурица веома благим гласом. </p> <p>— Бог с тобом, дијете, што да говоримо кроз прозор, кад ј |
да? — упаде јој Станка у реч. </p> <p>— Бог с тобом, зар не чу да мора умрети онај који га погл |
: видећу га ма где...« </p> <p>— Помоз’ Бог, Станка! — Викну неко испред врљика, за које се дот |
приђе руци поповој. </p> <p>— Срећно да Бог да! — рече поп, па га затим упути да узме црквени б |
да од Бога нађеш; какво дете!{S} Оно је Бог створио да буде мушко, па га анатеме претвориле у д |
рате; то је људски, а оно ’нако... буди Бог с нама. </p> <p>— Је ли тако, Милоше? — обрте се Ђу |
лако не венчају, а с тобом већ... буди Бог с нама! </p> <p>— Није то, попо; него ако може онак |
продужи право к њима. </p> <p>— Помози Бог, децо! — рече он још на корак два пред њима. </p> < |
викну обичним гласом: </p> <p>— Помози Бог, снахо! </p> <p>Жена, окрећући се к нему, прими му |
/p> <p>— Прва у славу Божју.{S} Нека ти Бог опрости! </p> <p>Ђурица гледа бесмислено у озбиљна |
екрсти се и упали је. </p> <p>— Нека ти Бог опрости! — рече он, па седе за сто.{S} Поседаше и о |
се отимала од немаштине и глади, а дао Бог — сеоској души не треба много: комад проје и главиц |
што да говоримо кроз прозор, кад је дао Бог те имамо где сести и разговарати се.{S} Ходи овамо |
<p>— Ко, зар ја? — викну Пајо. — Не дао Бог!{S} Ја још велим, брате, да те чувамо кâ једнога св |
му буде све као код људи.{S} А тамо већ Бог је, па нек му он суди, како је заслужио... </p> <p> |
га никад нисам погледала добро, а сад, Бога ми, волела бих да га видим. </p> <p>— Бог с тобом, |
ива, неће ме променити ни отурити, јер, Бога ми, онда може бити свашта...{S} Ја сам ради њега о |
ми дувана за тај метак. </p> <p>— Хоћу, Бога ми! — одговори Марко и оде кући замишљен и озбиљан |
ао сам до последње паре, тако ми самога Бога... </p> <p>— Лажеш, псино матора! — викну Пантовац |
S} Раздао сам по народу, тако ми самога Бога!...« — понављаше он у памети последње Николине реч |
че му жена. </p> <p>— Ћути, жено, да од Бога нађеш; какво дете!{S} Оно је Бог створио да буде м |
очајнички. — Оно је неко проклетство од Бога, само не знам да ли згреших ја или моји стари. </p |
е из детињства кад уђе у кућу да назове Бога и да се здрави са домаћином, а сад некако сам осет |
м. </p> <p>— Како?{S} Није, браћо, није Бога ми!....{S} Нема... </p> <p>— Шта нема... ти твога! |
е не боји ни пушке ни власти, никога до Бога.{S} Иде са својом пушком по зеленој гори, а све жи |
е Ђурици. </p> <p>— Кад си сам потражио Бога, онда га бар немој одсада вређати.{S} Тешка је и с |
хвати Ђурицу за руку. </p> <p>— Не, ако Бога знаш! — викну она. </p> <p>Ђурица је оштро погледа |
скочи, па закука: </p> <p>— Не, не ако Бога знаш, само ми њега не дирај; ишти шта хоћеш! </p> |
> <p>Жена, окрећући се к нему, прими му Бога, али видевши га онако наоружана, трже се и преблед |
исто друштво опколи кућу Николе Чолића, богата сељака из Грабовца.{S} Никола је био на путу, и |
амо кад би крстоноше минуле поред каква богата дома, где су домаћице изнеле неколико карлица мл |
о стаде да излаже свој план за напад на богата трговца у Поморављу.{S} На томе разговору затече |
да ме издржи.{S} Али ти, господски син, богаташ... </p> <p>— Полако-те, море, ви одосте на друг |
тек побегао од сиротиње, а не стигао у богаташе.{S} И он се сам чудио нарави своје кћери. </p> |
тврдоглавости.{S} Па да је бар из какве богате куће, могла би се још и разумети њена охолост, а |
XXIV</head> <p>Враћајући се са крваве и богате похаре из Поморавља, где домаћин и један нападач |
.{S} Као сиромах није се могао истицати богатством одела, али је и ону сиротињску одећу умео та |
S} То је од вајкада најпоузданији начин богаћења по нашим селима.{S} Кад му порасте Милета, нај |
ладић као и он — ми те сви стимавамо, и богзна како; али знаш, брате, отац ти је био, Бог да га |
<p>— Па и ти ћеш, ваљад’? </p> <p>— Ја, богме, не!{S} Чу ли да рекох: тргујем од збиље.{S} Учим |
ушам што год ми рекне? </p> <p>— Не ја, богме!{S} Ја ти вељу само што он мисли, а што ја мислим |
S} Истина, он хоће моју главу, а ја се, богме, не дам тако лако.{S} Па сад... то је и тражио!.. |
тика? — запита кмет. </p> <p>— Не знам, богме, да ли је и донета из луке.{S} Ономад је дете там |
Овај ће проказати остале. </p> <p>— Хм, богме ћете имати муку са њим.{S} Не знаш га какав је па |
киме је сасвим отворен.{S} А неки пут, богме, помислим ти сто чуда...{S} Ко ти зна његове рачу |
више наљуте за то? </p> <p>— Не смију, богме!{S} Свакому је танак врат. </p> <p>»Сад би ми ваљ |
о?...{S} Ха, да се нису раније знали? — Богме ће то бити... па сад продужују старо познанство.{ |
, не сме ни њега нико дирати. </p> <p>— Богме, тамо му у оној хартији стоји написано, да ће га |
, чекајући? — запита га овај. </p> <p>— Богме јесте; излудих од муке — одговори Ђурица. </p> <p |
побратим сами раздајемо нашим људима, а богме и за себе да остављамо. </p> <p>— Ама што ви, људ |
свештеник.{S} А после, и то вам ни пред Богом ни пред законом не би вредело. </p> <p>Ђурица пој |
вот, помислих, да неће бити грешно пред Богом, ако се замолим Спаситељу за ове заблудше овде, п |
ј, кукавац, ђе погибох!{S} Не, кумим те Богом... </p> <p>Пантовац га само гурну леваком, па опе |
петан, чим Ђурица стаде. </p> <p>»Хвала Богу!« — помисли Ђурица.{S} Он се плашио само тога прво |
и оне бар осамдесет дуката... ’Вала је Богу!... </p> <p>— Море, ти не тражи наводаџију за жени |
е меса да пребије, па после не ваљаш ни Богу ни ђаволу...{S} Душу ће да извади, а живот да оста |
и сваки у својој соври стаде се молити Богу.{S} Утом попа отпева тропар, испи чашу вина и седе |
ан другом дисање. </p> <p>— Камо се, по Богу си?... полудех од муке — рече он. </p> <p>— Е, син |
ваљ’да знаш шта је дете...{S} Перо, по Богу си брате, ти знаш... </p> <p>— Мак’ се отале, бабо |
се исправи, машући оном руком, која је бодена. </p> <p>— Ништа, среће ми, само је задуго говор |
мало је своју совру — четири дирека, по бодена у земљу и спојена пречагама, преко којих су наме |
сицу.{S} Дугачко, жуто, али кад врекне, Боже сачувај, не да се испричати!... </p> <p>Станка ућу |
е, даде се опет у мисли. »Шта ли је то, Боже, било?...{S} Је ли то сан или јава?...{S} Чини јој |
од чађи пушку — пун је још од лањскога Божића, само наспи новога барута у ваљу, а ево ти и нов |
осети Тима, рано у зору.{S} Беху прошли божићни празници.{S} Око прозора звижди и бесни студени |
е пост. </p> <p>— Какав пост? </p> <p>— Божићњи, зар не знаш...{S} Хоћу да се причестим, кô и о |
да вређати.{S} Тешка је и страшна казна Божја за оне, који се титрају именом његовим... </p> <p |
у вис и рекоше: </p> <p>— Прва у славу Божју.{S} Нека ти Бог опрости! </p> <p>Ђурица гледа бес |
и... </p> <p>— Доћи ће и та наредба, не бој се.{S} Пожурио сам се и ја, да она што пре дође. </ |
је он смислио.{S} Није му ни првина, не бој се! </p> <p>— Добро, а шта велиш за наше људе, како |
же се још обогатити. </p> <p>— Неће, не бој се, док год му је Марушке. </p> <p>— Која је то? </ |
нуо га Вујо зимус! ...{S} Неће више, не бој се.{S} Доста ја њему аргатовах, па не виђех хасне н |
ети ’вако сам. </p> <p>— Нећеш дуго, не бој се.{S} Сутра, зором, на посао! </p> <p>Ђурицу нешто |
Знаш ли... </p> <p>— Знам ја добро, не бој се, синко.{S} Знају и деца сеоска ко тебе упропасти |
само да нам испече по једну каву.{S} Не бој се, она те не познаје, а зна да ја имам посла с так |
осматрају необична човека. </p> <p>— Не бој се, снахо; ти се кâ да нешто плашиш — рече он благо |
да си тица, не би побјегао...{S} Али не бој се, неће ником пасти на ум да те тражи у вароши. </ |
угога већ сипа ватра на њега... </p> <p>Бој... права битка!... </p> <p>Испалио је већ оба револ |
{S} Биров, гледајући на Ђурицу са неким бојажљивим питањем, сави још дебљу од кметове и врати д |
за, и она се, ваљада први пут у животу, бојажљиво осврташе око себе.{S} Кад пређе поток и наиђе |
ни Вујово мишљење, па кад ућута, стаде бојажљиво да чека одговор. </p> <p>— Хе, момче, — одгов |
уживши дувањару. </p> <p>Биров му приђе бојажљиво, узе дувањару и предаде је кмету.{S} Кмет сав |
оби. </p> <p>— Свршисте ли? — запита он бојажљиво, а из погледа му се видело да очекује неповољ |
— бојали га се.{S} Уосталом, ова општа бојазан од Вуја зависила је и од неких других узрока. < |
у забран.{S} Сад иђаше тамо без икакве бојазни и без онога пређашњег узбуђења: само се потчиња |
ме се не бојиш? </p> <p>— Кад бих те се бојала, не бих ни стајала с тобом — одговори она одлучн |
у околину: сви су му се потчињавали и — бојали га се.{S} Уосталом, ова општа бојазан од Вуја за |
и; радио би свој посао; не би се никога бојао...{S} Ишао би слободно по пољу, по зелену лугу и |
о, па, видевши оно, чега се највише сад бојао, повика: </p> <p>— Лези!{S} Лези! </p> <p>Станка |
</p> <p>Сеоских стражара Ђурица се није бојао.{S} К њима је свраћао свагда, кад му је требало д |
.. </p> <p>— Није то, море, него сам се бојао да ме не убијеш, ако ти истину кажем. </p> <p>— И |
уке су му се грозничаво тресле, и он се бојао само да не испусти пушку.{S} Чуо је, али није вид |
ица. </p> <p>Пошто се засад нису морали бојати ничега, Јово оде да спава, а њих двојица остадош |
олажаше кроз шуму испод Вујове куће.{S} Бојаше се само да га не остави ова присебност и одлучно |
мећи много, разбегоше се по кукурузима, бојећи се да се разбојници не присете и не поврате. </p |
о лоше среће, те га власт ухватила, па, бојећи се ваљда горих јада, дао чистац... </p> <p>— Све |
ице.{S} Пажљиво и опрезно корача момак, бојећи се и презајући од свакога звука, од сваке људске |
меденици и дочепа је са великом журбом, бојећи се да кмет опет не изјави протест; али оно унутр |
она матора, Вујова, оно је ђаво!...{S} Боји се, ако што ода, да ја не кажем за паре, па да јој |
нико се не боји полиције ни пандура, не боји се туђега погледа... и он завидљиво гледа ове безб |
жанин слободно иде путом и звиждуће, не боји се никога, не преза ни од чега! ...{S} А он, одмет |
што му обећа десет дуката. </p> <p>— Не боји се ничега; али морамо сад добро пазити да нам не у |
...{S} Прави горски цар!...{S} Он се не боји звера ни вампира, а ови наши овуда гори су од жена |
ме или подвикујући на стоку, нико се не боји полиције ни пандура, не боји се туђега погледа... |
век — размишљаше она уз пут — што се не боји ни пушке ни власти, никога до Бога.{S} Иде са свој |
руке више лактова стегнуте јако, па се боји да ће убод бити слаб, само ће га још више ражљутит |
ље, али место није одређено.{S} Чико се боји да не буде дигнут и качерски срез, па вели да добр |
ни лек од оне страшне бољке, које се он боји више од свега...{S} Пије да затупи, да убије свако |
дазва. — Оди, дери курјака док је врућ; бојим се нећеш моћи сутра, кад се охлади. </p> <p>— Как |
е то, него ја тако уз реч велим...{S} А бојим се да у тој бризи ништа и не једеш.{S} Истина, шт |
видиш, ја их теби говорим слободно, не бојим се ничега...{S} Видиш да те добро познајем... да |
ам посла с таким људима... </p> <p>— Не бојим се код тебе ничега.{S} Буди снаху! — викну Ђурица |
им.{S} Али ми се све чини, да се ми сви бојимо од празне пушке.{S} Он је, брате, нас узјашио, п |
немела, па га само гледам. »Ти се кâ да бојиш мене?« — вели, па ми приђе ближе и смеје се.{S} Ј |
p>— Хајде, молим те.{S} Ваљада ме се не бојиш? </p> <p>— Кад бих те се бојала, не бих ни стајал |
си смео да се одвојиш од мене, а сад се бојиш да те не могу сачувати...{S} Или, да ти не сумњаш |
и загњурисмо се у воду, а он стаде. »Не бојте се, нећу ја тамо — вели нам — купајте се слободно |
е доби неку нову, сјајнију и отворенију боју...{S} По плаву небу пролете јато задоцнелих птица, |
рнија друга — рече он гладећи чутуру по боку и натеже је.{S} Кад се напи, пружи је Ђурици. </p> |
усамљену срцу још већи страх, још тежи бол... </p> <p>Најзад се, после тешких напора и страха, |
даље... а у срцу се одједном јави неки бол, туга...{S} Он опет пренесе очи на ону слику и коса |
вољи служити... </p> <p>Обузе га велики бол; осети се тако јадан и тако усамљен, да већ не виђа |
у му паде неки тежак терет, неки велики бол, неко непојмљиво осећање, које је личило и на кајањ |
и стаде да га гризе, да жеже као зубни бол...{S} Он иђаше узверена погледа, страшљиво управљен |
каква суморна тежина, некакав изненадни бол наиђе му на срце, од кога му задрхта цело тело, а п |
а, улевајући у душу још већи јад и црњи бол... </p> <p>»Шта је ово?...{S} Шта ово би?...{S} Свр |
и.{S} Заиграше јој усне грчевито, осети бол у њима, али их не могаше за дуго повратити из онога |
иколу по глави.{S} Никола осети страшан бол у глави, и са њим заједно потече му топал мокар мла |
иском разноврсна осећања: стида, срџбе, бола — не знађаше шта да чини.{S} Дође му да удари себе |
<p>Ђурица се освести.{S} Намршти се од бола у лактовима. </p> <p>— Изведите га напоље, нек се |
за ово? </p> <p>— А да што ћу ти рећ’, болан, но да утучеш пашче, нека они други узму памет у |
за Ђурицу? — рече једна. </p> <p>— Ја, болан; он баш оде у хајдуке. </p> <p>— Шта кажеш? — вик |
и, чим је зовнем... </p> <p>— А Станка, болан, шта ти она вели? </p> <p>— Хе... шта ће рећи!... |
тојао се у једној мисли: »Није то шала, болан, живот човечји!{S} Жива здрава човека убити... он |
добро пазарио...{S} Како да није доста, болан... — рече он, узимајући новце и бацајући их у нед |
удари врела ватра. </p> <p>— Знаш шта, болан: ја без тебе не могу живети. </p> <p>Ова је реч о |
е, брате, човек! </p> <p>— И ово ти је, болан, некад било дете и сисало мајчино млеко, и мајка |
ли апсу!{S} Нису отварали!{S} Па он је, болан, још у апсу... </p> <p>— Дете се не би могло овуд |
треба и њега да се чувам? </p> <p>— Не, болан.{S} Ти не знаш Вујове мајсторије.{S} Ко тебе нашљ |
урица и лице му се разведри. — А ја се, болан, зачудих; рекох: шта ми то сад овај прича!... </p |
да рекох: тргујем од збиље.{S} Учим се, болан, да ти замијеним Вуја, а он ти је нашао друга на |
еселим смехом. </p> <p>— Ја бруке наше, болан! — рече јој Јелица, навлачећи јелече од сукна. — |
ако... смејемо се... </p> <p>— Кажи ми, болан, право, која ти се више допада: она или ја? </p> |
е мила глава... </p> <p>— Ама, реци ми, болан, штогод... ти нешто знаш, па нећеш да ми кажеш, а |
итом месту, поседаше. </p> <p>— Где си, болан; полудех од муке — рече јој Ђурица, погледавши је |
вета и махну му руком. </p> <p>— Ђе си, болан, стиже ли жив? — рече Новица, кад се састаше. </p |
ваки упропашћује. </p> <p>— Па није ти, болан, још ни стигô овај кукуруз.{S} Још се није ни зап |
аку девојку за себе, те и њу упропасти, болан брајко? </p> <p>— То не знам, попо, среће ми.{S} |
<p>— Зар су те тако почастили Маскарци, болан? — рече неки непознати. </p> <p>— У стању смо уми |
иђаше на воду. </p> <p>— Стако, чекај, болан, да напуним, па ћемо заједно.{S} Јеси чула за Ђур |
а се окрете и пође. </p> <p>— Па чекај, болан; не рече ми кад да се нађемо. </p> <p>— Видећемо. |
ти причам, а ти баш ’нако...{S} Немој, болан!...{S} Мој тата вели... </p> <p>— Иди ти то прича |
тави ме сад, молим те! </p> <p>— Немој, болан.{S} Што?{S} Седи само да ти кажем. </p> <p>— Не м |
у Мићо. </p> <p>— Да се ниси прекрстио, болан, кад си почео рад?. </p> <p>— Што, није он ваљада |
нам деца, куд ћемо их? </p> <p>— Како, болан — прошапта он, бацајући поглед на Пантовца, чије |
оме ништа неповољно. </p> <p>— Па како, болан: пију ли са вама, шта раде?...{S} Хоће ли која да |
а упита: </p> <p>— Је л’ ти тешко тако, болан? </p> <p>— Тхе... шта ми вали?{S} Само ми је једн |
о. — Ђе велиш? </p> <p>— Па виђи ’вамо, болан.{S} Знам ти ја сад ђе је! </p> <p>Радисав пође тр |
и једнако — рече он. </p> <p>— Па лепо, болан.{S} Ето, ја ћу кидисавати на децу и укућане, а ти |
ега. </p> <p>— А што ми резилиш пљоску, болан Рако, — рече Јово. — Зар она не може да изврши та |
осле поноћи да идеш к њему.{S} Биће му, болан, криво кад чује да си се врнуо, а нијеси се њему |
твојом главом до јесени«. </p> <p>— Их, болан, што си баш тако! </p> <p>— Ја што ћу? — Он мени |
о, али Мита плати главом. </p> <p>— Их, болан брате! — одговори Вујо, али му нестрпељива радозн |
ца прве класе, кажем ја, а она:{S} Јух, болан, па сад за окружнога...{S} Је ли то на реду?...{S |
Станка намах поцрвене. </p> <p>— Чујеш, болан... хајдемо те малко овамо, имам нешто да ти кажем |
ави на њему. </p> <p>— А гле Ђурице!{S} Болан, како си порастô — рече попа благо, па се обрте к |
ота ни боље среће од њене милоште...{S} Болан, Станка Радоњића! ...{S} Улетео бих онда кроз киш |
му морамо бити на руци.{S} Није то шала болан: метнуо човек главу у торбу!{S} Не смеш га дарнут |
ја, црна, умрех од стида. </p> <p>— Што болан, биле смо све у кошуљама. </p> <p>— Јест, али опе |
се хвалиш.{S} Ни баба Ружа не би умела боле намештати. </p> <p>— Ја, вала, јок... што? — нађе |
а... био сам луд.... </p> <p>— Зар није боле, вељу, да их бираш кâ гниле крушке...{S} Да ви’ш с |
. да ниси боловала ових дана? </p> <p>— Болесна?...{S} До сад нисам никад боловала, а сад... св |
девојка није при себи. </p> <p>— Ти си болесна, рекао бих... да ниси боловала ових дана? </p> |
осушених и врелих усана, онако као што болесник у врућици скаче с постеље и бежи од куће. </p> |
ваху неизмерну питомост и благост, неку болећиву доброћудност, која се често може опазити код љ |
верству, погледа га још једном пажљиво, болно, мученички... па обори очи, окрете се и полако по |
и њој од мене!...{S} Еј!«... узвикне он болно и љутито, баци поглед на Станку, која трпељиво и |
око себе...{S} У глави му наступи неко болно бунило, занос... не види ништа и не мисли... </p> |
простих људи, па му одједном пође нешто болно и мучно из груди и застаде у грлу.{S} Он затрепта |
нда Мита писар«...{S} И он се сећа оних болова, и осећа да су ови још тежи, мучнији...{S} Отвар |
<p>— Болесна?...{S} До сад нисам никад боловала, а сад... све једно!. ..{S} Трчала сам, журила |
p>— Ти си болесна, рекао бих... да ниси боловала ових дана? </p> <p>— Болесна?...{S} До сад нис |
ва човека убити... онако без ичега, без боловања... сад био жив и — нема га!«...{S} Тако је он |
мах не могаше ни макнути — осећаше јаке болове више лаката.{S} Али ипак то није ништа према оно |
а откине парче свога тела, да би таквим болом угушио онај стид од себе сама...{S} И сад му се р |
му се лице мења, и, као са неким тешким болом, одговори: </p> <p>— Истину си рекла.{S} Шта ти и |
p> <p>— Маџар си сам, а ја сам Српкиња, боља од тебе! — осече се на њега гошћа. </p> <p>— Маџар |
о којима сам ти причао.{S} А ја мислим, боља ти је слобода овамо, па бар док живиш, да живиш ца |
д да донесеш мало воде, па нам не треба боља част. </p> <p>— Море лако ћемо за воду; ено реке п |
авом напред и удесно. </p> <p>— Која је боља, побро?...{S} Знаш?... — на мигну му Новица, махну |
</p> <p>— Ако ћу после чути од другога, боље је да сад чујем од тебе.{S} Може бити да ти могу п |
.{S} Баш не волим онај његов поглед!{S} Боље ми је овде...{S} А ја...{S} И овде је онај други п |
ако... онда и ја хоћу твоју смрт!...{S} Боље нека те нема, него да гледам да ми још и ти газиш |
гову... </p> <p>»Шта ми оно рече?...{S} Боље да се вратим кући!{S} Их, срамоте!...{S} А још хар |
не може тражити више од четвртине...{S} Боље му је овако, па неће ни пристати. </p> <p>— Па, бр |
парама! ...{S} Убио би ме без речи.{S} Боље да му дам сад«. </p> <p>— Хоћеш ли и теби да се са |
ече Радован. </p> <p>— Не ваља тако.{S} Боље идите заједно. </p> <p>— На посао ћемо свакад заје |
ој Јелица, навлачећи јелече од сукна. — Боље што не пође са нама! </p> <p>Девојке се све дале у |
да сам му поручио! — помисли Ђурица. — Боље је овако на чистини, него у соби...{S} Овде сам сл |
га посјећ’, или право у чело? </p> <p>— Боље је да не пуцамо.{S} Нож ти је оштар? </p> <p>— Љут |
ла сам га више од свега, слушала сам га боље, много боље него оца, учинила сам све што је он хт |
и тек ’нако... само да га заплашимо, да боље чува стоку...{S} Не бих ја то дао, Бог с тобом. </ |
S} А сад?...{S} Тхе, нисам онда знао за боље, а сад знам...{S} Варошке, море, играју преда мном |
беше лепо! ...{S} Чињаше ми се да ништа боље у свету нема од њега.{S} Допадала ми се она његова |
оликим парама!{S} Сви се хвале, не може боље бити.{S} А где си ти ових дана? </p> <p>— Послом.. |
Ако си ти свакад тако јуначан, онда је боље да се вратиш кући, па да гледаш своја посла — одго |
му вечити другови...{S} А овако, зар је боље?...{S} О, тешко ли је то!...{S} И баш се мора, баш |
нај други поглед!{S} Све једно, опет је боље да трпим ово; поузданије је, али је тешко...« </p> |
ће сад, знам, одмах у потеру, а њему је боље да буде у другом округу. </p> <p>— Хоћемо ли имати |
/p> <p>— Нема. </p> <p>— Па... готово и боље! </p> <p>— Отпре си волео. </p> <p>— Тхе... тек он |
слио сам да неће бити слађега живота ни боље среће од њене милоште...{S} Болан, Станка Радоњића |
аве моје и вјере тврде, да ћу те чувати боље но себе сама! — узвикну весео и узбуђен Новица. — |
ао је другога човека, који ће му радити боље. </p> <p>— Који ће њему све давати, а он ће вама, |
том мрднуо...{S} Опет ће се са њим моћи боље...{S} Ето, сад ће да води момка у варош да га мало |
, барем, док беше овде, да га разгледам боље...{S} Али не мари: видећу га ма где...« </p> <p>— |
{S} Ако те сви оставе, он неће.{S} А он боље познаје те људе, па се са њим разговори.{S} Само с |
{S} Ти тражиш моју смрт, да би се могао боље проводити...{S} А кад хоћеш тако... онда и ја хоћу |
ше од свега, слушала сам га боље, много боље него оца, учинила сам све што је он хтео, па сад — |
> <p>— О, сињу му... зар не бих ја умео боље чувати твоју главу!...{S} У почетку те једва истер |
квасио! — рече Вујо, погледавши га мало боље. </p> <p>— Од муке, мој старче, није од залуднице. |
во и подмукло срце, и кад се човек мало боље загледа у оно необично севање очију му, моћи ће бе |
Ја онда, вели, ’нако жмурећки, бежи што боље могу, те једва жив дођох кући.{S} После је одлежао |
нарочито застаде, да би се та мисао што боље и дубље укоренила у њему. </p> <p>— Како... зар то |
онда... онда ће бити нешто друго, нешто боље, а шта — о томе и не мишљаше...{S} Глава га жигну |
ично осмехиваше. — Да је тебе твој отац боље васпитао — учитељ јако нагласи ову реч — ти би уре |
сама!{S} Живиш кâ госпођа...{S} Шта ћеш боље? — рече он гласно. </p> <p>Станка запали свећу, па |
је онаки... да кажем... тхе, па шта ћеш боље? — одговори трећа. </p> <p>— А шта му манишеш? — п |
са њим, јадником?...{S} Вујо би ме још боље научио, али нећу к њему, док год не раздам ове нов |
га питај, и он ће ти казати; он то још боље зна. </p> <p>Ђурица ућута и као да стаде нешто мис |
ички и грубо </p> <p>— Излази! </p> <p>»Боље што се чини невешт старом познанству, сад ми је то |
ја водим са собом. </p> <p>— И није за бољега, проклетница једна — од говори Марко срдито, узи |
је све прошло...{S} И зар се могао чему бољем надати, зар је могао у оној сиротињи очекивати ка |
.{S} То му је једини лек од оне страшне бољке, које се он боји више од свега...{S} Пије да зату |
њих, он први падаше у очи.{S} Беше као бор, који је израстао у честару, међу правим и једрим ц |
утами нађе сламу, на којој му је ваљало боравити и проводити дуге дане и ноћи, па се онако умор |
д Дикића кућа, где је оставио Станку на боравишту.{S} Јавили су Јову Дикићу да им спреми ручак. |
е откривало усиљену и немирну унутрашњу борбу.{S} Таква глава беше усађена међу широким и снажн |
исказиваше неку нему и мучну унутрашњу борбу, која се у њему збива, а он се стара да је савлад |
пажљивије разгледају оне једва приметне боре око крајева очију, које издају лукаво и подмукло с |
S} Понеки пут се укажу две праве, оштре боре између обрва му, очи му засветле необично и одлучн |
огао угушити.{S} Али ту би се већ морао борити против природе и против себе сама.{S} Жудио је з |
рнутим капутом преко леђа и папучама на босим ногама.{S} Стадоше да се купе, најпре један по је |
{S} Прекорачи високи кућни праг и стаде босим ногама на хладну плочу степенице...{S} Задухну је |
> <p>Опет зашкрипаше даске, зачу се ход босих ногу по опекама... </p> <p>— Ко си ти? — запита ј |
а отворише се собна врата и зачу се ход босих ногу по земљаном поду. </p> <p>— Ко је то? — запи |
соног, неко са једном обувеном а једном босом ногом, неко ђипио право с кревета, па онако необу |
ше, како се који нашао у то време: неко босоног, неко са једном обувеном а једном босом ногом, |
ћио.{S} У колеби не беше никога, јер је бостан већ прошао, и Ђурица уђе унутра, па стаде да сми |
ца стиже с Новицом пред колебу у Матову бостаништу, где је од пре неколико пута ноћио.{S} У кол |
волим те... како ћу рећи... ’нако кâ... бр... кâ брата, јест, баш кâ брата...{S} А свет... тхе. |
ко веле правници.{S} Кад шкрипну за њим брава, он у оној полутами нађе сламу, на којој му је ва |
ори Јован — па ето, сад хоће да ми узму брава од два дуката. </p> <p>— Није, Ђуро — упаде му км |
, усред тога гробнога ћутања, нешто око браве на вратима заклопара и врата се отворише нагло.{S |
е можеш. </p> <p>— Хоће да се кладе!{S} Бравос, Марко! — повикаше радознали гледаоци. </p> <p>— |
тима апсанским. </p> <p>Радисав откључа браву и отвори врата широм.{S} Кроз ону рупу продираше |
брци, дуги као повесмо, и густа округла брада, која му је покривала скоро све лице испод очију |
астурају, дају пролаз некоме...{S} Ено, брадата, суха глава прилази му и гледа га радознало, и |
т нос и танка, шиљаста, напред истурена брадица, која је, док је Мара девовала, без сумње, улев |
а — викну Марко. </p> <p>— Ни глава ти, брајко, не може проћи — одговара терзија. </p> <p>— Кол |
војку за себе, те и њу упропасти, болан брајко? </p> <p>— То не знам, попо, среће ми.{S} Како с |
и тражи свету цркву да благослови његов брак, те такав човек, велим, чини онаке покоре и злочин |
а хајдуци прегазише Качер више гвоздене бране и дохватише се густих рудничких огранака. </p> </ |
е њима лако, свима је добро, нико им не брани да живе...{S} А ја, шта ћу ја?{S} Мени не даду жи |
ојен, сам си се одвојио; али ти нико не брани да се вратиш међу људе. </p> <p>— Знам, али ме та |
е спава, тај спава слободно, нико му не брани...{S} Како ли би сад Ђурица слатко допунио прекин |
p>— Чините, напослетку, како хоћете; не браним. </p> <p>— Па кад велиш тако за калуђера, онда ј |
и, која му нуди јастук. — Напослетку не браним...{S} А ја до тебе... знаш... хтео сам и ноћас д |
ништа, јер је, брате, ’ваки случај.{S} Бранио сам своје дете, па то му је!...« </p> <p>Пред по |
p> <p>Симо се у почетку напада отимао и бранио, али после, кад стаде Ђурица да га везује, ућута |
ви треба мене да чувате... и од њега да браните, па вам неће бити криво од мене. </p> <p>— Ево |
пребаци руку преко рамена, а она се не брањаше; само још више обори главу, а у образе јој удар |
ново и тако необично, да му се она и не брањаше. </p> <p>— Стако, шта велиш ти за мене? — поче |
S} Тресну пуцањ, а руке, којима се Вујо брањаше, клонуше...{S} Ђурица скочи, и онако на ходу ис |
.. како ћу рећи... ’нако кâ... бр... кâ брата, јест, баш кâ брата...{S} А свет... тхе... </p> < |
нако кâ... бр... кâ брата, јест, баш кâ брата...{S} А свет... тхе... </p> <p>— А шта си оно пор |
ом у страну, према шуми. </p> <p>— Ова, брате варошка... миром мирише. </p> <p>— Кажем ли ти ја |
е све.{S} Него је пао углед власти, ја, брате, углед власти је пао.{S} Јест, кажем...{S} А ја б |
Вуја, него нам ти сам подели...{S} Ја, брате, нећу друкчије! — узвикну он одједном и устаде са |
С киме то, са нама? </p> <p>— Са свима, брате, па... и с тобом највише. </p> <p>— Ене сад.{S} А |
ако, па неће ни пристати. </p> <p>— Па, брате, кад му ви дајете, што да не узме.{S} И ја тражим |
> <p>— Маџарица, Швабица — једна вјера, брате, а за мога побру дошла си као наручена.{S} Је ли |
шта хоћеш ти са мном? </p> <p>— Ништа, брате...{S} Шта је теби?... </p> <p>— Чекај, сад ћеш ви |
х ја или моји стари. </p> <p>— Дете је, брате, па не зна; треба је научити — рече му жена. </p> |
ек, али опет није човек.{S} А човек је, брате, човек! </p> <p>— И ово ти је, болан, некад било |
и сви бојимо од празне пушке.{S} Он је, брате, нас узјашио, па води куд хоће, кô стоку... </p> |
не? — запита Ђурица. </p> <p>— Тако је, брате; то је људски, а оно ’нако... буди Бог с нама. </ |
.{S} Његови људи неће ми ништа, јер је, брате, ’ваки случај.{S} Бранио сам своје дете, па то му |
ки народ нагрнуо у хајдуке? — То му је, брате, у крви... така му је погана крв: чим што мало, о |
уњен јестивом и пићем. </p> <p>— Сједи, брате, да се одморимо, па и да се заложимо.{S} Ето види |
ти сву кућу, док не нађемо...{S} Кажи, брате, где је, па да идемо — рече кмет, пробајући да ом |
ј да ти је криво и ако ти је отац, али, брате, ти си ми изгледао друкчији... </p> <p>— Е, мој п |
струка нашли? </p> <p>— Педесет и три, брате, само педесет и три, а они то цене на товар жита |
ном растера сваку сумњу код Вуја. — Ти, брате, знаш најбоље ко су хајдуци: док радимо заједно — |
?{S} Где се нађоше? </p> <p>— Ништа ти, брате, друго не видех, до ли оних лепих очију.{S} И јес |
ћу данас да је чекам. </p> <p>— Ево ти, брате — рече му комшија, изневши поцрнелу од чађи пушку |
о и устаде са столице. </p> <p>— Чекај, брате, нису још људи готови, а ни ја се нисам обукао. < |
вета, па отпоче благо: </p> <p>— Немој, брате, да се љутиш.{S} Ја сам и јесенас због тога побег |
ченом крвљу. </p> <p>— Што ти је човек, брате — рече неко из народа — кâ да си запарао ноктом п |
ујем толики свет, зар због себе? — Јок, брате, није!...{S} Каква ми је вајда од тога.{S} Него с |
мисли он саопшти Станци. </p> <p>— Јок, брате, ништа нам то не треба.{S} Слушала сам ја да су з |
рекох, што љут на мене? </p> <p>— Јок, брате.{S} Он ми свакад вели да се без тебе нико не би з |
ио, кад он нас шаље на посао.{S} Видим, брате, човек кô и ми, само већа глава. </p> <p>— Вала и |
ну Пајо. — Не дао Бог!{S} Ја још велим, брате, да те чувамо кâ једнога свога... </p> <p>— Ко то |
ја од истине да гладујем данас...{S} О, брате, да ми је само комад хлеба... — помисли Ђурица оп |
еш.{S} Само сад не могу... </p> <p>— О, брате — стаде Ђурица да се вајка, обрћући главу око себ |
несе оцу пљоску с ракијом. </p> <p>— О, брате, — рече Ђорђе — шта ми је ово јутрос: све бих спа |
копам пушке и добра оружја...{S} Овако, брате, шта ћеш с голом душом... кâ и сваки зец!...« </p |
о но веле, да живе поштено.{S} Ја како, брате!{S} Моје дете неће бити хајдук.{S} А зашто? — Зат |
синовче, добро си се пожурио!{S} Тако, брате, тако треба — рече му Вујо, кад уђе у собу. </p> |
и седели скрштених руку.{S} Ту је пало, брате, много више од хиљаде, па ту има и за нас и за ње |
остави, а после... </p> <p>— Па добро, брате; али хоћеш да се нађемо други пут? </p> <p>— Добр |
т? — рече Ђурица. </p> <p>— Јест, јест, брате... сто двадесет равно...{S} Нема више. </p> <p>— |
е мој, шта мислите!... </p> <p>— То су, брате, свиње — одговори онај први — а свињче... истина |
Ђурица и замахну ножем. </p> <p>— Хоћу, брате, хоћу, молим те... ево на, ево сад... — муцаше он |
шта ћемо сад? </p> <p>— Па ја погибох, брате, мислећи, али знаш да без тебе не могу ништа.{S} |
каже: само да га заплашимо...{S} Знаш, брате, није ни мени лако гледати, да ми пропада толики |
ицу на искрен разговор. </p> <p>— Знаш, брате Ново, досадило ми се робовати за другога.{S} Гини |
сви стимавамо, и богзна како; али знаш, брате, отац ти је био, Бог да га прости, некако ’нако.. |
пе толико од жена, као ја од тебе...{S} Брате, ти знаш с ким си се везала, па, ако ти је право, |
знаш шта је дете...{S} Перо, по Богу си брате, ти знаш... </p> <p>— Мак’ се отале, бабо, док ни |
д бити Ђурица. </p> <p>— Сад је он, мој брате, чак у десетом округу.{S} Склонили су њега добро. |
онога из раке...{S} Ала би то било, мој брате!...{S} А може, што да не може, и мора бити...{S} |
доби израз као да је хтео рећи: »Е мој брате, да сте видели оно што ја знам!« И доиста, он одм |
Мита плати главом. </p> <p>— Их, болан брате! — одговори Вујо, али му нестрпељива радозналост |
{S} А ја, што се тиче... с тобом ћу све братски.{S} Неће ти бити од мене криво... </p> <p>— Ост |
есео. </p> <p>— Е, ’вала ти, Милоше, кâ брату.{S} То је поштено и право. </p> <p>— Кмет Перо — |
бих те оставио!... </p> <p>— Вала ти кâ брату!...{S} А ја, што се тиче... с тобом ћу све братск |
ачајно. </p> <p>— Е, ’вала ти, чича, кô брату!{S} Нећу ти ово никад заборавити — одговори збуње |
њим разговори.{S} Само се чувај Матове браће, они ти много прете. </p> <p>— Ја, истина... шта |
стоку и јечам. </p> <p>— Како?{S} Није, браћо, није Бога ми!....{S} Нема... </p> <p>— Шта нема. |
било је и то, али сам раздао по народу, браћо.{S} Раздао сам до последње паре, тако ми самога Б |
ше последњи, повика: </p> <p>— Погибох, браћо, не дајте! </p> <p>Хајдуци га прихватише и за нек |
Тако ми деце!...{S} Жива ми деца!...{S} Браћо моја!... </p> <p>— Дижи то! — викну Пантовац. </p |
кућу, која на оном крају до њих беше од брвана, а на противном, где је соба, олепљена земљом и |
развршен и развучен.{S} Примакоше се уз брвна, неки наслонише ухо: тишина... све спава здравим |
дједном дочепаше многе руке, одвукоше у брвнарицу испод суднице и закључаше... </p> <p>Тада га |
рудничких, начичканих једно до другога, брда и планина.{S} Пред њима се засветли и зашарени она |
p> <p>Варошица беше заспала.{S} Озго са брда виђаху се само светњаци пред честим паланачким мех |
то је иза њих.{S} Један малишан са врха брда, више куће, довикује мајку и јавља да не може нигд |
га она китњаста, обрасла воћем и житом, брдашца, што су му поглед миловала још од детињства му; |
ви троје окретоше потоку и пожурише низ брдо. </p> <p>— Само да пређемо потес пре видела и да с |
облаци, па се онда обојица кренуше низ брдо. </p> <p>Варошица беше заспала.{S} Озго са брда ви |
га. </p> <p>Ђурица с Новицом окрете уз брдо, журећи се да обиђе Брезовац, па даље на путу да ч |
етови, и гомиле се двоје: једни трче уз брдо да обиђу провалију, па да опет слазе пред бегунце, |
крилима...{S} Он се стресе и пожури уз брдо... </p> </div> <div type="chapter" xml:id="SRP1897 |
е иза вранца, па се окрете и стругну уз брдо, колико га ноге понеше.{S} Вранац осећајући ваљда |
ица и Станка испеше на Орловицу, високо брдо у оном дугом планинском венцу, који дели шумадиске |
Викну Никола с пута, видевши синчића на брду. </p> <p>— Чујем — одговори дете осврнувши се. </p |
ош на године... </p> <p>— Кам’ ти жена, бре, да те обиђе?...{S} Ала јој севају очи, пос’ јој ње |
овац — још им нађи адвоката...{S} Лези, бре! — подвикну затим Сретену, који се очас пружи по от |
жи му руку. </p> <p>— Ене де, откуд ти, бре?...{S} Здраво мирно! </p> <p>— Даље, даље — одговор |
} А што сам оставио једно варошче тамо, бре, побро, као горска вила!{S} Обећа ми да ће доћи, чи |
олика чуда чинио.{S} Ала ли ће да пеку, бре! ...{S} Ако, вала, и заслужио сам, а дотле ћу бар д |
А гле!...{S} Ђурица!...{S} Шта ћеш ту, бре? </p> <p>Овај познати му поглед и глас одузе Ђурици |
ђоше узорану њивицу, и кад се испеше на брег угледаше омалену сеоску кућу, која на оном крају д |
ео сунчаних зрака.{S} И шума, и поље, и брегови, све доби неку нову, сјајнију и отворенију боју |
ду светлост најпре по врховима дрвећа и бреговима, а после све ниже и шире, док са висине не ос |
Станку. </p> <p>— - Ено, одмах на ономе брегу... да се добацим каменом одавде. </p> <p>— Добро. |
е, окићене росним капљицама, које се по брежуљцима већ стапаху и испараваху.{S} Испод суднице, |
поносито рашће, шапће и дршће плашљива бреза и јасика...{S} А над њом, над мрачном и суморном |
ицом окрете уз брдо, журећи се да обиђе Брезовац, па даље на путу да чека Вујов одговор. </p> < |
<p>— Јок, једни ће на Радованово село и Брезовац, а други ће овамо.{S} Ови ће се скупљати испод |
планинскога венца, одјури за три часа у Брезовац. </p> <p>Вујо га дочека у соби. </p> <p>— Сврш |
нека га.{S} А ја ћу сад да се пожурим у Брезовац, да се наплатим с оним пакосником. </p> <p>— П |
да их добијеш.{S} Баш те тражи Вујо из Брезовца! — прекиде га опоро онај Ђуричин сусед. </p> < |
ричама о хајдуковању, био је ча-Вујо из Брезовца.{S} Он је водио велико пријатељство и са Ђурич |
о склониште, окренуше обоје низ поље ка Брезовцу. </p> <p>Ђурица је још раније, за време првих |
{S} Месец и по дана облетао је око тога бреста, гледао како су се легли, хранили и расли мали ч |
. ништа...{S} Баш као и они чворкови са бреста!« Ђурица се сад сети детињства.{S} Једаред опази |
судницом. </p> <p>Под записом, великим брестом што се разгранао пред судницом, стајаху неколик |
легу чворци у једном високом, окресаном бресту.{S} Месец и по дана облетао је око тога бреста, |
уја на чистини испод куће: сео на један брешчић, па гледа у шуму. </p> <p>»Као да сам му поручи |
ега не дирај; ишти шта хоћеш! </p> <p>— Брже говори где су паре, или ћемо сад да кољемо! </p> < |
аскоро затим деца се умирише. </p> <p>— Брже паре дај, немамо кад да разговарамо с тобом! — вик |
је? — запита Ђурица устајући. </p> <p>— Брже, побро, душу ли му... данас ћемо у зечеве — рече Р |
ши бачену пушку, окрете низ реку што је брже могао.{S} На лицу му се виђаше сладак и блажен осм |
им гласом кроз врата. </p> <p>— Отварај брже, хитно је... видиш: жена сам!.... </p> <p>Кључаниц |
им пакосником. </p> <p>— Пожури се, што брже можеш.{S} Али добро отварај очи: оно је стари злик |
верајући десно и лево, јурну напред што брже могаше.{S} Тек кад се дохвати Венчаца, умери корак |
ндарм с коња. </p> <p>Ђурица потрча још брже.{S} У тај мах груну пуцањ, куршум фијукну поред ње |
ети да га онај циља пушком и потрча још брже. </p> <p>»На коњу је, не може ме нанишанити...« — |
злу путу, као чунић по глаткој површини брзе воде, и само се чује оно разногласно, у разним тон |
Кад се дохватише чистога поља, потераше брзим каријером...{S} Само се чује потмуо топот коњских |
ари потесом, а Ђурица прескочи врзину и брзим кораком оде низ поток... </p> <p>Протрчавши поток |
сунчеву. </p> <p>Ђурица застаде; једним брзим погледом разгледа положај и, не мислећи више ни о |
поскакаше у кола и одјурише кроз кланац брзим касом... </p> <p>А старац Симеон затвори се у ћел |
сад му се »тачкица« приближи муњевитом брзином и, као неко чудовиште, обухвати га свега, стеже |
а, истрже га брзо и тако исто муњевитом брзином сјури га ономе страшилу у груди.{S} Осети само |
м....{S} У темену нешто игра једначито, брзо по такту... игра и удара као дамари...{S} У ушима |
ати свој мали ножић иза паса, истрже га брзо и тако исто муњевитом брзином сјури га ономе страш |
тако расипала чари и милоште, да је на брзо утрвен пут њихову пријатељству.{S} Пило се и весел |
бурних и необичних догађаја, који се на брзо изређаше и претурише преко његове главе, наступише |
> <p>— Јели тај из вароши? — запита она брзо. </p> <p>Капетан је погледа. »Шта да јој кажем?... |
а часа и Ђурица јој махну руком, те она брзо леже, па стаде да се осврће око себе, чудећи се шт |
ако подигнуту.{S} Али га двоумица прође брзо, кад Ђурица подвикну: </p> <p>— Доле косе! </p> <p |
одешавао и своје покрете.{S} Корачао је брзо и лако, али је при том некако одсечно избацивао но |
а га мисао покрете напред...{S} Ишао је брзо, грозничаво, док не дође до позната му изворца, из |
, веома необичном друштву.{S} Упозна се брзо са свима женскима, а једна му постаде блиска, веом |
, и осети како јој се мења лице, али се брзо прибра, па одговори мирним гласом: </p> <p>— Нека |
розор, под којим Вујо спаваше.{S} Он се брзо диже, извади рам из окна и промоли главу на поље. |
брини, само стој право... </p> <p>Он се брзо исправља, истурује груди напред; намешта рукама ко |
разуздана пијанка.{S} Жене се изопијаше брзо, а побратими се једва држе на столицама.{S} Чаше з |
он сам очекивао.{S} Али време протицаше брзо... </p> <p>Одједном, кад сунце изгреја, иза Ђуричи |
оде у земљу. </p> <p>Сељани се разиђоше брзо, да јаве новост другима што раде ту у потесу. </p> |
иша узнемирено срце, које куцаше јако и брзо. </p> <p>Склонише се у гложјак и седоше.{S} Он је |
ици грабе хитрим ногама, за њима лако и брзо плове санке по замрзлу путу, као чунић по глаткој |
сом.{S} Изговарао је све речи спојено и брзо, без предиха, те му и онај, ко се разуме у молитва |
шај што ти говорим!{S} Власт ће дознати брзо; у то не сумњај!{S} И ситније ствари по селу се ра |
же, да преда Ђурицу. </p> <p>— Закључај брзо врата споља! — рече му он тихим гласом. </p> <p>— |
ега стида прелете му преко лица, али он брзо одагна осећање, које му не беше пријатно, па рече |
p> <p>Вују севнуше очи необично, али он брзо и вешто сакри своје узбуђење, па дохвати момка за |
погледа, па прође напред и потрча тако брзо, да Пантовац, који трчаше за њом, стаде изостајати |
ема вас било, како дознасте за ово тако брзо? — запита кмет љубопитно, чим остадоше њих двојица |
јати. </p> <p>— Лакше, не мора баш тако брзо — проговори он. </p> <p>Не остаде им више од стоти |
на своју страну! — викну Ђурица. — Само брзо! </p> <p>За један миг разиђоше се сви на разне стр |
троје, чим вас нађем — проговори младић брзо, дишући нагло после уморна и дуга пута. — Чим сван |
ликовцем... с Радованом.{S} Са њега ћеш брзо главу изгубити. </p> <p>— Ја га, вала, нисам тражи |
иван на робију за опасне крађе и, после брзога помиловања, које су му »пријатељи« умели испосло |
ад ћеш све дознати, а засад нам је прва брига, да сачувамо твоју главу. </p> <p>— Кажи ми само |
м положају.{S} Одмах затим беше му прва брига да Ђурица постане јаван разбојник и да, услед тог |
да изиђем одавде? </p> <p>— То је моја брига, само ти кажи. </p> <p>Ђурица наслони главу на хл |
димо...{S} А сад ми је то велика, тешка брига на врату...{S} Али шта да радим, научи ме, попо? |
али им са лица не силажаше она суморна брига, онај опрезни, нервозни страх од изненадна напада |
улоге одређене условно, а главна им је брига била, да се при нападу не нађе и Ђорђев син, који |
ца — наставља Митар. — Удаће се она, не бригај ти... </p> <p>— Да хоће и тебе ’нако да помилује |
S} Сад ти знаш како ћеш... </p> <p>— Не бригај.{S} Играће ми без свирале.{S} Но не рече ми шта |
рчевито привлачи к себи, и заборави све бриге и опасности овога света. </p> </div> <div type="c |
, побратиме, па да ви’ш како односи све бриге у маглу — рече он сучући густе брке и гледајући ј |
оста новаца, али му тај новац не однесе бриге и незгоде, које га не остављаху ни једнога часа.{ |
на јуначина.{S} Сутра у гроб, а њему ни бриге!...« </p> <p>А Ђурица све више пије и смеје се... |
реко кога ћеш јавити? </p> <p>— Не бери бриге — одговори кмет, правећи тајанствени израз на лиц |
треба срце да ти је одважно, па не бери бриге.{S} Радован и Коста ће се нагаравити и прерушити, |
он сам имао вољу да се интересује туђом бригом. </p> <p>Ђурицу су знали само по имену, разуме с |
ик. — То и ја кажем.{S} Нека сваки води бригу о својој деци како треба, па неће бити хајдука, и |
дације... </p> <p>— Знам ја, не бери Ти бригу.{S} Скоро ћемо имати посла, па ће бити свима. </p |
Вујо, дознавши за те објаве, даде се у бригу.{S} Ђурица би се још могао покајати, могао би се |
ањати Станку.{S} Тако скиде с реда прву бригу.{S} Али после два три дана јавише му да Сретен, с |
а необична венчања Ђурица паде у велику бригу због опасности, које се гомилаху око њега.{S} Мар |
p> <p>— У стању смо умирити вашу велику бригу о ручку, јер смо били очевици, кад је госпођица к |
и. </p> <p>А Станка му задаваше највећу бригу.{S} Док је била слободна, код оца, дотле му И сас |
косом, која везује Венчац и Букуљу, па брижно мишљаше о себи и своме положају.{S} Једнога се з |
уз реч велим...{S} А бојим се да у тој бризи ништа и не једеш.{S} Истина, шта си јела данас? < |
{S} Ех, луд ли сам што се ја о моме сад бринем?{S} Зар није све једно: зар ме није и досад през |
ца, што си их са њим појео, па да се не бринем за данак никад — одговара му Мићо. </p> <p>— Да |
о.{S} Зато сам се и одвојио од њега, не брини се ти.{S} Него шта ми велиш за друге наше људе, м |
сти од муке.{S} Сад је све друкчије, не брини. </p> <p>— Друкчије је, док си овде са нама; То з |
Камо Вуја? </p> <p>— Сад ће он доћи, не брини ти.{S} Склони се у собу, док он не дође. </p> <p> |
њим. </p> <p>— Чуваће је он, синко, не брини се ти.{S} Казао је он мени да се слободно смеш по |
рачун да му открива своје работе.{S} Не брини ти: у мојим су рукама сви његови планови.{S} Него |
мучити, добро гађајте!... </p> <p>— Не брини, за минут ће бити готово...{S} Док тренеш... — од |
и, па гледај да се пази... </p> <p>— Не брини.{S} Ономад нам потера претресе цело село... </p> |
с, али не осећа да говори. </p> <p>— Не брини, само стој право... </p> <p>Он се брзо исправља, |
озбори Пантовац забринуто. </p> <p>— Не брини, прећи ћемо — одговори Ђурица, па сви троје убрза |
та раде тамо, траже ли ме? </p> <p>— Не брини за то, него дај да спремамо то оружје. </p> <p>— |
авладао. </p> <p>— Само ти мрдни, па не брини! — одговори Новица, за кога то, као што изгледаше |
ваш рибу и тиквару, па се ништ’ више не брини.{S} А сад да идем и ја...{S} Хо мај... како је зг |
обро узме у руке! </p> <p>— За њу ти не брини... </p> <p>— Царски ћемо да живимо, само ви жене |
о мећу у замке... </p> <p>— А, за то не брини.{S} То је Маркова девојка, из поштене куће — одго |
ати новаца.{S} Али се он још није за то бринуо.{S} Занимала га је у великој мери ова новина и о |
дске околности, па им се предао сав, не бринући се о крају свега тога. </p> <p>— Море, докле ће |
ан, задовољан, опијен слашћу љубави, не бринући се ни за њу ни за себе, знајући да ће се то пон |
у дан, не мислећи о сутрашњем дану, не бринући се за последак... </p> <p>Изненади се веома, ка |
и гледа како пандур расеца бурек кривом бритвом. </p> <p>Настаде права гозба.{S} Пандур је чест |
но, заузело прво место... </p> <p>Ветар брише и звижди преко голих чукара, куда се провлаче бег |
и. </p> <p>Гледа, а неке жене из гомиле бришу очи. </p> <p>— Поздрави сестру, Спасу... нека те |
а се хајдук, сукајући густе, прогрушале брке. </p> <p>— Под кецељом, је ли? </p> <p>— А да ђе ћ |
ве бриге у маглу — рече он сучући густе брке и гледајући једним оком Станку, која сеђаше до Ђур |
спржена рана.{S} На лицу му не беше ни бркова ни обрва, већ наместо њих стајаше црна гар, по н |
дан другом.{S} Најзад Вујо мрдну десним брком, што је требало да личи на осмејак, и пружи руку. |
а смотуљак и баци му у крила. </p> <p>— Број! — рече му Ђурица. </p> <p>— Лако ћемо пребројати, |
бројати, но деде причај. </p> <p>— Море број то, да видимо колико има. </p> <p>Вујо устаде и, н |
који води у Кленовик, окупио се велики број сељана, читав сабор...{S} Највише их је из кленови |
јатаке и поверенике, којих је било без броја и који су га све више, својим захтевима и услугам |
ом. </p> <p>— Како да нисам, кад сам се бројала у људе.{S} А ти?... </p> <p>— Само једном, кад |
истрже му рубац и развеза, па стаде да броји банкноте. </p> <p>За тренутак сви ућуташе, посмат |
Никола се забави тим послом и стаде да броји, заједно са Ђурицом, једну по једну банкноту, као |
ажно, те увећава оно усамљено шуштање и брујање шуме, која се склопила над овим тихим самостано |
ом срца... </p> <p>Врхови бучја шуште и брује, певајући неку отегнуту и једначиту песму, а под |
начито и одмерено њихање букових грана, бруји и тутњи поносито рашће, шапће и дршће плашљива бр |
и рој мисли, нејасних, тамних, црних... бруји и шушти то врење, те не може ниједна мисао да се |
м зеленим покривалом...{S} Гле, шушти и бруји ту та планина, носи се шум њен једначито и тихо, |
наши овуда гори су од жена...{S} Једна брука, па то ти је!...{S} Што не знадох, барем, док беш |
во ти куће...{S} Исправи се на ноге, не брукај се! </p> <p>Ђурица прелете очима преко гомиле зе |
. и истога тренутка скочи. </p> <p>»Ух, бруке!...« узвикну и, под утиском разноврсна осећања: с |
гласним и веселим смехом. </p> <p>— Ја бруке наше, болан! — рече јој Јелица, навлачећи јелече |
одликовали негда црни, а сад прогрушали брци, дуги као повесмо, и густа округла брада, која му |
и задовољно развукао своје танке плаве брчиће у некакав полуосмејак, па би онда, као одбацујућ |
>— Хе-хе... — стаде он да чупка и глади брчиће — ја вала баш тако..{S} Ону могу и отерати... — |
дведем у моју варош, да живиш, море, кâ бубрег у лоју?{S} А ја бих ти долазио сваки други трећи |
хо: </p> <p>— Чује ли се што? </p> <p>— Будан је... нешто шушка, јамачно се спрема... </p> <p>У |
се одлучила да га не оставља никада, да буде уз њега у највећим невољама, у најљућим патњама, и |
киром по ономе месту, где је требала да буде Ђуричина глава.{S} Истога тренутка удари га Новица |
ли један. — »Што не оде у војску, па да буде чувена јуначина.{S} Сутра у гроб, а њему ни бриге! |
ога стезања. </p> <p>— Е, то не може да буде... она је варошка.{S} Неће она без новаца никуд, а |
а није могао појмити. »Зар и то може да буде? — помисли он. — Пфуј, буранија!...{S} Разбојник, |
њему. </p> <p>— Како... зар то може да буде?... — промуца Ђурица. </p> <p>— Хе, мој синко... д |
знам, одмах у потеру, а њему је боље да буде у другом округу. </p> <p>— Хоћемо ли имати скоро п |
ом зачуђеном зебњом очекиваше шта ће да буде. </p> <p>Девојка запе ороз, пружи пушку право у гр |
на посао са мном... тргује!{S} Хоће да буде човек од реда...{S} Па нека га.{S} Даћу му много, |
..{S} А свет?... </p> <p>»Шта ће ово да буде најпосле?...{S} Јест, дошло је оно последње, оно н |
е одлучи да огледа последње средство да буде потпуно поверљив са газда Јанком.{S} Исприча му ис |
ш; какво дете!{S} Оно је Бог створио да буде мушко, па га анатеме претвориле у девојку. </p> <p |
аше је; а она је хтела да нарочито сада буде присебна.{S} Знала је ради чега је он води, али не |
<p>— Па... кад није друкче, оно... нека буде тако! — прошапта Ђурица збуњено. </p> <p>— Нећу та |
ео његове душмане!...{S} Па онда... шта буде, не марим!«... </p> <p>Кад одјахаше коње у потоку, |
?. старче, али ћемо се огледати, па шта буде«... </p> <p>— Е, тако, видиш... сад можемо да се р |
p> <p>— Све једно, хоћу да идем, па шта буде. </p> <p>Он је привуче к себи, па јој стаде другом |
само чекам згодно време. </p> <p>— Кад буде време само ми јави. </p> <p>Пријатељи се руковаше |
, док не прибереш све за пут.{S} Па кад буде све готово, нарачунај се са њим, па одмах бјежи и |
ми рече да ће теби јављати све, што год буде дознао, а мени рече да могу ићи к нему. </p> <p>— |
јка Му се довијаше од сваке руке, да не буде сину на терету.{S} Лети се наимала под надницу на |
то није одређено.{S} Чико се боји да не буде дигнут и качерски срез, па вели да добро пазите ка |
ајући нож и пушку за напад. »Само да не буде крви! ...{S} Оно истина, сад је све једно, али тек |
д си је ти отерао.{S} И онда нека ти не буде криво што је ја водим са собом. </p> <p>— И није з |
>— Ево ти за сад оволико, па кад год ти буде потреба, само ми кажи. </p> <p>— Е јеси човјек, не |
р се школе уче само ради тога, да човек буде чиновник? — рече срески шумар, и пренесе поглед пр |
јуначка лица из наших песама, која нам буде топла осећања за себе.{S} Он је гледаше ћутећи, гл |
А већ шљиве су понеле кâ чичак: ако им буде цене, донеће и оне бар осамдесет дуката... ’Вала ј |
а, окретох леђа целом свету, само да он буде мој, да делим са њим зло и добро...{S} Волела сам |
три дана дознаћу ко нас потказа.{S} Ако буде неко од оних, неће му се, бели, више оџак пушити. |
ознати му свет... и опет да му је да то буде што даље, што доцније, да се одгоди још на године. |
арче, и кола.{S} Кад је свадба, нек бар буде сватовски...{S} Их, пôс му његов, ко се надао да ћ |
> <p>— Видиш, и капу сам скинуо, нек му буде све као код људи.{S} А тамо већ Бог је, па нек му |
а ништа!{S} Кад се врати у гору, ако му буде до тога, он ће већ смислити како ће то наредити, а |
бро — рече Ђурица — и ’нако ми треба да будем данас слободан.{S} Ти иди одмах; удари на Милетић |
то сам ја остављала своју кућу, него да будем с тобом! — одговори она, а очи јој севнуше оном в |
знам, али ја овако не могу.{S} Хоћу да будем једнако с тобом, па нека погинем, не марим, само |
да ме називају свакојаком?{S} А кад ти будем венчана жена, нека говори ко шта хоће. </p> <p>И |
о испричај, па ћу ја тако удесити да не будеш крива. </p> <p>Станка се зачуди.{S} По своме поим |
нство, па ћу ти ја помоћи на суду да не будеш осуђена, израдићу ти помиловање... </p> <p>— Нема |
еђивати све већа и већа уцена, што више будеш радио, а сељак ће те убити за стотину две дуката, |
је главе, ако не би рекао: »Хајде да ми будеш харамбаша и побратим!«...{S} Не знаш ти, мој Ђуро |
ну онај с прозора. </p> <p>— Зови људе, буди капетана! — викну Радисав и стаде да трчи тамо и а |
ад предам жива... ето, то хоћу... трчи, буди га! </p> <p>Пандур се уозбиљи, почеша се иза уха и |
је, брате; то је људски, а оно ’нако... буди Бог с нама. </p> <p>— Је ли тако, Милоше? — обрте |
људи лако не венчају, а с тобом већ... буди Бог с нама! </p> <p>— Није то, попо; него ако може |
p> <p>— Не бојим се код тебе ничега.{S} Буди снаху! — викну Ђурица, па устаде и пође за Новицом |
рашири очи, и као да сад тек поче да се буди, погледа Ђурицу исто онако, као што га гледа у сво |
ка студен, оштар поветарац.{S} Варош се буди... </p> <p>Отворише се врата на среској кући и на |
да прави ларму забадава.{S} Не смем ја будити капетана за сваку ситницу... морам знати зашто. |
ључ са собом. </p> <p>— Е онда га морам будити.{S} Причекај ти ту — рече јој он, па отвори једн |
свануло одавно и да треба Новицу одмах будити. </p> </div> <div type="chapter" xml:id="SRP1897 |
поручио Јову и Станојлу да ти јаве кад буду на стражи? </p> <p>— Ја, вала, ништа.{S} Кажем ти: |
а рагастов... </p> <p>»Е сад још ако не буду закључали врата за Станком, кад је она изишла...{S |
ује?« — поче да мисли. »А младост?... а будућност?...{S} Све се руши, свега нестаде; одоше, кâ |
је да тога часа укопава своју младост и будућност, да је њен живот био, па прошао.{S} И опет је |
им положајем осигура себи и своме другу будућност.{S} Сад му живот беше милији но икада, а опас |
адости.« Како је он лепо замишљао своју будућност!...{S} Али на што се сад сећати свега тога, к |
е предаде црним мислима о себи и својој будућности, која, истина, беше сакривена од очију јој, |
пропало, и младост, и они лепи снови о будућности, све, све!...{S} Шта да се ради?...{S} Да ли |
избегавала се свака одређенија мисао о будућности, јер јој није ни било места: један куршум из |
оја је била девојком.{S} Угасиле се оне бујне жудње и навике из девојаштва, увидела је и дотакл |
ће доћи дан да и он положи своју уморну бујну главу, да се и он одмори?... </p> <p>Вујо оде...{ |
чим зађе у шуму, паде под једну лиснату букву.{S} Трчао је више од часа, па му је сад требало д |
ј трави, под зеленим и густим наткриљем букова лисја.{S} Груди му се још силно надимаху, и свак |
{S} Чује се једначито и одмерено њихање букових грана, бруји и тутњи поносито рашће, шапће и др |
вик пијана госта, коме је јамачно какав буковички лаутар својим монотоним циликањем растресао з |
ши на леђа, угледа зелено и густо лисје буково, које се раширило и виси пред његовим очима, али |
пред ноге им.{S} Понегде куршум лупи у буково дебло, и ту се одједном забели влажно дрво. </p> |
из кога се величанствено уздижу поносна Букуља, Венчац, Орловица, Ваган, и оде оком по томе вен |
но, леже на дворишту пред кућом.{S} Иза Букуље појави се сјајно црвенило, као од огромна пожара |
и ће овамо.{S} Ови ће се скупљати испод Букуље, али место није одређено.{S} Чико се боји да не |
и косој падини, што се протегла између Букуље и Венчаца.{S} Ту у једној дољи, поред пута који |
<p>— Не зна за цело, али мисли да ће на Букуљу и Кленовик. </p> <p>— Добро.{S} Чим сване, нађи |
урица иђаше косом, која везује Венчац и Букуљу, па брижно мишљаше о себи и своме положају.{S} Ј |
љима, партнерима, суграђанима и осталој булументи нашега града«, како он то вељаше. — Али су пр |
ише уз косу. </p> <p>Преко њега прелете буљина, машући тихо и немо чупавим крилима...{S} Он се |
Понека врата зашкрипе, понеки точак на бунару заклопара: то буновни и сањиви шегрти спремају в |
ебе...{S} У глави му наступи неко болно бунило, занос... не види ништа и не мисли... </p> <p>Ру |
ца изиђе из куће махинално, као у неком бунилу, праћен двојицом зликоваца. »Ко зна — помисли он |
и диже се од стола. </p> <p>Као у неком бунилу и заносу Ђурица прође кроз врата, кроз дуге ходн |
није обраћала пажњу...{S} Ишла је као у бунилу, у врућици... </p> <p>После поноћи стиже пред ср |
дурске собе, и на њему се појави други, бунован пандур.{S} Погледавши на улицу он се почеша по |
урјака, ’натема те не убила! — одговори бунован и зачуђен Марко. </p> <p>— Ја, вала, једног уцо |
по један, а после гомилама, радознали и буновни грађани.{S} Сакупи се велики збор пред канцелар |
е, понеки точак на бунару заклопара: то буновни и сањиви шегрти спремају воду за љуте газдарице |
ам доста таквих глава... али, шта ја ту бунцам!{S} Деде да видимо којим си добром дошао? </p> < |
прозору.{S} Ђурица се прену.{S} Читава бура осећања пробуди се у њему, и за један миг беше на |
ма — изгледаше као да у њему ври читава бура, па не може себи одушке да нађе. </p> <p>То беше ч |
то може да буде? — помисли он. — Пфуј, буранија!...{S} Разбојник, а осећа.{S} Чудновато!...{S} |
ече она, пошто се стиша од прве љубавне буре. </p> <p>— Ништа ти ја не знам, нити умем да мисли |
а механички, и гледа како пандур расеца бурек кривом бритвом. </p> <p>Настаде права гозба.{S} П |
чекао је да и сам тога дана слатко једе бурек, који му је послао Митко ашчија, да пије старо ви |
</p> <p>Један пандур унесе целу тепсију бурека, а други за њим чутуру вина и стакло ракије. </p |
су за време Турака венчавали ноћу, око бурета.{S} Иди ти нашем попу, па се разговори са њим.{S |
осне, пуне интереса...{S} Лакомислена и бурна младост не може да загледа дубље у живот, ни да п |
учини недогледа, лутајући под притиском бурних ветровитих осећања... </p> <p>Да ли у тим мислим |
љењу и осећању, тако и сада, после ових бурних и необичних догађаја, који се на брзо изређаше и |
Сав јој се живот стопи у једно једино, бурно и заносно осећање, коме се она предаде сва, без п |
ане љубави према Станки; угасило се оно бурно ватрено осећање, које их је бацило у загрљај...{S |
у неку мекоту, као кад он у јесен цепа бут говеђи за пршуту, па после оде тамо некуд сав до др |
ла празна, сад беше добар грумен соли и бут непечене свињетине.{S} Идући путом, беше погнуо гла |
с окорела злобом срца... </p> <p>Врхови бучја шуште и брује, певајући неку отегнуту и једначиту |
здижу поносна Букуља, Венчац, Орловица, Ваган, и оде оком по томе венцу до саме питоме Колубаре |
м те... ево на, ево сад... — муцаше он, вадећи рубац испод појаса, али му нешто сметаше да га о |
<p>— Па... готово увек — одговори Вујо, вадећи новце и дајући их Ђурици. — Ево ти десет дуката. |
</p> <p>— Ево, Ђуро! — прозбори Митар, вадећи из хартије велику воштану свећу. — Знаш... први |
рте обе закачке, па тихо, тихо стаде да вади рам, на коме је разапета хартија.{S} Извадивши пол |
ца разгледа место и учини му се да Симо вади револвер иза паса.{S} Не чекајући други његов покр |
— поче он — сад имамо један тежак, али важан посао.{S} Ако га извршите добро, биће вајде свима |
, стаде да размишља о њој.{S} Досада је важила међу девојкама као стари ратник, о коме се прича |
о хоћете, али ја опет велим: наслеђе је важна чињеница... — отпоче апотекар да развија своју фи |
<p>— Наслеђе, господа моја, велика је и важна чињеница у, тако рећи... у томе питању — говораше |
као да је и сама власт чекала да он што важније изврши, па тек онда да се озбиљно крене за њим |
то носи кадионицу.{S} За поповим коњем, важно и достојанствено, ступа кмет, који пази на пореда |
се допаде што је Новица предвидео тако важну околност. </p> <p>— Деде сад да почнемо, дуга је |
кошуља, извезена по недрима и огрлици, вазда му је била за шаку две више колена, због чега су |
умачи ово непријатно осећање; она га је вазда заглушивала страсним и светлим мислима о својој љ |
, па отишао у госте ча-Вују, који га је вазда радосно дочекивао.{S} Чим се сретну, Вујо би га у |
догледу нека зла слутња.{S} Али она је вазда избегавала да мисли о томе и да тумачи ово неприј |
који влада у целом округу.{S} Носио је вазда доколенице, повезане шареним подвезама, о којима |
е она стара јогунаста самовоља, коју је вазда показивала према оцу, па, нашавши се увређена у д |
тило.{S} И она густа измаглица, која се вазда виђа око заласка сунчева, претворила се у ватру, |
о слагати, а не поцрвенети.{S} И ако се вазда носио сељачки, ипак и у његову оделу и држању беш |
лиже познанство са Ђурицом, од тада јој вазда стајаше на догледу нека зла слутња.{S} Али она је |
и он, и спаваху тешким пијаним сном.{S} Ваздух у соби беше тако загушљив, осећаше се јак задах |
а, мокра влага продире даље и од самога ваздуха...{S} Гњила, влажна магла завила у свој суморни |
ну свом снагом пуне груди овога дивнога ваздуха. </p> <p>— Ђурица! — зачу се отуд глас, који га |
ри.{S} Струја свежега, хладнога ноћнога ваздуха појури кроз отвор, право на њега, и он удахну с |
а се злоћудо намршти и увуче пуне груди ваздуха. </p> <p>— Ја ти кажем само то, да без ње не мо |
е и у саму срж кошчану...{S} Повучеш ли ваздуха у себе, појуре ти у груди хладне росне капљице, |
ах од пића, којим је прожет сваки делић ваздуха.... запара, смрад... па све то дави, заноси, оп |
— Изведите га напоље, нек се освести на ваздуху.{S} А ноге му одрешите...{S} Што ће вам то? — р |
дмети се сасвим јасно распознају.{S} По ваздуху још трепери она беличаста измаглица, али се на |
витак дреновак, који одједном фијукну у ваздуху и стаде да пада по Сретену као град. </p> <p>По |
у рану, а отуд му се разли нека слатка, ваздушаста топлина по целоме телу.{S} Очи му у оној пом |
једнога да носи општинску икону Спасово Вазнесење.{S} Раздадоше и друге, за литију потребне ств |
сна крађа Јовану Чупићу: разбијен му је вајат и однесене су неке ствари.{S} Власти је дошло до |
га тренутка. </p> <p>— Хајде, Ђурица, у вајат — викну писар и махну главом на остале. </p> <p>П |
p> <p>Зликовци је потераше пред собом у вајат.{S} Она уђе, подиже неке губере и шаренице, истре |
уричину лицу, кад се он појавио отуд из вајата.{S} Размисли се мало, па се сети да је учинио по |
зло прошла! — викну кмет и изгура је из вајата, али она продужи и даље нарицати и призивати за |
тио Ђурици.{S} Нареди те изиђоше сви из вајата, па разгледа цео под, по коме беше растурено ђуб |
наоколо.{S} Иза куће стајаше нека стара вајатина.{S} Он завири у њу, па, видећи да је празна, в |
> <p>Деца се окупила у једном углу пред вајатом, цепкају и забадају иверје у земљу, заборављају |
само њега немој.{S} Ево пара, ено их у вајату. </p> <p>Зликовци је потераше пред собом у вајат |
? — Јок, брате, није!...{S} Каква ми је вајда од тога.{S} Него све због њих...{S} Донеси пет ст |
апсу? — Викну капетан. </p> <p>— Шта је вајде... — поче Радисав да се правда, али га прекиде ст |
куће, па оде к нему сам. </p> <p>— Није вајде, Ђуро, нема се куд.{S} Мораш је водити на друго м |
н посао.{S} Ако га извршите добро, биће вајде свима.{S} Треба да ударите на газда Ђорђа из Круш |
ти пара доста, али ћу барем и ја видети вајду од њих.{S} Пије се, весели се... то стаје доста.{ |
</p> <p>— О, брате — стаде Ђурица да се вајка, обрћући главу око себе, као да је што изгубио, п |
давањем новца под интерес.{S} То је од вајкада најпоузданији начин богаћења по нашим селима.{S |
грлити и љубити. — Благо мени, кад је ’вака девојка изабрала мога Ђуру. </p> <p>— Ако данас ил |
ружна, јади је убили, таман да загреје ’ваке старце, кâ што смо нас двојица. </p> <p>Вујо беше |
ови људи неће ми ништа, јер је, брате, ’ваки случај.{S} Бранио сам своје дете, па то му је!...« |
.{S} Их, душу ли му, што плаче гора за ’ваким јунаком! </p> <p>А Ђурица би севнуо оком и задово |
среће, забадава!... </p> <p>— Ништа... ’вако ћу цео дан, док ти се не досади — одговори Ђурица, |
иљаде, па ту има и за нас и за њега, а ’вако нећемо... јок!... </p> <p>— Добро — рече Ђурица — |
и чувати и знам с ким имам посла.{S} А ’вако, што но кажу, биле су ми повезане очи. </p> <p>Све |
се пре нећу враћати.{S} Дотле ћемо све ’вако заједно...{S} Ти да си моја одсад... нећу ни с ким |
а му помогне. </p> <p>»Што су ово ноге ’вако тешње?...{S} Омлитавиле, па не могу да држе... све |
, на њему кошуље кâ снег, а пушку носи ’вако преко руке и обрће се на све стране. </p> <p>— Бић |
амо се, за невољу?...{S} Хоћу полудети ’вако сам. </p> <p>— Нећеш дуго, не бој се.{S} Сутра, зо |
ка погинем, не марим, само да не седим ’вако као у тамници. </p> <p>— Па ја сам ти говорио да н |
Бог зна, а гре’ота је сирома’у човеку ’вако подметати — и овај му се одговор тако допаде, да в |
и. — »Их, како би се летело.{S} Легнеш ’вако, а оно иде, иде, иде... а ти само лези, маши крили |
е, мој старче, није од залуднице.{S} А, вала, да си видео, што сам ја данас гледао, не би те мо |
ш брзо главу изгубити. </p> <p>— Ја га, вала, нисам тражио, али шта ћеш. </p> <p>— Знам, знам.{ |
говори Сретен муцајући и бледећи. — Ја, вала, знаш сам, волим те... како ћу рећи... ’нако кâ... |
ао своју, сасвим своју... </p> <p>— Ја, вала, хоћу, само да чекамо до пролећа, јер се пре нећу |
би умела боле намештати. </p> <p>— Ја, вала, јок... што? — нађе се Сретен увређен — ја тек ’на |
бунован и зачуђен Марко. </p> <p>— Ја, вала, једног уцољах, па ако ти треба кожа, оди одери га |
му!...{S} Шта велиш сад? </p> <p>— Ја, вала, ништа; а видим да се ти више од мене плашиш. </p> |
јаве кад буду на стражи? </p> <p>— Ја, вала, ништа.{S} Кажем ти: свет... </p> <p>— А јесу ли с |
p> <p>— Где си био данас? </p> <p>— Ја, вала, у једном забрану, више потока.{S} Сретох једну ру |
то седи сама; зато се она и дује!{S} Е, вала, нећу те ја по сву ноћ чувати.« </p> <p>— Шта ти в |
х, који га обухваташе. </p> <p>— Хајде, вала; једном се мре! — одговори Пантовац, севајући очим |
с ђаво вуче у цркву! ...{S} Стид ме је, вала, од самога себе. </p> <p>— Ако се стидиш, ниси мор |
уде, који мени помажу. </p> <p>— То је, вала, право...{S} И ако хоћеш и ја ћу те слушати.{S} Он |
па да видиш окршаја!...{S} И ја ти се, вала, побољех, не радећи ништа. </p> <p>Ђурица приђе он |
.. али ја ти верујем... </p> <p>— Чини, вала, како год хоћеш, а видећеш шта ти ја вредим. </p> |
{S} Ала ли ће да пеку, бре! ...{S} Ако, вала, и заслужио сам, а дотле ћу бар да гледам да заслу |
то чешће погледа с тобом. </p> <p>— То, вала, није... а баш ако хоћеш да ти кажем... </p> <p>— |
</p> <p>— Не може бити! </p> <p>— Јест, вала, па сврати на Вуја, те га питај, и он ће ти казати |
мо онако твојски, знаш? </p> <p>— Могу, вала, залудан сам — одговори Радован и оде за Ђурицом. |
па пита за бата — поче друга. — Ја му, вала, казах све лепо, а он извади једну хартију, пуну д |
е нам два пурењака. </p> <p>— Нисмо их, вала, ни ми куповали, па их нећемо ни продавати, но узм |
ела на очи изићи? </p> <p>— Изишла бих, вала, и пред бесна курјака, а што да нећу пред обична ч |
, бегунче, дође ли?... </p> <p>— Дођох, вала...{S} Како си? — одговори Ђурица и стеже му пружен |
, а она оп-труп, па код капетана!...{S} Вала јој је и присело... једва, кажу, остаде жива...{S} |
комад хлеба... — помисли Ђурица опет. — Вала нећу сад лупати, па макар цркô...{S} Мрзи ме да гл |
у, па како бих те оставио!... </p> <p>— Вала ти кâ брату!...{S} А ја, што се тиче... с тобом ћу |
наки човек — прихвати друга.. </p> <p>— Вала и јесте одвојио од других.{S} Само да није онаки.. |
век кô и ми, само већа глава. </p> <p>— Вала и ја сам то сто пута помислио, али опет некако саг |
обе руке, па стаде да побија. </p> <p>— Вала, Мићо, и задужио те је — вели му озго један. — Дос |
ега његови — одговори Ђурица. </p> <p>— Вала, мени је право, како хоће побратим.{S} С мојом пуш |
а, што ја знам, то мора бити. </p> <p>— Вала и мени се нешто предсказивала нека граја, — настав |
Не смеш га дарнути, кâ у око. </p> <p>— Вала и јесте јунак, јади га убили, да му равна нема. </ |
онако весела, прихвати шалу. </p> <p>— Вала, побро, па и нисам.{S} А ти си ми се грдно намрчио |
онога планинскога мириса...« </p> <p>— Вала, право ми је, куд год хоћеш, само да не седим више |
да чита, или довикује ђаку: бјежи!{S} А вала неће ми побећи, па макар га заклао овђе у цркви« — |
— стаде он да чупка и глади брчиће — ја вала баш тако..{S} Ону могу и отерати... — рече он, али |
/p> <p>Јован скочи весео. </p> <p>— Е, ’вала ти, Милоше, кâ брату.{S} То је поштено и право. </ |
погледа Ђурицу значајно. </p> <p>— Е, ’вала ти, чича, кô брату!{S} Нећу ти ово никад заборавит |
, донеће и оне бар осамдесет дуката... ’Вала је Богу!... </p> <p>— Море, ти не тражи наводаџију |
и мене причувај — рече кмет. </p> <p>— ’Вала ти за то — одговори Ђурица. — Ако ми затреба што з |
ко тако, болан? </p> <p>— Тхе... шта ми вали?{S} Само ми је једно тешко — што не могу често да |
ја по сву ноћ чувати.« </p> <p>— Шта ти вали што седиш сама!{S} Живиш кâ госпођа...{S} Шта ћеш |
будили би ме...{S} А мора доћи, не може валити...{S} Ко ми је оно причао: осуђен на смрт... вез |
е да нариче баба. — Немој душе грешити, ваљ’да знаш шта је дете...{S} Перо, по Богу си брате, т |
је он ваљада Турчин! </p> <p>— Кажу, не ваља се... </p> <p>— Видиш, и капу сам скинуо, нек му б |
аком месту — рече Радован. </p> <p>— Не ваља тако.{S} Боље идите заједно. </p> <p>— На посао ће |
чекиванога питања. </p> <p>— Само ти не ваља што си се здружио с оним зликовцем... с Радованом. |
: мало ово, мало оно, тек изиђе како не ваља.{S} А сад, зашто је толики народ нагрнуо у хајдуке |
— поче Ђурица. </p> <p>— Би оно што не ваља.{S} Ако си ти свакад тако јуначан, онда је боље да |
сад повише новаца, па ако испадне како ваља, биће добро. </p> <p>— Шта, да не мислиш на Ставру |
ећемо више тако.{S} Мора се радити како ваља, или никако...{S} А шта ли ће рећи Вујо?...{S} Ко |
p>— Е, мој попо... шта ћу, таква ми је, ваљад’ судбина...{S} Мало од оца, мало од других, па... |
ке, а ја?...{S} Још који дан, па ће ме, ваљад’, омрзнути; неће ме после ни погледати, кад се на |
а помало издаје... </p> <p>»Та неће ме, ваљад’, стићи... нећу погинути?« — мисли он, и ова стра |
ао да ме поведеш?...{S} Једва си чекао, ваљад’, да ме ухвате, па да тражиш другу... </p> <p>Јов |
, а од мене ти неће бити џабе.{S} Знаш, ваљад’, преко кога ћеш јавити? </p> <p>— Не бери бриге |
тебе? — запита он бабу. </p> <p>— Знаш, ваљад’, кад ти је Мићо лежао красте ко га је извидао.{S |
ве лепо извршиш. </p> <p>— Па и ти ћеш, ваљад’? </p> <p>— Ја, богме, не!{S} Чу ли да рекох: трг |
</p> <p>— Сутра, ја како.{S} Али нећеш, ваљад’, полазити из моје куће, да те сви виде.{S} Сад т |
и одсечно, да знам! </p> <p>— Па видиш, ваљад’, да пристајем... морам! </p> <p>— Дакле, сигурно |
изгуби детенце...{S} А ко ти је оно... ваљад’ Пантовац? </p> <p>— Ја — рече Ђурица и намршти с |
Марија, шта ће вам господин казати.{S} Ваљад’ познајете господина Миту? </p> <p>Ђурица подиже |
А шта му манишеш? — поче опет Станка. — Ваљад’ ти није право што је хајдук?{S} А мени је баш то |
рица. </p> <p>— Твој апсанџија, знаш га ваљад’? </p> <p>— Како, зар је он... </p> <p>— Хе, мој |
куд ли ћу ја?{S} Јамачно у пакао, нећу ваљад’ у рај, кад сам толика чуда чинио.{S} Ала ли ће д |
у поток, обузе је нека језа, и она се, ваљада први пут у животу, бојажљиво осврташе око себе.{ |
диш, цркао је за паре...{S} Онда ће ми, ваљада, казати све што зна?...{S} А онај баш хоће да ме |
које су код тебе нађене?{S} И то су ти, ваљада, подметнули? </p> <p>— Не знам, господине... </p |
ци шта мислиш, докле ћеш тако?{S} Знаш, ваљада, шта те чека напослетку... данас, сутра, кроз го |
ти горе. </p> <p>— То знам, ал’ опет... ваљада нећу ни ја до века овако. </p> <p>— Ја шта ћеш, |
ако ћу... </p> <p>— Хајде, молим те.{S} Ваљада ме се не бојиш? </p> <p>— Кад бих те се бојала, |
ога темена, куда су жандарми, дижући га ваљада на кола, збрисали и скинули рукама изгорели пухо |
д си почео рад?. </p> <p>— Што, није он ваљада Турчин! </p> <p>— Кажу, не ваља се... </p> <p>— |
шта прода... има их он много.{S} Наишао ваљада послом, да му што јави. </p> <p>Тако проседеше у |
под њима се вијуга стари и седи Дунав, ваљајући на моћним плећима безбројне ледене санте, чији |
то, други људи могу...{S} Једном речју, ваљало је проћи доста света, па да се нађе девојка Стан |
ној полутами нађе сламу, на којој му је ваљало боравити и проводити дуге дане и ноћи, па се она |
знај зацело, а кад се покажеш на робији ваљан, смањиће ти казну.{S} Издржи тамо пет шест година |
м баш мислио и радовао се кака ћеш бити ваљан момак.{S} Истина, отац те, Бог до га прости, није |
ни мислио да ће ти мој савет бити тако ваљан, а виђу да сам и ја имао разлога. </p> <p>— Па... |
побратиме, друштва.... да ви’ш како је ваљана ова моја Маџарица! </p> <p>— Маџар си сам, а ја |
м исприча ради чега су дошли. </p> <p>— Ваљано, побро!{S} Дај сватове! — скочи Пантовац, па ста |
реварио.{S} Старче, кажем ја теби да је ваљано! — рече, окренувши се Вују. </p> <p>— Жива била! |
ли: »Сатари ми ’нака човека, који ми је ваљао немерена злата«, а не каже како си га то сатарио |
акому је танак врат. </p> <p>»Сад би ми ваљао побратим.{S} Шта ли је са њим, јадником?...{S} Ву |
вако парче меса да пребије, па после не ваљаш ни Богу ни ђаволу...{S} Душу ће да извади, а живо |
<p>Радисав га погледа онако узверена и, ваљда ради већег ефекта, звецну кључевима; затим му се |
која је одмах до среске куће. </p> <p>— Ваљда нећете бити тако бездушни, господин Перо, и одрећ |
ће, те га власт ухватила, па, бојећи се ваљда горих јада, дао чистац... </p> <p>— Све су то три |
ико га ноге понеше.{S} Вранац осећајући ваљда невољу свога газде, обрте се, па и он зажди за њи |
кога Божића, само наспи новога барута у ваљу, а ево ти и нове каписле, па кад продаш кожу, купи |
ро да се где не опије, јер онда може да вам начини сто чуда.{S} Ја, чуо сам да си ономад свраћа |
рицу и толики свет?... </p> <p>— Баш да вам кажем и ја једну — рече Дмитар књижар, пошто се иск |
то онако, као што то чини учитељ.{S} Ја вам опет велим, господо: прилике и околности.{S} Узмите |
е да чувате... и од њега да браните, па вам неће бити криво од мене. </p> <p>— Ево ти главе мој |
од страха једва стајаху на ногама — сад вам праштам, а други пут вам не гине куршум у леђа.{S} |
ад, кад ниједан не знамо читати?{S} Где вам је ћато? </p> <p>— Ено га у трави, спава — одговори |
анској шпекулацији не страдате.{S} Може вам се отворити стециште због те кафе — узвикну апотека |
одмах, да га ухватиш пре зоре... после вам се неће жив дати... </p> <p>Капетан је разгледаше п |
лушај сад, Ђурица, и ти, Марија, шта ће вам господин казати.{S} Ваљад’ познајете господина Миту |
уху.{S} А ноге му одрешите...{S} Што ће вам то? — рече капетан, па изиђе пред кућу. </p> <p>Ђур |
ом — рече Вујо. — А сад полазите, и нек вам је добра срећа! </p> <p>Ђурица се трже, као из дуга |
пазите кад наиђете на Качер...{S} Казао вам да се прикријете на Корушцу, док не видите шта је б |
ка — рече Ђурица. </p> <p>— Готово тамо вам је најсигурније.{S} Чича ће се до манастира добро з |
који други свештеник.{S} А после, и то вам ни пред Богом ни пред законом не би вредело. </p> < |
у глави, а ја ћу се старати за све што вам устреба. </p> <p>Старица се одистине обрадова.{S} О |
а ногама — сад вам праштам, а други пут вам не гине куршум у леђа.{S} Сад идите, па причајте ка |
и торбу са јелом. </p> <p>— У торби су вам нагарављени пешкири и једна крпа с истуцаним угљено |
<p>— Чекај, док дођу и они други, па ћу вам онда казати.{S} Ја одох да посвршавам још неке посл |
оће... </p> <p>— Не можемо ми трезне са вама у друштво, него прво да вас стигнемо! — рече Маруш |
досетиле, да се сачувају од ортачине са вама!{S} Што год наплатимо у једној вароши, то одмах ша |
о. </p> <p>— Па како, болан: пију ли са вама, шта раде?...{S} Хоће ли која да се шали? </p> <p> |
ешко — што не могу често да се виђам са вама. </p> <p>— С киме то, са нама? </p> <p>— Са свима, |
> <p>— Који ће њему све давати, а он ће вама, као слепцима, по два три дуката, је ли тако?...{S |
ес-трес... трес-трес... </p> <p>— Благо вама, кад сте слободни! — уздише путник натичући шубару |
са улице. </p> <p>— Ма виђидер, Раде, ’вамо под прозорима.{S} Нешто ми се ноћас једнако причињ |
сањиво. — Ђе велиш? </p> <p>— Па виђи ’вамо, болан.{S} Знам ти ја сад ђе је! </p> <p>Радисав п |
орски цар!...{S} Он се не боји звера ни вампира, а ови наши овуда гори су од жена...{S} Једна б |
питала се: зашто она не може да види ни вампира ни дрекавца, кад, ето, други људи могу...{S} Је |
већем степену.{S} Кад није могла видети вампира и дрекавца, бар се може похвалити (себи самој), |
уз другу, па почеше оне обичне приче о вампирима и вештицама, које се у то време најрадије при |
проговори Пантовац, љутито, кад изиђоше ван дворишта. — Који нас ђаво вуче у цркву! ...{S} Стид |
, стиже Вујовој кући, једва жив.{S} Као ван себе паде у један угао и стаде да дише јако и убрза |
ом хладовитом оквиру, изгледаше јој као ванземаљска појава, као она светла јуначка лица из наши |
да се хтеде још једном уверити да је не варају очи, као да хтеде запечатити у души тај неми пос |
.{S} Јест, она је...{S} Да ли га очи не варају?...{S} Ено је, гледа га и шта оно?...{S} Па то ј |
<p>— Ама ко си ти?...{S} Да није каква варанција... </p> <p>— Ја сам Станка... чуо си... она ш |
овуче из ћилибарске муштикле. </p> <p>— Варате се, господине — одговори му апотекар. — Кад су б |
рка која се спасава од велике хајке.{S} Вараше га куцање рођенога срца или пиштање уха.{S} Одје |
чује тај виц, и ако га слуша, у разним варијацијама, већ неколико година.{S} Први пут је апоте |
анине пирка студен, оштар поветарац.{S} Варош се буди... </p> <p>Отворише се врата на среској к |
p> <milestone unit="subSection" /> <p>А варош ври од нестрпљења... </p> <p>Капетан је напослетк |
</p> <p>Пред оном рупом окупила се дела варош, па се домишља како се то све могло десити, и ако |
м настане јесен, почео би терати дрва у варош на туђим колима, од чега му је такође остајала по |
боље...{S} Ето, сад ће да води момка у варош да га мало забави, а код Вуја се морало или радит |
а, даде му некакав налог, па се упути у варош.{S} На варошком тргу нађе Симу ковача, свога глав |
и се са Радисавом; а ја ћу зором доћи у варош. </p> <p>Ковач застаде; види се да би још нешто х |
ака, који је требао сад одмах да трчи у варош с овим журним извешћем. </p> </div> <div type="ch |
ection" /> <p>Тек увече стиже капетан у варош са везаним Ђурицом и Јовом.{S} Станку је оставио |
ристала да те на пролеће одведем у моју варош, да живиш, море, кâ бубрег у лоју?{S} А ја бих ти |
ноћне пијанке, видећи у сну читав харем варошанака, које се отимљу о његово миловање...{S} Али |
а те тражи у вароши. </p> <p>— Шта веле варошани, жале ли Вуја? </p> <p>— Ко ће жалити ’нака зл |
есмом и смехом...{S} Дођоше и радознали варошани, да виде како проводи зликовац свој последњи д |
воришта, па, да се не би обраћала пажња варошанима, и ако још беше глухо доба, окретоше одмах п |
и прођоше забранчић, који се пружио иза вароши, пређоше поток, па стадоше уз једну ограду, која |
кретоше одмах пољем, које се пружа више вароши.{S} Напред јахаше капетан с острагушом о рамену |
бити« па одговори: </p> <p>— Јесте, из вароши је. </p> <p>— А то је! </p> <p>»Који ће то бити |
ђе Симу ковача, свога главног агента из вароши, проговори са њим две речи, па оде у пивницу код |
— Сад видех оца Симеона где се враћа из вароши.{S} Док он изређа све механе путом, можете га ст |
оговарала његову Станку, враћала се из вароши.{S} Он је ухвати, веже јој руке, па задигне сукњ |
а знам који је... </p> <p>— Јели тај из вароши? — запита она брзо. </p> <p>Капетан је погледа. |
ноћиште.{S} Вујо се тек беше вратио из вароши, па сео у соби те се одмара и очекује госте на в |
јбоље да одеш, док се не врати Марко из вароши. </p> <p>— Баш добро — рече Ђурица — и ’нако ми |
са вама!{S} Што год наплатимо у једној вароши, то одмах шаљемо поштом у Београд, а ми ти после |
само ако га нађе. </p> <p>— Зар није у вароши? </p> <p>— Јесте, него да није куд отишао послом |
е Црногорац.{S} Он је живео понајвише у вароши, где је сензалио код житарских и шљиварских трго |
е, неће ником пасти на ум да те тражи у вароши. </p> <p>— Шта веле варошани, жале ли Вуја? </p> |
</p> <p>— Зар не би и ти могао живети у вароши? </p> <p>— Не могу.{S} Треба да зарађујем. </p> |
Што да не бих, само нећу у село, него у вароши.{S} А имаш ли ти новаца да живимо лепо?...{S} Ја |
, дајући тиме једини знак да се живот у вароши није угасио.{S} И још тамо, на самом крају варош |
е угасио.{S} И још тамо, на самом крају вароши, поред потока што пресеца главну улицу, чује се |
« </p> <p>— Где ти нисам био! ...{S} По варошима.....{S} У Београду највише. </p> <p>Вујо се из |
житој рудини, са које се лепо види цела варошица са околином.{S} Народ се нагомилао око једнога |
онда обојица кренуше низ брдо. </p> <p>Варошица беше заспала.{S} Озго са брда виђаху се само с |
ead>V</head> <p>Свиће зора.{S} По целој варошици, кроз коју кривуда, тихо жуборећи, малена речи |
зненађен и зачуђен. </p> <p>...{S}Овака варошка, згодна као молована, пристаје да иде за њим, к |
м се, у дужину, пружила главна и једина варошка улица.{S} Петлови ућуташе, после дуге јутарње д |
p> <p>— Е, то не може да буде... она је варошка.{S} Неће она без новаца никуд, а ти си, видиш, |
а? </p> <p>— Што питаш кад знаш: она је варошка, није за нас, сељаке људе.{S} Она хоће само да |
трану, према шуми. </p> <p>— Ова, брате варошка... миром мирише. </p> <p>— Кажем ли ти ја! ...{ |
ми господа? </p> <p>— Ја што сте?...{S} Варошке... </p> <p>— Лизо — викну она једну другарицу, |
сам онда знао за боље, а сад знам...{S} Варошке, море, играју преда мном кâ на тањиру, још какв |
рају преда мном кâ на тањиру, још какве варошке!... кâ моловане, беле ка снег, згодне, умиљате. |
p>— Ти си мени све добро моје!{S} А ове варошке... ништа... </p> <p>Станка обори главу и не одг |
сле ни погледати, кад се навикне на ове варошке...{S} Али неће!...{S} Док сам ја жива, неће ме |
ј да се љутиш, што сам ти казала за оне варошке. </p> <p>— И ја то сад мислим.{S} Ти би требало |
оно видиш, истина је.{S} Допадају му се варошке, а ја?...{S} Још који дан, па ће ме, ваљад’, ом |
е сад онако?...{S} А сад му се допадају варошке...« </p> <p>— Опет си се замислила! — викну Ђур |
ли лепе? </p> <p>— Тхе... знаш какве су варошке: беле, а руке им кâ памук — одговори он и погле |
због њега.. и ако он воли да се шали с варошкима...{S} Нека га.{S} И њему је тешко, нек се заб |
какав налог, па се упути у варош.{S} На варошком тргу нађе Симу ковача, свога главног агента из |
ти без тебе....{S} Море с каквом сам се варошком ономад проводио, ниси јој ни за мали прст... — |
хи-хи-хи...{S} А што сам оставио једно варошче тамо, бре, побро, као горска вила!{S} Обећа ми |
смеха. </p> <p>— Шта ви је, ђаволи, да вас није ко увребао? — запита Станка, смејући се и сама |
трезне са вама у друштво, него прво да вас стигнемо! — рече Марушка, па понуди Јулу да седне д |
на меку зелену траву. </p> <p>— ’Натема вас било, како дознасте за ово тако брзо? — запита кмет |
море, не зна човек куд ће пре.{S} Није вас мало.{S} Само у ова четири наша села имамо тридесет |
ревносно снабдева.{S} Да није Ђурице и вас, не знамо шта бисмо радили од дуга времена. </p> <p |
девојка што иде са Ђурицом...{S} Тражи вас, каже, да преда Ђурицу. </p> <p>— Закључај брзо вра |
о те, врело и топло сунце!...{S} Хајдук вас се зажелео!... </p> </div> <div type="chapter" xml: |
ико да бегате на Корушац сви троје, чим вас нађем — проговори младић брзо, дишући нагло после у |
његову оделу и држању беше нечега, што вас принуђава да не гледате у њему обична сељака: он ни |
<p>— То нећу — одговори Станка. — Ја ћу вас само пратити, а ви вршите ваш посао без мене. </p> |
време да радиш? </p> <p>— Ништа, чекаћу вас негде у потоку или у шуми. </p> <p>— А, тако би и м |
тах им велику молитву светог оца нашега Василија, иже јест на одержимих бјесом...{S} По томе им |
ци...{S} У тој истој соби спремани су и васпитани за потоњи рад сви највећи зликовци, од којих |
продавао чивит и соду по паланкама.{S} Васпитање је, ако хоћеш да знаш... </p> <p>— А гле’те м |
/p> <p>— Мој отац, као сељак, дао ми је васпитање како је могао — обрте се учитељ апотекару — и |
орда! — узвикну апотекар. — А какво сте васпитање ви добили, ако се смемо усудити да запитамо, |
то видим, налази да је свему томе криво васпитање.{S} Али реците ви мени, драгановићи моји, са |
осмехиваше. — Да је тебе твој отац боље васпитао — учитељ јако нагласи ову реч — ти би уредно с |
ни тамо пред нишаном...{S} Окиде!...{S} Ватра прсну пред очима... за њом дим... оне слике неста |
и капи испио!...{S} Само му струји нека ватра кроз тело, на челу се купе грашке хладна зноја, а |
обори главу, а у образе јој удари врела ватра. </p> <p>— Знаш шта, болан: ја без тебе не могу ж |
када ни погледати није смео.{S} Заносна ватра љубавне страсти обузимаше га све више, и он већ о |
ли на један прозор, са другога већ сипа ватра на њега... </p> <p>Бој... права битка!... </p> <p |
руком за чело, које обузимаше све већа ватра... </p> <p>— Нек ви је срећно! — викну старац и с |
инку. </p> <p>А споља одједном престаде ватра... </p> <p>Шта ли ће сад?...{S} Ђурица се издиже |
шешаном преко крила.{S} Пред њима гори ватра, пламен се весело повија с једнога краја на други |
, заносне очи, што опијају и сажижу као ватра... </p> <p>— Казаше људи што дођоше из општине.{S |
е...{S} Пуче револвер, али за њом сукну ватра на прозор, више саме његове главе, и загрме други |
ану, ти на другу, а ја горим између две ватре.. </p> <p>— Ама који то вуче на другу страну, каж |
то велим: чувај га се, дијете, кô живе ватре!{S} Оно ти је опак душманин...{S} Ја сам се тек з |
повија с једнога краја на други, а око ватре прште и пуцкају млади пурењаци, које један од деч |
ским, испупченим челом, сијаху два црна ватрена ока, која и онда, кад се усне растезаху у осмеј |
о.{S} Са плава чиста неба падају светли ватрени зраци по шуми и косој падини, што се протегла и |
о на пример нешто?... — и Ђурица жудно, ватреним очима погледа свештеника, очекујући повољна од |
ламено коло са хиљадама дугих и сјајних ватрених паоца, од којих се половина заклонила за висок |
ије био сан?«... помисли она, и очи јој ватрено засјаше.{S} Видећи је онако зачуђену, девојке т |
бави према Станки; угасило се оно бурно ватрено осећање, које их је бацило у загрљај...{S} Сад |
м уз небесни свод, преливајући се час у ватрено црвенило, час у љубичасто пламено жутило.{S} И |
још за виђела.{S} А ја ћу те чекати иза ватрењаче, па да ноћимо код мене. </p> <p>— Отуд морам |
у гору, а друга половина блиста и пршти ватром уз небесни свод, преливајући се час у ватрено цр |
а очи јој севнуше оном врелом блиставом ватром. </p> <p>— Па како ћемо, кад не може друкчије?{S |
аше пушке, засипајући сву собу пакленом ватром...{S} Ђурица је опазио да све пушке гађају у врх |
опусти, и некако необично седе и леже у ватру на прочељу, леже онако леђима, преврнутих очију, |
ђа око заласка сунчева, претворила се у ватру, па блиста и трепери, заклањајући један део сунча |
пливају по високу недогледу и ублажују ватру сунчаних зрака...{S} Тако се носи и мисао младост |
и да свакога тренутка проспу смртоносну ватру на изненаднога нападача или бегунца.{S} Заобиђоше |
нда кроз кишу од куршума, прескочио бих ватру и воду да до ње дођем, да ме само онако погледа и |
вапут, па кад видох да се диже... дадох ватру и — готово... </p> <p>— Зар баш на месту? — пита |
. — Ја ћу вас само пратити, а ви вршите ваш посао без мене. </p> <p>— Па шта ћеш ти за то време |
који је рад кориснији за народ, мој или ваш?... </p> <p>— Зар се школе уче само ради тога, да ч |
викну Ђурица. — Јеси ли о аранђеловском вашару узео педесет, о пантелијевском тридесет, а колик |
њим, па да се зна шта је његово, а шта ваше.{S} Нек се зна његов део од стотине, па то му је, |
Смедерево.{S} Кажи ми само где ћу наћи ваше друштво. </p> <p>— Само питај за Јулину биртију, к |
миришеш...{S} Како то? </p> <p>— А зар ваше девојке не миришу? </p> <p>— Зној удара од њих.{S} |
лађују полициским билетенима, којима их ваше господство тако ревносно снабдева.{S} Да није Ђури |
били очевици, кад је госпођица куварица вашега дома носила овоме Мити Стрижибрку два гушчета на |
ајир, па у поток, а после ти је лако до вашега забрана.{S} Ја ћу бити код Јова, а ти седи тамо, |
им ово!... </p> <p>— Гле, види се дуд у вашем винограду. </p> <p>— Ено и забрана!...{S} Како се |
је све.{S} Нису наши доктори скупи као ваши. </p> <p>Писар га прекиде: </p> <p>— Хајде, продуж |
: </p> <p>— Ако сте дошли код мене оним вашим обичним послом, онда ми оставите чељад на миру.{S |
епознати. </p> <p>— У стању смо умирити вашу велику бригу о ручку, јер смо били очевици, кад је |
их, чекајући шта ће сад бити. </p> <p>— Вегни де, побратиме, и овога — рече Ђурица, па приђе по |
ава, исправља се сам... а у глави сева, ведри му се пред очима и полагано спада она пијана мора |
, док не измакоше подоста.{S} Напунивши ведрице, она их, као какву играчку, пребаци обрамицом н |
<p>Погледавши младића, баба се наже над ведрицу, захвати воде у врг и понуди га: </p> <p>— На, |
чари, а над целом том групом извио се у ведро небо вити јаблан, па трепери и весело одсјајкује |
враћала се из вароши.{S} Он је ухвати, веже јој руке, па задигне сукњу и кошуљу јој, те веже в |
овезаним младићима, а Пантовац стаде да веже Јевта. </p> <p>— Па, Сретене... — поче Ђурица — чу |
руке, па задигне сукњу и кошуљу јој, те веже више главе и пусти је тако у село.{S} Али је најго |
итар извади мараму из џепа и пође да му веже очи. </p> <p>— Немој... остави то, молим те — рече |
и га на земљу.{S} Отпасавши му тканице, веза му њиме руке, па га онда, као какву кладу, изврте |
о, пропао сасвим. </p> <p>— Па што онда веза онаку девојку за себе, те и њу упропасти, болан бр |
, што их је за овај случај понео, па му веза и руке и ноге.{S} Затим приђе оној двојици, па зап |
д тебе...{S} Брате, ти знаш с ким си се везала, па, ако ти је право, ради онако како ја хоћу, а |
и... ни мрднути се не може...{S} А-а... везали су, онако као онда Мита писар«...{S} И он се сећ |
Ко ми је оно причао: осуђен на смрт... везали га за колац... наместили се људи, пружили пушке |
оро поцрнела лица, иђаше пред пандурима везан, носећи на леђима своје бешчашће.{S} Беше толико |
ште.{S} Двојица држаху конопац којим је везан. </p> <p>Свануло је, виде се јасно сви предмети.. |
S} Видиш, требало би да те оставим овде везана... али ја ти верујем... </p> <p>— Чини, вала, ка |
аже, ухвате, и под јаком стражом, добро везана, амо спроведу«.{S} Пандури већ беху усели на коњ |
народа бесмислено, пијано...{S} Руке му везане, али овлаш, те њима слободно креће и маше народу |
ономе како се осећао, док му руке беху везане.{S} О, сад тек разуме шта значе руке за човека, |
крају ручка им залајаше пси, који беху везани испод куће под амбаром. </p> <p>— Опет је јунад |
> <p>Тек увече стиже капетан у варош са везаним Ђурицом и Јовом.{S} Станку је оставио код оца ј |
иђе пред кућу. </p> <p>Ђурицу изведоше, везаних руку, на двориште.{S} Двојица држаху конопац ко |
ви то, молим те — рече Ђурица, махнувши везаном руком. </p> <p>Митар остави мараму ћутећи, живо |
ди што дођоше из општине.{S} Веле да си везао кмета, па га после пустио; је л’ истина? </p> <p> |
којешта... </p> <p>— Кажу да си јутрос везао пет џандара на путу? </p> <p>Ђурицу још више зачу |
светитеље. </p> <p>За један миг Ђурицу везаше пандури конопцем, повадише све ствари из лончине |
е међу људима остати тајно!{S} И његове везе почеше да избијају на видик.{S} После три недеље о |
ка му исприча укратко, испрекидано, без везе у мислима, ноћашњи догађај.{S} Капетан у мало речи |
за неко убиство, али то још не доводи у везу са собом...{S} То је негде тамо... иза њега негде, |
х. </p> <p>— Отпасујте се, а ти, Јевто, везуј све редом! — викну Ђурица и ступи корак ближе. </ |
анио, али после, кад стаде Ђурица да га везује, ућута и не мрдну више. </p> <p>— Шта хоћеш ти с |
ласка сунчева, Ђурица иђаше косом, која везује Венчац и Букуљу, па брижно мишљаше о себи и свом |
Али се пред усијаним очима тихо носи и веје хладна и црна нема помрчина, улевајући у душу још |
зећи да тако и треба хајдук да живи.{S} Век му није дуг, то је већ јасно видео, па онда бар да |
, нема ни пуна година, а чини ми се цео век!...{S} Шта се чуда починило за то време...{S} Нажив |
муке...{S} Ја бих се опет мучила целога века, а он би био миран за навек...{S} Нећу тако...{S} |
вакова, не изненади се, јер је, за дуга века, доста оваквих призора гледала.{S} Она само махну |
знам, ал’ опет... ваљада нећу ни ја до века овако. </p> <p>— Ја шта ћеш, после оних мртвих и р |
е.{S} Оваква задовољства није он у свом веку доживео.{S} Она, која га није хтела досад погледат |
видела у Пашиним ливадама.{S} Беле се, веле, на њему кошуље кâ снег, а пушку носи ’вако преко |
и сви ми кажу да се не надам.{S} Немаш, веле, ни једне лаке... како ’но рекоше: олакшање, како |
— чујем да ме много тражиш ових дана... веле, хоћеш да ме убијеш, шта ли?...{S} Па, ет’ ја дођо |
— Казаше људи што дођоше из општине.{S} Веле да си везао кмета, па га после пустио; је л’ истин |
ум да те тражи у вароши. </p> <p>— Шта веле варошани, жале ли Вуја? </p> <p>— Ко ће жалити ’на |
е; издала га рана. </p> <p>— Море, неки веле да га је Ђорђе познао и казао одмах, чим се освест |
се нађе у затвору, »лишен слободе« како веле правници.{S} Кад шкрипну за њим брава, он у оној п |
а краду и отимају, но да раде и, што но веле, да живе поштено.{S} Ја како, брате!{S} Моје дете |
куд не миче из онога ћилерчета, јер га, вели, сад журно траже.{S} Тиме му одузе могућност да се |
оломи кâ да си топ избацио.{S} Ја онда, вели, ’нако жмурећки, бежи што боље могу, те једва жив |
лети кроз прозор... као врећа...{S} Ја, вели, викнух двапут, па кад видох да се диже... дадох в |
је било? </p> <p>— Ништа.{S} Стојим ја, вели чиле, тако и чекам, док тек оно врекну, а осоје се |
ли, каже, не могнеш уз пут, онда ћу ја, вели, наместити њега на згоду овде.« То је све... </p> |
живеле....{S} Она мени еве:{S} Шећерка, вели, метни ми руку у недра, а ја полако, полако...{S} |
Јавиће он све.{S} Кад се сврши потера, вели, биће најзгодније да одмах почнете оно што сте уго |
може убити!...{S} Како оно рече: може, вели, бити свашта... ено ти Мата и Вуја!...{S} Као вели |
напомену да је она код мајке: тамо се, вели, крије од оца по стајама, а Ђурица, како је био за |
да избаци сваки грумен земље.{S} Неће, вели, да се постиди пред Ђурицом, што му није кућу лепо |
е често, а знаш сам шта вели. »Ко хоће, вели, са мном лепо — добро, а ко неће, ја могу без њега |
че да сутра морам све казати.{S} Иначе, вели, има неке мајсторије. </p> <p>— Хоће, хоће поганац |
а он ћата пљус по образу: »Не прилази, вели, хајдуку«.{S} А јутрос, кажу, повезô све џандаре у |
— рече му она. </p> <p>— Ама кажем ти, вели ми поп да нико то не сме учинити. </p> <p>— Знам, |
Круни: »Море чућемо неки глас«. — »Јок, вели она, кад пред вече пева, не рачуна се«.{S} Аја, шт |
твоја глава!...« </p> <p>»Да се предам, вели, власти« — стаде опет мислити. — »Али како?...{S} |
а ни за кога, па то ти је.{S} Само сам, вели, највише живела код Јова и баба-Маре, а ’нако све |
Пандур, што се вратио отуд с извешћем, вели да ће остати жив.{S} Куршум је прошао кроз ребра, |
питам Добросава. </p> <p>— »Ја стојим, вели, под прозором и чекам... ћутим тако, док он одједа |
с тобом..{S} А после?...{S} Ти мислиш, вели, ја не могу живети без тебе...{S} О-о-о- !...{S} А |
ли га? — запита Вујо. </p> <p>— Нађох; вели да може. </p> <p>— Добро.{S} Иди му сад кажи нек д |
<p>— Послао ти Митко и поздравио те.{S} Вели: догонио си му добра дрва, па те части.{S} Вино ти |
тао зашто ме убија? </p> <p>— Јесам.{S} Вели да су те обрлатили јатаци из твога села, па сву за |
. </p> <p>— Сад ће уцена, сто дуката! — вели један кадровац. </p> <p>— Да ли ће баш стотина? </ |
да. </p> <p>— Доста, бабо, не помаже! — вели Митар, одваја је од Ђурице и предаје другом жандар |
... </p> <p>— Ђуро, хајде, силази!... — вели Митар и гледа некуд у страну. </p> <p>Он пође, над |
> <p>— Где је ковач?...{S} Скидај!... — вели писар. — Седи Ђурице! </p> <p>»Ковач...{S} Шта ће |
<p>— Готово!...{S} Устани, Ђурице... — вели Митар и сагиње се да му помогне. </p> <p>»Што су о |
во ти мајке, да се опростиш са њом... — вели му писар. </p> <p>»Мајка... откуд она ту?...« мисл |
округу.{S} Склонили су њега добро... — вели један Ђуричин сусед. </p> <p>— Море, шта ти говори |
држи. »Као да му је срце од камена!« — вели један. — »Што не оде у војску, па да буде чувена ј |
амо гледам. »Ти се кâ да бојиш мене?« — вели, па ми приђе ближе и смеје се.{S} Једва ти се онда |
он преда ме. »Шта радите данас, Цако« — вели, а ја занемела, па га само гледам. »Ти се кâ да бо |
, не сметај сад... чита ти се пресуда — вели му Митар. </p> <p>Пресуда ређа његове злочине... < |
</p> <p>— Вала, Мићо, и задужио те је — вели му озго један. — Доста си му дувана попушио, прате |
му је сад јасно... </p> <p>— Дигни ме — вели му загушеним гласом. </p> <p>Подигоше га.{S} Стаде |
акни де мало тањи крај, видиш прегоре — вели онај с пушком и задовољно, светлим очима посматра |
дне. </p> <p>— Хо, људи, ала ово сече — вели Тима, разгледајући где би се могло сести, па не ви |
шта вели он? </p> <p>— Ништа.{S} Кажи — вели — онима тамо нек иду куд хоће, па га нестаде, као |
> <p>— За то мени синоћ пева лево уво — вели Мирко дућанџија — окупило једнако: цију... цију... |
он стаде. »Не бојте се, нећу ја тамо — вели нам — купајте се слободно« — па оде журно низ реку |
Дижи, синовче, па да видимо како књига вели. </p> <p>Апотекар нађе осмицу пик и подели... </p> |
номадашњој и јучерашњој похари?{S} Која вели да су га на то нагнале прилике и околности, а учит |
. </p> <p>— А Станка, болан, шта ти она вели? </p> <p>— Хе... шта ће рећи!... мо-р-ра да слуша |
и да не буде дигнут и качерски срез, па вели да добро пазите кад наиђете на Качер...{S} Казао в |
нако...{S} Немој, болан!...{S} Мој тата вели... </p> <p>— Иди ти то причај Милеви — прекиде га |
знаш.{S} Јеси ли виђао скоро Вуја, шта вели он? </p> <p>— Виђамо се често, а знаш сам шта вели |
нека се преда власти.. </p> <p>— Па шта вели он? </p> <p>— Ништа.{S} Кажи — вели — онима тамо н |
p> <p>— Виђамо се често, а знаш сам шта вели. »Ко хоће, вели, са мном лепо — добро, а ко неће, |
то после, кад му предам паре.{S} Новица вели да је то одређено за данас, чим се изврши похара.{ |
? </p> <p>— Јок, брате.{S} Он ми свакад вели да се без тебе нико не би знао ни окренути.... </p |
евају два зеленкаста ока, за која народ вели да играју као на зејтину.{S} Очи му, на први погле |
сам каже да ми глава виси о концу, а не вели ми да кидам на једну страну.{S} Шта да чекам?{S} Д |
о, Сретен је видео сад кад прође, па не вели ништа. </p> <p>— Е, мари сад Срета за пурењаке.{S} |
{S} Кажи једнога по имену, шта ти један вели... шта хоће сваки?... </p> <p>— Махни се тога, нај |
и на што ће ми живот после!...{S} А он вели: имам још сад на сваки прст по једну...{S} Док сам |
што другима, да и њему даш... и ако он вели да не тражи ништа. </p> <p>— Знам ја, даћу и њему. |
свашта... ено ти Мата и Вуја!...{S} Као вели: како сам са њима учинио, тако ћу и с тобом..{S} А |
</p> <p>— Је ли сигурно? </p> <p>— Тако вели. </p> <p>— Добро је — одговори Вујо, па се диже и |
нтовца? </p> <p>— Ђаво га знао.{S} Само вели: »Сатари ми ’нака човека, који ми је ваљао немерен |
идиш да се мора гинути. </p> <p>»Шта то вели он?{S} Каква погибија?{S} Ко ће да гине?{S} Јест, |
ви’ш како рано опадају. </p> <p>— Бато вели да их је пламењача опекла, па се суше. </p> <p>— Х |
Шумадији«. </p> <p>— Је ли то онај, што вели да човек има реп?{S} Хо-хо-хо... — продужи писар. |
VIII</head> <p>— Наслеђе, господа моја, велика је и важна чињеница у, тако рећи... у томе питањ |
ера и, после кратког чекања, угледа два велика курјака где се привлаче обору.{S} Овце покушаше |
прошапта он над њом, а у очима му засја велика неизмерна жудња. </p> <p>— Шта? — рече она зачуђ |
јем ја још из собе, да се овде претреса велика философија. </p> <p>— Не замерите скромним и мир |
} Овај састанак пред судницом био је од велика утицаја на њега.{S} Он опази да му је ауторитет |
ласити за хајдука. </p> <p>Сељане обузе велика радозналост.{S} Скупљаху се у гомилице, те претр |
да се наљутиш, газда Јанко, али мене је велика невоља нагнала да ти дођем.{S} Мени треба ових д |
а, видевши да Ђурица спава тврдо, после велика умора, диже се и оде у мрак. </p> <p>Чим нестаде |
пет, зашто да проваљују зид?{S} То беше велика загонетка, коју кад би одгоненуо, похватао би св |
у загледао Ђурица Дражовић; али то беше велика тајна, коју он скриваше и од себе сама.{S} Станк |
ибра, намршти се и по лицу јој се разли велика срџба. </p> <p>— Гле, зар си ту! — рече Ђурица, |
коју непрестано, с места на место, гони велика хајка.{S} Због свега тога и он сам измени своје |
знајући шта радимо...{S} А сад ми је то велика, тешка брига на врату...{S} Али шта да радим, на |
лако!...{S} А она?...{S} Баш ми је и то велика невоља!... </p> <p>— А, Ново? — обрте се оп Нови |
јурнуше на друге вратнице да бегају, а велике вратнице отворише се нагло и на њима се показа М |
аде као права зверка која се спасава од велике хајке.{S} Вараше га куцање рођенога срца или пиш |
било тешко и уморно, али кад се бега од велике опасности, онда се нема кад мислити о умору. </p |
рђе је одавно изишао на глас због своје велике радње са шљивама и свињама, али се он много више |
с другом. </p> <p>У Локви су газдинске велике ливаде, са којих се диже по неколико стотина пла |
ов рачун, па их после поубијали и узели велике уцене за њихове главе... </p> <p>— Ама, попо, шт |
доноси.{S} Тако је, постепено, дошао до велике тековине, каква се ретко виђа по селима.{S} У не |
огу по вољи служити... </p> <p>Обузе га велики бол; осети се тако јадан и тако усамљен, да већ |
овом друштву се радозналост сматрала за велики преступ: живи како знаш, нико те неће питати ко |
, поче да пати многу стоку, која такође велики приход доноси.{S} Тако је, постепено, дошао до в |
Тамо далеко, на крају потеса, издиже се велики го хум, по коме су се прострле зелене Пашине Лив |
дознали и буновни грађани.{S} Сакупи се велики збор пред канцеларијом.{S} Капетан разгледа пров |
ед пута који води у Кленовик, окупио се велики број сељана, читав сабор...{S} Највише их је из |
к и дизлуке, опшивене црним гајтаном, и велики тунос са кићанком.{S} Тако одевен дође на крстон |
на душу му паде неки тежак терет, неки велики бол, неко непојмљиво осећање, које је личило и н |
аке сумње, постао велики војсковођа или велики чиновник, једном речју — човек, који влада масом |
ије да радње још нису отворене.{S} Овај велики скуп разби се у ситне гомилице, које продужише и |
једну трубу платна и из ње испаде један велики завезак. </p> <p>— То ви је свега, тако ми деце! |
дједном, издвојивши из оне гомиле један велики фитиљаш, који беше истоветан оному, којим се беш |
ветлу собу.{S} На средини стоји округао велики сто, застрвен чистим, белим платном (с пандурске |
колован, он би, без сваке сумње, постао велики војсковођа или велики чиновник, једном речју — ч |
они — поступци — изгледаху јој необично велики, примамљиви и налажаху, у души јој, оправдања за |
леда шта се ради по њивама.{S} Спаде му велики терет са срца, нестаде онога вечнога страшила, ш |
тао пред судницом. </p> <p>Под записом, великим брестом што се разгранао пред судницом, стајаху |
зио је да га сви гледају са жаљењем, са великим саучешћем, и досећао се да је то због тога, што |
о!{S} Почиње се« — помисли она, обузета великим узбуђењем због ових необичних прилика. </p> <p> |
прошапта она и погледа га мило, својим великим и сјајним очима. </p> <p>Неко неодољиво, страсн |
да га чекам. </p> <p>Жена га гледаше с великим неповерењем, али се одмах диже и, пошавши к вра |
</p> <p>Истога тренутка грмну пушка код великих вратница, и хајдуци угледаше свога стражара как |
ли је он, једним благим погледом својих великих очију, умео да прикрије ту особину.{S} Само га |
им пламеном упаљене лојанице, и осећаше велико задовољство што не обори очи пред оним строгим, |
је ча-Вујо из Брезовца.{S} Он је водио велико пријатељство и са Ђуричиним оцем, па је то наста |
.{S} Разлило би му се тада по лицу тако велико задовољство, да изгледаше други човек.{S} Ну дев |
} Новица је смишљао да му није потребно велико друштво: неколико људи за нападе и три четири ја |
те како! — рече апотекар. — Бандити су велико зло у свима државама... </p> <p>— Бог с тобом, К |
неосетна дрхтавица, неки нарочити израз великога душевнога немира. »Ухватише... то је оно; сад |
воје јатаке, прича о целој организацији великога зликовачкога друштва... и капетан задовољно се |
} Она види само да је он у опасности, у великој опасности, и иде за њим тамо, где ће бити миран |
ку, сетивши се сад тек да је она била у великој опасности од потере. </p> <p>— Где сам била!... |
није за то бринуо.{S} Занимала га је у великој мери ова новина и ове, како њему изгледаху, гос |
рбија, ја ти кажем. </p> <p>...{S} А на великом студенцу сабрале се девојке, па ћеретају и прич |
, он одмах закључи да ће имати посла са великом, организованом дружином, којој је досад био пот |
стина, обрадова меденици и дочепа је са великом журбом, бојећи се да кмет опет не изјави протес |
тајне; сам је смишљао како ће се у овом великом граду скривати.{S} Па као што ’но курјак, кога |
двојица потрче напред и опет се стопе с великом масом... </p> <p>Све ближе и ближе...{S} Већ се |
ино, написа молбу за помиловање, и он с великом пажњом испрати молбу на пошту.{S} Од тога дана |
ао добра пшеница под снажним ветром.{S} Велику муку имађаше среска послуга, док уведе кола у ср |
, па оде Обраду клисару, те узе од нега велику меденицу, која је, док није црква набавила звоно |
учинио из рачуна: да навуче младића на велику кривицу, па онда да га страхом принуди, да се од |
ро! — прозбори Митар, вадећи из хартије велику воштану свећу. — Знаш... први сам те ухватио, па |
ен, на крају раширен нос, који издаваше велику срчаност и одважност.{S} Под ниским, испупченим |
ли да он већ гледа на њу као на тешку и велику сметњу, коју би радо скинуо с врата.{S} Задовоља |
па их доведох у свети храм и очитах им велику молитву светог оца нашега Василија, иже јест на |
ле свога необична венчања Ђурица паде у велику бригу због опасности, које се гомилаху око њега. |
алу дашчицу, видеше да она поклапа неку велику мазушку, која беше пуна чарапа и пешкира, а на в |
под епитрахиљем и преврташе журно неку велику књигу. </p> <p>— Дајте младенце! — рече он и обр |
томе.{S} Само не могаше да савлада ону велику узбуђеност, не могаше да стиша узнемирено срце, |
ом кораку, као његова сенка.{S} И за ту велику жртву она тражи од њега само чисту искрену љубав |
ездушни, господин Перо, и одрећи нам ту велику част, да прогутате у поштеној компанији једно пи |
ати. </p> <p>— У стању смо умирити вашу велику бригу о ручку, јер смо били очевици, кад је госп |
благослови његов брак, те такав човек, велим, чини онаке покоре и злочинства и на ономадашњој |
и смо почели о Ђурици.{S} Шта је узрок, велим ја, те човек, који може онако да осећа, који може |
запита зачуђен Ђурица. </p> <p>— Хоћу, велим, да могу слободно погледати сваком у очи.{S} Што |
опет некако сагнем главу и ћутим.{S} Кô велим: ако ћутим, не губим ништа, а да повичем, оде гла |
и ли си то!{S} Ја бих рекао, па опет кô велим... неће зар то бити.{S} А којим добром? </p> <p>— |
а. </p> <p>— Ама јест то, него знаш, ја велим... како ћу рећи.. кад свршиш посао, немој нам шиљ |
: </p> <p>— Ако ће, ако ће; то баш и ја велим.{S} Шта ту нега, »шуле-миле«, но притегни пса, па |
. знаш... хтео сам и ноћас да дођем, па велим нека га нек спава. </p> <p>— Да ниси што дознао? |
ини...{S} Видим ја да ће бити нешто, па велим мојој Круни: »Море чућемо неки глас«. — »Јок, вел |
у љутито на Станку. — Ја ти лепо ономад велим да те водим у Војковце... </p> <p>— Остави то! — |
— одговори му попа. — И баш ради тога и велим... нека се дете поправи... </p> <p>— Јок, не може |
<p>— Све ћеш дознати, а сад иди куд ти велим.{S} За сваки случај: пази на Вуја; не задржавај с |
. </p> <p>— То сам и ја мислио, али као велим: нека га.{S} А ја ћу сад да се пожурим у Брезовац |
Па... ја чух да велиш: »пуцај«... па ко велим... — стаде Коста да отеже. </p> <p>— Хајде живо, |
е ти казати твоји људи, а ја ти само то велим: чувај га се, дијете, кô живе ватре!{S} Оно ти је |
орите, господо, што хоћете, али ја опет велим: наслеђе је важна чињеница... — отпоче апотекар д |
као што то чини учитељ.{S} Ја вам опет велим, господо: прилике и околности.{S} Узмите ви ово: |
<p>— Море није то, него ја тако уз реч велим...{S} А бојим се да у тој бризи ништа и не једеш. |
? — викну Пајо. — Не дао Бог!{S} Ја још велим, брате, да те чувамо кâ једнога свога... </p> <p> |
и: </p> <p>— Ево Милошева Срете.{S} Шта велите људи? </p> <p>— Нек му је срећно! — повикаше одб |
не.{S} Све то јесте тако као што ви сви велите, и сви имате право.{S} И то ће рећи, да сви ти у |
м ја чије је то масло...{S} А за то што велите, за те ствари, ја ништа не знам. </p> <p>— Е онд |
а онај дуги планински венац, из кога се величанствено уздижу поносна Букуља, Венчац, Орловица, |
његов узвик и управи дуг нем поглед на величанствену слику пред собом. </p> <p>— Ја — одговори |
уд ћеш но њему? </p> <p>— То ми, канда, велиш, да идем право њему и да га слушам што год ми рек |
апита Ђурица кмета. </p> <p>— Из среза, велиш?{S} Тсс... петљају нешто... ено тамо на дувару пр |
омени разговор. </p> <p>— Како је овде, велиш.... — рече он после краткога ћутања. — Знаш како |
овори Станка хладно и одлучно. — А ето, велиш сам да си био код девојака, а мене си оставио да |
овај прича!... </p> <p>— Ха-ха-ха... кâ велиш: обрнуо га Вујо зимус! ...{S} Неће више, не бој с |
, зар си почео? — викну ћато. </p> <p>— Велиш то истину? — запита и кмет. </p> <p>— Тхе, помало |
о ти то рече? </p> <p>— Па... ја чух да велиш: »пуцај«... па ко велим... — стаде Коста да отеже |
ље истраге, те је прекиде: </p> <p>— Па велиш: он ти сам каже да је убио Матију и Вуја? </p> <p |
ије. </p> <p>— Докле ћемо ми овако, шта велиш? — рече она, пошто се стиша од прве љубавне буре. |
она и не брањаше. </p> <p>— Стако, шта велиш ти за мене? — поче Ђурица, за кога све ово, сва о |
ихове главе... </p> <p>— Ама, попо, шта велиш ти?...{S} О ком ти говориш?{S} Знаш ли... </p> <p |
ход. — Ха, снахо, душу ли му!...{S} Шта велиш сад? </p> <p>— Ја, вала, ништа; а видим да се ти |
Новици, који полако иђаше за њим. — Шта велиш за ово? </p> <p>— А да што ћу ти рећ’, болан, но |
че попа благо, па се обрте кнезу: — Шта велиш? </p> <p>Одборници погледаше зачуђено, кнез се на |
Ене де, проваљен зид!... </p> <p>— Шта велиш, море? — викну онај с прозора. </p> <p>— Зови људ |
ама се намести до Новице. </p> <p>— Шта велиш, побро, ове се не шале! ... </p> <p>И отвори се б |
з других села сви његови. </p> <p>— Шта велиш ти: кад би се ’нако знаш... њему што десило... да |
гурно учинити »физиту...« </p> <p>— Шта велиш, море, је л’ то шала? — викну Ђурица. </p> <p>— И |
вина, не бој се! </p> <p>— Добро, а шта велиш за наше људе, како ће они? </p> <p>— Ови наши ода |
м враћају позајмице. </p> <p>— Па...шта велиш?... </p> <p>Она обори очи, поцрвене и стаде да др |
ако хоћете; не браним. </p> <p>— Па кад велиш тако за калуђера, онда је најбоље да идемо чим се |
зевну Радисав и погледа га сањиво. — Ђе велиш? </p> <p>— Па виђи ’вамо, болан.{S} Знам ти ја са |
од њега, не брини се ти.{S} Него шта ми велиш за друге наше људе, могу ли се у њих поуздати? </ |
од курјака. </p> <p>— Па добро, кад ти велиш тако — одговори Пантовац, јер је научио да слуша |
на сваки његов корак... </p> <p>— Добро велиш, Дмитре — одговори му свештеник. — То и ја кажем. |
лој булументи нашега града«, како он то вељаше. — Али су прилике и околности, у којима човек ег |
ио сам луд.... </p> <p>— Зар није боле, вељу, да их бираш кâ гниле крушке...{S} Да ви’ш само ов |
ам зашто.... вјеруј ми.{S} Доћи ће дан, вељу, па ћеш и сам све разумјети и виђети, а дотле га м |
дим тебе да идеш оздо са судовима... па вељу, дај да причекам...{S} Знаш, онога... пшеница ми м |
рекне? </p> <p>— Не ја, богме!{S} Ја ти вељу само што он мисли, а што ја мислим, чућеш послије. |
м му паде поглед на онај дуги планински венац, из кога се величанствено уздижу поносна Букуља, |
{S} Отуд му се врати поглед на руднички венац, на Козељ, Острвицу, два Штурца.{S} И тај поглед |
шћом шумом и, дохвативши се планинскога венца, одјури за три часа у Брезовац. </p> <p>Вујо га д |
ац, Орловица, Ваган, и оде оком по томе венцу до саме питоме Колубаре.{S} Отуд му се врати погл |
цу, високо брдо у оном дугом планинском венцу, који дели шумадиске таласасте равнице од рудничк |
ухватили на путу, мучили га и терали да венча »одбегшега злодјеја Ђурицу Дражовића са дјевицом |
S} Слушала сам ја да су за време Турака венчавали ноћу, око бурета.{S} Иди ти нашем попу, па се |
ти не знаш да се ни обични људи лако не венчају, а с тобом већ... буди Бог с нама! </p> <p>— Ни |
ко не можемо више да живимо, него да се венчамо. </p> <p>— Шта?{S} Како? — запита зачуђен Ђуриц |
не зна за овако уживање.{S} Онамо једна венчана, да га прати на тешку путу, да се нађе у злу и |
називају свакојаком?{S} А кад ти будем венчана жена, нека говори ко шта хоће. </p> <p>И Ђурици |
дошла — и он показа руком на гушу. — И венчани људи не трпе толико од жена, као ја од тебе...{ |
раћа њему. </p> <p>После свога необична венчања Ђурица паде у велику бригу због опасности, које |
ез икаква сажаљења. </p> <p>Одмах после венчања нађе неколико поузданих кућа у разним селима, г |
ко је једва приморао калуђера да изврши венчање, и то пошто му обећа десет дуката. </p> <p>— Не |
а тражи. </p> <p>— Беспослица!{S} Какво венчање... — рече Вујо.{S} За сваку лудост да навлачиш |
<p>Ђурица не хтеде да јој каже да такво венчање не би ништа вредело, но размисливши увиде и сам |
>»Шта ово ја чиним?« — помисли Ђурица. »Венчање...{S} Прате ме робијаши! ...{S} А како сам нека |
{S} А они отидоше весели, држећи да сам венчао младенце.« </p> <p>Зора већ забели кад старац по |
се величанствено уздижу поносна Букуља, Венчац, Орловица, Ваган, и оде оком по томе венцу до са |
Све, како си ми ти рекô.{S} Сад оде на Венчац, па ће после, преко Јеловичких планина и Качера, |
унчева, Ђурица иђаше косом, која везује Венчац и Букуљу, па брижно мишљаше о себи и своме полож |
падини, што се протегла између Букуље и Венчаца.{S} Ту у једној дољи, поред пута који води у Кл |
што брже могаше.{S} Тек кад се дохвати Венчаца, умери корак и, чим зађе у шуму, паде под једну |
ах од самоће.{S} Кад окретоше подножјем Венчаца, оном шумовитом страном, зачуше пред собом позн |
ући, а ја ћу гледати да се прокрадем до Венчаца. </p> <p>— Мени је казао Вујо да једнако идем с |
— Ти сад гледај да се што пре дохватиш Венчаца, као шта сам ти казао; а ово нај, понеси са соб |
. отварај очи! </p> <p>Ђурица окрете ка Венчацу, а Новица пође истим правцем, куд оде Симо. </p |
е пред попу, кога је, још из детињства, веома волео и поштовао.{S} Али невоља гони напред, и Ђу |
роведе у овом новом и, за њега, сељака, веома необичном друштву.{S} Упозна се брзо са свима жен |
ма женскима, а једна му постаде блиска, веома мила и блиска пријатељица.{S} Он није жалио новац |
вилице дршћу...{S} Нека стара и слатка, веома необична успомена из детињства сену му кроз главу |
ржао најдуже, јер је, својом звучношћу, веома импоновао паланци), па Кант, па Хус (не зна се си |
, видевши Ђурицу са девојком, дочека га веома весело. </p> <p>— Ха, побро, је л’ то снајка?{S} |
нину, он беше сам за себе.{S} Још су га веома одликовали негда црни, а сад прогрушали брци, дуг |
опази да му је ауторитет међу сељанима веома уздигнут, па стаде да гледа на свој положај као н |
озора казати што имам — одговори Ђурица веома благим гласом. </p> <p>— Бог с тобом, дијете, што |
ене и еластичне ноге. </p> <p>Ђурица је веома ценио своје телесне особине и своју ретку снагу, |
.{S} И ако вешто прикри забуну, беше се веома изненадила од овога неочекиванога поздрава. </p> |
и се за последак... </p> <p>Изненади се веома, кад нађе Станку код Јова.{S} Беху поспала чељад, |
кроз ону рупу друго прозорче, зачуди се веома. </p> <p>— Ене де, одкуд ти то?..{S} Е јеси мајст |
састајаху свакога дана.{S} Крили су се веома опрезно, али шта може међу људима остати тајно!{S |
стаде да чупка траву око себе.{S} Беше веома узбуђена, али јој то стање беше тако ново и тако |
њој завојици, не изгуби.{S} Ђурица беше веома узбуђен, срце му лупаше јако, и он се више не мог |
и разумети њена охолост, али Марко беше веома танка стања, тек побегао од сиротиње, а не стигао |
м кораком, Ђурица одметнуо, али му беше веома загонетно, зашто се морао проваљивати зид, кад Ђу |
сама се повијаше из рамена, и Ђурици би веома по вољи што никако не може одећу да намести, те м |
их Радисављевих очију, које ћутећи, али веома речито говораху: »А, лијо, ту ли смо!...« </p> <p |
еспекта и у опште нечега, што се Ђурици веома допадало.{S} Он постаде опет онај стари, одважни |
<p>— Што ћу ти? — рече она, а глас јој веома задрхта. </p> <p>— Само да ти кажем, здравља ми!. |
и не надаше да што чује, али му је било веома потребно да се ма чим забави, да нађе ма каква по |
и, да их је морало бити више и да је то веома озбиљна ствар. </p> <p>Капетан одмах појми, да се |
извуче своју руку из његове, јер јој то веома сметаше, забуњиваше је; а она је хтела да нарочит |
је одржава у тој мисли...{S} Годи му то веома, да је још одсад сматра као своју, сасвим своју.. |
шком... </p> <p>Механџија се беше нешто веома замислио и оборио главу, те се трже тек онда, кад |
ве сељанке, чија му је успомена и данас веома драга, па се намршти и озбиљно одговори: </p> <p> |
ан општини да је хајдук. </p> <p>Станку веома изненади овај глас. »Ђурица — хајдук!{S} Како то |
игару.{S} Његовом почетничком самољубљу веома је годила ова безусловна, ропска послушност луди, |
клонио од свештеникових савета, који му веома тешко падаху, пренесе разговор на неке обичне ств |
ије и који изазваше овај разговор, беху веома страшни. </p> <milestone unit="subSection" /> <p> |
самнаест година.{S} Ђорђе и Милета беху веома крупни и снажни, а Милош, још од детињства, остад |
лицу и завуче је вепру између груди.{S} Вепар само: мрд-мрд и — готово!...{S} Господине мој, шт |
једну танку дугачку иглицу и завуче је вепру између груди.{S} Вепар само: мрд-мрд и — готово!. |
отворено у душу загледао...{S} И таква вера, такво поверење у њега, разбојника!...{S} Човек го |
љуби, да прашта; нека светла неодређена вера у добро обузима и њега... </p> <p>Ђурица се вратио |
не раздвајам од њега. </p> <p>— Алал ти вера, снахо! — викну Радован. — Такву жену и ја бих слу |
чега! ...{S} А он, одметник, мора да се вере по замрзлим урвинама, по голим и оштрим трњацима, |
рна непробојна ноћ... </p> <p>Шта се то вере ноћу по житкој тештавој маси непоплочане улице?... |
атељу — рече му присебан, неки весељак, вересијаш — зар ти не знаш, да су се наше газде одавно |
ударио.{S} Јатак му показа трговачкога вересијаша из Београда, који се враћаше с пута по југоз |
и нестаде, па да потражим од Маринка на вересију. </p> <p>Вују севнуше очи необично, али он брз |
томе бити узрок наш крајњи немар према вери и цркви, рекао бих... </p> <p>— Пардон! — викну ап |
власти, отишô у гору, па тамо, кажу, не верма ни законе ни власт; он ти је и власт и закон, па |
у путу, да се нађе у злу и у добру, као верно псето, које само зна да слуша, не тражећи за то н |
по једну...{S} Док сам ишла за њим као верно псето, док сам му дала сву душу моју, он већ траж |
ову бабу, која му је, како је он тврдо веровао, дете излечила враџбином, али га још више обузе |
то некако мимоићи.{S} У крајњем случају веровао је, да се механџија неће ни кренути на пут, или |
ови људи прегледали апсу, чисто не бих веровао да је изишао. </p> <p>— Шта ћеш је прегледати с |
у милост Ђуричину. </p> <p>»Нисам могла веровати баба Маци — помисли Станка — а оно видиш, исти |
одговор тако допаде, да већ поче и сам веровати у истинитост његову. </p> <p>Капетан се јетко |
рах од изненадна напада, коме се, и ако вероваху у околину, свакога часа надаху. — Ко се скрива |
крени с друге стране, опет — цак!{S} О, веру му, мислим се ја... </p> <p>— А ја сам по псима по |
види жандарме и пандуре на коњима како веругају кроз густо жбуње, па застане преплашен; поглед |
да те оставим овде везана... али ја ти верујем... </p> <p>— Чини, вала, како год хоћеш, а виде |
падао у очи.{S} На глави је носио дубок вес, немарно затурен к потиљку, те га је црна дуга кића |
Шта треба човеку друго?...{S} А онај ми Веса изгледа сумњив: ми сви пијемо, веселимо се са дево |
— Дај да се пије! </p> <p>Отпоче бесна, весела пијанка са песмом и смехом...{S} Дођоше и радозн |
ке! — одговори она, па му се усхићена и весела баци на груди. </p> <p>А Ђурица мишљаше да плови |
зећи у собу, сваки се изненади, видевши весела човека коме и не падаше на памет смрт.{S} Доноша |
ску му. </p> <p>Ђурица, видећи га онако весела, прихвати шалу. </p> <p>— Вала, побро, па и ниса |
о му отац доноси туђу стоку, а мајка му весела лица подноси укусно јело од те стоке...{S} То га |
аде (тако је он мислио...).{S} А ова за веселе дане, кад не зна куд би се окренуо, кад осети по |
весело и радосно, да је било доста мале веселе деце...{S} И сећа се балвана преко реке, којим с |
Али на њиховим састанцима сад нема оне веселе, непомућене и безбрижне среће, којој се одаваху, |
.. и он завидљиво гледа ове безбрижне и веселе путнике. </p> <p>...{S}Звер!...{S} Звер пред хај |
м и ја видети вајду од њих.{S} Пије се, весели се... то стаје доста.{S} А код Вуја: донеси паре |
је то што је казала о провођењу, доиста весели и занима. </p> <p>Ђурица се изненади; лако црвен |
јејања и да се покају.{S} А они отидоше весели, држећи да сам венчао младенце.« </p> <p>Зора ве |
као луди Вујо, него овако, да се пије и весели...{S} Само нека га Јула добро узме у руке! </p> |
в си да одједном загрлиш сав тај лепи и весели свет, који је исто тако раздраган и расположен.. |
т на неуспех и на стид, који му причини весели путник. </p> <p>Међутим власт, видевши да Ђуричи |
а и вода по бистрим планинским речицама веселије жубори и шапуће песму нове среће, новога живот |
ота... </p> <p>И срце хајдуково живље и веселије куца, и оно види пред собом неку нејасну наду, |
чешће, а Ђурица постаде разговорнији и веселији.{S} Крв му појури живље по телу, а пред очима |
</p> <p>Писар од тог одговора поста још веселији. </p> <p>— Ено мотике — викну пандур, угледавш |
ота...{S} Све оживело новим, светлијим, веселијим животом, и биље и животиње, па и вода по бист |
н пут њихову пријатељству.{S} Пило се и веселило свако вече... </p> <p>Смркло се.{S} Ђурица се |
ле да се купају, не прекидоше гласним и веселим смехом. </p> <p>— Ја бруке наше, болан! — рече |
реживеле у туђини, очи им засјаше живим веселим пламеном, у душу им се усели бескрајна радост, |
нице гомилицу оваквих стајица испуњених веселим народом, који се сабрао да, овако у скупу, пров |
ми Веса изгледа сумњив: ми сви пијемо, веселимо се са девојкама, а он све гледа испод очију, и |
Новица. — Хоћемо ли, побратиме... да се веселимо?{S} А ја нећу казати за ону... тамо у селу — н |
ричино коло.{S} Љуља се леса млађаних и веселих играча; диже се прах под лаким ногама, које у т |
ју свирачи и пуцају пушке, љуља се коло веселих сељана — сватова...{S} А у цркви стојимо овако |
земље...{S} Сунце греје топло и благо, весело светле његови зраци оживелој земљи, грејући јој |
ead>XXIII</head> <p>Пролеће је; светло, весело, живо пролеће...{S} Гора се развила, па се њено |
сећа се да је тада све било тако лепо, весело и радосно, да је било доста мале веселе деце...{ |
е чаше... али где је то, где то бива... весело, слатко, пријатно!...{S} У глави нека тежина, ал |
а наместила постељу, а ноћ се проводила весело, у пијанци и разврату.{S} Бесна необуздана пијан |
вши Ђурицу са девојком, дочека га веома весело. </p> <p>— Ха, побро, је л’ то снајка?{S} Жива и |
двоји и пође сама.{S} Путом само Јелица весело причаше, а Станка се тек понекипут осмехне, не з |
p> <p>— Зацело згода! — одговори Ђурица весело, коме се допаде што је Новица предвидео тако важ |
гу и дубрави..{S} У кући би му било еве весело, стара мајка добила би одмену...{S} И све би то |
о нас суседи, пријатељи, кумови, па све весело и лепо...{S} А гле сад...« И нешто га у глави та |
господа на санкама, и сав тај свет иде весело и слободно, певајући песме или подвикујући на ст |
видим пред собом мајку и сестру како ме весело гледе и смеше се од радости, а око нас суседи, п |
квим девојкама? — рече она и насмеја се весело, као да је то што је казала о провођењу, доиста |
ве трепери од сјаја сунчева и зелени се весело, светло, радосно... </p> <p>Очи се приковале за |
ила.{S} Пред њима гори ватра, пламен се весело повија с једнога краја на други, а око ватре прш |
у ведро небо вити јаблан, па трепери и весело одсјајкује пред сунчевим изласком... </p> <p>А т |
огрлице и ђердани; а ћемане једначито и весело цилика...{S} Само ти срце игра, а у грудима осећ |
меје и нашали са њима... да послуша оно весело девојачко кикотање... да их, онако старински, см |
шта си се побабио! — узвикује му Митар весело. — Кад си умео хајдуковати, треба да умеш мушки |
оздрави је нежним осмехом, затури главу весело и прође... </p> <p>Једнога дана сиђе Станка на п |
копати и после неколико удараца узвикну весело: </p> <p>— Даска! </p> <p>— Лакше сад — рече му |
од живине и стоке.{S} Наједаред узвикну весело: </p> <p>— Дајте мотику! </p> <p>— Марија, где ј |
о чему; предао се сав овом безбрижном и веселом провођењу, налазећи да тако и треба хајдук да ж |
мој пријатељу — рече му присебан, неки весељак, вересијаш — зар ти не знаш, да су се наше газд |
ред, гегуца општински биров... </p> <p>Весеље и право душевно задовољство, помешано са побожно |
и расположен... </p> <p>А ко се у такву весељу нађе увређен, није му лако.{S} У Сретенову колу |
срећно! — повикаше одборници, и Сретен, весео и задовољан, приђе руци поповој. </p> <p>— Срећно |
а страст, да она одједном појми све.{S} Весео и срећан осмех заигра јој на лицу, као одговор на |
што раде ту у потесу. </p> <p>А Ђурица весео, радоснији но икад, пође даље реком, застајући по |
а.{S} У неко доба стиже Ђурица.{S} Беше весео, као ретко кад. </p> <p>— Ха, здраво да си, мио о |
но...{S} У ушима зуји, зачује се понеки весео узвик, зазвече чаше... али где је то, где то бива |
клипова, па доста. </p> <p>Јован скочи весео. </p> <p>— Е, ’вала ти, Милоше, кâ брату.{S} То ј |
есеца главну улицу, чује се по неки пут весео узвик пијана госта, коме је јамачно какав букович |
те радост преко лица, које се развуче у весео осмејак. </p> <p>— Ђуро!...{S} Гле мога Ђуре!...{ |
те чувати боље но себе сама! — узвикну весео и узбуђен Новица. — А доћи ће, море, данак, кад ћ |
, отежући се у дуга и широка повесма, а ветар дува снажно, те увећава оно усамљено шуштање и бр |
а, по неки пут фркне ражљућени коњиц, а ветар звижди поред ушију... </p> <p>Капетан се осећа ка |
p>— И све овако да сија месец, да пирка ветар, а ми да ћутимо покривени у кукурузу, је ли? — од |
еси, ни сам не знам.{S} Као да нас неки ветар занесе, те се закрлеписмо једно за друго, не мисл |
сав видокруг.{S} Оштар хладан планински ветар зањиха лисје и врхове кукуруза, те над главама са |
.{S} Око прозора звижди и бесни студени ветар, грувајући у слабу кровињарицу, одбија се од замр |
у страну, откуда га бије оштар и хладан ветар. </p> <p>Пролазе сељани, пешаци и коњаници, прола |
а!«... </p> <p>А Станка само слуша како ветар фијуче поред ушију и гледа у ову црну тамнину, ко |
тво њено, заузело прво место... </p> <p>Ветар брише и звижди преко голих чукара, куда се провла |
их снегом; грчи се под натисцима хладна ветра, који скида с кровова снежну прашину и засипље њо |
едогледа, лутајући под притиском бурних ветровитих осећања... </p> <p>Да ли у тим мислима Станк |
у страну, као добра пшеница под снажним ветром.{S} Велику муку имађаше среска послуга, док увед |
Само пролећу као искре, понесене бесним ветром....{S} У темену нешто игра једначито, брзо по та |
суморно потмуло шуштање проноси бесним ветром, те улева усамљену срцу још већи страх, још тежи |
и!...« </p> <p>Једним лаким скоком, као ветром понесена, Станка прескочи врљике, и, не двоумећи |
На лицу му не беше ни бркова ни обрва, већ наместо њих стајаше црна гар, по негде обрисана, те |
ко позове.{S} Калуђер их и не погледа, већ само састави руке младенцима, па се обрте столу и с |
ићи обичним трагом свих сеоских момака, већ је његов пут одвојио од осталих.{S} Ну имађаше он ј |
и ако га слуша, у разним варијацијама, већ неколико година.{S} Први пут је апотекар дао назив |
њике.{S} Станка не пође на њихов позив, већ леже и рече да ће да спава.{S} Стадоше да јој се ро |
раво у очи, а она не издржа тај поглед, већ обори очи и стаде да чупка траву око себе.{S} Беше |
илутином, и Коста, искочивши из заседе, већ пружи пушку, али вранац, трчећи за газдом, заклони |
то види, нити се може извући из гомиле, већ се дела маса радознала на рода таласа и повија са с |
на лицу му, као да не долази од мржње, већ напротив... </p> <p>— Што ћу те лагати, зар је мени |
тне слике из напада, који ће следовати, већ се унапред јављају, и он већ види пред собом жива, |
блиска, али се он не зауставља на њој, већ гледа даље... а у срцу се одједном јави неки бол, т |
Ђурица и не опази шта он ради с руком, већ га само стезаше и омахиваше, да би га оборио на зем |
и онај близу, само сад не иде преда њ, већ му се приближује са стране.{S} Сад добро чује тутња |
?...{S} Рецимо ја одем и кажем... тако, већ зна се... они мене у томруке.{S} После испитуј: ко |
е омрзне, да је не може гледати.{S} Но, већ ја ћу то удесити.{S} А шта оно друго беше, оно лепо |
шавши у собу, не стаде на једном месту, већ прегледавши оком сваки кутић, стаде да чини неке не |
ју главу. </p> <p>— Кажи ми само ово... већ ако дође да се кида, ја знам шта ћу, али не знам за |
зар не бих могао наћи себи друга?...{S} Већ Станка би се дотле удала...{S} Све једно, не би ни |
асом... </p> <p>Све ближе и ближе...{S} Већ се распознају лица, виде се над целом оном масом жа |
у и полети низ поље, као на крилима.{S} Већ се приближио првим шумарцима над потоком, али је и |
е уз врљике, од куда курјаци долазе.{S} Већ су се јасно видела четири светла ока као жеравице.{ |
па избацује земљу гвозденом лопатом.{S} Већ је готов, само хоће лепо да почисти, да избаци свак |
чему, потрча из све снаге к потоку.{S} Већ види како му се онај поред потока нагло приближује, |
о да не покаже како му то тешко пада, а већ са своје стране давно је реситио рачуне са друштвом |
га сви они сматрају као мртва човека, а већ зна се да се сваки мртвац сажаљева...{S} И капетан |
ије... баш га не бих могао погледати, а већ после... лако ћемо...« — помисли Ђурица и послушно, |
ми много добра: биће сто крстина.{S} А већ шљиве су понеле кâ чичак: ако им буде цене, донеће |
ону; па још могу узети уцену, ако су га већ уценили...{S} Његови људи неће ми ништа, јер је, бр |
м он испали на један прозор, са другога већ сипа ватра на њега... </p> <p>Бој... права битка!.. |
— и овај му се одговор тако допаде, да већ поче и сам веровати у истинитост његову. </p> <p>Ка |
осети се тако јадан и тако усамљен, да већ не виђаше никаква циља своме опстанку.{S} Неко љуто |
ги свет оде у гору?{S} Зар не видите да већ постаје обичај: чим коме мало потесни око врата, он |
та и нека жена виче: ко је то?...{S} Ја већ одговарам... тражим да отвори, а она ме моли да при |
присуство на овом месту.{S} А механџија већ поче да прикупља дизгине и да мува вранца коленима, |
<p>И опет обрће очи низ пут, али у њима већ нема наде...{S} Помирише цвеће из руке, па опет ста |
росним капљицама, које се по брежуљцима већ стапаху и испараваху.{S} Испод суднице, крај пута, |
{S} Проклето дериште!...« </p> <p>И она већ не могаше ни о чему другом мислити; све јој мисли б |
и необичној самоћи. </p> <p>Одавно она већ није више она Станка, која је била девојком.{S} Уга |
>Беше се искупило доста народа.{S} Попа већ позвао одборнике у заседање, па одлучује са њима ко |
Вујом, кренути се на пут. </p> <p>Зора већ забелела, а он, после оволиких злочина, још није ни |
и да сам венчао младенце.« </p> <p>Зора већ забели кад старац последњи пут прочита оба писма, с |
тупили заранци. </p> <p>...{S} Три часа већ путују необични сватови на двојим колима.{S} Распит |
, па се окрете и оде уз поток.{S} Коста већ беше измакао путом, па ће, кад пређе поток, да удар |
д изненадни гост лупну на врата, Ђурица већ беше на ногама.{S} Покуша да разгледа двориште кроз |
де на оно прозорче од ћилера.{S} Ђурица већ беше побелео од нестрпљења.{S} Провлачио се двадесе |
ке и ножеве, и опет му дошло време, кад већ није имао шта да ради.{S} Свану му кад дође Вујо. < |
ерим!{S} А јест, имам још нешто.{S} Кад већ ударите тамо, не одвајај се од Радована ни за корак |
да већају о јутрошњем догађају, али сад већ много слободније и отвореније, но на скупу... </p> |
ерушити, да их нико не позна, а за тебе већ не мари... </p> <p>Затим узе оружје, те раздели сво |
м неочекиваним и тешким ударцима, да је већ занемео сав, и душом и телом.{S} Само му беше једна |
гову коњу... </p> <p>— Па добро, кад је већ оседлан.{S} Нека изводе коње! </p> <p>После неколик |
да се засити, занесе... </p> <p>Сад је већ постала провидна Новичина намера: он је желео да пр |
е и да их доноси друштву.{S} Унапред је већ одређен свакоме посао.{S} Стражарима су одређена ме |
пре војачине, и млађега Милоша, коме је већ осамнаест година.{S} Ђорђе и Милета беху веома круп |
дуги, бескрајни часови у ћутању, те је већ изгубио сваки приближан рачун о времену... </p> <p> |
ћемо и како ћемо.{S} Ти знаш: он ти је већ спремио добар посао, чим се јавиш, и ја бих ти река |
ледати сад — одговори Радисав.{S} Он је већ у другом округу. </p> <p>— Зар ви нисте загледали у |
ј... права битка!... </p> <p>Испалио је већ оба револвера, па дохвати магацинку. </p> <p>А спољ |
јдук да живи.{S} Век му није дуг, то је већ јасно видео, па онда бар да се живи и да се задовољ |
нас Дражовића.{S} Ја ћу погинути, то је већ извесно, а ја сам последњи, деце немам... а оно«... |
о света пред кафаном. </p> <p>»Па то је већ права ноћ« — помисли он, и неко чудно, загонетно на |
о занимати, да не мисли о ономе, што је већ ту, пред њим... </p> <p>Свршило се читање... </p> < |
Надао се каквој неприлици, а ово му је већ обична, добро позната појава.{S} Неки пут је и сам |
ћу те чувати, док год сам жив.{S} После већ, кад накупиш пара, можеш куд хоћеш. </p> <p>— А как |
, па мучи и питај...{S} Добро.{S} После већ суд и, рецимо, робија.{S} А она?...{S} Оцу не може, |
суд, те да покајеш старе грехе, а после већ... лако је.{S} Неће те стрељати, знај зацело, а кад |
м своје село, дотле ћемо овако, а после већ.... видећемо — одговори Ђурица и оде журно из куће. |
инуди, да се одметне у гору.{S} А после већ — Вујо зна како се командује туђом главом... </p> < |
— није се тако радовала. </p> <p>После већ попа даде једноме кадионицу, једноме црквену икону, |
.{S} Али ко зна да није ланац од потере већ сишао до реке.{S} Имали су, дакле, још само два нач |
<p>Постепеним током догађаја Ђурица се већ навикао на свој положај, а озбиљне прилике наведоше |
је довољно могућности да побегне кад се већ одлучио да бега.{S} Из тога што су други провалили |
до стрме ивице и гурнуо...{S} После се већ морао клизати и падати, док не дође до краја... </p |
дно није могао угушити.{S} Али ту би се већ морао борити против природе и против себе сама.{S} |
>Сутрадан кад изгреја сунце, друштво се већ одмарало у потоку, испод Ђорђеве куће.{S} Ту их сач |
ости, није никаквом добру учио... то се већ зна, немој да ти је криво и ако ти је отац, али, бр |
а, а Радован не опази ништа сумњиво, те већ одлучи да не иде више за Ђурицом.{S} Вујо га нагна |
рати у гору, ако му буде до тога, он ће већ смислити како ће то наредити, а засад ће да је одрж |
е.{S} Кад се врати на своје место, беше већ донесена трпеза.{S} Њих двојица стадоше да ручају. |
корак. </p> <p>Кад стигоше потесу, беше већ свануло.{S} Сад се морало ићи чистином, јер поток, |
ича-Тима. — Дуга је ноћ!..{S} Они твоји већ почели тамо. </p> <p>— Нека их — смеши се Ђурица, н |
о тебе упропасти, а да не знам ја, који већ триестак и неколико година гледам шта се ради по ов |
вори поп, осврћући се на Пантовца, који већ беше прошао. — Сиромах Илија изгуби детенце...{S} А |
ad>XVI</head> <p>Нашавши Пантовца, који већ постаде љут ради тако дуга чекања, Ђурица дође са њ |
о задаваше.{S} Онај огромни терет, који већ неколико дана осећаше у својој близини и само очеки |
, овако се више не може.... довде си ми већ дошла — и он показа руком на гушу. — И венчани људи |
добро везана, амо спроведу«.{S} Пандури већ беху усели на коње, и, како им се предадоше наредбе |
е. </p> <p>У глави му читав хаос, живци већ отупели од страховања... све се у њему згрудвало, с |
S} Сви смо се добро истањили.{S} Ја сам већ промерио и нашô сам прилику, само чекам згодно врем |
ачина да ти дођем на кајање, али ја сам већ одвојен од људи, а то је кâ да сам и мртав.{S} Него |
обични људи лако не венчају, а с тобом већ... буди Бог с нама! </p> <p>— Није то, попо; него а |
У колеби не беше никога, јер је бостан већ прошао, и Ђурица уђе унутра, па стаде да смишља с Н |
сето, док сам му дала сву душу моју, он већ тражио друге и нашао на сваки прст по једну.{S} Па |
гао лако одвојити од ње, не мисли да он већ гледа на њу као на тешку и велику сметњу, коју би р |
ка, да плане пушка иза кога жбуна, и он већ почиње унапред осећати како куршум звижди и улеће у |
вне страсти обузимаше га све више, и он већ осећаше да му Станка није оно исто што и чворкови, |
следовати, већ се унапред јављају, и он већ види пред собом жива, повезана хајдука...{S} Он му |
обро промислио о свему.{S} Али се Марко већ беше одлучио. </p> <p>Изјутра зором отиде Марко до |
х планина и Качера, у Војковце.{S} Тамо већ зна све; кућу ће наћи сам. </p> <p>— Добро је.{S} О |
нек му буде све као код људи.{S} А тамо већ Бог је, па нек му он суди, како је заслужио... </p> |
>— Не знам, али ко може други?...{S} Но већ то је било и прошло, али шта ћемо сад? </p> <p>— Па |
разбојници...{S} Али се на његово место већ јавља други, који хоће исто оно, што је и Вујо хтео |
.{S} Морам ја то знати пре поласка, јер већ имам овде у апсу једнога Новицу, па да знам који је |
мораш задржавати од тога.{S} Ја сам му већ казао на само да он мора тебе слушати као харамбашу |
по неколико стотина пластова.{S} Сад су већ пластови зденути, а у Милошевој ливади подигла се з |
ка Станкине нарави. </p> <p>Родитељи су већ давно дигли руке од свих покушаја да савладају Стан |
је крије, док се год може...{S} А ја ћу већ гледати да се јо данас нађем са њим. </p> <p>— Чува |
из свих крајева лепе Војводине. </p> <p>Већ неколико дана пада киша над Београдом, те је и чист |
и дрема Добросав...{S} Ноћ!... </p> <p>»Већ се смркло!...{S} Кад пре... и како је то могло бити |
левом руком за чело, које обузимаше све већа ватра... </p> <p>— Нек ви је срећно! — викну стара |
осле тога, за тебе ће се одређивати све већа и већа уцена, што више будеш радио, а сељак ће те |
аше он. — »Док је не узех, чинила ми се већа од сунца и даља од самога неба, а гле сад... ништа |
га, за тебе ће се одређивати све већа и већа уцена, што више будеш радио, а сељак ће те убити з |
о.{S} Видим, брате, човек кô и ми, само већа глава. </p> <p>— Вала и ја сам то сто пута помисли |
итне гомилице, које продужише и даље да већају о јутрошњем догађају, али сад већ много слободни |
еднако да радим за њих, да упадам у све веће кривице док... јест, док не дође до густога, тако |
али је тако осећа и љуби, да не познаје веће насладе од милога јој завичаја... </p> <p>Уморни п |
га погледа онако узверена и, ваљда ради већег ефекта, звецну кључевима; затим му се одједном на |
утра не беше ни једне цигље, ни једнога већега парчета од зида.{S} Било је јасно свакоме, да су |
сним ветром, те улева усамљену срцу још већи страх, још тежи бол... </p> <p>Најзад се, после те |
рна нема помрчина, улевајући у душу још већи јад и црњи бол... </p> <p>»Шта је ово?...{S} Шта о |
часа, а појединости напада познате су, већим делом, свима.{S} Ипак се нестрпљиво очекује писар |
оне исте изразе, које чита у погледима већине девојака и момака, такав поглед не би поднео, он |
зла опрости, а стотине других, мањих и већих, рађаху се...{S} Докле ће се овако?...{S} Кад ли |
онити читави батаљони.{S} Ту, на једној већој завојици, леже у павитини С једне стране Радован |
о, да размишља дуго, да учини бар какву већу кривицу, па да зна зашто се одмеће.{S} А овако ни |
удари кћер уместо зликовца, паде у још већу јарост, па истрже нож иза појаса и јурну на њих.{S |
да је Пантовац отишао са Митом.{S} Пред вече одјурише жандарми са писаром право у Трешњевицу, а |
неки глас«. — »Јок, вели она, кад пред вече пева, не рачуна се«.{S} Аја, што ја знам, то мора |
разне разговоре, картао се, пио и пред вече се свакад враћао кући.{S} У разговору је био врло |
тоје на стражи. </p> <p>Беше тихо летње вече.{S} Сунце се претворило у пламено коло са хиљадама |
жи да што пије. </p> <p>Ђурица је свако вече, частећи своју пријатељицу, трошио по неколико дин |
ијатељству.{S} Пило се и веселило свако вече... </p> <p>Смркло се.{S} Ђурица се провлачи поред |
н проналазак, те он не пропусти ниједно вече да не проведе у овом новом и, за њега, сељака, вео |
.{S} Чим се чуло за курјаке, одмах исто вече Станка затвори овце у обор са воловима и кравом, у |
изиђе наредба за Ђурицу, код Вуја се, у вече, беху скупили шест људи.{S} Мало доцније стиже и Ђ |
ти коме у очи. </p> <p>Четвртога дана у вече, кад се добро смрачи, Ђурица се спреми и оде у сво |
ледице, ни за шта на свету... </p> <p>У вече Радован стиже први на ноћиште.{S} Вујо се тек беше |
екала је три вечера узалуд.{S} Четвртог вечера, око поноћи, узнемири се стока.{S} Овце пођоше и |
оде и леже међу овце.{S} Чекала је три вечера узалуд.{S} Четвртог вечера, око поноћи, узнемири |
ешњевицу, а Радован таман превио рану и вечерао, па се спрема да легне...{S} Срећом, угледа жан |
ешо?...{S} А овај ми не рече да ће кога вечерас довести... </p> <p>— Каква ти је то гошћа? — пр |
ађе, па да идете на посао.{S} Прође нам вечерас добра стотина дуката, која је могла бити наша. |
{S} Их, пôс му његов, ко се надао да ћу вечерас у сватове!... </p> <p>Вујо оде да нађе људе и к |
ако су навршили двадесету. </p> <p>Кад вечераше и запалише дуван, Вујо стаде да им излаже свој |
и пушку и седе за трпезу. </p> <p>После вечере, Радован, још пијанији, оде те леже, а Вујо и Ђу |
ебну собу, откуда се више не враћају те вечери.{S} И он им се придружи. </p> <p>Тамо, куда увед |
трах од самоће, од себе сама и од онога вечерњега сутона..{S} Застаде и ослушну...{S} Неко му с |
јковцима.{S} Вујо их све почасти добром вечером, па онда стаде да их опрема на посао.{S} Осим п |
у соби те се одмара и очекује госте на вечеру. </p> <p>— Једва га укебах! — викну Радован, ула |
могао.{S} Хтеде да прекине одједном те вечите њене прекоре, који му досадише, па узвикну: </p> |
ну срећу?{S} Јад и немаштина били би му вечити другови...{S} А овако, зар је боље?...{S} О, теш |
Вују, те му се тако слепо предао....{S} Вечито му је овај сурови човек стајао пред очима као не |
кво уживање и одмор, него за невољу, за вечиту невољу...{S} Еј-хај!... — уздахну он после неке |
ку необичну работу.{S} Ту се копа рака, вечна кућа Ђуричина.{S} Свакоме се хоће да разгледа ту |
он није осећао као пуки сиромах.{S} Ово вечно безизлазно стање принуђавало га је да се лати и т |
му велики терет са срца, нестаде онога вечнога страшила, што му над главом стајаше, и он се ла |
д отвори очи.{S} Учи се од њега, јер је вешт, пусник; али му не дај да коље и сече.{S} Што год |
а почеше оне обичне приче о вампирима и вештицама, које се у то време најрадије причају.{S} Кад |
ују севнуше очи необично, али он брзо и вешто сакри своје узбуђење, па дохвати момка за руку и |
викну она љутито и пође даље.{S} И ако вешто прикри забуну, беше се веома изненадила од овога |
а, кажу, остаде жива...{S} И опет, како вешто одговара на суду: не зна ништа ни за кога, па то |
али је и ону сиротињску одећу умео тако вешто наместити на себи, да је свакоме, и по њој, падао |
кивањем, па стаде гледати како му ковач вешто одсеца чивију, којом су спојене обе половине кари |
кривац, обори очи, а Радован се осмехну вештој лажи Вујовој. </p> <p>— Ко је то прошао? — запит |
.. — викну Ђурица. </p> <p>— Море није, ви’ш, Перо ти каже: само да га заплашимо...{S} Знаш, бр |
, богаташ... </p> <p>— Полако-те, море, ви одосте на друго, — проговори месни свештеник. — Ми с |
и треба? </p> <p>— Имам свега.{S} Само, ви’ш, ово је дете дошло овако... треба јој купити одела |
<p>— Мора да су црвљиве ове караманке; ви’ш како рано опадају. </p> <p>— Бато вели да их је пл |
побро, да не страдају твоји чуперци!{S} Ви’ш како је снајка оштра — рече Радован и трже се сам, |
тима свој дебео златан ланац о врату. — Ви сви погађате, али, простићете, с једне стране.{S} Св |
ну Радован и опет подиже нож. </p> <p>— Ви знате да је сав мој новац по народу; код себе не држ |
де им по један печен кукуруз. </p> <p>— Ви говорасте сад о Сретену — рече Ђурица, крунећи печен |
јдемо—дер малко доле, на пут. </p> <p>— Ви сви седите ту.{S} Да се нисте макли с места! — рече |
— Зној удара од њих.{S} Ал’ оне раде, а ви господујете. </p> <p>— Зар смо ми господа? </p> <p>— |
на његов део од стотине, па то му је, а ви се после са нама кусурајте — рече Јово. </p> <p>— Да |
у наћи себи људе, с којима ћу радити, а ви се делите и радите како знате — викну он, скочивши с |
ори Станка. — Ја ћу вас само пратити, а ви вршите ваш посао без мене. </p> <p>— Па шта ћеш ти з |
о сјаха с коња. — Причај шта је било, а ви водите ту двојицу горе, па ме чекајте. </p> <p>— Пан |
а све мислим и стрепим кад ћу чути... а ви сте, видиш, обоје здрави. </p> <p>— Што си ти тако о |
уде, који ти ништа не чине. </p> <p>— А ви — обрте се по том осталима, који од страха једва ста |
Ето нам сад, побратиме, друштва.... да ви’ш како је ваљана ова моја Маџарица! </p> <p>— Маџар |
у, да их бираш кâ гниле крушке...{S} Да ви’ш само ову моју гошћу, да ти очи стану!.... </p> <p> |
ама кусурајте — рече Јово. </p> <p>— Да ви’ш, море, мени се то свиди — рече Пантовац и наже се |
ци. </p> <p>— Натегни, побратиме, па да ви’ш како односи све бриге у маглу — рече он сучући гус |
А ја бих њега на точак чим врдне, па да ви’ш онда би ли се сећао хајдуковања!{S} Ја — заврши он |
, кô да ћете на свадбу? </p> <p>— Па да ви’ш, побро, и погодио си — одговори Ђурица. </p> <p>Ву |
ндарми и искапише чаше. </p> <p>— Хвала ви, само ме сутра немојте мучити, добро гађајте!... </p |
дају, зацену се од смеха. </p> <p>— Шта ви је, ђаволи, да вас није ко увребао? — запита Станка, |
рече Ђурица — ја ћу то казати Вују шта ви тражите, па сад видећемо.{S} И мени је правије да ја |
рићи: утврдио се као у граду.{S} Ђурица ви је харамбаша, али док се он мало не извешти — слушаћ |
био последњи дан. </p> <p>— Е, па то ме ви сад можете убити? </p> <p>— Јок, не море још — одгов |
викну апотекар. — А какво сте васпитање ви добили, ако се смемо усудити да запитамо, од свога ћ |
аши. </p> <p>— А ти мени не кажеш да се ви тамо частите са некаквим девојкама? — рече она и нас |
да виче за помоћ. </p> <p>— Шта хоћете ви од мене? — викну Ђорђе строгим, а одмереним гласом. |
господо: прилике и околности.{S} Узмите ви ово: је ли Ђурица спреман из малена за хајдука? — Ни |
ему томе криво васпитање.{S} Али реците ви мени, драгановићи моји, са чега толики други свет од |
а ће он бити код куће, то сам дознао, и ви га морате напасти дању, јер му се ноћу не може прићи |
утрос малко почесмо.{S} Него, хоћете ли ви мене чувати, то ми кажите? </p> <p>Сви луди оборише |
ах проговори: </p> <p>— Е, нисте видели ви у Штајнбруху: узме само једну танку дугачку иглицу и |
> <p>— Знам, Рако, али опет... нисте ни ви седели скрштених руку.{S} Ту је пало, брате, много в |
узимаше све већа ватра... </p> <p>— Нек ви је срећно! — викну старац и стаде журно скидати епит |
p> <p>— Море, оканите се... шала, кажем ви! </p> <p>— Причај, причај! — повикаше девојке. </p> |
тешке послове, па не могу мирисати као ви, што само седите и намештате се за нас људе. </p> <p |
. </p> <p>— Царски ћемо да живимо, само ви жене памет у главу! </p> <p>А Ђурица није мислио ни |
у ја да делим и њему и другима.{S} Само ви треба мене да чувате... и од њега да браните, па вам |
то за шалу, додаде и он: </p> <p>— Само ви нема попа, али га можете стићи. </p> <p>— Како?{S} К |
пружи руку, па колико ти дамо...{S} То ви хоћете, је ли?...{S} Али Вујо неће!...{S} Ја ћу наћи |
мча шоцу у руке, па хајд’ у гору.{S} То ви мени реците...{S} А ја, у колико могу да мислим, рек |
паде један велики завезак. </p> <p>— То ви је свега, тако ми деце!{S} Не знам више ни за једну |
апитамо, од свога ћаће?{S} Какву сте то ви философију свршили, молићемо, и који је рад корисниј |
ноћишта, Вујо их задржа. </p> <p>— Што ви, море, не идете дању заједно, као прави хајдуци, нег |
за себе да остављамо. </p> <p>— Ама што ви, људи, не удесите са њим, па да се зна шта је његово |
учно: </p> <p>— Можете сад говорити што ви је драго...{S} Знам ја чије је то масло...{S} А за т |
не стране.{S} Све то јесте тако као што ви сви велите, и сви имате право.{S} И то ће рећи, да с |
н је већ у другом округу. </p> <p>— Зар ви нисте загледали у апсу? — Викну капетан. </p> <p>— Ш |
и пристати. </p> <p>— Па, брате, кад му ви дајете, што да не узме.{S} И ја тражим три дела, али |
шта то може бити, реци дер ми! </p> <p>»Ви’ш... тврдоглава као псето — помисли он, а срџба му с |
чини и куда иде.{S} Она није губила из вида ниједнога тренутка, да је онај, коме се она предај |
н, и, кад потрча другом страном потока, виде да је спасен.{S} За њим се није могло на коњима, и |
е и ближе...{S} Већ се распознају лица, виде се над целом оном масом жандарми коњаници како одс |
пац којим је везан. </p> <p>Свануло је, виде се јасно сви предмети... </p> <p>— Камо девојке? — |
Јанка Пајића.{S} Разгледавши кроз плот, виде у дворишту неколико деце у игри и једну жену где м |
ко сам ти једва муку истерао. </p> <p>— Виде ли је чија је?{S} Где се нађоше? </p> <p>— Ништа т |
.{S} Пружи пушку, и не мислећи да ли га виде они с леђа, узе правац од нишана до оне тамне, нер |
м...{S} Дођоше и радознали варошани, да виде како проводи зликовац свој последњи дан.{S} Улазећ |
е зелене Пашине Ливаде.{S} По врху хума виде се јасно гомиле сељана, са белим кошуљама и црним |
у одају.{S} Новица упали свећу и Ђурица виде лепо намештену собицу са две постеље и миндерлуком |
јо беше спреман да пође у град, па, кад виде госта, застаде. </p> <p>— Куд си тако поранио, сок |
а још мало на своме прозорчићу, па, кад виде да нико не пролази, а и ноге га заболеше, сиђе и о |
е трже, и умало не скочи од страха, кад виде човека насред пута.{S} Ни сам не зна како се уздрж |
еда Ђурицу.{S} Разведри му се лице, кад виде Ђуричин изглед. </p> <p>Пандур стаде копати и посл |
одредбама по својој ништавној вољи; кад виде како један бистар од природе ум може да влада учен |
еље опази их прво Станкина мати.{S} Кад виде жена своју несрећу, не огласи то, по обичају, кукњ |
ња, страховао је само од почетка; а кад виде да му само питање ставља на расположење повољан од |
Ђурица и жандарми на колима, али се не виде ни кола ни коњи, само се виде они, као да пливају |
али се не виде ни кола ни коњи, само се виде они, као да пливају дупке, носе се... као да их но |
односе те речи, па се у трчању осврте и виде да су обојица прилегли по самом потоку. </p> <p>То |
аљад’, полазити из моје куће, да те сви виде.{S} Сад треба стићи на место, па чекати. </p> <p>Ђ |
>Ђурици се стеже срце од љутине, али он виде да нема куд, па обори главу и наслони се на постељ |
ши к Вују, Станку не изненади ништа што виде тамо.{S} Случајно је дошао био раније и Пантовац, |
то. </p> <p>Ђурица се сасвим збуни, јер виде да овоме старцу не може и не сме ништа.{S} Најгоре |
а ће сад издахнути.{S} Домаћица Вујова, видевши га овакова, не изненади се, јер је, за дуга век |
е да гледа шта има у њему, а механџија, видевши да му обојица окретоше леђа, зађе иза вранца, п |
Ђуро! — зовну га он неколико пута, па, видевши да Ђурица спава тврдо, после велика умора, диже |
е преплашен; погледа свуд око себе, па, видевши да га обмањује рођени страх, потрчи напред што |
иже косу и као да хтеде некуд поћи, па, видевши да се ниједан од другова му не миче с места, за |
о раније и Пантовац, мало наквашен, па, видевши Ђурицу са девојком, дочека га веома весело. </p |
Наједаред Пантовац погледа у лево, па, видевши оно, чега се највише сад бојао, повика: </p> <p |
p> <p>— О, Мићо! — Викну Никола с пута, видевши синчића на брду. </p> <p>— Чујем — одговори дет |
/p> <p>Подизаше главе и упрепастише се, видевши Ђурицу и Пантовца с напереним острагушама.{S} С |
у поток.{S} Тамо му прегледаше рану, и, видевши да је лако рањен у раме, Пантовац опсова страшн |
ајте... </p> <p>Ђурица разви завезак и, видевши да је пун банкнота и дуката, завуче га у недра, |
ве на улици.{S} Журно улази у кавану и, видевши сва позната безбрижна лица, и сам се соколи, за |
.{S} Улазећи у собу, сваки се изненади, видевши весела човека коме и не падаше на памет смрт.{S |
скаменио, па само трепље очима, а они, видевши да младенци иду, пођоше и сами за њима. </p> <p |
, наши смо... — убрза Јово с одговором, видевши пружену пушку.{S} За њим иђаше Пантовац и још ј |
а ти се скинем с врата... </p> <p>Јово, видевши да наступа домаћа драма, пође из собе, али га Ђ |
револвер и обрну га у страну.{S} Марко, видевши да удари кћер уместо зликовца, паде у још већу |
е. </p> <p>— Ко је то? — запита лагано, видевши кроз мрак човека, који стајаше под прозором. </ |
<p>— Ти отимаш од других — продужи поп, видевши да га Ђурица слуша — да би могао њима што више |
евља и стадоше на врата собна, а Митар, видевши да се неко од спавача почиње дизати, притрча и |
</p> <p>— Да није оно... — рече Митар, видевши неку црношарену масу под врљикама. </p> <p>— Он |
и весели путник. </p> <p>Међутим власт, видевши да Ђуричини напади постају све опаснији и смели |
а газдом, заклони га собом, а Пантовац, видевши пружену пушку, повика: </p> <p>— Остав’!...{S} |
коме падаше слаба светлост свећице.{S} Видевши да Ђурица нерадо одговара на то питање, он пром |
њима се показа Милета са револвером.{S} Видевши зликовце у гомили пред вратницама, Милета испал |
етан изиђе у ходник, онако необучен, па видевши да лампа слабо шкиљи, обрте се пандуру: </p> <p |
таде да слуша.{S} И Станка се прену, па видевши га тако на опрезу с пушком, скочи уплашено. </p |
нка је и Јовицу чекала две ноћи, па, не видевши ништа, остаде разочарана и још зловољнија.{S} Н |
ену.{S} Погледа око себе зачуђено, и не видевши никаквих остатака од ове појаве, даде се опет у |
еме.{S} Погледавши још једаред Ђурицу и видевши га добро расположена, он се одлучи. </p> <p>— Ђ |
окрећући се к нему, прими му Бога, али видевши га онако наоружана, трже се и пребледе.{S} Деца |
<p>И поп их беше угледао поиздаље, али видевши да се морају срести, немаде куд, но продужи пра |
тена, који јој беше пошао у сусрет, али видевши овакав поглед, застаде на месту и обори главу. |
Не знам!...{S} Шта је то смрт?{S} Знам, видела сам кад умре Јока, бледа, па пожутела, хладна... |
синоћ кажу, кад догнаше стоку, да су га видела у Пашиним ливадама.{S} Беле се, веле, на њему ко |
ћута.{S} Увече исприча Марку све што је видела, пратећи их два дана узастопце. </p> <p>— Знао с |
до. </p> <p>— Само да пређемо потес пре видела и да се дохватимо реке — прозбори Пантовац забри |
куда курјаци долазе.{S} Већ су се јасно видела четири светла ока као жеравице.{S} Курјаци се пр |
није спавала...{S} Та она је тако лепо видела оне чудне погледе, који се не могу ни снити ни з |
шаја да савладају Станкину самовољу.{S} Видели су да је то необуздана, срчана природа, која не |
о да је хтео рећи: »Е мој брате, да сте видели оно што ја знам!« И доиста, он одмах проговори: |
он одмах проговори: </p> <p>— Е, нисте видели ви у Штајнбруху: узме само једну танку дугачку и |
заборави на њу.{S} Тако се још нису ни видели од повратка. </p> <p>Ђурица осећаше јасно да у њ |
о забрану, тражећи заклонитије место, а видело се да то исто тражи и Симо.{S} После стотину кор |
} Ђурица уђе у собу. </p> <p>— Упали-де видело, ослепићу у овој проклетој помрчини. </p> <p>— Ш |
<p>— Па... добро — развуче Вујо, али се видело да му није право. — А њему си казао све, куда ће |
запита он бојажљиво, а из погледа му се видело да очекује неповољан одговор. </p> <p>— Свршисмо |
зредила помрчина, али се још није добро видело.{S} Тек се могло назирати небо, које се, као црн |
рже се и пребледе, али му се по погледу видело да је присебан.{S} Истога тренутка дохвати нож, |
и дрско, и кад год се хватао до момака, видео му се око усана подругљив осмех.{S} Али чим би се |
ити к себи. </p> <p>— Јок ја, оногај... видео је сав народ... пао сам кâ проштац...{S} Зар он м |
нао шта би радио, али сад се уздржа.{S} Видео је да се попа још решава, па стаде да чека.{S} У |
е..{S} Сад му беше загонетка решена.{S} Видео је да ово нису оне обичне појаве, које је и сам о |
урица, погледавши је страсно. </p> <p>— Видео си да смо радили сами ових дана; па смо на њиви и |
нашњем дану и овој девојци, а ти би сад видео пошто је Ђуричина глава — рече Ђурица тихо, стиша |
то чудо? </p> <p>— Покојни Вуксан га је видео па умро.{S} Он је казивао чилу да личи на лисицу. |
</p> <p>— Ето, баш на овом месту га је видео мој чиле; то ми је сам причао толико пута, кад се |
дном нађе над њим неко други, као да је видео женску конђу, убрађену црвенкастом марамом са бел |
p> <p>Нико од сељака није упамтио да је видео Вуја ма за каквим послом, нити му је ко знао одре |
ак по грош. </p> <p>— Па ето, Сретен је видео сад кад прође, па не вели ништа. </p> <p>— Е, мар |
е и себе.{S} Надао се у тврдо, и ако је видео да му готово сва »зарада« одлази у једне гвоздене |
а не испусти пушку.{S} Чуо је, али није видео, да је онај близу, да га растављају само дваестак |
е легли, хранили и расли мали чворци, и видео да ће насигурно одлетети кад порасту.{S} Дрво је |
, знам ја.{S} Камо среће да оца ниси ни видео ни запамтио, друго би сад било...{S} Такво срце н |
е, није од залуднице.{S} А, вала, да си видео, што сам ја данас гледао, не би те могла ни кола |
ли он, заборављајући да је мало час сам видео двојицу. </p> <p>Улазећи у кућу, Никола угледа сн |
ви.{S} Век му није дуг, то је већ јасно видео, па онда бар да се живи и да се задовољи свака же |
тинску власт и Станкине родитеље, треба видети шта ће са Јовиним укућанима, треба прегледати ку |
на га погледа пажљиво, као да беше рада видети унапред: како он мисли о томе, да ли се радује и |
доносити пара доста, али ћу барем и ја видети вајду од њих.{S} Пије се, весели се... то стаје |
а у највећем степену.{S} Кад није могла видети вампира и дрекавца, бар се може похвалити (себи |
ра изгледала као нека стаја.{S} Лепо је видети око цркве или, кад је црква далеко, око суднице |
какав шибљак, рачунао је поуздано да ће видети Ђурицу. </p> <p>А Станка, после онога необичнога |
чистога страха, али тек њему мило беше видети да му се овако безусловно људи потчињавају.{S} У |
, као да би хтела загледати му у душу и видети шта мисли овога тренутка. </p> <p>— Хајде, Ђуриц |
се нешто много променио.{S} Требало би видети шта он ради тамо. </p> <p>— Како ћемо да видимо? |
дмаче од Вуја, да га није могао чути ни видети, одједном уђе у њега неописани страх: стаде да п |
тра, те се одмах, на први поглед, могло видети да је апсана празна.{S} Пред рупом изнутра не бе |
чека је Ђурица.{S} По лицу јој се могло видети да се надала овом састанку.{S} Ђурица је одведе |
та је теби?... </p> <p>— Чекај, сад ћеш видети шта ми је — рече Ђурица, па извади из јелека кот |
>— То можеш, и ја ћу ти помоћи, али ћеш видети да неће од тога бити ништа.{S} Само пази да га н |
p>— Код њега не иди; а ако ми што јави, видећемо.{S} То је стари лисац, знам ја њега добро. </p |
село, дотле ћемо овако, а после већ.... видећемо — одговори Ђурица и оде журно из куће. </p> <p |
не рече ми кад да се нађемо. </p> <p>— Видећемо.{S} Чекај, молим те... остави ме мало! — одгов |
у то казати Вују шта ви тражите, па сад видећемо.{S} И мени је правије да ја и побратим сами ра |
нашем попу, па се разговори са њим.{S} Видећеш, он ће пристати.{S} А ја одох да те чекам у Бег |
</p> <p>— Чини, вала, како год хоћеш, а видећеш шта ти ја вредим. </p> <p>— Добро, добро — рече |
икну Ђурица и махну ножем око себе, па, видећи се слободан, потрча опет к Сретену, али овога за |
стара вајатина.{S} Он завири у њу, па, видећи да је празна, врати се натраг.{S} Кад хтеде да с |
Пантовац при уласку му. </p> <p>Ђурица, видећи га онако весела, прихвати шалу. </p> <p>— Вала, |
о зачу врисак и кукњава. </p> <p>Ђорђе, видећи зликовце, трже се и пребледе, али му се по погле |
ица слатко спава после синоћне пијанке, видећи у сну читав харем варошанака, које се отимљу о њ |
двојица, кад никакве опасности нема.{S} Видећи да они гледају све у лево, погледа и она истим п |
исли она, и очи јој ватрено засјаше.{S} Видећи је онако зачуђену, девојке то протумачише радозн |
ивком Чапљом, пенсионованим писарем.{S} Видећи да је Вујо расположен, он лупну о сто.{S} Прљаво |
згледајући где би се могло сести, па не видећи нигде столице, спусти се на под до пећи. </p> <p |
екала поноћне петлове под осојем, па не видећи ништа, врати се кући зловољна.{S} Мало затим про |
јдук у мрачној јазбини, не мислећи и не видећи ништа око себе...{S} И чини му се сад да је у ок |
екар дао назив картама — јеванђеље, али видећи да се понеко из публике мршти, назва их философи |
да га разгледам боље...{S} Али не мари: видећу га ма где...« </p> <p>— Помоз’ Бог, Станка! — Ви |
то? — запита Ђурица живо. </p> <p>— Сад видех оца Симеона где се враћа из вароши.{S} Док он изр |
ше? </p> <p>— Ништа ти, брате, друго не видех, до ли оних лепих очију.{S} И јесте позадружна, ј |
олако. </p> <p>Кад дигоше малу дашчицу, видеше да она поклапа неку велику мазушку, која беше пу |
још какво одељење. — Гледајући с поља, види се насред дувара прозорче олепљено хартијом; кад с |
, који разгледа једнога по једнога, па, види се, ни сам не може да се одлучи куда ће. </p> <p>Ђ |
ех да опет видим ово!... </p> <p>— Гле, види се дуд у вашем винограду. </p> <p>— Ено и забрана! |
е олепљено хартијом; кад се уђе у собу, види се на истом месту то исто прозорче, а ником не мож |
и како одскачу од седла у лаганом касу, види се између њих нека нејасна група, из које вире пуш |
ам не поможе ништа. </p> <p>Али старац, види се, није помишљао на бегство, јер чим уђе у двориш |
ом доћи у варош. </p> <p>Ковач застаде; види се да би још нешто хтео да каже, али му незгодно д |
ецима, како се журно примичу к селу.{S} Види се и коњаник, који се спушта косом, идући пред њим |
ади јој срце.{S} Код кога су завоји?{S} Види где је ударена. </p> <p>— Код Петра су завоји и ст |
ше слаба светлост зимње зоре. </p> <p>— Види-де ко је то — рече он Станки, облачећи се журно. < |
види зеца, неће да га тражи, али кад га види — Држ’ се зече! </p> <p>— Опет ћу ја да покушам — |
први, и по упуству капетанову покуша да види јесу ли закључана врата.{S} Стаде на праг, узе за |
ом невољу... рече Новица, па застаде да види неће ли Ђурица друкчије мислити. </p> <p>— Море, н |
слила и питала се: зашто она не може да види ни вампира ни дрекавца, кад, ето, други људи могу. |
о ретки људи...{S} И ето, дочекао је да види себе у истоме положају, дочекао је да и сам тога д |
леда га радознало, и опет му се чини да види у томе погледу саучешће... </p> <p>— Стезали смо г |
љао питања више из радозналости, тек да види шта ће она рећи, држећи да је то све обична шала, |
о поља и шуме, што би сваки очекивао да види иза овога прозорчета, указа се неко мало, уско, а |
у лицу оно, што је, без сумње, желео да види, спусти пушку. </p> <p>— Моли се данашњем дану и о |
ећу тако...{S} Хоћу да се мучи, хоћу да види неизбежну смрт пред очима и да зна да му је смрт о |
озорима! ...{S} Да станем тако, па нека види, нека зна ко је довео његове душмане!...{S} Па онд |
дне руке око његова врата, и на грудима види црну нову убрадачу... </p> <p>...{S}Из груди опет |
огађа мисли које се у њему роје.{S} Она види само да је он у опасности, у великој опасности, и |
’но ловац, који је гађао љута звера, па види да је промашио.{S} Станка врисну и дохвати Ђурицу |
наступи неко болно бунило, занос... не види ништа и не мисли... </p> <p>Руке су му се грознича |
, наиђе нека магла, од које се ништа не види око себе...{S} У глави му наступи неко болно бунил |
це?...{S} Ни најбоље мачје око ништа не види, али ухо јасно разликује да се с муком провлаче ту |
жалост, и на страх од нечега што се не види и не разуме.{S} Неко ново, досад успавано осећање |
о, као да се она не љути ни на шта и не види у томе ништа неповољно. </p> <p>— Па како, болан: |
ам идеш на пушку.{S} Лено псето, док не види зеца, неће да га тражи, али кад га види — Држ’ се |
не, па у гору!...{S} Само да ме нико не види.{S} Али ако сврате у судницу?...« И баш тога трену |
исао у глави: »Да је само да ме нико не види!...« И разумевајући под тим »нико« своје сељане, н |
еко...{S} Освртоше се, а из оне прашине види се бела марама... маше њоме и јури... »Милост!« ви |
.{S} Још неколико тренутака... и сад се види како она група у средини необично иде, као да плив |
на широким, гаравим пешкирима, те им се види само горњи део лица.{S} Они леже мирно, погледајућ |
пет грлића пушчаних пружени... само се види округао отвор, као прстен, и унутра зија црна цев. |
он сугестује, одваја га од свега што се види и чује и преноси га у бес крајне сањарије...{S} Кр |
авезаних очију? </p> <p>— Кроз сукњу се види лепо. </p> <p>— Говорите, господо, што хоћете, али |
из неба, па виси над њим.{S} Кроз лишће види један бео усамљен облак, који плови горе по чистом |
ви још тежи, мучнији...{S} Отвара очи и види гомилу луди са сјајним дугметима на грудима.{S} Св |
куд она ту?...« мисли он, обрће главу и види слабу, суху, погурену старицу где му прилази... »Ш |
још далеко... има још времена...{S} Он види да се све спрема за неко убиство, али то још не до |
ми се да је паметан човек.{S} Да ли он види за кога се ми мучимо?{S} Баш ћу да га питам, али н |
хајдуково живље и веселије куца, и оно види пред собом неку нејасну наду, обузима га нека свет |
очима, спаде она тежина с главе... лепо види и разуме... </p> <p>»Ово је рака за мене...{S} Отк |
еће у њега.{S} После му се чини да лепо види жандарме и пандуре на коњима како веругају кроз гу |
едној положитој рудини, са које се лепо види цела варошица са околином.{S} Народ се нагомилао о |
ма, па нити ко може приђи колима да што види, нити се може извући из гомиле, већ се дела маса р |
у, потрча из све снаге к потоку.{S} Већ види како му се онај поред потока нагло приближује, чин |
овати, већ се унапред јављају, и он већ види пред собом жива, повезана хајдука...{S} Он му одај |
{S} И његове везе почеше да избијају на видик.{S} После три недеље опази их прво Станкина мати. |
а столицу. </p> <p>— Седи, одмори се... видим да си се много уморила. </p> <p>Станка се осврте |
оју главу може добити сто дуката!...{S} Видим шта хоћеш?. старче, али ћемо се огледати, па шта |
ило једнако: цију... цију... цини...{S} Видим ја да ће бити нешто, па велим мојој Круни: »Море |
он говорити? </p> <p>— Онако знаш...{S} Видим да си се нешто променио... а знам да јатаци хоће |
то опазио, кад он нас шаље на посао.{S} Видим, брате, човек кô и ми, само већа глава. </p> <p>— |
а. — Сву ноћ прелајаше, земљу гризу.{S} Видим ја да то није тек ’нако... </p> <p>— Како се пров |
прирасла. </p> <p>»Шта ћу да мислим?{S} Видим да се све више пропада у неку дубину, из које нем |
му саопшти новост о наредби. </p> <p>— Видим и сам, али треба још да промислим и да се договор |
ти нешто знаш, па нећеш да ми кажеш, а видим да се то тиче главе. </p> <p>— Добро видиш, и то |
велиш сад? </p> <p>— Ја, вала, ништа; а видим да се ти више од мене плашиш. </p> <p>— Како то? |
се она бавила целога пута: »Само да га видим уплашена, упрепашћена, кад угледа наслоњене пушча |
добро, а сад, Бога ми, волела бих да га видим. </p> <p>— Бог с тобом, Станка, зар би му смела н |
— Ћути, црна; мене је страх, кад год га видим. </p> <p>— А зар га виђаш често? — запита Станка |
и да га не слушам, па куд пукне!{S} Да видим још само шта ће ми Новица рећи. </p> <p>Цео дан и |
, човече, сав сам гола вода.{S} Идем да видим је ли жена што спремила за ручак — одговори други |
нек прозуји куршум поред њега, само да видим шта би радио...{S} Проклето дериште!...« </p> <p> |
p>— Није то — рече писар. </p> <p>— Ама видим и ја да су сви различни.{S} То су жене доносиле б |
/p> <p>— Ја, знаш, обилазио пшеницу, па видим тебе да идеш оздо са судовима... па вељу, дај да |
могао ме је жива однети у срез.{S} Сад видим да ми је пријатељ....« — помисли он и хтеде да ле |
алеко, да искочимо из Србије... али сад видим да не бих могао...{S} Нисам знао како је то необи |
једном доћи на извор, па... само да је видим, макар из какве заседе, прикривен...« И он седе т |
док не посвршавам неке послове и док не видим шта ћемо чинити после.{S} Сад, у здрављу! — рече |
S} А у цркви стојимо овако нас двоје, и видим пред собом мајку и сестру како ме весело гледе и |
.. и пуче пушка...{S} Потрчасмо тамо, и Видим Добросава, где скаче у поток...{S} Погледам: онај |
ећати неким речима твог оца, па сад тек видим да је онај пакосник многе људе упропастио и побио |
прилике и околности, а учитељ, као што видим, налази да је свему томе криво васпитање.{S} Али |
одговори она — само кад доживех да опет видим ово!... </p> <p>— Гле, види се дуд у вашем виногр |
мислим?« — рече он себи напослетку. — »Видим да се приближује крај, па сад што ме снађе.{S} Ка |
</p> <p>а ми се плашимо ни од чега.{S} Видимо да је паметан, па све мислимо да он дрма целом в |
деде причај. </p> <p>— Море број то, да видимо колико има. </p> <p>Вујо устаде и, не проговорив |
е карте. </p> <p>— Дижи, синовче, па да видимо како књига вели. </p> <p>Апотекар нађе осмицу пи |
ва... али, шта ја ту бунцам!{S} Деде да видимо којим си добром дошао? </p> <p>Ђурици беше прија |
тмем«.{S} А ја њему кажем: »Причекај да видимо шта ће бити с твојом главом до јесени«. </p> <p> |
та он ради тамо. </p> <p>— Како ћемо да видимо? </p> <p>— Иди ти неколико дана за њим, па гледа |
ме мрзи да опет поганим руке...{S} Кад видимо да то морамо чинити, ако те не мрзи... да ти то |
јица залажемо главе за њега, па отуд не видимо користи ни ми ни наши људи, но све њему.{S} Па, |
ш, шта ли?...{S} Па, ет’ ја дођох да се видимо и ’нако... упитамо за здравље. </p> <p>— Море, Ђ |
вам да се прикријете на Корушцу, док не видите шта је било са потером, па онда идите право Штул |
толики други свет оде у гору?{S} Зар не видите да већ постаје обичај: чим коме мало потесни око |
едњом потером, извршила своју дужност: »Видите шта ми можемо, само кад бисмо хтели!«... — као д |
за ђе ја смјештам моју робу, а кућа је, видиш, до самога потока.{S} Згода!... </p> <p>— Зацело |
би и твој отац то радио!...{S} А он је, видиш, другима јатаковао и од других живео...{S} Ја зна |
{S} А Вујо настави: </p> <p>— Код мене, видиш, да не може; и онда где ћеш је? </p> <p>— Где год |
слим и стрепим кад ћу чути... а ви сте, видиш, обоје здрави. </p> <p>— Што си ти тако ослабила? |
{S} Неће она без новаца никуд, а ти си, видиш, оставила све... </p> <p>И као да се сад тек сети |
а. </p> <p>— Одмакни де мало тањи крај, видиш прегоре — вели онај с пушком и задовољно, светлим |
у собу и спава.{S} И на ово сам гледао, видиш: ово прозорче може да послужи за сваки случај... |
ати, па шта буде«... </p> <p>— Е, тако, видиш... сад можемо да се разговарамо о послу — рече Ву |
срећа, беше као у сну. </p> <p>— Па... видиш сам...{S} Зло је, не може бити горе. </p> <p>— То |
та. </p> <p>— Отварај брже, хитно је... видиш: жена сам!.... </p> <p>Кључаница шкрипну, врата с |
лицима... »Гле, па то су обични људи... видиш како га лепо гледају...{S} А куд одоше они... с о |
оре, ти не тражи наводаџију за женидбу: видиш како умеш лепо да се хвалиш.{S} Ни баба Ружа не б |
њен, у мало не кидиса на човека! ...{S} Видиш, и то се мора наредити, мора јој се нешто учинити |
уморна човека, коме се јако спава...{S} Видиш како он лепо са њим! ...{S} Па нека га нек спава. |
орим слободно, не бојим се ничега...{S} Видиш да те добро познајем... да ниси рђав човек... </p |
Београду.{S} Ова Јула пара вреди...{S} Видиш, и он се опио, а да је хтео могао ме је жива одне |
ловање! ...{S} Мучно да ће што бити.{S} Видиш, и капетан и сви ми кажу да се не надам.{S} Немаш |
првога посла, само да га придобијем.{S} Видиш, цркао је за паре...{S} Онда ће ми, ваљада, казат |
ад, али добро пази да ме не наљутиш.{S} Видиш, требало би да те оставим овде везана... али ја т |
едећи, осврћући се плашљиво око себе. — Видиш ли сад! — викну љутито на Станку. — Ја ти лепо он |
</p> <p>— Кажу, не ваља се... </p> <p>— Видиш, и капу сам скинуо, нек му буде све као код људи. |
куша неће ли још што дознати. </p> <p>— Видиш, ти све треба мени да кажеш...{S} Ти ниси извршил |
апса, а оно друго... помало. </p> <p>— Видиш, а питај моје јатаке, да ли сам коме дао мање од |
Можеш ли ме гледати овакога? </p> <p>— Видиш да те гледам — одговори она осмехнувши се. </p> < |
p> <p>»А ја досад нисам на то мислио, а видиш како је то јасно!{S} Због чега се ја мучим и проп |
у крајева, не знаш о чему је говорио, а видиш да је разговор паметан.{S} Он се неће ни једним г |
шта би ме снашло после неколико дана; а видиш, ја их теби говорим слободно, не бојим се ничега. |
и му душу... чекни само до сутра, па да видиш окршаја!...{S} И ја ти се, вала, побољех, не раде |
/p> <p>— Ево ти пушке, ако хоћеш, па да видиш коме. </p> <p>Не говорећи ни речи, не размишљајућ |
но кажи одсечно, да знам! </p> <p>— Па видиш, ваљад’, да пристајем... морам! </p> <p>— Дакле, |
аднику из друштва! ... </p> <p>Кога год видиш, сваки гледа свој посао, који му је по вољи, свак |
тргујем? </p> <p>— Чуо сам. </p> <p>— Е видиш, само од једнога посла с тобом дигô сам главу, па |
а ли би сад рекла, јадна старице, да је видиш овако осрамоћену, понижену, уцвељену, па избачену |
ави то! — прекиде га Пантовац. — Зар не видиш да се мора гинути. </p> <p>»Шта то вели он?{S} Ка |
вати баба Маци — помисли Станка — а оно видиш, истина је.{S} Допадају му се варошке, а ја?...{S |
им да се то тиче главе. </p> <p>— Добро видиш, и то ти је засад доста.{S} А кад дође вријеме, з |
е одморимо, па и да се заложимо.{S} Ето видиш, ја тако... газдински.{S} Моја Марушка мени спрем |
оди ме куд знаш — рече му одлучно — јер видиш да немам више своје куће. </p> <p>Марко се у оном |
што их сам изброја синоћ у завежљају, »Видиш — помисли он, — и овом Сими морам дати бар петнае |
седим сама, па ћутим и трпим. </p> <p>»Видиш, њој је криво што седи сама; зато се она и дује!{ |
же и шире, док са висине не осветли сав видокруг.{S} Оштар хладан планински ветар зањиха лисје |
д сном, тек њој се одједаред засија део видокруг, заблиста се шумна речица, затрепери отвореноз |
остаде замишљен, укочена погледа накрај видокруга, откуда се помаљаху ретке паучинасте кудеље с |
ка. — А ја сам задовољна. </p> <p>— Ама видосте ли чудо, где не смедох ни шамар да му опалим — |
а...{S} Ја, вели, викнух двапут, па кад видох да се диже... дадох ватру и — готово... </p> <p>— |
р дотле му је све још изгледало обично: виђа се и разговара слободно са својим сељанима, виђају |
S} И она густа измаглица, која се вазда виђа око заласка сунчева, претворила се у ватру, па бли |
Станка радознало. </p> <p>— Па ко га не виђа?{S} Сваки дан искрсне откуд било, а ја ти се, јадн |
ошао до велике тековине, каква се ретко виђа по селима.{S} У неколико округа било је познато им |
разговара слободно са својим сељанима, виђају га и по другим местима, и сви га гледају обично, |
е једно тешко — што не могу често да се виђам са вама. </p> <p>— С киме то, са нама? </p> <p>— |
иђао скоро Вуја, шта вели он? </p> <p>— Виђамо се често, а знаш сам шта вели. »Ко хоће, вели, с |
<p>— Е, сад казуј шта знаш.{S} Јеси ли виђао скоро Вуја, шта вели он? </p> <p>— Виђамо се чест |
>Варошица беше заспала.{S} Озго са брда виђаху се само светњаци пред честим паланачким механама |
х, кад год га видим. </p> <p>— А зар га виђаш често? — запита Станка радознало. </p> <p>— Па ко |
и и скинули рукама изгорели пухор косе, виђаше се црвена, испечена кожа, па једном месту напукл |
бом све предмете и сва лица...{S} Он не виђаше више ништа, осим једно једино страшило, које се |
се тако јадан и тако усамљен, да већ не виђаше никаква циља своме опстанку.{S} Неко љуто, горко |
ад, ова блажена и срећна жудња, која се виђаше на лицу му, као да не долази од мржње, већ напро |
еку што је брже могао.{S} На лицу му се виђаше сладак и блажен осмејак, а очи му непрестано зве |
тари зликовац.{S} Стићи ћеш тамо још за виђела.{S} А ја ћу те чекати иза ватрењаче, па да ноћим |
ја.{S} Не смијеш му ни казати да смо се виђели.{S} Ја се пред њим чиним да сам љут на тебе. </p |
подругљив осмех.{S} Али чим би се која виђенија девојка до њега ухватила, а то је врло, врло р |
у она приђе руци. — Сад можемо то, ради виђења, а после не мораш. </p> <p>— После нећу и да хоћ |
дан, вељу, па ћеш и сам све разумјети и виђети, а дотле га мораш заваравати.{S} Подај и њему по |
вица. — А доћи ће, море, данак, кад ћеш виђети колико вриједим.{S} Сад нећу ништа да ти кажем.. |
</p> <p>— Што то сад? </p> <p>— Тако... виђећеш.{S} И кад се на прољеће вратиш овамо, прво се н |
ј се.{S} Доста ја њему аргатовах, па не виђех хасне ни хаира, и остао бих тако вјечити живомуче |
еда га сањиво. — Ђе велиш? </p> <p>— Па виђи ’вамо, болан.{S} Знам ти ја сад ђе је! </p> <p>Рад |
аше пред вратима са улице. </p> <p>— Ма виђидер, Раде, ’вамо под прозорима.{S} Нешто ми се ноћа |
о да ће ти мој савет бити тако ваљан, а виђу да сам и ја имао разлога. </p> <p>— Па... шта ради |
аље од мене, кучко, не погани ме!{S} Ја виђу да сам те изгубио у неврат, кâ да те никад имао ни |
жили пушке и чекају знак... а друмом се вије облак прашине, све ближе и ближе... »Стојте« викну |
уз саму њу, уз оно страшило, трепери и вије се друга, она светла и слатка мисао, која га непре |
аге.{S} Читави облаци густе мокре влаге вију се по кривим и тесним сокачићима, прелећу с једне |
овиту недоглед... </p> <p>А под њима се вијуга стари и седи Дунав, ваљајући на моћним плећима б |
едни и други вичу из гласа. </p> <p>Ова вика поможе бегунцима.{S} Пантовац једнако ослушкиваше |
е потера растегла, па, кад опази да сва вика све више остаје иза њих, засијаше му очи радосно, |
погледајући чешће у лево, откуд се чуло викање и пуцњава.{S} Пантовац, тежак и тром, изостајаше |
иви.{S} Одједном се сва гора проломи од вике и пуцања.{S} Куршуми стадоше да лете и звижде око |
кукурузу — рече Ђорђе и таман заусти да викне дете, а у двориште упадоше наоружани људи.{S} Јед |
марама... маше њоме и јури... »Милост!« викну онај с коња и пружи депешу...{S} Исекоше конопце, |
прашине, све ближе и ближе... »Стојте« викну неко...{S} Освртоше се, а из оне прашине види се |
>— Што ти није све дао.... му његова! — викну Пантовац као с неким правом, налазећи да му је ти |
p>— Шта их ту испитујеш... им њихова! — викну Пантовац — још им нађи адвоката...{S} Лези, бре! |
од кошуљом набира. </p> <p>— Води га! — викну капетан пандуру и диже се од стола. </p> <p>Као у |
вропе«. </p> <p>— А, ево нам трећега! — викну апотекар, који сеђаше са Живком Чапљом, пенсионов |
ма... </p> <p>— Шта нема... ти твога! — викну Ђурица. — Јеси ли о аранђеловском вашару узео пед |
где...« </p> <p>— Помоз’ Бог, Станка! — Викну неко испред врљика, за које се дотле беше заклони |
е...« </p> <p>— Опет си се замислила! — викну Ђурица љутито. — Баш то не волим, тешко ми да те |
се отале, бабо, док ниси зло прошла! — викну кмет и изгура је из вајата, али она продужи и даљ |
чило. </p> <p>— Мацо, ево ти драгана! — викну један гост, кад Ђурица уђе. </p> <p>Једна плавојк |
. </p> <p>— Зови људе, буди капетана! — викну Радисав и стаде да трчи тамо и амо поред зида, не |
јаве Ђуричине. </p> <p>— Доле с коња! — викну Ђурица промуклим, узбуђеним гласом, који се и сам |
ога... </p> <p>— Лажеш, псино матора! — викну Пантовац, па изви нож у висину и удари њиме Никол |
се плашљиво око себе. — Видиш ли сад! — викну љутито на Станку. — Ја ти лепо ономад велим да те |
да ниси писнуо!...{S} Полази напред! — викну један од нападача, и Никола осети јак ударац у ле |
ене. </p> <p>— Зови га јаче, не чује! — викну он, па окрете; навише уз косу. </p> <p>Преко њега |
еном његовим... </p> <p>— Ћути, попе! — викну Пантовац — за то ти нисам дошао.{S} Него ако си с |
ам и испусти га. </p> <p>— Предај се! — викну једна глава, и челична цев покрете се... </p> <p> |
пред запис. </p> <p>— Шта то радите! — викну он, узевши пушку на руку. </p> <p>Сељани занемеше |
...« </p> <p>— Хеј, кмете, овамо сви! — викну писар. </p> <p>Изиђоше сви из куће. </p> <p>— Нем |
</p> <p>— Ћут!{S} Да се нисте макли! — викну Радован, трчећи са Ђурицом и Митом к њима. </p> < |
ану. </p> <p>— Предај се!{S} Не гини! — викну жандарм с коња. </p> <p>Ђурица потрча још брже.{S |
рао си и оружје од кога ћеш погинути! — викну Ђурица и стеже му руку. </p> <p>Утом се зачу из ш |
товац. — Снахо, ти напред, па потрчи! — викну он намрштивши се и промрмља нешто у себи, што не |
гло овуда провући! </p> <p>— Отварај! — викну капетан, и сва се она гомила крете за њим к врати |
/p> <p>— Ко је то? </p> <p>— Отварај! — викну она гласно, сазнавајући умесност свога захтева. < |
могла хајдуковати... </p> <p>— Стој! — викну Станка, осврћући се око себе, као да тражи какво |
и више ништа за себе. </p> <p>— Стој! — викну онај са стране, и Ђурица не погледа, али осети да |
као цареви. </p> <p>— Р-р-раскрштам! — викну Ђурица и скочи да обгрли Јулу, али га ноге издадо |
јем за оку вина. </p> <p>— Пристајем! — викну Марко и пружи руку. </p> <p>Пошто се руковаше, Ма |
ј, немамо кад да разговарамо с тобом! — викну Радован и опет подиже нож. </p> <p>— Ви знате да |
јте се, а ти, Јевто, везуј све редом! — викну Ђурица и ступи корак ближе. </p> <p>За часак беху |
цркви, рекао бих... </p> <p>— Пардон! — викну апотекар. — Ако сам био тако срећан, да схватим д |
иње губити свест... </p> <p>— Готово! — Викну Митар и устаде.{S} Дигоше се и остали, само остад |
.. </p> <p>— Предај се, не гини лудо! — викну неко са другога прозора. </p> <p>Ђурица окрете ре |
нестаде га у шуми. </p> <p>— О тајо! — викну Станка неколико пута из обора, док јој се отац не |
p>— Удовица зар?...{S} Вуци је овамо! — викну Новица. — Хоћемо ли, побратиме... да се веселимо? |
о пањ. </p> <p>— Дај пречњаке овамо! — викну неко испред каване. </p> <p>— Молим, ја сам се пр |
ватра... </p> <p>— Нек ви је срећно! — викну старац и стаде журно скидати епитрахиљ, па се онд |
оримо у забрану. </p> <p>— Баш добро! — викну Симо и радост му засија у оку. — Уморни смо као ђ |
p> <p>— Јеси ли луд?...{S} Остави то! — викну Ђурица гневно. </p> <p>У том истрчаше обе жене из |
{S} Браћо моја!... </p> <p>— Дижи то! — викну Пантовац. </p> <p>Он подиже новчаник и опет га пр |
се на миру сврши«. </p> <p>— О, Мићо! — Викну Никола с пута, видевши синчића на брду. </p> <p>— |
њега. </p> <p>— Алал ти вера, снахо! — викну Радован. — Такву жену и ја бих слушао.{S} Старче, |
шној погибији! </p> <p>— Ето их, иду! — Викну неко. </p> <p>Свет се окрете, ускомеша...{S} Све |
хоћемо да поломимо вратове по мраку! — викну Радован и трже се сам од свога гласа, који удари |
!... </p> <p>— Сваки на своју страну! — викну Ђурица. — Само брзо! </p> <p>За један миг разиђош |
им се код тебе ничега.{S} Буди снаху! — викну Ђурица, па устаде и пође за Новицом. </p> <p>— Ма |
на вечеру. </p> <p>— Једва га укебах! — викну Радован, улазећи у собу и смејући се гласно. </p> |
за руку. </p> <p>— Не, ако Бога знаш! — викну она. </p> <p>Ђурица је оштро погледа, али, прочит |
кетића?{S} Паре овамо, или сад гинеш! — викну Ђурица. </p> <p>— Можете ме убити, али сад немам. |
врљике, кâ да ћеш ждребад да плашиш! — викну она љутито и пође даље.{S} И ако вешто прикри заб |
> <p>— Потражи, моје дете, па пожури, — викну Никола, сагињући се на коњу испод шљива.{S} Кад с |
— Па зар у сто клипова товар жита!... — викну Ђурица. </p> <p>— Море није, ви’ш, Перо ти каже: |
главом. </p> <p>— Доведи, доведи!... — викну Ђурица загушеним гласом и осећајући да га језик и |
ну целим телом... </p> <p>— Овамо!... — Викну Митар, притискивајући га грудима и стежући му рук |
онога зликовца, коме сви робујемо!... — викну Ђурица грејући иглу трећи пут. — Кажи право, па и |
вицом. </p> <p>— Маро!... о Маро!.... — викну Новица на другим вратима, преко од њихове собе. — |
/p> <p>— Новица! ...{S} Спаваш ли?... — викну одједном. </p> <p>— Шта... шта је? </p> <p>— Хајд |
и да ме убијеш? </p> <p>— Ко, зар ја? — викну Пајо. — Не дао Бог!{S} Ја још велим, брате, да те |
<p>— Шта велиш, море, је л’ то шала? — викну Ђурица. </p> <p>— Имаш ли ти пасош?...{S} Знаш... |
. </p> <p>— Шта је то тамо, Милисаве? — Викну он, не излазећи из собе. </p> <p>— Дошла, господи |
и предмети... </p> <p>— Камо девојке? — викну капетан. </p> <p>Погледаше сви по дворишту. </p> |
моћ. </p> <p>— Шта хоћете ви од мене? — викну Ђорђе строгим, а одмереним гласом. </p> <p>— Зар |
ен зид!... </p> <p>— Шта велиш, море? — викну онај с прозора. </p> <p>— Зови људе, буди капетан |
нога свога... </p> <p>— Ко то изнесе? — викну трећи. </p> <p>— Шта их ту испитујеш... им њихова |
је. </p> <p>— Како! ...{S} Ко га уби? — викну капетан и љутито сјаха с коња. — Причај шта је би |
бом, Коста, шта су ту криви бандисти? — Викну Лаза терзија, који је у младим годинама, испитују |
више. </p> <p>— Шта хоћеш ти са мном? — викну он зачуђено, кад га Ђурица преврте и погледа оно |
ре дође. </p> <p>— Шта, зар си почео? — викну ћато. </p> <p>— Велиш то истину? — запита и кмет. |
<p>— Која те вода донесе овамо, Јуло? — викну он, кад је опази. — Ето нам сад, побратиме, друшт |
> <p>— Зар ви нисте загледали у апсу? — Викну капетан. </p> <p>— Шта је вајде... — поче Радисав |
ш оде у хајдуке. </p> <p>— Шта кажеш? — викну Станка, тргнувши руку испод млаза. </p> <p>— Зар |
иш!{S} Ја ћу сад да се провучем овуда — викну Марко. </p> <p>— Ни глава ти, брајко, не може про |
та још веселији. </p> <p>— Ено мотике — викну пандур, угледавши држалицу где вири из корова. </ |
и, а ви се делите и радите како знате — викну он, скочивши с постеље. </p> <p>Ђурица се сети Но |
ад немам. </p> <p>— Хоћеш да те молим — викну Пантовац и опсова светињу, па завитла ножем и уда |
сте?...{S} Варошке... </p> <p>— Лизо — викну она једну другарицу, — чујеш шта каже Миша: њихне |
жи се ти, или ћемо сад дете да кољемо — викну Ђурица, дрмнувши за рамена Ђорђеву жену.{S} Она с |
вога дужника. </p> <p>— Остави сад то — викну Ђурица. — Дај ми оне паре што си узео за стоку и |
тка. </p> <p>— Хајде, Ђурица, у вајат — викну писар и махну главом на остале. </p> <p>Писар уђе |
пошљи ми дваесет пара јалову паприку — викну Митко ашчија, преко од канцеларије. </p> <p>»Ала |
ових мисли.{S} У том једна од девојака викну: </p> <p>— Ко ће да се купамо? </p> <p>Дигоше се |
затим му се одједном набраше обрве, па викну заповеднички и грубо </p> <p>— Излази! </p> <p>»Б |
е обуче...{S} У том чујем Добросава где викну: »стој!... стој!«... и пуче пушка...{S} Потрчасмо |
јавом уплашио жену и децу, накашља се и викну обичним гласом: </p> <p>— Помози Бог, снахо! </p> |
трчаше неко...{S} Ђурица пружи пушку и викну... — Стој! </p> <p>Човек стаде, погледа у пружену |
гости! — одговори му Пантовац, па затим викну: — Седи!{S} Седи доле! — и замахну ножем. </p> <p |
} Сва се кућа затресе... »Пази!« — неко викну пред вратима...{S} Груну још јачи ударац... врата |
роз прозор... као врећа...{S} Ја, вели, викнух двапут, па кад видох да се диже... дадох ватру и |
да се ради, окупише опет сви у пуцање и вику. </p> <p>— Около!{S} Заобилази! — вичу кметови, и |
но варошче тамо, бре, побро, као горска вила!{S} Обећа ми да ће доћи, чим је зовнем... </p> <p> |
застаде у грлу му, па заголица му нос, вилице и очи, и он осети да му се очи влаже, а вилице д |
и очи, и он осети да му се очи влаже, а вилице дршћу...{S} Нека стара и слатка, веома необична |
обично. </p> <p>Жандарми искривили доње вилице, свакоме игра усница. </p> <p>У народу свачије л |
смеши се значајно. </p> <p>Кмет развуче вилице у широк глуп осмех и, као да је за тај случај по |
ктерних особина.{S} Доњи му део лица са вилицом беше знатно истурен напред, те испољаваше преку |
Само га често издаваше нервозно трзање виличних мишића, које је откривало усиљену и немирну ун |
да помилује Краљ, као њу!... </p> <p>— Вин-на овамо! — виче Ђурица и звецка узицом, која му од |
памет смрт.{S} Доношаху му лепа дувана, вина, гледаху га и одлажаху, причајући успут како се ју |
собу, где их је чекала спремљена чутура вина, печена јагњетина и добра кајгана на кајмаку.{S} Т |
а. — А ја, напослетку, пристајем за оку вина. </p> <p>— Пристајем! — викну Марко и пружи руку. |
/p> <p>После ручка донесе Станка чутуру вина, коју је Ђурица собом донео.{S} Пантовац засветле |
у тепсију бурека, а други за њим чутуру вина и стакло ракије. </p> <p>— Послао ти Митко и поздр |
.{S} Утом попа отпева тропар, испи чашу вина и седе.{S} Поче ручак.{S} Свирала одјекну... </p> |
гонио си му добра дрва, па те части.{S} Вино ти шаље газда Митар, а ракију Јанко. </p> <p>— Хва |
акога пића. </p> <p>Променише ракију на вино.{S} Дохватише се печена јагњета, па га стадоше зал |
са грла...{S} Зато је пио много, пио је вино и ракију наизменце, гутао је жедно и грозничаво, о |
у је послао Митко ашчија, да пије старо вино, да тражи скуп дуван од капетана...{S} Што ти је ж |
<p>Стигоше...{S} Свет гледа само њега, виновника овога необичнога сабора...{S} А он се затурио |
ица, што тону у зелену мору од воћњака, винограда и пшенице; привлаче га она китњаста, обрасла |
!... </p> <p>— Гле, види се дуд у вашем винограду. </p> <p>— Ено и забрана!...{S} Како се тамни |
се неколико њих и одоше да нађу згодан вир, а друге се растурише по шибљу да беру лешњике.{S} |
е судове, умију се, баце који камичак у вир, те поплаше ситне рибице, па оду.{S} Ђурица, пошто |
пљускати — поче Јелица — те искочих из вира...{S} Кад ђернух оком кроз шибље, а он иде, па све |
а њега и две главе, необичне и нејасне, вире оздо... </p> <p>»Откуд овде ови људи?...{S} Шта је |
између њих нека нејасна група, из које вире пушке окренуте у врх...{S} Још неколико тренутака. |
е беле, ћерамидом покривене кућице; оне вире и једва се распознају у густим шљиварима и воћњаци |
— викну пандур, угледавши држалицу где вири из корова. </p> <p>— Копај овде — рече писар одлуч |
>Кола стадоше на путу, према коцу, који вири из рупе.{S} Коњаници сјахаше, жандарми искочише из |
дигла пред њим, угледа рупу и колац што вири из ње...{S} Трже се, као да га муња ошину...{S} Ст |
ла? </p> <p>— Него да вребаш девојке по вировима! </p> <p>— Е, ђаволи!{S} Ја оно оданде ударих |
чека.{S} Сељак напоји волове, саже се к виру, те их попрска неколико пута хладном водом, па онд |
ило са рубинама.{S} На перилу — повећем виру на реци — скупљаху се, четвртком или суботом, дево |
два вола у порожју и поји их на једном виру.{S} Један се во узнемирио од обада, а сељак га уми |
ред Ђурицу, окрете се оцу и диже руке у вис, желећи да га рукама заклони.{S} А Марко, обневидев |
се нечему јако зачуди, па их преврте у вис и онда он познаде да је то страшило хајдук Пантовац |
о чашу ракије, подигоше сви прву чашу у вис и рекоше: </p> <p>— Прва у славу Божју.{S} Нека ти |
али не треба вјеровати ником, кад глава виси о концу. </p> <p>— То сам и ја мислио, али као вел |
ца?...{S} Овамо ми сам каже да ми глава виси о концу, а не вели ми да кидам на једну страну.{S} |
изгледаше као да је израсло из неба, па виси над њим.{S} Кроз лишће види један бео усамљен обла |
а делу, осетио да му глава свакога часа виси о концу.{S} Тада је потпуно схватио свој положај, |
густо лисје буково, које се раширило и виси пред његовим очима, али му оно сад изгледаше као д |
рвени опанци, а у торби, која је јутрос висила празна, сад беше добар грумен соли и бут непечен |
повезане шареним подвезама, о којима су висиле по три кићанке, а преко дизлука — чарапе за шаку |
говима, а после све ниже и шире, док са висине не осветли сав видокруг.{S} Оштар хладан планинс |
ући све пред собом као са неке орловске висине.{S} Очи му беху црне као угаљ, сјајне као жерави |
им, него га само одједном нестаде с оне висине, на којој је стајао, као да је скочио у воду, и |
је ауторитет власти био на максималној висини, па су опет они чинили покоре.{S} А пре тога мет |
матора! — викну Пантовац, па изви нож у висину и удари њиме Николу по глави.{S} Никола осети ст |
рним гајтаном; из његова џепа је спреда висио бео рубац.{S} Према такву стасу Ђурица је подешав |
па широк кајиш са два убода, о коме је висио, низ бедра, леп белокорац у паквонским канијама.{ |
.{S} Беше то стасита и ретка појава.{S} Висок, снажан младић, широка чела, густих повијених обр |
тамо, и он, не размишљајући, пође кроз висок густ кукуруз, претрча сеоски пут и завуче се у ши |
на своја места, а мало затим уђе у собу висока, црномањаста жена средњих година, носећи у руци |
> <p>За један часак Ђурица се спусти са високе планине и удари реком, која тече кроз потес клен |
вце покушаше да искачу, али врљике беху високе; говеда се устумараше по обору.{S} Станка дохват |
цу, али она не чу ништа...{S} Прекорачи високи кућни праг и стаде босим ногама на хладну плочу |
, кроз нос, час запевајући и узвикујући високим гласом, час гудећи басом.{S} Изговарао је све р |
се Ђурица и Станка испеше на Орловицу, високо брдо у оном дугом планинском венцу, који дели шу |
д порасту.{S} Дрво је било тако право и високо, да се није могло ни мислити о пењању.{S} Али је |
та за себе... </p> <p>Кад сунце одскочи високо, Ђурица се пробуди и подиже главу.{S} Зачуди се |
тврдити, да на души овога плавушкастога високога младића, који тако безазлено и благо гледа, ле |
леда свако сумњиво место, па се упути к високој розги, пободеној у градини, под којом је Мато о |
едаред опази да се легу чворци у једном високом, окресаном бресту.{S} Месец и по дана облетао ј |
{S} Пошто је двориште Ђорђево, ограђено високом тарабом, имало само двоје вратнице, то су одређ |
аоца, од којих се половина заклонила за високу гору, а друга половина блиста и пршти ватром уз |
а они облачци тихо и нечујно пливају по високу недогледу и ублажују ватру сунчаних зрака...{S} |
{S} У руци Пантовчевој одједном се нађе витак дреновак, који одједном фијукну у ваздуху и стаде |
целом том групом извио се у ведро небо вити јаблан, па трепери и весело одсјајкује пред сунчев |
у близу вратница, а Ђурица се завукао у витлове шиндре, коју је Никола спремио за нове стаје.{S |
се писар, као да сад први пут чује тај виц, и ако га слуша, у разним варијацијама, већ неколик |
мо »политика«, али јој Сретен не бејаше вичан, те мораде пустити срцу на вољу.{S} Водећи коло, |
ед кућом и погледа Ђурицу, који не беше вичан таквој препредености, па се издаде.{S} На лицу му |
ло места опомени, јер сваки од њих беше вичан томе послу. </p> <p>Кренуше се, полако, опрезно, |
{S} Ала јој севају очи, пос’ јој њен! — виче му један пијан жандарм. </p> <p>— А, хоће да остан |
љ, као њу!... </p> <p>— Вин-на овамо! — виче Ђурица и звецка узицом, која му одржава гвоздени л |
ара и десет пара... први и други пут! — виче општински биров. </p> <p>— Немој, Милоше, да греши |
, мајковићу; гледа те толики свет!... — виче му Митар, скидајући га с кола. </p> <p>— Свет...{S |
а, обрнувши се свуда око себе, стаде да виче за помоћ. </p> <p>— Шта хоћете ви од мене? — викну |
рише се изнутра собна врата и нека жена виче: ко је то?...{S} Ја већ одговарам... тражим да отв |
, кад си ми тако послушна. </p> <p>— Не вичи, море, имам гошћу — одговори жена, прилазећи Ђуриц |
о и плашљиво у лице апсанџино, који га, вичним оком, љубопитно посматраше.{S} Познаде главног а |
p> <p>— Лево!{S} Страном!{S} За њима! — вичу кметови. </p> <p>И цео, дуг ланац луди, збијајући |
а. </p> <p>— Пуцај!{S} Не дај!{S} Уа! — вичу стотине грла. </p> <p>— Гру... гру... гру... — пра |
вику. </p> <p>— Около!{S} Заобилази! — вичу кметови, и гомиле се двоје: једни трче уз брдо да |
пробуди, за њом и деца...{S} Хтедоше да вичу, али их сам Јово ућутка. </p> <p>Чувши глас Јовов, |
а трче за бегунцима.{S} И једни и други вичу из гласа. </p> <p>Ова вика поможе бегунцима.{S} Па |
иза њих.{S} Један малишан са врха брда, више куће, довикује мајку и јавља да не може нигде да н |
же бити, казати.{S} Даћу ти сто дуката, више ни паре. </p> <p>Ђурица се и снужди и намршти се, |
} Црногорац? </p> <p>— Нећу, господине, више да ти одговарам.{S} Ако ћеш ићи... хајдемо! — рече |
ко буде неко од оних, неће му се, бели, више оџак пушити. </p> <p>— Зар од оних што су са мном. |
лвер, али за њом сукну ватра на прозор, више саме његове главе, и загрме други јачи пуцањ...{S} |
сви стари Дражовићи...{S} Истина јест, више нема нас Дражовића.{S} Ја ћу погинути, то је већ и |
? </p> <p>— Ја, вала, у једном забрану, више потока.{S} Сретох једну ручконошу с празним судови |
ала два крака, управо две провалије.{S} Више саставака опазише најпре једну, затим више белих с |
шта ћу, само знам да се мора кидати.{S} Више се не може овако...{S} Хоћу да сам безбедан бар ко |
он окрете низ поток обичним кораком.{S} Више није ни могао трчати. </p> </div> <div type="chapt |
ра код оних дебелих грмова... </p> <p>— Више Војковића кућа, знам...{S} Чекаћу те после заранак |
даму чуваш рибу и тиквару, па се ништ’ више не брини.{S} А сад да идем и ја...{S} Хо мај... ка |
и дао, па ћу да се склоним подаље.{S} А више не смем да нападам за ову годину...{S} И доста је. |
е ли доста два дуката?{S} Баби не треба више. </p> <p>— Дај ми, засад, десет. </p> <p>— Хм... д |
сјајно, светло, слатко...{S} И никад га више не одведоше цркви и не причестише. </p> <p>— Јеси |
а рукама и однеше до места; спустише га више коца... </p> <p>— Ево ти куће...{S} Исправи се на |
дговори она збуњено и, не погледавши га више, одјури и нестаде је иза шумарака. </p> <p>А Ђуриц |
са њим зло и добро...{S} Волела сам га више од свега, слушала сам га боље, много боље него оца |
, смело у очи погледа..{S} И она зна да више никад, ни једној од њих, не сме у очи погледати... |
ба, окретоше одмах пољем, које се пружа више вароши.{S} Напред јахаше капетан с острагушом о ра |
тога је и кајишâ имао пет шест увојака више но обично.{S} Опасивао је око себе два широка поја |
одмори?... </p> <p>Вујо оде...{S} Нема више онога грознога погледа, који сече као ножем, од ко |
данас и горе и горски цареви...{S} Нема више ни ’наке горе ни ’накога Јевђовића, кâ што ти прич |
брате... сто двадесет равно...{S} Нема више. </p> <p>— Како нема?{S} Урош те је позвао да ти и |
где је био прозор, Ђурица опази да нема више оних зракова од сунца.{S} Да би бар колико избегао |
<p>Ђурица осећаше јасно да у њему нема више оне топлине, оне чисте предане љубави према Станки |
ури кроз грло, али не застаје... иде на више... а доња усна дршће, дршће...{S} И одједном потек |
и, пошто се затворише врата, али се она више не обрте назад...{S} Полако обиђе прочевље, око ко |
> <p>Ђурица је у почетку стављао питања више из радозналости, тек да види шта ће она рећи, држе |
тање долажаше озго, са врха стране и са више места, из чега они закључише, да горе иду људи или |
осао свршен успешно, да су нашли новаца више но што су се надали и да ће одмах да ударе на Чоли |
аде нагло. </p> <p>— О томе немој никад више да ме питаш.{S} Казô сам ти ко је, па сад доста ти |
и огрлици, вазда му је била за шаку две више колена, због чега су га старији људи звали »онај к |
могаше ни макнути — осећаше јаке болове више лаката.{S} Али ипак то није ништа према ономе како |
ватра љубавне страсти обузимаше га све више, и он већ осећаше да му Станка није оно исто што и |
ојих је било без броја и који су га све више, својим захтевима и услугама, обавезивали и спутав |
растегла, па, кад опази да сва вика све више остаје иза њих, засијаше му очи радосно, јер појми |
исебност и одлучност, која је расла све више, у колико се он приближавао кући.{S} Из памети му |
њему ни бриге!...« </p> <p>А Ђурица све више пије и смеје се...{S} Почне и да пева, али му се г |
p>»Шта ћу да мислим?{S} Видим да се све више пропада у неку дубину, из које нема излаза...{S} П |
ом ових необичних догађаја, који се све више гомилаху око њега. »Шта ћу да мислим?« — рече он с |
д очима као нема загонетка, која те све више привлачи, што је мање разумеш...{S} И Вујо је њега |
ан, пажљив, готово благ, а сад поче све више да личи на Пантовца: стаде да напада плаховито, гр |
Пантовац, тежак и тром, изостајаше све више од њих, али и он живо скакаше, стајући делим стопа |
ше за његовим леђима, а он одмицаше све више и више, док се, на последњој завојици, не изгуби.{ |
, у толико је више мислила о томе и све више је обузимала нека слатка зебња при тим мислима.{S} |
прибијајући се уз Ђурицу, навлачећи све више танку оштру поњаву. — Да ми је овако да проживимо |
се диви његовим особинама, које јој све више излажаху пред очи и биваху све примамљивије и инте |
као псето — помисли он, а срџба му све више расте. — Сад ћу ја њој казати, па ће бити мања од |
икада, а опасности се нагомилаваху све више.{S} Требало је, дакле, наотимати — »зарадити«, как |
на пожара, па му се зраци размицаху све више и све даље, док иза горе не исплива пун сјајан мес |
се. — А они матори пас никад ми не даде више од десетак петнаест банки.{S} Сад сам твој, сав тв |
она пијана мора... </p> <p>Писар стаде више њега, разави хартију и поче да чита пресуду. </p> |
ништа сумњиво, те већ одлучи да не иде више за Ђурицом.{S} Вујо га нагна да оде још једаред. < |
па задигне сукњу и кошуљу јој, те веже више главе и пусти је тако у село.{S} Али је најгоре шт |
. </p> <p>— Била је до јуче, па не може више да се крије од Марка. </p> <p>— А ти се одмах обра |
звуче и оде у друго одељење, које га је више привлачило. </p> <p>— Мацо, ево ти драгана! — викн |
де под једну лиснату букву.{S} Трчао је више од часа, па му је сад требало доста времена да се |
обичну појаву себи објасни, у толико је више мислила о томе и све више је обузимала нека слатка |
ној самоћи. </p> <p>Одавно она већ није више она Станка, која је била девојком.{S} Угасиле се о |
ла код завале испод прочеља, дигла руке више главе и преплашено гледа зликовца, који стоји пред |
могао убости противника, али су му руке више лактова стегнуте јако, па се боји да ће убод бити |
ељу.{S} Пантовац се завуче међу крстине више куће, а Јово са чељадима, као обично, леже на двор |
. </p> <p>— Да седнемо у странама, горе више реке, и да гледамо цео потес и село...{S} Пред нам |
ео, сад његова, потпуно његова, и да се више неће од ње растајати... </p> <p>Беше скоро поноћ.{ |
еме, одвајају у засебну собу, откуда се више не враћају те вечери.{S} И он им се придружи. </p> |
сад; јер кад изиђете одавде, не може се више врдати. </p> <p>Сви ћутаху, очекујући даље заповес |
<p>— Кажи ми, болан, право, која ти се више допада: она или ја? </p> <p>— Што питаш кад знаш: |
Ја сам ти извршио што си хтео: он ти се више не сме суду враћати, јер је овим зарадио куршум.{S |
који напад извршити. </p> <p>Радован се више и не врати у село, ну продужи с Ђурицом прави хајд |
а узбуђен, срце му лупаше јако, и он се више не могаше умирити.{S} Стаде да помаља главу из врз |
м гласом: </p> <p>— Јеси чула, овако се више не може.... довде си ми већ дошла — и он показа ру |
беше и чудно и примамљиво.{S} И што се више она старала да ову необичну појаву себи објасни, у |
брана, а где наиђе на чисто поље, ту се више пожури и обрће опрезније.{S} Тако стиже у Врбљане, |
лази у једне гвоздене руке, из којих се више не враћа њему. </p> <p>После свога необична венчањ |
ођа: ништа не ради, једе и пије, шта ће више?!...{S} Шта треба човеку друго?...{S} А онај ми Ве |
елиш: обрнуо га Вујо зимус! ...{S} Неће више, не бој се.{S} Доста ја њему аргатовах, па не виђе |
а, а неће сад ништа да ми каже.{S} Неће више ни на посао са мном... тргује!{S} Хоће да буде чов |
и готово испечене, услед чега цело лице више добијаше изглед обичне трупине.{S} С леве стране г |
1"> <head>XI</head> <p>Станка не могаше више да мисли.{S} Сав јој се живот стопи у једно једино |
предмете и сва лица...{S} Он не виђаше више ништа, осим једно једино страшило, које се помаљаш |
дао неочекиваној срећи, па и не мишљаше више о послу.{S} Вујо га испочетка и сам шиљаше да пров |
..{S} У старим исплаканим очима не беше више суза, те и гроб хајдуков остаде незаливен ни једно |
о, кад оне не беху управљене на њега, и више их никад није смео погледати.{S} Кад је Станка у к |
дубоко уреза у душу.{S} Нарочито јој, и више од свега, обраћаше пажњу она одлучна и необична из |
кастом марамом са белим цветићима.{S} И више се ничега није сећао... </p> <milestone unit="subS |
се испричати!... </p> <p>Станка ућута и више ни с ким не прозбори ни речи.{S} После неколико да |
еговим леђима, а он одмицаше све више и више, док се, на последњој завојици, не изгуби.{S} Ђури |
</p> <p>Одмах затим разлеже се пуцањ и више њих прозвижда куршум.{S} Као да то беше сигнал уса |
од чега да се наплати, они кажу дупло и више. </p> <p>Ђурица хтеде да плане, али се сети да ће |
шуми стадоше да лете и звижде око њих и више њих, откидајући гране, које лако падаху пред ноге |
к од оне страшне бољке, које се он боји више од свега...{S} Пије да затупи, да убије свако осећ |
узме другога на твоје мјесто.{S} Нијеси више за њега. </p> <p>— Је ли он што говорио с тобом? — |
<p>— Ја, вала, ништа; а видим да се ти више од мене плашиш. </p> <p>— Како то? </p> <p>— Шта с |
ља, зид провалили, да их је морало бити више и да је то веома озбиљна ствар. </p> <p>Капетан од |
погађамо, он зна да нам не може тражити више од четвртине...{S} Боље му је овако, па неће ни пр |
погледом разгледа положај и, не мислећи више ни о чему, потрча из све снаге к потоку.{S} Већ ви |
врљике, и, не двоумећи, не размишљајући више о своме плану, пође журно, готово трчећи, к општин |
аси свећу, па се и он пружи, не знајући више ништа за себе... </p> <p>Кад сунце одскочи високо, |
снагу, и он трчи, само трчи, не знајући више ништа за себе. </p> <p>— Стој! — викну онај са стр |
каћу те у јагњилском забрану, знаш онај више реке... </p> <p>— Зар ти знаш куд ће ме послати? < |
— рече му одлучно — јер видиш да немам више своје куће. </p> <p>Марко се у оном узбуђењу, не з |
код себе не држим ништа.{S} Данас немам више од сто гроша код себе. </p> <p>— А где су оних шес |
о ви је свега, тако ми деце!{S} Не знам више ни за једну пару...{S} Само ми њега не дирајте... |
зо — проговори он. </p> <p>Не остаде им више од стотине корака до реке.{S} Наједаред Пантовац п |
ми је, куд год хоћеш, само да не седим више у овом ћумезу.{S} Шта раде тамо, траже ли ме? </p> |
е саставака опазише најпре једну, затим више белих сеоских кошуља, угледаше и понеку пушку.{S} |
крив за Радована?...{S} Мени је Радован више требао но њему... </p> <p>— Не знам, то ће ти каза |
у, јер само је тај један прозор зазидан више од половине.{S} То знам добро, запазио сам толико |
твој... </p> <p>— Није он ни мени давао више — одговори Ђурица — али сад ћу ја да делим и њему |
те одважности, Вујо га је ценио и чувао више од свих хајдука, који су »кроз његове руке« прошли |
} Тек што корачише два три пута, а озго више провалије неко повика из свега гласа: </p> <p>— Ен |
тених руку.{S} Ту је пало, брате, много више од хиљаде, па ту има и за нас и за њега, а ’вако н |
цу за себе, остајаће му од похара много више, но што је Вују остајало.{S} Од је сам, кад се про |
што и чворкови, увиђаше да му је много више за срце прирасла. </p> <p>»Шта ћу да мислим?{S} Ви |
е са шљивама и свињама, али се он много више бавио давањем новца под интерес.{S} То је од вајка |
у било је тако јасно, да му није остало више никаква друга излаза. </p> <p>Ђурица је све поглед |
.. </p> <p>— Е, па онда се ми не можемо више о томе разговарати: ја такве ствари не вршим без њ |
вуда с тобом.{S} Али... овако не можемо више да живимо, него да се венчамо. </p> <p>— Шта?{S} К |
м.{S} Најбоље нам је овако, па шта ћемо више! </p> <p>— Јок, ја нећу тако.{S} Ово ће се напосле |
још харамбаша, хајдук!...{S} Е, нећемо више тако.{S} Мора се радити како ваља, или никако...{S |
е одређивати све већа и већа уцена, што више будеш радио, а сељак ће те убити за стотину две ду |
ати — »зарадити«, како он мишљаше — што више, па се после негде склонити и проживети мирно.{S} |
га Ђурица слуша — да би могао њима што више дати.{S} Убијаш, рецимо, или упропашћујеш поштени |
само знам да морам сад имати новаца што више, и наћи ћу их, па макар сву земљу преврнуо. </p> < |
бмањује рођени страх, потрчи напред што више може. </p> <p>»Ја црна живота, мајко моја!« — поми |
жење, ово »нетицање ничега« продужи што више може. </p> <p>У таквој тишини, у тој затупљеној ук |
ве косом право мојој кући, али жури што више можеш, и гледај да те ни птице не опазе. </p> <p>— |
роз четврт часа хајдуци прегазише Качер више гвоздене бране и дохватише се густих рудничких огр |
е Ђурица да га везује, ућута и не мрдну више. </p> <p>— Шта хоћеш ти са мном? — викну он зачуђе |
други метак у груди.{S} Старац не мрдну више... </p> <p>Из шуме трчаше неко...{S} Ђурица пружи |
живимо... </p> <p>У тај мах нешто шушну више њихове главе.{S} Они не опазише, али Пантовац лага |
ас, код Јова — рече јој. </p> <p>— Нећу више тако да се потуцам — одговори она одлучно. — Хоћу |
ји да ће убод бити слаб, само ће га још више ражљутити, па после — зло! ...{S} Да гледа како да |
ао, дете излечила враџбином, али га још више обузе срамота од писара. </p> <p>— Шта ћеш, господ |
воју грозну шалу. </p> <p>Ђурица се још више осоколи, па је погледа озбиљно и одговори: </p> <p |
ок она беше код родитеља.{S} Сад се још више прибијаху једно уз друго, али им са лица не силажа |
е и оде на ноћиште. </p> <p>Вујо се још више зачуди, али не као мало пре..{S} Сад му беше загон |
два пред њима. </p> <p>Пантовац се још више потуљи, обори главу и некако неодређено махну руко |
— Тсс... шта ћу — промуца Ђурица, и још више се збуни од овог отвореног и неочекиванога питања. |
ко рђаво протумачише његов израз, и још више што тако оштро исмеваху његове сељанке, чија му је |
S} Она само махну главом у страну и још више набра своје збрчкане крајеве око уста, а ситне јој |
ет у главу. </p> <p>— Ако ли се они још више наљуте за то? </p> <p>— Не смију, богме!{S} Сваком |
дотле ћу бар да гледам да заслужим још више, нека знам зашто се мучим...{S} А Станка, где ли ћ |
о рамена, а она се не брањаше; само још више обори главу, а у образе јој удари врела ватра. </p |
пет џандара на путу? </p> <p>Ђурицу још више зачуди ово надлагивање сеоско, и таман да заусти о |
аде са сламе, пође к прозору, који беше виши од његове главе и — о среће! — до ушију му допре з |
ћа. </p> <p>— Маџарица, Швабица — једна вјера, брате, а за мога побру дошла си као наручена.{S} |
стаде он да заплеће. </p> <p>— Тако је, вјере ми јуначке!{S} А знаш, ако хоћеш да ти кажем исти |
криво... </p> <p>— Остави се залуднице, вјере ти; зар ја не знам тебе! ...{S} Но дај да се разг |
од мене. </p> <p>— Ево ти главе моје и вјере тврде, да ћу те чувати боље но себе сама! — узвик |
на, он је за паре свачији, али не треба вјеровати ником, кад глава виси о концу. </p> <p>— То с |
а крај.{S} То ја знам, и знам зашто.... вјеруј ми.{S} Доћи ће дан, вељу, па ћеш и сам све разум |
виђех хасне ни хаира, и остао бих тако вјечити живомученик, да не би тебе.{S} Знаш ли, море, д |
, образе, цело тело...{S} Хладна, мокра влага продире даље и од самога ваздуха...{S} Гњила, вла |
а и влаге.{S} Читави облаци густе мокре влаге вију се по кривим и тесним сокачићима, прелећу с |
лска улица претворила се у море блата и влаге.{S} Читави облаци густе мокре влаге вију се по кр |
нчевом.{S} Жиле повукле у себе свемоћну влагу, истерале је на врхове гранчица, и за недељу две |
како један бистар од природе ум може да влада ученима и неукима — Вујо поче стално да се занима |
ма нико се не усуди кршити адета, који влада у целом округу.{S} Носио је вазда доколенице, пов |
ки чиновник, једном речју — човек, који влада масом и коме се сви потчињавају.{S} Он није био к |
уке му тако дрхтаху, да не беше у стању владати њима.{S} Дохватио је прстима за крај рупца, али |
} То му беху једини гласници дана, који владаше на пољу срећноме свету.{S} Како су мили и драги |
воју »кућу необичну«, али у мраку, који владаше око њега — и ако је било тек подне — не могаше |
ај који дукат, па ће он то наредити без владике. </p> <p>— Нађи, старче, и кола.{S} Кад је свад |
ма, прелећу с једне кровињаре на другу, влаже и продиру у станове кроз малена незаштићена оканц |
избаци то што га стеже, осети да му се влаже очи и намршти се...{S} Једва се поврати.{S} Испи |
, вилице и очи, и он осети да му се очи влаже, а вилице дршћу...{S} Нека стара и слатка, веома |
е даље и од самога ваздуха...{S} Гњила, влажна магла завила у свој суморни плашт цео град, као |
уборећи, малена речица, надвила се бела влажна магла, те заогрнула својим лаким покривалом целу |
астресао загрејане живце...{S} Мрачна и влажна ноћ навукла се на ово местанце, заогрнула својим |
мало час сиђе жив човек, издиже гомила влажне земље, једна погурена старица приђе тој хумци, п |
а није ни била... само се издиже гомила влажне земље...{S} Јадна Јока, како смо лепо живеле.... |
, украј срескога пута, израстао нов хум влажне земље, као једини споменик зликовачких дела. </p |
у буково дебло, и ту се одједном забели влажно дрво. </p> <p>Бегунци потрчаше из све снаге, она |
асно зеленило младе траве, која је, као власје на четки, густо избила из земље...{S} Сунце греј |
Тамо не може пробавити ни недељу дана, власт ће је ухватити и затворити, чим дозна... </p> <p> |
ца. </p> <p>— Слушај што ти говорим!{S} Власт ће дознати брзо; у то не сумњај!{S} И ситније ств |
у коме и власт и хајдуци мироваху..{S} Власт је сматрала да је, последњом потером, извршила св |
ким се састајеш.{S} Ти си још невешт, а власт је ђаво.{S} Они знају да лисице воле кокоши, па и |
затворити, чим дозна... </p> <p>— Каква власт!{S} Перо ће је чувати, а после тога и ја ћу отвор |
једну погрешку и био лоше среће, те га власт ухватила, па, бојећи се ваљда горих јада, дао чис |
неки момци, нарочито Сретен.{S} И сама власт поче много живље да трага за Ђурицом, не дајући м |
едузимало.{S} Изгледа, као да је и сама власт чекала да он што важније изврши, па тек онда да с |
RP18971_C9"> <head>IX</head> <p>Државна власт, после неколико дана, прогласи Ђурицу за хајдука; |
да ме кмет мора чувати, али ако дочује власт па груне право овде, и не јављајући кмету!...« От |
акне, па то ти је!...{S} С једне стране власт, с друге они, који треба највише да ме чувају... |
и згледаху се: »Знамо; зато се и зовете власт«... па погледаху где би се могао још који напад и |
> <p>— Зато, што би онда и потајници, и власт, све би ишло куд треба право за нама, а не би ишл |
не верма ни законе ни власт; он ти је и власт и закон, па то ти је — објасни јој кћи једног одб |
сле ње настаде обично затишје, у коме и власт и хајдуци мироваху..{S} Власт је сматрала да је, |
у, па тамо, кажу, не верма ни законе ни власт; он ти је и власт и закон, па то ти је — објасни |
»Он ме доведе па оде, а сад може наићи власт, па учинити сто чуда од мене.{S} Истина, он рече |
причини весели путник. </p> <p>Међутим власт, видевши да Ђуричини напади постају све опаснији |
авити јој рану, треба позвати општинску власт и Станкине родитеље, треба видети шта ће са Јовин |
епријатељ за вратом. </p> <p>Напослетку власт дознаде за цео догађај са Станком, па, не узимају |
глава!...« </p> <p>»Да се предам, вели, власти« — стаде опет мислити. — »Али како?...{S} Рецимо |
је вајат и однесене су неке ствари.{S} Власти је дошло до знања да су код тебе, од тих ствари, |
позива, да се у року од три дана преда власти, иначе ће се огласити за хајдука. </p> <p>Сељане |
пропада тако млад узалуд, нека се преда власти.. </p> <p>— Па шта вели он? </p> <p>— Ништа.{S} |
о је пао углед власти, ја, брате, углед власти је пао.{S} Јест, кажем...{S} А ја бих њега на то |
} Али то није све.{S} Него је пао углед власти, ја, брате, углед власти је пао.{S} Јест, кажем. |
ува девојку, да се главом не шали... од власти нек је крије, док се год може...{S} А ја ћу већ |
на радознало. </p> <p>— Па... побегô од власти, отишô у гору, па тамо, кажу, не верма ни законе |
а што зна цело село, то се не сакри од власти.{S} Ти мислиш они у срезу не знају где ти дањује |
за посао, кад треба што ујдурисати код власти и дознати, онда трчи Вујо, а кад се располаже но |
, показујући очима на ону објаву среске власти, која је прикована на судници. </p> <p>— Шта зар |
уричине куће прилепљене наредбе државне власти, у којима се Ђурица позива, да се у року од три |
се налази разбојник, а неће да га јави власти...{S} Али кажем ти: само ти мени све лепо исприч |
она уз пут — што се не боји ни пушке ни власти, никога до Бога.{S} Иде са својом пушком по зеле |
ише два извешћа, духовној и полицијској власти.{S} У оба извешћа старац исприча опширно како су |
је куће, па се обрати за помоћ државној власти.{S} Услед тога постаде Ђурици непоуздано и његов |
> <p>— Каких двеста, кад је Ђорђе казао власти четири стотине и двадесет! </p> <p>— Тако они ув |
ђовић, Сарић и други, тада је ауторитет власти био на максималној висини, па су опет они чинили |
колиних очију, а он се осети усамљен, у власти ових страшних зверова. </p> <p>— Пст, да ниси пи |
прави пут имаш пред собом: да се предаш власти, да идеш на суд, те да покајеш старе грехе, а по |
у и поји их на једном виру.{S} Један се во узнемирио од обада, а сељак га умирује благим гласом |
половини не одујми, искапио би све.{S} Вода га доиста опорави, те одмах диже главу и плашљиво |
ца, из кога се слеваше хладна планинска вода преко липова луба.{S} Напи се бистре воде, уми се, |
</p> <p>— Батали, човече, сав сам гола вода.{S} Идем да видим је ли жена што спремила за ручак |
знао за њен долазак. </p> <p>— Која те вода донесе овамо, Јуло? — викну он, кад је опази. — Ет |
елијим животом, и биље и животиње, па и вода по бистрим планинским речицама веселије жубори и ш |
е се повеће групе на неколико места, па воде жив разговор. </p> <p>Највећа је гомила народа кра |
уту, као чунић по глаткој површини брзе воде, и само се чује оно разногласно, у разним тоновима |
оних наших песама, да се напијем хладне воде са нашега студенца... </p> <p>— Да седнемо у стран |
ред трже се из сна; разбуди га пљускање воде.{S} Подиже се мало и, кроз густо лишће, угледа њу, |
му је само неколико капи хладне бистре воде!...{S} Наједаред, севну му као муња, једна мисао к |
да преко липова луба.{S} Напи се бистре воде, уми се, и то га поврати.{S} Стаде да мисли хладни |
па оду.{S} Ђурица, пошто руча и напи се воде са извора, леже у оно шибље и коров и задрема... < |
е време, поче се опорављати.{S} Сети се воде, јер осећаше страшну жеђ.{S} Да му је само неколик |
шта окусио. »Да ли ће ми донети хлеба и воде?« — запита се, рачунајући да му данас неће ништа д |
наслони се на постељу.{S} Вујо му пружи воде у вргу, те се напи, па онда седе да слуша дугу и с |
жасно! — рече полугласно, пошто се напи воде из крчага. </p> <p>Погледавши на ону страну, где ј |
дића, баба се наже над ведрицу, захвати воде у врг и понуди га: </p> <p>— На, сркни мало да дођ |
а узбуђена осећања.{S} Али се опет сети воде, и та га мисао покрете напред...{S} Ишао је брзо, |
о ја хоћу, ако ли нећеш, иди куд те очи воде.{S} Немој да ме доводиш до зла, јер може бити сваш |
ћи пут. — Кажи право, па иди куд те очи воде. </p> <p>— Зар ме нећеш убити, кад ти све кажем? < |
анка прескакута с камена на камен преко воде, приђе му и узе пушку, коју он држаше уза се, па с |
, кићо, да је какав суд да донесеш мало воде, па нам не треба боља част. </p> <p>— Море лако ће |
уку под точак, па гледа како се разбија водени млаз у ситне капљице, које прштећи падаху унаоко |
а бих рекао да он навраћа воду на своју воденицу, исто онако, као што то чини учитељ.{S} Ја вам |
овољно. </p> <p>У том се врати Марушка, водећи за собом неку женску, ни младу ни стару, омалену |
чан, те мораде пустити срцу на вољу.{S} Водећи коло, он се приближи Ђурици и некако с леђа подм |
— Која је то? </p> <p>— Нека удовица... води га као коња зауздана.{S} Али опет он добро напреду |
у се кожа под кошуљом набира. </p> <p>— Води га! — викну капетан пандуру и диже се од стола. </ |
дубини душе, обрте се Ђурици: </p> <p>— Води ме куд знаш — рече му одлучно — јер видиш да немам |
е са њим моћи боље...{S} Ето, сад ће да води момка у варош да га мало забави, а код Вуја се мор |
пушке.{S} Он је, брате, нас узјашио, па води куд хоће, кô стоку... </p> <p>а ми се плашимо ни о |
да није куд отишао послом.{S} Он ти сад води трговину на своју руку. </p> <p>— Истина? ...{S} М |
оворити се са Вујом.{S} Па уместо да је води на ново склониште, окренуше обоје низ поље ка Брез |
а.{S} Ту у једној дољи, поред пута који води у Кленовик, окупио се велики број сељана, читав са |
тка опази да су ударили оним путем који води право к судници. </p> <p>Пред општинском кућом не |
ештеник. — То и ја кажем.{S} Нека сваки води бригу о својој деци како треба, па неће бити хајду |
е присебна.{S} Знала је ради чега је он води, али не хтеде да мисли унапред о томе.{S} Само не |
и необично иде, као да плива на чуну по води...{S} То се возе Ђурица и жандарми на колима, али |
сјати цела околина. </p> <p>На путу што води к срцу Шумадије, тамо где се многим увојцима слази |
сам те узео на свој ризик, па морам да водим рачуна с ким се састајеш.{S} Ти си још невешт, а |
И онда нека ти не буде криво што је ја водим са собом. </p> <p>— И није за бољега, проклетница |
Станку. — Ја ти лепо ономад велим да те водим у Војковце... </p> <p>— Остави то! — прекиде га П |
у, био је ча-Вујо из Брезовца.{S} Он је водио велико пријатељство и са Ђуричиним оцем, па је то |
ћу те слушати.{S} Он је све преко мене водио договор са пандурима из среза... </p> <p>— Добро, |
јаха с коња. — Причај шта је било, а ви водите ту двојицу горе, па ме чекајте. </p> <p>— Пандур |
} Незгодно му је што се понеки пут мора водити рачун и о њој; осећа да би му згодније било без |
е вајде, Ђуро, нема се куд.{S} Мораш је водити на друго место — рече му он, кад му саопшти ново |
ас сакрити гдегод, а сутра ћу је морати водити у друго село. </p> <p>Кмет оде задовољан, а Ђури |
вљати од мене и да ћеш ме свуд са собом водити — одговори Станка хладно и одлучно. — А ето, вел |
ли добре зараде, па да се узмемо, да ме водиш одавде... да живимо заједно.. </p> <p>— Одистине, |
ру, те их попрска неколико пута хладном водом, па онда полако пређе поток и ступи у поље. </p> |
ако се Станка сагнула, па кваси хладном водом своје вреле, једре образе.{S} Тако се полако изди |
аде на сламу. </p> <p>— Овде је крчаг с водом и хлеб, а онде у ћошку лончина — објасни му панду |
им скоком прескочи речицу; узе судове с водом и журно изиђе на пољану, где се сукоби с једним д |
боља част. </p> <p>— Море лако ћемо за воду; ено реке па ћемо после пити, само дај да ово лепо |
ва скаменим.{S} Ономад сиђем на реку за воду, а он преда ме. »Шта радите данас, Цако« — вели, а |
е сукоби с једним дечком, који иђаше на воду. </p> <p>— Стако, чекај, болан, да напуним, па ћем |
и се чини... ја бих рекао да он навраћа воду на своју воденицу, исто онако, као што то чини учи |
, те са њега сви радници из потеса носе воду.{S} Одатле му падоше у очи неколико раденика у јед |
кишу од куршума, прескочио бих ватру и воду да до ње дођем, да ме само онако погледа и да се о |
е и ове, па вриснусмо и загњурисмо се у воду, а он стаде. »Не бојте се, нећу ја тамо — вели нам |
као риба кад се са врела песка врати у воду...{S} Кад се одмакоше подоста, Вујо га заустави. < |
на којој је стајао, као да је скочио у воду, и тако се простре по земљи, пруживши ону руку с н |
ра: то буновни и сањиви шегрти спремају воду за љуте газдарице, које се још по мало протезаху п |
ичким и другим предузећима, он беше или вођ или један од главних сарадника.{S} Вујо без њега ни |
S} Кад осети да је близу крај, он убије вођа дружине, узме од државе уцену и са тим живи, док н |
погледа зачуђено у госта, кога јој син вођаше. </p> <p>— Мајко, ево ти кћери уместо мене... да |
т месеца, често је лежао »надзор« и био вођен среској кући, све због неких кожа, које су на њих |
ао да плива на чуну по води...{S} То се возе Ђурица и жандарми на колима, али се не виде ни кол |
ти далеко од пута!...{S} А како се лепо возе они путници горе по друму... товни коњици грабе хи |
а, старијега Милету, који се оженио пре војачине, и млађега Милоша, коме је већ осамнаест годин |
нима, и ако их има из свих крајева лепе Војводине. </p> <p>Већ неколико дана пада киша над Беог |
дници Палилулци, или вредни и сиромашни Војвођани, који се, сви из реда, именују Банаћанима, и |
д оних дебелих грмова... </p> <p>— Више Војковића кућа, знам...{S} Чекаћу те после заранака.{S} |
е, преко Јеловичких планина и Качера, у Војковце.{S} Тамо већ зна све; кућу ће наћи сам. </p> < |
— Ја ти лепо ономад велим да те водим у Војковце... </p> <p>— Остави то! — прекиде га Пантовац. |
јер ће ми ти људи требати.{S} И онима у Војковцима треба послати.{S} А чим нађеш прилику, кажи, |
рица, који је све досад био прикривен у Војковцима.{S} Вујо их све почасти добром вечером, па о |
шљеним говором о уцени, онај доскорашњи војник. </p> <p>— Ми морамо леђа уз дувар — поче један |
у близини засвира труба, али баш права војничка труба, само мало тањега гласа.{S} Послуша трен |
је улице.{S} Ђурица је, преко гломазних војничких цокула, носио оне широке сукнене чакшире које |
итујући своје подобности, носио добош у војној банди. </p> <p>— Ох-хо-хо-хо... — слатко се насм |
оји је тек пре неколико месеца дошао из војске. </p> <p>Газда Ђорђе је одавно изишао на глас зб |
, он би, без сваке сумње, постао велики војсковођа или велики чиновник, једном речју — човек, к |
аметан, па све мислимо да он дрма целом војском.{S} Ја сам то опазио, кад он нас шаље на посао. |
писнуо!...{S} Овде је капетан са целом војском: пропао си ако мрднеш. </p> <p>Јовове руке, кој |
камена!« — вели један. — »Што не оде у војску, па да буде чувена јуначина.{S} Сутра у гроб, а |
д собом, у потоку, сељака који држи два вола у порожју и поји их на једном виру.{S} Један се во |
а власт је ђаво.{S} Они знају да лисице воле кокоши, па им то мећу у замке... </p> <p>— А, за т |
чино млеко, и мајка га, ка и све мајке, волела и гајила! — прозбори газда Дмитар, гледајући она |
нисам погледала добро, а сад, Бога ми, волела бих да га видим. </p> <p>— Бог с тобом, Станка, |
мој, да делим са њим зло и добро...{S} Волела сам га више од свега, слушала сам га боље, много |
анка у колу, Ђурица се ретко хватао.{S} Волео је да је посматра са стране, да уочи сваки њен по |
попу, кога је, још из детињства, веома волео и поштовао.{S} Али невоља гони напред, и Ђурица с |
а скрива своје стање и положај, па није волео да га други о томе распитује, нити је он сам имао |
Па... готово и боље! </p> <p>— Отпре си волео. </p> <p>— Тхе... тек онако... не знам ни ја.{S} |
ам пасош, али куд да идем?...{S} Не бих волео да имам посла са полицијом. </p> <p>— Ми имамо др |
који може онако да осећа, који може да воли, који тражи свету цркву да благослови његов брак, |
врату.{S} Ђурица тек сад опази, да туда воли сеоска путања, која прелази преко потока, и спаја |
ледати... и све то због њега.. и ако он воли да се шали с варошкима...{S} Нека га.{S} И њему је |
је тешко, нек се забавља, само нека њу воли.{S} А њој је тако слатко било мало пре, кад је он |
цајући и бледећи. — Ја, вала, знаш сам, волим те... како ћу рећи... ’нако кâ... бр... кâ брата, |
>— Та не марим ти баш за финим дуваном; волим ову трафику.{S} А јес’ чуо за нашега Панту? </p> |
ила! — викну Ђурица љутито. — Баш то не волим, тешко ми да те гледам такву, па ми се по неки пу |
утекао, и добро сам учинио...{S} Баш не волим онај његов поглед!{S} Боље ми је овде...{S} А ја. |
оку, јер и они не ускачу у обор где има волова, нарочито бикова.{S} Овце, од страха, јурнуше на |
ан трн и стаде да чека.{S} Сељак напоји волове, саже се к виру, те их попрска неколико пута хла |
исто вече Станка затвори овце у обор са воловима и кравом, узе шареницу, губер и секиру, па оде |
тивиш, да он не сме радити против твоје воље.{S} Па сад отвори очи.{S} Учи се од њега, јер је в |
како пролазе они, који раде против моје воље...{S} Ено ти Мата и Вуја! ... — рече он и погледа |
је то био посао од невоље, јер немађаше воље за рад, а не беше друга начина да се искобеља из с |
прво се извештавају о Вујову мишљењу и вољи; а он — његово мишљење нико не тражи, његову жељу |
жи ова попустљивост и покорност његовој вољи.{S} То беше за њега новина, нешто неочекивано, те |
равља тим одредбама по својој ништавној вољи; кад виде како један бистар од природе ум може да |
овијаше из рамена, и Ђурици би веома по вољи што никако не може одећу да намести, те му се десн |
, сваки гледа свој посао, који му је по вољи, сваки чини оно што хоће и што треба да чини.{S} К |
ок то не свршиш. </p> <p>Ђурици беше по вољи и ова мисао, само му је тешко, много тешко било да |
уга напред, коме овај поступак не би по вољи.{S} Ђурица стаде да разгледа по забрану, тражећи з |
кама сав, па се могао титрати са њим по вољи. </p> <p>— Ти се, море, ономад грдно обрука! — реч |
о што је хајдук?{S} А мени је баш то по вољи.{S} Пре га никад нисам погледала добро, а сад, Бог |
је он нека ствар, којом се сви могу по вољи служити... </p> <p>Обузе га велики бол; осети се т |
е хтеде да се одваја од нега, а не беше вољна ни да одустане од своје необичне намере. </p> <p> |
са дјевицом Станком, која својом драгом вољом иде за њега.{S} Али — додаје старац — да не бих у |
бејаше вичан, те мораде пустити срцу на вољу.{S} Водећи коло, он се приближи Ђурици и некако с |
тренутак, један миг.{S} Ђурица напреже вољу и, старајући се да изгледа што мирнији, проговори |
и о томе распитује, нити је он сам имао вољу да се интересује туђом бригом. </p> <p>Ђурицу су з |
занела је цело друштво, које је добило вољу да се провесели до највеће мере, да се засити, зан |
ар, стари полицајац.{S} Какве прилике и воспитаније, какви бакрачи!{S} Ехе... кажем... — ту се |
нице; привлаче га она китњаста, обрасла воћем и житом, брдашца, што су му поглед миловала још о |
, угледа жандарме како се привлаче кроз воћњак, па искочи кроз прозор и побегне. </p> <p>— Добр |
у... </p> <p>Прве вратнице на огради од воћњака шкрипнуше, и кроз њих прође коњаник.{S} То се Н |
ених, кућица, што тону у зелену мору од воћњака, винограда и пшенице; привлаче га она китњаста, |
е, а за њом се диже и Ђурица, држећи се воћњака и ограде, па оде к Јову. </p> <p>— Да ми добави |
басјани кровови кроз густо зелено гpaњe воћњака.{S} Ту се, у том стешњеном и густом зеленилу, н |
едва се распознају у густим шљиварима и воћњацима, белуцају се њихови зидови и црвене обасјани |
гвожђе...{S} Шта је то?...{S} Гвожђе... воштаница...{S} Митар... капетан...{S} А-а-а-а!... то ј |
робно... у соби светлуца пламичак жуте воштанице, а око њега тамно, нејасно...{S} У ушима зуји |
Ђурица, па извади из јелека котур жуте воштанице, кресну палидрвце и упали свећу.{S} Затим изв |
га читања, отац Симеон, држећи у рукама воштаницу, обрте се младенцима: </p> <p>— Хајде за мном |
о једну руку, у којој држи киту цвећа и воштаницу, па гледа у гомиле народа бесмислено, пијано. |
па узбуђеним гласом. </p> <p>Он преноси воштаницу и цвеће у леву руку, крсти се десном и смерно |
розбори Митар, вадећи из хартије велику воштану свећу. — Знаш... први сам те ухватио, па сам ти |
угну уз брдо, колико га ноге понеше.{S} Вранац осећајући ваљда невољу свога газде, обрте се, па |
оборио главу, те се трже тек онда, кад вранац устукну испред изненадне појаве Ђуричине. </p> < |
кочивши из заседе, већ пружи пушку, али вранац, трчећи за газдом, заклони га собом, а Пантовац, |
, стрепи и од изненаднога полета гладне вране, и од крештања безазлене свраке...{S} Да је бар у |
већ поче да прикупља дизгине и да мува вранца коленима, кад иза Ђуричиних леђа загрме страхови |
и да му обојица окретоше леђа, зађе иза вранца, па се окрете и стругну уз брдо, колико га ноге |
Најзад се иза врзине помоли прво глава вранчева, па одмах затим и цео коњаник. </p> <p>Наступи |
па труцка и одскаче од седла, по такту вранчева касања...{S} Некаква суморна тежина, некакав и |
{S} За сваку лудост да навлачиш беду на врат. </p> <p>— Ако је за тебе беспослица, за мене није |
>— Не смију, богме!{S} Свакому је танак врат. </p> <p>»Сад би ми ваљао побратим.{S} Шта ли је с |
ена сам!.... </p> <p>Кључаница шкрипну, врата се отворише и Станка уђе у ходник. </p> <p>— Који |
вратима...{S} Груну још јачи ударац... врата излетеше, обртоше се и падоше...{S} Грунуше пушке |
а, удари снажном песницом по њима...{S} Врата се затресоше, а ходник потмуло одјекну...{S} Не ч |
ла, па их онда лагано, тихо гурну...{S} Врата се почеше отварати...{S} Другови прихватише врата |
е склапају сухе, хладне руке око његова врата, и на грудима види црну нову убрадачу... </p> <p> |
ампирио, па сваку ноћ долази на кметова врата и лупа.{S} Станка је и Јовицу чекала две ноћи, па |
извуче је и полако отвори тешка растова врата...{S} Јово јој нешто рече, навлачећи шареницу на |
а тренутка отворише се према њима друга врата, на којима се указа разбарушена сањива глава.{S} |
с што год на земљи променило.{S} Понека врата зашкрипе, понеки точак на бунару заклопара: то бу |
, јер кад се за њим затворе манастирска врата, онда им је сав труд узалудан.{S} После краткога |
де на праг, узе за ручицу и подиже цела врата, да не би шкрипала, па их онда лагано, тихо гурну |
... — одговори она, затварајући за њима врата. </p> <p>Кад се изређаше она прва питања и узвици |
ди овамо — рече старац и пропусти га на врата. </p> <p>Ђурица се збуни, дошавши у неприлику: на |
тоше се и падоше...{S} Грунуше пушке на врата, на прозоре, соба пуна дима...{S} Ври, трешти, пу |
а претрчаше преко прочевља и стадоше на врата собна, а Митар, видевши да се неко од спавача поч |
ан и даје знак оној тројици да стану на врата. </p> <p>Митар жандарм, одважан момак, стаде први |
ед кућом, и кад изненадни гост лупну на врата, Ђурица већ беше на ногама.{S} Покуша да разгледа |
танову покуша да види јесу ли закључана врата.{S} Стаде на праг, узе за ручицу и подиже цела вр |
ем опет...{S} Отворише се изнутра собна врата и нека жена виче: ко је то?...{S} Ја већ одговара |
ле неколико тренутака отворише се собна врата и зачу се ход босих ногу по земљаном поду. </p> < |
етрча преко дворишта и стаде пред једна врата над степеницама, за која је држала да су на главн |
ај ти ту — рече јој он, па отвори једна врата на ходнику.{S} Истога тренутка отворише се према |
урну их; зашкрипаше испуцана растављена врата и за њима одјекну потмула празнина пусте куће... |
што се уплаши од овог обичног отварања врата; усред неме и дуготрајне тишине, којој се беше са |
ом капетановим. </p> <p>Како стаде пред врата, удари снажном песницом по њима...{S} Врата се за |
хартију за мене. </p> <p>Ћато оде пред врата, почеша се по глави и прочита гласно целу хартију |
<p>Ђурица устаде, узе пушку и дође пред врата.{S} Јанко га пажљиво разгледа, држећи једну руку |
{S} Онда с осталом тројицом станем пред врата и лупнем јако...{S} Не би одговора задуго.{S} Луп |
сав предао.{S} Истога тренутка, кад се врата почеше отварати, он скочи као електрисан и стаде |
S} Варош се буди... </p> <p>Отворише се врата на среској кући и на њима се појави Радисав.{S} С |
се да он проговори, пошто се затворише врата, али се она више не обрте назад...{S} Полако обиђ |
очеше отварати...{S} Другови прихватише врата оздо, понеше их у страну и отворише сасвим...{S} |
неком бунилу и заносу Ђурица прође кроз врата, кроз дуге ходнике на горњем, па затим на доњем с |
ти? — запита је неко лакшим гласом кроз врата. </p> <p>— Отварај брже, хитно је... видиш: жена |
нешто око браве на вратима заклопара и врата се отворише нагло.{S} Да је гром ударио усред апс |
— објасни му пандур, па изиђе и забрави врата. </p> <p>Ово последње објашњење као да није ни би |
/p> <p>»Е сад још ако не буду закључали врата за Станком, кад је она изишла...{S} То би славно |
} Јанко га ћутећи уведе у собу, затвори врата за собом и понуди га да седне. </p> <p>— Па тако: |
на само.{S} Па, ако што сумњаш, затвори врата па стани с оне стране куће на прозор, а ја ћу ти |
дно обрука! — рече му Вујо, кад затвори врата за њим и погледа га љутито. </p> <p>— Не помињи м |
</p> <p>Радисав откључа браву и отвори врата широм.{S} Кроз ону рупу продираше светлост унутра |
дну у кућу, од којих ће двојица заузети врата на соби, а један ће истерати чељад напоље и држат |
а жена овде!{S} И напослетку, угледавши врата, једним скоком испаде из куће и потрча к првој шу |
ћи се по клизавој подстрешници, дође до врата кућних, ослушну мало и куцну лагано о мокру даску |
а преда Ђурицу. </p> <p>— Закључај брзо врата споља! — рече му он тихим гласом. </p> <p>— Закљу |
стаје обичај: чим коме мало потесни око врата, он домча шоцу у руке, па хајд’ у гору.{S} То ви |
p>— А, и тога ћу Ђурицу скоро скинути с врата.{S} Не знам само који ли је то од његових долијао |
једнако код мајке, па да ти се скинем с врата... </p> <p>Јово, видевши да наступа домаћа драма, |
и велику сметњу, коју би радо скинуо с врата.{S} Задовољавајући се његовим обичним опхођењем с |
е јак тресак, као да неко лупи гредом у врата...{S} Сва се кућа затресе... »Пази!« — неко викну |
> <p>Ђурица уђе и седе на столицу близу врата, а Вујо намести земљани свећњак на под, па стаде |
полициски да распита за Ђурицу, нађе му врата на стану отворена, у пећи још тињаше догорео пањ, |
ешко...« </p> <p>И Ђурица одлучно гурну врата, уђе у двориште, па их опет затвори и наслони на |
лавном уласку у канцеларију.{S} То беху врата на ходнику, пред станом капетановим. </p> <p>Како |
олико минута стадоше близу манастирских врата. </p> <p>Замало стиже и Пантовац са Симеоном. </p |
али иза ње беше мртва тишина... </p> <p>Врата шкрипнуше и она изиђе из собе... </p> <p>Учини јо |
м кијамету — — одговори Ђурица. </p> <p>Врата се отворише; иза њих зину иста таква густа и црна |
о стиже и Пантовац са Симеоном. </p> <p>Врата на уласку у двориште беху затворена, те старац ст |
е мрачно двориште и кроз некаква сниска вратанца ступише у одају.{S} Новица упали свећу и Ђуриц |
товац, као чудећи се и сажаљевајући га, врати пљоску у торбу.{S} Његов поглед као да говораше: |
н завири у њу, па, видећи да је празна, врати се натраг.{S} Кад хтеде да се појави иза ћошка, о |
петлове под осојем, па не видећи ништа, врати се кући зловољна.{S} Мало затим прође кроз село г |
а на ноге... </p> <p>Станци прекипе.{S} Врати јој се она стара јогунаста самовоља, коју је вазд |
ко исто, као риба кад се са врела песка врати у воду...{S} Кад се одмакоше подоста, Вујо га зау |
угурсуз. </p> <p>После неколико минута врати се Мато са секиром у руци.{S} Прилазећи поњавама, |
вде...{S} Па најбоље да одеш, док се не врати Марко из вароши. </p> <p>— Баш добро — рече Ђуриц |
извршити. </p> <p>Радован се више и не врати у село, ну продужи с Ђурицом прави хајдучки живот |
двоумећи да ли да уђе унутра или да се врати. — »Оставих онако красно друштво!.. .{S}А шта ћу |
оворио? — запиташе сељани кмета, кад се врати међу њих. </p> <p>— Па знаш... саветовао сам чове |
} А Станка?{S} Тхе, па ништа!{S} Кад се врати у гору, ако му буде до тога, он ће већ смислити к |
ри Ђорђе, па оде те уми руке.{S} Кад се врати на своје место, беше већ донесена трпеза.{S} Њих |
а се Ђурица задовољно. </p> <p>У том се врати Марушка, водећи за собом неку женску, ни младу ни |
до саме питоме Колубаре.{S} Отуд му се врати поглед на руднички венац, на Козељ, Острвицу, два |
навуче поњаву преко сламнога јастука и врати се за розгу. </p> <p>— Лијепо сам намјестио, као |
им питањем, сави још дебљу од кметове и врати дувањару. </p> <p>— Има ли што за мене отуд? — за |
таквим мислима обиђе део атар сеоски и врати се, са крстоношама, к судници. </p> <p>Кад се изр |
оде у другу собу, остави тамо завезак и врати се у собу. </p> <p>— Лези овде на постељу да се о |
>Капетан оде у другу собу, и мало затим врати се, носећи у рукама своје хаљине.{S} Стаде да се |
прочита гласно целу хартију, па се опет врати натраг. </p> <p>— Па кад му то истиче рок? — запи |
Шта ћемо мерити, кад се то зна: нек’ му врати стотину клипова, кад убере њиву, па квит посла — |
о њега се начетили жандарми, који су се вратили с пута. </p> </div> <div type="chapter" xml:id= |
> <p>»Шта ми оно рече?...{S} Боље да се вратим кући!{S} Их, срамоте!...{S} А још харамбаша, хај |
промоли се једна проседа мушка глава на вратима и, разгледавши хајдука, зовну га: </p> <p>— Ход |
снег с ногу, па се онда појави Тима на вратима.{S} Његова необична озбиљност уплаши Ђурицу, зб |
ога гробнога ћутања, нешто око браве на вратима заклопара и врата се отворише нагло.{S} Да је г |
ад ћу. </p> <p>Одмах затим појави се на вратима баба Мара, Ђуричина мајка.{S} То беше мало погу |
лушче са масном запрегачом појави се на вратима. </p> <p>— Дај нам Дарвина! </p> <p>— Хо-хо-хо- |
ана освануше на општинској судници и на вратима Ђуричине куће прилепљене наредбе државне власти |
о слабо кашљуцање и за њим се појави на вратима суха увенула старица.{S} Погледа их својим неми |
S} Полако ухвати руком дрвену ручицу на вратима, очекујући неће ли чути страсно кајање љубљеног |
брте се Радисаву, који још стајаше пред вратима са улице. </p> <p>— Ма виђидер, Раде, ’вамо под |
је!...{S} Лепо осећа да неко стоји пред вратима.{S} Прегледа кључаницу — стоји добро... отуд је |
сам луд!« — помисли он, застанувши пред вратима, двоумећи да ли да уђе унутра или да се врати. |
а се појави Радисав.{S} Стаде лено пред вратима, завуче руку у недра и почеша се, као човек, ко |
ћа затресе... »Пази!« — неко викну пред вратима...{S} Груну још јачи ударац... врата излетеше, |
код Ђурице и Марије, који стајаху пред вратима. </p> <p>Кмет уђе с двојицом пандура у собу да |
, ниједнога знака од живота...{S} Приђе вратима и гурну их; зашкрипаше испуцана растављена врат |
то је друго... — одговори он, па приђе вратима, кроз која је ушла Станка, те их закључа и узе |
лушну... не чује се ништа...{S} Приђе к вратима, слуша...{S} Нешто се необично догађа у кући, н |
па обори очи, окрете се и полако пође к вратима...{S} Полако ухвати руком дрвену ручицу на врат |
верењем, али се одмах диже и, пошавши к вратима кућним, рече му: </p> <p>— Ништа ти не знам где |
тан, и сва се она гомила крете за њим к вратима апсанским. </p> <p>Радисав откључа браву и отво |
.. о Маро!.... — викну Новица на другим вратима, преко од њихове собе. — Устани, дијете, испеци |
Писар скочи с коња и приђе к отвореним вратима, на којима стајаше пренеражен Ђурица. </p> <p>— |
аваху чељад, напипа кључаницу на кућним вратима, извуче је и полако отвори тешка растова врата. |
бро обузима и њега... </p> <p>Ђурица се вратио завичају, камо га је снажном силом вукло срце ње |
ли је опасно рањен...{S} Пандур, што се вратио отуд с извешћем, вели да ће остати жив.{S} Куршу |
же први на ноћиште.{S} Вујо се тек беше вратио из вароши, па сео у соби те се одмара и очекује |
ного са дечурлијом, па јој се сад девер вратио у задругу.{S} Њину кућу обилази далеко! </p> <p> |
, и разбојници, знајући тачно кад ће се вратити, чекаху га свакога тренутка.{S} И сад су ишли н |
а би се још могао покајати, могао би се вратити, јер му ни кривица још није тако огромна, и у т |
сам.{S} Чим дођем до новаца, све ћу ти вратити, а док сам год жив, неће те заболети ни длака н |
тене људе — робија.{S} Кроз њу се можеш вратити слободан. </p> <p>— Онда... ништа!... — рече он |
се стресе од зиме... </p> <p>»Нека је, вратиће се она сутра мирнија од овце!« — помисли Ђурица |
славе и деце! — моли онај сиромашак. — Вратићу ти, чим стигне кукуруз. </p> <p>— Сад паре или |
/p> <p>— Једини ти је пут, синко, да се вратиш међу поштене људе — робија.{S} Кроз њу се можеш |
свакад тако јуначан, онда је боље да се вратиш кући, па да гледаш своја посла — одговори му Рад |
се одвојио; али ти нико не брани да се вратиш међу људе. </p> <p>— Знам, али ме тамо чека курш |
Издржи тамо пет шест година, па кад се вратиш отуд, бићеш човек, бићеш поштен сељак и домаћин, |
Тако... виђећеш.{S} И кад се на прољеће вратиш овамо, прво се нађи са мном, па онда иди к њему. |
едују. </p> <p>Кад би око малога ручка, вратише се Ђорђе и Милош заједно, па одмах потражише да |
отуд женски глас. </p> <p>Побратими се вратише на своја места, а мало затим уђе у собу висока, |
орову, што је израстао по ђубрету близу вратница, а Ђурица се завукао у витлове шиндре, коју је |
Истога тренутка грмну пушка код великих вратница, и хајдуци угледаше свога стражара како преско |
сао.{S} Стражарима су одређена места на вратницама дворишта, која ће посести споља и чувати да |
ситна деца са женом редаром. </p> <p>На вратницама, куда ће Никола доћи, беху прикривени Ђурица |
ером.{S} Видевши зликовце у гомили пред вратницама, Милета испали два метка.{S} Коста, који беш |
на коњу испод шљива.{S} Кад стиже пред вратнице, сиђе с коња и поче да га распрема.{S} Погледа |
главе, очекујући музару... </p> <p>Прве вратнице на огради од воћњака шкрипнуше, и кроз њих про |
знак онима у кући, па јурнуше на друге вратнице да бегају, а велике вратнице отворише се нагло |
аје.{S} Остало друштво заузело је друге вратнице, па једни чекају уговорени знак да упадну у ку |
ађено високом тарабом, имало само двоје вратнице, то су одређени за стражаре само она два млади |
е на друге вратнице да бегају, а велике вратнице отворише се нагло и на њима се показа Милета с |
не стаде, не предахну...{S} Прође кроз вратнице на огради, претрча преко дворишта и стаде пред |
цеви.{S} Не размишљајући много, отвори вратнице и уђе у двориште.{S} Да не би својом појавом у |
Палите свеће, море; хоћемо да поломимо вратове по мраку! — викну Радован и трже се сам од свог |
непрестано чини да му је непријатељ за вратом. </p> <p>Напослетку власт дознаде за цео догађај |
} А сад ми је то велика, тешка брига на врату...{S} Али шта да радим, научи ме, попо? </p> <p>— |
међу прстима свој дебео златан ланац о врату. — Ви сви погађате, али, простићете, с једне стра |
је благим гласом, тапкајући га руком по врату.{S} Ђурица тек сад опази, да туда воли сеоска пут |
главе ослушкујући, да по гласу познају, враћа ли се сам Никола. »Е, још ово, па квит!« — помисл |
кроз њих прође коњаник.{S} То се Никола враћа с пута.{S} Они из заседе поиздизаше главе ослушку |
едне гвоздене руке, из којих се више не враћа њему. </p> <p>После свога необична венчања Ђурица |
прошло доба малога ручка.{S} Станка се враћа из њиве с празним судовима, па удари опет преко з |
</p> <p>— Сад видех оца Симеона где се враћа из вароши.{S} Док он изређа све механе путом, мож |
ом прижељкивању, па се растану; и он се враћа срећан, задовољан, опијен слашћу љубави, не брину |
ичан, непокретан... </p> <p>»Шта се ово враћа светло, слатко?...{S} Гле, слободно се дише!...{S |
ајају у засебну собу, откуда се више не враћају те вечери.{S} И он им се придружи. </p> <p>Тамо |
да опет слазе пред бегунце, а други се враћају натраг да сиђу к реци, па да трче за бегунцима. |
а њиви и ручак готовили.{S} А данас нам враћају позајмице. </p> <p>— Па...шта велиш?... </p> <p |
id="SRP18971_C24"> <head>XXIV</head> <p>Враћајући се са крваве и богате похаре из Поморавља, гд |
која је нешто оговарала његову Станку, враћала се из вароши.{S} Он је ухвати, веже јој руке, п |
вожедни вуци, клали нејач и пекли људе, враћали су се са својих пустоловина право к њему и изру |
има Вујовим људима, и они су ми поштено враћали, али толике паре нити сам имао одједном, нити с |
то ми је сам причао толико пута, кад се враћамо с копања. </p> <p>— Славе ти, шта каже, какав и |
е, картао се, пио и пред вече се свакад враћао кући.{S} У разговору је био врло опрезан и лукав |
Станкин.{S} Свачије друго туђење он је враћао одсудним презирањем и неком, необичном за сељака |
што си хтео: он ти се више не сме суду враћати, јер је овим зарадио куршум.{S} Сад ти знаш как |
о да чекамо до пролећа, јер се пре нећу враћати.{S} Дотле ћемо све ’вако заједно...{S} Ти да си |
вачкога вересијаша из Београда, који се враћаше с пута по југозападним окрузима.{S} Ђурица га п |
тра длета... </p> <p>»А знам... хоће да врачају...{S} Па нека их...« и паде му поглед на једну |
мућнијим кућама, а и лети и зими помало врачала и бајала.{S} Тако се отимала од немаштине и гла |
азлични.{S} То су жене доносиле баби за врачање...{S} Ене де!... — узвикну кмет одједном, издво |
како је он тврдо веровао, дете излечила враџбином, али га још више обузе срамота од писара. </p |
рита, која беше обрасла густим шибљем и врбаком.{S} За њим, све у стопу, трчаше Станка, погледа |
на!...{S} Како се тамни!... </p> <p>— А врбе поред реке... извиле се тамо и амо као змија. </p> |
жури и обрће опрезније.{S} Тако стиже у Врбљане, пред кућу чувенога газде Јанка Пајића.{S} Разг |
му се растури прва дружина, он стаде да врбује другу.{S} Њоме је управљао и командовао неограни |
аба се наже над ведрицу, захвати воде у врг и понуди га: </p> <p>— На, сркни мало да дођеш себи |
амучио! </p> <p>Ђурица се жудно дохвати врга, и да му баба на половини не одујми, искапио би св |
се на постељу.{S} Вујо му пружи воде у вргу, те се напи, па онда седе да слуша дугу и страшну |
јер кад изиђете одавде, не може се више врдати. </p> <p>Сви ћутаху, очекујући даље заповести.{S |
кажем...{S} А ја бих њега на точак чим врдне, па да ви’ш онда би ли се сећао хајдуковања!{S} Ј |
ад немам друга посла? </p> <p>— Него да вребаш девојке по вировима! </p> <p>— Е, ђаволи!{S} Ја |
<p>— Зар ти остави хајдуковање, па сад вребаш девојке? — рече му она слободно, смејући се као |
епоуздано и његово село, јер Марко само вребаше прилику да дозна за његов долазак, у чему га по |
а јој каже да такво венчање не би ништа вредело, но размисливши увиде и сам да је најбоље догов |
вам ни пред Богом ни пред законом не би вредело. </p> <p>Ђурица појми, да од његове намере не м |
вако... ни у Београду.{S} Ова Јула пара вреди...{S} Видиш, и он се опио, а да је хтео могао ме |
ла, како год хоћеш, а видећеш шта ти ја вредим. </p> <p>— Добро, добро — рече Ђурица, гледајући |
{S} Не знаш ти, мој Ђуро, ни сам колико вредиш.{S} Чичу питај... </p> <p>После таква дочека Вуј |
бро познати земљорадници Палилулци, или вредни и сиромашни Војвођани, који се, сви из реда, име |
а, сад тек поима њихову праву драгоцену вредност. </p> <p>Одмарајући се на слами, стаде да разг |
орезили! </p> <p>Њему сад беше тешко да вређа ову бабу, која му је, како је он тврдо веровао, д |
потражио Бога, онда га бар немој одсада вређати.{S} Тешка је и страшна казна Божја за оне, који |
чи на лисицу.{S} Дугачко, жуто, али кад врекне, Боже сачувај, не да се испричати!... </p> <p>Ст |
а, вели чиле, тако и чекам, док тек оно врекну, а осоје се проломи кâ да си топ избацио.{S} Ја |
ој осети онако исто, као риба кад се са врела песка врати у воду...{S} Кад се одмакоше подоста, |
обро загрејана, од чега сва собица беше врела. </p> <p>Ђурица стаде да се свлачи.{S} Станка га |
више обори главу, а у образе јој удари врела ватра. </p> <p>— Знаш шта, болан: ја без тебе не |
...{S} И одједном потекоше из очију две вреле крупне капи. </p> <p>Гледа, а неке жене из гомиле |
а сагнула, па кваси хладном водом своје вреле, једре образе.{S} Тако се полако издиже, изиђе из |
{S} Топи се радосно срце мајчино, капљу вреле сузе низ образе...{S} То је било онда о повратку, |
вљена у помрчину, отворених, осушених и врелих усана, онако као што болесник у врућици скаче с |
де си, лисната зелена горо!{S} Камо те, врело и топло сунце!...{S} Хајдук вас се зажелео!... </ |
, над мрачном и суморном планином, сија врело сунце, греје и пече густу гору, у чијој се хладов |
латка топлина, а уз груди му пође нешто врело и необично, застаде у грлу му, па заголица му нос |
/p> <p>...{S}Из груди опет полази нешто врело и необично... јури кроз грло, али не застаје... и |
— одговори она, а очи јој севнуше оном врелом блиставом ватром. </p> <p>— Па како ћемо, кад не |
, па их повеша по грању или разастре по врелу камењу да се суше.{S} Девојке, које беху готове, |
зовцу. </p> <p>Ђурица је још раније, за време првих састанака, упознао Станку са својим хајдучк |
то не треба.{S} Слушала сам ја да су за време Турака венчавали ноћу, око бурета.{S} Иди ти наше |
срескоме месту.{S} Кмет нарочито сачека време, кад је и Ђурица код куће, па оде к нему сам. </p |
.{S} Само што пре, само да се стигне на време!...{S} Наишла је на утрвен, насут пут, прелазила |
журила сам се много, само да стигнем на време. </p> <p>— Е сад ми све лепо испричај... то што с |
чекам згодно време. </p> <p>— Кад буде време само ми јави. </p> <p>Пријатељи се руковаше и рас |
радимо заједно — слушам те, а кад дође време да се кријем, нећу да зна за мене ни моја рођена |
адуго... </p> <p>Али, пролежавши подуже време, поче се опорављати.{S} Сети се воде, јер осећаше |
се домишља да ли је баш сад најзгодније време.{S} Погледавши још једаред Ђурицу и видевши га до |
ијим човеком...{S} Та он је, у последње време, могао разговарати само с онима, који га чувају.. |
<p>Уђе капетан у собу...{S} У последње време, нарочито откад је доведен из суда, променили су |
/p> <p>Пролазе минути и часови, протиче време тихо, нечујно...{S} Примичу се последњи тренуци.. |
ничаво, како је он сам очекивао.{S} Али време протицаше брзо... </p> <p>Одједном, кад сунце изг |
за лепим женским светом.{S} Још за ово време, под утицајем каквих лепих очију, он се могао изм |
лозинка даде им све, што им је, за прво време, требало... </p> <p>...{S}Ћути хајдук у мрачној ј |
то се са њим догодило, Ђурица ни у прво време па ни доцније не знађаше шта да мисли, нити беше |
{S} У таквој неизвесности прође му дуго време. </p> <p>У неко доба ноћи дође Вујо са два човека |
.{S} Тамо се бавио по цео дан, проводио време у пољу око њива, у којима су радили сељани му, а |
та радити, ја сам радио, а кад је дошло време да се чува глава, морао сам је чувати. </p> <p>— |
тио све пушке и ножеве, и опет му дошло време, кад већ није имао шта да ради.{S} Свану му кад д |
д изврши око подне, чим се укаже згодно време; али ако би се указао згодан тренутак, одлучише д |
о и нашô сам прилику, само чекам згодно време. </p> <p>— Кад буде време само ми јави. </p> <p>П |
...« </p> <p>И сад му дође на памет оно време, кад је остављао пређашњи слободни живот, кад се |
а разбуди успавана послушника.{S} За то време Радован исприча Ђурици како је једва приморао кал |
без мене. </p> <p>— Па шта ћеш ти за то време да радиш? </p> <p>— Ништа, чекаћу вас негде у пот |
о век!...{S} Шта се чуда починило за то време...{S} Наживело се, настраховало се, намучило се.. |
пружи унапред. </p> <p>Ђурица за све то време гледаше, у чуду и страху, шта се збива, док га Па |
е о вампирима и вештицама, које се у то време најрадије причају.{S} Кад дођоше до једне крушке |
ури поизлеташе, како се који нашао у то време: неко босоног, неко са једном обувеном а једном б |
посетиоци ове каване, увек у једно исто време, одвајају у засебну собу, откуда се више не враћа |
е меденици на црквеној литији, и у исто време мисли о јаловицама!.. </p> <p>И Ђурица је много м |
као стидећи се своје слабости, и у исто време као подлежући душевном и физичком умору, који га |
га!«...{S} Тако је он мислио, и у исто време долазили су му на ум они, које је он побио!... </ |
је сав труд узалудан.{S} После краткога времена зачуше пред собом певање црквених песама.{S} То |
вас, не знамо шта бисмо радили од дуга времена. </p> <p>— А, и тога ћу Ђурицу скоро скинути с |
ише од часа, па му је сад требало доста времена да се поврати од умора и да хладније размисли о |
падамо, па бар нек се живи још ово мало времена што нам остаје!...« и он осећаше како га Станка |
ега, стеже га грозно, не остављајући му времена за размишљање. </p> <p>— Да се одметнем? — прош |
као нешто што је још далеко... има још времена...{S} Он види да се све спрема за неко убиство, |
је већ изгубио сваки приближан рачун о времену... </p> <p>Наједаред зачу се тихо, као сан, као |
ћи да прекрати непријатан спор у овакву времену, где је драгоцен сваки тренутак. </p> <p>Сви тр |
сних, тамних, црних... бруји и шушти то врење, те не може ниједна мисао да се ухвати.{S} Само п |
он одједанпут излети кроз прозор... као врећа...{S} Ја, вели, викнух двапут, па кад видох да се |
ача, прескаче преко поточића, јендека и врзина...{S} Ђурица то исто чини, не престајући звонити |
аестак корака од њега.{S} Најзад се иза врзине помоли прво глава вранчева, па одмах затим и цео |
м и срџбом...{S} Као на дроту искочи из врзине, и стаде насред пута са пруженом пушком... </p> |
ше умирити.{S} Стаде да помаља главу из врзине и грозничаво да звера по путу, и усред те узбуђе |
тренутак.{S} Ђурица случајно погледа на врзину, где му беху сакривени другови, и тамо спази два |
ок, да удари потесом, а Ђурица прескочи врзину и брзим кораком оде низ поток... </p> <p>Протрча |
потес и село...{S} Пред нама свет ради, ври кô у мравињаку, а ми седимо, гледамо и погађамо кој |
у грозничавом надању...{S} Све се роји, ври... без реда, без свезе... </p> <p>Пролазе минути и |
стаде као окамењена... </p> <p>....{S} Ври у глави рој мисли, нејасних, тамних, црних... бруји |
врата, на прозоре, соба пуна дима...{S} Ври, трешти, пуши се... као у паклу!...{S} Ђурица обрте |
заигра ногама — изгледаше као да у њему ври читава бура, па не може себи одушке да нађе. </p> < |
lestone unit="subSection" /> <p>А варош ври од нестрпљења... </p> <p>Капетан је напослетку доби |
ће, море, данак, кад ћеш виђети колико вриједим.{S} Сад нећу ништа да ти кажем... </p> <p>Ђури |
, и то ти је засад доста.{S} А кад дође вријеме, знаћеш све. </p> <p>Разговорише се још о зимов |
та утрчаше у кућу, и одмах се тамо зачу врисак и кукњава. </p> <p>Ђорђе, видећи зликовце, трже |
аман да је пружи, а у кући се опет зачу врисак.{S} Из куће истрча Ђорђев најмлађи синчић, сав к |
м. </p> <p>У кући се разлеже страховито врискање.{S} Ђорђе сав претрну, па одлучно проговори: < |
ети смрад спаљене косе, Ђурица хтеде да врисне, осврте се пажљиво по кући, угледа још некога на |
има, који севаху према сунцу, па скочи, врисну што игда могаше, и са два три скока претрча двор |
... </p> <p>— Тајо!.. куку, тајо! ... — врисну дете и потрча к оцу. </p> <p>Пантовац, који гото |
оме и лупи по тврдим костима.{S} Станка врисну и посрну, али је Ђурица прихвати једном руком, а |
вера, па види да је промашио.{S} Станка врисну и дохвати Ђурицу за руку. </p> <p>— Не, ако Бога |
смеје се.{S} Онда га угледаше и ове, па вриснусмо и загњурисмо се у воду, а он стаде. »Не бојте |
занемеше, не знајући да ли да бегају и вриште, или само да ћуте и посматрају необична човека. |
са голим ножем.{S} Дете трчи право оцу, вриштећи из свега гласа.{S} Ђорђе, угледавши свога љуби |
ти крив, ако те не ухвате.{S} Све су се врлине састојале у »невидишу«, у томе, дакле, да се кра |
еда...{S} Па нека га.{S} Даћу му много, врло много од овога првога посла, само да га придобијем |
девојка до њега ухватила, а то је врло, врло ретко бивало, он се одједном сав мењао.{S} Разлило |
као да се чеше иза уха. </p> <p>Ђурица врло пристојно скиде капу, смерно приђе руци свештенико |
енија девојка до њега ухватила, а то је врло, врло ретко бивало, он се одједном сав мењао.{S} Р |
акад враћао кући.{S} У разговору је био врло опрезан и лукав као лисица: могао је, кад је налаз |
м.{S} Мени треба ових дана новаца, и то врло много, па дођох да те молим, да ми узајмиш.{S} При |
>Стаде да чека још, али пролазници беху врло ретки, а разговора пред кафаном сасвим нестаде.{S} |
Помоз’ Бог, Станка! — Викну неко испред врљика, за које се дотле беше заклонио. </p> <p>Она под |
ђе до ограде кућне, наслони се на чатал врљика, обори главу на руку и стаде као окамењена... </ |
Митар, видевши неку црношарену масу под врљикама. </p> <p>— Она је, убијена!... — повикаше друг |
други. </p> <p>Капетан и Митар приђоше врљикама.{S} Пред њима лежаше Станка, обрнута лицем к з |
бори главу. </p> <p>— Шта си стао ту за врљике, кâ да ћеш ждребад да плашиш! — викну она љутито |
на врљику.{S} Курјак се мртав сроза низ врљике, а онај други клисну и нестаде га у шуми. </p> < |
киру, навуче на себе губер и саже се уз врљике, од куда курјаци долазе.{S} Већ су се јасно виде |
обору.{S} Овце покушаше да искачу, али врљике беху високе; говеда се устумараше по обору.{S} С |
м, као ветром понесена, Станка прескочи врљике, и, не двоумећи, не размишљајући више о своме пл |
и угледаше свога стражара како прескочи врљике и побеже кроз кукуруз.{S} Дадоше знак онима у ку |
едајући писарева коња како чеше главу О врљике, за које беше привезан. </p> <p>Кмет опет уђе у |
курјачку главу, која беше наслоњена на врљику.{S} Курјак се мртав сроза низ врљике, а онај дру |
се... држи га свакад на оку.{S} Кад се врнеш са похаре, чекаћу те у јагњилском забрану, знаш о |
Биће му, болан, криво кад чује да си се врнуо, а нијеси се њему јавио. </p> <p>Ђурица пристаде. |
како?...{S} Зна да си жив и да се мораш врнути овамо, па куд ћеш но њему? </p> <p>— То ми, канд |
је, истина опасан, али носи собом неку врсту поштовања, респекта и у опште нечега, што се Ђури |
оку и раднике на ливади.{S} Ђорђе обиђе врт, разгледа поврће, па оде на свињац.{S} Слуге зором |
акве препреке.{S} Марко се само чудио и вртео главом. </p> <p>— Да ми је само знати на кога се |
ц не одазва. — Оди, дери курјака док је врућ; бојим се нећеш моћи сутра, кад се охлади. </p> <p |
ала пажњу...{S} Ишла је као у бунилу, у врућици... </p> <p>После поноћи стиже пред среску кућу. |
врелих усана, онако као што болесник у врућици скаче с постеље и бежи од куће. </p> <p>»За јеч |
на група, из које вире пушке окренуте у врх...{S} Још неколико тренутака... и сад се види како |
ђе погнуте главе и гледаше непрестано у врх својих опанака. </p> <p>Полицајац, онако од прилике |
Ђурица је опазио да све пушке гађају у врх, преко његове главе, и појми да ови неће да га убиј |
а заклона.{S} Шуштање долажаше озго, са врха стране и са више места, из чега они закључише, да |
уго што је иза њих.{S} Један малишан са врха брда, више куће, довикује мајку и јавља да не може |
е у себе свемоћну влагу, истерале је на врхове гранчица, и за недељу две од голога штурога грањ |
р хладан планински ветар зањиха лисје и врхове кукуруза, те над главама сакривених бегунаца заб |
а истоку се јасно разликују и оцртавају врхови планински... развлачи се она прва бледа светлост |
па лед с окорела злобом срца... </p> <p>Врхови бучја шуште и брује, певајући неку отегнуту и је |
есец, те просу бледу светлост најпре по врховима дрвећа и бреговима, а после све ниже и шире, д |
, која беше пуна чарапа и пешкира, а на врху стајаху талири и полутаци. </p> <p>— Ене де! — узв |
рно сиђоше у јаружицу, која је горе при врху имала два крака, управо две провалије.{S} Више сас |
се прострле зелене Пашине Ливаде.{S} По врху хума виде се јасно гомиле сељана, са белим кошуљам |
да се крађе и друге сличне »операције« врше што пажљивије... </p> <p>Са таквим појмовима о мор |
ако Вујо није налазио за паметно да се врши други напад са толиким новцем у џепу (јер могао је |
вом, дошли да присуствују продаји, коју врши кмет.{S} Онај сиромашак сео под запис, оборио глав |
радим.{S} Хајде ти спавај, а ја одох да вршим посао. </p> </div> <div type="chapter" xml:id="SR |
о томе разговарати: ја такве ствари не вршим без њега. </p> <p>— Зашто? </p> <p>— Зато, што ми |
. </p> <p>— Ништа, Ђуро... ето малко... вршимо посла — промуца кмет, пошто се прибра од првог у |
мисли ни о чему.{S} Ако удесим да ноћас вршимо посао, пробудићемо те лако.{S} Гледаћу, ако прис |
Станка. — Ја ћу вас само пратити, а ви вршите ваш посао без мене. </p> <p>— Па шта ћеш ти за т |
човека, који ће га стишавати и хладније вршити посао.{S} Због те његове плаховите одважности, В |
ни совре ни племена.{S} Он, са неколико вршњака, који не беху гладни те не седоше за совру, ста |
а.{S} Што не одоше у гору толики његови вршњаци из села?{S} Зато, што их родитељи нису учили да |
лета, дебелом хартијом, пенџерлијом.{S} Вуја приђе к прозору, одмаче дугачку клупу са наслоном, |
огњишта, па се упутио под закриље овога Вуја, по чијој наредби хтеде данас погинути.{S} Како је |
удовима. </p> <p>Ђурица плану и погледа Вуја. </p> <p>— Шта је то?{S} Јеси га ти послао да се п |
те убијем!...« Излазећи из шуме, угледа Вуја на чистини испод куће: сео на један брешчић, па гл |
дговори Ђурица, па одједанпут кидиса на Вуја и стеже га рукама. </p> <p>Старац, још снажан, поч |
д ти велим.{S} За сваки случај: пази на Вуја; не задржавај се код њега дуго, не једи и не пиј н |
ити! </p> <p>— Јест, вала, па сврати на Вуја, те га питај, и он ће ти казати; он то још боље зн |
говору... по чему год хоћеш.{S} Ко зна Вуја, као ја што га знам, тај ће лако погодити шта је о |
час, па не добивши никаква одговора од Вуја, пође с Новицом у село, право Матовој кући. </p> < |
ете у шуму, али чим се толико одмаче од Вуја, да га није могао чути ни видети, одједном уђе у њ |
а се.{S} Уосталом, ова општа бојазан од Вуја зависила је и од неких других узрока. </p> <p>Реко |
дана, кад изиђе наредба за Ђурицу, код Вуја се, у вече, беху скупили шест људи.{S} Мало доцниј |
момка у варош да га мало забави, а код Вуја се морало или радити или спавати. </p> <p>»А најпа |
, весели се... то стаје доста.{S} А код Вуја: донеси паре, па иди куд знаш.{S} Сад ће да се жив |
зјутра, кад пођоше, Ђурица заостаде код Вуја. </p> <p>— Да ми одвојиш мало од оних пара; треба |
и му, а увече је одлазио на ноћиште код Вуја, јер то му беше најпоузданије склониште.{S} У свој |
но, да одједном растера сваку сумњу код Вуја. — Ти, брате, знаш најбоље ко су хајдуци: док ради |
III</head> <p>Ђурица се пожури, те нађе Вуја и даде му извешће о последњем догађају.{S} Старац |
вукло на овај пут, али опет, да не беше Вуја, не би се овако свршило...{S} Он га је узео за рук |
еше што се увери, да и овде не може без Вуја ништа учинити.{S} Али он се одлучи да огледа после |
оже, вели, бити свашта... ено ти Мата и Вуја!...{S} Као вели: како сам са њима учинио, тако ћу |
де против моје воље...{S} Ено ти Мата и Вуја! ... — рече он и погледа какав су утисак учиниле њ |
других страна; требало је да задовољи и Вуја и другове и јатаке и поверенике, којих је било без |
лиш: он ти сам каже да је убио Матију и Вуја? </p> <p>— Сам, господине, он сам... </p> <p>— А ј |
и. </p> <p>— Шта веле варошани, жале ли Вуја? </p> <p>— Ко ће жалити ’нака зликовца!{S} Ама де |
/p> <p>— Ја ти то не могу рећи, а питај Вуја, па ће ти он, може бити, казати.{S} Даћу ти сто ду |
иље.{S} Учим се, болан, да ти замијеним Вуја, а он ти је нашао друга на моје мјесто. </p> <p>— |
у себи раније, пре него што је и познао Вуја... још онда, кад је почео да размишља о свему; кад |
Нико од сељака није упамтио да је видео Вуја ма за каквим послом, нити му је ко знао одредити п |
ад свршиш посао, немој нам шиљати преко Вуја, него нам ти сам подели...{S} Ја, брате, нећу друк |
главу и плашљиво запита: </p> <p>— Камо Вуја? </p> <p>— Сад ће он доћи, не брини ти.{S} Склони |
казуј шта знаш.{S} Јеси ли виђао скоро Вуја, шта вели он? </p> <p>— Виђамо се често, а знаш са |
p>— Па... шта ради Вујо? </p> <p>— Знаш Вуја: не ради ништа, но чека да ти радиш за њега. </p> |
и у воду...{S} Кад се одмакоше подоста, Вујо га заустави. </p> <p>— Е, сад морамо да се подвоји |
ца и Радован излажаху из свога ноћишта, Вујо их задржа. </p> <p>— Што ви, море, не идете дању з |
>Угледавши човека где му се приближује, Вујо се диже и пође на сусрет, а кад му се приближи сам |
људе«.{S} Али сад, после друге похаре, Вујо посла пред њега човека, који је имао на сваки начи |
те он ућута. </p> <p>Кад сви поседаше, Вујо поче говорити. </p> <p>— Доста је било чекања, тре |
неће ни глава заболети. </p> <p>— Сви, Вујо, сви траже... није један... </p> <p>— Та који су т |
де Симо. </p> <p>»Е, сад си на реду ти, Вујо.{S} Дође земан да и ми раскрстимо, а једва састави |
S} Због те његове плаховите одважности, Вујо га је ценио и чувао више од свих хајдука, који су |
и продужи пут. </p> <p>Кад стиже кући, Вујо оде право у собу и стаде на оно прозорче од ћилера |
к својој кући. </p> <p>...{S} Међутим, Вујо, дознавши за те објаве, даде се у бригу.{S} Ђурица |
крене за њим у хајку. </p> <p>Међутим, Вујо није оклевао.{S} Истога дана, кад изиђе наредба за |
</p> <p>Кад вечераше и запалише дуван, Вујо стаде да им излаже свој »ратни план«. </p> <p>— Де |
анкнота, а Вујо не би ни главе окренуо, Вујо хоће све...{S} Он сад седи ту негде испод грмова и |
да радосно дочекивао.{S} Чим се сретну, Вујо би га узео за руку, па би се онда малко поизмакао |
а на троножац. </p> <p>Усекнувши свећу, Вујо стаде да излаже свој план за напад на богата тргов |
чешући потиљак. </p> <p>— Потера!...{S} Вујо послао овога... — одговори Јово. </p> <p>— Казао т |
м.{S} Шта ли је са њим, јадником?...{S} Вујо би ме још боље научио, али нећу к њему, док год не |
о, са нама? </p> <p>— Па... морам...{S} Вујо тако рече, а баш сам имао нека посла — поче овај о |
вођ или један од главних сарадника.{S} Вујо без њега није ништа предузимао, а он је, од свих љ |
ве досад био прикривен у Војковцима.{S} Вујо их све почасти добром вечером, па онда стаде да их |
оје га не остављаху ни једнога часа.{S} Вујо му донесе двеста дуката од Јанка, а одмах затим из |
недеље дође му Ђурица рано у походе.{S} Вујо беше спреман да пође у град, па, кад виде госта, з |
и дати му савета, шта да чини даље.{S} Вујо ће за њега смислити ма какав излаз, он је у то уве |
вече Радован стиже први на ноћиште.{S} Вујо се тек беше вратио из вароши, па сео у соби те се |
ви ћутаху, очекујући даље заповести.{S} Вујо изиђе у другу собу и одведе са собом Ђурицу.{S} Од |
рати пажњу, па онда оде даље улицом.{S} Вујо неприметно мрдну десним раменом, јер беше окренуо |
ећ одлучи да не иде више за Ђурицом.{S} Вујо га нагна да оде још једаред. </p> <p>Беше прошло д |
сле овога изиђоше обојица к друштву.{S} Вујо им раздаде свима потребно оружје, муницију и храну |
срећи, па и не мишљаше више о послу.{S} Вујо га испочетка и сам шиљаше да проводи дане у његову |
S} Но дај да се разговарамо о послу.{S} Вујо је, чини ми се, одлучио да ти нађе замјену. </p> < |
обори главу и наслони се на постељу.{S} Вујо му пружи воде у вргу, те се напи, па онда седе да |
де ум може да влада ученима и неукима — Вујо поче стално да се занима реченим послом. </p> <p>К |
суђење, па да се дотле спреме сведоци — Вујо би све то лепо удесио — али шта би помогло, кад су |
да се одметне у гору.{S} А после већ — Вујо зна како се командује туђом главом... </p> <p>Ђури |
} За тренут ока нестаде га... </p> <p>— Вујо! — зачу се глас испред куће. </p> <p>Ђурица познад |
ица, познавши Вујова синовца. </p> <p>— Вујо те зове да идеш право њему.{S} Ради се о твојој гл |
окови... јер он рече »опасна крађа«, а Вујо каже да за то окивају пре суда....{S} Гвожђе на но |
ад седи ту негде испод грмова и чека, а Вујо не би ни прстом мрднуо...{S} Опет ће се са њим моћ |
ца уђе и седе на столицу близу врата, а Вујо намести земљани свећњак на под, па стаде према Ђур |
адостан кад му се пружи сто банкнота, а Вујо не би ни главе окренуо, Вујо хоће све...{S} Он сад |
, Радован, још пијанији, оде те леже, а Вујо и Ђурица осташе сами у соби.{S} Бабу послаше да пр |
о, нађе га, али он беше неповољан.{S} А Вујо настави: </p> <p>— Код мене, видиш, да не може; и |
ли о даљим својим корацима... </p> <p>А Вујо сачека Пантовца на уреченом месту, па с нестрпљење |
и Ђурица, мењајући се у лицу. </p> <p>А Вујо зину од чуда. </p> <p>— Хајдуци немају никаква пос |
<p>— Где си био целе зиме? — запита га Вујо, чинећи се да не чу његово питање. </p> <p>Ђурица |
м — одговори Ђурица и, знајући да ће га Вујо сад распитивати за његове планове, обрте се одмах |
уд си тако поранио, соколе? — ослови га Вујо пре него што му се Ђурица приближи. </p> <p>— Добр |
p> <p>— Ха-ха-ха... кâ велиш: обрнуо га Вујо зимус! ...{S} Неће више, не бој се.{S} Доста ја ње |
така, али иначе знала су и деца од чега Вујо живи.{S} Он је, као што поменусмо, био главни орга |
е Коста стигао и испричао, или је можда Вујо мислио насигурно да ћу ја право к њему?...{S} Све |
ичу питај... </p> <p>После таква дочека Вујо би увео свога пријатеља у собу, где их је чекала с |
се изласку... </p> <p>— Право рече нама Вујо да су то луда посла — проговори Пантовац, љутито, |
гућност за предају. </p> <p>Истога дана Вујо дозва једнога свога повереника, даде му некакав на |
уди Јово?{S} Кажи ми слободно! — запита Вујо и погледа га погнуте главе, испод обрва. </p> <p>— |
вереник. </p> <p>— Нађе ли га? — запита Вујо. </p> <p>— Нађох; вели да може. </p> <p>— Добро.{S |
пружајући руке један другом.{S} Најзад Вујо мрдну десним брком, што је требало да личи на осме |
ни глава не заболе због тога.{S} Никад Вујо не одлежа ни дан апса... </p> <p>Такав беше једини |
у.{S} Одмах се могло опазити, да је сад Вујо окренуо према хајдуку други, много строжији тон.{S |
е. </p> <p>»Погреших што слагах — стаде Вујо мислити, — Сад ће он сваки плен да ми преполови, а |
имао шта да ради.{S} Свану му кад дође Вујо. </p> <p>— Камо се, за невољу?...{S} Хоћу полудети |
једне мисли и без покрета, док не дође Вујо. </p> <p>— Ха, синовче, добро си се пожурио!{S} Та |
го време. </p> <p>У неко доба ноћи дође Вујо са два човека.{S} Један од њих нарочито падаше у о |
ого поузданије и корисније но што га је Вујо држао.{S} Новица је смишљао да му није потребно ве |
пенсионованим писарем.{S} Видећи да је Вујо расположен, он лупну о сто.{S} Прљаво слушче са ма |
ствари није знао.{S} Он није знао да је Вујо, одмах после извршене похаре, неким нарочитим, сам |
товац, с одабраним друштвом, које им је Вујо спремио, ударише на бистричкога механџију усред бе |
је му капетан напомену и о којима му је Вујо тако много, баш као нарочито, причао, али на тој с |
а њега мислио, најпре отац му, па после Вујо, а он је умео само извршити оно што му се каже.{S} |
а мирне домове; и поклао би све, да, се Вујо није старао да уз њега шаље човека, који ће га сти |
е...{S} Тресну пуцањ, а руке, којима се Вујо брањаше, клонуше...{S} Ђурица скочи, и онако на хо |
Ђурица је сад знао само једно: да му се Вујо мора, каквим било начином, јавити и дати му савета |
ајсторије.{S} Ко тебе нашљеди и њему ће Вујо скухати попару, па му не иде у рачун да му открива |
Ти си се, море, негде наквасио! — рече Вујо, погледавши га мало боље. </p> <p>— Од муке, мој с |
<p>— Ево ти дружине, харамбашо! — рече Вујо, кад уђоше у собу код Ђурице. — Овај ће ти бити по |
ти не сумњаш штогод на мене?... — рече Вујо и погледа га тако пажљиво, као да би му хтео сву д |
Беспослица!{S} Какво венчање... — рече Вујо.{S} За сваку лудост да навлачиш беду на врат. </p> |
полечи. </p> <p>— Хајдемо унутра — рече Вујо и окрете се да пође. </p> <p>— Нека, можемо и овде |
а се одмарај колико ти душа хоће — рече Вујо, дижући рам са хартијом. </p> <p>Ђурица га погледа |
и једна крпа с истуцаним угљеном — рече Вујо. — А сад полазите, и нек вам је добра срећа! </p> |
о сат. </p> <p>— Дај — дер овамо — рече Вујо, и узе једну по једну пушку, те их прегледа и, наш |
можемо да се разговарамо о послу — рече Вујо, прилазећи му и седајући до њега на троножац. </p> |
но... </p> <p>— Синовче, говори! — поче Вујо, пошто га је нарочито пустио да мало промисли под |
} Ја га и не слушах онако пијана — поче Вујо, смешећи се. </p> <p>Ђурица се збуни, не знаде шта |
арјаша. </p> <p>— Па... добро — развуче Вујо, али се видело да му није право. — А њему си казао |
одмах пресећи ове путеве за предају, и Вујо се даде на посао.{S} Пре свега нареди Ђурици да се |
е привлачи, што је мање разумеш...{S} И Вујо је њега привлачио, али чиме?...{S} Својом тајанств |
вља други, који хоће исто оно, што је и Вујо хтео... да живи туђом муком, да се храни туђим зно |
имао разлога. </p> <p>— Па... шта ради Вујо? </p> <p>— Знаш Вуја: не ради ништа, но чека да ти |
да му не тражим...{S} Нећу ја као луди Вујо, него овако, да се пије и весели...{S} Само нека г |
преми се да их добијеш.{S} Баш те тражи Вујо из Брезовца! — прекиде га опоро онај Ђуричин сусед |
ина, ја и заборавих да те питам: зна ли Вујо да си овамо отишао? </p> <p>— Не зна.{S} То ћу му |
мо...{S} То ви хоћете, је ли?...{S} Али Вујо неће!...{S} Ја ћу наћи себи људе, с којима ћу ради |
е Вују. </p> <p>— Жива била! — одговори Вујо и погледа је оштро, кад му она приђе руци. — Сад м |
. </p> <p>— Их, болан брате! — одговори Вујо, али му нестрпељива радозналост не силажаше с лица |
p>— Има нешто... биће, биће! — одговори Вујо, па, затварајући прозор, додаде: — Пожури, да стиг |
о у манастир.{S} Хо-хо-хо... — одговори Вујо. </p> <p>— Ама ти се шалиш, а ја те од истине пита |
ако вели. </p> <p>— Добро је — одговори Вујо, па се диже и оде право у село.{S} На путу, из јед |
</p> <p>— Калауз из Паланке — одговори Вујо љутито. — Оде низ Јасеницу да лучи свиње. </p> <p> |
сао требају ми поуздани људи — одговори Вујо одсечно, не остављајући ни мало места за двоумицу. |
остале, а То не смеш учинити — одговори Вујо таквим гласом, од кога Ђурица задрхта. </p> <p>— М |
с ким било.{S} Ти мораш ићи — одговори Вујо и продужи пут. </p> <p>Кад стиже кући, Вујо оде пр |
</p> <p>— Па... готово увек — одговори Вујо, вадећи новце и дајући их Ђурици. — Ево ти десет д |
а ако не можеш, онда ради онако како ти Вујо каже. </p> <p>Дакле, и овде неуспех! </p> <p>Ђуриц |
ваља, или никако...{S} А шта ли ће рећи Вујо?...{S} Ко му сме на очи изићи!...« </p> <p>Неколик |
урисати код власти и дознати, онда трчи Вујо, а кад се располаже новцем, онда пружи руку, па ко |
ча-Вујом. </p> <p>По спољашњости својој Вујо представљаше неку необичну силу, која не зна ни за |
а ноћи, неко лупну на прозор, под којим Вујо спаваше.{S} Он се брзо диже, извади рам из окна и |
а стотине... </p> <p>— Колико ти је дао Вујо ономад? — запита Ђурица. </p> <p>— Свега досад пет |
дем до Венчаца. </p> <p>— Мени је казао Вујо да једнако идем с тобом и да те допратим до њега.{ |
ширених очију. </p> <p>— Је ли ти казао Вујо да ме убијеш сад, или после, пошто му предам новце |
а ће одмах да ударе на Чолића.{S} И ако Вујо није налазио за паметно да се врши други напад са |
твари код Ђурице.{S} Није знао да је то Вујо учинио из рачуна: да навуче младића на велику крив |
а! окови!...{S} Или... или шта? оно што Вујо хоће, онај, страшни корак: пушку преко средине, па |
пакосник неће дати мира. </p> <p>— Зар Вујо?...{S} Шта он ради? </p> <p>— Састајала сам се са |
а пружи своју хладну као лед руку, коју Вујо дохвати и стеже својим коштуњавим прстима. </p> <p |
е, море, ономад грдно обрука! — рече му Вујо, кад затвори врата за њим и погледа га љутито. </p |
</p> <p>— Хајде сад, пожури! — рече му Вујо и пође да затвори прозор. </p> <p>— А има ли што п |
о!{S} Тако, брате, тако треба — рече му Вујо, кад уђе у собу. </p> <p>— Једва жив дођох — одгов |
и. </p> <p>— Није то тако — одговори му Вујо. — Ти си и заборавио како ти је било, кад си први |
доше још триста дуката.{S} Али пошто му Вујо преполови добит, опет му остаде мало, те сад изгле |
— Тако, соколе, то је паметно — узвикну Вујо радосно. — Дај да се ја и ти погодимо, а шта ми пр |
о за тебе. </p> <p>— Морао сам тако, ча-Вујо.{S} Док се имало шта радити, ја сам радио, а кад ј |
едно: треба добро отворити очи...{S} Ча-Вујо, повући ћемо се клипка, па или моја или твоја глав |
вега, јер познаде чији је. </p> <p>— Ча-Вујо, ја сам... — прошапта он, дршћући као у грозници, |
S} Нема, јамачно нема. — Кад то каже ча-Вујо, онда мора бити тако; он је, јамачно, добро промис |
аносио причама о хајдуковању, био је ча-Вујо из Брезовца.{S} Он је водио велико пријатељство и |
ње... робија или гора... шта ће рећи ча-Вујо?.. да ми је само да прекољем овог кмета зубима...« |
Старче, кажем ти, купи сватове! </p> <p>Вујо слеже раменима, па одговори: </p> <p>— Чините, нап |
дао да ћу вечерас у сватове!... </p> <p>Вујо оде да нађе људе и кола, јер беху наступили заранц |
ну главу, да се и он одмори?... </p> <p>Вујо оде...{S} Нема више онога грознога погледа, који с |
број то, да видимо колико има. </p> <p>Вујо устаде и, не проговоривши ни речи и не погледавши |
старце, кâ што смо нас двојица. </p> <p>Вујо беше задовољан.{S} Надао се каквој неприлици, а ов |
и погодио си — одговори Ђурица. </p> <p>Вујо се насмеја, и држећи то за шалу, додаде и он: </p> |
шуме отегнуто, јасно звиждање. </p> <p>Вујо напреже снагу, па звизну кратко, а затим повика из |
кроз прозорче и оде на ноћиште. </p> <p>Вујо се још више зачуди, али не као мало пре..{S} Сад м |
ори Ђурица и оде журно из куће. </p> <p>Вујо задржа Радована. </p> <p>— Чујеш, мени се ово не с |
има.....{S} У Београду највише. </p> <p>Вујо се изненади, то му се познало на лицу, по коме пад |
због чега другога, то ми кажи. </p> <p>Вујо нађе за добро да спусти тон. </p> <p>— Тако, сокол |
одјури за три часа у Брезовац. </p> <p>Вујо га дочека у соби. </p> <p>— Свршисте ли? — запита |
еди ту. </p> <p>— Зар опет сам? </p> <p>Вујо му не одговори ништа, но изиђе одмах из собе. </p> |
обиђе Брезовац, па даље на путу да чека Вујов одговор. </p> <p>На кленовичкој реци Ђурица се од |
огромна, и у том случају пропао би сав Вујов труд и сви планови.{S} Требало је одмах пресећи о |
а смо се договарали...{S} А она матора, Вујова, оно је ђаво!...{S} Боји се, ако што ода, да ја |
о, као да ће сад издахнути.{S} Домаћица Вујова, видевши га овакова, не изненади се, јер је, за |
едан човек, у коме после Ђурица познаде Вујова синовца, младића. </p> <p>— Шта је? — запита Ђур |
оваца.{S} Друга двојица беху младићи из Вујова села, тек ако су навршили двадесету. </p> <p>Кад |
д ти овде? — зачуди се Ђурица, познавши Вујова синовца. </p> <p>— Вујо те зове да идеш право ње |
сутон, Ђурица пролажаше кроз шуму испод Вујове куће.{S} Бојаше се само да га не остави ова прис |
ву жељу нико не чује, на њега нико, без Вујове речи, не обрће ни главе. — Као да он и не постој |
мислити, а добро увиђа да је без помоћи Вујове пропао.{S} Остаје му, дакле, само да чека.{S} Зб |
спред куће. </p> <p>Ђурица познаде глас Вујове жене. </p> <p>— Зови га јаче, не чује! — викну о |
вам? </p> <p>— Не, болан.{S} Ти не знаш Вујове мајсторије.{S} Ко тебе нашљеди и њему ће Вујо ск |
ти...{S} Ја јесам позаимао готово свима Вујовим људима, и они су ми поштено враћали, али толике |
но, цео данашњи догађај, не сакри му ни Вујово мишљење, па кад ућута, стаде бојажљиво да чека о |
талога му друштва.{S} Тако би он заузео Вујово место, али много поузданије и корисније но што г |
непрекиднога јурења целога часа, стиже Вујовој кући, једва жив.{S} Као ван себе паде у један у |
и очи, а Радован се осмехну вештој лажи Вујовој. </p> <p>— Ко је то прошао? — запита Ђурица бла |
за штогод обрати, прво се извештавају о Вујову мишљењу и вољи; а он — његово мишљење нико не тр |
nit="subSection" /> <p>Кад Ђурица уђе у Вујову кућу и угледа пред собом добро познате му црте с |
Пантовац, јер је научио да слуша сваку Вујову реч. — Ја сам ти извршио што си хтео: он ти се в |
у похару извршио је по плану и наговору Вујову, али није ни сањао да ће овакве последице наступ |
узети Станку и, пошто нареди рачуне са Вујом, кренути се на пут. </p> <p>Зора већ забелела, а |
де и сам да је најбоље договорити се са Вујом.{S} Па уместо да је води на ново склониште, окрен |
није хтео после похаре да се састаје с Вујом, но му је само поручио да је посао свршен успешно |
скупу... </p> <p>А Ђурица, претрчавши с Вујом (остали помагачи разиђоше се на разне стране) пре |
<p>Али, треба да се упознамо с овим ча-Вујом. </p> <p>По спољашњости својој Вујо представљаше |
свих људи, највише имао респекта према Вују.{S} Двапут је осуђиван на робију за опасне крађе и |
јаће му од похара много више, но што је Вују остајало.{S} Од је сам, кад се пробудио после прве |
теби да је ваљано! — рече, окренувши се Вују. </p> <p>— Жива била! — одговори Вујо и погледа је |
но. </p> <p>— Знам, чуо сам то.{S} Кажи Вују да ја одох у Кленовик, да се наплатим с Матом.{S} |
— Добро — рече Ђурица — ја ћу то казати Вују шта ви тражите, па сад видећемо.{S} И мени је прав |
и је имао на сваки начин да га доведе к Вују, да му не да свраћати никуд на другу страну.{S} Сл |
м својим сарадницима, те сад, дошавши к Вују, Станку не изненади ништа што виде тамо.{S} Случај |
олића.{S} Потом му каза да је свраћао к Вују и оставио код нега све новце, па се онда и он наме |
таде да мисли шта га је то привлачило к Вују, те му се тако слепо предао....{S} Вечито му је ов |
окрене главу.{S} И одавде га упућују к Вују; и јатаци, кад им се за штогод обрати, прво се изв |
хајдучким животом, испричао јој много о Вују, Пантовцу и другим својим сарадницима, те сад, дош |
<p>— Чича, ти делиш — обрте се апотекар Вују, кад донеше карте. </p> <p>— Дижи, синовче, па да |
би се лепо обукао, па отишао у госте ча-Вују, који га је вазда радосно дочекивао.{S} Чим се сре |
нико не би знао ни окренути.... </p> <p>Вују се разведри лице, примаче се постељи, па седе. </p |
а да носим мајци — рече Ђурица. </p> <p>Вују не би право, али одговори обичним гласом: </p> <p> |
х, па макар сву земљу преврнуо. </p> <p>Вују севнуше очи задовољно. </p> <p>— Што ће ти сад пар |
отражим од Маринка на вересију. </p> <p>Вују севнуше очи необично, али он брзо и вешто сакри св |
укусно јело од те стоке...{S} То га је вукло на овај пут, али опет, да не беше Вуја, не би се |
Имало је нешто у самоме њему, што га је вукло на ту стазу, а то је осећао у себи раније, пре не |
атио завичају, камо га је снажном силом вукло срце његово. </p> <p>Упамтио је последњи Новичин |
како изгледа то чудо? </p> <p>— Покојни Вуксан га је видео па умро.{S} Он је казивао чилу да ли |
ога побегао, јер не знам куд ћу: јатаци вуку на једну страну, ти на другу, а ја горим између дв |
е, шљепкајући по блату, отресајући се и вукући се опет по растопљеној, замешеној и расплинулој |
е улице, носила халине од неке загасите вунене тканине. </p> <p>— Чудо се ниси опет напио? — ре |
учне подвезе за дизлуке са кићанкама од вунице.{S} А сам Ђурица, терајући дрва у град, зарадио |
стиднога. </p> <p>— Удовица зар?...{S} Вуци је овамо! — викну Новица. — Хоћемо ли, побратиме.. |
и на имућне становнике и, као крвожедни вуци, клали нејач и пекли људе, враћали су се са својих |
то је баш поред његова села.{S} Тамо га вуче неки снажан магнет, коме он не може да нађе отпора |
т, то је.{S} Али опет: који ђаво њу сад вуче к њему?{S} Она зна да је разбојник, и све... па оп |
д изиђоше ван дворишта. — Који нас ђаво вуче у цркву! ...{S} Стид ме је, вала, од самога себе. |
змеђу две ватре.. </p> <p>— Ама који то вуче на другу страну, кажи ми га по имену!{S} Ко то тра |
еле ка снег, згодне, умиљате...{S} А ја вучем ову мученицу, ни сам не знам зашто; ни мени каква |
да ти кажем истину, нијеси требао ни да вучеш за собом невољу... рече Новица, па застаде да вид |
А што ћу ти ја? — упита она и поглед а га право и као зачуђено у очи. </p> <p>Он обори главу, |
а шта — о томе и не мишљаше...{S} Глава га жигну још јаче, још ужасније, и он некако механички, |
јући се и сама. </p> <p>— Ђурица, слава га убила! </p> <p>Станки застаде осмех у половини, као |
ако... </p> <p>— Како се провуче, слава га убила, ’наки човек кâ тресак!{S} Рекô бих ни песница |
чекује госте на вечеру. </p> <p>— Једва га укебах! — викну Радован, улазећи у собу и смејући се |
обрте се, па и он зажди за њим, и једва га стиже на трећој завојици. </p> <p>— Стој!...{S} Пуца |
е дружи са разбојником, помаже му, чува га — и он је крив пред законом.{S} Крив је сваки ко зна |
у, али чим се толико одмаче од Вуја, да га није могао чути ни видети, одједном уђе у њега неопи |
ако уживање.{S} Онамо једна венчана, да га прати на тешку путу, да се нађе у злу и у добру, као |
Што не знадох, барем, док беше овде, да га разгледам боље...{S} Али не мари: видећу га ма где.. |
Ја, море!« Само апотекар показиваше, да га ова појава не зачуђава, јер његово лице доби израз к |
на добро да ће то бити једини излаз, да га мора примити без размишљања, без поговора; јер он са |
вне чежње да му шапуће речи милости, да га гледа и да се диви његовим особинама, које јој све в |
ади морао је ићи право у своје село, да га преко сигурних луди позове к себи. </p> <p>Сунце се |
и ми, попо!... — шапуће он нарочито, да га нико други не може чути. — Кажи Станки нек ми опрост |
е, али није видео, да је онај близу, да га растављају само дваестак корака од њега.{S} Најзад с |
од њега.{S} Али треба да идеш одмах, да га ухватиш пре зоре... после вам се неће жив дати... </ |
рицу да подели Косово. </p> <p>— Их, да га хоће где сукобити: ала би било смеја и причања по се |
ља...{S} Опазио је после само једно: да га Новица добро чува и да све ово чини из рачуна. </p> |
!... </p> <p>»Али како ћу сад?...{S} Да га убијем својом руком... не могу, нећу...{S} Тако би с |
ишта.{S} Оно ти је нека бабетина.{S} Да га нисам очима изјурио из заседе, не би смео ни изићи н |
е ти је сад и отац и мајка, па треба да га гледаш као око у глави. </p> <p>— Куд ћемо сутра? </ |
е младића на велику кривицу, па онда да га страхом принуди, да се одметне у гору.{S} А после ве |
.{S} О-о-о- !...{S} А ја сам мислила да га не бих могла преживети, умрла бих са њим, погинула б |
от бити безбедан.{S} Она се одлучила да га не оставља никада, да буде уз њега у највећим невоља |
оше га.{S} Стаде на ноге...{S} Осећа да га ноге једва држе, али се усиљава, исправља се сам... |
је тутњаву од коњских копита и осећа да га снага помало издаје... </p> <p>»Та неће ме, ваљад’, |
бранио, али после, кад стаде Ђурица да га везује, ућута и не мрдну више. </p> <p>— Шта хоћеш т |
ма као стари ратник, о коме се прича да га куршум не бије.{S} Али, што се може догодити сваком |
али знаш, брате, отац ти је био, Бог да га прости, некако ’нако... </p> <p>И таман Ђурица плану |
остају све опаснији и смелији, стаде да га гони живље.{S} По свима селима одредише се чувари, к |
но осећање у њему пробуди се и стаде да га гризе, да жеже као зубни бол...{S} Он иђаше узверена |
се сврши разговор.{S} Жена не хтеде да га распитује шта мисли чинити, јер држаше да ни сам још |
ма за крај рупца, али никако не може да га извуче, јер не зна шта да чини с рукама. — Чек’, чек |
и пандури и чиновници.{S} Опазио је да га сви гледају са жаљењем, са великим саучешћем, и досе |
а га рана. </p> <p>— Море, неки веле да га је Ђорђе познао и казао одмах, чим се освестио. </p> |
тај генерални појам, он стаде после да га цепа на делове по његовим представницима.{S} Најпре |
} Лено псето, док не види зеца, неће да га тражи, али кад га види — Држ’ се зече! </p> <p>— Опе |
зна где се налази разбојник, а неће да га јави власти...{S} Али кажем ти: само ти мени све леп |
ко његове главе, и појми да ови неће да га убију, но гледају да га ухвате жива.{S} Помисли: да |
же пред вратнице, сиђе с коња и поче да га распрема.{S} Погледавши случајно у двориште, угледа |
ц испод појаса, али му нешто сметаше да га одмах извади.{S} Руке му тако дрхтаху, да не беше у |
је сва ова момчадија гора од њега, и да га сви они мрзе само с тога, што је сиромах.{S} У такви |
идобије, да привеже Ђурицу за себе и да га одвоји од осталога му друштва.{S} Тако би он заузео |
p>— Ама, ја сам наумио да не ћутим и да га не слушам, па куд пукне!{S} Да видим још само шта ће |
, канда, велиш, да идем право њему и да га слушам што год ми рекне? </p> <p>— Не ја, богме!{S} |
ри друга, па са њима да иде писару и да га пробуди. </p> <p>— А како ћеш ти? — обрте се капетан |
твац доиста Пантовац, капетан нареди да га одмах носе и закопају. </p> <p>Увече је, украј среск |
еће од тога бити ништа.{S} Само пази да га не наљутимо — одговори Пантовац и диже се са столице |
ране, и Ђурица не погледа, али осети да га онај циља пушком и потрча још брже. </p> <p>»На коњу |
ете се оцу и диже руке у вис, желећи да га рукама заклони.{S} А Марко, обневидевши од љутине и |
<p>Свештеник га појми.{S} Па, хотећи да га остави баш на тој главнијој мисли, поздрави се са њи |
Ђурица загушеним гласом и осећајући да га језик издаје.{S} Беше се добро напио.{S} Кад изиђе М |
; погледа свуд око себе, па, видевши да га обмањује рођени страх, потрчи напред што више може. |
маш од других — продужи поп, видевши да га Ђурица слуша — да би могао њима што више дати.{S} Уб |
уруз, то ти је.{S} Не дам ја мој мал да га сваки упропашћује. </p> <p>— Па није ти, болан, још |
смем ти тражити благослова, јер знам да га немаш за мене, али те молим: дај ми руку да је пољуб |
, једнако крстари по селу, с намером да га убије или ухвати.{S} Ово га необично наљути и изнена |
човека, који је имао на сваки начин да га доведе к Вују, да му не да свраћати никуд на другу с |
егне. </p> <p>— Добро те се није дао да га ухвате; издала га рана. </p> <p>— Море, неки веле да |
ац што вири из ње...{S} Трже се, као да га муња ошину...{S} Стаде да му се развиђава пред очима |
емо. </p> <p>Старац се прену.{S} Као да га сад тек обузе нека нова мисао, неко чудно ново осећа |
какво црно страшило, које је готово да га свакога тренутка у своје канџе дочепа.{S} А он избег |
своје стање и положај, па није волео да га други о томе распитује, нити је он сам имао вољу да |
воју мисао гласно — а баш сам мислио да га мазнем једанпут. </p> <p>Ђурица иђаше невесео, замиш |
па после — зло! ...{S} Да гледа како да га завара, заговори...{S} И таман да заусти, а Ђурица г |
ло много од овога првога посла, само да га придобијем.{S} Видиш, цркао је за паре...{S} Онда ће |
у реч — ово смо ми тек ’нако... само да га заплашимо, да боље чува стоку...{S} Не бих ја то дао |
Море није, ви’ш, Перо ти каже: само да га заплашимо...{S} Знаш, брате, није ни мени лако гледа |
испод Вујове куће.{S} Бојаше се само да га не остави ова присебност и одлучност, која је расла |
њом се она бавила целога пута: »Само да га видим уплашена, упрепашћена, кад угледа наслоњене пу |
сто. </p> <p>— Кога? </p> <p>— Мучно да га знаш.{S} Једнога младића из Лукавице.{S} Њега он, чи |
да ови неће да га убију, но гледају да га ухвате жива.{S} Помисли: да ли би се могао тиме кори |
нка, па те молим, ако је ту, кажи му да га чекам. </p> <p>Жена га гледаше с великим неповерењем |
види за кога се ми мучимо?{S} Баш ћу да га питам, али нећу сад: сетиће се да ми је то попа гово |
ла добро, а сад, Бога ми, волела бих да га видим. </p> <p>— Бог с тобом, Станка, зар би му смел |
S} Ето, сад ће да води момка у варош да га мало забави, а код Вуја се морало или радити или спа |
оздени ланац на ногама. </p> <p>Савлада га пиће сасвим... </p> <p>Жандарми се испретураше по со |
дана саопштила своје откриће, баш тада га одазваше некуд, а после никад не започињаху говор о |
под суднице и закључаше... </p> <p>Тада га познаде цело село, те се о њему још дуго говорило... |
и га очи не варају?...{S} Ено је, гледа га и шта оно?...{S} Па то је она и довела ове курјаке!. |
брадата, суха глава прилази му и гледа га радознало, и опет му се чини да види у томе погледу |
срца, које говори о неверству, погледа га још једном пажљиво, болно, мученички... па обори очи |
p> <p>Станка стеже зубима усну, погледа га некако у косо, необично... и тај поглед не обећаваше |
ине?...{S} Немој да се шалиш! — погледа га она озбиљно и удвоји пажњу, очекујући да он порекне |
ко ти кажеш... — прошапта она и погледа га мило, својим великим и сјајним очима. </p> <p>Неко н |
ко, Милоше? — обрте се Ђурица и погледа га у очи. </p> <p>— Море, много је то: неће сваки струк |
>— А-а-а-а... — зевну Радисав и погледа га сањиво. — Ђе велиш? </p> <p>— Па виђи ’вамо, болан.{ |
укаво. </p> <p>Ђурица застаде и погледа га право у очи. </p> <p>— Где си био данас? </p> <p>— Ј |
е према девојци, која се трже и погледа га зачуђено. </p> <p>— Зар си још овде? — запита она, п |
ореваху....{S} Она се исправи и погледа га право у очи. </p> <p>— А шта то може бити, реци дер |
p>Станка се прену, рашири очи и погледа га зачуђена. </p> <p>— Зар баш тако,? — рече му загушен |
ујо, кад затвори врата за њим и погледа га љутито. </p> <p>— Не помињи ми то, молим те.{S} Хтео |
жи ми слободно! — запита Вујо и погледа га погнуте главе, испод обрва. </p> <p>— Што?...{S} Шта |
тогод на мене?... — рече Вујо и погледа га тако пажљиво, као да би му хтео сву душу разгледати. |
обом? — запита Ђурица одсечно и погледа га право у очи. </p> <p>— Хм... је ли или није, ти не м |
олубови — осмехну се Пантовац и погледа га лукаво. </p> <p>Ђурица застаде и погледа га право у |
/p> <p>— Кад си сам потражио Бога, онда га бар немој одсада вређати.{S} Тешка је и страшна казн |
па све гледа у нас и смеје се.{S} Онда га угледаше и ове, па вриснусмо и загњурисмо се у воду, |
ебра, али с краја. </p> <p>— Е, па онда га је Ђорђе казао, сигурно.{S} Шта Има још? </p> <p>— С |
а и узе кључ са собом. </p> <p>— Е онда га морам будити.{S} Причекај ти ту — рече јој он, па от |
вини не одујми, искапио би све.{S} Вода га доиста опорави, те одмах диже главу и плашљиво запит |
натичући шубару на леву страну, откуда га бије оштар и хладан ветар. </p> <p>Пролазе сељани, п |
гне. </p> <p>— Шта то дроби овај?{S} Ја га и не слушах онако пијана — поче Вујо, смешећи се. </ |
а ћеш брзо главу изгубити. </p> <p>— Ја га, вала, нисам тражио, али шта ћеш. </p> <p>— Знам, зн |
ара.{S} Човек треба само да почне, а ја га не могу шиљати с ким било.{S} Ти мораш ићи — одговор |
га тај једначити звон сугестује, одваја га од свега што се види и чује и преноси га у бес крајн |
гови, и тамо спази два сјајна ока, која га сагореваху гневом и срџбом...{S} Као на дроту искочи |
је он у свом веку доживео.{S} Она, која га није хтела досад погледати, сад се разговара са њим |
је у окриљу густе хладовите горе, која га је наткрила и заклонила својим моћним зеленим покрив |
страшне мисли, од неке црне авети, која га пече, студени, скаче са постеље... </p> <p>Звекет ла |
око себе, па се наже над Станком, која га погледа као кривац покајник. </p> <p>— Стале, тако т |
друга, она светла и слатка мисао, која га непрестано држи у грозничавом надању...{S} Све се ро |
лакомислено ступао на кобну стазу, која га доведе до овога стања!...{S} А како се могло лепо жи |
аде му поглед на једну младу жену, која га посматраше не дишући... »Где ли је сад Станка?...{S} |
То сам и ја мислио, али као велим: нека га.{S} А ја ћу сад да се пожурим у Брезовац, да се напл |
воли да се шали с варошкима...{S} Нека га.{S} И њему је тешко, нек се забавља, само нека њу во |
ка. </p> <p>Хм, опет то није...{S} Нека га, нек иде у гору, што се то кога тиче?{S} Нек живи та |
диш како он лепо са њим! ...{S} Па нека га нек спава... он има још да живи, задуго... </p> <p>— |
оће да буде човек од реда...{S} Па нека га.{S} Даћу му много, врло много од овога првога посла, |
тео сам и ноћас да дођем, па велим нека га нек спава. </p> <p>— Да ниси што дознао? </p> <p>— Р |
ко, да се пије и весели...{S} Само нека га Јула добро узме у руке! </p> <p>— За њу ти не брини. |
па, видевши Ђурицу са девојком, дочека га веома весело. </p> <p>— Ха, побро, је л’ то снајка?{ |
и одведе је право својој кући.{S} Мајка га дочека у дворишту и погледа зачуђено у госта, кога ј |
ло дете и сисало мајчино млеко, и мајка га, ка и све мајке, волела и гајила! — прозбори газда Д |
<p>Ђурица стаде да се свлачи.{S} Станка га једним тренутком погледа, па опет обори очи, гледају |
шта се збива у души његовој.{S} Станка га је знала по разговорима других девојака и гледала је |
беше за Станку повољно. </p> <p>Станка га само погледа, па прође напред и потрча тако брзо, да |
бро те се није дао да га ухвате; издала га рана. </p> <p>— Море, неки веле да га је Ђорђе позна |
е он још није за то бринуо.{S} Занимала га је у великој мери ова новина и ове, како њему изглед |
аву, па, чини се, и не дише.{S} Спопала га нека дрхтавица, па се само мења у лицу и ћути као за |
нову, чисту и белу кошуљицу и потпасала га новим појасићем... обула му нове црвене ишаране чара |
S} Њега су страшиле саме мисли, тиштала га је нека унутарња грижа, и он је најволео, кад би се |
ену сукњицу и црн сукнен јелечић, узела га за једну, а мајка за другу руку, па су онда сви трој |
, да је узела хајдучку пушку и нишанила га њоме у груди. »Еј, што ме смете оно дериште — помисл |
а, без боловања... сад био жив и — нема га!«...{S} Тако је он мислио, и у исто време долазили с |
и пред собом неку нејасну наду, обузима га нека светла милина, и оно у тренуцима личи на срца љ |
е ту, кажи му да га чекам. </p> <p>Жена га гледаше с великим неповерењем, али се одмах диже и, |
кад је чуо готову, исказану мисао, она га уплаши, јер појми да је мисао истинита и правилна. » |
и да тумачи ово непријатно осећање; она га је вазда заглушивала страсним и светлим мислима о св |
отребан јаван одметник од закона, и она га је нашла у Ђурици.{S} Али опет, зашто да проваљују з |
. — одговори он и поцрвене. </p> <p>Она га погледа пажљиво, као да беше рада видети унапред: ка |
сказати цело своје осећање. </p> <p>Она га погледа, разумеде његов узвик и управи дуг нем погле |
данас, Цако« — вели, а ја занемела, па га само гледам. »Ти се кâ да бојиш мене?« — вели, па ми |
општине.{S} Веле да си везао кмета, па га после пустио; је л’ истина? </p> <p>— Ко то каже? </ |
ино.{S} Дохватише се печена јагњета, па га стадоше заливати старом румеником... </p> <p>Ђурица |
Митар с једним пандуром, те устаде, па га одведоше до једне постеље и наместише га да легне.{S |
такло, у коме беше још доста ракије, па га исцеди у душак... </p> <p>— Једном се мре!... — поно |
савши му тканице, веза му њиме руке, па га онда, као какву кладу, изврте на леђа. </p> <p>Симо |
плашт цео град, као какво чудовиште, па га кваси, цеди и опет кваси, рекао бих да му спира с пр |
вели — онима тамо нек иду куд хоће, па га нестаде, као да оде у земљу. </p> <p>Сељани се разиђ |
епим.{S} Јанко познаде шта он мисли, па га запита: </p> <p>— Што ће ти толике паре? </p> <p>— Т |
сном и смерно се сагиње пред крстом, па га целива...{S} Узима попину руку и два пут је љуби... |
S} Оно је Бог створио да буде мушко, па га анатеме претвориле у девојку. </p> <p>— Не помињи зл |
> <p>— Срећно да Бог да! — рече поп, па га затим упути да узме црквени барјак. </p> <p>Ђурица и |
ниси чула?{S} Ђурица побегô у гору, па га сад јавио капетан општини да је хајдук. </p> <p>Стан |
у одузеде часовник и дувански прибор па га пусти, оставши љут на неуспех и на стид, који му при |
зебњом оде к поповој кући. </p> <p>Попа га, кад га угледа у дворишту, погледа зачуђено, али га |
осећања.{S} Али се опет сети воде, и та га мисао покрете напред...{S} Ишао је брзо, грозничаво, |
го... </p> <p>— Хоћеш ли ракије? — пита га Добросав. </p> <p>— Не могу, ништа не могу...{S} Спа |
/p> <p>— Где си био целе зиме? — запита га Вујо, чинећи се да не чу његово питање. </p> <p>Ђури |
а. </p> <p>— Чији си ти, море? — запита га старац. </p> <p>— Зар ме не познајеш, газда Јанко?{S |
самога Сима. </p> <p>— Има ли? — запита га лагано. </p> <p>— Милутин иде сутра у Жабаре да капа |
се досадило, побро, чекајући? — запита га овај. </p> <p>— Богме јесте; излудих од муке — одгов |
/p> <p>— С ким си то био тамо? — запита га она неким радозналим и притворновеселим гласом. </p> |
енађен. </p> <p>— Камо ти Симо? — упита га још на ходу. </p> <p>— Отишао је кући — одговори Ђур |
</p> <p>— Пуцај, небеса му његова, шта га чекаш! </p> <p>Истога тренутка искочи, као звер разј |
... </p> <p>И Ђурица стаде да мисли шта га је то привлачило к Вују, те му се тако слепо предао. |
тави друштво. </p> <p>— Јок, море, деца га познају... познају га деца, кад ти кажем. </p> <p>— |
ута по југозападним окрузима.{S} Ђурица га пресрете и нађе код њега само дваестину динара. </p> |
овори...{S} И таман да заусти, а Ђурица га омахну и тресну о земљу...{S} Нехотично му се подиже |
дижући рам са хартијом. </p> <p>Ђурица га погледа зачуђено. »Шта ће то сад — помисли у себи — |
А, лијо, ту ли смо!...« </p> <p>Радисав га погледа онако узверена и, ваљда ради већег ефекта, з |
огледам: онај лежи у потоку, а Добросав га дрма за руку. </p> <p>— »Шта је било?« питам Доброса |
де к поповој кући. </p> <p>Попа га, кад га угледа у дворишту, погледа зачуђено, али га ослови о |
<p>Свештеник се и уплаши и наљути, кад га саслуша. </p> <p>— Зар ти хоћеш, синко, да ме отераш |
еш ти са мном? — викну он зачуђено, кад га Ђурица преврте и погледа оно страшно зликовачко лице |
у, којом се долази до манастира.{S} Кад га стигоше, Пантовац скочи с кола и пође пешице поред с |
не види зеца, неће да га тражи, али кад га види — Држ’ се зече! </p> <p>— Опет ћу ја да покушам |
.. сјајно, светло, слатко...{S} И никад га више не одведоше цркви и не причестише. </p> <p>— Је |
чекиваше час, кад ће пасти на њега, сад га је одједном притиснуо целом својом страховитом тежин |
а и прекосутра и тако редом...{S} А сад га обузме хладна језа кад помисли, да му свакога часа м |
дуги, досадни, тешки... </p> <p>Једаред га, преко обичаја, посети Тима, рано у зору.{S} Беху пр |
<p>— Ћути, црна; мене је страх, кад год га видим. </p> <p>— А зар га виђаш често? — запита Стан |
ао је постати други човек.{S} Али такве га очи не погледаше. </p> <p>А беху два ока, две љуте г |
, кад виде да нико не пролази, а и ноге га заболеше, сиђе и оде опет на сламу.{S} Седнувши на м |
. </p> <p>Ђурица извади револвер и даде га Станки, па онда окретоше јаругом к реци.{S} Тек што |
од Јова... </p> <p>— А, Миша! — познаде га Ђурица, па му приђе. — Шта је, ко те шаље? </p> <p>— |
, дваред...{S} И док си тренуо, нестаде га, провуче се кроз рупу.{S} Настаде необична граја.{S} |
траг к шуми...{S} За тренут ока нестаде га... </p> <p>— Вујо! — зачу се глас испред куће. </p> |
а тамо нек иду куд ко хоће. — И нестаде га у кукурузу. </p> <p>— Шта си му то говорио? — запита |
о — одговори онај из помрчине и нестаде га. </p> <p>Ђурица с Новицом окрете уз брдо, журећи се |
кама.{S} Коњ одскочи у страну и нестаде га испред Николиних очију, а он се осети усамљен, у вла |
з врљике, а онај други клисну и нестаде га у шуми. </p> <p>— О тајо! — викну Станка неколико пу |
чини и куд да окрене главу.{S} И одавде га упућују к Вују; и јатаци, кад им се за штогод обрати |
шно, погнуте главе, изиђе у ходник, где га дочека други пандур и одведе право у канцеларију. </ |
собу и смејући се гласно. </p> <p>— Где га нађе? </p> <p>— Онде, где и нама не би било лоше, са |
уђење, па дохвати момка за руку и уведе га у кућу.{S} Одатле Ђурица изиђе тек увече и оде кући. |
аш те тражи Вујо из Брезовца! — прекиде га опоро онај Ђуричин сусед. </p> <p>Сви ућуташе, осећа |
ковце... </p> <p>— Остави то! — прекиде га Пантовац. — Зар не видиш да се мора гинути. </p> <p> |
Петар... </p> <p>— У здрављу! — прекиде га Ђурица, обрте се и оде с другом. </p> <p>У Локви су |
... </p> <p>— Добро, добро... — прекиде га капетан — сад ти то и не тражим.{S} Звао сам те само |
.. </p> <p>— Колико ти треба? — прекиде га Јанко одсечно. </p> <p>— Пет стотина дуката. </p> <p |
ид... </p> <p>— Који Радисав? — прекиде га Ђурица. </p> <p>— Твој апсанџија, знаш га ваљад’? </ |
<p>— Иди ти то причај Милеви — прекиде га Станка — она се нешто чешће погледа с тобом. </p> <p |
ам шта ћеш.{S} Кажи то Милеви — прекиде га она и обрте десно, к својој кући. </p> <p>...{S} Међ |
сле тога и ја ћу отворити очи — прекиде га Ђурица. </p> <p>— Слушај што ти говорим!{S} Власт ће |
а удари га Новица ножем у леђа, прободе га скроз, и Мато паде мртав... </p> <p>Убице се окретош |
ивео је до данас, а сад одједном изводе га на бели хлеб!... </p> <p>Дакле сутра!...{S} Сутра је |
вора на то питање.{S} Или, управо, нађе га, али он беше неповољан.{S} А Вујо настави: </p> <p>— |
еко чудовиште, обухвати га свега, стеже га грозно, не остављајући му времена за размишљање. </p |
дима нека прилика, паде на њега, стеже га и притисну целим телом... </p> <p>— Овамо!... — Викн |
не у грлу... нешто му ипак смета, стеже га...{S} За песму треба да се отвори и раздрага цело ср |
прсте...{S} Старцу тешко дисати, стеже га младић као кљештима...{S} Најзад се некако дохвати п |
а, па одједанпут кидиса на Вуја и стеже га рукама. </p> <p>Старац, још снажан, поче да се отима |
боди од Станке, прискочи старцу и стеже га својим снажним рукама, као утегом.{S} Станка им приђ |
охвати свој мали ножић иза паса, истрже га брзо и тако исто муњевитом брзином сјури га ономе ст |
S} Једва се сети револвера...{S} Истрже га иза паса, наслони цев на чело старчево и окиде...{S} |
спустише му дугачак церов колац.{S} Узе га у обе руке, па стаде да побија. </p> <p>— Вала, Мићо |
н осуду, Ђурици заклецаше колена, обузе га зима свега, и као да му нешто дохвати само срце, па |
де у очи.{S} Али, потрчавши мало, обузе га неописан страх од самоће, од себе сама и од онога ве |
кући.{S} Хајдуку се стеже срце и обузе га нека суморна сета, кад угледа своје осамљено напуште |
ах трже, сети се ко је пред њим и обузе га смртно бледило.{S} Милош стаде да се осврће око себе |
и могу по вољи служити... </p> <p>Обузе га велики бол; осети се тако јадан и тако усамљен, да в |
Сад је био присебнији и одлучнији, није га потресла проливена крв: напротив, он се спремао да с |
а из Доње Трешње.{S} О чему другом није га нико распитивао, и ако је сваки од његових нових поз |
ј новац не однесе бриге и незгоде, које га не остављаху ни једнога часа.{S} Вујо му донесе двес |
лако извуче и оде у друго одељење, које га је више привлачило. </p> <p>— Мацо, ево ти драгана! |
ш и сам све разумјети и виђети, а дотле га мораш заваравати.{S} Подај и њему половину од добити |
глед миловала још од детињства му; маме га оне равне и непрегледне, покошене зелене ливаде, по |
коме он не може да нађе отпора.{S} Маме га к себи оне гомилице белих, ћерамидом покривених, кућ |
ук?{S} А мени је баш то по вољи.{S} Пре га никад нисам погледала добро, а сад, Бога ми, волела |
<p>— Јест, вала, па сврати на Вуја, те га питај, и он ће ти казати; он то још боље зна. </p> < |
нио једну погрешку и био лоше среће, те га власт ухватила, па, бојећи се ваљда горих јада, дао |
убок вес, немарно затурен к потиљку, те га је црна дуга кићанка била по плећима.{S} Бела конопљ |
Док он изређа све механе путом, можете га стићи, па са њим заједно у манастир.{S} Хо-хо-хо... |
од бола у лактовима. </p> <p>— Изведите га напоље, нек се освести на ваздуху.{S} А ноге му одре |
му у оној хартији стоји написано, да ће га после три дана, ако се не преда, смети убити сваки, |
ерем — одговори Ђурица и, знајући да ће га Вујо сад распитивати за његове планове, обрте се одм |
г, да поново листа зелена гора, која ће га опет примити у своја нема наручја... </p> <p>Живео ј |
} А да ли нам је баш то у крви — Бог ће га знати.{S} Нешто не знам како је сад по другим земљам |
рно: знао је да има још судова, који ће га судити.{S} Али кад му после месец дана саопштише одл |
старао да уз њега шаље човека, који ће га стишавати и хладније вршити посао.{S} Због те његове |
а се боји да ће убод бити слаб, само ће га још више ражљутити, па после — зло! ...{S} Да гледа |
воћњака, винограда и пшенице; привлаче га она китњаста, обрасла воћем и житом, брдашца, што су |
љути на себе сама, али нема кад — прече га мисли сад занимају.{S} Све му се чини да ће сад, ама |
вши да је пун банкнота и дуката, завуче га у недра, па искочи са Пантовцем на поље. </p> <p>Ист |
не иде.{S} После неколико месеца повуче га опет нека сила у гору, зажеле му се очи гомиле злата |
S} Нека беспредметна радозналост повуче га тамо, и он, не размишљајући, пође кроз висок густ ку |
Заносна ватра љубавне страсти обузимаше га све више, и он већ осећаше да му Станка није оно ист |
а, као да изникоше из земље, и дочепаше га снажним рукама.{S} Коњ одскочи у страну и нестаде га |
а се спасава од велике хајке.{S} Вараше га куцање рођенога срца или пиштање уха.{S} Одједаред з |
се да држи главу право. </p> <p>Понеше га на рукама и однеше до места; спустише га више коца.. |
арми одмах скидоше Пантовца и простреше га по зеленој ледини.{S} Народ се окупи уоколо. </p> <p |
а сунца!... </p> <p>Ови зраци подсетише га да размисли о положају своје апсане.{S} Устаде са сл |
а одведоше до једне постеље и наместише га да легне.{S} Занесе се и заспа одмах... </p> <p>...{ |
а на рукама и однеше до места; спустише га више коца... </p> <p>— Ево ти куће...{S} Исправи се |
и му загушеним гласом. </p> <p>Подигоше га.{S} Стаде на ноге...{S} Осећа да га ноге једва држе, |
вој положај, а озбиљне прилике наведоше га на мисао: да овим положајем осигура себи и своме дру |
рили од њега...{S} Јутрос рано изведоше га на горњи спрат и уведоше у чисту, светлу собу.{S} На |
већ га само стезаше и омахиваше, да би га оборио на земљу...{S} Обојица ћуте као заливени, сам |
А он избегаваше сваку помисао, која би га на то подсетила, и ако осећаше последице тога непрес |
зна како се уздржа од покрета, који би га издао.{S} Неки сељак, кога он познаваше по изгледу, |
е....{S} Има ли он својих људи, који би га светили? </p> <p>— Дубоке су оне књиге што их он чат |
омака, такав поглед не би поднео, он би га уништио или довео до лудила.{S} Ђурица не осећаше у |
но дочекивао.{S} Чим се сретну, Вујо би га узео за руку, па би се онда малко поизмакао и тако б |
па би се онда малко поизмакао и тако би га гледао дуго и значајно, мерио би му оком стас и свак |
сред тих мисли он се сети хлеба, зграби га и поче жудно јести, не толико због глади, колико рад |
е он бити код куће, то сам дознао, и ви га морате напасти дању, јер му се ноћу не може прићи: у |
згрудвало, смешало, следило...{S} Дави га и притискује она црна, најстрашнија мисао, коју ника |
</p> <p>— Добро јутро, чича! — поздрави га Ђурица и пружи руку. </p> <p>— Добра ти срећа!{S} От |
/p> <p>— Добро јутро, момче! — поздрави га писар. </p> <p>Ђурица прекорачи праг, па стаде журно |
ознаде глас Вујове жене. </p> <p>— Зови га јаче, не чује! — викну он, па окрете; навише уз косу |
младићу, та немој тако журно, — ослови га чича-Тима. — Дуга је ноћ!..{S} Они твоји већ почели |
— Куд си тако поранио, соколе? — ослови га Вујо пре него што му се Ђурица приближи. </p> <p>— Д |
са сјајним дугметима на грудима.{S} Сви га гледају радознало, необично; чак се опажа саучешће н |
а, виђају га и по другим местима, и сви га гледају обично, као да и нема ничега необичног у њег |
око. </p> <p>— Вала и јесте јунак, јади га убили, да му равна нема. </p> <p>— Море чуће за њега |
рдно намрчио! </p> <p>— Како нећу, јади га убили!{S} Гледô сам ти да нас двоје младих, ђе се љу |
ош? </p> <p>Чиновник плану.{S} Изненади га толика дрскост.{S} Био је уверен у несумњиви успех, |
свога капута један нов пешкир и упореди га с онима што кмет донесе. </p> <p>— Није то — рече пи |
а је то? </p> <p>— Нека удовица... води га као коња зауздана.{S} Али опет он добро напредује. < |
кожа под кошуљом набира. </p> <p>— Води га! — викну капетан пандуру и диже се од стола. </p> <p |
едам жива... ето, то хоћу... трчи, буди га! </p> <p>Пандур се уозбиљи, почеша се иза уха и запи |
p> <p>Наједаред трже се из сна; разбуди га пљускање воде.{S} Подиже се мало и, кроз густо лишће |
авлачи по небу, Ђурица се трже; пробуди га некакво шушкање и шапутање, које се чуло озго, од дв |
ад ведрицу, захвати воде у врг и понуди га: </p> <p>— На, сркни мало да дођеш себи; биће ти лак |
у собу, затвори врата за собом и понуди га да седне. </p> <p>— Па тако: ти сад по мало хајдукуј |
вача, отварај очи и чувај га се... држи га свакад на оку.{S} Кад се врнеш са похаре, чекаћу те |
нађаше за себе, извади револвер и пружи га на дете.{S} Ђурица прискочи и повуче му руку у стран |
која му досад не дође на памет, порази га као гром.{S} Он гледаше у мирно и благо свештениково |
е, могао разговарати само с онима, који га чувају... </p> <p>— Немој да се наљутиш, газда Јанко |
ече он креснувши оком на домаћина, који га појми, па устаде и изиђе са њим. </p> <p>у соби оста |
езусловна, ропска послушност луди, који га до јуче нису честито ни погледали.{S} Он није забора |
ерено и плашљиво у лице апсанџино, који га, вичним оком, љубопитно посматраше.{S} Познаде главн |
<p>— Ђурица! — зачу се отуд глас, који га потресе свега, јер познаде чији је. </p> <p>— Ча-Вуј |
обукао, па отишао у госте ча-Вују, који га је вазда радосно дочекивао.{S} Чим се сретну, Вујо б |
длежући душевном и физичком умору, који га је савладао. </p> <p>— Само ти мрдни, па не брини! — |
им је слободно смео отворити душу, који га је заносио причама о хајдуковању, био је ча-Вујо из |
то каже и да говором одагна страх, који га обухваташе. </p> <p>— Хајде, вала; једном се мре! — |
бом, зар не чу да мора умрети онај који га погледа.{S} Чиле је зажмурио и чекао да онај дрекне. |
ли се мало где дуго задржавао.{S} Сваки га је знао као нерадина и пијаницу, али нико није ни по |
у памети сви јутрошњи тренуци, и сваки га шибаше све љуће и јаче, јер му сваки тек сад открива |
Станка!...{S} Јест, она је...{S} Да ли га очи не варају?...{S} Ено је, гледа га и шта оно?...{ |
де..{S} Пружи пушку, и не мислећи да ли га виде они с леђа, узе правац од нишана до оне тамне, |
њега онај повереник. </p> <p>— Нађе ли га? — запита Вујо. </p> <p>— Нађох; вели да може. </p> |
је да ће ме убити... </p> <p>— Јеси ли га питао зашто ме убија? </p> <p>— Јесам.{S} Вели да су |
не беше никаква неповољност. — Хоћу ли га посјећ’, или право у чело? </p> <p>— Боље је да не п |
јде... — поче Радисав да се правда, али га прекиде стотина гласова: </p> <p>— Нису још гледали |
и он: </p> <p>— Само ви нема попа, али га можете стићи. </p> <p>— Како?{S} Кога то? — запита Ђ |
рица јетко и пође још корак натраг, али га одједном дочепаше многе руке, одвукоше у брвнарицу и |
наступа домаћа драма, пође из собе, али га Ђурица задржа, јер му беше тешко да остане овако са |
..{S} И Ђурица пође једној постељи, али га издадоше ноге...{S} Поможе му Митар с једним пандуро |
ећање, коме се само могао досећати, али га није могао појмити. »Зар и то може да буде? — помисл |
о веровао, дете излечила враџбином, али га још више обузе срамота од писара. </p> <p>— Шта ћеш, |
гледа у дворишту, погледа зачуђено, али га ослови оним истим гласом, којим га је увек сретао: < |
стајући звонити једначито и снажно, али га тај једначити звон сугестује, одваја га од свега што |
..{S} Ђурица обрте пушку на прозор, али га одједном дохватише и стегоше две снажне руке...{S} С |
икну Ђурица и скочи да обгрли Јулу, али га ноге издадоше, те се дохвати њених рамена и одржа се |
о да ће извршити бар једно убиство; али га изненади и ублажи ова попустљивост и покорност његов |
е био на чисто са својим жељама.{S} Али га последњи догађаји принудише да мисли, и ако му је ов |
и или да је држи тако подигнуту.{S} Али га двоумица прође брзо, кад Ђурица подвикну: </p> <p>— |
је оно причао: осуђен на смрт... везали га за колац... наместили се људи, пружили пушке и чекај |
ну: сви су му се потчињавали и — бојали га се.{S} Уосталом, ова општа бојазан од Вуја зависила |
ти сад? </p> <p>Ђурица обори очи, обли га црвенило, али ипак скиде капу и смерно приђе свештен |
та је било. </p> <p>— Ништ’.{S} Уватили га ноћас на берби, па ће сад да се одмара у полицији.{S |
су га хајдуци ухватили на путу, мучили га и терали да венча »одбегшега злодјеја Ђурицу Дражови |
и ортачину са мном?...{S} Деде, кажи ми га, па ћу се ја рачунати са њим, а тебе неће ни глава з |
а који то вуче на другу страну, кажи ми га по имену!{S} Ко то тражи ортачину са мном?...{S} Дед |
, али вранац, трчећи за газдом, заклони га собом, а Пантовац, видевши пружену пушку, повика: </ |
необична озбиљност уплаши Ђурицу, збуни га, те не умеде одговорити на поздрав, ни понудити гост |
уричина глава.{S} Истога тренутка удари га Новица ножем у леђа, прободе га скроз, и Мато паде м |
ка, као звер, јурну на зликовца и удари га ножем у раме. </p> <p>Радован плану, севнуше му очи |
псова светињу, па завитла ножем и удари га по глави. </p> <p>Пљусну крв низ лице Ђорђево, а он |
уцољах, па ако ти треба кожа, оди одери га... </p> <p>Другом приликом разговараху се девојке о |
очи на Сима с леђа и једним махом обори га на земљу.{S} Отпасавши му тканице, веза му њиме руке |
. </p> <p>Пантовац узе новчаник, отвори га и стаде да гледа шта има у њему, а механџија, видевш |
рзо и тако исто муњевитом брзином сјури га ономе страшилу у груди.{S} Осети само како нож удари |
аљао немерена злата«, а не каже како си га то сатарио и зашто си ти крив. </p> <p>— Па, шта мис |
леда Вуја. </p> <p>— Шта је то?{S} Јеси га ти послао да се прикрада за мном? </p> <p>— Послао с |
а од свега што се види и чује и преноси га у бес крајне сањарије...{S} Крстоноше застају код за |
да убије, хоће да пече и да мучи.{S} Ти га мораш задржавати од тога.{S} Ја сам му већ казао на |
брзином и, као неко чудовиште, обухвати га свега, стеже га грозно, не остављајући му времена за |
а, опазивши да се старац стишава, пусти га, па приђе Станци и узе је за руку. </p> <p>— Ова дев |
{S} Ходи овамо — рече старац и пропусти га на врата. </p> <p>Ђурица се збуни, дошавши у неприли |
и он нехотично извуче цео рам и испусти га. </p> <p>— Предај се! — викну једна глава, и челична |
у апсу. </p> <p>Ђурица плану.{S} Наљути га права истина, коју му Станка рече, и на коју он не м |
ц при уласку му. </p> <p>Ђурица, видећи га онако весела, прихвати шалу. </p> <p>— Вала, побро, |
што су му сад руке слободне.{S} Уводећи га у затвор, одрешише му руке, којима у први мах не мог |
. — Доста си му дувана попушио, пратећи га по овој гори. </p> <p>— Да ми је оно јаловица и јага |
целога темена, куда су жандарми, дижући га ваљада на кола, збрисали и скинули рукама изгорели п |
>Пантовац, као чудећи се и сажаљевајући га, врати пљоску у торбу.{S} Његов поглед као да говора |
Овамо!... — Викну Митар, притискивајући га грудима и стежући му руке... </p> <p>Попадоше на њег |
</p> <p>— Ђурђе — поче писар, гледајући га оштро и право у очи — у Трбушници је ономад извршена |
воју белу облу руку на раме и гледајући га са пуно страсне жудње. </p> <p>Ђурица се свакад збуњ |
ики свет!... — виче му Митар, скидајући га с кола. </p> <p>— Свет...{S} Шта свет! ... — одговар |
, отресајући печен кукуруз и завијајући га у зелену шашу.{S} Мало затим зашушта кукурузовина пр |
љак га умирује благим гласом, тапкајући га руком по врату.{S} Ђурица тек сад опази, да туда вол |
хајдукујеш? — рече старац, посматрајући га озбиљно и радознало. </p> <p>— Тсс... шта ћу — прому |
гибох, браћо, не дајте! </p> <p>Хајдуци га прихватише и за неколико секунада сјурише се у поток |
е живе душе, па и од пса... јест, плаши га и лавеж паса, стрепи и од изненаднога полета гладне |
р си још овде? — запита она, погледавши га право у очи. </p> <p>— Откуд ти знаш да сам дошао? — |
негде наквасио! — рече Вујо, погледавши га мало боље. </p> <p>— Од муке, мој старче, није од за |
— одговори она збуњено и, не погледавши га више, одјури и нестаде је иза шумарака. </p> <p>А Ђу |
не проговоривши ни речи и не погледавши га, оде у другу собу, остави тамо завезак и врати се у |
издахнути.{S} Домаћица Вујова, видевши га овакова, не изненади се, јер је, за дуга века, доста |
слуша.{S} И Станка се прену, па видевши га тако на опрезу с пушком, скочи уплашено. </p> <p>— Ш |
Погледавши још једаред Ђурицу и видевши га добро расположена, он се одлучи. </p> <p>— Ђуро, зна |
и се к нему, прими му Бога, али видевши га онако наоружана, трже се и пребледе.{S} Деца престад |
воји људи, а ја ти само то велим: чувај га се, дијете, кô живе ватре!{S} Оно ти је опак душмани |
тобом Сима ковача, отварај очи и чувај га се... држи га свакад на оку.{S} Кад се врнеш са поха |
Један се во узнемирио од обада, а сељак га умирује благим гласом, тапкајући га руком по врату.{ |
е су ми повезане очи. </p> <p>Свештеник га појми.{S} Па, хотећи да га остави баш на тој главниј |
аше, у чуду и страху, шта се збива, док га Пантовац не гурну снажно напред, те се нађе уз самог |
којим су прешли, и како је жмурио, док га је мајка пренела...{S} А све је било тако сјајно, и |
реполови, а ја му не могу ништа.{S} Сам га научих шта треба да ради.{S} Морам се томе домислити |
олела сам га више од свега, слушала сам га боље, много боље него оца, учинила сам све што је он |
лим са њим зло и добро...{S} Волела сам га више од свега, слушала сам га боље, много боље него |
прикрада за мном? </p> <p>— Послао сам га да те нађе, па да идете на посао.{S} Прође нам вечер |
ну: </p> <p>— То није ништа... само сам га ровашио...{S} Зар је то разбојништво?... </p> <p>— Е |
е озго. </p> <p>— Море лаже.{S} А јесам га ’нако резилио и друго којешта... </p> <p>— Кажу да с |
стој ствари десети пут... </p> <p>»Смем га убити, по закону; па још могу узети уцену, ако су га |
али га ослови оним истим гласом, којим га је увек сретао: </p> <p>— А гле, Ђура!{S} Од куд ти |
сам, па не могу сам... </p> <p>Радован га услужно скиде с коња, па се одмах упутише сви у цркв |
, јер ми може начинити сто чуда...« Сан га превари, и он заспа. </p> <p>Изјутра, кад пођоше, Ђу |
гледа то чудо? </p> <p>— Покојни Вуксан га је видео па умро.{S} Он је казивао чилу да личи на л |
столу. </p> <p>Кад уђе Ђурица, капетан га погледа оштро, али се иза те оштрине не могаше сакри |
е сваки мртвац сажаљева...{S} И капетан га погледа благо.{S} Приђе му и метну му руку на раме. |
е би то било, да не беше њега!...{S} Он га упропасти, погуби... </p> <p>И Ђурица стаде да мисли |
е Вуја, не би се овако свршило...{S} Он га је узео за руку, довео га до стрме ивице и гурнуо... |
дници, а кад настане ново жито, куповао га је и снабдевао се на целу зиму.{S} А чим настане јес |
ону себи — да се гине!...« и ова мисао га препороди, ули му неку непознату му до сад снагу сам |
гледа из ближе, бар у памети.{S} Осећао га је непрестано да лебди над њим, и знао је да се једн |
ре махни ме.{S} Беше тамо један... ђаво га знао...{S} Некако ми се чини сумњив... па одох раниј |
мене криви за Пантовца? </p> <p>— Ђаво га знао.{S} Само вели: »Сатари ми ’нака човека, који ми |
на све стране.{S} Још корак два, и ево га на чистој коси, са које му се отвара поглед на село |
намером да га убије или ухвати.{S} Ово га необично наљути и изненади.{S} Сматрао је своје село |
код Јова.{S} Беху поспала чељад, и Јово га уведе у собу, где спаваше сама Станка.{S} Кад уђоше |
, нити се он осврте, ни мрдну чим, него га само одједном нестаде с оне висине, на којој је стај |
ваљан момак.{S} Истина, отац те, Бог до га прости, није никаквом добру учио... то се већ зна, н |
шило...{S} Он га је узео за руку, довео га до стрме ивице и гурнуо...{S} После се већ морао кли |
ном и — како му сад изгледаше — смлавио га, уништио...{S} Није могао да се прибере задуго... </ |
оду...{S} Кад се одмакоше подоста, Вујо га заустави. </p> <p>— Е, сад морамо да се подвојимо: ј |
ог те његове плаховите одважности, Вујо га је ценио и чувао више од свих хајдука, који су »кроз |
лучи да не иде више за Ђурицом.{S} Вујо га нагна да оде још једаред. </p> <p>Беше прошло доба м |
, па и не мишљаше више о послу.{S} Вујо га испочетка и сам шиљаше да проводи дане у његову селу |
ри за три часа у Брезовац. </p> <p>Вујо га дочека у соби. </p> <p>— Свршисте ли? — запита он бо |
— Погинуо је. </p> <p>— Како! ...{S} Ко га уби? — викну капетан и љутито сјаха с коња. — Причај |
егове рачуне нико не преброја!...{S} Ко га зна!...{S} Али ми да гледамо засад... куд ћемо и как |
апита Станка радознало. </p> <p>— Па ко га не виђа?{S} Сваки дан искрсне откуд било, а ја ти се |
ваљад’, кад ти је Мићо лежао красте ко га је извидао.{S} Онда ми је то Стојка донела. </p> <p> |
мо један тежак, али важан посао.{S} Ако га извршите добро, биће вајде свима.{S} Треба да ударит |
као да сад први пут чује тај виц, и ако га слуша, у разним варијацијама, већ неколико година.{S |
овицу... сад ће дете да отрчи, само ако га нађе. </p> <p>— Зар није у вароши? </p> <p>— Јесте, |
акажено лице зликовчево. </p> <p>— Како га је гајила, тако је и прошао — одговори учитељ. </p> |
га носили на крстоношама« — осећа како га обузима стид, ужас. </p> <p>— Ђуро, пољуби овај свет |
а што нам остаје!...« и он осећаше како га Станка грчевито привлачи к себи, и заборави све бриг |
нака зликовца!{S} Ама де причај ми како га погуби, и онако морамо чекати док се добро смрачи. < |
Гле, па то су обични људи... видиш како га лепо гледају...{S} А куд одоше они... с онаким страш |
па се окрете и стругну уз брдо, колико га ноге понеше.{S} Вранац осећајући ваљда невољу свога |
, узе пушку и дође пред врата.{S} Јанко га пажљиво разгледа, држећи једну руку сакривену за леђ |
онакав, какви су остали људи.{S} Јанко га ћутећи уведе у собу, затвори врата за собом и понуди |
Ово вечно безизлазно стање принуђавало га је да се лати и таквих средстава, која су законом за |
</p> <p>Ђурица се вратио завичају, камо га је снажном силом вукло срце његово. </p> <p>Упамтио |
и сад као да није ни чула одговор: само га погледа и слеже раменима. </p> <p>— С ким си то био |
многе људе упропастио и побио.{S} Само га се чувај... </p> <p>— Знам ја то, нано, одавно.{S} З |
у, умео да прикрије ту особину.{S} Само га често издаваше нервозно трзање виличних мишића, које |
а то је баш поред његова села.{S} Тамо га вуче неки снажан магнет, коме он не може да нађе отп |
гледу саучешће... </p> <p>— Стезали смо га и за гушу, па се онесвестио.{S} Сад се повраћа — реч |
} Гле, и крст!...{S} Те је онај што смо га носили на крстоношама« — осећа како га обузима стид, |
ћи се. </p> <p>— Није ни мрднуо.{S} Ено га у дворишту...{S} Жену сам затворио, а код куће му на |
тати?{S} Где вам је ћато? </p> <p>— Ено га у трави, спава — одговори биров, па отрча, те пробуд |
односи укусно јело од те стоке...{S} То га је вукло на овај пут, али опет, да не беше Вуја, не |
а.{S} Напи се бистре воде, уми се, и то га поврати.{S} Стаде да мисли хладније и одмереније. </ |
о, по коме се сви управљају.{S} Па зато га је и изненадила она напомена о јаловицама.{S} И да н |
у се очи гомиле злата и банака и... ето га! </p> <p>— Јест, знам то — рече Ђурица, схватајући п |
три пут куповали сведоке. </p> <p>— Ето га сад.{S} Та ко каже да смо ми крилати! </p> <p>Кад се |
м, и досећао се да је то због тога, што га сви они сматрају као мртва човека, а већ зна се да с |
а до оне тамне, неразговетне слике, што га и сад необично гледа...{S} Ниједне мисли не беше у г |
..{S} Имало је нешто у самоме њему, што га је вукло на ту стазу, а то је осећао у себи раније, |
слободан... само да тргнем конопац, што га држе ови иза мене па да скочим!...« и он се полако о |
у год хоћеш.{S} Ко зна Вуја, као ја што га знам, тај ће лако погодити шта је он смислио.{S} Ниј |
ену то »данас«, опомену свих невоља што га снађоше, и би Му чудно што се, поред свега тога, сећ |
— Кажу ми људи једнако режи на тебе што га не слушаш.{S} Жао му оноликих пара, што си их сам по |
уди, погледа Ђурицу исто онако, као што га гледа у својој механи, доносећи му сатљик ракије.{S} |
али много поузданије и корисније но што га је Вујо држао.{S} Новица је смишљао да му није потре |
реже се да прогута или да избаци то што га стеже, осети да му се влаже очи и намршти се...{S} Ј |
село и лепо...{S} А гле сад...« И нешто га у глави тако јако заболе, да се мораде ухватити лево |
p>— Синовче, говори! — поче Вујо, пошто га је нарочито пустио да мало промисли под утисцима оне |
</p> <p>— Ха-ха-ха... кâ велиш: обрнуо га Вујо зимус! ...{S} Неће више, не бој се.{S} Доста ја |
трах, кад год га видим. </p> <p>— А зар га виђаш често? — запита Станка радознало. </p> <p>— Па |
ежи!{S} А вала неће ми побећи, па макар га заклао овђе у цркви« — помисли он, па стаде да мотри |
иваху други неповољни гласови.{S} Писар га дочека пред среском кућом, и на његово питање: шта у |
и доктори скупи као ваши. </p> <p>Писар га прекиде: </p> <p>— Хајде, продужи посао. </p> <p>— С |
е никуд не миче из онога ћилерчета, јер га, вели, сад журно траже.{S} Тиме му одузе могућност д |
уката, само остави са собом Новицу, јер га беше страх од самоће.{S} Кад окретоше подножјем Венч |
</p> <p>Сви луди оборише главе, а кмет га значајно погледа и, дигнувши се, рече му: </p> <p>— |
машући њоме десно и лево. </p> <p>Кмет га ослови без поздрава: </p> <p>— Где ти је мајка? </p> |
овац. </p> <p>Он подиже новчаник и опет га пружи унапред. </p> <p>Ђурица за све то време гледаш |
ица и не опази шта он ради с руком, већ га само стезаше и омахиваше, да би га оборио на земљу.. |
ара слободно са својим сељанима, виђају га и по другим местима, и сви га гледају обично, као да |
— Јок, море, деца га познају... познају га деца, кад ти кажем. </p> <p>— Сад ће уцена, сто дука |
али нека дође ко да ме убије.{S} Чик му га!... </p> <p>— Право кажеш: мари ти он за њине претње |
илику да дозна за његов долазак, у чему га помагаху рођаци и неки момци, нарочито Сретен.{S} И |
а вратима и, разгледавши хајдука, зовну га: </p> <p>— Ходи дер ближе, момче! </p> <p>Ђурица уст |
овну га полако. </p> <p>— Ђуро! — зовну га он неколико пута, па, видевши да Ђурица спава тврдо, |
<p>После пола часа Мато устаде и зовну га полако. </p> <p>— Ђуро! — зовну га он неколико пута, |
се над њим, повуче за покривач и зовну га по имену. </p> <p>Мато скочи с места, и као да није |
пружену руку, дохвати револвер и обрну га у страну.{S} Марко, видевши да удари кћер уместо зли |
ешто тако јако удари у слепо око, гурну га, и он се од тога претури и — умре... </p> <p>А Ђуриц |
авача почиње дизати, притрча и притисну га озго. </p> <p>— Ко је то? — дрекну јак мушки глас и |
/p> <p>Механџија извуче новчаник, метну га на длан и пружи преда се, али му рука толико дрхташе |
а за шаку две више колена, због чега су га старији људи звали »онај куси«, а момци би се радо у |
ми синоћ кажу, кад догнаше стоку, да су га видела у Пашиним ливадама.{S} Беле се, веле, на њему |
и јучерашњој похари?{S} Која вели да су га на то нагнале прилике и околности, а учитељ, као што |
изгледаше други човек.{S} Ну девојке су га избегавале, као и момци.{S} Плашио их је највише њег |
нике, којих је било без броја и који су га све више, својим захтевима и услугама, обавезивали и |
и се ипак држао на опрезу.{S} Сељани су га сретали свакога часа, или око њива, или око студенац |
асаху на коњима три жандарма.{S} Они су га опазили раније, то је јасно, јер се један одвојио и |
закону; па још могу узети уцену, ако су га већ уценили...{S} Његови људи неће ми ништа, јер је, |
извешћа старац исприча опширно како су га хајдуци ухватили на путу, мучили га и терали да венч |
/p> <p>— Како то хајдук?...{S} Зашто су га тако начинили, кад није још никога убио? — запита он |
ађанину, он беше сам за себе.{S} Још су га веома одликовали негда црни, а сад прогрушали брци, |
кавцу. </p> <p>— Ето, баш на овом месту га је видео мој чиле; то ми је сам причао толико пута, |
азгледам боље...{S} Али не мари: видећу га ма где...« </p> <p>— Помоз’ Бог, Станка! — Викну нек |
Доношаху му лепа дувана, вина, гледаху га и одлажаху, причајући успут како се јуначки држи. »К |
знајући тачно кад ће се вратити, чекаху га свакога тренутка.{S} И сад су ишли на поуздану добит |
пружених ногу, мртав Пантовац.{S} Страх га беше погледати.{S} Густа коса му беше спаљена и на м |
Не, кумим те Богом... </p> <p>Пантовац га само гурну леваком, па опет продужи, не осврћући се |
а — поче овај отезати. </p> <p>Пантовац га пресече очима, те он ућута. </p> <p>Кад сви поседаше |
ће учитељ имати највише право.{S} Отац га је научио злу, а он се потрудио да претекне оца.{S} |
мађаху ништа ни у тору ни обору, а отац га је често поучавао: да се треба користити свачим »што |
у, сад ми је то лакше и згодније... баш га не бих могао погледати, а већ после... лако ћемо...« |
Ђурица. </p> <p>— Твој апсанџија, знаш га ваљад’? </p> <p>— Како, зар је он... </p> <p>— Хе, м |
огме ћете имати муку са њим.{S} Не знаш га какав је паксијан...{S} Мучно да ће он што одати. </ |
метнуо човек главу у торбу!{S} Не смеш га дарнути, кâ у око. </p> <p>— Вала и јесте јунак, јад |
кију; — биће триестак дуката.{S} Ти ћеш га, Ђурица, зауставити и узети паре, а ова двојица ће б |
уку са револвером и окрете цев тако, да гађа оне под прозором право у теме, па окиде...{S} Пуче |
ви, само ме сутра немојте мучити, добро гађајте!... </p> <p>— Не брини, за минут ће бити готово |
ром...{S} Ђурица је опазио да све пушке гађају у врх, преко његове главе, и појми да ови неће д |
у чуду и страху, као ’но ловац, који је гађао љута звера, па види да је промашио.{S} Станка ври |
ра, убадала се, убијала ногу непажљивим гажењем, али на то није обраћала пажњу...{S} Ишла је ка |
не бих ти толико дао. </p> <p>— Зашто, газда Јанко? </p> <p>— Ја ти то не могу рећи, а питај В |
а старац. </p> <p>— Зар ме не познајеш, газда Јанко?{S} Догонио сам ти ономлане мертеке из наше |
увају... </p> <p>— Немој да се наљутиш, газда Јанко, али мене је велика невоља нагнала да ти до |
иће вајде свима.{S} Треба да ударите на газда Ђорђа из Крушевице.{S} Дознао сам поуздано да је |
ње средство да буде потпуно поверљив са газда Јанком.{S} Исприча му искрено, готово наивно, цео |
обра дрва, па те части.{S} Вино ти шаље газда Митар, а ракију Јанко. </p> <p>— Хвала им — одгов |
шисмо.{S} Пласковчанин оде с раном, а и газда ће имати да се полечи. </p> <p>— Хајдемо унутра — |
све мајке, волела и гајила! — прозбори газда Дмитар, гледајући онакажено лице зликовчево. </p> |
још нека обавештења Радовану и Ђурици о газда Ђорђу и његовој кући. </p> <p>Сутрадан кад изгреј |
па настави: — Имам много хитна посла до газда Јанка, па те молим, ако је ту, кажи му да га чека |
Па добро, де клади се ти — одговори му газда Мита. — А ја, напослетку, пристајем за оку вина. |
еколико месеца дошао из војске. </p> <p>Газда Ђорђе је одавно изишао на глас због своје велике |
и и сањиви шегрти спремају воду за љуте газдарице, које се још по мало протезаху по душеку поре |
а Јулину биртију, код »Чокота«.{S} Нађи газдарицу Јулу и кажи јој: поздравио те Тима, даму чува |
{S} Вранац осећајући ваљда невољу свога газде, обрте се, па и он зажди за њим, и једва га стиже |
ако стиже у Врбљане, пред кућу чувенога газде Јанка Пајића.{S} Разгледавши кроз плот, виде у дв |
ресијаш — зар ти не знаш, да су се наше газде одавно досетиле, да се сачувају од ортачине са ва |
у и укућане, а ти са њом држи и нападај газде. </p> <p>— То нећу — одговори Станка. — Ја ћу вас |
е се и оде с другом. </p> <p>У Локви су газдинске велике ливаде, са којих се диже по неколико с |
а се заложимо.{S} Ето видиш, ја тако... газдински.{S} Моја Марушка мени спреми све што хоћу, па |
већ пружи пушку, али вранац, трчећи за газдом, заклони га собом, а Пантовац, видевши пружену п |
а скакаше пред свима, не знајући ни где гази, ни куда иде, ни шта ради.{S} Тек кад зађоше у шум |
те нема, него да гледам да ми још и ти газиш осрамоћену и поругану главу... да ми се смејеш са |
о лице зликовчево. </p> <p>— Како га је гајила, тако је и прошао — одговори учитељ. </p> <p>Људ |
о, и мајка га, ка и све мајке, волела и гајила! — прозбори газда Дмитар, гледајући онакажено ли |
чохани јелек и дизлуке, опшивене црним гајтаном, и велики тунос са кићанком.{S} Тако одевен до |
срезан, приљубљен уз тело, ишаран црним гајтаном; из његова џепа је спреда висио бео рубац.{S} |
ни обрва, већ наместо њих стајаше црна гар, по негде обрисана, те показује иа том месту трагов |
о, стишавајући се. </p> <p>Марко окрете гарабиљ кундачки и потрча на њега. </p> <p>— Стани дер, |
дна — од говори Марко срдито, узимајући гарабиљ са земље. — Познао сам ја шта ће бити са њом, ј |
а. </p> <p>— Да ми даш, Перо, онај твој гарабиљ, ако је оправан. </p> <p>— Што ће ти, море; да |
ете да пође кући, загледајући кундак од гарабиља. </p> <p>А Ђурица, дохвативши пушку, узе Станк |
лом лицу нагарављена и увезана широким, гаравим пешкирима, те им се види само горњи део лица.{S |
кад стадоше звезде једна по једна да се гасе и неко нејасно бледило да се навлачи по небу, Ђури |
зорина... тама се проредила, па умире, гаси се...{S} Петлови почињу своју песму...{S} Зора!... |
— Тхе... тек онако... не знам ни ја.{S} Гаси свећу! — рече он и стаде да се намешта на постељи. |
оред његових ногу и грабе се за парчета гвожђа, што падају испод оштра длета... </p> <p>»А знам |
па сад доста ти је...{S} Нисам ни ја од гвожђа! — обрте се он љутито, провуче се кроз прозорче |
о каже да за то окивају пре суда....{S} Гвожђе на ногама!...« — помисли Ђурица, и само му срце |
S} Звецну гвожђе...{S} Шта је то?...{S} Гвожђе... воштаница...{S} Митар... капетан...{S} А-а-а- |
м да разговара! ...{S} Повуче ногом, те гвожђе опет звецну.{S} Добросав се трже. </p> <p>— А, п |
де за сто, помичући и намештајући тешко гвожђе, којим су му ноге оковане. </p> <p>Капетан изиђе |
</p> <p>Ђурица наслони главу на хладно гвожђе и уздахну очајно. »Дакле баш да се хајдукује?« — |
слатко протегнути се овако...{S} Звецну гвожђе...{S} Шта је то?...{S} Гвожђе... воштаница...{S} |
о прозора, који је намештен с поља, иза гвоздене решетке.{S} Прозор се лагано и опрезно отвори. |
а му готово сва »зарада« одлази у једне гвоздене руке, из којих се више не враћа њему. </p> <p> |
етврт часа хајдуци прегазише Качер више гвоздене бране и дохватише се густих рудничких огранака |
Ђурица и звецка узицом, која му одржава гвоздени ланац на ногама. </p> <p>Савлада га пиће сасви |
и један Кленовичанин, па избацује земљу гвозденом лопатом.{S} Већ је готов, само хоће лепо да п |
.{S} Потрчасмо тамо, и Видим Добросава, где скаче у поток...{S} Погледам: онај лежи у потоку, а |
p> <p>— Дајте мотику! </p> <p>— Марија, где је мотика? — запита кмет. </p> <p>— Не знам, богме, |
ека знам зашто се мучим...{S} А Станка, где ли ће она?{S} И она ће са мном...{S} Истина, ко зна |
са крваве и богате похаре из Поморавља, где домаћин и један нападач допадоше тешких рана, Ђуриц |
јдуци приђоше к столу на средини храма, где стајаше старац под епитрахиљем и преврташе журно не |
еколико поузданих кућа у разним селима, где је могао склањати Станку.{S} Тако скиде с реда прву |
стоноше минуле поред каква богата дома, где су домаћице изнеле неколико карлица млека, заборави |
отоком, који протиче испод Дикића кућа, где је оставио Станку на боравишту.{S} Јавили су Јову Д |
рошао путом, има ли какве нове наредбе, где се налази кмет...{S} Али је морао бити много опрезн |
{S} То је негде тамо... иза њега негде, где ли...{S} А помиловање му не слази с памети никако.. |
</p> <p>— Где га нађе? </p> <p>— Онде, где и нама не би било лоше, само да смо малко млађи.{S} |
е беше никога.{S} Уђоше сви у заседање, где писар састави протокол о свршеном претресу, који по |
и и о њој самој, и најзад ово последње, где он стоји пред пушком не тренувши — све то беше тако |
кућу, док не нађемо...{S} Кажи, брате, где је, па да идемо — рече кмет, пробајући да омекша и |
рац.{S} Он је живео понајвише у вароши, где је сензалио код житарских и шљиварских трговаца.{S} |
ослушно, погнуте главе, изиђе у ходник, где га дочека други пандур и одведе право у канцеларију |
мо два начина: или да опет ударе реком, где су могли наићи на потеру, или да се завуку ту негде |
до њих беше од брвана, а на противном, где је соба, олепљена земљом и закречена.{S} У оној маг |
, и иде за њим тамо, где ће бити миран, где ће му живот бити безбедан.{S} Она се одлучила да га |
довољна. </p> <p>— Ама видосте ли чудо, где не смедох ни шамар да му опалим — прекиде је Радова |
реба право за нама, а не би ишли онамо, где сами знају да нас неће наћи. </p> <p>— Како, па је |
у великој опасности, и иде за њим тамо, где ће бити миран, где ће му живот бити безбедан.{S} Он |
о узвик, зазвече чаше... али где је то, где то бива... весело, слатко, пријатно!...{S} У глави |
и одговори му: </p> <p>— Ово је место, где само ја могу говорити и нико други.{S} А твоје паре |
унутрашњост куће, опазише одмах место, где чељад спава и учини им се да се неко промешкољи...{ |
и потером.{S} Остаје им још само потес, где их је, на оној чистини, најлакше погодити из пушке, |
ка Вујо би увео свога пријатеља у собу, где их је чекала спремљена чутура вина, печена јагњетин |
поспала чељад, и Јово га уведе у собу, где спаваше сама Станка.{S} Кад уђоше обојица у собу, о |
та, Ђурица одмах скочи и зађе за розгу, где се беше прикрио Новица. </p> <p>— Шта ћемо сад? — р |
чких огранака, који су у другом округу, где ће, без сумње, бити изван сваке опасности. </p> <p> |
зврши смео напад у пожаревачком округу, где му допадоше још триста дуката.{S} Али пошто му Вујо |
о студенаца, а понајчешће у оном крају, где беше кућа Марка Радоњића.{S} Чим се ко макне у кака |
ене свраке...{S} Да је бар у свом селу, где не мора свакад бегати далеко од пута!...{S} А како |
е почео по неки пут да излази у кавану, где су се скупљали неки необични гости: и они су се, ка |
м друштву.{S} Дању је спавао на тавану, где му је Јулка наместила постељу, а ноћ се проводила в |
судове с водом и журно изиђе на пољану, где се сукоби с једним дечком, који иђаше на воду. </p> |
ро.{S} Сад нас ти поведи на ону страну, где није његова соба... да нас не може опазити с прозор |
чага. </p> <p>Погледавши на ону страну, где је био прозор, Ђурица опази да нема више оних зрако |
крати непријатан спор у овакву времену, где је драгоцен сваки тренутак. </p> <p>Сви троје пређо |
.{S} Ђурица случајно погледа на врзину, где му беху сакривени другови, и тамо спази два сјајна |
д оде сав свет и кад се на ономе месту, где мало час сиђе жив човек, издиже гомила влажне земље |
же из све снаге секиром по ономе месту, где је требала да буде Ђуричина глава.{S} Истога тренут |
овицом пред колебу у Матову бостаништу, где је од пре неколико пута ноћио.{S} У колеби не беше |
кроз шибљак и кукуруз, те уђоше у кућу, где их очекиваше Станка и добар ручак.{S} Једна жена ос |
оврши мисао, јер угледа мртвога Новицу, где се отегао на зеленој ледини, а око њега се начетили |
едало?{S} Намести је он, рецимо, код... где би то могло?... све једно, Новица би јој нашао згод |
мисли, па ми одговори.{S} Прва је мука: где ћеш је?...{S} Тамо не може пробавити ни недељу дана |
шта ми ту једнако дробиш и контролишеш: где сам био, те где сам био!...{S} Био сам код девојака |
Шта хоћеш?... </p> <p>— Капетана...{S} Где је капетан?... </p> <p>— Што ће ти ноћас капетан? — |
> <p>— Знам, због тога сам и отишао.{S} Где си ти била онда? — запита он Станку, сетивши се сад |
зопијаше, полегаше по застртом поду.{S} Где се ко нашао, тако се и спустио на под и заспао.{S} |
терао. </p> <p>— Виде ли је чија је?{S} Где се нађоше? </p> <p>— Ништа ти, брате, друго не виде |
мо сад, кад ниједан не знамо читати?{S} Где вам је ћато? </p> <p>— Ено га у трави, спава — одго |
м жандарму, који је одводи... </p> <p>— Где је ковач?...{S} Скидај!... — вели писар. — Седи Ђур |
великој опасности од потере. </p> <p>— Где сам била!...{S} Сад си ме се сетио; а кад си дознао |
ом склонитом месту, поседаше. </p> <p>— Где си, болан; полудех од муке — рече јој Ђурица, погле |
стола и пође насусрет Ђурици. </p> <p>— Где си, Мишо; камо се? — рече она, спуштајући му своју |
аде и погледа га право у очи. </p> <p>— Где си био данас? </p> <p>— Ја, вала, у једном забрану, |
и у собу и смејући се гласно. </p> <p>— Где га нађе? </p> <p>— Онде, где и нама не би било лоше |
се осврте и седе на столицу. </p> <p>— Где је сад Ђурица? </p> <p>— Код Јова Дикића, у нашем с |
>Кмет га ослови без поздрава: </p> <p>— Где ти је мајка? </p> <p>Ђурицу дарну ова кметова осорљ |
посао...{S} Како је сад овде? </p> <p>— Где си био целе зиме? — запита га Вујо, чинећи се да не |
а не може; и онда где ћеш је? </p> <p>— Где год ја дањујем, и она ће са мном.{S} Наћи ћу у неко |
, па онда не морам ни крити.« </p> <p>— Где ти нисам био! ...{S} По варошима.....{S} У Београду |
ко села, држећи се шљивара и забрана, а где наиђе на чисто поље, ту се више пожури и обрће опре |
јем... ти знаш какво је моје друштво, а где они иду, тамо има свачега. </p> <p>— Па добро, али |
јка...{S} Станка... није, није!...{S} А где ли је Станка?...{S} У селу, кажу помилована... а, т |
} Сви се хвале, не може боље бити.{S} А где си ти ових дана? </p> <p>— Послом... — одговори Ђур |
више од сто гроша код себе. </p> <p>— А где су оних шест стотина дуката, што си ономад примио о |
ок се обуче...{S} У том чујем Добросава где викну: »стој!... стој!«... и пуче пушка...{S} Потрч |
под једним густим гложјем, угледа њега где седи, са пребаченом пушком преко крила...{S} Она се |
p>— Код мене, видиш, да не може; и онда где ћеш је? </p> <p>— Где год ја дањујем, и она ће са м |
атког чекања, угледа два велика курјака где се привлаче обору.{S} Овце покушаше да искачу, али |
слободнији...« </p> <p>Угледавши човека где му се приближује, Вујо се диже и пође на сусрет, а |
ам боље...{S} Али не мари: видећу га ма где...« </p> <p>— Помоз’ Бог, Станка! — Викну неко испр |
селу да му иде на сусрет, сврнуо би ма где, само да избегне онај поносити поглед, који уништав |
н, као непотребну ствар...{S} Гле, нема где да склони обешчашћену главу!... </p> <p>»А отац, шт |
је ништа наредио за Станку, те и не зна где је сад она.{S} Јово му само уз реч напомену да је о |
} И она ће са мном...{S} Истина, ко зна где ли ће она?...{S} Можда ће и у рај?...{S} А јесте лу |
в пред законом.{S} Крив је сваки ко зна где се налази разбојник, а неће да га јави власти...{S} |
а живо. </p> <p>— Сад видех оца Симеона где се враћа из вароши.{S} Док он изређа све механе пут |
ра, па се одмах обрте и узе да посматра где ће пасти први поглед Ђуричин; али овај уђе погнуте |
{S} А на овога Миту пазићеш добро да се где не опије, јер онда може да вам начини сто чуда.{S} |
претресаху овај догађај и домишљаху се где може сад бити Ђурица. </p> <p>— Сад је он, мој брат |
о дробиш и контролишеш: где сам био, те где сам био!...{S} Био сам код девојака, ето, па сад шт |
подели Косово. </p> <p>— Их, да га хоће где сукобити: ала би било смеја и причања по селу! </p> |
, опет му остаде мало, те сад изгледаше где би још ударио.{S} Јатак му показа трговачкога верес |
дважности.{S} Он, за тренутак, заборави где је, заборави своју задаћу и све, па стаде да састав |
ој срце.{S} Код кога су завоји?{S} Види где је ударена. </p> <p>— Код Петра су завоји и стаклет |
понеки весео узвик, зазвече чаше... али где је то, где то бива... весело, слатко, пријатно!...{ |
урица скакаше пред свима, не знајући ни где гази, ни куда иде, ни шта ради.{S} Тек кад зађоше у |
у Смедереву и Шапцу, па ти само избери где ћеш, а ми ћемо те препоручити. </p> <p>— Тешко је с |
; ишти шта хоћеш! </p> <p>— Брже говори где су паре, или ћемо сад да кољемо! </p> <p>— Не, душе |
ала ово сече — вели Тима, разгледајући где би се могло сести, па не видећи нигде столице, спус |
е малишан застанувши и као размишљајући где ли су. — Да потражим још горе у зобишту. </p> <p>— |
им, рече му: </p> <p>— Ништа ти не знам где је.{S} Да питам нану. </p> <p>После неколико минута |
а сам и до њега.{S} Звао ме да му кажем где си...{S} Он ће ти, дијете, главу однети, то знај, п |
мари сад Срета за пурењаке.{S} Мисли он где би нашао Ђурицу да подели Косово. </p> <p>— Их, да |
чуднога јој стаса.{S} Кад би је опазио где у пољу или у селу да му иде на сусрет, сврнуо би ма |
ао у сваком селу на радове, али се мало где дуго задржавао.{S} Сваки га је знао као нерадина и |
мо кроз прозор, кад је дао Бог те имамо где сести и разговарати се.{S} Ходи овамо — рече старац |
го да идем у Смедерево.{S} Кажи ми само где ћу наћи ваше друштво. </p> <p>— Само питај за Јулин |
>На путу што води к срцу Шумадије, тамо где се многим увојцима слази у Б. Поток, стоје густи ку |
посао ћемо свакад заједно, а овако ћемо где ко хоће.{S} Док нам је поуздано сваком своје село, |
а да се ми не растајемо, да се склонимо где, или тако на пример нешто?... — и Ђурица жудно, ват |
едају стоку, јер и они не ускачу у обор где има волова, нарочито бикова.{S} Овце, од страха, ју |
асти.{S} Ти мислиш они у срезу не знају где ти дањујеш? — Знају, бане, сваки твој корак по селу |
ришту неколико деце у игри и једну жену где мота цеви.{S} Не размишљајући много, отвори вратниц |
зато се и зовете власт«... па погледаху где би се могао још који напад извршити. </p> <p>Радова |
тике — викну пандур, угледавши држалицу где вири из корова. </p> <p>— Копај овде — рече писар о |
ву и види слабу, суху, погурену старицу где му прилази... »Што је овака?...{S} Ово није она...{ |
им гласом — но склањај ме сад, ако имаш где. </p> <p>На северној страни собе, у којој лежаше Ђу |
овини слатко и слободно дише... </p> <p>Где си, лисната зелена горо!{S} Камо те, врело и топло |
жену, која га посматраше не дишући... »Где ли је сад Станка?...{S} Да ли зна за ово?...« </p> |
забринуто. — Ја ћу је за ноћас сакрити гдегод, а сутра ћу је морати водити у друго село. </p> |
дно господа.{S} За њим, као што је ред, гегуца општински биров... </p> <p>Весеље и право душевн |
а их философијом.{S} Кад је утврдио тај генерални појам, он стаде после да га цепа на делове по |
вели он?{S} Каква погибија?{S} Ко ће да гине?{S} Јест, ми ћемо да гинемо и... и ја ћу да погине |
а — сад вам праштам, а други пут вам не гине куршум у леђа.{S} Сад идите, па причајте какву сте |
>»Гле, смрт! — помисли ону себи — да се гине!...« и ова мисао га препороди, ули му неку непозна |
?{S} Ко ће да гине?{S} Јест, ми ћемо да гинемо и... и ја ћу да погинем!«... — помисли Ђурица, п |
мио од Никетића?{S} Паре овамо, или сад гинеш! — викну Ђурица. </p> <p>— Можете ме убити, али с |
досадило ми се робовати за другога.{S} Гини, мучи се и пропадај свакога дана, а за кога? — Све |
паде на под... </p> <p>— Предај се, не гини лудо! — викну неко са другога прозора. </p> <p>Ђур |
мо у страну. </p> <p>— Предај се!{S} Не гини! — викну жандарм с коња. </p> <p>Ђурица потрча још |
га Пантовац. — Зар не видиш да се мора гинути. </p> <p>»Шта то вели он?{S} Каква погибија?{S} |
о да одједном остаде без ногу, клону... глава се затури... затеже се конопац о коцу... </p> <p> |
боље, а шта — о томе и не мишљаше...{S} Глава га жигну још јаче, још ужасније, и он некако меха |
, на којима се указа разбарушена сањива глава.{S} То беше капетан. </p> <p>— Шта је то тамо, Ми |
розор, на коме се појави трома и сањива глава, са необично дебелом руком иза потиљка.{S} Са пла |
ену и немирну унутрашњу борбу.{S} Таква глава беше усађена међу широким и снажним раменима, а ц |
радио, а кад је дошло време да се чува глава, морао сам је чувати. </p> <p>— О, сињу му... зар |
и ћемо се клипка, па или моја или твоја глава!...« </p> <p>»Да се предам, вели, власти« — стаде |
о минута промоли се једна проседа мушка глава на вратима и, разгледавши хајдука, зовну га: </p> |
ему.{S} То добро упамти, ако ти је мила глава... </p> <p>— Ама, реци ми, болан, штогод... ти не |
га. </p> <p>— Предај се! — викну једна глава, и челична цев покрете се... </p> <p>Ђурица се са |
месту, где је требала да буде Ђуричина глава.{S} Истога тренутка удари га Новица ножем у леђа, |
ци, а ти би сад видео пошто је Ђуричина глава — рече Ђурица тихо, стишавајући се. </p> <p>Марко |
Видим, брате, човек кô и ми, само већа глава. </p> <p>— Вала и ја сам то сто пута помислио, ал |
пролаз некоме...{S} Ено, брадата, суха глава прилази му и гледа га радознало, и опет му се чин |
чији, али не треба вјеровати ником, кад глава виси о концу. </p> <p>— То сам и ја мислио, али к |
утим, не губим ништа, а да повичем, оде глава... </p> <p>— Ама, ја сам наумио да не ћутим и да |
лутајући нејасним погледом преко гомиле глава, окренутих к њему. </p> <p>Кола стадоше на путу, |
ј Новица?...{S} Овамо ми сам каже да ми глава виси о концу, а не вели ми да кидам на једну стра |
вучем овуда — викну Марко. </p> <p>— Ни глава ти, брајко, не може проћи — одговара терзија. </p |
у се ја рачунати са њим, а тебе неће ни глава заболети. </p> <p>— Сви, Вујо, сви траже... није |
ала: изгледаше да се не може кроз њу ни глава провући.{S} Људи се чуде, зевајући и протежући се |
рођоше му у такву животу, а њега још ни глава не заболе због тога.{S} Никад Вујо не одлежа ни д |
га.{S} Најзад се иза врзине помоли прво глава вранчева, па одмах затим и цео коњаник. </p> <p>Н |
тада је први пут, на делу, осетио да му глава свакога часа виси о концу.{S} Тада је потпуно схв |
његове куће.{S} Гледао сам доста таквих глава... али, шта ја ту бунцам!{S} Деде да видимо којим |
Ја шта ћеш, после оних мртвих и рањених глава? </p> <p>— Ни једнога нисам мојом руком дирнуо. < |
се се над раку и окиде пушку... </p> <p>Глава се Ђуричина искрете, бела као хартија, а једно ок |
зањиха лисје и врхове кукуруза, те над главама сакривених бегунаца забруја чудна ноћна песма, |
личне цеви стоје наперене на њега и две главе, необичне и нејасне, вире оздо... </p> <p>»Откуд |
ође к прозору, који беше виши од његове главе и — о среће! — до ушију му допре зврјање кочија о |
сукну ватра на прозор, више саме његове главе, и загрме други јачи пуцањ...{S} Истога тренутка |
да све пушке гађају у врх, преко његове главе, и појми да ови неће да га убију, но гледају да г |
брзо изређаше и претурише преко његове главе, наступише у њему други погледи на његов живот, з |
а прозора, куршуми прелећу преко његове главе, ударају у зид и окруне мало земље, која се осипа |
оубијали и узели велике уцене за њихове главе... </p> <p>— Ама, попо, шта велиш ти?...{S} О ком |
p> <p>У тај мах нешто шушну више њихове главе.{S} Они не опазише, али Пантовац лагано подиже гл |
их опази потера, да скупо продаду своје главе... </p> <p>— Шта ћемо сад? — рече Ђурица бледећи, |
радим, а они све односе и живе од моје главе«... </p> <p>— Ти отимаш од других — продужи поп, |
е само да те сагледа данаске — ево моје главе, ако не би рекао: »Хајде да ми будеш харамбаша и |
повисока, а иђаше увек право, затурене главе, посматрајући све пред собом као са неке орловске |
у, суве, запечене усне, нервозно трзање главе побуди у њему сумњу, да ова девојка није при себи |
укати из свега гласа, а Ђурица, погнуте главе, модра, скоро поцрнела лица, иђаше пред пандурима |
њихове користи. </p> <p>Ђурица, погнуте главе и бледа лица, слушаше ове необичне речи, које иск |
.« — помисли Ђурица и послушно, погнуте главе, изиђе у ходник, где га дочека други пандур и одв |
дно! — запита Вујо и погледа га погнуте главе, испод обрва. </p> <p>— Што?...{S} Шта ће ми он г |
ви поглед Ђуричин; али овај уђе погнуте главе и гледаше непрестано у врх својих опанака. </p> < |
ећеш да ми кажеш, а видим да се то тиче главе. </p> <p>— Добро видиш, и то ти је засад доста.{S |
аћа с пута.{S} Они из заседе поиздизаше главе ослушкујући, да по гласу познају, враћа ли се сам |
овика: </p> <p>— Стој! </p> <p>Подизаше главе и упрепастише се, видевши Ђурицу и Пантовца с нап |
адигне сукњу и кошуљу јој, те веже више главе и пусти је тако у село.{S} Али је најгоре што је |
д завале испод прочеља, дигла руке више главе и преплашено гледа зликовца, који стоји пред њом |
воја уплашена и забринута лица, оборише главе и заћуташе обоје. </p> <p>— Ђуро, шта је ово?{S} |
то ми кажите? </p> <p>Сви луди оборише главе, а кмет га значајно погледа и, дигнувши се, рече |
ири се стока.{S} Овце пођоше и окретоше главе низа страну.{S} Станка се полако придиже испод гу |
Легоше да спавају, а њему не излазе из главе загонетне речи Новичине. </p> <p>»Он много зна, а |
нако мислим код куће, никако не могу из главе да те избијем...{S} Шта то би с тобом, Ђуро?...{S |
и, из превелика усрђа, беху позавлачили главе под клупе.{S} Кад одоше хајдуци, ови само мрдаху |
њега нико, без Вујове речи, не обрће ни главе. — Као да он и не постоји, као да је он нека ства |
се пружи сто банкнота, а Вујо не би ни главе окренуо, Вујо хоће све...{S} Он сад седи ту негде |
ај био необичан.{S} Најпре није смео ни главе помолити из собе.{S} Станка је излазила и набавља |
ће бити криво од мене. </p> <p>— Ево ти главе моје и вјере тврде, да ћу те чувати боље но себе |
чворке и показао их оцу. »Пооткидај им главе, нек ти мајка начини паприкаш« — рече му отац.{S} |
не мисли о ономе што је од јутрос преко главе претурио.{S} Све, што се тицало тога, стајаше иза |
окушамо.{S} Што да нас двојица залажемо главе за њега, па отуд не видимо користи ни ми ни наши |
азвиђава пред очима, спаде она тежина с главе... лепо види и разуме... </p> <p>»Ово је рака за |
трбну мало угажене траве и опет подигну главе, очекујући музару... </p> <p>Прве вратнице на огр |
е свакоме, и по њој, падао у очи.{S} На глави је носио дубок вес, немарно затурен к потиљку, те |
м год жив, неће те заболети ни длака на глави... </p> <p>— Колико ти треба? — прекиде га Јанко |
е очи на ону слику и коса му се диже на глави од чуда...{S} Станка!...{S} Јест, она је...{S} Да |
н капут, купљен од једнога Сремца, и на глави малу шиљасту шубару.{S} Станка је, као и све жене |
зе, поглади јој меку намирисану косу на глави и опет гледа и гледа... </p> <p>— Ала мирише! — р |
да идеш право њему.{S} Ради се о твојој глави.{S} Мато ће да те убије, то је извесно. </p> <p>— |
страшне мисли, која се рађа у занесеној глави, или би да продру у саму дубину црнога застора и |
оузданији моји људи почели да ми раде о глави, онда ту нема живота.{S} Али се опет не дам тако |
чувају... куд год се окренем, сви ми о глави раде...{S} Еј, кукавац!{S} Лепо ли могах живети, |
светињу, па завитла ножем и удари га по глави. </p> <p>Пљусну крв низ лице Ђорђево, а он истога |
{S} Погледавши на улицу он се почеша по глави, зевну добро и обрте се Радисаву, који још стајаш |
p> <p>Ћато оде пред врата, почеша се по глави и прочита гласно целу хартију, па се опет врати н |
зви нож у висину и удари њиме Николу по глави.{S} Никола осети страшан бол у глави, и са њим за |
ва... весело, слатко, пријатно!...{S} У глави нека тежина, али не мари! ...{S} Да се још спава! |
које се ништа не види око себе...{S} У глави му наступи неко болно бунило, занос... не види ни |
аше и дрхташе од умора и узбуђења.{S} У глави му беше таква збрка, да се у њој ниједна мисао не |
оме, како се коњ у скакању покреће, а у глави јој само једна мисао и њом се она бавила целога п |
али се усиљава, исправља се сам... а у глави сева, ведри му се пред очима и полагано спада она |
и лепо...{S} А гле сад...« И нешто га у глави тако јако заболе, да се мораде ухватити левом рук |
е чиним никоме ништа«.{S} Али јој сад у глави, и без овога, беше читав хаос разноврсних мисли, |
S} Грозан план севну јој само једаред у глави... севну и оде... она се не постара да задржи ту |
мишљу, све горча и тежа, извијаше се у глави му.{S} Оно старо осећање — грозничава плашња од с |
чно гледа...{S} Ниједне мисли не беше у глави... само се нешто црни тамо пред нишаном...{S} Оки |
пава.{S} Стадоше да јој се роје мисли у глави...{S} Тако мислећи загледа се у плаво небо, по ко |
ја црна цев.... </p> <p>Ниједне мисли у глави...{S} Лице позеленело... очи се рашириле, да иско |
убима...« као муње ређаху му се мисли у глави, а десна му рука, она што још не беше јелек на њо |
као окамењена... </p> <p>....{S} Ври у глави рој мисли, нејасних, тамних, црних... бруји и шуш |
.. да ниси сама.{S} Гледај је као очи у глави, а ја ћу се старати за све што вам устреба. </p> |
по глави.{S} Никола осети страшан бол у глави, и са њим заједно потече му топал мокар млаз низ |
и телом.{S} Само му беше једна мисао у глави: »Да је само да ме нико не види!...« И разумевају |
мајка, па треба да га гледаш као око у глави. </p> <p>— Куд ћемо сутра? </p> <p>— Чекај, док д |
дговара Ђурица, па опет леже. </p> <p>У глави му читав хаос, живци већ отупели од страховања... |
ској души не треба много: комад проје и главица лука задовољава потпуно њене потребе и навике. |
..{S} Срели се на путу, па ме пратио до Главице...{S} Пита за све..{S} После узе да комендија: |
{S} Њихове су улоге одређене условно, а главна им је брига била, да се при нападу не нађе и Ђор |
ону долину, којом се, у дужину, пружила главна и једина варошка улица.{S} Петлови ућуташе, посл |
живи.{S} Он је, као што поменусмо, био главни организатор и управник свих хајдучких дружина, к |
.{S} Па, хотећи да га остави баш на тој главнијој мисли, поздрави се са њим и крете коња под со |
едузећима, он беше или вођ или један од главних сарадника.{S} Вујо без њега није ништа предузим |
чно без садржине, Ђурица одмах пређе на главно. </p> <p>— Како је сад овуда, говоре ли о мени? |
а варошком тргу нађе Симу ковача, свога главног агента из вароши, проговори са њим две речи, па |
оком, љубопитно посматраше.{S} Познаде главног апсанџију Радисава, с којим је неколико пута пи |
степеницама, за која је држала да су на главном уласку у канцеларију.{S} То беху врата на ходни |
крају вароши, поред потока што пресеца главну улицу, чује се по неки пут весео узвик пијана го |
о, имам нешто да ти кажем — и он показа главом на густо гложје, које се раширило подаље од стаз |
таде онога вечнога страшила, што му над главом стајаше, и он се лако помири са својим стањем.{S |
а тренутка, као да се ожегао; час тргне главом унатраг, забаци је и истога тренутка заигра нога |
— казаћеш му да ми чува девојку, да се главом не шали... од власти нек је крије, док се год мо |
вор. </p> <p>— Свршисмо, али Мита плати главом. </p> <p>— Их, болан брате! — одговори Вујо, али |
ће грубе изјаве, љуљајући се и поводећи главом напред и удесно. </p> <p>— Која је боља, побро?. |
Знаш?... — на мигну му Новица, махнувши главом у страну, према шуми. </p> <p>— Ова, брате варош |
— Тсс... познајемо — проговори махнувши главом у лево, хотећи тим начином да искаже и неко чуђе |
као што се мења плаво небо над његовом главом: навуче се густ, непробојан покров преко бескрај |
већ — Вујо зна како се командује туђом главом... </p> <p>Ђурица је сад знао само једно: да му |
Причекај да видимо шта ће бити с твојом главом до јесени«. </p> <p>— Их, болан, што си баш тако |
репреке.{S} Марко се само чудио и вртео главом. </p> <p>— Да ми је само знати на кога се уметну |
ону... тамо у селу — намигну он и махну главом. </p> <p>— Доведи, доведи!... — викну Ђурица заг |
да ћемо да тражимо — рече писар и махну главом кмету, који с одборницима, пандурима и бировом у |
, Ђурица, у вајат — викну писар и махну главом на остале. </p> <p>Писар уђе први унутра, па се |
оже бити свашта... — и он претећи махну главом. </p> <p>Станка скочи, па стаде пред њега.{S} Оч |
квих призора гледала.{S} Она само махну главом у страну и још више набра своје збрчкане крајеве |
} И капетан напослетку безнадежно махну главом, па се пожури са спремањем.{S} При самом облачењ |
леда, после ове напомене значајно махну главом, као да би рекао: »Ја, море!« Само апотекар пока |
му кажем где си...{S} Он ће ти, дијете, главу однети, то знај, па гледај шта ћеш и како ћеш... |
, па причајте какву сте уцену добили за главу Ђуричину. </p> <p>За овим се обртоше и он и Панто |
е не могаше умирити.{S} Стаде да помаља главу из врзине и грозничаво да звера по путу, и усред |
... удовица јадна — одговори она и саже главу стидљиво, као да у томе, што јој је сестричина уд |
} Вода га доиста опорави, те одмах диже главу и плашљиво запита: </p> <p>— Камо Вуја? </p> <p>— |
Као да није ни капи сркнуо...{S} Подиже главу.{S} На једној постељи спава Митар, на другој панд |
дотле беше заклонио. </p> <p>Она подиже главу и оштро погледа Сретена, који јој беше пошао у су |
е господина Миту? </p> <p>Ђурица подиже главу и јетко се насмеши. </p> <p>— Тсс... познајемо — |
кочи високо, Ђурица се пробуди и подиже главу.{S} Зачуди се положају у коме се нађе, али се одм |
светлост на овај догађај.{S} Он подиже главу, и са неким светитељским достојанством погледа зл |
не опазише, али Пантовац лагано подиже главу и ослушну, па, кад се шуштање понови, он скочи и |
не знајући шта да чини и куд да окрене главу.{S} И одавде га упућују к Вују; и јатаци, кад им |
роз тело, и застаде у срцу...{S} Окрете главу навише и погледа Митра...{S} Све му је сад јасно. |
ка... откуд она ту?...« мисли он, обрће главу и види слабу, суху, погурену старицу где му прила |
ној, исмејаној кћери!{S} Сав свет обрће главу од ње, као од чудовишта, а мати шири слабе старач |
ечно, гледајући писарева коња како чеше главу О врљике, за које беше привезан. </p> <p>Кмет опе |
ли, опет му пројури нека електрина кроз главу, кроз тело, и застаде у срцу...{S} Окрете главу н |
ед, севну му као муња, једна мисао кроз главу, која беше гора од отрова.{S} Сети се онога трену |
ична успомена из детињства сену му кроз главу, сети се како је некада дететом плакао, и сад му |
— одговара Ђурица и усиљава се да држи главу право. </p> <p>Понеше га на рукама и однеше до ме |
брзо диже, извади рам из окна и промоли главу на поље. </p> <p>— Ко је то? — запита лагано, вид |
а, само ти кажи. </p> <p>Ђурица наслони главу на хладно гвожђе и уздахну очајно. »Дакле баш да |
ућне, наслони се на чатал врљика, обори главу на руку и стаде као окамењена... </p> <p>....{S} |
> <p>Пантовац се још више потуљи, обори главу и некако неодређено махну руком поред уха, што се |
ок овај не приђе барјаку, па онда обори главу и полугласно, као за себе, рече: </p> <p>— Хе, да |
арошке... ништа... </p> <p>Станка обори главу и не одговори ништа на ову изненадну милост Ђурич |
тине, али он виде да нема куд, па обори главу и наслони се на постељу.{S} Вујо му пружи воде у |
код тебе ћу сутра. </p> <p>Новица обори главу, као да му то не би право. </p> <p>Ђурица се досе |
она се не брањаше; само још више обори главу, а у образе јој удари врела ватра. </p> <p>— Знаш |
чину, па напослетку махну руком и обори главу, као да и сам увиђа, да не може још ништа смислит |
ба се чувати... — одговори Симо и обори главу, гледајући да се не сусретне са Ђуричиним погледо |
овакав поглед, застаде на месту и обори главу. </p> <p>— Шта си стао ту за врљике, кâ да ћеш жд |
и као зачуђено у очи. </p> <p>Он обори главу, осети да му се лице мења, и, као са неким тешким |
њу; поздрави је нежним осмехом, затури главу весело и прође... </p> <p>Једнога дана сиђе Станк |
... ја мислим једном се мре.{S} А ја ти главу дајем, као што сам ти и пре говорио, да ћу те чув |
пред њим оно, за што би могао изгубити главу... »али зна да нисам рђав човек!...« </p> <p>— О, |
себи, па јој стаде другом руком гладити главу, а у њему самом рађаху се чудне мисли. </p> <p>»Ш |
е само прекреће лево и десно, обарајући главу млитаво... </p> <p>— Та држи се јуначки, мајковић |
ате — стаде Ђурица да се вајка, обрћући главу око себе, као да је што изгубио, па не може да на |
се из заклона до половине.{S} Обрнувши главу уз пут угледа на другој завојици црно кљусе и на |
ци.{S} Није то шала болан: метнуо човек главу у торбу!{S} Не смеш га дарнути, кâ у око. </p> <p |
само од једнога посла с тобом дигô сам главу, па како бих те оставио!... </p> <p>— Вала ти кâ |
о пута помислио, али опет некако сагнем главу и ћутим.{S} Кô велим: ако ћутим, не губим ништа, |
цем... с Радованом.{S} Са њега ћеш брзо главу изгубити. </p> <p>— Ја га, вала, нисам тражио, ал |
ежура, уморан, савладан пићем, наслонио главу на сто и заспао...{S} Ни гласа, нико да се мрдне! |
S} Онај сиромашак сео под запис, оборио главу и гледа шта се чини. </p> <p>— Шест динара и десе |
че он смешећи се. </p> <p>Ђурица оборио главу, па, чини се, и не дише.{S} Спопала га нека дрхта |
кућу? </p> <p>Ђурица најпре беше оборио главу и гледаше некуд у страну, али кад писар помену оп |
а се беше нешто веома замислио и оборио главу, те се трже тек онда, кад вранац устукну испред и |
свињетине.{S} Идући путом, беше погнуо главу и тако замишљено гледаше преда се, као и да не оп |
шта да чини.{S} Дође му да удари себе у главу, па би хтео и у груди, а хтео би и да откине парч |
ати. </p> <p>— Ене сад... шта ти дође у главу!... — одговори Ђурица тако наивно, да одједном ра |
/p> <p>— Митре, молим те само немојте у главу.. — чује он свој глас, али не осећа да говори. </ |
ки ћемо да живимо, само ви жене памет у главу! </p> <p>А Ђурица није мислио ни о чему; предао с |
учеш пашче, нека они други узму памет у главу. </p> <p>— Ако ли се они још више наљуте за то? < |
.. узвикује он у себи, а крв му јурну у главу, наиђе на очи, обневиде..{S} Пружи пушку, и не ми |
као што сам и ја, и гле...« Пантовчеву главу дохватио пламен, згорео сву косу и по кући се про |
себе сачували, и да узму уцену за твоју главу. </p> <p>Готово плашљиво, раширених очију Ђурица |
.. зар не бих ја умео боље чувати твоју главу!...{S} У почетку те једва истерах из овога ћилера |
ад нам је прва брига, да сачувамо твоју главу. </p> <p>— Кажи ми само ово... већ ако дође да се |
»Ко је луд да ме чува џабе, кад за моју главу може добити сто дуката!...{S} Видим шта хоћеш?. с |
зми још сто двеста дуката уцене за моју главу!..{S} Е нећемо тако!« — рече он у себи, али не бе |
а чиним са њим?{S} Истина, он хоће моју главу, а ја се, богме, не дам тако лако.{S} Па сад... т |
секира према месечини и лупи у курјачку главу, која беше наслоњена на врљику.{S} Курјак се мрта |
Тешка мòра притисла му груди, стегла му главу као кљештима, пред очима нешто сева и тамни се... |
ми још и ти газиш осрамоћену и поругану главу... да ми се смејеш са другима, кад станем лутати |
{S} Гле, нема где да склони обешчашћену главу!... </p> <p>»А отац, шта ли ће он рећи кад чује?. |
и дан да и он положи своју уморну бујну главу, да се и он одмори?... </p> <p>Вујо оде...{S} Нем |
и једну руку право напред и на њу метну главу, а другу руку пружи низа се.{S} Макну ногама једа |
оји ме чувају, и они, који са мном мећу главу у торбу, добију од њега коју банку као слепци, а |
? </p> <p>— Погибе.{S} Једва и ја изнех главу — рече Ђурица и исприча му цео догађај код Чолића |
Па сад мораш да им аргатујеш, да мећеш главу у торбу ради њихове користи. </p> <p>Ђурица, погн |
тих облачака... </p> <p>»Мораш да мећеш главу у торбу, ради њихове користи« — сети се он попови |
? — промрмља овај незадовољан, јер беше гладан, па хиташе на ручак. </p> <p>— Ништа, море, иди |
си ми још понајвернија друга — рече он гладећи чутуру по боку и натеже је.{S} Кад се напи, пру |
ед себе, он је узе за руку, па стаде да глади ону меку као памук кожу на руци, потом је узе за |
и га и поче жудно јести, не толико због глади, колико ради жеље да отера од себе мисли, да се з |
/p> <p>— Хе-хе... — стаде он да чупка и глади брчиће — ја вала баш тако..{S} Ону могу и отерати |
јала.{S} Тако се отимала од немаштине и глади, а дао Бог — сеоској души не треба много: комад п |
ивуче к себи, па јој стаде другом руком гладити главу, а у њему самом рађаху се чудне мисли. </ |
еж паса, стрепи и од изненаднога полета гладне вране, и од крештања безазлене свраке...{S} Да ј |
} Он, са неколико вршњака, који не беху гладни те не седоше за совру, стаде да чека док попа на |
ју је још синоћ спремљено све што треба гладним и жедним путницима, па се онда сви троје окрето |
а и ти погодимо, а шта ми причаш за ону гладну фукару, којој никад ништа није доста.{S} Тако је |
нако с тим јелом, као да сам ја код оца гладовала.{S} Зар сам ја стока, да само једем... </p> < |
што од куће; но све једно, данас могу и гладовати. « И ту се тек, кад помену то »данас«, опомен |
потекар. </p> <p>«То ћу ја од истине да гладујем данас...{S} О, брате, да ми је само комад хлеб |
аху. </p> <p>— Што ћу ти? — рече она, а глас јој веома задрхта. </p> <p>— Само да ти кажем, здр |
Баш те молим: сврати мало — рече он, а глас му изгледаше тако непоуздан, тако непознат... </p> |
</p> <p>Газда Ђорђе је одавно изишао на глас због своје велике радње са шљивама и свињама, али |
он одмах разумеде њено значење и позна глас онога, који је рече.{S} У другој прилици он би зна |
мци.{S} Плашио их је највише његов рђав глас у народу, али је и у његову држању и понашању било |
уше пеке даске и зачу се уплашен, сањив глас: </p> <p>— Ко је то? </p> <p>— Отварај! — викну он |
здуха. </p> <p>— Ђурица! — зачу се отуд глас, који га потресе свега, јер познаде чији је. </p> |
лас испред куће. </p> <p>Ђурица познаде глас Вујове жене. </p> <p>— Зови га јаче, не чује! — ви |
теној компанији једно пиштољче — чуо се глас од каване, у коме Ђурица одмах познаде говорљивог |
еје се...{S} Почне и да пева, али му се глас прекине у грлу... нешто му ипак смета, стеже га... |
нестаде га... </p> <p>— Вујо! — зачу се глас испред куће. </p> <p>Ђурица познаде глас Вујове же |
.{S} На два три корака пред њим зачу се глас: — О-о-о, бато, о! </p> <p>Загледавши се кроз трња |
, бре? </p> <p>Овај познати му поглед и глас одузе Ђурици последњу мрву присебности и одважност |
ло одјекну...{S} Не чу се никакав други глас...{S} Она удари још јаче...{S} У ходнику шкрипнуше |
па велим мојој Круни: »Море чућемо неки глас«. — »Јок, вели она, кад пред вече пева, не рачуна |
/p> <p>— Ко је то? — запита груб женски глас изнутра. </p> <p>— Отварај, море, озебох на овом к |
улази овамо!... — одговори отуд женски глас. </p> <p>Побратими се вратише на своја места, а ма |
</p> <p>— Ко је то? — дрекну јак мушки глас и умуче, јер Митар напипа рукама уста и стеже их, |
размишљања, и ако му је неки унутрашњи глас говорио да је сад све свршено и да после Касације |
ад иза Ђуричиних леђа загрме страховити глас: </p> <p>— Пуцај, небеса му његова, шта га чекаш! |
, али их сам Јово ућутка. </p> <p>Чувши глас Јовов, Ђурица скочи с постеље и дохвати оружје у р |
дук. </p> <p>Станку веома изненади овај глас. »Ђурица — хајдук!{S} Како то може бити?« — помисл |
е само немојте у главу.. — чује он свој глас, али не осећа да говори. </p> <p>— Не брини, само |
ро, ојађениче мој!... — чује он загушен глас, јецање... затим се склапају сухе, хладне руке око |
том се зачу из куће слабачак и промукао глас: </p> <p>— Ево ме, Перо, сад ћу. </p> <p>Одмах зат |
зловољна.{S} Мало затим прође кроз село глас: да се покојни Јовица повампирио, па сваку ноћ дол |
се неки око јагњећих ногу — опет се чу глас онога непознатога. </p> <p>— Молићемо, ово су преч |
ка и нариче, али Ђурица не чује никаква гласа, но се само чуди откуд та жена овде!{S} И напосле |
зго више провалије неко повика из свега гласа: </p> <p>— Ено их!{S} Пуцај! </p> <p>Одмах затим |
оден, клече на колена и закука из свега гласа: </p> <p>— Јаој, кукавац, ђе погибох!{S} Не, куми |
твори се у кућу и стаде кукати из свега гласа, а Ђурица, погнуте главе, модра, скоро поцрнела л |
Дете трчи право оцу, вриштећи из свега гласа.{S} Ђорђе, угледавши свога љубимца у крви и за њи |
права војничка труба, само мало тањега гласа.{S} Послуша тренутак други и најзад опази да му у |
— викну Радован и трже се сам од свога гласа, који удари о сводове, па забруја отуд, као да је |
и да му ноге дршћу од овога изненаднога гласа. </p> <p>— Јок, једни ће на Радованово село и Бре |
гу, па звизну кратко, а затим повика из гласа: </p> <p>— Помагај! </p> <p>Ђурица се уплаши.{S} |
стрчаше обе жене из куће и, кукајући из гласа, падоше крај Ђорђа. </p> <p>— Дижи се ти, или ћем |
а бегунцима.{S} И једни и други вичу из гласа. </p> <p>Ова вика поможе бегунцима.{S} Пантовац ј |
наслонио главу на сто и заспао...{S} Ни гласа, нико да се мрдне! ...{S} Да има бар с ким да раз |
родитељска радост, али он, не изменивши гласа ни држања, само му пружи руку, коју Ђурица смерно |
се још спасти.« Али он слушаше Ђуричин гласан одговор: </p> <p>— Ја не знам, господине, шта хо |
оје му је у пасошу означено; а пасош је гласио на Милоша Јокића из Доње Трешње.{S} О чему друго |
ити ко је. </p> <p>— Биће то који његов гласник... они, знаш... што му јављају ђе ко оде, шта п |
беху отишле да се купају, не прекидоше гласним и веселим смехом. </p> <p>— Ја бруке наше, бола |
тине стара дрвета.{S} То му беху једини гласници дана, који владаше на пољу срећноме свету.{S} |
о је то? </p> <p>— Отварај! — викну она гласно, сазнавајући умесност свога захтева. </p> <p>Опе |
ред врата, почеша се по глави и прочита гласно целу хартију, па се опет врати натраг. </p> <p>— |
га. </p> <p>— Доста ми је — рече Ђурица гласно а у себи помисли: »Ко је луд да ме чува џабе, ка |
ну Радован, улазећи у собу и смејући се гласно. </p> <p>— Где га нађе? </p> <p>— Онде, где и на |
њему.{S} Ђорђе је имао обичај да мисли гласно. </p> <p>— Баш ти је човек неки пут ка и свако ж |
â госпођа...{S} Шта ћеш боље? — рече он гласно. </p> <p>Станка запали свећу, па седе на под, по |
де је Радован, настављајући своју мисао гласно — а баш сам мислио да га мазнем једанпут. </p> < |
ав да се правда, али га прекиде стотина гласова: </p> <p>— Нису још гледали апсу!{S} Нису отвар |
> <p>Капетана очекиваху други неповољни гласови.{S} Писар га дочека пред среском кућом, и на ње |
о... </p> <p>...{S} Најпре они необични гласови о Ђуричиној храбрости, па сад ове чудне и слобо |
ита последњу јектенију и Обрад му танко гласовито одговори: амин, кмет повика: </p> <p>— Господ |
ћу на њих наићи — одговори он, ударивши гласом на оно оданде, услед чега Станка намах поцрвене. |
едва жив дођох — одговори Ђурица слабим гласом — но склањај ме сад, ако имаш где. </p> <p>На се |
не смеш учинити — одговори Вујо таквим гласом, од кога Ђурица задрхта. </p> <p>— Море, то се з |
</p> <p>Све ово беше изговорено таквим гласом, од кога хајдуци занемеше, згледаше се, па не ре |
што имам — одговори Ђурица веома благим гласом. </p> <p>— Бог с тобом, дијете, што да говоримо |
рио од обада, а сељак га умирује благим гласом, тапкајући га руком по врату.{S} Ђурица тек сад |
иче! — проговори Пантовац сасвим другим гласом, желећи да прекрати непријатан спор у овакву вре |
/p> <p>А крстоноше сви, сваки друкчијим гласом и тоном, узвикнуше сложно: </p> <p>— Господи, Го |
ос, час запевајући и узвикујући високим гласом, час гудећи басом.{S} Изговарао је све речи спој |
чешћу? — запита је он мекшим радозналим гласом. </p> <p>— Како да нисам, кад сам се бројала у љ |
она неким радозналим и притворновеселим гласом. </p> <p>— Знаш... они наши. </p> <p>— А ти мени |
зговор паметан.{S} Он се неће ни једним гласом изрећи, а слушаоца ће принудити да му отвори сву |
ња! — викну Ђурица промуклим, узбуђеним гласом, који се и самом њему учини непознат. </p> <p>Ме |
им гробом... — говори му попа узбуђеним гласом. </p> <p>Он преноси воштаницу и цвеће у леву рук |
ене? — викну Ђорђе строгим, а одмереним гласом. </p> <p>— Зар не знаш шта хоће оваки гости! — о |
да је пољубим — одговори он потресеним гласом. </p> <p>Свештеник се изненади; засја му у оку н |
ди, доведи!... — викну Ђурица загушеним гласом и осећајући да га језик издаје.{S} Беше се добро |
ај и њој што у руку — рече он загушеним гласом, гледајући на појас Ђуричин. </p> <p>Ђурица изва |
<p>— Зар баш тако,? — рече му загушеним гласом. — Ја овде пропадам, а ти тражиш девојке те се п |
</p> <p>— Дигни ме — вели му загушеним гласом. </p> <p>Подигоше га.{S} Стаде на ноге...{S} Осе |
али се брзо прибра, па одговори мирним гласом: </p> <p>— Нека дође, па шта би? </p> <p>— Ћути, |
>Вују не би право, али одговори обичним гласом: </p> <p>— Је ли доста два дуката?{S} Баби не тр |
е.{S} Тако му и проговори, оним обичним гласом: </p> <p>— А гле!...{S} Ђурица!...{S} Шта ћеш ту |
жену и децу, накашља се и викну обичним гласом: </p> <p>— Помози Бог, снахо! </p> <p>Жена, окре |
леда зачуђено, али га ослови оним истим гласом, којим га је увек сретао: </p> <p>— А гле, Ђура! |
ај брзо врата споља! — рече му он тихим гласом. </p> <p>— Закључао сам, ево кључа. </p> <p>Капе |
а, а он, прибравши се, проговори лакшим гласом: </p> <p>— Јеси чула, овако се више не може.... |
<p>— Ко си ти? — запита је неко лакшим гласом кроз врата. </p> <p>— Отварај брже, хитно је... |
еде поиздизаше главе ослушкујући, да по гласу познају, враћа ли се сам Никола. »Е, још ово, па |
ним оштрим сечивом, па јури даље, преко глатке снежне равнице, преко белога бескрајнога покрива |
ове санке по замрзлу путу, као чунић по глаткој површини брзе воде, и само се чује оно разногла |
л’ то снајка?{S} Жива и срећна била!{S} Гле ђавола какву је цуру преварио.{S} Старче, кажем ја |
у весео осмејак. </p> <p>— Ђуро!...{S} Гле мога Ђуре!...{S} Станка!... </p> <p>— Добро јутро, |
мах... </p> <p>...{S} Шта је ово?...{S} Гле, мрак... тамно, ту робно... у соби светлуца пламича |
»Шта се ово враћа светло, слатко?...{S} Гле, слободно се дише!...{S} Ох, како је слатко дисати! |
меденица, који му душу разгаљује...{S} Гле, и сад му допире до ушију тај чаробни звук: цин... |
својим моћним зеленим покривалом...{S} Гле, шушти и бруји ту та планина, носи се шум њен једна |
ће мој попа овде?...{S} Откуда он...{S} Гле, и крст!...{S} Те је онај што смо га носили на крст |
цеђен лимун, као непотребну ствар...{S} Гле, нема где да склони обешчашћену главу!... </p> <p>» |
да бега, да се крије од живих људи.{S} Гле, како онај Мокролужанин слободно иде путом и звижду |
доживех да опет видим ово!... </p> <p>— Гле, види се дуд у вашем винограду. </p> <p>— Ено и заб |
цу јој се разли велика срџба. </p> <p>— Гле, зар си ту! — рече Ђурица, кад се она подиже. — А т |
наде Ђурицу и обрадова му се. </p> <p>— Гле, откуд ти?...{S} А ја баш мислим да не удариш ноћас |
оме бих се, може бити, и дао. </p> <p>— Гле јако!{S} А коме ли то? </p> <p>— Ево ти пушке, ако |
већа од сунца и даља од самога неба, а гле сад... ништа...{S} Баш као и они чворкови са бреста |
и, кумови, па све весело и лепо...{S} А гле сад...« И нешто га у глави тако јако заболе, да се |
ње је, ако хоћеш да знаш... </p> <p>— А гле’те милорда! — узвикну апотекар. — А какво сте васпи |
ов поглед заустави на њему. </p> <p>— А гле Ђурице!{S} Болан, како си порастô — рече попа благо |
овори, оним обичним гласом: </p> <p>— А гле!...{S} Ђурица!...{S} Шта ћеш ту, бре? </p> <p>Овај |
м, којим га је увек сретао: </p> <p>— А гле, Ђура!{S} Од куд ти сад? </p> <p>Ђурица обори очи, |
мад је дете тамо копало — одговори баба гле дајући у страну. </p> <p>Писар од тог одговора пост |
ва, беху оваки исти као што сам и ја, и гле...« Пантовчеву главу дохватио пламен, згорео сву ко |
се опажа саучешће на њиховим лицима... »Гле, па то су обични људи... видиш како га лепо гледају |
топал мокар млаз низ потиљак. </p> <p>»Гле, смрт! — помисли ону себи — да се гине!...« и ова м |
</p> <p>— Како нећу, јади га убили!{S} Гледô сам ти да нас двоје младих, ђе се љубе ка ’но гол |
своју милу јогуницу, целива је и гледа, гледа и целива...{S} Топи се радосно срце мајчино, капљ |
} Да ли га очи не варају?...{S} Ено је, гледа га и шта оно?...{S} Па то је она и довела ове кур |
/p> <p>— Та држи се јуначки, мајковићу; гледа те толики свет!... — виче му Митар, скидајући га |
а раније да издржи ударце куршума...{S} Гледа и чека... не дише... </p> <p>Груну плотун...{S} З |
чежње да му шапуће речи милости, да га гледа и да се диви његовим особинама, које јој све више |
, погледа Ђурицу исто онако, као што га гледа у својој механи, доносећи му сатљик ракије.{S} Та |
ше ражљутити, па после — зло! ...{S} Да гледа како да га завара, заговори...{S} И таман да заус |
ђу сељанима веома уздигнут, па стаде да гледа на свој положај као на обичан занат, који је, ист |
овац узе новчаник, отвори га и стаде да гледа шта има у њему, а механџија, видевши да му обојиц |
пијаницу, али нико није ни помишљао да гледа у њему зла човека.{S} Други је такође досељеник, |
здрави сестру, Спасу... нека те бар она гледа...{S} И, ако можете... подигните ми један камен н |
ење стоке, подметула руку под точак, па гледа како се разбија водени млаз у ситне капљице, које |
ни испод куће: сео на један брешчић, па гледа у шуму. </p> <p>»Као да сам му поручио! — помисли |
у којој држи киту цвећа и воштаницу, па гледа у гомиле народа бесмислено, пијано...{S} Руке му |
— обрте се он Ђурици. </p> <p>А Ђурица гледа намрштено, презриво, у непомичну паћеницу.{S} У о |
{S} Нека ти Бог опрости! </p> <p>Ђурица гледа бесмислено у озбиљна лица ових простих људи, па м |
ернух оком кроз шибље, а он иде, па све гледа у нас и смеје се.{S} Онда га угледаше и ове, па в |
емо, веселимо се са девојкама, а он све гледа испод очију, и чини ми се баш мене највише гледа. |
од очију, и чини ми се баш мене највише гледа...{S} Јест, баш мене, и од тога сам погледа утека |
Хвала им — одговара Ђурица механички, и гледа како пандур расеца бурек кривом бритвом. </p> <p> |
намирисану косу на глави и опет гледа и гледа... </p> <p>— Ала мирише! — рече после дужега ћута |
тимо. </p> <p>Митар приђе... опет иде и гледа некако у страну...{S} Пољуби се са њим, па се исп |
стеже своју милу јогуницу, целива је и гледа, гледа и целива...{S} Топи се радосно срце мајчин |
Ђуро, хајде, силази!... — вели Митар и гледа некуд у страну. </p> <p>Он пође, надвири се над р |
сиромашак сео под запис, оборио главу и гледа шта се чини. </p> <p>— Шест динара и десет пара.. |
о слуша како ветар фијуче поред ушију и гледа у ову црну тамнину, која јој сад дође још тежа, ј |
} Ено, брадата, суха глава прилази му и гледа га радознало, и опет му се чини да види у томе по |
штва! ... </p> <p>Кога год видиш, сваки гледа свој посао, који му је по вољи, сваки чини оно шт |
<p>Звекет ланаца суморно одјекну, а он гледа око себе узверено, уплашено...{S} Сви спавају...{ |
оји се туђега погледа... и он завидљиво гледа ове безбрижне и веселе путнике. </p> <p>...{S}Зве |
га младића, који тако безазлено и благо гледа, лежи бар једно убиство.{S} И напослетку, другови |
еља, дигла руке више главе и преплашено гледа зликовца, који стоји пред њом с голим ножем. </p> |
разговетне слике, што га и сад необично гледа...{S} Ниједне мисли не беше у глави... само се не |
може ме нанишанити...« — помисли они по гледа онамо у страну. </p> <p>— Предај се!{S} Не гини! |
а она маса.. </p> <p>Стигоше...{S} Свет гледа само њега, виновника овога необичнога сабора...{S |
ој меку намирисану косу на глави и опет гледа и гледа... </p> <p>— Ала мирише! — рече после дуж |
ска, али се он не зауставља на њој, већ гледа даље... а у срцу се одједном јави неки бол, туга. |
лако одвојити од ње, не мисли да он већ гледа на њу као на тешку и велику сметњу, коју би радо |
из очију две вреле крупне капи. </p> <p>Гледа, а неке жене из гомиле бришу очи. </p> <p>— Поздр |
и кћери уместо мене... да ниси сама.{S} Гледај је као очи у глави, а ја ћу се старати за све шт |
он је најбољи мајстор за те ствари.{S} Гледај да свикнеш тај посао што пре, па после да ти уме |
, господин-Мито, простота!... </p> <p>— Гледај, море, да не наиђеш још на какве своје чакшире.. |
запињући. — Сутра ћу овде преданити, па гледај да се пази... </p> <p>— Не брини.{S} Ономад нам |
е ти, дијете, главу однети, то знај, па гледај шта ћеш и како ћеш... </p> <p>— Што, нано, откуд |
p> <p>— Иди ти неколико дана за њим, па гледај шта ради и куд иде.{S} Само онако твојски, знаш? |
м... добро! — одговори Ђурица. — Ти сад гледај како ћеш се провући, а ми одосмо.{S} Станка, спр |
се разлазимо — рече Пантовац. — Ти сад гледај да се што пре дохватиш Венчаца, као шта сам ти к |
мојој кући, али жури што више можеш, и гледај да те ни птице не опазе. </p> <p>— Зар није сигу |
а значајно. </p> <p>— Ножа не дам, а ти гледај своја посла... — промуца Ђурица јетко и пође још |
договорим с људима... </p> <p>— Баш ти гледај како било, те је још данас прекри код кога у сел |
те мора убити, а за ово ми само рече: »Гледај ако могнеш уз пут, у каквом склонитоме месту, па |
причања по селу! </p> <p>— Море, децо, гледајте своја посла — одговара им онај с пушком, отрес |
сјајним дугметима на грудима.{S} Сви га гледају радознало, необично; чак се опажа саучешће на њ |
виђају га и по другим местима, и сви га гледају обично, као да и нема ничега необичног у његово |
ури и чиновници.{S} Опазио је да га сви гледају са жаљењем, са великим саучешћем, и досећао се |
икакве опасности нема.{S} Видећи да они гледају све у лево, погледа и она истим правцем и — сле |
ве, и појми да ови неће да га убију, но гледају да га ухвате жива.{S} Помисли: да ли би се мога |
то су обични људи... видиш како га лепо гледају...{S} А куд одоше они... с онаким страшним погл |
м косом на рамену, иђаше средином пута, гледајући неодређено пред собом.{S} Коса махаше за њего |
. </p> <p>— Добро, добро — рече Ђурица, гледајући за њим, док год му се не изгуби из очију у гу |
а за њим се обредише и други.{S} Биров, гледајући на Ђурицу са неким бојажљивим питањем, сави ј |
м тренутком погледа, па опет обори очи, гледајући у његове каљаве ципеле... </p> <p>Обоје су пр |
што у руку — рече он загушеним гласом, гледајући на појас Ђуричин. </p> <p>Ђурица извади револ |
то год хоћеш — одговара Ђурица одсечно, гледајући писарева коња како чеше главу О врљике, за ко |
е посете. </p> <p>— Ђурђе — поче писар, гледајући га оштро и право у очи — у Трбушници је онома |
лела и гајила! — прозбори газда Дмитар, гледајући онакажено лице зликовчево. </p> <p>— Како га |
увати... — одговори Симо и обори главу, гледајући да се не сусретне са Ђуричиним погледом. </p> |
а овога дувара има још какво одељење. — Гледајући с поља, види се насред дувара прозорче олепље |
ад до тога — одговори Ђурица љутито, не гледајући ни у кога. </p> <p>Пантовац, као чудећи се и |
е у маглу — рече он сучући густе брке и гледајући једним оком Станку, која сеђаше до Ђурице и н |
ајући му своју белу облу руку на раме и гледајући га са пуно страсне жудње. </p> <p>Ђурица се с |
S} Беше их и старијих и одевенијих, али гледајући одједном у све њих, он први падаше у очи.{S} |
је, за дуга века, доста оваквих призора гледала.{S} Она само махну главом у страну и још више н |
знала по разговорима других девојака и гледала је на њега као на Ђурицу Дражовића, чији је ота |
иде стотина гласова: </p> <p>— Нису још гледали апсу!{S} Нису отварали!{S} Па он је, болан, још |
лупати, па макар цркô...{S} Мрзи ме да гледам очима пандуре...{S} Како би било да спавам?...{S |
смрт!...{S} Боље нека те нема, него да гледам да ми још и ти газиш осрамоћену и поругану главу |
вала, и заслужио сам, а дотле ћу бар да гледам да заслужим још више, нека знам зашто се мучим.. |
ја, који већ триестак и неколико година гледам шта се ради по овој околини...{S} И знаш ли још |
S}А шта ћу овде?{S} Да спавам или да је гледам онако натмурену и зловољну...{S} И најгоре је то |
тито. — Баш то не волим, тешко ми да те гледам такву, па ми се по неки пут и не иде кући због т |
гледати овакога? </p> <p>— Видиш да те гледам — одговори она осмехнувши се. </p> <p>Он јој пре |
Цако« — вели, а ја занемела, па га само гледам. »Ти се кâ да бојиш мене?« — вели, па ми приђе б |
ради, ври кô у мравињаку, а ми седимо, гледамо и погађамо која је оно девојка што купи сено, и |
јде да се нађемо с твојим људима, па да гледамо некако са њима, нећемо ли се договорити — рече |
Него остави то — настави Ђурица — па да гледамо наш посао...{S} Како је сад овде? </p> <p>— Где |
јестио, као да спаваш тамо.{S} А сад да гледамо шта ће да ради угурсуз. </p> <p>После неколико |
еднемо у странама, горе више реке, и да гледамо цео потес и село...{S} Пред нама свет ради, ври |
броја!...{S} Ко га зна!...{S} Али ми да гледамо засад... куд ћемо и како ћемо.{S} Ти знаш: он т |
све стране. </p> <p>— Па добро, дај да гледамо коју прилику још ове недеље. </p> <p>— Ти разби |
ц и по дана облетао је око тога бреста, гледао како су се легли, хранили и расли мали чворци, и |
ам чуо да не избијаш из његове куће.{S} Гледао сам доста таквих глава... али, шта ја ту бунцам! |
би се онда малко поизмакао и тако би га гледао дуго и значајно, мерио би му оком стас и сваки п |
ке.{S} Досада је Ђурица на цео свој рад гледао као на случајности, које се мењају свакога дана, |
о у другу собу и спава.{S} И на ово сам гледао, видиш: ово прозорче може да послужи за сваки сл |
А, вала, да си видео, што сам ја данас гледао, не би те могла ни кола довући. </p> <p>— Хајде |
{S} Бравос, Марко! — повикаше радознали гледаоци. </p> <p>— Ја хоћу, ето, ал’ он неће за опклад |
њу беше нечега, што вас принуђава да не гледате у њему обична сељака: он није ни у чему наликов |
он се заинтересова откивањем, па стаде гледати како му ковач вешто одсеца чивију, којом су спо |
да је побратим не омрзне, да је не може гледати.{S} Но, већ ја ћу то удесити.{S} А шта оно друг |
>— Па то те баш и питам.{S} Можеш ли ме гледати овакога? </p> <p>— Видиш да те гледам — одговор |
мо...{S} Знаш, брате, није ни мени лако гледати, да ми пропада толики мал. </p> <p>— Дед’ кмете |
на ноге, само да те сатру, али ми ћемо гледати... није нам првина.{S} И капетан је сад промење |
рије, док се год може...{S} А ја ћу већ гледати да се јо данас нађем са њим. </p> <p>— Чуваће ј |
на Копљаре, па иди право кући, а ја ћу гледати да се прокрадем до Венчаца. </p> <p>— Мени је к |
с вршимо посао, пробудићемо те лако.{S} Гледаћу, ако пристане Радисав, да не проваљујемо зид... |
смрт.{S} Доношаху му лепа дувана, вина, гледаху га и одлажаху, причајући успут како се јуначки |
падаше, а косачи, пребледели од страха, гледаху зачуђено у наперене пушчане грлиће, као да су и |
онда, кад се усне растезаху у осмејак, гледаху крвнички.{S} Раста беше малена, али снаге необи |
н се диже и осмехну се, а оне плаве очи гледаху је топлим, нежним погледом. </p> <p>— Зар ти ос |
и је сад и отац и мајка, па треба да га гледаш као око у глави. </p> <p>— Куд ћемо сутра? </p> |
, онда је боље да се вратиш кући, па да гледаш своја посла — одговори му Радован љутито, па се |
ком, из које још излажаше по мало дима, гледаше их зачуђено, не могући појмити шта то би. »Сад |
ећања за себе.{S} Он је гледаше ћутећи, гледаше је дуго и немо, а из погледа му сијаше такво бл |
у, кажи му да га чекам. </p> <p>Жена га гледаше с великим неповерењем, али се одмах диже и, пош |
о што је досад обично бивало.{S} Ђурица гледаше слободно и отворено у оно сухо и смежурано лице |
, кад је почео да размишља о свему; кад гледаше ноћу како му отац доноси туђу стоку, а мајка му |
ам буде топла осећања за себе.{S} Он је гледаше ћутећи, гледаше је дуго и немо, а из погледа му |
од торбе, која лежаше уз њу.{S} А он је гледаше пуним жудње погледом, и очекиваше одговор не ди |
унапред. </p> <p>Ђурица за све то време гледаше, у чуду и страху, шта се збива, док га Пантовац |
д Ђуричин; али овај уђе погнуте главе и гледаше непрестано у врх својих опанака. </p> <p>Полица |
p> <p>Ђурица најпре беше оборио главу и гледаше некуд у страну, али кад писар помену опасну кра |
ође на памет, порази га као гром.{S} Он гледаше у мирно и благо свештениково лице, очекујући др |
асветлеше неком необичном радошћу, и он гледаше, не дишући, како се Станка сагнула, па кваси хл |
танку, која сеђаше до Ђурице и невесело гледаше на њега. </p> <p>— А што ми резилиш пљоску, бол |
том, беше погнуо главу и тако замишљено гледаше преда се, као и да не опажаше куд пролази.{S} П |
ред собом мајку и сестру како ме весело гледе и смеше се од радости, а око нас суседи, пријатељ |
урским рукама...{S} Тада се прене и, не гледећи ни на какве опасности, иде право к њој.{S} Али |
цаше јако и брзо. </p> <p>Склонише се у гложјак и седоше.{S} Он је погледа право у очи, а она н |
ти кажем — и он показа главом на густо гложје, које се раширило подаље од стазе, на којој они |
} Погледа преда се и, под једним густим гложјем, угледа њега где седи, са пребаченом пушком пре |
овника своје улице.{S} Ђурица је, преко гломазних војничких цокула, носио оне широке сукнене ча |
но. </p> <p>Кмет развуче вилице у широк глуп осмех и, као да је за тај случај потребно и његово |
раћала пажња варошанима, и ако још беше глухо доба, окретоше одмах пољем, које се пружа више ва |
<p>— А ти се одмах обрадовао — рече она гневно. — Мислиш остаћу једнако код мајке, па да ти се |
ли луд?...{S} Остави то! — викну Ђурица гневно. </p> <p>У том истрчаше обе жене из куће и, кука |
догађају.{S} Старац се намршти и плану гневом, али се у речима уздржа да не изазове младића, ј |
пази два сјајна ока, која га сагореваху гневом и срџбом...{S} Као на дроту искочи из врзине, и |
а и сетна усамљеност шири се око његова гнезда, пустош у дворишту, тихо немо ћутање у околини, |
p>— Зар није боле, вељу, да их бираш кâ гниле крушке...{S} Да ви’ш само ову моју гошћу, да ти о |
продире даље и од самога ваздуха...{S} Гњила, влажна магла завила у свој суморни плашт цео гра |
леко, на крају потеса, издиже се велики го хум, по коме су се прострле зелене Пашине Ливаде.{S} |
шаше да искачу, али врљике беху високе; говеда се устумараше по обору.{S} Станка дохвати секиру |
еку мекоту, као кад он у јесен цепа бут говеђи за пршуту, па после оде тамо некуд сав до дршке. |
..{S} Смрт!...{S} Привежу за колац, као говече, па дум! ...{S} Готово, свршило се...{S} А после |
ваше некуд, а после никад не започињаху говор о томе.{S} Станка је мрзела на ово своје стање, и |
им по један печен кукуруз. </p> <p>— Ви говорасте сад о Сретену — рече Ђурица, крунећи печена з |
их очију, које ћутећи, али веома речито говораху: »А, лијо, ту ли смо!...« </p> <p>Радисав га п |
ињеница у, тако рећи... у томе питању — говораше апотекар пред Јанковом пивницом својим присним |
емо, само кад бисмо хтели!«... — као да говораше она хајдуцима немо, а ови ћутаху и згледаху се |
пљоску у торбу.{S} Његов поглед као да говораше: »Ја не знам за такву опасност или љутњу, због |
начај свакога имена, те је тиме како он говораше, »распростирао научне философске идеје у питом |
на главно. </p> <p>— Како је сад овуда, говоре ли о мени? </p> <p>— Све се ућутало, дијете; заб |
... а знам да јатаци хоће понеки пут да говоре оно што не знају.{S} Да није, рекох, што љут на |
ако хоћеш, па да видиш коме. </p> <p>Не говорећи ни речи, не размишљајући ни тренутка, Станка п |
т, а на ноћ — оно... </p> <p>— Синовче, говори! — поче Вујо, пошто га је нарочито пустио да мал |
> <p>— Ја се не шалим; ти знаш мене.{S} Говори, хоћу ли да цуцам? </p> <p>— Пуцај!...{S} Казао |
Покај се бар сад, пред овим гробом... — говори му попа узбуђеним гласом. </p> <p>Он преноси вош |
замишљен, не слушајући шта се око њега говори и ради.{S} Само му једна мисао беше светла и мил |
.. — чује он свој глас, али не осећа да говори. </p> <p>— Не брини, само стој право... </p> <p> |
осада да је и њему мрско, па неће ни да говори о томе.{S} Али сад, ова блажена и срећна жудња, |
м?{S} А кад ти будем венчана жена, нека говори ко шта хоће. </p> <p>И Ђурици се допаде ова миса |
раширеним очима. </p> <p>»О чему то она говори?...{S} Причешће.. .{S}Какво причешће!..{S} И нај |
није за бољега, проклетница једна — од говори Марко срдито, узимајући гарабиљ са земље. — Позн |
е дирај; ишти шта хоћеш! </p> <p>— Брже говори где су паре, или ћемо сад да кољемо! </p> <p>— Н |
и последњи одговор охладнела срца, које говори о неверству, погледа га још једном пажљиво, болн |
осврћући се око себе. </p> <p>— Пст, не говори! — прошапта Ђурица, па се подиже на ноге.{S} Пер |
ивот да остави, ја како... </p> <p>— Не говори тако, ако знаш за невољу, јер полудех од муке; н |
арачунај се са њим, па одмах бјежи и не говори му ђе ћеш зимовати... </p> <p>— Што то сад? </p> |
оверење у њега, разбојника!...{S} Човек говори пред њим оно, за што би могао изгубити главу... |
и се. </p> <p>— Добро те њој ниси ништа говорила.{S} Сад ти ћути, па се чини невешта свему, а с |
ознаде цело село, те се о њему још дуго говорило... </p> </div> <div type="chapter" xml:id="SRP |
осле неколико дана; а видиш, ја их теби говорим слободно, не бојим се ничега...{S} Видиш да те |
киде га Ђурица. </p> <p>— Слушај што ти говорим!{S} Власт ће дознати брзо; у то не сумњај!{S} И |
. </p> <p>— Бог с тобом, дијете, што да говоримо кроз прозор, кад је дао Бог те имамо где сести |
ли нећу сад: сетиће се да ми је то попа говорио.{S} Само знам једно: треба добро отворити очи.. |
ак, на крају крајева, не знаш о чему је говорио, а видиш да је разговор паметан.{S} Он се неће |
ја ти главу дајем, као што сам ти и пре говорио, да ћу те чувати, док год сам жив.{S} После већ |
о као у тамници. </p> <p>— Па ја сам ти говорио да није лако... </p> <p>— А што сам ја остављал |
, јер знам, кад је оно попа под записом говорио о рају и паклу, он све погледа у небо.{S} Шта л |
врдиш и да ми све испричаш што ти је он говорио.{S} А са њим ћу се ја још данас нарачунати. </p |
p> <p>— Ништа, среће ми, само је задуго говорио како те мора убити, а за ово ми само рече: »Гле |
ми је то...{S} Нико ми досад није тако говорио... а ја сам све са њима, од детињства... с оцем |
е га у кукурузу. </p> <p>— Шта си му то говорио? — запиташе сељани кмета, кад се врати међу њих |
си више за њега. </p> <p>— Је ли он што говорио с тобом? — запита Ђурица одсечно и погледа га п |
ишљања, и ако му је неки унутрашњи глас говорио да је сад све свршено и да после Касације нема |
<p>— Кроз сукњу се види лепо. </p> <p>— Говорите, господо, што хоћете, али ја опет велим: насле |
: могао је, кад је налазио за потребно, говорити цео дан, па ипак, на крају крајева, не знаш о |
оговори неодлучно: </p> <p>— Можете сад говорити што ви је драго...{S} Знам ја чије је то масло |
та. </p> <p>Кад сви поседаше, Вујо поче говорити. </p> <p>— Доста је било чекања, треба да се р |
брва. </p> <p>— Што?...{S} Шта ће ми он говорити? </p> <p>— Онако знаш...{S} Видим да си се неш |
p> <p>— Знаш шта, господине, после ћемо говорити о другим стварима, а сад пожури да он куд не п |
/p> <p>— Ово је место, где само ја могу говорити и нико други.{S} А твоје паре не тражим, јер с |
де је под други нокат. </p> <p>— Што не говориш, псино једна, него се мучиш због онога зликовца |
е. </p> <p>— Море каква песница, шта ти говориш!{S} Ја ћу сад да се провучем овуда — викну Марк |
н Ђуричин сусед. </p> <p>— Море, шта ти говориш? — Деца ми синоћ кажу, кад догнаше стоку, да су |
а: хајдук под кецељом! </p> <p>— Шта ти говориш!... — плану Ђурица. </p> <p>— Немој да се љутиш |
Ама, попо, шта велиш ти?...{S} О ком ти говориш?{S} Знаш ли... </p> <p>— Знам ја добро, не бој |
и ли полудео!...{S} О каквом убиству ти говориш? — одговори Симо зачуђено, али му преко лица пр |
од каване, у коме Ђурица одмах познаде говорљивог и беспосленог апотекара. </p> <p>— Батали, ч |
во нехотично, тек само да што каже и да говором одагна страх, који га обухваташе. </p> <p>— Хај |
у, у коју их доведе, својим несмишљеним говором о уцени, онај доскорашњи војник. </p> <p>— Ми м |
... по свачему!{S} По његовим очима, по говору... по чему год хоћеш.{S} Ко зна Вуја, као ја што |
отпаднику из друштва! ... </p> <p>Кога год видиш, сваки гледа свој посао, који му је по вољи, |
кажем, а моја ти је кућа отворена, кад год хоћеш, и ништа ти за то не тражим.{S} Само и ти мен |
/p> <p>— Ћути, црна; мене је страх, кад год га видим. </p> <p>— А зар га виђаш често? — запита |
</p> <p>— Ево ти за сад оволико, па кад год ти буде потреба, само ми кажи. </p> <p>— Е јеси чов |
} У коло је ступао гордо и дрско, и кад год се хватао до момака, видео му се око усана подругљи |
са...« </p> <p>— Вала, право ми је, куд год хоћеш, само да не седим више у овом ћумезу.{S} Шта |
о молована, пристаје да иде за њим, куд год је он поведе (само не у село) и да живи само за њег |
који треба највише да ме чувају... куд год се окренем, сви ми о глави раде...{S} Еј, кукавац!{ |
може; и онда где ћеш је? </p> <p>— Где год ја дањујем, и она ће са мном.{S} Наћи ћу у неколико |
ћу бити код Јова, а ти седи тамо, докле год можеш. </p> <p>Станка устаде и оде, а за њом се диж |
дочепао би једну кутлачу и сркао докле год траје...{S} После је опет мислио и мислио, и најзад |
шали... од власти нек је крије, док се год може...{S} А ја ћу већ гледати да се јо данас нађем |
а тебе слушати као харамбашу, и чему се год ти успротивиш, да он не сме радити против твоје вољ |
огатити. </p> <p>— Неће, не бој се, док год му је Марушке. </p> <p>— Која је то? </p> <p>— Нека |
ти и пре говорио, да ћу те чувати, док год сам жив.{S} После већ, кад накупиш пара, можеш куд |
чи да ћути, да не одговори ни речи, док год не пођу.{S} И она одржа своју одлуку с највећом упо |
ро — рече Ђурица, гледајући за њим, док год му се не изгуби из очију у густој шуми. </p> <p>Пос |
е још боље научио, али нећу к њему, док год не раздам ове новце људима...« </p> <p>Опет се зачу |
цедио и становнике и своју дружину, док год не стану да се оплећу густе мреже око њихових недел |
до новаца, све ћу ти вратити, а док сам год жив, неће те заболети ни длака на глави... </p> <p> |
ре, шта кријем!..{S} Да ти причам с ким год седнем и проговорим реч?... </p> <p>— Па не мораш б |
ако се не преда, смети убити сваки, ко год хоће. </p> <p>— Јест, кад би се он дао.{S} Тако мог |
законима и ти си крива као и он.{S} Ко год се дружи са разбојником, помаже му, чува га — и он |
и верујем... </p> <p>— Чини, вала, како год хоћеш, а видећеш шта ти ја вредим. </p> <p>— Добро, |
ко хоћеш да нас чуваш, саветуј нас како год знаш најбоље.{S} Ја само знам да морам сад имати но |
ово... </p> <p>— Подај им свима, колико год сад можеш, јер ће ми ти људи требати.{S} И онима у |
мет ми рече да ће теби јављати све, што год буде дознао, а мени рече да могу ићи к нему. </p> < |
ру, чим сазнаш.{S} Све да ми јавиш, што год сазнаш, а од мене ти неће бити џабе.{S} Знаш, ваљад |
се сачувају од ортачине са вама!{S} Што год наплатимо у једној вароши, то одмах шаљемо поштом у |
к; али му не дај да коље и сече.{S} Што год нађете новца, да узмеш све ти, па да донесеш право |
ти каза’ да не знам, а ти сад чини што год хоћеш — одговара Ђурица одсечно, гледајући писарева |
них белих руку, и обично муцаше тек што год у првим тренуцима, не налазећи речи да искаже своје |
, да идем право њему и да га слушам што год ми рекне? </p> <p>— Не ја, богме!{S} Ја ти вељу сам |
се жељаху уверити: није ли се ноћас што год на земљи променило.{S} Понека врата зашкрипе, понек |
По његовим очима, по говору... по чему год хоћеш.{S} Ко зна Вуја, као ја што га знам, тај ће л |
асад ће да је одржава у тој мисли...{S} Годи му то веома, да је још одсад сматра као своју, сас |
Његовом почетничком самољубљу веома је годила ова безусловна, ропска послушност луди, који га |
ортачини...{S} Тек година, нема ни пуна година, а чини ми се цео век!...{S} Шта се чуда починил |
о лице за харамбашу.{S} Читаве десетине година прођоше му у такву животу, а њега још ни глава н |
и, од којих је, за последњих тридесетак година, дрхтала цела Шумадија. </p> <p>Али, треба да се |
састависмо годину у ортачини...{S} Тек година, нема ни пуна година, а чини ми се цео век!...{S |
ре, добро је њему.{S} Издржаће неколико година, па кући...{S} Свима је њима лако, свима је добр |
е знам ја, који већ триестак и неколико година гледам шта се ради по овој околини...{S} И знаш |
ша, у разним варијацијама, већ неколико година.{S} Први пут је апотекар дао назив картама — јев |
ц:...{S} А после, пет, шест, па и десет година пусте ме.{S} Дођем кући... слободан!...{S} Идем, |
еше то зрео човек, око својих четрдесет година.{S} На црном циганском лицу беше усађен орловски |
и млађега Милоша, коме је већ осамнаест година.{S} Ђорђе и Милета беху веома крупни и снажни, а |
ањиће ти казну.{S} Издржи тамо пет шест година, па кад се вратиш отуд, бићеш човек, бићеш поште |
ајдучких дружина, које се, у дугом низу година, смењиваху по Шумадији.{S} Изнајпре му је то био |
да, и на лицу јој, први пут после дугих година засија израз невине среће и радости. </p> <p>— А |
у собу висока, црномањаста жена средњих година, носећи у руци послужавник с кавом.{S} Сваки би |
ољима за појасом и један човек осредњих година са пребаченом шешаном преко крила.{S} Пред њима |
се нагледа познатих му места, као да је годинама од њих био одвојен... </p> <p>За један часак Ђ |
— Викну Лаза терзија, који је у младим годинама, испитујући своје подобности, носио добош у во |
Пантовца и Косте, ту беху два човека у годинама; једнога је знао цео срез под именом Мите Срем |
<p>— Што си ти тако ослабила? </p> <p>— Године су, дијете, старост... — одговори она, затварају |
даље, што доцније, да се одгоди још на године... </p> <p>— Кам’ ти жена, бре, да те обиђе?...{ |
је оно што му је непрестано за ове две године лебдело пред очима, оно о чему он није смео да м |
971_C2"> <head>II</head> <p>Прођоше две године после ових крстоноша.{S} Ђурица постаде најкршни |
матори угурсуз.{S} Знао сам ја још пре годину дана да ћеш бити ово, што си сад, чим сам чуо да |
е чека напослетку... данас, сутра, кроз годину, две?... </p> <p>— Ништа ти ја не знам, но живим |
да и ми раскрстимо, а једва састависмо годину у ортачини...{S} Тек година, нема ни пуна година |
ље.{S} А више не смем да нападам за ову годину...{S} И доста је. </p> <p>— Е онда те само једно |
к кривом бритвом. </p> <p>Настаде права гозба.{S} Пандур је често доносио разне понуде, постављ |
е још по мало протезаху по душеку поред гојазна и флегматична господара.{S} Фењери пред каванам |
кара. </p> <p>— Батали, човече, сав сам гола вода.{S} Идем да видим је ли жена што спремила за |
де разлегати по питомим лукама и дивљим голетима.{S} Руке му снажно али механично замајиваху зв |
чић, сав крвав, а за њим трчи Сремац са голим ножем.{S} Дете трчи право оцу, вриштећи из свега |
ора да се вере по замрзлим урвинама, по голим и оштрим трњацима, мора да зазире од сваке живе д |
о гледа зликовца, који стоји пред њом с голим ножем. </p> <p>— Паре дај! — подвикну Ђурица и за |
но, као прави деспот.{S} Они, који су с голим јатаганима јуришали на имућне становнике и, као к |
сли даље, трчећи и журећи се — »јер сам голих руку, па још ’нако намучен и уморен.{S} Али само |
о... </p> <p>Ветар брише и звижди преко голих чукара, куда се провлаче бегунци, удара их својим |
на врхове гранчица, и за недељу две од голога штурога грања претворио се густ зелен шатор, изр |
слити о умору. </p> <p>Кад дођоше испод голога преседластога превоја, којим се прелази отуд из |
ра оружја...{S} Овако, брате, шта ћеш с голом душом... кâ и сваки зец!...« </p> <p>У такву стањ |
да нас двоје младих, ђе се љубе ка ’но голубови — осмехну се Пантовац и погледа га лукаво. </p |
тројица, четворица... начини се гужва, гомила...{S} Савладан је, побеђен... </p> <p>И мозак, и |
Отварај! — викну капетан, и сва се она гомила крете за њим к вратима апсанским. </p> <p>Радиса |
ту, где мало час сиђе жив човек, издиже гомила влажне земље, једна погурена старица приђе тој х |
, као да није ни била... само се издиже гомила влажне земље...{S} Јадна Јока, како смо лепо жив |
а воде жив разговор. </p> <p>Највећа је гомила народа крај пута, на једној положитој рудини, са |
се купе, најпре један по један, а после гомилама, радознали и буновни грађани.{S} Сакупи се вел |
у велику бригу због опасности, које се гомилаху око њега.{S} Марко Радоњић не могаде отрпети с |
их необичних догађаја, који се све више гомилаху око њега. »Шта ћу да мислим?« — рече он себи н |
звикну кмет одједном, издвојивши из оне гомиле један велики фитиљаш, који беше истоветан оному, |
пне капи. </p> <p>Гледа, а неке жене из гомиле бришу очи. </p> <p>— Поздрави сестру, Спасу... н |
има да што види, нити се може извући из гомиле, већ се дела маса радознала на рода таласа и пов |
Около!{S} Заобилази! — вичу кметови, и гомиле се двоје: једни трче уз брдо да обиђу провалију, |
опет нека сила у гору, зажеле му се очи гомиле злата и банака и... ето га! </p> <p>— Јест, знам |
се! </p> <p>Ђурица прелете очима преко гомиле земље, што се издигла пред њим, угледа рупу и ко |
се он, лутајући нејасним погледом преко гомиле глава, окренутих к њему. </p> <p>Кола стадоше на |
е Ливаде.{S} По врху хума виде се јасно гомиле сељана, са белим кошуљама и црним гуњевима и јел |
држи киту цвећа и воштаницу, па гледа у гомиле народа бесмислено, пијано...{S} Руке му везане, |
p>И цео, дуг ланац луди, збијајући се у гомиле, јури на ниже страном да пресече пут зликовцима |
та са револвером.{S} Видевши зликовце у гомили пред вратницама, Милета испали два метка.{S} Кос |
ја се носи, иде...{S} Одвоји се по која гомилица, по један и по двојица потрче напред и опет се |
е да нађе отпора.{S} Маме га к себи оне гомилице белих, ћерамидом покривених, кућица, што тону |
е.{S} Овај велики скуп разби се у ситне гомилице, које продужише и даље да већају о јутрошњем д |
зе велика радозналост.{S} Скупљаху се у гомилице, те претресаху овај догађај и домишљаху се где |
један утрча у кућу, а други оде к оној гомилици деце. »Хајдуци!...{S} То је оно страшило, од к |
е или, кад је црква далеко, око суднице гомилицу оваквих стајица испуњених веселим народом, кој |
мрави, а он застане, те разгледа једну гомилицу, позна свако лице у њој, и опет иде даље.{S} К |
ш тежи, мучнији...{S} Отвара очи и види гомилу луди са сјајним дугметима на грудима.{S} Сви га |
аткога тражења кмет изиђе напоље носећи гомилу разних пешкира, међу којима не беху ни два налик |
кревета, па онако необучен умешао се у гомилу.{S} Истрча и капетан сањив, с огрнутим капутом п |
огло десити, да изненада упадне у какву гомилу и да се ту све реши.{S} У таквој неизвесности пр |
еда пред собом само неку тамну, нејасну гомилу са ножевима, који севаху према сунцу, па скочи, |
вер, коју непрестано, с места на место, гони велика хајка.{S} Због свега тога и он сам измени с |
ају све опаснији и смелији, стаде да га гони живље.{S} По свима селима одредише се чувари, који |
, веома волео и поштовао.{S} Али невоља гони напред, и Ђурица са зебњом оде к поповој кући. </p |
</p> <p>— Ти их немој подносити, ко те гони да их трпиш... </p> <p>— Како... ја шта ћу? </p> < |
/p> <p>— Нека ти је срећна друга мајка, гора зелена!{S} А сад одмах лези па спавај, не мисли ни |
је; светло, весело, живо пролеће...{S} Гора се развила, па се њено нежно, зелено, младо лишће |
ваној гори да оживи.{S} Одједном се сва гора проломи од вике и пуцања.{S} Куршуми стадоше да ле |
ђе до закључка, да је сва ова момчадија гора од њега, и да га сви они мрзе само с тога, што је |
а се отопи снег, да поново листа зелена гора, која ће га опет примити у своја нема наручја... < |
гатује?...{S} Их, душу ли му, што плаче гора за ’ваким јунаком! </p> <p>А Ђурица би севнуо оком |
муња, једна мисао кроз главу, која беше гора од отрова.{S} Сети се онога тренутка, кад је онако |
то је оно; сад се почиње... робија или гора... шта ће рећи ча-Вујо?.. да ми је само да прекоље |
ну снагу и једрину.{S} У коло је ступао гордо и дрско, и кад год се хватао до момака, видео му |
нца... </p> <p>— Да седнемо у странама, горе више реке, и да гледамо цео потес и село...{S} Пре |
он суди, како је заслужио... </p> <p>А горе у страни, испод једнога сенастога клена, чује се т |
а више места, из чега они закључише, да горе иду људи или стока </p> <p>— Да се бежи са косе: о |
размицаху све више и све даље, док иза горе не исплива пун сјајан месец, те просу бледу светло |
лучивао, он је помишљао на све, па и на горе, али је све то друкчије изгледало онда, док се пом |
е се и журно сиђоше у јаружицу, која је горе при врху имала два крака, управо две провалије.{S} |
p>— Морала је, јадница.{S} Чекало би је горе зло. </p> <p>— Како ли је могла ићи завезаних очиј |
горски цареви...{S} Нема више ни ’наке горе ни ’накога Јевђовића, кâ што ти причаш... </p> <p> |
елога стаса?..{S} Као да је ове чаробне горе одједном преродише!... </p> <p>— Стале! — узвикну |
у се сад да је у окриљу густе хладовите горе, која га је наткрила и заклонила својим моћним зел |
може, јатацима не може, мојој кући... и горе!...{S} А-ја!...{S} Опет је, оно најбоље: накупи па |
здравља ти!...{S} Јадне су нам данас и горе и горски цареви...{S} Нема више ни ’наке горе ни ’ |
{S} Ето, и он је учинио што и ја, још и горе, а чини ми се да је паметан човек.{S} Да ли он вид |
иди један бео усамљен облак, који плови горе по чистом плаветнилу, па му изгледа да и он и лисј |
тра сачекати? </p> <p>— Ако можеш изиђи горе до Каменара код оних дебелих грмова... </p> <p>— В |
...{S} Шта је било, јесу ли те позивали горе? </p> <p>— Ја, па ми рече да сутра морам све казат |
де да разгледа не би ли се могао попети горе.{S} Одмах наиђе на неки подметач, који су сигурно |
.. видиш сам...{S} Зло је, не може бити горе. </p> <p>— То знам, ал’ опет... ваљада нећу ни ја |
!...{S} А како се лепо возе они путници горе по друму... товни коњици грабе хитрим ногама, за њ |
се не измени; као да је очекивала нешто горе, неповољније, па је ово и не зачуди. </p> <p>— А п |
ђе, окрете се око себе, па спусти свећу горе на траву.{S} Митар извади мараму из џепа и пође да |
чај шта је било, а ви водите ту двојицу горе, па ме чекајте. </p> <p>— Пандур...{S} Дошли смо п |
змишљајући где ли су. — Да потражим још горе у зобишту. </p> <p>— Потражи, моје дете, па пожури |
{S} Не знаш ти њега: кад се мало љутне, гори је од курјака. </p> <p>— Па добро, кад ти велиш та |
боји звера ни вампира, а ови наши овуда гори су од жена...{S} Једна брука, па то ти је!...{S} Ш |
м ти дужан.{S} Купио сам ти свећу, нека гори данас — и он намести свећу, прекрсти се и упали је |
ченом шешаном преко крила.{S} Пред њима гори ватра, пламен се весело повија с једнога краја на |
и му дувана попушио, пратећи га по овој гори. </p> <p>— Да ми је оно јаловица и јагањаца, што с |
да то беше сигнал усамљеној и успаваној гори да оживи.{S} Одједном се сва гора проломи од вике |
лио да је тамо слобода, у немој зеленој гори!... </p> <p>И што му је требало да се још окива ов |
ога.{S} Иде са својом пушком по зеленој гори, а све живо бежи од њега...{S} Прави горски цар!.. |
гру... — праште пушке по зеленој густој гори. </p> <p>— Лево!{S} Страном!{S} За њима! — вичу км |
вуку на једну страну, ти на другу, а ја горим између две ватре.. </p> <p>— Ама који то вуче на |
га власт ухватила, па, бојећи се ваљда горих јада, дао чистац... </p> <p>— Све су то трице и к |
хај!... — уздахну он после неке тешке и горке мисли. </p> <p>Сан стаде да их обузима обоје, и о |
аква циља своме опстанку.{S} Неко љуто, горко осећање усамљености заседе му у души, и он иђаше |
прође кроз врата, кроз дуге ходнике на горњем, па затим на доњем спрату и, не проговоривши ни |
оку сну.{S} Отвори се и један прозор на горњем спрату, из пандурске собе, и на њему се појави д |
д њега...{S} Јутрос рано изведоше га на горњи спрат и уведоше у чисту, светлу собу.{S} На среди |
, гаравим пешкирима, те им се види само горњи део лица.{S} Они леже мирно, погледајући само нав |
дише... </p> <p>Где си, лисната зелена горо!{S} Камо те, врело и топло сунце!...{S} Хајдук вас |
на слободу!...{S} Моћи ћу дакле да идем гором и ливадама, дуго, дуго... да се сит надишем онога |
ј стрмој коси, која беше обрасла густом гором и шибљем.{S} Требало им је одморити се и душом да |
вио једно варошче тамо, бре, побро, као горска вила!{S} Обећа ми да ће доћи, чим је зовнем... < |
без р-р-разговора...{S} Ја сам госа... горски цар!.. — стаде он да заплеће. </p> <p>— Тако је, |
а ти!...{S} Јадне су нам данас и горе и горски цареви...{S} Нема више ни ’наке горе ни ’накога |
ри, а све живо бежи од њега...{S} Прави горски цар!...{S} Он се не боји звера ни вампира, а ови |
971" xml:lang="sr"> <text> <body> <head>ГОРСКИ ЦАР</head> <div type="chapter" xml:id="SRP18971_ |
, а ми ти после путујемо као птица кроз гору. </p> <p>Ђурица му одузеде часовник и дувански при |
<p>— Зар ниси чула?{S} Ђурица побегô у гору, па га сад јавио капетан општини да је хајдук. </p |
p> <p>— Па... побегô од власти, отишô у гору, па тамо, кажу, не верма ни законе ни власт; он ти |
врата, он домча шоцу у руке, па хајд’ у гору.{S} То ви мени реците...{S} А ја, у колико могу да |
олико месеца повуче га опет нека сила у гору, зажеле му се очи гомиле злата и банака и... ето г |
трашни корак: пушку преко средине, па у гору!...{S} Само да ме нико не види.{S} Али ако сврате |
, опет то није...{S} Нека га, нек иде у гору, што се то кога тиче?{S} Нек живи тамо, ако има шт |
>— Како... ја шта ћу? </p> <p>— Хајде у гору. </p> <p>Ђурицу удари као муња по срцу.{S} Све дос |
и моји, са чега толики други свет оде у гору?{S} Зар не видите да већ постаје обичај: чим коме |
је до зоре«.{S} И тако полуумирен уђе у гору. </p> </div> <div type="chapter" xml:id="SRP18971_ |
да га страхом принуди, да се одметне у гору.{S} А после већ — Вујо зна како се командује туђом |
удио да претекне оца.{S} Што не одоше у гору толики његови вршњаци из села?{S} Зато, што их род |
, које су ти твоји пријатељи измамили у гору, терали их да отимају од народа за њихов рачун, па |
ка?{S} Тхе, па ништа!{S} Кад се врати у гору, ако му буде до тога, он ће већ смислити како ће т |
ка му је погана крв: чим што мало, он у гору.{S} То је једно.{S} А за Ђурицу рекао бих да ће уч |
ш се мора, баш нема другог излаза, до у гору?{S} Нема, јамачно нема. — Кад то каже ча-Вујо, онд |
д којих се половина заклонила за високу гору, а друга половина блиста и пршти ватром уз небесни |
м, сија врело сунце, греје и пече густу гору, у чијој се хладовини слатко и слободно дише... </ |
чека«... </p> <p>И мисао за мишљу, све горча и тежа, извијаше се у глави му.{S} Оно старо осећ |
да слуша без р-р-разговора...{S} Ја сам госа... горски цар!.. — стаде он да заплеће. </p> <p>— |
_C18"> <head>XVIII</head> <p>— Наслеђе, господа моја, велика је и важна чињеница у, тако рећи.. |
о од канцеларије. </p> <p>»Ала живе ова господа! — помисли Ђурица у себи — само једу и пију, а |
еко од ове побожне свечаности.{S} Народ господа, корача, прескаче преко поточића, јендека и врз |
пуним и празним колима и саонама, јуре господа на санкама, и сав тај свет иде весело и слободн |
а ви господујете. </p> <p>— Зар смо ми господа? </p> <p>— Ја што сте?...{S} Варошке... </p> <p |
дак, а нарочито на то, да се непрекидно господа.{S} За њим, као што је ред, гегуца општински би |
је згодно да се сад путује, док спавају господа полицајци! ... — рече он као уз реч, али поглед |
одговори: амин, кмет повика: </p> <p>— Господајте, људи! </p> <p>А крстоноше сви, сваки друкчи |
Ето, де за каву! </p> <p>— Чувајте се, господар-Мито, да на тако огромној берзанској шпекулаци |
слатко се насмеја апотекар. — Бандити, господар-Лазо, то ће рећи разбојници — на страном језик |
у по душеку поред гојазна и флегматична господара.{S} Фењери пред каванама суморно шкиље, као д |
м, узвикнуше сложно: </p> <p>— Господи, Господи, помилуј нас! </p> <p>Напред иђаше крст и са њи |
ом и тоном, узвикнуше сложно: </p> <p>— Господи, Господи, помилуј нас! </p> <p>Напред иђаше крс |
ници — на страном језику.{S} А уваженој господи бандистима нека је слава и част! ...{S} А-а, го |
> <p>— Ваљда нећете бити тако бездушни, господин Перо, и одрећи нам ту велику част, да прогутат |
е срамота од писара. </p> <p>— Шта ћеш, господин-Мито, простота!... </p> <p>— Гледај, море, да |
ј сад, Ђурица, и ти, Марија, шта ће вам господин казати.{S} Ваљад’ познајете господина Миту? </ |
н, да схватим драгоцене мисли уваженога господина попе, мени се чини... ја бих рекао да он навр |
ам господин казати.{S} Ваљад’ познајете господина Миту? </p> <p>Ђурица подиже главу и јетко се |
стима нека је слава и част! ...{S} А-а, господине капетане, част нам је... и овом приликом, као |
ет почиње растапати... </p> <p>— Хвала, господине! — одговори он и седе за сто, помичући и наме |
, не излазећи из собе. </p> <p>— Дошла, господине, она девојка што иде са Ђурицом...{S} Тражи в |
ућута као заливена. </p> <p>— Знаш шта, господине, после ћемо говорити о другим стварима, а сад |
либарске муштикле. </p> <p>— Варате се, господине — одговори му апотекар. — Кад су беснели по о |
и, одговори одлучно: </p> <p>— Не знам, господине!...{S} Шта су они намислили са мном — Бог зна |
ваљада, подметнули? </p> <p>— Не знам, господине... </p> <p>— Добро, добро... — прекиде га кап |
н гласан одговор: </p> <p>— Ја не знам, господине, шта хоћеш од мене.{S} Казао сам ти једном да |
а је убио Матију и Вуја? </p> <p>— Сам, господине, он сам... </p> <p>— А ја сам слушао да је Ма |
и ли заиста ти Станка? </p> <p>— Јесам, господине. </p> <p>— Што си дошла? </p> <p>— Чуо си...{ |
дновато севнуше. </p> <p>— Бог с тобом, господине, зар моје дете!... — поче да нариче баба. — Н |
магазу...{S} Црногорац? </p> <p>— Нећу, господине, више да ти одговарам.{S} Ако ћеш ићи... хајд |
} Вепар само: мрд-мрд и — готово!...{S} Господине мој, шта мислите!... </p> <p>— То су, брате, |
сукњу се види лепо. </p> <p>— Говорите, господо, што хоћете, али ја опет велим: наслеђе је важн |
о то чини учитељ.{S} Ја вам опет велим, господо: прилике и околности.{S} Узмите ви ово: је ли Ђ |
у граду; ту је седео и са сељацима и са господом и са грађанима: слушао разне разговоре, картао |
ова новина и ове, како њему изгледаху, господске околности, па им се предао сав, не бринући се |
сељачко имање да ме издржи.{S} Али ти, господски син, богаташ... </p> <p>— Полако-те, море, ви |
у полициским билетенима, којима их ваше господство тако ревносно снабдева.{S} Да није Ђурице и |
ној удара од њих.{S} Ал’ оне раде, а ви господујете. </p> <p>— Зар смо ми господа? </p> <p>— Ја |
Шта ти вали што седиш сама!{S} Живиш кâ госпођа...{S} Шта ћеш боље? — рече он гласно. </p> <p>С |
а јој чиним све... свега има, као каква госпођа: ништа не ради, једе и пије, шта ће више?!...{S |
, дигнем се, па право к Лени:{S} Сад си госпођа капетаница прве класе, кажем ја, а она:{S} Јух, |
у о ручку, јер смо били очевици, кад је госпођица куварица вашега дома носила овоме Мити Стрижи |
је неки ход пред кућом, и кад изненадни гост лупну на врата, Ђурица већ беше на ногама.{S} Поку |
p>— Мацо, ево ти драгана! — викну један гост, кад Ђурица уђе. </p> <p>Једна плавојка, мало погу |
чује се по неки пут весео узвик пијана госта, коме је јамачно какав буковички лаутар својим мо |
ше спреман да пође у град, па, кад виде госта, застаде. </p> <p>— Куд си тако поранио, соколе? |
меде одговорити на поздрав, ни понудити госта да седне. </p> <p>— Хо, људи, ала ово сече — вели |
а мени спреми све што хоћу, па кад имам госта, она се затвори тамо у другу собу и спава.{S} И н |
дочека у дворишту и погледа зачуђено у госта, кога јој син вођаше. </p> <p>— Мајко, ево ти кће |
и, па сео у соби те се одмара и очекује госте на вечеру. </p> <p>— Једва га укебах! — викну Рад |
е Ђурица би се лепо обукао, па отишао у госте ча-Вују, који га је вазда радосно дочекивао.{S} Ч |
љу да пази неће ли ко изненада наићи, а гости се наместише са домаћином у соби и стадоше да руч |
м. </p> <p>— Зар не знаш шта хоће оваки гости! — одговори му Пантовац, па затим викну: — Седи!{ |
и суседи могли дознати кад долазе ноћни гости.{S} Ђурица обиђе свуд око куће, разгледа свако су |
авану, где су се скупљали неки необични гости: и они су се, како изгледа, показивали само ноћу, |
сачувао свој мал од незваних крвожедних гостију.{S} Маркова кућа беше близу једне јаруге обрасл |
да се здрави са необичним и немилим јој гостима, али је кмет прекиде: </p> <p>— Слушај сад, Ђур |
осећаш неописану топлину и задовољство; готов си да одједном загрлиш сав тај лепи и весели свет |
цује земљу гвозденом лопатом.{S} Већ је готов, само хоће лепо да почисти, да избаци сваки груме |
му није кућу лепо спремио...{S} Кад би готов са земљом, спустише му дугачак церов колац.{S} Уз |
ао твоје.{S} Ти мораш свакога часа бити готов да прегруваш по два округа до каквога поузданога |
амењу да се суше.{S} Девојке, које беху готове, одвојише се са њом подаље од перила, у једну гу |
иг...{S} Жандарми ношаху пушке на руци, готови да свакога тренутка проспу смртоносну ватру на и |
. </p> <p>— Чекај, брате, нису још људи готови, а ни ја се нисам обукао. </p> <p>— Е па дела, о |
сами ових дана; па смо на њиви и ручак готовили.{S} А данас нам враћају позајмице. </p> <p>— П |
а је у нападима бивао присебан, пажљив, готово благ, а сад поче све више да личи на Пантовца: с |
помрчини засјаше необичним сјајем и он, готово несвесно, под утицајем овога лепог осећања, пође |
са газда Јанком.{S} Исприча му искрено, готово наивно, цео данашњи догађај, не сакри му ни Вујо |
шљајући више о своме плану, пође журно, готово трчећи, к општинском путу...{S} Грозан план севн |
иду... </p> <p>— Нема. </p> <p>— Па... готово и боље! </p> <p>— Отпре си волео. </p> <p>— Тхе. |
p>— Баш увек тако раде? </p> <p>— Па... готово увек — одговори Вујо, вадећи новце и дајући их Ђ |
жу за колац, као говече, па дум! ...{S} Готово, свршило се...{S} А после, шта бива после?...{S} |
змеђу груди.{S} Вепар само: мрд-мрд и — готово!...{S} Господине мој, шта мислите!... </p> <p>— |
кад видох да се диже... дадох ватру и — готово... </p> <p>— Зар баш на месту? — пита капетан, м |
...{S} Почиње губити свест... </p> <p>— Готово! — Викну Митар и устаде.{S} Дигоше се и остали, |
ош кога човека — рече Ђурица. </p> <p>— Готово тамо вам је најсигурније.{S} Чича ће се до манас |
?...{S} Да ли зна за ово?...« </p> <p>— Готово!...{S} Устани, Ђурице... — вели Митар и сагиње с |
прибереш све за пут.{S} Па кад буде све готово, нарачунај се са њим, па одмах бјежи и не говори |
: »Да ли му је то оно дијете?{S} Ова је готово старија од њега«. </p> <p>— Ево ти снахе, побро |
а њега као какво црно страшило, које је готово да га свакога тренутка у своје канџе дочепа.{S} |
неколико дугих часова.{S} Сунце удараше готово хоризонтално у капке на прозору, на улици се нар |
шибља ни дрвећа, а и корито му се беше готово изравнило са ливадама. </p> <p>— Овуда се мора т |
да повуче пером... кврц-кврц-кврц... и готово... шта то њега кошта!...{S} И ја одмах жив... да |
, хладна...{S} После закопају у земљу и готово!...{S} Ништа, као да није ни била... само се изд |
и потрча к оцу. </p> <p>Пантовац, који готово ништа не знађаше за себе, извади револвер и пруж |
е пламена.{S} Очи му беху отворене, али готово испечене, услед чега цело лице више добијаше изг |
.. </p> <p>— Не брини, за минут ће бити готово...{S} Док тренеш... — одговори Митар. </p> <p>Је |
не са Ђуричиним погледом. </p> <p>»Овај готово не крије шта хоће — помисли Ђурица. — Да ли му ј |
</p> <p>— Да бегамо низ реку — рече он готово нехотично, тек само да што каже и да говором ода |
можемо учинити...{S} Ја јесам позаимао готово свима Вујовим људима, и они су ми поштено враћал |
Надао се у тврдо, и ако је видео да му готово сва »зарада« одлази у једне гвоздене руке, из ко |
и да узму уцену за твоју главу. </p> <p>Готово плашљиво, раширених очију Ђурица погледа попа.{S |
е. </p> <p>Ђурица се провуче и стаде на готову меку постељу, па узе да разгледа око себе.{S} Од |
мисли дубље о њој.{S} А сад, кад је чуо готову, исказану мисао, она га уплаши, јер појми да је |
е држи много на чедност и поштење...{S} Гошћа беше доиста нека рођака Марушки, пропала жена, и |
пкиња, боља од тебе! — осече се на њега гошћа. </p> <p>— Маџарица, Швабица — једна вјера, брате |
рас довести... </p> <p>— Каква ти је то гошћа? — прекиде је Новица. </p> <p>— Сестричина ми... |
послушна. </p> <p>— Не вичи, море, имам гошћу — одговори жена, прилазећи Ђурици. — Како си, деш |
ниле крушке...{S} Да ви’ш само ову моју гошћу, да ти очи стану!.... </p> <p>— Хе-хе... — стаде |
људи пружају руке поред његових ногу и грабе се за парчета гвожђа, што падају испод оштра длет |
и путници горе по друму... товни коњици грабе хитрим ногама, за њима лако и брзо плове санке по |
<p>Момчадија се, после барјака, највише граби за меденицу и кадионицу, а иконама, и ако су пруж |
ли кућу Николе Чолића, богата сељака из Грабовца.{S} Никола је био на путу, и разбојници, знају |
ваздуху и стаде да пада по Сретену као град. </p> <p>После првих удараца Сретен се само увијаш |
а магла завила у свој суморни плашт цео град, као какво чудовиште, па га кваси, цеди и опет ква |
унице.{S} А сам Ђурица, терајући дрва у град, зарадио је чохани јелек и дизлуке, опшивене црним |
походе.{S} Вујо беше спреман да пође у град, па, кад виде госта, застаде. </p> <p>— Куд си так |
астанио у Београду.{S} Кад је приспео у град, никоме се није обраћао за обавештења, никоме није |
суграђанима и осталој булументи нашега града«, како он то вељаше. — Али су прилике и околности |
киша над Београдом, те је и чистији део града потонуо у житкој прљавој маси; расплинуло се блат |
а се упути к високој розги, пободеној у градини, под којом је Мато обично спавао.{S} Дошавши до |
ам је смишљао како ће се у овом великом граду скривати.{S} Па као што ’но курјак, кога потерају |
се ноћу не може прићи: утврдио се као у граду.{S} Ђурица ви је харамбаша, али док се он мало не |
во занимање.{S} Сваки дан је проводио у граду; ту је седео и са сељацима и са господом и са гра |
је утиске, а капетан стаде да саслушава грађане, који су познавали Пантовца.{S} Прибравши довољ |
, а после гомилама, радознали и буновни грађани.{S} Сакупи се велики збор пред канцеларијом.{S} |
седео и са сељацима и са господом и са грађанима: слушао разне разговоре, картао се, пио и пре |
</p> <p>— Не замерите скромним и мирним грађанима — продужи апотекар — што се у оскудици здраве |
н није ни у чему наликовао ни сељаку ни грађанину, он беше сам за себе.{S} Још су га веома одли |
Вала и мени се нешто предсказивала нека граја, — наставља Мирков сусед, Цветко опанчар — једнак |
овуче се кроз рупу.{S} Настаде необична граја.{S} Изиђе капетан, па кад му казаше шта учини Мар |
се једначито и одмерено њихање букових грана, бруји и тутњи поносито рашће, шапће и дршће плаш |
јутарње дерњаве, и још се задржаваху на гранама, протежући устојане ноге и крила, или опружајућ |
{S} Наједаред, жбун се пред њом заниха, гране му се размакоше, и у оном осенченом и урешеном от |
цу, као одговор на оне жудне погледе; а гране, као да само то чекаху, склопише се и заклонише с |
и звижде око њих и више њих, откидајући гране, које лако падаху пред ноге им.{S} Понегде куршум |
е свемоћну влагу, истерале је на врхове гранчица, и за недељу две од голога штурога грања претв |
е у шеварице, са којих опадоше неколико гранчица.{S} Истога часа загрмеше пушке иза леђа му, ал |
чица, и за недељу две од голога штурога грања претворио се густ зелен шатор, израсла хладовита |
и смеју, испра рубине, па их повеша по грању или разастре по врелу камењу да се суше.{S} Девој |
акве су очи у Станке Радоњића: црне или граорасте или, можда, зеленкасте?...{S} Ђурица их је са |
и нека ватра кроз тело, на челу се купе грашке хладна зноја, а у срцу је тако хладно, суморно и |
е она рећи кад чује?...{S} Презреће ме, грдиће као и сви други.{S} Рећи ће: тако му и треба!... |
мо десетина момака, а то је за коловођу грдна срамота.{S} Ту још може помоћи само »политика«, а |
по вољи. </p> <p>— Ти се, море, ономад грдно обрука! — рече му Вујо, кад затвори врата за њим |
ла, побро, па и нисам.{S} А ти си ми се грдно намрчио! </p> <p>— Како нећу, јади га убили!{S} Г |
а су они намислили са мном — Бог зна, а гре’ота је сирома’у човеку ’вако подметати — и овај му |
имала под надницу на лакше радове, зими гребенала, прела, ткала по имућнијим кућама, а и лети и |
се разлеже јак тресак, као да неко лупи гредом у врата...{S} Сва се кућа затресе... »Пази!« — н |
о, и никад, чини му се, сунце није тако грејало, као тада што је... сјајно, светло, слатко...{S |
и суморном планином, сија врело сунце, греје и пече густу гору, у чијој се хладовини слатко и |
етки, густо избила из земље...{S} Сунце греје топло и благо, весело светле његови зраци оживело |
лепо сањао о овоме часу! ...{S} Напољу греје топло сунце, свирају свирачи и пуцају пушке, љуља |
ело светле његови зраци оживелој земљи, грејући јој поцрнелу кору, да из ње извуку безброј нови |
а, коме сви робујемо!... — викну Ђурица грејући иглу трећи пут. — Кажи право, па иди куд те очи |
ти, да идеш на суд, те да покајеш старе грехе, а после већ... лако је.{S} Неће те стрељати, зна |
... — поче да нариче баба. — Немој душе грешити, ваљ’да знаш шта је дете...{S} Перо, по Богу си |
нски биров. </p> <p>— Немој, Милоше, да грешиш душе, тако ти славе и деце! — моли онај сиромаша |
а, као да се и не мисли никад дизати са грешне земље.... </p> <p>Другови прођоше забранчић, кој |
умро без покајања и да бих сачувао свој грешни живот, помислих, да неће бити грешно пред Богом, |
ој грешни живот, помислих, да неће бити грешно пред Богом, ако се замолим Спаситељу за ове забл |
саме мисли, тиштала га је нека унутарња грижа, и он је најволео, кад би се некако могло десити, |
осећање у њему пробуди се и стаде да га гризе, да жеже као зубни бол...{S} Он иђаше узверена по |
ста абаџија. — Сву ноћ прелајаше, земљу гризу.{S} Видим ја да то није тек ’нако... </p> <p>— Ка |
, јер му никако не силази она тежина са грла...{S} Зато је пио много, пио је вино и ракију наиз |
Пуцај!{S} Не дај!{S} Уа! — вичу стотине грла. </p> <p>— Гру... гру... гру... — праште пушке по |
пандури, као обично, беху наоружани »до грла«. </p> <p>Кад се дохватише чистога поља, потераше |
кад је тек претурио двадесету!{S} Неће грлити пљоску, кâ ово ја и ти, но ђевојку зрелу кâ пуце |
моје! — рече старица и стаде је искрено грлити и љубити. — Благо мени, кад је ’вака девојка иза |
иже очи... </p> <p>Ужас!...{S} Свих пет грлића пушчаних пружени... само се види округао отвор, |
репашћена, кад угледа наслоњене пушчане грлиће на прозорима! ...{S} Да станем тако, па нека вид |
ха, гледаху зачуђено у наперене пушчане грлиће, као да су им очи приковане за њих. </p> <p>— От |
ази нешто врело и необично... јури кроз грло, али не застаје... иде на више... а доња усна дршћ |
ез осећања сласти у пићу... само сипа у грло, не разбирајући шта ради...{S} То му је једини лек |
пође нешто врело и необично, застаде у грлу му, па заголица му нос, вилице и очи, и он осети д |
ешто болно и мучно из груди и застаде у грлу.{S} Он затрепта очима, напреже се да прогута или д |
чне и да пева, али му се глас прекине у грлу... нешто му ипак смета, стеже га...{S} За песму тр |
товцем на поље. </p> <p>Истога тренутка грмну пушка код великих вратница, и хајдуци угледаше св |
ће све...{S} Он сад седи ту негде испод грмова и чека, а Вујо не би ни прстом мрднуо...{S} Опет |
изиђи горе до Каменара код оних дебелих грмова... </p> <p>— Више Војковића кућа, знам...{S} Чек |
е пажљивије.{S} Кад дође близу уречених грмова, он даде знак као и јуче.{S} Новица се подиже ис |
затим указа се Новица између проређених грмових дебала. </p> <p>— А ја те чекам на овом крају — |
сплаканим очима не беше више суза, те и гроб хајдуков остаде незаливен ни једном топлом сузом. |
па да буде чувена јуначина.{S} Сутра у гроб, а њему ни бриге!...« </p> <p>А Ђурица све више пи |
крета!... </p> <p>Наједаред, усред тога гробнога ћутања, нешто око браве на вратима заклопара и |
крст...{S} Покај се бар сад, пред овим гробом... — говори му попа узбуђеним гласом. </p> <p>Он |
о можете... подигните ми један камен на гробу... </p> <p>— Јединче мој!... куку несрећници!... |
готово трчећи, к општинском путу...{S} Грозан план севну јој само једаред у глави... севну и о |
, да размисли о њој...{S} Ишла је као у грозници, а беше је и обузело грозничаво стање...{S} Ст |
ак Јово. </p> <p>Ђурица још иђаше као у грозници.{S} Друштво је распустио, давши сваком другу п |
ја сам... — прошапта он, дршћући као у грозници, и наслони лице на решетку.{S} Беху се обојица |
е се у глави му.{S} Оно старо осећање — грозничава плашња од свакога секунда који протицаше, пл |
исао покрете напред...{S} Ишао је брзо, грозничаво, док не дође до позната му изворца, из кога |
нејасна нада, и он се дохвати ње слепо, грозничаво, без размишљања, и ако му је неки унутрашњи |
шта и не мисли... </p> <p>Руке су му се грозничаво тресле, и он се бојао само да не испусти пуш |
и.{S} Стаде да помаља главу из врзине и грозничаво да звера по путу, и усред те узбуђености, ка |
но и ракију наизменце, гутао је жедно и грозничаво, очекујући свакога тренутка да пиће учини св |
чима. </p> <p>Неко неодољиво, страсно и грозничаво осећање обузе их обоје, заиграше им млада ср |
му засја одлучност, а по лицу се разли грозничаво бледило... </p> </div> <div type="chapter" x |
му ни ово чекање не беше тако мучно ни грозничаво, како је он сам очекивао.{S} Али време проти |
је као у грозници, а беше је и обузело грозничаво стање...{S} Стаде да се тресе од хладноће, а |
Капетан је разгледаше пажљиво...{S} Оно грозничаво дрхтање, необичан сјај очију, суве, запечене |
они, које је он побио!... </p> <p>У тој грозничавој безразложној нади проживео је до данас, а с |
слатка мисао, која га непрестано држи у грозничавом надању...{S} Све се роји, ври... без реда, |
чудовиште, обухвати га свега, стеже га грозно, не остављајући му времена за размишљање. </p> < |
</p> <p>Вујо оде...{S} Нема више онога грознога погледа, који сече као ножем, од кога су стреп |
ји пажњу, очекујући да он порекне своју грозну шалу. </p> <p>Ђурица се још више осоколи, па је |
ара и врата се отворише нагло.{S} Да је гром ударио усред апсане, чини му се не би се тако изне |
у досад не дође на памет, порази га као гром.{S} Он гледаше у мирно и благо свештениково лице, |
и је то Стојка донела. </p> <p>Писар се громко и слатко насмеја, а кмет поцрвене. </p> <p>— Ух, |
е један... </p> <p>— Та који су то сви, громове им њихове!{S} Кажи једнога по имену, шта ти јед |
иви звер, која свакога тренутка очекује громовито халакање потере.{S} Дању се спавало а ноћу жи |
. њено се зна: пешкир или чарапе и који грош, то јој је све.{S} Нису наши доктори скупи као ваш |
Милош; наплатио би нам сваки пурењак по грош. </p> <p>— Па ето, Сретен је видео сад кад прође, |
Ја што ћу? — Он мени краставце, ја њему грош. </p> <p>На Станку опет наиђе неко ново осећање: с |
држим ништа.{S} Данас немам више од сто гроша код себе. </p> <p>— А где су оних шест стотина ду |
у стотине грла. </p> <p>— Гру... гру... гру... — праште пушке по зеленој густој гори. </p> <p>— |
! — вичу стотине грла. </p> <p>— Гру... гру... гру... — праште пушке по зеленој густој гори. </ |
!{S} Уа! — вичу стотине грла. </p> <p>— Гру... гру... гру... — праште пушке по зеленој густој г |
аном поду. </p> <p>— Ко је то? — запита груб женски глас изнутра. </p> <p>— Отварај, море, озеб |
ебацио руку преко суседе, па јој шапуће грубе изјаве, љуљајући се и поводећи главом напред и уд |
ве љуте гује, под чијим се севањем овај груби јуначина топио и постајао мекши и питомији од сва |
{S} Сад се место њега јавило неко ново, грубо и необично...{S} А иза тога распламтео се разврат |
на Пантовца: стаде да напада плаховито, грубо (ако се може рећи да ово досад није грубо), без о |
убо (ако се може рећи да ово досад није грубо), без осећања и без икаква сажаљења. </p> <p>Одма |
набраше обрве, па викну заповеднички и грубо </p> <p>— Излази! </p> <p>»Боље што се чини невеш |
пријатељице добро наплатиле за овакову грубост, али их уздржа његова оштра збиља, иза које су |
о прозора звижди и бесни студени ветар, грувајући у слабу кровињарицу, одбија се од замрзлих зи |
и обгрли сухим, слабим рукама ту кобну грудву, која јој прогута јединца сина...{S} У старим ис |
ним и густим наткриљем букова лисја.{S} Груди му се још силно надимаху, и сваки му мишић играше |
ети да му нека пријатна топлина леже на груди.{S} Очи му се засветлеше неком необичном радошћу, |
она, па му се усхићена и весела баци на груди. </p> <p>А Ђурица мишљаше да плови по небу и да н |
леда јој затворене очи, прислони ухо на груди, па стаде да слуша. </p> <p>— Чини ми се да је жи |
... </p> <p>Одједном му спаде тежина са груди.{S} Дохвати једно стакло, у коме беше још доста р |
. </p> <p>Он се брзо исправља, истурује груди напред; намешта рукама кошуљу да се припије уз те |
те не могу сите да их се надишу млађане груди.{S} Сунце прижиже у знојава леђа, јутрењи поветар |
изглед обичне трупине.{S} С леве стране груди, на чистој белој кошуљи, зијаше мала крвава рана, |
>Ђурица се злоћудо намршти и увуче пуне груди ваздуха. </p> <p>— Ја ти кажем само то, да без ње |
о на њега, и он удахну свом снагом пуне груди овога дивнога ваздуха. </p> <p>— Ђурица! — зачу с |
н, бацајући поглед на Пантовца, чије се груди одизаху као мехови. — Знаш да ћемо да се склањамо |
му одједном пође нешто болно и мучно из груди и застаде у грлу.{S} Он затрепта очима, напреже с |
црну нову убрадачу... </p> <p>...{S}Из груди опет полази нешто врело и необично... јури кроз г |
разли нека нежна и слатка топлина, а уз груди му пође нешто врело и необично, застаде у грлу му |
кметова осорљивост.{S} Пође му срџба уз груди, али се он уздржа.{S} У том се зачу из куће слаба |
шта се ради.{S} Пође му нека љутина уз груди, а пред очима му опет заигра она злокобна измагли |
рече он, угледавши крв на десној страни груди. </p> <p>— Јадница, сумњам да ће преболети...{S} |
стаклета — одговори Митар. — А, ево, у груди! ... — рече он, угледавши крв на десној страни гр |
па се увери.« И кад му се упре пушка у груди, он стоји непомичан.{S} То није обичан човек... < |
ела хајдучку пушку и нишанила га њоме у груди. »Еј, што ме смете оно дериште — помисли она — а |
урну као рис на Сремца и сјури му нож у груди.{S} Зликовац паде, али истога тренутка Радован ок |
у да удари себе у главу, па би хтео и у груди, а хтео би и да откине парче свога тела, да би та |
Повучеш ли ваздуха у себе, појуре ти у груди хладне росне капљице, затвориш ли уста, ето их кр |
и онако на ходу испали му други метак у груди.{S} Старац не мрдну више... </p> <p>Из шуме трчаш |
>Девојка запе ороз, пружи пушку право у груди му и, као предомишљајући се, проговори: </p> <p>— |
ашном наличју и, пруживши пушку право у груди механџине, дрекну: — Доле! </p> <p>Милутин слете |
витом брзином сјури га ономе страшилу у груди.{S} Осети само како нож удари у неку мекоту, као |
дугачку иглицу и завуче је вепру између груди.{S} Вепар само: мрд-мрд и — готово!...{S} Господи |
и, не живи...{S} Тешка мòра притисла му груди, стегла му главу као кљештима, пред очима нешто с |
мо!... — Викну Митар, притискивајући га грудима и стежући му руке... </p> <p>Попадоше на њега ј |
ударца куршумâ... зацрвени се кошуља на грудима... и цео Ђурица, као да одједном остаде без ног |
иди гомилу луди са сјајним дугметима на грудима.{S} Сви га гледају радознало, необично; чак се |
ухе, хладне руке око његова врата, и на грудима види црну нову убрадачу... </p> <p>...{S}Из гру |
ело цилика...{S} Само ти срце игра, а у грудима осећаш неописану топлину и задовољство; готов с |
истина? </p> <p>— Ко то каже? </p> <p>— Грујица... мало пре дође озго. </p> <p>— Море лаже.{S} |
о хоће лепо да почисти, да избаци сваки грумен земље.{S} Неће, вели, да се постиди пред Ђурицом |
је јутрос висила празна, сад беше добар грумен соли и бут непечене свињетине.{S} Идући путом, б |
ет мора чувати, али ако дочује власт па груне право овде, и не јављајући кмету!...« Откако је у |
»Пази!« — неко викну пред вратима...{S} Груну још јачи ударац... врата излетеше, обртоше се и п |
јачи пуцањ...{S} Истога тренутка нешто груну на онај други прозор са дворишта, рам се скрха и |
<p>Ђурица потрча још брже.{S} У тај мах груну пуцањ, куршум фијукну поред њега и одлете у шевар |
је да знамо шта ћемо. </p> <p>У тај мах груну пушка иза њихових леђа.{S} Ђурица скочи, дохвати |
.{S} Гледа и чека... не дише... </p> <p>Груну плотун...{S} Зелонобледо лице намршти се... очи с |
ата излетеше, обртоше се и падоше...{S} Грунуше пушке на врата, на прозоре, соба пуна дима...{S |
ико тренутака... и сад се види како она група у средини необично иде, као да плива на чуну по в |
м касу, види се између њих нека нејасна група, из које вире пушке окренуте у врх...{S} Још неко |
новичке општине.{S} Саставиле се повеће групе на неколико места, па воде жив разговор. </p> <p> |
а иа кошари, на качари, а над целом том групом извио се у ведро небо вити јаблан, па трепери и |
остаје!...« и он осећаше како га Станка грчевито привлачи к себи, и заборави све бриге и опасно |
нокат једнога прста. </p> <p>Симо стаде грчевито трзати руку, стадоше му се стезати мишићи око |
јати ни повратити.{S} Заиграше јој усне грчевито, осети бол у њима, али их не могаше за дуго по |
ишљања, онако исто као што се удављеник грчевито хвата за слабу шибљику, дохвати свој мали ножи |
о није свакад овако? — прошапта Станка, грчећи се и прибијајући се уз Ђурицу, навлачећи све виш |
ед сниских кровињара, завејаних снегом; грчи се под натисцима хладна ветра, који скида с кровов |
бор са воловима и кравом, узе шареницу, губер и секиру, па оде и леже међу овце.{S} Чекала је т |
} Станка дохвати секиру, навуче на себе губер и саже се уз врљике, од куда курјаци долазе.{S} В |
рану.{S} Станка се полако придиже испод губера и, после кратког чекања, угледа два велика курја |
собом у вајат.{S} Она уђе, подиже неке губере и шаренице, истресе једну трубу платна и из ње и |
добро шта чини и куда иде.{S} Она није губила из вида ниједнога тренутка, да је онај, коме се |
аву и ћутим.{S} Кô велим: ако ћутим, не губим ништа, а да повичем, оде глава... </p> <p>— Ама, |
озго све тежи, све мучнији...{S} Почиње губити свест... </p> <p>— Готово! — Викну Митар и устад |
вајући и узвикујући високим гласом, час гудећи басом.{S} Изговарао је све речи спојено и брзо, |
најгушћу шуму и завлачи се у непролазне гудуре, тако је и он, неким неодређеним нагоном самоодр |
ега још тројица, четворица... начини се гужва, гомила...{S} Савладан је, побеђен... </p> <p>И м |
амо.{S} Нож ти је оштар? </p> <p>— Љута гуја! </p> <p>Ђурица, полако и опрезно, оде пред кућу.{ |
едаше. </p> <p>А беху два ока, две љуте гује, под чијим се севањем овај груби јуначина топио и |
омиле сељана, са белим кошуљама и црним гуњевима и јелецима, како се журно примичу к селу.{S} В |
одсече кнез. </p> <p>Међу момцима наста гуркање и шаптање.{S} До Ђуричина уха долете само једна |
њега нешто тако јако удари у слепо око, гурну га, и он се од тога претури и — умре... </p> <p>А |
траху, шта се збива, док га Пантовац не гурну снажно напред, те се нађе уз самога Милутина.{S} |
а знака од живота...{S} Приђе вратима и гурну их; зашкрипаше испуцана растављена врата и за њим |
им те Богом... </p> <p>Пантовац га само гурну леваком, па опет продужи, не осврћући се на његов |
и је тешко...« </p> <p>И Ђурица одлучно гурну врата, уђе у двориште, па их опет затвори и насло |
не би шкрипала, па их онда лагано, тихо гурну...{S} Врата се почеше отварати...{S} Другови прих |
узео за руку, довео га до стрме ивице и гурнуо...{S} После се већ морао клизати и падати, док н |
лаво небо над његовом главом: навуче се густ, непробојан покров преко бескрајна плаветнила, па |
ве од голога штурога грања претворио се густ зелен шатор, израсла хладовита китина...{S} Поље с |
и он, не размишљајући, пође кроз висок густ кукуруз, претрча сеоски пут и завуче се у шибљак, |
око себе.{S} Кад пређе поток и наиђе у густ забран, стеже јој се срце од некога необичнога пре |
, јер их умор савлада.{S} Завукоше се у густ шибљак и поседаше једно до другога.{S} Пантовац од |
антовац.{S} Страх га беше погледати.{S} Густа коса му беше спаљена и на место ње стајаху још ук |
та се отворише; иза њих зину иста таква густа и црна помрчина, каква беше на пољу.{S} Ђурица уђ |
ас у љубичасто пламено жутило.{S} И она густа измаглица, која се вазда виђа око заласка сунчева |
го.{S} Прођоше два часа ноћи, навуче се густа помрчина, јер не беше месеца, а по небу пливаху ј |
ад прогрушали брци, дуги као повесмо, и густа округла брада, која му је покривала скоро све лиц |
ледњи зрак сунчев, који је дању бар оне густе облаке осветљавао, на таквоме месту наступа црна |
<p>Сви троје пређоше реку, дохватише се густе кленовичке шуме, која се пружила до близу Качера |
-ха-ха... — насмеја се хајдук, сукајући густе, прогрушале брке. </p> <p>— Под кецељом, је ли? < |
носи све бриге у маглу — рече он сучући густе брке и гледајући једним оком Станку, која сеђаше |
у море блата и влаге.{S} Читави облаци густе мокре влаге вију се по кривим и тесним сокачићима |
. ако се покаже отуд коњаник!... прамен густе прашине...{S} Краљ може...« </p> <p>— Живео Краљ! |
е...{S} И чини му се сад да је у окриљу густе хладовите горе, која га је наткрила и заклонила с |
дружину, док год не стану да се оплећу густе мреже око њихових недела.{S} Кад осети да је близ |
многим увојцима слази у Б. Поток, стоје густи купињаци и павитине, у које би се могли заклонити |
еше скоро поноћ.{S} По небу јуре црни и густи облаци, отежући се у дуга и широка повесма, а вет |
реком дубока корита, која беше обрасла густим шибљем и врбаком.{S} За њим, све у стопу, трчаше |
ћи на мекој росној трави, под зеленим и густим наткриљем букова лисја.{S} Груди му се још силно |
ње...{S} Погледа преда се и, под једним густим гложјем, угледа њега где седи, са пребаченом пуш |
ућице; оне вире и једва се распознају у густим шљиварима и воћњацима, белуцају се њихови зидови |
.{S} Висок, снажан младић, широка чела, густих повијених обрва, испод којих севају два зеленкас |
ачер више гвоздене бране и дохватише се густих рудничких огранака. </p> </div> <div type="chapt |
де траве, која је, као власје на четки, густо избила из земље...{S} Сунце греје топло и благо, |
што да ти кажем — и он показа главом на густо гложје, које се раширило подаље од стазе, на којо |
љускање воде.{S} Подиже се мало и, кроз густо лишће, угледа њу, Станку.{S} И ако му је била окр |
и зидови и црвене обасјани кровови кроз густо зелено гpaњe воћњака.{S} Ту се, у том стешњеном и |
и пандуре на коњима како веругају кроз густо жбуње, па застане преплашен; погледа свуд око себ |
рица, легнувши на леђа, угледа зелено и густо лисје буково, које се раширило и виси пред његови |
аква сила не може разбити и разнети оно густо прамење.{S} Али само неколико часака, и озго заси |
су тебе упропастили...{S} А кад дође до густога, онда ће им бити први посао да те убију, да би |
еће кривице док... јест, док не дође до густога, тако рече попа, а после... пљус по челу, па уз |
гру... гру... — праште пушке по зеленој густој гори. </p> <p>— Лево!{S} Страном!{S} За њима! — |
њим, док год му се не изгуби из очију у густој шуми. </p> <p>После десетак минута Ђурица разгле |
се као нека чуда издизаху и повијаху у густој помрчини.{S} Први кораци одјекнуше необично у ов |
а једној стрмој коси, која беше обрасла густом гором и шибљем.{S} Требало им је одморити се и д |
њe воћњака.{S} Ту се, у том стешњеном и густом зеленилу, нејасно оцртава по који кров од стаје, |
ланином, сија врело сунце, греје и пече густу гору, у чијој се хладовини слатко и слободно дише |
анина, које су, овога јутра, завијене у густу белу маглу.{S} Све трепери од сјаја сунчева и зел |
ише се са њом подаље од перила, у једну густу хладовину у шибљу, па се дадоше на разговор и при |
много, пио је вино и ракију наизменце, гутао је жедно и грозничаво, очекујући свакога тренутка |
S} Ђурица је мало јео, тешко му је било гутати залогаје, јер му никако не силази она тежина са |
учешће... </p> <p>— Стезали смо га и за гушу, па се онесвестио.{S} Сад се повраћа — рече један |
си ми већ дошла — и он показа руком на гушу. — И венчани људи не трпе толико од жена, као ја о |
а дома носила овоме Мити Стрижибрку два гушчета на заклање, а миледи Соја баш сад посла пандура |
вене обасјани кровови кроз густо зелено гpaњe воћњака.{S} Ту се, у том стешњеном и густом зелен |
ца, бар се може похвалити (себи самој), да је узела хајдучку пушку и нишанила га њоме у груди. |
поведеш?...{S} Једва си чекао, ваљад’, да ме ухвате, па да тражиш другу... </p> <p>Јово изиђе |
о, да знам! </p> <p>— Па видиш, ваљад’, да пристајем... морам! </p> <p>— Дакле, сигурно? </p> < |
.« — мисли он, седајући на земљу. — »А, да ме откује....{S} Што то?...{S} Да није дошло помилов |
шуми. </p> <p>— А, тако би и моја баба, да је жива, могла хајдуковати... </p> <p>— Стој! — викн |
авне власти, у којима се Ђурица позива, да се у року од три дана преда власти, иначе ће се огла |
о прекинути сан, али ето, мора да бега, да се крије од живих људи.{S} Гле, како онај Мокролужан |
све дознати, а засад нам је прва брига, да сачувамо твоју главу. </p> <p>— Кажи ми само ово... |
> <p>— Зар се школе уче само ради тога, да човек буде чиновник? — рече срески шумар, и пренесе |
би самом.{S} Тек беше му стало до тога, да ово садашње расположење, ово »нетицање ничега« проду |
... да се нагледам оних зелених ливада, да се наслушам, макар из заклона, оних наших песама, да |
на се одлучила да га не оставља никада, да буде уз њега у највећим невољама, у најљућим патњама |
ему збива, а он се стара да је савлада, да победи и угуши неко јако унутрашње осећање.{S} Једар |
чи на срца људска: хтело би да се нада, да љуби, да прашта; нека светла неодређена вера у добро |
но је ђаво!...{S} Боји се, ако што ода, да ја не кажем за паре, па да јој све одузму... ћути ка |
оворе од свих правих криваца, те увиђа, да за овај мах не може што друго ни очекивати. </p> <p> |
уком и обори главу, као да и сам увиђа, да не може још ништа смислити под утиском ових необични |
нка на реци, стаде са чуђењем да опажа, да се свагда мења у лицу, то поцрвени или побледи, чим |
дба, не бој се.{S} Пожурио сам се и ја, да она што пре дође. </p> <p>— Шта, зар си почео? — вик |
бурек, који му је послао Митко ашчија, да пије старо вино, да тражи скуп дуван од капетана...{ |
шуму, али чим се толико одмаче од Вуја, да га није могао чути ни видети, одједном уђе у њега не |
р би ти сад био у тој апсани са сокака, да ми није њега.{S} Ти мислиш ја се шалим, кад што ради |
код оца гладовала.{S} Зар сам ја стока, да само једем... </p> <p>— Море није то, него ја тако у |
буђења.{S} У глави му беше таква збрка, да се у њој ниједна мисао не могаше јавити, осим овог о |
чини да ће сад, ама баш овога тренутка, да плане пушка иза кога жбуна, и он већ почиње унапред |
није губила из вида ниједнога тренутка, да је онај, коме се она предаје и душом и телом — оглаш |
ио и мислио, и најзад дође до закључка, да је сва ова момчадија гора од њега, и да га сви они м |
старче, није од залуднице.{S} А, вала, да си видео, што сам ја данас гледао, не би те могла ни |
а хтео би и да откине парче свога тела, да би таквим болом угушио онај стид од себе сама...{S} |
ене условно, а главна им је брига била, да се при нападу не нађе и Ђорђев син, који је тек пре |
.. кажем... — ту се Живко мало искашља, да би нашао што згоднију реч за своју мисао. — Поп има |
м, макар из заклона, оних наших песама, да се напијем хладне воде са нашега студенца... </p> <p |
бих ти рекла: кад раздајеш што другима, да и њему даш... и ако он вели да не тражи ништа. </p> |
ен овим неочекиваним и тешким ударцима, да је већ занемео сав, и душом и телом.{S} Само му беше |
ава у тој мисли...{S} Годи му то веома, да је још одсад сматра као своју, сасвим своју... </p> |
овако уживање.{S} Онамо једна венчана, да га прати на тешку путу, да се нађе у злу и у добру, |
ра, увиде сам да је та срећа непотпуна, да је тај срећни занос помућен страшном јавом, у којој |
а да се строго мотри на његова кретања, да се он ухвати или убије.{S} Даље се није ништа предуз |
потера, изиђе из срескога дворишта, па, да се не би обраћала пажња варошанима, и ако још беше г |
д његове намере не може ништа бити, па, да би се што пре уклонио од свештеникових савета, који |
оштра — рече Радован и трже се сам, па, да би тај незгодан израз заговорио, он окрете: — А што |
се сигурно шта је руководило апотекара, да избере име овога реформатора), па најзад Дарвин.{S} |
љак и да ћуте, па, ако их опази потера, да скупо продаду своје главе... </p> <p>— Шта ћемо сад? |
орише се да најпре и сами окушају Мата, да му даду довољно прилике да им покаже своје намере.{S |
раг, узе за ручицу и подиже цела врата, да не би шкрипала, па их онда лагано, тихо гурну...{S} |
е како ваља, биће добро. </p> <p>— Шта, да не мислиш на Ставру? </p> <p>— Јок.{S} Довече ћемо с |
понеке кућице нема ни толико дворишта, да се човек слободно обрне, а око понеке подигнути су у |
за њим послаше једнога од оних младића, да се прикрије у кукурузу, који је одмах испод куће, да |
а је поштена; па сад како то?...{S} Ха, да се нису раније знали? — Богме ће то бити... па сад п |
пренесе поглед преко својих слушалаца, да би се уверио: деле ли и они његово мишљење. </p> <p> |
а коље и сече.{S} Што год нађете новца, да узмеш све ти, па да донесеш право мени.{S} Ја ћу се |
јер ниси ожењен, али нек стоји резница, да не дижеш руку на људе, који ти ништа не чине. </p> < |
ом да стане у друштво својих другарица, да се онако слатко насмеје и нашали са њима... да послу |
лако.{S} Гледаћу, ако пристане Радисав, да не проваљујемо зид... </p> <p>— Који Радисав? — прек |
он зину од чуда, па стаде, онако сањив, да блене час у њега час у људе, који су поседали пред њ |
ну и чекао да падне и да се отопи снег, да поново листа зелена гора, која ће га опет примити у |
едајући за сто. — Чујем ја још из собе, да се овде претреса велика философија. </p> <p>— Не зам |
тадо, на мирне домове; и поклао би све, да, се Вујо није старао да уз њега шаље човека, који ће |
и узајмиш.{S} Причали су ми о теби све, да си и другима тако чинио, па зато ти и дођох овако са |
као да тражи какво оружје. — Стани де, да ти покажем ко личи на твоју бабу — додаде она, сагињ |
ати — и овај му се одговор тако допаде, да већ поче и сам веровати у истинитост његову. </p> <p |
трашну мисао, али поп нарочито застаде, да би се та мисао што боље и дубље укоренила у њему. </ |
S} Што не знадох, барем, док беше овде, да га разгледам боље...{S} Али не мари: видећу га ма гд |
> <p>— Ево ти главе моје и вјере тврде, да ћу те чувати боље но себе сама! — узвикну весео и уз |
о иде са Ђурицом...{S} Тражи вас, каже, да преда Ђурицу. </p> <p>— Закључај брзо врата споља! — |
у њему пробуди се и стаде да га гризе, да жеже као зубни бол...{S} Он иђаше узверена погледа, |
није или доцније — куршум.{S} Знала је, да ће и она сама, чим пође за њим, постати отпадница од |
ћутања — траљава посла!{S} Најбоље је, да ти то све оставиш, а ако не можеш, онда ради онако к |
моићи.{S} У крајњем случају веровао је, да се механџија неће ни кренути на пут, или ће бар окре |
а.{S} Ономадашњи догађај показао му је, да се ови људи не шале, и тада је први пут, на делу, ос |
ичина намера: он је желео да придобије, да привеже Ђурицу за себе и да га одвоји од осталога му |
му је да то буде што даље, што доцније, да се одгоди још на године... </p> <p>— Кам’ ти жена, б |
. </p> <p>— Видиш, а питај моје јатаке, да ли сам коме дао мање од педесет дуката.{S} Ја му заи |
тање... </p> <p>— Ђурице, ево ти мајке, да се опростиш са њом... — вели му писар. </p> <p>»Мајк |
, а мајка Му се довијаше од сваке руке, да не буде сину на терету.{S} Лети се наимала под надни |
у и отимају, но да раде и, што но веле, да живе поштено.{S} Ја како, брате!{S} Моје дете неће б |
{S} Лице позеленело... очи се рашириле, да искоче из станишта... усне се скупиле, стегле... као |
ш, да су се наше газде одавно досетиле, да се сачувају од ортачине са вама!{S} Што год наплатим |
састојале у »невидишу«, у томе, дакле, да се крађе и друге сличне »операције« врше што пажљиви |
.« И нешто га у глави тако јако заболе, да се мораде ухватити левом руком за чело, које обузима |
запита кмет. </p> <p>— Не знам, богме, да ли је и донета из луке.{S} Ономад је дете тамо копал |
> <p>И они се приближише једно другоме, да тако удружени лакше сносе тешку самоћу... </p> </div |
чета од зида.{S} Било је јасно свакоме, да су други, с поља, зид провалили, да их је морало бит |
а видети унапред: како он мисли о томе, да ли се радује или му је криво?{S} Кад му је пре месец |
.{S} Волео је да је посматра са стране, да уочи сваки њен покрет, сваку особину чуднога јој ста |
! ...{S} Само да је побратим не омрзне, да је не може гледати.{S} Но, већ ја ћу то удесити.{S} |
е и друге стране понављаше се звиждање, да би онај, што им прилази по мраку, знао којим ће прав |
и он и би му толико пријатно то сећање, да сам поче даље причати. — Једна све окупила око мене, |
године... </p> <p>— Кам’ ти жена, бре, да те обиђе?...{S} Ала јој севају очи, пос’ јој њен! — |
о вољу да се провесели до највеће мере, да се засити, занесе... </p> <p>Сад је већ постала пров |
ченик, да не би тебе.{S} Знаш ли, море, да ја сад од збиље тргујем? </p> <p>— Чуо сам. </p> <p> |
о, простота!... </p> <p>— Гледај, море, да не наиђеш још на какве своје чакшире... да није и њи |
атора), па најзад Дарвин.{S} Разуме се, да је он морао објашњавати публици значај свакога имена |
стивом и пићем. </p> <p>— Сједи, брате, да се одморимо, па и да се заложимо.{S} Ето видиш, ја т |
а отпоче благо: </p> <p>— Немој, брате, да се љутиш.{S} Ја сам и јесенас због тога побегао, јер |
. — Не дао Бог!{S} Ја још велим, брате, да те чувамо кâ једнога свога... </p> <p>— Ко то изнесе |
стине да гладујем данас...{S} О, брате, да ми је само комад хлеба... — помисли Ђурица опет. — В |
зраз као да је хтео рећи: »Е мој брате, да сте видели оно што ја знам!« И доиста, он одмах прог |
ани ме пушком, као да сам ја мало дете, да се плашим.{S} Али јој секу оне пусте очи, као ножеви |
а она је тако расипала чари и милоште, да је на брзо утрвен пут њихову пријатељству.{S} Пило с |
е у кукурузу, који је одмах испод куће, да прима извешћа од уходе и да их доноси друштву.{S} Ун |
и нећеш, ваљад’, полазити из моје куће, да те сви виде.{S} Сад треба стићи на место, па чекати. |
послаше да се прикрије негде око куће, да би могао пазити шта се тамо ради, а за њим послаше ј |
ласно, као за себе, рече: </p> <p>— Хе, да је мој тата одборник, било би друго... </p> <p>— Оно |
{S} Шта ли би сад рекла, јадна старице, да је видиш овако осрамоћену, понижену, уцвељену, па из |
кад осети потребу да отвори цело срце, да се наужива и провесели...{S} Дивна ли живота!... </p |
на њега. </p> <p>— Стани дер, зликовче, да ти покажем како се заводе поштене девојке! </p> <p>С |
кметова. </p> <p>— Стан’ дер ти, момче, да се разговоримо. </p> <p>Ђурица зину од чуда и стаде |
: »Ја, море!« Само апотекар показиваше, да га ова појава не зачуђава, јер његово лице доби изра |
руком, већ га само стезаше и омахиваше, да би га оборио на земљу...{S} Обојица ћуте као заливен |
и преда се, али му рука толико дрхташе, да новчаник паде у прашину, а он замуца: </p> <p>— Тако |
и са више места, из чега они закључише, да горе иду људи или стока </p> <p>— Да се бежи са косе |
штински биров. </p> <p>— Немој, Милоше, да грешиш душе, тако ти славе и деце! — моли онај сиром |
А зна добро да ће то бити једини излаз, да га мора примити без размишљања, без поговора; јер он |
прати. </p> <p>Непомузене овце блеје и, да би се зар чиме забавиле, штрбну мало угажене траве и |
дећу умео тако вешто наместити на себи, да је свакоме, и по њој, падао у очи.{S} На глави је но |
затупи, да убије свако осећање у себи, да угаси онај пламен, на коме душа заснива своју радњу. |
а људска: хтело би да се нада, да љуби, да прашта; нека светла неодређена вера у добро обузима |
ша не разуме, али је тако осећа и љуби, да не познаје веће насладе од милога јој завичаја... </ |
ило веома потребно да се ма чим забави, да нађе ма каква посла уму, само да не мисли о ономе шт |
је желео да се оно никако и не појави, да се одложи, ако је могуће, сасвим; а дотле, док не ку |
кривицу, па онда да га страхом принуди, да се одметне у гору.{S} А после већ — Вујо зна како се |
уком по врату.{S} Ђурица тек сад опази, да туда воли сеоска путања, која прелази преко потока, |
а се пандур, који остаје у канцеларији, да би тако сачувао свога коња од заморна пута. — Може н |
ази далеко! </p> <p>— Шта ли раде моји, да ли си чула? — запита Станка, избегавајући да их назо |
изазива у памети.{S} Био је тако мали, да је мало што разумевао, и сад се сећа само као кроз с |
баци сваки грумен земље.{S} Неће, вели, да се постиди пред Ђурицом, што му није кућу лепо спрем |
бојиш да те не могу сачувати...{S} Или, да ти не сумњаш штогод на мене?... — рече Вујо и поглед |
<p>— Вала и јесте јунак, јади га убили, да му равна нема. </p> <p>— Море чуће за њега сва Србиј |
ме, да су други, с поља, зид провалили, да их је морало бити више и да је то веома озбиљна ства |
етку.{S} Беху се обојица тако примакли, да су могли чути један другом дисање. </p> <p>— Камо се |
од смеха. </p> <p>— Шта ви је, ђаволи, да вас није ко увребао? — запита Станка, смејући се и с |
олико ради жеље да отера од себе мисли, да се забави јелом, док му не падне каква друга мисао н |
сад га обузме хладна језа кад помисли, да му свакога часа могу одузети и одвести то једино њег |
ом не би вредело. </p> <p>Ђурица појми, да од његове намере не може ништа бити, па, да би се шт |
љна ствар. </p> <p>Капетан одмах појми, да се, овим кораком, Ђурица одметнуо, али му беше веома |
ехом...{S} Дођоше и радознали варошани, да виде како проводи зликовац свој последњи дан.{S} Ула |
ја тако мислим.{S} Али ми се све чини, да се ми сви бојимо од празне пушке.{S} Он је, брате, н |
ој, али први знаци беху тако неповољни, да јој се само срце стеже од те слутње.{S} На првом кор |
оји више од свега...{S} Пије да затупи, да убије свако осећање у себи, да угаси онај пламен, на |
} Хоћеш ли сам да нам предаш те ствари, да ти не претурамо целу кућу? </p> <p>Ђурица најпре беш |
ништа.{S} Најгоре му беше што се увери, да и овде не може без Вуја ништа учинити.{S} Али он се |
, затварајући прозор, додаде: — Пожури, да стигнеш пре сванућа. </p> <p>Легнувши у постељу, он |
н све на хиљаде и све ће ми сам давати, да му не тражим...{S} Нећу ја као луди Вујо, него овако |
Знаш, брате, није ни мени лако гледати, да ми пропада толики мал. </p> <p>— Дед’ кмете, осеци п |
им, и знао је да се једном мора кидати, да мора погледати томе питању у очи, али се старао да н |
уду... само да има чиме мисао занимати, да не мисли о ономе, што је већ ту, пред њим... </p> <p |
рже се као опечена.{S} Сад се тек сети, да треба чувати оне људе, који су њу чували...{S} Али б |
чију му, моћи ће без двоумице погодити, да Ђурица неће ићи обичним трагом свих сеоских момака, |
их познаника могао с поуздањем тврдити, да на души овога плавушкастога високога младића, који т |
ту.{S} На први поглед могло се опазити, да су обе женске од онога реда, који не држи много на ч |
обом Ђурицу.{S} Одмах се могло опазити, да је сад Вујо окренуо према хајдуку други, много строж |
тајну, никад не би могао ни помислити, да иза овога дувара има још какво одељење. — Гледајући |
ајволео, кад би се некако могло десити, да изненада упадне у какву гомилу и да се ту све реши.{ |
ти, ако непрестано стане овако трошити, да му неће дотрајати новаца.{S} Али се он још није за т |
н и Коста ће се нагаравити и прерушити, да их нико не позна, а за тебе већ не мари... </p> <p>З |
т имаш пред собом: да се предаш власти, да идеш на суд, те да покајеш старе грехе, а после већ. |
ећ је готов, само хоће лепо да почисти, да избаци сваки грумен земље.{S} Неће, вели, да се пост |
убавне чежње да му шапуће речи милости, да га гледа и да се диви његовим особинама, које јој св |
и тако јасно сазнање своје надмоћности, да не беше момка, који би осећао снаге и одважности да |
а смисла...{S} И она се одлучи да ћути, да не одговори ни речи, док год не пођу.{S} И она одржа |
те, и сви имате право.{S} И то ће рећи, да сви ти узроци постоје: мало ово, мало оно, тек изиђе |
из заседе поиздизаше главе ослушкујући, да по гласу познају, враћа ли се сам Никола. »Е, још ов |
леђа целом свету, само да он буде мој, да делим са њим зло и добро...{S} Волела сам га више од |
то.{S} Кажи Вују да ја одох у Кленовик, да се наплатим с Матом.{S} Ако он мисли да не треба то |
, и остао бих тако вјечити живомученик, да не би тебе.{S} Знаш ли, море, да ја сад од збиље трг |
измакао путом, па ће, кад пређе поток, да удари потесом, а Ђурица прескочи врзину и брзим кора |
скочио бих ватру и воду да до ње дођем, да ме само онако погледа и да се онако осмехне, као онд |
зачуђен Ђурица. </p> <p>— Хоћу, велим, да могу слободно погледати сваком у очи.{S} Што да ме н |
и то врло много, па дођох да те молим, да ми узајмиш.{S} Причали су ми о теби све, да си и дру |
се нађе који одраслији укућанин са њим, да и њега затвори.{S} Једном пандуру рече да одмах одво |
у ли се сви ови заклели ономад с тобом, да ће ти помоћи да ме убијеш? </p> <p>— Ко, зар ја? — в |
ипак он надао, неком магловитом надом, да ће све то некако изравнати и задовољити другове и се |
је и Вујо хтео... да живи туђом муком, да се храни туђим знојем; ну он бар неће онако заповеда |
а их он много.{S} Наишао ваљада послом, да му што јави. </p> <p>Тако проседеше у разговору дуго |
прозорче, а ником не може пасти на ум, да су то два прозорчића, између којих има добре згоде з |
х: тргујем од збиље.{S} Учим се, болан, да ти замијеним Вуја, а он ти је нашао друга на моје мј |
на воду. </p> <p>— Стако, чекај, болан, да напуним, па ћемо заједно.{S} Јеси чула за Ђурицу? </ |
ну апотекар. — Ако сам био тако срећан, да схватим драгоцене мисли уваженога господина попе, ме |
ол; осети се тако јадан и тако усамљен, да већ не виђаше никаква циља своме опстанку.{S} Неко љ |
урица је ступио у свет.{S} Он је држао, да је то правило, по коме се сви управљају.{S} Па зато |
. она се не постара да задржи ту мисао, да размисли о њој...{S} Ишла је као у грозници, а беше |
сам дошао.{S} Него ако си свршио посао, да ти платимо, па да идемо. </p> <p>Старац се прену.{S} |
е Коста да отеже. </p> <p>— Хајде живо, да се разлазимо — рече Пантовац. — Ти сад гледај да се |
е тада по лицу тако велико задовољство, да изгледаше други човек.{S} Ну девојке су га избегавал |
узети и одвести то једино његово благо, да је могу затворити, мучити и шта је још не може снаћи |
а одмах жив... да живим, задуго, много, да остарим...{S} Шта је то робија, ништа!...{S} Слушам |
p>И Ђурица је много мислио, тако много, да није ни опажао куд је пролазио, ни шта се око њега з |
и да се спреми за то, да размишља дуго, да учини бар какву већу кривицу, па да зна зашто се одм |
пусти пушку.{S} Чуо је, али није видео, да је онај близу, да га растављају само дваестак корака |
земљу. </p> <p>Сељани се разиђоше брзо, да јаве новост другима што раде ту у потесу. </p> <p>А |
да, па прође напред и потрча тако брзо, да Пантовац, који трчаше за њом, стаде изостајати. </p> |
уче...{S} И ко зна докле би тако радио, да Пантовац не повика: </p> <p>— Паре!...{S} Бацај паре |
ву дајем, као што сам ти и пре говорио, да ћу те чувати, док год сам жив.{S} После већ, кад нак |
осао. </p> <p>— Зар нећеш чекати, тајо, да се испече погача? </p> <p>— Море, дај што било.{S} И |
.{S} Нећу ја као луди Вујо, него овако, да се пије и весели...{S} Само нека га Јула добро узме |
е руку са револвером и окрете цев тако, да гађа оне под прозором право у теме, па окиде...{S} П |
о новаца, па да побегнемо негде далеко, да искочимо из Србије... али сад видим да не бих могао. |
сла. </p> <p>— Једини ти је пут, синко, да се вратиш међу поштене људе — робија.{S} Кроз њу се |
саслуша. </p> <p>— Зар ти хоћеш, синко, да ме отераш на робију, да ми упропастиш децу и да ми к |
у.{S} Дрво је било тако право и високо, да се није могло ни мислити о пењању.{S} Али једнога да |
а ради морао је ићи право у своје село, да га преко сигурних луди позове к себи. </p> <p>Сунце |
а дана Ђорђе посла Милету у друго село, да обиђе неке шљиваре, које је закупио за зелено, и да |
обила би одмену...{S} И све би то било, да не беше њега!...{S} Он га упропасти, погуби... </p> |
мехови. — Знаш да ћемо да се склањамо, да се негде настанимо, па да живимо... </p> <p>У тај ма |
ли каква начина да се ми не растајемо, да се склонимо где, или тако на пример нешто?... — и Ђу |
имаш ли добре зараде, па да се узмемо, да ме водиш одавде... да живимо заједно.. </p> <p>— Оди |
о ми тек ’нако... само да га заплашимо, да боље чува стоку...{S} Не бих ја то дао, Бог с тобом. |
жи кмет — откако је наше село закопано, да окрвавиш и окаљаш нашу свету славу! </p> <p>Ђурица п |
тамо му у оној хартији стоји написано, да ће га после три дана, ако се не преда, смети убити с |
лаву!... — одговори Ђурица тако наивно, да одједном растера сваку сумњу код Вуја. — Ти, брате, |
све то било тако нејасно и неодређено, да ни сам није био на чисто са својим жељама.{S} Али га |
и — рече му жена. </p> <p>— Ћути, жено, да од Бога нађеш; какво дете!{S} Оно је Бог створио да |
ослао Митко ашчија, да пије старо вино, да тражи скуп дуван од капетана...{S} Што ти је жив чов |
чешће у оном нападу било је тако јасно, да му није остало више никаква друга излаза. </p> <p>Ђу |
н одвојио и у највећем трку јури десно, да му спречи пут к шумовиту потоку, коме се он упутио.{ |
а све било тако лепо, весело и радосно, да је било доста мале веселе деце...{S} И сећа се балва |
. </p> <p>— Нећу тако, но кажи одсечно, да знам! </p> <p>— Па видиш, ваљад’, да пристајем... мо |
е то за њега беше тако ново и необично, да не знађаше још ни шта да мисли о свему.{S} У првом т |
о стање беше тако ново и тако необично, да му се она и не брањаше. </p> <p>— Стако, шта велиш т |
амо поручио да је посао свршен успешно, да су нашли новаца више но што су се надали и да ће одм |
исам рђав човек!...« </p> <p>— О, попо, да знаш како ми је то...{S} Нико ми досад није тако гов |
хнувши се. </p> <p>— Ехеј, море, побро, да не страдају твоји чуперци!{S} Ви’ш како је снајка ош |
што нема могућности да се спреми за то, да размишља дуго, да учини бар какву већу кривицу, па д |
који пази на поредак, а нарочито на то, да се непрекидно господа.{S} За њим, као што је ред, ге |
погледали.{S} Он није заборављао ни то, да је ова послушност из чистога страха, али тек њему ми |
но деде причај. </p> <p>— Море број то, да видимо колико има. </p> <p>Вујо устаде и, не прогово |
ваздуха. </p> <p>— Ја ти кажем само то, да без ње не могу живети, па сад... једном се мре.{S} А |
рвом тренутку дође му на мисао само то, да за такав чин треба много претходних послова, па онда |
у! </p> <p>— Чувајте се, господар-Мито, да на тако огромној берзанској шпекулацији не страдате. |
ости ми, попо!... — шапуће он нарочито, да га нико други не може чути. — Кажи Станки нек ми опр |
ако пурењак руди и пуцка. — А ти, кићо, да је какав суд да донесеш мало воде, па нам не треба б |
ако се необично накашља — полако, тихо, да никоме не обрати пажњу, па онда оде даље улицом.{S} |
} То га је вукло на овај пут, али опет, да не беше Вуја, не би се овако свршило...{S} Он га је |
погледавши мимогред Станку — али опет, да покушамо.{S} Што да нас двојица залажемо главе за ње |
ити ни сад! ...{S} Ти тражиш моју смрт, да би се могао боље проводити...{S} А кад хоћеш тако... |
сијаше такво блаженство и таква страст, да она одједном појми све.{S} Весео и срећан осмех заиг |
один Перо, и одрећи нам ту велику част, да прогутате у поштеној компанији једно пиштољче — чуо |
часа укопава своју младост и будућност, да је њен живот био, па прошао.{S} И опет је нека снажн |
и ових страшних зверова. </p> <p>— Пст, да ниси писнуо!...{S} Полази напред! — викну један од н |
још ствар озбиљно, посла кмету наредбу, да девојку »одмах стражарно спроведе« срескоме месту.{S |
а и он положи своју уморну бујну главу, да се и он одмори?... </p> <p>Вујо оде...{S} Нема више |
о је, али није видео, да је онај близу, да га растављају само дваестак корака од њега.{S} Најза |
и хоћеш, синко, да ме отераш на робију, да ми упропастиш децу и да ми кућу закопаш!{S} Зар ти н |
онда ће им бити први посао да те убију, да би себе сачували, и да узму уцену за твоју главу. </ |
мао на сваки начин да га доведе к Вују, да му не да свраћати никуд на другу страну.{S} Случајно |
Ђурица — казаћеш му да ми чува девојку, да се главом не шали... од власти нек је крије, док се |
Деца ми синоћ кажу, кад догнаше стоку, да су га видела у Пашиним ливадама.{S} Беле се, веле, н |
луд.... </p> <p>— Зар није боле, вељу, да их бираш кâ гниле крушке...{S} Да ви’ш само ову моју |
атим начином, ставио до знања капетану, да су похаране ствари код Ђурице.{S} Није знао да је то |
антовац чекаше да потера сиђе у долину, да му се изгуби из очију, те да се они неопажени дохват |
ши капетан, и тако се значајно осмехну, да Ђурица осети како му се кожа под кошуљом набира. </p |
увши — све то беше тако необично за њу, да је придоби и заинтересова у највећем степену.{S} Кад |
возно трзање главе побуди у њему сумњу, да ова девојка није при себи. </p> <p>— Ти си болесна, |
вању, али је Ђурица своју праву намеру, да зиму проведе у Београду, тајио и од њега. </p> <p>Ра |
велој земљи, грејући јој поцрнелу кору, да из ње извуку безброј нових живота...{S} Све оживело |
стоке, мораде ноћивати у обору и тору, да би сачувао свој мал од незваних крвожедних гостију.{ |
дна венчана, да га прати на тешку путу, да се нађе у злу и у добру, као верно псето, које само |
ушке...{S} Да ви’ш само ову моју гошћу, да ти очи стану!.... </p> <p>— Хе-хе... — стаде он да ч |
одмах извади.{S} Руке му тако дрхтаху, да не беше у стању владати њима.{S} Дохватио је прстима |
двајао, као милостињу, по неку ситницу, да им се нађе за дуван и друге случајне потребе.{S} Так |
и код њега.{S} Али треба да идеш одмах, да га ухватиш пре зоре... после вам се неће жив дати... |
Ђурицу да подели Косово. </p> <p>— Их, да га хоће где сукобити: ала би било смеја и причања по |
ја, у колико могу да мислим, рекао бих, да ће томе бити узрок наш крајњи немар према вери и црк |
их сачувао свој грешни живот, помислих, да неће бити грешно пред Богом, ако се замолим Спаситељ |
кат.{S} И тако једнако да радим за њих, да упадам у све веће кривице док... јест, док не дође д |
} А ја ћу сад да се пожурим у Брезовац, да се наплатим с оним пакосником. </p> <p>— Пожури се, |
м. </p> <p>— И све овако да сија месец, да пирка ветар, а ми да ћутимо покривени у кукурузу, је |
паметан је пусник!...{S} Мислим, знаш, да он сад, после Радованове погибије, нема ни једнога ч |
е уха, смешећи се: </p> <p>— Ово, знаш, да ме се сећаш...{S} Нећу да ти кварим ухо, јер ниси ож |
је то, попо; него ако може онако, знаш, да нико не зна...{S} Па ако се дочује, ти кажи да сам т |
ки весељак, вересијаш — зар ти не знаш, да су се наше газде одавно досетиле, да се сачувају од |
в пут.{S} Па сад мораш да им аргатујеш, да мећеш главу у торбу ради њихове користи. </p> <p>Ђур |
и си жешћа од мога побратима.{S} Чујеш, да поведемо и њу на похару. </p> <p>Ђурица се насмеја и |
ти је слобода овамо, па бар док живиш, да живиш царски. </p> <p>— Знам, али ће и тамо да убију |
харамбашу, и чему се год ти успротивиш, да он не сме радити против твоје воље.{S} Па сад отвори |
ујо настави: </p> <p>— Код мене, видиш, да не може; и онда где ћеш је? </p> <p>— Где год ја дањ |
но њему? </p> <p>— То ми, канда, велиш, да идем право њему и да га слушам што год ми рекне? </p |
да те на пролеће одведем у моју варош, да живиш, море, кâ бубрег у лоју?{S} А ја бих ти долази |
ли без њега?... </p> <p>— Хе, побро!... да није њега, друкчије би се ти освртао око себе — одго |
. — Ето нам сад, побратиме, друштва.... да ви’ш како је ваљана ова моја Маџарица! </p> <p>— Маџ |
о, нема му друге!...{S} Па то, онда.... да се мре!...{S} Смрт!...{S} Привежу за колац, као гове |
... </p> <p>— У наш Кленовик, је ли?... да се нагледам оних зелених ливада, да се наслушам, мак |
стаде... </p> <p>»Шта бих имао још?... да продужим још мало...« </p> <p>— Митре, ходи да се оп |
на ону страну, где није његова соба... да нас не може опазити с прозора. </p> <p>— Знам ја, са |
нако слатко насмеје и нашали са њима... да послуша оно весело девојачко кикотање... да их, онак |
то њега кошта!...{S} И ја одмах жив... да живим, задуго, много, да остарим...{S} Шта је то роб |
па да се узмемо, да ме водиш одавде... да живимо заједно.. </p> <p>— Одистине, зар би ти живел |
викну Новица. — Хоћемо ли, побратиме... да се веселимо?{S} А ја нећу казати за ону... тамо у се |
<p>— Мајко, ево ти кћери уместо мене... да ниси сама.{S} Гледај је као очи у глави, а ја ћу се |
знаш... њему што десило... да погине... да ли би се ко светио? </p> <p>— Е, то ти не умем рећи. |
ослуша оно весело девојачко кикотање... да их, онако старински, смело у очи погледа..{S} И она |
не наиђеш још на какве своје чакшире... да није и њих твоја домаћица донела на дар — одговори м |
да то морамо чинити, ако те не мрзи... да ти то учиниш... — промуца он као стидећи се своје сл |
јио од других.{S} Само да није онаки... да кажем... тхе, па шта ћеш боље? — одговори трећа. </p |
S} Лези, спавај; сутра морамо ранити... да опет мало пијемо... </p> <p>Њему се не спава, зато ј |
ли... о коју се отимају толики момци... да упропастим ’наку девојку!«...{S} То беху тешке муке, |
ега...{S} Видиш да те добро познајем... да ниси рђав човек... </p> <p>Одједном, као плаховит по |
— Дај ми, засад, десет. </p> <p>— Хм... да ли ће бити...{S} Ја ти нисам ни казао куд сам шта ра |
да идем гором и ливадама, дуго, дуго... да се сит надишем онога планинскога мириса...« </p> <p> |
ји хоће исто оно, што је и Вујо хтео... да живи туђом муком, да се храни туђим знојем; ну он ба |
о, што си се давао да те мучим онако... да чуваш онога зликовца... </p> <p>— Није то, море, нег |
муца Ђурица. </p> <p>— Хе, мој синко... да је то, што ти радиш, какво добро, зар не би и твој о |
би се ’нако знаш... њему што десило... да погине... да ли би се ко светио? </p> <p>— Е, то ти |
ти газиш осрамоћену и поругану главу... да ми се смејеш са другима, кад станем лутати као обешч |
/p> <p>— - Ено, одмах на ономе брегу... да се добацим каменом одавде. </p> <p>— Добро.{S} Сад н |
опио сам се, а они хоће да ме убију... да ме убију....« и он појми значај те мисли, опет му пр |
. </p> <p>— Ти си болесна, рекао бих... да ниси боловала ових дана? </p> <p>— Болесна?...{S} До |
— рече она зачуђено. </p> <p>— Знаш... да си тешка... — одговори он и поцрвене. </p> <p>Она га |
бија или гора... шта ће рећи ча-Вујо?.. да ми је само да прекољем овог кмета зубима...« као муњ |
> <p>— Ноћас се дижу на тебе три среза: да си тица, не би побјегао...{S} Али не бој се, неће ни |
Само му једна мисао беше светла и мила: да је она, за којом је тако дуго жудео, сад његова, пот |
је знао да је то Вујо учинио из рачуна: да навуче младића на велику кривицу, па онда да га стра |
гледају да га ухвате жива.{S} Помисли: да ли би се могао тиме користити?...{S} У том се разлеж |
— Само један прави пут имаш пред собом: да се предаш власти, да идеш на суд, те да покајеш стар |
де и сам, двоумећи шта да чини с косом: да је баци или да је држи тако подигнуту.{S} Али га дво |
ни обору, а отац га је често поучавао: да се треба користити свачим »што ти до руке дође«.{S} |
а озбиљне прилике наведоше га на мисао: да овим положајем осигура себи и своме другу будућност. |
То је страшило добро познао и разумео: да му оно спрема смрт, неизбежну страшну смрт, без уста |
шћу, изгубио се сав.{S} Само зна једно: да је могао унапред осетити све ово што је данас прежив |
жеља...{S} Опазио је после само једно: да га Новица добро чува и да све ово чини из рачуна. </ |
</p> <p>Ђурица је сад знао само једно: да му се Вујо мора, каквим било начином, јавити и дати |
. </p> <p>— Ни ја не знам све, само то: да је капетан добио писмо, у коме му је достављено за Ђ |
на.{S} Мало затим прође кроз село глас: да се покојни Јовица повампирио, па сваку ноћ долази на |
..{S} По томе им дадох пастирску поуку: да се оставе злодјејања и да се покају.{S} А они отидош |
о, зар Јевђовић?...{S} Хеј, мој соколе; да ли му је само да те сагледа данаске — ево моје главе |
је оправан. </p> <p>— Што ће ти, море; да нећеш и ти у хајдуке? </p> <p>— Хоћу ја, али на лиси |
тим и да га не слушам, па куд пукне!{S} Да видим још само шта ће ми Новица рећи. </p> <p>Цео да |
ушке, а Други ножеве. </p> <p>— Ћут!{S} Да се нисте макли! — викну Радован, трчећи са Ђурицом и |
мене? </p> <p>— Море, шта кријем!..{S} Да ти причам с ким год седнем и проговорим реч?... </p> |
ене пушчане грлиће на прозорима! ...{S} Да станем тако, па нека види, нека зна ко је довео њего |
.{S} Ни гласа, нико да се мрдне! ...{S} Да има бар с ким да разговара! ...{S} Повуче ногом, те |
глави нека тежина, али не мари! ...{S} Да се још спава!...{S} Ох, како је слатко протегнути се |
више ражљутити, па после — зло! ...{S} Да гледа како да га завара, заговори...{S} И таман да з |
хоће ови?...{S} Да убију... мене!...{S} Да бежим!...{S} Сад сам откован, слободан... само да тр |
а, то је оно лепо... помиловање!...{S} Да ли је дошло?{S} Није, казали би ми, разбудили би ме. |
е крај, али шта ћу сад, куд ћу? ....{S} Да умрем...{S} Али зашто?{S} Коме ће од тога бити добро |
дишући... »Где ли је сад Станка?...{S} Да ли зна за ово?...« </p> <p>— Готово!...{S} Устани, Ђ |
а закон. </p> <p>— Па шта ћу сад?...{S} Да живим овако докле се може, а кад дође суђени дан... |
ица!... </p> <p>»Али како ћу сад?...{S} Да га убијем својом руком... не могу, нећу...{S} Тако б |
> <p>— А после.... шта ћеш после?...{S} Да нађеш другу, је ли... — прошапта она тихо, не дишући |
>»Шта је ово?...{S} Шта хоће ови?...{S} Да убију... мене!...{S} Да бежим!...{S} Сад сам откован |
, све, све!...{S} Шта да се ради?...{S} Да ли да чекам суђење, па да се дотле спреме сведоци — |
озбиљно: </p> <p>— Ама ко си ти?...{S} Да није каква варанција... </p> <p>— Ја сам Станка... ч |
ан је погледа. »Шта да јој кажем?...{S} Да ли ћу погодити?...{S} Кад је она поменула, тако ће и |
— »А, да ме откује....{S} Што то?...{S} Да није дошло помиловање, па неће још да каже?...{S} Ал |
и душа ни срце, ништа му не треба...{S} Да му је само да зажмури и да улети тамо, у онај непозн |
...{S} Станка!...{S} Јест, она је...{S} Да ли га очи не варају?...{S} Ено је, гледа га и шта он |
е, и од крештања безазлене свраке...{S} Да је бар у свом селу, где не мора свакад бегати далеко |
вељу, да их бираш кâ гниле крушке...{S} Да ви’ш само ову моју гошћу, да ти очи стану!.... </p> |
д сунца и лепши од свега на свету...{S} Да јој је само још једном да стане у друштво својих дру |
е господство тако ревносно снабдева.{S} Да није Ђурице и вас, не знамо шта бисмо радили од дуга |
— Ништа.{S} Оно ти је нека бабетина.{S} Да га нисам очима изјурио из заседе, не би смео ни изић |
да нема више оних зракова од сунца.{S} Да би бар колико избегао овај несносни задах и да би до |
ти се воде, јер осећаше страшну жеђ.{S} Да му је само неколико капи хладне бистре воде!...{S} Н |
: </p> <p>— Ништа ти не знам где је.{S} Да питам нану. </p> <p>После неколико минута промоли се |
у, која не зна ни за какве препреке.{S} Да је школован, он би, без сваке сумње, постао велики в |
гла овуд’ проћи. </p> <p>— Ја, море.{S} Да нису ови људи прегледали апсу, чисто не бих веровао |
о, отвори вратнице и уђе у двориште.{S} Да не би својом појавом уплашио жену и децу, накашља се |
у, леже на дрвену постељу и зажмури.{S} Да се сад окрену сто пушака на њега, чини му се не би с |
е, а чини ми се да је паметан човек.{S} Да ли он види за кога се ми мучимо?{S} Баш ћу да га пит |
заклопара и врата се отворише нагло.{S} Да је гром ударио усред апсане, чини му се не би се так |
ајбоље: накупи пара, па бежи у свет.{S} Да ми је само да накупим пет стотина дуката...{S} Али п |
неки пут да говоре оно што не знају.{S} Да није, рекох, што љут на мене? </p> <p>— Јок, брате.{ |
на пут. </p> <p>— Ви сви седите ту.{S} Да се нисте макли с места! — рече Ђурица осталима, па с |
красно друштво!.. .{S}А шта ћу овде?{S} Да спавам или да је гледам онако натмурену и зловољну.. |
ам на једну страну.{S} Шта да чекам?{S} Да ме смакне изненада, па...{S} Не знам ни сам шта ћу, |
/p> <p>— Како? </p> <p>— Хе... како?{S} Да те убије, па да узме другога на твоје мјесто.{S} Ниј |
</p> <p>— Шта си стао ту за врљике, кâ да ћеш ждребад да плашиш! — викну она љутито и пође даљ |
Ја виђу да сам те изгубио у неврат, кâ да те никад имао нисам. </p> <p>Ђурица, опазивши да се |
човек, брате — рече неко из народа — кâ да си запарао ноктом преко меса, а ет’ ... мртав!... </ |
ја сам већ одвојен од људи, а то је кâ да сам и мртав.{S} Него ме друга незгода доведе до тебе |
а. </p> <p>— Не бој се, снахо; ти се кâ да нешто плашиш — рече он благо, и да би је бар колико |
занемела, па га само гледам. »Ти се кâ да бојиш мене?« — вели, па ми приђе ближе и смеје се.{S |
к тек оно врекну, а осоје се проломи кâ да си топ избацио.{S} Ја онда, вели, ’нако жмурећки, бе |
а за њима и девојке, које имађаху снахâ да дворе и послужују у соври.{S} Заљуља се прво коло, з |
што сте се, децо, тако накинђурили, кô да ћете на свадбу? </p> <p>— Па да ви’ш, побро, и погод |
<p>— Хтео да убије кмета, а ћато пришô да се рукује са њим, а он ћата пљус по образу: »Не прил |
о не крије шта хоће — помисли Ђурица. — Да ли му је казао да ме сад убије или ће то после, кад |
ју научну фразу, иронично осмехиваше. — Да је тебе твој отац боље васпитао — учитељ јако наглас |
одговори он, осмехнувши се иронично. — Да седим једнако уз тебе и да ти пиљим у очи, је ли?... |
авлачећи све више танку оштру поњаву. — Да ми је овако да проживимо који месец дана заједно, па |
танувши и као размишљајући где ли су. — Да потражим још горе у зобишту. </p> <p>— Потражи, моје |
одужи поп, видевши да га Ђурица слуша — да би могао њима што више дати.{S} Убијаш, рецимо, или |
ђено. »Шта ће то сад — помисли у себи — да скачем кроз прозор напоље?« Али кад устаде с постеље |
/p> <p>»Гле, смрт! — помисли ону себи — да се гине!...« и ова мисао га препороди, ули му неку н |
дучком — Друго ништа и нема за клетву — да се не шали.{S} Е чекај, не шалим се ни ја! ...{S} Ни |
м иде за њега.{S} Али — додаје старац — да не бих умро без покајања и да бих сачувао свој грешн |
не воде са нашега студенца... </p> <p>— Да седнемо у странама, горе више реке, и да гледамо цео |
Удаће се она, не бригај ти... </p> <p>— Да хоће и тебе ’нако да помилује Краљ, као њу!... </p> |
, па велим нека га нек спава. </p> <p>— Да ниси што дознао? </p> <p>— Распитивала је јуче полиц |
ше, Ђурица заостаде код Вуја. </p> <p>— Да ми одвојиш мало од оних пара; треба да носим мајци — |
за мене ни моја рођена мајка. </p> <p>— Да теби не трабуња штогод онај луди Јово?{S} Кажи ми сл |
краја... па ћу и ја са њима. </p> <p>— Да ли ће ти дати без исповести?{S} Знаш код нас попа не |
Марко до свога суседа Петра. </p> <p>— Да ми даш, Перо, онај твој гарабиљ, ако је оправан. </p |
го ја разделио — рече Ђурица. </p> <p>— Да кажем, ја...{S} Кад треба трчати и спремати за посао |
лушкује оно значајно шушкање. </p> <p>— Да бегамо низ реку — рече он готово нехотично, тек само |
ући му времена за размишљање. </p> <p>— Да се одметнем? — прошапта он као за себе. — Али и тамо |
шио, пратећи га по овој гори. </p> <p>— Да ми је оно јаловица и јагањаца, што си их са њим поје |
се само чудио и вртео главом. </p> <p>— Да ми је само знати на кога се уметну — рекао би жени, |
а нама кусурајте — рече Јово. </p> <p>— Да ви’ш, море, мени се то свиди — рече Пантовац и наже |
нак никад — одговара му Мићо. </p> <p>— Да се ниси прекрстио, болан, кад си почео рад?. </p> <p |
.. дигоше на тебе сав свијет. </p> <p>— Да није потера? </p> <p>— Ноћас се дижу на тебе три сре |
њака и ограде, па оде к Јову. </p> <p>— Да ми добавиш Новицу до мрака!{S} То нам је најпотребни |
рица снуждено погледа Станку. </p> <p>— Да идеш, за ноћас, код Јова — рече јој. </p> <p>— Нећу |
<p>Погледаше сви по дворишту. </p> <p>— Да није оно... — рече Митар, видевши неку црношарену ма |
уката! — вели један кадровац. </p> <p>— Да ли ће баш стотина? </p> <p>— Спреми се да их добијеш |
е на ухо Јову и прошапута му: </p> <p>— Да ниси писнуо!...{S} Овде је капетан са целом војском: |
</p> <p>— Зар ме он баш чека? </p> <p>— Да како?...{S} Зна да си жив и да се мораш врнути овамо |
е, да горе иду људи или стока </p> <p>— Да се бежи са косе: ово је нешто опасно — рече Радован. |
добровољи Ђурицу. </p> <p>— Ја ти каза’ да не знам, а ти сад чини што год хоћеш — одговара Ђури |
Шта ћемо сад? — рече он. </p> <p>— Чек’ да наместим твој покривач — одговори Новица, па оде те |
Кô велим: ако ћутим, не губим ништа, а да повичем, оде глава... </p> <p>— Ама, ја сам наумио д |
нају и деца сеоска ко тебе упропасти, а да не знам ја, који већ триестак и неколико година глед |
пара вреди...{S} Видиш, и он се опио, а да је хтео могао ме је жива однети у срез.{S} Сад видим |
»Али нека, имам у рукама ову двојицу, а да ако и Станка оздрави, па ћемо полако размрсити њихов |
осећање: стаде да се љути на Јелицу, а да је запиташ зашто — ни сама не би умела казати.{S} Бе |
замишљао себе као хајдука? — Није.{S} А да ли је помишљао на поштен живот, на женидбу, на кућењ |
или их бар неће бити овако много.{S} А да ли нам је баш то у крви — Бог ће га знати.{S} Нешто |
негде склонити и проживети мирно.{S} А да би могао зарадити, требало је претходно да зајази ст |
ан дели свима нама, то знам добро.{S} А да се погађамо, он зна да нам не може тражити више од ч |
ста свима, само ме чувајте? </p> <p>— А да што ћемо ти друго, кад си нам ти златан мајдан!...{S |
p> <p>— Под кецељом, је ли? </p> <p>— А да ђе ће бити, мој старче, кад је тек претурио двадесет |
за њим. — Шта велиш за ово? </p> <p>— А да што ћу ти рећ’, болан, но да утучеш пашче, нека они |
. </p> <p>— Зар баш толико? </p> <p>— А да како, јадна.{S} Довлачиће нам он све на хиљаде и све |
. </p> <p>— Доста је било чекања, треба да се ради.{S} Једнако једемо, а ништа не зарађујемо... |
хтала цела Шумадија. </p> <p>Али, треба да се упознамо с овим ча-Вујом. </p> <p>По спољашњости |
есело. — Кад си умео хајдуковати, треба да умеш мушки умрети. </p> <p>— Једанпут се мре! — дови |
Да ми одвојиш мало од оних пара; треба да носим мајци — рече Ђурица. </p> <p>Вују не би право, |
ршите добро, биће вајде свима.{S} Треба да ударите на газда Ђорђа из Крушевице.{S} Дознао сам п |
и у вароши? </p> <p>— Не могу.{S} Треба да зарађујем. </p> <p>— Пристала бих, само ако можеш да |
ти? — обрте се капетан Станки. — Треба да се пожуримо, а ми ћемо сви на коњима...{S} Умеш ли ј |
ужје ти је сад и отац и мајка, па треба да га гледаш као око у глави. </p> <p>— Куд ћемо сутра? |
ли не може — Радован ће знати шта треба да се ради.{S} Сутра ће он бити код куће, то сам дознао |
могу ништа.{S} Сам га научих шта треба да ради.{S} Морам се томе домислити.« </p> </div> <div |
тра ће преданити код њега.{S} Али треба да идеш одмах, да га ухватиш пре зоре... после вам се н |
добро — рече Ђурица — и ’нако ми треба да будем данас слободан.{S} Ти иди одмах; удари на Миле |
, јамачно, и старога новца.{S} То треба да се узме паметно: ако може лепим — добро, ако ли не м |
љи, сваки чини оно што хоће и што треба да чини.{S} Коме се спава, тај спава слободно, нико му |
ак смета, стеже га...{S} За песму треба да се отвори и раздрага цело срце, а његово се само кра |
и држању беше нечега, што вас принуђава да не гледате у њему обична сељака: он није ни у чему н |
унца!... </p> <p>Ови зраци подсетише га да размисли о положају своје апсане.{S} Устаде са сламе |
дведоше до једне постеље и наместише га да легне.{S} Занесе се и заспа одмах... </p> <p>...{S} |
обу, затвори врата за собом и понуди га да седне. </p> <p>— Па тако: ти сад по мало хајдукујеш? |
икрада за мном? </p> <p>— Послао сам га да те нађе, па да идете на посао.{S} Прође нам вечерас |
мо ви треба мене да чувате... и од њега да браните, па вам неће бити криво од мене. </p> <p>— Е |
е замијени, </p> <p>— Онда треба и њега да се чувам? </p> <p>— Не, болан.{S} Ти не знаш Вујове |
и увек раде.{S} Кад би се нашло од чега да се наплати, они кажу дупло и више. </p> <p>Ђурица хт |
жају.{S} Одмах затим беше му прва брига да Ђурица постане јаван разбојник и да, услед тога, изг |
ну, а кмет и одборници изабраше једнога да носи општинску икону Спасово Вазнесење.{S} Раздадоше |
да је прегледа и лечи.{S} Лекар се нада да ће преболети. </p> <p>Капетана очекиваху други непов |
на ово своје стање, и мислила је досада да је и њему мрско, па неће ни да говори о томе.{S} Али |
оре по чистом плаветнилу, па му изгледа да и он и лисје над њим плови, и чисто осећа како проми |
да није на њих обратио пажњу, а огледа да изазове Новицу на искрен разговор. </p> <p>— Знаш, б |
о мрдаху ногама, на позив својих суседа да изиђу, показујући тим да се не интересују оним, што |
вуче младића на велику кривицу, па онда да га страхом принуди, да се одметне у гору.{S} А после |
а да он што важније изврши, па тек онда да се озбиљно крене за њим у хајку. </p> <p>Међутим, Ву |
м не може ништа смислити, а добро увиђа да је без помоћи Вујове пропао.{S} Остаје му, дакле, са |
и плану гневом, али се у речима уздржа да не изазове младића, јер је појмио његово душевно ста |
му исприча малопређашњи догађај и каза да је пустио Сима нек иде кући. </p> <p>— Нијеси требао |
ео догађај код Чолића.{S} Потом му каза да је свраћао к Вују и оставио код нега све новце, па с |
и Пантовца.{S} Прибравши довољно доказа да је овај мртвац доиста Пантовац, капетан нареди да га |
тек... ’нако... по нешто бих могла и ја да знам — рече она смешећи се.{S} Истина, море, какве с |
— рече писар. </p> <p>— Ама видим и ја да су сви различни.{S} То су жене доносиле баби за врач |
коро су ме петљали... </p> <p>— Знам ја да сви измичете леђа, кад нема никаква ћара.{S} Човек т |
ишта нам то не треба.{S} Слушала сам ја да су за време Турака венчавали ноћу, око бурета.{S} Ид |
а дана узастопце. </p> <p>— Знао сам ја да ће ми она кућу затрпати и огњиште угасити — јекну Ма |
ко: цију... цију... цини...{S} Видим ја да ће бити нешто, па велим мојој Круни: »Море чућемо не |
ноћ прелајаше, земљу гризу.{S} Видим ја да то није тек ’нако... </p> <p>— Како се провуче, слав |
више — одговори Ђурица — али сад ћу ја да делим и њему и другима.{S} Само ви треба мене да чув |
ди — Држ’ се зече! </p> <p>— Опет ћу ја да покушам — рече Ђурица. </p> <p>— То можеш, и ја ћу т |
предаде сва, без протеста, без покушаја да размисли о свом стању.{S} После онаква живота у роди |
у већ давно дигли руке од свих покушаја да савладају Станкину самовољу.{S} Видели су да је то н |
и са вама, шта раде?...{S} Хоће ли која да се шали? </p> <p>— Пију доста, а и ђаволи су... — од |
, пре него што сјаха с коња, посла ђака да му донесе кључ од цркве, а он пусти дизгине коњу, па |
<p>— Знаш Вуја: не ради ништа, но чека да ти радиш за њега. </p> <p>— Зар ме он баш чека? </p> |
уда си.{S} Сваки је имао довољно узрока да скрива своје стање и положај, па није волео да га др |
грозничаво, очекујући свакога тренутка да пиће учини своју дужност... </p> <p>Жандарми певају |
. </p> <p>— Ђурица...{S} Ђурицу хајдука да му сад предам жива... ето, то хоћу... трчи, буди га! |
да је отворен.{S} Затим стаде нека рука да шушка око прозора, који је намештен с поља, иза гвоз |
дај да ово лепо испуримо. </p> <p>— Ала да наиђе Милош; наплатио би нам сваки пурењак по грош. |
секиром по ономе месту, где је требала да буде Ђуричина глава.{S} Истога тренутка удари га Нов |
слутња.{S} Али она је вазда избегавала да мисли о томе и да тумачи ово непријатно осећање; она |
рата над степеницама, за која је држала да су на главном уласку у канцеларију.{S} То беху врата |
Изгледа, као да је и сама власт чекала да он што важније изврши, па тек онда да се озбиљно кре |
анко, али мене је велика невоља нагнала да ти дођем.{S} Мени треба ових дана новаца, и то врло |
римамљиво.{S} И што се више она старала да ову необичну појаву себи објасни, у толико је више м |
хајдуци мироваху..{S} Власт је сматрала да је, последњом потером, извршила своју дужност: »Види |
је за новац.{S} Него би ли ти пристала да те на пролеће одведем у моју варош, да живиш, море, |
сметаше, забуњиваше је; а она је хтела да нарочито сада буде присебна.{S} Знала је ради чега ј |
е...{S} О-о-о- !...{S} А ја сам мислила да га не бих могла преживети, умрла бих са њим, погинул |
да живимо лепо?...{S} Ја нисам научила да радим. </p> <p>— Лако је за новац.{S} Него би ли ти |
живот бити безбедан.{S} Она се одлучила да га не оставља никада, да буде уз њега у највећим нев |
јутрос отишао.{S} Мајка ти је поручила да свратиш до ње, чим стигнеш овде...{S} Па најбоље да |
, оправдања за себе.{S} Све што је чула да је Ђурица урадио, њој изгледаше и необично и умесно, |
брда, више куће, довикује мајку и јавља да не може нигде да нађе јагњад, која су се позавлачила |
да каже, па се тргне, као да се домишља да ли је баш сад најзгодније време.{S} Погледавши још ј |
ука; растури наредбе по свима општинама да се строго мотри на његова кретања, да се он ухвати и |
ман превио рану и вечерао, па се спрема да легне...{S} Срећом, угледа жандарме како се привлаче |
авице.{S} Њега он, чини ми се, и спрема да тебе замијени, </p> <p>— Онда треба и њега да се чув |
себи?...{S} Један нам је крај, шта има да мисли!...{S} Ја јој чиним све... свега има, као какв |
ну колима, па нити ко може приђи колима да што види, нити се може извући из гомиле, већ се дела |
м. </p> <p>— Знаш... не могу пред онима да ти кажем, а моја ти је кућа отворена, кад год хоћеш, |
е да одмах одвоји три друга, па са њима да иде писару и да га пробуди. </p> <p>— А како ћеш ти? |
суз.{S} Знао сам ја још пре годину дана да ћеш бити ово, што си сад, чим сам чуо да не избијаш |
е иде више за Ђурицом.{S} Вујо га нагна да оде још једаред. </p> <p>Беше прошло доба малога руч |
зору, кад стадоше звезде једна по једна да се гасе и неко нејасно бледило да се навлачи по небу |
Хеј, мајковићу, зар је ова рука рођена да другоме аргатује?...{S} Их, душу ли му, што плаче го |
аса, па му је сад требало доста времена да се поврати од умора и да хладније размисли о даљим с |
баш чека? </p> <p>— Да како?...{S} Зна да си жив и да се мораш врнути овамо, па куд ћеш но њем |
{S} Не бој се, она те не познаје, а зна да ја имам посла с таким људима... </p> <p>— Не бојим с |
види неизбежну смрт пред очима и да зна да му је смрт од мене дошла...{S} Нек се мучи!...{S} И |
оји ђаво њу сад вуче к њему?{S} Она зна да је разбојник, и све... па опет...{S} Хм... женска по |
ски, смело у очи погледа..{S} И она зна да више никад, ни једној од њих, не сме у очи погледати |
отрчати човек, који бежи од смрти и зна да му само ноге могу помоћи.{S} Напред трчаше Ђурица, п |
далеко... не сећа се цела пута, али зна да су ишли цркви.{S} Па онда се сећа сјајног и златног |
што би могао изгубити главу... »али зна да нисам рђав човек!...« </p> <p>— О, попо, да знаш как |
знам добро.{S} А да се погађамо, он зна да нам не може тражити више од четвртине...{S} Боље му |
уда између потеса и шуме.{S} Али ко зна да није ланац од потере већ сишао до реке.{S} Имали су, |
у добру, као верно псето, које само зна да слуша, не тражећи за то награде (тако је он мислио.. |
рцу жива човека, који зна, поуздано зна да сутра умире од куршума, па опет живи, једе, пије, сп |
и право. </p> <p>Ђурица се досети. »Зна да ћу ноћас да раздам новац...{S} Али куд смем ићи к ње |
его кажи што друго: има ли каква начина да се ми не растајемо, да се склонимо где, или тако на |
аше воље за рад, а не беше друга начина да се искобеља из сиротиње.{S} После, кад својим оштрим |
попо! ...{S} Камо среће да имам начина да ти дођем на кајање, али ја сам већ одвојен од људи, |
еке ствари.{S} Власти је дошло до знања да су код тебе, од тих ствари, две огрлице од талира и |
о чисту искрену љубав.{S} Она и не сања да би се он могао лако одвојити од ње, не мисли да он в |
Хајде да се нађемо с твојим људима, па да гледамо некако са њима, нећемо ли се договорити — ре |
мене си оставио да ме ухвати потера, па да трунем у апсу. </p> <p>Ђурица плану.{S} Наљути га пр |
у ли му душу... чекни само до сутра, па да видиш окршаја!...{S} И ја ти се, вала, побољех, не р |
к ће те убити за стотину две дуката, па да си му из ока испао.{S} Паре су то, хеј! </p> <p>Ђури |
речју, ваљало је проћи доста света, па да се нађе девојка Станкине нарави. </p> <p>Родитељи су |
сам мислио да накупим много новаца, па да побегнемо негде далеко, да искочимо из Србије... али |
еш како живиш, имаш ли добре зараде, па да се узмемо, да ме водиш одавде... да живимо заједно.. |
ију.{S} Обосих, а и соли ми нестаде, па да потражим од Маринка на вересију. </p> <p>Вују севнуш |
</p> <p>— Послао сам га да те нађе, па да идете на посао.{S} Прође нам вечерас добра стотина д |
не нађемо...{S} Кажи, брате, где је, па да идемо — рече кмет, пробајући да омекша и одобровољи |
/p> <p>— Хе... како?{S} Да те убије, па да узме другога на твоје мјесто.{S} Нијеси више за њега |
најволели да ти кажеш шта је твоје, па да се зна чисто.{S} Оно бих друго ја разделио — рече Ђу |
Ја морам сад одмах ићи за одборнике, па да са њима дођем овде и да саслушам твоју мајку. </p> < |
. — Мислиш остаћу једнако код мајке, па да ти се скинем с врата... </p> <p>Јово, видевши да нас |
урици. </p> <p>— Натегни, побратиме, па да ви’ш како односи све бриге у маглу — рече он сучући |
S} А ја бих њега на точак чим врдне, па да ви’ш онда би ли се сећао хајдуковања!{S} Ја — заврши |
е ради?...{S} Да ли да чекам суђење, па да се дотле спреме сведоци — Вујо би све то лепо удесио |
ако што ода, да ја не кажем за паре, па да јој све одузму... ћути као сиња стена! ...{S} А Јово |
као. </p> <p>— Е па дела, облачи се, па да идемо! </p> <p>Капетан оде у другу собу, и мало зати |
едва си чекао, ваљад’, да ме ухвате, па да тражиш другу... </p> <p>Јово изиђе из собе полако. < |
{S} А ја ћу те чекати иза ватрењаче, па да ноћимо код мене. </p> <p>— Отуд морам на другу стран |
неше карте. </p> <p>— Дижи, синовче, па да видимо како књига вели. </p> <p>Апотекар нађе осмицу |
слати.{S} А чим нађеш прилику, кажи, па да идемо.{S} И ја нешто сад разбирам.{S} Требаће ми сад |
сија у оку. — Уморни смо као ђаволи, па да се мало прилегне. </p> <p>Улазећи у забран, Ђурица п |
о год нађете новца, да узмеш све ти, па да донесеш право мени.{S} Ја ћу се после са њима накусу |
чан, онда је боље да се вратиш кући, па да гледаш своја посла — одговори му Радован љутито, па |
ги се враћају натраг да сиђу к реци, па да трче за бегунцима.{S} И једни и други вичу из гласа. |
Ама што ви, људи, не удесите са њим, па да се зна шта је његово, а шта ваше.{S} Нек се зна њего |
е.{S} Само би један миг био довољан, па да се одмах промене улоге... </p> <p>— Како ћемо сад, к |
и јагањаца, што си их са њим појео, па да се не бринем за данак никад — одговара му Мићо. </p> |
у — спреми нам часком што да једемо, па да идемо на посао. </p> <p>— Зар нећеш чекати, тајо, да |
се склањамо, да се негде настанимо, па да живимо... </p> <p>У тај мах нешто шушну више њихове |
ако си свршио посао, да ти платимо, па да идемо. </p> <p>Старац се прену.{S} Као да га сад тек |
аде да чека док попа напије у славу, па да почну играти.{S} Чим народ заседе, поп се диже, а Об |
дни трче уз брдо да обиђу провалију, па да опет слазе пред бегунце, а други се враћају натраг д |
вели један. — »Што не оде у војску, па да буде чувена јуначина.{S} Сутра у гроб, а њему ни бри |
го, да учини бар какву већу кривицу, па да зна зашто се одмеће.{S} А овако ни због чега!...{S} |
већ имам овде у апсу једнога Новицу, па да знам који је... </p> <p>— Јели тај из вароши? — запи |
? </p> <p>— Ево ти пушке, ако хоћеш, па да видиш коме. </p> <p>Не говорећи ни речи, не размишља |
лике моје муке и срамоту да погазиш, па да ме отуриш као псето!...{S} И још ми се куне срећом х |
Раскрсти с оним човјеком... знаш?... па да уживамо као цареви. </p> <p>— Р-р-раскрштам! — викну |
ости, неке ћудљиве тврдоглавости.{S} Па да је бар из какве богате куће, могла би се још и разум |
>— Него остави то — настави Ђурица — па да гледамо наш посао...{S} Како је сад овде? </p> <p>— |
или, кô да ћете на свадбу? </p> <p>— Па да ви’ш, побро, и погодио си — одговори Ђурица. </p> <p |
ем конопац, што га држе ови иза мене па да скочим!...« и он се полако окрете и погледа иза себе |
</p> <p>— Хе... шта ће рећи!... мо-р-ра да слуша без р-р-разговора...{S} Ја сам госа... горски |
и...{S} Онај ђаво Пера све је подговара да ме дира.{S} Кажу јој да нисам ожењен, а она црче, св |
је оставио код оца јој и дозвао лекара да је прегледа и лечи.{S} Лекар се нада да ће преболети |
бу, која се у њему збива, а он се стара да је савлада, да победи и угуши неко јако унутрашње ос |
ави... севну и оде... она се не постара да задржи ту мисао, да размисли о њој...{S} Ишла је као |
а!« — помисли у себи и одмах се постара да угуши такву мисао, која му одузима и последњу кап пр |
Ђурици како је једва приморао калуђера да изврши венчање, и то пошто му обећа десет дуката. </ |
инама, по голим и оштрим трњацима, мора да зазире од сваке живе душе, па и од пса... јест, плаш |
ни од чега! ...{S} А он, одметник, мора да се вере по замрзлим урвинама, по голим и оштрим трња |
ко допунио прекинути сан, али ето, мора да бега, да се крије од живих људи.{S} Гле, како онај М |
шку, под којом је седео. </p> <p>— Мора да су црвљиве ове караманке; ви’ш како рано опадају. </ |
пет стотина дуката...{S} Али прво мора да се плати јатацима...{S} Тамо-амо, па опет: удри, оти |
ва посла! </p> <p>— Како ништа; то мора да се зна.{S} Ја сам те узео на свој ризик, па морам да |
ку ће жилу да истегне, свако парче меса да пребије, па после не ваљаш ни Богу ни ђаволу...{S} Д |
дговорити на поздрав, ни понудити госта да седне. </p> <p>— Хо, људи, ала ово сече — вели Тима, |
»пуцај«... па ко велим... — стаде Коста да отеже. </p> <p>— Хајде живо, да се разлазимо — рече |
о начином, јавити и дати му савета, шта да чини даље.{S} Вујо ће за њега смислити ма какав изла |
Све једно.{S} А жао ми Мата! ...{S} Шта да чиним са њим?{S} Истина, он хоће моју главу, а ја се |
снови о будућности, све, све!...{S} Шта да се ради?...{S} Да ли да чекам суђење, па да се дотле |
ели ми да кидам на једну страну.{S} Шта да чекам?{S} Да ме смакне изненада, па...{S} Не знам ни |
</p> <p>— Колико даш, де? </p> <p>— Шта да дам?...{S} Знам да не можеш. </p> <p>— Хоће да се кл |
ко не може да га извуче, јер не зна шта да чини с рукама. — Чек’, чек’... ево сад... — муцаше ј |
. </p> <p>Ђурица се збуни, не знаде шта да каже.{S} Једва, после дужега ћутања, промуца: </p> < |
ња: стида, срџбе, бола — не знађаше шта да чини.{S} Дође му да удари себе у главу, па би хтео и |
прво време па ни доцније не знађаше шта да мисли, нити беше у могућности да ма какав правац да |
би ово од мене, ко то проказа?{S} И шта да радим сад? </p> <p>— Још нисам то дознао, али сам на |
ика, тешка брига на врату...{S} Али шта да радим, научи ме, попо? </p> <p>— Само један прави пу |
во и необично, да не знађаше још ни шта да мисли о свему.{S} У првом тренутку дође му на мисао |
че с места, застаде и сам, двоумећи шта да чини с косом: да је баци или да је држи тако подигну |
евесео, збуњен, уплашен, не знајући шта да чини и куд да окрене главу.{S} И одавде га упућују к |
арко се у оном узбуђењу, не знајући шта да ради, окрете да пође кући, загледајући кундак од гар |
не могући трчати даље, а не знајући шта да се ради, окупише опет сви у пуцање и вику. </p> <p>— |
т му дошло време, кад већ није имао шта да ради.{S} Свану му кад дође Вујо. </p> <p>— Камо се, |
брзо. </p> <p>Капетан је погледа. »Шта да јој кажем?...{S} Да ли ћу погодити?...{S} Кад је она |
</p> <p>»Он много зна, а неће сад ништа да ми каже.{S} Неће више ни на посао са мном... тргује! |
ђети колико вриједим.{S} Сад нећу ништа да ти кажем... </p> <p>Ђурица се изненади овим речима, |
ки пут мора водити рачун и о њој; осећа да би му згодније било без ње.{S} Али опет на крају би |
дигоше га.{S} Стаде на ноге...{S} Осећа да га ноге једва држе, али се усиљава, исправља се сам. |
аву.. — чује он свој глас, али не осећа да говори. </p> <p>— Не брини, само стој право... </p> |
..{S} И он се сећа оних болова, и осећа да су ови још тежи, мучнији...{S} Отвара очи и види гом |
чује тутњаву од коњских копита и осећа да га снага помало издаје... </p> <p>»Та неће ме, ваљад |
не може бити друкчије!...{S} Лепо осећа да неко стоји пред вратима.{S} Прегледа кључаницу — сто |
, него у вароши.{S} А имаш ли ти новаца да живимо лепо?...{S} Ја нисам научила да радим. </p> < |
гу... </p> <p>— О, брате — стаде Ђурица да се вајка, обрћући главу око себе, као да је што изгу |
о и бранио, али после, кад стаде Ђурица да га везује, ућута и не мрдну више. </p> <p>— Шта хоће |
, и он се заинтересова, па позва ковача да опет, истим начином, изиђе из апса.{S} Марко се пров |
јкама као стари ратник, о коме се прича да га куршум не бије.{S} Али, што се може догодити свак |
а, Ђурица већ беше на ногама.{S} Покуша да разгледа двориште кроз прозор, али се на стаклету ух |
урица, па леже на њену постељу и покуша да заспи. </p> <p>А Станка дође до ограде кућне, наслон |
де први, и по упуству капетанову покуша да види јесу ли закључана врата.{S} Стаде на праг, узе |
/p> <p>— Шта је вајде... — поче Радисав да се правда, али га прекиде стотина гласова: </p> <p>— |
је.{S} Ти мораш свакога часа бити готов да прегруваш по два округа до каквога поузданога заклон |
пред бегунце, а други се враћају натраг да сиђу к реци, па да трче за бегунцима.{S} И једни и д |
о; али знаш, брате, отац ти је био, Бог да га прости, некако ’нако... </p> <p>И таман Ђурица пл |
е руци поповој. </p> <p>— Срећно да Бог да! — рече поп, па га затим упути да узме црквени барја |
си стао ту за врљике, кâ да ћеш ждребад да плашиш! — викну она љутито и пође даље.{S} И ако веш |
p> <p>— Па чекај, болан; не рече ми кад да се нађемо. </p> <p>— Видећемо.{S} Чекај, молим те... |
ше. </p> <p>— Брже паре дај, немамо кад да разговарамо с тобом! — викну Радован и опет подиже н |
ако, то могу...{S} Него, ти мени свакад да јавиш за потеру, чим сазнаш.{S} Све да ми јавиш, што |
и кажи да сам те наморао. </p> <p>— Сад да ме убијеш, синко, па ти то не смем учинити ни ја, ни |
ру, па се ништ’ више не брини.{S} А сад да идем и ја...{S} Хо мај... како је згодно да се сад п |
намјестио, као да спаваш тамо.{S} А сад да гледамо шта ће да ради угурсуз. </p> <p>После неколи |
тако важну околност. </p> <p>— Деде сад да почнемо, дуга је ноћ!{S} Оваке препеченице нијеси ср |
и ништа око себе...{S} И чини му се сад да је у окриљу густе хладовите горе, која га је наткрил |
S} Уватили га ноћас на берби, па ће сад да се одмара у полицији.{S} Хо мај... како се ова младе |
а тренутка, он је оно, што је имало сад да се изврши, сматрао као нешто што је још далеко... им |
— Брже говори где су паре, или ћемо сад да кољемо! </p> <p>— Не, душе ти; само њега немој.{S} Е |
а песница, шта ти говориш!{S} Ја ћу сад да се провучем овуда — викну Марко. </p> <p>— Ни глава |
али као велим: нека га.{S} А ја ћу сад да се пожурим у Брезовац, да се наплатим с оним пакосни |
, уплашен, не знајући шта да чини и куд да окрене главу.{S} И одавде га упућују к Вују; и јатац |
абавити.. </p> <p>— Имам пасош, али куд да идем?...{S} Не бих волео да имам посла са полицијом. |
ица гласно а у себи помисли: »Ко је луд да ме чува џабе, кад за моју главу може добити сто дука |
и пуцка. — А ти, кићо, да је какав суд да донесеш мало воде, па нам не треба боља част. </p> < |
здајемо нашим људима, а богме и за себе да остављамо. </p> <p>— Ама што ви, људи, не удесите са |
, знаш, обилазио пшеницу, па видим тебе да идеш оздо са судовима... па вељу, дај да причекам... |
ислим код куће, никако не могу из главе да те избијем...{S} Шта то би с тобом, Ђуро?...{S} Ја с |
Вујова синовца. </p> <p>— Вујо те зове да идеш право њему.{S} Ради се о твојој глави.{S} Мато |
да јавиш за потеру, чим сазнаш.{S} Све да ми јавиш, што год сазнаш, а од мене ти неће бити џаб |
дила.{S} Ђурица не осећаше у себи снаге да поднесе толико нечувено унижење, које би стајало у с |
, па их преврте у вис и онда он познаде да је то страшило хајдук Пантовац, који се одједном опу |
раденика у једној страни, и он познаде да је то њива Марка Радоњића, а једна од оних женских м |
некаква једноцевка, коју одмах познаде да је острагуша.{S} Обе стајаху наслоњене уз дувар, а п |
свачега, од самога пространства, стаде да му се увлачи у душу, и он опет постаде онај неповерљ |
преза од свакога суварка и пања, стаде да дршће од шуштања суха лишћа, које постаје од његова |
ле! </p> <p>Милутин слете с коња, стаде да звера уплашено, док се не присети, те завуче руку у |
онда, обрнувши се свуда око себе, стаде да виче за помоћ. </p> <p>— Шта хоћете ви од мене? — ви |
се у ћелију, па, не скидајући се, стаде да пише два извешћа, духовној и полицијској власти.{S} |
ли пошто се неколико пута понови, стаде да размишља о њој.{S} Досада је важила међу девојкама к |
и постају све опаснији и смелији, стаде да га гони живље.{S} По свима селима одредише се чувари |
. </p> <p>Одмарајући се на слами, стаде да разгледа своју »кућу необичну«, али у мраку, који вл |
ротрља очи, па, онако у помрчини, стаде да пипа око себе. </p> <p>— Па хајде да те испратим до |
речи и, идући полагано уз поток, стаде да мисли о томе. </p> <p>»А ја досад нисам на то мислио |
већ прегледавши оком сваки кутић, стаде да чини неке необичне покрете: час мрдне једним раменом |
еху гладни те не седоше за совру, стаде да чека док попа напије у славу, па да почну играти.{S} |
оче све више да личи на Пантовца: стаде да напада плаховито, грубо (ако се може рећи да ово дос |
нку опет наиђе неко ново осећање: стаде да се љути на Јелицу, а да је запиташ зашто — ни сама н |
едном уђе у њега неописани страх: стаде да преза од свакога суварка и пања, стаде да дршће од ш |
и обузело грозничаво стање...{S} Стаде да се тресе од хладноће, а ноге журно ступаху по хладно |
же се, као да га муња ошину...{S} Стаде да му се развиђава пред очима, спаде она тежина с главе |
носећи у рукама своје хаљине.{S} Стаде да се облачи и уједно хтеде да покуша неће ли још што д |
воде, уми се, и то га поврати.{S} Стаде да мисли хладније и одмереније. </p> <p>Куд ће сад? — Р |
он се више не могаше умирити.{S} Стаде да помаља главу из врзине и грозничаво да звера по путу |
за један миг беше на прозору.{S} Стаде да слуша, угушујући своје рођено дисање, али му у ушима |
</p> <p>Неко пресече конопац.{S} Стаде да пада земља у раку...{S} Свршено је!{S} Правда је зад |
ији. </p> <p>Кад пређе праг, баба стаде да се здрави са необичним и немилим јој гостима, али је |
е почасти добром вечером, па онда стаде да их опрема на посао.{S} Осим познатих нам Пантовца и |
ојури живље по телу, а пред очима стаде да се хвата она пријатна и блага измаглица, што наступа |
идео је да се попа још решава, па стаде да чека.{S} У том кнез проговори: </p> <p>— Ево Милошев |
ђе, истрже му рубац и развеза, па стаде да броји банкноте. </p> <p>За тренутак сви ућуташе, пос |
ћ прошао, и Ђурица уђе унутра, па стаде да смишља с Новицом шта ће да ради.{S} Договорише се да |
, заборави своју задаћу и све, па стаде да саставља у памети одговор, како да објасни човеку св |
махну руком, те она брзо леже, па стаде да се осврће око себе, чудећи се шта раде њих двојица, |
в колац.{S} Узе га у обе руке, па стаде да побија. </p> <p>— Вала, Мићо, и задужио те је — вели |
не очи, прислони ухо на груди, па стаде да слуша. </p> <p>— Чини ми се да је жива...{S} Креће с |
послом.{S} Развесели се и он, па стаде да дира Пантовца.{S} У неко доба стиже Ђурица.{S} Беше |
ао овђе у цркви« — помисли он, па стаде да мотри на сваки покрет ђаков. </p> <p>После дугога чи |
ди из торбе што имаде за јело, па стаде да руча. </p> <p>На извор долажаху почешће дечаци и дев |
међу сељанима веома уздигнут, па стаде да гледа на свој положај као на обичан занат, који је, |
и страсније, пригрлио Станку, па стаде да је љуби у оне чудне очи, које некада ни погледати ни |
поред себе, он је узе за руку, па стаде да глади ону меку као памук кожу на руци, потом је узе |
еде на постељу, дохвати пушку, па стаде да слуша.{S} И Станка се прену, па видевши га тако на о |
Дај сватове! — скочи Пантовац, па стаде да се обрће по соби, као да некога тражи. </p> <p>— Бес |
поступак не би по вољи.{S} Ђурица стаде да разгледа по забрану, тражећи заклонитије место, а ви |
пасти, погуби... </p> <p>И Ђурица стаде да мисли шта га је то привлачило к Вују, те му се тако |
мрачној шумској хладовини Ђурица стаде да прибира мисли. </p> <p>»Откуд ја ово идем?...{S} Шта |
собица беше врела. </p> <p>Ђурица стаде да се свлачи.{S} Станка га једним тренутком погледа, па |
иђе одмах из собе. </p> <p>Ђурица стаде да премишља. »Дакле да се почне! — оно...« а то оно не |
антовац узе новчаник, отвори га и стаде да гледа шта има у њему, а механџија, видевши да му обо |
а њој то пише — одговори Никола и стаде да тражи по јелеку. — А, ево је! — рече он пружајући Ђу |
буди капетана! — викну Радисав и стаде да трчи тамо и амо поред зида, не знајући да ли да уђе |
ава — продужи Ђорђе као за себе и стаде да разгледа крушку, под којом је седео. </p> <p>— Мора |
..« па љутито угаси свећу, леже и стаде да размишља о овој чудној појави. </p> <p>»Па каква је |
</p> <p>Она обори очи, поцрвене и стаде да дреши упрту од торбе, која лежаше уз њу.{S} А он је |
авано осећање у њему пробуди се и стаде да га гризе, да жеже као зубни бол...{S} Он иђаше узвер |
ло се, мора бити« — рече у себи и стаде да слуша пролази ли народ улицом.{S} Не прође нико, сам |
здржа тај поглед, већ обори очи и стаде да чупка траву око себе.{S} Беше веома узбуђена, али јо |
сам Никола се забави тим послом и стаде да броји, заједно са Ђурицом, једну по једну банкноту, |
ни ја.{S} Гаси свећу! — рече он и стаде да се намешта на постељи. </p> <p>Станка угаси свећу, а |
тесом.{S} Саже се под један трн и стаде да чека.{S} Сељак напоји волове, саже се к виру, те их |
Као ван себе паде у један угао и стаде да дише јако и убрзано, као да ће сад издахнути.{S} Дом |
ице обузе језа; он опружи пушку и стаде да се привлачи крушци. </p> <p>— Јово, јеси ли ти? — за |
е младенцима, па се обрте столу и стаде да чита.{S} Читао је дуго и журно, кроз нос, час запева |
урица, стојећи, извади дувањару и стаде да савија цигару.{S} Његовом почетничком самољубљу веом |
г осећања, пође ближе к прозору и стаде да разгледа не би ли се могао попети горе.{S} Одмах наи |
који одједном фијукну у ваздуху и стаде да пада по Сретену као град. </p> <p>После првих ударац |
-ха-ха! ... — одговори Пантовац и стаде да савија цигару. </p> <p>Наста кратко ћутање.{S} Јово |
тешке и горке мисли. </p> <p>Сан стаде да их обузима обоје, и они заспаше. </p> <p>Пред зору, |
ан другом своје утиске, а капетан стаде да саслушава грађане, који су познавали Пантовца.{S} Пр |
ад му се растури прва дружина, он стаде да врбује другу.{S} Њоме је управљао и командовао неогр |
д вечераше и запалише дуван, Вујо стаде да им излаже свој »ратни план«. </p> <p>— Децо — поче о |
ац. </p> <p>Усекнувши свећу, Вујо стаде да излаже свој план за напад на богата трговца у Помора |
обрте обе закачке, па тихо, тихо стаде да вади рам, на коме је разапета хартија.{S} Извадивши |
е сања« — помисли Ђурица, па опет стаде да разгледа пред собом и да ступа све пажљивије.{S} Кад |
е повезаним младићима, а Пантовац стаде да веже Јевта. </p> <p>— Па, Сретене... — поче Ђурица — |
вориште беху затворена, те старац стаде да лупа, док једва разбуди успавана послушника.{S} За т |
обузе га смртно бледило.{S} Милош стаде да се осврће око себе, а биров се сакри иза кметових ле |
но надање испуни му душу. </p> <p>Стаде да чека још, али пролазници беху врло ретки, а разговор |
собом невољу... рече Новица, па застаде да види неће ли Ђурица друкчије мислити. </p> <p>— Море |
нка угаси свећу, али не леже.{S} Остаде да премишља у тамној ноћи недовршене мисли, које јој бе |
ао непотребну ствар...{S} Гле, нема где да склони обешчашћену главу!... </p> <p>»А отац, шта ли |
кад, пође даље реком, застајући понегде да разгледа шта се ради по њивама.{S} Спаде му велики т |
довикује мајку и јавља да не може нигде да нађе јагњад, која су се позавлачила негде у папрати. |
да трага за Ђурицом, не дајући му нигде да се стани.{S} Ђурица сад тек поче да разумева и осећа |
глава... али, шта ја ту бунцам!{S} Деде да видимо којим си добром дошао? </p> <p>Ђурици беше пр |
и воде у вргу, те се напи, па онда седе да слуша дугу и страшну причу... </p> <p>После пола ноћ |
де да извуче корист из ове срџбе, хтеде да се објасни са њом сада, кад јој може много што шта р |
а рећи, што иначе не би могао.{S} Хтеде да прекине одједном те вечите њене прекоре, који му дос |
у мало речи појми њен положај, па хтеде да се користи оваким њеним стањем ради даље истраге, те |
осети смрад спаљене косе, Ђурица хтеде да врисне, осврте се пажљиво по кући, угледа још некога |
кажу дупло и више. </p> <p>Ђурица хтеде да плане, али се сети да ће се и сам моћи доцније послу |
е празна, врати се натраг.{S} Кад хтеде да се појави иза ћошка, он претходно направи значајан и |
на, чувши за неуспех код попа, не хтеде да се одваја од нега, а не беше вољна ни да одустане од |
оме се сврши разговор.{S} Жена не хтеде да га распитује шта мисли чинити, јер држаше да ни сам |
о намораш кога? </p> <p>Ђурица не хтеде да јој каже да такво венчање не би ништа вредело, но ра |
а је ради чега је он води, али не хтеде да мисли унапред о томе.{S} Само не могаше да савлада о |
као утегом.{S} Станка им приђе и хтеде да ослободи оца, али се старац љутито ритну и обрецну: |
и је пријатељ....« — помисли он и хтеде да легне опет, али се сети да је свануло одавно и да тр |
ој зависи све. </p> <p>Ђурица пак хтеде да крунише свој успех, јер му се учини да је с оним одг |
м.{S} И он се наљути...{S} Али он хтеде да извуче корист из ове срџбе, хтеде да се објасни са њ |
е.{S} Стаде да се облачи и уједно хтеде да покуша неће ли још што дознати. </p> <p>— Видиш, ти |
кад потрча другом страном потока, виде да је спасен.{S} За њим се није могло на коњима, и он о |
мало на своме прозорчићу, па, кад виде да нико не пролази, а и ноге га заболеше, сиђе и оде оп |
траховао је само од почетка; а кад виде да му само питање ставља на расположење повољан одговор |
е те речи, па се у трчању осврте и виде да су обојица прилегли по самом потоку. </p> <p>Тога ча |
ци се стеже срце од љутине, али он виде да нема куд, па обори главу и наслони се на постељу.{S} |
/p> <p>Ђурица се сасвим збуни, јер виде да овоме старцу не може и не сме ништа.{S} Најгоре му б |
вати камен са потока... </p> <p>— Хајде да се измиче! — проговори Пантовац сасвим другим гласом |
своје необичне намере. </p> <p>— Хајде да се нађемо с твојим људима, па да гледамо некако са њ |
/p> <p>— Шта... шта је? </p> <p>— Хајде да идемо... не могу да спавам. </p> <p>Новица устаде, п |
де да пипа око себе. </p> <p>— Па хајде да те испратим до Каменара, после ћу ја кући. </p> <p>— |
</p> <p>— Шта ћу се спремати, но хајде да идемо — одговори она, а у оку јој засја необична рад |
ево моје главе, ако не би рекао: »Хајде да ми будеш харамбаша и побратим!«...{S} Не знаш ти, мо |
сад нису морали бојати ничега, Јово оде да спава, а њих двојица остадоше сами у соби. </p> <p>— |
вечерас у сватове!... </p> <p>Вујо оде да нађе људе и кола, јер беху наступили заранци. </p> < |
> <p>— Кажи ми само ово... већ ако дође да се кида, ја знам шта ћу, али не знам за после....{S} |
.{S} Митар извади мараму из џепа и пође да му веже очи. </p> <p>— Немој... остави то, молим те |
ајде сад, пожури! — рече му Вујо и пође да затвори прозор. </p> <p>— А има ли што пара? — запит |
амо свакога човека, за кога нам се каже да је зликовац. </p> <p>— Шта си ти, море, починио тамо |
га? </p> <p>Ђурица не хтеде да јој каже да такво венчање не би ништа вредело, но размисливши ув |
и овај Новица?...{S} Овамо ми сам каже да ми глава виси о концу, а не вели ми да кидам на једн |
иде: </p> <p>— Па велиш: он ти сам каже да је убио Матију и Вуја? </p> <p>— Сам, господине, он |
јер он рече »опасна крађа«, а Вујо каже да за то окивају пре суда....{S} Гвожђе на ногама!...« |
ке. </p> <p>— Ето га сад.{S} Та ко каже да смо ми крилати! </p> <p>Кад се друштво заговори, Ђур |
добро да се где не опије, јер онда може да вам начини сто чуда.{S} Ја, чуо сам да си ономад свр |
оју никако не може да заборави, не може да је забаци међу друге мисли...{S} Он мисли о другим с |
ке се разговараху и даље, а она не може да се одвоји од ових мисли.{S} У том једна од девојака |
мислила и питала се: зашто она не може да види ни вампира ни дрекавца, кад, ето, други људи мо |
ан Рако, — рече Јово. — Зар она не може да изврши тај посао! </p> <p>— Хе, душу ли му, није то. |
себе, као да је што изгубио, па не може да нађе, а она се окрете и пође. </p> <p>— Па чекај, бо |
ебе, па уздахну, као човек који не може да нађе излаза из неке невоље.{S} У том му паде поглед |
по једнога, па, види се, ни сам не може да се одлучи куда ће. </p> <p>Ђурица беше, и стасом и л |
уче неки снажан магнет, коме он не може да нађе отпора.{S} Маме га к себи оне гомилице белих, ћ |
стима за крај рупца, али никако не може да га извуче, јер не зна шта да чини с рукама. — Чек’, |
најстрашнија мисао, коју никако не може да заборави, не може да је забаци међу друге мисли...{S |
љенога стезања. </p> <p>— Е, то не може да буде... она је варошка.{S} Неће она без новаца никуд |
{S} Лакомислена и бурна младост не може да загледа дубље у живот, ни да предвиди све оно, што ј |
во сам гледао, видиш: ово прозорче може да послужи за сваки случај... са њега право у поток, па |
ек, који може онако да осећа, који може да воли, који тражи свету цркву да благослови његов бра |
де како један бистар од природе ум може да влада ученима и неукима — Вујо поче стално да се зан |
и га није могао појмити. »Зар и то може да буде? — помисли он. — Пфуј, буранија!...{S} Разбојни |
а у њему. </p> <p>— Како... зар то може да буде?... — промуца Ђурица. </p> <p>— Хе, мој синко.. |
краја њеним мислима...{S} А о чему може да мисли?{S} О кући, о селу, о мајци, о оцу... то није; |
и стаде на готову меку постељу, па узе да разгледа око себе.{S} Одмах му паде у очи лепа двоце |
лавице...{S} Пита за све..{S} После узе да комендија: »Доћи ћу, каже, на јесен да те просим или |
ђе први унутра, па се одмах обрте и узе да посматра где ће пасти први поглед Ђуричин; али овај |
ечно безизлазно стање принуђавало га је да се лати и таквих средстава, која су законом забрањен |
итеља, од села и целога света; знала је да тога часа укопава своју младост и будућност, да је њ |
— Ако ћу после чути од другога, боље је да сад чујем од тебе.{S} Може бити да ти могу помоћи са |
ћ’, или право у чело? </p> <p>— Боље је да не пуцамо.{S} Нож ти је оштар? </p> <p>— Љута гуја! |
; а дотле, док не куцне час, најбоље је да се не мисли о томе.{S} Њега су страшиле саме мисли, |
арачунати. </p> <p>— Јесте, казао ми је да те убијем... ако узмогнем сад на повратку, ако ли не |
лажаху Симове речи: »Јесте, казао ми је да те убијем!...« Излазећи из шуме, угледа Вуја на чист |
цом? </p> <p>— Јесте...{S} Претио ми је да ће ме убити... </p> <p>— Јеси ли га питао зашто ме у |
а извршити осуда.{S} Па знаш, обичај је да се данас мало проведеш.{S} Неки трговци одавде посла |
једе, пије, спава, мисли...{S} Држао је да тога дана могу бити присебни само ретки људи...{S} И |
само ретки људи...{S} И ето, дочекао је да види себе у истоме положају, дочекао је да и сам тог |
види себе у истоме положају, дочекао је да и сам тога дана слатко једе бурек, који му је послао |
изненадио и саслушао је мирно: знао је да има још судова, који ће га судити.{S} Али кад му пос |
непрестано да лебди над њим, и знао је да се једном мора кидати, да мора погледати томе питању |
и радио, али сад се уздржа.{S} Видео је да се попа још решава, па стаде да чека.{S} У том кнез |
д му беше загонетка решена.{S} Видео је да ово нису оне обичне појаве, које је и сам одобравао |
лу, Ђурица се ретко хватао.{S} Волео је да је посматра са стране, да уочи сваки њен покрет, сва |
руги прозор.{S} Три жандарма одредио је да упадну у кућу, од којих ће двојица заузети врата на |
досељеник, звао се Новица, а тврдио је да је Црногорац.{S} Он је живео понајвише у вароши, где |
њим и пандури и чиновници.{S} Опазио је да га сви гледају са жаљењем, са великим саучешћем, и д |
ајази стотину других страна; требало је да задовољи и Вуја и другове и јатаке и поверенике, кој |
она два младића, а сви други требало је да уђу заједно у двориште.{S} Њихове су улоге одређене |
ље? </p> <p>— Јово ме послао.{S} Чуо је да ћеш ноћас овамо у Кленовик, па ти казао да нипошто н |
ај непознати му свет... и опет да му је да то буде што даље, што доцније, да се одгоди још на г |
Једна све окупила око мене, па ми даје да пијем из њене руке и ’нако... шта ти не ради...{S} О |
варошка, згодна као молована, пристаје да иде за њим, куд год је он поведе (само не у село) и |
, па сад видећемо.{S} И мени је правије да ја и побратим сами раздајемо нашим људима, а богме и |
помисли Ђурица, па стаде још пажљивије да ослушкује оно значајно шушкање. </p> <p>— Да бегамо |
говори Палилулац. </p> <p>— Та оно није да нисам, знаш... али чувам се. </p> <p>— Баш ови старц |
е, стегле... као да се спрема за раније да издржи ударце куршума...{S} Гледа и чека... не дише. |
а онда ја немам куд.{S} Треба из раније да знамо шта ћемо. </p> <p>У тај мах груну пушка иза њи |
се сврши потера, вели, биће најзгодније да одмах почнете оно што сте уговарали.{S} И то ће јави |
не опазе. </p> <p>— Зар није сигурније да останем у шуми.{S} Могао бих за два три часа отићи д |
оје се он боји више од свега...{S} Пије да затупи, да убије свако осећање у себи, да угаси онај |
е добро не угреја, те опомену дућанџије да радње још нису отворене.{S} Овај велики скуп разби с |
ништа не види, али ухо јасно разликује да се с муком провлаче туде две ноге човечје, шљепкајућ |
њему.{S} Биће му, болан, криво кад чује да си се врнуо, а нијеси се њему јавио. </p> <p>Ђурица |
томе, а он јој не даде ни једне прилике да се сама досети шта се у њему збива.{S} Тако пролажах |
кушају Мата, да му даду довољно прилике да им покаже своје намере.{S} Ради тога Новица ће се са |
ври читава бура, па не може себи одушке да нађе. </p> <p>То беше чувени, у оном крају, Пантовац |
његова оштра збиља, иза које су опажале да сева нешто тајанствено и опасно.{S} Учинише се да не |
аше људи што дођоше из општине.{S} Веле да си везао кмета, па га после пустио; је л’ истина? </ |
дала га рана. </p> <p>— Море, неки веле да га је Ђорђе познао и казао одмах, чим се освестио. < |
дакле, на слободу!...{S} Моћи ћу дакле да идем гором и ливадама, дуго, дуго... да се сит надиш |
/p> <p>Ђурица стаде да премишља. »Дакле да се почне! — оно...« а то оно не смеде још да разглед |
рво да му постанем права жена, па после да се не раздвајам од њега. </p> <p>— Алал ти вера, сна |
да свикнеш тај посао што пре, па после да ти умеш другима заповедати.{S} Само треба срце да ти |
дио тај генерални појам, он стаде после да га цепа на делове по његовим представницима.{S} Најп |
ећао? </p> <p>— Сто дуката сад, и после да се јавим за уцену, па од тога новца њему осамдесет д |
у се девојке о дрекавцу.{S} Беху изишле да беру лешњике, па их при повратку застаде први сутон. |
мисли, док је девојке, које беху отишле да се купају, не прекидоше гласним и веселим смехом. </ |
у ситне гомилице, које продужише и даље да већају о јутрошњем догађају, али сад већ много слобо |
ретен.{S} И сама власт поче много живље да трага за Ђурицом, не дајући му нигде да се стани.{S} |
не толико због глади, колико ради жеље да отера од себе мисли, да се забави јелом, док му не п |
.. </p> <p>»Шта ми оно рече?...{S} Боље да се вратим кући!{S} Их, срамоте!...{S} А још харамбаш |
ма! ...{S} Убио би ме без речи.{S} Боље да му дам сад«. </p> <p>— Хоћеш ли и теби да се сад оду |
си ти свакад тако јуначан, онда је боље да се вратиш кући, па да гледаш своја посла — одговори |
руги поглед!{S} Све једно, опет је боље да трпим ово; поузданије је, али је тешко...« </p> <p>И |
д, знам, одмах у потеру, а њему је боље да буде у другом округу. </p> <p>— Хоћемо ли имати скор |
о ње, чим стигнеш овде...{S} Па најбоље да одеш, док се не врати Марко из вароши. </p> <p>— Баш |
велиш тако за калуђера, онда је најбоље да идемо чим се смркне, само нам нађи још кога човека — |
сад лупати, па макар цркô...{S} Мрзи ме да гледам очима пандуре...{S} Како би било да спавам?.. |
људима, ишла сам и до њега.{S} Звао ме да му кажем где си...{S} Он ће ти, дијете, главу однети |
о заједно — слушам те, а кад дође време да се кријем, нећу да зна за мене ни моја рођена мајка. |
ити, ја сам радио, а кад је дошло време да се чува глава, морао сам је чувати. </p> <p>— О, сињ |
не. </p> <p>— Па шта ћеш ти за то време да радиш? </p> <p>— Ништа, чекаћу вас негде у потоку ил |
»Или му то у књизи пише јеси, па не уме да чита, или довикује ђаку: бјежи!{S} А вала неће ми по |
жуто, али кад врекне, Боже сачувај, не да се испричати!... </p> <p>Станка ућута и више ни с ки |
без исповести?{S} Знаш код нас попа не да ником, док се не исповеда.{S} Због тога се моји ника |
нако... какво зло учинила, што да ми не да? </p> <p>— А од онога нема ништа? </p> <p>— Што пита |
аки начин да га доведе к Вују, да му не да свраћати никуд на другу страну.{S} Случајно, пре ово |
ачванку уз свиралу, а Ђурица узе цигане да му свирају Ситниш, и поведе коло.{S} Младеж, чувши ћ |
Одједаред застане блед као смрт, стане да слуша с напрегнутом пажњом: учини му се да ту негде |
најзад опази да му ухо пишти.{S} Стане да се љути на себе сама, али нема кад — прече га мисли |
ки душевни немир, и она све чешће стане да погледа откуд ће се појавити Ђурица.{S} А он, као да |
а што му беше тамо најмилије; час стане да мисли о оним страшним мајсторијама, које му капетан |
} Помирише цвеће из руке, па опет стане да слуша пресуду... само да има чиме мисао занимати, да |
одоше на посао, а у кући остадоше жене да редују. </p> <p>Кад би око малога ручка, вратише се |
и њему и другима.{S} Само ви треба мене да чувате... и од њега да браните, па вам неће бити кри |
у апотекар. </p> <p>«То ћу ја од истине да гладујем данас...{S} О, брате, да ми је само комад х |
олико је кадро било једно сељачко имање да ме издржи.{S} Али ти, господски син, богаташ... </p> |
след тога, а и због оне неодољиве жудње да проведе мало обична разговора са својим познаницима, |
уз Ђурицу, па стаде, пуна љубавне чежње да му шапуће речи милости, да га гледа и да се диви њег |
одговори други, за кога није било сумње да је Пера писар. </p> <p>— Зар су те тако почастили Ма |
и понеку пушку.{S} Сад није било сумње да су опкољени потером.{S} Остаје им још само потес, гд |
ци... — уплете се трећи — све нас калпе да не знамо ништа, а ето само за тебе смо три пут купов |
ка, без пребола...{S} И ако сад он успе да уништи то страшило, онда... онда ће бити нешто друго |
S} Сутра иде Милутин механџија у Жабаре да исплати и дотера ракију; — биће триестак дуката.{S} |
о. </p> <p>— Милутин иде сутра у Жабаре да капарише ракију — одговори Симо. </p> <p>— Кад? </p> |
чкога механџију, није хтео после похаре да се састаје с Вујом, но му је само поручио да је поса |
ам сад знати на чему смо, треба до зоре да посвршавам са људима. </p> <p>— Па... кад није друкч |
вет! ... — одговара Ђурица и усиљава се да држи главу право. </p> <p>Понеше га на рукама и одне |
сматрају као мртва човека, а већ зна се да се сваки мртвац сажаљева...{S} И капетан га погледа |
није одвајао очију.{S} И најзад сећа се да је тада све било тако лепо, весело и радосно, да је |
грлу.{S} Он затрепта очима, напреже се да прогута или да избаци то што га стеже, осети да му с |
оба писма, сави их, запечати и диже се да пробуди успавана ђака, који је требао сад одмах да т |
ани, Ђурице... — вели Митар и сагиње се да му помогне. </p> <p>»Што су ово ноге ’вако тешње?... |
Хајдемо унутра — рече Вујо и окрете се да пође. </p> <p>— Нека, можемо и овде наредити што има |
ћу да га питам, али нећу сад: сетиће се да ми је то попа говорио.{S} Само знам једно: треба доб |
што тајанствено и опасно.{S} Учинише се да не чуше његов одговор, а Маца затражи да што пије. < |
овицом шта ће да ради.{S} Договорише се да најпре и сами окушају Мата, да му даду довољно прили |
у варош. </p> <p>Ковач застаде; види се да би још нешто хтео да каже, али му незгодно да почне. |
.{S} Ала беше лепо! ...{S} Чињаше ми се да ништа боље у свету нема од њега.{S} Допадала ми се о |
па стаде да слуша. </p> <p>— Чини ми се да је жива...{S} Креће се нешто у њој: или дише или јој |
инио што и ја, још и горе, а чини ми се да је паметан човек.{S} Да ли он види за кога се ми муч |
ли ће баш стотина? </p> <p>— Спреми се да их добијеш.{S} Баш те тражи Вујо из Брезовца! — прек |
, али се одмах трже и стаде.{S} Сети се да не сме пуштати из очију ниједног од ових, што сад ов |
де у своје село.{S} Идући путом сети се да ономад, кад је ноћио код Јова, није ништа наредио за |
, разбегоше се по кукурузима, бојећи се да се разбојници не присете и не поврате. </p> <p>Ђуриц |
дочепа је са великом журбом, бојећи се да кмет опет не изјави протест; али оно унутрашње мучењ |
целе зиме? — запита га Вујо, чинећи се да не чу његово питање. </p> <p>Ђурица мало поћута. »Да |
p>— Чекај, куд ћеш — рече му, чинећи се да не чу Станкине прекоре. — Јесу ли задовољни сви? </p |
ица с Новицом окрете уз брдо, журећи се да обиђе Брезовац, па даље на путу да чека Вујов одгово |
{S} Ђурица напреже вољу и, старајући се да изгледа што мирнији, проговори неодлучно: </p> <p>— |
на твоју бабу — додаде она, сагињући се да дохвати камен са потока... </p> <p>— Хајде да се изм |
ура удари клин. </p> <p>— Море чувај се да не заклиноше. </p> <p>— Стари смо познаници.{S} Ха-х |
е ли то сан или јава?...{S} Чини јој се да није спавала...{S} Та она је тако лепо видела оне чу |
а изиђе из собе... </p> <p>Учини јој се да он проговори, пошто се затворише врата, али се она в |
ах место, где чељад спава и учини им се да се неко промешкољи...{S} Двојица претрчаше преко про |
о ја тако уз реч велим...{S} А бојим се да у тој бризи ништа и не једеш.{S} Истина, шта си јела |
њем, са великим саучешћем, и досећао се да је то због тога, што га сви они сматрају као мртва ч |
тражећи заклонитије место, а видело се да то исто тражи и Симо.{S} После стотину корака, наиђо |
ред потока нагло приближује, чини му се да чује коњски топот иза себе и он напреже сву своју сн |
слуша с напрегнутом пажњом: учини му се да ту негде у близини засвира труба, али баш права војн |
то је и у детињству осећао; учини му се да је и он сам онакав исти, какав је и у детињству био. |
{S} Ђурица разгледа место и учини му се да Симо вади револвер иза паса.{S} Не чекајући други ње |
роз нос.{S} Кум и старојко домишљаху се да ли да и они пођу за младенцима; погледаше на ђака, а |
да се предаш власти, да идеш на суд, те да покајеш старе грехе, а после већ... лако је.{S} Неће |
у долину, да му се изгуби из очију, те да се они неопажени дохвате реке.{S} Тако су били много |
н и опет подиже нож. </p> <p>— Ви знате да је сав мој новац по народу; код себе не држим ништа. |
</p> <p>— Дижи се ти, или ћемо сад дете да кољемо — викну Ђурица, дрмнувши за рамена Ђорђеву же |
оласку. </p> <p>— Новицу... сад ће дете да отрчи, само ако га нађе. </p> <p>— Зар није у вароши |
збуђењу, не знајући шта да ради, окрете да пође кући, загледајући кундак од гарабиља. </p> <p>А |
други свет оде у гору?{S} Зар не видите да већ постаје обичај: чим коме мало потесни око врата, |
с отаве шири се уоколо, те не могу сите да их се надишу млађане груди.{S} Сунце прижиже у зноја |
е на њихов позив, већ леже и рече да ће да спава.{S} Стадоше да јој се роје мисли у глави...{S} |
рно.{S} Шта Има још? </p> <p>— Сутра ће да дижу потеру.{S} Синоћ одјурише сви пандури са наредб |
неком зачуђеном зебњом очекиваше шта ће да буде. </p> <p>Девојка запе ороз, пружи пушку право у |
ра, па стаде да смишља с Новицом шта ће да ради.{S} Договорише се да најпре и сами окушају Мата |
спаваш тамо.{S} А сад да гледамо шта ће да ради угурсуз. </p> <p>После неколико минута врати се |
е се са њим моћи боље...{S} Ето, сад ће да води момка у варош да га мало забави, а код Вуја се |
донеси паре, па иди куд знаш.{S} Сад ће да се живи!...« </p> <p>Напослетку одлучише да престану |
мислити како ће то наредити, а засад ће да је одржава у тој мисли...{S} Годи му то веома, да је |
кад сам толика чуда чинио.{S} Ала ли ће да пеку, бре! ...{S} Ако, вала, и заслужио сам, а дотле |
то вели он?{S} Каква погибија?{S} Ко ће да гине?{S} Јест, ми ћемо да гинемо и... и ја ћу да пог |
една од девојака викну: </p> <p>— Ко ће да се купамо? </p> <p>Дигоше се неколико њих и одоше да |
.{S} Ради се о твојој глави.{S} Мато ће да те убије, то је извесно. </p> <p>— Знам, чуо сам то. |
е ваљаш ни Богу ни ђаволу...{S} Душу ће да извади, а живот да остави, ја како... </p> <p>— Не г |
.{S} Лено псето, док не види зеца, неће да га тражи, али кад га види — Држ’ се зече! </p> <p>— |
ко зна где се налази разбојник, а неће да га јави власти...{S} Али кажем ти: само ти мени све |
преко његове главе, и појми да ови неће да га убију, но гледају да га ухвате жива.{S} Помисли: |
/p> <p>— Е, мој попо! ...{S} Камо среће да имам начина да ти дођем на кајање, али ја сам већ од |
>— Јесте, синко, знам ја.{S} Камо среће да оца ниси ни видео ни запамтио, друго би сад било...{ |
један пијан жандарм. </p> <p>— А, хоће да остане удовица — наставља Митар. — Удаће се она, не |
том послу, па хоће одмах да убије, хоће да пече и да мучи.{S} Ти га мораш задржавати од тога.{S |
оштра длета... </p> <p>»А знам... хоће да врачају...{S} Па нека их...« и паде му поглед на јед |
ни на посао са мном... тргује!{S} Хоће да буде човек од реда...{S} Па нека га.{S} Даћу му мног |
?...{S} Шта ће тај колац ту?...{S} Хоће да ме убију!...{S} Што ја ово седим а сви други стоје?. |
...{S} Знам да не можеш. </p> <p>— Хоће да се кладе!{S} Бравос, Марко! — повикаше радознали гле |
/p> <p>— Па, шта мислиш? </p> <p>— Хоће да те убије, то ти је.{S} Само ће те прво послати на ко |
ита — одговори Јован — па ето, сад хоће да ми узму брава од два дуката. </p> <p>— Није, Ђуро — |
вечна кућа Ђуричина.{S} Свакоме се хоће да разгледа ту кућу необичну...{S} Доле, у довољно изду |
а, пијан сам... опио сам се, а они хоће да ме убију... да ме убију....« и он појми значај те ми |
зати све што зна?...{S} А онај баш хоће да ме смакне, па то ти је!...{S} С једне стране власт, |
ма у кући, па јурнуше на друге вратнице да бегају, а велике вратнице отворише се нагло и на њим |
другима заповедати.{S} Само треба срце да ти је одважно, па не бери бриге.{S} Радован и Коста |
налазак, те он не пропусти ниједно вече да не проведе у овом новом и, за њега, сељака, веома не |
ад се она подиже. — А ти ми ономад рече да је она код мајке? — окрете се он Јову. </p> <p>— Бил |
Како си, дешо?...{S} А овај ми не рече да ће кога вечерас довести... </p> <p>— Каква ти је то |
не пође на њихов позив, већ леже и рече да ће да спава.{S} Стадоше да јој се роје мисли у глави |
позивали горе? </p> <p>— Ја, па ми рече да сутра морам све казати.{S} Иначе, вели, има неке мај |
Јесам... онако узгред.{S} Кмет ми рече да ће теби јављати све, што год буде дознао, а мени реч |
и све, што год буде дознао, а мени рече да могу ићи к нему. </p> <p>— Код њега не иди; а ако ми |
ти сто чуда од мене.{S} Истина, он рече да ме кмет мора чувати, али ако дочује власт па груне п |
њему би била добра; та он и онако рече да ме може убити!...{S} Како оно рече: може, вели, бити |
и њега затвори.{S} Једном пандуру рече да одмах одвоји три друга, па са њима да иде писару и д |
укама. </p> <p>Старац, још снажан, поче да се отима, трудећи се само да принесе руку к појасу.{ |
му порасте Милета, најстарији син, поче да пати многу стоку, која такође велики приход доноси.{ |
ом, господине, зар моје дете!... — поче да нариче баба. — Немој душе грешити, ваљ’да знаш шта ј |
но. »Дакле баш да се хајдукује?« — поче да мисли. »А младост?... а будућност?...{S} Све се руши |
} Казао сам једном. </p> <p>Станка поче да нишани...{S} Истога тренутка зачу се иза њених леђа |
стиже пред вратнице, сиђе с коња и поче да га распрема.{S} Погледавши случајно у двориште, угле |
стаде више њега, разави хартију и поче да чита пресуду. </p> <p>— Живео Краљ!... — узвикну Ђур |
нџија рашири очи, и као да сад тек поче да се буди, погледа Ђурицу исто онако, као што га гледа |
где да се стани.{S} Ђурица сад тек поче да разумева и осећа свој ужасни положај: личио је на зв |
.{S} Са њима беше и Станка.{S} Чим поче да се спушта она нема тама на шуму и ливаде, девојке се |
на овом месту.{S} А механџија већ поче да прикупља дизгине и да мува вранца коленима, кад иза |
авлада ону велику узбуђеност, не могаше да стиша узнемирено срце, које куцаше јако и брзо. </p> |
е, а она се само чуђаше, како не могаше да му откаже, чуђаше се овој својој необичној послушнос |
мисли унапред о томе.{S} Само не могаше да савлада ону велику узбуђеност, не могаше да стиша уз |
ти споља.{S} Уосталом он се и не надаше да што чује, али му је било веома потребно да се ма чим |
ваљено место; рупа беше мала: изгледаше да се не може кроз њу ни глава провући.{S} Људи се чуде |
а није оно исто што и чворкови, увиђаше да му је много више за срце прирасла. </p> <p>»Шта ћу д |
закачи и убоде је.{S} Она сама опажаше да није са њом све у реду, или бар да није онако како ј |
распитује шта мисли чинити, јер држаше да ни сам још није добро промислио о свему.{S} Али се М |
дући пред њима. </p> <p>Пантовац чекаше да потера сиђе у долину, да му се изгуби из очију, те д |
ица осташе сами у соби.{S} Бабу послаше да прогледа око куће, па јој рекоше да и она после тога |
иступе послу и раније.{S} Уходу послаше да се прикрије негде око куће, да би могао пазити шта с |
ослу.{S} Вујо га испочетка и сам шиљаше да проводи дане у његову селу, јер је опазио да то бављ |
баци на груди. </p> <p>А Ђурица мишљаше да плови по небу и да нико други не зна за овако уживањ |
а примамљиваше тамо, опет јој се чињаше да нигде лепше није; и саме ове прилике, које је очекив |
убац испод појаса, али му нешто сметаше да га одмах извади.{S} Руке му тако дрхтаху, да не беше |
обузимаше га све више, и он већ осећаше да му Станка није оно исто што и чворкови, увиђаше да м |
где се привлаче обору.{S} Овце покушаше да искачу, али врљике беху високе; говеда се устумараше |
</p> <p>Кад дигоше малу дашчицу, видеше да она поклапа неку велику мазушку, која беше пуна чара |
ше, жандарми искочише из кола, па узеше да скидају окована и пијана Ђурицу, а он се само прекре |
а остати тајно!{S} И његове везе почеше да избијају на видик.{S} После три недеље опази их прво |
огорац? </p> <p>— Нећу, господине, више да ти одговарам.{S} Ако ћеш ићи... хајдемо! — рече она |
агло. </p> <p>— О томе немој никад више да ме питаш.{S} Казô сам ти ко је, па сад доста ти је.. |
ажљив, готово благ, а сад поче све више да личи на Пантовца: стаде да напада плаховито, грубо ( |
> <p>— Била је до јуче, па не може више да се крије од Марка. </p> <p>— А ти се одмах обрадовао |
head>XI</head> <p>Станка не могаше више да мисли.{S} Сав јој се живот стопи у једно једино, бур |
с тобом.{S} Али... овако не можемо више да живимо, него да се венчамо. </p> <p>— Шта?{S} Како? |
одговори учитељ. </p> <p>Људи наставише да исказују један другом своје утиске, а капетан стаде |
власт, с друге они, који треба највише да ме чувају... куд год се окренем, сви ми о глави раде |
.{S} Али га последњи догађаји принудише да мисли, и ако му је овај посао, од свега, најтеже иша |
рђе и Милош заједно, па одмах потражише да ручају. </p> <p>— Миљо, — зовну Ђорђе снаху — спреми |
даде знак.{S} Испред куће му одговорише да је све повољно, и они се обојица пажљиво провукоше к |
а се пружила до близу Качера и пожурише да се што пре дохвате рудничких огранака, који су у дру |
би се указао згодан тренутак, одлучише да приступе послу и раније.{S} Уходу послаше да се прик |
е живи!...« </p> <p>Напослетку одлучише да престану с пијанком и да Ђурица на неколико дана иде |
вио. </p> <p>Ђурица пристаде.{S} Легоше да спавају, а њему не излазе из главе загонетне речи Но |
леже и рече да ће да спава.{S} Стадоше да јој се роје мисли у глави...{S} Тако мислећи загледа |
и папучама на босим ногама.{S} Стадоше да се купе, најпре један по један, а после гомилама, ра |
ј! </p> <p>Ђурица се уплаши.{S} Стадоше да му дршћу руке, задрхта сав...{S} Једва се сети револ |
Курјаци се приближише обору, па стадоше да разгледају стоку, јер и они не ускачу у обор где има |
донесена трпеза.{S} Њих двојица стадоше да ручају. </p> <p>При крају ручка им залајаше пси, кој |
<p>— Е то јесте — рече он, кад стадоше да се ређају похаре и убиства. </p> <p>И опет обрће очи |
акво причешће!..{S} И наједаред стадоше да му се проносе у мислима светле и слатке слике давног |
лепа кућа! — повикаше девојке и стадоше да се разлазе са студенца. </p> <p>Станка нарочито заос |
наместише са домаћином у соби и стадоше да ручају, причајући о догађају са Сретеном. </p> <p>По |
ми од вике и пуцања.{S} Куршуми стадоше да лете и звижде око њих и више њих, откидајући гране, |
а по Ђуричину и Радованову селу стадоше да крстаре жандарми свакога дана. </p> <p>Сеоских страж |
е, па искапи прву чашу. </p> <p>Стадоше да се ређају чаше са препеченицом све чешће и чешће, а |
посланик за Новицу, њих двојица седоше да ручају и да се наразговарају. </p> <p>— Е, сад казуј |
се пробуди, за њом и деца...{S} Хтедоше да вичу, али их сам Јово ућутка. </p> <p>Чувши глас Јов |
</p> <p>Дигоше се неколико њих и одоше да нађу згодан вир, а друге се растурише по шибљу да бе |
аше да прогледа око куће, па јој рекоше да и она после тога легне. </p> <p>— Шта то дроби овај? |
е изгубљенога јединца.{S} Ни једне душе да јој приђе, ни једне речи за утеху...{S} И ко да нађе |
куд год је он поведе (само не у село) и да живи само за њега!...{S} Како ли би то изгледало?{S} |
го жудео, сад његова, потпуно његова, и да се више неће од ње растајати... </p> <p>Беше скоро п |
да је сва ова момчадија гора од њега, и да га сви они мрзе само с тога, што је сиромах.{S} У та |
</p> <p>Ђурица се жудно дохвати врга, и да му баба на половини не одујми, искапио би све.{S} Во |
а седнемо у странама, горе више реке, и да гледамо цео потес и село...{S} Пред нама свет ради, |
сао да те убију, да би себе сачували, и да узму уцену за твоју главу. </p> <p>Готово плашљиво, |
е кâ да нешто плашиш — рече он благо, и да би је бар колико умирио, седе на клупу под шљивом, п |
е шљиваре, које је закупио за зелено, и да посвршава неке друге послове, а Милош је, као обично |
енадила она напомена о јаловицама.{S} И да не би ове меденице, како се родио плах и прек, било |
е само једно: да га Новица добро чува и да све ово чини из рачуна. </p> <p>»Он хоће пара — мишљ |
г тога.{S} Шта мислиш, кад имаш свега и да поједеш и нако... </p> <p>— Шта си окупио једнако с |
тињства кад уђе у кућу да назове Бога и да се здрави са домаћином, а сад некако сам осети да је |
а му шапуће речи милости, да га гледа и да се диви његовим особинама, које јој све више излажах |
до ње дођем, да ме само онако погледа и да се онако осмехне, као онда, првих дана...{S} А сад?. |
н.{S} Полицајац опази да се она тргла и да му неће својевољно издавати остале људе, па се пожур |
<p>— Само да пређемо потес пре видела и да се дохватимо реке — прозбори Пантовац забринуто. </p |
иже страном да пресече пут зликовцима и да их стигне.{S} Али над провалијама застају сви и, у о |
оћу да види неизбежну смрт пред очима и да зна да му је смрт од мене дошла...{S} Нек се мучи!.. |
старац — да не бих умро без покајања и да бих сачувао свој грешни живот, помислих, да неће бит |
тирску поуку: да се оставе злодјејања и да се покају.{S} А они отидоше весели, држећи да сам ве |
<p>— Сједи, брате, да се одморимо, па и да се заложимо.{S} Ето видиш, ја тако... газдински.{S} |
ого поузданији, но да их опази потера и да се крене одмах за њима.{S} Рачун је био добар.{S} Чи |
доста времена да се поврати од умора и да хладније размисли о даљим својим корацима... </p> <p |
а продру у саму дубину црнога застора и да нађу тамо ма један светао зрак, који би давао наде н |
но, јер појми да су искочили из ланца и да су, према томе, побегли од опасности. </p> <p>Кроз ч |
/p> <p>— Да како?...{S} Зна да си жив и да се мораш врнути овамо, па куд ћеш но њему? </p> <p>— |
придобије, да привеже Ђурицу за себе и да га одвоји од осталога му друштва.{S} Тако би он зауз |
иронично. — Да седим једнако уз тебе и да ти пиљим у очи, је ли?... </p> <p>— Казао си да се н |
а одборнике, па да са њима дођем овде и да саслушам твоју мајку. </p> <p>— Па добро, кад није д |
т ка и свако живинче: само би да једе и да спава — продужи Ђорђе као за себе и стаде да разглед |
испод куће, да прима извешћа од уходе и да их доноси друштву.{S} Унапред је већ одређен свакоме |
шо, тако би могао сваки лудак да дође и да прави ларму забадава.{S} Не смем ја будити капетана |
отово нехотично, тек само да што каже и да говором одагна страх, који га обухваташе. </p> <p>— |
а је вазда избегавала да мисли о томе и да тумачи ово непријатно осећање; она га је вазда заглу |
о се у своју јазбину и чекао да падне и да се отопи снег, да поново листа зелена гора, која ће |
зао си да се нећеш растављати од мене и да ћеш ме свуд са собом водити — одговори Станка хладно |
.« — помисли он, и таман да се окрене и да бега натраг, а неки страшни и необични људи притрчаш |
еханџија већ поче да прикупља дизгине и да мува вранца коленима, кад иза Ђуричиних леђа загрме |
све више пије и смеје се...{S} Почне и да пева, али му се глас прекине у грлу... нешто му ипак |
па хоће одмах да убије, хоће да пече и да мучи.{S} Ти га мораш задржавати од тога.{S} Ја сам м |
провалили, да их је морало бити више и да је то веома озбиљна ствар. </p> <p>Капетан одмах пој |
лаву, па би хтео и у груди, а хтео би и да откине парче свога тела, да би таквим болом угушио о |
ћ јасно видео, па онда бар да се живи и да се задовољи свака жеља...{S} Опазио је после само је |
нашли новаца више но што су се надали и да ће одмах да ударе на Чолића.{S} И ако Вујо није нала |
треба...{S} Да му је само да зажмури и да улети тамо, у онај непознати му свет... и опет да му |
у, или да се завуку ту негде у шибљак и да ћуте, па, ако их опази потера, да скупо продаду свој |
ига да Ђурица постане јаван разбојник и да, услед тога, изгуби сваку могућност за предају. </p> |
дим и сам, али треба још да промислим и да се договорим с људима... </p> <p>— Баш ти гледај как |
> <p>— Ама, ја сам наумио да не ћутим и да га не слушам, па куд пукне!{S} Да видим још само шта |
па опет стаде да разгледа пред собом и да ступа све пажљивије.{S} Кад дође близу уречених грмо |
је казао Вујо да једнако идем с тобом и да те допратим до њега.{S} Не смем те ја оставити. </p> |
летку одлучише да престану с пијанком и да Ђурица на неколико дана иде к јатацима.{S} Морали су |
тако замишљено гледаше преда се, као и да не опажаше куд пролази.{S} Понеки пут се укажу две п |
пет, али се сети да је свануло одавно и да треба Новицу одмах будити. </p> </div> <div type="ch |
њи глас говорио да је сад све свршено и да после Касације нема шта чекати...{S} Окупи некога пр |
е у стању да истави такву мисао јасно и да помисли дубље о њој.{S} А сад, кад је чуо готову, ис |
<p>А Ђурица мишљаше да плови по небу и да нико други не зна за овако уживање.{S} Онамо једна в |
Новицу, њих двојица седоше да ручају и да се наразговарају. </p> <p>— Е, сад казуј шта знаш.{S |
ти, да изненада упадне у какву гомилу и да се ту све реши.{S} У таквој неизвесности прође му ду |
ми, канда, велиш, да идем право њему и да га слушам што год ми рекне? </p> <p>— Не ја, богме!{ |
и три друга, па са њима да иде писару и да га пробуди. </p> <p>— А како ћеш ти? — обрте се капе |
после не мораш. </p> <p>— После нећу и да хоћеш — одговори Станка, осмехнувши се. </p> <p>— Ех |
ераш на робију, да ми упропастиш децу и да ми кућу закопаш!{S} Зар ти не знаш да се ни обични љ |
ар колико избегао овај несносни задах и да би дознао шта се ради на улици, попе се опет на проз |
е знам, али хоћу да ми ти то потврдиш и да ми све испричаш што ти је он говорио.{S} А са њим ћу |
ћу! ...{S} Али сад дођох да ме научиш и да ми помогнеш — рече Ђурица и исприча своју намеру са |
која се рађа у занесеној глави, или би да продру у саму дубину црнога застора и да нађу тамо м |
да ме не наљутиш.{S} Видиш, требало би да те оставим овде везана... али ја ти верујем... </p> |
тренуцима личи на срца људска: хтело би да се нада, да љуби, да прашта; нека светла неодређена |
ек неки пут ка и свако живинче: само би да једе и да спава — продужи Ђорђе као за себе и стаде |
ада бежао, као и јуче, очекујући у себи да ће се све то некако мимоићи.{S} У крајњем случају ве |
цуру преварио.{S} Старче, кажем ја теби да је ваљано! — рече, окренувши се Вују. </p> <p>— Жива |
е тога сетио... </p> <p>— Кажем ја теби да код чиче има сваке згоде.{S} Истина, ово је мање од |
му дам сад«. </p> <p>— Хоћеш ли и теби да се сад одужим? — рече он, машајући се џепа. </p> <p> |
се добро промисли...{S} Али не заборави да ми овде имамо такве мајсторије, од којих и мутави пр |
} Жандарми ношаху пушке на руци, готови да свакога тренутка проспу смртоносну ватру на изненадн |
говорени знак да упадну у кућу, а други да стоје на стражи. </p> <p>Беше тихо летње вече.{S} Су |
мртвац доиста Пантовац, капетан нареди да га одмах носе и закопају. </p> <p>Увече је, украј ср |
овац, који је гађао љута звера, па види да је промашио.{S} Станка врисну и дохвати Ђурицу за ру |
далеко... има још времена...{S} Он види да се све спрема за неко убиство, али то још не доводи |
ужим још мало...« </p> <p>— Митре, ходи да се опростимо. </p> <p>Митар приђе... опет иде и глед |
не зна...{S} Па ако се дочује, ти кажи да сам те наморао. </p> <p>— Сад да ме убијеш, синко, п |
а не чуше његов одговор, а Маца затражи да што пије. </p> <p>Ђурица је свако вече, частећи свој |
. </p> <p>»Знам ја што је то« — продужи да мисли даље, трчећи и журећи се — »јер сам голих руку |
лности, а учитељ, као што видим, налази да је свему томе криво васпитање.{S} Али реците ви мени |
> <p>— Лакше сад — рече му писар — пази да опкопаш полако. </p> <p>Кад дигоше малу дашчицу, вид |
а неће од тога бити ништа.{S} Само пази да га не наљутимо — одговори Пантовац и диже се са стол |
ажем. </p> <p>— Иди сад, али добро пази да ме не наљутиш.{S} Видиш, требало би да те оставим ов |
ече му нешто, али он то не чу.{S} Опази да се онамо према коцу упарађују четири жандарма с пушк |
судницу?...« И баш тога тренутка опази да су ударили оним путем који води право к судници. </p |
вши до позната му ноћишта, Ђурица опази да Мато спава.{S} Сагнувши се над њим, повуче за покрив |
страну, где је био прозор, Ђурица опази да нема више оних зракова од сунца.{S} Да би бар колико |
у друштву. </p> <p>Једаред Ђурица опази да се млађи посетиоци ове каване, увек у једно исто вре |
} Послуша тренутак други и најзад опази да му ухо пишти.{S} Стане да се љути на себе сама, али |
докле се потера растегла, па, кад опази да сва вика све више остаје иза њих, засијаше му очи ра |
се сад сети детињства.{S} Једаред опази да се легу чворци у једном високом, окресаном бресту.{S |
од велика утицаја на њега.{S} Он опази да му је ауторитет међу сељанима веома уздигнут, па ста |
{S} Али беше доцкан.{S} Полицајац опази да се она тргла и да му неће својевољно издавати остале |
. — рече Ђурица устајући. — Баш ме мрзи да опет поганим руке...{S} Кад видимо да то морамо чини |
више лактова стегнуте јако, па се боји да ће убод бити слаб, само ће га још више ражљутити, па |
ли место није одређено.{S} Чико се боји да не буде дигнут и качерски срез, па вели да добро паз |
ке. </p> <p>Кад дође чиновник полициски да распита за Ђурицу, нађе му врата на стану отворена, |
све!...{S} Шта да се ради?...{S} Да ли да чекам суђење, па да се дотле спреме сведоци — Вујо б |
с.{S} Кум и старојко домишљаху се да ли да и они пођу за младенцима; погледаше на ђака, али ова |
застанувши пред вратима, двоумећи да ли да уђе унутра или да се врати. — »Оставих онако красно |
тамо и амо поред зида, не знајући да ли да уђе унутра или да стоји напољу. </p> <p>За један тре |
и снужди и намршти се, не знајући да ли да пређе на претњу, или да још покуша лепим.{S} Јанко п |
оше играти и занемеше, не знајући да ли да бегају и вриште, или само да ћуте и посматрају необи |
ање. </p> <p>Ђурица мало поћута. »Да ли да му кажем? — Све једно, морамо раскидати, па онда не |
шалим; ти знаш мене.{S} Говори, хоћу ли да цуцам? </p> <p>— Пуцај!...{S} Казао сам једном. </p> |
љад’? </p> <p>— Ја, богме, не!{S} Чу ли да рекох: тргујем од збиље.{S} Учим се, болан, да ти за |
а, прича и смеје се. </p> <p>— Хоћеш ли да се побратимо? — рече Ђурица одједном. </p> <p>— Хоћу |
су ишли на поуздану добит, јер су знали да је Никола отишао да наплати облигацију од двеста дук |
и не дремају.{S} Опазили су те, дознали да много трошиш, а ништа не радиш; а кад то дозна полиц |
мере полициске, па су се сложно старали да их осујете.{S} Ако је за ту сврху требало новаца, да |
ци ухватили на путу, мучили га и терали да венча »одбегшега злодјеја Ђурицу Дражовића са дјевиц |
сама.{S} Бегунци су свакога часа морали да слазе у јаружице и опет да се пењу на косе, које су |
огледом...{S} Као да су обојица осећали да треба одважно издржати овај први поглед, па застадош |
ур, што се вратио отуд с извешћем, вели да ће остати жив.{S} Куршум је прошао кроз ребра, али с |
а? — запита Вујо. </p> <p>— Нађох; вели да може. </p> <p>— Добро.{S} Иди му сад кажи нек дође м |
ашто ме убија? </p> <p>— Јесам.{S} Вели да су те обрлатили јатаци из твога села, па сву зараду |
ашњој и јучерашњој похари?{S} Која вели да су га на то нагнале прилике и околности, а учитељ, к |
не буде дигнут и качерски срез, па вели да добро пазите кад наиђете на Качер...{S} Казао вам да |
сле, кад му предам паре.{S} Новица вели да је то одређено за данас, чим се изврши похара.{S} Че |
> <p>— Јок, брате.{S} Он ми свакад вели да се без тебе нико не би знао ни окренути.... </p> <p> |
два зеленкаста ока, за која народ вели да играју као на зејтину.{S} Очи му, на први поглед, ис |
другима, да и њему даш... и ако он вели да не тражи ништа. </p> <p>— Знам ја, даћу и њему.{S} У |
како рано опадају. </p> <p>— Бато вели да их је пламењача опекла, па се суше. </p> <p>— Хм... |
ији«. </p> <p>— Је ли то онај, што вели да човек има реп?{S} Хо-хо-хо... — продужи писар. </p> |
као пре? </p> <p>— Сви бисмо најволели да ти кажеш шта је твоје, па да се зна чисто.{S} Оно би |
} Кад су најпоузданији моји људи почели да ми раде о глави, онда ту нема живота.{S} Али се опет |
е знајући да ли да пређе на претњу, или да још покуша лепим.{S} Јанко познаде шта он мисли, па |
еком, где су могли наићи на потеру, или да се завуку ту негде у шибљак и да ћуте, па, ако их оп |
али су, дакле, још само два начина: или да опет ударе реком, где су могли наићи на потеру, или |
атима, двоумећи да ли да уђе унутра или да се врати. — »Оставих онако красно друштво!.. .{S}А ш |
ида, не знајући да ли да уђе унутра или да стоји напољу. </p> <p>За један тренутак узбуни се це |
трепта очима, напреже се да прогута или да избаци то што га стеже, осети да му се влаже очи и н |
ећи шта да чини с косом: да је баци или да је држи тако подигнуту.{S} Али га двоумица прође брз |
!.. .{S}А шта ћу овде?{S} Да спавам или да је гледам онако натмурену и зловољну...{S} И најгоре |
оћи ћу, каже, на јесен да те просим или да те отмем«.{S} А ја њему кажем: »Причекај да видимо ш |
ла?{S} Зато, што их родитељи нису учили да краду и отимају, но да раде и, што но веле, да живе |
и... и све то због њега.. и ако он воли да се шали с варошкима...{S} Нека га.{S} И њему је тешк |
арам... тражим да отвори, а она ме моли да причекам док се обуче...{S} У том чујем Добросава гд |
он могао лако одвојити од ње, не мисли да он већ гледа на њу као на тешку и велику сметњу, кој |
ај? </p> <p>— Не зна за цело, али мисли да ће на Букуљу и Кленовик. </p> <p>— Добро.{S} Чим сва |
да се наплатим с Матом.{S} Ако он мисли да не треба то да чиним, нека пошље одмах за мном.{S} С |
крмачу.{S} Људи, позвани позивом, дошли да присуствују продаји, коју врши кмет.{S} Онај сиромаш |
ако да сија месец, да пирка ветар, а ми да ћутимо покривени у кукурузу, је ли? — одговори Ђуриц |
ре, побро, као горска вила!{S} Обећа ми да ће доћи, чим је зовнем... </p> <p>— А Станка, болан, |
преброја!...{S} Ко га зна!...{S} Али ми да гледамо засад... куд ћемо и како ћемо.{S} Ти знаш: о |
да ми глава виси о концу, а не вели ми да кидам на једну страну.{S} Шта да чекам?{S} Да ме сма |
еће сваки струк осећи по два.{S} Нек ми да осамдесет клипова, па доста. </p> <p>Јован скочи вес |
ица љутито. — Баш то не волим, тешко ми да те гледам такву, па ми се по неки пут и не иде кући |
ђају у врх, преко његове главе, и појми да ови неће да га убију, но гледају да га ухвате жива.{ |
сказану мисао, она га уплаши, јер појми да је мисао истинита и правилна. »Јест, зацело, ја ради |
њих, засијаше му очи радосно, јер појми да су искочили из ланца и да су, према томе, побегли од |
ст не може да загледа дубље у живот, ни да предвиди све оно, што је може снаћи у животу... </p> |
а се одваја од нега, а не беше вољна ни да одустане од своје необичне намере. </p> <p>— Хајде д |
е досада да је и њему мрско, па неће ни да говори о томе.{S} Али сад, ова блажена и срећна жудњ |
еш да ти кажем истину, нијеси требао ни да вучеш за собом невољу... рече Новица, па застаде да |
лако, свима је добро, нико им не брани да живе...{S} А ја, шта ћу ја?{S} Мени не даду живети.. |
сам си се одвојио; али ти нико не брани да се вратиш међу људе. </p> <p>— Знам, али ме тамо чек |
да ти кажем: сутра ће доћи Трбушничани да познаду своје ствари, и ти ћеш одмах у окове.{S} Тво |
ати. </p> <p>— Видиш, ти све треба мени да кажеш...{S} Ти ниси извршила са њим ниједно злочинст |
ко, не брини се ти.{S} Казао је он мени да се слободно смеш поуздати на њега.{S} Само бих ти ре |
.. пао сам кâ проштац...{S} Зар он мени да подмеће ногу! — узвикну он и подиже руку с ножем. </ |
у гору, па га сад јавио капетан општини да је хајдук. </p> <p>Станку веома изненади овај глас. |
еко бескрајна плаветнила, па ти се чини да никаква сила не може разбити и разнети оно густо пра |
а мисли сад занимају.{S} Све му се чини да ће сад, ама баш овога тренутка, да плане пушка иза к |
жди и улеће у њега.{S} После му се чини да лепо види жандарме и пандуре на коњима како веругају |
и гледа га радознало, и опет му се чини да види у томе погледу саучешће... </p> <p>— Стезали см |
скрива и бега, њему се непрестано чини да му је непријатељ за вратом. </p> <p>Напослетку власт |
а се изненади овим речима, али се учини да није на њих обратио пажњу, а огледа да изазове Новиц |
мести код Мата, леже и наскоро се учини да је заспао. </p> <p>После пола часа Мато устаде и зов |
екада дететом плакао, и сад му се учини да осећа оно исто, што је и у детињству осећао; учини м |
да крунише свој успех, јер му се учини да је с оним одговором постигао циљ. </p> <p>— Што ћу и |
<p>— Ти их немој подносити, ко те гони да их трпиш... </p> <p>— Како... ја шта ћу? </p> <p>— Х |
беше сигнал усамљеној и успаваној гори да оживи.{S} Одједном се сва гора проломи од вике и пуц |
оворити о другим стварима, а сад пожури да он куд не побегне — проговори она после краћега ћута |
ољно издавати остале људе, па се пожури да дозна што бар за тога Новицу. </p> <p>— Новица!...{S |
описану топлину и задовољство; готов си да одједном загрлиш сав тај лепи и весели свет, који је |
љим у очи, је ли?... </p> <p>— Казао си да се нећеш растављати од мене и да ћеш ме свуд са собо |
гледавши је страсно. </p> <p>— Видео си да смо радили сами ових дана; па смо на њиви и ручак го |
} Дотле ћемо све ’вако заједно...{S} Ти да си моја одсад... нећу ни с ким другим, знаш... </p> |
ко нећу, јади га убили!{S} Гледô сам ти да нас двоје младих, ђе се љубе ка ’но голубови — осмех |
о такту, на прекиде, те стаде очајавати да не заглухне.{S} Беше зинуо и сав се претворио у слух |
преврнутих очију, и он поче разумевати да је то он убио Пантовца.{S} Али истога тренутка нешто |
воришта, која ће посести споља и чувати да кроз њих нико не уђе и не изиђе.{S} Пошто је дворишт |
к се год може...{S} А ја ћу већ гледати да се јо данас нађем са њим. </p> <p>— Чуваће је он, си |
аре, па иди право кући, а ја ћу гледати да се прокрадем до Венчаца. </p> <p>— Мени је казао Вуј |
> <p>— Не ја.{S} Не смијеш му ни казати да смо се виђели.{S} Ја се пред њим чиним да сам љут на |
овчанин оде с раном, а и газда ће имати да се полечи. </p> <p>— Хајдемо унутра — рече Вујо и ок |
се по његову изразу не могаше прочитати да ли му је непријатно то питање или му је непријатан с |
а страха, али тек њему мило беше видети да му се овако безусловно људи потчињавају.{S} Услед то |
се одмах, на први поглед, могло видети да је апсана празна.{S} Пред рупом изнутра не беше ни ј |
Ђурица.{S} По лицу јој се могло видети да се надала овом састанку.{S} Ђурица је одведе дубоко |
ожеш, и ја ћу ти помоћи, али ћеш видети да неће од тога бити ништа.{S} Само пази да га не наљут |
ого претходних послова, па онда се сети да треба и свештеник, који ће то извршити, па му дођоше |
вајата.{S} Размисли се мало, па се сети да је учинио погрешку што је погледао у кров, кад се об |
> <p>Ђурица хтеде да плане, али се сети да ће се и сам моћи доцније послужити овим одговором, п |
и он и хтеде да легне опет, али се сети да је свануло одавно и да треба Новицу одмах будити. </ |
и пију, а ништа не раде«, и ту се сети да од јуче није ништа окусио. »Да ли ће ми донети хлеба |
та или да избаци то што га стеже, осети да му се влаже очи и намршти се...{S} Једва се поврати. |
но у очи. </p> <p>Он обори главу, осети да му се лице мења, и, као са неким тешким болом, одгов |
да је то у овој прилици неумесно; осети да он није сад онакав, какви су остали људи.{S} Јанко г |
S} Капак лагано шкрипну, и Ђурица осети да је отворен.{S} Затим стаде нека рука да шушка око пр |
мреже око њихових недела.{S} Кад осети да је близу крај, он убије вођа дружине, узме од државе |
окренута леђима, он је познаде и осети да му нека пријатна топлина леже на груди.{S} Очи му се |
стране, и Ђурица не погледа, али осети да га онај циља пушком и потрча још брже. </p> <p>»На к |
ви са домаћином, а сад некако сам осети да је то у овој прилици неумесно; осети да он није сад |
голица му нос, вилице и очи, и он осети да му се очи влаже, а вилице дршћу...{S} Нека стара и с |
е је да сад чујем од тебе.{S} Може бити да ти могу помоћи саветом, и ако знам да имаш мудрога с |
гласом изрећи, а слушаоца ће принудити да му отвори сву своју душу.{S} С тога је и имао огрома |
спитање ви добили, ако се смемо усудити да запитамо, од свога ћаће?{S} Какву сте то ви философи |
се ничега; али морамо сад добро пазити да нам не умакне у ћелију.{S} После нам не поможе ништа |
ше разговор, али се могло одмах опазити да је мало света пред кафаном. </p> <p>»Па то је већ пр |
ора наредити, мора јој се нешто учинити да други пут то не ради.{S} И мене онда на реци у мал’ |
<p>И као да се хтеде још једном уверити да је не варају очи, као да хтеде запечатити у души тај |
ве лепо испричај, па ћу ја тако удесити да не будеш крива. </p> <p>Станка се зачуди.{S} По свом |
цело село, и ником није смела допустити да је одреши, док не стигне својој кући. </p> <p>— Па ј |
омка, који би осећао снаге и одважности да их слободно и отворено погледа.{S} Још ниједан момак |
зашто тако одмах, зашто нема могућности да се спреми за то, да размишља дуго, да учини бар какв |
био окован и имао је довољно могућности да побегне кад се већ одлучио да бега.{S} Из тога што с |
ше шта да мисли, нити беше у могућности да ма какав правац да својим мислима.{S} Час се сећао с |
у кукурузу — рече Ђорђе и таман заусти да викне дете, а у двориште упадоше наоружани људи.{S} |
а Бог да! — рече поп, па га затим упути да узме црквени барјак. </p> <p>Ђурица иђаше очима за С |
вајатина.{S} Он завири у њу, па, видећи да је празна, врати се натраг.{S} Кад хтеде да се појав |
, кад никакве опасности нема.{S} Видећи да они гледају све у лево, погледа и она истим правцем |
апљом, пенсионованим писарем.{S} Видећи да је Вујо расположен, он лупну о сто.{S} Прљаво слушче |
о назив картама — јеванђеље, али видећи да се понеко из публике мршти, назва их философијом.{S} |
му потанко исприча цео догађај, тврдећи да од Ђурице не може ништа бити. </p> <p>— Није то тако |
покају.{S} А они отидоше весели, држећи да сам венчао младенце.« </p> <p>Зора већ забели кад ст |
ти, тек да види шта ће она рећи, држећи да је то све обична шала, али чувши њен озбиљан и одлуч |
у Пантовац као с неким правом, налазећи да му је тим причињена хотимична штета. </p> <p>— Нема, |
езбрижном и веселом провођењу, налазећи да тако и треба хајдук да живи.{S} Век му није дуг, то |
и Пантовац сасвим другим гласом, желећи да прекрати непријатан спор у овакву времену, где је др |
о прошао? — запита Ђурица благо, желећи да заглади малопрешњу срџбу. </p> <p>— Калауз из Паланк |
окрете се оцу и диже руке у вис, желећи да га рукама заклони.{S} А Марко, обневидевши од љутине |
обневиде..{S} Пружи пушку, и не мислећи да ли га виде они с леђа, узе правац од нишана до оне т |
и он, застанувши пред вратима, двоумећи да ли да уђе унутра или да се врати. — »Оставих онако к |
пада плаховито, грубо (ако се може рећи да ово досад није грубо), без осећања и без икаква сажа |
p> <p>Свештеник га појми.{S} Па, хотећи да га остави баш на тој главнијој мисли, поздрави се са |
заклели ономад с тобом, да ће ти помоћи да ме убијеш? </p> <p>— Ко, зар ја? — викну Пајо. — Не |
ад одспавамо један сан, па после поноћи да идеш к њему.{S} Биће му, болан, криво кад чује да си |
је, па да идемо — рече кмет, пробајући да омекша и одобровољи Ђурицу. </p> <p>— Ја ти каза’ да |
си чула? — запита Станка, избегавајући да их назове по имену. </p> <p>— Здрави су.{S} Јуче су |
одговори Симо и обори главу, гледајући да се не сусретне са Ђуричиним погледом. </p> <p>»Овај |
и хајдуци?« — помисли он, заборављајући да је мало час сам видео двојицу. </p> <p>Улазећи у кућ |
бринући се ни за њу ни за себе, знајући да ће се то поновити и сутра и прекосутра и тако редом. |
о разберем — одговори Ђурица и, знајући да ће га Вујо сад распитивати за његове планове, обрте |
трчи тамо и амо поред зида, не знајући да ли да уђе унутра или да стоји напољу. </p> <p>За јед |
ца се и снужди и намршти се, не знајући да ли да пређе на претњу, или да још покуша лепим.{S} Ј |
рестадоше играти и занемеше, не знајући да ли да бегају и вриште, или само да ћуте и посматрају |
оно оданде ударих низ реку, не знајући да ћу на њих наићи — одговори он, ударивши гласом на он |
хлеба и воде?« — запита се, рачунајући да му данас неће ништа дати. »Да сам се бар сетио да по |
урица, тражећи око себе капу, осећајући да му ноге дршћу од овога изненаднога гласа. </p> <p>— |
кну Ђурица загушеним гласом и осећајући да га језик издаје.{S} Беше се добро напио.{S} Кад изиђ |
а она озбиљно и удвоји пажњу, очекујући да он порекне своју грозну шалу. </p> <p>Ђурица се још |
тише Радован и Коста сами, не очекујући да их ко позове.{S} Калуђер их и не погледа, већ само с |
миру.{S} Кажите сад одмах онима у кући да ми децу не дирају. </p> <p>Ђурица погледа Сремца, а |
мисли капетан и даје знак оној тројици да стану на врата. </p> <p>Митар жандарм, одважан момак |
де на посао.{S} Пре свега нареди Ђурици да се никуд не миче из онога ћилерчета, јер га, вели, с |
е — узвикну апотекар, а његови слушаоци да попуцају од смеха таквој досетци. </p> <p>— Па добро |
кшање, како ли?...{S} То му кажу, значи да нисам ни у чем био добар, све зло!...{S} Па, тако и |
..{S} И најгоре је то, што неће ни речи да проговори: све ћути замишљена, по неки пут се намршт |
год у првим тренуцима, не налазећи речи да искаже своје осећање и чуђење. </p> <p>Седнувши на с |
— Р-р-раскрштам! — викну Ђурица и скочи да обгрли Јулу, али га ноге издадоше, те се дохвати њен |
е, никаква смисла...{S} И она се одлучи да ћути, да не одговори ни речи, док год не пођу.{S} И |
Вуја ништа учинити.{S} Али он се одлучи да огледа последње средство да буде потпуно поверљив са |
Према његову саопштењу, Радован одлучи да се напад изврши око подне, чим се укаже згодно време |
н не опази ништа сумњиво, те већ одлучи да не иде више за Ђурицом.{S} Вујо га нагна да оде још |
зид, те извели Ђурицу, он одмах закључи да ће имати посла са великом, организованом дружином, к |
да шта има у њему, а механџија, видевши да му обојица окретоше леђа, зађе иза вранца, па се окр |
зовну га он неколико пута, па, видевши да Ђурица спава тврдо, после велика умора, диже се и од |
шен; погледа свуд око себе, па, видевши да га обмањује рођени страх, потрчи напред што више мож |
и као да хтеде некуд поћи, па, видевши да се ниједан од другова му не миче с места, застаде и |
{S} Тамо му прегледаше рану, и, видевши да је лако рањен у раме, Пантовац опсова страшно, па по |
</p> <p>Ђурица разви завезак и, видевши да је пун банкнота и дуката, завуче га у недра, па иско |
о, па само трепље очима, а они, видевши да младенци иду, пођоше и сами за њима. </p> <p>»Шта ов |
скинем с врата... </p> <p>Јово, видевши да наступа домаћа драма, пође из собе, али га Ђурица за |
и обрну га у страну.{S} Марко, видевши да удари кћер уместо зликовца, паде у још већу јарост, |
отимаш од других — продужи поп, видевши да га Ђурица слуша — да би могао њима што више дати.{S} |
тадоше на врата собна, а Митар, видевши да се неко од спавача почиње дизати, притрча и притисну |
путник. </p> <p>Међутим власт, видевши да Ђуричини напади постају све опаснији и смелији, стад |
даше слаба светлост свећице.{S} Видевши да Ђурица нерадо одговара на то питање, он промени разг |
ђе у ходник, онако необучен, па видевши да лампа слабо шкиљи, обрте се пандуру: </p> <p>— Одврн |
п их беше угледао поиздаље, али видевши да се морају срести, немаде куд, но продужи право к њим |
ад имао нисам. </p> <p>Ђурица, опазивши да се старац стишава, пусти га, па приђе Станци и узе ј |
на све стране. </p> <p>— Па добро, дај да гледамо коју прилику још ове недеље. </p> <p>— Ти ра |
а идеш оздо са судовима... па вељу, дај да причекам...{S} Знаш, онога... пшеница ми много добра |
е паметно — узвикну Вујо радосно. — Дај да се ја и ти погодимо, а шта ми причаш за ону гладну ф |
ку, коју му сад жандарм напомену. — Дај да се пије! </p> <p>Отпоче бесна, весела пијанка са пес |
ега, јер је вешт, пусник; али му не дај да коље и сече.{S} Што год нађете новца, да узмеш све т |
ме? </p> <p>— Не брини за то, него дај да спремамо то оружје. </p> <p>— Све сам прегледао, поч |
; ено реке па ћемо после пити, само дај да ово лепо испуримо. </p> <p>— Ала да наиђе Милош; нап |
ти; зар ја не знам тебе! ...{S} Но дај да се разговарамо о послу.{S} Вујо је, чини ми се, одлу |
најбољи мајстор за те ствари.{S} Гледај да свикнеш тај посао што пре, па после да ти умеш други |
и. — Сутра ћу овде преданити, па гледај да се пази... </p> <p>— Не брини.{S} Ономад нам потера |
лазимо — рече Пантовац. — Ти сад гледај да се што пре дохватиш Венчаца, као шта сам ти казао; а |
кући, али жури што више можеш, и гледај да те ни птице не опазе. </p> <p>— Зар није сигурније д |
е отмем«.{S} А ја њему кажем: »Причекај да видимо шта ће бити с твојом главом до јесени«. </p> |
управљено њему.{S} Ђорђе је имао обичај да мисли гласно. </p> <p>— Баш ти је човек неки пут ка |
ве је подговара да ме дира.{S} Кажу јој да нисам ожењен, а она црче, све око мене...{S} Тако... |
квом добру учио... то се већ зна, немој да ти је криво и ако ти је отац, али, брате, ти си ми и |
осао. </p> <p>— Славе ти, Ђурица, немој да нас мучиш.{S} Претурићемо ти сву кућу, док не нађемо |
p> <p>— Је ли то од истине?...{S} Немој да се шалиш! — погледа га она озбиљно и удвоји пажњу, о |
ли нећеш, иди куд те очи воде.{S} Немој да ме доводиш до зла, јер може бити свашта... — и он пр |
нима, који га чувају... </p> <p>— Немој да се наљутиш, газда Јанко, али мене је велика невоља н |
риш!... — плану Ђурица. </p> <p>— Немој да се љутиш, него добро размисли, па ми одговори.{S} Пр |
и? </p> <p>— Не спавам. </p> <p>— Немој да се љутиш, што сам ти казала за оне варошке. </p> <p> |
p>— Е, снашо, тако би могао сваки лудак да дође и да прави ларму забадава.{S} Не смем ја будити |
ратнице, па једни чекају уговорени знак да упадну у кућу, а други да стоје на стражи. </p> <p>Б |
у тамној ноћи, дајући тиме једини знак да се живот у вароши није угасио.{S} И још тамо, на сам |
тављао питања више из радозналости, тек да види шта ће она рећи, држећи да је то све обична шал |
— запита он Станку, сетивши се сад тек да је она била у великој опасности од потере. </p> <p>— |
ја старац, кукавац, загребох низ поток да се не мучим даље, па кад ми прва пљоска паде руку, н |
вођењу, налазећи да тако и треба хајдук да живи.{S} Век му није дуг, то је већ јасно видео, па |
кукуруз, то ти је.{S} Не дам ја мој мал да га сваки упропашћује. </p> <p>— Па није ти, болан, ј |
те кад наиђете на Качер...{S} Казао вам да се прикријете на Корушцу, док не видите шта је било |
..{S} Боље нека те нема, него да гледам да ми још и ти газиш осрамоћену и поругану главу... да |
заслужио сам, а дотле ћу бар да гледам да заслужим још више, нека знам зашто се мучим...{S} А |
ја?...{S} Зликовац! крвник!... а чекам да ме она заволи... о коју се отимају толики момци... д |
то овако лакомислено запита. — Шта имам да ти казујем... ти знаш какво је моје друштво, а где о |
ш, де? </p> <p>— Шта да дам?...{S} Знам да не можеш. </p> <p>— Хоће да се кладе!{S} Бравос, Мар |
ш? — одговори она осмехнувши се. — Знам да жене у том стању не иду... </p> <p>— Нема. </p> <p>— |
Видим да си се нешто променио... а знам да јатаци хоће понеки пут да говоре оно што не знају.{S |
ли се у њих поуздати? </p> <p>— Ја знам да ти је Јово најпоузданији.{S} Ако те сви оставе, он н |
неко проклетство од Бога, само не знам да ли згреших ја или моји стари. </p> <p>— Дете је, бра |
што је погинуо. </p> <p>— За паре знам да се љути, али шта сам ја крив за Радована?...{S} Мени |
и да ти могу помоћи саветом, и ако знам да имаш мудрога саветника...{S} Истина, ја и заборавих |
...{S} Не знам ни сам шта ћу, само знам да се мора кидати.{S} Више се не може овако...{S} Хоћу |
слим, не смем да мислим...{S} Само знам да сам пропао, пропао сасвим. </p> <p>— Па што онда вез |
како год знаш најбоље.{S} Ја само знам да морам сад имати новаца што више, и наћи ћу их, па ма |
Не смем ти тражити благослова, јер знам да га немаш за мене, али те молим: дај ми руку да је по |
страни груди. </p> <p>— Јадница, сумњам да ће преболети...{S} Што уби ову девојку, несрећниче! |
, сад у здрављу! — рече Ђурица, — морам да се журим.{S} Кажи онима тамо нек иду куд ко хоће. — |
Ја сам те узео на свој ризик, па морам да водим рачуна с ким се састајеш.{S} Ти си још невешт, |
стотина, они све разграбе, и још морам да молим њих за који дукат.{S} И тако једнако да радим |
Па ипак, кад се мало прибра, увиде сам да је та срећа непотпуна, да је тај срећни занос помуће |
шта вредело, но размисливши увиде и сам да је најбоље договорити се са Вујом.{S} Па уместо да ј |
ванцика и неки пешкири.{S} Хоћеш ли сам да нам предаш те ствари, да ти не претурамо целу кућу? |
о луд, нисам знао ни за што, мислио сам да неће бити слађега живота ни боље среће од њене милош |
да вам начини сто чуда.{S} Ја, чуо сам да си ономад свраћао на твоју општину? </p> <p>— Јесам. |
ка хладно и одлучно. — А ето, велиш сам да си био код девојака, а мене си оставио да ме ухвати |
али, човече, сав сам гола вода.{S} Идем да видим је ли жена што спремила за ручак — одговори др |
у што си отишао без његова знања, чујем да те криви и за Радована што је погинуо. </p> <p>— За |
>— Па, Сретене... — поче Ђурица — чујем да ме много тражиш ових дана... веле, хоћеш да ме убије |
ро — рече Ђурица — ако још једном чујем да се овако шалиш са нашим лудима, ја ћу ти судити.{S} |
ана; а шта ће бити и не мислим, не смем да мислим...{S} Само знам да сам пропао, пропао сасвим. |
да се склоним подаље.{S} А више не смем да нападам за ову годину...{S} И доста је. </p> <p>— Е |
/p> <p>— Ништа ти ја не знам, нити умем да мислим.{S} Најбоље нам је овако, па шта ћемо више! < |
нога састанка на реци, стаде са чуђењем да опажа, да се свагда мења у лицу, то поцрвени или поб |
од последње, пред манастиром, казаше им да је старац мало пре измакао.{S} Младић, који је силаз |
ицу. </p> <p>— Седи, одмори се... видим да си се много уморила. </p> <p>Станка се осврте и седе |
орити? </p> <p>— Онако знаш...{S} Видим да си се нешто променио... а знам да јатаци хоће понеки |
ла. </p> <p>»Шта ћу да мислим?{S} Видим да се све више пропада у неку дубину, из које нема изла |
што знаш, па нећеш да ми кажеш, а видим да се то тиче главе. </p> <p>— Добро видиш, и то ти је |
сад? </p> <p>— Ја, вала, ништа; а видим да се ти више од мене плашиш. </p> <p>— Како то? </p> < |
ме је жива однети у срез.{S} Сад видим да ми је пријатељ....« — помисли он и хтеде да легне оп |
да искочимо из Србије... али сад видим да не бих могао...{S} Нисам знао како је то необично. < |
неким речима твог оца, па сад тек видим да је онај пакосник многе људе упропастио и побио.{S} С |
м?« — рече он себи напослетку. — »Видим да се приближује крај, па сад што ме снађе.{S} Кад су н |
је то?...{S} Ја већ одговарам... тражим да отвори, а она ме моли да причекам док се обуче...{S} |
ако је сад по другим земљама, али држим да свуд има тога зла. </p> <p>— О, те како! — рече апот |
ве сам ишла са њим, кад није имао с ким да се састаје...{S} А ја и Јово и моја мајка све то пот |
ко да се мрдне! ...{S} Да има бар с ким да разговара! ...{S} Повуче ногом, те гвожђе опет звецн |
то на Станку. — Ја ти лепо ономад велим да те водим у Војковце... </p> <p>— Остави то! — прекид |
>— Гле, откуд ти?...{S} А ја баш мислим да не удариш ноћас, па за дуго нисам заспао. </p> <p>— |
о ти не умем рећи.{S} Неки пут помислим да он тек ’нако задаје страх... паметан је пусник!...{S |
смо се виђели.{S} Ја се пред њим чиним да сам љут на тебе. </p> <p>— Што? </p> <p>— Све ћеш до |
и амо као змија. </p> <p>— Сад не марим да умрем. </p> <p>— Море, живећемо, Стале!... </p> <p>З |
авај, не мисли ни о чему.{S} Ако удесим да ноћас вршимо посао, пробудићемо те лако.{S} Гледаћу, |
својих суседа да изиђу, показујући тим да се не интересују оним, што је иза њихових леђа... </ |
ајући се у гомиле, јури на ниже страном да пресече пут зликовцима и да их стигне.{S} Али над пр |
а хоћеш од мене.{S} Казао сам ти једном да ништа не знам за те ствари, па сад шта хоћеш још? </ |
а свету...{S} Да јој је само још једном да стане у друштво својих другарица, да се онако слатко |
нувши главом у лево, хотећи тим начином да искаже и неко чуђење ради ове необичне посете. </p> |
рукчије?{S} Ето, ниси могла ићи са мном да бијемо Сретена, а не можеш сутра или прекосутра на п |
ака, једнако крстари по селу, с намером да га убије или ухвати.{S} Ово га необично наљути и изн |
} Али не бој се, неће ником пасти на ум да те тражи у вароши. </p> <p>— Шта веле варошани, жале |
е ће се овако?...{S} Кад ли ће доћи дан да и он положи своју уморну бујну главу, да се и он одм |
јесте позадружна, јади је убили, таман да загреје ’ваке старце, кâ што смо нас двојица. </p> < |
. па, ето их!...« — помисли он, и таман да се окрене и да бега натраг, а неки страшни и необичн |
зачуди ово надлагивање сеоско, и таман да заусти одговор, а Станка упита: </p> <p>— Је л’ ти т |
ко да га завара, заговори...{S} И таман да заусти, а Ђурица га омахну и тресну о земљу...{S} Не |
јаренога Ђорђа.{S} Подиже пушку и таман да је пружи, а у кући се опет зачу врисак.{S} Из куће и |
сад си на реду ти, Вујо.{S} Дође земан да и ми раскрстимо, а једва састависмо годину у ортачин |
ица рано у походе.{S} Вујо беше спреман да пође у град, па, кад виде госта, застаде. </p> <p>— |
ва.{S} Неки пут је и сам бивао принуђен да примамљује жене својим работницима, а овим му је бар |
де Вујо мислити, — Сад ће он сваки плен да ми преполови, а ја му не могу ништа.{S} Сам га научи |
да комендија: »Доћи ћу, каже, на јесен да те просим или да те отмем«.{S} А ја њему кажем: »При |
појурише.{S} Требало је на сваки начин да стигну калуђера, јер кад се за њим затворе манастирс |
ега човека, који је имао на сваки начин да га доведе к Вују, да му не да свраћати никуд на друг |
сад?...{S} Сад би хтео да ме нема, а он да узме другу... многе друге на моје место...{S} То ли |
Ја сам госа... горски цар!.. — стаде он да заплеће. </p> <p>— Тако је, вјере ми јуначке!{S} А з |
тану!.... </p> <p>— Хе-хе... — стаде он да чупка и глади брчиће — ја вала баш тако..{S} Ону мог |
јо скухати попару, па му не иде у рачун да му открива своје работе.{S} Не брини ти: у мојим су |
аш.{S} Само си луд био, што си се давао да те мучим онако... да чуваш онога зликовца... </p> <p |
p> <p>— Како нема?{S} Урош те је позвао да ти исплати свих двеста по облигацији. </p> <p>— А, е |
есто поља и шуме, што би сваки очекивао да види иза овога прозорчета, указа се неко мало, уско, |
и прегледали апсу, чисто не бих веровао да је изишао. </p> <p>— Шта ћеш је прегледати сад — одг |
— смлавио га, уништио...{S} Није могао да се прибере задуго... </p> <p>Али, пролежавши подуже |
; а кад си дознао за потеру, ниси могао да ме поведеш?...{S} Једва си чекао, ваљад’, да ме ухва |
побегне. </p> <p>— Добро те се није дао да га ухвате; издала га рана. </p> <p>— Море, неки веле |
се. </p> <p>— Ех, побро, кад би ми дао да пробудим Марушку само да нам испече по једну каву.{S |
а. </p> <p>— Оно јест, кад би се ти дао да те убију. </p> <p>— Па... како коме.{S} Некоме бих с |
ски...{S} Их, пôс му његов, ко се надао да ћу вечерас у сватове!... </p> <p>Вујо оде да нађе љу |
по, па ми испричај све како ти је казао да ме убијеш. </p> <p>Симо се исправи, машући оном руко |
е — помисли Ђурица. — Да ли му је казао да ме сад убије или ће то после, кад му предам паре.{S} |
ћеш ноћас овамо у Кленовик, па ти казао да нипошто не свраћаш к Мату. </p> <p>— Зашто? </p> <p> |
з среза устумараше.{S} Неко им потказао да је Пантовац отишао са Митом.{S} Пред вече одјурише ж |
> <p>— Није то, море, него сам се бојао да ме не убијеш, ако ти истину кажем. </p> <p>— Иди сад |
притрчаше му, створише се уз њега, као да изникоше из земље, и дочепаше га снажним рукама.{S} |
није ништа предузимало.{S} Изгледа, као да је и сама власт чекала да он што важније изврши, па |
напред и тргне је истога тренутка, као да се ожегао; час тргне главом унатраг, забаци је и ист |
а, обрнута лицем к земљи, савијена, као да се сама наслонила на лактове, па сакрива лице од нек |
па стоји тако непокретна и суморна, као да се и не мисли никад дизати са грешне земље.... </p> |
има и по десети пут погледа писара, као да би хтела загледати му у душу и видети шта мисли овог |
ит да се нагледа познатих му места, као да је годинама од њих био одвојен... </p> <p>За један ч |
пају у земљу и готово!...{S} Ништа, као да није ни била... само се издиже гомила влажне земље.. |
лео очима, а он не осећа још ништа, као да није ни капи испио!...{S} Само му струји нека ватра |
кошуља на грудима... и цео Ђурица, као да одједном остаде без ногу, клону... глава се затури.. |
и удари о сводове, па забруја отуд, као да је пун храм људи. </p> <p>Пред иконостасом кресну жи |
викну Станка, осврћући се око себе, као да тражи какво оружје. — Стани де, да ти покажем ко лич |
а се вајка, обрћући главу око себе, као да је што изгубио, па не може да нађе, а она се окрете |
мо нек иду куд хоће, па га нестаде, као да оде у земљу. </p> <p>Сељани се разиђоше брзо, да јав |
о она група у средини необично иде, као да плива на чуну по води...{S} То се возе Ђурица и жанд |
овор на оне жудне погледе; а гране, као да само то чекаху, склопише се и заклонише собом све, ш |
очињаше нешто да каже, па се тргне, као да се домишља да ли је баш сад најзгодније време.{S} По |
колац што вири из ње...{S} Трже се, као да га муња ошину...{S} Стаде да му се развиђава пред оч |
зачуђено у наперене пушчане грлиће, као да су им очи приковане за њих. </p> <p>— Отпасујте се, |
ну он одједном и устаде са столице, као да се сад нечему присети. — Јест, нећу да ми он дели ка |
азвуче вилице у широк глуп осмех и, као да је за тај случај потребно и његово мњење, одговори: |
овац, па стаде да се обрће по соби, као да некога тражи. </p> <p>— Беспослица!{S} Какво венчање |
е одједном нађе над њим неко други, као да је видео женску конђу, убрађену црвенкастом марамом |
ни главе. — Као да он и не постоји, као да је он нека ствар, којом се сви могу по вољи служити. |
крила, или опружајући шију к земљи, као да се жељаху уверити: није ли се ноћас што год на земљи |
<p>Станки застаде осмех у половини, као да је ко укочи усред смеха, па нити се може дале смејат |
ни кола ни коњи, само се виде они, као да пливају дупке, носе се... као да их носи на својим п |
... — прошапта она тихо, не дишући, као да сад тек очекује прави одговор, од кога јој зависи св |
ашило необично отвори и рашири очи, као да се нечему јако зачуди, па их преврте у вис и онда он |
једном уверити да је не варају очи, као да хтеде запечатити у души тај неми последњи одговор ох |
...{S} У том се разлеже јак тресак, као да неко лупи гредом у врата...{S} Сва се кућа затресе.. |
ове напомене значајно махну главом, као да би рекао: »Ја, море!« Само апотекар показиваше, да г |
ш како: шали се. »Нишани ме пушком, као да сам ја мало дете, да се плашим.{S} Али јој секу оне |
Шта си окупио једнако с тим јелом, као да сам ја код оца гладовала.{S} Зар сам ја стока, да са |
куд ће се појавити Ђурица.{S} А он, као да погађа њене мисли, баш у таквим тренуцима искрсне пр |
а ми је ово јутрос: све бих спавао, као да нисам целе недеље тренуо? </p> <p>— Биће од ове омор |
е с оне висине, на којој је стајао, као да је скочио у воду, и тако се простре по земљи, пружив |
одговори она и саже главу стидљиво, као да у томе, што јој је сестричина удовица, има нечега ст |
не. </p> <p>Она га погледа пажљиво, као да беше рада видети унапред: како он мисли о томе, да л |
ече Вујо и погледа га тако пажљиво, као да би му хтео сву душу разгледати. </p> <p>— Ене сад... |
гу. </p> <p>— Лијепо сам намјестио, као да спаваш тамо.{S} А сад да гледамо шта ће да ради угур |
се учини још радозналија, али тако, као да се она не љути ни на шта и не види у томе ништа непо |
ма? — рече она и насмеја се весело, као да је то што је казала о провођењу, доиста весели и зан |
во и моја мајка све то потврђујемо, као да смо се договарали...{S} А она матора, Вујова, оно је |
гао и стаде да дише јако и убрзано, као да ће сад издахнути.{S} Домаћица Вујова, видевши га ова |
м местима, и сви га гледају обично, као да и нема ничега необичног у његовој појави. </p> <p>А |
p>— Хо-хо-хо-хо — насмеја се писар, као да сад први пут чује тај виц, и ако га слуша, у разним |
} А очи се упрле у црну, тамну ноћ, као да у тој суровој, немој црнини траже објашњење неке стр |
сутра. </p> <p>Новица обори главу, као да му то не би право. </p> <p>Ђурица се досети. »Зна да |
послетку махну руком и обори главу, као да и сам увиђа, да не може још ништа смислити под утиск |
уживши ону руку с ножем ка прочељу, као да је имао са њом какву нарочиту намеру.{S} И затим му |
а жудња, која се виђаше на лицу му, као да не долази од мржње, већ напротив... </p> <p>— Што ћу |
а Ђурицом, једну по једну банкноту, као да и њега интересује колико ће се наћи новаца у том зав |
ништа... усне се скупиле, стегле... као да се спрема за раније да издржи ударце куршума...{S} Г |
и, као да пливају дупке, носе се... као да их носи на својим плећима цела она маса.. </p> <p>Ст |
речи. </p> <p>Станка се не измени; као да је очекивала нешто горе, неповољније, па је ово и не |
успут људе, куће, дрвеће, све...{S} Као да цела природа плаче за изгубљеним добром у свету... < |
<p>Ђурица се освести и следи...{S} Као да није ни капи сркнуо...{S} Подиже главу.{S} На једној |
строгим, испитљивим погледом...{S} Као да су обојица осећали да треба одважно издржати овај пр |
ова чудна лепота целога стаса?..{S} Као да је ове чаробне горе одједном преродише!... </p> <p>— |
Како се то деси, ни сам не знам.{S} Као да нас неки ветар занесе, те се закрлеписмо једно за др |
цањ и више њих прозвижда куршум.{S} Као да то беше сигнал усамљеној и успаваној гори да оживи.{ |
идемо. </p> <p>Старац се прену.{S} Као да га сад тек обузе нека нова мисао, неко чудно ново ос |
можемо, само кад бисмо хтели!«... — као да говораше она хајдуцима немо, а ови ћутаху и згледаху |
з Вујове речи, не обрће ни главе. — Као да он и не постоји, као да је он нека ствар, којом се с |
ти...{S} Само затрпају земљом, — па као да ниси ни био...« </p> <p>»Али ја хоћу да живим!...« у |
мишљати се ко ли је то био, али сад као да није ни чула одговор: само га погледа и слеже рамени |
ати пљоску у торбу.{S} Његов поглед као да говораше: »Ја не знам за такву опасност или љутњу, з |
трвицу, два Штурца.{S} И тај поглед као да му даде неку нову снагу, јер у оку му засја одлучнос |
оцкан... — рече он љутито, па после као да се присети нечему и повика: — А шта ми ту једнако др |
ку на мене.. .да ме збрише са земље као да нисам на њој ни био...{S} Е, нећеш, чича... наплатић |
ата. </p> <p>Ово последње објашњење као да није ни било потребно, јер чим уђе у апсу, Ђурица ос |
тили.{S} Попе се на њега и осети се као да је на пољу.{S} Поред куће не пролажаше нико, али се |
тренутка заигра ногама — изгледаше као да у њему ври читава бура, па не може себи одушке да на |
вим очима, али му оно сад изгледаше као да је израсло из неба, па виси над њим.{S} Кроз лишће в |
ачуђава, јер његово лице доби израз као да је хтео рећи: »Е мој брате, да сте видели оно што ја |
цаше колена, обузе га зима свега, и као да му нешто дохвати само срце, па стеже...{S} Кад му је |
мену. </p> <p>Мато скочи с места, и као да није ни спавао, познаде Ђурицу и обрадова му се. </p |
ат. </p> <p>Механџија рашири очи, и као да сад тек поче да се буди, погледа Ђурицу исто онако, |
ош боље зна. </p> <p>Ђурица ућута и као да стаде нешто мислити.{S} Дуго је тако ћутећи упирао п |
скида капу, а могло је изгледати и као да се чеше иза уха. </p> <p>Ђурица врло пристојно скиде |
, који бејаше напред, подиже косу и као да хтеде некуд поћи, па, видевши да се ниједан од друго |
бећаваше никаква добра... </p> <p>И као да се хтеде још једном уверити да је не варају очи, као |
и, видиш, оставила све... </p> <p>И као да се сад тек сети огромне жртве, коју му је Станка при |
руком поред уха, што се могло узети као да скида капу, а могло је изгледати и као да се чеше из |
<p>— Бабетино једна!{S} Надао дреку као да му црева испадају!... </p> <p>— Сваки на своју стран |
н, раздраган, и у том једном узвику као да хтеде исказати цело своје осећање. </p> <p>Она га по |
чајући успут како се јуначки држи. »Као да му је срце од камена!« — вели један. — »Што не оде у |
д куће му наместио стражу. </p> <p>»Као да им сам ђаво помаже!« — помисли капетан, улазећи у дв |
брешчић, па гледа у шуму. </p> <p>»Као да сам му поручио! — помисли Ђурица. — Боље је овако на |
посао, чим се јавиш, и ја бих ти рекао да ти то све лепо извршиш. </p> <p>— Па и ти ћеш, ваљад |
само казао шта они траже, а нисам рекао да и ја то хоћу...{S} Ја ћу опет онако, као што смо и о |
дина попе, мени се чини... ја бих рекао да он навраћа воду на своју воденицу, исто онако, као ш |
га погледа.{S} Чиле је зажмурио и чекао да онај дрекне... </p> <p>— Па, шта је било? </p> <p>— |
о... завукао се у своју јазбину и чекао да падне и да се отопи снег, да поново листа зелена гор |
p> <p>— Шта је то?{S} Јеси га ти послао да се прикрада за мном? </p> <p>— Послао сам га да те н |
а и пијаницу, али нико није ни помишљао да гледа у њему зла човека.{S} Други је такође досељени |
>— Нисам те баш чекао, али сам помишљао да ћеш свратити на нас.{S} Камо ти Радован? </p> <p>— П |
га је Вујо држао.{S} Новица је смишљао да му није потребно велико друштво: неколико људи за на |
проливена крв: напротив, он се спремао да сад тек засуче рукаве и почне прави посао. </p> <p>— |
е послове, а Милош је, као обично, имао да обиђе стоку и раднике на ливади.{S} Ђорђе обиђе врт, |
оморине — одговори Милош, и ако је знао да питање није управљено њему.{S} Ђорђе је имао обичај |
охаране ствари код Ђурице.{S} Није знао да је то Вујо учинио из рачуна: да навуче младића на ве |
многе ствари није знао.{S} Он није знао да је Вујо, одмах после извршене похаре, неким нарочити |
на ум. </p> <p>Али и сам је добро знао да у овакву стању и за овакве ствари он не може никад н |
а... </p> <p>— А ја сам по псима познао да нечега има — додаје Коста абаџија. — Сву ноћ прелаја |
ну и наговору Вујову, али није ни сањао да ће овакве последице наступити.{S} Истина, док се одл |
учај.{S} Пред Ђурицом се само претварао да није ни знао за њен долазак. </p> <p>— Која те вода |
поклао би све, да, се Вујо није старао да уз њега шаље човека, који ће га стишавати и хладније |
ледати томе питању у очи, али се старао да не мисли о њему све до последњега тренутка.{S} У себ |
пуњених веселим народом, који се сабрао да, овако у скупу, проведе благ дан... </p> <p>Ђурица н |
ушти то врење, те не може ниједна мисао да се ухвати.{S} Само пролећу као искре, понесене бесни |
до густога, онда ће им бити први посао да те убију, да би себе сачували, и да узму уцену за тв |
ије сам урадио, што нисам јуче: пристао да идем к њему с оноликим новцем.{S} Ђаво је пара... на |
спавају...{S} И Добросав, који је остао да дежура, уморан, савладан пићем, наслонио главу на ст |
ну мрежу својих замака.{S} Он је осећао да је тешко надавати свима и свакога задовољити: од тол |
добит, јер су знали да је Никола отишао да наплати облигацију од двеста дуката.{S} Знали су да |
не, он сам... </p> <p>— А ја сам слушао да је Матију други убио?..{S} Онај што је те ноћи ишао |
ео, као ретко кад. </p> <p>— Ха, здраво да си, мио обратиме!{S} Јеси ли се уморио, бане? — узви |
одједном, нити сам их давао.{S} А право да ти речем, и кад бих имао, не бих ти толико дао. </p> |
да помаља главу из врзине и грозничаво да звера по путу, и усред те узбуђености, кад не могаше |
мишљење, па кад ућута, стаде бојажљиво да чека одговор. </p> <p>— Хе, момче, — одговори Јанко |
т!...{S} А свет?... </p> <p>»Шта ће ово да буде најпосле?...{S} Јест, дошло је оно последње, он |
као какво црно страшило, које је готово да га свакога тренутка у своје канџе дочепа.{S} А он из |
ми трезне са вама у друштво, него прво да вас стигнемо! — рече Марушка, па понуди Јулу да седн |
последњи Новичин савет, па је хтео прво да се са њим састане.{S} Али тога ради морао је ићи пра |
е му Станка оштро у реч. — Ја хоћу прво да му постанем права жена, па после да се не раздвајам |
н се одлучи да огледа последње средство да буде потпуно поверљив са газда Јанком.{S} Исприча му |
оју смрт!...{S} Боље нека те нема, него да гледам да ми још и ти газиш осрамоћену и поругану гл |
<p>— Тешко је сад отићи до Шапца, него да идем у Смедерево.{S} Кажи ми само где ћу наћи ваше д |
ар није у вароши? </p> <p>— Јесте, него да није куд отишао послом.{S} Он ти сад води трговину н |
.. овако не можемо више да живимо, него да се венчамо. </p> <p>— Шта?{S} Како? — запита зачуђен |
А што сам ја остављала своју кућу, него да будем с тобом! — одговори она, а очи јој севнуше оно |
м су рукама сви његови планови.{S} Него да ми сад одспавамо један сан, па после поноћи да идеш |
, кад немам друга посла? </p> <p>— Него да вребаш девојке по вировима! </p> <p>— Е, ђаволи!{S} |
вору, смрче се, а они још имађаху много да кажу један другоме. </p> <p>У неко доба ноћи стиже Н |
, и гомиле се двоје: једни трче уз брдо да обиђу провалију, па да опет слазе пред бегунце, а др |
бе.{S} Надао се у тврдо, и ако је видео да му готово сва »зарада« одлази у једне гвоздене руке, |
и, хранили и расли мали чворци, и видео да ће насигурно одлетети кад порасту.{S} Дрво је било т |
њену лицу оно, што је, без сумње, желео да види, спусти пушку. </p> <p>— Моли се данашњем дану |
последњега тренутка.{S} У себи је желео да се оно никако и не појави, да се одложи, ако је могу |
а провидна Новичина намера: он је желео да придобије, да привеже Ђурицу за себе и да га одвоји |
ва своје стање и положај, па није волео да га други о томе распитује, нити је он сам имао вољу |
ош, али куд да идем?...{S} Не бих волео да имам посла са полицијом. </p> <p>— Ми имамо друштва |
ело пред очима, оно о чему он није смео да мисли, па ни сад неће... још не сме...{S} Али ко зна |
едва истерах из овога ћилера, ниси смео да се одвојиш од мене, а сад се бојиш да те не могу сач |
гим погледом својих великих очију, умео да прикрије ту особину.{S} Само га често издаваше нерво |
одговори она и застаде. </p> <p>— Хтео да убије кмета, а ћато пришô да се рукује са њим, а он |
по једну.{S} Па сад?...{S} Сад би хтео да ме нема, а он да узме другу... многе друге на моје м |
ч застаде; види се да би још нешто хтео да каже, али му незгодно да почне. </p> <p>— Хајде сад, |
{S} Ђурица се тек обуо и умио, па почео да облачи јелек.{S} Коњи фркнуше пред кућом, а Ђурица, |
и познао Вуја... још онда, кад је почео да размишља о свему; кад гледаше ноћу како му отац доно |
е пред кућом, а Ђурица, како беше почео да навлачи одећу, тако и остаде са подигнутом руком, ук |
си био код девојака, а мене си оставио да ме ухвати потера, па да трунем у апсу. </p> <p>Ђуриц |
Отац га је научио злу, а он се потрудио да претекне оца.{S} Што не одоше у гору толики његови в |
пакленом ватром...{S} Ђурица је опазио да све пушке гађају у врх, преко његове главе, и појми |
оводи дане у његову селу, јер је опазио да то бављење утиче на Ђурицу повољно, таман онако како |
Звер пред хајком!...{S} А он је мислио да је тамо слобода, у немој зеленој гори!... </p> <p>И |
ро си учинио.{S} Онда нијесам ни мислио да ће ти мој савет бити тако ваљан, а виђу да сам и ја |
своје! </p> <p>— Знаш... ја сам мислио да накупим много новаца, па да побегнемо негде далеко, |
и своју мисао гласно — а баш сам мислио да га мазнем једанпут. </p> <p>Ђурица иђаше невесео, за |
е глава... </p> <p>— Ама, ја сам наумио да не ћутим и да га не слушам, па куд пукне!{S} Да види |
тамници. </p> <p>— Па ја сам ти говорио да није лако... </p> <p>— А што сам ја остављала своју |
и ако му је неки унутрашњи глас говорио да је сад све свршено и да после Касације нема шта чека |
ађеш; какво дете!{S} Оно је Бог створио да буде мушко, па га анатеме претвориле у девојку. </p> |
с неће ништа дати. »Да сам се бар сетио да понесем што од куће; но све једно, данас могу и глад |
ле, и тада је први пут, на делу, осетио да му глава свакога часа виси о концу.{S} Тада је потпу |
же. </p> <p>Нико од сељака није упамтио да је видео Вуја ма за каквим послом, нити му је ко зна |
поче Вујо, пошто га је нарочито пустио да мало промисли под утисцима оне плашње. — Ја морам са |
тако — одговори Пантовац, јер је научио да слуша сваку Вујову реч. — Ја сам ти извршио што си х |
послу.{S} Вујо је, чини ми се, одлучио да ти нађе замјену. </p> <p>— Како? </p> <p>— Хе... как |
је много рачунао на њу, кад се одлучио да је доведе у свој стан за овај случај.{S} Пред Ђурицо |
огућности да побегне кад се већ одлучио да бега.{S} Из тога што су други провалили зид, те изве |
састаје с Вујом, но му је само поручио да је посао свршен успешно, да су нашли новаца више но |
ласку... </p> <p>— Право рече нама Вујо да су то луда посла — проговори Пантовац, љутито, кад и |
ја и заборавих да те питам: зна ли Вујо да си овамо отишао? </p> <p>— Не зна.{S} То ћу му после |
о Венчаца. </p> <p>— Мени је казао Вујо да једнако идем с тобом и да те допратим до њега.{S} Не |
их очију. </p> <p>— Је ли ти казао Вујо да ме убијеш сад, или после, пошто му предам новце? — з |
гу написати и за мене, али нека дође ко да ме убије.{S} Чик му га!... </p> <p>— Право кажеш: ма |
риђе, ни једне речи за утеху...{S} И ко да нађе утешну реч овој праведној, страшној погибији! < |
рим, нек погинем. </p> <p>— И све овако да сија месец, да пирка ветар, а ми да ћутимо покривени |
ше танку оштру поњаву. — Да ми је овако да проживимо који месец дана заједно, па после не марим |
таде да саставља у памети одговор, како да објасни човеку своје присуство на овом месту.{S} А м |
постељу, он се опет даде у мисли:. како да распореди оних четири стотине и двадесет дуката, што |
-хој!{S} Ти си добро пазарио...{S} Како да није доста, болан... — рече он, узимајући новце и ба |
екшим радозналим гласом. </p> <p>— Како да нисам, кад сам се бројала у људе.{S} А ти?... </p> < |
пара, можеш куд хоћеш. </p> <p>— А како да изиђем одавде? </p> <p>— То је моја брига, само ти к |
и, па после — зло! ...{S} Да гледа како да га завара, заговори...{S} И таман да заусти, а Ђуриц |
ај ти... </p> <p>— Да хоће и тебе ’нако да помилује Краљ, као њу!... </p> <p>— Вин-на овамо! — |
им њих за који дукат.{S} И тако једнако да радим за њих, да упадам у све веће кривице док... је |
ок, велим ја, те човек, који може онако да осећа, који може да воли, који тражи свету цркву да |
ва — рече јој. </p> <p>— Нећу више тако да се потуцам — одговори она одлучно. — Хоћу да идем св |
покрета... </p> <p>— Има ли сад далеко да се иде до куће? — запита капетан Станку. </p> <p>— - |
p>Станка изиђе, и мало потом стаде неко да отреса снег с ногу, па се онда појави Тима на вратим |
ву на сто и заспао...{S} Ни гласа, нико да се мрдне! ...{S} Да има бар с ким да разговара! ...{ |
га може убити последње циганче, па нико да му не суди. </p> <p>Станка се наљути, али се опазило |
одговори Јово. </p> <p>— Казао ти чико да бегате на Корушац сви троје, чим вас нађем — прогово |
ме орезили! </p> <p>Њему сад беше тешко да вређа ову бабу, која му је, како је он тврдо веровао |
али га Ђурица задржа, јер му беше тешко да остане овако са њом. </p> <p>— Чекај, куд ћеш — рече |
ад ништа није доста.{S} Тако је требало да си одавно, а са њима ћу се ја рачунати, ја ћу им дел |
Вујо мрдну десним брком, што је требало да личи на осмејак, и пружи руку. </p> <p>— А, бегунче, |
ма је свраћао свагда, кад му је требало да се извести ко је прошао путом, има ли какве нове нар |
ој гори!... </p> <p>И што му је требало да се још окива овом женом?... </p> <p>»Истина, онда са |
држе... све од пића!...{S} Није требало да пијем, само сам се осрамотио...{S} Али нека, моћи ћу |
>— И ја то сад мислим.{S} Ти би требало да се љутиш, али одсад ћемо друкчије...{S} Само да прођ |
г и понуди га: </p> <p>— На, сркни мало да дођеш себи; биће ти лакше одма’...{S} Еј, јадниче, к |
а жив побеже...{S} Јуче, чим се сазнало да је Мита погинуо, они се из среза устумараше.{S} Неко |
... добро — развуче Вујо, али се видело да му није право. — А њему си казао све, куда ће! </p> |
он бојажљиво, а из погледа му се видело да очекује неповољан одговор. </p> <p>— Свршисмо, али М |
и пребледе, али му се по погледу видело да је присебан.{S} Истога тренутка дохвати нож, којим ј |
гледам очима пандуре...{S} Како би било да спавам?...{S} Јес’, ко ће ти сад заспати!« Постоја ј |
сао, само му је тешко, много тешко било да изиђе пред попу, кога је, још из детињства, веома во |
једна да се гасе и неко нејасно бледило да се навлачи по небу, Ђурица се трже; пробуди га некак |
/p> <p>Станка се наљути, али се опазило да јој се ове речи коснуше самога срца. </p> <p>— Оно ј |
ма се одупирао, клонуше, што је значило да се покорава и слуша.{S} Митар одвоји један од конопа |
— одговори Ђурица равнодушно.{S} Морамо да се одморимо у забрану. </p> <p>— Баш добро! — викну |
јо га заустави. </p> <p>— Е, сад морамо да се подвојимо: ја ћу сад лево, долином и потесом, а т |
па нек прозуји куршум поред њега, само да видим шта би радио...{S} Проклето дериште!...« </p> |
врло много од овога првога посла, само да га придобијем.{S} Видиш, цркао је за паре...{S} Онда |
ва.{S} Сад ће се све дићи на ноге, само да те сатру, али ми ћемо гледати... није нам првина.{S} |
у иде на сусрет, сврнуо би ма где, само да избегне онај поносити поглед, који уништава човека. |
ујове пропао.{S} Остаје му, дакле, само да чека.{S} Због тога је и избегавао мисли о своме поло |
дноће ни умора...{S} Само што пре, само да се стигне на време!...{S} Наишла је на утрвен, насут |
Онде, где и нама не би било лоше, само да смо малко млађи.{S} Ха-ха-ха... — насмеја се хајдук, |
..{S} А како се могло лепо живети, само да беше ове садање памети...{S} Сад би он био сељак, ка |
кукавац!{S} Лепо ли могах живети, само да ми беше ова памет...{S} Али доцкан! ...{S} А ја се р |
тобом, па нека погинем, не марим, само да не седим ’вако као у тамници. </p> <p>— Па ја сам ти |
} Трчала сам, журила сам се много, само да стигнем на време. </p> <p>— Е сад ми све лепо исприч |
абави, да нађе ма каква посла уму, само да не мисли о ономе што је од јутрос преко главе претур |
ога оца, окретох леђа целом свету, само да он буде мој, да делим са њим зло и добро...{S} Волел |
своју... </p> <p>— Ја, вала, хоћу, само да чекамо до пролећа, јер се пре нећу враћати.{S} Дотле |
Вала, право ми је, куд год хоћеш, само да не седим више у овом ћумезу.{S} Шта раде тамо, траже |
макар једном доћи на извор, па... само да је видим, макар из какве заседе, прикривен...« И он |
..{S} Сад сам откован, слободан... само да тргнем конопац, што га држе ови иза мене па да скочи |
ет у реч — ово смо ми тек ’нако... само да га заплашимо, да боље чува стоку...{S} Не бих ја то |
па опет стане да слуша пресуду... само да има чиме мисао занимати, да не мисли о ономе, што је |
p>— Море није, ви’ш, Перо ти каже: само да га заплашимо...{S} Знаш, брате, није ни мени лако гл |
се Сретен увређен — ја тек ’нако: само да ти причам, а ти баш ’нако...{S} Немој, болан!...{S} |
ал’ не уби!...{S} Чудна је! ...{S} Само да је побратим не омрзне, да је не може гледати.{S} Но, |
ку преко средине, па у гору!...{S} Само да ме нико не види.{S} Али ако сврате у судницу?...« И |
тиш, али одсад ћемо друкчије...{S} Само да прође ова дугачка зима!... </p> <p>— У наш Кленовик, |
Вала и јесте одвојио од других.{S} Само да није онаки... да кажем... тхе, па шта ћеш боље? — од |
сад мене плаши — помисли Ђурица — само да му робујем, али нећеш!...« </p> <p>— Јеси ли спремио |
глас јој веома задрхта. </p> <p>— Само да ти кажем, здравља ми!... </p> <p>— Па кажи ми овде. |
оку и пожурише низ брдо. </p> <p>— Само да пређемо потес пре видела и да се дохватимо реке — пр |
нема никаква ћара.{S} Човек треба само да почне, а ја га не могу шиљати с ким било.{S} Ти мора |
од тога.{S} Ја сам му већ казао на само да он мора тебе слушати као харамбашу, и чему се год ти |
у беше једна мисао у глави: »Да је само да ме нико не види!...« И разумевајући под тим »нико« с |
.. шта ће рећи ча-Вујо?.. да ми је само да прекољем овог кмета зубима...« као муње ређаху му се |
пара, па бежи у свет.{S} Да ми је само да накупим пет стотина дуката...{S} Али прво мора да се |
, ништа му не треба...{S} Да му је само да зажмури и да улети тамо, у онај непознати му свет... |
..{S} Хеј, мој соколе; да ли му је само да те сагледа данаске — ево моје главе, ако не би рекао |
му испод Вујове куће.{S} Бојаше се само да га не остави ова присебност и одлучност, која је рас |
ажан, поче да се отима, трудећи се само да принесе руку к појасу.{S} Ђурица и не опази шта он р |
ти то и не тражим.{S} Звао сам те само да ти кажем: сутра ће доћи Трбушничани да познаду своје |
е за нас, сељаке људе.{S} Она хоће само да извуче новаца... а ти си друго...{S} Ми, онако сељач |
и се њега тицаху.{S} Он се стараше само да не покаже како му то тешко пада, а већ са своје стра |
<p>— Немој, болан.{S} Што?{S} Седи само да ти кажем. </p> <p>— Не могу, не могу!{S} Сад ме оста |
и које се у њему роје.{S} Она види само да је он у опасности, у великој опасности, и иде за њим |
јући да ли да бегају и вриште, или само да ћуте и посматрају необична човека. </p> <p>— Не бој |
ку — рече он готово нехотично, тек само да што каже и да говором одагна страх, који га обухвата |
е грозничаво тресле, и он се бојао само да не испусти пушку.{S} Чуо је, али није видео, да је о |
кад би ми дао да пробудим Марушку само да нам испече по једну каву.{S} Не бој се, она те не по |
и мора бити...{S} Шта је то Краљу само да повуче пером... кврц-кврц-кврц... и готово... шта то |
спремајући нож и пушку за напад. »Само да не буде крви! ...{S} Оно истина, сад је све једно, а |
и њом се она бавила целога пута: »Само да га видим уплашена, упрепашћена, кад угледа наслоњене |
ш царски. </p> <p>— Знам, али ће и тамо да убију. </p> <p>— Тхе... ја мислим једном се мре.{S} |
</p> <p>— Е, тако, видиш... сад можемо да се разговарамо о послу — рече Вујо, прилазећи му и с |
у нос, припретише: </p> <p>— Ако чујемо да опет мучиш сиротињу кајишарским интересом, убићемо т |
руди одизаху као мехови. — Знаш да ћемо да се склањамо, да се негде настанимо, па да живимо... |
ја ништа не знам. </p> <p>— Е онда ћемо да тражимо — рече писар и махну главом кмету, који с од |
њу ти не брини... </p> <p>— Царски ћемо да живимо, само ви жене памет у главу! </p> <p>А Ђурица |
ија?{S} Ко ће да гине?{S} Јест, ми ћемо да гинемо и... и ја ћу да погинем!«... — помисли Ђурица |
ја, само ти хајде за мном...{S} Ми ћемо да зађемо за кућу, одакле нема прозора. </p> <p>Капетан |
и шта он ради тамо. </p> <p>— Како ћемо да видимо? </p> <p>— Иди ти неколико дана за њим, па гл |
у. </p> <p>— Палите свеће, море; хоћемо да поломимо вратове по мраку! — викну Радован и трже се |
p>а ми се плашимо ни од чега.{S} Видимо да је паметан, па све мислимо да он дрма целом војском. |
и да опет поганим руке...{S} Кад видимо да то морамо чинити, ако те не мрзи... да ти то учиниш. |
S} Видимо да је паметан, па све мислимо да он дрма целом војском.{S} Ја сам то опазио, кад он н |
од неких других узрока. </p> <p>Рекосмо да му нико не би умео одредити право занимање, кад би т |
е.{S} Тако су били много поузданији, но да их опази потера и да се крене одмах за њима.{S} Рачу |
/p> <p>— А да што ћу ти рећ’, болан, но да утучеш пашче, нека они други узму памет у главу. </p |
итељи нису учили да краду и отимају, но да раде и, што но веле, да живе поштено.{S} Ја како, бр |
кне у какав шибљак, рачунао је поуздано да ће видети Ђурицу. </p> <p>А Станка, после онога необ |
ђа из Крушевице.{S} Дознао сам поуздано да је ономад наплатио једну облигацију од шест стотина |
ар у памети.{S} Осећао га је непрестано да лебди над њим, и знао је да се једном мора кидати, д |
што чује, али му је било веома потребно да се ма чим забави, да нађе ма каква посла уму, само д |
дем и ја...{S} Хо мај... како је згодно да се сад путује, док спавају господа полицајци! ... — |
још нешто хтео да каже, али му незгодно да почне. </p> <p>— Хајде сад, пожури! — рече му Вујо и |
би могао зарадити, требало је претходно да зајази стотину других страна; требало је да задовољи |
да ученима и неукима — Вујо поче стално да се занима реченим послом. </p> <p>Кад му се растури |
таман Ђурица плану и хтеде нешто крупно да каже, а попа проговори: </p> <p>— Е сад ја хоћу да Ђ |
излетео из шибљака, држао је насигурно да ће извршити бар једно убиство; али га изненади и убл |
чао, или је можда Вујо мислио насигурно да ћу ја право к њему?...{S} Све једно.{S} А жао ми Мат |
p>Ђурица прекорачи праг, па стаде журно да намешта јелек, али за нешто му беше рука запела, или |
повратка. </p> <p>Ђурица осећаше јасно да у њему нема више оне топлине, оне чисте предане љуба |
.{S} И ако Вујо није налазио за паметно да се врши други напад са толиким новцем у џепу (јер мо |
н, приђе руци поповој. </p> <p>— Срећно да Бог да! — рече поп, па га затим упути да узме црквен |
..« </p> <p>»А помиловање! ...{S} Мучно да ће што бити.{S} Видиш, и капетан и сви ми кажу да се |
е знаш га какав је паксијан...{S} Мучно да ће он што одати. </p> <p>— Хе — одговори писар — има |
мјесто. </p> <p>— Кога? </p> <p>— Мучно да га знаш.{S} Једнога младића из Лукавице.{S} Њега он, |
опатом.{S} Већ је готов, само хоће лепо да почисти, да избаци сваки грумен земље.{S} Неће, вели |
даџију за женидбу: видиш како умеш лепо да се хвалиш.{S} Ни баба Ружа не би умела боле намештат |
ер сад је зима на прагу.... треба добро да се чуваш, а без њега не мореш... </p> <p>— Зимус ми |
то ми кажи. </p> <p>Вујо нађе за добро да спусти тон. </p> <p>— Тако, соколе, аверим!{S} А јес |
ерен, као у себе самога.{S} А зна добро да ће то бити једини излаз, да га мора примити без разм |
Јесам.{S} А на овога Миту пазићеш добро да се где не опије, јер онда може да вам начини сто чуд |
} Ко зна које је доба...{S} Можда скоро да сване?...{S} Па онда...{S} Шта оно још беше.. шта он |
с Матом.{S} Ако он мисли да не треба то да чиним, нека пошље одмах за мном.{S} Стићи ћеш ме до |
љно: </p> <p>— Кажи ти мени, како ће то да изгледа: хајдук под кецељом! </p> <p>— Шта ти говори |
ље договорити се са Вујом.{S} Па уместо да је води на ново склониште, окренуше обоје низ поље к |
о ми је једно тешко — што не могу често да се виђам са вама. </p> <p>— С киме то, са нама? </p> |
ила, ни онако... какво зло учинила, што да ми не да? </p> <p>— А од онога нема ништа? </p> <p>— |
и то било, мој брате!...{S} А може, што да не може, и мора бити...{S} Шта је то Краљу само да п |
> <p>— Па, брате, кад му ви дајете, што да не узме.{S} И ја тражим три дела, али мени не дате.. |
сом. </p> <p>— Бог с тобом, дијете, што да говоримо кроз прозор, кад је дао Бог те имамо где се |
слободно погледати сваком у очи.{S} Што да ме називају свакојаком?{S} А кад ти будем венчана же |
Станку — али опет, да покушамо.{S} Што да нас двојица залажемо главе за њега, па отуд не видим |
, ал’ он неће за опкладу. </p> <p>— Што да нећу, ко то каже? — одушеви се терзија. — Ето, де за |
убити, кад ти све кажем? </p> <p>— Што да те убијам, лудаче, кад ми ти ниси крив! </p> <p>— Ам |
зар би ти живела са мном? </p> <p>— Што да не бих, само нећу у село, него у вароши.{S} А имаш л |
бих, вала, и пред бесна курјака, а што да нећу пред обична човека. </p> <p>— Далеко му лепа ку |
вну Ђорђе снаху — спреми нам часком што да једемо, па да идемо на посао. </p> <p>— Зар нећеш че |
а је нашла у Ђурици.{S} Али опет, зашто да проваљују зид?{S} То беше велика загонетка, коју кад |
ћутање.{S} Јово два пут почињаше нешто да каже, па се тргне, као да се домишља да ли је баш са |
н... хајдемо те малко овамо, имам нешто да ти кажем — и он показа главом на густо гложје, које |
етан се осећа као ловац, који се кренуо да затекне курјака на легалу...{S} Разне пријатне слике |
а ћеш бити ово, што си сад, чим сам чуо да не избијаш из његове куће.{S} Гледао сам доста такви |
на. </p> <p>— Ама кажем ти, вели ми поп да нико то не сме учинити. </p> <p>— Знам, али ако намо |
дуг, то је већ јасно видео, па онда бар да се живи и да се задовољи свака жеља...{S} Опазио је |
жаше да није са њом све у реду, или бар да није онако како је досад текло, али се још не могаше |
о, вала, и заслужио сам, а дотле ћу бар да гледам да заслужим још више, нека знам зашто се мучи |
је важна чињеница... — отпоче апотекар да развија своју философску мисао... </p> <p>Међутим до |
видосте ли чудо, где не смедох ни шамар да му опалим — прекиде је Радован, настављајући своју м |
атацима.{S} Морали су бити опрезни, јер да се овако још продужи, могло би пасти коме у очи. </p |
дити.{S} Извириваше сви редом на прозор да разгледају кандидате, који су се ту поређали, па нап |
е ми, проклетиња, кокоши, па хоћу данас да је чекам. </p> <p>— Ево ти, брате — рече му комшија, |
ја до тебе... знаш... хтео сам и ноћас да дођем, па велим нека га нек спава. </p> <p>— Да ниси |
> <p>Ђурица се досети. »Зна да ћу ноћас да раздам новац...{S} Али куд смем ићи к њему с оволики |
адзором, а никад јој и не паде на памет да погледа на њега као на момка. </p> <p>Станка није би |
амо, у онај непознати му свет... и опет да му је да то буде што даље, што доцније, да се одгоди |
часа морали да слазе у јаружице и опет да се пењу на косе, које су се отегле низа страну.{S} Б |
ко драго и тако познато.{S} Не може сит да се нагледа познатих му места, као да је годинама од |
ђаволу...{S} Душу ће да извади, а живот да остави, ја како... </p> <p>— Не говори тако, ако зна |
чање... — рече Вујо.{S} За сваку лудост да навлачиш беду на врат. </p> <p>— Ако је за тебе бесп |
журно траже.{S} Тиме му одузе могућност да се ма с ким састане и дозна што о свом положају.{S} |
седству.{S} Са њим је почео по неки пут да излази у кавану, где су се скупљали неки необични го |
нио... а знам да јатаци хоће понеки пут да говоре оно што не знају.{S} Да није, рекох, што љут |
на куд би се окренуо, кад осети потребу да отвори цело срце, да се наужива и провесели...{S} Ди |
> <p>Кмет уђе с двојицом пандура у собу да прегледа хаљине и скриње, а одборници са бировом тра |
ји може да воли, који тражи свету цркву да благослови његов брак, те такав човек, велим, чини о |
је? </p> <p>— Хајде да идемо... не могу да спавам. </p> <p>Новица устаде, протрља очи, па, онак |
ако тешње?...{S} Омлитавиле, па не могу да држе... све од пића!...{S} Није требало да пијем, са |
и мени реците...{S} А ја, у колико могу да мислим, рекао бих, да ће томе бити узрок наш крајњи |
од куршума, прескочио бих ватру и воду да до ње дођем, да ме само онако погледа и да се онако |
злочинство, па ћу ти ја помоћи на суду да не будеш осуђена, израдићу ти помиловање... </p> <p> |
ће ти мој савет бити тако ваљан, а виђу да сам и ја имао разлога. </p> <p>— Па... шта ради Вујо |
д мене, кучко, не погани ме!{S} Ја виђу да сам те изгубио у неврат, кâ да те никад имао нисам. |
зилио и друго којешта... </p> <p>— Кажу да си јутрос везао пет џандара на путу? </p> <p>Ђурицу |
бити.{S} Видиш, и капетан и сви ми кажу да се не надам.{S} Немаш, веле, ни једне лаке... како ’ |
јми да ови неће да га убију, но гледају да га ухвате жива.{S} Помисли: да ли би се могао тиме к |
ама, а не би ишли онамо, где сами знају да нас неће наћи. </p> <p>— Како, па је ли мене хтедоше |
ш невешт, а власт је ђаво.{S} Они знају да лисице воле кокоши, па им то мећу у замке... </p> <p |
у, али им то засад не помаже, јер знају да те село чува.{S} А хоће ли село чувати девојку, која |
/p> <p>— Знам, чуо сам то.{S} Кажи Вују да ја одох у Кленовик, да се наплатим с Матом.{S} Ако о |
p> <p>— Па знаш... саветовао сам човеку да не пропада тако млад узалуд, нека се преда власти.. |
во село, јер Марко само вребаше прилику да дозна за његов долазак, у чему га помагаху рођаци и |
емаш за мене, али те молим: дај ми руку да је пољубим — одговори он потресеним гласом. </p> <p> |
Кад би је опазио где у пољу или у селу да му иде на сусрет, сврнуо би ма где, само да избегне |
ганац, знам ја њега...{S} Сваку ће жилу да истегне, свако парче меса да пребије, па после не ва |
је видео па умро.{S} Он је казивао чилу да личи на лисицу.{S} Дугачко, жуто, али кад врекне, Бо |
>— А шта си оно поручио Јову и Станојлу да ти јаве кад буду на стражи? </p> <p>— Ја, вала, ништ |
тигнемо! — рече Марушка, па понуди Јулу да седне до Ђурице, а сама се намести до Новице. </p> < |
одан вир, а друге се растурише по шибљу да беру лешњике.{S} Станка не пође на њихов позив, већ |
срџбу на кмета, и осети неодољиву жељу да разговара с овим лудима. </p> <p>— Правите ко пуши — |
у собу. </p> <p>— Лези овде на постељу да се одмориш, па ми казуј све по реду шта сте радили. |
оме распитује, нити је он сам имао вољу да се интересује туђом бригом. </p> <p>Ђурицу су знали |
ла је цело друштво, које је добило вољу да се провесели до највеће мере, да се засити, занесе.. |
обар ручак.{S} Једна жена остаде напољу да пази неће ли ко изненада наићи, а гости се наместише |
ује груди напред; намешта рукама кошуљу да се припије уз тело и подиже очи... </p> <p>Ужас!...{ |
ла — не знађаше шта да чини.{S} Дође му да удари себе у главу, па би хтео и у груди, а хтео би |
гу.{S} Али после два три дана јавише му да Сретен, са неколико момака, једнако крстари по селу, |
Јанка, па те молим, ако је ту, кажи му да га чекам. </p> <p>Жена га гледаше с великим неповере |
ом.{S} Наместим ту Добросава и кажем му да пази добро...{S} Онда с осталом тројицом станем пред |
није. </p> <p>Куд ће сад? — Рекли су му да удари на Јеловичке планине, а то је баш поред његова |
е Перо — прекиде је Ђурица — казаћеш му да ми чува девојку, да се главом не шали... од власти н |
? </p> <p>— Он је ономад јавио капетану да ћеш ноћити код Јова, па су због тога дизали потеру. |
внике и своју дружину, док год не стану да се оплећу густе мреже око њихових недела.{S} Кад осе |
ад она.{S} Јово му само уз реч напомену да је она код мајке: тамо се, вели, крије од оца по ста |
ци.{S} Писар и кмет остадоше у заседању да се, поверљиво, разговоре о другим општинским послови |
злокобна слутња, а она не беше у стању да јој истакне на супрот какву другу светлију мисао.{S} |
на памет, али он никад не беше у стању да истави такву мисао јасно и да помисли дубље о њој.{S |
мо јаве и прођу... па и не беше у стању да размисли о овом открићу.{S} Постаде јој досадно ово |
« — рече он у себи, али не беше у стању да мисли како ће друкчије, кад неће тако. </p> <p>»Да м |
а по грању или разастре по врелу камењу да се суше.{S} Девојке, које беху готове, одвојише се с |
ри самом облачењу написа наредбу писару да одмах, чим прими наредбу, ухвати Новицу, а ако се на |
блигацију од двеста дуката.{S} Знали су да је Николина задруга на раду у пољу, а код куће беху |
владају Станкину самовољу.{S} Видели су да је то необуздана, срчана природа, која не зна ни за |
<p>Обоје су променили ношњу; удесили су да се оделом не разликују од становника своје улице.{S} |
гу...{S} Зар толике моје муке и срамоту да погазиш, па да ме отуриш као псето!...{S} И још ми с |
и се да обиђе Брезовац, па даље на путу да чека Вујов одговор. </p> <p>На кленовичкој реци Ђури |
S} Јест, ми ћемо да гинемо и... и ја ћу да погинем!«... — помисли Ђурица, па стаде још пажљивиј |
обоје, то ми је он набавио и дао, па ћу да се склоним подаље.{S} А више не смем да нападам за о |
се све више гомилаху око њега. »Шта ћу да мислим?« — рече он себи напослетку. — »Видим да се п |
више за срце прирасла. </p> <p>»Шта ћу да мислим?{S} Видим да се све више пропада у неку дубин |
он види за кога се ми мучимо?{S} Баш ћу да га питам, али нећу сад: сетиће се да ми је то попа г |
веома по вољи што никако не може одећу да намести, те му се десно раме и рука једнако налазила |
те, а кад дође време да се кријем, нећу да зна за мене ни моја рођена мајка. </p> <p>— Да теби |
да се сад нечему присети. — Јест, нећу да ми он дели ка слепцу по два дуката, а себи оставља с |
>— Ово, знаш, да ме се сећаш...{S} Нећу да ти кварим ухо, јер ниси ожењен, али нек стоји резниц |
на боравишту.{S} Јавили су Јову Дикићу да им спреми ручак.{S} Кад изиђоше на чисто поље, које |
} Нећу тако...{S} Хоћу да се мучи, хоћу да види неизбежну смрт пред очима и да зна да му је смр |
ра на похару. </p> <p>— Све једно, хоћу да идем, па шта буде. </p> <p>Он је привуче к себи, па |
о си дошла? </p> <p>— Чуо си...{S} Хоћу да ти предам Ђурицу. </p> <p>— Чудо то?..{S} Ти живиш с |
ти.{S} Више се не може овако...{S} Хоћу да сам безбедан бар код својих људи«... </p> <p>— Новиц |
ран за навек...{S} Нећу тако...{S} Хоћу да се мучи, хоћу да види неизбежну смрт пред очима и да |
p> <p>— Божићњи, зар не знаш...{S} Хоћу да се причестим, кô и остали свет. </p> <p>Ђурица се по |
Не знам, али ја овако не могу.{S} Хоћу да будем једнако с тобом, па нека погинем, не марим, са |
потуцам — одговори она одлучно. — Хоћу да идем свуда с тобом.{S} Али... овако не можемо више д |
у ја?{S} Мени не даду живети... ја хоћу да живим, а они не даду!...« </p> <p>»А помиловање! ... |
попа проговори: </p> <p>— Е сад ја хоћу да Ђурица носи црквену меденицу. </p> <p>Ђурица истрча |
да ниси ни био...« </p> <p>»Али ја хоћу да живим!...« узвикује он у себи, и од неке страшне мис |
право кажеш...{S} Ја све знам, али хоћу да ми ти то потврдиш и да ми све испричаш што ти је он |
Ја му заиста не дам све паре, него хоћу да се то подједнако дели међу све људе, који мени помаж |
: научио је из детињства кад уђе у кућу да назове Бога и да се здрави са домаћином, а сад некак |
би се радо угледали на њега, јер држаху да му онакав кицошки изглед највише зависи од кратке ко |
и док им се погледи не састаше, мишљаху да ће полетети једно к другом, а кад сагледаше своја уп |
дговори Вујо љутито. — Оде низ Јасеницу да лучи свиње. </p> <p>— Све једно.{S} Прошао један, на |
рењаке.{S} Мисли он где би нашао Ђурицу да подели Косово. </p> <p>— Их, да га хоће где сукобити |
у реч. </p> <p>— Бог с тобом, зар не чу да мора умрети онај који га погледа.{S} Чиле је зажмури |
у — рече он, прилазећи Ђурици. — Мишљах да ћеш одовуд, од станице.{S} Зар те не прати Симо? </p |
успавана ђака, који је требао сад одмах да трчи у варош с овим журним извешћем. </p> </div> <di |
са писарима у канцеларију, па узе одмах да саставља извешће начелнику, а писари стадоше журно п |
више но што су се надали и да ће одмах да ударе на Чолића.{S} И ако Вујо није налазио за памет |
S} Он је луд у том послу, па хоће одмах да убије, хоће да пече и да мучи.{S} Ти га мораш задржа |
>— Ја — одговори она — само кад доживех да опет видим ово!... </p> <p>— Гле, види се дуд у ваше |
ји пријатељи измамили у гору, терали их да отимају од народа за њихов рачун, па их после поубиј |
едала добро, а сад, Бога ми, волела бих да га видим. </p> <p>— Бог с тобом, Станка, зар би му с |
га кваси, цеди и опет кваси, рекао бих да му спира с прљава лица трагове ужасних злочина, мука |
} То је једно.{S} А за Ђурицу рекао бих да ће учитељ имати највише право.{S} Отац га је научио |
саветника...{S} Истина, ја и заборавих да те питам: зна ли Вујо да си овамо отишао? </p> <p>— |
е ти понуде, а ево Митра и ових његових да ти праве друштво.{S} Ето, и ја те частим овом ракијо |
ки!{S} Ја се само мало обрецнуо, хтедох да јој припретим, а она оп-труп, па код капетана!...{S} |
} Ја, вели, викнух двапут, па кад видох да се диже... дадох ватру и — готово... </p> <p>— Зар б |
руги, па ћу вам онда казати.{S} Ја одох да посвршавам још неке послове, а ти седи ту. </p> <p>— |
то радим.{S} Хајде ти спавај, а ја одох да вршим посао. </p> </div> <div type="chapter" xml:id= |
} Видећеш, он ће пристати.{S} А ја одох да те чекам у Беглуцима, тамо под нашом њивом, док то н |
<p>— Ти разбирај и спремај, а и ја одох да што разберем — одговори Ђурица и, знајући да ће га В |
убијеш, шта ли?...{S} Па, ет’ ја дођох да се видимо и ’нако... упитамо за здравље. </p> <p>— М |
дана новаца, и то врло много, па дођох да те молим, да ми узајмиш.{S} Причали су ми о теби све |
</p> <p>— Шта ћу! ...{S} Али сад дођох да ме научиш и да ми помогнеш — рече Ђурица и исприча с |
илазећи му. </p> <p>— А-а... а ја рекох да није и он остао као Пантовац.{S} Свршисте ли? </p> < |
} Ко ти то рече? </p> <p>— Па... ја чух да велиш: »пуцај«... па ко велим... — стаде Коста да от |
ти беше у могућности да ма какав правац да својим мислима.{S} Час се сећао села, своје куће и с |
Ђурицу и толики свет?... </p> <p>— Баш да вам кажем и ја једну — рече Дмитар књижар, пошто се |
дно гвожђе и уздахну очајно. »Дакле баш да се хајдукује?« — поче да мисли. »А младост?... а буд |
м.{S} Радован ће ти све казати шта имаш да чиниш; он је најбољи мајстор за те ствари.{S} Гледај |
>— Шта ћу јести?...{S} Хлеба...{S} Знаш да је пост. </p> <p>— Какав пост? </p> <p>— Божићњи, за |
ије се груди одизаху као мехови. — Знаш да ћемо да се склањамо, да се негде настанимо, па да жи |
и да ми кућу закопаш!{S} Зар ти не знаш да се ни обични људи лако не венчају, а с тобом већ... |
Па ја погибох, брате, мислећи, али знаш да без тебе не могу ништа.{S} Чекô сам те кô озебô сунц |
га право у очи. </p> <p>— Откуд ти знаш да сам дошао? — одговори он и погледа је право, први пу |
наведоше на клизав пут.{S} Па сад мораш да им аргатујеш, да мећеш главу у торбу ради њихове кор |
и беличастих облачака... </p> <p>»Мораш да мећеш главу у торбу, ради њихове користи« — сети се |
они наши. </p> <p>— А ти мени не кажеш да се ви тамо частите са некаквим девојкама? — рече она |
</p> <p>— Пристала бих, само ако можеш да ме издржаваш лепо. </p> <p>Ђурица је у почетку стављ |
аш сећам...{S} А како ћеш ти, с ким ћеш да идеш? </p> <p>— Све ће жене из овога краја... па ћу |
олан, штогод... ти нешто знаш, па нећеш да ми кажеш, а видим да се то тиче главе. </p> <p>— Доб |
е много тражиш ових дана... веле, хоћеш да ме убијеш, шта ли?...{S} Па, ет’ ја дођох да се види |
е убити, али сад немам. </p> <p>— Хоћеш да те молим — викну Пантовац и опсова светињу, па завит |
.. </p> <p>— Па добро, брате; али хоћеш да се нађемо други пут? </p> <p>— Добро... како хоћеш.{ |
о паланкама.{S} Васпитање је, ако хоћеш да знаш... </p> <p>— А гле’те милорда! — узвикну апотек |
вјере ми јуначке!{S} А знаш, ако хоћеш да ти кажем истину, нијеси требао ни да вучеш за собом |
, па сад... једном се мре.{S} Ако хоћеш да нас чуваш, саветуј нас како год знаш најбоље.{S} Ја |
<p>— То, вала, није... а баш ако хоћеш да ти кажем... </p> <p>— Немој, немој, знам шта ћеш.{S} |
лободно, не бојим се ничега...{S} Видиш да те добро познајем... да ниси рђав човек... </p> <p>О |
ли ме гледати овакога? </p> <p>— Видиш да те гледам — одговори она осмехнувши се. </p> <p>Он ј |
ева, не знаш о чему је говорио, а видиш да је разговор паметан.{S} Он се неће ни једним гласом |
! — прекиде га Пантовац. — Зар не видиш да се мора гинути. </p> <p>»Шта то вели он?{S} Каква по |
куд знаш — рече му одлучно — јер видиш да немам више своје куће. </p> <p>Марко се у оном узбуђ |
о да се одвојиш од мене, а сад се бојиш да те не могу сачувати...{S} Или, да ти не сумњаш штого |
и. </p> <p>— Видим и сам, али треба још да промислим и да се договорим с људима... </p> <p>— Ба |
.{S} Па нека га нек спава... он има још да живи, задуго... </p> <p>— Хоћеш ли ракије? — пита га |
почне! — оно...« а то оно не смеде још да разгледа из ближе, бар у памети.{S} Осећао га је неп |
} Да није дошло помиловање, па неће још да каже?...{S} Али онда ме не би откивали...« И он се з |
..{S} Ето, сад ће да води момка у варош да га мало забави, а код Вуја се морало или радити или |
пропастио, данас пружа пушку на мене.. .да ме збрише са земље као да нисам на њој ни био...{S} |
<p>— Дед’, Ђурице, дохвати нам! </p> <p>Да је он био добар посматрач, могао би опазити како на |
ом бурних ветровитих осећања... </p> <p>Да ли у тим мислима Станка задрема или паде у оно несве |
во питање. </p> <p>Ђурица мало поћута. »Да ли да му кажем? — Све једно, морамо раскидати, па он |
ачунајући да му данас неће ништа дати. »Да сам се бар сетио да понесем што од куће; но све једн |
се сети да од јуче није ништа окусио. »Да ли ће ми донети хлеба и воде?« — запита се, рачунају |
је Ђурица, и свима околним општинама: »да Ђурицу Дражовића у своме домашају потраже, ухвате, и |
.{S} Само му беше једна мисао у глави: »Да је само да ме нико не види!...« И разумевајући под т |
ет.{S} Он се загледа у жену и помисли: »Да ли му је то оно дијете?{S} Ова је готово старија од |
потмула празнина пусте куће... </p> <p>»Да ли је жива, јадница — помисли он за мајку — или је и |
ко ће друкчије, кад неће тако. </p> <p>»Да ми је знати шта ли мисли овај Радован?{S} Ето, и он |
или моја или твоја глава!...« </p> <p>»Да се предам, вели, власти« — стаде опет мислити. — »Ал |
нариче баба. — Немој душе грешити, ваљ’да знаш шта је дете...{S} Перо, по Богу си брате, ти зн |
.{S} Ако је за ту сврху требало новаца, давали су сви радо.{S} И Ђурица је у два маха давао по |
а и свињама, али се он много више бавио давањем новца под интерес.{S} То је од вајкада најпоузд |
су сви радо.{S} И Ђурица је у два маха давао по две банке, и ако му је тражена само једна.{S} |
о?...{S} Кажи сам, колико је теби досад давао? </p> <p>— Па тако... само једном ми је дао десет |
устребаш.{S} Само си луд био, што си се давао да те мучим онако... да чуваш онога зликовца... < |
нађу тамо ма један светао зрак, који би давао наде на спасење...{S} Али се пред усијаним очима |
, сав твој... </p> <p>— Није он ни мени давао више — одговори Ђурица — али сад ћу ја да делим и |
аре нити сам имао одједном, нити сам их давао.{S} А право да ти речем, и кад бих имао, не бих т |
радити боље. </p> <p>— Који ће њему све давати, а он ће вама, као слепцима, по два три дуката, |
ће нам он све на хиљаде и све ће ми сам давати, да му не тражим...{S} Нећу ја као луди Вујо, не |
и и тврди пурци, пепео од косе, који му даваху још страшнији, необичнији изглед.{S} Преко целог |
њему згрудвало, смешало, следило...{S} Дави га и притискује она црна, најстрашнија мисао, коју |
ваздуха.... запара, смрад... па све то дави, заноси, опија... </p> <p>»Ала ли се проведосмо! . |
му то тешко пада, а већ са своје стране давно је реситио рачуне са друштвом.{S} Угушио је у себ |
вљаше, право у село. </p> <p>Сунце беше давно изгрејало, те се под његовим зрацима преливаху и |
танкине нарави. </p> <p>Родитељи су већ давно дигли руке од свих покушаја да савладају Станкину |
l:id="SRP18971_C7"> <head>VII</head> <p>Давно је свануло.{S} Звезде се угасиле, и предмети се с |
проносе у мислима светле и слатке слике давнога детињства.{S} Једва их изазива у памети.{S} Био |
ао у грозници.{S} Друштво је распустио, давши сваком другу по десет дуката, само остави са собо |
на Вујо дозва једнога свога повереника, даде му некакав налог, па се упути у варош.{S} На варош |
} Међутим, Вујо, дознавши за те објаве, даде се у бригу.{S} Ђурица би се још могао покајати, мо |
идевши никаквих остатака од ове појаве, даде се опет у мисли. »Шта ли је то, Боже, било?...{S} |
Тамо се склонише одмах; Тимина лозинка даде им све, што им је, за прво време, требало... </p> |
(једнога трњака испод Дикића кућа), па даде знак.{S} Испред куће му одговорише да је све повољ |
е тако радовала. </p> <p>После већ попа даде једноме кадионицу, једноме црквену икону, а кмет и |
дећи се. — А они матори пас никад ми не даде више од десетак петнаест банки.{S} Сад сам твој, с |
ка не знађаше ништа о томе, а он јој не даде ни једне прилике да се сама досети шта се у њему з |
ресећи ове путеве за предају, и Вујо се даде на посао.{S} Пре свега нареди Ђурици да се никуд н |
је никад тако што сањала!...« И опет се даде у мисли, док је девојке, које беху отишле да се ку |
ad> <p>Ђурица се пожури, те нађе Вуја и даде му извешће о последњем догађају.{S} Старац се намр |
{S} Ђурица одброја осамдесет банкнота и даде их Новици. </p> <p>— Ево ти за сад оволико, па кад |
о узмите па једите — одговори стражар и даде им по један печен кукуруз. </p> <p>— Ви говорасте |
ричин. </p> <p>Ђурица извади револвер и даде га Станки, па онда окретоше јаругом к реци.{S} Тек |
жје, те раздели свој тројици.{S} Ђурици даде острагушу, револвер и нож, а преко рамена пребаци |
ека њихов ухода из истога села, који им даде сва потребна обавештења.{S} Према његову саопштењу |
.{S} Кад дође близу уречених грмова, он даде знак као и јуче.{S} Новица се подиже испод једнога |
</p> <p>Легнувши у постељу, он се опет даде у мисли:. како да распореди оних четири стотине и |
, два Штурца.{S} И тај поглед као да му даде неку нову снагу, јер у оку му засја одлучност, а п |
кнух двапут, па кад видох да се диже... дадох ватру и — готово... </p> <p>— Зар баш на месту? — |
ст на одержимих бјесом...{S} По томе им дадох пастирску поуку: да се оставе злодјејања и да се |
ескочи врљике и побеже кроз кукуруз.{S} Дадоше знак онима у кући, па јурнуше на друге вратнице |
у једну густу хладовину у шибљу, па се дадоше на разговор и причу. </p> <p>— Море, девојке, ак |
учује са њима ко ће шта носити.{S} Крст дадоше од прве кметову синчићу, ма око барјака се никак |
живе...{S} А ја, шта ћу ја?{S} Мени не даду живети... ја хоћу да живим, а они не даду!...« </p |
ду живети... ја хоћу да живим, а они не даду!...« </p> <p>»А помиловање! ...{S} Мучно да ће што |
се да најпре и сами окушају Мата, да му даду довољно прилике да им покаже своје намере.{S} Ради |
игурно? </p> <p>— Сигурно! </p> <p>— Е, дај руку! </p> <p>Ђурица пружи своју хладну као лед рук |
о, да се испече погача? </p> <p>— Море, дај што било.{S} Имамо посла. </p> <p>Жене се пожурише, |
цати на све стране. </p> <p>— Па добро, дај да гледамо коју прилику још ове недеље. </p> <p>— Т |
бе да идеш оздо са судовима... па вељу, дај да причекам...{S} Знаш, онога... пшеница ми много д |
знам да га немаш за мене, али те молим: дај ми руку да је пољубим — одговори он потресеним глас |
а су дошли. </p> <p>— Ваљано, побро!{S} Дај сватове! — скочи Пантовац, па стаде да се обрће по |
p> <p>— Остави сад то — викну Ђурица. — Дај ми оне паре што си узео за стоку и јечам. </p> <p>— |
то је паметно — узвикну Вујо радосно. — Дај да се ја и ти погодимо, а шта ми причаш за ону глад |
озинку, коју му сад жандарм напомену. — Дај да се пије! </p> <p>Отпоче бесна, весела пијанка са |
регачом појави се на вратима. </p> <p>— Дај нам Дарвина! </p> <p>— Хо-хо-хо-хо — насмеја се пис |
уката?{S} Баби не треба више. </p> <p>— Дај ми, засад, десет. </p> <p>— Хм... да ли ће бити...{ |
Митко, лупајући ножем о пањ. </p> <p>— Дај пречњаке овамо! — викну неко испред каване. </p> <p |
истио, наредио сваку као сат. </p> <p>— Дај — дер овамо — рече Вујо, и узе једну по једну пушку |
ом на скоковима. </p> <p>— Пуцај!{S} Не дај!{S} Уа! — вичу стотине грла. </p> <p>— Гру... гру.. |
кусурати по нашој погодби, али им ти не дај ни паре. </p> <p>— Јеси ли и Радовану казао то за н |
од њега, јер је вешт, пусник; али му не дај да коље и сече.{S} Што год нађете новца, да узмеш с |
пред њом с голим ножем. </p> <p>— Паре дај! — подвикну Ђурица и замахну ножем. </p> <p>— Хоћу, |
им деца се умирише. </p> <p>— Брже паре дај, немамо кад да разговарамо с тобом! — викну Радован |
е ли ме? </p> <p>— Не брини за то, него дај да спремамо то оружје. </p> <p>— Све сам прегледао, |
воду; ено реке па ћемо после пити, само дај да ово лепо испуримо. </p> <p>— Ала да наиђе Милош; |
јере ти; зар ја не знам тебе! ...{S} Но дај да се разговарамо о послу.{S} Вујо је, чини ми се, |
} То би славно било!« — мисли капетан и даје знак оној тројици да стану на врата. </p> <p>Митар |
ти. — Једна све окупила око мене, па ми даје да пијем из њене руке и ’нако... шта ти не ради... |
инути?« — мисли он, и ова страшна мисао даје му нову снагу, и он трчи, само трчи, не знајући ви |
мислим једном се мре.{S} А ја ти главу дајем, као што сам ти и пре говорио, да ћу те чувати, д |
ристати. </p> <p>— Па, брате, кад му ви дајете, што да не узме.{S} И ја тражим три дела, али ме |
цимо, или упропашћујеш поштени свет, па дајеш њима, који су тебе упропастили...{S} А кад дође д |
па сву зараду ти односиш, а нама и њему дајеш само по неколико дуката.{S} Нашао је другога чове |
абоновао — одговори апотекар. </p> <p>— Дајте пандуре, поклаше се неки око јагњећих ногу — опет |
таше журно неку велику књигу. </p> <p>— Дајте младенце! — рече он и обрте се ђаку, па му добаци |
{S} Наједаред узвикну весело: </p> <p>— Дајте мотику! </p> <p>— Марија, где је мотика? — запита |
и, повика: </p> <p>— Погибох, браћо, не дајте! </p> <p>Хајдуци га прихватише и за неколико секу |
су други«... </p> <p>Људи се растурају, дају пролаз некоме...{S} Ено, брадата, суха глава прила |
ако опремљене, испрати до оближње шуме, дајући још нека обавештења Радовану и Ђурици о газда Ђо |
етлуцаху слабо и суморно у тамној ноћи, дајући тиме једини знак да се живот у вароши није угаси |
ово нај, понеси са собом — рече Ђурици, дајући му новчаник. </p> <p>— Ама шта ово би? — поче Ђу |
је дете тамо копало — одговори баба гле дајући у страну. </p> <p>Писар од тог одговора поста јо |
е — одговори Ђурица махнувши пушком, не дајући му руке. — Иди, прочитај ми ону хартију за мене. |
оче много живље да трага за Ђурицом, не дајући му нигде да се стани.{S} Ђурица сад тек поче да |
во увек — одговори Вујо, вадећи новце и дајући их Ђурици. — Ево ти десет дуката.{S} Морамо уско |
е нагомилаваху све више.{S} Требало је, дакле, наотимати — »зарадити«, како он мишљаше — што ви |
врлине састојале у »невидишу«, у томе, дакле, да се крађе и друге сличне »операције« врше што |
ити из онога насмејанога положаја. »То, дакле, није био сан?«... помисли она, и очи јој ватрено |
без помоћи Вујове пропао.{S} Остаје му, дакле, само да чека.{S} Због тога је и избегавао мисли |
потере већ сишао до реке.{S} Имали су, дакле, још само два начина: или да опет ударе реком, гд |
осећање другим, повољнијим: »Сутра ћу, дакле, на слободу!...{S} Моћи ћу дакле да идем гором и |
а рад? — Одреците му то, ако можете!{S} Дакле, случајно учинио једну погрешку и био лоше среће, |
андура у Танасијеву башчу за салату.{S} Дакле, пријатељу, куцнимо се! — ишчита апотекар читаву |
аљад’, да пристајем... морам! </p> <p>— Дакле, сигурно? </p> <p>— Сигурно! </p> <p>— Е, дај рук |
ра ћу, дакле, на слободу!...{S} Моћи ћу дакле да идем гором и ливадама, дуго, дуго... да се сит |
дном изводе га на бели хлеб!... </p> <p>Дакле сутра!...{S} Сутра је оно што му је непрестано за |
а ради онако како ти Вујо каже. </p> <p>Дакле, и овде неуспех! </p> <p>Ђурица изиђе невесео, зб |
обе. </p> <p>Ђурица стаде да премишља. »Дакле да се почне! — оно...« а то оно не смеде још да р |
аву на хладно гвожђе и уздахну очајно. »Дакле баш да се хајдукује?« — поче да мисли. »А младост |
од оне стране, на којој беше прозор. — »Дакле то су оне апсане са улице, а ова моја, то је она |
ишла за њим као верно псето, док сам му дала сву душу моју, он већ тражио друге и нашао на свак |
не пође са нама! </p> <p>Девојке се све дале у кикот, па, како се погледају, зацену се од смеха |
е ко укочи усред смеха, па нити се може дале смејати ни повратити.{S} Заиграше јој усне грчевит |
ad> <p>На белом хлебу!...{S} Како му је далека и страшна била та помисао некада, како се здрхта |
руку, па су онда сви троје ишли далеко, далеко... не сећа се цела пута, али зна да су ишли цркв |
ха, што му изазва ова изненадна коб.{S} Далеко пред њим касаху на коњима три жандарма.{S} Они с |
о да нећу пред обична човека. </p> <p>— Далеко му лепа кућа! — повикаше девојке и стадоше да се |
о је видети око цркве или, кад је црква далеко, око суднице гомилицу оваквих стајица испуњених |
вука ни покрета... </p> <p>— Има ли сад далеко да се иде до куће? — запита капетан Станку. </p> |
пим много новаца, па да побегнемо негде далеко, да искочимо из Србије... али сад видим да не би |
некако онако, као и сваку мисао која је далеко од дела.{S} Она му је непрестано стајала пред оч |
руз.{S} Одатле јурну напред, док измаче далеко на чистину, па онда, обрнувши се свуда око себе, |
S} После неколико минута опет звизну, и далеко пред њим у шуми зачу се такво исто звиждање.{S} |
Шта сте полегали кâ зечеви, кад су људи далеко од нас. </p> <p>— Ха-ха-ха... — насмеја се хајду |
вратио у задругу.{S} Њину кућу обилази далеко! </p> <p>— Шта ли раде моји, да ли си чула? — за |
а другу руку, па су онда сви троје ишли далеко, далеко... не сећа се цела пута, али зна да су и |
у свом селу, где не мора свакад бегати далеко од пута!...{S} А како се лепо возе они путници г |
им правцем и — следи се... </p> <p>Тамо далеко, на крају потеса, издиже се велики го хум, по ко |
ђено у дрвену ручицу, али мисли му беху далеко од ове побожне свечаности.{S} Народ господа, кор |
се изврши, сматрао као нешто што је још далеко... има још времена...{S} Он види да се све спрем |
е не узех, чинила ми се већа од сунца и даља од самога неба, а гле сад... ништа...{S} Баш као и |
ре?...{S} Здраво мирно! </p> <p>— Даље, даље — одговори Ђурица махнувши пушком, не дајући му ру |
кретања, да се он ухвати или убије.{S} Даље се није ништа предузимало.{S} Изгледа, као да је и |
ти, бре?...{S} Здраво мирно! </p> <p>— Даље, даље — одговори Ђурица махнувши пушком, не дајући |
тарац љутито ритну и обрецну: </p> <p>— Даље од мене, кучко, не погани ме!{S} Ја виђу да сам те |
ли се он не зауставља на њој, већ гледа даље... а у срцу се одједном јави неки бол, туга...{S} |
з брдо, журећи се да обиђе Брезовац, па даље на путу да чека Вујов одговор. </p> <p>На кленович |
па му се зраци размицаху све више и све даље, док иза горе не исплива пун сјајан месец, те прос |
ицу, позна свако лице у њој, и опет иде даље.{S} Кад дође према судници, угледа неколико људи п |
да никоме не обрати пажњу, па онда оде даље улицом.{S} Вујо неприметно мрдну десним раменом, ј |
А Ђурица весео, радоснији но икад, пође даље реком, застајући понегде да разгледа шта се ради п |
ад да плашиш! — викну она љутито и пође даље.{S} И ако вешто прикри забуну, беше се веома изнен |
тело...{S} Хладна, мокра влага продире даље и од самога ваздуха...{S} Гњила, влажна магла зави |
толико пријатно то сећање, да сам поче даље причати. — Једна све окупила око мене, па ми даје |
аху дани... </p> <p>Међутим Ђурица је и даље живео онако, како је од оца навикао.{S} Имања, мож |
и се у ситне гомилице, које продужише и даље да већају о јутрошњем догађају, али сад већ много |
кога се уметну — рекао би жени, па би и даље остао нем пред овом загонетком. </p> <p>Ето, у так |
изгура је из вајата, али она продужи и даље нарицати и призивати за сведоке цело село и све св |
но унутрашње мучење остаде на души му и даље, кад се крстоноше кретоше и кад се јасни звук њего |
а сад каза.{S} Девојке се разговараху и даље, а она не може да се одвоји од ових мисли.{S} У то |
што следује, урежу запис и крећу се сви даље.{S} Ђурица опет почиње махати звоном и — мислити.. |
да се користи оваким њеним стањем ради даље истраге, те је прекиде: </p> <p>— Па велиш: он ти |
>»Знам ја што је то« — продужи да мисли даље, трчећи и журећи се — »јер сам голих руку, па још |
м, јавити и дати му савета, шта да чини даље.{S} Вујо ће за њега смислити ма какав излаз, он је |
својим леденим оштрим сечивом, па јури даље, преко глатке снежне равнице, преко белога бескрај |
ви и, у оном узбуђењу, не могући трчати даље, а не знајући шта да се ради, окупише опет сви у п |
е врдати. </p> <p>Сви ћутаху, очекујући даље заповести.{S} Вујо изиђе у другу собу и одведе са |
авац, загребох низ поток да се не мучим даље, па кад ми прва пљоска паде руку, не оставих је, д |
свет... и опет да му је да то буде што даље, што доцније, да се одгоди још на године... </p> < |
ога, одоше кроз село, договарајући се о даљим својим плановима. </p> <milestone unit="subSectio |
врати од умора и да хладније размисли о даљим својим корацима... </p> <p>А Вујо сачека Пантовца |
јала пред очима као нека црна тачкица у даљини, којом се он само забављао, али ето, сад му се » |
саме котлине, пружио се зелени потес у даљину, чак до качерских планина, које су, овога јутра, |
> <p>— Колико даш, де? </p> <p>— Шта да дам?...{S} Знам да не можеш. </p> <p>— Хоће да се кладе |
он хоће моју главу, а ја се, богме, не дам тако лако.{S} Па сад... то је и тражио!...« </p> <p |
— Сад паре или кукуруз, то ти је.{S} Не дам ја мој мал да га сваки упропашћује. </p> <p>— Па ни |
леда Обрада значајно. </p> <p>— Ножа не дам, а ти гледај своја посла... — промуца Ђурица јетко |
е од педесет дуката.{S} Ја му заиста не дам све паре, него хоћу да се то подједнако дели међу с |
онда ту нема живота.{S} Али се опет не дам тако лако!...{S} А она?...{S} Баш ми је и то велика |
.{S} Убио би ме без речи.{S} Боље да му дам сад«. </p> <p>— Хоћеш ли и теби да се сад одужим? — |
чито, брзо по такту... игра и удара као дамари...{S} У ушима шум... и тамо шушти, удара, пишти. |
е новцем, онда пружи руку, па колико ти дамо...{S} То ви хоћете, је ли?...{S} Али Вујо неће!... |
ицу Јулу и кажи јој: поздравио те Тима, даму чуваш рибу и тиквару, па се ништ’ више не брини.{S |
се, у затвореној соби, провело по читав дан у поверљиву разговору и пијанци...{S} У тој истој с |
сабрао да, овако у скупу, проведе благ дан... </p> <p>Ђурица не имађаше ни совре ни племена.{S |
и знам зашто.... вјеруј ми.{S} Доћи ће дан, вељу, па ћеш и сам све разумјети и виђети, а дотле |
...{S} То је оно страшило, од кога се и дан и ноћ страхује... па, ето их!...« — помисли он, и т |
ају му се варошке, а ја?...{S} Још који дан, па ће ме, ваљад’, омрзнути; неће ме после ни погле |
знао одредити право занимање.{S} Сваки дан је проводио у граду; ту је седео и са сељацима и са |
о. </p> <p>— Па ко га не виђа?{S} Сваки дан искрсне откуд било, а ја ти се, јадна, сва скаменим |
p>Међутим догађаји, који су се одиграли дан раније и који изазваше овај разговор, беху веома ст |
е због тога.{S} Никад Вујо не одлежа ни дан апса... </p> <p>Такав беше једини пријатељ и саветн |
овако докле се може, а кад дође суђени дан... умрећу кô и сваки. </p> <p>— Оно, јест...{S} Али |
иде како проводи зликовац свој последњи дан.{S} Улазећи у собу, сваки се изненади, видевши весе |
рица. </p> <p>— Јуче ти је био последњи дан. </p> <p>— Е, па то ме ви сад можете убити? </p> <p |
} А ја бих ти долазио сваки други трећи дан. </p> <p>— Зар не би и ти могао живети у вароши? </ |
Докле ће се овако?...{S} Кад ли ће доћи дан да и он положи своју уморну бујну главу, да се и он |
ад је налазио за потребно, говорити цео дан, па ипак, на крају крајева, не знаш о чему је говор |
нуо своме селу.{S} Тамо се бавио по цео дан, проводио време у пољу око њива, у којима су радили |
ава!... </p> <p>— Ништа... ’вако ћу цео дан, док ти се не досади — одговори Ђурица, па опет угр |
само шта ће ми Новица рећи. </p> <p>Цео дан им прође у такву разговору, смрче се, а они још има |
те се одмах и оде. </p> <p>И ако је био дан, није се много крио.{S} Ишао је преко села, држећи |
ејасно, неодређено.{S} Овако, из дана у дан, не мислећи о сутрашњем дану, не бринући се за посл |
а...{S} Што ти је жив човек!... </p> <p>Дан стрељања досад су крили од њега...{S} Јутрос рано и |
је дрскост прешла сваку меру.{S} За два дана две разбојничке похаре! — рече свештеник. </p> <p> |
Марку све што је видела, пратећи их два дана узастопце. </p> <p>— Знао сам ја да ће ми она кућу |
ове жене и двојица слугу. </p> <p>Овога дана Ђорђе посла Милету у друго село, да обиђе неке шљи |
е може.{S} Ето, то је оно!...{S} Првога дана, пошто мене затворе, она нема куд, а ја је не могу |
lestone unit="subSection" /> <p>Другога дана после потере, Ђурица и Пантовац, с одабраним друшт |
18971_C25"> <head>XXV</head> <p>Другога дана, после заласка сунчева, Ђурица иђаше косом, која в |
ати, јер — куршум је пред очима свакога дана!...« </p> <p>Тако му пролажаху дани, дуги, досадни |
елу стадоше да крстаре жандарми свакога дана. </p> <p>Сеоских стражара Ђурица се није бојао.{S} |
га.{S} Гини, мучи се и пропадај свакога дана, а за кога? — Све за њега.{S} Моји људи, који ме ч |
на случајности, које се мењају свакога дана, онако исто, као што се мења небесно плаветнило ту |
<p>Ђурица и Станка се састајаху свакога дана.{S} Крили су се веома опрезно, али шта може међу љ |
гло ни мислити о пењању.{S} Али једнога дана свих пет младих чворака беху у његовим недрима: шт |
<p>— Шта ти уради, соколе: дуну једнога дана, па оде; нит’ се ти коме јави, нит’ ми што чусмо з |
главу весело и прође... </p> <p>Једнога дана сиђе Станка на перило са рубинама.{S} На перилу — |
је, спава, мисли...{S} Држао је да тога дана могу бити присебни само ретки људи...{S} И ето, до |
жњом испрати молбу на пошту.{S} Од тога дана није никако помишљао о смрти и упорно се надао пом |
томе положају, дочекао је да и сам тога дана слатко једе бурек, који му је послао Митко ашчија, |
8971_C3"> <head>III</head> <p>Четвртога дана после овога Ђуричина пута, рано у зору, дојаха пре |
би пасти коме у очи. </p> <p>Четвртога дана у вече, кад се добро смрачи, Ђурица се спреми и од |
p>Међутим, Вујо није оклевао.{S} Истога дана, кад изиђе наредба за Ђурицу, код Вуја се, у вече, |
ку могућност за предају. </p> <p>Истога дана Вујо дозва једнога свога повереника, даде му некак |
т нападао човека, очи у очи, усред бела дана.{S} Не знаш ти њега: кад се мало љутне, гори је од |
ише на бистричкога механџију усред бела дана, пред десетином сељана, који се случајно затекоше |
сећи собом и студ и отров...{S} И усред дана у таквој је улици помрчина, а када зађе и последњи |
— Ништа ти ја не знам, но живим тако од дана до дана; а шта ће бити и не мислим, не смем да мис |
ли или није, ти не мораш знати.{S} Биће дана и за то, кад ћеш све дознати, а засад нам је прва |
му је нејасно, неодређено.{S} Овако, из дана у дан, не мислећи о сутрашњем дану, не бринући се |
18971_C26"> <head>XXVI</head> <p>Четири дана проведе Ђурица у овом новом друштву.{S} Дању је сп |
с реда прву бригу.{S} Али после два три дана јавише му да Сретен, са неколико момака, једнако к |
а се Ђурица позива, да се у року од три дана преда власти, иначе ће се огласити за хајдука. </p |
тији стоји написано, да ће га после три дана, ако се не преда, смети убити сваки, ко год хоће. |
и сам наместио моје замке, и за два-три дана дознаћу ко нас потказа.{S} Ако буде неко од оних, |
а дрвета.{S} То му беху једини гласници дана, који владаше на пољу срећноме свету.{S} Како су м |
ти ја не знам, но живим тако од дана до дана; а шта ће бити и не мислим, не смем да мислим...{S |
ослати, а сад морам ићи.{S} За неколико дана нећу долазити, док не посвршавам неке послове и до |
тану с пијанком и да Ђурица на неколико дана иде к јатацима.{S} Морали су бити опрезни, јер да |
/head> <p>Државна власт, после неколико дана, прогласи Ђурицу за хајдука; растури наредбе по св |
не прозбори ни речи.{S} После неколико дана она је две ноћи сачекала поноћне петлове под осоје |
ја знам шта би ме снашло после неколико дана; а видиш, ја их теби говорим слободно, не бојим се |
_C6"> <head>VI</head> <p>После неколико дана освануше на општинској судници и на вратима Ђуричи |
де за Ђурицом. </p> <p>Прођоше неколико дана, а Радован не опази ништа сумњиво, те већ одлучи д |
мо да видимо? </p> <p>— Иди ти неколико дана за њим, па гледај шта ради и куд иде.{S} Само онак |
} Онај огромни терет, који већ неколико дана осећаше у својој близини и само очекиваше час, кад |
ва лепе Војводине. </p> <p>Већ неколико дана пада киша над Београдом, те је и чистији део града |
а пара.{S} Али, при свем том, није било дана, кад се он није осећао као пуки сиромах.{S} Ово ве |
исоком, окресаном бресту.{S} Месец и по дана облетао је око тога бреста, гледао како су се легл |
То је било онда о повратку, пре недељу дана, а сад?...{S} Шта ли би сад рекла, јадна старице, |
...{S} Тамо не може пробавити ни недељу дана, власт ће је ухватити и затворити, чим дозна... </ |
угурсуз.{S} Знао сам ја још пре годину дана да ћеш бити ово, што си сад, чим сам чуо да не изб |
нагнала да ти дођем.{S} Мени треба ових дана новаца, и то врло много, па дођох да те молим, да |
сна, рекао бих... да ниси боловала ових дана? </p> <p>— Болесна?...{S} До сад нисам никад болов |
> <p>— Видео си да смо радили сами ових дана; па смо на њиви и ручак готовили.{S} А данас нам в |
не може боље бити.{S} А где си ти ових дана? </p> <p>— Послом... — одговори Ђурица, запињући. |
Ђурица — чујем да ме много тражиш ових дана... веле, хоћеш да ме убијеш, шта ли?...{S} Па, ет’ |
и да се онако осмехне, као онда, првих дана...{S} А сад?...{S} Тхе, нисам онда знао за боље, а |
ења небесно плаветнило туробних јесењих дана.{S} Живело се од данас до сутра, избегавала се сва |
ће га судити.{S} Али кад му после месец дана саопштише одлуку Касације, беше као убијен, промен |
или му је криво?{S} Кад му је пре месец дана саопштила своје откриће, баш тада га одазваше неку |
Да ми је овако да проживимо који месец дана заједно, па после не марим, нек погинем. </p> <p>— |
ео и узбуђен Новица. — А доћи ће, море, данак, кад ћеш виђети колико вриједим.{S} Сад нећу ништ |
их са њим појео, па да се не бринем за данак никад — одговара му Мићо. </p> <p>— Да се ниси пр |
тренут дохватише се реке. </p> <p>— Е, данас јевтино прођосмо — рече Пантовац, умеравајући ход |
»И тај зликовац, који ме је упропастио, данас пружа пушку на мене.. .да ме збрише са земље као |
је он поузданији.{S} Ако тебе, рецимо, данас убију, остаје ми он за дужника, па ће ми то после |
о да понесем што од куће; но све једно, данас могу и гладовати. « И ту се тек, кад помену то »д |
Знаш, ваљада, шта те чека напослетку... данас, сутра, кроз годину, две?... </p> <p>— Ништа ти ј |
и. </p> <p>— Брже, побро, душу ли му... данас ћемо у зечеве — рече Радован смејући се и чешући |
; а кад то дозна полиција, хо мај...{S} Данас ће ти сигурно учинити »физиту...« </p> <p>— Шта в |
по народу; код себе не држим ништа.{S} Данас немам више од сто гроша код себе. </p> <p>— А где |
; па смо на њиви и ручак готовили.{S} А данас нам враћају позајмице. </p> <p>— Па...шта велиш?. |
ре.{S} Новица вели да је то одређено за данас, чим се изврши похара.{S} Чекај, дознаћу ја то; н |
це.{S} А, вала, да си видео, што сам ја данас гледао, не би те могла ни кола довући. </p> <p>— |
ишта и не једеш.{S} Истина, шта си јела данас? </p> <p>— Шта ћу јести?...{S} Хлеба...{S} Знаш д |
туробних јесењих дана.{S} Живело се од данас до сутра, избегавала се свака одређенија мисао о |
риље овога Вуја, по чијој наредби хтеде данас погинути.{S} Како је онда лудо срљао у пропаст, к |
иглу над пламеном. </p> <p>— Шта ти је данас, јеси ли полудео!...{S} О каквом убиству ти говор |
је могао унапред осетити све ово што је данас преживео и што сад осећа — не би се никад одлучио |
шити осуда.{S} Па знаш, обичај је да се данас мало проведеш.{S} Неки трговци одавде послаће ти |
еку за воду, а он преда ме. »Шта радите данас, Цако« — вели, а ја занемела, па га само гледам. |
у његове сељанке, чија му је успомена и данас веома драга, па се намршти и озбиљно одговори: </ |
дужан.{S} Купио сам ти свећу, нека гори данас — и он намести свећу, прекрсти се и упали је. </p |
е, чича, здравља ти!...{S} Јадне су нам данас и горе и горски цареви...{S} Нема више ни ’наке г |
рече Ђурица — и ’нако ми треба да будем данас слободан.{S} Ти иди одмах; удари на Милетића чаји |
</p> <p>«То ћу ја од истине да гладујем данас...{S} О, брате, да ми је само комад хлеба... — по |
ичавој безразложној нади проживео је до данас, а сад одједном изводе га на бели хлеб!... </p> < |
да га право у очи. </p> <p>— Где си био данас? </p> <p>— Ја, вала, у једном забрану, више поток |
може...{S} А ја ћу већ гледати да се јо данас нађем са њим. </p> <p>— Чуваће је он, синко, не б |
војка изабрала мога Ђуру. </p> <p>— Ако данас или сутра, почем, дође Перо — прекиде је Ђурица — |
и воде?« — запита се, рачунајући да му данас неће ништа дати. »Да сам се бар сетио да понесем |
зор.{S} У оним пукотинама, кроз које му данас допираху зраци, беше тамно као и у његовој апсани |
} Сатре ми, проклетиња, кокоши, па хоћу данас да је чекам. </p> <p>— Ево ти, брате — рече му ко |
је он говорио.{S} А са њим ћу се ја још данас нарачунати. </p> <p>— Јесте, казао ми је да те уб |
<p>— Баш ти гледај како било, те је још данас прекри код кога у селу.{S} Ја морам сад одмах ићи |
ладовати. « И ту се тек, кад помену то »данас«, опомену свих невоља што га снађоше, и би Му чуд |
соколе; да ли му је само да те сагледа данаске — ево моје главе, ако не би рекао: »Хајде да ми |
а види, спусти пушку. </p> <p>— Моли се данашњем дану и овој девојци, а ти би сад видео пошто ј |
Исприча му искрено, готово наивно, цео данашњи догађај, не сакри му ни Вујово мишљење, па кад |
му је ваљало боравити и проводити дуге дане и ноћи, па се онако уморан, намучен, разбијен душе |
ко је он мислио...).{S} А ова за веселе дане, кад не зна куд би се окренуо, кад осети потребу д |
јо га испочетка и сам шиљаше да проводи дане у његову селу, јер је опазио да то бављење утиче н |
шта се у њему збива.{S} Тако пролажаху дани... </p> <p>Међутим Ђурица је и даље живео онако, к |
ога дана!...« </p> <p>Тако му пролажаху дани, дуги, досадни, тешки... </p> <p>Једаред га, преко |
рећи, и не имађаше.{S} Једна кућица са даном орања око ње и једна њива у планини — беше му све |
жаса, кад је слушао приче о томе црноме дану...{S} Чудио се срцу жива човека, који зна, поуздан |
пусти пушку. </p> <p>— Моли се данашњем дану и овој девојци, а ти би сад видео пошто је Ђуричин |
, из дана у дан, не мислећи о сутрашњем дану, не бринући се за последак... </p> <p>Изненади се |
а очекује громовито халакање потере.{S} Дању се спавало а ноћу живело.{S} И живот је тај био не |
проведе Ђурица у овом новом друштву.{S} Дању је спавао на тавану, где му је Јулка наместила пос |
, како изгледа, показивали само ноћу, а дању се завлачили, као кртице, у тамне и скривен е рупе |
да зађе и последњи зрак сунчев, који је дању бар оне густе облаке осветљавао, на таквоме месту |
адржа. </p> <p>— Што ви, море, не идете дању заједно, као прави хајдуци, него се завлачите свак |
дредише се чувари, који су стражарили и дању и ноћу, а по Ђуричину и Радованову селу стадоше да |
упути се с Пантовцем, с којим се сад ни дању не растављаше, право у село. </p> <p>Сунце беше да |
, то сам дознао, и ви га морате напасти дању, јер му се ноћу не може прићи: утврдио се као у гр |
и онда где ћеш је? </p> <p>— Где год ја дањујем, и она ће са мном.{S} Наћи ћу у неколико села п |
} Ти мислиш они у срезу не знају где ти дањујеш? — Знају, бане, сваки твој корак по селу, али и |
ватила, па, бојећи се ваљда горих јада, дао чистац... </p> <p>— Све су то трице и кучине! умеша |
је, још док су били на ноћишту у шуми, дао Ђурици сва потребна упуства у којима су предвиђени |
мишљење. </p> <p>— Мој отац, као сељак, дао ми је васпитање како је могао — обрте се учитељ апо |
Тако се отимала од немаштине и глади, а дао Бог — сеоској души не треба много: комад проје и гл |
посао, јер нисам још свима нашим људима дао, а људи траже.{S} Само из твога села траже пет кућа |
рваве, проклете паре, које ти је сатана дао у руке. </p> <p>Све ово беше изговорено таквим глас |
пише, све... </p> <p>— Што ти није све дао.... му његова! — викну Пантовац као с неким правом, |
те, што да говоримо кроз прозор, кад је дао Бог те имамо где сести и разговарати се.{S} Ходи ов |
</p> <p>— Па тако... само једном ми је дао десет дуката, кад смо те извадили из апса, а оно др |
тавља стотине... </p> <p>— Колико ти је дао Вујо ономад? — запита Ђурица. </p> <p>— Свега досад |
пантелијевском тридесет, а колико ти је дао Дмитар за јечам? </p> <p>— За јечам? — одговори Ник |
р и побегне. </p> <p>— Добро те се није дао да га ухвате; издала га рана. </p> <p>— Море, неки |
иш, а питај моје јатаке, да ли сам коме дао мање од педесет дуката.{S} Ја му заиста не дам све |
/p> <p>— Ко, зар ја? — викну Пајо. — Не дао Бог!{S} Ја још велим, брате, да те чувамо кâ једног |
ко коме.{S} Некоме бих се, може бити, и дао. </p> <p>— Гле јако!{S} А коме ли то? </p> <p>— Ево |
оше за нас обоје, то ми је он набавио и дао, па ћу да се склоним подаље.{S} А више не смем да н |
бише се. </p> <p>— Ех, побро, кад би ми дао да пробудим Марушку само да нам испече по једну кав |
од толиких похара још није ни половини дао први »пешкеш«, који се обично сматра као ситница и |
срца. </p> <p>— Оно јест, кад би се ти дао да те убију. </p> <p>— Па... како коме.{S} Некоме б |
год хоће. </p> <p>— Јест, кад би се он дао.{S} Тако могу написати и за мене, али нека дође ко |
речем, и кад бих имао, не бих ти толико дао. </p> <p>— Зашто, газда Јанко? </p> <p>— Ја ти то н |
, да боље чува стоку...{S} Не бих ја то дао, Бог с тобом. </p> <p>— Како ти је осекô кукуруз? — |
еколико година.{S} Први пут је апотекар дао назив картама — јеванђеље, али видећи да се понеко |
да није и њих твоја домаћица донела на дар — одговори му писар и зацену се од смеја. </p> <p>— |
збере име овога реформатора), па најзад Дарвин.{S} Разуме се, да је он морао објашњавати публиц |
појави се на вратима. </p> <p>— Дај нам Дарвина! </p> <p>— Хо-хо-хо-хо — насмеја се писар, као |
p> <p>— Где ти је мајка? </p> <p>Ђурицу дарну ова кметова осорљивост.{S} Пође му срџба уз груди |
тнуо човек главу у торбу!{S} Не смеш га дарнути, кâ у око. </p> <p>— Вала и јесте јунак, јади г |
и сужњу ови ретки и необични за тамницу дарови сјајна сунца!... </p> <p>Ови зраци подсетише га |
олико удараца узвикну весело: </p> <p>— Даска! </p> <p>— Лакше сад — рече му писар — пази да оп |
још јаче...{S} У ходнику шкрипнуше пеке даске и зачу се уплашен, сањив глас: </p> <p>— Ко је то |
свога захтева. </p> <p>Опет зашкрипаше даске, зачу се ход босих ногу по опекама... </p> <p>— К |
их, ослушну мало и куцну лагано о мокру даску.{S} После неколико тренутака отворише се собна вр |
е.{S} И ја тражим три дела, али мени не дате...{S} Је ли тако? </p> <p>— Оно тако је... али то |
а се, рачунајући да му данас неће ништа дати. »Да сам се бар сетио да понесем што од куће; но с |
ватиш пре зоре... после вам се неће жив дати... </p> <p>Капетан је разгледаше пажљиво...{S} Оно |
и син, на покајање, могу ти и благослов дати — рече му свештеник, очекујући жудно његов одговор |
му Станка рече, и на коју он не могаде дати оправдања.{S} Своја кривица се обично заглађује љу |
ити миран.{S} Али ти онај пакосник неће дати мира. </p> <p>— Зар Вујо?...{S} Шта он ради? </p> |
урица слуша — да би могао њима што више дати.{S} Убијаш, рецимо, или упропашћујеш поштени свет, |
ујо мора, каквим било начином, јавити и дати му савета, шта да чини даље.{S} Вујо ће за њега см |
ћу и ја са њима. </p> <p>— Да ли ће ти дати без исповести?{S} Знаш код нас попа не да ником, д |
е твоја њива, стићи ће и моја, па ћу ти дати. </p> <p>Ђурица разумеде шта се ради.{S} Пође му н |
Видиш — помисли он, — и овом Сими морам дати бар петнаест.{S} Радисаву сад не смем изићи на очи |
и да не тражи ништа. </p> <p>— Знам ја, даћу и њему.{S} У кући имаш што ти треба? </p> <p>— Има |
буде човек од реда...{S} Па нека га.{S} Даћу му много, врло много од овога првога посла, само д |
уја, па ће ти он, може бити, казати.{S} Даћу ти сто дуката, више ни паре. </p> <p>Ђурица се и с |
аше на пиштање ухваћена миша.{S} Ђурица дахну душом, одговори истим знаком и задовољно, после б |
м.{S} Требало им је одморити се и душом дахнути, јер их умор савлада.{S} Завукоше се у густ шиб |
е јака потреба.{S} Окупиле ове проклете дације... </p> <p>— Знам ја, не бери Ти бригу.{S} Скоро |
до свога суседа Петра. </p> <p>— Да ми даш, Перо, онај твој гарабиљ, ако је оправан. </p> <p>— |
ћи — одговара терзија. </p> <p>— Колико даш, де? </p> <p>— Шта да дам?...{S} Знам да не можеш. |
ла: кад раздајеш што другима, да и њему даш... и ако он вели да не тражи ништа. </p> <p>— Знам |
опкопаш полако. </p> <p>Кад дигоше малу дашчицу, видеше да она поклапа неку велику мазушку, кој |
на руднички венац, на Козељ, Острвицу, два Штурца.{S} И тај поглед као да му даде неку нову сн |
губера и, после кратког чекања, угледа два велика курјака где се привлаче обору.{S} Овце покуш |
ова је дрскост прешла сваку меру.{S} За два дана две разбојничке похаре! — рече свештеник. </p> |
знао, али сам наместио моје замке, и за два-три дана дознаћу ко нас потказа.{S} Ако буде неко о |
није да останем у шуми.{S} Могао бих за два три часа отићи до Рудника?... </p> <p>— Тако и зече |
у јаружицу, која је горе при врху имала два крака, управо две провалије.{S} Више саставака опаз |
урица наједаред стаде као укопан.{S} На два три корака пред њим зачу се глас: — О-о-о, бато, о! |
це, то су одређени за стражаре само она два младића, а сви други требало је да уђу заједно у дв |
револвером о бедрима, за њим Станка са два жандарма с обе стране, па онда још три жандарма и д |
па скочи, врисну што игда могаше, и са два три скока претрча двориште; дохвати се рукама за та |
. </p> <p>У неко доба ноћи дође Вујо са два човека.{S} Један од њих нарочито падаше у очи целом |
бе два широка појаса, па широк кајиш са два убода, о коме је висио, низ бедра, леп белокорац у |
мији од сваке девојке.{S} Чудна беху та два ока.{S} Из њих је севао такав понос и тако јасно са |
и обичним гласом: </p> <p>— Је ли доста два дуката?{S} Баби не треба више. </p> <p>— Дај ми, за |
— па ето, сад хоће да ми узму брава од два дуката. </p> <p>— Није, Ђуро — упаде му кмет у реч |
више но обично.{S} Опасивао је око себе два широка појаса, па широк кајиш са два убода, о коме |
о скиде с реда прву бригу.{S} Али после два три дана јавише му да Сретен, са неколико момака, ј |
ију, па, не скидајући се, стаде да пише два извешћа, духовној и полицијској власти.{S} У оба из |
оше јаругом к реци.{S} Тек што корачише два три пута, а озго више провалије неко повика из свег |
проседеше у разговору дуго.{S} Прођоше два часа ноћи, навуче се густа помрчина, јер не беше ме |
обе стране, па онда још три жандарма и два пандура.{S} Жандарми и пандури, као обично, беху на |
и писар са пандурима, кметом, бировом и два одборника.{S} Ђурица се тек обуо и умио, па почео д |
па га целива...{S} Узима попину руку и два пут је љуби... а усна опет издајнички дршће.... </p |
пред собом, у потоку, сељака који држи два вола у порожју и поји их на једном виру.{S} Један с |
му беху сакривени другови, и тамо спази два сјајна ока, која га сагореваху гневом и срџбом...{S |
у гомили пред вратницама, Милета испали два метка.{S} Коста, који беше последњи, повика: </p> < |
разних пешкира, међу којима не беху ни два налик један другому.{S} Писар извади из свога капут |
никаква одговора, издиже секиру, корачи два пут ближе к поњави и потеже из све снаге секиром по |
омози Бог, децо! — рече он још на корак два пред њима. </p> <p>Пантовац се још више потуљи, обо |
ћи око себе на све стране.{S} Још корак два, и ево га на чистој коси, са које му се отвара погл |
помало, ет’ ... </p> <p>— Продајте нам два пурењака. </p> <p>— Нисмо их, вала, ни ми куповали, |
ничића. </p> <p>У задрузи је Ђорђе имао два сина, старијега Милету, који се оженио пре војачине |
у. </p> <p>Наста кратко ћутање.{S} Јово два пут почињаше нешто да каже, па се тргне, као да се |
о до реке.{S} Имали су, дакле, још само два начина: или да опет ударе реком, где су могли наићи |
едавши случајно у двориште, угледа тамо два човека, од којих један утрча у кућу, а други оде к |
давати, а он ће вама, као слепцима, по два три дуката, је ли тако?...{S} Кажи сам, колико је т |
ица Милошу. </p> <p>— Па... кô свуд: по два на струк — одговори овај. </p> <p>— Па зар у сто кл |
много је то: неће сваки струк осећи по два.{S} Нек ми да осамдесет клипова, па доста. </p> <p> |
— Јест, нећу да ми он дели ка слепцу по два дуката, а себи оставља стотине... </p> <p>— Колико |
свакога часа бити готов да прегруваш по два округа до каквога поузданога заклона, а она не може |
, а ником не може пасти на ум, да су то два прозорчића, између којих има добре згоде за прикрив |
о место, ту се нађу обоје и проведу час два у заносном љубавном прижељкивању, па се растану; и |
а, давали су сви радо.{S} И Ђурица је у два маха давао по две банке, и ако му је тражена само ј |
тих повијених обрва, испод којих севају два зеленкаста ока, за која народ вели да играју као на |
ашега дома носила овоме Мити Стрижибрку два гушчета на заклање, а миледи Соја баш сад посла пан |
ху.{S} Испод суднице, крај пута, сеђаху два дечка са заденутим пиштољима за појасом и један чов |
S} Под ниским, испупченим челом, сијаху два црна ватрена ока, која и онда, кад се усне растезах |
кве га очи не погледаше. </p> <p>А беху два ока, две љуте гује, под чијим се севањем овај груби |
ити шта то би. »Сад овога тренутка беху два човека жива, беху оваки исти као што сам и ја, и гл |
познатих нам Пантовца и Косте, ту беху два човека у годинама; једнога је знао цео срез под име |
ича Марку све што је видела, пратећи их два дана узастопце. </p> <p>— Знао сам ја да ће ми она |
побелео од нестрпљења.{S} Провлачио се двадесет пута кроз оно прозорче, те ходао по соби, разг |
је Ђорђе казао власти четири стотине и двадесет! </p> <p>— Тако они увек раде.{S} Кад би се на |
како да распореди оних четири стотине и двадесет дуката, што их сам изброја синоћ у завежљају, |
ица. </p> <p>— Јест, јест, брате... сто двадесет равно...{S} Нема више. </p> <p>— Како нема?{S} |
љају. </p> <p>— Хо, па овде је само сто двадесет дуката!{S} Камо ти још осамдесет? — рече Ђуриц |
а села имамо тридесет таких људи, а још двадесет у другим срезовима...{S} Хе, душу ли му, није |
Шта ово би са мном?« — питаше се Ђурица двадесети пут, лежећи на мекој росној трави, под зелени |
ићи из Вујова села, тек ако су навршили двадесету. </p> <p>Кад вечераше и запалише дуван, Вујо |
е бити, мој старче, кад је тек претурио двадесету!{S} Неће грлити пљоску, кâ ово ја и ти, но ђе |
ацију. </p> <p>— Еј, Танасијо, пошљи ми дваесет пара јалову паприку — викну Митко ашчија, преко |
да је онај близу, да га растављају само дваестак корака од њега.{S} Најзад се иза врзине помоли |
Ђурица га пресрете и нађе код њега само дваестину динара. </p> <p>— Е, мој пријатељу — рече му |
и, највише имао респекта према Вују.{S} Двапут је осуђиван на робију за опасне крађе и, после б |
кни се малко натраг. </p> <p>Он коракну двапут у назад, стаде и с неком зачуђеном зебњом очекив |
зор... као врећа...{S} Ја, вели, викнух двапут, па кад видох да се диже... дадох ватру и — гото |
пружи низа се.{S} Макну ногама једаред, дваред...{S} И док си тренуо, нестаде га, провуче се кр |
и не погледаше. </p> <p>А беху два ока, две љуте гује, под чијим се севањем овај груби јуначина |
до знања да су код тебе, од тих ствари, две огрлице од талира и цванцика и неки пешкири.{S} Хоћ |
апослетку... данас, сутра, кроз годину, две?... </p> <p>— Ништа ти ја не знам, но живим тако од |
и сва му се крв следи, окамени се...{S} Две челичне цеви стоје наперене на њега и две главе, не |
та и лупа.{S} Станка је и Јовицу чекала две ноћи, па, не видевши ништа, остаде разочарана и још |
скост прешла сваку меру.{S} За два дана две разбојничке похаре! — рече свештеник. </p> <p>— И ј |
и Ђурица виде лепо намештену собицу са две постеље и миндерлуком, а на средини стоји округао з |
утра је оно што му је непрестано за ове две године лебдело пред очима, оно о чему он није смео |
о разликује да се с муком провлаче туде две ноге човечје, шљепкајући по блату, отресајући се и |
ни речи.{S} После неколико дана она је две ноћи сачекала поноћне петлове под осојем, па не вид |
ко то може бити?« — помисли она.{S} Пре две недеље су заједно на моби копали, и ништа; он — кâ |
ор, али га одједном дохватише и стегоше две снажне руке...{S} Само испаде из онога дима нека пр |
RP18971_C2"> <head>II</head> <p>Прођоше две године после ових крстоноша.{S} Ђурица постаде најк |
ечагама, преко којих су намештене уздуж две широке тренице; на њих се ставља јело; около ових т |
е челичне цеви стоје наперене на њега и две главе, необичне и нејасне, вире оздо... </p> <p>»От |
вног агента из вароши, проговори са њим две речи, па оде у пивницу код »Европе«. </p> <p>— А, е |
е горе при врху имала два крака, управо две провалије.{S} Више саставака опазише најпре једну, |
са мном.{S} Наћи ћу у неколико села по две три поуздане куће, платићу људима добро, па ће нас |
адо.{S} И Ђурица је у два маха давао по две банке, и ако му је тражена само једна.{S} И то му ј |
страну, ти на другу, а ја горим између две ватре.. </p> <p>— Ама који то вуче на другу страну, |
аше куд пролази.{S} Понеки пут се укажу две праве, оштре боре између обрва му, очи му засветле |
ршће...{S} И одједном потекоше из очију две вреле крупне капи. </p> <p>Гледа, а неке жене из го |
има и огрлици, вазда му је била за шаку две више колена, због чега су га старији људи звали »он |
рале је на врхове гранчица, и за недељу две од голога штурога грања претворио се густ зелен шат |
ш радио, а сељак ће те убити за стотину две дуката, па да си му из ока испао.{S} Паре су то, хе |
Никола отишао да наплати облигацију од двеста дуката.{S} Знали су да је Николина задруга на ра |
љаху ни једнога часа.{S} Вујо му донесе двеста дуката од Јанка, а одмах затим изврши смео напад |
после... пљус по челу, па узми још сто двеста дуката уцене за моју главу!..{S} Е нећемо тако!« |
S} Урош те је позвао да ти исплати свих двеста по облигацији. </p> <p>— А, е то јест... али ниј |
стало од оних двеста... </p> <p>— Каких двеста, кад је Ђорђе казао власти четири стотине и двад |
здавао.{S} Мало је што и остало од оних двеста... </p> <p>— Каких двеста, кад је Ђорђе казао вл |
Заобилази! — вичу кметови, и гомиле се двоје: једни трче уз брдо да обиђу провалију, па да опе |
о, ограђено високом тарабом, имало само двоје вратнице, то су одређени за стражаре само она два |
, јади га убили!{S} Гледô сам ти да нас двоје младих, ђе се љубе ка ’но голубови — осмехну се П |
атова...{S} А у цркви стојимо овако нас двоје, и видим пред собом мајку и сестру како ме весело |
Три часа већ путују необични сватови на двојим колима.{S} Распитиваше за калуђера код сваке мех |
се полако окрете и погледа иза себе... двојица држе конопац чврсто.... </p> <p>— Ђуро, хајде, |
учини им се да се неко промешкољи...{S} Двојица претрчаше преко прочевља и стадоше на врата соб |
изведоше, везаних руку, на двориште.{S} Двојица држаху конопац којим је везан. </p> <p>Свануло |
Ђурица, зауставити и узети паре, а ова двојица ће бити с тобом.{S} Радован ће ти све казати шт |
тарских и шљиварских трговаца.{S} Друга двојица беху младићи из Вујова села, тек ако су навршил |
ту потоку, коме се он упутио.{S} Остала двојица иђаху право на њега, држећи пушке на руци, које |
Ђурица, Пантовац и Новица.{S} Последња Двојица полегали су у корову, што је израстао по ђубрет |
дредио је да упадну у кућу, од којих ће двојица заузети врата на соби, а један ће истерати чеља |
е, Ђорђеве и Милетине, па њихове жене и двојица слугу. </p> <p>Овога дана Ђорђе посла Милету у |
ми ти? </p> <p>— Поузданије је кад смо двојица... треба се чувати... — одговори Симо и обори г |
нска икона упоредо, а после тога све по двојица у реду.{S} Остале крстоноше понеше шта је ко им |
воји се по која гомилица, по један и по двојица потрче напред и опет се стопе с великом масом.. |
— али опет, да покушамо.{S} Што да нас двојица залажемо главе за њега, па отуд не видимо корис |
да загреје ’ваке старце, кâ што смо нас двојица. </p> <p>Вујо беше задовољан.{S} Надао се какво |
, а с друге сам Ђурица. </p> <p>Прва су двојица по целом лицу нагарављена и увезана широким, га |
</p> <p>Кад оде посланик за Новицу, њих двојица седоше да ручају и да се наразговарају. </p> <p |
место, беше већ донесена трпеза.{S} Њих двојица стадоше да ручају. </p> <p>При крају ручка им з |
бојати ничега, Јово оде да спава, а њих двојица остадоше сами у соби. </p> <p>— Ја те послушах |
осврће око себе, чудећи се шта раде њих двојица, кад никакве опасности нема.{S} Видећи да они г |
запита кмет љубопитно, чим остадоше њих двојица сами. </p> <p>— Ни ја не знам све, само то: да |
веза и руке и ноге.{S} Затим приђе оној двојици, па запита једнога на ухо: </p> <p>— Чује ли се |
} Митар истрча из куће, довикнувши оној двојици: </p> <p>— Пазите! </p> <p>Жена се пробуди, за |
е махинално, као у неком бунилу, праћен двојицом зликоваца. »Ко зна — помисли он — можда то нећ |
тајаху пред вратима. </p> <p>Кмет уђе с двојицом пандура у собу да прегледа хаљине и скриње, а |
заборављајући да је мало час сам видео двојицу. </p> <p>Улазећи у кућу, Никола угледа снаху ка |
двориште. »Али нека, имам у рукама ову двојицу, а да ако и Станка оздрави, па ћемо полако разм |
а. — Причај шта је било, а ви водите ту двојицу горе, па ме чекајте. </p> <p>— Пандур...{S} Дош |
а њима и девојке, које имађаху снахâ да дворе и послужују у соври.{S} Заљуља се прво коло, за њ |
ну се оружана потера, изиђе из срескога дворишта, па, да се не би обраћала пажња варошанима, и |
ажарима су одређена места на вратницама дворишта, која ће посести споља и чувати да кроз њих ни |
тка нешто груну на онај други прозор са дворишта, рам се скрха и паде на под... </p> <p>— Преда |
шкање и шапутање, које се чуло озго, од дворишта.{S} Седе на постељу, дохвати пушку, па стаде д |
овори Пантовац, љутито, кад изиђоше ван дворишта. — Који нас ђаво вуче у цркву! ...{S} Стид ме |
кроз вратнице на огради, претрча преко дворишта и стаде пред једна врата над степеницама, за к |
ја.{S} Око понеке кућице нема ни толико дворишта, да се човек слободно обрне, а око понеке поди |
х кућица или за накривљено прошће дугих дворишта...{S} Прођоше једна... друга... десетак кућица |
ћ беше на ногама.{S} Покуша да разгледа двориште кроз прозор, али се на стаклету ухватио дебео |
p> <p>Ђурицу изведоше, везаних руку, на двориште.{S} Двојица држаху конопац којим је везан. </p |
игда могаше, и са два три скока претрча двориште; дохвати се рукама за тарабу, и, са неком непр |
њих нико не уђе и не изиђе.{S} Пошто је двориште Ђорђево, ограђено високом тарабом, имало само |
среска послуга, док уведе кола у среско двориште.{S} Жандарми одмах скидоше Пантовца и простреш |
што дође овамо. </p> <p>Прођоше мрачно двориште и кроз некаква сниска вратанца ступише у одају |
Ђорђе и таман заусти да викне дете, а у двориште упадоше наоружани људи.{S} Једни држаху запете |
<p>И Ђурица одлучно гурну врата, уђе у двориште, па их опет затвори и наслони на њих дебелу кл |
ишљајући много, отвори вратнице и уђе у двориште.{S} Да не би својом појавом уплашио жену и дец |
није помишљао на бегство, јер чим уђе у двориште, пре него што сјаха с коња, посла ђака да му д |
провукоше кроз ограду обојица и уђоше у двориште.{S} Ђурицу обузе нека непојмљива зебња од ове |
о помаже!« — помисли капетан, улазећи у двориште. »Али нека, имам у рукама ову двојицу, а да ак |
а сви други требало је да уђу заједно у двориште.{S} Њихове су улоге одређене условно, а главна |
а га распрема.{S} Погледавши случајно у двориште, угледа тамо два човека, од којих један утрча |
са Симеоном. </p> <p>Врата на уласку у двориште беху затворена, те старац стаде да лупа, док ј |
асплинуло се блато по свима улицама, по двориштима, по праговима и уласцима у куће...{S} Са стр |
а Јово са чељадима, као обично, леже на дворишту пред кућом.{S} Иза Букуље појави се сјајно црв |
викну капетан. </p> <p>Погледаше сви по дворишту. </p> <p>— Да није оно... — рече Митар, видевш |
. </p> <p>— Није ни мрднуо.{S} Ено га у дворишту...{S} Жену сам затворио, а код куће му намести |
кући. </p> <p>Попа га, кад га угледа у дворишту, погледа зачуђено, али га ослови оним истим гл |
право својој кући.{S} Мајка га дочека у дворишту и погледа зачуђено у госта, кога јој син вођаш |
ајића.{S} Разгледавши кроз плот, виде у дворишту неколико деце у игри и једну жену где мота цев |
ост шири се око његова гнезда, пустош у дворишту, тихо немо ћутање у околини, ниједнога знака о |
, а око понеке подигнути су у пространу дворишту кошеви за кукуруз, стогови сламе, сена и шаше, |
па, кад би му најзад добро сагледао оне двосмислене очи, узвикнуо би: </p> <p>— Хеј, мајковићу, |
— помисли он, застанувши пред вратима, двоумећи да ли да уђе унутра или да се врати. — »Остави |
гова му не миче с места, застаде и сам, двоумећи шта да чини с косом: да је баци или да је држи |
понесена, Станка прескочи врљике, и, не двоумећи, не размишљајући више о своме плану, пође журн |
низ равне ливаде, а повезани косачи, не двоумећи много, разбегоше се по кукурузима, бојећи се д |
ли да је држи тако подигнуту.{S} Али га двоумица прође брзо, кад Ђурица подвикну: </p> <p>— Дол |
о необично севање очију му, моћи ће без двоумице погодити, да Ђурица неће ићи обичним трагом св |
дсечно, не остављајући ни мало места за двоумицу. </p> <p>— Баш бих те молио... знаш... скоро с |
рао се негде одморити.{S} После краћега двоумљења оде к Јову. </p> </div> <div type="chapter" x |
а око себе.{S} Одмах му паде у очи лепа двоцевка острагуша и до ње друга некаква једноцевка, ко |
еха таквој досетци. </p> <p>— Па добро, де клади се ти — одговори му газда Мита. — А ја, напосл |
о то каже? — одушеви се терзија. — Ето, де за каву! </p> <p>— Чувајте се, господар-Мито, да на |
одговара терзија. </p> <p>— Колико даш, де? </p> <p>— Шта да дам?...{S} Знам да не можеш. </p> |
p>— Ко ће жалити ’нака зликовца!{S} Ама де причај ми како га погуби, и онако морамо чекати док |
жене доносиле баби за врачање...{S} Ене де!... — узвикну кмет одједном, издвојивши из оне гомил |
розорче, зачуди се веома. </p> <p>— Ене де, одкуд ти то?..{S} Е јеси мајстор!...{S} Ко би се то |
тајаху талири и полутаци. </p> <p>— Ене де! — узвикну кмет, погледав новце. </p> <p>»Пропао!... |
е Ђурици и пружи му руку. </p> <p>— Ене де, откуд ти, бре?...{S} Здраво мирно! </p> <p>— Даље, |
едаред застаде и узвикну: </p> <p>— Ене де, проваљен зид!... </p> <p>— Шта велиш, море? — викну |
ебе, као да тражи какво оружје. — Стани де, да ти покажем ко личи на твоју бабу — додаде она, с |
кајући шта ће сад бити. </p> <p>— Вегни де, побратиме, и овога — рече Ђурица, па приђе повезани |
ака обрће и надгледа. </p> <p>— Одмакни де мало тањи крај, видиш прегоре — вели онај с пушком и |
аба светлост зимње зоре. </p> <p>— Види-де ко је то — рече он Станки, облачећи се журно. </p> < |
.{S} Ђурица уђе у собу. </p> <p>— Упали-де видело, ослепићу у овој проклетој помрчини. </p> <p> |
аза се Новица између проређених грмових дебала. </p> <p>— А ја те чекам на овом крају — рече он |
о можеш изиђи горе до Каменара код оних дебелих грмова... </p> <p>— Више Војковића кућа, знам.. |
мљив спор између Марка ковача и једнога дебелога терзије. </p> <p>— Море каква песница, шта ти |
омањи прозор, олепљен, уместо стаклета, дебелом хартијом, пенџерлијом.{S} Вуја приђе к прозору, |
ојави трома и сањива глава, са необично дебелом руком иза потиљка.{S} Са планине пирка студен, |
вањару и предаде је кмету.{S} Кмет сави дебелу цигару, а за њим се обредише и други.{S} Биров, |
те, па их опет затвори и наслони на њих дебелу кладу.{S} Пипајући зид и спотичући се по клизаво |
се искашља и протрља међу прстима свој дебео златан ланац о врату. — Ви сви погађате, али, про |
кроз прозор, али се на стаклету ухватио дебео слој леда, кроз који једва продираше слаба светло |
оге им.{S} Понегде куршум лупи у буково дебло, и ту се одједном забели влажно дрво. </p> <p>Бег |
у са неким бојажљивим питањем, сави још дебљу од кметове и врати дувањару. </p> <p>— Има ли што |
имус много са дечурлијом, па јој се сад девер вратио у задругу.{S} Њину кућу обилази далеко! </ |
то извршити, па му дођоше на ум кумови, девери и сва неизбежна поворка људи, који су потребни у |
убио.{S} То се снаха наднела над мртвим девером и домаћином, па кука и нариче, али Ђурица не чу |
и уз њих му спремила широке тканице са девет разнобојних пруга и памучне подвезе за дизлуке са |
истурена брадица, која је, док је Мара девовала, без сумње, улевала необична и страсна осећања |
одвоји од ових мисли.{S} У том једна од девојака викну: </p> <p>— Ко ће да се купамо? </p> <p>Д |
био, те где сам био!...{S} Био сам код девојака, ето, па сад шта ћеш ми!.... </p> <p>Станка се |
лучно. — А ето, велиш сам да си био код девојака, а мене си оставио да ме ухвати потера, па да |
те изразе, које чита у погледима већине девојака и момака, такав поглед не би поднео, он би га |
танка га је знала по разговорима других девојака и гледала је на њега као на Ђурицу Дражовића, |
нашали са њима... да послуша оно весело девојачко кикотање... да их, онако старински, смело у о |
Угасиле се оне бујне жудње и навике из девојаштва, увидела је и дотакла се свега, што јој се д |
јим мислима, у којима је лепа прошлост, девојаштво њено, заузело прво место... </p> <p>Ветар бр |
Станци и узе је за руку. </p> <p>— Ова девојка сад нема куд, кад си је ти отерао.{S} И онда не |
рзање главе побуди у њему сумњу, да ова девојка није при себи. </p> <p>— Ти си болесна, рекао б |
p>— А, за то не брини.{S} То је Маркова девојка, из поштене куће — одговори Ђурица, мењајући се |
в осмех.{S} Али чим би се која виђенија девојка до њега ухватила, а то је врло, врло ретко бива |
ти и љубити. — Благо мени, кад је ’вака девојка изабрала мога Ђуру. </p> <p>— Ако данас или сут |
з собе. </p> <p>— Дошла, господине, она девојка што иде са Ђурицом...{S} Тражи вас, каже, да пр |
ало је проћи доста света, па да се нађе девојка Станкине нарави. </p> <p>Родитељи су већ давно |
ућа заиста поштена — како он рече — а и девојка је поштена; па сад како то?...{S} Ха, да се нис |
седимо, гледамо и погађамо која је оно девојка што купи сено, или онај што коси... </p> <p>— Б |
чудној појави. </p> <p>»Па каква је то девојка?...{S} Зацопала се у разбојника!...{S} Ђаво нек |
ебњом очекиваше шта ће да буде. </p> <p>Девојка запе ороз, пружи пушку право у груди му и, као |
а сумњив: ми сви пијемо, веселимо се са девојкама, а он све гледа испод очију, и чини ми се баш |
кажеш да се ви тамо частите са некаквим девојкама? — рече она и насмеја се весело, као да је то |
азмишља о њој.{S} Досада је важила међу девојкама као стари ратник, о коме се прича да га куршу |
спушта она нема тама на шуму и ливаде, девојке се пригрчише једна уз другу, па почеше оне обич |
ше на разговор и причу. </p> <p>— Море, девојке, ако сад бане пред нас Ђурица! — рећи ће једна |
<p>Кад се наже сунце ниско над заходом, девојке покупише рубине и разиђоше се у село разним пут |
и — скупљаху се, четвртком или суботом, девојке и жене сеоске, те испираху лужено рубље, па се |
о засјаше.{S} Видећи је онако зачуђену, девојке то протумачише радозналошћу, па јој испричаше с |
ричине речи, што их Јелица сад каза.{S} Девојке се разговараху и даље, а она не може да се одво |
разастре по врелу камењу да се суше.{S} Девојке, које беху готове, одвојише се са њом подаље од |
ала!...« И опет се даде у мисли, док је девојке, које беху отишле да се купају, не прекидоше гл |
ио и постајао мекши и питомији од сваке девојке.{S} Чудна беху та два ока.{S} Из њих је севао т |
цу Марка Радоњића, нити на друге сеоске девојке: беше у њој много неке необичне охолости и само |
е, да ти покажем како се заводе поштене девојке! </p> <p>Станка претрча пред Ђурицу, окрете се |
другарицу, — чујеш шта каже Миша: њихне девојке ударају на зној... ха... ха... </p> <p>— Пријат |
...{S} А на великом студенцу сабрале се девојке, па ћеретају и причају једна другој новости, за |
</p> <p>Другом приликом разговараху се девојке о дрекавцу.{S} Беху изишле да беру лешњике, па |
мамљиве, обучене онако, као што се носе девојке у његову срескоме месту.{S} У његову затворенич |
шеш...{S} Како то? </p> <p>— А зар ваше девојке не миришу? </p> <p>— Зној удара од њих.{S} Ал’ |
p> <p>— Далеко му лепа кућа! — повикаше девојке и стадоше да се разлазе са студенца. </p> <p>Ст |
и! </p> <p>— Причај, причај! — повикаше девојке. </p> <p>— Море ништа... здравља ми!...{S} Срел |
<p>Момчадија потрча у коло, а за њима и девојке, које имађаху снахâ да дворе и послужују у совр |
се јасно сви предмети... </p> <p>— Камо девојке? — викну капетан. </p> <p>Погледаше сви по двор |
мешећи се.{S} Истина, море, какве су то девојке, јесу ли лепе? </p> <p>— Тхе... знаш какве су в |
ољство, да изгледаше други човек.{S} Ну девојке су га избегавале, као и момци.{S} Плашио их је |
м друга посла? </p> <p>— Него да вребаш девојке по вировима! </p> <p>— Е, ђаволи!{S} Ја оно ода |
ар ти остави хајдуковање, па сад вребаш девојке? — рече му она слободно, смејући се као за себе |
гласом. — Ја овде пропадам, а ти тражиш девојке те се проводиш са њима! </p> <p>— Ја шта си ти |
на. — Боље што не пође са нама! </p> <p>Девојке се све дале у кикот, па, како се погледају, зац |
људи, које је он нападао. </p> <p>— Е, девојко, по законима и ти си крива као и он.{S} Ко год |
већ није више она Станка, која је била девојком.{S} Угасиле се оне бујне жудње и навике из дев |
ц, мало наквашен, па, видевши Ђурицу са девојком, дочека га веома весело. </p> <p>— Ха, побро, |
еним кућама.{S} Откуд се ти нађе с оном девојком? — запита он оштро. </p> <p>Ђурица устаде нагл |
екиде је Ђурица — казаћеш му да ми чува девојку, да се главом не шали... од власти нек је крије |
ствар озбиљно, посла кмету наредбу, да девојку »одмах стражарно спроведе« срескоме месту.{S} К |
вом загонетком. </p> <p>Ето, у такву се девојку загледао Ђурица Дражовић; али то беше велика та |
те село чува.{S} А хоће ли село чувати девојку, која је одбегла за хајдука? </p> <p>Ђурица се |
буде мушко, па га анатеме претвориле у девојку. </p> <p>— Не помињи зло, молим те, — рече она |
умњам да ће преболети...{S} Што уби ову девојку, несрећниче! — обрте се он Ђурици. </p> <p>А Ђу |
ају толики момци... да упропастим ’наку девојку!«...{S} То беху тешке муке, али, срећом, оне за |
асвим. </p> <p>— Па што онда веза онаку девојку за себе, те и њу упропасти, болан брајко? </p> |
о издиже, изиђе из корова и стаде према девојци, која се трже и погледа га зачуђено. </p> <p>— |
</p> <p>— Моли се данашњем дану и овој девојци, а ти би сад видео пошто је Ђуричина глава — ре |
> <p>На извор долажаху почешће дечаци и девојчице, те напуне судове, умију се, баце који камича |
ти, да ми пропада толики мал. </p> <p>— Дед’ кмете, осеци потру, али без шале — рече Ђурица и у |
у једну страну крова и рече: </p> <p>— Дед’, Ђурице, дохвати нам! </p> <p>Да је он био добар п |
напред плашљиво и збуњено. </p> <p>Утом деда завришташе, а у кући закука жена. </p> <p>»Шта то |
квих глава... али, шта ја ту бунцам!{S} Деде да видимо којим си добром дошао? </p> <p>Ђурици бе |
{S} Ко то тражи ортачину са мном?...{S} Деде, кажи ми га, па ћу се ја рачунати са њим, а тебе н |
Ево ти снахе, побро — рече му Новица. — Деде послужи ђевера, кад си ми тако послушна. </p> <p>— |
одмах извади пљоску и натеже. </p> <p>— Деде, побратиме; не знаш како је ово добро за уморна чо |
редвидео тако важну околност. </p> <p>— Деде сад да почнемо, дуга је ноћ!{S} Оваке препеченице |
ица. </p> <p>— Лако ћемо пребројати, но деде причај. </p> <p>— Море број то, да видимо колико и |
вају...{S} И Добросав, који је остао да дежура, уморан, савладан пићем, наслонио главу на сто и |
у, куцнимо се! — ишчита апотекар читаву декламацију. </p> <p>— Еј, Танасијо, пошљи ми дваесет п |
само Николиних речи и последњега свога дела: кад је пружио, скоро наслонио, пушку на слепо око |
а ни ја се нисам обукао. </p> <p>— Е па дела, облачи се, па да идемо! </p> <p>Капетан оде у дру |
ко, као и сваку мисао која је далеко од дела.{S} Она му је непрестано стајала пред очима као не |
ком. </p> <p>Пред оном рупом окупила се дела варош, па се домишља како се то све могло десити, |
, нити се може извући из гомиле, већ се дела маса радознала на рода таласа и повија са стране у |
на то пристати.{S} Овако он односи три дела, а један дели свима нама, то знам добро.{S} А да с |
ете, што да не узме.{S} И ја тражим три дела, али мени не дате...{S} Је ли тако? </p> <p>— Оно |
земље, као једини споменик зликовачких дела. </p> </div> <div type="chapter" xml:id="SRP18971_ |
реко својих слушалаца, да би се уверио: деле ли и они његово мишљење. </p> <p>— Мој отац, као с |
рдо у оном дугом планинском венцу, који дели шумадиске таласасте равнице од рудничких, начичкан |
и.{S} Овако он односи три дела, а један дели свима нама, то знам добро.{S} А да се погађамо, он |
д нечему присети. — Јест, нећу да ми он дели ка слепцу по два дуката, а себи оставља стотине... |
све паре, него хоћу да се то подједнако дели међу све људе, који мени помажу. </p> <p>— То је, |
ђа целом свету, само да он буде мој, да делим са њим зло и добро...{S} Волела сам га више од св |
ше — одговори Ђурица — али сад ћу ја да делим и њему и другима.{S} Само ви треба мене да чувате |
од њих, али и он живо скакаше, стајући делим стопалом на скоковима. </p> <p>— Пуцај!{S} Не дај |
себи људе, с којима ћу радити, а ви се делите и радите како знате — викну он, скочивши с посте |
, а са њима ћу се ја рачунати, ја ћу им делити по заради...{S} Је ли доста теби четвртина? </p> |
ак задах од пића, којим је прожет сваки делић ваздуха.... запара, смрад... па све то дави, зано |
... — продужи писар. </p> <p>— Чича, ти делиш — обрте се апотекар Вују, кад донеше карте. </p> |
лни појам, он стаде после да га цепа на делове по његовим представницима.{S} Најпре — Бакон (та |
а појединости напада познате су, већим делом, свима.{S} Ипак се нестрпљиво очекује писар Мита, |
ви људи не шале, и тада је први пут, на делу, осетио да му глава свакога часа виси о концу.{S} |
пред сном, тек њој се одједаред засија део видокруг, заблиста се шумна речица, затрепери отвор |
његово, а шта ваше.{S} Нек се зна његов део од стотине, па то му је, а ви се после са нама кусу |
о је сиромах.{S} У таквим мислима обиђе део атар сеоски и врати се, са крстоношама, к судници. |
ада киша над Београдом, те је и чистији део града потонуо у житкој прљавој маси; расплинуло се |
вим пешкирима, те им се види само горњи део лица.{S} Они леже мирно, погледајући само навише уз |
<p>На кленовичкој реци Ђурица се одмори део час, па не добивши никаква одговора од Вуја, пође с |
па блиста и трепери, заклањајући један део сунчаних зрака.{S} И шума, и поље, и брегови, све д |
других карактерних особина.{S} Доњи му део лица са вилицом беше знатно истурен напред, те испо |
... »Милост!« викну онај с коња и пружи депешу...{S} Исекоше конопце, извадише онога из раке... |
наредио сваку као сат. </p> <p>— Дај — дер овамо — рече Вујо, и узе једну по једну пушку, те и |
еба, паде рука кметова. </p> <p>— Стан’ дер ти, момче, да се разговоримо. </p> <p>Ђурица зину о |
давши хајдука, зовну га: </p> <p>— Ходи дер ближе, момче! </p> <p>Ђурица устаде, узе пушку и до |
у, па се обрте Пантовцу: </p> <p>— Ходи дер, синко, придржи.{S} Стар сам, па не могу сам... </p |
дачки и потрча на њега. </p> <p>— Стани дер, зликовче, да ти покажем како се заводе поштене дев |
очи. </p> <p>— А шта то може бити, реци дер ми! </p> <p>»Ви’ш... тврдоглава као псето — помисли |
дигнувши се, рече му: </p> <p>— Хајдемо—дер малко доле, на пут. </p> <p>— Ви сви седите ту.{S} |
бора, док јој се отац не одазва. — Оди, дери курјака док је врућ; бојим се нећеш моћи сутра, ка |
га њоме у груди. »Еј, што ме смете оно дериште — помисли она — а баш бих опалила, па нек прозу |
мо да видим шта би радио...{S} Проклето дериште!...« </p> <p>И она већ не могаше ни о чему друг |
{S} Петлови ућуташе, после дуге јутарње дерњаве, и још се задржаваху на гранама, протежући усто |
не треба више. </p> <p>— Дај ми, засад, десет. </p> <p>— Хм... да ли ће бити...{S} Ја ти нисам |
да изврши венчање, и то пошто му обећа десет дуката. </p> <p>— Не боји се ничега; али морамо с |
јаловици.{S} Његов отац, који умре пре десет месеца, често је лежао »надзор« и био вођен среск |
светац:...{S} А после, пет, шест, па и десет година пусте ме.{S} Дођем кући... слободан!...{S} |
да шта се чини. </p> <p>— Шест динара и десет пара... први и други пут! — виче општински биров. |
дећи новце и дајући их Ђурици. — Ево ти десет дуката.{S} Морамо ускоро опет на посао, јер нисам |
> <p>— Па тако... само једном ми је дао десет дуката, кад смо те извадили из апса, а оно друго. |
тво је распустио, давши сваком другу по десет дуката, само остави са собом Новицу, јер га беше |
воришта...{S} Прођоше једна... друга... десетак кућица, и он се напослетку заустави пред једном |
они матори пас никад ми не даде више од десетак петнаест банки.{S} Сад сам твој, сав твој... </ |
и из очију у густој шуми. </p> <p>После десетак минута Ђурица разгледа свуд око себе, окрете се |
ишљен и озбиљан, мислећи о истој ствари десети пут... </p> <p>»Смем га убити, по закону; па још |
} Мајка му, напротив, стреља очима и по десети пут погледа писара, као да би хтела загледати му |
у лако.{S} У Сретенову колу остаде само десетина момака, а то је за коловођу грдна срамота.{S} |
уго згодно лице за харамбашу.{S} Читаве десетине година прођоше му у такву животу, а њега још н |
ричкога механџију усред бела дана, пред десетином сељана, који се случајно затекоше у механи.{S |
таковао и од других живео...{S} Ја знам десетину људи, које су ти твоји пријатељи измамили у го |
. </p> <p>— Сад је он, мој брате, чак у десетом округу.{S} Склонили су њега добро... — вели јед |
не знам, попо, среће ми.{S} Како се то деси, ни сам не знам.{S} Као да нас неки ветар занесе, |
иш ти: кад би се ’нако знаш... њему што десило... да погине... да ли би се ко светио? </p> <p>— |
рош, па се домишља како се то све могло десити, и ако је скоро сваки од њих добро знао човека, |
он је најволео, кад би се некако могло десити, да изненада упадне у какву гомилу и да се ту св |
као муње ређаху му се мисли у глави, а десна му рука, она што још не беше јелек на њој намеште |
руке један другом.{S} Најзад Вујо мрдну десним брком, што је требало да личи на осмејак, и пруж |
е даље улицом.{S} Вујо неприметно мрдну десним раменом, јер беше окренуо леђа улици, и продужи |
к он једнако савијаше руку, машући њоме десно и лево. </p> <p>Кмет га ослови без поздрава: </p> |
како не може одећу да намести, те му се десно раме и рука једнако налазила у послу.{S} Сва ова |
Кажи то Милеви — прекиде га она и обрте десно, к својој кући. </p> <p>...{S} Међутим, Вујо, доз |
на Ђурицу, а он се само прекреће лево и десно, обарајући главу млитаво... </p> <p>— Та држи се |
ви посао. </p> <p>— Симо, ти сад окрени десно на Копљаре, па иди право кући, а ја ћу гледати да |
се један одвојио и у највећем трку јури десно, да му спречи пут к шумовиту потоку, коме се он у |
<p>Ђурица скочи из заседе и, зверајући десно и лево, јурну напред што брже могаше.{S} Тек кад |
груди! ... — рече он, угледавши крв на десној страни груди. </p> <p>— Јадница, сумњам да ће пр |
све препоне, које му беху на путу.{S} У десној, опруженој низа се руци, држаше положену пушку, |
воштаницу и цвеће у леву руку, крсти се десном и смерно се сагиње пред крстом, па га целива...{ |
вао неограничено, самовласно, као прави деспот.{S} Они, који су с голим јатаганима јуришали на |
наху и ћерку. </p> <p>— Добро ми дошла, дете моје! — рече старица и стаде је искрено грлити и љ |
, која му је, како је он тврдо веровао, дете излечила враџбином, али га још више обузе срамота |
а за њим трчи Сремац са голим ножем.{S} Дете трчи право оцу, вриштећи из свега гласа.{S} Ђорђе, |
а он је, болан, још у апсу... </p> <p>— Дете се не би могло овуда провући! </p> <p>— Отварај! — |
ли згреших ја или моји стари. </p> <p>— Дете је, брате, па не зна; треба је научити — рече му ж |
за себе, извади револвер и пружи га на дете.{S} Ђурица прискочи и повуче му руку у страну. </p |
рђа. </p> <p>— Дижи се ти, или ћемо сад дете да кољемо — викну Ђурица, дрмнувши за рамена Ђорђе |
Немој душе грешити, ваљ’да знаш шта је дете...{S} Перо, по Богу си брате, ти знаш... </p> <p>— |
да ли је и донета из луке.{S} Ономад је дете тамо копало — одговори баба гле дајући у страну. < |
<p>— Имам свега.{S} Само, ви’ш, ово је дете дошло овако... треба јој купити одела и преобуке. |
рате, ’ваки случај.{S} Бранио сам своје дете, па то му је!...« </p> <p>Пред подне Станка замаче |
горе у зобишту. </p> <p>— Потражи, моје дете, па пожури, — викну Никола, сагињући се на коњу ис |
иве поштено.{S} Ја како, брате!{S} Моје дете неће бити хајдук.{S} А зашто? — Зато што пазим на |
> <p>— Бог с тобом, господине, зар моје дете!... — поче да нариче баба. — Немој душе грешити, в |
зу — рече Ђорђе и таман заусти да викне дете, а у двориште упадоше наоружани људи.{S} Једни држ |
а. — И баш ради тога и велим... нека се дете поправи... </p> <p>— Јок, не може! — одсече кнез. |
ову доласку. </p> <p>— Новицу... сад ће дете да отрчи, само ако га нађе. </p> <p>— Зар није у в |
ића на брду. </p> <p>— Чујем — одговори дете осврнувши се. </p> <p>— Јеси нашао јагњад, сине? < |
p>— Ћути, жено, да од Бога нађеш; какво дете!{S} Оно је Бог створио да буде мушко, па га анатем |
. »Нишани ме пушком, као да сам ја мало дете, да се плашим.{S} Али јој секу оне пусте очи, као |
стрепе сви људи, а он ме слуша као мало дете...{S} То ми се много допадало, а и јесте било лепо |
/p> <p>— И ово ти је, болан, некад било дете и сисало мајчино млеко, и мајка га, ка и све мајке |
— Кажем ти, море, шта је било.{S} Нашло дете цуру према себи, пригрлило је кô снаша кудељу, па |
амбаша хајдучки, сав блажен, као невино дете, слуша тај звук И осећа како му се растапа лед с о |
> <p>— Тајо!.. куку, тајо! ... — врисну дете и потрча к оцу. </p> <p>Пантовац, који готово ништ |
већ беше прошао. — Сиромах Илија изгуби детенце...{S} А ко ти је оно... ваљад’ Пантовац? </p> < |
у му кроз главу, сети се како је некада дететом плакао, и сад му се учини да осећа оно исто, шт |
обра мати, како се она обрадовала своме детету, својој осрамоћеној, исмејаној кћери!{S} Сав све |
право!...{S} О, како је страшно кажњена детиња непослушност!...{S} А свет?... </p> <p>»Шта ће о |
/p> <p>— Поп! — рече он, и сенка некога детињега стида прелете му преко лица, али он брзо одагн |
и му се не би се тако изненадио ни тако детињски уплашио, као што се уплаши од овог обичног отв |
у мислима светле и слатке слике давнога детињства.{S} Једва их изазива у памети.{S} Био је тако |
ако говорио... а ја сам све са њима, од детињства... с оцем... </p> <p>— Јесте, синко, знам ја. |
веома крупни и снажни, а Милош, још од детињства, остаде слабуњав и неразвијен.{S} Било је у к |
дашца, што су му поглед миловала још од детињства му; маме га оне равне и непрегледне, покошене |
ра и слатка, веома необична успомена из детињства сену му кроз главу, сети се како је некада де |
буни, дошавши у неприлику: научио је из детињства кад уђе у кућу да назове Бога и да се здрави |
ило да изиђе пред попу, кога је, још из детињства, веома волео и поштовао.{S} Али невоља гони н |
е и међу људима ретко налази.{S} Још из детињства она беше чудновата и особита и не наликоваше |
чворкови са бреста!« Ђурица се сад сети детињства.{S} Једаред опази да се легу чворци у једном |
а је и он сам онакав исти, какав је и у детињству био...{S} Откада памти за себе, никада му још |
се учини да осећа оно исто, што је и у детињству осећао; учини му се да је и он сам онакав ист |
е састави друштво. </p> <p>— Јок, море, деца га познају... познају га деца, кад ти кажем. </p> |
онако наоружана, трже се и пребледе.{S} Деца престадоше играти и занемеше, не знајући да ли да |
усед. </p> <p>— Море, шта ти говориш? — Деца ми синоћ кажу, кад догнаше стоку, да су га видела |
ок, море, деца га познају... познају га деца, кад ти кажем. </p> <p>— Сад ће уцена, сто дуката! |
раду у пољу, а код куће беху само ситна деца са женом редаром. </p> <p>На вратницама, куда ће Н |
зите! </p> <p>Жена се пробуди, за њом и деца...{S} Хтедоше да вичу, али их сам Јово ућутка. </p |
ја добро, не бој се, синко.{S} Знају и деца сеоска ко тебе упропасти, а да не знам ја, који ве |
истичких података, али иначе знала су и деца од чега Вујо живи.{S} Он је, као што поменусмо, би |
: </p> <p>— Тако ми деце!...{S} Жива ми деца!...{S} Браћо моја!... </p> <p>— Дижи то! — викну П |
<p>— Зар смо ми за то... и нашто ће нам деца, куд ћемо их? </p> <p>— Како, болан — прошапта он, |
вај одмах отрча у кућу, и наскоро затим деца се умирише. </p> <p>— Брже паре дај, немамо кад да |
птица, журећи се на ноћиште... </p> <p>Деца се окупила у једном углу пред вајатом, цепкају и з |
, то је већ извесно, а ја сам последњи, деце немам... а оно«... и, као убоден, скочи и разгледа |
и радосно, да је било доста мале веселе деце...{S} И сећа се балвана преко реке, којим су прешл |
ијен.{S} Било је у кући још доста ситне деце, Ђорђеве и Милетине, па њихове жене и двојица слуг |
Милоше, да грешиш душе, тако ти славе и деце! — моли онај сиромашак. — Вратићу ти, чим стигне к |
езак. </p> <p>— То ви је свега, тако ми деце!{S} Не знам више ни за једну пару...{S} Само ми ње |
прашину, а он замуца: </p> <p>— Тако ми деце!...{S} Жива ми деца!...{S} Браћо моја!... </p> <p> |
рча у кућу, а други оде к оној гомилици деце. »Хајдуци!...{S} То је оно страшило, од кога се и |
вши кроз плот, виде у дворишту неколико деце у игри и једну жену где мота цеви.{S} Не размишљај |
ажем.{S} Нека сваки води бригу о својој деци како треба, па неће бити хајдука, или их бар неће |
ужи право к њима. </p> <p>— Помози Бог, децо! — рече он још на корак два пред њима. </p> <p>Пан |
меја и причања по селу! </p> <p>— Море, децо, гледајте своја посла — одговара им онај с пушком, |
з заговорио, он окрете: — А што сте се, децо, тако накинђурили, кô да ћете на свадбу? </p> <p>— |
p> <p>— Добро јутро, нано! </p> <p>— О, децо... а ја све мислим и стрепим кад ћу чути... а ви с |
им излаже свој »ратни план«. </p> <p>— Децо — поче он — сад имамо један тежак, али важан посао |
сад умро.{S} Не знам само шта ће бити с децом.{S} Чекам извешће свакога часа. </p> <p>— Е њихов |
епо, болан.{S} Ето, ја ћу кидисавати на децу и укућане, а ти са њом држи и нападај газде. </p> |
о јој нешто рече, навлачећи шареницу на децу, али она не чу ништа...{S} Прекорачи високи кућни |
Да не би својом појавом уплашио жену и децу, накашља се и викну обичним гласом: </p> <p>— Помо |
{S} Кажите сад одмах онима у кући да ми децу не дирају. </p> <p>Ђурица погледа Сремца, а овај о |
вата и особита и не наликоваше на другу децу Марка Радоњића, нити на друге сеоске девојке: беше |
а ме отераш на робију, да ми упропастиш децу и да ми кућу закопаш!{S} Зар ти не знаш да се ни о |
и пуцкају млади пурењаци, које један од дечака обрће и надгледа. </p> <p>— Одмакни де мало тањи |
и из ње искочише Ђурица и Пантовац.{S} Дечаци зинуше од чуда и занемеше, а друг им устаде и зд |
руча. </p> <p>На извор долажаху почешће дечаци и девојчице, те напуне судове, умију се, баце ко |
S} Испод суднице, крај пута, сеђаху два дечка са заденутим пиштољима за појасом и један човек о |
<p>— Оде у Локву с косачима — одговори дечко. </p> <p>— Колико их беше? </p> <p>— Петорица.{S} |
изиђе на пољану, где се сукоби с једним дечком, који иђаше на воду. </p> <p>— Стако, чекај, бол |
ова? </p> <p>— Мучила се зимус много са дечурлијом, па јој се сад девер вратио у задругу.{S} Њи |
вори жена, прилазећи Ђурици. — Како си, дешо?...{S} А овај ми не рече да ће кога вечерас довест |
апуће речи милости, да га гледа и да се диви његовим особинама, које јој све више излажаху пред |
испод куће, па ту, под једном кржљаком, дивљаком, наместише постељу.{S} Пантовац се завуче међу |
ију мисао.{S} Све око ње беше суморно и дивљачно, све јој улеваше неки празноверни страх, коме |
ице стаде разлегати по питомим лукама и дивљим голетима.{S} Руке му снажно али механично замаји |
арицу, одбија се од замрзлих зидова и с дивљим и бесним фијуком јури преко улица, преко стогова |
шум њен једначито и тихо, слажући се у дивљу, необичну својевољну мелодију...{S} Чује се једна |
о срце, да се наужива и провесели...{S} Дивна ли живота!... </p> <p>»...{S}Али ко зна... дуго ј |
_C28"> <head>XXVIII</head> <p>Блиста се дивно јесење јутро.{S} Са плава чиста неба падају светл |
он удахну свом снагом пуне груди овога дивнога ваздуха. </p> <p>— Ђурица! — зачу се отуд глас, |
Е видиш, само од једнога посла с тобом дигô сам главу, па како бих те оставио!... </p> <p>— Ва |
сто пушака на њега, чини му се не би се дигао са меке сламе, која пријатно шушкаше и угибаше се |
бично присела код завале испод прочеља, дигла руке више главе и преплашено гледа зликовца, који |
е нарави. </p> <p>Родитељи су већ давно дигли руке од свих покушаја да савладају Станкину самов |
пред носа! ...{S} Па кад прочитам указ, дигнем се, па право к Лени:{S} Сад си госпођа капетаниц |
...{S} Све му је сад јасно... </p> <p>— Дигни ме — вели му загушеним гласом. </p> <p>Подигоше г |
ше главе, а кмет га значајно погледа и, дигнувши се, рече му: </p> <p>— Хајдемо—дер малко доле, |
момче, ове ствари? — запита полицајац, дигнувши на једном прсту дуге ниске старинских новаца. |
је одређено.{S} Чико се боји да не буде дигнут и качерски срез, па вели да добро пазите кад наи |
Шта ће ми бити? </p> <p>— Како, море... дигоше на тебе сав свијет. </p> <p>— Да није потера? </ |
<p>— Готово! — Викну Митар и устаде.{S} Дигоше се и остали, само остаде на поду он, непомичан, |
р — пази да опкопаш полако. </p> <p>Кад дигоше малу дашчицу, видеше да она поклапа неку велику |
: </p> <p>— Ко ће да се купамо? </p> <p>Дигоше се неколико њих и одоше да нађу згодан вир, а др |
Ђурица спава тврдо, после велика умора, диже се и оде у мрак. </p> <p>Чим нестаде Мата, Ђурица |
Љуља се леса млађаних и веселих играча; диже се прах под лаким ногама, које у такту трупкају; з |
вели, викнух двапут, па кад видох да се диже... дадох ватру и — готово... </p> <p>— Зар баш на |
p> <p>— Добро је — одговори Вујо, па се диже и оде право у село.{S} На путу, из једне јаружице, |
собу, док он не дође. </p> <p>Ђурица се диже, али се једва одржа на ногама, које клецаху и пови |
а Обрад зазвони меденицом.{S} Народ се диже, као на команду.{S} Људи поскидаше капе и сваки у |
/p> <p>Станка устаде и оде, а за њом се диже и Ђурица, држећи се воћњака и ограде, па оде к Јов |
присебан.{S} Кад му се приближи, он се диже и осмехну се, а оне плаве очи гледаху је топлим, н |
играње карата.{S} Кад сврши игру, он се диже полако, као човек који не зна куд ће, па се упути |
ши човека где му се приближује, Вујо се диже и пође на сусрет, а кад му се приближи сам Ђурица, |
чну играти.{S} Чим народ заседе, поп се диже, а Обрад зазвони меденицом.{S} Народ се диже, као |
т пренесе очи на ону слику и коса му се диже на глави од чуда...{S} Станка!...{S} Јест, она је. |
су газдинске велике ливаде, са којих се диже по неколико стотина пластова.{S} Сад су већ пласто |
тка дохвати нож, којим је секао хлеб, и диже се од трпезе. </p> <p>А Милош угледа пред собом са |
прочита оба писма, сави их, запечати и диже се да пробуди успавана ђака, који је требао сад од |
<p>— Води га! — викну капетан пандуру и диже се од стола. </p> <p>Као у неком бунилу и заносу Ђ |
ка претрча пред Ђурицу, окрете се оцу и диже руке у вис, желећи да га рукама заклони.{S} А Марк |
да га не наљутимо — одговори Пантовац и диже се са столице. — Јово, ја бих мало спавао — рече о |
, под којим Вујо спаваше.{S} Он се брзо диже, извади рам из окна и промоли главу на поље. </p> |
аше с великим неповерењем, али се одмах диже и, пошавши к вратима кућним, рече му: </p> <p>— Ни |
ве.{S} Вода га доиста опорави, те одмах диже главу и плашљиво запита: </p> <p>— Камо Вуја? </p> |
си ожењен, али нек стоји резница, да не дижеш руку на људе, који ти ништа не чине. </p> <p>— А |
ми деца!...{S} Браћо моја!... </p> <p>— Дижи то! — викну Пантовац. </p> <p>Он подиже новчаник и |
из гласа, падоше крај Ђорђа. </p> <p>— Дижи се ти, или ћемо сад дете да кољемо — викну Ђурица, |
текар Вују, кад донеше карте. </p> <p>— Дижи, синовче, па да видимо како књига вели. </p> <p>Ап |
.{S} Шта Има још? </p> <p>— Сутра ће да дижу потеру.{S} Синоћ одјурише сви пандури са наредбама |
<p>— Да није потера? </p> <p>— Ноћас се дижу на тебе три среза: да си тица, не би побјегао...{S |
...{S} И с мокрих камених плоча опет се дижу облаци суре мокре магле, квасећи успут људе, куће, |
Преко целога темена, куда су жандарми, дижући га ваљада на кола, збрисали и скинули рукама изг |
ом приликом, као и сваком... — рече он, дижући своју »шлафкапу« и поздрављајући капетана, који |
дмарај колико ти душа хоће — рече Вујо, дижући рам са хартијом. </p> <p>Ђурица га погледа зачуђ |
су друге за седење.{S} Имућнија племена дизала су над совром кров, а около седишта ужљебљивани |
да ћеш ноћити код Јова, па су због тога дизали потеру. </p> <p>— Не може бити! </p> <p>— Јест, |
а и суморна, као да се и не мисли никад дизати са грешне земље.... </p> <p>Другови прођоше забр |
р, видевши да се неко од спавача почиње дизати, притрча и притисну га озго. </p> <p>— Ко је то? |
ту.{S} А механџија већ поче да прикупља дизгине и да мува вранца коленима, кад иза Ђуричиних ле |
да му донесе кључ од цркве, а он пусти дизгине коњу, па се обрте Пантовцу: </p> <p>— Ходи дер, |
ојима су висиле по три кићанке, а преко дизлука — чарапе за шаку дуже од обичне мере; због тога |
разнобојних пруга и памучне подвезе за дизлуке са кићанкама од вунице.{S} А сам Ђурица, терају |
дрва у град, зарадио је чохани јелек и дизлуке, опшивене црним гајтаном, и велики тунос са кић |
ди, а ја ти само то велим: чувај га се, дијете, кô живе ватре!{S} Оно ти је опак душманин...{S} |
ратима, преко од њихове собе. — Устани, дијете, испеци нам каву. </p> <p>— Сад ћу, не улази ова |
о ме да му кажем где си...{S} Он ће ти, дијете, главу однети, то знај, па гледај шта ћеш и како |
а благим гласом. </p> <p>— Бог с тобом, дијете, што да говоримо кроз прозор, кад је дао Бог те |
ре ли о мени? </p> <p>— Све се ућутало, дијете; заборавили су те, чим си отишао... засад ћеш би |
ти тако ослабила? </p> <p>— Године су, дијете, старост... — одговори она, затварајући за њима |
а у жену и помисли: »Да ли му је то оно дијете?{S} Ова је готово старија од њега«. </p> <p>— Ев |
— Где је сад Ђурица? </p> <p>— Код Јова Дикића, у нашем селу...{S} Остао је на спавању, и сутра |
до уречена места (једнога трњака испод Дикића кућа), па даде знак.{S} Испред куће му одговориш |
овцем удари потоком, који протиче испод Дикића кућа, где је оставио Станку на боравишту.{S} Јав |
Станку на боравишту.{S} Јавили су Јову Дикићу да им спреми ручак.{S} Кад изиђоше на чисто поље |
...{S} Ватра прсну пред очима... за њом дим... оне слике нестаде... она се, одмах чим пуче, нек |
снажне руке...{S} Само испаде из онога дима нека прилика, паде на њега, стеже га и притисну це |
е пушке на врата, на прозоре, соба пуна дима...{S} Ври, трешти, пуши се... као у паклу!...{S} Ђ |
са пушком, из које још излажаше по мало дима, гледаше их зачуђено, не могући појмити шта то би. |
и своју пријатељицу, трошио по неколико динара, те је могао израчунати, ако непрестано стане ов |
аву и гледа шта се чини. </p> <p>— Шест динара и десет пара... први и други пут! — виче општинс |
пресрете и нађе код њега само дваестину динара. </p> <p>— Е, мој пријатељу — рече му присебан, |
слом.{S} Развесели се и он, па стаде да дира Пантовца.{S} У неко доба стиже Ђурица.{S} Беше вес |
} Онај ђаво Пера све је подговара да ме дира.{S} Кажу јој да нисам ожењен, а она црче, све око |
ако има шта јести, само нека никога не дира.{S} А док он кога не дирне, не сме ни њега нико ди |
— Не, не ако Бога знаш, само ми њега не дирај; ишти шта хоћеш! </p> <p>— Брже говори где су пар |
ни за једну пару...{S} Само ми њега не дирајте... </p> <p>Ђурица разви завезак и, видевши да ј |
те сад одмах онима у кући да ми децу не дирају. </p> <p>Ђурица погледа Сремца, а овај одмах отр |
к он кога не дирне, не сме ни њега нико дирати. </p> <p>— Богме, тамо му у оној хартији стоји н |
ако племе имало је своју совру — четири дирека, по бодена у земљу и спојена пречагама, преко ко |
ека никога не дира.{S} А док он кога не дирне, не сме ни њега нико дирати. </p> <p>— Богме, там |
</p> <p>— Ни једнога нисам мојом руком дирнуо. </p> <p>— То знам ја, али не зна закон. </p> <p |
примакли, да су могли чути један другом дисање. </p> <p>— Камо се, по Богу си?... полудех од му |
Стаде да слуша, угушујући своје рођено дисање, али му у ушима наступи читава свирка од зујања, |
бодно се дише!...{S} Ох, како је слатко дисати!...{S} А шта је ово заковано?...{S} Руке и ноге |
опет стају на прсте...{S} Старцу тешко дисати, стеже га младић као кљештима...{S} Најзад се не |
ах после оног убиства.{S} Сад ће се све дићи на ноге, само да те сатру, али ми ћемо гледати... |
о ван себе паде у један угао и стаде да дише јако и убрзано, као да ће сад издахнути.{S} Домаћи |
ударце куршума...{S} Гледа и чека... не дише... </p> <p>Груну плотун...{S} Зелонобледо лице нам |
>Ђурица оборио главу, па, чини се, и не дише.{S} Спопала га нека дрхтавица, па се само мења у л |
<p>У народу свачије лице бледо, нико не дише.{S} Ужас и чуђење исписано је на тим лицима. </p> |
ље.{S} Момчадија пребледела, па нико не дише; све упрло очи у попу, који разгледа једнога по је |
светло, слатко?...{S} Гле, слободно се дише!...{S} Ох, како је слатко дисати!...{S} А шта је о |
је жива...{S} Креће се нешто у њој: или дише или јој ради срце... </p> <p>Капетан се саже, насл |
у чијој се хладовини слатко и слободно дише... </p> <p>Где си, лисната зелена горо!{S} Камо те |
чим вас нађем — проговори младић брзо, дишући нагло после уморна и дуга пута. — Чим сване, кре |
ком необичном радошћу, и он гледаше, не дишући, како се Станка сагнула, па кваси хладном водом |
другу, је ли... — прошапта она тихо, не дишући, као да сад тек очекује прави одговор, од кога ј |
једну младу жену, која га посматраше не дишући... »Где ли је сад Станка?...{S} Да ли зна за ово |
жудње погледом, и очекиваше одговор не дишући. </p> <p>— Како ти кажеш... — прошапта она и пог |
»одбегшега злодјеја Ђурицу Дражовића са дјевицом Станком, која својом драгом вољом иде за њега. |
а док сам год жив, неће те заболети ни длака на глави... </p> <p>— Колико ти треба? — прекиде |
>Механџија извуче новчаник, метну га на длан и пружи преда се, али му рука толико дрхташе, да н |
парчета гвожђа, што падају испод оштра длета... </p> <p>»А знам... хоће да врачају...{S} Па не |
ајке, волела и гајила! — прозбори газда Дмитар, гледајући онакажено лице зликовчево. </p> <p>— |
<p>— Баш да вам кажем и ја једну — рече Дмитар књижар, пошто се искашља и протрља међу прстима |
елијевском тридесет, а колико ти је дао Дмитар за јечам? </p> <p>— За јечам? — одговори Никола, |
и његов корак... </p> <p>— Добро велиш, Дмитре — одговори му свештеник. — То и ја кажем.{S} Нек |
ласком... </p> <p>А тамо поред реке, по дну саме котлине, пружио се зелени потес у даљину, чак |
И баш се мора, баш нема другог излаза, до у гору?{S} Нема, јамачно нема. — Кад то каже ча-Вујо |
андарма с пушкама... </p> <p>Све досад, до овога тренутка, он је оно, што је имало сад да се из |
. </p> <p>— Како?...{S} Хвала ти, попо, до неба.{S} Ти си ми отворио очи.{S} Бар ћу се сад умет |
> <p>— Ништа ти, брате, друго не видех, до ли оних лепих очију.{S} И јесте позадружна, јади је |
а смјештам моју робу, а кућа је, видиш, до самога потока.{S} Згода!... </p> <p>— Зацело згода! |
ала ових дана? </p> <p>— Болесна?...{S} До сад нисам никад боловала, а сад... све једно!. ..{S} |
ме беху прострте неке прљаве поњаве.{S} До те постеље стајаше мала четвртаста пећ, сандучара, д |
еђу момцима наста гуркање и шаптање.{S} До Ђуричина уха долете само једна реч: »јаловица«, али |
еше виши од његове главе и — о среће! — до ушију му допре зврјање кочија од оне стране, на којо |
бити Станка. »Ево згоде — помисли ОН — до мрака ће морати макар једном доћи на извор, па... са |
— Ја морам сад знати на чему смо, треба до зоре да посвршавам са људима. </p> <p>— Па... кад ни |
словна, ропска послушност луди, који га до јуче нису честито ни погледали.{S} Он није заборавља |
о...{S} Он га је узео за руку, довео га до стрме ивице и гурнуо...{S} После се већ морао клизат |
о се не боји ни пушке ни власти, никога до Бога.{S} Иде са својом пушком по зеленој гори, а све |
а бити готов да прегруваш по два округа до каквога поузданога заклона, а она не може свуда с то |
куршума, прескочио бих ватру и воду да до ње дођем, да ме само онако погледа и да се онако осм |
стук. — Напослетку не браним...{S} А ја до тебе... знаш... хтео сам и ноћас да дођем, па велим |
То знам, ал’ опет... ваљада нећу ни ја до века овако. </p> <p>— Ја шта ћеш, после оних мртвих |
<p>Не остаде им више од стотине корака до реке.{S} Наједаред Пантовац погледа у лево, па, виде |
{S} Али чим би се која виђенија девојка до њега ухватила, а то је врло, врло ретко бивало, он с |
густе кленовичке шуме, која се пружила до близу Качера и пожурише да се што пре дохвате руднич |
м, па настави: — Имам много хитна посла до газда Јанка, па те молим, ако је ту, кажи му да га ч |
та ти ја не знам, но живим тако од дана до дана; а шта ће бити и не мислим, не смем да мислим.. |
а виде они с леђа, узе правац од нишана до оне тамне, неразговетне слике, што га и сад необично |
он и одговара за њега«, мислила је она до сад, »а ја само идем са њим, не чиним никоме ништа«. |
<p>Ђурица скочи и помоли се из заклона до половине.{S} Обрнувши главу уз пут угледа на другој |
девши од љутине и узбуђења, како дотрча до њих са замахнутом пушком, фијукну њоме и лупи по твр |
конопац о коцу... </p> <p>Митар дотрча до коца, наднесе се над раку и окиде пушку... </p> <p>Г |
за пршуту, па после оде тамо некуд сав до дршке...{S} И потом угледа како оно страшило необичн |
ти ваљан момак.{S} Истина, отац те, Бог до га прости, није никаквом добру учио... то се већ зна |
. </p> <p>— Море остави ме, није ми сад до тога — одговори Ђурица љутито, не гледајући ни у ког |
видећи нигде столице, спусти се на под до пећи. </p> <p>— Та нека ме, снахо, могу и овако — од |
амирити? — запита Ђурица. </p> <p>— Све до једнога. </p> <p>— Доста ми је — рече Ђурица гласно |
раво к њему и изручивали му у крило све до последње паре, што су по скупе жртве награбили.{S} О |
и, али се старао да не мисли о њему све до последњега тренутка.{S} У себи је желео да се оно ни |
о ступао на кобну стазу, која га доведе до овога стања!...{S} А како се могло лепо живети, само |
мртав.{S} Него ме друга незгода доведе до тебе. </p> <p>Свештениково се лице замрачи. </p> <p> |
. </p> <p>— Има ли сад далеко да се иде до куће? — запита капетан Станку. </p> <p>— - Ено, одма |
та!{S} Кад се врати у гору, ако му буде до тога, он ће већ смислити како ће то наредити, а заса |
ичући се по клизавој подстрешници, дође до врата кућних, ослушну мало и куцну лагано о мокру да |
покуша да заспи. </p> <p>А Станка дође до ограде кућне, наслони се на чатал врљика, обори глав |
је опет мислио и мислио, и најзад дође до закључка, да је сва ова момчадија гора од њега, и да |
ји су тебе упропастили...{S} А кад дође до густога, онда ће им бити први посао да те убију, да |
већ морао клизати и падати, док не дође до краја... </p> <p>»И тај зликовац, који ме је упропас |
} Ишао је брзо, грозничаво, док не дође до позната му изворца, из кога се слеваше хладна планин |
е веће кривице док... јест, док не дође до густога, тако рече попа, а после... пљус по челу, па |
овољно се осмехну.... </p> <p>Тако дође до изворца, који је ископан у самом кориту речном, те с |
— окрете се он Јову. </p> <p>— Била је до јуче, па не може више да се крије од Марка. </p> <p> |
сли он — можда то неће ни бити; дуго је до зоре«.{S} И тако полуумирен уђе у гору. </p> </div> |
озничавој безразложној нади проживео је до данас, а сад одједном изводе га на бели хлеб!... </p |
е зачуди.{S} По своме поимању, она није до сад сматрала себе за кривца. »Ко чини зло — он и одг |
истурена, избачена отуд, па јој и није до њих.{S} О мени и себи?...{S} Један нам је крај, шта |
ка пошље одмах за мном.{S} Стићи ћеш ме до кленовичке реке; ја ћу полако путом. </p> <p>— Добро |
— рече Марушка, па понуди Јулу да седне до Ђурице, а сама се намести до Новице. </p> <p>— Шта в |
шу разгаљује...{S} Гле, и сад му допире до ушију тај чаробни звук: цин... цан... цин... цан... |
ачекати? </p> <p>— Ако можеш изиђи горе до Каменара код оних дебелих грмова... </p> <p>— Више В |
тамо вам је најсигурније.{S} Чича ће се до манастира добро загрејати, а ти му мало попрети, а и |
њилски потес, домишљајући се како би се до забрана одвојио од Сима, који непрестано иђаше уз ње |
о неке мисли и Марушки. </p> <p>— Он се до синоћ мало прибојавао од мене.{S} Лудак! — рече јој |
едајући једним оком Станку, која сеђаше до Ђурице и невесело гледаше на њега. </p> <p>— А што м |
испретураше по соби, неки се докотураше до постеље...{S} И Ђурица пође једној постељи, али га и |
о. </p> <p>Понеше га на рукама и однеше до места; спустише га више коца... </p> <p>— Ево ти кућ |
ним пандуром, те устаде, па га одведоше до једне постеље и наместише га да легне.{S} Занесе се |
време најрадије причају.{S} Кад дођоше до једне крушке под осојем, ту их заустави Јелица Плеск |
му паде у очи лепа двоцевка острагуша и до ње друга некаква једноцевка, коју одмах познаде да ј |
ала сам се са твојим људима, ишла сам и до њега.{S} Звао ме да му кажем где си...{S} Он ће ти, |
о заметне шала и прича, која се продужи до позна доба.{S} Станка, у шали и смеју, испра рубине, |
оја... </p> <p>...{S}Пијанка се продужи до пред саму зору. </p> <p>Напослетку, кад се сви изопи |
н слободи кроз клисуру, којом се долази до манастира.{S} Кад га стигоше, Пантовац скочи с кола |
во, које је добило вољу да се провесели до највеће мере, да се засити, занесе... </p> <p>Сад је |
о: да се треба користити свачим »што ти до руке дође«.{S} Само се, напоменуо би му отац, треба |
и храну, па их, тако опремљене, испрати до оближње шуме, дајући још нека обавештења Радовану и |
у да седне до Ђурице, а сама се намести до Новице. </p> <p>— Шта велиш, побро, ове се не шале! |
уми.{S} Могао бих за два три часа отићи до Рудника?... </p> <p>— Тако и зечеви раде кô ти, а ли |
епоручити. </p> <p>— Тешко је сад отићи до Шапца, него да идем у Смедерево.{S} Кажи ми само где |
лу — рече Вујо, прилазећи му и седајући до њега на троножац. </p> <p>Усекнувши свећу, Вујо стад |
којом је Мато обично спавао.{S} Дошавши до позната му ноћишта, Ђурица опази да Мато спава.{S} С |
е, пружио се зелени потес у даљину, чак до качерских планина, које су, овога јутра, завијене у |
раздао по народу, браћо.{S} Раздао сам до последње паре, тако ми самога Бога... </p> <p>— Лаже |
о кући, а ја ћу гледати да се прокрадем до Венчаца. </p> <p>— Мени је казао Вујо да једнако иде |
зато ти и дођох овако сам.{S} Чим дођем до новаца, све ћу ти вратити, а док сам год жив, неће т |
ди тако дуга чекања, Ђурица дође са њим до уречена места (једнога трњака испод Дикића кућа), па |
а једнако идем с тобом и да те допратим до њега.{S} Не смем те ја оставити. </p> <p>— Што ћеш м |
себе. </p> <p>— Па хајде да те испратим до Каменара, после ћу ја кући. </p> <p>— Зар ти нећеш с |
ј да видимо шта ће бити с твојом главом до јесени«. </p> <p>— Их, болан, што си баш тако! </p> |
упао гордо и дрско, и кад год се хватао до момака, видео му се око усана подругљив осмех.{S} Ал |
о зна да није ланац од потере већ сишао до реке.{S} Имали су, дакле, још само два начина: или д |
од доноси.{S} Тако је, постепено, дошао до велике тековине, каква се ретко виђа по селима.{S} У |
е би поднео, он би га уништио или довео до лудила.{S} Ђурица не осећаше у себи снаге да поднесе |
тим, само њему познатим начином, ставио до знања капетану, да су похаране ствари код Ђурице.{S} |
и!...{S} Срели се на путу, па ме пратио до Главице...{S} Пита за све..{S} После узе да комендиј |
а чајир, па у поток, а после ти је лако до вашега забрана.{S} Ја ћу бити код Јова, а ти седи та |
</p> <p>— Пандур...{S} Дошли смо полако до његова стана; разгледам прво положај куће, па ми се |
учио. </p> <p>Изјутра зором отиде Марко до свога суседа Петра. </p> <p>— Да ми даш, Перо, онај |
е и на себи самом.{S} Тек беше му стало до тога, да ово садашње расположење, ово »нетицање ниче |
сене су неке ствари.{S} Власти је дошло до знања да су код тебе, од тих ствари, две огрлице од |
/p> <p>— Ја, вала, хоћу, само да чекамо до пролећа, јер се пре нећу враћати.{S} Дотле ћемо све |
<p>— Ха, сињу ли му душу... чекни само до сутра, па да видиш окршаја!...{S} И ја ти се, вала, |
укоше се у густ шибљак и поседаше једно до другога.{S} Пантовац одмах извади пљоску и натеже. < |
равнице од рудничких, начичканих једно до другога, брда и планина.{S} Пред њима се засветли и |
них јесењих дана.{S} Живело се од данас до сутра, избегавала се свака одређенија мисао о будућн |
омалену сеоску кућу, која на оном крају до њих беше од брвана, а на противном, где је соба, оле |
е овлада њиме од онога тренутка, кад му до ушију допре она пакосна увреда од Сретена.{S} Он се, |
, која обухвата цела човека, продире му до тела и, чини ти се, увлачи се и у саму срж кошчану.. |
и у душу неко ново, сасвим непознато му до сад осећање, које му отвара нов поглед на свет...{S} |
га препороди, ули му неку непознату му до сад снагу самоодбране, коју он никад у себи не претп |
к Јову. </p> <p>— Да ми добавиш Новицу до мрака!{S} То нам је најпотребније — рече он, чим се |
ловица, Ваган, и оде оком по томе венцу до саме питоме Колубаре.{S} Отуд му се врати поглед на |
тране, од Јанкове каване, која је одмах до среске куће. </p> <p>— Ваљда нећете бити тако бездуш |
уга!...{S} Оставих добру мајку, увредих до срца старога оца, окретох леђа целом свету, само да |
куд те очи воде.{S} Немој да ме доводиш до зла, јер може бити свашта... — и он претећи махну гл |
шао.{S} Мајка ти је поручила да свратиш до ње, чим стигнеш овде...{S} Па најбоље да одеш, док с |
/p> <p>»...{S}Али ко зна... дуго је још до пролећа.{S} Дотле ћу се сит науживати, јер — куршум |
и пандури, као обично, беху наоружани »до грла«. </p> <p>Кад се дохватише чистога поља, потера |
шала и прича, која се продужи до позна доба.{S} Станка, у шали и смеју, испра рубине, па их по |
је то могло бити?...{S} Ко зна које је доба...{S} Можда скоро да сване?...{S} Па онда...{S} Шт |
А, пробудио си се! </p> <p>— Које ли је доба? </p> <p>— Нема још поноћи, сигурно...{S} Лези, сп |
н, па стаде да дира Пантовца.{S} У неко доба стиже Ђурица.{S} Беше весео, као ретко кад. </p> < |
сти прође му дуго време. </p> <p>У неко доба ноћи дође Вујо са два човека.{S} Један од њих наро |
о да кажу један другоме. </p> <p>У неко доба ноћи стиже Новица. </p> <p>Пошто се засад нису мор |
да оде још једаред. </p> <p>Беше прошло доба малога ручка.{S} Станка се враћа из њиве с празним |
пажња варошанима, и ако још беше глухо доба, окретоше одмах пољем, које се пружа више вароши.{ |
ограде, па оде к Јову. </p> <p>— Да ми добавиш Новицу до мрака!{S} То нам је најпотребније — р |
која је јутрос висила празна, сад беше добар грумен соли и бут непечене свињетине.{S} Идући пу |
уђоше у кућу, где их очекиваше Станка и добар ручак.{S} Једна жена остаде напољу да пази неће л |
се крене одмах за њима.{S} Рачун је био добар.{S} Чим потера сиђе са хума и западе у долину, бе |
То му кажу, значи да нисам ни у чем био добар, све зло!...{S} Па, тако и јесте!...{S} И кад то |
рице, дохвати нам! </p> <p>Да је он био добар посматрач, могао би опазити како на Ђуричину лицу |
ћемо.{S} Ти знаш: он ти је већ спремио добар посао, чим се јавиш, и ја бих ти рекао да ти то с |
денце! — рече он и обрте се ђаку, па му добаци неколико кратких испрекиданих речи, услед којих |
>— - Ено, одмах на ономе брегу... да се добацим каменом одавде. </p> <p>— Добро.{S} Сад нас ти |
рака.{S} И шума, и поље, и брегови, све доби неку нову, сјајнију и отворенију боју...{S} По пла |
ова појава не зачуђава, јер његово лице доби израз као да је хтео рећи: »Е мој брате, да сте ви |
ој реци Ђурица се одмори део час, па не добивши никаква одговора од Вуја, пође с Новицом у село |
ово испечене, услед чега цело лице више добијаше изглед обичне трупине.{S} С леве стране груди, |
баш стотина? </p> <p>— Спреми се да их добијеш.{S} Баш те тражи Вујо из Брезовца! — прекиде га |
и они, који са мном мећу главу у торбу, добију од њега коју банку као слепци, а оно друго све о |
кући би му било еве весело, стара мајка добила би одмену...{S} И све би то било, да не беше њег |
/p> <p>— Не звонцај ми ту, док ниси сад добила што тражиш! </p> <p>Станка пребледе, али се не м |
ну апотекар. — А какво сте васпитање ви добили, ако се смемо усудити да запитамо, од свога ћаће |
Сад идите, па причајте какву сте уцену добили за главу Ђуричину. </p> <p>За овим се обртоше и |
пијанка занела је цело друштво, које је добило вољу да се провесели до највеће мере, да се заси |
ја не знам све, само то: да је капетан добио писмо, у коме му је достављено за Ђурицу; а за др |
рпљења... </p> <p>Капетан је напослетку добио тачно извешће.{S} Кола са мртвим Пантовцем очекуј |
дуката.{S} Али пошто му Вујо преполови добит, опет му остаде мало, те сад изгледаше где би још |
тренутка.{S} И сад су ишли на поуздану добит, јер су знали да је Никола отишао да наплати обли |
заваравати.{S} Подај и њему половину од добити, јер сад је зима на прагу.... треба добро да се |
да ме чува џабе, кад за моју главу може добити сто дуката!...{S} Видим шта хоћеш?. старче, али |
а. — А други? </p> <p>— Радован и Коста добише по једну рану, а Ђорђе остаде мртав поред Мите. |
ама, испитујући своје подобности, носио добош у војној банди. </p> <p>— Ох-хо-хо-хо... — слатко |
драви га Ђурица и пружи руку. </p> <p>— Добра ти срећа!{S} Откуд тако рано? </p> <p>— Хоћу у ча |
цу, ни сам не знам зашто; ни мени каква добра од ње, ни њој од мене!...{S} Еј!«... узвикне он б |
но... и тај поглед не обећаваше никаква добра... </p> <p>И као да се хтеде још једном уверити д |
ра...{S} А он?...{S} Јест, њему би била добра; та он и онако рече да ме може убити!...{S} Како |
е?...{S} Не би, не би им моја смрт била добра...{S} А он?...{S} Јест, њему би била добра; та он |
— под ноге!... </p> <p>»А мајка, јадна добра мати, како се она обрадовала своме детету, својој |
че Вујо. — А сад полазите, и нек вам је добра срећа! </p> <p>Ђурица се трже, као из дуга сна. < |
ремљена чутура вина, печена јагњетина и добра кајгана на кајмаку.{S} Ту би се, у затвореној соб |
рен.{S} Али само док се докопам пушке и добра оружја...{S} Овако, брате, шта ћеш с голом душом. |
таласа и повија са стране у страну, као добра пшеница под снажним ветром.{S} Велику муку имађаш |
м...{S} Знаш, онога... пшеница ми много добра: биће сто крстина.{S} А већ шљиве су понеле кâ чи |
да идете на посао.{S} Прође нам вечерас добра стотина дуката, која је могла бити наша. </p> <p> |
и поздравио те.{S} Вели: догонио си му добра дрва, па те части.{S} Вино ти шаље газда Митар, а |
су то два прозорчића, између којих има добре згоде за прикривање свакојаких људи и ствари. </p |
шаше, кошаре за стоку и остале потребе добре земљоделске куће.{S} Становници су ове улице махо |
то ти мени не кажеш како живиш, имаш ли добре зараде, па да се узмемо, да ме водиш одавде... да |
и нисам ни казô... имам ја у мојој кући добре згоде...{S} Хајд’ сад, па жури. </p> <p>Ђурица ок |
, пробао печења и јаније, зготовљене од добрих јаловица.{S} Али зар је он крив за то, и зар је |
квој неприлици, а ово му је већ обична, добро позната појава.{S} Неки пут је и сам бивао принуђ |
стајаше мала четвртаста пећ, сандучара, добро загрејана, од чега сва собица беше врела. </p> <p |
на! ...{S} А Јово пропаде! ...{S} Море, добро је њему.{S} Издржаће неколико година, па кући...{ |
ок не дође Вујо. </p> <p>— Ха, синовче, добро си се пожурио!{S} Тако, брате, тако треба — рече |
ојици црно кљусе и на њему онај сигави, добро познати му капут Милутина механџије, који се пови |
<p>Ђурица је лети, кад је хтео радити, добро зарађивао.{S} Радио је све сеоске радове по скупо |
Хвала ви, само ме сутра немојте мучити, добро гађајте!... </p> <p>— Не брини, за минут ће бити |
у потраже, ухвате, и под јаком стражом, добро везана, амо спроведу«.{S} Пандури већ беху усели |
о, онда мора бити тако; он је, јамачно, добро промислио.{S} Али зашто тако одмах, зашто нема мо |
Не знам, господине... </p> <p>— Добро, добро... — прекиде га капетан — сад ти то и не тражим.{ |
ећеш шта ти ја вредим. </p> <p>— Добро, добро — рече Ђурица, гледајући за њим, док год му се не |
сам остао без марјаша. </p> <p>— Па... добро — развуче Вујо, али се видело да му није право. — |
И то ће јавити. </p> <p>— Знам, знам... добро! — одговори Ђурица. — Ти сад гледај како ћеш се п |
..{S} И тако све, па мучи и питај...{S} Добро.{S} После већ суд и, рецимо, робија.{S} А она?... |
ба да се узме паметно: ако може лепим — добро, ако ли не може — Радован ће знати шта треба да с |
та вели. »Ко хоће, вели, са мном лепо — добро, а ко неће, ја могу без њега«.{S} Црче од муке за |
Није му ни првина, не бој се! </p> <p>— Добро, а шта велиш за наше људе, како ће они? </p> <p>— |
е мога Ђуре!...{S} Станка!... </p> <p>— Добро јутро, нано! </p> <p>— О, децо... а ја све мислим |
га, а ’вако нећемо... јок!... </p> <p>— Добро — рече Ђурица — ја ћу то казати Вују шта ви тражи |
овор са пандурима из среза... </p> <p>— Добро, ми ћемо се разговарати — рече Ђурица дрешећи му |
на згоду овде.« То је све... </p> <p>— Добро, иди сад право кући, а ја ћу те потражити, кад ми |
<p>— Казаћу ти на само све... </p> <p>— Добро.{S} Милисаве, пробуди све жандарме и пандуре.{S} |
p> <p>— Не знам, господине... </p> <p>— Добро, добро... — прекиде га капетан — сад ти то и не т |
пазим на сваки његов корак... </p> <p>— Добро велиш, Дмитре — одговори му свештеник. — То и ја |
ма стајаше пренеражен Ђурица. </p> <p>— Добро јутро, момче! — поздрави га писар. </p> <p>Ђурица |
а видим да се то тиче главе. </p> <p>— Добро видиш, и то ти је засад доста.{S} А кад дође вриј |
да се добацим каменом одавде. </p> <p>— Добро.{S} Сад нас ти поведи на ону страну, где није њег |
еда дође међу друштво и седе. </p> <p>— Добро јутро! — поздрави се капетан, седајући за сто. — |
/p> <p>— Нађох; вели да може. </p> <p>— Добро.{S} Иди му сад кажи нек дође мојој кући чим се см |
искочи кроз прозор и побегне. </p> <p>— Добро те се није дао да га ухвате; издала га рана. </p> |
им те, — рече она крстећи се. </p> <p>— Добро те њој ниси ништа говорила.{S} Сад ти ћути, па се |
го што му се Ђурица приближи. </p> <p>— Добро јутро, чича! — поздрави га Ђурица и пружи руку. < |
сигурно? </p> <p>— Тако вели. </p> <p>— Добро је — одговори Вујо, па се диже и оде право у село |
и да ће на Букуљу и Кленовик. </p> <p>— Добро.{S} Чим сване, нађи се са Радисавом; а ја ћу зоро |
ећ зна све; кућу ће наћи сам. </p> <p>— Добро је.{S} Ови ће сад, знам, одмах у потеру, а њему ј |
, а видећеш шта ти ја вредим. </p> <p>— Добро, добро — рече Ђурица, гледајући за њим, док год м |
чке реке; ја ћу полако путом. </p> <p>— Добро — одговори онај из помрчине и нестаде га. </p> <p |
отражих, као што си ми казао. </p> <p>— Добро си учинио.{S} Онда нијесам ни мислио да ће ти мој |
Јесте, мајко: снаху и ћерку. </p> <p>— Добро ми дошла, дете моје! — рече старица и стаде је ис |
рица и стеже му пружену руку. </p> <p>— Добро...{S} Како ти?...{S} Хајде у собу. </p> <p>Ђурица |
хоћеш да се нађемо други пут? </p> <p>— Добро... како хоћеш.{S} Само сад не могу... </p> <p>— О |
а; јер он сам не може ништа смислити, а добро увиђа да је без помоћи Вујове пропао.{S} Остаје м |
ити побратим и друг на сваком кораку, а добро се знате обојица. </p> <p>Ђурица приђе Пантовцу и |
S} Само се, напоменуо би му отац, треба добро чувати туђих очију. — »На невидишу нема кривице!« |
ити, јер сад је зима на прагу.... треба добро да се чуваш, а без њега не мореш... </p> <p>— Зим |
попа говорио.{S} Само знам једно: треба добро отворити очи...{S} Ча-Вујо, повући ћемо се клипка |
ледавши још једаред Ђурицу и видевши га добро расположена, он се одлучи. </p> <p>— Ђуро, знаш.. |
емо.{S} То је стари лисац, знам ја њега добро. </p> <p>После овога изиђоше обојица к друштву.{S |
к у десетом округу.{S} Склонили су њега добро... — вели један Ђуричин сусед. </p> <p>— Море, шт |
буде дигнут и качерски срез, па вели да добро пазите кад наиђете на Качер...{S} Казао вам да се |
угога, то ми кажи. </p> <p>Вујо нађе за добро да спусти тон. </p> <p>— Тако, соколе, аверим!{S} |
овориш?{S} Знаш ли... </p> <p>— Знам ја добро, не бој се, синко.{S} Знају и деца сеоска ко тебе |
о вољи.{S} Пре га никад нисам погледала добро, а сад, Бога ми, волела бих да га видим. </p> <p> |
е пије и весели...{S} Само нека га Јула добро узме у руке! </p> <p>— За њу ти не брини... </p> |
о две три поуздане куће, платићу људима добро, па ће нас чувати. </p> <p>— Е, мој соколе, није |
е улице махом они типски и Београђанима добро познати земљорадници Палилулци, или вредни и сиро |
то уверен, као у себе самога.{S} А зна добро да ће то бити једини излаз, да га мора примити бе |
<p>»Он хоће пара — мишљаше Ђурица. — Па добро, ја ћу доносити пара доста, али ћу барем и ја вид |
Сад ме остави, а после... </p> <p>— Па добро, брате; али хоћеш да се нађемо други пут? </p> <p |
. — Може на његову коњу... </p> <p>— Па добро, кад је већ оседлан.{S} Нека изводе коње! </p> <p |
то; нек иде овај са мном«. </p> <p>— Па добро најпосле, кад ти је он казао... — одговори Ђурица |
они иду, тамо има свачега. </p> <p>— Па добро, али што ти кријеш од мене? </p> <p>— Море, шта к |
љутне, гори је од курјака. </p> <p>— Па добро, кад ти велиш тако — одговори Пантовац, јер је на |
сад бацати на све стране. </p> <p>— Па добро, дај да гледамо коју прилику још ове недеље. </p> |
у од смеха таквој досетци. </p> <p>— Па добро, де клади се ти — одговори му газда Мита. — А ја, |
и да саслушам твоју мајку. </p> <p>— Па добро, кад није друкчије — одговори Ђурица забринуто. — |
, и ништа; он — кâ и сваки сељак — копа добро, игра у колу... само се, истина, мање шали од ост |
ајсигурније.{S} Чича ће се до манастира добро загрејати, а ти му мало попрети, а и обећај који |
пазио је после само једно: да га Новица добро чува и да све ово чини из рачуна. </p> <p>»Он хоћ |
ас и сваки покрет, па, кад би му најзад добро сагледао оне двосмислене очи, узвикнуо би: </p> < |
већ му се приближује са стране.{S} Сад добро чује тутњаву од коњских копита и осећа да га снаг |
<p>— Не боји се ничега; али морамо сад добро пазити да нам не умакне у ћелију.{S} После нам не |
преко рамена. </p> <p>— Ти си мени све добро моје!{S} А ове варошке... ништа... </p> <p>Станка |
је он обгрли, па рече: »Ти си мени све добро моје...« </p> <p>— Ђуро, спаваш ли? </p> <p>— Не |
кући...{S} Свима је њима лако, свима је добро, нико им не брани да живе...{S} А ја, шта ћу ја?{ |
друга мисао на ум. </p> <p>Али и сам је добро знао да у овакву стању и за овакве ствари он не м |
се разредила помрчина, али се још није добро видело.{S} Тек се могло назирати небо, које се, к |
и чинити, јер држаше да ни сам још није добро промислио о свему.{S} Али се Марко већ беше одлуч |
. </p> <p>Четвртога дана у вече, кад се добро смрачи, Ђурица се спреми и оде у своје село.{S} И |
, као душа хајдучка.{S} Лези сад, те се добро одмори, па ћемо се после заложити и разговарати. |
сећајући да га језик издаје.{S} Беше се добро напио.{S} Кад изиђе Марушка, Ђурица се наже к Нов |
га погуби, и онако морамо чекати док се добро смрачи. </p> <p>Ђурица му исприча.{S} За онога шт |
> <p>— Мораћемо, ја како.{S} Сви смо се добро истањили.{S} Ја сам већ промерио и нашô сам прили |
и, с ким си извршио похару.{S} Ноћас се добро промисли...{S} Али не заборави да ми овде имамо т |
се осрамотио...{S} Али нека, моћи ћу се добро држати...« — и стаде на ноге. </p> <p>одједном му |
о, не бојим се ничега...{S} Видиш да те добро познајем... да ниси рђав човек... </p> <p>Одједно |
оље и држати Јова. </p> <p>— Сад пазите добро! — рече им капетан, и ако није било места опомени |
ак, али важан посао.{S} Ако га извршите добро, биће вајде свима.{S} Треба да ударите на газда Ђ |
новаца, па ако испадне како ваља, биће добро. </p> <p>— Шта, да не мислиш на Ставру? </p> <p>— |
<p>Без сумње би му се нове пријатељице добро наплатиле за овакову грубост, али их уздржа његов |
</p> <p>Зборисање се продужи, док сунце добро не угреја, те опомену дућанџије да радње још нису |
ш мене, и од тога сам погледа утекао, и добро сам учинио...{S} Баш не волим онај његов поглед!{ |
о да он буде мој, да делим са њим зло и добро...{S} Волела сам га више од свега, слушала сам га |
корак ближе. </p> <p>За часак беху сви добро повезани, а Јевто стајаше уз њих, чекајући шта ће |
аместим ту Добросава и кажем му да пази добро...{S} Онда с осталом тројицом станем пред врата и |
вратима.{S} Прегледа кључаницу — стоји добро... отуд је поуздан.{S} Приђе прозору с истока, об |
ти истину кажем. </p> <p>— Иди сад, али добро пази да ме не наљутиш.{S} Видиш, требало би да те |
<p>— Пожури се, што брже можеш.{S} Али добро отварај очи: оно је стари зликовац.{S} Стићи ћеш |
Је ли доста? </p> <p>— О-хој!{S} Ти си добро пазарио...{S} Како да није доста, болан... — рече |
.{S} Али зашто?{S} Коме ће од тога бити добро, ко би се томе обрадовао... ко би се мојој смрти |
дела, а један дели свима нама, то знам добро.{S} А да се погађамо, он зна да нам не може тражи |
ор зазидан више од половине.{S} То знам добро, запазио сам толико пута...« Читав свет наде јурн |
а уђе у Вујову кућу и угледа пред собом добро познате му црте строга и одлучна лица, он не изгу |
заносне младости, разумевајући при том добро шта чини и куда иде.{S} Она није губила из вида н |
ди га као коња зауздана.{S} Али опет он добро напредује. </p> <p>Кад оде посланик за Новицу, њи |
синко... да је то, што ти радиш, какво добро, зар не би и твој отац то радио!...{S} А он је, в |
>— Деде, побратиме; не знаш како је ово добро за уморна човека — рече он, пружајући пљоску Ђури |
рица. </p> <p>— Немој да се љутиш, него добро размисли, па ми одговори.{S} Прва је мука: где ће |
са подигнутим ножем.{S} То је страшило добро познао и разумео: да му оно спрема смрт, неизбежн |
у тавану налажене.{S} Ђурица је не само добро знао откуда су те коже, ну је, заједно са целом к |
нађи са мном, па онда иди к њему.{S} То добро упамти, ако ти је мила глава... </p> <p>— Ама, ре |
ерен у несумњиви успех, јер је први пут добро опазио ону значајну промену на Ђуричину лицу, кад |
а прашта; нека светла неодређена вера у добро обузима и њега... </p> <p>Ђурица се вратио завича |
еничком животу и мање забаве биле би му добро дошле, а ова му се показа као драгоцен проналазак |
и на улицу он се почеша по глави, зевну добро и обрте се Радисаву, који још стајаше пред вратим |
дише све ствари из лончине, повезаше их добро па обесише о Ђуричина леђа, а огрлице узе писар, |
гло десити, и ако је скоро сваки од њих добро знао човека, који је то извршио.{S} Том приликом |
не врати Марко из вароши. </p> <p>— Баш добро — рече Ђурица — и ’нако ми треба да будем данас с |
да се одморимо у забрану. </p> <p>— Баш добро! — викну Симо и радост му засија у оку. — Уморни |
<p>— Јесам.{S} А на овога Миту пазићеш добро да се где не опије, јер онда може да вам начини с |
а ту бунцам!{S} Деде да видимо којим си добром дошао? </p> <p>Ђурици беше пријатно слушати ове |
ен у Војковцима.{S} Вујо их све почасти добром вечером, па онда стаде да их опрема на посао.{S} |
ô велим... неће зар то бити.{S} А којим добром? </p> <p>— Имам хитна посла с тобом на само.{S} |
Као да цела природа плаче за изгубљеним добром у свету... </p> <p>Палилулска улица претворила с |
Повуче ногом, те гвожђе опет звецну.{S} Добросав се трже. </p> <p>— А, пробудио си се! </p> <p> |
ко имате коња — одговори она. </p> <p>— Добросав ће сад с писаром, а коњ му је оседлан — умеша |
к...{S} Погледам: онај лежи у потоку, а Добросав га дрма за руку. </p> <p>— »Шта је било?« пита |
.. </p> <p>— Хоћеш ли ракије? — пита га Добросав. </p> <p>— Не могу, ништа не могу...{S} Спавај |
ругој пандур.{S} За столом седи и дрема Добросав...{S} Ноћ!... </p> <p>»Већ се смркло!...{S} Ка |
ено, уплашено...{S} Сви спавају...{S} И Добросав, који је остао да дежура, уморан, савладан пић |
за руку. </p> <p>— »Шта је било?« питам Добросава. </p> <p>— »Ја стојим, вели, под прозором и ч |
причекам док се обуче...{S} У том чујем Добросава где викну: »стој!... стој!«... и пуче пушка.. |
уче пушка...{S} Потрчасмо тамо, и Видим Добросава, где скаче у поток...{S} Погледам: онај лежи |
> <p>Њему се не спава, зато је пробудио Добросава, али му сад жао уморна човека, коме се јако с |
стоји над самим потоком.{S} Наместим ту Добросава и кажем му да пази добро...{S} Онда с осталом |
мерну питомост и благост, неку болећиву доброћудност, која се често може опазити код људи зелен |
тац те, Бог до га прости, није никаквом добру учио... то се већ зна, немој да ти је криво и ако |
ати на тешку путу, да се нађе у злу и у добру, као верно псето, које само зна да слуша, не траж |
ила се као ниједна друга!...{S} Оставих добру мајку, увредих до срца старога оца, окретох леђа |
>— Јеси чула, овако се више не може.... довде си ми већ дошла — и он показа руком на гушу. — И |
века, који је имао на сваки начин да га доведе к Вују, да му не да свраћати никуд на другу стра |
омислено ступао на кобну стазу, која га доведе до овога стања!...{S} А како се могло лепо живет |
а сам и мртав.{S} Него ме друга незгода доведе до тебе. </p> <p>Свештениково се лице замрачи. < |
ого рачунао на њу, кад се одлучио да је доведе у свој стан за овај случај.{S} Пред Ђурицом се с |
ка мучна зебња обузе јој душу. — »Он ме доведе па оде, а сад може наићи власт, па учинити сто ч |
и ућуташе, осећајући незгоду, у коју их доведе, својим несмишљеним говором о уцени, онај доскор |
{S} У последње време, нарочито откад је доведен из суда, променили су своје опхођење са њим и п |
ну он и махну главом. </p> <p>— Доведи, доведи!... — викну Ђурица загушеним гласом и осећајући |
— намигну он и махну главом. </p> <p>— Доведи, доведи!... — викну Ђурица загушеним гласом и ос |
м Спаситељу за ове заблудше овде, па их доведох у свети храм и очитах им велику молитву светог |
леда га и шта оно?...{S} Па то је она и довела ове курјаке!...{S} Јест, ено опет показује!...{S |
ко свршило...{S} Он га је узео за руку, довео га до стрме ивице и гурнуо...{S} После се већ мор |
анем тако, па нека види, нека зна ко је довео његове душмане!...{S} Па онда... шта буде, не мар |
глед не би поднео, он би га уништио или довео до лудила.{S} Ђурица не осећаше у себи снаге да п |
бити лако, али напослетку, и она ће се довести у ред, све ће се довести у ред...{S} Наћи ће, з |
у, и она ће се довести у ред, све ће се довести у ред...{S} Наћи ће, зар, и она себи друга... < |
S} А овај ми не рече да ће кога вечерас довести... </p> <p>— Каква ти је то гошћа? — прекиде је |
не мислиш на Ставру? </p> <p>— Јок.{S} Довече ћемо се разговарати — рече Ђурица, па оде. </p> |
тру је удао у друго село, а мајка Му се довијаше од сваке руке, да не буде сину на терету.{S} Л |
и узвик споља.{S} Митар истрча из куће, довикнувши оној двојици: </p> <p>— Пазите! </p> <p>Жена |
Један малишан са врха брда, више куће, довикује мајку и јавља да не може нигде да нађе јагњад, |
ки умрети. </p> <p>— Једанпут се мре! — довикује други. — Зар ми знамо шта нас чека сутра, прек |
књизи пише јеси, па не уме да чита, или довикује ђаку: бјежи!{S} А вала неће ми побећи, па мака |
толико? </p> <p>— А да како, јадна.{S} Довлачиће нам он све на хиљаде и све ће ми сам давати, |
е спрема за неко убиство, али то још не доводи у везу са собом...{S} То је негде тамо... иза ње |
еш, иди куд те очи воде.{S} Немој да ме доводиш до зла, јер може бити свашта... — и он претећи |
је л’ то одистине?{S} Је ли ти то мени доводиш снаху, Ђуро? </p> <p>— Јесте, мајко: снаху и ће |
послушно седе.{S} Само би један миг био довољан, па да се одмах промене улоге... </p> <p>— Како |
ад Ђурица није још био окован и имао је довољно могућности да побегне кад се већ одлучио да бег |
оји су познавали Пантовца.{S} Прибравши довољно доказа да је овај мртвац доиста Пантовац, капет |
и ко си, ни откуда си.{S} Сваки је имао довољно узрока да скрива своје стање и положај, па није |
Али онај што је загоненуо, није пружио довољно материјала за одгонетање. </p> <p>Капетан оде с |
разгледа ту кућу необичну...{S} Доле, у довољно издубљеној рупи, стоји један Кленовичанин, па и |
најпре и сами окушају Мата, да му даду довољно прилике да им покаже своје намере.{S} Ради тога |
азмрсити њихове замке, а после«... и не доврши мисао, јер угледа мртвога Новицу, где се отегао |
ја данас гледао, не би те могла ни кола довући. </p> <p>— Хајде не дроби ту, но причај шта је б |
вратима, слуша...{S} Нешто се необично догађа у кући, не може бити друкчије!...{S} Лепо осећа |
трпљиво очекује писар Мита, који ће сав догађај испричати онако, како је у истини било. </p> <p |
го опрезнији од жандарма.{S} Ономадашњи догађај показао му је, да се ови људи не шале, и тада ј |
</p> <p>Ђурица му исприча малопређашњи догађај и каза да је пустио Сима нек иде кући. </p> <p> |
му искрено, готово наивно, цео данашњи догађај, не сакри му ни Вујово мишљење, па кад ућута, с |
спрекидано, без везе у мислима, ноћашњи догађај.{S} Капетан у мало речи појми њен положај, па х |
је му баци сасвим нову светлост на овај догађај.{S} Он подиже главу, и са неким светитељским до |
пљаху се у гомилице, те претресаху овај догађај и домишљаху се где може сад бити Ђурица. </p> < |
</p> <p>Напослетку власт дознаде за цео догађај са Станком, па, не узимајући још ствар озбиљно, |
и на пут. — И ту му потанко исприча цео догађај, тврдећи да од Ђурице не може ништа бити. </p> |
ех главу — рече Ђурица и исприча му цео догађај код Чолића.{S} Потом му каза да је свраћао к Ву |
<head>XV</head> <p>Као што после онога догађаја, при оцењивању потре пред кленовичком судницом |
ишао од руке. </p> <p>Постепеним током догађаја Ђурица се већ навикао на свој положај, а озбиљ |
о и сада, после ових бурних и необичних догађаја, који се на брзо изређаше и претурише преко ње |
шта смислити под утиском ових необичних догађаја, који се све више гомилаху око њега. »Шта ћу д |
то са својим жељама.{S} Али га последњи догађаји принудише да мисли, и ако му је овај посао, од |
оју философску мисао... </p> <p>Међутим догађаји, који су се одиграли дан раније и који изазваш |
нађе Вуја и даде му извешће о последњем догађају.{S} Старац се намршти и плану гневом, али се у |
продужише и даље да већају о јутрошњем догађају, али сад већ много слободније и отвореније, но |
у соби и стадоше да ручају, причајући о догађају са Сретеном. </p> <p>После ручка донесе Станка |
а Ђурицом, од тада јој вазда стајаше на догледу нека зла слутња.{S} Али она је вазда избегавала |
а ти говориш? — Деца ми синоћ кажу, кад догнаше стоку, да су га видела у Пашиним ливадама.{S} Б |
неопажени ни од кога, одоше кроз село, договарајући се о даљим својим плановима. </p> <milesto |
мајка све то потврђујемо, као да смо се договарали...{S} А она матора, Вујова, оно је ђаво!...{ |
слушати.{S} Он је све преко мене водио договор са пандурима из среза... </p> <p>— Добро, ми ће |
сам, али треба још да промислим и да се договорим с људима... </p> <p>— Баш ти гледај како било |
о размисливши увиде и сам да је најбоље договорити се са Вујом.{S} Па уместо да је води на ново |
да гледамо некако са њима, нећемо ли се договорити — рече му она. </p> <p>— Ама кажем ти, вели |
да смишља с Новицом шта ће да ради.{S} Договорише се да најпре и сами окушају Мата, да му даду |
шких рана, Ђурица окрете, према ранијем договору са Новицом, кроз јагњилски потес, домишљајући |
и, што се може догодити сваком ратнику, догоди се и њој: од толиких стрела, које досад срећно п |
ашен, изненађен свим овим што се са њим догодило, Ђурица ни у прво време па ни доцније не знађа |
га куршум не бије.{S} Али, што се може догодити сваком ратнику, догоди се и њој: од толиких ст |
ослао ти Митко и поздравио те.{S} Вели: догонио си му добра дрва, па те части.{S} Вино ти шаље |
p>— Зар ме не познајеш, газда Јанко?{S} Догонио сам ти ономлане мертеке из наше шуме -— одговор |
та на стану отворена, у пећи још тињаше догорео пањ, а у соби по поду беху разбацани комади хле |
одговори Вујо, па, затварајући прозор, додаде: — Пожури, да стигнеш пре сванућа. </p> <p>Легну |
p>Вујо се насмеја, и држећи то за шалу, додаде и он: </p> <p>— Само ви нема попа, али га можете |
, да ти покажем ко личи на твоју бабу — додаде она, сагињући се да дохвати камен са потока... < |
ја сам по псима познао да нечега има — додаје Коста абаџија. — Сву ноћ прелајаше, земљу гризу. |
ојом драгом вољом иде за њега.{S} Али — додаје старац — да не бих умро без покајања и да бих са |
, као одбацујући од себе такву похвалу, додао: </p> <p>— Прођи се, чича, здравља ти!...{S} Јадн |
ак, и пружи руку. </p> <p>— А, бегунче, дође ли?... </p> <p>— Дођох, вала...{S} Како си? — одго |
спотичући се по клизавој подстрешници, дође до врата кућних, ослушну мало и куцну лагано о мок |
. </p> <p>— Ако данас или сутра, почем, дође Перо — прекиде је Ђурица — казаћеш му да ми чува д |
рџбе, бола — не знађаше шта да чини.{S} Дође му да удари себе у главу, па би хтео и у груди, а |
</p> <p>»Е, сад си на реду ти, Вујо.{S} Дође земан да и ми раскрстимо, а једва састависмо годин |
Е, снашо, тако би могао сваки лудак да дође и да прави ларму забадава.{S} Не смем ја будити ка |
ћи капетана, који нешто туробна изгледа дође међу друштво и седе. </p> <p>— Добро јутро! — позд |
одговори мирним гласом: </p> <p>— Нека дође, па шта би? </p> <p>— Ћути, црна; мене је страх, к |
Тако могу написати и за мене, али нека дође ко да ме убије.{S} Чик му га!... </p> <p>— Право к |
ељу и покуша да заспи. </p> <p>А Станка дође до ограде кућне, наслони се на чатал врљика, обори |
стаде љут ради тако дуга чекања, Ђурица дође са њим до уречена места (једнога трњака испод Дики |
После је опет мислио и мислио, и најзад дође до закључка, да је сва ова момчадија гора од њега, |
собом и да ступа све пажљивије.{S} Кад дође близу уречених грмова, он даде знак као и јуче.{S} |
ако лице у њој, и опет иде даље.{S} Кад дође према судници, угледа неколико људи пред њом.{S} Н |
{S} Да живим овако докле се може, а кад дође суђени дан... умрећу кô и сваки. </p> <p>— Оно, је |
: док радимо заједно — слушам те, а кад дође време да се кријем, нећу да зна за мене ни моја ро |
а, који су тебе упропастили...{S} А кад дође до густога, онда ће им бити први посао да те убију |
видиш, и то ти је засад доста.{S} А кад дође вријеме, знаћеш све. </p> <p>Разговорише се још о |
није имао шта да ради.{S} Свану му кад дође Вујо. </p> <p>— Камо се, за невољу?...{S} Хоћу пол |
е последње куће београдске. </p> <p>Кад дође чиновник полициски да распита за Ђурицу, нађе му в |
гледа у ову црну тамнину, која јој сад дође још тежа, још суморнија...{S} Повија се у напред и |
треба користити свачим »што ти до руке дође«.{S} Само се, напоменуо би му отац, треба добро чу |
саветник Ђуричин. </p> <p>Једне недеље дође му Ђурица рано у походе.{S} Вујо беше спреман да п |
{S} Ова страшна мисао, која му досад не дође на памет, порази га као гром.{S} Он гледаше у мирн |
а без једне мисли и без покрета, док не дође Вујо. </p> <p>— Ха, синовче, добро си се пожурио!{ |
е се већ морао клизати и падати, док не дође до краја... </p> <p>»И тај зликовац, који ме је уп |
...{S} Ишао је брзо, грозничаво, док не дође до позната му изворца, из кога се слеваше хладна п |
у све веће кривице док... јест, док не дође до густога, тако рече попа, а после... пљус по чел |
к, не море још — одговори ћато — док не дође друга наредба, у којој ће те прогласити за хајдука |
рини ти.{S} Склони се у собу, док он не дође. </p> <p>Ђурица се диже, али се једва одржа на ног |
то каже? </p> <p>— Грујица... мало пре дође озго. </p> <p>— Море лаже.{S} А јесам га ’нако рез |
{S} Пожурио сам се и ја, да она што пре дође. </p> <p>— Шта, зар си почео? — викну ћато. </p> < |
мче! </p> <p>Ђурица устаде, узе пушку и дође пред врата.{S} Јанко га пажљиво разгледа, држећи ј |
, па ће ми то после платити други, који дође на твоје место. </p> <p>Ђурица се сасвим збуни, је |
разгледати. </p> <p>— Ене сад... шта ти дође у главу!... — одговори Ђурица тако наивно, да одје |
му дуго време. </p> <p>У неко доба ноћи дође Вујо са два човека.{S} Један од њих нарочито падаш |
</p> <p>— Добро.{S} Иди му сад кажи нек дође мојој кући чим се смркне, а и ти дођи са њим. </p> |
елики тунос са кићанком.{S} Тако одевен дође на крстоноше. </p> <p>Беше се искупило доста народ |
авља на расположење повољан одговор, он дође к себи и, погледавши капетана право у очи, одговор |
као најсрећнији тренуци у животу.{S} Он дође на обично место, ту се нађу обоје и проведу час дв |
. </p> <p>— Кажи ми само ово... већ ако дође да се кида, ја знам шта ћу, али не знам за после.. |
и задовољно се осмехну.... </p> <p>Тако дође до изворца, који је ископан у самом кориту речном, |
и неме самоће, и он се стаде кајати што дође овамо. </p> <p>Прођоше мрачно двориште и кроз нека |
а да мисли о свему.{S} У првом тренутку дође му на мисао само то, да за такав чин треба много п |
ло се, намучило се...« </p> <p>И сад му дође на памет оно време, кад је остављао пређашњи слобо |
{S} Дођем кући... слободан!...{S} Идем, дођем, радим, све како ја хоћу...{S} Па онда...{S} Што, |
т, шест, па и десет година пусте ме.{S} Дођем кући... слободан!...{S} Идем, дођем, радим, све к |
до тебе... знаш... хтео сам и ноћас да дођем, па велим нека га нек спава. </p> <p>— Да ниси шт |
д одмах ићи за одборнике, па да са њима дођем овде и да саслушам твоју мајку. </p> <p>— Па добр |
ма, прескочио бих ватру и воду да до ње дођем, да ме само онако погледа и да се онако осмехне, |
али мене је велика невоља нагнала да ти дођем.{S} Мени треба ових дана новаца, и то врло много, |
...{S} Камо среће да имам начина да ти дођем на кајање, али ја сам већ одвојен од људи, а то ј |
о, па зато ти и дођох овако сам.{S} Чим дођем до новаца, све ћу ти вратити, а док сам год жив, |
понуди га: </p> <p>— На, сркни мало да дођеш себи; биће ти лакше одма’...{S} Еј, јадниче, како |
к дође мојој кући чим се смркне, а и ти дођи са њим. </p> <p>— Зар ћу и ја... на посао? </p> <p |
<p>— А, бегунче, дође ли?... </p> <p>— Дођох, вала...{S} Како си? — одговори Ђурица и стеже му |
да ме убијеш, шта ли?...{S} Па, ет’ ја дођох да се видимо и ’нако... упитамо за здравље. </p> |
а ових дана новаца, и то врло много, па дођох да те молим, да ми узајмиш.{S} Причали су ми о те |
јо, кад уђе у собу. </p> <p>— Једва жив дођох — одговори Ђурица слабим гласом — но склањај ме с |
рећки, бежи што боље могу, те једва жив дођох кући.{S} После је одлежао трлему, и мал’ није умр |
синко! </p> <p>— Шта ћу! ...{S} Али сад дођох да ме научиш и да ми помогнеш — рече Ђурица и исп |
а си и другима тако чинио, па зато ти и дођох овако сам.{S} Чим дођем до новаца, све ћу ти врат |
Али доцкан! ...{S} А ја се радовао што дођох овамо!...{S} Не знађах шта ме овде чека«... </p> |
весела пијанка са песмом и смехом...{S} Дођоше и радознали варошани, да виде како проводи злико |
се у то време најрадије причају.{S} Кад дођоше до једне крушке под осојем, ту их заустави Јелиц |
е нема кад мислити о умору. </p> <p>Кад дођоше испод голога преседластога превоја, којим се пре |
као ватра... </p> <p>— Казаше људи што дођоше из општине.{S} Веле да си везао кмета, па га пос |
и свештеник, који ће то извршити, па му дођоше на ум кумови, девери и сва неизбежна поворка људ |
>— Куд ћемо сутра? </p> <p>— Чекај, док дођу и они други, па ћу вам онда казати.{S} Ја одох да |
Оваква задовољства није он у свом веку доживео.{S} Она, која га није хтела досад погледати, са |
</p> <p>— Ја — одговори она — само кад доживех да опет видим ово!... </p> <p>— Гле, види се ду |
ст за предају. </p> <p>Истога дана Вујо дозва једнога свога повереника, даде му некакав налог, |
вом.{S} Станку је оставио код оца јој и дозвао лекара да је прегледа и лечи.{S} Лекар се нада д |
о издавати остале људе, па се пожури да дозна што бар за тога Новицу. </p> <p>— Новица!...{S} К |
село, јер Марко само вребаше прилику да дозна за његов долазак, у чему га помагаху рођаци и нек |
дузе могућност да се ма с ким састане и дозна што о свом положају.{S} Одмах затим беше му прва |
, власт ће је ухватити и затворити, чим дозна... </p> <p>— Каква власт!{S} Перо ће је чувати, а |
ного трошиш, а ништа не радиш; а кад то дозна полиција, хо мај...{S} Данас ће ти сигурно учинит |
етку, другови су се ревносно чували.{S} Дознавали су из раније за намере полициске, па су се сл |
јој кући. </p> <p>...{S} Међутим, Вујо, дознавши за те објаве, даде се у бригу.{S} Ђурица би се |
тељ за вратом. </p> <p>Напослетку власт дознаде за цео догађај са Станком, па, не узимајући још |
али и они не дремају.{S} Опазили су те, дознали да много трошиш, а ништа не радиш; а кад то доз |
е ћу ја њему јавити за један сат, пошто дознам. </p> <p>— Е, сад у здрављу! — рече Ђурица, — мо |
ударите на газда Ђорђа из Крушевице.{S} Дознао сам поуздано да је ономад наплатио једну облигац |
че да ће теби јављати све, што год буде дознао, а мени рече да могу ићи к нему. </p> <p>— Код њ |
ико избегао овај несносни задах и да би дознао шта се ради на улици, попе се опет на прозор.{S} |
ила!...{S} Сад си ме се сетио; а кад си дознао за потеру, ниси могао да ме поведеш?...{S} Једва |
и.{S} Сутра ће он бити код куће, то сам дознао, и ви га морате напасти дању, јер му се ноћу не |
та да радим сад? </p> <p>— Још нисам то дознао, али сам наместио моје замке, и за два-три дана |
ека га нек спава. </p> <p>— Да ниси што дознао? </p> <p>— Распитивала је јуче полиција за тебе. |
траву. </p> <p>— ’Натема вас било, како дознасте за ово тако брзо? — запита кмет љубопитно, чим |
нати.{S} Биће дана и за то, кад ћеш све дознати, а засад нам је прва брига, да сачувамо твоју г |
<p>— Слушај што ти говорим!{S} Власт ће дознати брзо; у то не сумњај!{S} И ситније ствари по се |
, кад треба што ујдурисати код власти и дознати, онда трчи Вујо, а кад се располаже новцем, онд |
је држао псе, по којима би суседи могли дознати кад долазе ноћни гости.{S} Ђурица обиђе свуд ок |
уједно хтеде да покуша неће ли још што дознати. </p> <p>— Видиш, ти све треба мени да кажеш... |
, ја нећу тако.{S} Ово ће се напослетку дознати, па онда ја немам куд.{S} Треба из раније да зн |
тебе. </p> <p>— Што? </p> <p>— Све ћеш дознати, а сад иди куд ти велим.{S} За сваки случај: па |
данас, чим се изврши похара.{S} Чекај, дознаћу ја то; нек иде овај са мном«. </p> <p>— Па добр |
наместио моје замке, и за два-три дана дознаћу ко нас потказа.{S} Ако буде неко од оних, неће |
начелом — самовољом. </p> <p>А она се, доиста, дубоко и страсно предала своме осећању, предала |
као да је то што је казала о провођењу, доиста весели и занима. </p> <p>Ђурица се изненади; лак |
и не одујми, искапио би све.{S} Вода га доиста опорави, те одмах диже главу и плашљиво запита: |
о на чедност и поштење...{S} Гошћа беше доиста нека рођака Марушки, пропала жена, и Новица је м |
рате, да сте видели оно што ја знам!« И доиста, он одмах проговори: </p> <p>— Е, нисте видели в |
бравши довољно доказа да је овај мртвац доиста Пантовац, капетан нареди да га одмах носе и зако |
после овога Ђуричина пута, рано у зору, дојаха пред Ђуричину кућицу срески писар са пандурима, |
гледаше, у чуду и страху, шта се збива, док га Пантовац не гурну снажно напред, те се нађе уз с |
{S} Велику муку имађаше среска послуга, док уведе кола у среско двориште.{S} Жандарми одмах ски |
али је све то друкчије изгледало онда, док се помишљало.{S} Сад, кад се нашао пред стварношћу, |
овакве последице наступити.{S} Истина, док се одлучивао, он је помишљао на све, па и на горе, |
еху затворена, те старац стаде да лупа, док једва разбуди успавана послушника.{S} За то време Р |
— викну Станка неколико пута из обора, док јој се отац не одазва. — Оди, дери курјака док је в |
пролежа без једне мисли и без покрета, док не дође Вујо. </p> <p>— Ха, синовче, добро си се по |
коностасом кресну жигица неколико пута, док не плану и осветли необично лице послушниково, који |
паде у кукуруз.{S} Одатле јурну напред, док измаче далеко на чистину, па онда, обрнувши се свуд |
аста, напред истурена брадица, која је, док је Мара девовала, без сумње, улевала необична и стр |
е узе од нега велику меденицу, која је, док није црква набавила звоно, сазивала побожне хришћан |
кчије, не брини. </p> <p>— Друкчије је, док си овде са нама; То знам и ја.{S} Али хоће ли бити |
и прва пљоска паде руку, не оставих је, док беше капи у њој.{S} Тако сам ти једва муку истерао. |
авом не шали... од власти нек је крије, док се год може...{S} А ја ћу већ гледати да се јо дана |
мај... како је згодно да се сад путује, док спавају господа полицајци! ... — рече он као уз реч |
одложи, ако је могуће, сасвим; а дотле, док не куцне час, најбоље је да се не мисли о томе.{S} |
се зраци размицаху све више и све даље, док иза горе не исплива пун сјајан месец, те просу блед |
а и бреговима, а после све ниже и шире, док са висине не осветли сав видокруг.{S} Оштар хладан |
е му жучно у реч месни учитељ, који се, док апотекар састављаше своју научну фразу, иронично ос |
ш обогатити. </p> <p>— Неће, не бој се, док год му је Марушке. </p> <p>— Која је то? </p> <p>— |
леђима, а он одмицаше све више и више, док се, на последњој завојици, не изгуби.{S} Ђурица беш |
не, узме од државе уцену и са тим живи, док не пронађе друго згодно лице за харамбашу.{S} Читав |
уче опет. </p> <p>Зборисање се продужи, док сунце добро не угреја, те опомену дућанџије да радњ |
што сањала!...« И опет се даде у мисли, док је девојке, које беху отишле да се купају, не преки |
сам ти и пре говорио, да ћу те чувати, док год сам жив.{S} После већ, кад накупиш пара, можеш |
S} После се већ морао клизати и падати, док не дође до краја... </p> <p>»И тај зликовац, који м |
може нико.{S} Али те они неће оставити, док не издаш остале, а То не смеш учинити — одговори Ву |
ићи.{S} За неколико дана нећу долазити, док не посвршавам неке послове и док не видим шта ћемо |
и други, а он сад не сме носа помолити, док не састави друштво. </p> <p>— Јок, море, деца га по |
одлучи да ћути, да не одговори ни речи, док год не пођу.{S} И она одржа своју одлуку с највећом |
иком није смела допустити да је одреши, док не стигне својој кући. </p> <p>— Па је ли све изврш |
> <p>— Куд ћемо сутра? </p> <p>— Чекај, док дођу и они други, па ћу вам онда казати.{S} Ја одох |
{S} Стојим ја, вели чиле, тако и чекам, док тек оно врекну, а осоје се проломи кâ да си топ изб |
а то ти је!...{S} Што не знадох, барем, док беше овде, да га разгледам боље...{S} Али не мари: |
добро — рече Ђурица, гледајући за њим, док год му се не изгуби из очију у густој шуми. </p> <p |
екам у Беглуцима, тамо под нашом њивом, док то не свршиш. </p> <p>Ђурици беше по вољи и ова мис |
ести?{S} Знаш код нас попа не да ником, док се не исповеда.{S} Због тога се моји никад нису при |
тера од себе мисли, да се забави јелом, док му не падне каква друга мисао на ум. </p> <p>Али и |
</p> <p>Ђурица иђаше очима за Сретеном, док овај не приђе барјаку, па онда обори главу и полугл |
.. </p> <p>— Ништа... ’вако ћу цео дан, док ти се не досади — одговори Ђурица, па опет угреја и |
није ништа према ономе како се осећао, док му руке беху везане.{S} О, сад тек разуме шта значе |
знаш... </p> <p>— Мак’ се отале, бабо, док ниси зло прошла! — викну кмет и изгура је из вајата |
лином и потесом, а ти хајде тако право, док не изиђеш на саму косу; онда окрени све косом право |
напред...{S} Ишао је брзо, грозничаво, док не дође до позната му изворца, из кога се слеваше х |
еке, којим су прешли, и како је жмурио, док га је мајка пренела...{S} А све је било тако сјајно |
ли, под прозором и чекам... ћутим тако, док он одједанпут излети кроз прозор... као врећа...{S} |
слете с коња, стаде да звера уплашено, док се не присети, те завуче руку у џеп, у коме му беше |
то ти сам идеш на пушку.{S} Лено псето, док не види зеца, неће да га тражи, али кад га види — Д |
S} Док сам ишла за њим као верно псето, док сам му дала сву душу моју, он већ тражио друге и на |
упадам у све веће кривице док... јест, док не дође до густога, тако рече попа, а после... пљус |
доћи, не брини ти.{S} Склони се у собу, док он не дође. </p> <p>Ђурица се диже, али се једва од |
р, прескакаше рупе и камење низ јаругу, док не окрете реком дубока корита, која беше обрасла гу |
нда те само једно молим: не иди к њему, док не прибереш све за пут.{S} Па кад буде све готово, |
би ме још боље научио, али нећу к њему, док год не раздам ове новце људима...« </p> <p>Опет се |
је цедио и становнике и своју дружину, док год не стану да се оплећу густе мреже око њихових н |
па узвикну: </p> <p>— Не звонцај ми ту, док ниси сад добила што тражиш! </p> <p>Станка пребледе |
нас мучиш.{S} Претурићемо ти сву кућу, док не нађемо...{S} Кажи, брате, где је, па да идемо — |
не и безбрижне среће, којој се одаваху, док она беше код родитеља.{S} Сад се још више прибијаху |
Казао вам да се прикријете на Корушцу, док не видите шта је било са потером, па онда идите пра |
/p> <p>Станка нарочито заостаде од њих, док не измакоше подоста.{S} Напунивши ведрице, она их, |
стигнеш овде...{S} Па најбоље да одеш, док се не врати Марко из вароши. </p> <p>— Баш добро — |
Ти, брате, знаш најбоље ко су хајдуци: док радимо заједно — слушам те, а кад дође време да се |
то...{S} То ли би ти хтео?{S} Не!...{S} Док сам ја жива, нећеш узети другу...{S} Зар толике мој |
не на ове варошке...{S} Али неће!...{S} Док сам ја жива, неће ме променити ни отурити, јер, Бог |
Не брини, за минут ће бити готово...{S} Док тренеш... — одговори Митар. </p> <p>Један пандур ун |
ам још сад на сваки прст по једну...{S} Док сам ишла за њим као верно псето, док сам му дала св |
д заједно, а овако ћемо где ко хоће.{S} Док нам је поуздано сваком своје село, дотле ћемо овако |
оца Симеона где се враћа из вароши.{S} Док он изређа све механе путом, можете га стићи, па са |
. </p> <p>— Морао сам тако, ча-Вујо.{S} Док се имало шта радити, ја сам радио, а кад је дошло в |
>А Станка му задаваше највећу бригу.{S} Док је била слободна, код оца, дотле му И састанци са њ |
<p>— Јок, не море још — одговори ћато — док не дође друга наредба, у којој ће те прогласити за |
м дођем до новаца, све ћу ти вратити, а док сам год жив, неће те заболети ни длака на глави... |
а јести, само нека никога не дира.{S} А док он кога не дирне, не сме ни њега нико дирати. </p> |
се отац не одазва. — Оди, дери курјака док је врућ; бојим се нећеш моћи сутра, кад се охлади. |
ни те не седоше за совру, стаде да чека док попа напије у славу, па да почну играти.{S} Чим нар |
им за њих, да упадам у све веће кривице док... јест, док не дође до густога, тако рече попа, а |
и Станка. </p> <p>Погледаше се обоје, и док им се погледи не састаше, мишљаху да ће полетети је |
S} Макну ногама једаред, дваред...{S} И док си тренуо, нестаде га, провуче се кроз рупу.{S} Нас |
азити, док не посвршавам неке послове и док не видим шта ћемо чинити после.{S} Сад, у здрављу! |
у граду.{S} Ђурица ви је харамбаша, али док се он мало не извешти — слушаћете Радована.{S} Ко н |
и како га погуби, и онако морамо чекати док се добро смрачи. </p> <p>Ђурица му исприча.{S} За о |
им да отвори, а она ме моли да причекам док се обуче...{S} У том чујем Добросава где викну: »ст |
још ’нако намучен и уморен.{S} Али само док се докопам пушке и добра оружја...{S} Овако, брате, |
ислим, боља ти је слобода овамо, па бар док живиш, да живиш царски. </p> <p>— Знам, али ће и та |
доћи осуђени путник.{S} Радован је, још док су били на ноћишту у шуми, дао Ђурици сва потребна |
p>»Што ли је то тако?« — мишљаше он. — »Док је не узех, чинила ми се већа од сунца и даља од са |
ознавали Пантовца.{S} Прибравши довољно доказа да је овај мртвац доиста Пантовац, капетан наред |
се о крају свега тога. </p> <p>— Море, докле ћемо ми овако? — поче Маца, пошто испи са њим нек |
S} Ја ћу бити код Јова, а ти седи тамо, докле год можеш. </p> <p>Станка устаде и оде, а за њом |
ад то на страну, па ми реци шта мислиш, докле ћеш тако?{S} Знаш, ваљада, шта те чека напослетку |
о, шта је ово?{S} Ја ћу полудети!...{S} Докле ће се овако? — рече Станка и седе крај њега на по |
других, мањих и већих, рађаху се...{S} Докле ће се овако?...{S} Кад ли ће доћи дан да и он пол |
е примамљивије и интересније. </p> <p>— Докле ћемо ми овако, шта велиш? — рече она, пошто се ст |
тренутка је опет завуче...{S} И ко зна докле би тако радио, да Пантовац не повика: </p> <p>— П |
ц једнако ослушкиваше и одмераваше ухом докле се потера растегла, па, кад опази да сва вика све |
мисли, дочепао би једну кутлачу и сркао докле год траје...{S} После је опет мислио и мислио, и |
p>— Па шта ћу сад?...{S} Да живим овако докле се може, а кад дође суђени дан... умрећу кô и сва |
влада у целом округу.{S} Носио је вазда доколенице, повезане шареним подвезама, о којима су вис |
опет заигра она злокобна измаглица.{S} Докопа пушку и, као холуј, испаде пред запис. </p> <p>— |
ко намучен и уморен.{S} Али само док се докопам пушке и добра оружја...{S} Овако, брате, шта ће |
андарми се испретураше по соби, неки се докотураше до постеље...{S} И Ђурица пође једној постељ |
који грош, то јој је све.{S} Нису наши доктори скупи као ваши. </p> <p>Писар га прекиде: </p> |
тигоше кола са спроводницима, писаром и доктором.{S} Народ нагрну колима, па нити ко може приђи |
ело, па стаде да руча. </p> <p>На извор долажаху почешће дечаци и девојчице, те напуне судове, |
е уплашено из свога заклона.{S} Шуштање долажаше озго, са врха стране и са више места, из чега |
само вребаше прилику да дозна за његов долазак, у чему га помагаху рођаци и неки момци, нарочи |
е само претварао да није ни знао за њен долазак. </p> <p>— Која те вода донесе овамо, Јуло? — в |
, по којима би суседи могли дознати кад долазе ноћни гости.{S} Ђурица обиђе свуд око куће, разг |
ер и саже се уз врљике, од куда курјаци долазе.{S} Већ су се јасно видела четири светла ока као |
во?...{S} Шта ово би?...{S} Свршава се, долази крај...{S} Је ли крај свега.... смрт?{S} Не знам |
сматра као ситница и за којим тек после долази право разрачунавање, које мора имати неке сразме |
а, која се виђаше на лицу му, као да не долази од мржње, већ напротив... </p> <p>— Што ћу те ла |
ц Симеон слободи кроз клисуру, којом се долази до манастира.{S} Кад га стигоше, Пантовац скочи |
покојни Јовица повампирио, па сваку ноћ долази на кметова врата и лупа.{S} Станка је и Јовицу ч |
..{S} Тако је он мислио, и у исто време долазили су му на ум они, које је он побио!... </p> <p> |
његове најтајније помисли.{S} И њему је долазило све то на памет, али он никад не беше у стању |
он зна сваку кућу.{S} Па тако... он би долазио ноћу... кришом... не би нико знао...{S} А Станк |
море, кâ бубрег у лоју?{S} А ја бих ти долазио сваки други трећи дан. </p> <p>— Зар не би и ти |
ш нашу свету славу! </p> <p>Ђурица поче долазити к себи. </p> <p>— Јок ја, оногај... видео је с |
</p> <p>— Ако се стидиш, ниси морао ни долазити — одговори му Станка. — А ја сам задовољна. </ |
сад морам ићи.{S} За неколико дана нећу долазити, док не посвршавам неке послове и док не видим |
Ђурица смерно целива. </p> <p>— Ако ми долазиш, као онај блудни син, на покајање, могу ти и бл |
здрави с Јовом, који се изненади његову доласку. </p> <p>— Новицу... сад ће дете да отрчи, само |
хоће да разгледа ту кућу необичну...{S} Доле, у довољно издубљеној рупи, стоји један Кленовичан |
ушку право у груди механџине, дрекну: — Доле! </p> <p>Милутин слете с коња, стаде да звера упла |
само одмаче неколико корака. </p> <p>— Доле нож, кад ти кажем! — понови кмет и погледа Обрада |
ед изненадне појаве Ђуричине. </p> <p>— Доле с коња! — викну Ђурица промуклим, узбуђеним гласом |
кну он и подиже руку с ножем. </p> <p>— Доле ту кустуру! — цикну кмет. </p> <p>Ђурица се само о |
ђе брзо, кад Ђурица подвикну: </p> <p>— Доле косе! </p> <p>Све косе попадаше, а косачи, преблед |
нтовац, па затим викну: — Седи!{S} Седи доле! — и замахну ножем. </p> <p>У кући се разлеже стра |
е, рече му: </p> <p>— Хајдемо—дер малко доле, на пут. </p> <p>— Ви сви седите ту.{S} Да се нист |
а гуркање и шаптање.{S} До Ђуричина уха долете само једна реч: »јаловица«, али он одмах разумед |
} Не знам само који ли је то од његових долијао. </p> <p>— Шта, има ли извешћа од синоћ? </p> < |
морамо да се подвојимо: ја ћу сад лево, долином и потесом, а ти хајде тако право, док не изиђеш |
.{S} Чим потера сиђе са хума и западе у долину, бегунци поскакаше и за један тренут дохватише с |
/p> <p>Пантовац чекаше да потера сиђе у долину, да му се изгуби из очију, те да се они неопажен |
грнула својим лаким покривалом целу ону долину, којом се, у дужину, пружила главна и једина вар |
између Букуље и Венчаца.{S} Ту у једној дољи, поред пута који води у Кленовик, окупио се велики |
евици, кад је госпођица куварица вашега дома носила овоме Мити Стрижибрку два гушчета на заклањ |
би крстоноше минуле поред каква богата дома, где су домаћице изнеле неколико карлица млека, за |
ата... </p> <p>Јово, видевши да наступа домаћа драма, пође из собе, али га Ђурица задржа, јер м |
рваве и богате похаре из Поморавља, где домаћин и један нападач допадоше тешких рана, Ђурица ок |
отуд, бићеш човек, бићеш поштен сељак и домаћин, живећеш на своме прагу и огњишту. </p> <p>— А |
S} Ти си био... ти си могао бити красан домаћин и радник, али те они наведоше на клизав пут.{S} |
мало спавао — рече он креснувши оком на домаћина, који га појми, па устаде и изиђе са њим. </p> |
изненада наићи, а гости се наместише са домаћином у соби и стадоше да ручају, причајући о догађ |
у кућу да назове Бога и да се здрави са домаћином, а сад некако сам осети да је то у овој прили |
о се снаха наднела над мртвим девером и домаћином, па кука и нариче, али Ђурица не чује никаква |
и убрзано, као да ће сад издахнути.{S} Домаћица Вујова, видевши га овакова, не изненади се, је |
ве своје чакшире... да није и њих твоја домаћица донела на дар — одговори му писар и зацену се |
минуле поред каква богата дома, где су домаћице изнеле неколико карлица млека, заборавио би св |
општинама: »да Ђурицу Дражовића у своме домашају потраже, ухвате, и под јаком стражом, добро ве |
чих шта треба да ради.{S} Морам се томе домислити.« </p> </div> <div type="chapter" xml:id="SRP |
ко је досад текло, али се још не могаше домислити својој незгоди. </p> <p>Опазила је само једно |
е нешто да каже, па се тргне, као да се домишља да ли је баш сад најзгодније време.{S} Погледав |
оном рупом окупила се дела варош, па се домишља како се то све могло десити, и ако је скоро сва |
овору са Новицом, кроз јагњилски потес, домишљајући се како би се до забрана одвојио од Сима, к |
опази промену на Ђурици, и он се стаде домишљати шта то може бити.{S} Једнога јутра, кад Ђуриц |
овора уплашила и стала би распитивати и домишљати се ко ли је то био, али сад као да није ни чу |
гомилице, те претресаху овај догађај и домишљаху се где може сад бити Ђурица. </p> <p>— Сад је |
неку песму кроз нос.{S} Кум и старојко домишљаху се да ли да и они пођу за младенцима; погледа |
шће помињаше: бјеси... па се непрестано домишљаше шта Му ТО може значити. »Или му то у књизи пи |
ања, као бесан курјак у стадо, на мирне домове; и поклао би све, да, се Вујо није старао да уз |
у.{S} После онаква живота у родитељском Дому, после необуздане самовоље, којом је обележавала с |
ај: чим коме мало потесни око врата, он домча шоцу у руке, па хајд’ у гору.{S} То ви мени рецит |
у село разним путовима.{S} Станка иђаше донекле са Јелицом, па се од потока, што протиче испод |
учинио тако.{S} И кад му је после мајка донела куване чворке, он се чудио: чему се досад толико |
га је извидао.{S} Онда ми је то Стојка донела. </p> <p>Писар се громко и слатко насмеја, а кме |
чакшире... да није и њих твоја домаћица донела на дар — одговори му писар и зацену се од смеја. |
му је тражена само једна.{S} И то му је донело лепа уважења у друштву. </p> <p>Једаред Ђурица о |
танка чутуру вина, коју је Ђурица собом донео.{S} Пантовац засветле очима и маши се чутуре. </p |
за њен долазак. </p> <p>— Која те вода донесе овамо, Јуло? — викну он, кад је опази. — Ето нам |
гађају са Сретеном. </p> <p>После ручка донесе Станка чутуру вина, коју је Ђурица собом донео.{ |
ршнији момак, али му спољашњи изглед не донесе уважења и угледа међу момцима, као што би то био |
е се пожурише, а Милош оде у подрум, те донесе оцу пљоску с ракијом. </p> <p>— О, брате, — рече |
ов пешкир и упореди га с онима што кмет донесе. </p> <p>— Није то — рече писар. </p> <p>— Ама в |
него што сјаха с коња, посла ђака да му донесе кључ од цркве, а он пусти дизгине коњу, па се об |
е остављаху ни једнога часа.{S} Вујо му донесе двеста дуката од Јанка, а одмах затим изврши сме |
} Кад се врати на своје место, беше већ донесена трпеза.{S} Њих двојица стадоше да ручају. </p> |
од нађете новца, да узмеш све ти, па да донесеш право мени.{S} Ја ћу се после са њима накусурат |
пуцка. — А ти, кићо, да је какав суд да донесеш мало воде, па нам не треба боља част. </p> <p>— |
ли се... то стаје доста.{S} А код Вуја: донеси паре, па иди куд знаш.{S} Сад ће да се живи!...« |
јда од тога.{S} Него све због њих...{S} Донеси пет стотина, они све разграбе, и још морам да мо |
итоме месту, па му узми паре и оружје и донеси право мени, ако ли, каже, не могнеш уз пут, онда |
т. </p> <p>— Не знам, богме, да ли је и донета из луке.{S} Ономад је дете тамо копало — одговор |
од јуче није ништа окусио. »Да ли ће ми донети хлеба и воде?« — запита се, рачунајући да му дан |
е су понеле кâ чичак: ако им буде цене, донеће и оне бар осамдесет дуката... ’Вала је Богу!... |
ти делиш — обрте се апотекар Вују, кад донеше карте. </p> <p>— Дижи, синовче, па да видимо как |
нако, као што га гледа у својој механи, доносећи му сатљик ракије.{S} Тако му и проговори, оним |
многу стоку, која такође велики приход доноси.{S} Тако је, постепено, дошао до велике тековине |
куће, да прима извешћа од уходе и да их доноси друштву.{S} Унапред је већ одређен свакоме посао |
о свему; кад гледаше ноћу како му отац доноси туђу стоку, а мајка му весела лица подноси укусн |
и ја да су сви различни.{S} То су жене доносиле баби за врачање...{S} Ене де!... — узвикну кме |
Настаде права гозба.{S} Пандур је често доносио разне понуде, постављао их на сто, а друштво је |
ара — мишљаше Ђурица. — Па добро, ја ћу доносити пара доста, али ћу барем и ја видети вајду од |
века коме и не падаше на памет смрт.{S} Доношаху му лепа дувана, вина, гледаху га и одлажаху, п |
рло, али не застаје... иде на више... а доња усна дршће, дршће...{S} И одједном потекоше из очи |
; а пасош је гласио на Милоша Јокића из Доње Трешње.{S} О чему другом није га нико распитивао, |
о, необично. </p> <p>Жандарми искривили доње вилице, свакоме игра усница. </p> <p>У народу свач |
роз дуге ходнике на горњем, па затим на доњем спрату и, не проговоривши ни речи, уђе у апсану и |
е он још других карактерних особина.{S} Доњи му део лица са вилицом беше знатно истурен напред, |
Кажи ми, болан, право, која ти се више допада: она или ја? </p> <p>— Што питаш кад знаш: она ј |
сли Станка — а оно видиш, истина је.{S} Допадају му се варошке, а ја?...{S} Још који дан, па ће |
} Што није сад онако?...{S} А сад му се допадају варошке...« </p> <p>— Опет си се замислила! — |
да ништа боље у свету нема од њега.{S} Допадала ми се она његова радост и послушност уз мене.. |
а и у опште нечега, што се Ђурици веома допадало.{S} Он постаде опет онај стари, одважни младић |
луша као мало дете...{S} То ми се много допадало, а и јесте било лепо!...{S} Што није сад онако |
года! — одговори Ђурица весело, коме се допаде што је Новица предвидео тако важну околност. </p |
говори ко шта хоће. </p> <p>И Ђурици се допаде ова мисао, али све то за њега беше тако ново и н |
о подметати — и овај му се одговор тако допаде, да већ поче и сам веровати у истинитост његову. |
мео напад у пожаревачком округу, где му допадоше још триста дуката.{S} Али пошто му Вујо препол |
Поморавља, где домаћин и један нападач допадоше тешких рана, Ђурица окрете, према ранијем дого |
} У оним пукотинама, кроз које му данас допираху зраци, беше тамно као и у његовој апсани. </p> |
и му душу разгаљује...{S} Гле, и сад му допире до ушију тај чаробни звук: цин... цан... цин... |
ао Вујо да једнако идем с тобом и да те допратим до њега.{S} Не смем те ја оставити. </p> <p>— |
њиме од онога тренутка, кад му до ушију допре она пакосна увреда од Сретена.{S} Он се, истина, |
његове главе и — о среће! — до ушију му допре зврјање кочија од оне стране, на којој беше прозо |
рани...{S} Како ли би сад Ђурица слатко допунио прекинути сан, али ето, мора да бега, да се кри |
роћи кроз цело село, и ником није смела допустити да је одреши, док не стигне својој кући. </p> |
о се не види и не разуме.{S} Неко ново, досад успавано осећање у њему пробуди се и стаде да га |
номад? — запита Ђурица. </p> <p>— Свега досад пет дуката. </p> <p>Ђурица се намршти.{S} Пантова |
к, стаде да мисли о томе. </p> <p>»А ја досад нисам на то мислио, а видиш како је то јасно!{S} |
еку доживео.{S} Она, која га није хтела досад погледати, сад се разговара са њим и још како: ша |
е могу ни снити ни замислити. — Бар она досад није никад тако што сањала!...« И опет се даде у |
и је жив човек!... </p> <p>Дан стрељања досад су крили од њега...{S} Јутрос рано изведоше га на |
p>Ђурицу удари као муња по срцу.{S} Све досад сматрао је ту мисао некако онако, као и сваку мис |
ало доцније стиже и Ђурица, који је све досад био прикривен у Војковцима.{S} Вујо их све почаст |
етири жандарма с пушкама... </p> <p>Све досад, до овога тренутка, он је оно, што је имало сад д |
вари по селу се рашчују одмах, а ова је досад облетела унакрст по селу; а што зна цело село, то |
дан је од нападача погинуо, а Никола је досад умро.{S} Не знам само шта ће бити с децом.{S} Чек |
ликом, организованом дружином, којој је досад био потребан јаван одметник од закона, и она га ј |
е у реду, или бар да није онако како је досад текло, али се још не могаше домислити својој незг |
је одлучности и присебности, као што је досад обично бивало.{S} Ђурица гледаше слободно и отвор |
огоди се и њој: од толиких стрела, које досад срећно пролетаху поред ње, једна се закачи и убод |
ела куване чворке, он се чудио: чему се досад толико надао и радовао? — Ничему... рекао је тада |
м?{S} Зар није све једно: зар ме није и досад презирала!{S} Све је пропало, и младост, и они ле |
ли тако?...{S} Кажи сам, колико је теби досад давао? </p> <p>— Па тако... само једном ми је дао |
по, да знаш како ми је то...{S} Нико ми досад није тако говорио... а ја сам све са њима, од дет |
аховито, грубо (ако се може рећи да ово досад није грубо), без осећања и без икаква сажаљења. < |
ноћ!{S} Оваке препеченице нијеси сркнуо досад. </p> <p>Ђурица седе за сто, наслони пушку на пос |
еда попа.{S} Ова страшна мисао, која му досад не дође на памет, порази га као гром.{S} Он гледа |
измени своје поступке према другима.{S} Досада је у нападима бивао присебан, пажљив, готово бла |
на његов живот, задатке и поступке.{S} Досада је Ђурица на цео свој рад гледао као на случајно |
ута понови, стаде да размишља о њој.{S} Досада је важила међу девојкама као стари ратник, о ком |
мрзела на ово своје стање, и мислила је досада да је и њему мрско, па неће ни да говори о томе. |
и он не може никад ништа смислити.{S} И досада је други за њега мислио, најпре отац му, па посл |
Ништа... ’вако ћу цео дан, док ти се не досади — одговори Ђурица, па опет угреја иглу и забоде |
н разговор. </p> <p>— Знаш, брате Ново, досадило ми се робовати за другога.{S} Гини, мучи се и |
рукова се са њим. </p> <p>— Је ли ти се досадило, побро, чекајући? — запита га овај. </p> <p>— |
дједном те вечите њене прекоре, који му досадише, па узвикну: </p> <p>— Не звонцај ми ту, док н |
« </p> <p>Тако му пролажаху дани, дуги, досадни, тешки... </p> <p>Једаред га, преко обичаја, по |
размисли о овом открићу.{S} Постаде јој досадно ово запиткивање капетаново, које се никако није |
н ни Станку омрзнуо.{S} Само осећа неку досаду, кад му се она јави у мислима као препрека његов |
а уз дувар — поче један чича. — Он неће досађивати нашем селу, а ми му морамо бити на руци.{S} |
а у њему зла човека.{S} Други је такође досељеник, звао се Новица, а тврдио је да је Црногорац. |
јој не даде ни једне прилике да се сама досети шта се у њему збива.{S} Тако пролажаху дани... < |
да му то не би право. </p> <p>Ђурица се досети. »Зна да ћу ноћас да раздам новац...{S} Али куд |
ти не знаш, да су се наше газде одавно досетиле, да се сачувају од ортачине са вама!{S} Што го |
ви слушаоци да попуцају од смеха таквој досетци. </p> <p>— Па добро, де клади се ти — одговори |
ају са жаљењем, са великим саучешћем, и досећао се да је то због тога, што га сви они сматрају |
шманин...{S} Ја сам се тек зимус почела досећати неким речима твог оца, па сад тек видим да је |
ије за њега осећање, коме се само могао досећати, али га није могао појмити. »Зар и то може да |
војим несмишљеним говором о уцени, онај доскорашњи војник. </p> <p>— Ми морамо леђа уз дувар — |
, не изненади се, јер је, за дуга века, доста оваквих призора гледала.{S} Она само махну главом |
м, па се исправи. </p> <p>— Силази сад, доста је... </p> <p>Ђурица сиђе, окрете се око себе, па |
еку женску, ни младу ни стару, омалену, доста лепушкасту.{S} На први поглед могло се опазити, д |
зимус! ...{S} Неће више, не бој се.{S} Доста ја њему аргатовах, па не виђех хасне ни хаира, и |
и задужио те је — вели му озго један. — Доста си му дувана попушио, пратећи га по овој гори. </ |
ца. </p> <p>— Све до једнога. </p> <p>— Доста ми је — рече Ђурица гласно а у себи помисли: »Ко |
а мајко! — чује се из народа. </p> <p>— Доста, бабо, не помаже! — вели Митар, одваја је од Ђури |
поседаше, Вујо поче говорити. </p> <p>— Доста је било чекања, треба да се ради.{S} Једнако једе |
два.{S} Нек ми да осамдесет клипова, па доста. </p> <p>Јован скочи весео. </p> <p>— Е, ’вала ти |
Ђурица. — Па добро, ја ћу доносити пара доста, али ћу барем и ја видети вајду од њих.{S} Пије с |
ме питаш.{S} Казô сам ти ко је, па сад доста ти је...{S} Нисам ни ја од гвожђа! — обрте се он |
</p> <p>— Добро видиш, и то ти је засад доста.{S} А кад дође вријеме, знаћеш све. </p> <p>Разго |
1_C14"> <head>XIV</head> <p>Ђурица нађе доста новаца, али му тај новац не однесе бриге и незгод |
њих.{S} Пије се, весели се... то стаје доста.{S} А код Вуја: донеси паре, па иди куд знаш.{S} |
Ти си добро пазарио...{S} Како да није доста, болан... — рече он, узимајући новце и бацајући и |
у гладну фукару, којој никад ништа није доста.{S} Тако је требало да си одавно, а са њима ћу се |
е ли остати што другима? </p> <p>— Биће доста свима, само ме чувајте? </p> <p>— А да што ћемо т |
ом.{S} Беше ту коњаника и пе шака, беше доста кола, али се све то измешало, згрудвало, спојило |
е смем да нападам за ову годину...{S} И доста је. </p> <p>— Е онда те само једно молим: не иди |
, ја ћу им делити по заради...{S} Је ли доста теби четвртина? </p> <p>— А јатаке ћеш ти намирит |
еска и пружи их Новици. </p> <p>— Је ли доста? </p> <p>— О-хој!{S} Ти си добро пазарио...{S} Ка |
дговори обичним гласом: </p> <p>— Је ли доста два дуката?{S} Баби не треба више. </p> <p>— Дај |
огу...{S} Једном речју, ваљало је проћи доста света, па да се нађе девојка Станкине нарави. </p |
е избијаш из његове куће.{S} Гледао сам доста таквих глава... али, шта ја ту бунцам!{S} Деде да |
о је више од часа, па му је сад требало доста времена да се поврати од умора и да хладније разм |
тако лепо, весело и радосно, да је било доста мале веселе деце...{S} И сећа се балвана преко ре |
на крстоноше. </p> <p>Беше се искупило доста народа.{S} Попа већ позвао одборнике у заседање, |
Хоће ли која да се шали? </p> <p>— Пију доста, а и ђаволи су... — одговори он и би му толико пр |
} Дохвати једно стакло, у коме беше још доста ракије, па га исцеди у душак... </p> <p>— Једном |
њав и неразвијен.{S} Било је у кући још доста ситне деце, Ђорђеве и Милетине, па њихове жене и |
да је капетан добио писмо, у коме му је достављено за Ђурицу; а за друге учеснике не знамо још |
кадионицу.{S} За поповим коњем, важно и достојанствено, ступа кмет, који пази на поредак, а нар |
н подиже главу, и са неким светитељским достојанством погледа зликовца право у очи и одговори м |
ње и навике из девојаштва, увидела је и дотакла се свега, што јој се дотле чињаше необично и пр |
Милутин механџија у Жабаре да исплати и дотера ракију; — биће триестак дуката.{S} Ти ћеш га, Ђу |
ригу.{S} Док је била слободна, код оца, дотле му И састанци са њом изгледаху као најсрећнији тр |
Док нам је поуздано сваком своје село, дотле ћемо овако, а после већ.... видећемо — одговори Ђ |
ли ко зна... дуго је још до пролећа.{S} Дотле ћу се сит науживати, јер — куршум је пред очима с |
до пролећа, јер се пре нећу враћати.{S} Дотле ћемо све ’вако заједно...{S} Ти да си моја одсад. |
па ћеш и сам све разумјети и виђети, а дотле га мораш заваравати.{S} Подај и њему половину од |
ре! ...{S} Ако, вала, и заслужио сам, а дотле ћу бар да гледам да заслужим још више, нека знам |
да се одложи, ако је могуће, сасвим; а дотле, док не куцне час, најбоље је да се не мисли о то |
?...{S} Да ли да чекам суђење, па да се дотле спреме сведоци — Вујо би све то лепо удесио — али |
— Викну неко испред врљика, за које се дотле беше заклонио. </p> <p>Она подиже главу и оштро п |
наћи себи друга?...{S} Већ Станка би се дотле удала...{S} Све једно, не би ни пошла за мене, не |
идела је и дотакла се свега, што јој се дотле чињаше необично и примамљиво.{S} И сад јој се она |
илософску мисао, па чак и капетан, који дотле стајаше намрштена и озбиљна изгледа, после ове на |
да је потпуно схватио свој положај, јер дотле му је све још изгледало обично: виђа се и разгова |
рестано стане овако трошити, да му неће дотрајати новаца.{S} Али се он још није за то бринуо.{S |
обневидевши од љутине и узбуђења, како дотрча до њих са замахнутом пушком, фијукну њоме и лупи |
теже се конопац о коцу... </p> <p>Митар дотрча до коца, наднесе се над раку и окиде пушку... </ |
ја знам, и знам зашто.... вјеруј ми.{S} Доћи ће дан, вељу, па ћеш и сам све разумјети и виђети, |
жеш се ти слободно предати... </p> <p>— Доћи ће и та наредба, не бој се.{S} Пожурио сам се и ја |
! — узвикну весео и узбуђен Новица. — А доћи ће, море, данак, кад ћеш виђети колико вриједим.{S |
. </p> <p>На вратницама, куда ће Никола доћи, беху прикривени Ђурица, Пантовац и Новица.{S} Пос |
али би ми, разбудили би ме...{S} А мора доћи, не може валити...{S} Ко ми је оно причао: осуђен |
бро, као горска вила!{S} Обећа ми да ће доћи, чим је зовнем... </p> <p>— А Станка, болан, шта т |
Звао сам те само да ти кажем: сутра ће доћи Трбушничани да познаду своје ствари, и ти ћеш одма |
.{S} Докле ће се овако?...{S} Кад ли ће доћи дан да и он положи своју уморну бујну главу, да се |
ли ОН — до мрака ће морати макар једном доћи на извор, па... само да је видим, макар из какве з |
не, нађи се са Радисавом; а ја ћу зором доћи у варош. </p> <p>Ковач застаде; види се да би још |
/p> <p>— Камо Вуја? </p> <p>— Сад ће он доћи, не брини ти.{S} Склони се у собу, док он не дође. |
ући само навише уз пут, од куда је имао доћи осуђени путник.{S} Радован је, још док су били на |
још не сме...{S} Али ко зна... може још доћи одговор...{S} И срце се опет почиње растапати... < |
та за све..{S} После узе да комендија: »Доћи ћу, каже, на јесен да те просим или да те отмем«.{ |
о близу Качера и пожурише да се што пре дохвате рудничких огранака, који су у другом округу, гд |
изгуби из очију, те да се они неопажени дохвате реке.{S} Тако су били много поузданији, но да и |
на разне стране) преко улице и потока, дохвати се шуме, па се у њој осети онако исто, као риба |
знајући шта би му рекла, скочи с траве, дохвати обрамицу с рубинама и затури је на раме.{S} Ђур |
у крова и рече: </p> <p>— Дед’, Ђурице, дохвати нам! </p> <p>Да је он био добар посматрач, мога |
ушка иза њихових леђа.{S} Ђурица скочи, дохвати пушку и пружи је на ону страну одакле се чуо пу |
вљеник грчевито хвата за слабу шибљику, дохвати свој мали ножић иза паса, истрже га брзо и тако |
<p>Станка леже сва на ту пружену руку, дохвати револвер и обрну га у страну.{S} Марко, видевши |
озго, од дворишта.{S} Седе на постељу, дохвати пушку, па стаде да слуша.{S} И Станка се прену, |
е, и са два три скока претрча двориште; дохвати се рукама за тарабу, и, са неком неприродном си |
p>Одједном му спаде тежина са груди.{S} Дохвати једно стакло, у коме беше још доста ракије, па |
твоју бабу — додаде она, сагињући се да дохвати камен са потока... </p> <p>— Хајде да се измиче |
оведа се устумараше по обору.{S} Станка дохвати секиру, навуче на себе губер и саже се уз врљик |
дело да је присебан.{S} Истога тренутка дохвати нож, којим је секао хлеб, и диже се од трпезе. |
/p> <p>Испалио је већ оба револвера, па дохвати магацинку. </p> <p>А споља одједном престаде ва |
н брзо и вешто сакри своје узбуђење, па дохвати момка за руку и уведе га у кућу.{S} Одатле Ђури |
у напред што брже могаше.{S} Тек кад се дохвати Венчаца, умери корак и, чим зађе у шуму, паде п |
бгрли Јулу, али га ноге издадоше, те се дохвати њених рамена и одржа се на ногама. — Ова је мој |
и остаде још нека нејасна нада, и он се дохвати ње слепо, грозничаво, без размишљања, и ако му |
ши глас Јовов, Ђурица скочи с постеље и дохвати оружје у руке...{S} Ослушну... не чује се ништа |
види да је промашио.{S} Станка врисну и дохвати Ђурицу за руку. </p> <p>— Не, ако Бога знаш! — |
жи своју хладну као лед руку, коју Вујо дохвати и стеже својим коштуњавим прстима. </p> <p>— Не |
дић као кљештима...{S} Најзад се некако дохвати паса, одакле истрже мали оштар ножић.{S} Сад би |
си се намучио! </p> <p>Ђурица се жудно дохвати врга, и да му баба на половини не одујми, искап |
обузе га зима свега, и као да му нешто дохвати само срце, па стеже...{S} Кад му је прочитана п |
није обичан човек... </p> <p>А Ђурица, дохвативши бачену пушку, окрете низ реку што је брже мо |
и кундак од гарабиља. </p> <p>А Ђурица, дохвативши пушку, узе Станку за руку и одведе је право |
</p> <p>Ђурица удари најгушћом шумом и, дохвативши се планинскога венца, одјури за три часа у Б |
амо да пређемо потес пре видела и да се дохватимо реке — прозбори Пантовац забринуто. </p> <p>— |
ху, да не беше у стању владати њима.{S} Дохватио је прстима за крај рупца, али никако не може д |
то сам и ја, и гле...« Пантовчеву главу дохватио пламен, згорео сву косу и по кући се просу зад |
угом је то месту; сад ће нам сам Ђурица дохватити — рече он смешећи се. </p> <p>Ђурица оборио г |
Пантовац. — Ти сад гледај да се што пре дохватиш Венчаца, као шта сам ти казао; а ово нај, поне |
енутак. </p> <p>Сви троје пређоше реку, дохватише се густе кленовичке шуме, која се пружила до |
а. </p> <p>Променише ракију на вино.{S} Дохватише се печена јагњета, па га стадоше заливати ста |
еху наоружани »до грла«. </p> <p>Кад се дохватише чистога поља, потераше брзим каријером...{S} |
и прегазише Качер више гвоздене бране и дохватише се густих рудничких огранака. </p> </div> <di |
обрте пушку на прозор, али га одједном дохватише и стегоше две снажне руке...{S} Само испаде и |
ну, бегунци поскакаше и за један тренут дохватише се реке. </p> <p>— Е, данас јевтино прођосмо |
људе, који су њу чували...{S} Али беше доцкан.{S} Полицајац опази да се она тргла и да му неће |
ти, само да ми беше ова памет...{S} Али доцкан! ...{S} А ја се радовао што дођох овамо!...{S} Н |
} Најпре сам заборавио, а после је било доцкан... — рече он љутито, па после као да се присети |
зликовац, кога зацело чека, раније или доцније — куршум.{S} Знала је, да ће и она сама, чим по |
догодило, Ђурица ни у прво време па ни доцније не знађаше шта да мисли, нити беше у могућности |
плане, али се сети да ће се и сам моћи доцније послужити овим одговором, па се уздржа и запита |
у вече, беху скупили шест људи.{S} Мало доцније стиже и Ђурица, који је све досад био прикривен |
опет да му је да то буде што даље, што доцније, да се одгоди још на године... </p> <p>— Кам’ т |
квашен, па, видевши Ђурицу са девојком, дочека га веома весело. </p> <p>— Ха, побро, је л’ то с |
ш.{S} Чичу питај... </p> <p>После таква дочека Вујо би увео свога пријатеља у собу, где их је ч |
дведе је право својој кући.{S} Мајка га дочека у дворишту и погледа зачуђено у госта, кога јој |
, погнуте главе, изиђе у ходник, где га дочека други пандур и одведе право у канцеларију. </p> |
за три часа у Брезовац. </p> <p>Вујо га дочека у соби. </p> <p>— Свршисте ли? — запита он бојаж |
ху други неповољни гласови.{S} Писар га дочека пред среском кућом, и на његово питање: шта учин |
очи без педесет«...{S} У таквим мислима дочека свануће. </p> </div> <div type="chapter" xml:id= |
и присебни само ретки људи...{S} И ето, дочекао је да види себе у истоме положају, дочекао је д |
екао је да види себе у истоме положају, дочекао је да и сам тога дана слатко једе бурек, који м |
{S} А-а-а-... оно!,..{S} Зар такав крај дочекасмо?{S} И наша се љубав једном сврши, оде, нестад |
госте ча-Вују, који га је вазда радосно дочекивао.{S} Чим се сретну, Вујо би га узео за руку, п |
во да га свакога тренутка у своје канџе дочепа.{S} А он избегаваше сваку помисао, која би га на |
.{S} Он се, истина, обрадова меденици и дочепа је са великом журбом, бојећи се да кмет опет не |
карлица млека, заборавио би све мисли, дочепао би једну кутлачу и сркао докле год траје...{S} |
се уз њега, као да изникоше из земље, и дочепаше га снажним рукама.{S} Коњ одскочи у страну и н |
п.{S} Али се хитро пружише многе руке и дочепаше Ђурицу. </p> <p>— Натраг, коме је живот мио! — |
пође још корак натраг, али га одједном дочепаше многе руке, одвукоше у брвнарицу испод суднице |
о, знаш, да нико не зна...{S} Па ако се дочује, ти кажи да сам те наморао. </p> <p>— Сад да ме |
он рече да ме кмет мора чувати, али ако дочује власт па груне право овде, и не јављајући кмету! |
цу и другим својим сарадницима, те сад, дошавши к Вују, Станку не изненади ништа што виде тамо. |
једнога часа прође улицом Симо ковач и, дошавши спрам играча, некако се необично накашља — пола |
и га на врата. </p> <p>Ђурица се збуни, дошавши у неприлику: научио је из детињства кад уђе у к |
ни, под којом је Мато обично спавао.{S} Дошавши до позната му ноћишта, Ђурица опази да Мато спа |
т, дошло је оно последње, оно најпосле, дошао је крај, али шта ћу сад, куд ћу? ....{S} Да умрем |
и приход доноси.{S} Тако је, постепено, дошао до велике тековине, каква се ретко виђа по селима |
ев син, који је тек пре неколико месеца дошао из војске. </p> <p>Газда Ђорђе је одавно изишао н |
ном му се очи обртоше низ пут, којим је дошао... у њима се светли последњи пламичак наде, наде |
ади ништа што виде тамо.{S} Случајно је дошао био раније и Пантовац, мало наквашен, па, видевши |
о у очи. </p> <p>— Откуд ти знаш да сам дошао? — одговори он и погледа је право, први пут у жив |
попе! — викну Пантовац — за то ти нисам дошао.{S} Него ако си свршио посао, да ти платимо, па д |
нцам!{S} Деде да видимо којим си добром дошао? </p> <p>Ђурици беше пријатно слушати ове паметне |
икну он, не излазећи из собе. </p> <p>— Дошла, господине, она девојка што иде са Ђурицом...{S} |
ед очима и да зна да му је смрт од мене дошла...{S} Нек се мучи!...{S} И ја ћу се мучити!...« < |
ајко: снаху и ћерку. </p> <p>— Добро ми дошла, дете моје! — рече старица и стаде је искрено грл |
<p>— Јесам, господине. </p> <p>— Што си дошла? </p> <p>— Чуо си...{S} Хоћу да ти предам Ђурицу. |
ако се више не може.... довде си ми већ дошла — и он показа руком на гушу. — И венчани људи не |
а — једна вјера, брате, а за мога побру дошла си као наручена.{S} Је ли тако? — обрте се он Ђур |
м животу и мање забаве биле би му добро дошле, а ова му се показа као драгоцен проналазак, те о |
одаје крмачу.{S} Људи, позвани позивом, дошли да присуствују продаји, коју врши кмет.{S} Онај с |
, па ме чекајте. </p> <p>— Пандур...{S} Дошли смо полако до његова стана; разгледам прво положа |
па одлучно проговори: </p> <p>— Ако сте дошли код мене оним вашим обичним послом, онда ми остав |
рече Ђурица, па им исприча ради чега су дошли. </p> <p>— Ваљано, побро!{S} Дај сватове! — скочи |
та ће ово да буде најпосле?...{S} Јест, дошло је оно последње, оно најпосле, дошао је крај, али |
мало шта радити, ја сам радио, а кад је дошло време да се чува глава, морао сам је чувати. </p> |
оно лепо... помиловање!...{S} Да ли је дошло?{S} Није, казали би ми, разбудили би ме...{S} А м |
и однесене су неке ствари.{S} Власти је дошло до знања да су код тебе, од тих ствари, две огрли |
ме откује....{S} Што то?...{S} Да није дошло помиловање, па неће још да каже?...{S} Али онда м |
Имам свега.{S} Само, ви’ш, ово је дете дошло овако... треба јој купити одела и преобуке. </p> |
и очистио све пушке и ножеве, и опет му дошло време, кад већ није имао шта да ради.{S} Свану му |
анке, чија му је успомена и данас веома драга, па се намршти и озбиљно одговори: </p> <p>— Оне |
више привлачило. </p> <p>— Мацо, ево ти драгана! — викну један гост, кад Ђурица уђе. </p> <p>Је |
криво васпитање.{S} Али реците ви мени, драгановићи моји, са чега толики други свет оде у гору? |
пољу срећноме свету.{S} Како су мили и драги сужњу ови ретки и необични за тамницу дарови сјај |
</p> <p>— Можете сад говорити што ви је драго...{S} Знам ја чије је то масло...{S} А за то што |
ед на село и на све, што му је сад тако драго и тако познато.{S} Не може сит да се нагледа позн |
жовића са дјевицом Станком, која својом драгом вољом иде за њега.{S} Али — додаје старац — да н |
епријатан спор у овакву времену, где је драгоцен сваки тренутак. </p> <p>Сви троје пређоше реку |
му добро дошле, а ова му се показа као драгоцен проналазак, те он не пропусти ниједно вече да |
. — Ако сам био тако срећан, да схватим драгоцене мисли уваженога господина попе, мени се чини. |
е за човека, сад тек поима њихову праву драгоцену вредност. </p> <p>Одмарајући се на слами, ста |
Ето, у такву се девојку загледао Ђурица Дражовић; али то беше велика тајна, коју он скриваше и |
жовићи...{S} Истина јест, више нема нас Дражовића.{S} Ја ћу погинути, то је већ извесно, а ја с |
, и свима околним општинама: »да Ђурицу Дражовића у своме домашају потраже, ухвате, и под јаком |
али да венча »одбегшега злодјеја Ђурицу Дражовића са дјевицом Станком, која својом драгом вољом |
јака и гледала је на њега као на Ђурицу Дражовића, чији је отац умро под надзором, а никад јој |
тамо? — Мој тата извесно, а и сви стари Дражовићи...{S} Истина јест, више нема нас Дражовића.{S |
</p> <p>Јово, видевши да наступа домаћа драма, пође из собе, али га Ђурица задржа, јер му беше |
неколико луди, па с чуђењем посматраху драму, која се одиграва пред њима.{S} Милош одборник ух |
ових јатака.{S} Обојица се заклонише за дрва, спремише пушке и одговорише на знак.{S} И с једне |
дравио те.{S} Вели: догонио си му добра дрва, па те части.{S} Вино ти шаље газда Митар, а ракиј |
S} А чим настане јесен, почео би терати дрва у варош на туђим колима, од чега му је такође оста |
ма од вунице.{S} А сам Ђурица, терајући дрва у град, зарадио је чохани јелек и дизлуке, опшивен |
а беше и Станка.{S} Она се наместила на дрвено корито за појење стоке, подметула руку под точак |
а и слабости.{S} Ушавши у собу, леже на дрвену постељу и зажмури.{S} Да се сад окрену сто пушак |
ође к вратима...{S} Полако ухвати руком дрвену ручицу на вратима, очекујући неће ли чути страсн |
и механично замајиваху звоно, усађено у дрвену ручицу, али мисли му беху далеко од ове побожне |
јуче.{S} Новица се подиже испод једнога дрвета и махну му руком. </p> <p>— Ђе си, болан, стиже |
х зракова продираху кроз пукотине стара дрвета.{S} То му беху једини гласници дана, који владаш |
просу бледу светлост најпре по врховима дрвећа и бреговима, а после све ниже и шире, док са вис |
ливаде, не имађаше ко ритом ни шибља ни дрвећа, а и корито му се беше готово изравнило са ливад |
мокре магле, квасећи успут људе, куће, дрвеће, све...{S} Као да цела природа плаче за изгубљен |
а ће насигурно одлетети кад порасту.{S} Дрво је било тако право и високо, да се није могло ни м |
оше у село, загледајући од жеље у свако дрво, у сваки камен. </p> <p>Стигоше Ђуричиној кући.{S} |
о дебло, и ту се одједном забели влажно дрво. </p> <p>Бегунци потрчаше из све снаге, онако, као |
ену.{S} Кад није могла видети вампира и дрекавца, бар се може похвалити (себи самој), да је узе |
зашто она не може да види ни вампира ни дрекавца, кад, ето, други људи могу...{S} Једном речју, |
ругом приликом разговараху се девојке о дрекавцу.{S} Беху изишле да беру лешњике, па их при пов |
ви Јелица Плескоњића, која им причаше о дрекавцу. </p> <p>— Ето, баш на овом месту га је видео |
да.{S} Чиле је зажмурио и чекао да онај дрекне... </p> <p>— Па, шта је било? </p> <p>— Ништа.{S |
пруживши пушку право у груди механџине, дрекну: — Доле! </p> <p>Милутин слете с коња, стаде да |
притисну га озго. </p> <p>— Ко је то? — дрекну јак мушки глас и умуче, јер Митар напипа рукама |
кну: </p> <p>— Бабетино једна!{S} Надао дреку као да му црева испадају!... </p> <p>— Сваки на с |
, на другој пандур.{S} За столом седи и дрема Добросав...{S} Ноћ!... </p> <p>»Већ се смркло!... |
.{S} Знаш... ми се чувамо, али и они не дремају.{S} Опазили су те, дознали да много трошиш, а н |
руци Пантовчевој одједном се нађе витак дреновак, који одједном фијукну у ваздуху и стаде да па |
о, ми ћемо се разговарати — рече Ђурица дрешећи му руке, пошто му прво повади оружје. — Сад сед |
> <p>Она обори очи, поцрвене и стаде да дреши упрту од торбе, која лежаше уз њу.{S} А он је гле |
ца, неће да га тражи, али кад га види — Држ’ се зече! </p> <p>— Опет ћу ја да покушам — рече Ђу |
отекар. — Бандити су велико зло у свима државама... </p> <p>— Бог с тобом, Коста, шта су ту кри |
зу крај, он убије вођа дружине, узме од државе уцену и са тим живи, док не пронађе друго згодно |
ml:id="SRP18971_C9"> <head>IX</head> <p>Државна власт, после неколико дана, прогласи Ђурицу за |
ратима Ђуричине куће прилепљене наредбе државне власти, у којима се Ђурица позива, да се у року |
и уредно свршио школу и био би користан државни радник, а не би продавао чивит и соду по паланк |
амоту своје куће, па се обрати за помоћ државној власти.{S} Услед тога постаде Ђурици непоуздан |
авање, које мора имати неке сразмере са државном уценом.{S} Али се ипак он надао, неком маглови |
једна врата над степеницама, за која је држала да су на главном уласку у канцеларију.{S} То бех |
>— Ено мотике — викну пандур, угледавши држалицу где вири из корова. </p> <p>— Копај овде — реч |
а радост, али он, не изменивши гласа ни држања, само му пружи руку, коју Ђурица смерно целива. |
агу, па је према томе подешавао и своје држање и одело.{S} Као сиромах није се могао истицати б |
чи целом својом спољашношћу и нарочитим држањем.{S} Беше то зрео човек, око својих четрдесет го |
носио сељачки, ипак и у његову оделу и држању беше нечега, што вас принуђава да не гледате у њ |
в рђав глас у народу, али је и у његову држању и понашању било нечега, што их одбијаше од њега. |
} Кад је, мало пре, излетео из шибљака, држао је насигурно да ће извршити бар једно убиство; ал |
ет живи, једе, пије, спава, мисли...{S} Држао је да тога дана могу бити присебни само ретки људ |
ницима.{S} Најпре — Бакон (тај се назив држао најдуже, јер је, својом звучношћу, веома импонова |
оралу Ђурица је ступио у свет.{S} Он је држао, да је то правило, по коме се сви управљају.{S} П |
мирно.{S} Мато, као и сви јатаци, није држао псе, по којима би суседи могли дознати кад долазе |
У своје сељане није сумњао, али се ипак држао на опрезу.{S} Сељани су га сретали свакога часа, |
оузданије и корисније но што га је Вујо држао.{S} Новица је смишљао да му није потребно велико |
оби, а један ће истерати чељад напоље и држати Јова. </p> <p>— Сад пазите добро! — рече им капе |
амотио...{S} Али нека, моћи ћу се добро држати...« — и стаде на ноге. </p> <p>одједном му се оч |
, везаних руку, на двориште.{S} Двојица држаху конопац којим је везан. </p> <p>Свануло је, виде |
ориште упадоше наоружани људи.{S} Једни држаху запете пружене пушке, а Други ножеве. </p> <p>— |
оким и снажним раменима, а цело му тело држаху необично развијене и еластичне ноге. </p> <p>Ђур |
момци би се радо угледали на њега, јер држаху да му онакав кицошки изглед највише зависи од кр |
у.{S} У десној, опруженој низа се руци, држаше положену пушку, а у левој, стегнувши револвер, п |
еко воде, приђе му и узе пушку, коју он држаше уза се, па са неким злурадим осмехом проговори: |
е да га распитује шта мисли чинити, јер држаше да ни сам још није добро промислио о свему.{S} А |
а у ногама, у рукама, тело обамрло... а држе ме некакве руке, туђе руке, нису моје...{S} А-а-а, |
де на ноге...{S} Осећа да га ноге једва држе, али се усиљава, исправља се сам... а у глави сева |
се изопијаше брзо, а побратими се једва држе на столицама.{S} Чаше звече... смеј, кикотање... н |
бодан... само да тргнем конопац, што га држе ови иза мене па да скочим!...« и он се полако окре |
тешње?...{S} Омлитавиле, па не могу да држе... све од пића!...{S} Није требало да пијем, само |
ко окрете и погледа иза себе... двојица држе конопац чврсто.... </p> <p>— Ђуро, хајде, силази!. |
{S} Остала двојица иђаху право на њега, држећи пушке на руци, које одсјаиваху према заходу сунч |
ед врата.{S} Јанко га пажљиво разгледа, држећи једну руку сакривену за леђима. </p> <p>— Чији с |
е се много крио.{S} Ишао је преко села, држећи се шљивара и забрана, а где наиђе на чисто поље, |
пошто му предам новце? — запита Ђурица, држећи иглу над пламеном. </p> <p>— Шта ти је данас, је |
стаде и оде, а за њом се диже и Ђурица, држећи се воћњака и ограде, па оде к Јову. </p> <p>— Да |
да се покају.{S} А они отидоше весели, држећи да сам венчао младенце.« </p> <p>Зора већ забели |
озналости, тек да види шта ће она рећи, држећи да је то све обична шала, али чувши њен озбиљан |
p> <p>После дугога читања, отац Симеон, држећи у рукама воштаницу, обрте се младенцима: </p> <p |
вори Ђурица. </p> <p>Вујо се насмеја, и држећи то за шалу, додаде и он: </p> <p>— Само ви нема |
ма ковача, отварај очи и чувај га се... држи га свакад на оку.{S} Кад се врнеш са похаре, чекаћ |
! ... — одговара Ђурица и усиљава се да држи главу право. </p> <p>Понеше га на рукама и однеше |
обарајући главу млитаво... </p> <p>— Та држи се јуначки, мајковићу; гледа те толики свет!... — |
а да чини с косом: да је баци или да је држи тако подигнуту.{S} Али га двоумица прође брзо, кад |
да су обе женске од онога реда, који не држи много на чедност и поштење...{S} Гошћа беше доиста |
ајвећим невољама, у најљућим патњама, и држи се тачно своје одлуке, идући за њим на сваком кора |
гледа пред собом, у потоку, сељака који држи два вола у порожју и поји их на једном виру.{S} Је |
лажаху, причајући успут како се јуначки држи. »Као да му је срце од камена!« — вели један. — »Ш |
а на Митра, подигао једну руку, у којој држи киту цвећа и воштаницу, па гледа у гомиле народа б |
дисавати на децу и укућане, а ти са њом држи и нападај газде. </p> <p>— То нећу — одговори Стан |
етла и слатка мисао, која га непрестано држи у грозничавом надању...{S} Све се роји, ври... без |
мислити, па узвикну: </p> <p>— Онај што држи магазу...{S} Црногорац? </p> <p>— Нећу, господине, |
је сав мој новац по народу; код себе не држим ништа.{S} Данас немам више од сто гроша код себе. |
знам како је сад по другим земљама, али држим да свуд има тога зла. </p> <p>— О, те како! — реч |
едам: онај лежи у потоку, а Добросав га дрма за руку. </p> <p>— »Шта је било?« питам Добросава. |
имо да је паметан, па све мислимо да он дрма целом војском.{S} Ја сам то опазио, кад он нас шаљ |
но раширише и одмах склопише... тело се дрмну, покрете се од ударца куршумâ... зацрвени се кошу |
ћемо сад дете да кољемо — викну Ђурица, дрмнувши за рамена Ђорђеву жену.{S} Она скочи, па закук |
о им пушке и барут. </p> <p>— Хајде, не дроби ту — одговори Станка и оде пољем, ступајући замиш |
огла ни кола довући. </p> <p>— Хајде не дроби ту, но причај шта је било. </p> <p>— Кажем ти, мо |
она после тога легне. </p> <p>— Шта то дроби овај?{S} Ја га и не слушах онако пијана — поче Ву |
нечему и повика: — А шта ми ту једнако дробиш и контролишеш: где сам био, те где сам био!...{S |
ако рећи... утицаја... </p> <p>— Шта ту дробиш — упаде му жучно у реч месни учитељ, који се, до |
сагореваху гневом и срџбом...{S} Као на дроту искочи из врзине, и стаде насред пута са пруженом |
и једрину.{S} У коло је ступао гордо и дрско, и кад год се хватао до момака, видео му се око у |
p>Чиновник плану.{S} Изненади га толика дрскост.{S} Био је уверен у несумњиви успех, јер је прв |
шће свакога часа. </p> <p>— Е њихова је дрскост прешла сваку меру.{S} За два дана две разбојнич |
{S} Дечаци зинуше од чуда и занемеше, а друг им устаде и здрави се са Ђурицом. </p> <p>— Стража |
од Ђурице. — Овај ће ти бити побратим и друг на сваком кораку, а добро се знате обојица. </p> < |
е дугих дворишта...{S} Прођоше једна... друга... десетак кућица, и он се напослетку заустави пр |
код житарских и шљиварских трговаца.{S} Друга двојица беху младићи из Вујова села, тек ако су н |
се половина заклонила за високу гору, а друга половина блиста и пршти ватром уз небесни свод, п |
се забави јелом, док му не падне каква друга мисао на ум. </p> <p>Али и сам је добро знао да у |
о јасно, да му није остало више никаква друга излаза. </p> <p>Ђурица је све погледе обрнуо свом |
ано, подигоше другу чашу. </p> <p>— Ова друга за лаку земљу.{S} Лака ти земља била, Ђуро! — реч |
мајко миљена, ти си ми још понајвернија друга — рече он гладећи чутуру по боку и натеже је.{S} |
Истога тренутка отворише се према њима друга врата, на којима се указа разбарушена сањива глав |
рамоту, понижене, мучила се као ниједна друга!...{S} Оставих добру мајку, увредих до срца старо |
им прстима. </p> <p>— Нека ти је срећна друга мајка, гора зелена!{S} А сад одмах лези па спавај |
море још — одговори ћато — док не дође друга наредба, у којој ће те прогласити за хајдука.{S} |
, а то је кâ да сам и мртав.{S} Него ме друга незгода доведе до тебе. </p> <p>Свештениково се л |
е у очи лепа двоцевка острагуша и до ње друга некаква једноцевка, коју одмах познаде да је остр |
њу, уз оно страшило, трепери и вије се друга, она светла и слатка мисао, која га непрестано др |
рео у Беглуцима, па пита за бата — поче друга. — Ја му, вала, казах све лепо, а он извади једну |
ље, јер немађаше воље за рад, а не беше друга начина да се искобеља из сиротиње.{S} После, кад |
ти у ред...{S} Наћи ће, зар, и она себи друга... </p> <p>— А, то не може, то никако не може.{S} |
а...{S} Што, зар не бих могао наћи себи друга?...{S} Већ Станка би се дотле удала...{S} Све јед |
Једном пандуру рече да одмах одвоји три друга, па са њима да иде писару и да га пробуди. </p> < |
Не убија се лако ’наки човек — прихвати друга.. </p> <p>— Вала и јесте одвојио од других.{S} Са |
p> <p>Улазећи у забран, Ђурица пропусти друга напред, коме овај поступак не би по вољи.{S} Ђури |
ао за себе. </p> <p>— Што ћу, кад немам друга посла? </p> <p>— Него да вребаш девојке по вирови |
да ти замијеним Вуја, а он ти је нашао друга на моје мјесто. </p> <p>— Кога? </p> <p>— Мучно д |
мо још једном да стане у друштво својих другарица, да се онако слатко насмеје и нашали са њима. |
ј смрти радовао?...{S} Мајка... отац... другарице?...{S} Не би, не би им моја смрт била добра.. |
шке... </p> <p>— Лизо — викну она једну другарицу, — чујеш шта каже Миша: њихне девојке ударају |
олико њих и одоше да нађу згодан вир, а друге се растурише по шибљу да беру лешњике.{S} Станка |
у коме му је достављено за Ђурицу; а за друге учеснике не знамо још ништа.{S} Но сад је лако.{S |
не брини се ти.{S} Него шта ми велиш за друге наше људе, могу ли се у њих поуздати? </p> <p>— Ј |
Дадоше знак онима у кући, па јурнуше на друге вратнице да бегају, а велике вратнице отворише се |
е на другу децу Марка Радоњића, нити на друге сеоске девојке: беше у њој много неке необичне ох |
ја... </p> <p>Писар окрете разговор на друге ствари и, свршивши што је имао, изиђе пред судниц |
сној жудњи младости, па заборави на све друге обзире. </p> <p>Седе уз Ђурицу, па стаде, пуна љу |
да ме нема, а он да узме другу... многе друге на моје место...{S} То ли би ти хтео?{S} Не!...{S |
ове стаје.{S} Остало друштво заузело је друге вратнице, па једни чекају уговорени знак да упадн |
закупио за зелено, и да посвршава неке друге послове, а Милош је, као обично, имао да обиђе ст |
мо нек пази на људе«.{S} Али сад, после друге похаре, Вујо посла пред њега човека, који је имао |
и је Ђурица прихвати једном руком, а из друге баци пушку, истрже револвер иза појаса и пружи на |
невидишу«, у томе, дакле, да се крађе и друге сличне »операције« врше што пажљивије... </p> <p> |
ке и одговорише на знак.{S} И с једне и друге стране понављаше се звиждање, да би онај, што им |
икону Спасово Вазнесење.{S} Раздадоше и друге, за литију потребне ствари; сврши се спомен под о |
неку ситницу, да им се нађе за дуван и друге случајне потребе.{S} Тако је цедио и становнике и |
ам му дала сву душу моју, он већ тражио друге и нашао на сваки прст по једну.{S} Па сад?...{S} |
з њега корачају с једне стране Обрад, с друге онај што носи кадионицу.{S} За поповим коњем, важ |
то ти је!...{S} С једне стране власт, с друге они, који треба највише да ме чувају... куд год с |
ини С једне стране Радован и Коста, а с друге сам Ђурица. </p> <p>Прва су двојица по целом лицу |
уцка: окрени овако, она — цак! окрени с друге стране, опет — цак!{S} О, веру му, мислим се ја.. |
да заборави, не може да је забаци међу друге мисли...{S} Он мисли о другим стварима, једнако, |
а закон у прсте — онда је тако, нема му друге!...{S} Па то, онда.... да се мре!...{S} Смрт!...{ |
ља јело; около ових треница поређане су друге за седење.{S} Имућнија племена дизала су над совр |
види ни вампира ни дрекавца, кад, ето, други људи могу...{S} Једном речју, ваљало је проћи дос |
га било немогуће, другоме је ишло лако; други се попео и повадио му чворке.{S} С најрадоснијим |
помишљао да гледа у њему зла човека.{S} Други је такође досељеник, звао се Новица, а тврдио је |
дан пандур унесе целу тепсију бурека, а други за њим чутуру вина и стакло ракије. </p> <p>— Пос |
S} Једни држаху запете пружене пушке, а Други ножеве. </p> <p>— Ћут!{S} Да се нисте макли! — ви |
алију, па да опет слазе пред бегунце, а други се враћају натраг да сиђу к реци, па да трче за б |
стајаху на ногама — сад вам праштам, а други пут вам не гине куршум у леђа.{S} Сад идите, па п |
човека, од којих један утрча у кућу, а други оде к оној гомилици деце. »Хајдуци!...{S} То је о |
кају уговорени знак да упадну у кућу, а други да стоје на стражи. </p> <p>Беше тихо летње вече. |
дни ће на Радованово село и Брезовац, а други ће овамо.{S} Ови ће се скупљати испод Букуље, али |
ива радозналост не силажаше с лица. — А други? </p> <p>— Радован и Коста добише по једну рану, |
је стање и положај, па није волео да га други о томе распитује, нити је он сам имао вољу да се |
наредити, мора јој се нешто учинити да други пут то не ради.{S} И мене онда на реци у мал’ не |
те главе, изиђе у ходник, где га дочека други пандур и одведе право у канцеларију. </p> <p>За з |
...{S} Али се на његово место већ јавља други, који хоће исто оно, што је и Вујо хтео... да жив |
мен се весело повија с једнога краја на други, а око ватре прште и пуцкају млади пурењаци, које |
рма и пандура на један и толико исто на други прозор.{S} Три жандарма одредио је да упадну у ку |
потмуло одјекну...{S} Не чу се никакав други глас...{S} Она удари још јаче...{S} У ходнику шкр |
ца, па опет угреја иглу и забоде је под други нокат. </p> <p>— Што не говориш, псино једна, нег |
мном.... </p> <p>— Не знам, али ко може други?...{S} Но већ то је било и прошло, али шта ћемо с |
же никад ништа смислити.{S} И досада је други за њега мислио, најпре отац му, па после Вујо, а |
. </p> <p>— Једанпут се мре! — довикује други. — Зар ми знамо шта нас чека сутра, прекосутра, с |
розор, више саме његове главе, и загрме други јачи пуцањ...{S} Истога тренутка нешто груну на о |
>— Све једно.{S} Прошао један, наићи ће други — рече Ђурица, па наслони пушку и седе за трпезу. |
у тако велико задовољство, да изгледаше други човек.{S} Ну девојке су га избегавале, као и момц |
/p> <p>— Она је, убијена!... — повикаше други. </p> <p>Капетан и Митар приђоше врљикама.{S} Пре |
и дебелу цигару, а за њим се обредише и други.{S} Биров, гледајући на Ђурицу са неким бојажљиви |
<p>— Шест динара и десет пара... први и други пут! — виче општински биров. </p> <p>— Немој, Мил |
, па да трче за бегунцима.{S} И једни и други вичу из гласа. </p> <p>Ова вика поможе бегунцима. |
о зло учинила...{S} Казаће ти то и он и други људи, које је он нападао. </p> <p>— Е, девојко, п |
буди ћата. </p> <p>То беше сељак, као и други, само нешто мало писмен.{S} Угледавши Ђурицу, он |
памети...{S} Сад би он био сељак, као и други; радио би свој посао; не би се никога бојао...{S} |
беснели по овом крају Јевђовић, Сарић и други, тада је ауторитет власти био на максималној виси |
из пандурске собе, и на њему се појави други, бунован пандур.{S} Погледавши на улицу он се поч |
за стражаре само она два младића, а сви други требало је да уђу заједно у двориште.{S} Њихове с |
ме убију!...{S} Што ја ово седим а сви други стоје?...{S} Каква је ово тежина у ногама, у рука |
је?...{S} Презреће ме, грдиће као и сви други.{S} Рећи ће: тако му и треба!...{S} Назваће ме ло |
ти то не смем учинити ни ја, ни ма који други свештеник.{S} А после, и то вам ни пред Богом ни |
е на све стране. </p> <p>— Биће то који други, а он сад не сме носа помолити, док не састави др |
ег у лоју?{S} А ја бих ти долазио сваки други трећи дан. </p> <p>— Зар не би и ти могао живети |
мени, драгановићи моји, са чега толики други свет оде у гору?{S} Зар не видите да већ постаје |
ћ’, болан, но да утучеш пашче, нека они други узму памет у главу. </p> <p>— Ако ли се они још в |
сутра? </p> <p>— Чекај, док дођу и они други, па ћу вам онда казати.{S} Ја одох да посвршавам |
и жена што спремила за ручак — одговори други, за кога није било сумње да је Пера писар. </p> < |
. </p> <p>— То је, то је, знам ја... ти други учитељи, то су твоји душмани...{S} Ти си био... т |
он се могао изменити, могао је постати други човек.{S} Али такве га очи не погледаше. </p> <p> |
н за дужника, па ће ми то после платити други, који дође на твоје место. </p> <p>Ђурица се сасв |
вади револвер иза паса.{S} Не чекајући други његов покрет, Ђурица истога тренутка баци своју д |
Вујо није налазио за паметно да се врши други напад са толиким новцем у џепу (јер могао је Ђури |
урјак се мртав сроза низ врљике, а онај други клисну и нестаде га у шуми. </p> <p>— О тајо! — в |
{S} Истога тренутка нешто груну на онај други прозор са дворишта, рам се скрха и паде на под... |
је овде...{S} А ја...{S} И овде је онај други поглед!{S} Све једно, опет је боље да трпим ово; |
мало тањега гласа.{S} Послуша тренутак други и најзад опази да му ухо пишти.{S} Стане да се љу |
.. на посао? </p> <p>— Мораћеш; нема ко други.{S} За овај посао требају ми поуздани људи — одго |
} И после се одједном нађе над њим неко други, као да је видео женску конђу, убрађену црвенкаст |
по!... — шапуће он нарочито, да га нико други не може чути. — Кажи Станки нек ми опрости... и ј |
рица мишљаше да плови по небу и да нико други не зна за овако уживање.{S} Онамо једна венчана, |
место, где само ја могу говорити и нико други.{S} А твоје паре не тражим, јер су то крваве, про |
<p>»Шта то њима раде?...{S} Откуд тамо други хајдуци?« — помисли он, заборављајући да је мало |
Па добро, брате; али хоћеш да се нађемо други пут? </p> <p>— Добро... како хоћеш.{S} Само сад н |
</p> <p>— А ја сам слушао да је Матију други убио?..{S} Онај што је те ноћи ишао с Ђурицом.... |
и, да је сад Вујо окренуо према хајдуку други, много строжији тон.{S} Сад му је Ђурица био у ру |
Ђурица скочи, и онако на ходу испали му други метак у груди.{S} Старац не мрдну више... </p> <p |
ше преко његове главе, наступише у њему други погледи на његов живот, задатке и поступке.{S} До |
д зида.{S} Било је јасно свакоме, да су други, с поља, зид провалили, да их је морало бити више |
рашним погледима?...{S} Нема их, ово су други«... </p> <p>Људи се растурају, дају пролаз некоме |
већ одлучио да бега.{S} Из тога што су други провалили зид, те извели Ђурицу, он одмах закључи |
е преболети. </p> <p>Капетана очекиваху други неповољни гласови.{S} Писар га дочека пред среско |
а је једним крајем излазила на улицу, а другим на поток.{S} Новица подиже један проштац, те се |
Маро!... о Маро!.... — викну Новица на другим вратима, преко од њихове собе. — Устани, дијете, |
он отера од себе то непријатно осећање другим, повољнијим: »Сутра ћу, дакле, на слободу!...{S} |
ој лоповској дружини или разбојничким и другим предузећима, он беше или вођ или један од главни |
, испричао јој много о Вују, Пантовцу и другим својим сарадницима, те сад, дошавши к Вују, Стан |
се измиче! — проговори Пантовац сасвим другим гласом, желећи да прекрати непријатан спор у ова |
S} Ти да си моја одсад... нећу ни с ким другим, знаш... </p> <p>— Ево руке! — одговори она, па |
престано лебди пред њим, меша се с оним другим мислима и ствара једну збрку, из које се ипак ос |
заседању да се, поверљиво, разговоре о другим општинским пословима, а остали, заједно са Ђуриц |
абаци међу друге мисли...{S} Он мисли о другим стварима, једнако, али она непрестано лебди пред |
ш шта, господине, после ћемо говорити о другим стварима, а сад пожури да он куд не побегне — пр |
знати.{S} Нешто не знам како је сад по другим земљама, али држим да свуд има тога зла. </p> <p |
одно са својим сељанима, виђају га и по другим местима, и сви га гледају обично, као да и нема |
о тридесет таких људи, а још двадесет у другим срезовима...{S} Хе, душу ли му, није то лако над |
ој отац то радио!...{S} А он је, видиш, другима јатаковао и од других живео...{S} Ја знам десет |
га и он сам измени своје поступке према другима.{S} Досада је у нападима бивао присебан, пажљив |
и поругану главу... да ми се смејеш са другима, кад станем лутати као обешчашћена прогнаница!. |
ш.{S} Причали су ми о теби све, да си и другима тако чинио, па зато ти и дођох овако сам.{S} Чи |
урица — али сад ћу ја да делим и њему и другима.{S} Само ви треба мене да чувате... и од њега д |
и их у недра. — Само хоће ли остати што другима? </p> <p>— Биће доста свима, само ме чувајте? < |
{S} Само бих ти рекла: кад раздајеш што другима, да и њему даш... и ако он вели да не тражи ниш |
Сељани се разиђоше брзо, да јаве новост другима што раде ту у потесу. </p> <p>А Ђурица весео, р |
тај посао што пре, па после да ти умеш другима заповедати.{S} Само треба срце да ти је одважно |
ј.{S} Станка га је знала по разговорима других девојака и гледала је на њега као на Ђурицу Драж |
А он је, видиш, другима јатаковао и од других живео...{S} Ја знам десетину људи, које су ти тв |
уга.. </p> <p>— Вала и јесте одвојио од других.{S} Само да није онаки... да кажем... тхе, па шт |
љад’ судбина...{S} Мало од оца, мало од других, па... ето!... — одговори он уздахнувши. </p> <p |
д моје главе«... </p> <p>— Ти отимаш од других — продужи поп, видевши да га Ђурица слуша — да б |
у.{S} Једнога се зла опрости, а стотине других, мањих и већих, рађаху се...{S} Докле ће се овак |
одавде поуздани су ти сви, а они су из других села сви његови. </p> <p>— Шта велиш ти: кад би |
требало је претходно да зајази стотину других страна; требало је да задовољи и Вуја и другове |
бојазан од Вуја зависила је и од неких других узрока. </p> <p>Рекосмо да му нико не би умео од |
двојио од осталих.{S} Ну имађаше он још других карактерних особина.{S} Доњи му део лица са вили |
е се нађоше? </p> <p>— Ништа ти, брате, друго не видех, до ли оних лепих очију.{S} И јесте поза |
среће да оца ниси ни видео ни запамтио, друго би сад било...{S} Такво срце не би се само поквар |
{S} И још ми се куне срећом хајдучком — Друго ништа и нема за клетву — да се не шали.{S} Е чека |
ли ти пасош?...{S} Знаш... ја те ништ’ друго не питам, то није наш обичај.{S} Али, ако си засл |
етар занесе, те се закрлеписмо једно за друго, не мислећи ништа и не знајући шта радимо...{S} А |
</p> <p>— Полако-те, море, ви одосте на друго, — проговори месни свештеник. — Ми смо почели о Ђ |
уро, нема се куд.{S} Мораш је водити на друго место — рече му он, кад му саопшти новост о наред |
адају иверје у земљу, заборављајући све друго што је иза њих.{S} Један малишан са врха брда, ви |
аве уцену и са тим живи, док не пронађе друго згодно лице за харамбашу.{S} Читаве десетине годи |
је са њим. </p> <p>— Аа!...{S} Е то је друго... — одговори он, па приђе вратима, кроз која је |
ако? </p> <p>— Оно тако је... али то је друго...{S} Бадава, неће он!... — рече Пантовац одсечно |
је избегавао поглед Станкин.{S} Свачије друго туђење он је враћао одсудним презирањем и неком, |
сами не опазише како се нађоше једно уз друго приљубљени, загрљени, занесени...{S} Младост ступ |
.{S} Сад се још више прибијаху једно уз друго, али им са лица не силажаше она суморна брига, он |
оре лаже.{S} А јесам га ’нако резилио и друго којешта... </p> <p>— Кажу да си јутрос везао пет |
з самога Милутина.{S} Не знајући шта би Друго, узе новчаник са пружене руке и обрте се к Радова |
>— Хе, да је мој тата одборник, било би друго... </p> <p>— Оно знаш, Ђурица — одговори му сусед |
а хоће само да извуче новаца... а ти си друго...{S} Ми, онако сељачки... </p> <p>— Знам, али ка |
ме чувајте? </p> <p>— А да што ћемо ти друго, кад си нам ти златан мајдан!...{S} Ђе ћу те сутр |
у соври.{S} Заљуља се прво коло, за њим друго и треће...{S} Кад би при крају ручка, Сретен пове |
ља дуго, она му је тешка убија му свако друго осећање, изазивајући ужасан страх.{S} И усред тих |
ата, кад смо те извадили из апса, а оно друго... помало. </p> <p>— Видиш, а питај моје јатаке, |
тога новца њему осамдесет дуката, а оно друго мени. </p> <p>— То ти је казао прекјуче, после са |
ју од њега коју банку као слепци, а оно друго све он згрће.{S} Зашто бисмо ми то трпели? </p> < |
Но, већ ја ћу то удесити.{S} А шта оно друго беше, оно лепо што сам мислио?...{S} Облак плива. |
а, те увиђа, да за овај мах не може што друго ни очекивати. </p> <p>— А шта ћеш рећи на испиту |
ити, па макар погинуо.{S} Него кажи што друго: има ли каква начина да се ми не растајемо, да се |
то страшило, онда... онда ће бити нешто друго, нешто боље, а шта — о томе и не мишљаше...{S} Гл |
говори, Ђурица се полако извуче и оде у друго одељење, које га је више привлачило. </p> <p>— Ма |
и гдегод, а сутра ћу је морати водити у друго село. </p> <p>Кмет оде задовољан, а Ђурица снужде |
све наслеђе од оца.{S} Сестру је удао у друго село, а мајка Му се довијаше од сваке руке, да не |
</p> <p>Овога дана Ђорђе посла Милету у друго село, да обиђе неке шљиваре, које је закупио за з |
е, шта ће више?!...{S} Шта треба човеку друго?...{S} А онај ми Веса изгледа сумњив: ми сви пије |
устаде с постеље и угледа кроз ону рупу друго прозорче, зачуди се веома. </p> <p>— Ене де, одку |
Јово поранио? — рече он. — А ја мишљах друго... </p> <p>— И ја мишљах... — одговори Станка, ал |
е твоје, па да се зна чисто.{S} Оно бих друго ја разделио — рече Ђурица. </p> <p>— Да кажем, ја |
екуд поћи, па, видевши да се ниједан од другова му не миче с места, застаде и сам, двоумећи шта |
а навика: у томе је одрастао... </p> <p>Другова не имађаше.{S} Једини човек, пред којим је слоб |
страна; требало је да задовољи и Вуја и другове и јатаке и поверенике, којих је било без броја |
ће све то некако изравнати и задовољити другове и себе.{S} Надао се у тврдо, и ако је видео да |
ежи бар једно убиство.{S} И напослетку, другови су се ревносно чували.{S} Дознавали су из раниј |
ну...{S} Врата се почеше отварати...{S} Другови прихватише врата оздо, понеше их у страну и отв |
огледа на врзину, где му беху сакривени другови, и тамо спази два сјајна ока, која га сагоревах |
у?{S} Јад и немаштина били би му вечити другови...{S} А овако, зар је боље?...{S} О, тешко ли ј |
икад дизати са грешне земље.... </p> <p>Другови прођоше забранчић, који се пружио иза вароши, п |
ли је то!...{S} И баш се мора, баш нема другог излаза, до у гору?{S} Нема, јамачно нема. — Кад |
утином. — Но ако си ме зовнуо због чега другога, то ми кажи. </p> <p>Вујо нађе за добро да спус |
брате Ново, досадило ми се робовати за другога.{S} Гини, мучи се и пропадај свакога дана, а за |
..{S} Чим он испали на један прозор, са другога већ сипа ватра на њега... </p> <p>Бој... права |
Наједаред зачу се тихо, као сан, као са другога света, куцање о капак на прозору.{S} Ђурица се |
редај се, не гини лудо! — викну неко са другога прозора. </p> <p>Ђурица окрете револвер и на та |
ца и Станка стадоше напред, једно поред другога, а иза њих се наместише Радован и Коста сами, н |
требале. </p> <p>— Ако ћу после чути од другога, боље је да сад чујем од тебе.{S} Може бити да |
еш само по неколико дуката.{S} Нашао је другога човека, који ће му радити боље. </p> <p>— Који |
Хе... како?{S} Да те убије, па да узме другога на твоје мјесто.{S} Нијеси више за њега. </p> < |
ше се у густ шибљак и поседаше једно до другога.{S} Пантовац одмах извади пљоску и натеже. </p> |
внице од рудничких, начичканих једно до другога, брда и планина.{S} Пред њима се засветли и заш |
настаде прелом: она се потчини утицају другога, али и у том потчињавању она се руководила свој |
</p> <milestone unit="subSection" /> <p>Другога дана после потере, Ђурица и Пантовац, с одабран |
:id="SRP18971_C25"> <head>XXV</head> <p>Другога дана, после заласка сунчева, Ђурица иђаше косом |
у.{S} На једној постељи спава Митар, на другој пандур.{S} За столом седи и дрема Добросав...{S} |
ине.{S} Обрнувши главу уз пут угледа на другој завојици црно кљусе и на њему онај сигави, добро |
се девојке, па ћеретају и причају једна другој новости, за које се знало.{S} Међу њима беше и С |
и позна глас онога, који је рече.{S} У другој прилици он би знао шта би радио, али сад се уздр |
куће. </p> <p>— Нема тамо ништа.{S} На другом је то месту; сад ће нам сам Ђурица дохватити — р |
ури се низ дубоку стрмен, и, кад потрча другом страном потока, виде да је спасен.{S} За њим се |
> <p>Он је привуче к себи, па јој стаде другом руком гладити главу, а у њему самом рађаху се чу |
ли Митар, одваја је од Ђурице и предаје другом жандарму, који је одводи... </p> <p>— Где је ков |
састаше, мишљаху да ће полетети једно к другом, а кад сагледаше своја уплашена и забринута лица |
не мичући се и не пружајући руке један другом.{S} Најзад Вујо мрдну десним брком, што је треба |
а тако примакли, да су могли чути један другом дисање. </p> <p>— Камо се, по Богу си?... полуде |
/p> <p>Људи наставише да исказују један другом своје утиске, а капетан стаде да саслушава грађа |
! — прекиде га Ђурица, обрте се и оде с другом. </p> <p>У Локви су газдинске велике ливаде, са |
дмах у потеру, а њему је боље да буде у другом округу. </p> <p>— Хоћемо ли имати скоро посла? < |
сад — одговори Радисав.{S} Он је већ у другом округу. </p> <p>— Зар ви нисте загледали у апсу? |
е дохвате рудничких огранака, који су у другом округу, где ће, без сумње, бити изван сваке опас |
Милоша Јокића из Доње Трешње.{S} О чему другом није га нико распитивао, и ако је сваки од његов |
« </p> <p>И она већ не могаше ни о чему другом мислити; све јој мисли беху заузете овом чудном |
ти треба кожа, оди одери га... </p> <p>Другом приликом разговараху се девојке о дрекавцу.{S} Б |
недрима: што је за њега било немогуће, другоме је ишло лако; други се попео и повадио му чворк |
ј, мајковићу, зар је ова рука рођена да другоме аргатује?...{S} Их, душу ли му, што плаче гора |
{S} За ове моје речи, кад би их ма коме другоме казао, ја знам шта би ме снашло после неколико |
адећи ништа. </p> <p>Ђурица приђе ономе другоме, те се рукова и са њим. </p> <p>— Хоћеш и ти, К |
, а они још имађаху много да кажу један другоме. </p> <p>У неко доба ноћи стиже Новица. </p> <p |
ично. </p> <p>И они се приближише једно другоме, да тако удружени лакше сносе тешку самоћу... < |
међу којима не беху ни два налик један другому.{S} Писар извади из свога капута један нов пешк |
уку право напред и на њу метну главу, а другу руку пружи низа се.{S} Макну ногама једаред, двар |
јелечић, узела га за једну, а мајка за другу руку, па су онда сви троје ишли далеко, далеко... |
е к Вују, да му не да свраћати никуд на другу страну.{S} Случајно, пре овог изасланика, Ђурица |
окачићима, прелећу с једне кровињаре на другу, влаже и продиру у станове кроз малена незаштићен |
е ватре.. </p> <p>— Ама који то вуче на другу страну, кажи ми га по имену!{S} Ко то тражи ортач |
чудновата и особита и не наликоваше на другу децу Марка Радоњића, нити на друге сеоске девојке |
ћу: јатаци вуку на једну страну, ти на другу, а ја горим између две ватре.. </p> <p>— Ама који |
оћимо код мене. </p> <p>— Отуд морам на другу страну, имам хитна посла, а код тебе ћу сутра. </ |
астури прва дружина, он стаде да врбује другу.{S} Њоме је управљао и командовао неограничено, с |
S} Сад би хтео да ме нема, а он да узме другу... многе друге на моје место...{S} То ли би ти хт |
да овим положајем осигура себи и своме другу будућност.{S} Сад му живот беше милији но икада, |
с кровова снежну прашину и засипље њоме другу страну улице.{S} Пажљиво и опрезно корача момак, |
онако исто озбиљно и свечано, подигоше другу чашу. </p> <p>— Ова друга за лаку земљу.{S} Лака |
и ливаде, девојке се пригрчише једна уз другу, па почеше оне обичне приче о вампирима и вештица |
Не!...{S} Док сам ја жива, нећеш узети другу...{S} Зар толике моје муке и срамоту да погазиш, |
но и благо свештениково лице, очекујући другу реч, која би ублажила или преиначила ту страшну м |
.{S} Друштво је распустио, давши сваком другу по десет дуката, само остави са собом Новицу, јер |
ривши ни речи и не погледавши га, оде у другу собу, остави тамо завезак и врати се у собу. </p> |
се, па да идемо! </p> <p>Капетан оде у другу собу, и мало затим врати се, носећи у рукама свој |
екујући даље заповести.{S} Вујо изиђе у другу собу и одведе са собом Ђурицу.{S} Одмах се могло |
а кад имам госта, она се затвори тамо у другу собу и спава.{S} И на ово сам гледао, видиш: ово |
у стању да јој истакне на супрот какву другу светлију мисао.{S} Све око ње беше суморно и дивљ |
поврати.{S} Испи чашу, па заиска одмах другу. </p> <p>Жандарми, онако исто озбиљно и свечано, |
после.... шта ћеш после?...{S} Да нађеш другу, је ли... — прошапта она тихо, не дишући, као да |
као, ваљад’, да ме ухвате, па да тражиш другу... </p> <p>Јово изиђе из собе полако. </p> <p>— М |
ма и ти си крива као и он.{S} Ко год се дружи са разбојником, помаже му, чува га — и он је крив |
послом. </p> <p>Кад му се растури прва дружина, он стаде да врбује другу.{S} Њоме је управљао |
и организатор и управник свих хајдучких дружина, које се, у дугом низу година, смењиваху по Шум |
д осети да је близу крај, он убије вођа дружине, узме од државе уцену и са тим живи, док не про |
з његове руке« прошли. </p> <p>— Ево ти дружине, харамбашо! — рече Вујо, кад уђоше у собу код Ђ |
крају, Пантовац.{S} У свакој лоповској дружини или разбојничким и другим предузећима, он беше |
е имати посла са великом, организованом дружином, којој је досад био потребан јаван одметник од |
.{S} Тако је цедио и становнике и своју дружину, док год не стану да се оплећу густе мреже око |
вам са људима. </p> <p>— Па... кад није друкче, оно... нека буде тако! — прошапта Ђурица збуњен |
. </p> <p>— Хе, побро!... да није њега, друкчије би се ти освртао око себе — одговори Пантовац, |
ад је све друкчије, не брини. </p> <p>— Друкчије је, док си овде са нама; То знам и ја.{S} Али |
вица, па застаде да види неће ли Ђурица друкчије мислити. </p> <p>— Море, не знам ни ја... био |
се после изести од муке.{S} Сад је све друкчије, не брини. </p> <p>— Друкчије је, док си овде |
ом. </p> <p>— Па како ћемо, кад не може друкчије?{S} Ето, ниси могла ићи са мном да бијемо Срет |
оју мајку. </p> <p>— Па добро, кад није друкчије — одговори Ђурица забринуто. — Ја ћу је за ноћ |
и, али не беше у стању да мисли како ће друкчије, кад неће тако. </p> <p>»Да ми је знати шта ли |
младост провео.{S} Сад му све изгледаше друкчије.{S} Тужна и сетна усамљеност шири се око његов |
се необично догађа у кући, не може бити друкчије!...{S} Лепо осећа да неко стоји пред вратима.{ |
нама; То знам и ја.{S} Али хоће ли бити друкчије тамо, кад погледаш смрти у очи? </p> <p>— Ја т |
би требало да се љутиш, али одсад ћемо друкчије...{S} Само да прође ова дугачка зима!... </p> |
љао на све, па и на горе, али је све то друкчије изгледало онда, док се помишљало.{S} Сад, кад |
нам ти сам подели...{S} Ја, брате, нећу друкчије! — узвикну он одједном и устаде са столице, ка |
је отац, али, брате, ти си ми изгледао друкчији... </p> <p>— Е, мој попо... шта ћу, таква ми ј |
е, људи! </p> <p>А крстоноше сви, сваки друкчијим гласом и тоном, узвикнуше сложно: </p> <p>— Г |
људи, пружили пушке и чекају знак... а друмом се вије облак прашине, све ближе и ближе... »Сто |
А како се лепо возе они путници горе по друму... товни коњици грабе хитрим ногама, за њима лако |
кад је опази. — Ето нам сад, побратиме, друштва.... да ви’ш како је ваљана ова моја Маџарица! < |
елој организацији великога зликовачкога друштва... и капетан задовољно седа за сто, пише рапорт |
ђашњи слободни живот, кад се одвајао од друштва и огњишта, па се упутио под закриље овога Вуја, |
d> <p>Како је тешко живети отпаднику из друштва! ... </p> <p>Кога год видиш, сваки гледа свој п |
посла са полицијом. </p> <p>— Ми имамо друштва у Смедереву и Шапцу, па ти само избери где ћеш, |
у за себе и да га одвоји од осталога му друштва.{S} Тако би он заузео Вујово место, али много п |
ћи. </p> <p>Сутрадан кад изгреја сунце, друштво се већ одмарало у потоку, испод Ђорђеве куће.{S |
<p>Ђурица још иђаше као у грозници.{S} Друштво је распустио, давши сваком другу по десет дукат |
ио разне понуде, постављао их на сто, а друштво је све јело и пило.{S} Ђурица је мало јео, тешк |
а ево Митра и ових његових да ти праве друштво.{S} Ето, и ја те частим овом ракијом — и показа |
еко му се приближује.{S} А, јест, то је друштво, на које је он био заборавио.{S} Потрчаше сви н |
да ти казујем... ти знаш какво је моје друштво, а где они иду, тамо има свачега. </p> <p>— Па |
каже да смо ми крилати! </p> <p>Кад се друштво заговори, Ђурица се полако извуче и оде у друго |
ерево.{S} Кажи ми само где ћу наћи ваше друштво. </p> <p>— Само питај за Јулину биртију, код »Ч |
ад не сме носа помолити, док не састави друштво. </p> <p>— Јок, море, деца га познају... познај |
а је смишљао да му није потребно велико друштво: неколико људи за нападе и три четири јатака, т |
Никола спремио за нове стаје.{S} Остало друштво заузело је друге вратнице, па једни чекају угов |
Бесна необуздана пијанка занела је цело друштво, које је добило вољу да се провесели до највеће |
ли да се врати. — »Оставих онако красно друштво!.. .{S}А шта ћу овде?{S} Да спавам или да је гл |
p> <p>Одмах сутрадан, око заранка, исто друштво опколи кућу Николе Чолића, богата сељака из Гра |
</p> <p>— Не можемо ми трезне са вама у друштво, него прво да вас стигнемо! — рече Марушка, па |
S} Да јој је само још једном да стане у друштво својих другарица, да се онако слатко насмеје и |
а, који нешто туробна изгледа дође међу друштво и седе. </p> <p>— Добро јутро! — поздрави се ка |
Угушио је у себи и најтајнију жудњу за друштвом и његовим животом.{S} Само једно није могао уг |
своје стране давно је реситио рачуне са друштвом.{S} Угушио је у себи и најтајнију жудњу за дру |
потере, Ђурица и Пантовац, с одабраним друштвом, које им је Вујо спремио, ударише на бистричко |
а прима извешћа од уходе и да их доноси друштву.{S} Унапред је већ одређен свакоме посао.{S} Ст |
. </p> <p>После овога изиђоше обојица к друштву.{S} Вујо им раздаде свима потребно оружје, муни |
е и скривен е рупе и јазбине.{S} У овом друштву се радозналост сматрала за велики преступ: живи |
Четири дана проведе Ђурица у овом новом друштву.{S} Дању је спавао на тавану, где му је Јулка н |
вом и, за њега, сељака, веома необичном друштву.{S} Упозна се брзо са свима женскима, а једна м |
на.{S} И то му је донело лепа уважења у друштву. </p> <p>Једаред Ђурица опази да се млађи посет |
чини се, и не дише.{S} Спопала га нека дрхтавица, па се само мења у лицу и ћути као заливен.{S |
ао сенка од облака, нека лака, неосетна дрхтавица, неки нарочити израз великога душевнога немир |
јих је, за последњих тридесетак година, дрхтала цела Шумадија. </p> <p>Али, треба да се упознам |
разгледаше пажљиво...{S} Оно грозничаво дрхтање, необичан сјај очију, суве, запечене усне, нерв |
аше да га одмах извади.{S} Руке му тако дрхтаху, да не беше у стању владати њима.{S} Дохватио ј |
лно надимаху, и сваки му мишић играше и дрхташе од умора и узбуђења.{S} У глави му беше таква з |
ан и пружи преда се, али му рука толико дрхташе, да новчаник паде у прашину, а он замуца: </p> |
пршуту, па после оде тамо некуд сав до дршке...{S} И потом угледа како оно страшило необично о |
је... иде на више... а доња усна дршће, дршће...{S} И одједном потекоше из очију две вреле круп |
еза од свакога суварка и пања, стаде да дршће од шуштања суха лишћа, које постаје од његова трч |
е застаје... иде на више... а доња усна дршће, дршће...{S} И одједном потекоше из очију две вре |
, бруји и тутњи поносито рашће, шапће и дршће плашљива бреза и јасика...{S} А над њом, над мрач |
а пут је љуби... а усна опет издајнички дршће.... </p> <p>— Опрости ми, попо!... — шапуће он на |
ећи око себе капу, осећајући да му ноге дршћу од овога изненаднога гласа. </p> <p>— Јок, једни |
и он осети да му се очи влаже, а вилице дршћу...{S} Нека стара и слатка, веома необична успомен |
> <p>Ђурица се уплаши.{S} Стадоше да му дршћу руке, задрхта сав...{S} Једва се сети револвера.. |
<p>— Ча-Вујо, ја сам... — прошапта он, дршћући као у грозници, и наслони лице на решетку.{S} Б |
ла према оцу, па, нашавши се увређена у дубини душе, обрте се Ђурици: </p> <p>— Води ме куд зна |
{S} Видим да се све више пропада у неку дубину, из које нема излаза...{S} Падамо обоје и пропад |
анесеној глави, или би да продру у саму дубину црнога застора и да нађу тамо ма један светао зр |
лена и бурна младост не може да загледа дубље у живот, ни да предвиди све оно, што је може снаћ |
о застаде, да би се та мисао што боље и дубље укоренила у њему. </p> <p>— Како... зар то може д |
а истави такву мисао јасно и да помисли дубље о њој.{S} А сад, кад је чуо готову, исказану миса |
равао и ишао им на руку, но је то много дубље и необичније за њега осећање, коме се само могао |
њој, падао у очи.{S} На глави је носио дубок вес, немарно затурен к потиљку, те га је црна дуг |
камење низ јаругу, док не окрете реком дубока корита, која беше обрасла густим шибљем и врбако |
јих људи, који би га светили? </p> <p>— Дубоке су оне књиге што их он чати, мој ђетићу, а његов |
— самовољом. </p> <p>А она се, доиста, дубоко и страсно предала своме осећању, предала му се с |
дала овом састанку.{S} Ђурица је одведе дубоко у забран, те у једном склонитом месту, поседаше. |
сећао хајдуковања!{S} Ја — заврши он и Дубоко повуче из ћилибарске муштикле. </p> <p>— Варате |
амучен, разбијен душевно спусти на њу и дубоко хукну.{S} Овога тренутка само једно једино осећа |
е овом чудном појавом, која јој се тако дубоко уреза у душу.{S} Нарочито јој, и више од свега, |
у се стезати мишићи око очију и уздахну дубоко. </p> <p>— А-а-а... што ме мучиш, тако ти среће, |
а му, али он утрча у шуму, сјури се низ дубоку стрмен, и, кад потрча другом страном потока, вид |
се, као човек, који је сву ноћ провео у дубоку сну.{S} Отвори се и један прозор на горњем спрат |
о би слободно по пољу, по зелену лугу и дубрави..{S} У кући би му било еве весело, стара мајка |
ући се у дуга и широка повесма, а ветар дува снажно, те увећава оно усамљено шуштање и брујање |
тињу, по неку ситницу, да им се нађе за дуван и друге случајне потребе.{S} Тако је цедио и стан |
десету. </p> <p>Кад вечераше и запалише дуван, Вујо стаде да им излаже свој »ратни план«. </p> |
чија, да пије старо вино, да тражи скуп дуван од капетана...{S} Што ти је жив човек!... </p> <p |
даше на памет смрт.{S} Доношаху му лепа дувана, вина, гледаху га и одлажаху, причајући успут ка |
ве каписле, па кад продаш кожу, купи ми дувана за тај метак. </p> <p>— Хоћу, Бога ми! — одговор |
је — вели му озго један. — Доста си му дувана попушио, пратећи га по овој гори. </p> <p>— Да м |
е лепо, а он извади једну хартију, пуну дувана, па каже: »На, понеси Јову«. </p> <p>— Па, узе л |
. </p> <p>— Та не марим ти баш за финим дуваном; волим ову трафику.{S} А јес’ чуо за нашега Пан |
Нека их — смеши се Ђурица, нудећи Тиму дуваном. — Начини једну од овога. </p> <p>— Та не марим |
у. </p> <p>Ђурица му одузеде часовник и дувански прибор па га пусти, оставши љут на неуспех и н |
. </p> <p>Биров му приђе бојажљиво, узе дувањару и предаде је кмету.{S} Кмет сави дебелу цигару |
оге пода се.{S} Ђурица, стојећи, извади дувањару и стаде да савија цигару.{S} Његовом почетничк |
ањем, сави још дебљу од кметове и врати дувањару. </p> <p>— Има ли што за мене отуд? — запита Ђ |
p>— Правите ко пуши — рече он, пруживши дувањару. </p> <p>Биров му приђе бојажљиво, узе дувањар |
шњи војник. </p> <p>— Ми морамо леђа уз дувар — поче један чича. — Он неће досађивати нашем сел |
покрете се... </p> <p>Ђурица се саже уз дувар испод прозора, подиже руку са револвером и окрете |
острагуша.{S} Обе стајаху наслоњене уз дувар, а по зиду беху извешани револвери, фишеклије за |
не би могао ни помислити, да иза овога дувара има још какво одељење. — Гледајући с поља, види |
ење. — Гледајући с поља, види се насред дувара прозорче олепљено хартијом; кад се уђе у собу, в |
{S} Тсс... петљају нешто... ено тамо на дувару приковано — одговори кмет, показујући очима на о |
За њима! — вичу кметови. </p> <p>И цео, дуг ланац луди, збијајући се у гомиле, јури на ниже стр |
и треба хајдук да живи.{S} Век му није дуг, то је већ јасно видео, па онда бар да се живи и да |
погледа, разумеде његов узвик и управи дуг нем поглед на величанствену слику пред собом. </p> |
колност. </p> <p>— Деде сад да почнемо, дуга је ноћ!{S} Оваке препеченице нијеси сркнуо досад. |
ој тако журно, — ослови га чича-Тима. — Дуга је ноћ!..{S} Они твоји већ почели тамо. </p> <p>— |
га овакова, не изненади се, јер је, за дуга века, доста оваквих призора гледала.{S} Она само м |
емарно затурен к потиљку, те га је црна дуга кићанка била по плећима.{S} Бела конопљана кошуља, |
ице и вас, не знамо шта бисмо радили од дуга времена. </p> <p>— А, и тога ћу Ђурицу скоро скину |
онопац или отров; ако не издаш, чека те дуга робија у тешком окову и сва она чуда и муке, о кој |
а срећа! </p> <p>Ђурица се трже, као из дуга сна. </p> <p>— Шта, зар нећемо сутра? — запита чуд |
ладић брзо, дишући нагло после уморна и дуга пута. — Чим сване, кренуће се цео срез осим наших |
антовца, који већ постаде љут ради тако дуга чекања, Ђурица дође са њим до уречена места (једно |
јуре црни и густи облаци, отежући се у дуга и широка повесма, а ветар дува снажно, те увећава |
{S} Кад би готов са земљом, спустише му дугачак церов колац.{S} Узе га у обе руке, па стаде да |
д ћемо друкчије...{S} Само да прође ова дугачка зима!... </p> <p>— У наш Кленовик, је ли?... да |
н је казивао чилу да личи на лисицу.{S} Дугачко, жуто, али кад врекне, Боже сачувај, не да се и |
прозорчета, указа се неко мало, уско, а дугачко одељење, на коме беше само један, овакав исти п |
рлијом.{S} Вуја приђе к прозору, одмаче дугачку клупу са наслоном, која заклањаше половину проз |
ви у Штајнбруху: узме само једну танку дугачку иглицу и завуче је вепру између груди.{S} Вепар |
управо и замомчио.{S} Мајка му срезала дуге кошуље од убељена конопљана платна, сестра му их и |
арошка улица.{S} Петлови ућуташе, после дуге јутарње дерњаве, и још се задржаваху на гранама, п |
и заносу Ђурица прође кроз врата, кроз дуге ходнике на горњем, па затим на доњем спрату и, не |
којој му је ваљало боравити и проводити дуге дане и ноћи, па се онако уморан, намучен, разбијен |
ита полицајац, дигнувши на једном прсту дуге ниске старинских новаца. </p> <p>— Не знам ја.{S} |
на!...« </p> <p>Тако му пролажаху дани, дуги, досадни, тешки... </p> <p>Једаред га, преко обича |
вали негда црни, а сад прогрушали брци, дуги као повесмо, и густа округла брада, која му је пок |
невоље.{S} У том му паде поглед на онај дуги планински венац, из кога се величанствено уздижу п |
без једне мисли...{S} Тако му пролажаху дуги, бескрајни часови у ћутању, те је већ изгубио свак |
е претворило у пламено коло са хиљадама дугих и сјајних ватрених паоца, од којих се половина за |
погледа, и на лицу јој, први пут после дугих година засија израз невине среће и радости. </p> |
блатних кућица или за накривљено прошће дугих дворишта...{S} Прођоше једна... друга... десетак |
и не осећајући ништа, проведе неколико дугих часова.{S} Сунце удараше готово хоризонтално у ка |
твара очи и види гомилу луди са сјајним дугметима на грудима.{S} Сви га гледају радознало, необ |
Моћи ћу дакле да идем гором и ливадама, дуго, дуго... да се сит надишем онога планинскога мирис |
у дакле да идем гором и ливадама, дуго, дуго... да се сит надишем онога планинскога мириса...« |
ичан, укочен, сав удубљен у своје немо, дуго ћутање.{S} Ни једне мисли, ни једнога покрета!... |
живота!... </p> <p>»...{S}Али ко зна... дуго је још до пролећа.{S} Дотле ћу се сит науживати, ј |
а — помисли он — можда то неће ни бити; дуго је до зоре«.{S} И тако полуумирен уђе у гору. </p> |
ућута и као да стаде нешто мислити.{S} Дуго је тако ћутећи упирао поглед у помрчину, па напосл |
пази на Вуја; не задржавај се код њега дуго, не једи и не пиј ништа.{S} Ако пошље с тобом Сима |
ја баш мислим да не удариш ноћас, па за дуго нисам заспао. </p> <p>— Чекао си ме, је ли? </p> < |
, осети бол у њима, али их не могаше за дуго повратити из онога насмејанога положаја. »То, дакл |
ричао, али на тој се мисли не зауставља дуго, она му је тешка убија му свако друго осећање, иза |
ућности да се спреми за то, да размишља дуго, да учини бар какву већу кривицу, па да зна зашто |
сваком селу на радове, али се мало где дуго задржавао.{S} Сваки га је знао као нерадина и пија |
бе.{S} Он је гледаше ћутећи, гледаше је дуго и немо, а из погледа му сијаше такво блаженство и |
брте столу и стаде да чита.{S} Читао је дуго и журно, кроз нос, час запевајући и узвикујући вис |
лица, као кад човек нађе нешто, што је дуго тражио.{S} С таквим изразом појави се пред кућом и |
прва опасност отуд прети.{S} Не мислећи дуго, упути се с Пантовцем, с којим се сад ни дању не р |
нда малко поизмакао и тако би га гледао дуго и значајно, мерио би му оком стас и сваки покрет, |
тла и мила: да је она, за којом је тако дуго жудео, сад његова, потпуно његова, и да се више не |
реши.{S} У таквој неизвесности прође му дуго време. </p> <p>У неко доба ноћи дође Вујо са два ч |
ави. </p> <p>Тако проседеше у разговору дуго.{S} Прођоше два часа ноћи, навуче се густа помрчин |
оћу полудети ’вако сам. </p> <p>— Нећеш дуго, не бој се.{S} Сутра, зором, на посао! </p> <p>Ђур |
га познаде цело село, те се о њему још дуго говорило... </p> </div> <div type="chapter" xml:id |
ри на сваки покрет ђаков. </p> <p>После дугога читања, отац Симеон, држећи у рукама воштаницу, |
<p>Кленовичка шума пружила се по једној дугој страни, која је испресецана јаругама и косама.{S} |
рушеном косом, сањивим надувеним очима, дугом и уском расом, изгледаше као страшило.{S} Кад пла |
ђе опет на своју сламу и сав се предаде дугом, упорном ћутању, без једне мисли...{S} Тако му пр |
ично лице послушниково, који, са својим дугом и разбарушеном косом, сањивим надувеним очима, ду |
испеше на Орловицу, високо брдо у оном дугом планинском венцу, који дели шумадиске таласасте р |
вник свих хајдучких дружина, које се, у дугом низу година, смењиваху по Шумадији.{S} Изнајпре м |
ог обичног отварања врата; усред неме и дуготрајне тишине, којој се беше сав предао.{S} Истога |
вргу, те се напи, па онда седе да слуша дугу и страшну причу... </p> <p>После пола ноћи, неко л |
крет, Ђурица истога тренутка баци своју дугу пушку, скочи на Сима с леђа и једним махом обори г |
ет видим ово!... </p> <p>— Гле, види се дуд у вашем винограду. </p> <p>— Ено и забрана!...{S} К |
Знаш... први сам те ухватио, па сам ти дужан.{S} Купио сам ти свећу, нека гори данас — и он на |
ћанке, а преко дизлука — чарапе за шаку дуже од обичне мере; због тога је и кајишâ имао пет шес |
, не знаде шта да каже.{S} Једва, после дужега ћутања, промуца: </p> <p>— Море ништа.... његова |
пред нас Ђурица! — рећи ће једна после дужега разговора. </p> <p>Станку подиђе нека топла језа |
а... </p> <p>— Ала мирише! — рече после дужега ћутања. </p> <p>— Шта? — насмеја се она. </p> <p |
<p>Радисав пође тромо и, бацивши поглед дужином зида, одједаред застаде и узвикну: </p> <p>— Ен |
покривалом целу ону долину, којом се, у дужину, пружила главна и једина варошка улица.{S} Петло |
и нема — правдаше Никола и себе и свога дужника. </p> <p>— Остави сад то — викну Ђурица. — Дај |
е, рецимо, данас убију, остаје ми он за дужника, па ће ми то после платити други, који дође на |
а је, последњом потером, извршила своју дужност: »Видите шта ми можемо, само кад бисмо хтели!«. |
ћи свакога тренутка да пиће учини своју дужност... </p> <p>Жандарми певају одавно, сваки је зас |
ј је криво што седи сама; зато се она и дује!{S} Е, вала, нећу те ја по сву ноћ чувати.« </p> < |
грабе, и још морам да молим њих за који дукат.{S} И тако једнако да радим за њих, да упадам у с |
, а ти му мало попрети, а и обећај који дукат, па ће он то наредити без владике. </p> <p>— Нађи |
ичним гласом: </p> <p>— Је ли доста два дуката?{S} Баби не треба више. </p> <p>— Дај ми, засад, |
а ето, сад хоће да ми узму брава од два дуката. </p> <p>— Није, Ђуро — упаде му кмет у реч — ов |
ст, нећу да ми он дели ка слепцу по два дуката, а себи оставља стотине... </p> <p>— Колико ти ј |
сао.{S} Прође нам вечерас добра стотина дуката, која је могла бити наша. </p> <p>Сад Ђурица, ка |
га Јанко одсечно. </p> <p>— Пет стотина дуката. </p> <p>— Ништа не можемо учинити...{S} Ја јеса |
S} Да ми је само да накупим пет стотина дуката...{S} Али прво мора да се плати јатацима...{S} Т |
платио једну облигацију од шест стотина дуката; продао је ту скоро стоке за сто педесет дуката, |
е. </p> <p>— А где су оних шест стотина дуката, што си ономад примио од Никетића?{S} Паре овамо |
отишао да наплати облигацију од двеста дуката.{S} Знали су да је Николина задруга на раду у по |
једнога часа.{S} Вујо му донесе двеста дуката од Јанка, а одмах затим изврши смео напад у пожа |
.. пљус по челу, па узми још сто двеста дуката уцене за моју главу!..{S} Е нећемо тако!« — рече |
чком округу, где му допадоше још триста дуката.{S} Али пошто му Вујо преполови добит, опет му о |
дио, а сељак ће те убити за стотину две дуката, па да си му из ока испао.{S} Паре су то, хеј! < |
завезак и, видевши да је пун банкнота и дуката, завуче га у недра, па искочи са Пантовцем на по |
а он ће вама, као слепцима, по два три дуката, је ли тако?...{S} Кажи сам, колико је теби доса |
сплати и дотера ракију; — биће триестак дуката.{S} Ти ћеш га, Ђурица, зауставити и узети паре, |
ш, а нама и њему дајеш само по неколико дуката.{S} Нашао је другога човека, који ће му радити б |
д ти кажем. </p> <p>— Сад ће уцена, сто дуката! — вели један кадровац. </p> <p>— Да ли ће баш с |
<p>— Колико ти је обећао? </p> <p>— Сто дуката сад, и после да се јавим за уцену, па од тога но |
и он, може бити, казати.{S} Даћу ти сто дуката, више ни паре. </p> <p>Ђурица се и снужди и намр |
џабе, кад за моју главу може добити сто дуката!...{S} Видим шта хоћеш?. старче, али ћемо се огл |
апита Ђурица. </p> <p>— Свега досад пет дуката. </p> <p>Ђурица се намршти.{S} Пантовац упаде у |
врши венчање, и то пошто му обећа десет дуката. </p> <p>— Не боји се ничега; али морамо сад доб |
овце и дајући их Ђурици. — Ево ти десет дуката.{S} Морамо ускоро опет на посао, јер нисам још с |
Па тако... само једном ми је дао десет дуката, кад смо те извадили из апса, а оно друго... пом |
распустио, давши сваком другу по десет дуката, само остави са собом Новицу, јер га беше страх |
аспореди оних четири стотине и двадесет дуката, што их сам изброја синоћ у завежљају, »Видиш — |
> <p>— Хо, па овде је само сто двадесет дуката!{S} Камо ти још осамдесет? — рече Ђурица. </p> < |
аке, да ли сам коме дао мање од педесет дуката.{S} Ја му заиста не дам све паре, него хоћу да с |
продао је ту скоро стоке за сто педесет дуката, а биће код њега, јамачно, и старога новца.{S} Т |
м буде цене, донеће и оне бар осамдесет дуката... ’Вала је Богу!... </p> <p>— Море, ти не тражи |
уцену, па од тога новца њему осамдесет дуката, а оно друго мени. </p> <p>— То ти је казао прек |
...{S} Привежу за колац, као говече, па дум! ...{S} Готово, свршило се...{S} А после, шта бива |
p> <p>А под њима се вијуга стари и седи Дунав, ваљајући на моћним плећима безбројне ледене сант |
Ђурици. </p> <p>— Шта ти уради, соколе: дуну једнога дана, па оде; нит’ се ти коме јави, нит’ м |
коњи, само се виде они, као да пливају дупке, носе се... као да их носи на својим плећима цела |
е нашло од чега да се наплати, они кажу дупло и више. </p> <p>Ђурица хтеде да плане, али се сет |
о мени синоћ пева лево уво — вели Мирко дућанџија — окупило једнако: цију... цију... цини...{S} |
, док сунце добро не угреја, те опомену дућанџије да радње још нису отворене.{S} Овај велики ск |
оја му одузима и последњу кап присуства духа. </p> <p>»Знам ја што је то« — продужи да мисли да |
кидајући се, стаде да пише два извешћа, духовној и полицијској власти.{S} У оба извешћа старац |
ковале за ту лепоту, коју проста сеоска душа не разуме, али је тако осећа и љуби, да не познаје |
е у себи, да угаси онај пламен, на коме душа заснива своју радњу... а њему сад не треба ни душа |
а своју радњу... а њему сад не треба ни душа ни срце, ништа му не треба...{S} Да му је само да |
Овамо, синовче, па се одмарај колико ти душа хоће — рече Вујо, дижући рам са хартијом. </p> <p> |
Фењери пред каванама суморно шкиље, као душа у јектичава старца.{S} Отвори се понеки прозор, на |
о ти оружја; све је пуно и сигурно, као душа хајдучка.{S} Лези сад, те се добро одмори, па ћемо |
е беше још доста ракије, па га исцеди у душак... </p> <p>— Једном се мре!... — понови он своју |
, или ћемо сад да кољемо! </p> <p>— Не, душе ти; само њега немој.{S} Ево пара, ено их у вајату. |
на штета. </p> <p>— Нема, нема човек... душе ми нема — правдаше Никола и себе и свога дужника. |
трњацима, мора да зазире од сваке живе душе, па и од пса... јест, плаши га и лавеж паса, стреп |
рогих и сувих законских одредаба и живе душе човекове, која управља тим одредбама по својој ниш |
лакује изгубљенога јединца.{S} Ни једне душе да јој приђе, ни једне речи за утеху...{S} И ко да |
а оцу, па, нашавши се увређена у дубини душе, обрте се Ђурици: </p> <p>— Води ме куд знаш — реч |
дете!... — поче да нариче баба. — Немој душе грешити, ваљ’да знаш шта је дете...{S} Перо, по Бо |
ров. </p> <p>— Немој, Милоше, да грешиш душе, тако ти славе и деце! — моли онај сиромашак. — Вр |
ужи апотекар — што се у оскудици здраве душевне хране наслађују полициским билетенима, којима и |
мислима.{S} Све чешће овлада њоме неки душевни немир, и она све чешће стане да погледа откуд ћ |
о, које се никако није слагало са њеним душевним стањем: она иде на оно последње, на свршетак с |
, па се онако уморан, намучен, разбијен душевно спусти на њу и дубоко хукну.{S} Овога тренутка |
штински биров... </p> <p>Весеље и право душевно задовољство, помешано са побожном збиљом, сија |
е изазове младића, јер је појмио његово душевно стање.{S} Он му само рече озбиљно: </p> <p>— Ка |
дрхтавица, неки нарочити израз великога душевнога немира. »Ухватише... то је оно; сад се почиње |
сете, некога неразумљивога и блаженога душевнога страха. </p> <p>— Што није свакад овако? — пр |
слабости, и у исто време као подлежући душевном и физичком умору, који га је савладао. </p> <p |
арице, које се још по мало протезаху по душеку поред гојазна и флегматична господара.{S} Фењери |
наника могао с поуздањем тврдити, да на души овога плавушкастога високога младића, који тако бе |
ест; али оно унутрашње мучење остаде на души му и даље, кад се крстоноше кретоше и кад се јасни |
но, ако ти је тешко у самоћи, ако ти је души тешко... </p> <p>— Мили ми се још живети, попо! </ |
немаштине и глади, а дао Бог — сеоској души не треба много: комад проје и главица лука задовољ |
обично велики, примамљиви и налажаху, у души јој, оправдања за себе.{S} Све што је чула да је Ђ |
она, с тога, и не сањаше шта се збива у души његовој.{S} Станка га је знала по разговорима друг |
е варају очи, као да хтеде запечатити у души тај неми последњи одговор охладнела срца, које гов |
, горко осећање усамљености заседе му у души, и он иђаше по њивама и шљиварима, корачајући несв |
ијен, промени се, снужди се... али му у души остаде још нека нејасна нада, и он се дохвати ње с |
нека види, нека зна ко је довео његове душмане!...{S} Па онда... шта буде, не марим!«... </p> |
нам ја... ти други учитељи, то су твоји душмани...{S} Ти си био... ти си могао бити красан дома |
ијете, кô живе ватре!{S} Оно ти је опак душманин...{S} Ја сам се тек зимус почела досећати неки |
шким ударцима, да је већ занемео сав, и душом и телом.{S} Само му беше једна мисао у глави: »Да |
утка, да је онај, коме се она предаје и душом и телом — оглашени зликовац, кога зацело чека, ра |
шибљем.{S} Требало им је одморити се и душом дахнути, јер их умор савлада.{S} Завукоше се у гу |
жја...{S} Овако, брате, шта ћеш с голом душом... кâ и сваки зец!...« </p> <p>У такву стању, пос |
пиштање ухваћена миша.{S} Ђурица дахну душом, одговори истим знаком и задовољно, после безузро |
ш двадесет у другим срезовима...{S} Хе, душу ли му, није то лако надавати. </p> <p>— Знам, Рако |
може да изврши тај посао! </p> <p>— Хе, душу ли му, није то... она само проврти, а чутура удари |
ече Пантовац и наже се к трпези. — Али, душу му матору, неће он на то пристати.{S} Овако он одн |
Ђурица устајући. </p> <p>— Брже, побро, душу ли му... данас ћемо у зечеве — рече Радован смејућ |
Пантовац, умеравајући ход. — Ха, снахо, душу ли му!...{S} Шта велиш сад? </p> <p>— Ја, вала, ни |
а рођена да другоме аргатује?...{S} Их, душу ли му, што плаче гора за ’ваким јунаком! </p> <p>А |
после не ваљаш ни Богу ни ђаволу...{S} Душу ће да извади, а живот да остави, ја како... </p> < |
ј мисли стеже му се срце и охлади, а на душу му паде неки тежак терет, неки велики бол, неко не |
к, пред којим је слободно смео отворити душу, који га је заносио причама о хајдуковању, био је |
сли Станка и нека мучна зебња обузе јој душу. — »Он ме доведе па оде, а сад може наићи власт, п |
чи им засјаше живим веселим пламеном, у душу им се усели бескрајна радост, блаженство, срећа... |
ојавом, која јој се тако дубоко уреза у душу.{S} Нарочито јој, и више од свега, обраћаше пажњу |
ладна и црна нема помрчина, улевајући у душу још већи јад и црњи бол... </p> <p>»Шта је ово?... |
а пространства, стаде да му се увлачи у душу, и он опет постаде онај неповерљиви опасни разбојн |
« О, он лепо опажа, како му се увлачи у душу неко ново, сасвим непознато му до сад осећање, кој |
никада му још нико није тако отворено у душу загледао...{S} И таква вера, такво поверење у њега |
писара, као да би хтела загледати му у душу и видети шта мисли овога тренутка. </p> <p>— Хајде |
ико пута...« Читав свет наде јурну му у душу и паде на срце као мелем на љуту рану, а отуд му с |
им као верно псето, док сам му дала сву душу моју, он већ тражио друге и нашао на сваки прст по |
га тако пажљиво, као да би му хтео сву душу разгледати. </p> <p>— Ене сад... шта ти дође у гла |
оца ће принудити да му отвори сву своју душу.{S} С тога је и имао огроман утицај на сву околину |
чити, познати му звон меденица, који му душу разгаљује...{S} Гле, и сад му допире до ушију тај |
говори Ђурица. </p> <p>— Ха, сињу ли му душу... чекни само до сутра, па да видиш окршаја!...{S} |
неко чудно, загонетно надање испуни му душу. </p> <p>Стаде да чека још, али пролазници беху вр |
ога распламтео се разврат, обухватио му душу и срце, и он осећа чудно задовољство у овом новом |
{S} Њихов поглед продираше оштро у саму душу човекову, и нема тога, који би пред тим погледом м |
>— Море махни ме.{S} Беше тамо један... ђаво га знао...{S} Некако ми се чини сумњив... па одох |
?...{S} Зацопала се у разбојника!...{S} Ђаво нека ме зна, али ја то не разумем.{S} Маркова је к |
ао да идем к њему с оноликим новцем.{S} Ђаво је пара... наведе човека на оно, о чему и не сања« |
....{S} Пази ме, знаш, много. </p> <p>— Ђаво ли си, побро, како ти то удесиш, па ђевојке махнит |
то он мене криви за Пантовца? </p> <p>— Ђаво га знао.{S} Само вели: »Сатари ми ’нака човека, ко |
рали...{S} А она матора, Вујова, оно је ђаво!...{S} Боји се, ако што ода, да ја не кажем за пар |
стајеш.{S} Ти си још невешт, а власт је ђаво.{S} Они знају да лисице воле кокоши, па им то мећу |
Станка уђе у ходник. </p> <p>— Који те ђаво тера ноћас?...{S} Шта лупаш толико?...{S} Шта хоће |
ство.{S} Јест, то је.{S} Али опет: који ђаво њу сад вуче к њему?{S} Она зна да је разбојник, и |
ке и ’нако... шта ти не ради...{S} Онај ђаво Пера све је подговара да ме дира.{S} Кажу јој да н |
наместио стражу. </p> <p>»Као да им сам ђаво помаже!« — помисли капетан, улазећи у двориште. »А |
о, кад изиђоше ван дворишта. — Који нас ђаво вуче у цркву! ...{S} Стид ме је, вала, од самога с |
му се сад он учини страшнији од самога ђавола.{S} Нарочито му паде у очи оно лукаво жмиркање м |
о снајка?{S} Жива и срећна била!{S} Гле ђавола какву је цуру преварио.{S} Старче, кажем ја теби |
> <p>— Узех, ја што ћу! </p> <p>— А ти, ђаволе, не причаш како је ономад с тобом ашиковао? — об |
ребаш девојке по вировима! </p> <p>— Е, ђаволи!{S} Ја оно оданде ударих низ реку, не знајући да |
ацену се од смеха. </p> <p>— Шта ви је, ђаволи, да вас није ко увребао? — запита Станка, смејућ |
а да се шали? </p> <p>— Пију доста, а и ђаволи су... — одговори он и би му толико пријатно то с |
адост му засија у оку. — Уморни смо као ђаволи, па да се мало прилегне. </p> <p>Улазећи у забра |
а пребије, па после не ваљаш ни Богу ни ђаволу...{S} Душу ће да извади, а живот да остави, ја к |
е... па опет...{S} Хм... женска посла — ђавоља посла!{S} Мораћу ја отворити очи, јер ми може на |
риште, пре него што сјаха с коња, посла ђака да му донесе кључ од цркве, а он пусти дизгине коњ |
и они пођу за младенцима; погледаше на ђака, али овај се скаменио, па само трепље очима, а они |
запечати и диже се да пробуди успавана ђака, који је требао сад одмах да трчи у варош с овим ж |
и он, па стаде да мотри на сваки покрет ђаков. </p> <p>После дугога читања, отац Симеон, држећи |
е јеси, па не уме да чита, или довикује ђаку: бјежи!{S} А вала неће ми побећи, па макар га закл |
>— Дајте младенце! — рече он и обрте се ђаку, па му добаци неколико кратких испрекиданих речи, |
оцрвене. </p> <p>— Ух, пос’ јој женски, ђе ме орезили! </p> <p>Њему сад беше тешко да вређа ову |
и!{S} Гледô сам ти да нас двоје младих, ђе се љубе ка ’но голубови — осмехну се Пантовац и погл |
з свега гласа: </p> <p>— Јаој, кукавац, ђе погибох!{S} Не, кумим те Богом... </p> <p>Пантовац г |
уго, кад си нам ти златан мајдан!...{S} Ђе ћу те сутра сачекати? </p> <p>— Ако можеш изиђи горе |
— зевну Радисав и погледа га сањиво. — Ђе велиш? </p> <p>— Па виђи ’вамо, болан.{S} Знам ти ја |
нога дрвета и махну му руком. </p> <p>— Ђе си, болан, стиже ли жив? — рече Новица, кад се саста |
<p>— Под кецељом, је ли? </p> <p>— А да ђе ће бити, мој старче, кад је тек претурио двадесету!{ |
<p>— Не, море.{S} Тамо је напред магаза ђе ја смјештам моју робу, а кућа је, видиш, до самога п |
Па виђи ’вамо, болан.{S} Знам ти ја сад ђе је! </p> <p>Радисав пође тромо и, бацивши поглед дуж |
гласник... они, знаш... што му јављају ђе ко оде, шта прода... има их он много.{S} Наишао ваља |
е са њим, па одмах бјежи и не говори му ђе ћеш зимовати... </p> <p>— Што то сад? </p> <p>— Тако |
побро — рече му Новица. — Деде послужи ђевера, кад си ми тако послушна. </p> <p>— Не вичи, мор |
аво ли си, побро, како ти то удесиш, па ђевојке махнитају за тобом! </p> <p>— Ха-ха-ха... — нас |
Неће грлити пљоску, кâ ово ја и ти, но ђевојку зрелу кâ пуце. </p> <p>— Ти си се, море, негде |
је у такту трупкају; звецкају огрлице и ђердани; а ћемане једначито и весело цилика...{S} Само |
е Јелица — те искочих из вира...{S} Кад ђернух оком кроз шибље, а он иде, па све гледа у нас и |
Дубоке су оне књиге што их он чати, мој ђетићу, а његове рачуне нико не преброја!...{S} Ко га з |
Ђуричиној руци севну нож. </p> <p>— Ха, ђидо, зар с леђа! — подвикну младић исколачених очију и |
ше, бледећи и мрштећи се, али на шестом ђипи, као иглом убоден, клече на колена и закука из све |
ном обувеном а једном босом ногом, неко ђипио право с кревета, па онако необучен умешао се у го |
гра, па одскочи у страну од разјаренога Ђорђа.{S} Подиже пушку и таман да је пружи, а у кући се |
јде свима.{S} Треба да ударите на газда Ђорђа из Крушевице.{S} Дознао сам поуздано да је ономад |
} У неколико округа било је познато име Ђорђа Перуничића. </p> <p>У задрузи је Ђорђе имао два с |
куће и, кукајући из гласа, падоше крај Ђорђа. </p> <p>— Дижи се ти, или ћемо сад дете да кољем |
илоша, коме је већ осамнаест година.{S} Ђорђе и Милета беху веома крупни и снажни, а Милош, још |
право оцу, вриштећи из свега гласа.{S} Ђорђе, угледавши свога љубимца у крви и за њим замахнут |
кући се разлеже страховито врискање.{S} Ђорђе сав претрну, па одлучно проговори: </p> <p>— Ако |
да обиђе стоку и раднике на ливади.{S} Ђорђе обиђе врт, разгледа поврће, па оде на свињац.{S} |
знао да питање није управљено њему.{S} Ђорђе је имао обичај да мисли гласно. </p> <p>— Баш ти |
Радован и Коста добише по једну рану, а Ђорђе остаде мртав поред Мите. </p> <p>— Наопако, шта у |
о месеца дошао из војске. </p> <p>Газда Ђорђе је одавно изишао на глас због своје велике радње |
ене и двојица слугу. </p> <p>Овога дана Ђорђе посла Милету у друго село, да обиђе неке шљиваре, |
ана. </p> <p>— Море, неки веле да га је Ђорђе познао и казао одмах, чим се освестио. </p> <p>— |
али с краја. </p> <p>— Е, па онда га је Ђорђе казао, сигурно.{S} Шта Има још? </p> <p>— Сутра ћ |
веста... </p> <p>— Каких двеста, кад је Ђорђе казао власти четири стотине и двадесет! </p> <p>— |
Ђорђа Перуничића. </p> <p>У задрузи је Ђорђе имао два сина, старијега Милету, који се оженио п |
ах, чим се освестио. </p> <p>— Зар није Ђорђе погинуо? </p> <p>— Није, али је опасно рањен...{S |
<p>Кад би око малога ручка, вратише се Ђорђе и Милош заједно, па одмах потражише да ручају. </ |
у с ракијом. </p> <p>— О, брате, — рече Ђорђе — шта ми је ово јутрос: све бих спавао, као да ни |
p> <p>— Опет је јунад у кукурузу — рече Ђорђе и таман заусти да викне дете, а у двориште упадош |
и истога тренутка Радован окиде пушку и Ђорђе се зањиха, поведе се у страну и претури се... </p |
е: само би да једе и да спава — продужи Ђорђе као за себе и стаде да разгледа крушку, под којом |
е. </p> <p>— Хм... неће бити — одговори Ђорђе, па оде те уми руке.{S} Кад се врати на своје мес |
жише да ручају. </p> <p>— Миљо, — зовну Ђорђе снаху — спреми нам часком што да једемо, па да ид |
/p> <p>— Шта хоћете ви од мене? — викну Ђорђе строгим, а одмереним гласом. </p> <p>— Зар не зна |
се тамо зачу врисак и кукњава. </p> <p>Ђорђе, видећи зликовце, трже се и пребледе, али му се п |
се опет зачу врисак.{S} Из куће истрча Ђорђев најмлађи синчић, сав крвав, а за њим трчи Сремац |
брига била, да се при нападу не нађе и Ђорђев син, који је тек пре неколико месеца дошао из во |
S} Било је у кући још доста ситне деце, Ђорђеве и Милетине, па њихове жене и двојица слугу. </p |
друштво се већ одмарало у потоку, испод Ђорђеве куће.{S} Ту их сачека њихов ухода из истога сел |
не уђе и не изиђе.{S} Пошто је двориште Ђорђево, ограђено високом тарабом, имало само двоје вра |
а по глави. </p> <p>Пљусну крв низ лице Ђорђево, а он истога тренутка, као звер, јурну на злико |
љемо — викну Ђурица, дрмнувши за рамена Ђорђеву жену.{S} Она скочи, па закука: </p> <p>— Не, не |
ка обавештења Радовану и Ђурици о газда Ђорђу и његовој кући. </p> <p>Сутрадан кад изгреја сунц |
азгледа цео под, по коме беше растурено ђубре од живине и стоке.{S} Наједаред узвикну весело: < |
олегали су у корову, што је израстао по ђубрету близу вратница, а Ђурица се завукао у витлове ш |
јим га је увек сретао: </p> <p>— А гле, Ђура!{S} Од куд ти сад? </p> <p>Ђурица обори очи, обли |
ење ради ове необичне посете. </p> <p>— Ђурђе — поче писар, гледајући га оштро и право у очи — |
осмејак. </p> <p>— Ђуро!...{S} Гле мога Ђуре!...{S} Станка!... </p> <p>— Добро јутро, нано! </p |
<p>Другога дана, после заласка сунчева, Ђурица иђаше косом, која везује Венчац и Букуљу, па бри |
; — биће триестак дуката.{S} Ти ћеш га, Ђурица, зауставити и узети паре, а ова двојица ће бити |
рану.{S} Случајно, пре овог изасланика, Ђурица срете свога Кленовичанина, кога му је послао јат |
е се добро напио.{S} Кад изиђе Марушка, Ђурица се наже к Новици и стаде му поверљиво шаптати. < |
ромне жртве, коју му је Станка принела, Ђурица се разнежи и омекша, па јој приђе и пребаци јој |
н и један нападач допадоше тешких рана, Ђурица окрете, према ранијем договору са Новицом, кроз |
већ постаде љут ради тако дуга чекања, Ђурица дође са њим до уречена места (једнога трњака исп |
и оде у мрак. </p> <p>Чим нестаде Мата, Ђурица одмах скочи и зађе за розгу, где се беше прикрио |
м, и кад изненадни гост лупну на врата, Ђурица већ беше на ногама.{S} Покуша да разгледа двориш |
авао.{S} Дошавши до позната му ноћишта, Ђурица опази да Мато спава.{S} Сагнувши се над њим, пов |
Јово ућутка. </p> <p>Чувши глас Јовов, Ђурица скочи с постеље и дохвати оружје у руке...{S} Ос |
је кмет прекиде: </p> <p>— Слушај сад, Ђурица, и ти, Марија, шта ће вам господин казати.{S} Ва |
мисли овога тренутка. </p> <p>— Хајде, Ђурица, у вајат — викну писар и махну главом на остале. |
и узвици, који су обично без садржине, Ђурица одмах пређе на главно. </p> <p>— Како је сад ову |
ction" /> <p>Другога дана после потере, Ђурица и Пантовац, с одабраним друштвом, које им је Вуј |
знак.{S} Звиждање се понови као и пре, Ђурица одговараше, али беше још опрезнији. </p> <p>— От |
</p> <p>Како осети смрад спаљене косе, Ђурица хтеде да врисне, осврте се пажљиво по кући, угле |
он заспа. </p> <p>Изјутра, кад пођоше, Ђурица заостаде код Вуја. </p> <p>— Да ми одвојиш мало |
илати! </p> <p>Кад се друштво заговори, Ђурица се полако извуче и оде у друго одељење, које га |
јде, продужи посао. </p> <p>— Славе ти, Ђурица, немој да нас мучиш.{S} Претурићемо ти сву кућу, |
ртога дана у вече, кад се добро смрачи, Ђурица се спреми и оде у своје село.{S} Идући путом сет |
ав корак. </p> <p>Али, несрећом својом, Ђурица још многе ствари није знао.{S} Он није знао да ј |
петан одмах појми, да се, овим кораком, Ђурица одметнуо, али му беше веома загонетно, зашто се |
ало прилегне. </p> <p>Улазећи у забран, Ђурица пропусти друга напред, коме овај поступак не би |
!...« </p> <p>Кад се навуче први сутон, Ђурица пролажаше кроз шуму испод Вујове куће.{S} Бојаше |
бе... </p> <p>Кад сунце одскочи високо, Ђурица се пробуди и подиже главу.{S} Зачуди се положају |
нађен свим овим што се са њим догодило, Ђурица ни у прво време па ни доцније не знађаше шта да |
давши на ону страну, где је био прозор, Ђурица опази да нема више оних зракова од сунца.{S} Да |
кроз шибље и трњак, за један пушкомет, Ђурица наједаред стаде као укопан.{S} На два три корака |
аса.{S} Не чекајући други његов покрет, Ђурица истога тренутка баци своју дугу пушку, скочи на |
нејасно бледило да се навлачи по небу, Ђурица се трже; пробуди га некакво шушкање и шапутање, |
мео погледати.{S} Кад је Станка у колу, Ђурица се ретко хватао.{S} Волео је да је посматра са с |
е ни било потребно, јер чим уђе у апсу, Ђурица осети страшан смрад, од кога му пођоше сузе из о |
к, било би друго... </p> <p>— Оно знаш, Ђурица — одговори му сусед, младић као и он — ми те сви |
обичним гласом: </p> <p>— А гле!...{S} Ђурица!...{S} Шта ћеш ту, бре? </p> <p>Овај познати му |
, трешти, пуши се... као у паклу!...{S} Ђурица обрте пушку на прозор, али га одједном дохватише |
е ватра... </p> <p>Шта ли ће сад?...{S} Ђурица се издиже полако на прсте и погледа на онај проз |
граорасте или, можда, зеленкасте?...{S} Ђурица их је само једном сагледао, кад оне не беху упра |
, преко стогова, преко чиста поља...{S} Ђурица слатко спава после синоћне пијанке, видећи у сну |
преко поточића, јендека и врзина...{S} Ђурица то исто чини, не престајући звонити једначито и |
, којима се Вујо брањаше, клонуше...{S} Ђурица скочи, и онако на ходу испали му други метак у г |
сипајући сву собу пакленом ватром...{S} Ђурица је опазио да све пушке гађају у врх, преко његов |
ше... </p> <p>Из шуме трчаше неко...{S} Ђурица пружи пушку и викну... — Стој! </p> <p>Човек ста |
ај мах груну пушка иза њихових леђа.{S} Ђурица скочи, дохвати пушку и пружи је на ону страну од |
ма, кметом, бировом и два одборника.{S} Ђурица се тек обуо и умио, па почео да облачи јелек.{S} |
н би га уништио или довео до лудила.{S} Ђурица не осећаше у себи снаге да поднесе толико нечуве |
аше с пута по југозападним окрузима.{S} Ђурица га пресрете и нађе код њега само дваестину динар |
у и стаде на оно прозорче од ћилера.{S} Ђурица већ беше побелео од нестрпљења.{S} Провлачио се |
подсећаше на пиштање ухваћена миша.{S} Ђурица дахну душом, одговори истим знаком и задовољно, |
оше две године после ових крстоноша.{S} Ђурица постаде најкршнији момак, али му спољашњи изглед |
раја само један тренутак, један миг.{S} Ђурица напреже вољу и, старајући се да изгледа што мирн |
је, урежу запис и крећу се сви даље.{S} Ђурица опет почиње махати звоном и — мислити... </p> <p |
мицу с рубинама и затури је на раме.{S} Ђурица се зачуди: </p> <p>— Шта је?{S} Куд ћеш сад?... |
, које су на њихову тавану налажене.{S} Ђурица је не само добро знао откуда су те коже, ну је, |
анди, а кмет још подви ноге пода се.{S} Ђурица, стојећи, извади дувањару и стаде да савија цига |
ило свако вече... </p> <p>Смркло се.{S} Ђурица се провлачи поред сниских кровињара, завејаних с |
извади револвер и пружи га на дете.{S} Ђурица прискочи и повуче му руку у страну. </p> <p>— Је |
разликују од становника своје улице.{S} Ђурица је, преко гломазних војничких цокула, носио оне |
село.{S} У Радоњића забрану седоше.{S} Ђурица одброја осамдесет банкнота и даде их Новици. </p |
е, на последњој завојици, не изгуби.{S} Ђурица беше веома узбуђен, срце му лупаше јако, и он се |
д, коме овај поступак не би по вољи.{S} Ђурица стаде да разгледа по забрану, тражећи заклонитиј |
цом, не дајући му нигде да се стани.{S} Ђурица сад тек поче да разумева и осећа свој ужасни пол |
њаника, с којим су се морали срести.{S} Ђурица познаде попа. </p> <p>— Поп! — рече он, и сенка |
огли дознати кад долазе ноћни гости.{S} Ђурица обиђе свуд око куће, разгледа свако сумњиво мест |
p> <p>Наступио је последњи тренутак.{S} Ђурица случајно погледа на врзину, где му беху сакривен |
е у један склоп, застрвен павитином.{S} Ђурица разгледа место и учини му се да Симо вади револв |
сти, као што је досад обично бивало.{S} Ђурица гледаше слободно и отворено у оно сухо и смежура |
а сто, а друштво је све јело и пило.{S} Ђурица је мало јео, тешко му је било гутати залогаје, ј |
ње... нико и не помишља на опасност.{S} Ђурица пребацио руку преко суседе, па јој шапуће грубе |
навши за те објаве, даде се у бригу.{S} Ђурица би се још могао покајати, могао би се вратити, ј |
може прићи: утврдио се као у граду.{S} Ђурица ви је харамбаша, али док се он мало не извешти — |
ир, те поплаше ситне рибице, па оду.{S} Ђурица, пошто руча и напи се воде са извора, леже у оно |
о видети да се надала овом састанку.{S} Ђурица је одведе дубоко у забран, те у једном склонитом |
и црна помрчина, каква беше на пољу.{S} Ђурица уђе у собу. </p> <p>— Упали-де видело, ослепићу |
га света, куцање о капак на прозору.{S} Ђурица се прену.{S} Читава бура осећања пробуди се у ње |
ћи се само да принесе руку к појасу.{S} Ђурица и не опази шта он ради с руком, већ га само стез |
гласом, тапкајући га руком по врату.{S} Ђурица тек сад опази, да туда воли сеоска путања, која |
ц остадоше код Јова и на преноћишту.{S} Ђурица и Станка однеше поњаве у кукуруз испод куће, па |
стрже нож иза појаса и јурну на њих.{S} Ђурица се ослободи од Станке, прискочи старцу и стеже г |
спод млаза. </p> <p>— Зар ниси чула?{S} Ђурица побегô у гору, па га сад јавио капетан општини д |
.{S} Баш као и они чворкови са бреста!« Ђурица се сад сети детињства.{S} Једаред опази да се ле |
та Станка, смејући се и сама. </p> <p>— Ђурица, слава га убила! </p> <p>Станки застаде осмех у |
груди овога дивнога ваздуха. </p> <p>— Ђурица! — зачу се отуд глас, који га потресе свега, јер |
ситницу... морам знати зашто. </p> <p>— Ђурица...{S} Ђурицу хајдука да му сад предам жива... ет |
мо се, вели, крије од оца по стајама, а Ђурица, како је био заузет послом, и заборави на њу.{S} |
у кућу и стаде кукати из свега гласа, а Ђурица, погнуте главе, модра, скоро поцрнела лица, иђаш |
е израстао по ђубрету близу вратница, а Ђурица се завукао у витлове шиндре, коју је Никола спре |
ше са препеченицом све чешће и чешће, а Ђурица постаде разговорнији и веселији.{S} Крв му појур |
Кад наврши тридесет удараца, одујми, а Ђурица приђе и саже се над Сретеном, па му превуче ошта |
ра, заговори...{S} И таман да заусти, а Ђурица га омахну и тресну о земљу...{S} Нехотично му се |
равио.{S} Потрчаше сви напред ћутећи, а Ђурица скакаше пред свима, не знајући ни где гази, ни к |
ави се са њим и крете коња под собом, а Ђурица остаде замишљен, укочена погледа накрај видокруг |
е, кад пређе поток, да удари потесом, а Ђурица прескочи врзину и брзим кораком оде низ поток... |
чи јелек.{S} Коњи фркнуше пред кућом, а Ђурица, како беше почео да навлачи одећу, тако и остаде |
лико минута Ђуричин стан беше празан, а Ђурица и Станка остављаху иза себе последње куће београ |
уго село. </p> <p>Кмет оде задовољан, а Ђурица снуждено погледа Станку. </p> <p>— Да идеш, за н |
а, Сретен поведе Мачванку уз свиралу, а Ђурица узе цигане да му свирају Ситниш, и поведе коло.{ |
плаче гора за ’ваким јунаком! </p> <p>А Ђурица би севнуо оком и задовољно развукао своје танке |
, само ви жене памет у главу! </p> <p>А Ђурица није мислио ни о чему; предао се сав овом безбри |
е од тога претури и — умре... </p> <p>А Ђурица стајаше над њима са пушком, из које још излажаше |
н.{S} То није обичан човек... </p> <p>А Ђурица, дохвативши бачену пушку, окрете низ реку што је |
и отвореније, но на скупу... </p> <p>А Ђурица, претрчавши с Вујом (остали помагачи разиђоше се |
што је може снаћи у животу... </p> <p>А Ђурица се сав предао неочекиваној срећи, па и не мишљаш |
ри и нестаде је иза шумарака. </p> <p>А Ђурица остаде са некаквим помешаним осећањем: беше ту ч |
па сад безбрижно седи и чека. </p> <p>А Ђурица још не беше начисто ни са самим собом, ни са сво |
гледајући кундак од гарабиља. </p> <p>А Ђурица, дохвативши пушку, узе Станку за руку и одведе ј |
ићена и весела баци на груди. </p> <p>А Ђурица мишљаше да плови по небу и да нико други не зна |
ећниче! — обрте се он Ђурици. </p> <p>А Ђурица гледа намрштено, презриво, у непомичну паћеницу. |
другима што раде ту у потесу. </p> <p>А Ђурица весео, радоснији но икад, пође даље реком, заста |
у гроб, а њему ни бриге!...« </p> <p>А Ђурица све више пије и смеје се...{S} Почне и да пева, |
од других — продужи поп, видевши да га Ђурица слуша — да би могао њима што више дати.{S} Убија |
ти са мном? — викну он зачуђено, кад га Ђурица преврте и погледа оно страшно зликовачко лице. < |
Јова... </p> <p>— А, Миша! — познаде га Ђурица, па му приђе. — Шта је, ко те шаље? </p> <p>— Јо |
ар... </p> <p>— У здрављу! — прекиде га Ђурица, обрте се и оде с другом. </p> <p>У Локви су газ |
.. </p> <p>— Који Радисав? — прекиде га Ђурица. </p> <p>— Твој апсанџија, знаш га ваљад’? </p> |
тога и ја ћу отворити очи — прекиде га Ђурица. </p> <p>— Слушај што ти говорим!{S} Власт ће до |
> <p>— Добро јутро, чича! — поздрави га Ђурица и пружи руку. </p> <p>— Добра ти срећа!{S} Откуд |
тупа домаћа драма, пође из собе, али га Ђурица задржа, јер му беше тешко да остане овако са њом |
— одговори Вујо таквим гласом, од кога Ђурица задрхта. </p> <p>— Море, то се зна... какво изда |
у му, моћи ће без двоумице погодити, да Ђурица неће ићи обичним трагом свих сеоских момака, већ |
капетан, и тако се значајно осмехну, да Ђурица осети како му се кожа под кошуљом набира. </p> < |
у.{S} Одмах затим беше му прва брига да Ђурица постане јаван разбојник и да, услед тога, изгуби |
ку одлучише да престану с пијанком и да Ђурица на неколико дана иде к јатацима.{S} Морали су би |
вну га он неколико пута, па, видевши да Ђурица спава тврдо, после велика умора, диже се и оде у |
е слаба светлост свећице.{S} Видевши да Ђурица нерадо одговара на то питање, он промени разгово |
а проговори: </p> <p>— Е сад ја хоћу да Ђурица носи црквену меденицу. </p> <p>Ђурица истрча нап |
руке. </p> <p>Постепеним током догађаја Ђурица се већ навикао на свој положај, а озбиљне прилик |
еви, пиштољи и још многе ствари, којима Ђурица не знађаше намене. </p> <p>— Ето ти оружја; све |
у. </p> <p>После свога необична венчања Ђурица паде у велику бригу због опасности, које се гоми |
ништа не могу...{S} Спавај! — одговара Ђурица, па опет леже. </p> <p>У глави му читав хаос, жи |
p>— Свет...{S} Шта свет! ... — одговара Ђурица и усиљава се да држи главу право. </p> <p>Понеше |
ју Јанко. </p> <p>— Хвала им — одговара Ђурица механички, и гледа како пандур расеца бурек крив |
а ти сад чини што год хоћеш — одговара Ђурица одсечно, гледајући писарева коња како чеше главу |
свакога дана. </p> <p>Сеоских стражара Ђурица се није бојао.{S} К њима је свраћао свагда, кад |
</p> <p>— Стражарите ли помало? — пита Ђурица смешећи се. </p> <p>— А ја... сеткаримо помало, |
Колико ти је дао Вујо ономад? — запита Ђурица. </p> <p>— Свега досад пет дуката. </p> <p>Ђуриц |
<p>— Има ли што за мене отуд? — запита Ђурица кмета. </p> <p>— Из среза, велиш?{S} Тсс... петљ |
ца, младића. </p> <p>— Шта је? — запита Ђурица устајући. </p> <p>— Брже, побро, душу ли му... д |
</p> <p>— Је л’ тако, Јоване? — запита Ђурица. </p> <p>— Тако је, брате; то је људски, а оно ’ |
после, пошто му предам новце? — запита Ђурица, држећи иглу над пламеном. </p> <p>— Шта ти је д |
<p>— А јатаке ћеш ти намирити? — запита Ђурица. </p> <p>— Све до једнога. </p> <p>— Доста ми је |
<p>— Па кад му то истиче рок? — запита Ђурица. </p> <p>— Јуче ти је био последњи дан. </p> <p> |
Је ли он што говорио с тобом? — запита Ђурица одсечно и погледа га право у очи. </p> <p>— Хм.. |
ој. </p> <p>— Ко је то прошао? — запита Ђурица благо, желећи да заглади малопрешњу срџбу. </p> |
<p>— Хоће ли сви право овамо? — запита Ђурица, тражећи око себе капу, осећајући да му ноге дрш |
и. </p> <p>— Како?{S} Кога то? — запита Ђурица живо. </p> <p>— Сад видех оца Симеона где се вра |
е. </p> <p>— Пст, не говори! — прошапта Ђурица, па се подиже на ноге.{S} Перје кукурузно зашушт |
укче, оно... нека буде тако! — прошапта Ђурица збуњено. </p> <p>— Нећу тако, но кажи одсечно, д |
стој шуми. </p> <p>После десетак минута Ђурица разгледа свуд око себе, окрете се источној стран |
ко... зар то може да буде?... — промуца Ђурица. </p> <p>— Хе, мој синко... да је то, што ти рад |
м, а ти гледај своја посла... — промуца Ђурица јетко и пође још корак натраг, али га одједном д |
нало. </p> <p>— Тсс... шта ћу — промуца Ђурица, и још више се збуни од овог отвореног и неочеки |
шта то може бити.{S} Једнога јутра, кад Ђурица и Радован излажаху из свога ноћишта, Вујо их зад |
но, зашто се морао проваљивати зид, кад Ђурица није још био окован и имао је довољно могућности |
уту.{S} Али га двоумица прође брзо, кад Ђурица подвикну: </p> <p>— Доле косе! </p> <p>Све косе |
ево ти драгана! — викну један гост, кад Ђурица уђе. </p> <p>Једна плавојка, мало погурена, јасн |
!...« </p> <p>Беше превалила поноћ, кад Ђурица стиже с Новицом пред колебу у Матову бостаништу, |
<milestone unit="subSection" /> <p>Кад Ђурица уђе у Вујову кућу и угледа пред собом добро позн |
и седе на столицу. </p> <p>— Где је сад Ђурица? </p> <p>— Код Јова Дикића, у нашем селу...{S} О |
, нико му не брани...{S} Како ли би сад Ђурица слатко допунио прекинути сан, али ето, мора да б |
а, која је могла бити наша. </p> <p>Сад Ђурица, као кривац, обори очи, а Радован се осмехну веш |
лепа уважења у друштву. </p> <p>Једаред Ђурица опази да се млађи посетиоци ове каване, увек у ј |
д не могу... </p> <p>— О, брате — стаде Ђурица да се вајка, обрћући главу око себе, као да је ш |
а отимао и бранио, али после, кад стаде Ђурица да га везује, ућута и не мрдну више. </p> <p>— Ш |
head>XXVI</head> <p>Четири дана проведе Ђурица у овом новом друштву.{S} Дању је спавао на таван |
осврте и приђе к столу. </p> <p>Кад уђе Ђурица, капетан га погледа оштро, али се иза те оштрине |
чућеш послије. </p> <p>— Аа... — отеже Ђурица и лице му се разведри. — А ја се, болан, зачудих |
да дира Пантовца.{S} У неко доба стиже Ђурица.{S} Беше весео, као ретко кад. </p> <p>— Ха, здр |
плива на чуну по води...{S} То се возе Ђурица и жандарми на колима, али се не виде ни кола ни |
вдања за себе.{S} Све што је чула да је Ђурица урадио, њој изгледаше и необично и умесно, све ј |
живот, задатке и поступке.{S} Досада је Ђурица на цео свој рад гледао као на случајности, које |
S} На истом, пређашњем месту, сачека је Ђурица.{S} По лицу јој се могло видети да се надала ово |
P18971_C19"> <head>XIX</head> <p>Кад је Ђурица похарао бистричкога механџију, није хтео после п |
ли сутра, почем, дође Перо — прекиде је Ђурица — казаћеш му да ми чува девојку, да се главом не |
наредбе кленовичкој општини, из које је Ђурица, и свима околним општинама: »да Ђурицу Дражовића |
тима.{S} Станка врисну и посрну, али је Ђурица прихвати једном руком, а из друге баци пушку, ис |
p>Разговорише се још о зимовању, али је Ђурица своју праву намеру, да зиму проведе у Београду, |
са толиким новцем у џепу (јер могао је Ђурица погинути, па ко зна шта би било са новцем), ипак |
учка донесе Станка чутуру вина, коју је Ђурица собом донео.{S} Пантовац засветле очима и маши с |
други, много строжији тон.{S} Сад му је Ђурица био у рукама сав, па се могао титрати са њим по |
антовац и још један човек, у коме после Ђурица познаде Вујова синовца, младића. </p> <p>— Шта ј |
ка за руку и уведе га у кућу.{S} Одатле Ђурица изиђе тек увече и оде кући.{S} На ногама му беху |
то наставио и са сином.{S} Сваке недеље Ђурица би се лепо обукао, па отишао у госте ча-Вују, ко |
иштољче — чуо се глас од каване, у коме Ђурица одмах познаде говорљивог и беспосленог апотекара |
бом! </p> <p>— Ха-ха-ха... — насмеја се Ђурица задовољно. </p> <p>У том се врати Марушка, водећ |
ене наредбе државне власти, у којима се Ђурица позива, да се у року од три дана преда власти, и |
би. </p> <p>Сунце се тек рађало, кад се Ђурица и Станка испеше на Орловицу, високо брдо у оном |
/p> <p>— Је ли тако, Милоше? — обрте се Ђурица и погледа га у очи. </p> <p>— Море, много је то: |
>— Како ти је осекô кукуруз? — обрте се Ђурица Милошу. </p> <p>— Па... кô свуд: по два на струк |
вог утиска. </p> <p>— Јоване — обрте се Ђурица оном сиромашку — колико сте струка нашли? </p> < |
d> <p>»Шта ово би са мном?« — питаше се Ђурица двадесети пут, лежећи на мекој росној трави, под |
и. </p> <p>— Откуд ти овде? — зачуди се Ђурица, познавши Вујова синовца. </p> <p>— Вујо те зове |
чели тамо. </p> <p>— Нека их — смеши се Ђурица, нудећи Тиму дуваном. — Начини једну од овога. < |
ad>XXI</head> <p>Трећи је месец како се Ђурица настанио у Београду.{S} Кад је приспео у град, н |
ле? — ослови га Вујо пре него што му се Ђурица приближи. </p> <p>— Добро јутро, чича! — поздрав |
Нехотично му се подиже рука с ножем, те Ђурица угледа шта му је у руци. </p> <p>— А, зликовче, |
у.{S} Да се нисте макли с места! — рече Ђурица осталима, па сиђе на пут с кметом. </p> <p>— Зна |
ће правцем ићи. </p> <p>— Стој! — рече Ђурица лагано, кад опази човека близу себе. — Ко си? </ |
нам. </p> <p>— Е, сад у здрављу! — рече Ђурица, — морам да се журим.{S} Кажи онима тамо нек иду |
срџба. </p> <p>— Гле, зар си ту! — рече Ђурица, кад се она подиже. — А ти ми ономад рече да је |
и мрднути. </p> <p>— То је мука, — рече Ђурица, погледавши мимогред Станку — али опет, да покуш |
ичиној. </p> <p>— Чујеш, Ново... — рече Ђурица устајући. — Баш ме мрзи да опет поганим руке...{ |
судници. </p> <p>— Шта зар има? — рече Ђурица и пође нагло, али се одмах трже и стаде.{S} Сети |
звиждање. </p> <p>— Шта је сад? — рече Ђурица, заклањајући се и одговарајући на знак.{S} Звижд |
главе... </p> <p>— Шта ћемо сад? — рече Ђурица бледећи, осврћући се плашљиво око себе. — Видиш |
> <p>— Хоћеш ли да се побратимо? — рече Ђурица одједном. </p> <p>— Хоћу, бане, с такијем соколо |
уката!{S} Камо ти још осамдесет? — рече Ђурица. </p> <p>— Јест, јест, брате... сто двадесет рав |
ад видео пошто је Ђуричина глава — рече Ђурица тихо, стишавајући се. </p> <p>Марко окрете гараб |
p>— Вегни де, побратиме, и овога — рече Ђурица, па приђе повезаним младићима, а Пантовац стаде |
.. ваљад’ Пантовац? </p> <p>— Ја — рече Ђурица и намршти се мало, али се по његову изразу не мо |
е, само нам нађи још кога човека — рече Ђурица. </p> <p>— Готово тамо вам је најсигурније.{S} Ч |
о једнога. </p> <p>— Доста ми је — рече Ђурица гласно а у себи помисли: »Ко је луд да ме чува џ |
Чекај, сад ћеш видети шта ми је — рече Ђурица, па извади из јелека котур жуте воштанице, кресн |
кмете, осеци потру, али без шале — рече Ђурица и усправи пушку. </p> <p>— Шта ћемо мерити, кад |
p>— Немој... остави то, молим те — рече Ђурица, махнувши везаном руком. </p> <p>Митар остави ма |
{S} Прошао један, наићи ће други — рече Ђурица, па наслони пушку и седе за трпезу. </p> <p>Посл |
к.{S} Довече ћемо се разговарати — рече Ђурица, па оде. </p> <p>»Погреших што слагах — стаде Ву |
>— Добро, ми ћемо се разговарати — рече Ђурица дрешећи му руке, пошто му прво повади оружје. — |
оних пара; треба да носим мајци — рече Ђурица. </p> <p>Вују не би право, али одговори обичним |
е шалиш, а ја те од истине питам — рече Ђурица, па им исприча ради чега су дошли. </p> <p>— Ваљ |
</p> <p>— Опет ћу ја да покушам — рече Ђурица. </p> <p>— То можеш, и ја ћу ти помоћи, али ћеш |
то.{S} Оно бих друго ја разделио — рече Ђурица. </p> <p>— Да кажем, ја...{S} Кад треба трчати и |
а вредим. </p> <p>— Добро, добро — рече Ђурица, гледајући за њим, док год му се не изгуби из оч |
ећемо... јок!... </p> <p>— Добро — рече Ђурица — ја ћу то казати Вују шта ви тражите, па сад ви |
о из вароши. </p> <p>— Баш добро — рече Ђурица — и ’нако ми треба да будем данас слободан.{S} Т |
ено и право. </p> <p>— Кмет Перо — рече Ђурица — ако још једном чујем да се овако шалиш са наши |
ето га! </p> <p>— Јест, знам то — рече Ђурица, схватајући положај хајдука, који се удаљи од св |
огибе.{S} Једва и ја изнех главу — рече Ђурица и исприча му цео догађај код Чолића.{S} Потом му |
<p>— Ви говорасте сад о Сретену — рече Ђурица, крунећи печена зрна и бацајући их шаком у уста. |
ох да ме научиш и да ми помогнеш — рече Ђурица и исприча своју намеру са Станком. </p> <p>Свешт |
о њу!... </p> <p>— Вин-на овамо! — виче Ђурица и звецка узицом, која му одржава гвоздени ланац |
Јевта. </p> <p>— Па, Сретене... — поче Ђурица — чујем да ме много тражиш ових дана... веле, хо |
p>— Стако, шта велиш ти за мене? — поче Ђурица, за кога све ово, сва ова неочекивана срећа, беш |
чаник. </p> <p>— Ама шта ово би? — поче Ђурица. </p> <p>— Би оно што не ваља.{S} Ако си ти свак |
у соби. </p> <p>— Ја те послушах — поче Ђурица. — Прво тебе потражих, као што си ми казао. </p> |
На северној страни собе, у којој лежаше Ђурица, беше помањи прозор, олепљен, уместо стаклета, д |
рачуна. </p> <p>»Он хоће пара — мишљаше Ђурица. — Па добро, ја ћу доносити пара доста, али ћу б |
само ноге могу помоћи.{S} Напред трчаше Ђурица, прескачући лаким еластичним скоковима све препо |
кукурузовина пред њима и из ње искочише Ђурица и Пантовац.{S} Дечаци зинуше од чуда и занемеше, |
и изиђе са њим. </p> <p>у соби остадоше Ђурица и Станка. </p> <p>Погледаше се обоје, и док им с |
поштовао.{S} Али невоља гони напред, и Ђурица са зебњом оде к поповој кући. </p> <p>Попа га, к |
p> <p>— Стој! — викну онај са стране, и Ђурица не погледа, али осети да га онај циља пушком и п |
еше никога, јер је бостан већ прошао, и Ђурица уђе унутра, па стаде да смишља с Новицом шта ће |
и на куцање.{S} Капак лагано шкрипну, и Ђурица осети да је отворен.{S} Затим стаде нека рука да |
, неки се докотураше до постеље...{S} И Ђурица пође једној постељи, али га издадоше ноге...{S} |
ребало новаца, давали су сви радо.{S} И Ђурица је у два маха давао по две банке, и ако му је тр |
о где, или тако на пример нешто?... — и Ђурица жудно, ватреним очима погледа свештеника, очекуј |
ли по самом потоку. </p> <p>Тога часа и Ђурица јој махну руком, те она брзо леже, па стаде да с |
Станка устаде и оде, а за њом се диже и Ђурица, држећи се воћњака и ограде, па оде к Јову. </p> |
пили шест људи.{S} Мало доцније стиже и Ђурица, који је све досад био прикривен у Војковцима.{S |
S} Кмет нарочито сачека време, кад је и Ђурица код куће, па оде к нему сам. </p> <p>— Није вајд |
ан, још пијанији, оде те леже, а Вујо и Ђурица осташе сами у соби.{S} Бабу послаше да прогледа |
тупише у одају.{S} Новица упали свећу и Ђурица виде лепо намештену собицу са две постеље и минд |
о време мисли о јаловицама!.. </p> <p>И Ђурица је много мислио, тако много, да није ни опажао к |
S} Он га упропасти, погуби... </p> <p>И Ђурица стаде да мисли шта га је то привлачило к Вују, т |
узданије је, али је тешко...« </p> <p>И Ђурица одлучно гурну врата, уђе у двориште, па их опет |
еде. </p> <p>— Него остави то — настави Ђурица — па да гледамо наш посао...{S} Како је сад овде |
ке и околности.{S} Узмите ви ово: је ли Ђурица спреман из малена за хајдука? — Није.{S} Је ли.. |
рече Новица, па застаде да види неће ли Ђурица друкчије мислити. </p> <p>— Море, не знам ни ја. |
ером и домаћином, па кука и нариче, али Ђурица не чује никаква гласа, но се само чуди откуд та |
/p> <p>»Ала живе ова господа! — помисли Ђурица у себи — само једу и пију, а ништа не раде«, и т |
p> <p>»Као да сам му поручио! — помисли Ђурица. — Боље је овако на чистини, него у соби...{S} О |
и... и ја ћу да погинем!«... — помисли Ђурица, па стаде још пажљивије да ослушкује оно значајн |
да ми је само комад хлеба... — помисли Ђурица опет. — Вала нећу сад лупати, па макар цркô...{S |
е она сутра мирнија од овце!« — помисли Ђурица, па леже на њену постељу и покуша да заспи. </p> |
икола. »Е, још ово, па квит!« — помисли Ђурица у себи, спремајући нож и пушку за напад. »Само д |
стаде. </p> <p>»Хвала Богу!« — помисли Ђурица.{S} Он се плашио само тога првога питања, страхо |
....{S} Гвожђе на ногама!...« — помисли Ђурица, и само му срце задрхта од те помисли. </p> <p>— |
а већ после... лако ћемо...« — помисли Ђурица и послушно, погнуте главе, изиђе у ходник, где г |
. </p> <p>»Шта ово ја чиним?« — помисли Ђурица. »Венчање...{S} Прате ме робијаши! ...{S} А како |
ека на оно, о чему и не сања« — помисли Ђурица, па опет стаде да разгледа пред собом и да ступа |
Овај готово не крије шта хоће — помисли Ђурица. — Да ли му је казао да ме сад убије или ће то п |
/p> <p>»Ово он сад мене плаши — помисли Ђурица — само да му робујем, али нећеш!...« </p> <p>— Ј |
а, куда ће Никола доћи, беху прикривени Ђурица, Пантовац и Новица.{S} Последња Двојица полегали |
У оној немој, мрачној шумској хладовини Ђурица стаде да прибира мисли. </p> <p>»Откуд ја ово ид |
еће и маше народу... </p> <p>— Еј, црни Ђурица! — узвикује неко близу њега. </p> <p>— А-а! ... |
!... </p> <p>— Зацело згода! — одговори Ђурица весело, коме се допаде што је Новица предвидео т |
p> <p>— Ништа, море, иди ти! — одговори Ђурица збуњено. </p> <p>И поп их беше угледао поиздаље, |
p> <p>— Знам, знам... добро! — одговори Ђурица. — Ти сад гледај како ћеш се провући, а ми одосм |
д... шта ти дође у главу!... — одговори Ђурица тако наивно, да одједном растера сваку сумњу код |
их дана? </p> <p>— Послом... — одговори Ђурица, запињући. — Сутра ћу овде преданити, па гледај |
после, кад ти је он казао... — одговори Ђурица равнодушно.{S} Морамо да се одморимо у забрану. |
покривени у кукурузу, је ли? — одговори Ђурица, пребацивши руку преко ње. </p> <p>— Јест, све т |
— Дођох, вала...{S} Како си? — одговори Ђурица и стеже му пружену руку. </p> <p>— Добро...{S} К |
е, озебох на овом кијаме |