| .{S} На дани знак из шарампова (шанца), а то је пошто се трећи топ испали, удариће јуришом с бо |
| уо је... посрнуо је... то сам видео!.., А ја сам гађао у главу... усред главе!...{S} А кад је п |
| запевци назвала је отоку „Црном Баром“, а окôна села назваше и сам Јордан тим именом. </p> <p>У |
| ру пекле, па једна вели: „Мени је зло”, а друга: „Мени је још горе!” тако и Алекса.{S} Он је ве |
| дао, снага која му још јуче беше слава, а данас?...{S} Данас... </p> <p>Он не смеде довршити ту |
| таће га!...{S} Сад ми је мањи од мрава, а лакши од паперка! </p> <p>И погледа у небо, па се ста |
| воде.{S} С једне га стране плави Сава, а с друге Засавица.{S} Кад с пролећа воде набујају, оно |
| не тражиш? </p> <p>— Тебе! — рече Дева, а осмехну се. </p> <p>— Је ли што добро? </p> <p>— Чуће |
| ам у пламен букнути. </p> <p>— Иванова, а не наша! — цикну Станко, а очи му севнуше. </p> <p>— |
| процвиле Петра...{S} Напољу ветар дува, а ти ни честитог покривача немаш!... </p> <p>— Ћути, Пе |
| и пријатно.{S} Он застаде и погледа га, а овај приђе те му целива скут и руку, па, држећи руке |
| танку. </p> <p>— Јеси рвач? — упита га, а из ока му се могло прочитати да му је понос увређен. |
| са голим ножем.{S} Он опали и на њега, а онај сунавратке с коња...{S} Он се саже, узе његов но |
| нису прави Турци!...{S} Опалиш на њега, а он одмах нокат у ледину, па беж̓ у град!...{S} Да ми |
| о леп дан...{S} Тако све мило око њега, а у његовој души пакао...{S} Он је несрећник, и преко с |
| мисли, и даље ништа...{S} Гледа у њега, а не мисли о њему...{S} Гледа у све, а не мисли ни о че |
| лексом...{S} Једаред ми је назвао бога, а ја сам окренуо главу. </p> <p>— Па зар си ти сам?...{ |
| остаде дипломата, обичан ратар војвода, а један марвени трговчић геније!{S} А ма који од њих је |
| онде где ти хоћеш!{S} То бих рекао ја, а ти... </p> <p>— Молим те, попо!... </p> <p>— Не пресе |
| та! </p> <p>Маринко се зацену од смеја, а Лазар се окренуо па гледа кроз прозорчић напоље. </p> |
| рашћерам... </p> <p>Станко се насмеја, а Турчин стаде пљувати... </p> <p>Станко сиђе с бедема, |
| ем преко длана... „Оштар је као мазија, а ти си заслужио да те тупим кољем!...” </p> <p>Онда га |
| за, ти би се данас звао Муја или Алија, а не би поганио српско име.{S} Маринко се окрете субаши |
| натраг, збуните их ви, Јоване и Илија, а ми ћемо јуришати.{S} Јесте разумели? </p> <p>— Јесмо, |
| а Банова Поља други је даник Вишкупија, а изнад села Раденковића био је трећи даник Дренова Гре |
| То знам утврдо!...{S} Ово је кавгаџија, а оно је делија.{S} Удариће сила на силу!...{S} Мој Суљ |
| Попа, иако беше тврд на сузи, проплака, а већ о Јови и Петри да не говорим!... </p> <p>Алекса м |
| коше...{S} Не прође неколико тренутака, а догорели кров сруши се у унутрашњост куће. </p> <p>Ст |
| ас било седе косе!{S} Осуђујете човека, а нећете да га чујете!...{S} Срам те био, седи свештени |
| <p>— Па зар једнако тако? — упита Зека, а крв му јури у главу. </p> <p>— Док не догори! — рече |
| јурнути на њих с ножевима! — рече Зека, а око му пламти. </p> <p>— Остави се детињарије — рече |
| /p> <p>— И то се све трпи? — рече Зека, а образи му пламте. </p> <p>— Трпи се.{S} Тешко се рата |
| аринко!...{S} Ви вичете па тог човјека, а богами, то је један добар човјек.{S} Ја ћу лијепо каз |
| аља.{S} Он никад не крије свога даника, а сад је баш рекао да се клада наваља зато што нас поте |
| пак.{S} Лице румено као </p> <p>јабука, а власи седе као руно.{S} У бистром оку огледао се разу |
| је пуштао димове из свога дугог чибука, а поглед му је лено ишао за оним колутима...{S} Наједар |
| се ноћ...{S} На небу ниједног облачка, а плаветнило небесно осуто звездама, као зелена трава р |
| рече Поповић. </p> <p>Станко се смешка, а Лазара зној пробија. </p> <p>– Обориће Станко — Лазар |
| ала ћемо се провеселити! — рече Крушка, а очи му заводнише. — Не знаш ти, Иване, брате, како је |
| ра му села чело главе, па се загледала, а очи јој пуне суза.{S} Он је погледа, па се насмеја: < |
| свима, па оде. </p> <p>Зора је свитала, а хајдуци се удубише у дубоке мисли... </p> </div> <div |
| и тужно зацвркуће...{S} Земља оголела, а овде-онде види се по који прамен суве и спарушене тра |
| .{S} Говори!...{S} Да се ниси заверила, а?...{S} О... проклета детета!{S} Зар си ти девојка?{S} |
| набоље.{S} Грозница већ беше попустила, а здрава крв и млада тела нису пречила пута оздрављењу. |
| г, море?...{S} Што те није мати̓ обула, а?...{S} Видиш како је Чупа обу вена; а Чупа, док се са |
| ме грому чије око сече као оштра сабља, а опет погледа онако господски, поносито?!... </p> <p>И |
| о каже. </p> <p>Месец одскочио с копља, а хајдуци су седели и ћутали. </p> <p>Док рече харамбаш |
| е они, брате, играју са својим главама, а не с нашим!...{S} Мрзе Турке!...{S} Па, лепо, нико их |
| м; суве гранчице пуцкаху му под ногама, а опало лишће шушташе. </p> <p>На стази се сусрете са М |
| као рукаве и држи оштру ђорду у рукама, а све јунак биран и одабран, крвавога ока и погледа. </ |
| оћи — рече он.{S} И таман пође вратама, а Алекса махну руком. </p> <p>— Још мало... — прошапта |
| стискао песнице па гледа по ћошковима, а сузе га облевају... </p> <p>Алекса обриса очи, па при |
| а до села, бајаги трговачким пословима, а у самој ствари он је текао пријатеља и зажизао им пла |
| драв, могао би бити дика и понос свима, а овамо, ето, постао издајник. </p> <p>— Да га убијем?. |
| ћима мислио је о том младежу и грудима, а сад све му то изиде пред очи тако живо и јасно као да |
| ћу умрети!...{S} Ухватила ме мало зима, а она у плач, те ми плаши децу!...{S} Ћути, срамота је! |
| е, да их види, да проговори реч с њима, а опет није био задовољан!{S} Осећао је неки терет на д |
| чујеш!...{S} Остарело се! — вели Сима, а крије очи... </p> <p>— Ходи, сврати мало! </p> <p>— Б |
| о... </p> <p>— Склоните мало побратима, а ми да учинимо један препад на Турке! — рече Зека. — Ш |
| -дне стиже Јаков Ненадовић с Ваљевцима, а сутрадан по доласку његовом стиже Милош Обреновић с Р |
| атурити тим славним борцима-мученицима, а с друге, да бих им могао одати достојну пошту. </p> < |
| у му црвени колутови летели пред очима, а на души му некакав тежак терет, тако тежак да му је т |
| шума.{S} Храст до храста, грм до грма, а честе тако густе „да ниси могао гују за реп извући.“ |
| код Раденковића.{S} Тамо је густа шума, а и Сава је близу, па можете и преко Саве прећи. </p> < |
| ао да га сети где је...{S} Ово је шума, а откуд он у шуми?... </p> <p>Полако, врло полако поче |
| а није добар? — стаде преклињати Ивана, а упиљио тако у њ да му ниједан мишић на лицу није мога |
| !{S} Нека вам је проста и нега и храна, а ви опростите мајци, јер мајка греши само из љубави... |
| уже.{S} Жене припитују за здравље жена, а Иван устурио тунос, па тек ће рећи: </p> <p>— Па, при |
| аснији.{S} То је као лепа гуја: шарена, а пуна отрова.{S} Што ми се улагује?...{S} Он је Турчин |
| . </p> <p>— Тако је! — рече неколицина, а неки се још предомишљаху. </p> <p>Чупић се уплете: </ |
| </p> <p>— Као травка росе! — рече она, а румен јој облева лице... — Да те нисам волела, ја не |
| ти? </p> <p>— А што не би? — рече она, а румен је облева. </p> <p>— Не корем, него... хвала ти |
| — да!...{S} Његова је рука вазда пуна, а његов је дар најслађи! — рече Алекса и подиже капу те |
| о дубравама, презајући од сваког шушња, а ти немаш ни наде да ћеш га видети — онда је страшно!. |
| !{S} Баш зато што ниси хтела за Лазара, а? </p> <p>— Зато! </p> <p>Станко скочи од радости. </p |
| иде за мном! </p> <p>И изиђе из шатора, а његови за њим. </p> <p>Стојан је дрхтао од једа, али |
| та? </p> <p>— Шта је? — пита га Алекса, а гледа га као да га жали. </p> <p>— Они лопови и данас |
| . </p> <p>— Који лопови? — пита Алекса, а упро поглед у њега па му не да тренути. </p> <p>— Па |
| дио!... </p> <p>Тако је говорио Алекса, а овамо једнако му се отимало са усана: ама, ти ниси џа |
| ади, па после, кад му за то дође плата, а он савије грбачу као ђерам!... </p> <p>— Мислиш Лазар |
| ру? </p> <p>— Освета. </p> <p>— Освета, а коме? </p> <p>Има их који ме задужише.{S} Реда је вра |
| астао пред Иванковићем, па свира места, а овај преплеће ногама, као да коске у њима нема. </p> |
| и!...{S} Не, не!...{S} Бог нека прашта, а човек нека се свети!... </p> <p>Вода је жуборила.{S} |
| ајцрње гласе. </p> <p>— Још није ништа, а ако бог да, ти му нећеш дати ни учинити! </p> <p>— Па |
| } Не смеш једном кркљавом Крушки ништа, а хоћеш шамаром горског цара!... </p> <p>— Па ја знам њ |
| в и поносит.{S} Стас му прав као свећа, а корак сигуран.{S} Сваки покрет, сваки корак његов све |
| у.{S} Свуда ће вам се дати јела и пића, а сваки од њих известиће вас о мени и дружини.{S} Ако л |
| посла.{S} Овдје треба Мујо из Богатића, а јок ја! </p> <p>— Ти си добар човек, ефендија!{S} Ама |
| е скочио.{S} Очи му сјаје као жеравица, а лице се смеши озарено радошћу. </p> <p>И Маринко се п |
| Поп ће Ивану рећи да је турска улизица, а Иван попу да је лоповски јатак. </p> <p>Турчину заигр |
| .{S} Крај огњишта послује нешто Јелица, а он се забленуо у њу толико да није ни чуо кораке Алек |
| нка изнад тих острвчића зове се Јовача, а мало дале Засавица.{S} Студена Бара каткад и пресуши, |
| можеш ништа помоћи!...{S} Напољу киша, а сиротиња гола и боса под небом!...{S} Лези!... </p> < |
| је читао: мислиш на ме, на моју, љубав, а заборављаш толике уцвељене мајке и сеје, заборављаш љ |
| олетао на све стране.{S} Засукао рукав, а јатаган му сева... </p> <p>— Не дај!... викну неко. < |
| Дева нам дође и рече да си жив и здрав, а богами, били смо у страху! </p> <p>Заседоше око огњиш |
| таде на праг...{S} Баци поглед на кров, а то олуј повија пламен, повија га на све стране, да се |
| ом поздрављаше сунце...{S} Ваздух благ, а свеж, надимао му је груди. </p> <p>Он се баци у мисли |
| е стране стојаше Зека, поносит као бог, а с леве Заврзан, који брбљаше као врабац с Девом.{S} М |
| ..{S} Гледао је кроз гору румени запад, а он, обасјан руменилом, као да се смешка на њ... </p> |
| ице.{S} Јова мирно сачека његов поглед, а још мирније одговори: </p> <p>— Мени се нико није пот |
| {S} Глава му удари у греду, раме у зид, а ноге опет почеше утањати у блато... </p> <p>Он се трж |
| ојави човек на коњу.{S} Човек беше риђ, а коњ алатаст. </p> <p>Чим виде риђа човека, Станко пла |
| лепоте; па кад човек погледа око себе, а њему се нека сета свије око срца, почне га обузимати |
| нас светити!{S} До данас светисмо себе, а од данас да светимо слабе и нејаке!...{S} Пристајете |
| ежалити што им Мујага тако лудо погибе, а Срби мишљаху да Турке треба казнити за рану Станкову. |
| .{S} И зар је преча твоја реч од очеве, а?...{S} И коме си дала реч?...{S} Лопову!...{S} И то.. |
| ове постадоше вулкан који је бацао све, а није примао ништа.{S} Никакви разлози више не могоше |
| а, а не мисли о њему...{S} Гледа у све, а не мисли ни о чему!... </p> <p>Сунце је све више и ви |
| — Скачи! — рече, одступајући од белеге, а очи му сипаху паклену мржњу...{S} Момчадија се умеша. |
| Дева изиде пред шатор да сачека налоге, а они заседеше. </p> <p>— Ја бих — рече Чупић — послао |
| — настави опет попа, скочивши на ноге, а око му се запалило. — И друкчије не може ни бити!...{ |
| S} Ако се убоде, он извади трн из ноге, а ко га не могне извадити, он навуче чарапу па сакрије. |
| над ватром... </p> <p>Али ноћ већ паде, а Лазара нема. </p> <p>Њега поче обузимати неки страх.{ |
| ас Маринков онако пријатно, он застаде, а кад му Маринко целива скут и руку, он стаде. </p> <p> |
| лизу ћуприје...{S} Јовица, ти ћеш овде, а ја ћу онде.{S} Нас петорица смо са леве стране пута.{ |
| је овлаш примао и лако праштао увреде, а Лазар једва могаше отрпети и свога родитеља. </p> <p> |
| p>И погледом диже Лазара.{S} Лазар иде, а колена му клецају.{S} Мислио је да бежи, али не може; |
| у! — рече поп. </p> <p>И изиде, па оде, а и не окрену се... </p> <p>Алекса оста као станац каме |
| ра ме!...{S} Био заказао Ивану да дође, а кад ја рекох нећу, он ме отера. </p> <p>— А није те м |
| Миражџићу! </p> <p>Глас му се разлеже, а дубрава му врати његове речи. </p> <p>Лазар се окрете |
| к им сазнаш један брод на коме прелазе, а већ ти јављају за друга два!... </p> <p>То је била бо |
| ао зубима своју десну руку па је гризе, а не осећа бола...{S} Оне „зле” сузе ударише му па очи. |
| то миран сељанин: давао би богу божје, а цару царево, и бегу бегово, и никад се, ама једном ре |
| .{S} У шанац је сместио нешто пешадије, а остало је разасуо по оним честама.{S} Војска што је у |
| имали...{S} Равње је насељено доцније, а населили су га Босанци... </p> <p>Оно лежи на северно |
| ах божји...{S} Тридесет година кметује, а тога чуда запамтио па ни чуо није.{S} У мислима сећао |
| ене... </p> <p>Чибук му испаде из руке, а у одаји се зачу лако хркање... </p> </div> <div type= |
| /p> <p>— Па? </p> <p>— Па?!{S} А пушке, а барут?{S} Кад то покисне, шта онда мислиш?{S} Мислиш |
| грешио!... </p> <p>Сузе су га полевале, а он је шапутао... </p> <p>Седоше за синију.{S} Али су |
| на једном месту.{S} Груди му набрекле, а срце игра од радости. </p> <p>— Заваде се двојица — ш |
| ним збораним лицима видим како се моле, а не надају се ничему ни од бога ни од неба!... </p> <p |
| рци се скаменили...{S} Шајке су тонуле, а они не имадоше куражи бацити се у недра те але што та |
| и костима потрусисте сваку стопу земље, а из крви и костију ваших ниче бујина, која нам очи к н |
| о у Раденковић, неколико у Баново Поље, а неколико у Засавицу, па да из амбара донесу хране ова |
| пушку, коју је обесио био на лево раме, а своју шару спусти подаље у страну. </p> <p>— Оступи!. |
| сташе сами. </p> <p>— Је ли, побратаме, а гдје је Бездан? </p> <p>— Тамо! — рече Станко расејан |
| ото.{S} Баба Стоја само грађаше мелеме, а Петра, Јелица и чељад из куће Станкове лебдела је око |
| стране.{S} Чича Алекса и бабо с једне, а и мене понесе ђаво... </p> <p>— А, онако, ниси крив? |
| лода.{S} Лепа су њена поља кад озелене, а још лепша кад се позлате злаћеним влаћем...{S} Она ва |
| авља на ономе кога воли; образи румене, а он и не зна...{S} Та, само срце лупа и гурка га напре |
| у шибале црно небо, као усијане личине, а грмљавина се разлегала дубравом...{S} Страх неки обуј |
| Лазара.{S} Он пође, заусти да га викне, а Лазар паде... </p> <p>Лазаре!...{S} Лазо!... викну га |
| аве, час зелене, час сјајне, час мутне, а доста пута и крваве.{S} Оне те гледе некако чудновато |
| ква кућица имала је само једно одељење, а то је: све што кров покрива.{S} На средини је велико |
| мирне људе.{S} Погледи им посташе муње, а речи громови.{S} Ко проучава оно доба, коме дођу до у |
| атим Дева оде. </p> <p>— Је ли, Сурепе, а шта ми чекамо овде? — упита Заврзан. </p> <p>— Што тр |
| ни једног облачка, само звезде трепере, а месец се лако подиже и плови по плаветнилу небесном, |
| p> <p>Јелица цикну и диже руке нада се, а све друго окамени се на месту... </p> <p>Наста тајац. |
| — смејао се старац. — Бајаги стиди се, а овамо би полетео четвороношке да се жени!...{S} Добро |
| речи: </p> <p>— Ти седи... може ти се, а ја идем! </p> <p>— Ти нећеш ићи! </p> <p>— Ко ми то б |
| уци. </p> <p>— Опрости, увредио сам те, а ти си ми оно што и онај онде, па би ме убила и једна |
| само пази твога Лазу!{S} Лаза је дете, а он га призива к себи па га учи и саветује да се добро |
| нуше хајдуци. </p> <p>— Кад пристајете, а ви чујте!...{S} Од данас нема харамбаше ни хајдука, о |
| дуци стадоше. </p> <p>— Ви ту очекујте, а Станко нек пође са мном. </p> <p>Станко нареди Ногићу |
| во.{S} Има ту водених тица сваке сорте, а рибе као и у Сави. </p> <p>Ту поред Саве и Засавице н |
| межуране руке... </p> <p>Старац посрте, а Петра се сроза низа зид...{S} Радости беше и сувише з |
| } Од твоје куће, Иване, остаће кућиште, а од народа из дома твога страшна приповетка!...{S} Так |
| Ја сам жељан насмејаних уста и милоште, а не суза!... </p> <p>Она убриса очи и насмеши се. </p> |
| </p> <p>— Него, ту и твој јаран облеће, а?{S} У Лазару поче да ври... </p> <p>— Богами, синко, |
| о је осрамоћен. </p> <p>— Рече да неће, а бог би је знао зашто?... </p> <p>Лазару се окретала к |
| нати име његово.{S} Ниједан проћи неће, а да за њега не запита.{S} Пролазиће бегови... паше... |
| носи дан а шта ноћ!{S} Сад лијемо пиће, а за тренут-два можемо лити и своју рођену крв!...{S} И |
| ху суве гранчице и шушташе опало лишће, а он се задубио у мисли...{S} Није се могао начудити от |
| инско сунце пробијаше кроз густо лишће, а његови светли зраци падаху овде-онде по земљи.{S} Он |
| прешли на Прудовима, неки код Лешнице, а неки на Подинама.{S} Сила је голема.{S} Чупић ме посл |
| ... </p> <p>Турци су бежали безобзирце, а Срби се натурали за њима...{S} Хајдуци су већ могли в |
| — Овамо, да дијелимо мајдан!... — рече, а усне му заигравају. </p> <p>Станко пружи пушку на њ. |
| та га. </p> <p>— Из Херцеговине — рече, а глас му је грмео као грмљавина. </p> <p>— Кад си преш |
| јунак није баба!...{S} Нека баба јауче, а јунак нека пије, пева, бије и погине!... </p> <p>— Ха |
| ... </p> <p>И таман га до прага довуче, а из собе изиде Станко. </p> <p>Лазар обамре...{S} Обне |
| {S} Станко даде ватру...{S} Пушка пуче, а Турчин с копа као пун џак... </p> <p>Наста забуна.{S} |
| тек почела рудити, први петли запеваше, а Катић с Јовом бахну пред кућу. </p> <p>— Где су? — уп |
| же главу. </p> <p>Хајдуци се засмејаше, а Заврзан рече: </p> <p>— Море, па ти и људе засмејаваш |
| о стоји сто, на нему чутура и две чаше, а као кадија прилази, налева чаше из чутуре и вели оцу |
| у пословицу.{S} Друга им села завидеше, а они беху поносити. </p> <p>Него, у том поносу било је |
| се копрцну два-трипут, очи му искочише, а језик испаде из уста.{S} Станко погледа Крушку. </p> |
| м Крушку међу плећке.{S} Плећа улегоше, а прса одскочише...{S} Појас утону у мишице.{S} Крушка |
| ико ли нада беше кад на Турке устадоше, а шта сад оста!...{S} Где су сада они ведри, насмејани |
| алити с децом што му на сусрет изидоше, а шалио се обично издевајући им имена. </p> <p>— Еј, ти |
| и све у кући.{S} Дотрчаше као без душе, а он је лежао као узет, ниједним удом није могао маћи.. |
| ече буљубаша. </p> <p>Таман се кренуше, а Станко међу њих. </p> <p>— Побратиме, — рече Зеки — с |
| ој се изљубише и укочише, руке клонуше, а за њима и тело паде на постељу. </p> <p>— Свећу! — ви |
| током...{S} Љубили су се као на свадби, а не на разбојишту... </p> <p>Кад се мало прибра, Станк |
| {S} Он је узе за руку и привуче к себи, а она му паде на раме и сузама ороси срму на долами... |
| — упита Алекса. </p> <p>— Ја сам теби, а ти мени ниси!... — рече Јова. </p> <p>— Ти си правду |
| адовић ће заузети пут што води Добрави, а то је данашњи друм што води од Шапца Ваљеву.{S} Стоја |
| /p> <p>— Моји су задругари моји синови, а они нису лопови! — рече Алекса и погледа таквим погле |
| едоња, онај Крушка, хоће да вас закрви, а ти то и не знаш?... </p> <p>— Како да нас закрви? </p |
| .{S} Можеш у дугу дану ходити по Мачви, а нећеш видети једног брежуљка; све је равно као тепсиј |
| </p> <p>— Лажеш!...{S} Ама криво седи, а право говори!... </p> <p>Маринко развуче усне.{S} Њем |
| и...{S} Звезде су на небу, рибе у води, а хајдуци у гори...{S} Ти знаш, сваки је на свом месту. |
| ћ пиркао и гонио опало лишће по авлији, а ватра се тулила на огњишту. </p> <p>— Благо моје!...{ |
| ог њих ће се завадити и њихови старији, а због њих опет у селу сељани...{S} Разумеш? </p> <p>Ст |
| арце, Маринко да би се додворио Крушки, а Лазар због Севића девојке, која је с тобом стојала... |
| и.{S} Своје су мртве, Србе, сарањивали, а Турке су остављали да их једу птице грабљивице. </p> |
| су га штошта о појединцима распитивали, а Станко им је о свему причао...{S} И разговор се отеже |
| паде му на очи.{S} Сама га душа заболи, а срце да му искочи из груди...{S} Кадар је био на чету |
| тра. — Дом је — дом.{S} Он је на земљи, а није на води!...{S} На води стоји само лађа и водениц |
| орили промукло, очни им капци надувени, а очи закрвављене. </p> <p>— Људи!{S} Ако овако потраје |
| ти, молим те!{S} Хоће човек да се жени, а овамо крије од оца!...{S} А знаш ли ти да сам ја то д |
| прости!... </p> <p>— Опрости и ти мени, а теби нека је богом просто! — рече Зека љубећи се. </p |
| ове тихе речи...{S} Надао се грмљавини, а оно сасвим мирно.{S} Поума да ће преварити Станка, да |
| еоски.{S} Кмет Јова то одмах каже попи, а попа му рекне те позове по неког од ових домаћина, па |
| абио, па сад жари и пали по Црној Бари, а вас двојица седите скрштених руку... </p> <p>— Не сед |
| е.{S} Ако су што И згрешили наши стари, а ти бар буди благ, па опрости овом колену што диже рук |
| јагањце... </p> <p>Јовица притрча Ибри, а Јован за њим као сенка. </p> <p>— Стој, зулумћару! </ |
| м звучним гласом.{S} Таман да одговори, а пуче пушка...{S} Он се трже... </p> <p>Чуо је разгово |
| </p> <p>— Будало матора!{S} Оседео си, а ништа не знаш!... </p> <p>Расположење, добра воља... |
| ниси знао да се и пушком може заклати, а ти ходи!...{S} Дођите да видите! </p> <p>И харамбаша |
| е!{S} Кад ти хоћеш, ја ћу се и заклети, а толи лагати! </p> <p>— Али кад лажеш — пази!...{S} Не |
| ни маленом мравку не могу зло пожељети, а толи човјеку, створу божјем!... </p> <p>Па саже главу |
| ј, узе је за главу, па је стаде љубити, а Петра јој узела обе руке па стискава... </p> <p>— Баб |
| ја!...{S} Само нас гроб може раставити, а више нико. </p> <p>Он се загледао, забленуо... душа м |
| рво, као што рекох, неће ништа вајдити, а друго, свет се већ одбио од нега.{S} Ако га ти будеш |
| > <p>Мало-помало, ватра се поче тулити, а изнад дрвећа подиже се месец, истина мало окрњен — по |
| говим.{S} Он још није могао ни појмити, а толи размишљати о догађају који се десио.{S} Мисао се |
| е можеш ниједне ове беле власи оцрнити, а камоли да ми што помогнеш.{S} Помози ти овој двојици! |
| S} Ја и Јовица дочекаћемо их и збунити, а ви остраг јуришите...{S} Ако ли Турци нагну бежати на |
| дучко!...{S} Све, ама све ћу их сатрти, а оном псу својом ћу руком главу с рамена скинути!... < |
| е умије.{S} Устадоше и старији и гости, а Мара им приђе с водом и убрусом, те стаде поливати. < |
| белокорац, ручица му од слонове кости, а међ ушима му се прелива зелени смарагд...{S} Дуга „та |
| и чучи преда њ.{S} Јелица почне мусти, а он се загледао у њу...{S} У толиким је борбама био, п |
| рече Милош — Овде можемо сви изгинути, а помоћи ником нећемо.{S} Турци су јачи од нас.{S} Они |
| лне навале...{S} Ноге му почеше трнути, а табани бујати; у глави је грмело, а оба ува пиште као |
| имађаше преко тридесет сребрних пафти, а кундак јој срмом уоквирен. </p> <p>Стаде онако диван |
| .{S} Дах му је бивао све краћи и краћи, а корак све мањи и мањи...{S} И најзад он паде ничице и |
| Умем ја и путшком гађати и ножем сећи, а не само дотрчати и дошанути!... </p> <p>Зека, Станко, |
| оме речи о томе!...{S} Ја ћу сам отићи, а ови ће моји после... </p> <p>— Добро! — рече Станко. |
| врши?...{S} Ја сам собом требао отићи, а њега оставити код куће!...{S} Е, али ја хоћу да госпо |
| > <p>Таман се почео делити дан од ноћи, а Заврзан скочи и опали пиштољ. </p> <p>— Устајте, сват |
| ово је плата за моје непробдивене ноћи, а сад — сад ћу ти платити за твоја недела!... </p> <p>П |
| ње.{S} Алекса се љубио са свима у кући, а Станко је љубио старије у руку; са осталом чељади и о |
| о да кућа гори.{S} Он застаде, дршћући, а хладан зној поцури низ слепе очи и лице... </p> <p>Ва |
| жачицу...{S} Турчин се изврте, јаучући, а он скочи с коња и побеже у неки честар. </p> <p>— Ала |
| акисне.{S} Небом се гањаху сиви облаци, а доста студен ветар нагна их те почеше ватре ложити... |
| Станко. </p> <p>Јелицу прођоше жмарци, а Петра, како беше покушала да устане, само клону, јер |
| адеж му по обичају поче прилазити руци, а Иван се диже на ноге и отпоздрави стојећи... </p> <p> |
| а уђе унутра. </p> <p>Таман он укорачи, а иза хана се појави Дева, осмехну се, допрети прстом п |
| е... вечност... а њему нико да би речи, а џаба ти воде... </p> <p>Чудно ли човек жуди за оним ч |
| ати и срце и снагу...{S} Он отвори очи, а над њим Јелица, лепа као сунчев зрак, румена као осме |
| — Шта друкчије? — цикну Станко и скочи, а око му сева. — Нећеш, ваљда, рећи да Иван Миражџић ни |
| , па бити сит!...{S} Ето, па га гледај, а он нека прича!... </p> <p>И Станко развезе надугачко |
| о, харамбашо!{S} До данас сам био твој, а од данас свој.{S} Поштујем ти реч, јер поштујем твоју |
| </p> <p>— Морају!{S} Иван је већ твој, а тада ће и Севић бити твој.{S} То су већ два јака чове |
| кад сам те првом видео како си сладак, а ја помислим: овај добра не мисли!...{S} Бога ми!...{S |
| овом главом; срце се цепало као дроњак, а сузе камениле кад погледа нејач где стоји на гујиној |
| е, пролазе лепи дани; некоме као часак, а некоме као вечност. </p> <p>Највише осећа родитељ, је |
| омише...{S} Овде видиш како пада човек, а онамо како се коњ пропиње те сваљује по двојицу... </ |
| — Ја сам мислио да је он паметан човек, а оно, ето ти сад!...{S} Да бар хоће да разговара!{S} П |
| <p>Таман се он распричао у највећи јек, а дође попа с Јовом Јуришићем.{S} Назваше бога и поздра |
| лаву...{S} Камен је млео зрна у паспаљ, а чекетало надало лупњаву...{S} Дева погледа Станка исп |
| е на мегдан.{S} Ја чувам људе и не дам, а он псује све до миша у дувару. </p> <p>Станку заигра |
| p>— Турчин!...{S} Другог имена не знам, а и што ће ми!...{S} Звао се он Мујо или Мехо, Асан или |
| година речи честито, па јако те питам, а ти ћутиш! </p> <p>— Шта да ти кажем? </p> <p>— Па... |
| мука подложише ватру у грудима његовим, а та ватра сагоре све што је било лепо и племенито у ти |
| ..{S} Подиже се плавичаст, мирисан дим, а старац се прекрсти. </p> <p>— Ва им̓ оца и сина и све |
| ан и Лазар...{S} Ивана опколио бео дим, а он моли и преклиње да му да живота, моли га као бога. |
| нко... </p> <p>— Ја сто пута размислим, а једанпут радим! — рече мирно харамбаша. — Ја знам заш |
| рекох да бих потврдио ово што говорим, а сад да наставим моју приповетку! </p> <milestone unit |
| дружину; нас, Мачване, посла за тобом, а половину одведе у њихов крај да дижу људе на оружје. |
| траг...{S} Нож сину над његовом главом, а одмах затим он осети како му се то оштро гвожђе зари |
| е!... </p> <p>Дева само одмахну главом, а Зека настави: </p> <p>— Да се похита!...{S} Ја ћу их |
| никад ништа што би био грех пред богом, а стид пред светом.{S} Простодушан, благ, тих, мирне са |
| овру, која се часком препуни ђаконијом, а чељад стаде дворити и служити. </p> <p>Разговор се во |
| вовима од шиндре, наткривеним димњаком, а ко је био мало бешњи, и крстом накрај слемена.{S} Још |
| квасићу грло својом рођеном пљувачком, а нећу ти речи казати!... </p> <p>И он седе наоружан но |
| </p> <p>Турчин му пружи кесу с дуваном, а Маринко је прихвати с највећом поштом, готово онако к |
| {S} Он тражи да преноћи с твојом женом, а ти ако погледаш његову булу, поздрави се са својима!. |
| ова ништа урадио без споразума с попом, а попа опет хтеде све с људима.{S} Зато их је чешће и п |
| стрепи...{S} Син му разговара с попом, а он не може да се наслуша оних паметних речи што лете |
| н до зуба: пиштољ и јатаган за појасом, а у руци шара. </p> <p>— Коме је живот омрзнуо, нека ме |
| у пољу, хајдуци свуда!...{S} Под носом, а ти нећеш само да пружиш руку...{S} Ја те молим!... </ |
| S} Нико није био сигуран ни са животом, а џаба ти са оно мало муке што је стекао.{S} Живело се |
| ћеш заићи од честе са Девом и Јовицом, а Станко, Зека и Јован ће са мном.{S} Само полако...{S} |
| уно.{S} У бистром оку огледао се разум, а у покрету снажна и чврста воља. </p> <p>За њега су го |
| ника!... </p> <p>Позван је крштени кум, а старојком поста Јова Јуришић.{S} За девера се Станко |
| ... </p> <p>— А што неће? — упита Иван, а осети како је осрамоћен. </p> <p>— Рече да неће, а бо |
| . </p> <p>— Па зар баш ја? — рече Иван, а подузе га као неки стид, јер је он, као што знамо, и |
| ленка, за појасом му пиштољи и јатаган, а око рамена шара. </p> <p>Дође пред хан, одјаха коња, |
| тице су певале поздрављајући бели дан, а кроз шуму се чула хука дринских таласа... </p> <p>И с |
| авијаше сарајевски силај срмом извезен, а за силајем сребрњаци: сјаје им се јабуке као месечина |
| ону тројицу за један танковијаст јасен, а Алексу принеше оној клади на којој је седео харамбаша |
| ора, мајко!...{S} А кући треба домаћин, а не хајдук...{S} Зар не чујете како пушка грува; зар н |
| сеље у кући Алексиној, Иван је домаћин, а ако у Ивановој, тамо је Алекса.{S} Радост, жалост, зл |
| оду само лаж!...{S} Веле: он је Турчин, а Турчин је Србину душманин!...{S} Веле... </p> <p>— И |
| Што ми се улагује?...{S} Он је Турчин, а ја сам Србин, и ми не можемо један другоме добра мисл |
| ...{S} А није као ти!... „Он је Турчин, а Турчин је наш душманин...” Ето, видиш, ово је прост ч |
| ам се баш једанпут рече: „Он је Турчин, а Турчин не може нама добро мислити!{S} Ја бих волео да |
| ап би их било саставити! — рече Турчин, а очи му засијаше неком нежношћу. </p> <p>Ивану оде пам |
| > <p>— Шта је теби, јаране? — упита он, а у том гласу звонио му прекор. </p> <p>— Шта ту ваздан |
| је поделио дружину: половину одведе он, а половину посла овамо, теби.{S} Још ће која чета треба |
| . </p> <p>— Баш да не утече! — рече он, а усне му поигравају. — Побратиме!{S} Сурепе!{S} Заврза |
| ри лијаћу, у својој јазбини! — рече он, а глас му одјекну као грмљавина. </p> <p>Иван се диже н |
| а скочи. </p> <p>— То нећеш! — рече он, а око му сену. </p> <p>— Ко је властан мојим дететом? — |
| Станку се немаде куд него се диже и он, а већ Зеко беше готов и у ватру и у воду са Станком.{S} |
| p>Тако и сад.{S} Станко је седео уза њ, а он осећа како му срце стрепи...{S} Син му разговара с |
| час о другом.{S} Крушка је распитивао, а Иван у простодушности својој причао је и оно што је з |
| .{S} И јурну тамо...{S} Осврте се, као, а за њим јуре Зека, Заврзан, Јован, Јовица, Суреп, и св |
| кроз шуму. </p> <p>Тек је мало одмакао, а Дева се диже из своје заседе.{S} Почеша се иза ува. < |
| вања не одрече...{S} И Јова се одрекао, а тебе кмети Маринко Маринковић!... </p> <p>И поп му се |
| ... </p> <p>Радио је само кад је морао, а премишљао је и кад треба да спава.{S} Ковао је вазда |
| ко чељаде знало је и радило свој посао, а он је био господар.{S} Мислио је да је у његовој кући |
| {S} Збогом, господару!{S} Срећно пошао, а још срећније дошао! </p> <p>И приђе руци Станковој.{S |
| вога дома!... </p> <p>Станко је слушао, а душа му се заносила. </p> <p>— Јесу ли ти добри били |
| попружио по зеленој трави, гледа небо, а осећа ластак на души...{S} И сан му паде на очи као д |
| оји; дигао главу па се загледао у небо, а ветар се игра са његовим седим власима. </p> <p>Кмет |
| е на своја широка плећа као дете какво, а Заврзан узе нож, који је крај њега пободен стојао... |
| е. </p> <p>Месечина обасја лице његово, а хајдук се загледа у њ. </p> <p>— Добро — рече. </p> < |
| ајдучка, таман се све претворило у уво, а чу се лавеж... </p> <p>Хајдуци пренуше.{S} Гусле умук |
| п, па изиде из собе.{S} Не прође много, а он се врати и седе на своје место. </p> <p>— О, брате |
| д села подигли. </p> <p>Не прође много, а тек видиш: с једне стране један, с друге други, долаз |
| — Нека нас овде!...{S} Турака је много, а нас је мало према њима.{S} Па да нас је и мање, опет |
| азар уђе у одају...{S} Не потраја дуго, а ето ти и Крушке. </p> <p>— Па, шта ми радиш, Лако? </ |
| в глас — рече. </p> <p>Не потраја дуго, а иза грма се указа човек. </p> <p>— Дева — рече Јован. |
| страха загрлити и пољубити своје чедо, а да не помислимо да ће она мала, плавокоса главица пас |
| ише се Севића кући.{S} Станко је летео, а не ишао.{S} Зека, иако је био онако кракат и лак, јед |
| и: </p> <p>— Мени се нико није потужио, а само бог може све знати!... </p> <p>Крушки се учини д |
| е да ни један од њих мрава није згазио, а овамо сваки је имао бар по једно убиство на својој ду |
| е врати из собе, пошто је све претурио, а ништа није нашао. </p> <p>— Шта је, Усо? </p> <p>— Не |
| >— Пали!... </p> <p>Тек је топ издушио, а осу ватра пушчана.{S} И опет заглунуше уши, и опет се |
| Ја се не бих никад сетио да је то тако, а сад што више мислим, све ми се чини истинитије, и сам |
| башо? </p> <p>— Шта?... — упита Станко, а усне стискао да не види дружина како поигравају. </p> |
| се нико није макнуо! — грмео је Станко, а око му сева као муња. </p> <p>— Јесте ли повезали оне |
| проћи сваки издајник! — загрме Станко, а очи му сенуше. — Тако мора проћи сваки онај који води |
| </p> <p>— То неће бити! — рече Станко, а месо му заигра. </p> <p>— Зато ти и јавих.{S} Ако там |
| > <p>— Данас је мој дан! — рече Станко, а очи су му севале од задовољства. — Само да ми би наћи |
| н Јовану. </p> <p>— Мир! — рече Станко, а срце му залупа видећи Лазара. </p> <p>Турци су ишли б |
| ита он. </p> <p>— Ту смо — рече Станко, а глас му је дрхтао. — Које добро? </p> <p>— Па није ба |
| p>— Иванова, а не наша! — цикну Станко, а очи му севнуше. </p> <p>— Шта сам знао! — слеже рамен |
| </p> <p>— Сигуран сам! — рече Маринко, а сатански осмех заигра му на уснама. </p> <p>— Е, ето |
| S} А и куд би могло!{S} Небо је високо, а земљом ходе душмани.{S} Шума је бранила слободу, нека |
| дима.{S} Вина си могао наћи врло ретко, а ретко се и тражило: само у причест и кад ко умре што |
| на звезда.{S} Из дубина је потутњавало, а од запада мећаше светлица. </p> <p>Ратници разговарах |
| јави Станко.{S} Око му је муњом севало, а неки сатански осмејак играо му је на уснама. </p> <p> |
| ти, а табани бујати; у глави је грмело, а оба ува пиште као две пиштаљке. </p> <p>Он опет клону |
| аринко ми онда исприча све што је било, а ја му рекох: па иди, болан, потражи га и доведи к мен |
| просиоци.{S} Једнога ти је дете одбило, а други је за руку довео у своју кућу.{S} То јој је зар |
| одметници су имали само једно правило, а то је да угуше свакога ко је против њих.{S} Најмање с |
| о је зиму и жеђ.{S} Грло му се осушило, а он не имаде ни воде.{S} Стаде лупати у врата. </p> <p |
| животом?... </p> <p>Није много прошло, а попа дође.{S} Прекорачи праг и назва Бога. </p> <p>— |
| ж се одазва. </p> <p>Није много прошло, а двојица оружаних људи појавише се иза грма... </p> <p |
| се ја и угнездим!...{S} Погледам само, а моја баба преда мном!... </p> <p>— Ти се шалиш! — грц |
| какве друге бриге, дај да поразмислимо, а тога се остави — рече Зека. </p> <p>— Имам. </p> <p>— |
| њима свако слово светом руком написано, а листови нису од хартије него од коже.{S} А у тим књиг |
| е затварало тај ћумез беше једноставно, а споља га је затварао мандал... </p> <p>Страшно!...{S} |
| > <p>— Ког Клемпу? — упита Зека наивно, а сви се засмејаше. </p> <p>— Онога што је обесио уши, |
| е.{S} Село је са свију страна опкољено, а средином промрежано самим барама; и ако се и за што м |
| мешао!...{S} То је мајсторски смишљено, а још смишљеније изведено!... </p> <p>— Ама ко је, тако |
| доста пута пресуши и извор и ушће њено, а она пуна воде као и обично. </p> <p>Чудновато је њено |
| се узеше...{S} Гледао је само укочено, а ничим није могао мрднути... </p> <p>Наједаред, тај чо |
| у на раме, па рече: ти спаваш сербезно, а твој син лежи рањен!...{S} Ја се само тргох... </p> < |
| ече да легне.{S} Он је спавао прилично, а кад се пробуди, он сасвим мирно приђе попиној руци и |
| и сад добро знаш! </p> <p>— Па, лијепо, а гдје су? </p> <p>— Били су у кући! </p> <p>— Па гдје |
| адне старце, смејао си се, погана веро, а сад се дереш!...{S} Шта ти је? </p> <p>— Не допада му |
| еда у тог човека...{S} Лице му познато, а не сећа се где га је видео. „Познајеш ли ме?!...” — < |
| .{S} Јаков и Милош седели су забринуто, а Стојан је ходио тамо-амо. </p> <p>Кад ови уђоше и ста |
| и заспа... </p> <p>И тек што је уснуо, а јави му се Станко с четом, стоји на прагу и погледа с |
| S} А знаш ли ти да сам ја то давно чуо, а?...{S} Не знаш!...{S} Чуо сам ја, али нећу казати од |
| атом, изљуби... </p> <p>— Је ли, снахо, а како би било да пробудимо бату? — рече Јова. </p> <p> |
| е се улеваху најпре полако, кап по кап, а после бујицом...{S} И он осети како га вода гуши.{S} |
| а буде, најпосле.{S} Ти нам врати штап, а ми ћемо га опет дати теби. </p> <p>— Немој, море!{S} |
| Ти говориш за десет жена! — рече Суреп, а сви прснуше у смеј. </p> <p>Заврзан ухвати Станка за |
| ара се поцепала, једну страну води поп, а другу Иван.{S} Поп ће Ивану рећи да је турска улизица |
| заповеди он тобџији. </p> <p>Рикну топ, а синџир ђуле покоси турске редове... </p> <p>Осу ватра |
| њему!... </p> <p>И кад то смотри Лазар, а у њему се нешто поремети...{S} Он је дотле волео Стан |
| !...{S} Смеш — не смеш?! — викну Лазар, а беоњаче му од зала закрвавиле. </p> <p>— Најпосле... |
| чино, данас љути рис; јуче миран ратар, а данас велики војвода!...{S} У тренутку се решавао на |
| . — Ја сам овде сазвао људе на договор, а не на спрдњу! </p> <p>— Па, ето — рече Милош — памету |
| омови... </p> <p>Од галаме поста жагор, а од жагора тајац.{S} Све се предаде очекивању и својим |
| S} Ни дотле није мислио на сан и одмор, а сад га то сасвим прође.{S} Он приђе Алекси, узе му ру |
| дана кад вам у дружину дођох до данас, а данас сам певао свесрдно!... </p> <p>— Причај нам как |
| ection" /> <p>Није прошло ни пун сахат, а Сима већ сазвао домаћине.{S} Дошли људи, ужурбали се, |
| е може да ми падне ништа лепо на памет, а овако... </p> <p>— А ти отпевај једну! </p> <p>И у ча |
| и кажем?...{S} Је ли, то су поп и кмет, а?...{S} А Иван се устумарао с погледом. </p> <p>— Је л |
| о ће бити тако...{S} Иван ће бити кмет, а то ће опет привући нам још којег сељанина... — Добро |
| и дође, они ућуте... </p> <p>Иван кмет, а људи га гледе горе него оног пандура субашиног.{S} Ње |
| ну да рекнем, она слобода и одрешитост, а после — Станко је био и личит — све се то допаде хајд |
| .. </p> <p>Крушка га погледа убезекнут, а Маринко и Иван пребледеше као смрт. </p> <p>— Ови је |
| ... </p> <p>— А сад?... — питаше Чупић, а очи му закрвавиле. </p> <p>— Сад... побеснили!...{S} |
| чима!... </p> <p>И старина дигао главу, а глас му јечи некако свечано. </p> <p>Отворише се задњ |
| Нешто удари на Засавицу, нешто на Саву, а остало наже натраг, с главом без обзира. </p> <p>Нико |
| би се могла оглушити о молитву његову, а то ли добри бог, отац свију нас!...{S} Лепо верујеш д |
| S} Ти ниси могао клањати твоју молитву, а да те моје око не смотри!... </p> <p>И онда стаде при |
| , па да би ти рекли и у ватру и у воду, а они тебе неће ни онде где се тиче твога образа и твог |
| бро.{S} Јовица је имао сестру на удају, а Јован, опет, био момак за женидбу, па као комшијске к |
| и стадоше мало колико да попу сачекају, а бахну Дева међу њих.{S} Чим га Алекса виде, он задрхт |
| ="subSection" /> <p>А сунце на смирају, а у авлију Милоша Севића падоше гости.{S} Попа Милоје и |
| облаци гомилаху се по српском обзорју, а из њих севаху ватрене муње и потутњаваше, као да би х |
| ешто нејачи.{S} Остасмо: они да јадују, а ја да крвим!... </p> <p>— А знаш бар по имену свога д |
| ..{S} Онда Јовица поли Јовану и Станку, а Станко опет њему.{S} Пошто се умише, убрисаше се свој |
| угима.{S} Све старије љубила је у руку, а млађе у лице.{S} И онда обоје стадоше дворити сватове |
| ткосе...{S} Шару обесио о једну крушку, а пиштоље и нож спустио у хлад. </p> <p>Дршћући, провуч |
| ћемо ми смети провеселити се на весељу, а да нам не преседне?...{S} Господе!...{S} Хоћеш ли нам |
| из цагрија, положи му тилуће на земљу, а оштрицу окрете горе. </p> <p>— Скачи! — рече, одступа |
| лати!...{S} Све крију кад хоће да кољу, а ја после плачем да се убијем...{S} Не знам у детињств |
| еку. </p> <p>— Јуначки сине! — рече му, а сузе му се свртеше у очима. — Алал нека ти је српско |
| се убезекнуше.{S} Лазар полете к њему, а Иван се диже на ноге. </p> <p>— А што? </p> <p>— Више |
| у он душом...{S} Месец му осветли шуму, а њему као да свану.{S} Застајаше овде-онде не би ли на |
| кући. </p> <p>Таман је замицао у шуму, а иза једног пана, недалеко од хана, диже се човек.{S} |
| акла из пушке!...{S} Причам ја Стојану, а њему мило.{S} А тек проти Николи!...{S} Он није знао |
| е њих двојицу на око...{S} Пушке плану, а они стрмоглавице с коња. </p> <p>— Добро је! — вели Д |
| ма.{S} Устаници су се бринули за храну, а остало како је драгом богу воља. </p> <p>Места склони |
| е” и „зле” духове: добре да му помогну, а зле да се отклоне од дома његова...{S} Дуго је трајал |
| руку као неки трупац и бречи о ледину, а он оста дупке... </p> <p>Диже се дуга у небо.{S} Што |
| а тренутка на оваку заповест, он викну, а глас му јекну по оној дубрави: </p> <p>— За ножеве!.. |
| е склепташе око богатог такума на коњу, а Кулин се натури за Луком.{S} Међутим, Лукини га момци |
| па ништа!...{S} Једаред ударио у капу, а други пут у нож!...{S} А Лазар је баш нишанџија!...” |
| у. </p> <p>Алекса погледа у снаху Мару, а она, као хитронога срна, одскакута... </p> <p>— Право |
| аше снагу... </p> <p>Заседоше за совру, а чељад им принесе варену ракију. </p> <p>— Хајде, Суре |
| принесе харамбаши жара на једном иверу, а овај из свог јанџика извади зрно тамњана, спусти на ж |
| дима.{S} Све се очи окретоше на Алексу, а он сагао главу и ћути. </p> <p>— Јесте, браћо!...{S} |
| а окрете.{S} Људи су избегавали Алексу, а жене Петру; управо нису их само избегавали него прези |
| стаде причати: како је у старом вајату, а у једном сандуку, имао две стотине дуката, како је не |
| у породица било је на том једном месту, а све је живело једном душом као да је једна... </p> <p |
| ићу, који је био код Ерића у Метковићу, а он одмах потрча и... ено сад...{S} Ја дођох да и теби |
| е, онда Крушка нареди те опколише кућу, а он са Иваном, Лазаром и Маринком право на праг. </p> |
| — рече попа. </p> <p>Јова изиде у кућу, а попа скиде зобницу с рамена, извади своје књиге и „че |
| ле.{S} Она узе музлицу и понесе у кућу, а он иђаше поред ње опијен и занесен... </p> <p>Спусти |
| ветрић пирка и шушти по зеленом лишћу, а тамо далеко, далеко чује се лавеж паса... </p> <p>Хај |
| ав блед као крпа.{S} Колена му клецаху, а онај се хан окретао око њега...{S} Као што рекох, био |
| ао леп сан.{S} Као за руку држи Јелицу, а она оплела венац од ружа, метнула себи на главу, па с |
| исто.{S} Снахе задиркују веселу Јелицу, а она, сирота, бежи од зграде до зграде да се склони од |
| <p>Јелица му додаде упаљену воштаницу, а он је метну у руке материне...{S} Међутим, душа већ б |
| повијајући као оштра коса зрелу шеницу, а напоредо с њим његови стари другови, Зека, Суреп, Кра |
| — Чујем, драги ага! - одговара сиромах, а сав стрепи да се не би што изродило. </p> <p>— Дај да |
| а је хуком жуборила испод ногу његових, а тај му је жубор годио души.{S} Он се подними на лакат |
| мља мора пропиштати под теретом мртвих, а од јаука женскога и богу ће уши заглунути!...{S} Тешк |
| <p>— Мушка руко!...{S} Одбрано нејаких, а поносе мајчин!...{S} Иди, сине!...{S} Мајка ће плакат |
| очи освојише.{S} Загледа се цура у њих, а њихов сјај помути јој памет...{S} Стаде радије гледат |
| око њега. </p> <p>— И отоич вам рекох, а и сад кажем: тући ћемо се с Турцима док једнога траје |
| мо може моја бити!... </p> <p>— А отац, а мајка?... </p> <p>Он погледа.{S} Врата на кући отворе |
| у ватру и у воду.{S} А Иван му је отац, а отац воли своје дете, он ће за њега све учинити... </ |
| ледало попријеко...{S} Ја рекнем ријеч, а они оборе главе...{S} Шта сам могао ја квара учинити? |
| — рече Станко. </p> <p>— О курјаку реч, а курјак на врата! — Ево га! — рече Заврзан. </p> <p>Пр |
| учио да ручаш, да вечераш, да одспаваш, а хајдуку то није дато!...{S} Много пута не доједе; а ш |
| ирним погледом. </p> <p>— Да саветујеш, а кога? </p> <p>— Тебе, седа главо, седи свештениче! </ |
| аке, кад ти је бог дао те можеш и умеш, а ја ћу се дичити што сам била љуба томе јунаку што га |
| , никне други; једну војску пресретнеш, а тебе стижу две!...{S} Тек им сазнаш један брод на ком |
| ове покладе — рече он. </p> <p>— Видиш, а ја и заборавио! — рече Заврзан. </p> <p>И диже се с Ј |
| па кад му речи слушаш, ти једно мислиш, а кад му у очи погледаш — прође те воља. </p> <p>Па, не |
| е Јелици. — Па баш те отера чича Милош, а?... </p> <p>— Отера ме!...{S} Био заказао Ивану да до |
| Нека, могу и постојати... — рече Милош, а зуби му готово зацвокотали. </p> <p>— Ама, сједи човј |
| окрену лишће на дрвећу и оно зашушта... а кроз то зелено лишће видео је како звезде бледе.{S} Б |
| ина сенка срама не паде на онај кров... а данас?...{S} Шта хоћете?...{S} Убијте ме!... </p> <p> |
| горело, рибићи играли од силне ватре... а он је пролетао по друму као махнит... </p> <p>И ко зн |
| !...{S} Толике мисли, толики осећаји... а он их не умеде казати!... </p> <p>Али је осећао да јо |
| {S} Крунија ушепртљи: </p> <p>— Овај... а где ти је она пређа што ти дадох неки дан да оставиш? |
| едној страни детињство, младост, век... а на другој пријатељство, пријатељство искрено, срдачно |
| рође много времена, прође... вечност... а њему нико да би речи, а џаба ти воде... </p> <p>Чудно |
| сјајна; пробијала је кроз густу шуму... а пламен је лизао све више и више...{S} И он осети топл |
| у сам му читао као да хоће да ми рекне: а и ти си ми отишао Турцима!” </p> <p>И опет га обузе к |
| леда нада се... небо се осуло звездама; а оне звезде гледе га хладно и подругљиво као очи уходи |
| , а?...{S} Видиш како је Чупа обу вена; а Чупа, док се само убрише, биће девојка од тог света!. |
| водила борбу; то је била главна трупа; а чарку су заподевале с Турцима оне омање четице. </p> |
| дотле волео Станка више него оба брата; а отада Станко му поче излазити из воље.{S} И што се Ст |
| рне Баре има пешачког хода пола сахата; а Марко Штитарац од Совљака до Црне Баре три пут одмота |
| <p>И онда поче причати све до ситница; а он је знао све до ситница, јер се његовом погледу ниш |
| ада!...{S} Па онда ћемо лугом до Шапца; а кад будемо у граду, бар ће нам се рећи да смо јунаци! |
| није дато!...{S} Много пута не доједе; а шта пута пробденише, и не питај! </p> <p>— Све ја то |
| им!...{S} Ја не лежем без велике нужде; а кад ме нужда снађе, ја слажем, па онда спавам мирно, |
| д кавге ни ината, никад вике ни галаме; а већ о псовци да не говорим.{S} За њу се у то доба ниј |
| ; бежао је да на сенку његову не стане; а кад је баш морао проговорити с њим, говорио је преко |
| ти је на синџиру.{S} Шта хоћеш учиниће; а Лазар је добро псето, вреди му бити госа!... </p> <p> |
| м устребам, потражите ме код моје куће; а ако ме тамо не нађете, ви призовите Деву и припитајте |
| вездама осећаје млађане, занесене душе; а нежни звук двојница тепа и јеца тако бурно, тако топл |
| д је ишао.{S} Очи су му играле у глави; а онај јадни мозак, као да га је неко стињио, тако га ј |
| , ако не може мирити, он може завађати; а то као да му, за овај мах, беше доста... </p> <p>Он с |
| ад то не могу, могу му се мало умилити; а умиљато јагње и две мајке сиса!...{S} А Крушка?...{S} |
| буде потребе, лако ћемо се договорити; а, после, и твоји људи већ тебе познају... </p> <p>— Он |
| наш шта је твоја дужност, па је поштуј; а поштујући њу, поштоваћеш самога Господа.{S} Ниједног |
| о од људи да си ти добар, ваљан човјек; а ја ти тако волим добре и поштене људе!... </p> <p>Неш |
| к.{S} Орао је и копао те се хлебом хан; а то су му и стари чинили.{S} Отац његов доселио се из |
| лепе планове; о њима је дан-ноћ мислио; а сад види како се његови планови разлетеше као сапунск |
| {S} Што је било па путу, он је склонио; а Црна Бара бољег од њега нема!... </p> <p>У памети је |
| о!...{S} То бих урадио ја, овако матор; а ти си настао тек да живиш, ти немој!...{S} Шта ми је |
| од Бадовинаца па до ушћа Дрине у Саву; а само ушће Дрине чувао је страшни јунак Зека Селаковић |
| тало.{S} Срећко баци на њ толику бригу; а да ли ће он умети одговорити, да ли ће моћи испунити |
| ; ко одбаци камена Лазару, неће Станку; а већ сва је Црна Бара знала да је Станко најбољи нишан |
| нути... </p> <p>— Па? </p> <p>— Па?!{S} А пушке, а барут?{S} Кад то покисне, шта онда мислиш?{S |
| о!...{S} Нека су деца жива и здрава!{S} А и веселили смо се много за данашње дане!...{S} Лаку н |
| {S} И мислио је: нико о томе не зна!{S} А осећао је да се мора некоме поверити; морао је имати |
| е мрзим! </p> <p>— То знам...{S} Ха!{S} А кажи ти мени има ли у твојега баба пара? </p> <p>– Им |
| амо се луга — онда ми ич бриге није!{S} А прећи ћемо.{S} Нигде живе душе!...{S} Нико нам се, би |
| да, а један марвени трговчић геније!{S} А ма који од њих је два да је видео два-три села више о |
| се. </p> <p>— Истина је, мој кмете!{S} А што је још горе, то је што онако обрукасте и одгурнус |
| <p>— Јесте. </p> <p>— Јесте, јесте!{S} А то је све Крушка!...{S} Онај Крушка што га грде наш п |
| м послао по барут. </p> <p>— Послао!{S} А хоће ли наћи барута колико треба?...{S} А Турцима мож |
| правда помири небо и земљу, ето нас!{S} А сад — збогом! </p> <p>Заврзан је певушио: </p> <p>Чим |
| је друго лако, само кад он није ту!{S} А сину Ивана Миражџића још је лакше!...{S} Него, примир |
| опрљена, трже руку и побеже у кућу!{S} А он оста на месту као окамењен од стида... </p> <p>— Е |
| ам био добар човек, миран, поштен.,.{S} А њима легло на срце да ме убију и осрамоте мртва, и да |
| — зове Маринко. </p> <p>— Чекни! ...{S} А што ли ме зове субаша? </p> <p>Чудан човек беше Марин |
| — упита га снаха Мара. </p> <p>— ...{S} А?{S} Хоћу, хоћу!...{S} Да се помолимо богу, па постављ |
| аш право...{S} Ја сам био будала!...{S} А они.. право су имали!... </p> <p>— А!... — рече Марин |
| снопа, па да их носи преко села!...{S} А што се рада тиче, о нему се причало.{S} Није она само |
| ој, имам сина за женидбу, сокола!...{S} А твоја је кћи стигла за удају.{S} Шта велиш да ми ту д |
| Јест, добар, али својим Турцима!...{S} А тешко теби када те он воли!...{S} Него, упамти ово, И |
| диш, ово је прост човек, али зна!...{S} А морам се с њим опријатељити, па да би не знам шта бил |
| дете моје, така је твоја судбина!...{S} А од судбине се не може побећи!...{S} Што ти је суђено |
| х усана никад не би прешла тајна!...{S} А ми тако учинисмо с њим!... </p> </div> <div type="cha |
| јеш како паметан човек разговара!...{S} А није као ти!... „Он је Турчин, а Турчин је наш душман |
| меја. </p> <p>— Пара!...{S} Пара!...{S} А што ће мени паре?{S} Зар су паре за будале?...{S} Мен |
| децо, тако!...{S} Алал вам вера!...{S} А чија си ти, снахо? — упита Јелицу, која иђаше под грд |
| а умиљато јагње и две мајке сиса!...{S} А Крушка?...{S} Крушка, брате, као да није Турчин!{S} Е |
| о, богами!{S} И још он мене пита!...{S} А зар ти не знаш? </p> <p>— Не знам. </p> <p>— Па каки |
| заметне шалу да пукнеш од смеха!...{S} А уме, као што знаш, да приповеда, па кад се накани — н |
| да се жени, а овамо крије од оца!...{S} А знаш ли ти да сам ја то давно чуо, а?...{S} Не знаш!. |
| ео сам по њему да ништа не слуша!...{S} А како Суреп?{S} Ето, он слуша све, је л̓, Сурепе? </p> |
| екнеш да је Алексин Станко лопов!...{S} А то је дете, болан, расло на ваше очи!...{S} Знате га |
| дук, узми паре па склони гдјегод!...{S} А сјутра кажи да си пуцао на Станка зато што те је покр |
| сам гађао у главу... усред главе!...{S} А кад је посрнуо, онда је и пао!...{S} Није му глава од |
| да друге жеље нећу имати сем ове!...{S} А што тражиш да послушам, послушаћу.{S} А зар ја нисам |
| на, јогунаста, као што знаш, оде!...{S} А сад... ето!... </p> <p>И заћуташе... </p> <p>Врати се |
| а... </p> <p>— О, хвала ти, боже!...{S} А је л̓ се вратио мој побратим? </p> <p>— Данас се враћ |
| Немој плакати!...{S} Срамота је!...{S} А она мора бити твоја, већ ако јој бог узме живот!... < |
| ади? </p> <p>— Војко и Петроније!...{S} А... они тај посао знају!... </p> <p>— Алал им вера! </ |
| ти дође!...{S} Ја већ дигао руке!...{S} А било би ми жао на те!... </p> <p>— Е, ево ме!...{S} С |
| ота је раставити оне што се воле!...{S} А... најпослије, зар си ти једном учинио њешто преко св |
| зати: то је онај што пушком коље!...{S} А још да знаш каквог си зулумћара скинуо са света!...{S |
| писмен? </p> <p>— Јесам, у длане!...{S} А што питаш? </p> <p>— Мишљах писмен си, те да прочиташ |
| ено, и ја видим ово мало ведрине!...{S} А волим ведрину!...{S} Станко, волиш ли ти ведрину? </p |
| е ће то лепо радити и слагати се!...{S} А после... шта сте ме окупили!...{S} Нећу ја још мрети! |
| /p> <p>— Баш добро!...{S} Седите!...{S} А ти, моја добра бако, донеси штогод да се попије. </p> |
| а није!...{S} Само добро гађајте!...{S} А сад мир!... </p> <p>Заћуташе.{S} Тајац је био као у г |
| , никог свога више загрлити неће!...{S} А ти... бићеш моја!...{S} Збогом!{S} Збогом!...{S} Ти с |
| ника... </p> <p>— Је ли, човјече!...{S} А ко не би пуцао кад му однесу оно што је крваво такао? |
| ударио у капу, а други пут у нож!...{S} А Лазар је баш нишанџија!...” </p> <p>И та га мисао све |
| ?...{S} Колико мој, толико божји!...{S} А већ шта би било то само — сами бог зна!...{S} Не бих |
| S} Слушај!{S} Чуј мајку кад моли!...{S} А грехота је мајку не послушати!...{S} Јело!...{S} Рано |
| ај добра не мисли!...{S} Бога ми!...{S} А сад... сад ћу ја друкчије и другом казати. </p> <p>Кр |
| } Сад, ето, хоће и рибе да храни!...{S} А ко то измисли? </p> <p>— Дева — рече Зека. </p> <p>— |
| снага, па млада и кост, не брини!...{S} А и овоме је добро.{S} Много се крви одлило, ал̓ ране н |
| } Заклетва ми је на души па гори!...{S} А и пусто срце тражи освете!... </p> <p>Хајдуци се одво |
| кну: </p> <p>— Боже!... хвала ти!...{S} А сад — Турци, тешко вама!... </p> <p>И запева: </p> <q |
| ..{S} Ох!... ала ћу умети живети!...{S} А то ће бити кад онога пса нестане. </p> <p>И сама поми |
| више овде на земљи нећемо видети!...{S} А старешина сам.{S} Можда сам ти кадгод што и нажао учи |
| она тебе воли — хтедох полудети!...{S} А онај Маринко — као да га ђаво баци преда ме, поче ми |
| </p> <p>— Јест, бог да га прости!...{S} А и боље!...{S} Ко зна шта би га још у животу чекало!.. |
| ба — ми смо ту; Дева ће нас наћи!...{S} А сад збогом!... </p> <p>И, пољубивши оца и попу у руку |
| рече он. </p> <p>— Чекај, чекај!...{S} А ухвате хајдука, па га на сваке муке мећу... </p> <p>— |
| {S} И онда је Иван Миражџић твој!...{S} А кад буде Иван уза те, онда је Црна Бара завађена.{S} |
| ..{S} Та још нам је бог пријатељ!...{S} А Стојан?...{S} А Сима?...{S} Зар они неће доћи?... </p |
| Крушкине скуте.{S} То ти не дам!...{S} А сад...{S} Збогом! </p> <p>Па му окретоше обојица леђа |
| !...{S} Јеси!... </p> <p>— Нисам!...{S} А да се баш увериш још ћу стопу скочити! </p> <p>— Бата |
| острвио, па да ми је да послујем!...{S} А осим тога имам ти и ја неких својих рачуна, па кад је |
| азити... </p> <p>— Да не долазим!...{S} А што?... </p> <p>— Он нема више ћери. </p> <p>— Да ниј |
| аког попа нисам видео, не памтим!...{S} А и кмет!...{S} Не знаш ти, вели, Иване, како се мени д |
| ници, у глибу, напаћен и намучен!...{S} А добри бог, видиш, како лепо даде!...{S} Ето, држим ов |
| , јеси ти при себи, женска главо!...{S} А што да се не смејем!...{S} Нарадио сам се до миле вољ |
| обро што си учинио, али је право!...{S} А стари рекоше: што је право и богу је драго!... </p> < |
| . </p> <p>— Само њима није право!...{S} А зашто? </p> <p>– Не знам. </p> <p>— Тешко нама кад им |
| овеку молити, ја бих га прегорео!...{S} А они... ваљда стрине?... </p> <p>— Гадови!...{S} Штета |
| модар као чивит. </p> <p>— Тако!...{S} А сад, газда-Ивана. </p> <p>Маринко приђе па притеже и |
| и плуга!{S} Моја је гора, мајко!...{S} А кући треба домаћин, а не хајдук...{S} Зар не чујете к |
| дана...{S} То је место душу дало!...{S} А шта раде код куће, бабо? — окрете се оцу. </p> <p>— У |
| раво ми је!{S} Све је добро било!...{S} А сад?...{S} Шта ћемо сад? </p> <p>— Да их побијемо! — |
| ш?...{S} Ваљда му је тако суђено!...{S} А, богами, жао ми га је као рођеног брата!...{S} Шта са |
| еш ти њега, он ће тебе насигурно!...{S} А што се Јелице тиче... није ништа ни било!...{S} Она ј |
| им имена. </p> <p>— Еј, ти шврћо!...{S} А што си босоног, море?...{S} Што те није мати̓ обула, |
| као највећој људи, у очи пљунуо!...{S} А данас, ето, дочека човека на своме огњишту, и он му у |
| екосутра десет, било би тридесет!...{S} А за две године исекли бисмо сву Босну!...{S} Охо!... о |
| ла је она. </p> <p>— Био сам љут!...{S} А она, јогунаста, као што знаш, оде!...{S} А сад... ето |
| видела како хтедоше да ме свежу!...{S} А ја се жив не дам свезати!...{S} Збогом! </p> <p>Па по |
| као бих: старе очи, па ме варају!...{S} А сад, кад си се примио да донесеш поруку Крушкину мени |
| ожеш да сватиш сву ту мајсторију!...{S} А ја понешто натуцам у књизи, иако нисам био у манастир |
| изгрди пред саљацима, нека чују!...{S} А сад: лаку ноћ! </p> <p>— Лаку ноћ! — рече Турчин и вр |
| ојили да под нож и на муке метну!...{S} А ја се заклех богом и љубављу мојих родитеља и мојом д |
| још како се брине о моме Лазару!...{S} А, вала, и јесте Лазар момак на своме месту!...{S} Па ј |
| p>– Две стотине дуката!...{S} Их!...{S} А сумњаш ли на кога? </p> <p>Иван умукну.{S} Саже главу |
| Стамболу!...{S} Ја вам то рекох!...{S} А, гле!... већ зора!...{S} Ја идем, доћи ћу довече...{S |
| звикну Крунија. — И она даје реч!...{S} А ко си ти кад тако дајеш реч?...{S} И зар је преча тво |
| жут око кљуна, па ништа не знаш!...{S} А знаш ли Ти Шта бих ја овако сед урадио? </p> <p>— Шта |
| ће те исећи ако му се успротивиш!...{S} А он је рекао Ивану да дође сутра навече!...{S} Зар ћеш |
| — Море, па ти си читав женскарош!...{S} А како се само крио! </p> <p>— Та, ти све искрећеш! — о |
| ..{S} Је ли, то су поп и кмет, а?...{S} А Иван се устумарао с погледом. </p> <p>— Је л̓? </p> < |
| хоће ли наћи барута колико треба?...{S} А Турцима може доћи ћеф да баш сад ударе!... </p> <p>— |
| ња!...{S} Крушка!... </p> <p>— Е?...{S} А како?... </p> <p>— Како?...{S} Не питај!...{S} Ја сам |
| прибра па рече: </p> <p>— Просе?...{S} А ко то? </p> <p>— Иван Миражџић, за Лазара!...{S} И от |
| ако зулумћари од нас не пропиште?...{S} А је л̓, харамбашо? </p> <p>— Шта?... — упита Станко, а |
| је бог пријатељ!...{S} А Стојан?...{S} А Сима?...{S} Зар они неће доћи?... </p> <p>— Доћи ће, |
| ниси ово украо? </p> <p>— Украо?...{S} А од кога, наопако?... </p> <p>— Та шта ми ту извијаш?. |
| сам морао рећи! </p> <p>— Морао?...{S} А ко те терао?... </p> <p>— Онај коме се може. </p> <p> |
| А, лој ли ти детињи, ти тако зар?...{S} А?...{S} Лазар не рече ништа, само обори главу, јер раз |
| Због мене!...{S} Зар ти не знаш?...{S} А он те одавно мрзи... </p> <p>Станку наједанпут пуче п |
| а ће од тебе бити за тренутак-два...{S} А ми се на то научили, па свеједно...{S} И кад нема как |
| акне, више никад неће бити његова...{S} А то не сме бити!...{S} Њему ће живот бити црна развали |
| да му да живота, моли га као бога...{S} А Лазару клецају колена... лице бледи и модри, усне поп |
| Свуда, моја бако. </p> <p>— Онда...{S} А је л̓ привезено? </p> <p>— Јесте! — рече Суреп. </p> |
| ављицу, попушим, честити ефендија...{S} А мало сам пијно и ракијице... </p> <p>— Ако, ако, Мари |
| а само тим и таквим играма играла...{S} А младе цуре надметаше се која ће више свиле подгајити, |
| ја грана не би закачила и свалила...{S} А коњ га је носио... </p> <p>Пред очима му непрестано с |
| бом... с Јовом... и другим лудима...{S} А ја идем Станку. </p> <p>— А где је он? </p> <p>— Они |
| сам видети и ту радост за живота...{S} А, гле, ти за њу и не питаш!... </p> <p>Па погледа Стан |
| је однело неколико година живота...{S} А, напослетку, доста се и живело!...{S} Доста сам и зла |
| ао сам сву ноћ око куће, па ништа...{S} А дошао је кући, видео га Лазар. </p> <p>— Ја не знам ш |
| о.{S} Ситна јесења киша сипила је...{S} А у његове снахе Маре разболе се дете.{S} То му је било |
| ан Станку. — Видиш колишно нас је...{S} А бог ми је сведок да ће многа турска мајка од нас проп |
| на више одмицала, њему све жалије...{S} А кад је неста с очију, он се покаја и хтеде је викнути |
| ..{S} Све је било некако друкчије...{S} А сад... </p> <p>— А сад? — упита она. </p> <p>— Зар не |
| ова лица вуку се хладне змијурине...{S} А тамо?{S} Лазар се смешка на Јелицу; његов му је отац |
| и закопали ону кесу у твоје ђубре...{S} А то су све, по жељи субашиној, учинили твој побратим и |
| слушао њихне „паметне” разговоре...{S} А кад су полазили, био је срећан ако је неком бегу или |
| код куће, теше неке паоце и лотре...{S} А шта би и могао радити на оваком времену, кад никуд ма |
| ! — викну Зека. </p> <p>Погледаше...{S} А упутила се у трку коњица турска право к шанцу... </p> |
| ише не беху људи него љути рисови...{S} А није ни шала!...{S} Заврзан је био душа голаћа...{S} |
| ко ишли да су им и имена издевали...{S} А то издевање имена беше тако духовито!...{S} Ако је ко |
| , али ту равницу Турци притиснули...{S} А њих неколико против толике силе.{S} Питају се очима: |
| ар кроз оголеле гране и киша сипи...{S} А помрчина као у паклу.{S} По такој ноћи ни хајдук не х |
| S} Јест, јест...{S} То ће учинити...{S} А кад га ухвате, онда је све прошло.{S} Метнуће га на м |
| на, он ће друкчије о мени зборити...{S} А реци ми како кмет Јова? </p> <p>— Ко?...{S} Он зар?.. |
| у доста, али он не може више маћи...{S} А оне се улеваху најпре полако, кап по кап, а после буј |
| ом, па је хтео баш од њега побећи...{S} А љутило га то.{S} Што га дирају?...{S} И, најпосле, за |
| убави, хвала ти као брату рођеном...{S} А они... тхе!...{S} Шта ту ја могу?...{S} Доћи ће, ваљд |
| не, Јовица!...{S} Ви ћете са мном...{S} А ви...{S} Ногићу, .....{S} Води их на Дренову Греду и |
| „Да правимо џумбус!” вели Заврзан...{S} А Јован и Јовица заједнички држе један колац, дигли га |
| ад не, јер сам га ја овамо позвао...{S} А моја реч нека је и теби светиња!... </p> <p>Лазар јед |
| ковом слутила је да му није право...{S} А њој беше жао што се наљутио. </p> <p>— Шта ти је?... |
| ете је давао озбиљно, укоре благо...{S} А свакад је говорио истину... </p> <p>И сама његова ста |
| је натаче на врат. </p> <p>— Тако...{S} А сад, устај!... </p> <p>Онај страшан поглед диже Марин |
| о онај измет српски, онај Маринко...{S} А зар он, турски измећар, није могао сам онде, по запов |
| љо, или, како ме они вабе, Крушко...{S} А ја ћу се ондај до миле ласти ребрити по Црној Бари!.. |
| он је мислио да чини велико дело...{S} А сад, сад је и нему то све изгледало ружно.{S} И ухват |
| тавио? </p> <p>— Крстивој је тамо...{S} А готово, вала, неће куће ни требати.{S} Наредио сам му |
| харамбаши. </p> <p>— Добро, добро...{S} А како оно ти би име? </p> <p>— Зеко. </p> <p>Хајдуци с |
| њега, али то је био само разговор...{S} А после, и Крушка је добар човек... </p> <p>Па се ухват |
| {S} Преко саме ње прелазио је пут...{S} А шума као четка са обадве стране. </p> <p>— Сад да се |
| бљама нагонише своје људе у борбу...{S} А ови у шанцу све одушевљенији... </p> <p>Станко је јур |
| па се склонило у дубраву, у гору...{S} А и куд би могло!{S} Небо је високо, а земљом ходе душм |
| дало је у хладан пухор на огњишту...{S} А напољу је свитао дан.. </p> <milestone unit="subSecti |
| своја недра и даје своју милошту...{S} А ко проживи у њој, тај је лако не оставља, или, ако је |
| м уморан.{S} Ја ћу седети код њих...{S} А ви... тајац!...{S} Нека спавају!... </p> <p>То рече, |
| S} Нађи где знаш и што више можеш...{S} А ево ти новаца. </p> <p>И баци преда њ пуну кесу дукат |
| заплаче... </p> <p>— Ти се љутиш...{S} А немаш права!{S} Ја ти нисам хтела ништа нажао учинити |
| колних бара разлегао се крекет жаба.{S} А Крушка би се, ништа не мислећи, удубио у ту музику, п |
| .{S} Гледај те спреми све што треба.{S} А и њој кажи... </p> <p>Крунија изида из собе, бледа ка |
| И све је ту, и она опет није његова.{S} А није његова само зато што Станко још живи... </p> <p> |
| а!{S} Зато се сад склањајте од њега.{S} А Алексу призовите.{S} Он је, сиромах, жељан људи и њих |
| бабо?... </p> <p>— То је моја брига.{S} А ја ти велим: не брини ти моју бригу!...{S} Хајдмо из |
| , да од њега неће имати бољег друга.{S} А од јуче?...{S} Тај исти Лазар пуца на њ; па кад му то |
| p> <p>И кад то рече, старац заплака.{S} А Петру су полевале сузе још кад је видела жива створа |
| ве стенице што те нападају из мрака.{S} А кад им станеш очи у очи, они се вију као црви!...{S} |
| ити свој праг, раздрагала је Станка.{S} А већ укућани: мајка, браћа, снахе, дечица...{S} Па Јел |
| ва људе од Турчина, Ивана и Маринка.{S} А Ивана слободно нека не враћа себи — он је пропао за Ц |
| о. </p> <p>Али дарнута је клица зла.{S} А она је буре барута.{S} У то буре Лазар је бацио варни |
| је као да је међу својим друговима.{S} А то су и били махом суседи његови:{S} Ногић из Совљака |
| бар сад провеселим са добрим људима.{S} А кад оно, ето... </p> <p>— А шта је? </p> <p>— Девојка |
| бично је свршавао сам с појединцима.{S} А ако ли пак путује какав бег са својом пратњом, њега о |
| Онда ћу гледати да им натурим Ивана.{S} А Иван је мој!...{S} Како му ја рекнем онако ће кметова |
| егало. </p> <p>Наста тајац и тишина.{S} А, замало, све усну дубоким сном... </p> <p>Зора тек по |
| ? </p> <p>— Хоћу! — смешкала се она.{S} А он јој пољуби румене усне. </p> <p>— Кад ме тако глед |
| А шта? </p> <p>— Она неће за Лазара.{S} А Милош ти је лепо за рамена, па напоље!... </p> <p>— А |
| Ти не можеш ни видети даље од носа.{S} А ако се по срцу поведеш, пре ћеш учинити зло но добро. |
| Зеку. </p> <p>— Само до Бадовинаца.{S} А од Бадовинаца ћемо преко Царског поља и Новог Села на |
| рече кмет. — Он је то видео и прича.{S} А Ми хајдмо твојој кући.{S} Тамо ћемо видети да ли Мари |
| , Мисли човек, каквим послом, и оде.{S} А кад тамо... </p> <p>— Чувајте своје главе! — рече Ног |
| истови нису од хартије него од коже.{S} А у тим књигама има молитава од сваког зла и напасти... |
| кмет окретоше главе да сакрију сузе.{S} А Шокчанић онде, уза ме, рече Поповићу: „Вала грех нам |
| ад. </p> <p>Приђе огради и зовну је.{S} А кад му она приђе, њему се свеза језик!...{S} Толике м |
| ре.{S} Крушка рече те донеше ракије.{S} А он поста домаћински сладак: сваки покрет пратио је ос |
| вадити, он навуче чарапу па сакрије.{S} А кад се убоде на језик...{S} Али, иди!...{S} Иди!... < |
| S} И свршисмо посла онако, без муке.{S} А ону двојицу узе, опет, ти сам на душу...{S} Ја сам ми |
| } Гледаћемо да нам нико не промакне.{S} А сад да се мало презалогајимо. </p> <p>Јовица извади и |
| </p> <p>— Разјаглите ватру и седите.{S} А ти, ако хоћеш, можеш и спавати — рече он Станку. </p> |
| а за хајдука као колевка за детенце.{S} А после тога, ту нам је и Црна Бара и Рача...{S} Свакад |
| иј, човјече! </p> <p>— Не могу више.{S} А кад ме питаш, казаћу ти!{S} Мени се чини да ћемо моћи |
| етва прекрши, онда се и душа изгуби.{S} А ко једанпут душу изгуби, тај је више не поврати.{S} Н |
| наш колико смо ми на Маринка викали.{S} А он за Маринка вели да је то баш добар човек. „Мало је |
| , ова бубица!...{S} Видиш како мили.{S} А она је срећнија од човека...{S} Шта је теби вајде сад |
| мо ти на ударцу као на гујиној рупи.{S} А удари какав голо из Босне, тражи вечеру, тражи постељ |
| ас он је морао ма с ким разговарати.{S} А с ким се и могао разговарати лепо о Турчину ако не с |
| ерен да тога дана неће много касати.{S} А и куда би?{S} Свет је по радовима, сваки то гледа да |
| . </p> <p>Али је кућа морала живети.{S} А куће без старешине нема... </p> <p>Те тако, пошто Але |
| ма две воденице, па ћемо то самлети.{S} А наредио сам да дотерају и стоке. </p> <p>— Добро си у |
| ...{S} Црну Бару ће Турчин закрвити.{S} А кад легне крв, Турчин ће по њој табати и мирити!...{S |
| ја морам најпре моју главу заменити.{S} А прота каже: ја им жив у руке не идем.{S} Ако ме позов |
| отово.{S} Требаће само боље покрити.{S} А Војко ће то сигурно боље умети! — рече Суреп. </p> <p |
| шља само како ће коме главу скинути.{S} А ја се острвио, па да ми је да послујем!...{S} А осим |
| умукну.{S} Више не знаде ништа рећи.{S} А и њој није било боље.{S} Чула је све што је данас бил |
| по плећима, окрете се и оде најлак.{S} А душа му се смешкала: </p> <p>— Овај је печен! — зашап |
| — одговори Станко. </p> <p>— Ја сам.{S} А што ћу ти? </p> <p>— Тражио сам тебе и твоју дружину. |
| сам да је требало да вам ово кажем.{S} А сад, збогом!{S} Ако вам устребам, потражите ме код мо |
| дно плакала за својим старим другом.{S} А како и да не плаче!...{S} Сваки би јој поглед пао на |
| <p>Лебдели су над постељом детињом.{S} А оно у ватри, бунца и не разбира се.{S} Три дана и три |
| Више ће вредити двојица него један.{S} А после, Лазар ти је на синџиру.{S} Шта хоћеш учиниће; |
| ио им неко из прека... неки капетан.{S} А већ су се спремали да беже натраг...{S} Страх је тако |
| вета, из камена, што оно онај казао.{S} А помрчина као тесто.{S} Да ми је ко опалио шамар, не б |
| .{S} Та он је и тако мало људи имао.{S} А сад пуштати Зеку и његове људе у ватру где лако могу |
| </p> <p>— Није.{S} Није ни сам знао.{S} А да је знао, он би се друкчије с вама разговарао. </p> |
| ужио с Јелицом, он га је више мрзио.{S} А кад се овај поче и шалити — он га омрзну сасвим... ск |
| и оашлучи; није бадава руке магањио.{S} А овамо ништа.{S} Преврнуо сам неки дан њих десет, па: |
| <p>— Шта ли је оно? — упита Станко.{S} А кад виде да се сви питају погледима, он рече Заврзану |
| ш раменима. </p> <p>— Севап би било.{S} А, после, и они се радо гледе. </p> <p>— Не браним... — |
| .{S} Причам ја Стојану, а њему мило.{S} А тек проти Николи!...{S} Он није знао шта ради од радо |
| ме, јер мислим да Зеко није крштено.{S} А ако те то љути, нећу те више никад запитати! </p> <p> |
| ...{S} Овде је био он и копао нешто.{S} А ја сам иза оног грма гледао... </p> <p>И оп показа је |
| } И шта ће ми?{S} Ја сам човек стар.{S} А Крушка има више вере у мени него у свима његовим панд |
| } Он ће за тобом и у ватру и у воду.{S} А Иван му је отац, а отац воли своје дете, он ће за њег |
| постављен за старешину ономе народу.{S} А старешина у једном селу, то је исто што и старешина у |
| ије јунаштво може доћи у митологију.{S} А сваки појединац заслужио је да га историја слави!... |
| >— По Деви? </p> <p>— Јест, по њему.{S} А он ти је и онако понајзгоднији за те ствари!...{S} Ње |
| А што тражиш да послушам, послушаћу.{S} А зар ја нисам и досад слушала! </p> <p>— Јеси, али... |
| ече поп. </p> <p>И минуше мимо кућу.{S} А на срце као да им се навали нека стена... </p> <p>Ива |
| а убити само зато да не узме Јелицу.{S} А у Станковим очима тај грех беше већи од сваког другог |
| о ваљати, па те још и за кмета узех.{S} А оно сад?...{S} Сад се у Црну Бару доселили хајдуци, п |
| ио је о снази и моћи мишића његових.{S} А што му је највише доликовало беше његова проседа коса |
| говарао тихо, мирно, све реч по реч.{S} А то наљути Турчина до беснила. </p> <p>— Ти лажеш! — ц |
| најчеститијих људи, Алекси Алексићу?{S} А?... </p> <p>— Али, Алексин... </p> <p>— Срамота, попе |
| /p> <p>– Добро је, драги ага! </p> <p>– А како је добро? </p> <p>Маринко му исприча цео догађај |
| упита Лазар. </p> <p>— Убио! </p> <p>– А суд? </p> <p>— За све је друго лако, само кад он није |
| ли ме чекати? </p> <p>– Хоћу! </p> <p>– А ако те он запроси? </p> <p>– Одбићу га! </p> <p>– Ако |
| <p>– Ја сам, Лако брате, ја. </p> <p>– А, ти си, чича Маринко? </p> <p>– Ја, сине, ја. </p> <p |
| а сам лопов? </p> <p>— Мисли. </p> <p>– А ти? </p> <p>— Ја не мислим.{S} Ја верујем да си ти на |
| можеш! — вели Лазар поносито. </p> <p>– А ви не можете ни донде! </p> <p>– Па и много је! — рек |
| <p>— Јеси жив? </p> <p>— Хвала богу! — А ви? </p> <p>— Све је добро, богу хвала! </p> <p>Он се |
| а то смео каза ти, па да ме кољеш!... — А ти смеш!... — И онда, јаране, ако милостиви бог што д |
| Е, тако, видиш! — насмеје се Крушка. — А сад иди с Лазаром до куће, нека дијете није само. </p |
| </p> <p>— Жив био, Лазо! — рече попа. — А које добро? </p> <p>— Молио те бабо, ако ниси у послу |
| дете напоље?... — пресече га Алекса. — А ја сам јој хранитељ и бранитељ!...{S} Она је под моји |
| рци ће њих склонити — рече харамбаша. — А за нас ће боље бити да зараније шуму хватамо. </p> <p |
| шно падне! — вели Заврзан смејући се. — А сад ону двојицу до њих.{S} Ко ли је онај у срми?... < |
| рете тобџији: </p> <p>— Пази! — рече. — А ви — рече ратницима — немојте пре палити док топ не п |
| о, јер се њих двојица никад не рваше. — А што? </p> <p>— Да видимо ко је бољи рвач? </p> <p>— О |
| н сан — рече Станко овима што дођоше. — А док ви спавате, ми ћемо збринути мало ручка.{S} Јован |
| ди. </p> <p>— Да седнем! — рече Иван. — А шта прича?...{S} Крушка га погледа прекорно. </p> <p> |
| <p>— Ха-ха-ха-ха! — смејао се Турчин. — А Иван? </p> <p>— Као запета пушка...{S} Слуша што му с |
| а. </p> <p>— Је ли, Дево? — упита он. — А има ли колико Турака? </p> <p>— Богами, доста.{S} Има |
| p> <p>— Седите, седите!... — рече он. — А, гле Деве! </p> <p>— Ја, оче, ту сам! — Благослови!.. |
| „Јело!...{S} Зар си ти?!” — рече он. — А она климну главом.{S} Руку метну на његове очи, као д |
| нила. </p> <p>— Ти лажеш! — цикну он. — А шта је било данас?{S} Ко оно бјеше у оној лоповској к |
| . </p> <p>— О, брате! — рече радосно. — А хоћеш веровати: ја сам веровао да ће Станко свашта пр |
| <p>— Крађа?! — упита пренеражен поп. — А коме... где?... </p> <p>— Мени — рече Иван. </p> <p>К |
| дану и тамо ме чекајте! — рече Ногић. — А ја одох попу... </p> <p>И оде.{S} Станко и Зека осташ |
| .{S} Ја не знам како ти судиш, али ја — а ја сам и паметан човјек — ја бих онако исто учинио ка |
| ске уводе виде да је Парашница празна — а, верујте, тамо ће прво отићи — онда ће се сви добро ч |
| на коме ћу тековину и славу оставити — а он ми га роби и убија!...{S} Па зар да не скинем зулу |
| p> <p>— Заваде се двојица — шапуће он — а ја тамо те спотакнем угарке.{S} Повучем страну једном |
| пила вргом, чутуром — ко је шта имао — а ракија тиквицом, којој је грло тако тесно да једва ка |
| се сваког тренутка очекује смртни час — а крв твоја и срце твоје блуди по дубравама, презајући |
| оре!{S} И сутра увече нека оде Катићу — а то је вечерас — тамо ће наћи све наше људе, па нека с |
| ао лопов, и друга што ћути као мртвац — а покрива их небо наоблачено... </p> </div> <div type=" |
| </p> <p>— Зло, мој ефендија! </p> <p>— А што?... </p> <p>— Од нашега посла ништа! </p> <p>— Ка |
| пливач? </p> <p>— Као патка! </p> <p>— А ронац? </p> <p>— Као риба! </p> <p>— Умеш ли погинути |
| — Добро се брани...{S} Штета! </p> <p>— А... улагујеш се!... — рече Иван пакосно. </p> <p>— Ком |
| ?...{S} О, не дао ми мој бог! </p> <p>— А... то мора бити.{S} Иван сену оком. </p> <p>— Никад! |
| ? </p> <p>— Као ово тебе сад! </p> <p>— А је ли и она била у кући? </p> <p>— Јадни мој Лазо!... |
| о насумце: </p> <p>— Тако је! </p> <p>— А шта је тако?... — насмеја се Заврзан. </p> <p>— То шт |
| а ли има? </p> <p>— Добро је! </p> <p>— А...{S} Ти знаш... </p> <p>— Ја сам и донео те гласе.{S |
| Јесмо. </p> <p>— Онда полази! </p> <p>— А зар ћемо Турке оставити овако, на путу?...{S} Зар их |
| ам главу ако нису прикривени! </p> <p>— А гдје? </p> <p>— У Алексиној кући, згради, авлији, ма |
| — Да бар могу мирно боловати! </p> <p>— А шта ти радиш? — упита Суреп Заврзана, који је лежао о |
| ну? </p> <p>— Ја ћу је отети! </p> <p>— А ако не могнеш?{S} Ако они буду јачи?{S} Милош се опет |
| > <p>— Казаћу им да га мрзим! </p> <p>— А ако те буду натерали? — рече Станко и упиљи у њу. </p |
| аше. </p> <p>— Бог добро дао! </p> <p>— А побратим? — упита Станко. </p> <p>— И он ће скоро.{S} |
| а воља, и ја бих се заплакао! </p> <p>— А народ? </p> <p>— Море, растужи се!...{S} Беше им жао |
| Их — рече — ала је то гадно! </p> <p>— А шта? — упита отац. </p> <p>— То... кад човек нешто ра |
| >— Јесте, рано моја, страшно! </p> <p>— А шта је? </p> <p>Крунији беше тешко да јој каже. </p> |
| {S} Хајде и ти са мном, попо! </p> <p>— А што сам не идеш? </p> <p>— Велим боље да си ти са мно |
| у? </p> <p>— А... хоћу, хоћу! </p> <p>— А ту ће сигурно бити и поп и кмет...{S} Турчин застаде. |
| ш И ти, Лазо? </p> <p>— Хоћу! </p> <p>— А ти, Иво? </p> <p>Турчин је тако мило погледао Ивана д |
| о с нама. </p> <p>— Вала баш! </p> <p>— А поп и кмет дигли се против њега? </p> <p>— Јест. </p> |
| бијен сандук и однето све!... </p> <p>— А колико оно рече да је било? </p> <p>— Равних две стот |
| } Од судбине се не побеже!... </p> <p>— А побеже, брате, ја!...{S} Не иди му на веру, веру му њ |
| лепо за рамена, па напоље!... </p> <p>— А што неће? — упита Иван, а осети како је осрамоћен. </ |
| одустанемо од наше намере!... </p> <p>— А џебана? — упита Чупић. </p> <p>— Имамо нешто!...{S} К |
| енеражени. </p> <p>— Горе!... </p> <p>— А шта? </p> <p>— Она неће за Лазара.{S} А Милош ти је л |
| ићу, одрех гушу вичући те!... </p> <p>— А... нешто не чујеш!...{S} Остарело се! — вели Сима, а |
| а да иде, други нико неће!... </p> <p>— А што ја да идем? — упита Дева. — Зар се ваша дружина с |
| рстивој, он је најстарији!... </p> <p>— А зар ћеш опет оставити мајку! — јекну Петра. </p> <p>— |
| S} А они.. право су имали!... </p> <p>— А!... — рече Маринко подсмевајући се. </p> <p>— Не смеј |
| Хвала вам на нези и храни!... </p> <p>— А куда ћеш, сине?{S} Он се јетко насмеја. </p> <p>— Куд |
| } Она само може моја бити!... </p> <p>— А отац, а мајка?... </p> <p>Он погледа.{S} Врата на кућ |
| Па, шта друго и може бити!... </p> <p>— А ко је тај? </p> <p>— Онај према коме си ти најчовечни |
| помоћу све ће добро бити!... </p> <p>— А јеси ли наместила кост? </p> <p>— Јесам... јесам.{S} |
| а. </p> <p>— Да га убијем!... </p> <p>— А куда ћеш онда? </p> <p>— У гору! — сену му кроз главу |
| да јадују, а ја да крвим!... </p> <p>— А знаш бар по имену свога душманина? — упита харамбаша. |
| зане!...{S} Хајде са мном!... </p> <p>— А зар ми нећемо? — упиташе Јован и Јовица. </p> <p>— Мн |
| би га још у животу чекало!... </p> <p>— А на коме си кућу оставио? </p> <p>— Крстивој је тамо.. |
| ије. </p> <p>— Није, рано!... </p> <p>— А да ти није зло? — рече Јелица и стаде се дизати. </p> |
| и, Господе, на твоме дару!... </p> <p>— А сад?... — питаше Чупић, а очи му закрвавиле. </p> <p> |
| с ко срца има мора у гору!... </p> <p>— А што остави огњиште? </p> <p>— Од добрина! — јекну из |
| је подсмевати се мртвацу!... </p> <p>— А шта смо ми? — питаше он онако узгред, па, не тражећи |
| и моћи да одржим моју реч!... </p> <p>— А ти, Заврзане, каква тебе невоља у гору натера? </p> < |
| радио да му убију Лазара?... </p> <p>— А... вечерас је он мој! </p> <p>Али Лазар га докопа сво |
| ба-Стоју, да рањенике вида... </p> <p>— А ко је то на носилима?... </p> <p>— Заврзан...{S} Он ј |
| ана док ми се даде прилика... </p> <p>— А ја петн’ест — рече Јовица. </p> <p>И почеше причати о |
| ђоше по одајама и зградама... </p> <p>— А је ли ти, матори? — рече Крушка Алекси.{S} Алекса диж |
| ижите људе по свима селима... </p> <p>— А ти?...{S} Зар ти нећеш с нама? </p> <p>— Ја сам освет |
| човек, и свете књиге чита... </p> <p>— А шта је теби, море? — упита попа брижно, пришав да се |
| </p> <p>— Н... н... ништа... </p> <p>— А ти рече: ако је хајдук... </p> <p>— Па јест.{S} Он је |
| екако друкчије...{S} А сад... </p> <p>— А сад? — упита она. </p> <p>— Зар не видиш да наваљују |
| ше осећао је и сам те боле... </p> <p>— А ја знам да није лопов!...{S} Није!{S} Ако он буде узе |
| т од жишка паде му на лице... </p> <p>— А... ти си, Машо, — рече Крушка одахнувши, као да му се |
| то сте их побили на Журави... </p> <p>— А... јест!...{S} Па ако, нека нас терају!...{S} Него, ј |
| говорио и о теби и о Јови... </p> <p>— А шта је говорио? — запита поп, али преко срца... </p> |
| нас све куда ти душа жели... </p> <p>— А... јок!...{S} Харамбаша рече:{S} Станко је добар, нек |
| ка да тумара ноћас по шуми... </p> <p>— А зар не знаш, несрећниче матори, да се ово тиче моје г |
| је само он могао закопати... </p> <p>— А шта вели таја? </p> <p>— Ништа. </p> <p>— Мисли ли и |
| н. — Тамо ћемо се склонити... </p> <p>— А зар не би боље било да одемо до Деве? — прекиде га Ст |
| вијем овај мелем што чисти... </p> <p>— А да неће остати сакат? </p> <p>— Неће...{S} Ево, видиш |
| <p>— Турчин? </p> <p>— Он... </p> <p>— А што? </p> <p>— Не знам...{S} Ни данас не знам. </p> < |
| <p>— Па... ако је бог дао... </p> <p>— А дао је, ја!...{S} За тебе свега у Суље има!...{S} Ево |
| едне, а и мене понесе ђаво... </p> <p>— А, онако, ниси крив? </p> <p>— Очију ми, нисам! </p> <p |
| шта лепо на памет, а овако... </p> <p>— А ти отпевај једну! </p> <p>И у часу гусле су биле пред |
| ра. </p> <p>— Па гледаћемо... </p> <p>— А, то мораш учинити!...{S} Кад се дјеца воле, нека се и |
| лавне ти кривце предадосмо... </p> <p>— А... оно нису главни! — рече Станко. — Сви су они главн |
| ставити му тело незакопано... </p> <p>— А ово!... — И Станко пљуну и одмахну руком. — Ово су см |
| људима.{S} А кад оно, ето... </p> <p>— А шта је? </p> <p>— Девојка неће. </p> <p>— Нека је наг |
| ини ми се да је мало шенуо... </p> <p>— А, брате, био пазити на свој народ!... </p> <p>— Шта ће |
| ј шарампов; ископали ноћас... </p> <p>— А има их више од наших? </p> <p>— Има... </p> <p>— Стан |
| ла, па право војводи Ђорђу... </p> <p>— А што се увио? — упита Јова Јуришић. </p> <p>— Свега га |
| цу, па их води тамо у шуму... </p> <p>— А Миражџић? </p> <p>— И њему ћемо судити. </p> <p>— Зар |
| > <p>— Та... јесте, они су... </p> <p>— А шта им је криво? </p> <p>— Тхе... </p> <p>— Јеси чуо, |
| ајпоштенији момак на свету... </p> <p>— А хоћеш ли ме чекати? </p> <p>– Хоћу! </p> <p>– А ако т |
| иси растао на једном месту... </p> <p>— А ко је од нас и одрастао на једном месту? — питаше Зек |
| <p>— Још јуче је отишао Дева. </p> <p>— А кад ће стићи Јаков и Милош? </p> <p>— Кроз три-четири |
| а вас двојица врчите на њега. </p> <p>— А ко му је то казао? </p> <p>— Не знам; али, вели, врло |
| се.{S} Маринко упиљи у њега. </p> <p>— А... не варај, синак!...{S} Ти, јест...{S} Да пије која |
| ко погледа пренеражен у њега. </p> <p>— А ко још? — упита. </p> <p>— Е, мој синко!...{S} Ђаво ј |
| На далеке путе? — рече Зека. </p> <p>— А куда? </p> <p>— у Лозницу. </p> <p>— Сила је ударила. |
| Као и твоје — одговори Зека. </p> <p>— А како се презиваш? </p> <p>— Селаковић. </p> <p>— По п |
| Палалију и Станоја из Зеока. </p> <p>— А што? </p> <p>— Ђаво их знао.{S} Зовну лепо луде на ве |
| ека деца гледају своја посла. </p> <p>— А зар им нећеш ништа казати?... — упита Петра. </p> <p> |
| или, те јавише да никог нема. </p> <p>— А је ли овдје био поп? — упита Крушка Алексу. </p> <p>— |
| еке наредбе својим пандурима. </p> <p>— А, гле Лазе?...{S} Откуд ти? — упита га он зачуђено. </ |
| то беху деца добра и ваљана. </p> <p>— А је ли?...{S} Да ниси имао каквих гостију ово дана? </ |
| — привикаше са свију страна. </p> <p>— А да би моја шала што слађа била, зато си ти, Клемпо, у |
| ка га гледаше онако понурена. </p> <p>— А је л’, Маринко? </p> <p>— Чујем, ефендија. </p> <p>— |
| и од тебе? — рече неколицина. </p> <p>— А што то чиниш, Јово? </p> <p>— Не могу, браћо, више!.. |
| инко опет намигну на Турчина. </p> <p>— А што? </p> <p>— Па... ништа... он им говорио тамо о те |
| хну главом у знак одобравања. </p> <p>— А већ за Станка и да не говорим!... </p> <p>— Данас је |
| обарце — жеља ти је испуњења. </p> <p>— А гдје је Лазо? </p> <p>— Богами, драги ага, то ни ја н |
| лушнути, он би чуо како лупа. </p> <p>— А је л̓? — упита Турчин. </p> <p>Милош прену. </p> <p>— |
| >— Сви? </p> <p>— Сем Лазара. </p> <p>— А поп? </p> <p>— Он се нада.{S} Припремио је све што тр |
| д ја рекох нећу, он ме отера. </p> <p>— А није те мучио? </p> <p>— Није. </p> <p>— Ни грдио? </ |
| уло се како избија из жагора. </p> <p>— А овој Србији требамо ми!...{S} Ако не победимо овде, п |
| шта казати?... — упита Петра. </p> <p>— А шта да им кажем!...{S} Све је то честито и ваљано.{S} |
| </p> <p>— Јесмо — рече Петра. </p> <p>— А што сте? — рече Алекса. </p> <p>— Бог с тобом!... — р |
| Ти се шалиш! — грцаше Петра. </p> <p>— А гле јако!...{S} Још ће ми рећи да је њој теже него ме |
| — Ћути, Петро! — рече Алекса. </p> <p>— А ћутим доста!...{S} И само ми се срце скаменило!...{S} |
| /p> <p>— Ти знаш — прошапута. </p> <p>— А за њега не мариш? </p> <p>— Не марим. </p> <p>— Нимал |
| етимо и њу!... — рече Јовица. </p> <p>— А шта је с њом било? </p> <p>— Збиља, шта је било? — уп |
| — Не знамо! — одговори чељад. </p> <p>— А кад су отишли? — пита старојко. </p> <p>— Не знамо!{S |
| не врати!{S} И оприча му све. </p> <p>— А како ти је име? </p> <p>— Станко Алексић. </p> <p>Хар |
| њему, а Иван се диже на ноге. </p> <p>— А што? </p> <p>— Више је нећете наћи.{S} Она је у Алекс |
| ринком? </p> <p>Маринко седе. </p> <p>— А где је Лазар? — упита он. </p> <p>— Отишао је до суба |
| тровицу.{S} Шат се тамо нађе. </p> <p>— А... дакле, не знаш утврдо да ли ћеш наћи... </p> <p>— |
| а. </p> <p>Станко набра веђе. </p> <p>— А што? — упита. </p> <p>— Кућа ће нам у пламен букнути. |
| му оте лонац из руку и пође. </p> <p>— А воде? </p> <p>— Кад кажеш где је Станко! — рече и зат |
| Он се мало напи, па се диже. </p> <p>— А куда?... </p> <p>— Да прођем мало збегом, не бих ли к |
| рушка Алексу. </p> <p>— Није. </p> <p>— А гдје ти је Јелица Милошева? </p> <p>— Која Јелица? </ |
| .. </p> <p>— Добро, најпосле. </p> <p>— А зар ја да сједим као бабетина овдје? — упита Зека. </ |
| гледа кроз прозорчић напоље. </p> <p>— А је ли бегенисао цуру? </p> <p>— Сигуран сам да јесте! |
| а поп. </p> <p>— Ја, звао ме. </p> <p>— А што те звао? </p> <p>— Ништа, разговарали се...{S} Мо |
| чари.{S} Жена оде да простре. </p> <p>— А ти, Јово, иди још ноћас Сими и јави му да га чекамо о |
| онда метнуше чутуру преда се. </p> <p>— А је ли Станко код куће? — упита поп. </p> <p>— Није... |
| Турчин разумеде и насмеја се. </p> <p>— А... с Лазом, са ђувегијом... ако, ако... — церекао се |
| рав — рече Станко смешећи се. </p> <p>— А то му вреди колико и јунаштво...{S} Него, добро би би |
| добро и зло, ако ме примите. </p> <p>— А каква те невоља гони у гору? </p> <p>— Освета. </p> < |
| S} Кад она уђе, он се осврте. </p> <p>— А... дошла си? — рече готово мирно.{S} Она не одговори |
| азар Станка? </p> <p>— Јесте. </p> <p>— А зашто? </p> <p>— Мајко! — мољаше Јелица. — Не терај м |
| итву, он га припита за грехе. </p> <p>— А грешан сам, оче!... — Знано — незнано, тек сам опет с |
| о ти је поздрав од харамбаше. </p> <p>— А куд је он отишао? — упита Станко. </p> <p>— Он је оти |
| чев поглед чудновато гледаше. </p> <p>— А он мене? </p> <p>— Лако ћеш му зајам вратити, али сад |
| ита поп, пошто мало поћуташе. </p> <p>— А шта ћу радити? — рече Иван. — Ова киша не да напоље.{ |
| да му се чак и сузе свртеше. </p> <p>— А... завадише нас!... — рече Лазар. </p> <p>— Завадише! |
| гом! </p> <p>И хајдуци одоше. </p> <p>— А ми, харамбашо? — запита Заврзан. </p> <p>— Ми ћемо на |
| S} Јелица се покори и пођоше. </p> <p>— А хоће ли ме примити? — упита она. </p> <p>— Само кажи |
| прве редове.{S} Јаков нареди. </p> <p>— А да би се што брже пуцало, ја мислим да ови позади пун |
| ти више, они то знају и сами. </p> <p>— А, после, немојте им све ни кабулити.{S} Будите мало ош |
| Надао сам се да ћеш ме звати. </p> <p>— А зар си знао? — упита Ногић. </p> <p>— Јавио ми је Сре |
| p> <p>— Дева рече око поноћи. </p> <p>— А онај матори?... </p> <p>— Тамо је, у кући...{S} Чини |
| е реши да му још коју добаци. </p> <p>— А, богами — рече он — ја не знам каки су то пријатељи.{ |
| зао је кмет да дођеш судници. </p> <p>— А што ли ме зове? </p> <p>— Не знам.{S} Знаћеш кад дође |
| и чудио се куражи Алексиној. </p> <p>— А што се то види по мени? — упита Маринко, па му се без |
| Јеси уморан? </p> <p>— Нисам. </p> <p>— А гладан? </p> <p>— Нисам. </p> <p>— Би ли попио један |
| она. </p> <p>— Да је доведем. </p> <p>— А ако је не дадну? </p> <p>— Ја ћу је отети! </p> <p>— |
| Белотића? </p> <p>— Познајем. </p> <p>— А Стојана Чупића? </p> <p>— И њега познајем. </p> <p>— |
| ја се с њима добро познајем. </p> <p>— А што питаш? </p> <p>— Ништа.{S} Колико тек да видим да |
| а се онда поздрави с Ногићем. </p> <p>— А откуд ти овде? — рече мало изненађено кад познаде Ног |
| у уђе попа с Јовом Јуришићем. </p> <p>— А...{S} Ево, нека ти попа каже!...{S} Он, човек, и свет |
| о, колико да се презалогајим. </p> <p>— А куда ћеш, харамбашо? </p> <p>— Послом. </p> <p>— Да п |
| </p> <p>Крушка је секао оком. </p> <p>— А је ли ти? </p> <p>— Чујем, ефендија. </p> <p>— Шта се |
| — рече хајдук благим гласом. </p> <p>— А ко си ти? — рече поп и загледа се у њ. </p> <p>— Зар |
| а — свеједно!... — рече Иван. </p> <p>— А баш бих желео знати да ли је Лазар милује! — рече Кру |
| </p> <p>— И ја — рече Јован. </p> <p>— А Лазар побеже? — упита Станко. </p> <p>— Сигурно. </p> |
| а Иван.{S} Маринко упиљи у њ. </p> <p>— А коме то није?{S} Иван махну руком. </p> <p>— Мани се, |
| ого ме мрзе? </p> <p>— Много. </p> <p>— А и бог и људи виде да ме само џабе мрзе...{S} То види |
| ? </p> <p>— Све сам прежалио. </p> <p>— А знаш ли ко то све учини? </p> <p>— Знам, Лазар. </p> |
| ад којега је толико пропатио. </p> <p>— А где је Дева? — упита Станко Ногића. </p> <p>— Бог би |
| трговаца није нико запамтио. </p> <p>— А каква је то трговина? — упиташе са свију страна. </p> |
| То ми је жеља! — рече Станко. </p> <p>— А знаш ли шта је хајдук? </p> <p>— Од рана детињства сл |
| >— Имаш право! — рече Станко. </p> <p>— А како ће Станко свршити?...{S} И како ћемо сви свршити |
| а-ха-ха! — зацену се Маринко. </p> <p>— А коју? — упита Иван градећи се да не зна. </p> <p>— Ех |
| се они узму! — рече Маринко. </p> <p>— А што се они морају узети? </p> <p>— Морају!{S} Иван је |
| S} Катић је одговарао кратко. </p> <p>— А, вере ти, Симо, шта се оно зуцка као да су Турци поуб |
| имо, па сутра да се навеземо. </p> <p>— А где ти је хвала, ђедо!... — привикаше неколико њих. < |
| преми војска да их помлатимо. </p> <p>— А хоће ли казати? </p> <p>— Само ти њега притвори у ово |
| пита Станко. </p> <p>— Нисмо. </p> <p>— А од чега би и били уморни? — рече Заврзан. — Сигурно с |
| тебе? </p> <p>— Јесте, нано. </p> <p>— А откуд ти знаш да је кеса подметнута? </p> <p>— Ја нис |
| оме! — одговори Јелица мирно. </p> <p>— А коме? </p> <p>— Станку. </p> <p>— Дала реч Станку! — |
| е: </p> <p>— Вечерајте, децо. </p> <p>— А зар ти нећеш, бабо! — упита га снаха Мара. </p> <p>— |
| вас... </p> <p>И пружи штап. </p> <p>— А ко би могао бити бољи од тебе? — рече неколицина. </p |
| > <p>— Тако је! — рече Суреп. </p> <p>— А после — настави Ногић — воденица је воденица.{S} Ту б |
| ку наљути овај оштри одговор. </p> <p>— А знаш ли ти, бре, шта могу ја? — цикну он. </p> <p>— А |
| емо! — рекоше обојица у глас. </p> <p>— А... ићи ћете!... — насмеја се Заврзан. — Онда, друга с |
| а као авет, дође му на памет. </p> <p>— А ако ти ниси убио Станка!...{S} Ако он буде жив, куд м |
| их хајдука изиде им у сусрет. </p> <p>— А... уловисте их? — упита Ногић. </p> <p>— Уловисмо! — |
| те своје главе! — рече Ногић. </p> <p>— А која ми је вајда и да је чувам ако ми је суђено!...{S |
| <p>— Дај боже! — рече Катић. </p> <p>— А тебе позвасмо да се договоримо.{S} Да ли је боље саче |
| Нешто ледено прожма им снагу. </p> <p>— А куд су отишли? — питаше Алекса. </p> <p>— Не знамо! — |
| пут рукама и прескочи белегу. </p> <p>— А!...{S} Перо!... — заграја момчадија. — Дед јако!... < |
| ајанственост обавила природу. </p> <p>— А шта ли је оно?... — упита Асо и загледа се у воду...{ |
| пође сандуку да извади пређу. </p> <p>— А... јест, јест!...{S} Знам!...{S} Нека, нека, немој ва |
| удима...{S} А ја идем Станку. </p> <p>— А где је он? </p> <p>— Они су сви на Подинама...{S} Ту |
| че Зека ухвативши га за руку. </p> <p>— А како си ти то сазнао? — упита Ногић Деву. </p> <p>— Е |
| чу Лазарево име, Иван прену. </p> <p>— А где је Лазар? </p> <p>— Како немам оваца, тако не чув |
| ашто се ви одметнусте у гору. </p> <p>— А нико се не одмеће од бела босиљка — рече Латковић. — |
| им ако њему нећу, ја коме ћу. </p> <p>— А шта то? — упита Лазар преко срца. </p> <p>И Станко му |
| инувши мимо децу, уђе у кућу. </p> <p>— А где је Лазар? — упита своју жену Крсманију. </p> <p>— |
| Мој син долази у своју кућу. </p> <p>— А... твоји су задругари лопови, дакле, је л̓? </p> <p>— |
| .{S} Ја бих ишао у Парашницу. </p> <p>— А ја? — рече Станко. — Зар да останем сам? </p> <p>— Ни |
| арости моја! — јекну сиромах. </p> <p>— А где ти је тај несрећник? — пита кмет мрко.{S} Он пруж |
| <p>— Онда је добро те понех. </p> <p>— А... надао си се! </p> <p>Стару човеку се вазда треба н |
| сто радостан потрча пред њих. </p> <p>— А... дошли сте!...{S} Ја мало сједох овдје с Лазом.{S} |
| ан. </p> <p>— То што говориш. </p> <p>— А шта сам говорио?... </p> <p>Дева се љутњу видећи да с |
| нцу.{S} Први га смотри Милош. </p> <p>— А гле!...{S} Откуд Турчин?{S} Чупић погледа, па се насм |
| утима...{S} Наједаред запита: </p> <p>— А како живе поп и кмет? </p> <p>— Као браћа. </p> <p>— |
| неколико тренутака, па рече: </p> <p>— А што ће овде оволике поњаве и губери?...{S} Носи тамо! |
| ео, само се осмехну, па рече: </p> <p>— А шта му оно изнијеше у селу? </p> <p>— Махни, молим те |
| а Сурепом, док тек Зеко рече: </p> <p>— А ватру? </p> <p>— Шта? — упита Ногић. </p> <p>— Зар ће |
| их и расплакати, па настави: </p> <p>— А бог је и мене створио као и друге, као вас.{S} И ја с |
| једва се разабра један глас: </p> <p>— А коме је учињена крађа? </p> <p>— Ево! — рече кмет. — |
| p> <p>Затим се окрете Станку: </p> <p>— А теби наређујем да Лазара жива ухватиш, па да му ја су |
| мајка увезану руку, па цикну: </p> <p>— А шта је то?! </p> <p>— Ништа, мајко, рањен сам!... </p |
| ицу.{S} Упршти погледом у њу: </p> <p>— А што нећеш? — упита. </p> <p>— Нећу зато што сам дала |
| ољивши се — јеси ме пожелела? </p> <p>— А што ме питаш?!...{S} Зар не знаш?!... </p> <p>— Па... |
| ли она хтјети поћи за Лазара? </p> <p>— А ко њу пита?{S} Питају ли мртваца хоће ли у гробље?{S} |
| јој приђе. </p> <p>— Зар ти? </p> <p>— А што не би? — рече она, а румен је облева. </p> <p>— Н |
| и. </p> <p>— Да нису трговци? </p> <p>— А... са њима бих лако!...{S} Него бег.{S} Путује Сали-б |
| ̓, море? </p> <p>— Шта, бабо? </p> <p>— А, лој ли ти детињи, ти тако зар?...{S} А?...{S} Лазар |
| и мене позвати на прошевину? </p> <p>— А... хоћу, хоћу! </p> <p>— А ту ће сигурно бити и поп и |
| ко би било да припитамо попу? </p> <p>— А, то је баш како ваља!...{S} Иди, иди одмах, Младене.{ |
| с новцима у његовом ђубрету? </p> <p>— А зар ту кесу није могао тамо и ко други закопати? </p> |
| једна пушка џаба не пуче!...” </p> <p>— А њихове војводе? — упита Милош. </p> <p>— Све је то гл |
| сте „да ниси могао гују за реп извући.“ А у тој стародревној шуми беше овде-онде помало крчевин |
| S} Ја им реко̓ шале ради: „Везујте се!” а они, ваљда се нису научили шалити, појасеве па један |
| екох: „Остави ти, то је моја брига!...” А оно, ето сад! — јекну очајно Иван. </p> <p>У Маринку |
| и, и не пада на памет да удара на нас.” А после, и зима иде... </p> <p>— Зато ти и хтедох рећи! |
| ева оде.{S} Не прође неколико тренутака а дође Ногић. </p> <p>— Ногићу! — рече Стојан. — Ако те |
| ке од њених радова... </p> <p>Два момка а једна девојка!{S} Баш није право!...{S} Морао се ту н |
| p> <p>Па иако није била ни обична чарка а толи борба, опет све поспа као поклано.{S} Тамна ноћ |
| а се подиже па, држећи главу на грудима а руку у недрима мајчиним, поче тихо шапутати: </p> <p> |
| поштене људе!... </p> <p>Нешто срамота а нешто и сами страх поче збуњивати Милоша...{S} Како д |
| же то.{S} Реч поста живља, око светлије а лице ведрије... </p> <p>Указаше се први непријатељски |
| шло сто бесова.{S} Чинило му се да миле а не ходе, па је одмицао испред свију. </p> <p>— Станко |
| ватра, обујми му главу, жиле на брекоше а крв поче струјати нагло, бесно. </p> <p>Он осети жеђ, |
| >Пандур приђе вратима и таман их отвори а из собе се зачу субашин глас: </p> <p>— Дође ли Марин |
| {S} Ја бих се убио кад бих морао лежати а да ме само жене дворе!...{S} Не смемо га сад оставити |
| > <p>— Мени треба човек који уме умрети а речи не изустити. </p> <p>— Добро, војводо. </p> <p>— |
| ш — поче Иван и задрхта — кад нема ноћи а да ти син у кућу не дође! </p> <p>— Мој син долази у |
| нко, то беше млади див, снажан као гром а оштар као сабља...{S} Из ока му севаху муње. </p> <p> |
| ћете кајати!{S} Ко зна шта нам носи дан а шта ноћ!{S} Сад лијемо пиће, а за тренут-два можемо л |
| кад би хтео које ишчупати, би ли могао а да срце не повреди?... </p> <p>Маринко га је гледао.{ |
| није била.{S} Нико из куће није отишао а да га не услуже једним или другим пићем. </p> <p>Јабу |
| ху обузеле, он га није честито ни видео а толи познао. </p> <p>Човек тај беше Маринко. </p> <p> |
| кву, оде на обалу.{S} Није много прошло а он се врати носећи воде. </p> <p>— Хладна је као лед |
| .{S} Руке му окрвављене, одело поцепано а међу прстима, улепљеним блатом, седи праменови косе њ |
| е, паметни!... </p> <p>— Јадна им памет а гора година! — укопистио се Иванко. — Не дам ја, бре, |
| ојих људи...{S} И тек једног дана видиш а Црна Бара се поцепала, једну страну води поп, а другу |
| >Рок неђеља, мејдан понеђељник, </l> <l>А уторник да кукају мајке: </l> <l>Али моја ал̓ твоја, |
| > <l>Да вранове месом напитамо, </l> <l>А земљицу крвцом обојимо </l> <l>И мејдане старе поднов |
| Момче наже тридес’т и три стопа,</l> <l>А девојке тридес’т и четири. </l> </quote> <p>Он запео |
| </p> <milestone unit="subSection" /> <p>А сунце на смирају, а у авлију Милоша Севића падоше гос |
| — вели - рајо, водај ми опанке! </p> <p>А домаћин, гологлав, прилази смерно, узме у руке узице |
| младости њено, није он гладан! </p> <p>А док се они смејаше, Станко је муке мучио! </p> <p>Њег |
| уци, па да би не знам шта било! </p> <p>А кад га преокупе за то, он се смеје, прича им о кесега |
| ичу узвицима. </p> <p>— Охо-хо! </p> <p>А кад сврши причу, Заврзан рече; </p> <p>— Алал ти вера |
| памети сићи ако ме се дотакнеш! </p> <p>А сва је дрхтала као прут.{S} Да је Станко био прибрани |
| <p>Чим се гора заодене листом, </p> <p>А земљица травом и цвијетом </p> <p>И кад стигне јагње |
| /p> <p>— Ходи и пази на ове!... </p> <p>А он приђе, узе врг, па стаде Алексу водом кропити...{S |
| {S} И још хтеде да га убије!... </p> <p>А... то му не може опростити! </p> <p>И он осети мржњу, |
| онолике твоје муке и невоље!... </p> <p>А који је то родитељ што мрзи своје дете?{S} Има ли игд |
| е да се трпи?...{S} Мора се!... </p> <p>А зашто? </p> <p>у селу је живео субаша. </p> <p>Па ко |
| S} Он викну: </p> <p>— Пази!... </p> <p>А Деви рече: </p> <p>— Склони се овамо. </p> <p>— Не бр |
| м своју заклетву.{S} Збогом!... </p> <p>А пролазећи поред Ивана, погледа га мрко, тако да се ов |
| јих рана!...{S} Горе је ово!... </p> <p>А кад забеле зора, он викну: </p> <p>— Сурепе! </p> <p> |
| > <p>— Боже!{S} Сачувај нас!... </p> <p>А жалост беше погледати!...{S} Ко је шта могао понети, |
| д том светом сликом домаћом.... </p> <p>А та слика, жива слика, као да га је мамила к себи, као |
| да му кажу комшије, па Иван?... </p> <p>А овамо... мора ићи!...{S} У Турчина шале нема.{S} Што |
| ар није по ком било поручио?... </p> <p>А да се није још и јутрос где са Станком сусрео?... </p |
| они са светом и свет с њима... </p> <p>А сад? </p> <p>Он дана кад се она проклета кесица нађе |
| као будалу која ништа не зна... </p> <p>А он је знао све. — Знао је гору, знао је воду, знао бр |
| снажну, мушку руку око паса... </p> <p>А девојка изгуби памет...{S} И нехотице одгурну његову |
| } Та он нам је био харамбаша... </p> <p>А Суреп само уздигао обрве, па коси ли — коси. </p> <p> |
| ок длан о длан — њих нестаде... </p> <p>А над разбојиштем почеше шестарити тице грабљивице... < |
| чину да тако на јалово прође... </p> <p>А није му се хтело да вара Турчина, не стога што га се |
| га уљушка. </p> <p>Заспао је... </p> <p>А један човек иђаше за стопама коњским...{S} Кад стиже |
| оје је свакога дана друкчије... </p> <p>А Станко, који би се вазда загледао у излазак и залазак |
| по глаткој воденој површини... </p> <p>А у ваздуху мир...{S} Ниједан се листак не залелуја на |
| су пролетале шанцем соколећи... </p> <p>А Турци су наваљивали; њихова коњица догонила је до сам |
| Милоја, али није био сигуран... </p> <p>А он, заиста, беше рђав човек, човек који је у кавзи жи |
| р, и припитаће за име његово... </p> <p>А Крушка? </p> <p>И он је сањао сјајне снове.{S} Није с |
| на њу само бацио проклетство... </p> <p>А живети се мора!...{S} Грехота је кидисати своме живот |
| Све живо претворило се у око... </p> <p>А они се носе...{S} Обе стране једнаке.{S} Колико ко вл |
| узјазбио, па дршће као прут... </p> <p>А он му чита, чита...{S} Кад сврши, он поднесе крст, ре |
| о хладно прожма му сву снагу... </p> <p>А Лазар?...{S} Није се баш ни он тако лепо осећао.{S} Н |
| старешине назваше „кабадахије”. </p> <p>А да би се наређења дахија и кабадахија што сигурније и |
| у с Маринком и Крушком очајава. </p> <p>А Крушка?... </p> <p>Крушка сања страшне снове.{S} Од о |
| /p> <p>Гласан смех поздрави га. </p> <p>А он докопа кошницу и стаде уз сами бедем. </p> <p>— Пу |
| {S} И опет оживе Дренова Греда. </p> <p>А опустеше лепа села.{S} Они мали кућерци стојаху некак |
| </p> <p>Па се грохотом насмеја. </p> <p>А тај смех одјекну некако страшно у души Крушкиној. </p |
| па нетренимице гледа у Маринка. </p> <p>А Маринко наставља: </p> <p>— Ето, то је план...{S} Ива |
| <p>Па погледа Станка испод ока. </p> <p>А овај јунак, који је толико чуда починио, који је толи |
| — Тако, тако! — рекоше обојица. </p> <p>А Маринко додаде: </p> <p>— Видећеш да ли ти још вредим |
| и да надаље у важности остане. </p> <p>А они, ето ти сад!...{S} Једна попова реч расквари све! |
| </p> <p>и опет погледа нада се. </p> <p>А звезде трепте мирно, лениво...{S} Он осети нешто тешк |
| ешће и призивао и договарао се. </p> <p>А било је и људи паметних!...{S} Ту је Алекса Алексић, |
| је тешко опричати, ето Јовице. </p> <p>А Јовица саже главу. </p> <p>— Ево шта је! — рече Заврз |
| S} И загледа се Турчину у лице. </p> <p>А то лице беше тако благо, тако мило да ти се чинило да |
| .. </p> <p>Али се нико не маче. </p> <p>А он, и не знајући шта чини, окрете се од њих. </p> <p> |
| /p> <p>— Али седи мало, човече. </p> <p>А поп изиде из куће... </p> <p>Иван окупи кмета да оста |
| .{S} Он причаше о њој најлепше. </p> <p>А Станку оде памет далеко, далеко...{S} Он се сећао сви |
| е била најстарија у Црној Бари. </p> <p>А он дође кући као ветар.{S} Како дође, он се скљока кр |
| па се чуди толикој човечности. </p> <p>А Крушка, видећи да је дотерао докле је хтео, само се о |
| , сем Зеке, не умеде рећи речи. </p> <p>А Зека плану: </p> <p>— Идите! — рече он. — Идите сви!{ |
| } Учини му се да се свет сруши. </p> <p>А то беше совуљага на храсту више њега!...{S} Она залеп |
| Сурепа, нека прича! — рече он. </p> <p>А смех се захори да с шума проламала.{S} Чак и Суреп ра |
| војводе...{S} Зека одјури тамо. </p> <p>А глас прохуја. </p> <p>— Иду Турци!... </p> <p>Распоре |
| p>— Нећу! — рече Јелица упорно. </p> <p>А у очима се огледала сталност, која је говорила више о |
| ти је?... — упита пришавши му. </p> <p>А Станку дође да се заплаче... </p> <p>— Ти се љутиш... |
| p>Сви погледи падоше иа Алексу. </p> <p>А он је стајао блед, укочен као колац. </p> <p>Као да м |
| и пролетало око глава њихових. </p> <p>А у Станку је кипело.{S} Он је смишљао муке.{S} Он је х |
| <p>Хвала вам, и... праштајте!...</p> <p>А ја ћу причати о вама онако како ми другови и синови в |
| цврчак цврчи...{S} Нешто куцка над њим „А... то је петлић”, помисли, и даље ништа...{S} Гледа у |
| д ме нико за језик не вуче.... </p> <p>„А могу доћи просиоци...{S} Могу ме просити, па и испрос |
| ко душевних као што је Крушка. </p> <p>„А... измирићу га ја!...{S} Док само испричам попу и Јов |
| почев од оца па до снахе Маре. </p> <p>„А богами, јест! — мислио је. — Ко је још видео и с тим |
| е... </p> <p>— Пре ћу умрети но пустати аваза од себе!... </p> <p>— Хајдук је као запета пушка! |
| /p> <p>И разиђоше се. </p> <p>Освану 1. август.{S} Од ране зоре почеше таламбаси, свирке и бори |
| /p> <p>Последњих дана јула и првих дана августа 1806. године само је пушка пуцала...{S} Ту ниси |
| </p> <p>Нека страшна мисао, страшна као авет, дође му на памет. </p> <p>— А ако ти ниси убио Ст |
| уте, оне укочене очи гледе га као какве авети...{S} Он погледа у кмета. </p> <p>— Не лажем, чик |
| м доласком, те побеже у кућу... </p> <p>Авлија постајаше све пунија.{S} Чељад из суседних кућа |
| дрвета до дрвета, док не дође до своје авлије; онда наједаред претрча преко не, дође до ара и |
| ге... </p> <p>И обиђоше, па на врата из авлије уђоше у кућу. </p> <p>Тамо заиста беху сви.{S} И |
| е знам.{S} Како је истера, она изиде из авлије, па као да у земљу пропаде.{S} Јадна снаша Круна |
| кући баш у онај час кад Јелица изиде из авлије... </p> <p>— Је л̓ она? — упита Зека. </p> <p>Ал |
| ца дође до капије, отвори је и изиде из авлије.{S} Нико за њом да би речи... </p> <p>Њој се сви |
| ништа. </p> <p>Лазар се окрете и оде из авлије... </p> <p>Он није видео куд је ишао.{S} Очи су |
| је? </p> <p>— У Алексиној кући, згради, авлији, ма где, само су ту!... </p> <p>— Ти си будала!. |
| о с рада кући, па, дошавши близу својој авлији, смотри Лазара где нешто око куће врла. </p> <p> |
| уке узице од опанака, па вуче опанке по авлији...{S} То се зове „водање опанака”.{S} И вуче их |
| је ветрић пиркао и гонио опало лишће по авлији, а ватра се тулила на огњишту. </p> <p>— Благо м |
| вце закопао... </p> <p>Јелица је била у авлији.{S} Она изиде у авлију, виде је тамо на дрвљаник |
| Крсманију. </p> <p>— Не знам, тамо је у авлији. </p> <p>— Зовни га. </p> <p>Замало дође Лазар.{ |
| ше пред њихове куће.{S} Алекса је био у авлији.{S} Како га смотри, он викну.{S} Али се Сима учи |
| нови, Станоје и Петар, нешто баратаху у авлији.{S} Дечица, која не могаху појмити ове тешке мук |
| bSection" /> <p>А сунце на смирају, а у авлију Милоша Севића падоше гости.{S} Попа Милоје и Јов |
| амо!{S} И узе га за руку па га поведе у авлију.{S} Лазар је ишао као дете.{S} Кад бише на прагу |
| Јелица је била у авлији.{S} Она изиде у авлију, виде је тамо на дрвљанику где слаже нарамак да |
| атре.{S} Она га пољуби у руку и изиде у авлију.{S} На самом прагу чу речи очеве: </p> <p>— Млад |
| ао његову кућу.{S} Онда се врати, уђе у авлију, па затим у кућу.{S} Попа је седео са кмет-Јовом |
| <p>Диже се запевка.{S} Жене излетеше у авлију да и свету објаве. </p> <p>— Еј, весели Алекса! |
| домаћине!{S} Наређуј! </p> <p>И одоше у авлију, где ће им се во дотерати да га закољу. </p> <p> |
| .{S} Ноћ се спустила.{S} Ја се ушуњам у авлију, па под пенџер...{S} Говорили су много, али ово |
| Отац је стајао крај кревета и гледао у авлију.{S} Кад она уђе, он се осврте. </p> <p>— А... до |
| свој труд и зној... </p> <p>Док бахну у авлију Иван Миражџић.{S} Био је блед као крпа.{S} Како |
| Нису.{S} Нико живи није свратио у моју авлију има месец дана... </p> <p>Јова опет поче ходати. |
| у Белотић, поп-Теши у Бадовинце, Јанку, Авраму, поп Раћи... свима...{S} Ја сам им јавио да вас |
| речима задобити Ивана. </p> <p>— Вала, ага, није што је мој!...{S} Ја још имам деце, али ми он |
| > <p>— Дај да ијем! </p> <p>— Сад, сад, ага! - виче он и скаче, онако изувен, пред незвана гост |
| p>— Пеци, баба, цицвару! </p> <p>— Сад, ага, сад! </p> <p>И одмах се распретава ватра, те му се |
| јешим и разговарам?... </p> <p>— Немој, ага!{S} Ти га не познајеш.{S} Пасја је то сорта!{S} Пре |
| </p> <p>— Иди и пази! </p> <p>— Добро, ага. </p> <p>— Хајде, Маринко, попиј штогод! — рече Ива |
| та ми радиш, Иво? </p> <p>- Хвала богу, ага. </p> <p>— Како су на дому? </p> <p>— Богу хвала. < |
| у сву снагу Крушка. </p> <p>— Ја, драги ага. </p> <p>Светлост од жишка паде му на лице... </p> |
| уби скут и руку. </p> <p>— Хвала, драги ага!{S} То што ми рече волим него небројено благо.{S} Н |
| ? — рече заједљиво. </p> <p>— Па, драги ага, ко носи не проси... </p> <p>— Бојиш ли се Станка? |
| биља, шта ти је? </p> <p>— Ништа, драги ага, ништа! — рече Маринко. — Мало се споречкао с попом |
| Иван. — Ово чиним за твоју љубав, драги ага!... </p> <p>Лазар осети ластак на души; њему се учи |
| .. </p> <p>— Не гурај ме од себе, драги ага!...{S} Ти знаш да ћу се ја убити кад твоју милост и |
| Шта је, Машо? </p> <p>– Добро је, драги ага! </p> <p>– А како је добро? </p> <p>Маринко му испр |
| ћ два сахата... </p> <p>— Ево ме, драги ага...{S} Мало сам се задржао — одговори Маринко, смеше |
| А гдје је Лазо? </p> <p>— Богами, драги ага, то ни ја не знам.{S} Побегао је у шуму. </p> <p>— |
| о хајдучко... </p> <p>— Хвала ти, драги ага, што тако лепо мислиш о мом Лазару...{S} Он је погр |
| рече: </p> <p>— Немој се карити, драги ага, немој!{S} Људи смо, па погрешимо.{S} Ми смо се скл |
| хана... </p> <p>— То ти мени дај, драги ага, Иван ти слабо мари за то — рече Маринко топећи се |
| ја хоћу? — рече. </p> <p>— Знам, драги ага. </p> <p>— Па, де!{S} Реци ми твој план!... </p> <p |
| <p>— Рајо, бре! </p> <p>— Чујем, драги ага! - одговара сиромах, а сав стрепи да се не би што и |
| вдје с вама!... </p> <p>— Збогом, драги ага!{S} Крушка му пружи руку: </p> <p>— Збогом, Иво, бр |
| <p>— Жива згода да их похватамо, драги ага!{S} Само да пружиш руку, па си их већ спопао за вра |
| !... </p> <p>— Ама, остави ти то, драги ага!...{S} Није мени мајка језик испредала; умем и ја к |
| еседити...{S} Е, што јест — јест, драги ага; да то не беше твоја воља, и ја бих се заплакао! </ |
| им погледом. </p> <p>— Други пут, драги ага, други пут! </p> <p>— Ама сад хоћу! </p> <p>— Немој |
| ринко слегаше раменима: </p> <p>— Драги ага, ја те нисам слагао! </p> <p>— Па јесу ли тамо? </p |
| кли бисмо сву Босну!...{S} Охо!... овај ага парајли!...{S} Гледај оружје... сама срма! </p> <p> |
| ефа стоји ти живот!...{S} Тај исти Сали-ага се понекад веселио убијајући људе.{S} Јединца у оца |
| гујемо.{S} Даш богу божје, цару царево, аги десетак, па накривиш капу!...{S} Зар није? </p> <p> |
| ли, био је срећан ако је неком бегу или аги придржао узенгију да на коња узјаше... </p> <p>С пу |
| пушком гркљан извадити, као што је Сали-аги!{S} Него, драги мој, иди ти кући Алексиној, па се с |
| села:{S} Соваљка, Богатића, Клења, Али-агиног Салаша и Банова Поља.{S} У чети је било преко пе |
| ови:{S} Ногић из Совљака, Чоњага из Али-агиног Салаша, Латковић Јован и Нинковић Јовица из Клењ |
| Где? — упита Станко. </p> <p>— Око Али-агиног Салаша. </p> <p>— Ако? </p> <p>— Наши и Турци. < |
| у Турци.{S} Он смотри Заврзана над Сали-агом. </p> <p>— Харамбашо!...{S} Харамбашо!...{S} Молим |
| оздрави твога бабу, Маринка, па и лепог агу Крушку!...{S} Кажи им да сам те за њима послао! </p |
| S} Где?{S} Откад је он у Црној Бари, ми агујемо.{S} Даш богу божје, цару царево, аги десетак, п |
| о!{S} Посла га војвода Ђорђе у Орашачку аду да се вида!{S} И извидаће се... </p> <p>Још су га ш |
| ...{S} Нека Турчин поведе не Босну него Азију — ми ћемо и њу овде скрцкати, као што добри зуби |
| <p>Могла је турска царевина кренути сву Азију на Србију, али јој није могла наудити као само ти |
| диже се и одскочи стопу више. </p> <p>— Аих! — зачу се узвик. </p> <p>Све живо погледа у Станка |
| тако да овога свега крв обли. </p> <p>— Аих! — пљеснуше рукама сви. </p> <p>— Турци се склепташ |
| ша није знао за ове јаде и чемере...{S} Аја... </p> <p>— Ти много имаш посла у Црној Бари — реч |
| љује на Милоша.{S} И све ми се чини да, ако би сад Милош и пристао — он је неће просити!... </p |
| . — Ако ме ко устражи, кажи нека очека, ако буде што нужно, пошљи Ивановој кући, тамо ћу бити. |
| чељад била под својим кровом заклоњена, ако ни од чега, оно од зла времена. </p> <p>Међутим, бо |
| акле, има право прекорачити сваки праг, ако је само примају... </p> <p>И сад како да иде у кућу |
| ја сам била твоја сенка!...{S} Али сад, ако ми будеш бранио да чедо своје поменем — ја ћу ти се |
| и ухвати га за раме: </p> <p>— Шта је, ако бога знаш! </p> <p>— Дакле, истина? — рече Дева. </ |
| ш!... — А ти смеш!... — И онда, јаране, ако милостиви бог што да, ти си побратим!...{S} Тако см |
| е, овом робљу што ће остати после мене, ако сам ти ја што незнано згрешио!... </p> <p>Сузе су г |
| о вредиш, па ако си за њих, примиће те, ако ли ниси — показаће ти пут!...{S} Хајд̓ сад!... </p> |
| отишао њему, него он сам дође те јави, ако је што вредно јавити!...{S} Ево Сурепа па нека каже |
| вамо да видиш само...{S} О, људи божји, ако ово није мушки — ја не знам шта је!...{S} Молим те, |
| слим да ћеш се и сам сетити!...{S} Али, ако се не сећаш, да ти баш кажем!...{S} Дођосмо да вас |
| p>— Оборио си ме, признајем!...{S} Али, ако те је нена родила, успужи се уз овај грм! </p> <p>С |
| нити ће се ко њему обраћати...{S} Али, ако не може мирити, он може завађати; а то као да му, з |
| је свему крив онај несрећник...{S} Али, ако бога има, платиће ми!... </p> <p>— И, воденичар вел |
| иви у њој, тај је лако не оставља, или, ако је баш мора оставити, никад је не заборавља. </p> < |
| дође каткад на састанак, он ћути, или, ако збори, он као да са ветром збори... </p> <p>О њему |
| .{S} Па, после, онај Алекса!{S} Богами, ако му ти не судиш, ја ћу му судити!...{S} Дати знаш ка |
| p>— Разјаглите ватру и седите.{S} А ти, ако хоћеш, можеш и спавати — рече он Станку. </p> <p>Он |
| p>— Ако, ако, Маринко!...{S} Ти си мој, ако!...{S} Маринко развукао лице, па се цери од радости |
| се стропошта на земљу. </p> <p>— Немој, ако бога знаш! — јекну... </p> <p>Станко се гласно насм |
| побегне, да се сакрије, па ма у пакао, ако само склоништа нађе...{S} Прескакао је трн, пањ, св |
| А које добро? </p> <p>— Молио те бабо, ако ниси у послу каквом, да одеш један час до њега, неш |
| ије вајда од њиховог сашаптавања, него, ако ће што чинити, нека почињу!...{S} Збогом, попо! </p |
| <p>— А... с Лазом, са ђувегијом... ако, ако... — церекао се Маринко. </p> <p>— Јест, богме, с ђ |
| у? </p> <p>— Хвала богу! </p> <p>— Ако, ако!...{S} Здравље, најприје здравље, па онда друго. </ |
| сам пијно и ракијице... </p> <p>— Ако, ако, Маринко!...{S} Ти си мој, ако!...{S} Маринко разву |
| о је до субаше, звао га. </p> <p>— Ако, ако...{S} Добар је то човек.{S} Бар Црна Бара није за б |
| о добра учинити Црној Бари...{S} Овако, ако њих два ударе један на другог, онда, богами, неће н |
| .{S} Рад сам с вама делити добро и зло, ако ме примите. </p> <p>— А каква те невоља гони у гору |
| као медвед; нека једна стоји на дрвету, ако је не може оборити, он ће је гледати и пљуцкати.{S} |
| ишем на овај јадни живот!...{S} Знаћеш, ако бог да, и сам шта су муке родитељске; али оно што ј |
| } Хоћеш мало духана?... </p> <p>— Па... ако је бог дао... </p> <p>— А дао је, ја!...{S} За тебе |
| </p> <p>— А... с Лазом, са ђувегијом... ако, ако... — церекао се Маринко. </p> <p>— Јест, богме |
| нко, целујући му скут. </p> <p>— Ако... ако!...{S} Изиди, одмори се!{S} Маринко удари „темена” |
| Н... н... ништа... </p> <p>— А ти рече: ако је хајдук... </p> <p>— Па јест.{S} Он је поштен чов |
| н!{S} И, ево, живога ми бога, велим ти: ако се кадгод сусретнем с јунаком, и раним га — на плећ |
| те волим, не мрзим те.{S} Али ти велим: ако ти сад из овијех стопа не одеш Алексиној кући и не |
| да, друга ствар.{S} Ја као човек велим: ако не можете, да вас не мучимо.{S} Али већ кад можете, |
| {S} Ако је весеље, весеље је свију њих: ако је жалост, и она је општа.{S} Били су сви узовници. |
| на породицу, имаш више задруге од њега; ако је на богатство — бољи си од њега!... </p> <p>— Так |
| о га нестаје...{S} Ако пође, засопи се; ако што почне радити, умори се. </p> <p>Једнога дана, б |
| дим од муке...{S} Ако хоћете, пожурите; ако ли нећете, ја идем сам!... </p> <p>— Па ми смо и по |
| да се, просто-напросто, не да заузети; ако би се баш силом продрло, онда побеђенима не остаје |
| ва и разговора?...{S} Ако је бој — бој; ако је левентовање, зар немам права на њ?... </p> <p>Су |
| } Бог би их знао што га прозваше Девом; ако није зато што је вазда ишао погурен, те је изгледао |
| а!... — Ја сам жена Станка Алексића!{S} Ако не умеднем убити, умећу погинути!...{S} Збогом, гос |
| А ја знам да није лопов!...{S} Није!{S} Ако он буде узео једну туђу сламчицу, ја ћу дати да ми |
| урке!...{S} Ево ти се кунем, Лазаре!{S} Ако те моје око данас види — нећеш више видети ћелавог |
| ња нисам дојахао него пођох пјешице!{S} Ако ми се ниједан не јави, ето ме тамо да вас дланом ра |
| , а очи закрвављене. </p> <p>— Људи!{S} Ако овако потраје још два дана, неће се моћи барут сачу |
| > <p>— Како буде!...{S} Јер, упамти!{S} Ако не убијеш ти њега, он ће тебе насигурно!...{S} А шт |
| да вам ово кажем.{S} А сад, збогом!{S} Ако вам устребам, потражите ме код моје куће; а ако ме |
| иваше!{S} И... ја сам ти муке мучио!{S} Ако сам хтео што сазнати, хватао сам жене и децу да ми |
| и и насмејали!...{S} Па сад... смрт!{S} Ако!{S} Зар зато треба плакати?{S} Или ваљда ти мислиш |
| ека иде!...{S} Ја тражим послушност!{S} Ако је и теби криво — иди!... </p> <p>— Није ми криво.{ |
| мо овде, победићемо на другом месту!{S} Ако они савладају нас данас — ми ћемо њих сутра... </p> |
| > <p>— А ако ти ниси убио Станка!...{S} Ако он буде жив, куд мислиш онда?... </p> <p>Оп осети д |
| отражи!... </p> <p>— Овдје нејма!...{S} Ако нијесу на тавану... </p> <p>— Потражи на тавану. </ |
| >— Браћо!{S} Праштајте со и хлеб!...{S} Ако има међу вама који љути осветник, нека пође са мном |
| и: </p> <p>— Врати се у шарампов!...{S} Ако нас опет буду напали, бранићемо се; али ја мислим д |
| ему, и он рече дружини: „Хајдете!...{S} Ако нећете ви, ја идем сам!”...{S} И јурну тамо...{S} О |
| их се ни од Саве ни од Засавице!...{S} Ако је ико пао у клопку, то су они!... </p> <p>Па се ок |
| —— Маринко!{S} Брате!{S} Човјече!...{S} Ако то урадиш, бићеш ми брат!...{S} Учинићу те најчести |
| ати...{S} Дакле, Крстивоје, пази!...{S} Ако буде какве турске навале, ти узми укућане, и што мо |
| !...{S} Ја и Мујага ћемо пешачки!...{S} Ако милом богу воља буде, ето ме с Мујагином главом!... |
| Турчин наиђе на ћуприју, ти пали!...{S} Ако би га он промашио, пали ти, Сурепе, ти га нећеш про |
| p> <p>— А овој Србији требамо ми!...{S} Ако не победимо овде, победићемо на другом месту!{S} Ак |
| викати. </p> <p>— Ја ћу је отети!...{S} Ако ли она не хтедне ићи, ја ћу је убити!{S} Ја сам је |
| Срдан из Прњавора први ће почети!...{S} Ако ико, он ће први од нас у гору.{S} Кућа му крај друм |
| ..{S} Шта ја могу, то ће се чути!...{S} Ако сте доконали да се уклоните — уклањајте се што пре! |
| вета!...{S} Ја њега најбоље знам!...{S} Ако друмом путујеш, па те он сретне — тешко теби!...{S} |
| — насмеја се Маринко. — Па лепо!...{S} Ако нећу дознати, и не морам!...{S} Дај то овамо!{S} Па |
| м свога века делио и зло и добро!...{S} Ако ти кадгод на жао учиних — опрости, и теби нека је б |
| и сутра доћи? </p> <p>— Махни то!...{S} Ако бог да те превалимо ове дане преко главе, лако ћемо |
| здевање имена беше тако духовито!...{S} Ако је ко добио надимак од неког Црнобарца, то је тако |
| лим те, харамбашо, дођи да видиш!...{S} Ако ниси знао да се и пушком може заклати, а ти ходи!.. |
| треба мушког друштва и разговора?...{S} Ако је бој — бој; ако је левентовање, зар немам права н |
| осле, шта ми је то: старешинство?...{S} Ако буде потребе, лако ћемо се договорити; а, после, и |
| ако сазнају Турци пре да немамо?...{S} Ако случајно ударе као јуче што су, па виде и сами?...{ |
| људе, и полако поступајте с њима...{S} Ако би ко хтео преко воде прећи, нека узме по један лис |
| је Алекса осећао како га нестаје...{S} Ако пође, засопи се; ако што почне радити, умори се. </ |
| ...{S} Ја на очи не видим од муке...{S} Ако хоћете, пожурите; ако ли нећете, ја идем сам!... </ |
| х и збунити, а ви остраг јуришите...{S} Ако ли Турци нагну бежати натраг, збуните их ви, Јоване |
| проћи, мањ ако су муве или мрави...{S} Ако сте уморни — одморите се...{S} Сутра... други дан, |
| на Дренову Греду и тамо нас чекај...{S} Ако сутра до подне не будемо тамо, онда нам потражи стр |
| идем, доћи ћу довече...{S} Збогом...{S} Ако што устребам, пошљи... </p> <p>И брзо се поздрави с |
| у.{S} На Лозницу је Турчин ударио...{S} Ако бог да те Турке побијемо и вратим се здрав и читав, |
| ајде, бива. </p> <p>— Само лагано...{S} Ако се дочепамо обале и луга, није нам ни бриге... </p> |
| } Ти знаш, сваки је на свом месту...{S} Ако ти, дакле, хајдуци требају потражи их у гори!... </ |
| а друго, свет се већ одбио од нега.{S} Ако га ти будеш призивао, одбиће се сасвим. </p> <p>— П |
| Алексе попити, нити Алекса без њега.{S} Ако је весеље у кући Алексиној, Иван је домаћин, а ако |
| еђу њих.{S} О свему је водио рачуна.{S} Ако је неко жалостиван, и Крушка је, само што му не кан |
| </p> <p>— Јелицу ти просе за Лазара.{S} Ако се у се можеш поуздати — иди, стани на пут! </p> <p |
| о ни општина, то је била једна кућа.{S} Ако је весеље, весеље је свију њих: ако је жалост, и он |
| ву истину?{S} Твој Станко није крив.{S} Ако си ти украо — то је и он! — рече и озбиљно погледа |
| > <p>Он се трже.{S} Заиста, тако је.{S} Ако он убије Лазара, убиће и њега.{S} И онда, Јелица оп |
| му с које стране да удари на Турке.{S} Ако то учини, може их бити и три стотине хиљада — опет |
| а Србија је рађала робље и измећаре.{S} Ако су што И згрешили наши стари, а ти бар буди благ, п |
| урке, па су ме због тога сви мрзели.{S} Ако двојица разговарају, па ме смотре да им се прику чу |
| њих известиће вас о мени и дружини.{S} Ако ли вам помоћи затреба, јавите се Деви... </p> <p>Он |
| — Знам. </p> <p>— Онда се не обзири.{S} Ако имаш какве друге бриге, дај да поразмислимо, а тога |
| то се одметнуло није могло мировати.{S} Ако Турака нема да сами наиђу, онда их они потраже.{S} |
| ајдук хајдука мора чувати и бранити.{S} Ако му друга ране, не сме га оставити да му непријатељ |
| е.{S} Ја идем и одмах ћу се вратити.{S} Ако не бих стигао кад јагањце иставите, ви ручајте.{S} |
| саму главу...{S} Бос човек може ићи.{S} Ако се убоде, он извади трн из ноге, а ко га не могне и |
| р по овој помрчини? </p> <p>— Морам.{S} Ако ме виде с тобом, све ће пропасти.{S} Ми се не смемо |
| рота каже: ја им жив у руке не идем.{S} Ако ме позову, ја бирам гору!... </p> <p>— То је паметн |
| ко речи по заклетви.{S} Ти си Србин.{S} Ако будеш служио Турчину, ти си погазио своју заклетву. |
| покољење као да је с неба спуштено.{S} Ако би хтео потражити ко подгаји то колено — Мучио би с |
| ко вам до зорова дође, хајте к Церу.{S} Ако вам штогод устреба, јавите се коме од ових људи:{S} |
| у заигра. </p> <p>— Зато ти и јавих.{S} Ако тамо не будеш сутра навече, онда ње ради не иди виш |
| за главу. </p> <p>— Шта ћеш чинити?{S} Ако сазнају Турци да џебане немамо обрали смо бостан!.. |
| је отети! </p> <p>— А ако не могнеш?{S} Ако они буду јачи?{S} Милош се опет устумара...{S} Наје |
| запроси? </p> <p>– Одбићу га! </p> <p>– Ако те твоји буду терали?{S} Она му погледа право у очи |
| чу. </p> <p>— Стојо! — рече попадији. — Ако ме ко устражи, кажи нека очека, ако буде што нужно, |
| ко натерати! — рече она и севну оком. — Ако сам тешка роду, онда... </p> <p>— Онда? </p> <p>— О |
| гић. </p> <p>— Ногићу! — рече Стојан. — Ако те је мајка родила да нас нешто послушаш.{S} Од хит |
| ле — говораше онај што је ђеду корео. — Ако пресалдумимо ноћас и докопамо се луга — онда ми ич |
| /p> <p>— Ничим, вала! — рече Маринко. — Ако је на породицу, имаш више задруге од њега; ако је н |
| таје само да умрем јуначки с јунацима — ако ме примате?... </p> <p>Зека га загрли. </p> <p>— Ам |
| пут!...{S} Или ће он убити Станка или — ако то не учини — Станко ће убити њега!{S} То знам утвр |
| греха његовог?...{S} И зар неће Лазар — ако у животу остане — опет мучки покушати да му живот у |
| а!... </p> <p>— Бог те живео! </p> <p>— Ако их тако похватамо. </p> <p>— Сигурно. </p> <p>— Овд |
| а дому? </p> <p>— Хвала богу! </p> <p>— Ако, ако!...{S} Здравље, најприје здравље, па онда друг |
| <p>— Не брини, харамбашо!... </p> <p>— Ако вам до зорова дође, хајте к Церу.{S} Ако вам штогод |
| мало сам пијно и ракијице... </p> <p>— Ако, ако, Маринко!...{S} Ти си мој, ако!...{S} Маринко |
| Отишао је до субаше, звао га. </p> <p>— Ако, ако...{S} Добар је то човек.{S} Бар Црна Бара није |
| ли га Станко погледом задржа. </p> <p>— Ако се макнеш, промолиш ли само главу напоље, тридесет |
| није хајдук? — упита Крунија. </p> <p>— Ако је! </p> <p>— Шта велиш?! </p> <p>И поглед мајчин з |
| <p>И Маринко изиде на врата. </p> <p>— Ако то буде истина, тешко теби, Црна Баро!... — јекну Т |
| > <p>— Око Али-агиног Салаша. </p> <p>— Ако? </p> <p>— Наши и Турци. </p> <p>— Охо!...{S} Дакле |
| нда је несрећа! — рече Јаков. </p> <p>— Ако је тако, ја склањам моје људе! — рече Милош оштро. |
| /p> <p>— То је дукат? — рече. </p> <p>— Ако. </p> <p>— Молитва је цванцик. </p> <p>— Али ја ти |
| и убрусом, те стаде поливати. </p> <p>— Ако је по зори судити, дан ће бити необично леп! — рече |
| Бошњак не може ништа учинити. </p> <p>— Ако ја погинем од руке балије Бошњака, не копајте ме!.. |
| бре, шта могу ја? — цикну он. </p> <p>— Ако бог хоће — ништа!... </p> <p>— Мехо!...{S} Асо!...{ |
| че Маринко, целујући му скут. </p> <p>— Ако... ако!...{S} Изиди, одмори се!{S} Маринко удари „т |
| Бог би га знао! — рече Ногић. </p> <p>— Ако не говори с тицама — нашали се Заврзан. — Заклео би |
| .. </p> <p>— Можеш ли устати? </p> <p>— Ако могнеш... </p> <p>Станко притрча и придржа га...{S} |
| црње гласе. </p> <p>— Још није ништа, а ако бог да, ти му нећеш дати ни учинити! </p> <p>— Па р |
| ље у кући Алексиној, Иван је домаћин, а ако у Ивановој, тамо је Алекса.{S} Радост, жалост, зло, |
| устребам, потражите ме код моје куће; а ако ме тамо не нађете, ви призовите Деву и припитајте.{ |
| чно је свршавао сам с појединцима.{S} А ако ли пак путује какав бег са својом пратњом, њега опе |
| и не можеш ни видети даље од носа.{S} А ако се по срцу поведеш, пре ћеш учинити зло но добро... |
| , јер мислим да Зеко није крштено.{S} А ако те то љути, нећу те више никад запитати! </p> <p>Ве |
| ме чекати? </p> <p>– Хоћу! </p> <p>– А ако те он запроси? </p> <p>– Одбићу га! </p> <p>– Ако т |
| ? </p> <p>— Ја ћу је отети! </p> <p>— А ако не могнеш?{S} Ако они буду јачи?{S} Милош се опет у |
| <p>— Казаћу им да га мрзим! </p> <p>— А ако те буду натерали? — рече Станко и упиљи у њу. </p> |
| а. </p> <p>— Да је доведем. </p> <p>— А ако је не дадну? </p> <p>— Ја ћу је отети! </p> <p>— А |
| као авет, дође му на памет. </p> <p>— А ако ти ниси убио Станка!...{S} Ако он буде жив, куд мис |
| <p>— Вала, ни ја!...{S} Нека им бог да ако ће и зубе и рогове — мене неће поплашити!... </p> < |
| како му се живот узима...{S} Он виде да ако му Јелица сад измакне, више никад неће бити његова. |
| ?...{S} И чему се могу надати од Турака ако у животу останем?...{S} Зар да се као жена пустим д |
| ..{S} Њему ће живот бити црна развалина ако му она измакне... </p> <p>Грозница га чисто поче тр |
| Кад сване, погледаћеш са шарампова, па ако видиш краја, чини од мене шта хоћеш!... </p> <p>— Д |
| ће те на око, окушати колико вредиш, па ако си за њих, примиће те, ако ли ниси — показаће ти пу |
| војка неће... </p> <p>— Ха-ха-ха!{S} Па ако неће нека је силом нагнају. </p> <p>— Њу је отац от |
| Журави... </p> <p>— А... јест!...{S} Па ако, нека нас терају!...{S} Него, ја мислим да би боље |
| а имам ја да завадим Црнобарце...{S} Па ако ми баш не пође за руком, смета ми кмет или поп — мо |
| За то се треба родити!... </p> <p>— Па ако сам што ружно казао, опрости!...{S} Нисам ружно мис |
| /p> <p>— Али ја не знам... </p> <p>— Па ако не знаш, договорићемо се! — прекиде га Заврзан. — В |
| чка.{S} Он ће страдати од оног зликовца ако га где у шуми нађе...{S} И ја сам сву ноћ драгу тум |
| и наредио; није им казао ни шта да раде ако Станко кући дође... </p> <p>— Сад ће наместити засе |
| >— Ја!...{S} Лако је вама!...{S} Можете ако хоћете и одспавати мало, али мени није лако!{S} Да |
| а, побјегоше, да им бар цријева не крче ако зулум морају подносити!... </p> <p>Зека је говорио |
| , а средином промрежано самим барама; и ако се и за што може рећи „ово бог чува”, може се рећи |
| ...{S} Сад сам властан само ја!...{S} И ако само хтеднеш силом је одвући — онда нећеш ни твоје |
| сам се намучио, мој попо, мука!...{S} И ако, са грехова мојих, душа моја буде у паклу мучена, ј |
| а гледам своје раскопано огњиште..{S} И ако би икад био старешина, овдје бих становао!...{S} Св |
| {S} Са људима се врло ретко виђао; па и ако дође каткад на састанак, он ћути, или, ако збори, о |
| Ту сам руку пољубио небројено пута, али ако само такнеш ма једног од њих, осећи ћу ти је!... </ |
| еће Суреп џебане. </p> <p>— Донеће, али ако сазнају Турци пре да немамо?...{S} Ако случајно уда |
| о онолико пријатељ колико ја!...{S} Али ако се сукобимо... </p> <p>И њему сину једна мисао кроз |
| а њу се у то доба није ни знало.{S} Или ако је ко баш био веома љут, он је псовао „душу”, „папр |
| к тако бити одобрено да се сетром ожени ако прокопа корито води из Дрине у Саву.{S} Он пристане |
| н тражи да преноћи с твојом женом, а ти ако погледаш његову булу, поздрави се са својима!...{S} |
| а неће моћи живети, да неће моћи дисати ако Лазар дише!... </p> <p>И, стегнувши песницу, баци с |
| и треба мени!...{S} Ја нећу више живети ако она буде ма чија!...{S} Ја бих волео да си на мене |
| и нехотице... — Шта ли ћу, боже, радити ако се сукобим с њим?...{S} Ја знам, он ме мрзи...{S} О |
| ми због нас, али ће нам џебана овлажити ако овако потраје!... </p> <p>На све то одговараше му с |
| екне — речено је!...{S} Сву ће те исећи ако му се успротивиш!...{S} А он је рекао Ивану да дође |
| .{S} Али ми се чини да ћу с памети сићи ако ме се дотакнеш! </p> <p>А сва је дрхтала као прут.{ |
| р ће ударити с бока...{S} Алал им мајци ако се одрже!... </p> <p>Лако је текла реч са уста Чупи |
| нас прави окршај!...{S} Што смо хајдуци ако зулумћари од нас не пропиште?...{S} А је л̓, харамб |
| те другу!{S} Сјајно сунце, спрљи ми очи ако не погинем чувајући и бранећи ово гнездо, које ми о |
| > <p>— А која ми је вајда и да је чувам ако ми је суђено!...{S} Од судбине се не побеже!... </p |
| ије имало ни кућерка ни становника, сем ако ће се назвати тим именима оно колебарака и оно неко |
| ао да ли да ти кажем, па најпосле велим ако њему нећу, ја коме ћу. </p> <p>— А шта то? — упита |
| ...{S} А кад су полазили, био је срећан ако је неком бегу или аги придржао узенгију да на коња |
| S} Што заповеди — мора се извршити, мањ ако ти сам тражиш ђавола. </p> <p>Дође кући, уђе у собу |
| — Страже су јаке.{S} Не могу проћи, мањ ако су муве или мрави...{S} Ако сте уморни — одморите с |
| историје, па им нећете наћи равних, мањ ако узмете митологију.{S} Чак су и некаквим друкчијим ј |
| Народ је био вредан и раден - није чудо ако је имао!... </p> <p>Ето, таква је била Мачва. </p> |
| е?...{S} Може ли бити лепше смрти, само ако и смрт може бити лепа?...{S} Реци ти, Станко!... </ |
| јати.{S} Тај брат не одступа лако, само ако је нањушио какву тајну.{S} Он ће јуришати док је не |
| о много турских глава, али данас — само ако их ђаво надари те ударе — данас ћу направити русвај |
| } Нећу му дати да оде Турцима...{S} Јер ако пође, Христа ми, ја ћу га убити!... </p> <p>Подне б |
| Питам: смемо ли ми то?...{S} Не.{S} Јер ако је то кукавичлук, како онда треба крстити наше држа |
| та је!...{S} А она мора бити твоја, већ ако јој бог узме живот!... </p> <p>— Али, бабо?... </p> |
| {S} Ја ти се нећу ни у што плести — већ ако ми хтеднеш одвући кога Црнобарца под Крушкине скуте |
| .{S} Они су прикривени.{S} Ја дам главу ако нису прикривени! </p> <p>— А гдје? </p> <p>— У Алек |
| осећам да ће ми срце излетити из прсију ако ме се само дотакнеш...{S} Полудећу, знаш ли, полуде |
| м се и могао разговарати лепо о Турчину ако не с Маринком? </p> <p>Маринко седе. </p> <p>— А гд |
| !... </p> <p>Али се варао Иван у рачуну ако је мислио од Маринка нешто затајати.{S} Тај брат не |
| {S} Он је јучер претио Јови чак и смрћу ако се данас кметовања не одрече...{S} И Јова се одрека |
| му у руке и остани с њим да му се нађеш ако што затреба. </p> <p>— Добро, Стојане. </p> <p>— Са |
| . ејвала његовом „Требнику”!... </p> <p>Ако кога ухвати грозница, тролетна грозница, нека му по |
| — он је пропао за Црну Бару!... </p> <p>Ако те поп запита откуд ти то знаш, ти реци да си све ч |
| е би на ино.{S} Он се одазва. </p> <p>— Акобогда? </p> <p>— У шуму! </p> <p>— Да ти кажем нешто |
| нађе другове где се опремају. </p> <p>— Акобогда? </p> <p>— На далеке путе? — рече Зека. </p> < |
| а...” </p> <p>Али срете попу. </p> <p>— Акобогда ти? </p> <p>— Теби. </p> <p>— Шта је? — рече п |
| само!...{S} Онај мој из коже да изиђе, ал̓ ја га тишкам... </p> <p>— Чујем да му је онај пас о |
| ха-ха!... — насмеја се Маринко. — Боже, ал̓ си дете!...{S} Пре ће они, болан, позвати оног лопо |
| аде нож из руке...{S} Он поче посртати, ал̓ не испусти главе... </p> <p>Као муња пролете шанцем |
| ми је.{S} Вели, био сам се сав охладио, ал̓ он, брате, некако човечно, лепо, па сам плакао као |
| воме је добро.{S} Много се крви одлило, ал̓ ране нису страшне.{S} Не брини!...{S} С божјом помо |
| у да сам ја знао да је то његово масло, ал̓ ја се не срдим.{S} Он је добар човјек и ваљан попа. |
| смо и силу дочекивали! </p> <p>— Јесмо, ал̓ је бар било џебане. </p> <p>— Па донеће Суреп џебан |
| а сатру човека ни крива ни дужна!...{S} Ал̓, неће...{S} Ту је бог, стари пријатељ!...” </p> <p> |
| оста ниска... </p> <p>— Заврзане!...{S} Ал̓ не!{S} Ја ћу се препети!...{S} Морам то својом руко |
| заведе да поверујемо оном лажову!...{S} Ал̓ сад, што је било — било!... </p> <p>— Поменуло се, |
| смејао се Крушка — јест, плакао је.{S} Ал̓ ја сам то разумио!...{S} Не треба то притужити човј |
| да је Станко хајдук? </p> <p>— Знам.{S} Ал̓ ја ћу њега шамаром! </p> <p>— Охо!...{S} Видиш ти ј |
| а весели Алекса да се нашали. </p> <p>— Ал̓... ето... кмет ме послао до попе... </p> <p>— Па ни |
| <p>— То се види — рече Иван. </p> <p>— Ал̓ ја се не љутим иа нега.{S} Поздрави га и реци му да |
| крсти и целива, па онда рече: </p> <p>— Ал’ сам уморан! </p> <p>— Хоћеш прилећи мало? - пита га |
| орник да кукају мајке: </l> <l>Али моја ал̓ твоја, Алиле!... </l> </quote> <p>Таман он утаначио |
| по гледом, који речито говори: јадниче, ала те жалим!... </p> <p>Алекса се спреми и оде судници |
| понеси!...{S} Пожури, Сурепе!...{S} Их, ала је ово окршај!... </p> <p>И заиста, беше грдан окрш |
| и вредело да будем харамбаша!...{S} Ох, ала бих се светио!...{S} Прво бих убио Лазара, па Крушк |
| ени вратити моје живовање!...{S} Ох!... ала ћу умети живети!...{S} А то ће бити кад онога пса н |
| p>— Онда нека га припита.{S} И, онда... ала ћемо се провеселити! — рече Крушка, а очи му заводн |
| , о Илину дне, равно шест година!...{S} Ала то беху муке!... </p> <p>И као што она пословица ка |
| башу! </p> <p>— Станко харамбаша!...{S} Ала је то некако сличито!...{S} Баш би вредело да будем |
| рђе, па Лука, па Стојан, па Јаков...{S} Ала их се натукосмо, до миле воље!...{S} Ја мислим да и |
| е Заврзан и махну јатаганом око себе. — Ала је згодан!...{S} Види, Сурепе!... </p> <p>Суреп се |
| >— Јуначки, Дево! — довикује Заврзан. — Ала Станко џумбуса!...{S} Гледај Зеку шта чини!{S} Еј, |
| усне поплавиле... </p> <p>— Их — рече — ала је то гадно! </p> <p>— А шта? — упита отац. </p> <p |
| њених очију читала заповести. </p> <p>— Ала су им вреле главе!{S} Дајте, наквасите какве крпе.. |
| говора.{S} Деве беше нестало. </p> <p>— Ала тај бежи од барута, као горско зверче!... — насмеја |
| о у грудима његовим, нешто што зија као ала ненасита — оста освета... </p> <p>Лазар и он не мог |
| оће да убије за своје!...{S} Право има, алал му вера!...” </p> <p>Турчин је стојао на прагу и г |
| </p> <p>— Јавио ми је Срећко.{S} Него, алал вам вера!{S} Оно што сте на Журави урадили — вреди |
| Станко!...{S} Ти си син Алексин!!...{S} Алал ти, соколе, српско млеко које те одранило!...{S} С |
| ваше: </p> <p>— Тако, децо, тако!...{S} Алал вам вера!...{S} А чија си ти, снахо? — упита Јелиц |
| p>— Ходи, соколе, да се пољубимо!...{S} Алал да ти је оно српско млеко што те задојило!{S} Еј в |
| викујући: </p> <p>— Тако, Клемпо!...{S} Алал ти вера, Јовица!...{S} Не дај се, Ногићу, стари ха |
| ао ратару, сад си алат и ратнику!...{S} Алал ти вера, Дево!... — И замаче с дружином у шибљак!. |
| јуриш.{S} Молер ће ударити с бока...{S} Алал им мајци ако се одрже!... </p> <p>Лако је текла ре |
| ече му, а сузе му се свртеше у очима. — Алал нека ти је српско млеко које те задојило!...{S} Ал |
| А... они тај посао знају!... </p> <p>— Алал им вера! </p> <p>Настаде веселе.{S} Јело се и пило |
| д очима.{S} И загрли Маринка. </p> <p>— Алал ти вјера, соколе!{S} Ти говориш тако мудро да би м |
| коња и побеже у неки честар. </p> <p>— Алал му вера! — рече одушевљено поп Милоје. </p> <p>— Ј |
| јединца по рамену довикујући: </p> <p>— Алал ти вера!... </p> <p>Борцима овладало неко одушевље |
| то, он стаде хвалити Јелицу: </p> <p>— Алал јој млеко материно.{S} То је јунак девојка!...{S} |
| ад сврши причу, Заврзан рече; </p> <p>— Алал ти вера!...{S} Види ти се и по рукама, крваве су. |
| о попа. </p> <p>— Узми, попо, нек ти је алал!{S} Поп одмахну главом. </p> <p>— Ја немам ситно — |
| љубимо, јуначе!...{S} Да се опростимо и алалимо!...{S} Ја сам сигуран да се више овде на земљи |
| !...{S} Него, браћо, да се још једанпут алалимо! — рече Зека. </p> <p>И изљубише се као да ће у |
| ис: </p> <p>— Бог те дао ратару, сад си алат и ратнику!...{S} Алал ти вера, Дево!... — И замаче |
| ној страни...{S} Ти, Дево, рече да имаш алат? </p> <p>— Ту је! — рече Дева, скидајући белу прте |
| човек на коњу.{S} Човек беше риђ, а коњ алатаст. </p> <p>Чим виде риђа човека, Станко плану.{S} |
| не имадоше куражи бацити се у недра те але што тако хучи... </p> <p>— Јао! — дрекну ђедо, и не |
| гуњ „ресаник”.{S} На главама се црвене алеви фесови, као да у цркву иду...{S} Ретко у кога да |
| илоје викну: </p> <p>— Не задржавај га, Алекса!{S} Он зна шта ради!... </p> <p>— Збогом, браћо! |
| шалу.{S} Видећи га весела и разговорна, Алекса се раскрави.{S} Он стаде ћеретати и разговарати |
| </p> <p>Алекса је јео. </p> <p>— Је ли, Алекса? </p> <p>— Шта је? </p> <p>— Што ти мени, болан, |
| али га људи задржаше. </p> <p>— Чекај, Алекса брате, да испричам шта сам видео! — рече Маринко |
| е скоро сваког дана... </p> <p>Међутим, Алекса се нимало није бојао Ивана.{S} Он је био толико |
| То си сам измислио!... </p> <p>— Лепо, Алекса, — рече кмет. — Он је то видео и прича.{S} А Ми |
| {S} Иван је имао три сина и једну кћер, Алекса само четири сина.{S} Подесило се некако те је Ал |
| } То је баш лијепо.{S} Једини онај пас, Алекса, што вас је лагао... </p> <p>— Жао ми је Алексе! |
| а над собом где се смеши. </p> <p>— их, Алекса брате!{S} Субаша те сасвим заборавио.{S} Кад ја |
| } Он се изгуби. </p> <p>— Алекса!...{S} Алекса! — викао га је неко.{S} Он отвори очи и виде Мар |
| /p> <p>— Зликовче!...{S} Хајдуче!...{S} Алекса није могао речи проговорити...{S} Стегло га нешт |
| пасти.{S} У кући није било никога...{S} Алекса је седео расплетен на своме обичном месту, голог |
| head> <p>Пролажаху дани за данима...{S} Алекса и Петра већ више не могаху ни сами себе послужит |
| , и свако ти то има пуне руке посла.{S} Алекса је прилазио сад овамо, сад онамо, напомињући да |
| p> <p>Било је то некако око Тројица.{S} Алекса се враћао с рада кући, па, дошавши близу својој |
| пољубите! </p> <p>И отпоче љубљење.{S} Алекса се љубио са свима у кући, а Станко је љубио стар |
| ише и Алекса и Петра и осмехнуше се.{S} Алекса додаде више у шали: </p> <p>— Па добро... добро! |
| ана Сима пролазаше пред њихове куће.{S} Алекса је био у авлији.{S} Како га смотри, он викну.{S} |
| !...{S} Сима сагао главу, па одмиче.{S} Алекса викну још јаче. </p> <p>Сима се бајаги закашља.{ |
| бро... </p> <p>И врата се затворише.{S} Алекса је очекивао.{S} Сваки тренутак беше му вечност.. |
| ли ти, матори? — рече Крушка Алекси.{S} Алекса диже главу. </p> <p>— Ко ти је био овдје? </p> < |
| а тај случај... </p> <p>Дођоше кући.{S} Алекса је ишао напред.{S} Негова Петра изиде пред људе |
| евојком? </p> <p>— Да је водим кући.{S} Алекса скочи. </p> <p>— То нећеш! — рече он, а око му с |
| Одвуците овог маторог пса у подрум.{S} Алекса беше миран, кад му они приђоше, и само рече: </p |
| ико. </p> <p>— Лажеш! — рече Турчин.{S} Алекса не одговори ни речи. </p> <p>— Је ли, бре?{S} Ал |
| Станкова није слатка залогаја појео.{S} Алекса и Петра јели су ради њих.{S} Туга је омотала ову |
| овори ни речи. </p> <p>— Је ли, бре?{S} Алекса ћути. </p> <p>— Умијеш ли ти говорити?{S} Никакв |
| љанића.{S} Што да њима прота говори?{S} Алекса Алексић растао је с њима у Црној Бари.{S} Па кад |
| очи, док га прену Сима кнез. </p> <p>— Алекса! — рече он. — Казао је кмет да дођеш судници. </ |
| лога дана...{S} Он се изгуби. </p> <p>— Алекса!...{S} Алекса! — викао га је неко.{S} Он отвори |
| човек! </p> <p>— Зар Алекса? </p> <p>— Алекса.{S} Кога год Турци мрзе, он је поштен човек, јер |
| поп. </p> <p>— Па... где је? </p> <p>— Алекса! — рече попа. — Кажи нека доведу Јелицу. </p> <p |
| и — рече он.{S} И таман пође вратама, а Алекса махну руком. </p> <p>— Још мало... — прошапта Ал |
| — Је ли та? </p> <p>— Шта је? — пита га Алекса, а гледа га као да га жали. </p> <p>— Они лопови |
| ерао своје дете напоље?... — пресече га Алекса. — А ја сам јој хранитељ и бранитељ!...{S} Она ј |
| к.{S} Станко напери пиштољ на њ, али га Алекса ухвати за руку. </p> <p>— Зар на своме прагу?! — |
| p> <p>Сима се бајаги закашља.{S} Али га Алекса не хте пустити тако налијо.{S} Оп је непрестанце |
| екају, а бахну Дева међу њих.{S} Чим га Алекса виде, он задрхта, јер је знао да се Дева џаба не |
| /p> <p>— Шта сам знао! — слеже раменима Алекса. — Тек мислим, боље је склонити их!...{S} Него, |
| оју кућу. </p> <p>— Који лопови? — пита Алекса, а упро поглед у њега па му не да тренути. </p> |
| и пецива. </p> <p>— Нема их још? — пита Алекса. </p> <p>— Чини ми се, иду... </p> <p>И заиста, |
| бницу. </p> <p>— Јова може ући? — упита Алекса.{S} Место одговора, попа позва Јову у собу. </p> |
| јесам ли ти шта на жао учинио? — упита Алекса. </p> <p>— Ја сам теби, а ти мени ниси!... — реч |
| /p> <p>— Онда, реци шта тражиш? — упита Алекса. </p> <p>— Шта даш! — одговори Милош. </p> <p>— |
| руком. </p> <p>— Још мало... — прошапта Алекса. </p> <p>Лице му беше жуто као восак.{S} Попа за |
| почело пакостити с обе стране.{S} Чича Алекса и бабо с једне, а и мене понесе ђаво... </p> <p> |
| ану сазива. </p> <p>Скоро последњи дође Алекса Алексић.{S} Људи га погледаху ћутећи.{S} Све је |
| и они је благосиљаху... </p> <p>Али је Алекса осећао како га нестаје...{S} Ако пође, засопи се |
| зати. </p> <p>— Ама, седите! — викао је Алекса. </p> <p>— Хвала!...{S} Није време весељу.{S} Св |
| p>— Седи, посинче, куда ћеш? — питао је Алекса. </p> <p>— Ја морам отићи до дружине, поочиме!.. |
| </p> <p>— И воде... воде... — шаптао је Алекса. </p> <p>— Добро, добро... </p> <p>И врата се за |
| н је домаћин, а ако у Ивановој, тамо је Алекса.{S} Радост, жалост, зло, добро — делили су зајед |
| >А било је и људи паметних!...{S} Ту је Алекса Алексић, па Иван Миражџић, па Сима Шокчанић, па |
| о праг очев, баш у оном тренутку кад се Алекса сроза од радости низа зид, бахнуше поп Милоје и |
| опет дође друго у главу... оно како се Алекса пренеразио... све...{S} И, онда опет помислим: к |
| аше и принеше им чутуру с ракијом, рече Алекса: </p> <p>— Па, како си, Мило?...{S} Дао те бог в |
| {S} Видим ја већ шта теби треба! — рече Алекса и потапша га по плећима. </p> <p>И пођоше у кућу |
| бих замолио!... </p> <p>— И ја! — рече Алекса поносито. — Кад ми живот дотле дође да се морам |
| ... вечерас се баш и нема посла! — рече Алекса. — Ми смо то већ свршили сами.{S} Него сутра... |
| н-два кад се чекало шест година! — рече Алекса, гледајући га право у очи и смешећи се... </p> < |
| е. </p> <p>— Онда добро — сутра! — рече Алекса. </p> <p>Станко виде њихове погледе и осмејке и |
| нам. </p> <p>— Дај ми мало воде! — рече Алекса. </p> <p>— Даћу, али да ми кажеш нешто. </p> <p> |
| све турске куће овако пропевале! — рече Алекса. — Јеси видео где су ме затворили? </p> <p>— Вид |
| .{S} И кажем ти, оступи од мене! — рече Алекса, па изиде из суднице и не осврћући се на вику ње |
| мо.{S} Није ово време за чекање! — рече Алекса. </p> <p>— Богами, и није! — рекоше остали. </p> |
| >— Поменуло се, не повратило се! — рече Алекса. — Што сам претурио преко главе — претурио.{S} О |
| моји синови, а они нису лопови! — рече Алекса и погледа таквим погледом Ивана да овоме пође ко |
| а пуна, а његов је дар најслађи! — рече Алекса и подиже капу те се прекрсти. — И ево, док ово м |
| јдуци... </p> <p>— Ето па тражи! — рече Алекса и махну руком око себе. </p> <p>Пандур се врати |
| p> <p>— Немој ти ту њега плести! — рече Алекса. — Ја ово теби говорим.{S} Он је Турчин, па је о |
| арај! </p> <p>— Ја сам ти казао! — рече Алекса и погледа га неким леденим погледом. </p> <p>— А |
| p> <p>— Море, људи, да вечерамо! — рече Алекса. </p> <p>— Чекам побратима! — рече Станко. </p> |
| >— Причај нам како је било тамо! — рече Алекса. </p> <p>— Чекај да га се прво сита нагледам! — |
| ше се дома. </p> <p>— Да ручамо! — рече Алекса. </p> <p>— Данас нећемо!...{S} И нама је празник |
| бинка... </p> <p>— Добро, добро! — рече Алекса. — Видим ја да све бежи од мога дома!...{S} Иди, |
| немаш!... </p> <p>— Ћути, Петро! — рече Алекса. </p> <p>— А ћутим доста!...{S} И само ми се срц |
| удити, дан ће бити необично леп! — рече Алекса. </p> <p>И заиста!{S} Оно плаветнило белога дана |
| ићи? </p> <p>— Могу, попо, могу! — рече Алекса и диже се с постеље. </p> <p>Попа скиде капу, уз |
| баџе уздигне. </p> <p>— Пустош! — рече Алекса. </p> <p>То Станка трже из његових сањарија.{S} |
| рече Петра. </p> <p>— А што сте? — рече Алекса. </p> <p>— Бог с тобом!... — рече Петра. — Па бо |
| ало седосмо, па нам Станко прича — рече Алекса. — Ја жестока боја, бого милостиви!...{S} Па то |
| акута... </p> <p>— Право ми реци — рече Алекса Милошу — шта си ти науман с девојком? </p> <p>— |
| дговори Милош. </p> <p>— Па лепо — рече Алекса. — Ни то се не да карати! </p> <p>И стаде дрешит |
| је, у кући...{S} Чини се невешт — рече Алекса. </p> <p>— Онда да полазимо.{S} Ићи ћемо шумом — |
| „да се посленици прихвате” — како рече Алекса. </p> <p>Обредише се неколико пута.{S} Суреп реч |
| еку!... </p> <p>— Али како онда? — поче Алекса. </p> <p>— Како?... како?...{S} Зар нема неваљал |
| јете!...{S} Дај-де још ракије! — викаше Алекса. </p> <p>И Мара им донесе опет пуну чутуру. </p> |
| гу. </p> <p>— А куд су отишли? — питаше Алекса. </p> <p>— Не знамо! — одговори чељад. </p> <p>— |
| ... </p> <p>— Иди, Станко!...{S} Ето, и Алекса може с тобом поћи... </p> <milestone unit="subSe |
| ену руку у својој. </p> <p>То опазише и Алекса и Петра и осмехнуше се.{S} Алекса додаде више у |
| о”, а друга: „Мени је још горе!” тако и Алекса.{S} Он је веровао да се Станко намучио, али се н |
| !...{S} Ово ће те окрепити... </p> <p>И Алекса повуче два-три гутљаја из чутуре... </p> <p>— Мо |
| се нехотице маши капе и пође руци, али Алекса плану и трже руку. </p> <p>— Натраг, теби да дам |
| могао чути како му срце лупа...{S} Али Алекса не слушаше то, он стаде хвалити Јелицу: </p> <p> |
| човечја. </p> <p>— Уђите, уђите! — вели Алекса. </p> <p>— Помаже бог! </p> <p>— Бог вас чуо! </ |
| да и свету објаве. </p> <p>— Еј, весели Алекса! — рече Јова. </p> <p>— Тихо живео, тихо умро, о |
| > <p>— Дуго је до смрти — покуша весели Алекса да се нашали. </p> <p>— Ал̓... ето... кмет ме по |
| бира се.{S} Три дана и три ноћи нису ни Алекса ни Петра одмакли од постеље.{S} Четвртог јутра д |
| ма срж у костима леди!... </p> <p>Јадни Алекса!...{S} Јадна Петра!... </p> <p>Ови робови незаро |
| гутљаја ракије без Алексе попити, нити Алекса без њега.{S} Ако је весеље у кући Алексиној, Ива |
| еш!...{S} Лажеш, улизицо турска! — цичи Алекса. </p> <p>— .... ко не би смотрио — настави Марин |
| душманина немаш!...{S} Па, после, онај Алекса!{S} Богами, ако му ти не судиш, ја ћу му судити! |
| га Крушка: </p> <p>— Море, па тај твој Алекса још ће и свадбовати Станкову свадбу на наше очи. |
| аре ноге заклецаше... </p> <p>— Еј, мој Алекса! — рече сам себи и насмеја се невољно. — Ни ноге |
| ко проводио!... </p> <p>Тако је говорио Алекса, а овамо једнако му се отимало са усана: ама, ти |
| . </p> <p>— Ја немам ситно — рече тужно Алекса.{S} Попа му врати кусур. </p> <p>— Нећу да ти ду |
| њега, он је поштен човек! </p> <p>— Зар Алекса? </p> <p>— Алекса.{S} Кога год Турци мрзе, он је |
| . </p> <p>— Зар нећете ноћити? — питају Алекса и Петра. </p> <p>— Нека, нећемо!... — вели Јова. |
| /p> <p>— То се види по теби — добаци му Алекса као из рукава. </p> <p>Турчин је слушао тај разг |
| — рече Милош. </p> <p>— Дајеш? — викну Алекса. </p> <p>— Дајем. </p> <p>Алекса му притрча, па |
| p>— Али ти лажеш, скоте турски! — рикну Алекса и отрже се од људи што га задржаваху. — То си са |
| ата. </p> <p>— Умукни, Турчине! — цикну Алекса и полете на њ, али га људи задржаше. </p> <p>— Ч |
| позовем чељад!... — рече Милош.{S} И ту Алекса плати свакоме од чељади понешто.{S} Кад све би г |
| запахну га здрављем својим.{S} Сиромах Алекса поче свест губити.{S} Очи му засенише од сјаја б |
| срца, побогу брате!... </p> <p>Сиромах Алекса!...{S} Ни сањао није шта му се спрема. </p> <p>Н |
| </p> <milestone unit="subSection" /> <p>Алекса је седео крај огњишта, Петра је спотицала ватру |
| P18963_C1.3"> <head>3. ЈАРАНИ</head> <p>Алекса Алексић и Иван Миражџић били су суседи.{S} То су |
| S} Та искапаћу оба ока моја!... </p> <p>Алекса је ћутао.{S} У дубини своје душе осећао је и сам |
| хиљада, гласник отићи неће!... </p> <p>Алекса је плакао од радости...{S} Он је по хиљаду пута |
| !...{S} И мртвога се стидим!... </p> <p>Алекса му је одобравао.{S} Њему се чинило да се друкчиј |
| вори: јадниче, ала те жалим!... </p> <p>Алекса се спреми и оде судници.{S} Кад је тамо дошао он |
| Јови и Петри да не говорим!... </p> <p>Алекса махну руком преко очију, па рече: </p> <p>— Што |
| братио са Зеком Селаковићем?... </p> <p>Алекса весео, Петра весела, укућани тако исто.{S} Снахе |
| д сам ја то кога упропастио?... </p> <p>Алекса је ћутао. </p> <p>— Ја њега волим као да је на м |
| <p>— Сува риба... али ништа... </p> <p>Алекса је јео. </p> <p>— Је ли, Алекса? </p> <p>— Шта ј |
| раћаху.{S} Све оборило главе... </p> <p>Алекса уђе у кућу.{S} Поред огњишта сеђаше неколико сус |
| де, па оде, а и не окрену се... </p> <p>Алекса оста као станац камен.{S} Он не умеде више пи го |
| !...{S} Опрости и благослови... </p> <p>Алекса хтеде нешто рећи, али се загрцну.{S} Две сјајне |
| еш?...{S} И свети су грешили... </p> <p>Алекса сену оком. </p> <p>— Он није грешио! — рече оштр |
| да остане она у његовој кући... </p> <p>Алекса јекну: </p> <p>— Ама ја не дам њу, упамти ти!... |
| је.{S} Ама није ми све тамо... </p> <p>Алекса се смешка. </p> <p>— Једно ми јагње залута у тво |
| аспрам њега, он окрете главу... </p> <p>Алекса му ништа не рече.{S} Гледао је за њим укоченим п |
| ошковима, а сузе га облевају... </p> <p>Алекса обриса очи, па приђе Јелици и загрли је: </p> <p |
| о, оно се закаменило на њему... </p> <p>Алекса је седио оборене главе, гологлав и расплетен.{S} |
| ак кад виде она натмурена лица. </p> <p>Алекса јој рече: </p> <p>– Иди у кућу! </p> <p>Она посл |
| ако Алексе, него просто побеже. </p> <p>Алекса саже главу и оста на месту као укопан!... </p> < |
| да није ни чуо кораке Алексине. </p> <p>Алекса га гледаше неким чудним погледом, који би га и с |
| па тихо рече: </p> <p>— Устани. </p> <p>Алекса се диже, докопа руку свештеникову, па је стаде љ |
| викну Алекса. </p> <p>— Дајем. </p> <p>Алекса му притрча, па га загрли.{S} Заплака се старац о |
| </p> <p>Па метну јело преда њ. </p> <p>Алекса халапљиво докопа лонац.{S} Пријатан мирис рибљи |
| питрахиљ и метну капу на главу. </p> <p>Алекса се маши кесе и извади златан дукат: </p> <p>— Оч |
| опа. — Кажи нека доведу Јелицу. </p> <p>Алекса погледа у снаху Мару, а она, као хитронога срна, |
| > <p>— Где је Станко и дружина? </p> <p>Алекса пусти кашику у лонац и погледа га страшним погле |
| ̓ мене не уби!!...{S} Да није било чича Алексе, ти не би имао сина!... </p> <p>Страшна мисао об |
| старац, чича Сима, кнез, и он кад поред Алексе прође сагиње главу и чини се да га не види!... < |
| } Дође кум из Совљака.{S} Све, почев од Алексе па до најмлађег укућанина, потрча да кума поздра |
| жеш учинити...” И једно време одујми од Алексе. </p> <p>Пита га Крушка: </p> <p>— Море, па тај |
| ме се боји.{S} Он ће је силом отети од Алексе...{S} Он ће је натјерати да пође за Лазара... </ |
| — рече Крушка преплашено. </p> <p>— Код Алексе... </p> <p>Он не рече ништа... </p> </div> <div |
| раменима. </p> <p>— Ја чујем да је код Алексе — рече Крушка и упиљи у њ. </p> <p>Милош сасвим |
| ј несрећи.{S} Тако је некако било и код Алексе.{S} Од неколико дана он више не беше госа своје |
| е сама све причала...{S} Ја сам био код Алексе онога јутра кад је њу Станко довео...{S} Па реци |
| што вас је лагао... </p> <p>— Жао ми је Алексе! — рече Иван. — Знаш, кад га видим онако расплет |
| и.{S} Није хтео Иван гутљаја ракије без Алексе попити, нити Алекса без њега.{S} Ако је весеље у |
| сакрити радости што се отресе тако лако Алексе, него просто побеже. </p> <p>Алекса саже главу и |
| Па зар онда не би било добро да ја око Алексе... </p> <p>— Не би. </p> <p>— Што? </p> <p>— Прв |
| те у лице једном од најчеститијих људи, Алекси Алексићу?{S} А?... </p> <p>— Али, Алексин... </p |
| Прођоше три месеца у Тузи И жалости.{S} Алекси је освртао један дан као и други...{S} Готово из |
| — Бог те благословио!...{S} Шта ћеш?{S} Алекси се стеже грло.{S} Он поче грцати: </p> <p>— Оче! |
| <p>— Коме? </p> <p>— Алекси. </p> <p>— Алекси? — рече кмет и погледа зачуђено у попа. — Зар се |
| Хајдемо њему! </p> <p>— Коме? </p> <p>— Алекси. </p> <p>— Алекси? — рече кмет и погледа зачуђен |
| <p>— А је ли ти, матори? — рече Крушка Алекси.{S} Алекса диже главу. </p> <p>— Ко ти је био ов |
| еопојане гробове!... </p> <p>Онда приђе Алекси, такну се његова рамена, па тихо рече: </p> <p>— |
| , а сад га то сасвим прође.{S} Он приђе Алекси, узе му руку и ороси је сузама: </p> <p>— Бабо!. |
| како му пламен лиже образе.{S} И да је Алекси било до тога, он би могао чути како му срце лупа |
| м заповестима.{S} Попа Милоје окрете се Алекси, па рече: </p> <p>— Ово је така замка: да их је |
| ром...{S} И свих педесет срца потеглише Алекси: жеља свију беше да се ништа не нађе!... </p> <p |
| и молитву... </p> <p>За време молитве и Алекси и Петри учини се да се Господ на њих смилостивио |
| шта вам је...{S} Па, чујем да сте чак и Алекси у кућу ишли. </p> <p>— Јесмо. </p> <p>— И тамо с |
| о.{S} Он се кајао зашто прво није јавио Алекси за тај случај... </p> <p>Дођоше кући.{S} Алекса |
| а. — Како би било да се ми сад окренемо Алекси.{S} Он је сјетан, невесео.{S} Да му одем кући да |
| тарешине нема... </p> <p>Те тако, пошто Алекси издадоше деветину, окупише се сви у домаћинској |
| тића.{S} Он има притрча руци... </p> <p>Алекси су лиле сузе потоком...{S} Љубили су се као на с |
| Лазара где нешто око куће врла. </p> <p>Алекси се већ набра чело чим га виде, али он се притиша |
| инко се сруши као подсечен пањ. </p> <p>Алекси само јурну крв у главу.{S} Он не знаде шта учини |
| лекси Алексићу?{S} А?... </p> <p>— Али, Алексин... </p> <p>— Срамота, попе!{S} Хоћеш да рекнеш |
| Срамота, попе!{S} Хоћеш да рекнеш да је Алексин Станко лопов!...{S} А то је дете, болан, расло |
| етири сина.{S} Подесило се некако те је Алексин Станко парњак Ивановом Лазару. </p> <p>Расли у |
| за руком.{S} Сва Црна Бара пљује на дом Алексин...{S} Ја сам говорио проти Николи из Белотића д |
| >— Дакле, то је Станко!...{S} Ти си син Алексин!!...{S} Алал ти, соколе, српско млеко које те о |
| — рече Иван. </p> <p>— Ама, зар Станко Алексин? — упита кмет. </p> <p>— Он главом! — рече Иван |
| p>Уочи дана свадбеног ужурбала се чељад Алексина.{S} На коју год страну погледаш, сам посленик, |
| аде. </p> <p>— Уђи, уђи!{S} Ово је чича-Алексина кућа.{S} Зар си се мало пута овде играо?...{S} |
| ленуо у њу толико да није ни чуо кораке Алексине. </p> <p>Алекса га гледаше неким чудним поглед |
| ао неми... </p> <p>Пролазећи поред куће Алексине, видеше га пред кућом гологлав где стоји; дига |
| гледао како се Црнобарци купе око куће Алексине и мире се с њим... </p> <p>И онда... све му се |
| и Турчин. </p> <p>И кад бише близу куће Алексине, онда Крушка нареди те опколише кућу, а он са |
| .{S} Страшно је изгледало измучено лице Алексино... </p> <p>— Намести га овде, поред мене... — |
| епркати. </p> <p>Ледени зној проби чело Алексино.{S} Срце му је стрепило од слутње, која му се |
| их у кућу. </p> <p>Ведро је сјало чело Алексино.{S} Бацио чибук, оплео перчин, па се смешка не |
| и затвори врата. </p> <p>Горило је грло Алексино од оне слане рибе и пасуља.{S} Као да је неко |
| био према Ивановој кући, смотрим Станка Алексиног где изиде из старог Ивановог вајата. </p> <p> |
| па онај Шокчанићев... па ето ти и оног Алексиног несрећника!...{S} Сам лопов, хајдук!...{S} Св |
| одају. </p> <p>— Кад си ти видјео оног Алексиног чапкуна? </p> <p>— Прије један сахат.{S} Видј |
| е слушао тај разговор и чудио се куражи Алексиној. </p> <p>— А што се то види по мени? — упита |
| >Као миље неко разасу се живот по снази Алексиној.{S} Он се опре рукама, али још беше малаксао. |
| S} Ти мислиш да је лакше кудикамо отићи Алексиној кући, узети Јелицу за руку, па је довести и д |
| ли-аги!{S} Него, драги мој, иди ти кући Алексиној, па се с њим лепо намири... </p> <p>— Бог с т |
| рчина да је истина видео те људе у кући Алексиној. </p> <p>— Молим те... </p> <p>— Оступи! — ре |
| лекса без њега.{S} Ако је весеље у кући Алексиној, Иван је домаћин, а ако у Ивановој, тамо је А |
| ! ...{S} Мада никог није затекао у кући Алексиној, опет му се чинило да је све оно истина што ј |
| икривени! </p> <p>— А гдје? </p> <p>— У Алексиној кући, згради, авлији, ма где, само су ту!... |
| > <p>— Више је нећете наћи.{S} Она је у Алексиној кући.{S} Као да је гром међу њих ударио.{S} З |
| лим: ако ти сад из овијех стопа не одеш Алексиној кући и не узмеш дјевојку — онда гледај куда ћ |
| Маринко спокојно не осврћући се на Вику Алексину. — Кад то видим, ја ти лепо причучим иза једно |
| е само пожелети може: све пљује на кућу Алексину. </p> <p>— Па зар онда не би било добро да ја |
| огледом пуним пакости погледаше на кућу Алексину: </p> <p>— Вала, и теби је одзвонило, угурсузе |
| ши да наговори Турчина да претресе кућу Алексину. </p> <p>Турчин је већ излазио из стрпљења, ка |
| аш учинити ово: ти мораш претрести кућу Алексину!{S} Турчин се насмеја. </p> <p>— Али, молим те |
| Где?... </p> <p>Лазар показа руком кућу Алексину. </p> <p>— Е сад је мој! — рече Иван страшним |
| ају... </p> <p>И сад како да иде у кућу Алексину?...{S} Он је једаред пљунуо на њу и окренуо јо |
| {S} Што да њима прота говори?{S} Алекса Алексић растао је с њима у Црној Бари.{S} Па кад они мо |
| ива. </p> <p>Скоро последњи дође Алекса Алексић.{S} Људи га погледаху ћутећи.{S} Све је село зн |
| је и људи паметних!...{S} Ту је Алекса Алексић, па Иван Миражџић, па Сима Шокчанић, па Јевта П |
| C1.3"> <head>3. ЈАРАНИ</head> <p>Алекса Алексић и Иван Миражџић били су суседи.{S} То су били п |
| твога сина Лазара и кажи му:{S} Станко Алексић зна да је ова крађа његово масло!...{S} Јуче ме |
| <p>— А како ти је име? </p> <p>— Станко Алексић. </p> <p>Харамбаша поћута мало.{S} Затим промум |
| си луд, Иване!...{S} Зар ја, ја Станко Алексић, да ти опростим!...{S} Зар да ти опростим чак и |
| <p>— Скачем стопу више! — викну Станко Алексић. </p> <p>— Мањ ти? — повика момчадија.{S} Лазар |
| {S} Имаћу срца!... — Ја сам жена Станка Алексића!{S} Ако не умеднем убити, умећу погинути!...{S |
| е и удубише се у мисли.{S} Заиста, кућа Алексића је била најстарија у Црној Бари. </p> <p>А он |
| но име, добар глас што га је имала кућа Алексића — све оде!...{S} Као да је град потро...{S} И |
| г стуба као делија. </p> <p>— Ја сам из Алексића куће! — одговори Јелица. </p> <p>— Да ниси Ста |
| /p> <p>— Хоћеш ли да видиш ко је у кући Алексића, је л̓?...{S} Па што ћутиш?...{S} Што не кажеш |
| госиља моју кућу!...{S} И живеће колено Алексића дуго, дуго!...{S} Много ће живети!...{S} Ту ће |
| га како ће браћу завадити...{S} Алексу Алексића одгурнуо од свију, Ивана Миражџића оцепио од б |
| </p> <p>— Иди, Мехо, па ми зовни Алексу Алексића.{S} Пошто Мехо оде, он се окрете Ивану и Марин |
| Милоје и кмет Јова боље познају Алексу Алексића од проте Смиљанића.{S} Што да њима прота говор |
| це једном од најчеститијих људи, Алекси Алексићу?{S} А?... </p> <p>— Али, Алексин... </p> <p>— |
| он се са Лазаром пази, Иван се пази са Алексом... зар је ту што чудно кад је то као једна кућа |
| ово, ово зближавање попово и кметово са Алексом, упорност Јеличина, ова привиђења Маринкова, св |
| о харамбаша. </p> <p>Срећко се наже над Алексом. </p> <p>— Јеси ли жив, брате? — упита га он. < |
| ако ћу сад?{S} Ја сам се осрамотио пред Алексом...{S} Једаред ми је назвао бога, а ја сам окрен |
| .{S} Попа Милоје и Јова Јуришић пошли с Алексом да га намире с Милошем. </p> <p>Позади је ишао |
| Нећеш се кајати!...{S} Иди се намири с Алексом!{S} Намири се и помири с њим!...{S} И држи се њ |
| Лазара.{S} И онда не може боље бити!{S} Алексу осрамотио, Ивана дограбио, па сад жари и пали по |
| аветује га како ће браћу завадити...{S} Алексу Алексића одгурнуо од свију, Ивана Миражџића оцеп |
| ако изгледа. </p> <p>— Није добро...{S} Алексу бацише у тамницу, у подрум под ханом... </p> <p> |
| </p> <p>— Нећу да ти дугујем — рече.{S} Алексу је ледио овај суви говор и онај хладни поглед... |
| си њега родио! — викну кмет строго.{S} Алексу освестише ове речи пуне прекора. </p> <p>— Јаој, |
| у тројицу за један танковијаст јасен, а Алексу принеше оној клади на којој је седео харамбаша. |
| {S} Зато се сад склањајте од њега.{S} А Алексу призовите.{S} Он је, сиромах, жељан људи и њихов |
| Пре ће они, болан, позвати оног лопова Алексу у своје друштво него тебе.{S} Пре ће се с њим са |
| — то је и он! — рече и озбиљно погледа Алексу. </p> <p>— Па ти рече... </p> <p>— Ја јесам река |
| рди Иван. </p> <p>Сви погледи падоше иа Алексу. </p> <p>А он је стајао блед, укочен као колац. |
| — А је ли овдје био поп? — упита Крушка Алексу. </p> <p>— Није. </p> <p>— А гдје ти је Јелица М |
| крив, је л̓? — упита Станко и показа на Алексу. </p> <p>— Бог ће питати! </p> <p>— Ама док до б |
| ем!...{S} Дођосмо да вас — ту показа на Алексу — измиримо и спријатељимо!...{S} Да је бог хтео, |
| } Зликовче! — загрме са свију страна на Алексу. </p> <p>То га освести...{S} Па како беху полете |
| </p> <p>То је био први напад Иванов на Алексу.{S} Од тога доба понављао се скоро сваког дана.. |
| прође људима.{S} Све се очи окретоше на Алексу, а он сагао главу и ћути. </p> <p>— Јесте, браћо |
| обарци красни људи...{S} Једино врчи на Алексу, њега не мари.{S} Неће да чује речи о њему!... < |
| н!...{S} Ето, ја!{S} Ја не бих пуцао на Алексу ни за како благо овога света; али он, чово, хоће |
| . </p> <p>А он приђе, узе врг, па стаде Алексу водом кропити...{S} Наслони му затим врг на опеч |
| дуго чекали.{S} Мехо се врати и доведе Алексу.{S} Он уђе у одају, истина нешто блед, али миран |
| у: </p> <p>— У подрум идите па изведите Алексу! </p> <p>Заврзан и Јовица поскочише као јелени.. |
| елени...{S} Кад отворише подрум, видеше Алексу где лежи усред оне каље.{S} Руке му окрвављене, |
| Поп и кмет иђаху ћутећи.{S} Опет видеше Алексу пред кућом, видеше како се низ расплетене косе њ |
| е... — рече харамбаша. </p> <p>Посадише Алексу на кладу...{S} И он, наслоњен на харамбашу, погл |
| робова... </p> <p>Попине речи разбудише Алексу.{S} Оне падоше на његову душу као блага дажда на |
| >8. НАТУШТЕНО НЕБО </head> <p>Сахранише Алексу.{S} Света је било доста на погребу.{S} Весела Пе |
| е им леђа окрете.{S} Људи су избегавали Алексу, а жене Петру; управо нису их само избегавали не |
| атима. </p> <p>— Иди, Мехо, па ми зовни Алексу Алексића.{S} Пошто Мехо оде, он се окрете Ивану |
| е.{S} Од тога вечера он се реши да гони Алексу.{S} Нареди те га дотераше судници. </p> <p>— Је |
| да се окрете Заврзану: </p> <p>— Понеси Алексу! — рече му. </p> <p>Зора је свитала.{S} Месец у |
| а... </p> <p>Иван, опет, пошто је видео Алексу, никако да се смири.{S} Он је видео тек сад коли |
| омислим: ко зна!...{S} Да си само видео Алексу онога дана кад сам детету молитву читао!...{S} З |
| аустави. </p> <p>Кмет Јова се загледа у Алексу.{S} Затим погледа по народу, па рече: </p> <p>— |
| p>— Поп Милоје и кмет Јова боље познају Алексу Алексића од проте Смиљанића.{S} Што да њима прот |
| ко пушака начинише носила, на којима су Алексу носили.{S} Станко је ишао поред оца, гледећи и п |
| ИЊЕ ОСВЕТА </head> <p>Онога часа кад су Алексу бацили у подрумче и кад се Крушка са Иваном и Ма |
| СТРАШНА ЗАКЛЕТВА</head> <p>Људи гледаху Алексу онако растужена, па им се сажали...{S} И самом И |
| погледом сваки покрет његов... </p> <p>Алексу прилично оживе свежина.{S} Он затражи да га спус |
| } Можда земуница није добра као колеба, али је у ово време паметнија од колебе — рече Заврзан. |
| И не треба му! </p> <p>— Њему не треба, али треба мени!...{S} Ја нећу више живети ако она буде |
| дана у дан.{S} Није било већих сукоба, али је вазда био по који буљук Турака, које су ови прес |
| од моје руке пало много турских глава, али данас — само ако их ђаво надари те ударе — данас ћу |
| о њега се окупила сва дружина Станкова, али га више не зваше харамбашом него буљубашом (капетан |
| овима...{S} Састављао је много планова, али му ниједан није био баш сасвим подесан. </p> <p>Међ |
| о мушка глава, прихвати се домаћинства, али му је оно ишло врло рђаво за руком, јер беше лењ.{S |
| чело. </p> <p>— Јест!...{S} Убићеш га, али куда ћеш онда??...{S} Знаш ли: ко убије, и њега уби |
| н, и тајанствен; глас који те раздрага, али ти од њега и памет стане, и крв се следи; глас који |
| и казао му да поп и кмет врче на њега, али то је био само разговор...{S} А после, и Крушка је |
| тамо-амо.{S} Око му је тражило некога, али га не беше међу лешевима.{S} Виде Јована и Јовицу з |
| њим. </p> <p>Стојан је дрхтао од једа, али је осећао да Милош говори истину.{S} И он, који је |
| уо, а?...{S} Не знаш!...{S} Чуо сам ја, али нећу казати од кога...{S} Него хајд, хајд!...{S} Ви |
| е онако велика, нема ни онолико оружја, али има више срца!...{S} Ја сам гледао како неколико љу |
| не, и крв се следи; глас који те убија, али и крепи — према расположењу душе твоје... </p> <p>И |
| зда како дашће и напреже се да просија, али је облак хвата као паук муву... </p> <p>Пред зору п |
| сазнати...{S} Сумњао је на поп-Милоја, али није био сигуран... </p> <p>А он, заиста, беше рђав |
| о други?... </p> <p>— Звао сам имењака, али он је тамо с Јелицом...{S} Лазар се намршти.{S} Поћ |
| олицина за њим, пуче и неколико пушака, али га ниједно зрно не окрзну.{S} Он се поуздао у брзин |
| м би се животом дало живети и два века, али се вазда нађе нешто што га ремети, што ти загорчава |
| сти... </p> <p>И досад се бојао Станка, али сад је обамирао само када му име његово на памет па |
| домаћи живот, не онако као пре устанка, али бар је чељад била под својим кровом заклоњена, ако |
| оштовањем; Јелица је гледала испод ока, али тако да Лазару - који то смотри - набрекнуше жиле н |
| ти... </p> <p>Проломи се турска војска, али само за тренутак...{S} Паде читав лес, али као год |
| да види Петру...{S} Петра је боловала, али не од какве болести; Видело се како су године и бри |
| Не питај ме, нано!{S} Ја нисам видела, али знам да је само тако могло бити! </p> <p>— Говори!{ |
| и знаш да ти ја никад речи нисам рекла, али сад морам: срце ме боли! — јецала је она. </p> <p>— |
| он се дигао у гору.{S} Пушка је пукла, али је њен одјек више плашио него храбрио...{S} Није ту |
| ..{S} Он не зна како је та мржња дошла, али она је ту, кипи у његовим грудима као млеко над ват |
| снази Алексиној.{S} Он се опре рукама, али још беше малаксао. </p> <p>— Воде!...{S} Воде!... < |
| урском улизицом и свакојаким именицама, али кад је ствар така, онда ћу и ја рећи што знам, што |
| може бити сваки ко има срца у грудима, али као Дева не може!...{S} За то се треба родити!... < |
| р!... </p> <p>Иван само слеже раменима, али му је душа била захвална Турчину...{S} И оштро око |
| таде га гушити...{S} Он појури вратима, али га снажна рука Зекина баци унутра као какву торбицу |
| ?! </p> <p>Он је погледа крвавим очима, али рече притајено мирним гласом: </p> <p>— Иди, бако, |
| певка.{S} Болеснику нешто сену у очима, али само за тренутак, па се угаси...{S} Запалише свећу |
| бо проламао. </p> <p>Борба беше очајна, али сила беше јача, те јој се не може одолети.{S} Мртве |
| </p> <p>— Зар ја нисам тако исто жељна, али зар се можемо борити с богом и судбином!... </p> <p |
| седоше...{S} Трава је била доста росна, али се ниједно на то није обазирало. </p> <p>— Знаш ли |
| урчин протре очи.{S} Мислио је да сања, али то беше грозна јава. </p> <p>— Да се нико није макн |
| лних села:{S} Соваљка, Богатића, Клења, Али-агиног Салаша и Банова Поља.{S} У чети је било прек |
| соби домаћиновој беше постављена совра, али на соври не беше ничега сем дрвених сланика са сољу |
| моје раме и обвијала се око мога паса, али овог чуда није са мном било!...{S} Ја осећам да ће |
| p> <p>Дрина је бесна, хучна и валовита, али није велика.{S} Омање чете турске, па и појединци, |
| {S} Гром девојка!{S} Била је то лепота, али не господска него јуначка лепота.{S} Што оно песма |
| појише га, хладише, и као би му доста, али он не може више маћи...{S} А оне се улеваху најпре |
| {S} Ту сам руку пољубио небројено пута, али ако само такнеш ма једног од њих, осећи ћу ти је!.. |
| Па шта би му сад? </p> <p>— Сад ништа, али морамо бити на опрезу.{S} Иван ће повући људе за Ту |
| .{S} Ишти!... </p> <p>— Не желим ништа, али још ти нисам све казао. </p> <p>— Говори! — рече Ту |
| аси. </p> <p>Стаде на вратима и закуца, али не доби одговора.{S} Он викну: </p> <p>— Еј, домаћи |
| а турским. </p> <p>И дотле се лила крв, али се сад проли.{S} Наста забуна међу Турцима.{S} Они |
| би више гледао оног погледа Станковог, али му се тек тада јави још страшнији. </p> <p>— Бабо.. |
| Сви гледаше и видеше како замаче у луг, али нико не покуша да га заустави. </p> <p>Кмет Јова се |
| .{S} Он уђе у одају, истина нешто блед, али миран и одлучан. </p> <p>— Је ли ти, море, — рече Т |
| ше здрав.{S} Истина, био је нешто блед, али ведар и весео као и пре.{S} У дугу дану шалио се са |
| еј, браћо моја!...{S} Ја сам можда луд, али овде, у души својој, осећам да је паметно што вам г |
| ићи, а њега оставити код куће!...{S} Е, али ја хоћу да господујем!{S} Има човек машице — што да |
| </p> <p>— Тако је... — рече кмет. — Е, али, шта ћеш?{S} Нашло се, брате, код њега...{S} Баш да |
| живети оне дане до смрти?... </p> <p>Е, али како да остави Лазара?{S} Зар да не казни греха њег |
| е вода слева. </p> <p>Поп више за себе, али опет толико гласно да је и кмет могао чути — рече: |
| бринути да заклона нађе.{S} Збег оживе, али оживе писком ситне нејачи.{S} Старији се дигоше лож |
| ...{S} Све јесте, и веселе је и... све, али ја морам дружину обићи!... </p> <p>Поп Милоје викну |
| Ти знаш да бих се ја борио до истраге, али кад се нема су чим!...{S} Боље да одступимо!... </p |
| а њених... </p> <p>Беше скочио на ноге, али је стојао на месту као закован...{S} И уздрхта као |
| а поиска воде... </p> <p>Суреп му даде, али само један гутљај. </p> <p>— Немојте ме мучити...{S |
| {S} Хтеде замолити да га уклоне одавде, али му се реч узе. </p> <p>— Деде, Заврзане!...{S} Деде |
| И као да би му много казале те звезде, али су неме, или бар за њега неме. </p> <p>Он се диже н |
| приповетку како су ономе рекли: да иде, али да се не обзире, јер ће се окаменити!... </p> <p>— |
| p>Алекси се већ набра чело чим га виде, али он се притиша и пође ближе да види шта баш тражи та |
| <p>То дође ненадно.{S} Станко му дође, али посрте, јер му се смрче пред очима...{S} Хтеде нешт |
| або. </p> <p>И Лазар се окрете да пође, али га он задржа. </p> <p>— Стани-де! — рече.{S} Лазар |
| не може...{S} И он поче да се напреже, али му се ниједан мишић не помаче... </p> <p>Он изгуби |
| ни своје!...{S} Станко поче да се диже, али Суреп га задржа... </p> <p>— Не устај!...{S} Не мож |
| анко се гласно насмеја: </p> <p>— Боже, али си луд, Иване!...{S} Зар ја, ја Станко Алексић, да |
| у.{S} Хтеде јој притрчати и удавити је, али се прибра и притајеним гласом рече: </p> <p>— Купи |
| к себи.{S} Онако понурен ослушкивао је, али не чу ни шума ни вреве, и он диже главу...{S} Диже |
| е Крушка и најежи се. </p> <p>— Био је, али као сен.{S} Зачас га нестане.{S} Вребао сам сву ноћ |
| чина и његову пратњу да се презалогаје, али Крушка одмахну главом и оде замишљен.{S} Маринко по |
| а... </p> <p>— Нана ми се свакад смеје, али ме не грди...{S} Ја сваком наденем име...{S} И не д |
| } И потегоше један на другог кубурлије, али слагаше.{S} Они потегоше сабље и Кулин скрши Лукину |
| азо!...{S} Волео бих ти казати да није, али шта ћу кад је била!... </p> <p>Лазару се напрегоше |
| ад појурили из шанца и јурнули у Турке, али им то старешине не дадоше. </p> <p>— Нека, нека!... |
| тако је.{S} Он није био човек од науке, али је био један од људи свога доба, пун природне свежи |
| амисли.{S} Он паметоваше од сваке руке, али што год намисли, види да је детињасто.{S} С једним |
| е маши први Маринка, те му одреши руке, али у исти мах од појаса направи омчу, па му је натаче |
| пустио би зубе да цвокоћу до миле воље, али овако... стегао вилице и натурио осмејак на лице... |
| <p>Оно, истина, она то не рече никоме, али Лазар опази.{S} И не да се то сакрити од ока које м |
| ..{S} Ти си баш свесрдно радио на томе, али, кад они неће — шта ћеш?... </p> <p>— Али ко му сме |
| ко га вода гуши.{S} Хтео би да се отме, али не може...{S} И он поче да се напреже, али му се ни |
| аху причу: да се дигло робље на тиране, али да се дигло онако као што трава у пролеће из земље |
| ... </p> <p>Иван окупи кмета да остане, али овај не хтеде за живу главу после попа остати, него |
| као Лазар га смотри, потеже да побегне, али га он ухвати, извуче у пољану, па пред свима Турцим |
| удима Крушкиним.{S} Он заусти да рекне, али не може.{S} Станко заману ножем. </p> <p>— Где је, |
| Иванов говор.{S} Заусти нешто да рекне, али га поглед попов задржа... </p> <p>Иван је у својој |
| .. </p> <p>Лазар заусти да нешто рекне, али му реч умре на уснама. </p> <p>— Кад си баш зато до |
| едом. — Ја од овог немам никакве хасне, али мрети ми ваља, брате...{S} Елем, видим ја то... ниш |
| .{S} Мисао се његова отимала од забуне, али она беше тако замршена и преплетена, тако пригњечен |
| снагом.{S} Руке његове утањаху у старе, али још снажне мишице очеве. </p> <p>— Ти нећеш ићи!... |
| .{S} Да идем лећи... </p> <p>Подиже се, али старе ноге заклецаше... </p> <p>— Еј, мој Алекса! — |
| каљавој земљи, он посрће и спотиче се, али жури да изврши заповест свога господара. </p> <p>То |
| то исто. </p> <p>Напослетку указаше се, али то беше лес од људи, то је ишло као огроман талас к |
| !...{S} Човек и стеже срце, и крути се, али га само око одаје...{S} Поглед му се нехотице зауст |
| лепо изгубих памет!...{S} Кајао сам се, али доцкан...{S} Хтео сам те потражити, али нисам смео! |
| ринко?...{S} Премишљао је и досећао се, али се не могаше сетити да их је ма кад увредио; штавиш |
| донеће Суреп џебане. </p> <p>— Донеће, али ако сазнају Турци пре да немамо?...{S} Ако случајно |
| дете!...{S} Нека ми говори ко што хоће, али од њега нема бољег момка у Црној Бари...{S} Сад што |
| ије што је мој!...{S} Ја још имам деце, али ми он баш на срцу лежи!...{S} Некако ми је одвојио. |
| тиме!...{S} Облаци се навлаче на сунце, али зраци и кроз облак пробијају.{S} Док је Србији овак |
| ла му на руку и он је осећао како пече, али не маче руку иако му је било несносно... </p> <p>И |
| {S} Он се спусти на траву и размишљаше, али му мисли беху растројене: летеле су са ствари на ст |
| Ходи!... </p> <p>Ухватише се и понеше, али га Станко без по муке обори. </p> <p>Сви се чудом з |
| че Заврзан. </p> <p>И скоро да се реше, али се диже Дева и рече: </p> <p>— Не. </p> <p>— Па шта |
| .. </p> <p>Једва га повратише и дигоше, али је тај сан тако јако утицао на њега да је непрестан |
| с коња...{S} Он се саже, узе његов нож, али му се одједаред навуче мрак на очи...{S} Видео је с |
| ече. </p> <p>Лазару паде мраз на образ, али му не би на ино.{S} Он се одазва. </p> <p>— Акобогд |
| гне... онда ће земља прокукати од крви, али се ратар неће смирити!...{S} Неће дати ни зеленој т |
| е ордије... </p> <p>Станко се само уви, али му лева рука диже увис главу Мујагину...{S} Наједар |
| <p>— Добро, Стојане. </p> <p>— Сад иди, али одмах. </p> <p>— Збогом! </p> <p>— Збогом пошао! </ |
| рече Петра. — Он је, истина, најмлађи, али некако је најпознатији и најчувенији... </p> <p>— А |
| олена му клецају.{S} Мислио је да бежи, али не може; сем тога, знао је да од Маринка не може по |
| страшну, очајну.{S} Турци су уступали, али стопу по стопу.{S} Одступали су шанцу што га дигоше |
| рече Станко. </p> <p>— И ми смо хтели, али не даде харамбаша...{S} Зато ти се данас придружисм |
| стране; чак су неки и на Саву ударили, али је и тамо за њима отишла потера... </p> </div> <div |
| </p> <p>Иван пође да му колена обгрли, али га Станко погледом задржа. </p> <p>— Ако се макнеш, |
| њега гледао мислећи: ломи се ти, ломи, али мој си!... </p> <p>Иван се диже. </p> <p>— Куда ћеш |
| Дабогда они били мили богу колико мени, али мора се, брате!{S} Ја се не могу с њима борити!{S} |
| > <p>Један тренутак сви беху окамењени, али одмах затим жена и деца ударише у вриску и запевку. |
| </p> <p>Момци су тумарали по помрчини, али се ништа не чу сем ветра. </p> <p>— Нема никога? </ |
| ом преда се.{S} Скокови су били ужасни, али скачу један другом у стопу... </p> <p>— Људи... ово |
| ршај.{S} Турци су наваљивали као бесни, али свакад беху одбијени...{S} Леш до леша падао је по |
| видео да су то све људи простосрдачни, али и поносити, он беше начисто са својим планом. </p> |
| млатну Турчина што осече главу Клемпи, али ударац што га иза леђа доби обори и њега!...{S} Уму |
| S} И досад је било Турака у Црној Бари, али се нису мешали у сеоска посла... </p> <p>— Па, нека |
| нај њега мрзи!... </p> <p>— Знам, ћери, али која вајда кад је Станко отишао у хајдуке? </p> <p> |
| горех! </p> <p>Суреп ништа не одговори, али му више не даде. </p> <p>Заврзан погледа нада се: < |
| свију похвала... </p> <p>— Одскочио си, али да се порвемо! — рече Лазар. </p> <p>— Ја и ти?! — |
| нисам и досад слушала! </p> <p>— Јеси, али... </p> <p>— Шта? </p> <p>— Али ово је сад друго!.. |
| ем гађати!...{S} И сви ми умемо гађати, али онако...{S} Говори, Сурепе!{S} Та, проговори, онеме |
| абљивице. </p> <p>Плугови почеше рђати, али се тим више светлела дуга шара, која је овом вековн |
| богами! </p> <p>— И ја хтедох скакати, али... боље да се не брукам! — рече Латковић, па седе. |
| .{S} Иди, сине!...{S} Мајка ће плакати, али ће те благосиљати!...{S} Иди, соколе мој!...{S} Иди |
| е и за те — онда би се могло и очекати, али... </p> <p>— Па опет пре месојеђа не може бити ништ |
| Зека. </p> <p>Латковић га хтеде узети, али притрча Суреп и одгурну га...{S} Нека ватра сјајаше |
| ово масло!...{S} Јуче ме је хтео убити, али му бог не даде!...{S} Данас то већ неће учинити!... |
| али доцкан...{S} Хтео сам те потражити, али нисам смео!...{S} После... ђаво однесе све... </p> |
| .{S} Добра ракија, не да се доста пити, али је и суд према њој!... </p> <p>— Хе-хе-хе!... — сме |
| тамо.{S} На тебе ће прво Турци ударити, али ти их пропусти...{S} Ти, Јоване, до Илије... још ов |
| е? </p> <p>— Лако ћеш му зајам вратити, али сад не, јер сам га ја овамо позвао...{S} А моја реч |
| p> <p>Крушки је играло срце од радости, али се он савлада. </p> <p>— Нећемо о том говорити!...{ |
| разлога нагонили су је да и то изусти, али ту беше и онај стид што га је с мајчиним млеком пос |
| страшним погледом...{S} Хтеде дрекнути, али му се реч узе... </p> <p>Станко са Сурепом, Зеком и |
| ка ухвати за главу...{S} Хтеде викнути, али не може.{S} Умре сваки дамар у њему...{S} Глава му |
| мрче пред очима...{S} Хтеде нешто рећи, али му се свеза језик... </p> <p>— Како?{S} Зашто? — за |
| розничаво насмеја.{S} Хтеде нешто рећи, али на осмејку оста...{S} Иако је дошао у хајдуке, иако |
| ови... </p> <p>Алекса хтеде нешто рећи, али се загрцну.{S} Две сјајне сузе саставише му се испо |
| опрости историја и сви славни Немањићи, али ово доба, доба од 1804. па до 1813, ја зовем добом |
| учинило да је прошло доста дана и ноћи, али се његова врата не отворише... </p> <p>Осећао је гл |
| цима у руке; Кара-Ђорђе бије на Сеници, али која вајда што бију и он и Вељко кад нас је сила ск |
| ..{S} Зека ће их дочекати на Парашници, али његова сила неће их моћи задржати, они ће продирати |
| } Он се нехотице маши капе и пође руци, али Алекса плану и трже руку. </p> <p>— Натраг, теби да |
| и мајку!...{S} Радите како вас бог учи, али ја свога крова нећу видети док не испуним своју зак |
| .{S} Он је осећао да има греха на души, али је хтео да то сам пред собом оправда. </p> <p>„Ја ј |
| вица.{S} Студена Бара каткад и пресуши, али у Засавици свакад има воде, много воде.{S} Њене су |
| га беше обујмила при причи Маринковој, али — залуд!{S} Све прође, све се разби као сапунски ме |
| нин...” Ето, видиш, ово је прост човек, али зна!...{S} А морам се с њим опријатељити, па да би |
| /p> <p>— Немам! — рече Јелица. — Немам, али ћу га имати исто тако као и ти, јер ћу на те гледат |
| узе и сјаја. </p> <p>— Братство примам, али освета је моја! — рече Станко, пошто га је неко вре |
| Зар не знаш?!... </p> <p>— Па... знам, али сам жељан твога разговора!...{S} Жељан сам чути то |
| <p>Поп зину од чуда... </p> <p>— Знам, али разбијен сандук, па онда... — поче поп. </p> <p>— З |
| м се ваља мирити с њим. </p> <p>— Знам, али како ћемо? </p> <p>— Јест, како ћемо? </p> <p>Обоји |
| вечерас! — рече Турчин. </p> <p>— Знам, али нема девојке! — рече Иван. </p> <p>— Како најма! </ |
| — рече Заврзан Сурепу. </p> <p>— Знам, али мени се чини да је и кост размрскана! — рече Зека. |
| је један хајдук ожењен? </p> <p>— Знам, али... </p> <p>— Упамти, Мило, ово!{S} Хајдуци нису баш |
| p>— Сад, шта сте ви радили, ја не знам, али тек то знам да ћете са ви овде покрвити!...{S} Него |
| ...{S} Па оног Ивана!...{S} Ја не знам, али ови су наши деца кад веле: „Опростити му треба!...” |
| се нашао поред оца. </p> <p>Ја не знам, али има тренутака кад и радост окамени човека.{S} Занем |
| рукама — можеш ме натјерати да признам, али нијесам.{S} Све је бјежало од мене.{S} Једини ови М |
| Јест, ваша ме сила научила да бунарам, али ја нисам луд!{S} Нисам луд већ и зато што сам ти од |
| си шта Турчин рече? </p> <p>— Чуо сам, али Турчин лаже!... </p> <p>Крушка га погледа убезекнут |
| и ми, јеси ли га убио? </p> <p>— Нисам, али ћу га убити!...{S} Убићу га као што ћу и тебе сад!. |
| ла буде!...{S} Без његове воље не умем, али умем убити!... </p> <p>— Онда те примам!... </p> <p |
| у четврт.{S} Наоколо се оплете прућем, али се остави рупа за врата и баџа, која је служила мес |
| Па, ето... дођосмо... </p> <p>— Видим, али зашто?{S} Јесте ли дошли мене да хватате? </p> <p>— |
| а, велика равница прострла се пред њим, али ту равницу Турци притиснули...{S} А њих неколико пр |
| и оде замишљен.{S} Маринко пође с њим, али га он врати. </p> <p>— Иди и пази! </p> <p>— Добро, |
| S} Он јурну, смлави Турчина пред собом, али клону, и, као, изгуби свест...{S} Кад мало себи дођ |
| И љубави!...{S} Ја се растајем с тобом, али не на дуго!...{S} Потражићеш ти мене, јер не можеш |
| Охрабрени, Турци јуришаху свом снагом, али их ови одбијаху... </p> <p>И нешто чудно обујми Ста |
| води Чупићу да га он преда коме другом, али га у своју чету није примао... </p> <p>Једне вечери |
| и пусти узду. </p> <p>Коњ појури трком, али не Шапцу, него натраг.{S} Лазар га није задржавао.{ |
| ју шару и пуцао, и гађао сваким метком, али то је чинио тако као кад би дељао какву иверку... < |
| ровом!... </p> <p>Окрете се још једном, али је више не виде тамо, већ беше отишла.{S} И он, с д |
| .{S} Јурио је изнајпре коњском брзином, али кад виде да не може трчати за зеленком, он се устав |
| и она побеже...{S} Он је тежио за њом, али је заостајао... </p> <p>И овлада њиме неко чудно не |
| иражџићу!{S} До јуче сам те звао чичом, али од јуче ниси ми род!...{S} Ко има опаког сипа као т |
| ти, јуначе!...{S} Јесте Мујага страшан, али страшније твоје очи севају!... </p> <p>Онда се окре |
| а месту...{S} Ја верујем да сам грешан, али бих био већи мученик да се нисам осветио!... </p> < |
| у грлу.{S} И Крушка стајеше пренеражен, али брзо дође к себи те полете вратима. </p> <p>— Мехо! |
| ш добар човек. „Мало је, вели, „прилен, али добар, поштен...” И онако... њему су сви Црнобарци |
| Турчине! — цикну Алекса и полете на њ, али га људи задржаше. </p> <p>— Чекај, Алекса брате, да |
| довратак.{S} Станко напери пиштољ на њ, али га Алекса ухвати за руку. </p> <p>— Зар на своме пр |
| — Оно, истина, ја нисам никад гладовао, али кад устреба, ја ћу гладовати боље него ико! </p> <p |
| уци.{S} Ја потрчим не бих ли га стигао, али где могу ја потрчати с онаким момком?...{S} Тек сам |
| Па ти рече... </p> <p>— Ја јесам рекао, али није!...{S} Ја сам морао рећи! </p> <p>— Морао?...{ |
| добар човек, бога ми!...{S} Нисам знао, али баш добар човек! </p> <p>— Е? — рече поп и покупи о |
| његове... </p> <p>Сву је ноћ обамирао, али сад умре!...{S} Ноге му се подсекоше, и он се сурва |
| љубоморе, јављала се у њему ова мисао, али је он сам одбијао и притушкивао.{S} И што је он њу |
| ети до Београда...{S} Војске има много, али то није ништа!...{S} Наша војска није онако велика, |
| па под пенџер...{S} Говорили су много, али ово је најгневније.{S} Јутрос је Лазар отишао у гра |
| лутња.{S} Досад је мислио на све друго, али сад сва његова мисао беше Лазар... </p> <p>— Можда |
| главе, та он се и онако доста наживео, али му је жао оне његове нејачи, што ће она ни крива ни |
| дно одмаћи не може...{S} Зној је кипео, али се ниједно на то не осврташе... </p> <p>Наједанпут, |
| ога побећи... </p> <p>Јест, он је хтео, али коњић не могаше.{S} Племенита животиња беше сва у п |
| Сима скочи као опрљен. </p> <p>— Брзо, али што брже можеш, зовни ми попа! </p> <p>Виде Сима да |
| дем!... </p> <p>— Знаш, ти си га родио, али ми је на срцу! </p> <p>— Хвала ти!...{S} Збогом! </ |
| ја ти кажем: није добро што си учинио, али је право!...{S} А стари рекоше: што је право и богу |
| удио шта је Ивану те се тако унезверио, али се још више зачуди кад виде и кмета тако исто бледа |
| амена!...{S} И сам би им ђаво опростио, али он никада!...{S} Тај ће се светити на седмом колену |
| рави кућаник!...{S} Ти би то пропустио, али он гине за своје!...” Богами, тако воли Лазара као |
| {S} Он је веровао да се Станко намучио, али се није опет могао намучити толико колико он. </p> |
| као ништа!...{S} Онда сам га промашио, али сад га не бих промашио!” </p> <p>И одоше му мисли д |
| онесе шанцу...{S} Ни сам не знаде како, али осети како му се два врела млаза слевају низ образе |
| {S} Можете ако хоћете и одспавати мало, али мени није лако!{S} Да бог дао крила имам, ја бих од |
| >— Јесте покисли? </p> <p>— Нешто мало, али се да трпети! — одговараху им. </p> <p>Зека засео с |
| ..{S} Станковог Милоја метнуо на крило, али старе кости — дрхтаве руке малаксавају...{S} Већ ви |
| > <p>— Немате џебане. </p> <p>— Немамо, али је Суреп отишао у Митровицу да набави. </p> <p>— До |
| <p>— Баш бих волео да данас послујемо, али да је бар каквог посла!... </p> <p>— Биће! </p> <p> |
| и не прозборише.{S} Гледали су га немо, али тако дрско као што трговац гледа марвинче које је р |
| на нико!...{S} Ми трчимо те припремимо, али То се не да припремити!...{S} То бива наједаред, ка |
| е му Крушка. </p> <p>Он се диже лагано, али га опет обујми страх... </p> <p>— Сједи, Милошу! — |
| ead> <p>Изнајпре је Станко ишао лагано, али га гнев поче подузимати.{S} И што гнев бешњи, тим и |
| тнута? </p> <p>— Ја нисам видела, нано, али бих се заклела у сто манастира да је то његово масл |
| се души нешто закува...{S} Нешто чудно, али страшно...{S} Нешто што он, до данас, никад не осет |
| њих порадио!... </p> <p>То рече мирно, али те речи зазвонише страшно. </p> <p>Он саже главу и |
| а нешто шапутао. </p> <p>— Јесте, попо, али преко Дрине...{S} Него, молим те, немој ником казив |
| дредио судбину... </p> <p>— Знам, попо, али како да остане она у његовој кући... </p> <p>Алекса |
| нио своју шару, нишанио и гађао у месо, али му мисао беше сасвим на другој страни. </p> <p>Пред |
| и се, човече! </p> <p>— Хтео сам ја то, али се не може! </p> <p>— Зашто? </p> <p>— Не умем ти к |
| ..{S} Он је чуо све то, знао је све то, али није могао размишљати ни о чему... </p> <p>И, мало- |
| прибирају.{S} Сад ће ударити силовито, али то ништа није!...{S} Само добро гађајте!...{S} А са |
| лине, које изгледају као водено корито, али само донекле, јер нису доведене до Саве. </p> <p>Би |
| оже доскочити.{S} Скочи двапут у место, али трећи пут удари назад. </p> <p>— Остав’ се, Лазаре, |
| p> <p>— А шта је говорио? — запита поп, али преко срца... </p> <p>— Вели: добар вам је онај поп |
| човек, добар човек!...{S} Јест, добар, али својим Турцима!...{S} А тешко теби када те он воли! |
| де. </p> <p>Лазар је чуо овај разговор, али беше равнодушан.{S} Душевни умор беше толико јак да |
| у образе кад би где чула Станков глас, али се свакад за времена уздржала да не ода бола душе с |
| ова киша стане!...{S} Није ми због нас, али ће нам џебана овлажити ако овако потраје!... </p> < |
| само за тренутак...{S} Паде читав лес, али као год кад штапом по води удариш, после једног тре |
| >— Тринаест?! </p> <p>— Јест, тринаест, али ништа то!{S} Посла га војвода Ђорђе у Орашачку аду |
| к прошао. </p> <p>И Турцима дође свест, али доцкан...{S} Дадоше се у бекство преко лешева своји |
| едан цветак са наших поља цветак прост, али пошкропљен крвљу и орошен сузом наших предака.{S} Њ |
| хватио луга, он се окрете још једанпут, али ње не беше тамо...{S} Само уздахну па саже главу... |
| За њим се натурио главом Стојан Чупић, али Турчин се докопа шибљака и замаче у густиш. </p> <p |
| и су погледали и очекивали реч Иванову, али нико тако жељно као Лазар.{S} Његове се очи стопиле |
| да се убијем...{S} Не знам у детињству, али откако сам омудрала, ја нисам окусила јагњетине... |
| очима... </p> <p>Он напреже сву снагу, али не може доскочити.{S} Скочи двапут у место, али тре |
| почека?...{S} Он није сумњао у победу, али је желео победу савршену, победу из које ни гласник |
| а царевина кренути сву Азију на Србију, али јој није могла наудити као само тим што је кренула |
| прилици он би био хладан према Маринку, али данас он је морао ма с ким разговарати.{S} А с ким |
| као хтеде оком продрети кроз ту маглу, али она постајаше све гушћа и гушћа...{S} И замота стар |
| ... </p> <p>Лазар се спусти на постељу, али није хтео пустити руке очеве. </p> <milestone unit= |
| лавичасто румен пламен обасја сву шуму, али Станко не може распознати лица спавача у сенци...{S |
| алашко поље...{S} Дим је омотао пољану, али су хајдучке очи и кроз његову густину могле видети |
| Станка.{S} Суреп је метао труд на рану, али се крв не може зауставити. </p> <p>— Чекај! — рече |
| рећи! </p> <p>Крунија диже руку на њу, али је она стојала мирно као колац.{S} Ни мрднула није. |
| ке.{S} Како стиже, он руком скиде шару, али му је рука дрхтала... </p> <p>Почека неколико трену |
| мора бити мртав!{S} Он се реши у гору, али најпре да убије Лазара... </p> <p>И, чудновато!{S} |
| е. </p> <p>Учини му се да угледа ватру, али ватру велику, као да кућа гори.{S} Он застаде, дршћ |
| Попа се врати соври.{S} Разговарали су, али им се разговор отимао за Зеком и његовом дружином.. |
| ратиме?...{S} Убише ли? </p> <p>— Нису, али ме ранише...{S} Чини ми се да ми је десна рука преб |
| деца, Јелица... све је на своме месту, али нада свима је смрт Лазарева...{S} Чинило му се да н |
| ло воде! — рече Алекса. </p> <p>— Даћу, али да ми кажеш нешто. </p> <p>— Шта? </p> <p>— Где је |
| Ја знам Црну Бару боље него своју кућу, али у Црној Бари нема човека ко би њих завадио! — рече |
| наци, ја бих послао тебе и још двојицу, али то су угурсузи...{S} Сурепе!{S} Ходи овамо! </p> <p |
| стаде. — До данас сам слушао харамбашу, али га сутра послушати нећу, тако ми живога бога!... </ |
| деш почео на своју руку, чини шта знаш, али на моје име... убићу те!... </p> <p>Хајдуци скочише |
| росто!{S} Ти си достојан да чету водиш, али си бујан, врло бујан!... </p> <p>— Богу сам се закл |
| такао?...{S} Ја не знам како ти судиш, али ја — а ја сам и паметан човјек — ја бих онако исто |
| амо много слано. </p> <p>— Сува риба... али ништа... </p> <p>Алекса је јео. </p> <p>— Је ли, Ал |
| ља”. </p> <p>Крушка се уједе за усне... али се насмеја: </p> <p>—Ха-ха-ха-ха!...{S} Добри човје |
| нисам никад загрлио?! </p> <p>— Јеси... али... сад само немој!...{S} Немој молим те као јединог |
| — Мало се споречкао с попом и кметом... али, ништа...{S} И Маринко опет намигну на Турчина. </p |
| мени ко причао, ја му не бих веровао... али обијен сандук и однето све!... </p> <p>— А колико о |
| о; још га је двапут и добро погледао... али кад би наспрам њега, он окрете главу... </p> <p>Але |
| рече му брат. </p> <p>— Знамо ми то... али су отишли покуњене главе... </p> <p>— Кажу, због не |
| и одрешито. </p> <p>— Јесте, певају... али то је мучан живот...{S} Видиш, ти си на учио да руч |
| процеди он кроз зубе. </p> <p>— Смеш... али сад немој!...{S} Немој, тако ти онога што ти је нај |
| њему преко три стотине пореских глава; али у оно доба једва да беше педесет кућа.{S} Ама иако |
| ј Бари.{S} Тамо је лако бити нишанџија; али буди ти овде, у гори!... </p> <p>Станко узе своју ш |
| це што цвркуће у свако божје доба дана; али му памет не беше присебна...{S} Он је чуо све то, з |
| на Алексу ни за како благо овога света; али он, чово, хоће да убије за своје!...{S} Право има, |
| инила ова шака соколова да беше барута; али барута нестаде. </p> <p>Турци баш у тај мах јурнуше |
| старина, он је обрастао у трње и коров; али је још поносит те дере небеса... </p> </div> </div> |
| нада се, и опет виде трепераве звезде; али му се учини да га сад јасније гледају, да не жмирка |
| p>— Та оно... — рекоше неки — право је; али није то баш тако ни теретно, кад си већ научио... < |
| о бог да, и сам шта су муке родитељске; али оно што ја преко главе претурих, не дао бог ни најв |
| несрећну”, „крв материну” и тако даље; али то је било врло ретко.{S} Године прођу док се псовк |
| Ако нас опет буду напали, бранићемо се; али ја мислим да ће они пре преко Дрине него на нас!... |
| правдао друговима. </p> <p>— Шта ћете; али, ђаво га знао, волим Станка!{S} Волим га што не мир |
| а њ као стена.{S} Трепавице му отежаше; али дечко скочи и стаде ходати обалом да би сан разбио. |
| нара воће...{S} Изнајпре га то овесели; али, мало-помало, та му једноликост додија, он сагиње г |
| есече сваки даљи разговор о тој ствари; али се грдно преварио.{S} Јер Маринко је као тврдоуст к |
| е рече: </p> <p>— Ово не умијем читати; али погледај ове пјеге, њих знам.{S} То је хришћанска к |
| стало на натресању, па да се и опрости; али ту је било тако крвавих догађаја да их чак ми, најб |
| гледећи шаш и локвањ на површини њеној; али кад су једном хтели извући један струк локвања из к |
| ли му је баш толико нестало — не знам; али знам да је покраден, јер сам својим рођеним очима в |
| А ко му је то казао? </p> <p>— Не знам; али, вели, врло му жао.{S} Он вас воли и волео би да је |
| а божја!{S} Није све лепо што је право; али што је право и богу је драго!... </p> <p>И та грмља |
| јајући и џапајући се — Крушка би волео; али је он одговарао тихо, мирно, све реч по реч.{S} А т |
| ду; вечерњи поветарац је помало студио; али то нису осећали посленици послом загрејани... </p> |
| ече пушкарати кад ти оно оца избависмо; али нам се не даде!{S} Оно управо и нису били Турци нег |
| .{S} Себи је наменио најопасније место; али зато око њега беху:{S} Ногић, Суреп, Заврзан, Зека, |
| с су ту њиве и ливаде плодне као Мисир; али негда ту беше густа шума.{S} То згодно место, баш н |
| небесна.{S} Тако се може тамо, на небу; али овде, на земљи... овде то не може бити!...{S} Ми см |
| гао радити, то је да дигнеш очи к небу; али бог не жури!... </p> <p>Од Раче к Шапцу водио је пу |
| ли:{S} Станко убио човека, веровао бих; али — Станко покрао — не верујем!...{S} Онда се окрете |
| теби и коме хоћеш, јер сам девојка!{S} Али сам верена!{S} Заверила сам се Станку хајдуку! </p> |
| теде пружити пушку, па готова посла!{S} Али се уздржа видећи само једнога. </p> <p>— Што да пуц |
| дно ли човек жуди за оним чега нема!{S} Али он стеже срце. </p> <p>— Нећеш, Турчине!...{S} Неће |
| немојте пре палити док топ не пукне!{S} Али добро да ми гађате!...{S} Грехота је да куршум џабе |
| ена и молити ме!...{S} Мора то бити!{S} Али како?... </p> <p>Јест, баш у томе је била сва несре |
| к на једној страни јаучу, ми певамо!{S} Али јунак није баба!...{S} Нека баба јауче, а јунак нек |
| ети марви помам! </p> <p>— Е, добро!{S} Али, у колу да се нађемо! </p> <p>Лазар већ беше одмака |
| — рече Суреп. </p> <p>— Онда добро!{S} Али ви знате да ја хоћу да се осветим!...{S} Ја се мора |
| Јеси чуо, Иване!{S} Што јест, јест!{S} Али кад дође коса до бруса — морам рећи, па да бих црка |
| чудно кад је то као једна кућа?!...{S} Али не лези ђаволе!...{S} Мој ти се Станко нешто прикра |
| ..{S} Богом ти проста моја глава!...{S} Али... немој се светити!...{S} Оно што је тамо... није |
| а бих први окренуо главу од њега!...{S} Али добар човек!...{S} Чак, ето, и мени говори како би |
| >— Ништа.{S} Ништа, тако ми бога!...{S} Али ја мислим: сваки човјек има своју светињу; и као шт |
| г био онолико пријатељ колико ја!...{S} Али ако се сукобимо... </p> <p>И њему сину једна мисао |
| их попу замолио да му тело опоја!...{S} Али овако!...{S} Овако само жалим што сам с таким гадом |
| слушала, ја сам била твоја сенка!...{S} Али сад, ако ми будеш бранио да чедо своје поменем — ја |
| </p> <p>— Господе, да лепа дана!...{S} Али, лов је још лепши.{S} Је ли, Сурепе, харамбаша ће с |
| е ослушкивати...{S} Јесте, гребе!...{S} Али то тако опрезно, полако... </p> <p>Он је слушао тај |
| Турци кућу затрли, и тешко ми је!...{S} Али ми бар оставише поштено име...{S} Твој је јад гори: |
| p> <p>— Заврзане!...{S} Заврзане!...{S} Али се нико не одазва. </p> <p>— Да није заробљен?... — |
| а. </p> <p>— Море, и наживела се!...{S} Али ено Пера, јединац Живанин, умире!... — одговара нек |
| ку: </p> <p>— Збогом, Иво, брате!...{S} Али не заборави да се са Севићем разговориш! </p> <p>— |
| од сваке беседе...{S} Неће, неће!...{S} Али, опет, где је то било да се девојка противи оцу?... |
| еном. </p> <p>— Хвала ти, Јелице!...{S} Али ја ти велим: нити ће те ко терати, нити сме терати! |
| не знам... можда су се склонили!...{S} Али, тако ми свега на свету, ја ћу их наћи!... </p> <p> |
| !...{S} Хвала ти на хлебу и соли!...{S} Али... ја не мислим тако!...{S} Овде си ти старешина.{S |
| <p>— Сад, нијеси га убио, нијеси!...{S} Али како ћеш свијету рећи зашто си пуцао на њ?... </p> |
| што? </p> <p>— Не умем ти казати!...{S} Али ми се чини да ме је ова туга обузела од онога дана |
| што? </p> <p>— Не умем ти казати!...{S} Али ми се чини да ћу с памети сићи ако ме се дотакнеш! |
| !...{S} Не смемо га сад оставити!...{S} Али нешто друго можемо учинити. </p> <p>— Шта? — упита |
| и један без другог ништа урадити!...{S} Али, не брини!...{S} Док им ја само кажем!... </p> <p>— |
| нам!{S} Од мене не можеш сакрити!...{S} Али, ево ти заповједам: да одмах сутра сазовеш село и д |
| Ја мислим да ћеш се и сам сетити!...{S} Али, ако се не сећаш, да ти баш кажем!...{S} Дођосмо да |
| : </p> <p>— Знам шта мислиш рећи!...{S} Али, зар сам ја човек за то да уздишем и плачем са жена |
| /p> <p>— Оборио си ме, признајем!...{S} Али, ако те је нена родила, успужи се уз овај грм! </p> |
| а стоји до сутра!...{S} Не видим!...{S} Али нека се склоне људи, да их не бије ведрина... </p> |
| опет се жао човеку растати с њим!...{S} Али, ето, мора се!...{S} Петро!...{S} Зовни децу... све |
| и кад удари, он руши све у корен!...{S} Али, иако је то тако страшно, опет ће скоро бити!...{S} |
| бије само зато да би се насмејао!...{S} Али дође и њему!...{S} Нађе се чова па закла из пушке!. |
| ра казати оно ради чега је дошао!...{S} Али му не бива друго! </p> <p>Он затресе главом и проце |
| ли, он би чуо, тако је близу био!...{S} Али не виде никога!... </p> <p>— Ама то је лаж!... — ша |
| па, богами, свашта сам помислио!...{S} Али, хвала богу!... </p> <p>Турчин је то и чекао. </p> |
| попа!...{S} Он је то све учинио!...{S} Али, нека га!...{S} Доћи ће ми на руку!...{S} Одераћу г |
| сти, Дево!...{S} Мислио сам тако!...{S} Али... </p> <p>— Нека ти је богом просто!...{S} Ја праш |
| је српско млеко које те задојило!...{S} Али, Зеко брате, промисли!{S} Не би ли боље било да и т |
| нији — ово би се и лепше свршило!...{S} Али сад, што му је, ту му је!... </p> <p>— Па не браним |
| упиташе. </p> <p>— И јуришаћемо!...{S} Али најпре да учинимо све.{S} Нека пођу неколико за мно |
| и. </p> <p>— Хвала и теби и њему!...{S} Али није потребно... </p> <p>— Како није потребно?... — |
| .{S} Хвала ти на овом лепом дару!...{S} Али, Господе, дај ми да докусурим моју освету!...{S} Ов |
| у... </p> <p>— Не седимо, Ногићу!...{S} Али, брате, нисмо знали.{S} Ко може знати шта је у оној |
| оји је тај што његов план ремети?...{S} Али није могао ништа сазнати...{S} Сумњао је на поп-Мил |
| молим!... </p> <p>— Да те научим?...{S} Али како?...{S} Да је то моја ћерка, ја бих Крушки каза |
| {S} Можда Турци нису пошли данас?...{S} Али зашто му он није дошао, зашто бар није по ком било |
| дао!{S} Да је што друго, на хајд’...{S} Али таке се ствари човеку главе мећу!...{S} Запамти, гл |
| ти да му се земља под ногама гиба...{S} Али се опре тој мисли. </p> <p>— Убио сам га!...{S} Уби |
| и заплакао да не беше оног народа...{S} Али у срџби изумреше сузе... </p> <p>— Зар ја лопов? — |
| , он навали свом снагом на Станка...{S} Али Станко се чувао тако вешто да милина беше погледати |
| н би могао чути како му срце лупа...{S} Али Алекса не слушаше то, он стаде хвалити Јелицу: </p> |
| они тако!{S} Мишар...{S} Лозница...{S} Али беже!...{S} Право веле: </p> <p>Бој не бије свијетл |
| не зна колико је благо свој кров...{S} Али кад га невоља отргне од њега, па се после врати — т |
| о? </p> <p>— Сад их нема ниједног...{S} Али тамо су!...{S} Они су прикривени.{S} Ја дам главу а |
| ј суви говор и онај хладни поглед...{S} Али он напреже сву снегу... </p> <p>— Седи, оче!...{S} |
| {S} Њој се окрете вајат око главе...{S} Али се брзо прибра па рече: </p> <p>— Просе?...{S} А ко |
| бранији чуо би како јој срце бије...{S} Али и он беше полетео у своја небеса жудан и жедан, па |
| реже сву снагу и јурну да побегне...{S} Али га Маринко стиже и ухвати за врат. </p> <p>— Пре би |
| га не види, него дремљиво трепће...{S} Али кривац као да чита из тога погледа, који му вели: з |
| обар!...{S} Добри смо ми људи сви...{S} Али он је онако окумешан око свега... — виче Маринко. — |
| виде очима провалију која их дели...{S} Али се стаде противити. </p> <p>— Шта? — рече он. — Зар |
| Боли ли те где? </p> <p>— Не боли...{S} Али ми неки црвени колутови на очима па ништа не видим. |
| Он сад виде да је на гујиној рупи...{S} Али се пусте ноге подсекле, па не могу да макну... </p> |
| снагом на леву страну да га обори...{S} Али му не пође за руком.{S} Станко се већ надао томе ко |
| — рече.{S} Она ништа не одговори...{S} Али он виде како јој поигравају румене уснице. </p> <p> |
| тетом? — рече Милош. </p> <p>— Ти...{S} Али само док је била у твојој кући!...{S} Сад сам власт |
| господар, да само уме заповедати...{S} Али сад, кад га види онако пресавијена где сузе лије, г |
| ирити нити ће се ко њему обраћати...{S} Али, ако не може мирити, он може завађати; а то као да |
| крије.{S} А кад се убоде на језик...{S} Али, иди!...{S} Иди!... </p> <p>И ухвати Станка за раме |
| о да је свему крив онај несрећник...{S} Али, ако бога има, платиће ми!... </p> <p>— И, воденича |
| ја сам отац! </p> <p>— Знам, знам...{S} Али ја сам јој родитељ!... </p> <p>— Што си истерао сво |
| се противио. </p> <p>— Знам, знам...{S} Али, онако, ко је то као први почео?... </p> <p>— Оно.. |
| /p> <p>— Чекај да се мало огрејем...{S} Али осећаше све већу зиму...{S} Само одмахну главом, па |
| да он мрзи кад се разговара с њим...{S} Али сад не брини!{S} Ја, ја! (и ту удари гласом) ја ћу |
| о!...{S} И он свакад лепо са миом...{S} Али зато, опет, ја њега послушам.{S} Шта ћеш: покорну г |
| аког шушња би пренуо и ослушкивао...{S} Али нигде никога. </p> <p>— Та, ја сам крив, ја, коњ ма |
| што ми то није деда ни отац чинио...{S} Али су ме истисли из гнезда мога, и ја, својом снагом, |
| лад и жеђ...{S} Грло му се сушило...{S} Али он беше још свестан, још силан и бесан...{S} Не хте |
| а је жмурила и дисала испрекидано...{S} Али свест је не беше оставила, то се познаде по првом п |
| онај отишао да јави субаши за то...{S} Али ништа...{S} Прође много времена, прође... вечност.. |
| дубоке дубраве јекне понеки глас...{S} Али то није глас ни човечји ни животињски... то је глас |
| земљи, не би ли чуо коњски топот...{S} Али, као и први пут — није чуо ништа.{S} Онда се враћао |
| м пушкама, неми и хладни као смрт...{S} Али се не смеде маћи... </p> <p>Кућа се напуни димом и |
| Рано!... </p> <p>И она диже главу...{S} Али је следи поглед Јеличин.{S} Она заћута. </p> <p>Нај |
| м окриљем — нека носи данас главу...{S} Али сутра, прекосутра, до мога издисаја — он је мој!... |
| ину те се настани у селу Глоговцу...{S} Али никад није могао опростити Турцима, нити се ма једн |
| у, јер их је много — како вели Дева.{S} Али неће смети ударити кроз шуме, него ће се држати вод |
| отац... </p> <p>Њу прође нека језа.{S} Али се крете за матером... </p> <p>Што се ближе примица |
| ких људи? </p> <p>— Нисам паметнија.{S} Али, нано, грех је бацити кривицу на човека који није к |
| ва граја: надскачу се Станко и Зека.{S} Али им се срца разиграла, па не дају један другом преда |
| ер је знао да се Дева џаба не јавља.{S} Али хтеде то од сватова сакрити, па му приђе весело, ос |
| аче. </p> <p>Сима се бајаги закашља.{S} Али га Алекса не хте пустити тако налијо.{S} Оп је непр |
| љубав, па да пођем по твојим речима.{S} Али ја нисам јатак, и Црна Бара нема хајдучких јатака!. |
| ти му је ко тад знао нити данас зна.{S} Али је од Црнобараца добио надимак којим је обележена ј |
| остао.{S} И ми се огрешисмо о тебе.{S} Али нам је Господ дао савест, па кад увидимо грех свој, |
| > <p>Нико не зна зашто се тако зове.{S} Али што се зна то је: да 1813. године Равње није било с |
| а смо ми овде, па су ишли без бриге.{S} Али кад су ударили на ватру, они се повукоше да се разм |
| и!... </p> <p>Па се окрете да изиде.{S} Али Иван поколенице за њим.{S} Љуби му ноге и стопе где |
| умовима, него ће ударити поред воде.{S} Али ђаво не спава!{S} Може то њима и доћи у памет.{S} А |
| Сад ми неће побећи. </p> <p>И пође.{S} Али Лазар скочи из постеље, па га ухвати за рамена. </p |
| н!... </p> <p>И одоше да га потраже.{S} Али нити Заврзана нити иједног Зекиног друга; чак и Дев |
| волили да нам Турци у походе долазе.{S} Али тамо ће бити само старост и немоћ, па ја мислим да |
| се склонило све? </p> <p>— Још није.{S} Али све што је нејаче и болесније склонио сам!...{S} Јо |
| ије казао? </p> <p>— Онај не казује.{S} Али буди уверен да он зна сваку речцу која се проговори |
| {S} Надала се свему пре неголи томе.{S} Али је срце мајчино меко.{S} И кад кара, оно благосиља. |
| ваљао, него што се Јова боље разуме.{S} Али кад он неће, онда нека буде Иван...{S} Велимо ли? < |
| сира, хлеба и по неко парче сланине.{S} Али су је они вечерали тако слатко као да су у дугу дан |
| прођоше кроз своје војске да храбре.{S} Али су убрзо видели да то никако није потребно.{S} Све |
| ао с дана на дан, предомишљајући се.{S} Али један догађај истаче се и поведе ствар сасвим други |
| човјек.{S} Ја те волим, не мрзим те.{S} Али ти велим: ако ти сад из овијех стопа не одеш Алекси |
| ута пољубио у руку. </p> <p>— Јесте.{S} Али то више није онај Станко.{S} То је хајдук, горско з |
| ним очима, нити слила низ њено лице.{S} Али овај меки матерински глас и ово тепање готово потре |
| ти све то.{S} Он поче причати приче.{S} Али весеље пресече.{S} Више се не чу ни песме ни пуцња. |
| анковог, јер његове ране беху лакше.{S} Али тек ни Станку не беше рђаво... </p> <p>Баба Стоја ј |
| иташе Чупић. </p> <p>— Тако се чини.{S} Али је везир наредио те су поставили јаке страже да не |
| в у главу.{S} Он не знаде шта учини.{S} Али кад смотри Маринка на земљи, он му клече на прса, п |
| виде шта га чека и стаде се отимати.{S} Али га стегоше чврсте Зекине мишице. </p> <p>Он стаде у |
| Саву.{S} Он пристане и почне копати.{S} Али се наједаред спусти тако густа магла да он није вид |
| <p>— Ти знаш да ти ја то нећу рећи.{S} Али од тебе није лепо што људе не слушаш!... </p> <p>— |
| оручио да вечерас морам Дрину прећи.{S} Али... никоме речи о томе!...{S} Ја ћу сам отићи, а ови |
| >Ни Крушка ни Маринко не могоше ићи.{S} Али се Заврзан и томе досети. </p> <p>— Знаш шта, Станк |
| нац; Зека то исто уради у Парашници.{S} Али се Чупићу чинило да је то мало, да су то места незг |
| ео. </p> <p>Турчин му погледа у очи.{S} Али очи старчеве ништа нису казивале. </p> <p>— Лажеш! |
| реварио.{S} Оно је заиста био човек.{S} Али не беше Станко него Маринко. </p> <p>Субаша је био |
| а рече харамбаша?... </p> <p>— Знам.{S} Али харамбаша није знао за ове јаде и чемере...{S} Аја. |
| али — рече поп суво. </p> <p>— Знам.{S} Али је он чуо... </p> <p>— Шта је чуо? </p> <p>— Као да |
| вук и затрепери над главама њиховим.{S} Али, иако беше сетан, он није душе сламао...{S} Чудни с |
| <p>— Ти претиш? </p> <p>— Не претим.{S} Али он није лопов!...{S} Ја то не дам никоме рећи! </p> |
| онац и погледа га страшним погледом.{S} Али Маринко му је гледао правце у зеницу. </p> <p>— Каж |
| же, сав мокар врати се Крушка у хан.{S} Али ни сав сумор дана не беше налик на сумор душе његов |
| о — иди!... </p> <p>— Није ми криво.{S} Али Станко... </p> <p>— Ја сто пута размислим, а једанп |
| рзе се.{S} И Крушка њега није волео.{S} Али, кад му зазвони глас Маринков онако пријатно, он за |
| он ма шта опазио — он би и опростио.{S} Али...{S} Лазар хтеде њега убити само зато да не узме Ј |
| хвативши га за руку, диже се полако.{S} Али се љуљао.{S} Све дође к себи и опколи их. </p> <p>— |
| наша љубав — он би видео да је тако.{S} Али шта ћеш му, кад неће ни да те чује чим Турчина спом |
| >— Не би био ништа кад би тако било.{S} Али није тако. </p> <p>— Тако је. </p> <p>— Дево!{S} Хо |
| анко журно. </p> <p>— Добро, хајдмо.{S} Али пази! </p> <p>— Не брини! — рече Станко.{S} И упути |
| аћа смо, живели смо лепо и живећемо.{S} Али овај је човек мени учинио толику љубав да се ја не |
| им: ако не можете, да вас не мучимо.{S} Али већ кад можете, онда... да се иде...{S} Хајде, Машо |
| рече Суреп кратко. </p> <p>— Добро.{S} Али нама треба много штошта.{S} Суреп само слеже рамени |
| /p> <p>Тек опет се настави разговор.{S} Али се говорило хладно.{S} Маринко беше блед као смрт, |
| ава!{S} Може то њима и доћи у памет.{S} Али, кад турске уводе виде да је Парашница празна — а, |
| ћица, кад види госте на своме прагу.{S} Али набрзо изумре осмејак кад виде она натмурена лица. |
| шапутао... </p> <p>Седоше за синију.{S} Али су сви седали више обичаја ради.{S} Нико од дана од |
| ео узети Спасенију, сестру Јовичину.{S} Али, не лези ђаволе!{S} Турчин ти једном смотри девојку |
| авлији.{S} Како га смотри, он викну.{S} Али се Сима учинио глув. </p> <p>— Симо!...{S} Кнеже!.. |
| ени вивци као и њене рибе — неми су.{S} Али стоји неко што ремети историју, што јој ништи најсј |
| ражџић није крив? </p> <p>— То нећу.{S} Али велим да није крив колико она двојица. </p> <p>— Он |
| и Клења на Богатић па право у Шабац.{S} Али их поремети празна Парашница...{S} Синоћ докопаше д |
| он — да дружину упитам: прима ли те?{S} Али, ево, нећу питати!{S} У име мојих тридесет другова |
| ој се!... — рече Крушка и опет благо. – Али преварио си се. </p> <p>Ове топле и благе речи, пос |
| ...{S} Морао сам га убити!... </p> <p>– Али ти га ниси убио! — рече субаша.{S} Лазару као да не |
| бог деце дао — нека су живи и здрави! — али он ми је одвојио!...{S} И он, онако благ, онако доб |
| — Да га убијем?... — премишљаше Дева. — Али, не!...{S} То ми Станко никад не би опростио!...{S} |
| прибра. </p> <p>— Далеко су! — рече. — Али ко може од хајдука побећи?...{S} Зар се њима знају |
| </p> <p>— Сад иди, одмори се — рече. — Али ни речи о Турској војсци. </p> <p>Он се удаљи. </p> |
| </p> <p>— Готово, вала! — рече Иван. — Али ја ти велим да од њега црњег душманина немаш!...{S} |
| а умирио. </p> <p>— Добро! — рече он. — Али сутра ћу се рачунати с оним маторим!...{S} Хајде ле |
| >— Будите спремни!... — загрме Чупић. — Али, само у месо!... </p> <p>Одрешише се завоји на каши |
| /p> <p>— Док не догори! — рече Катић. — Али кад се дигне... онда ће земља прокукати од крви, ал |
| ја видео. </p> <p>— Знам — рече Зека — али куда ће она? </p> <p>— Мојој кући. </p> <p>— Шта ве |
| ец, истина мало окрњен — после уштапа — али опет велики и сјајан. </p> <p>Први пут, те ноћи, да |
| и се тако чини — рече мирно харамбаша — али ми мислимо друкчије. </p> <p>— Шта друкчије? — цикн |
| них људи. </p> <p>— Знам — рече Јаков — али треба ту човек што познаје стазе и богазе. </p> <p> |
| га Зека. </p> <p>— Не знам — рече он — али тако ми је некако око срца као да неког сарањујем! |
| а после нисам ту био — настави Станко — али чуо сам, пронео се глас, да је војвода Лука погинуо |
| стави попа, падајући све више у ватру — али како и ви И ја можемо волети онога ко нам руши у пр |
| !...{S} Окај се ћорава посла! </p> <p>— Али... </p> <p>— Ћути! — продера се Станко. — Него, ево |
| /p> <p>— Батали ћорава посла! </p> <p>— Али... кад те молим!... </p> <p>— Нећу! — рече он. </p> |
| Него, ти ћеш поћи за Лазара! </p> <p>— Али, бабо... </p> <p>— Ни речи више!{S} Одлази! </p> <p |
| ино. </p> <p>— Он није лопов! </p> <p>— Али је хајдук! </p> <p>— Морао је!...{S} Није се дао ве |
| ро, ето ме.{S} Збогом, Иване! </p> <p>— Али седи мало, човече. </p> <p>А поп изиде из куће... < |
| седа главо, седи свештениче! </p> <p>— Али ја не тражим савета од... </p> <p>— Хајдука, је л̓? |
| p> <p>— Видим, и... хвала ти! </p> <p>— Али ти ме мораш слушати, или... </p> <p>— Слушаћу те ка |
| е Станко. </p> <p>— Немој ти! </p> <p>— Али ја не могу данас преседети овде!...{S} Лакше би ми |
| се и заклети, а толи лагати! </p> <p>— Али кад лажеш — пази!...{S} Немој да те ухвате! </p> <p |
| >— Казаћу: зато што га мрзим! </p> <p>— Али то није паметно... </p> <p>— Ја га од истине мрзим! |
| {S} Не говори ми то, војводо! </p> <p>— Али... </p> <p>Зека махну руком: </p> <p>— Свршено је!. |
| ушку. </p> <p>— Ниси га убио! </p> <p>— Али, он је... пао! </p> <p>Турчин удари у длан.{S} Једа |
| те! </p> <p>— Ми тебе хоћемо! </p> <p>— Али ја нећу!{S} Зар да ми ви под седу косу пљујете у оч |
| ече отворено: </p> <p>— Нећу! </p> <p>— Али... убиће те! </p> <p>— Нек̓ убије!...{S} Ти мислиш |
| рнути. </p> <p>— Добро, хоћу! </p> <p>— Али сад! — После може бити доцкан! </p> <p>— Сад!...{S} |
| е ти пут!...{S} Хајд̓ сад!... </p> <p>— Али, молим те, кажи ми... — поче Станко. </p> <p>— Каза |
| хајдука!...{S} Ти си луд!... </p> <p>— Али, драги... </p> <p>— Иди!... </p> <p>И Маринко изиде |
| требају потражи их у гори!... </p> <p>— Али где ћу их наћи? </p> <p>— Откуд ја знам? </p> <p>— |
| ћеш ни твоје главе изнети!... </p> <p>— Али ја сам отац! </p> <p>— И ја сам отац! </p> <p>— Зна |
| занесе памет, ја не знам!... </p> <p>— Али, попо... </p> <p>— Шта али?...{S} Па ти си данас по |
| борити с богом и судбином!... </p> <p>— Али стегни срце, запечати те сузе.{S} Јер ме суза прати |
| ећ ако јој бог узме живот!... </p> <p>— Али, бабо?... </p> <p>— То је моја брига.{S} А ја ти ве |
| у дати да ми главу одсеку!... </p> <p>— Али како онда? — поче Алекса. </p> <p>— Како?... како?. |
| ди, Алекси Алексићу?{S} А?... </p> <p>— Али, Алексин... </p> <p>— Срамота, попе!{S} Хоћеш да ре |
| и, кад они неће — шта ћеш?... </p> <p>— Али ко му сме на очи!{S} Ја му баш рекох: „Остави ти, т |
| вимо се сад тога разговора... </p> <p>— Али ти треба да знаш све! — рече Иван. </p> <p>— Знам д |
| најпознатији и најчувенији... </p> <p>— Али ја не мислим, мајко!... — рече Станко. — Ја сам се |
| згубио него што је ово чуо... </p> <p>— Али, седи, попо!{S} Седи, Јово!... — викао је Иван, јер |
| им рекох да дођу.{S} Тајац... </p> <p>— Али ми твоја мати рече: да ти нећеш за Лазара. </p> <p> |
| д узме на зуб — не задржа га. </p> <p>— Али ти ми мораш учинити ово: ти мораш претрести кућу Ал |
| слушати заповести старијега. </p> <p>— Али... </p> <p>— Он је знао шта је заповедио.{S} Ти сам |
| ексину!{S} Турчин се насмеја. </p> <p>— Али, молим те! </p> <p>— Батали ћорава посла! </p> <p>— |
| > <p>— Ког? </p> <p>— Станка. </p> <p>— Али он је хајдук! </p> <p>— Зар је један хајдук ожењен? |
| — рече Јовица. — Ето Станка. </p> <p>— Али ја не знам... </p> <p>— Па ако не знаш, договорићем |
| ! — рече Јова и пође вратима. </p> <p>— Али сутра не играј се главом... </p> <p>— Добро... </p> |
| и се допаде ово самопоуздање. </p> <p>— Али хајдук хајдука мора чувати и бранити.{S} Ако му дру |
| мо!... </p> <p>И пољубише се. </p> <p>— Али немој плакати!... — рече он, видећи сузу у њеним оч |
| . </p> <p>— Вјерујем ја теби. </p> <p>— Али не помаже... </p> <p>— И не треба... — рече Крушка, |
| нку и погледа му право у очи. </p> <p>— Али, ја сам субаши обећао да ћу га измирити с њима!...{ |
| </p> <p>— Молитва је цванцик. </p> <p>— Али ја ти дајем дукат...{S} Твоја ће му молитва помоћи! |
| да га неким леденим погледом. </p> <p>— Али ја знам да су овдје били хајдуци... </p> <p>— Ето п |
| . </p> <p>— Никад! — рече он. </p> <p>— Али ја велим: то ће бити! </p> <p>— Не могу! </p> <p>— |
| хоћете манастиру да је тако. </p> <p>— Али ти лажеш, скоте турски! — рикну Алекса и отрже се о |
| д сам ти син? — плану Станко. </p> <p>— Али ја тебе волим!...{S} Ја те од милоште тако зовем!.. |
| ...{S} То ми неће бити тешко. </p> <p>— Али хајдук више нема породице.{S} Његова су браћа овде. |
| е.{S} Зато се сад и забринуо. </p> <p>— Али, попо, — рече — како ћу сад?{S} Ја сам се осрамотио |
| ићем? </p> <p>— Колико данас. </p> <p>— Али иди одмах.{S} Немој оклијевати... </p> <p>— Добро.{ |
| овеку и уво! — рече Латковић. </p> <p>— Али, ти завешче један, куд си ти пристао?... </p> <p>— |
| нешто ледено у томе погледу. </p> <p>— Али... — поче Катић. </p> <p>— Немој, газда Симо, о том |
| <p>Он се удари руком по челу. </p> <p>— Али ја морам њих надвладати!...{S} То мора преда мном п |
| е жалио што му Суреп није ту. </p> <p>— Али, стићи ће ваљда... — рече. </p> <p>И Станку се срце |
| моје паре? </p> <p>— Знаћеш. </p> <p>— Али ја хоћу сад да знам! — рече Иван и стаде пред попа. |
| у очи, поче говорити очајно: </p> <p>— Али, мора то бити!...{S} Знаш ли ти ко је твој отац?... |
| — Јеси, али... </p> <p>— Шта? </p> <p>— Али ово је сад друго!...{S} Бар мени се чини да је друг |
| — Па како то наједаред лопов? </p> <p>— Али нашла се кеса... </p> <p>— То вам је рекао онај изм |
| гао тамо и ко други закопати? </p> <p>— Али ко би могао такав грех учинити? </p> <p>— Ја знам, |
| </p> <p>— Баш нећеш да кажеш? </p> <p>— Али... — поче Иван. </p> <p>Не мораш...{S} Ја знам и са |
| ја!{S} Нека се убијају пси ђаурски!...” Али овај не даде...{S} Знаш ли шта вели: „Ја ћу да сатр |
| .. </p> <p>— Али, попо... </p> <p>— Шта али?...{S} Па ти си данас по његовој вољи изабран за км |
| његови:{S} Ногић из Совљака, Чоњага из Али-агиног Салаша, Латковић Јован и Нинковић Јовица из |
| их од погледа његова.{S} Хтеде се дићи али га нешто привезало за земљу и нека грдна, хладна ру |
| <p>— Где? — упита Станко. </p> <p>— Око Али-агиног Салаша. </p> <p>— Ако? </p> <p>— Наши и Турц |
| > <l>А уторник да кукају мајке: </l> <l>Али моја ал̓ твоја, Алиле!... </l> </quote> <p>Таман он |
| </p> <milestone unit="subSection" /> <p>Али изневери лепо време.{S} Чим пређе поноћ, подухну од |
| </p> <milestone unit="subSection" /> <p>Али не потрајаше дуго ти ведри дани.{S} Црни облаци гом |
| 18963_C1.2"> <head>2. СУБАША </head> <p>Али право вели пословица: „Никад два добра!” Живот је б |
| 3.3"> <head>3. БОЈ НА МИШАРУ </head> <p>Али се у том добу није дало никоме седети мирно под сво |
| . </p> <p>— Богами, разговарај! </p> <p>Али свет и не чекаше да му се то каже.{S} Једна по једн |
| p> <p>— А... вечерас је он мој! </p> <p>Али Лазар га докопа свом снагом.{S} Руке његове утањаху |
| Шта хоћете?...{S} Убијте ме!... </p> <p>Али се нико не маче. </p> <p>А он, и не знајући шта чин |
| ..{S} Освијести се, човјече!... </p> <p>Али Милош ни маћи... </p> <p>Крушка викну пандуре.{S} О |
| S} Они су у кући прикривени!... </p> <p>Али како не може видети ништа, он се реши да наговори Т |
| </p> <p>— Мани се, славе ти!... </p> <p>Али се варао Иван у рачуну ако је мислио од Маринка неш |
| ... а он их не умеде казати!... </p> <p>Али је осећао да јој мора нешто рећи.{S} И рече: </p> < |
| није могао с њиме помирити!... </p> <p>Али, опет...{S} Крушка...{S} Зар Маринко нема право?... |
| /p> <p>— Јест, хајдемо кући!... </p> <p>Али поглед на ту проклету кућу и ово неколико речи што |
| пажње, и... опростио би му!... </p> <p>Али Лазар хоће Јелицу.{S} И то мучки!...{S} И још хтеде |
| пукне, онда по једну ватру!... </p> <p>Али се Турци нагло приближаваху...{S} Могао си сваком л |
| Он даје живот, он га и узима... </p> <p>Али други глас загрме: </p> <p>— Ја сам правда божја!{S |
| и — не проговори недељу дана... </p> <p>Али га Станко није слушао.{S} Друго је њега тиштало.{S} |
| натјерати да пође за Лазара... </p> <p>Али је видео, јасно видео да му је план покварен.{S} Ос |
| р досад не чу слична примера... </p> <p>Али сад, кад му и један стар човек вели оно исто што му |
| нија са оне облачине и ветра... </p> <p>Али рањеници поспаше тако слатко и тако мирно као да им |
| у не измакне ниједна ситница... </p> <p>Али све беше тихо и мирно...{S} Само је шаш шуштао, као |
| дахну душом, диже се и седе... </p> <p>Али је умор био веома велики.{S} Руке, којима се опирао |
| } Као махнита јурну и побеже... </p> <p>Али Станку то оста у памети.{S} Доста пута у несаним но |
| .. </p> <p>— Док не набелаје... </p> <p>Али, иако су мислили да су Турке добро ишчибукали, опет |
| .. </p> <p>И он пусти кораке... </p> <p>Али... наједанпут застаде... </p> <p>На неколико корака |
| би побегао од те гадне слике... </p> <p>Али на другој страни стојаше Иван и Лазар...{S} Ивана о |
| а су пушке прилично загореле... </p> <p>Али Турци као да се предомишљаху да ли да ударе... </p> |
| еше никога без крова и хране... </p> <p>Али ружно време дојади.{S} Ситна киша и хладан ветар не |
| те, да бар по једну попијете... </p> <p>Али се ужасну од оних бледих лица.{S} Нека зла слутња о |
| И један по један заћуткиваше... </p> <p>Али не да спавају.{S} Друге мисли обујмише ове јунаке.. |
| p> <p>Пушке се опет напунише... </p> <p>Али се Турци повукоше назад, те се уклонише испред ватр |
| ижак и да седе с њиме у соби... </p> <p>Али никако не могаше заспати.{S} Јер чим би очи склопио |
| ву спарушену траву по пољани... </p> <p>Али земља потутњује од силе...{S} Прислониш уво к земљи |
| уткао у њему, поче се борити... </p> <p>Али Станко стеже срце.{S} Угуши те мисли и труђаше се д |
| могоше пробити сјајни зраци... </p> <p>Али се опет тукло.{S} Старешине турске голим сабљама на |
| клону на земљу и склопи очи... </p> <p>Али то не беше сан...{S} Био је као у неком полусну, у |
| се врати с пребијеним ножем... </p> <p>Али дружина све мања.{S} Остало их десетак, и то без ор |
| рављем и издржљивошћу својом... </p> <p>Али кад ступи под кров који је дигла са својим покојним |
| над сањивим и уморним телом... </p> <p>Али стид, стид што га је с мајчиним млеком посисала, уг |
| грудима као млеко над ватром... </p> <p>Али ноћ већ паде, а Лазара нема. </p> <p>Њега поче обуз |
| и треба да осети свој злочин... </p> <p>Али каквим мукама?...{S} Он није знао...{S} Што год му |
| он увераваше себе да је пао... </p> <p>Али на уверавању и остаде...{S} Нешто му изнутра шапута |
| о снажан, опет би се окрепио... </p> <p>Али то беше варка. </p> <p>Други пут му се учини да неш |
| ...{S} Живело се то и радило... </p> <p>Али је кућа морала живети.{S} А куће без старешине нема |
| , не знаш ти како је мени то... </p> <p>Али реч попина је на њега утицала.{S} У часу заборави ш |
| /p> <p>— Ниси сам!...{S} Ето... </p> <p>Али га Станко пресече махнувши руком: </p> <p>— Знам шт |
| илу бога отерали у гору, јер... </p> <p>Али јој поглед Крунијин следи речи на уснама.{S} У њему |
| рић му је хладио врелу главу... </p> <p>Али нека нелагодност притисла му тело, грло му се сушил |
| , само да мало одморим снагу... </p> <p>Али ни Петра ни Јелица не хтедоше га више пустити.{S} Д |
| одитеља и они је благосиљаху... </p> <p>Али је Алекса осећао како га нестаје...{S} Ако пође, за |
| е, па чак и на веселу дечицу... </p> <p>Али у кући није имао мира него изиде у воће, па из воћа |
| азаре!...{S} Лазо!... викну га. </p> <p>Али Лазар беше онесвеснуо од силна страха, па не чу вик |
| да је Станко најбољи нишанџија. </p> <p>Али... ђаво га знао!...{S} Као да је нека премаглавица! |
| > <p>— Је л̓ она? — упита Зека. </p> <p>Али није требало ни питати.{S} То је на први поглед по |
| огаше отрпети и свога родитеља. </p> <p>Али су се пазили.{S} Од милости зваху један другог „јар |
| де. </p> <p>Окреташе се лудима. </p> <p>Али их људи презреше.{S} Презре народ „лоповску кућу”.{ |
| то да се саживи са Црнобарцима. </p> <p>Али, као да од свега тога не може бити ништа.{S} Људи о |
| ти, тако му прса посташе тесна. </p> <p>Али он хтеде да буде прибран и миран, И поче себе разго |
| ла ништа рећи од силног јецања. </p> <p>Али кад сузе однеше бол, пошто одумину онај силни насту |
| ао куд иде ни где главом удара. </p> <p>Али снага га поче издавати.{S} Дах му је бивао све краћ |
| зачудише; чак и сами харамбаша. </p> <p>Али се Заврзан расрдио.{S} Било му је криво што се нађе |
| у грудима, дигао се на оружје. </p> <p>Али знате ли шта је то кад ратар остави свој плуг, па с |
| на белегу.{S} Отпоче надметање. </p> <p>Али набрзо убарабарише.{S} Један другом не могоше одско |
| е, суве руке к небу, молећи се. </p> <p>Али се небо затворило!... </p> <p>Молише се богу. </p> |
| иједног вукодлака у Црној Бари. </p> <p>Али, брате, он се и умео молити богу!...{S} Јеси чуо, ј |
| Пуштајте ме! — дрекну и појури. </p> <p>Али га Зекина снажна рука опет баци натраг. </p> <p>— З |
| н се покаја и хтеде је викнути. </p> <p>Али се уздржа... </p> <p>Још му је грмело у глави, још |
| ћи... </p> <p>И готово се реши. </p> <p>Али му проструја кроз главу: </p> <p>— Тако, тако!{S} Т |
| ањ је одјекивао у души његовој. </p> <p>Али се он прибра. </p> <p>— Далеко су! — рече. — Али ко |
| S} Јеси рањен? </p> <p>— Јесам. </p> <p>Али грмљавина из пушака осу.{S} Нису могли чути један д |
| ку, па је с руке уснама узимао. </p> <p>Али то му још више раздражи жеђ...{S} Осећао је у себи |
| једном речцом, не би противио. </p> <p>Али дарнута је клица зла.{S} А она је буре барута.{S} У |
| </p> <p>— Дево! — викну Станко. </p> <p>Али Деве беше нестало. </p> <p>— Нема га! — рече Ногић. |
| > <p>— Заврзане! — јекну Суреп. </p> <p>Али се нико не одазва... </p> <p>Наједаред побесне све. |
| ило!... </p> <p>Молише се богу. </p> <p>Али је бог ћутао...{S} Ни наде им не даде. </p> <p>Окре |
| > <p>Момци истрчаше у помрчину. </p> <p>Али помрчина као тесто.{S} Обилазише око хана — нигде н |
| </p> <p>— Јеси видео, Турчине? </p> <p>Али Крушка ни да би речи. </p> <p>— Е, сад је на тебе р |
| околити!...{S} Шта велиш, Дево? </p> <p>Али не доби одговора.{S} Деве беше нестало. </p> <p>— А |
| па ћу онда потражити Станка...” </p> <p>Али срете попу. </p> <p>— Акобогда ти? </p> <p>— Теби. |
| вета, па које се малочас пео, суварак. —Али хоћу да га бијеш у саму петељку! </p> <p>Станко пру |
| аш образа, ти би се данас звао Муја или Алија, а не би поганио српско име.{S} Маринко се окрете |
| .{S} Звао се он Мујо или Мехо, Асан или Алија — мени је душманин јер је Турчин!...{S} Зато дођо |
| Он је певао Јанковића Стојана и Гојеног Алила.{S} Стојан пише књигу Алилу: </p> <quote> <l>Ој, |
| кају мајке: </l> <l>Али моја ал̓ твоја, Алиле!... </l> </quote> <p>Таман он утаначио, таман се |
| н пише књигу Алилу: </p> <quote> <l>Ој, Алиле, кладушко копиле! </l> <l>Што се, курво, по Кладу |
| а и Гојеног Алила.{S} Стојан пише књигу Алилу: </p> <quote> <l>Ој, Алиле, кладушко копиле! </l> |
| потражићу и гнездо хајдучко!...{S} Све, ама све ћу их сатрти, а оном псу својом ћу руком главу |
| дреши. </p> <p>И он исказа Турчину све, ама све: и како му Јелица одрекла да пође за Лазара, и |
| г домаћина и његове чељади, и не смеде, ама ниједног часка, посумњати ни на кога...{S} Све то б |
| тио у свакој другој прилици, побратиме, ама сад нисам могао!...{S} Ја знам зашто си отишао... < |
| цару царево, и бегу бегово, и никад се, ама једном речцом, не би противио. </p> <p>Али дарнута |
| наш ти, Милошу, како је то добар човек, ама као да се родио у Црној Бари. </p> <p>Милош је — ка |
| за бољег сазнала! </p> <p>— Добар јест, ама није свима! — избрбља Иван.{S} Маринко упиљи у њ. < |
| а овамо једнако му се отимало са усана: ама, ти ниси џаба дошао!... </p> <p>— Баш си неким посл |
| p> <p>— Ти си добар човек, ефендија!{S} Ама ја бих рекао да треба бити мало оштрији. </p> <p>— |
| с њим ради... </p> <p>Његов Станко!{S} Ама је ли могућно да је то његов Станко?...{S} Зар он о |
| же него мени...{S} О, бог с нама!...{S} Ама, јеси ти при себи, женска главо!...{S} А што да се |
| — рече попа. </p> <p>— О, брате!...{S} Ама, не знаш ти како је мени то... </p> <p>Али реч попи |
| коме дати, не смеш му ни узимати!...{S} Ама, синко, то је наука небесна.{S} Тако се може тамо, |
| и дао није, то би све могло бити!...{S} Ама овако... нека опрости Господ!...{S} Станко, сине!.. |
| и крађу човеку ни криву ни дужну!...{S} Ама да му влас с главе не полети!...{S} Ногићу!{S} Ти м |
| — рече Маринко. </p> <p>— Лажеш!...{S} Ама криво седи, а право говори!... </p> <p>Маринко разв |
| </p> <p>— Знао сам то!...{S} Ко?...{S} Ама зар она поћи за Лазара?...{S} Да јој дају меда и ше |
| е знаш како је наручит тај Иванко...{S} Ама као кремен...{S} Поуздан, сигуран — свуд ти се пром |
| омљену гранчицу — то је све добро...{S} Ама како ти пушком гађаш? </p> <p>— Био сам најбољи ниш |
| ш неке, и почеће ревити против њега.{S} Ама, није ти ни Иван тиква без корена, има и он својих |
| оно доба једва да беше педесет кућа.{S} Ама иако је било мало, бар је ваљало! </p> <p>Црна Бара |
| /p> <p>— Оно што је тамо — добро је.{S} Ама није ми све тамо... </p> <p>Алекса се смешка. </p> |
| </p> <p>— Хладна је као лед ледени.{S} Ама сам сместа нашао извор, нисам трипут руком заграбио |
| знао. </p> <p>Крушка га је познавао.{S} Ама сродне душе кад се надмећу, мрзе се.{S} И Крушка ње |
| <p>— Јест.{S} Тако је и мени казао.{S} Ама ја не знам откуд он то све зна!...{S} Да не греши о |
| есрећа!...{S} Он хоће, и душа му хоће — ама како да уради то? ...{S} Сваки план што му кроз гла |
| ој молим те као јединог бога! </p> <p>— Ама, зашто? </p> <p>— Не умем ти казати!...{S} Али ми с |
| зи!...{S} Немој да те ухвате! </p> <p>— Ама не учи ти мене!{S} То је мој стари запат!...{S} Ја |
| е искаблићају на парам парче! </p> <p>— Ама шта можеш ти сам? — рече Јаков. </p> <p>— Војводо!. |
| нећу!...{S} Ја хоћу човјешки! </p> <p>— Ама, драги ефендија, узалуд ћеш ћоравој квочки дробити! |
| ксу. </p> <p>— Бог ће питати! </p> <p>— Ама док до бога дођеш, хоћу да те питам ја... — јекну С |
| Та девојка мора за нега поћи! </p> <p>— Ама, ти ми рече да су се Лазар и Станко баш због ње зав |
| ги пут, драги ага, други пут! </p> <p>— Ама сад хоћу! </p> <p>— Немој!{S} Боле Други пут! </p> |
| p>— Немој!{S} Боле Други пут! </p> <p>— Ама реци ми: кога си још мислио завадити?...{S} Шта си |
| бав него љубав сина свога!... </p> <p>— Ама како ћеш то учинити? </p> <p>— Кад ти кажем да ћу у |
| ...{S} Али не виде никога!... </p> <p>— Ама то је лаж!... — шаптао је он. — Ја сам их све ту ви |
| еби на очи, хоће и трећег!... </p> <p>— Ама, кога то? </p> <p>— Зар вас није навратио да пљунет |
| рече поп. — Не греши душе!... </p> <p>— Ама, попо, бога ми!... </p> <p>— Ама, ја чујем — пресеч |
| > <p>— Ама, попо, бога ми!... </p> <p>— Ама, ја чујем — пресече га поп — да је Лазар пуцао на њ |
| Маринковићу!...{S} Упамти!... </p> <p>— Ама откуд ти то знаш?! </p> <p>— Казала ми тица!...{S} |
| да се ја на њега не љутим!... </p> <p>— Ама, остави ти то, драги ага!...{S} Није мени мајка јез |
| p> <p>— Хоћемо!{S} Хоћемо!... </p> <p>— Ама ја бих волео кад би опет остао Јова! — рече Петар Ш |
| а још смишљеније изведено!... </p> <p>— Ама ко је, тако ти бога? </p> <p>— Чекај, ја говорим ре |
| старе очи нијесу превариле... </p> <p>— Ама... — поче Маринко. </p> <p>— Иди!...{S} Знаш ли шта |
| на очима па ништа не видим... </p> <p>— Ама ко то пуца, људи? — упита Иванковић. </p> <p>— Лаза |
| огама: летео је, није ишао... </p> <p>— Ама да ли ми је бог још и ово досудио!...{S} Ја сам пол |
| тније ово причање Ногићево... </p> <p>— Ама откуд ти то знаш? — упита поп, пришавши му сасвим б |
| ли? </p> <p>— Па... помало... </p> <p>— Ама зар нико од вас не смотри кад одоше? </p> <p>— Нико |
| аринка за прси и протресе га. </p> <p>— Ама, шта говориш ти? </p> <p>— Истину. </p> <p>— Идем д |
| но.{S} Она не одговори ништа. </p> <p>— Ама, чујеш ли, теби се јављају просци.{S} Она опет ћути |
| слим да ми оставимо шарампов. </p> <p>— Ама ја, брате, нисам ован да чекам да ме Турчин коље! < |
| ља и квари му његове планове. </p> <p>— Ама, како то неће? </p> <p>— Неће! </p> <p>— Па шта вел |
| почео мало назирати, он седе. </p> <p>— Ама, кажите ми, људи, шта ово би! — рече он.{S} Јуришић |
| Иван их дочека смешкајући се. </p> <p>— Ама, као да сам поручио за обојицу!... </p> <p>— Ево на |
| ве што му Ногић малочас рече. </p> <p>— Ама, да л̓ је истина? — упита кмет чудећи се. </p> <p>— |
| .{S} Окорамише шаре па одоше. </p> <p>— Ама, ја бих нешто с тобом говорио... — рече Ногић. — Но |
| и ја ћу с вама.{S} И пођоше. </p> <p>— Ама баш да вас запитам: што ви од мене окрећете главу? |
| >Смех се разлегао по дубрави. </p> <p>— Ама према човеку и уво! — рече Латковић. </p> <p>— Али, |
| а зуби му готово зацвокотали. </p> <p>— Ама, сједи човјече! </p> <p>— Па да седнем — рече Милош |
| е?... </p> <p>Зека га загрли. </p> <p>— Ама што ме гледаш тако?...{S} Ја ти говорим целу истину |
| аде...{S} Ракија га поткрепи. </p> <p>— Ама, вјере ти, шта ти би? </p> <p>— Не знам. </p> <p>— |
| > <p>И људи се почеше дизати. </p> <p>— Ама, седите! — викао је Алекса. </p> <p>— Хвала!...{S} |
| једва га је могао сустизати. </p> <p>— Ама лакше, човјече!...{S} Што журиш? </p> <p>— Само пож |
| — Вас двојица. </p> <p>— Јок. </p> <p>— Ама видим ја, попо!...{S} Не да се то сакрити!...{S} Ја |
| </p> <p>— Станко — рече Иван. </p> <p>— Ама, зар Станко Алексин? — упита кмет. </p> <p>— Он гла |
| жа, убијен, сломљен, уништен. </p> <p>— Ама зар попа?...{S} Зар онај добри попа Милоје, зар ме |
| у су били! — куне се Маринко. </p> <p>— Ама гдје су сад?... </p> <p>— Да нису у заседи?! — рече |
| <p>Једва у неке сети се поп. </p> <p>— Ама, Милошу, ми дођосмо до тебе!... </p> <p>— Којим доб |
| ћ неколико дана оборио главу. </p> <p>— Ама шта је теби, побратиме? — упита га Зека. </p> <p>— |
| а повуче Ивана у своју одају. </p> <p>— Ама... то ти озбиљно велиш? </p> <p>— Озбиљно. </p> <p> |
| доказати кад неће да те чују. </p> <p>— Ама то је због мене било?{S} Иван потврди главом. </p> |
| ац га гледаше, па се насмеја: </p> <p>— Ама, море, шта је теби?...{S} Станко не знаде шта да од |
| и људе од њега.{S} Попа вели: </p> <p>— Ама, ја бих волео да је оп прави Турчин!... </p> <p>Ова |
| еше гнушати лопова, питајући: </p> <p>— Ама, ко ли то уради? </p> <p>Маринко Маринковић истаче |
| иран, стаде задиркивати Зеку: </p> <p>— Ама, славе ти, како ти је то име? </p> <p>— Као и твоје |
| кући... </p> <p>Алекса јекну: </p> <p>— Ама ја не дам њу, упамти ти!...{S} Она је мени све!{S} |
| он се окрете Јакову и Милошу: </p> <p>— Ама шта ви мислите? </p> <p>— Мени је чудновато!... — р |
| , богами, неће ништа ваљати... </p> <p>„Ама, што је таки! — рече он скоро гласно. — Па и онај к |
| е бих!{S} Кад ти хоћеш, наћи ћу га, па, аман, да се у земљу сакрио! </p> <p>— Ех, тако, тако!.. |
| >— Онда, Крстивоје, брате, нека ти је у аманет наша стара мајка и ова нејач!...{S} Ја у кући ос |
| гледа да за лепих дана оврше и однесе у амбар свој труд и зној... </p> <p>Док бахну у авлију Ив |
| о Поље, а неколико у Засавицу, па да из амбара донесу хране овамо.{S} Овде близу има две водени |
| <p>— Ва им̓ оца и сина и светога духа, амин!... </p> <p>И онда поче кадити прво свећу, онда се |
| и како радио, онако ми бог помогао!{S} Амин. </p> <p>Онда опет целива крст. </p> <p>— Иване! — |
| ше му да је већ ту. </p> <p>— Нека дође амо... — рече он пријатним гласом... </p> <p>Милош уђе |
| уђе у собу, па се стаде освртати тамо и амо, као луд.{S} Онда викну брата и жену. </p> <p>Кад м |
| Све миле и драге оставио сам, па дођох амо да потражим братства и љубави! — рече он. </p> <p>— |
| е ваља!... </p> <p>Па стаде ходати тамо-амо...{S} Ветрић му је хладио врелу главу... </p> <p>Ал |
| је видео куд копа него је кривудао тамо-амо; на неким местима састављао је сам прокоп.{S} Видећ |
| ушака... </p> <p>Станко се освртао тамо-амо.{S} Око му је тражило некога, али га не беше међу л |
| ли су забринуто, а Стојан је ходио тамо-амо. </p> <p>Кад ови уђоше и стадоше, Стојан рече: </p> |
| вљенији... </p> <p>Станко је јурио тамо-амо и тукао.{S} Зека, прав као бор, чисто попеваше од р |
| бе...{S} Бели лептири пролетали су тамо-амо па падали по трави, која се на издани воденој зелен |
| могле видети оне сенке што пролећу тамо-амо... </p> <p>— Хоћемо ли, харамбашо? — упита Заврзан. |
| p>И он је искрено, у дубини душе, бацао анатему и на попа, на кмета, и на Црнобарце, што вређај |
| сам у небу!...{S} Као да видим и бога и анђеле његове!...{S} Само тако!...{S} Слушај ме добро!. |
| топио од милина...{S} Рај прави човека анђелом.{S} И Станко, у рају душе своје, био је заиста |
| танко, у рају душе своје, био је заиста анђео.{S} Да си му ма шта заискао, дао би.{S} Да си ког |
| мојој кули долазио, </l> <l>На чардаку Анђу обљубио?... </l> <l>Чему лажеш, црн ти образ био, |
| је стигао Зека са својим јунацима...{S} Анта га дочека као божјег посланика. </p> <p>— Хвала бо |
| ци се беху сасвим повукли...{S} Војвода Анта, видећи да се опет почињу прибирати, довикну Зеки: |
| {S} Весели подрински војвода, Богићевић Анта, затворио се у шанац са 1200 својих јунака.{S} Шта |
| нда наједаред претрча преко не, дође до ара и стаде нешто по ђубрету чепркати... па се диже кол |
| ће.{S} Лазар обори главу, као да је св. Аранђео ножем дохвати. </p> <p>— Иди, Мехо. </p> <p>Мех |
| олете, дојури до Кулина и удари га оном арбијом по носу тако да овога свега крв обли. </p> <p>— |
| о корака назад; онда се маши паса, трже арбију и полете, дојури до Кулина и удари га оном арбиј |
| се она проклета кесица нађе за њиховим аром у ђубрету — од оног дана све им леђа окрете.{S} Љу |
| послуша и оде. </p> <p>Људи се упутише ару.{S} Маринко се истаче напред, па рече: </p> <p>— Ев |
| ће ми!...{S} Звао се он Мујо или Мехо, Асан или Алија — мени је душманин јер је Турчин!...{S} |
| се приближаваху обали. </p> <p>— Деде, Асо, ти имаш добре, очи: причучни па погледај види ли с |
| и те полете вратима. </p> <p>— Мехо!{S} Асо!{S} Ибро!...{S} Брзо напоље!{S} Видите тко је тамо! |
| саже. </p> <p>— Мехо!...{S} Ибро!...{S} Асо!... — викну Крушка.{S} Пандури притрчаше. </p> <p>— |
| хоће — ништа!... </p> <p>— Мехо!...{S} Асо!...{S} Ибро!... </p> <p>Пандури се појавише на врат |
| . </p> <p>— А шта ли је оно?... — упита Асо и загледа се у воду...{S} Риба!...{S} Ја грдног сом |
| е за руком, смета ми кмет или поп — мој Асо има сигурно око и добру руку да га склони с пута!.. |
| ј види ли се когођ на обали?... </p> <p>Асо причучну и стаде разгледати.{S} Потраја неколико тр |
| ерцеговцем, Мулом Сарајлијом, Беширевић Асом и другима. </p> <p>Кара-Ђорђе је имао мало људи пр |
| орли и гаврани!... </p> <p>И ближећи се атару свога села, и успомене му беху бујније.{S} Свака |
| > <p>– Склони се! — викну он. </p> <p>— Аха!...{S} Чек’ сад Лазара! — викну младеж склањајући с |
| ме мислити о својим зеленим пољима ни о ашику са цурицама сељачким!... </p> <p>Станко одмахну г |
| ктом за зуб... </p> <p>— Ти би све хтео ашлука! — рече Латковић. </p> <p>— Ја шта ти тражиш, Кл |
| ? </p> <p>— Што се год може урадити!{S} Ашов и сикиру у руке!...{S} До мрака се овај народ мора |
| е прегуркују око огњишта?{S} Остави се, баба, ћорава посла!...{S} Кажи: богу хвала!...{S} Могао |
| увено и бесно око себе. </p> <p>— Пеци, баба, цицвару! </p> <p>— Сад, ага, сад! </p> <p>И одмах |
| м... </p> <p>Док је он надгледао посао, баба Стоја опра и привеза ране рањеницима. </p> <p>— Ст |
| Заврзан отвори очи и гледа око себе.{S} Баба се наже нада њ. </p> <p>— Где си рањен? </p> <p>— |
| о, бако, овамо!{S} Овде су рањеници.{S} Баба приђе носилима.{S} Ишла је погурено, ослањајући се |
| Он се решио да их извида поштопото.{S} Баба Стоја само грађаше мелеме, а Петра, Јелица и чељад |
| Ха!{S} А кажи ти мени има ли у твојега баба пара? </p> <p>– Има. </p> <p>– Знаш ли гдје му сто |
| и угнездим!...{S} Погледам само, а моја баба преда мном!... </p> <p>— Ти се шалиш! — грцаше Пет |
| амо!{S} Али јунак није баба!...{S} Нека баба јауче, а јунак нека пије, пева, бије и погине!... |
| је!... </p> <p>У тај мах стиже Суреп са баба-Стојом. </p> <p>— Овамо, бако, овамо!{S} Овде су р |
| ани јаучу, ми певамо!{S} Али јунак није баба!...{S} Нека баба јауче, а јунак нека пије, пева, б |
| ичам! — рече он. — Били, тако, старац и баба, па имали једно мало, мајуцно детешце... </p> <p>— |
| ро!...{S} Вечерас ћемо га однети твојој баба-Стоји.{S} Она ти око рана уме као нико!...{S} Шта |
| руштва ради!...{S} Мрзило ме седети као баба у запећку, голих шака.{S} Велим, идем овамо, међу |
| поче будити.{S} Суреп оде тражити своју баба-Стоју, да рањенике вида... </p> <p>— А ко је то на |
| > <p>— Па и ти се мало одмори — рече му баба Стоја. </p> <p>— Ја нисам уморан.{S} Ја ћу седети |
| ље било, још није смео излазити, јер му баба Стоја није дала маћи... </p> <p>Девето јутро осван |
| ом канџијом, те је ошину. </p> <p>Плану баба као ватра, севну оком, прилете Турчину, па оним др |
| их и не беше на телу њиховом... </p> <p>Баба Стоја рече: </p> <p>— Станко, рано, лези ти. </p> |
| тек ни Станку не беше рђаво... </p> <p>Баба Стоја је с неким достојанством вршила своју дужнос |
| е рука материна; благи су укори старога бабе!...{S} Ходи к нама!{S} Све ће бити што ти душа заж |
| ођени!...{S} Боље него рођени!...{S} Од бабе па до најмањег детета у кући све ме пази!...{S} Он |
| Оно управо и нису били Турци него неке бабе!...{S} Ја им реко̓ шале ради: „Везујте се!” а они, |
| една прича из тога доба како чак и саме бабе бију Турке!{S} Од многих ево вам једне: </p> <p>Ба |
| ели један шаљивчина. — Овако седимо као бабе!...{S} Па и ови Турци канда нису прави Турци!...{S |
| после. </p> <p>— А зар ја да сједим као бабетина овдје? — упита Зека. </p> <p>— Нећеш, нећеш.{S |
| p> <p>Крунија занеме. </p> <p>— Кажи ти баби нека ме слободно убије!{S} Ја ћу на небу искајати |
| а на свој рођени праг, примила клетву и бабину и материну, као велим: с тобом ћу срећнија бити |
| им бог даде онај лик човечји!...{S} Ја, бабо, волим јунака, па нека ми је крвни душманин!{S} И, |
| више места за тебе!... </p> <p>— Хвала, бабо! — рече она и пође му руци. </p> <p>— Натраг, не п |
| . </p> <p>— Је л̓, море? </p> <p>— Шта, бабо? </p> <p>— А, лој ли ти детињи, ти тако зар?...{S} |
| њишта и поче трти руке: </p> <p>— Деде, бабо, пеци цицвару! — рече.{S} Она беше нешто љута, па |
| а ухвати испод пазува. </p> <p>— Хајде, бабо, лези! </p> <p>— То сам већ мислио...{S} Нека једн |
| гледа, па се насмеја: </p> <p>— Шта је, бабо?!...{S} Шта ти је, лудо једна?...{S} Што ћу ти ова |
| ислио да је јунак; и, младости ми моје, бабо, да је то био, ја их га саранио као човека, чак би |
| дете и не довечера!... </p> <p>— Море, бабо, ћути!...{S} Нека га!{S} Зар си ми ти свакад повеч |
| о душу дало!...{S} А шта раде код куће, бабо? — окрете се оцу. </p> <p>— У кући нема никог.{S} |
| , добро!...{S} Хе-хехе-хе!...{S} Је ли, бабо, да је луд?... </p> <p>— Ха-ха-ха-ха! — смејала се |
| , ти ћеш поћи за Лазара! </p> <p>— Али, бабо... </p> <p>— Ни речи више!{S} Одлази! </p> <p>— Уб |
| о јој бог узме живот!... </p> <p>— Али, бабо?... </p> <p>— То је моја брига.{S} А ја ти велим: |
| грало од радости!... </p> <p>— Помисли, бабо!...{S} Сад, о Илину дне, равно шест година!...{S} |
| p>— Да се увратимо!... </p> <p>— Немој, бабо...{S} Немој макар данас, јер ми је ово први весео |
| р си се наносио главе? </p> <p>— Овамо, бабо!...{S} На мајдан!...{S} Ни коња нисам дојахао него |
| субаше, звао те нешто. </p> <p>— Добро, бабо. </p> <p>И Лазар се окрете да пође, али га он задр |
| кну снаху Мару. </p> <p>— Што ме зовеш, бабо? </p> <p>— Расплети ми перчин! </p> <p>Све се скам |
| ерајте, децо. </p> <p>— А зар ти нећеш, бабо! — упита га снаха Мара. </p> <p>— ...{S} А?{S} Хоћ |
| гнездо моје!...{S} О, радости моја!{S} Бабо!{S} Најо!{S} Браћо!...{S} Сви!...{S} И ти, Јелице, |
| ућани му нису оно што би он желео...{S} Бабо се сад и сам наљутио...{S} Јако и да му Милош пону |
| ђе оцу и матери и скине капу: </p> <p>– Бабо!{S} Нано!...{S} Хвала вам на нези и храни!... </p> |
| — Што?... </p> <p>— Убиће те! </p> <p>— Бабо? </p> <p>— Јест он!...{S} Бежи, несрећнице! </p> < |
| узела обе руке па стискава... </p> <p>— Бабо!...{S} Нано!... — викну Станко обливен сузама, и у |
| тек тада јави још страшнији. </p> <p>— Бабо...{S} Спасавај ме! </p> <p>— Шта је?{S} Шта ти је? |
| ворише и у собу бахну Станко. </p> <p>— Бабо!... — рече он, скидајући капу и приђе руци. — Јеси |
| зе му руку и ороси је сузама: </p> <p>— Бабо!...{S} Ја осећам да ми је бог опростио!...{S} Опро |
| ћи га у руку, кроз сузе рече: </p> <p>— Бабо!{S} Поздрави ми мајку!...{S} Радите како вас бог у |
| ка на њега...{S} Видео је како је његов бабо проси, како их попа Милоје венчава...{S} Срце му с |
| опа. — А које добро? </p> <p>— Молио те бабо, ако ниси у послу каквом, да одеш један час до њег |
| акостити с обе стране.{S} Чича Алекса и бабо с једне, а и мене понесе ђаво... </p> <p>— А, онак |
| чини да је друго!...{S} Пре је ту био и бабо...{S} И нана је била некако кочопернија.{S} Нисам |
| ? </p> <p>– Јесте. </p> <p>– Је ли твој бабо знао да Станко зна? </p> <p>– Јесте.{S} Наше су ку |
| гами!...{S} Нећу, полази! </p> <p>— Мој бабо има пара!...{S} Ишти колико хоћеш, само ме не води |
| Иди, наћи ћемо се!...{S} Кад те је мој бабо на врат узео, онда ти данас нећу ништа. </p> <p>Ла |
| Станка облише сузе. </p> <p>— Јадни мој бабо!...{S} Јадна моја мајко!... </p> <p>— Жене јаучу, |
| <p>— Сад, кад тамо одеш, поздрави твога бабу, Маринка, па и лепог агу Крушку!...{S} Кажи им да |
| Она више не беше немоћна.{S} Гледала је бабу Стоју, па је из њених очију читала заповести. </p> |
| камо овде. </p> <p>— Хоћеш ли се колико бавити, бато? — упита га Јова. </p> <p>— Бавићемо се не |
| авити, бато? — упита га Јова. </p> <p>— Бавићемо се неколико дана.{S} Треба да свршимо неки пос |
| p>Ту поред Саве и Засавице најрадије се бавише хајдуци.{S} Близу им је обала да би могли, у слу |
| дара?... </p> <p>И диже се сила која је багателисала те мале чете што не имадоше честито ни џеб |
| газда Крушко, како лепо сунце сија.{S} Бадава!...{S} Што бог да, он да!{S} Ето, ова бубица!... |
| ...{S} Ту се човек мало и оашлучи; није бадава руке магањио.{S} А овамо ништа.{S} Преврнуо сам |
| .{S} Не може човек онако планути за бан-бадава.{S} Јеси видео како се он у часу преобрази: од д |
| . </p> <p>— Само до Бадовинаца.{S} А од Бадовинаца ћемо преко Царског поља и Новог Села на каса |
| воду до Бадовинаца.{S} Сима Катић је од Бадовинаца па до ушћа Дрине у Саву; а само ушће Дрине ч |
| ри...{S} Бију се...{S} Турци ударили од Бадовинаца, прешли на Прудовима, па зајмили стоку из Гл |
| /p> <p>Бахне Турчин у кућу попа Теше из Бадовинаца.{S} Код куће не беше никог сем његове попади |
| ? — упита Ногић Зеку. </p> <p>— Само до Бадовинаца.{S} А од Бадовинаца ћемо преко Царског поља |
| а од ушћа Јадра у Дрину, па низ воду до Бадовинаца.{S} Сима Катић је од Бадовинаца па до ушћа Д |
| оју ће страну? </p> <p>— Хтели су преко Бадовинаца и Клења на Богатић па право у Шабац.{S} Али |
| ну у Ноћај, проти у Белотић, поп-Теши у Бадовинце, Јанку, Авраму, поп Раћи... свима...{S} Ја са |
| и се у бекство.{S} Место оступања југу, Бадовинцима, Турци ударише право западу, Дрини, само да |
| ги у Салашу, Иванку у Клењу, поп-Теши у Бадовинцима, Илији Срдану у Прњавору.{S} Свуда ће вам с |
| ти пушиш џаба мој дуван!...{S} Ево му и база (платна) и маказа, па нека реже како му је драго!. |
| о трговине.{S} Ишао је од села до села, бајаги трговачким пословима, а у самој ствари он је тек |
| мој се ти толико карити! — рече Турчин, бајаги храбрећи га. — Знао сам ја то!...{S} Него, хвала |
| p> <p>— Еј, море! — смејао се старац. — Бајаги стиди се, а овамо би полетео четвороношке да се |
| Алекса викну још јаче. </p> <p>Сима се бајаги закашља.{S} Али га Алекса не хте пустити тако на |
| па да разговарамо. </p> <p>Лазар обори бајаги главу. </p> <p>— Ево шта, Иво.{S} Баш сад разгов |
| жиле на слепим очима. </p> <p>— и, као бајаги, шта је он бољи од тебе!...{S} У газдалуку — ниј |
| /p> <p>И приђе дечици: </p> <p>— Ходите баји!... </p> <p>Дан је пролазио у раду.{S} Пред вече с |
| потомци тих мученика, већ сматрамо као бајке... </p> <p>И тако се то патило и мучило.{S} Један |
| Станко, рано, лези ти. </p> <p>— Немој, бајо, молим те!{S} Ти не знаш да ме ово боље лечи и од |
| Ено јадне Стаке... умире! — рече једна бака. </p> <p>— Море, и наживела се!...{S} Али ено Пера |
| притајено мирним гласом: </p> <p>— Иди, бако, донеси ми чибук са чивилука...{S} И старац тога в |
| Дај ону сирочад овде!...{S} Ходи и ти, бако!...{S} Јесте готови ви тамо?...{S} Добро је!...{S} |
| Суреп са баба-Стојом. </p> <p>— Овамо, бако, овамо!{S} Овде су рањеници.{S} Баба приђе носилим |
| p>— Где си рањен? </p> <p>— Свуда, моја бако. </p> <p>— Онда...{S} А је л̓ привезено? </p> <p>— |
| земљи?{S} Нема од тога ништа, моја лепа бако!...{S} Наћи ћеш ти мене тамо пре него што се ја и |
| о!...{S} Седите!...{S} А ти, моја добра бако, донеси штогод да се попије. </p> <p>— Не треба! — |
| надимаху...{S} Узалуд је крвавила оштра бакрачлија те бокове — коњ не може маћи. </p> <p>— Зар |
| стурио чалму те му се сија темењача као бакрена тепсија и... ономе лепом, црномањастом Турчину |
| ог дана кад ме онај твој измећар и онај балавац онде (и он показа на Маринка и Лазара) осрамоти |
| Турчин Бошњак, или како их је он звао: балија Бошњак не може ништа учинити. </p> <p>— Ако ја п |
| инити. </p> <p>— Ако ја погинем од руке балије Бошњака, не копајте ме!...{S} Баците ме у... </p |
| } Нека му свака роди по сина, па ето ти балинчади као гада!...{S} Кад бијем, да бијем какве паш |
| {S} Чупић ме посла да ти јавим да пођеш Балотићу и ту ћеш се с њима наћи! </p> <p>— Добро! — ре |
| оше сабље и Кулин скрши Лукину сабљу до балчака...{S} Кад се Лука виде на невољи, он скочи с ко |
| а!...{S} Не може човек онако планути за бан-бадава.{S} Јеси видео како се он у часу преобрази: |
| аник бе звао Парашница...{S} Изнад села Банова Поља други је даник Вишкупија, а изнад села Раде |
| {S} Тако једаред доведоше му једнога из Банова Поља.{S} Везали га, јер се збесио.{S} Попа рече |
| а, Богатића, Клења, Али-агиног Салаша и Банова Поља.{S} У чети је било преко педесет људи, које |
| — Ево нас, харамбашо! </p> <p>— Идите у Баново Поље.{S} Нађите Бановца и кажите му: у недељу, к |
| ико њих отишло у Раденковић, неколико у Баново Поље, а неколико у Засавицу, па да из амбара дон |
| вите се коме од ових људи:{S} Бановцу у Бановом Полу, Катићу у Глоговцу, Чоњаги у Салашу, Иванк |
| /p> <p>— Идите у Баново Поље.{S} Нађите Бановца и кажите му: у недељу, која прва дође, доћи ће |
| стреба, јавите се коме од ових људи:{S} Бановцу у Бановом Полу, Катићу у Глоговцу, Чоњаги у Сал |
| абавили око пецива... </p> <p>Наједаред бану Дева. </p> <p>Станко је седео на једној клади и ра |
| н би доказао да његов Станко није крив, бар није крив до онога часа док у гору не оде... </p> < |
| педесет кућа.{S} Ама иако је било мало, бар је ваљало! </p> <p>Црна Бара имала је свога кмета и |
| о лугом до Шапца; а кад будемо у граду, бар ће нам се рећи да смо јунаци!... </p> <p>Одрешише ш |
| осећала колико толико ластака на души: бар је мајци казала. </p> <p>Па опет јој није све казал |
| огинути као попити гутљај ракије!...{S} Бар сам му се осветио. </p> <p>Станко приђе дружини. </ |
| ? </p> <p>— Али ово је сад друго!...{S} Бар мени се чини да је друго!...{S} Пре је ту био и баб |
| е сече!...{S} Што ниси био миран?...{S} Бар не би мучио старог чича Маринка да тумара ноћас по |
| >— Ако, ако...{S} Добар је то човек.{S} Бар Црна Бара није за бољег сазнала! </p> <p>— Добар је |
| ајте овамо, ево совре!...{S} Седите, да бар по једну попијете... </p> <p>Али се ужасну од оних |
| етан човек, а оно, ето ти сад!...{S} Да бар хоће да разговара!{S} Па кад бих му ја казао: како |
| урепа, па више за се рече: </p> <p>— Да бар могу мирно боловати! </p> <p>— А шта ти радиш? — уп |
| — Најпосле — рече — ја и волим!{S} Нека бар џаба нисам отишао у гору!...{S} Место једном, ја ћу |
| — Ја велим да сваки од нас треба да има бар по десет жена!...{S} Да их половина роди мушкиње, т |
| Где ћеш то учинити кад сваки од њих има бар по пет жена!...{S} Нека му свака роди по сина, па е |
| ка сркали; пазили се као браћа...{S} Па бар ми кажи шта ти би те се онако испирази на ме?...{S} |
| ајде, Машо кућо, хајде полако...{S} Сад бар можеш бити сербез.{S} Тамо има пуно Турака, можеш и |
| илу дочекивали! </p> <p>— Јесмо, ал̓ је бар било џебане. </p> <p>— Па донеће Суреп џебане. </p> |
| /p> <p>Да је то њему Лазар казао, да је бар он ма шта опазио — он би и опростио.{S} Али...{S} Л |
| ео, тај се могао натресати.{S} Па да је бар остало на натресању, па да се и опрости; али ту је |
| бих волео да данас послујемо, али да је бар каквог посла!... </p> <p>— Биће! </p> <p>— Хвала ми |
| е вију као црви!...{S} Мислио сам да је бар Лазар друкчији!...{S} Ја сам мислио да је јунак; и, |
| наиђу, онда их они потраже.{S} Катић је бар двапут у недељи са својим пандурима прелазио Дрину |
| у је да побегне од самог себе, да му је бар с ким да рекне коју искрену... </p> <p>И, као наруч |
| p> <p>„Па и нана сад ћути!...{S} Што ме бар не запита штогод?{S} Што јој то малопре не рекох?{S |
| збеговима подигну овакве кућерке да се бар оно незаробљено робље може склонити од зла времена. |
| ли дочекати још које весеље, дај да се бар сад провеселим са добрим људима.{S} А кад оно, ето. |
| ашно, опет ће скоро бити!...{S} Мени се бар тако чини!...{S} И кад се врисак дуге шаре помеша с |
| је била некако кочопернија.{S} Нисам се бар ништа о кући бринуо!...{S} Па онда, и Турци су зази |
| емпо, зар изгуби главу?...{S} Чек да те бар ја осветим!... </p> <p>И млатну Турчина што осече г |
| ву: </p> <p>— Тако, тако!{S} Тамо ће те бар Станко лакше наћи!...{S} Он уздрхта од те мисли. </ |
| ћи живот, не онако као пре устанка, али бар је чељад била под својим кровом заклоњена, ако ни о |
| ного казале те звезде, али су неме, или бар за њега неме. </p> <p>Он се диже на ноге, скиде кап |
| бијем, да бијем какве паше, везире, или бар бегове!...{S} Ту се човек мало и оашлучи; није бада |
| а који дан, док колебе не поградимо или бар земунице не ископамо!... </p> <p>— Зар ово није јад |
| тали се враћаше домовима да гледају или бар да наређују домаће послове. </p> <p>Скоро сваки дан |
| о јој то малопре не рекох?{S} Сад би ми бар било лакше.{S} Она би отклањала.{S} Казала би: није |
| ућу затрли, и тешко ми је!...{S} Али ми бар оставише поштено име...{S} Твој је јад гори: теби х |
| Ако су што И згрешили наши стари, а ти бар буди благ, па опрости овом колену што диже руку на |
| о, да ме није стид плакати!...{S} Па ти бар знаш да ја нисам човек који сузе лије!...{S} Гледао |
| Да га примимо, харамбашо! </p> <p>— Нек бар Станко има пара да нас не буде „лијо” — рече Заврза |
| Стари ваши, као и ја, побјегоше, да им бар цријева не крче ако зулум морају подносити!... </p> |
| рава није згазио, а овамо сваки је имао бар по једно убиство на својој души... </p> <p>— Заврза |
| да је сваки своје хајдуковање запечатио бар по једним убиством... </p> </div> <div type="chapte |
| ..{S} Али зашто му он није дошао, зашто бар није по ком било поручио?... </p> <p>А да се није ј |
| а, па кад је дружина овако добра, да их бар пречистим...{S} Збогом, Сурепе!{S} Тебе ми је онако |
| ују, а ја да крвим!... </p> <p>— А знаш бар по имену свога душманина? — упита харамбаша. </p> < |
| овача, а мало дале Засавица.{S} Студена Бара каткад и пресуши, али у Засавици свакад има воде, |
| се једна растока, која се зове Студена Бара.{S} Та се растока одмах изнад Црне Баре зове Рибња |
| " xml:id="SRP18963_C1.1"> <head>1. ЦРНА БАРА </head> <p>Нема веће равнице у Србији од Мачве.{S} |
| је било па путу, он је склонио; а Црна Бара бољег од њега нема!... </p> <p>У памети је гледао |
| ди...{S} И тек једног дана видиш а Црна Бара се поцепала, једну страну води поп, а другу Иван.{ |
| Него, упамти ово, Иване!...{S} Сва Црна Бара, сви ви, моји пријатељи, љубите се колико хоћете с |
| p> <p>— Мој син није лопов.{S} Сва Црна Бара зна да је твој син оне паре покрао и онде закопао. |
| Турчину је пошло за руком.{S} Сва Црна Бара пљује на дом Алексин...{S} Ја сам говорио проти Ни |
| S} Боже!...{S} Како ли се изменила Црна Бара! </p> <p>Нема оног веселог збора ни разговора.{S} |
| Лазару, неће Станку; а већ сва је Црна Бара знала да је Станко најбољи нишанџија. </p> <p>Али. |
| S} А кад буде Иван уза те, онда је Црна Бара завађена.{S} Желио си да мириш Црнобарце — жеља ти |
| м речима.{S} Али ја нисам јатак, и Црна Бара нема хајдучких јатака!... </p> <p>Да је он говорио |
| енце.{S} А после тога, ту нам је и Црна Бара и Рача...{S} Свакад ћемо моћи видети сваки турски |
| чу где се Дрина у Саву улева, лежи Црна Бара.{S} То је старо село.{S} Прича вели да се негда зв |
| ко...{S} Добар је то човек.{S} Бар Црна Бара није за бољег сазнала! </p> <p>— Добар јест, ама н |
| било мало, бар је ваљало! </p> <p>Црна Бара имала је свога кмета и свога попу. </p> <p>Кмет Јо |
| Небо се осуло звездама...{S} Из околних бара разлегао се крекет жаба.{S} А Крушка би се, ништа |
| верозападни део Мачве покривен је самим барама.{S} Од Дрине, баш код саме Црпе Баре, одваја се |
| а опкољено, а средином промрежано самим барама; и ако се и за што може рећи „ово бог чува”, мож |
| </p> <p>— Зато што си пустио Турчина да барата по твојој Црној Бари. </p> <p>— Ко пустио? </p> |
| тајанствено, као да нека невидљива рука барата по опалом лишћу. </p> <p>Стигоше пред кућу Ногић |
| пустио? </p> <p>— Ти. </p> <p>— Па шта барата? </p> <p>— Ево, видиш!...{S} Па ти, болан, и не |
| ишта.{S} Синови, Станоје и Петар, нешто баратаху у авлији.{S} Дечица, која не могаху појмити ов |
| /head> <p>Киша не престајаше.{S} Велике баре беху у шанцу и око њега.{S} Ратници не могаху сву |
| одина ја сам, по вашој вољи, глава Црне Баре.{S} За тридесет година мога кметовања оваквог непо |
| Бара.{S} Та се растока одмах изнад Црне Баре зове Рибњача.{S} Ту се разлева и прави мале острвч |
| е — виче Шокчанић. — Требало би од Црне Баре направити гробље!... </p> <p>И док се још младеж љ |
| </p> <p>— Одакле си? </p> <p>— Из Црне Баре. </p> <p>— Кога тражиш овде? </p> <p>— Хајдуке — р |
| твој план!... </p> <p>— Е, ево ти Црне Баре!{S} Знам је као своју кућу!{S} Почев од кмета и по |
| {S} Зар ви хоћете да се ја одречем Црне Баре?...{S} Доста сам старешовао, више не морам?...{S} |
| зирао је од тога.{S} Од Совљака до Црне Баре има пешачког хода пола сахата; а Марко Штитарац од |
| та; а Марко Штитарац од Совљака до Црне Баре три пут одмотава и завија шал око главе, само да м |
| S} Збогом!{S} Веслаћу се чешће око Црне Баре!...{S} Дај ми твоју руку!... </p> <p>Она му је пру |
| иће...{S} Погледаш: преко половину Црне Баре биће твоје...{S} Онда суди како знаш!{S} Ти ћеш би |
| барама.{S} Од Дрине, баш код саме Црпе Баре, одваја се једна растока, која се зове Студена Бар |
| — Очију ми, нисам! </p> <p>— Па што ми, барем, по коме не поручи да знам?... </p> <p>— Нисам зн |
| <p>— Па добро... добро!...{S} Пусти јој барем руку. </p> <p>Јелица, као опрљена, трже руку и по |
| два могли би много добра учинити Црној Бари...{S} Овако, ако њих два ударе један на другог, он |
| људи према мени.{S} Ја сам у овој Црној Бари био жељан људи и лијепе ријечи...{S} Све ме је гле |
| устио Турчина да барата по твојој Црној Бари. </p> <p>— Ко пустио? </p> <p>— Ти. </p> <p>— Па ш |
| сти мало дурбиљ...{S} Та у твојој Црној Бари обијен је човеку сандук и однето му две стотине ду |
| ао.{S} Тридесет година кметује он Црној Бари.{S} Знао је сваку кућу као своју, знао је сваког д |
| се прави кривац безбрижно шеће по Црној Бари — у мени се узмути утроба!...{S} Чини ми се, е се |
| дија. </p> <p>— Шта се то ради по Црној Бари?... </p> <p>— Шта, ефендија? </p> <p>— Лијепо, бог |
| а дограбио, па сад жари и пали по Црној Бари, а вас двојица седите скрштених руку... </p> <p>— |
| се ондај до миле ласти ребрити по Црној Бари!...{S} Видјећемо да ли више вриједим ја или Усо из |
| >Кмет Јова Јуришић одавно је кмет Црној Бари.{S} Стари се његови ту давно настанише, па су њего |
| танко поносито. </p> <p>— Знам, у Црној Бари.{S} Тамо је лако бити нишанџија; али буди ти овде, |
| говорити: </p> <p>Крађа!...{S} У Црној Бари крађа!...{S} Похаран човек у Црној Бари!...{S} И т |
| д не знаш ко ти дањује и ноћива у Црној Бари? </p> <p>И Турчин се диже па му се унесе у лице.{S |
| ућа Алексића је била најстарија у Црној Бари. </p> <p>А он дође кући као ветар.{S} Како дође, о |
| <p>— Био сам најбољи нишанџија у Црној Бари! —рече Станко поносито. </p> <p>— Знам, у Црној Ба |
| ња није било ниједног вукодлака у Црној Бари. </p> <p>Али, брате, он се и умео молити богу!...{ |
| ву...{S} И досад је било Турака у Црној Бари, али се нису мешали у сеоска посла... </p> <p>— Па |
| ј.{S} То су већ два јака човека у Црној Бари.{S} Више ће вредити двојица него један.{S} А после |
| е, али од њега нема бољег момка у Црној Бари...{S} Сад што је мало згрешио... шта ћеш?...{S} И |
| . </p> <p>— Ти много имаш посла у Црној Бари — рече му Дева. — Док ти пречистиш рачуне са свима |
| Алекса Алексић растао је с њима у Црној Бари.{S} Па кад они могу поверовати да је његова кућа л |
| волео је да му је свака стварца у Црној Бари позната...{S} Знао је сваког Црпобарца по имену; з |
| насрну на кућу или чељаде чије у Црној Бари?{S} Где?{S} Откад је он у Црној Бари, ми агујемо.{ |
| та два човека били су први људи у Црној Бари.{S} Они су били свима углед.{S} У сваком су послу |
| Бару боље него своју кућу, али у Црној Бари нема човека ко би њих завадио! — рече он одсудно. |
| а сваку речцу која се проговори у Црној Бари. </p> <p>— Дева! — викну поп. </p> <p>— Јест, он!{ |
| . </p> <p>Били су најбољи момци у Црној Бари. </p> <p>Ко обори Лазара, неће Станка; ко надскочи |
| Бари крађа!...{S} Похаран човек у Црној Бари!...{S} И то онда кад кметује Јова Јуришић!...{S} О |
| ој Бари?{S} Где?{S} Откад је он у Црној Бари, ми агујемо.{S} Даш богу божје, цару царево, аги д |
| обар човек, ама као да се родио у Црној Бари. </p> <p>Милош је — као што рекох — у тим стварима |
| /head> <p>Шта ти се није радило у Црној Бари и околини да се похватају хајдуци, па ништа!...{S} |
| .{S} Ово што је све овако добро у Црној Бари, то су они учинили.{S} Паметни људи, па то ти је! |
| S} Ти си постављен за старешину у Црној Бари? </p> <p>Крушка је ћутао. </p> <p>— Немој ћутати! |
| — рече Крушка. — Најљепшу цуру у Црној Бари.{S} Зар може овако добар момак волети рђаву дјевој |
| тлачене српске земље долазише под његов барјак.{S} Ево како је он примао у своју дружину: </p> |
| е настанио у Парашници.{S} Ту је развио барјак слободе и позвао све осветнике.{S} И збиља, њего |
| у слику... </p> <p>— Хајде, хајде, Црна Баро!... — смешкао се он. — Иде вријема и носи вас мени |
| >— Ако то буде истина, тешко теби, Црна Баро!... — јекну Турчин. — Тешко теби, попе Милоје!{S} |
| табати и мирити!...{S} Тешко теби, Црна Баро, кад имаш и онаких као што је Маринко Маринковић!. |
| поп, који је као орао лебдео над Црном Баром и није дао људма да падну у твоје замке!...{S} Де |
| њихним селима.{S} Сравни све то с Црном Баром, па диже Крушку у небо.{S} Онда поче говорити о Л |
| е.{S} У запевци назвала је отоку „Црном Баром“, а окôна села назваше и сам Јордан тим именом. < |
| епих сам се ствари наслушао!...{S} Црну Бару ће Турчин закрвити.{S} А кад легне крв, Турчин ће |
| ћи „ово бог чува”, може се рећи за Црну Бару.{S} И поред толиких баруштина, здрављем се не могу |
| ка не враћа себи — он је пропао за Црну Бару!... </p> <p>Ако те поп запита откуд ти то знаш, ти |
| едном, ја ћу трима главама окитити Црну Бару!{S} Наплатићу се са свима о једном трошку!...{S} П |
| могао нико завадити!...{S} Ја знам Црну Бару боље него своју кућу, али у Црној Бари нема човека |
| о је... све.{S} Нико није познавао Црну Бару као он, и нико није познавао, чак и поименце, дечу |
| ћеш мирити не само два човека него Црну Бару!... </p> <p>—— Маринко!{S} Брате!{S} Човјече!...{S |
| доселио се из Обарске, из Босне, у Црну Бару, па је, наскоро затим, умро.{S} Маринко, као мушка |
| олази! </p> <p>— Куда? </p> <p>— У Црну Бару... </p> <p>Узе пушку, прогледа ороз и кашилук па к |
| узех.{S} А оно сад?...{S} Сад се у Црну Бару доселили хајдуци, па господују...{S} Знаш ли ти, б |
| p>— Шта? </p> <p>— Још данас иди у Црну Бару.{S} Иди правце кући попа Милоја и кажи му ово што |
| > <p>— Па? </p> <p>— Па?!{S} А пушке, а барут?{S} Кад то покисне, шта онда мислиш?{S} Мислиш ва |
| p>И дође...{S} Логором прође глас да је барут закисао и да немају ни зрна сува.{S} Људи шапутах |
| {S} У то буре Лазар је бацио варницу, и барут је букнуо... </p> <p>Сад — не заустави!...{S} Гру |
| ..{S} Тамо ја идем где се крв пролева и барут мирише, мене ће овде угушити дим у кући!...{S} Ја |
| лио...{S} Ти ваљда мислиш да мени смрди барут, шта ли?... </p> <p>— Опрости, Дево!...{S} Мислио |
| , онда за ножеве.{S} Грехота је трошити барут без потребе.{S} Сад сваки на своје место и — таја |
| вако потраје још два дана, неће се моћи барут сачувати! — рече један. </p> <p>— Богами ће траја |
| се прибијаху један уз другог, чувајући барут и оружје да не закисне.{S} Небом се гањаху сиви о |
| о бостан!...{S} Него... шаљи што пре по барут. </p> <p>Чупић се мишљаше кога да пошље.{S} Рече |
| S} Царуј ти! </p> <p>— Ја сам послао по барут. </p> <p>— Послао!{S} А хоће ли наћи барута колик |
| . </p> <p>— Добро. </p> <p>— Нама треба барута.{S} Нађи где знаш и што више можеш...{S} А ево т |
| мах јурнуше четврти пут. </p> <p>— Нема барута!...{S} Да јуришамо! — виче Заврзан. </p> <p>И ск |
| е Чупић. </p> <p>И показа му два бурета барута што беху у једном ћошку шатора. </p> <p>3еки се |
| беше нестало. </p> <p>— Ала тај бежи од барута, као горско зверче!... — насмеја се Заврзан. </p |
| дарнута је клица зла.{S} А она је буре барута.{S} У то буре Лазар је бацио варницу, и барут је |
| то би учинила ова шака соколова да беше барута; али барута нестаде. </p> <p>Турци баш у тај мах |
| и му Рудничанин. — Да није због пушке и барута, па готово боља ова хладовина!... </p> <p>Војвод |
| а ова шака соколова да беше барута; али барута нестаде. </p> <p>Турци баш у тај мах јурнуше чет |
| д? — пита Милош. </p> <p>— Ваља тражити барута — одговори Чупић. </p> <p>— Где? </p> <p>— Ваља |
| ут. </p> <p>— Послао!{S} А хоће ли наћи барута колико треба?...{S} А Турцима може доћи ћеф да б |
| адоше, Стојан рече: </p> <p>— Неста нам барута...{S} Шта да радимо? </p> <p>Све обори главу.{S} |
| Ту ниси могао дахнути чиста ваздуха од барутног дима и прашине што је дизаху копите коњске... |
| <p>Спутила се ноћ.{S} Поље је мирисало барутом...{S} Устаници се повукоше у честе под дрва да |
| е рећи за Црну Бару.{S} И поред толиких баруштина, здрављем се не могу покудити Црнобарци. </p> |
| еја. </p> <p>— Али, молим те! </p> <p>— Батали ћорава посла! </p> <p>— Али... кад те молим!... |
| увериш још ћу стопу скочити! </p> <p>— Батали! — рече Лазар. </p> <p>— Браћо!... не дајте ми л |
| Баш да видимо! </p> <p>— Богами, ти си батли! — рече Заврзан. — Ја сам ти, брате, морао чекати |
| о ће ићи ономе у кућу? </p> <p>— Па ти, бато, — рече Младен. </p> <p>— Их!...{S} Како ћу? </p> |
| е. </p> <p>— Хоћеш ли се колико бавити, бато? — упита га Јова. </p> <p>— Бавићемо се неколико д |
| ли, снахо, а како би било да пробудимо бату? — рече Јова. </p> <p>Марица слеже раменима. </p> |
| под нокта. </p> <p>Ноћ је била тиха.{S} Бахат њихових ногу одјекивао је. </p> <p>— Боже, ја лиј |
| само тргох... </p> <p>У тај мах зачу се бахат, као да неко иде.{S} Јелица скочи и виде неке људ |
| и заиста лепо проживели да им понеко не бахне с вечера на врата и не грмне храпавом гласином: < |
| ави Ногић — воденица је воденица.{S} Ту бахне и незван.{S} Него, хајдемо мојој кући, па ћемо по |
| ке!{S} Од многих ево вам једне: </p> <p>Бахне Турчин у кућу попа Теше из Бадовинаца.{S} Код кућ |
| стадоше мало колико да попу сачекају, а бахну Дева међу њих.{S} Чим га Алекса виде, он задрхта, |
| у амбар свој труд и зној... </p> <p>Док бахну у авлију Иван Миражџић.{S} Био је блед као крпа.{ |
| и, први петли запеваше, а Катић с Јовом бахну пред кућу. </p> <p>— Где су? — упита Катић. </p> |
| бију. </p> <p>— Сиђи. </p> <p>У тај пар бахну Дева. </p> <p>— Шта је? — упита га Станко. </p> < |
| м ништа ружно мислио. </p> <p>У тај пар бахну кнез Сима. </p> <p>— Попо, зову те кући да читаш |
| ука. </p> <p>Врата се отворише и у собу бахну Станко. </p> <p>— Бабо!... — рече он, скидајући к |
| о га! — рече Заврзан. </p> <p>Пред кућу бахну Зека с неколико другова.{S} Окитио се као да ће о |
| ад се Алекса сроза од радости низа зид, бахнуше поп Милоје и кмет Јова преко прага. </p> <p>— Д |
| ми срце заигра кад видим како се младеж баца камена с рамена, рве и скаче...{S} Некад је, заист |
| тва услишава.{S} То није да само чита и баца речи, него чисто чујеш како му срце јекће тако се |
| крају. — Нисмо се ни ми на бога камењем бацали!... </p> <p>— Море, оставите се таког разговора! |
| </p> <p>И он је искрено, у дубини душе, бацао анатему и на попа, на кмета, и на Црнобарце, што |
| Груди Станкове постадоше вулкан који је бацао све, а није примао ништа.{S} Никакви разлози више |
| дао у излазак и залазак сунчев, који се бацао у сањарије чим инсекти зазузучу око њега — први п |
| о!... </p> <p>И оном здравом руком поче бацати покриваче са себе... </p> <p>— Не помаже то кад |
| инови већ поскакали на шајке, па одатле бацаху и гураху једног по једног у вртлоге... </p> <p>З |
| те и паде — Лазар се наједанпут окрете, баци пиштољ, па наже бежати...{S} Трчао је што игда мож |
| дише!... </p> <p>И, стегнувши песницу, баци страшан поглед па кућу оца Лазарева. </p> <p>— Теш |
| и неколико корака и стаде на праг...{S} Баци поглед на кров, а то олуј повија пламен, повија га |
| , завали му главу па потеже јатаган.{S} Баци поглед на Маринка, па рече: </p> <p>— Гледај, Мари |
| е учини да се коче и устаклаисавају.{S} Баци поглед на груди које се једва дизаху.{S} Он приђе |
| мозак.{S} Она погледа крвав тучак па га баци напоље. </p> <p>— Опогани ми тучак псето турско! — |
| >— Збацићу кмета!...{S} Натјераћу га да баци штап...{S} И то сад, одмах!...{S} Знам и како ћу!. |
| ...{S} Ја ћу натјерати онога маторог да баци штап.{S} То ће ићи врло лако.{S} Онда ћу гледати д |
| p> <p>Ова тишина, ова тајанствена цврка баци га у сањарије.{S} Изукршташе се слике пред очима њ |
| јури вратима, али га снажна рука Зекина баци унутра као какву торбицу...{S} Он стаде молити, пр |
| <p>Потеже нож и одруби му главу, па је баци и она одскочи неколико пута...{S} Он учини то исто |
| веж, надимао му је груди. </p> <p>Он се баци у мисли. </p> <p>Тако леп дан...{S} Тако све мило |
| — Немојте ме вући.{S} Сам ја идем.{S} И баци један оштар поглед на све...{S} Тај поглед је мног |
| окретала.{S} Већ му прекипе.{S} Цикну и баци Сурепу ове речи: </p> <p>— Ти седи... може ти се, |
| можеш...{S} А ево ти новаца. </p> <p>И баци преда њ пуну кесу дуката. </p> <p>Суреп узе новац, |
| Станка трже из његових сањарија.{S} Он баци поглед на кућерину и намршти обрве. </p> <p>— Да б |
| !...{S} А онај Маринко — као да га ђаво баци преда ме, поче ми говорити којешта... па лепо изгу |
| > <p>Већ су били код Бездана.{S} Станко баци поглед на оно место где је посрнуо кад је Лазар на |
| дар, да Турке причекује. </p> <p>Станко баци капу увис. </p> <p>— Господе!...{S} Хвала ти на тв |
| ао.{S} Друго је њега тиштало.{S} Срећко баци на њ толику бригу; а да ли ће он умети одговорити, |
| га подајте коме хоћете! </p> <p>И кмет баци штап. </p> <p>Све се сколи око њега...{S} Стадоше |
| </p> <p>Али га Зекина снажна рука опет баци натраг. </p> <p>— Затворите врата и пазите! — запо |
| цура.{S} Све што се у њену црну утробу баци, доноси богата плода.{S} Лепа су њена поља кад озе |
| исли Чупић кад у шатор уђе. </p> <p>Па, бацивши се на постељу, прошапута: </p> <p>— Да само хоћ |
| воде прича Девина беше прилично у бригу бацила.{S} По његовом одласку они оборише главе. </p> < |
| ЕТА </head> <p>Онога часа кад су Алексу бацили у подрумче и кад се Крушка са Иваном и Маринком |
| /p> <p>Ведро је сјало чело Алексино.{S} Бацио чибук, оплео перчин, па се смешка неким небесним |
| ао?...{S} Иван ми рече да је онај његов бацио око па ону Севића. </p> <p>Станку застаде залогај |
| а је буре барута.{S} У то буре Лазар је бацио варницу, и барут је букнуо... </p> <p>Сад — не за |
| о.{S} Ја знам, чуо сам од жена да је он бацио око на ону Севића цуру... па, богами, свашта сам |
| од „лоповску кућу”.{S} Он је на њу само бацио проклетство... </p> <p>А живети се мора!...{S} Гр |
| ке балије Бошњака, не копајте ме!...{S} Баците ме у... </p> <p>Та је његова реч соколила све.{S |
| Нисам паметнија.{S} Али, нано, грех је бацити кривицу на човека који није крив! </p> <p>— Како |
| ајке су тонуле, а они не имадоше куражи бацити се у недра те але што тако хучи... </p> <p>— Јао |
| узгају...{S} И онда ћу те опет у пламен бацити!... </p> <p>Дим биваше све гушћи.{S} Црвен пламе |
| леда. </p> <p>— Није добро...{S} Алексу бацише у тамницу, у подрум под ханом... </p> <p>— Кад? |
| </p> <p>— Зло, Станко!{S} Оца ти отоич бацише у тамницу. </p> <p>То дође ненадно.{S} Станко му |
| е прућем, али се остави рупа за врата и баџа, која је служила место прозорића, па се оно пруће |
| а по једна породица одлажаше и из црних баџа поче се опет димити... </p> <p>И Станко се реши да |
| ву кућу, види како се мирно вије дим из баџе.{S} Он се осврну опрезно на све стране, да га ко н |
| иве душе, ниједног повесма дима да се с баџе уздигне. </p> <p>— Пустош! — рече Алекса. </p> <p> |
| ућу Ногићеву.{S} Беличаст дим вио се на баџу и ишао право к небу, као чиста душа праведникова. |
| је стојала уз огњиште и загледала се у баџу... </p> <p>Маринко стаде трљати очи.{S} Та, је ли |
| ца је била с њим на моби код Шокчанића, баш су напоредо жели...{S} Она је певала ону песму: </p |
| p>Тек Станко беше прекорачио праг очев, баш у оном тренутку кад се Алекса сроза од радости низа |
| о? </p> <p>— Бојао сам се! </p> <p>— Е, баш не ваља!...{S} Из онаке љубави до шта дођосмо!...{S |
| p>— Добро ми дошао свакад. </p> <p>— Е, баш се радујем!...{S} Знаш, богу хвала, ми се пазимо од |
| " /> <p>На северозападној страни Мачве, баш у самом кључу где се Дрина у Саву улева, лежи Црна |
| он тога жељан!...{S} Него... нека дође, баш кад мислите да треба!...{S} Ја мислим да је тамо по |
| опа.{S} Онаки човек, као Крушка што је, баш би се сложио с попом.{S} И њих два могли би много д |
| покривен је самим барама.{S} Од Дрине, баш код саме Црпе Баре, одваја се једна растока, која с |
| ц — ка̓ и сам што сам — смотри га јуче, баш кад изиде из вајата. „Зачудим се”, вели, „шта ће Ст |
| >И науми да све каже Лазару. </p> <p>И, баш на Илијиндан, око велике ручанице, срете се с њим у |
| но напрасит.{S} Није се туђио од људи, баш је ишао међу њих.{S} О свему је водио рачуна.{S} Ак |
| ту беше густа шума.{S} То згодно место, баш на самом ушћу Дрине у Саву, вазда су поседали хајду |
| то бити!{S} Али како?... </p> <p>Јест, баш у томе је била сва несрећа!...{S} Он хоће, и душа м |
| празним пушкама, као врљикама...{S} Ту, баш на самом Мишару, погибе Сулејман, Кулин... </p> <p> |
| е у самом пољу мишарском ископао шанац, баш на оној равници на врху брдашца мишарског.{S} У шан |
| вајатом, ослушкиваше... </p> <p>— И... баш данас! — шапуташе он. — Данас се то мораде догодити |
| истерао из куће. </p> <p>— Истерао?!{S} Баш зато што ниси хтела за Лазара, а? </p> <p>— Зато! < |
| . </p> <p>Два момка а једна девојка!{S} Баш није право!...{S} Морао се ту неки враг излећи!... |
| и добру руку да га склони с пута!...{S} Баш сам будала!... </p> <p>Потражи још једну каву; истр |
| .. лакше!...{S} За онај цер онде!...{S} Баш ће тиком мимо тебе проћи... </p> <p>Лазар се — као |
| јку за Лазара...{S} Седите, људи!...{S} Баш сте на крај срца!...{S} Ја нисам ништа ружно мислио |
| — шта ћу од твога Крушке урадити!...{S} Баш сам те и подигао мало више да боље видиш!...” </p> |
| !...{S} Ала је то некако сличито!...{S} Баш би вредело да будем харамбаша!...{S} Ох, ала бих се |
| јутра. </p> <p>— Хоћу, Иво, хоћу!...{S} Баш сам гладан.{S} И уђе у кућу. </p> <p>Пошто је мало |
| ћеш?{S} Нашло се, брате, код њега...{S} Баш да смо га и хтели бранити, не би га одбранили. </p> |
| ањала.{S} Казала би: није спремна...{S} Баш да јој кажем!...” </p> <p>И заусти да каже, па се о |
| ита он. </p> <p>— Очекујемо Турке...{S} Баш добро што те Дева нађе! — рече поп. — Све ми се чин |
| и добро учинио, седи... — рече он...{S} Баш сам се осамио. </p> <p>У свакој другој прилици он б |
| S} Беше им жао једног од првих људи.{S} Баш сам видео како и поп и кмет окретоше главе да сакри |
| че Латковић. </p> <p>— Па не браним.{S} Баш сам оран за причу. </p> <p>Сколише га са свију стра |
| ајаги главу. </p> <p>— Ево шта, Иво.{S} Баш сад разговарам с њиме и питам га би ли се женио. </ |
| равао... </p> <p>— Станко! — рече он. — Баш ми је срце на мери што и мене харамбаша одреди!...{ |
| е. </p> <p>— Добро си учинио! </p> <p>— Баш сад дижем неколико великих вуруна за пециво хлеба. |
| : ама, ти ниси џаба дошао!... </p> <p>— Баш си неким послом? — пита га старојко. </p> <p>— Куд |
| бри људи?...{S} Видјећемо!... </p> <p>— Баш сам им свесрдно говорио... </p> <p>— Вјерујем ја те |
| удима, срце му залупа брже... </p> <p>— Баш сам побудалио! — мислио је. — Чега сам се плашио?.. |
| свратих да видим шта радиш... </p> <p>— Баш си добро учинио, седи... — рече он...{S} Баш сам се |
| ..{S} Срце му залупа од бола. </p> <p>— Баш смо ти уде среће! — рече.{S} Она ништа не одговори. |
| мене кад ми твој дечко дође. </p> <p>— Баш добро!...{S} Седите!...{S} А ти, моја добра бако, д |
| же, онда се реши да напомене. </p> <p>— Баш нећеш да кажеш? </p> <p>— Али... — поче Иван. </p> |
| </p> <p>Хајдуци се насмејаше. </p> <p>— Баш бих волео да данас послујемо, али да је бар каквог |
| анас сам скинуо терет с душе. </p> <p>— Баш си убио Лазара! </p> <p>— Убио сам га!...{S} Хвала |
| а ове хладовине — вредило би. </p> <p>— Баш је гадно кад се човек бије на врућини! — вели Заврз |
| ти за зеленком, он се устави. </p> <p>— Баш сам будала! — рече он. — Ево ми коњских стопа!{S} Н |
| S} Чим смотри Деву, он скочи. </p> <p>— Баш мене тражиш? </p> <p>— Тебе! — рече Дева, а осмехну |
| та Станко. </p> <p>— Сигурно. </p> <p>— Баш да не утече! — рече он, а усне му поигравају. — Поб |
| и ти се одмори! — рече Суреп. </p> <p>— Баш сам уморан!...{S} Право велиш...{S} Видећемо се, са |
| Он се силом осмехну па рече: </p> <p>— Баш да видимо! </p> <p>— Богами, ти си батли! — рече За |
| Је ли, Станко? </p> <p>— Шта? </p> <p>— Баш си намерио у гору? </p> <p>— Ја немам куд на другу |
| — свеједно!... — рече Иван. </p> <p>— А баш бих желео знати да ли је Лазар милује! — рече Крушк |
| {S} Журио је по жељи Крушкиној, који га баш тад жељно очекиваше у својој одаји. </p> <p>— Гдје |
| треба?...{S} А Турцима може доћи ћеф да баш сад ударе!... </p> <p>— Они су заварчени!{S} Неће и |
| и.{S} Ево, сад ће доћи кмет Јово.{S} Ја баш волим да и он чује све, зато сам га и позвао... </p |
| ..{S} Много ћете данас чути!...{S} И ја баш волим што ће кмет доћи!... </p> <p>Чуше се врата на |
| н је добар човјек и ваљан попа.{S} И ја баш волим што је он таки.{S} Јер кад ме позна, он ће др |
| о да је одрастао с нама. </p> <p>— Вала баш! </p> <p>— А поп и кмет дигли се против њега? </p> |
| а ћу с вама.{S} И пођоше. </p> <p>— Ама баш да вас запитам: што ви од мене окрећете главу? </p> |
| као жена?...{S} Не помаже ти, вала, па баш да пливаш по њима!...” И превуче ножем преко длана. |
| лу, ишао сам ти, бива, чак и у коло, па баш га тад видјех.{S} Е, брате, одвојио је од друге мла |
| децу!...{S} Ћути, срамота је!...{S} Па баш и да умрем, па шта!{S} Живео сам доста.{S} Било нам |
| је!!...{S} Ето, толики бојеви!...{S} Па баш, ено и Лазара!{S} У два маха је пуцао на ме, па ниш |
| p> <p>— Је ли? — окрете се Јелици. — Па баш те отера чича Милош, а?... </p> <p>— Отера ме!...{S |
| он се притиша и пође ближе да види шта баш тражи тај момак. </p> <p>Кућа је била отворена.{S} |
| </p> <p>— Не знам ни ја. </p> <p>— Тебе баш сви оставише? </p> <p>— Сви. </p> <p>— Због мене? < |
| ада... много! </p> <p>— Ко зна да л̓ је баш толико? — рече Јаков. — Може бити да прегони. </p> |
| њега. </p> <p>— Ево, вала, скинуо га је баш у петељци!...{S} Заврзан загледа, па пружи Станку р |
| зиде сан на очи.{S} Њему се учини да је баш ово дрво у сну видео.{S} Хтеде замолити да га уклон |
| е да на сенку његову не стане; а кад је баш морао проговорити с њим, говорио је преко срца и љу |
| н никад не крије свога даника, а сад је баш рекао да се клада наваља зато што нас потера гони.{ |
| ина што се сам предао.{S} Кара-Ђорђе је баш нешто говорио с Луком, Јаковом и Чупићем, кад му ја |
| ој, тај је лако не оставља, или, ако је баш мора оставити, никад је не заборавља. </p> <p>У доб |
| о да припитамо попу? </p> <p>— А, то је баш како ваља!...{S} Иди, иди одмах, Младене.{S} Кажи п |
| ене радује што се тако пазите!{S} То је баш лијепо.{S} Једини онај пас, Алекса, што вас је лага |
| вице му склопити.{S} И прошапута (то је баш лепо чуо): „Спавај!...” </p> <p>Неко га удари у сла |
| пу, а други пут у нож!...{S} А Лазар је баш нишанџија!...” </p> <p>И та га мисао све више опија |
| рече — истина је...{S} Сад, да ли му је баш толико нестало — не знам; али знам да је покраден, |
| </p> <p>Чупић се уплете: </p> <p>— Није баш тако, Милошу!{S} Ја не мислим да ми оставимо шарамп |
| дрхтао. — Које добро? </p> <p>— Па није баш ни добро... </p> </div> <div type="chapter" xml:id= |
| та на дно повући!...{S} Једно двапут ме баш жестоко усука: стојао сам као кукуруз кад га суша з |
| Јеси!... </p> <p>— Нисам!...{S} А да се баш увериш још ћу стопу скочити! </p> <p>— Батали! — ре |
| снагу... </p> <p>А Лазар?...{S} Није се баш ни он тако лепо осећао.{S} Нестанак Јеличин, Станко |
| осто-напросто, не да заузети; ако би се баш силом продрло, онда побеђенима не остаје ништа друг |
| су од сира срезане. </p> <p>— Па ви се баш окућили? </p> <p>— Окућили, богами! — рече Зека. </ |
| а...{S} Њему се ниси допао.{S} Сећам се баш једанпут рече: „Он је Турчин, а Турчин не може нама |
| да посао!... </p> <p>— Па... вечерас се баш и нема посла! — рече Алекса. — Ми смо то већ свршил |
| це му је стрепило од слутње, која му се баш тад јави... </p> <p>И кажу људи да не може срце пот |
| мишљао своје мисли...{S} Никоме не беше баш ласно на души.{S} Крушка се озбиљно замислио.{S} Св |
| јагањце. </p> <p>Петрове покладе падоше баш у недељу 27. маја, те, 1806. године.{S} Дан беше ле |
| час у њега, час у Маринка. </p> <p>— И баш нико није био?! </p> <p>— Нико. </p> <p>Крушка приђ |
| . </p> <p>Јелица прошапута: </p> <p>— И баш хтеде да те убије?{S} Он слеже раменима. </p> <p>— |
| д грлом Јеличиним...{S} Огрлица клону и баш на дну самога врата смотри он младеж, који је тако |
| ује чим Турчина споменеш!...” </p> <p>И баш му беше жао на попа.{S} Онаки човек, као Крушка што |
| р човек, бога ми!...{S} Нисам знао, али баш добар човек! </p> <p>— Е? — рече поп и покупи обрве |
| ја да завадим Црнобарце...{S} Па ако ми баш не пође за руком, смета ми кмет или поп — мој Асо и |
| му реч умре на уснама. </p> <p>— Кад си баш зато дошао, онда ходи овамо!{S} И узе га за руку па |
| сам!...{S} Јеси чула, Јело!...{S} Ти си баш права правцата девојка!...{S} И што је мени на бога |
| дати!... </p> <p>— Ти смеш!...{S} Ти си баш свесрдно радио на томе, али, кад они неће — шта ћеш |
| p>— Је ли ти, море, — рече Турчин. — Ти баш наочиглед цијелом свијету јатакујеш хајдуцима? </p> |
| } Остави ти то мени!{S} Јер, ево, да ти баш кажем праву истину!...{S} Ја ти први нисам веровао! |
| тити!...{S} Али, ако се не сећаш, да ти баш кажем!...{S} Дођосмо да вас — ту показа на Алексу — |
| рили... </p> <p>И стигоше на домак кући баш у онај час кад Јелица изиде из авлије... </p> <p>— |
| оно пара; то је све. </p> <p>— И Турци баш ћуте? </p> <p>— Ћуте.{S} Ишао је Иванко ономад до С |
| рута; али барута нестаде. </p> <p>Турци баш у тај мах јурнуше четврти пут. </p> <p>— Нема барут |
| хајдуци приђоше.{S} Турчин беше ударен баш у саму јабучицу па, како ју је зрно разнело, изглед |
| p>Ивану оде памет.{S} Он виде да Турчин баш воли његовог Лазара. </p> <p>— Па гледаћемо... </p> |
| мој!...{S} Ја још имам деце, али ми он баш на срцу лежи!...{S} Некако ми је одвојио... уме зап |
| е гласни смех очев за собом, па је хтео баш од њега побећи...{S} А љутило га то.{S} Што га дира |
| много планова, али му ниједан није био баш сасвим подесан. </p> <p>Међутим, Иван се беше већ р |
| то доба није ни знало.{S} Или ако је ко баш био веома љут, он је псовао „душу”, „паприку”, „вре |
| Ама, ти ми рече да су се Лазар и Станко баш због ње завадили, и то стога што она воли Станка. < |
| де главом удара... </p> <p>И стиже тамо баш тад кад Крушка издаваше неке наредбе својим пандури |
| Што их овде имамо, то ваља!{S} Ми бисмо баш и волили да нам Турци у походе долазе.{S} Али тамо |
| око Крушкино смотри то... </p> <p>— То баш сведочи да ће он бити прави домаћин —настави Крушка |
| икали.{S} А он за Маринка вели да је то баш добар човек. „Мало је, вели, „прилен, али добар, по |
| . — рекоше неки — право је; али није то баш тако ни теретно, кад си већ научио... </p> <p>— Чуј |
| едног храста помоли се једна рука; и то баш у часу кад он беше тиком поред храста.{S} Та рука у |
| пши — није, стаситији — није!...{S} Што баш он да је узме?... </p> <p>Лазару се свртеше сузе у |
| ђе те воља. </p> <p>Па, нешто то, нешто баш и што је Турчин - одби људе од њега.{S} Попа вели: |
| и? — рече поп озбиљно. </p> <p>— Па зар баш ја? — рече Иван, а подузе га као неки стид, јер је |
| /p> <p>— Али ко му сме на очи!{S} Ја му баш рекох: „Остави ти, то је моја брига!...” А оно, ето |
| <p>— Упамти, Мило, ово!{S} Хајдуци нису баш најгори људи.{S} Оно што је у гору отишло, оно је ч |
| сену нешто кроз главу. </p> <p>— Хоћеш баш да ти кажем праву истину?{S} Твој Станко није крив. |
| 963_C3.4"> <head>4. „НА МИР” </head> <p>Баш лицем на Велику госпођу Станко стиже дома.{S} Све ж |
| ко горело грозничавом ватром... </p> <p>Баш на самој капији шанца беше Зека с његовим голаћима. |
| рече јој речи него прође мимо њу.{S} То баше знак да га испрати.{S} И она пребаци торбу преко р |
| .{S} Је л̓ ми мајка жива?... </p> <p>То баше Станко. </p> <p>Јелицу прођоше жмарци, а Петра, ка |
| ш — настави попа разговор који им Лазар баше пресекао — да ће бити оно што сам ти онда још каза |
| е се Станко иза совре и стаде обилазити башту.{S} Дође до обора и виде Јелицу где краве музе.{S |
| аве, с њим да једе горки залогај, да му бди над сањивим и уморним телом... </p> <p>Али стид, ст |
| но.{S} На самом ушћу Дрине у Саву даник бе звао Парашница...{S} Изнад села Банова Поља други је |
| јединцима.{S} А ако ли пак путује какав бег са својом пратњом, њега опет морају срести хајдуци, |
| <p>— А... са њима бих лако!...{S} Него бег.{S} Путује Сали-бег са пратњом. </p> <p>— Има ли их |
| их лако!...{S} Него бег.{S} Путује Сали-бег са пратњом. </p> <p>— Има ли их колико? </p> <p>— Д |
| н се сети оне страшне ноћи кад је гором бегао...{S} Сети се оних страхота, оног обамирања... па |
| роз прозорчић напоље. </p> <p>— А је ли бегенисао цуру? </p> <p>— Сигуран сам да јесте!{S} Ха-х |
| доше повући натраг, јер погубише толике бегове и војсковође... </p> <p>Видећи да се Турци повла |
| м, да бијем какве паше, везире, или бар бегове!...{S} Ту се човек мало и оашлучи; није бадава р |
| е, а да за њега не запита.{S} Пролазиће бегови... паше... па, можда, и сам честити везир, и при |
| јајна будућност.{S} Дружиће се са првим беговима...{S} Неће бити Турчина који неће знати име ње |
| ка слова.{S} Ја мислим да овде пише име бегово. </p> <p>Зека се наже над јатаган, па показујући |
| ао би богу божје, а цару царево, и бегу бегово, и никад се, ама једном речцом, не би противио. |
| : давао би богу божје, а цару царево, и бегу бегово, и никад се, ама једном речцом, не би проти |
| су полазили, био је срећан ако је неком бегу или аги придржао узенгију да на коња узјаше... </p |
| ше му мили снови.{S} Он виде само да је бегунац и ништа више... </p> <p>Нека страшна мисао, стр |
| нас гледе одбеглу девојку.{S} Ја сам и бегуница постала, само да бих твоја била!...{S} Мени је |
| лан што му кроз главу прође учини му се бедан... </p> <p>— Полудјећу, тако ми дина! — рече, па |
| испод шанца. </p> <p>Станко се препе на бедем и погледа. </p> <p>Грдна људина, обријана чела, р |
| <p>И као љути рисови скочише голаћи на бедем...{S} Суреп и Заврзан већ беху код Станка, те га |
| н је очекивао тај тренутак.{S} Скочи на бедем, трже нож па викну: </p> <p>— За ножеве!... </p> |
| врзаново не може отрпети, него скочи на бедем шарампова, погледа доле, па викну: </p> <p>— О Ту |
| от копита. </p> <p>Кара-Ђорђе искочи на бедем и стаде гледати. </p> <p>У тај пар појави се војс |
| <p>А он докопа кошницу и стаде уз сами бедем. </p> <p>— Пуштајте Турке ближе! — рече тихо. </p |
| стаде пљувати... </p> <p>Станко сиђе с бедема, потражи воде, те се уми, па се прекрсти.{S} Узе |
| >Први редови Турака дођоше већ на домак бедемима шарампова.{S} Кара-Ђорђе скочи у шарампов, при |
| И кад је то време дошло, онда је и онај бедник постао јунак.{S} Страх је ишчилео из срца — дошл |
| p> <p>— Господе!...{S} Да ли видиш моју беду?...{S} Смилуј се, Господе, овом робљу што ће остат |
| на њега, а он одмах нокат у ледину, па беж̓ у град!...{S} Да ми је овако ударити на каквог иђи |
| ио те су поставили јаке страже да не би бежали... </p> <p>— Хвала, Дево! — рече Чупић. — Хвала |
| је место и — тајац!... </p> <p>Турци су бежали безобзирце, а Срби се натурали за њима...{S} Хај |
| ети од страшног погледа хајдучког...{S} Бежало се то главом без обзира. </p> <p>— Заврзане!...{ |
| воде се натурише за њима у потеру...{S} Бежало се то на све стране; чак су неки и на Саву удари |
| га омрзну сасвим... склањао се од њега; бежао је да на сенку његову не стане; а кад је баш мора |
| на очи, па чак и она страшна ноћ кад је бежао пошто је пуцао на Станка.{S} Он је дрхтао као пру |
| наједанпут окрете, баци пиштољ, па наже бежати...{S} Трчао је што игда може, јурио је као да га |
| врзан је градио такве шале да се морало бежати... </p> <p>Ноћ се спусти ведра, тиха.{S} Станко |
| страг јуришите...{S} Ако ли Турци нагну бежати натраг, збуните их ви, Јоване и Илија, а ми ћемо |
| еки капетан.{S} А већ су се спремали да беже натраг...{S} Страх је тако био завладао, тако их с |
| е Дева. — То је таки јад да и саме гује беже одатле... </p> <p>— Харамбашо! — рече Суреп — да и |
| ... нигде му краја не видиш!...{S} Људи беже од тебе као да си кужан.{S} Толико ми пута беше до |
| тако!{S} Мишар...{S} Лозница...{S} Али беже!...{S} Право веле: </p> <p>Бој не бије свијетло ор |
| задиркују веселу Јелицу, а она, сирота, бежи од зграде до зграде да се склони од задиркивања!.. |
| , па, грцајући, рече: </p> <p>— Иди!... бежи!... </p> <p>— Што?... </p> <p>— Убиће те! </p> <p> |
| /p> <p>— Бабо? </p> <p>— Јест он!...{S} Бежи, несрећнице! </p> <p>Јелица је опет погледа у очи |
| То је мој друг, побратим!... </p> <p>— Бежи!... — шапну Зека. — Неки људи иду овамо!... </p> < |
| ет година мој!...{S} Да бежи у свет, да бежи у земљу, па небо — наћи ћу га!...{S} Ја се смирити |
| од данас за десет година мој!...{S} Да бежи у свет, да бежи у земљу, па небо — наћи ћу га!...{ |
| е, а колена му клецају.{S} Мислио је да бежи, али не може; сем тога, знао је да од Маринка не м |
| бољи и гори!...{S} Чак Сима...{S} Сима бежи од моје куће!...{S} Тешко ми је...{S} Стегло ме не |
| добро! — рече Алекса. — Видим ја да све бежи од мога дома!...{S} Иди, Симо, иди!... </p> <p>Сим |
| S} Деве беше нестало. </p> <p>— Ала тај бежи од барута, као горско зверче!... — насмеја се Завр |
| мој Лазаре!...{S} Ти у шуму од хајдука бежиш!... </p> <p>Па окрете главу, разгледа око себе и |
| вио страже... </p> <p>Јесења ноћ ведра, без месеца...{S} Небо прекриле трепераве звезде па жмир |
| !...{S} Лак сам као тица!... </p> <p>И, без икаква напрезања, одскочи белегу за читаву стопу. < |
| г за мишице!{S} И свршисмо посла онако, без муке.{S} А ону двојицу узе, опет, ти сам на душу... |
| роба из тамнице!...{S} Сад сам лијепо, без по муке, турио угарак у обје куће...{S} Док се сад |
| Кад год то драгом богу вола буде!...{S} Без његове воље не умем, али умем убити!... </p> <p>— О |
| бива, Маринко!...{S} Ти па — ти!...{S} Без тебе ништа! — рече Крушка. </p> <p>— Ја само слушам |
| напред.{S} Лазара беше снага издала.{S} Без Маринкове помоћи он не могаше прекорачити прага. </ |
| м усред природе пуне живота: код неба — без неба, код бога — без бога, код онолике родитељске и |
| живота: код неба — без неба, код бога — без бога, код онолике родитељске и братске љубави — без |
| д онолике родитељске и братске љубави — без љубави!{S} Никога код њега, никога око њега, никога |
| е била борба између неба и земље, борба без одмора и престанка.{S} Стотину пута разбијени, поту |
| тив њега.{S} Ама, није ти ни Иван тиква без корена, има и он својих људи...{S} И тек једног дан |
| о неког реда.{S} Сад већ не беше никога без крова и хране... </p> <p>Али ружно време дојади.{S} |
| е!...{S} Ова је кућа проклета!...{S} Па без опроштаја окренуше сви леђа кући коју су до јуче по |
| а ракије без Алексе попити, нити Алекса без њега.{S} Ако је весеље у кући Алексиној, Иван је до |
| ска беху тада на гласу.{S} Ниједна кућа без тих пића није била.{S} Нико из куће није отишао а д |
| м главу!... </p> <p>— Ти знаш да свадбе без меса бити не може!{S} Кад се овако дигне и свака тр |
| дуката. </p> <p>Суреп узе новац, па оде без обзира оном узином право к селу Засавици. </p> <p>— |
| нички.{S} Није хтео Иван гутљаја ракије без Алексе попити, нити Алекса без њега.{S} Ако је весе |
| с њим, говорио је преко срца и љутио се без узрока.{S} Више у њему није гледао јарана него крвн |
| <p>Али је кућа морала живети.{S} А куће без старешине нема... </p> <p>Те тако, пошто Алекси изд |
| у чисто рубље, на плећима сукнено гуњче без рукава или велики гуњ „ресаник”.{S} На главама се ц |
| те!...{S} Брзо!... </p> <p>И то слушаше без поговора...{S} За тренут ока оста празна кућа.{S} С |
| <p>— Што да пуцам?...{S} С њим ћу ја и без пушке свршити!... </p> <p>И склони се за један жбун |
| ху овде-онде по земљи.{S} Он је горео и без сунчеве топлоте.{S} Јед и мука подложише ватру у гр |
| е гује под земљом; ја ћу узети Јелицу и без твога деверства!... </p> <p>И био је тако миран... |
| ко је то кад ти на ум падне да су твоји без крова и залогаја, да не знаш ни где су ни како су.. |
| и нису знали да смо ми овде, па су ишли без бриге.{S} Али кад су ударили на ватру, они се повук |
| исам створен за миран живот!...{S} Мени без окршаја нема ведра дана... ја сам онда као убијен!. |
| ако се, богами, много мора мука поднети без крова и крува... </p> <p>— И ја мислим да би се мог |
| ина, поживети слатко и добро, па умрети без свете тајне! </p> <p>— Онда је добро те понех. </p> |
| е Заврзан. — Заклео бих се да неће доћи без каквог било гласа... </p> <p>Станко издаде заповест |
| > <p>Ови робови незароблени, ови кривци без кривице, ова старост којој се на седи перчин пљунул |
| ди перчин пљунуло, ови окаљени грешници без греха — свакога јутра и вечери подизаху своје смежу |
| или чујем или видим!...{S} Ја не лежем без велике нужде; а кад ме нужда снађе, ја слажем, па о |
| еда хајдучког...{S} Бежало се то главом без обзира. </p> <p>— Заврзане!...{S} Заврзане!...{S} А |
| на Саву, а остало наже натраг, с главом без обзира. </p> <p>Нико више не може задржати распрслу |
| једном срцу лежали... неће ти они један без другог ништа урадити!...{S} Али, не брини!...{S} До |
| река узбуни све у кући.{S} Дотрчаше као без душе, а он је лежао као узет, ниједним удом није мо |
| Станко, пребацујући. — Зар би ти отишао без твога побратима? </p> <p>— Ја бих те известио у сва |
| њачили.{S} Не би кмет Јова ништа урадио без споразума с попом, а попа опет хтеде све с људима.{ |
| рћу да те уморим...{S} И не бих смислио без твога савета!...{S} Вечерас, у воћу, ти рече послат |
| попа и скиде капу. — Мученик је свршио без мука, као и сваки праведник. </p> <p>Диже се запевк |
| <p>Ухватише се и понеше, али га Станко без по муке обори. </p> <p>Сви се чудом зачудише; чак и |
| м кровом и на својој постељи, да можемо без страха загрлити и пољубити своје чедо, а да не поми |
| нас бирати старешину.{S} Ми не хтедосмо без тебе то чинити.{S} Реци кога ћемо?... </p> <p>Стари |
| на све мања.{S} Остало их десетак, и то без оружја.{S} Тукли су се пушкама као врљикама.{S} У н |
| <p>— И њему ћемо судити. </p> <p>— Зар без мене? — упита Станко. </p> <p>— Чекаћемо те. </p> < |
| за ножеве.{S} Грехота је трошити барут без потребе.{S} Сад сваки на своје место и — тајац!... |
| ти на земљу.{S} Беше то тиха, летња ноћ без месечине.{S} Из луга се чула песмица птичија; ветри |
| својој кући!...{S} Чекати онолику силу без џебане ја нећу. </p> <p>Чупић је кршио руке. </p> < |
| у мислили да те не могу наћи.{S} Сад су без бриге... </p> <p>И обиђоше, па на врата из авлије у |
| Зеке и његових голих синова, могао бих без бриге и на Стамбол ударити!...{S} Не рекох ли вам д |
| ...{S} Потражићеш ти мене, јер не можеш без мене!...{S} Ово ти је као кад пођем у Шабац!... </p |
| Поп Милоје му приђе. </p> <p>— Куда ћеш без нас? — С ким ћемо ми? </p> <p>— Ево Ногића и Катића |
| страшна мисао раздера му срце као крпу беза.{S} Он задрхта сав, од главе до пете. </p> <p>— Ух |
| док су их примирили.{S} Ишли су сампас, безбрижно; нису се надали ничему, па кад осусте ватру, |
| као детету.{S} Спавао је тихо, мирно и безбрижно као да је богомољу сазидао. </p> <p>Сутрашњи |
| па видећи Лазара. </p> <p>Турци су ишли безбрижно.{S} Ником ни на крај памети да помисли; е, им |
| д очима му се јави слика Станкова: како безбрижно игра поред Јелице, како јој нешто шапуће на у |
| . </p> <p>Турци се појавише.{S} Ишли су безбрижно као у сватове. </p> <p>— Чекај!... — рече Чуп |
| ад Мишаром. </p> <p>Први редови ишли су безбрижно, затурили шаре на рамена као врљике... </p> < |
| ужни; кад помислим како се прави кривац безбрижно шеће по Црној Бари — у мени се узмути утроба! |
| ини.{S} Пут му је познат, прошао је њим безброј пута... </p> <p>Већ је чуо жубор таласа и хуку. |
| . </p> <p>— Је ли, побратаме, а гдје је Бездан? </p> <p>— Тамо! — рече Станко расејано и пружи |
| а земље под ногама и као да пада у неки бездан...{S} Онда изгуби свест и сурва се с дивана... < |
| воду!... </p> <p>Скочи један, па као у бездан.{S} Више се не појави...{S} Скочи други — исто т |
| ара зарђати!... </p> <p>Већ су били код Бездана.{S} Станко баци поглед на оно место где је поср |
| ђубре!...” </p> <p>— Вас двојица идите Бездану и тамо ме чекајте! — рече Ногић. — А ја одох по |
| све прошло.{S} Метнуће га на муке...{S} Бездушни су Турци...{S} На грозне ће га муке метнути... |
| .{S} Можда га муче свакојаким мукама ти бездушници!{S} Ја морам журити!... </p> <p>— Па немој т |
| о и — тајац!... </p> <p>Турци су бежали безобзирце, а Срби се натурали за њима...{S} Хајдуци су |
| идео! — рече Маринко мирно и погледа га безобразним погледом. — Ја од овог немам никакве хасне, |
| види по мени? — упита Маринко, па му се безобразно унесе у лице. </p> <p>— Јер да имаш образа, |
| ви, то се главом плаћа!...{S} И како је безочан, па ме још зове да му будем девер!...{S} Будибо |
| о ђубре на оном месту где је копано.{S} Бејаху ту дебели орахови хладови, те не може допрети су |
| ња... </p> <p>Зека и Станко ретко кад и бејаху у Парашници.{S} Јурили су од Чупића Смиљанићу, о |
| p>Могло их је бити око тридесет.{S} Сви бејаху млади, сем харамбаше, који је био просед. </p> < |
| {S} Дође скоро до под сами шанац, па се бекељи и зове на мегдан.{S} Ја чувам људе и не дам, а о |
| и не мислише на борбу и одбрану него на бекство...{S} Јурнуше на све стране...{S} Устаници их у |
| Босне дочепају. </p> <p>Ова гужва и ово бекство беше као наручено за Станка.{S} Он се грохотом |
| ође свест, али доцкан...{S} Дадоше се у бекство преко лешева својих другова...{S} Устаници их у |
| а.{S} Оно лагано оступање претвори се у бекство.{S} Место оступања југу, Бадовинцима, Турци уда |
| случају потере, сачувати своје главе и бекством се спасти.{S} Даници њихни зваху се разно.{S} |
| но лишће видео је како звезде бледе.{S} Бела јасна пруга пробијала је кроз шуму, и она постајаш |
| гору. </p> <p>— А нико се не одмеће од бела босиљка — рече Латковић. — Мени је тешко опричати, |
| p>Наједаред се нешто проломи...{S} Изби бела бугија, па се онда зачу прасак.{S} И то се деси у |
| -помало па оста пред очима њиховим само бела водена пруга...{S} Небо се осуло звездама, ветрић |
| а Турке!...{S} Не остављају се они лако белаја!... </p> <p>— Док не набелаје... </p> <p>Али, иа |
| бога!...{S} Ти ми не можеш ниједне ове беле власи оцрнити, а камоли да ми што помогнеш.{S} Пом |
| мај туђега живота, јер ниси кадар једне беле власи у црну претворити”.{S} И тако је!...{S} Што |
| о? — упита их он. </p> <p>Ниједно да би беле. </p> <p>— Ко ће ићи ономе у кућу? </p> <p>— Па ти |
| а!... </p> <p>Младен сагао главу, па ни беле.{S} У дубини душе осећао је да Иван има право. </p |
| </p> <p>— Скачи! — рече, одступајући од белеге, а очи му сипаху паклену мржњу...{S} Момчадија с |
| } Све стало, не дише.{S} Лазар скочи на белегу. </p> <p>— То вреди!...{S} Дед’ сад, Станко!...{ |
| очи и доскочи му.{S} Пера скочи опет на белегу.{S} Отпоче надметање. </p> <p>Али набрзо убараба |
| /p> <p>И, без икаква напрезања, одскочи белегу за читаву стопу. </p> <p>Лазару смрче пред очима |
| ти, махну два три пут рукама и прескочи белегу. </p> <p>— А!...{S} Перо!... — заграја момчадија |
| , чекај! — рече Лазар. </p> <p>Па приђе белези.{S} Одмери једну стопу, извади нож из цагрија, п |
| танко је слушао цврчка поред себе...{S} Бели лептири пролетали су тамо-амо па падали по трави, |
| Турчину, па оним дрвеним тучком што је бели лук малочас њиме туцала — распали Турчина посред т |
| од ногама, тице су певале поздрављајући бели дан, а кроз шуму се чула хука дринских таласа... < |
| те, како му је лепо око!...{S} Па овај бели цвет на челу!{S} И... гледа, некако, као дете!... |
| Кад виде Станко како се мирно вије онај бели дим с крова његова и како право иде горе к небу — |
| Он се подними на лакат и загледа у ону белину... </p> <p>Месец се појави и осветли водену повр |
| Иван ће повући за собом Поповиће, Севић Белиће, Белићи Шокчаниће...{S} Погледаш: преко половину |
| повући за собом Поповиће, Севић Белиће, Белићи Шокчаниће...{S} Погледаш: преко половину Црне Ба |
| </p> <p>Стигоше пред кућу Ногићеву.{S} Беличаст дим вио се на баџу и ишао право к небу, као чи |
| сву породицу и усев; сем тога, имао је белог смока; о моткама, над огњиштем, висиле су целе сл |
| ест губити.{S} Очи му засенише од сјаја белога дана...{S} Он се изгуби. </p> <p>— Алекса!...{S} |
| амо да га видим, па он више не би видео белога дана!...{S} Убио бих га као ништа!...{S} Онда са |
| са. </p> <p>И заиста!{S} Оно плаветнило белога дана постајаше све руменије, док најзад не обасј |
| еже главу земљи.{S} Десном руком потеже белокорац, и у који мах оштро сечиво зари у дебели врат |
| на то помишљам!... — рече Станко и трже белокорац. </p> <p>Зека викну дружину и отвори капију н |
| ударити на душманина и кад ћеш метнути белокорац у корице!...{S} Ово ме, побратиме, сећа на он |
| буке као месечина; међу њих се угнездио белокорац, ручица му од слонове кости, а међ ушима му с |
| орам знати!...{S} Чуо сам!...{S} Све на белом свету, све што ова моја уста кажу, ја или чујем и |
| лепша није била.{S} Као да је свему на белом свету позајмила своје лепоте, тако све беше лепо |
| људе те јавио Стојану у Ноћај, проти у Белотић, поп-Теши у Бадовинце, Јанку, Авраму, поп Раћи. |
| ин...{S} Ја сам говорио проти Николи из Белотића да оде до попа Милоја дату ствар изравна. </p> |
| овац Чупић из Ноћаја, прота Смиљанић из Белотића, Катић из Глоговца, Илија Срдан из Прњавора и |
| p>— Је ли, попо?{S} Ти познајеш попу из Белотића? </p> <p>— Познајем. </p> <p>— А Стојана Чупић |
| а. </p> <p>— Гдје? </p> <p>— Пред самим Белотићем... </p> <p>Тога вечера паде у постељу, с које |
| иде из собе. </p> <p>Пред кућом, држећи белу, пртену торбу, стојаше Јелица.{S} Кад је смотри, њ |
| </p> <p>— Ту је! — рече Дева, скидајући белу пртену торбу што је беше упртио. — Осам сврдлова.{ |
| се и виде Јелицу, лепу као месечину, у белу руву, где над њим сузе лије... „Јеси жив, господар |
| ком.{S} Од њих једва је назирала његову белу кошуљу како замиче у луг...{S} И широким рукавом с |
| ља густ, црн дим...{S} Он постајаше све бељи и бељи, док се не претвори у пламен, који обуима и |
| , црн дим...{S} Он постајаше све бељи и бељи, док се не претвори у пламен, који обуима и зидове |
| ох. </p> <p>— Одакле идеш? </p> <p>— Од Бељине. </p> <p>— Крећу ли се Турци? </p> <p>— Мислим д |
| је онај у срми?... </p> <p>— Видајић из Бељине!... — вели Дева. </p> <p>— Ех... њега и оног до |
| клањају и по вољи чине свакоме ко је ма бео убрус око главе омотао.{S} Тако су текли себи прија |
| а.{S} Крај мучњака стојао је човек, сав бео од паспаља.{S} Станко га познаде и приђе му. </p> < |
| тојаше Иван и Лазар...{S} Ивана опколио бео дим, а он моли и преклиње да му да живота, моли га |
| да друмом, јер му је намера продрети до Београда...{S} Војске има много, али то није ништа!...{ |
| су Турци поубијали неке људе тамо, око Београда? </p> <p>— Истина је. </p> <p>— Па кога то? </ |
| а цара, убију пашу београдскога, заузму београдски град и науме завладати Србијом, која се тада |
| завладати Србијом, која се тада звала „Београдски пашалук”. </p> <p>Ти су Турци прозвани „дахи |
| ду одметну се од свога цара, убију пашу београдскога, заузму београдски град и науме завладати |
| p> <p>Да објасним. </p> <p>Неки Турци у Београду одметну се од свога цара, убију пашу београдск |
| ..{S} Смеш — не смеш?! — викну Лазар, а беоњаче му од зала закрвавиле. </p> <p>— Најпосле... ка |
| мирно и равнодушно као да су говорили о берби или копњи кукурузној. </p> <p>Станку се груди над |
| ...{S} Јеси утувио? </p> <p>— Јесам, не бери бриге!{S} Кад ти хоћеш, ја ћу се и заклети, а толи |
| двајаху. </p> <p>Обе куће пуне народа и берићета.{S} Од вајкада били су у позајменици.{S} Летин |
| могну дому и народу његовом: здрављем и берићетом...{S} Чак је призивао и „добре” и „зле” духов |
| ти!... </p> <p>У Јелицу као да уђе неки бес...{S} Она стеже обе шаке у песнице, диже руке нада |
| у лугу... </p> <p>Јурио је као махнит, бесан, отрован.{S} Докопао зубима своју десну руку па ј |
| S} Али он беше још свестан, још силан и бесан...{S} Не хте викати ни молити за милост...{S} Јед |
| езин, који је речитије говорно од сваке беседе...{S} Неће, неће!...{S} Али, опет, где је то бил |
| S} Окрете се, ојађеник, народу па стаде беседити...{S} Е, што јест — јест, драги ага; да то не |
| ао је што игда може, јурио је као да га беси гоне... </p> <p>Чуо је да пуца гране за њим, па му |
| , о Крушки... о свему...{S} Па то оде у бесконачност...{S} Мисао беше моћнија, и она побеже...{ |
| менима. </p> <p>— Или је морао бити сам бескућник, па и Турци веле: нека нам се скину с врата!. |
| било да ми помлатимо сваки дан оволико бескућника! — рече Ногић. </p> <p>— Ти би хтео да сатре |
| p" xml:id="SRP18963_P3"> <head>ІІІ ДЕО: БЕСМРТНИК</head> <div type="chapter" xml:id="SRP18963_C |
| срце отрова наједанпут љубомора, силна, бесна, страшна љубомора...{S} Дакле, Лазар га хтеде уби |
| између Босне и Србије. </p> <p>Дрина је бесна, хучна и валовита, али није велика.{S} Омање чете |
| е дрешити шајке.{S} Вода је хуктала као бесна.{S} Кад јој главу принесеш ближе, као да чујеш зв |
| ин.{S} Црнобарци су познавали Турке као бесне и надувене.{S} Крушка не беше такав. </p> <p>Он б |
| њ као да се с њим родио. </p> <p>И сам бесни Марко Штитарац зазирао је од тога.{S} Од Совљака |
| ашан окршај.{S} Турци су наваљивали као бесни, али свакад беху одбијени...{S} Леш до леша падао |
| ка и погледа. </p> <p>Јуре ка шанцу као бесни.{S} Вришти хат да се небеса проламају. </p> <p>— |
| и таласи, кад им други на дођу, постају бесни и силни, руше и обарају све што је пред њима...{S |
| ајте ми на муку.{S} У мени крв кључа од беснила...{S} Ја на очи не видим од муке...{S} Ако хоће |
| е реч по реч.{S} А то наљути Турчина до беснила. </p> <p>— Ти лажеш! — цикну он. — А шта је бил |
| е на брекоше а крв поче струјати нагло, бесно. </p> <p>Он осети жеђ, ужасну жеђ...{S} Памет га |
| е се!...{S} Збогом!... </p> <p>Па изиде бесно из шатора и оде међ своје голаће... </p> <p>У шат |
| атмурен улази у кућу и гледа надувено и бесно око себе. </p> <p>— Пеци, баба, цицвару! </p> <p> |
| S} И допаде му се све то.{S} Та, то ври бесно као у души његовој...{S} Ови таласи, кад им други |
| . </p> <p>— Ја се овако рвем! — рече он бесно. </p> <p>И десном ногом удари леву Станкову, па н |
| одгурну његову руку, одгурну је готово бесно... </p> <p>— Шта ти је? — упита је Станко. </p> < |
| прошлости...{S} Онај храст што је онако бесно раширио своју круну, био им је једном заклон од к |
| /p> <p>И набрекнуше му жиле...{S} Нешто бесно, нешто силно поче му дрсати срце, као да хоће да |
| танко је ћутао.{S} У њега беше ушло сто бесова.{S} Чинило му се да миле а не ходе, па је одмица |
| p>— Неће се наћи! — рече Маринко, и као бесомучан улете у кућу. </p> <p>Сви се убезекнуше.{S} Л |
| може више у кући остати него јурну као бесомучан напоље. </p> <p>Осећао је потребу да се коме |
| {S} Ево шта је ту!...{S} Турчин не може беспослен седети, треба му нешто да ради!...{S} И он ве |
| де Станка и Ногића — колико да не седим беспослен. </p> <p>— Добро је — рече Станко. — Него, Но |
| мао је јако памтење.{S} Доста пута, као беспослен пас, тумарао је по селу и око села.{S} Знао ј |
| Војводе, и поред онако сјајних победа, беху нешто заћутале.{S} Свима се слутало нешто страшно, |
| што се изли на олтар отаџбине Србинове, беху груди ваше; крв коју тада пролисте и данас је благ |
| беху обрасла густом шумом, сем тога сва беху поред воде, те су од воденичара добијали храну и д |
| шка је био врло узнемирен...{S} Опет га беху спопали они чудни снови...{S} Зато је и позвао Ива |
| ио најопасније место; али зато око њега беху:{S} Ногић, Суреп, Заврзан, Зека, Јован и Јовица... |
| има.{S} И ракија и јабуковача мачванска беху тада на гласу.{S} Ниједна кућа без тих пића није б |
| еце звали су се збегови.{S} Читава села беху у тим збеговима.{S} Устаници су се бринули за хран |
| ник Дренова Греда. </p> <p>Сва та места беху обрасла густом шумом, сем тога сва беху поред воде |
| влије уђоше у кућу. </p> <p>Тамо заиста беху сви.{S} И попа Милоје, и Сима Катић, и кмет Јова Ј |
| е журило своме смирају.{S} Сенке дрвећа беху огромне; чак и сенка човечја беше већ као грм...{S |
| чурке.{S} Град шабачки и поља око Шапца беху притиснута војском...{S} Дигла се сила да уништи с |
| рци су наваљивали као бесни, али свакад беху одбијени...{S} Леш до леша падао је по пољани пред |
| ша.{S} Све поврве ка средини шанца, где беху војводе...{S} Зека одјури тамо. </p> <p>А глас про |
| стадоше позади, као потпора.{S} Војводе беху на својим местима. </p> <p>Завлада тајац, као у гр |
| ла и коса кострешила... </p> <p>Војводе беху бледе као смрт.{S} Они су слутили и сами ту несећу |
| а, извади своје књиге и „честице”, које беху одвојене у једном убрусу.{S} Поиска мало вина и до |
| њему — појави се човек.{S} Како га муке беху обузеле, он га није честито ни видео а толи познао |
| се Чупићевом шатору. </p> <p>Војводе не беху поспале.{S} Седела су сва тројица и премишљаше шта |
| <p>Наједаред побесне све.{S} То више не беху људи него љути рисови...{S} А није ни шала!...{S} |
| предовало од Станковог, јер његове ране беху лакше.{S} Али тек ни Станку не беше рђаво... </p> |
| > <p>Киша не престајаше.{S} Велике баре беху у шанцу и око њега.{S} Ратници не могаху сву ноћ з |
| у Мачви беше мирно.{S} Турци као да се беху много уморили, као да им више не беше до мегдана и |
| ис за својим другом... </p> <p>Турци се беху сасвим повукли...{S} Војвода Анта, видећи да се оп |
| > <p>На Журави чекаше дружина.{S} Ту се беху искупили сви што се од Срећка харамбаше одвојише.{ |
| па се укочи. </p> <p>Један тренутак сви беху окамењени, али одмах затим жена и деца ударише у в |
| n" /> <p>Шта ли се чинило са онима који беху слаби и нејаки?... </p> <p>Где је год турска најез |
| азнајеш топот коњски. </p> <p>Људи који беху у шарампову разговараху: </p> <p>— Ово што је до д |
| сти на траву и размишљаше, али му мисли беху растројене: летеле су са ствари на ствар, као шаре |
| овицу.{S} Друга им села завидеше, а они беху поносити. </p> <p>Него, у том поносу било је и таш |
| х се сви одрекосте, кад помислим да они беху робље незаробљено ни криви ни дужни; кад помислим |
| p>Станко се изљуби са свима.{S} Све очи беху сјајне, свако чело поносито; на сваком лицу читао |
| .{S} Пожури, побратиме!... </p> <p>Иако беху прокисли до кости, иако им ноге клизаху по раскаље |
| су. </p> <p>То га освести...{S} Па како беху полетели на њ, он јурну слободно као лав, прогура |
| а”. </p> <p>Било је и бољих кућа.{S} То беху куће задружних породица.{S} Одликовале су се своји |
| {S} Разљућене пчеле чинише своје.{S} То беху тек непријатељи, што гонише и коње и јунаке у вале |
| ad> <p>Тако су им пролазили дани.{S} То беху дани јуначког одмора, где се кадикад заподене и по |
| ну дне, равно шест година!...{S} Ала то беху муке!... </p> <p>И као што она пословица каже: две |
| ве то беху људи часни и поштени, све то беху деца добра и ваљана. </p> <p>— А је ли?...{S} Да н |
| аска, посумњати ни на кога...{S} Све то беху људи часни и поштени, све то беху деца добра и ваљ |
| у којима пландоваху „голи синови”, што беху страшнији Турцима од најуређеније војске ћесареве. |
| p> <p>И показа му два бурета барута што беху у једном ћошку шатора. </p> <p>3еки се разведри че |
| аједаред шајке се стадоше окретати, јер беху пале у вртлоге, страшне дринске вртлоге...{S} Неко |
| .. — викао је Иван, јер се и поп и кмет беху дигли да иду. </p> <p>— Шта ћемо ти?...{S} Ми смо |
| И док се Јелица осврте, њих двојица већ беху засела иза два грма. </p> <p>Неки сељаци прођоше, |
| ко скиде терет с душе...{S} Хајдуци већ беху на ногама. </p> <p>— Пази!{S} Опрезно само!...{S} |
| лаћи на бедем...{S} Суреп и Заврзан већ беху код Станка, те га придржаше. </p> <p>— Шта је?{S} |
| како их је Станко казнио... </p> <p>Већ беху на домак кући.{S} Кад виде Станко како се мирно ви |
| ече затражи воде те испра уста, која му беху, од силног дувана, огорчала... </p> </div> <div ty |
| а. </p> <p>Дева се препе на она која му беху најближа. </p> <p>— Јесте поседали? </p> <p>— Јесм |
| .{S} Ковао је вазда планова.{S} Жеље му беху веће од царских...{S} Имао је оштро око да све зап |
| жећи се атару свога села, и успомене му беху бујније.{S} Свака стаза, сваки жбунић беше му по ј |
| p>Па смаче с рамена зобницу, у којој му беху књиге и крст, скиде капу, метну епитрахиљ на врат. |
| није било.{S} Нико од ових што у шанцу беху не виде на једном месту толико мртвих и рањених... |
| ву двојицу, који такође седоше. </p> <p>Беху то људи млади и здрави.{S} Видиш како им здравље д |
| прљи руке?!...{S} Ето ти сад!...{S} Сад бечи очи!... </p> <p>Киша отпоче.{S} Крупне капи падоше |
| радити, умори се. </p> <p>Једнога дана, беше мало ветровито, врати се из воћа, где је прашчиће |
| је био сигуран... </p> <p>А он, заиста, беше рђав човек, човек који је у кавзи жив, у несрећи љ |
| ала је ово окршај!... </p> <p>И заиста, беше грдан окршај.{S} Турци не могоше лако прежалити шт |
| завађати; а то као да му, за овај мах, беше доста... </p> <p>Он седе да прибере своје раштркан |
| арод? </p> <p>— Море, растужи се!...{S} Беше им жао једног од првих људи.{S} Баш сам видео како |
| } Људи стојаху неми, оборених глава.{S} Беше им тешко гледати човека где се пред њима као црв в |
| њим, па му се учини да га неко вија.{S} Беше заборавио да је крај њега био Маринко...{S} Мислио |
| но улевало му је као неко поштовање.{S} Беше то човек озбиљан, ћутљив и поносит.{S} Стас му пра |
| што се од Срећка харамбаше одвојише.{S} Беше ту сељака и из околних села:{S} Соваљка, Богатића, |
| /p> <p>Од Раче к Шапцу водио је пут.{S} Беше то обичан крчаник: оборени грмови, искрчена честа, |
| рио. </p> <p>Ноћ се спусти на земљу.{S} Беше то тиха, летња ноћ без месечине.{S} Из луга се чул |
| а, који је небо проламао. </p> <p>Борба беше очајна, али сила беше јача, те јој се не може одол |
| Хвала и теби и Јови!... </p> <p>— Јова беше код мене кад ми твој дечко дође. </p> <p>— Баш доб |
| ше. </p> <p>После пола сахата кмет Јова беше пред Турчином.{S} Озбиљан, миран, стојао је он као |
| е и доведе до храста.{S} Круна храстова беше доста ниска... </p> <p>— Заврзане!...{S} Ал̓ не!{S |
| се још наслађивати оном милином која га беше обујмила при причи Маринковој, али — залуд!{S} Све |
| сасвим заборави шта је био.{S} Стид га беше да, ма и збораним челом, своме новом друштву покаж |
| ом. </p> <p>Он није слушао оца.{S} Њега беше обузело миље, па му се разлило по целој снази...{S |
| !... </p> <p>Станко је ћутао.{S} У њега беше ушло сто бесова.{S} Чинило му се да миле а не ходе |
| пореских глава; али у оно доба једва да беше педесет кућа.{S} Ама иако је било мало, бар је ваљ |
| зна што би учинила ова шака соколова да беше барута; али барута нестаде. </p> <p>Турци баш у та |
| заповеди он. </p> <p>Грдна једна клада беше недалеко од њих.{S} Хајдуци јој притрчаше и, док д |
| а у будућност... </p> <p>Колико ли нада беше кад на Турке устадоше, а шта сад оста!...{S} Где с |
| Турци попунише празна места.{S} Тобџија беше опет топ напунио.{S} Кара-Ђорђе приђе и погледа оп |
| говарали, шумом се кретала потера, која беше пошла да их тражи.{S} На челу јој беше Крушка, на |
| удавила девојка, јединица у мајке, која беше с мајком дошла у Јордан, у госте.{S} Кажу да је ма |
| е од пламена запали и друга зграда која беше близу куће... </p> <p>Иванов положај беше грозан.{ |
| рвећа беху огромне; чак и сенка човечја беше већ као грм...{S} Од Дрине је пиркао свеж поветара |
| чије изгледала.{S} Место њива и пашњака беше ту густа шума.{S} Храст до храста, грм до грма, а |
| бојном пољу осташе само Срби.{S} Битка беше свршена... </p> <p>Чупић дојаха на своме вранцу. < |
| е...{S} Појас утону у мишице.{S} Крушка беше модар као чивит. </p> <p>— Тако!...{S} А сад, газд |
| ... </p> <p>Стигоше пред хан.{S} Крушка беше у одаји с Лазаром.{S} Чим чу да су Иван и Маринко |
| ћ над постељом милог рањеника, напрегла беше сву своју снагу, па је варала и себе и друге здрав |
| ао. </p> <p>Борба беше очајна, али сила беше јача, те јој се не може одолети.{S} Мртве су замењ |
| > <p>Прође неколико дана.{S} Рањеницима беше много боље.{S} Зека, Ногић и други долазили су врл |
| неколико тренутака у ћутању...{S} Обома беше врло тешко.{S} Док ће рећи она, показавши на шару |
| мена издевали...{S} А то издевање имена беше тако духовито!...{S} Ако је ко добио надимак од не |
| се удаљи. </p> <p>Војводе прича Девина беше прилично у бригу бацила.{S} По његовом одласку они |
| ли Станко се чувао тако вешто да милина беше погледати!...{S} Као да је знао сваку мисао Лазаре |
| ти и метанисати. </p> <p>Власт субашина беше велика.{S} Могао је узети живот човечији на душу, |
| у, страшну мржњу према Лазару...{S} Она беше велика.{S} Он није хтео само да убије Лазара, он ј |
| еде, бабо, пеци цицвару! — рече.{S} Она беше нешто љута, па га само погледа попреко. </p> <p>— |
| ао се његова отимала од забуне, али она беше тако замршена и преплетена, тако пригњечена оним л |
| ивати то напред, то назад...{S} Страшна беше жеља Станкова, толико страшна да јој следи јаук на |
| коњић не могаше.{S} Племенита животиња беше сва у пени, бокови јој се ужасно надимаху...{S} Уз |
| ринко пропусти Лазара напред.{S} Лазара беше снага издала.{S} Без Маринкове помоћи он не могаше |
| те овог маторог пса у подрум.{S} Алекса беше миран, кад му они приђоше, и само рече: </p> <p>— |
| тебе као да си кужан.{S} Толико ми пута беше дошло да кидишем на овај јадни живот!...{S} Знаћеш |
| траном, изнад самог села.{S} Украј пута беше хан.{S} Ту је становао субаша са својим пандурима. |
| ако да не буде пакао?...{S} Њихова кућа беше отворена и срамну и страшну, у њиховој кући беше ж |
| </p> <p>Крунија посрте. </p> <p>Јелица беше напрегла сву снагу да то искаже.{S} И сад је више |
| ом... </p> <p>Баш на самој капији шанца беше Зека с његовим голаћима.{S} Кад је Чупић дошао међ |
| осврте, скочи, узе пушку, коју уза зид беше прислонио, и стаде готов да пуца на њих. </p> <p>— |
| ети како с правдом заједно и овај народ беше уза Станка.{S} Он виде како му сви весело трче и р |
| ? </p> <p>Али не доби одговора.{S} Деве беше нестало. </p> <p>— Ала тај бежи од барута, као гор |
| нити иједног Зекиног друга; чак и Деве беше нестало. </p> <p>Сватови се погледаше.{S} Нешто ле |
| Дево! — викну Станко. </p> <p>Али Деве беше нестало. </p> <p>— Нема га! — рече Ногић. </p> <p> |
| осмехом. </p> <p>И Петра, и кућани, све беше живље и веселије...{S} Та, ето, опет настадоше ста |
| Полази! </p> <p>И док длан о длан, све беше спремно, те пођоше. </p> <p>Станко је премишљао гд |
| рече он. </p> <p>И док длан о длан, све беше готово. </p> <p>— Дево! — викну Станко. </p> <p>Ал |
| убине дубраве.{S} Погледа око себе: све беше на ногама. </p> <p>Скочи, у тренутку је упртио тор |
| се вукао и посртао као пребијен.{S} Све беше неодређено и збуњено у мислима његовим.{S} Он још |
| не... </p> <p>За неколико тренутака све беше ту.{S} Јаков и Милош седели су забринуто, а Стојан |
| > <p>— Приновком. </p> <p>И како се све беше дигло на ноге да дочека свога старешину, Ногић му |
| акне ниједна ситница... </p> <p>Али све беше тихо и мирно...{S} Само је шаш шуштао, као да шапу |
| свету позајмила своје лепоте, тако све беше лепо око њих...{S} Наједаред пуче пиштољ.{S} Он се |
| и коњима и кочијама.{S} За тили час све беше опремљено само да се седа. </p> <p>Дева се примаче |
| ишанио и палио из топова... </p> <p>Све беше зинуло слушајући Девину причу.{S} Рањеницима севах |
| натурио осмејак на лице... </p> <p>Све беше спремно.{S} Ратници већ узели сваки по једног на о |
| ева, скидајући белу пртену торбу што је беше упртио. — Осам сврдлова.{S} Нисам могао више наћи! |
| поштован и уважен... </p> <p>Поп Милоје беше поп на своме месту.{S} Он је имао једну узречицу к |
| главу и стаде зверати око себе...{S} Не беше то кућа његова... </p> <p>Где је сад?... </p> <p>П |
| {S} Око му је тражило некога, али га не беше међу лешевима.{S} Виде Јована и Јовицу загрљене, н |
| овао да те речи субаша говори.{S} Да не беше још кога у соби?...{S} И он поче зверати око себе. |
| аш!...{S} Шта би ми пута залутали да не беше њега!...{S} Шта би се јада десило да их он није сп |
| } Најпре се ражали, и би заплакао да не беше оног народа...{S} Али у срџби изумреше сузе... </p |
| урке као бесне и надувене.{S} Крушка не беше такав. </p> <p>Он беше, може се рећи, више пријата |
| ушка у хан.{S} Али ни сав сумор дана не беше налик на сумор душе његове.{S} Тамо тек беше пакао |
| литву, заседоше за вечеру.{S} Вечера не беше богзна каква: сира, хлеба и по неко парче сланине. |
| исала испрекидано...{S} Али свест је не беше оставила, то се познаде по првом погледу њеном кад |
| рко.{S} Он пружи руку на гумно, које не беше далеко. </p> <p>— Симо, зовни га! </p> <p>Сима оде |
| е премишљао своје мисли...{S} Никоме не беше баш ласно на души.{S} Крушка се озбиљно замислио.{ |
| а, он се окрете још једанпут, али ње не беше тамо...{S} Само уздахну па саже главу... </p> <p>Н |
| попа Теше из Бадовинаца.{S} Код куће не беше никог сем његове попадије.{S} Турчин беше и сувише |
| ред ханом га сачека Лазар, који јуче не беше код куће него у чаршији, па је тек стигао и пошао |
| ји од страшнијега стизао је.{S} Више не беше радосних вести...{S} Оборише главе голи синови, ка |
| нахама двораше рањенике.{S} Она више не беше немоћна.{S} Гледала је бабу Стоју, па је из њених |
| е беху много уморили, као да им више не беше до мегдана и бојне славе... </p> <p>Једнога дана, |
| у.{S} Њима се није ишло.{S} Сан више не беше пријатељ старим трепавицама њиховим... </p> <p>Дуг |
| ао од дрвета до дрвета...{S} Он више не беше човек — него звер... </p> <p>Коло, весело коло, ве |
| Алексе.{S} Од неколико дана он више не беше госа своје памети...{S} Сваки тренутак отварао му |
| гонила је до самога рова.{S} То више не беше ни очајнички напад, то беше борба у којој људе нап |
| >Нико се не маче с места.{S} То више не беше Станко, то беше млади див, снажан као гром а оштар |
| Више нису осећали рана, као да их и не беше на телу њиховом... </p> <p>Баба Стоја рече: </p> < |
| .{S} Оно је заиста био човек.{S} Али не беше Станко него Маринко. </p> <p>Субаша је био нешто з |
| беше постављена совра, али на соври не беше ничега сем дрвених сланика са сољу. </p> <p>Заседо |
| ора, он отвори врата. </p> <p>У кући не беше никога.{S} Он се упути у собу. </p> <p>Попа је сед |
| > <p>И пружи му капу. </p> <p>Станко не беше присебан, па није могао ни назрети опасност која м |
| !... </p> <p>Живели су сложно.{S} То не беше село ни општина, то је била једна кућа.{S} Ако је |
| Е, што јест — јест, драги ага; да то не беше твоја воља, и ја бих се заплакао! </p> <p>— А наро |
| земљу и склопи очи... </p> <p>Али то не беше сан...{S} Био је као у неком полусну, у коме је чу |
| свако божје доба дана; али му памет не беше присебна...{S} Он је чуо све то, знао је све то, а |
| , те је имало неког реда.{S} Сад већ не беше никога без крова и хране... </p> <p>Али ружно врем |
| ане беху лакше.{S} Али тек ни Станку не беше рђаво... </p> <p>Баба Стоја је с неким достојанств |
| ава. </p> <p>Само једно момче у селу не беше заспало...{S} Оно дуваше у двојнице: прича месецу |
| еднога дана упути се у село, које му не беше далеко.{S} Ишао је замишљен стазом; суве гранчице |
| ремена.{S} Кад је Иван стигао, Милош не беше код куће.{S} Отишао неким послом до Шокчанића.{S} |
| 63_C1.11"> <head>11. ДЕВА </head> <p>Не беше лако Станку растати се од Јелице.{S} Окретао се ви |
| та ми, ја ћу га убити!... </p> <p>Подне беше превалило кад се Лазар пробуди.{S} Спавао је чврст |
| — Шта ћете ви? — упита их он.{S} Питање беше оштро, поглед још оштрији...{S} Они ушепртљише </p |
| рну земљу пропала!... </p> <p>Крушка се беше узјазбио...{S} Он виде како нека невидљива рука бр |
| асвим подесан. </p> <p>Међутим, Иван се беше већ решио.{S} У души својој он је наскоро био раск |
| > <p>На десет дана по сахрани Станко се беше толико окрепио да већ могаше припасати оружје и от |
| слатке и миле успомене.{S} И страшно се беше решити на тај корак, тим страшније што Лазар досад |
| /p> <p>— Хајдуке — рече Станко и већ се беше прибрао. </p> <p>— Што ће ти? </p> <p>— Рад сам им |
| да се Турчину у лице. </p> <p>А то лице беше тако благо, тако мило да ти се чинило да је светит |
| ом је он владао, снага која му још јуче беше слава, а данас?...{S} Данас... </p> <p>Он не смеде |
| стово платно што је затварало тај ћумез беше једноставно, а споља га је затварао мандал... </p> |
| ко рањеника... </p> <p>Међутим, у Мачви беше мирно.{S} Турци као да се беху много уморили, као |
| — продера се он. </p> <p>Које од чељади беше почело какав посао, оно се закаменило на њему... < |
| ико дана.{S} Суреп са оно неколико људи беше удесио све ствари у збегу, те је имало неког реда. |
| но! </p> <p>— А шта је? </p> <p>Крунији беше тешко да јој каже. </p> <p>— Казуј, мајко!{S} Казу |
| тале црну земљу...{S} Стари Трчаг, који беше у неку руку као старешина збега, узвикиваше: </p> |
| } У дугу дану шалио се са Сурепом, који беше радостан што њихово оздрављење тако напредоваше, п |
| </p> <p>Лазар је чуо овај разговор, али беше равнодушан.{S} Душевни умор беше толико јак да он |
| реп извући.“ А у тој стародревној шуми беше овде-онде помало крчевине пооране и засејане.{S} Т |
| а Петра се сроза низа зид...{S} Радости беше и сувише за њих. </p> </div> <div type="chapter" x |
| рена и срамну и страшну, у њиховој кући беше живот, песма, весеље; људи и жене прилазише њихово |
| ше близу куће... </p> <p>Иванов положај беше грозан.{S} Он не имаде куражи ударити на оне шарен |
| видео а толи познао. </p> <p>Човек тај беше Маринко. </p> <p>Он приђе ближе. </p> <p>— Лазо, р |
| а их у кућу. </p> <p>У соби домаћиновој беше постављена совра, али на соври не беше ничега сем |
| беше пошла да их тражи.{S} На челу јој беше Крушка, на коњу, и Маринко, који поскакиваше поред |
| слутила је да му није право...{S} А њој беше жао што се наљутио. </p> <p>— Шта ти је?... — упит |
| } Алекса је очекивао.{S} Сваки тренутак беше му вечност... </p> <p>Врата се опет отворише.{S} Н |
| анпут се појави човек на коњу.{S} Човек беше риђ, а коњ алатаст. </p> <p>Чим виде риђа човека, |
| /p> <p>Станку се згади...{S} Овај човек беше некада поносит...{S} Он је Мислио да је то јунак, |
| ли ме зове субаша? </p> <p>Чудан човек беше Маринко!...{S} Мада је већ унапред знао расположењ |
| ... </p> <p>Лазара прође језа...{S} Тек беше одахнуо од једне, ето ти му друге бриге!...{S} Шта |
| . </p> <p>Иван оборио главу.{S} Сад тек беше му јасно колики је грех учинио; сад је тек потпуно |
| налик на сумор душе његове.{S} Тамо тек беше пакао... </p> <p>Па и није било лако! ...{S} Мада |
| са Иваном и разговарао.{S} Разговор им беше страшно суморан. </p> <p>— Е, мој Иване, мој кмете |
| у поседали хајдуци и устаници.{S} Ту им беше жива згода, јер им ниједан Турчин што је у Босну и |
| изиде на обалу, упути се жбуну за којим беше Иванко.{S} Овај стаде преда њ. </p> <p>— Откуд ти? |
| > <p>Станко са Сурепом, Зеком и Јованом беше на прагу...{S} Турчин протре очи.{S} Мислио је да |
| дељу 27. маја, те, 1806. године.{S} Дан беше леп, топал; ветрић је ћарлијао.{S} Хајдуци се заба |
| е је изгледао мало грбав. </p> <p>Чудан беше то човек.{S} Он је био... воденичар.{S} Живео је с |
| , од грознице ни трага. </p> <p>Заврзан беше здрав.{S} Истина, био је нешто блед, али ведар и в |
| ше никог сем његове попадије.{S} Турчин беше и сувише осион да би га човек могао гледати равнод |
| харамбаша и хајдуци приђоше.{S} Турчин беше ударен баш у саму јабучицу па, како ју је зрно раз |
| људи простосрдачни, али и поносити, он беше начисто са својим планом. </p> <p>— Па, дела, Иво, |
| њеној, она га је све више волела.{S} Он беше свака њена мисао.{S} Повучена у самоћу, она се раз |
| тине... </p> <p>Стигоше пред хан.{S} Он беше празан.{S} Нигде живе душе, ниједног повесма дима |
| један рибић на њему није заиграо.{S} Он беше хладан као да покива камен у својој воденици... </ |
| /p> <p>И, чудновато!{S} Од тога часа он беше други човек.{S} Нико више није могао раскварти нам |
| и се једна рука; и то баш у часу кад он беше тиком поред храста.{S} Та рука ухвати коња за узду |
| уо би како јој срце бије...{S} Али и он беше полетео у своја небеса жудан и жедан, па наишав на |
| еђ...{S} Грло му се сушило...{S} Али он беше још свестан, још силан и бесан...{S} Не хте викати |
| /p> <p>— Устај! — виче Суреп, јер то он беше. — Зар не чујеш колико гавран гракће?... </p> <p>О |
| не.{S} Крушка не беше такав. </p> <p>Он беше, може се рећи, више пријатан но непријатан, више б |
| сам се каткад тако називао. </p> <p>Он беше мало необичан Турчин.{S} Црнобарци су познавали Ту |
| S} Па то оде у бесконачност...{S} Мисао беше моћнија, и она побеже...{S} Он је тежио за њом, ал |
| на све друго, али сад сва његова мисао беше Лазар... </p> <p>— Можда се сусрео, па погинуо! — |
| на њ... </p> <p>Диже се.{S} Прва мисао беше му да се поздрави с Јелицом.{S} Осећао је да се мо |
| лакше би му било... </p> <p>Прва мисао беше му:{S} Станко.{S} Од те сенке што му се лагано при |
| у, нишанио и гађао у месо, али му мисао беше сасвим на другој страни. </p> <p>Пред очима његови |
| капи начинио...{S} Једино што је осећао беше да га глава заноси... </p> <p>Момчад се љутила. </ |
| <p>Освану дан кишовит, пун влаге; небо беше претрпано мркосивим облацима, који се гомилаху и и |
| p>Ноћ се спусти мирна и мрачна.{S} Небо беше прекривено облацима, између којих овде-онде провир |
| се спремаху за полазак... </p> <p>Небо беше прошарано облацима...{S} Од Дрине се дизао један п |
| аха на своме вранцу. </p> <p>— Чија ово беше чета? — упита Чупић. </p> <p>— Моја! — одговори Ст |
| чепају. </p> <p>Ова гужва и ово бекство беше као наручено за Станка.{S} Он се грохотом насмеја, |
| у даљини. </p> <p>И само то; све друго беше мирно као у гробу...{S} Нека тајанственост обавила |
| оста врхунац његових жела.{S} Све друго беше одбацио.{S} Не паде му на ум ни кућа, ни стара мат |
| уби неколико пута... </p> <p>Попа, иако беше тврд на сузи, проплака, а већ о Јови и Петри да не |
| епери над главама њиховим.{S} Али, иако беше сетан, он није душе сламао...{S} Чудни су звуци гу |
| ј тихи, мирни, домаћи дух што се дојако беше ућуткао у њему, поче се борити... </p> <p>Али Стан |
| <p>Јелицу прођоше жмарци, а Петра, како беше покушала да устане, само клону, јер јој се подсеко |
| емаде куд него се диже и он, а већ Зеко беше готов и у ватру и у воду са Станком.{S} Поздравише |
| же и војводе биле будне. </p> <p>Иванко беше на стражи крај Засавице, недалеко од самога шанца. |
| и!...{S} Дед’ сад, Станко!...{S} Станко беше ведар као пролетњи данак.{S} Он се насмеши па рече |
| е и пило до миле воље.{S} Једини Станко беше нешто сетан међ дружином. </p> <p>— Шта је, Станко |
| tone unit="subSection" /> <p>Тек Станко беше прекорачио праг очев, баш у оном тренутку кад се А |
| Зека је био расположен.{S} Само Станко беше већ неколико дана оборио главу. </p> <p>— Ама шта |
| е.{S} Хајдуци се убезекнуше, јер Станко беше страшан. </p> <p>— Опремај се! — рече он. </p> <p> |
| ла одабраним узовницима. </p> <p>Станко беше отишао да се опреми.{S} Имао је, вала, шта и обући |
| .{S} Али се говорило хладно.{S} Маринко беше блед као смрт, говорио је преплашено и зверао у пр |
| ових.{S} А што му је највише доликовало беше његова проседа коса и брци, и оне као трњине црне |
| асном речју него шапатом.{S} Свако чело беше натуштено. </p> <p>Чупић, као војвода, нареди кмет |
| >Беше већ ославило пролеће.{S} Пријатно беше седети увече пред ханом.{S} Небо се осуло звездама |
| јица изидоше из шатора. </p> <p>Страшно беше погледати како се празни онај малени око...{S} Све |
| ти док му не пусти раван. </p> <p>Јутро беше лепо.{S} Кроз свеже зелено лишће пробијаху сунчани |
| ни водило рачуна.{S} Убити Турчина, то беше обична ствар, онако исто као на јутро потегнути чу |
| То више не беше ни очајнички напад, то беше борба у којој људе нападају.{S} Људи су падали као |
| с места.{S} То више не беше Станко, то беше млади див, снажан као гром а оштар као сабља...{S} |
| {S} У његовој души букну њешто...{S} То беше гнев...{S} Он је растао нагло као квасац, и... исп |
| оња надмашиваше грмљавину пушака.{S} То беше покољ каквог није било.{S} Нико од ових што у шанц |
| </p> <p>И стаде пипати око себе.{S} То беше тесно подрумче да се не можеш ни исправити ни окре |
| /p> <p>И дочекаше га као војводу.{S} То беше прави дан славе.{S} Сваки ти то хтеде да се прибли |
| миљанић је четовао на своју руку.{S} То беше јуначина каквог само век рађа.{S} Он је веровао да |
| ни му се да се свет сруши. </p> <p>А то беше совуљага на храсту више њега!...{S} Она залепрша к |
| и да то никако није потребно.{S} Све то беше острвљено, навађено на бој, све је очекивало макар |
| чинили.{S} Снага, дух, окретност, и то беше све снажно и бујно.{S} Преврните листове светске и |
| p> <p>и обоје се смешкаху на њ.{S} И то беше тако живо, тако јасно, да он ништа друго и не виђа |
| војске преко 50.000 људи. </p> <p>И то беше сам потурчењак, јунак, брат, јер језик му је матер |
| ротре очи.{S} Мислио је да сања, али то беше грозна јава. </p> <p>— Да се нико није макнуо! — г |
| . </p> <p>Напослетку указаше се, али то беше лес од људи, то је ишло као огроман талас који је |
| н, опет би се окрепио... </p> <p>Али то беше варка. </p> <p>Други пут му се учини да нешто греб |
| о је неки измет... плаче!... </p> <p>То беше што и надраженом псу палица кроз плот...{S} Само ш |
| с загрме: </p> <p>— Стој!... </p> <p>То беше изненада.{S} Станко се трже и стаде као укопан. </ |
| апали се месо на телесима... </p> <p>То беше страшан окршај.{S} Турци су наваљивали као бесни, |
| се.{S} Иванко зинуо од чуда. </p> <p>То беше Дева. </p> <p>Чим изиде на обалу, упути се жбуну з |
| о за борбу на смрт и живот.{S} То место беше тако да се, просто-напросто, не да заузети; ако би |
| се не може нагледати сивога сокола што беше прекрилио ону узину између Саве и Засавице. </p> < |
| ! — рече попа здравећи се.{S} Чељад што беше ту приђе им руци. </p> <p>— Деде, седите! — рече И |
| Пробудио га је глас једне совуљаге што беше на дрвету, више њега. </p> <p>Он диже главу и стад |
| ак коњски.{S} Јарко сунце, које тек што беше обасјало, зави се тамним плаштом, кроз који не мог |
| е.{S} Једини ови Маринко и ови Иван што беше онако људи према мени.{S} Ја сам у овој Црној Бари |
| ка и замаче у густиш. </p> <p>И ово што беше прште куд које.{S} Хајдуци се надали за њима да их |
| </p> <p>И склони се за један жбунић што беше крај обале, па одатле посматраше. </p> <p>Глава се |
| идиже са свога места, узе воштаницу што беше прилепљена уза зид и запали.{S} Мара му принесе, у |
| S} Лазо!... викну га. </p> <p>Али Лазар беше онесвеснуо од силна страха, па не чу вику његову.{ |
| слили су да их нико не гледа, јер Лазар беше сам, па ти се расплакаше и једва кренуше кући.{S} |
| му је оно ишло врло рђаво за руком, јер беше лењ.{S} Мрзило га потрчати и укаљати се.{S} Да му |
| чаху разне приче и јунаштва, и разговор беше толико занимљив да се отеже врло дуго... </p> <p>Ј |
| ије у њима обитавала... </p> <p>Договор беше да се дигне шанац на Прудовима, на броду на ком Ту |
| р, али беше равнодушан.{S} Душевни умор беше толико јак да он није могао више ни појмити свога |
| Милоје, кмет Јова и Иван. </p> <p>Кмет беше озбиљан.{S} Данас први пут не видеше сељаци његово |
| же!{S} Сачувај нас!... </p> <p>А жалост беше погледати!...{S} Ко је шта могао понети, понео је: |
| ш једном, али је више не виде тамо, већ беше отишла.{S} И он, с дубоким уздахом крете напред.{S |
| е пању.{S} Махну двапут рукама и... већ беше на другој страни... </p> <p>Хајдуци зинуше од чуда |
| ј притрчаше и, док длан о длан, она већ беше на ватри. </p> <p>— Сурепе! </p> <p>— Чујем, харам |
| је ли Црнобарац.{S} Та слога њихна већ беше прешла и у пословицу.{S} Друга им села завидеше, а |
| еницима је ишло набоље.{S} Грозница већ беше попустила, а здрава крв и млада тела нису пречила |
| у руке материне...{S} Међутим, душа већ беше оставила трошно тело у коме је почивала... </p> <p |
| у колу да се нађемо! </p> <p>Лазар већ беше одмакао.{S} Као да су га муње шибале...{S} Дах му |
| у бујније.{S} Свака стаза, сваки жбунић беше му по једна успомена из прошлости...{S} Онај храст |
| десет срца потеглише Алекси: жеља свију беше да се ништа не нађе!... </p> <p>Сима је чепркао.{S |
| } У толиким је борбама био, па му сваку беше лакше почети него разговор с Јелицом...{S} Свезао |
| упа!... </p> <p>Он докопа капу, која му беше спала с главе, и побеже... </p> <p>За тренуће ока |
| е... </p> <p>Пружи опет пушку — рука му беше мирна.{S} Он изиде на ливаду и посматраше Лазара к |
| није луду реч изустио.{S} Чак и шала му беше лепа; осећаш како ти блажи душу као благи поветара |
| в мокар као да је из мочила.{S} Лице му беше бледо, као да је смрт свој печат на њега ставила; |
| о... — прошапта Алекса. </p> <p>Лице му беше жуто као восак.{S} Попа застаде...{S} Очи болесник |
| це. </p> <p>Дева седе на трупац, што му беше и столица и узглавник, зарони главу у руке, па поч |
| S} Свештеник корачаше младићки, стас му беше прав као свећа. </p> <p>Кад из куће изидоше, он ре |
| Турчина споменеш!...” </p> <p>И баш му беше жао на попа.{S} Онаки човек, као Крушка што је, ба |
| на, па им се сажали...{S} И самом Ивану беше врло тешко.{S} Он се кајао зашто прво није јавио А |
| није ништа знала о свему том.{S} За њу беше само чудно то: што толики свет стоји. </p> <p>— Шт |
| де међ своје голаће... </p> <p>У шатору беше тишина као у гробу.{S} Свима су у ушима звониле Зе |
| а се с њим по читаве дане и ноћи.{S} Ту беше детињство, и пажња, и љубав њихових родитеља, и он |
| и ливаде плодне као Мисир; али негда ту беше густа шума.{S} То згодно место, баш на самом ушћу |
| а нагонили су је да и то изусти, али ту беше и онај стид што га је с мајчиним млеком посисала, |
| {S} Иван дође до ћошка, узе штап што ту беше прислоњен, па рече: </p> <p>— Хајдемо Крушки. </p> |
| ескакао је трн, пањ, све што му на путу беше, јер није гледао куд иде ни где главом удара. </p> |
| тући као мишеве! </p> <p>На сваком лицу беше извајан страх...{S} Оштро око Кара-Ђорђево смотри |
| це.{S} Она ледена стена што јој на срцу беше као да поче копнити... </p> <p>Ударише јој сузе и |
| Јелицу.{S} А у Станковим очима тај грех беше већи од сваког другог греха...{S} Да му је Лазар н |
| танко са Зеком пред колебом.{S} Око њих беше читав живот, јер се шалило и смејало до миле воље. |
| атреперише по дебелој роси...{S} Ваздух беше свеж, те прожмаваше снагу... </p> <p>Заседоше за с |
| убрету се видеше трагови копана.{S} Још беше влажно ђубре на оном месту где је копано.{S} Бејах |
| лексиној.{S} Он се опре рукама, али још беше малаксао. </p> <p>— Воде!...{S} Воде!... </p> <p>— |
| твоје!...{S} Ево!...{S} Нај!... </p> <p>Беше скочио.{S} Очи му сјаје као жеравица, а лице се см |
| му се на прст.{S} Он повуче... </p> <p>Беше то црвена, свилена кесица на свиленом гајтану... < |
| је осетио ветар крила њених... </p> <p>Беше скочио на ноге, али је стојао на месту као закован |
| пала по оним руменим образима. </p> <p>Беше заборавио да јој пусти руку.{S} Осећао је рај држе |
| /p> <p>То загорча живот Крушки. </p> <p>Беше већ ославило пролеће.{S} Пријатно беше седети увеч |
| ан-пашом Херцеговцем, Мулом Сарајлијом, Беширевић Асом и другима. </p> <p>Кара-Ђорђе је имао ма |
| својим осећањима, па га то уљушка као у бешици — он заспа... </p> <p>Широка, велика равница про |
| га гнев поче подузимати.{S} И што гнев бешњи, тим и кораци већи...{S} Најпре се ражали, и би з |
| наткривеним димњаком, а ко је био мало бешњи, и крстом накрај слемена.{S} Још и данас имамо до |
| у срце, па и кад би хтео које ишчупати, би ли могао а да срце не повреди?... </p> <p>Маринко га |
| па да видиш џумбуса!...{S} Је ли, Дево, би ли примио и њега у ортаклук? </p> <p>— Бих! — рече Д |
| и кмет? </p> <p>— Као браћа. </p> <p>— Би ли се они могли завадити?{S} Маринко поћута. </p> <p |
| >— А гладан? </p> <p>— Нисам. </p> <p>— Би ли попио један гутљај ракије? </p> <p>— То могу. </p |
| S} Баш сад разговарам с њиме и питам га би ли се женио. </p> <p>— Па шта вели? — пита Иван. </p |
| — Зар га ја не смем питати?...{S} Чега би се ја стидео?...{S} И чим би он мене застидео?... </ |
| о. </p> <p>— Нисмо. </p> <p>— А од чега би и били уморни? — рече Заврзан. — Сигурно су воденице |
| него најпре да му узме живот; који, да би постигао своје намере, хтеде осрамотити и њега и пор |
| адени људи рано вечерају, рано лежу, да би раније сутра на посао устали. </p> <p>Отац његов, ко |
| тао?... </p> <p>— Пристао у дружину, да би се мало насмејали...{S} Зар нисам?... </p> <p>— Јеси |
| о не подржа лепо време!... </p> <p>— Да би још за који дан, док колебе не поградимо или бар зем |
| ивикаше са свију страна. </p> <p>— А да би моја шала што слађа била, зато си ти, Клемпо, у друж |
| редове.{S} Јаков нареди. </p> <p>— А да би се што брже пуцало, ја мислим да ови позади пуне пуш |
| шине назваше „кабадахије”. </p> <p>А да би се наређења дахија и кабадахија што сигурније и брже |
| бавише хајдуци.{S} Близу им је обала да би могли, у случају потере, сачувати своје главе и бекс |
| на Илијиндан порваше, ја сам видела да би га онај пре убио него оборио. </p> <p>— И он је пуца |
| н ће јуришати док је не прокљуви, па да би га ти јуриши и главе стали... </p> <p>— Тако ти часн |
| заносиш!{S} Ти њих мораш слушати, па да би ти рекли и у ватру и у воду, а они тебе неће ни онде |
| S} А морам се с њим опријатељити, па да би не знам шта било!...” </p> <p>— Шта? </p> <p>— Нешто |
| њега опет морају срести хајдуци, па да би не знам шта било! </p> <p>А кад га преокупе за то, о |
| <p>Паметно око Девино смотри то, па да би га умирио, рече: </p> <p>— Не брини!{S} Добро је. </ |
| ни су га погледи вређали.{S} Он леже да би их избегао... </p> <p>У том мучном ћутању проведе дв |
| Направише капију, ударише оштро коље да би зауставили коњицу турску.{S} Ниједну ситницу не проп |
| и.{S} Старији се дигоше ложити ватре да би огрејали сирочад и своја озебла срца. </p> <p>Чудно |
| с њим, онај стрела очима, чини ми се да би га попио као кап воде...{S} И кад се оно на Илијинда |
| дође јој да из гласа запева...{S} И да би то угушила, онда стаде све дубље ронити главом у јас |
| идео, Турчине? </p> <p>Али Крушка ни да би речи. </p> <p>— Е, сад је на тебе ред.{S} Право је д |
| тити!...{S} Јер, браћо, мени се чини да би ме бог убио кад бих Лазара у животу оставио!... </p> |
| некога с ким би могао о том говорити да би му души лакнуло. </p> <p>И науми да све каже Лазару. |
| <p>— Та она се одриче своје радости да би други могао пригрлити своје чедо и запалити мирно кр |
| ка нас терају!...{S} Него, ја мислим да би боље урадили да мало одспавамо. </p> <p>Жене их изуш |
| хоће и Милоша Севића...{S} Ја мислим да би један метак шарин учинио добро оном јадном народу... |
| ова и крува... </p> <p>— И ја мислим да би се могао вратити — рече Суреп. </p> <p>— Па да се ра |
| ли дечко скочи и стаде ходати обалом да би сан разбио. </p> <p>Наједаред му се учини да неко пл |
| је и изиде из авлије.{S} Нико за њом да би речи... </p> <p>Њој се сви туга на срце.{S} Она леде |
| адије.{S} Турчин беше и сувише осион да би га човек могао гледати равнодушно.{S} Како дође, он |
| огледа оним њеним великим очима, као да би хтела рећи: што питаш? </p> <p>— Ја сам се тебе ужел |
| ваху ватрене муње и потутњаваше, као да би хтели уништити све до једнога... </p> <p>Глас за гла |
| ом.{S} Руку метну на његове очи, као да би рада била трепавице му склопити.{S} И прошапута (то |
| p> <p>Суреп само одмахну главом, као да би хтео рећи:{S} Хајд̓, хајд̓!...{S} Брбљај, нек̓ није |
| ђен.{S} Срце му је нагло лупало, као да би и оно хтело напоље из груди...{S} Мисао за мишљу про |
| ле трепераве звезде па жмиркају, као да би хтеле успавати све живо... </p> <p>Људи се понамешта |
| је видео лица како се смешкају, као да би хтели рећи: „Узалуд мука, Турчине!...” </p> <p>И то |
| ан и Суреп стали и раширили руке као да би неког хтели загрлити. </p> <p>— Па да видиш, и нас ј |
| сан на трепавице наваљује.{S} И као да би му много казале те звезде, али су неме, или бар за њ |
| зар.{S} Дева каже:{S} Крушка је плео да би завадио Црнобарце, Маринко да би се додворио Крушки, |
| </p> <p>Међутим, то је Заврзан вршио да би се нашалио. </p> <p>— Видиш, газда Крушко, како лепо |
| еђу њих ударио.{S} Занемише, па нико да би речи...{S} Турчин први дође к себи. </p> <p>— Шта го |
| ена, прође... вечност... а њему нико да би речи, а џаба ти воде... </p> <p>Чудно ли човек жуди |
| лео да би завадио Црнобарце, Маринко да би се додворио Крушки, а Лазар због Севића девојке, кој |
| трепавица. </p> <p>Станку се чинило да би преко света отишао за овим човеком!... </p> <p>Уми с |
| е убио Станка.{S} Јер њему се чинило да би ствар сасвим друкчије прошла да Станко није у животу |
| ат...{S} Иван одуста од намере, само да би га умирио. </p> <p>— Добро! — рече он. — Али сутра ћ |
| о о томе с попом и Иваном, и мислимо да би овако најбоље било...{S} Шта велите ви браћо?... </p |
| јако? — упита их он. </p> <p>Ниједно да би беле. </p> <p>— Ко ће ићи ономе у кућу? </p> <p>— Па |
| ра, соколе!{S} Ти говориш тако мудро да би могао пашовати с таком памећу!...{S} Маринко му пољу |
| {S} Дакле, Лазар га хтеде убити зато да би га склонио с пута!... </p> <p>И створи му се страшна |
| де.{S} Јединца у оца убије само зато да би се насмејао!...{S} Али дође и њему!...{S} Нађе се чо |
| и!...{S} Веле да им се умиљаваш зато да би им се лакше на душу попео...{S} Веле да је твоја чов |
| S} И он окрете главу на другу страну да би побегао од те гадне слике... </p> <p>Али на другој с |
| ња!...{S} Да је то за ме и за те — онда би се могло и очекати, али... </p> <p>— Па опет пре мес |
| безумио и распаметио!...{S} Не зна куда би пре!...{S} На једној страни детињство, младост, век. |
| ога дана неће много касати.{S} А и куда би?{S} Свет је по радовима, сваки то гледа да за лепих |
| до проклети?{S} Где је таква мајка која би то могла учинити!...{S} Јело!...{S} Рано!... </p> <p |
| га!...{S} Да ми је измислити казну која би му душу убила!... </p> <p>И, јурећи шумом, уморио се |
| ујно, одбијајући и џапајући се — Крушка би волео; али је он одговарао тихо, мирно, све реч по р |
| ра разлегао се крекет жаба.{S} А Крушка би се, ништа не мислећи, удубио у ту музику, па ко зна |
| о лакше.{S} Она би отклањала.{S} Казала би: није спремна...{S} Баш да јој кажем!...” </p> <p>И |
| а? </p> <p>— Да је било веће дете, била би и већа приповетка! — рече он кратко. </p> <p>— Прича |
| прекипео.{S} Он је смишљао муке којима би мучио те гнусне људе.{S} Хиљадама мисли укрстило се |
| с њима.{S} Чупић да је могао у недрима би им места правио. </p> <p>— Нисам ја џаба рекао: док |
| у, да је клела, да је и руку дигла, она би то отрпела; суза се не би завртела у њеним очима, ни |
| лебдела око њих.{S} Мила, срдачна, она би вазда разгонила сету старих родитеља и они је благос |
| а?...{S} Да јој дају меда и шећера, она би опет окренула главу!...{S} Знао сам!...{S} Јеси чула |
| дстакао злу клицу у души Станковој, она би остала у њему мирна као јагње, успавана, па би ту за |
| ох?{S} Сад би ми бар било лакше.{S} Она би отклањала.{S} Казала би: није спремна...{S} Баш да ј |
| куће и ослушкиваше.{S} Од сваког шушња би пренуо и ослушкивао...{S} Али нигде никога. </p> <p> |
| ла у њему мирна као јагње, успавана, па би ту закржљала и сасвим изумрла...{S} Он би био добрич |
| те, а ти си ми оно што и онај онде, па би ме убила и једна твоја зла помисао!{S} Опрости! </p> |
| не свежа ваздуха, да дахне слободно, па би опет био снажан, опет би се окрепио... </p> <p>Али т |
| једаред је обузе љутина.{S} Дође јој па би да сможди Јелицу.{S} Упршти погледом у њу: </p> <p>— |
| а бих умро као хришћанин!...{S} Грехота би било поживети седамдесет шест година, поживети слатк |
| p>— Јест.{S} Јунака треба...{S} Грехота би било оставити му тело незакопано... </p> <p>— А ово! |
| рашна мисао обузе Ивана.{S} Заиста, шта би он радио да му убију Лазара?... </p> <p>— А... вечер |
| ута залутали да не беше њега!...{S} Шта би се јада десило да их он није спречио!...{S} Јунаштво |
| свршити његов посао него наш!...{S} Шта би ми пута залутали да не беше њега!...{S} Шта би се ја |
| ја не знам каки су то пријатељи.{S} Шта би хтели они?{S} Зар човеку који ти је толико добро учи |
| — Шта ће рећи — смешкао се Турчин — шта би ти рекао да си у његовијем годинама?...{S} Хоће да с |
| а Зека. </p> <p>— Шта је? </p> <p>— Шта би било кад би ми сада срели твога Лазара?... </p> <p>— |
| ће, теше неке паоце и лотре...{S} А шта би и могао радити на оваком времену, кад никуд маћи не |
| рости!...{S} А и боље!...{S} Ко зна шта би га још у животу чекало!... </p> <p>— А на коме си ку |
| т само слеже раменима. </p> <p>— Па шта би му сад? </p> <p>— Сад ништа, али морамо бити на опре |
| , соколе!{S} Не смемо тамо.{S} Па и шта би?...{S} Дева је зверка.{S} Он никад не истрчава.{S} О |
| </p> <p>— Можемо. </p> <p>— Ја знам шта би ти хтјео...{S} Станко је ћутао. </p> <p>— Ти би хтје |
| ој муци и невољи? </p> <p>— Не знам шта би у добру радио!... </p> <p>— Умеш ли пушком гађати? < |
| лико мој, толико божји!...{S} А већ шта би било то само — сами бог зна!...{S} Не бих ја пружао |
| ереним погледом и од најмањег шушња сав би се најежио... </p> <p>Ноћ се полако спуштала на земљ |
| м, изродом, изметом, Турчином, и... бог би их знао каквим ме именима не називаше!{S} И... ја са |
| е чуо! </p> <p>Име му Глигорије.{S} Бог би их знао што га прозваше Девом; ако није зато што је |
| } Морам то својом руком учинити.{S} Бог би ме убио кад бих коме другом дао!... </p> <p>Успуза с |
| а? — упита Станко Ногића. </p> <p>— Бог би га знао! — рече Ногић. </p> <p>— Ако не говори с тиц |
| срамоћен. </p> <p>— Рече да неће, а бог би је знао зашто?... </p> <p>Лазару се окретала кућа ок |
| зан поче причати све до ситница.{S} Кад би готов, харамбаша рече: </p> <p>— Право ми је!{S} Све |
| мо Молеру.{S} Војводе су ћутале.{S} Кад би готов, пружи писмо Ногићу. </p> <p>— Ево, носи!{S} П |
| каквог гласа од побратима?...{S} Па кад би чуо да нико ништа не јавља, склопио би очи и ућутао. |
| ја крив? </p> <p>— Не би био ништа кад би тако било.{S} Али није тако. </p> <p>— Тако је. </p> |
| лно залупало и крв ударила у образе кад би где чула Станков глас, али се свакад за времена уздр |
| аша. </p> <p>— Тако је, ја!...{S} И кад би ми ко друкчије тврдио, ја бих му рекао да не говори |
| руго улегало се дубоко у срце, па и кад би хтео које ишчупати, би ли могао а да срце не повреди |
| а је двапут и добро погледао... али кад би наспрам њега, он окрете главу... </p> <p>Алекса му н |
| им метком, али то је чинио тако као кад би дељао какву иверку... </p> <p>До њега с десне стране |
| ити бог да ме убије наједаред, него кад би ме убијао дајући ме у онај мрски народ!...{S} Немој |
| ћемо!... </p> <p>— Ама ја бих волео кад би опет остао Јова! — рече Петар Шокчанић. — Није то шт |
| реч вредела је Станку толико колико кад би га и гусле певале. </p> <p>— Лијепо — рече Зеко — бо |
| <p>— Шта је? </p> <p>— Шта би било кад би ми сада срели твога Лазара?... </p> <p>— Откуд је мо |
| {S} Што јој то малопре не рекох?{S} Сад би ми бар било лакше.{S} Она би отклањала.{S} Казала би |
| клонило у дубраву, у гору...{S} А и куд би могло!{S} Небо је високо, а земљом ходе душмани.{S} |
| азара, па Крушку, па Маринка!...{S} Све би дрхтало само кад моје име чује...{S} Све... </p> <p> |
| и свакоме од чељади понешто.{S} Кад све би готово, онда попа рече: </p> <p>— Сад се пољубите! < |
| Ти мислиш да ћу те ја клети?...{S} Где би мајка могла своје чедо проклети?{S} Где је таква мај |
| руму као махнит... </p> <p>И ко зна где би се зауставио да га не прену познат глас: </p> <p>— Н |
| пођоше. </p> <p>Станко је премишљао где би било најбоље да заузме место.{S} Он је желео да се њ |
| ише не поврати.{S} Нема тога блага које би могло купити мира души. </p> <p>Ивана су жмарци прол |
| ритискује од највећег терета, и од које би тако радо побегао, да се може...{S} Овда-онда наруши |
| у речцу позлатити!...{S} Па, опет, моје би злато било ђубре!...” </p> <p>— Вас двојица идите Бе |
| ћи, удубио у ту музику, па ко зна докле би остао да га не зовну да спава. </p> <p>Једне вечери |
| .{S} Красан је то човек био!...{S} Боље би му било да је онога удавио док је још жгепче био, не |
| ш мрети!... — рече и насмеја се. — Боље би било да си донела овде људима мало ракије! </p> <p>— |
| и ти, Клемпо, у дружини. </p> <p>— Боље би било да нам штогод причаш него што којешта дробиш! — |
| ва затресе тужно главом. </p> <p>— Боље би било да је умро! </p> <p>— Боље! — рече поп. — Тешко |
| уда.{S} Да нису видели својим очима, не би веровали.{S} Пањ је био врло висок. </p> <p>— Заврза |
| јао и ослушкивао; прилегао је земљи, не би ли чуо коњски топот...{S} Али, као и први пут — није |
| ли да он помене његовој снаси, Мари, не би ли она матери казала!... </p> <p>— Стид ме, јаране!. |
| ..{S} Баш да смо га и хтели бранити, не би га одбранили. </p> <p>Попа се замисли...{S} Ватра је |
| гово, и никад се, ама једном речцом, не би противио. </p> <p>Али дарнута је клица зла.{S} А она |
| ... привикаше неки. </p> <p>— Валах, не би с горег било ни овде преноћити право вели ђедо! — пр |
| ...{S} Али, Зеко брате, промисли!{S} Не би ли боље било да и ти оступиш?... </p> <p>Зека плану. |
| оћута. </p> <p>— Н... не могу!...{S} Не би их могао нико завадити!...{S} Ја знам Црну Бару боље |
| ! </p> <p>— Море, мани вечеру!...{S} Не би ти он сад окусио па да су царске ђаконије!...{S} Ха- |
| {S} У сваком су послу предњачили.{S} Не би кмет Јова ништа урадио без споразума с попом, а попа |
| ш, попо, — рече кмет, пошто одујми — не би ваљало да је тиква ширега грла. </p> <p>— Не знам, т |
| S} Могао си бунар на кућу изручити — не би је спасао.{S} Иван се гушио, грцао, кашљао; напослет |
| добро да ја око Алексе... </p> <p>— Не би. </p> <p>— Што? </p> <p>— Прво, као што рекох, неће |
| ако, онда шта сам ја крив? </p> <p>— Не би био ништа кад би тако било.{S} Али није тако. </p> < |
| и би се данас звао Муја или Алија, а не би поганио српско име.{S} Маринко се окрете субаши: </p |
| ћа, па се оно пруће улепи блатом, да не би ветар продувао.{S} Озго се покрије кровином или коро |
| редио те су поставили јаке страже да не би бежали... </p> <p>— Хвала, Дево! — рече Чупић. — Хва |
| ло пред очима.{S} Затварао је очи да не би више гледао оног погледа Станковог, али му се тек та |
| кућу Алексину. </p> <p>— Па зар онда не би било добро да ја око Алексе... </p> <p>— Не би. </p> |
| ј Србин замоли, најпакоснија Циганка не би се могла оглушити о молитву његову, а то ли добри бо |
| о, куд бих онда?...{S} Мислиш Крушка не би дознао?... </p> <p>— Ишти шта хоћеш! – јекну Лазар о |
| S} Повио се по коњу да га која грана не би закачила и свалила...{S} А коњ га је носио... </p> < |
| подсечеш...{S} Затвори очи да ништа не би видео... </p> <p>И учини му се како приђе неко и над |
| учинио.{S} Преко његових усана никад не би прешла тајна!...{S} А ми тако учинисмо с њим!... </p |
| — Али, не!...{S} То ми Станко никад не би опростио!...{S} Од мене ће бити доста што ћу припази |
| као да свану.{S} Застајаше овде-онде не би ли нашао какву путањицу да се њоме упути.{S} И после |
| одговара сиромах, а сав стрепи да се не би што изродило. </p> <p>— Дај да ијем! </p> <p>— Сад, |
| ку дигла, она би то отрпела; суза се не би завртела у њеним очима, нити слила низ њено лице.{S} |
| а.{S} И да га није стид, мучно те се не би вратио. </p> <p>— Па шта сад раде, јесу ли се примир |
| p> <p>— Ништа, побратиме...{S} Ко се не би загледао у земљу која га је однијала!...{S} Чини ми |
| седећи гледаше по помрчини да му се не би што отело од погледа... </p> <p>Она ледена, мртва ти |
| завија шал око главе, само да му се не би Црнобарци подсмехнули!... </p> <p>Па какви родитељи |
| о је. — Само да га видим, па он више не би видео белога дана!...{S} Убио бих га као ништа!...{S |
| а сам пао у постељу, нико ми се живи не би нашао!...{S} Сироче од малена, ја не знадох ни за оц |
| S} Њему се чинило да се друкчије они не би ни могли казнити по заслугама него како их је Станко |
| !...{S} Да није било чича Алексе, ти не би имао сина!... </p> <p>Страшна мисао обузе Ивана.{S} |
| е поставе чак и поред вода, да Турци не би заобишли.{S} Кад старешине одоше да изврше налог њег |
| 21. ПАРАШНИЦА </head> <p>Данас човек не би ни познао негдашњу Парашницу.{S} Да нас су ту њиве и |
| е Петар Шокчанић. — Није то што Иван не би ваљао, него што се Јова боље разуме.{S} Али кад он н |
| руг, пријатељ, да је прави јаран, он не би пркосио онако као он њему јутрос: „јаране, ти си дев |
| њему да ми је да се светим!...{S} Он не би умро како се умире!...{S} Сав страх мора најпре осет |
| ка! — цичи Алекса. </p> <p>— .... ко не би смотрио — настави Маринко спокојно не осврћући се на |
| </p> <p>— Је ли, човјече!...{S} А ко не би пуцао кад му однесу оно што је крваво такао?...{S} Ј |
| иражџићевог, и како се крио да га ко не би видјео...{S} Јеси утувио? </p> <p>— Јесам, не бери б |
| ви побожни људи горски хајдуци; нико не би рекао да је сваки своје хајдуковање запечатио бар по |
| тва је била топла и срдачна.{S} Нико не би рекао да су ови побожни људи горски хајдуци; нико не |
| могао чути — рече: </p> <p>— Овај то не би никад учинио.{S} Преко његових усана никад не би пре |
| е. </p> <p>— Зар ти? </p> <p>— А што не би? — рече она, а румен је облева. </p> <p>— Не корем, |
| ...{S} Што ниси био миран?...{S} Бар не би мучио старог чича Маринка да тумара ноћас по шуми... |
| ћемо се склонити... </p> <p>— А зар не би боље било да одемо до Деве? — прекиде га Станко. </p |
| ека, и могао га је убити, па му опет не би нико ништа... </p> <p>Попу се окретала соба око глав |
| <p>Лазару паде мраз на образ, али му не би на ино.{S} Он се одазва. </p> <p>— Акобогда? </p> <p |
| могоше њиме овладати; ништа на свету не би га могло задржати да не убије Лазара... </p> <p>Он ј |
| и се повукоше у честе под дрва да их не би на сну „била ведрина.” </p> <p>Станко се нашао поред |
| познајеш.{S} Пасја је то сорта!{S} Пре би од камена реч измамио него од њега!...{S} Боље је да |
| о стиже и ухвати за врат. </p> <p>— Пре би од муње побегао него од мене! — рече он и погледа Ла |
| езином срцу ни њеним осећањима.{S} Срце би јој силно залупало и крв ударила у образе кад би где |
| ... </p> <p>— Да си стену извалио, више би се осевапио него што си њега родио! — викну кмет стр |
| p>Да је смотрио вука или медведа, лакше би му било... </p> <p>Прва мисао беше му:{S} Станко.{S} |
| могу данас преседети овде!...{S} Лакше би ми било да ме метнеш на жеравицу да преседим него да |
| и кораци већи...{S} Најпре се ражали, и би заплакао да не беше оног народа...{S} Али у срџби из |
| а говори: </p> <p>— Готово... </p> <p>И би му криво што борба престаде, јер за све време док се |
| се шале, смеју и разговарају. </p> <p>И би му мило, па се рашћерета.{S} Осећао је као да је међ |
| га гледаше неким чудним погледом, који би га и смождио И помиловао. </p> <p>— Шта радиш ти ту? |
| дана друкчије... </p> <p>А Станко, који би се вазда загледао у излазак и залазак сунчев, који с |
| арушио би само понеки тешки уздах, који би се извио из груди несрећне мајке... </p> </div> <div |
| <p>— Јер нам је овде потребан.{S} Који би од наших људи могао и умео овако вешто уходити Турке |
| резирање...{S} Није ту било човека који би се сажалио; нико га ни чути није хтео!...{S} Он би с |
| м.{S} А како и да не плаче!...{S} Сваки би јој поглед пао на по какву успомену...{S} Живело се |
| жудео за тим створовима!...{S} Како ли би их сад пригрлио!... </p> <p>и обоје се смешкаху на њ |
| би се на сав глас смејали...{S} Смејали би се највише Маринку, који као пас облеташе око Турчин |
| и се сложио с попом.{S} И њих два могли би много добра учинити Црној Бари...{S} Овако, ако њих |
| му севале од задовољства. — Само да ми би наћи још онога!...{S} Њему, њему да ми је да се свет |
| наједанпут!...{S} Ни сам не знам шта ми би!...{S} Дође ми да га морам убити!{S} Или нега или се |
| S} Вере ми, да их не иженимо ове јесени би руљали као волови! </p> <p>Сви се око совре засмејаш |
| ју од сваког шушња.{S} Да су могли, они би се на сав глас смејали...{S} Смејали би се највише М |
| ладало неко одушевљење за бојем.{S} Они би сад појурили из шанца и јурнули у Турке, али им то с |
| лице. </p> <p>— Јер да имаш образа, ти би се данас звао Муја или Алија, а не би поганио српско |
| } Вели: „Оно је прави кућаник!...{S} Ти би то пропустио, али он гине за своје!...” Богами, тако |
| и закачи ноктом за зуб... </p> <p>— Ти би све хтео ашлука! — рече Латковић. </p> <p>— Ја шта т |
| јео...{S} Станко је ћутао. </p> <p>— Ти би хтјео њу видјети, је ли?...{S} Па добро, добро!{S} Н |
| бескућника! — рече Ногић. </p> <p>— Ти би хтео да сатреш турско семе!...{S} Где ћеш то учинити |
| ткрепи. </p> <p>— Ама, вјере ти, шта ти би? </p> <p>— Не знам. </p> <p>— Је л̓ ти још који пут |
| е као браћа...{S} Па бар ми кажи шта ти би те се онако испирази на ме?...{S} Де, реци! </p> <p> |
| > <p>— Добро, добро...{S} А како оно ти би име? </p> <p>— Зеко. </p> <p>Хајдуци се згледаше. </ |
| загорчава његове сласти.{S} И Црнобарци би заиста лепо проживели да им понеко не бахне с вечера |
| вора усамљеној души његовој...{S} И док би год то слушао, он не осећаше ни глади ни жеђи... </p |
| може побећи.{S} Он би трчао за њим док би душе осећао.{S} Био је то ужасан човек.{S} Нека му Т |
| су љуту гују испод камена!...{S} И сам би им ђаво опростио, али он никада!...{S} Тај ће се све |
| ра!” Живот је био одиста леп.{S} Таквим би се животом дало живети и два века, али се вазда нађе |
| е поверити; морао је имати некога с ким би могао о том говорити да би му души лакнуло. </p> <p> |
| душе рањеника.{S} Станко би вазда, чим би очи отворио, питао мајку или Јелицу: еда каквог глас |
| ..{S} Чега би се ја стидео?...{S} И чим би он мене застидео?... </p> <p>— Ничим, вала! — рече М |
| ли никако не могаше заспати.{S} Јер чим би очи склопио, она се страшна слика обнављала још стра |
| азе.{S} И да је Алекси било до тога, он би могао чути како му срце лупа...{S} Али Алекса не слу |
| Станко плану.{S} Да има сто живота, он би му их свих стотину узео. </p> <p>Он запе пушку.{S} Н |
| .{S} Да си рекао да има рђавих људи, он би ти доказао да нема!...{S} Да си му казао да неко мис |
| .{S} Да су они коју реч проговорили, он би чуо, тако је близу био!...{S} Али не виде никога!... |
| ало.{S} Да је Крушка хтео ослушнути, он би чуо како лупа. </p> <p>— А је л̓? — упита Турчин. </ |
| играло од радости...{S} Да је могао, он би летео кроз голе лужњаке.{S} Па му се чинило да се и |
| ен?...{S} Да му је то ко јуче казао, он би му, као највећој људи, у очи пљунуо!...{S} А данас, |
| } Није ни сам знао.{S} А да је знао, он би се друкчије с вама разговарао. </p> <p>— Па ко ти је |
| си му казао да неко мисли о убиству, он би те гледао зачуђено, с неверицом; питао би те: зар им |
| } Јако и да му Милош понуди девојку, он би му пљунуо у очи... </p> <p>И он јурну Турчину.{S} По |
| ару!...{S} Мислиш марио би он!...{S} Он би пустио Станка да чини што му душа жели.{S} Још би ре |
| ио; нико га ни чути није хтео!...{S} Он би се правдао.{S} Он би доказао да његов Станко није кр |
| ту закржљала и сасвим изумрла...{S} Он би био добричина, миран, благ, скроман; правио би се ма |
| м! </p> <p>Поп је дрхтао од једа.{S} Он би волео да је не знам шта изгубио него што је ово чуо. |
| је да од Маринка не може побећи.{S} Он би трчао за њим док би душе осећао.{S} Био је то ужасан |
| ије хтео!...{S} Он би се правдао.{S} Он би доказао да његов Станко није крив, бар није крив до |
| p>Станку је било страшно досадно.{S} Он би желео да се то могло преломити преко колена, онако х |
| жи на срцу наше добро и наша љубав — он би видео да је тако.{S} Али шта ћеш му, кад неће ни да |
| искао, дао би.{S} Да си кога грдио — он би га бранио.{S} Да си рекао да има рђавих људи, он би |
| казао, да је бар он ма шта опазио — он би и опростио.{S} Али...{S} Лазар хтеде њега убити само |
| мио. </p> <p>У свакој другој прилици он би био хладан према Маринку, али данас он је морао ма с |
| ом речи, био би то миран сељанин: давао би богу божје, а цару царево, и бегу бегово, и никад се |
| едао је Лазара...{S} Млад, здрав, могао би бити дика и понос свима, а овамо, ето, постао издајн |
| анђео.{S} Да си му ма шта заискао, дао би.{S} Да си кога грдио — он би га бранио.{S} Да си рек |
| оже, Младену, казати се не може!{S} Дао би да му осеку десницу до рамена, само да не мора казат |
| {S} И те капи појише га, хладише, и као би му доста, али он не може више маћи...{S} А оне се ул |
| е; живео би у миру са суседима; склањао би се да га не дирају; молио би и преклињао и горе од с |
| те гледао зачуђено, с неверицом; питао би те: зар има људи који хоће намерно да убију човека?. |
| ко вукао.{S} Да га он није повео, остао би на месту као окамењен. </p> <p>— Ех... бива, Маринко |
| е парби с њима...{S} Мира ради попуштао би па ма штетовао...{S} Једном речи, био би то миран се |
| тео, и да ми бисмо мало паметнији — ово би се и лепше свршило!...{S} Али сад, што му је, ту му |
| </p> <p>— Ама, кажите ми, људи, шта ово би! — рече он.{S} Јуришић му исприча. </p> <p>— Не могу |
| >— Ха-ха-ха! — насмеја се Дева. — Много би се вајдио!...{S} Откад ја гледам тебе!... </p> <p>Па |
| а, поштовао старије, волео млађе; живео би у миру са суседима; склањао би се да га не дирају; м |
| о небо...{S} Ко би их сад видео, заклео би се да ни један од њих мрава није згазио, а овамо сва |
| <p>Милош да пропадне у земљу.{S} Волео би него бог зна шта да га Крушка само то није запитао!. |
| ли, врло му жао.{S} Он вас воли и волео би да је с вама у лепој љубави...{S} Поп се загледа у И |
| клоњен за дебло, он премишљаше.{S} Хтео би да Лазар осети сву страхоту смрти и сву тежину његов |
| } И он осети како га вода гуши.{S} Хтео би да се отме, али не може...{S} И он поче да се напреж |
| и па ма штетовао...{S} Једном речи, био би то миран сељанин: давао би богу божје, а цару царево |
| добричина, миран, благ, скроман; правио би се мањи од макова зрна, поштовао старије, волео млађ |
| а; склањао би се да га не дирају; молио би и преклињао и горе од себе да га не вуку по судовима |
| би чуо да нико ништа не јавља, склопио би очи и ућутао. </p> <p>Тако је ишло једно за другим о |
| тешко твоме Лазару!...{S} Мислиш марио би он!...{S} Он би пустио Станка да чини што му душа же |
| е кости — и то би му опростио.{S} Сетио би се детињства, младости, друговања, братске пажње, и. |
| друговања, братске пажње, и... опростио би му!... </p> <p>Али Лазар хоће Јелицу.{S} И то мучки! |
| агу његову.{S} Да је био насамо, пустио би зубе да цвокоћу до миле воље, али овако... стегао ви |
| потражити ко подгаји то колено — Мучио би се узалудно!...{S} Ни пре ни после тога доба нећеш н |
| вољства... </p> <p>Тишину ноћну нарушио би само понеки тешки уздах, који би се извио из груди н |
| ли пода ме!... </p> <p>— О брате!{S} Ко би пре три дана рекао да ће овако захладнити? — рече је |
| осташе ведра и весела као небо...{S} Ко би их сад видео, заклео би се да ни један од њих мрава |
| .. </p> <p>И пружи штап. </p> <p>— А ко би могао бити бољи од тебе? — рече неколицина. </p> <p> |
| с, само је по преко погледао свакога ко би му ма једну речцу проговорио. </p> <p>Ноћ се спусти |
| у кућу, али у Црној Бари нема човека ко би њих завадио! — рече он одсудно. </p> <p>— Да ми је т |
| сти од погледа поповог. </p> <p>— Па ко би му други и могао казати? — рече поп озбиљно. </p> <p |
| о и ко други закопати? </p> <p>— Али ко би могао такав грех учинити? </p> <p>— Ја знам, нано. < |
| на Милоша.{S} И све ми се чини да, ако би сад Милош и пристао — он је неће просити!... </p> <p |
| се, просто-напросто, не да заузети; ако би се баш силом продрло, онда побеђенима не остаје ништ |
| ин наиђе на ћуприју, ти пали!...{S} Ако би га он промашио, пали ти, Сурепе, ти га нећеш промаши |
| е, и полако поступајте с њима...{S} Ако би ко хтео преко воде прећи, нека узме по један лист он |
| ољење као да је с неба спуштено.{S} Ако би хтео потражити ко подгаји то колено — Мучио би се уз |
| едам своје раскопано огњиште..{S} И ако би икад био старешина, овдје бих становао!...{S} Све ми |
| мој ти грдити! </p> <p>— Не грдим, иако би требало да те грдим.{S} Зар онај ваш медоња, онај Кр |
| трепетом гледала у рањеника...{S} Иако би се толико пута гласно зајаукала, опет онај урођени с |
| не може ни бити!...{S} Јер, онда, како би назвали овај наш устанак?{S} Ми се дигосмо: или да и |
| падни крај Мачве, близу реке Саве, како би их, у случају какве невоље, ја погибије, могли на ча |
| /p> <p>— Зато ти и хтедох рећи!{S} Како би било да се овај народ врати својим кућама? </p> <p>— |
| што — рече после кратког ћутања. — Како би било да се ми сад окренемо Алекси.{S} Он је сјетан, |
| аш... — рече један стари Турчин. — Како би било да ми овдје преноћимо, па сутра да се навеземо. |
| } Ја не знам куда ћу!... </p> <p>— Како би било да припитамо попу? </p> <p>— А, то је баш како |
| зљуби... </p> <p>— Је ли, снахо, а како би било да пробудимо бату? — рече Јова. </p> <p>Марица |
| век!...{S} Чак, ето, и мени говори како би волео да оженим Лазара!...{S} Ја само стао па се кам |
| етко завади, па да ја мирим!...{S} Тако би видјели да сам ја човјек!... </p> <p>Маринку се насм |
| једно тиштало душе рањеника.{S} Станко би вазда, чим би очи отворио, питао мајку или Јелицу: е |
| трук момачки, поглед девојачки”.{S} Око би јој гору запалило.{S} Да упрти четири момка као чети |
| p> <p>— Није — виче Шокчанић. — Требало би од Црне Баре направити гробље!... </p> <p>И док се ј |
| и сутра десет и прекосутра десет, било би тридесет!...{S} А за две године исекли бисмо сву Бос |
| !...{S} Ја већ дигао руке!...{S} А било би ми жао на те!... </p> <p>— Е, ево ме!...{S} Срећно т |
| хоће ударити за ове хладовине — вредило би. </p> <p>— Баш је гадно кад се човек бије на врућини |
| о се старац. — Бајаги стиди се, а овамо би полетео четвороношке да се жени!...{S} Добро, добро! |
| еди колико и јунаштво...{S} Него, добро би било да мало ујамо? — рече Зека. </p> <p>— Како ти х |
| p>Хајдуци се насмејаше. </p> <p>— Добро би било да ми помлатимо сваки дан оволико бескућника! — |
| } Да нам бог срца и памети дао није, то би све могло бити!...{S} Ама овако... нека опрости Госп |
| !...{S} Да их половина роди мушкиње, то би било пет јунака!...{S} Турци су, брате, паметни!... |
| </p> <p>— Не смемо му много давати, то би га убило! — рече Суреп и пусти још неколико капи на |
| да му је узео све до голе кости — и то би му опростио.{S} Сетио би се детињства, младости, дру |
| овима... </p> <p>— Шта је? ...{S} Ко то би? — упиташе сви.{S} Старац само прошапута: </p> <p>— |
| и нестаде га у валима. </p> <p>— Што то би!? — упита преплашено један. — Мени се учини да га ње |
| у Станко приђе руци, он се збуни; чисто би је тргао од некога страха и, тако да рекнем, стида ш |
| ета. </p> <p>— Не лажем, чика Јово, што би ми нужда била лагати? </p> <p>— Зар ти ниси ово укра |
| пријатељство искрено, срдачно...{S} Што би год хтео одгурнути, не може.{S} Боли...{S} И једно и |
| х завитлати у Босну!...{S} И ко зна што би учинила ова шака соколова да беше барута; али барута |
| људима, који не учинише никад ништа што би био грех пред богом, а стид пред светом.{S} Простоду |
| лео је оним страшним љубавним жаром што би био кадар сагорети све као пламен... </p> <p>И све ј |
| е из навике да тако отпоздрави него што би му то на памет пало. </p> <p>— Сједи, добри човјече, |
| S} Пре ће се с њим сашаптавати него што би на те и помислили!...{S} Зар их не знаш?... </p> <p> |
| им исплаче...{S} Кућани му нису оно што би он желео...{S} Бабо се сад и сам наљутио...{S} Јако |
| бритву па ухватио једног Туркешању што би га могао у зубима носити, закоцаћио му главу па стру |
| рут.{S} Да је Станко био прибранији чуо би како јој срце бије...{S} Али и он беше полетео у сво |
| — слеже Милош раменима. </p> <p>— Севап би било.{S} А, после, и они се радо гледе. </p> <p>— Не |
| цура. </p> <p>— Добра. </p> <p>— Севап би их било саставити! — рече Турчин, а очи му засијаше |
| име? — упита Станко, пребацујући. — Зар би ти отишао без твога побратима? </p> <p>— Ја бих те и |
| тивити. </p> <p>— Шта? — рече он. — Зар би они могли тако учинити са мном?... </p> <p>— Ха-ха-х |
| икад те више нисам волела него сад, јер би ми сад било убити се, кад те видим љутита, као удари |
| рема њима.{S} Па да нас је и мање, опет би били јачи!...{S} Нека Турчин поведе не Босну него Аз |
| е слободно, па би опет био снажан, опет би се окрепио... </p> <p>Али то беше варка. </p> <p>Дру |
| >И спусти се на земљу. </p> <p>Заповест би извршена.{S} Хајдуци полегаше један до другога.{S} З |
| нека буде као што рекох. </p> <p>Станку би као да му неко опали шамар.{S} Он је мислио да Ивану |
| поведоше разговор о устанку, јер о чему би се и могло говорити у то време.{S} Причаху разне при |
| {S} Онаки човек, као Крушка што је, баш би се сложио с попом.{S} И њих два могли би много добра |
| {S} Ала је то некако сличито!...{S} Баш би вредело да будем харамбаша!...{S} Ох, ала бих се све |
| Станка да чини што му душа жели.{S} Још би рекао: „Марим ја!{S} Нека се убијају пси ђаурски!... |
| <p>— Хоћемо ли, људи? </p> <p>— Хајде, бива. </p> <p>— Само лагано...{S} Ако се дочепамо обале |
| {S} Нигде живе душе!...{S} Нико нам се, бива, и не нада!...{S} Па онда ћемо лугом до Шапца; а к |
| врљах по њивама, по селу, ишао сам ти, бива, чак и у коло, па баш га тад видјех.{S} Е, брате, |
| . „Познајеш ли ме?!...” — </p> <p>„Јок, бива!” </p> <p>„Ја тебе познајем, Крушко!” — рече му та |
| лико пута, гладећи браду. </p> <p>— Ех, бива, ово ваља!{S} Ово вриједи роба из тамнице!...{S} С |
| на месту као окамењен. </p> <p>— Ех... бива, Маринко!...{S} Ти па — ти!...{S} Без тебе ништа! |
| оно ради чега је дошао!...{S} Али му не бива друго! </p> <p>Он затресе главом и процеди кроз зу |
| о, али То се не да припремити!...{S} То бива наједаред, као гром...{S} И, кад загрми и кад удар |
| ли снага га поче издавати.{S} Дах му је бивао све краћи и краћи, а корак све мањи и мањи...{S} |
| примицала кућњем прагу, све јој кораци биваху мањи.{S} Осећала је, управо слутила је да јој је |
| што се више приближавала, све страшнија биваше. </p> <p>Ратници стајаху бледи и неми. </p> <p>Д |
| те опет у пламен бацити!... </p> <p>Дим биваше све гушћи.{S} Црвен пламен проби кроз дрвени кро |
| ка баба јауче, а јунак нека пије, пева, бије и погине!... </p> <p>— Хај!{S} Хај!... — разлегало |
| благ, онако добар, он сад лута шумом... бије се од грма до грма!...{S} И ја да не плачем!...{S} |
| ије...{S} Од ране зоре до мрклога мрака бије се крвав бој!...{S} Убијамо их, и што их више сати |
| рку, изазове их, намами преко Дрине, па бије.{S} Ту му је вазда био Зека са својим „голаћима” у |
| скоро пасти Турцима у руке; Кара-Ђорђе бије на Сеници, али која вајда што бију и он и Вељко ка |
| бије олово? — премишљао је он. — Не, не бије!!...{S} Ето, толики бојеви!...{S} Па баш, ено и Ла |
| треба да буду јунаци!...{S} Овде се не бије јунак с јунаком него душман с душманом!...{S} Зато |
| беже!...{S} Право веле: </p> <p>Бој не бије свијетло оружје. </p> <p>Већ бој бије срце у јунак |
| да бог да повише оваких што их зрно не бије, па да нешто јурнемо међу Турке као вуци међу јага |
| ..{S} Али нека се склоне људи, да их не бије ведрина... </p> <p>— Ево, има колеба... </p> <p>И |
| у се тела његова... </p> <p>„Да ли мене бије олово? — премишљао је он. — Не, не бије!!...{S} Ет |
| него, кад га нахраниш и напојиш, још те бије.{S} Вели: удри га што те је нахранио, па ће те дру |
| ашници, осећао је како му све јаче срце бије.{S} Није шала, брате, толико време не виде он друж |
| нко био прибранији чуо би како јој срце бије...{S} Али и он беше полетео у своја небеса жудан и |
| га дигне.{S} Чуо је како му нагло срце бије...{S} Сваки рибић, где га је прихватио, играо је п |
| е бије свијетло оружје. </p> <p>Већ бој бије срце у јунака. </p> <p>и стаде соколити своје људе |
| би. </p> <p>— Баш је гадно кад се човек бије на врућини! — вели Заврзан, коме се опет вратила њ |
| {S} Знаш ли шта говориш ти?...{S} Усред бијела дана пуна кућа хајдука!...{S} Ти си луд!... </p> |
| Да ми дођеш пољу Петровића, </l> <l>Код бијеле Јабланаше цркве, </l> <l>Код студене воде Мукије |
| о намучити.{S} Све устало на њих као на бијелу врану.{S} Све се склања од дома твојега као да у |
| балинчади као гада!...{S} Кад бијем, да бијем какве паше, везире, или бар бегове!...{S} Ту се ч |
| љути осветник, нека пође са мном.{S} Ја бијем док не затрем. </p> <p>Јован и Јовица приђоше му. |
| па ето ти балинчади као гада!...{S} Кад бијем, да бијем какве паше, везире, или бар бегове!...{ |
| одсече Милош. — Ја не рачунам тако кад бијем бој с Турцима!...{S} Него, хтели ви, не хтели — ј |
| е малочас пео, суварак. —Али хоћу да га бијеш у саму петељку! </p> <p>Станко пружи пушку... </p |
| ба сам у лету гађао!...{S} Где хоћеш да бијеш?... </p> <p>— Скини ми онај суварак! — рече Заврз |
| упита га Станко. </p> <p>— Пожури...{S} Бију се...{S} Турци ударили од Бадовинаца, прешли на Пр |
| тренутака у највећој тишини. </p> <p>— Бију се! — рече он. </p> <p>— Где? — упита Станко. </p> |
| а требати...{S} Србија се побунила, сад бију Турке.{S} Он с четом оде на Јадар, да Турке причек |
| прича из тога доба како чак и саме бабе бију Турке!{S} Од многих ево вам једне: </p> <p>Бахне Т |
| } То су биле сигурне руке и очи.{S} Они бију одједном, као громови... </p> <p>Од галаме поста ж |
| оље овако!{S} Пре сам гледао како Турци бију, убијају и отимају — сад опет гледају и Срби и Тур |
| се устаника. </p> <p>— Богами се добро бију. </p> <p>— Сиђи. </p> <p>У тај пар бахну Дева. </p |
| орђе бије на Сеници, али која вајда што бију и он и Вељко кад нас је сила сколила...{S} Ја мора |
| о своју кућу!{S} Почев од кмета и попа, била је то једна душа.{S} Само сам ја одвајао сву да.{S |
| ништа? </p> <p>— Да је било веће дете, била би и већа приповетка! — рече он кратко. </p> <p>— |
| уши на праг. </p> <p>Кад је себи дошао, била је ноћ.{S} Њему је све живо било пред очима.{S} За |
| е то Јелица Севића.{S} Гром девојка!{S} Била је то лепота, али не господска него јуначка лепота |
| та!... </p> <p>Па и сама жена тога доба била је нешто друго.{S} Она није наличила на мајке и се |
| {S} Деде, деде, снашо!...{S} Тако, жива била!...{S} Добро је!...{S} Дај ону сирочад овде!...{S} |
| ица им приђе руци. </p> <p>— Жи-жи-жива била! — грцао је старац... — Откуд ти? </p> <p>— Дошла |
| уку метну на његове очи, као да би рада била трепавице му склопити.{S} И прошапута (то је баш л |
| на очува и нејач! </p> <p>Дренова Греда била је склониште.{S} У том густом, шумском склопу сиро |
| >— Не лажем, чика Јово, што би ми нужда била лагати? </p> <p>— Зар ти ниси ово украо? </p> <p>— |
| . </p> <p>— А да би моја шала што слађа била, зато си ти, Клемпо, у дружини. </p> <p>— Боље би |
| м и бегуница постала, само да бих твоја била!...{S} Мени је твој кров милији од мога!..{S} Ја б |
| е, по спољашности својој, опет је свака била пуна као кошница.{S} Сваки, па и онај најмањи куће |
| о ово тебе сад! </p> <p>— А је ли и она била у кући? </p> <p>— Јадни мој Лазо!...{S} Волео бих |
| а је само спустити се на црну земљу, па била она сува, промрзла или чак и каљава... </p> <p>Па |
| још јуче било...{S} Још јуче је та кућа била као и његова... </p> <p>— Уђи, уђи! — говорио је с |
| по целој снази...{S} За њега је Јелица била сва срећа земаљска!...{S} Нека Јелица буде његова, |
| ван само слеже раменима, али му је душа била захвална Турчину...{S} И оштро око Крушкино смотри |
| онако као пре устанка, али бар је чељад била под својим кровом заклоњена, ако ни од чега, оно о |
| ци могли сваки час ударити.{S} Борба је била јака, па су пушке прилично загореле... </p> <p>Али |
| дубоко у воће, те седоше...{S} Трава је била доста росна, али се ниједно на то није обазирало. |
| о ако је имао!... </p> <p>Ето, таква је била Мачва. </p> <milestone unit="subSection" /> <p>На |
| дити себе и дружину. </p> <p>Молитва је била топла и срдачна.{S} Нико не би рекао да су ови поб |
| е да их ништа не изненади.{S} Војска је била у приправности, топови напуњени, пушке запете.{S} |
| S} Пре је ту био и бабо...{S} И нана је била некако кочопернија.{S} Нисам се бар ништа о кући б |
| тојао је пред Јелицом... </p> <p>Она је била толико изненађена да посрте кад га смотри. </p> <p |
| из слепе очи и лице... </p> <p>Ватра је била велика, сјајна; пробијала је кроз густу шуму... а |
| се у мисли.{S} Заиста, кућа Алексића је била најстарија у Црној Бари. </p> <p>А он дође кући ка |
| та баш тражи тај момак. </p> <p>Кућа је била отворена.{S} Крај огњишта послује нешто Јелица, а |
| е му на памет она жетва...{S} Јелица је била с њим на моби код Шокчанића, баш су напоредо жели. |
| one unit="subSection" /> <p>И Јелица је била чедо свога доба.{S} Простодушна, искрена, верна и |
| /p> <p>— Морам знати! </p> <p>Јелица је била црвена као рак.{S} Онај вајатић јој се окретао око |
| обом новце закопао... </p> <p>Јелица је била у авлији.{S} Она изиде у авлију, виде је тамо на д |
| упути право к њој. </p> <p>Воденица је била припијена уз обалу, као ластино гнездо.{S} Станко |
| их ти казати да није, али шта ћу кад је била!... </p> <p>Лазару се напрегоше прса.{S} Он рече, |
| ли како?... </p> <p>Јест, баш у томе је била сва несрећа!...{S} Он хоће, и душа му хоће — ама к |
| лош. </p> <p>— Ти...{S} Али само док је била у твојој кући!...{S} Сад сам властан само ја!...{S |
| . — И шајке и Турци!...{S} Дрина нам је била не може бола бити!...{S} Мене је толико замиловала |
| о.{S} То не беше село ни општина, то је била једна кућа.{S} Ако је весеље, весеље је свију њих: |
| е у шанцу била није водила борбу; то је била главна трупа; а чарку су заподевале с Турцима оне |
| а нож једну главу па се смеју.{S} То је била глава Ибрина. </p> <p>— Харамбашо! — рече Јовица. |
| атре једна поњавица и мало сена — то је била постеља воденичарева.{S} Крај мучњака стојао је чо |
| јављају за друга два!... </p> <p>То је била борба између неба и земље, борба без одмора и прес |
| уздахну па саже главу... </p> <p>Ноћ је била тиха.{S} На небу ни једног облачка, само звезде тр |
| колико црно испод нокта. </p> <p>Ноћ је била тиха.{S} Бахат њихових ногу одјекивао је. </p> <p> |
| е очи, њено румено лице...{S} Она му је била сан и јава, он је само о њој мислио... </p> <p>Так |
| ласу.{S} Ниједна кућа без тих пића није била.{S} Нико из куће није отишао а да га не услуже јед |
| е смешка на њ...{S} Никад му лепша није била.{S} Као да је свему на белом свету позајмила своје |
| ити како она каже. </p> <p>То више није била Јелица, оно смерно девојче, него олуј који ништа в |
| ли чак и каљава... </p> <p>Па иако није била ни обична чарка а толи борба, опет све поспа као п |
| зла времена. </p> <p>Међутим, борба се била из дана у дан.{S} Није било већих сукоба, али је в |
| ћу! </p> <p>— Оно... тако је! ...{S} И била је незгода, кад те оно задржах, не рече ми то? </p |
| д то нисам чуо!...{S} Шест година ти си била мој сан...{S} Ја сам у памети замишљао само тебе.. |
| а, мајка ми је!...{S} Казаћу јој да сам била са Станком, и да сам му обрекла...” </p> <p>„Не, н |
| твој друг.{S} Ја сам те слушала, ја сам била твоја сенка!...{S} Али сад, ако ми будеш бранио да |
| можеш и умеш, а ја ћу се дичити што сам била љуба томе јунаку што га гусле певају... </p> <p>Не |
| о о будућности — њему је само садашњост била пред очима...{S} Она му је говорила: </p> <p>— Уби |
| а дуга шара, која је овом вековном робу била и отац и мајка... </p> <p>Никло је, расло, напупил |
| и. </p> <p>Неки историци тврде да је ту била епископија, и то једна од оних осам што их је засн |
| оним честама.{S} Војска што је у шанцу била није водила борбу; то је била главна трупа; а чарк |
| ошћу.{S} Свака реченица из уста њихових била је пуна духа.{S} Нека ми опрости историја и сви сл |
| та: </p> <p>— За грм, друже!... </p> <p>Била је уверена да је то Станкова звезда... </p> <p>И ј |
| а загледаше у једну девојку!... </p> <p>Била је то Јелица Севића.{S} Гром девојка!{S} Била је т |
| ше у честе под дрва да их не би на сну „била ведрина.” </p> <p>Станко се нашао поред оца. </p> |
| најезда пролазила, ту су куће и колебе биле празне.{S} Народ су војводе и буљубаше исељавале у |
| м као губером, само су страже и војводе биле будне. </p> <p>Иванко беше на стражи крај Засавице |
| а, било од јабука. </p> <p>Те су кућице биле врло просте, тек колико за то да човек има где зак |
| е могао ништа опазити.{S} Његове су очи биле затворене за све, само не за Јелицу.{S} Он је виде |
| н као јагње. </p> <p>Него и књиге су му биле!...{S} Није као ове јако што ништа не помажу, него |
| врзан Латковићу. </p> <p>У Латковића су биле велике и клопаве уши. </p> <p>— Дела, болан, прича |
| тпевај једну! </p> <p>И у часу гусле су биле пред њим. </p> <p>— Богами, не могу!... </p> <p>— |
| врзан, Зека, Јован и Јовица...{S} То су биле сигурне руке и очи.{S} Они бију одједном, као гром |
| Два брата, којима су натурене две вере, били су један другом највећи крвници.{S} Ту се није мис |
| њишта крив Та, ми смо С њиме младовали, били чобани... па никад, никад „зурке” туђе тај човек н |
| ође и рече да си жив и здрав, а богами, били смо у страху! </p> <p>Заседоше око огњишта.{S} Пет |
| њих: ако је жалост, и она је општа.{S} Били су сви узовници.{S} Није се питало је ли богат или |
| его, у том поносу било је и таштине.{S} Били су веома поносити својом слогом, па су се не само |
| о...{S} Они су обојица лепо са мном.{S} Били су јарани и ја сам стајала с обојицом.{S} Онај је |
| /p> <p>— Добро, да причам! — рече он. — Били, тако, старац и баба, па имали једно мало, мајуцно |
| > <p>— Па, лијепо, а гдје су? </p> <p>— Били су у кући! </p> <p>— Па гдје су? </p> <p>— То не з |
| е пуне народа и берићета.{S} Од вајкада били су у позајменици.{S} Летину су сабирали један друг |
| словице... </p> <p>И ето, та два човека били су први људи у Црној Бари.{S} Они су били свима уг |
| едом. </p> <p>— Али ја знам да су овдје били хајдуци... </p> <p>— Ето па тражи! — рече Алекса и |
| том; они су одлазили својим комшијама и били дочекивани срдачно: нико живи није мрзео на њих ни |
| p> <p>— Нисмо. </p> <p>— А од чега би и били уморни? — рече Заврзан. — Сигурно су воденице вукл |
| је међу својим друговима.{S} А то су и били махом суседи његови:{S} Ногић из Совљака, Чоњага и |
| а њима.{S} Па да нас је и мање, опет би били јачи!...{S} Нека Турчин поведе не Босну него Азију |
| е примам!... </p> <p>Ето, само су такви били примани у Зекину чету.{S} Ко није имао све те врли |
| урака што су ми шили?...{S} Дабогда они били мили богу колико мени, али мора се, брате!{S} Ја с |
| се заносила. </p> <p>— Јесу ли ти добри били у кући? </p> <p>— Као рођени!...{S} Боље него рође |
| мови, кад бисмо изишли одавде, ми бисмо били или гробови или робови!... — говорио је Чупић. — Н |
| head> <p>Алекса Алексић и Иван Миражџић били су суседи.{S} То су били прваци међу сељацима.{S} |
| и не воли!...{S} Ко их волио, у кући му били!...{S} Зар ти мислиш да ја облећем око Турака што |
| мо! — рече Заврзан. — И ма колико да су били љути ови пси, падоше нам у клопку и не регнуше!... |
| ским пословима био је вазда тамо где су били паметнији људи, као поп, кмет и други.{S} У својој |
| ју један другом преда се.{S} Скокови су били ужасни, али скачу један другом у стопу... </p> <p> |
| и Маринка да седе с њим. </p> <p>Сви су били као у неком полусну.{S} Пандури су спавали у хану |
| ли су први људи у Црној Бари.{S} Они су били свима углед.{S} У сваком су послу предњачили.{S} Н |
| се вратише дружини. </p> <p>Хајдуци су били већ на ногама. </p> <p>Могло их је бити око тридес |
| ко у дочеку и испратњи Турака.{S} То су били за њега људи којима је бог рекао да живе.{S} За св |
| Иван Миражџић били су суседи.{S} То су били прваци међу сељацима.{S} Из младости добри другови |
| а ће ми шара зарђати!... </p> <p>Већ су били код Бездана.{S} Станко баци поглед на оно место гд |
| ите какве крпе... </p> <p>У тренутку су били наквашени убруси на главама рањеничким.{S} И они п |
| е за главу. </p> <p>— Оба ми ока, ту су били! — куне се Маринко. </p> <p>— Ама гдје су сад?... |
| ли нам се не даде!{S} Оно управо и нису били Турци него неке бабе!...{S} Ја им реко̓ шале ради: |
| и зваху један другог „јараном”. </p> <p>Били су најбољи момци у Црној Бари. </p> <p>Ко обори Ла |
| кле, јер нису доведене до Саве. </p> <p>Били су заранци кад Станко с дружином стиже у Парашницу |
| це био је засађен воћњак било од шљива, било од јабука. </p> <p>Те су кућице биле врло просте, |
| у, па било то од оштре сабље И куршума, било у валима Саве или Засавице... </p> <p>Копање је на |
| сили.{S} Оно што је пред Турке ставио, било је свега 15.000 с коњицом.{S} Међутим, Сулејман, и |
| га у небо.{S} Што је Станко сад урадио, било је јуначки.{S} Све живо, и мушко и женско, потрча |
| Да је и сутра десет и прекосутра десет, било би тридесет!...{S} А за две године исекли бисмо св |
| ки враг излећи!... </p> <p>Било у колу, било да из кола иду, Станко, и Лазар су уз Јелицу.{S} О |
| ства!... </p> <p>И био је тако миран... било му је тако право као да је учинио какво добро дело |
| мора га пустити, па да кугу куми!...{S} Било је случајева кад су му доводили болеснике који бол |
| а умрем, па шта!{S} Живео сам доста.{S} Било нам је обома, хвала богу, лепо!...{S} Изродили смо |
| /p> <p>И Станко се реши да иде кући.{S} Било му је толико добро да је устајао и излазио.{S} Ран |
| p> <p>Турци се спремаху за прелазак.{S} Било их је до један буљук...{S} Разговор се међу њима в |
| аша. </p> <p>Али се Заврзан расрдио.{S} Било му је криво што се нађе неко бољи од нега. </p> <p |
| а.{S} Људи осташе хладни према њему.{S} Било је нешто у оном пријатном лицу што је непријатно д |
| ивота и здравља дао!... </p> <p>— Је л̓ било боја сутрадан по нашем одласку? — упита Суреп. </p |
| ом лажову!...{S} Ал̓ сад, што је било — било!... </p> <p>— Поменуло се, не повратило се! — рече |
| > <p>— Шта је то било, Иване? </p> <p>— Било!...{S} Не можеш им ништа доказати кад неће да те ч |
| дође!...{S} Ја већ дигао руке!...{S} А било би ми жао на те!... </p> <p>— Е, ево ме!...{S} Сре |
| ће и призивао и договарао се. </p> <p>А било је и људи паметних!...{S} Ту је Алекса Алексић, па |
| кочио и што га је оборио!...{S} Срам га било!... — виче Станко Јуришић. — Онда је требало и ја |
| не остаје ништа друго него да помру, па било то од оштре сабље И куршума, било у валима Саве ил |
| њим опријатељити, па да би не знам шта било!...” </p> <p>— Шта? </p> <p>— Нешто бих те као чов |
| ју срести хајдуци, па да би не знам шта било! </p> <p>А кад га преокупе за то, он се смеје, при |
| ечицу... </p> <p>Преко стотину породица било је на том једном месту, а све је живело једном душ |
| е овај народ мора склонити ма под какав било кров!... </p> <p>— Добро, Станко! — рече Суреп и и |
| ше неки. </p> <p>— Валах, не би с горег било ни овде преноћити право вели ђедо! — привикаше дру |
| — Заклео бих се да неће доћи без каквог било гласа... </p> <p>Станко издаде заповести шта који |
| ше нисам волела него сад, јер би ми сад било убити се, кад те видим љутита, као ударити длан о |
| валом... </p> <p>Лазар се диже, њега је било стид овог света.{S} Он осети како с правдом заједн |
| . </p> <p>— Како ништа? </p> <p>— Да је било веће дете, била би и већа приповетка! — рече он кр |
| е!... </p> <p>— А колико оно рече да је било? </p> <p>— Равних две стотине дуката!... </p> <p>– |
| /head> <p>Сахранише Алексу.{S} Света је било доста на погребу.{S} Весела Петра, чим је с гробља |
| преварио...{S} Не будали више, доста је било. </p> <p>Турчин мишљаше да тим пресече сваки даљи |
| p> <p>— Ја мислим... </p> <p>— Доста је било! — рече Зека. </p> <p>— Та оно право велиш — насме |
| је с њом било? </p> <p>— Збиља, шта је било? — упита Станко. </p> <p>— Ћути! — рече Заврзан. — |
| > <p>— Ти лажеш! — цикну он. — А шта је било данас?{S} Ко оно бјеше у оној лоповској кући, заје |
| с највећом пажњом. </p> <p>— Па шта је било с Луком? — упита поп Милоје. — Зар погибе? </p> <p |
| ашне мисли у главу. </p> <p>— Па шта је било с Турчином? — цикну он. </p> <p>— Побегао је у гра |
| аше Деву, не смејући га запитати шта је било... </p> <p>Паметно око Девино смотри то, па да би |
| } Нико од њихових не сме причати шта је било!...{S} Можеш их помлатити, можеш их и мени довести |
| </p> <p>— Што ћутиш? </p> <p>Милоша је било лако поколебати.{S} Он никад није имао своје мисли |
| како није ишло у главу...{S} И досад је било Турака у Црној Бари, али се нису мешали у сеоска п |
| харамбаша.{S} И док длан о длан, све је било готово. </p> <p>— Дево! </p> <p>— Чујем, Срећко. < |
| ј се. </p> <p>И док длан о длан, све је било под оружјем.{S} Напише се још по једном ракије, па |
| онда, и Турци су зазирали...{S} Све је било некако друкчије...{S} А сад... </p> <p>— А сад? — |
| ти је осећао глади ни жеђи.{S} Сунце је било на великим заранцима кад је дошао у коло, где је м |
| зидова тесне лобање... </p> <p>Сунце је било већ на смирају.{S} Око његове главе зузукаху комар |
| ојачани, вити и стасити.{S} Дика ти је било погледати!... </p> <p>Станко црномањаст, Лазар риђ |
| иног Салаша и Банова Поља.{S} У чети је било преко педесет људи, које младића које остаријих.{S |
| >— Неће!... — вели Милош. — Доста им је било!... </p> <p>— Ја мислим да хоће!... — рече Јаков. |
| ва да беше педесет кућа.{S} Ама иако је било мало, бар је ваљало! </p> <p>Црна Бара имала је св |
| </p> <p>— Сад ми испричајте све како је било.{S} Деде ти, Илија! </p> <p>И Заврзан поче причати |
| е нагледа. </p> <p>— Причај нам како је било тамо! — рече Алекса. </p> <p>— Чекај да га се прво |
| спужи се уз овај грм! </p> <p>Стабло је било право као стрела и врло високо.{S} Све до саме кру |
| p> <p>— Нисам ја зато звао!...{S} То је било онако уз реч.{S} Ја сам вас звао да разговарамо о |
| њ. </p> <p>— Ја нисам хтео!...{S} То је било наједанпут!...{S} Ни сам не знам шта ми би!...{S} |
| кад га суша запече!... </p> <p>— То је било у вртлозима? — упита Зека. </p> <p>— У вртлозима. |
| , „крв материну” и тако даље; али то је било врло ретко.{S} Године прођу док се псовка чује... |
| јемо оном лажову!...{S} Ал̓ сад, што је било — било!... </p> <p>— Поменуло се, не повратило се! |
| .{S} И она ће бити његова!...{S} Што је било па путу, он је склонио; а Црна Бара бољег од њега |
| Он се сећаше... и сети се свега што је било, сети се и онога што је урадио... </p> <p>Мисли му |
| .{S} Маринко ми онда исприча све што је било, а ја му рекох: па иди, болан, потражи га и доведи |
| а његовим, а та ватра сагоре све што је било лепо и племенито у тим грудима... </p> <p>Дуго је |
| шатору што није покисло.{S} Оно што је било у лагумима све је пропало.{S} Набујала вода, па на |
| грлити. </p> <p>— Па да видиш, и нас је било доста...{S} Дошао Ђорђе, па Лука, па Стојан, па Ја |
| ни од задиркивања!... </p> <p>Станку је било страшно досадно.{S} Он би желео да се то могло пре |
| како пече, али не маче руку иако му је било несносно... </p> <p>И мисли му летеше од стварчице |
| снахе Маре разболе се дете.{S} То му је било најмлађе унуче, кућни разговор. </p> <p>Лебдели су |
| о за другим осам јутара.{S} Заврзану је било добро.{S} Могао је сам излазити из оног колибарка |
| атресању, па да се и опрости; али ту је било тако крвавих догађаја да их чак ми, најближи потом |
| тога дана, као што сам већ рекао, није било више мирна дана!...{S} Место благословеног плуга, |
| радиле су и све мушке послове.{S} Није било никакво чудо видети жену на разбојишту где преврће |
| м, борба се била из дана у дан.{S} Није било већих сукоба, али је вазда био по који буљук Турак |
| мога кметовања оваквог непочинства није било!...{S} Јуче је, браћо, у нашем селу учињена крађа! |
| ...{S} Мал̓ мене не уби!!...{S} Да није било чича Алексе, ти не би имао сина!... </p> <p>Страшн |
| ...{S} И за време његовог поповања није било ниједног вукодлака у Црној Бари. </p> <p>Али, брат |
| ну пушака.{S} То беше покољ каквог није било.{S} Нико од ових што у шанцу беху не виде на једно |
| е зна то је: да 1813. године Равње није било село.{S} Оно није имало ни кућерка ни становника, |
| амо тек беше пакао... </p> <p>Па и није било лако! ...{S} Мада никог није затекао у кући Алекси |
| рвета, он се запрепасти.{S} У кући није било никога...{S} Алекса је седео расплетен на своме об |
| ше не знаде ништа рећи.{S} А и њој није било боље.{S} Чула је све што је данас било... </p> <p> |
| ет је ходао преко одаје.{S} Та, то није било за њ само чудо него страх божји...{S} Тридесет год |
| кћи казала: нећу.{S} Тога чуда још није било у свету. </p> <p>— Шта рече, несрећнице?! </p> <p> |
| опају и одвуку њему...{S} И шта је даље било, не вреди ни да казујем... знаш већ... </p> <p>У С |
| ачно небо...{S} Станко, иако му је боље било, још није смео излазити, јер му баба Стоја није да |
| склонити... </p> <p>— А зар не би боље било да одемо до Деве? — прекиде га Станко. </p> <p>— Н |
| Зеко брате, промисли!{S} Не би ли боље било да и ти оступиш?... </p> <p>Зека плану. </p> <p>— |
| и Иваном, и мислимо да би овако најбоље било...{S} Шта велите ви браћо?... </p> <p>— Па, добро, |
| те чују. </p> <p>— Ама то је због мене било?{S} Иван потврди главом. </p> <p>— Па ништа!...{S} |
| „Шта је, Крушко?{S} Шта ти је, срам те било!{S} Зар у сузе, као жена?...{S} Не помаже ти, вала |
| рете главу и пљуну... </p> <p>— Срам те било!...{S} Ниси ни куршума заслужио!...{S} Па викну: < |
| е две куће живеше.{S} Та то је још јуче било...{S} Још јуче је та кућа била као и његова... </p |
| причао све до ситница шта је код субаше било. </p> <p>Кад стигоше на капију, попа викну.{S} Јед |
| свака његова реч светиња — па је тако и било.{S} Једном речи: прави домаћин свога времена.{S} К |
| их умро као хришћанин!...{S} Грехота би било поживети седамдесет шест година, поживети слатко и |
| Јест.{S} Јунака треба...{S} Грехота би било оставити му тело незакопано... </p> <p>— А ово!... |
| ека. </p> <p>— Шта је? </p> <p>— Шта би било кад би ми сада срели твога Лазара?... </p> <p>— От |
| о мој, толико божји!...{S} А већ шта би било то само — сами бог зна!...{S} Не бих ја пружао пуш |
| оше. </p> <p>Станко је премишљао где би било најбоље да заузме место.{S} Он је желео да се њего |
| рети!... — рече и насмеја се. — Боље би било да си донела овде људима мало ракије! </p> <p>— Ев |
| и, Клемпо, у дружини. </p> <p>— Боље би било да нам штогод причаш него што којешта дробиш! — ре |
| затресе тужно главом. </p> <p>— Боље би било да је умро! </p> <p>— Боље! — рече поп. — Тешко ње |
| у Алексину. </p> <p>— Па зар онда не би било добро да ја око Алексе... </p> <p>— Не би. </p> <p |
| <p>— Зато ти и хтедох рећи!{S} Како би било да се овај народ врати својим кућама? </p> <p>— Па |
| — рече после кратког ћутања. — Како би било да се ми сад окренемо Алекси.{S} Он је сјетан, нев |
| .. — рече један стари Турчин. — Како би било да ми овдје преноћимо, па сутра да се навеземо. </ |
| а не знам куда ћу!... </p> <p>— Како би било да припитамо попу? </p> <p>— А, то је баш како ваљ |
| би... </p> <p>— Је ли, снахо, а како би било да пробудимо бату? — рече Јова. </p> <p>Марица сле |
| колико и јунаштво...{S} Него, добро би било да мало ујамо? — рече Зека. </p> <p>— Како ти хоће |
| ајдуци се насмејаше. </p> <p>— Добро би било да ми помлатимо сваки дан оволико бескућника! — ре |
| .{S} Да их половина роди мушкиње, то би било пет јунака!...{S} Турци су, брате, паметни!... </p |
| леже Милош раменима. </p> <p>— Севап би било.{S} А, после, и они се радо гледе. </p> <p>— Не бр |
| данас преседети овде!...{S} Лакше би ми било да ме метнеш на жеравицу да преседим него да сваки |
| } А што се Јелице тиче... није ништа ни било!...{S} Она је за те прошла!...{S} Збогом!... </p> |
| у пламен лиже образе.{S} И да је Алекси било до тога, он би могао чути како му срце лупа...{S} |
| од тих кућа.{S} У унутрашњости њиховој било је још одељења сем „куће“, као: домаћинова соба, ћ |
| Око сваке кућице био је засађен воћњак било од шљива, било од јабука. </p> <p>Те су кућице бил |
| а реч соколила све.{S} Све што је с њим било веровало је да је тако... </p> <p>Илија Срдан је ч |
| му он није дошао, зашто бар није по ком било поручио?... </p> <p>А да се није још и јутрос где |
| о мога паса, али овог чуда није са мном било!...{S} Ја осећам да ће ми срце излетити из прсију |
| — рече Јовица. </p> <p>— А шта је с њом било? </p> <p>— Збиља, шта је било? — упита Станко. </p |
| > <p>И он исприча све шта је са Лазаром било. </p> <p>— Па шта сад мислиш? </p> <p>— Дођох да т |
| домаће послове. </p> <p>Скоро сваки дан било је овде-онде окршаја.{S} Ово што се одметнуло није |
| !...{S} Реч му се узела.{S} Није му жао било седе главе, та он се и онако доста наживео, али му |
| дошао, била је ноћ.{S} Њему је све живо било пред очима.{S} Затварао је очи да не би више гледа |
| под свога крова; и сами пас тражи какво било склониште, па ту ћути и не пушта гласа... </p> <p> |
| ала из дана у дан.{S} Није никакво чудо било наћи леш на путу.{S} О томе се више није ни водило |
| и у највећој несрећи.{S} Тако је некако било и код Алексе.{S} Од неколико дана он више не беше |
| ? </p> <p>— Не би био ништа кад би тако било.{S} Али није тако. </p> <p>— Тако је. </p> <p>— Де |
| </p> <p>— Право ми је!{S} Све је добро било!...{S} А сад?...{S} Шта ћемо сад? </p> <p>— Да их |
| нека ти он каже... </p> <p>— Шта је то било, Иване? </p> <p>— Било!...{S} Не можеш им ништа до |
| Неће, неће!...{S} Али, опет, где је то било да се девојка противи оцу?... </p> <p>Он скочи и с |
| Обујми га жива жеља да сазна како је то било, те стога се реши да сместа иде Деви да га пита. < |
| — Чекајте, казаћу!...{S} Ево како је то било!{S} Јуче, после подне, враћам се ја из шуме.{S} Та |
| озлатити!...{S} Па, опет, моје би злато било ђубре!...” </p> <p>— Вас двојица идите Бездану и т |
| дочекивали! </p> <p>— Јесмо, ал̓ је бар било џебане. </p> <p>— Па донеће Суреп џебане. </p> <p> |
| ј то малопре не рекох?{S} Сад би ми бар било лакше.{S} Она би отклањала.{S} Казала би: није спр |
| Распните ме! — грмео је он. — Срам вас било седе косе!{S} Осуђујете човека, а нећете да га чуј |
| било боље.{S} Чула је све што је данас било... </p> <p>Прође неколико тренутака у ћутању...{S} |
| нам треба радити...{S} Јер што је данас било с њим, биће сутра с тобом... с Јовом... и другим л |
| говараху: </p> <p>— Ово што је до данас било, није ништа — вели један. </p> <p>— Ја мислим да ћ |
| ћ за вечером чули су шта је јуче у колу било.{S} Обојица наједанпут викнуше: </p> <p>— Станко?! |
| .{S} Гледао сам једнога дечака, није му било седамнаест година, ситан, мален, па како није имао |
| расан је то човек био!...{S} Боље би му било да је онога удавио док је још жгепче био, него што |
| е смотрио вука или медведа, лакше би му било... </p> <p>Прва мисао беше му:{S} Станко.{S} Од те |
| ху поносити. </p> <p>Него, у том поносу било је и таштине.{S} Били су веома поносити својом сло |
| га зија мржња и презирање...{S} Није ту било човека који би се сажалио; нико га ни чути није хт |
| </p> <p>— Добра. </p> <p>— Севап би их било саставити! — рече Турчин, а очи му засијаше неком |
| орао се ту неки враг излећи!... </p> <p>Било у колу, било да из кола иду, Станко, и Лазар су уз |
| екосмо ли? </p> <p>— Рекосмо... </p> <p>Било је глуво доба кад се кући вратише... </p> </div> < |
| ење где ватра гори зове „кућа”. </p> <p>Било је и бољих кућа.{S} То беху куће задружних породиц |
| ржаваху, ниједан не хте остати. </p> <p>Било је глуво доба кад укућани сами осташе.{S} Жене су |
| веде ствар сасвим другим путем. </p> <p>Било је то некако око Тројица.{S} Алекса се враћао с ра |
| чекало. </p> <p>Дође и тај дан. </p> <p>Било је то на Госпођине покладе.{S} Небо се облачило и |
| адоше чете четовати.{S} Катић је постао бимбаша, коме су предати људи што чувају границу.{S} Зе |
| еци цицвару, бре! — дрекну он и замахну бињеџијском, троструком канџијом, те је ошину. </p> <p> |
| ном шушњару, покривен растовим брвнима, био је бунар који су по свој прилици сами хајдуци ископ |
| </p> <p>Заврзан беше здрав.{S} Истина, био је нешто блед, али ведар и весео као и пре.{S} У ду |
| нђелом.{S} И Станко, у рају душе своје, био је заиста анђео.{S} Да си му ма шта заискао, дао би |
| да је мало шенуо... </p> <p>— А, брате, био пазити на свој народ!... </p> <p>— Шта ћеш?...{S} В |
| </p> <p>— Јест, причао ми је.{S} Вели, био сам се сав охладио, ал̓ он, брате, некако човечно, |
| тне” разговоре...{S} А кад су полазили, био је срећан ако је неком бегу или аги придржао узенги |
| ш! — цичи Турчин као гуја. — Био си ти, био је поп!...{S} Ја то знам!{S} Од мене не можеш сакри |
| ао би па ма штетовао...{S} Једном речи, био би то миран сељанин: давао би богу божје, а цару ца |
| је имао сестру на удају, а Јован, опет, био момак за женидбу, па као комшијске куће...{S} Знали |
| што је онако бесно раширио своју круну, био им је једном заклон од кише.{S} На овој су стази то |
| н окретао око њега...{S} Као што рекох, био је то миран домаћин; никад се он ни с ким није парб |
| Милош, а?... </p> <p>— Отера ме!...{S} Био заказао Ивану да дође, а кад ја рекох нећу, он ме о |
| чутурицом, коју му млађи изнеше!...{S} Био је уверен да тога дана неће много касати.{S} А и ку |
| : лако дарну стварку, па иду даље...{S} Био је према свему равнодушан.{S} Чује цврчка, па помис |
| е је. </p> <p>И осети ластак души...{S} Био је уверен да ће га та путања извести на пут.{S} И т |
| очи... </p> <p>Али то не беше сан...{S} Био је као у неком полусну, у коме је чуо и оног малог |
| . РАСЦЕП </head> <p>Иван стиже дома.{S} Био је весео и расположен.{S} Радујући се што му посао |
| ше одзива у души његових парохијана.{S} Био је то старац од својих осамдесет година, здрав и кр |
| арашница свезана је и једна причица.{S} Био је некад некакав џин, па заволео сестру рођену и хт |
| > <p>И та га мисао све више опијаше.{S} Био је потпуно уверен да му пушчано зрно не може додија |
| ало те не заборави увратити се попи.{S} Био већ и прошао његову кућу.{S} Онда се врати, уђе у а |
| p>Он скочи и стаде ходати по качари.{S} Био је врло узрујан и немиран; није се могао стањити на |
| p> <p>Станко је сагао главу и ћутао.{S} Био је веома узбуђен.{S} Срце му је нагло лупало, као д |
| би трчао за њим док би душе осећао.{S} Био је то ужасан човек.{S} Нека му Турчин каже да свога |
| </p> <p>Него, он није био само поп.{S} Био је он човек од перчина до пете, и то паметан човек. |
| <p>Док бахну у авлију Иван Миражџић.{S} Био је блед као крпа.{S} Како дође, оп запита за домаћи |
| > <p>— Лажеш! — цичи Турчин као гуја. — Био си ти, био је поп!...{S} Ја то знам!{S} Од мене не |
| </p> <p>— Ево шта је! — рече Заврзан. — Био је у њиховом селу субаша неки Ибро.{S} Јовица је им |
| ноћ смо ти се надали! — рече му отац. — Био је овде и попа!...{S} Дева нам дође и рече да си жи |
| <p>и Турчин слеже раменима... </p> <p>— Био сам се поплашио.{S} Ја знам, чуо сам од жена да је |
| рце ме боли! — јецала је она. </p> <p>— Био сам љут!...{S} А она, јогунаста, као што знаш, оде! |
| .. — рече Крушка и најежи се. </p> <p>— Био је, али као сен.{S} Зачас га нестане.{S} Вребао сам |
| {S} Ама како ти пушком гађаш? </p> <p>— Био сам најбољи нишанџија у Црној Бари! —рече Станко по |
| вија.{S} Беше заборавио да је крај њега био Маринко...{S} Мислио је да се све село дигло за њим |
| у! </p> <p>— Да га нађеш, па где био да био? </p> <p>— Да га нађем! </p> <p>— Добро!{S} Онда пр |
| S} Није било већих сукоба, али је вазда био по који буљук Турака, које су ови пресретали и тукл |
| преко Дрине, па бије.{S} Ту му је вазда био Зека са својим „голаћима” у помоћи...{S} Нема стопе |
| до!... — рече он. — Никад ја нисам боја био док мало ножем не прорадим!...{S} Ја ово и не рачун |
| аве, и побеже... </p> <p>За тренуће ока био је у лугу... </p> <p>Јурио је као махнит, бесан, от |
| агледао у њу...{S} У толиким је борбама био, па му сваку беше лакше почети него разговор с Јели |
| и, Иво, реци ми ко је, онако, међу вама био највише мени противан? — поче Турчин и упиљи у Иван |
| аг, миран.{S} У свима сеоским пословима био је вазда тамо где су били паметнији људи, као поп, |
| азар се није преварио.{S} Оно је заиста био човек.{S} Али не беше Станко него Маринко. </p> <p> |
| ник Вишкупија, а изнад села Раденковића био је трећи даник Дренова Греда. </p> <p>Сва та места |
| иде капу и приђе им руци. </p> <p>— Жив био, Лазо! — рече попа. — А које добро? </p> <p>— Молио |
| у паклу не може бити горе: живот њихов био је пакао. </p> <p>Како да не буде пакао?...{S} Њихо |
| Оно, и ја њега мрзим, и дабогда му бог био онолико пријатељ колико ја!...{S} Али ако се сукоби |
| . </p> <p>Чудно заиста!{S} Ко је ма кад био у борби, тај ће знати како се после борбе слатко сп |
| је раскопано огњиште..{S} И ако би икад био старешина, овдје бих становао!...{S} Све ми је оку |
| е криво ништа... </p> <p>— Онај је овде био крив, је л̓? — упита Станко и показа на Алексу. </p |
| p>— Могу! </p> <p>— Да га нађеш, па где био да био? </p> <p>— Да га нађем! </p> <p>— Добро!{S} |
| тавица обузимаше снагу његову.{S} Да је био насамо, пустио би зубе да цвокоћу до миле воље, али |
| ле” сузе ударише му па очи... и тада је био кадар свашта учинити... </p> <p>Неко га, са страга, |
| ло и смејало до миле воље.{S} И Зека је био расположен.{S} Само Станко беше већ неколико дана о |
| иној одаји горео је жижак.{S} Крушка је био врло узнемирен...{S} Опет га беху спопали они чудни |
| ролазаше пред њихове куће.{S} Алекса је био у авлији.{S} Како га смотри, он викну.{S} Али се Си |
| и труђаше се да сасвим заборави шта је био.{S} Стид га беше да, ма и збораним челом, своме нов |
| Станко него Маринко. </p> <p>Субаша је био нешто замишљен кад му јавише да је ту Маринко.{S} О |
| у за место на којем стојиш.{S} Такав је био поглед Станков. </p> <p>Лазару изиде све на очи, па |
| тога тренутка Лазар се колебао; сад је био решен...{S} Давно и давно, још у првим часовима љуб |
| <p>— Иду Турци!... </p> <p>Распоред је био већ готов.{S} Први низ заузеше Чупићеви људи.{S} Ва |
| , висиле су целе сланине...{S} Народ је био вредан и раден - није чудо ако је имао!... </p> <p> |
| >— Ево, кмете, ево, попо!...{S} Овде је био он и копао нешто.{S} А ја сам иза оног грма гледао. |
| у па струже бритвом... </p> <p>Пораз је био очевидан.{S} Турци, кад дођоше себи, више и не мисл |
| ви бејаху млади, сем харамбаше, који је био просед. </p> <p>Станку се допадоше ова лица.{S} Још |
| осну.{S} Ја ти то јавим Чупићу, који је био код Ерића у Метковићу, а он одмах потрча и... ено с |
| сте!...{S} Јесте!...{S} Знаш ли каки је био пред судницом кад оно хтеде заклати Маринка?... </p |
| .{S} Он није био човек од науке, али је био један од људи свога доба, пун природне свежине и пр |
| } Алекса диже главу. </p> <p>— Ко ти је био овдје? </p> <p>— Није нико. </p> <p>— Лажеш! — рече |
| и ја сам стајала с обојицом.{S} Онај је био завидан.{S} Све ми се чинило да га мрзи...{S} Кад т |
| не осветимо Станка?...{S} Та он нам је био харамбаша... </p> <p>А Суреп само уздигао обрве, па |
| и, види да је детињасто.{S} С једним је био начисто: хајдука не могу похватати.{S} Јер, Црнобар |
| и Крушка и Маринко.{S} Међутим, Иван је био оружје у њиховим непоштедим рукама...{S} Он је нево |
| аш како сам га завољео! </p> <p>Иван је био блажен. </p> <p>— Гледам ове друге...{S} Будибоксна |
| аше оборене главе поред Зеке.{S} Дан је био леп.{S} Сунце је пријатно грејало.{S} Жуто, увело л |
| , па се склони у крај... </p> <p>Дан је био облачан.{S} Облаци се почели таложити, па никако да |
| ...{S} А није ни шала!...{S} Заврзан је био душа голаћа...{S} Више нико није мислио о својој гл |
| а се приповиједа!... </p> <p>Страшан је био Турчин. </p> <p>Маринко се вукао од дрвета до дрвет |
| усне, па скоро да плачу...{S} Младен је био отишао. </p> <p>Крушка назва бога. </p> <p>Младеж м |
| S} Маринко је ишао за њим.{S} Турчин је био врло љут.{S} Криво му што га тако брзо прозреше.{S} |
| , јер за све време док се тукоше, он је био свој госа; сад пак мораде одговарати на питања са р |
| са се нимало није бојао Ивана.{S} Он је био толико куражан пред њим као да говори са кнезом Сим |
| . </p> <p>Чудан беше то човек.{S} Он је био... воденичар.{S} Живео је сам у својој воденици, иа |
| е знало је и радило свој посао, а он је био господар.{S} Мислио је да је у његовој кући свака њ |
| е њиховој несрећи — јер само тада он је био срећан. </p> <p>Волео је хајдуке, те синове горске, |
| ати да не убије Лазара... </p> <p>Он је био човек свога доба.{S} Јуче млеко мајчино, данас љути |
| својим очима, не би веровали.{S} Пањ је био врло висок. </p> <p>— Заврзане, Заврзане! — заграја |
| д шиндре, наткривеним димњаком, а ко је био мало бешњи, и крстом накрај слемена.{S} Још и данас |
| о је летео, а не ишао.{S} Зека, иако је био онако кракат и лак, једва га је могао сустизати. </ |
| а гледајући у звезде... </p> <p>Иако је био уморан, иако му се чинило да ће заспати чим се на з |
| на од дана оног окршаја...{S} Станко је био у Парашници.{S} Дружина му је с дана у дан расла... |
| Ручак је свима слатко пао.{S} Станко је био весео као никад дотле.{S} Његова веселост развесели |
| обода и одрешитост, а после — Станко је био и личит — све се то допаде хајдуцима. </p> <p>— Мо’ |
| ар. </p> <p>Пођоше... </p> <p>Станко је био изненађен.{S} Он није владао собом него се кретао п |
| окрете леђа и изида. </p> <p>Маринко је био као убијен.{S} Та није могућно да се он преварио, к |
| у, па уђе у вајат... </p> <p>Ето, то је био његов свадбени дан. </p> </div> <div type="chapter" |
| сти на ум да Дрину прелазе!...{S} То је био страшан лом, који се не да ни опричати!... </p> <p> |
| више пи говорити, ни мислити.{S} То је био гром што му поруши и размрви снагу, што утуче сваки |
| у да поп и кмет врче на њега, али то је био само разговор...{S} А после, и Крушка је добар чове |
| икри се у један шушњар... </p> <p>То је био Дева.{S} Он једини смотрио је Лазара кад је побегао |
| заповест свога господара. </p> <p>То је био Маринко.{S} Журио је по жељи Крушкиној, који га баш |
| врћући се на вику његову. </p> <p>То је био први напад Иванов на Алексу.{S} Од тога доба понављ |
| и остао сталан и још чвршћи него што је био у младости својој... </p> <p>И он осети неко поштов |
| опу да га код куће чека. </p> <p>Поп је био толико нестрпљив да није могао у кући седети него и |
| це да му искочи из груди...{S} Кадар је био на чету ударити... </p> <p>Иза једног грма — према |
| право, није ни могао задржавати, јер је био изгубио свест.{S} Он није ништа знао ни о себи, ни |
| лоша.{S} Ибро га је одмах нашао, јер је био код куће. </p> <p>Јавише му да је већ ту. </p> <p>— |
| пословица: „Никад два добра!” Живот је био одиста леп.{S} Таквим би се животом дало живети и д |
| и обарао по своме нахођењу У кући му је био ред као у кошници.{S} Свако чељаде знало је и радил |
| д мир!... </p> <p>Заћуташе.{S} Тајац је био као у гробу.{S} Чуло се како шушти сув листак на др |
| да никог нема. </p> <p>— А је ли овдје био поп? — упита Крушка Алексу. </p> <p>— Није. </p> <p |
| није их ни попреко погледао...{S} Није био толико срдит колико зачуђен... </p> <p>— Најпосле — |
| ..{S} Сумњао је на поп-Милоја, али није био сигуран... </p> <p>А он, заиста, беше рђав човек, ч |
| о је много планова, али му ниједан није био баш сасвим подесан. </p> <p>Међутим, Иван се беше в |
| аве не окреће!... </p> <p>Него, он није био само поп.{S} Био је он човек од перчина до пете, и |
| т!...{S} Чинило му се неверица: он није био уверен да је Станко пао!... </p> <p>И опет напреже |
| ! </p> <p>И заиста, тако је.{S} Он није био човек од науке, али је био један од људи свога доба |
| ан је освитао као и други.{S} Нико није био сигуран ни са животом, а џаба ти са оно мало муке ш |
| ас у Маринка. </p> <p>— И баш нико није био?! </p> <p>— Нико. </p> <p>Крушка приђе Маринку, пог |
| Срце им зна, душа им зна!...{S} То није био живот него вечне муке...{S} И само мучење у паклу н |
| и, да проговори реч с њима, а опет није био задовољан!{S} Осећао је неки терет на души и био та |
| па господују...{S} Знаш ли ти, болан не био, да је Станко и ноћас био код куће? </p> <p>— Знам! |
| Кад је Чупић дошао међу њих, Заврзан се био распричао. </p> <p>— Шта радите, добри људи?... </p |
| > <head>15. ДВА ОЦА </head> <p>Милош се био страшно поплашио.{S} Онако страшна заповест Крушкин |
| а, а нећете да га чујете!...{S} Срам те био, седи свештениче!...{S} Зар се тако од рамена одсец |
| {S} Ја сам се с тобом шалио док си дете био!...{S} Ја сам те маленог цуцао на мојим коленима!.. |
| ј кућевних потреба.{S} Око сваке кућице био је засађен воћњак било од шљива, било од јабука. </ |
| ло да је онога удавио док је још жгепче био, него што га онако обрука и оцрни!... </p> <p>— Вје |
| ио?... </l> <l>Чему лажеш, црн ти образ био, </l> <l>Кад Котора ниси, ни видио? — </l> <l>Ја ти |
| ољан!{S} Осећао је неки терет на души и био тако осетљив да га је све вређало, па чак и хрка је |
| ицу и без твога деверства!... </p> <p>И био је тако миран... било му је тако право као да је уч |
| , онда шта сам ја крив? </p> <p>— Не би био ништа кад би тако било.{S} Али није тако. </p> <p>— |
| закржљала и сасвим изумрла...{S} Он би био добричина, миран, благ, скроман; правио би се мањи |
| . </p> <p>У свакој другој прилици он би био хладан према Маринку, али данас он је морао ма с ки |
| има, који не учинише никад ништа што би био грех пред богом, а стид пред светом.{S} Простодушан |
| је оним страшним љубавним жаром што би био кадар сагорети све као пламен... </p> <p>И све је т |
| према мени.{S} Ја сам у овој Црној Бари био жељан људи и лијепе ријечи...{S} Све ме је гледало |
| рну главу сабља не сече!...{S} Што ниси био миран?...{S} Бар не би мучио старог чича Маринка да |
| као поп, кмет и други.{S} У својој кући био је у пуном смислу речи домаћин.{S} Ту је он дизао и |
| ше светњаци пред очима.{S} Тај је човек био Станко. </p> <p>— Доле! </p> <p>— Доле!... — загрме |
| ти личину!{S} Иди, иди!...{S} Тај човек био је Дева. </p> </div> <div type="chapter" xml:id="SR |
| х се заплакао!...{S} Красан је то човек био!...{S} Боље би му било да је онога удавио док је јо |
| орена, запрепастили су се, јер је струк био дугачак осамнаест мушких педаља, и опет није с коре |
| Она ми је сама све причала...{S} Ја сам био код Алексе онога јутра кад је њу Станко довео...{S} |
| p>— Знам!...{S} Имаш право...{S} Ја сам био будала!...{S} А они.. право су имали!... </p> <p>— |
| н и Маринко исто тако. </p> <p>— Ја сам био мученик! — настави Крушка. — Да сам пао у постељу, |
| сно говораше са собом: </p> <p>— Ја сам био добар човек, миран, поштен.,.{S} А њима легло на ср |
| амо сам носио марви помам...{S} Кад сам био према Ивановој кући, смотрим Станка Алексиног где и |
| <p>— Добро, харамбашо!{S} До данас сам био твој, а од данас свој.{S} Поштујем ти реч, јер пошт |
| ја понешто натуцам у књизи, иако нисам био у манастиру...{S} Ево шта је ту!...{S} Турчин не мо |
| из рукава.{S} Наравно да је ту Заврзан био победилац.{S} Причао је сваку причицу из заједничко |
| ико друговао с њим да ми је чак и јаран био!...{S} Жалим за сваком милоштом, за сваком лепом ре |
| иде његову рођену пушку, коју је обесио био на лево раме, а своју шару спусти подаље у страну. |
| на, па не бирају...{S} Њима је право ко био, само нека је Турчин... </p> <p>Два сахата у сат гл |
| мали да беже натраг...{S} Страх је тако био завладао, тако их спопао од оног тренутка кад је Зе |
| увиде да је претерао шалом и да је Зеко био у праву да му онако каже. </p> <p>Месец одскочио с |
| ва је дрхтала као прут.{S} Да је Станко био прибранији чуо би како јој срце бије...{S} Али и он |
| ћ решио.{S} У души својој он је наскоро био раскрстио.{S} Он не могаше бољег пријатеља себи наћ |
| ак; и, младости ми моје, бабо, да је то био, ја их га саранио као човека, чак бих попу замолио |
| о Лазаревој кривици: </p> <p>— Да је то био други који Турчин — тешко твоме Лазару!...{S} Мисли |
| , диже се и седе... </p> <p>Али је умор био веома велики.{S} Руке, којима се опирао о земљу, др |
| ти, болан не био, да је Станко и ноћас био код куће? </p> <p>— Знам! — рече Иван. </p> <p>— Зн |
| ваздуха, да дахне слободно, па би опет био снажан, опет би се окрепио... </p> <p>Али то беше в |
| авадити се с њим. </p> <p>Станко је већ био ту с Јелицом.{S} Он се топио од милина...{S} Рај пр |
| p>Тамо га дочекаше лепо.{S} Милош Севић био је човек добар, благ, миран.{S} У свима сеоским пос |
| е мало крај огњишта. </p> <p>Сима Катић био је марвени трговац.{S} Родио се у селу Дворовима у |
| ч проговорили, он би чуо, тако је близу био!...{S} Али не виде никога!... </p> <p>— Ама то је л |
| ни се чини да је друго!...{S} Пре је ту био и бабо...{S} И нана је била некако кочопернија.{S} |
| поп Милоје. </p> <p>— Ја после нисам ту био — настави Станко — али чуо сам, пронео се глас, да |
| ..{S} Ја верујем да сам грешан, али бих био већи мученик да се нисам осветио!... </p> <p>— Грех |
| оба није ни знало.{S} Или ако је ко баш био веома љут, он је псовао „душу”, „паприку”, „врежу н |
| p>Па стаде размишљати о себи... </p> <p>Био је ретке среће.{S} Толико је бојева претурио, па ос |
| планинама...{S} И дружина му се диви и бира га за харамбашу! </p> <p>— Станко харамбаша!...{S} |
| н и Јовица засели као код казана, па не бирају...{S} Њима је право ко био, само нека је Турчин. |
| ив у руке не идем.{S} Ако ме позову, ја бирам гору!... </p> <p>— То је паметно...{S} И тако гов |
| Остави се тога, Клемпо!...{S} Него, да бирамо харамбашу. </p> <p>— Шта да бирамо! — рече Јовиц |
| , да бирамо харамбашу. </p> <p>— Шта да бирамо! — рече Јовица. — Ето Станка. </p> <p>— Али ја н |
| држи оштру ђорду у рукама, а све јунак биран и одабран, крвавога ока и погледа. </p> <p>Јуре к |
| — Нано, — рече Станко — нама вала данас бирати старешину.{S} Ми не хтедосмо без тебе то чинити. |
| ад се споразуму, зађе чича Сима „кнез” (биров) и сазове домаћине судници, коју су насред села п |
| аше неколико њих. </p> <p>— Ја велим да бисмо паметније овако урадили! — рече старац. </p> <p>— |
| S} У овом шарампову ми смо громови, кад бисмо изишли одавде, ми бисмо били или гробови или робо |
| тридесет!...{S} А за две године исекли бисмо сву Босну!...{S} Охо!... овај ага парајли!...{S} |
| мо громови, кад бисмо изишли одавде, ми бисмо били или гробови или робови!... — говорио је Чупи |
| е.{S} Што их овде имамо, то ваља!{S} Ми бисмо баш и волили да нам Турци у походе долазе.{S} Али |
| јатељимо!...{S} Да је бог хтео, и да ми бисмо мало паметнији — ово би се и лепше свршило!...{S} |
| у руку. </p> <p>Станко се загледа у оне бистре очи, у тај извор љубави и милоште; рука му сама |
| <p>јабука, а власи седе као руно.{S} У бистром оку огледао се разум, а у покрету снажна и чврс |
| рило и преламало се као шарени шљунак у бистром потоку... </p> <p>Станко диже главу и прекрсти |
| не, тешко теби!...{S} Докле ћеш, болан, бити луд?...{S} Зар ти мислиш да ћеш кадгод бити прав њ |
| ефендија!{S} Ама ја бих рекао да треба бити мало оштрији. </p> <p>— Па, како ћу! — стаде се Ту |
| видим срећна и весела, па ћу онда и ја бити весео!...{S} Хоћу да му ја просим цуру!... </p> <p |
| атерину, као велим: с тобом ћу срећнија бити и проклета него... с оним благословена!... </p> <p |
| акнути Јелице!...{S} Она само може моја бити!... </p> <p>— А отац, а мајка?... </p> <p>Он погле |
| у паклу мучена, ја мислим да већих мука бити не може!...{S} Дан-ноћ у страху...{S} Кад само пом |
| и!...{S} Дрина нам је била не може бола бити!...{S} Мене је толико замиловала да ме хтеде некол |
| ници. </p> <p>— Пробратиме!{S} Неће она бити Лазарева док ми живимо! — рече Зека ухвативши га з |
| х, сита!{S} Као да је то најести се, па бити сит!...{S} Ето, па га гледај, а он нека прича!... |
| ати!...{S} Срамота је!...{S} А она мора бити твоја, већ ако јој бог узме живот!... </p> <p>— Ал |
| ван хоће, Турчин хоће!...{S} И она мора бити Лазарева, мањ да умре!... </p> <p>— Док Станко жив |
| он не могу живети под небом, један мора бити мртав!{S} Он се реши у гору, али најпре да убије Л |
| дао ми мој бог! </p> <p>— А... то мора бити.{S} Иван сену оком. </p> <p>— Никад! — рече он. </ |
| њихов разговор и знао све што ће сутра бити, све... </p> <p>— Па што онај није казао? </p> <p> |
| .. </p> <p>— Ти знаш да свадбе без меса бити не може!{S} Кад се овако дигне и свака травка, као |
| емо мало — рече Латковић. — Неће згорег бити да се мало поразговоримо о свему што нам ваља чини |
| луд?...{S} Зар ти мислиш да ћеш кадгод бити прав њима двојици?...{S} Тешко теби!...{S} Од дана |
| ш од страха кад помислиш шта ће од тебе бити за тренутак-два...{S} А ми се на то научили, па св |
| ког окршаја данас? </p> <p>— Па... може бити. </p> <p>— Да нису трговци? </p> <p>— А... са њима |
| л̓ је баш толико? — рече Јаков. — Може бити да прегони. </p> <p>— Тако ће и бити? — вели Милош |
| сасвим наивно одговори: </p> <p>— Може бити. </p> <p>— И, послије, чуо сам да се она тамо саст |
| , хоћу! </p> <p>— Али сад! — После може бити доцкан! </p> <p>— Сад!...{S} Хајдмо из овијех стоп |
| p> <p>Али, као да од свега тога не може бити ништа.{S} Људи осташе хладни према њему.{S} Било ј |
| </p> <p>— Па опет пре месојеђа не може бити ништа, сад је пост — рече Иван. </p> <p>— Само нек |
| има опаког сипа као ти, он мени не може бити род!...{S} Поздрави твога сина Лазара и кажи му:{S |
| емљу превртали. </p> <p>Заврзан не може бити миран, стаде задиркивати Зеку: </p> <p>— Ама, слав |
| ; али овде, на земљи... овде то не може бити!...{S} Ми смо ти створени некако друкчије.{S} И ев |
| де страх. </p> <p>„Зар онај пас не може бити овде гдегод у заседи?” — помисли. </p> <p>И нешто |
| уке...{S} И само мучење у паклу не може бити горе: живот њихов био је пакао. </p> <p>Како да не |
| и народ? </p> <p>— Па, шта друго и може бити!... </p> <p>— А ко је тај? </p> <p>— Онај према ко |
| они намеравају!...{S} Јунак као ми може бити сваки ко има срца у грудима, али као Дева не може! |
| ишљао је Крушка и дан и ноћ шта то може бити.{S} Који је тај што његов план ремети?...{S} Али н |
| бити лепше смрти, само ако и смрт може бити лепа?...{S} Реци ти, Станко!... </p> <p>— Имаш пра |
| <p>— Стој, Турчине!... </p> <p>Морао је бити страшан поглед Станков кад је онако збунио Мујагу. |
| јено, уз један пањ. </p> <p>Могло му је бити нешто преко тридесет година, крупан, крупнији од с |
| били већ на ногама. </p> <p>Могло их је бити око тридесет.{S} Сви бејаху млади, сем харамбаше, |
| његов глас.{S} Дочекаше их да веселије бити не може...{S} Жене спремише вечеру и хајдуци вечер |
| ш све!...{S} Куни ме, убиј ме, друкчије бити не може!... </p> <p>Ове речи, ови погледи тврдили |
| о убедљиво да се свима учиш да друкчије бити не може.{S} И све их некако открави. </p> <p>— Јес |
| /p> <p>— Хајдучка сорто! </p> <p>— Боље бити и хајдук него турска улизица! </p> <p>— Ко је улиз |
| кћер за Лазара.{S} И онда не може боље бити!{S} Алексу осрамотио, Ивана дограбио, па сад жари |
| ошеву.{S} Дочекаше га тамо не може боље бити.{S} Одмах га посадише да седне и донеше ракије да |
| ти — рече харамбаша. — А за нас ће боље бити да зараније шуму хватамо. </p> <p>И... док длан о |
| икад неће бити његова...{S} А то не сме бити!...{S} Њему ће живот бити црна развалина ако му он |
| е за њих испаштати.{S} Зар му може горе бити него кад му поштени људи леђа окрећу?...{S} То је |
| ац и мајка!... </p> <p>— Та већ тога ће бити!...{S} Стојан вели: ја морам најпре моју главу зам |
| вор који им Лазар баше пресекао — да ће бити оно што сам ти онда још казао...{S} Ја се и сад се |
| нијесам видјео!...{S} Оно се види да ће бити кућаник и домаћин.{S} Миран, послушан, поштује ста |
| данашњи дан неће мирно проћи; као да ће бити нечега што дубоко задире у његов живот... </p> <p> |
| рушка. </p> <p>— Да видимо.{S} Ваљда ће бити! </p> <p>— Немој тако говорити! — уозбиљи се Крушк |
| !...{S} Та лепа девојка!...{S} И она ће бити његова!...{S} Што је било па путу, он је склонио; |
| свршили сами.{S} Него сутра... сутра ће бити пуне руке! </p> <p>— Добро! — рекоше ови. </p> <p> |
| рога бабе!...{S} Ходи к нама!{S} Све ће бити што ти душа зажели.{S} Довешћемо ми теби и Јелицу! |
| и орахову љуску скрцкају!...{S} Боље ће бити да мало пушке прочистите!... </p> <p>— Право вели! |
| никад не би опростио!...{S} Од мене ће бити доста што ћу припазити на њега да се не изгуби...{ |
| Лазара, и то ће бити тако...{S} Иван ће бити кмет, а то ће опет привући нам још којег сељанина. |
| </p> <p>— Ако је по зори судити, дан ће бити необично леп! — рече Алекса. </p> <p>И заиста!{S} |
| м Турци у походе долазе.{S} Али тамо ће бити само старост и немоћ, па ја мислим да је боље поди |
| рече он. </p> <p>— Али ја велим: то ће бити! </p> <p>— Не могу! </p> <p>— Моћи ћеш, моћи!{S} З |
| } Зека...{S} Јован и Јовица...{S} То ће бити доста... </p> <p>— Доста! — јекну Станко. — Ја ћу |
| !... ала ћу умети живети!...{S} А то ће бити кад онога пса нестане. </p> <p>И сама помисао па Л |
| заповједити да је да за Лазара, и то ће бити тако...{S} Иван ће бити кмет, а то ће опет привући |
| сву узину од Саве до Засавице, и то ће бити шарампов.{S} Ја сам јавио Ђорђу, и он је наредио д |
| ђита!... </p> <p>— Чини ми се, данас ће бити и иђита!...{S} Слушај како тутњи... </p> <p>И заис |
| </p> <p>— Данас се враћа.{S} Вечерас ће бити у Парашници...{S} И поздравио вас све. </p> <p>— П |
| уго!...{S} Много ће живети!...{S} Ту ће бити људи, каквих људи!...{S} Као да их гледам мојим ст |
| Дева вели до двадесет. </p> <p>— Ту ће бити лепа ћара...{S} Шта велиш ти, Сурепе?{S} Суреп сам |
| Дружиће се са првим беговима...{S} Неће бити Турчина који неће знати име његово.{S} Ниједан про |
| дакле — рече Јовица. </p> <p>— Да неће бити каког окршаја данас? </p> <p>— Па... може бити. </ |
| ... </p> <p>— Док Станко живи, она неће бити Лазарева! — рече он и устаде. — До данас сам слуша |
| му Јелица сад измакне, више никад неће бити његова...{S} А то не сме бити!...{S} Њему ће живот |
| поручи да не долази.{S} Прошевине неће бити, јер ја немам више ћери... </p> <p>Посрћући, Јелиц |
| Млад сам, снажан сам!...{S} То ми неће бити тешко. </p> <p>— Али хајдук више нема породице.{S} |
| p> <p>— Сутра навече. </p> <p>— То неће бити! — рече Станко, а месо му заигра. </p> <p>— Зато т |
| иће и њега.{S} И онда, Јелица опет неће бити његова. </p> <p>То га запрепасти и готово поколеба |
| ад се вратише дочекаше их не може лепше бити.{S} Војводе се љубише с њима.{S} Чупић да је могао |
| же бити да прегони. </p> <p>— Тако ће и бити? — вели Милош. </p> <p>— Сад како му буде!...{S} Н |
| .{S} Видећеш како ћемо се ми здружити и бити добри пријатељи!...{S} Ја ти велим, док ти само ви |
| о је Лазара...{S} Млад, здрав, могао би бити дика и понос свима, а овамо, ето, постао издајник. |
| него погани џелат!...{S} То ћу ја теби бити!... — Одсецаћу комаде меса са тела твога, па их он |
| } Па шта хоће човек више?...{S} Може ли бити лепше смрти, само ако и смрт може бити лепа?...{S} |
| S} Зашто да се бојим?...{S} Ваљда ће ми бити жао онога живота што га нећу провести с Лазаром? ( |
| страна. </p> <p>— Хоћу!...{S} То ће ми бити најмилија прича што је до данас испричах!... </p> |
| му се запалило. — И друкчије не може ни бити!...{S} Јер, онда, како би назвали овај наш устанак |
| о си побратима — ево га!...{S} Ја ћу ти бити и друг, и брат, и... све!...{S} Ко је теби натруни |
| нам се спрема!...{S} Знаш ли ко ће нам бити кмет? </p> <p>— Ко? </p> <p>— Иван...{S} То ти је |
| стране пута.{S} Ти, Станко, ти ћеш сам бити с десне стране... онај грм... тако!...{S} И ти ћеш |
| о је да твој Маша види шта ће и с тобом бити! — рече он, па сиђе с дрвета. </p> <p>— Хоћемо ли |
| .{S} По самом јутру видело се да ће дан бити веома топал.{S} Први зраци сунчеви чисто су пекли |
| то... </p> <p>— То баш сведочи да ће он бити прави домаћин —настави Крушка — прави правцати дом |
| p>И пружи штап. </p> <p>— А ко би могао бити бољи од тебе? — рече неколицина. </p> <p>— А што т |
| слеже раменима. </p> <p>— Или је морао бити сам бескућник, па и Турци веле: нека нам се скину |
| !...{S} Ја се волим и у паклу пећи него бити жена ономе одљуду! </p> <p>Крунија занеме. </p> <p |
| p>— Знам, у Црној Бари.{S} Тамо је лако бити нишанџија; али буди ти овде, у гори!... </p> <p>Ст |
| устити, то рекну џину да ће му тек тако бити одобрено да се сетром ожени ако прокопа корито вод |
| ови погледи тврдили су да ће само тако бити како она каже. </p> <p>То више није била Јелица, о |
| срца и памети дао није, то би све могло бити!...{S} Ама овако... нека опрости Господ!...{S} Ста |
| бузимати неки страх.{S} Шта ли је могло бити с Лазаром?{S} Да ли се одиста кренуо из Шапца?{S} |
| видела, али знам да је само тако могло бити! </p> <p>— Говори!{S} Говори, проклећу те! — цикну |
| му сад? </p> <p>— Сад ништа, али морамо бити на опрезу.{S} Иван ће повући људе за Турчином. </p |
| јући се. </p> <p>— Хоће ли и Катић тамо бити? </p> <p>— Не знам.{S} Он рече да се ти тамо нађеш |
| дигосмо се да се ослободимо, да можемо бити људи, да се можемо сербезно пружити под својим кро |
| и од ножа турског; дигосмо се да можемо бити оно што је бог хтео, стварајући првог човека — пра |
| овну Станка. </p> <p>— Ноћас ће сигурно бити каквог окршаја? — упита он. — Ти то знаш.{S} Видео |
| . хоћу, хоћу! </p> <p>— А ту ће сигурно бити и поп и кмет...{S} Турчин застаде.{S} Погледа у Ив |
| вању и мојој освети!{S} И зар није лепо бити хајдук? </p> <p>Господар си докле ти пушка носи!.. |
| ...{S} Некад је, заиста, то морало лепо бити, јер се омладина црнобарска само тим и таквим игра |
| ини!...{S} С божјом помоћу све ће добро бити!... </p> <p>— А јеси ли наместила кост? </p> <p>— |
| иако је то тако страшно, опет ће скоро бити!...{S} Мени се бар тако чини!...{S} И кад се вриса |
| говорити очајно: </p> <p>— Али, мора то бити!...{S} Знаш ли ти ко је твој отац?...{S} Зар ти ми |
| ти на кољена и молити ме!...{S} Мора то бити!{S} Али како?... </p> <p>Јест, баш у томе је била |
| јави — згазиће је! </p> <p>— Кад ће то бити? </p> <p>— Кад?...{S} То не зна нико!...{S} Ми трч |
| >— 3нам добро, добро.{S} Ма хоће ли што бити од прошевине? — пита Крушка. </p> <p>— Да видимо.{ |
| њима црни дани, па ће онда Крушка добар бити!...{S} Него, шта веле, вјере ти?...{S} Ради чега т |
| ко ћемо сви свршити?{S} Хоће ли око нас бити кога да нас надгледа и понуди?...{S} Хеј, браћо мо |
| . </p> <p>Чупићу се слутило да ће данас бити окршаја.{S} Надао се љутом боју стога што је знао |
| ан. </p> <p>— Ја мислим да ће тек данас бити окршаја!... </p> <p>— Вала, нека буде! — вели једа |
| } А то не сме бити!...{S} Њему ће живот бити црна развалина ако му она измакне... </p> <p>Грозн |
| {S} Иван је већ твој, а тада ће и Севић бити твој.{S} То су већ два јака човека у Црној Бари.{S |
| м: хвала на почасти!{S} Ја више не могу бити кмет.{S} Кућа, па старост и слабост, па најпосле, |
| иниће; а Лазар је добро псето, вреди му бити госа!... </p> <p>Турчин раширио зенице па нетреним |
| ће остати Станко.{S} Ти ћеш му у свему бити на руци, у свему, разумеш? </p> <p>— Разумем, хара |
| питам.{S} Хоћу да знам хоће ли то њему бити по вољи? </p> <p>— Ја шта ће, море! </p> <p>— Е, о |
| <p>— Богу и њему заверила сам се да ћу бити његова, и бићу, нано!{S} Пре ћу скончати у Старачи |
| што нужно, пошљи Ивановој кући, тамо ћу бити. </p> <p>И упутише се кући Ивановој.{S} Обојица су |
| продера се Станко. — Него, ево, ја нећу бити као ти.{S} На, гледај! </p> <p>Па се окрете укућан |
| } Зато дођох овамо, мислећи да вам нећу бити на одмет...{S} Ја се надам да се нећу постидјети!. |
| дари на Турке.{S} Ако то учини, може их бити и три стотине хиљада — опет су пропали!...{S} Биће |
| ци ништа учинити не могу!...{S} Може их бити још толико колико је пошло, па ћемо их опет за пет |
| кућо, хајде полако...{S} Сад бар можеш бити сербез.{S} Тамо има пуно Турака, можеш их се надво |
| је...{S} Онда суди како знаш!{S} Ти ћеш бити и бог и побожје!... </p> <p>— Маринко!{S} Брате!.. |
| <p>На бојном пољу осташе само Срби.{S} Битка беше свршена... </p> <p>Чупић дојаха на своме вра |
| xml:id="SRP18963_C3.15"> <head>15. ЉУТА БИТКА </head> <p>Освану дан кишовит, пун влаге; небо бе |
| млатиш као по граху!...{S} Кад се сврши битка, умијеш се као после вршаја, скинеш ђубре са себе |
| а обу вена; а Чупа, док се само убрише, биће девојка од тог света!... </p> <p>И, минувши мимо д |
| дити...{S} Јер што је данас било с њим, биће сутра с тобом... с Јовом... и другим лудима...{S} |
| тао је он. — Ја сам подстакао угарке... биће врућа меса!...{S} Једва једанпут!...{S} Или ће он |
| и од Вишкупије. </p> <p>— Сурепе!...{S} Биће џумбуса!... — шапну Заврзан. </p> <p>Суреп само кл |
| стотине хиљада — опет су пропали!...{S} Биће телесима загађена и Сава и Засавица! </p> <p>И као |
| харачлија, па га ваља пресрести!...{S} Биће ћара и сувише!... — рече смешкајући се. </p> <p>— |
| ли да је бар каквог посла!... </p> <p>— Биће! </p> <p>— Хвала милом богу!...{S} Ја сам мислио д |
| </p> <p>Ратници разговараху: </p> <p>— Биће кише. </p> <p>— Камо да хоће! </p> <p>— Вала, прав |
| ће одзвонити! </p> <p>— Кад? </p> <p>— Биће... </p> <p>И он је отезао с дана на дан, предомишљ |
| и Милош? </p> <p>— Кроз три-четири дана биће овде. </p> <p>— Ја бих нешто рекао! — рече Катић. |
| .{S} Погледаш: преко половину Црне Баре биће твоје...{S} Онда суди како знаш!{S} Ти ћеш бити и |
| е неки мерак да та цура буде твоја... и биће!... </p> <p>Кад стигоше кући, они затекоше лом.{S} |
| ј га.{S} Први који ће на њега посумњати биће поп.{S} Он ће повући кмета и још неке, и почеће ре |
| Брате!{S} Човјече!...{S} Ако то урадиш, бићеш ми брат!...{S} Учинићу те најчеститијим човјеком! |
| свога више загрлити неће!...{S} А ти... бићеш моја!...{S} Збогом!{S} Збогом!...{S} Ти си ми душ |
| му заверила сам се да ћу бити његова, и бићу, нано!{S} Пре ћу скончати у Старачи, као она несре |
| верујем!... ти си поштен човек!...{S} И бићу твоја, само твоја!...{S} Само нас гроб може растав |
| ли примио и њега у ортаклук? </p> <p>— Бих! — рече Дева смешећи се. </p> <p>— И оваких трговац |
| могао причати недела турска?...{S} Кога бих ја позвао да брани сиротињу?...{S} Нема више!...{S} |
| нако расплетена, с чибуком у рукама, да бих се заплакао!...{S} Красан је то човек био!...{S} Бо |
| ештења, рећи коју у заштиту Мачвана, да бих, с једне стране, побио оно што неки наши историци, |
| авним борцима-мученицима, а с друге, да бих им могао одати достојну пошту. </p> <p>Као што сам |
| ра оде. </p> <p>— Звао сам те, попо, да бих умро као хришћанин!...{S} Грехота би било поживети |
| Ја их, вала, више не могу трпети, па да бих знао круну попети!...{S} Док само чујеш: ја отишао |
| дође коса до бруса — морам рећи, па да бих цркао!...{S} Шта мисле ти људи?...{S} Нека се они, |
| не тишти та невоља!...{S} Знаш ли ти да бих се ја сит наплакао, да ме није стид плакати!...{S} |
| ће редове турске!...{S} И знаш ли ти да бих ја волео најљући окршај; више бих волео то него зав |
| .{S} Ја сам и бегуница постала, само да бих твоја била!...{S} Мени је твој кров милији од мога! |
| руге послове... </p> <p>Толико рекох да бих потврдио ово што говорим, а сад да наставим моју пр |
| . — Сила бога не моли!...{S} Ти знаш да бих се ја борио до истраге, али кад се нема су чим!...{ |
| p>— Не треба ми!...{S} Зар ти мислиш да бих ја, после ове бруке, прекорачио праг Милошев?...{S} |
| Али како?...{S} Да је то моја ћерка, ја бих Крушки казао: ја је не дам онде где ти хоћеш!{S} То |
| рамише шаре па одоше. </p> <p>— Ама, ја бих нешто с тобом говорио... — рече Ногић. — Носим ти ј |
| д њега.{S} Попа вели: </p> <p>— Ама, ја бих волео да је оп прави Турчин!... </p> <p>Овако је он |
| дође да се морам за њ човеку молити, ја бих га прегорео!...{S} А они... ваљда стрине?... </p> < |
| а посла имаш!...{S} Да су то јунаци, ја бих послао тебе и још двојицу, али то су угурсузи...{S} |
| није лако!{S} Да бог дао крила имам, ја бих одлетео тамо!...{S} Јер тамо је мој отац, и лежи ни |
| о” рвемо!...{S} Да сам ја тако хтео, ја бих тебе давно оборио!... </p> <p>— Ја се овако рвем! — |
| .{S} И кад би ми ко друкчије тврдио, ја бих му рекао да не говори истину!{S} Мој лијепи брате и |
| ени које од моје чељади онако рекло, ја бих га убио! </p> <p>— Немој се жестити.{S} Остави ти т |
| е он онако каки... што прави смутњу, ја бих први окренуо главу од њега!...{S} Али добар човек!. |
| адио? </p> <p>— Шта? </p> <p>— Ја... ја бих га убио!... </p> <p>Лазару сенуше очи...{S} Маринко |
| } Не бих ја пружао пушке на њега!{S} Ја бих га лепо зубима заклао!... </p> <p>Очи су му севале. |
| Крушка. </p> <p>— Море, ма̓ни ме!{S} Ја бих волео да сам умро него што сам дочекао овај покор!. |
| урчин не може нама добро мислити!{S} Ја бих волео да ме он турски поздравља”. </p> <p>Крушка се |
| {S} Ја, брате, не бих тако радио!{S} Ја бих им рекао: браћа смо, живели смо лепо и живећемо.{S} |
| ни је твој кров милији од мога!..{S} Ја бих, чини ми се дала ону кућу у којој сам се родила, са |
| Лазара и Ивана и она два гада!...{S} Ја бих пре прогутао куршум него што бих замолио!... </p> < |
| е живети ако она буде ма чија!...{S} Ја бих волео да си на мене опалио пиштољ него што си то ре |
| х ни копао шанца на Парашници!...{S} Ја бих сместа на Равње!{S} Стојан има право кад вели да он |
| е: </p> <p>— Станко има право!...{S} Ја бих се убио кад бих морао лежати а да ме само жене двор |
| си мој најлепши и највећи дар!...{S} Ја бих се смела богу заветовати да друге жеље нећу имати с |
| истина као што је бог на небу!...{S} Ја бих главу смео заложити!...{S} Кмет само слеже раменима |
| на!...{S} Да не греши он душу?...{S} Ја бих рекао да је свему крив онај несрећник...{S} Али, ак |
| танко. — И мени додија све ово...{S} Ја бих радо отрпео и три ране него све ово што сам овде у |
| <p>— Мени, брате, овде додијало.{S} Ја бих ишао у Парашницу. </p> <p>— А ја? — рече Станко. — |
| али ја — а ја сам и паметан човјек — ја бих онако исто учинио као и Лазар!... </p> <p>Иван само |
| видећи да Маринко све зна. </p> <p>— Ја бих чинио све, само да она не буде његова!{S} Е, мој си |
| три-четири дана биће овде. </p> <p>— Ја бих нешто рекао! — рече Катић. </p> <p>— Па говори! — п |
| ка налоге, а они заседеше. </p> <p>— Ја бих — рече Чупић — послао човека Молеру, да пожури што |
| аде се Турчин пренемагати. </p> <p>— Ја бих прво попу подвикнуо!...{S} Он први треба да ме позн |
| јагањце? </p> <p>— Волем. </p> <p>— Ја бих се, да ме није стид, играла с њим и дан и ноћ!... < |
| љу пропао! — рече Заврзан. </p> <p>— Ја бих отишао у град! — рече Станко. </p> <p>— И ми смо хт |
| добријем гласовима дођеш. </p> <p>— Ја бих то највише желео! — рече Лазар. </p> <p>— Е, срећан |
| асти на ум да нас оставиш. </p> <p>— Ја бих се волио разумријети овдје с вама!... </p> <p>— Збо |
| >Једног јутра рече Станку: </p> <p>— Ја бих ти нешто рекао. </p> <p>— Шта? — пита Станко. </p> |
| тишао без твога побратима? </p> <p>— Ја бих те известио у свакој другој прилици, побратиме, ама |
| , </p> <p>— Шта, буљубашо? </p> <p>— Ја бих те нешто замолио... </p> <p>— Говори.{S} Таком јуна |
| Ти си добар човек, ефендија!{S} Ама ја бих рекао да треба бити мало оштрији. </p> <p>— Па, как |
| Хоћемо!{S} Хоћемо!... </p> <p>— Ама ја бих волео кад би опет остао Јова! — рече Петар Шокчанић |
| да не жмиркају више... </p> <p>— Па ја бих убио себе кад не бих убио Лазара!...{S} Па оног Ива |
| аги ага; да то не беше твоја воља, и ја бих се заплакао! </p> <p>— А народ? </p> <p>— Море, рас |
| {S} Ти клепећеш као моје чекетало; и ја бих могао заспати поред твоје приче!... </p> <p>Заврзан |
| едело да будем харамбаша!...{S} Ох, ала бих се светио!...{S} Прво бих убио Лазара, па Крушку, п |
| ше заболе његови греси него муке којима бих га мучио!...{S} Његова рођена крв треба да се узбун |
| Да нису трговци? </p> <p>— А... са њима бих лако!...{S} Него бег.{S} Путује Сали-бег са пратњом |
| } Доста сам и зла и добра видео.{S} Шта бих ја то још могао очекивати?...{S} Него, спаси бог! < |
| дао здравља до суђена сата!...{S} И шта бих ја сад овде?...{S} Да ме прегуркују око огњишта?{S} |
| а ништа не знаш!...{S} А знаш ли Ти Шта бих ја овако сед урадио? </p> <p>— Шта? </p> <p>— Ја... |
| твоја глава, ја чувам своју!...{S} Кад бих ја сад тебе пустио, куд бих онда?...{S} Мислиш Круш |
| {S} Да бар хоће да разговара!{S} Па кад бих му ја казао: како је то човек коме одистине лежи на |
| говорим!...{S} Упамти, Иване!{S} И кад бих могао да ти најстрашније речи добацим у лице на тво |
| верујем у добро од Турчина...{S} И кад бих видео овим својим старим очима — ја опет не бих вер |
| аћо, мени се чини да би ме бог убио кад бих Лазара у животу оставио!... </p> <p>На то му нико н |
| ом руком учинити.{S} Бог би ме убио кад бих коме другом дао!... </p> <p>Успуза се уз дрво, па с |
| нко има право!...{S} Ја бих се убио кад бих морао лежати а да ме само жене дворе!...{S} Не смем |
| !...{S} Кад бих ја сад тебе пустио, куд бих онда?...{S} Мислиш Крушка не би дознао?... </p> <p> |
| и види моје жеље и моје срце!...{S} Све бих дао да ме само хоће ови свијет разумјети!...{S} Ја, |
| све. </p> <p>— Молим те, чича Дево, где бих ја могао наћи хајдуке? — запита га Станко после поз |
| .{S} И ако би икад био старешина, овдје бих становао!...{S} Све ми је оку на погледу...{S} И... |
| оја посла...{S} Коме ћу сад?...{S} Коме бих и могао причати недела турска?...{S} Кога бих ја по |
| .{S} О, ва им̓ оца!...{S} Ја, брате, не бих тако радио!{S} Ја бих им рекао: браћа смо, живели с |
| днако попуштати!...{S} Ја, славе ми, не бих дао!{S} Да је што друго, на хајд’...{S} Али таке се |
| ... </p> <p>— Да прођем мало збегом, не бих ли кога свога нашао. </p> <p>— Ту су! — рече Суреп. |
| тесто.{S} Да ми је ко опалио шамар, не бих му се могао одужити!...{S} Не види се прст пред око |
| и било то само — сами бог зна!...{S} Не бих ја пружао пушке на њега!{S} Ја бих га лепо зубима з |
| то хоћу?...{S} Јеси ли ти то?...{S} Не бих ти то саветовао!...{S} Него, ти ћеш поћи за Лазара! |
| ме, јаране!...{S} Стид, бога ми.{S} Не бих ја то смео каза ти, па да ме кољеш!... — А ти смеш! |
| атиме! — махну руком Зека. </p> <p>— Не бих, да ме не тишти та невоља!...{S} Знаш ли ти да бих |
| {S} Онда сам га промашио, али сад га не бих промашио!” </p> <p>И одоше му мисли далеко, далеко |
| ева лице... — Да те нисам волела, ја не бих прекорачила твога прага!...{S} Ти знаш како код нас |
| ро! — рече Јаков. </p> <p>— Само, ја не бих њега слао — додаде Милош. </p> <p>— Што? — упиташе |
| могао мирно лежати у свом гнезду, ја не бих никога дарнуо, као што ми то није деда ни отац чини |
| је то кућанин!...{S} Ето, ја!{S} Ја не бих пуцао на Алексу ни за како благо овога света; али о |
| — Велим боље да си ти са мном!{S} Ја не бих знао шта да му кажем... </p> <p>И кренуше се.{S} Уз |
| викаше са свију страна. </p> <p>— Ја не бих ни копао шанца на Парашници!...{S} Ја бих сместа на |
| .. </p> <p>— Па ја бих убио себе кад не бих убио Лазара!...{S} Па оног Ивана!...{S} Ја не знам, |
| на погледу...{S} И... и још... никад не бих сметнуо с ума да ми се ваља светити!...{S} Ово се м |
| то!... — рече Јаков. </p> <p>— Ја се не бих чудио! — рече Милош. — Пре бих рекао да они нису зн |
| — Чудо! — рече кмет. </p> <p>— Ја се не бих никад сетио да је то тако, а сад што више мислим, с |
| — каквом смрћу да те уморим...{S} И не бих смислио без твога савета!...{S} Вечерас, у воћу, ти |
| а је добра као добар дан.{S} Што јој не бих казала, мајка ми је!...{S} Казаћу јој да сам била с |
| преварити?...{S} Ја ти овај тренутак не бих поклонио за хиљаду година живота!...{S} Ово што си |
| </p> <p>— Ја, као свештеник, ово вам не бих смео говорити!...{S} Мој је посао да вам говорим о |
| не са пиштољем у руци.{S} Ја потрчим не бих ли га стигао, али где могу ја потрчати с онаким мом |
| а идем и одмах ћу се вратити.{S} Ако не бих стигао кад јагањце иставите, ви ручајте.{S} Мени ос |
| само. </p> <p>– Хоћу, ефендија, како не бих!...{S} Хајде, Лазо!{S} Хајде, роде!... </p> <p>Обој |
| ми Лазу. </p> <p>— Хоћу, хоћу, како не бих! </p> <p>И сутрадан Иван опреми Лазара у рану зору. |
| </p> <p>— Хоћу, наћи ћу га!{S} Како не бих!{S} Кад ти хоћеш, наћи ћу га, па, аман, да се у зем |
| ам.{S} Хоћеш ти мало? </p> <p>— Како не бих, бог с тобом!...{S} Ко је тај што неће ракије!...{S |
| ини ми то добро! </p> <p>— Хоћу, што не бих!{S} Послаћу га чим кући одем... — рече Иван и диже |
| о овим својим старим очима — ја опет не бих веровао!{S} Рекао бих: старе очи, па ме варају!...{ |
| > <p>— Да је и мени ко причао, ја му не бих веровао... али обијен сандук и однето све!... </p> |
| Ја се не бих чудио! — рече Милош. — Пре бих рекао да они нису знали да смо ми овде, па су ишли |
| ти да бих ја волео најљући окршај; више бих волео то него завирити у један збег!... </p> <p>— П |
| ...{S} Да то није учинио, бог зна да ли бих те ја видео. </p> <p>— Знам — рече Зека — али куда |
| сту...{S} Ја верујем да сам грешан, али бих био већи мученик да се нисам осветио!... </p> <p>— |
| а? </p> <p>— Ја нисам видела, нано, али бих се заклела у сто манастира да је то његово масло!.. |
| о био, ја их га саранио као човека, чак бих попу замолио да му тело опоја!...{S} Али овако!...{ |
| ам суза и зар ми не треба нико пред ким бих се могао изјадати и заплакати?...{S} Реците!...{S} |
| и рекли:{S} Станко убио човека, веровао бих; али — Станко покрао — не верујем!...{S} Онда се ок |
| и је Зеке и његових голих синова, могао бих без бриге и на Стамбол ударити!...{S} Не рекох ли в |
| чима — ја опет не бих веровао!{S} Рекао бих: старе очи, па ме варају!...{S} А сад, кад си се пр |
| јед. </p> <p>— Није ми добро...{S} Ишао бих кући. </p> <p>— Сједи, одмори се... </p> <p>И Крушк |
| ога крова, својих укућана!...{S} Отишао бих само да целивам онај свој праг!... </p> <p>— Иди, С |
| ..{S} Ох, ала бих се светио!...{S} Прво бих убио Лазара, па Крушку, па Маринка!...{S} Све би др |
| м. </p> <p>— Шта желиш? </p> <p>— Желео бих да наши људи и у збеговима подигну овакве кућерке д |
| с тицама — нашали се Заврзан. — Заклео бих се да неће доћи без каквог било гласа... </p> <p>Ст |
| ? </p> <p>— Јадни мој Лазо!...{S} Волео бих ти казати да није, али шта ћу кад је била!... </p> |
| ише не би видео белога дана!...{S} Убио бих га као ништа!...{S} Онда сам га промашио, али сад г |
| у људма који те не воле!...{S} Еј, како бих ја волео да имам кога женити ја удавати!...{S} Сама |
| попо!...{S} Прекрсти се ти!...{S} Како бих ја то њему могао казати!... </p> <p>Слага Иван, јер |
| о жели да се поткусури са својима, тако бих и ја желео наплатити своју вересију. </p> <p>— Збиљ |
| : ја је не дам онде где ти хоћеш!{S} То бих рекао ја, а ти... </p> <p>— Молим те, попо!... </p> |
| {S} Млад си ти још, мој синко!...{S} То бих урадио ја, овако матор; а ти си настао тек да живиш |
| {S} Ја бих пре прогутао куршум него што бих замолио!... </p> <p>— И ја! — рече Алекса поносито. |
| ило!...” </p> <p>— Шта? </p> <p>— Нешто бих те као човек упитао. </p> <p>— Шта? </p> <p>— Ја, б |
| ми јуче кућу запалио, оца убио — данас бих ти све опростио! </p> <p>И пољубише се. </p> <p>Срб |
| очима видео, јер да то не кажем — богу бих сагрешио!... </p> <p>Све живо погледа у Маринка.{S} |
| <p>— Селаковић. </p> <p>— По презимену бих рекао да ниси растао на једном месту... </p> <p>— А |
| <p>Хајдуци се насмејаше. </p> <p>— Баш бих волео да данас послујемо, али да је бар каквог посл |
| еједно!... — рече Иван. </p> <p>— А баш бих желео знати да ли је Лазар милује! — рече Крушка. — |
| осечеш Турчина, шикне млаз крви из оног бичјег врата и попрска те, па после смрдиш ваздан на Му |
| лију.{S} Лазар је ишао као дете.{S} Кад бише на прагу, он стаде. </p> <p>— Уђи, уђи!{S} Ово је |
| олази! — заповеди Турчин. </p> <p>И кад бише близу куће Алексине, онда Крушка нареди те опколиш |
| ..{S} Шта су се пута играли сватова док бише деца, па нико да је главе окренуо!...{S} Шта им је |
| рати да признам, али нијесам.{S} Све је бјежало од мене.{S} Једини ови Маринко и ови Иван што б |
| једном месту? — питаше Зека. — Нама не бјеше суђено мир да мирујемо него да се сељакамо и преб |
| ну он. — А шта је било данас?{S} Ко оно бјеше у оној лоповској кући, заједно са онијем лоповом? |
| умрла...{S} Он би био добричина, миран, благ, скроман; правио би се мањи од макова зрна, поштов |
| ом, а стид пред светом.{S} Простодушан, благ, тих, мирне савести као дете, он је лако бројао да |
| епо.{S} Милош Севић био је човек добар, благ, миран.{S} У свима сеоским пословима био је вазда |
| рећи, више пријатан но непријатан, више благ но суров, више тих но напрасит.{S} Није се туђио о |
| ријатељ!{S} Ти видиш наше јаде, па буди благ отац и потпора нашим нејаким рукама!...{S} Четири |
| то И згрешили наши стари, а ти бар буди благ, па опрости овом колену што диже руку на крвника!. |
| али он ми је одвојио!...{S} И он, онако благ, онако добар, он сад лута шумом... бије се од грма |
| <p>Станко црномањаст, Лазар риђ; Станко благ као млеко материно - Лазар бујан као пролетна трав |
| м својом поздрављаше сунце...{S} Ваздух благ, а свеж, надимао му је груди. </p> <p>Он се баци у |
| и, тај је више не поврати.{S} Нема тога блага које би могло купити мира души. </p> <p>Ивана су |
| лексу.{S} Оне падоше на његову душу као блага дажда на суву земљу...{S} И проплака старина росн |
| p> <p>— Веруј, добри човјече, да сам ја благе нарави!...{S} Ја не знам шта ми је те не убијем о |
| </p> <p>Лазару се ноге подсекле.{S} Ове благе речи, онај чудни поглед.{S} Је ли могућно да је т |
| Али преварио си се. </p> <p>Ове топле и благе речи, после оноликих мука и оноликог страха, падо |
| у твоме!...{S} Слатка је рука материна; благи су укори старога бабе!...{S} Ходи к нама!{S} Све |
| еше лепа; осећаш како ти блажи душу као благи поветарац.{S} Савете је давао озбиљно, укоре благ |
| — Ја дођох до тебе, попо, — рече хајдук благим гласом. </p> <p>— А ко си ти? — рече поп и загле |
| м у јастуке. </p> <p>— Рано моја!...{S} Благо моје!...{S} Немој плакати!...{S} Ти мислиш да ћу |
| а ватра се тулила на огњишту. </p> <p>— Благо моје!...{S} Где ли си сад? — процвиле Петра...{S} |
| p> <p>— Сједи, Милошу! — рече му Крушка благо. — Шта ти је, човјече?...{S} Гледај како је блије |
| ок се не намучи, човек не зна колико је благо свој кров...{S} Али кад га невоља отргне од њега, |
| арац.{S} Савете је давао озбиљно, укоре благо...{S} А свакад је говорио истину... </p> <p>И сам |
| /p> <p>— На здравље вам молитва! — рече благо и весело као да није малочас викао. </p> <p>Млађи |
| приђе Лазару па му погледа у очи и рече благо: </p> <p>— Немој се плашити...{S} Не бој се!... < |
| /p> <p>— Не, синко, — рече попа мирно и благо — моја се рука маша само благосиљајући...{S} Љуби |
| .{S} Остави ти то мени... — рече Турчин благо. </p> <p>— Не треба ми!...{S} Зар ти мислиш да би |
| S} Ја не бих пуцао на Алексу ни за како благо овога света; али он, чово, хоће да убије за своје |
| ину у лице. </p> <p>А то лице беше тако благо, тако мило да ти се чинило да је светитељско.{S} |
| му падне на памет, све му се чини врло благо према злочину Лазаревом... </p> <p>— Да ми је да |
| {S} То што ми рече волим него небројено благо.{S} Него... </p> <p>— Шта?{S} Шта желиш?...{S} Иш |
| .{S} Не бој се!... — рече Крушка и опет благо. – Али преварио си се. </p> <p>Ове топле и благе |
| па му дођоше неке чудне мисли. </p> <p>„Благо теби, месече! — мислио је он. — Ти сад све видиш |
| ваше; крв коју тада пролисте и данас је благодет Србину...{S} Залисте, и костима потрусисте сва |
| танку се груди надимале...{S} И попа га благосиља!...{S} Ни дотле није мислио на сан и одмор, а |
| о није истина.{S} Ја га видим!...{S} Он благосиља моју кућу!...{S} И живеће колено Алексића дуг |
| е срце мајчино меко.{S} И кад кара, оно благосиља.{S} Приђе кревету и ухвати Јелицу за руку: </ |
| !...{S} Тамо је и поп, и кмет...{S} Поп благосиља и хајдуке и гнездо хајдучко!... </p> <p>Крушк |
| мирно и благо — моја се рука маша само благосиљајући...{S} Љуби!... </p> <p>И поднесе му руку. |
| . — Благосиљам ораче, јер су хранитељи; благосиљам ратнике, јер су бранитељи!...{S} Нека сте бл |
| Ја вас све благосиљам! — шапутала је. — Благосиљам ораче, јер су хранитељи; благосиљам ратнике, |
| ин благослов што и божји.{S} Ја вас све благосиљам! — шапутала је. — Благосиљам ораче, јер су х |
| о од радости...{S} Он је по хиљаду пута благосиљао сина рад којега је толико пропатио. </p> <p> |
| сине!...{S} Мајка ће плакати, али ће те благосиљати!...{S} Иди, соколе мој!...{S} Иди, брани он |
| разгонила сету старих родитеља и они је благосиљаху... </p> <p>Али је Алекса осећао како га нес |
| ter" xml:id="SRP18963_C2.10"> <head>10. БЛАГОСЛОВ БОЖЈИ </head> <p>Станко је спавао и сањао леп |
| који ми праг прекорачи!...{S} Ти си ми благослов божји!...{S} Тебе је сами бог послао!...{S} Х |
| ми благослова! </p> <p>— И божји и мој благослов, и сузе уцвељених родитеља и невољника нека п |
| отвори очи: </p> <p>— Кажу да је мајчин благослов што и божји.{S} Ја вас све благосиљам! — шапу |
| ш!...{S} Очи ће вами искакати од мојега благослова!...{S} Ја вам доносим такога мира да вас пос |
| а бога, приђе попу и по обичају затражи благослова, па се онда поздрави с Ногићем. </p> <p>— А |
| у па рече: </p> <p>— Онда, попо, дај ми благослова! </p> <p>— И божји и мој благослов, и сузе у |
| а благословена крајина!...{S} И нека си благословен и ти Станко, сине мој!...{S} Све грехе твој |
| људи!...{S} И онда, нека је по сто пута благословена крајина!...{S} И нека си благословен и ти |
| се сунце у кући родило!...{S} И нека је благословена она њена рука: чега се прихвати, напредује |
| срећнија бити и проклета него... с оним благословена!... </p> <p>Па је полише сузе...{S} Кад по |
| </p> <p>Копање је нагло напредовало.{S} Благословене ручице превртаху мајку земљу и дизаху град |
| тнике, јер су бранитељи!...{S} Нека сте благословени, децо моја!{S} Нека вам је проста и нега и |
| није било више мирна дана!...{S} Место благословеног плуга, земљу је орала турска (боље да каж |
| Ти, који си дао живота и најмањем црву, благослови дело наше!...{S} Ми не насрћемо, ми се брани |
| гле Деве! </p> <p>— Ја, оче, ту сам! — Благослови!... — рече скидајући капу и прилазећи руци. |
| е га пред кућом и назва бога. </p> <p>— Благослови, оче! — рече он и, по обичају, пође му руци. |
| раћом и приђе руци материној. </p> <p>— Благослови ме, мајко!...{S} Петри ударише сузе.{S} Она |
| ут. </p> <p>— Иди, сине!...{S} Нека бог благослови сваку стопу твоју!{S} Ја, твоја мајка, ја ћу |
| што даде да те затечем!...{S} Опрости и благослови... </p> <p>Алекса хтеде нешто рећи, али се з |
| капу и прилазећи руци. </p> <p>— Бог те благословио!...{S} Дошао и ти у сватове? </p> <p>— Једа |
| /p> <p>Попа трже руку. </p> <p>— Бог те благословио!...{S} Шта ћеш?{S} Алекси се стеже грло.{S} |
| ј се!...{S} Сутра ће нам и родитељи ово благословити!...{S} Ко се воли, онај се и љуби! — рече |
| ири руке и пође да падне у наручја томе благу овога света... </p> <p>Док се, уједанпут, крај ов |
| ако сам га завољео! </p> <p>Иван је био блажен. </p> <p>— Гледам ове друге...{S} Будибокснама!. |
| Чак и шала му беше лепа; осећаш како ти блажи душу као благи поветарац.{S} Савете је давао озби |
| Маринко, смешећи се и скидајући штапом блато с опанака. </p> <p>— Јеси озебао? </p> <p>— Нисам |
| аде се ваљати... </p> <p>Осећао је како блато хлади његово врело тело...{S} Онда осети како му |
| дерати одело на себи...{S} Затим леже у блато и стаде се ваљати... </p> <p>Осећао је како блато |
| о тврда пода, стадоше му ноге утањати у блато...{S} Врата се затворише за њим, и он остаде у гу |
| аме у зид, а ноге опет почеше утањати у блато... </p> <p>Он се трже... </p> <p>— Где су ме ово |
| место прозорића, па се оно пруће улепи блатом, да не би ветар продувао.{S} Озго се покрије кро |
| дело поцепано а међу прстима, улепљеним блатом, седи праменови косе његове... </p> <p>Изнеше га |
| <p>И онда стаде газити и табати по оном блату...{S} Удари руком по влажном зиду...{S} Кад осети |
| ца...{S} Главе су одлетале као бундеве, блебећући...{S} Пушчана ватра умукну...{S} Чуло се само |
| ијатним гласом... </p> <p>Милош уђе сав блед као крпа.{S} Колена му клецаху, а онај се хан окре |
| бахну у авлију Иван Миражџић.{S} Био је блед као крпа.{S} Како дође, оп запита за домаћина.{S} |
| Али се говорило хладно.{S} Маринко беше блед као смрт, говорио је преплашено и зверао у прозор. |
| адоше иа Алексу. </p> <p>А он је стајао блед, укочен као колац. </p> <p>Као да му стотину врели |
| Алексу.{S} Он уђе у одају, истина нешто блед, али миран и одлучан. </p> <p>— Је ли ти, море, — |
| зан беше здрав.{S} Истина, био је нешто блед, али ведар и весео као и пре.{S} У дугу дану шалио |
| кажи... </p> <p>Крунија изида из собе, бледа као мртвац.{S} Она се сети како јој је Јелица гов |
| дубине земље долази. </p> <p>Видећи она бледа лица, Чупић се насмеја: </p> <p>— Јадни Турци! — |
| више зачуди кад виде и кмета тако исто бледа, где се враћа из кованлука. </p> <p>— Симо! — реч |
| оз то зелено лишће видео је како звезде бледе.{S} Бела јасна пруга пробијала је кроз шуму, и он |
| аху...{S} Само си им на лицу видео како бледе, црвене и модре... </p> <p>Заврзан осети нешто те |
| коса кострешила... </p> <p>Војводе беху бледе као смрт.{S} Они су слутили и сами ту несећу.{S} |
| а...{S} А Лазару клецају колена... лице бледи и модри, усне поплавиле... </p> <p>— Их — рече — |
| } Запалише свећу и тутнуше му у руку, и бледи пламен воштанице обасја посвећено лице, што се ос |
| теглити!...{S} Педесет домаћина стајаху бледи и неми пред овим призором...{S} И свих педесет ср |
| рашнија биваше. </p> <p>Ратници стајаху бледи и неми. </p> <p>Док ти тек јекнуше свирке и бориј |
| пијете... </p> <p>Али се ужасну од оних бледих лица.{S} Нека зла слутња обузе је кад виде свога |
| ар као да је из мочила.{S} Лице му беше бледо, као да је смрт свој печат на њега ставила; очи м |
| } Замало дође и Јелица.{S} Видећи мајку бледу, њу нешто проледи. </p> <p>— Што си ме звала, нан |
| гњишта и потеже чибук...{S} Задими па — блене...{S} Наједанпут, као да се нечему досети, смиче |
| ј страшан поглед диже Маринка.{S} Он је бленуо сад у једног, сад у другог.{S} Станко га поведе |
| овима, ниси могао гледати у њ од силног блеска срме и сребра.{S} Дичан је, па се још више дичи. |
| лута овуда!...{S} Идем ја тамо негде... ближе Сави... </p> <p>Па се диже...{S} Приђе зеленку, п |
| јака, па викну: </p> <p>— Приведите га ближе! </p> <p>Маринко се наједанпут освести.{S} Он вид |
| лио!... </p> <p>Тутњава је долазила све ближе и ближе...{S} Оштро уво ратничко већ је распознав |
| опет стаде гледати.{S} Прикрадао се све ближе и ближе...{S} Да су они коју реч проговорили, он |
| </p> <p>И заиста, тутњава долазаше све ближе и ближе...{S} Већ се могаше добро разазнати топот |
| ше коњски топот...{S} Он је долазио све ближе... </p> <p>На друму се појавише Турци.{S} Јовица |
| ву и погледа...{S} Топот је долазио све ближе; чак чу и гласове, иако није речи разабирао... </ |
| ере по једнога!... </p> <p>Турци су све ближе прилазили.{S} Већ се могаху распознати лица.{S} Ч |
| елица, видећи како се ушепртљила, приђе ближе и, загледа јој се у очи... </p> <p>— Мајко!... — |
| груди које се једва дизаху.{S} Он приђе ближе и смотри како доња усна модри и пада... </p> <p>— |
| овек тај беше Маринко. </p> <p>Он приђе ближе. </p> <p>— Лазо, роде, — рече смешкајући се — шта |
| то!{S} Лазар стаде. </p> <p>Он му приђе ближе и, после обичног поздрава, рече: </p> <p>— Много |
| о чим га виде, али он се притиша и пође ближе да види шта баш тражи тај момак. </p> <p>Кућа је |
| S} Сви се одмах дигну на ноге и прилазе ближе. </p> <p>— Звао сам вас, браћо, да се договоримо |
| и. </p> <p>Ишао је лагано; само, кад је ближе воћу дошао, он пожури.{S} Смотрио је у воћу Јелиц |
| тићи до свога побратима. </p> <p>Што је ближе прилазио Парашници, осећао је како му све јаче ср |
| уз сами бедем. </p> <p>— Пуштајте Турке ближе! — рече тихо. </p> <p>За неколико тренутака утиша |
| ебе више остављати!... </p> <p>И што се ближе примицао месту које му је Дева означио, тим га је |
| и се крете за матером... </p> <p>Што се ближе примицала кућњем прагу, све јој кораци биваху мањ |
| рзан, па га докопа по средини и принесе ближе дрвету. </p> <p>Маринко се дерао из свега гласа. |
| !...{S} На посао! </p> <p>И ови приђоше ближе. </p> <p>— Немој тако!...{S} Прво ћемо Маринка об |
| </p> <p>Тутњава је долазила све ближе и ближе...{S} Оштро уво ратничко већ је распознавало топо |
| де гледати.{S} Прикрадао се све ближе и ближе...{S} Да су они коју реч проговорили, он би чуо, |
| >И заиста, тутњава долазаше све ближе и ближе...{S} Већ се могаше добро разазнати топот копита. |
| </p> <p>Успуза се уз дрво, па се спусти ближе оном граном.{S} Цупну два-трипут ногом да види је |
| реба!... </p> <p>— Онда, браћо, приђимо ближе браћи нашој!...{S} Измешајмо се с њима! </p> <p>И |
| ка је чуо потмули жубор Дрине и ишао му ближе.{S} Одједном стаде и загракта. </p> <p>Из луга му |
| ла као бесна.{S} Кад јој главу принесеш ближе, као да чујеш звона у даљини. </p> <p>И само то; |
| не кажеш? </p> <p>И примаче јој се још ближе, па јој обави своју снажну, мушку руку око паса.. |
| трашена лица.{S} Станко их припусти још ближе.{S} Узе једног на око и опали...{S} Ватра осу... |
| а га кљују орли и гаврани!... </p> <p>И ближећи се атару свога села, и успомене му беху бујније |
| .{S} Пази!... </p> <p>Турци се све више ближише. </p> <p>— Пали! — заповеди он тобџији. </p> <p |
| е исељавале у северозападни крај Мачве, близу реке Саве, како би их, у случају какве невоље, ја |
| .. још овамо мало...{S} Ти, Сурепе, ту, близу ћуприје...{S} Јовица, ти ћеш овде, а ја ћу онде.{ |
| асавице најрадије се бавише хајдуци.{S} Близу им је обала да би могли, у случају потере, сачува |
| а из амбара донесу хране овамо.{S} Овде близу има две воденице, па ћемо то самлети.{S} А нареди |
| ића.{S} Тамо је густа шума, а и Сава је близу, па можете и преко Саве прећи. </p> <p>Онда се из |
| оју реч проговорили, он би чуо, тако је близу био!...{S} Али не виде никога!... </p> <p>— Ама т |
| ју одају, промоли се иза шумице, што је близу хана, Девина глава... </p> <p>Он попрети руком, п |
| . </p> <p>Наједаред припуцаше пушке, не близу, но у даљини. </p> <p>Сви пренуше. </p> <p>— Шта |
| пламена запали и друга зграда која беше близу куће... </p> <p>Иванов положај беше грозан.{S} Он |
| ! — заповеди Турчин. </p> <p>И кад бише близу куће Алексине, онда Крушка нареди те опколише кућ |
| екса се враћао с рада кући, па, дошавши близу својој авлији, смотри Лазара где нешто око куће в |
| о знаш? — упита поп, пришавши му сасвим близу. — Да то није причао сам Станко, који је како чуј |
| том изидоше на пут.{S} Лазар виде да су близу хана... </p> <p>Напреже сву снагу и јурну да побе |
| та ти је, човјече?...{S} Гледај како је блијед. </p> <p>— Није ми добро...{S} Ишао бих кући. </ |
| е смртни час — а крв твоја и срце твоје блуди по дубравама, презајући од сваког шушња, а ти нем |
| говорим ли истину!...{S} Његова мајка, бог да је прости, лепо се наживела.{S} Ми ниједан нећем |
| еба!{S} Што ми треба, да ми мој Крушка, бог му здрављица дао!...{S} И он свакад лепо са миом... |
| рећи да је њој теже него мени...{S} О, бог с нама!...{S} Ама, јеси ти при себи, женска главо!. |
| Лазаревом. </p> <p>— Добар ти је Лазо, бог му здравља дао!...{S} Откад памтим, онаког дјечака |
| <p>— Хвала му!...{S} Да то није учинио, бог зна да ли бих те ја видео. </p> <p>— Знам — рече Зе |
| да ме зовеш и самим мојим именом — јер, бог и душа, и на њега ћу омрзнути!... </p> <p>Густ дим |
| танко. </p> <p>— Умро?! </p> <p>— Јест, бог да га прости!...{S} А и боље!...{S} Ко зна шта би г |
| } Хоћеш ти мало? </p> <p>— Како не бих, бог с тобом!...{S} Ко је тај што неће ракије!...{S} Дај |
| зицом, изродом, изметом, Турчином, и... бог би их знао каквим ме именима не називаше!{S} И... ј |
| ..{S} И још се јадно спремам!{S} Велим: бог зна хоћу ли дочекати још које весеље, дај да се бар |
| > <p>— Напред, сине!...{S} Води нас!{S} Бог ми каже да је тебе одредио да започнеш овај свети п |
| , ево ме!...{S} Срећно ти весеље!...{S} Бог дао те и унука дочекао!... </p> <p>— Хвала!...{S} И |
| да и даље зло чини!...{S} Не, не!...{S} Бог нека прашта, а човек нека се свети!... </p> <p>Вода |
| као што кандило гори и угаси се!...{S} Бог да га прости... </p> <p>Бог да га прости!... </p> < |
| потврди главом. </p> <p>— Дијете!...{S} Бог с тобом!...{S} Прекрсти се!... </p> <p>Она обори гл |
| до седмог колена...{S} Ја не дам!...{S} Бог је дао мени све ово што је у мени; па што је давао |
| ! </p> <p>— Ја нисам крива, нано!...{S} Бог је то оставио...{S} Они су обојица лепо са мном.{S} |
| >Зека диже руку: </p> <p>— Браћо!...{S} Бог нас слуша!...{S} Чуо нас је!...{S} Гледајте!...{S} |
| ди кажу!...{S} Откуд ја све знам?...{S} Бог само све зна!...{S} Иди у гору!... </p> <p>Станко с |
| ог те чуо! </p> <p>Име му Глигорије.{S} Бог би их знао што га прозваше Девом; ако није зато што |
| ..{S} Морам то својом руком учинити.{S} Бог би ме убио кад бих коме другом дао!... </p> <p>Успу |
| д се од Крушке враћао. </p> <p>— Помоз̓ бог, Иво! </p> <p>У овом тренутку Иван се зарадова.{S} |
| ?... </p> <p>— Ћути! — рече му Суреп. — Бог чини своје!...{S} Станко поче да се диже, али Суреп |
| певале. </p> <p>— Лијепо — рече Зеко — бог ће дати да и мене видите у окршају!.. </p> <p>— Доб |
| Алекса. </p> <p>— Помаже бог! </p> <p>— Бог вас чуо! </p> <p>И младеж пође руци гостима.{S} Пош |
| логлав. </p> <p>— Добро вече! </p> <p>— Бог добро дао! </p> <p>— Радујеш ли се гостима? — пита |
| } Твоја ће му молитва помоћи! </p> <p>— Бог ће њему помоћи! — рече озбиљно попа. </p> <p>— Узми |
| > <p>— Добар вече, чича Дево! </p> <p>— Бог те чуо! </p> <p>Име му Глигорије.{S} Бог би их знао |
| , да потерам за хајдуцима!... </p> <p>— Бог те живео! </p> <p>— Ако их тако похватамо. </p> <p> |
| му обли лице од изненађења... </p> <p>— Бог ти помогао! </p> <p>— Ја дођох до тебе, попо, — реч |
| ј, па се с њим лепо намири... </p> <p>— Бог с тобом, попо! </p> <p>— Чуј ме!{S} Нећеш се кајати |
| Помаже вам бог! — рече Дева. </p> <p>— Бог ти помогао! — загрме са свију страна. </p> <p>— Шта |
| клоном.{S} Крушка назва бога. </p> <p>— Бог ти помогао, честити ефендија! </p> <p>Маринков му г |
| оше, стаде и он и назва бога. </p> <p>— Бог ти помогао! — рече један пискав глас.{S} Кога тражи |
| то прича.{S} Иван назва бога. </p> <p>— Бог ти помогао! — рече субаша. — Него, да чујеш што ти |
| мех се заори са свију страна. </p> <p>— Бог му дао веселу нарав — рече Станко смешећи се. </p> |
| p>— А што сте? — рече Алекса. </p> <p>— Бог с тобом!... — рече Петра. — Па болестан си.{S} Треб |
| Дева? — упита Станко Ногића. </p> <p>— Бог би га знао! — рече Ногић. </p> <p>— Ако не говори с |
| ш? — упита Кара-Ђорђе Чупића. </p> <p>— Бог с тобом!{S} Зна га сва Мачва!...{S} Он је многу кад |
| <p>— Добро вече! — повикаше. </p> <p>— Бог добро дао! </p> <p>— А побратим? — упита Станко. </ |
| сто!...{S} Опрости и ти мени. </p> <p>— Бог нека нам свима опрости... </p> <p>И пољубише се. </ |
| дајући капу и прилазећи руци. </p> <p>— Бог те благословио!...{S} Дошао и ти у сватове? </p> <p |
| а се насмеја, па рече Станку. </p> <p>— Бог и душа, побратиме, још ћемо их надбити!{S} Станко с |
| руци. </p> <p>Попа трже руку. </p> <p>— Бог те благословио!...{S} Шта ћеш?{S} Алекси се стеже г |
| га.{S} Заврзан се мало љутну. </p> <p>— Бог је шалу оставио! — рече он. — И ја, који се шалим с |
| та Станко и показа на Алексу. </p> <p>— Бог ће питати! </p> <p>— Ама док до бога дођеш, хоћу да |
| гледа попа, па се чисто трже: </p> <p>— Бог с тобом, попо!...{S} Прекрсти се ти!...{S} Како бих |
| дова.{S} Он скочи са столице: </p> <p>— Бог ти помогао! </p> <p>— Ја се мало свратих да видим ш |
| ко ћути као заливен, настави: </p> <p>— Бог ми је свједок!...{S} Твоји јади и моји су, јуначе!{ |
| насмеја, па рече на сав глас: </p> <p>— Бог је стари пријатељ!...{S} Он то све најбоље удеси!.. |
| е...{S} Заврзан га диже увис: </p> <p>— Бог те дао ратару, сад си алат и ратнику!...{S} Алал ти |
| <p>— Ти си весео, харамбашо? </p> <p>— Бог ме развесели!...{S} Данас сам скинуо терет с душе. |
| је осрамоћен. </p> <p>— Рече да неће, а бог би је знао зашто?... </p> <p>Лазару се окретала кућ |
| Станку. — Видиш колишно нас је...{S} А бог ми је сведок да ће многа турска мајка од нас пропиш |
| х и расплакати, па настави: </p> <p>— А бог је и мене створио као и друге, као вас.{S} И ја сам |
| гуја иза паса, јурнути у Турке, па кога бог воли! </p> <p>— Има и у мене нешто очуване џебане!. |
| као!... </p> <p>— Хвала!...{S} И ти, да бог да, те и своје весеље скоро овако проводио!... </p> |
| зрно не може додијати. </p> <p>„Еј, да бог да повише оваких што их зрно не бије, па да нешто ј |
| спавати мало, али мени није лако!{S} Да бог дао крила имам, ја бих одлетео тамо!...{S} Јер тамо |
| кућерину и намршти обрве. </p> <p>— Да бог да све турске куће овако пропевале! — рече Алекса. |
| о прут. </p> <p>— Иди, сине!...{S} Нека бог благослови сваку стопу твоју!{S} Ја, твоја мајка, ј |
| уђите! — вели Алекса. </p> <p>— Помаже бог! </p> <p>— Бог вас чуо! </p> <p>И младеж пође руци |
| еђе праг њихов и рече: </p> <p>— Помаже бог! </p> <p>Пренеражени, изненађени, обоје се окретоше |
| пиштољ за пиштољем. </p> <p>— Ех, да је бог друкчије рекао!... — рече Милош, уздахнувши. </p> < |
| — измиримо и спријатељимо!...{S} Да је бог хтео, и да ми бисмо мало паметнији — ово би се и ле |
| >— Браћо!...{S} Срце ми моје каже да је бог с нама!{S} Јуначки, браћо моја, јуначки да очувамо |
| а.{S} То су били за њега људи којима је бог рекао да живе.{S} За све време њиховог разговора че |
| Онда ћу их после обићи.{S} Само кад је бог живота и здравља дао!... </p> <p>— Је л̓ било боја |
| о џабе мрзе...{S} То види сваки коме је бог дао два ока да може видјети... </p> <p>— Тако је. < |
| </p> <p>Молише се богу. </p> <p>Али је бог ћутао...{S} Ни наде им не даде. </p> <p>Окреташе се |
| /p> <p>— Бабо!...{S} Ја осећам да ми је бог опростио!...{S} Опрости и ти за онолике твоје муке |
| није ишао... </p> <p>— Ама да ли ми је бог још и ово досудио!...{S} Ја сам полудео од радости! |
| ти!...{S} Он ми је све!...{S} Још ми је бог деце дао — нека су живи и здрави! — али он ми је од |
| лом!...{S} Иди, брани нејаке, кад ти је бог дао те можеш и умеш, а ја ћу се дичити што сам била |
| p> <p>— Хвала богу!...{S} Та још нам је бог пријатељ!...{S} А Стојан?...{S} А Сима?...{S} Зар о |
| мало духана?... </p> <p>— Па... ако је бог дао... </p> <p>— А дао је, ја!...{S} За тебе свега |
| н...{S} То ти је тако истина као што је бог на небу!...{S} Ја бих главу смео заложити!...{S} Км |
| г; дигосмо се да можемо бити оно што је бог хтео, стварајући првог човека — прави људи!...{S} И |
| време весељу.{S} Свршили смо оно што је бог рекао!...{S} Нека су деца жива и здрава!{S} А и вес |
| ко Турака ударити, него велим да нас је бог дао више!... — виче Заврзан. </p> <p>— Доста нас је |
| а ни дужна!...{S} Ал̓, неће...{S} Ту је бог, стари пријатељ!...” </p> <p>Па окрете журно дну се |
| ..{S} Јер, браћо, мени се чини да би ме бог убио кад бих Лазара у животу оставио!... </p> <p>На |
| <p>— Ја сам дошла... </p> <p>— Је ли те бог послао да ми будеш разговор? </p> <p>И кад то рече, |
| p> <p>— Па, како си, Мило?...{S} Дао те бог видети! </p> <p>— Богу хвала! </p> <p>— Како на дом |
| у на једном срцу лежали. </p> <p>— Даће бог, ваљда, да се опет здружимо!... — повикаше хајдуци. |
| тељу, прошапута: </p> <p>— Да само хоће бог дати да ова киша стане!...{S} Није ми због нас, али |
| можемо лити и своју рођену крв!...{S} И бог ми је сведок да ћемо је лити исто овако свесрдно!.. |
| стан међу људима и пред светом!...{S} И бог ми дао здравља до суђена сата!...{S} И шта бих ја с |
| ме мрзе? </p> <p>— Много. </p> <p>— А и бог и људи виде да ме само џабе мрзе...{S} То види свак |
| ишао; због ње је толике побио; то зна и бог и људи... па шта му је сад?...{S} Што се стиди?... |
| ако деца расту!... </p> <p>— Ваљда је и бог тако рекао... </p> <p>— Рекао је, рекао... </p> <p> |
| } Један старац рече: </p> <p>— Ово се и бог — боже опрости — дигао на нас заједно с Турцима!... |
| } Онда суди како знаш!{S} Ти ћеш бити и бог и побожје!... </p> <p>— Маринко!{S} Брате!...{S} Чо |
| довео у своју кућу.{S} То јој је зар и бог одредио судбину... </p> <p>— Знам, попо, али како д |
| и Синђелић, погибе тако јуначки да му и бог позавиди; Делиград ће скоро пасти Турцима у руке; К |
| меш!... — И онда, јаране, ако милостиви бог што да, ти си побратим!...{S} Тако смо рекли! </p> |
| ио се, па се замислио. </p> <p>— Помози бог! — рече хајдук отварајући врата.{S} Поп се трже, ру |
| радити, то је да дигнеш очи к небу; али бог не жури!... </p> <p>Од Раче к Шапцу водио је пут.{S |
| поштено вршити, и како радио, онако ми бог помогао!{S} Амин. </p> <p>Онда опет целива крст. </ |
| ...{S} А већ шта би било то само — сами бог зна!...{S} Не бих ја пружао пушке на њега!{S} Ја би |
| ми благослов божји!...{S} Тебе је сами бог послао!...{S} Ходи!...{S} Ходи, прво моје добројутр |
| вам доносим такога мира да вас после ни бог неће моћи измирити...{S} Дошао је курјак до оваца.. |
| <p>— Нека им је са срећом!...{S} Једини бог нека им буде пријатељ!...{S} Маро!...{S} Зовни ми С |
| глибу, напаћен и намучен!...{S} А добри бог, видиш, како лепо даде!...{S} Ето, држим ову верну |
| глушити о молитву његову, а то ли добри бог, отац свију нас!...{S} Лепо верујеш да му се молитв |
| па рече: </p> <p>— Господе!...{S} Ти си бог, ти праштај!...{S} Ја сам човек — ја се светим!...{ |
| још могао очекивати?...{S} Него, спаси бог! </p> <p>— На спасеније! </p> <p>— Па кад мислиш св |
| , он се прекрсти, рече: </p> <p>— Спаси бог, попо!... — па наже. </p> <p>— На спасење Христово! |
| p> <p>— Каква, мајко? </p> <p>— Није ти бог дао да одеш тамо куд те срце вуче. </p> <p>— Што, н |
| грех његов...{S} И пре ће му опростити бог да ме убије наједаред, него кад би ме убијао дајући |
| .{S} А она мора бити твоја, већ ако јој бог узме живот!... </p> <p>— Али, бабо?... </p> <p>— То |
| ио праг Милошев?...{S} О, не дао ми мој бог! </p> <p>— А... то мора бити.{S} Иван сену оком. </ |
| ме види?...{S} Зар је и њему тежак мој бог?...{S} О, Творче милостиви!{S} Ти знаш душу моју, т |
| се дигоше на ноге </p> <p>— Помаже вам бог! — рече Дева. </p> <p>— Бог ти помогао! — загрме са |
| штрим ножем наш подмладак!...{S} Да нам бог срца и памети дао није, то би све могло бити!...{S} |
| вају румене уснице. </p> <p>— Не да нам бог!...{S} Знаш ли, Јелице, да сам те жељан!...{S} Мени |
| и. </p> <p>— Вала, ни ја!...{S} Нека им бог да ако ће и зубе и рогове — мене неће поплашити!... |
| .. </p> <p>— Гадови!...{S} Штета што им бог даде онај лик човечји!...{S} Ја, бабо, волим јунака |
| оно што ја преко главе претурих, не дао бог ни највећем душманину!... </p> <p>Па му онда окрете |
| десне стране стојаше Зека, поносит као бог, а с леве Заврзан, који брбљаше као врабац с Девом. |
| арама; и ако се и за што може рећи „ово бог чува”, може се рећи за Црну Бару.{S} И поред толики |
| лим ти ово што нам ови наши дођоше него бог зна шта.{S} И, чини ми се, највише волим због Суреп |
| ш да пропадне у земљу.{S} Волео би него бог зна шта да га Крушка само то није запитао!...{S} Уш |
| д радости. </p> <p>— На кога се наљутио бог?{S} Кога заборавио?...{S} То није истина.{S} Ја га |
| на овај јадни живот!...{S} Знаћеш, ако бог да, и сам шта су муке родитељске; али оно што ја пр |
| тра доћи? </p> <p>— Махни то!...{S} Ако бог да те превалимо ове дане преко главе, лако ћемо се |
| } На Лозницу је Турчин ударио...{S} Ако бог да те Турке побијемо и вратим се здрав и читав, онд |
| шта могу ја? — цикну он. </p> <p>— Ако бог хоће — ништа!... </p> <p>— Мехо!...{S} Асо!...{S} И |
| гласе. </p> <p>— Још није ништа, а ако бог да, ти му нећеш дати ни учинити! </p> <p>— Па реци |
| <p>— Мени се нико није потужио, а само бог може све знати!... </p> <p>Крушки се учини да то го |
| иже очи нада се: </p> <p>— Да хоће само бог дати да за времена стигне књига Молеру!{S} Рекао са |
| ог часа даде толико радости колико само бог праведницима у рају даје!...{S} Сад, хајдемо у кућу |
| S} Грехота је кидисати своме животу; то бог никад не опрашта. </p> <p>И они су живели...{S} Как |
| слушао тај глас, то гребање, као да то бог шаље разговора усамљеној души његовој...{S} И док б |
| о лепо сунце сија.{S} Бадава!...{S} Што бог да, он да!{S} Ето, ова бубица!...{S} Видиш како мил |
| оздрави ми мајку!...{S} Радите како вас бог учи, али ја свога крова нећу видети док не испуним |
| .{S} Оно, и ја њега мрзим, и дабогда му бог био онолико пријатељ колико ја!...{S} Али ако се су |
| Не ваља се сузом испраћати!{S} Нека му бог да живота и здравља...{S} Господе!...{S} Ти му буди |
| ло!...{S} Јуче ме је хтео убити, али му бог не даде!...{S} Данас то већ неће учинити!...{S} Поз |
| и се!...{S} Бог да га прости... </p> <p>Бог да га прости!... </p> <p>Суседи почеше долазити и с |
| </p> <p>— Стид ме, јаране!...{S} Стид, бога ми.{S} Не бих ја то смео каза ти, па да ме кољеш!. |
| ..{S} Море, па оно је неки добар човек, бога ми!...{S} Нисам знао, али баш добар човек! </p> <p |
| Не греши душе!... </p> <p>— Ама, попо, бога ми!... </p> <p>— Ама, ја чујем — пресече га поп — |
| ја помислим: овај добра не мисли!...{S} Бога ми!...{S} А сад... сад ћу ја друкчије и другом каз |
| е буде „лијо” — рече Заврзан. </p> <p>— Бога ми је потешко Станку пара наћи, он пушком коље! — |
| џаба — рече Јовица. </p> <p>Дева назва бога и поздрави се. </p> <p>— Откуд ти? — пита харамбаш |
| ка га дубоким поклоном.{S} Крушка назва бога. </p> <p>— Бог ти помогао, честити ефендија! </p> |
| ден је био отишао. </p> <p>Крушка назва бога. </p> <p>Младеж му по обичају поче прилазити руци, |
| а попа дође.{S} Прекорачи праг и назва Бога. </p> <p>— Коме треба молитва? — упита он. </p> <p |
| ј кући...{S} Нађе га пред кућом и назва бога. </p> <p>— Благослови, оче! — рече он и, по обичај |
| S} Пратиоци стадоше, стаде и он и назва бога. </p> <p>— Бог ти помогао! — рече један пискав гла |
| ринка где му нешто прича.{S} Иван назва бога. </p> <p>— Бог ти помогао! — рече субаша. — Него, |
| ет се појави на прагу. </p> <p>Он назва бога, приђе попу и по обичају затражи благослова, па се |
| ић, и многи други. </p> <p>Станко назва бога и приђе им руци.{S} Они се изљубише сви с њим. </p |
| аре!...{S} Лазаре!...{S} Ваљда има жива бога!... </p> <p>Зеку то гану до дна душе, он приђе, ух |
| га сутра послушати нећу, тако ми живога бога!... </p> <p>Сав је цептео као у грозници. </p> <p> |
| у, погледа у нишан и рече хладно као да бога назива: </p> <p>— Пали! </p> <p>Тобџија принесе ви |
| <p>— Стојане, брате! — рече он. — Сила бога не моли!...{S} Ти знаш да бих се ја борио до истра |
| напасти где хоће и кад хоће.{S} Он нема бога ни душе.{S} Да се сав сломиш, ти му ништа не можеш |
| ан на другом крају. — Нисмо се ни ми на бога камењем бацали!... </p> <p>— Море, оставите се так |
| равцата девојка!...{S} И што је мени на бога тешко?{S} Та, он је мени дао што никоме није!...{S |
| ти!...{S} Она је мени све!{S} Од њеног бога и ја имам бога!...{S} Откад ми она праг прекорачи, |
| немој!...{S} Немој молим те као јединог бога! </p> <p>— Ама, зашто? </p> <p>— Не умем ти казати |
| од неба до земље. </p> <p>Није тама од бога послана, </p> <p>Већ од силна праха и олова! </p> |
| </p> <p>Он се осети сам, остављен и од бога и од људи.{S} Сам усред природе пуне живота: код н |
| ко се моле, а не надају се ничему ни од бога ни од неба!... </p> <p>— Не говори тако, побратиме |
| Једино је небо куда погледа...{S} Он од бога само смрти тражи. </p> <p>Станка облише сузе. </p> |
| е пуне живота: код неба — без неба, код бога — без бога, код онолике родитељске и братске љубав |
| вршио свој посао...{S} Пођите ви, у име бога, па дижите људе по свима селима... </p> <p>— А ти? |
| стаде пред сватове. </p> <p>— Ех, у име бога! — рече старојко. </p> <p>И крете се све... </p> < |
| чак и сами пси.{S} Нико им више не хте бога назвати.{S} Онај добри старац, чича Сима, кнез, и |
| а. </p> <p>Неки сељаци прођоше, назваше бога Јелици, па одоше даље. </p> <p>Станко позва Јелицу |
| дође попа с Јовом Јуришићем.{S} Назваше бога и поздравише се. </p> <p>— Ето, мало седосмо, па н |
| та: код неба — без неба, код бога — без бога, код онолике родитељске и братске љубави — без љуб |
| аш, ја сам у небу!...{S} Као да видим и бога и анђеле његове!...{S} Само тако!...{S} Слушај ме |
| канда љутиш?... </p> <p>— Не, живога ми бога!{S} Ја волим шалу исто као ти и ова друга браћа.{S |
| је крвни душманин!{S} И, ево, живога ми бога, велим ти: ако се кадгод сусретнем с јунаком, и ра |
| ?... </p> <p>— Ништа.{S} Ништа, тако ми бога!...{S} Али ја мислим: сваки човјек има своју свети |
| нисам узео, нисам га ни видео, тако ми бога! </p> <p>Онда се окрете Ивану.{S} Овај претрну и к |
| ведено!... </p> <p>— Ама ко је, тако ти бога? </p> <p>— Чекај, ја говорим реч по реч; не могу д |
| дгајише све здраво и весело!... — Немој бога срдити!... </p> <p>— Да позовем чељад!... — рече Ј |
| увило.{S} Нико их не гледа, нико им чак бога не назива... </p> <p>И гле!{S} Више није зрака нег |
| је мени све!{S} Од њеног бога и ја имам бога!...{S} Откад ми она праг прекорачи, од онда ми и љ |
| ао он затече људе на окупу.{S} Назва им бога. </p> <p>— Шта радите?{S} Људи ћуте. </p> <p>Он се |
| пред Алексом...{S} Једаред ми је назвао бога, а ја сам окренуо главу. </p> <p>— Па зар си ти са |
| ебе да те припитам!...{S} Научи ме, као бога те молим!... </p> <p>— Да те научим?...{S} Али как |
| преда њ, па склопи руке: </p> <p>— Као бога те молим, реци ми, јеси ли га убио? </p> <p>— Ниса |
| и преклиње да му да живота, моли га као бога...{S} А Лазару клецају колена... лице бледи и модр |
| мац сам ти у свијету.{S} Никог свога до бога, који једини види моје жеље и моје срце!...{S} Све |
| таву све што не имађаше „никог свога до бога милога”, што му је „погинути као попити чашу ракиј |
| p>— Бог ће питати! </p> <p>— Ама док до бога дођеш, хоћу да те питам ја... — јекну Станко и поч |
| ај!...{S} Нико да га види!{S} Нит му ко бога назива ни прима!...{S} И чини ми се да је мало шен |
| хвати га за раме: </p> <p>— Шта је, ако бога знаш! </p> <p>— Дакле, истина? — рече Дева. </p> < |
| вему крив онај несрећник...{S} Али, ако бога има, платиће ми!... </p> <p>— И, воденичар вели да |
| тропошта на земљу. </p> <p>— Немој, ако бога знаш! — јекну... </p> <p>Станко се гласно насмеја: |
| Крушка и устаде. </p> <p>— Милост је у бога!...{S} Ти ми не можеш ниједне ове беле власи оцрни |
| зар се сасвим одбио од куће.{S} Сваки у бога дан је поред Турчина, па ту с Маринком и Крушком о |
| н је поштен човек...{S} Њега су на силу бога отерали у гору, јер... </p> <p>Али јој поглед Крун |
| обио оно што неки наши историци, у силу бога, хтедоше натурити тим славним борцима-мученицима, |
| али треба ту човек што познаје стазе и богазе. </p> <p>— Зар има бољих од Зекиних људи?{S} Шта |
| ..{S} Ваљда му је тако суђено!...{S} А, богами, жао ми га је као рођеног брата!...{S} Шта сам ј |
| еши да му још коју добаци. </p> <p>— А, богами — рече он — ја не знам каки су то пријатељи.{S} |
| ко њих два ударе један на другог, онда, богами, неће ништа ваљати... </p> <p>„Ама, што је таки! |
| Босне, тражи вечеру, тражи постељу, па, богами, још и нешто друго!{S} Не смеш чељадета у кући з |
| он бацио око на ону Севића цуру... па, богами, свашта сам помислио!...{S} Али, хвала богу!... |
| лота! — рече Латковић. </p> <p>— Слота, богами! </p> <p>— И ја хтедох скакати, али... боље да с |
| идиш, побратиме, добро!...{S} Овако се, богами, много мора мука поднети без крова и крува... </ |
| а ви се баш окућили? </p> <p>— Окућили, богами! — рече Зека. </p> <p>— Ко ово овако лепо поград |
| о ме не пустиш? </p> <p>— Јеси полудео, богами!...{S} Нећу, полази! </p> <p>— Мој бабо има пара |
| дигло да нас сатре!... </p> <p>— Дигло, богами! — рече Јаков. — Мени се чини да је договор да с |
| погана турска крв!... </p> <p>— Дошло, богами! — рече Заврзан и махну јатаганом око себе. — Ал |
| > <p>— Шта, ефендија? </p> <p>— Лијепо, богами!{S} И још он мене пита!...{S} А зар ти не знаш? |
| свега од главе до пете. </p> <p>— Лепо, богами!{S} Каки ми је то отац што му ћерка у очи каже д |
| немаш!...{S} Па, после, онај Алекса!{S} Богами, ако му ти не судиш, ја ћу му судити!...{S} Дати |
| у и Јови како је то сладак човек!...{S} Богами смо се огрешили о њега!...{S} Па, још како се бр |
| н — свуд ти се прометне као шило!...{S} Богами!... </p> <p>— Не богми се!...{S} Кад ти кога хва |
| </p> <p>— Ходи, сврати мало! </p> <p>— Богами, немам кад... </p> <p>— Дуго је до смрти — покуш |
| ече: </p> <p>— Баш да видимо! </p> <p>— Богами, ти си батли! — рече Заврзан. — Ја сам ти, брате |
| а?{S} У Лазару поче да ври... </p> <p>— Богами, синко, не дај му да те избије из седла!...{S} У |
| имо са војводом! — рече Зека. </p> <p>— Богами, разговарај! </p> <p>Али свет и не чекаше да му |
| Дакле, накупило се устаника. </p> <p>— Богами се добро бију. </p> <p>— Сиђи. </p> <p>У тај пар |
| {S} И показа руком на Станка. </p> <p>— Богами, и реда је — вели Петра, мајка Станкова. </p> <p |
| еме за чекање! — рече Алекса. </p> <p>— Богами, и није! — рекоше остали. </p> <p>— Од данас у д |
| ледаше, па се окрете смејати. </p> <p>— Богами, јеси луда!{S} Па ја нећу умрети!...{S} Ухватила |
| коју је требало сутра почети. </p> <p>— Богами, децо, пожурите.{S} Има се доста посла ове јесен |
| часу гусле су биле пред њим. </p> <p>— Богами, не могу!... </p> <p>— Онда дајте мени гусле! — |
| барут сачувати! — рече један. </p> <p>— Богами ће трајати! </p> <p>— Ја спавао у шарампову, па |
| Видео је да је у жицу дарнуо. </p> <p>— Богами, јест!...{S} Шта ми је и то: једнако попуштати!. |
| он. — А има ли колико Турака? </p> <p>— Богами, доста.{S} Имају и свој шарампов; ископали ноћас |
| ња. </p> <p>— А гдје је Лазо? </p> <p>— Богами, драги ага, то ни ја не знам.{S} Побегао је у шу |
| то пропустио, али он гине за своје!...” Богами, тако воли Лазара као да му је на срцу лежао. </ |
| инко!...{S} Ви вичете па тог човјека, а богами, то је један добар човјек.{S} Ја ћу лијепо казат |
| ва нам дође и рече да си жив и здрав, а богами, били смо у страху! </p> <p>Заседоше око огњишта |
| чев од оца па до снахе Маре. </p> <p>„А богами, јест! — мислио је. — Ко је још видео и с тим по |
| у сви узовници.{S} Није се питало је ли богат или сиромах, него је ли Црнобарац.{S} Та слога њи |
| само ноћу.{S} Је ли видео да је Турчин богат — онда тај није стигао на другу обалу.{S} Насред |
| тога, она је лепа, дивна!...{S} Она је богата цура.{S} Све што се у њену црну утробу баци, дон |
| су пили наши дедови. </p> <p>Мачва није богата виноградима.{S} Вина си могао наћи врло ретко, а |
| што се у њену црну утробу баци, доноси богата плода.{S} Лепа су њена поља кад озелене, а још л |
| >— Хтели су преко Бадовинаца и Клења на Богатић па право у Шабац.{S} Али их поремети празна Пар |
| у сељака и из околних села:{S} Соваљка, Богатића, Клења, Али-агиног Салаша и Банова Поља.{S} У |
| ја за ова посла.{S} Овдје треба Мујо из Богатића, а јок ја! </p> <p>— Ти си добар човек, ефенди |
| ећемо да ли више вриједим ја или Усо из Богатића, те га једнако хвале!... </p> <p>И, пун задово |
| беже у честу.{S} Турци се склепташе око богатог такума на коњу, а Кулин се натури за Луком.{S} |
| у, имаш више задруге од њега; ако је на богатство — бољи си од њега!... </p> <p>— Тако је! — ре |
| , заседоше за вечеру.{S} Вечера не беше богзна каква: сира, хлеба и по неко парче сланине.{S} А |
| а Лозницу.{S} Весели подрински војвода, Богићевић Анта, затворио се у шанац са 1200 својих јуна |
| /p> <p>— Хоћеш коња, јуначе? — упита га Богићевић. — Да ти дам ја мога хата... </p> <p>— Не тре |
| ка буде како ти велиш, буљубашо! — рече Богићевић. </p> <p>Станка склонише у један крај шанца.{ |
| .{S} Спремаш ли вечеру?...{S} Ми ти се, богме, спремамо... </p> <p>Милош да пропадне у земљу.{S |
| . — церекао се Маринко. </p> <p>— Јест, богме, с ђувегијом! — рече Крушка. — Зар то није момак |
| > <p>Маринко се стаде церити: </p> <p>— Богме, дијете, па и главе, ја!...{S} Шта се мене тиче т |
| као шило!...{S} Богами!... </p> <p>— Не богми се!...{S} Кад ти кога хвалиш, он вреди! — рече Ст |
| прича — рече Алекса. — Ја жестока боја, бого милостиви!...{S} Па то се, међер, јуначки гинуло. |
| о насмеја. </p> <p>— Ја душевна човека, бого милостиви!{S} Сад, ето, хоће и рибе да храни!...{S |
| снагу па рече: </p> <p>— Станко!...{S} Богом ти проста моја глава!...{S} Али... немој се свети |
| ву.{S} Он се сети на шта се заклео пред богом, људима и пред собом... </p> <p>Па притеже шару у |
| заклетва којом си се данас заклео пред богом и пред нама.{S} Ти знаш шта је твоја дужност, па |
| чинише никад ништа што би био грех пред богом, а стид пред светом.{S} Простодушан, благ, тих, м |
| <p>— Опрости и ти мени, а теби нека је богом просто! — рече Зека љубећи се. </p> <p>Обојица из |
| на жао учиних — опрости, и теби нека је богом просто и хвала ти!...{S} Ходи сад да се пољубимо! |
| руком: </p> <p>— Најпосле... нека ти је богом просто!... </p> <p>— Хвала, војводо! </p> <p>— Хв |
| мисао!{S} Опрости! </p> <p>— Нека ти је богом просто!{S} Ти си достојан да чету водиш, али си б |
| тако!...{S} Али... </p> <p>— Нека ти је богом просто!...{S} Ја праштам и молим да се и мени опр |
| правду тражио!...{S} За оно нека ти је богом просто!...{S} Опрости и ти мени. </p> <p>— Бог не |
| >— Ја, Иван Миражџић, заклињем се живим богом и свим што ми је најмилије и најсветије да ћу мој |
| исто жељна, али зар се можемо борити с богом и судбином!... </p> <p>— Али стегни срце, запечат |
| ж и на муке метну!...{S} А ја се заклех богом и љубављу мојих родитеља и мојом детињском љубављ |
| ао је тихо, мирно и безбрижно као да је богомољу сазидао. </p> <p>Сутрашњи дан освануо је ведар |
| а богу! — А ви? </p> <p>— Све је добро, богу хвала! </p> <p>Он се стаде здравити с укућанима.{S |
| /p> <p>— Е, баш се радујем!...{S} Знаш, богу хвала, ми се пазимо од детињства.{S} Одавно сам на |
| — упита поп. </p> <p>— Није...{S} Знаш, богу хвала, он је у Парашници.{S} Дође, буде по неколик |
| ох к теби, па шта ми наредиш!{S} Видиш, богу хвала, да се на данашње вријеме не оре и не копа.{ |
| ави се, баба, ћорава посла!...{S} Кажи: богу хвала!...{S} Могао сам ти ја као псето скончати у |
| војим очима видео, јер да то не кажем — богу бих сагрешио!... </p> <p>Све живо погледа у Маринк |
| ило?...{S} Дао те бог видети! </p> <p>— Богу хвала! </p> <p>— Како на дому? </p> <p>— Оно што ј |
| амбашо! </p> <p>— Боље нашао! </p> <p>— Богу хвала, сви сте живи и здрави! </p> <p>— Хвала је б |
| али си бујан, врло бујан!... </p> <p>— Богу сам се заклео, харамбашо.{S} И пољубише се. </p> < |
| сад је више ништа не задржа. </p> <p>— Богу и њему заверила сам се да ћу бити његова, и бићу, |
| а. </p> <p>— Како су на дому? </p> <p>— Богу хвала. </p> <p>— Шта ми Лазо ради? </p> <p>— Добро |
| сам доста.{S} Било нам је обома, хвала богу, лепо!...{S} Изродили смо пород, све као златне ја |
| , свашта сам помислио!...{S} Али, хвала богу!... </p> <p>Турчин је то и чекао. </p> <p>— Шта ре |
| Па, шта ми радиш, Иво? </p> <p>- Хвала богу, ага. </p> <p>— Како су на дому? </p> <p>— Богу хв |
| <p>— Није...{S} Дише... </p> <p>— Хвала богу!...{S} Носите га у шарампов! — заповеди Зека. </p> |
| а као божјег посланика. </p> <p>— Хвала богу!...{S} Та још нам је бог пријатељ!...{S} А Стојан? |
| дравље? — упита Крушка. </p> <p>— Хвала богу... </p> <p>— Како на дому? </p> <p>— Хвала богу! < |
| /p> <p>— Жив сам, сине. </p> <p>— Хвала богу!...{S} Хвала му што даде да те затечем!...{S} Опро |
| весело, осмехујући се. </p> <p>— Хвала богу, те и ти дође!...{S} Ја већ дигао руке!...{S} А би |
| добро? </p> <p>— Добро. </p> <p>— Хвала богу! </p> <p>Станко погледа оне колебе: као да су од с |
| њ. </p> <p>— Јеси жив? </p> <p>— Хвала богу! — А ви? </p> <p>— Све је добро, богу хвала! </p> |
| p> <p>— Јесу ли здрави? </p> <p>— Хвала богу!{S} Дева седе, рекавши: </p> <p>— Онда ћу их после |
| </p> <p>— Како на дому? </p> <p>— Хвала богу! </p> <p>— Ако, ако!...{S} Здравље, најприје здрав |
| ши и највећи дар!...{S} Ја бих се смела богу заветовати да друге жеље нећу имати сем ове!...{S} |
| ој руци и рече: </p> <p>— Хвала нека је богу па теби!... </p> <p>И оде с људима кући, миран као |
| чуо није. </p> <p>— Па, опет, хвала је богу!...{S} Он кад да — да!...{S} Његова је рука вазда |
| и сте живи и здрави! </p> <p>— Хвала је богу! </p> <p>— Да те обрадујем, харамбашо! </p> <p>— Ч |
| мрт...{S} Харамбаша викну дружини да се богу помоли. </p> <p>Преста шала и смех.{S} Све се диже |
| {S} Можеш испред њега однети све кад се богу моли, можеш му кућу запалити, он главе не окреће!. |
| о није лијепо смијати се човјеку кад се Богу моли, тако исто није лијепо смијати се светињи.{S} |
| лим рукама, па се окретоше истоку те се богу помолише. </p> <p>Напунише опет чобању, па се врат |
| се небо затворило!... </p> <p>Молише се богу. </p> <p>Али је бог ћутао...{S} Ни наде им не даде |
| ара, и све му се живо клања, као што се богу клања...{S} Душа му се топила од мила... </p> <p>Н |
| акли од постеље.{S} Четвртог јутра дете богу душу.{S} Једва дишуће, као мишић. </p> <p>— Да зов |
| етоше се сунчевом рођају те се помолише богу. </p> <p>По молитви један хајдук принесе чутуру ха |
| д теретом мртвих, а од јаука женскога и богу ће уши заглунути!...{S} Тешко турској и мајци и се |
| о!...{S} А стари рекоше: што је право и богу је драго!... </p> <p>Станко му узе зборану руку и |
| е лепо што је право; али што је право и богу је драго!... </p> <p>И та грмљавина угуши онај шап |
| речи, био би то миран сељанин: давао би богу божје, а цару царево, и бегу бегово, и никад се, а |
| су ми шили?...{S} Дабогда они били мили богу колико мени, али мора се, брате!{S} Ја се не могу |
| И погледа у небо, па се стаде заклињати богу, звездама и плавом небу да ће убити Лазара... </p> |
| на ноге, скиде капу, па се стаде молити богу: </p> <p>— Господе, Творче наш, — шапутао је — да |
| </p> <p>Али, брате, он се и умео молити богу!...{S} Јеси чуо, јуначки сине!{S} Кад се тај Србин |
| чича Иван, молим се теби као свемогућем богу!...{S} Опрости!... </p> <p>Станку се згади...{S} О |
| Ваљевац. </p> <p>— Вала, како је драгом богу воља!... — одговори му Рудничанин. — Да није због |
| инули за храну, а остало како је драгом богу воља. </p> <p>Места склонитија нису ни ишла у збег |
| и погинути? </p> <p>— Кад год то драгом богу вола буде!...{S} Без његове воље не умем, али умем |
| . </p> <p>— Биће! </p> <p>— Хвала милом богу!...{S} Ја сам мислио да ћемо се оно вече пушкарати |
| и Мујага ћемо пешачки!...{S} Ако милом богу воља буде, ето ме с Мујагином главом!... </p> <p>П |
| /p> <p>Кмет Јова уранио, умио се, молио богу, па, по свом давнашњем обичају, изишао до свога ко |
| А?{S} Хоћу, хоћу!...{S} Да се помолимо богу, па постављајте синију. </p> <p>И диже се старац, |
| хук, то је јаук њихов...{S} Они га дижу богу правде и истине, те се смртном створу диже коса ув |
| твоја мајка, ја ћу се и за те и за њих богу молити! </p> <p>Па га стаде љубити и поливати суза |
| је он у Црној Бари, ми агујемо.{S} Даш богу божје, цару царево, аги десетак, па накривиш капу! |
| Господ!...{S} Станко, сине!...{S} Иако божански закони кажу да си грешник, земаљска правда и м |
| бегова кућама... </p> <p>— О, хвала ти, боже!...{S} А је л̓ се вратио мој побратим? </p> <p>— Д |
| крсти и погледа на небо: </p> <p>— Дај, боже, да буде срећно и дуговечно!... </p> <p>Па наже. < |
| <p>Станку су играле усне. </p> <p>— О, боже!...{S} Да ли сам ја полудео, што ли? — рикну он. — |
| ми ради пријатељ Милош? </p> <p>Тешко, боже, Младену, казати се не може!{S} Дао би да му осеку |
| ротињо! — рече Станко. — Докле ћеш нас, боже, мучити!...{S} Зовните ми Сурепа. </p> <p>Јелица о |
| тао је Лазар и нехотице... — Шта ли ћу, боже, радити ако се сукобим с њим?...{S} Ја знам, он ме |
| ..{S} Још стоји један, још је жив...{S} Боже, помози ми да и с њим свршим рачуне!... </p> <p>Па |
| > <p>Цела зима прође у томе витлању.{S} Боже!...{S} Како ли се изменила Црна Бара! </p> <p>Нема |
| >— Ха-ха-ха!... — насмеја се Маринко. — Боже, ал̓ си дете!...{S} Пре ће они, болан, позвати оно |
| н старац рече: </p> <p>— Ово се и бог — боже опрости — дигао на нас заједно с Турцима!... </p> |
| е ваша дружина стиди мене?... </p> <p>— Боже сачувај!... — повикаше са свију страна. </p> <p>— |
| ат њихових ногу одјекивао је. </p> <p>— Боже, ја лијепе ноћи! — рече Зека. </p> <p>— Лепа! — ре |
| раже...{S} Старији су хукали. </p> <p>— Боже Господе!...{S} Што не подржа лепо време!... </p> < |
| <p>Станко се гласно насмеја: </p> <p>— Боже, али си луд, Иване!...{S} Зар ја, ја Станко Алекси |
| зан скиде капу и прекрсти се: </p> <p>— Боже помози! — рече он.{S} Сви учинише то исто. </p> <p |
| све шапће једну исту молитву: </p> <p>— Боже!{S} Сачувај нас!... </p> <p>А жалост беше погледат |
| воју шару са земље, па викну: </p> <p>— Боже!... хвала ти!...{S} А сад — Турци, тешко вама!... |
| срећан пут! </p> <p>— Хвала!...{S} Дај боже!... </p> <p>Коњ заигра под њим.{S} Он га пусти, па |
| м стићи дружину...{S} Збогом!...{S} Дај боже да се видимо... </p> <p>— Дај боже!... </p> <p>Они |
| ми данас почети окршај... </p> <p>— Дај боже! — рече Катић. </p> <p>— А тебе позвасмо да се дог |
| Дај боже да се видимо... </p> <p>— Дај боже!... </p> <p>Они се изљубише с њима, докопаше своје |
| је Јелица говорила о Станку... </p> <p>Боже, што ти је срце материно!{S} Мада је знала да треб |
| ги глас загрме: </p> <p>— Ја сам правда божја!{S} Није све лепо што је право; али што је право |
| та му: </p> <p>— Ти не смеш вршити дела божја!{S} Он даје живот, он га и узима... </p> <p>Али д |
| поганичка и душманска!{S} Јуначки, децо божја, да очувамо светињу олтара божјег!{S} Јуначки, бр |
| молитва, у којој је старац призивао све божје угоднике да помогну дому и народу његовом: здрављ |
| Ево, ја сам спремна да станем пред лице божје!...{S} Махни оштрим ножем твојим, те учини вољу б |
| ај цвркут мале тице што цвркуће у свако божје доба дана; али му памет не беше присебна...{S} Он |
| био би то миран сељанин: давао би богу божје, а цару царево, и бегу бегово, и никад се, ама је |
| н у Црној Бари, ми агујемо.{S} Даш богу божје, цару царево, аги десетак, па накривиш капу!...{S |
| е поп. — — Ти си сад кмет.{S} Као слуга божјег олтара, хоћу да те опоменем да је страшна заклет |
| чије.{S} И ево, ја, грешни слуга олтара божјег, ја ти кажем: није добро што си учинио, али је п |
| , децо божја, да очувамо светињу олтара божјег!{S} Јуначки, браћо моја, јуначки да изгинемо или |
| војим јунацима...{S} Анта га дочека као божјег посланика. </p> <p>— Хвала богу!...{S} Та још на |
| гу зло пожељети, а толи човјеку, створу божјем!... </p> <p>Па саже главу и уздахну... </p> <p>И |
| d="SRP18963_C2.10"> <head>10. БЛАГОСЛОВ БОЖЈИ </head> <p>Станко је спавао и сањао леп сан.{S} К |
| раг прекорачи!...{S} Ти си ми благослов божји!...{S} Тебе је сами бог послао!...{S} Ходи!...{S} |
| а, попо, дај ми благослова! </p> <p>— И божји и мој благослов, и сузе уцвељених родитеља и нево |
| <p>— Кажу да је мајчин благослов што и божји.{S} Ја вас све благосиљам! — шапутала је. — Благо |
| ходи овамо да видиш само...{S} О, људи божји, ако ово није мушки — ја не знам шта је!...{S} Мо |
| Откуд је мој?...{S} Колико мој, толико божји!...{S} А већ шта би било то само — сами бог зна!. |
| то није било за њ само чудо него страх божји...{S} Тридесет година кметује, а тога чуда запамт |
| зи своје дете?{S} Има ли игде, под овим божјим покровом, таког чудовишта?... </p> <p>Разуме се |
| ране нису страшне.{S} Не брини!...{S} С божјом помоћу све ће добро бити!... </p> <p>— А јеси ли |
| ахни оштрим ножем твојим, те учини вољу божју!... </p> <p>Па се придиже на руке, које су дрхтал |
| apter" xml:id="SRP18963_C3.3"> <head>3. БОЈ НА МИШАРУ </head> <p>Али се у том добу није дало ни |
| ter" xml:id="SRP18963_C2.25"> <head>25. БОЈ НА САЛАШУ </head> <p>Вратио се таман кад треба.{S} |
| друштва и разговора?...{S} Ако је бој — бој; ако је левентовање, зар немам права на њ?... </p> |
| .{S} Све то беше острвљено, навађено на бој, све је очекивало макар само шушањ, свако је око го |
| ане зоре до мрклога мрака бије се крвав бој!...{S} Убијамо их, и што их више сатиремо, то их св |
| ушког друштва и разговора?...{S} Ако је бој — бој; ако је левентовање, зар немам права на њ?... |
| >Јелица задрхта. </p> <p>— Не дршћи, не бој се!...{S} Ми ћемо се тући до истраге наше ја њихове |
| о себе... </p> <p>— Не бој се!...{S} Не бој се!... — рече Крушка и опет благо. – Али преварио с |
| .{S} Да се нијеси што уплашио?...{S} Не бој се!{S} Та и ја сам човјек!...{S} Звао сам те да ти |
| го: </p> <p>— Немој се плашити...{S} Не бој се!... </p> <p>Лазар заколута очима.{S} Он није вер |
| н поче зверати око себе... </p> <p>— Не бој се!...{S} Не бој се!... — рече Крушка и опет благо. |
| у, који им се приближавао. </p> <p>— Не бој се!{S} То је мој друг, побратим!... </p> <p>— Бежи! |
| нимо ми?! — рече ужаснуто. </p> <p>— Не бој се!...{S} Сутра ће нам и родитељи ово благословити! |
| е Милош. — Ја не рачунам тако кад бијем бој с Турцима!...{S} Него, хтели ви, не хтели — ја одла |
| ој не бије свијетло оружје. </p> <p>Већ бој бије срце у јунака. </p> <p>и стаде соколити своје |
| .{S} Узалуд их голим сабљама нагонише у бој — волело је пасти и од своје рођене сабље него мрет |
| е прорадим!...{S} Ја ово и не рачунам у бој!... </p> <p>— Јесте, тако је!...{S} Зека право вели |
| {S} Али беже!...{S} Право веле: </p> <p>Бој не бије свијетло оружје. </p> <p>Већ бој бије срце |
| танко прича — рече Алекса. — Ја жестока боја, бого милостиви!...{S} Па то се, међер, јуначки ги |
| еса и костију... </p> <p>Усред најљућег боја, усред највећег окршаја Зека погледа Станка, чије |
| — упита Суреп. </p> <p>— Те још каквог боја! — рече он. </p> <p>И онда поче причати све до сит |
| синове своје... </p> <p>После мишарског боја вратише се кућама и стадоше чете четовати.{S} Кати |
| у они...{S} Откад не имадосмо сербезног боја.{S} Све ти је неко над главом, заповеда ти кад ћеш |
| г, Вишњић, рекао је том приликом, после боја мишарског, једну истину, која ће остати вечита.{S} |
| месо једу; мора га на плећима својим из боја изнети! </p> <p>— Млад сам, снажан сам!...{S} То м |
| Војводо!... — рече он. — Никад ја нисам боја био док мало ножем не прорадим!...{S} Ја ово и не |
| и здравља дао!... </p> <p>— Је л̓ било боја сутрадан по нашем одласку? — упита Суреп. </p> <p> |
| ру...{S} Није имао куражи да се осврне; бојао се стићи ће га, освртајем ће издангубити!...{S} Н |
| е оно задржах, не рече ми то? </p> <p>— Бојао сам се! </p> <p>— Е, баш не ваља!...{S} Из онаке |
| </p> <p>Међутим, Алекса се нимало није бојао Ивана.{S} Он је био толико куражан пред њим као д |
| ело да вара Турчина, не стога што га се бојао, него стога што му се учинило да много важи у очи |
| гао да се освести... </p> <p>И досад се бојао Станка, али сад је обамирао само када му име њего |
| /p> <p>Био је ретке среће.{S} Толико је бојева претурио, па остао здрав и читав.{S} Ни врело зр |
| е он. — Не, не бије!!...{S} Ето, толики бојеви!...{S} Па баш, ено и Лазара!{S} У два маха је пу |
| <p>Борцима овладало неко одушевљење за бојем.{S} Они би сад појурили из шанца и јурнули у Турк |
| дао, премишљајући: </p> <p>— Овај ме се боји.{S} Он ће је силом отети од Алексе...{S} Он ће је |
| да их је још толико! — рече Чупић. — Не бојим их се ни од Саве ни од Засавице!...{S} Ако је ико |
| ја смрти?...{S} Јок!...{S} Зашто да се бојим?...{S} Ваљда ће ми бити жао онога живота што га н |
| ! </p> <p>— Нек̓ убије!...{S} Ти мислиш бојим се ја смрти?...{S} Јок!...{S} Зашто да се бојим?. |
| с је!... — вичу сви. </p> <p>— Ми се не бојимо Турака!... — рекоше неки. </p> <p>— Вала, ни ја! |
| раги ага, ко носи не проси... </p> <p>— Бојиш ли се Станка? — рече Турчин и погледа га оштро. < |
| > <p>Турчин се јетко насмеја. </p> <p>— Бојиш се Станка? — рече заједљиво. </p> <p>— Па, драги |
| то си се скаменио?...{S} Што се ти мене бојиш?{S} Ми смо заједно одрасли...{S} Из једног смо то |
| једаред јој пролетеше и поља, и шуме, и бојишта испред очију.{S} Глас јој дрхташе кад запита: < |
| ли, као да им више не беше до мегдана и бојне славе... </p> <p>Једнога дана, кад Зека дође, упи |
| ду коњицу.{S} Он ће заузети леву страну бојног попришта и сакрити се с коњицом у густим честари |
| а да их до једнога потуку... </p> <p>На бојном пољу осташе само Срби.{S} Битка беше свршена... |
| е данас бити окршаја.{S} Надао се љутом боју стога што је знао да ће Турци свом силом настати д |
| е ме!... </p> <p>И сусретаху се у љутом боју. </p> <p>— Јуначки, Дево! — довикује Заврзан. — Ал |
| ко развезе надугачко и нашироко причу о боју мишарском. </p> <p>Таман се он распричао у највећи |
| крушке кад тресеш милостивији си него у боју...{S} То је падало као снопље; сваки пуцањ носио ј |
| нити један јуриш.{S} Молер ће ударити с бока...{S} Алал им мајци ако се одрже!... </p> <p>Лако |
| се трећи топ испали, удариће јуришом с бока на Турке и пробити се кроз њих...{S} Јанко Катић п |
| Узалуд је крвавила оштра бакрачлија те бокове — коњ не може маћи. </p> <p>— Зар ме и ти изневе |
| {S} Племенита животиња беше сва у пени, бокови јој се ужасно надимаху...{S} Узалуд је крвавила |
| да му неки докопа срце и трже га, такав бол осети. </p> <p>Он скочи и побеже напоље. </p> <p>— |
| ног јецања. </p> <p>Али кад сузе однеше бол, пошто одумину онај силни наступ, она се подиже па, |
| њиво жмиркали... </p> <p>И Јелица осети бол у души.{S} По гласу Станковом слутила је да му није |
| е могао маћи...{S} Само је осећао грдан бол под гркљаном... </p> <p>Једва га повратише и дигоше |
| се свакад за времена уздржала да не ода бола душе своје... </p> <p>Само је једно тиштало душе р |
| воју десну руку па је гризе, а не осећа бола...{S} Оне „зле” сузе ударише му па очи... и тада ј |
| рацима сунчевим...{S} Срце му залупа од бола. </p> <p>— Баш смо ти уде среће! — рече.{S} Она ни |
| Турци!...{S} Дрина нам је била не може бола бити!...{S} Мене је толико замиловала да ме хтеде |
| ли?...{S} Зар нијесте то због срчанијех бола учинили?...{S} Па кад је тако, онда шта сам ја кри |
| мо хоће ови свијет разумјети!...{S} Ја, болан, ни маленом мравку не могу зло пожељети, а толи ч |
| е велике и клопаве уши. </p> <p>— Дела, болан, причај што! </p> <p>— Шта ћу? </p> <p>— Шта знаш |
| га поштеног човека.{S} Куд ће вам душа, болан?{S} Зар не видите да вам је Турчин ухватио у свој |
| Маринко. — Тешко нама!...{S} Зар им је, болан брајко, мало оне човечности!{S} Кога нападе?{S} Г |
| ексин Станко лопов!...{S} А то је дете, болан, расло на ваше очи!...{S} Знате га од повоја!...{ |
| све што је било, а ја му рекох: па иди, болан, потражи га и доведи к мени.{S} Можда ти је и при |
| меде ништа одговорити. </p> <p>— Је ли, болан!...{S} Што ми не кажеш? </p> <p>И примаче јој се |
| а си их већ спопао за врат!{S} Помисли, болан, ко год наиђе и чује дивиће се твојој куражи и тв |
| Иван. </p> <p>— Што мани?...{S} Што ми, болан, не кажеш?{S} Иван је ћутао.{S} Њега опет стаде г |
| /p> <p>— Шта је? </p> <p>— Што ти мени, болан, не кажеш за твога Станка.{S} Кад сам ја то кога |
| — Боже, ал̓ си дете!...{S} Пре ће они, болан, позвати оног лопова Алексу у своје друштво него |
| ата? </p> <p>— Ево, видиш!...{S} Па ти, болан, и не знаш шта се тако рећи на твоје очи догађа!. |
| хајдуци, па господују...{S} Знаш ли ти, болан не био, да је Станко и ноћас био код куће? </p> < |
| p>— Их!...{S} Ти не знаш!...{S} Причај, болан! </p> <p>— Не може да ми падне ништа на памет!... |
| — рече он кратко. </p> <p>— Причај нам, болан! — окупише га опет. </p> <p>— Не може да ми падне |
| Немам никаквог.{S} Сједи.{S} Жељан сам, болан, лијепе рјечи с људма...{S} Сједи!...{S} Иван сед |
| мој Иване, тешко теби!...{S} Докле ћеш, болан, бити луд?...{S} Зар ти мислиш да ћеш кадгод бити |
| на?...{S} Што ћу ти оваки?...{S} Видиш, болан, да ова јадна кожа једва ово костију стеже!... </ |
| <p>— Е, мој Иване, мој кмете, што ћемо болан? — рече Крушка. </p> <p>Иван слеже раменима. </p> |
| <p>— Ама сад хоћу! </p> <p>— Немој!{S} Боле Други пут! </p> <p>— Ама реци ми: кога си још мисл |
| врло дугачак.{S} Осећао је да га крста боле од дугог седења на седлу...{S} Он стаде да коња од |
| еше улазити у шајке. </p> <p>— Овако је боле — говораше онај што је ђеду корео. — Ако пресалдум |
| ..{S} Болна преболна, заборавивши своје боле и своју немоћ над постељом милог рањеника, напрегл |
| У дубини своје душе осећао је и сам те боле... </p> <p>— А ја знам да није лопов!...{S} Није!{ |
| орео је у души његовој...{S} Срце га је болело за тим мирним и тихим животом...{S} Зној му обли |
| к, као да га је неко стињио, тако га је болео.{S} Ни сам није знао како је до куће дошао.{S} Те |
| >— Још није.{S} Али све што је нејаче и болесније склонио сам!...{S} Још раде... </p> <p>Станко |
| е кад је поп Милоје чита...{S} И сам се болесник узјазбио, па дршће као прут... </p> <p>А он му |
| е му да се прекрсти и целива. </p> <p>И болесник се прекрсти и целива, па онда рече: </p> <p>— |
| о утуче сваки живац... </p> <p>Оставише болесника...{S} Њему почеше падати на памет некакве луд |
| S} Било је случајева кад су му доводили болеснике који болују од „оне” (падавице).{S} Тако једа |
| то као восак.{S} Попа застаде...{S} Очи болесникове гледаху га нетренимице...{S} Попи се учини |
| <p>Све се ужурба.{S} Наста запевка.{S} Болеснику нешто сену у очима, али само за тренутак, па |
| , попо! - рекоше људи. </p> <p>Он приђе болеснику, погледа му у очи, помилова га по глави, на г |
| рцати: </p> <p>— Оче!... једно ми унуче болесно...{S} Па... па сам дошао да те зовем да читаш м |
| очекивала је нова запевка...{S} Страшна болест срдобоља косила је као оштра коса и остарину и о |
| себе послужити...{S} Са старошћу дође и болест.{S} Нека ма и најмањи ветрић пирне, одмах их у п |
| <p>— Бог с тобом!... — рече Петра. — Па болестан си.{S} Треба да се ту нађе!... </p> <p>— Да ви |
| .{S} Петра је боловала, али не од какве болести; Видело се како су године и брига строшиле нека |
| знаке живота, видеше како Господ одгони болештину од њега... </p> <p>Попа ућута, пружи крст дет |
| о кошницу, свој пород очуван и недирнут болешћу ни смрћу, своје пријатеља и другове, и отићи у |
| Што би год хтео одгурнути, не може.{S} Боли...{S} И једно и друго улегало се дубоко у срце, па |
| еси рањен? </p> <p>— Не знам. </p> <p>— Боли ли те где? </p> <p>— Не боли...{S} Али ми неки црв |
| ерај! </p> <p>— Не могу, нано, глава ме боли... </p> </div> <div type="chapter" xml:id="SRP1896 |
| ечи нисам рекла, али сад морам: срце ме боли! — јецала је она. </p> <p>— Био сам љут!...{S} А о |
| ала!...{S} Да рекнеш да ме што боли, не боли!...{S} Мало сам се размазио у добру, па се све на |
| </p> <p>— Боли ли те где? </p> <p>— Не боли...{S} Али ми неки црвени колутови на очима па ништ |
| срцу хранио?...{S} Ујела ме је!...{S} И боли!... </p> <p>Јуче...{S} Та још јуче је веровао да ј |
| Ништа, вала!...{S} Да рекнеш да ме што боли, не боли!...{S} Мало сам се размазио у добру, па с |
| то си ту!... </p> <p>Јадна Петра!...{S} Болна преболна, заборавивши своје боле и своју немоћ на |
| p>— Не помаже то кад срце озебе! — рече болно Суреп. </p> <p>— Ох!...{S} Што нисам погинуо! — р |
| па отркне да види Петру...{S} Петра је боловала, али не од какве болести; Видело се како су го |
| за се рече: </p> <p>— Да бар могу мирно боловати! </p> <p>— А шта ти радиш? — упита Суреп Заврз |
| јем је света угледао. </p> <p>И срце га болом заболе.{S} Виде, понурене крај огњишта, две седе |
| ајева кад су му доводили болеснике који болују од „оне” (падавице).{S} Тако једаред доведоше му |
| Да није због пушке и барута, па готово боља ова хладовина!... </p> <p>Војводе изиђоше из своји |
| и, или... </p> <p>— Слушаћу те као оца, боље него оца!... </p> <p>— Лијепо, лијепо!...{S} Тако |
| — слеже раменима Алекса. — Тек мислим, боље је склонити их!...{S} Него, деде, здрави!{S} И пру |
| људе, шâт буде боље!...{S} И, да видиш, боље овако!{S} Пре сам гледао како Турци бију, убијају |
| ! </p> <p>— И ја хтедох скакати, али... боље да се не брукам! — рече Латковић, па седе. </p> <p |
| камена реч измамио него од њега!...{S} Боље је да се ми држимо Ивана.{S} Он је човек поштован |
| да одступимо!... </p> <p>— Боље!...{S} Боље!... — грмнуше са свију страна.{S} Стојан виде чак |
| или у кући? </p> <p>— Као рођени!...{S} Боље него рођени!...{S} Од бабе па до најмањег детета у |
| истраге, али кад се нема су чим!...{S} Боље да одступимо!... </p> <p>— Боље!...{S} Боље!... — |
| ао!...{S} Красан је то човек био!...{S} Боље би му било да је онога удавио док је још жгепче би |
| обри зуби орахову љуску скрцкају!...{S} Боље ће бити да мало пушке прочистите!... </p> <p>— Пра |
| ..{S} И тако говори виђенијим људма.{S} Боље је скинути сто турских глава него да падне једна х |
| ја још мрети!... — рече и насмеја се. — Боље би било да си донела овде људима мало ракије! </p> |
| <p>— Боље би било да је умро! </p> <p>— Боље! — рече поп. — Тешко њему!...{S} Чини ми се да је |
| ао. </p> <p>— Хајдучка сорто! </p> <p>— Боље бити и хајдук него турска улизица! </p> <p>— Ко је |
| <p>— Добро дошао, харамбашо! </p> <p>— Боље нашао! </p> <p>— Богу хвала, сви сте живи и здрави |
| !...{S} Боље да одступимо!... </p> <p>— Боље!...{S} Боље!... — грмнуше са свију страна.{S} Стој |
| увек кад Стоја рану одавије. </p> <p>— Боље је — вели Стоја озбиљно. — Млада крв, здраво месо. |
| <p>— Добро ми дошао! — рече. </p> <p>— Боље тебе нашао! — рече Милош, више из навике да тако о |
| ато си ти, Клемпо, у дружини. </p> <p>— Боље би било да нам штогод причаш него што којешта дроб |
| ет Јова затресе тужно главом. </p> <p>— Боље би било да је умро! </p> <p>— Боље! — рече поп. — |
| обро ми дошли! — рече Станко. </p> <p>— Боље нашли! </p> <p>Па је стадоше љубити. </p> <p>— Оту |
| риђе и стаде везивати Крушку. </p> <p>— Боље стегни! </p> <p>Маринко притеже. </p> <p>— Душманс |
| што Иван не би ваљао, него што се Јова боље разуме.{S} Али кад он неће, онда нека буде Иван... |
| Катић. </p> <p>— Поп Милоје и кмет Јова боље познају Алексу Алексића од проте Смиљанића.{S} Што |
| ..{S} Баш сам те и подигао мало више да боље видиш!...” </p> <p>И онда приђе њему, изврте га на |
| овијех ђаура?...{S} Зар, што ја с њима боље, они све гори? </p> <p>— Честити ефендија, - рече |
| Велим, идем овамо, међу људе, шâт буде боље!...{S} И, да видиш, боље овако!{S} Пре сам гледао |
| ошеву кћер за Лазара.{S} И онда не може боље бити!{S} Алексу осрамотио, Ивана дограбио, па сад |
| у Милошеву.{S} Дочекаше га тамо не може боље бити.{S} Одмах га посадише да седне и донеше ракиј |
| амо старост и немоћ, па ја мислим да је боље подићи земунице... </p> <p>— Шта велиш, побратиме? |
| оздрављењу...{S} Заврзаново здравље је боље напредовало од Станковог, јер његове ране беху лак |
| позвасмо да се договоримо.{S} Да ли је боље сачекати Турке овде или им изићи у пресрет? </p> < |
| , облачно небо...{S} Станко, иако му је боље било, још није смео излазити, јер му баба Стоја ни |
| клонити — рече харамбаша. — А за нас ће боље бити да зараније шуму хватамо. </p> <p>И... док дл |
| <p>— Јест, бог да га прости!...{S} А и боље!...{S} Ко зна шта би га још у животу чекало!... </ |
| то те је нахранио, па ће те други пут и боље нахранити! </p> <p>— И то се све трпи? — рече Зека |
| нас терају!...{S} Него, ја мислим да би боље урадили да мало одспавамо. </p> <p>Жене их изуше и |
| мо се склонити... </p> <p>— А зар не би боље било да одемо до Деве? — прекиде га Станко. </p> < |
| а. </p> <p>— Стојо, сестро!...{S} Је ли боље? — пита Станкова мајка увек кад Стоја рану одавије |
| Али, Зеко брате, промисли!{S} Не би ли боље било да и ти оступиш?... </p> <p>Зека плану. </p> |
| довао, али кад устреба, ја ћу гладовати боље него ико! </p> <p>Харамбаши се допаде ово самопоуз |
| <p>— А што сам не идеш? </p> <p>— Велим боље да си ти са мном!{S} Ја не бих знао шта да му каже |
| и себе!...{S} Нисам могао отрпети да он боље скаче од мене!{S} Па онда, и оборио ме!...{S} Па о |
| бајо, молим те!{S} Ти не знаш да ме ово боље лечи и од твојих мелема!...{S} Па, велиш, све сте |
| неколико дана.{S} Рањеницима беше много боље.{S} Зека, Ногић и други долазили су врло често да |
| знаде ништа рећи.{S} А и њој није било боље.{S} Чула је све што је данас било... </p> <p>Прође |
| >— Тамо има све готово.{S} Требаће само боље покрити.{S} А Војко ће то сигурно боље умети! — ре |
| боље покрити.{S} А Војко ће то сигурно боље умети! — рече Суреп. </p> <p>— Умећу, не брини!... |
| во! - веле старци. </p> <p>— Куд ћеш му боље! - веле сељаци. </p> <p>— Велите ли сви тако? </p> |
| нико завадити!...{S} Ја знам Црну Бару боље него своју кућу, али у Црној Бари нема човека ко б |
| ласу!...{S} Иди, одмори се.{S} Или, још боље!...{S} Причекај ту!... </p> <p>Дева изиде пред шат |
| ословеног плуга, земљу је орала турска (боље да кажем братска) кумбара...{S} Један буљук разбиј |
| р је то човек.{S} Бар Црна Бара није за бољег сазнала! </p> <p>— Добар јест, ама није свима! — |
| ми говори ко што хоће, али од њега нема бољег момка у Црној Бари...{S} Сад што је мало згрешио. |
| ило па путу, он је склонио; а Црна Бара бољег од њега нема!... </p> <p>У памети је гледао Јелиц |
| </p> <p>Нека ми се опрости што ћу, рад бољег обавештења, рећи коју у заштиту Мачвана, да бих, |
| .{S} Ево људи нека ти кажу: има ли игде бољег живота него што га ми проживесмо, има ли гдегод о |
| наскоро био раскрстио.{S} Он не могаше бољег пријатеља себи наћи од човека који је толико приј |
| и човек па свету, да од њега неће имати бољег друга.{S} А од јуче?...{S} Тај исти Лазар пуца на |
| на уме!...{S} Извидаће њене траве сваку бољетицу!...{S} Не брини ти! — рече Заврзан поуздано... |
| задруге од њега; ако је на богатство — бољи си од њега!... </p> <p>— Тако је! — рече Крушка. < |
| аше. — А што? </p> <p>— Да видимо ко је бољи рвач? </p> <p>— Остави се! — рече Станко. </p> <p> |
| а је кућа проклета!...{S} На њу пљују и бољи и гори!...{S} Чак Сима...{S} Сима бежи од моје кућ |
| </p> <p>— Е, еј вала ти!{S} У свему си бољи од мене!...{S} Харамбаша му приђе, па га потапша п |
| ружи штап. </p> <p>— А ко би могао бити бољи од тебе? — рече неколицина. </p> <p>— А што то чин |
| има. </p> <p>— и, као бајаги, шта је он бољи од тебе!...{S} У газдалуку — није, лепши — није, с |
| о.{S} Било му је криво што се нађе неко бољи од нега. </p> <p>— Оборио си ме, признајем!...{S} |
| знаје стазе и богазе. </p> <p>— Зар има бољих од Зекиних људи?{S} Шта смета Ногићу! </p> <p>— Њ |
| тра гори зове „кућа”. </p> <p>Било је и бољих кућа.{S} То беху куће задружних породица.{S} Одли |
| рио тамо-амо и тукао.{S} Зека, прав као бор, чисто попеваше од радости што његова нејака четица |
| /p> <p>Позади је ишао Станко, дичан као бор, поносит као соко.{S} Чељад се ужурбала да их дочек |
| ако га крепи...{S} Са чела му нестајаше бора...{S} Гледао је кроз гору румени запад, а он, обас |
| умедоше ни руком маћи... </p> <p>Један борац причао ми је и описао тај тренутак овако: ко је и |
| а, коме дођу до ушију разговори тадањих бораца, тај ће стећи једно уверење: да се у то доба гов |
| авуче мрак на очи, и опет борба очајна, борба између неба и земље... </p> <p>Сахат у сат гледај |
| p>То је била борба између неба и земље, борба без одмора и престанка.{S} Стотину пута разбијени |
| а, оно од зла времена. </p> <p>Међутим, борба се била из дана у дан.{S} Није било већих сукоба, |
| ер су Турци могли сваки час ударити.{S} Борба је била јака, па су пушке прилично загореле... </ |
| ају за друга два!... </p> <p>То је била борба између неба и земље, борба без одмора и престанка |
| xml:id="SRP18963_C3.9"> <head>9. ОЧАЈНА БОРБА </head> <p>— „Ко ти ископа око?” — „Брат”. </p> < |
| хата у сат гледајући трајаше та страшна борба, и Турци се морадоше повући натраг, јер погубише |
| <p>Сахат у сат гледајући трајала је та борба.{S} Коњаници су јуришали.{S} Два пута су догонили |
| </p> <p>И плану... </p> <p>И отвори се борба страшна, и нечувена, и невиђена.{S} Охрабрени, Ту |
| турну се трипут њом...{S} И онда започе борба, страшна, крвава...{S} Само се чуо Заврзанов глас |
| честито ни џебане. </p> <p>Тако отпоче борба, која је трајала из дана у дан.{S} Није никакво ч |
| ише не беше ни очајнички напад, то беше борба у којој људе нападају.{S} Људи су падали као круш |
| а иако није била ни обична чарка а толи борба, опет све поспа као поклано.{S} Тамна ноћ прекри |
| p>— Готово... </p> <p>И би му криво што борба престаде, јер за све време док се тукоше, он је б |
| и, и опет се навуче мрак на очи, и опет борба очајна, борба између неба и земље... </p> <p>Саха |
| ањеника, који је небо проламао. </p> <p>Борба беше очајна, али сила беше јача, те јој се не мож |
| он се загледао у њу...{S} У толиким је борбама био, па му сваку беше лакше почети него разгово |
| рекнем, иђитлук — то је карактеристика борбе тога доба!... </p> <milestone unit="subSection" / |
| рђе. </p> <p>И стадоше правити распоред борбе.{S} Докопаше да Луки Лазаревићу даду коњицу.{S} О |
| био у борби, тај ће знати како се после борбе слатко спава.{S} Ту се не брине о постељи, доста |
| > <p>И нешто чудно обујми Станка у овој борби.{S} Он је пунио своју шару, нишанио и гађао у мес |
| линове, то је јаук Босне, која је у тој борби погубила најбоље и највредније синове своје... </ |
| ти!... </p> <p>И ту Дева седе причати о борби, о доласку војвода и Вожда, о јунаштву Кара-Ђорђе |
| <p>Чудно заиста!{S} Ко је ма кад био у борби, тај ће знати како се после борбе слатко спава.{S |
| {S} То значи: борбу на живот и на смрт, борбу очајну, вечиту...{S} Ратар се више не враћа плугу |
| луг, па се лати оружја?...{S} То значи: борбу на живот и на смрт, борбу очајну, вечиту...{S} Ра |
| е своје људе и наредише да се спреме за борбу... </p> <p>Стража се сасвим повуче у шанац. </p> |
| ице у Саву. </p> <p>Чупић се спремао за борбу на смрт и живот.{S} То место беше тако да се, про |
| Војска што је у шанцу била није водила борбу; то је била главна трупа; а чарку су заподевале с |
| , кад дођоше себи, више и не мислише на борбу и одбрану него на бекство...{S} Јурнуше на све ст |
| ко Саве преносише на неколико дана пред борбу.{S} Њему сену кроз главу: </p> <p>— Побратиме!... |
| авикну да гледа у таму.{S} И он гледаше борбу страшну, очајну.{S} Турци су уступали, али стопу |
| у руку постави бусије, па стаде гледати борбу... </p> <p>Око се навикну да гледа у таму.{S} И о |
| препе на један храст, са кога је видео борбу...{S} Разгледао је прилично, па се тек насмеши и |
| му је у срце продирало.{S} Он је видео борбу, ужасну борбу...{S} Стојао је ту, као ђаво да му |
| ске голим сабљама нагонише своје људе у борбу...{S} А ови у шанцу све одушевљенији... </p> <p>С |
| продирало.{S} Он је видео борбу, ужасну борбу...{S} Стојао је ту, као ђаво да му не да поћи доб |
| <p>Ништа лепше не карактерише нашу љуту борбу у првом устанку од ове пословице народне. </p> <p |
| ори главу.{S} Видело се на њему како се бори сам са собом.{S} Овамо понос, онамо човек који му |
| тника у последњем часу, кад се са смрћу бори — остави је... </p> <p>Она осети немоћ у сваком да |
| Од ране зоре почеше таламбаси, свирке и борије.{S} Турци се спремаху за полазак... </p> <p>Небо |
| ми. </p> <p>Док ти тек јекнуше свирке и борије, и звуке њине понесе тиха Сава и однесе их далек |
| она избијала, јуришала на његово срце и борила се с њим по читаве дане и ноћи.{S} Ту беше детињ |
| е се Мачвани са устаницима.{S} Ту су се борили као лавови.{S} Јаук и запевка каде Кулинове, то |
| то је дизаху копите коњске... </p> <p>И борило се, тукло се на све стране; оживеше честе и жбун |
| ога не моли!...{S} Ти знаш да бих се ја борио до истраге, али кад се нема су чим!...{S} Боље да |
| >— Сад како му буде!...{S} Нама се ваља борити док једнога траје.{S} Ово се дигло да нас сатре! |
| мора се, брате!{S} Ја се не могу с њима борити!{S} Па кад то не могу, могу му се мало умилити; |
| се дојако беше ућуткао у њему, поче се борити... </p> <p>Али Станко стеже срце.{S} Угуши те ми |
| исам тако исто жељна, али зар се можемо борити с богом и судбином!... </p> <p>— Али стегни срце |
| силу бога, хтедоше натурити тим славним борцима-мученицима, а с друге, да бих им могао одати до |
| ући: </p> <p>— Алал ти вера!... </p> <p>Борцима овладало неко одушевљење за бојем.{S} Они би са |
| н, доста пута однесе и саму главу...{S} Бос човек може ићи.{S} Ако се убоде, он извади трн из н |
| и!...{S} Напољу киша, а сиротиња гола и боса под небом!...{S} Лези!... </p> <p>Станку клону гла |
| а... </p> <p>Зека стао па се загледао у босанске планине... </p> <p>— Шта је?...{S} Што си се з |
| што га зваху Кулин-капетан, с делијама босанским:{S} Мехмед-капетаном из Зворника, Синан-пашом |
| е је насељено доцније, а населили су га Босанци... </p> <p>Оно лежи на северном крају Мачве, из |
| . </p> <p>— А нико се не одмеће од бела босиљка — рече Латковић. — Мени је тешко опричати, ето |
| /p> <p>Уђе у очеву собу.{S} Осети мирис босиока за гредама.{S} Отац је стајао крај кревета и гл |
| Ко се шанцу примакао, тај више не виде Босне поносне, не загрли мајке ни сеје, нити пољуби љуб |
| право западу, Дрини, само да се што пре Босне дочепају. </p> <p>Ова гужва и ово бекство беше ка |
| S} Отац његов доселио се из Обарске, из Босне, у Црну Бару, па је, наскоро затим, умро.{S} Мари |
| рчин тако заврљао пошав из Шапца или из Босне, па никако не нашао пута да се кући врати. </p> < |
| им ниједан Турчин што је у Босну или из Босне ишао, није могао промаћи. </p> <p>Кад је устанак |
| су ћутали.{S} Никога ни из Шапца ни из Босне, као да нису толико жалили за својом изгинулом бр |
| зе: где су хтеле, могле су прелазити из Босне у Србију. </p> <p>На тај начин Мачва је постала п |
| гујиној рупи.{S} А удари какав голо из Босне, тражи вечеру, тражи постељу, па, богами, још и н |
| аук и запевка каде Кулинове, то је јаук Босне, која је у тој борби погубила најбоље и највредни |
| дуж реке Дрине, која је граница између Босне и Србије. </p> <p>Дрина је бесна, хучна и валовит |
| трговац.{S} Родио се у селу Дворовима у Босни.{S} Неправде и неприлике крену га с његовог огњиш |
| гла наудити као само тим што је кренула Босну и Херцеговину. </p> <p>Два брата, којима су натур |
| били јачи!...{S} Нека Турчин поведе не Босну него Азију — ми ћемо и њу овде скрцкати, као што |
| а згода, јер им ниједан Турчин што је у Босну или из Босне ишао, није могао промаћи. </p> <p>Ка |
| ку из Глоговаца и Совљака, те погнали у Босну.{S} Ја ти то јавим Чупићу, који је био код Ерића |
| <p>— Зеко!...{S} Још ћеш их завитлати у Босну!...{S} И ко зна што би учинила ова шака соколова |
| ...{S} А за две године исекли бисмо сву Босну!...{S} Охо!... овај ага парајли!...{S} Гледај ору |
| </p> <p>— Еј, ти шврћо!...{S} А што си босоног, море?...{S} Што те није мати̓ обула, а?...{S} |
| знају Турци да џебане немамо обрали смо бостан!...{S} Него... шаљи што пре по барут. </p> <p>Чу |
| Бошњак, или како их је он звао: балија Бошњак не може ништа учинити. </p> <p>— Ако ја погинем |
| век рађа.{S} Он је веровао да му Турчин Бошњак, или како их је он звао: балија Бошњак не може н |
| </p> <p>— Ако ја погинем од руке балије Бошњака, не копајте ме!...{S} Баците ме у... </p> <p>Та |
| Тешко теби, попе Милоје!{S} Твоја ће се брада мрсити на голијем гранама првог дрвета!...{S} Обј |
| } Две сјајне сузе саставише му се испод браде и кануше на дрхтаву руку.{S} Он узе главу Станков |
| и с лулом, јер се тада слабо пушило.{S} Браду је пуштао и дуван „палио” само онај кога је снашл |
| ређе преко одаје неколико пута, гладећи браду. </p> <p>— Ех, бива, ово ваља!{S} Ово вриједи роб |
| чин стаде ходати преко собе.{S} Подавио браду, па грицка, види се: нешто крупно мисли.{S} Најза |
| у цркву иду...{S} Ретко у кога да видиш браду: сваки је обријан; ретко ћеш кога видети с лулом, |
| о. — Тешко нама!...{S} Зар им је, болан брајко, мало оне човечности!{S} Кога нападе?{S} Где то |
| спрљи ми очи ако не погинем чувајући и бранећи ово гнездо, које ми овог часа даде толико радос |
| љати!...{S} Иди, соколе мој!...{S} Иди, брани оне који се одбранити не могу!...{S} И они имају |
| све не запева једним грлом!...{S} Иди, брани нејаке, кад ти је бог дао те можеш и умеш, а ја ћ |
| ела турска?...{S} Кога бих ја позвао да брани сиротињу?...{S} Нема више!...{S} Што је срца и ју |
| правцата...{S} Он је видео како се она брани, опире, не стрепећи ни од гнева очева ни од клетв |
| > <p>Крушка помисли: </p> <p>— Добро се брани...{S} Штета! </p> <p>— А... улагујеш се!... — реч |
| > <p>— Ти нећеш ићи! </p> <p>— Ко ми то брани? </p> <p>— Твоја заклетва...{S} Заклео си се на х |
| соко, а земљом ходе душмани.{S} Шума је бранила слободу, нека она очува и нејач! </p> <p>Дренов |
| е! — викну Јовица. </p> <p>— Онда... не браним!... </p> <p>Поп Милоје му приђе. </p> <p>— Куда |
| ти се ја на грбачу попнем! </p> <p>— Не браним... — рече Јова и слеже раменима... </p> <p>Турчи |
| у да му ја просим цуру!... </p> <p>— Не браним.{S} Колико данас јавићу Севићу — рече Иван. </p> |
| осле, и они се радо гледе. </p> <p>— Не браним... — рече Милош. </p> <p>— Па кад велиш да дођем |
| што му је, ту му је!... </p> <p>— Па не браним, попо! </p> <p>— Онда, реци шта тражиш? — упита |
| робиш! — рече Латковић. </p> <p>— Па не браним.{S} Баш сам оран за причу. </p> <p>Сколише га са |
| и поп само се згледаше. </p> <p>— Па не бранимо!... </p> <p>— Добар је Иван!... </p> <p>— Како |
| дело наше!...{S} Ми не насрћемо, ми се бранимо! </p> <p>Све је стојало гологлаво око седог поп |
| дао би.{S} Да си кога грдио — он би га бранио.{S} Да си рекао да има рђавих људи, он би ти док |
| воја сенка!...{S} Али сад, ако ми будеш бранио да чедо своје поменем — ја ћу ти се противити... |
| че га Алекса. — А ја сам јој хранитељ и бранитељ!...{S} Она је под мојим кровом Станка потражил |
| у хранитељи; благосиљам ратнике, јер су бранитељи!...{S} Нека сте благословени, децо моја!{S} Н |
| у да га увуче у кућу.{S} Лазар се стаде бранити и отимати. </p> <p>— Пусти ме!{S} Нећу!... </p> |
| > <p>— Али хајдук хајдука мора чувати и бранити.{S} Ако му друга ране, не сме га оставити да му |
| е, код њега...{S} Баш да смо га и хтели бранити, не би га одбранили. </p> <p>Попа се замисли... |
| рампов!...{S} Ако нас опет буду напали, бранићемо се; али ја мислим да ће они пре преко Дрине н |
| о своме срцу?{S} Јеси ли ти тај што ми браниш? </p> <p>— Не, нисам ја... </p> <p>— И не шали с |
| /p> <p>И то беше сам потурчењак, јунак, брат, јер језик му је матерњи српски језик!... </p> <p> |
| Нешто га је вукло к њему, као да му је брат рођени.{S} Гледао га је дуго, па га онда повуче за |
| — ево га!...{S} Ја ћу ти бити и друг, и брат, и... све!...{S} Ко је теби натрунио, и мени је!.. |
| Човјече!...{S} Ако то урадиш, бићеш ми брат!...{S} Учинићу те најчеститијим човјеком!...{S} Хо |
| ислио од Маринка нешто затајати.{S} Тај брат не одступа лако, само ако је нањушио какву тајну.{ |
| се спремали у потеру за вама — рече му брат. </p> <p>— Знамо ми то... али су отишли покуњене г |
| РБА </head> <p>— „Ко ти ископа око?” — „Брат”. </p> <p>— „Зато је тако дубоко!” </p> <p>Ништа л |
| Он је дотле волео Станка више него оба брата; а отада Станко му поче излазити из воље.{S} И шт |
| ренула Босну и Херцеговину. </p> <p>Два брата, којима су натурене две вере, били су један друго |
| {S} А, богами, жао ми га је као рођеног брата!...{S} Шта сам ја соли и хлеба с њим појео!... и |
| тати тамо и амо, као луд.{S} Онда викну брата и жену. </p> <p>Кад му ови дођоше, он онако препл |
| егао је у шуму. </p> <p>— Е, мој лијепи братац, ти ми га мораш наћи! </p> <p>— Хоћу, наћи ћу га |
| ми се да је мало шенуо... </p> <p>— А, брате, био пазити на свој народ!... </p> <p>— Шта ћеш?. |
| и хвала?...{S} О, ва им̓ оца!...{S} Ја, брате, не бих тако радио!{S} Ја бих им рекао: браћа смо |
| ек упитао. </p> <p>— Шта? </p> <p>— Ја, брате мој, имам сина за женидбу, сокола!...{S} А твоја |
| ми оставимо шарампов. </p> <p>— Ама ја, брате, нисам ован да чекам да ме Турчин коље! </p> <p>— |
| јке сиса!...{S} А Крушка?...{S} Крушка, брате, као да није Турчин!{S} Ето, реци и сам! </p> <p> |
| ко му све јаче срце бије.{S} Није шала, брате, толико време не виде он дружине своје, не нашали |
| немам никакве хасне, али мрети ми ваља, брате...{S} Елем, видим ја то... ништа!...{S} Као велим |
| к — мислио је он — прави човек!{S} Зна, брате, прљило га, па зна!{S} Где ли си сад, попе, да чу |
| аже над Алексом. </p> <p>— Јеси ли жив, брате? — упита га он. </p> <p>— Жив сам...{S} Воде!... |
| к и у коло, па баш га тад видјех.{S} Е, брате, одвојио је од друге младежи!...{S} Не знаш како |
| убине, збуњиваше му мозак. </p> <p>— Е, брате! — рече он тихо, као да је самом себи говорио. </ |
| не се не побеже!... </p> <p>— А побеже, брате, ја!...{S} Не иди му на веру, веру му његову!...{ |
| инске, него... како да речем... све је, брате, некако хајдучко... </p> <p>— Хвала ти, драги ага |
| га и кућу његову... </p> <p>„Хајдук је, брате — премишљао је он. — Може те напасти где хоће и к |
| оворише ови. </p> <p>— Онда, Крстивоје, брате, нека ти је у аманет наша стара мајка и ова нејач |
| очи му заводнише. — Не знаш ти, Иване, брате, како је живјети међу људма који те не воле!...{S |
| ков се диже на ноге: </p> <p>— Стојане, брате! — рече он. — Сила бога не моли!...{S} Ти знаш да |
| или мили богу колико мени, али мора се, брате!{S} Ја се не могу с њима борити!{S} Па кад то не |
| е кмет. — Е, али, шта ћеш?{S} Нашло се, брате, код њега...{S} Баш да смо га и хтели бранити, не |
| ато звао? </p> <p>— Па ја...{S} Што се, брате, џаба туђимо од човека!...{S} Да је он онако каки |
| Ради чега то они неће? </p> <p>— Неће, брате, што си Турчин! </p> <p>— Ха-ха-ха-ха!... — стаде |
| му на веру, веру му његову!...{S} Дођи, брате, к нама!...{S} Гора нам је и отац и мајка!... </p |
| </p> <p>— Не седимо, Ногићу!...{S} Али, брате, нисмо знали.{S} Ко може знати шта је у оној ђаво |
| ог вукодлака у Црној Бари. </p> <p>Али, брате, он се и умео молити богу!...{S} Јеси чуо, јуначк |
| p>— Шта? — пита Станко. </p> <p>— Мени, брате, овде додијало.{S} Ја бих ишао у Парашницу. </p> |
| } Шта мисле ти људи?...{S} Нека се они, брате, играју са својим главама, а не с нашим!...{S} Мр |
| м рече: </p> <p>— Чујеш, Милошу!{S} Ти, брате, имаш ћерку на удају.{S} Просе ти је двоји просио |
| брве. </p> <p>— Кажем ти, разговара ти, брате, о свему и свачему као да није Турчин.{S} Ето, са |
| — смејао се старац. </p> <p>— Па и ти, брате, много га дираш! — рече Петра прекорно. — Ето дет |
| си батли! — рече Заврзан. — Ја сам ти, брате, морао чекати неких месец дана док ми се даде при |
| } Вели, био сам се сав охладио, ал̓ он, брате, некако човечно, лепо, па сам плакао као мало дет |
| о још онда није на памет пало!...{S} О, брате, где се огрешисмо о човека? </p> <p>— Па шта ћемо |
| </p> <p>— Дакле, ти си Станко?...{S} О, брате, лома си начинио!{S} С колена на колено причаће с |
| њим обрукали! — рече попа. </p> <p>— О, брате!...{S} Ама, не знаш ти како је мени то... </p> <p |
| долазило? </p> <p>— Никад. </p> <p>— О, брате! — рече Крушка и узе га за руку...{S} Да се нијес |
| ати и седе на своје место. </p> <p>— О, брате! — рече радосно. — А хоћеш веровати: ја сам веров |
| раздраган и весео. — Што си се ућутао, брате?... </p> <p>— Не дирај Станка! — рече Зека. — Ти |
| својим планом. </p> <p>— Па, дела, Иво, брате, разговори се с људма.{S} Кажи им да ја нисам так |
| ... све!... </p> <p>— Па, види се, Иво, брате, види се!...{S} Ти знаш, ја, кад сам дошао, не им |
| а му пружи руку: </p> <p>— Збогом, Иво, брате!...{S} Али не заборави да се са Севићем разговори |
| оматорили па излапили!...{S} Него, Иво, брате, њих не смемо слушати.{S} Они ће нас одвући у про |
| попа позва Јову у собу. </p> <p>— Јово, брате, јесам ли ти шта на жао учинио? — упита Алекса. < |
| заклати Маринка?... </p> <p>— Додијало, брате, човеку!...{S} Није то лако!...{S} Он није њишта |
| жив Турчину на очи?...{S} Нема ти оно, брате, ни срца ни душе!...{S} Ја не знам куда ћу!... </ |
| >— Па што им иду? </p> <p>— Кнежеви су, брате.{S} Зове га, Мисли човек, каквим послом, и оде.{S |
| то би било пет јунака!...{S} Турци су, брате, паметни!... </p> <p>— Јадна им памет а гора годи |
| ми се њему смијати!... </p> <p>— Нећу, брате!{S} Ја сам те само питао како ти је крштено име, |
| ко одмахну главом и рече: </p> <p>— Ех, брате!...{S} Па онда?... </p> <p>— Онда... онда се поче |
| >— Шта ћете са мном? </p> <p>— Попо!... брате!...{S} Да си ми по сто пута отац, реци ми: шта ћу |
| бог и побожје!... </p> <p>— Маринко!{S} Брате!...{S} Човјече!{S} Реци шта хоћеш!... </p> <p>— Н |
| го Црну Бару!... </p> <p>—— Маринко!{S} Брате!{S} Човјече!...{S} Ако то урадиш, бићеш ми брат!. |
| вати Станка за руку, па рече: </p> <p>— Брате!{S} И мени је неправда учињена!{S} Мени су Турци |
| људи задржаше. </p> <p>— Чекај, Алекса брате, да испричам шта сам видео! — рече Маринко мирно |
| обом где се смеши. </p> <p>— их, Алекса брате!{S} Субаша те сасвим заборавио.{S} Кад ја дођох д |
| авору. </p> <p>— Е, мој Машо, мој драги брате!...{S} Нијесам ја за ова посла.{S} Овдје треба Му |
| екао да не говори истину!{S} Мој лијепи брате и друже, Заврзане, утуви то па се не подсмјевај н |
| !{S} Лепо подли пода ме!... </p> <p>— О брате!{S} Ко би пре три дана рекао да ће овако захладни |
| {S} Ко је то?... </p> <p>– Ја сам, Лако брате, ја. </p> <p>– А, ти си, чича Маринко? </p> <p>– |
| млеко које те задојило!...{S} Али, Зеко брате, промисли!{S} Не би ли боље било да и ти оступиш? |
| рекоше: </p> <p>— Ја тврда срца, побогу брате!... </p> <p>Сиромах Алекса!...{S} Ни сањао није ш |
| ноге и трчао да се с њим, као с рођеним братом, изљуби... </p> <p>— Је ли, снахо, а како би бил |
| а, земљу је орала турска (боље да кажем братска) кумбара...{S} Један буљук разбијен, никне друг |
| о би се детињства, младости, друговања, братске пажње, и... опростио би му!... </p> <p>Али Лаза |
| га — без бога, код онолике родитељске и братске љубави — без љубави!{S} Никога код њега, никога |
| је, браћо, и да то нисмо учинили, да се братски изгрлимо и опростимо!...{S} Сила на нас иде, ов |
| а нијесам душманин!...{S} Ја хоћу да се братски разумем са овијем људима!... </p> <p>Маринко је |
| и и позва Симу у качару.{S} Изљубише се братски, па поседаше. </p> <p>— Надао сам се да ћеш ме |
| е оставио сам, па дођох амо да потражим братства и љубави! — рече он. </p> <p>— Чекај, чекај!.. |
| даше оком пуним сузе и сјаја. </p> <p>— Братство примам, али освета је моја! — рече Станко, пош |
| . </p> <p>— Не тражим ништа, само твоје братство!{S} И хоћу да ме Турци знају и призивају!... < |
| ни среће од освете! </p> <p>— И примаш братство?! </p> <p>— Примам побратиме! </p> <p>Стискоше |
| ла теби на лијепој љубави, хвала ти као брату рођеном...{S} А они... тхе!...{S} Шта ту ја могу? |
| му лопи крв и мозак...{S} Отац, мајка, браћа, снахе, синовци, синовице – све јада и нариче...{ |
| ала је Станка.{S} А већ укућани: мајка, браћа, снахе, дечица...{S} Па Јелица... та храбра, лепа |
| а као у камен урезано...{S} Отац, мати, браћа, деца, Јелица... све је на своме месту, али нада |
| не бих тако радио!{S} Ја бих им рекао: браћа смо, живели смо лепо и живећемо.{S} Али овај је ч |
| } Ја волим шалу исто као ти и ова друга браћа.{S} Видјећеш како се и ја умијем шалити усред нај |
| Никад ниси дошао кући као друга, срећна браћа!...{S} Свакад њега морам чекати!...{S} Станко саг |
| а и негу?... </p> <p>Па онда, она добра браћа и снахе, па она мила дечица — синовци и синовице |
| потражити помоћи од браће!... </p> <p>И браћа се одазваше.{S} Поврве са свију страна да још јед |
| — А како живе поп и кмет? </p> <p>— Као браћа. </p> <p>— Би ли се они могли завадити?{S} Маринк |
| едног смо топрака сркали; пазили се као браћа...{S} Па бар ми кажи шта ти би те се онако испира |
| хајдук више нема породице.{S} Његова су браћа овде.{S} Он више не сме мислити о својим зеленим |
| је могао друго него потражити помоћи од браће!... </p> <p>И браћа се одазваше.{S} Поврве са сви |
| нуо од свију, Ивана Миражџића оцепио од браће и пријатеља.{S} Сад хоће и Милоша Севића...{S} Ја |
| преко Саве превести, те их склонити код браће Срба у Срему... </p> <p>Ти скупови стараца, немоћ |
| чин на добру хату пројури газећи лешеве браће своје.{S} За њим се натурио главом Стојан Чупић, |
| } Нико се више не даде оцепити од своје браће.{S} Чак је и Милош Севић постао друкчији... </p> |
| .. </p> <p>— Онда, браћо, приђимо ближе браћи нашој!...{S} Измешајмо се с њима! </p> <p>И хајду |
| о да ће у сватове. </p> <p>— Ја говорим браћи и јунацима...{S} Хоћемо ли да изгинемо? </p> <p>— |
| > <p>— Треба, треба!... </p> <p>— Онда, браћо, приђимо ближе браћи нашој!...{S} Измешајмо се с |
| ти?{S} Сви су ћутали... </p> <p>— Онда, браћо, имамо једног страшнијег крвника!...{S} Њему ћемо |
| ста наједанпут нежнији. </p> <p>— Онда, браћо... — рече — да се опростимо!...{S} Људи смо, па с |
| оље, штогод нажао учинио...{S} Реда је, браћо, и да то нисмо учинили, да се братски изгрлимо и |
| г непочинства није било!...{S} Јуче је, браћо, у нашем селу учињена крађа!... </p> <p>Нешто про |
| ај што на мој дом пљује!...{S} Хајдете, браћо!... </p> <p>И сви се кренуше кући његовој... </p> |
| ега... — виче Маринко. — Па шта велите, браћо? </p> <p>— Хоћемо!{S} Хоћемо!... </p> <p>— Ама ја |
| а се окрете хајдуцима: </p> <p>— Хајте, браћо! — И пође пред њима. </p> </div> <div type="chapt |
| , кад си већ научио... </p> <p>— Чујте, браћо! — рече поп. — У праву сте и ви и он.{S} Он је у |
| он сагао главу и ћути. </p> <p>— Јесте, браћо!...{S} Опет Ивану учињена покрађа.{S} Однето му ј |
| моје каже да је бог с нама!{S} Јуначки, браћо моја, јуначки да очувамо наш подмладак, те да се |
| вамо светињу олтара божјег!{S} Јуначки, браћо моја, јуначки да изгинемо или победимо!...{S} Хај |
| а се не угаси име Србиново!{S} Јуначки, браћо, да очувамо образ и светињу дома нашег, чељад наш |
| а принесе ваљи. </p> <p>— Само јуначки, браћо! — викао је Чупић. — Немојте журити!{S} Хитар одв |
| изби глас Маринков. </p> <p>— Знате ли, браћо, кога ћемо? </p> <p>Све се очи окретоше на њ. </p |
| га да нас надгледа и понуди?...{S} Хеј, браћо моја!...{S} Ја сам можда луд, али овде, у души св |
| осле, доста се и кметовало.{S} Ево вам, браћо, штапа, подајте га коме између вас... </p> <p>И п |
| ћеш ти? — упита Зека. </p> <p>— Ја сам, браћо, смислио да ми сами оступимо. </p> <p>И Милош пог |
| .{S} Тек само чујем пуцањ...{S} То сам, браћо, видео овим мојим старим очима и заклећу се у ком |
| } Он зна шта ради!... </p> <p>— Збогом, браћо! </p> <p>— Збогом пошао! </p> <p>И Зека оде... </ |
| ију... </p> <p>— То и хоћу!...{S} Него, браћо, да се још једанпут алалимо! — рече Зека. </p> <p |
| с мора пушку пригрлити...{S} Није лако, браћо моја, с царем царева ратовати!...{S} Наш је душма |
| горе и од саме смрти...{S} Је л̓ тако, браћо? </p> <p>— Тако је! </p> <p>— Онда нека буде као |
| p> <p>— Да се договоримо и разговоримо, браћо! — викну Зека. </p> <p>Све се окупи око њега. </p |
| лимо!... велимо!... </p> <p>— Е, добро, браћо!{S} Сад знате шта смо доконали.{S} Та одлука, од |
| тегло га нешто у грлу... </p> <p>— Ето, браћо! — запева Маринко. — За прабога хтедох погинути!. |
| ...{S} Ја се морам осветити!...{S} Јер, браћо, мени се чини да би ме бог убио кад бих Лазара у |
| прилазе ближе. </p> <p>— Звао сам вас, браћо, да се договоримо о једном важном послу - почне к |
| што то чиниш, Јово? </p> <p>— Не могу, браћо, више!...{S} Ја мислим да је право да се смирим м |
| наћи мога оца и мајку него они мене!{S} Браћо!...{S} Веселимо се! — рече Станко, раздраган. </p |
| } О, радости моја!{S} Бабо!{S} Најо!{S} Браћо!...{S} Сви!...{S} И ти, Јелице, и ви децо!...{S} |
| ди научили да га таквог виде. </p> <p>— Браћо! — рече он опет. — Тридесет година ја сам, по ваш |
| лепим очима и натмурене веђе. </p> <p>— Браћо! — поче он. — Сазвао сам вас да вам јавим да се н |
| харамбашо.{S} И пољубише се. </p> <p>— Браћо! — окрете се хајдуцима. — Збогом ко остаје!{S} Пр |
| упише се старине код суднице. </p> <p>— Браћо! — викну Јова са доксата. — Ја сам вас позвао да |
| е замисли, хајдуци су ћутали. </p> <p>— Браћо! — рече Срећко после дужег размишљања...{S} Велит |
| ом Станку учинило да прегони. </p> <p>— Браћо!{S} Људи! — викао је Заврзан одушевљено. </p> <p> |
| p> <p>— Батали! — рече Лазар. </p> <p>— Браћо!... не дајте ми лагати!...{S} Скачем још стопу! — |
| и кмет јавише се на доксату. </p> <p>— Браћо! — поче кмет. — Је ли нама опет суђено да се брук |
| за пас, па се окрете дружини: </p> <p>— Браћо!{S} Праштајте со и хлеб!...{S} Ако има међу вама |
| а се... </p> <p>Станко скочи: </p> <p>— Браћо! — рече он. — Светићемо се!{S} Тешко и крсту и не |
| ше... </p> <p>Зека диже руку: </p> <p>— Браћо!...{S} Бог нас слуша!...{S} Чуо нас је!...{S} Гле |
| {S} Он пољуби шару, па викну: </p> <p>— Браћо!...{S} Срце ми моје каже да је бог с нама!{S} Јун |
| кмете!...{S} Хајде, попо!...{S} Хајдете браћо!...{S} Сви ме добро знате!...{S} С вама сам раста |
| овако најбоље било...{S} Шта велите ви браћо?... </p> <p>— Па, добро, Јово! - веле старци. </p |
| рече: </p> <p>— Кмете Јово, попо, и ви браћо!...{S} Оно, истина, Иван Миражџић ме свакад грди, |
| дај!...{S} Држ̓ оног тамо!...{S} Збогом браћо... осветите ме!... </p> <p>И сусретаху се у љутом |
| о Саве прећи. </p> <p>Онда се излуби са браћом и приђе руци материној. </p> <p>— Благослови ме, |
| нису толико жалили за својом изгинулом браћом.{S} Заврзан се нашали: </p> <p>— Оно што побисмо |
| ну седи уз колено и саветује га како ће браћу завадити...{S} Алексу Алексића одгурнуо од свију, |
| Добро! ...{S} Катићу!...{S} Поведи ову браћу...{S} Нађи проту Смиљанића, газда-Стојана из Ноћа |
| Треба ми подићи каку талпару где ће се брашно држати... </p> <p>— Је ли се склонило све? </p> |
| /p> <p>— Слушај!...{S} Слушај само како брбља!{S} Та твоје ће јунашво учинити да се чак и Суреп |
| тешко на души.{S} Готово се застиде што брбља тако с људима којима смрт над главом стоји. </p> |
| те још како заменио!...{S} Напослетку, брбљај, у праву си! </p> <p>Наједаред се све ускомеша.{ |
| да би хтео рећи:{S} Хајд̓, хајд̓!...{S} Брбљај, нек̓ није речи у теби!... </p> <p>И опет наста |
| угова и заспа као заклан.{S} Заврзан је брбљао: </p> <p>— Вала, Станко... опрости... хтедох рећ |
| поносит као бог, а с леве Заврзан, који брбљаше као врабац с Девом.{S} Машао се чутурице, што м |
| {S} У једном шушњару, покривен растовим брвнима, био је бунар који су по свој прилици сами хајд |
| опао шанац, баш на оној равници на врху брдашца мишарског.{S} У шанац је сместио нешто пешадије |
| на! — укопистио се Иванко. — Не дам ја, бре, једног нашег за десет Турака!...{S} Ево ја ћу удар |
| а не одговори ни речи. </p> <p>— Је ли, бре?{S} Алекса ћути. </p> <p>— Умијеш ли ти говорити?{S |
| оштри одговор. </p> <p>— А знаш ли ти, бре, шта могу ја? — цикну он. </p> <p>— Ако бог хоће — |
| рмне храпавом гласином: </p> <p>— Рајо, бре! </p> <p>— Чујем, драги ага! - одговара сиромах, а |
| огледа попреко. </p> <p>— Пеци цицвару, бре! — дрекну он и замахну бињеџијском, троструком канџ |
| Крушки пале трепавице као да му је неко брег на њих навалио.{S} Он се намести и заспа... </p> < |
| ходити по Мачви, а нећеш видети једног брежуљка; све је равно као тепсија.{S} Замори се поглед |
| зе јака ватра, обујми му главу, жиле на брекоше а крв поче струјати нагло, бесно. </p> <p>Он ос |
| е.{S} Он није сматрао своју дужност као бреме, него као почаст.{S} Дичио се што је глава тим че |
| Лазар из његових руку као неки трупац и бречи о ледину, а он оста дупке... </p> <p>Диже се дуга |
| разли му се по грудима, срце му залупа брже... </p> <p>— Баш сам побудалио! — мислио је. — Чег |
| ења дахија и кабадахија што сигурније и брже извршавала, кабадахије у сваком селу поставише „су |
| Јаков нареди. </p> <p>— А да би се што брже пуцало, ја мислим да ови позади пуне пушке!... </p |
| очи као опрљен. </p> <p>— Брзо, али што брже можеш, зовни ми попа! </p> <p>Виде Сима да је то н |
| ри за њим.{S} Јурио је изнајпре коњском брзином, али кад виде да не може трчати за зеленком, он |
| едно зрно не окрзну.{S} Он се поуздао у брзину свога зеленка и није се преварио: коњ га је прон |
| онај малени око...{S} Све одлази нагло, брзо, не чекајући ни друга ни пријатеља.{S} На сваком с |
| напоље!{S} Склоните се где знате!...{S} Брзо!... </p> <p>И то слушаше без поговора...{S} За тре |
| </p> <p>— Мехо!{S} Асо!{S} Ибро!...{S} Брзо напоље!{S} Видите тко је тамо!... </p> <p>Момци ис |
| траже те. </p> <p>Њему заигра срце.{S} Брзо приђе. </p> <p>— Ево га! — виче Заврзан. — Знао са |
| у!... </p> <p>И кренуше се сви хану.{S} Брзо су се опремили.{S} Крушка опаса оружје, пандури, н |
| > <p>И Сима скочи као опрљен. </p> <p>— Брзо, али што брже можеш, зовни ми попа! </p> <p>Виде С |
| се окрете вајат око главе...{S} Али се брзо прибра па рече: </p> <p>— Просе?...{S} А ко то? </ |
| S} Ако што устребам, пошљи... </p> <p>И брзо се поздрави са свима, па оде. </p> <p>Зора је свит |
| лу.{S} И Крушка стајеше пренеражен, али брзо дође к себи те полете вратима. </p> <p>— Мехо!{S} |
| дрвету, пљуну у длане и поче се пузати брзо и вешто као мачка.{S} Кад се успуза до круне, он о |
| ац? — упита га он оштро. </p> <p>Турчин брзо дође себи и поче узмицати. </p> <p>— Овамо, да диј |
| из кованлука. </p> <p>— Симо! — рече он брзо. </p> <p>– Чујем! </p> <p>И Сима скочи као опрљен. |
| ао да шапуће... </p> <p>Иванково се уво брзо навикну на овај шушањ, и он седећи гледаше по помр |
| е био врло љут.{S} Криво му што га тако брзо прозреше.{S} Он је смишљао лепе планове; о њима је |
| крви... </p> <p>И то се свршавало тако брзо да се свима чинило: е, није ни добар тренутак прош |
| чишћења оружја... </p> <p>То се радило брзо, јер су Турци могли сваки час ударити.{S} Борба је |
| УКАВИЦА </head> <p>Ноћ се спуштала врло брзо, јер облаци од запада прекри лише небо.{S} Овде-он |
| упрте, па се одвојише.{S} Густи луг их брзо сакри од њихових другова... </p> <p>Хајдуци уздахн |
| што се као језик у поље пружа.{S} Ту на брзу руку постави бусије, па стаде гледати борбу... </p |
| Ја му баш рекох: „Остави ти, то је моја брига!...” А оно, ето сад! — јекну очајно Иван. </p> <p |
| <p>— Али, бабо?... </p> <p>— То је моја брига.{S} А ја ти велим: не брини ти моју бригу!...{S} |
| кве болести; Видело се како су године и брига строшиле некадању снагу, па сад веди и нестаје је |
| а се не обзири.{S} Ако имаш какве друге бриге, дај да поразмислимо, а тога се остави — рече Зек |
| беше одахнуо од једне, ето ти му друге бриге!...{S} Шта ће субаша с њим?...{S} Да није од све |
| , који грабе само за себе, који не воде бриге ни о чему доли само о себи и својим ћефовима... < |
| се са раном осигурамо...{S} Нека ми те бриге није. </p> <p>Па нареди Зеки те разасла голе сино |
| су знали да смо ми овде, па су ишли без бриге.{S} Али кад су ударили на ватру, они се повукоше |
| слили да те не могу наћи.{S} Сад су без бриге... </p> <p>И обиђоше, па на врата из авлије уђоше |
| е и његових голих синова, могао бих без бриге и на Стамбол ударити!...{S} Не рекох ли вам да на |
| о се дочепамо обале и луга, није нам ни бриге... </p> <p>И Турци се приближаваху обали. </p> <p |
| } Јеси утувио? </p> <p>— Јесам, не бери бриге!{S} Кад ти хоћеш, ја ћу се и заклети, а толи лага |
| о ноћас и докопамо се луга — онда ми ич бриге није!{S} А прећи ћемо.{S} Нигде живе душе!...{S} |
| > <p>— Разговоре наш!{S} Сто си ми пута бригу растерао!... — рече Лактовић и загрли га. </p> <p |
| ћи прилично хладне, то су старци водили бригу о нејачи. </p> <p>Они превише колибице и копаху з |
| <p>Војводе прича Девина беше прилично у бригу бацила.{S} По његовом одласку они оборише главе. |
| ига.{S} А ја ти велим: не брини ти моју бригу!...{S} Хајдмо из овијех стопа Ивану.{S} Ти знаш д |
| ега тиштало.{S} Срећко баци на њ толику бригу; а да ли ће он умети одговорити, да ли ће моћи ис |
| вочка пилиће!...{S} У сну ја гледам она брижна чела што дижу очи к небу, и на оним збораним лиц |
| <p>— А шта је теби, море? — упита попа брижно, пришав да се рукује... </p> <p>— Ништа, вала!.. |
| е после борбе слатко спава.{S} Ту се не брине о постељи, доста је само спустити се на црну земљ |
| огрешили о њега!...{S} Па, још како се брине о моме Лазару!...{S} А, вала, и јесте Лазар момак |
| е — тешко и цару у Стамбулу...{S} Ја не бринем!...{S} Победићемо! </p> <p>— И ја мислим!... — р |
| </p> <p>— Ви’ш — рече Крушка — како се бринем за те!... </p> <p>— Видим, и... хвала ти! </p> < |
| они неће доћи?... </p> <p>— Доћи ће, не брини!{S} Ја мислим да иду у стопу за нама!... </p> <p> |
| без другог ништа урадити!...{S} Али, не брини!...{S} Док им ја само кажем!... </p> <p>— Да ти з |
| ...{S} Млада снага, па млада и кост, не брини!...{S} А и овоме је добро.{S} Много се крви одлил |
| мети! — рече Суреп. </p> <p>— Умећу, не брини!... — рече Војко. </p> <p>— Онда, узми колико хоћ |
| То је моја брига.{S} А ја ти велим: не брини ти моју бригу!...{S} Хајдмо из овијех стопа Ивану |
| </p> <p>— Па ми смо и пошли тамо!{S} Не брини!...{S} Твога ћемо оца ишчупати! — рече Суреп. </p |
| ти кажем да ћу учинити — учинићу!{S} Не брини!{S} Завадићу их онако исто као што ти завади... < |
| аће њене траве сваку бољетицу!...{S} Не брини ти! — рече Заврзан поуздано... </p> <p>— Склоните |
| ви одлило, ал̓ ране нису страшне.{S} Не брини!...{S} С божјом помоћу све ће добро бити!... </p> |
| обро, хајдмо.{S} Али пази! </p> <p>— Не брини! — рече Станко.{S} И упутише се Севића кући.{S} С |
| огићу!{S} Ти ми одговараш! </p> <p>— Не брини, харамбашо!... </p> <p>— Ако вам до зорова дође, |
| ало оштрији према њима!... </p> <p>— Не брини!...{S} Има их и таквих.{S} Илија Срдан из Прњавор |
| поздрави... и... пазите... </p> <p>— Не брини...{S} Збогом! </p> <p>— Збогом! — рече харамбаша. |
| човјек као што су мислили. </p> <p>— Не брини!...{S} Сад ја идем попу.{S} Све ћу му ја лепо исп |
| </p> <p>— Склони се овамо. </p> <p>— Не брини! — рече он, па га нестаде у чести.{S} Наста мртви |
| S} Крушка је тешио Лазара: </p> <p>— Не брини!{S} Кад се ја чега прихватим, оно мора ићи.{S} Ме |
| па да би га умирио, рече: </p> <p>— Не брини!{S} Добро је. </p> <p>— Добро? </p> <p>— Како се |
| јесам.{S} И утегла сам!...{S} Ништа не брини!... </p> <p>Опет се разлеже запевка: </p> <p>— Шт |
| кад се разговара с њим...{S} Али сад не брини!{S} Ја, ја! (и ту удари гласом) ја ћу се разговар |
| беху у тим збеговима.{S} Устаници су се бринули за храну, а остало како је драгом богу воља. </ |
| чопернија.{S} Нисам се бар ништа о кући бринуо!...{S} Па онда, и Турци су зазирали...{S} Све је |
| и!...{S} Гледај тамо посла, немој за ме бринути!...{S} Ето... ја ћу децу мало забављати... </p> |
| поче плакати.{S} Све се наједаред поче бринути да заклона нађе.{S} Збег оживе, али оживе писко |
| >Те су чете крстариле Мачвом.{S} Оне се бринуше о нејачи.{S} Остали се враћаше домовима да глед |
| евојка сам... не ваља се!...{S} Па поче брисати сузе... </p> <p>— Не ваља се сузом испраћати!{S |
| че у луг...{S} И широким рукавом својим брисаше очи... </p> <p>Срце је повуче за њим.{S} Хтеде |
| ма носити, закоцаћио му главу па струже бритвом... </p> <p>Пораз је био очевидан.{S} Турци, кад |
| имао ножа ни јатагана, он докопао неку бритву па ухватио једног Туркешању што би га могао у зу |
| а човјек!... </p> <p>Маринку се насмеши брк.{S} Он погледа Крушку право у очи...{S} Овај спази. |
| и разумио?... </p> <p>Лазару се насмеши брк.{S} Та Крушка не само да му прашта него му даје сав |
| рупнији од свију у дружини, смеђ, лепих брка, леп као уписан.{S} Оно велико господско око гледа |
| ...{S} Он виде како нека невидљива рука брља и квари му његове планове. </p> <p>— Ама, како то |
| у дан...{S} Нема места на Дрини што им брод није...{S} Од ране зоре до мрклога мрака бије се к |
| бе стижу две!...{S} Тек им сазнаш један брод на коме прелазе, а већ ти јављају за друга два!... |
| га викне, да се здружи с њим; с њим да броди мирне дубраве, с њим да једе горки залогај, да му |
| ојединци, дуж целе обале имали су своје бродове и навозе: где су хтеле, могле су прелазити из Б |
| све. — Знао је гору, знао је воду, знао бродове, знао хајдучке данике и зимовнике; једном речи, |
| беше да се дигне шанац на Прудовима, на броду на ком Турци најрадије прелазе. </p> <p>И Чупић с |
| тих, мирне савести као дете, он је лако бројао дане живота и ведро чекао час кад ће оставити св |
| не помињем попове и многе друге.{S} Ја бројим људе чије јунаштво може доћи у митологију.{S} А |
| ноге. </p> <p>— Шта се ради? </p> <p>— Брука! </p> <p>Први наши меци памет им пореметише.{S} Х |
| ја хтедох скакати, али... боље да се не брукам! — рече Латковић, па седе. </p> <p>— Зеко! — вик |
| че кмет. — Је ли нама опет суђено да се брукамо...{S} Опет се десила крађа... </p> <p>Жубор про |
| .{S} Зар ти мислиш да бих ја, после ове бруке, прекорачио праг Милошев?...{S} О, не дао ми мој |
| стотине дуката!...{S} Ко да преживи ову бруку?...{S} И то још под седу косу!...{S} О, Господе!. |
| Што јест, јест!{S} Али кад дође коса до бруса — морам рећи, па да бих цркао!...{S} Шта мисле ти |
| >1. УСТАНАК </head> <p>Дошла је коса до бруса.{S} Кипело, кипело, па прекипело.{S} Прва пушка о |
| е доликовало беше његова проседа коса и брци, и оне као трњине црне очи, што севаху испод хлада |
| ча им о кесегама и штукама, о птицама и бубама...{S} И то прича са таквом ватром, смеје се тако |
| а!...{S} Што бог да, он да!{S} Ето, ова бубица!...{S} Видиш како мили.{S} А она је срећнија од |
| ће пробијаху сунчеви зраци.{S} Хиљадама бубица милело је по земљи и пролетало око глава њихових |
| смирај сунчев — прави хватајући муве и бубице, и онај цвркут мале тице што цвркуће у свако бож |
| едаред се нешто проломи...{S} Изби бела бугија, па се онда зачу прасак.{S} И то се деси у шанцу |
| ма где, само су ту!... </p> <p>— Ти си будала!...{S} Још сам ти отоич рекао да си се преварио. |
| у оштро у очи, па рече: </p> <p>— Ти си будала! </p> <p>Онда се окрете осталима: </p> <p>— Хајд |
| руку да га склони с пута!...{S} Баш сам будала!... </p> <p>Потражи још једну каву; истресе лулу |
| ленком, он се устави. </p> <p>— Баш сам будала! — рече он. — Ево ми коњских стопа!{S} Наћи ћу г |
| Знам!...{S} Имаш право...{S} Ја сам био будала!...{S} А они.. право су имали!... </p> <p>— А!.. |
| } А што ће мени паре?{S} Зар су паре за будале?...{S} Мени то не треба!{S} Што ми треба, да ми |
| отоич рекао да си се преварио...{S} Не будали више, доста је било. </p> <p>Турчин мишљаше да т |
| хвативши се за перчин, цикну: </p> <p>— Будало матора!{S} Оседео си, а ништа не знаш!... </p> < |
| се тако слатко — да га Турци пусте као будалу која ништа не зна... </p> <p>А он је знао све. — |
| богу хвала, он је у Парашници.{S} Дође, буде по неколико дана, па опет оде.{S} Ја му свакад поз |
| огледа на небо: </p> <p>— Дај, боже, да буде срећно и дуговечно!... </p> <p>Па наже. </p> <p>По |
| викао.{S} Зар он, Иван Миражџић, па да буде одбијен?...{S} Да му је то ко јуче казао, он би му |
| посташе тесна. </p> <p>Али он хтеде да буде прибран и миран, И поче себе разговарати: </p> <p> |
| .{S} И ако, са грехова мојих, душа моја буде у паклу мучена, ја мислим да већих мука бити не мо |
| с бити окршаја!... </p> <p>— Вала, нека буде! — вели један шаљивчина. — Овако седимо као бабе!. |
| ли у сеоска посла... </p> <p>— Па, нека буде, најпосле.{S} Ти нам врати штап, а ми ћемо га опет |
| та велиш ти, војводо?... </p> <p>— Нека буде како ти велиш, буљубашо! — рече Богићевић. </p> <p |
| људима! — рече Крстивој. </p> <p>— Нека буде! </p> <p>— И ја мислим! — рече Петра. — Он је, ист |
| е разуме.{S} Али кад он неће, онда нека буде Иван...{S} Велимо ли? </p> <p>— Велимо! </p> <p>— |
| </p> <p>— Тако је! </p> <p>— Онда нека буде као што рекох. </p> <p>Станку би као да му неко оп |
| рица је ћутала. </p> <p>— Ја велим нека буде Станко!{S} Он је и познатији с људима! — рече Крст |
| ? </p> <p>— Кад год то драгом богу вола буде!...{S} Без његове воље не умем, али умем убити!... |
| ћемо пешачки!...{S} Ако милом богу воља буде, ето ме с Мујагином главом!... </p> <p>Па изиде из |
| мени!...{S} Ја нећу више живети ако она буде ма чија!...{S} Ја бих волео да си на мене опалио п |
| а ићи.{S} Мени је неки мерак да та цура буде твоја... и биће!... </p> <p>Кад стигоше кући, они |
| а сва срећа земаљска!...{S} Нека Јелица буде његова, нека дође тај тренутак да сме пољубити она |
| онда је Иван Миражџић твој!...{S} А кад буде Иван уза те, онда је Црна Бара завађена.{S} Желио |
| њихов био је пакао. </p> <p>Како да не буде пакао?...{S} Њихова кућа беше отворена и срамну и |
| > <p>— Ја бих чинио све, само да она не буде његова!{S} Е, мој синко!...{S} Још си ти жут око к |
| ћу, иди и ти мало прилези док печење не буде готово. </p> <p>Ногић се спусти крај другова и зас |
| <p>— Нек бар Станко има пара да нас не буде „лијо” — рече Заврзан. </p> <p>— Бога ми је потешк |
| је са срећом!...{S} Једини бог нека им буде пријатељ!...{S} Маро!...{S} Зовни ми Станка. </p> |
| им у кући!...{S} Ја мислим нека домаћин буде Крстивој, он је најстарији!... </p> <p>— А зар ћеш |
| мбаша рече:{S} Станко је добар, нека он буде харамбаша! </p> <p>— Тако је — рече Суреп. </p> <p |
| ам да није лопов!...{S} Није!{S} Ако он буде узео једну туђу сламчицу, ја ћу дати да ми главу о |
| А ако ти ниси убио Станка!...{S} Ако он буде жив, куд мислиш онда?... </p> <p>Оп осети да му се |
| Ако ме ко устражи, кажи нека очека, ако буде што нужно, пошљи Ивановој кући, тамо ћу бити. </p> |
| ..{S} Дакле, Крстивоје, пази!...{S} Ако буде какве турске навале, ти узми укућане, и што можеш |
| , шта ми је то: старешинство?...{S} Ако буде потребе, лако ћемо се договорити; а, после, и твој |
| /p> <p>— Или он мене!... </p> <p>— Како буде!...{S} Јер, упамти!{S} Ако не убијеш ти њега, он ћ |
| ова кућа лоповска кућа — онда нека тако буде!... </p> <p>И Станко севну оком.{S} И Катић, и Ног |
| рост загорча дане?...{S} Зар да им тако буде захвалан за њихова доброчинства и негу?... </p> <p |
| аринко изиде на врата. </p> <p>— Ако то буде истина, тешко теби, Црна Баро!... — јекну Турчин. |
| танково! — рече харамбаша. — Нека му то буде наш поклон за овај први мегдан!... </p> <p>— Право |
| о видим шта ти желиш!...{S} И кад ствар буде свршена, ти ћеш мирити не само два човека него Црн |
| а.{S} Велим, идем овамо, међу људе, шâт буде боље!...{S} И, да видиш, боље овако!{S} Пре сам гл |
| ти? — вели Милош. </p> <p>— Сад како му буде!...{S} Нама се ваља борити док једнога траје.{S} О |
| некако сличито!...{S} Баш би вредело да будем харамбаша!...{S} Ох, ала бих се светио!...{S} Прв |
| уришић му исприча. </p> <p>— Не могу да будем паметан зашто је то чинио!...{S} Нисам ни мислио |
| главу. — Јест, у гору!...{S} И кад тамо будем, онда се не сме нико такнути Јелице!...{S} Она са |
| овек и донети од мене поздравље.{S} Што будем поручио нека уради. </p> <p>— Добро, харамбашо! < |
| ти један за другога.{S} Хоћу и ја да му будем на руци!... </p> <p>Харамбаша поћута мало, па реч |
| И како је безочан, па ме још зове да му будем девер!...{S} Будибокснама!...{S} Овако ја тебе, п |
| .{S} Па онда ћемо лугом до Шапца; а кад будемо у граду, бар ће нам се рећи да смо јунаци!... </ |
| о нас чекај...{S} Ако сутра до подне не будемо тамо, онда нам потражи стрв или јав!{S} Збогом! |
| ако свесрдно!...{S} Зато ја хоћу да сви будемо весели!...{S} Јер је веселих тренутака врло мало |
| а...{S} Станко!{S} Па, велиш, рад си да будеш хајдук? </p> <p>— То ми је жеља! — рече Станко. < |
| штољ за појас, па пут за уши!...{S} Кад будеш почео на своју руку, чини шта знаш, али на моје и |
| p> <p>— Зато ти и јавих.{S} Ако тамо не будеш сутра навече, онда ње ради не иди више.{S} Лазар |
| ... </p> <p>— Је ли те бог послао да ми будеш разговор? </p> <p>И кад то рече, старац заплака.{ |
| била твоја сенка!...{S} Али сад, ако ми будеш бранио да чедо своје поменем — ја ћу ти се против |
| свет се већ одбио од нега.{S} Ако га ти будеш призивао, одбиће се сасвим. </p> <p>— Па то ја и |
| ечи по заклетви.{S} Ти си Србин.{S} Ако будеш служио Турчину, ти си погазио своју заклетву.{S} |
| уди пријатељ!{S} Ти видиш наше јаде, па буди благ отац и потпора нашим нејаким рукама!...{S} Че |
| ри.{S} Тамо је лако бити нишанџија; али буди ти овде, у гори!... </p> <p>Станко узе своју шару, |
| казао? </p> <p>— Онај не казује.{S} Али буди уверен да он зна сваку речцу која се проговори у Ц |
| : </p> <p>— Господе! — рече он. — Ти ми буди пријатељ.{S} Дај ми снаге и дај дај ми памети да с |
| прекрсти. </p> <p>— Господе!{S} Ти нам буди пријатељ!{S} Ти видиш наше јаде, па буди благ отац |
| су што И згрешили наши стари, а ти бар буди благ, па опрости овом колену што диже руку на крвн |
| та и здравља...{S} Господе!...{S} Ти му буди пријатељ!...{S} Ти му буди разговор!... </p> <p>И |
| ...{S} Ти му буди пријатељ!...{S} Ти му буди разговор!... </p> <p>И погледа на небо. </p> <p>Је |
| па ме још зове да му будем девер!...{S} Будибокснама!...{S} Овако ја тебе, па сада нека ти деве |
| лажен. </p> <p>— Гледам ове друге...{S} Будибокснама!...{S} Ето, онај кметов... па онај Шокчани |
| е рошчиће земљи.{S} Свежина се дизала и будила све живо... </p> <p>Хајдуци су журно одмицали.{S |
| , после, немојте им све ни кабулити.{S} Будите мало оштрији према њима!... </p> <p>— Не брини!. |
| далеко... </p> <p>— Ту су!... </p> <p>— Будите спремни!... — загрме Чупић. — Али, само у месо!. |
| } Наједаред Петра диже главу и стаде је будити. </p> <p>— Јело!...{S} Рано!... </p> <p>Јелица о |
| јко, рањен сам!... </p> <p>Збег се поче будити.{S} Суреп оде тражити своју баба-Стоју, да рањен |
| гледа нада се. </p> <p>— Шта је, што ме будиш? </p> <p>— Дева те тражи. </p> <p>— Шта ће? </p> |
| губером, само су страже и војводе биле будне. </p> <p>Иванко беше на стражи крај Засавице, нед |
| о.{S} Не само људи него и жене треба да буду јунаци!...{S} Овде се не бије јунак с јунаком него |
| лијепо!...{S} Зар је само њима дато да буду добри људи?...{S} Видјећемо!... </p> <p>— Баш сам |
| заћу им да га мрзим! </p> <p>— А ако те буду натерали? — рече Станко и упиљи у њу. </p> <p>— Ме |
| <p>– Одбићу га! </p> <p>– Ако те твоји буду терали?{S} Она му погледа право у очи.{S} Станко ј |
| ! </p> <p>— А ако не могнеш?{S} Ако они буду јачи?{S} Милош се опет устумара...{S} Наједаред по |
| Врати се у шарампов!...{S} Ако нас опет буду напали, бранићемо се; али ја мислим да ће они пре |
| ајбоље.{S} Пред очима му стојаше сјајна будућност.{S} Дружиће се са првим беговима...{S} Неће б |
| таде размишљати о прошлости и загледа у будућност... </p> <p>Колико ли нада беше кад на Турке у |
| } Сва тројица гледаху некако поуздано у будућност. </p> <p>— У шарампов ми не могу продрети да |
| е се освртао на прошлост, није мислио о будућности — њему је само садашњост била пред очима...{ |
| S} Ти си достојан да чету водиш, али си бујан, врло бујан!... </p> <p>— Богу сам се заклео, хар |
| тојан да чету водиш, али си бујан, врло бујан!... </p> <p>— Богу сам се заклео, харамбашо.{S} И |
| Станко благ као млеко материно - Лазар бујан као пролетна травка; Станко умиљат као мало јагње |
| е...{S} Ноге му почеше трнути, а табани бујати; у глави је грмело, а оба ува пиште као две пишт |
| у земље, а из крви и костију ваших ниче бујина, која нам очи к небу подиже!...</p> <p>Хвала вам |
| ваху најпре полако, кап по кап, а после бујицом...{S} И он осети како га вода гуши.{S} Хтео би |
| он убије! </p> <p>— Лакше, младићу!{S} Бујна је крв твоја!{S} Послушај људе старије!...{S} Ту |
| евер; тако смо рекли!...{S} И ускипе му бујна млађана крв... </p> <p>— Није девер! — рикну он. |
| се атару свога села, и успомене му беху бујније.{S} Свака стаза, сваки жбунић беше му по једна |
| ... </p> <p>Да је он говорио напрасито, бујно, одбијајући и џапајући се — Крушка би волео; али |
| /p> <p>— Ти си младић.{S} Твоје је срце бујно.{S} Ти не можеш ни видети даље од носа.{S} А ако |
| дух, окретност, и то беше све снажно и бујно.{S} Преврните листове светске историје, па им нећ |
| како му посао напредује; радост од које букну образи, од које игра срце, и... која се не да нич |
| ли, Јелице, да сам те жељан!...{S} Мени букну образи само кад те видим!...{S} Та мени се није д |
| ну као рањена звер...{S} У његовој души букну њешто...{S} То беше гнев...{S} Он је растао нагло |
| буре Лазар је бацио варницу, и барут је букнуо... </p> <p>Сад — не заустави!...{S} Груди Станко |
| е могао промаћи. </p> <p>Кад је устанак букнуо, Зека Селаковић, познати под именом „Голи син Зе |
| — упита. </p> <p>— Кућа ће нам у пламен букнути. </p> <p>— Иванова, а не наша! — цикну Станко, |
| е оцрнио побратим?{S} Станку сену око и букнуше образи чим се сети Лазара. </p> <p>— Откуд ти т |
| пред вече изашао из честара, увијен као була, па право војводи Ђорђу... </p> <p>— А што се увио |
| твојом женом, а ти ако погледаш његову булу, поздрави се са својима!...{S} Па онда, мало им је |
| хо, мирно; знали су да туда четује Зека буљубаша, чије име за кратко време поста страшило... </ |
| овић, познати под именом „Голи син Зека Буљубаша”, ту је имао свој стални стан са својим „голаћ |
| {S} Него да се повучемо у шибљак — рече буљубаша. </p> <p>Таман се кренуше, а Станко међу њих. |
| лебе биле празне.{S} Народ су војводе и буљубаше исељавале у северозападни крај Мачве, близу ре |
| p>— Него, чујеш војводо, </p> <p>— Шта, буљубашо? </p> <p>— Ја бих те нешто замолио... </p> <p> |
| p>— И ти си дошао мени? </p> <p>— Теби, буљубашо. </p> <p>— Јеси вичан свакој муци и невољи? </ |
| ену чим чу Зекин глас. </p> <p>— Чујем, буљубашо! </p> <p>— Одабери дружине колико ти треба, па |
| ?... </p> <p>— Нека буде како ти велиш, буљубашо! — рече Богићевић. </p> <p>Станка склонише у ј |
| а, али га више не зваше харамбашом него буљубашом (капетаном). </p> <p>Он се настанио у Парашни |
| гледао како неколико људи разгоне читав буљук. </p> <p>— Дакле, сутра? </p> <p>— Сутра зором... |
| ињарије — рече Милош. — Ти мислиш то је буљук, па да се пробијеш кроз њега!{S} Сила је то, сила |
| већих сукоба, али је вазда био по који буљук Турака, које су ови пресретали и тукли.{S} Своје |
| Дрину, јер нема дана кад по који турски буљук Дрину не пређе да овамо чини чуда и покоре!{S} И |
| S} Свакад ћемо моћи видети сваки турски буљук. </p> <p>— Да седнемо мало — рече Латковић. — Нећ |
| е да кажем братска) кумбара...{S} Један буљук разбијен, никне други; једну војску пресретнеш, а |
| аху за прелазак.{S} Било их је до један буљук...{S} Разговор се међу њима водио тихо, мирно; зн |
| а земља под грдним теретом...{S} Турски буљуци ницаху са свију страна, као печурке.{S} Град шаб |
| нда ти не помаже не само Крушка него ни буљуци Турака!...{S} Сад знаш све.{S} Воља ти је коме п |
| ицу до кућице; уз кућу стаје, иза стаја бунар, иза бунара воће...{S} Изнајпре га то овесели; ал |
| ељад прену из сна и устаде, па отрча на бунар да се умије.{S} Устадоше и старији и гости, а Мар |
| њару, покривен растовим брвнима, био је бунар који су по свој прилици сами хајдуци ископали. </ |
| p> <p>Пламен освоји сасвим.{S} Могао си бунар на кућу изручити — не би је спасао.{S} Иван се гу |
| це; уз кућу стаје, иза стаја бунар, иза бунара воће...{S} Изнајпре га то овесели; али, мало-пом |
| као смрт. </p> <p>— Ови је луд...{S} Он бунара којешта! — рече Крушка. </p> <p>— Ха-ха-ха! — на |
| е Дева. — Јест, ваша ме сила научила да бунарам, али ја нисам луд!{S} Нисам луд већ и зато што |
| дна кланица...{S} Главе су одлетале као бундеве, блебећући...{S} Пушчана ватра умукну...{S} Чул |
| ница...{S} Главе се ваљаху по друму као бундеве кад им вреже сасуше...{S} Јаук је проламао дубр |
| а!...{S} Чини ми се, е се мајчина храна буни у мени и проклиње ме!...{S} Осећао сам њихове сузе |
| — виче Зека. </p> <p>— Кога? — упита он бунован. </p> <p>— Мујаге!...{S} Слушај како псује!... |
| ... </p> <p>Јелица отвори очи, па онако буновна упита: </p> <p>— Вичеш ти, мајко? </p> <p>— Ја, |
| над постељом детињом.{S} А оно у ватри, бунца и не разбира се.{S} Три дана и три ноћи нису ни А |
| p>Али дарнута је клица зла.{S} А она је буре барута.{S} У то буре Лазар је бацио варницу, и бар |
| а зла.{S} А она је буре барута.{S} У то буре Лазар је бацио варницу, и барут је букнуо... </p> |
| . — рече Чупић. </p> <p>И показа му два бурета барута што беху у једном ћошку шатора. </p> <p>3 |
| >Милош не одговори ништа.{S} Срце му је бурно лупало.{S} Да је Крушка хтео ослушнути, он би чуо |
| а нежни звук двојница тепа и јеца тако бурно, тако топло, тако силно као што само љубав може и |
| замаче у луг. </p> <p>Срце му је лупало бурно, нагло; чисто га је само напред погуркивало.{S} О |
| ом ни на крај памети да помисли; е, има бусија.{S} Дођоше средини бусије... </p> <p>Као да се з |
| поље пружа.{S} Ту на брзу руку постави бусије, па стаде гледати борбу... </p> <p>Око се навикн |
| мисли; е, има бусија.{S} Дођоше средини бусије... </p> <p>Као да се земља проломи.{S} Један пло |
| Милоје. — Згодније је на друму заузети бусије. </p> <p>— Имате ли оружја? — упита Станко. </p> |
| ледало она сеновита места где је наумио бусије постављати. </p> <p>И он распоређиваше озбиљно, |
| харамбаша. — Ово је место душу дано за бусију...{S} И, овако ћемо!...{S} Ти, Илија, ти ћеш ста |
| воје зграде и зградице, своје ћошкове и буџаке, своју децу живу око себе — она клону.{S} Снага, |
| м их навезу, ви сваки узмите по једну и бушите овим сврдловима.{S} Заврзан се слатко насмеја. < |
| инио да не смеш рећи ни хвала?...{S} О, ва им̓ оца!...{S} Ја, брате, не бих тако радио!{S} Ја б |
| ан дим, а старац се прекрсти. </p> <p>— Ва им̓ оца и сина и светога духа, амин!... </p> <p>И он |
| дрљави поп, него Суљо, или, како ме они вабе, Крушко...{S} А ја ћу се ондај до миле ласти ребри |
| грозна, страшна слика: како Станку очи ваде, па у очне дупље сипају зејтин, мећу фитиље и пале |
| ст!...{S} Знам!...{S} Нека, нека, немој вадити! </p> <p>Јелица, видећи како се ушепртљила, приђ |
| , него стога што му се учинило да много важи у очима његовим, па је хтео и да надаље у важности |
| аквом, да одеш један час до њега, нешто важно хоће да ти каже. </p> <p>— Добро, Лазо, добро. </ |
| е кмет. </p> <p>Овда им каже шта је то „важно”, па настави: </p> <p>— Па сам разговарао о томе |
| м вас, браћо, да се договоримо о једном важном послу - почне кмет. </p> <p>Овда им каже шта је |
| очима његовим, па је хтео и да надаље у важности остане. </p> <p>А они, ето ти сад!...{S} Једна |
| место, баш на самом ушћу Дрине у Саву, вазда су поседали хајдуци и устаници.{S} Ту им беше жив |
| S} Он кад да — да!...{S} Његова је рука вазда пуна, а његов је дар најслађи! — рече Алекса и по |
| дан.{S} Није било већих сукоба, али је вазда био по који буљук Турака, које су ови пресретали |
| ао је и кад треба да спава.{S} Ковао је вазда планова.{S} Жеље му беху веће од царских...{S} Им |
| ан.{S} У свима сеоским пословима био је вазда тамо где су били паметнији људи, као поп, кмет и |
| га прозваше Девом; ако није зато што је вазда ишао погурен, те је изгледао мало грбав. </p> <p> |
| амами преко Дрине, па бије.{S} Ту му је вазда био Зека са својим „голаћима” у помоћи...{S} Нема |
| S} На средини је велико огњиште на коме вазда ватра гори.{S} Око ватре укућани седе; крај огњиш |
| рукчије... </p> <p>А Станко, који би се вазда загледао у излазак и залазак сунчев, који се баца |
| животом дало живети и два века, али се вазда нађе нешто што га ремети, што ти загорчава његове |
| .. надао си се! </p> <p>Стару човеку се вазда треба надати!... — рече попа озбиљно. </p> <p>— Т |
| бдела око њих.{S} Мила, срдачна, она би вазда разгонила сету старих родитеља и они је благосиља |
| дно тиштало душе рањеника.{S} Станко би вазда, чим би очи отворио, питао мајку или Јелицу: еда |
| ласу звонио му прекор. </p> <p>— Шта ту ваздан!...{S} Смеш — не смеш?! — викну Лазар, а беоњаче |
| јег врата и попрска те, па после смрдиш ваздан на Мухамеда!...{S} Овако хладовина, па млатиш ка |
| е песмом својом поздрављаше сунце...{S} Ваздух благ, а свеж, надимао му је груди. </p> <p>Он се |
| који затреперише по дебелој роси...{S} Ваздух беше свеж, те прожмаваше снагу... </p> <p>Заседо |
| киша и хладан ветар не престајаху...{S} Ваздух тежак и пун влаге. </p> <p>Свако јутро освиташе |
| његова врата не отворише.{S} Јурну свеж ваздух и запахну га здрављем својим.{S} Сиромах Алекса |
| сунчеви чисто су пекли кроз онај чисти ваздух. </p> <p>Кмет Јова уранио, умио се, молио богу, |
| На другој шајци дрекну други... </p> <p>Ваздух се поче проламати од писке и јаука.{S} Чудновато |
| ...{S} Та, да му је само да дахне свежа ваздуха, да дахне слободно, па би опет био снажан, опет |
| уцала...{S} Ту ниси могао дахнути чиста ваздуха од барутног дима и прашине што је дизаху копите |
| не се дизао један повећи густ облак.{S} Ваздухом завладала тишина...{S} Све се утишало, само си |
| глаткој воденој површини... </p> <p>А у ваздуху мир...{S} Ниједан се листак не залелуја на дрве |
| облаци скољаваху са свију страна...{S} Ваздушна струја, пуна свежине, разгаљиваше врела тела р |
| с петлова; птичија се расцвркута; свежа ваздушна струја покрену лишће на дрвећу и оно зашушта.. |
| просе! — рече Крунија.{S} Њој се окрете вајат око главе...{S} Али се брзо прибра па рече: </p> |
| то ме, нано, ето. </p> <p>Крунија уђе у вајат и стаде се освртати.{S} Замало дође и Јелица.{S} |
| </p> <p>Станко дубоко уздахну, па уђе у вајат... </p> <p>Ето, то је био његов свадбени дан. </p |
| га посадише међу се.{S} Зека се диже у вајат с деверским даровима. </p> <p>Отпоче ручак.{S} Је |
| Сад иди крадом кући...{S} Иди правце у вајат, разбиј сандук, узми паре па склони гдјегод!...{S |
| p> <p>— Дела, однеси та дрва, па дођи у вајат, рано. </p> <p>— Ето ме, нано, ето. </p> <p>Круни |
| Алексиног где изиде из старог Ивановог вајата. </p> <p>— Умукни, Турчине! — цикну Алекса и пол |
| ар ти ниси овај новац украо из Ивановог вајата и закопао овде, у ђувре?...{S} И зар није Лазар |
| е видјео Станка кад је изишао из старог вајата Миражџићевог, и како се крио да га ко не би видј |
| сам — смотри га јуче, баш кад изиде из вајата. „Зачудим се”, вели, „шта ће Станко у вајату.{S} |
| а ти кажем оцу.{S} И као вихор изиде из вајата...{S} Јелица оста непомично. </p> <p>Замало врат |
| је, вала, шта и обући Кад се појавио из вајата и пришао да се поздрави с кумом, старојком и дру |
| >Јелица је била црвена као рак.{S} Онај вајатић јој се окретао око главе.{S} Једва превали прек |
| с тешким уздахом врати натраг и пође у вајатић.{S} Мајка јој стојаше на прагу кућњем. </p> <p> |
| ушке у даљини...{S} Станко, седећи пред вајатом, ослушкиваше... </p> <p>— И... баш данас! — шап |
| стоје паре? </p> <p>– Знам.{S} У старом вајату, у једном сандуку. </p> <p>– Јесу ли под кључем? |
| <p>Иван стаде причати: како је у старом вајату, а у једном сандуку, имао две стотине дуката, ка |
| а. „Зачудим се”, вели, „шта ће Станко у вајату.{S} Одем да видим нема ли које од кућана.{S} Кад |
| мрзи!... </p> <p>— Знам, ћери, али која вајда кад је Станко отишао у хајдуке? </p> <p>Јелица на |
| ке; Кара-Ђорђе бије на Сеници, али која вајда што бију и он и Вељко кад нас је сила сколила...{ |
| е! — рече Ногић. </p> <p>— А која ми је вајда и да је чувам ако ми је суђено!...{S} Од судбине |
| оли...{S} Свима ћу им рећи да нама није вајда од њиховог сашаптавања, него, ако ће што чинити, |
| ије радио с нама? </p> <p>— Јесте, није вајде, јесте! </p> <p>— Ето, разговарао си с њим.{S} Је |
| је срећнија од човека...{S} Шта је теби вајде сад од свега твога господства.{S} Ништа!...{S} Мр |
| ха-ха! — насмеја се Дева. — Много би се вајдио!...{S} Откад ја гледам тебе!... </p> <p>Па прође |
| p> <p>— Прво, као што рекох, неће ништа вајдити, а друго, свет се већ одбио од нега.{S} Ако га |
| >Обе куће пуне народа и берићета.{S} Од вајкада били су у позајменици.{S} Летину су сабирали је |
| ш како се брине о моме Лазару!...{S} А, вала, и јесте Лазар момак на своме месту!...{S} Па још |
| е Турчин и упиљи у Ивана. </p> <p>— Па, вала готово сви!{S} Ето, и ја сам ти се противио. </p> |
| пришав да се рукује... </p> <p>— Ништа, вала!...{S} Да рекнеш да ме што боли, не боли!...{S} Ма |
| p>— Па шта радите сад? </p> <p>— Ништа, вала. </p> <p>— Како ништа? </p> <p>— Ето тако.{S} Изле |
| о беше отишао да се опреми.{S} Имао је, вала, шта и обући Кад се појавио из вајата и пришао да |
| р у сузе, као жена?...{S} Не помаже ти, вала, па баш да пливаш по њима!...” И превуче ножем пре |
| и он мене застидео?... </p> <p>— Ничим, вала! — рече Маринко. — Ако је на породицу, имаш више з |
| ајдуци скочише око њега. </p> <p>— Ево, вала, скинуо га је баш у петељци!...{S} Заврзан загледа |
| еће просити!... </p> <p>— Па... готово, вала... </p> <p>— Шта готово? </p> <p>— И не треба му! |
| !{S} Ето, реци и сам! </p> <p>— Готово, вала... — потврди Иван. </p> <p>— Зар није он најчовечн |
| га жива као јарца!... </p> <p>— Готово, вала! — рече Иван. — Али ја ти велим да од њега црњег д |
| > <p>— Крстивој је тамо...{S} А готово, вала, неће куће ни требати.{S} Наредио сам му где да их |
| !... </p> <p>— Сад ћеш и више.{S} Него, вала, имаће се кад и спавати, дуга је зима... </p> <p>З |
| емао ражњеве за јагањце. </p> <p>— Ето, вала — рече он кад виде Станка и Ногића — колико да не |
| ручио за обојицу!... </p> <p>— Ево нас, вала! — рече попа здравећи се.{S} Чељад што беше ту при |
| , па ми рече: „Е, довде дође!{S} Ја их, вала, више не могу трпети, па да бих знао круну попети! |
| p>— Сто живота да имају и они и Турци — вала им под земљу!... </p> <p>Па се окрете од Деве. </p |
| кише. </p> <p>— Камо да хоће! </p> <p>— Вала, право велиш, да се само разладим мало! </p> <p>— |
| ће тек данас бити окршаја!... </p> <p>— Вала, нека буде! — вели један шаљивчина. — Овако седимо |
| дном ракије, па се кренуше... </p> <p>— Вала, људи, слути ми се да не идемо џаба! — рече Зека. |
| >— Као да је одрастао с нама. </p> <p>— Вала баш! </p> <p>— А поп и кмет дигли се против њега? |
| лепим речима задобити Ивана. </p> <p>— Вала, ага, није што је мој!...{S} Ја још имам деце, али |
| ц и нешто смока, те заседоше. </p> <p>— Вала, више сам ти жедан него гладан — рече Заврзан. — Н |
| имо Турака!... — рекоше неки. </p> <p>— Вала, ни ја!...{S} Нека им бог да ако ће и зубе и рогов |
| че Суреп и попрети му прстом. </p> <p>— Вала, и право је!...{S} Нек погинем сутра, заменио сам |
| н, умире!... — одговара неко. </p> <p>— Вала, не знам које му је већа несрећа ја л̓ то, ја л̓ п |
| е ватре, па затурио разговор. </p> <p>— Вала, да хоће ударити за ове хладовине — вредило би. </ |
| ити!... — рече један Ваљевац. </p> <p>— Вала, како је драгом богу воља!... — одговори му Руднич |
| заклан.{S} Заврзан је брбљао: </p> <p>— Вала, Станко... опрости... хтедох рећи: харамбашо... во |
| и погледаше на кућу Алексину: </p> <p>— Вала, и теби је одзвонило, угурсузе матори! — говорио ј |
| и. </p> <p>— Нано, — рече Станко — нама вала данас бирати старешину.{S} Ми не хтедосмо без тебе |
| , и он је гласно изговори: </p> <p>— Не вала. </p> <p>И осети најпре неку хладноћу од оног густ |
| , па пружи Станку руку: </p> <p>— Е, еј вала ти!{S} У свему си бољи од мене!...{S} Харамбаша му |
| га да му држи страх... </p> <p>Него, еј вала Црнобарцима! </p> <p>То се све одржа.{S} Попа и Јо |
| оно српско млеко што те задојило!{S} Еј вала ти на оваком јунаштву!{S} И да си ми јуче кућу зап |
| ићи Милошу... </p> <p>— Тако вала, тако вала!...{S} Па онда ћеш ваљда и мене позвати на прошеви |
| још данас ићи Милошу... </p> <p>— Тако вала, тако вала!...{S} Па онда ћеш ваљда и мене позвати |
| Шокчанић онде, уза ме, рече Поповићу: „Вала грех нам на душу што обедисмо права здрава човека! |
| Да идемо!... привикаше неки. </p> <p>— Валах, не би с горег било ни овде преноћити право вели |
| пријатељи, што гонише и коње и јунаке у вале савске и засавичке... </p> <p>Кад се то начини, Де |
| <p>— Јао! — дрекну ђедо, и нестаде га у валима. </p> <p>— Што то би!? — упита преплашено један. |
| ило то од оштре сабље И куршума, било у валима Саве или Засавице... </p> <p>Копање је нагло нап |
| иле! </l> <l>Што се, курво, по Кладуши ̓валиш </l> <l>Да си мојој кули долазио, </l> <l>На чард |
| овима јаук проносиле...{S} И сама Дрина валовита зажубори веселије...{S} Њени таласи жубораху п |
| густе редове, онако исто као што Дрина валовита проваљује друмове и насипе што јој на путу сто |
| Србије. </p> <p>Дрина је бесна, хучна и валовита, али није велика.{S} Омање чете турске, па и п |
| ја...{S} Издалека је допирао шум таласа валовите Дрине. </p> <p>Хајдуци су ишли ћутећи.{S} И са |
| што их и данас проносе немирни таласти валовите Дрине!...{S} Нека вам се свећа не угаси; нека |
| <p>— Да си жива и здрава!{S} Што ваља — ваља!{S} Ваљан он, па му и чељаде ваљано!... </p> <p>Је |
| , изгледаше као да је заклан. </p> <p>— Ваља! — рече харамбаша. </p> <p>— Мушки! — хвали Заврза |
| > <p>— Сад ћете! — рече Зеко. </p> <p>— Ваља нам стићи дружину...{S} Збогом!...{S} Дај боже да |
| — Шта ћемо сад? — пита Милош. </p> <p>— Ваља тражити барута — одговори Чупић. </p> <p>— Где? </ |
| дговори Чупић. </p> <p>— Где? </p> <p>— Ваља послати у Митровицу.{S} Шат се тамо нађе. </p> <p> |
| .{S} У поноћи проћи ће харачлија, па га ваља пресрести!...{S} Биће ћара и сувише!... — рече сме |
| и уздахну: </p> <p>— Девојка сам... не ваља се!...{S} Па поче брисати сузе... </p> <p>— Не ваљ |
| <p>— Не ваља?! </p> <p>— Не ваља!{S} Не ваља!{S} Држи се ти Ивана.{S} Њему ти иди и дозивај га. |
| ваља! </p> <p>— Не ваља?! </p> <p>— Не ваља!{S} Не ваља!{S} Држи се ти Ивана.{S} Њему ти иди и |
| чин. </p> <p>— То не ваља! </p> <p>— Не ваља?! </p> <p>— Не ваља!{S} Не ваља!{S} Држи се ти Ива |
| S} Па поче брисати сузе... </p> <p>— Не ваља се сузом испраћати!{S} Нека му бог да живота и здр |
| мени; па што је давао кад је знао да не ваља!... </p> <p>Па стаде ходати тамо-амо...{S} Ветрић |
| и хоћу! — рече Турчин. </p> <p>— То не ваља! </p> <p>— Не ваља?! </p> <p>— Не ваља!{S} Не ваља |
| <p>— Бојао сам се! </p> <p>— Е, баш не ваља!...{S} Из онаке љубави до шта дођосмо!...{S} Весел |
| p> <p>— Сад како му буде!...{S} Нама се ваља борити док једнога траје.{S} Ово се дигло да нас с |
| ... никад не бих сметнуо с ума да ми се ваља светити!...{S} Ово се мјесто зове Парашница? </p> |
| о сад? </p> <p>— Ништа...{S} Сад нам се ваља мирити с њим. </p> <p>— Знам, али како ћемо? </p> |
| овог немам никакве хасне, али мрети ми ваља, брате...{S} Елем, видим ја то... ништа!...{S} Као |
| шки! — хвали Заврзан. </p> <p>— Рука ти ваља Цариграда! — рече ћутливи Суреп. </p> <p>— Море, г |
| д одујми, пружи кмету. </p> <p>— Ово ти ваља!...{S} Добра ракија, не да се доста пити, али је и |
| </p> <p>— Онда да се договоримо шта нам ваља радити — рече Кара-Ђорђе. </p> <p>И стадоше правит |
| а се мало поразговоримо о свему што нам ваља чинити.{S} Јер, као год што Станко жели да се потк |
| гладећи браду. </p> <p>— Ех, бива, ово ваља!{S} Ово вриједи роба из тамнице!...{S} Сад сам лиј |
| итамо попу? </p> <p>— А, то је баш како ваља!...{S} Иди, иди одмах, Младене.{S} Кажи попи да са |
| олебе се виде.{S} Што их овде имамо, то ваља!{S} Ми бисмо баш и волили да нам Турци у походе до |
| . </p> <p>— Да си жива и здрава!{S} Што ваља — ваља!{S} Ваљан он, па му и чељаде ваљано!... </p |
| кућа.{S} Ама иако је било мало, бар је ваљало! </p> <p>Црна Бара имала је свога кмета и свога |
| попо, — рече кмет, пошто одујми — не би ваљало да је тиква ширега грла. </p> <p>— Не знам, то м |
| } Ја сам слушао од људи да си ти добар, ваљан човјек; а ја ти тако волим добре и поштене људе!. |
| и жива и здрава!{S} Што ваља — ваља!{S} Ваљан он, па му и чељаде ваљано!... </p> <p>Јелица пору |
| ја се не срдим.{S} Он је добар човјек и ваљан попа.{S} И ја баш волим што је он таки.{S} Јер ка |
| } Зар ти, који толика чуда градиш, ниси ваљан старешина?{S} И, после, шта ми је то: старешинств |
| сни и поштени, све то беху деца добра и ваљана. </p> <p>— А је ли?...{S} Да ниси имао каквих го |
| аља — ваља!{S} Ваљан он, па му и чељаде ваљано!... </p> <p>Јелица порумене, па оде гледати посл |
| да им кажем!...{S} Све је то честито и ваљано.{S} Никад ниједно није видело штогод неупутно од |
| етар Шокчанић. — Није то што Иван не би ваљао, него што се Јова боље разуме.{S} Али кад он неће |
| дан на другог, онда, богами, неће ништа ваљати... </p> <p>„Ама, што је таки! — рече он скоро гл |
| еби...{S} Затим леже у блато и стаде се ваљати... </p> <p>Осећао је како блато хлади његово вре |
| рине хладан ветар...{S} Небом се почеше ваљати сиви облаци...{S} Овде-онде виђаше се по нека сј |
| Иване!...{S} Ја мишљах ти ћеш ми нешто ваљати, па те још и за кмета узех.{S} А оно сад?...{S} |
| ока друм поста касапница...{S} Главе се ваљаху по друму као бундеве кад им вреже сасуше...{S} Ј |
| лама стиша...{S} Ићи ћу кријући.{S} Та, ваљда, неће ни овако довека остати!...{S} Кад се Турци |
| једном срцу лежали. </p> <p>— Даће бог, ваљда, да се опет здружимо!... — повикаше хајдуци. </p> |
| е!...{S} Шта ту ја могу?...{S} Доћи ће, ваљда, кадгод и мој дан!...{S} Што рекло оно сироче: ум |
| м реко̓ шале ради: „Везујте се!” а они, ваљда се нису научили шалити, појасеве па један другог |
| смо!...{S} Весели чича Иван!{S} Чуо си, ваљда, како је прошао? </p> <p>Лазара полише сузе. </p> |
| Станко и скочи, а око му сева. — Нећеш, ваљда, рећи да Иван Миражџић није крив? </p> <p>— То не |
| ити, ја бих га прегорео!...{S} А они... ваљда стрине?... </p> <p>— Гадови!...{S} Штета што им б |
| еју. </p> <p>— Гуске те разумеле!...{S} Ваљда човек нема паметнијег посла него да тебе слуша!.. |
| p> <p>— Ох, Лазаре!...{S} Лазаре!...{S} Ваљда има жива бога!... </p> <p>Зеку то гану до дна душ |
| <p>— Сад ме више ништа не питај!...{S} Ваљда сад све знаш!... </p> <p>Па побеже кревету и заро |
| {S} Јок!...{S} Зашто да се бојим?...{S} Ваљда ће ми бити жао онога живота што га нећу провести |
| свој народ!... </p> <p>— Шта ћеш?...{S} Ваљда му је тако суђено!...{S} А, богами, жао ми га је |
| е!... </p> <p>— Да види моју смрт...{S} Ваљда је он тога жељан!...{S} Него... нека дође, баш ка |
| — пита Крушка. </p> <p>— Да видимо.{S} Ваљда ће бити! </p> <p>— Немој тако говорити! — уозбиљи |
| ухватили — рече Маринко Маринковић.{S} Ваљда хоћете да вам га прстом показујем?...{S} Ја... </ |
| оговорићемо се! — прекиде га Заврзан. — Ваљда је Срећко знао све кад је у гору дошао?...{S} Јок |
| , гледећи како деца расту!... </p> <p>— Ваљда је и бог тако рекао... </p> <p>— Рекао је, рекао. |
| мо изгубили мајку, па онда?...{S} Треба ваљда да се расплачемо, шта ли?... </p> <p>Па се диже н |
| <p>— Рано моја, шта ћеш!{S} Таква ти је ваљда судбина! — рече Крунија после подужег ћутања. </p |
| Суреп није ту. </p> <p>— Али, стићи ће ваљда... — рече. </p> <p>И Станку се срце разиграло...{ |
| Ако!{S} Зар зато треба плакати?{S} Или ваљда ти мислиш да ћеш остати овде на земљи?{S} Нема од |
| тиче се мене шта си ти мислио...{S} Ти ваљда мислиш да мени смрди барут, шта ли?... </p> <p>— |
| Тако вала, тако вала!...{S} Па онда ћеш ваљда и мене позвати на прошевину? </p> <p>— А... хоћу, |
| то покисне, шта онда мислиш?{S} Мислиш ваљда с врљикама на Турке? </p> <p>— Неће, зар? — тешка |
| еће, још ће и оснежити!... — рече један Ваљевац. </p> <p>— Вала, како је драгом богу воља!... — |
| тада све потанко о устанку у Шумадији и ваљевској нахији; рече му како се и први људи у Мачви, |
| укла у Шумадији, управо прва је пукла у ваљевској нахији...{S} Она је одјекнула и почела прибир |
| а то је данашњи друм што води од Шапца Ваљеву.{S} Стојан Чупић и Милош Стојићевић распоредиће |
| .{S} Први низ заузеше Чупићеви људи.{S} Ваљевци и Рудничани стадоше позади, као потпора.{S} Вој |
| је наредио да нам дођу у помоћ Јаков с Ваљевцима и Милош с Рудничанима.{S} Ту, на Равњу, задрж |
| о Пантелину-дне стиже Јаков Ненадовић с Ваљевцима, а сутрадан по доласку његовом стиже Милош Об |
| витиљем и чекаше заповест да га принесе ваљи. </p> <p>— Само јуначки, браћо! — викао је Чупић. |
| Маринко Маринковић.{S} Ваљда хоћете да вам га прстом показујем?...{S} Ја... </p> <p>И Маринко |
| ће вам душа, болан?{S} Зар не видите да вам је Турчин ухватио у своје канџе већ и самога Ивана? |
| чин!...{S} Зато дођох овамо, мислећи да вам нећу бити на одмет...{S} Ја се надам да се нећу пос |
| Јова са доксата. — Ја сам вас позвао да вам кажем: хвала на почасти!{S} Ја више не могу бити км |
| их смео говорити!...{S} Мој је посао да вам говорим о љубави, — настави попа, падајући све више |
| ! </p> <p>— Мислио сам да је требало да вам ово кажем.{S} А сад, збогом!{S} Ако вам устребам, п |
| — Браћо! — поче он. — Сазвао сам вас да вам јавим да се нешто страшно у нашем селу догодило, не |
| {S} Напливао сам на Засавицу и дођох да вам јавим шта се код Турака ради. </p> <p>Војводе скочи |
| искакати од мојега благослова!...{S} Ја вам доносим такога мира да вас после ни бог неће моћи и |
| ко и самом султану у Стамболу!...{S} Ја вам то рекох!...{S} А, гле!... већ зора!...{S} Ја идем, |
| ...{S} Нека вам се свећа не угаси; нека вам се имена помињу до истраге српскога колена!...</p> |
| ка сте благословени, децо моја!{S} Нека вам је проста и нега и храна, а ви опростите мајци, јер |
| ирни таласти валовите Дрине!...{S} Нека вам се свећа не угаси; нека вам се имена помињу до истр |
| он. </p> <p>— Збогом пошли!...{S} Нека вам је просто!...{S} Изљубише се, изгрлише, као да су н |
| у: </p> <p>– Бабо!{S} Нано!...{S} Хвала вам на нези и храни!... </p> <p>— А куда ћеш, сине?{S} |
| нам очи к небу подиже!...</p> <p>Хвала вам, и... праштајте!...</p> <p>А ја ћу причати о вама о |
| ад се позлате злаћеним влаћем...{S} Она вам је као туђинка, не да се сваком познати!...{S} Ко х |
| да се то сакрити!...{S} Ја не знам шта вам је...{S} Па, чујем да сте чак и Алекси у кућу ишли. |
| јана из Ноћаја, па дижите народ.{S} Кад вам помоћи затреба — ми смо ту; Дева ће нас наћи!...{S} |
| !...{S} Нисам запевао од онога дана кад вам у дружину дођох до данас, а данас сам певао свесрдн |
| и!...{S} Не питајте зашто; доста је кад вам кажем да мора!{S} Него, узмите овај штап и подајте |
| сви се дигоше на ноге </p> <p>— Помаже вам бог! — рече Дева. </p> <p>— Бог ти помогао! — загрм |
| S} Онда се окрете. </p> <p>— На здравље вам молитва! — рече благо и весело као да није малочас |
| а, Илији Срдану у Прњавору.{S} Свуда ће вам се дати јела и пића, а сваки од њих известиће вас о |
| рнусте онога поштеног човека.{S} Куд ће вам душа, болан?{S} Зар не видите да вам је Турчин ухва |
| вестиће вас о мени и дружини.{S} Ако ли вам помоћи затреба, јавите се Деви... </p> <p>Онда се о |
| и на Стамбол ударити!...{S} Не рекох ли вам да нам Турци ништа учинити не могу!...{S} Може их б |
| <p>— Јавио ми је Срећко.{S} Него, алал вам вера!{S} Оно што сте на Журави урадили — вреди царе |
| </p> <p>— Тако, децо, тако!...{S} Алал вам вера!...{S} А чија си ти, снахо? — упита Јелицу, ко |
| их раздели оној осморици. — На!{S} Ево вам свима по један.{S} Сад ударите овуда на воду, па се |
| вао, више не морам?...{S} На!...{S} Ево вам вашега штапа, па га подајте коме хоћете! </p> <p>И |
| најпосле, доста се и кметовало.{S} Ево вам, браћо, штапа, подајте га коме између вас... </p> < |
| саме бабе бију Турке!{S} Од многих ево вам једне: </p> <p>Бахне Турчин у кућу попа Теше из Бад |
| трана. </p> <p>— Ја, као свештеник, ово вам не бих смео говорити!...{S} Мој је посао да вам гов |
| вам ово кажем.{S} А сад, збогом!{S} Ако вам устребам, потражите ме код моје куће; а ако ме тамо |
| ам до зорова дође, хајте к Церу.{S} Ако вам штогод устреба, јавите се коме од ових људи:{S} Бан |
| — Не брини, харамбашо!... </p> <p>— Ако вам до зорова дође, хајте к Церу.{S} Ако вам штогод уст |
| е у глас и поп и кмет. </p> <p>— Па ено вам хвата и Милоша Севића.{S} Он собом проси Милошеву к |
| <p>— Али нашла се кеса... </p> <p>— То вам је рекао онај измет српски, онај Маринко...{S} А за |
| х заигра му на уснама. </p> <p>— Е, ето вам!...{S} Ја хтједох човјешки, па ми се не даде.{S} Са |
| t> <body> <p>Праштајте, свете сени, што вам кости потресам!...{S} Праштајте што вам имена помињ |
| вам кости потресам!...{S} Праштајте што вам имена помињем, јер ћу их само по добру поменути!... |
| у души својој, осећам да је паметно што вам говорим!...{S} Послушајте ме, па се нећете кајати!{ |
| али преко срца... </p> <p>— Вели: добар вам је онај поп.{S} Красан човек!{S} Ја онаког попа нис |
| ве се окупи око њега. </p> <p>— И отоич вам рекох, а и сад кажем: тући ћемо се с Турцима док је |
| Што је срца и јунаштва — овде је!...{S} Вама сам јаде јадао, с вама хоћу и да погинем!...{S} Ум |
| p> <p>— Јуче су се спремали у потеру за вама — рече му брат. </p> <p>— Знамо ми то... али су от |
| {S} Убити га не смете пошто је главе на вама!...{S} Ја морам видети тога угурсуза што тако вешт |
| си крив ти и твој Лазар...{S} Ја ћу на вама искалити!... </p> <p>Кад чу Лазарево име, Иван пре |
| <p>— Лакше. </p> <p>— Ја!...{S} Лако је вама!...{S} Можете ако хоћете и одспавати мало, али мен |
| и, па ми се не даде.{S} Сад га предајем вама двојици.{S} Како ви рекнете, шта ви урадите — оно |
| праштајте!...</p> <p>А ја ћу причати о вама онако како ми другови и синови ваши приповедаху; к |
| .. хвала ти!...{S} А сад — Турци, тешко вама!... </p> <p>И запева: </p> <quote> <l>Оде Станко л |
| — овде је!...{S} Вама сам јаде јадао, с вама хоћу и да погинем!...{S} Умем ја и путшком гађати |
| раћо!...{S} Сви ме добро знате!...{S} С вама сам растао и одрастао!...{S} Сви ви добро знате и |
| жао.{S} Он вас воли и волео би да је с вама у лепој љубави...{S} Поп се загледа у Ивана. </p> |
| p>— Ја бих се волио разумријети овдје с вама!... </p> <p>— Збогом, драги ага!{S} Крушка му пруж |
| о.{S} А да је знао, он би се друкчије с вама разговарао. </p> <p>— Па ко ти је казао? </p> <p>— |
| сам тебе и твоју дружину.{S} Рад сам с вама делити добро и зло, ако ме примите. </p> <p>— А ка |
| их викну: </p> <p>— Чекајте, и ја ћу с вама.{S} И пођоше. </p> <p>— Ама баш да вас запитам: шт |
| м да се и мени опрости!...{S} И ја ћу с вама!...{S} Мој је посао свршен, и сад ми остаје само д |
| ере ти, Иво, реци ми ко је, онако, међу вама био највише мени противан? — поче Турчин и упиљи у |
| Праштајте со и хлеб!...{S} Ако има међу вама који љути осветник, нека пође са мном.{S} Ја бијем |
| и носи вас мени на пешкеш!...{S} Очи ће вами искакати од мојега благослова!...{S} Ја вам доноси |
| днула није...{S} Крунија трже руку, па, ван себе, рече: </p> <p>— Одох да ти кажем оцу.{S} И ка |
| о неким особитим језиком, да се владало ванредном прибраношћу.{S} Свака реченица из уста њихови |
| прође... </p> <p>А није му се хтело да вара Турчина, не стога што га се бојао, него стога што |
| но истина што је Маринко видео...{S} Не вара се Маринко!{S} Његово око види у најгушћој тами... |
| — рече Маринко. — Моје ме око никад не вара!...{S} Ти си ми рекао да их морам пронаћи, и ја са |
| Маринко упиљи у њега. </p> <p>— А... не варај, синак!...{S} Ти, јест...{S} Да пије која цурица |
| веровао!{S} Рекао бих: старе очи, па ме варају!...{S} А сад, кад си се примио да донесеш поруку |
| ати очи.{S} Та, је ли могућно да га очи варају?... </p> <p>И опет стаде гледати.{S} Прикрадао с |
| а, напрегла беше сву своју снагу, па је варала и себе и друге здрављем и издржљивошћу својом... |
| >— Мани се, славе ти!... </p> <p>Али се варао Иван у рачуну ако је мислио од Маринка нешто зата |
| p>Заседоше за совру, а чељад им принесе варену ракију. </p> <p>— Хајде, Сурепе, — рече Заврзан |
| ет би се окрепио... </p> <p>Али то беше варка. </p> <p>Други пут му се учини да нешто гребе у з |
| 18963_C1.4"> <head>4. У КОЛУ </head> <p>Варница је пала врло згодно: и где треба и како треба.{ |
| уре барута.{S} У то буре Лазар је бацио варницу, и барут је букнуо... </p> <p>Сад — не заустави |
| идело и по томе што наједанпут по свима варошима у Србији поставише своје људе, који у њихово и |
| људи зову Парашницу „касаба”, што значи варошица. </p> <p>За име Парашница свезана је и једна п |
| окрећете главу? </p> <p>— Ко? </p> <p>— Вас двојица. </p> <p>— Јок. </p> <p>— Ама видим ја, поп |
| моје би злато било ђубре!...” </p> <p>— Вас двојица идите Бездану и тамо ме чекајте! — рече Ног |
| ио, па сад жари и пали по Црној Бари, а вас двојица седите скрштених руку... </p> <p>— Не седим |
| } Ја као човек велим: ако не можете, да вас не мучимо.{S} Али већ кад можете, онда... да се иде |
| ва!...{S} Ја вам доносим такога мира да вас после ни бог неће моћи измирити...{S} Дошао је курј |
| р онај ваш медоња, онај Крушка, хоће да вас закрви, а ти то и не знаш?... </p> <p>— Како да нас |
| ..{S} Срамота!...{S} Ја ћу тамо доћи да вас шамарам! — чуло се испод шанца. </p> <p>Станко се п |
| </p> <p>— Шта је чуо? </p> <p>— Као да вас двојица врчите на њега. </p> <p>— А ко му је то каз |
| Раћи... свима...{S} Ја сам им јавио да вас потера гони. </p> <p>— По Деви? </p> <p>— Јест, по |
| о ми се ниједан не јави, ето ме тамо да вас дланом рашћерам... </p> <p>Станко се насмеја, а Тур |
| ећаш, да ти баш кажем!...{S} Дођосмо да вас — ту показа на Алексу — измиримо и спријатељимо!... |
| дмах, сутра, ето га на Дренову Греду да вас обиђе... </p> <p>Жене понудише Деву ракијом.{S} Он |
| вама.{S} И пођоше. </p> <p>— Ама баш да вас запитам: што ви од мене окрећете главу? </p> <p>— К |
| је мајчин благослов што и божји.{S} Ја вас све благосиљам! — шапутала је. — Благосиљам ораче, |
| са. </p> <p>— Помаже бог! </p> <p>— Бог вас чуо! </p> <p>И младеж пође руци гостима.{S} Пошто п |
| а, сви смо Селаковићи!...{S} Коме је од вас дјед теменом у ову земљу ударио?...{S} Дед̓, реците |
| > <p>— Па, ето!...{S} Није ли оцепио од вас два прва човека?...{S} Па, ето, теби на очи, хоће и |
| јој дружини: </p> <p>— Има ли још ко од вас зајма невраћена?{S} Има ли још ко да се свети?{S} С |
| ... помало... </p> <p>— Ама зар нико од вас не смотри кад одоше? </p> <p>— Нико!... </p> <p>— Н |
| ена” и изиде из одаје. </p> <p>Врљао је вас дуги дан.{S} Рој мисли обујмио му памет...{S} Он је |
| <p>— Шта? — упита кмет. </p> <p>— Да се вас двојица измирите с њим. </p> <p>— Нисмо се ни свађа |
| и јела и пића, а сваки од њих известиће вас о мени и дружини.{S} Ако ли вам помоћи затреба, јав |
| . — смешкао се он. — Иде вријема и носи вас мени на пешкеш!...{S} Очи ће вами искакати од мојег |
| <p>— Распните ме! — грмео је он. — Срам вас било седе косе!{S} Осуђујете човека, а нећете да га |
| .{S} То је било онако уз реч.{S} Ја сам вас звао да разговарамо о прошевини.{S} Рад сам запроси |
| раћо! — викну Јова са доксата. — Ја сам вас позвао да вам кажем: хвала на почасти!{S} Ја више н |
| оге и прилазе ближе. </p> <p>— Звао сам вас, браћо, да се договоримо о једном важном послу - по |
| /p> <p>— Браћо! — поче он. — Сазвао сам вас да вам јавим да се нешто страшно у нашем селу догод |
| Не знам; али, вели, врло му жао.{S} Он вас воли и волео би да је с вама у лепој љубави...{S} П |
| бог је и мене створио као и друге, као вас.{S} И ја сам човек, који срце има...{S} Зар ја нема |
| рече Заврзан. </p> <p>— Онда...{S} Ево вас осморица!...{S} Ударите водом, допловите до турских |
| с ће бити у Парашници...{S} И поздравио вас све. </p> <p>— Поздравио?...{S} Хвала му! </p> <p>— |
| S} Поздрави ми мајку!...{S} Радите како вас бог учи, али ја свога крова нећу видети док не испу |
| јао сву да.{S} Моја је душа волела само вас, Турке, па су ме због тога сви мрзели.{S} Ако двоји |
| лијепо.{S} Једини онај пас, Алекса, што вас је лагао... </p> <p>— Жао ми је Алексе! — рече Иван |
| кити венац ивањски; славићу вас као што вас гусле славе; проносићу дела ваша и јунаштва ваша по |
| и Јовица приђоше му. </p> <p>— Шта, зар вас двојица? — упиташе хајдуци. </p> <p>— Јест. </p> <p |
| ти и заплакати?...{S} Реците!...{S} Зар вас нијесу јади у гору натјерали?...{S} Зар нијесте то |
| . </p> <p>— Ама, кога то? </p> <p>— Зар вас није навратио да пљунете у лице једном од најчестит |
| > <p>— Ево Ногића и Катића, нека поведу вас.{S} Ја још нисам свршио свој посао...{S} Пођите ви, |
| м, браћо, штапа, подајте га коме између вас... </p> <p>И пружи штап. </p> <p>— А ко би могао би |
| што девојка кити венац ивањски; славићу вас као што вас гусле славе; проносићу дела ваша и јуна |
| и после гроба, цвета у цветку и запаја васиону својим миомиром... </p> <p>Што више грдише Стан |
| ту тога пламена... </p> <p>Мало-помало, ватра се поче тулити, а изнад дрвећа подиже се месец, и |
| иже.{S} Узе једног на око и опали...{S} Ватра осу... </p> <p>Турци стадоше као укопани.{S} Хајд |
| дбранили. </p> <p>Попа се замисли...{S} Ватра је пуцкарала на огњишту... </p> <p>— Хоћеш ићи Ив |
| главу у руке, па поче премишљати...{S} Ватра се скоро поче тулити кад он диже главу и рече виш |
| пиркао и гонио опало лишће по авлији, а ватра се тулила на огњишту. </p> <p>— Благо моје!...{S} |
| ага, сад! </p> <p>И одмах се распретава ватра, те му се спрема цицвара.{S} Турчин седа крај огњ |
| средини је велико огњиште на коме вазда ватра гори.{S} Око ватре укућани седе; крај огњишта веч |
| насуо. </p> <p>Наједанпут га обузе јака ватра, обујми му главу, жиле на брекоше а крв поче стру |
| и притрча Суреп и одгурну га...{S} Нека ватра сјајаше у његовим страшним очима... </p> <p>— Ја |
| ле као бундеве, блебећући...{S} Пушчана ватра умукну...{S} Чуло се само звекетање хладнога чели |
| подложише ватру у грудима његовим, а та ватра сагоре све што је било лепо и племенито у тим гру |
| то се, у Мачви, и данас оно одељење где ватра гори зове „кућа”. </p> <p>Било је и бољих кућа.{S |
| утра. </p> <p>Насред воденице горела је ватра.{S} Крај ватре једна поњавица и мало сена — то је |
| ом, те је ошину. </p> <p>Плану баба као ватра, севну оком, прилете Турчину, па оним дрвеним туч |
| и!... </p> <p>Тек је топ издушио, а осу ватра пушчана.{S} И опет заглунуше уши, и опет се навуч |
| уле покоси турске редове... </p> <p>Осу ватра.{S} Пушка учестала као јаглица.{S} Диже се облак |
| е ишао да потопи... </p> <p>И дочека их ватра из пушака и топова... </p> <p>И опет паде тама, и |
| поцури низ слепе очи и лице... </p> <p>Ватра је била велика, сјајна; пробијала је кроз густу ш |
| он не могаше прекорачити прага. </p> <p>Ватра са огњишта осветљавала је хан.{S} Хаџија и пандур |
| .. </p> <p>Дева је седео мало удељен од ватре и премишљао неке дубоке мисли.{S} Питање Заврзано |
| ека засео с његовим голаћима крај једне ватре, па затурио разговор. </p> <p>— Вала, да хоће уда |
| ла, месо горело, рибићи играли од силне ватре... а он је пролетао по друму као махнит... </p> < |
| наста тајац.{S} Само се чуло пуцкарање ватре коју Јовица спотаче.{S} Плавичасто румен пламен о |
| а доста студен ветар нагна их те почеше ватре ложити... </p> <p>— Какве смо среће, још ће и осн |
| тне нејачи.{S} Старији се дигоше ложити ватре да би огрејали сирочад и своја озебла срца. </p> |
| асред воденице горела је ватра.{S} Крај ватре једна поњавица и мало сена — то је била постеља в |
| из собе...{S} Стриц Младен сеђаше крај ватре.{S} Она га пољуби у руку и изиде у авлију.{S} На |
| ћу.{S} Попа је седео са кмет-Јовом крај ватре. </p> <p>Лазар скиде капу и приђе им руци. </p> < |
| гњиште на коме вазда ватра гори.{S} Око ватре укућани седе; крај огњишта вечерају и разговарају |
| ушао. </p> <p>По поздраву заседоше око ватре.{S} Крушка рече те донеше ракије.{S} А он поста д |
| тна киша... </p> <p>Људи се прибили око ватре, те се греју и суше у исти мах.{S} Од силне влаге |
| о... </p> <p>Једне вечери седели су око ватре...{S} Зека се грохотом смејао шалама Заврзановим, |
| } Хаџија и пандури субашини спаваху око ватре.{S} Маринко пробуди једног пандура, рече му да ја |
| се по српском обзорју, а из њих севаху ватрене муње и потутњаваше, као да би хтели уништити св |
| и повукоше назад, те се уклонише испред ватреног поздрава... </p> <milestone unit="subSection" |
| аше и, док длан о длан, она већ беше на ватри. </p> <p>— Сурепе! </p> <p>— Чујем, харамбашо. </ |
| вуче велики колут воштанице.{S} Притрча ватри и запали је, па принесе рањенику. </p> <p>Заврзан |
| ну и врати му речи његове.{S} Притрчаше ватри — нигде никог!... </p> <p>— Их! — цикну Турчин и |
| лако, чисто не дишући, примицаху се они ватри, која поче пробијати кроз грање...{S} Кад угледаш |
| ели су над постељом детињом.{S} А оно у ватри, бунца и не разбира се.{S} Три дана и три ноћи ни |
| у, кипи у његовим грудима као млеко над ватром... </p> <p>Али ноћ већ паде, а Лазара нема. </p> |
| м.{S} Међутим, Лукини га момци дочекаше ватром из пушака и оборише на место. </p> <p>Прште турс |
| шушањ, свако је око горело грозничавом ватром... </p> <p>Баш на самој капији шанца беше Зека с |
| ама и бубама...{S} И то прича са таквом ватром, смеје се тако слатко — да га Турци пусте као бу |
| Сурепом, док тек Зеко рече: </p> <p>— А ватру? </p> <p>— Шта? — упита Ногић. </p> <p>— Зар ћемо |
| о! — рече — метни које крупније дрво да ватру држи.{S} Сад, јунаци, лаку ноћ!... </p> <p>И спус |
| ут стаде. </p> <p>Учини му се да угледа ватру, али ватру велику, као да кућа гори.{S} Он застад |
| седео крај огњишта, Петра је спотицала ватру око лонца у ком се ручак готовио, кад Јелица пређ |
| </p> <p>— Ону кладу оданде наваљајте на ватру! — заповеди он. </p> <p>Грдна једна клада беше не |
| шли без бриге.{S} Али кад су ударили на ватру, они се повукоше да се размисле. </p> <p>— Тако ј |
| трану откуд глас дође...{S} Станко даде ватру...{S} Пушка пуче, а Турчин с копа као пун џак... |
| и приђоше Станку. </p> <p>— Разјаглите ватру и седите.{S} А ти, ако хоћеш, можеш и спавати — р |
| о; нису се надали ничему, па кад осусте ватру, они премреше.{S} Веле: „Ниједна пушка џаба не пу |
| унчеве топлоте.{S} Јед и мука подложише ватру у грудима његовим, а та ватра сагоре све што је б |
| /p> <p>Учини му се да угледа ватру, али ватру велику, као да кућа гори.{S} Он застаде, дршћући, |
| и, дружина поспала.{S} Заврзан је ложио ватру и спремао ражњеве за јагањце. </p> <p>— Ето, вала |
| г покрета. </p> <p>Он се онда загледа у ватру.{S} Гледао је како се на једној церовој жишци хва |
| .{S} А сад пуштати Зеку и његове људе у ватру где лако могу главе погубити — то му се не може. |
| ви, — настави попа, падајући све више у ватру — али како и ви И ја можемо волети онога ко нам р |
| се диже и он, а већ Зеко беше готов и у ватру и у воду са Станком.{S} Поздравише се са Сурепом, |
| их мораш слушати, па да би ти рекли и у ватру и у воду, а они тебе неће ни онде где се тиче тво |
| р је твоја сенка.{S} Он ће за тобом и у ватру и у воду.{S} А Иван му је отац, а отац воли своје |
| репим.{S} Проћи ће то.{S} Док само прву ватру претурим, онда је лако...{S} Острви се човек...” |
| {S} Очи му у часу закрвавише, па сипају ватру по оном народу. </p> <p>— Нико да ми се није макн |
| добро гледа!...{S} Па кад оборимо једну ватру, онда за ножеве.{S} Грехота је трошити барут без |
| ..{S} Само кад топ пукне, онда по једну ватру!... </p> <p>Али се Турци нагло приближаваху...{S} |
| иде он у густој сеници шумској потуљену ватру и помисли: ту смо...{S} Још се више уверио кад је |
| ако би требало да те грдим.{S} Зар онај ваш медоња, онај Крушка, хоће да вас закрви, а ти то и |
| >— Ха-ха-ха! — насмеја се Дева. — Јест, ваша ме сила научила да бунарам, али ја нисам луд!{S} Н |
| е славе; проносићу дела ваша и јунаштва ваша по свету као што их и данас проносе немирни таласт |
| као што вас гусле славе; проносићу дела ваша и јунаштва ваша по свету као што их и данас пронос |
| и синови ваши приповедаху; китићу дела ваша као што девојка кити венац ивањски; славићу вас ка |
| што ја да идем? — упита Дева. — Зар се ваша дружина стиди мене?... </p> <p>— Боже сачувај!... |
| ов!...{S} А то је дете, болан, расло на ваше очи!...{S} Знате га од повоја!...{S} И он лопов!{S |
| на олтар отаџбине Србинове, беху груди ваше; крв коју тада пролисте и данас је благодет Србину |
| више не морам?...{S} На!...{S} Ево вам вашега штапа, па га подајте коме хоћете! </p> <p>И кмет |
| и о вама онако како ми другови и синови ваши приповедаху; китићу дела ваша као што девојка кити |
| Дед̓, реците!...{S} Никоме!...{S} Стари ваши, као и ја, побјегоше, да им бар цријева не крче ак |
| сваку стопу земље, а из крви и костију ваших ниче бујина, која нам очи к небу подиже!...</p> < |
| е он опет. — Тридесет година ја сам, по вашој вољи, глава Црне Баре.{S} За тридесет година мога |
| Сад... као да сам се родио! — рече он, ведар и весео. </p> <p>Попа остави своје књиге у зобниц |
| азидао. </p> <p>Сутрашњи дан освануо је ведар и леп.{S} Хајдуци су седели и чистили оружје.{S} |
| {S} Па, као човек чисте савести, још је ведар и разговоран.{S} Крстом с крсте људи; неки чак ре |
| {S} Дед’ сад, Станко!...{S} Станко беше ведар као пролетњи данак.{S} Он се насмеши па рече: </p |
| драв.{S} Истина, био је нешто блед, али ведар и весео као и пре.{S} У дугу дану шалио се са Сур |
| и брига строшиле некадању снагу, па сад веди и нестаје је као снега под пролетњим сунцем... </p |
| иран живот!...{S} Мени без окршаја нема ведра дана... ја сам онда као убијен!...{S} Не говори м |
| <p>— Јок. </p> <p>Станко погледа њихна ведра лица, осмехну се, па рече Зеки: </p> <p>— Побрати |
| али мачићи.{S} Њихова мрка лица посташе ведра и весела као небо...{S} Ко би их сад видео, закле |
| ml:id="SRP18963_C1.8"> <head>8. ГРОМ ИЗ ВЕДРА НЕБА </head> <p>Освануо је 21. јули.{S} По самом |
| ве то што је дошло ненадно, као гром из ведра неба. </p> <p>Обе ћутаху.{S} Крунија се загледала |
| вота са Станком.{S} Његова жива прича и ведра шала расположи све.{S} Чак је и Суреп причао зашт |
| морало бежати... </p> <p>Ноћ се спусти ведра, тиха.{S} Станко се попружио по зеленој трави, гл |
| м поставио страже... </p> <p>Јесења ноћ ведра, без месеца...{S} Небо прекриле трепераве звезде |
| , а шта сад оста!...{S} Где су сада они ведри, насмејани дани кад се жељно очекивао сукоб с Тур |
| о их је он на свом колену цуцао, па они ведри и весели дани, радни дани што су шалом зачињени, |
| Section" /> <p>Али не потрајаше дуго ти ведри дани.{S} Црни облаци гомилаху се по српском обзор |
| S} Реч поста живља, око светлије а лице ведрије... </p> <p>Указаше се први непријатељски редови |
| честе под дрва да их не би на сну „била ведрина.” </p> <p>Станко се нашао поред оца. </p> <p>Ја |
| Али нека се склоне људи, да их не бије ведрина... </p> <p>— Ево, има колеба... </p> <p>И Заврз |
| xml:id="SRP18963_C3.11"> <head>11. МАЛО ВЕДРИНЕ </head> <p>Прође неколико дана.{S} Рањеницима б |
| је небо наоблачено, и ја видим ово мало ведрине!...{S} А волим ведрину!...{S} Станко, волиш ли |
| аци његовог ведрог чела и осмејка.{S} И ведрину и осмејак замениле набрекле жиле па слепим очим |
| олим ведрину!...{S} Станко, волиш ли ти ведрину? </p> <p>— Тако је, Заврзане!{S} Ти имаш право! |
| а видим ово мало ведрине!...{S} А волим ведрину!...{S} Станко, волиш ли ти ведрину? </p> <p>— Т |
| о дете, он је лако бројао дане живота и ведро чекао час кад ће оставити своју кућу, пуну као ко |
| не може гледати.{S} Оне мирне речи, оно ведро чело љутило га је; чак га је поглед Јовин љутио!. |
| твори капију и позва их у кућу. </p> <p>Ведро је сјало чело Алексино.{S} Бацио чибук, оплео пер |
| Данас први пут не видеше сељаци његовог ведрог чела и осмејка.{S} И ведрину и осмејак замениле |
| м...{S} Страшан поглед сену испод седих веђа... </p> <p>Народ застаде... </p> <p>— Распните ме! |
| д пријатељ-Милоша. </p> <p>Станко набра веђе. </p> <p>— А што? — упита. </p> <p>— Кућа ће нам у |
| брекле жиле па слепим очима и натмурене веђе. </p> <p>— Браћо! — поче он. — Сазвао сам вас да в |
| му рече: </p> <p>— Помози твоме Крушки, вежи га!... </p> <p>И Маринко послушно, као снаша, приђ |
| о... </p> <p>— Симо! — заповеди кмет. — Вежи га!... </p> <p>Станку писнуше оба ува...{S} Око му |
| — Вредни неки Турци!...{S} Ево, сами се вежу!... </p> <p>Па се грохотом насмеја. </p> <p>А тај |
| доведоше му једнога из Банова Поља.{S} Везали га, јер се збесио.{S} Попа рече да га одреше. </ |
| чин каже да свога сина свеже — он ће га везати као душмана, па да му очи искачу... </p> <p>И Ла |
| ! </p> <p>— Морао је!...{S} Није се дао везати за прабога!...{S} Он није лопов!...{S} И ја ти к |
| инко послушно, као снаша, приђе и стаде везивати Крушку. </p> <p>— Боље стегни! </p> <p>Маринко |
| д воде. </p> <p>— Ко их води? </p> <p>— Везир Деренделија. </p> <p>— Дакле, ти мислиш да ће ову |
| упић. </p> <p>— Тако се чини.{S} Али је везир наредио те су поставили јаке страже да не би бежа |
| ови... паше... па, можда, и сам честити везир, и припитаће за име његово... </p> <p>А Крушка? < |
| <p>— Све је то главе погубило, почев од везира.{S} И да га није стид, мучно те се не би вратио. |
| !...{S} Кад бијем, да бијем какве паше, везире, или бар бегове!...{S} Ту се човек мало и оашлуч |
| леда оштро Турчина, па грмну: </p> <p>— Везуј се! </p> <p>И не знајући шта чини, Турчин се стад |
| еке бабе!...{S} Ја им реко̓ шале ради: „Везујте се!” а они, ваљда се нису научили шалити, појас |
| S} На једној страни детињство, младост, век... а на другој пријатељство, пријатељство искрено, |
| Србину НИКОЛИ ТЕСЛИ</p> <p>Деветнаести век плете Ти венац славе.{S} Допусти и мени да у њу пле |
| те сузе.{S} Јер ме суза прати кроз цео век!...{S} Ја сам жељан насмејаних уста и милоште, а не |
| у руку.{S} То беше јуначина каквог само век рађа.{S} Он је веровао да му Турчин Бошњак, или как |
| Таквим би се животом дало живети и два века, али се вазда нађе нешто што га ремети, што ти заг |
| но што су они учинили.{S} Почетак овога века истурио је дивове какви живе само у причама...{S} |
| ходи ти овамо!...{S} С тобом сам свога века делио и зло и добро!...{S} Ако ти кадгод на жао уч |
| ише рањеницима таку постељу какву свога века нису имали... </p> <p>Станкова мајка са снахама дв |
| то, држим ову верну руку, која се целог века на ме и ја на њу наслањао...{S} Слушам жубор у кућ |
| ита и права као онај стари храст што је вековима одбијао ветрове и олује, и остао сталан и још |
| веселе песме они лузи и дубраве што су вековима јаук проносиле...{S} И сама Дрина валовита заж |
| м више светлела дуга шара, која је овом вековном робу била и отац и мајка... </p> <p>Никло је, |
| ле старци. </p> <p>— Куд ћеш му боље! - веле сељаци. </p> <p>— Велите ли сви тако? </p> <p>— Ве |
| браћо?... </p> <p>— Па, добро, Јово! - веле старци. </p> <p>— Куд ћеш му боље! - веле сељаци. |
| чност према овом народу само лаж!...{S} Веле: он је Турчин, а Турчин је Србину душманин!...{S} |
| е!...{S} Види се да су размажени!...{S} Веле да им се умиљаваш зато да би им се лакше на душу п |
| чин, а Турчин је Србину душманин!...{S} Веле... </p> <p>— И то све вели поп? </p> <p>— И поп, и |
| о да би им се лакше на душу попео...{S} Веле да је твоја човечност према овом народу само лаж!. |
| , па кад осусте ватру, они премреше.{S} Веле: „Ниједна пушка џаба не пуче!...” </p> <p>— А њихо |
| огубили, кад смо ову на коцу видели!” — веле обојица углас и смешкају се...{S} И као Лазар га с |
| т? </p> <p>— И он!... </p> <p>— Па, шта веле? </p> <p>— Много веле!...{S} Види се да су размаже |
| онда Крушка добар бити!...{S} Него, шта веле, вјере ти?...{S} Ради чега то они неће? </p> <p>— |
| S} Ја не знам, али ови су наши деца кад веле: „Опростити му треба!...” Коме?...{S} Зар зликовцу |
| — Па опет, ко му зна!...{S} Свете књиге веле: „Не узимај туђега живота, јер ниси кадар једне бе |
| </p> <p>— Као на гори листа!...{S} Сами веле да их има на сто хиљада. </p> <p>Војводе затрепери |
| је морао бити сам бескућник, па и Турци веле: нека нам се скину с врата!... </p> <p>Хајдуци се |
| {S} Лозница...{S} Али беже!...{S} Право веле: </p> <p>Бој не бије свијетло оружје. </p> <p>Већ |
| лавом. </p> <p>— Мој синко!...{S} Право веле: прошло је време кад се људи рађаше!...{S} Ово је |
| p> <p>Очи су му севале. </p> <p>— Право веле! — рече Ногић. — Кад неког волеш, па кад те уједе |
| ги, сасвим други човек... </p> <p>Право веле, у човеку је све: и добро и зло; обе су клице у ње |
| </p> <p>— Па, шта веле? </p> <p>— Много веле!...{S} Види се да су размажени!...{S} Веле да им с |
| еда га отворено, слободно.{S} Као да му веле ти погледи: ја ти верујем!... ти си поштен човек!. |
| баш кад изиде из вајата. „Зачудим се”, вели, „шта ће Станко у вајату.{S} Одем да видим нема ли |
| ...{S} Знаш шта је казао? „Тај Станко”, вели, „није лопужа!” Ја сам чуо од Деве зашто си ти оти |
| ели да је то баш добар човек. „Мало је, вели, „прилен, али добар, поштен...” И онако... њему су |
| Јест, да народу вратим штап, јер „није, вели, за тебе.” </p> <p>— Па, онда? </p> <p>— Онда ништ |
| у шуму, он дозва мене па ми рече: „Иди, вели, нађи ми тога дечка.{S} Он ће страдати од оног зли |
| му је то казао? </p> <p>— Не знам; али, вели, врло му жао.{S} Он вас воли и волео би да је с ва |
| мтим!...{S} А и кмет!...{S} Не знаш ти, вели, Иване, како се мени допала та два човека.{S} Ово |
| о је Иванко ономад до Сарајева. „Ником, вели, и не пада на памет да удара на нас.” А после, и з |
| крет... </p> <p>— Не могу се оборити! - вели Шокчанић. </p> <p>— Обориће Станко! </p> <p>— Неће |
| мало? - пита га попа. </p> <p>— Хоћу - вели он. </p> <p>Попа га поведе до своје постеље, па му |
| ..{S} Ја само стао па се каменим!...{S} Вели: „Оно је прави кућаник!...{S} Ти би то пропустио, |
| чао... </p> <p>— Јест, причао ми је.{S} Вели, био сам се сав охладио, ал̓ он, брате, некако чов |
| га нахраниш и напојиш, још те бије.{S} Вели: удри га што те је нахранио, па ће те други пут и |
| том Турчину до њега. </p> <p>— Хајде! — вели Дева. </p> <p>— Е... ђаво их однео! </p> <p>— Нек |
| кршаја!... </p> <p>— Вала, нека буде! — вели један шаљивчина. — Овако седимо као бабе!...{S} Па |
| моглавице с коња. </p> <p>— Добро је! — вели Дева. </p> <p>— Зато је свакад и волим тући коњани |
| ћи коњаника, што некако смешно падне! — вели Заврзан смејући се. — А сад ону двојицу до њих.{S} |
| .. нешто не чујеш!...{S} Остарело се! — вели Сима, а крије очи... </p> <p>— Ходи, сврати мало! |
| нога човечја. </p> <p>— Уђите, уђите! — вели Алекса. </p> <p>— Помаже бог! </p> <p>— Бог вас чу |
| е гадно кад се човек бије на врућини! — вели Заврзан, коме се опет вратила његова веселост. </p |
| вица!... </p> <p>— Ћути, синко, ћути! — вели му попа. </p> <p>— Сад могу!...{S} Иако сам четири |
| . </p> <p>– Не можеш, Перо, не можеш! — вели Лазар поносито. </p> <p>– А ви не можете ни донде! |
| и?... </p> <p>— Видајић из Бељине!... — вели Дева. </p> <p>— Ех... њега и оног до њега. </p> <p |
| ити? — пита Чупић. </p> <p>— Неће!... — вели Милош. — Доста им је било!... </p> <p>— Ја мислим |
| а и Петра. </p> <p>— Нека, нећемо!... — вели Јова. — Право вели попа: сад треба да је сваки код |
| да прегони. </p> <p>— Тако ће и бити? — вели Милош. </p> <p>— Сад како му буде!...{S} Нама се в |
| ти, смиче опанке с ногу: </p> <p>— На — вели - рајо, водај ми опанке! </p> <p>А домаћин, гологл |
| Ово што је до данас било, није ништа — вели један. </p> <p>— Ја мислим да ће тек данас бити ок |
| а Станка. </p> <p>— Богами, и реда је — вели Петра, мајка Станкова. </p> <p>Станко обори главу. |
| Стоја рану одавије. </p> <p>— Боље је — вели Стоја озбиљно. — Млада крв, здраво месо...{S} Оздр |
| да дижу људе на оружје. „Поздрави ми — вели — Станка; нека и он ово исто чини; нека ми чува Др |
| запита поп, али преко срца... </p> <p>— Вели: добар вам је онај поп.{S} Красан човек!{S} Ја она |
| имо!” — виче Зека. „Да правимо џумбус!” вели Заврзан...{S} А Јован и Јовица заједнички држе јед |
| > <p>— Има ли их колико? </p> <p>— Дева вели до двадесет. </p> <p>— Ту ће бити лепа ћара...{S} |
| и на Маринка викали.{S} А он за Маринка вели да је то баш добар човек. „Мало је, вели, „прилен, |
| се рибе на једном жару пекле, па једна вели: „Мени је зло”, а друга: „Мени је још горе!” тако |
| му је преко рамена о кајишу висила, па вели Деви: </p> <p>— Хајде да пијемо даћу ономе на зеле |
| је Турчин - одби људе од њега.{S} Попа вели: </p> <p>— Ама, ја бих волео да је оп прави Турчин |
| мо он могао закопати... </p> <p>— А шта вели таја? </p> <p>— Ништа. </p> <p>— Мисли ли и он да |
| неће? </p> <p>— Неће! </p> <p>— Па шта вели Иван? </p> <p>— Он се сад разгоропадио.{S} Само шт |
| там га би ли се женио. </p> <p>— Па шта вели? — пита Иван. </p> <p>— Шта ће рећи — смешкао се Т |
| ...” Али овај не даде...{S} Знаш ли шта вели: „Ја ћу да сатрем они лоповски измет да ми не пога |
| рна Бара.{S} То је старо село.{S} Прича вели да се негда звало „Јордан“.{S} Ту се, у једној дри |
| места на Равње!{S} Стојан има право кад вели да они не смеју ударити друмовима, него ће ударити |
| манин!...{S} Веле... </p> <p>— И то све вели поп? </p> <p>— И поп, и кмет, и... сви!... </p> <p |
| кадија прилази, налева чаше из чутуре и вели оцу Станковом: „Пиј му самртну!...” </p> <p>Страшн |
| > <p>Али сад, кад му и један стар човек вели оно исто што му једнако његова црна мисао шапуће, |
| <p>— Та већ тога ће бити!...{S} Стојан вели: ја морам најпре моју главу заменити.{S} А прота к |
| ети, треба му нешто да ради!...{S} И он вели дај да завадим ову двојицу; због њих ће се завадит |
| вега понестаје. </p> <p>— Готово, право вели... — чуло се како избија из жагора. </p> <p>— А ов |
| ће се њих ради позавађати!...{S} Право вели Маринко, ондај ће ми Црнобарци доћи да их мирим!.. |
| — Нека, нећемо!... — вели Јова. — Право вели попа: сад треба да је сваки код своје куће са свој |
| ло пушке прочистите!... </p> <p>— Право вели!...{S} Тако је!... — повикаше са свију страна. </p |
| > <p>— Јесте, тако је!...{S} Зека право вели!... — привикаше голаћи. </p> <p>Чупић махну руком: |
| "> <head>2. СУБАША </head> <p>Али право вели пословица: „Никад два добра!” Живот је био одиста |
| би с горег било ни овде преноћити право вели ђедо! — привикаше други... </p> <p>— Ма, људи, мен |
| . </p> <p>— Тако је!...{S} Иванко право вели! — вичу Јован и Јовица. </p> <p>— Море, није о том |
| ће прећи Дрину, јер их је много — како вели Дева.{S} Али неће смети ударити кроз шуме, него ће |
| , платиће ми!... </p> <p>— И, воденичар вели да ће ти се отац и кућани много намучити.{S} Све у |
| ац као да чита из тога погледа, који му вели: знам те, видим те!...{S} Ти си... не можеш побећи |
| у бешици — он заспа... </p> <p>Широка, велика равница прострла се пред њим, али ту равницу Тур |
| епе очи и лице... </p> <p>Ватра је била велика, сјајна; пробијала је кроз густу шуму... а пламе |
| ио; сад је тек потпуно осетио колико је велика мржња коју је на се навукао!...{S} Реч му се узе |
| на је бесна, хучна и валовита, али није велика.{S} Омање чете турске, па и појединци, дуж целе |
| метанисати. </p> <p>Власт субашина беше велика.{S} Могао је узети живот човечији на душу, па - |
| рашну мржњу према Лазару...{S} Она беше велика.{S} Он није хтео само да убије Лазара, он је хте |
| ије ништа!...{S} Наша војска није онако велика, нема ни онолико оружја, али има више срца!...{S |
| УЖАС </head> <p>Киша не престајаше.{S} Велике баре беху у шанцу и око њега.{S} Ратници не мога |
| њима вила као гуја; скоро да усахне од велике суше и врућине.{S} Преко саме ње прелазио је пут |
| Латковићу. </p> <p>У Латковића су биле велике и клопаве уши. </p> <p>— Дела, болан, причај што |
| чујем или видим!...{S} Ја не лежем без велике нужде; а кад ме нужда снађе, ја слажем, па онда |
| ежао сав умрљан крвљу и прашином.{S} Из велике ране на челу лопила је крв.{S} Латковић се надне |
| азару. </p> <p>И, баш на Илијиндан, око велике ручанице, срете се с њим у шуми. </p> <p>— Јаран |
| и седе... </p> <p>Али је умор био веома велики.{S} Руке, којима се опирао о земљу, дрхтале су; |
| >Суреп се маши паса и иза силаја извуче велики колут воштанице.{S} Притрча ватри и запали је, п |
| на плећима сукнено гуњче без рукава или велики гуњ „ресаник”.{S} На главама се црвене алеви фес |
| као што Ти га срдачно пружа</p> <p>Твој велики поштовалац</p> <p>ЈАНКО М. ВЕСЕЛИНОВИЋ</p> </div |
| нас љути рис; јуче миран ратар, а данас велики војвода!...{S} У тренутку се решавао на све.{S} |
| а мало окрњен — после уштапа — али опет велики и сјајан. </p> <p>Први пут, те ноћи, дахну он ду |
| ећао глади ни жеђи.{S} Сунце је било на великим заранцима кад је дошао у коло, где је мислио на |
| </p> <p>Она га само погледа оним њеним великим очима, као да би хтела рећи: што питаш? </p> <p |
| чинио! </p> <p>— Баш сад дижем неколико великих вуруна за пециво хлеба. </p> <p>— Добро је. </p |
| етице. </p> <p>У уторник, 31. јула, око великих заранака, доведоше Кара-Ђорђу једног Турчина шт |
| него звер... </p> <p>Коло, весело коло, велико као градина, повија се као пламен на ветру: то о |
| ак не сакри сјајног сунашца.{S} Светло, велико, пусти оно своје сјајне зраке, те обасја пољану |
| све што кров покрива.{S} На средини је велико огњиште на коме вазда ватра гори.{S} Око ватре у |
| а их он није спречио!...{S} Јунаштво је велико, Заврзане, отићи у Турке и сазнати шта они намер |
| х родитеља и невољника нека прате твоје велико дело!... </p> <p>Станко му пољуби руку, метну ка |
| јдуци за њим... </p> <p>Сунце се појави велико, сјајно и румено.{S} Заврзан скиде капу и прекрс |
| не поче говорити, он је мислио да чини велико дело...{S} А сад, сад је и нему то све изгледало |
| лутин Немањић. </p> <p>Данас је то село велико и ушорено.{S} Има у њему преко три стотине порес |
| међ, лепих брка, леп као уписан.{S} Оно велико господско око гледаше слободно и отворено право |
| кући Ивановој...{S} Нека слутња о некој великој несрећи обујми све оно што је умело размишљати. |
| а и одана.{S} Она је волела Станка оном великом и светом љубављу која, чак и после гроба, цвета |
| "liminal"> <p>ЈУНАКУ НАШЕГА ДОБА</p> <p>великом Србину НИКОЛИ ТЕСЛИ</p> <p>Деветнаести век плет |
| ead>4. „НА МИР” </head> <p>Баш лицем на Велику госпођу Станко стиже дома.{S} Све живо потрча из |
| менило на лице... у њеним очима виде он велику радост, која је вредила више од свију похвала... |
| сто гледа очима тај лом.{S} И осећа ону велику радост коју осећа радник видећи како му посао на |
| >Учини му се да угледа ватру, али ватру велику, као да кућа гори.{S} Он застаде, дршћући, а хла |
| на грозница, нека му попа Милоје очита „велику” молитву - мора га пустити, па да кугу куми!...{ |
| ни душманин!{S} И, ево, живога ми бога, велим ти: ако се кадгод сусретнем с јунаком, и раним га |
| лушан, поштује старијега...{S} Дина ми, велим ти, врло сам заволео тога дјечака!... </p> <p>Тур |
| знати! </p> <p>— Хоћу! </p> <p>— Нећеш, велим! </p> <p>— Ха-ха-ха!... — насмеја се Маринко. — П |
| покор!...{S} И још се јадно спремам!{S} Велим: бог зна хоћу ли дочекати још које весеље, дај да |
| дети као баба у запећку, голих шака.{S} Велим, идем овамо, међу људе, шâт буде боље!...{S} И, д |
| p> <p>— Шта велиш, попе, шта? </p> <p>— Велим да он није лопов! </p> <p>— Па ко је онда покрао |
| </p> <p>— А што сам не идеш? </p> <p>— Велим боље да си ти са мном!{S} Ја не бих знао шта да м |
| питати!{S} У име мојих тридесет другова велим ти: добро ми дошао!...{S} Јовица!...{S} Дај хлеба |
| </p> <p>Старица је ћутала. </p> <p>— Ја велим нека буде Станко!{S} Он је и познатији с људима! |
| >Све се очи окретоше на њ. </p> <p>— Ја велим да узмемо Ивана Миражџића.{S} Човек је поштен, до |
| — привикаше неколико њих. </p> <p>— Ја велим да бисмо паметније овако урадили! — рече старац. |
| Заврзан развезао разговор: </p> <p>— Ја велим да сваки од нас треба да има бар по десет жена!.. |
| > <p>— Шта ти велиш, Машо? </p> <p>— Ја велим да оног маторог треба притегнути!...{S} Треба га |
| </p> <p>— Нисам. </p> <p>— Јеси, кад ја велим! </p> <p>— Мањ да ти учиним љубав, па да пођем по |
| <p>— Никад! — рече он. </p> <p>— Али ја велим: то ће бити! </p> <p>— Не могу! </p> <p>— Моћи ће |
| ремишљао да ли да ти кажем, па најпосле велим ако њему нећу, ја коме ћу. </p> <p>— А шта то? — |
| е? </p> <p>— Велимо!... </p> <p>— Ја не велим! — загрме Зека. — Ја се нећу маћи одавде док ме с |
| ић није крив? </p> <p>— То нећу.{S} Али велим да није крив колико она двојица. </p> <p>— Он је |
| ити и бити добри пријатељи!...{S} Ја ти велим, док ти само видиш какви су људи ти Црнобарци — н |
| </p> <p>— То је моја брига.{S} А ја ти велим: не брини ти моју бригу!...{S} Хајдмо из овијех с |
| <p>— Хвала ти, Јелице!...{S} Али ја ти велим: нити ће те ко терати, нити сме терати!...{S} Каж |
| Готово, вала! — рече Иван. — Али ја ти велим да од њега црњег душманина немаш!...{S} Па, после |
| {S} Ја те волим, не мрзим те.{S} Али ти велим: ако ти сад из овијех стопа не одеш Алексиној кућ |
| ! </p> <p>— Не питај ме даље!{S} Ево ти велим: пошао сам твојим трагом!{S} И нећу се пред тобом |
| н. — Онда, друга ствар.{S} Ја као човек велим: ако не можете, да вас не мучимо.{S} Али већ кад |
| примила клетву и бабину и материну, као велим: с тобом ћу срећнија бити и проклета него... с он |
| треба.{S} Ја се само мало нашалих, као велим: да кренем ствар...{S} Знаш, младежи није до чека |
| } Елем, видим ја то... ништа!...{S} Као велим, он се са Лазаром пази, Иван се пази са Алексом.. |
| ме на колико ће ко Турака ударити, него велим да нас је бог дао више!... — виче Заврзан. </p> < |
| гласом и викну: </p> <p>— Још једанпут велим: коме је живот мио, ко има за кога живети, нека и |
| ник, земаљска правда и ми, грешни људи, велимо ти: „Ко се не освети, тај се не посвети!...” </p |
| елите ли сви тако? </p> <p>— Велимо!... велимо!... </p> <p>— Е, добро, браћо!{S} Сад знате шта |
| кад он неће, онда нека буде Иван...{S} Велимо ли? </p> <p>— Велимо! </p> <p>— Онда, Иване, ево |
| , простења: </p> <p>— Велите? </p> <p>— Велимо!... </p> <p>— Ја не велим! — загрме Зека. — Ја с |
| ка буде Иван...{S} Велимо ли? </p> <p>— Велимо! </p> <p>— Онда, Иване, ево! </p> <p>И он узе шт |
| </p> <p>— Велите ли сви тако? </p> <p>— Велимо!... велимо!... </p> <p>— Е, добро, браћо!{S} Сад |
| да се Турчин и Маринко убију? </p> <p>— Велимо!... — загрме са свију страна. </p> <p>— И то одм |
| имо.{S} Ми смо се склањали од тебе, као велимо: шта ћеш, странски је човек...{S} Можда он мрзи |
| ече Срећко после дужег размишљања...{S} Велите да се Турчин и Маринко убију? </p> <p>— Велимо!. |
| д ћеш му боље! - веле сељаци. </p> <p>— Велите ли сви тако? </p> <p>— Велимо!... велимо!... </p |
| н у лицу као земља, простења: </p> <p>— Велите? </p> <p>— Велимо!... </p> <p>— Ја не велим! — з |
| лимо да би овако најбоље било...{S} Шта велите ви браћо?... </p> <p>— Па, добро, Јово! - веле с |
| н око свега... — виче Маринко. — Па шта велите, браћо? </p> <p>— Хоћемо!{S} Хоћемо!... </p> <p> |
| прекаљена... </p> <p>Станко осети неко величанство у души својој.{S} Осећао је неко више надах |
| . </p> <p>— Ја, ја...{S} Станко!{S} Па, велиш, рад си да будеш хајдук? </p> <p>— То ми је жеља! |
| боље лечи и од твојих мелема!...{S} Па, велиш, све сте растерали? — питаше опет Деву. </p> <p>— |
| поче гурати напоље... </p> <p>— Дакле, велиш:{S} Турчин и Маринко? </p> <p>— Њих два! </p> <p> |
| је око севало од раздражења: </p> <p>— Велиш ли, побро? — упита га. </p> <p>— Откад ја на то п |
| >— Данас ће и Дева осоколити!...{S} Шта велиш, Дево? </p> <p>Али не доби одговора.{S} Деве беше |
| игурно није ништа ни вредело!...{S} Шта велиш ти, Сурепе? </p> <p>Суреп само слеже раменима. </ |
| /p> <p>— Ту ће бити лепа ћара...{S} Шта велиш ти, Сурепе?{S} Суреп само слеже раменима. </p> <p |
| А твоја је кћи стигла за удају.{S} Шта велиш да ми ту децу саставимо? </p> <p>— Па.. ето... — |
| дан препад на Турке! — рече Зека. — Шта велиш ти, војводо?... </p> <p>— Нека буде како ти велиш |
| рунија. </p> <p>— Ако је! </p> <p>— Шта велиш?! </p> <p>И поглед мајчин зарони јој у душу. </p> |
| е боље подићи земунице... </p> <p>— Шта велиш, побратиме? — упита Зека Станка. </p> <p>— Па... |
| </p> <p>Иван га погледа. </p> <p>— Шта велиш, попе, шта? </p> <p>— Велим да он није лопов! </p |
| на? </p> <p>— Мојој кући. </p> <p>— Шта велиш? — упита Јелица. </p> <p>— Ти ћеш мојој кући, и т |
| мо данас немој!... </p> <p>— Добро, кад велиш...{S} Хајдемо онда кући. </p> <p>— Јест, хајдемо |
| раним... — рече Милош. </p> <p>— Па кад велиш да дођем? </p> <p>— Кад је теби драго. </p> <p>— |
| ване Миражџићу! — рече јетко. — Шта сад велиш?...{S} Ето ти сад и твога Крушке и твога Маринка. |
| зад се окрете Маринку: </p> <p>— Шта ти велиш, Машо? </p> <p>— Ја велим да оног маторог треба п |
| дужна.{S} Хајдемо!... </p> <p>— Кад ти велиш...{S} И дигоше се старине </p> <milestone unit="s |
| војводо?... </p> <p>— Нека буде како ти велиш, буљубашо! — рече Богићевић. </p> <p>Станка склон |
| p>— Камо да хоће! </p> <p>— Вала, право велиш, да се само разладим мало! </p> <p>— Море, да нам |
| . </p> <p>— Баш сам уморан!...{S} Право велиш...{S} Видећемо се, само да мало одморим снагу... |
| е!... — смејао се Иван. </p> <p>— Право велиш, попо, — рече кмет, пошто одујми — не би ваљало д |
| ло! — рече Зека. </p> <p>— Та оно право велиш — насмеја се Заврзан — треба што оставити и за су |
| у одају. </p> <p>— Ама... то ти озбиљно велиш? </p> <p>— Озбиљно. </p> <p>— Је ли истина, побог |
| Сеници, али која вајда што бију и он и Вељко кад нас је сила сколила...{S} Ја морам још данас |
| обула, а?...{S} Видиш како је Чупа обу вена; а Чупа, док се само убрише, биће девојка од тог с |
| } Као за руку држи Јелицу, а она оплела венац од ружа, метнула себи на главу, па се смешка на њ |
| И ТЕСЛИ</p> <p>Деветнаести век плете Ти венац славе.{S} Допусти и мени да у њу плетем један цве |
| ; китићу дела ваша као што девојка кити венац ивањски; славићу вас као што вас гусле славе; про |
| е његов бабо проси, како их попа Милоје венчава...{S} Срце му се раздрагало, па игра, игра у пр |
| id="SRP18963_C2.11"> <head>11. СКИДА СЕ ВЕО </head> <p>Кад се одвојио од Станка и Зеке, Ногић о |
| Сједи. </p> <p>Маринко се, по обичају, веома пажљиво спусти на једну столицу. </p> <p>— Ружно |
| танко је сагао главу и ћутао.{S} Био је веома узбуђен.{S} Срце му је нагло лупало, као да би и |
| ан, оснизак, крутељаст, сјајних очију и веома живахан, кога сви зваху Заврзаном, одвоји се од д |
| По самом јутру видело се да ће дан бити веома топал.{S} Први зраци сунчеви чисто су пекли кроз |
| p> <p>— Шта је, Станко? — упита Заврзан веома раздраган и весео. — Што си се ућутао, брате?... |
| же се и седе... </p> <p>Али је умор био веома велики.{S} Руке, којима се опирао о земљу, дрхтал |
| није ни знало.{S} Или ако је ко баш био веома љут, он је псовао „душу”, „паприку”, „врежу несре |
| ом поносу било је и таштине.{S} Били су веома поносити својом слогом, па су се не само дичили и |
| ко јевтине!...{S} Данас је скупљи један вепар од Турчина! </p> <p>Поље пред шанцем оста празно. |
| : </p> <p>— Тако, Клемпо!...{S} Алал ти вера, Јовица!...{S} Не дај се, Ногићу, стари хајдуче!.. |
| у, сад си алат и ратнику!...{S} Алал ти вера, Дево!... — И замаче с дружином у шибљак!... </p> |
| по рамену довикујући: </p> <p>— Алал ти вера!... </p> <p>Борцима овладало неко одушевљење за бо |
| причу, Заврзан рече; </p> <p>— Алал ти вера!...{S} Види ти се и по рукама, крваве су. </p> <p> |
| — Јавио ми је Срећко.{S} Него, алал вам вера!{S} Оно што сте на Журави урадили — вреди царевине |
| > <p>— Тако, децо, тако!...{S} Алал вам вера!...{S} А чија си ти, снахо? — упита Јелицу, која и |
| и тај посао знају!... </p> <p>— Алал им вера! </p> <p>Настаде веселе.{S} Јело се и пило до миле |
| бије за своје!...{S} Право има, алал му вера!...” </p> <p>Турчин је стојао на прагу и гледао за |
| побеже у неки честар. </p> <p>— Алал му вера! — рече одушевљено поп Милоје. </p> <p>— Ја после |
| Катић је одговарао кратко. </p> <p>— А, вере ти, Симо, шта се оно зуцка као да су Турци поубија |
| ам се синови једног дана заплачу!...{S} Вере ми, да их не иженимо ове јесени би руљали као воло |
| p> <p>Два брата, којима су натурене две вере, били су један другом највећи крвници.{S} Ту се ни |
| Ја сам човек стар.{S} А Крушка има више вере у мени него у свима његовим пандурима.{S} Па кад м |
| коме хоћеш, јер сам девојка!{S} Али сам верена!{S} Заверила сам се Станку хајдуку! </p> <p>Крун |
| ма, тако бих и ја желео наплатити своју вересију. </p> <p>— Збиља — рече Станко, седајући у јед |
| га мрко, па рече: </p> <p>— Ја ти то не вермам! </p> <p>— Онда ниси наш друг! — рече оштро хара |
| до свога доба.{S} Простодушна, искрена, верна и одана.{S} Она је волела Станка оном великом и с |
| ш, како лепо даде!...{S} Ето, држим ову верну руку, која се целог века на ме и ја на њу наслања |
| учио јадне старце, смејао си се, погана веро, а сад се дереш!...{S} Шта ти је? </p> <p>— Не доп |
| а да Станко није крив.{S} Она је једина веровала да он није кадар учинити тако гадно дело којим |
| > <p>— Ја нећу!... </p> <p>Крунија није веровала својим ушима.{S} Није могућно да јој је кћи ка |
| .{S} Да нису видели својим очима, не би веровали.{S} Пањ је био врло висок. </p> <p>— Заврзане, |
| p>Све се живо запрепастило... људи нису веровали својим очима.{S} Поп Милоје приђе да је руком |
| соколила све.{S} Све што је с њим било веровало је да је тако... </p> <p>Илија Срдан је чувао |
| Да су ми рекли:{S} Станко убио човека, веровао бих; али — Станко покрао — не верујем!...{S} Он |
| је Турчин добар човек...{S} Мислио је, веровао да им он ништа зато неће...{S} Па опет, опет не |
| {S} Он је осећао да су оне истините.{S} Веровао је да му је Турчин пријатељ који је много за ње |
| и!... </p> <p>Јуче...{S} Та још јуче је веровао да је Лазар најпоштенији човек па свету, да од |
| јуначина каквог само век рађа.{S} Он је веровао да му Турчин Бошњак, или како их је он звао: ба |
| и је још горе!” тако и Алекса.{S} Он је веровао да се Станко намучио, али се није опет могао на |
| варима пуштао сваког преда се.{S} Он је веровао да је сваки од њега паметнији, па и Иван.{S} И |
| /p> <p>Лазар заколута очима.{S} Он није веровао да те речи субаша говори.{S} Да не беше још ког |
| праву да и он на своју руку ради.{S} И веровао је да ће он својим радом више учинити за годину |
| утило да ће Станко доћи, и он је једини веровао да је Станко дошао)...{S} Он се сети оне страшн |
| што ће украсти. </p> <p>— Видим како си веровао! — рече Ногић пребацујући. </p> <p>— Онда, кад |
| ече радосно. — А хоћеш веровати: ја сам веровао да ће Станко свашта пре учинити него што ће укр |
| ем праву истину!...{S} Ја ти први нисам веровао!...{S} Ми нисмо научили да се ви, Турци, на нас |
| им својим старим очима — ја опет не бих веровао!{S} Рекао бих: старе очи, па ме варају!...{S} А |
| >— Да је и мени ко причао, ја му не бих веровао... али обијен сандук и однето све!... </p> <p>— |
| омало свитати.{S} Он се поче досећати и веровати да у његовој ствари има много масла Крушкиног |
| p>— О, брате! — рече радосно. — А хоћеш веровати: ја сам веровао да ће Станко свашта пре учинит |
| И што је више мислио, све му се чинило вероватније ово причање Ногићево... </p> <p>— Ама откуд |
| же, брате, ја!...{S} Не иди му на веру, веру му његову!...{S} Дођи, брате, к нама!...{S} Гора н |
| p>— Ђаво их знао.{S} Зовну лепо луде на веру, па кад им ови дођу, они их посеку. </p> <p>— Па ш |
| А побеже, брате, ја!...{S} Не иди му на веру, веру му његову!...{S} Дођи, брате, к нама!...{S} |
| мене; знам да си ми ти пријатељ.{S} И, веруј, више волим твоју љубав него што се плашим њихова |
| а њега због Севића девојке... </p> <p>— Веруј, попо, није истана!{S} Поп ућута, пређе једанпут |
| </p> <p>— Ниси ти томе крив. </p> <p>— Веруј, добри човјече, да сам ја благе нарави!...{S} Ја |
| Нико живи не чује тугу њихову; нико не верује да они нису ништа криви. </p> <p>— Ох, Лазаре!.. |
| а његовим пандурима.{S} Па кад ми човек верује, је ли право — питам те — је ли право да га слаж |
| је душа мирна и срде на месту...{S} Ја верујем да сам грешан, али бих био већи мученик да се н |
| p>– А ти? </p> <p>— Ја не мислим.{S} Ја верујем да си ти најбољи и најпоштенији момак на свету. |
| , веровао бих; али — Станко покрао — не верујем!...{S} Онда се окрете кмету: </p> <p>— Јеси зва |
| ћете с њим — ја нећу!...{S} Ја никад не верујем у добро од Турчина...{S} И кад бих видео овим с |
| но.{S} Као да му веле ти погледи: ја ти верујем!... ти си поштен човек!...{S} И бићу твоја, сам |
| ло!...{S} Мени је стало за тим да ми ти верујеш!{S} Волим твоју љубав него љубав сина свога!... |
| и добри бог, отац свију нас!...{S} Лепо верујеш да му се молитва услишава.{S} То није да само ч |
| уводе виде да је Парашница празна — а, верујте, тамо ће прво отићи — онда ће се сви добро чува |
| .{S} Света је било доста на погребу.{S} Весела Петра, чим је с гробља дошла, одмах је ухватила |
| > <p>И онда окрете у шалу.{S} Видећи га весела и разговорна, Алекса се раскрави.{S} Он стаде ће |
| вице. </p> <p>Војводе задовољне, војска весела.{S} Све очекиваше, све се надаше сигурној победи |
| ковићем?... </p> <p>Алекса весео, Петра весела, укућани тако исто.{S} Снахе задиркују веселу Је |
| а срцу!...{S} Хоћу да га видим срећна и весела, па ћу онда и ја бити весео!...{S} Хоћу да му ја |
| ћи.{S} Њихова мрка лица посташе ведра и весела као небо...{S} Ко би их сад видео, заклео би се |
| е небо проламало...{S} Одјекивали су од веселе песме они лузи и дубраве што су вековима јаук пр |
| </p> <p>— Алал им вера! </p> <p>Настаде веселе.{S} Јело се и пило до миле воље.{S} Једини Станк |
| до дружине, поочиме!...{S} Све јесте, и веселе је и... све, али ја морам дружину обићи!... </p> |
| рније доба!...{S} И укућани се радују и веселе!...{S} Спрема се кићена чутура, поднизана нискам |
| уса!...{S} Гледај Зеку шта чини!{S} Еј, весели Клемпо, зар изгуби главу?...{S} Чек да те бар ја |
| авлију да и свету објаве. </p> <p>— Еј, весели Алекса! — рече Јова. </p> <p>— Тихо живео, тихо |
| } Из онаке љубави до шта дођосмо!...{S} Весели чича Иван!{S} Чуо си, ваљда, како је прошао? </p |
| >Страшна је сила ударила па Лозницу.{S} Весели подрински војвода, Богићевић Анта, затворио се у |
| ... </p> <p>— Дуго је до смрти — покуша весели Алекса да се нашали. </p> <p>— Ал̓... ето... кме |
| он на свом колену цуцао, па они ведри и весели дани, радни дани што су шалом зачињени, па они л |
| срдно!...{S} Зато ја хоћу да сви будемо весели!...{S} Јер је веселих тренутака врло мало!...{S} |
| разабраше његов глас.{S} Дочекаше их да веселије бити не може...{S} Жене спремише вечеру и хајд |
| <p>И Петра, и кућани, све беше живље и веселије...{S} Та, ето, опет настадоше стари дани, дани |
| ле...{S} И сама Дрина валовита зажубори веселије...{S} Њени таласи жубораху причу: да се дигло |
| ори и њега!...{S} Умукнуше уста која су веселила дружину... </p> <p>— Погибе Заврзан! — викну С |
| .{S} Нека су деца жива и здрава!{S} А и веселили смо се много за данашње дане!...{S} Лаку ноћ!. |
| разилазимо, људи!...{S} Доста смо се и веселили!...{S} Напослетку, време је данас тако!...{S} |
| та путања извести на пут.{S} И то га је веселило.{S} Та, само да му се опростити ове пусте дубр |
| и мајку него они мене!{S} Браћо!...{S} Веселимо се! — рече Станко, раздраган. </p> <p>И окрете |
| >Твој велики поштовалац</p> <p>ЈАНКО М. ВЕСЕЛИНОВИЋ</p> </div> </front> <body> <p>Праштајте, св |
| вот!...{S} Тај исти Сали-ага се понекад веселио убијајући људе.{S} Јединца у оца убије само зат |
| лимо ове дане преко главе, лако ћемо се веселити.{S} Лаку ноћ! </p> <p>И почеше се разилазити.{ |
| хоћу да сви будемо весели!...{S} Јер је веселих тренутака врло мало!...{S} Над нама је небо нао |
| се ни Заврзан не насмеја.{S} Неста оних веселих шала као несташних лептирова — све оде, све про |
| беше човек — него звер... </p> <p>Коло, весело коло, велико као градина, повија се као пламен н |
| p>Турци опет одступише. </p> <p>Војводе весело проходише кроз војску; они тапшаху сваког поједи |
| теде то од сватова сакрити, па му приђе весело, осмехујући се. </p> <p>— Хвала богу, те и ти до |
| а се врати у шанац.{S} Тамо га дочекаше весело.{S} Заврзан није знао шта чини од радости, само |
| обом, пуну кућу чељади, па све здраво и весело, па виђено и чувено; па остао частан међу људима |
| што родише они и подгајише све здраво и весело!... — Немој бога срдити!... </p> <p>— Да позовем |
| На здравље вам молитва! — рече благо и весело као да није малочас викао. </p> <p>Млађи приђоше |
| беше уза Станка.{S} Он виде како му сви весело трче и руку пружају...{S} Он виде и онај радосни |
| на Дренову Греду, дочека га Ногић врло весело. </p> <p>— Добро дошао, харамбашо! </p> <p>— Бољ |
| тву турску главу поздрављао је необично весело.{S} Радовао се њиховој несрећи — јер само тада о |
| о.{S} Харамбаша и дружина поздравише их весело.{S} Зека привеза ону тројицу за један танковијас |
| е изменила Црна Бара! </p> <p>Нема оног веселог збора ни разговора.{S} Где двојица говоре па тр |
| је био весео као никад дотле.{S} Његова веселост развеселила је све.{S} Заврзан је градио такве |
| ли Заврзан, коме се опет вратила његова веселост. </p> <p>— Посечеш Турчина, шикне млаз крви из |
| викао на укућане, на жене, па чак и на веселу дечицу... </p> <p>Али у кући није имао мира него |
| и са свију страна. </p> <p>— Бог му дао веселу нарав — рече Станко смешећи се. </p> <p>— А то м |
| Све се ућутало, само попак певуши своју веселу песмицу...{S} Пандури пообарали главе, па дремај |
| , укућани тако исто.{S} Снахе задиркују веселу Јелицу, а она, сирота, бежи од зграде до зграде |
| бро. </p> <p>— Чини се невешт, не квари весеља! </p> <p>— Полази! ...{S} Седај!... — виче старо |
| ашну, у њиховој кући беше живот, песма, весеље; људи и жене прилазише њиховом прагу с поштом; о |
| о је била једна кућа.{S} Ако је весеље, весеље је свију њих: ако је жалост, и она је општа.{S} |
| ије мрзео на њих нити они на кога...{S} Весеље, радост, жалост... једном речју, све делише они |
| </p> <p>И на крвавом разбојишту настаде весеље што је небо проламало...{S} Одјекивали су од вес |
| попити, нити Алекса без њега.{S} Ако је весеље у кући Алексиној, Иван је домаћин, а ако у Ивано |
| штина, то је била једна кућа.{S} Ако је весеље, весеље је свију њих: ако је жалост, и она је оп |
| вала!...{S} И ти, да бог да, те и своје весеље скоро овако проводио!... </p> <p>Тако је говорио |
| елим: бог зна хоћу ли дочекати још које весеље, дај да се бар сад провеселим са добрим људима.{ |
| ко, раздраган. </p> <p>И окрете песма и весеље... </p> <p>Заврзан скинуо капу, па виче: </p> <p |
| ве то.{S} Он поче причати приче.{S} Али весеље пресече.{S} Више се не чу ни песме ни пуцња.{S} |
| .. </p> <p>— Е, ево ме!...{S} Срећно ти весеље!...{S} Бог дао те и унука дочекао!... </p> <p>— |
| ом пошао! </p> <p>И Зека оде... </p> <p>Весеље се настави.{S} Пило се, певало, пуцало и играло. |
| {S} Кад ћемо ми смети провеселити се на весељу, а да нам не преседне?...{S} Господе!...{S} Хоће |
| екса. </p> <p>— Хвала!...{S} Није време весељу.{S} Свршили смо оно што је бог рекао!...{S} Нека |
| са Зеком Селаковићем?... </p> <p>Алекса весео, Петра весела, укућани тако исто.{S} Снахе задирк |
| П </head> <p>Иван стиже дома.{S} Био је весео и расположен.{S} Радујући се што му посао иде так |
| анко? — упита Заврзан веома раздраган и весео. — Што си се ућутао, брате?... </p> <p>— Не дирај |
| као да сам се родио! — рече он, ведар и весео. </p> <p>Попа остави своје књиге у зобницу. </p> |
| Истина, био је нешто блед, али ведар и весео као и пре.{S} У дугу дану шалио се са Сурепом, ко |
| } Немој макар данас, јер ми је ово први весео дан после шест година, па сам рад да ми ништа ову |
| погледа у очи, па рече: </p> <p>— Ти си весео, харамбашо? </p> <p>— Бог ме развесели!...{S} Дан |
| м срећна и весела, па ћу онда и ја бити весео!...{S} Хоћу да му ја просим цуру!... </p> <p>— Не |
| к је свима слатко пао.{S} Станко је био весео као никад дотле.{S} Његова веселост развеселила ј |
| <p>— Ногићу!...{S} Ти ћеш остати овде и вескаћеш се око своје куће.{S} С тобом ће остати Станко |
| та... могу и запевати!...{S} Збогом!{S} Веслаћу се чешће око Црне Баре!...{S} Дај ми твоју руку |
| ега стизао је.{S} Више не беше радосних вести...{S} Оборише главе голи синови, као да их је ошт |
| p>Док ти се отворише обоја кућна врата; ветар пови пламен на огњишту.{S} Сви пренуше и запрепас |
| нестаде у чести.{S} Наста мртвило...{S} Ветар је повијао дугу траву. </p> <p>Док затутња земља. |
| и; дигао главу па се загледао у небо, а ветар се игра са његовим седим власима. </p> <p>Кмет Јо |
| ad>1. ПАУК</head> <p>Напољу тужно јауче ветар кроз оголеле гране и киша сипи...{S} А помрчина к |
| па се оно пруће улепи блатом, да не би ветар продувао.{S} Озго се покрије кровином или кором о |
| им пређе поноћ, подухну од Дрине хладан ветар...{S} Небом се почеше ваљати сиви облаци...{S} Ов |
| но време дојади.{S} Ситна киша и хладан ветар не престајаху...{S} Ваздух тежак и пун влаге. </p |
| м се гањаху сиви облаци, а доста студен ветар нагна их те почеше ватре ложити... </p> <p>— Какв |
| д добрина! — јекну из његових груди као ветар. — Побјегао сам да главу склоним...{S} Турци ми п |
| о да ми дође. </p> <p>Младен одјури као ветар. </p> <p>Њих двоје остадоше сами.{S} Круни се суз |
| Црној Бари. </p> <p>А он дође кући као ветар.{S} Како дође, он се скљока крај огњишта.{S} И ту |
| ! </p> <p>— Казала ми тица!...{S} Донео ветар...{S} Ти знаш да ја морам знати све...{S} Нису ти |
| му тиком поред лица, тако да је осетио ветар крила њених... </p> <p>Беше скочио на ноге, али ј |
| е се утишало, само си могао видети како ветар овде-онде повија суву спарушену траву по пољани.. |
| и си сад? — процвиле Петра...{S} Напољу ветар дува, а ти ни честитог покривача немаш!... </p> < |
| ш тамнија и страшнија са оне облачине и ветра... </p> <p>Али рањеници поспаше тако слатко и так |
| али по помрчини, али се ништа не чу сем ветра. </p> <p>— Нема никога? </p> <p>— Никога! — рекош |
| ена пруга...{S} Небо се осуло звездама, ветрић пирка и шушти по зеленом лишћу, а тамо далеко, д |
| не.{S} Из луга се чула песмица птичија; ветрић је шушкао по лишћу као мали лопов... </p> <p>Око |
| , 1806. године.{S} Дан беше леп, топал; ветрић је ћарлијао.{S} Хајдуци се забавили око пецива.. |
| </p> <p>Па стаде ходати тамо-амо...{S} Ветрић му је хладио врелу главу... </p> <p>Али нека нел |
| Остало је ћутало као немо...{S} Само је ветрић немирно шушкао по зеленом лишћу... </p> <milesto |
| </p> <p>Дуго су ћутали...{S} Напољу је ветрић пиркао и гонио опало лишће по авлији, а ватра се |
| . </p> <p>Завлада мртва тишина...{S} Ни ветрић не шушну; само су неми сведоци сањиво жмиркали.. |
| шћу дође и болест.{S} Нека ма и најмањи ветрић пирне, одмах их у постељу обори. </p> <p>Јелица |
| ла...{S} Осећао је како га пирка хладан ветрић и како га крепи...{S} Са чела му нестајаше бора. |
| хану крај огњишта.{S} Напољу је пиркао ветрић и гонио суво лишће... </p> <p>Крушки пале трепав |
| ом младеж. </p> <p>Она се зарумене, јер ветрић пирну и раздрљи још више огрлицу, те Станко може |
| по воћу; капу забацио на затиљак, те му ветрић хлади врело чело. </p> <p>— Јест!...{S} Убићеш г |
| </p> <milestone unit="subSection" /> <p>Ветрић је шушкао зеленим лишћем, грање је пуцкарало под |
| нај стари храст што је вековима одбијао ветрове и олује, и остао сталан и још чвршћи него што ј |
| ори се. </p> <p>Једнога дана, беше мало ветровито, врати се из воћа, где је прашчиће хранио, са |
| , он ћути, или, ако збори, он као да са ветром збори... </p> <p>О њему су причали страшне приче |
| да се сатре, да се развеје као плева на ветру, те да ни трага не остане од онога што се зове не |
| ко као градина, повија се као пламен на ветру: то овамо, то онамо...{S} Свирач задуван, ознојен |
| рамота је!...{S} А она мора бити твоја, већ ако јој бог узме живот!... </p> <p>— Али, бабо?... |
| чак ми, најближи потомци тих мученика, већ сматрамо као бајке... </p> <p>И тако се то патило и |
| нека се прореде мало!... </p> <p>— Та, већ, људма не треба ни говорити више, они то знају и са |
| ући у наш град, јер ово није шарампов, већ град!...{S} Пази!... </p> <p>Турци се све више ближ |
| и праг. — Гдје си?...{S} Чекам те, ево, већ два сахата... </p> <p>— Ево ме, драги ага...{S} Мал |
| е још једном, али је више не виде тамо, већ беше отишла.{S} И он, с дубоким уздахом крете напре |
| ..{S} Ја вам то рекох!...{S} А, гле!... већ зора!...{S} Ја идем, доћи ћу довече...{S} Збогом... |
| руке и ноге... и зиму око срца... и... већ више не може ни данути... </p> <p>Наједанпут спаде |
| приђе пању.{S} Махну двапут рукама и... већ беше на другој страни... </p> <p>Хајдуци зинуше од |
| шуму... </p> <p>Тумарао је по дубрави; већ спаде с ногу и мишљаше да приседне да се одмори, ка |
| /p> <p>— Како се само пожелети може!{S} Већ је трећи дан како оно Турака што оста у животу прес |
| >— Много!...{S} Као у мору песка!...{S} Већ је шести дан како наваљују и како их одбијам...{S} |
| утњава долазаше све ближе и ближе...{S} Већ се могаше добро разазнати топот копита. </p> <p>Кар |
| Ћутао је, премишљајући црне мисли...{S} Већ се и ноћ спусти... </p> <p>Он диже главу и рече: </ |
| шао. </p> <p>Дуго је гледао, дуго...{S} Већ му се магла навуче на очи, док га прену Сима кнез. |
| кости — дрхтаве руке малаксавају...{S} Већ више не може ни да га држи...{S} Погледа Јелицу, па |
| а годину него они од свога постанка.{S} Већ се решио. </p> <p>— И зар не знаш... — поче Маринко |
| /p> <p>Око Станка се земља окретала.{S} Већ му прекипе.{S} Цикну и баци Сурепу ове речи: </p> < |
| /p> <p>Турци су све ближе прилазили.{S} Већ се могаху распознати лица.{S} Чупић викну: </p> <p> |
| чај!{S} Ја ти се нећу ни у што плести — већ ако ми хтеднеш одвући кога Црнобарца под Крушкине с |
| па, иако беше тврд на сузи, проплака, а већ о Јови и Петри да не говорим!... </p> <p>Алекса мах |
| им сазнаш један брод на коме прелазе, а већ ти јављају за друга два!... </p> <p>То је била борб |
| анку се немаде куд него се диже и он, а већ Зеко беше готов и у ватру и у воду са Станком.{S} П |
| кавге ни ината, никад вике ни галаме; а већ о псовци да не говорим.{S} За њу се у то доба није |
| ко одбаци камена Лазару, неће Станку; а већ сва је Црна Бара знала да је Станко најбољи нишанџи |
| ..{S} Колико мој, толико божји!...{S} А већ шта би било то само — сами бог зна!...{S} Не бих ја |
| и свој праг, раздрагала је Станка.{S} А већ укућани: мајка, браћа, снахе, дечица...{S} Па Јелиц |
| им неко из прека... неки капетан.{S} А већ су се спремали да беже натраг...{S} Страх је тако б |
| у главом у знак одобравања. </p> <p>— А већ за Станка и да не говорим!... </p> <p>— Данас је мо |
| да му је план покварен.{S} Осећао је да већ више он неће мирити нити ће се ко њему обраћати...{ |
| ахрани Станко се беше толико окрепио да већ могаше припасати оружје и отићи до свога побратима. |
| испао из руке...{S} Њему се учинило да већ дела.{S} И руши, и обара, и све му се живо клања, к |
| <p>— Хвала богу, те и ти дође!...{S} Ја већ дигао руке!...{S} А било би ми жао на те!... </p> < |
| .{S} Него, хајде у кућу!...{S} Видим ја већ шта теби треба! — рече Алекса и потапша га по плећи |
| /> <p>Није прошло ни пун сахат, а Сима већ сазвао домаћине.{S} Дошли људи, ужурбали се, па пит |
| и јој притрчаше и, док длан о длан, она већ беше на ватри. </p> <p>— Сурепе! </p> <p>— Чујем, х |
| него је ли Црнобарац.{S} Та слога њихна већ беше прешла и у пословицу.{S} Друга им села завидеш |
| аху дани за данима...{S} Алекса и Петра већ више не могаху ни сами себе послужити...{S} Са стар |
| нам је и отац и мајка!... </p> <p>— Та већ тога ће бити!...{S} Стојан вели: ја морам најпре мо |
| <p>И док се Јелица осврте, њих двојица већ беху засела иза два грма. </p> <p>Неки сељаци прођо |
| так на души; њему се учини да је Јелица већ његова... </p> <p>— И онда идемо вечерас! — рече Ту |
| рањеницима је ишло набоље.{S} Грозница већ беше попустила, а здрава крв и млада тела нису преч |
| тну у руке материне...{S} Међутим, душа већ беше оставила трошно тело у коме је почивала... </p |
| не знаш реда хајдучкога.{S} Дакле, кад већ видиш Турчина, узео си га чак и на око, опет не пал |
| у збегу, те је имало неког реда.{S} Сад већ не беше никога без крова и хране... </p> <p>Али руж |
| тати по воћу...{S} Његову црну душу сад већ више пико и не може разведрити. </p> <p>Мимо воће п |
| бунарам, али ја нисам луд!{S} Нисам луд већ и зато што сам ти од твога доласка сваку стопу прат |
| чину заигра срце од радости.{S} Он виде већ живу, остварену слику с пред очима.{S} И загрли Мар |
| ко длана превлачити... он, као, не може већ више ничим маћи, загледа се у Станка и сузе му удар |
| дији?... </p> <p>И... учили му се да је већ окован, и... засели па му суде...{S} И као стоји ст |
| е био код куће. </p> <p>Јавише му да је већ ту. </p> <p>— Нека дође амо... — рече он пријатним |
| Чудан човек беше Маринко!...{S} Мада је већ унапред знао расположење субашино, опет не хте речц |
| до дрвета опрезно као мачка.{S} Кад је већ могао погледати кроз отворена врата иза једног дрве |
| и од зла времена. </p> <p>— Е, то ти је већ нешто паметно.{S} То ћемо учинити сад, одмах! </p> |
| ају узети? </p> <p>— Морају!{S} Иван је већ твој, а тада ће и Севић бити твој.{S} То су већ два |
| етресе кућу Алексину. </p> <p>Турчин је већ излазио из стрпљења, кад се Маринко врати. </p> <p> |
| е дајте!...{S} Одреците се Ивана, он је већ ђаволи.{S} Он се сад, и да хоће, не може отрести Ту |
| и сви виђенији људи су с њима.{S} Он је већ гледао како се Црнобарци купе око куће Алексине и м |
| азуме се да је давно опростио.{S} Он је већ и заборавио своје муке у овој радости... </p> <p>Зо |
| и завадити се с њим. </p> <p>Станко је већ био ту с Јелицом.{S} Он се топио од милина...{S} Ра |
| је како стоји и гледа за њим.{S} Кад се већ дохватио луга, он се окрете још једанпут, али ње не |
| ци није дала издушити. </p> <p>Сунце се већ спусти на заранке.{S} Зека се само погледа с </p> < |
| нешто око куће врла. </p> <p>Алекси се већ набра чело чим га виде, али он се притиша и пође бл |
| } Али му не пође за руком.{S} Станко се већ надао томе колачу.{S} Лева нога, коју Лазар хтеде п |
| остајемо овде да изгинемо!{S} Ми смо се већ договорили и заверили!...{S} Више ништа не може нас |
| х, неће ништа вајдити, а друго, свет се већ одбио од нега.{S} Ако га ти будеш призивао, одбиће |
| да вам је Турчин ухватио у своје канџе већ и самога Ивана? </p> <p>— То имаш право! — рекоше у |
| беху огромне; чак и сенка човечја беше већ као грм...{S} Од Дрине је пиркао свеж поветарац. </ |
| подесан. </p> <p>Међутим, Иван се беше већ решио.{S} У души својој он је наскоро био раскрстио |
| је био расположен.{S} Само Станко беше већ неколико дана оборио главу. </p> <p>— Ама шта је те |
| p>То загорча живот Крушки. </p> <p>Беше већ ославило пролеће.{S} Пријатно беше седети увече пре |
| е!... </p> <p>Први редови Турака дођоше већ на домак бедемима шарампова.{S} Кара-Ђорђе скочи у |
| у и војводи Ђорђу сузе удариле!...{S} И већ ожалише га.{S} Кад јест!...{S} Тај ти син пред вече |
| } Сунце је пробијало кроз густо лишће и већ се осећала топлина зрака његових. </p> <p>Наједанпу |
| овде? </p> <p>— Хајдуке — рече Станко и већ се беше прибрао. </p> <p>— Што ће ти? </p> <p>— Рад |
| ешало са хуком таласа...{S} Голи синови већ поскакали на шајке, па одатле бацаху и гураху једно |
| о се договорити; а, после, и твоји људи већ тебе познају... </p> <p>— Онда, побратиме, добро ми |
| ако не можете, да вас не мучимо.{S} Али већ кад можете, онда... да се иде...{S} Хајде, Машо кућ |
| ратише дружини. </p> <p>Хајдуци су били већ на ногама. </p> <p>Могло их је бити око тридесет.{S |
| Удариће сила на силу!...{S} Мој Суља ми већ више не може рећи: ти пушиш џаба мој дуван!...{S} Е |
| али није то баш тако ни теретно, кад си већ научио... </p> <p>— Чујте, браћо! — рече поп. — У п |
| .. </p> <p>Све беше спремно.{S} Ратници већ узели сваки по једног на око и чекаху заповест.{S} |
| Доцкан?! </p> <p>— Доцкан!...{S} Турци већ знају да џебане немате.{S} Јавио им неко из прека.. |
| а неко скиде терет с душе...{S} Хајдуци већ беху на ногама. </p> <p>— Пази!{S} Опрезно само!... |
| хоћеш да ме запалиш?! </p> <p>— То сам већ учинио!...{S} Гледај!...{S} Видиш како пламен проби |
| p>— Хајде, бабо, лези! </p> <p>— То сам већ мислио...{S} Нека једно чељаде оде попи!...{S} Треб |
| кини то турско руво... </p> <p>— То сам већ и сам мислио! — рече Дева, па се склони у ону тишму |
| ка устаничка, од тога дана, као што сам већ рекао, није било више мирна дана!...{S} Место благо |
| хита!...{S} Ја ћу их с осталом дружином већ причекати на обали!... </p> <p>— Да се иде! — рече |
| е нешто разговарао са Сурепом...{S} Дан већ освојио... </p> <p>Наједаред припуцаше пушке, не бл |
| е голаћи на бедем...{S} Суреп и Заврзан већ беху код Станка, те га придржаше. </p> <p>— Шта је? |
| p> <p>Лазар сасвим изгубио свест.{S} Он већ није знао шта ради.{S} Ишао је, јер га је Маринко в |
| те не заборави увратити се попи.{S} Био већ и прошао његову кућу.{S} Онда се врати, уђе у авлиј |
| — Иду Турци!... </p> <p>Распоред је био већ готов.{S} Први низ заузеше Чупићеви људи.{S} Ваљевц |
| ближе и ближе...{S} Оштро уво ратничко већ је распознавало топот копита коњских...{S} И што се |
| а тесне лобање... </p> <p>Сунце је било већ на смирају.{S} Око његове главе зузукаху комарци; с |
| нема посла! — рече Алекса. — Ми смо то већ свршили сами.{S} Него сутра... сутра ће бити пуне р |
| ити, али му бог не даде!...{S} Данас то већ неће учинити!...{S} Поздрави га и кажи му да је од |
| а; Станко умиљат као мало јагње — Лазар већ напраситији; Станко је овлаш примао и лако праштао |
| Али, у колу да се нађемо! </p> <p>Лазар већ беше одмакао.{S} Као да су га муње шибале...{S} Дах |
| као млеко над ватром... </p> <p>Али ноћ већ паде, а Лазара нема. </p> <p>Њега поче обузимати не |
| почели таложити, па никако да се дигну већ неколико дана. </p> <p>Људи се наједанпут дигоше.{S |
| ку прилику — грехота је! </p> <p>Лазару већ набрекле жиле на слепим очима. </p> <p>— и, као бај |
| би се натурали за њима...{S} Хајдуци су већ могли видети она застрашена лица.{S} Станко их прип |
| , а тада ће и Севић бити твој.{S} То су већ два јака човека у Црној Бари.{S} Више ће вредити дв |
| и ага!{S} Само да пружиш руку, па си их већ спопао за врат!{S} Помисли, болан, ко год наиђе и ч |
| ље било, не вреди ни да казујем... знаш већ... </p> <p>У Станка сенуше очи.{S} Њему дођоше неке |
| 63_C2.17"> <head>17. ПЕТЉАЊЕ </head> <p>Већ и Ивану прекипе.{S} Од тога вечера он се реши да го |
| > <p>Није тама од бога послана, </p> <p>Већ од силна праха и олова! </p> <p>Суреп унесе Станка |
| ислио да ће ми шара зарђати!... </p> <p>Већ су били код Бездана.{S} Станко баци поглед на оно м |
| се стопа и звекет фишеклија... </p> <p>Већ се кроз дебла дрвећа могла видети она крчевина што |
| , прошао је њим безброј пута... </p> <p>Већ је чуо жубор таласа и хуку.{S} То Дрина прича чудно |
| его како их је Станко казнио... </p> <p>Већ беху на домак кући.{S} Кад виде Станко како се мирн |
| ; склањао се и од малог детета. </p> <p>Већ се зајесенило.{S} Ситна јесења киша сипила је...{S} |
| <p>Бој не бије свијетло оружје. </p> <p>Већ бој бије срце у јунака. </p> <p>и стаде соколити св |
| еко. </p> <p>— Вала, не знам које му је већа несрећа ја л̓ то, ја л̓ порађати се!...{S} Ено, он |
| p> <p>— Да је било веће дете, била би и већа приповетка! — рече он кратко. </p> <p>— Причај нам |
| нетренимице гледао. — Ја мислим да нема веће сласти ни среће од освете! </p> <p>— И примаш брат |
| .1"> <head>1. ЦРНА БАРА </head> <p>Нема веће равнице у Србији од Мачве.{S} Она се протеже од Ми |
| > <p>— Како ништа? </p> <p>— Да је било веће дете, била би и већа приповетка! — рече он кратко. |
| Ковао је вазда планова.{S} Жеље му беху веће од царских...{S} Имао је оштро око да све запази, |
| се дјеца воле, нека се и узму.{S} Нема већег гријеха него раставити мило и драго!...{S} То мор |
| ? — пита га старојко. </p> <p>— Куд ћеш већег посла: пошао сам моме Станку у сватове!...{S} Па |
| оп. — У праву сте и ви и он.{S} Он је у већем што то мора учинити!...{S} Не питајте зашто; дост |
| у.{S} А у Станковим очима тај грех беше већи од сваког другог греха...{S} Да му је Лазар не зна |
| мати.{S} И што гнев бешњи, тим и кораци већи...{S} Најпре се ражали, и би заплакао да не беше о |
| } Ја верујем да сам грешан, али бих био већи мученик да се нисам осветио!... </p> <p>— Грех јес |
| моја буде у паклу мучена, ја мислим да већих мука бити не може!...{S} Дан-ноћ у страху...{S} К |
| рба се била из дана у дан.{S} Није било већих сукоба, али је вазда био по који буљук Турака, ко |
| а се мало огрејем...{S} Али осећаше све већу зиму...{S} Само одмахну главом, па рече: </p> <p>— |
| , нарочито у овим приликама, нагони још већу сету на душу... </p> <p>Јелица је спавала тврдо по |
| </p> <p>Дан је пролазио у раду.{S} Пред вече се раздаде по мало вечере, па се спустише на црну |
| га.{S} Кад јест!...{S} Тај ти син пред вече изашао из честара, увијен као була, па право војво |
| p> <p>Нити је шта јео ни пио.{S} У само вече затражи воде те испра уста, која му беху, од силно |
| огу!...{S} Ја сам мислио да ћемо се оно вече пушкарати кад ти оно оца избависмо; али нам се не |
| аврзан, Јован и Јовица. </p> <p>— Добро вече! — повикаше. </p> <p>— Бог добро дао! </p> <p>— А |
| дочека Милош гологлав. </p> <p>— Добро вече! </p> <p>— Бог добро дао! </p> <p>— Радујеш ли се |
| ан и поносит, па викну: </p> <p>— Добро вече!... </p> <p>Све поскочи на ноге лагане и отпоздрав |
| га познаде и приђе му. </p> <p>— Добар вече, чича Дево! </p> <p>— Бог те чуо! </p> <p>Име му Г |
| предадоше сваки својим мислима. </p> <p>Вече се спуштало лагано као смрт.{S} Сутон је оцртавао |
| свршише молитву, заседоше за вечеру.{S} Вечера не беше богзна каква: сира, хлеба и по неко парч |
| ead> <p>Већ и Ивану прекипе.{S} Од тога вечера он се реши да гони Алексу.{S} Нареди те га дотер |
| и чибук са чивилука...{S} И старац тога вечера расплете косе и припали дуван... </p> </div> </d |
| >— Пред самим Белотићем... </p> <p>Тога вечера паде у постељу, с које се није дигао шест недеља |
| ..{S} Кмет је ћутао. </p> <p>— Још оног вечера мислио сам свашта — настави попа. — Сву ноћ ниса |
| за себе: </p> <p>— Старије је јутро од вечера.{S} Кад сване, видећу.{S} Па се окрете дружини: |
| Сребрнице.{S} Додија ми сваког јутра и вечера!...{S} Дође скоро до под сами шанац, па се бекељ |
| лепо проживели да им понеко не бахне с вечера на врата и не грмне храпавом гласином: </p> <p>— |
| и, нећу те више никад запитати! </p> <p>Вечера прође у тишини.{S} Нико више речи не рече.{S} Св |
| ка. — Па млад је, стиди се!...{S} Ходи, вечерај, рано! </p> <p>— Море, мани вечеру!...{S} Не би |
| агу кућњем. </p> <p>— Јело, рано, хајде вечерај! </p> <p>— Не могу, нано, глава ме боли... </p> |
| </p> <p>Он диже главу и рече: </p> <p>— Вечерајте, децо. </p> <p>— А зар ти нећеш, бабо! — упит |
| S} Око ватре укућани седе; крај огњишта вечерају и разговарају, па ту и уморне кости одмарају.{ |
| ин, мећу фитиље и пале да им светли кад вечерају... </p> <p>Снага му охладни.{S} Он осети како |
| И стиже кући. </p> <p>Радени људи рано вечерају, рано лежу, да би раније сутра на посао устали |
| по неко парче сланине.{S} Али су је они вечерали тако слатко као да су у дугу дану црну земљу п |
| смеху и шали. </p> <p>— Море, људи, да вечерамо! — рече Алекса. </p> <p>— Чекам побратима! — р |
| ти кажем да ћу ти и ја, са пријатељима, вечерас у госте.{S} Ја сам слушао од људи да си ти доба |
| о да му убију Лазара?... </p> <p>— А... вечерас је он мој! </p> <p>Али Лазар га докопа свом сна |
| е да се гледа посао!... </p> <p>— Па... вечерас се баш и нема посла! — рече Алекса. — Ми смо то |
| не бих смислио без твога савета!...{S} Вечерас, у воћу, ти рече послати црвеног петла кући оца |
| p> <p>— Тако!...{S} Сад је добро!...{S} Вечерас ћемо га однети твојој баба-Стоји.{S} Она ти око |
| побратим? </p> <p>— Данас се враћа.{S} Вечерас ће бити у Парашници...{S} И поздравио вас све. |
| тамо то исто чини. </p> <p>— Добро.{S} Вечерас ћемо заједно Катићу.{S} Повешћу још побратима З |
| — Што? </p> <p>— Катић ми је поручио да вечерас морам Дрину прећи.{S} Али... никоме речи о томе |
| И сутра увече нека оде Катићу — а то је вечерас — тамо ће наћи све наше људе, па нека се с њима |
| ца већ његова... </p> <p>— И онда идемо вечерас! — рече Турчин. </p> <p>— Знам, али нема девојк |
| Додијало нам свима!{S} Не можеш сербез вечерати од њих!{S} Овде смо ти на ударцу као на гујино |
| ..{S} Видиш, ти си на учио да ручаш, да вечераш, да одспаваш, а хајдуку то није дато!...{S} Мно |
| же...{S} Жене спремише вечеру и хајдуци вечераше као цареви, иако вечераше на Дреновој Греди. < |
| еру и хајдуци вечераше као цареви, иако вечераше на Дреновој Греди. </p> <p>— Марице, — рече Но |
| у раду.{S} Пред вече се раздаде по мало вечере, па се спустише на црну земљу... </p> <p>И ноћ о |
| своју чету није примао... </p> <p>Једне вечери седели су око ватре...{S} Зека се грохотом смеја |
| да га не зовну да спава. </p> <p>Једне вечери седео је са Иваном и разговарао.{S} Разговор им |
| ни грешници без греха — свакога јутра и вечери подизаху своје смежуране, суве руке к небу, моле |
| ову кућу као магла јесења... </p> <p>По вечери све оде на легало, само ова два стара гроба оста |
| {S} Диже је мало више и звераше по оном вечерњем сутону...{S} Нигде никог...{S} Он дахну душом, |
| веда. </p> <p>Сунце је нагињало западу; вечерњи поветарац је помало студио; али то нису осећали |
| /p> <p>Обојица пренуше.{S} Још синоћ за вечером чули су шта је јуче у колу било.{S} Обојица нај |
| , и онда заседоше за вечеру. </p> <p>За вечером се водио обичан, домаћи разговор.{S} Говорило с |
| рши, Милош рече: </p> <p>— Дајте, децо, вечеру!... </p> <p>Совра се за часак препуни јелом.{S} |
| ad> <p>Кад свршише молитву, заседоше за вечеру.{S} Вечера не беше богзна каква: сира, хлеба и п |
| руци и оцу и матери, и онда заседоше за вечеру. </p> <p>За вечером се водио обичан, домаћи разг |
| селије бити не може...{S} Жене спремише вечеру и хајдуци вечераше као цареви, иако вечераше на |
| .{S} А удари какав голо из Босне, тражи вечеру, тражи постељу, па, богами, још и нешто друго!{S |
| p>— Нада ли се гостима?...{S} Спрема ли вечеру?...{S} Младен махну руком. </p> <p>— Шта је?!... |
| адаш ли се ти гостима?...{S} Спремаш ли вечеру?...{S} Ми ти се, богме, спремамо... </p> <p>Мило |
| ди, вечерај, рано! </p> <p>— Море, мани вечеру!...{S} Не би ти он сад окусио па да су царске ђа |
| мишарског, једну истину, која ће остати вечита.{S} Тице гавранови довикују Кулиновој кади: </p> |
| м тога, он је страховао.{S} Дању, ноћу, вечито му се слутио неки несрећни случај, несрећан по њ |
| борбу на живот и на смрт, борбу очајну, вечиту...{S} Ратар се више не враћа плугу, његова рука |
| ша им зна!...{S} То није био живот него вечне муке...{S} И само мучење у паклу не може бити гор |
| шта...{S} Прође много времена, прође... вечност... а њему нико да би речи, а џаба ти воде... </ |
| пи дани; некоме као часак, а некоме као вечност. </p> <p>Највише осећа родитељ, јер је његово с |
| ста тајац...{S} Минути су пролазили као вечност.{S} Станку је лупало срце... </p> <p>Са стране |
| у, своје пријатеља и другове, и отићи у вечност поштован и уважен... </p> <p>Поп Милоје беше по |
| је очекивао.{S} Сваки тренутак беше му вечност... </p> <p>Врата се опет отворише.{S} На прагу |
| ђе с дрвета. </p> <p>— Хоћемо ли и њега вешати? — упита Заврзан. </p> <p>— Њега нећемо.{S} Њега |
| му дође у главу... </p> <p>Крушка, као вешт човек, поче лепо око њега док му језик не одреши. |
| се све више и више дивише окретности и вештини Станковој. </p> <p>Они су волели Заврзана са ок |
| ке.{S} Колико ко влада снагом, толико и вештином; један другом пазе на сваки покрет... </p> <p> |
| . </p> <p>Виде Лазар да се ни снагом ни вештином не може ништа учинити, па прибеже лукавству, п |
| , пљуну у длане и поче се пузати брзо и вешто као мачка.{S} Кад се успуза до круне, он одломи ј |
| оји би од наших људи могао и умео овако вешто уходити Турке?... </p> <p>— То имаш право! </p> < |
| а Станка...{S} Али Станко се чувао тако вешто да милина беше погледати!...{S} Као да је знао св |
| Ја морам видети тога угурсуза што тако вешто уме подметнути крађу човеку ни криву ни дужну!... |
| код моје куће; а ако ме тамо не нађете, ви призовите Деву и припитајте.{S} Он свакад зна где см |
| Ако не бих стигао кад јагањце иставите, ви ручајте.{S} Мени оставите мало, колико да се презало |
| полако...{S} Кад дођете пред сами хан, ви станите.{S} Нека нико ништа не почиње док ја не запо |
| к се шајке не навезу.{S} Чим их навезу, ви сваки узмите по једну и бушите овим сврдловима.{S} З |
| е, Станко, Илија, Јоване, Јовица!...{S} Ви ћете са мном...{S} А ви...{S} Ногићу, .....{S} Води |
| клањајте се што пре!...{S} Идите!...{S} Ви имате своје куће, своје жене и дечицу — ја немам ниш |
| {S} Нико то не умије као Маринко!...{S} Ви вичете па тог човјека, а богами, то је један добар ч |
| !...{S} Слушај како псује!... </p> <p>— Ви сте жене!...{S} Зар немате човјека да ми на мајдан и |
| он. </p> <p>Хајдуци стадоше. </p> <p>— Ви ту очекујте, а Станко нек пође са мном. </p> <p>Стан |
| </p> <p>— Јесам, разумео сам. </p> <p>— Ви’ш — рече Крушка — како се бринем за те!... </p> <p>— |
| S} Нека вам је проста и нега и храна, а ви опростите мајци, јер мајка греши само из љубави... < |
| ше хајдуци. </p> <p>— Кад пристајете, а ви чујте!...{S} Од данас нема харамбаше ни хајдука, од |
| Ја и Јовица дочекаћемо их и збунити, а ви остраг јуришите...{S} Ако ли Турци нагну бежати натр |
| , Јовица!...{S} Ви ћете са мном...{S} А ви...{S} Ногићу, .....{S} Води их на Дренову Греду и та |
| уморан.{S} Ја ћу седети код њих...{S} А ви... тајац!...{S} Нека спавају!... </p> <p>То рече, па |
| жеш! — вели Лазар поносито. </p> <p>– А ви не можете ни донде! </p> <p>– Па и много је! — рекош |
| p>— Јеси жив? </p> <p>— Хвала богу! — А ви? </p> <p>— Све је добро, богу хвала! </p> <p>Он се с |
| те тобџији: </p> <p>— Пази! — рече. — А ви — рече ратницима — немојте пре палити док топ не пук |
| као да су од сира срезане. </p> <p>— Па ви се баш окућили? </p> <p>— Окућили, богами! — рече Зе |
| ја не знам, али тек то знам да ћете са ви овде покрвити!...{S} Него, не дајте!...{S} Одреците |
| м вама двојици.{S} Како ви рекнете, шта ви урадите — оно је речено и урађено.{S} Ја ћу се лијеп |
| рете Јакову и Милошу: </p> <p>— Ама шта ви мислите? </p> <p>— Мени је чудновато!... — рече Јако |
| <p>Па је стадоше љубити. </p> <p>— Отуд ви? </p> <p>— Ово је по договору.{S} Сутра ће их још дв |
| о ти!{S} Дај то грање овамо...{S} Хајде ви, идите и дотерајте сламе!...{S} Шта си се ти уленио! |
| м веровао!...{S} Ми нисмо научили да се ви, Турци, на нас смешкате; па кад сам те првом видео к |
| сеновит хлад — ја још не знам зашто се ви одметнусте у гору. </p> <p>— А нико се не одмеће од |
| нко их пресече оком. </p> <p>— Шта ћете ви? — упита их он.{S} Питање беше оштро, поглед још ошт |
| ече дружини: „Хајдете!...{S} Ако нећете ви, ја идем сам!”...{S} И јурну тамо...{S} Осврте се, к |
| ош нисам свршио свој посао...{S} Пођите ви, у име бога, па дижите људе по свима селима... </p> |
| би овако најбоље било...{S} Шта велите ви браћо?... </p> <p>— Па, добро, Јово! - веле старци. |
| е пођоше за Девом. </p> <p>— Притегните ви мало!... — рече Дева. </p> <p>Оде.{S} И за неколико |
| људе од њега... </p> <p>— Сад, шта сте ви радили, ја не знам, али тек то знам да ћете са ви ов |
| стари ударили темељ оној кући коју сте ви проклели!...{S} И за две стотине година сенка срама |
| Браћо!...{S} Сви!...{S} И ти, Јелице, и ви децо!...{S} Овамо! </p> <p>И кад сви приђоше, он се |
| па рече: </p> <p>— Кмете Јово, попо, и ви браћо!...{S} Оно, истина, Иван Миражџић ме свакад гр |
| јте, браћо! — рече поп. — У праву сте и ви и он.{S} Он је у већем што то мора учинити!...{S} Не |
| падајући све више у ватру — али како и ви И ја можемо волети онога ко нам руши у прах и пепео |
| {S} Ходи и ти, бако!...{S} Јесте готови ви тамо?...{S} Добро је!...{S} Дај оне четири породиље! |
| ти ово, Иване!...{S} Сва Црна Бара, сви ви, моји пријатељи, љубите се колико хоћете с њим — ја |
| С вама сам растао и одрастао!...{S} Сви ви добро знате и моју децу!...{S} Знаш их најбоље ти, И |
| ече Суреп. </p> <p>— Онда добро!{S} Али ви знате да ја хоћу да се осветим!...{S} Ја се морам ос |
| бијем бој с Турцима!...{S} Него, хтели ви, не хтели — ја одлазим с мојим људима!...{S} Мени он |
| мо! </p> <p>— Али ја нећу!{S} Зар да ми ви под седу косу пљујете у очи? </p> <p>— Ми ћемо ухват |
| — рече Станко овима што дођоше. — А док ви спавате, ми ћемо збринути мало ручка.{S} Јоване, Јов |
| од онда није прекорачио овога прага до ви данас!...{S} Па што онда да те лежем?... </p> <p>Тур |
| } Сад га предајем вама двојици.{S} Како ви рекнете, шта ви урадите — оно је речено и урађено.{S |
| . </p> <p>— Ама баш да вас запитам: што ви од мене окрећете главу? </p> <p>— Ко? </p> <p>— Вас |
| прасе ноћас...{S} Шта је ово?...{S} Зар ви хоћете да се ја одречем Црне Баре?...{S} Доста сам с |
| и Турци нагну бежати натраг, збуните их ви, Јоване и Илија, а ми ћемо јуришати.{S} Јесте разуме |
| од кога не можеш речце ишчупати; и њени вивци као и њене рибе — неми су.{S} Али стоји неко што |
| е тражити своју баба-Стоју, да рањенике вида... </p> <p>— А ко је то на носилима?... </p> <p>— |
| а га војвода Ђорђе у Орашачку аду да се вида!{S} И извидаће се... </p> <p>Још су га штошта о по |
| нком и Заврзаном на Дренову Греду да их вида... </p> </div> <div type="chapter" xml:id="SRP1896 |
| .{S} Ко ли је онај у срми?... </p> <p>— Видајић из Бељине!... — вели Дева. </p> <p>— Ех... њега |
| од онога дана кад сам те онако покуњена видао!...{S} Да ми је... да ми је... </p> <p>Нешто шушн |
| ! </p> <p>— Јесте, полудео си!{S} Ти не видаш ништа више него оно што онај Крушка хоће да видиш |
| продера се он.{S} И погледав око себе, виде главу у Станковим рукама. </p> <p>— Понеси, понеси |
| колу тима он виде дивне и красне слике, виде своје лепе наде остварене... </p> <p>Чибук му испа |
| те?{S} Људи ћуте. </p> <p>Он се окрете, виде мрке погледе, па се склони у крај... </p> <p>Дан ј |
| вет, виде строго попино и кметово лице, виде пренеражене своје родитеље, па се и сам промени у |
| p>Станко стиже.{S} Он виде толики свет, виде строго попино и кметово лице, виде пренеражене сво |
| е била у авлији.{S} Она изиде у авлију, виде је тамо на дрвљанику где слаже нарамак да у кућу н |
| ихових по стеља, умузгане од суза...{S} Виде и погружено лице Сурепово, који се окаменио. </p> |
| екога, али га не беше међу лешевима.{S} Виде Јована и Јовицу загрљене, наболи на нож једну глав |
| дао. </p> <p>И срце га болом заболе.{S} Виде, понурене крај огњишта, две седе главе како сузом |
| Станко отвори очи и погледа нада се.{S} Виде мајку, жену и снахе где стоје више њихових по стељ |
| p> <p>Он дође себи и виде њено лице.{S} Виде Јелицу како стоји као светитељка кад је на муке ме |
| и дружина засели по зеленој трави, Дева виде да им је својим грактањем прекинуо какву лепу шалу |
| езверено. </p> <p>Све се окамени кад га виде таког.{S} Чупић једва дође к себи.{S} Приђе и ухва |
| </p> <p>Алекси се већ набра чело чим га виде, али он се притиша и пође ближе да види шта баш тр |
| га погледа тужно.{S} Лазару се учини да виде сузу у очима његовим, па га помилова по челу и вра |
| губити — то му се не може. </p> <p>Зека виде да се предомишља. </p> <p>— Војводо!... — рече он. |
| кину сабљу до балчака...{S} Кад се Лука виде на невољи, он скочи с коња и побеже у честу.{S} Ту |
| аћаше руменило на лице... у њеним очима виде он велику радост, која је вредила више од свију по |
| те видим!...{S} Јелица пребледе.{S} Она виде човека да прилази к њима. </p> <p>— Шта ти је? — у |
| Ако случајно ударе као јуче што су, па виде и сами?...{S} Не говори, Зеко, детињарије!... </p> |
| а бахну Дева међу њих.{S} Чим га Алекса виде, он задрхта, јер је знао да се Дева џаба не јавља. |
| га...{S} Нису људи научили да га таквог виде. </p> <p>— Браћо! — рече он опет. — Тридесет годин |
| } Он се вољно покоравао. </p> <p>Најзад виде он у густој сеници шумској потуљену ватру и помисл |
| је дигла са својим покојним другом, кад виде своје зграде и зградице, своје ћошкове и буџаке, с |
| </p> <p>Већ беху на домак кући.{S} Кад виде Станко како се мирно вије онај бели дим с крова ње |
| } Њега опет стаде гристи савест.{S} Кад виде Маринко да Иван неће да каже, онда се реши да напо |
| Шта ли је оно? — упита Станко.{S} А кад виде да се сви питају погледима, он рече Заврзану: </p> |
| чин застаде.{S} Погледа у Ивана, па кад виде како му се чело набра, упита: </p> <p>— Шта ти је? |
| и расплетен.{S} Само диже главу, па кад виде ко му је гост, он је опет саже. </p> <p>— Мехо!... |
| х лица.{S} Нека зла слутња обузе је кад виде свога Станка како са Симом жури овамо...{S} Она ст |
| о!...{S} Кад му Кулин преби сабљу и кад виде да ће погинути, он притеже коњу дизгине и стукну г |
| о унезверио, али се још више зачуди кад виде и кмета тако исто бледа, где се враћа из кованлука |
| ио је изнајпре коњском брзином, али кад виде да не може трчати за зеленком, он се устави. </p> |
| прагу.{S} Али набрзо изумре осмејак кад виде она натмурена лица. </p> <p>Алекса јој рече: </p> |
| ањце. </p> <p>— Ето, вала — рече он кад виде Станка и Ногића — колико да не седим беспослен. </ |
| /p> <p>Лазар једва дође себи.{S} Он сад виде да је на гујиној рупи...{S} Али се пусте ноге подс |
| дучка наједанпут оживеше.{S} Станко сад виде да су то људи као и он, људи који се шале, смеју и |
| доћи у памет.{S} Али, кад турске уводе виде да је Парашница празна — а, верујте, тамо ће прво |
| огао видети. </p> <p>У први мах, кад је виде, Станко пребледе...{S} Затим му румен обли образе, |
| ој помрчини? </p> <p>— Морам.{S} Ако ме виде с тобом, све ће пропасти.{S} Ми се не смемо више о |
| е.{S} Није шала, брате, толико време не виде он дружине своје, не нашали се шалом јуначком. </p |
| <p>Окрете се још једном, али је више не виде тамо, већ беше отишла.{S} И он, с дубоким уздахом |
| а.{S} Ко се шанцу примакао, тај више не виде Босне поносне, не загрли мајке ни сеје, нити пољуб |
| ини да неко плива...{S} Он погледа и не виде ништа у ономе шашу; напреже уво и увери се да неко |
| би чуо, тако је близу био!...{S} Али не виде никога!... </p> <p>— Ама то је лаж!... — шаптао је |
| ло.{S} Нико од ових што у шанцу беху не виде на једном месту толико мртвих и рањених... </p> <p |
| атора и прођоше кроз људе, колико да се виде и поздраве. </p> <p>— Јесте покисли? </p> <p>— Неш |
| </p> <p>— Немој колебе!...{S} Колебе се виде.{S} Што их овде имамо, то ваља!{S} Ми бисмо баш и |
| погледа иза себе, јер нешто зашушта, и виде Маринка увезана као кад дете повију... </p> <p>И, |
| итају се очима: шта ће?{S} Он погледа и виде међу Турцима Лазара...{S} Ускипе све у њему, и он |
| ок је Иван говорио, кмет погледа попа и виде да му не годи Иванов говор.{S} Заусти нешто да рек |
| аде обилазити башту.{S} Дође до обора и виде Јелицу где краве музе.{S} Он јој приђе. </p> <p>— |
| е измирне...{S} Окрете се још једаред и виде њу где стоји и гледа за њим, стоји поносита и прав |
| магла с очију.{S} Он погледа око себе и виде своје другове.{S} Харамбаша му приђе и ухвати га з |
| ше за стопама коњским...{S} Кад стиже и виде га како спава, он само одмахну главом: </p> <p>— Т |
| у руку на своме челу, погледа нада се и виде Јелицу, лепу као месечину, у белу руву, где над њи |
| јаук на уснама. </p> <p>Он дође себи и виде њено лице.{S} Виде Јелицу како стоји као светитељк |
| — викао га је неко.{S} Он отвори очи и виде Маринка над собом где се смеши. </p> <p>— их, Алек |
| хат, као да неко иде.{S} Јелица скочи и виде неке људе како носе некога на носилима. </p> <p>Он |
| ње, као да неко иде.{S} Он диже главу и виде пред собом човека... </p> <p>Да је смотрио вука ил |
| p> <p>— Много. </p> <p>— А и бог и људи виде да ме само џабе мрзе...{S} То види сваки коме је б |
| да Зека постави своје голаће, људе који виде ноћу као и дању... </p> <p>Остало полега да се одм |
| } Њему тек сад пуче пред очима, сад тек виде шта хтеде Лазар учинити с њим.{S} Та он је пуцао п |
| ек беше риђ, а коњ алатаст. </p> <p>Чим виде риђа човека, Станко плану.{S} Да има сто живота, о |
| .. — грмнуше са свију страна.{S} Стојан виде чак и своје људе да тако мисле.{S} Црн у лицу као |
| осећао како му се живот узима...{S} Он виде да ако му Јелица сад измакне, више никад неће бити |
| /p> <p>Крушка се беше узјазбио...{S} Он виде како нека невидљива рука брља и квари му његове пл |
| сви весело трче и руку пружају...{S} Он виде и онај радосни Јеличин поглед: и она се радовала ш |
| дно и овај народ беше уза Станка.{S} Он виде како му сви весело трче и руку пружају...{S} Он ви |
| та је то... </p> <p>Станко стиже.{S} Он виде толики свет, виде строго попино и кметово лице, ви |
| свести...{S} Одоше му мили снови.{S} Он виде само да је бегунац и ништа више... </p> <p>Нека ст |
| Знао је попа колико уме да мрзи.{S} Он виде очима провалију која их дели...{S} Али се стаде пр |
| <p>Маринко се наједанпут освести.{S} Он виде шта га чека и стаде се отимати.{S} Али га стегоше |
| p>Турчину заигра срце од радости.{S} Он виде већ живу, остварену слику с пред очима.{S} И загрл |
| ежношћу. </p> <p>Ивану оде памет.{S} Он виде да Турчин баш воли његовог Лазара. </p> <p>— Па гл |
| S} И у овим плаветникастим колу тима он виде дивне и красне слике, виде своје лепе наде остваре |
| .{S} Она ништа не одговори...{S} Али он виде како јој поигравају румене уснице. </p> <p>— Не да |
| — сутра! — рече Алекса. </p> <p>Станко виде њихове погледе и осмејке и питаше се: што ли се он |
| знао како је до куће дошао.{S} Тек само виде пренеражено лице очево. </p> <p>— Шта је? — пита г |
| </p> <p>У том изидоше на пут.{S} Лазар виде да су близу хана... </p> <p>Напреже сву снагу и ју |
| е. </p> <p>Опет погледа нада се, и опет виде трепераве звезде; али му се учини да га сад јасниј |
| рунијин следи речи на уснама.{S} У њему виде она што се најцрње могло видети и задрхте... </p> |
| Што је овде ниси натерао? </p> <p>Милош виде да је дотеран до дувара.{S} То што му жена пребаци |
| што брже можеш, зовни ми попа! </p> <p>Виде Сима да је то нешто озбиљно, па, колико му старе н |
| је знао сваку мисао Лазареву... </p> <p>Виде Лазар да се ни снагом ни вештином не може ништа уч |
| ане и засејане.{S} Ту, па тој крчевини, видела се кућица са потребним стајама, за смештај кућев |
| ина је!...{S} И Јела ми је то рекла.{S} Видела сам по њеним очима да је говорила истину!... „Ма |
| {S} А Петру су полевале сузе још кад је видела жива створа да пређе праг. </p> <p>— Ја сам дошл |
| ст!...{S} Онај Маринко, душа му раја не видела!...{S} Он је свему крив.{S} Он и онај Туркешања! |
| S} Овде није моје место!...{S} Зар ниси видела како хтедоше да ме свежу!...{S} А ја се жив не д |
| кад се оно на Илијиндан порваше, ја сам видела да би га онај пре убио него оборио. </p> <p>— И |
| /p> <p>— Не питај ме, нано!{S} Ја нисам видела, али знам да је само тако могло бити! </p> <p>— |
| је кеса подметнута? </p> <p>— Ја нисам видела, нано, али бих се заклела у сто манастира да је |
| њајући се на штап. </p> <p>— Да је мало видела! — рече. </p> <p>Суреп се маши паса и иза силаја |
| ла главу, оборила очи земљи, па се лепо видела сенка дугих трепавица што је пала по оним румени |
| еко које те одранило!...{S} Само да сте видели онај лом, оно тумарање.{S} Што је год чалму носи |
| дарнете осињак пун оса?...{S} Онда сте видели како ројем полете у очи.{S} Тако исто и Турци.{S |
| своје војске да храбре.{S} Али су убрзо видели да то никако није потребно.{S} Све то беше острв |
| напоље истерао, и да је после тога нису видели... </p> <p>— То је шала! — рече Турчин. — Наћи ћ |
| > <p>Хајдуци зинуше од чуда.{S} Да нису видели својим очима, не би веровали.{S} Пањ је био врло |
| обе главе погубили, кад смо ову на коцу видели!” — веле обојица углас и смешкају се...{S} И као |
| а је боловала, али не од какве болести; Видело се како су године и брига строшиле некадању снаг |
| вамо...{S} Сиромах Сима се устумара.{S} Видело се на њему да лаже... </p> <p>— Најпре... овај.. |
| е воље?... </p> <p>Иван обори главу.{S} Видело се на њему како се бори сам са собом.{S} Овамо п |
| честито и ваљано.{S} Никад ниједно није видело штогод неупутно од нас!...{S} Све ће то лепо рад |
| турско гробље!{S} Да га је видео, то се видело; још га је двапут и добро погледао... али кад би |
| ”. </p> <p>Радили су с планом.{S} То се видело и по томе што наједанпут по свима варошима у Срб |
| громом погођен. </p> <p>Из Девине приче видело се да су главни кривци Крушка и Маринко.{S} Међу |
| >Освануо је 21. јули.{S} По самом јутру видело се да ће дан бити веома топал.{S} Први зраци сун |
| надам да се нећу постидјети!... </p> <p>Видело се да се допао хајдуцима.{S} Привикаше са свију |
| , докле је год могао погледати унапред, видео је само патњу и неизвесност. </p> <p>Стојао је ка |
| о куће, па ништа...{S} А дошао је кући, видео га Лазар. </p> <p>— Ја не знам шта ћу!... — рече |
| оне ноћи, кад је Лазар на Станка пуцао, видео Маринка и Лазара код Турчина, који је слушао њихо |
| к само чујем пуцањ...{S} То сам, браћо, видео овим мојим старим очима и заклећу се у ком хоћете |
| S} Мора, натераће је...{S} Не, неће!{S} Видео је он онај оштри поглед њезин, који је речитије г |
| дао Јелицу како се смешка на њега...{S} Видео је како је његов бабо проси, како их попа Милоје |
| у се одједаред навуче мрак на очи...{S} Видео је само сенке пред собом и нападао их...{S} Крв м |
| шташе се слике пред очима његовим...{S} Видео је страшну слику својих запрепашћених родитеља, п |
| глас, да је војвода Лука погинуо...{S} Видео сам Чупића како се заплака...{S} Кажу да су и вој |
| по првим знацима, потера одмах даље.{S} Видео је да је у жицу дарнуо. </p> <p>— Богами, јест!.. |
| г окршаја? — упита он. — Ти то знаш.{S} Видео сам кад ти је Зека нешто шапутао. </p> <p>— Јесте |
| аврзан се смејао на сав глас. </p> <p>— Видео сам по њему да ништа не слуша!...{S} А како Суреп |
| — рекоше углас и поп и кмет. </p> <p>— Видео га мој Лазар...{S} Јуче је и пуцао на њега... </p |
| си видео где су ме затворили? </p> <p>— Видео сам. </p> <p>— Да се увратимо!... </p> <p>— Немој |
| то није учинио, бог зна да ли бих те ја видео. </p> <p>— Знам — рече Зека — али куда ће она? </ |
| ја рећи што знам, што сам својим очима видео, јер да то не кажем — богу бих сагрешио!... </p> |
| покраден, јер сам својим рођеним очима видео лопова... </p> <p>— Ко је?{S} Ко је? — загрмеше с |
| варио, кад је лепо својим рођеним очима видео кмета, и попа, и Станка, и оног другог хајдука, к |
| а још једном увери Турчина да је истина видео те људе у кући Алексиној. </p> <p>— Молим те... < |
| и живело!...{S} Доста сам и зла и добра видео.{S} Шта бих ја то још могао очекивати?...{S} Него |
| ра и весела као небо...{S} Ко би их сад видео, заклео би се да ни један од њих мрава није згази |
| Па као мимо турско гробље!{S} Да га је видео, то се видело; још га је двапут и добро погледао. |
| Лице му познато, а не сећа се где га је видео. „Познајеш ли ме?!...” — </p> <p>„Јок, бива!” </p |
| >Па се препе на један храст, са кога је видео борбу...{S} Разгледао је прилично, па се тек насм |
| еније!{S} А ма који од њих је два да је видео два-три села више од свог рођеног места!... </p> |
| истина што му је Маринко причао, кад је видео да су то све људи простосрдачни, али и поносити, |
| ту смо...{S} Још се више уверио кад је видео неке сенке што се мичу по ноћној хладовини.{S} Пр |
| ати да пође за Лазара... </p> <p>Али је видео, јасно видео да му је план покварен.{S} Осећао је |
| </head> <p>Чим је опалио пиштољ, чим је видео Станка да посрте и паде — Лазар се наједанпут окр |
| ашти његовој права правцата...{S} Он је видео како се она брани, опире, не стрепећи ни од гнева |
| и учинио! </p> <p>Иван завеза.{S} Он је видео пред собом разљућена риса.{S} Очи су Станкове муњ |
| ириваху главе његових душмана.{S} Он је видео лица како се смешкају, као да би хтели рећи: „Уза |
| ео Алексу, никако да се смири.{S} Он је видео тек сад колико је тај човек пропатио и колико још |
| као да му је у срце продирало.{S} Он је видео борбу, ужасну борбу...{S} Стојао је ту, као ђаво |
| ене за све, само не за Јелицу.{S} Он је видео само њу, њену дугу, смеђу косу, њене грахорасте о |
| чудно, тешко, паде му на душу.{S} Он је видео како се руше његови планови које је годинама зида |
| на му погледа право у очи.{S} Станко је видео њен одлучан поглед. </p> <p>— Казаћу им да га мрз |
| на прса... </p> <p>Иван, опет, пошто је видео Алексу, никако да се смири.{S} Он је видео тек са |
| увратио.{S} Лице му се смешкало, јер је видео Ивана кад се од Крушке враћао. </p> <p>— Помоз̓ б |
| није силазила с очију.{S} Откад је није видео, па опет она стојаше у машти његовој права правца |
| ад се жене девојке... </p> <p>Више није видео никога пред собом.{S} На очи му се навуче некакав |
| аред спусти тако густа магла да он није видео куд копа него је кривудао тамо-амо; на неким мест |
| рете и оде из авлије... </p> <p>Он није видео куд је ишао.{S} Очи су му играле у глави; а онај |
| и оно зашушта... а кроз то зелено лишће видео је како звезде бледе.{S} Бела јасна пруга пробија |
| се од Јелице.{S} Окретао се више пута и видео је како стоји и гледа за њим.{S} Кад се већ дохва |
| дсечеш...{S} Затвори очи да ништа не би видео... </p> <p>И учини му се како приђе неко и надене |
| е. — Само да га видим, па он више не би видео белога дана!...{S} Убио бих га као ништа!...{S} О |
| на срцу наше добро и наша љубав — он би видео да је тако.{S} Али шта ћеш му, кад неће ни да те |
| рине...{S} Возио је само ноћу.{S} Је ли видео да је Турчин богат — онда тај није стигао на друг |
| роде. </p> <p>— Право ми кажи; јеси ли видео Станка? </p> <p>— Као ово тебе сад! </p> <p>— А ј |
| } Ја тога новца нисам узео, нисам га ни видео, тако ми бога! </p> <p>Онда се окрете Ивану.{S} О |
| уке беху обузеле, он га није честито ни видео а толи познао. </p> <p>Човек тај беше Маринко. </ |
| ек онако планути за бан-бадава.{S} Јеси видео како се он у часу преобрази: од детета поста чове |
| овако пропевале! — рече Алекса. — Јеси видео где су ме затворили? </p> <p>— Видео сам. </p> <p |
| } Станко погледа Крушку. </p> <p>— Јеси видео, Турчине? </p> <p>Али Крушка ни да би речи. </p> |
| екај, Алекса брате, да испричам шта сам видео! — рече Маринко мирно и погледа га безобразним по |
| су наумили и попу и Јови...{S} Кад сам видео Лазара да коња појаха, ја се кретох овамо; знао с |
| .{S} Ја сам волео Јелицу.{S} Па кад сам видео да она тебе воли — хтедох полудети!...{S} А онај |
| <p>— Посрнуо је... посрнуо је... то сам видео!.., А ја сам гађао у главу... усред главе!...{S} |
| у!...{S} Он је посрнуо и пао.{S} То сам видео овим мојим рођеним очима! </p> <p>Па, опет, опет! |
| им жао једног од првих људи.{S} Баш сам видео како и поп и кмет окретоше главе да сакрију сузе. |
| } Красан човек!{S} Ја онаког попа нисам видео, не памтим!...{S} А и кмет!...{S} Не знаш ти, вел |
| је у твоју кућу. </p> <p>— Ја је нисам видео. </p> <p>Турчин му погледа у очи.{S} Али очи стар |
| и, на нас смешкате; па кад сам те првом видео како си сладак, а ја помислим: овај добра не мисл |
| ило да је све оно истина што је Маринко видео...{S} Не вара се Маринко!{S} Његово око види у на |
| опет помислим: ко зна!...{S} Да си само видео Алексу онога дана кад сам детету молитву читао!.. |
| а Лазара... </p> <p>Али је видео, јасно видео да му је план покварен.{S} Осећао је да већ више |
| у, ефендија.{S} Ти знаш да сам ја добро видео. </p> <p>— Па?... </p> <p>— Сад, ништа. </p> <p>— |
| — Лепо, Алекса, — рече кмет. — Он је то видео и прича.{S} А Ми хајдмо твојој кући.{S} Тамо ћемо |
| играло срце од радости.{S} Он је чисто видео ону одлучност на лицу Иванову.{S} Премишљао је са |
| Њему се учини да је баш ово дрво у сну видео.{S} Хтеде замолити да га уклоне одавде, али му се |
| !... — шаптао је он. — Ја сам их све ту видео: и попа, и кмета, и Станка и још једног хајдука!. |
| Крушка ћутаху...{S} Само си им на лицу видео како бледе, црвене и модре... </p> <p>Заврзан осе |
| ујем у добро од Турчина...{S} И кад бих видео овим својим старим очима — ја опет не бих веровао |
| богами, јест! — мислио је. — Ко је још видео и с тим подсмевати се!...{S} И кад је ствар за по |
| ког шушња, а ти немаш ни наде да ћеш га видети — онда је страшно!...{S} Ту стаје памет, ту усиш |
| браду: сваки је обријан; ретко ћеш кога видети с лулом, јер се тада слабо пушило.{S} Браду је п |
| знаш како волем што ћу једаред изблиза видети твога Крушку!... </p> <p>Станко је ћутао.{S} У њ |
| </p> <p>Већ се кроз дебла дрвећа могла видети она крчевина што се звала Салашко поље...{S} Дим |
| p>— Па, како си, Мило?...{S} Дао те бог видети! </p> <p>— Богу хвала! </p> <p>— Како на дому? < |
| прикривени!... </p> <p>Али како не може видети ништа, он се реши да наговори Турчина да претрес |
| аздрљи још више огрлицу, те Станко може видети и облину груди њених...{S} Као махнита јурну и п |
| ајдучке очи и кроз његову густину могле видети оне сенке што пролећу тамо-амо... </p> <p>— Хоће |
| богом! — рече харамбаша. — Овде ћемо се видети. </p> <p>Окорамише дуге шаре, па се кренуше.{S} |
| > <p>— Што? </p> <p>— Више те када неће видети.{S} Ко ти иде, оде ти глава као дулек! </p> <p>— |
| Ако те моје око данас види — нећеш више видети ћелавог темена!...{S} Нећу ја тебе више остављат |
| рали за њима...{S} Хајдуци су већ могли видети она застрашена лица.{S} Станко их припусти још б |
| Твоје је срце бујно.{S} Ти не можеш ни видети даље од носа.{S} А ако се по срцу поведеш, пре ћ |
| Црна Бара и Рача...{S} Свакад ћемо моћи видети сваки турски буљук. </p> <p>— Да седнемо мало — |
| пошто је главе на вама!...{S} Ја морам видети тога угурсуза што тако вешто уме подметнути крађ |
| од Турака, и оженићу те!...{S} Рад сам видети и ту радост за живота...{S} А, гле, ти за њу и н |
| ина...{S} Све се утишало, само си могао видети како ветар овде-онде повија суву спарушену траву |
| S} То је на први поглед по Станку могао видети. </p> <p>У први мах, кад је виде, Станко преблед |
| ушке послове.{S} Није било никакво чудо видети жену на разбојишту где преврће мртве и рањене, з |
| S} У њему виде она што се најцрње могло видети и задрхте... </p> <p>— Шта мислиш ти? — цикну Кр |
| у Јелицу.{S} Уздигла превез те се могло видети како јој оно једро лице полива руменило као рује |
| ој не задрхта.{S} Из очију јој се могло видети да је тврдо решена поднети и највеће муке, само |
| } А Ми хајдмо твојој кући.{S} Тамо ћемо видети да ли Маринко има право. </p> <p>— Хајде, кмете! |
| мо слеже раменима. </p> <p>— Данас ћемо видети колико нам Станко вреди! — рече харамбаша и погл |
| сигуран да се више овде на земљи нећемо видети!...{S} А старешина сам.{S} Можда сам ти кадгод ш |
| ку је врило у грудима.{S} Та он ће опет видети Јелицу!...{S} Да ли ће она пристати да пође за Л |
| ко вас бог учи, али ја свога крова нећу видети док не испуним своју заклетву.{S} Збогом!... </p |
| еш у дугу дану ходити по Мачви, а нећеш видети једног брежуљка; све је равно као тепсија.{S} За |
| ти од кога...{S} Него хајд, хајд!...{S} Видећемо и то!... </p> <p>Лазар изиде.{S} Срце му је иг |
| Баш сам уморан!...{S} Право велиш...{S} Видећемо се, само да мало одморим снагу... </p> <p>Али |
| ти, честити ефендија!...{S} Кад урадим, видећеш.{S} Ја не радим за паре.{S} Твоју љубав не може |
| ала; умем и ја казати шта мислим!...{S} Видећеш како ћемо се ми здружити и бити добри пријатељи |
| ца. </p> <p>А Маринко додаде: </p> <p>— Видећеш да ли ти још вредим! </p> <p>Нису дуго чекали.{ |
| и толикој човечности. </p> <p>А Крушка, видећи да је дотерао докле је хтео, само се осмехну, па |
| аше. </p> <p>Суреп погледа око себе па, видећи људе што донеше Заврзана где стоје, рече им: </p |
| доше узети и име и главу... </p> <p>Па, видећи да Станко ћути као заливен, настави: </p> <p>— Б |
| ит. </p> <p>— Шта ти је? — упита Петра, видећи га промењена.{S} Он се примаче огњишту и стаде ц |
| беху сасвим повукли...{S} Војвода Анта, видећи да се опет почињу прибирати, довикну Зеки: </p> |
| ка, нека, немој вадити! </p> <p>Јелица, видећи како се ушепртљила, приђе ближе и, загледа јој с |
| </p> <p>— Шта ти је? — упита харамбаша, видећи његово снуждено лице. </p> <p>— Зло. </p> <p>— З |
| шта ли?... </p> <p>Па се диже на ноге, видећи да Зека хоће да га ућутка. </p> <p>— Чекај да ре |
| <p>Иван се хтеде заплакати од радости, видећи како Крушка мази његовог Лазара. </p> <p>— Деде, |
| p> <p>— Шта је? — рече попа пренеражен, видећи како изгледа. </p> <p>— Није добро...{S} Алексу |
| > <p>— Али немој плакати!... — рече он, видећи сузу у њеним очима. — Немој!...{S} Ево људи нека |
| p> <p>— Па шта да радим? — упита Лазар, видећи да Маринко све зна. </p> <p>— Ја бих чинио све, |
| е освртати.{S} Замало дође и Јелица.{S} Видећи мајку бледу, њу нешто проледи. </p> <p>— Што си |
| ким местима састављао је сам прокоп.{S} Видећи да од његовог посла ништа нема, он се мане и про |
| арати. </p> <p>И онда окрете у шалу.{S} Видећи га весела и разговорна, Алекса се раскрави.{S} О |
| ушку, па готова посла!{S} Али се уздржа видећи само једнога. </p> <p>— Што да пуцам?...{S} С њи |
| >— Мир! — рече Станко, а срце му залупа видећи Лазара. </p> <p>Турци су ишли безбрижно.{S} Нико |
| ећа ону велику радост коју осећа радник видећи како му посао напредује; радост од које букну об |
| а сам говорио?... </p> <p>Дева се љутњу видећи да се сви смеју. </p> <p>— Гуске те разумеле!... |
| е толике бегове и војсковође... </p> <p>Видећи да се Турци повлаче, Зека се насмеја, па рече Ст |
| као да из дубине земље долази. </p> <p>Видећи она бледа лица, Чупић се насмеја: </p> <p>— Јадн |
| арије је јутро од вечера.{S} Кад сване, видећу.{S} Па се окрете дружини: </p> <p>— Јоване!{S} Ј |
| и: на њему старине видеше знаке живота, видеше како Господ одгони болештину од њега... </p> <p> |
| </p> <p>Пролазећи поред куће Алексине, видеше га пред кућом гологлав где стоји; дигао главу па |
| тећи.{S} Опет видеше Алексу пред кућом, видеше како се низ расплетене косе његове вода слева. < |
| е као јелени...{S} Кад отворише подрум, видеше Алексу где лежи усред оне каље.{S} Руке му окрва |
| о какву лепу шалу Заврзанову.{S} Кад га видеше, сви се дигоше на ноге </p> <p>— Помаже вам бог! |
| ти се створи међу њима Дева.{S} Чим га видеше, поскакаше.{S} Он само повуче Зеку за рукав...{S |
| апи, росише им одело.{S} Учини им се да видеше лице Господње, и као то се лице смешкаше на дете |
| севну оком.{S} И Катић, и Ногић, и Зека видеше нешто ледено у томе погледу. </p> <p>— Али... — |
| мише од чуда.{S} И они се узјазбише кад видеше Станка, који је плачући љубио руке старих родите |
| Кмет беше озбиљан.{S} Данас први пут не видеше сељаци његовог ведрог чела и осмејка.{S} И ведри |
| це детиње се преобрази: на њему старине видеше знаке живота, видеше како Господ одгони болештин |
| н грм напрема се. </p> <p>На ђубрету се видеше трагови копана.{S} Још беше влажно ђубре на оном |
| лак, не осврћући се...{S} Сви гледаше и видеше како замаче у луг, али нико не покуша да га заус |
| /p> <p>Поп и кмет иђаху ћутећи.{S} Опет видеше Алексу пред кућом, видеше како се низ расплетене |
| p>— Добро јутро! </p> <p>Кућани, кад их видеше, занемише од чуда.{S} И они се узјазбише кад вид |
| реко собе.{S} Подавио браду, па грицка, види се: нешто крупно мисли.{S} Најзад рече: </p> <p>— |
| уме заповедити... све!... </p> <p>— Па, види се, Иво, брате, види се!...{S} Ти знаш, ја, кад са |
| !... </p> <p>— Па, види се, Иво, брате, види се!...{S} Ти знаш, ја, кад сам дошао, не имађах по |
| , како јој нешто шапуће!... види, види, види, како се она смешка!... сигурно јој прича о своме |
| гледај, како јој нешто шапуће!... види, види, види, како се она смешка!... сигурно јој прича о |
| аше од сваке руке, али што год намисли, види да је детињасто.{S} С једним је био начисто: хајду |
| хватајући га за рукав од кошуље. — Ено, види, како се ребри!...{S} Гледај, гледај, како јој неш |
| да му каже. </p> <p>Угледа попову кућу, види како се мирно вије дим из баџе.{S} Он се осврну оп |
| едај, гледај, како јој нешто шапуће!... види, види, види, како се она смешка!... сигурно јој пр |
| нило му се да му неко иза леђа стоји... види му сенку... </p> <p>Тек опет се настави разговор.{ |
| зан рече; </p> <p>— Алал ти вера!...{S} Види ти се и по рукама, крваве су. </p> <p>— Дајте воде |
| , шта веле? </p> <p>— Много веле!...{S} Види се да су размажени!...{S} Веле да им се умиљаваш з |
| аганом око себе. — Ала је згодан!...{S} Види, Сурепе!... </p> <p>Суреп се одвојио од дружине, с |
| <p>— Симо, — рече кмет Јова одзбиљно — види-де овде. </p> <p>И показа штапом на оно влажно мес |
| а га. </p> <p>— Шта? — упита. </p> <p>— Види како је овај јатаган згодан, ево мани!... </p> <p> |
| о? </p> <p>— Не питај!...{S} Нико да га види!{S} Нит му ко бога назива ни прима!...{S} И чини м |
| мо уме заповедати...{S} Али сад, кад га види онако пресавијена где сузе лије, где се вије као ц |
| S} Треба да се ту нађе!... </p> <p>— Да види моју смрт...{S} Ваљда је он тога жељан!...{S} Него |
| са Симом жури овамо...{S} Она стаде да види, да чује шта је то... </p> <p>Станко стиже.{S} Он |
| питаше Станко. </p> <p>Јелица изиде да види.{S} Замало и врати се. </p> <p>— Деца нека помрла. |
| виде, али он се притиша и пође ближе да види шта баш тражи тај момак. </p> <p>Кућа је била отво |
| . </p> <p>Јелица мало–мало па отркне да види Петру...{S} Петра је боловала, али не од какве бол |
| а учини му се Станко.{S} Учини му се да види и гараву цев управљену правце па груди његове... < |
| ом граном.{S} Цупну два-трипут ногом да види је ли довољно јака, па викну: </p> <p>— Приведите |
| S} Ту је и чича Сима, кнез.{S} Дошао да види хоће ли му кмет што наредити.{S} Спокојно седи ста |
| е на тебе ред.{S} Право је да твој Маша види шта ће и с тобом бити! — рече он, па сиђе с дрвета |
| и смешкаше се, као добра домаћица, кад види госте на своме прагу.{S} Али набрзо изумре осмејак |
| ланове; о њима је дан-ноћ мислио; а сад види како се његови планови разлетеше као сапунски меху |
| н је мислио светити се зликовцу, па сад види кукавицу.{S} Окрете главу и пљуну... </p> <p>— Сра |
| , диже га и обеси о једну грану... „Сад види — рече му — шта ћу од твога Крушке урадити!...{S} |
| а нећу крви!...{S} Ја хоћу да ови народ види да му ја нијесам душманин!...{S} Ја хоћу да се бра |
| вркуће...{S} Земља оголела, а овде-онде види се по који прамен суве и спарушене траве...{S} Јес |
| ?...{S} Зар се и њему мршти чело кад ме види?...{S} Зар је и њему тежак мој бог?...{S} О, Творч |
| р, не бих му се могао одужити!...{S} Не види се прст пред оком!... </p> <p>— Хоћеш духана? </p> |
| е прође сагиње главу и чини се да га не види!... </p> <p>Једног дана Сима пролазаше пред њихове |
| е пронашао кривца, па се прави да га не види, него дремљиво трепће...{S} Али кривац као да чита |
| .. — упита Станко, а усне стискао да не види дружина како поигравају. </p> <p>— Коме ли се то у |
| ог дјечака нијесам видјео!...{S} Оно се види да ће бити кућаник и домаћин.{S} Миран, послушан, |
| } Није право мислио!... </p> <p>— То се види — рече Иван. </p> <p>— Ал̓ ја се не љутим иа нега. |
| — њему је свеједно!... </p> <p>— То се види по теби — добаци му Алекса као из рукава. </p> <p> |
| нко!...{S} Иди лагано, прикрадај се, те види да те старе очи нијесу превариле... </p> <p>— Ама. |
| : </p> <p>— Препни се на ову тополу, те види. </p> <p>Заврзан се успуза као мачка уз дебло.{S} |
| сам, рано моја!...{S} Ходи овамо да те види мајка!... </p> <p>Станко јој приђе руци. </p> <p>С |
| ту.{S} Никог свога до бога, који једини види моје жеље и моје срце!...{S} Све бих дао да ме сам |
| и имаш добре, очи: причучни па погледај види ли се когођ на обали?... </p> <p>Асо причучну и ст |
| ..{S} Не вара се Маринко!{S} Његово око види у најгушћој тами... </p> <p>И сад, хајдуци у селу. |
| један колац, дигли га увис, те се лепо види обријана глава. „Сад нам је право, па макар обе гл |
| људи виде да ме само џабе мрзе...{S} То види сваки коме је бог дао два ока да може видјети... < |
| куражи Алексиној. </p> <p>— А што се то види по мени? — упита Маринко, па му се безобразно унес |
| кунем, Лазаре!{S} Ако те моје око данас види — нећеш више видети ћелавог темена!...{S} Нећу ја |
| и ништа више.{S} Или уђе у село.{S} Ту види кућицу до кућице; уз кућу стаје, иза стаја бунар, |
| то, желео је да дође међ хајдуке, да их види, да проговори реч с њима, а опет није био задовоља |
| из тога погледа, који му вели: знам те, видим те!...{S} Ти си... не можеш побећи!... </p> <p>И |
| е, али мрети ми ваља, брате...{S} Елем, видим ја то... ништа!...{S} Као велим, он се са Лазаром |
| добро!...{S} Него, хајде у кућу!...{S} Видим ја већ шта теби треба! — рече Алекса и потапша га |
| /p> <p>— Добро, добро! — рече Алекса. — Видим ја да све бежи од мога дома!...{S} Иди, Симо, иди |
| ка — како се бринем за те!... </p> <p>— Видим, и... хвала ти! </p> <p>— Али ти ме мораш слушати |
| p> <p>— Па, ето... дођосмо... </p> <p>— Видим, али зашто?{S} Јесте ли дошли мене да хватате? </ |
| испред шанца — показује Зека. </p> <p>— Видим. </p> <p>— Него, чујеш војводо, </p> <p>— Шта, бу |
| учинити него што ће украсти. </p> <p>— Видим како си веровао! — рече Ногић пребацујући. </p> < |
| га видим!... — мислио је. — Само да га видим, па он више не би видео белога дана!...{S} Убио б |
| му душа да га нађе. </p> <p>„Само да га видим!... — мислио је. — Само да га видим, па он више н |
| Лазар је мени на срцу!...{S} Хоћу да га видим срећна и весела, па ћу онда и ја бити весео!...{S |
| боравио?...{S} То није истина.{S} Ја га видим!...{S} Он благосиља моју кућу!...{S} И живеће кол |
| је Алексе! — рече Иван. — Знаш, кад га видим онако расплетена, с чибуком у рукама, да бих се з |
| {S} Доста сте капале!...{S} Станите, да видим људе!...{S} Жељан сам их као травка росе!...{S} С |
| ем у висине и да се спустим у низине да видим моје...” </p> <p>Па као настаде нека збрка.{S} Он |
| па се диже колу...{S} Мислим се: дај да видим шта ли је оно чепркао!...{S} Док тек Лазар пројур |
| иташ? </p> <p>— Ништа.{S} Колико тек да видим да ли их познајеш...{S} Онда, кад ти познајеш те |
| ли, „шта ће Станко у вајату.{S} Одем да видим нема ли које од кућана.{S} Кад тамо — разбијен са |
| ако гледаш, ја сам у небу!...{S} Као да видим и бога и анђеле његове!...{S} Само тако!...{S} Сл |
| омогао! </p> <p>— Ја се мало свратих да видим шта радиш... </p> <p>— Баш си добро учинио, седи. |
| ..{S} Над нама је небо наоблачено, и ја видим ово мало ведрине!...{S} А волим ведрину!...{S} Ст |
| с двојица. </p> <p>— Јок. </p> <p>— Ама видим ја, попо!...{S} Не да се то сакрити!...{S} Ја не |
| у очи к небу, и на оним збораним лицима видим како се моле, а не надају се ничему ни од бога ни |
| </p> <p>— Лепо.{S} Или станем за грм па видим, или прислоним уво па чујем.{S} Лепих сам се ства |
| а и деца.{S} И данас ми срце заигра кад видим како се младеж баца камена с рамена, рве и скаче. |
| да, срце ми се цепало на парампарче кад видим само како га Јелица гледа!...{S} Е, дође, па ми с |
| </p> <p>— Нека стоји до сутра!...{S} Не видим!...{S} Али нека се склоне људи, да их не бије вед |
| ки црвени колутови на очима па ништа не видим... </p> <p>— Ама ко то пуца, људи? — упита Иванко |
| крв кључа од беснила...{S} Ја на очи не видим од муке...{S} Ако хоћете, пожурите; ако ли нећете |
| <p>— Не могох срцу одолети, дођох да те видим!...{S} Јелица пребледе.{S} Она виде човека да при |
| ад, јер би ми сад било убити се, кад те видим љутита, као ударити длан о длан!...{S} И досад је |
| ан!...{S} Мени букну образи само кад те видим!...{S} Та мени се није дало ни да те милујем!...{ |
| ...{S} Чим очи склопим, ја чујем јаук и видим погурене старце и старице како превијају ону неја |
| то ова моја уста кажу, ја или чујем или видим!...{S} Ја не лежем без велике нужде; а кад ме нуж |
| је загрли. — Смеј ми се да твој осмејак видим и у највећој осами и у најстрашнијем окршају!...{ |
| Пусти мене да радим!...{S} Ја сад добро видим шта ти желиш!...{S} И кад ствар буде свршена, ти |
| осврћући се на Вику Алексину. — Кад то видим, ја ти лепо причучим иза једног грма и узмем га н |
| S} Лазару писнуше оба ува. </p> <p>— Да видимо! — викнуше девојке. </p> <p>Станко приђе и стаде |
| прошевине? — пита Крушка. </p> <p>— Да видимо.{S} Ваљда ће бити! </p> <p>— Немој тако говорити |
| а никад не рваше. — А што? </p> <p>— Да видимо ко је бољи рвач? </p> <p>— Остави се! — рече Ста |
| силом осмехну па рече: </p> <p>— Баш да видимо! </p> <p>— Богами, ти си батли! — рече Заврзан. |
| жину...{S} Збогом!...{S} Дај боже да се видимо... </p> <p>— Дај боже!... </p> <p>Они се изљубиш |
| образ био, </l> <l>Кад Котора ниси, ни видио? — </l> <l>Ја ти зато ситан мејдан пишем, </l> <l |
| {S} Асо!{S} Ибро!...{S} Брзо напоље!{S} Видите тко је тамо!... </p> <p>Момци истрчаше у помрчин |
| оже заклати, а ти ходи!...{S} Дођите да видите! </p> <p>И харамбаша и хајдуци приђоше.{S} Турчи |
| а.{S} Куд ће вам душа, болан?{S} Зар не видите да вам је Турчин ухватио у своје канџе већ и сам |
| епо — рече Зеко — бог ће дати да и мене видите у окршају!.. </p> <p>— Добро, соколе, примам те! |
| , напаћен и намучен!...{S} А добри бог, видиш, како лепо даде!...{S} Ето, држим ову верну руку, |
| остати сакат? </p> <p>— Неће...{S} Ево, видиш, како миче прстима... </p> <p>Јелица је са страхо |
| </p> <p>— Па шта барата? </p> <p>— Ево, видиш!...{S} Па ти, болан, и не знаш шта се тако рећи н |
| мислим да је истина! </p> <p>— Е, тако, видиш! — насмеје се Крушка. — А сад иди с Лазаром до ку |
| ош? </p> <p>— Више нико. </p> <p>— Ето, видиш да не знаш!{S} Сем Лазара још је неко умешао свој |
| рчин, а Турчин је наш душманин...” Ето, видиш, ово је прост човек, али зна!...{S} А морам се с |
| p>— Дођох к теби, па шта ми наредиш!{S} Видиш, богу хвала, да се на данашње вријеме не оре и не |
| ог да, он да!{S} Ето, ова бубица!...{S} Видиш како мили.{S} А она је срећнија од човека...{S} Ш |
| За љубав свога дјетета отац може!...{S} Видиш, Лазо је добро дијете.{S} Он њу воли.{S} Грјехота |
| То сам већ учинио!...{S} Гледај!...{S} Видиш како пламен пробија кроз шиндру!... </p> <p>Иван |
| и једну!...{S} Говори, не онемио!...{S} Видиш како ја правим џумбус!” </p> <p>Наједанпут осети |
| а ћу њега шамаром! </p> <p>— Охо!...{S} Видиш ти јунака!...{S} Не смеш једном кркљавом Крушки н |
| ч по реч; не могу две наједанпут!...{S} Видиш, ти си још жут око кљуна, па не можеш да сватиш с |
| ..{S} Што те није мати̓ обула, а?...{S} Видиш како је Чупа обу вена; а Чупа, док се само убрише |
| удо једна?...{S} Што ћу ти оваки?...{S} Видиш, болан, да ова јадна кожа једва ово костију стеже |
| , певају... али то је мучан живот...{S} Видиш, ти си на учио да ручаш, да вечераш, да одспаваш, |
| </p> <p>Беху то људи млади и здрави.{S} Видиш како им здравље дија из сваког покрета. </p> <p>О |
| p>— Харамбашо! — рече Заврзан Станку. — Видиш колишно нас је...{S} А бог ми је сведок да ће мно |
| ди? </p> <p>— Добри, поштени. </p> <p>— Видиш, и ја тако мислим.{S} И ја се с њима добро познај |
| су Петрове покладе — рече он. </p> <p>— Видиш, а ја и заборавио! — рече Заврзан. </p> <p>И диже |
| врзан вршио да би се нашалио. </p> <p>— Видиш, газда Крушко, како лепо сунце сија.{S} Бадава!.. |
| ажим. </p> <p>— Онда носи.{S} И гдје га видиш, гдје га сретнеш — убиј!...{S} Јеси разумио: убиј |
| , међу људе, шâт буде боље!...{S} И, да видиш, боље овако!{S} Пре сам гледао како Турци бију, у |
| ао да у цркву иду...{S} Ретко у кога да видиш браду: сваки је обријан; ретко ћеш кога видети с |
| Сурепа!{S} Их, да ми је он овде, па да видиш џумбуса!...{S} Је ли, Дево, би ли примио и њега у |
| и неког хтели загрлити. </p> <p>— Па да видиш, и нас је било доста...{S} Дошао Ђорђе, па Лука, |
| од врати својим кућама? </p> <p>— Па да видиш, побратиме, добро!...{S} Овако се, богами, много |
| а више него оно што онај Крушка хоће да видиш!...{S} Ти ћеш још мало па, као и Маринко, отпарки |
| је!...{S} Молим те, харамбашо, дођи да видиш!...{S} Ако ниси знао да се и пушком може заклати, |
| азар не одговара. </p> <p>— Хоћеш ли да видиш ко је у кући Алексића, је л̓?...{S} Па што ћутиш? |
| арамбашо!...{S} Молим те, ходи овамо да видиш само...{S} О, људи божји, ако ово није мушки — ја |
| он својих људи...{S} И тек једног дана видиш а Црна Бара се поцепала, једну страну води поп, а |
| сом оде Крушки... </p> <p>— И тако, сад видиш — настави попа разговор који им Лазар баше пресек |
| и, месече! — мислио је он. — Ти сад све видиш и све знаш...{S} Што ли нисам нешто зрака твоја п |
| } Редови се турски проломише...{S} Овде видиш како пада човек, а онамо како се коњ пропиње те с |
| у с неба; дрва оголела, једва овде-онде видиш по који жут листак како лелуја тужан и усамљен... |
| Баш сам те и подигао мало више да боље видиш!...” </p> <p>И онда приђе њему, изврте га на леђа |
| н, с друге други, долазе судници.{S} Не видиш ту младића: све сами седи перчини.{S} Сваки се об |
| алоснији!...{S} Па... нигде му краја не видиш!...{S} Људи беже од тебе као да си кужан.{S} Толи |
| Немој, море!{S} Прођи га се!{S} Зар не видиш да је пуст?...{S} Он нема воље да ја кметујем...{ |
| >— А сад? — упита она. </p> <p>— Зар не видиш да наваљују из дана у дан...{S} Нема места на Дри |
| молити: </p> <p>— Господе!...{S} Да ли видиш моју беду?...{S} Смилуј се, Господе, овом робљу ш |
| Господе!{S} Ти нам буди пријатељ!{S} Ти видиш наше јаде, па буди благ отац и потпора нашим неја |
| подигли. </p> <p>Не прође много, а тек видиш: с једне стране један, с друге други, долазе судн |
| {S} За тренут-два нестаде га, па га тек видиш како се, као шило, пробио, пролећући као стрелица |
| сване, погледаћеш са шарампова, па ако видиш краја, чини од мене шта хоћеш!... </p> <p>— Дакле |
| ијатељи!...{S} Ја ти велим, док ти само видиш какви су људи ти Црнобарци — неће ти пасти на ум |
| кућана није скривено. </p> <p>– Ех, ето видиш! — рече Крушка и упиљи у Лазара... </p> <p>Лазар |
| знаш реда хајдучкога.{S} Дакле, кад већ видиш Турчина, узео си га чак и на око, опет не пали до |
| о завади, па да ја мирим!...{S} Тако би видјели да сам ја човјек!... </p> <p>Маринку се насмеши |
| јече! </p> <p>— Не плашим се. </p> <p>— Видјео си, нејма никог.{S} Него... шта си оно још хтјео |
| сјутра код суднице причати како си јуче видјео Станка кад је изишао из старог вајата Миражџићев |
| жџићевог, и како се крио да га ко не би видјео...{S} Јеси утувио? </p> <p>— Јесам, не бери бриг |
| } Мехо уђе у одају. </p> <p>— Кад си ти видјео оног Алексиног чапкуна? </p> <p>— Прије један са |
| S} Откад памтим, онаког дјечака нијесам видјео!...{S} Оно се види да ће бити кућаник и домаћин. |
| и сваки коме је бог дао два ока да може видјети... </p> <p>— Тако је. </p> <p>Турчин се насмеши |
| анко је ћутао. </p> <p>— Ти би хтјео њу видјети, је ли?...{S} Па добро, добро!{S} Не мореш се т |
| нем, док укинем једну непослушну главу, видјећемо онда!...{S} Слушаће они мене као снаше!...” < |
| миле ласти ребрити по Црној Бари!...{S} Видјећемо да ли више вриједим ја или Усо из Богатића, т |
| амо њима дато да буду добри људи?...{S} Видјећемо!... </p> <p>— Баш сам им свесрдно говорио... |
| ш се ти трзати, ја сам твој добро...{S} Видјећемо је! </p> <p>— Хајде! — рече Станко журно. </p |
| шалу исто као ти и ова друга браћа.{S} Видјећеш како се и ја умијем шалити усред најљућег окрш |
| апкуна? </p> <p>— Прије један сахат.{S} Видјех га у воћу, код куће.{S} Лазар обори главу, као д |
| м ти, бива, чак и у коло, па баш га тад видјех.{S} Е, брате, одвојио је од друге младежи!...{S} |
| Дрине, и од највишег врха Цера планине, Видојевице, до Саве...{S} То је простор од дванаест сах |
| ао, Мачва је равница која се протеже од Видојевице до Саве, дакле дуж реке Дрине, која је грани |
| мање у селу.{S} Са људима се врло ретко виђао; па и ако дође каткад на састанак, он ћути, или, |
| човек!... </p> <p>— Није добро што рибе виђаш... — рече један стари Турчин. — Како би било да м |
| чеше ваљати сиви облаци...{S} Овде-онде виђаше се по нека сјајна звезда како дашће и напреже се |
| иво, тако јасно, да он ништа друго и не виђаше сем њих.{S} Ову грмљавину што је небеса проламал |
| држимо Ивана.{S} Он је човек поштован и виђен.{S} Лазар је твоја сенка.{S} Он ће за тобом и у в |
| е Ивана, сад још и Милоша.{S} То су два виђена човека, могу и кметовати. </p> <p>— Ха!... кмето |
| сад, хајдуци у селу.{S} Поп, кмет и сви виђенији људи су с њима.{S} Он је већ гледао како се Цр |
| <p>— То је паметно...{S} И тако говори виђенијим људма.{S} Боље је скинути сто турских глава н |
| кућу чељади, па све здраво и весело, па виђено и чувено; па остао частан међу људима и пред све |
| гране за њим, па му се учини да га неко вија.{S} Беше заборавио да је крај њега био Маринко...{ |
| гледати човека где се пред њима као црв вије... </p> <p>Петра изиде из куће.{S} Она није ништа |
| онако пресавијена где сузе лије, где се вије као црв пред ногама његовим... сад му све оде...{S |
| је стало недахнимице и гледаше како се вије његов вити стас.{S} Јуначко срце Заврзаново не мож |
| >Угледа попову кућу, види како се мирно вије дим из баџе.{S} Он се осврну опрезно на све стране |
| кући.{S} Кад виде Станко како се мирно вије онај бели дим с крова његова и како право иде горе |
| Што ли нисам нешто зрака твоја па да се вијнем у висине и да се спустим у низине да видим моје. |
| а.{S} А кад им станеш очи у очи, они се вију као црви!...{S} Мислио сам да је бар Лазар друкчиј |
| ко!{S} Ти знаш колико смо ми на Маринка викали.{S} А он за Маринка вели да је то баш добар чове |
| ар — нигде никога!{S} Турчин је псовао, викао, претио свима чудима.{S} Маринко је ћутао оборене |
| губи. </p> <p>— Алекса!...{S} Алекса! — викао га је неко.{S} Он отвори очи и виде Маринка над с |
| нигде никог. </p> <p>— Даље!{S} Даље! — викао је Турчин. — Њетко јест!{S} Потражи!{S} Потражи!. |
| дове. </p> <p>— Јуначки само, Сурепе! — викао је Заврзан. — Зар да не осветимо Станка?...{S} Та |
| почеше дизати. </p> <p>— Ама, седите! — викао је Алекса. </p> <p>— Хвала!...{S} Није време весе |
| да прегони. </p> <p>— Браћо!{S} Људи! — викао је Заврзан одушевљено. </p> <p>— И ја умем гађати |
| ј се!...{S} Они ће те други смотрити! — викао је Маринко, хватајући га за рукав од кошуље. — Ен |
| S} Што им не кажу: идите, море, кући! — викао је старац. — Све се искварило!...{S} Нема ту момк |
| штољ.{S} Он се трже. </p> <p>— Устај! — викао је Ногић.{S} Он скочи и погледа нада се. </p> <p> |
| ваљи. </p> <p>— Само јуначки, браћо! — викао је Чупић. — Немојте журити!{S} Хитар одвише, срећ |
| >— Али, седи, попо!{S} Седи, Јово!... — викао је Иван, јер се и поп и кмет беху дигли да иду. < |
| мреше сузе... </p> <p>— Зар ја лопов? — викао је гласно. — Зар ја лопов, што туђе сламчице ниса |
| стити тако налијо.{S} Оп је непрестанце викао: </p> <p>— Симо!...{S} Симо!...{S} Сима најзад ст |
| раћао кући пун зловоље, те је праскао и викао на укућане, на жене, па чак и на веселу дечицу... |
| они затекоше лом.{S} Иван је праскао и викао.{S} Зар он, Иван Миражџић, па да буде одбијен?... |
| ока отворити.{S} Маринко је непрестано викао... </p> <p>Једва се Лазар освести и познаде глас. |
| рече благо и весело као да није малочас викао. </p> <p>Млађи приђоше руци и оцу и матери, и онд |
| .. </p> <p>Он скочи као помаман и стаде викати: </p> <p>— Мучите ме!...{S} Убијте ме!...{S} Сец |
| свестан, још силан и бесан...{S} Не хте викати ни молити за милост...{S} Једаред му се учини да |
| ш се опет устумара...{S} Наједаред поче викати. </p> <p>— Ја ћу је отети!...{S} Ако ли она не х |
| <p>— Дијете!...{S} Дај-де још ракије! — викаше Алекса. </p> <p>И Мара им донесе опет пуну чутур |
| уљудна.{S} Никад кавге ни ината, никад вике ни галаме; а већ о псовци да не говорим.{S} За њу |
| p>Срце је повуче за њим.{S} Хтеде да га викне, да се здружи с њим; с њим да броди мирне дубраве |
| смотри Лазара.{S} Он пође, заусти да га викне, а Лазар паде... </p> <p>Лазаре!...{S} Лазо!... в |
| онамешташе. </p> <p>— Пазите!...{S} Кад викнем: „Јуриш”! — сви ножеве иза паса, па јурните па д |
| га чак и на око, опет не пали док му не викнеш: стој!...{S} Јеси упамтио? </p> <p>— Јесам, хара |
| јатаган му сева... </p> <p>— Не дај!... викну неко. </p> <p>Један Турчин на добру хату пројури |
| паде... </p> <p>Лазаре!...{S} Лазо!... викну га. </p> <p>Али Лазар беше онесвеснуо од силна ст |
| Шта ту ваздан!...{S} Смеш — не смеш?! — викну Лазар, а беоњаче му од зала закрвавиле. </p> <p>— |
| оговори у Црној Бари. </p> <p>— Дева! — викну поп. </p> <p>— Јест, он!{S} Он је све чуо!... </p |
| пић се пљесну рукама: </p> <p>— Дева! — викну он. </p> <p>— Ја сам, Стојане. </p> <p>— Одакле т |
| </p> <p>— Аха!...{S} Чек’ сад Лазара! — викну младеж склањајући се.{S} Лазар приђе мети.{S} Све |
| . </p> <p>— Море, главе турског цара! — викну Заврзан. </p> <p>— На посао! — заповеди харамбаша |
| оно звездано небо: </p> <p>— Господе! — викну он. — Ти, који си дао живота и најмањем црву, бла |
| е кроз главу... </p> <p>— Побратиме! — викну га Зека. </p> <p>— Шта је? </p> <p>— Шта би било |
| p>— Устајте, сватови, на ноге лагане! — викну из петних жила. </p> <p>Чељад прену из сна и уста |
| <p>— Никад није много добре дружине! — викну Јовица. </p> <p>— Онда... не браним!... </p> <p>П |
| и слепим очима. </p> <p>– Склони се! — викну он. </p> <p>— Аха!...{S} Чек’ сад Лазара! — викну |
| /p> <p>— Добро. </p> <p>— Спремај се! — викну харамбаша.{S} И док длан о длан, све је било гото |
| ој одаји. </p> <p>— Гдје си, човјече! — Викну он како Маринко прекорачи праг. — Гдје си?...{S} |
| е Лазар. </p> <p>— Скачем стопу више! — викну Станко Алексић. </p> <p>— Мањ ти? — повика момчад |
| таше са свију страна. </p> <p>— Пази! — викну Зека. </p> <p>Погледаше...{S} А упутила се у трку |
| дружину... </p> <p>— Погибе Заврзан! — викну Станко Зеки. — Јуриш тамо! </p> <p>И упаде у најг |
| лан, све беше готово. </p> <p>— Дево! — викну Станко. </p> <p>Али Деве беше нестало. </p> <p>— |
| и се осевапио него што си њега родио! — викну кмет строго.{S} Алексу освестише ове речи пуне пр |
| че Латковић, па седе. </p> <p>— Зеко! — викну Заврзан. </p> <p>— Чујем. </p> <p>— Хајде прескач |
| мицао испред свију. </p> <p>— Станко! — викну га Суреп. </p> <p>— Шта је? </p> <p>— Лакше. </p> |
| рамак да у кућу носи. </p> <p>— Јело! — викну она. </p> <p>— Чујем, нано. </p> <p>— Дела, однес |
| а се договоримо и разговоримо, браћо! — викну Зека. </p> <p>Све се окупи око њега. </p> <p>— И |
| старине код суднице. </p> <p>— Браћо! — викну Јова са доксата. — Ја сам вас позвао да вам кажем |
| ? — упита Иванковић. </p> <p>— Лазар! — викну неколико њих.{S} Станко трљаше очи... </p> <p>Кад |
| те ми лагати!...{S} Скачем још стопу! — викну Станко. </p> <p>— Е, чекај! — рече Лазар. </p> <p |
| ело паде на постељу. </p> <p>— Свећу! — викну Крстивој. </p> <p>Јелица му додаде упаљену воштан |
| </p> <p>— Имењаче!...{S} Имењаче!... — викну и ухвати га за руку. </p> <p>— Чујем! — одговори |
| попу. </p> <p>— Нађите места Деви!... — викну старојко. </p> <p>— Ево!...{S} Ево!...{S} Ходи ов |
| ава... </p> <p>— Бабо!...{S} Нано!... — викну Станко обливен сузама, и улете у кућу, па им стад |
| <p>— Мехо!...{S} Ибро!...{S} Асо!... — викну Крушка.{S} Пандури притрчаше. </p> <p>— Све прету |
| да нећете да их мучите мене ради?... — викну Станко. — Попо!... — и глас му поче претити... — |
| p>— Ево ноћи!...{S} Хоћемо ли кућама? — викну један. </p> <p>— Можемо! — рече неколицина. </p> |
| > <p>— Знате ли где је ударио куршум? — викну Шокчанић. </p> <p>— Где? — заграјаше са свију стр |
| ски врисак... </p> <p>— Је л̓ готово? — викну старојко. </p> <p>— Готово! — одговорише му. </p> |
| добро! — рече Милош. </p> <p>— Дајеш? — викну Алекса. </p> <p>— Дајем. </p> <p>Алекса му притрч |
| е освртати тамо и амо, као луд.{S} Онда викну брата и жену. </p> <p>Кад му ови дођоше, он онако |
| ека. </p> <p>— Како ти хоћеш...{S} Зека викну: </p> <p>— Уја!...{S} Чета стаде. </p> <p>— Јесте |
| азно.{S} Пушке престадоше. </p> <p>Зека викну: </p> <p>— Стој! </p> <p>— Што? — упита Заврзан. |
| е Станко и трже белокорац. </p> <p>Зека викну дружину и отвори капију на шанцу. </p> <p>Полетеш |
| <p>Али Милош ни маћи... </p> <p>Крушка викну пандуре.{S} Ови утрчаше и стадоше га поливати хла |
| ут ногом да види је ли довољно јака, па викну: </p> <p>— Приведите га ближе! </p> <p>Маринко се |
| чи на бедем шарампова, погледа доле, па викну: </p> <p>— О Турчине! </p> <p>— Шта је? — одазва |
| </p> <p>Докопа своју шару са земље, па викну: </p> <p>— Боже!... хвала ти!...{S} А сад — Турци |
| </p> <p>Стаде онако диван и поносит, па викну: </p> <p>— Добро вече!... </p> <p>Све поскочи на |
| данпут преобрази.{S} Он пољуби шару, па викну: </p> <p>— Браћо!...{S} Срце ми моје каже да је б |
| .{S} Ниси ни куршума заслужио!...{S} Па викну: </p> <p>— Заврзане!...{S} Почни!... </p> <p>Па с |
| ренутак.{S} Скочи на бедем, трже нож па викну: </p> <p>— За ножеве!... </p> <p>И упадоше у Турк |
| ло. </p> <p>Кад стигоше на капију, попа викну.{S} Једна снаха изиде, те им отвори капију и позв |
| Сима сагао главу, па одмиче.{S} Алекса викну још јаче. </p> <p>Сима се бајаги закашља.{S} Али |
| пуштала лагано као смрт...{S} Харамбаша викну дружини да се богу помоли. </p> <p>Преста шала и |
| им опасност долази... </p> <p>Наједаред викну ђедо: </p> <p>— Шта је ово? </p> <p>— Шта? — прив |
| ам дружину обићи!... </p> <p>Поп Милоје викну: </p> <p>— Не задржавај га, Алекса!{S} Он зна шта |
| учинити сад, одмах! </p> <p>Па устаде и викну: </p> <p>— Војко! </p> <p>Војко се занео, слушају |
| ан. </p> <p>Онда се наједанпут окрете и викну снаху Мару. </p> <p>— Што ме зовеш, бабо? </p> <p |
| ртни час!... </p> <p>Па уздиже гласом и викну: </p> <p>— Још једанпут велим: коме је живот мио, |
| теже сабљу.{S} Отвори врата шарампову и викну: </p> <p>— За мном, јунаци! </p> <p>И отвори се ј |
| } Пожури!... </p> <p>Станко узе пушку и викну: </p> <p>— Полази! </p> <p>И док длан о длан, све |
| Лазара како одбија откосе... </p> <p>И викну: </p> <p>— Лазаре Миражџићу! </p> <p>Глас му се р |
| е ово!... </p> <p>А кад забеле зора, он викну: </p> <p>— Сурепе! </p> <p>— Шта је? </p> <p>— На |
| је био у авлији.{S} Како га смотри, он викну.{S} Али се Сима учинио глув. </p> <p>— Симо!...{S |
| пре тога тренутка на оваку заповест, он викну, а глас му јекну по оној дубрави: </p> <p>— За но |
| а и закуца, али не доби одговора.{S} Он викну: </p> <p>— Еј, домаћине! </p> <p>Нико се не одзив |
| води. </p> <p>Станку заигра срце.{S} Он викну: </p> <p>— Пази!... </p> <p>А Деви рече: </p> <p> |
| оге, страшне дринске вртлоге...{S} Неко викну: </p> <p>— Сад смо пропали!...{S} Скачи у воду!.. |
| уму... — простења Крушка. </p> <p>Суреп викну: </p> <p>— У подрум идите па изведите Алексу! </p |
| Већ се могаху распознати лица.{S} Чупић викну: </p> <p>— Пали!... </p> <p>Осу грмљавина као из |
| и Јова пођоше такође кућама.{S} Иван их викну: </p> <p>— Чекајте, и ја ћу с вама.{S} И пођоше. |
| о пута разговарали...{S} Иза оног жбуна викнула га је једном, кад је туда пролазио, показујући |
| ледена рука ухвати за главу...{S} Хтеде викнути, али не може.{S} Умре сваки дамар у њему...{S} |
| неста с очију, он се покаја и хтеде је викнути. </p> <p>Али се уздржа... </p> <p>Још му је грм |
| писнуше оба ува. </p> <p>— Да видимо! — викнуше девојке. </p> <p>Станко приђе и стаде на мету.{ |
| Ево!...{S} Ево!...{S} Ходи овамо!... — викнуше са свију страна. </p> <p>Дева се препе на она к |
| јуче у колу било.{S} Обојица наједанпут викнуше: </p> <p>— Станко?! </p> <p>— Станко — рече Ива |
| па изиде из суднице и не осврћући се на вику његову. </p> <p>То је био први напад Иванов на Але |
| тави Маринко спокојно не осврћући се на Вику Алексину. — Кад то видим, ја ти лепо причучим иза |
| ше онесвеснуо од силна страха, па не чу вику његову.{S} Маринко клече на једно колено па му при |
| p>Он диже главу.{S} Журава се пред њима вила као гуја; скоро да усахне од велике суше и врућине |
| иђе те одсече једну дивљу лозу, која се вила око једног дрвета, и оде најлак, правећи гужву. </ |
| азило!...{S} Морам молити ноге да пођу, вилице да жваћу, јер зуба немам, и очи да гледају...{S} |
| окоћу до миле воље, али овако... стегао вилице и натурио осмејак на лице... </p> <p>Све беше сп |
| p> <p>Мачва није богата виноградима.{S} Вина си могао наћи врло ретко, а ретко се и тражило: са |
| двојене у једном убрусу.{S} Поиска мало вина и донеше му. </p> <p>— Можеш ли се придићи? </p> < |
| Ногић, Јован и Јовица — узвикују као да вино пију и косе као смрт...{S} Наједаред, као да се не |
| наши дедови. </p> <p>Мачва није богата виноградима.{S} Вина си могао наћи врло ретко, а ретко |
| година живота!...{S} Ово што си се сад вио преда мном, ово је плата за моје непробдивене ноћи, |
| оше пред кућу Ногићеву.{S} Беличаст дим вио се на баџу и ишао право к небу, као чиста душа прав |
| а ноге.{S} Поп Милоје скиде шару што је висила на дрвеном чивилуку, па се прекрсти. </p> <p>— Г |
| турице, што му је преко рамена о кајишу висила, па вели Деви: </p> <p>— Хајде да пијемо даћу он |
| е белог смока; о моткама, над огњиштем, висиле су целе сланине...{S} Народ је био вредан и раде |
| сам нешто зрака твоја па да се вијнем у висине и да се спустим у низине да видим моје...” </p> |
| он поуздано.{S} Харамбаша показа један висок пањ недалеко од себе. </p> <p>— Деде! — рече. </p |
| ало! — рече Станко. </p> <p>Зека, онако висок, диже га сасвим до гране.{S} И Станко привеза пој |
| има, не би веровали.{S} Пањ је био врло висок. </p> <p>— Заврзане, Заврзане! — заграјаше са сви |
| их породица.{S} Одликовале су се својим високим крововима од шиндре, наткривеним димњаком, а ко |
| гору...{S} А и куд би могло!{S} Небо је високо, а земљом ходе душмани.{S} Шума је бранила слобо |
| >Стабло је било право као стрела и врло високо.{S} Све до саме круне нема ниједне гранчице. </p |
| , стари познаник, тако те поздравља оно високо слеме и онај димањак с наткровом.{S} Па ти се чи |
| или; расли у добру, па одрасли ојачани, вити и стасити.{S} Дика ти је било погледати!... </p> < |
| едахнимице и гледаше како се вије његов вити стас.{S} Јуначко срце Заврзаново не може отрпети, |
| </p> <p>— Пали! </p> <p>Тобџија принесе витиљ и трешњевац рикну... </p> <p>Плотун му не даде ни |
| заповеди Чупић.{S} Тобџија опет принесе витиљ. </p> <p>— Пали!... </p> <p>Тек је топ издушио, а |
| } Тобџија стојаше код топа са запаљеним витиљем и чекаше заповест да га принесе ваљи. </p> <p>— |
| никог... </p> <p>Цела зима прође у томе витлању.{S} Боже!...{S} Како ли се изменила Црна Бара! |
| /p> <p>— Одох да ти кажем оцу.{S} И као вихор изиде из вајата...{S} Јелица оста непомично. </p> |
| ја!... </p> <p>Па се окрете и јурну као вихор...{S} Хтео је сакрити сузе које га гушише... </p> |
| /p> <p>— Теби, буљубашо. </p> <p>— Јеси вичан свакој муци и невољи? </p> <p>— Не знам шта би у |
| Дај да ијем! </p> <p>— Сад, сад, ага! - виче он и скаче, онако изувен, пред незвана госта, те м |
| . </p> <p>— Устај, побратиме, ево га! — виче Зека. </p> <p>— Кога? — упита он бунован. </p> <p> |
| рце.{S} Брзо приђе. </p> <p>— Ево га! — виче Заврзан. — Знао сам ја да Суреп мене мора наћи! </ |
| души... </p> <p>— Заврзане, Заврзане! — виче Јован. </p> <p>— Шта је, Клемпо? — одазва се Заврз |
| н се трже и погледа. </p> <p>— Устај! — виче Суреп, јер то он беше. — Зар не чујеш колико гавра |
| ако пушком коље, заслужио је пашалук! — виче одушевљени Заврзан. </p> <p>— Јесте готови? — пита |
| <p>— Нема барута!...{S} Да јуришамо! — виче Заврзан. </p> <p>И скоро да се реше, али се диже Д |
| него велим да нас је бог дао више!... — виче Заврзан. </p> <p>— Доста нас је!... — вичу сви. </ |
| а! </p> <p>— Полази! ...{S} Седај!... — виче старојко. </p> <p>Зека отрча невести и посади се с |
| га је оборио!...{S} Срам га било!... — виче Станко Јуришић. — Онда је требало и ја њега, што м |
| Али он је онако окумешан око свега... — виче Маринко. — Па шта велите, браћо? </p> <p>— Хоћемо! |
| а, Суреп, и сви... „Да их помлатимо!” — виче Зека. „Да правимо џумбус!” вели Заврзан...{S} А Јо |
| што ми је одскочио!... </p> <p>— Није — виче Шокчанић. — Требало би од Црне Баре направити гроб |
| сеље... </p> <p>Заврзан скинуо капу, па виче: </p> <p>— Док на једној страни јаучу, ми певамо!{ |
| Нико то не умије као Маринко!...{S} Ви вичете па тог човјека, а богами, то је један добар човј |
| очи, па онако буновна упита: </p> <p>— Вичеш ти, мајко? </p> <p>— Ја, кућо. </p> <p>— Да ниси |
| p>— Тако је!...{S} Иванко право вели! — вичу Јован и Јовица. </p> <p>— Море, није о томе на кол |
| е Заврзан. </p> <p>— Доста нас је!... — вичу сви. </p> <p>— Ми се не бојимо Турака!... — рекоше |
| на мала дечица обиснула око паса његова вичући: </p> <p>— Чијо!...{S} Чико!... </p> <p>Он је љу |
| де. </p> <p>— Та, мајковићу, одрех гушу вичући те!... </p> <p>— А... нешто не чујеш!...{S} Оста |
| и рече: „Е, довде дође!{S} Ја их, вала, више не могу трпети, па да бих знао круну попети!...{S} |
| што смока, те заседоше. </p> <p>— Вала, више сам ти жедан него гладан — рече Заврзан. — Него, м |
| п ућута, пређе једанпут преко собе, па, више за себе, рече: </p> <p>— Да су ми рекли:{S} Станко |
| атан но непријатан, више благ но суров, више тих но напрасит.{S} Није се туђио од људи, баш је |
| ћута мало.{S} Затим промумла кроз зубе, више за себе: </p> <p>— Старије је јутро од вечера.{S} |
| о и други...{S} Готово извећао од туге, више се није ни обраћао људима.{S} Није ишао на састанк |
| } Он виде да ако му Јелица сад измакне, више никад неће бити његова...{S} А то не сме бити!...{ |
| p>Лазару се напрегоше прса.{S} Он рече, више за себе: </p> <p>— Ја њега морам убити! </p> <p>— |
| ио очевидан.{S} Турци, кад дођоше себи, више и не мислише на борбу и одбрану него на бекство... |
| е такав. </p> <p>Он беше, може се рећи, више пријатан но непријатан, више благ но суров, више т |
| знам да си ми ти пријатељ.{S} И, веруј, више волим твоју љубав него што се плашим њихова неприј |
| е се рећи, више пријатан но непријатан, више благ но суров, више тих но напрасит.{S} Није се ту |
| Црне Баре?...{S} Доста сам старешовао, више не морам?...{S} На!...{S} Ево вам вашега штапа, па |
| срце... </p> <p>— Да си стену извалио, више би се осевапио него што си њега родио! — викну кме |
| чиниш, Јово? </p> <p>— Не могу, браћо, више!...{S} Ја мислим да је право да се смирим мало... |
| глас једне совуљаге што беше на дрвету, више њега. </p> <p>Он диже главу и стаде зверати око се |
| /p> <p>— Боље тебе нашао! — рече Милош, више из навике да тако отпоздрави него што би му то на |
| су пре неколико дана.{S} Идем да кажем: више се не може трпети...{S} Па кад њима то кажем, онда |
| ш ли ти да бих ја волео најљући окршај; више бих волео то него завирити у један збег!... </p> < |
| чак бога не назива... </p> <p>И гле!{S} Више није зрака него опет човек.{S} На очи му се стаде |
| смо се већ договорили и заверили!...{S} Више ништа не може нас повратити да одустанемо од наше |
| ...{S} Заврзан је био душа голаћа...{S} Више нико није мислио о својој глави... </p> <p>И проло |
| апи падоше и оросише му седу косу...{S} Више по нагону него што је осећао потребу да се од кише |
| ањеницима севаху очи од задовољства.{S} Више нису осећали рана, као да их и не беше на телу њих |
| је преко срца и љутио се без узрока.{S} Више у њему није гледао јарана него крвног душманина... |
| да их је оштра коса смрти дохватила.{S} Више се ни Заврзан не насмеја.{S} Неста оних веселих ша |
| страшнији од страшнијега стизао је.{S} Више не беше радосних вести...{S} Оборише главе голи си |
| ричати приче.{S} Али весеље пресече.{S} Више се не чу ни песме ни пуцња.{S} Изгледало је као да |
| су већ два јака човека у Црној Бари.{S} Више ће вредити двојица него један.{S} А после, Лазар т |
| /p> <p>Скочи један, па као у бездан.{S} Више се не појави...{S} Скочи други — исто тако... </p> |
| </p> <p>– Доста... </p> <p>И умукну.{S} Више не знаде ништа рећи.{S} А и њој није било боље.{S} |
| ио са својима? </p> <p>— Што? </p> <p>— Више те када неће видети.{S} Ко ти иде, оде ти глава ка |
| иже на ноге. </p> <p>— А што? </p> <p>— Више је нећете наћи.{S} Она је у Алексиној кући.{S} Као |
| м, Лазар. </p> <p>— И ко још? </p> <p>— Више нико. </p> <p>— Ето, видиш да не знаш!{S} Сем Лаза |
| !...{S} Само нас гроб може раставити, а више нико. </p> <p>Он се загледао, забленуо... душа му |
| ар.{S} Он је мислио да Ивану нема права више нико судити до он.{S} Зато се испречи пред харамба |
| <p>— Да ми је да осети!...{S} Па да га више заболе његови греси него муке којима бих га мучио! |
| <p>Али ни Петра ни Јелица не хтедоше га више пустити.{S} Дигоше се с поњавама и јастуцима те у |
| се окупила сва дружина Станкова, али га више не зваше харамбашом него буљубашом (капетаном). </ |
| а и слеже раменима... </p> <p>Турчин га више не може гледати.{S} Оне мирне речи, оно ведро чело |
| и да онај који те се такне, никог свога више загрлити неће!...{S} А ти... бићеш моја!...{S} Збо |
| о да вам кажем: хвала на почасти!{S} Ја више не могу бити кмет.{S} Кућа, па старост и слабост, |
| Ни цврчак не цврчи, ни из земље не дија више топла пара... све се ућутало, све одмара сањиве оч |
| поремети...{S} Он је дотле волео Станка више него оба брата; а отада Станко му поче излазити из |
| тар се више не враћа плугу, његова рука више не држи руцеља плужних, он чак и не сања више о св |
| од њих је два да је видео два-три села више од свог рођеног места!... </p> <p>Па и сама жена т |
| виде он велику радост, која је вредила више од свију похвала... </p> <p>— Одскочио си, али да |
| се огледала сталност, која је говорила више од сваке речи. </p> <p>Крунија седе на креветац.{S |
| ја позвао да брани сиротињу?...{S} Нема више!...{S} Што је срца и јунаштва — овде је!...{S} Вам |
| јесу јади, мој попо! .....{S} Ту и нема више сумње... </p> <p>— Па ко је? — рекоше углас и поп |
| па напоље!...{S} Под мојим кровом нема више места за тебе!... </p> <p>— Хвала, бабо! — рече он |
| азим!...{S} А што?... </p> <p>— Он нема више ћери. </p> <p>— Да није умрла?!... — привикаше сви |
| ?{S} Ја сам човек стар.{S} А Крушка има више вере у мени него у свима његовим пандурима.{S} Па |
| велика, нема ни онолико оружја, али има више срца!...{S} Ја сам гледао како неколико људи разго |
| јка са снахама двораше рањенике.{S} Она више не беше немоћна.{S} Гледала је бабу Стоју, па је и |
| еда жалостиво за њом...{S} И што је она више одмицала, њему све жалије...{S} А кад је неста с о |
| е држи руцеља плужних, он чак и не сања више о своме пређашњем животу.{S} И славни песник устан |
| у душом.{S} Погледа захвално Сурепа, па више за се рече: </p> <p>— Да бар могу мирно боловати! |
| /p> <p>— Па, онда? </p> <p>— Онда ништа више.{S} Ја рекох да се смуши, тако ме нападе... </p> < |
| то: њиву, пашњак, њиву, пашњак, и ништа више.{S} Или уђе у село.{S} Ту види кућицу до кућице; у |
| .{S} Он виде само да је бегунац и ништа више... </p> <p>Нека страшна мисао, страшна као авет, д |
| но смерно девојче, него олуј који ништа више не може задржати. </p> <p>Крунији се одсекоше ноге |
| Јесте, полудео си!{S} Ти не видаш ништа више него оно што онај Крушка хоће да видиш!...{S} Ти ћ |
| е могу похватати.{S} Јер, Црнобарци сад више њих и не сматрају друкчије него као људе који срећ |
| дети ћелавог темена!...{S} Нећу ја тебе више остављати!... </p> <p>И што се ближе примицао мест |
| теже...{S} Он осети како га та рука све више и више стеже: како хладни прсти утањају све више и |
| о минута.{S} Вода је међутим куљала све више и више.{S} Давно је прешла преко колена... </p> <p |
| дише Станка у кући њеној, она га је све више волела.{S} Он беше свака њена мисао.{S} Повучена у |
| исли ни о чему!... </p> <p>Сунце је све више и више нагињало западу.{S} Врућина је попуштала... |
| кове муњом палиле... </p> <p>Дан је све више освајао.{S} Сунце је пробијало кроз густо лишће и |
| одатле посматраше. </p> <p>Глава се све више примицала лако, неосетно, да се једва шаш заљуљао. |
| седоше за совру пред кућом, која се све више пунила одабраним узовницима. </p> <p>Станко беше о |
| иде.{S} Мало-помало распознаваше се све више и више коњски топот...{S} Он је долазио све ближе. |
| м...{S} Чела се натуштила, сваки се све више у се повлачио.{S} Најзад рече поп Милоје: </p> <p> |
| ад!...{S} Пази!... </p> <p>Турци се све више ближише. </p> <p>— Пали! — заповеди он тобџији. </ |
| усти на земљу... </p> <p>Хајдуци се све више и више дивише окретности и вештини Станковој. </p> |
| .. </p> <p>Румен на истоку освајаше све више и више; мало-помало па се и предмети могаше разлик |
| о љубави, — настави попа, падајући све више у ватру — али како и ви И ја можемо волети онога к |
| роз густу шуму... а пламен је лизао све више и више...{S} И он осети топлоту тога пламена... </ |
| ишанџија!...” </p> <p>И та га мисао све више опијаше.{S} Био је потпуно уверен да му пушчано зр |
| прилично окрњен, уздизао се лагано све више и више.{S} Станко га је гледао, па му дођоше неке |
| ше стеже: како хладни прсти утањају све више и више у облину његовога врата.{S} Дах му се поче |
| о их, и што их више сатиремо, то их све више придолази!...{S} То ниче као трава из земље! </p> |
| Петра и осмехнуше се.{S} Алекса додаде више у шали: </p> <p>— Па добро... добро!...{S} Пусти ј |
| а оста као станац камен.{S} Он не умеде више пи говорити, ни мислити.{S} То је био гром што му |
| а га чисто поче трести...{S} Он не може више у кући остати него јурну као бесомучан напоље. </p |
| дише, и као би му доста, али он не може више маћи...{S} А оне се улеваху најпре полако, кап по |
| есту које му је Дева означио, тим га је више обузимала нека дрхтавица!... </p> <p>Најзад стиже. |
| Станко више дружио с Јелицом, он га је више мрзио.{S} А кад се овај поче и шалити — он га омрз |
| гла сву снагу да то искаже.{S} И сад је више ништа не задржа. </p> <p>— Богу и њему заверила са |
| .. </p> <p>Окрете се још једном, али је више не виде тамо, већ беше отишла.{S} И он, с дубоким |
| и.{S} А ко једанпут душу изгуби, тај је више не поврати.{S} Нема тога блага које би могло купит |
| поглед је много говорио.{S} Говорио је више од наперене пушке.{S} И он изида мирно из одаје ка |
| окретала соба око главе...{S} И што је више мислио, све му се чинило вероватније ово причање Н |
| .{S} Виде мајку, жену и снахе где стоје више њихових по стеља, умузгане од суза...{S} Виде и по |
| о у грозници пробунца: </p> <p>— Сад ме више ништа не питај!...{S} Ваљда сад све знаш!... </p> |
| о и алалимо!...{S} Ја сам сигуран да се више овде на земљи нећемо видети!...{S} А старешина сам |
| ... </p> <p>И ноћ овлада...{S} Ништа се више није чуло, сем попка, што онако тајанствено пева с |
| удо било наћи леш на путу.{S} О томе се више није ни водило рачуна.{S} Убити Турчина, то беше о |
| епши.{S} Је ли, Сурепе, харамбаша ће се више обрадовати оној тикви ћелавој (и ту показа на Круш |
| нку растати се од Јелице.{S} Окретао се више пута и видео је како стоји и гледа за њим.{S} Кад |
| Попа и Јова одржаше мегдан.{S} Нико се више не даде оцепити од своје браће.{S} Чак је и Милош |
| ало топот копита коњских...{S} И што се више приближавала, све страшнија биваше. </p> <p>Ратниц |
| рт, борбу очајну, вечиту...{S} Ратар се више не враћа плугу, његова рука више не држи руцеља пл |
| ну ватру и помисли: ту смо...{S} Још се више уверио кад је видео неке сенке што се мичу по ноћн |
| га што ти је најсветије!...{S} Никад те више нисам волела него сад, јер би ми сад било убити се |
| себи и насмеја се невољно. — Ни ноге те више не слушају!{S} Ходи, Јело, чедо моје, придржи ме!. |
| ..{S} Тешко теби!...{S} Од данас они те више неће призвати у своје друштво!...{S} Не смеш ти во |
| Тишина овлада, она мртва тишина што те више притискује од највећег терета, и од које би тако р |
| е крштено.{S} А ако те то љути, нећу те више никад запитати! </p> <p>Вечера прође у тишини.{S} |
| ..{S} А младе цуре надметаше се која ће више свиле подгајити, лепше опрести и откати, и смишљен |
| ро поче тулити кад он диже главу и рече више за себе: </p> <p>— Дарнули су љуту гују испод каме |
| спусти се ноћ...{S} Турци и не покушаше више; чак се и не појавише...{S} Не чу се ни свирка ни |
| е опет Деву. </p> <p>— Све. </p> <p>— И више нема турског ува у Мачви? </p> <p>— Нема.{S} Још м |
| {S} Он осети како га та рука све више и више стеже: како хладни прсти утањају све више и више у |
| а.{S} Вода је међутим куљала све више и више.{S} Давно је прешла преко колена... </p> <p>Наједа |
| о чему!... </p> <p>Сунце је све више и више нагињало западу.{S} Врућина је попуштала...{S} Осе |
| Мало-помало распознаваше се све више и више коњски топот...{S} Он је долазио све ближе... </p> |
| земљу... </p> <p>Хајдуци се све више и више дивише окретности и вештини Станковој. </p> <p>Они |
| <p>Румен на истоку освајаше све више и више; мало-помало па се и предмети могаше разликовати; |
| ту шуму... а пламен је лизао све више и више...{S} И он осети топлоту тога пламена... </p> <p>М |
| но окрњен, уздизао се лагано све више и више.{S} Станко га је гледао, па му дођоше неке чудне м |
| е: како хладни прсти утањају све више и више у облину његовога врата.{S} Дах му се поче губити. |
| што треба.{S} Суреп се окрену дружини и више шапатом рече: </p> <p>— Полази! </p> <p>Станку као |
| провео сједећи!... </p> <p>— Сад ћеш и више.{S} Него, вала, имаће се кад и спавати, дуга је зи |
| пред очима.{S} Затварао је очи да не би више гледао оног погледа Станковог, али му се тек тада |
| будеш сутра навече, онда ње ради не иди више.{S} Лазар хоће, Иван хоће, Турчин хоће!...{S} И он |
| а није примао ништа.{S} Никакви разлози више не могоше њиме овладати; ништа на свету не би га м |
| ти по Црној Бари!...{S} Видјећемо да ли више вриједим ја или Усо из Богатића, те га једнако хва |
| >Седоше за синију.{S} Али су сви седали више обичаја ради.{S} Нико од дана одласка Станкова ниј |
| рекао да си се преварио...{S} Не будали више, доста је било. </p> <p>Турчин мишљаше да тим прес |
| ми душу умирила, хвала ти!...{S} Сад ми више ништа не смета... могу и запевати!...{S} Збогом!{S |
| p>— Та, већ, људма не треба ни говорити више, они то знају и сами. </p> <p>— А, после, немојте |
| сташе дани позне јесени.{S} Сури облаци више се и не дизаху с неба; дрва оголела, једва овде-он |
| /p> <p>— Али, бабо... </p> <p>— Ни речи више!{S} Одлази! </p> <p>— Убиј ме!... </p> <p>— Ти ћеш |
| го жртава.{S} Ко се шанцу примакао, тај више не виде Босне поносне, не загрли мајке ни сеје, ни |
| а и надгледана!...{S} Па шта хоће човек више?...{S} Може ли бити лепше смрти, само ако и смрт м |
| ру.{S} Пушка је пукла, али је њен одјек више плашио него храбрио...{S} Није ту човеку стало за |
| и неће бити тешко. </p> <p>— Али хајдук више нема породице.{S} Његова су браћа овде.{S} Он више |
| и.{S} Прошевине неће бити, јер ја немам више ћери... </p> <p>Посрћући, Јелица дође до капије, о |
| као да се беху много уморили, као да им више не беше до мегдана и бојне славе... </p> <p>Једног |
| рага њихова, чак и сами пси.{S} Нико им више не хте бога назвати.{S} Онај добри старац, чича Си |
| Ивана је то једило.{S} Једило га је тим више што Лазар није убио Станка.{S} Јер њему се чинило |
| /p> <p>Плугови почеше рђати, али се тим више светлела дуга шара, која је овом вековном робу бил |
| .{S} И веровао је да ће он својим радом више учинити за годину него они од свога постанка.{S} В |
| томе како и шта да ради, те да се Иван више не врати својим старим друговима...{S} Састављао ј |
| а огњишту.{S} Њима се није ишло.{S} Сан више не беше пријатељ старим трепавицама њиховим... </p |
| ја — вукао од дрвета до дрвета...{S} Он више не беше човек — него звер... </p> <p>Коло, весело |
| ородице.{S} Његова су браћа овде.{S} Он више не сме мислити о својим зеленим пољима ни о ашику |
| ло и код Алексе.{S} Од неколико дана он више не беше госа своје памети...{S} Сваки тренутак отв |
| — мислио је. — Само да га видим, па он више не би видео белога дана!...{S} Убио бих га као ниш |
| сти се под један храст...{S} Није могао више мрднути...{S} Једна сунчана зрака пала му на руку |
| и умор беше толико јак да он није могао више ни појмити свога положаја. </p> <p>Кад Маринко изи |
| упртио. — Осам сврдлова.{S} Нисам могао више наћи! </p> <p>— Доста! — рече Зека и узе сврдлове |
| а ударити, него велим да нас је бог дао више!... — виче Заврзан. </p> <p>— Доста нас је!... — в |
| — Хоћеш духана? </p> <p>Турчин је питао више обичаја ради, јер је знао да Маринко свакад хоће д |
| раво?...{S} Зар Крушка није њему учинио више добра него сви Црнобарци скупа?...{S} И сад, он да |
| анство у души својој.{S} Осећао је неко више надахнуће.{S} Око му је зналачки прегледало она се |
| ђе на шанац, то паде од зрна...{S} Нико више и не помисли да напада, него како да се спасе!... |
| </p> <p>Вечера прође у тишини.{S} Нико више речи не рече.{S} Сваки је премишљао о Зекиним речи |
| тога часа он беше други човек.{S} Нико више није могао раскварти намеру његову.{S} То оста као |
| траг, с главом без обзира. </p> <p>Нико више не може задржати распрслу и преплашену војску...{S |
| че излазити из воље.{S} И што се Станко више дружио с Јелицом, он га је више мрзио.{S} А кад се |
| еве, и он диже главу...{S} Диже је мало више и звераше по оном вечерњем сутону...{S} Нигде нико |
| радити!...{S} Баш сам те и подигао мало више да боље видиш!...” </p> <p>И онда приђе њему, извр |
| дана, као што сам већ рекао, није било више мирна дана!...{S} Место благословеног плуга, земљу |
| бом, све ће пропасти.{S} Ми се не смемо више овако лепо разговарати.{S} Још ме и изгрди пред са |
| оњица догонила је до самога рова.{S} То више не беше ни очајнички напад, то беше борба у којој |
| </p> <p>Нико се не маче с места.{S} То више не беше Станко, то беше млади див, снажан као гром |
| .. </p> <p>Наједаред побесне све.{S} То више не беху људи него љути рисови...{S} А није ни шала |
| ам ја соли и хлеба с њим појео!... и то више у његовој кући него у својој... </p> <p>И тако је |
| убио у руку. </p> <p>— Јесте.{S} Али то више није онај Станко.{S} То је хајдук, горско зверче, |
| амо тако бити како она каже. </p> <p>То више није била Јелица, оно смерно девојче, него олуј ко |
| азасла голе синове на све стране да што више хране набаве. </p> <p>Све је ишло по вољи.{S} Ни с |
| их никад сетио да је то тако, а сад што више мислим, све ми се чини истинитије, и само се чудим |
| о од радости!... </p> <p>И журио је што више може. </p> <p>— На његовој ливади ћу га наћи — реч |
| ма треба барута.{S} Нађи где знаш и што више можеш...{S} А ево ти новаца. </p> <p>И баци преда |
| васиону својим миомиром... </p> <p>Што више грдише Станка у кући њеној, она га је све више вол |
| ене косе његове вода слева. </p> <p>Поп више за себе, али опет толико гласно да је и кмет могао |
| } Он, колико чува нас, чува себе двапут више.{S} Никад харамбаша није отишао њему, него он сам |
| е и ноге... и зиму око срца... и... већ више не може ни данути... </p> <p>Наједанпут спаде сав |
| ти — дрхтаве руке малаксавају...{S} Већ више не може ни да га држи...{S} Погледа Јелицу, па реч |
| у је план покварен.{S} Осећао је да већ више он неће мирити нити ће се ко њему обраћати...{S} А |
| дани за данима...{S} Алекса и Петра већ више не могаху ни сами себе послужити...{S} Са старошћу |
| по воћу...{S} Његову црну душу сад већ више пико и не може разведрити. </p> <p>Мимо воће прође |
| лана превлачити... он, као, не може већ више ничим маћи, загледа се у Станка и сузе му ударише. |
| иће сила на силу!...{S} Мој Суља ми већ више не може рећи: ти пушиш џаба мој дуван!...{S} Ево м |
| ије!{S} Пиј, човјече! </p> <p>— Не могу више.{S} А кад ме питаш, казаћу ти!{S} Мени се чини да |
| га сад јасније гледају, да не жмиркају више... </p> <p>— Па ја бих убио себе кад не бих убио Л |
| бро и зло; обе су клице у њему.{S} Коју више дражиш, она јаче и осваја. </p> <p>Да Лазар није п |
| </p> <p>Суреп ништа не одговори, али му више не даде. </p> <p>Заврзан погледа нада се: </p> <p> |
| дбијао и притушкивао.{S} И што је он њу више гушио, тим јаче је она избијала, јуришала на његов |
| о на крилима, подиже се и одскочи стопу више. </p> <p>— Аих! — зачу се узвик. </p> <p>Све живо |
| о! — рече Лазар. </p> <p>— Скачем стопу више! — викну Станко Алексић. </p> <p>— Мањ ти? — повик |
| и. </p> <p>А то беше совуљага на храсту више њега!...{S} Она залепрша крилима и пролете му тико |
| не треба, али треба мени!...{S} Ја нећу више живети ако она буде ма чија!...{S} Ја бих волео да |
| в; ископали ноћас... </p> <p>— А има их више од наших? </p> <p>— Има... </p> <p>— Станите! — ре |
| е крвав бој!...{S} Убијамо их, и што их више сатиремо, то их све више придолази!...{S} То ниче |
| ече Маринко. — Ако је на породицу, имаш више задруге од њега; ако је на богатство — бољи си од |
| !{S} Ако те моје око данас види — нећеш више видети ћелавог темена!...{S} Нећу ја тебе више ост |
| <p>Станку се допадоше ова лица.{S} Још више му се допаде харамбаша. </p> <p>Стас, лице, понаша |
| а срме и сребра.{S} Дичан је, па се још више дичи. </p> <p>По поздраву, старојко и кум смакоше |
| Ивану те се тако унезверио, али се још више зачуди кад виде и кмета тако исто бледа, где се вр |
| арумене, јер ветрић пирну и раздрљи још више огрлицу, те Станко може видети и облину груди њени |
| ти рекао, и чини ми се да га је то још више ражестило... </p> <p>— Па?... </p> <p>— Ништа.{S} |
| ке уснама узимао. </p> <p>Али то му још више раздражи жеђ...{S} Осећао је у себи читаво огњиште |
| се умирит не може!... </l> </quote> <p>Више човек није могао познати ове мирне људе.{S} Поглед |
| онај... кад се жене девојке... </p> <p>Више није видео никога пред собом.{S} На очи му се наву |
| ца на телу најежила од љутине. </p> <p>„Више се не може лијепим ништа”, мислио је он. „Сад ћу и |
| } Изнад села Банова Поља други је даник Вишкупија, а изнад села Раденковића био је трећи даник |
| ула се тутњава из дубина како долази од Вишкупије. </p> <p>— Сурепе!...{S} Биће џумбуса!... — ш |
| воту.{S} И славни песник устанка нашег, Вишњић, рекао је том приликом, после боја мишарског, је |
| нешто... зазвекеташе сабље као по некој вишој заповести, и пушке турске умукнуше.{S} Сила заста |
| {S} И загрли Маринка. </p> <p>— Алал ти вјера, соколе!{S} Ти говориш тако мудро да би могао паш |
| .{S} Ракија га поткрепи. </p> <p>— Ама, вјере ти, шта ти би? </p> <p>— Не знам. </p> <p>— Је л̓ |
| рушка добар бити!...{S} Него, шта веле, вјере ти?...{S} Ради чега то они неће? </p> <p>— Неће, |
| о га онако обрука и оцрни!... </p> <p>— Вјере ти, како он јако? </p> <p>— Не питај!...{S} Нико |
| ..{S} Сједи!...{S} Иван седе. </p> <p>— Вјере ти, Иво, реци ми ко је, онако, међу вама био најв |
| аш сам им свесрдно говорио... </p> <p>— Вјерујем ја теби. </p> <p>— Али не помаже... </p> <p>— |
| се греју и суше у исти мах.{S} Од силне влаге и назеба сви су скоро говорили промукло, очни им |
| подрумче.{S} Изнутра удари задах мема и влаге.{S} Њега гурнуше, и он се спотаче преко степеница |
| ИТКА </head> <p>Освану дан кишовит, пун влаге; небо беше претрпано мркосивим облацима, који се |
| не престајаху...{S} Ваздух тежак и пун влаге. </p> <p>Свако јутро освиташе по које мртво тело; |
| и окваси их. </p> <p>И он стаде купити влагу са зида...{S} Кап по кап узимао је на руку, па је |
| ...{S} Обе стране једнаке.{S} Колико ко влада снагом, толико и вештином; један другом пазе на с |
| га учи и саветује да се добро и поштено влада!...{S} Па ти још не знаш све!...{S} Онога дана ка |
| говорило неким особитим језиком, да се владало ванредном прибраношћу.{S} Свака реченица из уст |
| <p>Станко је био изненађен.{S} Он није владао собом него се кретао по заповести.{S} Она двојиц |
| Ништа.{S} Хтеде ме сатрти.{S} Ја сам се владао онако као што си ми ти рекао, и чини ми се да га |
| ајући како се распала снага којом је он владао, снага која му још јуче беше слава, а данас?...{ |
| рстити наше држање данас: кад нам је на влади крштени Србин, кад је ту штампа, која сваку ситни |
| олако спуштала на земљу, дубока, тавна, влажна ноћ позне јесени...{S} Он је осећао пустош њену |
| можеш ни исправити ни окренути...{S} Са влажних зидова капала је вода...{S} Светлости ни зрачка |
| у се видеше трагови копана.{S} Још беше влажно ђубре на оном месту где је копано.{S} Бејаху ту |
| > <head>18. МУЧЕНИК </head> <p>Отворише влажно подрумче.{S} Изнутра удари задах мема и влаге.{S |
| де овде. </p> <p>И показа штапом на оно влажно место. </p> <p>Сима се саже и поче чепркати. </p |
| бати по оном блату...{S} Удари руком по влажном зиду...{S} Кад осети влажну руку, он је принесе |
| и руком по влажном зиду...{S} Кад осети влажну руку, он је принесе својим сувим уснама и окваси |
| ..{S} Кад мало себи дође, осети он неку влажну руку на своме челу, погледа нада се и виде Јелиц |
| веку ни криву ни дужну!...{S} Ама да му влас с главе не полети!...{S} Ногићу!{S} Ти ми одговара |
| к.{S} Лице румено као </p> <p>јабука, а власи седе као руно.{S} У бистром оку огледао се разум, |
| !...{S} Ти ми не можеш ниједне ове беле власи оцрнити, а камоли да ми што помогнеш.{S} Помози т |
| уђега живота, јер ниси кадар једне беле власи у црну претворити”.{S} И тако је!...{S} Што ниси |
| небо, а ветар се игра са његовим седим власима. </p> <p>Кмет Јова затресе тужно главом. </p> < |
| би морали клањати и метанисати. </p> <p>Власт субашина беше велика.{S} Могао је узети живот чов |
| рече он, а око му сену. </p> <p>— Ко је властан мојим дететом? — рече Милош. </p> <p>— Ти...{S} |
| ок је била у твојој кући!...{S} Сад сам властан само ја!...{S} И ако само хтеднеш силом је одву |
| не, а још лепша кад се позлате злаћеним влаћем...{S} Она вам је као туђинка, не да се сваком по |
| би дете у Клењу — па ником ништа!...{S} Влашко пашче убијено, ко ти о томе води рачуна?{S} Он т |
| </p> <p>И одоше у авлију, где ће им се во дотерати да га закољу. </p> <p>Суседи почеше долазит |
| је овоме дечку, који им још руке љуби, Вог дао ту моћ да отпочне дело ослобођена; и сви, потпу |
| лену издан на обали, па се занесе...{S} Вода је хуком жуборила испод ногу његових, а тај му је |
| <p>Тако је трајало неколико минута.{S} Вода је међутим куљала све више и више.{S} Давно је пре |
| поћи. </p> <p>Приђоше дрешити шајке.{S} Вода је хуктала као бесна.{S} Кад јој главу принесеш бл |
| локвања у уста, нека се обрне на леђа — вода ће га сама пренети. </p> <p>Старешине изидоше да н |
| — привикаше са свију страна. </p> <p>— Вода куља!... </p> <p>И збиља, на неколико места избија |
| после бујицом...{S} И он осети како га вода гуши.{S} Хтео би да се отме, али не може...{S} И о |
| дног у вртлоге... </p> <p>За тренут ока вода прогута и шајке и товар, само се голи синови спасо |
| у лагумима све је пропало.{S} Набујала вода, па налила у лагуме... </p> <p>— Доста и то што им |
| уми се и напи, па га разгали она хладна вода... </p> <p>Седе на ову зелену издан на обали, па с |
| јаке страже, да се поставе чак и поред вода, да Турци не би заобишли.{S} Кад старешине одоше д |
| деше како се низ расплетене косе његове вода слева. </p> <p>Поп више за себе, али опет толико г |
| енути...{S} Са влажних зидова капала је вода...{S} Светлости ни зрачка.{S} Храстово платно што |
| по жилама, као планински поточић кад се вода у њега слије; лепо је осећао како се понегде згусн |
| налог Чупићев, поставише страже.{S} Дуж вода Зека постави своје голаће, људе који виде ноћу као |
| мо јунаци!... </p> <p>Одрешише шајке, и вода их понесе...{S} Страшно изгледају на тавној ноћи т |
| ви водени кључеви на шајци.{S} Замало и вода потопи дно и осетно се могло опазити како шајка то |
| >— Ја спавао у шарампову, па ме пробуди вода! </p> <p>— И мене!{S} Лепо подли пода ме!... </p> |
| ину и запе пушку... </p> <p>Чуо је како вода лагано, врло лагано запљускује обалу. </p> <p>— То |
| ашта, а човек нека се свети!... </p> <p>Вода је жуборила.{S} Он се предао својим осећањима, па |
| нке с ногу: </p> <p>— На — вели - рајо, водај ми опанке! </p> <p>А домаћин, гологлав, прилази с |
| вуче опанке по авлији...{S} То се зове „водање опанака”.{S} И вуче их све дотле док се Турчин н |
| онети ручка мало... </p> <p>— И воде... воде... — шаптао је Алекса. </p> <p>— Добро, добро... < |
| а у ону каљугу... </p> <p>— Воде!...{S} Воде! — рикао је. </p> <p>— Хоћеш казати? — пита споља |
| ош беше малаксао. </p> <p>— Воде!...{S} Воде!... </p> <p>— Не смемо му много давати, то би га у |
| — упита га он. </p> <p>— Жив сам...{S} Воде!... </p> <p>Срећко потеже своју чутуру. </p> <p>— |
| са степеница у ону каљугу... </p> <p>— Воде!...{S} Воде! — рикао је. </p> <p>— Хоћеш казати? — |
| >Старац поче долазити к себи. </p> <p>— Воде... — шапутао је. </p> <p>Потрчаше да воде донесу.{ |
| укама, али још беше малаксао. </p> <p>— Воде!...{S} Воде!... </p> <p>— Не смемо му много давати |
| у оте лонац из руку и пође. </p> <p>— А воде? </p> <p>— Кад кажеш где је Станко! — рече и затво |
| де... — шапутао је. </p> <p>Потрчаше да воде донесу.{S} Суреп рече Јовици: </p> <p>— Ходи и паз |
| Он затражи да га спусте, па онда поиска воде... </p> <p>Суреп му даде, али само један гутљај. < |
| ад и пресуши, али у Засавици свакад има воде, много воде.{S} Њене су дубине ужасне.{S} Превари |
| пресуши и извор и ушће њено, а она пуна воде као и обично. </p> <p>Чудновато је њено становништ |
| а, а с друге Засавица.{S} Кад с пролећа воде набујају, оно је све у води... </p> <p>На тој, дак |
| дарити друмовима, него ће ударити поред воде.{S} Али ђаво не спава!{S} Може то њима и доћи у па |
| ...{S} Синоћ докопаше да се крену поред воде. </p> <p>— Ко их води? </p> <p>— Везир Деренделија |
| а густом шумом, сем тога сва беху поред воде, те су од воденичара добијали храну и другу потреб |
| нко с дружином стиже у Парашницу.{S} Од воде је пиркао свеж поветарац, те им хладио врела чела |
| авлада овом узином, којој су зидови две воде: једна што шумори и шапуће као лопов, и друга што |
| ежи на северном крају Мачве, између две воде.{S} С једне га стране плави Сава, а с друге Засави |
| акоми, који грабе само за себе, који не воде бриге ни о чему доли само о себи и својим ћефовима |
| рабио. </p> <p>Хајдуци се напише хладне воде, па се налактише и предадоше сваки својим мислима. |
| ле Јабланаше цркве, </l> <l>Код студене воде Мукијеле, </l> <l>Да вранове месом напитамо, </l> |
| на се предала као јагње кад га на клање воде... </p> <p>Уђе у очеву собу.{S} Осети мирис босиок |
| и по рукама, крваве су. </p> <p>— Дајте воде да оперем руке, па да ручамо! — рече Станко. </p> |
| ачуне са свима који ти дугују, много ће воде Дрином протећи!...{S} Знаш ли шта ти код куће раде |
| во! </p> <p>— Море, остави!{S} Много ће воде Дрином протећи док они увиде!...{S} Остави ти то м |
| ћу ти донети ручка мало... </p> <p>— И воде... воде... — шаптао је Алекса. </p> <p>— Добро, до |
| шта јео ни пио.{S} У само вече затражи воде те испра уста, која му беху, од силног дувана, ого |
| . </p> <p>Станко сиђе с бедема, потражи воде, те се уми, па се прекрсти.{S} Узе шару, протре кр |
| апита га глас споља. </p> <p>— Дајте ми воде! </p> <p>Не доби никаква одговора...{S} Мислио је |
| S} Грло му се осушило, а он не имаде ни воде.{S} Стаде лупати у врата. </p> <p>— Шта ћеш? — зап |
| ст... а њему нико да би речи, а џаба ти воде... </p> <p>Чудно ли човек жуди за оним чега нема!{ |
| ти ударити кроз шуме, него ће се држати воде: удариће, дакле, поред Дрине и Саве...{S} Зека ће |
| Није много прошло а он се врати носећи воде. </p> <p>— Хладна је као лед ледени.{S} Ама сам см |
| , али у Засавици свакад има воде, много воде.{S} Њене су дубине ужасне.{S} Превари се човек гле |
| пајте с њима...{S} Ако би ко хтео преко воде прећи, нека узме по један лист оног локвања у уста |
| Ни данас не знам. </p> <p>— Дај ми мало воде! — рече Алекса. </p> <p>— Даћу, али да ми кажеш не |
| чима, чини ми се да би га попио као кап воде...{S} И кад се оно на Илијиндан порваше, ја сам ви |
| ло па оста пред очима њиховим само бела водена пруга...{S} Небо се осуло звездама, ветрић пирка |
| збиља, на неколико места избијаху живи водени кључеви на шајци.{S} Замало и вода потопи дно и |
| дновато је њено становништво.{S} Има ту водених тица сваке сорте, а рибе као и у Сави. </p> <p> |
| еп. </p> <p>— А после — настави Ногић — воденица је воденица.{S} Ту бахне и незван.{S} Него, ха |
| — А после — настави Ногић — воденица је воденица.{S} Ту бахне и незван.{S} Него, хајдемо мојој |
| а води!...{S} На води стоји само лађа и воденица...{S} Ја нисам домаћин него воденичар... </p> |
| је.{S} Он се упути право к њој. </p> <p>Воденица је била припијена уз обалу, као ластино гнездо |
| <p>Станко корачи унутра. </p> <p>Насред воденице горела је ватра.{S} Крај ватре једна поњавица |
| несу хране овамо.{S} Овде близу има две воденице, па ћемо то самлети.{S} А наредио сам да дотер |
| >— Збогом!... </p> <p>И Станко изиде из воденице. </p> <p>Дева седе на трупац, што му беше и ст |
| ли уморни? — рече Заврзан. — Сигурно су воденице вукли!... </p> <p>Румен на истоку освајаше све |
| ... воденичар.{S} Живео је сам у својој воденици, иако је имао кућу и имање у селу.{S} Са људим |
| еше хладан као да покива камен у својој воденици... </p> <p>Три пута јуришаше Турци, и три пута |
| — Па ти, синко, знаш да хајдуци нису у воденици...{S} Звезде су на небу, рибе у води, а хајдуц |
| е коса увис... </p> <p>Станко је тражио воденицу.{S} И нађе је.{S} Он се упути право к њој. </p |
| о бога има, платиће ми!... </p> <p>— И, воденичар вели да ће ти се отац и кућани много намучити |
| <p>Чудан беше то човек.{S} Он је био... воденичар.{S} Живео је сам у својој воденици, иако је и |
| <p>— Ко те упути к мени? </p> <p>— Неки воденичар. </p> <p>— Знаш ли му име? </p> <p>— Не знам. |
| >— Откуд ти то знаш? </p> <p>— Казао ми воденичар.{S} Све ми је причао: и како ти нијеси крив, |
| и воденица...{S} Ја нисам домаћин него воденичар... </p> <p>— Па што си се закапијао?...{S} От |
| сем тога сва беху поред воде, те су од воденичара добијали храну и другу потребу. </p> <p>Кад |
| њавица и мало сена — то је била постеља воденичарева.{S} Крај мучњака стојао је човек, сав бео |
| њи стоје ту удолине, које изгледају као водено корито, али само донекле, јер нису доведене до С |
| о па падали по трави, која се на издани воденој зеленила... </p> <p>Ова тишина, ова тајанствена |
| илу небесном, као лаки чамац по глаткој воденој површини... </p> <p>А у ваздуху мир...{S} Нијед |
| ну... </p> <p>Месец се појави и осветли водену површину.{S} Он је назирао играње таласа у вртло |
| задња врата кућна; у кућу ступи Ногић, водећи Јелицу за руку.{S} Приђе Милошу, плесну га по ра |
| 63_C1.6"> <head>6. ПРЕОБРАЖАЈ</head> <p>Водећи Јелицу и држећи је чврсто за руку, Станко изиде |
| во ти и наших руку и наших глава!...{S} Води нас где хоћеш, само да се осветимо, да осветимо и |
| е Станку: </p> <p>— Напред, сине!...{S} Води нас!{S} Бог ми каже да је тебе одредио да започнеш |
| ...{S} Ногићу!...{S} Ево ти чете!...{S} Води нас све куда ти душа жели... </p> <p>— А... јок!.. |
| мном...{S} А ви...{S} Ногићу, .....{S} Води их на Дренову Греду и тамо нас чекај...{S} Ако сут |
| н је на земљи, а није на води!...{S} На води стоји само лађа и воденица...{S} Ја нисам домаћин |
| је — дом.{S} Он је на земљи, а није на води!...{S} На води стоји само лађа и воденица...{S} Ја |
| .{S} Влашко пашче убијено, ко ти о томе води рачуна?{S} Он тражи да преноћи с твојом женом, а т |
| ра!...{S} Ишти колико хоћеш, само ме не води тамо!... </p> <p>Маринко је гледао неким животињск |
| нуше. — Тако мора проћи сваки онај који води некрст на крст!{S} И теби је самртна наливена, Лаз |
| ударите овуда на воду, па се кријте по води док се шајке не навезу.{S} Чим их навезу, ви сваки |
| де читав лес, али као год кад штапом по води удариш, после једног тренутка не знаш где си удари |
| о да се сетром ожени ако прокопа корито води из Дрине у Саву.{S} Он пристане и почне копати.{S} |
| води Добрави, а то је данашњи друм што води од Шапца Ваљеву.{S} Стојан Чупић и Милош Стојићеви |
| .{S} Јаков Ненадовић ће заузети пут што води Добрави, а то је данашњи друм што води од Шапца Ва |
| оденици...{S} Звезде су на небу, рибе у води, а хајдуци у гори...{S} Ти знаш, сваки је на свом |
| д с пролећа воде набујају, оно је све у води... </p> <p>На тој, дакле, узини по Чупићевом плану |
| ш а Црна Бара се поцепала, једну страну води поп, а другу Иван.{S} Поп ће Ивану рећи да је турс |
| ајем!...{S} Узми двојицу-тројицу, па их води тамо у шуму... </p> <p>— А Миражџић? </p> <p>— И њ |
| да се крену поред воде. </p> <p>— Ко их води? </p> <p>— Везир Деренделија. </p> <p>— Дакле, ти |
| . </p> <p>— Иду — рече Дева. — Лазар их води. </p> <p>Станку заигра срце.{S} Он викну: </p> <p> |
| ама.{S} Војска што је у шанцу била није водила борбу; то је била главна трупа; а чарку су запод |
| таху ноћи прилично хладне, то су старци водили бригу о нејачи. </p> <p>Они превише колибице и к |
| леш на путу.{S} О томе се више није ни водило рачуна.{S} Убити Турчина, то беше обична ствар, |
| и ти науман с девојком? </p> <p>— Да је водим кући.{S} Алекса скочи. </p> <p>— То нећеш! — рече |
| њицом.{S} Међутим, Сулејман, или Кулин, водио је војске преко 50.000 људи. </p> <p>И то беше са |
| један буљук...{S} Разговор се међу њима водио тихо, мирно; знали су да туда четује Зека буљубаш |
| ди, баш је ишао међу њих.{S} О свему је водио рачуна.{S} Ако је неко жалостиван, и Крушка је, с |
| седоше за вечеру. </p> <p>За вечером се водио обичан, домаћи разговор.{S} Говорило се о вршидби |
| дворити и служити. </p> <p>Разговор се водио о ратовању и о сукобима, који се сваки дан дешава |
| нитија нису ни ишла у збегове.{S} Ту се водио домаћи живот, не онако као пре устанка, али бар ј |
| , колико да се има куда ићи.{S} Тај пут водио је, северном страном, изнад самог села.{S} Украј |
| бог не жури!... </p> <p>Од Раче к Шапцу водио је пут.{S} Беше то обичан крчаник: оборени грмови |
| људи појавише се иза грма... </p> <p>— Водите овога харамбаши! — рече стражар.{S} Они приђоше |
| богом просто!{S} Ти си достојан да чету водиш, али си бујан, врло бујан!... </p> <p>— Богу сам |
| а...{S} Ево вас осморица!...{S} Ударите водом, допловите до турских шајака што су на оној стран |
| везаше чобању па је спустише и напупише водом...{S} Онда Јовица поли Јовану и Станку, а Станко |
| /p> <p>Ивана као да неко опрљи кључалом водом.{S} Он осети колико су истините Маринкове речи.{S |
| и утрчаше и стадоше га поливати хладном водом. </p> <p>Он поче долазити себи.{S} Диже се полако |
| ше и старији и гости, а Мара им приђе с водом и убрусом, те стаде поливати. </p> <p>— Ако је по |
| <p>А он приђе, узе врг, па стаде Алексу водом кропити...{S} Наслони му затим врг на опечене усн |
| свима по један.{S} Сад ударите овуда на воду, па се кријте по води док се шајке не навезу.{S} Ч |
| p>И скочи у Саву!...{S} Кад је избио на воду, чуо је како земља тутњи. </p> <p>— То Турци иду! |
| он је знао све. — Знао је гору, знао је воду, знао бродове, знао хајдучке данике и зимовнике; ј |
| од Турака од ушћа Јадра у Дрину, па низ воду до Бадовинаца.{S} Сима Катић је од Бадовинаца па д |
| и је оно?... — упита Асо и загледа се у воду...{S} Риба!...{S} Ја грдног сома што зарони!...{S} |
| он, а већ Зеко беше готов и у ватру и у воду са Станком.{S} Поздравише се са Сурепом, док тек З |
| лушати, па да би ти рекли и у ватру и у воду, а они тебе неће ни онде где се тиче твога образа |
| сенка.{S} Он ће за тобом и у ватру и у воду.{S} А Иван му је отац, а отац воли своје дете, он |
| што код њега нађе, па га онда спусти у воду...{S} Многи је Турчин тако заврљао пошав из Шапца |
| /p> <p>— Сад смо пропали!...{S} Скачи у воду!... </p> <p>Скочи један, па као у бездан.{S} Више |
| му се сушило...{S} Он узе тикву, просу воду из ње па се диже извору да се умије и напије... </ |
| олива руменило као рујевина.{S} Зека је вођаше од кума старојку и другима.{S} Све старије љубил |
| Па шта си радио код Турака? — упита га Вожд. </p> <p>— Хтео сам сазнати шта намеравају. </p> < |
| Којекуде... јесмо ли углавили? — упита Вожд. </p> <p>— Јесмо — рекоше војводе. </p> <p>— Сад н |
| <p>На једној страни заповедник врховни вожд, Кара-Ђорђе, с војводама:{S} Луком Лазаревићем, Ст |
| де причати о борби, о доласку војвода и Вожда, о јунаштву Кара-Ђорђевом и о томе како је собом |
| поведа он.{S} Чим га изведоше пред лице Вождово, Чупић се пљесну рукама: </p> <p>— Дева! — викн |
| </p> <p>— Јавио сам и Луки, и Јакову, и Вожду!...{S} Ово је страшна сила!...{S} Кад сване, погл |
| превози, махом Турке, преко Дрине...{S} Возио је само ноћу.{S} Је ли видео да је Турчин богат — |
| лоје. — Зар погибе? </p> <p>— Ко?...{S} Војвода Лука?...{S} Не гине тај лако! — рече Станко. — |
| > <p>Турци се беху сасвим повукли...{S} Војвода Анта, видећи да се опет почињу прибирати, довик |
| ст, тринаест, али ништа то!{S} Посла га војвода Ђорђе у Орашачку аду да се вида!{S} И извидаће |
| пић стави се на чело свима.{S} Он поста војвода и стаде постављати старешине, које ће му чувати |
| ко — али чуо сам, пронео се глас, да је војвода Лука погинуо...{S} Видео сам Чупића како се зап |
| и рис; јуче миран ратар, а данас велики војвода!...{S} У тренутку се решавао на све.{S} И, мећу |
| ударила па Лозницу.{S} Весели подрински војвода, Богићевић Анта, затворио се у шанац са 1200 св |
| чело беше натуштено. </p> <p>Чупић, као војвода, нареди кметовима да нејач склањају у збегове.{ |
| ни попа постаде дипломата, обичан ратар војвода, а један марвени трговчић геније!{S} А ма који |
| ту Дева седе причати о борби, о доласку војвода и Вожда, о јунаштву Кара-Ђорђевом и о томе како |
| <p>— Чупићу! — рече Станко. — Ти си наш војвода.{S} И ја, као твој млађи, молим те: пусти ме до |
| Ја ћу му сутра на мегдан изићи! </p> <p>Војвода га загрли. </p> <p>— Хвала ти, јуначе!...{S} Је |
| победи.{S} Чупић је разложио свој план војводама, и они га одобрише.{S} Само да се Турци јаве, |
| заповедник врховни вожд, Кара-Ђорђе, с војводама:{S} Луком Лазаревићем, Стојаном Чупићем, Мило |
| секире што шуму обара. </p> <p>Чупић с војводама позва све старешине пред свој шатор и нареди |
| ше Дева. </p> <p>— Ено га у шарампову с војводама. </p> <p>— Идем к њему. </p> <p>Па не осврћућ |
| упита га. </p> <p>— Од Турака.{S} Хоћу војводама.{S} Јеси ме опазио? </p> <p>— Јесам.{S} Мало |
| , и опет се диже врисак и запевка...{S} Војводе су пролетале шанцем соколећи... </p> <p>А Турци |
| есто. </p> <p>Прште турска војска...{S} Војводе се натурише за њима у потеру...{S} Бежало се то |
| дничани стадоше позади, као потпора.{S} Војводе беху на својим местима. </p> <p>Завлада тајац, |
| </p> <p>Старешине поставише страже.{S} Војводе се повукоше у своје шаторе. </p> <p>— Докле ли |
| е ускомеша.{S} Свак се докопа пушке.{S} Војводе наместише своје људе и наредише да се спреме за |
| тише дочекаше их не може лепше бити.{S} Војводе се љубише с њима.{S} Чупић да је могао у недрим |
| ну дан суморан као чело самртниково.{S} Војводе, и поред онако сјајних победа, беху нешто заћут |
| И Стојан седе и написа писмо Молеру.{S} Војводе су ћутале.{S} Кад би готов, пружи писмо Ногићу. |
| ка џаба не пуче!...” </p> <p>— А њихове војводе? — упита Милош. </p> <p>— Све је то главе погуб |
| екако сетно у платна шаторска, успаваше војводе... </p> </div> <div type="chapter" xml:id="SRP1 |
| — упита Вожд. </p> <p>— Јесмо — рекоше војводе. </p> <p>— Сад нека сваки иде својим људима. </ |
| м плаштом као губером, само су страже и војводе биле будне. </p> <p>Иванко беше на стражи крај |
| у страна у један мах удари... </p> <p>И војводе се опет замислише. </p> <p>Ноћ се спусти мирна |
| ац. </p> <p>— Јесу се кренули? — питају војводе. </p> <p>— Јесу.{S} Све се кренуло овамо.{S} Сл |
| куће и колебе биле празне.{S} Народ су војводе и буљубаше исељавале у северозападни крај Мачве |
| } Све поврве ка средини шанца, где беху војводе...{S} Зека одјури тамо. </p> <p>А глас прохуја. |
| а готово боља ова хладовина!... </p> <p>Војводе изиђоше из својих шатора и прођоше кроз људе, к |
| ожа јежила и коса кострешила... </p> <p>Војводе беху бледе као смрт.{S} Они су слутили и сами т |
| предомишљаху да ли да ударе... </p> <p>Војводе стале насред шанца, па разговарају: </p> <p>— Ш |
| и веле да их има на сто хиљада. </p> <p>Војводе затреперише. </p> <p>— Јеси могао разабрати на |
| у узину између Саве и Засавице. </p> <p>Војводе задовољне, војска весела.{S} Све очекиваше, све |
| . </p> <p>Турци опет одступише. </p> <p>Војводе весело проходише кроз војску; они тапшаху свако |
| м јавим шта се код Турака ради. </p> <p>Војводе скочише на ноге. </p> <p>— Шта се ради? </p> <p |
| ој војсци. </p> <p>Он се удаљи. </p> <p>Војводе прича Девина беше прилично у бригу бацила.{S} П |
| шта, очекивао се само покушај. </p> <p>Војводе прођоше кроз своје војске да храбре.{S} Али су |
| га и упути се Чупићевом шатору. </p> <p>Војводе не беху поспале.{S} Седела су сва тројица и пре |
| пића како се заплака...{S} Кажу да су и војводи Ђорђу сузе удариле!...{S} И већ ожалише га.{S} |
| ије имао све те врлине, Зека га је слао војводи Чупићу да га он преда коме другом, али га у сво |
| о из честара, увијен као була, па право војводи Ђорђу... </p> <p>— А што се увио? — упита Јова |
| ти је богом просто!... </p> <p>— Хвала, војводо! </p> <p>— Хвала!...{S} Хвала!... — заори се ок |
| свежу, па онда главу секу?...{S} Никад, војводо! </p> <p>— Ти можеш прећи преко Саве. </p> <p>— |
| че да му дозову Зеку. </p> <p>— Ево ме, војводо! — рече Зека улазећи у шатор. </p> <p>— Нека ми |
| на Турке! — рече Зека. — Шта велиш ти, војводо?... </p> <p>— Нека буде како ти велиш, буљубашо |
| м. </p> <p>— Станојло! </p> <p>— Чујем, војводо!... — одговори Суреп. </p> <p>— Мени треба чове |
| ош једном пружи руку: </p> <p>— Збогом, војводо! </p> <p>— Збогом, јуначе!... </p> <p>Зека оде |
| Тако ја умем!... — рече Чупић. — Него, војводо Јакове, нека твоји људи заузму прве редове.{S} |
| адите, добри људи?... </p> <p>— Чекамо, војводо!... — рече Зека. </p> <p>— Ја мислим да су се д |
| ти а речи не изустити. </p> <p>— Добро, војводо. </p> <p>— Да идеш у Сремску Митровицу. </p> <p |
| онда као убијен!...{S} Не говори ми то, војводо! </p> <p>— Али... </p> <p>Зека махну руком: </p |
| четири сахата задржати.{S} Дај ми руку, војводо, да је пољубим! </p> <p>— Да се пољубимо, јунач |
| p>Зека виде да се предомишља. </p> <p>— Војводо!... — рече он. — Никад ја нисам боја био док ма |
| а можеш ти сам? — рече Јаков. </p> <p>— Војводо!...{S} Шта ја могу, то ће се чути!...{S} Ако ст |
| </p> <p>— Видим. </p> <p>— Него, чујеш војводо, </p> <p>— Шта, буљубашо? </p> <p>— Ја бих те н |
| уреп. </p> <p>— Па да се разговоримо са војводом! — рече Зека. </p> <p>— Богами, разговарај! </ |
| не него на нас!... </p> <p>Зека послуша војводу и повуче се са својим људима у шанац... </p> <p |
| лом јуначком. </p> <p>И дочекаше га као војводу.{S} То беше прави дан славе.{S} Сваки ти то хте |
| , узми колико хоћеш дружине, па иди.{S} Војко одабра једну десетину, па се крете с њима на Дрен |
| х! </p> <p>Па устаде и викну: </p> <p>— Војко! </p> <p>Војко се занео, слушајући причу Заврзано |
| >— Ко ово овако лепо погради? </p> <p>— Војко и Петроније!...{S} А... они тај посао знају!... < |
| ово.{S} Требаће само боље покрити.{S} А Војко ће то сигурно боље умети! — рече Суреп. </p> <p>— |
| п. </p> <p>— Умећу, не брини!... — рече Војко. </p> <p>— Онда, узми колико хоћеш дружине, па ид |
| стаде и викну: </p> <p>— Војко! </p> <p>Војко се занео, слушајући причу Заврзанову; прену чим ч |
| и Засавице. </p> <p>Војводе задовољне, војска весела.{S} Све очекиваше, све се надаше сигурној |
| а остало је разасуо по оним честама.{S} Војска што је у шанцу била није водила борбу; то је бил |
| е учини све да их ништа не изненади.{S} Војска је била у приправности, топови напуњени, пушке з |
| и издушити... </p> <p>Проломи се турска војска, али само за тренутак...{S} Паде читав лес, али |
| оборише на место. </p> <p>Прште турска војска...{S} Војводе се натурише за њима у потеру...{S} |
| ма много, али то није ништа!...{S} Наша војска није онако велика, нема ни онолико оружја, али и |
| де гледати. </p> <p>У тај пар појави се војска.{S} Свирке, таламбаси и халакање проламаху небо |
| p> <p>— Онда јавити у град да се спреми војска да их помлатимо. </p> <p>— А хоће ли казати? </p |
| аву. </p> <p>Док затутња земља...{S} То војска иде.{S} Мало-помало распознаваше се све више и в |
| му је намера продрети до Београда...{S} Војске има много, али то није ништа!...{S} Наша војска |
| Јутрос је Лазар отишао у град да доведе војске, да ти на кућу нападну.{S} Кућу ће ти запалити и |
| Међутим, Сулејман, или Кулин, водио је војске преко 50.000 људи. </p> <p>И то беше сам потурче |
| беху страшнији Турцима од најуређеније војске ћесареве.{S} Прота Смиљанић је четовао на своју |
| шај. </p> <p>Војводе прођоше кроз своје војске да храбре.{S} Али су убрзо видели да то никако н |
| ћи натраг, јер погубише толике бегове и војсковође... </p> <p>Видећи да се Турци повлаче, Зека |
| абачки и поља око Шапца беху притиснута војском...{S} Дигла се сила да уништи слободу; дигао се |
| погледај; </l> <l>Храни сина па шаљи на војску — </l> <l>Србија се умирит не може!... </l> </qu |
| рибић на лицу не помери.{S} Он гледаше војску како се приближава... </p> <p>Онда се окрете тоб |
| . </p> <p>Војводе весело проходише кроз војску; они тапшаху сваког појединца по рамену довикују |
| застаде и окрете се...{S} И јекну кроз војску: </p> <p>— Опкољени смо!{S} Све ће нас потући ка |
| едан буљук разбијен, никне други; једну војску пресретнеш, а тебе стижу две!...{S} Тек им сазна |
| не може задржати распрслу и преплашену војску...{S} И саме се старешине узјазбиле; и они гледа |
| мори се — рече. — Али ни речи о Турској војсци. </p> <p>Он се удаљи. </p> <p>Војводе прича Деви |
| ају све што је пред њима...{S} Је ли то вола њихова?...{S} Није!{S} Нагна их јача сила... </p> |
| инути? </p> <p>— Кад год то драгом богу вола буде!...{S} Без његове воље не умем, али умем убит |
| А, то мораш учинити!...{S} Кад се дјеца воле, нека се и узму.{S} Нема већег гријеха него растав |
| , како је живјети међу људма који те не воле!...{S} Еј, како бих ја волео да имам кога женити ј |
| ...{S} Не смеш ти волети оно што они не воле!... </p> <p>Ивана као да неко опрљи кључалом водом |
| поштен човек, јер је Србин.{S} Турци не воле Србе!...{S} Онај лоповлук је турско дело, дело суб |
| ли.{S} Грјехота је раставити оне што се воле!...{S} А... најпослије, зар си ти једном учинио ње |
| Ко? </p> <p>Она се запламти у лицу.{S} Волела је умрети него изговорити име Лазарево.{S} Од он |
| зела је Лазара онолико колико је Станка волела. </p> <p>— Онај ко је пројавио. </p> <p>— Зар Ла |
| сам ја одвајао сву да.{S} Моја је душа волела само вас, Турке, па су ме због тога сви мрзели.{ |
| ати тако окорно!...{S} Ја сам само тебе волела, тебе јединог!...{S} Ја сам пљунула на свој рође |
| ушна, искрена, верна и одана.{S} Она је волела Станка оном великом и светом љубављу која, чак и |
| Станка у кући њеној, она га је све више волела.{S} Он беше свака њена мисао.{S} Повучена у само |
| румен јој облева лице... — Да те нисам волела, ја не бих прекорачила твога прага!...{S} Ти зна |
| е најсветије!...{S} Никад те више нисам волела него сад, јер би ми сад било убити се, кад те ви |
| сти и вештини Станковој. </p> <p>Они су волели Заврзана са окретности његове, па заволеше и Ста |
| залуд их голим сабљама нагонише у бој — волело је пасти и од своје рођене сабље него мрети од с |
| </p> <p>— Волеш и ти јагањце? </p> <p>— Волем. </p> <p>— Ја бих се, да ме није стид, играла с њ |
| не харамбаша одреди!...{S} Не знаш како волем што ћу једаред изблиза видети твога Крушку!... </ |
| мео се увући свуда; хтео је да зна све, волео је да му је свака стварца у Црној Бари позната... |
| мањи од макова зрна, поштовао старије, волео млађе; живео би у миру са суседима; склањао би се |
| рећник, и преко свега још волео Јелицу, волео је оним страшним љубавним жаром што би био кадар |
| у кући? </p> <p>— Јадни мој Лазо!...{S} Волео бих ти казати да није, али шта ћу кад је била!... |
| . </p> <p>Милош да пропадне у земљу.{S} Волео би него бог зна шта да га Крушка само то није зап |
| ве турске!...{S} И знаш ли ти да бих ја волео најљући окршај; више бих волео то него завирити у |
| који те не воле!...{S} Еј, како бих ја волео да имам кога женити ја удавати!...{S} Самац сам т |
| жена једна његова страст.{S} Страсно је волео крушке, као медвед; нека једна стоји на дрвету, а |
| надмећу, мрзе се.{S} И Крушка њега није волео.{S} Али, кад му зазвони глас Маринков онако прија |
| ему се нешто поремети...{S} Он је дотле волео Станка више него оба брата; а отада Станко му поч |
| >— Не говори ми то! — рече. — Ја сам те волео и поштовао као оца рођеног...{S} Не говори тако, |
| ли, вели, врло му жао.{S} Он вас воли и волео би да је с вама у лепој љубави...{S} Поп се загле |
| о, одбијајући и џапајући се — Крушка би волео; али је он одговарао тихо, мирно, све реч по реч. |
| </p> <p>Поп је дрхтао од једа.{S} Он би волео да је не знам шта изгубио него што је ово чуо... |
| !...{S} Чак, ето, и мени говори како би волео да оженим Лазара!...{S} Ја само стао па се камени |
| <p>— Како?...{S} Не питај!...{S} Ја сам волео Јелицу.{S} Па кад сам видео да она тебе воли — хт |
| га.{S} Попа вели: </p> <p>— Ама, ја бих волео да је оп прави Турчин!... </p> <p>Овако је он опа |
| ка. </p> <p>— Море, ма̓ни ме!{S} Ја бих волео да сам умро него што сам дочекао овај покор!...{S |
| н не може нама добро мислити!{S} Ја бих волео да ме он турски поздравља”. </p> <p>Крушка се ује |
| вети ако она буде ма чија!...{S} Ја бих волео да си на мене опалио пиштољ него што си то рекао. |
| емо!{S} Хоћемо!... </p> <p>— Ама ја бих волео кад би опет остао Јова! — рече Петар Шокчанић. — |
| а бих ја волео најљући окршај; више бих волео то него завирити у један збег!... </p> <p>— Па шт |
| Хајдуци се насмејаше. </p> <p>— Баш бих волео да данас послујемо, али да је бар каквог посла!.. |
| .{S} Он је несрећник, и преко свега још волео Јелицу, волео је оним страшним љубавним жаром што |
| јер само тада он је био срећан. </p> <p>Волео је хајдуке, те синове горске, те одметнике, који |
| ити само оно што домаћин жели, да треба волети оно што он воли — опет јој се у души нешто закув |
| звати у своје друштво!...{S} Не смеш ти волети оно што они не воле!... </p> <p>Ивана као да нек |
| ној Бари.{S} Зар може овако добар момак волети рђаву дјевојку?...{S} Јелицу Милошеву хоће он. < |
| из воље.{S} Чудио се само како је могао волети такве себичњаке!...{S} Осећао је како је у праву |
| оложен.{S} Ова жена, која је умела тако волети, сад га задахну неким новим жаром, даде му неку |
| ише у ватру — али како и ви И ја можемо волети онога ко нам руши у прах и пепео сву тековину и |
| ко га је мило тада погледала. </p> <p>— Волеш и ти јагањце? </p> <p>— Волем. </p> <p>— Ја бих с |
| — Право веле! — рече Ногић. — Кад неког волеш, па кад те уједе за срце, горе га мрзиш од најљућ |
| му се нехотице зауставља на ономе кога воли; образи румене, а он и не зна...{S} Та, само срце |
| аш због ње завадили, и то стога што она воли Станка. </p> <p>— Па? </p> <p>— Хоће ли она хтјети |
| иза паса, јурнути у Турке, па кога бог воли! </p> <p>— Има и у мене нешто очуване џебане!... — |
| Јелицу.{S} Па кад сам видео да она тебе воли — хтедох полудети!...{S} А онај Маринко — као да г |
| рзе Турке!...{S} Па, лепо, нико их и не воли!...{S} Ко их волио, у кући му били!...{S} Зар ти м |
| родитељи ово благословити!...{S} Ко се воли, онај се и љуби! — рече Станко заносно, држећи је |
| , опет, њему криво што га дирају?{S} Он воли Јелицу.{S} Па због ње је у гору отишао; због ње је |
| Турцима!...{S} А тешко теби када те он воли!...{S} Него, упамти ово, Иване!...{S} Сва Црна Бар |
| омаћин жели, да треба волети оно што он воли — опет јој се у души нешто закува.{S} Она одједанп |
| . </p> <p>— Шта рече, шта?...{S} Зар он воли ону девојку? </p> <p>— Ја га нисам питао, тако ми |
| али он гине за своје!...” Богами, тако воли Лазара као да му је на срцу лежао. </p> <p>Ни поп |
| е осмехну.{S} Он је давно знао да Лазар воли Јелицу. </p> <p>— Па добро, добро — рече он. </p> |
| знам; али, вели, врло му жао.{S} Он вас воли и волео би да је с вама у лепој љубави...{S} Поп с |
| } Видиш, Лазо је добро дијете.{S} Он њу воли.{S} Грјехота је раставити оне што се воле!...{S} А |
| и у воду.{S} А Иван му је отац, а отац воли своје дете, он ће за њега све учинити... </p> <p>Т |
| ану оде памет.{S} Он виде да Турчин баш воли његовог Лазара. </p> <p>— Па гледаћемо... </p> <p> |
| овде имамо, то ваља!{S} Ми бисмо баш и волили да нам Турци у походе долазе.{S} Али тамо ће бит |
| </p> <p>— Шта ћете; али, ђаво га знао, волим Станка!{S} Волим га што не мирује...{S} Његова па |
| даде онај лик човечји!...{S} Ја, бабо, волим јунака, па нека ми је крвни душманин!{S} И, ево, |
| .. опрости... хтедох рећи: харамбашо... волим ти ово што нам ови наши дођоше него бог зна шта.{ |
| те; али, ђаво га знао, волим Станка!{S} Волим га што не мирује...{S} Његова памет смишља само к |
| ни је стало за тим да ми ти верујеш!{S} Волим твоју љубав него љубав сина свога!... </p> <p>— А |
| о, и ја видим ово мало ведрине!...{S} А волим ведрину!...{S} Станко, волиш ли ти ведрину? </p> |
| > <p>Алекса је ћутао. </p> <p>— Ја њега волим као да је на мом срцу одрастао.{S} Он је добро де |
| ... </p> <p>— Не, живога ми бога!{S} Ја волим шалу исто као ти и ова друга браћа.{S} Видјећеш к |
| {S} Само нека се прави џумбус!...{S} Ја волим само џумбус!... </p> <p>И опет га нестане... </p> |
| ? — плану Станко. </p> <p>— Али ја тебе волим!...{S} Ја те од милоште тако зовем!... </p> <p>— |
| о: „с Лазаром”.) Не, мајко!...{S} Ја се волим и у паклу пећи него бити жена ономе одљуду! </p> |
| илошу!{S} Ти си поштен човјек.{S} Ја те волим, не мрзим те.{S} Али ти велим: ако ти сад из овиј |
| p>— Хвала, драги ага!{S} То што ми рече волим него небројено благо.{S} Него... </p> <p>— Шта?{S |
| да си ми ти пријатељ.{S} И, веруј, више волим твоју љубав него што се плашим њихова непријатељс |
| бог зна шта.{S} И, чини ми се, највише волим због Сурепа!{S} Ђаво један!...{S} Тако заметне ша |
| ђен... </p> <p>— Најпосле — рече — ја и волим!{S} Нека бар џаба нисам отишао у гору!...{S} Мест |
| — вели Дева. </p> <p>— Зато је свакад и волим тући коњаника, што некако смешно падне! — вели За |
| си ти добар, ваљан човјек; а ја ти тако волим добре и поштене људе!... </p> <p>Нешто срамота а |
| енима!...{S} Ја сам те... ја те и данас волим као своје дете!...{S} Немој!...{S} Нашој грешити |
| то исто. </p> <p>— Оваквог ти харамбашу волим — рече Заврзан — што не излежава.{S} Јуче харамба |
| } Ево, сад ће доћи кмет Јово.{S} Ја баш волим да и он чује све, зато сам га и позвао... </p> <p |
| } Много ћете данас чути!...{S} И ја баш волим што ће кмет доћи!... </p> <p>Чуше се врата на кућ |
| добар човјек и ваљан попа.{S} И ја баш волим што је он таки.{S} Јер кад ме позна, он ће друкчи |
| ум да нас оставиш. </p> <p>— Ја бих се волио разумријети овдје с вама!... </p> <p>— Збогом, др |
| а, лепо, нико их и не воли!...{S} Ко их волио, у кући му били!...{S} Зар ти мислиш да ја облеће |
| е!...{S} А волим ведрину!...{S} Станко, волиш ли ти ведрину? </p> <p>— Тако је, Заврзане!{S} Ти |
| >— Је ли, Јелице?{S} Право ми кажи: или волиш мене или њега?{S} Она се зарумене и обори главу. |
| и мало гра с рибом.{S} Ја знам да ти то волиш. </p> <p>Па метну јело преда њ. </p> <p>Алекса ха |
| их не иженимо ове јесени би руљали као волови! </p> <p>Сви се око совре засмејаше, само Станко |
| и буљуци Турака!...{S} Сад знаш све.{S} Воља ти је коме причати — причај!{S} Ја ти се нећу ни у |
| — јест, драги ага; да то не беше твоја воља, и ја бих се заплакао! </p> <p>— А народ? </p> <p> |
| не знаш!... </p> <p>Расположење, добра воља... све то прође... и оста нешто тешко као стена на |
| о се разум, а у покрету снажна и чврста воља. </p> <p>За њега су говорили: </p> <p>— Он зна шта |
| нков га поглед окаменио.{S} Станку дође воља да се поигра са њим као мачка с мишем. </p> <p>— П |
| лиш, а кад му у очи погледаш — прође те воља. </p> <p>Па, нешто то, нешто баш и што је Турчин - |
| ац. </p> <p>— Вала, како је драгом богу воља!... — одговори му Рудничанин. — Да није због пушке |
| за храну, а остало како је драгом богу воља. </p> <p>Места склонитија нису ни ишла у збегове.{ |
| јага ћемо пешачки!...{S} Ако милом богу воља буде, ето ме с Мујагином главом!... </p> <p>Па изи |
| Зар не видиш да је пуст?...{S} Он нема воље да ја кметујем...{S} Па лепо, и не морам!{S} Напос |
| драгом богу вола буде!...{S} Без његове воље не умем, али умем убити!... </p> <p>— Онда те прим |
| р си ти једном учинио њешто преко своје воље?... </p> <p>Иван обори главу.{S} Видело се на њему |
| аков...{S} Ала их се натукосмо, до миле воље!...{S} Ја мислим да им скоро неће пасти на ум да Д |
| не смејем!...{S} Нарадио сам се до миле воље!...{S} Народио сам, с тобом, пуну кућу чељади, па |
| живот, јер се шалило и смејало до миле воље.{S} И Зека је био расположен.{S} Само Станко беше |
| стаде веселе.{S} Јело се и пило до миле воље.{S} Једини Станко беше нешто сетан међ дружином. < |
| само, пустио би зубе да цвокоћу до миле воље, али овако... стегао вилице и натурио осмејак на л |
| ћефовима... </p> <p>И изидоше му оба из воље.{S} Чудио се само како је могао волети такве себич |
| ата; а отада Станко му поче излазити из воље.{S} И што се Станко више дружио с Јелицом, он га ј |
| едан другом.{S} Неко је некоме, и преко воље, штогод нажао учинио...{S} Реда је, браћо, и да то |
| та али?...{S} Па ти си данас по његовој вољи изабран за кмета.{S} Он је јучер претио Јови чак и |
| пет. — Тридесет година ја сам, по вашој вољи, глава Црне Баре.{S} За тридесет година мога кмето |
| и за најсветију дужност да клањају и по вољи чине свакоме ко је ма бео убрус око главе омотао.{ |
| S} Хоћу да знам хоће ли то њему бити по вољи? </p> <p>— Ја шта ће, море! </p> <p>— Е, онда хоћу |
| ше хране набаве. </p> <p>Све је ишло по вољи.{S} Ни сенка зле слутње.{S} Срца су лупала од саме |
| тицама некуд су заобилазили...{S} Он се вољно покоравао. </p> <p>Најзад виде он у густој сеници |
| {S} Махни оштрим ножем твојим, те учини вољу божју!... </p> <p>Па се придиже на руке, које су д |
| а Алекса. </p> <p>Лице му беше жуто као восак.{S} Попа застаде...{S} Очи болесникове гледаху га |
| није имао мира него изиде у воће, па из воћа погледом пуним пакости погледаше на кућу Алексину: |
| дана, беше мало ветровито, врати се из воћа, где је прашчиће хранио, сав помодрео као чивит. < |
| кућу стаје, иза стаја бунар, иза бунара воће...{S} Изнајпре га то овесели; али, мало-помало, та |
| пико и не може разведрити. </p> <p>Мимо воће прође Иван...{S} Па као мимо турско гробље!{S} Да |
| >Али у кући није имао мира него изиде у воће, па из воћа погледом пуним пакости погледаше на ку |
| Станко се одвојио од укућана и отишао у воће да тамо сачека Јелицу. </p> <p>Презао је на сваки |
| , узевши је за руку, одведе је дубоко у воће, те седоше...{S} Трава је била доста росна, али се |
| чва је обиловала у јабуковим и шљивовим воћима.{S} И ракија и јабуковача мачванска беху тада на |
| еба.{S} Око сваке кућице био је засађен воћњак било од шљива, било од јабука. </p> <p>Те су кућ |
| > <p>Ишао је лагано; само, кад је ближе воћу дошао, он пожури.{S} Смотрио је у воћу Јелицу где |
| /p> <p>Он изиде напоље и поче лутати по воћу...{S} Његову црну душу сад већ више пико и не може |
| и Лазара... </p> <p>Ходао је немирно по воћу; капу забацио на затиљак, те му ветрић хлади врело |
| слио без твога савета!...{S} Вечерас, у воћу, ти рече послати црвеног петла кући оца мога.{S} Е |
| <p>— Прије један сахат.{S} Видјех га у воћу, код куће.{S} Лазар обори главу, као да је св. Ара |
| воћу дошао, он пожури.{S} Смотрио је у воћу Јелицу где залучује телад. </p> <p>Приђе огради и |
| ећу и тутнуше му у руку, и бледи пламен воштанице обасја посвећено лице, што се осмехиваше. </p |
| и паса и иза силаја извуче велики колут воштанице.{S} Притрча ватри и запали је, па принесе рањ |
| p>Старац се придиже са свога места, узе воштаницу што беше прилепљена уза зид и запали.{S} Мара |
| тивој. </p> <p>Јелица му додаде упаљену воштаницу, а он је метну у руке материне...{S} Међутим, |
| бог, а с леве Заврзан, који брбљаше као врабац с Девом.{S} Машао се чутурице, што му је преко р |
| Баш није право!...{S} Морао се ту неки враг излећи!... </p> <p>Било у колу, било да из кола ид |
| та да одговори. </p> <p>— Што си се ког врага устумарао?...{S} Не можеш да се скрасиш!... </p> |
| l>Код студене воде Мукијеле, </l> <l>Да вранове месом напитамо, </l> <l>А земљицу крвцом обојим |
| ити.{S} Све устало на њих као на бијелу врану.{S} Све се склања од дома твојега као да у њему ч |
| вршена... </p> <p>Чупић дојаха на своме вранцу. </p> <p>— Чија ово беше чета? — упита Чупић. </ |
| S} Кад се Турци дигну, растераће их као врапце... </p> <p>Тешкао се том мишљу, и она га мало ум |
| овде?... </p> <p>И приђе, ухвати га за врат, па му притеже главу земљи.{S} Десном руком потеже |
| му тај човек, па му приђе, ухвати га за врат и диже као перце какво... </p> <p>Он се копрцао, о |
| е нада њ; нека ледена рука ухвати га за врат и стеже...{S} Он осети како га та рука све више и |
| ...{S} Али га Маринко стиже и ухвати за врат. </p> <p>— Пре би од муње побегао него од мене! — |
| } Крушка осети као да га неко ухвати за врат. </p> <p>— Станко?!... </p> <p>— Јесте, Станко са |
| да пружиш руку, па си их већ спопао за врат!{S} Помисли, болан, ко год наиђе и чује дивиће се |
| — не помаже.{S} Она страшна рука стегла врат као што менђели стежу оно што међу њих падне...{S} |
| појаса направи омчу, па му је натаче на врат. </p> <p>— Тако...{S} А сад, устај!... </p> <p>Она |
| и крст, скиде капу, метну епитрахиљ на врат. </p> <p>Сви поскидаше капе.{S} Иван се прекрсти и |
| ћи ћемо се!...{S} Кад те је мој бабо на врат узео, онда ти данас нећу ништа. </p> <p>Лазар се о |
| и у који мах оштро сечиво зари у дебели врат Мујагин, у тај пар врисну шешана из турске ордије. |
| амо данас не!...{S} И он се обеси оцу о врат...{S} Иван одуста од намере, само да би га умирио. |
| , стадоше му ноге утањати у блато...{S} Врата се затворише за њим, и он остаде у густој помрчин |
| тац, а мајка?... </p> <p>Он погледа.{S} Врата на кући отворена.{S} Јасни пламен осветлио им лиц |
| иди Севића кући, па ми зовни Милоша.{S} Врата се затворише. </p> </div> <div type="chapter" xml |
| прошло доста дана и ноћи, али се његова врата не отворише... </p> <p>Осећао је глад и жеђ...{S} |
| жеђи... </p> <p>Док се једном и његова врата не отворише.{S} Јурну свеж ваздух и запахну га зд |
| ањају све више и више у облину његовога врата.{S} Дах му се поче губити...{S} И... он се обнезн |
| ..{S} Огрлица клону и баш на дну самога врата смотри он младеж, који је тако дивно стајао на он |
| се оплете прућем, али се остави рупа за врата и баџа, која је служила место прозорића, па се он |
| p>— Јест. </p> <p>Заврзан се почеша иза врата па приђе и он Станку. </p> <p>— Зар и ти.{S} Завр |
| Сви пренуше и запрепасташе се...{S} На врата посукљаше грлићи од пушака. </p> <p>Један тренут |
| у без бриге... </p> <p>И обиђоше, па на врата из авлије уђоше у кућу. </p> <p>Тамо заиста беху |
| ивели да им понеко не бахне с вечера на врата и не грмне храпавом гласином: </p> <p>— Рајо, бре |
| <p>— Иди!... </p> <p>И Маринко изиде на врата. </p> <p>— Ако то буде истина, тешко теби, Црна Б |
| о. </p> <p>— О курјаку реч, а курјак на врата! — Ево га! — рече Заврзан. </p> <p>Пред кућу бахн |
| длане. </p> <p>Пандур промоли главу на врата. </p> <p>— Кажи Маринку нека дође. </p> <p>Маринк |
| неки разговор, и онда се отворише собна врата.{S} Кмет се појави на прагу. </p> <p>Он назва бог |
| оштро да ова сама открљепи руке од њена врата. </p> <p>— Смем погледати у очи и теби и коме хоћ |
| шарене пушке.{S} Гледао је на отворена врата, гледао оне страшне људе што стоје пред њим са за |
| ад је већ могао погледати кроз отворена врата иза једног дрвета, он се запрепасти.{S} У кући ни |
| </p> <p>Док ти се отворише обоја кућна врата; ветар пови пламен на огњишту.{S} Сви пренуше и з |
| како свечано. </p> <p>Отворише се задња врата кућна; у кућу ступи Ногић, водећи Јелицу за руку. |
| оже. </p> <p>Одрешише свилену мараму са врата Станкова и увезаше рану. </p> <p>— Тако!...{S} Са |
| Турчина, шикне млаз крви из оног бичјег врата и попрска те, па после смрдиш ваздан на Мухамеда! |
| ... </p> <p>— Добро... </p> <p>И кад се врата за њим затворише, Турчин се спусти на диван, упра |
| им што ће кмет доћи!... </p> <p>Чуше се врата на кући, онда неки разговор, и онда се отворише с |
| а опет баци натраг. </p> <p>— Затворите врата и пазите! — заповеди Станко... </p> <p>Затворише. |
| ече Станко. </p> <p>Кључаоница кљоцну и врата се отворише. </p> <p>Станко корачи унутра. </p> < |
| са. </p> <p>— Добро, добро... </p> <p>И врата се затворише.{S} Алекса је очекивао.{S} Сваки тре |
| д кажеш где је Станко! — рече и затвори врата. </p> <p>Горило је грло Алексино од оне слане риб |
| >— Па што си се закапијао?...{S} Отвори врата! - рече Станко. </p> <p>Кључаоница кљоцну и врата |
| голе синове, па потеже сабљу.{S} Отвори врата шарампову и викну: </p> <p>— За мном, јунаци! </p |
| кад не чу никаква разговора, он отвори врата. </p> <p>У кући не беше никога.{S} Он се упути у |
| >— Помози бог! — рече хајдук отварајући врата.{S} Поп се трже, румен му обли лице од изненађења |
| а, па заобиђе иза куће. </p> <p>Дође до врата, ослушну да ли има кога, па кад не чу никаква раз |
| ју чету!...{S} Зека му састави руке око врата. </p> <p>— Ево ти старешинства, побро! </p> <p>— |
| ка грдна, хладна ручурда обви му се око врата, као змија, и стаде га стезати...{S} Свест га поч |
| . — запевала је Петра падајући сину око врата и љубећи га... </p> <p>И љубише се и грлише се... |
| } Јелица оста непомично. </p> <p>Замало врата се отворише.{S} Крунија промоли главу и рече нека |
| к, па и Турци веле: нека нам се скину с врата!... </p> <p>Хајдуци се насмејаше. </p> <p>— Добро |
| ђе. </p> <p>Маринко уђе, говорећи још с врата: </p> <p>— Ја мало приседох да једну, у твоме здр |
| он не имаде ни воде.{S} Стаде лупати у врата. </p> <p>— Шта ћеш? — запита га глас споља. </p> |
| т ништа.{S} Он стаде песницом ударати у врата. </p> <p>— Домаћине! </p> <p>— Па ти си луд! — за |
| онако изувен, пред незвана госта, те му врата отвара. </p> <p>Турчин натмурен улази у кућу и гл |
| а ћеш ти овде? </p> <p>— Свештеничка су врата сваком отворена! — рече хајдук, па стаде мирно ме |
| и, па му кажи да ми одмах дође! </p> <p>Врата клепнуше. </p> <p>После пола сахата кмет Јова беш |
| ти је као кад пођем у Шабац!... </p> <p>Врата се отворише и у собу уђе попа с Јовом Јуришићем. |
| аки тренутак беше му вечност... </p> <p>Врата се опет отворише.{S} На прагу се појави Маринко, |
| отребнији где треба мушка рука. </p> <p>Врата се отворише и у собу бахну Станко. </p> <p>— Бабо |
| њему...{S} Глава му се занесе. </p> <p>Врата се отворише лагано.{S} Неко врло опрезно уђе у со |
| ћу опет доћи — рече он.{S} И таман пође вратама, а Алекса махну руком. </p> <p>— Још мало... — |
| у претрпео!... </p> <p>и докопаше да се врате домовима.. </p> <milestone unit="subSection" /> < |
| >Јелица опет изиде.{S} Не потраја дуго, врати се са Сурепом. </p> <p>— Има ли овај народ хране? |
| > <p>Једнога дана, беше мало ветровито, врати се из воћа, где је прашчиће хранио, сав помодрео |
| чињу прибирати, довикну Зеки: </p> <p>— Врати се у шарампов!...{S} Ако нас опет буду напали, бр |
| трча у кућу...{S} За неколико тренутака врати се наоружан до зуба: пиштољ и јатаган за појасом, |
| </p> <p>Оде.{S} И за неколико тренутака врати се.{S} Сваки је носио по две кошнице у рукама... |
| рећи!{S} Како би било да се овај народ врати својим кућама? </p> <p>— Па да видиш, побратиме, |
| д га невоља отргне од њега, па се после врати — тек тада осећа све... </p> <p>Као какав мили, с |
| вратити!...{S} Само зла друга зајма не врати!{S} И оприча му све. </p> <p>— А како ти је име? |
| ко и шта да ради, те да се Иван више не врати својим старим друговима...{S} Састављао је много |
| мислиш чекати хајдука док ти се из горе врати?...{S} Да му се ниси заверила, несрећнице?... </p |
| е дотле док не замаче у луг.{S} Онда се врати у одају, наручи да му донесу каву, па, пуштајући |
| ио већ и прошао његову кућу.{S} Онда се врати, уђе у авлију, па затим у кућу.{S} Попа је седео |
| >И упаде у најгушће редове.{S} Отуда се врати с пребијеним ножем... </p> <p>Али дружина све мањ |
| 7"> <head>17. ДИВОВИ </head> <p>Зека се врати у шанац.{S} Тамо га дочекаше весело.{S} Заврзан н |
| толики људи!{S} Доста је Ивану нека се врати у село па нека га прстом показују као турску улиз |
| p>— Никога! — рекоше. </p> <p>Крушка се врати у одају, вукући Маринка за собом.{S} Он хтеде нас |
| Ти си и онако злослут!{S} Остани, па се врати хануми — ми идемо! — рече му један. </p> <p>И поч |
| де те нареди Сими да сазове село, па се врати у собу. </p> <p>— Шта мислимо сад? — запита он по |
| Јова — може се љутити.{S} Замало па се врати и позва Симу у качару.{S} Изљубише се братски, па |
| емој ником казивати!... </p> <p>Попа се врати соври.{S} Разговарали су, али им се разговор отим |
| И одведе га на страну... </p> <p>Кад се врати Станко у дружину, око му је сјало. </p> <p>— Ноги |
| мо, онако ћемо и чинити. </p> <p>Кад се врати, дружина поспала.{S} Заврзан је ложио ватру и спр |
| } Пошто је у сваки ћошак завирио, он се врати. </p> <p>— Никог? </p> <p>— Никог! </p> <p>Утом с |
| иде из собе.{S} Не прође много, а он се врати и седе на своје место. </p> <p>— О, брате! — рече |
| на обалу.{S} Није много прошло а он се врати носећи воде. </p> <p>— Хладна је као лед ледени.{ |
| м! </p> <p>Нису дуго чекали.{S} Мехо се врати и доведе Алексу.{S} Он уђе у одају, истина нешто |
| махну руком око себе. </p> <p>Пандур се врати из собе, пошто је све претурио, а ништа није наша |
| оћ! </p> <p>— Лаку ноћ! — рече Турчин и врати се у одају... </p> <p>Маринко је журним корацима |
| p> <p>Јелица изиде да види.{S} Замало и врати се. </p> <p>— Деца нека помрла... — рече снуждено |
| акао!{S} Предајте се!{S} Гора одјекну и врати му речи његове.{S} Притрчаше ватри — нигде никог! |
| — Пођи са мном — рече Крушка. </p> <p>И врати се назад.{S} Маринко је ишао за њим.{S} Турчин је |
| и моја!{S} Добројутро моје!...{S} Ти ми врати сина, ти ми доведе људе под кров, за који сам мис |
| сне, па никако не нашао пута да се кући врати. </p> <p>Обично је свршавао сам с појединцима.{S} |
| уштати на слободу, нека се својој мајци врати! </p> <p>Старица се дигла на ноге.{S} Она је дрхт |
| <p>— Па, нека буде, најпосле.{S} Ти нам врати штап, а ми ћемо га опет дати теби. </p> <p>— Немо |
| че и кад се Крушка са Иваном и Маринком врати у своју одају, промоли се иза шумице, што је близ |
| н оде...{S} Па се онда с тешким уздахом врати натраг и пође у вајатић.{S} Мајка јој стојаше на |
| ишљен.{S} Маринко пође с њим, али га он врати. </p> <p>— Иди и пази! </p> <p>— Добро, ага. </p> |
| већ излазио из стрпљења, кад се Маринко врати. </p> <p>— Шта је? — упита он.{S} Маринко слегаше |
| . </p> <p>Зека изиде из шатора и замало врати се са Сурепом. </p> <p>— Станојло! </p> <p>— Чује |
| p> <p>Озебао, окисао до коже, сав мокар врати се Крушка у хан.{S} Али ни сав сумор дана не беше |
| /p> <p>Глас му се разлеже, а дубрава му врати његове речи. </p> <p>Лазар се окрете и укочи. </p |
| м ситно — рече тужно Алекса.{S} Попа му врати кусур. </p> <p>— Нећу да ти дугујем — рече.{S} Ал |
| . ето!... </p> <p>И заћуташе... </p> <p>Врати се Младен са попом.{S} Поп погледа обоје, па рече |
| он остаде у густој помрчини... </p> <p>Врати се на степенице, па се прекрсти и диже очи горе: |
| а врућини! — вели Заврзан, коме се опет вратила његова веселост. </p> <p>— Посечеш Турчина, шик |
| ио...{S} Ако бог да те Турке побијемо и вратим се здрав и читав, онда ћемо се и друкчије разгов |
| се одречеш?! </p> <p>— Јест, да народу вратим штап, јер „није, вели, за тебе.” </p> <p>— Па, о |
| а праведникова. </p> <p>Ногић закуца на вратима. </p> <p>Укућани се избудише чим разабраше њего |
| њега су јурили таласи. </p> <p>Стаде на вратима и закуца, али не доби одговора.{S} Он викну: </ |
| Ибро!... </p> <p>Пандури се појавише на вратима. </p> <p>— Одвуците овог маторог пса у подрум.{ |
| а удари длан о длан и пандур се јави на вратима. </p> <p>— Иди, Мехо, па ми зовни Алексу Алекси |
| ри у длан.{S} Један се пандур појави на вратима. </p> <p>— Је ли ту Мехо? </p> <p>— Јесте. </p> |
| човека и довео га. </p> <p>Пандур приђе вратима и таман их отвори а из собе се зачу субашин гла |
| ћи. </p> <p>— Добро! — рече Јова и пође вратима. </p> <p>— Али сутра не играј се главом... </p> |
| неражен, али брзо дође к себи те полете вратима. </p> <p>— Мехо!{S} Асо!{S} Ибро!...{S} Брзо на |
| димом и стаде га гушити...{S} Он појури вратима, али га снажна рука Зекина баци унутра као какв |
| {S} Поглед му се укочи и заста на самим вратима... </p> <p>Сви се окретоше и погледаше.{S} Једн |
| p> <p>Сви се насмејаше. </p> <p>— Да се вратимо у шарампов! </p> <p>Кад се вратише дочекаше их |
| отребу. </p> <p>Кад се Срећко харамбаша вратио с дружином на Дренову Греду, дочека га Ногић врл |
| p>— О, хвала ти, боже!...{S} А је л̓ се вратио мој побратим? </p> <p>— Данас се враћа.{S} Вечер |
| чујно оде с њима у шуму. </p> <p>Кад се вратио, харамбаша погледа по дружини. </p> <p>— Станко! |
| јурну као звер... </p> <p>У тренутку се вратио.{S} У руци је носио запет пиштољ...{S} Јурио је |
| S} И да га није стид, мучно те се не би вратио. </p> <p>— Па шта сад раде, јесу ли се примирили |
| 25"> <head>25. БОЈ НА САЛАШУ </head> <p>Вратио се таман кад треба.{S} Тек су иставили јагањце.{ |
| ућа замрла!...{S} Оној седој коси треба вратити образ, то ја не треба ни да ти казујем!...{S} Е |
| ишеви.{S} Ко хтедне напоље, пушка ће га вратити у пламен!...{S} Па сутра зором потражићу и гнез |
| своје Црнобарце...{S} Још ће ми и Ивана вратити!” </p> <p>— Нећеш, попе! — дрекну наједанпут. — |
| <p>Има их који ме задужише.{S} Реда је вратити!...{S} Само зла друга зајма не врати!{S} И опри |
| ипази на људе.{S} Ја идем и одмах ћу се вратити.{S} Ако не бих стигао кад јагањце иставите, ви |
| <p>— Нема.{S} Још ми Стојан рече да ће вратити народ из збегова кућама... </p> <p>— О, хвала т |
| </p> <p>— Доћи ће дан кад ће се и мени вратити моје живовање!...{S} Ох!... ала ћу умети живети |
| А он мене? </p> <p>— Лако ћеш му зајам вратити, али сад не, јер сам га ја овамо позвао...{S} А |
| .. </p> <p>— И ја мислим да би се могао вратити — рече Суреп. </p> <p>— Па да се разговоримо са |
| де терет с душе.{S} Осети да је у праву вратити истом мером свима који га задужише. </p> <p>Опе |
| е своје... </p> <p>После мишарског боја вратише се кућама и стадоше чете четовати.{S} Катић је |
| ше. </p> <p>Напунише опет чобању, па се вратише дружини. </p> <p>Хајдуци су били већ на ногама. |
| а се вратимо у шарампов! </p> <p>Кад се вратише дочекаше их не може лепше бити.{S} Војводе се љ |
| Никог? </p> <p>— Никог! </p> <p>Утом се вратише и они што су по зградама тражили, те јавише да |
| </p> <p>Било је глуво доба кад се кући вратише... </p> </div> <div type="chapter" xml:id="SRP1 |
| очима његовим, па га помилова по челу и врату. </p> <p>— Је ли ти жао твога хранитеља?...{S} Та |
| и Маринка.{S} А Ивана слободно нека не враћа себи — он је пропао за Црну Бару!... </p> <p>Ако |
| у очајну, вечиту...{S} Ратар се више не враћа плугу, његова рука више не држи руцеља плужних, о |
| ад виде и кмета тако исто бледа, где се враћа из кованлука. </p> <p>— Симо! — рече он брзо. </p |
| вратио мој побратим? </p> <p>— Данас се враћа.{S} Вечерас ће бити у Парашници...{S} И поздравио |
| ала је закон свему селу.{S} Домаћини се враћају кућама и према томе наређују својим млађима.{S} |
| ђу и да се поразговарају, па су се опет враћали у Парашницу.{S} Једини Суреп се не маче од њих. |
| како је то било!{S} Јуче, после подне, враћам се ја из шуме.{S} Тамо сам носио марви помам...{ |
| ло, јер је видео Ивана кад се од Крушке враћао. </p> <p>— Помоз̓ бог, Иво! </p> <p>У овом трену |
| и први пут — није чуо ништа.{S} Онда се враћао кући пун зловоље, те је праскао и викао на укућа |
| је то некако око Тројица.{S} Алекса се враћао с рада кући, па, дошавши близу својој авлији, см |
| ступ плача попусти и пољупци се стадоше враћати... </p> <p>Она се трже: </p> <p>— Шта чинимо ми |
| ка месечева проби кроз маглу и стаде му враћати живот и свест...{S} И као нека топла и нежна ру |
| } Оне се бринуше о нејачи.{S} Остали се враћаше домовима да гледају или бар да наређују домаће |
| .{S} Он погледа Јелицу, којој се лагано враћаше руменило на лице... у њеним очима виде он велик |
| им пасти на памет... </p> <p>— То је на врби свирала! — одсече Милош. — Ја не рачунам тако кад |
| пази на ове!... </p> <p>А он приђе, узе врг, па стаде Алексу водом кропити...{S} Наслони му зат |
| су водом кропити...{S} Наслони му затим врг на опечене усне и пусти неколико капи... </p> <p>Ка |
| ругим пићем. </p> <p>Јабуковача се пила вргом, чутуром — ко је шта имао — а ракија тиквицом, ко |
| е, али као сен.{S} Зачас га нестане.{S} Вребао сам сву ноћ око куће, па ништа...{S} А дошао је |
| рен ослушкивао је, али не чу ни шума ни вреве, и он диже главу...{S} Диже је мало више и звераш |
| силе су целе сланине...{S} Народ је био вредан и раден - није чудо ако је имао!... </p> <p>Ето, |
| ! — рече Суреп. </p> <p>Та Сурепова реч вредела је Станку толико колико кад би га и гусле певал |
| Ала је то некако сличито!...{S} Баш би вредело да будем харамбаша!...{S} Ох, ала бих се светио |
| — Оно што побисмо сигурно није ништа ни вредело!...{S} Шта велиш ти, Сурепе? </p> <p>Суреп само |
| хоћеш учиниће; а Лазар је добро псето, вреди му бити госа!... </p> <p>Турчин раширио зенице па |
| ера!{S} Оно што сте на Журави урадили — вреди царевине. </p> <p>— То је овај! — рече Ногић и по |
| двуку њему...{S} И шта је даље било, не вреди ни да казујем... знаш већ... </p> <p>У Станка сен |
| треба да ради паметно...{S} После се не вреди кајати...{S} Седи! </p> <p>И Станко се спусти. </ |
| богми се!...{S} Кад ти кога хвалиш, он вреди! — рече Станко. </p> <p>Позваше их те заседоше за |
| своју дужност.{S} Она је поимала колико вреди њезино знање, па се некако и сама дизала. </p> <p |
| p>— Данас ћемо видети колико нам Станко вреди! — рече харамбаша и погледа Станка. </p> <p>Станк |
| {S} Лазар скочи на белегу. </p> <p>— То вреди!...{S} Дед’ сад, Станко!...{S} Станко беше ведар |
| </p> <p>— Е, јест домишљан!...{S} То му вреди турске царевине!... </p> <p>Дева само одмахну гла |
| че Станко смешећи се. </p> <p>— А то му вреди колико и јунаштво...{S} Него, добро би било да ма |
| им очима виде он велику радост, која је вредила више од свију похвала... </p> <p>— Одскочио си, |
| ала, да хоће ударити за ове хладовине — вредило би. </p> <p>— Баш је гадно кад се човек бије на |
| додаде: </p> <p>— Видећеш да ли ти још вредим! </p> <p>Нису дуго чекали.{S} Мехо се врати и до |
| ва јака човека у Црној Бари.{S} Више ће вредити двојица него један.{S} А после, Лазар ти је на |
| се.{S} Узеће те на око, окушати колико вредиш, па ако си за њих, примиће те, ако ли ниси — пок |
| <p>— Та мани их! — одговори Заврзан. — Вредни неки Турци!...{S} Ево, сами се вежу!... </p> <p> |
| ви!... </p> <p>— Сви нећете!...{S} Нису вредни да на њих крећем сву моју чету!...{S} Је ли, Дев |
| у, него он сам дође те јави, ако је што вредно јавити!...{S} Ево Сурепа па нека каже је ли тако |
| на попа, на кмета, и на Црнобарце, што вређају оваквог човека! </p> <p>Турчин му пружи кесу с |
| рад купити. </p> <p>Њихни су га погледи вређали.{S} Он леже да би их избегао... </p> <p>У том м |
| на души и био тако осетљив да га је све вређало, па чак и хрка једног спавача иза леђа његових. |
| е се ваљаху по друму као бундеве кад им вреже сасуше...{S} Јаук је проламао дубраву...{S} Хајду |
| а љут, он је псовао „душу”, „паприку”, „врежу несрећну”, „крв материну” и тако даље; али то је |
| не знаде како, али осети како му се два врела млаза слевају низ образе... — Заплакао се љути ри |
| душна струја, пуна свежине, разгаљиваше врела тела ратничка... </p> <p>У сами сунчев смирај руп |
| је пиркао свеж поветарац, те им хладио врела чела и сушио зној. </p> <p>— Уја! — рече Станко. |
| у читала заповести. </p> <p>— Ала су им вреле главе!{S} Дајте, наквасите какве крпе... </p> <p> |
| ен као колац. </p> <p>Као да му стотину врелих куршума и хиљаду оштрих ножева прође кроз његово |
| забацио на затиљак, те му ветрић хлади врело чело. </p> <p>— Јест!...{S} Убићеш га, али куда ћ |
| претурио, па остао здрав и читав.{S} Ни врело зрно ни оштри нож не такну се тела његова... </p> |
| p> <p>Осећао је како блато хлади његово врело тело...{S} Онда осети како му нешто хладно мили п |
| ави и риђе лице Лазарево. </p> <p>Нешто врело, нешто страховито прожма му снагу...{S} Он цикну, |
| дати тамо-амо...{S} Ветрић му је хладио врелу главу... </p> <p>Али нека нелагодност притисла му |
| оружан новом снагом... </p> <p>Међутим, време је пролазило.{S} Њему се учинило да је прошло дос |
| та смо се и веселили!...{S} Напослетку, време је данас тако!...{S} Данас има људи који не дојед |
| иједан се није повукодлачио!...{S} И за време његовог поповања није било ниједног вукодлака у Ц |
| хиљ и поче читати молитву... </p> <p>За време молитве и Алекси и Петри учини се да се Господ на |
| којима је бог рекао да живе.{S} За све време њиховог разговора чечао је као пас и слушао њихне |
| му криво што борба престаде, јер за све време док се тукоше, он је био свој госа; сад пак морад |
| Мој синко!...{S} Право веле: прошло је време кад се људи рађаше!...{S} Ово је неки измет... пл |
| је Алекса. </p> <p>— Хвала!...{S} Није време весељу.{S} Свршили смо оно што је бог рекао!...{S |
| огледа с </p> <p>Девом. </p> <p>— Је ли време? </p> <p>— Јесте. </p> <p>Зека зовну Станка. </p> |
| <head>14. ПРОКЛЕТА КУЋА </head> <p>Јури време, пролазе лепи дани; некоме као часак, а некоме ка |
| >— Ја мислим да не отежемо.{S} Није ово време за чекање! — рече Алекса. </p> <p>— Богами, и ниј |
| Страх неки обујми Ивана.{S} И само ово време ули му неку страшну слутњу у душу. </p> <p>Он ход |
| ица није добра као колеба, али је у ово време паметнија од колебе — рече Заврзан. </p> <p>— Онд |
| е моја! — рече Станко, пошто га је неко време нетренимице гледао. — Ја мислим да нема веће слас |
| срце бије.{S} Није шала, брате, толико време не виде он дружине своје, не нашали се шалом јуна |
| етује Зека буљубаша, чије име за кратко време поста страшило... </p> <p>— Хоћемо ли, људи? </p> |
| и му ништа не можеш учинити...” И једно време одујми од Алексе. </p> <p>Пита га Крушка: </p> <p |
| C3.5"> <head>5. СВАДБА </head> <p>Чудно време, заиста!{S} Док на једној страни пушка грува и кр |
| без крова и хране... </p> <p>Али ружно време дојади.{S} Ситна киша и хладан ветар не престајах |
| } Ово ме, побратиме, сећа на оно срећно време кад царовасмо по луговима нашим!... </p> <p>— Да |
| Боже Господе!...{S} Што не подржа лепо време!... </p> <p>— Да би још за који дан, док колебе н |
| it="subSection" /> <p>Али изневери лепо време.{S} Чим пређе поноћ, подухну од Дрине хладан вета |
| да као девојци удати се.{S} И кад је то време дошло, онда је и онај бедник постао јунак.{S} Стр |
| јер о чему би се и могло говорити у то време.{S} Причаху разне приче и јунаштва, и разговор бе |
| ло.{S} Једном речи: прави домаћин свога времена.{S} Кад је Иван стигао, Милош не беше код куће. |
| : </p> <p>— Да хоће само бог дати да за времена стигне књига Молеру!{S} Рекао сам му с које стр |
| где чула Станков глас, али се свакад за времена уздржала да не ода бола душе своје... </p> <p>С |
| незаробљено робље може склонити од зла времена. </p> <p>— Е, то ти је већ нешто паметно.{S} То |
| м заклоњена, ако ни од чега, оно од зла времена. </p> <p>Међутим, борба се била из дана у дан.{ |
| к има где заклопити главу од кише и зла времена.{S} Грађене су овако: ударе се четири сојира (д |
| за то...{S} Али ништа...{S} Прође много времена, прође... вечност... а њему нико да би речи, а |
| а није наличила на мајке и сеје ранијих времена.{S} Цело покољење као да је с неба спуштено.{S} |
| ава седоше и поведоше разговор о рђавом времену, о јабуковачи и казану.{S} Разговор је текао пр |
| ..{S} А шта би и могао радити на оваком времену, кад никуд маћи не можеш? </p> <p>Чим је изусти |
| ој јаран облеће, а?{S} У Лазару поче да ври... </p> <p>— Богами, синко, не дај му да те избије |
| ...{S} И допаде му се све то.{S} Та, то ври бесно као у души његовој...{S} Ови таласи, кад им д |
| у. </p> <p>— Ех, бива, ово ваља!{S} Ово вриједи роба из тамнице!...{S} Сад сам лијепо, без по м |
| Црној Бари!...{S} Видјећемо да ли више вриједим ја или Усо из Богатића, те га једнако хвале!.. |
| е, Црна Баро!... — смешкао се он. — Иде вријема и носи вас мени на пешкеш!...{S} Очи ће вами ис |
| {S} Видиш, богу хвала, да се на данашње вријеме не оре и не копа.{S} Данас ко срца има мора у г |
| пусти на једну столицу. </p> <p>— Ружно вријеме? — питаше Турчин. </p> <p>— Ружно.{S} Киша из д |
| пред собом и нападао их...{S} Крв му је врила, месо горело, рибићи играли од силне ватре... а о |
| аше оборених глава... </p> <p>Станку је врило у грудима.{S} Та он ће опет видети Јелицу!...{S} |
| и седе па своје место.{S} У глави му је врило као у лонцу... </p> <p>Тишина наста, разговор пре |
| ет се проломише дубраве, и опет се диже врисак и запевка...{S} Војводе су пролетале шанцем соко |
| } Мени се бар тако чини!...{S} И кад се врисак дуге шаре помеша са писком нејачи — онда тешко н |
| S} Кроз онај лом разлегала се запевка и врисак коњски.{S} Јарко сунце, које тек што беше обасја |
| ла издушити; с пуцњавом се мешао коњски врисак... </p> <p>— Је л̓ готово? — викну старојко. </p |
| зваљени пањеви. </p> <p>Јаук рањеника и вриска коња надмашиваше грмљавину пушака.{S} То беше по |
| , али одмах затим жена и деца ударише у вриску и запевку. </p> <p>И све се ућута... </p> <p>— М |
| о зари у дебели врат Мујагин, у тај пар врисну шешана из турске ордије... </p> <p>Станко се сам |
| пушку... </p> <p>Наста тајац... </p> <p>Врисну шара и — суварак паде.{S} Хајдуци скочише око ње |
| да. </p> <p>Јуре ка шанцу као бесни.{S} Вришти хат да се небеса проламају. </p> <p>— Пази!... — |
| влији, смотри Лазара где нешто око куће врла. </p> <p>Алекси се већ набра чело чим га виде, али |
| и у Зекину чету.{S} Ко није имао све те врлине, Зека га је слао војводи Чупићу да га он преда к |
| атно дирнуло људе.{S} То су очи његове, врло чудновате очи: час плаве, час зелене, час сјајне, |
| то казао? </p> <p>— Не знам; али, вели, врло му жао.{S} Он вас воли и волео би да је с вама у л |
| тује старијега...{S} Дина ми, велим ти, врло сам заволео тога дјечака!... </p> <p>Турчин је зна |
| и достојан да чету водиш, али си бујан, врло бујан!... </p> <p>— Богу сам се заклео, харамбашо. |
| , а откуд он у шуми?... </p> <p>Полако, врло полако поче му долазити свест...{S} Он се сећаше.. |
| шку... </p> <p>Чуо је како вода лагано, врло лагано запљускује обалу. </p> <p>— То је далга — п |
| да ови позади пуне пушке!... </p> <p>— Врло добро! — рекоше и Јаков и Милош...{S} Пушке се нап |
| Молеру, да пожури што пре!... </p> <p>— Врло добро! — рече Јаков. </p> <p>— Само, ја не бих њег |
| весели!...{S} Јер је веселих тренутака врло мало!...{S} Над нама је небо наоблачено, и ја види |
| ad>4. У КОЛУ </head> <p>Варница је пала врло згодно: и где треба и како треба.{S} Све до тога т |
| 23. КУКАВИЦА </head> <p>Ноћ се спуштала врло брзо, јер облаци од запада прекри лише небо.{S} Ов |
| зговор беше толико занимљив да се отеже врло дуго... </p> <p>Једва у неке сети се поп. </p> <p> |
| очи и стаде ходати по качари.{S} Био је врло узрујан и немиран; није се могао стањити на једном |
| ло од јабука. </p> <p>Те су кућице биле врло просте, тек колико за то да човек има где заклопит |
| ао кућу и имање у селу.{S} Са људима се врло ретко виђао; па и ако дође каткад на састанак, он |
| ико тренутака у ћутању...{S} Обома беше врло тешко.{S} Док ће рећи она, показавши на шару у руц |
| а им се сажали...{S} И самом Ивану беше врло тешко.{S} Он се кајао зашто прво није јавио Алекси |
| p> <p>Стабло је било право као стрела и врло високо.{S} Све до саме круне нема ниједне гранчице |
| о год му падне на памет, све му се чини врло благо према злочину Лазаревом... </p> <p>— Да ми ј |
| да дође малодушност.{S} Пут му се учини врло дугачак.{S} Осећао је да га крста боле од дугог се |
| гата виноградима.{S} Вина си могао наћи врло ретко, а ретко се и тражило: само у причест и кад |
| нога маторог да баци штап.{S} То ће ићи врло лако.{S} Онда ћу гледати да им натурим Ивана.{S} А |
| замлађивала под мелемима, он се осећао врло добро, јео је и спавао слатко, од грознице ни траг |
| одаји горео је жижак.{S} Крушка је био врло узнемирен...{S} Опет га беху спопали они чудни сно |
| аринко је ишао за њим.{S} Турчин је био врло љут.{S} Криво му што га тако брзо прозреше.{S} Он |
| им очима, не би веровали.{S} Пањ је био врло висок. </p> <p>— Заврзане, Заврзане! — заграјаше с |
| p> <p>Врата се отворише лагано.{S} Неко врло опрезно уђе у собу, тако опрезно да ниједан пандур |
| в материну” и тако даље; али то је било врло ретко.{S} Године прођу док се псовка чује... </p> |
| вати се домаћинства, али му је оно ишло врло рђаво за руком, јер беше лењ.{S} Мрзило га потрчат |
| жином на Дренову Греду, дочека га Ногић врло весело. </p> <p>— Добро дошао, харамбашо! </p> <p> |
| мунице.{S} Жене им помагаху у том послу врло ревносно.{S} Обарале су шуму и превртале црну земљ |
| разлева и прави мале острвчиће, који су врло плодни.{S} Од састанка изнад тих острвчића зове се |
| оље.{S} Зека, Ногић и други долазили су врло често да их обиђу и да се поразговарају, па су се |
| дари „темена” и изиде из одаје. </p> <p>Врљао је вас дуги дан.{S} Рој мисли обујмио му памет... |
| ад сам дошао, не имађах познаника, тако врљах по њивама, по селу, ишао сам ти, бива, чак и у ко |
| аници их убијаху и празним пушкама, као врљикама...{S} Ту, баш на самом Мишару, погибе Сулејман |
| без оружја.{S} Тукли су се пушкама као врљикама.{S} У највећем очајању Станко погледа у небо.{ |
| сне, шта онда мислиш?{S} Мислиш ваљда с врљикама на Турке? </p> <p>— Неће, зар? — тешкао се јед |
| безбрижно, затурили шаре на рамена као врљике... </p> <p>Кара-Ђорђе шеташе шанцем мирно.{S} Ни |
| ер беху пале у вртлоге, страшне дринске вртлоге...{S} Неко викну: </p> <p>— Сад смо пропали!... |
| атле бацаху и гураху једног по једног у вртлоге... </p> <p>За тренут ока вода прогута и шајке и |
| ке се стадоше окретати, јер беху пале у вртлоге, страшне дринске вртлоге...{S} Неко викну: </p> |
| у вртлозима? — упита Зека. </p> <p>— У вртлозима. </p> <p>— Добро је...{S} Него да се повучемо |
| ршину.{S} Он је назирао играње таласа у вртлозима...{S} И допаде му се све то.{S} Та, то ври бе |
| суша запече!... </p> <p>— То је било у вртлозима? — упита Зека. </p> <p>— У вртлозима. </p> <p |
| е он. — Ја сам подстакао угарке... биће врућа меса!...{S} Једва једанпут!...{S} Или ће он убити |
| је све више и више нагињало западу.{S} Врућина је попуштала...{S} Осећао је како га пирка хлад |
| гуја; скоро да усахне од велике суше и врућине.{S} Преко саме ње прелазио је пут...{S} А шума |
| <p>— Баш је гадно кад се човек бије на врућини! — вели Заврзан, коме се опет вратила његова ве |
| отеже од Мишара до Дрине, и од највишег врха Цера планине, Видојевице, до Саве...{S} То је прос |
| ... </p> <p>На једној страни заповедник врховни вожд, Кара-Ђорђе, с војводама:{S} Луком Лазарев |
| м ископао шанац, баш на оној равници на врху брдашца мишарског.{S} У шанац је сместио нешто пеш |
| суварак! — рече Заврзан и показа му на врху дрвета, па које се малочас пео, суварак. —Али хоћу |
| у јагањце!...” </p> <p>И та мисао поста врхунац његових жела.{S} Све друго беше одбацио.{S} Не |
| с Турчином, па и казао му да поп и кмет врче на њега, али то је био само разговор...{S} А после |
| сви Црнобарци красни људи...{S} Једино врчи на Алексу, њега не мари.{S} Неће да чује речи о ње |
| та је чуо? </p> <p>— Као да вас двојица врчите на њега. </p> <p>— А ко му је то казао? </p> <p> |
| Кад се сврши битка, умијеш се као после вршаја, скинеш ђубре са себе, па спаваш сербез!...{S} Ј |
| ори!{S} Што ја шиљем дете да така посла врши?...{S} Ја сам собом требао отићи, а њега оставити |
| ичан, домаћи разговор.{S} Говорило се о вршидби, коју је требало сутра почети. </p> <p>— Богами |
| <p>Баба Стоја је с неким достојанством вршила своју дужност.{S} Она је поимала колико вреди ње |
| радио?...{S} Ти, Господе, упути мене да вршим правду твоју!... </p> <p>и опет погледа нада се. |
| жеља... </p> <p>Међутим, то је Заврзан вршио да би се нашалио. </p> <p>— Видиш, газда Крушко, |
| тије да ћу моју дужност чесно и поштено вршити, и како радио, онако ми бог помогао!{S} Амин. </ |
| а нам се закунеш да ћеш чесно и поштено вршити кметовску дужност. </p> <p>Па смаче с рамена зоб |
| глас прошапта му: </p> <p>— Ти не смеш вршити дела божја!{S} Он даје живот, он га и узима... < |
| д собом човека... </p> <p>Да је смотрио вука или медведа, лакше би му било... </p> <p>Прва миса |
| проћи... </p> <p>Лазар се — као гуја — вукао од дрвета до дрвета...{S} Он више не беше човек — |
| ивао па не може да иде. </p> <p>И он се вукао и посртао као пребијен.{S} Све беше неодређено и |
| рашан је био Турчин. </p> <p>Маринко се вукао од дрвета до дрвета опрезно као мачка.{S} Кад је |
| шта ради.{S} Ишао је, јер га је Маринко вукао.{S} Да га он није повео, остао би на месту као ок |
| ? — рече Заврзан. — Сигурно су воденице вукли!... </p> <p>Румен на истоку освајаше све више и в |
| еднако посматрао Станка.{S} Нешто га је вукло к њему, као да му је брат рођени.{S} Гледао га је |
| еме његовог поповања није било ниједног вукодлака у Црној Бари. </p> <p>Али, брате, он се и уме |
| тају у црну земљу...{S} Око негова лица вуку се хладне змијурине...{S} А тамо?{S} Лазар се смеш |
| би и преклињао и горе од себе да га не вуку по судовима, да се парби с њима...{S} Мира ради по |
| </p> <p>И пође за њим лагано као мачка, вукући се од грма до грма... </p> <milestone unit="subS |
| екоше. </p> <p>Крушка се врати у одају, вукући Маринка за собом.{S} Он хтеде наставити започети |
| аустави!...{S} Груди Станкове постадоше вулкан који је бацао све, а није примао ништа.{S} Никак |
| /p> <p>— Баш сад дижем неколико великих вуруна за пециво хлеба. </p> <p>— Добро је. </p> <p>— П |
| ђоше, и само рече: </p> <p>— Немојте ме вући.{S} Сам ја идем.{S} И баци један оштар поглед на с |
| о, па грешимо.{S} Од данас ме неће нико вући за нос!...{S} Не да се Иван! </p> <p>— Право имаш. |
| Облаци се разиграваху по небу као мрки вуци.{S} Овде-онде шине муња... </p> <p>Турци се спрема |
| ђе шала, за шалом игра...{S} Ови горски вуци играху се као деца или као мали мачићи.{S} Њихова |
| ије, па да нешто јурнемо међу Турке као вуци међу јагањце!...” </p> <p>И та мисао поста врхунац |
| аласа немилосрдно газило... </p> <p>Као вуци пробијаху се јунаци Зекини кроз живе зидове. </p> |
| ј трепавице падају и како је црна земља вуче... </p> <p>И паде, паде као кап. </p> <p>Све опкол |
| мерно, узме у руке узице од опанака, па вуче опанке по авлији...{S} То се зове „водање опанака” |
| } Што да причам кад ме нико за језик не вуче.... </p> <p>„А могу доћи просиоци...{S} Могу ме пр |
| дног грма и узмем га на око...{S} Он се вуче од дрвета до дрвета, док не дође до своје авлије; |
| ије ти бог дао да одеш тамо куд те срце вуче. </p> <p>— Што, нано? — рече она и погледа матери |
| ..{S} То се зове „водање опанака”.{S} И вуче их све дотле док се Турчин не смилује и не рекне: |
| г маторог треба притегнути!...{S} Треба га натерати да каже где им је даник? </p> <p>— Па? </p> |
| ити човјеку него лијепо с њим.{S} Треба га најприје раскравити... </p> <p>Иван зинуо у Турчина, |
| , иако је био онако кракат и лак, једва га је могао сустизати. </p> <p>— Ама лакше, човјече!... |
| грдан бол под гркљаном... </p> <p>Једва га повратише и дигоше, али је тај сан тако јако утицао |
| ћњем прагу, клече, прекрсти се и целива га. </p> <p>— О, гнездо моје!...{S} О, радости моја!{S} |
| е болеснику, погледа му у очи, помилова га по глави, на га одреши. </p> <p>Онда стаде читати „С |
| ни где главом удара. </p> <p>Али снага га поче издавати.{S} Дах му је бивао све краћи и краћи, |
| ? — упита Јова Јуришић. </p> <p>— Свега га изрешетали турски куршуми!...{S} Тринаест рана на ње |
| Он се осврну опрезно на све стране, да га ко не гледа, па заобиђе иза куће. </p> <p>Дође до вр |
| ављамо човека! </p> <p>— Јест, јест, да га избавимо! — повикаше са свију страна. — Да идемо сви |
| он му клече на прса, па исука нож... да га закоље... </p> <p>Људи притрчаше, те отеше нож... </ |
| ...{S} Па као мимо турско гробље!{S} Да га је видео, то се видело; још га је двапут и добро пог |
| Ишао је, јер га је Маринко вукао.{S} Да га он није повео, остао би на месту као окамењен. </p> |
| нков. </p> <p>— Лијепо! — рече он. — Да га позовем. </p> <p>— Зови га, зови! — рече Иван. — Каз |
| аквом ватром, смеје се тако слатко — да га Турци пусте као будалу која ништа не зна... </p> <p> |
| ру Молеру? </p> <p>— Могу! </p> <p>— Да га нађеш, па где био да био? </p> <p>— Да га нађем! </p |
| гавши се решити ни на шта. </p> <p>— Да га убијем!... </p> <p>— А куда ћеш онда? </p> <p>— У го |
| амо, ето, постао издајник. </p> <p>— Да га убијем?... — премишљаше Дева. — Али, не!...{S} То ми |
| Привикаше са свију страна: </p> <p>— Да га примимо, харамбашо! </p> <p>— Нек бар Станко има пар |
| нађеш, па где био да био? </p> <p>— Да га нађем! </p> <p>— Добро!{S} Онда причекај! </p> <p>И |
| била.{S} Нико из куће није отишао а да га не услуже једним или другим пићем. </p> <p>Јабуковач |
| <p>Крушка му притрча.{S} Прихвати га да га дигне.{S} Чуо је како му нагло срце бије...{S} Сваки |
| даше. </p> <p>Чак је једном покушала да га одбрани од мајке своје.{S} Мати се запрепасти чувши |
| љила у његово мушко лице, није могла да га се нагледа. </p> <p>— Причај нам како је било тамо! |
| Лазар навије на његову леву руку, па да га онда наједаред одбаци...{S} Испаде Лазар из његових |
| /p> <p>— Да ми је да осети!...{S} Па да га више заболе његови греси него муке којима бих га муч |
| се искварило!...{S} Нема ту момка па да га свећом тражиш!...{S} Маро!...{S} Је ли готово? </p> |
| </p> <p>— Најприје пошљи мени Лазара да га питам.{S} Хоћу да знам хоће ли то њему бити по вољи? |
| земљу.{S} Волео би него бог зна шта да га Крушка само то није запитао!...{S} Ушепртљи, па поче |
| о још живи... </p> <p>Зажуде му душа да га нађе. </p> <p>„Само да га видим!... — мислио је. — С |
| ако замаче у луг, али нико не покуша да га заустави. </p> <p>Кмет Јова се загледа у Алексу.{S} |
| еки терет на души и био тако осетљив да га је све вређало, па чак и хрка једног спавача иза леђ |
| </p> <p>— Умро?! </p> <p>— Јест, бог да га прости!...{S} А и боље!...{S} Ко зна шта би га још у |
| о кандило гори и угаси се!...{S} Бог да га прости... </p> <p>Бог да га прости!... </p> <p>Сусед |
| .{S} Бог да га прости... </p> <p>Бог да га прости!... </p> <p>Суседи почеше долазити и стадоше |
| молио би и преклињао и горе од себе да га не вуку по судовима, да се парби с њима...{S} Мира р |
| амо пожелети може. </p> <p>Иван седе да га причека.{S} И није га дуго чекао.{S} Милош дође гото |
| > <p>Срце је повуче за њим.{S} Хтеде да га викне, да се здружи с њим; с њим да броди мирне дубр |
| S} Срце му залупа нагло, чисто хтеде да га угуши...{S} Полише га сузе, он зајеца... </p> <p>— О |
| цу.{S} И то мучки!...{S} И још хтеде да га убије!... </p> <p>А... то му не може опростити! </p> |
| Лазар опрости са Крушком, који изиде да га испрати. </p> <p>— Па, дела, да ми с добријем гласов |
| се учини врло дугачак.{S} Осећао је да га крста боле од дугог седења на седлу...{S} Он стаде д |
| ју.{S} А сваки појединац заслужио је да га историја слави!... </p> <p>Те су чете крстариле Мачв |
| н стаде молити, преклињати; молио је да га пусте макар толико да Станка моли за опроштај...{S} |
| га посадише да седне и донеше ракије да га услуже.{S} Жене припитују за здравље жена, а Иван ус |
| не! — рече очајно мајка и пружи руке да га задржи. </p> <p>— Морам, нано!{S} Овде није моје мес |
| на самрти, који те издишући преклиње да га осветиш... </p> <p>Станко запева.{S} Он је певао Јан |
| . нешто хвата дрва на се и осврће се да га... </p> <p>— Лажеш!...{S} Лажеш, улизицо турска! — ц |
| би у миру са суседима; склањао би се да га не дирају; молио би и преклињао и горе од себе да га |
| као што си ми ти рекао, и чини ми се да га је то још више ражестило... </p> <p>— Па?... </p> <p |
| Алексе прође сагиње главу и чини се да га не види!... </p> <p>Једног дана Сима пролазаше пред |
| Он прену пренеражен.{S} Учини му се да га она иста ледена рука ухвати за главу...{S} Хтеде вик |
| косе!{S} Осуђујете човека, а нећете да га чујете!...{S} Срам те био, седи свештениче!...{S} За |
| отац што му ћерка у очи каже да неће да га слуша?...{S} Срамота!... </p> <p>Младен сагао главу, |
| лно поче му дрсати срце, као да хоће да га ишчупа!... </p> <p>Он докопа капу, која му беше спал |
| се диже на ноге, видећи да Зека хоће да га ућутка. </p> <p>— Чекај да рекнем, па онда говори!.. |
| зали га, јер се збесио.{S} Попа рече да га одреше. </p> <p>— Не смемо, попо! - рекоше људи. </p |
| јавише да је ту Маринко.{S} Он рече да га пусте.{S} По лицу Маринковом познало се да нешто има |
| инио...{S} Једино што је осећао беше да га глава заноси... </p> <p>Момчад се љутила. </p> <p>— |
| рзан!{S} Заврзан!... </p> <p>И одоше да га потраже.{S} Али нити Заврзана нити иједног Зекиног д |
| лаве погубило, почев од везира.{S} И да га није стид, мучно те се не би вратио. </p> <p>— Па шт |
| ражи да му натури „лисице” на руке и да га пошље кадији?... </p> <p>И... учили му се да је већ |
| који је пронашао кривца, па се прави да га не види, него дремљиво трепће...{S} Али кривац као д |
| те стога се реши да сместа иде Деви да га пита. </p> <p>Ногић као да је назирао шта мисли Стан |
| рилично оживе свежина.{S} Он затражи да га спусте, па онда поиска воде... </p> <p>Суреп му даде |
| гледа у њега...{S} Нису људи научили да га таквог виде. </p> <p>— Браћо! — рече он опет. — Трид |
| сам не знам шта ми би!...{S} Дође ми да га морам убити!{S} Или нега или себе!...{S} Нисам могао |
| алаксавају...{S} Већ више не може ни да га држи...{S} Погледа Јелицу, па рече: </p> <p>— Носи г |
| та преплашено један. — Мени се учини да га њетко свуче. </p> <p>На другој шајци дрекну други... |
| да пуца гране за њим, па му се учини да га неко вија.{S} Беше заборавио да је крај њега био Мар |
| де трепераве звезде; али му се учини да га сад јасније гледају, да не жмиркају више... </p> <p> |
| е у авлију, где ће им се во дотерати да га закољу. </p> <p>Суседи почеше долазити.{S} Они прила |
| S} Дах му се заустављао.{S} Оп осети да га памет оставља, некакав мрак паде му на очи.{S} Сама |
| дрво у сну видео.{S} Хтеде замолити да га уклоне одавде, али му се реч узе. </p> <p>— Деде, За |
| ћа ћу га своја натоварити и склонити да га не кљују орли И гаврани! </p> <p>— Јест.{S} Јунака т |
| ад смотри Лазара.{S} Он пође, заусти да га викне, а Лазар паде... </p> <p>Лазаре!...{S} Лазо!.. |
| сјетан, невесео.{S} Да му одем кући да га тјешим и разговарам?... </p> <p>— Немој, ага!{S} Ти |
| ! — рече он. </p> <p>Маринко се реши да га натера.{S} Он прибеже лукавству: </p> <p>— Па немој! |
| тамо! — рече Алекса. </p> <p>— Чекај да га се прво сита нагледам! — рече Петра окорно. </p> <p> |
| него прође мимо њу.{S} То баше знак да га испрати.{S} И она пребаци торбу преко рамена, па пођ |
| одлучан поглед. </p> <p>— Казаћу им да га мрзим! </p> <p>— А ако те буду натерали? — рече Стан |
| илоје и Јова Јуришић пошли с Алексом да га намире с Милошем. </p> <p>Позади је ишао Станко, дич |
| </p> <p>А та слика, жива слика, као да га је мамила к себи, као да му говори:{S} Ходи к нама!{ |
| але у глави; а онај јадни мозак, као да га је неко стињио, тако га је болео.{S} Ни сам није зна |
| полудети!...{S} А онај Маринко — као да га ђаво баци преда ме, поче ми говорити којешта... па л |
| је? — пита га Алекса, а гледа га као да га жали. </p> <p>— Они лопови и данас долазе у твоју ку |
| Трчао је што игда може, јурио је као да га беси гоне... </p> <p>Чуо је да пуца гране за њим, па |
| И то му диже душу у небо...{S} И као да га опи, занесе се...{S} Он је својим очима гледао лом ш |
| д дођеш. </p> <p>И њему се учини као да га Сима гледа неким чудним по гледом, који речито говор |
| .{S} Све обамре.{S} Крушка осети као да га неко ухвати за врат. </p> <p>— Станко?!... </p> <p>— |
| дахнимице... </p> <p>И прође дан као да га неко украде...{S} И спусти се тамна ноћ, још тамнија |
| и и милини...{S} Осећао је чисто као да га по коси мази топла и нежна рука Јеличина... </p> <p> |
| . </p> <p>Да кажем још: и он је знао да га тако зову, и сам се каткад тако називао. </p> <p>Он |
| чешати се по глави.{S} Напреже мисао да га сети где је...{S} Ово је шума, а откуд он у шуми?... |
| пао!... </p> <p>И опет напреже мисао да га сети целог догађаја!... </p> <p>— Посрнуо је... поср |
| ту музику, па ко зна докле би остао да га не зовну да спава. </p> <p>Једне вечери седео је са |
| у чаршији, па је тек стигао и пошао да га тражи.{S} Мислили су да их нико не гледа, јер Лазар |
| је ли право — питам те — је ли право да га слажем?!... </p> <p>У том изидоше на пут.{S} Лазар в |
| тео само да убије Лазара, он је хтео да га уништи, да ниједна љуљка од њега не остане!... </p> |
| </p> <p>И ко зна где би се зауставио да га не прену познат глас: </p> <p>— Не мене!... </p> <p> |
| вајата Миражџићевог, и како се крио да га ко не би видјео...{S} Јеси утувио? </p> <p>— Јесам, |
| И премишљао је шта да му каже и како да га саветује...{S} Какве ли се желе не рађаху у његовој |
| јако? </p> <p>— Не питај!...{S} Нико да га види!{S} Нит му ко бога назива ни прима!...{S} И чин |
| људи прелазе праг за који се мислило да га неће прекорачити нога човечја. </p> <p>— Уђите, уђит |
| је био завидан.{S} Све ми се чинило да га мрзи...{S} Кад тако разговарам с њим, онај стрела оч |
| да га видим!... — мислио је. — Само да га видим, па он више не би видео белога дана!...{S} Уби |
| де му душа да га нађе. </p> <p>„Само да га видим!... — мислио је. — Само да га видим, па он виш |
| аде трљати очи.{S} Та, је ли могућно да га очи варају?... </p> <p>И опет стаде гледати.{S} Прик |
| запаљеним витиљем и чекаше заповест да га принесе ваљи. </p> <p>— Само јуначки, браћо! — викао |
| ...{S} Чисто се отимао поглед човеку да га гледа. </p> <p>— Тако је, Зеко — рече харамбаша. </p |
| наш шта ћу радити!{S} Казаћу Маринку да га он испита...{S} Нико то не умије као Маринко!...{S} |
| и овамо. </p> <p>И докопа га за руку да га увуче у кућу.{S} Лазар се стаде бранити и отимати. < |
| мој Асо има сигурно око и добру руку да га склони с пута!...{S} Баш сам будала!... </p> <p>Потр |
| , Јово, иди још ноћас Сими и јави му да га чекамо овде. </p> <p>— Хоћеш ли се колико бавити, ба |
| нкову, па нави снагом на леву страну да га обори...{S} Али му не пође за руком.{S} Станко се ве |
| , па је одмицао.{S} Повио се по коњу да га која грана не би закачила и свалила...{S} А коњ га ј |
| ући, јер је још у поласку рекао попу да га код куће чека. </p> <p>Поп је био толико нестрпљив д |
| > <p>— Онда, Дево, иди и јави Ногићу да га чекамо на Журави... </p> <p>Па се окрете пошто Дева |
| лине, Зека га је слао војводи Чупићу да га он преда коме другом, али га у своју чету није прима |
| S} Лазар је мени на срцу!...{S} Хоћу да га видим срећна и весела, па ћу онда и ја бити весео!.. |
| шта ће, море! </p> <p>— Е, онда хоћу да га ја обрадујем!...{S} Молим те, учини ми то добро! </p |
| е се малочас пео, суварак. —Али хоћу да га бијеш у саму петељку! </p> <p>Станко пружи пушку... |
| оје стадо... — рече Милош — па дођох да га потражим... </p> <p>— Ту је! — рече поп. </p> <p>— П |
| <l>Он остаде у пољу широку, </l> <l>Да га кљују орли и гаврани... </l> </quote> </div> <div ty |
| пред њим као жива, поносита...{S} Гледа га отворено, слободно.{S} Као да му веле ти погледи: ја |
| <p>— Шта је? — пита га Алекса, а гледа га као да га жали. </p> <p>— Они лопови и данас долазе |
| /p> <p>А пролазећи поред Ивана, погледа га мрко, тако да се овоме осекоше ноге. </p> <p>— Тешко |
| Зато се испречи пред харамбашу, погледа га мрко, па рече: </p> <p>— Ја ти то не вермам! </p> <p |
| а сам ти казао! — рече Алекса и погледа га неким леденим погледом. </p> <p>— Али ја знам да су |
| ни-де! — рече.{S} Лазар стаде и погледа га. </p> <p>— Је л̓, море? </p> <p>— Шта, бабо? </p> <p |
| звони пријатно.{S} Он застаде и погледа га, а овај приђе те му целива скут и руку, па, држећи р |
| ш ли се Станка? — рече Турчин и погледа га оштро. </p> <p>— Због њега то и тражим. </p> <p>— Он |
| м видео! — рече Маринко мирно и погледа га безобразним погледом. — Ја од овог немам никакве хас |
| однесе јатаган, он диже главу и погледа га. </p> <p>— Шта? — упита. </p> <p>— Види како је овај |
| p>Алекса пусти кашику у лонац и погледа га страшним погледом.{S} Али Маринко му је гледао правц |
| ц, и лежи ни крив ни дужан!...{S} Можда га муче свакојаким мукама ти бездушници!{S} Ја морам жу |
| жио да те тупим кољем!...” </p> <p>Онда га узе за главу па је закоцаћи натраг...{S} Нож сину на |
| сутра на мегдан изићи! </p> <p>Војвода га загрли. </p> <p>— Хвала ти, јуначе!...{S} Јесте Муја |
| рдоуст коњ: кад узме на зуб — не задржа га. </p> <p>— Али ти ми мораш учинити ово: ти мораш пре |
| неш... </p> <p>Станко притрча и придржа га...{S} Страшно је изгледало измучено лице Алексино... |
| <p>Дође пред хан, одјаха коња, привеза га за једно дрво, па уђе унутра. </p> <p>Таман он укора |
| нека ледена рука ухвати срце...{S} Језа га прожма свега од главе до пете. </p> <p>— Лепо, богам |
| заборавио?...{S} То није истина.{S} Ја га видим!...{S} Он благосиља моју кућу!...{S} И живеће |
| ..{S} Онај мој из коже да изиђе, ал̓ ја га тишкам... </p> <p>— Чујем да му је онај пас опет ско |
| p>— Али то није паметно... </p> <p>— Ја га од истине мрзим! </p> <p>— То знам...{S} Ха!{S} А ка |
| } Зар он воли ону девојку? </p> <p>— Ја га нисам питао, тако ми рекоше. </p> <p>— Па оно је доб |
| а кров, а то олуј повија пламен, повија га на све стране, да се од пламена запали и друга зград |
| ка мало ракије, те му даде...{S} Ракија га поткрепи. </p> <p>— Ама, вјере ти, шта ти би? </p> < |
| де се још наслађивати оном милином која га беше обујмила при причи Маринковој, али — залуд!{S} |
| ..{S} Ко се не би загледао у земљу која га је однијала!...{S} Чини ми се да гледам своје раскоп |
| ту.{S} Ко није имао све те врлине, Зека га је слао војводи Чупићу да га он преда коме другом, а |
| <p>Наједанпут јурну као кобац.{S} Зека га не може ни сустићи...{S} И у тренутку стојао је пред |
| ацима — ако ме примате?... </p> <p>Зека га загрли. </p> <p>— Ама што ме гледаш тако?...{S} Ја т |
| S} Он је то све учинио!...{S} Али, нека га!...{S} Доћи ће ми на руку!...{S} Одераћу га жива као |
| </p> <p>— Море, бабо, ћути!...{S} Нека га!{S} Зар си ми ти свакад повечерала!...{S} Остави ти |
| е најлак кући, дубоко замишљен.{S} Нека га језа хватала од попиних речи... </p> </div> <div typ |
| га ја, па не зна... </p> <p>— Онда нека га припита.{S} И, онда... ала ћемо се провеселити! — ре |
| а је Ивану нека се врати у село па нека га прстом показују као турску улизицу... </p> <p>На Ста |
| омиловати оне груди — па трећи дан нека га кљују орли и гаврани!... </p> <p>И ближећи се атару |
| тио с дружином на Дренову Греду, дочека га Ногић врло весело. </p> <p>— Добро дошао, харамбашо! |
| оји ништа не знађаше о догађају, дочека га с прекором: </p> <p>— Тако свакад!{S} Никад ниси дош |
| смотри, Маринко сиђе са стазе и дочека га дубоким поклоном.{S} Крушка назва бога. </p> <p>— Бо |
| не зна...{S} Та, само срце лупа и гурка га напред... к њему!... </p> <p>И кад то смотри Лазар, |
| рече Иван. — А шта прича?...{S} Крушка га погледа прекорно. </p> <p>— Еј, мој Иване!...{S} Ја |
| <p>— У шуму честити ефендија.{S} Крушка га гледаше онако понурена. </p> <p>— А је л’, Маринко? |
| сам, али Турчин лаже!... </p> <p>Крушка га погледа убезекнут, а Маринко и Иван пребледеше као с |
| све!{S} Он је све знао. </p> <p>Крушка га је познавао.{S} Ама сродне душе кад се надмећу, мрзе |
| Јест, тринаест, али ништа то!{S} Посла га војвода Ђорђе у Орашачку аду да се вида!{S} И извида |
| азговарали...{S} Иза оног жбуна викнула га је једном, кад је туда пролазио, показујући му прво |
| д мојим кровом Станка потражила и нашла га. </p> <p>— Па шта хоћеш ти? </p> <p>— Ја је просим з |
| дошао?...{S} Јок!...{S} Него... невоља га свему научила. </p> <p>— Тако је! — рекоше Јован и Ј |
| ало тај ћумез беше једноставно, а споља га је затварао мандал... </p> <p>Страшно!...{S} Он се о |
| а, некакав мрак паде му на очи.{S} Сама га душа заболи, а срце да му искочи из груди...{S} Када |
| p>Али Деве беше нестало. </p> <p>— Нема га! — рече Ногић. </p> <p>— Онда, полази! </p> <p>— Куд |
| леда му у очи, помилова га по глави, на га одреши. </p> <p>Онда стаде читати „Страшну молитву”. |
| е Чупића. </p> <p>— Бог с тобом!{S} Зна га сва Мачва!...{S} Он је многу каду ојадио!... </p> <p |
| {S} Тек су иставили јагањце.{S} Дружина га дочека и поздрави.{S} Заврзан му погледа у очи, па р |
| то више грдише Станка у кући њеној, она га је све више волела.{S} Он беше свака њена мисао.{S} |
| Стриц Младен сеђаше крај ватре.{S} Она га пољуби у руку и изиде у авлију.{S} На самом прагу чу |
| е... </p> <p>Тешкао се том мишљу, и она га мало умири.{S} Он се спусти на траву и размишљаше, а |
| </p> <p>— Јеси ме пожелела? </p> <p>Она га само погледа оним њеним великим очима, као да би хте |
| рске...{S} За тренут-два нестаде га, па га тек видиш како се, као шило, пробио, пролећући као с |
| асе.{S} У поноћи проћи ће харачлија, па га ваља пресрести!...{S} Биће ћара и сувише!... — рече |
| S} Да није од све збиље убио Станка, па га субаша тражи да му натури „лисице” на руке и да га п |
| екај, чекај!...{S} А ухвате хајдука, па га на сваке муке мећу... </p> <p>— Ја ћу трпети! </p> < |
| а.{S} Он се предао својим осећањима, па га то уљушка као у бешици — он заспа... </p> <p>Широка, |
| . </p> <p>И ухвати Станка за рамена, па га поче гурати напоље... </p> <p>— Дакле, велиш:{S} Тур |
| .{S} На!...{S} Ево вам вашега штапа, па га подајте коме хоћете! </p> <p>И кмет баци штап. </p> |
| ару! — рече.{S} Она беше нешто љута, па га само погледа попреко. </p> <p>— Пеци цицвару, бре! — |
| >— Дајем. </p> <p>Алекса му притрча, па га загрли.{S} Заплака се старац од радости... </p> <p>Н |
| , придигне му оно што код њега нађе, па га онда спусти у воду...{S} Многи је Турчин тако заврља |
| и од мене!...{S} Харамбаша му приђе, па га потапша по плећима.{S} Очи су му сијале од задовољст |
| пође.{S} Али Лазар скочи из постеље, па га ухвати за рамена. </p> <p>— Не иди!... — Н... не иди |
| <p>И он узе штап који му Јова пружи, па га даде Ивану... </p> <p>Иван се препе на доксат, па се |
| <p>И, дошав на извор, уми се и напи, па га разгали она хладна вода... </p> <p>Седе на ову зелен |
| >Коњ заигра под њим.{S} Он га пусти, па га онда стаде шишкати док му не пусти раван. </p> <p>Ју |
| учини да виде сузу у очима његовим, па га помилова по челу и врату. </p> <p>— Је ли ти жао тво |
| вори у ово твоје подрумче под ханом, па га онда предај мени... </p> <p>Турчин се замисли.{S} Уч |
| Та дај га овамо!... — рече Заврзан, па га докопа по средини и принесе ближе дрвету. </p> <p>Ма |
| вамо. </p> <p>— Не брини! — рече он, па га нестаде у чести.{S} Наста мртвило...{S} Ветар је пов |
| И диже га на руке као детенце какво, па га понесе шанцу...{S} Ни сам не знаде како, али осети к |
| чинову.{S} Нож обриса о његово руво, па га метну у цагрије... </p> <p>Па диже главу и скиде кап |
| е брат рођени.{S} Гледао га је дуго, па га онда повуче за рукав. </p> <p>— Не замери што ћу те |
| најести се, па бити сит!...{S} Ето, па га гледај, а он нека прича!... </p> <p>И Станко развезе |
| ери, зеленко?... — рече тужно Лазар, па га устави и одјаха... </p> <p>Коњ га погледа тужно.{S} |
| КРШАЈ </head> <p>Узе Станка за руку, па га одведе сасвим на страну. </p> <p>— Шта је, побогу?! |
| ило. </p> <p>И ухвати Ивана за руку, па га изведе напред. </p> <p>Иван стаде причати: како је у |
| зрак, румена као осмејак зорин...{S} Па га гледе оне лепе очи, па се смешкају она румена уста.. |
| Лаза је дете, а он га призива к себи па га учи и саветује да се добро и поштено влада!...{S} Па |
| и мозак.{S} Она погледа крвав тучак па га баци напоље. </p> <p>— Опогани ми тучак псето турско |
| онда ходи овамо!{S} И узе га за руку па га поведе у авлију.{S} Лазар је ишао као дете.{S} Кад б |
| за те и за њих богу молити! </p> <p>Па га стаде љубити и поливати сузама. </p> <p>— Рекосмо ли |
| } Хоћеш да се збратимимо?... </p> <p>Па га гледаше оком пуним сузе и сјаја. </p> <p>— Братство |
| нко, збогом! — рече Маринко. </p> <p>Па га потапша по плећима, окрете се и оде најлак.{S} А душ |
| ..{S} Или, ходи овамо. </p> <p>И докопа га за руку да га увуче у кућу.{S} Лазар се стаде бранит |
| p>Станку се груди надимале...{S} И попа га благосиља!...{S} Ни дотле није мислио на сан и одмор |
| еву, па је ороси сузама... </p> <p>Попа га пољуби у оба образа. </p> <p>— Људи смо, па грешимо. |
| </p> <p>— Хоћу - вели он. </p> <p>Попа га поведе до своје постеље, па му рече да легне.{S} Он |
| инама...{S} И дружина му се диви и бира га за харамбашу! </p> <p>— Станко харамбаша!...{S} Ала |
| па Милоје очита „велику” молитву - мора га пустити, па да кугу куми!...{S} Било је случајева ка |
| јатељ главу сече и тице месо једу; мора га на плећима својим из боја изнети! </p> <p>— Млад сам |
| ни чуо кораке Алексине. </p> <p>Алекса га гледаше неким чудним погледом, који би га и смождио |
| уљка од њега не остане!... </p> <p>И та га мржња поче преображавати.{S} Он је осећао како поста |
| азар је баш нишанџија!...” </p> <p>И та га мисао све више опијаше.{S} Био је потпуно уверен да |
| н! </p> <p>— Хоћеш прилећи мало? - пита га попа. </p> <p>— Хоћу - вели он. </p> <p>Попа га пове |
| но лице очево. </p> <p>— Шта је? — пита га Иван. — Што си таки? </p> <p>Он одмахну главом, па с |
| <p>— Је ли та? </p> <p>— Шта је? — пита га Алекса, а гледа га као да га жали. </p> <p>— Они лоп |
| . </p> <p>— Баш си неким послом? — пита га старојко. </p> <p>— Куд ћеш већег посла: пошао сам м |
| но време одујми од Алексе. </p> <p>Пита га Крушка: </p> <p>— Море, па тај твој Алекса још ће и |
| где бих ја могао наћи хајдуке? — запита га Станко после поздрава. </p> <p>— Хајдуке? </p> <p>— |
| му приђе. </p> <p>— Одакле си? — запита га. </p> <p>— Из Херцеговине — рече, а глас му је грмео |
| ану. </p> <p>— На кога сумњаш? — запита га.{S} Иван опет ником пониче. </p> <p>— Не знаш ко је? |
| ти у врата. </p> <p>— Шта ћеш? — запита га глас споља. </p> <p>— Дајте ми воде! </p> <p>Не доби |
| > <p>Једнога дана, кад Зека дође, упита га Станко: </p> <p>— Па шта радите сад? </p> <p>— Ништа |
| </p> <p>— А зар ти нећеш, бабо! — упита га снаха Мара. </p> <p>— ...{S} А?{S} Хоћу, хоћу!...{S} |
| {S} Па шта си радио код Турака? — упита га Вожд. </p> <p>— Хтео сам сазнати шта намеравају. </p |
| р бахну Дева. </p> <p>— Шта је? — упита га Станко. </p> <p>— Пожури...{S} Бију се...{S} Турци у |
| ође у сусрет. </p> <p>— Шта је? — упита га. </p> <p>— Мани! — рече кмет и ману рукама. </p> <p> |
| p>— Ама шта је теби, побратиме? — упита га Зека. </p> <p>— Не знам — рече он — али тако ми је н |
| . </p> <p>— Јеси ли жив, брате? — упита га он. </p> <p>— Жив сам...{S} Воде!... </p> <p>Срећко |
| . </p> <p>— Хоћеш коња, јуначе? — упита га Богићевић. — Да ти дам ја мога хата... </p> <p>— Не |
| >— А, гле Лазе?...{S} Откуд ти? — упита га он зачуђено. </p> <p>— Дођох до тебе... </p> <p>— До |
| де преда њ. </p> <p>— Откуд ти? — упита га. </p> <p>— Од Турака.{S} Хоћу војводама.{S} Јеси ме |
| има. </p> <p>— Мо’ш ли скочити? — упита га харамбаша. </p> <p>— Могу — рече он поуздано.{S} Хар |
| /p> <p>— Што си се ти развикао? — упита га Крушка. </p> <p>— Море, ма̓ни ме!{S} Ја бих волео да |
| стаде. </p> <p>— Куд си пошао? — упита га. </p> <p>— У шуму честити ефендија.{S} Крушка га гле |
| ења: </p> <p>— Велиш ли, побро? — упита га. </p> <p>— Откад ја на то помишљам!... — рече Станко |
| оћеш ли се колико бавити, бато? — упита га Јова. </p> <p>— Бавићемо се неколико дана.{S} Треба |
| у... </p> <p>— Хоћеш ићи Ивану? — упита га кмет после дужег ћутања. </p> <p>— Можемо.{S} Хајдем |
| >— Шта се дереш ту као магарац? — упита га он оштро. </p> <p>Турчин брзо дође себи и поче узмиц |
| ђе Станку. </p> <p>— Јеси рвач? — упита га, а из ока му се могло прочитати да му је понос увређ |
| е... „Јеси жив, господару мој?” — упита га својим звучним гласом.{S} Таман да одговори, а пуче |
| игао Зека са својим јунацима...{S} Анта га дочека као божјег посланика. </p> <p>— Хвала богу!.. |
| о се наједанпут освести.{S} Он виде шта га чека и стаде се отимати.{S} Али га стегоше чврсте Зе |
| а је у праву да тако уради!...{S} И шта га се тиче Станко!...{S} И ко је тај Станко?...{S} Он д |
| {S} Јова као да се томе надао.{S} Ништа га не изненади тај напад.{S} Он опет мирно одговори: </ |
| .. </p> <p>Уведоше га у собу.{S} Јелица га спусти у кревет и претрпа губерима и шареницама.{S} |
| ако му она измакне... </p> <p>Грозница га чисто поче трести...{S} Он не може више у кући остат |
| } Острви се човек...” </p> <p>Харамбаша га прену из мисли: </p> <p>— Ту смо! </p> <p>Он диже гл |
| шта теби треба! — рече Алекса и потапша га по плећима. </p> <p>И пођоше у кућу. </p> <p>— Синоћ |
| ушати да му живот узме?... </p> <p>Душа га заболи...{S} Ништа црње, мислио је, нема од живота њ |
| ад? — рече.{S} Лазар онемио.{S} Станков га поглед окаменио.{S} Станку дође воља да се поигра са |
| само уме заповедати...{S} Али сад, кад га види онако пресавијена где сузе лије, где се вије ка |
| изгледа кад ли ће кмет. </p> <p>И, кад га угледа, он му пође у сусрет. </p> <p>— Шта је? — упи |
| p>Кад га је зеленко донео пред хан, кад га скидоше са седла и запојише мало ракијом, тада рече: |
| S} Па онда, мало им је све то него, кад га нахраниш и напојиш, још те бије.{S} Вели: удри га шт |
| ми је Алексе! — рече Иван. — Знаш, кад га видим онако расплетена, с чибуком у рукама, да бих с |
| </p> <p>И приђе руци Станковој.{S} Кад га целива у руку, она му придржа торбу да упрти... </p> |
| инуо какву лепу шалу Заврзанову.{S} Кад га видеше, сви се дигоше на ноге </p> <p>— Помаже вам б |
| </p> <p>— Па реци једном! </p> <p>— Кад га Срећко пусти јуче, он се диже кући.{S} Ја се лагано |
| т, јест...{S} То ће учинити...{S} А кад га ухвате, онда је све прошло.{S} Метнуће га на муке... |
| а да би не знам шта било! </p> <p>А кад га преокупе за то, он се смеје, прича им о кесегама и ш |
| с попом!...{S} Како ме само погледа кад га хтедох задржати!...{S} Из очију сам му читао као да |
| p>Попа ућута, пружи крст детету, па кад га оно целива, он скиде епитрахиљ и метну капу на главу |
| ек.{S} Ја ћу лијепо казати њему; па кад га Маринко узме на око, неће га моћи слагати!... </p> < |
| ај...{S} И она се предала као јагње кад га на клање воде... </p> <p>Уђе у очеву собу.{S} Осети |
| је била толико изненађена да посрте кад га смотри. </p> <p>— Јелице!{S} Јело!... </p> <p>Па је |
| стоко усука: стојао сам као кукуруз кад га суша запече!... </p> <p>— То је било у вртлозима? — |
| колико је благо свој кров...{S} Али кад га невоља отргне од њега, па се после врати — тек тада |
| унезверено. </p> <p>Све се окамени кад га виде таког.{S} Чупић једва дође к себи.{S} Приђе и у |
| и, ни о томе што је учинио. </p> <p>Кад га је зеленко донео пред хан, кад га скидоше са седла и |
| ва жена, која је умела тако волети, сад га задахну неким новим жаром, даде му неку нову мисао.. |
| едох човјешки, па ми се не даде.{S} Сад га предајем вама двојици.{S} Како ви рекнете, шта ви ур |
| дотле није мислио на сан и одмор, а сад га то сасвим прође.{S} Он приђе Алекси, узе му руку и о |
| та!...{S} Онда сам га промашио, али сад га не бих промашио!” </p> <p>И одоше му мисли далеко, д |
| да сасвим заборави шта је био.{S} Стид га беше да, ма и збораним челом, своме новом друштву по |
| у? </p> <p>— Кнежеви су, брате.{S} Зове га, Мисли човек, каквим послом, и оде.{S} А кад тамо... |
| бви му се око врата, као змија, и стаде га стезати...{S} Свест га поче остављати; чуо је само к |
| .. </p> <p>Кућа се напуни димом и стаде га гушити...{S} Он појури вратима, али га снажна рука З |
| че му на прса, па исука јатаган и стаде га преко длана превлачити... он, као, не може већ више |
| дове турске...{S} За тренут-два нестаде га, па га тек видиш како се, као шило, пробио, пролећућ |
| </p> <p>— Јао! — дрекну ђедо, и нестаде га у валима. </p> <p>— Што то би!? — упита преплашено ј |
| нагло срце бије...{S} Сваки рибић, где га је прихватио, играо је под прстима његовим... </p> < |
| ..{S} Лице му познато, а не сећа се где га је видео. „Познајеш ли ме?!...” — </p> <p>„Јок, бива |
| Побегао је у град.{S} Од тог доба нигде га нема, као да је у земљу пропао! — рече Заврзан. </p> |
| обро? </p> <p>— Чућеш. </p> <p>И одведе га на страну... </p> <p>Кад се врати Станко у дружину, |
| > <p>Маринко узе Лазара за руку и уведе га у одају. </p> <p>Лазар сасвим изгубио свест.{S} Он в |
| о се осуло звездама; а оне звезде гледе га хладно и подругљиво као очи уходине, који је пронаша |
| а мрка лица ћуте, оне укочене очи гледе га као какве авети...{S} Он погледа у кмета. </p> <p>— |
| стопама коњским...{S} Кад стиже и виде га како спава, он само одмахну главом: </p> <p>— Тешко |
| ако не знаш, договорићемо се! — прекиде га Заврзан. — Ваљда је Срећко знао све кад је у гору до |
| и боље било да одемо до Деве? — прекиде га Станко. </p> <p>— Не, соколе!{S} Не смемо тамо.{S} П |
| гуњ, па се диже попиној кући...{S} Нађе га пред кућом и назва бога. </p> <p>— Благослови, оче! |
| И, као, Станко приђе, узе Маринка, диже га и обеси о једну грану... „Сад види — рече му — шта ћ |
| Станко. </p> <p>Зека, онако висок, диже га сасвим до гране.{S} И Станко привеза појас за грану. |
| ити!...{S} Он је мој!... </p> <p>И диже га на руке као детенце какво, па га понесе шанцу...{S} |
| ј.{S} Као да му неки докопа срце и трже га, такав бол осети. </p> <p>Он скочи и побеже напоље. |
| дубоке мисли.{S} Питање Заврзаново трже га мало из мисли, и он, мада не знађаше о чему је Заврз |
| инуо, пошто га се газда није сетио, узе га за дизгине и поведе лагано кроз шуму. </p> <p>Тек је |
| ш зато дошао, онда ходи овамо!{S} И узе га за руку па га поведе у авлију.{S} Лазар је ишао као |
| </p> <p>— О, брате! — рече Крушка и узе га за руку...{S} Да се нијеси што уплашио?...{S} Не бој |
| >— Па зар баш ја? — рече Иван, а подузе га као неки стид, јер је он, као што знамо, и казао Тур |
| о песнице па гледа по ћошковима, а сузе га облевају... </p> <p>Алекса обриса очи, па приђе Јели |
| лепоти сунце се лагано спушта, нестаје га на заходу, у оном лепом руменилу које је свакога дан |
| p>— Онда носи.{S} И гдје га видиш, гдје га сретнеш — убиј!...{S} Јеси разумио: убиј пса! </p> < |
| тражим. </p> <p>— Онда носи.{S} И гдје га видиш, гдје га сретнеш — убиј!...{S} Јеси разумио: у |
| ети равнодушност према свему...{S} Није га се ништа тицало...{S} И пече га сунчана зрака, и њем |
| > <p>Иван седе да га причека.{S} И није га дуго чекао.{S} Милош дође готово одмах по доласку ње |
| о вихор...{S} Хтео је сакрити сузе које га гушише... </p> <p>Она и да је хтела сузе зауставити, |
| S} Он Турчину седи уз колено и саветује га како ће браћу завадити...{S} Алексу Алексића одгурну |
| и бранити.{S} Ако му друга ране, не сме га оставити да му непријатељ главу сече и тице месо јед |
| рају Мачве, између две воде.{S} С једне га стране плави Сава, а с друге Засавица.{S} Кад с прол |
| њему се нека сета свије око срца, почне га обузимати студ као да се змија свија... </p> <p>Завр |
| ог волеш, па кад те уједе за срце, горе га мрзиш од најљућег душмана!... </p> <p>И Станко опет |
| а бунар, иза бунара воће...{S} Изнајпре га то овесели; али, мало-помало, та му једноликост доди |
| рушка ухвати Маринка за прси и протресе га. </p> <p>— Ама, шта говориш ти? </p> <p>— Истину. </ |
| Суреп и Заврзан већ беху код Станка, те га придржаше. </p> <p>— Шта је?{S} Јеси рањен? </p> <p> |
| ише вриједим ја или Усо из Богатића, те га једнако хвале!... </p> <p>И, пун задовољства, извали |
| идржи ме!... </p> <p>Јелица притрча, те га ухвати испод пазува. </p> <p>— Хајде, бабо, лези! </ |
| поздраву, старојко и кум смакоше се, те га посадише међу се.{S} Зека се диже у вајат с деверски |
| му причати. </p> <p>Поп махну руком, те га пресече. </p> <p>— Знам све! — рече он. — Она ми је |
| он се реши да гони Алексу.{S} Нареди те га дотераше судници. </p> <p>— Је ли та? </p> <p>— Шта |
| , болан, расло на ваше очи!...{S} Знате га од повоја!...{S} И он лопов!{S} Кад је шта дотле укр |
| љно јака, па викну: </p> <p>— Приведите га ближе! </p> <p>Маринко се наједанпут освести.{S} Он |
| други крај појаса. </p> <p>— Придигните га мало! — рече Станко. </p> <p>Зека, онако висок, диже |
| е... </p> <p>— Хвала богу!...{S} Носите га у шарампов! — заповеди Зека. </p> <p>Латковић га хте |
| вало.{S} Ево вам, браћо, штапа, подајте га коме између вас... </p> <p>И пружи штап. </p> <p>— А |
| ра!{S} Него, узмите овај штап и подајте га коме другом. </p> <p>— Коме ћемо? — стаде се питати |
| !...” </p> <p>И онда приђе њему, изврте га на леђа и клече му на прса, па исука јатаган и стаде |
| то сврши, Станко приђе Турчину и изврте га као какву кладу, исто онако као што је некад сањао.{ |
| {S} Поума да ће преварити Станка, да ће га моћи слагати...{S} Погледа му у очи некако свесрдно |
| и ластак души...{S} Био је уверен да ће га та путања извести на пут.{S} И то га је веселило.{S} |
| у уста, нека се обрне на леђа — вода ће га сама пренети. </p> <p>Старешине изидоше да нареде од |
| о мишеви.{S} Ко хтедне напоље, пушка ће га вратити у пламен!...{S} Па сутра зором потражићу и г |
| S} Бездушни су Турци...{S} На грозне ће га муке метнути... </p> <p>И створи му се пред очима гр |
| куражи да се осврне; бојао се стићи ће га, освртајем ће издангубити!...{S} Напрегао сву снагу |
| Турчин каже да свога сина свеже — он ће га везати као душмана, па да му очи искачу... </p> <p>И |
| уо сам шта су говорили...{S} Маринко ће га мучити.. </p> <p>— Па?... </p> <p>— Јављам ти да зна |
| а... као муву!...{S} Да пирнем, нестаће га!...{S} Сад ми је мањи од мрава, а лакши од паперка! |
| му; па кад га Маринко узме на око, неће га моћи слагати!... </p> <p>— Не зна, не зна!{S} Питао |
| ухвате, онда је све прошло.{S} Метнуће га на муке...{S} Бездушни су Турци...{S} На грозне ће г |
| амен горео је у души његовој...{S} Срце га је болело за тим мирним и тихим животом...{S} Зној м |
| којем је света угледао. </p> <p>И срце га болом заболе.{S} Виде, понурене крај огњишта, две се |
| S} Није га се ништа тицало...{S} И пече га сунчана зрака, и њему свеједно... </p> <p>Онда дође |
| р створи се Станко пред њим.{S} Пресече га оком и прикова за место, загрмивши да одјекну оном п |
| Станко. </p> <p>— Казао сам! — пресече га он. — И много сам ти казао...{S} Ја никад не пуштам |
| азда Симо, о томе причати!... — пресече га он. — Приче ће причати шта сам ја од њих порадио!... |
| истерао своје дете напоље?... — пресече га Алекса. — А ја сам јој хранитељ и бранитељ!...{S} Он |
| субаше. </p> <p>— До субаше? — пресече га поп. </p> <p>— Ја, звао ме. </p> <p>— А што те звао? |
| и!... </p> <p>— Ама, ја чујем — пресече га поп — да је Лазар пуцао на њега због Севића девојке. |
| нестрпљив.{S} Он махну руком И пресече га: </p> <p>— Добро, добро!{S} Немој ми причати!{S} Ја |
| че Маринко.{S} Он махну руком и пресече га: </p> <p>— Знам!...{S} Имаш право...{S} Ја сам био б |
| да однесе поруку Милошеву.{S} Дочекаше га тамо не може боље бити.{S} Одмах га посадише да седн |
| и се шалом јуначком. </p> <p>И дочекаше га као војводу.{S} То беше прави дан славе.{S} Сваки ти |
| p>Пролазећи поред куће Алексине, видеше га пред кућом гологлав где стоји; дигао главу па се заг |
| праменови косе његове... </p> <p>Изнеше га напоље.{S} Старац је лежао непомично. — Заврзан се н |
| ху у грло његово...{S} И те капи појише га, хладише, и као би му доста, али он не може више маћ |
| Ђорђу сузе удариле!...{S} И већ ожалише га.{S} Кад јест!...{S} Тај ти син пред вече изашао из ч |
| Баш сам оран за причу. </p> <p>Сколише га са свију страна.{S} Он седе на земљу и поче причати |
| о, чисто хтеде да га угуши...{S} Полише га сузе, он зајеца... </p> <p>— Опрости!...{S} Опрости! |
| его што си то рекао... </p> <p>И полише га сузе.{S} Турчин га поче миловати по глави. </p> <p>— |
| </p> <p>— Причај нам, болан! — окупише га опет. </p> <p>— Не може да ми падне ништа лепо на па |
| <p>Све се сколи око њега...{S} Стадоше га молити и преклињати. </p> <p>— Нећу!...{S} Нећу!{S} |
| викну пандуре.{S} Ови утрчаше и стадоше га поливати хладном водом. </p> <p>Он поче долазити себ |
| опи!...{S} Треба ми!... </p> <p>Уведоше га у собу.{S} Јелица га спусти у кревет и претрпа губер |
| p> <p>Али ни Петра ни Јелица не хтедоше га више пустити.{S} Дигоше се с поњавама и јастуцима те |
| <p>— Стој, зулумћару! </p> <p>И свукоше га с коња. </p> <p>Турчин се не може маћи.{S} Они га на |
| Илијиндан порваше, ја сам видела да би га онај пре убио него оборио. </p> <p>— И он је пуцао н |
| е јуришати док је не прокљуви, па да би га ти јуриши и главе стали... </p> <p>— Тако ти часног |
| >Паметно око Девино смотри то, па да би га умирио, рече: </p> <p>— Не брини!{S} Добро је. </p> |
| им, онај стрела очима, чини ми се да би га попио као кап воде...{S} И кад се оно на Илијиндан п |
| је.{S} Турчин беше и сувише осион да би га човек могао гледати равнодушно.{S} Како дође, он сед |
| ..{S} Иван одуста од намере, само да би га умирио. </p> <p>— Добро! — рече он. — Али сутра ћу с |
| Дакле, Лазар га хтеде убити зато да би га склонио с пута!... </p> <p>И створи му се страшна сл |
| ти!...{S} А и боље!...{S} Ко зна шта би га још у животу чекало!... </p> <p>— А на коме си кућу |
| — упита Станко Ногића. </p> <p>— Бог би га знао! — рече Ногић. </p> <p>— Ако не говори с тицама |
| вредела је Станку толико колико кад би га и гусле певале. </p> <p>— Лијепо — рече Зеко — бог ћ |
| S} Баш да смо га и хтели бранити, не би га одбранили. </p> <p>Попа се замисли...{S} Ватра је пу |
| оше њиме овладати; ништа на свету не би га могло задржати да не убије Лазара... </p> <p>Он је б |
| гледаше неким чудним погледом, који би га и смождио И помиловао. </p> <p>— Шта радиш ти ту? </ |
| ао, дао би.{S} Да си кога грдио — он би га бранио.{S} Да си рекао да има рђавих људи, он би ти |
| наиђе на ћуприју, ти пали!...{S} Ако би га он промашио, пали ти, Сурепе, ти га нећеш промашити! |
| p> <p>— Не смемо му много давати, то би га убило! — рече Суреп и пусти још неколико капи на њег |
| итву па ухватио једног Туркешању што би га могао у зубима носити, закоцаћио му главу па струже |
| нас то већ неће учинити!...{S} Поздрави га и кажи му да је од данас за десет година мој!...{S} |
| Ал̓ ја се не љутим иа нега.{S} Поздрави га и реци му да сам ја знао да је то његово масло, ал̓ |
| рукама... </p> <p>Гласан смех поздрави га. </p> <p>А он докопа кошницу и стаде уз сами бедем. |
| ече он. — Да га позовем. </p> <p>— Зови га, зови! — рече Иван. — Казаће кад је мајку за сису уј |
| ије лопов!...{S} И ја ти кажем: не зови га лоповом! </p> <p>— Ти претиш? </p> <p>— Не претим.{S |
| озналаца, упути се право шанцу.{S} Први га смотри Милош. </p> <p>— А гле!...{S} Откуд Турчин?{S |
| <p>Харамбаша погледа по дружини.{S} Сви га погледаше радознало... </p> <p>— Зовни стражу! — зап |
| о последњи дође Алекса Алексић.{S} Људи га погледаху ћутећи.{S} Све је село знало за јучерашњи |
| они ућуте... </p> <p>Иван кмет, а људи га гледе горе него оног пандура субашиног.{S} Његов Лаз |
| p> <p>— Ех, тако, тако!...{S} Иди, нађи га!...{S} Хоћеш мало духана?... </p> <p>— Па... ако је |
| и теби. </p> <p>— Немој, море!{S} Прођи га се!{S} Зар не видиш да је пуст?...{S} Он нема воље д |
| , а ја му рекох: па иди, болан, потражи га и доведи к мени.{S} Можда ти је и причао... </p> <p> |
| че: </p> <p>— Помози твоме Крушки, вежи га!... </p> <p>И Маринко послушно, као снаша, приђе и с |
| </p> <p>— Симо! — заповеди кмет. — Вежи га!... </p> <p>Станку писнуше оба ува...{S} Око му се з |
| а суво.{S} И он се окрете од попе, који га и не задржа, убијен, сломљен, уништен. </p> <p>— Ама |
| ко.{S} Журио је по жељи Крушкиној, који га баш тад жељно очекиваше у својој одаји. </p> <p>— Гд |
| у праву вратити истом мером свима који га задужише. </p> <p>Опет погледа нада се, и опет виде |
| је тај Лазар? </p> <p>То је човек који га је највише лагао, човек који је намеравао да му отме |
| драви... </p> <p>Иван оста сам.{S} Неки га стид обујмио.{S} Сад му се учинило да је одиста непо |
| p>— Као бога те молим, реци ми, јеси ли га убио? </p> <p>— Нисам, али ћу га убити!...{S} Убићу |
| иштољем у руци.{S} Ја потрчим не бих ли га стигао, али где могу ја потрчати с онаким момком?... |
| га се окупила сва дружина Станкова, али га више не зваше харамбашом него буљубашом (капетаном). |
| о-амо.{S} Око му је тражило некога, али га не беше међу лешевима.{S} Виде Јована и Јовицу загрљ |
| ина за њим, пуче и неколико пушака, али га ниједно зрно не окрзну.{S} Он се поуздао у брзину св |
| га гушити...{S} Он појури вратима, али га снажна рука Зекина баци унутра као какву торбицу...{ |
| </p> <p>И Лазар се окрете да пође, али га он задржа. </p> <p>— Стани-де! — рече.{S} Лазар стад |
| Лазар га смотри, потеже да побегне, али га он ухвати, извуче у пољану, па пред свима Турцима од |
| ов говор.{S} Заусти нешто да рекне, али га поглед попов задржа... </p> <p>Иван је у својој наив |
| {S} Човек и стеже срце, и крути се, али га само око одаје...{S} Поглед му се нехотице зауставља |
| и!... </p> <p>Ухватише се и понеше, али га Станко без по муке обори. </p> <p>Сви се чудом зачуд |
| > <p>Иван пође да му колена обгрли, али га Станко погледом задржа. </p> <p>— Ако се макнеш, про |
| де замишљен.{S} Маринко пође с њим, али га он врати. </p> <p>— Иди и пази! </p> <p>— Добро, ага |
| Чупићу да га он преда коме другом, али га у своју чету није примао... </p> <p>Једне вечери сед |
| чине! — цикну Алекса и полете на њ, али га људи задржаше. </p> <p>— Чекај, Алекса брате, да исп |
| атак.{S} Станко напери пиштољ на њ, али га Алекса ухвати за руку. </p> <p>— Зар на своме прагу? |
| Крушка. </p> <p>Он се диже лагано, али га опет обујми страх... </p> <p>— Сједи, Милошу! — рече |
| <p>Изнајпре је Станко ишао лагано, али га гнев поче подузимати.{S} И што гнев бешњи, тим и кор |
| е. — До данас сам слушао харамбашу, али га сутра послушати нећу, тако ми живога бога!... </p> < |
| сву снагу и јурну да побегне...{S} Али га Маринко стиже и ухвати за врат. </p> <p>— Пре би од |
| </p> <p>Сима се бајаги закашља.{S} Али га Алекса не хте пустити тако налијо.{S} Оп је непреста |
| шта га чека и стаде се отимати.{S} Али га стегоше чврсте Зекине мишице. </p> <p>Он стаде уједа |
| од погледа његова.{S} Хтеде се дићи али га нешто привезало за земљу и нека грдна, хладна ручурд |
| не проговори недељу дана... </p> <p>Али га Станко није слушао.{S} Друго је њега тиштало.{S} Сре |
| <p>— Ниси сам!...{S} Ето... </p> <p>Али га Станко пресече махнувши руком: </p> <p>— Знам шта ми |
| ајте ме! — дрекну и појури. </p> <p>Али га Зекина снажна рука опет баци натраг. </p> <p>— Затво |
| ше му једнога из Банова Поља.{S} Везали га, јер се збесио.{S} Попа рече да га одреше. </p> <p>— |
| вица заједнички држе један колац, дигли га увис, те се лепо види обријана глава. „Сад нам је пр |
| н моли и преклиње да му да живота, моли га као бога...{S} А Лазару клецају колена... лице бледи |
| човек који му је само добра чинио, моли га, и то га моли за његова сина. </p> <p>Сви су погледа |
| у растерао!... — рече Лактовић и загрли га. </p> <p>— Остави се тога, Клемпо!...{S} Него, да би |
| ашаш!... </p> <p>Па се занесе.{S} Мисли га носише по горама и планинама...{S} И дружина му се д |
| . </p> <p>— Е, мој лијепи братац, ти ми га мораш наћи! </p> <p>— Хоћу, наћи ћу га!{S} Како не б |
| а подигао мало крова над главом — он ми га запали!{S} Ја подгајио пород, потпору старим данима, |
| ћу тековину и славу оставити — а он ми га роби и убија!...{S} Па зар да не скинем зулум са све |
| је тако суђено!...{S} А, богами, жао ми га је као рођеног брата!...{S} Шта сам ја соли и хлеба |
| ајка у детињству запајала.</p> <p>Прими га, Србине, онако срдачно као што Ти га срдачно пружа</ |
| ђи помешани Крушка и Маринко.{S} Обујми га жива жеља да сазна како је то било, те стога се реши |
| е не беше далеко. </p> <p>— Симо, зовни га! </p> <p>Сима оде.{S} Људи стојаху неми, оборених гл |
| знам, тамо је у авлији. </p> <p>— Зовни га. </p> <p>Замало дође Лазар.{S} Он га погледа лепим, |
| се натури за Луком.{S} Међутим, Лукини га момци дочекаше ватром из пушака и оборише на место. |
| ужасни хук, то је јаук њихов...{S} Они га дижу богу правде и истине, те се смртном створу диже |
| </p> <p>Турчин се не може маћи.{S} Они га нападоше ножевима, секући му руке и ноге. </p> <p>Ст |
| је разложио свој план војводама, и они га одобрише.{S} Само да се Турци јаве, то се чекало. </ |
| је растао нагло као квасац, и... испуни га свега...{S} И душа, и срце, и... сваки дамар његов п |
| кад му се Турчин сасвим примаче, удари га ногом у лажачицу...{S} Турчин се изврте, јаучући, а |
| бију и полете, дојури до Кулина и удари га оном арбијом по носу тако да овога свега крв обли. < |
| ш и напојиш, још те бије.{S} Вели: удри га што те је нахранио, па ће те други пут и боље нахран |
| мој љутац — ка̓ и сам што сам — смотри га јуче, баш кад изиде из вајата. „Зачудим се”, вели, „ |
| аса!{S} Ти ћеш сам најбоље знати куд си га послао. </p> <p>Иван клече преда њ, па склопи руке: |
| ош данас идем!... </p> <p>— Знаш, ти си га родио, али ми је на срцу! </p> <p>— Хвала ти!...{S} |
| } Дакле, кад већ видиш Турчина, узео си га чак и на око, опет не пали док му не викнеш: стој!.. |
| есрдно!... </p> <p>— Причај нам како си га убио! — повикаше са свију страна. </p> <p>— Хоћу!... |
| .{S} Најзад рече: </p> <p>— Сад, нијеси га убио, нијеси!...{S} Али како ћеш свијету рећи зашто |
| леда разрогачено Крушку. </p> <p>— Ниси га убио! </p> <p>— Али, он је... пао! </p> <p>Турчин уд |
| Погледа Јелицу, па рече: </p> <p>— Носи га, снахо!... </p> <p>Па се спусти у постељу и ућута, д |
| би га он промашио, пали ти, Сурепе, ти га нећеш промашити!...{S} Турци ће онда јурнути напред. |
| говарам?... </p> <p>— Немој, ага!{S} Ти га не познајеш.{S} Пасја је то сорта!{S} Пре би од каме |
| е ти?! </p> <p>— Из града. </p> <p>— Ти га познајеш? — упита Кара-Ђорђе Чупића. </p> <p>— Бог с |
| Крушка. </p> <p>— Станко. </p> <p>— Ти га убио?! </p> <p>— Ја. </p> <p>— Гдје? </p> <p>— Пред |
| Морао сам га убити!... </p> <p>– Али ти га ниси убио! — рече субаша.{S} Лазару као да неко опал |
| амо један полете право к њему.{S} Он ти га дочека онако на коњу, извуче ногу из узенгија, кад м |
| ми га, Србине, онако срдачно као што Ти га срдачно пружа</p> <p>Твој велики поштовалац</p> <p>Ј |
| </p> <p>Крушка му притрча.{S} Прихвати га да га дигне.{S} Чуо је како му нагло срце бије...{S} |
| жиш ти овде?... </p> <p>И приђе, ухвати га за врат, па му притеже главу земљи.{S} Десном руком |
| рече му тај човек, па му приђе, ухвати га за врат и диже као перце какво... </p> <p>Он се копр |
| Од горе у коју је побегао!...{S} Ухвати га страх усред луга где, можда, није никад крочила нога |
| несе се нада њ; нека ледена рука ухвати га за врат и стеже...{S} Он осети како га та рука све в |
| е твоје... </p> <p>И од ове горе ухвати га страх.{S} Од горе у коју је побегао!...{S} Ухвати га |
| ић једва дође к себи.{S} Приђе и ухвати га за раме: </p> <p>— Шта је, ако бога знаш! </p> <p>— |
| другове.{S} Харамбаша му приђе и ухвати га за руку. </p> <p>— Ејвала, јуначе! — рече и продрма |
| аче!...{S} Имењаче!... — викну и ухвати га за руку. </p> <p>— Чујем! — одговори Станко. </p> <p |
| ухватиш, па да му ја судим!...{S} Убити га не смете пошто је главе на вама!...{S} Ја морам виде |
| му се надај, </l> <l>Нит̓ се надај нити га погледај; </l> <l>Храни сина па шаљи на војску — </l |
| <p>— Сад ће наместити заседе и ухватити га...{S} Јест, јест...{S} То ће учинити...{S} А кад га |
| чено лице Алексино... </p> <p>— Намести га овде, поред мене... — рече харамбаша. </p> <p>Посади |
| а му очита молитву опроштаја и причести га. </p> <p>— Сад... као да сам се родио! — рече он, ве |
| е!... </p> <p>Онда приђе оцу па, љубећи га у руку, кроз сузе рече: </p> <p>— Бабо!{S} Поздрави |
| Петра падајући сину око врата и љубећи га... </p> <p>И љубише се и грлише се... </p> <p>Она ма |
| > <p>— Шта ти је? — упита Петра, видећи га промењена.{S} Он се примаче огњишту и стаде цвокотат |
| </p> <p>И онда окрете у шалу.{S} Видећи га весела и разговорна, Алекса се раскрави.{S} Он стаде |
| карити! — рече Турчин, бајаги храбрећи га. — Знао сам ја то!...{S} Него, хвала теби на лијепој |
| о шест година! — рече Алекса, гледајући га право у очи и смешећи се... </p> <p>Станко не може и |
| смотрити! — викао је Маринко, хватајући га за рукав од кошуље. — Ено, види, како се ребри!...{S |
| пашћеним очима гледаше Деву, не смејући га запитати шта је било... </p> <p>Паметно око Девино с |
| >Ова тишина, ова тајанствена цврка баци га у сањарије.{S} Изукршташе се слике пред очима његови |
| ну!...” </p> <p>Страшна ова слика укочи га. </p> <p>— Хајде! — зове Маринко. </p> <p>— Чекни! . |
| /p> <p>— Жив сам — рече он и, ухвативши га за руку, диже се полако.{S} Али се љуљао.{S} Све дођ |
| ва док ми живимо! — рече Зека ухвативши га за руку. </p> <p>— А како си ти то сазнао? — упита Н |
| оп Милоје викну: </p> <p>— Не задржавај га, Алекса!{S} Он зна шта ради!... </p> <p>— Збогом, бр |
| и се ти Ивана.{S} Њему ти иди и дозивај га.{S} Први који ће на њега посумњати биће поп.{S} Он ћ |
| ај чедо наше, нашег Милоја!...{S} Чувај га од свакога зла!...{S} И гледај ми мајку.{S} Њој треб |
| <p>Он стаде уједати... </p> <p>— Та дај га овамо!... — рече Заврзан, па га докопа по средини и |
| речи, оно ведро чело љутило га је; чак га је поглед Јовин љутио!...{S} Он му окрете леђа. </p> |
| .{S} Већ му се магла навуче на очи, док га прену Сима кнез. </p> <p>— Алекса! — рече он. — Каза |
| инко Маринковић.{S} Ваљда хоћете да вам га прстом показујем?...{S} Ја... </p> <p>И Маринко се с |
| одскочио и што га је оборио!...{S} Срам га било!... — виче Станко Јуришић. — Онда је требало и |
| иди одмах, Младене.{S} Кажи попи да сам га молио да ми дође. </p> <p>Младен одјури као ветар. < |
| } Убио бих га као ништа!...{S} Онда сам га промашио, али сад га не бих промашио!” </p> <p>И одо |
| ла кући оца мога.{S} Е, па ево — ја сам га теби донео!...{S} Рекао си: „Нека сви погоре као миш |
| м сву ноћ драгу тумарао по шуми док сам га нашао.{S} Тако је то, мој Иване!...{S} Он је пријате |
| ми се смрче пред очима!...{S} Морао сам га убити!... </p> <p>– Али ти га ниси убио! — рече суба |
| </p> <p>— Не зна, не зна!{S} Питао сам га ја, па не зна... </p> <p>— Онда нека га припита.{S} |
| Баш си убио Лазара! </p> <p>— Убио сам га!...{S} Хвала нека је Господу на његову дару!...{S} Н |
| и се опре тој мисли. </p> <p>— Убио сам га!...{S} Убио!...{S} Добро сам гађао!...{S} Куршум је |
| д друге младежи!...{S} Не знаш како сам га завољео! </p> <p>Иван је био блажен. </p> <p>— Гледа |
| Ја баш волим да и он чује све, зато сам га и позвао... </p> <p>— Добро!...{S} Много ћете данас |
| ш му зајам вратити, али сад не, јер сам га ја овамо позвао...{S} А моја реч нека је и теби свет |
| !...{S} Ја тога новца нисам узео, нисам га ни видео, тако ми бога! </p> <p>Онда се окрете Ивану |
| о.{S} Баш сад разговарам с њиме и питам га би ли се женио. </p> <p>— Па шта вели? — пита Иван. |
| гићу! </p> <p>— Њега можеш!{S} Познајем га! — рече Јаков. — Сигуран је као оштра сабља. </p> <p |
| и лепо причучим иза једног грма и узмем га на око...{S} Он се вуче од дрвета до дрвета, док не |
| ије кадар учинити тако гадно дело којим га обедаше. </p> <p>Чак је једном покушала да га одбран |
| и, ђаво га знао, волим Станка!{S} Волим га што не мирује...{S} Његова памет смишља само како ће |
| се кадгод сусретнем с јунаком, и раним га — на плећа ћу га своја натоварити и склонити да га н |
| ицао месту које му је Дева означио, тим га је више обузимала нека дрхтавица!... </p> <p>Најзад |
| ладноћу од оног густог луга...{S} Затим га спопаде страх. </p> <p>„Зар онај пас не може бити ов |
| док ти се створи међу њима Дева.{S} Чим га видеше, поскакаше.{S} Он само повуче Зеку за рукав.. |
| ми тога Турчина! — заповеда он.{S} Чим га изведоше пред лице Вождово, Чупић се пљесну рукама: |
| сачекају, а бахну Дева међу њих.{S} Чим га Алекса виде, он задрхта, јер је знао да се Дева џаба |
| а. </p> <p>Алекси се већ набра чело чим га виде, али он се притиша и пође ближе да види шта баш |
| гано пришуњам, па за њим.{S} Пред ханом га сачека Лазар, који јуче не беше код куће него у чарш |
| лопов! — рече поп озбиљно. </p> <p>Иван га погледа. </p> <p>— Шта велиш, попе, шта? </p> <p>— В |
| вине наги, узеше сврдлове...{S} Заврзан га диже увис: </p> <p>— Бог те дао ратару, сад си алат |
| пићу — примаш ли нас?... </p> <p>Стојан га само загрли... </p> <p>И на крвавом разбојишту наста |
| </p> <p>— Хоћеш, ја!... </p> <p>И таман га до прага довуче, а из собе изиде Станко. </p> <p>Лаз |
| није... </p> <p>Диже се и седе.{S} Сан га је прилично окрепио.{S} Он премишљаше куда ће. </p> |
| орити?{S} Никаква одговора...{S} Турчин га стаде дрмусати. </p> <p>— Одговарај! </p> <p>— Ја са |
| ... </p> <p>И полише га сузе.{S} Турчин га поче миловати по глави. </p> <p>— Немој плакати!...{ |
| Јова и слеже раменима... </p> <p>Турчин га више не може гледати.{S} Оне мирне речи, оно ведро ч |
| ти с њим.{S} Та он је пуцао па њега, он га хтеде убити!... </p> <p>— Него, не знам коју ли је л |
| човек.{S} Како га муке беху обузеле, он га није честито ни видео а толи познао. </p> <p>Човек т |
| што се Станко више дружио с Јелицом, он га је више мрзио.{S} А кад се овај поче и шалити — он г |
| вршити дела божја!{S} Он даје живот, он га и узима... </p> <p>Али други глас загрме: </p> <p>— |
| че читати.{S} Пошто прочита молитву, он га припита за грехе. </p> <p>— А грешан сам, оче!... — |
| е!... </p> <p>Коњ заигра под њим.{S} Он га пусти, па га онда стаде шишкати док му не пусти рава |
| траг.{S} Лазар га није задржавао.{S} Он га, управо, није ни могао задржавати, јер је био изгуби |
| ни га. </p> <p>Замало дође Лазар.{S} Он га погледа лепим, умиљатим погледом, па рече: </p> <p>— |
| ио.{S} А кад се овај поче и шалити — он га омрзну сасвим... склањао се од њега; бежао је да на |
| пази твога Лазу!{S} Лаза је дете, а он га призива к себи па га учи и саветује да се добро и по |
| у свога зеленка и није се преварио: коњ га је пронео испод оштре сабље. </p> <p>Докопао се луга |
| на не би закачила и свалила...{S} А коњ га је носио... </p> <p>Пред очима му непрестано стојаше |
| р, па га устави и одјаха... </p> <p>Коњ га погледа тужно.{S} Лазару се учини да виде сузу у очи |
| он. </p> <p>— Отишао је до субаше, звао га. </p> <p>— Ако, ако...{S} Добар је то човек.{S} Бар |
| танка?...{S} И пуцао на човека, и могао га је убити, па му опет не би нико ништа... </p> <p>Поп |
| му, као да му је брат рођени.{S} Гледао га је дуго, па га онда повуче за рукав. </p> <p>— Не за |
| </p> <p>— Алекса!...{S} Алекса! — викао га је неко.{S} Он отвори очи и виде Маринка над собом г |
| о усана. </p> <p>— Је л̓ добро? — питао га је. </p> <p>— Добро...{S} Само много слано. </p> <p> |
| руговима. </p> <p>— Шта ћете; али, ђаво га знао, волим Станка!{S} Волим га што не мирује...{S} |
| најбољи нишанџија. </p> <p>Али... ђаво га знао!...{S} Као да је нека премаглавица!...{S} Оба с |
| рсти... </p> <p>— Устај, побратиме, ево га! — виче Зека. </p> <p>— Кога? — упита он бунован. </ |
| О курјаку реч, а курјак на врата! — Ево га! — рече Заврзан. </p> <p>Пред кућу бахну Зека с неко |
| , јуначе!{S} Изгубио си побратима — ево га!...{S} Ја ћу ти бити и друг, и брат, и... све!...{S} |
| ве ћабе! — цикао је Зека. </p> <p>— Ево га! — рече Латковић. </p> <p>Заврзан је лежао сав умрља |
| игра срце.{S} Брзо приђе. </p> <p>— Ево га! — виче Заврзан. — Знао сам ја да Суреп мене мора на |
| </p> <p>— Где је, где је? </p> <p>— Ево га! — рече Заврзан. </p> <p>Станко паде по старини.{S} |
| старац. </p> <p>— Па и ти, брате, много га дираш! — рече Петра прекорно. — Ето дете и не довече |
| субаши да је нашао оног човека и довео га. </p> <p>Пандур приђе вратима и таман их отвори а из |
| , па ништа...{S} А дошао је кући, видео га Лазар. </p> <p>— Ја не знам шта ћу!... — рече Крушка |
| оше углас и поп и кмет. </p> <p>— Видео га мој Лазар...{S} Јуче је и пуцао на њега... </p> <p>О |
| p> <p>Дуго је тако лежао...{S} Пробудио га је глас једне совуљаге што беше на дрвету, више њега |
| о се убоде, он извади трн из ноге, а ко га не могне извадити, он навуче чарапу па сакрије.{S} А |
| руго, свет се већ одбио од нега.{S} Ако га ти будеш призивао, одбиће се сасвим. </p> <p>— Па то |
| {S} Он ће страдати од оног зликовца ако га где у шуми нађе...{S} И ја сам сву ноћ драгу тумарао |
| ју кривицу, признавао је све, све, иако га нико ни за шта није питао... </p> <p>Пламен освоји с |
| е то отац Станков?...{S} Па, онда, како га све опомену на онај лепи живот којим те две куће жив |
| уво, и како се она смешка; затим, како га је он привребао и опалио пиштољ... </p> <p>Савест га |
| уће.{S} Алекса је био у авлији.{S} Како га смотри, он викну.{S} Али се Сима учинио глув. </p> < |
| — према њему — појави се човек.{S} Како га муке беху обузеле, он га није честито ни видео а тол |
| срете са Маринком Маринковићем.{S} Како га смотри, Маринко сиђе са стазе и дочека га дубоким по |
| о, дуго заједнички миловали.{S} Па како га је мило тада погледала. </p> <p>— Волеш и ти јагањце |
| шта мислиш. </p> <p>Он му исприча како га је Турчин звао и шта му је заповедио. </p> <p>— Јест |
| ућина је попуштала...{S} Осећао је како га пирка хладан ветрић и како га крепи...{S} Са чела му |
| ...{S} Он се сећао свега; сећао се како га је Лазар избегавао; сећао се како је узвикнуо: „Јели |
| о је како га пирка хладан ветрић и како га крепи...{S} Са чела му нестајаше бора...{S} Гледао ј |
| га за врат и стеже...{S} Он осети како га та рука све више и више стеже: како хладни прсти ута |
| колена му клецнуше...{S} Он осети како га свест оставља. </p> <p>— Пуштајте ме! — дрекну и пој |
| , а после бујицом...{S} И он осети како га вода гуши.{S} Хтео би да се отме, али не може...{S} |
| ху... </p> <p>Али је Алекса осећао како га нестаје...{S} Ако пође, засопи се; ако што почне рад |
| епало на парампарче кад видим само како га Јелица гледа!...{S} Е, дође, па ми се смрче пред очи |
| и мозак, као да га је неко стињио, тако га је болео.{S} Ни сам није знао како је до куће дошао. |
| зар је њему име Клемпо? </p> <p>— Тако га мати од милоште прозвала — рече Заврзан. </p> <p>Сме |
| ио кадар свашта учинити... </p> <p>Неко га, са страга, удари по плећима...{S} Он се окрете.{S} |
| аш лепо чуо): „Спавај!...” </p> <p>Неко га удари у слабину.{S} Он се трже и погледа. </p> <p>— |
| ту било човека који би се сажалио; нико га ни чути није хтео!...{S} Он би се правдао.{S} Он би |
| је човек, сав бео од паспаља.{S} Станко га познаде и приђе му. </p> <p>— Добар вече, чича Дево! |
| о сад у једног, сад у другог.{S} Станко га поведе и доведе до храста.{S} Круна храстова беше до |
| ао се лагано све више и више.{S} Станко га је гледао, па му дођоше неке чудне мисли. </p> <p>„Б |
| рестрави од тог имена... </p> <p>Станко га као спусти на земљу и узе се распасивати.{S} Он погл |
| , па не могу да макну... </p> <p>Станко га је гледао страшним погледом.{S} Причају да има гуја |
| да срце не повреди?... </p> <p>Маринко га је гледао.{S} Његово око као да му је у срце продира |
| рибљи заголица му нос. </p> <p>Маринко га пусти мирно, само му је онај исти сатански осмех игр |
| о узвикнуо: „да ми је!” </p> <p>Маринко га погледа дугим, значајним погледом. </p> <p>— Други п |
| ије могао речи проговорити...{S} Стегло га нешто у грлу... </p> <p>— Ето, браћо! — запева Марин |
| . </p> <p>Ивана је то једило.{S} Једило га је тим више што Лазар није убио Станка.{S} Јер њему |
| рђаво за руком, јер беше лењ.{S} Мрзило га потрчати и укаљати се.{S} Да му је откуд да падне с |
| он — прави човек!{S} Зна, брате, прљило га, па зна!{S} Где ли си сад, попе, да чујеш како памет |
| чудновато, непријатно осећање обујмило га...{S} Да му је да побегне од самог себе, да му је ба |
| хтео баш од њега побећи...{S} А љутило га то.{S} Што га дирају?...{S} И, најпосле, зар је то к |
| } Оне мирне речи, оно ведро чело љутило га је; чак га је поглед Јовин љутио!...{S} Он му окрете |
| head> <p>Зека се врати у шанац.{S} Тамо га дочекаше весело.{S} Заврзан није знао шта чини од ра |
| диже и оде Севића кући... </p> <p>Тамо га дочекаше лепо.{S} Милош Севић био је човек добар, бл |
| а да ме само жене дворе!...{S} Не смемо га сад оставити!...{S} Али нешто друго можемо учинити. |
| под тим именом причају о њему, па ћемо га и ми тако звати. </p> <p>Да кажем још: и он је знао |
| јпосле.{S} Ти нам врати штап, а ми ћемо га опет дати теби. </p> <p>— Немој, море!{S} Прођи га с |
| ...{S} Сад је добро!...{S} Вечерас ћемо га однети твојој баба-Стоји.{S} Она ти око рана уме као |
| ло се, брате, код њега...{S} Баш да смо га и хтели бранити, не би га одбранили. </p> <p>Попа се |
| ћемо ухватити лопова! </p> <p>— Ми смо га ухватили — рече Маринко Маринковић.{S} Ваљда хоћете |
| ја не треба ни да ти казујем!...{S} Ено га, расплео косе, запалио чибук па ћути.{S} Једино је н |
| је Чупић? — питаше Дева. </p> <p>— Ено га у шарампову с војводама. </p> <p>— Идем к њему. </p> |
| </p> <p>Није дуго чекао Милоша.{S} Ибро га је одмах нашао, јер је био код куће. </p> <p>Јавише |
| >И та грмљавина угуши онај шапат.{S} То га мало разведри.{S} Он готово гласно говораше са собом |
| и му је само добра чинио, моли га, и то га моли за његова сина. </p> <p>Сви су погледали и очек |
| трави, па слушаше како коњ грицка, и то га уљушка. </p> <p>Заспао је... </p> <p>А један човек и |
| ће га та путања извести на пут.{S} И то га је веселило.{S} Та, само да му се опростити ове пуст |
| „Узалуд мука, Турчине!...” </p> <p>И то га толико наљути да скочи као опарен са дивана и стаде |
| ...{S} И уздрхта као прут... </p> <p>То га освести...{S} Одоше му мили снови.{S} Он виде само д |
| елица опет неће бити његова. </p> <p>То га запрепасти и готово поколеба...{S} Зар да се одрекне |
| е са свију страна на Алексу. </p> <p>То га освести...{S} Па како беху полетели на њ, он јурну с |
| и, он ће је гледати и пљуцкати.{S} Зато га Црнобарци прозваше „Крушка”.{S} Тим су га именом међ |
| Хвала му! </p> <p>— И одмах, сутра, ето га на Дренову Греду да вас обиђе... </p> <p>Жене понуди |
| Иван пакосно. </p> <p>— Коме?...{S} Ето га нека каже кад му се ко до данас улагивао?...{S} То ј |
| Маринко се окрете субаши: </p> <p>— Ето га, ефендија!...{S} Чуј шта ти у очи говори!... </p> <p |
| p>Срце му је лупало бурно, нагло; чисто га је само напред погуркивало.{S} Он је осећао крила по |
| гима...{S} На другој Сулејман-паша, што га зваху Кулин-капетан, с делијама босанским:{S} Мехмед |
| зајаукала, опет онај урођени стид, што га је с мајчиним млеком посисала, не даваше маха ни њез |
| ега побећи...{S} А љутило га то.{S} Што га дирају?...{S} И, најпосле, зар је то каква срамота?{ |
| се хтело да вара Турчина, не стога што га се бојао, него стога што му се учинило да много важи |
| то је све Крушка!...{S} Онај Крушка што га грде наш поп и кмет — људи што су оматорили па излап |
| и Јеличин поглед: и она се радовала што га је Станко оборио!... </p> <p>И набрекнуше му жиле... |
| } Ваљда ће ми бити жао онога живота што га нећу провести с Лазаром? (Она рече отворено: „с Лаза |
| ним телом... </p> <p>Али стид, стид што га је с мајчиним млеком посисала, угуши желе њене.{S} О |
| то изусти, али ту беше и онај стид што га је с мајчиним млеком посисала, и он јој запуши уста. |
| ажило: само у причест и кад ко умре што га прелију.{S} Међутим, Мачва је обиловала у јабуковим |
| Хоће да убије што му је одскочио и што га је оборио!...{S} Срам га било!... — виче Станко Јури |
| ! — рикну Алекса и отрже се од људи што га задржаваху. — То си сам измислио!... </p> <p>— Лепо, |
| азвукао лице, па се цери од радости што га субаша тако мази. </p> <p>— Хвала ти! — рече. </p> < |
| ..{S} Он је својим очима гледао лом што га прави оштра сабља његова... </p> <p>И као он пролеће |
| чи изнад његове главе, и онај шушањ што га зелембаћ — пред сами смирај сунчев — прави хватајући |
| Име му Глигорије.{S} Бог би их знао што га прозваше Девом; ако није зато што је вазда ишао погу |
| на се.{S} Што је, опет, њему криво што га дирају?{S} Он воли Јелицу.{S} Па због ње је у гору о |
| удавио док је још жгепче био, него што га онако обрука и оцрни!... </p> <p>— Вјере ти, како он |
| кажу: има ли игде бољег живота него што га ми проживесмо, има ли гдегод овако срећних родитеља |
| цао на њ?... </p> <p>— Казаћу: зато што га мрзим! </p> <p>— Али то није паметно... </p> <p>— Ја |
| екну у души као гром небесни; нешто што га запрепасти и пренерази, што му прекиде тај лепи нит |
| и два века, али се вазда нађе нешто што га ремети, што ти загорчава његове сласти.{S} И Црнобар |
| одитељи!{S} Поштено име, добар глас што га је имала кућа Алексића — све оде!...{S} Као да је гр |
| ичити што сам била љуба томе јунаку што га гусле певају... </p> <p>Нешто му се дизаше и спушташ |
| Турчин је био врло љут.{S} Криво му што га тако брзо прозреше.{S} Он је смишљао лепе планове; о |
| жђе зари у гркљан... </p> <p>Дрекну што га глава доноси, па се сруши с дивана. </p> <p>Његова д |
| опу по стопу.{S} Одступали су шанцу што га дигоше те ноћи. </p> <p>Станко се премишљао: да ли д |
| што осече главу Клемпи, али ударац што га иза леђа доби обори и њега!...{S} Умукнуше уста која |
| а је једнако посматрао Станка.{S} Нешто га је вукло к њему, као да му је брат рођени.{S} Гледао |
| д у заседи?” — помисли. </p> <p>И нешто га ледено прожма целим телом... „Њему је лако!...{S} Он |
| шта зато неће...{S} Па опет, опет нешто га је пекло на души; неко чудновато, непријатно осећање |
| ли освета је моја! — рече Станко, пошто га је неко време нетренимице гледао. — Ја мислим да нем |
| коју је сам коњ са главе скинуо, пошто га се газда није сетио, узе га за дизгине и поведе лага |
| е око њега. </p> <p>— Ево, вала, скинуо га је баш у петељци!...{S} Заврзан загледа, па пружи Ст |
| Нису могли чути један другог.{S} Суреп га диже на своја широка плећа као дете какво, а Заврзан |
| ..{S} Станко поче да се диже, али Суреп га задржа... </p> <p>— Не устај!...{S} Не можеш ништа п |
| </p> <p>— Што? — уозбиљи се Иван. — Зар га ја не смем питати?...{S} Чега би се ја стидео?...{S} |
| на, страшна љубомора...{S} Дакле, Лазар га хтеде убити зато да би га склонио с пута!... </p> <p |
| ом, али не Шапцу, него натраг.{S} Лазар га није задржавао.{S} Он га, управо, није ни могао задр |
| .. вечерас је он мој! </p> <p>Али Лазар га докопа свом снагом.{S} Руке његове утањаху у старе, |
| а углас и смешкају се...{S} И као Лазар га смотри, потеже да побегне, али га он ухвати, извуче |
| већ није знао шта ради.{S} Ишао је, јер га је Маринко вукао.{S} Да га он није повео, остао би н |
| ита оштро.{S} Станко спусти пиштољ, јер га очев поглед чудновато гледаше. </p> <p>— А он мене? |
| </p> <p>— Био је, али као сен.{S} Зачас га нестане.{S} Вребао сам сву ноћ око куће, па ништа... |
| <p>Он осети жеђ, ужасну жеђ...{S} Памет га поче остављати, и он се сруши са степеница у ону каљ |
| и мада је то заиста јуначко дело, опет га је Заврзан толико окитио да се чак и самом Станку уч |
| Крушка је био врло узнемирен...{S} Опет га беху спопали они чудни снови...{S} Зато је и позвао |
| Ја волим само џумбус!... </p> <p>И опет га нестане... </p> <p>Сила је расла као квасац.{S} Небо |
| три речи у дугу дану... </p> <p>И опет га окупише молити. </p> <p>— Добро, да причам! — рече о |
| и си ми отишао Турцима!” </p> <p>И опет га обузе као неки стид.{S} Он је осећао да има греха на |
| ребао и опалио пиштољ... </p> <p>Савест га није гризла...{S} Штавише, осећао је и нешто осветни |
| о змија, и стаде га стезати...{S} Свест га поче остављати; чуо је само како нешто лупа у коталц |
| је неко жара насуо. </p> <p>Наједанпут га обузе јака ватра, обујми му главу, жиле на брекоше а |
| мпов! — заповеди Зека. </p> <p>Латковић га хтеде узети, али притрча Суреп и одгурну га...{S} Не |
| акије? </p> <p>— То могу. </p> <p>Чупић га понуди, и он се напи. </p> <p>— Сад иди, одмори се — |
| ве то. </p> <p>— Ходи-де овамо! — зовну га харамбаша.{S} Он приђе. </p> <p>— Ти рече да ти је и |
| /p> <p>И сама помисао па Лазара опомену га на дужност и његову заклетву.{S} Он се сети на шта с |
| у Босни.{S} Неправде и неприлике крену га с његовог огњишта, и он пређе Дрину те се настани у |
| .. </p> <p>Лазаре!...{S} Лазо!... викну га. </p> <p>Али Лазар беше онесвеснуо од силна страха, |
| з главу... </p> <p>— Побратиме! — викну га Зека. </p> <p>— Шта је? </p> <p>— Шта би било кад би |
| испред свију. </p> <p>— Станко! — викну га Суреп. </p> <p>— Шта је? </p> <p>— Лакше. </p> <p>— |
| инути, он притеже коњу дизгине и стукну га неколико корака назад; онда се маши паса, трже арбиј |
| /p> <p>— Оступи!... — рече он и устукну га погледом неколико корачаји. — Стој!{S} Право стој! < |
| теде узети, али притрча Суреп и одгурну га...{S} Нека ватра сјајаше у његовим страшним очима... |
| Јелицу за руку.{S} Приђе Милошу, плесну га по рамену и рече Јелици: </p> <p>— Снахо, ево ти сад |
| творише.{S} Јурну свеж ваздух и запахну га здрављем својим.{S} Сиромах Алекса поче свест губити |
| <p>Лазар већ беше одмакао.{S} Као да су га муње шибале...{S} Дах му се заустављао.{S} Оп осети |
| орбу! </p> <p>— Па како оста жив кад су га Турци са свију страна опколили? </p> <p>— Ево како!. |
| што незнано згрешио!... </p> <p>Сузе су га полевале, а он је шапутао... </p> <p>Седоше за синиј |
| ругим речи не прозборише.{S} Гледали су га немо, али тако дрско као што трговац гледа марвинче |
| авње је насељено доцније, а населили су га Босанци... </p> <p>Оно лежи на северном крају Мачве, |
| че које је рад купити. </p> <p>Њихни су га погледи вређали.{S} Он леже да би их избегао... </p> |
| Црнобарци прозваше „Крушка”.{S} Тим су га именом међу собом звали, под тим именом причају о ње |
| ида!{S} И извидаће се... </p> <p>Још су га штошта о појединцима распитивали, а Станко им је о с |
| во, и мушко и женско, потрча му и обасу га хвалом... </p> <p>Лазар се диже, њега је било стид о |
| p> <p>— Али, ја сам субаши обећао да ћу га измирити с њима!...{S} Ја од срамоте не смем човека |
| ма...{S} Јер ако пође, Христа ми, ја ћу га убити!... </p> <p>Подне беше превалило кад се Лазар |
| о оном јадном народу... </p> <p>— Ја ћу га убити! — рече Станко. </p> <p>— Лакше, лакше, Станко |
| нем с јунаком, и раним га — на плећа ћу га своја натоварити и склонити да га не кљују орли И га |
| ше може. </p> <p>— На његовој ливади ћу га наћи — рече ми Дева. — Тамо је!...{S} Одмара коња; х |
| — Немам! — рече Јелица. — Немам, али ћу га имати исто тако као и ти, јер ћу на те гледати!...{S |
| еси ли га убио? </p> <p>— Нисам, али ћу га убити!...{S} Убићу га као што ћу и тебе сад!... </p> |
| га мораш наћи! </p> <p>— Хоћу, наћи ћу га!{S} Како не бих!{S} Кад ти хоћеш, наћи ћу га, па, ам |
| } Како не бих!{S} Кад ти хоћеш, наћи ћу га, па, аман, да се у земљу сакрио! </p> <p>— Ех, тако, |
| он. — Ево ми коњских стопа!{S} Наћи ћу га — мањ да побегне на небо!... </p> <p>Па се упути лаг |
| вет, да бежи у земљу, па небо — наћи ћу га!...{S} Ја се смирити нећу док се трипут његовом глав |
| </p> <p>— Хоћу, што не бих!{S} Послаћу га чим кући одем... — рече Иван и диже се. </p> <p>— Сј |
| ..{S} Доћи ће ми на руку!...{S} Одераћу га жива као јарца!... </p> <p>— Готово, вала! — рече Ив |
| /p> <p>— Збацићу кмета!...{S} Натјераћу га да баци штап...{S} И то сад, одмах!...{S} Знам и как |
| – А ако те он запроси? </p> <p>– Одбићу га! </p> <p>– Ако те твоји буду терали?{S} Она му погле |
| — Убиј Лазара!... </p> <p>— Јест, убићу га... као муву!...{S} Да пирнем, нестаће га!...{S} Сад |
| p>— Нисам, али ћу га убити!...{S} Убићу га као што ћу и тебе сад!... </p> <p>Иван му обгрли кол |
| о што је Крушка. </p> <p>„А... измирићу га ја!...{S} Док само испричам попу и Јови како је то с |
| а грма!...{S} Нишанићу добро, и оборићу га!...{S} Па човек ти је што и зец: нанишани, опали — о |
| а застаде...{S} Очи болесникове гледаху га нетренимице...{S} Попи се учини да се коче и устакла |
| аше га тамо не може боље бити.{S} Одмах га посадише да седне и донеше ракије да га услуже.{S} Ж |
| </p> <p>— Прије један сахат.{S} Видјех га у воћу, код куће.{S} Лазар обори главу, као да је св |
| ости ми моје, бабо, да је то био, ја их га саранио као човека, чак бих попу замолио да му тело |
| да се морам за њ човеку молити, ја бих га прегорео!...{S} А они... ваљда стрине?... </p> <p>— |
| које од моје чељади онако рекло, ја бих га убио! </p> <p>— Немој се жестити.{S} Остави ти то ме |
| ? </p> <p>— Шта? </p> <p>— Ја... ја бих га убио!... </p> <p>Лазару сенуше очи...{S} Маринко је |
| бих ја пружао пушке на њега!{S} Ја бих га лепо зубима заклао!... </p> <p>Очи су му севале. </p |
| аболе његови греси него муке којима бих га мучио!...{S} Његова рођена крв треба да се узбуни пр |
| не би видео белога дана!...{S} Убио бих га као ништа!...{S} Онда сам га промашио, али сад га не |
| стизало!... </p> <p>Једнога јутра отац га гледаше, па се насмеја: </p> <p>— Ама, море, шта је |
| ишао сам ти, бива, чак и у коло, па баш га тад видјех.{S} Е, брате, одвојио је од друге младежи |
| сваког шушња, а ти немаш ни наде да ћеш га видети — онда је страшно!...{S} Ту стаје памет, ту у |
| рело чело. </p> <p>— Јест!...{S} Убићеш га, али куда ћеш онда??...{S} Знаш ли: ко убије, и њега |
| е!{S} Да га је видео, то се видело; још га је двапут и добро погледао... али кад би наспрам њег |
| есе му душу и срце као на длану.{S} Још га замоли да он помене његовој снаси, Мари, не би ли он |
| приђе Сурепу. </p> <p>— Је ли оно прави гавран? — упита стрепећи, јер грактање гавранова не слу |
| — заповеди он.{S} Заврзан загракта као гавран...{S} Док длан о длан, и стража ту. </p> <p>— Су |
| , јер то он беше. — Зар не чујеш колико гавран гракће?... </p> <p>Он чу збиља грактање из дубин |
| пољу широку, </l> <l>Да га кљују орли и гаврани... </l> </quote> </div> <div type="chapter" xml |
| уди — па трећи дан нека га кљују орли и гаврани!... </p> <p>И ближећи се атару свога села, и ус |
| варити и склонити да га не кљују орли И гаврани! </p> <p>— Јест.{S} Јунака треба...{S} Грехота |
| гавран? — упита стрепећи, јер грактање гавранова не слути ништа добро. </p> <p>— Није. </p> <p |
| истину, која ће остати вечита.{S} Тице гавранови довикују Кулиновој кади: </p> <quote> <l>Не и |
| .. </p> <p>— И Лазара и Ивана и она два гада!...{S} Ја бих пре прогутао куршум него што бих зам |
| а роди по сина, па ето ти балинчади као гада!...{S} Кад бијем, да бијем какве паше, везире, или |
| ноћ кад је оца избавио...{S} Душа му се гадила од оноликог кукавичлука Крушкиног и Маринковог.. |
| аву на другу страну да би побегао од те гадне слике... </p> <p>Али на другој страни стојаше Ива |
| заигра срце....{S} За тренутак ишчилеше гадне и створи се лепа, домаћа слика... </p> <p>— Станк |
| ладовине — вредило би. </p> <p>— Баш је гадно кад се човек бије на врућини! — вели Заврзан, ком |
| веровала да он није кадар учинити тако гадно дело којим га обедаше. </p> <p>Чак је једном поку |
| виле... </p> <p>— Их — рече — ала је то гадно! </p> <p>— А шта? — упита отац. </p> <p>— То... к |
| мога — нећу казати!...{S} Гадови!...{S} Гадови!... </p> <p>И онда стаде газити и табати по оном |
| меса са тела мога — нећу казати!...{S} Гадови!...{S} Гадови!... </p> <p>И онда стаде газити и |
| {S} А они... ваљда стрине?... </p> <p>— Гадови!...{S} Штета што им бог даде онај лик човечји!.. |
| ...{S} Овако само жалим што сам с таким гадом растао и одрастао и што сам толико друговао с њим |
| то, али то ништа није!...{S} Само добро гађајте!...{S} А сад мир!... </p> <p>Заћуташе.{S} Тајац |
| <p>— Мирно, соколови!...{S} Само у месо гађајте!...{S} Нека свако зрно олова донесе смрт ономе |
| </p> <p>Пунио је своју шару и пуцао, и гађао сваким метком, али то је чинио тако као кад би де |
| и.{S} Он је пунио своју шару, нишанио и гађао у месо, али му мисао беше сасвим на другој страни |
| посрнуо је... то сам видео!.., А ја сам гађао у главу... усред главе!...{S} А кад је посрнуо, о |
| био сам га!...{S} Убио!...{S} Добро сам гађао!...{S} Куршум је ударио у главу!...{S} Он је поср |
| Заврзана. </p> <p>— Јастреба сам у лету гађао!...{S} Где хоћеш да бијеш?... </p> <p>— Скини ми |
| ти док топ не пукне!{S} Али добро да ми гађате!...{S} Грехота је да куршум џабе оде!...{S} Које |
| Заврзан одушевљено. </p> <p>— И ја умем гађати!...{S} И сви ми умемо гађати, али онако...{S} Го |
| у и да погинем!...{S} Умем ја и путшком гађати и ножем сећи, а не само дотрчати и дошанути!... |
| обру радио!... </p> <p>— Умеш ли пушком гађати? </p> <p>— Сигурно као дланом. </p> <p>— Јеси пл |
| И ја умем гађати!...{S} И сви ми умемо гађати, али онако...{S} Говори, Сурепе!{S} Та, проговор |
| о је све добро...{S} Ама како ти пушком гађаш? </p> <p>— Био сам најбољи нишанџија у Црној Бари |
| и ову браћу...{S} Нађи проту Смиљанића, газда-Стојана из Ноћаја, па дижите народ.{S} Кад вам по |
| као чивит. </p> <p>— Тако!...{S} А сад, газда-Ивана. </p> <p>Маринко приђе па притеже и Ивана к |
| — Али... — поче Катић. </p> <p>— Немој, газда Симо, о томе причати!... — пресече га он. — Приче |
| ршио да би се нашалио. </p> <p>— Видиш, газда Крушко, како лепо сунце сија.{S} Бадава!...{S} Шт |
| је сам коњ са главе скинуо, пошто га се газда није сетио, узе га за дизгине и поведе лагано кро |
| бајаги, шта је он бољи од тебе!...{S} У газдалуку — није, лепши — није, стаситији — није!...{S} |
| > <p>Један Турчин на добру хату пројури газећи лешеве браће своје.{S} За њим се натурио главом |
| — онда тешко не само Турчину што овуда гази него тешко и самом султану у Стамболу!...{S} Ја ва |
| ук је проламао дубраву...{S} Хајдуци су газили по локвама усирене крви... </p> <p>И то се сврша |
| гове, преко чијих се таласа немилосрдно газило... </p> <p>Као вуци пробијаху се јунаци Зекини к |
| и као крушке са дрвећа, па се преко њих газило као да нису од меса и костију... </p> <p>Усред н |
| !...{S} Гадови!... </p> <p>И онда стаде газити и табати по оном блату...{S} Удари руком по влаж |
| ао твога хранитеља?...{S} Та, ја сам те гајио као дете!... </p> <p>Затури му дизгине за ункаш, |
| си ти најчовечнији.{S} Ти гују на срцу гајиш! </p> <p>— Поп? </p> <p>— Он. </p> <p>— И кмет? < |
| егова рука напипа нешто у ђубрету; неки гајтан натаче му се на прст.{S} Он повуче... </p> <p>Бе |
| е то црвена, свилена кесица на свиленом гајтану... </p> <p>Сима је диже изнад себе... </p> <p>С |
| S} Лако је и кући отпаркнути кад се ова галама стиша...{S} Ићи ћу кријући.{S} Та, ваљда, неће н |
| ију одједном, као громови... </p> <p>Од галаме поста жагор, а од жагора тајац.{S} Све се предад |
| {S} Никад кавге ни ината, никад вике ни галаме; а већ о псовци да не говорим.{S} За њу се у то |
| Ваљда има жива бога!... </p> <p>Зеку то гану до дна душе, он приђе, ухвати Станка за руку, па р |
| рут и оружје да не закисне.{S} Небом се гањаху сиви облаци, а доста студен ветар нагна их те по |
| му се Станко.{S} Учини му се да види и гараву цев управљену правце па груди његове... </p> <p> |
| шта, две седе главе како сузом из очију гасе жеравицу...{S} Чује уздахе њихове, за које је свак |
| l:id="SRP18963_C3.7"> <head>7. ЖИЖАК СЕ ГАСИ </head> <p>Пролажаху дани за данима...{S} Алекса и |
| } Шта се дереш? — рече Станко. — Док си гасио огњишта и мучио јадне старце, смејао си се, поган |
| оноликог страха, падоше као на усијано гвожђе...{S} Срце му залупа нагло, чисто хтеде да га уг |
| ити главе...{S} Осећао је хладно, оштро гвожђе под грлом својим, па је хтео од свега тога побећ |
| дмах затим он осети како му се то оштро гвожђе зари у гркљан... </p> <p>Дрекну што га глава дон |
| ачуди кад виде и кмета тако исто бледа, где се враћа из кованлука. </p> <p>— Симо! — рече он бр |
| дани.{S} То беху дани јуначког одмора, где се кадикад заподене и понека чарка, колико да се не |
| беше мало ветровито, врати се из воћа, где је прашчиће хранио, сав помодрео као чивит. </p> <p |
| комеша.{S} Све поврве ка средини шанца, где беху војводе...{S} Зека одјури тамо. </p> <p>А глас |
| танко истрча из хана. </p> <p>— Где је, где је? </p> <p>— Ево га! — рече Заврзан. </p> <p>Станк |
| а види онако пресавијена где сузе лије, где се вије као црв пред ногама његовим... сад му све о |
| наже нада њ. </p> <p>— Је ли, Турчине, где ми је отац? </p> <p>Зашкрипа нешто у грудима Крушки |
| нда није на памет пало!...{S} О, брате, где се огрешисмо о човека? </p> <p>— Па шта ћемо сад? < |
| у ракије”.{S} Он се смести у Парашници, где се подигоше колибе у којима пландоваху „голи синови |
| е. </p> <p>Кипео је гневом. </p> <p>„О, где хоће да сатру човека ни крива ни дужна!...{S} Ал̓, |
| је све. </p> <p>— Молим те, чича Дево, где бих ја могао наћи хајдуке? — запита га Станко после |
| великим заранцима кад је дошао у коло, где је мислио наћи Станка и завадити се с њим. </p> <p> |
| седе...{S} Неће, неће!...{S} Али, опет, где је то било да се девојка противи оцу?... </p> <p>Он |
| о му нагло срце бије...{S} Сваки рибић, где га је прихватио, играо је под прстима његовим... </ |
| Јелицу, лепу као месечину, у белу руву, где над њим сузе лије... „Јеси жив, господару мој?” — у |
| !{S} Наређуј! </p> <p>И одоше у авлију, где ће им се во дотерати да га закољу. </p> <p>Суседи п |
| <p>— Ту је! — рече поп. </p> <p>— Па... где је? </p> <p>— Алекса! — рече попа. — Кажи нека дове |
| а?! — упита пренеражен поп. — А коме... где?... </p> <p>— Мени — рече Иван. </p> <p>Кмет једва |
| обале имали су своје бродове и навозе: где су хтеле, могле су прелазити из Босне у Србију. </p |
| S} Где је његов живот, ту је моја смрт; где је мени добро, ту је њему несрећа! </p> <p>И те поп |
| к!{S} Зна, брате, прљило га, па зна!{S} Где ли си сад, попе, да чујеш како паметан човек разгов |
| а Турке устадоше, а шта сад оста!...{S} Где су сада они ведри, насмејани дани кад се жељно очек |
| на огњишту. </p> <p>— Благо моје!...{S} Где ли си сад? — процвиле Петра...{S} Напољу ветар дува |
| Ти би хтео да сатреш турско семе!...{S} Где ћеш то учинити кад сваки од њих има бар по пет жена |
| жемо један другоме добра мислити!...{S} Где је његов живот, ту је моја смрт; где је мени добро, |
| > <p>— Јастреба сам у лету гађао!...{S} Где хоћеш да бијеш?... </p> <p>— Скини ми онај суварак! |
| .{S} Ти мислиш да ћу те ја клети?...{S} Где би мајка могла своје чедо проклети?{S} Где је таква |
| ема оног веселог збора ни разговора.{S} Где двојица говоре па трећи дође, они ућуте... </p> <p> |
| мало оне човечности!{S} Кога нападе?{S} Где то Турчин насрну на кућу или чељаде чије у Црној Ба |
| а кућу или чељаде чије у Црној Бари?{S} Где?{S} Откад је он у Црној Бари, ми агујемо.{S} Даш бо |
| би мајка могла своје чедо проклети?{S} Где је таква мајка која би то могла учинити!...{S} Јело |
| лато... </p> <p>Он се трже... </p> <p>— Где су ме ово затворили? — питаше се гласно... </p> <p> |
| е крај њега пободен стојао... </p> <p>— Где је глава? — продера се он.{S} И погледав око себе, |
| <p>— Ко? </p> <p>— Станко... </p> <p>— Где?... </p> <p>Лазар показа руком кућу Алексину. </p> |
| ај мах Станко истрча из хана. </p> <p>— Где је, где је? </p> <p>— Ево га! — рече Заврзан. </p> |
| . </p> <p>— Дева! — повикаше. </p> <p>— Где је харамбаша? — упита он. </p> <p>Станко изиде на д |
| p>— Ко?... </p> <p>— Хајдуци. </p> <p>— Где?... — рече Крушка преплашено. </p> <p>— Код Алексе. |
| може.{S} Станко заману ножем. </p> <p>— Где је, одговарај! </p> <p>— У подруму... — простења Кр |
| </p> <p>— Бију се! — рече он. </p> <p>— Где? — упита Станко. </p> <p>— Око Али-агиног Салаша. < |
| себе.{S} Баба се наже нада њ. </p> <p>— Где си рањен? </p> <p>— Свуда, моја бако. </p> <p>— Онд |
| рио куршум? — викну Шокчанић. </p> <p>— Где? — заграјаше са свију страна. </p> <p>— У капу, ево |
| жити барута — одговори Чупић. </p> <p>— Где? </p> <p>— Ваља послати у Митровицу.{S} Шат се тамо |
| атић с Јовом бахну пред кућу. </p> <p>— Где су? — упита Катић. </p> <p>— У качари — одговорише |
| и кажеш нешто. </p> <p>— Шта? </p> <p>— Где је Станко и дружина? </p> <p>Алекса пусти кашику у |
| вију страна. — Шта нам носиш? </p> <p>— Где је Чупић? — питаше Дева. </p> <p>— Ено га у шарампо |
| } Крунија ушепртљи: </p> <p>— Овај... а где ти је она пређа што ти дадох неки дан да оставиш? < |
| нком? </p> <p>Маринко седе. </p> <p>— А где је Лазар? — упита он. </p> <p>— Отишао је до субаше |
| којега је толико пропатио. </p> <p>— А где је Дева? — упита Станко Ногића. </p> <p>— Бог би га |
| о, па сутра да се навеземо. </p> <p>— А где ти је хвала, ђедо!... — привикаше неколико њих. </p |
| има...{S} А ја идем Станку. </p> <p>— А где је он? </p> <p>— Они су сви на Подинама...{S} Ту је |
| у Лазарево име, Иван прену. </p> <p>— А где је Лазар? </p> <p>— Како немам оваца, тако не чувам |
| увши мимо децу, уђе у кућу. </p> <p>— А где је Лазар? — упита своју жену Крсманију. </p> <p>— Н |
| ости моја! — јекну сиромах. </p> <p>— А где ти је тај несрећник? — пита кмет мрко.{S} Он пружи |
| Он ће страдати од оног зликовца ако га где у шуми нађе...{S} И ја сам сву ноћ драгу тумарао по |
| бегао!...{S} Ухвати га страх усред луга где, можда, није никад крочила нога човечја... </p> <p> |
| глава.{S} Беше им тешко гледати човека где се пред њима као црв вије... </p> <p>Петра изиде из |
| диже Крушки.{S} Код њега затече Маринка где му нешто прича.{S} Иван назва бога. </p> <p>— Бог т |
| ишао је кућама сељачким, долазио у кола где младеж игра, па се ту разговарао и шалио...{S} Једн |
| >— У Алексиној кући, згради, авлији, ма где, само су ту!... </p> <p>— Ти си будала!...{S} Још с |
| о просте, тек колико за то да човек има где заклопити главу од кише и зла времена.{S} Грађене с |
| ебе па, видећи људе што донеше Заврзана где стоје, рече им: </p> <p>— Идите, спавајте! </p> <p> |
| Али сад, кад га види онако пресавијена где сузе лије, где се вије као црв пред ногама његовим. |
| ите Деву и припитајте.{S} Он свакад зна где смо ми.{S} Збогом!... </p> <p>Рукова се с њима, па |
| по друму као махнит... </p> <p>И ко зна где би се зауставио да га не прену познат глас: </p> <p |
| p> <p>— Могу! </p> <p>— Да га нађеш, па где био да био? </p> <p>— Да га нађем! </p> <p>— Добро! |
| p> <p>— Њу је отац отерао. </p> <p>— Па где је? </p> <p>— Не зна нико...{S} Нестаде је као да ј |
| ећао је да Иван има право. </p> <p>— Па где му је девојка? </p> <p>— Не знам.{S} Како је истера |
| авши близу својој авлији, смотри Лазара где нешто око куће врла. </p> <p>Алекси се већ набра че |
| /p> <p>Најзад стиже...{S} Смотри Лазара где лицем у свету недељу одбија откосе...{S} Шару обеси |
| совка чује... </p> <p>Тек, ето ти кмета где с попом излази из суднице.{S} Сви се одмах дигну на |
| родитеља, па онај народ... попу...кмета где држи ону црвену кесицу... </p> <p>Па онда изби изна |
| ара мати дворећи их.{S} Па још пас пита где ми је жена?...{S} Пре десет дана један гола уби дет |
| зналачки прегледало она сеновита места где је наумио бусије постављати. </p> <p>И он распоређи |
| Алексине, видеше га пред кућом гологлав где стоји; дигао главу па се загледао у небо, а ветар с |
| Ивановој кући, смотрим Станка Алексиног где изиде из старог Ивановог вајата. </p> <p>— Умукни, |
| ашницу.{S} Кад тамо стиже, нађе другове где се опремају. </p> <p>— Акобогда? </p> <p>— На далек |
| ватру и у воду, а они тебе неће ни онде где се тиче твога образа и твога седог перчина!...{S} Е |
| ја бих Крушки казао: ја је не дам онде где ти хоћеш!{S} То бих рекао ја, а ти... </p> <p>— Мол |
| егнути!...{S} Треба га натерати да каже где им је даник? </p> <p>— Па? </p> <p>— Онда јавити у |
| } Зато се, у Мачви, и данас оно одељење где ватра гори зове „кућа”. </p> <p>Било је и бољих кућ |
| оленице за њим.{S} Љуби му ноге и стопе где је ногом стојао. </p> <p>— Станко!...{S} Сине!... < |
| ека...{S} Лице му познато, а не сећа се где га је видео. „Познајеш ли ме?!...” — </p> <p>„Јок, |
| Купите децу, па напоље!{S} Склоните се где знате!...{S} Брзо!... </p> <p>И то слушаше без пого |
| </p> <p>— Не знам. </p> <p>— Боли ли те где? </p> <p>— Не боли...{S} Али ми неки црвени колутов |
| да нада се.{S} Виде мајку, жену и снахе где стоје више њихових по стеља, умузгане од суза...{S} |
| за шуму ћутећи... </p> <p>Најзад дођоше где су хтели.{S} У једном шушњару, покривен растовим бр |
| је сад на једну сад на другу страну, и где је год дошао, једно исто: што терало, то и стизало! |
| head> <p>Варница је пала врло згодно: и где треба и како треба.{S} Све до тога тренутка Лазар с |
| </p> <p>У том слатком заносу заборави и где је, и шта је учинио, и шта сад ради... </p> <p>Наје |
| залупало и крв ударила у образе кад би где чула Станков глас, али се свакад за времена уздржал |
| о. </p> <p>— Нама треба барута.{S} Нађи где знаш и што више можеш...{S} А ево ти новаца. </p> < |
| !...{S} Ја мислим да је тамо потребнији где треба мушка рука. </p> <p>Врата се отворише и у соб |
| сам чуо ни пуцња!... </p> <p>— Знате ли где је ударио куршум? — викну Шокчанић. </p> <p>— Где? |
| али!...{S} Тражиш хајдуке...{S} Знаш ли где је Суви грм? </p> <p>— Знам. </p> <p>— Тамо...{S} И |
| {S} Ја потрчим не бих ли га стигао, али где могу ја потрчати с онаким момком?...{S} Тек само чу |
| ају потражи их у гори!... </p> <p>— Али где ћу их наћи? </p> <p>— Откуд ја знам? </p> <p>— Људи |
| а путу беше, јер није гледао куд иде ни где главом удара. </p> <p>Али снага га поче издавати.{S |
| оји без крова и залогаја, да не знаш ни где су ни како су... </p> <p>Ова црна ноћ својим плашто |
| ће ме поучити...{S} Он ће сигурно знати где се опи налазе... </p> <p>И, место да се упути дубра |
| е по глави.{S} Напреже мисао да га сети где је...{S} Ово је шума, а откуд он у шуми?... </p> <p |
| те — премишљао је он. — Може те напасти где хоће и кад хоће.{S} Он нема бога ни душе.{S} Да се |
| реба да говори, нарочито у овој прилици где толике главе играју... </p> <p>Погледа Јакова...{S} |
| авка њоме заливена?!...{S} Тамо ја идем где се крв пролева и барут мирише, мене ће овде угушити |
| Он отвори очи и виде Маринка над собом где се смеши. </p> <p>— их, Алекса брате!{S} Субаша те |
| те пођоше. </p> <p>Станко је премишљао где би било најбоље да заузме место.{S} Он је желео да |
| еч је учинила своје.{S} Маринко је знао где треба дирнути. </p> <p>— Добро, хоћу! </p> <p>— Али |
| по оној рескаљаној земљи.{S} Није знао где главом удара... </p> <p>И стиже тамо баш тад кад Кр |
| пропевале! — рече Алекса. — Јеси видео где су ме затворили? </p> <p>— Видео сам. </p> <p>— Да |
| има сеоским пословима био је вазда тамо где су били паметнији људи, као поп, кмет и други.{S} У |
| ана.{S} Станко баци поглед на оно место где је посрнуо кад је Лазар на њега пуцао.{S} Цео догађ |
| зару сенуше очи...{S} Маринко је дарнуо где треба. </p> <p>И то смотри оштро око његово. </p> < |
| крвава...{S} Само се чуо Заврзанов глас где довикује Сурепа: „Та реци једну!...{S} Говори, не о |
| аших руку и наших глава!...{S} Води нас где хоћеш, само да се осветимо, да осветимо и њу!... — |
| о?... </p> <p>А да се није још и јутрос где са Станком сусрео?... </p> <p>Срце му страховито за |
| иде у авлију, виде је тамо на дрвљанику где слаже нарамак да у кућу носи. </p> <p>— Јело! — вик |
| неће куће ни требати.{S} Наредио сам му где да их склони на случај навале... </p> <p>— Хоћемо л |
| е...{S} Окрете се још једаред и виде њу где стоји и гледа за њим, стоји поносита и права као он |
| сла!...{S} Треба ми подићи каку талпару где ће се брашно држати... </p> <p>— Је ли се склонило |
| сад пуштати Зеку и његове људе у ватру где лако могу главе погубити — то му се не може. </p> < |
| .{S} Кад отворише подрум, видеше Алексу где лежи усред оне каље.{S} Руке му окрвављене, одело п |
| {S} Још беше влажно ђубре на оном месту где је копано.{S} Бејаху ту дебели орахови хладови, те |
| никакво чудо видети жену на разбојишту где преврће мртве и рањене, запаја их и залаже...{S} За |
| и башту.{S} Дође до обора и виде Јелицу где краве музе.{S} Он јој приђе. </p> <p>— Зар ти? </p> |
| он пожури.{S} Смотрио је у воћу Јелицу где залучује телад. </p> <p>Приђе огради и зовну је.{S} |
| ападној страни Мачве, баш у самом кључу где се Дрина у Саву улева, лежи Црна Бара.{S} То је ста |
| оњак, а сузе камениле кад погледа нејач где стоји на гујиној рупи... </p> <milestone unit="subS |
| и удариш, после једног тренутка не знаш где си ударио; тако исто Турци попунише празна места.{S |
| . </p> <p>— А воде? </p> <p>— Кад кажеш где је Станко! — рече и затвори врата. </p> <p>Горило ј |
| ма који беху слаби и нејаки?... </p> <p>Где је год турска најезда јача, управо, куд је повећа т |
| ..{S} Не беше то кућа његова... </p> <p>Где је сад?... </p> <p>Поче трљати чело и чешати се по |
| </p> <p>„Зар онај пас не може бити овде гдегод у заседи?” — помисли. </p> <p>И нешто га ледено |
| ивота него што га ми проживесмо, има ли гдегод овако срећних родитеља да што родише они и подга |
| /p> <p>— Онда носи.{S} И гдје га видиш, гдје га сретнеш — убиј!...{S} Јеси разумио: убиј пса! < |
| Викну он како Маринко прекорачи праг. — Гдје си?...{S} Чекам те, ево, већ два сахата... </p> <p |
| >— Ти га убио?! </p> <p>— Ја. </p> <p>— Гдје? </p> <p>— Пред самим Белотићем... </p> <p>Тога ве |
| љно очекиваше у својој одаји. </p> <p>— Гдје си, човјече! — Викну он како Маринко прекорачи пра |
| аше сами. </p> <p>— Је ли, побратаме, а гдје је Бездан? </p> <p>— Тамо! — рече Станко расејано |
| сад добро знаш! </p> <p>— Па, лијепо, а гдје су? </p> <p>— Били су у кући! </p> <p>— Па гдје су |
| главу ако нису прикривени! </p> <p>— А гдје? </p> <p>— У Алексиној кући, згради, авлији, ма гд |
| арце — жеља ти је испуњења. </p> <p>— А гдје је Лазо? </p> <p>— Богами, драги ага, то ни ја не |
| шка Алексу. </p> <p>— Није. </p> <p>— А гдје ти је Јелица Милошева? </p> <p>— Која Јелица? </p> |
| били! — куне се Маринко. </p> <p>— Ама гдје су сад?... </p> <p>— Да нису у заседи?! — рече Мар |
| </p> <p>— Били су у кући! </p> <p>— Па гдје су? </p> <p>— То не знам... можда су се склонили!. |
| зара, и како ју он отерао. </p> <p>— Па гдје је она сад? — упита Крушка.{S} Милош слеже раменим |
| то и тражим. </p> <p>— Онда носи.{S} И гдје га видиш, гдје га сретнеш — убиј!...{S} Јеси разум |
| пара? </p> <p>– Има. </p> <p>– Знаш ли гдје му стоје паре? </p> <p>– Знам.{S} У старом вајату, |
| јат, разбиј сандук, узми паре па склони гдјегод!...{S} А сјутра кажи да си пуцао на Станка зато |
| ратар војвода, а један марвени трговчић геније!{S} А ма који од њих је два да је видео два-три |
| > <p>Оп осети да му се земља под ногама гиба...{S} Али се опре тој мисли. </p> <p>— Убио сам га |
| етнуло се, па — сазрело...{S} Сад му је гида као девојци удати се.{S} И кад је то време дошло, |
| > <p>— Ко?...{S} Војвода Лука?...{S} Не гине тај лако! — рече Станко. — Још ће он многом Турчин |
| ћаник!...{S} Ти би то пропустио, али он гине за своје!...” Богами, тако воли Лазара као да му ј |
| лостиви!...{S} Па то се, међер, јуначки гинуло. </p> <p>— Јуначки! — потврђује Станко. </p> <p> |
| Тридесет година ја сам, по вашој вољи, глава Црне Баре.{S} За тридесет година мога кметовања о |
| хајде вечерај! </p> <p>— Не могу, нано, глава ме боли... </p> </div> <div type="chapter" xml:id |
| Скочи, стресе се и пође да корачи...{S} Глава му удари у греду, раме у зид, а ноге опет почеше |
| може.{S} Умре сваки дамар у њему...{S} Глава му се занесе. </p> <p>Врата се отворише лагано.{S |
| .” </p> <p>И предаде се тим мислима.{S} Глава му се занесе... он потону сав, гледајући како руш |
| рине он опипа колико је тврда Турчинова глава, па, пре но што Турчин к себи до ђе, придигне му |
| о...{S} Једино што је осећао беше да га глава заноси... </p> <p>Момчад се љутила. </p> <p>— Хоћ |
| зари у гркљан... </p> <p>Дрекну што га глава доноси, па се сруши с дивана. </p> <p>Његова дрек |
| главе, ја!...{S} Шта се мене тиче твоја глава, ја чувам своју!...{S} Кад бих ја сад тебе пустио |
| <p>— Станко!...{S} Богом ти проста моја глава!...{S} Али... немој се светити!...{S} Оно што је |
| коро затим, умро.{S} Маринко, као мушка глава, прихвати се домаћинства, али му је оно ишло врло |
| једну главу па се смеју.{S} То је била глава Ибрина. </p> <p>— Харамбашо! — рече Јовица. — Од |
| дигли га увис, те се лепо види обријана глава. „Сад нам је право, па макар обе главе погубили, |
| е иза шумице, што је близу хана, Девина глава... </p> <p>Он попрети руком, па се онда, прикрада |
| не се размаче шибље и промоли се Девина глава. </p> <p>— Ту сте? — упита он. </p> <p>— Ту смо — |
| <p>Јелици јурну крв у главу.{S} Мајчина глава стојала је пред њом у неком црвеном колуту као шт |
| отив њих.{S} Најмање се успротиви - оде глава!...{S} Међутим, сви су сматрали за најсветију дуж |
| њега пободен стојао... </p> <p>— Где је глава? — продера се он.{S} И погледав око себе, виде гл |
| ме, него као почаст.{S} Дичио се што је глава тим честитим људима, који не учинише никад ништа |
| их руши нека невидљива рука. </p> <p>И глава му поче падати на прса... </p> <p>Иван, опет, пош |
| када неће видети.{S} Ко ти иде, оде ти глава као дулек! </p> <p>— Не лај! </p> <p>— Ланула ти |
| бица милело је по земљи и пролетало око глава њихових. </p> <p>А у Станку је кипело.{S} Он је с |
| на рука пребијена... </p> <p>— Је л̓ то глава Мујагина? — упита Зека, и узе главу из Станкових |
| е посрнуо, онда је и пао!...{S} Није му глава од камена, пао је!...{S} Јесте, пао је!... </p> < |
| ека. </p> <p>Иванко је докопа и у трену глава се Мујагина кезила на Турке. </p> <p>Суреп и Завр |
| ом!...{S} Лези!... </p> <p>Станку клону глава...{S} Поћута неколико тренутака, па рече: </p> <p |
| } Има у њему преко три стотине пореских глава; али у оно доба једва да беше педесет кућа.{S} Ам |
| анас је од моје руке пало много турских глава, али данас — само ако их ђаво надари те ударе — д |
| м људма.{S} Боље је скинути сто турских глава него да падне једна хришћанска!...{S} Њих је и он |
| има оде.{S} Људи стојаху неми, оборених глава.{S} Беше им тешко гледати човека где се пред њима |
| и.{S} И сва тројица кренуше се оборених глава судници... </p> <milestone unit="subSection" /> < |
| >И Дева оде.{S} Хајдуци осташе оборених глава... </p> <p>Станку је врило у грудима.{S} Та он ће |
| >Поп Милоје и кмет Јова седеше оборених глава. </p> <p>— Е, ово то је чудо! — рече поп после ду |
| прохтети!...{S} Зажелеће да нема наших глава!...{S} И оне ће падати као гњиле крушке!...{S} Па |
| ружисмо.{S} Ево ти и наших руку и наших глава!...{S} Води нас где хоћеш, само да се осветимо, д |
| ај обале, па одатле посматраше. </p> <p>Глава се све више примицала лако, неосетно, да се једва |
| у гору!...{S} Место једном, ја ћу трима главама окитити Црну Бару!{S} Наплатићу се са свима о ј |
| рукава или велики гуњ „ресаник”.{S} На главама се црвене алеви фесови, као да у цркву иду...{S |
| >У тренутку су били наквашени убруси на главама рањеничким.{S} И они поспаше. </p> <p>Суреп пог |
| ма...{S} И изви се звук и затрепери над главама њиховим.{S} Али, иако беше сетан, он није душе |
| >— Могу и „из места!” Хајдуци одмахнуше главама.{S} Станко приђе пању.{S} Махну двапут рукама и |
| S} Нека се они, брате, играју са својим главама, а не с нашим!...{S} Мрзе Турке!...{S} Па, лепо |
| ! — рече ћутливи Суреп. </p> <p>— Море, главе турског цара! — викну Заврзан. </p> <p>— На посао |
| твари човеку главе мећу!...{S} Запамти, главе се мећу! </p> <p>— Па шта да радим? — упита Лазар |
| </p> <p>И отвори се једна кланица...{S} Главе су одлетале као бундеве, блебећући...{S} Пушчана |
| а тренут ока друм поста касапница...{S} Главе се ваљаху по друму као бундеве кад им вреже сасуш |
| ку, па му наби узду, коју је сам коњ са главе скинуо, пошто га се газда није сетио, узе га за д |
| део!.., А ја сам гађао у главу... усред главе!...{S} А кад је посрнуо, онда је и пао!...{S} Ниј |
| це као крпу беза.{S} Он задрхта сав, од главе до пете. </p> <p>— Ух, само да то није! — јекну. |
| вати срце...{S} Језа га прожма свега од главе до пете. </p> <p>— Лепо, богами!{S} Каки ми је то |
| е хајдук, па стаде мирно мерити попа од главе до пете. </p> <p>— Јесу... јесте... — рече поп зб |
| p> <p>Ништа скупље и ништа јевтиније од главе човечје.{S} И крушке кад тресеш милостивији си не |
| ..{S} Којекуде... он је данас скупљи од главе!... </p> <p>Први редови Турака дођоше већ на дома |
| глава. „Сад нам је право, па макар обе главе погубили, кад смо ову на коцу видели!” — веле обо |
| а напуни...{S} Дим се изви изнад његове главе...{S} И он поче сркати каву... </p> <p>Није дуго |
| ног малог црвчка што црвчи изнад његове главе, и онај шушањ што га зелембаћ — пред сами смирај |
| е је било већ на смирају.{S} Око његове главе зузукаху комарци; са свију страна чуо се цвркут.. |
| } Виде, понурене крај огњишта, две седе главе како сузом из очију гасе жеравицу...{S} Чује узда |
| ч му се узела.{S} Није му жао било седе главе, та он се и онако доста наживео, али му је жао он |
| ли сватова док бише деца, па нико да је главе окренуо!...{S} Шта им је сад?!... </p> <p>Па се н |
| судим!...{S} Убити га не смете пошто је главе на вама!...{S} Ја морам видети тога угурсуза што |
| } А кад тамо... </p> <p>— Чувајте своје главе! — рече Ногић. </p> <p>— А која ми је вајда и да |
| могли, у случају потере, сачувати своје главе и бекством се спасти.{S} Даници њихни зваху се ра |
| узјазбиле; и они гледаху да спасу своје главе... </p> <p>Голаћи јурише за њима као махнити.{S} |
| ш силом је одвући — онда нећеш ни твоје главе изнети!... </p> <p>— Али ја сам отац! </p> <p>— И |
| несрећниче матори, да се ово тиче моје главе? — јекну Лазар. </p> <p>Маринко се стаде церити: |
| ори, нарочито у овој прилици где толике главе играју... </p> <p>Погледа Јакова...{S} И он се не |
| ла заповести. </p> <p>— Ала су им вреле главе!{S} Дајте, наквасите какве крпе... </p> <p>У трен |
| S} И нећу се пред тобом обрукати, ма ме главе стало!...{S} Мени је стало за тим да ми ти верује |
| ..{S} Турчин се изврте.{S} Из проваљане главе куљала је крв и мозак.{S} Она погледа крвав тучак |
| — Знамо ми то... али су отишли покуњене главе... </p> <p>— Кажу, због неких Турака, што сте их |
| ..{S} Станко је ишао поред њега оборене главе, слушајући муке и патње каквих нигда чуо није. </ |
| >Ишли су журно.{S} Станко иђаше оборене главе поред Зеке.{S} Дан је био леп.{S} Сунце је пријат |
| има чудима.{S} Маринко је ћутао оборене главе. </p> <p>Онда се диже. </p> <p>— Куда ћеш? — упит |
| њему... </p> <p>Алекса је седио оборене главе, гологлав и расплетен.{S} Само диже главу, па кад |
| јеко...{S} Ја рекнем ријеч, а они оборе главе...{S} Шта сам могао ја квара учинити?...{S} Реци, |
| ше не беше радосних вести...{S} Оборише главе голи синови, као да их је оштра коса смрти дохват |
| тако чинило.{S} Младен и Круна оборише главе. </p> <p>— Шта ћемо јако? — упита их он. </p> <p> |
| > <p>Хајдуци уздахнуше дубоко и оборише главе. </p> <p>— Као да ми рођени одоше! — рече Ногић.. |
| цила.{S} По његовом одласку они оборише главе. </p> <p>Чупић, као да сам себи говори, рече: </p |
| Јест, како ћемо? </p> <p>Обојица сагоше главе.{S} Поћуташе, поћуташе, док тек рече поп: </p> <p |
| аш сам видео како и поп и кмет окретоше главе да сакрију сузе.{S} А Шокчанић онде, уза ме, рече |
| ка пред очима:{S} Као он мртав...{S} Из главе му лопи крв и мозак...{S} Отац, мајка, браћа, сна |
| е церити: </p> <p>— Богме, дијете, па и главе, ја!...{S} Шта се мене тиче твоја глава, ја чувам |
| је не прокљуви, па да би га ти јуриши и главе стали... </p> <p>— Тако ти часног крста, Иване, к |
| веселу песмицу...{S} Пандури пообарали главе, па дремају. </p> <p>Напољу се чуше кораци...{S} |
| срећу.{S} Слутио је да се неће наносити главе...{S} Осећао је хладно, оштро гвожђе под грлом св |
| ...{S} Он поче посртати, ал̓ не испусти главе... </p> <p>Као муња пролете шанцем: </p> <p>— Пог |
| ху мајку земљу и дизаху град који ће им главе чувати... </p> <p>И подигоше шанац као град, шана |
| е богу моли, можеш му кућу запалити, он главе не окреће!... </p> <p>Него, он није био само поп. |
| — Шта је, Турчине?{S} Зар си се наносио главе? </p> <p>— Овамо, бабо!...{S} На мајдан!...{S} Ни |
| у муке родитељске; али оно што ја преко главе претурих, не дао бог ни највећем душманину!... </ |
| Ако бог да те превалимо ове дане преко главе, лако ћемо се веселити.{S} Лаку ноћ! </p> <p>И по |
| — рече Алекса. — Што сам претурио преко главе — претурио.{S} Оно ми је однело неколико година ж |
| та... </p> <p>Попу се окретала соба око главе...{S} И што је више мислио, све му се чинило веро |
| еком црвеном колуту као што свецима око главе молују. </p> <p>— Говори!...{S} Говори!...{S} Да |
| ... </p> <p>Лазару се окретала кућа око главе.{S} Он осети као да му нека ледена рука ухвати ср |
| Баре три пут одмотава и завија шал око главе, само да му се не би Црнобарци подсмехнули!... </ |
| рак.{S} Онај вајатић јој се окретао око главе.{S} Једва превали преко језика: </p> <p>— Због ме |
| ољи чине свакоме ко је ма бео убрус око главе омотао.{S} Тако су текли себи пријатеље.{S} И зат |
| ече Крунија.{S} Њој се окрете вајат око главе...{S} Али се брзо прибра па рече: </p> <p>— Просе |
| има и шареницама.{S} Петра му села чело главе, па се загледала, а очи јој пуне суза.{S} Он је п |
| S} Укућани их испраћаху.{S} Све оборило главе... </p> <p>Алекса уђе у кућу.{S} Поред огњишта се |
| оде? — упита Милош. </p> <p>— Све је то главе погубило, почев од везира.{S} И да га није стид, |
| <p>Он докопа капу, која му беше спала с главе, и побеже... </p> <p>За тренуће ока био је у лугу |
| криву ни дужну!...{S} Ама да му влас с главе не полети!...{S} Ногићу!{S} Ти ми одговараш! </p> |
| <p>— Станите! — рече он и збаци капу с главе.{S} Треба још неког да поздравим!... </p> <p>Па п |
| еку и његове људе у ватру где лако могу главе погубити — то му се не може. </p> <p>Зека виде да |
| а хајд’...{S} Али таке се ствари човеку главе мећу!...{S} Запамти, главе се мећу! </p> <p>— Па |
| !... </p> <p>И оде... </p> <p>Као да су главе погубили у кући Ивановој...{S} Нека слутња о неко |
| џумбуси!...{S} Нека нам није жао кад су главе овако јевтине!...{S} Данас је скупљи један вепар |
| . </p> <p>Кроз ове колутове провириваху главе његових душмана.{S} Он је видео лица како се смеш |
| ћа...{S} Више нико није мислио о својој глави... </p> <p>И проломише силу турску, проломише и п |
| иљадама мисли укрстило се у оној јадној глави...{S} И то само сене као муња, па је за час неста |
| снику, погледа му у очи, помилова га по глави, на га одреши. </p> <p>Онда стаде читати „Страшну |
| </p> <p>Поче трљати чело и чешати се по глави.{S} Напреже мисао да га сети где је...{S} Ово је |
| га сузе.{S} Турчин га поче миловати по глави. </p> <p>— Немој плакати!...{S} Срамота је!...{S} |
| ге му почеше трнути, а табани бујати; у глави је грмело, а оба ува пиште као две пиштаљке. </p> |
| узе трупац и седе па своје место.{S} У глави му је врило као у лонцу... </p> <p>Тишина наста, |
| идео куд је ишао.{S} Очи су му играле у глави; а онај јадни мозак, као да га је неко стињио, та |
| се уздржа... </p> <p>Још му је грмело у глави, још су му црвени колутови летели пред очима, а н |
| не помислимо да ће она мала, плавокоса главица пасти од ножа турског; дигосмо се да можемо бит |
| анцу била није водила борбу; то је била главна трупа; а чарку су заподевале с Турцима оне омање |
| , Станко, дете моје, — рече харамбаша — главне ти кривце предадосмо... </p> <p>— А... оно нису |
| ису главни! — рече Станко. — Сви су они главни!... </p> <p>— Ти си озлојеђен, па ти се тако чин |
| </p> <p>Из Девине приче видело се да су главни кривци Крушка и Маринко.{S} Међутим, Иван је био |
| е предадосмо... </p> <p>— А... оно нису главни! — рече Станко. — Сви су они главни!... </p> <p> |
| саветујеш, а кога? </p> <p>— Тебе, седа главо, седи свештениче! </p> <p>— Али ја не тражим саве |
| ма!...{S} Ама, јеси ти при себи, женска главо!...{S} А што да се не смејем!...{S} Нарадио сам с |
| учиним!...{S} Ја подигао мало крова над главом — он ми га запали!{S} Ја подгајио пород, потпору |
| о сербезног боја.{S} Све ти је неко над главом, заповеда ти кад ћеш ударити на душманина и кад |
| што брбља тако с људима којима смрт над главом стоји. </p> <p>И наста тајац.{S} Чуло се само су |
| ту беше, јер није гледао куд иде ни где главом удара. </p> <p>Али снага га поче издавати.{S} Да |
| оној рескаљаној земљи.{S} Није знао где главом удара... </p> <p>И стиже тамо баш тад кад Крушка |
| ратима. </p> <p>— Али сутра не играј се главом... </p> <p>— Добро... </p> <p>И кад се врата за |
| Јелицу...{S} Нема, синко крвави, то се главом плаћа!...{S} И како је безочан, па ме још зове д |
| ли му не бива друго! </p> <p>Он затресе главом и процеди кроз зубе: </p> <p>— Та... добро је... |
| p> <p>— Зар Лазар?! </p> <p>Она потврди главом. </p> <p>— Дијете!...{S} Бог с тобом!...{S} Прек |
| а то је због мене било?{S} Иван потврди главом. </p> <p>— Па ништа!...{S} Немој се ти толико ка |
| то угушила, онда стаде све дубље ронити главом у јастуке. </p> <p>— Рано моја!...{S} Благо моје |
| о...{S} Није ту човеку стало за његовом главом; срце се цепало као дроњак, а сузе камениле кад |
| оцаћи натраг...{S} Нож сину над његовом главом, а одмах затим он осети како му се то оштро гвож |
| а се смирити нећу док се трипут његовом главом не котурнем!...{S} Тако ми оног небеског свештил |
| цем и поштеним старцима да ћу се твојом главом трипут котурнути!...{S} И то ћу учинити овог час |
| илом богу воља буде, ето ме с Мујагином главом!... </p> <p>Па изиде из шанца... </p> <p>Све је |
| желео Иван Миражџић? </p> <p>— Јест, он главом! </p> <p>— Е, лепо ће се провести! </p> <p>Хајду |
| нко Алексин? — упита кмет. </p> <p>— Он главом! — рече Иван. — Онај мој љутац — ка̓ и сам што с |
| ешеве браће своје.{S} За њим се натурио главом Стојан Чупић, али Турчин се докопа шибљака и зам |
| ласима. </p> <p>Кмет Јова затресе тужно главом. </p> <p>— Боље би било да је умро! </p> <p>— Бо |
| ог погледа хајдучког...{S} Бежало се то главом без обзира. </p> <p>— Заврзане!...{S} Заврзане!. |
| нешто на Саву, а остало наже натраг, с главом без обзира. </p> <p>Нико више не може задржати р |
| Зар си ти?!” — рече он. — А она климну главом.{S} Руку метну на његове очи, као да би рада бил |
| апну Заврзан. </p> <p>Суреп само климну главом. </p> <p>— Данас ће и Дева осоколити!...{S} Шта |
| мо од злата јабуку. </p> <p>Суреп махну главом у знак одобравања. </p> <p>— А већ за Станка и д |
| у да се презалогаје, али Крушка одмахну главом и оде замишљен.{S} Маринко пође с њим, али га он |
| Иван. — Што си таки? </p> <p>Он одмахну главом, па се сруши на праг. </p> <p>Кад је себи дошао, |
| ама сељачким!... </p> <p>Станко одмахну главом. </p> <p>— Тога сам се морао одрећи!...{S} Све м |
| во однесе све... </p> <p>Станко одмахну главом и рече: </p> <p>— Ех, брате!...{S} Па онда?... < |
| сећаше све већу зиму...{S} Само одмахну главом, па рече: </p> <p>— Не угреја кад зима са срца д |
| царевине!... </p> <p>Дева само одмахну главом, а Зека настави: </p> <p>— Да се похита!...{S} Ј |
| е и виде га како спава, он само одмахну главом: </p> <p>— Тешко теби, мој Лазаре!...{S} Ти у шу |
| рођаволи!... </p> <p>Суреп само одмахну главом, као да би хтео рећи:{S} Хајд̓, хајд̓!...{S} Брб |
| и, попо, нек ти је алал!{S} Поп одмахну главом. </p> <p>— Ја немам ситно — рече тужно Алекса.{S |
| — упита он заједљиво.{S} Лазар одмахну главом. </p> <p>— Мој синко!...{S} Право веле: прошло ј |
| ових груди као ветар. — Побјегао сам да главу склоним...{S} Турци ми побише све — оста ми само |
| о жена пустим да ми руке свежу, па онда главу секу?...{S} Никад, војводо! </p> <p>— Ти можеш пр |
| тупим кољем!...” </p> <p>Онда га узе за главу па је закоцаћи натраг...{S} Нож сину над његовом |
| старац тетурајући приђе јој, узе је за главу, па је стаде љубити, а Петра јој узела обе руке п |
| <p>— Их! — цикну Турчин и ухвати се за главу. </p> <p>— Оба ми ока, ту су били! — куне се Мари |
| а чиним? — узвикивао је хватајући се за главу. </p> <p>— Шта ћеш чинити?{S} Ако сазнају Турци д |
| се да га она иста ледена рука ухвати за главу...{S} Хтеде викнути, али не може.{S} Умре сваки д |
| евојку је облило руменило.{S} Она сагла главу, оборила очи земљи, па се лепо видела сенка дугих |
| ају меда и шећера, она би опет окренула главу!...{S} Знао сам!...{S} Јеси чула, Јело!...{S} Ти |
| а оплела венац од ружа, метнула себи на главу, па се смешка на њ...{S} Никад му лепша није била |
| <p>Станко му пољуби руку, метну капу на главу, па неким гласом пуним снаге и поуздања рече: </p |
| ива, он скиде епитрахиљ и метну капу на главу. </p> <p>Алекса се маши кесе и извади златан дука |
| е само почетак... </p> <p>Метну капу на главу, па се окрете друговима: </p> <p>— Хајде да судим |
| ера се он.{S} И погледав око себе, виде главу у Станковим рукама. </p> <p>— Понеси, понеси!...{ |
| и на кога? </p> <p>Иван умукну.{S} Саже главу и пониче ником... </p> <p>Кмет је ходао преко ода |
| зашто си отишао... </p> <p>И Зека саже главу, не довршивши реченице. </p> <p>— Умро је — рече |
| не беше тамо...{S} Само уздахну па саже главу... </p> <p>Ноћ је била тиха.{S} На небу ни једног |
| јеку, створу божјем!... </p> <p>Па саже главу и уздахну... </p> <p>Ивану се готово сажали...{S} |
| него просто побеже. </p> <p>Алекса саже главу и оста на месту као укопан!... </p> <p>Затим приђ |
| чати, ето Јовице. </p> <p>А Јовица саже главу. </p> <p>— Ево шта је! — рече Заврзан. — Био је у |
| љути се. </p> <p>— Добро! — рече и саже главу. </p> <p>Завлада мртва тишина...{S} Ни ветрић не |
| речи зазвонише страшно. </p> <p>Он саже главу и ућута. </p> <p>Наста тајац.{S} Нико не умеде ни |
| .{S} Иди у гору!... </p> <p>Станко саже главу...{S} Камен је млео зрна у паспаљ, а чекетало над |
| ба не машем! — рече Суреп, па опет саже главу. </p> <p>Хајдуци се засмејаше, а Заврзан рече: </ |
| приђе, ухвати га за врат, па му притеже главу земљи.{S} Десном руком потеже белокорац, и у који |
| Јело!...{S} Рано!... </p> <p>И она диже главу...{S} Али је следи поглед Јеличин.{S} Она заћута. |
| а га метну у цагрије... </p> <p>Па диже главу и скиде капу. </p> <p>— Господе!...{S} Хвала ти н |
| дневног умора.{S} Наједаред Петра диже главу и стаде је будити. </p> <p>— Јело!...{S} Рано!... |
| и? — рече Крушка Алекси.{S} Алекса диже главу. </p> <p>— Ко ти је био овдје? </p> <p>— Није ник |
| стопиле у лице очево. </p> <p>Иван диже главу.{S} Лазарево се лице разведри... </p> <p>— Добро! |
| Кад му Заврзан поднесе јатаган, он диже главу и погледа га. </p> <p>— Шта? — упита. </p> <p>— В |
| > <p>Зачу се топот коњски...{S} Он диже главу и погледа...{S} Топот је долазио све ближе; чак ч |
| цати грање, као да неко иде.{S} Он диже главу и виде пред собом човека... </p> <p>Да је смотрио |
| Ватра се скоро поче тулити кад он диже главу и рече више за себе: </p> <p>— Дарнули су љуту гу |
| , али не чу ни шума ни вреве, и он диже главу...{S} Диже је мало више и звераше по оном вечерње |
| исли: </p> <p>— Ту смо! </p> <p>Он диже главу.{S} Журава се пред њима вила као гуја; скоро да у |
| Већ се и ноћ спусти... </p> <p>Он диже главу и рече: </p> <p>— Вечерајте, децо. </p> <p>— А за |
| е на дрвету, више њега. </p> <p>Он диже главу и стаде зверати око себе...{S} Не беше то кућа ње |
| д ногама. </p> <p>Наједаред Станко диже главу па рече: </p> <p>— Стој! </p> <p>Његов глас одјек |
| у бистром потоку... </p> <p>Станко диже главу и прекрсти се. </p> <p>Хајдуци Јован и Јовица диг |
| у унутрашњост куће. </p> <p>Станко диже главу нада се, па рече: </p> <p>— Господе!...{S} Ти си |
| пушиш, чини ми се? </p> <p>Маринко диже главу и исправи се тек упола; приђе миндерлуку и спусти |
| аве, гологлав и расплетен.{S} Само диже главу, па кад виде ко му је гост, он је опет саже. </p> |
| нко клече на једно колено па му придиже главу. </p> <p>– Лазо!..{S} Лако!...{S} Лазо!... </p> < |
| и руку, па, држећи руке на прсима, поже главу... </p> <p>Да кажем ко је Маринко. </p> <p>Он је |
| начинити Станка и лоповом...{S} Он поже главу и рече: </p> <p>— Јесам, разумео сам. </p> <p>— В |
| то глава Мујагина? — упита Зека, и узе главу из Станкових руку. </p> <p>— То је. </p> <p>— Наб |
| аде и кануше на дрхтаву руку.{S} Он узе главу Станкову, привуче је к себи и пољуби неколико пут |
| } Његова памет смишља само како ће коме главу скинути.{S} А ја се острвио, па да ми је да послу |
| обарци скупа?...{S} И сад, он да окрене главу од њега, да одбије његову љубав, коју му онако св |
| нез, и он кад поред Алексе прође сагиње главу и чини се да га не види!... </p> <p>Једног дана С |
| ло, та му једноликост додија, он сагиње главу и постаје зловољан... </p> <p>Таква је Мачва дана |
| иковцу, па сад види кукавицу.{S} Окрете главу и пљуну... </p> <p>— Срам те било!...{S} Ниси ни |
| и само из љубави... </p> <p>Онда окрете главу зиду.{S} Поћута неколико тренутака, па поче говор |
| од хајдука бежиш!... </p> <p>Па окрете главу, разгледа око себе и прикри се у један шушњар... |
| о... али кад би наспрам њега, он окрете главу... </p> <p>Алекса му ништа не рече.{S} Гледао је |
| ве под својим прстима...{S} И он окрете главу на другу страну да би побегао од те гадне слике.. |
| да вас запитам: што ви од мене окрећете главу? </p> <p>— Ко? </p> <p>— Вас двојица. </p> <p>— Ј |
| !... </p> <p>И млатну Турчина што осече главу Клемпи, али ударац што га иза леђа доби обори и њ |
| живети!... </p> <p>И опет обоје сагоше главу... </p> <p>Сузе су капале, па и престале.{S} Суво |
| њишта.{S} Он се грдно замислио.{S} Кроз главу му пролетаху разне мисли...{S} Отпочео је посао п |
| ут... </p> <p>Њега нешто текну.{S} Кроз главу му прође мисао, и он је гласно изговори: </p> <p> |
| се реши. </p> <p>Али му проструја кроз главу: </p> <p>— Тако, тако!{S} Тамо ће те бар Станко л |
| .{S} Мисао за мишљу пролетала му е кроз главу... </p> <p>— Побратиме! — викну га Зека. </p> <p> |
| .. </p> <p>И њему сину једна мисао кроз главу.{S} Он приђе Турчину. </p> <p>— Молим те! — рече |
| — Куд ћу сад? — пролети јој мисао кроз главу. </p> </div> <div type="chapter" xml:id="SRP18963 |
| о развуче усне.{S} Њему сену нешто кроз главу. </p> <p>— Хоћеш баш да ти кажем праву истину?{S} |
| уради то? ...{S} Сваки план што му кроз главу прође учини му се бедан... </p> <p>— Полудјећу, т |
| онда? </p> <p>— У гору! — сену му кроз главу. — Јест, у гору!...{S} И кад тамо будем, онда се |
| лико дана пред борбу.{S} Њему сену кроз главу: </p> <p>— Побратиме!...{S} Ево нам оружја!... </ |
| е јад гори: теби хтједоше узети и име и главу... </p> <p>Па, видећи да Станко ћути као заливен, |
| чини!{S} Еј, весели Клемпо, зар изгуби главу?...{S} Чек да те бар ја осветим!... </p> <p>И мла |
| разговарамо. </p> <p>Лазар обори бајаги главу. </p> <p>— Ево шта, Иво.{S} Баш сад разговарам с |
| о врата се отворише.{S} Крунија промоли главу и рече некаквим тупим гласом: </p> <p>— Зове те о |
| S} Удари длан о длан.{S} Пандур промоли главу. </p> <p>— Ибро, иди Севића кући, па ми зовни Мил |
| и удари у длане. </p> <p>Пандур промоли главу на врата. </p> <p>— Кажи Маринку нека дође. </p> |
| и дланом о длан. </p> <p>Пандур промоли главу. </p> <p>— Иди кметовој кући, па му кажи да ми од |
| о једну туђу сламчицу, ја ћу дати да ми главу одсеку!... </p> <p>— Али како онда? — поче Алекса |
| о му беше и столица и узглавник, зарони главу у руке, па поче премишљати...{S} Ватра се скоро п |
| до смрти!... </p> <p>Онда седе и зарони главу у руке... </p> <p>Црне мисли овладаше њиме.{S} Ње |
| иђе к соври, па се сурва на њу и зарони главу у руке.{S} Црне мисли раздираше му душу.{S} Кад г |
| !... </p> <p>Па побеже кревету и зарони главу у јастуке. </p> <p>Крунија се забезекнула.{S} Над |
| Јелица обори главу. </p> <p>— Не сагињи главу, жено моја!{S} Тако је доба у коме живимо.{S} Не |
| ..{S} Прекрсти се!... </p> <p>Она обори главу.{S} Чудила се својој куражи.{S} Мислила је: то не |
| јим побратимом!... </p> <p>Јелица обори главу. </p> <p>— Не сагињи главу, жено моја!{S} Тако је |
| ...{S} Шта да радимо? </p> <p>Све обори главу.{S} Наста тајац.{S} Зека рече: </p> <p>— Зар ни з |
| ? </p> <p>— Дошла — рече Јелица и обори главу. </p> <p>— Па три месеца псето неће да прекорачи |
| не или њега?{S} Она се зарумене и обори главу. </p> <p>— Ти знаш — прошапута. </p> <p>— А за ње |
| преко своје воље?... </p> <p>Иван обори главу.{S} Видело се на њему како се бори сам са собом.{ |
| Па и не питаш?... </p> <p>Станко обори главу. </p> <p>— Не смем! — прошапута он. </p> <p>— Јес |
| а, мајка Станкова. </p> <p>Станко обори главу. </p> <p>— Како да није реда? ...{S}Ја и Иван чек |
| ?...{S} Лазар не рече ништа, само обори главу, јер разумеде поглед очев. </p> <p>— Ха-ха-ха-ха! |
| познам кад ће отићи.{S} Тек само обори главу, набере чело и заћути...{S} Научило на гору, па н |
| јех га у воћу, код куће.{S} Лазар обори главу, као да је св. Аранђео ножем дохвати. </p> <p>— И |
| душмана!... </p> <p>И Станко опет обори главу, и опет се подаде својим мислима. </p> <p>Јелица |
| се зари још дубља... </p> <p>Онда отури главу Турчинову.{S} Нож обриса о његово руво, па га мет |
| у напоље, тридесет куршума чекају да ти главу раздрузгају...{S} И онда ћу те опет у пламен баци |
| колико за то да човек има где заклопити главу од кише и зла времена.{S} Грађене су овако: ударе |
| силни наступ, она се подиже па, држећи главу на грудима а руку у недрима мајчиним, поче тихо ш |
| роси срму на долами... </p> <p>Осетивши главу њену на своме рамену, Станко заборави на све...{S |
| } Вода је хуктала као бесна.{S} Кад јој главу принесеш ближе, као да чујеш звона у даљини. </p> |
| не, не сме га оставити да му непријатељ главу сече и тице месо једу; мора га на плећима својим |
| су!...{S} Они су прикривени.{S} Ја дам главу ако нису прикривени! </p> <p>— А гдје? </p> <p>— |
| </p> <p>— То је оно због чега и обарам главу!... </p> <p>— Ти знаш да свадбе без меса бити не |
| у их сатрти, а оном псу својом ћу руком главу с рамена скинути!... </p> <p>И он осећаше грозну |
| p>— Симо!...{S} Кнеже!...{S} Сима сагао главу, па одмиче.{S} Алекса викну још јаче. </p> <p>Сим |
| ! — рече Ногић. </p> <p>Станко је сагао главу и ћутао.{S} Био је веома узбуђен.{S} Срце му је н |
| на љубав његову!... </p> <p>Иван сагао главу па се замислио...{S} Маринкове речи урезиваше му |
| ...{S} Срамота!... </p> <p>Младен сагао главу, па ни беле.{S} У дубини душе осећао је да Иван и |
| е се очи окретоше на Алексу, а он сагао главу и ћути. </p> <p>— Јесте, браћо!...{S} Опет Ивану |
| д њега морам чекати!...{S} Станко сагао главу и ћути. </p> <p>— Момчадија!...{S} Момчадија!...{ |
| .{S} Јелица Милошева!...{S} Лазар сагао главу и ћути. </p> <p>— Него, ту и твој јаран облеће, а |
| га пред кућом гологлав где стоји; дигао главу па се загледао у небо, а ветар се игра са његовим |
| тарим очима!... </p> <p>И старина дигао главу, а глас му јечи некако свечано. </p> <p>Отворише |
| ешко теби, крове, који си прво заклонио главу ономе зликовцу!...{S} Од твоје куће, Иване, остаћ |
| мо Станко беше већ неколико дана оборио главу. </p> <p>— Ама шта је теби, побратиме? — упита га |
| ?...{S} Срамота!... </p> <p>Иван оборио главу.{S} Сад тек беше му јасно колики је грех учинио; |
| p> <p>— Ако се макнеш, промолиш ли само главу напоље, тридесет куршума чекају да ти главу раздр |
| . што прави смутњу, ја бих први окренуо главу од њега!...{S} Али добар човек!...{S} Чак, ето, и |
| ред ми је назвао бога, а ја сам окренуо главу. </p> <p>— Па зар си ти сам?...{S} Има нас доста |
| де под твојим окриљем — нека носи данас главу...{S} Али сутра, прекосутра, до мога издисаја — о |
| се само уви, али му лева рука диже увис главу Мујагину...{S} Наједаред му испаде нож из руке... |
| срећнице?... </p> <p>Јелици јурну крв у главу.{S} Мајчина глава стојала је пред њом у неком црв |
| ен пањ. </p> <p>Алекси само јурну крв у главу.{S} Он не знаде шта учини.{S} Али кад смотри Мари |
| .{S} Ниједна паметна мисао да му дође у главу... </p> <p>Крушка, као вешт човек, поче лепо око |
| аједанпут. — Не дам!...{S} Па му дође у главу да призове Милоша Севића.{S} И учини му се да ће |
| чи.{S} Њему дођоше неке страшне мисли у главу. </p> <p>— Па шта је било с Турчином? — цикну он. |
| чију, Јелица осети како јој крв удари у главу... </p> <p>И не умеде ништа одговорити. </p> <p>— |
| ако тако? — упита Зека, а крв му јури у главу. </p> <p>— Док не догори! — рече Катић. — Али кад |
| шманин...{S} Душманин кога треба тући у главу као гују...{S} Не!...{S} Душманин кога треба најп |
| је... то сам видео!.., А ја сам гађао у главу... усред главе!...{S} А кад је посрнуо, онда је и |
| ислио сам.{S} Онда ми опет дође друго у главу... оно како се Алекса пренеразио... све...{S} И, |
| бро сам гађао!...{S} Куршум је ударио у главу!...{S} Он је посрнуо и пао.{S} То сам видео овим |
| замисли.{S} Њему то никако није ишло у главу...{S} И досад је било Турака у Црној Бари, али се |
| та”, мислио је он. „Сад ћу и ја памет у главу, па ћу оштрије с њима...{S} Док два-три пута подв |
| о је — ту је!... </p> <p>Крв му јурну у главу, и као нека мала несвестица помрче му свест за ча |
| та да остане, али овај не хтеде за живу главу после попа остати, него се и он поздрави... </p> |
| S} Нек погинем сутра, заменио сам своју главу!... </p> <p>— То јеси!... — признаде му Суреп. — |
| ..{S} Стојан вели: ја морам најпре моју главу заменити.{S} А прота каже: ја им жив у руке не ид |
| према Турцима...{S} Сваку мртву турску главу поздрављао је необично весело.{S} Радовао се њихо |
| амо-амо...{S} Ветрић му је хладио врелу главу... </p> <p>Али нека нелагодност притисла му тело, |
| пољану, па пред свима Турцима одсече му главу и котурну се трипут њом...{S} И онда започе борба |
| шикну... </p> <p>Потеже нож и одруби му главу, па је баци и она одскочи неколико пута...{S} Он |
| Њега ћемо клати.{S} И приђе, завали му главу па потеже јатаган.{S} Баци поглед на Маринка, па |
| једанпут га обузе јака ватра, обујми му главу, жиле на брекоше а крв поче струјати нагло, бесно |
| га могао у зубима носити, закоцаћио му главу па струже бритвом... </p> <p>Пораз је био очевида |
| н, ђаво један, доста пута однесе и саму главу...{S} Бос човек може ићи.{S} Ако се убоде, он изв |
| и Јовицу загрљене, наболи на нож једну главу па се смеју.{S} То је била глава Ибрина. </p> <p> |
| опет се загледа...{S} У шашу уочи једну главу.{S} Хтеде пружити пушку, па готова посла!{S} Али |
| тикви ћелавој (и ту показа на Крушкину главу) него да му носимо од злата јабуку. </p> <p>Суреп |
| , ја њега послушам.{S} Шта ћеш: покорну главу сабља не сече!...{S} Што ниси био миран?...{S} Ба |
| подвикнем, док укинем једну непослушну главу, видјећемо онда!...{S} Слушаће они мене као снаше |
| на као што је бог на небу!...{S} Ја бих главу смео заложити!...{S} Кмет само слеже раменима. </ |
| врата не отворише... </p> <p>Осећао је глад и жеђ...{S} Грло му се сушило...{S} Али он беше јо |
| си уморан? </p> <p>— Нисам. </p> <p>— А гладан? </p> <p>— Нисам. </p> <p>— Би ли попио један гу |
| а нисам никад уморан. </p> <p>— Онда си гладан...{S} Иди се презалогаји и... којекуде... скини |
| /p> <p>— Хоћу, Иво, хоћу!...{S} Баш сам гладан.{S} И уђе у кућу. </p> <p>Пошто је мало пио раки |
| ...{S} Остави ти младости њено, није он гладан! </p> <p>А док се они смејаше, Станко је муке му |
| </p> <p>— Вала, више сам ти жедан него гладан — рече Заврзан. — Него, морам сићи до обале да и |
| чибук, пређе преко одаје неколико пута, гладећи браду. </p> <p>— Ех, бива, ово ваља!{S} Ово ври |
| док би год то слушао, он не осећаше ни глади ни жеђи... </p> <p>Док се једном и његова врата н |
| /p> <p>Дуго је лутао.{S} Нити је осећао глади ни жеђи.{S} Сунце је било на великим заранцима ка |
| Као да гледаш мале птиће у гнезду како гладни и озебли мајку траже...{S} Старији су хукали. </ |
| поуздано. — Оно, истина, ја нисам никад гладовао, али кад устреба, ја ћу гладовати боље него ик |
| никад гладовао, али кад устреба, ја ћу гладовати боље него ико! </p> <p>Харамбаши се допаде ов |
| од њега и памет стане, и крв се следи; глас који те убија, али и крепи — према расположењу душ |
| ван, и неодређен и силан, и тајанствен; глас који те раздрага, али ти од њега и памет стане, и |
| оља, и шуме, и бојишта испред очију.{S} Глас јој дрхташе кад запита: </p> <p>— Да ниси сањала њ |
| га. </p> <p>— Из Херцеговине — рече, а глас му је грмео као грмљавина. </p> <p>— Кад си прешао |
| лијаћу, у својој јазбини! — рече он, а глас му одјекну као грмљавина. </p> <p>Иван се диже на |
| а он. </p> <p>— Ту смо — рече Станко, а глас му је дрхтао. — Које добро? </p> <p>— Па није баш |
| ма!... </p> <p>И старина дигао главу, а глас му јечи некако свечано. </p> <p>Отворише се задња |
| тренутка на оваку заповест, он викну, а глас му јекну по оној дубрави: </p> <p>— За ножеве!... |
| јводе...{S} Зека одјури тамо. </p> <p>А глас прохуја. </p> <p>— Иду Турци!... </p> <p>Распоред |
| у врата. </p> <p>— Шта ћеш? — запита га глас споља. </p> <p>— Дајте ми воде! </p> <p>Не доби ни |
| е и насмеши се. </p> <p>— Сигурно какав глас — рече. </p> <p>Не потраја дуго, а иза грма се ука |
| p>— Бог ти помогао! — рече један пискав глас.{S} Кога тражиш? </p> <p>— Срећка харамбашу — одго |
| шушња.{S} Да су могли, они би се на сав глас смејали...{S} Смејали би се највише Маринку, који |
| Он се грохотом насмеја, па рече на сав глас: </p> <p>— Бог је стари пријатељ!...{S} Он то све |
| че!... </p> <p>Заврзан се смејао на сав глас. </p> <p>— Видео сам по њему да ништа не слуша!... |
| Укућани се избудише чим разабраше његов глас.{S} Дочекаше их да веселије бити не може...{S} Жен |
| з колебе... </p> <p>Напољу се чуо његов глас како одјекује заповеднички. </p> <p>— Овамо ти!{S} |
| једаред неста Заврзана.{S} Умукну његов глас што је соколио и засмејавао... </p> <p>И то све не |
| па рече: </p> <p>— Стој! </p> <p>Његов глас одјекну дубравом.{S} Он следи срж у костима и Круш |
| дарила у образе кад би где чула Станков глас, али се свакад за времена уздржала да не ода бола |
| шна, крвава...{S} Само се чуо Заврзанов глас где довикује Сурепа: „Та реци једну!...{S} Говори, |
| н се трже и погледа на ову страну откуд глас дође...{S} Станко даде ватру...{S} Пушка пуче, а Т |
| /p> <p>Једва се Лазар освести и познаде глас.{S} Тада отвори очи: </p> <p>– Шта је?...{S} Ко је |
| ано. </p> <p>И дође...{S} Логором прође глас да је барут закисао и да немају ни зрна сува.{S} Љ |
| Дуго је тако лежао...{S} Пробудио га је глас једне совуљаге што беше на дрвету, више њега. </p> |
| око њега.{S} Из околних села допирао је глас петлова; птичија се расцвркута; свежа ваздушна стр |
| укопан. </p> <p>— Ко си ти? — питао је глас громовито.{S} Станко се збуни и промуца: </p> <p>— |
| глас ни човечји ни животињски... то је глас тавне ноћи: дубок и таван, и неодређен и силан, и |
| аве јекне понеки глас...{S} Али то није глас ни човечји ни животињски... то је глас тавне ноћи: |
| аћине! </p> <p>— Па ти си луд! — загрме глас изнутра. — Дом је — дом.{S} Он је на земљи, а није |
| настави Станко — али чуо сам, пронео се глас, да је војвода Лука погинуо...{S} Видео сам Чупића |
| о махнити.{S} Усред овог окршаја чуо се глас Заврзанов: </p> <p>— Само џумбуси!...{S} Нека нам |
| коња за узду. </p> <p>— Стој! — зачу се глас. </p> <p>И појави се човек иза грма. </p> <p>Њему |
| ради?... — викну Станко. — Попо!... — и глас му поче претити... — Попо!...{S} Ту сам руку пољуб |
| у оно што међу њих падне...{S} Изгуби и глас, руке му се узеше...{S} Гледао је само укочено, а |
| р.{S} Док наједаред из тога жагора изби глас Маринков. </p> <p>— Знате ли, браћо, кога ћемо? </ |
| вот, он га и узима... </p> <p>Али други глас загрме: </p> <p>— Ја сам правда божја!{S} Није све |
| } Он осети нешто тешко на души.{S} Неки глас прошапта му: </p> <p>— Ти не смеш вршити дела божј |
| ао да се нешто проломи.{S} Страшан неки глас загрме: </p> <p>— Стој!... </p> <p>То беше изненад |
| ло, само из дубоке дубраве јекне понеки глас...{S} Али то није глас ни човечји ни животињски... |
| њено лице.{S} Али овај меки матерински глас и ово тепање готово потресоше Јелицу скроз, њена с |
| одно стално; ни сузе јој не ударише, ни глас јој не задрхта.{S} Из очију јој се могло видети да |
| њега није волео.{S} Али, кад му зазвони глас Маринков онако пријатно, он застаде, а кад му Мари |
| ом на уво те речи.{S} Свакоме се на тај глас кожа јежила и коса кострешила... </p> <p>Војводе б |
| зно, полако... </p> <p>Он је слушао тај глас, то гребање, као да то бог шаље разговора усамљено |
| } Из тога жагора једва се разабра један глас: </p> <p>— А коме је учињена крађа? </p> <p>— Ево! |
| бије, и њега убију? — шапуташе му један глас. </p> <p>Он се трже.{S} Заиста, тако је.{S} Ако он |
| ћи причу Заврзанову; прену чим чу Зекин глас. </p> <p>— Чујем, буљубашо! </p> <p>— Одабери друж |
| ? — упита. </p> <p>— Сви! </p> <p>Зекин глас поста наједанпут нежнији. </p> <p>— Онда, браћо... |
| . трећа... пукоше... зачу се харамбашин глас: </p> <p>— Јуриш! </p> <p>Станко окорами шару, док |
| ман их отвори а из собе се зачу субашин глас: </p> <p>— Дође ли Маринко? </p> <p>— Дошао је...{ |
| његови родитељи!{S} Поштено име, добар глас што га је имала кућа Алексића — све оде!...{S} Као |
| е би се зауставио да га не прену познат глас: </p> <p>— Не мене!... </p> <p>Он познаде Јовицу.{ |
| </p> <p>— Ићи ћемо! — рекоше обојица у глас. </p> <p>— А... ићи ћете!... — насмеја се Заврзан. |
| на? </p> <p>— То имаш право! — рекоше у глас и поп и кмет. </p> <p>— Па ено вам хвата и Милоша |
| , честити ефендија! </p> <p>Маринков му глас зазвони пријатно.{S} Он застаде и погледа га, а ов |
| ну: </p> <p>— Лазаре Миражџићу! </p> <p>Глас му се разлеже, а дубрава му врати његове речи. </p |
| тели уништити све до једнога... </p> <p>Глас за гласом црњи од црњега, страшнији од страшнијега |
| осрамотило пред целим светом... </p> <p>Глас му је дрхтао... </p> <p>Све живо зинуло од чуда да |
| вету. </p> <p>Маринко се дерао из свега гласа. </p> <p>— Шта је?...{S} Шта се дереш? — рече Ста |
| о било склониште, па ту ћути и не пушта гласа... </p> <p>Само један човек тумара по помрчини.{S |
| рио, питао мајку или Јелицу: еда каквог гласа од побратима?...{S} Па кад би чуо да нико ништа н |
| > <p>И јекну дубрава од његовог громког гласа. </p> <p>Турчин се трже и погледа на ову страну о |
| трашна приповетка!...{S} Тако ми Господ гласа не чуо, тако ме не огрејало сунце сутрашњега дана |
| азити к себи.{S} У страху он не познаде гласа Маринкова, па не смеде ни ока отворити.{S} Маринк |
| извори.{S} Она зајеца... дође јој да из гласа запева...{S} И да би то угушила, онда стаде све д |
| лео бих се да неће доћи без каквог било гласа... </p> <p>Станко издаде заповести шта који да чи |
| осио по две кошнице у рукама... </p> <p>Гласан смех поздрави га. </p> <p>А он докопа кошницу и |
| ко. </p> <p>И спреми се да чује најцрње гласе. </p> <p>— Још није ништа, а ако бог да, ти му не |
| Ти знаш... </p> <p>— Ја сам и донео те гласе.{S} У поноћи проћи ће харачлија, па га ваља преср |
| е с вечера на врата и не грмне храпавом гласином: </p> <p>— Рајо, бре! </p> <p>— Чујем, драги а |
| ело се у страху, обамирало се од сваког гласка... </p> <p>Кад је појединцу дотужало, он се дига |
| ти тога погледа, него побеже.{S} Чуо је гласни смех очев за собом, па је хтео баш од њега побећ |
| p>— Ово је така замка: да их је хиљада, гласник отићи неће!... </p> <p>Алекса је плакао од радо |
| е добро разгледају, јер од њих не треба гласник да изиде...{S} Нико од њихових не сме причати ш |
| елео победу савршену, победу из које ни гласник неће отићи да Турцима пораз оприча. </p> <p>Нај |
| ишаше Турци, и три пута их одбише...{S} Гласно се смејао Заврзан кад угледа да се повијају њихо |
| у рањеника...{S} Иако би се толико пута гласно зајаукала, опет онај урођени стид, што га је с м |
| .{S} Кроз главу му прође мисао, и он је гласно изговори: </p> <p>— Не вала. </p> <p>И осети нај |
| е... </p> <p>— Зар ја лопов? — викао је гласно. — Зар ја лопов, што туђе сламчице нисам такнуо? |
| >— Где су ме ово затворили? — питаше се гласно... </p> <p>И стаде пипати око себе.{S} То беше т |
| бога знаш! — јекну... </p> <p>Станко се гласно насмеја: </p> <p>— Боже, али си луд, Иване!...{S |
| > <p>— Како му је то име! — рече готово гласно Заврзан. </p> <p>— Тако су ме звали откад знам з |
| т.{S} То га мало разведри.{S} Он готово гласно говораше са собом: </p> <p>— Ја сам био добар чо |
| вде нисам сигуран! — говораше он готово гласно. — Одавде морам ићи, јер ко зна да и он не лута |
| p> <p>Поп више за себе, али опет толико гласно да је и кмет могао чути — рече: </p> <p>— Овај т |
| > <p>„Ама, што је таки! — рече он скоро гласно. — Па и онај кмет!{S} Оно се успролетало уз попа |
| , од Срдана Катићу.{S} Није се говорило гласном речју него шапатом.{S} Свако чело беше натуштен |
| S} Топот је долазио све ближе; чак чу и гласове, иако није речи разабирао... </p> <p>Наједанпут |
| и. </p> <p>— Па, дела, да ми с добријем гласовима дођеш. </p> <p>— Ја бих то највише желео! — р |
| штити све до једнога... </p> <p>Глас за гласом црњи од црњега, страшнији од страшнијега стизао |
| као и смртни час!... </p> <p>Па уздиже гласом и викну: </p> <p>— Још једанпут велим: коме је ж |
| ли сад не брини!{S} Ја, ја! (и ту удари гласом) ја ћу се разговарати с људма, казаћу им како си |
| ђох до тебе, попо, — рече хајдук благим гласом. </p> <p>— А ко си ти? — рече поп и загледа се у |
| уби руку, метну капу на главу, па неким гласом пуним снаге и поуздања рече: </p> <p>— Онда, за |
| Кад се сви изљубише, харамбаша свечаним гласом узвикну: </p> <p>— Станко!...{S} Наш си! </p> <p |
| удавити је, али се прибра и притајеним гласом рече: </p> <p>— Купи твоје прње, па напоље!...{S |
| рвавим очима, али рече притајено мирним гласом: </p> <p>— Иди, бако, донеси ми чибук са чивилук |
| </p> <p>— Хоћу! — рече Станко сигурним гласом и приђе мети. </p> <p>– Пазите, јесам ли на мети |
| >— Нека дође амо... — рече он пријатним гласом... </p> <p>Милош уђе сав блед као крпа.{S} Колен |
| сподару мој?” — упита га својим звучним гласом.{S} Таман да одговори, а пуче пушка...{S} Он се |
| <p>Наједаред, тај човек загрме страшним гласом: „Ја сам Станко!...{S} Зар ме не познајеш, злико |
| > <p>— Шта ћемо? — упита неким страшним гласом. </p> <p>Јаков се диже на ноге: </p> <p>— Стојан |
| <p>— Е сад је мој! — рече Иван страшним гласом. — Сад ми неће побећи. </p> <p>И пође.{S} Али Ла |
| ија промоли главу и рече некаквим тупим гласом: </p> <p>— Зове те отац... </p> <p>Њу прође нека |
| ија и јабуковача мачванска беху тада на гласу.{S} Ниједна кућа без тих пића није била.{S} Нико |
| — рече Чупић. — Хвала ти на том добром гласу!...{S} Иди, одмори се.{S} Или, још боље!...{S} Пр |
| та је теби, јаране? — упита он, а у том гласу звонио му прекор. </p> <p>— Шта ту ваздан!...{S} |
| /p> <p>И Јелица осети бол у души.{S} По гласу Станковом слутила је да му није право...{S} А њој |
| плаветнилу небесном, као лаки чамац по глаткој воденој површини... </p> <p>А у ваздуху мир...{ |
| амболу!...{S} Ја вам то рекох!...{S} А, гле!... већ зора!...{S} Ја идем, доћи ћу довече...{S} З |
| м видети и ту радост за живота...{S} А, гле, ти за њу и не питаш!... </p> <p>Па погледа Станка |
| <p>— Седите, седите!... — рече он. — А, гле Деве! </p> <p>— Ја, оче, ту сам! — Благослови!... — |
| наредбе својим пандурима. </p> <p>— А, гле Лазе?...{S} Откуд ти? — упита га он зачуђено. </p> |
| и се шалиш! — грцаше Петра. </p> <p>— А гле јако!...{S} Још ће ми рећи да је њој теже него мени |
| у.{S} Први га смотри Милош. </p> <p>— А гле!...{S} Откуд Турчин?{S} Чупић погледа, па се насмеј |
| нико им чак бога не назива... </p> <p>И гле!{S} Више није зрака него опет човек.{S} На очи му с |
| S} Станко се попружио по зеленој трави, гледа небо, а осећа ластак на души...{S} И сан му паде |
| .{S} Па овај бели цвет на челу!{S} И... гледа, некако, као дете!... </p> <p>— Доиста... </p> <p |
| стоји пред њим као жива, поносита...{S} Гледа га отворено, слободно.{S} Као да му веле ти погле |
| је петлић”, помисли, и даље ништа...{S} Гледа у њега, а не мисли о њему...{S} Гледа у све, а не |
| } Гледа у њега, а не мисли о њему...{S} Гледа у све, а не мисли ни о чему!... </p> <p>Сунце је |
| ? </p> <p>— Шта је? — пита га Алекса, а гледа га као да га жали. </p> <p>— Они лопови и данас д |
| {S} Чисто се отимао поглед човеку да га гледа. </p> <p>— Тако је, Зеко — рече харамбаша. </p> < |
| о... </p> <p>Све живо зинуло од чуда да гледа у њега...{S} Нису људи научили да га таквог виде. |
| ани овако добро село!...” Не може он да гледа неваљала човека.{S} Па, ето, колико само пази тво |
| изиде пред очи тако живо и јасно као да гледа Јелицу пред собом. </p> <p>Он није слушао оца.{S} |
| дати борбу... </p> <p>Око се навикну да гледа у таму.{S} И он гледаше борбу страшну, очајну.{S} |
| </p> <p>И њему се учини као да га Сима гледа неким чудним по гледом, који речито говори: јадни |
| тако исто...{S} Зека стискао песнице па гледа по ћошковима, а сузе га облевају... </p> <p>Алекс |
| зацену од смеја, а Лазар се окренуо па гледа кроз прозорчић напоље. </p> <p>— А је ли бегениса |
| арампарче кад видим само како га Јелица гледа!...{S} Е, дође, па ми се смрче пред очима!...{S} |
| врну опрезно на све стране, да га ко не гледа, па заобиђе иза куће. </p> <p>Дође до врата, ослу |
| а га тражи.{S} Мислили су да их нико не гледа, јер Лазар беше сам, па ти се расплакаше и једва |
| свако живо уво оглувило.{S} Нико их не гледа, нико им чак бога не назива... </p> <p>И гле!{S} |
| а.{S} Суреп рече: </p> <p>— Хајде да се гледа посао!... </p> <p>— Па... вечерас се баш и нема п |
| <p>Турчин раширио зенице па нетренимице гледа у Маринка. </p> <p>А Маринко наставља: </p> <p>— |
| те се још једаред и виде њу где стоји и гледа за њим, стоји поносита и права као онај стари хра |
| ао се више пута и видео је како стоји и гледа за њим.{S} Кад се већ дохватио луга, он се окрете |
| рањенику. </p> <p>Заврзан отвори очи и гледа око себе.{S} Баба се наже нада њ. </p> <p>— Где с |
| </p> <p>Турчин натмурен улази у кућу и гледа надувено и бесно око себе. </p> <p>— Пеци, баба, |
| Заврзан пошто попи ракију — да се посао гледа! </p> <p>— Хајде! — рече Суреп. </p> <p>— Деде, д |
| лити пре моје шаре!{S} Нека сваки добро гледа!...{S} Па кад оборимо једну ватру, онда за ножеве |
| да би?{S} Свет је по радовима, сваки то гледа да за лепих дана оврше и однесе у амбар свој труд |
| па се и они завађају... </p> <p>И чисто гледа очима тај лом.{S} И осећа ону велику радост коју |
| Станко, и Лазар су уз Јелицу.{S} Она их гледа обојицу.{S} Оба из добрих домова, оба добри момци |
| га немо, али тако дрско као што трговац гледа марвинче које је рад купити. </p> <p>Њихни су га |
| Него, ево, ја нећу бити као ти.{S} На, гледај! </p> <p>Па се окрете укућанима. </p> <p>— Купит |
| Ено, види, како се ребри!...{S} Гледај, гледај, како јој нешто шапуће!... види, види, види, как |
| ори!...{S} Па, чуј ме, жељо моја!...{S} Гледај чедо наше, нашег Милоја!...{S} Чувај га од свако |
| је Заврзан. — Ала Станко џумбуса!...{S} Гледај Зеку шта чини!{S} Еј, весели Клемпо, зар изгуби |
| глед очев. </p> <p>— Ха-ха-ха-ха!...{S} Гледај ти, молим те!{S} Хоће човек да се жени, а овамо |
| че Ногић. </p> <p>— Јесте, јесте!...{S} Гледај! — повикаше хајдуци.{S} Направила се читава гужв |
| !...{S} Охо!... овај ага парајли!...{S} Гледај оружје... сама срма! </p> <p>— То је Станково! — |
| шуље. — Ено, види, како се ребри!...{S} Гледај, гледај, како јој нешто шапуће!... види, види, в |
| иш, мајко? </p> <p>— Ништа, ћери!...{S} Гледај тамо посла, немој за ме бринути!...{S} Ето... ја |
| иш?! </p> <p>— То сам већ учинио!...{S} Гледај!...{S} Видиш како пламен пробија кроз шиндру!... |
| ушка благо. — Шта ти је, човјече?...{S} Гледај како је блијед. </p> <p>— Није ми добро...{S} Иш |
| > <p>— Сутра навече долазе просиоци.{S} Гледај те спреми све што треба.{S} А и њој кажи... </p> |
| и поглед на Маринка, па рече: </p> <p>— Гледај, Маринко!...{S} Ево шта чиним од Крушке! </p> <p |
| јести се, па бити сит!...{S} Ето, па га гледај, а он нека прича!... </p> <p>И Станко развезе на |
| ексиној кући и не узмеш дјевојку — онда гледај куда ћеш! </p> <p>Очи су му севале. </p> <p>— До |
| ...{S} Чувај га од свакога зла!...{S} И гледај ми мајку.{S} Њој треба твоје неге и милоште...{S |
| Бог нас слуша!...{S} Чуо нас је!...{S} Гледајте!...{S} Шаље нам сина свога, јарко сунашце, да |
| ејачи.{S} Остали се враћаше домовима да гледају или бар да наређују домаће послове. </p> <p>Ско |
| лице да жваћу, јер зуба немам, и очи да гледају...{S} Па те позвах да још коју прозборимо.{S} Х |
| Јова. </p> <p>— Што ће?...{S} Нека деца гледају своја посла. </p> <p>— А зар им нећеш ништа каз |
| езде; али му се учини да га сад јасније гледају, да не жмиркају више... </p> <p>— Па ја бих уби |
| урци бију, убијају и отимају — сад опет гледају и Срби и Турци како то Заврзан лепо оправља, ка |
| је! — повикаше хајдуци са свију страна, гледајући с неким поштовањем свога новога друга.{S} Зав |
| д се чекало шест година! — рече Алекса, гледајући га право у очи и смешећи се... </p> <p>Станко |
| S} Глава му се занесе... он потону сав, гледајући како руши и пали... </p> <p>Чибук му давно ис |
| се...{S} Чупић је стојао, нем и очајан, гледајући како се распала снага којом је он владао, сна |
| > <p>— Па... није... — муцао је Станко, гледајући да забашури. </p> <p>— Ех, није!...{S} Зар са |
| до 1813, ја зовем добом херојским...{S} Гледајући на њега, можемо с поносом свету у очи погледа |
| в, који хода као по неком нагону и зева гледајући у звезде... </p> <p>Иако је био уморан, иако |
| ећао је и нешто осветничког задовољства гледајући у памети како Станко пада... </p> <p>— Тако и |
| а је Турчин... </p> <p>Два сахата у сат гледајући трајаше та страшна борба, и Турци се морадоше |
| еђу неба и земље... </p> <p>Сахат у сат гледајући трајала је та борба.{S} Коњаници су јуришали. |
| њенике.{S} Она више не беше немоћна.{S} Гледала је бабу Стоју, па је из њених очију читала запо |
| у Станка с неким поштовањем; Јелица је гледала испод ока, али тако да Лазару - који то смотри |
| а звезда... </p> <p>И још дуго, дуго је гледала па ону страну куда он оде...{S} Па се онда с те |
| </p> <p>Јелица је са страхом и трепетом гледала у рањеника...{S} Иако би се толико пута гласно |
| тери...{S} Прикривени иза једног жбуна, гледали су како потера измиче и како појединци страхују |
| и један с другим речи не прозборише.{S} Гледали су га немо, али тако дрско као што трговац глед |
| ан људи и лијепе ријечи...{S} Све ме је гледало попријеко...{S} Ја рекнем ријеч, а они оборе гл |
| ле, па и престале.{S} Суво, укочено око гледало је у хладан пухор на огњишту...{S} А напољу је |
| ! </p> <p>Иван је био блажен. </p> <p>— Гледам ове друге...{S} Будибокснама!...{S} Ето, онај км |
| оја га је однијала!...{S} Чини ми се да гледам своје раскопано огњиште..{S} И ако би икад био с |
| а. — Много би се вајдио!...{S} Откад ја гледам тебе!... </p> <p>Па прође поред њега и упути се |
| себе као квочка пилиће!...{S} У сну ја гледам она брижна чела што дижу очи к небу, и на оним з |
| Ти ћеш ме начинити дјететом.{S} У теби гледам своју младост!...{S} И све ћу за те учинити!...{ |
| бити људи, каквих људи!...{S} Као да их гледам мојим старим очима!... </p> <p>И старина дигао г |
| да те се нису ни сећали!...{S} Јеси ли гледан? </p> <p>— Јесам!... — прошапта сиромах. </p> <p |
| пушке.{S} Гледао је на отворена врата, гледао оне страшне људе што стоје пред њим са запетим п |
| да ја нисам човек који сузе лије!...{S} Гледао си ме како мушки јурим у најгушће редове турске! |
| и...{S} Са чела му нестајаше бора...{S} Гледао је кроз гору румени запад, а он, обасјан руменил |
| } Изгуби и глас, руке му се узеше...{S} Гледао је само укочено, а ничим није могао мрднути... < |
| куражи ударити на оне шарене пушке.{S} Гледао је на отворена врата, гледао оне страшне људе шт |
| ... </p> <p>Алекса му ништа не рече.{S} Гледао је за њим укоченим погледом.{S} И кад је Иван за |
| ло к њему, као да му је брат рођени.{S} Гледао га је дуго, па га онда повуче за рукав. </p> <p> |
| није имао, он је клао својим ножем.{S} Гледао сам једнога дечака, није му било седамнаест годи |
| </p> <p>Он се онда загледа у ватру.{S} Гледао је како се на једној церовој жишци хвата пухор. |
| тем.{S} Као мачка миша, тако је он њега гледао мислећи: ломи се ти, ломи, али мој си!... </p> < |
| атко, лепо, као човек који је све очима гледао... </p> <p>Они су гутали његову причу недахнимиц |
| опи, занесе се...{S} Он је својим очима гледао лом што га прави оштра сабља његова... </p> <p>И |
| копао нешто.{S} А ја сам иза оног грма гледао... </p> <p>И оп показа један грм напрема се. </p |
| пути лагано... </p> <p>Иза оног шушњара гледао је Лазара...{S} Млад, здрав, могао би бити дика |
| лагано све више и више.{S} Станко га је гледао, па му дођоше неке чудне мисли. </p> <p>„Благо т |
| е могу да макну... </p> <p>Станко га је гледао страшним погледом.{S} Причају да има гуја које т |
| це не повреди?... </p> <p>Маринко га је гледао.{S} Његово око као да му је у срце продирало.{S} |
| ег од њега нема!... </p> <p>У памети је гледао Јелицу како се смешка на њега...{S} Видео је как |
| рану куда је он отишао. </p> <p>Дуго је гледао, дуго...{S} Већ му се магла навуче на очи, док г |
| ме не води тамо!... </p> <p>Маринко је гледао неким животињским погледом, па се насмеја. </p> |
| страшним погледом.{S} Али Маринко му је гледао правце у зеницу. </p> <p>— Кажи... кажи! </p> <p |
| пањ, све што му на путу беше, јер није гледао куд иде ни где главом удара. </p> <p>Али снага г |
| утио се без узрока.{S} Више у њему није гледао јарана него крвног душманина... </p> <p>Станко т |
| казао да неко мисли о убиству, он би те гледао зачуђено, с неверицом; питао би те: зар има људи |
| нко, пошто га је неко време нетренимице гледао. — Ја мислим да нема веће сласти ни среће од осв |
| очима.{S} Затварао је очи да не би више гледао оног погледа Станковог, али му се тек тада јави |
| едама.{S} Отац је стајао крај кревета и гледао у авлију.{S} Кад она уђе, он се осврте. </p> <p> |
| ..” </p> <p>Турчин је стојао на прагу и гледао за Иваном све дотле док не замаче у луг.{S} Онда |
| смем! — прошапута он. </p> <p>— Јеси ли гледао кошницу кад замре?...{S} Е, тако је твоја кућа з |
| оружја, али има више срца!...{S} Ја сам гледао како неколико људи разгоне читав буљук. </p> <p> |
| е од своје мајке одвојено!...{S} Ја сам гледао по неколико синџира робља: све је младо, као кап |
| {S} И, да видиш, боље овако!{S} Пре сам гледао како Турци бију, убијају и отимају — сад опет гл |
| и виђенији људи су с њима.{S} Он је већ гледао како се Црнобарци купе око куће Алексине и мире |
| ом.{S} И кад је Иван замакао, он је још гледао на ону страну куда је он отишао. </p> <p>Дуго је |
| у на брзу руку постави бусије, па стаде гледати борбу... </p> <p>Око се навикну да гледа у таму |
| > <p>Кара-Ђорђе искочи на бедем и стаде гледати. </p> <p>У тај пар појави се војска.{S} Свирке, |
| га очи варају?... </p> <p>И опет стаде гледати.{S} Прикрадао се све ближе и ближе...{S} Да су |
| ано!... </p> <p>Јелица порумене, па оде гледати посла. </p> <p>На једној страни деца пиште, на |
| чак псето турско! — рече хладно, па оде гледати друге послове... </p> <p>Толико рекох да бих по |
| енима... </p> <p>Турчин га више не може гледати.{S} Оне мирне речи, оно ведро чело љутило га је |
| рвету, ако је не може оборити, он ће је гледати и пљуцкати.{S} Зато га Црнобарци прозваше „Круш |
| јај помути јој памет...{S} Стаде радије гледати Станка него Лазара... </p> <p>Оно, истина, она |
| ћу, знаш ли, полудећу!...{S} И немој ме гледати тако окорно!...{S} Ја сам само тебе волела, теб |
| имати исто тако као и ти, јер ћу на те гледати!...{S} Имаћу срца!... — Ја сам жена Станка Алек |
| таројком и другим сватовима, ниси могао гледати у њ од силног блеска срме и сребра.{S} Дичан је |
| еше и сувише осион да би га човек могао гледати равнодушно.{S} Како дође, он седе крај огњишта |
| ји сам тврд на сузи!...{S} Није то лако гледати матора човека како плаче. </p> <p>— Јесте!...{S |
| неми, оборених глава.{S} Беше им тешко гледати човека где се пред њима као црв вије... </p> <p |
| ући људе за Турчином. </p> <p>— Ми ћемо гледати да не дамо. </p> <p>— Тако ћемо нешто и радити. |
| тап.{S} То ће ићи врло лако.{S} Онда ћу гледати да им натурим Ивана.{S} А Иван је мој!...{S} Ка |
| Ја ћу се лијепо ставити у страну, па ћу гледати... </p> <p>— Тако, тако! — рекоше обојица. </p> |
| ановати.{S} Дрини и Сави на погледу.{S} Гледаћемо да нам нико не промакне.{S} А сад да се мало |
| н баш воли његовог Лазара. </p> <p>— Па гледаћемо... </p> <p>— А, то мораш учинити!...{S} Кад с |
| неки терет скиде с душе.{S} Сва тројица гледаху некако поуздано у будућност. </p> <p>— У шарамп |
| .{S} Попа застаде...{S} Очи болесникове гледаху га нетренимице...{S} Попи се учини да се коче и |
| естоко! — повикаше хајдуци, који то све гледаху нетремице. </p> <p>Станко се окуражи.{S} Поноси |
| и у домовима својим.{S} Као што им куће гледаху једна у другу, тако се и ове старешине никад не |
| head>9. СТРАШНА ЗАКЛЕТВА</head> <p>Људи гледаху Алексу онако растужена, па им се сажали...{S} И |
| S} И саме се старешине узјазбиле; и они гледаху да спасу своје главе... </p> <p>Голаћи јурише з |
| смрт свој печат на њега ставила; очи му гледаху унезверено. </p> <p>Све се окамени кад га виде |
| е одјекивала у ноћи та писка.{S} Као да гледаш мале птиће у гнезду како гладни и озебли мајку т |
| рзан погледаше низа Саву. </p> <p>— Шта гледаш, Заврзане? — пита Латковић. </p> <p>— Погледам С |
| <p>Зека га загрли. </p> <p>— Ама што ме гледаш тако?...{S} Ја ти говорим целу истину!...{S} Ја |
| љуби румене усне. </p> <p>— Кад ме тако гледаш, ја сам у небу!...{S} Као да видим и бога и анђе |
| пружи руку и ухвати је за њену руку.{S} Гледаше, па се окрете смејати. </p> <p>— Богами, јеси л |
| — У шуму честити ефендија.{S} Крушка га гледаше онако понурена. </p> <p>— А је л’, Маринко? </p |
| оћеш да се збратимимо?... </p> <p>Па га гледаше оком пуним сузе и сјаја. </p> <p>— Братство при |
| чуо кораке Алексине. </p> <p>Алекса га гледаше неким чудним погледом, који би га и смождио И п |
| изало!... </p> <p>Једнога јутра отац га гледаше, па се насмеја: </p> <p>— Ама, море, шта је теб |
| Станка на ноге.{S} Запрепашћеним очима гледаше Деву, не смејући га запитати шта је било... </p |
| а... </p> <p>Све је стало недахнимице и гледаше како се вије његов вити стас.{S} Јуначко срце З |
| па оде најлак, не осврћући се...{S} Сви гледаше и видеше како замаче у луг, али нико не покуша |
| брзо навикну на овај шушањ, и он седећи гледаше по помрчини да му се не би што отело од погледа |
| ан му се рибић на лицу не помери.{S} Он гледаше војску како се приближава... </p> <p>Онда се ок |
| Око се навикну да гледа у таму.{S} И он гледаше борбу страшну, очајну.{S} Турци су уступали, ал |
| као уписан.{S} Оно велико господско око гледаше слободно и отворено право у зеницу. </p> <p>Хар |
| ти пиштољ, јер га очев поглед чудновато гледаше. </p> <p>— А он мене? </p> <p>— Лако ћеш му зај |
| о дођох да саветујем... </p> <p>И Ногић гледаше сталним и мирним погледом. </p> <p>— Да саветуј |
| јету јатакујеш хајдуцима? </p> <p>Он му гледаше отворено у очи, па рече: </p> <p>— Ја не јатаку |
| к, румена као осмејак зорин...{S} Па га гледе оне лепе очи, па се смешкају она румена уста... „ |
| и ућуте... </p> <p>Иван кмет, а људи га гледе горе него оног пандура субашиног.{S} Његов Лазар |
| .. небо се осуло звездама; а оне звезде гледе га хладно и подругљиво као очи уходине, који је п |
| то предомишља...{S} Па и саме старешине гледе некако у земљу.{S} Нико, сем Зеке, не умеде рећи |
| мутне, а доста пута и крваве.{S} Оне те гледе некако чудновато, па кад му речи слушаш, ти једно |
| м не могоше одскочити...{S} Сви стали и гледе.{S} И девојке дођоше; чак и Станка пренуше из њег |
| {S} Она мрка лица ћуте, оне укочене очи гледе га као какве авети...{S} Он погледа у кмета. </p> |
| вап би било.{S} А, после, и они се радо гледе. </p> <p>— Не браним... — рече Милош. </p> <p>— П |
| твога прага!...{S} Ти знаш како код нас гледе одбеглу девојку.{S} Ја сам и бегуница постала, са |
| су носили.{S} Станко је ишао поред оца, гледећи и пратећи жедним погледом сваки покрет његов... |
| детињства.{S} Одавно сам на то мислио, гледећи како деца расту!... </p> <p>— Ваљда је и бог та |
| о тепсија.{S} Замори се поглед путников гледећи једно исто: њиву, пашњак, њиву, пашњак, и ништа |
| , приђе јој и ухвати је за руку, па, не гледећи јој у очи, поче говорити очајно: </p> <p>— Али, |
| е су дубине ужасне.{S} Превари се човек гледећи шаш и локвањ на површини њеној; али кад су једн |
| ећу.{S} Састадоше се у Чупићевом шатору гледећи један другог узнемирено. </p> <p>— Шта ћемо сад |
| ни као да га Сима гледа неким чудним по гледом, који речито говори: јадниче, ала те жалим!... < |
| ја као псето скончати у оној тавници, у глибу, напаћен и намучен!...{S} А добри бог, видиш, как |
| о! </p> <p>— Бог те чуо! </p> <p>Име му Глигорије.{S} Бог би их знао што га прозваше Девом; ако |
| решли на Прудовима, па зајмили стоку из Глоговаца и Совљака, те погнали у Босну.{S} Ја ти то ја |
| лења, Илија Заврзан и Станојло Суреп из Глоговца и тако даље, и тако даље </p> <p>За разговором |
| а, прота Смиљанић из Белотића, Катић из Глоговца, Илија Срдан из Прњавора и још многи, многи да |
| ди:{S} Бановцу у Бановом Полу, Катићу у Глоговцу, Чоњаги у Салашу, Иванку у Клењу, поп-Теши у Б |
| , и он пређе Дрину те се настани у селу Глоговцу...{S} Али никад није могао опростити Турцима, |
| смотри, он викну.{S} Али се Сима учинио глув. </p> <p>— Симо!...{S} Кнеже!...{S} Сима сагао гла |
| што пијавица крв сише... </p> <p>Наста глуво доба...{S} Све се ућутало, само попак певуши свој |
| и? </p> <p>— Рекосмо... </p> <p>Било је глуво доба кад се кући вратише... </p> </div> <div type |
| ниједан не хте остати. </p> <p>Било је глуво доба кад укућани сами осташе.{S} Жене су спремале |
| /p> <p>— Ја.{S} Рекао је да се ноћас, у глуво доба, нађеш с дружином на Прудовима... </p> <p>— |
| >Изнајпре је Станко ишао лагано, али га гнев поче подузимати.{S} И што гнев бешњи, тим и кораци |
| његовој души букну њешто...{S} То беше гнев...{S} Он је растао нагло као квасац, и... испуни г |
| , али га гнев поче подузимати.{S} И што гнев бешњи, тим и кораци већи...{S} Најпре се ражали, и |
| на и стаде тумарати по одаји... </p> <p>Гнев прекипео.{S} Он је смишљао муке којима би мучио те |
| се она брани, опире, не стрепећи ни од гнева очева ни од клетве материне... </p> <p>„О, девојк |
| и срце, и... сваки дамар његов постаде гневан на Лазара... </p> <p>Да је то њему Лазар казао, |
| радајући, докопа шуме. </p> <p>Кипео је гневом. </p> <p>„О, где хоће да сатру човека ни крива н |
| и отац чинио...{S} Али су ме истисли из гнезда мога, и ја, својом снагом, рушим и обарам све пр |
| , прекрсти се и целива га. </p> <p>— О, гнездо моје!...{S} О, радости моја!{S} Бабо!{S} Најо!{S |
| и кмет...{S} Поп благосиља и хајдуке и гнездо хајдучко!... </p> <p>Крушка ухвати Маринка за пр |
| ламен!...{S} Па сутра зором потражићу и гнездо хајдучко!...{S} Све, ама све ћу их сатрти, а оно |
| и ако не погинем чувајући и бранећи ово гнездо, које ми овог часа даде толико радости колико са |
| је била припијена уз обалу, као ластино гнездо.{S} Станко пређе моштаницу...{S} Испод њега су ј |
| урима прелазио Дрину да Турке у њиховом гнезду потражи.{S} Заметне чарку, изазове их, намами пр |
| ...{S} Да сам могао мирно лежати у свом гнезду, ја не бих никога дарнуо, као што ми то није дед |
| та писка.{S} Као да гледаш мале птиће у гнезду како гладни и озебли мајку траже...{S} Старији с |
| ...{S} Лешеви турски падаху око њих као гниле крушке.{S} Станко је пролетао на све стране.{S} З |
| } Он је смишљао муке којима би мучио те гнусне људе.{S} Хиљадама мисли укрстило се у оној јадно |
| и новце однео... </p> <p>Људи се почеше гнушати лопова, питајући: </p> <p>— Ама, ко ли то уради |
| наших глава!...{S} И оне ће падати као гњиле крушке!...{S} Па шта си наумио? </p> <p>— Ја не з |
| огледа попа и виде да му не годи Иванов говор.{S} Заусти нешто да рекне, али га поглед попов за |
| ем — рече.{S} Алексу је ледио овај суви говор и онај хладни поглед...{S} Али он напреже сву сне |
| уда ће. </p> <p>— Овде нисам сигуран! — говораше он готово гласно. — Одавде морам ићи, јер ко з |
| зити у шајке. </p> <p>— Овако је боле — говораше онај што је ђеду корео. — Ако пресалдумимо ноћ |
| исам осветио!... </p> <p>— Грех јесте — говораше стари свештеник. — Па опет, ко му зна!...{S} С |
| о је текла реч са уста Чупићевих.{S} Он говораше тако убедљиво да се свима учиш да друкчије бит |
| о га мало разведри.{S} Он готово гласно говораше са собом: </p> <p>— Ја сам био добар човек, ми |
| елог збора ни разговора.{S} Где двојица говоре па трећи дође, они ућуте... </p> <p>Иван кмет, а |
| Маринку нека дође. </p> <p>Маринко уђе, говорећи још с врата: </p> <p>— Ја мало приседох да јед |
| о тако могло бити! </p> <p>— Говори!{S} Говори, проклећу те! — цикну мати и тури руку у недра.{ |
| еш у очи погледати?...{S} Говори!...{S} Говори!... </p> <p>Па јој приђе, докопа је за рамена и |
| о главе молују. </p> <p>— Говори!...{S} Говори!...{S} Да се ниси заверила, а?...{S} О... прокле |
| довикује Сурепа: „Та реци једну!...{S} Говори, не онемио!...{S} Видиш како ја правим џумбус!” |
| ?{S} Зар ми смеш у очи погледати?...{S} Говори!...{S} Говори!... </p> <p>Па јој приђе, докопа ј |
| И сви ми умемо гађати, али онако...{S} Говори, Сурепе!{S} Та, проговори, онемео!... </p> <p>— |
| <p>— Шта мислиш ти? — цикну Крунија. — Говори!{S} Да не мислиш чекати хајдука док ти се из гор |
| м да је само тако могло бити! </p> <p>— Говори!{S} Говори, проклећу те! — цикну мати и тури рук |
| >— Ја бих те нешто замолио... </p> <p>— Говори.{S} Таком јунаку не могу ништа одрећи. </p> <p>— |
| /p> <p>— Да те нешто замолим. </p> <p>— Говори! </p> <p>— Да ми одобриш да носим оружје. </p> < |
| , али још ти нисам све казао. </p> <p>— Говори! — рече Турчин. </p> <p>— Лазар хоће да се жени. |
| што свецима око главе молују. </p> <p>— Говори!...{S} Говори!...{S} Да се ниси заверила, а?...{ |
| и речи; осећао је да говори којешта, да говори оно што паметан човек не треба да говори, нарочи |
| овори оно што паметан човек не треба да говори, нарочито у овој прилици где толике главе играју |
| а, не умеде сад рећи речи; осећао је да говори којешта, да говори оно што паметан човек не треб |
| н је био толико куражан пред њим као да говори са кнезом Симом. </p> <p>Ивана је то једило.{S} |
| тка. </p> <p>— Чекај да рекнем, па онда говори!...{S} Ево Станка, нека сам пресуди говорим ли и |
| нешто рекао! — рече Катић. </p> <p>— Па говори! — повикаше са свију страна. </p> <p>— Ја не бих |
| д проте Смиљанића.{S} Што да њима прота говори?{S} Алекса Алексић растао је с њима у Црној Бари |
| х санова и рече онако, и не знајући шта говори: </p> <p>— Готово... </p> <p>И би му криво што б |
| p>— Добро — рече Милош и не знајући шта говори. — Идем сад. </p> <p>— Иди... иди!...{S} Збогом! |
| а.{S} Он није веровао да те речи субаша говори.{S} Да не беше још кога у соби?...{S} И он поче |
| ана... ја сам онда као убијен!...{S} Не говори ми то, војводо! </p> <p>— Али... </p> <p>Зека ма |
| о јуче што су, па виде и сами?...{S} Не говори, Зеко, детињарије!... </p> <p>— Па шта хоћеш ти? |
| лео и поштовао као оца рођеног...{S} Не говори тако, јер ћу те омрзнути!...{S} Шта ћу ја овде?. |
| ни од бога ни од неба!... </p> <p>— Не говори тако, побратиме! — махну руком Зека. </p> <p>— Н |
| иш?... </p> <p>Зека плану. </p> <p>— Не говори ми то! — рече. — Ја сам те волео и поштовао као |
| друкчије тврдио, ја бих му рекао да не говори истину!{S} Мој лијепи брате и друже, Заврзане, у |
| га знао! — рече Ногић. </p> <p>— Ако не говори с тицама — нашали се Заврзан. — Заклео бих се да |
| хова реч — пословица.{S} Онако данас не говори један научар како је тада говорио ратар.{S} Полу |
| е главе. </p> <p>Чупић, као да сам себи говори, рече: </p> <p>— Много!...{S} Сто хиљада... мног |
| тао.{S} Он је добро дете!...{S} Нека ми говори ко што хоће, али од њега нема бољег момка у Црно |
| Али добар човек!...{S} Чак, ето, и мени говори како би волео да оженим Лазара!...{S} Ја само ст |
| то га, ефендија!...{S} Чуј шта ти у очи говори!... </p> <p>— Немој ти ту њега плести! — рече Ал |
| >— Лажеш!...{S} Ама криво седи, а право говори!... </p> <p>Маринко развуче усне.{S} Њему сену н |
| .. </p> <p>— То је паметно...{S} И тако говори виђенијим људма.{S} Боље је скинути сто турских |
| знати!... </p> <p>Крушки се учини да то говори поп Милоје.{S} Он суну као олуј: </p> <p>— Ти си |
| тако пажљиво разговор Станков као да то говори какав старац од сто година!... </p> <p>— Мука са |
| еда неким чудним по гледом, који речито говори: јадниче, ала те жалим!... </p> <p>Алекса се спр |
| , као да га је мамила к себи, као да му говори:{S} Ходи к нама!{S} Сладак је живот у дому твоме |
| дрхтао од једа, али је осећао да Милош говори истину.{S} И он, који је умео надговорити најреч |
| твац.{S} Она се сети како јој је Јелица говорила о Станку... </p> <p>Боже, што ти је срце матер |
| кла.{S} Видела сам по њеним очима да је говорила истину!... „Мајко, каже она, он није лопов!” < |
| А у очима се огледала сталност, која је говорила више од сваке речи. </p> <p>Крунија седе на кр |
| дашњост била пред очима...{S} Она му је говорила: </p> <p>— Убиј Лазара!... </p> <p>— Јест, уби |
| ем утробу која ме је носила!... </p> <p>Говорила је слободно стално; ни сузе јој не ударише, ни |
| се ушуњам у авлију, па под пенџер...{S} Говорили су много, али ово је најгневније.{S} Јутрос је |
| {S} Чак су и некаквим друкчијим језиком говорили.{S} Свака је њихова реч — пословица.{S} Онако |
| S} Од силне влаге и назеба сви су скоро говорили промукло, очни им капци надувени, а очи закрва |
| нажна и чврста воља. </p> <p>За њега су говорили: </p> <p>— Он зна шта ради! </p> <p>И заиста, |
| ли су тако мирно и равнодушно као да су говорили о берби или копњи кукурузној. </p> <p>Станку с |
| е му муке спремају...{S} Чуо сам шта су говорили...{S} Маринко ће га мучити.. </p> <p>— Па?... |
| ом се водио обичан, домаћи разговор.{S} Говорило се о вршидби, коју је требало сутра почети. </ |
| ће стећи једно уверење: да се у то доба говорило неким особитим језиком, да се владало ванредно |
| ћа Срдану, од Срдана Катићу.{S} Није се говорило гласном речју него шапатом.{S} Свако чело беше |
| Тек опет се настави разговор.{S} Али се говорило хладно.{S} Маринко беше блед као смрт, говорио |
| поче дрхтати. — Ја сад с тобом хоћу да говорим!...{S} Упамти, Иване!{S} И кад бих могао да ти |
| о је, тако ти бога? </p> <p>— Чекај, ја говорим реч по реч; не могу две наједанпут!...{S} Видиш |
| p> <p>— Шта, да оступимо?! </p> <p>— Ја говорим као паметан човек! — рече Милош — Овде можемо с |
| ше се као да ће у сватове. </p> <p>— Ја говорим браћи и јунацима...{S} Хоћемо ли да изгинемо? < |
| вања. </p> <p>— А већ за Станка и да не говорим!... </p> <p>— Данас је мој дан! — рече Станко, |
| и, проплака, а већ о Јови и Петри да не говорим!... </p> <p>Алекса махну руком преко очију, па |
| ад вике ни галаме; а већ о псовци да не говорим.{S} За њу се у то доба није ни знало.{S} Или ак |
| га плести! — рече Алекса. — Ја ово теби говорим.{S} Он је Турчин, па је опет човечнији од тебе! |
| ори!...{S} Ево Станка, нека сам пресуди говорим ли истину!...{S} Његова мајка, бог да је прости |
| p>— Ама што ме гледаш тако?...{S} Ја ти говорим целу истину!...{S} Ја сам свршио своја посла... |
| мео говорити!...{S} Мој је посао да вам говорим о љубави, — настави попа, падајући све више у в |
| ши својој, осећам да је паметно што вам говорим!...{S} Послушајте ме, па се нећете кајати!{S} К |
| <p>Толико рекох да бих потврдио ово што говорим, а сад да наставим моју приповетку! </p> <miles |
| а хтедох погинути!...{S} Зар што истину говорим да погинем?... </p> <p>— Зликовче!{S} Зликовче! |
| ; а кад је баш морао проговорити с њим, говорио је преко срца и љутио се без узрока.{S} Више у |
| хладно.{S} Маринко беше блед као смрт, говорио је преплашено и зверао у прозор... </p> <p>— Не |
| е...{S} Тај поглед је много говорио.{S} Говорио је више од наперене пушке.{S} И он изида мирно |
| а као и његова... </p> <p>— Уђи, уђи! — говорио је старац.{S} Он се нехотице маши капе и пође р |
| и теби је одзвонило, угурсузе матори! — говорио је кроз зубе. — Колико ноћас попеће се црвени п |
| бисмо били или гробови или робови!... — говорио је Чупић. — Нека нас овде!...{S} Турака је мног |
| нас не говори један научар како је тада говорио ратар.{S} Полуписмени попа постаде дипломата, о |
| јмању помисао његову... </p> <p>Дева је говорио речито, отворено.{S} Хајдуци зинули од чуда, за |
| ум морају подносити!... </p> <p>Зека је говорио лепо, речито...{S} Чисто се отимао поглед човек |
| и о теби и о Јови... </p> <p>— А шта је говорио? — запита поп, али преко срца... </p> <p>— Вели |
| озбиљно, укоре благо...{S} А свакад је говорио истину... </p> <p>И сама његова старост чинила |
| као да није Турчин.{S} Ето, са мном је говорио и о теби и о Јови... </p> <p>— А шта је говорио |
| коро овако проводио!... </p> <p>Тако је говорио Алекса, а овамо једнако му се отимало са усана: |
| </p> <p>Истина, сама истина, Маринко је говорио истину!... </p> <p>И њему посташе наједанпут и |
| е! — рече он тихо, као да је самом себи говорио. </p> <p>Јелица прошапута: </p> <p>— И баш хтед |
| Бара пљује на дом Алексин...{S} Ја сам говорио проти Николи из Белотића да оде до попа Милоја |
| p>— То што говориш. </p> <p>— А шта сам говорио?... </p> <p>Дева се љутњу видећи да се сви смеј |
| — А што? </p> <p>— Па... ништа... он им говорио тамо о теби, па... </p> <p>— Па?... </p> <p>— П |
| ше. </p> <p>— Ама, ја бих нешто с тобом говорио... — рече Ногић. — Носим ти једну поруку од хар |
| људи, па то ти је! </p> <p>Док је Иван говорио, кмет погледа попа и виде да му не годи Иванов |
| и он, мада не знађаше о чему је Заврзан говорио, одговори онако насумце: </p> <p>— Тако је! </p |
| а хајдучких јатака!... </p> <p>Да је он говорио напрасито, бујно, одбијајући и џапајући се — Кр |
| поглед на све...{S} Тај поглед је много говорио.{S} Говорио је више од наперене пушке.{S} И он |
| ман с душманом!...{S} Зато сам ти овако говорио!{S} Зато ти рекох да чуваш сина и надгледаш мај |
| ећемо!... </p> <p>— Баш сам им свесрдно говорио... </p> <p>— Вјерујем ја теби. </p> <p>— Али не |
| штити име наше!... </p> <p>Док је он то говорио, ови дивови, што тако јуначки хтедоше погледати |
| сам предао.{S} Кара-Ђорђе је баш нешто говорио с Луком, Јаковом и Чупићем, кад му јавише. </p> |
| , и кажи му:{S} Дева ме послао. </p> <p>Говорио је слободно, отворено.{S} На први поглед допао |
| а!... </p> <p>Турчин је знао како треба говорити с родитељем.{S} Није се ни најмање преварио ка |
| сну се од муке рукама и очајнички стаде говорити: </p> <p>Крађа!...{S} У Црној Бари крађа!...{S |
| за руку, па, не гледећи јој у очи, поче говорити очајно: </p> <p>— Али, мора то бити!...{S} Зна |
| ом, па диже Крушку у небо.{S} Онда поче говорити о Лазаревој кривици: </p> <p>— Да је то био др |
| .{S} Поћута неколико тренутака, па поче говорити у заносу: </p> <p>— Јеси ли ту, светитељу?...{ |
| и кмету казао...{S} Све док поп не поче говорити, он је мислио да чини велико дело...{S} А сад, |
| — као да га ђаво баци преда ме, поче ми говорити којешта... па лепо изгубих памет!...{S} Кајао |
| .. </p> <p>— Та, већ, људма не треба ни говорити више, они то знају и сами. </p> <p>— А, после, |
| ао станац камен.{S} Он не умеде више пи говорити, ни мислити.{S} То је био гром што му поруши и |
| {S} Алекса ћути. </p> <p>— Умијеш ли ти говорити?{S} Никаква одговора...{S} Турчин га стаде дрм |
| Побратиме, — рече Зеки — с тобом морам говорити.{S} Носим ти поздрав од Чупића. </p> <p>И одво |
| и и целива крст.{S} Затим поче за попом говорити ове речи: </p> <p>— Ја, Иван Миражџић, заклиње |
| ао је имати некога с ким би могао о том говорити да би му души лакнуло. </p> <p>И науми да све |
| и се он савлада. </p> <p>— Нећемо о том говорити!...{S} Него...{S} Лазар је мени на срцу!...{S} |
| Ја, као свештеник, ово вам не бих смео говорити!...{S} Мој је посао да вам говорим о љубави, — |
| {S} Ваљда ће бити! </p> <p>— Немој тако говорити! — уозбиљи се Крушка. — Реци наједанпут: хоћеш |
| вор о устанку, јер о чему би се и могло говорити у то време.{S} Причаху разне приче и јунаштва, |
| прси и протресе га. </p> <p>— Ама, шта говориш ти? </p> <p>— Истину. </p> <p>— Идем да је отме |
| </p> <p>— Што си полудео! </p> <p>— Шта говориш ти, попо?! </p> <p>— Јесте, полудео си!{S} Ти н |
| Турчин први дође к себи. </p> <p>— Шта говориш ти? — рече он и погледа оштро Маринка. </p> <p> |
| ринко. </p> <p>— Иди!...{S} Знаш ли шта говориш ти?...{S} Усред бијела дана пуна кућа хајдука!. |
| е Иван! </p> <p>— Право имаш.{S} Сад ми говориш паметно.{S} Иван дође до ћошка, узе штап што ту |
| </p> <p>— Алал ти вјера, соколе!{S} Ти говориш тако мудро да би могао пашовати с таком памећу! |
| Та, проговори, онемео!... </p> <p>— Ти говориш за десет жена! — рече Суреп, а сви прснуше у см |
| — насмеја се Заврзан. </p> <p>— То што говориш. </p> <p>— А шта сам говорио?... </p> <p>Дева с |
| ај оштри поглед њезин, који је речитије говорно од сваке беседе...{S} Неће, неће!...{S} Али, оп |
| — Зар Алекса? </p> <p>— Алекса.{S} Кога год Турци мрзе, он је поштен човек, јер је Србин.{S} Ту |
| друма, па као оно дрво украј пута: која год кола прођу, она се о њега очешу.{S} Ономадне одем у |
| S} Црне мисли раздираше му душу.{S} Кад год погледа, на њега зија мржња и презирање...{S} Није |
| p> <p>— Умеш ли погинути? </p> <p>— Кад год то драгом богу вола буде!...{S} Без његове воље не |
| на једну сад на другу страну, и где је год дошао, једно исто: што терало, то и стизало!... </p |
| беху слаби и нејаки?... </p> <p>Где је год турска најезда јача, управо, куд је повећа турска н |
| нема од живота његовог.{S} Та, докле је год могао погледати унапред, видео је само патњу и неиз |
| идели онај лом, оно тумарање.{S} Што је год чалму носило, дигло се на ноге.{S} Ја сам сместа ра |
| ао! </p> <p>— Шта ћеш? </p> <p>— Што се год може урадити!{S} Ашов и сикиру у руке!...{S} До мра |
| а усамљеној души његовој...{S} И док би год то слушао, он не осећаше ни глади ни жеђи... </p> < |
| јатељство искрено, срдачно...{S} Што би год хтео одгурнути, не може.{S} Боли...{S} И једно и др |
| свему што нам ваља чинити.{S} Јер, као год што Станко жели да се поткусури са својима, тако би |
| тренутак...{S} Паде читав лес, али као год кад штапом по води удариш, после једног тренутка не |
| ћ спопао за врат!{S} Помисли, болан, ко год наиђе и чује дивиће се твојој куражи и твојој памет |
| им мукама?...{S} Он није знао...{S} Што год му падне на памет, све му се чини врло благо према |
| S} Он паметоваше од сваке руке, али што год намисли, види да је детињасто.{S} С једним је био н |
| ужурбала се чељад Алексина.{S} На коју год страну погледаш, сам посленик, и свако ти то има пу |
| орио, кмет погледа попа и виде да му не годи Иванов говор.{S} Заусти нешто да рекне, али га пог |
| ах је ухватила запећак...{S} Њеној души годила је тишина и сузе.{S} Она је свесрдно плакала за |
| id="SRP18963_C3.12"> <head>12. 1813.{S} ГОДИНА </head> <p>Тако су им пролазили дани.{S} То беху |
| тни!... </p> <p>— Јадна им памет а гора година! — укопистио се Иванко. — Не дам ја, бре, једног |
| ...{S} Ево!...{S} На!...{S} Две стотине година је прошло како су моји стари ударили темељ оној |
| сте ви проклели!...{S} И за две стотине година сенка срама не паде на онај кров... а данас?...{ |
| им нејаким рукама!...{S} Четири стотине година Србија је рађала робље и измећаре.{S} Ако су што |
| претурио.{S} Оно ми је однело неколико година живота...{S} А, напослетку, доста се и живело!.. |
| јест!...{S} Зар не проговорисмо толико година речи честито, па јако те питам, а ти ћутиш! </p> |
| ов као да то говори какав старац од сто година!... </p> <p>— Мука сам се намучио, мој попо, мук |
| то Заврзан лепо оправља, као да је сто година тај занат учио!... </p> <p>— Разговоре наш!{S} С |
| ви га и кажи му да је од данас за десет година мој!...{S} Да бежи у свет, да бежи у земљу, па н |
| . </p> <p>— И не шали се!...{S} Педесет година ја сам твој друг.{S} Ја сам те слушала, ја сам б |
| мо чудо него страх божји...{S} Тридесет година кметује, а тога чуда запамтио па ни чуо није.{S} |
| па и он се тако исто надао.{S} Тридесет година кметује он Црној Бари.{S} Знао је сваку кућу као |
| <p>— Браћо! — рече он опет. — Тридесет година ја сам, по вашој вољи, глава Црне Баре.{S} За тр |
| ј вољи, глава Црне Баре.{S} За тридесет година мога кметовања оваквог непочинства није било!... |
| p>Могло му је бити нешто преко тридесет година, крупан, крупнији од свију у дружини, смеђ, лепи |
| S} Био је то старац од својих осамдесет година, здрав и крепак.{S} Лице румено као </p> <p>јабу |
| једнога дечака, није му било седамнаест година, ситан, мален, па како није имао ножа ни јатаган |
| {S} Знаш откад то нисам чуо!...{S} Шест година ти си била мој сан...{S} Ја сам у памети замишља |
| јер ми је ово први весео дан после шест година, па сам рад да ми ништа ову радост не помути!... |
| S} Шта је то дан-два кад се чекало шест година! — рече Алекса, гледајући га право у очи и смеше |
| або!...{S} Сад, о Илину дне, равно шест година!...{S} Ала то беху муке!... </p> <p>И као што он |
| рехота би било поживети седамдесет шест година, поживети слатко и добро, па умрети без свете та |
| овај тренутак не бих поклонио за хиљаду година живота!...{S} Ово што си се сад вио преда мном, |
| део како се руше његови планови које је годинама зидао, као да их руши нека невидљива рука. </p |
| чин — шта би ти рекао да си у његовијем годинама?...{S} Хоће да се жени, ето шта! </p> <p>Марин |
| зове.{S} Али што се зна то је: да 1813. године Равње није било село.{S} Оно није имало ни кућер |
| падоше баш у недељу 27. маја, те, 1806. године.{S} Дан беше леп, топал; ветрић је ћарлијао.{S} |
| аницу. </p> <p>На Мишару те исте, 1806. године, нађоше се Мачвани са устаницима.{S} Ту су се бо |
| их дана јула и првих дана августа 1806. године само је пушка пуцала...{S} Ту ниси могао дахнути |
| ако даље; али то је било врло ретко.{S} Године прођу док се псовка чује... </p> <p>Тек, ето ти |
| десет, било би тридесет!...{S} А за две године исекли бисмо сву Босну!...{S} Охо!... овај ага п |
| ?!...{S} Је ли могућно да сам ја толике године гују на свом срцу хранио?...{S} Ујела ме је!...{ |
| не од какве болести; Видело се како су године и брига строшиле некадању снагу, па сад веди и н |
| е да ће он својим радом више учинити за годину него они од свога постанка.{S} Већ се решио. </p |
| а испод ногу његових, а тај му је жубор годио души.{S} Он се подними на лакат и загледа у ону б |
| ева.{S} Он је певао Јанковића Стојана и Гојеног Алила.{S} Стојан пише књигу Алилу: </p> <quote> |
| а помоћи!...{S} Напољу киша, а сиротиња гола и боса под небом!...{S} Лези!... </p> <p>Станку кл |
| ми је жена?...{S} Пре десет дана један гола уби дете у Клењу — па ником ништа!...{S} Влашко па |
| није ни шала!...{S} Заврзан је био душа голаћа...{S} Више нико није мислио о својој глави... </ |
| а изиде бесно из шатора и оде међ своје голаће... </p> <p>У шатору беше тишина као у гробу.{S} |
| страже.{S} Дуж вода Зека постави своје голаће, људе који виде ноћу као и дању... </p> <p>Остал |
| !...{S} Зека право вели!... — привикаше голаћи. </p> <p>Чупић махну руком: </p> <p>— Најпосле.. |
| е!... </p> <p>И као љути рисови скочише голаћи на бедем...{S} Суреп и Заврзан већ беху код Стан |
| ео нада њ. </p> <p>— Мртав?... — питаху голаћи. </p> <p>— Није...{S} Дише... </p> <p>— Хвала бо |
| гледаху да спасу своје главе... </p> <p>Голаћи јурише за њима као махнити.{S} Усред овог окршај |
| самој капији шанца беше Зека с његовим голаћима.{S} Кад је Чупић дошао међу њих, Заврзан се би |
| вараху им. </p> <p>Зека засео с његовим голаћима крај једне ватре, па затурио разговор. </p> <p |
| .{S} Ту му је вазда био Зека са својим „голаћима” у помоћи...{S} Нема стопе земље мачванске крв |
| ту је имао свој стални стан са својим „голаћима”.{S} Ту се створила читава чаршија, и доскора, |
| није. </p> <p>Па нареди Зеки те разасла голе синове на све стране да што више хране набаве. </p |
| један крај шанца.{S} Зека погледа своје голе синове, па потеже сабљу.{S} Отвори врата шарампову |
| сти...{S} Да је могао, он би летео кроз голе лужњаке.{S} Па му се чинило да се и она оголела др |
| кву пакост учинио, да му је узео све до голе кости — и то би му опростио.{S} Сетио би се детињс |
| Лешнице, а неки на Подинама.{S} Сила је голема.{S} Чупић ме посла да ти јавим да пођеш Балотићу |
| се све то мешало са хуком таласа...{S} Голи синови већ поскакали на шајке, па одатле бацаху и |
| беше радосних вести...{S} Оборише главе голи синови, као да их је оштра коса смрти дохватила.{S |
| а вода прогута и шајке и товар, само се голи синови спасоше.{S} Они испливаше на обалу. </p> <p |
| ршено је!...{S} Ја и моја дружина, моји голи синови, остајемо овде, остајемо овде да изгинемо!{ |
| уо, Зека Селаковић, познати под именом „Голи син Зека Буљубаша”, ту је имао свој стални стан са |
| се подигоше колибе у којима пландоваху „голи синови”, што беху страшнији Турцима од најуређениј |
| Милоје!{S} Твоја ће се брада мрсити на голијем гранама првог дрвета!...{S} Објесићу те, нека с |
| рчин паде.{S} Други један јурну на њ са голим ножем.{S} Он опали и на њега, а онај сунавратке с |
| Крушкиној. </p> <p>Станко уђе у собу са голим јатаганом у рукама.{S} Погледа оштро Турчина, па |
| >Али се опет тукло.{S} Старешине турске голим сабљама нагонише своје људе у борбу...{S} А ови у |
| Ја нећу!...{S} Ја остајем овде с мојим голим синовима!...{S} Ја ћу од Равња начинити Косово!.. |
| доше као укопани.{S} Хајдуци искочише с голим ножевима, као курјаци!...{S} Наста јаук и писка.. |
| . </p> <p>И отвори капију, па јурнуше с голим ножевима међу Турке...{S} И изгубише се у турским |
| агло и у нереду одступати.{S} Узалуд их голим сабљама нагонише у бој — волело је пасти и од сво |
| S} Мрзило ме седети као баба у запећку, голих шака.{S} Велим, идем овамо, међу људе, шâт буде б |
| ја џаба рекао: док ми је Зеке и његових голих синова, могао бих без бриге и на Стамбол ударити! |
| у као на гујиној рупи.{S} А удари какав голо из Босне, тражи вечеру, тражи постељу, па, богами, |
| </p> <p>Алекса је седио оборене главе, гологлав и расплетен.{S} Само диже главу, па кад виде к |
| јо, водај ми опанке! </p> <p>А домаћин, гологлав, прилази смерно, узме у руке узице од опанака, |
| седео расплетен на своме обичном месту, гологлав и с чибуком у руци.{S} Петра је стојала уз огњ |
| трашну слутњу у душу. </p> <p>Он ходаше гологлав испред куће и ослушкиваше.{S} Од сваког шушња |
| ред куће Алексине, видеше га пред кућом гологлав где стоји; дигао главу па се загледао у небо, |
| инама. </p> <p>На прагу их дочека Милош гологлав. </p> <p>— Добро вече! </p> <p>— Бог добро дао |
| , ми се бранимо! </p> <p>Све је стојало гологлаво око седог попа. </p> <p>Станку се груди надим |
| е претрпано мркосивим облацима, који се гомилаху и из којих је сипила ситна киша... </p> <p>Људ |
| јаше дуго ти ведри дани.{S} Црни облаци гомилаху се по српском обзорју, а из њих севаху ватрене |
| хоће! </p> <p>И почеше се разилазити у гомилицама. </p> <p>И Станко се диже, узе Јелицу за рук |
| што игда може, јурио је као да га беси гоне... </p> <p>Чуо је да пуца гране за њим, па му се у |
| рекипе.{S} Од тога вечера он се реши да гони Алексу.{S} Нареди те га дотераше судници. </p> <p> |
| ме примите. </p> <p>— А каква те невоља гони у гору? </p> <p>— Освета. </p> <p>— Освета, а коме |
| има...{S} Ја сам им јавио да вас потера гони. </p> <p>— По Деви? </p> <p>— Јест, по њему.{S} А |
| да се клада наваља зато што нас потера гони.{S} Хајд̓! </p> <p>И разиђоше се... </p> <p>Док су |
| ни хајдук не ходи; нико кога невоља не гони неће маћи испод свога крова; и сами пас тражи какв |
| петних жила да му она не одмакне...{S} Гонили су се од ручанице до заранака, и ниједно одмаћи |
| раву сам... </p> <p>— Па што си је онда гонио из куће? — запита кроз плач Круна. — Што је овде |
| <p>И приђе заробљеницима, које је Зека гонио. </p> <p>— Па, Иване Миражџићу! — рече јетко. — Ш |
| ћутали...{S} Напољу је ветрић пиркао и гонио опало лишће по авлији, а ватра се тулила на огњиш |
| ј огњишта.{S} Напољу је пиркао ветрић и гонио суво лишће... </p> <p>Крушки пале трепавице као д |
| готово од свакога пања. </p> <p>И стаде гонити коња да одмиче... </p> <p>Одједаред иза једног х |
| .. — упита Иванко. </p> <p>— Онда ћу их гонити до њихове ћабе! — цикао је Зека. </p> <p>— Ево г |
| своје.{S} То беху тек непријатељи, што гонише и коње и јунаке у вале савске и засавичке... </p |
| ко да се није макао!{S} Предајте се!{S} Гора одјекну и врати му речи његове.{S} Притрчаше ватри |
| егову!...{S} Дођи, брате, к нама!...{S} Гора нам је и отац и мајка!... </p> <p>— Та већ тога ће |
| паметни!... </p> <p>— Јадна им памет а гора година! — укопистио се Иванко. — Не дам ја, бре, ј |
| а нема. </p> <p>Наједаред се проломи да гора јекну: </p> <p>— Јелице!...{S} Сад играј!... </p> |
| ам се одбио од куће и плуга!{S} Моја је гора, мајко!...{S} А кући треба домаћин, а не хајдук... |
| > <p>Заврзан је певушио: </p> <p>Чим се гора заодене листом, </p> <p>А земљица травом и цвијето |
| <p>Па се занесе.{S} Мисли га носише по горама и планинама...{S} И дружина му се диви и бира га |
| д неког волеш, па кад те уједе за срце, горе га мрзиш од најљућег душмана!... </p> <p>И Станко |
| ...{S} Сад ми није до мојих рана!...{S} Горе је ово!... </p> <p>А кад забеле зора, он викну: </ |
| — привикаше сви пренеражени. </p> <p>— Горе!... </p> <p>— А шта? </p> <p>— Она неће за Лазара. |
| <p>И од ове горе ухвати га страх.{S} Од горе у коју је побегао!...{S} Ухвати га страх усред луг |
| положењу душе твоје... </p> <p>И од ове горе ухвати га страх.{S} Од горе у коју је побегао!...{ |
| е... </p> <p>Иван кмет, а људи га гледе горе него оног пандура субашиног.{S} Његов Лазар се сас |
| ели дим с крова његова и како право иде горе к небу — њему заигра срце....{S} За тренутак ишчил |
| Он ће за њих испаштати.{S} Зар му може горе бити него кад му поштени људи леђа окрећу?...{S} Т |
| у поштени људи леђа окрећу?...{S} То је горе и од саме смрти...{S} Је л̓ тако, браћо? </p> <p>— |
| жи му тилуће на земљу, а оштрицу окрете горе. </p> <p>— Скачи! — рече, одступајући од белеге, а |
| а не мислиш чекати хајдука док ти се из горе врати?...{S} Да му се ниси заверила, несрећнице?.. |
| да га не дирају; молио би и преклињао и горе од себе да га не вуку по судовима, да се парби с њ |
| .{S} И само мучење у паклу не може бити горе: живот њихов био је пакао. </p> <p>Како да не буде |
| на степенице, па се прекрсти и диже очи горе: </p> <p>— Господе! — рече он. — Ти ми буди пријат |
| и: „Мени је зло”, а друга: „Мени је још горе!” тако и Алекса.{S} Он је веровао да се Станко нам |
| — Истина је, мој кмете!{S} А што је још горе, то је што онако обрукасте и одгурнусте онога пошт |
| ривикаше неки. </p> <p>— Валах, не би с горег било ни овде преноћити право вели ђедо! — привика |
| екли! </p> <p>Лазар се мењао у лицу.{S} Горела му је црна земља под ногама... </p> <p>— Хоћеш л |
| корачи унутра. </p> <p>Насред воденице горела је ватра.{S} Крај ватре једна поњавица и мало се |
| чекивало макар само шушањ, свако је око горело грозничавом ватром... </p> <p>Баш на самој капиј |
| нападао их...{S} Крв му је врила, месо горело, рибићи играли од силне ватре... а он је пролета |
| аци падаху овде-онде по земљи.{S} Он је горео и без сунчеве топлоте.{S} Јед и мука подложише ва |
| кренуше се... </p> <p>У Крушкиној одаји горео је жижак.{S} Крушка је био врло узнемирен...{S} О |
| га да се одрече?... </p> <p>Живи пламен горео је у души његовој...{S} Срце га је болело за тим |
| <p>— Има ли их много? </p> <p>— Као на гори листа!...{S} Сами веле да их има на сто хиљада. </ |
| осветник.{S} Заклетва ми је на души па гори!...{S} А и пусто срце тражи освете!... </p> <p>Хај |
| и је велико огњиште на коме вазда ватра гори.{S} Око ватре укућани седе; крај огњишта вечерају |
| у Мачви, и данас оно одељење где ватра гори зове „кућа”. </p> <p>Било је и бољих кућа.{S} То б |
| да ватру, али ватру велику, као да кућа гори.{S} Он застаде, дршћући, а хладан зној поцури низ |
| оставише поштено име...{S} Твој је јад гори: теби хтједоше узети и име и главу... </p> <p>Па, |
| ...{S} Зар, што ја с њима боље, они све гори? </p> <p>— Честити ефендија, - рече Маринко - ту н |
| ћа проклета!...{S} На њу пљују и бољи и гори!...{S} Чак Сима...{S} Сима бежи од моје куће!...{S |
| , тихо умро, онако исто као што кандило гори и угаси се!...{S} Бог да га прости... </p> <p>Бог |
| ако бити нишанџија; али буди ти овде, у гори!... </p> <p>Станко узе своју шару, привуче је к се |
| И за неколико тренутака неста хајдука у гори. </p> <p>Јован и Јовица се стадоше праштати. </p> |
| де су на небу, рибе у води, а хајдуци у гори...{S} Ти знаш, сваки је на свом месту...{S} Ако ти |
| ти, дакле, хајдуци требају потражи их у гори!... </p> <p>— Али где ћу их наћи? </p> <p>— Откуд |
| За девера се Станко сам побринуо још у гори.{S} Зар се џаба побратио са Зеком Селаковићем?... |
| Станко! — рече и затвори врата. </p> <p>Горило је грло Алексино од оне слане рибе и пасуља.{S} |
| м да броди мирне дубраве, с њим да једе горки залогај, да му бди над сањивим и уморним телом... |
| .{S} Он се сети оне страшне ноћи кад је гором бегао...{S} Сети се оних страхота, оног обамирања |
| Што се стиди?... </p> <p>Па се захукао гором, не знајући ни куд иде ни шта ради... </p> <p>Уоч |
| ан. </p> <p>Волео је хајдуке, те синове горске, те одметнике, који дутом шаром исправљаше криву |
| ter" xml:id="SRP18963_C1.12"> <head>12. ГОРСКИ ЦАРЕВИ </head> <p>Станко се упути лугом.{S} Под |
| ором дође шала, за шалом игра...{S} Ови горски вуци играху се као деца или као мали мачићи.{S} |
| Нико не би рекао да су ови побожни људи горски хајдуци; нико не би рекао да је сваки своје хајд |
| више није онај Станко.{S} То је хајдук, горско зверче, који ће ти пушком гркљан извадити, као ш |
| . </p> <p>— Ала тај бежи од барута, као горско зверче!... — насмеја се Заврзан. </p> <p>— Не гр |
| кркљавом Крушки ништа, а хоћеш шамаром горског цара!... </p> <p>— Па ја знам њега од оволицног |
| , набере чело и заћути...{S} Научило на гору, па не може под кров... </p> <p>— Јесте поручили п |
| } Ни чули нису шале Заврзанове, који је гору засмејавао... </p> <p>Ноћ се спуштала лагано као с |
| ... </p> <p>А он је знао све. — Знао је гору, знао је воду, знао бродове, знао хајдучке данике |
| му нестајаше бора...{S} Гледао је кроз гору румени запад, а он, обасјан руменилом, као да се с |
| мачки, поглед девојачки”.{S} Око би јој гору запалило.{S} Да упрти четири момка као четири сноп |
| уке не идем.{S} Ако ме позову, ја бирам гору!... </p> <p>— То је паметно...{S} И тако говори ви |
| У гору! — сену му кроз главу. — Јест, у гору!...{S} И кад тамо будем, онда се не сме нико такну |
| мирни кров, па се склонило у дубраву, у гору...{S} А и куд би могло!{S} Небо је високо, а земљо |
| а људска не дају живети међу људима — у гору, мајко!... </p> <p>— Немој, сине! — рече очајно ма |
| </p> <p>— А куда ћеш онда? </p> <p>— У гору! — сену му кроз главу. — Јест, у гору!...{S} И кад |
| p>— А ти, Заврзане, каква тебе невоља у гору натера? </p> <p>— Ја... ја сам пошао онако, друштв |
| и не копа.{S} Данас ко срца има мора у гору!... </p> <p>— А што остави огњиште? </p> <p>— Од д |
| танка кад, са обести Лазареве, мораде у гору отићи... </p> <p>Па заплива у прошлост...{S} Ни са |
| ан. — Ваљда је Срећко знао све кад је у гору дошао?...{S} Јок!...{S} Него... невоља га свему на |
| ?{S} Он воли Јелицу.{S} Па због ње је у гору отишао; због ње је толике побио; то зна и бог и љу |
| нису баш најгори људи.{S} Оно што је у гору отишло, оно је челик, оно су срца што не могоше от |
| ја још не знам зашто се ви одметнусте у гору. </p> <p>— А нико се не одмеће од бела босиљка — р |
| {S} Реците!...{S} Зар вас нијесу јади у гору натјерали?...{S} Зар нијесте то због срчанијех бол |
| ам?...{S} Бог само све зна!...{S} Иди у гору!... </p> <p>Станко саже главу...{S} Камен је млео |
| ек...{S} Њега су на силу бога отерали у гору, јер... </p> <p>Али јој поглед Крунијин следи речи |
| ите. </p> <p>— А каква те невоља гони у гору? </p> <p>— Освета. </p> <p>— Освета, а коме? </p> |
| један мора бити мртав!{S} Он се реши у гору, али најпре да убије Лазара... </p> <p>И, чудноват |
| крив, бар није крив до онога часа док у гору не оде... </p> <p>Сунце се лагано спуштало...{S} О |
| ад је појединцу дотужало, он се дигао у гору.{S} Пушка је пукла, али је њен одјек више плашио н |
| пети!...{S} Док само чујеш: ја отишао у гору!... </p> <p>— Додијало човеку! </p> <p>— Додијало |
| волим!{S} Нека бар џаба нисам отишао у гору!...{S} Место једном, ја ћу трима главама окитити Ц |
| на нож!... </p> <p>— Зато сам и дошао у гору!...{S} Мени је сад тако право погинути као попити |
| p> <p>— Шта? </p> <p>— Баш си намерио у гору? </p> <p>— Ја немам куд на другу страну! — рече Ст |
| ај ово.{S} Колико си дужан Лазару што у гору идеш — толико дугујеш Крушки и Маринку Маринковићу |
| ети!...{S} Ако ико, он ће први од нас у гору.{S} Кућа му крај друма, па као оно дрво украј пута |
| се.{S} Од неколико дана он више не беше госа своје памети...{S} Сваки тренутак отварао му је по |
| ; а Лазар је добро псето, вреди му бити госа!... </p> <p>Турчин раширио зенице па нетренимице г |
| све време док се тукоше, он је био свој госа; сад пак мораде одговарати на питања са разних стр |
| И ми се огрешисмо о тебе.{S} Али нам је Господ дао савест, па кад увидимо грех свој, ми се пока |
| молитве и Алекси и Петри учини се да се Господ на њих смилостивио.{S} Њихове топле сузе слеваху |
| твога страшна приповетка!...{S} Тако ми Господ гласа не чуо, тако ме не огрејало сунце сутрашње |
| о бити!...{S} Ама овако... нека опрости Господ!...{S} Станко, сине!...{S} Иако божански закони |
| тарине видеше знаке живота, видеше како Господ одгони болештину од њега... </p> <p>Попа ућута, |
| штуј; а поштујући њу, поштоваћеш самога Господа.{S} Ниједног тренутка не смеш заборавити на ова |
| осит...{S} Он је Мислио да је то јунак, господар, да само уме заповедати...{S} Али сад, кад га |
| ало је и радило свој посао, а он је био господар.{S} Мислио је да је у његовој кући свака његов |
| S} И зар није лепо бити хајдук? </p> <p>Господар си докле ти пушка носи!...{S} Сам судиш и опра |
| е се, али жури да изврши заповест свога господара. </p> <p>То је био Маринко.{S} Журио је по же |
| етин смео дрзнути да дигне руку на свог господара?... </p> <p>И диже се сила која је багателиса |
| ву, где над њим сузе лије... „Јеси жив, господару мој?” — упита га својим звучним гласом.{S} Та |
| ем убити, умећу погинути!...{S} Збогом, господару!{S} Срећно пошао, а још срећније дошао! </p> |
| Да ли видиш моју беду?...{S} Смилуј се, Господе, овом робљу што ће остати после мене, ако сам т |
| Хвала ти на овом лепом дару!...{S} Али, Господе, дај ми да докусурим моју освету!...{S} Ово је |
| </p> <p>„Шта ја доживех?!...{S} Што ми, Господе, јуче живот не узе!” — мислио је у себи. </p> < |
| о је — да ли сам право радио?...{S} Ти, Господе, упути мене да вршим правду твоју!... </p> <p>и |
| .{S} Ја сам у души узвикивао: хвала ти, Господе, на твоме дару!... </p> <p>— А сад?... — питаше |
| ни дао што никоме није!...{S} Хвала ти, Господе!... </p> <p>И он скиде капу и прекрсти се. </p> |
| онда кад кметује Јова Јуришић!...{S} О, Господе!... је ли то могућно?...{S} Па шта ће нам сад р |
| ...{S} И то још под седу косу!...{S} О, Господе!...{S} Што ми јуче животне узе да овога покора |
| исам крив!...{S} Па што ме овако мучиш, Господе?...{S} Што ме не раставиш са овим црним животом |
| крсту и не крсту ко је погане душе!{S} Господе, Створитељу!{S} Дај ми моћи да одржим моју реч! |
| на весељу, а да нам не преседне?...{S} Господе!...{S} Хоћеш ли нам кадгод дати и такав дан?! < |
| } Нека му бог да живота и здравља...{S} Господе!...{S} Ти му буди пријатељ!...{S} Ти му буди ра |
| ном чивилуку, па се прекрсти. </p> <p>— Господе!{S} Ти нам буди пријатељ!{S} Ти видиш наше јаде |
| /p> <p>Станко баци капу увис. </p> <p>— Господе!...{S} Хвала ти на твоме дару!...{S} Ногићу!... |
| p>Па диже главу и скиде капу. </p> <p>— Господе!...{S} Хвала ти на овом лепом дару!...{S} Али, |
| се прекрсти и диже очи горе: </p> <p>— Господе! — рече он. — Ти ми буди пријатељ.{S} Дај ми сн |
| > <p>Заврзан погледа нада се: </p> <p>— Господе, да лепа дана!...{S} Али, лов је још лепши.{S} |
| диже главу нада се, па рече: </p> <p>— Господе!...{S} Ти си бог, ти праштај!...{S} Ја сам чове |
| али свећицу и поче се молити: </p> <p>— Господе!...{S} Да ли видиш моју беду?...{S} Смилуј се, |
| погледа у оно звездано небо: </p> <p>— Господе! — викну он. — Ти, који си дао живота и најмање |
| апу, па се стаде молити богу: </p> <p>— Господе, Творче наш, — шапутао је — да ли сам право рад |
| ..{S} Старији су хукали. </p> <p>— Боже Господе!...{S} Што не подржа лепо време!... </p> <p>— Д |
| им одело.{S} Учини им се да видеше лице Господње, и као то се лице смешкаше на детенце...{S} И |
| м девојка!{S} Била је то лепота, али не господска него јуначка лепота.{S} Што оно песма пева „с |
| е као оштра сабља, а опет погледа онако господски, поносито?!... </p> <p>И кад му Станко приђе |
| пих брка, леп као уписан.{S} Оно велико господско око гледаше слободно и отворено право у зениц |
| S} Шта је теби вајде сад од свега твога господства.{S} Ништа!...{S} Мреш од страха кад помислиш |
| ко исто и Турци.{S} Дарнуло се у њихово господство, у њихову силу.{S} Зар се погани рајетин сме |
| > <p>— Убио сам га!...{S} Хвала нека је Господу на његову дару!...{S} Нисам запевао од онога да |
| по грешној земљи ходим.{S} Ја се молим Господу да ми опрости!... </p> <p>Попа му очита молитву |
| авити код куће!...{S} Е, али ја хоћу да господујем!{S} Има човек машице — што да прљи руке?!... |
| Сад се у Црну Бару доселили хајдуци, па господују...{S} Знаш ли ти, болан не био, да је Станко |
| p>Дође и тај дан. </p> <p>Било је то на Госпођине покладе.{S} Небо се облачило и облаци скољава |
| „НА МИР” </head> <p>Баш лицем на Велику госпођу Станко стиже дома.{S} Све живо потрча из куће п |
| } Само диже главу, па кад виде ко му је гост, он је опет саже. </p> <p>— Мехо!...{S} Ибро!...{S |
| он и скаче, онако изувен, пред незвана госта, те му врата отвара. </p> <p>Турчин натмурен улаз |
| Међутим, кућани потрчаше сви да услуже госта онако како се само пожелети може. </p> <p>Иван се |
| ешкаше се, као добра домаћица, кад види госте на своме прагу.{S} Али набрзо изумре осмејак кад |
| е, која беше с мајком дошла у Јордан, у госте.{S} Кажу да је мајка тако тужно нарицала да нико |
| о поигравају. </p> <p>— Коме ли се то у госте спремамо? </p> <p>— Старим пријатељима. </p> <p>— |
| а ћу ти и ја, са пријатељима, вечерас у госте.{S} Ја сам слушао од људи да си ти добар, ваљан ч |
| мирају, а у авлију Милоша Севића падоше гости.{S} Попа Милоје и Јова Јуришић пошли с Алексом да |
| ар да се умије.{S} Устадоше и старији и гости, а Мара им приђе с водом и убрусом, те стаде поли |
| <p>— А је ли?...{S} Да ниси имао каквих гостију ово дана? </p> <p>— Нисам. </p> <p>— Да ти нису |
| Та... добро је... </p> <p>— Нада ли се гостима?...{S} Спрема ли вечеру?...{S} Младен махну рук |
| Бог добро дао! </p> <p>— Радујеш ли се гостима? — пита поп Милоје. </p> <p>— Добрим свакад!{S} |
| </p> <p>— Шта? </p> <p>— Надаш ли се ти гостима?...{S} Спремаш ли вечеру?...{S} Ми ти се, богме |
| Бог вас чуо! </p> <p>И младеж пође руци гостима.{S} Пошто поседаше и принеше им чутуру с ракијо |
| у, коју уза зид беше прислонио, и стаде готов да пуца на њих. </p> <p>— Стој! — рече му Зека. — |
| Хвала ти!{S} Него... још мој план није готов! </p> <p>— Шта још мислиш?!... </p> <p>— Шта мисл |
| куд него се диже и он, а већ Зеко беше готов и у ватру и у воду са Станком.{S} Поздравише се с |
| поче причати све до ситница.{S} Кад би готов, харамбаша рече: </p> <p>— Право ми је!{S} Све је |
| Молеру.{S} Војводе су ћутале.{S} Кад би готов, пружи писмо Ногићу. </p> <p>— Ево, носи!{S} Пред |
| к ти је што и зец: нанишани, опали — он готов!...{S} Не знам шта ми је те сав стрепим.{S} Проћи |
| у Турци!... </p> <p>Распоред је био већ готов.{S} Први низ заузеше Чупићеви људи.{S} Ваљевци и |
| {S} Он је иза грма.{S} Нанишани, и онда готова посла...{S} Само да повуче!...” </p> <p>Он поче |
| једну главу.{S} Хтеде пружити пушку, па готова посла!{S} Али се уздржа видећи само једнога. </p |
| вде!...{S} Ходи и ти, бако!...{S} Јесте готови ви тамо?...{S} Добро је!...{S} Дај оне четири по |
| иче одушевљени Заврзан. </p> <p>— Јесте готови? — пита харамбаша. </p> <p>— Јесмо. </p> <p>— Он |
| потицала ватру око лонца у ком се ручак готовио, кад Јелица пређе праг њихов и рече: </p> <p>— |
| Маринко је прихвати с највећом поштом, готово онако како у цркви прихвата свету навору. </p> < |
| он је неће просити!... </p> <p>— Па... готово, вала... </p> <p>— Шта готово? </p> <p>— И не тр |
| ој се учинише као људи осим света...{S} Готово и она, заједно с Јелицом, да поверује да ону кра |
| је освртао један дан као и други...{S} Готово извећао од туге, више се није ни обраћао људима. |
| p>Заврзан осети нешто тешко на души.{S} Готово се застиде што брбља тако с људима којима смрт н |
| мешао коњски врисак... </p> <p>— Је л̓ готово? — викну старојко. </p> <p>— Готово! — одговориш |
| е Турчин!{S} Ето, реци и сам! </p> <p>— Готово, вала... — потврди Иван. </p> <p>— Зар није он н |
| Одераћу га жива као јарца!... </p> <p>— Готово, вала! — рече Иван. — Али ја ти велим да од њега |
| <p>Пред њима се појави Зека. </p> <p>— Готово? — упита. </p> <p>— Све! — одговори Заврзан. — И |
| не.{S} У нас свега понестаје. </p> <p>— Готово, право вели... — чуло се како избија из жагора. |
| л̓ готово? — викну старојко. </p> <p>— Готово! — одговорише му. </p> <p>— Полази! </p> <p>Опре |
| ако, и не знајући шта говори: </p> <p>— Готово... </p> <p>И би му криво што борба престаде, јер |
| вио? </p> <p>— Крстивој је тамо...{S} А готово, вала, неће куће ни требати.{S} Наредио сам му г |
| луша све, је л̓, Сурепе? </p> <p>— Дева готово има право!...{S} Много ми дробиш!... </p> <p>— М |
| чин и упиљи у Ивана. </p> <p>— Па, вала готово сви!{S} Ето, и ја сам ти се противио. </p> <p>— |
| анин. — Да није због пушке и барута, па готово боља ова хладовина!... </p> <p>Војводе изиђоше и |
| p>— Па... готово, вала... </p> <p>— Шта готово? </p> <p>— И не треба му! </p> <p>— Њему не треб |
| це! — рече Зека. </p> <p>— Тамо има све готово.{S} Требаће само боље покрити.{S} А Војко ће то |
| ди и ти мало прилези док печење не буде готово. </p> <p>Ногић се спусти крај другова и заспа ка |
| {S} И није га дуго чекао.{S} Милош дође готово одмах по доласку његовом. </p> <p>После поздрава |
| ехотице одгурну његову руку, одгурну је готово бесно... </p> <p>— Шта ти је? — упита је Станко. |
| ан тим именом. </p> <p>Уосталом, то име готово и доликује.{S} Село је са свију страна опкољено, |
| овај меки матерински глас и ово тепање готово потресоше Јелицу скроз, њена срдња попусти, срце |
| ао му је све што рекне. </p> <p>Иван се готово раздрага: </p> <p>„Ето, што је човек — мислио је |
| ” </p> <p>Он поче дрхтати.{S} Плашио се готово од свакога пања. </p> <p>И стаде гонити коња да |
| аже главу и уздахну... </p> <p>Ивану се готово сажали...{S} Помисли: заиста му је тешко...{S} И |
| ше. </p> <p>— Како му је то име! — рече готово гласно Заврзан. </p> <p>— Тако су ме звали откад |
| осврте. </p> <p>— А... дошла си? — рече готово мирно.{S} Она не одговори ништа. </p> <p>— Ама, |
| он. </p> <p>И док длан о длан, све беше готово. </p> <p>— Дево! — викну Станко. </p> <p>Али Дев |
| бити његова. </p> <p>То га запрепасти и готово поколеба...{S} Зар да се одрекне Јелице?{S} Па к |
| Јест, најбоље да идем кући... </p> <p>И готово се реши. </p> <p>Али му проструја кроз главу: </ |
| вакоме од чељади понешто.{S} Кад све би готово, онда попа рече: </p> <p>— Сад се пољубите! </p> |
| свећом тражиш!...{S} Маро!...{S} Је ли готово? </p> <p>— Јесте, тајо! — одговори снаха. </p> < |
| ај шапат.{S} То га мало разведри.{S} Он готово гласно говораше са собом: </p> <p>— Ја сам био д |
| <p>— Овде нисам сигуран! — говораше он готово гласно. — Одавде морам ићи, јер ко зна да и он н |
| баша.{S} И док длан о длан, све је било готово. </p> <p>— Дево! </p> <p>— Чујем, Срећко. </p> < |
| и кроз густо лишће.{S} Плавило небесно готово побледело од његовог сјаја...{S} Издалека је доп |
| и постојати... — рече Милош, а зуби му готово зацвокотали. </p> <p>— Ама, сједи човјече! </p> |
| ручка! — рече он. — Скувао сам ти мало гра с рибом.{S} Ја знам да ти то волиш. </p> <p>Па метн |
| туђи људи, људи грабљиви, лакоми, који грабе само за себе, који не воде бриге ни о чему доли с |
| т и поп и кмет као неки туђи људи, људи грабљиви, лакоми, који грабе само за себе, који не воде |
| А над разбојиштем почеше шестарити тице грабљивице... </p> </div> <div type="chapter" xml:id="S |
| , а Турке су остављали да их једу птице грабљивице. </p> <p>Плугови почеше рђати, али се тим ви |
| ницаху са свију страна, као печурке.{S} Град шабачки и поља око Шапца беху притиснута војском.. |
| ућа Алексића — све оде!...{S} Као да је град потро...{S} И сад јадају и кукају.{S} Нико живи не |
| их. </p> <p>— Ово није шарампов, ово је град! — рече Катић. </p> <p>— Што сам мислио, урадио са |
| ју пашу београдскога, заузму београдски град и науме завладати Србијом, која се тада звала „Бео |
| чувати... </p> <p>И подигоше шанац као град, шанац који и дан-дањи стоји, и који ће још дуго и |
| у наш град, јер ово није шарампов, већ град!...{S} Пази!... </p> <p>Турци се све више ближише. |
| а, а он одмах нокат у ледину, па беж̓ у град!...{S} Да ми је овако ударити на каквог иђита!... |
| ном? — цикну он. </p> <p>— Побегао је у град.{S} Од тог доба нигде га нема, као да је у земљу п |
| ? </p> <p>— Па? </p> <p>— Онда јавити у град да се спреми војска да их помлатимо. </p> <p>— А х |
| ајгневније.{S} Јутрос је Лазар отишао у град да доведе војске, да ти на кућу нападну.{S} Кућу ћ |
| рече Заврзан. </p> <p>— Ја бих отишао у град! — рече Станко. </p> <p>— И ми смо хтели, али не д |
| е ручице превртаху мајку земљу и дизаху град који ће им главе чувати... </p> <p>И подигоше шана |
| че!...{S} Не, он не може лако ући у наш град, јер ово није шарампов, већ град!...{S} Пази!... < |
| ане. </p> <p>— Одакле ти?! </p> <p>— Из града. </p> <p>— Ти га познајеш? — упита Кара-Ђорђе Чуп |
| </p> <p>— И не треба... — рече Крушка, градећи се хладан, иако му образе обузимаше црвен... — |
| Маринко. </p> <p>— А коју? — упита Иван градећи се да не зна. </p> <p>— Ех, да ли знаш коју? — |
| ости што његова нејака четица такав лом гради.{S} Заврзан је правио шале и са живим и са мртвим |
| . </p> <p>Коло, весело коло, велико као градина, повија се као пламен на ветру: то овамо, то он |
| елост развеселила је све.{S} Заврзан је градио такве шале да се морало бежати... </p> <p>Ноћ се |
| >— То нећу!{S} Зар ти, који толика чуда градиш, ниси ваљан старешина?{S} И, после, шта ми је то |
| нда ћемо лугом до Шапца; а кад будемо у граду, бар ће нам се рећи да смо јунаци!... </p> <p>Одр |
| их извида поштопото.{S} Баба Стоја само грађаше мелеме, а Петра, Јелица и чељад из куће Станков |
| клопити главу од кише и зла времена.{S} Грађене су овако: ударе се четири сојира (дирека) у чет |
| Отпочеше јуначке игре...{S} Наста права граја: надскачу се Станко и Зека.{S} Али им се срца раз |
| на нас заједно с Турцима!... </p> <p>Та граја пробуди рањенике.{S} Станко отвори очи и погледа |
| анко се хипну и прескочи нож... </p> <p>Гракнуше са свију страна као да добише нов живот...{S} |
| ње.{S} Он прену.{S} Прену и Заврзан.{S} Грактање се зачу опет. </p> <p>— Одговори! — рече он За |
| о гавран гракће?... </p> <p>Он чу збиља грактање из дубине дубраве.{S} Погледа око себе: све бе |
| оно прави гавран? — упита стрепећи, јер грактање гавранова не слути ништа добро. </p> <p>— Није |
| у његов живот... </p> <p>Наједаред зачу грактање.{S} Он прену.{S} Прену и Заврзан.{S} Грактање |
| еленој трави, Дева виде да им је својим грактањем прекинуо какву лепу шалу Заврзанову.{S} Кад г |
| о он беше. — Зар не чујеш колико гавран гракће?... </p> <p>Он чу збиља грактање из дубине дубра |
| добро. </p> <p>— Није. </p> <p>— Ја, ко гракће? </p> <p>— Пријатељ...{S} Јавља да се спрема пот |
| одмицао.{S} Повио се по коњу да га која грана не би закачила и свалила...{S} А коњ га је носио. |
| И кренуше се.{S} Кишне капи са оголелих грана падаху на њихово руво.{S} Крушка је тешио Лазара: |
| {S} Твоја ће се брада мрсити на голијем гранама првог дрвета!...{S} Објесићу те, нека се припов |
| га беси гоне... </p> <p>Чуо је да пуца гране за њим, па му се учини да га неко вија.{S} Беше з |
| p>Напољу тужно јауче ветар кроз оголеле гране и киша сипи...{S} А помрчина као у паклу.{S} По т |
| <p>Зека, онако висок, диже га сасвим до гране.{S} И Станко привеза појас за грану... </p> <p>— |
| до Саве, дакле дуж реке Дрине, која је граница између Босне и Србије. </p> <p>Дрина је бесна, |
| имбаша, коме су предати људи што чувају границу.{S} Зека стаде купити под своју заставу све што |
| ти старешине, које ће му чувати дринску границу. </p> <p>На Мишару те исте, 1806. године, нађош |
| уза се уз дрво, па се спусти ближе оном граном.{S} Цупну два-трипут ногом да види је ли довољно |
| до гране.{S} И Станко привеза појас за грану... </p> <p>— Сад пуштај!... — рече он. </p> <p>Пу |
| е, узе Маринка, диже га и обеси о једну грану... „Сад види — рече му — шта ћу од твога Крушке у |
| алеко.{S} Ишао је замишљен стазом; суве гранчице пуцкаху му под ногама, а опало лишће шушташе. |
| угом.{S} Под ногама његовим пуцаху суве гранчице и шушташе опало лишће, а он се задубио у мисли |
| соко.{S} Све до саме круне нема ниједне гранчице. </p> <p>Станко приђе дрвету, пљуну у длане и |
| Кад се успуза до круне, он одломи једну гранчицу, метну је у зубе, па се спусти на земљу... </p |
| — рече он кад му Станко пружи одломљену гранчицу — то је све добро...{S} Ама како ти пушком гађ |
| </p> <p>Шумом је одјекивао пуцањ сувога грања... </p> </div> <div type="chapter" xml:id="SRP189 |
| /> <p>Ветрић је шушкао зеленим лишћем, грање је пуцкарало под ногама, тице су певале поздравља |
| се они ватри, која поче пробијати кроз грање...{S} Кад угледаше јасан пламен, Крушка се продер |
| На неколико корака пред њим поче пуцати грање, као да неко иде.{S} Он диже главу и виде пред со |
| ваки се предаде својим мислима.{S} Суво грање пуцало је под ногама њиховим.{S} Овде-онде зашушт |
| тајац...{S} Само се чуло како пуца суво грање у чести... </p> <p>Неколико тренутака потраја мрт |
| <p>И наста тајац.{S} Чуло се само суво грање како пуца под ногама. </p> <p>Наједаред Станко ди |
| веднички. </p> <p>— Овамо ти!{S} Дај то грање овамо...{S} Хајде ви, идите и дотерајте сламе!... |
| ео само њу, њену дугу, смеђу косу, њене грахорасте очи, њено румено лице...{S} Она му је била с |
| ..{S} Овако хладовина, па млатиш као по граху!...{S} Кад се сврши битка, умијеш се као после вр |
| вазда ишао погурен, те је изгледао мало грбав. </p> <p>Чудан беше то човек.{S} Он је био... вод |
| учиниш, јер немој, знаш, да ти се ја на грбачу попнем! </p> <p>— Не браним... — рече Јова и сле |
| е, кад му за то дође плата, а он савије грбачу као ђерам!... </p> <p>— Мислиш Лазара?... </p> < |
| по Чупићевом плану почеше копати шанац, грдан шанац, који се протезаше из Засавице у Саву. </p> |
| е ово окршај!... </p> <p>И заиста, беше грдан окршај.{S} Турци не могоше лако прежалити што им |
| ом није могао маћи...{S} Само је осећао грдан бол под гркљаном... </p> <p>Једва га повратише и |
| је све Крушка!...{S} Онај Крушка што га грде наш поп и кмет — људи што су оматорили па излапили |
| S} Оно, истина, Иван Миражџић ме свакад грди, назива ме турском улизицом и свакојаким именицама |
| !... — насмеја се Заврзан. </p> <p>— Не грди ми њега!...{S} Он је јунак на своју руку!... — реч |
| <p>— Нана ми се свакад смеје, али ме не грди...{S} Ја сваком наденем име...{S} И не дам ниједно |
| </p> <p>— Немој ти грдити! </p> <p>— Не грдим, иако би требало да те грдим.{S} Зар онај ваш мед |
| p> <p>— Не грдим, иако би требало да те грдим.{S} Зар онај ваш медоња, онај Крушка, хоће да вас |
| у ма шта заискао, дао би.{S} Да си кога грдио — он би га бранио.{S} Да си рекао да има рђавих љ |
| те мучио? </p> <p>— Није. </p> <p>— Ни грдио? </p> <p>— Ни грдио. </p> <p>— Хвала му!...{S} Да |
| Није. </p> <p>— Ни грдио? </p> <p>— Ни грдио. </p> <p>— Хвала му!...{S} Да то није учинио, бог |
| /p> <p>Поп се љутну: </p> <p>— Немој ти грдити! </p> <p>— Не грдим, иако би требало да те грдим |
| ону својим миомиром... </p> <p>Што више грдише Станка у кући њеној, она га је све више волела.{ |
| „палио” само онај кога је снашла каква грдна несрећа, као кад му умре син, и тако даље.. </p> |
| али га нешто привезало за земљу и нека грдна, хладна ручурда обви му се око врата, као змија, |
| ко се препе на бедем и погледа. </p> <p>Грдна људина, обријана чела, раздрљених, чупавих груди, |
| аљајте на ватру! — заповеди он. </p> <p>Грдна једна клада беше недалеко од њих.{S} Хајдуци јој |
| е плове попречке, па изгледају као неке грдне тичурине са раширеним крилима... </p> <p>Наоружан |
| bSection" /> <p>Пропишта црна земља под грдним теретом...{S} Турски буљуци ницаху са свију стра |
| , снахо? — упита Јелицу, која иђаше под грдним теретом једног стуба као делија. </p> <p>— Ја са |
| ваки даљи разговор о тој ствари; али се грдно преварио.{S} Јер Маринко је као тврдоуст коњ: кад |
| је седео у хану крај огњишта.{S} Он се грдно замислио.{S} Кроз главу му пролетаху разне мисли. |
| загледа се у воду...{S} Риба!...{S} Ја грдног сома што зарони!...{S} Стоји колико човек!... </ |
| тани, рано! — рече. </p> <p>Да је осула грдњу на Јелицу, да је клела, да је и руку дигла, она б |
| како је...{S} Сликао им је ствар много грђе, јер му се и самом тако чинило.{S} Младен и Круна |
| ко... </p> <p>Он је слушао тај глас, то гребање, као да то бог шаље разговора усамљеној души ње |
| у каљу и стаде ослушкивати...{S} Јесте, гребе!...{S} Али то тако опрезно, полако... </p> <p>Он |
| да нешто гребе у зиду према њему...{S} Гребе као миш.{S} Он прегази ону каљу и стаде ослушкива |
| </p> <p>Други пут му се учини да нешто гребе у зиду према њему...{S} Гребе као миш.{S} Он прег |
| њају у збегове.{S} И опет оживе Дренова Греда. </p> <p>А опустеше лепа села.{S} Они мали кућерц |
| Раденковића био је трећи даник Дренова Греда. </p> <p>Сва та места беху обрасла густом шумом, |
| нека она очува и нејач! </p> <p>Дренова Греда била је склониште.{S} У том густом, шумском склоп |
| у очеву собу.{S} Осети мирис босиока за гредама.{S} Отац је стајао крај кревета и гледао у авли |
| по селима па причај како је на Дреновој Греди даник хајдучки. </p> <p>— Добро. </p> <p>— Јоване |
| е као цареви, иако вечераше на Дреновој Греди. </p> <p>— Марице, — рече Ногић жени — узми поњав |
| и пође да корачи...{S} Глава му удари у греду, раме у зид, а ноге опет почеше утањати у блато.. |
| <p>— И одмах, сутра, ето га на Дренову Греду да вас обиђе... </p> <p>Жене понудише Деву ракијо |
| десетину, па се крете с њима на Дренову Греду... </p> <milestone unit="subSection" /> <p>Али не |
| не колико ти треба, па отиди на Дренову Греду.{S} Ја желим да ми тако наградиш колебе као ове о |
| о можеш понети, па се склони на Дренову Греду, код Раденковића.{S} Тамо је густа шума, а и Сава |
| крену са Станком и Заврзаном на Дренову Греду да их вида... </p> </div> <div type="chapter" xml |
| харамбаша вратио с дружином на Дренову Греду, дочека га Ногић врло весело. </p> <p>— Добро дош |
| {S} Ногићу, .....{S} Води их на Дренову Греду и тамо нас чекај...{S} Ако сутра до подне не буде |
| S} Дан је био леп.{S} Сунце је пријатно грејало.{S} Жуто, увело лишће падаше као паперак са дрв |
| Тако ми оног небеског свештила што нас греје, и тако ми овог часног знамења!... </p> <p>И прек |
| /p> <p>Људи се прибили око ватре, те се греју и суше у исти мах.{S} Од силне влаге и назеба сви |
| сети!...{S} Па да га више заболе његови греси него муке којима бих га мучио!...{S} Његова рођен |
| /p> <p>— Нисам паметнија.{S} Али, нано, грех је бацити кривицу на човека који није крив! </p> < |
| ченик да се нисам осветио!... </p> <p>— Грех јесте — говораше стари свештеник. — Па опет, ко му |
| анић онде, уза ме, рече Поповићу: „Вала грех нам на душу што обедисмо права здрава човека!” </p |
| копати? </p> <p>— Али ко би могао такав грех учинити? </p> <p>— Ја знам, нано. </p> <p>— Ко? </ |
| уди смо, па грешимо.{S} Од праоца нашег грех нам је остао.{S} И ми се огрешисмо о тебе.{S} Али |
| аву.{S} Сад тек беше му јасно колики је грех учинио; сад је тек потпуно осетио колико је велика |
| ободно убије!{S} Ја ћу на небу искајати грех његов...{S} И пре ће му опростити бог да ме убије |
| узме Јелицу.{S} А у Станковим очима тај грех беше већи од сваког другог греха...{S} Да му је Ла |
| енити. </p> <p>Пошто се то сматрало као грех и никако се није могло допустити, то рекну џину да |
| који не учинише никад ништа што би био грех пред богом, а стид пред светом.{S} Простодушан, бл |
| ам је Господ дао савест, па кад увидимо грех свој, ми се покајемо...{S} Огрешисмо душу о тебе, |
| е као неки стид.{S} Он је осећао да има греха на души, али је хтео да то сам пред собом оправда |
| има тај грех беше већи од сваког другог греха...{S} Да му је Лазар не знам какву пакост учинио, |
| ерчин пљунуло, ови окаљени грешници без греха — свакога јутра и вечери подизаху своје смежуране |
| ко да остави Лазара?{S} Зар да не казни греха његовог?...{S} И зар неће Лазар — ако у животу ос |
| Пошто прочита молитву, он га припита за грехе. </p> <p>— А грешан сам, оче!... — Знано — незнан |
| словен и ти Станко, сине мој!...{S} Све грехе твоје примам ја на своју стару душу!... </p> <p>И |
| што ће она ни крива ни дужна испаштати грехе његове.{S} Напреже снагу па рече: </p> <p>— Станк |
| амучио, мој попо, мука!...{S} И ако, са грехова мојих, душа моја буде у паклу мучена, ја мислим |
| ство... </p> <p>А живети се мора!...{S} Грехота је кидисати своме животу; то бог никад не опраш |
| пукне!{S} Али добро да ми гађате!...{S} Грехота је да куршум џабе оде!...{S} Којекуде... он је |
| попо, да бих умро као хришћанин!...{S} Грехота би било поживети седамдесет шест година, поживе |
| ! </p> <p>— Јест.{S} Јунака треба...{S} Грехота би било оставити му тело незакопано... </p> <p> |
| оборимо једну ватру, онда за ножеве.{S} Грехота је трошити барут без потребе.{S} Сад сваки на с |
| з седла!...{S} Упустити онаку прилику — грехота је! </p> <p>Лазару већ набрекле жиле на слепим |
| са мртвим.{S} Иванко му рече: </p> <p>— Грехота је подсмевати се мртвацу!... </p> <p>— А шта см |
| Слушај!{S} Чуј мајку кад моли!...{S} А грехота је мајку не послушати!...{S} Јело!...{S} Рано!. |
| е последњем часу, опет је то мало према греху који си ти учинио! </p> <p>Иван завеза.{S} Он је |
| ву, он га припита за грехе. </p> <p>— А грешан сам, оче!... — Знано — незнано, тек сам опет сва |
| и срде на месту...{S} Ја верујем да сам грешан, али бих био већи мученик да се нисам осветио!.. |
| Знано — незнано, тек сам опет свакојако грешан, јер по грешној земљи ходим.{S} Ја се молим Госп |
| храна, а ви опростите мајци, јер мајка греши само из љубави... </p> <p>Онда окрете главу зиду. |
| м...” </p> <p>— Иване! — рече поп. — Не греши душе!... </p> <p>— Ама, попо, бога ми!... </p> <p |
| е знам откуд он то све зна!...{S} Да не греши он душу?...{S} Ја бих рекао да је свему крив онај |
| ло згрешио... шта ћеш?...{S} И свети су грешили... </p> <p>Алекса сену оком. </p> <p>— Он није |
| . </p> <p>— Не смеј се!{S} Људи смо, па грешимо.{S} Од данас ме неће нико вући за нос!...{S} Не |
| би у оба образа. </p> <p>— Људи смо, па грешимо.{S} Од праоца нашег грех нам је остао.{S} И ми |
| <p>Алекса сену оком. </p> <p>— Он није грешио! — рече оштро. </p> <p>— Јесте! — рече Маринко. |
| ао своје дете!...{S} Немој!...{S} Нашој грешити душе о неопојан гроб и о свог најбољег друга!.. |
| створени некако друкчије.{S} И ево, ја, грешни слуга олтара божјег, ја ти кажем: није добро што |
| жу да си грешник, земаљска правда и ми, грешни људи, велимо ти: „Ко се не освети, тај се не пос |
| јунацима...{S} Ћути Засавица као стари грешник од кога не можеш речце ишчупати; и њени вивци к |
| !...{S} Иако божански закони кажу да си грешник, земаљска правда и ми, грешни људи, велимо ти: |
| се на седи перчин пљунуло, ови окаљени грешници без греха — свакога јутра и вечери подизаху св |
| , тек сам опет свакојако грешан, јер по грешној земљи ходим.{S} Ја се молим Господу да ми опрос |
| } Докопао зубима своју десну руку па је гризе, а не осећа бола...{S} Оне „зле” сузе ударише му |
| ђе, ја слажем, па онда спавам мирно, не гризе ме ништа... </p> <p>— Па причај нам... како? </p> |
| опалио пиштољ... </p> <p>Савест га није гризла...{S} Штавише, осећао је и нешто осветничког зад |
| еца воле, нека се и узму.{S} Нема већег гријеха него раставити мило и драго!...{S} То мораш учи |
| ш?{S} Иван је ћутао.{S} Њега опет стаде гристи савест.{S} Кад виде Маринко да Иван неће да каже |
| Сад пази!...{S} Јер кад те стане савест гристи, онда ти не помаже не само Крушка него ни буљуци |
| ходати преко собе.{S} Подавио браду, па грицка, види се: нешто крупно мисли.{S} Најзад рече: </ |
| се пружи по трави, па слушаше како коњ грицка, и то га уљушка. </p> <p>Заспао је... </p> <p>А |
| Лазо је добро дијете.{S} Он њу воли.{S} Грјехота је раставити оне што се воле!...{S} А... најпо |
| ајдук, горско зверче, који ће ти пушком гркљан извадити, као што је Сали-аги!{S} Него, драги мо |
| осети како му се то оштро гвожђе зари у гркљан... </p> <p>Дрекну што га глава доноси, па се сру |
| маћи...{S} Само је осећао грдан бол под гркљаном... </p> <p>Једва га повратише и дигоше, али је |
| дујми — не би ваљало да је тиква ширега грла. </p> <p>— Не знам, то мој Лазар ујдурисао.{S} Он |
| И заседоше.{S} Принеше им тиквицу тесна грла. </p> <p>Него, да рекнем коју и о томе како су пил |
| шка опаса оружје, пандури, наоружани до грла, очекиваху заповести. </p> <p>— Полази! — заповеди |
| ко, Заврзан, Јован, Јовица... све се то грлило и љубило с Девом...{S} Овај човек као да их зада |
| апрепасташе се...{S} На врата посукљаше грлићи од пушака. </p> <p>Један тренут постоја тако, па |
| та и љубећи га... </p> <p>И љубише се и грлише се... </p> <p>Она мала дечица обиснула око паса |
| >Али нека нелагодност притисла му тело, грло му се сушило...{S} Он узе тикву, просу воду из ње |
| е... </p> <p>Осећао је глад и жеђ...{S} Грло му се сушило...{S} Али он беше још свестан, још си |
| ице... </p> <p>Осећао је зиму и жеђ.{S} Грло му се осушило, а он не имаде ни воде.{S} Стаде луп |
| овио!...{S} Шта ћеш?{S} Алекси се стеже грло.{S} Он поче грцати: </p> <p>— Оче!... једно ми уну |
| шта имао — а ракија тиквицом, којој је грло тако тесно да једва кап прође.{S} Требало је човек |
| рече и затвори врата. </p> <p>Горило је грло Алексино од оне слане рибе и пасуља.{S} Као да је |
| м од Крушке! </p> <p>И задену јатаган у грло...{S} Млаз криви шикну...{S} Нож се зари још дубља |
| му ороси лице...{S} И капи се слеваху у грло његово...{S} И те капи појише га, хладише, и као б |
| ћеш ми речце измамити!...{S} Та квасићу грло својом рођеном пљувачком, а нећу ти речи казати!.. |
| .{S} Осећао је хладно, оштро гвожђе под грлом својим, па је хтео од свега тога побећи... </p> < |
| ни се сузе слеваху, па се састајаху под грлом... </p> <p>— Што си то урадио?{S} Ти знаш да ти ј |
| .. </p> <p>Наједанпут, пуче сапињач под грлом Јеличиним...{S} Огрлица клону и баш на дну самога |
| Њихове топле сузе слеваху се под самим грлом, па одатле, као крупне кишне капи, росише им одел |
| ште и миловања док све не запева једним грлом!...{S} Иди, брани нејаке, кад ти је бог дао те мо |
| који је тако дивно стајао на оном пуном грлу девојачком... </p> <p>— Шта ти је ово? — упита он |
| p> <p>Маринко пребледе и реч му заста у грлу.{S} И Крушка стајеше пренеражен, али брзо дође к с |
| ечи проговорити...{S} Стегло га нешто у грлу... </p> <p>— Ето, браћо! — запева Маринко. — За пр |
| беше ту густа шума.{S} Храст до храста, грм до грма, а честе тако густе „да ниси могао гују за |
| угаси...{S} Она прошапута: </p> <p>— За грм, друже!... </p> <p>Била је уверена да је то Станков |
| како? </p> <p>— Лепо.{S} Или станем за грм па видим, или прислоним уво па чујем.{S} Лепих сам |
| ражиш хајдуке...{S} Знаш ли где је Суви грм? </p> <p>— Знам. </p> <p>— Тамо...{S} Из ових стопа |
| ко те је нена родила, успужи се уз овај грм! </p> <p>Стабло је било право као стрела и врло вис |
| ти ћеш сам бити с десне стране... онај грм... тако!...{S} И ти ћеш први пуцати.{S} Чим Турчин |
| рма гледао... </p> <p>И оп показа један грм напрема се. </p> <p>На ђубрету се видеше трагови ко |
| ромне; чак и сенка човечја беше већ као грм...{S} Од Дрине је пиркао свеж поветарац. </p> <p>— |
| те, њих двојица већ беху засела иза два грма. </p> <p>Неки сељаци прођоше, назваше бога Јелици, |
| >— Рад сам им ступити у дружину.{S} Иза грма појави се човек наоружан. </p> <p>— Ходи овамо...{ |
| — рече. </p> <p>Не потраја дуго, а иза грма се указа човек. </p> <p>— Дева — рече Јован. — Шта |
| њему прса у прса!...{S} Ја ћу њега иза грма!...{S} Нишанићу добро, и оборићу га!...{S} Па чове |
| телом... „Њему је лако!...{S} Он је иза грма.{S} Нанишани, и онда готова посла...{S} Само да по |
| а двојица оружаних људи појавише се иза грма... </p> <p>— Водите |