| ија!</p> <p>— Најсретнија?. упита Јова, а срце му се поче стезати. — Зар баш ништа више не би з |
| амо прелетале преко оних сићаних слова, а памет му је опет остајала код онога милог девојчета.. |
| ј часопис забрањен.</p> <p>— Рад свега, а највише рад Светозаревих писама — рече учитељ.</p> <p |
| ћан у дугу дану провлачи се испод њега, а он ништа!{S} Стоји ка’ крава; ни да се макне!{S} Вели |
| о срце, а?.. упита попа и упиљи у њега, а неки несташан осмејак играо му је око усана.</p> <p>О |
| орате, зар јавашио снагом?“ — велим ја, а он се веселник само окрете...{S} Славе ми моје!. ’вол |
| анђео!...{S} И кад дођох код поп Живка, а оно — ето среће!...{S} Право веле; има бога, има судб |
| ш?</p> <p>— А... за то треба препорука, а ја — хвала богу — немам тамо (она показа руком на Бео |
| своје плетење, које је донела у рукама, а он гледаше њену меку, плаву косу и бели врат; очи му |
| лачити...{S} Крв му је кипела у жилама, а срде лупало нагло и бурно...</p> <p>Обуче се, изађе у |
| ..</p> <p>Јова се рукова с њим и свима, а Мара их изљуби у руку.</p> <p>— Сад сам расположен!.. |
| Ти се тек упозн’о и запазио са људима, а они опет даље...</p> <p>— Па ако!...{S} Спремајући се |
| мари!.{S} То је још препорука ако зна, а не може бити да не зна...</p> <p>Пошто попуши цигару, |
| ми.{S} Отаџбина ће вам бити благодарна, а ја узимам на се да наградим ваш труд...{S} Признање т |
| а...{S} А ја идем из шуме, а кола пуна, а вагаши!...{S} Пфи!... мука!...{S} Када би баш овде уз |
| ује.{S} Једна од жена прихвати му коња, а једна га позва у кућу.</p> <p>У ходнику се сусрете с |
| му?</p> <p>— Знаш, прича то мени попа, а ја се скаменио...{S} Зар и то може бити?...</p> <p>— |
| лавујеве; из села се чујаше лавеж паса, а са друма клопарање кола и свирала...</p> <p>Сан му не |
| ти љубав — она престаје бити детињаста, а Мара је још детињаста...</p> <p>Поста сујеверан!</p> |
| тура.{S} Кад виде да од сна нема ништа, а већ ни саме мисли његове не узбуђиваху га више као шт |
| призна: <pb n="22" /> да не зна ништа, а увидео је да он не зна.{S} Није познавао прилика у ко |
| <pb n="113" /> <p>— Ево ти, учо, свећа, а ево и књига, па бирај.</p> <p>— Добро.</p> <p>— Да за |
| епо; казаће да је плашљивац и кукавица, а он то није; и живот ће свој дати само да га тим имени |
| вај, место да га — ка’ човек — саслуша, а он њему оца и матер и вели: „ако сад с места не одеш |
| ...</p> <p>— Та ако ни рад чега другог, а оно бар угледа ради треба: да су нам бар зграде, које |
| и ћеш знати за чичу!{S} Скикнућеш овде, а ланућеш тамо негде око Врање!.</p> <p>Прохода још мал |
| е њене њу просим.{S} Сви се тек згледе, а ја рекнем: „Госпођо!...{S} Ово вам стављам на располо |
| ожанственој љубави; она му још не дође, а он осећаше потребу: да вешто преко свега воли...</p> |
| у очи.{S} Лака румен облила јој образе, а оне плаве очи светлише се од узбуђења.</p> <p>Све бих |
| будила.... <pb n="174" /> Пита шта је, а ја је залагујем: да не могу да спавам од бува....</p> |
| два копља.{S} Он скочи, сети се где је, а где би требао да буде.{S} Гњев му је кипео у грудма.{ |
| ?{S} Он је данас министар — сутра није, а човек остаје до века!..</p> <p>— Тако је!</p> <p>— Да |
| нема!...{S} Подер’о би гвоздене опанке, а не би га наш’о у овом народу!</p> <p>— Усрећите се по |
| ат — сама вода...{S} А ја идем из шуме, а кола пуна, а вагаши!...{S} Пфи!... мука!...{S} Када б |
| >Попа отвори једну свеску и загледа се, а учитељ поче полугласно ћукорити и лупкати прстима по |
| ка остати такав као сад; — оженићеш се, а где двоје дише, треће се пише, па...</p> <p>Учитељ уз |
| и њу: јесте ли вољни, ви да ми је дате, а она да пође за ме?{S} Ако сте вољни да знам...{S} Ово |
| Да ми је да видим шта ћу за упис деце, а, онако, можемо.</p> <p>— Децу ћемо писати у понедељни |
| ђаволак улег’о у твоје учитељско срце, а?.. упита попа и упиљи у њега, а неки несташан осмејак |
| који ће гледати да живе са наше грбаче, а више пишта!?</p> <p>— Као што видиш!</p> <p>— Тешко н |
| као стреја надкриваху опуштени бркови, а он их је једнако грицкао.{S} Очи имађаше зелене а руч |
| > <p>Здрави смо.{S} Поздрављају те сви, а највише</p> <p>твој друг</p> <p>поп Живко“</p> <p>— П |
| од кмета јутрос да си... да сте дошли, а ја брже боље школи.{S} Уз пут мислим: да ли је устао? |
| /> <p>— Лепо.{S} Довече ћеш ми читати, а сад иди и намести твоје ствари.</p> <p>И он оде у сво |
| — није паметно...{S} Може доћи, сести, а тек од једаред, капетан, или писар, или какав пред-а- |
| ареди да се одма купе и дају болесници, а он обећа да ће доћи пред вече опет.{S} И онда оде.</p |
| предњем седишту сеђаше кочијаш, сељак, а на задњем један млад човек, тако од 21 до 22 године, |
| нас.{S} Питам: да ли си пре био учитељ, а они веле: „није; сад је баш свршио учитељску школу.“ |
| S} Ја не могу ни мом срцу да заповедам, а где ли туђем.{S} Све што ја могу, то је ствар по себи |
| , шта ради?...{S} Али ја ништа не знам, а међу тим лудим за тим непознатим створењем!...{S} Да |
| p> <p>Само ускипи крв у жилама његовим, а онај воћњак иђаше око њега.{S} Као да не стоји на зем |
| га ми ћеш марити!{S} Кад се ја наљутим, а ти ме што год питаш, а ја нећу да ти кажем — теби ће |
| Иду из куће у кућу; освићу се са чашом, а тако исто и омркну.</p> <p>Испрва он хтеде школи.</p> |
| S} Поп Живко је био весео и расположен, а што је најглавније гостољубив.{S} Волео је своје гост |
| ниси оставио позив — ако има — па иш’о, а ја бих дошао власти.</p> <p>— А кад би дош’о?</p> <p> |
| Е, збогом пошо!</p> <p>Јевта оде право, а Јова окрену на лево.</p> <p>Јурио је као на крилима.{ |
| . мука!...{S} Када би баш овде уз брдо, а он стаде. „Шта, болан, дорате, зар јавашио снагом?“ — |
| поп Дамњан — Мени не би ништа помогло, а ја би’ почео.{S} Него, ево поп Живка.</p> <p>Поп Живк |
| четком неколико пута своје ново одело, а у себи је говорио:</p> <p>— Нека, вала!{S} Ја мислим, |
| ли сузе, али лека, не знађаше ни једно, а сузе опет не помагаху ништа болесници.</p> <p>— Да ми |
| а ме научила!...{S} Све чисто и уредно, а ти тек дођеш, а ја устанем као старе жене...{S} Је л |
| ио?</p> <p>— Нисам знао да је то важно, а јавио би’ чим сам дозн’о.</p> <p>— А од кад су се поч |
| .{S} Само треба овом свету казати лепо, а што је најглавније посведочити делом!{S} Као год и у |
| ицу — батине.{S} Међутим учио је добро, а кад год је био немиран добијао је свој оброк у батина |
| .{S} Под Живко ступи с њима у разговор, а Јови рече:</p> <p>— Ти можеш са Маром мало прошетати |
| ао.</p> <p>Дани су му пролазили у раду, а вечером је ишао то код попа, то код кмета.</p> <p>Нас |
| ноћу само да је не преда војеном суду, а овај би већ — како он вели — „наредио да је сагору на |
| о.{S} Би ли било добро по једну ракију, а?</p> <p>— Како ти воља, — рече Јова.</p> <p>— Иди, Ма |
| ницу мало доправимо и уредимо за школу, а школу узмемо за судницу.</p> <p>— Врло добро.{S} Само |
| о деца јако јуре иза ране зоре у школу, а пре их ниси мотао ни батином натерати.</p> <p>Учитељ |
| јан да се решава да умре у оном гробљу, а неће да се одрече своје науке — тај је човек у његови |
| је каву попио нареди посао послужитељу, а он узе штап па се крену поп Живку.</p> <p>Ведро је по |
| } Сава уме овако!...</p> <p>Лепо свану, а он се још по кревету претура.{S} Кад виде да од сна н |
| данас!...</p> <p>И чича пође у мејану, а за њим онај народ...</p> <p>Избор је текао мирно.{S} |
| о би кад теча поче причати о каламљењу, а он и о томе зна!...{S} Ја бих радо умрла кад би ми би |
| амо гледам у њега на мом самртном часу, а он мене неће ни да погледи....{S}Отојич са течом разг |
| д се ја наљутим, а ти ме што год питаш, а ја нећу да ти кажем — теби ће бити жао!</p> <p>— Баш |
| {S} Све чисто и уредно, а ти тек дођеш, а ја устанем као старе жене...{S} Је л да ће то бити ди |
| Шта је, човече?</p> <pb n="200" /> <p>- А... ти си Јово?</p> <p>— Ја сам.{S} Шта ти је?..{S} Шт |
| — хоћу, господине, како не би!</p> <p>- А... упамтиће они мене! рече он и шкрипну зубима.</p> < |
| бити!</p> <p>— Бога ми, хоћеш!</p> <p>- А.. ’хоћу баш!..{S} Узећу ја штап, па — ка’ оно кад си |
| , као друштвени, историјски...</p> <p>- А имаш ли ти доста књига?</p> <p>— Имам.</p> <p>- Ала ћ |
| Кмет — ни пет ни девет — него капетану: а овај долази у општину и враћа му по ново печат, те ов |
| атворим прозоре, јер улећу „насјекоме“; а после ложе улетети и каква „вештица“ па ми те давити |
| и одело и положио на постељу да спава; а он би уживао у њеном равномерном подизању груди и у о |
| ећи.{S} Она га поздрављаше по звездама; а кад кући стиже она уђе у собу па се кроз сузе мољаше |
| е и ствари и вамилију на двојим колима; а кад је поселио — после две године — сами’ ствари једв |
| !{S} Ово је моје жене сестричина, Мара; а ово је, мазо моја учитељ Јован Васић.</p> <p>Јован се |
| ој лагано — ал ипак приметно — дрхтале; а срце је лупало нагло и јако да је и он могао чути...< |
| Скидају капе па се преклањају до земље; а ја диг’о главу па не видим ни једног!...{S} Свет овај |
| е ништа узео него по једно мршаво јуне; а међу тим, од сиротиње отимао је и последње кајише сла |
| ма и то ћу дотерати тамо где ви седите; а за то знам требаће пара; није вредно да ви трошите и |
| /> је поштен и пазе га у кући као очи; а ако прикрије — онда тешко њему!..{S} И отац му је так |
| у!..{S} И отац му је тако исто говорио; а њему беше тешко да је, заиста, од свег срца желео да |
| {S} И солујијо човека да га тера у апс; а овај, онда, тамо овамо, па њему седам дуката!...{S} И |
| штеници шта онда остаје простом народу; а то би власт и закони требали да предупреде и кривце н |
| Јевта — ако те сретнем да ти дам писму; а ако те нигде не сретнем, онда да распитам у чаршији и |
| је пустио, он оде те га тужи капетану; а овај, место да га — ка’ човек — саслуша, а он њему оц |
| прста, па он јако суди њему по ’атеру; а мене, и што је — да ти ка’м — и моја земља и... све, |
| та ћу?.. „Први је залогај најслађи“!{S} А „ко се рано ожени и рано руча — никад се не каје“ — в |
| ва.</p> <p>— Тако, по канцеларијама!{S} А што је жуљио клупу 3 године у школи то ништа!...{S} Д |
| > <p>— Вели: нек те бије, право има!{S} А што сам ја иш’о у рат и што имам вод’ на бутини рану: |
| и, попови!{S} Бре платићете ви мени!{S} А ти учо, дечко, и ти ћеш знати за чичу!{S} Скикнућеш о |
| ?</p> <p>— Боже!..{S} Ала ја брбљам!{S} А мајка ми је казала да не ваља да много торочем; и каз |
| ! — рече Јова оштро.</p> <p>- Видим!{S} А где си до сад?</p> <p>— А шта се тебе тиче?</p> <pb n |
| ћеш ти мени заповедати, дроњо један!{S} А?...{S} Што наредим оно бива!</p> <p>— Молим вас, госп |
| ски људи апсе — онда ту нема добра!.{S} А, славе ти, учо, кажи ми што те уапси?</p> <p>— Па збо |
| их људи.{S} Нас има на две стотине!.{S} А и остали не мрзе на нас.</p> <p>— Ја! рек’о је да ће |
| у.</p> <p>— Маро!..{S} Ја те волим!.{S} А ти?...</p> <p>— Само тебе!.. протепа она.</p> <p>— И |
| нашу дружину.</p> <p>— Проказали?!..{S} А ко? упита учитељ изненађен.</p> <p>— Један наш угурсу |
| још дознао сам и ко су та господа!..{S} А попови, попови!{S} Бре платићете ви мени!{S} А ти учо |
| p> <p>— Ја мислим: да нисам дроња!..{S} А после тога, господине капетане, вама ће бити познато, |
| му!..{S} Како га само теча слуша!..{S} А за течу веле даје начитан и способан човек..{S} Да ли |
| </p> <p>— Их!..{S} Образ му његов!..{S} А славе ти, је л за то што си ти њега испис’о у новине? |
| ика девојка и свршила школу и све!..{S} А гле!..</p> <p>Она тек сад примети Јову.</p> <p>— Даље |
| Имам да кажем: да је све гола лаж!..{S} А молим моју духовну власт нека пропита и испита све мо |
| ако си смео, како си смео кажи ми!..{S} А?...</p> <pb n="73" /> <p>Он осећаше тешке болове од у |
| ек сељак; не сме ми имање продати!..{S} А у апс нек тера, апс и јест за људе није за коње!....“ |
| <p>- ‘Вала богу кад си се вратио!..{S} А ја пошо у чаршију.</p> <pb n="165" /> <p>— Ко си ти?< |
| петана као да си му поменуо бога!...{S} А сад?...{S} Слушам само ону двојицу у вароши како гово |
| S} Немам данас баш никаква посла!...{S} А и ти... опрости, брате!... не могу да ти говорим <hi> |
| она и диже главу.</p> <p>— Збиља!...{S} А ја мислим да је лепше у вароши; бар лети, — рече Јова |
| <pb n="94" /> <p>— Не мари ништа!...{S} А где је госпођа? — упита учитељ.</p> <p>— Отишла је пр |
| екрсти.</p> <p>— Валимо те, боже!...{S} А ја!...{S} Право веле: има ’леба и без мотике!...{S} К |
| каке паре!...</p> <p>— Ето, лоле!...{S} А лаже, знам да лаже!... рече капетан.</p> <p>И опет га |
| х!... молим те: помози ми казати!...{S} А на вр’ ми језика!...{S} Аха!{S} Јосип!.{S} Е па он — |
| ет — довуче, јуначки довуче кући!...{S} А ’нако је наметан ка’ иксан!{S} хоћеш на премер у Шаба |
| ти кад те бијем!...{S} Ја, криво!...{S} А што не бијем дората?...{S} За то, што је добар.{S} А |
| постане таст постаћу и ја писар!...{S} А красно је то: бити писар.{S} Виде те да си вредан и о |
| а левчу и лези.{S} Ти си у Шапцу!...{S} А миран ка’ јагње.{S} Онај мој кићан у дугу дану провла |
| шта ће с дукатима!....{S} Кулаш!...{S} А... пос’ ти твој!{S} Не знаш каки је иђит!...{S} Све д |
| и воле га старији и — шта ’хоћеш!...{S} А... славу вам вашу!..{S} Одбијајте ви жмире у канцелар |
| о да се прода и да им падне шака?...{S} А то може бити врло лако.{S} Полицији нису били свети и |
| — Шта је он да за толико не дође?...{S} А њега треба везати па кад га притегне нека му искоче п |
| <pb n="159" /> <p>— А онај допис?...{S} А... (и ту куцну Јову по рамену и насмеја се грохотом) |
| а топи снег, и за сат — сама вода...{S} А ја идем из шуме, а кола пуна, а вагаши!...{S} Пфи!... |
| а сакријем!...{S} Она одмах позна...{S} А после, она мене много воле и мази; никад ме још није |
| ог и гладна и жедна и гола и боса...{S} А да се манем посла кога сам почео — не могу и нећу!</p |
| ва приђе књижници.</p> <p>— Је ли?..{S} А смем ли ја читати романе?</p> <p>— За што не?</p> <p> |
| подине, што ће ти толике каменице?“.{S} А он се само насмеја...{S} Је ли, вере ти, знаш ли ти, |
| .{S} Они вичу: поп увек скупо прода.{S} А прода ја!..{S} Никад добра роба пасти неће.{S} За њу |
| врат, Јова је већ примио начелника.{S} А ви, богме, гледајте сваки у свом крају.</p> <p>— Тако |
| лаве ми моје!. ’волике сузе у очима.{S} А одпр’о све четрима па држи с’онице...{S} Е сажали ми |
| Шта ћу?.{S} Така ми је била околина.{S} А „човек је производ околине.“</p> <pb n="160" /> <p>— |
| плати трн талира комад и — он даде.{S} А коштале га преко мере.{S} Место да је добио он је ште |
| во рођено задовољство — више ничије.{S} А кад је он остао без хлеба други га је спомогао; зар н |
| p> <p>Чаша по чаша — и око засветли.{S} А како неће?{S} Те здравица куму и кумчету, те домаћину |
| ти човека с којим може мисли мењати.{S} А стећи то у селу — то, бога ми, није мала ствар.</p> < |
| нем, али, опет, велим: дај да видим.{S} А, вере ми, вам кажем сам нисам веров’о да ту има истин |
| однећу вам рачун кад се отуд вратим.{S} А сад, браћо, још једаред хвала вам!..{S} Живели!..</p> |
| , боже, ка’ да је међ нама одраст’о.{S} А деца... било им је код <pb n="5" /> њега ка’ у мајчин |
| роваће ми због тога и за све остало.{S} А ти мажи око начелника, он ће те заштити.</p> <pb n="1 |
| м дората?...{S} За то, што је добар.{S} А ит... сто година да живиш — нећеш никада бити ка дора |
| ко сам ја...{S} То је у потесу знаш.{S} А ’вако је Иван...</p> <p>— Који Иван?</p> <p>— Та неки |
| .</p> <p>— „Не знам ’хоћу ли моћи“ ?{S} А што нећеш</p> <p>— Имам посла.</p> <p>— Имаш и код ме |
| д власт наређује! — рече један сељак. — А што се деце тиче — ништа им не би валило!...{S} Да ти |
| ло ми је! мило ми је! — рече капетан. — А одакле је?</p> <p>— Из Б...</p> <p>— Из Б...?</p> <p> |
| изгледало као неко „Дете растављених“ — а оно гле ти сад!..{S} Наша Марушка!...</p> <p>Па шта т |
| ја кисела, или загорела или надимљена — а ја за боју не марим...{S} Код нас знам, неки трпају ш |
| жај, и неће га ни погледати...{S} Или — а њему се баш чинило да се не вара — можда би она и хте |
| <p>— Шта ћу рећи?</p> <p>— Ваља пити — а?</p> <p>— Па да пијемо!</p> <p>— Оћемо ли, људи, даље |
| жао што нисам.</p> <pb n="150" /> <p>— А зар би ти њега смео тући.</p> <p>— Исто онако као што |
| , да нема дела.</p> <pb n="211" /> <p>— А... бога ти, потварање само!..{S} Ништа ти горе није н |
| избор свршаван.</p> <pb n="212" /> <p>— А... нећемо — рече капетан Сава. — Ово је народска ства |
| у а неко викну:</p> <pb n="103" /> <p>— А ту си ти, течо!..{S} Зар тако госте дочекујеш?...</p> |
| о, ти му очита!</p> <pb n="217" /> <p>— А шта ћу дијете!...{S} Гледа смо на образ и поштење, па |
| ле да је Петар.</p> <pb n="167" /> <p>— А лопар му његов!..{S} Ако он не за зна за врљику ћукни |
| чо, да је лепа?</p> <pb n="128" /> <p>— А... разуме се, разуме се.{S} Заруменела се ка’ и ти... |
| Не, господине!</p> <pb n="159" /> <p>— А онај допис?...{S} А... (и ту куцну Јову по рамену и н |
| говорио.</p> <p>— И због тога!</p> <p>— А ко ли му то доказа?</p> <p>— Неки веле да је Петар.</ |
| еба истребити из нашег народа!</p> <p>— А јавићу ја теби из они’ стопа, чин дознам!</p> <p>— И |
| а даску!</p> <p>— А помера ја!</p> <p>— А Милане — рене газда Ђоша — кад сам ја кога посл’ на к |
| дну кућицу, па живи мећу нама!</p> <p>— А.. не!..</p> <p>— Што?</p> <p>— Ја сам се решио да буд |
| нећеш женити?</p> <p>— Никад!</p> <p>— А што?</p> <p>Учитељ ћуташе.</p> <p>Поп се насмеја:</p> |
| капетане, тако ти среће твоје!</p> <p>— А... не бели ти!</p> <p>— А и јесте, вала, оно учитељче |
| попе Луко?</p> <p>— Слажем се!</p> <p>— А ви браћо?</p> <p>- Тако исто.</p> <p>— Нећу ја моћи б |
| гуће?</p> <p>— Са свим могуће!</p> <p>— А ко те тужи?</p> <p>— Илија Кончаревић.</p> <pb n="202 |
| можеш радити на овој врућини!</p> <p>— А морам, брате!{S} Зар и ја не би’ волео лешкарити у ’л |
| оје!</p> <p>— А... не бели ти!</p> <p>— А и јесте, вала, оно учитељче!..{S} Да ми га је у’ватит |
| о жао, ти му не би речи рек’о!</p> <p>— А шта ми је жао, Аксентије? — упита газда Ђоша.</p> <p> |
| тељ чичи.</p> <p>— Ех, болест!</p> <p>— А после болести долази смрт, па бар да је лепа, него се |
| > <p>— Бо’ме тај помера даску!</p> <p>— А помера ја!</p> <p>— А Милане — рене газда Ђоша — кад |
| </p> <p>— Да бог да у здрављу!</p> <p>— А има ли ко тамо примити ствари? — упита учитељ кмета.< |
| Та једна улизица, бога ти!...</p> <p>— А ко ти је казао?</p> <p>— Поп Лука.{S} Баш се јутрос с |
| им кријући, после ћу јавно!...</p> <p>— А ако те отпусте из службе?</p> <p>— Мислим да неће.{S} |
| неко од нас бити капетанов?...</p> <p>— А... то нећемо!</p> <p>— Не велим ја да то буде прави ш |
| сте, господине, ја сам из Б...</p> <p>— А је ли теби што год познато, да се неки у вашој механи |
| а срце његово дићи у облаке...</p> <p>— А, Марушко, ти си!..{S} Гле ти ње!..{S} Читава девојка! |
| ећ дижу глас свој против ње...</p> <p>— А... знам — пресече га она — то су социјалисте...{S} Чи |
| што; али њој би врло тешко...</p> <p>— А за што мораш?{S} Распуст школски, ожењен ниси — не че |
| ови.</p> <p>— Нико! рече Јова.</p> <p>— А после тога, чим ти будеш изабран и сам ће капетан то |
| ас’о попа.{S} Није то за њега.</p> <p>— А зашто?</p> <pb n="214" /> <p>— Он нек гледа његову цр |
| .</p> <p>— Тако је, вели Ђока.</p> <p>— А опет вама, господине, неће бити џаба.{S} Ја сам донео |
| чанак рече:</p> <p>— Нагазила.</p> <p>— А ко ли јој баци чини на пут, по богу сестро?! — упита |
| завршетку је се баш и светила.</p> <p>— А... сад је жалиш!..{S} Сад је жалиш!...{S} Бре да знам |
| писао против њега по новинама.</p> <p>— А мени кажу да је и због тога, што си ти сазив’о зимус |
| ће, која беше цвећем засађена.</p> <p>— А...{S} Јово!..{S} Фењер!{S} Фењер!.. викну попа кад га |
| чо, тако наљутио? — упита она.</p> <p>— А... ништа, дијете.{S} Де, пиј учитељу.</p> <p>— Попише |
| p>— Покиснуће сено — рече она.</p> <p>— А... то јест.</p> <p>— Како је леп изглед одавде! — реч |
| } За то је мене и посл’о попа.</p> <p>— А где је попа?</p> <p>— Он оста код чколе.</p> <p>— Мор |
| сте, господине, одговори Пера.</p> <p>— А знаш ли који су?</p> <p>— Неке знам.</p> <pb n="86" / |
| ви ближе, па смешећи се упита.</p> <p>— А бога вам господине: стоји ли ово у истини што ми капе |
| о моје“!...{S} И ја кажем све.</p> <p>— А она? — упита Јова.</p> <p>— Ништа узе ме само за руку |
| е може отрпети да га не уједе.</p> <p>— А... ја ћу на дужност.</p> <p>— Капетани јако немају ’в |
| ..{S} Онда се од једаред трже.</p> <p>— А књиге?</p> <p>— Ето их! — рече он.</p> <pb n="189" /> |
| {S} Само нешто још не достаје.</p> <p>— А шта, учо?</p> <p>— Треба учионицу патосати треницом; |
| ко те не тужи! рече Аксентије.</p> <p>— А тужио од велики’ краста да бог да!...{S} Нека тужи!.. |
| рају дућане па одоше у мејане.</p> <p>— А шта раде њихови?</p> <p>Сагли главе па ћуте.{S} Тек ћ |
| ти?</p> <p>— Мислим, скоро ће.</p> <p>— А где?</p> <p>- Питаћу ја то оног мог; он ћеш знати.</p |
| <p>Свет се све више скупљаше.</p> <p>— А, бога ми јес!...{S} Па да те пошљем опет.{S} Видео си |
| ш, Марушко?</p> <p>Она ћуташе.</p> <p>— А?</p> <p>Она опет ћуташе.</p> <p>— Ето, неће, — рече п |
| Мени каже то онај мој угурсуз.</p> <p>— А кад се обично састају?</p> <p>— Ноћу.</p> <p>— Састај |
| оји.</p> <p>— Добро Перо, иди.</p> <p>— А ви, господине, гледајте и за то и за оне облигације.< |
| то ради.{S} Онда смо сигурни.</p> <p>— А полиција? — упита Макса.</p> <pb n="170" /> <p>— За њ |
| >— Е, нешто се мора претрпети.</p> <p>— А, ја ћу њему да се осветим! — јекну поп Дамњан. — Ја с |
| а иш’о, а ја бих дошао власти.</p> <p>— А кад би дош’о?</p> <p>— Сутра.</p> <p>— Знам ја то!... |
| ништа!.. ’Тедо’ ти нешто рећи.</p> <p>— А шта?</p> <p>Попа показа главом на собу где беше Мара |
| репе поп и насмеја се досетци.</p> <p>— А осим тога, зар се не мож и писмо написати.</p> <p>— О |
| p>— Ишао сам да мало проходам.</p> <p>— А што си тук’о мог пандура?</p> <p>— Нисам; ал кад је т |
| онудио ме је да му шпијунирам.</p> <p>— А ти?</p> <p>— Пристао сам.</p> <p>Они се окретоше смеј |
| Шта је?</p> <p>— Болесна сам.</p> <p>— А шта ти је?</p> <p>— Протисли.</p> <p>Шта да ради?...{ |
| и рече:</p> <p>— Да, чуо сам.</p> <p>— А није то за све — рече поп Живко. — Ја само: према све |
| смеши. — Видиш, хоћу да читам.</p> <p>— А те сузе у очима, душо?</p> <p>— Та почела сам да чита |
| у и коњ стаде отресати главом.</p> <p>— А,... криво ти кад те бијем!...{S} Ја, криво!...{S} А ш |
| .</p> <p>— Па?. упита капетан.</p> <p>— А ја не дам!</p> <p>— Па не дај!</p> <p>— Јес, ал’ он ’ |
| о, а јавио би’ чим сам дозн’о.</p> <p>— А од кад су се почели састајати?</p> <p>— Још од зимус. |
| као што сам сам и овде дошао.</p> <p>— А кад ја заповедам!</p> <p>— Само ја скидам у напред са |
| ршено! — пресече је поп Живко.</p> <p>— А куд ће јој бељи него што има свој сигуран хлебац! — р |
| аљда мог оца!.</p> <p>— Марко.</p> <p>— А презиме?</p> <p>— Рајић.</p> <p>— Па, којим си послом |
| — За сад нема, али биће једно.</p> <p>— А које?</p> <p>— С...</p> <p>— Та ту сте ви! — рече она |
| Веле, биће онда за све добро.</p> <p>— А чему их уче?</p> <p>— А ничему, бога ти!...{S} Само т |
| че кмет.</p> <p>— То је добро.</p> <p>— А... што се тога тиче, наша је школа прва! одговори кме |
| " /> <p>— Ја сам дознао нешто.</p> <p>— А шта? — упита учитељ.</p> <p>— Проказали су нашу дружи |
| <p>— Је л, море? — упита поп.</p> <p>— А?</p> <p>— Чу ли ти шта ја питам?</p> <p>— Чуо сам.</p |
| служи Вилипну — заповеда кмет.</p> <p>— А... јок!...{S} Ти си домаћин; ред је да наздравиш.</p> |
| ј нам што год ново, рече кмет.</p> <p>— А нема, вала, ништа ново!...{S} Све је по старом.</p> < |
| хтео да види тај срећни живот.</p> <p>— А завидљивци би говорили — мишљаше он даље — Гледај сам |
| Попо!</p> <p>— Он диже главу.</p> <p>— А?</p> <p>— Шта је, човече?</p> <pb n="200" /> <p>- А.. |
| каквих има трава у овом крају.</p> <p>— А што ће му то?</p> <p>— То му треба рад науке.</p> <p> |
| а.</p> <p>— Наслужише учитељу.</p> <p>— А... нећу ја!...{S} Имам ја чашу!...</p> <p>- Реда је!. |
| чича зна? — вела кмет учитељу.</p> <p>— А ја како ће бити? — пита чича.{S} Онда кад умрем, нећу |
| ..{S} Стварајте себи каријеру.</p> <p>— А немојте ми само о каријери говорити.{S} Сад још могу |
| и весела као обично, и упита:</p> <p>— А... како је, Саво?</p> <p>— Хвала на питању, господине |
| прими бога а пандур се изадре:</p> <p>— А где си ти?</p> <p>— Ево ме! — рече Јова оштро.</p> <p |
| а-пут-три зубима па опет рече:</p> <p>— А луд свет!</p> <p>- Што, газда Ђошо?</p> <p>— Ја не би |
| вати.</p> <p>— Није те карала?</p> <p>— А... није.{S} Она је врло добра....</p> <p>— И она ће с |
| > <p>— Да ли је школа оправна?</p> <p>— А... све исправно — рече кмет.</p> <p>— То је добро.</p |
| ву.</p> <p>— Каже ми ваш теча?</p> <p>— А од куд ви, течо, знате?</p> <p>— А... знам!...{S} Док |
| p>- Видим!{S} А где си до сад?</p> <p>— А шта се тебе тиче?</p> <pb n="144" /> <p>— Тиче ме се! |
| <p>— А од куд ви, течо, знате?</p> <p>— А... знам!...{S} Док се сазнало, да је он пис’о неке до |
| ети учити ђаке, по богу брате?</p> <p>— А кад га је власт поставила, ваљда ће умети — рече Арсе |
| > <p>— И морали сте да трпите?</p> <p>— А које ћу му јаде? рече Максић.{S} Врана врани очи не в |
| добро.</p> <p>— А чему их уче?</p> <p>— А ничему, бога ти!...{S} Само троше речи!{S} Вичу тако |
| > <p>— Нисте је ни чим лечили?</p> <p>— А чим ћемо, по богу, господине, кад ни само не знамо! р |
| Али ко ме је то могао тужити?</p> <p>— А нађе се по неки!...{S} Најзад, ја сам ти сигуран свед |
| ај?... ’хоћеш се моћи научити?</p> <p>— А... врло лепо!...{S} Од школе је лепо погледати на све |
| p> <p>— Па ниси се ни ознојио?</p> <p>— А.. почео сам!..{S} Шта би ти радно, славе ти, да те ко |
| ло разгледао, ако је слободно?</p> <p>— А... молим, молим....</p> <p>Попа стаде претурати.{S} З |
| p>— Јевта, зар ме не познајеш?</p> <p>— А.. ти си, Јевто?</p> <p>— Ја!</p> <p>— Које добро?</p> |
| лим.</p> <p>— Хоћете ли варош?</p> <p>— А... за то треба препорука, а ја — хвала богу — немам т |
| ку.</p> <p>— Вала, Перо, вала’</p> <p>— А... није то ништа, господине.</p> <p>— Него знаш шта?< |
| — началнику; шат код њега буде правде!“ А знате шта му је каз’о началник?... „Сиктер!“...{S} Бо |
| икиваше учитељу: „док се само познамо!“ а сељаци га прихватаху за руку и стезаху је.</p> <p>Зађ |
| >— Онда рекнеш: — Маро, дај да ручамо!“ А ја одмах чист чаршав на астал, па лебац и со, па тањи |
| стајаше. — Нек ови гледе „концеларију,“ а тако је и њима јако наредио „министар.“</p> <p>Капета |
| ли да шетају једно с другим „под руку,“ а по нека би сељанка тек рекла:</p> <p>— Ај’ој тужна ти |
| д попа; пред вече су сишли на „вечерње“ а после вечерња растали се.{S} Састали се као два путни |
| ла коса, и клонуло тело и ишчезла снага а он се — без игде иког свог, потуца од немила до недра |
| н два писма; једно беше упућено на њега а друго на попа Дамњана.{S} Рукопис на оба писмо беше ј |
| обро вече!</p> <p>Поп Дамњан прими бога а пандур се изадре:</p> <p>— А где си ти?</p> <p>— Ево |
| м?</p> <p>— Ја!..{S} Елем, ’вако сам ја а ’вако, ка’ то ти ту, Иванова дуж...{S} И сад он меник |
| Илија Кончаревић.{S} Он се опет насмеја а склопи акт.</p> <p>— Шта је, господине? — упита га пи |
| знила је се.{S} Лица постајаху руменија а очи светлије.</p> <p>Капетан опет подиже чашу.</p> <p |
| >— Ја нисам био ни на каквим састанцима а још мање говорио против владара и владе.</p> <p>— Али |
| подине, кад ни само не знамо! рече попа а сузе му се завртеле у очима.</p> <p>Доктор не рече ни |
| а носе томе „Шокцу.“ Све трпају у недра а маћићи и изгребу, па — ’ваке бразде но трбуву!...{S} |
| На поље! — цикну он. — Овде сам ја госа а ниси ти!...{S} На поље!..</p> <p>Пандур стукну у наза |
| увом.</p> <p>— хоћеш ли полити? — упита а већ је грцала...</p> <pb n="21" /> <p>Он пође, али по |
| знам ништа.{S} Ето, могу бити учитељица а ништа не знам, сем оно мало што треба за школу...</p> |
| са свију страна чујаше се цвркут птица а ветрић тајанствено шушташе по опалом лишћу...</p> <p> |
| н дво главе а ја једну, или он три срца а ја једно!{S} Нас је бог све једнаке створио; па кад с |
| ог или оног брата!{S} Нема он дво главе а ја једну, или он три срца а ја једно!{S} Нас је бог с |
| црн...{S} Соба му се окреташе око главе а под гибаше под ногама...{S} Сано је дрхтао као прут.< |
| сватовски.{S} Пуцањ за пуцњем грмео је а из пуних груди и са насмјаниих уста орила се весела п |
| <p>Био је у четвртом разреду гимназије а у 16. години кад га снађе незгода.{S} Умре му његов г |
| о, похитао је школи да се с њим састане а упозна.</p> <p>Нађе учитеља где хода по авлији.{S} Од |
| једнако грицкао.{S} Очи имађаше зелене а ручурде велике као рипиде и непрестано с њима млатара |
| му је.{S} Очи су му мутне и закрвављене а посрће!..{S} Да није пијан?</p> <p>— Није! — Мишљаше |
| ару а угаси свећу...</p> <p>Цигара сене а он готово гуташе оне димове, најпре нагло, онда слаби |
| ме и — ништа!..{S} Груди му беху празне а њега је баш тиштала та празнина..</p> <p>Тако не мога |
| на земљу; тичице певаху, цврчак цврчаше а скакавци скакаху по трави.</p> <p>Мара прекиде ћутање |
| тога ради вреди да човек и живот изгуби а да не зажали!...</p> <pb n="148" /> <p>— Пошто је сам |
| <p>Она узабра један стручак па му пружи а он узе мирисати.</p> <p>— Тако! — рече Мара. — Разгле |
| подне.{S} Одјаха коња и предаде арџији а он се диже у окр. начелство.</p> <p>— У ходнику беше |
| прима децу, како се с њима игра и шали а не бије их.{S} Чудили су се како деца јако јуре иза р |
| ли.{S} Поша и Марина мајка беху у кујни а попа са Маром у башти иза куће, која беше цвећем заса |
| } Бури се ти!....{S}Ето, чим се испроси а она показа нокте!..{S} Погледај, Јово, молим те!..</p |
| ега: и јела и пића.{S} Он могаше живети а да паре не потреши сем што би дао за каву и шећер.</p |
| ктичавог старца чији су синови кочијаши а кћери у куплерају...{S} Не говорите о каријери.</p> < |
| е свега!..{S} Она сад спава као анђелак а ја — ето!...</p> <p>И опет устаде ходати...</p> <p>Је |
| <p>— Од кад те чекам!..{S} Бајаги шетам а ја само измичем из авлије да бих те угледала....{S} Т |
| > Кад оне пусте пекмез ја њи’ залађујем а оне залађене мећем.{S} И тако осушим.{S} Али су шљиве |
| уку и доведе кревету; рече ми да легнем а она седе крај мене те ме узе миловати.</p> <p>— Није |
| p> <p>Они се разговараху једно с другим а она сама са собом:</p> <p>— Леп је!..{S} Млад је!..{S |
| ма и шљивама и сваком ђаволу, ја стојим а он ништа...{S} Који је ово враг те ми је сад наспело: |
| тина јо добила право, али је рок прош’о а она није направила, па кад већ она није — онда сам на |
| {S} Твога си сина ’тео да дигнеш у небо а мога да бациш у бездан!...</p> <p>— Није, вала, Милан |
| за учитеља преместиће човека куд далеко а није право да он сам пати за све нас!..{S} Оно — прав |
| p>Од то доба почео је носити лепо одело а имао је и доста новаца те је набављао „лепих“ књига.{ |
| о, и прочита готово гласно, најпре лепо а после грцајући:</p> <p>„Конзисторији Епархије:</p> <p |
| ало разладимо.</p> <p>Мара оде на бунар а он по ракију.</p> <p>— Ево је учитељу и пашина би је |
| га да изучи школу.{S} Свршио је псалтир а ујак га да у Крагујевац да почне гимназију.{S} У друг |
| </p> <p>Поша одведе гошће у њихову собу а попа Јову у собу за њега спремљену.</p> <pb n="113" / |
| , тамо.</p> <p>Мара оде у кујну по каву а они одшеташе.</p> <p>Кад су ушли у башту рече попа:</ |
| што је данас, на празник оставио цркву а дош’о воде да седи у судници?</p> <p>- То му је право |
| ут водио) сиђе и привеза коња за ограду а он уђе у нутра.</p> <pb n="205" /> <p>Застаде пред је |
| жио.{S} Сад питам вас, питам њену мајку а и њу: јесте ли вољни, ви да ми је дате, а она да пође |
| ку и сави грану.{S} Таман узабра јабуку а неко викну:</p> <pb n="103" /> <p>— А ту си ти, течо! |
| Капетан се диже, узе чашу у десну руку а левом скиде капу.</p> <p>— Браћо! — рече он. — Ово је |
| лу светле, рекао би човек да су на пољу а не у кући, јер се куће не виде; гледаше трепераве зве |
| >Једно је морало кући.{S} Попа се крену а остави ташту код жене.{S} Целим путем мислио је само |
| часовник тик-такаше; Јова запали цигару а угаси свећу...</p> <p>Цигара сене а он готово гуташе |
| у једаред.</p> <p>Тако је и по пропису а и за децу је здравије.</p> <p>— Та, оно, мора се кад |
| ..</p> <p>Попише и ту, наручише и трећу а са ракијом спираше „загорел“...{S} И за сво то време |
| S} Што ме више премештају — горе по њих а боље по нас!{S} За сад радим кријући, после ћу јавно! |
| ред, капетан, или писар, или какав пред-а-њ „Шта желите, господине?{S} Да нисте дошли према ово |
| .{S} Јова прође кроз башту и изађе пред-а-њ.</p> <p>— Стиже ли?</p> <p>Он ћуташе.</p> <p>— Попо |
| сна као пролетње јутро истрчала је пред-а-њ.{S} Очи су јој се светлиле од радости.</p> <p>— Дођ |
| варед узастопце, па је онда спусти пред-а-се на астал.</p> <p>— Добро, Перо; порадићемо код гос |
| рала...{S} Као да је пролеће дошло пред-а-њ...</p> <p>Само ускипи крв у жилама његовим, а онај |
| дур уђе и унесе нека писма те мету пред-а-њ.</p> <p>Он узе једно, отвори, поче читати и намршти |
| му клону на руке.</p> <pb n="139" /> <p>А он љубљаше као манит: и лице и руке и врат и косу...< |
| “ викајући једни:</p> <p>— Може!</p> <p>А други</p> <p>— Не може!...</p> <p>„Ђуровача“ је ишла |
| навалила — не могаше да дане...</p> <p>А болесница јечи и бунца.</p> <p>Свану.</p> <p>Он изађе |
| пустим, где ми ви опет требате.</p> <p>А какав је то пос’о? — упита капетан.</p> <p>— Рад сам, |
| ј!...</p> <p>Глас јој је дрхтао.</p> <p>А он се укочио, скаменио.{S} Сва крв јурну му — учини м |
| ног дана кад му отац дође кући и рече: „а... ти, шврћо, сад мораш поћи у чколу!...{S} Сад нема |
| ка по дубоку виру“ — што пева песма. — „А где ћу ја да спавам, злато моје?“ — „Ту до мене“!.. — |
| > <pb n="134" /> <p>Тад се изнесе ручак аа астал.</p> <p>Мара је седела опет до Јове.{S} За руч |
| се, скиде лулу са свога дугог чибука од абоноса и свога ти веселог будућег капетана „намаза пош |
| еселог будућег капетана „намаза поштено абоносовином....</p> <p>— Оца ти твога!.. како си смео, |
| а је капетан попустио, и, да не осећаше абоносову ватру што га је пекла, би отишао певајући.</p |
| >ДОЛАЗАК НОВОГ УЧИТЕЉА</head> <p>20.{S} Августа 1879. године, око четири часа после подне клопа |
| кривце најстрожије казне.</p> <p>6.{S} Августа 1880. </p> <p>У К...</p> <p>Понизан</p> <p> <hi |
| ..{S} Бајаги шетам а ја само измичем из авлије да бих те угледала....{S} Течо!..{S} Ево господи |
| ту.</p> <pb n="120" /> <p>Пређоше преко авлије и уђоше у другу башту, али ово беше башта са пов |
| упозна.</p> <p>Нађе учитеља где хода по авлији.{S} Одмах се поздравише и у име познанства прест |
| кући Максића.{S} Чељад се устумарала по авлијИ и послује.{S} Једна од жена прихвати му коња, а |
| кујну, час у собу, или је пролетала по авлији тамо и амо.</p> <p>Поша је отишла да готови вече |
| љак.</p> <p>— Где је?</p> <p>— Ето га у авлији.</p> <p>— Добро...{S} Сад ћу ја доћи — рече поп |
| је кмет.</p> <p>Неколико људи стајаше у авлији.{S} Они гледаху путника и питаху се: ко ли то мо |
| ио три дана и три ноћи.{S} Све какоши у авлији он је знао.{S} Нико није смео кокошке насадити, |
| е! — рече она.</p> <p>Па одскакута кроз авлију.</p> <p>Поставише астал на пољу.{S} Поп Живко је |
| нима.</p> <p>У тај пар дотутњише кола у авлију.</p> <p>— Твоји гости! — рече учитељ.</p> <p>— Ј |
| у, устаде, приђе прозору и загледа се у авлију.</p> <p>- Е ђаво га знао, од куд то у мом срезу! |
| окрете смејати.</p> <p>У томе стигоше у авлију.</p> <p>— хоће ли ручак скоро? — упита попа.</p> |
| >— Опасно, бога ми!</p> <p>Већ дођоше у авлију.{S} Попа се поздрави са својом свастиком.{S} Пош |
| тресати своју дугу косу.</p> <p>Уђоше у авлију, па онда у дућан.{S} У дућану сеђаше неколико љу |
| врати коња назад.{S} И Јова се врати у авлију.</p> <p>Одјаха коња и пође посрћући.</p> <p>Јова |
| се запрегну коњи.</p> <p>Јова изашао у авлију.{S} Нађе Мару где стоји крај баштице и гледа цве |
| ово, мудрост Милошеву и Мијаилову, века Адамова!..{S} Нека Србија процвати под владавином његов |
| /p> <p>— Знам ја да је твоја глава пуна адвокатски вицева!..{S} Ал, иди!..{S} Дело ће се послат |
| >— На! — рече.</p> <p>— Јова погледа на адресу.{S} Беше упућено на њега.{S} Он отвори.</p> <p>П |
| по нека би сељанка тек рекла:</p> <p>— Ај’ој тужна ти сам!</p> <p>...{S}Није и’ ни срамота!..{ |
| .{S} Мулим ти, гмете!...</p> <p>— ’Ајд, ајд!...{S} Узми смоле па намасати! — вели кмет.</p> <p> |
| још по једну каву, али тамо у башту.{S} Ајд’мо Јово, тамо.</p> <p>Мара оде у кујну по каву а он |
| ије ми познато!</p> <pb n="154" /> <p>— Ајд у апс.</p> <p>Јова изађе.</p> <p>Пандур иђаше за њи |
| исали му „белег“ за мало дана!</p> <p>— Ајд иди тамо, нек те саслушају — рече и маши се руком з |
| господине!</p> <p>— Врло добро, синко! ’Ајд, ради сад!...</p> <p>Другови његови, практиканти, з |
| о испао — рече честитајући себи — сад, ’ајд даље!...</p> <milestone unit="subSection" /> <p>И о |
| /p> <p>Јова саже главу.</p> <p>— ’Ајд, ’ајд!..{S} Старије је јутро од вечера.{S} Лаку ноћ!..</p |
| </p> <p>— ’Вала, синко, ’вала!..{S} Е, ’ајд — кад ’хоћеш — иди тамо у кујну па гледај са децом |
| мала ћурка, која се буд’ зашто љути... ’Ајд’мо да доручкујемо.</p> <p>И одоше из баште.</p> <p> |
| ивати ногавицу.</p> <pb n="81" /> <p>— ’Ајд, остави то!{S} Имам ја сад кад гледати твоју рану; |
| што лажеш!</p> <p>— Јеси ти!</p> <p>— ’Ајд’, не лажи!</p> <p>— Не лажем тако ми стреће моје!.. |
| оје!..{S} Мулим ти, гмете!...</p> <p>— ’Ајд, ајд!...{S} Узми смоле па намасати! — вели кмет.</p |
| } Па?</p> <p>Јова саже главу.</p> <p>— ’Ајд, ’ајд!..{S} Старије је јутро од вечера.{S} Лаку ноћ |
| " /> <p>— Знам већ, знам. ’Ајдемо тамо; ајде учитељу!{S} Па опет ниси узео јабуку.</p> <p>Учите |
| уме се.{S} Заруменела се ка’ и ти...{S} Ајде да видиш и друго воће.</p> <p>И пођоше кроз башту. |
| ђе.</p> <p>Послужитељ му рече.</p> <p>— Ајде овамо!</p> <p>Он уђе опет у заседање.{S} И „пречас |
| S} На вратима се указа пандур.</p> <p>— Ајде!</p> <p>— Куда?</p> <p>— Зове те господин.</p> <p> |
| ранио!</p> <p>— Као што видиш.</p> <p>— Ајде да седнемо.... ’хоћеш у собу?</p> <p>— Можемо и ов |
| још неки.</p> <p>— Хоћемо ли?</p> <p>— Ајде!...</p> <p>— Се’те још! — викао је капетан Сава у |
| да!</p> <p>— ’Ајдемо попи!...</p> <p>— ’Ајде вала!...</p> <p>И сви се кренуше поповој кући.</p> |
| <p>— За то сам тако и наредио.</p> <p>— Ајдемо, господо! — рече поп Дамњан.</p> <p>— Извол’те, |
| p> <pb n="104" /> <p>— Знам већ, знам. ’Ајдемо тамо; ајде учитељу!{S} Па опет ниси узео јабуку. |
| оварају други.</p> <p>- Куда!</p> <p>— ’Ајдемо попи!...</p> <p>— ’Ајде вала!...</p> <p>И сви се |
| ли бити моја?</p> <p>— Само твоја!..{S} Ајдмо!...</p> <p>Срце пуно.{S} Тесна му земља!..{S} Да |
| царство Душаново, јунаштво Обилићево и Ајдук Вељково, мудрост Милошеву и Мијаилову, века Адамо |
| т, па зна и лечити! — рече он.</p> <p>— Ајој, дијете, прекрсти се ти!.{S} Куд ћеш је јако да се |
| па узми — рече он.</p> <p>— Господине, ајте да ми изберете што год за читање.</p> <p>И оде са |
| /> <p>— Е, онда, ви који сте изабрани, ’ајте овамо! — рече он.</p> <p>Они одоше у судницу.</p> |
| кад већ она није — онда сам наумио ја, ако ми ви будете на руци.</p> <p>— И ја те, капетане мо |
| у опет остати овај исти!</p> <p>— Вала, ако до нечега дође ти не мораш ићи!</p> <p>— Него шта ћ |
| параде и сваку комедију тим великанима, ако неће Србија и српски народ!..{S} Ево за што: тешко |
| а.{S} Подвикни му, намршти се мало, па, ако хоћеш, даће ти и ћер и жену — само да га не дираш!. |
| о миле воље и по трави и по стрњици па, ако ’хоћеш, вала, и по блату!</p> <p>— Хвала лепо!</p> |
| п, смејући се.</p> <p>— Ја глупа света, ако ико за живога бога зна!{S} И, враг га знао — сваки |
| не одгоните!...{S} Јер ако ме отерате, ако ме одвојите од ваше кћери, ја ћу се морати сам убит |
| и за вас!{S} Ја ћу бити најзадовољнији, ако се међу вас могу вратити опет светла образа, са мир |
| , „проклете“ новине.</p> <p>— Славе ти, ако те запита за онај допис... — рече Јова.</p> <p>— Ја |
| >— За то сам ја вама и дош’о.{S} Велим, ако ви не порадите код господина министера, мени није в |
| старешина неће забранити да се браним, ако сам неправедно нападнут!..</p> <p>— Па лепо, брани |
| учитељ.</p> <p>— Ја бих мало разгледао, ако је слободно?</p> <p>— А... молим, молим....</p> <p> |
| <p>— Добро, богу ’вала!</p> <p>— Е ако, ако!{S} То ми је мило чути.</p> <p>— Седи Ђошо.</p> <p> |
| а!</p> <p>— Које добро?</p> <p>— Добро, ако бог да!{S} Отвори да уђем, имаш једно писмо од поп |
| — И ја те, капетане молим, учини ми то, ако је могуће.</p> <p>— Оно.. могуће је.{S} Треба да то |
| ш, Марушко?</p> <p>Она ћуташе.</p> <p>- Ако нећеш није ништа ни било.{S} Нећемо о томе више ни |
| ти ако си вољан.</p> <p>— Госпођице.... ако је по вољи — рече Јова.</p> <p>Мара пристаде.</p> < |
| о се капетан насмеши — и он се насмеши; ако га што дирка, он се смеје и показује, да му је бог |
| Ако ме предусретне лепо — и ја ћу лепо; ако дрско и ја ћу бити дрзак.</p> <p>Дођоше до савијутк |
| ко мило и да то сматра за највећу част; ако капетан рекне што год иоле шаљиво он се зацењивао о |
| n="167" /> <p>— А лопар му његов!..{S} Ако он не за зна за врљику ћукни не!...</p> <p>Пут што |
| ј друг — онда то није никаква осуда.{S} Ако је само то што те тишти, онда....</p> <p>— Течо! те |
| , ни он није поднео никаквих доказа.{S} Ако ће се веровати тако на просту реч ма ког било нитко |
| а тебе као на <hi>нашег</hi> човека.{S} Ако си вољан да се нешто ради дођи сутра на вече Б... м |
| — И довео сам једног „нашег“ човека.{S} Ако ти ’теднеш, он је рад да се с тобом састане.{S} Дон |
| за што зове.</p> <p>— Не мари ништа.{S} Ако ме предусретне лепо — и ја ћу лепо; ако дрско и ја |
| елнику.{S} Рад сам да дознам шта је.{S} Ако те ово писмо сретне у путу, похитај Максићу, ту ћем |
| ан.</p> <p>— Па, реда је, господине.{S} Ако нећемо власти нашој, ја коме ћемо, по богу! — рече |
| илика да једно с другим разговарате.{S} Ако буде бог дао и ја — благосиљам.</p> <p>Дођоше до кл |
| и ви не би трпили.{S} Таке ја гоним.{S} Ако познајете таквих лица, доставите ми.{S} Отаџбина ће |
| са осмејком кад се из нурије враћао.{S} Ако је био љут, љутина га је пролазила кад је угледа.{S |
| ују у главу који је само зуб обелио.{S} Ако је тај још био богатијег стања он је се „поштено“ н |
| те се надрем’о и спустио паре у џеп.{S} Ако си кога заклањ’о, заклањ’о си себе и своје.{S} Твог |
| да ми је дате, а она да пође за ме?{S} Ако сте вољни да знам...{S} Ово је дошло изненадно; нис |
| о“</p> <p>— Попа ми рече — вели Јевта — ако те сретнем да ти дам писму; а ако те нигде не сретн |
| и ме чек’о?{S} Што ниси оставио позив — ако има — па иш’о, а ја бих дошао власти.</p> <p>— А ка |
| {S} Награда вам је сигурна!{S} Можете — ако ’оћете — и у напредак нешто да добијете.{S} Ја веру |
| уверен!..</p> <p>— Али, господине, и — ако бог да зете, Мара не носи мираза, — рече Марина мај |
| к ништа не осећаштга и ништа не мисли — ако бога знаш?!</p> <p>— Па, ето види!</p> <p>— Па, шта |
| какаше од муке.</p> <pb n="152" /> <p>— Ако је вама у интересу да ја признам да сам радио оно ш |
| >Јова му приђе.</p> <pb n="203" /> <p>— Ако код тебе сад, у тим приликама, важи паметна реч — ј |
| не могу и нећу!</p> <pb n="124" /> <p>— Ако је она вољна да буде твој друг — онда то није никак |
| и ћу. </p> <p>— Затвориће те. </p> <p>— Ако!</p> <p>— Ниси треб’о љутити ову рђу.{S} Не знаш ка |
| — Рада бих била да и њу видим!</p> <p>— Ако је по вољи, госпођице Марушка, изволте! — рече попа |
| е ребра!{S} Не може се више!..</p> <p>— Ако те не тужи! рече Аксентије.</p> <p>— А тужио од вел |
| — рече поп Лука и насмеја се.</p> <p>— Ако мислимо нешто да урадимо, морамо овако! — рече поп |
| те се попом! — рене он љутито.</p> <p>— Ако бог да!</p> <p>— Јес даће ти! — рече газда Ђоша.{S} |
| } Тако исто дочекао је и Јову.</p> <p>— Ако се не варам ваше је име Јован Васић?</p> <p>— Тако |
| Ал ако сам ја добро извештен?</p> <p>— Ако сте увек извештени као синоћ о томе, да сам тукао в |
| > је поштен и пазе га у кући као очи; а ако прикрије — онда тешко њему!..{S} И отац му је тако |
| вта — ако те сретнем да ти дам писму; а ако те нигде не сретнем, онда да распитам у чаршији и д |
| кријући, после ћу јавно!...</p> <p>— А ако те отпусте из службе?</p> <p>— Мислим да неће.{S} У |
| <p>Ал не мари!.{S} То је још препорука ако зна, а не може бити да не зна...</p> <p>Пошто попуш |
| се капетану; увек је гледао у њега, па ако се капетан насмеши — и он се насмеши; ако га што ди |
| цванцик или друго шта да млађи нађе, па ако одмах каже — онда <pb n="16" /> је поштен и пазе га |
| ка пропита и испита све моје сељане, па ако и један потврди наводе у достави — онда.... онда не |
| ло ће се послати полицији да исљеди, па ако буде кривице: држ’ се!...{S} Сад иди.</p> <p>Он иза |
| Нека се питају сви моји парохијани, па ако и један потврди навод — дозвољавам — не да ме рашчи |
| са њим живим лепо.</p> <p>— Јест.{S} Па ако га ошинеш који пут нека не зна да си ти, него нека |
| м!....</p> <p>— Јест! — рече поша. — Па ако им треба нек зараде!</p> <p>— Тако је! — рече Јова. |
| људима, а они опет даље...</p> <p>— Па ако!...{S} Спремајући се за овај позив, ја сам се добро |
| да ме је глава заболела!...</p> <p>— Та ако ни рад чега другог, а оно бар угледа ради треба: да |
| </p> <p>— Добро, богу ’вала!</p> <p>— Е ако, ако!{S} То ми је мило чути.</p> <p>— Седи Ђошо.</p |
| радина има, па нека раде даље.{S} Мене ако преместе, ја ћу радити на другом месту.{S} Што ме в |
| а буде поштен, да не би што украо; па и ако нађе што, он треба да то јави своме господину, јер |
| п.{S} Послужитељу нареди шта ће да ради ако он не би дошао довече, па онда опкорачи коња.</p> < |
| о; нисам се спремао за овај случај; али ако се споразумемо ја залажем моју часну реч, која ми ј |
| > <p>— Ти можеш са Маром мало прошетати ако си вољан.</p> <p>— Госпођице.... ако је по вољи — р |
| бити курјак!...{S} Бар теби могу судити ако другом не!...</p> <p>Опет зазвони звонце.{S} Пандур |
| Јес ђавола однети!.. <pb n="206" /> Ал ако не може однети — може оборити!...{S} Како си?.</p> |
| знам!</p> <p>— Опет је лаж!</p> <p>— Ал ако сам ја добро извештен?</p> <p>— Ако сте увек извешт |
| н.{S} Ево младожење уз њу.{S} Сад, само ако је њена воља.</p> <p>Мара се узбунила.{S} У глави ј |
| S} Вели: „сатрћу ја те бунтовнике, само ако будем жив; неће Сава њима дужан остати!...“ И теби |
| ао гром из ведра неба....</p> <p>— Само ако она ’хоће!..{S} Без њене воље — не дам је!..{S} хоћ |
| ите ме — само ме не одгоните!...{S} Јер ако ме отерате, ако ме одвојите од ваше кћери, ја ћу се |
| о!</p> <p>— Не!..{S} Не!..</p> <p>— Већ ако је шта друго ту? — рече поп.</p> <p>Учитељ опет ћут |
| саслуша, а он њему оца и матер и вели: „ако сад с места не одеш — уапсићу те и ја!...“ Плаче си |
| иш’о капетану.{S} Одн’о му једно јагње, аков вина и двајестаче комовице.{S} Други нико није виш |
| и речи рек’о!</p> <p>— А шта ми је жао, Аксентије? — упита газда Ђоша.</p> <p>— Жао ти је што с |
| е више!..</p> <p>— Ако те не тужи! рече Аксентије.</p> <p>— А тужио од велики’ краста да бог да |
| <pb n="215" /> <p>— Бога ми јес! — рече Аксентије. — Да је бар повео још једног, али га пусто н |
| >— Збиља?</p> <p>— Збиља!</p> <p>Он узе акт, који је био на астал бацио, и прочита готово гласн |
| чаревић.{S} Он се опет насмеја а склопи акт.</p> <p>— Шта је, господине? — упита га писар.</p> |
| читајте, — рече писар.</p> <p>Он отвори акт и прочита.</p> <p> <hi>„Достава.“</hi> </p> <p>Он с |
| сар га дочека у архиви и пружи му један акт.</p> <p>— Шта има ту? — упита он.</p> <p>— Прочитај |
| леђењем.</p> <p>— Ја сам теби казао: да акта морају у архиву, јер нико му ништа, ама баш ништа |
| томе сељаку нека уђе.</p> <p>Пандур узе акта и изађе.{S} Мало за тим уђе Марко.</p> <p>— Ево. о |
| разматрати друга писма, Посавија их као акта, написа неколико речи на једноме полутабаку и зазв |
| омуца она.</p> <p>— Е ман’о би’ ја сад, ал нећеш ти после.</p> <p>— За кога ћеш, зете, да је уд |
| мог напао.</p> <p>— Верујем, господине, ал ја нисам писао.{S} И врло ми је жао што вас не могу |
| </p> <p>— Може бити да је зналац писао, ал ја нисам!</p> <p>— Нисте?</p> <p>— Нисам, нисам!</p> |
| дам!</p> <p>— Па не дај!</p> <p>— Јес, ал’ он ’хоће да се туче!</p> <p>— Па нек се туче, шта с |
| и ради уступаше своје седиште капетану, ал он не хте.</p> <p>— Хвала оче Дамњане!...{S} То је т |
| ду — и нама је!...{S} Па, опет, онај... ал’ не знаш ти њега.{S} Име му Стева, после се запопио. |
| о си тук’о мог пандура?</p> <p>— Нисам; ал кад је тако, готово ми је жао што нисам.</p> <pb n=" |
| тимо али да видимо користи!...{S} Јест; ал ко ће летети за Европом; ко ће учити да прави бакљад |
| {S} Јес ђавола однети!.. <pb n="206" /> Ал ако не може однети — може оборити!...{S} Како си?.</ |
| воја глава пуна адвокатски вицева!..{S} Ал, иди!..{S} Дело ће се послати полицији да исљеди, па |
| болан, шњима свашта и... и... ја!...{S} Ал и јес пос’ му његов!{S} Кад је дошо нама доселио је |
| а?{S} Баш си ти нека „Петагогија!...{S} Ал ја ћу теби дати сад и твоју „петагогију“ и све!...</ |
| ми!...{S} Мисли смо, да не врача?...{S} Ал’ јок! ’Нако он то ради!...{S} Пита њега Аћим: „славе |
| ам, госпођо.</p> <p>- Нисам ни ја...{S} Ал’ да се леже.</p> <p>И он устаде.</p> <pb n="20" /> < |
| /p> <p>— Требао сам искати решење...{S} Ал која вајда!...{S} Нек носи ђаво!..{S} Хвала богу кад |
| закон — рече Јова.</p> <p>— Знам...{S} Ал он је треб’о да одслужи службу.</p> <p>— И овим начи |
| о то би?..</p> <p>Мислио је да сања.{S} Ал ето, види, она иде поред њега; наслонила се на његов |
| на астал.</p> <p>— Није само бојом.{S} Ал ја не марим за то.{S} Нек мени није ракија кисела, и |
| звезда и да ме бије успара од ’шенице — ал’ треба леба!</p> <p>— Па ниси се ни ознојио?</p> <p> |
| њој не беше лакше; руке су јој лагано — ал ипак приметно — дрхтале; а срце је лупало нагло и ја |
| ја знам!</p> <p>— Опет је лаж!</p> <p>— Ал ако сам ја добро извештен?</p> <p>— Ако сте увек изв |
| а кажи, да ниси нашао учитеља.</p> <p>— Ал он ће доћи овамо.{S} За то је мене и посл’о попа.</p |
| S} Ти си, истина, свршио дван’ест школа ал’ ово је тринаеста, <pb n="52" /> и ту си ти, синко, |
| буде она јабука.{S} Хтеде то и да рекне ал у тај пар дође поп Живко.</p> <p>— Шта радите?{S} Шт |
| овако покучаст!...</p> <pb n="69" /> <p>Ал не мари!.{S} То је још препорука ако зна, а не може |
| је дошла до оног стиха:</p> <quote> <l>„Ал да вам спустим на плећа</l> <l>гојна</l> <l>„Тугу ка |
| ти доста књига?</p> <p>— Имам.</p> <p>- Ала ће то бити дивота!..{S} У вече седимо и читамо до н |
| ке.{S} Хвала вам, господине!..{S} Ох!.. ала је дивна! — узвикиваше Мара.</p> <p>И поче љубити ј |
| да седе и запали цигару.</p> <p>— Ух!.. ала је покварен ваздух у соби! — рече и тешко узда’ну.< |
| p> <p>— Но, шта је?</p> <p>— Боже!..{S} Ала ја брбљам!{S} А мајка ми је казала да не ваља да мн |
| Хоћу ја да будем карактер!....</p> <p>— Ала се мило разлева крв по жилама кад човек види да му |
| она и плашљиво погледа у њега.</p> <p>— Ала шта страшљива!..{S} И ја је се гадим! и ја не марим |
| и.</p> <p>Мара прекиде ћутање.</p> <p>— Ала је дивно у селу! — рече она и диже главу.</p> <p>— |
| — Хвала!</p> <p>И пољубише се.</p> <p>— Ала је јако мекан ка’ памук! — рекоше неки.</p> <p>— Та |
| .</p> <p>— Милан Гујић из С...</p> <p>— Алал му вера!</p> <p>— Бо’ме тај помера даску!</p> <p>— |
| годарност и оданост народа српског буде алем камен у круни његовој.{S} Живео Књаз!..{S} Живела |
| јаз.“</p> <p>— Добро, онда, ја ћу дати „алемијазу“ — рече Арсен и изађе.</p> <p>— Море, Арсене |
| а „кикаља“, (тако је он називао сељака) али му је по мало ласкао; сада пак сматрао је за потреб |
| у</title>“ и другим романима тога доба, али у то није веровао.{S} Сада након гледа очима, рођен |
| пштежићу“.{S} Беше ту старијих другова, али то беху људи озбиљни, људи начитани.{S} Ту он тек у |
| ше таквих „бунтовника“ има, послаше га, али као: капетана.</p> <p>Његов се сан испуни.{S} Он го |
| па њено лепо лице...{S} Она је жмурила, али није спавала.</p> <p>Пред вече се кренуше у шетњу: |
| спреман, могао је писати и по новинама, али је опет учио.</p> <p>Слобода речи, слобода штампе, |
| оје место празно?</p> <p>— За сад нема, али биће једно.</p> <p>— А које?</p> <p>— С...</p> <p>— |
| } Има, ваљда „фамилијаз.“</p> <p>— Има, али и њега сам пустио кући да ради.</p> <p>— Доћи ће, в |
| до недрага!..{S} Сви га виде сиромашна, али сви га поштују као човека који је утрошио све што ј |
| <p>Он осећаше тешке болове од удараца, али је стегао срце само да би одржао своје достојанство |
| сли се.</p> <p>Мислили су дуго обојица, али ни један не нађе узрока за што власт зове.</p> <p>— |
| ксентије. — Да је бар повео још једног, али га пусто нема!...{S} Подер’о би гвоздене опанке, а |
| ла.{S} Дукат, два, три, пет — како кад, али је тек капало и никад није засушило...</p> <p>Стека |
| зар може бити веће среће?!...</p> <p>Е, али он никако не могаше да нађе створења, које би могао |
| .{S} Све је се ово некад уздало у тебе, али твоје поуздање ка врбов клин!..{S} Сви могу викати |
| грцала...</p> <pb n="21" /> <p>Он пође, али посрте.{S} Она га дочека на руке, и његова глава па |
| крај њене постеље; обоје су лили сузе, али лека, не знађаше ни једно, а сузе опет не помагаху |
| око Госпаве.{S} Истина, најстарија је, али не мари!... опет је и леца и једра.{S} Неколико сам |
| Она му приђе и ухвати га руком за раме, али је руку тако подигла да се лепо виђаху црне маље по |
| ечице.{S} Била је жива згода за играње, али опет учитељ беше сувише строг.{S} Као да је гледао |
| а, мислим, није кошара!</p> <p>— Јесте, али није моја.</p> <pb n="47" /> <p>— Твоја је у крагуј |
| зашао на — улицу.{S} Није знао куда ће, али му поможе један његов друг.{S} Позва га тога вечера |
| ена као министарка.{S} Нису имали деце, али, како говораху, и не требају им.{S} Могли су бити б |
| чиновника од њега у истој канцеларији, али се никоме није поверевало као њему.</p> <p>Он поста |
| — рече он.</p> <p>— То је лако казати, али треба и доказати.</p> <p>— Доказаћу.{S} Нека се пит |
| мора бити!..{S} Они ће се мало џапати, али шта ће — мораће попустити...{S} Ко сме гледати чудо |
| могу да мислим да ћу се сретно оженити, али доцније, на крају крајева, ја видим једног јектичав |
| {S} Мати му је била доста и у оскудици, али није хтела да он школу напусти.{S} И тако ступи у б |
| ијати.{S} Видело се на њему да не пуши, али тек, — ово је из капетанове кутије.</p> <p>— Па, ко |
| и и по које бело влакно.{S} Млад човек, али — ето!...</p> <p>Родио се у истом селу.{S} Отац му |
| о? — упита поп учитеља.</p> <p>— Нисам, али би се могло лећи.{S} Могу читати што год.</p> <p>— |
| тео још у почетку да ту ствар прекинем, али, опет, велим: дај да видим.{S} А, вере ми, вам каже |
| тражим љубави; тражим жену коју волим, али која ће такође мене волити.{S} Иначе....{S} Милијон |
| можемо бити „изглонцовани“ пред светом, али — буди уверен — онда у нашим домовима нећемо имати |
| леже у постељу.</p> <p>Није био уморан, али је желео да остане сам са својим мислима.{S} Желео |
| ану у селу.{S} Општина јо добила право, али је рок прош’о а она није направила, па кад већ она |
| ора!...</p> <p>Младић се беше замислио, али му одговараше са обичним одговорима у тим приликама |
| трговачки капитал.</p> <p>Умре му таст, али, опет стиже шурак са наука из Париза и ожени се од |
| </p> <pb n="193" /> <p>— Та... то јест, али...</p> <p>- Шта: али?</p> <p>— Подлаци су!..{S} Мог |
| оје дете, донеси нам још по једну каву, али тамо у башту.{S} Ајд’мо Јово, тамо.</p> <p>Мара оде |
| е?..{S} Ја би’ то давно бацио у архиву, али кад старији заповеди — шта ћу? — рече капетан.</p> |
| >— Па, нађу ли код кога?</p> <p>— Нађу, али ретко.</p> <p>— Шта раде с њим?</p> <p>— Ништа.{S} |
| } Ништа друго није јој видео сем очију, али му те плаве очи однеше ум.{S} У њима је видео плаве |
| лена кроја.</p> <p>Она пође умиваонику, али се присети па скиде и гаћице.{S} Руке и прса беху г |
| знујемо!...{S} Илија!...{S} Деде једну, али ’нако, знаш!...</p> <p>— Сад, мулим ти газда! — реч |
| и она и хтела бити друг његов у животу, али то јој неће старији дозволити...{S} Омрзао је још в |
| оше преко авлије и уђоше у другу башту, али ово беше башта са поврћем.{S} Попа стаде и узе брис |
| целим путем шапутао.</p> <p>Желео је... али ко може казати шта је желео?...{S} Било је ту жеља |
| а!..{S} Ја сам толико жудео за тобом... али ти знаш да ја не живим овде.{S} За то морам да идем |
| p>— Та... то јест, али...</p> <p>- Шта: али?</p> <p>— Подлаци су!..{S} Могу човеку створити ’иљ |
| го нека лута.{S} Поштена је борба лепа; али кад душманин гађа иза бусије, теби би сматрали и на |
| /p> <p>— Други попови и раде и не раде; али поп Живко је зарадио сам својом грбачом — рекли би |
| бе.</p> <p>— Добро! — рече он — Сад не; али он мора бити мој макар после десет година!..{S} Ја |
| Из најпре је хтео да одбаци те поклоне; али се на брзо увери да је то са свим немогуће.{S} Људи |
| оцу противи и не да да он иде од куће; али све узалуд: — очева оста старија.</p> <p>Отац га ме |
| надно; нисам се спремао за овај случај; али ако се споразумемо ја залажем моју часну реч, која |
| је у друштву седео и ишло је које како; али кад леже у постељу — као да га гује кољу...{S} Освр |
| м?</p> <pb n="146" /> <p>— Не велим то; али било је начина да се и блажије поступи.</p> <p>— Са |
| рече: да мора кући.{S} Не знам за што; али њој би врло тешко...</p> <p>— А за што мораш?{S} Ра |
| p> <p>Осећао је потребу да рекне нешто; али за жива бога не умеде баш ништа!..{S} Која би му го |
| та да поведе о томе разговор у друштву; али, ма с ким почео да говори, онај му се вешто исклизн |
| на другу страну одвео — узео би књигу; али би му очи само прелетале преко оних сићаних слова, |
| екао — није!...{S} Само он волио је њу; али, да ли она њега воли — није знао.{S} Он је више не |
| даје свима.</p> <p>— Даје ја бо’ме!{S} Али треба умети!</p> <p>— Покажи!</p> <p>— Учим једнако |
| pb n="97" /> <p>— Знам, брате, знам!{S} Али зар си ти сигуран да ћеш до века моћи трпети? — рен |
| е — да ти кам — прави „бутовник“ !..{S} Али треба њему придати зорове па да му очи искачу..{S} |
| /> <p>— Дакле ви сте?</p> <p>— Ја!..{S} Али, молим те, говори и ти мени <hi>ти!</hi></p> <p>— Л |
| ! — рече он. — Ово је наше весеље!..{S} Али реда је сетити се бога и господара....</p> <p>— Жив |
| кору, прже шећер и шта ти ја знам!..{S} Али веруј!{S} То су само лудорија Бога ми, учитељу, гре |
| ..{S} Да је и старији — све једно!..{S} Али ето, како све зна!{S} И кад рекне — речено је!..{S} |
| ле дужег ћутања.</p> <p>— Сигурно!..{S} Али ко ме је то могао тужити?</p> <p>— А нађе се по нек |
| ити ’иљаду зала.</p> <p>— То могу!..{S} Али не ћемо ни ми седети скрштених руку.{S} И ми ћемо с |
| колини!</p> <p>— Требам ја свуда!...{S} Али молим те, да не говоримо о томе.{S} Хоћеш да спавам |
| врејка?...{S} Где живи, шта ради?...{S} Али ја ништа не знам, а међу тим лудим за тим непознати |
| а боле; право рећи: лагала сам је...{S} Али оне ноћи кад сам устала и стала код прозора диже се |
| .{S} Лепа слика изађе му пред очи...{S} Али она за њега беше само у успомени.</p> <p>— Никад, п |
| ни поји.{S} Ја сам свој господар...{S} Али тебе ми је жао! ’Тео сам да ти пишем да ниси дошо д |
| радити.</p> <p>— Ко говори о томе?..{S} Али ти нама требаш!..{S} Ти требаш целој овој околини!< |
| арешином!</p> <p>— Знам, господине..{S} Али се надам да старешина неће забранити да се браним, |
| ао је за потребно да му окрене леђа.{S} Али ипак, мислио је да ће добро бити, да се држи неких |
| е л далеко течо?</p> <p>— Није сине.{S} Али ми ћемо около лепши је пут.</p> <p>Мара га запиткив |
| У вароши је све удешено за уживање.{S} Али то је само удешено.{S} И ја баш за то мрзим.{S} Ја |
| S} Ту је пио, па, богме и картао се.{S} Али се на скоро остави тога, јер, поче да чита.</p> <p> |
| не залађене мећем.{S} И тако осушим.{S} Али су шљиве!...{S} Свака месната, па тешка — на царски |
| о — моје задовољство.</p> <p>— Лепо.{S} Али Мара има мајку.</p> <pb n="181" /> <p>— Нека дође н |
| не као мученик; и гладан и го и бос.{S} Али је свршио и богословију са одличним успехом.</p> <p |
| {S} Пружи се по кревету и узе књигу.{S} Али јој слова играху пред очима.</p> <p>— Јунак нашега |
| а га разумеде.</p> <p>— То је — рече. — Али од куд ти знаш?</p> <p>— Тако ми се учинило...{S} П |
| не чисте девојачке душе као да је ту; — али кад се из тога леног сна на јави пробудио, видео је |
| — Није поштен начин борбе — рече Јова — али га се морамо латити, да би постигли цељ, јер цељ је |
| н је више не виде.{S} Хтео је да пита — али кога?... и за коју?...{S} Срце му се цепало при пом |
| вајући те „високе“ књижевничке изразе — али како си смео?</p> <p>— Срцу се не заповеда! — рече |
| у руку.</p> <p>— Ђаво га знао! — рече — али ја не умем да кријем!...{S} Мајка је одмах сутра да |
| н је врло добра душа, поштен чиновник — али то му је мана.{S} Будите уверени да он то чини из п |
| подин.{S} Он га је дворио и надгледао — али умре...</p> <pb n="18" /> <p>Кад је спустио господи |
| ужи учитељу.</p> <p>— Знам — рече поп — али ти проклети премештаји!..{S} Шта ћеш?..{S} Преместе |
| их! — рече он.</p> <pb n="189" /> <p>— Али изабери ми.</p> <p>Јова приђе књижници.</p> <p>— Је |
| се разговараху.</p> <p>— Млад!</p> <p>— Али оштар!</p> <p>— Већ... види се на њему...</p> <p>— |
| д.</p> <p>— Лаж!</p> <p>— Лаж!</p> <p>— Али кад ја знам!</p> <p>— Опет је лаж!</p> <p>— Ал ако |
| p>— Али: јеси!</p> <p>— Нисам!</p> <p>— Али признај: јеси!{S} Ја знам: јеси!..{S} Признај!....< |
| делу</title>“.</p> <p>— Нисам!</p> <p>— Али: јеси!</p> <p>— Нисам!</p> <p>— Али признај: јеси!{ |
| > <p>— О!.. у то сам уверен!..</p> <p>— Али, господине, и — ако бог да зете, Мара не носи мираз |
| дим се од ње...{S} Опрости!...</p> <p>— Али шта да опростим?</p> <p>— Показала сам се страшљива |
| а се не морамо бојати подлаца.</p> <p>— Али глас?</p> <p>— Е, нешто се мора претрпети.</p> <p>— |
| оворио против владара и владе.</p> <p>— Али јеси!</p> <p>— Кад тако тврдите, ви имате и доказе. |
| Ти ’хоћеш Мару?</p> <p>— Јест.</p> <p>— Али, знај, Јово.{S} Мара је сирота девојка; она не носи |
| <p>Учитељ се насмеја на рече:</p> <p>— Али нисам пио никад!</p> <p>— Па дела јако мало.</p> <p |
| , за живота ’хоћу да „цевчим.“</p> <p>— Али овако се може навући болест! — рече учитељ чичи.</p |
| је за једну песмарицу, истина није нова али било је у њој доста лепих песама.</p> <p>Свој посао |
| и учитељско место, и дође на определење али је нигда не виде...</p> <milestone unit="subSection |
| твоја!...</p> <p>Он хтеде да је пољуби али смотри поп Живка.{S} Он их чекаше на путу.</p> <p>— |
| Па да платимо ја како!...{S} Да платимо али да видимо користи!...{S} Јест; ал ко ће летети за Е |
| </p> <p>Поп Дамњан хтеде да одбије част али Јова рече намигнуши на попа:</p> <p>— Каву.</p> <p> |
| њених чистих девојачких уста...</p> <p>Али, време беше: да се кући иде.</p> <p>Испратила га је |
| <p>— Госпођице!..{S} Ја... ја..</p> <p>Али и Мару савладали осећаји.{S} Она узе његову руку пр |
| S} Она му је цвркутала као шева.</p> <p>Али као да није био љубимче среће.{S} Станојка му се ра |
| } Он се свуче, леже и узе књигу.</p> <p>Али не иде!..{S} Није могао ни једне реченице да схвати |
| и!</p> <p>— Хвала, Дамњане, брате!...{S}Али, ја не бих могао примити тога дара.</p> <p>— Што?</ |
| мораш поћи у чколу!...{S} Сад нема више аљку на батаљку ка’ што је до сада било, сад ћеш ти има |
| кта морају у архиву, јер нико му ништа, ама баш ништа није доказао! — рече Јова.</p> <p>— Зар б |
| и ићи?</p> <pb n="207" /> <p>— Иш’о би, ама не могу!..{S} Знаш да сам се опио ка’ клин!</p> <p> |
| p> <p>И опет у кап.</p> <p>Бог опрости, ама вино неће!...{S} Капетан Сава се са свим раздрага.{ |
| сподине!</p> <p>— Ја те молим!</p> <p>- Ама, да ми дете мре — ја ћу дотрчати да ти јавим.</p> < |
| “</p> <p>— Опет допис против мене!..{S} Ама да ми је знати ко пише, оца му његовог!.. па, вала, |
| у, опет и жива и здрава ка’ дрен!...{S} Ама да ме је глава заболела!...</p> <p>— Та ако ни рад |
| .</p> <p>— Бог помог’о! — рече прота. — Ама шта ти то тамо радиш?</p> <p>— Шта могу друго радит |
| вен!..{S} Толико жудео за њом, па сад — ама баш ни речи!..{S} Кроз мозак му је пројурило хиљада |
| еле ћутећки док ће рећи Јевта!</p> <p>— Ама, учо, немој ми замерити, пит’о би’ те нешто.</p> <p |
| о.</p> <p>— Са мојом таштом!..</p> <p>— Ама није могуће?</p> <p>— Са свим могуће!</p> <p>— А ко |
| тако!... вичу са свију страна.</p> <p>— Ама, браћо, много је ово!...{S} Ко ће ово попити? — реч |
| то — рече он чисто тргавши се.</p> <p>— Ама шта му то једнако мислиш?{S} Ништа ти не брини!{S} |
| ече и маши се руком за звонце.</p> <p>— Ама ја би’ волио — рече Марко чешући се иза врата — кад |
| ..</p> <p>И опет чаше зазвече.</p> <p>— Ама чујеш ти, кмете!</p> <p>— Шта је?</p> <p>— Шта си м |
| е ме он нарочито на уму имати.</p> <p>— Ама, збиља, шта је? — упита поп Лука.</p> <p>И Јова исп |
| тну у џеп.</p> <p>— Седи, учо.</p> <p>— Ама, ја бих школи.</p> <p>— Сад ћеш.{S} Деде, Перо, — р |
| >На једаред се окрете кочијаш.</p> <p>— Ама, што си ми се ти ућуто, господине?</p> <p>— Па... м |
| мајку и т. д.{S} Док он рече:</p> <p>— Ама да ми је да ми се ствари однесу у школу.{S} Ту је к |
| Па зар ни код началника ништа?</p> <p>— Ама, нигде!...</p> <p>— И морали сте да трпите?</p> <p> |
| Што ти је криво моје шјемане?</p> <p>— Ама нисам ја.</p> <p>— Што ниси!... што ниси! — виче Ци |
| — мени бог дао!</p> <pb n="221" /> <p>— Амин, да бог да! — рече чича.</p> <p>— Браћо!...{S} Вре |
| !</p> <p>— Срећан наш празник!</p> <p>— Амин да бог да!</p> <p>— Седи!...{S} Ево новина! — рече |
| г те чуо!</p> <p>— Срећан дан!</p> <p>— Амин да бог да!</p> <p>— Оче, Дамњане, нек ти је са сре |
| ветије молитве поче нагло ходати тамо — амо...</p> <p>Сунце се роди велико, светло.{S} Замириса |
| богу.</p> <p>Он тумараше по соби тамо и амо.{S} Постао је врло осетљив.{S} Не мило га дираше у |
| собу, или је пролетала по авлији тамо и амо.</p> <p>Поша је отишла да готови вечеру за драге го |
| Чекај.</p> <p>Он ходаше ходником тамо и амо.{S} Не беше никога сем њега и пандура.{S} Он мишљаш |
| </p> <p>Он прође још неколико пута тамо амо, онда седе и зазвони.</p> <p>Пандур се појави.</p> |
| о да га гује кољу...{S} Освртао се тамо амо.{S} У грудима му беше, као да је неко ватру наложио |
| аци новине, устаде и љутито ходаше тамо амо по канцеларији.</p> <p>Пандур отвори врата.</p> <p> |
| не иђаше на око.{S} Он се окреташе тамо-амо у постељи као на ражњу; буве га пецаху...</p> <pb n |
| вораше он. — Сирота Мара!..{S} Мој мили анђелак!...{S} И ја легао!..{S} Идем с места...{S} Како |
| име више свега!..{S} Она сад спава као анђелак а ја — ето!...</p> <p>И опет устаде ходати...</ |
| ењем!...{S} Да верујем <pb n="54" /> да анђели с неба силазе — рекао бих да је анђео који је си |
| анђели с неба силазе — рекао бих да је анђео који је сишао за часак на земљу да ми памет узме, |
| n="140" /> Мислио сам да си вила, да си анђео!...{S} И кад дођох код поп Живка, а оно — ето сре |
| рећи узвисила се Мара мила и светла као анђео пред престолом божијим...</p> <p>Сав се предао ми |
| је то с места израчунао.{S} Читао је и „Апостол“ свакога већега празника и „започињао“ је у црк |
| {S} И онда оде.</p> <p>Попа оде собом у апотеку и донесе лекове...</p> <p>Једно је морало кући. |
| и имање продати!..{S} А у апс нек тера, апс и јест за људе није за коње!....“</p> <p>— Дивота!. |
| ељак; не сме ми имање продати!..{S} А у апс нек тера, апс и јест за људе није за коње!....“</p> |
| .</p> <p>Пандур уђе.</p> <p>— Води га у апс! — викну капетан.</p> <p>— Полази! — рече пандур.</ |
| !“...{S} И солујијо човека да га тера у апс; а овај, онда, тамо овамо, па њему седам дуката!... |
| познато!</p> <pb n="154" /> <p>— Ајд у апс.</p> <p>Јова изађе.</p> <p>Пандур иђаше за њим.{S} |
| ра бога — једну сироту по онакој зими у апс!...{S} Кад га је пустио, он оде те га тужи капетану |
| .</p> <p>Пандур иђаше за њим.{S} Отвори апсану и Јова уђе у нутра.{S} Брава шкрипну.</p> <p>— С |
| ићу мој, да ми овде имамо једну страшну апсану?</p> <p>- Не знам!</p> <p>— Е сад ћеш знати!</p> |
| већ дошло до тога да се и државски људи апсе — онда ту нема добра!.{S} А, славе ти, учо, кажи м |
| p>— Па теби је баш све једно: ја бити у апсу, ја у слободи?</p> <p>— То није!</p> <p>— Па што н |
| дугу дану, ка’ орлушина, седи онај ћата Арамбашић, па: ем ти не пресуди по правди — ем ти дигне |
| а је лепо приман и дочекиван.</p> <p>Од Аранђелова-дне до поклада он није могао завирити у школ |
| заћута.{S} Поп Живко је полако ћукорио арију једне сеоске песмице.</p> <p>У том дође Мара и до |
| коле.</p> <p>— ’хоћу, како не би’! рече Арсен.</p> <p>— Шта ја имам теби да платим? — упита учи |
| /p> <p>— Богу ’вала и наздравље! — рече Арсен машајући се капе.</p> <p>— Да бог да у здрављу!</ |
| не би’ теби учинио — ја коме би! — рече Арсен.</p> <pb n="10" /> <p>— Е, онда, хвала!</p> <p>— |
| бог!</p> <p>— Бог помог’о, учо! — рече Арсен, онај сељак што га је довезао.</p> <p>— По богу, |
| ро, онда, ја ћу дати „алемијазу“ — рече Арсен и изађе.</p> <p>— Море, Арсене — рече један сељак |
| власт поставила, ваљда ће умети — рече Арсен седајући у кола.</p> <p>И ошину коње.</p> <p>Међу |
| — Море, Арсене — рече један сељак пошто Арсен изађе — ово много младо!</p> <p>— Ка’ капља!</p> |
| ја имам теби да платим? — упита учитељ Арсена машајући се руком у џеп.</p> <p>— Ништа, господи |
| к.“</p> <p>Кочијаш дође.</p> <p>— Деде, Арсене, мој братац, одбаци учине ствари горе, до школе. |
| у“ — рече Арсен и изађе.</p> <p>— Море, Арсене — рече један сељак пошто Арсен изађе — ово много |
| ак што га је довезао.</p> <p>— По богу, Арсене, брате, како можеш радити на овој врућини!</p> < |
| гова ташта?...</p> <p>Писар га дочека у архиви и пружи му један акт.</p> <p>— Шта има ту? — упи |
| ослужитељ уђе.</p> <p>— Води га тамо, у архиву, нек му прочитају тужбу.</p> <p>Поп Дамњан изађе |
| поп.</p> <p>— Баш сам је јуче оставио у архиву; прекинуо сам над тобом ислеђење, јер нема дела. |
| Шта ћете?..{S} Ја би’ то давно бацио у архиву, али кад старији заповеди — шта ћу? — рече капет |
| p>— Ја сам теби казао: да акта морају у архиву, јер нико му ништа, ама баш ништа није доказао! |
| часа по подне.{S} Одјаха коња и предаде арџији а он се диже у окр. начелство.</p> <p>— У ходник |
| >— Донеше послужење те га послужише.{S} Астал је био постављен.</p> <p>Заседоше и онако задовољ |
| pb n="134" /> <p>Тад се изнесе ручак аа астал.</p> <p>Мара је седела опет до Јове.{S} За ручком |
| оша већ спремила доручак те заседоше за астал...</p> <p>По доручку Јова се узе опремати.</p> <p |
| ан се скаменио.{S} Прихвати се руком за астал да не би пао.{S} У лицу беше дошао као <pb n="196 |
| ј да ручамо!“ А ја одмах чист чаршав на астал, па лебац и со, па тањире на јело....{S} Па онда |
| {S} Лаку ноћ!...</p> <p>Остави позив на астал па изађе.</p> <p>Јова узе позив.</p> <p>- Зове те |
| ни сам шта ради.</p> <p>Налактио се на астал.{S} Мејанџија доносаше јело једно по једно — он н |
| астопце, па је онда спусти пред-а-се на астал.</p> <p>— Добро, Перо; порадићемо код господина м |
| <p>Он, метну полић у чашу па спусти на астал.</p> <p>— Није само бојом.{S} Ал ја не марим за т |
| биља!</p> <p>Он узе акт, који је био на астал бацио, и прочита готово гласно, најпре лепо а пос |
| екај мало.</p> <p>Марко спусти дукат на астал па изађе.</p> <p>Он узе дукат и мету га у џеп, см |
| ућански донесе каву и ракију и метну на астал.{S} Они се служише редом.</p> <p>— Па, учо, ти си |
| одскакута кроз авлију.</p> <p>Поставише астал на пољу.{S} Поп Живко је био весео и расположен, |
| одоше у мејану.</p> <p>— Ређај астал уз астал! викнуше неки.</p> <p>Мејанџија одмах послуша.</p |
| {S} Свака месната, па тешка — на царски астал да дође....{S} Они вичу: поп увек скупо прода.{S} |
| друштву одоше у мејану.</p> <p>— Ређај астал уз астал! викнуше неки.</p> <p>Мејанџија одмах по |
| ..</p> <p>Весели и задовољни усташе иза астала.{S} Поп Живко хтеде мало „да прилегне,“ јер беше |
| S} Мало се није избезумио и побегао иза астала.</p> <p>На питања попина одговарао је расејано.{ |
| {S} Поздравише се и поседаше око једног астала.</p> <p>— Деде, дијете, дај „послужење“ овде! — |
| ки — одговори послужитељ.</p> <p>Виде и астале и неколико столица...{S} Био је потпуно задовоља |
| вко је поставио онакав исти распоред за асталом.</p> <p>Јова седећи до Маре помишљаше на породи |
| p>Јова се загледа у свећу што гораше на асталу.{S} И за дивно чудо њега не радоваше онај изнена |
| лица његова.</p> <p>Ручак је био већ на асталу.{S} Седоше и ручаше.</p> <p>Учитељ Јова хтео је, |
| е се, напипа у мраку кутију дуванску на асталу, запали цигару па се опет наслони онако исто.... |
| орли уче, и, веле, и њима су казали да „атагирају“ код људи.{S} Веле, биће онда за све добро.</ |
| >Он заусти.</p> <p>— Ах!{S} Јо-о-во бра-ате!</p> <p>И ту га загуши јецање....</p> <p>Јова га не |
| , преко прста, па он јако суди њему по ’атеру; а мене, и што је — да ти ка’м — и моја земља и.. |
| јок! ’Нако он то ради!...{S} Пита њега Аћим: „славе ти, господине, што ће ти толике каменице?“ |
| се ја и мој <pb n="6" /> комшија, неки Аћим, бога ми!...{S} Мисли смо, да не врача?...{S} Ал’ |
| кој Гертруди и црноокој Аурори, како је Аурора намучила се и на послетку страдала, попила отров |
| .{S} Шта ти велиш?</p> <p>— Мени је жао Ауроре! — рече он готово кроз сузе.</p> <p>— И мени...{ |
| читати о плавоокој Гертруди и црноокој Аурори, како је Аурора намучила се и на послетку страда |
| примедбе и грдећи Гертруду што сиротој Аурори не да баш ни мало да буде срећна, па, шта више, |
| - Шта је?..</p> <p>Он заусти.</p> <p>— Ах!{S} Јо-о-во бра-ате!</p> <p>И ту га загуши јецање... |
| казати!...{S} А на вр’ ми језика!...{S} Аха!{S} Јосип!.{S} Е па он — ко шта ради, он само купи |
| љан да се нешто ради дођи сутра на вече Б... механи.</p> <p>4.{S} Јануара 1880. г.</p> <p>у Б.. |
| одакле је?</p> <p>— Из Б...</p> <p>— Из Б...?</p> <p>— Јесте, господине, ја сам из Б...</p> <p> |
| ече капетан. — А одакле је?</p> <p>— Из Б...</p> <p>— Из Б...?</p> <p>— Јесте, господине, ја са |
| .?</p> <p>— Јесте, господине, ја сам из Б...</p> <p>— А је ли теби што год познато, да се неки |
| кретоше се он и поп Дамњан на коњима у Б...{S} Ишли су кроз шуму и разговарали полако.{S} Више |
| , кад се учитељ Јова крену попу Живку у Б...{S} Нека тмора обујмила сву природу, па кроз њу сун |
| </p> <p>4.{S} Јануара 1880. г.</p> <p>у Б...</p> <p>Искрен поздрав од твог</p> <p>Ж К...“</p> < |
| њена оде баба Миљани да види шта је.{S} Баба Миљана чим прву жишку спусти у зелени чанак рече:< |
| никако не разабираше.{S} Мајка њена оде баба Миљани да види шта је.{S} Баба Миљана чим прву жиш |
| ба Смиљани да руку намести и како му је баба Смиљана дала бресака да само ћути...{S} Онда је се |
| </p> <p>— Једна жена црни’ очију — рече баба Миљана.</p> <p>— Бог јој судио! — јекну сирота мај |
| д руку, те га мајка морала носити некој баба Смиљани да руку намести и како му је баба Смиљана |
| заиште</hi> за „крезицију“; па је некој баби Смиљани узео из ушиватка у појасу — што је сиротиц |
| вредно да ви трошите и да радите за бан-бадава.{S} Ево вама — јабуке ради — ово!</p> <p>И ту сп |
| p> <p>— Па шта ћу да чиним? — упита он, бајаги, очајнички.</p> <p>— Сутра ћеш знати; сад иди!.. |
| — Дођох.</p> <p>— Од кад те чекам!..{S} Бајаги шетам а ја само измичем из авлије да бих те угле |
| летети за Европом; ко ће учити да прави бакљаде и параде и сваку комедију тим великанима, ако н |
| тамо повезало једно за друго ка’ крмећа балега!{S} На небо не мо’ш — високо; у земљу не мо’ш — |
| ије вредно да ви трошите и да радите за бан-бадава.{S} Ево вама — јабуке ради — ово!</p> <p>И т |
| мо да нам пандур или какви полицајац не бану на врата.{S} За што да ми стрепимо?{S} Ко је њима |
| су журили: да само доцније стигну, или, бар, да мрак на земљу падне...</p> <p>Мрак се спустио с |
| ..{S} А ја мислим да је лепше у вароши; бар лети, — рече Јова.</p> <p>— Варате се, господине.</ |
| кроз њих је видео чисту душу девојачку; бар му се тако учинило.{S} И девојка погледа у њега, за |
| изиђе на поље...{S} У кући сви спаваху; бар се њему тако чинило.</p> <p>Он шеташе.{S} На овој б |
| Да има хиљада.. две...{S} Мало је!..{S} Бар пет хиљада!...{S} Па одавде, правце да идем, поп Жи |
| и!....{S} Сад знате све и реците!...{S} Бар ћу о једном трошку и себи пресуду изрећи!</p> <pb n |
| урјацима.{S} И ја ћу бити курјак!...{S} Бар теби могу судити ако другом не!...</p> <p>Опет зазв |
| а!...{S} Нисам могла да сакријем!...{S} Бар не могу од ње ништа да сакријем!...{S} Она одмах по |
| дочекасмо један опозициони лист!...{S} Бар можемо у њему дати гласа.</p> <p>Обојица беху врло |
| кад изађу из уста младог девојчета.{S} Бар Јова је тако осетио, кад је обавио руку око њеног в |
| ити данас гост.</p> <p>— Хоћу.</p> <p>— Бар да се наразговарамо сити!...{S} Знаш, да сам једва |
| бу и себе као очајника...</p> <p>„Та да бар знам где је, или која је!...{S} Је ли Српкиња, или |
| p> <p>— А после болести долази смрт, па бар да је лепа, него се ваља отезати као мачка!</p> <p> |
| допустити и да се њом оженим!..{S} Сад бар могућност је ту; нема никог да ми смета...{S} Чекај |
| Бога ми јес! — рече Аксентије. — Да је бар повео још једног, али га пусто нема!...{S} Подер’о |
| се и каквим мирним сеоцем.{S} Да ми је бар овде у близини течиној!..</p> <p>— Па... биће — реч |
| је попу.{S} И њему је било мило што је бар свештеника нашао са којим ће радити и слагати се.</ |
| , свакој је ману нашао..{S} Та да му је бар да отпочне разговор!..</p> <p>Мара га спасе:</p> <p |
| </p> <p>— Шта ће казати ови!...{S}Да се бар нисам свлачио или да нисам ни казивао да ћу да спав |
| о, па ка’ да се потпрдно!..{S} Да си се бар облизнио!..</p> <p>Смеј се заори са свију страна.</ |
| И узе се поздрављати.</p> <p>— Па да те бар испратимо, — рече поп Живко.</p> <p>И пођоше он и М |
| трпети; њих је требало искорењивати или бар заварчити.</p> <p>За то је требало чиновника.</p> < |
| ек носи ђаво!..{S} Хвала богу кад су ми бар дуван оставили.</p> <p>Направи и запали цигару.</p> |
| </p> <p>— Не знам!</p> <p>— Знаш ли јој бар име?</p> <p>— Не знам!</p> <p>— Како то?</p> <p>— Е |
| а оно бар угледа ради треба: да су нам бар зграде, које општина гради, најлепше.</p> <pb n="43 |
| ићи! — рече Јова.</p> <p>— Да вечерамо бар; готова је вечера, — рече поша.</p> <p>— Благодарим |
| > <p>— Та ако ни рад чега другог, а оно бар угледа ради треба: да су нам бар зграде, које општи |
| о је се са децом сеоском играо око неке баре у селу, како је преко јендека скакао, како је у ск |
| > <p>- Збогом!</p> <p>Јова силазећи низ басамаке хтеде пући од смеја.</p> <p>Кад изађе на улицу |
| ни да сам тамо преко потребан.</p> <p>— Батали!..{S} Ти остајеш овде.{S} Данас ћемо што год чит |
| ћи у чколу!...{S} Сад нема више аљку на батаљку ка’ што је до сада било, сад ћеш ти имати госу“ |
| !.{S} Е,о је за ручак — ручак, ко је за батина — батину!{S} На пр: оно што ћу теби да дам — нећ |
| је био немиран добијао је свој оброк у батинама, ил од учитеља непосредно или од најстаријег ђ |
| тмурен, љут као рис; за сваку ситницу — батине.{S} Међутим учио је добро, а кад год је био неми |
| не зоре у школу, а пре их ниси мотао ни батином натерати.</p> <p>Учитељ Јова на брзо поста омиљ |
| је за ручак — ручак, ко је за батина — батину!{S} На пр: оно што ћу теби да дам — нећу учитељу |
| ти се како је купио прашину по сокаку и бацао себи на главу; како је од блата месио и правио то |
| ревића.</p> <p>— Знаш ли ти да тим себе бацаш у веће зло?</p> <p>— Тешто!</p> <p>— Због једног |
| аредио да је сагору на ватри, или да је баце под воденични камен!“...{S} Па је, браћо моја, узе |
| у моме подруму!..</p> <p>Прочита допис, баци новине, устаде и љутито ходаше тамо амо по канцела |
| .</p> <p>— Седите.</p> <p>Попа седе.{S} Баци поглед у наоколо и смотри отворен сандук пун књига |
| аже и узе камен што је био пред њим.{S} Баци се не нишанећи и са свим случајно удари змију по с |
| подин.</p> <p>Он изађе пушећи.</p> <p>— Баци цигару! — рече пандур.</p> <p>— Што?</p> <p>— Баци |
| ! — рече пандур.</p> <p>— Што?</p> <p>— Баци тако.{S} Идеш пред власт па с цигаром.</p> <p>— Ја |
| са штапом.{S} Но ђак скочи, оте штап и баци у ћошак рекавши: да се он не да тући.</p> <p>Били |
| /p> <p>— Нагазила.</p> <p>— А ко ли јој баци чини на пут, по богу сестро?! — упита она.</p> <p> |
| p>— Пусти га, — рече капетан.</p> <p>Он баци цигару и уђе.</p> <p>Капетан Сава сеђаше као какав |
| у скромном црном оделу.{S} Он случајно баци поглед и застаде.{S} Млађа женска на једаред га за |
| /p> <p>Он узе акт, који је био на астал бацио, и прочита готово гласно, најпре лепо а после грц |
| /p> <p>— Шта ћете?..{S} Ја би’ то давно бацио у архиву, али кад старији заповеди — шта ћу? — ре |
| си сина ’тео да дигнеш у небо а мога да бациш у бездан!...</p> <p>— Није, вала, Милане!</p> <p> |
| ана се загрлили!...</p> <p>Једног дана, баш ће бити првог В. Госпођи, седеше поп Дамњан и Јова |
| аље се много у унутрашњост.</p> <p>— Е, баш ћу да је читам.</p> <p>— Завидим ти што је читаш пр |
| ве нам је жива згода.</p> <p>— Бога ми, баш! - репе поп и насмеја се досетци.</p> <p>— А осим т |
| је — да рекнеш — ништа криво...{S} Јок, баш ништа!...{S} Кад је добар власти и оној његовој гос |
| Знам да би Цана казала: ђаво је однео, баш је срећна!..</p> <p>— Што си се ти, Марушко, ућутал |
| есте.</p> <p>— Рђа га од бога отела!{S} Баш је угурсуз!</p> <p>— Шта ћеш му?</p> <p>— Знаш, при |
| упи.</p> <p>— Сад — беше што беше!..{S} Баш да не клањам и њему...{S} Оставимо тај разговор!</p |
| ућа ми сама.</p> <p>— Чудна чуда!...{S} Баш ће те погледати жена или ће плакати деца!..{S} Има, |
| т луд па ти још даје преко плате!...{S} Баш дивота, мајку му!...</p> <pb n="71" /> <p>И ту се р |
| нисам ни казивао да ћу да спавам!...{S} Баш је то лудо!..{S} Да ја у напред не промислим шта ћу |
| </p> <p>— Ништа, ништа, господине...{S} Баш је у мог тече леп воћњак.{S} Каквих красних јабука |
| .{S} Поп Живко зна — биће на руци...{S} Баш врло добро, што се ја њему јуче исповедих, јер... с |
| А ко ти је казао?</p> <p>— Поп Лука.{S} Баш се јутрос састасмо и он ии исприча.</p> <p>— Од ког |
| <p>Сврши и четврти разред гимназије.{S} Баш при концу године посвађа се са удовицом због „обичн |
| азуму са начелником.{S} Максић рече:{S} Баш је потревио господине!</p> <p>— Јест, ка’ у ’ладну |
| гици!...</p> <p>— Каква „Петагогија?{S} Баш си ти нека „Петагогија!...{S} Ал ја ћу теби дати са |
| Нема му равна до мора!{S} Једне зиме — баш ономлане упрегнем ја њега у с’онице да <pb n="7" /> |
| а ти кажем — теби ће бити жао!</p> <p>— Баш ћу се убити!</p> <p>— Бога ми, хоћеш!</p> <p>- А.. |
| е казао, шта је њему остало?..</p> <p>— Баш ћемо му јавити где ћемо се и када скупити!</p> <p>— |
| не љубиш! — рече он шалећи се.</p> <p>— Баш си ти, течо! — рече она напућивши своје нешто набуб |
| то учинити. — рече поп Живко.</p> <p>— Баш ће онда тек да смета! — рече поп Дамњан.</p> <p>— Н |
| ри?</p> <p>— Шта? — упита поп.</p> <p>— Баш сам је јуче оставио у архиву; прекинуо сам над тобо |
| брадова кад виде учитеља Јову.</p> <p>— Баш вам благодарим, господине, што сте нас посетили! — |
| ти у госте дођем! рече она. —</p> <p>— Баш ти се село тако допада?</p> <pb n="106" /> <p>— Бог |
| рдећи Гертруду што сиротој Аурори не да баш ни мало да буде срећна, па, шта више, на завршетку |
| p>И учини јој се да су сви приметили да баш она жели да он остане, па сва плану у лицу.</p> <p> |
| чо! рече она — Што си морао изабрати да баш о томе говориш?</p> <p>И погледа га прекорно.</p> < |
| ање.{S} Али то је само удешено.{S} И ја баш за то мрзим.{S} Ја волим лепу природу, оваку каква |
| ку.</p> <p>Јови се учини да је пољубила баш онде где је он руком држао.{S} Он се окуражи:</p> < |
| морају у архиву, јер нико му ништа, ама баш ништа није доказао! — рече Јова.</p> <p>— Зар баш н |
| ..{S} Толико жудео за њом, па сад — ама баш ни речи!..{S} Кроз мозак му је пројурило хиљадама м |
| арушка?..{S} Како сад, удавачо?..{S} Па баш: „’хоћу па то ти је!..{S} Ни се стиди мене ни тетке |
| p>— Јова уђе у канцеларију.</p> <p>— Па баш ниси?</p> <p>— Нисам!</p> <p>— Ниси ништа говорио?< |
| .</p> <p>Уђе у канцеларију.</p> <p>— Па баш ниси?</p> <p>— Нисам.</p> <p>— Добро ти ћеш у Шабац |
| ра где је дирају, она рече:</p> <p>— Па баш да сам и тако рекла!...{S} Ја нисам мислила седе пл |
| в је.{S} Оде Максићу на крштење.{S} Сад баш мало час срето’ и поп Дамњана, оде и он.</p> <p>— К |
| ран!</p> <p>— Ово је срећа!..{S} Од куд баш да мене поп Живко зове да му данас дођем, кад и она |
| рекне нешто; али за жива бога не умеде баш ништа!..{S} Која би му год мисао пала на памет, лед |
| та!..{S} Груди му беху празне а њега је баш тиштала та празнина..</p> <p>Тако не могаше већ виш |
| па очисти — рече он. — Ја мислим да је баш дужност нас млађих да нашег старешину услужимо!...< |
| е био учитељ, а они веле: „није; сад је баш свршио учитељску школу.“ Но!... хвала богу!...{S} П |
| и!</p> <p>— Добро!.</p> <p>— Па теби је баш све једно: ја бити у апсу, ја у слободи?</p> <p>— Т |
| Па зар је теби криво?</p> <p>— Па то је баш што волим?{S} Ја страшно мрзим створења која ћуте.< |
| Ђошо?</p> <p>— Па, вала, капетане, није баш ни добро.{S} Пођо’ ’вамо у твој комшилук, па велим: |
| а много торочем; и казала ми је да није баш лепо што трчим једнако за тобом..{S} Ја сам пробала |
| рећна, па, шта више, на завршетку је се баш и светила.</p> <p>— А... сад је жалиш!..{S} Сад је |
| тијо „плови“ по небу...</p> <p>— Ти се баш заљубила у месечину!</p> <p>— Ја волим месечину.</p |
| е га ни погледати...{S} Или — а њему се баш чинило да се не вара — можда би она и хтела бити др |
| S} Н. пр. она синоћ што је ви узабрасте баш кад ја дођем....{S} Ено, она је онака иста.{S} Помо |
| Ми смо! рече један риђ човек што сеђаше баш до тезге, и устаде.</p> <p>— Ја сам овде постављен |
| о се и прича.{S} Дежурни професор иђаше баш крај њега.</p> <p>На углу крај њих две женске у скр |
| <p>— Он тако!</p> <pb n="98" /> <p>— И баш хоће да сатре?</p> <p>— ’хоће, вели!</p> <p>— Лако |
| гаши!...{S} Пфи!... мука!...{S} Када би баш овде уз брдо, а он стаде. „Шта, болан, дорате, зар |
| сопис више чита.{S} Ти знаш да се тражи баш оно што је забрањено.</p> <p>— Тако је! рече попа н |
| славе и друга весеља!</p> <p>— Бога ми баш! — рекоше остали.{S} Та ти је паметна, учитељу.</p> |
| p> <p>— Нека, вала!{S} Ја мислим, да ми баш неће проћи на лијо!...{S} Та стара сам ја лола, ула |
| .{S} И Милан види да су ово људи, па ти баш пред њима и каже!..{S} Немој мислити да се ја чисто |
| ће већ ићи, само кад наумим.{S} Сад сам баш купио једну њиву.{S} Отићи ћу да потврди тапију.{S} |
| чи: „’хоћу! ’хоћу“!</p> <p>— Од куд сам баш тако? рече Мара и напући уста.</p> <p>— Де, де!..{S |
| дио јутрос?..{S} Сећам се!{S} Устао сам баш на десну руку.{S} Кад сам изашао на поље, сунце се |
| а — рече учитељ и насмеши се. — Па тако баш капетан?</p> <p>— Он тако!</p> <pb n="98" /> <p>— И |
| Јова, а срце му се поче стезати. — Зар баш ништа више не би зажелели?..</p> <p>Она га разумеде |
| није доказао! — рече Јова.</p> <p>— Зар баш нико? — упиташе ови.</p> <p>— Нико! рече Јова.</p> |
| p>Они се окретоше смејати.</p> <p>— Зар баш дотле дошло?</p> <p>— Дотле!...{S} И то ми обећао д |
| > <p>Поп Живко се насмеја:</p> <p>— Зар баш не може мене обићи?</p> <p>— Не може!{S} Не може!.. |
| без сина.{S} Он је био јединац, па зар баш да јединца да да га учитељ туче и пребија...</p> <p |
| слим: да ли је устао?...{S} Немам данас баш никаква посла!...{S} А и ти... опрости, брате!... н |
| <p>— Бога ми, хоћеш!</p> <p>- А.. ’хоћу баш!..{S} Узећу ја штап, па — ка’ оно кад си била мала, |
| економије он је знао.{S} Живина, стока, башта, поврће, усеви — о томе би говорио три дана и три |
| ије и уђоше у другу башту, али ово беше башта са поврћем.{S} Попа стаде и узе брисати зној.{S} |
| јд’мо да доручкујемо.</p> <p>И одоше из баште.</p> <p>Поша већ спремила доручак те заседоше за |
| на мајка беху у кујни а попа са Маром у башти иза куће, која беше цвећем засађена.</p> <p>— А.. |
| о у авлију.{S} Нађе Мару где стоји крај баштице и гледа цвеће.</p> <p>— Шта радиш? — упита</p> |
| ма.{S} Са малом <pb n="126" /> кућицом, баштицом око ње, и нешто књига — била бих најсретнија!< |
| овај се не осврташе.{S} Јова прође кроз башту и изађе пред-а-њ.</p> <p>— Стиже ли?</p> <p>Он ћу |
| идиш и друго воће.</p> <p>И пођоше кроз башту.{S} Поп Живко иђаше од воћке до воћке.</p> <p>— Е |
| Пошто попише и каву дигоше се њих два у башту.{S} Ту су шетали и разговарали о другим стварима. |
| >— Молићемо, молићемо!...{S} Извол’те у башту.</p> <pb n="120" /> <p>Пређоше преко авлије и уђо |
| ву а они одшеташе.</p> <p>Кад су ушли у башту рече попа:</p> <p>— Е, Јоване, драгане, канда смо |
| о!... прекиде их Мара у речи утрчавши у башту.</p> <p>— Шта је?</p> <p>— Зове те један сељак.</ |
| онеси нам још по једну каву, али тамо у башту.{S} Ајд’мо Јово, тамо.</p> <p>Мара оде у кујну по |
| сем што му поп Живко рече при поласку у башту:</p> <p>— Немој мислити да ти је намећем!</p> <p> |
| <p>Пређоше преко авлије и уђоше у другу башту, али ово беше башта са поврћем.{S} Попа стаде и у |
| , течо!..{S} Ти рече да и ти имаш своју башту.</p> <p>— О!.. разуме се, разуме се!</p> <p>— Рад |
| S} Сад да сам у Београду сад бих у неку башту на пиво.{S} Ту направљена хладовина, музика, друш |
| <p>— Ето, господине, разгледам теткину башту.{S} Јелте да има лепог цвећа?</p> <p>— Заиста! — |
| е.</p> <p>Капетан Сава сеђаше као какав бег.</p> <p>— Добро јутро, господине!</p> <p>— Бог ти п |
| година; ко год пре умре то је лењштина; бега од посла!...</p> <p>Сви се насмејаше; и учитељ се |
| 6" /> службе склањао је се од другова и бегао у свој стан.{S} Хтео је пошто по то да буде сам.{ |
| свега тога и лекове, којим се сиромаси, без лекарске помоћи, лече, све је то прибележавао, па ј |
| е, разбарушене косице у дугој кошуљици, без гаћица и без капе, распојас и бос — то је био он... |
| еди му да извршује налоге брзо и тачно, без и једне речце, да се више пута учини глув и нем; шт |
| а....</p> <p>— Само ако она ’хоће!..{S} Без њене воље — не дам је!..{S} хоћеш, Марушко?</p> <p> |
| клонуло тело и ишчезла снага а он се — без игде иког свог, потуца од немила до недрага!..{S} С |
| ловију.</p> <p>Прву годину једва издржа без трошка. </p> <p>Онда потражи да му даду учитељство. |
| да му и тај отац осети једаред како је без сина.{S} Он је био јединац, па зар баш да јединца д |
| ер је знао да капетан Сава неће да пије без мезета.</p> <p>Чаша по чаша празнила је се.{S} Лица |
| /p> <p>— Ви сте више читали, па ћете се без сумње, боље изразити.{S} Ја само осећам да ми је не |
| — Сад иди!</p> <p>Учитељ се Јова окрете без „збогом“ и изађе.</p> <p>У мејани попи опет кафу, о |
| {S} А ја!...{S} Право веле: има ’леба и без мотике!...{S} Кулаш!...{S} Е, славу ти твоју!...{S} |
| е косице у дугој кошуљици, без гаћица и без капе, распојас и бос — то је био он...{S} Сети се к |
| епше на њој: да л оно лепо лице ведро и без и једне боје, да л’ онај вити стас; да л’ она весел |
| ребама.{S} Чега није имао могао је бити без њега.{S} Хтео је да буде васпитач, и онда је морао |
| раху, и не требају им.{S} Могли су бити без њих.{S} За пет година доби две класе седећи у истом |
| шта мамо“ ! — рекох. — „Не може ту бити без ништа!..{S} Ти сва гореш!..{S} Да ти није зло“? упи |
| он колеба.</p> <p>— Ја не могу да живим без ње!{S} Сав мој живот нека ђаво носи!....{S} Сад зна |
| тво — више ничије.{S} А кад је он остао без хлеба други га је спомогао; зар нема неко и од њега |
| згред буди речено: дућанџија је по мало без права и мејанисао) да „испече“ још по једну каву... |
| — На тај начин ми можемо радити мирно и безбрижно....{S} Кад се будемо са свим припремили, кад |
| ’тео да дигнеш у небо а мога да бациш у бездан!...</p> <p>— Није, вала, Милане!</p> <p>— Шта ни |
| око њега.{S} Он као да хођаше но неком бездану, у коме одјекује тупо сваки глас.</p> <p>Дође у |
| ишаране угљеном; неке показиваху по све безобразне слике.{S} Кроз малени прозор улажаше мало св |
| д равно два сата, па никаке вајде...{S} Бејаде у нас неки учитељ... како но му би име?...{S} Ух |
| ову руку; гледе у њега она два ока, што бејаху свет за њега!...,</p> <p>— Опрости ми! — рече он |
| но овако уживање — мишљаше он. — Чиста, бела постеља.{S} Она лешкари, опружила ноге по душеку, |
| до колена: од колена на ниже утегла је бела чарапа ногу врло лена кроја.</p> <p>Она пође умива |
| како наредиш.{S} Напиши му — писали му „белег“ за мало дана!</p> <p>— Ајд иди тамо, нек те сасл |
| , тако ти среће твоје!</p> <p>— А... не бели ти!</p> <p>— А и јесте, вала, оно учитељче!..{S} Д |
| а, а он гледаше њену меку, плаву косу и бели врат; очи му се спуштаху на мишице, груди и стас.. |
| радовати кад ме види!{S} Поруменеће они бели обрашчићи!...</p> <p>Идем, идем!</p> <pb n="163" / |
| 205" /> <p>Застаде пред једним високим, белим спомеником, прекрсти се и целива га па се спусти |
| најмање.{S} Оста најзад само у кошуљи и белим гаћицама до колена: од колена на ниже утегла је б |
| и да пољуби једним пољупцем....</p> <p>Белина, плавило и руменило зорино извуче му жељу из уст |
| виде један врло мали део њених као снег белих груди.{S} Виде и она, вештачки израђена недра...{ |
| > <p>Душевни болови руше...{S} Неколико белих кончића беше међ његовим црним власима; неколико |
| ј коси могло се већ приметити и по које бело влакно.{S} Млад човек, али — ето!...</p> <p>Родио |
| ј њега!{S} Љубио би јој оне плаве очи и бело лице; држао би је на грудима својим; па кад је при |
| ече је поп Живко.</p> <p>— А куд ће јој бељи него што има свој сигуран хлебац! — рече Јова. — И |
| богу — немам тамо (она показа руком на Београд) ни кумова ни пријатеља...{S} Задовољила бих се |
| 8. године премести се учитељска школа у Београд.{S} И он, као ђак, дође.{S} Сада већ беше спрем |
| а своју оставку министру, па се врати у Београд, у богословију.</p> <p>Једва измоли допуст да м |
| ему!..{S} Па још кад бих отишла с њим у Београд, па га <pb n="111" /> преставила мојим другариц |
| редом.</p> <p>— Па, учо, ти си скоро иа Београда.{S} Причај нам што год ново, рече кмет.</p> <p |
| асти и оној његовој господи тамо дол’ у Београду — и нама је!...{S} Па, опет, онај... ал’ не зн |
| а тобом!{S} Видео сам те само једаред у Београду па — више никад!... <pb n="140" /> Мислио сам |
| — Не!..{S} Помислите!..{S} Сад да сам у Београду сад бих у неку башту на пиво.{S} Ту направљена |
| о?...</p> <p>— Лепо.{S} То није тешко у Београду.{S} Они би боље учинили да је нису забрањивали |
| је рођак неком великом господину тамо у Београду; значи могао га је препоручити.{S} Он му је с |
| аше.</p> <p>— Причао си ми о догађају у Београду.{S} Кад сам те саслушао, мени је било веома жа |
| </p> <p>ЈАН.{S} М. ВЕСЕЛИНОВИЋ</p> <p>У БЕОГРАДУ</p> <p>Штампарија Народне Радикалне Странке</p |
| </p> <p>ЈАН.{S} М. ВЕСЕЛИНОВИЋ</p> <p>У БЕОГРАДУ</p> <p>ШТАМПАРИЈА НАРОДНЕ РАДИКАЛНЕ СТРАНКЕ</p |
| а се саломио.</l> <l>„Нема вигњу кој да бере,</l> <l>„Окром момче и девојче“...</l> </quote> <p |
| Ево шљиве.{S} Ја што хоћу у пушницу, ја берем руком.{S} Пушница ми је од 10. леса.{S} Ја имам д |
| им дао што им срце зажелило: род, плод, берићет на много година!...{S} Вала, браћо, који сте ми |
| п Лука. — Мени сад не треба да удешавам беседе, него ћу вам у кратко казати: за што смо се окуп |
| } Као да не стоји на земљи него да је у бесконачности!.{S} Прихвати се за грану једне јабуке, ј |
| беше разлике између мирног професора и бесне удовице.</p> <p>Она ну показа његову собу; нареди |
| n="130" /> <p>— Па зар не видиш да сам беспослен, па морам ма шта да радим.</p> <p>Јова се нас |
| нило да је милио.{S} Пут му се отегао у бестрагу. „Лепа природа“ за њега не имађаше дражи.{S} З |
| {S} Чаша воде и шоља каве, то ти је код бећара!...</p> <p>Попа се послужи.</p> <p>— Иди донеси |
| куће да га боље угости; овако ће морати бећарски: што буде бог дао.</p> <pb n="94" /> <p>— Не м |
| n="71" /> <p>И ту се распиштољи његово бећарско задовољство.{S} Дође му мило да мисли: о младо |
| сна на јави пробудио, видео је — своју бећарску собу и себе као очајника...</p> <p>„Та да бар |
| с, час спуштаху у дољу.{S} Са брежуљака беху лепи изгледи и младић погледаше на све стране око |
| су били устали.{S} Поша и Марина мајка беху у кујни а попа са Маром у башти иза куће, која беш |
| баци реклу са себе и леже опет.{S} Прса беху пуна.{S} Нигде се не виђаше да је кост искочила не |
| исети па скиде и гаћице.{S} Руке и прса беху гола.{S} Кроз кошуљу се провидело пуначко, лепо те |
| ожемо у њему дати гласа.</p> <p>Обојица беху врло задовољни.{S} Прочитали су целе новине од поч |
| њим стајаху и његови противници.{S} То беху махом началници, капетани и писари; по неки богат |
| у“.{S} Беше ту старијих другова, али то беху људи озбиљни, људи начитани.{S} Ту он тек увиде да |
| па се онда диже у канцеларију, јер већ беху засели.</p> <p>Иђаше сасма равнодушно.{S} То беше |
| p> <p>Зној га облио свега...{S} Прса му беху тесна; не могаше да дише као да му је душа стињена |
| ао је њено име и — ништа!..{S} Груди му беху празне а њега је баш тиштала та празнина..</p> <p> |
| ног!...{S} У’ватиће Сава њега, па ће он бечити очи у моме подруму!..</p> <p>Прочита допис, баци |
| анџику где осим дувана кремена и оцила, беше и писао.{S} Он га извади.</p> <p>— На! — рече.</p> |
| кни не!...</p> <p>Пут што вођаше у К... беше пред њима.</p> <p>— Збогом, учо!</p> <p>— Зар ти н |
| укчије.{S} Он се нађе у „општежићу“.{S} Беше ту старијих другова, али то беху људи озбиљни, људ |
| же доћи пре до лудила него до знања.{S} Беше га стид да призна: <pb n="22" /> да не зна ништа, |
| /p> <pb n="84" /> <p>Пријављени уђе.{S} Беше то човек висока раста, окошт, дуга лица, великог ч |
| } Ово лепо, несташно дете однесе је.{S} Беше устао па стајаше као окамењен.</p> <p>— Помозите м |
| м.{S} Он испроси девојку и венча се.{S} Беше то женска млада, здрава и једра као пуце.{S} Ине ј |
| јак; управо цело му се лице смешило.{S} Беше то човек пријатан и врло се лепо опходио са свима. |
| че.</p> <p>— Јова погледа на адресу.{S} Беше упућено на њега.{S} Он отвори.</p> <p>Поп Живко пи |
| да се и блажије поступи.</p> <p>— Сад — беше што беше!..{S} Баш да не клањам и њему...{S} Остав |
| друштву са Госпавом.</p> <p>Беше што — беше!...</p> <p>Кад је се пред зору спустио на свој кре |
| p> <p>— Јесмо.</p> <p>И пођоше.{S} Јова беше преко мере весео.{S} Код куће попине нађе свог пос |
| изађе му пред очи...{S} Али она за њега беше само у успомени.</p> <p>— Никад, попо! — рече он.< |
| јао би тако целог века.{S} Служба божја беше му кратка.{S} После <pb n="26" /> службе склањао ј |
| Змија!..{S} Змија!..</p> <p>Грдна змија беше се упутила правце њима.{S} Јова се саже и узе каме |
| у и каламљењу воћа.{S} Домаћа економија беше за њега најмилија наука.{S} Хиљадама ситница из до |
| а попа са Маром у башти иза куће, која беше цвећем засађена.</p> <p>— А...{S} Јово!..{S} Фењер |
| ли на ново место.</p> <p>Велика разлика беше измеђ оне скромне собице професорове и овог богато |
| и“.{S} Није прошло много и његова школа беше пуна као лубеница.{S} Људи су доносили свега: и је |
| > <p>Мрак се спустио са свим и помрчина беше густа као тесто кад стигоше мејани.{S} Одјахаше и |
| p>Међу тим Мара је свуда летела.{S} Она беше несташна као веверица.{S} Трчкарала је: час у кујн |
| о је срећно са својом Станојком.{S} Она беше весели као кошута.{S} Дочекивала га је са осмејком |
| се човече!..{S} Погле мене!</p> <p>Попа беше у кошуљама; само једно ћурченце и чита што казивах |
| туче.</p> <p>Кад се вратио натраг, Мара беше бледа и нема од стра.{S} Он је прихвати на руке.{S |
| нађи.{S} Мора ићи са мном!</p> <p>Мара беше бледа као крпа.</p> <p>Поп Живко рече:</p> <pb n=" |
| олови руше...{S} Неколико белих кончића беше међ његовим црним власима; неколико бора попело се |
| ној да се заустави...{S} Једна реченица беше му само на уснама, управо један <pb n="176" /> сти |
| ...</p> <p>Вода за умивање, леген — све беше ту.{S} Он се уми, очешља и углади, и, пошто је поп |
| ?</p> <p>Попа показа главом на собу где беше Мара са мајком, па упита:</p> <p>— Да није то?</p> |
| авао.{S} Поп Живко га одведе у собу где беше пријатна хладовина.</p> <p>Учитељ леже.</p> <p>Гле |
| је отишло ваздан здравица....{S} Весеље беше не описано.</p> <p>Сутра дан је продужено...{S} И |
| их девојачких уста...</p> <p>Али, време беше: да се кући иде.</p> <p>Испратила га је Мара са ма |
| <p>Он ходаше ходником тамо и амо.{S} Не беше никога сем њега и пандура.{S} Он мишљаше да је кап |
| аднио хиљадама реченица!{S} Ни једна не беше згодна, свакој је ману нашао..{S} Та да му је бар |
| Ово беше дете, наивно, искрено, које не беше у стању ни једне тајне сакрити.{S} Он је се надао |
| чина просијаваше кроз прозор на коме не беше завеса добро навучена, и прављаше сенке по зиду... |
| кође усљед неспавања, јер он и иначе не беше равнодушан.</p> <pb n="149" /> <p>На вратима канце |
| о му свануло.{S} Као да за њега више не беше тајне....{S} У сваком покрету Марином он виђаше ус |
| бливао га је.</p> <p>Међу тим ни њој не беше лакше; руке су јој лагано — ал ипак приметно — дрх |
| својој канцеларији.{S} Ни у ходнику не беше никог, само пандур сеђаше на клупи и пушећи очекив |
| о са свим други живот за њега.{S} Ту не беше више оца и мајке; не смеђаше преко <pb n="17" /> р |
| и: нема га до мора!...</p> <p>Младић се беше замислио, али му одговараше са обичним одговорима |
| уме и уђоше у сокаке.{S} Пошто земљиште беше брдовито, то се: час пењаху на вис, час спуштаху у |
| и прва мисао која му кроз главу пројури беше:</p> <p>— Устао сам доцкан; нема јучерање среће!.. |
| лариским нађе синоћњег пандура.{S} Овај беше достојанствен као какав војвода.{S} Назва бога.{S} |
| 7" /> <p>Јова уђе.{S} Господин начелник беше човек висока раста, сув и риђ.{S} Стајаше кад Јова |
| е жива згода за играње, али опет учитељ беше сувише строг.{S} Као да је гледао свога учитеља.{S |
| у Шабац где је седео владика.{S} Са њим беше неколико отменијих домаћина из села.{S} Они се зам |
| Вечерњи поветарац расхлађивао их је; он беше чио и ведар; ишао је од воћке до воћке па је бирао |
| ојом је жудео толико време.</p> <p>И он беше онемео.{S} Ништа не знађаше шта чини...{S} Љубио ј |
| <p>Коња је гонио нагло.{S} И ма да коњ беше добар и брз, њему се чинило да је милио.{S} Пут му |
| да!</p> <p>- Јова је посматраше.{S} Ово беше дете, наивно, искрено, које не беше у стању ни јед |
| о авлије и уђоше у другу башту, али ово беше башта са поврћем.{S} Попа стаде и узе брисати зној |
| на срећу у породичном животу.{S} Готово беше раздраган.{S} Хтео је сам почети разговор да га не |
| орачи коња па све у трк.</p> <p>Друштво беше у највећем расположењу кад је он стигао.{S} Дочека |
| е се не виђаше да је кост искочила него беше равно...{S} Малене дојке опираху у кошуљу као јабу |
| а попа Дамњана.{S} Рукопис на оба писмо беше један.</p> <p>„Ко ли ће ово да ми пише? — рече он |
| вече тог дана доби он два писма; једно беше упућено на њега а друго на попа Дамњана.{S} Рукопи |
| и.</p> <p>Иђаше сасма равнодушно.{S} То беше такође усљед неспавања, јер он и иначе не беше рав |
| је се морао најпре оженити.{S} Но за то беше лако.</p> <pb n="30" /> <p>Имао је девојку у селу. |
| ... јабука му испаде из руке.</p> <p>То беше његова вила.</p> <p>Била је још лепша него што ју |
| е што је имао за опште добро.</p> <p>То беше врхунац; даље ни његова млађана машта не иђаше.</p |
| лажије поступи.</p> <p>— Сад — беше што беше!..{S} Баш да не клањам и њему...{S} Оставимо тај р |
| на Петрића — рече поп Лука који тек што беше дошао са поп Живком.</p> <p>— Примате ли и’ браћо? |
| овог богатог стана удовичиног, као што беше разлике између мирног професора и бесне удовице.</ |
| Поп Живко хтеде мало „да прилегне,“ јер беше веома јака врућина.{S} Поша и Марина мајка одоше у |
| ад.{S} И он, као ђак, дође.{S} Сада већ беше спреман, могао је писати и по новинама, али је опе |
| p> <p>— Марко попридиже леву руку, коју беше савио у песницу и кажипрстом обухватио дукат, те м |
| же у окр. начелство.</p> <p>— У ходнику беше неколико људи; пред вратима сеђаше пандури...{S} Т |
| .</p> <p>Поче се облачити.{S} Кошуља му беше нешто угужвана и он се стаде љутити.{S} Хтео је да |
| S} Освртао се тамо амо.{S} У грудима му беше, као да је неко ватру наложио...{S} Кајао се, ужас |
| И отац му је тако исто говорио; а њему беше тешко да је, заиста, од свег срца желео да умре.</ |
| њему.</p> <p>Он поста извршитељ.{S} Ту беше извор из кога је могао до миле воље захватати.{S} |
| похвата своје противнике?...</p> <p>Ту беше тешко решити се.{S} Да не иде није лепо; казаће да |
| спит и примише га за питомца.</p> <p>Ту беше друкчије.{S} Он се нађе у „општежићу“.{S} Беше ту |
| ап и — сиђоше заједно дућану.</p> <p>Ту беше кмет и још неколико сељана.{S} Поздравише се и пос |
| руком за астал да не би пао.{S} У лицу беше дошао као <pb n="196" /> лист хартије.{S} По челу |
| </head> <head>СРЕЋА ИЗ НЕНАДА</head> <p>Беше веома велика врућина, кад се учитељ Јова крену поп |
| >VIII</head> <head>ПРИШИПЕТЉЕ</head> <p>Беше то првих дани месеца Јула 1880. год. Капетан Сава |
| провео је у друштву са Госпавом.</p> <p>Беше што — беше!...</p> <p>Кад је се пред зору спустио |
| сећаше абоносову ватру што га је пекла, би отишао певајући.</p> <p>Задовољан се спустио у креве |
| ..{S} Да ми га је у’ватити за оне кике, би’ му показ’о! — вели Ђока.</p> <p>— Доћи ће он к’о сн |
| ујмило.{S} Никако да се заустави....{S} Би му већ и тешко.</p> <p>— Глупости! — рече и окрену с |
| ова.{S} И осети неку сласт у души...{S} Би јој добро као да је у друштву својих најприснијих пр |
| ст.</p> <p>— Де, учитељу да седнемо.{S} Би ли било добро по једну ракију, а?</p> <p>— Како ти в |
| p>И опет узе љубити јабуку.</p> <p>Јова би дао све да буде она јабука.{S} Хтеде то и да рекне а |
| рече Јова — али га се морамо латити, да би постигли цељ, јер цељ је поштена.</p> <p>— Дакле — р |
| > <p>Поп Дамњан заволе учитеља Јову, да би умро за њега; и учитељ тако исто попа.</p> <p>Тога д |
| а њом и разговарао, и стао му близу, да би могао чути њено дисање, да уво зиду примакне, па му |
| да буде сам, за то после ручка рече: да би мало спавао.{S} Поп Живко га одведе у собу где беше |
| ни једна јој не падаше на ум!...{S} Да би оставила себи више времена на размишљање, она упита: |
| ви сте створили свесне другове...{S} Да би их боље утврдили у томе, покажите лично како се то р |
| са оном силом која је против нас.{S} Да би се могли одржати — ми морамо радити тајно, обавештав |
| ономе из М... рече један чаршинлија да би боље било да мало „утопли језик“ — он рече: „Па шта |
| срезу!..{S} Морам ја ући у траг, па да би не знам шта било...{S} Ко ли ће то бити?{S} Који је |
| Са њом је родио и неколико деце, па да би се то прикрило они су децу одмах но рођењу давили и |
| својом руком то меникар испис’о, па да би што и платио!..</p> <p>— Шта! — рече он и намршти се |
| м — опростио би ономе ко је писао па да би и мене самог напао.</p> <p>— Верујем, господине, ал |
| је онда опет нестало!“...</p> <p>Па да би умирио срце и мисли на другу страну одвео — узео би |
| ставила мојим другарицама!..{S} Знам да би Цана казала: ђаво је однео, баш је срећна!..</p> <p> |
| p> <p>Па зажмури од задовољства, као да би хтео да види тај срећни живот.</p> <p>— А завидљивци |
| е избијаху пред очима....{S} Он, као да би хтео да изађе из те јаме, да побегне од тога кужног |
| од удараца, али је стегао срце само да би одржао своје достојанство.</p> <p>— Ја је „љубим“, г |
| гледи да је „изглонцује“ ка’ ципелу да би — санћим — други свет увидео како ми напредујемо.{S} |
| би ће дозволити да се са мном дружиш да би ме „искусио.“</p> <p>— Тако је! — рече поп Живко.</p |
| вагаши!...{S} Пфи!... мука!...{S} Када би баш овде уз брдо, а он стаде. „Шта, болан, дорате, з |
| ему се баш чинило да се не вара — можда би она и хтела бити друг његов у животу, али то јој нећ |
| м на ливади да потерам пред собом, онда би и’ пит’о: је ли лако сељаку?!..</p> <p>— Ваљало би! |
| јаце и увек се добро прода.</p> <p>Онда би се требало побринути да то народ сазна — рече Јова. |
| /p> <p>— Што?</p> <p>— Не могу!..{S} Ја би’ се с њим за час завадио.{S} Мрзим тога човека!..</p |
| — рече Јова.</p> <p>— Шта ћете?..{S} Ја би’ то давно бацио у архиву, али кад старији заповеди — |
| Дамњан — Мени не би ништа помогло, а ја би’ почео.{S} Него, ево поп Живка.</p> <p>Поп Живко се |
| аши се руком за звонце.</p> <p>— Ама ја би’ волио — рече Марко чешући се иза врата — кад би ти |
| пасти шака, мајку му његову!..{S} И ја би’ дош’о да га заједно изударамо!</p> <p>— То му не ги |
| жива бога не умеде баш ништа!..{S} Која би му год мисао пала на памет, ледила је се на језику!. |
| х што би год он од мене затражио; свака би му жеља била испуњена!..{S} Зар може бити веће сласт |
| ју једно с другим „под руку,“ а по нека би сељанка тек рекла:</p> <p>— Ај’ој тужна ти сам!</p> |
| акију.</p> <p>— Ево је учитељу и пашина би је мајка пила...{S} Није љута; тако 10, гради, ја са |
| ајсветији осећаји једног човека.{S} Она би пре пустила лопова, да се докопа политичара.</p> <p> |
| S} Заборавио би у часу све непогоде, па би се предао срећи у наручја...</p> <pb n="31" /> <p>И |
| с’онице...{S} Е сажали ми се, знаш, па би заплак’о!...{S} И опет — довуче, јуначки довуче кући |
| у је само да види прамен њене косе — па би се растопио; сада!..{S} И упознао се са њом и разгов |
| сеђаху под липом и разговараху.{S} Попа би ка’што дирнуо Мару.</p> <p>— Шта летиш једнако?</p> |
| а ми је да само из ноћи изађе — с места би’ ја њу у Шабац! — рече попа.</p> <p>Ташта му не рече |
| нојио?</p> <p>— А.. почео сам!..{S} Шта би ти радно, славе ти, да те ко натера да сад косиш или |
| S} Гледаћу да га оправдам!</p> <p>— Шта би за допис? — упита поп Живко. — Ко ће написати?</p> < |
| ом поштовању код млађих...</p> <p>— Шта би ми онда валило?..{S} Масан чин, доста пара, каруце и |
| — рече Марко чешући се иза врата — кад би ти — да ти ка’м својом руком то меникар испис’о, па |
| , а ја бих дошао власти.</p> <p>— А кад би дош’о?</p> <p>— Сутра.</p> <p>— Знам ја то!...{S} За |
| о томе зна!...{S} Ја бих радо умрла кад би ми било дозвољено да само гледам у њега на мом самрт |
| енскиње је завидело Мари, више пута кад би их видели да шетају једно с другим „под руку,“ а по |
| еби би сматрали и најлуђи за будалу кад би изашао с голим прсима!...</p> <p>— Тако је, Јово!..{ |
| — Сад сам расположен!.. рече поп. — Сад би’ се опио од радости!...{S} И ти, Јово, у мојој пород |
| а је опет слегао раменима.</p> <p>И тад би ућутали и један и други.</p> <p>Дође и нова 1880 год |
| грудима овога младога човека...{S} Све би дала за њега: и мајку, и родбину, и другарице, и усп |
| у Госпојину жене купе и дену; и кад све би готово, он држави ни „зупке“!...{S} Па је ратне годи |
| пља.{S} Он скочи, сети се где је, а где би требао да буде.{S} Гњев му је кипео у грудма.{S} Он |
| никако не могаше да нађе створења, које би могао тако волити и које би га толико усрећило, ма д |
| орења, које би могао тако волити и које би га толико усрећило, ма да је тражио.</p> <p>Једне не |
| Кад ја то не би’ теби учинио — ја коме би! — рече Арсен.</p> <pb n="10" /> <p>— Е, онда, хвала |
| а, стока, башта, поврће, усеви — о томе би говорио три дана и три ноћи.{S} Све какоши у авлији |
| ко пише, оца му његовог!.. па, вала, не би мајци више напис’о ни једног!...{S} У’ватиће Сава ње |
| — рече учитељ.</p> <p>— Јес’ чуо!{S} Не би му дао да буде „министер“ ко није ор’о и коп’о...</p |
| остајати.</p> <p>— Нека, нека!...{S} Не би’ ја сео кад мој старији стоји ни за каке паре!...</p |
| ге није ни узимао никако у руку, и — не би се ни знало да је ђак, да није морао сваког јутра и |
| ...{S} Подер’о би гвоздене опанке, а не би га наш’о у овом народу!</p> <p>— Усрећите се попом! |
| је рекао да мора да буде поштен, да не би што украо; па и ако нађе што, он треба да то јави св |
| p>Пошто попуши цигару, испра уста да не би „ударао“ на дуван, узе капу и метну на главу, насмеш |
| ио.{S} Прихвати се руком за астал да не би пао.{S} У лицу беше дошао као <pb n="196" /> лист ха |
| му остану очи!...{S} Ја другог нигда не би тражила..</p> <p>И опет се поче претурати.</p> <pb n |
| p> <p>- Што, газда Ђошо?</p> <p>— Ја не би’ никад глас’о попа.{S} Није то за њега.</p> <p>— А з |
| /p> <p>— А морам, брате!{S} Зар и ја не би’ волео лешкарити у ’ладу, него да ме пече звезда и д |
| p>— Разуме се, разуме се!{S} Зло кад не би била!{S} Зар свршила вишу женску школу, па да ниси д |
| То је твоје место!..{S} Да није тебе не би било ни овог весеља.</p> <p>И он седе до попа Живка. |
| раћо!{S} Договор кућу кући.{S} Да се не би цепали овамо и онамо, ми треба сад да се братски спо |
| е поче стезати. — Зар баш ништа више не би зажелели?..</p> <p>Она га разумеде.{S} Порумене сва |
| ајвећу светињу, владара.{S} То ни ви не би трпили.{S} Таке ја гоним.{S} Ако познајете таквих ли |
| мене сумња — рече поп Дамњан — Мени не би ништа помогло, а ја би’ почео.{S} Него, ево поп Живк |
| је хтео ништа да изврши док и он сам не би ту добио дела.{S} Дукат, два, три, пет — како кад, а |
| љак. — А што се деце тиче — ништа им не би валило!...{S} Да ти знаш, мој учо, у какој сам ја чк |
| ужитељу нареди шта ће да ради ако он не би дошао довече, па онда опкорачи коња.</p> <p>Ишао је |
| јави!</p> <p>— хоћу, господине, како не би!</p> <p>- А... упамтиће они мене! рече он и шкрипну |
| горе, до школе.</p> <p>— ’хоћу, како не би’! рече Арсен.</p> <p>— Шта ја имам теби да платим? — |
| >— Ништа, господине!...{S} Кад ја то не би’ теби учинио — ја коме би! — рече Арсен.</p> <pb n=" |
| не смемо дуго овде задржавати да нас не би приметили и олајали.</p> <pb n="60" /> <!-- nedostaj |
| о ’нај казо — матор — па, ја га опет не би дао за младића...{S} Нема му равна до мора!{S} Једне |
| знаш ти како је њему јако жао, ти му не би речи рек’о!</p> <p>— А шта ми је жао, Аксентије? — у |
| ни друштва сем другова школских...{S} И би му живот са свим омрзнуо, да му учитељ није онако ле |
| али кад душманин гађа иза бусије, теби би сматрали и најлуђи за будалу кад би изашао с голим п |
| е л тако?</p> <p>— Тако је.</p> <p>— Ви би нам били врло корисни у том погледу јер у вас нико н |
| упита поп учитеља.</p> <p>— Нисам, али би се могло лећи.{S} Могу читати што год.</p> <p>— Па л |
| другу страну одвео — узео би књигу; али би му очи само прелетале преко оних сићаних слова, а па |
| о је зарадио сам својом грбачом — рекли би они уз реч. —</p> <p>Прођоше кроз воћњак свуда.{S} О |
| Јову.</p> <p>— Поштено борбу водећи, ми би страдали.</p> <p>— Зар да је водимо непоштено?..{S} |
| по.{S} То није тешко у Београду.{S} Они би боље учинили да је нису забрањивали.{S} Овако су сам |
| тај срећни живот.</p> <p>— А завидљивци би говорили — мишљаше он даље — Гледај само Саву!..{S} |
| ...{S} Он ућута.{S} Пред вече болесници би горе.{S} Што у ноћ дубље, њој све теже, обоје <pb n= |
| амо да је не преда војеном суду, а овај би већ — како он вели — „наредио да је сагору на ватри, |
| је од врачаре донела...</p> <p>Мало јој би лакше.</p> <p>Он седе крај ње на постељу и узе је за |
| а мора кући.{S} Не знам за што; али њој би врло тешко...</p> <p>— А за што мораш?{S} Распуст шк |
| цењивао од смеја.</p> <p>Доста пута тек би капетан рекао најстаријем ћати:</p> <p>— Овај наш Са |
| д видим да нисам!...{S} Да сам лепа, он би ме гледао!...{S} Што ме, боже, не створи па да сам н |
| иметио да јој се трепавице склапају, он би је донео сам кревету, скинуо ципелице и одело и поло |
| ело и положио на постељу да спава; а он би уживао у њеном равномерном подизању груди и у осмејк |
| , течо! — промуца она.</p> <p>— Е ман’о би’ ја сад, ал нећеш ти после.</p> <p>— За кога ћеш, зе |
| едног, али га пусто нема!...{S} Подер’о би гвоздене опанке, а не би га наш’о у овом народу!</p> |
| <p>— Ама, учо, немој ми замерити, пит’о би’ те нешто.</p> <p>— Шта, Јевто?</p> <p>- Је л истина |
| еш ти ићи?</p> <pb n="207" /> <p>— Иш’о би, ама не могу!..{S} Знаш да сам се опио ка’ клин!</p> |
| би јој оне плаве очи и бело лице; држао би је на грудима својим; па кад је приметио да јој се т |
| </p> <p>Није осећао да стоји, та стајао би тако целог века.{S} Служба божја беше му кратка.{S} |
| даше ватре што се по селу светле, рекао би човек да су на пољу а не у кући, јер се куће не виде |
| це и мисли на другу страну одвео — узео би књигу; али би му очи само прелетале преко оних сићан |
| н био да је она сад крај њега!{S} Љубио би јој оне плаве очи и бело лице; држао би је на грудим |
| <p>— Нисам знао да је то важно, а јавио би’ чим сам дозн’о.</p> <p>— А од кад су се почели саст |
| е пролазила кад је угледа.{S} Заборавио би у часу све непогоде, па би се предао срећи у наручја |
| то год написано лепим стилом — опростио би ономе ко је писао па да би и мене самог напао.</p> < |
| >— За бога!..{S} Така глупост!...{S} Ко би још и могао веровати? — рече Јова.</p> <p>— Шта ћете |
| а за њом; срце га је вукло њој.{S} Како би срећан био да је она сад крај њега!{S} Љубио би јој |
| : која је то женска, где ли седи и како би се могао с њом упознати?...</p> <p>Није осећао да ст |
| <p>— Мало лакше — шану она.</p> <p>Како би било да те водим доктору.</p> <p>— Каком доктору, бо |
| : је ли лако сељаку?!..</p> <p>— Ваљало би! — рече учитељ.</p> <p>— Јес’ чуо!{S} Не би му дао д |
| S} Песма јој је душу узрујала.{S} Хтело би јој се да и они осете оно што она осећаше.{S} Глас ј |
| вачем говори!...{S} Мени ужасно досадно би кад теча поче причати о каламљењу, а он и о томе зна |
| оп.</p> <p>- Нећу, попо.</p> <p>— Добро би било да дођеш сутра.</p> <p>— Не знам хоћу ли моћи. |
| јер не уме да му одговори.</p> <p>— То би било наше царство, царство свести!... прошапута.</p> |
| ци шта онда остаје простом народу; а то би власт и закони требали да предупреде и кривце најстр |
| то тако нагло, тако брзо!...{S} Како то би?..</p> <p>Мислио је да сања.{S} Ал ето, види, она ид |
| а...</p> <p>И он се скамени.{S} Само то би му још требало!..</p> <p>— Не, не!..{S} Онако живо, |
| унила.{S} У глави јој је грмело.{S} Што би из ненада, на једаред, као гром из ведра неба....</p |
| Јова се немаше на што потужити; све што би желео да стече један човек у својој околини — он је |
| аше живети а да паре не потреши сем што би дао за каву и шећер.</p> <p>Из најпре је хтео да одб |
| смео тући.</p> <p>— Исто онако као што би он смео мене ни крива ни дужна везати.</p> <p>Капета |
| лила бих га изнад свега; чинила бих што би год он од мене затражио; свака би му жеља била испуњ |
| то нисам.</p> <pb n="150" /> <p>— А зар би ти њега смео тући.</p> <p>— Исто онако као што би он |
| Бејаде у нас неки учитељ... како но му би име?...{S} Ух!... молим те: помози ми казати!...{S} |
| {S} Бре да знам само да си још у животу би’ ти ја очи ископала!...{S} Е то ми је „ужасно просто |
| пре сунца, умивати се на пољу...</p> <p>Би га стид!..{S} Он, образован човек, па да верује у те |
| чинио.{S} Почев од песмарица, читао је библиске приче, па онако причице и за мало: — књига му |
| роњо један!{S} А?...{S} Што наредим оно бива!</p> <p>— Молим вас, господине!{S} И ја служим ову |
| ане изазивала је у њега искреност...{S} Бивао је и кум, и стари сват, и девер; шалио се са сеља |
| та се тебе тиче?</p> <p>— Море, хоће да бије мене на моме имању!</p> <p>— Па јеси јављ’о кмету? |
| у ’ладу, него да ме пече звезда и да ме бије успара од ’шенице — ал’ треба леба!</p> <p>— Па ни |
| а децу, како се с њима игра и шали а не бије их.{S} Чудили су се како деца јако јуре иза ране з |
| а ти је он рек’о?</p> <p>— Вели: нек те бије, право има!{S} А што сам ја иш’о у рат и што имам |
| пољупцима.{S} Он осећаше како јој срце бије и пријатан дах из њених чистих девојачких уста...< |
| бијем!...{S} Ја, криво!...{S} А што не бијем дората?...{S} За то, што је добар.{S} А ит... сто |
| главом.</p> <p>— А,... криво ти кад те бијем!...{S} Ја, криво!...{S} А што не бијем дората?... |
| емо пасмину коња; камо по један или два бика да изведено добар сој говеда; камо по једна справа |
| {S} Никад се не бих од њега раздвајала; била бих и дан и ноћ с њим!..{S} Ох!..</p> <p>Диже се с |
| м.{S} Њему је било мило да мисли о њој; била му је потреба.{S} О њој мислити — морао је као што |
| е у школу.{S} Тано нађе пуно дечице.{S} Била је жива згода за играње, али опет учитељ беше суви |
| ћицом, баштицом око ње, и нешто књига — била бих најсретнија!</p> <p>— Најсретнија?. упита Јова |
| д он од мене затражио; свака би му жеља била испуњена!..{S} Зар може бити веће сласти него поја |
| а боме — рече. — Шта ћу?.{S} Така ми је била околина.{S} А „човек је производ околине.“</p> <pb |
| та му је душа желела.</p> <p>Жена му је била одевена као министарка.{S} Нису имали деце, али, к |
| p>У то доба умре му отац.{S} Мати му је била доста и у оскудици, али није хтела да он школу нап |
| ну на своје ђаковање, која јој је дотле била и најдражија..{S} Стапао се поглед њен у снагу њег |
| колу изнели на брдо.{S} Које вам је пре била школа?</p> <p>— Ено, оно — рече кмет показујући кр |
| Разуме се, разуме се!{S} Зло кад не би била!{S} Зар свршила вишу женску школу, па да ниси добр |
| .{S} Узећу ја штап, па — ка’ оно кад си била мала, знаш!.</p> <p>— Ви’те само, господине, како |
| разуме се, разуме се!</p> <p>— Рада бих била да и њу видим!</p> <p>— Ако је по вољи, госпођице |
| уке.</p> <p>То беше његова вила.</p> <p>Била је још лепша него што ју је његова најбујнија машт |
| о.</p> <p>Слобода речи, слобода штампе, биле су угушене.{S} Његов стан претресала је и полиција |
| ој план остварити.</p> <p>У капетана су биле четири кћери све: ка’ златне јабуке.{S} Он је се м |
| n="68" /> око софре, за коју су засели били први домаћини из среза.</p> <p>Само је жудео за ти |
| о?</p> <p>— Тако је.</p> <p>— Ви би нам били врло корисни у том погледу јер у вас нико не сумња |
| <p>— Па ето, ту ми је!..{S} До сад смо били под једним кровом; није далеко, само да пружим рук |
| , тек онда изађе на поље.</p> <p>Сви су били устали.{S} Поша и Марина мајка беху у кујни а попа |
| е хтео, него није <hi>могао!</hi> То су били <hi>„трапави“ дани</hi>.</p> <p>Ни један учитељ до |
| о може бити врло лако.{S} Полицији нису били свети ии најсветији осећаји једног човека.{S} Она |
| ак рекавши: да се он не да тући.</p> <p>Били су једних година, само ђак нешто крупнији и нешто |
| на напредује.{S} Зимус, кад смо почели, било нас је дванајест.{S} Сад нас има две стотине.{S} Д |
| ’ да је међ нама одраст’о.{S} А деца... било им је код <pb n="5" /> њега ка’ у мајчином трбуву! |
| елео?...{S} Било је ту жеља свакојаких; било је на пример и оваких:</p> <p>— Да ми је да сад на |
| али ко може казати шта је желео?...{S} Било је ту жеља свакојаких; било је на пример и оваких: |
| че љубав и поверење свога старешине.{S} Било је старијих чиновника од њега у истој канцеларији, |
| више аљку на батаљку ка’ што је до сада било, сад ћеш ти имати госу“...</p> <pb n="14" /> <p>И |
| рам ја ући у траг, па да би не знам шта било...{S} Ко ли ће то бити?{S} Који је тај што то бушк |
| е се веровати тако на просту реч ма ког било ниткова — онда онакав један нитков може пола света |
| бела.“ Обилазио је и редаре.{S} Њима је било драго што не „јордани“ од њих.{S} Једном речју: св |
| о ме се тиче Симула и робија?{S} Шта је било са тобом и Иваном?</p> <p>— Ја!..{S} Елем, ’вако с |
| елу са својом ћерком и, знате ли шта је било онда?..{S} Строги капетан поста још строжији, намр |
| па....—</p> <p>Кад се пробудио сунце је било искочило са два копља.{S} Он скочи, сети се где је |
| ограду.{S} Кад сам те саслушао, мени је било веома жао што си тако несрећан.{S} Кад сам увидео |
| шо! — прошапута она.</p> <p>— И мени је било тешко због тебе...{S} Знаш, кад си ме погледала су |
| здрава и једра као пуце.{S} Ине јој је било Станојка.</p> <p>Онда оде у Шабац где је седео вла |
| уће излазио.{S} Објашњавао му је што је било не јасно и рекао му: да га увек пита што не зна.</ |
| а, књижнице његових другова — све му је било на расположењу.{S} И он је учио и радио...</p> <p> |
| tone unit="subSection" /> <p>Срце му је било мирно.{S} Што је волио — то је књига.{S} Други ник |
| n="14" /> <p>И сад се сећаше како му је било тада, како је из свег срца плакао и проклињао школ |
| је пошто по то да буде сам.{S} Њему је било мило да мисли о њој; била му је потреба.{S} О њој |
| олу.{S} Посматрао је попу.{S} И њему је било мило што је бар свештеника нашао са којим ће радит |
| то?...{S} Ти си тек доселио; то ти није било нужно.</p> <p>- Служи се, молим те!...{S} Ваљда ћу |
| црквене и српске историје и да му није било његових песмарица.{S} Онај цванцик дао је за једну |
| д сам изашао на поље, сунце се још није било родило.{S} Онда сам зовнуо послужитеља те ме је по |
| з М... рече један чаршинлија да би боље било да мало „утопли језик“ — он рече: „Па шта они мени |
| је твоје место!..{S} Да није тебе не би било ни овог весеља.</p> <p>И он седе до попа Живка.</p |
| — Мало лакше — шану она.</p> <p>Како би било да те водим доктору.</p> <p>— Каком доктору, бог с |
| </p> <p>- Нећу, попо.</p> <p>— Добро би било да дођеш сутра.</p> <p>— Не знам хоћу ли моћи. — р |
| р не уме да му одговори.</p> <p>— То би било наше царство, царство свести!... прошапута.</p> <p |
| је се морао једној улагати, па на који било начин.</p> <p>И, зајиста, тога дана, чешљао је се |
| > <p>— Де, учитељу да седнемо.{S} Би ли било добро по једну ракију, а?</p> <p>— Како ти воља, — |
| p> <pb n="146" /> <p>— Не велим то; али било је начина да се и блажије поступи.</p> <p>— Сад — |
| а једну песмарицу, истина није нова али било је у њој доста лепих песама.</p> <p>Свој посао врш |
| зна!...{S} Ја бих радо умрла кад би ми било дозвољено да само гледам у њега на мом самртном ча |
| уташе.</p> <p>- Ако нећеш није ништа ни било.{S} Нећемо о томе више ни речи! — рече поп Живко и |
| и растанку рече:</p> <p>— Јави — по ком било — шта је с тобом, да знамо.</p> <p>- Јавићу.</p> < |
| овај смушењак таре сад људе који су што било против њега рекли.</p> <p>Има се, браћо, доста каз |
| н треба да то јави своме господину, јер било је прилике да тиме хоће да кушају млађе, н. пр.: о |
| Тело јој је час горело сво у ватри, час било хладно као лед.{S} Попа стајаше крај њене постеље, |
| ислим шта ћу да радим!..</p> <p>Није му било на ино.{S} Морао се вратити и лећи у постељу.</p> |
| ди велико, светло.{S} Замириса ваздух и биље свежином...</p> <p>Послужитељ устаде.</p> <p>— Зар |
| је се пред зору спустио на свој кревет, био је потпуно са собом задовољан.{S} Држао је у тврдо: |
| а.</p> <p>Ишао је час ходом час у касу; био је расположен усљед неспавања, па је певао целим пу |
| ари; по неки богат сељак <pb n="100" /> био је у њиховом друштву.{S} И он их све напада; и они |
| е радоваше онај изненадни догађај!..{S} Био је готово равнодушан.{S} Љутио је се сам на се.{S} |
| >Виде и астале и неколико столица...{S} Био је потпуно задовољан.</p> <p>— Шта ћеш за вечеру, г |
| о?</p> <p>- Из уста самога капетана.{S} Био јуче код канцеларије, па га капетан нап’о не може г |
| речју о свему је водио тачна рачуна.{S} Био је то човек вредан преко сваке мере.{S} Рана зора д |
| коло!...{S} Свакоме поштеном брату, па био он богат или сиромах, слободно је ступити у наше др |
| Јовин поглед од њега.{S} Он је с места био на чисто; видео је: да „онај ђаволак“ што се у Јови |
| о ишло му је за руком.{S} Капетан његов био је рођак неком великом господину тамо у Београду; з |
| </p> <p>Међу тим, немојте мислити да је био светац.{S} Доста пута провео је ноћ и при чаши; иша |
| о у конаке богатог домаћина, и свуда је био један и исти...</p> </div> <pb n="37" /> <div type= |
| <head>ДОБРИ ПРИЈАТЕЉИ</head> <p>Попа је био школски старатељ.{S} Чим је чуо да је учитељ дошао, |
| П... срез и — добио је.</p> <p>Раста је био средњег, пун, пуних једрих образа, густе браде и бр |
| појаха коња и оде најлак.</p> <p>Кад је био код гробља, (поред њега је пут водио) сиђе и привез |
| свог капетана; сад је могао, кад год је био докон, ићи му и у кућу, и — разуме се — он је се ти |
| {S} Међутим учио је добро, а кад год је био немиран добијао је свој оброк у батинама, ил од учи |
| дана служио је око софре.{S} У вече је био у кујни.</p> <p>Цело вече провео је у друштву са Го |
| <p>— Збиља!</p> <p>Он узе акт, који је био на астал бацио, и прочита готово гласно, најпре леп |
| озбиљност лица његова.</p> <p>Ручак је био већ на асталу.{S} Седоше и ручаше.</p> <p>Учитељ Јо |
| послужење те га послужише.{S} Астал је био постављен.</p> <p>Заседоше и онако задовољни слатко |
| } Знао је шта му треба радити: с тим је био на чисто.{S} Прво и прво: улагати <pb n="75" /> се |
| p> <p>За мало и уђе сељак.{S} Обучен је био газдински.</p> <p>— Ово је, капетане, наш Пера Ивић |
| сети једаред како је без сина.{S} Он је био јединац, па зар баш да јединца да да га учитељ туче |
| а то је требало чиновника.</p> <p>Он је био „поуздан“ човек.{S} На њега се је могло и по препор |
| јком кад се из нурије враћао.{S} Ако је био љут, љутина га је пролазила кад је угледа.{S} Забор |
| оставише астал на пољу.{S} Поп Живко је био весео и расположен, а што је најглавније гостољубив |
| тева, после се запопио.{S} Ех!... то је био човек!{S} И са нама, и са женама, шали се, боже, ка |
| ћица и без капе, распојас и бос — то је био он...{S} Сети се како је купио прашину по сокаку и |
| има.{S} Јова се саже и узе камен што је био пред њим.{S} Баци се не нишанећи и са свим случајно |
| зни се парохија његовог оца, на коју је био дошао други свештеник.{S} Сад могаше врло лако да с |
| еској канцеларији.</p> <p>Капетан му је био врло строг према млађима, па —- разуме се — и према |
| <p>Родио се у истом селу.{S} Отац му је био поп.{S} Учио је основну школу у месту.{S} Одатле је |
| итељско срце увукао <pb n="107" /> није био нико други него — Мара...{S} У осталом, нису требал |
| кутала као шева.</p> <p>Али као да није био љубимче среће.{S} Станојка му се разболе.{S} Радила |
| у кућу и спусти се у кревет.{S} Он није био код куће, него у нурији.</p> <p>Кад је виде у креве |
| се свуче и леже у постељу.</p> <p>Није био уморан, али је желео да остане сам са својим мислим |
| ну на каву.</p> <p>У канцелариско време био је на свом месту.{S} Узео перо, па пише ли — пише!. |
| учитеља код нас.{S} Питам: да ли си пре био учитељ, а они веле: „није; сад је баш свршио учитељ |
| све те муке не поплашише њега.{S} Он се био на све решио...</p> <p>И... заспа...</p> <milestone |
| Јовану.</p> <p>Јован се трже.{S} Он се био сасвим изгубио у посматрању.{S} Не знађаше шта је л |
| стаче комовице.{S} Други нико није више био...</p> <pb n="96" /> <p>— Па шта веш поп Лука?</p> |
| , да видиш...{S} Па зар ја иш’о у рат и био — да ти ка’м свуда; и по Јавору и по Делиграду, и н |
| о је добре коње и кола; намештај у соби био је госпоцки; јео је и пио је шта му је душа желела. |
| Нисам био код куће.</p> <p>— Ја где си био?</p> <p>— Ишао сам да мало проходам.</p> <p>— А што |
| ојног оца који је тако исто добар човек био.</p> <p>Владика му затражи сведоџбу.{S} Увери се о |
| се тако долази на позив?</p> <p>— Нисам био код куће.</p> <p>— Ја где си био?</p> <p>— Ишао сам |
| књаза и против владе?</p> <p>— Ја нисам био ни на каквим састанцима а још мање говорио против в |
| срце га је вукло њој.{S} Како би срећан био да је она сад крај њега!{S} Љубио би јој оне плаве |
| гимназију.{S} Сад му је његов господин био проФесор.{S} Слишавао га је више пута, јер није ник |
| <p>Свој посао вршио је и његов господин био је с њим потпуно задовољан.{S} Доста пута дао му је |
| је му требала препорука.{S} Сад је и он био моћни да се сам препоручи.{S} Он имађаше прошлост „ |
| РШИОЦИ ЗАКОНА</head> <p>Мрак је већ пао био на земљу кад Јова стиже школи.{S} Ту затече попа Да |
| а вас поп усрећи!...</p> <p>— Сад... ко био! — Само од тебе нећемо среће тражити! — рече чича М |
| — рече Јова.</p> <p>За то се време већ био прибрао.</p> <p>— Дакле: ниси?</p> <p>— Нисам.</p> |
| забрањују.{S} Зар није који од вас већ био на одговору што је отишао овоме или ономе своме при |
| Срећни дани!...</p> <p>У трећем разреду био је најстарији ђак.{S} Сад је и он друге тукао и сви |
| и је само зуб обелио.{S} Ако је тај још био богатијег стања он је се „поштено“ наплаћивао.</p> |
| d>XIII.</head> <head>ВЕРЕНИЦИ</head> <p>Био је један сат по поноћи кад се Јова пробудио иза сна |
| ичао је радо својим друговима...</p> <p>Био је у четвртом разреду гимназије а у 16. години кад |
| — Ево ти, учо, свећа, а ево и књига, па бирај.</p> <p>— Добро.</p> <p>— Да затворим прозоре, је |
| ведар; ишао је од воћке до воћке па је бирао јабуке и спуштао их у котарицу.</p> <p>— Лепо је |
| закону најпре нам требају четворица за бирачки одбор.{S} Изберите и’...</p> <p>— Па ево поп Да |
| ђе из суднице преседник и објави: да је бирачки одбор изабрао писаре и да избор почиње.{S} Глас |
| тварао пред собом милу слику; оне лепе, бистре очи и свиону плаву косу; доста пута осећао је за |
| стаћу и ја писар!...{S} А красно је то: бити писар.{S} Виде те да си вредан и окретан, да умеш |
| .{S} Он је се надао да ће „његова вила“ бити научена.{S} Међу тим, он гледаше пред собом створе |
| ..{S} Шта нам треба да радимо?{S} Треба бити с њима у љубави.{S} И то не у правој љубави, него |
| т... сто година да живиш — нећеш никада бити ка дорат!...{S} Видиш, господине, овај мој дорат.{ |
| .</p> <p>— Па теби је баш све једно: ја бити у апсу, ја у слободи?</p> <p>— То није!</p> <p>— П |
| ло да се не вара — можда би она и хтела бити друг његов у животу, али то јој неће старији дозво |
| уредити. <pb n="188" /> Наша кућа мора бити чиста као кошница!{S} То ће бити моја брига.{S} Св |
| Добро! — рече он — Сад не; али он мора бити мој макар после десет година!..{S} Ја га не могу г |
| да кажем: хоћу тако!...{S} И тако мора бити! — говорио је он.</p> <p>Међу њима је важио много |
| ма јој друге — него што ’хоћу, оно мора бити!..{S} Они ће се мало џапати, али шта ће — мораће п |
| Сви су они као овај Марко; него то мора бити какав попа или уча...</p> <p>Пандур уђе.</p> <p>— |
| реба и њему по некад!</p> <p>— Што мора бити — мора! — рече поп Дамњан. — На тај начин ми можем |
| ћеш и ти имети.</p> <p>— То неће никад бити!</p> <p>— Збиља, учитељу!...{S} Што си се онако за |
| љу.</p> <p>— То је онда опасно код тебе бити гост — рече она.</p> <p>— Опасно, бога ми!</p> <p> |
| да је писао човек зналац.</p> <p>— Може бити да је зналац писао, ал ја нисам!</p> <p>— Нисте?</ |
| ан изађе чудећи се; каква то тужба може бити, и шта у опште ту посла има његова покојна жена и |
| а то народ сазна — рече Јова. — Не може бити, да он, кад зна да је нешто боље и корисније, неће |
| /p> <p>— Нисам, нисам!</p> <p>— Не може бити.{S} У вашем срезу није ни један дорастао да онако |
| То је још препорука ако зна, а не може бити да не зна...</p> <p>Пошто попуши цигару, испра уст |
| Искрено да ти кажем: то није и не може бити моја ствар....{S} Ја не могу ни мом срцу да запове |
| ода и да им падне шака?...{S} А то може бити врло лако.{S} Полицији нису били свети ии најсвети |
| а, а ја се скаменио...{S} Зар и то може бити?...</p> <p>— Може, Јевто!</p> <p>— Их, брате!..{S} |
| даху путника и питаху се: ко ли то може бити?...</p> <p>Он сиђе с кола; руком стресе мало праши |
| ..</p> <p>Сањао ју је на јави, зар може бити да је не сања у сну!...</p> <p>Опростите!{S} Нисам |
| би му жеља била испуњена!..{S} Зар може бити веће сласти него појавити се с њим као жена његова |
| пла постеља, па меки загрљај — зар може бити веће среће?!...</p> <p>Е, али он никако не могаше |
| учитеља.{S} Видећи да још „полако“ ноже бити и излупан — он изађе из школе; написа своју оставк |
| а потребама.{S} Чега није имао могао је бити без њега.{S} Хтео је да буде васпитач, и онда је м |
| ог чела и оштра погледа.{S} Могло му је бити тако 32—35 година.</p> </div> <pb n="78" /> <div t |
| <head>ПОП ДАМЊАН</head> <p>Могло му је бити 26—28 година, црномањаст, зборана чела, помућених |
| де девојачко осети љубав — она престаје бити детињаста, а Мара је још детињаста...</p> <p>Поста |
| арије, па га капетан нап’о не може горе бити..{S} Вели: „сатрћу ја те бунтовнике, само ако буде |
| м задовољан.{S} Држао је у тврдо: да ће бити капетанов зет.</p> <p>— Што ми ту ваздан облетати |
| после тога, господине капетане, вама ће бити познато, да и ја овде сваког двадесет шестог долаз |
| {S} Њега није брига јела о томе: шта ће бити сутра код капетана Саве; није он зазирао од капета |
| то и за оне облигације.</p> <p>— Сад ће бити све наређено, рече капетан.</p> <p>— Вала вам, гос |
| колу.{S} Ту је кочијаш.</p> <p>— Сад ће бити! — рече кмет и викну кочијаша који се тамо на пољу |
| писаре и да избор почиње.{S} Гласање ће бити по општинама....</p> <p>Избор отпоче.</p> <p>Јова |
| питаш, а ја нећу да ти кажем — теби ће бити жао!</p> <p>— Баш ћу се убити!</p> <p>— Бога ми, х |
| /p> <p>— Не знам.</p> <p>— За што ли ће бити?</p> <p>— Не знам.</p> <p>— Мислиш ли ићи?</p> <p> |
| штину? — упита Јова.</p> <p>— Избори ће бити 30-ог Новембра!</p> <p>— 30-ог?</p> <p>— 30-ог!</p |
| акве очи да то замотре;</p> <p>— Ово ће бити! — мишљаше поп Живко. — Није мој уча никад овако ж |
| pb n="57" /> <p>Он се замисли.{S} Ко ће бити тај Ж. К...?{S} Шта ће то бити?...{S} Да ли је то |
| ела кмет учитељу.</p> <p>— А ја како ће бити? — пита чича.{S} Онда кад умрем, нећу пити: по сат |
| а мора бити чиста као кошница!{S} То ће бити моја брига.{S} Све ја то умем; мајка ме научила!.. |
| ; боље је него цигљом.</p> <p>— И то ће бити.{S} Не може се, знаш, све у једаред.</p> <p>Тако ј |
| загрлили!...</p> <p>Једног дана, баш ће бити првог В. Госпођи, седеше поп Дамњан и Јова у његов |
| .</p> <p>— А опет вама, господине, неће бити џаба.{S} Ја сам донео једно јагње; има нешто вина |
| о ономе што си ми рек’о...{S} И... неће бити од свега ништа.</p> <p>— За што?</p> <p>— Ти знаш |
| мо?</p> <p>— Да идемо.</p> <p>— Да неће бити какве подвале?</p> <p>— Неће.</p> <pb n="58" /> <p |
| м ја слуга ове државе као и ви, па неће бити поштено ни по мој ни по ваш образ да ја идем са па |
| ам на расположење.{S} Она код мене неће бити сироче!...“</p> <p>— Помоз бог! — рече један сељак |
| вар по себи свршена, јер мајка јој неће бити противна За остало потруди се сам. <pb n="123" /> |
| p>— Ноћас, ноћас!</p> <p>— Само то неће бити!</p> <p>— Шта велиш?</p> <p>— Ја нећу да идем ноћа |
| p>— Где да се састајемо?{S} Зар ту неће бити вребања?</p> <p>— Ево овако. — рече Јова.{S} Сад н |
| са Јовом он их дочека да не може лепше бити.</p> <p>— Шта ћете пити? — питаше их он.</p> <p>По |
| окупу.{S} Дочекају ме да не може лепше бити.{S} Ручамо и тек по ручку ја од мајке њене њу прос |
| оска учитељица, па ћу и живети у селу и бити девојка.</p> <p>— Машала’ бога ми!..{S} То је нешт |
| је он овде бољи од нас?..{S} И може ли бити он бољи од нас само за то што је министар?{S} Он ј |
| н.</p> <p>— И ја сам!</p> <p>— Хоћеш ли бити моја?</p> <p>— Само твоја!..{S} Ајдмо!...</p> <p>С |
| ече учитељ.</p> <p>— Дакле, хоћеш ли ми бити данас гост.</p> <p>— Хоћу.</p> <p>— Бар да се нара |
| — Говори, чедо, говори!...{S} Ти ћеш ми бити мој разговор.{S} Ја, злато моје, уживам у твоме ће |
| > <p>- Тако исто.</p> <p>— Нећу ја моћи бити! — рече поп Дамњан.</p> <p>- Што?</p> <p>— Што сам |
| лица, доставите ми.{S} Отаџбина ће вам бити благодарна, а ја узимам на се да наградим ваш труд |
| е ударила, па сам ва век могла пред њом бити искрена...{S} Тако и ту!..{S} Чим је приметила нем |
| на мишице, груди и стас..{S} Та зар он бити толико срећан да све ово сме загрлити и пољубити!. |
| p> <p>— Велим ја теби, попо, да ће тако бити! — рече Јова и намигну на попу. — Ја сам знао, гос |
| сао се од помисли: шта је од њега могло бити, да је остао код удовице и одао се раскошлуку и ле |
| видео како ми напредујемо.{S} Ми можемо бити „изглонцовани“ пред светом, али — буди уверен — он |
| еђа.{S} Али ипак, мислио је да ће добро бити, да се држи неких отменијих, или боље да кажем, бо |
| анем као старе жене...{S} Је л да ће то бити дивота?</p> <p>Он климну главом.{S} Уживао је у ње |
| /p> <p>Из почетка је изгледало да ће то бити.{S} Почео је одлазити у мејану, коју је један сеља |
| њига?</p> <p>— Имам.</p> <p>- Ала ће то бити дивота!..{S} У вече седимо и читамо до неко доба!. |
| S} Ко ће бити тај Ж. К...?{S} Шта ће то бити?...{S} Да ли је то одиста једна тајна дружина?...{ |
| /p> <p>— Сутра....</p> <p>— О шта ће то бити? — рече Јова и замисли се.</p> <p>Мислили су дуго |
| .“</p> <pb n="192" /> <p>— Шта ли ће то бити? — упита Јова.</p> <p>— Не знам! — рече поп Дамњан |
| а би не знам шта било...{S} Ко ли ће то бити?{S} Који је тај што то бушкара?{S} Сељак није.{S} |
| иков шпијун.{S} Зар не ноже неко од нас бити капетанов?...</p> <p>— А... то нећемо!</p> <p>— Не |
| признам: да не знам ништа.{S} Ето, могу бити учитељица а ништа не знам, сем оно мало што треба |
| како повољне.{S} Са оваког рада ја могу бити прогањан с места на место, на можда и лебац изгуби |
| говораху, и не требају им.{S} Могли су бити без њих.{S} За пет година доби две класе седећи у |
| — „Ништа мамо“ ! — рекох. — „Не може ту бити без ништа!..{S} Ти сва гореш!..{S} Да ти није зло“ |
| /p> <p>— О како си добар!...{S} Онда ћу бити потпуно срећна!..{S} Ту ти, ту мајка!,..{S} Све ће |
| b n="218" /> тражићу и за вас!{S} Ја ћу бити најзадовољнији, ако се међу вас могу вратити опет |
| ем кући, јер пада у очи.</p> <p>— Ја ћу бити као луда!</p> <p>- Јова је посматраше.{S} Ово беше |
| м да сам овде међ курјацима.{S} И ја ћу бити курјак!...{S} Бар теби могу судити ако другом не!. |
| лепо — и ја ћу лепо; ако дрско и ја ћу бити дрзак.</p> <p>Дођоше до савијутка.</p> <p>— Братит |
| губити.{S} Ко ми јамчи да до мрака нећу бити позван на одговор...{S} И кад је све то тако, онда |
| жница стоји на расположењу... данас ћеш бити мој гост...{S} Чим сам чуо од кмета јутрос да си.. |
| азали да „атагирају“ код људи.{S} Веле, биће онда за све добро.</p> <p>— А чему их уче?</p> <p> |
| вде у близини течиној!..</p> <p>— Па... биће — рече Јова.</p> <p>— Има ли које место празно?</p |
| .{S} И биће моја!...{S} Поп Живко зна — биће на руци...{S} Баш врло добро, што се ја њему јуче |
| {S} Сад нас има две стотине.{S} До зиме биће и више.{S} Корак по корак треба ступати у напред.{ |
| амо да пружим руку, па је моја!...{S} И биће моја!...{S} Поп Живко зна — биће на руци...{S} Баш |
| место празно?</p> <p>— За сад нема, али биће једно.</p> <p>— А које?</p> <p>— С...</p> <p>— Та |
| </p> <p>— Шта ће рећи!...{S} Вели мени! бићеш премештен...{S} Све једно!..{S} Ја ћу опет остати |
| сам се решио да будем учитељ, и само то бићу целога мога века!</p> <p>Дете донесе послужење и н |
| ги шетам а ја само измичем из авлије да бих те угледала....{S} Течо!..{S} Ево господин Јове!... |
| !.. разуме се, разуме се!</p> <p>— Рада бих била да и њу видим!</p> <p>— Ако је по вољи, госпођ |
| п.</p> <p>— Седи, учо.</p> <p>— Ама, ја бих школи.</p> <p>— Сад ћеш.{S} Деде, Перо, — рече дућа |
| p>— Не иде то тако, злато моје!..{S} Ја бих најрадије остао крај тебе целога века!..{S} Ја сам |
| каламљењу, а он и о томе зна!...{S} Ја бих радо умрла кад би ми било дозвољено да само гледам |
| у тим приликама, важи паметна реч — ја бих рекао једну.</p> <p>— Да чујем, говори! — рече поп. |
| . нешто мало — рече учитељ.</p> <p>— Ја бих мало разгледао, ако је слободно?</p> <p>— А... моли |
| м, госпођице — одговори он.</p> <p>— Ја бих преседела сад целу ноћ и не бих тренула: тако ужива |
| оставио позив — ако има — па иш’о, а ја бих дошао власти.</p> <p>— А кад би дош’о?</p> <p>— Сут |
| је сад наспело: да плачем...{S} Плакала бих до века за срећом!...{S}Да ми је да сам мушко — сам |
| икад се не бих од њега раздвајала; била бих и дан и ноћ с њим!..{S} Ох!..</p> <p>Диже се с крев |
| , баштицом око ње, и нешто књига — била бих најсретнија!</p> <p>— Најсретнија?. упита Јова, а с |
| неговала!..{S} Као цветак!..{S} Волила бих га изнад свега; чинила бих што би год он од мене за |
| ни кумова ни пријатеља...{S} Задовољила бих се и каквим мирним сеоцем.{S} Да ми је бар овде у б |
| ..{S} Волила бих га изнад свега; чинила бих што би год он од мене затражио; свака би му жеља би |
| ми се!..{S} Сад, да није срамота, изула бих се, да боса газим по овој трави!</p> <p>— Врло добр |
| јуче исповедих, јер... сад не знам шта бих радио!..{S} Поп је вешт, оправиће он посла....</p> |
| а тражио већег задовољства од тога: кад бих видео да је мој труд уродио плодом!...</p> <p>И чис |
| част и мени као и њему!..{S} Па још кад бих отишла с њим у Београд, па га <pb n="111" /> преста |
| мислите!..{S} Сад да сам у Београду сад бих у неку башту на пиво.{S} Ту направљена хладовина, м |
| ек види да му посао напредује...{S} Куд бих ја тражио већег задовољства од тога: кад бих видео |
| одужи она видећи да је Јова слуша — све бих дала за један кућерак у каком лепом пределу у коме |
| очи светлише се од узбуђења.</p> <p>Све бих дала, — продужи она видећи да је Јова слуша — све б |
| кадифа прострта...{S} Ја, господине, не бих умела одавде!..</p> <p>На једаред врисну и посрте.< |
| га мога века, ја за себе бољег друга не бих тражио.{S} Сад питам вас, питам њену мајку а и њу: |
| Хвала, Дамњане, брате!...{S}Али, ја не бих могао примити тога дара.</p> <p>— Што?</p> <p>— Мла |
| унак нашега доба!...{S} Ох!...{S} Ја не бих тражила бољега јунака од њега.. шапуташе она...{S} |
| о бих се с њим дружила..{S} Никад се не бих од њега раздвајала; била бих и дан и ноћ с њим!..{S |
| <p>— Ја бих преседела сад целу ноћ и не бих тренула: тако уживам.</p> <p>— И ја! — рече он.</p> |
| "54" /> да анђели с неба силазе — рекао бих да је анђео који је сишао за часак на земљу да ми п |
| м у напред са себе одговорност; и молио бих, да ово, што вам сад кажем ставите у протокол.</p> |
| и је да се за њега удам!..{S} О!.. како бих га неговала!..{S} Као цветак!..{S} Волила бих га из |
| ећом!...{S}Да ми је да сам мушко — само бих се с њим дружила..{S} Никад се не бих од њега раздв |
| ажем, да заштитим ваше интересе.{S} Што бих за себе тражио <pb n="218" /> тражићу и за вас!{S} |
| /p> <p>Ошину кулаша неколико пута добро бичем; једаред га удари по врату и коњ стаде отресати г |
| Онда свуче завесу и отвори прозор...{S} Блага свежина летње ноћи запану га и он гуташе онај мир |
| ши!..{S} Да и вама узаберем!..</p> <p>— Благодарим! — рече Јова од свег срца.</p> <p>Она му дод |
| готова је вечера, — рече поша.</p> <p>— Благодарим, госпођо, не могу вечерати, — рече Јова. — З |
| е по једну ракицу? — упита он.</p> <p>— Благодарим! рече попа.</p> <p>— ’хоћеш ти, учо?</p> <p> |
| кад виде учитеља Јову.</p> <p>— Баш вам благодарим, господине, што сте нас посетили! — рече она |
| се само смеши и тако умиљато одговара: „благодарим Фрајлице“! да је Госпави памет стала.</p> <p |
| , доставите ми.{S} Отаџбина ће вам бити благодарна, а ја узимам на се да наградим ваш труд...{S |
| м његовом и његових министара и нека му благодарност и оданост народа српског буде алем камен у |
| ити гимназију, јер не имађаше с чим.{S} Благодјејање у гимназији мало.{S} Он се пријави за испи |
| те ли?..{S} Извол’те, правите!</p> <p>— Благодрим! — рече Јова, и узе кутију с дуваном.</p> <p> |
| ко чинило.</p> <p>Он шеташе.{S} На овој благој и мирној летњој ноћи срце му се раздрага...{S} К |
| p> <milestone unit="subSection" /> <p>У благој јесењој вођи лебдила му је слика њезина пред очи |
| разговарате.{S} Ако буде бог дао и ја — благосиљам.</p> <p>Дођоше до клупе и седоше.{S} Јова на |
| удеш са свим наш!...{S} Господ бог нека благослови својим благословом ову свезу!..{S} Живели!.. |
| ча Станко. — Не учи се ово у тим вашим „благословијама“!...{S} Ти си, истина, свршио дван’ест ш |
| ..{S} Господ бог нека благослови својим благословом ову свезу!..{S} Живели!..</p> <p>— Живели! |
| у, отвори га, наслони се и загледа се у благу јесењу ноћ месечином осветљену.{S} Гледаше ватре |
| Не велим то; али било је начина да се и блажије поступи.</p> <p>— Сад — беше што беше!..{S} Баш |
| окаку и бацао себи на главу; како је од блата месио и правио топове па пуцао; како је кад је ки |
| и по стрњици па, ако ’хоћеш, вала, и по блату!</p> <p>— Хвала лепо!</p> <p>— Што?</p> <p>— Сврш |
| </p> <p>Кад се вратио натраг, Мара беше бледа и нема од стра.{S} Он је прихвати на руке.{S} Она |
| .{S} Мора ићи са мном!</p> <p>Мара беше бледа као крпа.</p> <p>Поп Живко рече:</p> <pb n="141" |
| <pb n="158" /> <p>— Онда се понаже Јови ближе, па смешећи се упита.</p> <p>— А бога вам господи |
| ве већма допадате.</p> <p>Приђе са свим ближе Јови стеже му руке па га погледа у очи.</p> <pb n |
| што су више разговарали, све су се више ближили један другом.{S} Њих веза нека духовна веза...{ |
| м мирним сеоцем.{S} Да ми је бар овде у близини течиној!..</p> <p>— Па... биће — рече Јова.</p> |
| читељство.{S} И дадоше му у једном селу близу куће...</p> <pb n="29" /> <p>Као учитељ провео је |
| ознао се са њом и разговарао, и стао му близу, да би могао чути њено дисање, да уво зиду примак |
| ле није никад зажудело, сем за мајком и блиском родбином — зажуде од једаред да закуца на груди |
| p>— Шта ћу да читам?..{S} Сигурно каква бљувотина!..{S} Нећу ни да одговарам!.{S} Напишите; нећ |
| из С...</p> <p>— Алал му вера!</p> <p>— Бо’ме тај помера даску!</p> <p>— А помера ја!</p> <p>— |
| /p> <pb n="160" /> <p>— Да бо’ме!{S} Да бо’ме!..{S} Будите уверени да ја немам ништа против тог |
| а ’лебом....</p> <p>— Да бо’ме!..{S} Да бо’ме!...</p> <p>Капетану засјаше очи; он је мислио да |
| од околине.“</p> <pb n="160" /> <p>— Да бо’ме!{S} Да бо’ме!..{S} Будите уверени да ја немам ниш |
| Кад човек иде за ’лебом....</p> <p>— Да бо’ме!..{S} Да бо’ме!...</p> <p>Капетану засјаше очи; о |
| > <p>— Бог даје свима.</p> <p>— Даје ја бо’ме!{S} Али треба умети!</p> <p>— Покажи!</p> <p>— Уч |
| водим доктору.</p> <p>— Каком доктору, бог с тобом!{S} Јеси ти при себи? — рече ташта.</p> <p> |
| аки има!,.{S} Ово је бога ми, добро!{S} Бог да поживи оног чикицу, што ме упути овамо!...</p> < |
| и на дику и понос народа српског!...{S} Бог им дао да испуне жеље народне!..{S} Светла образа с |
| нас опрости оне несрећне џериме!...{S} Бог му дао царство Душаново, јунаштво Обилићево и Ајдук |
| <p>— Е... за здравље моји’ гостију.{S} Бог им дао што им срце зажелило: род, плод, берићет на |
| <pb n="93" /> <p>— Помаже бог!</p> <p>— Бог помог’о, учо! — рече Арсен, онај сељак што га је до |
| и у њега.</p> <p>— Помаже бог!</p> <p>— Бог помог’о!</p> <p>— Је ли овде кмет?</p> <p>— Јесте.{ |
| Јова уђе.</p> <p>— Помаже бог!</p> <p>— Бог помог’о!...{S} Изволте се’те!</p> <p>— Јова га погл |
| p> <p>— Добро јутро, капетане!</p> <p>— Бог дао, Ђошо!</p> <p>— Како си, капетане?</p> <p>- ’Ва |
| > <p>— Добро јутро, господине!</p> <p>— Бог ти помог’о! — изадре се капетан.</p> <p>— Ви сте ме |
| ње прими.</p> <p>— Добро вече!</p> <p>— Бог помог’о!</p> <p>— Здраво, мирно?</p> <p>— Вала богу |
| у.</p> <p>— Добро јутро, попо!</p> <p>— Бог дао!...{S} Е бога ми си добро уранио!</p> <p>— Као |
| ци руци.</p> <p>— Добро јууро!</p> <p>— Бог добро дао, синко!</p> <p>— Честитам вам празник!{S} |
| рни’ очију — рече баба Миљана.</p> <p>— Бог јој судио! — јекну сирота мајка.</p> <p>Па се диже |
| бро јутро! — назва поп Дамњан.</p> <p>— Бог помог’о! — рече прота. — Ама шта ти то тамо радиш?< |
| p> <p>— Полаже Бог! — рече он.</p> <p>— Бог помогао!</p> <p>Руковаше се.{S} Она му стеже руку.< |
| бог не даје, па зло и наопако.</p> <p>— Бог даје свима.</p> <p>— Даје ја бо’ме!{S} Али треба ум |
| ече он и прихвати се за шешир.</p> <p>— Бог помог’о! — прихватише попа и Мара.</p> <p>— Шта ви |
| мислима.</p> <p>Он диже главу.</p> <p>— Бог ти помогао! — рече.</p> <p>- ‘Вала богу кад си се в |
| рече капетан ушавши у мејану.</p> <p>— Бог те чуо!</p> <p>— Срећан дан!</p> <p>— Амин да бог д |
| рево здравље пијем ову чашу.{S} Нека га бог поживи дуго и много са светлом књагињом и књажевиће |
| г дао!</p> <pb n="221" /> <p>— Амин, да бог да! — рече чича.</p> <p>— Браћо!...{S} Време је да |
| та да бог да!...{S} Нека тужи!...{S} Да бог да они тужили од данас па до века ка’ што смо и ми |
| ам, господине, и наздравље!</p> <p>— Да бог да у здрављу, Перо!</p> <p>— ’хоћеш и ти, Ђоко?</p> |
| укује.</p> <p>Он се рукова.</p> <p>— Да бог да у здрављу, Марко!</p> <p>Марко оде.</p> <p>Он за |
| ти и долазио!{S} Наздравље.</p> <p>— Да бог да у здрављу.</p> <p>И Ђока оде.</p> <p>— Бога ми ’ |
| ече Арсен машајући се капе.</p> <p>— Да бог да у здрављу!</p> <p>— А има ли ко тамо примити ств |
| .</p> <p>— А тужио од велики’ краста да бог да!...{S} Нека тужи!...{S} Да бог да они тужили од |
| >— Срећан наш празник!</p> <p>— Амин да бог да!</p> <p>— Седи!...{S} Ево новина! — рече поп Жив |
| !</p> <p>— Срећан дан!</p> <p>— Амин да бог да!</p> <p>— Оче, Дамњане, нек ти је са срећом!</p> |
| сад да будеш са свим наш!...{S} Господ бог нека благослови својим благословом ову свезу!..{S} |
| једно с другим разговарате.{S} Ако буде бог дао и ја — благосиљам.</p> <p>Дођоше до клупе и сед |
| сти; овако ће морати бећарски: што буде бог дао.</p> <pb n="94" /> <p>— Не мари ништа!...{S} А |
| та као да пламен лизну.</p> <p>— Полаже Бог! — рече он.</p> <p>— Бог помогао!</p> <p>Руковаше с |
| е радини.</p> <pb n="93" /> <p>— Помаже бог!</p> <p>— Бог помог’о, учо! — рече Арсен, онај сеља |
| и погледаше сви у њега.</p> <p>— Помаже бог!</p> <p>— Бог помог’о!</p> <p>— Је ли овде кмет?</p |
| } Стајаше кад Јова уђе.</p> <p>— Помаже бог!</p> <p>— Бог помог’о!...{S} Изволте се’те!</p> <p> |
| ше.{S} Чаше су звечале.</p> <p>— Помаже бог, браћо! — рече капетан ушавши у мејану.</p> <p>— Бо |
| , или он три срца а ја једно!{S} Нас је бог све једнаке створио; па кад смо једнаки <pb n="64" |
| дирка, он се смеје и показује, да му је бог зна како мило и да то сматра за највећу част; ако к |
| го — Мара...{S} У осталом, нису требале бог зна какве очи да то замотре;</p> <p>— Ово ће бити! |
| војску...</p> <p>— Тако је!{S} Живио те бог!</p> <p>— Сад, браћо, да изаберемо старешину.</p> < |
| сељак, омален и поцепан.</p> <p>— Помоз бог, господине!</p> <p>Он климну главом.</p> <p>— Шта ћ |
| не неће бити сироче!...“</p> <p>— Помоз бог! — рече један сељак и прекиде га у мислима.</p> <p> |
| ијатељу,“ попу Дамњану, са жељама; буди бог с нама!....</p> <p>— Јест!...{S} Желим му, желим, м |
| овај се прекрсти и рече:</p> <p>— Буди бог с нама!...{S} Шта је човеку?...</p> <p>Изјахао је и |
| т, чича!...{S} Што њему ја желео — мени бог дао!</p> <pb n="221" /> <p>— Амин, да бог да! — реч |
| Милан.— Реци му: што теби желео — мени бог дао!...</p> <p>Једва се удржаше од смеја.</p> <p>— |
| вна ја у њој таљигам!...{S} Него, спаси бог!...</p> <p>— На спасеније, чико!</p> <p>— Шта сад в |
| ла, браћо, који сте ми дошли!.{S} Спаси бог, учо!...</p> <p>— На спасеније.</p> <pb n="49" /> < |
| укрпила’“ слатка ка’ млеко....{S} Спаси бог!</p> <p>— На спасеније!</p> <p>— Де, Марушко, дај о |
| p> <p>— Које добро?</p> <p>— Добро, ако бог да!{S} Отвори да уђем, имаш једно писмо од поп Живк |
| рен!..</p> <p>— Али, господине, и — ако бог да зете, Мара не носи мираза, — рече Марина мајка.< |
| е попом! — рене он љутито.</p> <p>— Ако бог да!</p> <p>— Јес даће ти! — рече газда Ђоша.{S} Поп |
| ти! — рече Јова.</p> <p>— Најпосле, што бог да! — рече поп Дамњан.</p> <p>Поседе још мало па се |
| > <p>— Волим!..{S} Па сад нека буде што бог да!</p> <p>И опет му клону на руке.</p> <pb n="139" |
| У чему?</p> <p>— У свему.{S} Још да му бог не даје, па зло и наопако.</p> <p>— Бог даје свима. |
| p> <p>— Живели!...</p> <p>...{S}Нека их бог поживи на дику и понос народа српског!...{S} Бог им |
| Живели!...</p> <p>И опет у кап.</p> <p>Бог опрости, ама вино неће!...{S} Капетан Сава се са св |
| >Свет се све више скупљаше.</p> <p>— А, бога ми јес!...{S} Па да те пошљем опет.{S} Видео си ва |
| пише, господине.</p> <p>— Та ман’те га, бога вам!...{S} Пише: да сте ви сазивали неке тајне сас |
| рече учитељ.</p> <p>— Та једна улизица, бога ти!...</p> <p>— А ко ти је казао?</p> <p>— Поп Лук |
| .</p> <p>— Ех! врућина!..{S} Шта ти је, бога ти!..{S} Што се на једаред окари?</p> <p>— Ништа — |
| >— Није него још нешто!</p> <p>— Морам, бога ми!</p> <pb n="121" /> <p>И Мару нешто штрецну кад |
| и мој <pb n="6" /> комшија, неки Аћим, бога ми!...{S} Мисли смо, да не врача?...{S} Ал’ јок! ’ |
| бити гост — рече она.</p> <p>— Опасно, бога ми!</p> <p>Већ дођоше у авлију.{S} Попа се поздрав |
| Тако и сад рече:</p> <p>— То је добро, бога ми!</p> <p>— Ја шта мислиш!...{S} Ено, ви’ш!{S} Он |
| исли мењати.{S} А стећи то у селу — то, бога ми, није мала ствар.</p> <p>— Ви имате врло ваљани |
| !..{S} Читава девојка!..</p> <p>— Јест, бога ми!..{S} И велика девојка и свршила школу и све!.. |
| <p>— А чему их уче?</p> <p>— А ничему, бога ти!...{S} Само троше речи!{S} Вичу тако на власт к |
| сладак човечић! — додаде Ђока.</p> <p>- Бога ми, јест! — рече капетан и тури руку у џеп.</p> <p |
| м.{S} Него, остаћеш на вечери.</p> <p>- Бога ми, нећу моћи; кућа ми сама.</p> <p>— Чудна чуда!. |
| нема дела.</p> <pb n="211" /> <p>— А... бога ти, потварање само!..{S} Ништа ти горе није него к |
| уди „слатки“: — са њима како ’хоћеш!{S} Бога ми!{S} Долазило ти је, вала, нама у ’ну нашу чколу |
| о!..{S} Шали се теча, душо, шали!...{S} Бога ми, Јово, имаћеш красну жену!</p> <p>— О!.. у то с |
| у је каз’о началник?... „Сиктер!“...{S} Бога ми јес!...</p> <p>— Море, наш кмет Илија Кончареви |
| а свију страна.</p> <pb n="215" /> <p>— Бога ми јес! — рече Аксентије. — Да је бар повео још је |
| ло тако допада?</p> <pb n="106" /> <p>— Бога ми, течо, додала ми се!..{S} Сад, да није срамота, |
| настају славе и друга весеља!</p> <p>— Бога ми баш! — рекоше остали.{S} Та ти је паметна, учит |
| жао!</p> <p>— Баш ћу се убити!</p> <p>— Бога ми, хоћеш!</p> <p>- А.. ’хоћу баш!..{S} Узећу ја ш |
| !..</p> <p>— Их!.. марим ја!..</p> <p>— Бога ми ћеш марити!{S} Кад се ја наљутим, а ти ме што г |
| нчања — све нам је жива згода.</p> <p>— Бога ми, баш! - репе поп и насмеја се досетци.</p> <p>— |
| иће.</p> <p>Младић се насмеја.</p> <p>— Бога ми јес!...{S} Краду деца мачиће, па носе томе „Шок |
| у здрављу.</p> <p>И Ђока оде.</p> <p>— Бога ми ’вала му!{S} Десет дуката!..{S} И још дознао са |
| у селу и бити девојка.</p> <p>— Машала’ бога ми!..{S} То је нешто озбиљно!</p> <p>— Ја шта ти м |
| рејало; сушти си покојни књаз Мијаило!“ Бога ми јест!..{S} Красан човек!</p> <p>— Постарај се и |
| ближе, па смешећи се упита.</p> <p>— А бога вам господине: стоји ли ово у истини што ми капета |
| стојанствен као какав војвода.{S} Назва бога.{S} Пандур само климну главом.</p> <p>— Је л госпо |
| је потребу да рекне нешто; али за жива бога не умеде баш ништа!..{S} Која би му год мисао пала |
| <p>— Ја глупа света, ако ико за живога бога зна!{S} И, враг га знао — сваки има!,.{S} Ово је б |
| м веров’о да ту има истине.</p> <p>— За бога!..{S} Така глупост!...{S} Ко би још и могао верова |
| ..{S} Али веруј!{S} То су само лудорија Бога ми, учитељу, греши наш сељак, много греши.</p> <pb |
| оно — ето среће!...{S} Право веле; има бога, има судбине; свега што веле да има — има!....{S}Н |
| Дош’о <pb n="61" /> па затворио за пра бога — једну сироту по онакој зими у апс!...{S} Кад га |
| ине?</p> <p>— Јесте.</p> <p>— Рђа га од бога отела!{S} Баш је угурсуз!</p> <p>— Шта ћеш му?</p> |
| јутро, попо!</p> <p>— Бог дао!...{S} Е бога ми си добро уранио!</p> <p>— Као што видиш.</p> <p |
| не гине!....{S} Него што ти брате дође Бога ми, учинио си ми услугу!.. — рече капетан.</p> <p> |
| , враг га знао — сваки има!,.{S} Ово је бога ми, добро!{S} Бог да поживи оног чикицу, што ме уп |
| наше весеље!..{S} Али реда је сетити се бога и господара....</p> <p>— Живео!..</p> <p>...{S}За |
| е око десет људи и ћуте.{S} Они назваше бога и поздравише се.</p> <p>Ту поп Дамњан упозна учите |
| p>— Добро вече!</p> <p>Поп Дамњан прими бога а пандур се изадре:</p> <p>— А где си ти?</p> <p>— |
| а пружи капетану.</p> <p>— Убите ме к’о бога вас молим!..{S} Убите ме тако вам свега што вам је |
| шта не осећаштга и ништа не мисли — ако бога знаш?!</p> <p>— Па, ето види!</p> <p>— Па, шта да |
| Помени му капетана као да си му поменуо бога!...{S} А сад?...{S} Слушам само ону двојицу у варо |
| ...</p> <p>Људи пролажаху и називаху му бога — он једва одпоздрави поздрав....</p> <p>И дође му |
| меја.</p> <p>— Хоћу, злато моје!</p> <p>Бога ми чисто ме стид да признам: да не знам ништа.{S} |
| никад грамзио за богатством.{S} Моје је богаство — моје задовољство.</p> <p>— Лепо.{S} Али Мара |
| м началници, капетани и писари; по неки богат сељак <pb n="100" /> био је у њиховом друштву.{S} |
| ..{S} Свакоме поштеном брату, па био он богат или сиромах, слободно је ступити у наше друштво!. |
| ини: и најгорем сиротану као и највећем богаташу.{S} Он је се завлачио и у сиротињске избице он |
| ила; <pb n="13" /> удисаше мирисави дах богате јесење вечери и слушаше цвркут птица, двојнице, |
| само зуб обелио.{S} Ако је тај још био богатијег стања он је се „поштено“ наплаћивао.</p> <p>З |
| !...{S} Ви сте овде сви људи виђенији и богатији.{S} Не одричите се сиротиње она се вас нигда о |
| ржи неких отменијих, или боље да кажем, богатијих.</p> <p>Међу тим, овде-онде појављиваше се по |
| вуче седам кола!...</p> <p>— То је село богато? — упита младић.</p> <p>— Ја шта море!..{S} Има |
| ђ оне скромне собице професорове и овог богатог стана удовичиног, као што беше разлике између м |
| е онако исто као што је улазио у конаке богатог домаћина, и свуда је био један и исти...</p> </ |
| ни тражио.{S} Ја нисам никад грамзио за богатством.{S} Моје је богаство — моје задовољство.</p> |
| својој кући отворио.{S} Ту је пио, па, богме и картао се.{S} Али се на скоро остави тога, јер, |
| ави и после ручка.{S} Ту је се пило па, богме, и певало.{S} Поп Живко је натерао Мару те је опе |
| а стаде гристи бркове.</p> <p>— Ово се, богме, мушки гласа!...{S} На попу већ сто гласова....</ |
| Јова је већ примио начелника.{S} А ви, богме, гледајте сваки у свом крају.</p> <p>— Тако је!</ |
| <p>— Је л? — упита поп.</p> <p>— Јест, богме!</p> <p>— Ожени се, окући, па ћеш и ти имети.</p> |
| ; па кад смо једнаки <pb n="64" /> пред богом за што да је он овде бољи од нас?..{S} И може ли |
| е богу молили, читати гласно „Оченаш“, „Богородице дјево“ и „Вјерују“...</p> <p>Опет поче школа |
| и гладан и го и бос.{S} Али је свршио и богословију са одличним успехом.</p> <p>Онда се врати к |
| стао у школи све дотле док није довршио богословију.{S} Пропатио је оне две године као мученик; |
| авку министру, па се врати у Београд, у богословију.</p> <p>Једва измоли допуст да може полагат |
| да он школу напусти.{S} И тако ступи у богословију.</p> <p>Прву годину једва издржа без трошка |
| <p>— Јеси мирно спав’о?</p> <p>— Добро, богу ’вала!</p> <p>— Е ако, ако!{S} То ми је мило чути. |
| n="10" /> <p>— Е, онда, хвала!</p> <p>— Богу ’вала и наздравље! — рече Арсен машајући се капе.< |
| си?.</p> <p>— Хвала богу!</p> <p>— Нека богу ’вала!</p> <p>— Камо писмо?</p> <p>— Ево га!..</p> |
| !</p> <p>— Здраво, мирно?</p> <p>— Вала богу!...{S} Од куд ви?</p> <p>Ми и из Шапца.</p> <p>— И |
| Бог ти помогао! — рече.</p> <p>- ‘Вала богу кад си се вратио!..{S} А ја пошо у чаршију.</p> <p |
| ма ни пенџера честито, па ево ме, ’вала богу, опет и жива и здрава ка’ дрен!...{S} Ама да ме је |
| <p>— Како си, капетане?</p> <p>- ’Вала богу, Ђошо!</p> <p>— Јеси мирно спав’о?</p> <p>— Добро, |
| ну...{S} Тек после рече:</p> <p>— ’Вала богу!</p> <p>И онда стаде гристи бркове.</p> <p>— Ово с |
| ога се немаш коме жалити.{S} Сада ’вала богу стекосмо једаред и ми једне новине, да се можемо п |
| ш свршио учитељску школу.“ Но!... хвала богу!...{S} Па како?...{S} Имаш ли породице?</p> <p>— И |
| вајда!...{S} Нек носи ђаво!..{S} Хвала богу кад су ми бар дуван оставили.</p> <p>Направи и зап |
| ођем ја код тебе, ти код мене.{S} Хвала богу, зар се не може звати „на ручак“, „на вечеру“, на |
| > <p>— Хвала богу! — рече Јова. — Хвала богу кад и ми дочекасмо један опозициони лист!...{S} Ба |
| ... за то треба препорука, а ја — хвала богу — немам тамо (она показа руком на Београд) ни кумо |
| и рече:</p> <p>— Једва!</p> <p>— Хвала богу! — рече Јова.</p> <p>— Сад сам твоја!</p> <p>Много |
| оборити!...{S} Како си?.</p> <p>— Хвала богу!</p> <p>— Нека богу ’вала!</p> <p>— Камо писмо?</p |
| ином трују српски народ.</p> <p>— Хвала богу! — рече Јова. — Хвала богу кад и ми дочекасмо једа |
| паво, учо? — упита кмет.</p> <p>— Хвала богу, лепо!</p> <pb n="42" /> <p>— Како ти се допада ов |
| рече кмет. — Е како си?</p> <p>— Хвала богу.</p> <p>И остали сељаци приђоше и руковаше се с њи |
| ашта му не рече ни речи, само се молила богу.</p> <p>Он тумараше по соби тамо и амо.{S} Постао |
| : сад сам капетан!...</p> <p>— ’Вала је богу! — рече она.</p> <p>— И власти! додаде он.</p> <p> |
| морао сваког јутра и вечера, кад су се богу молили, читати гласно „Оченаш“, „Богородице дјево“ |
| е она уђе у собу па се кроз сузе мољаше богу да га заштити.</p> </div> <pb n="143" /> <div type |
| знађаше да употреби.{S} Само се мољаше богу:</p> <p>— Боже, спаси је!...{S} Боже, спаси је...< |
| дати.</p> <p>— ’хоће ли жива остати, но богу, господине?</p> <p>— Мора се овде лечити.{S} Учини |
| а зајаприла у лицу.</p> <p>— Шта је, по богу!</p> <p>— Протисли — рече он бришући сузе. — Шта д |
| <p>— ’хоће ли ово умети учити ђаке, по богу брате?</p> <p>— А кад га је власт поставила, ваљда |
| о нећемо власти нашој, ја коме ћемо, по богу! — рече Петар.</p> <p>У тај пар пандур унесе каву; |
| ни чим лечили?</p> <p>— А чим ћемо, по богу, господине, кад ни само не знамо! рече попа а сузе |
| > <p>— А ко ли јој баци чини на пут, по богу сестро?! — упита она.</p> <p>— Једна жена црни’ оч |
| ај сељак што га је довезао.</p> <p>— По богу, Арсене, брате, како можеш радити на овој врућини! |
| Милане, добро!</p> <p>— Сви се за добро богу молимо!...</p> <p>— Тако је!{S} Тако је!.. вели ок |
| .{S} Сада он сањаше о великој љубави, о божанственој љубави; она му још не дође, а он осећаше п |
| ам лепа, он би ме гледао!...{S} Што ме, боже, не створи па да сам најлепша!{S} Па кад погледа у |
| ек!{S} И са нама, и са женама, шали се, боже, ка’ да је међ нама одраст’о.{S} А деца... било им |
| очијаш се прекрсти.</p> <p>— Валимо те, боже!...{S} А ја!...{S} Право веле: има ’леба и без мот |
| ече он и загледа се у њу.</p> <p>— Јао, боже!...{S} Шта сам претрпела од кад си отишо! — прошап |
| ше богу:</p> <p>— Боже, спаси је!...{S} Боже, спаси је...</p> <p>Ташта му уми болесницу.{S} Чим |
| треби.{S} Само се мољаше богу:</p> <p>— Боже, спаси је!...{S} Боже, спаси је...</p> <p>Ташта му |
| >Застаде.</p> <p>— Но, шта је?</p> <p>— Боже!..{S} Ала ја брбљам!{S} А мајка ми је казала да не |
| .</p> <pb n="63" /> <p>— То је: сачувај боже!</p> <p>— Тако је то, мој учо!</p> <p>— Знате шта? |
| виш за њи’ов састанак!</p> <p>— Сачувај боже, господине!</p> <p>— Ја те молим!</p> <p>- Ама, да |
| овек!{S} Створење „по образу и подобију божијем“ тако је немоћно и јадно, да више верује и више |
| мила и светла као анђео пред престолом божијим...</p> <p>Сав се предао мислима које га све виш |
| пуним чашама.{S} Ту се изљубише као на Божић.</p> <p>— Добро нам дош‘о!</p> <p>— Боље вас наша |
| шта ти не брини!{S} Све ти је ’вам’ ка’ божја воља!...{S} Људи „слатки“: — са њима како ’хоћеш! |
| та стајао би тако целог века.{S} Служба божја беше му кратка.{S} После <pb n="26" /> службе скл |
| /p> <p>— Како се зове?</p> <p>— „<title>Бој код Мората</title>“ (Муртена).{S} Ово је роман исто |
| што није знао ни створења које воли.{S} Бојао се да му се другови не смеју...</p> <p>У томе свр |
| Овде су све наши људи, па се не морамо бојати подлаца.</p> <p>— Али глас?</p> <p>— Е, нешто се |
| да л оно лепо лице ведро и без и једне боје, да л’ онај вити стас; да л’ она веселост њена или |
| } Немој мислити да се ја чисто кога год бојим!..</p> <p>— Добро, Милане, добро!</p> <p>— Сви се |
| н у траг уђе!..</p> <p>— Та, човече, не бојим се ја за то! — рече поп.</p> <pb n="99" /> <p>— Н |
| .</p> <p>И Јова се насмеја.</p> <p>— Не бојим се ја, попо, вештица!</p> <p>Попа не рече на то н |
| ! — рече она.{S} Видела сам змију.{S} И бојим се и гадим се од ње...{S} Опрости!...</p> <p>— Ал |
| па спусти на астал.</p> <p>— Није само бојом.{S} Ал ја не марим за то.{S} Нек мени није ракија |
| а, или загорела или надимљена — а ја за боју не марим...{S} Код нас знам, неки трпају шљивову к |
| хтеде дирати.{S} Нека му сузе олакшају бол на срду...</p> <p>Он јецаше, јецаше; онда диже руке |
| би баш овде уз брдо, а он стаде. „Шта, болан, дорате, зар јавашио снагом?“ — велим ја, а он се |
| а’ у мајчином трбуву!...{S} Игра се он, болан, шњима свашта и... и... ја!...{S} Ал и јес пос’ м |
| емо среће тражити! — рече чича Милан. — Болан, брајко, видиш овај народ, види!...{S} Све је се |
| како је књига жалостивна, како ме глава боле; право рећи: лагала сам је...{S} Али оне ноћи кад |
| сем тога гроба; њему је исповедао своје боле...</p> <p>Душевни болови руше...{S} Неколико белих |
| жности морају да испуњавају.{S} Њега је болело то, што српски сељак мораше да стрепи пред једни |
| пренерази се.</p> <p>— Шта је?</p> <p>— Болесна сам.</p> <p>— А шта ти је?</p> <p>— Протисли.</ |
| /p> <p>— Ти сва гориш, чедо моје, ти си болесна.</p> <p>— Није ми ништа, мамо! — усиљаваше се о |
| >— Јесам.</p> <p>— Ја сам мислио да сте болесни па сам ’тео да пошљем по доктора.</p> <p>— Опре |
| у тим, болест узимаше све више маха.{S} Болесница пала у врућицу па се никако не разабираше.{S} |
| стоји над постељом женином и плаче.{S} Болесница се сва зајаприла у лицу.</p> <p>— Шта је, по |
| авалила — не могаше да дане...</p> <p>А болесница јечи и бунца.</p> <p>Свану.</p> <p>Он изађе н |
| им се хладна вода дотаче врелога лица и болесница отвори очи.</p> <p>— Хвала ти, господе!... — |
| упита је мајка.</p> <p>— Ту гори! шану болесница и показа руком и на једну и на другу страну р |
| ни једно, а сузе опет не помагаху ништа болесници.</p> <p>— Да ми је да само из ноћи изађе — с |
| е и овако!...{S} Он ућута.{S} Пред вече болесници би горе.{S} Што у ноћ дубље, њој све теже, об |
| лекове и нареди да се одма купе и дају болесници, а он обећа да ће доћи пред вече опет.{S} И о |
| се диже да са оном водом запоји и умије болесницу.</p> <p>Станојка је бунцала у ватруштини.{S} |
| } Боже, спаси је...</p> <p>Ташта му уми болесницу.{S} Чим се хладна вода дотаче врелога лица и |
| е да је само предигне.</p> <p>Међу тим, болест узимаше све више маха.{S} Болесница пала у врући |
| олест! — рече учитељ чичи.</p> <p>— Ех, болест!</p> <p>— А после болести долази смрт, па бар да |
| ташта.</p> <p>— Доктор, брате, познаје болест, па зна и лечити! — рече он.</p> <p>— Ајој, дије |
| чим.“</p> <p>— Али овако се може навући болест! — рече учитељ чичи.</p> <p>— Ех, болест!</p> <p |
| .</p> <p>— Ех, болест!</p> <p>— А после болести долази смрт, па бар да је лепа, него се ваља от |
| .</p> <pb n="73" /> <p>Он осећаше тешке болове од удараца, али је стегао срце само да би одржао |
| исповедао своје боле...</p> <p>Душевни болови руше...{S} Неколико белих кончића беше међ његов |
| сте више читали, па ћете се без сумње, боље изразити.{S} Ја само осећам да ми је нешто драго, |
| <p>— Треба учионицу патосати треницом; боље је него цигљом.</p> <p>— И то ће бити.{S} Не може |
| жић.</p> <p>— Добро нам дош‘о!</p> <p>— Боље вас нашао!</p> <p>— Срећан наш празник!</p> <p>— А |
| S} Добро дошо!... викнуше они.</p> <p>— Боље вас нашао! — рече он.</p> <pb n="168" /> <p>И руко |
| Што ме више премештају — горе по њих а боље по нас!{S} За сад радим кријући, после ћу јавно!.. |
| ваше се што му жена није код куће да га боље угости; овако ће морати бећарски: што буде бог дао |
| јутрос да си... да сте дошли, а ја брже боље школи.{S} Уз пут мислим: да ли је устао?...{S} Нем |
| Он сам не знађаше ништа.{S} Посла брже боље по мајку њезину.{S} Кад му дође ташта, нађе га где |
| оме из М... рече један чаршинлија да би боље било да мало „утопли језик“ — он рече: „Па шта они |
| {S} То није тешко у Београду.{S} Они би боље учинили да је нису забрањивали.{S} Овако су само у |
| о бити, да се држи неких отменијих, или боље да кажем, богатијих.</p> <p>Међу тим, овде-онде по |
| е може бити, да он, кад зна да је нешто боље и корисније, неће главе на то да окрене.</p> <p>— |
| створили свесне другове...{S} Да би их боље утврдили у томе, покажите лично како се то ради.{S |
| ивадама.{S} Сељаци су говорили: да нема бољег земљоделца од поп Живка.</p> <p>— Други попови и |
| у Мару, и, целога мога века, ја за себе бољег друга не бих тражио.{S} Сад питам вас, питам њену |
| доба!...{S} Ох!...{S} Ја не бих тражила бољега јунака од њега.. шапуташе она...{S} Како је дича |
| "64" /> пред богом за што да је он овде бољи од нас?..{S} И може ли бити он бољи од нас само за |
| тај началник, тај министар — ништа није бољи од мене или од овог или оног брата!{S} Нема он дво |
| вде бољи од нас?..{S} И може ли бити он бољи од нас само за то што је министар?{S} Он је данас |
| више не може лагати.</p> <p>— Та... да боме — рече. — Шта ћу?.{S} Така ми је била околина.{S} |
| а што се зове „звезда“, одакле се једна бора спушташе међу састављене црне и широке обрве; очи |
| еше међ његовим црним власима; неколико бора попело се и наместило на његовом ведром челу...</p |
| удућност пред собом.{S} Напори у школи, борба ван школе.{S} Свуда и на сваком месту дочекују га |
| да си ти, него нека лута.{S} Поштена је борба лепа; али кад душманин гађа иза бусије, теби би с |
| е поп Живко.</p> <p>— Није поштен начин борбе — рече Јова — али га се морамо латити, да би пост |
| бро.</p> <p>— Ти видиш, да ми не водимо борбу са људима од начела него са подлацима.</p> <p>— П |
| Дамњан и погледа Јову.</p> <p>— Поштено борбу водећи, ми би страдали.</p> <p>— Зар да је водимо |
| ли своју војску — лако нам је ступити у борбу.</p> <p>— Па, да!.. кога велиш да почне с капетан |
| Из њега ћеш видети како су се Швајцарци борили за оно своје стење и слободу.{S} Исто онако као |
| ка!..</p> <p>— Тако је!</p> <p>— Дакле, боримо се за правду, боримо се за човечанство.{S} Борим |
| е!</p> <p>— Дакле, боримо се за правду, боримо се за човечанство.{S} Боримо се и још за нешто.{ |
| за правду, боримо се за човечанство.{S} Боримо се и још за нешто.{S} Ми смо се овде окупили да |
| Међу тим нас је врло мален број, да се боримо јавно са оном силом која је против нас.{S} Да би |
| њега поради и око њега устане.{S} Ми се боримо за законитост.{S} Не тражимо ништа више, него да |
| - Тако је! — рекоше они.</p> <p>— Ми се боримо за права наша.{S} Сваки је човек — човек.{S} Тај |
| Јова — кажите сваком брату зашто се ми боримо!...{S} И који не мисли за ова света права наша д |
| народ, који је се четири стотине година борио, да дочека слободу, да сме казати шта му срце жел |
| text> <front> <div type="titlepage"> <p>БОРЦИ</p> <p>РОМАН</p> <p>ИЗ СЕОСКОГ ЖИВОТА</p> <p>СВЕС |
| н.</p> </div> <div type="titlepage"> <p>БОРЦИ</p> <p>РОМАН</p> <p>ИЗ СЕОСКОГ ЖИВОТА</p> <p>СВЕС |
| две године као мученик; и гладан и го и бос.{S} Али је свршио и богословију са одличним успехом |
| љици, без гаћица и без капе, распојас и бос — то је био он...{S} Сети се како је купио прашину |
| Сад, да није срамота, изула бих се, да боса газим по овој трави!</p> <p>— Врло добро! — рече п |
| ста до другог и гладна и жедна и гола и боса...{S} А да се манем посла кога сам почео — не могу |
| . — Онда да те удам овде, па ћеш газити боса до миле воље и по трави и по стрњици па, ако ’хоће |
| хоћеш ти, течо?</p> <p>— Мени дај мало босиљка — рече попа.</p> <p>Она узабра један стручак па |
| > <p>Он заусти.</p> <p>— Ах!{S} Јо-о-во бра-ате!</p> <p>И ту га загуши јецање....</p> <p>Јова г |
| .</p> <p>Таман повукао неколико димова, брава шкрипну.{S} На вратима се указа пандур.</p> <p>— |
| S} Отвори апсану и Јова уђе у нутра.{S} Брава шкрипну.</p> <p>— СеФте! — рече он.</p> <p>Поглед |
| једну кућу и ту нађоше једног господина брадата и ћелава.{S} Он их прими лепо.{S} Поседеше мало |
| ела, помућених очију, дуга лица, оретке браде и бркова, повисок, сув.{S} На дугој коси могло се |
| редњег, пун, пуних једрих образа, густе браде и бркова, високог и озбиљног чела и оштра погледа |
| у недра а маћићи и изгребу, па — ’ваке бразде но трбуву!...{S} И све то нама није — да рекнеш |
| неокречени...{S} По зидовима се виђаху бразде ишаране угљеном; неке показиваху по све безобраз |
| исићемо ми од сваког ђавола.{S} Кад се, брајко мој, једноме народу не стварају услови за живот |
| ће тражити! — рече чича Милан. — Болан, брајко, видиш овај народ, види!...{S} Све је се ово нек |
| исли за ова света права наша да погине, бранећи их, нека не иде у наше коло!...{S} Свакоме пошт |
| еправедно нападнут!..</p> <p>— Па лепо, брани се!...{S} Јеси ли прикупљ’о са поп Дамјаном и поп |
| аним ја њега, газда Ђошо, него га закон брани.</p> <p>— Та ви све умете подвести под закон.</p> |
| оче купити око њих двојице.</p> <p>— Не браним ја њега, газда Ђошо, него га закон брани.</p> <p |
| надам да старешина неће забранити да се браним, ако сам неправедно нападнут!..</p> <p>— Па лепо |
| законска права; упутите га нека их уме бранити, и ви сте створили свесне другове...{S} Да би и |
| седети скрштених руку.{S} И ми ћемо се бранити! — рече Јова.</p> <p>— Најпосле, што бог да! — |
| /p> <p>— Та већ знам ја да ти њега умеш бранити! — рече газда Ђоша и поче нагло гристи бркове.< |
| <p>Мајка јој полако глађаше меку косу и брањаше је од мува које падаху па њено лепо лице...{S} |
| неки’ наши сељака; и један мој угурсуз, брат ми је, и он је тамо, шњима.</p> <p>— Тако дакле.</ |
| </p> <p>— Један наш угурсуз.{S} Јованов брат.{S} Петар.</p> <p>— Не знам га — рече учитељ.</p> |
| еда прошлост; гледа три скорашња гроба: брата, мајке и жене!...</p> <p>Са њом је спустио у гроб |
| није бољи од мене или од овог или оног брата!{S} Нема он дво главе а ја једну, или он три срца |
| сме убити; и ко га убије, да се казни — братац мој љубезни! — (то му је уза сваку реч) са 10 го |
| очијаш дође.</p> <p>— Деде, Арсене, мој братац, одбаци учине ствари горе, до школе.</p> <p>— ’х |
| воље!... рече учитељ.</p> <p>— Незгода, брате!..{S} Не можеш овде књиге набавити!...{S} Немамо |
| други — него наша Марушка.</p> <p>— Е, брате, — рече попа смејући се. — — Ја ту замишљ’о читав |
| молим ти се, господине!...{S} Нужда је, брате!{S} Ја сам човек танког стања, па не могу да ти к |
| а то не брини!</p> <p>— Хвала, Дамњане, брате!...{S}Али, ја не бих могао примити тога дара.</p> |
| а је довезао.</p> <p>— По богу, Арсене, брате, како можеш радити на овој врућини!</p> <p>— А мо |
| ече он нестрпељиво.</p> <p>— Ја сам ти, брате мој, из К...</p> <p>— Како ти је име?</p> <p>— Пи |
| учитеља човека од књиге.{S} Изгибох ти, брате, са људима којима ни мо’ш шта рећи ни доказати!.. |
| никаква посла!...{S} А и ти... опрости, брате!... не могу да ти говорим <hi>ви</hi> заборавио с |
| м зашто!..</p> <pb n="97" /> <p>— Знам, брате, знам!{S} Али зар си ти сигуран да ћеш до века мо |
| дити на овој врућини!</p> <p>— А морам, брате!{S} Зар и ја не би’ волео лешкарити у ’ладу, него |
| ше цигаре.</p> <p>— Па којим си послом, брате? — упита капетан Петра.</p> <p>— Па, ’нако, неким |
| она.</p> <p>— Е, онда лепо!...{S} Јово, брате, нека ти је са срећом!{S} Маро!{S} Теби честитам |
| ед мојим очима не вреде.</p> <p>— Јово, брате!{S} Искрено да ти кажем: то није и не може бити м |
| > <p>- Шта, Ђошо?</p> <p>- Вели: „Ђоко, брате!{S} Тебе сунце грејало; сушти си покојни књаз Миј |
| ри себи? — рече ташта.</p> <p>— Доктор, брате, познаје болест, па зна и лечити! — рече он.</p> |
| ?...</p> <p>— Може, Јевто!</p> <p>— Их, брате!..{S} Онда ништа од нас.{S} Ово је скоро смак све |
| атељу или рођаку?...</p> <p>— Ја шта је брате!</p> <p>— Дакле, браћо, — настави учитељ Јова — к |
| а и то причао капетан?...</p> <p>— Није брате!{S} Разабр’о он то код канцеларије.{S} Петар ’хоћ |
| о за што: тешко нама!{S} Мој учитељу, и брате...{S} Никад не веруј да је оно прави пријатељ ове |
| ори писмо и стаде читати:</p> <p>„Драги брате,</p> <p>„Наше политичке прилике врло су хрђаве.{S |
| <p>— То му не гине!....{S} Него што ти брате дође Бога ми, учинио си ми услугу!.. — рече капет |
| а ти јавим.</p> <pb n="90" /> <p>— Тако брате, тако!</p> <p>— Ја идем, да оно вина и ракије одн |
| ’хоће ли ово умети учити ђаке, по богу брате?</p> <p>— А кад га је власт поставила, ваљда ће у |
| к.</p> <p>Дођоше до савијутка.</p> <p>— Братите се.{S} Збогом оче Живко!..{S} Збогом! госпођице |
| њу вина, па онда рече:</p> <p>— Де ову, брато, за здравље нашега светлога књаза који нас опрост |
| епали овамо и онамо, ми треба сад да се братски споразумемо.{S} Да се уредимо и да знамо сваки |
| поп Живко да се овако окупимо те да се братски заверимо, да овом злу ногом за врат станемо.{S} |
| , — настави учитељ Јова — кажите сваком брату зашто се ми боримо!...{S} И који не мисли за ова |
| иде у наше коло!...{S} Свакоме поштеном брату, па био он богат или сиромах, слободно је ступити |
| нима кад сва друга срећна <pb n="36" /> браћа гледе весело у будућност — он се осврће и гледа п |
| рече попа.{S} Ми их зовемо „сиротињска браћа“!..{S} Е, па таке људе не трпи наша господа, него |
| новине, да се можемо пожалити и другој браћи, нека виде шта се од нас овде чини...{S} Што имам |
| д, берићет на много година!...{S} Вала, браћо, који сте ми дошли!.{S} Спаси бог, учо!...</p> <p |
| ... вичу са свију страна.</p> <p>— Ама, браћо, много је ово!...{S} Ко ће ово попити? — рече он |
| } Чаше су звечале.</p> <p>— Помаже бог, браћо! — рече капетан ушавши у мејану.</p> <p>— Бог те |
| Тако је!{S} Живио те бог!</p> <p>— Сад, браћо, да изаберемо старешину.</p> <p>— Ја предлажем оц |
| вам рачун кад се отуд вратим.{S} А сад, браћо, још једаред хвала вам!..{S} Живели!..</p> <p>— Ж |
| баце под воденични камен!“...{S} Па је, браћо моја, узео <hi>седам</hi> дуката само за то: што |
| > <p>— Ја шта је брате!</p> <p>— Дакле, браћо, — настави учитељ Јова — кажите сваком брату зашт |
| обије класу.</p> <p>— Јесмо ли на томе, браћо? упита Јова.</p> <p>— Јесмо!</p> <p>— Е сад за зд |
| коси на Преображење...{S} Преображење, браћо! коси му ливаду — пуста му остала!{S} И то свако |
| било против њега рекли.</p> <p>Има се, браћо, доста казивати против њега, рече Васа Каменчић. |
| evi ugao --> <p>— Па лепо.{S} Оћемо ли, браћо, да дигнемо <!-- nedostaje tekst --> против овога |
| </p> <p>— Прима се!</p> <p>— Хвала вам, браћо, на поверењу.{S} Гледаћу да га оправдам!</p> <p>— |
| ан опет подиже чашу.</p> <p>— Ову чашу, браћо, пијем у здравље наших министара!...</p> <p>— Жив |
| е на скупу свега дванајест — рече он. — Браћо!{S} Договор кућу кући.{S} Да се не би цепали овам |
| p>— Ја ћу! — рече учитељ Јова.</p> <p>— Браћо! — рече поп Дамњан.{S} Кад требамо да се састанем |
| Амин, да бог да! — рече чича.</p> <p>— Браћо!...{S} Време је да идемо дома. — рече Јова.</p> < |
| Јова.</p> <p>Мејанџија изађе.</p> <p>— Браћо! — рече поп Лука. — Мени сад не треба да удешавам |
| десну руку а левом скиде капу.</p> <p>— Браћо! — рече он. — Ово је наше весеље!..{S} Али реда ј |
| изађе мало у напредак на рече:</p> <p>— Браћо!...{S} Част коју сте ми указали данас, изабравши |
| по сакупљеном народу па рече:</p> <p>— Браћо!{S} Данас треба да се изврши избор народног посла |
| днице сви.{S} Председник рече:</p> <p>— Браћо!{S} Послушајте да вам се прочита!..</p> <p>И проч |
| о са поп Живком.</p> <p>— Примате ли и’ браћо? — упита председник збора.</p> <p>— Примамо!{S} П |
| Луко?</p> <p>— Слажем се!</p> <p>— А ви браћо?</p> <p>- Тако исто.</p> <p>— Нећу ја моћи бити! |
| за мене је врло велика!..{S} Хвала вам браћо на поверењу и љубави...{S} Трудићу се свима силам |
| з задруге, јер не могаше да се сложи са браћом од стричева — и нађе једну кућу у селу где се на |
| } У деветнајстој години, у петом месецу брачнога живота.{S} У данима кад сва друга срећна <pb n |
| је знао!{S} На пр. седемдесет и пет ока брашна по 32 паре.{S} Он је то с места израчунао.{S} Чи |
| Но, шта је?</p> <p>— Боже!..{S} Ала ја брбљам!{S} А мајка ми је казала да не ваља да много тор |
| </p> <p>— Шта, течо?</p> <p>— Ништа!{S} Брбљаш једнако ка’ креја.</p> <p>— Па зар је теби криво |
| весела песма, те је оживљавала суморна брда и долове...</p> </div> </body> </text> </TEI> |
| шта му је то: што неки једнако гледе у брда!...{S} Ја сам ти глед’о једаред равно два сата, па |
| на све стране око себе.</p> <p>— Гледаш брда? — упита га кочијаш.</p> <p>— Гледам.</p> <p>— Ја |
| добро учинили, што сте школу изнели на брдо.{S} Које вам је пре била школа?</p> <p>— Ено, оно |
| јемо.</p> <p>— Сад ћемо се спустити низ брдо.</p> <pb n="8" /> <p>И зајиста, на првоме савијутк |
| Пфи!... мука!...{S} Када би баш овде уз брдо, а он стаде. „Шта, болан, дорате, зар јавашио снаг |
| уђоше у сокаке.{S} Пошто земљиште беше брдовито, то се: час пењаху на вис, час спуштаху у дољу |
| у та господа!..{S} А попови, попови!{S} Бре платићете ви мени!{S} А ти учо, дечко, и ти ћеш зна |
| сад је жалиш!..{S} Сад је жалиш!...{S} Бре да знам само да си још у животу би’ ти ја очи ископ |
| њаху на вис, час спуштаху у дољу.{S} Са брежуљака беху лепи изгледи и младић погледаше на све с |
| ам га!..{S} Погледајте!..{S} Они красни брежуљци, па оно сеоце са његовим раштрканим кућицама.. |
| намести и како му је баба Смиљана дала бресака да само ћути...{S} Онда је се сетио оног дана к |
| мета јутрос да си... да сте дошли, а ја брже боље школи.{S} Уз пут мислим: да ли је устао?...{S |
| ..{S} Он сам не знађаше ништа.{S} Посла брже боље по мајку њезину.{S} Кад му дође ташта, нађе г |
| онио нагло.{S} И ма да коњ беше добар и брз, њему се чинило да је милио.{S} Пут му се отегао у |
| е добили глас?</p> <p>— Данас.</p> <p>— Брзо се чуло свуда?</p> <p>— Ка’ да пуче!...{S} Само по |
| батином натерати.</p> <p>Учитељ Јова на брзо поста омиљен у својој околини.{S} Људи из других о |
| је хтео да одбаци те поклоне; али се на брзо увери да је то са свим немогуће.{S} Људи се почеше |
| гову собу; нареди му да извршује налоге брзо и тачно, без и једне речце, да се више пута учини |
| <p>- Ништа... ништа!... рече он и пође брзо.</p> <p>Хтео је пошто по то да забашури.</p> <p>И |
| {S} Оваки терети нису лаки.{S} Но он се брзо реши: да истраје у свему.</p> <p>— Јеси говорио? — |
| ара његова!...{S} И то тако нагло, тако брзо!...{S} Како то би?..</p> <p>Мислио је да сања.{S} |
| ову лепу природу...</p> <p>Обуче се на брзу руку, узе дуван и неколико палидрваца, пирну у све |
| и чиста као кошница!{S} То ће бити моја брига.{S} Све ја то умем; мајка ме научила!...{S} Све ч |
| .</p> <p>И сав се предаде.{S} Њега није брига јела о томе: шта ће бити сутра код капетана Саве; |
| гореш!..{S} Да ти није зло“? упита она брижно.... — „Није мамо“!.. — Шта ти је онда?...{S} Каж |
| би? — упита Јова пренеражено.</p> <p>Он бризну у плач.</p> <pb n="201" /> <p>Сузе су ишле поток |
| о соби неколико тренутака,.</p> <p>— Не брини се! — рече.</p> <p>— Шта?</p> <p>— Не брини се!</ |
| ам!</p> <p>— И њему говори.</p> <p>— Не брини!.{S} Него, да идем и ја.{S} Због њега сам ти и до |
| и се! — рече.</p> <p>— Шта?</p> <p>— Не брини се!</p> <p>— Како?</p> <p>— Полиција ће морати пр |
| та му то једнако мислиш?{S} Ништа ти не брини!{S} Све ти је ’вам’ ка’ божја воља!...{S} Људи „с |
| >— Од чега ћу живети?</p> <p>— За то не брини!</p> <p>— Хвала, Дамњане, брате!...{S}Али, ја не |
| е башта са поврћем.{S} Попа стаде и узе брисати зној.{S} Мара га погледа па упита?</p> <p>— Зар |
| ке зноја слеваху му се низ чело и он се брисаше марамом.{S} Но све му ништа није полагало...{S} |
| е, по богу!</p> <p>— Протисли — рече он бришући сузе. — Шта да радимо?</p> <p>— Да идем врачари |
| ућених очију, дуга лица, оретке браде и бркова, повисок, сув.{S} На дугој коси могло се већ при |
| пун, пуних једрих образа, густе браде и бркова, високог и озбиљног чела и оштра погледа.{S} Мог |
| ’Вала богу!</p> <p>И онда стаде гристи бркове.</p> <p>— Ово се, богме, мушки гласа!...{S} На п |
| ело.</p> <p>Газда Ђоша опет поче гристи бркове.</p> <p>— Остави га, учо, славе ти! — рече један |
| ! — рече газда Ђоша и поче нагло гристи бркове.</p> <p>Свет се поче купити око њих двојице.</p> |
| која му као стреја надкриваху опуштени бркови, а он их је једнако грицкао.{S} Очи имађаше зеле |
| говарати.{S} Међу тим нас је врло мален број, да се боримо јавно са оном силом која је против н |
| нек гледа његову цркву!...{S} Зар није брука и то, што је данас, на празник оставио цркву а до |
| репавице дуге; лице чисто, само га мали брци гарили по набубрелој <pb n="4" /> горњој усни.{S} |
| о сата пред огледалом и увијао оно мало брчића; чистио четком неколико пута своје ново одело, а |
| а је залагујем: да не могу да спавам од бува....</p> <p>У тај пар изађе поп Живко.</p> <p>— Јес |
| исму?{S} Извол’те са мном!...“ и онда у бувару и т. д...{S} Зар тако јевтино да се прода и да и |
| реташе тамо-амо у постељи као на ражњу; буве га пецаху...</p> <pb n="115" /> <p>Он лежаше још н |
| амасати! — вели кмет.</p> <p>— Не можи, буга ми!</p> <p>— Шта не може!{S} Пробај!</p> <p>— Не м |
| p>— Значи: да си ти мала ћурка, која се буд’ зашто љути... ’Ајд’мо да доручкујемо.</p> <p>И одо |
| е ли да их послушају?</p> <p>— хоће оне будале.{S} Од први’ људи нећеш наћи ни једног шњима.</p |
| а бусије, теби би сматрали и најлуђи за будалу кад би изашао с голим прсима!...</p> <p>— Тако ј |
| „Идем — вели — началнику; шат код њега буде правде!“ А знате шта му је каз’о началник?... „Сик |
| <p>Учитељ Јова хтео је, пошто по то, да буде сам, за то после ручка рече: да би мало спавао.{S} |
| <pb n="124" /> <p>— Ако је она вољна да буде твој друг — онда то није никаква осуда.{S} Ако је |
| се заповеди.{S} Још је рекао да мора да буде поштен, да не би што украо; па и ако нађе што, он |
| убити јабуку.</p> <p>Јова би дао све да буде она јабука.{S} Хтеде то и да рекне ал у тај пар до |
| ... — викну чича. — Од куд смрт може да буде лепа?{S} Ја волим и сто ружни’ живота него једну л |
| о могао је бити без њега.{S} Хтео је да буде васпитач, и онда је морао прве да васпита себе.{S} |
| њени рођени осећаји, те једва чекаше да буде сама.</p> <p>Деца поспаше, успавала их песма.{S} П |
| очи, сети се где је, а где би требао да буде.{S} Гњев му је кипео у грудма.{S} Он се љутио на с |
| .</p> <p>— Јес’ чуо!{S} Не би му дао да буде „министер“ ко није ор’о и коп’о...</p> <p>Учитељ с |
| н је план врло леп.{S} Он је пристао да буде начелников шпијун.{S} Зар не ноже неко од нас бити |
| вом мирном животу!</p> <p>Он је хтео да буде учитељ, не само деце него и старијих.{S} Хтео је д |
| што сиротој Аурори не да баш ни мало да буде срећна, па, шта више, на завршетку је се баш и све |
| у свој стан.{S} Хтео је пошто по то да буде сам.{S} Њему је било мило да мисли о њој; била му |
| Сава. — Ово је народска ствар.{S} Нека буде у општинској судници.</p> <p>— Најбоље и јест.</p> |
| олиш?!</p> <p>— Волим!..{S} Па сад нека буде што бог да!</p> <p>И опет му клону на руке.</p> <p |
| у благодарност и оданост народа српског буде алем камен у круни његовој.{S} Живео Књаз!..{S} Жи |
| и он се стаде љутити.{S} Хтео је да не буде замерке ни њему и и оделу!...</p> <p>Вода за умива |
| <p>— Мислим да неће.{S} У противном нек буде и то!..{S} Зар је мало хлеба?..</p> <p>Поп Живко г |
| а да једно с другим разговарате.{S} Ако буде бог дао и ја — благосиљам.</p> <p>Дођоше до клупе |
| е се послати полицији да исљеди, па ако буде кривице: држ’ се!...{S} Сад иди.</p> <p>Он изађе.< |
| . то нећемо!</p> <p>— Не велим ја да то буде прави шпијун који ће му носити поруке и отпоруке.{ |
| е угости; овако ће морати бећарски: што буде бог дао.</p> <pb n="94" /> <p>— Не мари ништа!...{ |
| b n="178" /> <p>— Хоћу!..{S} Хоћу ја да будем карактер!....</p> <p>— Ала се мило разлева крв по |
| > <p>— Што?</p> <p>— Ја сам се решио да будем учитељ, и само то бићу целога мога века!</p> <p>Д |
| ели: „сатрћу ја те бунтовнике, само ако будем жив; неће Сава њима дужан остати!...“ И теби прет |
| Обећао ми је начелник унапређење да му будем шпијон.</p> <p>— Шта?</p> <p>— Понудио ме је да м |
| доше у мејану.</p> <p>— Нема потребе да будемо на пољу — рече Јова. — Избор ће испасти врло доб |
| } Кад се будемо са свим припремили, кад будемо имали своју војску — лако нам је ступити у борбу |
| радити мирно и безбрижно....{S} Кад се будемо са свим припремили, кад будемо имали своју војск |
| на није — онда сам наумио ја, ако ми ви будете на руци.</p> <p>— И ја те, капетане молим, учини |
| ти, Јово, у мојој породици, и од сад да будеш са свим наш!...{S} Господ бог нека благослови сво |
| ече Јова.</p> <p>— А после тога, чим ти будеш изабран и сам ће капетан то учинити. — рече поп Ж |
| е „пријатељу,“ попу Дамњану, са жељама; буди бог с нама!....</p> <p>— Јест!...{S} Желим му, жел |
| бити „изглонцовани“ пред светом, али — буди уверен — онда у нашим домовима нећемо имати ни про |
| ошак, овај се прекрсти и рече:</p> <p>— Буди бог с нама!...{S} Шта је човеку?...</p> <p>Изјахао |
| један од сељака рече дућанџији: (узгред буди речено: дућанџија је по мало без права и мејанисао |
| по кревету...{S} Мајка се неколико пута будила.... <pb n="174" /> Пита шта је, а ја је залагује |
| е жртве!</p> <p>— Ја не жртвујем ништа, будите уверени!</p> <p>— Онда ће да вас преместе.</p> < |
| расне извештаче.</p> <p>— Господине!{S} Будите мало учтивији, јер ја часом пресавијем табак.</p |
| 60" /> <p>— Да бо’ме!{S} Да бо’ме!..{S} Будите уверени да ја немам ништа против тог новог кола. |
| поштен чиновник — али то му је мана.{S} Будите уверени да он то чини из претеране ревности...{S |
| дно око.“</p> <p>— Шта је то, течо, на „будно око“ ?</p> <p>— То је, сине мој, каламлење с лист |
| ово ми је први „калем;“ калемио сам на „будно око.“</p> <p>— Шта је то, течо, на „будно око“ ?< |
| сад што је учињено даје ми наде и за у будуће!...</p> <p>Па се опет замисли.</p> <p>— Лажу кад |
| ог чибука од абоноса и свога ти веселог будућег капетана „намаза поштено абоносовином....</p> < |
| ивај!...{S} Марушко!..{S} Дај — де твом будућем једну чашу!</p> <p>Мара донесе.</p> <p>Поп Живк |
| м очима ту љубав у својој кући.</p> <p>„Будући“ смотри да се он колеба.</p> <p>— Ја не могу да |
| ка и породица и пријатељи, и прошлост и будућност...{S} Њему зујаху још у ушима речи: само твој |
| плодом!...</p> <p>И чисто се загледа у будућност у којој гледаше остварене наде и умишљаје.{S} |
| ећна <pb n="36" /> браћа гледе весело у будућност — он се осврће и гледа прошлост; гледа три ск |
| <p>Учитељ леже.</p> <p>Гледао је своју будућност пред собом.{S} Напори у школи, борба ван школ |
| аеста, <pb n="52" /> и ту си ти, синко, букварац!...{S} Поодавна ја у њој таљигам!...{S} Него, |
| <p>У ходнику се сусрете с Маром.</p> <p>Букнуше обрашчићи у девојчета као да пламен лизну.</p> |
| е да мало разладимо.</p> <p>Мара оде на бунар а он по ракију.</p> <p>— Ево је учитељу и пашина |
| ив Његовог Височанства и владе, да тамо буните људе, да сте чак напали и тукли његовог пандура |
| те види, да нема у твојој околини који „бунтовник.“ Сви они, видиш, <pb n="91" /> сви су они Ка |
| тим, овде-онде појављиваше се по неки „бунтовник.“ Таке људе људи на влади нису могли трпети; |
| ослаше у један срез где по више таквих „бунтовника“ има, послаше га, али као: капетана.</p> <p> |
| може горе бити..{S} Вели: „сатрћу ја те бунтовнике, само ако будем жив; неће Сава њима дужан ос |
| е!{S} Ти ми извољеваш тамо градити неке бунтовничке састанке ноћу.</p> <p>— То је лаж! — рече Ј |
| ше да дане...</p> <p>А болесница јечи и бунца.</p> <p>Свану.</p> <p>Он изађе на поље и упреже к |
| и и умије болесницу.</p> <p>Станојка је бунцала у ватруштини.{S} Тело јој је час горело сво у в |
| ра и напући уста.</p> <p>— Де, де!..{S} Бури се ти!....{S}Ето, чим се испроси а она показа нокт |
| кипела у жилама, а срде лупало нагло и бурно...</p> <p>Обуче се, изађе у ходник и погледа на п |
| ло своје кћери...</p> <p>Чупао је косе, бусао се у груди, јаукао, плакао — мислили су: полудеће |
| е борба лепа; али кад душманин гађа иза бусије, теби би сматрали и најлуђи за будалу кад би иза |
| то сам ја иш’о у рат и што имам вод’ на бутини рану: само да видиш...</p> <p>И узе засукивати н |
| оштује закон он је — да ти кам — прави „бутовник“ !..{S} Али треба њему придати зорове па да му |
| Ко ли ће то бити?{S} Који је тај што то бушкара?{S} Сељак није.{S} Сви су они као овај Марко; н |
| .</p> <p>Једног дана, баш ће бити првог В. Госпођи, седеше поп Дамњан и Јова у његовој соби и р |
| мази; никад ме још није ударила, па сам ва век могла пред њом бити искрена...{S} Тако и ту!..{S |
| ..{S} А ја идем из шуме, а кола пуна, а вагаши!...{S} Пфи!... мука!...{S} Када би баш овде уз б |
| аде? рече Максић.{S} Врана врани очи не вади!...{S} Све се то тамо повезало једно за друго ка’ |
| <p>— Ако код тебе сад, у тим приликама, важи паметна реч — ја бих рекао једну.</p> <p>— Да чује |
| м местима сељаци сами створе обичај, па важи као да је од старих остао.</p> <p>Тако и ту.{S} Са |
| и! — говорио је он.</p> <p>Међу њима је важио много са своје чврсте воље и поштења.</p> <p>Међу |
| не посла.</p> <p>— Збиља?</p> <p>— Врло важна, — рече поп Живко и погледа у Мару. — Дакле?</p> |
| ије јавио?</p> <p>— Нисам знао да је то важно, а јавио би’ чим сам дозн’о.</p> <p>— А од кад су |
| а дођеш да се разговоримо о једној врло важној ствари.</p> <p>— Јест, казао си.</p> <p>— Сећаш |
| е тамо упознао са многим личностима од „важности“ — приликом свадбе шуракове; са некима се још |
| от.{S} Оне плаве очи лебдијаху пред њим вазда кад се осами.{S} Чар њихов пљенио му је душу.{S} |
| зило ти је, вала, нама у ’ну нашу чколу вазда којекаки учитеља.{S} Ја памтим једнога што је јео |
| дне — после не.</p> <p>И поп Живко поче ваздан причати о сађењу и каламљењу воћа.{S} Домаћа еко |
| јка.</p> <p>— Па ја велим: да не тражим ваздан.{S} Ево младожење уз њу.{S} Сад, само ако је њен |
| свирали; сви су певали.{S} Ту је отишло ваздан здравица....{S} Весеље беше не описано.</p> <p>С |
| о исто попа.</p> <p>Тога дана седели су ваздан код попа; пред вече су сишли на „вечерње“ а посл |
| <p>— Па шта! — рече осечно. — Шта ми ту ваздан!..{S} Сви смо таки!..{S} Лаже сваки који каже да |
| бити капетанов зет.</p> <p>— Што ми ту ваздан облетати око девојке!...{S} Овако, па — ’тели не |
| а кроз њу сунце жеже као жива ватра.{S} Ваздух претежак.{S} Стока сва побегла у хладове; нигде |
| нце се роди велико, светло.{S} Замириса ваздух и биље свежином...</p> <p>Послужитељ устаде.</p> |
| ћи запану га и он гуташе онај миришљави ваздух....{S} Погледа на небо: — сјаји се месец и жмирк |
| цигару.</p> <p>— Ух!.. ала је покварен ваздух у соби! — рече и тешко узда’ну.</p> <p>Онда свуч |
| е из те јаме, да побегне од тога кужног ваздуха, који га је давио — удараше јадно живинче немил |
| p> <p>— Каким послом?</p> <p>— Дођо’.. ’вај... да ти се пожалим на нашег кмета.</p> <p>— Одакле |
| а га је гром ударио.{S} Он је побегао у вајат, попео се на таванчић и ту је плакао.{S} Слушао ј |
| и мајке, кућице у којој се родио, малог вајатића, у коме је као маза, на мајчиноме крилу спавао |
| Требао сам искати решење...{S} Ал која вајда!...{S} Нек носи ђаво!..{S} Хвала богу кад су ми б |
| дите код господина министера, мени није вајде.</p> <p>— Тако је, вели Ђока.</p> <p>— А опет вам |
| лед’о једаред равно два сата, па никаке вајде...{S} Бејаде у нас неки учитељ... како но му би и |
| рпају у недра а маћићи и изгребу, па — ’ваке бразде но трбуву!...{S} И све то нама није — да ре |
| пити: по сатљика доста за во вјеки!{S} Вако, за живота ’хоћу да „цевчим.“</p> <p>— Али овако с |
| обом и Иваном?</p> <p>— Ја!..{S} Елем, ’вако сам ја а ’вако, ка’ то ти ту, Иванова дуж...{S} И |
| Дођо’, вала, па му ти пресуди.{S} Ето, ’вако сам ја...{S} То је у потесу знаш.{S} А ’вако је Ив |
| и је кмет.{S} Њемукар Трћак дао нешто, ’вако, преко прста, па он јако суди њему по ’атеру; а ме |
| сам ја...{S} То је у потесу знаш.{S} А ’вако је Иван...</p> <p>— Који Иван?</p> <p>— Та неки Ив |
| /p> <p>— Ја!..{S} Елем, ’вако сам ја а ’вако, ка’ то ти ту, Иванова дуж...{S} И сад он меникар |
| да ме види у овоме мом новом оделу, па ’вако углађена — е, нема јој друге — него што ’хоћу, оно |
| па кад га притегне нека му искоче прса ’вако!...{S} То тако научило!..{S} Ни зна за власт ни по |
| до мене?</p> <pb n="80" /> <p>— Дођо’, вала, па му ти пресуди.{S} Ето, ’вако сам ја...{S} То ј |
| ло, а у себи је говорио:</p> <p>— Нека, вала!{S} Ја мислим, да ми баш неће проћи на лијо!...{S} |
| шта ново? — упита попа.</p> <p>— Нема, вала, ништа.</p> <pb n="95" /> <p>— Ја сам дознао нешто |
| о год ново, рече кмет.</p> <p>— А нема, вала, ништа ново!...{S} Све је по старом.</p> <p>И он п |
| је знати ко пише, оца му његовог!.. па, вала, не би мајци више напис’о ни једног!...{S} У’ватић |
| <p>— Па, које добро, Ђошо?</p> <p>— Па, вала, капетане, није баш ни добро.{S} Пођо’ ’вамо у тво |
| ’хоћеш!{S} Бога ми!{S} Долазило ти је, вала, нама у ’ну нашу чколу вазда којекаки учитеља.{S} |
| га да бациш у бездан!...</p> <p>— Није, вала, Милане!</p> <p>— Шта није!..{S} Шта није!..{S} Шт |
| >— А... не бели ти!</p> <p>— А и јесте, вала, оно учитељче!..{S} Да ми га је у’ватити за оне ки |
| то заповедајући.</p> <p>— Па... готово, вала.</p> <p>— Него, да је обучемо.</p> <p>И обукоше је |
| угледа.</p> <pb n="119" /> <p>— Готово, вала!..{S} Добро јутро! — рече он и прихвати се за шеши |
| одавде? — питају неки.</p> <p>— Можемо, вала! — одговарају други.</p> <p>- Куда!</p> <p>— ’Ајде |
| ћ капетану у руку.</p> <p>— Вала, Перо, вала’</p> <p>— А... није то ништа, господине.</p> <p>— |
| и по трави и по стрњици па, ако ’хоћеш, вала, и по блату!</p> <p>— Хвала лепо!</p> <p>— Што?</p |
| д, плод, берићет на много година!...{S} Вала, браћо, који сте ми дошли!.{S} Спаси бог, учо!...< |
| <p>— И мени!</p> <p>— И мени!</p> <p>— Вала, и нама!</p> <p>Мећу тим, поп Дамњан и он разговар |
| } Ја ћу опет остати овај исти!</p> <p>— Вала, ако до нечега дође ти не мораш ићи!</p> <p>— Него |
| штре и живе речи овога старца.</p> <p>— Вала, чико, ти му очита!</p> <pb n="217" /> <p>— А шта |
| ти све наређено, рече капетан.</p> <p>— Вала вам, господине, и наздравље!</p> <p>— Да бог да у |
| један фишечић капетану у руку.</p> <p>— Вала, Перо, вала’</p> <p>— А... није то ништа, господин |
| мог’о!</p> <p>— Здраво, мирно?</p> <p>— Вала богу!...{S} Од куд ви?</p> <p>Ми и из Шапца.</p> < |
| p> <p>— ’Ајдемо попи!...</p> <p>— ’Ајде вала!...</p> <p>И сви се кренуше поповој кући.</p> </di |
| <p>— Бог ти помогао! — рече.</p> <p>- ‘Вала богу кад си се вратио!..{S} А ја пошо у чаршију.</ |
| смета?</p> <p>— Све је ту!</p> <p>— Е, ’вала, господине!</p> <p>— И наздравље — рече пруживши р |
| — нема ни пенџера честито, па ево ме, ’вала богу, опет и жива и здрава ка’ дрен!...{S} Ама да |
| ну услужимо!...</p> <p>— ’Вала, синко, ’вала!..{S} Е, ’ајд — кад ’хоћеш — иди тамо у кујну па г |
| и задовољству.</p> <p>— ’Вала, синко, ’вала!...{S} Ти жив и здрав!...{S} Ви’ш ти обешењака, ка |
| ам ради капетан!</p> <p>— ’Вала, Ђошо, ’вала!</p> <pb n="85" /> <p>— И довео сам једног „нашег“ |
| !</p> <p>— Како си, капетане?</p> <p>- ’Вала богу, Ђошо!</p> <p>— Јеси мирно спав’о?</p> <p>— Д |
| а видим шта нам ради капетан!</p> <p>— ’Вала, Ђошо, ’вала!</p> <pb n="85" /> <p>— И довео сам ј |
| , и, ето: сад сам капетан!...</p> <p>— ’Вала је богу! — рече она.</p> <p>— И власти! додаде он. |
| нашег старешину услужимо!...</p> <p>— ’Вала, синко, ’вала!..{S} Е, ’ајд — кад ’хоћеш — иди там |
| здрављу, срећи и задовољству.</p> <p>— ’Вала, синко, ’вала!...{S} Ти жив и здрав!...{S} Ви’ш ти |
| ша зину...{S} Тек после рече:</p> <p>— ’Вала богу!</p> <p>И онда стаде гристи бркове.</p> <p>— |
| тив кога се немаш коме жалити.{S} Сада ’вала богу стекосмо једаред и ми једне новине, да се мож |
| у.</p> <p>И Ђока оде.</p> <p>— Бога ми ’вала му!{S} Десет дуката!..{S} И још дознао сам и ко су |
| еси мирно спав’о?</p> <p>— Добро, богу ’вала!</p> <p>— Е ако, ако!{S} То ми је мило чути.</p> < |
| /> <p>— Е, онда, хвала!</p> <p>— Богу ’вала и наздравље! — рече Арсен машајући се капе.</p> <p |
| p> <p>— Хвала богу!</p> <p>— Нека богу ’вала!</p> <p>— Камо писмо?</p> <p>— Ево га!..</p> <p>И |
| <p>— Даље, цуро, даље! ’Вали се, само, вали!..{S} Што си морала поруменети?{S} Видела цура мом |
| имети Јову.</p> <p>— Даље, цуро, даље! ’Вали се, само, вали!..{S} Што си морала поруменети?{S} |
| у код млађих...</p> <p>— Шта би ми онда валило?..{S} Масан чин, доста пара, каруце и коњи, зека |
| . — А што се деце тиче — ништа им не би валило!...{S} Да ти знаш, мој учо, у какој сам ја чколи |
| а.</p> <p>Кочијаш се прекрсти.</p> <p>— Валимо те, боже!...{S} А ја!...{S} Право веле: има ’леб |
| — рече он.</p> <p>— Па шта је?</p> <p>— Ваља спавати.</p> <p>— Што више спаваш — мање живиш.{S} |
| та кмет.</p> <p>— Шта ћу рећи?</p> <p>— Ваља пити — а?</p> <p>— Па да пијемо!</p> <p>— Оћемо ли |
| де год дођеш, него седи!</p> <p>— Сутра ваља радити — рече он.</p> <p>— Не ради се сутра.</p> < |
| дуру да га однесе капетаници.{S} Дуката ваља;</p> <p>— Добро, добро, рече он и зазвони.</p> <p> |
| а брбљам!{S} А мајка ми је казала да не ваља да много торочем; и казала ми је да није баш лепо |
| долази смрт, па бар да је лепа, него се ваља отезати као мачка!</p> <p>— Шта лепа!{S} Ко леп!{S |
| За што не?</p> <p>— Кажу: да романи не ваљају.</p> <p>— Има их много што ваљају, као друштвени |
| ни не ваљају.</p> <p>— Има их много што ваљају, као друштвени, историјски...</p> <p>- А имаш ли |
| ’ пит’о: је ли лако сељаку?!..</p> <p>— Ваљало би! — рече учитељ.</p> <p>— Јес’ чуо!{S} Не би м |
| </p> <p>— Шта велиш, капетане?</p> <p>— Ваљан човек! — рече капетан.</p> <p>— Красан, сладак чо |
| ци да им га да за попа, јер веле: да је ваљан младић, да му знају и покојног оца који је тако и |
| честитам од свег срца!{S} Ти ћеш добити ваљана мужа!....</p> <p>Јова се рукова с њим и свима, а |
| није мала ствар.</p> <p>— Ви имате врло ваљаних књига!</p> <p>— Као што видите.</p> <p>— Ја мис |
| сли се седећи ноћу: како је добро имати ваљану женицу која те разуме.{S} Седети с њом и разгова |
| Јова само нек се говори.</p> <p>— Неће ваљати због тече.</p> <p>— Што?</p> <p>— Покиснуће сено |
| што?</p> <p>Преместиће тебе, па то неће ваљати!..</p> <p>— Што неће?..{S} Овде је ударен темељ; |
| ?</p> <p>— А кад га је власт поставила, ваљда ће умети — рече Арсен седајући у кола.</p> <p>И о |
| ати жена или ће плакати деца!..{S} Има, ваљда „фамилијаз.“</p> <p>— Има, али и њега сам пустио |
| пустио кући да ради.</p> <p>— Доћи ће, ваљда, довече.</p> <p>— Доћи ће.</p> <p>— Е, па?..{S} О |
| е: да упита попу.{S} Он ће, зар, знати, ваљда, ко пише.</p> <p>С нестрпљењем је очекивао да сва |
| стурача...</p> <pb n="41" /> <p>— Ђаци, ваљда, махом набављају?</p> <p>— И ђаци и грађани; шаље |
| ене?</p> <p>— Тебе јабоме!{S} Не питам, ваљда мог оца!.</p> <p>— Марко.</p> <p>— А презиме?</p> |
| жно.</p> <p>- Служи се, молим те!...{S} Ваљда ћу те угостити ручком!{S} Чаша воде и шоља каве, |
| ли ту господин начелник.</p> <p>— Није ваљда начелник него началник, рече пандур.</p> <p>— Да |
| ..{S} Па да те пошљем опет.{S} Видео си ваљда ово још мало живе деце, на ’хоћеш шњима на касапн |
| и!</p> <p>— Него шта ћу?</p> <p>— Нисмо ваљда ни ми гоље!..{S} Ја, поп Лука и поп Дамњан; узеће |
| поп Лука зна да је Петар казо; није му ваљда и то причао капетан?...</p> <p>— Није брате!{S} Р |
| ет, велим: дај да видим.{S} А, вере ми, вам кажем сам нисам веров’о да ту има истине.</p> <p>— |
| господине.</p> <p>— Та ман’те га, бога вам!...{S} Пише: да сте ви сазивали неке тајне састанке |
| е, па смешећи се упита.</p> <p>— А бога вам господине: стоји ли ово у истини што ми капетан Сав |
| ласање закључено.{S} Окупите се овде да вам се прочита ко је изабран.</p> <p>Свет се поче прику |
| рече:</p> <p>— Браћо!{S} Послушајте да вам се прочита!..</p> <p>И прочиташе да је поп Дамњан д |
| ла до оног стиха:</p> <quote> <l>„Ал да вам спустим на плећа</l> <l>гојна</l> <l>„Тугу кад драг |
| еду јер у вас нико не сумња.{S} Награда вам је сигурна!{S} Можете — ако ’оћете — и у напредак н |
| признам да сам радио оно што нисам — ја вам могу учинити ту услугу, — рече Јова.</p> <p>За то с |
| е наређено, рече капетан.</p> <p>— Вала вам, господине, и наздравље!</p> <p>— Да бог да у здрав |
| шег, за мене је врло велика!..{S} Хвала вам браћо на поверењу и љубави...{S} Трудићу се свима с |
| реци!...</p> <p>— Ево јабуке.{S} Хвала вам, господине!..{S} Ох!.. ала је дивна! — узвикиваше М |
| Лука.</p> <p>— Прима се!</p> <p>— Хвала вам, браћо, на поверењу.{S} Гледаћу да га оправдам!</p> |
| тим.{S} А сад, браћо, још једаред хвала вам!..{S} Живели!..</p> <p>— Живео!..{S} Живео! грмео ј |
| капетан Сава пише?</p> <p>— Не знам шта вам пише, господине.</p> <p>— Та ман’те га, бога вам!.. |
| , што сте школу изнели на брдо.{S} Које вам је пре била школа?</p> <p>— Ено, оно — рече кмет по |
| квих лица, доставите ми.{S} Отаџбина ће вам бити благодарна, а ја узимам на се да наградим ваш |
| 123" /> Пред вече ћемо у шетњу, и ту ће вам се дати прилика да једно с другим разговарате.{S} А |
| савијем табак.</p> <p>— Не знам шта сам вам неучтиво рекао!</p> <p>— Знајте да говорите са стар |
| Бог добро дао, синко!</p> <p>— Честитам вам празник!{S} У здрављу да много година дочекујете, у |
| — Ја сам овде постављен за учитеља; ево вам писмо од г. капетана — рече младић и пружни писмо.< |
| гледе, а ја рекнем: „Госпођо!...{S} Ово вам стављам на расположење.{S} Она код мене неће бити с |
| к’о бога вас молим!..{S} Убите ме тако вам свега што вам је најмилије!..{S} Убите ме — само ме |
| е одговорност; и молио бих, да ово, што вам сад кажем ставите у протокол.</p> <p>— хоћеш ти мен |
| молим!..{S} Убите ме тако вам свега што вам је најмилије!..{S} Убите ме — само ме не одгоните!. |
| тарији и — шта ’хоћеш!...{S} А... славу вам вашу!..{S} Одбијајте ви жмире у канцеларијама.{S} С |
| ад не треба да удешавам беседе, него ћу вам у кратко казати: за што смо се окупили овде.{S} Ми |
| е.{S} О своме раду на скупштини поднећу вам рачун кад се отуд вратим.{S} А сад, браћо, још једа |
| еда Јову:</p> <p>— Кад?</p> <p>— Јавићу вам.</p> <p>— Свршено?</p> <p>— Свршено!</p> <pb n="173 |
| ова кад виде учитеља Јову.</p> <p>— Баш вам благодарим, господине, што сте нас посетили! — рече |
| иш?{S} Ништа ти не брини!{S} Све ти је ’вам’ ка’ божја воља!...{S} Људи „слатки“: — са њима как |
| дужност.</p> <p>— Капетани јако немају ’вам’ посла! — рече један сељак који уз њих стајаше. — Н |
| ..{S} А после тога, господине капетане, вама ће бити познато, да и ја овде сваког двадесет шест |
| Дамњан.{S} Кад требамо да се састанемо, вама ће се јавити.{S} Међу тим, радите сваки у свом мес |
| ћу се да разберем.</p> <p>— Збиља!..{S} Вама ће то најлакше ноћи за руком; ви ћете то дознати.{ |
| {S} Ми старији морамо да се догонимо за вама...{S} Знате шта се мени не допада код омладине?..{ |
| сподина министра.</p> <p>— За то сам ја вама и дош’о.{S} Велим, ако ви не порадите код господин |
| од муке.</p> <pb n="152" /> <p>— Ако је вама у интересу да ја признам да сам радио оно што ниса |
| је најгори! — рече Максић. — Не може се вама казати шта тај ради!...{S} Кад је све већ отишло у |
| и је ово добро дошло!...{S} И теби... и вама... моја књижница стоји на расположењу... данас ћеш |
| који је цветак од кога лепши!..{S} Да и вама узаберем!..</p> <p>— Благодарим! — рече Јова од св |
| ошите и да радите за бан-бадава.{S} Ево вама — јабуке ради — ово!</p> <p>И ту спусти један фише |
| ине!{S} Кад један старешина срески тако вама о мени пише — ја онда не умем ништа одговарати.{S} |
| >— Јесте!..{S} Јесте!{S} Познајем ја по вама!...{S} Је л те да јесте?</p> <p>Јова виде да већ в |
| p> <p>— Газда Ђока жели да се састане с вама.</p> <p>— Нек уђе, нек уђе, — рече он окренувши се |
| p>— Тако је, вели Ђока.</p> <p>— А опет вама, господине, неће бити џаба.{S} Ја сам донео једно |
| Кад је дошо нама доселио је и ствари и вамилију на двојим колима; а кад је поселио — после две |
| капетане, није баш ни добро.{S} Пођо’ ’вамо у твој комшилук, па велим: дај да видим шта нам ра |
| ст пред собом.{S} Напори у школи, борба ван школе.{S} Свуда и на сваком месту дочекују га прија |
| ед собом створење које никуд није макло ван крила материна.{S} Он се радоваше што ће од ње начи |
| грозно!...</p> <p>— За што?</p> <p>— За ванбрачан живот.</p> <p>— С ким?</p> <p>— Са мојом ташт |
| ћ свештеник, већ десет година како живи ванбрачно са својом таштом.{S} Са њом је родио и неколи |
| {S} Или — а њему се баш чинило да се не вара — можда би она и хтела бити друг његов у животу, а |
| о дочекао је и Јову.</p> <p>— Ако се не варам ваше је име Јован Васић?</p> <p>— Тако је — рече |
| вароши; бар лети, — рече Јова.</p> <p>— Варате се, господине.</p> <p>— Не!..{S} Помислите!..{S} |
| бу?</p> <p>— Мислим.</p> <p>— Хоћете ли варош?</p> <p>— А... за то треба препорука, а ја — хвал |
| јани попи опет кафу, опкорачи коња па у варош.</p> <p>Стигао је око три часа по подне.{S} Одјах |
| </p> <p>Сутра дан разабирао је: ко ће у варош, само да чује како јој је.{S} Нема никог...</p> < |
| а желео да умре.</p> <p>Стигоше већ и у варош.{S} Он се скаменио гледећи оне куће.{S} Одсели су |
| опричати догађај, који га је дотерао у варош, припитати: „има ли што новом“?... и т. д. и т. д |
| оде.</p> <p>Сутра дан кренуо се рано у варош.{S} Чим је одјахао коња и мало се очистио он се д |
| <p>— И ја ћу кући.</p> <p>— Зар нећеш у варош?</p> <p>— Јок море!</p> <p>— Ти си дакле само збо |
| раги Јово.</p> <p>Вечерас сам стигао од вароши.{S} Донео сам једну најрадоснију вест: влада је |
| — питао је попа.</p> <p>— Мејанџија из вароши код кога ја обично одседам.</p> <p>— Знаш шта?</ |
| око себе, виде да је на путу, да иде из вароши кући, да јаше свога вранца....{S} Сети се „преча |
| Шта је човеку?...</p> <p>Изјахао је из вароши.</p> <p>Зној га облио свега...{S} Прса му беху т |
| ачи свираху „Химну.“</p> <p>— Кад си из вароши?</p> <p>— Вечерас.</p> <p>— Кад ове скупи?</p> < |
| речју: све!</p> <p>— Имате право.{S} У вароши је све удешено за уживање.{S} Али то је само уде |
| и?</p> <p>— Вечерас.</p> <p>— Како је у вароши?</p> <p>— Гуди!..{S} То се пије, то се просипа.. |
| Збиља!...{S} А ја мислим да је лепше у вароши; бар лети, — рече Јова.</p> <p>— Варате се, госп |
| А сад?...{S} Слушам само ону двојицу у вароши како говоре!..{S} И то још у <pb n="177" /> кафа |
| > <p>— Ја!{S} Са поп Живком одоше и оне варошке...{S} Он мени даде ову писму.{S} Ево, рашчитај. |
| млад човек, тако од 21 до 22 године, у варошком руву...{S} Дан леп.{S} Кроз шумско лишће проси |
| Сви су сељаци знали да је испросио ону „варошку.“ Женскиње је завидело Мари, више пута кад би и |
| жи капетану.</p> <p>— Убите ме к’о бога вас молим!..{S} Убите ме тако вам свега што вам је најм |
| ри моје облигације, па дођо’ до вас, да вас умолим да наредите да се што пре изврше.{S} Знате, |
| та, будите уверени!</p> <p>— Онда ће да вас преместе.</p> <p>— Да.</p> <p>— Зашто?..{S} Да није |
| и тукли његовог пандура кад је дошао да вас позове... пуно пуно написао!</p> <p>За време говора |
| себе тражио <pb n="218" /> тражићу и за вас!{S} Ја ћу бити најзадовољнији, ако се међу вас могу |
| свет.</p> <p>— Па лепо, лепо!..{S} Нека вас поп усрећи!...</p> <p>— Сад... ко био! — Само од те |
| оше речи!{S} Вичу тако на власт као: на вас, на господин началника и пишу тамо по новинама...</ |
| одну реч забрањују.{S} Зар није који од вас већ био на одговору што је отишао овоме или ономе с |
| н.</p> <p>— Један сељак жели да уђе код вас — одговори пандур.</p> <pb n="79" /> <p>— Нек, чека |
| /p> <p>— Добро нам дош‘о!</p> <p>— Боље вас нашао!</p> <p>— Срећан наш празник!</p> <p>— Амин д |
| бро дошо!... викнуше они.</p> <p>— Боље вас нашао! — рече он.</p> <pb n="168" /> <p>И рукова се |
| тији.{S} Не одричите се сиротиње она се вас нигда одрећи неће.{S} И наше ће коло расти.{S} Обја |
| у сад нема тешкоћа.{S} Мислим да сте се вас двоје споразумели?</p> <p>— Јесмо.</p> <p>— Она те |
| <p>— Од куд ви знате, господине, да ће вас преместити? — упита она Јову.</p> <p>— Каже ми ваш |
| } Ја верујем на вашу реч!...{S} Чим сам вас видео — ви сте ми се допали.{S} Дакле, оћете!</p> < |
| бољег друга не бих тражио.{S} Сад питам вас, питам њену мајку а и њу: јесте ли вољни, ви да ми |
| S} Што наредим оно бива!</p> <p>— Молим вас, господине!{S} И ја служим ову државу.</p> <p>— Па |
| шењу четри моје облигације, па дођо’ до вас, да вас умолим да наредите да се што пре изврше.{S} |
| tekst --> и осталим.</p> <p>— Само смо вас чекали — рече поп <!-- nedostaje tekst --></p> <p>— |
| ја нисам писао.{S} И врло ми је жао што вас не могу услужити, него потрудићу се да разберем.</p |
| м били врло корисни у том погледу јер у вас нико не сумња.{S} Награда вам је сигурна!{S} Можете |
| Ја ћу бити најзадовољнији, ако се међу вас могу вратити опет светла образа, са мирном савешћу: |
| браћо, доста казивати против њега, рече Васа Каменчић. — Ето, онај наш Пера, угурсуз!...{S} Не |
| м му казао имена.</p> <p>Име му је Јова Васић.</p> </div> <pb n="28" /> <div type="chapter" n=" |
| <p>— Ако се не варам ваше је име Јован Васић?</p> <p>— Тако је — рече Јова.</p> <p>— Драго ми |
| Мара; а ово је, мазо моја учитељ Јован Васић.</p> <p>Јован се једва прибрао.{S} Приђе и поздра |
| упозна учитеља са поп Жиком, поп Луком, Васом Каменчићем, Митром Стокићем, <pb n="59" /><!-- ne |
| буде васпитач, и онда је морао прве да васпита себе.{S} И он је на себи и почео.{S} Пушио је д |
| ао је бити без њега.{S} Хтео је да буде васпитач, и онда је морао прве да васпита себе.{S} И он |
| оном ми срце оста!{S} Да ми је да је до’ватим!</p> <p>— Савиј грану.</p> <p>— Високо.</p> <p>— |
| вала, оно учитељче!..{S} Да ми га је у’ватити за оне кике, би’ му показ’о! — вели Ђока.</p> <p |
| и мајци више напис’о ни једног!...{S} У’ватиће Сава њега, па ће он бечити очи у моме подруму!.. |
| природу, па кроз њу сунце жеже као жива ватра.{S} Ваздух претежак.{S} Стока сва побегла у хладо |
| ењу ноћ месечином осветљену.{S} Гледаше ватре што се по селу светле, рекао би човек да су на по |
| чну шљиве пуштати пекмез ја и’ тргнем с ватре, па мећем оне. <pb n="132" /> Кад оне пусте пекме |
| како он вели — „наредио да је сагору на ватри, или да је баце под воденични камен!“...{S} Па је |
| е пати у младости...{S} Сва је горела у ватри..{S} Мајка јој уђе у собу.</p> <p>— Шта је теби д |
| уштини.{S} Тело јој је час горело сво у ватри, час било хладно као лед.{S} Попа стајаше крај ње |
| сви двадесет.{S} Метнем десет и предам ватру по истија.{S} Чим. почну шљиве пуштати пекмез ја |
| о.{S} У грудима му беше, као да је неко ватру наложио...{S} Кајао се, ужасно се кајао што је ос |
| ан попустио, и, да не осећаше абоносову ватру што га је пекла, би отишао певајући.</p> <p>Задов |
| болесницу.</p> <p>Станојка је бунцала у ватруштини.{S} Тело јој је час горело сво у ватри, час |
| ити? — упита она Јову.</p> <p>— Каже ми ваш теча?</p> <p>— А од куд ви, течо, знате?</p> <p>— А |
| агодарна, а ја узимам на се да наградим ваш труд...{S} Признање треба за услугу.{S} Није л тако |
| и, па неће бити поштено ни по мој ни по ваш образ да ја идем са пандуром окр. начелнику.</p> <p |
| — Господине!,.{S} Та се достава коснула ваше части.{S} Ви морате ма шта одговорити!</p> <p>— Зб |
| Јер ако ме отерате, ако ме одвојите од ваше кћери, ја ћу се морати сам убити!...</p> <p>Капета |
| рамену и насмеја се грохотом) — оно је ваше; то ми не можете одрећи!...{S} Види се да је писао |
| као је и Јову.</p> <p>— Ако се не варам ваше је име Јован Васић?</p> <p>— Тако је — рече Јова.< |
| силама, којима располажем, да заштитим ваше интересе.{S} Што бих за себе тражио <pb n="218" /> |
| казали данас, изабравши ме за посланика вашег, за мене је врло велика!..{S} Хвала вам браћо на |
| звештени као синоћ о томе, да сам тукао вашег пандура — онда имате красне извештаче.</p> <p>— Г |
| сам, нисам!</p> <p>— Не може бити.{S} У вашем срезу није ни један дорастао да онако језгровито |
| вели чича Станко. — Не учи се ово у тим вашим „благословијама“!...{S} Ти си, истина, свршио два |
| е ли теби што год познато, да се неки у вашој механи тајно састају? упита капетан.</p> <p>— Па. |
| — Састају ли се још на ком месту осим у вашој механи.</p> <p>— Састају.</p> <pb n="87" /> <p>— |
| дак нешто да добијете.{S} Ја верујем на вашу реч!...{S} Чим сам вас видео — ви сте ми се допали |
| ји и — шта ’хоћеш!...{S} А... славу вам вашу!..{S} Одбијајте ви жмире у канцеларијама.{S} Сава |
| свуда летела.{S} Она беше несташна као веверица.{S} Трчкарала је: час у кујну, час у собу, или |
| заберем!...</p> <p>И она скочи лако као веверица, узе једно кукасто дрво, и стаде се пропињати |
| етарац расхлађивао их је; он беше чио и ведар; ишао је од воћке до воћке па је бирао јабуке и с |
| у него што је обично улазио.{S} Виде-га ведра и весела као обично, и упита:</p> <p>— А... како |
| о би из ненада, на једаред, као гром из ведра неба....</p> <p>— Само ако она ’хоће!..{S} Без ње |
| шта је лепше на њој: да л оно лепо лице ведро и без и једне боје, да л’ онај вити стас; да л’ о |
| — уђе у топлу собицу; на њега се смеши ведро лице; дочека га <pb n="25" /> мио пољубац, па чис |
| узе штап па се крену поп Живку.</p> <p>Ведро је поздрављао људе, које је путем сусрео, и приро |
| о бора попело се и наместило на његовом ведром челу...</p> <milestone unit="subSection" /> <p>1 |
| ве ти, да те ко натера да сад косиш или вежеш?</p> <p>— Ух! мани!.</p> <p>— Само, знаш, да ми ј |
| један другом.{S} Њих веза нека духовна веза...{S} Заједнички осуђиваху дрскост људи, који <pb |
| су се више ближили један другом.{S} Њих веза нека духовна веза...{S} Заједнички осуђиваху дрско |
| а за толико не дође?...{S} А њега треба везати па кад га притегне нека му искоче прса ’вако!... |
| о што би он смео мене ни крива ни дужна везати.</p> <p>Капетан Сава упиљи у њега.{S} Он му издр |
| а нећу да идем ноћас!</p> <p>— Ја ћу те везати па потерати! — рече пандур.</p> <p>Јови сенуше о |
| } Дућанџија прекрстио ноге на тезги, па везе неки јелек.</p> <p>Кад младић уђе они прекидоше ра |
| и; никад ме још није ударила, па сам ва век могла пред њом бити искрена...{S} Тако и ту!..{S} Ч |
| Вељково, мудрост Милошеву и Мијаилову, века Адамова!..{S} Нека Србија процвати под владавином |
| Ја бих најрадије остао крај тебе целога века!..{S} Ја сам толико жудео за тобом... али ти знаш |
| Ја волим госпођицу Мару, и, целога мога века, ја за себе бољег друга не бих тражио.{S} Сад пита |
| удем учитељ, и само то бићу целога мога века!</p> <p>Дете донесе послужење и наслужи учитељу.</ |
| сећао да стоји, та стајао би тако целог века.{S} Служба божја беше му кратка.{S} После <pb n="2 |
| {S} Да бог да они тужили од данас па до века ка’ што смо и ми до данас!...</p> <p>И чича пође у |
| инистар — сутра није, а човек остаје до века!..</p> <p>— Тако је!</p> <p>— Дакле, боримо се за |
| моћи трпети? — рене поп. — Нећеш ти до века остати такав као сад; — оженићеш се, а где двоје д |
| наспело: да плачем...{S} Плакала бих до века за срећом!...{S}Да ми је да сам мушко — само бих с |
| нам!{S} Али зар си ти сигуран да ћеш до века моћи трпети? — рене поп. — Нећеш ти до века остати |
| једно створење које сам једаред у свом веку срео, и које ни пре ни после тога нисам никад виде |
| ча Станко!...{S} Видиш како чича зна? — вела кмет учитељу.</p> <p>— А ја како ће бити? — пита ч |
| <p>— Тако дакле.</p> <p>— Ја!..{S} Па, веле, поп Дамњан и учитељ и’ тамо нечем зорли уче, и, в |
| ан и учитељ и’ тамо нечем зорли уче, и, веле, и њима су казали да „атагирају“ код људи.{S} Веле |
| Е, шта је!..{S} Ето видиш шта је!...{S} Веле: пиј Јевто!...{S} Јако је — однеће!..{S} Јес ђавол |
| а су казали да „атагирају“ код људи.{S} Веле, биће онда за све добро.</p> <p>— А чему их уче?</ |
| p>Па се опет замисли.</p> <p>— Лажу кад веле да се не може ништа учинити!...{S} Само треба овом |
| p>— А ко ли му то доказа?</p> <p>— Неки веле да је Петар.</p> <pb n="167" /> <p>— А лопар му ње |
| ураше по постељи.</p> <p>— Другарице ми веле да сам лепа.{S} У једно време, до скора, и сама са |
| } Питам: да ли си пре био учитељ, а они веле: „није; сад је баш свршио учитељску школу.“ Но!... |
| алимо те, боже!...{S} А ја!...{S} Право веле: има ’леба и без мотике!...{S} Кулаш!...{S} Е, сла |
| п Живка, а оно — ето среће!...{S} Право веле; има бога, има судбине; свега што веле да има — им |
| веле; има бога, има судбине; свега што веле да има — има!....{S}Нашао сем тебе!...{S} Онако жу |
| замоле владици да им га да за попа, јер веле: да је ваљан младић, да му знају и покојног оца ко |
| Како га само теча слуша!..{S} А за течу веле даје начитан и способан човек..{S} Да ли ми је да |
| ера, мени није вајде.</p> <p>— Тако је, вели Ђока.</p> <p>— А опет вама, господине, неће бити џ |
| >— И баш хоће да сатре?</p> <p>— ’хоће, вели!</p> <p>— Лако је нама сад!{S} У целоме срезу нема |
| трос рече?</p> <p>- Шта, Ђошо?</p> <p>- Вели: „Ђоко, брате!{S} Тебе сунце грејало; сушти си пок |
| имо!...</p> <p>— Тако је!{S} Тако је!.. вели окупљени свет.</p> <p>— Па лепо, лепо!..{S} Нека в |
| а веш поп Лука?</p> <p>— Он ништа!..{S} Вели: „жао ми за учитеља преместиће човека куд далеко а |
| та вели он?</p> <p>— Шта ће рећи!...{S} Вели мени! бићеш премештен...{S} Све једно!..{S} Ја ћу |
| га капетан нап’о не може горе бити..{S} Вели: „сатрћу ја те бунтовнике, само ако будем жив; нећ |
| <p>— Па шта ће?</p> <p>— Тражи тебе.{S} Вели: зове те капетан.</p> <p>— Каже ли: за што?</p> <p |
| ци.</p> <p>— Нисам.</p> <p>— Ниси ја! — вели чича Станко. — Не учи се ово у тим вашим „благосло |
| д, ајд!...{S} Узми смоле па намасати! — вели кмет.</p> <p>— Не можи, буга ми!</p> <p>— Шта не м |
| у’ватити за оне кике, би’ му показ’о! — вели Ђока.</p> <p>— Доћи ће он к’о снаша, Ђошо! — вели |
| виш.{S} Спаваћемо доста када помремо! — вели један чича.</p> <pb n="51" /> <p>— Тако је чича Ст |
| </p> <p>— Доћи ће он к’о снаша, Ђошо! — вели капетан.</p> <pb n="88" /> <p>— Ох!...{S} Да ти ’х |
| ожени и рано руча — никад се не каје“ — вели наш народ.</p> <p>— Тако је.</p> <p>— Вољан сам, — |
| ћ.{S} Учитељ се диже „да још за сунца — вели — види своју нову кућу“; купи од дућанџије један ч |
| тавила за сарану — три дуката, јер је — вели — вештица: купа се ноћу само да је не преда војено |
| гуштера „зеленбаћа“, јер „зеленбаћ се — вели — по закону не сме убити; и ко га убије, да се каз |
| > <p>поп Живко“</p> <p>— Попа ми рече — вели Јевта — ако те сретнем да ти дам писму; а ако те н |
| ја!...“ Плаче сирота, ка’ киша. „Идем — вели — началнику; шат код њега буде правде!“ А знате шт |
| И то свако о својој ’рани, јер „сено — вели — треба држави, па није право да он радине ’рани“. |
| p> <p>— Па шта ти је он рек’о?</p> <p>— Вели: нек те бије, право има!{S} А што сам ја иш’о у ра |
| чудновато!{S} Начела моје „Педагогике“ вели: тешко оном селу где се не слажу свештеник, учитељ |
| ан.</p> <p>— Од поп Живка.</p> <p>— Шта вели он?</p> <p>— Шта ће рећи!...{S} Вели мени! бићеш п |
| па одбио нека три откоса ’шенице.{S} И вели: ’хоће да купи...</p> <p>— Па?. упита капетан.</p> |
| овек — саслуша, а он њему оца и матер и вели: „ако сад с места не одеш — уапсићу те и ја!...“ П |
| а војеном суду, а овај би већ — како он вели — „наредио да је сагору на ватри, или да је баце п |
| и зна за власт ни поштује закон.. право вели господин — не поштује закон он је — да ти кам — пр |
| . тако је!... повикаше сви. — Уча право вели.</p> <p>Момак дућански донесе каву и ракију и метн |
| када скупити!</p> <p>— Дознаће он, тако вели.</p> <p>— Не морамо се ни састајати овако.</p> <p> |
| же ли: за што?</p> <p>— Јок!...{S} Само вели: иди па га нађи.{S} Мора ићи са мном!</p> <p>Мара |
| Груди празне и тесне, као да му се нека велика стена на груди навалила — не могаше да дане...</ |
| ad>СРЕЋА ИЗ НЕНАДА</head> <p>Беше веома велика врућина, кад се учитељ Јова крену попу Живку у Б |
| војка!..</p> <p>— Јест, бога ми!..{S} И велика девојка и свршила школу и све!..{S} А гле!..</p> |
| ме за посланика вашег, за мене је врло велика!..{S} Хвала вам браћо на поверењу и љубави...{S} |
| ање па се пресели на ново место.</p> <p>Велика разлика беше измеђ оне скромне собице професоров |
| и бакљаде и параде и сваку комедију тим великанима, ако неће Србија и српски народ!..{S} Ево за |
| кућу.</p> <p>Марине су се очи сијале од велике радости.{S} Чим се нађоше на само, она погледа Ј |
| рицкао.{S} Очи имађаше зелене а ручурде велике као рипиде и непрестано с њима млатараше или их |
| к са наука из Париза и ожени се од врло велике породице. <pb n="76" /> Он је се тамо упознао са |
| жи! рече Аксентије.</p> <p>— А тужио од велики’ краста да бог да!...{S} Нека тужи!...{S} Да бог |
| цу на своме лицу.</p> <p>— Нос ми много велики, славу му његову!...{S} Да је мало мањи и да ниј |
| дати тамо — амо...</p> <p>Сунце се роди велико, светло.{S} Замириса ваздух и биље свежином...</ |
| прилично дугом кестењастом косом; чело велико, и на њему се лепо виђаше она долиница што се зо |
| о човек висока раста, окошт, дуга лица, великог чела и уста која му као стреја надкриваху опушт |
| ео но што је волео.{S} Сада он сањаше о великој љубави, о божанственој љубави; она му још не до |
| ом.{S} Капетан његов био је рођак неком великом господину тамо у Београду; значи могао га је пр |
| ку, о великоме уважењу код старијих и о великом поштовању код млађих...</p> <p>— Шта би ми онда |
| би, о каси што стоји у једноме ћошку, о великоме уважењу код старијих и о великом поштовању код |
| није право да он радине ’рани“...{S} На Велику Госпојину жене купе и дену; и кад све би готово, |
| сам права радикалка!“ — „Тешто, душо“, велим ја...{S} Не да се то притегнути.{S} Нови људи нов |
| <p>— Па јесте се жалили?</p> <p>— Море, велим ти свуда!...</p> <p>— Па зар ни код началника ниш |
| очетку да ту ствар прекинем, али, опет, велим: дај да видим.{S} А, вере ми, вам кажем сам нисам |
| {S} Стоји ка’ крава; ни да се макне!{S} Велим ти: нема га до мора!...</p> <p>Младић се беше зам |
| </p> <p>— За то сам ја вама и дош’о.{S} Велим, ако ви не порадите код господина министера, мени |
| , болан, дорате, зар јавашио снагом?“ — велим ја, а он се веселник само окрете...{S} Славе ми м |
| тобом ислеђење, јер нема дела.</p> <p>— Велим ја теби, попо, да ће тако бити! — рече Јова и нам |
| ?</p> <p>— Да идем врачари.</p> <p>— Ја велим доктору — рече он.</p> <pb n="32" /> <p>— Каком д |
| даш? — упита њена мајка.</p> <p>— Па ја велим: да не тражим ваздан.{S} Ево младожење уз њу.{S} |
| бро.{S} Пођо’ ’вамо у твој комшилук, па велим: дај да видим шта нам ради капетан!</p> <p>— ’Вал |
| у да клањам?</p> <pb n="146" /> <p>— Не велим то; али било је начина да се и блажије поступи.</ |
| ..</p> <p>— А... то нећемо!</p> <p>— Не велим ја да то буде прави шпијун који ће му носити пору |
| тупити у борбу.</p> <p>— Па, да!.. кога велиш да почне с капетаном? - упита поп Лука.</p> <p>— |
| еш другог?{S} Ево поп Дамњана!..{S} Шта велиш попе Луко?</p> <p>— Слажем се!</p> <p>— А ви браћ |
| е Мари!</p> <p>— Па, Марушко?...{S} Шта велиш, да ми тебе нешто сад удамо?...</p> <p>Мара обори |
| Мара рећи.{S} Ми нисмо противни.{S} Шта велиш, Марушко?</p> <p>Она ћуташе.</p> <p>— А?</p> <p>О |
| <p>— Ми нисмо противни, рече поп. — Шта велиш ти, свајо.</p> <p>— Зете, теби верујем.{S} Што го |
| p> <p>— Само то неће бити!</p> <p>— Шта велиш?</p> <p>— Ја нећу да идем ноћас!</p> <p>— Ја ћу т |
| сам с капетаном упита га:</p> <p>— Шта велиш, капетане?</p> <p>— Ваљан човек! — рече капетан.< |
| то овај прочита, упита он:</p> <p>— Шта велиш?...{S} Да л’ да идемо?</p> <p>— Да идемо.</p> <p> |
| >— На спасеније, чико!</p> <p>— Шта сад велиш, учо? — пита кмет.</p> <p>— Шта ћу рећи?</p> <p>— |
| Добро!..{S} Ја сам већ разумео!..{S} Ти велиш доћи ћеш сутра.{S} Добро!{S} Ево ти ово писмено.. |
| ди.</p> <p>Поп Дамњан седе.</p> <p>— Ти велиш: ту је повређена твоја част?</p> <p>— Са свим!</p |
| за другом изговори) криво!...{S} Шта ти велиш?</p> <p>— Мени је жао Ауроре! — рече он готово кр |
| а част?</p> <p>— Са свим!</p> <p>— И ти велиш да то мораш крвљу прати?</p> <p>— Са свим тако!</ |
| нда смо на коњу.</p> <p>— Онда, како ти велиш, попо, треба и ђаволу свећу припалити.</p> <p>— Ј |
| му се да није добро чуо.</p> <p>— С ким велиш? — упита га по ново.</p> <p>— Са мојом таштом!..< |
| во Душаново, јунаштво Обилићево и Ајдук Вељково, мудрост Милошеву и Мијаилову, века Адамова!..{ |
| оваца на зајам.{S} Он испроси девојку и венча се.{S} Беше то женска млада, здрава и једра као п |
| у“, на „посело“...{S} Па онда, крштења, венчања — све нам је жива згода.</p> <p>— Бога ми, баш! |
| ивко хтеде мало „да прилегне,“ јер беше веома јака врућина.{S} Поша и Марина мајка одоше у кујн |
| d> <head>СРЕЋА ИЗ НЕНАДА</head> <p>Беше веома велика врућина, кад се учитељ Јова крену попу Жив |
| у.{S} Кад сам те саслушао, мени је било веома жао што си тако несрећан.{S} Кад сам увидео да та |
| >— Милан Гујић из С...</p> <p>— Алал му вера!</p> <p>— Бо’ме тај помера даску!</p> <p>— А помер |
| , али, опет, велим: дај да видим.{S} А, вере ми, вам кажем сам нисам веров’о да ту има истине.< |
| “.{S} А он се само насмеја...{S} Је ли, вере ти, знаш ли ти, шта он с оним ради?</p> <p>Младић |
| ног мог; он ћеш знати.</p> <p>— Упитај, вере ти, па ми с места јави!</p> <p>— хоћу, господине, |
| SRP18891_C13"> <head>XIII.</head> <head>ВЕРЕНИЦИ</head> <p>Био је један сат по поноћи кад се Јо |
| дим.{S} А, вере ми, вам кажем сам нисам веров’о да ту има истине.</p> <p>— За бога!..{S} Така г |
| ругим романима тога доба, али у то није веровао.{S} Сада након гледа очима, рођеним очима ту љу |
| је поднео никаквих доказа.{S} Ако ће се веровати тако на просту реч ма ког било ниткова — онда |
| } Така глупост!...{S} Ко би још и могао веровати? — рече Јова.</p> <p>— Шта ћете?..{S} Ја би’ т |
| >— Казаћу да си ти писо!{S} Прво и прво вероваће ми због тога и за све остало.{S} А ти мажи око |
| {S} Мој учитељу, и брате...{S} Никад не веруј да је оно прави пријатељ ове земље, који гледи да |
| , прже шећер и шта ти ја знам!..{S} Али веруј!{S} То су само лудорија Бога ми, учитељу, греши н |
| а стид!..{S} Он, образован човек, па да верује у те ситнице.</p> <p>— Па шта! — рече осечно. — |
| о је за три часа преживео; не могаше да верује, да зајиста постоји така достава против њега.{S} |
| .</p> <pb n="199" /> <p>Он не могаше да верује у истинитост свега што је за три часа преживео; |
| жијем“ тако је немоћно и јадно, да више верује и више се узда у срећу, него у себе!..</p> <p>— |
| чима!..{S} Сви ми верујемо у оно, у што верује и овај сељак; само се наша образованост одликује |
| о па да би и мене самог напао.</p> <p>— Верујем, господине, ал ја нисам писао.{S} И врло ми је |
| м за тим непознатим створењем!...{S} Да верујем <pb n="54" /> да анђели с неба силазе — рекао б |
| — и у напредак нешто да добијете.{S} Ја верујем на вашу реч!...{S} Чим сам вас видео — ви сте м |
| та велиш ти, свајо.</p> <p>— Зете, теби верујем.{S} Што год ти рекнеш ја порећи нећу!</p> <pb n |
| дити рачуна о њеним речима!..{S} Сви ми верујемо у оно, у што верује и овај сељак; само се наша |
| тиком.{S} У свему му је помагала његова весела домаћица.{S} Она му је цвркутала као шева.</p> < |
| них груди и са насмјаниих уста орила се весела песма, те је оживљавала суморна брда и долове... |
| то је обично улазио.{S} Виде-га ведра и весела као обично, и упита:</p> <p>— А... како је, Саво |
| — рече циганин и поче затезати оне две веселе жице.</p> <p>— Крсманија!...{S} Дај вина овамо!{ |
| срећно са својом Станојком.{S} Она беше весели као кошута.{S} Дочекивала га је са осмејком кад |
| заблистала суза у оку њеном....</p> <p>Весели и задовољни усташе иза астала.{S} Поп Живко хтед |
| СКА I.</p> <p>НАПИСАО</p> <p>ЈАН.{S} М. ВЕСЕЛИНОВИЋ</p> <p>У БЕОГРАДУ</p> <p>Штампарија Народне |
| СКА I.</p> <p>НАПИСАО</p> <p>ЈАН.{S} М. ВЕСЕЛИНОВИЋ</p> <p>У БЕОГРАДУ</p> <p>ШТАМПАРИЈА НАРОДНЕ |
| прикријемо и да му се смејемо, кад он, веселник, искрено прича...{S} Човек је — човек!{S} Ство |
| ар јавашио снагом?“ — велим ја, а он се веселник само окрете...{S} Славе ми моје!. ’волике сузе |
| дам</hi> дуката само за то: што је овај веселник убио <pb n="62" /> гуштера „зеленбаћа“, јер „з |
| је кући поп Живковој.{S} Попа га дочека весело, и извињаваше се што му жена није код куће да га |
| друга срећна <pb n="36" /> браћа гледе весело у будућност — он се осврће и гледа прошлост; гле |
| вога дугог чибука од абоноса и свога ти веселог будућег капетана „намаза поштено абоносовином.. |
| е боје, да л’ онај вити стас; да л’ она веселост њена или гипкост тела.</p> <pb n="105" /> <p>О |
| >Он климну главом.{S} Уживао је у њеној веселости и њеном звонком гласу.</p> <p>— Онда рекнеш: |
| рече Јова.{S} Сад настају славе и друга весеља!</p> <p>— Бога ми баш! — рекоше остали.{S} Та ти |
| о!..{S} Да није тебе не би било ни овог весеља.</p> <p>И он седе до попа Живка.</p> <p>— Јесте |
| {S} Ту је отишло ваздан здравица....{S} Весеље беше не описано.</p> <p>Сутра дан је продужено.. |
| p>Сутра дан је продужено...{S} И тако — весеље је трајало три дана...</p> <milestone unit="subS |
| p> <p>— Браћо! — рече он. — Ово је наше весеље!..{S} Али реда је сетити се бога и господара.... |
| народ.</p> <p>Сад је тек настало право весеље.{S} Са свију страна трчали су сељаци и руковали |
| ише сви у кап....</p> <pb n="210" /> <p>Весеље је трајало до зоре.{S} Свирачи су свирали; сви с |
| p> <p>И пођоше.{S} Јова беше преко мере весео.{S} Код куће попине нађе свог послужитеља.</p> <p |
| више астал на пољу.{S} Поп Живко је био весео и расположен, а што је најглавније гостољубив.{S} |
| вароши.{S} Донео сам једну најрадоснију вест: влада је пала.{S} У новом министарству је и Гараш |
| ше отаџбине, и врло су га немило дирале вести: како је неки моћни и силни капетан или ћата или |
| </p> <p>Запали цигару па се подними.{S} Ветрић пиркаше по сувом лишћу и разлађиваше га.</p> <p> |
| росијаваше, сад га облаци заклањаху.{S} Ветрић пиркаше те расхлађиваше дневну врућину.</p> <p>М |
| а свију страна чујаше се цвркут птица а ветрић тајанствено шушташе по опалом лишћу...</p> <p>Мл |
| е волио — то је књига.{S} Други никакав ветрић не заталаса дотле његово срце.{S} Удовица... њу |
| е!..{S} Ми матори, држимо још мало, па, већ, кад пустимо — онда више нема!...{S} Моја кћи мени |
| >— Шта ћу да мислим?{S} Ти ћеш, од сад, већ својим зубима ’лебац јести!</p> <p>— Тако је! — реч |
| и има људи, који не мисле само на себе, већ и на друге, које не може да <pb n="109" /> оглуши к |
| ћутати...{S} Сад збогом!..</p> <p>Мрак, већ пао на земљу.{S} Поп Дамњан појаха коња и оде најла |
| је:</p> <p>„Г. Дамњан Јевтић свештеник, већ десет година како живи ванбрачно са својом таштом.{ |
| pb n="109" /> оглуши кад виде неправду, већ дижу глас свој против ње...</p> <p>— А... знам — пр |
| <p>— Млад!</p> <p>— Али оштар!</p> <p>— Већ... види се на њему...</p> <p>— ’хоће ли умети што с |
| како!</p> <p>— Не!..{S} Не!..</p> <p>— Већ ако је шта друго ту? — рече поп.</p> <p>Учитељ опет |
| ра.{S} Кад виде да од сна нема ништа, а већ ни саме мисли његове не узбуђиваху га више као што |
| ом.</p> <p>— хоћеш ли полити? — упита а већ је грцала...</p> <pb n="21" /> <p>Он пође, али поср |
| } Је л те да јесте?</p> <p>Јова виде да већ више не може лагати.</p> <p>— Та... да боме — рече. |
| еоград.{S} И он, као ђак, дође.{S} Сада већ беше спреман, могао је писати и по новинама, али је |
| она га је посматрала.{S} Тако млад, па већ пише по новинама!..{S} Па, сем тога, он је још соци |
| чила по неколико година један разред па већ и поодрасла.{S} Једном је хтео да казни једнога ђак |
| ад служи отаџбини и закону.</p> <p>— Та већ знам ја да ти њега умеш бранити! — рече газда Ђоша |
| о.</p> <p>И одоше из баште.</p> <p>Поша већ спремила доручак те заседоше за астал...</p> <p>По |
| рок прош’о а она није направила, па кад већ она није — онда сам наумио ја, ако ми ви будете на |
| а казати шта тај ради!...{S} Кад је све већ отишло у рат, он креће оно што је остало, те му кос |
| {S} Уђе најзад и у своју собу и ту виде већ намештен кревет.</p> <p>— Од куд овај кревет?</p> < |
| а примам капетана на свој врат, Јова је већ примио начелника.{S} А ви, богме, гледајте сваки у |
| S} Ово је скоро смак света!..{S} Кад је већ дошло до тога да се и државски људи апсе — онда ту |
| <head>ВРШИОЦИ ЗАКОНА</head> <p>Мрак је већ пао био на земљу кад Јова стиже школи.{S} Ту затече |
| .</p> <p>— Па, најзад...</p> <p>— То је већ решено!..{S} Него дедер!{S} Скини капут!.. „Распишт |
| е радо о томе говориш!...{S} Да се није већ неки ђаволак улег’о у твоје учитељско срце, а?.. уп |
| угу, — рече Јова.</p> <p>За то се време већ био прибрао.</p> <p>— Дакле: ниси?</p> <p>— Нисам.< |
| ло, да је он пис’о неке дописе, онда се већ зна и шта њега чека.</p> <p>— Зар ви, господине, пи |
| повисок, сув.{S} На дугој коси могло се већ приметити и по које бело влакно.{S} Млад човек, али |
| етку страдала, попила отров... ви знате већ...{S} И тако сврши тога вечера цео роман.</p> <p>Го |
| умеш свашта причати.</p> <p>— Та то ће већ ићи, само кад наумим.{S} Сад сам баш купио једну њи |
| руку и стезаху је.</p> <p>Зађе и сунце већ.{S} Учитељ се диже „да још за сунца — вели — види с |
| ала та празнина..</p> <p>Тако не могаше већ више издржати.{S} Он се свуче, леже и узе књигу.</p |
| ње.</p> <p>Међу тим ови у дућану попише већ и каву.{S} Донеше и ракију.{S} Кмет нуди учитеља.</ |
| свег срца желео да умре.</p> <p>Стигоше већ и у варош.{S} Он се скаменио гледећи оне куће.{S} О |
| p> <p>Говорећи полако подизаше главу, и већ гледаше Јову у очи.{S} Лака румен облила јој образе |
| ту да ће и он постати капетан.</p> <p>И већ је почео радити на томе.{S} Мотрио је шта капетан в |
| да је не преда војеном суду, а овај би већ — како он вели — „наредио да је сагору на ватри, ил |
| она је ту.</p> <pb n="104" /> <p>— Знам већ, знам. ’Ајдемо тамо; ајде учитељу!{S} Па опет ниси |
| дура очима.</p> <p>— Добро!..{S} Ја сам већ разумео!..{S} Ти велиш доћи ћеш сутра.{S} Добро!{S} |
| иљност лица његова.</p> <p>Ручак је био већ на асталу.{S} Седоше и ручаше.</p> <p>Учитељ Јова х |
| ренемагати: како је покварен свет; како већ не поштује ни власт ни икога на пребелом свету.{S} |
| афу, па се онда диже у канцеларију, јер већ беху засели.</p> <p>Иђаше сасма равнодушно.{S} То б |
| реч забрањују.{S} Зар није који од вас већ био на одговору што је отишао овоме или ономе своме |
| .{S} Никако да се заустави....{S} Би му већ и тешко.</p> <p>— Глупости! — рече и окрену се на л |
| о се, богме, мушки гласа!...{S} На попу већ сто гласова....</p> <p>Газда Ђоша „звоцну“ два-пут- |
| е она.</p> <p>— Опасно, бога ми!</p> <p>Већ дођоше у авлију.{S} Попа се поздрави са својом свас |
| жеља била испуњена!..{S} Зар може бити веће сласти него појавити се с њим као жена његова у др |
| остеља, па меки загрљај — зар може бити веће среће?!...</p> <p>Е, али он никако не могаше да на |
| /p> <p>— Знаш ли ти да тим себе бацаш у веће зло?</p> <p>— Тешто!</p> <p>— Због једног Илије Ко |
| посао напредује...{S} Куд бих ја тражио већег задовољства од тога: кад бих видео да је мој труд |
| ачунао.{S} Читао је и „Апостол“ свакога већега празника и „започињао“ је у цркви...</p> <p>Сврш |
| дала трчао гологлав по ономе пљуску да „већи нарасте“...{S} Па онда, како је се са децом сеоско |
| > <p>— То ми се допада!{S} Ви ми се све већма допадате.</p> <p>Приђе са свим ближе Јови стеже м |
| си вољан да се нешто ради дођи сутра на вече Б... механи.</p> <p>4.{S} Јануара 1880. г.</p> <p> |
| га дана седели су ваздан код попа; пред вече су сишли на „вечерње“ а после вечерња растали се.{ |
| ало потруди се сам. <pb n="123" /> Пред вече ћемо у шетњу, и ту ће вам се дати прилика да једно |
| е муке и овако!...{S} Он ућута.{S} Пред вече болесници би горе.{S} Што у ноћ дубље, њој све теж |
| усти да иде са њима и рече да дође пред вече.</p> <p>И уписаше га у школу и они одоше кући.{S} |
| у болесници, а он обећа да ће доћи пред вече опет.{S} И онда оде.</p> <p>Попа оде собом у апоте |
| Данас ћемо што год читати па ћемо пред вече у шетњу.</p> <p>И Мари излете реч:</p> <p>— Збиља |
| <milestone unit="subSection" /> <p>Пред вече изађе са попом у воћњак.{S} Понели су котарицу да |
| жмурила, али није спавала.</p> <p>Пред вече се кренуше у шетњу: поп Живко, Јова и Мара.{S} Пош |
| оде у нурију неким послом.</p> <p>Пред вече тог дана доби он два писма; једно беше упућено на |
| души; само кад је на чисто.</p> <p>Пред вече, тога дана кретоше се он и поп Дамњан на коњима у |
| .{S} У вече је био у кујни.</p> <p>Цело вече провео је у друштву са Госпавом.</p> <p>Беше што — |
| У тај пар Јова на врата.</p> <p>— Добро вече!</p> <p>Поп Дамњан прими бога а пандур се изадре:< |
| сла момка да коње прими.</p> <p>— Добро вече!</p> <p>— Бог помог’о!</p> <p>— Здраво, мирно?</p> |
| </p> <p>- Ала ће то бити дивота!..{S} У вече седимо и читамо до неко доба!..{S} Је ли, ти ћеш и |
| <p>Тога дана служио је око софре.{S} У вече је био у кујни.</p> <p>Цело вече провео је у друшт |
| и хаљине, да донесе на подне ручак и у вече вечеру и да почисти собу.{S} Рече учитељу да га уп |
| може један његов друг.{S} Позва га тога вечера себи на преноћиште и обећа му наћи послуживање.< |
| .. ви знате већ...{S} И тако сврши тога вечера цео роман.</p> <p>Госпођа га је више пута прекид |
| и поред све добре воље, вратити истога вечера кући.{S} Требало је се ту састати са овим и оним |
| >— ’Ајд, ’ајд!..{S} Старије је јутро од вечера.{S} Лаку ноћ!..</p> <p>И оде да спава.</p> <mile |
| ва.</p> <p>— Да вечерамо бар; готова је вечера, — рече поша.</p> <p>— Благодарим, госпођо, не м |
| да је ђак, да није морао сваког јутра и вечера, кад су се богу молили, читати гласно „Оченаш“, |
| х и одоше.{S} Попови и учитељ осташе да вечерају.</p> <p>Дуго су седели и разговарали се, па се |
| p>— Морам ићи! — рече Јова.</p> <p>— Да вечерамо бар; готова је вечера, — рече поша.</p> <p>— Б |
| мој уча никад овако женску погледао:{S} Вечерас ћу се уверити.</p> <p>Размести госте за столом |
| те.</p> <p>— ’Оћемо, Оћемо!...</p> <p>— Вечерас смо рад свршили рад’ кога смо позвани; сад се м |
| черас.</p> <p>— Кад ове скупи?</p> <p>— Вечерас.</p> <p>— Како је у вароши?</p> <p>— Гуди!..{S} |
| у.“</p> <p>— Кад си из вароши?</p> <p>— Вечерас.</p> <p>— Кад ове скупи?</p> <p>— Вечерас.</p> |
| p> <pb n="141" /> <p>— Не мораш да идеш вечерас.{S} Иди ти па кажи, да ниси нашао учитеља.</p> |
| ивко писаше.</p> <p>„Драги Јово.</p> <p>Вечерас сам стигао од вароши.{S} Донео сам једну најрад |
| .</p> <p>— Благодарим, госпођо, не могу вечерати, — рече Јова. — Збогом!</p> <p>И узе се поздра |
| ће шаљу у срез.{S} Добри ручкови, добре вечере — свет луд па ти још даје преко плате!...{S} Баш |
| е сестра са ћерком.{S} Него, остаћеш на вечери.</p> <p>- Бога ми, нећу моћи; кућа ми сама.</p> |
| " /> удисаше мирисави дах богате јесење вечери и слушаше цвркут птица, двојнице, свиралицу и пе |
| како јој је.{S} Нема никог...</p> <p>Те вечери стиже му ташта наричући као кукавица.{S} Донела |
| сти, те је с тога звук треперио у тијој вечери...</p> <p>Кад доврши песму, она саже главу.{S} О |
| пред вече су сишли на „вечерње“ а после вечерња растали се.{S} Састали се као два путника; нису |
| ваздан код попа; пред вече су сишли на „вечерње“ а после вечерња растали се.{S} Састали се као |
| Понели су котарицу да јабука наберу.{S} Вечерњи поветарац расхлађивао их је; он беше чио и веда |
| <p>И он оде у своју собу.</p> <p>После вечеро позва га госпођа себи.{S} Нађе је где се завалил |
| .</p> <p>Дани су му пролазили у раду, а вечером је ишао то код попа, то код кмета.</p> <p>Наста |
| потпуно задовољан.</p> <p>— Шта ћеш за вечеру, господине?</p> <p>— Нисам гладан — рече он.</p> |
| у, зар се не може звати „на ручак“, „на вечеру“, на „посело“...{S} Па онда, крштења, венчања — |
| {S} Поша и мајка Марина осташе да гледе вечеру.</p> <p>Небо се окитило жбуњем од облака.{S} Сун |
| љине, да донесе на подне ручак и у вече вечеру и да почисти собу.{S} Рече учитељу да га упише у |
| и амо.</p> <p>Поша је отишла да готови вечеру за драге госте.{S} Они сеђаху под липом и разгов |
| {S} Господин му показа одакле ће донети вечеру, и он оде те донесе.</p> <milestone unit="subSec |
| ше био...</p> <pb n="96" /> <p>— Па шта веш поп Лука?</p> <p>— Он ништа!..{S} Вели: „жао ми за |
| ви ни „зупке“!...{S} Па је ратне године веш’о жене о плот што не дају све <hi>што он заиште</hi |
| у опредељену школу, удара ексер у зид и веша своју торбу.</p> <p>И обелела коса, и клонуло тело |
| сад не знам шта бих радио!..{S} Поп је вешт, оправиће он посла....</p> <p>— Да не воли она ког |
| их као снег белих груди.{S} Виде и она, вештачки израђена недра...{S} И... драж обузимаше овог |
| на тајна дружина?...{S} Или, да то нису веште полициске замке, у које мисли да похвата своје пр |
| насмеја.</p> <p>— Не бојим се ја, попо, вештица!</p> <p>Попа не рече на то ништа, него га погле |
| за сарану — три дуката, јер је — вели — вештица: купа се ноћу само да је не преда војеном суду, |
| сјекоме“; а после ложе улетети и каква „вештица“ па ми те давити ноћас — рече попа смејући се и |
| у још не дође, а он осећаше потребу: да вешто преко свега воли...</p> <p>Доста пута замисли се |
| и, ма с ким почео да говори, онај му се вешто исклизнуо из руку рекавши само:</p> <p>— Море, ма |
| олим умрети!</p> <p>— Не непоштено него вешто.{S} То је оно: окади и ђавола који пут...{S} Он ћ |
| народ.</p> <pb n="213" /> <p>— Е, онда, ви који сте изабрани, ’ајте овамо! — рече он.</p> <p>Он |
| p> <p>— Јесте — рече Јова.</p> <p>— Па, ви’те ону црквицу како је лепа...{S} Гле’те на ову стра |
| >— Али јеси!</p> <p>— Кад тако тврдите, ви имате и доказе.</p> <p>— Имам.</p> <p>— Онда, врло д |
| итам њену мајку а и њу: јесте ли вољни, ви да ми је дате, а она да пође за ме?{S} Ако сте вољни |
| ми!</p> <p>— Ја шта мислиш!...{S} Ено, ви’ш!{S} Оно је чкола.</p> <p>— Које? — упита овај.</p> |
| и на послетку страдала, попила отров... ви знате већ...{S} И тако сврши тога вечера цео роман.< |
| .{S} Вама ће то најлакше ноћи за руком; ви ћете то дознати.{S} Та и ви сте човек од „нових људи |
| а награду.</p> <p>— То ми се допада!{S} Ви ми се све већма допадате.</p> <p>Приђе са свим ближе |
| ледаше у даљину.</p> <p>— Госпођице!{S} Ви волите село!</p> <p>— Обожавам га!..{S} Погледајте!. |
| орен сандук пун књига.</p> <p>Гле!..{S} Ви имате доста књига, господине!</p> <p>— Та... нешто м |
| ваки обрати по једног па — доста!...{S} Ви сте овде сви људи виђенији и богатији.{S} Не одричит |
| нко, ’вала!...{S} Ти жив и здрав!...{S} Ви’ш ти обешењака, како је он то срочио! — рече капетан |
| S} Та се достава коснула ваше части.{S} Ви морате ма шта одговорити!</p> <p>— Збиља?</p> <p>— З |
| на вашу реч!...{S} Чим сам вас видео — ви сте ми се допали.{S} Дакле, оћете!</p> <p>— Конац де |
| ’ оно кад си била мала, знаш!.</p> <p>— Ви’те само, господине, како мој теча части своје госте |
| Није л тако?</p> <p>— Тако је.</p> <p>— Ви би нам били врло корисни у том погледу јер у вас ник |
| помог’о! — изадре се капетан.</p> <p>— Ви сте ме звали.</p> <p>— Камо се јуче?{S} Зар се тако |
| то, бога ми, није мала ствар.</p> <p>— Ви имате врло ваљаних књига!</p> <p>— Као што видите.</ |
| да па му са свим најивно рече:</p> <p>— Ви сте више читали, па ћете се без сумње, боље изразити |
| рат, Јова је већ примио начелника.{S} А ви, богме, гледајте сваки у свом крају.</p> <p>— Тако ј |
| пе Луко?</p> <p>— Слажем се!</p> <p>— А ви браћо?</p> <p>- Тако исто.</p> <p>— Нећу ја моћи бит |
| и.</p> <p>— Добро Перо, иди.</p> <p>— А ви, господине, гледајте и за то и за оне облигације.</p |
| еколико сам пута на њу намигн’о, и — да ви’ш осмене се...{S} Сад када ме види у овоме мом новом |
| за то знам требаће пара; није вредно да ви трошите и да радите за бан-бадава.{S} Ево вама — јаб |
| ај само Саву!..{S} Онака вуцибатина, па ви’ш ти, молим те!..{S} И стече, и дође до чина и воле |
| Ђошо, него га закон брани.</p> <p>— Та ви све умете подвести под закон.</p> <p>— Ове си законе |
| ла?</p> <p>— Готова, попо.</p> <p>- Шта ви радите?</p> <p>— Ништа, разговарамо.</p> <p>— И глед |
| — прихватише попа и Мара.</p> <p>— Шта ви радите?</p> <p>— Ето, господине, разгледам теткину б |
| мирно?</p> <p>— Вала богу!...{S} Од куд ви?</p> <p>Ми и из Шапца.</p> <p>— Извол’те у собу — ре |
| школа остати упражњена.</p> <p>— Од куд ви знате, господине, да ће вас преместити? — упита она |
| p>— Каже ми ваш теча?</p> <p>— А од куд ви, течо, знате?</p> <p>— А... знам!...{S} Док се сазна |
| кије у колима и то ћу дотерати тамо где ви седите; а за то знам требаће пара; није вредно да ви |
| бука има!...{S} Н. пр. она синоћ што је ви узабрасте баш кад ја дођем....{S} Ено, она је онака |
| старатељ.</p> <pb n="39" /> <p>— Дакле ви сте?</p> <p>— Ја!..{S} Али, молим те, говори и ти ме |
| .{S} А попови, попови!{S} Бре платићете ви мени!{S} А ти учо, дечко, и ти ћеш знати за чичу!{S} |
| {S} А... славу вам вашу!..{S} Одбијајте ви жмире у канцеларијама.{S} Сава уме овако!...</p> <p> |
| ман’те га, бога вам!...{S} Пише: да сте ви сазивали неке тајне састанке, да сте тамо на њима го |
| <title>Новину</title>“...{S} Па зар сте ви, господине, социјалиста?..</p> <p>— Зови како ’хоћеш |
| које?</p> <p>— С...</p> <p>— Та ту сте ви! — рече она и погледа га оним лепим очима.</p> <p>— |
| </p> <p>— Извол’те, гоподин капетане, и ви с нама! — рече Јова.</p> <p>„Не може отрпети да га н |
| рава; упутите га нека их уме бранити, и ви сте створили свесне другове...{S} Да би их боље утвр |
| и за руком; ви ћете то дознати.{S} Та и ви сте човек од „нових људи“...</p> <p>Јова се насмеја. |
| и то: да сам ја слуга ове државе као и ви, па неће бити поштено ни по мој ни по ваш образ да ј |
| га спасе:</p> <p>— Господине, волите ли ви месечину?</p> <p>— Волим, госпођице — одговори он.</ |
| д сам у неки посао да се пустим, где ми ви опет требате.</p> <p>А какав је то пос’о? — упита ка |
| ћ она није — онда сам наумио ја, ако ми ви будете на руци.</p> <p>— И ја те, капетане молим, уч |
| руше највећу светињу, владара.{S} То ни ви не би трпили.{S} Таке ја гоним.{S} Ако познајете так |
| а то сам ја вама и дош’о.{S} Велим, ако ви не порадите код господина министера, мени није вајде |
| </p> <p>— Та у каком учитељству!{S} Зар ви не можете у полицију — Да видите напретка.</p> <p>- |
| е већ зна и шта њега чека.</p> <p>— Зар ви, господине, пишете по новинама?</p> <p>— Та... по не |
| ти, брате!... не могу да ти говорим <hi>ви</hi> заборавио сам.</p> <p>— Све једно, попо.</p> <p |
| l> <l>„Од рода се саломио.</l> <l>„Нема вигњу кој да бере,</l> <l>„Окром момче и девојче“...</l |
| да је у сну...{S} Он погледа око себе, виде да је на путу, да иде из вароши кући, да јаше свог |
| имати с чим да <pb n="38" /> се занима; виде у исто време и с ким посла има.{S} Сад је знао ко |
| мали део њених као снег белих груди.{S} Виде и она, вештачки израђена недра...{S} И... драж обу |
| нцеларију него што је обично улазио.{S} Виде-га ведра и весела као обично, и упита:</p> <p>— А. |
| р!...{S} А красно је то: бити писар.{S} Виде те да си вредан и окретан, да умеш да се владаш, п |
| p>Она откопча трп горња дугмета, и Јова виде један врло мали део њених као снег белих груди.{S} |
| преко ушију — и саже главу.</p> <p>Јова виде да је сувише рано почео.</p> <p>— Опростите, госпо |
| ма!...{S} Је л те да јесте?</p> <p>Јова виде да већ више не може лагати.</p> <p>— Та... да боме |
| отуца од немила до недрага!..{S} Сви га виде сиромашна, али сви га поштују као човека који је у |
| се можемо пожалити и другој браћи, нека виде шта се од нас овде чини...{S} Што имамо да чинимо, |
| а он се још по кревету претура.{S} Кад виде да од сна нема ништа, а већ ни саме мисли његове н |
| ојом свастиком.{S} Поша се обрадова кад виде учитеља Јову.</p> <p>— Баш вам благодарим, господи |
| је не може да <pb n="109" /> оглуши кад виде неправду, већ дижу глас свој против ње...</p> <p>— |
| јаше.{S} И остали тако исто.</p> <p>Кад виде Мара где је дирају, она рече:</p> <p>— Па баш да с |
| код куће, него у нурији.</p> <p>Кад је виде у кревету пренерази се.</p> <p>— Шта је?</p> <p>— |
| о, и дође на определење али је нигда не виде...</p> <milestone unit="subSection" /> <p>У благој |
| {S} Љутио је се сам на се.{S} Док је не виде, док је жудео за „непознатом“, мислио је: да му је |
| су на пољу а не у кући, јер се куће не виде; гледаше трепераве звезде како светлуцају у висини |
| њега воли — није знао.{S} Он је више не виде.{S} Хтео је да пита — али кога?... и за коју?...{S |
| Које? — упита овај.</p> <p>— Оно што се виде три оџака.</p> <p>— Па то није далеко.{S} Имамо ли |
| довољство се видело на лицу његовом: он виде да ће имати с чим да <pb n="38" /> се занима; виде |
| — Сутра ћеш знати; сад иди!..</p> <p>Он виде да је капетан попустио, и, да не осећаше абоносову |
| собе.{S} Уђе најзад и у своју собу и ту виде већ намештен кревет.</p> <p>— Од куд овај кревет?< |
| општински — одговори послужитељ.</p> <p>Виде и астале и неколико столица...{S} Био је потпуно з |
| ..,</p> <p>— Опрости ми! — рече она.{S} Видела сам змију.{S} И бојим се и гадим се од ње...{S} |
| вали!..{S} Што си морала поруменети?{S} Видела цура момка!..{S} Но, но!.. но, но!..{S} Шали се |
| е је завидело Мари, више пута кад би их видели да шетају једно с другим „под руку,“ а по нека б |
| Онда узе други и опет поче савијати.{S} Видело се на њему да не пуши, али тек, — ово је из капе |
| те разговараше са некима.{S} С места се видело да је капетан попустио.</p> <p>Кад је дошао поп |
| Попа стаде претурати.{S} Задовољство се видело на лицу његовом: он виде да ће имати с чим да <p |
| е.</p> <p>Капетан читаше новине „<title>Видело</title>.“</p> <p>— Опет допис против мене!..{S} |
| } Нађоше и једне нове, зваху се „<title>Видело</title>.“</p> <p>Узеше да читају, и, с места уви |
| .{S} Ти си пис’о и оне дописе у „<title>Виделу</title>“.</p> <p>— Нисам!</p> <p>— Али: јеси!</p |
| <p>— Ниси пис’о ни оне дописе у „<title>Виделу</title>“? </p> <p>— Нисам!</p> <p>— Ти онда знаш |
| се из тога леног сна на јави пробудио, видео је — своју бећарску собу и себе као очајника...</ |
| од њега.{S} Он је с места био на чисто; видео је: да „онај ђаволак“ што се у Јовино учитељско с |
| >— Знаш!..{S} Ја сам лудио за тобом!{S} Видео сам те само једаред у Београду па — више никад!.. |
| е не узме.{S} И није ју више узео...{S} Видео је: да: <hi>воља све може</hi>...{S} Своје другов |
| ми јес!...{S} Па да те пошљем опет.{S} Видео си ваљда ово још мало живе деце, на ’хоћеш шњима |
| ете разговор.</p> <p>У цркви није ништа видео сем плавих очију...{S} У њих је утонула душа њего |
| и које ни пре ни после тога нисам никад видео!</p> <p>— Па, ко је она?</p> <p>— Не знам!</p> <p |
| му те плаве очи однеше ум.{S} У њима је видео плаветнило неба; кроз њих је видео чисту душу дев |
| а је видео плаветнило неба; кроз њих је видео чисту душу девојачку; бар му се тако учинило.{S} |
| е пута учини глув и нем; што видео — не видео, што чуо — не чуо.{S} Онда га упита:</p> <p>— Чит |
| аред га занесе.{S} Ништа друго није јој видео сем очију, али му те плаве очи однеше ум.{S} У њи |
| сподине — промуца он.</p> <p>— И ја сам видео да је љубиш; — рече капетан не разумевајући те „в |
| , да се више пута учини глув и нем; што видео — не видео, што чуо — не чуо.{S} Онда га упита:</ |
| верујем на вашу реч!...{S} Чим сам вас видео — ви сте ми се допали.{S} Дакле, оћете!</p> <p>— |
| ажио већег задовољства од тога: кад бих видео да је мој труд уродио плодом!...</p> <p>И чисто с |
| ку“ школу.{S} Па лепо.{S} Какве користи видесмо отуд?{S} Ја не видох ни једног ђака те школе да |
| вај мој дорат.{S} Ето он — немаш га шта видети, и — ш’но ’нај казо — матор — па, ја га опет не |
| ..{S} Кад сам се најмање надао да ћу је видети — ја је нађо; дође ми на ноге!...{S} Када ми је |
| пало при помисли: да је више нигда неће видети...{S} Па и да је види: можда је она „отменија“ о |
| Ово је роман историјски.{S} Из њега ћеш видети како су се Швајцарци борили за оно своје стење и |
| то крупнији и нешто јачи од учитеља.{S} Видећи да још „полако“ ноже бити и излупан — он изађе и |
| ="67" /> тим, њега мука шчеличила, па — видећи — како капетан лепо живи, закуне се свим на свет |
| ења.</p> <p>Све бих дала, — продужи она видећи да је Јова слуша — све бих дала за један кућерак |
| Овај одговори: да неће.{S} Он се наљути видећи, да се пред другим ђацима крњи његово достојанст |
| лан. — Болан, брајко, видиш овај народ, види!...{S} Све је се ово некад уздало у тебе, али твој |
| ..</p> <p>Мислио је да сања.{S} Ал ето, види, она иде поред њега; наслонила се на његову руку; |
| ад!</p> <p>— Али оштар!</p> <p>— Већ... види се на њему...</p> <p>— ’хоће ли умети што с децом? |
| је ваше; то ми не можете одрећи!...{S} Види се да је писао човек зналац.</p> <p>— Може бити да |
| читељ се диже „да још за сунца — вели — види своју нову кућу“; купи од дућанџије један чирак од |
| бро.</p> <p>Неколико пута одлазио је да види како иде гласање...{S} Једаред се срете са газда Ђ |
| рио је као на крилима.{S} Та опет ће да види Мару!...</p> <p>Стиже кући Максића.{S} Чељад се ус |
| се насмеја.</p> <p>— Ништа.{S} Хоће да види: каквих има трава у овом крају.</p> <p>— А што ће |
| менекар јако — да ти ка’м — неће ни да види!..{S} Па сам дош’о ’вод, тебе...</p> <p>— Шта ћеш? |
| ираше.{S} Мајка њена оде баба Миљани да види шта је.{S} Баба Миљана чим прву жишку спусти у зел |
| жмури од задовољства, као да би хтео да види тај срећни живот.</p> <p>— А завидљивци би говорил |
| епознатом“, мислио је: да му је само да види прамен њене косе — па би се растопио; сада!..{S} И |
| више нигда неће видети...{S} Па и да је види: можда је она „отменија“ од осталих, која ће прези |
| и — да ви’ш осмене се...{S} Сад када ме види у овоме мом новом оделу, па ’вако углађена — е, не |
| ...{S} Како ће се она обрадовати кад ме види!{S} Поруменеће они бели обрашчићи!...</p> <p>Идем, |
| ан човек!</p> <p>— Постарај се и ти, те види, да нема у твојој околини који „бунтовник.“ Сви он |
| се мило разлева крв по жилама кад човек види да му посао напредује...{S} Куд бих ја тражио веће |
| p> <p>— Потрчи!{S} Потрчи!..{S} И Милан види да су ово људи, па ти баш пред њима и каже!..{S} Н |
| исли — ако бога знаш?!</p> <p>— Па, ето види!</p> <p>— Па, шта да радимо?</p> <p>Попа је опет с |
| p>— Ево ме! — рече Јова оштро.</p> <p>- Видим!{S} А где си до сад?</p> <p>— А шта се тебе тиче? |
| раше жени:</p> <p>— Видиш сад!</p> <p>— Видим — рече она.</p> <p>— Реко’ ли?</p> <p>— Тако је.< |
| S} Мари он за твоје синове!...</p> <p>— Видим што си ми и’ и ти заклонио!... рече чича Милан Гр |
| еља.</p> <p>— Хвала, не пијем.</p> <p>— Видим да не пијеш, него пиј! — рече кмет.</p> <p>Учитељ |
| Хоћеш ли да идемо?</p> <p>— Да ми је да видим шта ћу за упис деце, а, онако, можемо.</p> <p>— Д |
| твар прекинем, али, опет, велим: дај да видим.{S} А, вере ми, вам кажем сам нисам веров’о да ту |
| ’вамо у твој комшилук, па велим: дај да видим шта нам ради капетан!</p> <p>— ’Вала, Ђошо, ’вала |
| ми пише? — рече он гледајући. — Дај да видим!“</p> <p>Отвори писмо и стаде читати:</p> <p>„Дра |
| тељ и извади књиге.</p> <p>— Рад сам да видим: рад чега је овај часопис забрањен.</p> <p>— Рад |
| .{S} И ја је се гадим! и ја не марим да видим змију...</p> <p>И наже се те је опет пољуби.</p> |
| ости...{S} Ја то знам, па за то хоћу да видим шта је у ствари.{S} Стоји ли што од овога у истин |
| нити, али доцније, на крају крајева, ја видим једног јектичавог старца чији су синови кочијаши |
| n="153" /> <p>— Само ми приђи!...{S} Ја видим да сам овде међ курјацима.{S} И ја ћу бити курјак |
| ра, и сама сам мислила да сам лепа! сад видим да нисам!...{S} Да сам лепа, он би ме гледао!...{ |
| .{S} Када ми је судбина допустила да је видим — надам се да ће ми допустити и да се њом оженим! |
| лањају до земље; а ја диг’о главу па не видим ни једног!...{S} Свет овај, овај гејак, кикаљ — о |
| неку вилу, неку немогућност да мог Јову видим срећна...</p> <p>— Па зар је сад могућност?</p> < |
| зуме се!</p> <p>— Рада бих била да и њу видим!</p> <p>— Ако је по вољи, госпођице Марушка, изво |
| ? — рече попа и упиљи у њу.</p> <p>— Да видимо твоје цвеће.</p> <p>— Ово је моје цвеће! — рече |
| — Разгледала сам теткино цвеће; сад да видимо твоју хвалу, течо!..{S} Ти рече да и ти имаш сво |
| латимо ја како!...{S} Да платимо али да видимо користи!...{S} Јест; ал ко ће летети за Европом; |
| е!</p> <p>— Конац дело крас!{S} Прво да видимо дело — па онда награду.</p> <p>— То ми се допада |
| ву!{S} Зар ви не можете у полицију — Да видите напретка.</p> <p>- То је друго!</p> <p>— На мене |
| те врло ваљаних књига!</p> <p>— Као што видите.</p> <p>— Ја мислим да ћете и мене услужити да ч |
| ојој околини који „бунтовник.“ Сви они, видиш, <pb n="91" /> сви су они Карађорђевци.{S} Тај га |
| ти! — рече чича Милан. — Болан, брајко, видиш овај народ, види!...{S} Све је се ово некад уздал |
| "51" /> <p>— Тако је чича Станко!...{S} Видиш како чича зна? — вела кмет учитељу.</p> <p>— А ја |
| виш — нећеш никада бити ка дорат!...{S} Видиш, господине, овај мој дорат.{S} Ето он — немаш га |
| мо! — усиљаваше се она да се насмеши. — Видиш, хоћу да читам.</p> <p>— А те сузе у очима, душо? |
| ила седе плести него удати се.</p> <p>— Видиш!..{S} Само да се натовари коме на врат!..{S} Но! |
| н испуни.{S} Он говораше жени:</p> <p>— Видиш сад!</p> <p>— Видим — рече она.</p> <p>— Реко’ ли |
| p> <p>— Само сам ’тео да ти покажем, да видиш...{S} Па зар ја иш’о у рат и био — да ти ка’м сву |
| — Немају семена! — рече он.</p> <p>— Да видиш само моје цвеће!</p> <p>— Није лепше од мог! — ре |
| S} Заруменела се ка’ и ти...{S} Ајде да видиш и друго воће.</p> <p>И пођоше кроз башту.{S} Поп |
| и што имам вод’ на бутини рану: само да видиш...</p> <p>И узе засукивати ногавицу.</p> <pb n="8 |
| и се.</p> <pb n="130" /> <p>— Па зар не видиш да сам беспослен, па морам ма шта да радим.</p> < |
| >— Имаш право!...{S} Добро.</p> <p>— Ти видиш, да ми не водимо борбу са људима од начела него с |
| је, Јевто?</p> <p>— Е, шта је!..{S} Ето видиш шта је!...{S} Веле: пиј Јевто!...{S} Јако је — од |
| га ми си добро уранио!</p> <p>— Као што видиш.</p> <p>— Ајде да седнемо.... ’хоћеш у собу?</p> |
| грбаче, а више пишта!?</p> <p>— Као што видиш!</p> <p>— Тешко нама!{S} Па за то ме и тишти кад |
| S} Какве користи видесмо отуд?{S} Ја не видох ни једног ђака те школе да изађу у народ, да пока |
| а!...{S} Дај вина овамо!{S} Донеси пуну видрицу!... виче кмет.</p> <p>И донеше вина, и чаше ста |
| и црни, неокречени...{S} По зидовима се виђаху бразде ишаране угљеном; неке показиваху по све б |
| ме, али је руку тако подигла да се лепо виђаху црне маље под пазувом.</p> <p>— хоћеш ли полити? |
| е и црквица са њеним позлаћеним крстом; виђаше се и неколико кућа.{S} Пред једном кочијаш зауст |
| опет.{S} Прса беху пуна.{S} Нигде се не виђаше да је кост искочила него беше равно...{S} Малене |
| као да лежи на дну неке јаме, на очи не виђаше, само му неке сјајно — црвене искрице избијаху п |
| гов путнички сандук, на седишту под њим виђаше се и нешто спаваћих хаљина...</p> <p>На једаред |
| ајне....{S} У сваком покрету Марином он виђаше усиљавање...{S} Неки му глас иза дубине душе-шап |
| м косом; чело велико, и на њему се лепо виђаше она долиница што се зове „звезда“, одакле се јед |
| па — доста!...{S} Ви сте овде сви људи виђенији и богатији.{S} Не одричите се сиротиње она се |
| > <p>Цигани отсвираше свој обични „туш“ викајући једни:</p> <p>— Може!</p> <p>А други</p> <p>— |
| /p> <p>— Ајде!...</p> <p>— Се’те још! — викао је капетан Сава у највећем „одушевљењу.“</p> <p>— |
| Дамњана који ћуташе, и пандура који је викао на сва уста.</p> <p>— Шта је он да за толико не д |
| е поуздање ка врбов клин!..{S} Сви могу викати на попа, само ти ћути!...</p> <p>— Тако је!..{S} |
| S} Осетила је умор.</p> <p>— Изврсно! — викву Јова.</p> <p>— То значи: отпевати! — рече поп Жив |
| — А...{S} Јово!..{S} Фењер!{S} Фењер!.. викну попа кад га угледа.</p> <pb n="119" /> <p>— Готов |
| ебац.</p> <p>— Шта сам ја теби казао?.. викну Јова и пресече пандура очима.</p> <p>— Добро!..{S |
| .</p> <p>— Дајде, дијете, „ђуровачу“! — викну кмет.</p> <p>Донеше водену чашу што узима по оке |
| /p> <p>Он ћуташе.</p> <p>— Господине! — викну мејанџија по други пут.</p> <p>Он диже главу.</p> |
| а ухвати за руку.</p> <p>— Остав’ то! — викну.</p> <p>— Па шта ћу да чиним? — упита он, бајаги, |
| p>Пандур уђе.</p> <p>— Води га у апс! — викну капетан.</p> <p>— Полази! — рече пандур.</p> <p>Ј |
| узнемирује.</p> <p>— Дај дијете каву! — викну он.</p> <p>— Не треба кава; ја нећу! — рече учите |
| ашу) да њим пијем!...{S} Дај ми чашу! — викну један комшија.</p> <p>— Дајде, дијете, „ђуровачу“ |
| а... могу...</p> <p>— Дај једну чашу! — викну поп Живко мејанџију.</p> <p>Налише чаше.{S} Капет |
| Шта лепа!{S} Ко леп!{S} Зар смрт!... — викну чича. — Од куд смрт може да буде лепа?{S} Ја воли |
| траје у свему.</p> <p>— Јеси говорио? — викну капетан и унесе му се у лице.</p> <p>— Нисам — од |
| г што је добио газда Ђоша.</p> <p>Народ викну:</p> <p>— Живео!...</p> <p>Поп Дамњан изађе мало |
| S} Таман припали, пандур отвори врата и викну:</p> <p>— Учитељ из С...</p> <p>— Пусти га, — реч |
| аш.</p> <p>— Сад ће бити! — рече кмет и викну кочијаша који се тамо на пољу разговараше са сеља |
| га је очекивао.</p> <p>Кад га смотри он викну.{S} Но овај се не осврташе.{S} Јова прође кроз ба |
| ви грану.{S} Таман узабра јабуку а неко викну:</p> <pb n="103" /> <p>— А ту си ти, течо!..{S} З |
| мејану.</p> <p>— Ређај астал уз астал! викнуше неки.</p> <p>Мејанџија одмах послуша.</p> <p>По |
| !...{S} Добро дошо!..{S} Добро дошо!... викнуше они.</p> <p>— Боље вас нашао! — рече он.</p> <p |
| ући се.</p> <p>— Сад, таки му је ред! — викнуше сви из окола.</p> <p>Он зажмури, наже и попи.</ |
| p> <pb n="11" /> <p>Обредише се сви, па викнуше још један „сатљик.“</p> <p>— Да ли је школа опр |
| } Дај-де једну „љуту.“</p> <p>У тај пар викнуше да се иде судници.</p> <p>— Зар нећемо канцелар |
| у испаде из руке.</p> <p>То беше његова вила.</p> <p>Била је још лепша него што ју је његова на |
| акрити.{S} Он је се надао да ће „његова вила“ бити научена.{S} Међу тим, он гледаше пред собом |
| кад!... <pb n="140" /> Мислио сам да си вила, да си анђео!...{S} И кад дођох код поп Живка, а о |
| м грану дохвати...</p> <p>Изгледаше као вила.{S} Јови памет са свим стала.{S} Ово лепо, несташн |
| осу низ леђа...{S} Стајаше пред њим као вила и рече:</p> <p>— Оди ми полиј!...</p> <p>Глас јој |
| у срећу, него у себе!..</p> <p>— Мојој вили име Мара!..{S} Сад сам заволио то име више свега!. |
| има по оке и наточише.</p> <p>— Наслужи Вилипну — заповеда кмет.</p> <p>— А... јок!...{S} Ти си |
| себи!{S} И Ја сам ти ту размишљ’о неку вилу, неку немогућност да мог Јову видим срећна...</p> |
| ељ Јова, чича Милан, па редом.</p> <p>— Вина донеси!</p> <p>Мејанџија доносаше.{S} Чаше су звеч |
| капетану.{S} Одн’о му једно јагње, аков вина и двајестаче комовице.{S} Други нико није више био |
| видрицу!... виче кмет.</p> <p>И донеше вина, и чаше стадоше звецкати.{S} На пољу пушка иза пуш |
| и уздарје и жене устадоше, они при чаши вина продужише разговор.</p> <p>Поп Лука рече:</p> <p>— |
| еле жице.</p> <p>— Крсманија!...{S} Дај вина овамо!{S} Донеси пуну видрицу!... виче кмет.</p> < |
| о тебе те ручамо.{S} После ручка пијемо вина из једне чаше ја и ти....</p> <p>Застаде.</p> <p>— |
| о брате, тако!</p> <p>— Ја идем, да оно вина и ракије однесем госпоји.</p> <p>— Добро Перо, иди |
| {S} Ја сам донео једно јагње; има нешто вина и ракије у колима и то ћу дотерати тамо где ви сед |
| Мара донесе.</p> <p>Поп Живко нали у њу вина, па онда рече:</p> <p>— Де ову, брато, за здравље |
| еде до попа Живка.</p> <p>— Јесте ли за вино, господине?</p> <p>— Па... могу...</p> <p>— Дај је |
| p>И опет у кап.</p> <p>Бог опрости, ама вино неће!...{S} Капетан Сава се са свим раздрага.{S} Т |
| /p> <p>— Шта си ми дон’о онај напрстак (винску чашу) да њим пијем!...{S} Дај ми чашу! — викну ј |
| ноге по душеку, „ка’но патка по дубоку виру“ — што пева песма. — „А где ћу ја да спавам, злато |
| ште беше брдовито, то се: час пењаху на вис, час спуштаху у дољу.{S} Са брежуљака беху лепи изг |
| ика њезина пред очима, на оној небеској висини.{S} Душа <pb n="27" /> му је хтела за њом; срце |
| даше трепераве звезде како светлуцају у висини небесној као кандила; <pb n="13" /> удисаше мири |
| ва уђе.{S} Господин начелник беше човек висока раста, сув и риђ.{S} Стајаше кад Јова уђе.</p> < |
| /> <p>Пријављени уђе.{S} Беше то човек висока раста, окошт, дуга лица, великог чела и уста кој |
| биш; — рече капетан не разумевајући те „високе“ књижевничке изразе — али како си смео?</p> <p>— |
| > <pb n="205" /> <p>Застаде пред једним високим, белим спомеником, прекрсти се и целива га па с |
| ка’ крмећа балега!{S} На небо не мо’ш — високо; у земљу не мо’ш — тврдо!...{S} Сада или гутај и |
| о’ватим!</p> <p>— Савиј грану.</p> <p>— Високо.</p> <p>— Ево ове куке.</p> <p>И он узе куку и с |
| их једрих образа, густе браде и бркова, високог и озбиљног чела и оштра погледа.{S} Могло му је |
| те тамо на њима говорили против Његовог Височанства и владе, да тамо буните људе, да сте чак на |
| а, оно румено лице, она лепа уста, онај вити стас.{S} Он зачу онај звучни глас и осети: како му |
| це ведро и без и једне боје, да л’ онај вити стас; да л’ она веселост њена или гипкост тела.</p |
| ко осетио, кад је обавио руку око њеног витог стаса и пољубио оно врело лице и сјајне очи.</p> |
| ам ја да је твоја глава пуна адвокатски вицева!..{S} Ал, иди!..{S} Дело ће се послати полицији |
| ма.{S} Један се од њих озбиљно наљутио, виче:</p> <p>— Што ти је криво моје шјемане?</p> <p>— А |
| вина овамо!{S} Донеси пуну видрицу!... виче кмет.</p> <p>И донеше вина, и чаше стадоше звецкат |
| м ја.</p> <p>— Што ниси!... што ниси! — виче Циганин све жешће планувши праведним гњевом.</p> < |
| је!...{S} Реда је.{S} Сви ћемо тако!... вичу са свију страна.</p> <p>— Ама, браћо, много је ово |
| ему, бога ти!...{S} Само троше речи!{S} Вичу тако на власт као: на вас, на господин началника и |
| ка — на царски астал да дође....{S} Они вичу: поп увек скупо прода.{S} А прода ја!..{S} Никад д |
| у „варошку.“ Женскиње је завидело Мари, више пута кад би их видели да шетају једно с другим „по |
| и су кроз шуму и разговарали полако.{S} Више су застајкивали него што су журили: да само доцниј |
| део сам те само једаред у Београду па — више никад!... <pb n="140" /> Мислио сам да си вила, да |
| ајаше крај њене постеље, гледаше је и — више ништа.{S} Ни једна мисао да му се појави; <pb n="3 |
| само тицало његово рођено задовољство — више ничије.{S} А кад је он остао без хлеба други га је |
| ји ће гледати да живе са наше грбаче, а више пишта!?</p> <p>— Као што видиш!</p> <p>— Тешко нам |
| ћ ни саме мисли његове не узбуђиваху га више као што су мало пре, он се диже из кревета.</p> <p |
| <p>Чисто му свануло.{S} Као да за њега више не беше тајне....{S} У сваком покрету Марином он в |
| ју божијем“ тако је немоћно и јадно, да више верује и више се узда у срећу, него у себе!..</p> |
| о још мало, па, већ, кад пустимо — онда више нема!...{S} Моја кћи мени каже. „Отац, ја сам прав |
| {S} Његов стан претресала је и полиција више пута тражећи какав забрањени спис међу његовим књи |
| трашити.{S} Па и сама смрт таког човека више ме дражи но што ме плаши...</p> <pb n="178" /> <p> |
| оне...</p> <p>И као оголео обосио; нема више ни књига; само торба једна са две кошуље и неколик |
| сад мораш поћи у чколу!...{S} Сад нема више аљку на батаљку ка’ што је до сада било, сад ћеш т |
| е је где се завалила у меку столицу, па више лежи него што седи.</p> <p>— Деде, читај!</p> <p>И |
| да баш ни мало да буде срећна, па, шта више, на завршетку је се баш и светила.</p> <p>— А... с |
| те сваки у свом месту и околини: да шта више људи придобијете.</p> <p>— ’Оћемо, Оћемо!...</p> < |
| те ли још што да кажете?</p> <p>— Ништа више, до то, да је достављач подлац и нитков.</p> <p>— |
| гуран хлебац! — рече Јова. — И ја ништа више немам!....</p> <p>— Јест! — рече поша. — Па ако им |
| римо за законитост.{S} Не тражимо ништа више, него да се ради онако, како закон налаже.</p> <p> |
| рце му се поче стезати. — Зар баш ништа више не би зажелели?..</p> <p>Она га разумеде.{S} Порум |
| p> <p>Сав се предао мислима које га све више раздрагаваху...{S} Машта његова пењала га је на он |
| ракнуше они око њих.</p> <p>Свет се све више скупљаше.</p> <p>— А, бога ми јес!...{S} Па да те |
| не.</p> <p>Међу тим, болест узимаше све више маха.{S} Болесница пала у врућицу па се никако не |
| е озбиљан...{S} И она га посматраше све више...</p> <pb n="110" /> <p>Осети како јој срце куца. |
| вечера цео роман.</p> <p>Госпођа га је више пута прекидала правећи примедбе и грдећи Гертруду |
| осподин био проФесор.{S} Слишавао га је више пута, јер није никуд готово из куће излазио.{S} Об |
| S} Срце му се цепало при помисли: да је више нигда неће видети...{S} Па и да је види: можда је |
| није ни своју заборавио.</p> <p>Све је више пљенио свога старијега док није дочекао, да, на св |
| ли она њега воли — није знао.{S} Он је више не виде.{S} Хтео је да пита — али кога?... и за ко |
| је лагано.</p> <p>Међу тим она, што је више певала, све се више раздрагаваше.{S} Песма јој је |
| тири пет газда, својих присталица, није више ништа узео него по једно мршаво јуне; а међу тим, |
| двајестаче комовице.{S} Други нико није више био...</p> <pb n="96" /> <p>— Па шта веш поп Лука? |
| ја ћу радити на другом месту.{S} Што ме више премештају — горе по њих а боље по нас!{S} За сад |
| и име Мара!..{S} Сад сам заволио то име више свега!..{S} Она сад спава као анђелак а ја — ето!. |
| еш није ништа ни било.{S} Нећемо о томе више ни речи! — рече поп Живко и ђаволски се насмеши.</ |
| брзо и тачно, без и једне речце, да се више пута учини глув и нем; што видео — не видео, што ч |
| еђу тим она, што је више певала, све се више раздрагаваше.{S} Песма јој је душу узрујала.{S} Хт |
| поштење, па пукоше ребра!{S} Не може се више!..</p> <p>— Ако те не тужи! рече Аксентије.</p> <p |
| лу ногом за врат станемо.{S} Не може се више гледати ово чудо и покор што наша полиција ради.{S |
| </p> <p>— Море, мани!</p> <p>Обраћао се више пута попу Дамњану са питањем:</p> <p>— Шта је ово? |
| S} И што су више разговарали, све су се више ближили један другом.{S} Њих веза нека духовна вез |
| у са свим најивно рече:</p> <p>— Ви сте више читали, па ћете се без сумње, боље изразити.{S} Ја |
| свим други живот за њега.{S} Ту не беше више оца и мајке; не смеђаше преко <pb n="17" /> рока д |
| > <p>— Јеси му каз’о да ми онај угурсуз више не смета?</p> <p>— Све је ту!</p> <p>— Е, ’вала, г |
| ко је немоћно и јадно, да више верује и више се узда у срећу, него у себе!..</p> <p>— Мојој вил |
| нас има две стотине.{S} До зиме биће и више.{S} Корак по корак треба ступати у напред.{S} Не т |
| падаше на ум!...{S} Да би оставила себи више времена на размишљање, она упита:</p> <p>— Коју ће |
| вом наручју, девојка, девојка коју воли више свега, за којом је жудео толико време.</p> <p>И он |
| Жао ти је што си и Перу повео кад ниси више!..{S} Он те један глас’о, па ка’ да се потпрдно!.. |
| оца му његовог!.. па, вала, не би мајци више напис’о ни једног!...{S} У’ватиће Сава њега, па ће |
| во срце.{S} Удовица... њу је сад готово више мрзео но што је волео.{S} Сада он сањаше о великој |
| ити, и њега послаше у један срез где по више таквих „бунтовника“ има, послаше га, али као: капе |
| је?</p> <p>— Ваља спавати.</p> <p>— Што више спаваш — мање живиш.{S} Спаваћемо доста када помре |
| аднику</title>“ и тежио је да сазна што више. —</p> <p>Ташта га позва себи у кућу, и он се прес |
| Овако су само учинили да се тај часопис више чита.{S} Ти знаш да се тражи баш оно што је забрањ |
| л те да јесте?</p> <p>Јова виде да већ више не може лагати.</p> <p>— Та... да боме — рече. — Ш |
| та празнина..</p> <p>Тако не могаше већ више издржати.{S} Он се свуче, леже и узе књигу.</p> <p |
| е да карту у руке не узме.{S} И није ју више узео...{S} Видео је: да: <hi>воља све може</hi>... |
| дешаваху у нашој отаџбини.{S} И што су више разговарали, све су се више ближили један другом.{ |
| >— Па лепо, душо! — рече поп. — Ја нећу више говорити.{S} Признајем да сам крив.</p> <p>У души |
| е то чувао.</p> <p>Долазио му је м отац више пута, па кад је чуо како се њиме хвале и код куће |
| е старији дозволити...{S} Омрзао је још више ту поделу међу људима.</p> <p>Своју љубав није сме |
| своје обичне песме као:</p> <quote> <l>„Вишњичица род родио,</l> <l>„Од рода се саломио.</l> <l |
| !{S} Зло кад не би била!{S} Зар свршила вишу женску школу, па да ниси добра!....</p> <p>— Ти ме |
| мрем, нећу пити: по сатљика доста за во вјеки!{S} Вако, за живота ’хоћу да „цевчим.“</p> <p>— А |
| гласно „Оченаш“, „Богородице дјево“ и „Вјерују“...</p> <p>Опет поче школа, опет у школу, опет |
| .{S} Донео сам једну најрадоснију вест: влада је пала.{S} У новом министарству је и Гарашанин.{ |
| Адамова!..{S} Нека Србија процвати под владавином његовом и његових министара и нека му благод |
| пишу против јада и чемера, који онаком владавином трују српски народ.</p> <p>— Хвала богу! — р |
| у његовој листи написа: да је „отличног владања, да је поверљив, вредан, као мало који, и да га |
| сведоџбу.{S} Увери се о његовом учењу и владању, па — пошто не имађаше ништа против молбе сељан |
| што они ’хоће да сруше највећу светињу, владара.{S} То ни ви не би трпили.{S} Таке ја гоним.{S} |
| им састанцима а још мање говорио против владара и владе.</p> <p>— Али јеси!</p> <p>— Кад тако т |
| е да си вредан и окретан, да умеш да се владаш, па те по чешће шаљу у срез.{S} Добри ручкови, д |
| на тим састанцима против књаза и против владе?</p> <p>— Ја нисам био ни на каквим састанцима а |
| а говорили против Његовог Височанства и владе, да тамо буните људе, да сте чак напали и тукли њ |
| има а још мање говорио против владара и владе.</p> <p>— Али јеси!</p> <p>— Кад тако тврдите, ви |
| по неки „бунтовник.“ Таке људе људи на влади нису могли трпети; њих је требало искорењивати ил |
| а.</p> <p>Онда оде у Шабац где је седео владика.{S} Са њим беше неколико отменијих домаћина из |
| ји је тако исто добар човек био.</p> <p>Владика му затражи сведоџбу.{S} Увери се о његовом учењ |
| ијих домаћина из села.{S} Они се замоле владици да им га да за попа, јер веле: да је ваљан млад |
| : ништа је то!.{S} Доћи ће наши опет на владу!</p> <p>— Јест!{S} С оне стране године! — рече Ма |
| и могло се већ приметити и по које бело влакно.{S} Млад човек, али — ето!...</p> <p>Родио се у |
| ко белих кончића беше међ његовим црним власима; неколико бора попело се и наместило на његовом |
| !...{S} То тако научило!..{S} Ни зна за власт ни поштује закон.. право вели господин — не пошту |
| е који хоће да кметују...{S} Дакле сама власт!...{S} Шта нам треба да радимо?{S} Треба бити с њ |
| ...{S} Само троше речи!{S} Вичу тако на власт као: на вас, на господин началника и пишу тамо по |
| здравије.</p> <p>— Та, оно, мора се кад власт наређује! — рече један сељак. — А што се деце тич |
| — Што?</p> <p>— Баци тако.{S} Идеш пред власт па с цигаром.</p> <p>— Ја овако....</p> <p>Уђе у |
| ке, по богу брате?</p> <p>— А кад га је власт поставила, ваљда ће умети — рече Арсен седајући у |
| шта онда остаје простом народу; а то би власт и закони требали да предупреде и кривце најстрожи |
| е покварен свет; како већ не поштује ни власт ни икога на пребелом свету.{S} Поменућу и ове, „п |
| ица, али ни један не нађе узрока за што власт зове.</p> <p>— Мора да је каква тужба! — рече Јов |
| све гола лаж!..{S} А молим моју духовну власт нека пропита и испита све моје сељане, па ако и ј |
| — ’Вала је богу! — рече она.</p> <p>— И власти! додаде он.</p> <p>И оде на своје определење.{S} |
| зив — ако има — па иш’о, а ја бих дошао власти.</p> <p>— А кад би дош’о?</p> <p>— Сутра.</p> <p |
| — Па, реда је, господине.{S} Ако нећемо власти нашој, ја коме ћемо, по богу! — рече Петар.</p> |
| .{S} Јок, баш ништа!...{S} Кад је добар власти и оној његовој господи тамо дол’ у Београду — и |
| д умрем, нећу пити: по сатљика доста за во вјеки!{S} Вако, за живота ’хоћу да „цевчим.“</p> <p> |
| </p> <p>Он заусти.</p> <p>— Ах!{S} Јо-о-во бра-ате!</p> <p>И ту га загуши јецање....</p> <p>Јов |
| !{S} А што сам ја иш’о у рат и што имам вод’ на бутини рану: само да видиш...</p> <p>И узе засу |
| во ћеш дати кмету.</p> <p>— Јеси му ти ’вод напис’о?</p> <p>— Јесам.</p> <p>— Јеси му каз’о да |
| м — неће ни да види!..{S} Па сам дош’о ’вод, тебе...</p> <p>— Шта ћеш?</p> <p>— Да му ти то как |
| Југ дува па топи снег, и за сат — сама вода...{S} А ја идем из шуме, а кола пуна, а вагаши!... |
| ашта му уми болесницу.{S} Чим се хладна вода дотаче врелога лица и болесница отвори очи.</p> <p |
| де замерке ни њему и и оделу!...</p> <p>Вода за умивање, леген — све беше ту.{S} Он се уми, оче |
| ко, дај ону водену чашу па успи до пола воде....{S} Тако!..{S} Сад дај овамо.</p> <p>Он, метну |
| S} Ваљда ћу те угостити ручком!{S} Чаша воде и шоља каве, то ти је код бећара!...</p> <p>Попа с |
| 4" /> <p>— Тиче ме се!{S} Чекам ја тебе воде има три сата.</p> <p>— Што си ме чек’о?{S} Што нис |
| >Слуга донесе неколико парчади шећера и воде.</p> <p>— Јеси мирно спаво, учо? — упита кмет.</p> |
| стаде.</p> <pb n="20" /> <p>— Донеси ми воде — рече и пружи прст на умиваоник где стајаше суд з |
| >— Иди, Маро, дете моје, донеси у канти воде да мало разладимо.</p> <p>Мара оде на бунар а он п |
| данас, на празник оставио цркву а дош’о воде да седи у судници?</p> <p>- То му је право дао зак |
| на другу страну ребара.</p> <p>— ’хоћеш воде, кућо?</p> <p>— ’хоћу.</p> <p>— Мати је запоји оно |
| је сагору на ватри, или да је баце под воденични камен!“...{S} Па је, браћо моја, узео <hi>сед |
| „ђуровачу“! — викну кмет.</p> <p>Донеше водену чашу што узима по оке и наточише.</p> <p>— Наслу |
| пасеније!</p> <p>— Де, Марушко, дај ону водену чашу па успи до пола воде....{S} Тако!..{S} Сад |
| и погледа Јову.</p> <p>— Поштено борбу водећи, ми би страдали.</p> <p>— Зар да је водимо непош |
| и“ зазвони.{S} Послужитељ уђе.</p> <p>— Води га тамо, у архиву, нек му прочитају тужбу.</p> <p> |
| меденицом.</p> <p>Пандур уђе.</p> <p>— Води га у апс! — викну капетан.</p> <p>— Полази! — рече |
| за што иде.{S} Учитељ му је казао да га води код једног свог доброг познаника, који је тако ист |
| ребаше му много да увиди: да саможивост води само штети и самоме појединцу и да је његова корис |
| е — шану она.</p> <p>Како би било да те водим доктору.</p> <p>— Каком доктору, бог с тобом!{S} |
| ећи, ми би страдали.</p> <p>— Зар да је водимо непоштено?..{S} То нећу; волим умрети!</p> <p>— |
| .{S} Добро.</p> <p>— Ти видиш, да ми не водимо борбу са људима од начела него са подлацима.</p> |
| авио гњиздаре — једном речју о свему је водио тачна рачуна.{S} Био је то човек вредан преко сва |
| д је био код гробља, (поред њега је пут водио) сиђе и привеза коња за ограду а он уђе у нутра.< |
| и ће да слушају једну врачару, и сви ће водити рачуна о њеним речима!..{S} Сви ми верујемо у он |
| ота мајка.</p> <p>Па се диже да са оном водом запоји и умије болесницу.</p> <p>Станојка је бунц |
| p>— ’хоћу.</p> <p>— Мати је запоји оном водом што је од врачаре донела...</p> <p>Мало јој би ла |
| жи прст на умиваоник где стајаше суд за воду.</p> <p>Он узе суд и изађе.{S} Кад се врати натраг |
| опараху, по не равном шумском путу, што вођаше у село С... једна кола запрегнута са два коња.{S |
| а за врљику ћукни не!...</p> <p>Пут што вођаше у К... беше пред њима.</p> <p>— Збогом, учо!</p> |
| nit="subSection" /> <p>У благој јесењој вођи лебдила му је слика њезина пред очима, на оној неб |
| а.{S} Овај беше достојанствен као какав војвода.{S} Назва бога.{S} Пандур само климну главом.</ |
| штица: купа се ноћу само да је не преда војеном суду, а овај би већ — како он вели — „наредио д |
| <l>гојна</l> <l>„Тугу кад драга изгуби војна?..</l> </quote> <pb n="186" /> <p>...поп Живко је |
| с пута сејо Иванова</l> <l>„Нек пролази војска Миланова.</l> </quote> <p>— Пиј!</p> <p>- Доста |
| етице, што смо се овде окупили, имати — војску...</p> <p>— Тако је!{S} Живио те бог!</p> <p>— С |
| н листак са горице слеће,</l> <l>„Милан војску са границе креће</l> <l>„Склон’ се с пута сејо И |
| свим припремили, кад будемо имали своју војску — лако нам је ступити у борбу.</p> <p>— Па, да!. |
| олим те!..{S} И стече, и дође до чина и воле га старији и — шта ’хоћеш!...{S} А... славу вам ва |
| мах позна...{S} А после, она мене много воле и мази; никад ме још није ударила, па сам ва век м |
| он се пресели тамо.</p> <p>У селу су га волели за то: што је у свако доба оно готов да услугу у |
| ен, а што је најглавније гостољубив.{S} Волео је своје госте толико, да је се трудио да им жеље |
| је и са њима по читаву ноћ проводио.{S} Волео је друштво и песму.{S} И сам је по ка’што певао п |
| <p>— А морам, брате!{S} Зар и ја не би’ волео лешкарити у ’ладу, него да ме пече звезда и да ме |
| ао и проклињао школу и учитеља, како је волео да умре да му и тај отац осети једаред како је бе |
| . њу је сад готово више мрзео но што је волео.{S} Сада он сањаше о великој љубави, о божанствен |
| н осећаше потребу: да вешто преко свега воли...</p> <p>Доста пута замисли се седећи ноћу: како |
| амо он волио је њу; али, да ли она њега воли — није знао.{S} Он је више не виде.{S} Хтео је да |
| ео, него што није знао ни створења које воли.{S} Бојао се да му се другови не смеју...</p> <p>У |
| т, оправиће он посла....</p> <p>— Да не воли она кога другог? — сену му кроз главу као муња...< |
| зумели?</p> <p>— Јесмо.</p> <p>— Она те воли.</p> <p>— Знам.</p> <p>— Јеси вољан да се жениш?</ |
| адити на томе.{S} Мотрио је шта капетан воли, па је само оно и радио.{S} Н. пр. капетан је воли |
| његовом наручју, девојка, девојка коју воли више свега, за којом је жудео толико време.</p> <p |
| лник само окрете...{S} Славе ми моје!. ’волике сузе у очима.{S} А одпр’о све четрима па држи с’ |
| бих га неговала!..{S} Као цветак!..{S} Волила бих га изнад свега; чинила бих што би год он од |
| нако живо, несташно — није могуће да је волила кога...{S} Чим срде девојачко осети љубав — она |
| р да је водимо непоштено?..{S} То нећу; волим умрети!</p> <p>— Не непоштено него вешто.{S} То ј |
| на.</p> <p>— И ти мене волиш?!</p> <p>— Волим!..{S} Па сад нека буде што бог да!</p> <p>И опет |
| Он јој на све даваше одговора.</p> <p>— Волим што овако о свему запиткује, — рече он Јови.</p> |
| подине, волите ли ви месечину?</p> <p>— Волим, госпођице — одговори он.</p> <p>— Ја бих преседе |
| p> <pb n="102" /> <p>— Па лепо!..{S} Ја волим једно створење које сам једаред у свом веку срео, |
| и знаш и све што је у мојој души.{S} Ја волим госпођицу Мару, и, целога мога века, ја за себе б |
| удешено.{S} И ја баш за то мрзим.{S} Ја волим лепу природу, оваку каква је, не углађену..{S} Ка |
| — Од куд смрт може да буде лепа?{S} Ја волим и сто ружни’ живота него једну лепу смрт!...{S} И |
| се баш заљубила у месечину!</p> <p>— Ја волим месечину.</p> <p>— Певај што год.</p> <p>— Не мог |
| гледаше у њу.</p> <p>— Маро!..{S} Ја те волим!.{S} А ти?...</p> <p>— Само тебе!.. протепа она.< |
| е теби криво?</p> <p>— Па то је баш што волим?{S} Ја страшно мрзим створења која ћуте.</p> <p>— |
| тим, ја тражим љубави; тражим жену коју волим, али која ће такође мене волити.{S} Иначе....{S} |
| се руком за звонце.</p> <p>— Ама ја би’ волио — рече Марко чешући се иза врата — кад би ти — да |
| само оно и радио.{S} Н. пр. капетан је волио човека, који је умео да се лепо поклони, да каже: |
| /> <p>Срце му је било мирно.{S} Што је волио — то је књига.{S} Други никакав ветрић не заталас |
| } Ја рекох стекао — није!...{S} Само он волио је њу; али, да ли она њега воли — није знао.{S} О |
| > <p>Мара га спасе:</p> <p>— Господине, волите ли ви месечину?</p> <p>— Волим, госпођице — одго |
| аше у даљину.</p> <p>— Госпођице!{S} Ви волите село!</p> <p>— Обожавам га!..{S} Погледајте!..{S |
| ену коју волим, али која ће такође мене волити.{S} Иначе....{S} Милијони пред мојим очима не вр |
| ше да нађе створења, које би могао тако волити и које би га толико усрећило, ма да је тражио.</ |
| тебе!.. протепа она.</p> <p>— И ти мене волиш?!</p> <p>— Волим!..{S} Па сад нека буде што бог д |
| не брини!{S} Све ти је ’вам’ ка’ божја воља!...{S} Људи „слатки“: — са њима како ’хоћеш!{S} Бо |
| адожење уз њу.{S} Сад, само ако је њена воља.</p> <p>Мара се узбунила.{S} У глави јој је грмело |
| емља самовоље, овде није „закон највиша воља“ него ћеф једнога капетана, против кога се немаш к |
| ро по једну ракију, а?</p> <p>— Како ти воља, — рече Јова.</p> <p>— Иди, Маро, дете моје, донес |
| је ју више узео...{S} Видео је: да: <hi>воља све може</hi>...{S} Своје другове, који говораху: |
| и наш народ.</p> <p>— Тако је.</p> <p>— Вољан сам, — рече Јова.</p> <p>— Ти ’хоћеш Мару?</p> <p |
| као на <hi>нашег</hi> човека.{S} Ако си вољан да се нешто ради дођи сутра на вече Б... механи.< |
| Ти можеш са Маром мало прошетати ако си вољан.</p> <p>— Госпођице.... ако је по вољи — рече Јов |
| а те воли.</p> <p>— Знам.</p> <p>— Јеси вољан да се жениш?</p> <p>— Шта ћу?.. „Први је залогај |
| ене услужити да читам...</p> <p>— Драге воље!...{S} С драге воље!... рече учитељ.</p> <p>— Незг |
| м...</p> <p>— Драге воље!...{S} С драге воље!... рече учитељ.</p> <p>— Незгода, брате!..{S} Не |
| е удам овде, па ћеш газити боса до миле воље и по трави и по стрњици па, ако ’хоћеш, вала, и по |
| Ту беше извор из кога је могао до миле воље захватати.{S} Није да дира у касу, то не; има се т |
| <p>— Само ако она ’хоће!..{S} Без њене воље — не дам је!..{S} хоћеш, Марушко?</p> <p>Она ћуташ |
| итељ Јова не може се, и поред све добре воље, вратити истога вечера кући.{S} Требало је се ту с |
| еђу њима је важио много са своје чврсте воље и поштења.</p> <p>Међу тим, немојте мислити да је |
| о у суштину саме ствари, даде му толико воље и снаге, да је из свег срца заволео и проучавао др |
| он загрливши је.</p> <p>— И теби је по вољи да чезнем, — рече она.</p> <p>— Не иде то тако, зл |
| вољан.</p> <p>— Госпођице.... ако је по вољи — рече Јова.</p> <p>Мара пристаде.</p> <p>Корачаху |
| била да и њу видим!</p> <p>— Ако је по вољи, госпођице Марушка, изволте! — рече попа шалећи се |
| ећу!</p> <pb n="124" /> <p>— Ако је она вољна да буде твој друг — онда то није никаква осуда.{S |
| е дате, а она да пође за ме?{S} Ако сте вољни да знам...{S} Ово је дошло изненадно; нисам се сп |
| вас, питам њену мајку а и њу: јесте ли вољни, ви да ми је дате, а она да пође за ме?{S} Ако ст |
| шене ливаде и ћутаху.</p> <p>— Јесте ли вољни да шетамо путем?</p> <p>— Можемо, рече Мара.</p> |
| тао најбољи пријатељ; чисто је познао и вољу његову из погледа његовог.{S} За кратко време он с |
| а право детиње срце; нешто ми је ушао у вољу...</p> <p>Елем, таким начином он стече наклоност с |
| оче ваздан причати о сађењу и каламљењу воћа.{S} Домаћа економија беше за њега најмилија наука. |
| се ка’ и ти...{S} Ајде да видиш и друго воће.</p> <p>И пођоше кроз башту.{S} Поп Живко иђаше од |
| ом и засечем мало даље.{S} То је питома воћка.{S} Е, сад хоћу да облагородим ову дивљу.{S} Засе |
| их је; он беше чио и ведар; ишао је од воћке до воћке па је бирао јабуке и спуштао их у котари |
| ођоше кроз башту.{S} Поп Живко иђаше од воћке до воћке.</p> <p>— Ево, ову сам добавио из Топчид |
| н беше чио и ведар; ишао је од воћке до воћке па је бирао јабуке и спуштао их у котарицу.</p> < |
| з башту.{S} Поп Живко иђаше од воћке до воћке.</p> <p>— Ево, ову сам добавио из Топчидера, ову |
| ли би они уз реч. —</p> <p>Прођоше кроз воћњак свуда.{S} Он их позва да се врате да очекну руча |
| амо ускипи крв у жилама његовим, а онај воћњак иђаше око њега.{S} Као да не стоји на земљи него |
| .</p> <p>— Лепо је то: имати овако свој воћњак! — рече он.</p> <pb n="101" /> <p>— Је л? — упит |
| , господине...{S} Баш је у мог тече леп воћњак.{S} Каквих красних јабука има!...{S} Н. пр. она |
| ction" /> <p>Пред вече изађе са попом у воћњак.{S} Понели су котарицу да јабука наберу.{S} Вече |
| молим те: помози ми казати!...{S} А на вр’ ми језика!...{S} Аха!{S} Јосип!.{S} Е па он — ко шт |
| вета, ако ико за живога бога зна!{S} И, враг га знао — сваки има!,.{S} Ово је бога ми, добро!{S |
| ја стојим а он ништа...{S} Који је ово враг те ми је сад наспело: да плачем...{S} Плакала бих |
| <p>— А које ћу му јаде? рече Максић.{S} Врана врани очи не вади!...{S} Све се то тамо повезало |
| које ћу му јаде? рече Максић.{S} Врана врани очи не вади!...{S} Све се то тамо повезало једно |
| у, да иде из вароши кући, да јаше свога вранца....{S} Сети се „пречасног,“ судија, писара па... |
| кикнућеш овде, а ланућеш тамо негде око Врање!.</p> <p>Прохода још мало по канцеларији, онда уз |
| ађаше шта чини...{S} Љубио јој је косу, врат, па најзад и лице.{S} Девојка дође себи.{S} И он с |
| братски заверимо, да овом злу ногом за врат станемо.{S} Не може се више гледати ово чудо и пок |
| Видиш!..{S} Само да се натовари коме на врат!..{S} Но! но!..{S} Шали се теча, душо, шали!...{S} |
| вет...</p> <pb n="164" /> <p>Умио се на врат на нос.{S} Онда изађе у мејану.{S} Попи каву на вр |
| /p> <p>Он узе књиге; метну епетрахиљ на врат и најусрдније мољаше се да је само предигне.</p> < |
| S} Онда изађе у мејану.{S} Попи каву на врат на нос, плати рачун па — збогом!...</p> <p>Коња је |
| А он љубљаше као манит: и лице и руке и врат и косу...</p> <p>— Сад сам срећан! — рече он.</p> |
| он гледаше њену меку, плаву косу и бели врат; очи му се спуштаху на мишице, груди и стас..{S} Т |
| ан.</p> <p>— Ја примам капетана на свој врат, Јова је већ примио начелника.{S} А ви, богме, гле |
| ја би’ волио — рече Марко чешући се иза врата — кад би ти — да ти ка’м својом руком то меникар |
| у..{S} Јес!...</p> <p>У тај пар Јова на врата.</p> <p>— Добро вече!</p> <p>Поп Дамњан прими бог |
| м пандур или какви полицајац не бану на врата.{S} За што да ми стрепимо?{S} Ко је њима дао прав |
| > <p>— Нек, чека!</p> <p>Пандур затвори врата.</p> <p>Он прође још неколико пута тамо амо, онда |
| мем, господине — рече пандур и притвори врата.</p> <p>За мало и уђе сељак.{S} Обучен је био газ |
| мо, рекоше сви.</p> <p>Мејанџија отвори врата.</p> <p>— Шта је? — упита га поп Лука.</p> <p>— ’ |
| поп Живка.</p> <p>Јова изађе те отвори врата.</p> <p>Јевта уђе посрћући.</p> <p>— Шта је, Јевт |
| цигару.{S} Таман припали, пандур отвори врата и викну:</p> <p>— Учитељ из С...</p> <p>— Пусти г |
| /p> <p>Зазвони звонце.{S} Пандур отвори врата.</p> <p>— Нек уђе господин.</p> <p>Пандур с места |
| мо по канцеларији.</p> <p>Пандур отвори врата.</p> <p>— Шта је? — изадре се он.</p> <p>— Један |
| кроз воћњак свуда.{S} Он их позва да се врате да очекну ручак, па, пошто мало одспавају ишетаће |
| p> <p>Он врати коња назад.{S} И Јова се врати у авлију.</p> <p>Одјаха коња и пође посрћући.</p> |
| се лавеж чујаше у селу.</p> <p>Јова се врати кревету и седе.{S} Налакти се и наслони главу на |
| и...</p> <p>Једва једаред реши се да се врати у кућу.</p> <p>Оставио је прозоре отворене па се |
| ију са одличним успехом.</p> <p>Онда се врати кући.</p> <p>Некако у то време упразни се парохиј |
| ађе на поље и упреже коње у кола, па се врати у собу.</p> <p>— Ја ’хоћу њу доктору! — рече чист |
| е; написа своју оставку министру, па се врати у Београд, у богословију.</p> <p>Једва измоли доп |
| у.</p> <p>Он узе суд и изађе.{S} Кад се врати натраг нађе госпођу где се свлачи.</p> <p>Он оста |
| опет ниси узео јабуку.</p> <p>Учитељ се врати те узе јабуку коју је мало пре испустио, па онда |
| p> <p>Опет зазвони звонце.{S} Пандур се врати.</p> <p>— Зовни — де га овамо!</p> <p>— Јова уђе |
| — И дајте рачун.</p> <p>Мејанџија оде и врати се са рачуном.{S} Он исплати.</p> <p>— Јел изведе |
| загледа га отуд и одуд, па онда унесе и врати се.</p> <p>Зазвони звонце.{S} Пандур отвори врата |
| ша господина.</p> <p>Он се тужним срцем врати оним улицама којима је и дошао и које је добро уо |
| је?..{S} Што се ниси увратио?</p> <p>Он врати коња назад.{S} И Јова се врати у авлију.</p> <p>О |
| скупштини поднећу вам рачун кад се отуд вратим.{S} А сад, браћо, још једаред хвала вам!..{S} Жи |
| о неколико димова, брава шкрипну.{S} На вратима се указа пандур.</p> <p>— Ајде!</p> <p>— Куда?< |
| у конзисторију.</p> <p>Јави се момку на вратима и овај га пусти унутра.{S} За столом сеђаше „пр |
| ше равнодушан.</p> <pb n="149" /> <p>На вратима канцелариским нађе синоћњег пандура.{S} Овај бе |
| d>II</head> <head>УСПОМЕНЕ</head> <p>На вратима га дочека послужитељ.{S} Он се поздрави с њим п |
| <p>— У ходнику беше неколико људи; пред вратима сеђаше пандури...{S} Тајац — муву да чујеш.</p> |
| ровео шест недеља на поучавању у Шапцу, вратио се као попа својој кући.</p> <p>На скоро му умре |
| рљику једну те је дотуче.</p> <p>Кад се вратио натраг, Мара беше бледа и нема од стра.{S} Он је |
| ! — рече.</p> <p>- ‘Вала богу кад си се вратио!..{S} А ја пошо у чаршију.</p> <pb n="165" /> <p |
| ова не може се, и поред све добре воље, вратити истога вечера кући.{S} Требало је се ту састати |
| /p> <p>Није му било на ино.{S} Морао се вратити и лећи у постељу.</p> <p>Погледао је на часовни |
| ти најзадовољнији, ако се међу вас могу вратити опет светла образа, са мирном савешћу: да сам и |
| о пута добро бичем; једаред га удари по врату и коњ стаде отресати главом.</p> <p>— А,... криво |
| его капетану: а овај долази у општину и враћа му по ново печат, те овај смушењак таре сад људе |
| вала га је са осмејком кад се из нурије враћао.{S} Ако је био љут, љутина га је пролазила кад ј |
| и Аћим, бога ми!...{S} Мисли смо, да не врача?...{S} Ал’ јок! ’Нако он то ради!...{S} Пита њега |
| p>— Мати је запоји оном водом што је од врачаре донела...</p> <p>Мало јој би лакше.</p> <p>Он с |
| сузе. — Шта да радимо?</p> <p>— Да идем врачари.</p> <p>— Ја велим доктору — рече он.</p> <pb n |
| образованих и — сви ће да слушају једну врачару, и сви ће водити рачуна о њеним речима!..{S} Св |
| ад уздало у тебе, али твоје поуздање ка врбов клин!..{S} Сви могу викати на попа, само ти ћути! |
| де да се састајемо?{S} Зар ту неће бити вребања?</p> <p>— Ево овако. — рече Јова.{S} Сад настај |
| а је „отличног владања, да је поверљив, вредан, као мало који, и да га треба предложити за унап |
| сно је то: бити писар.{S} Виде те да си вредан и окретан, да умеш да се владаш, па те по чешће |
| водио тачна рачуна.{S} Био је то човек вредан преко сваке мере.{S} Рана зора дочекивала га је |
| аче....{S} Милијони пред мојим очима не вреде.</p> <p>— Јово, брате!{S} Искрено да ти кажем: то |
| бом плаћаш крв Илије Кончаревића?...{S} Вреди ли да ти данас, кад највише потребујеш општој ств |
| ог Илије Кончаревића ми губимо тебе.{S} Вреди ли да ти собом плаћаш крв Илије Кончаревића?...{S |
| подлаца даш свој живот?...</p> <p>— Не вреди,</p> <p>— Е, тако!..{S} Паметно размисли!{S} Ја т |
| има што год вредније!..{S} Та тога ради вреди да човек и живот изгуби а да не зажали!...</p> <p |
| авати на њеним грудма — зар има што год вредније!..{S} Та тога ради вреди да човек и живот изгу |
| седите; а за то знам требаће пара; није вредно да ви трошите и да радите за бан-бадава.{S} Ево |
| ући.</p> <pb n="166" /> <p>Ишли су неко вреле ћутећки док ће рећи Јевта!</p> <p>— Ама, учо, нем |
| <p>Дебели хладови у шуми хлађаху његово врело тело.{S} Сео је на зелену травицу, запалио цигару |
| уку око њеног витог стаса и пољубио оно врело лице и сјајне очи.</p> <p>— Седи! — рече она.</p> |
| болесницу.{S} Чим се хладна вода дотаче врелога лица и болесница отвори очи.</p> <p>— Хвала ти, |
| х чистих девојачких уста...</p> <p>Али, време беше: да се кући иде.</p> <p>Испратила га је Мара |
| да! — рече чича.</p> <p>— Браћо!...{S} Време је да идемо дома. — рече Јова.</p> <p>— Време је! |
| је да идемо дома. — рече Јова.</p> <p>— Време је! — рекоше још неки.</p> <p>— Хоћемо ли?</p> <p |
| Сава у највећем „одушевљењу.“</p> <p>— Време је, господине да идемо — рече поп Дамњан.</p> <p> |
| слим, да си ти човек који ће у стању за време све предурати!...</p> <p>— Имаш право!...{S} Добр |
| позове... пуно пуно написао!</p> <p>За време говора мотрио је сваку цртицу на лицу Јовановом; |
| рођењу и сиромашном стању предао је на време.{S} И положи испит и примише га за питомца.</p> < |
| ту услугу, — рече Јова.</p> <p>За то се време већ био прибрао.</p> <p>— Дакле: ниси?</p> <p>— Н |
| палити свеће....{S} Седео је тако неко време, па кад му ноге утрнуше он промени положај.{S} На |
| p> <pb n="115" /> <p>Он лежаше још неко време, онда се диже, запали свећу, пређе неколико пута |
| ли више свега, за којом је жудео толико време.</p> <p>И он беше онемео.{S} Ништа не знађаше шта |
| у кафану на каву.</p> <p>У канцелариско време био је на свом месту.{S} Узео перо, па пише ли — |
| његову из погледа његовог.{S} За кратко време он стече љубав и поверење свога старешине.{S} Бил |
| b n="65" /> ја мислим да ћемо за кратко време од ове мале четице, што смо се овде окупили, имат |
| оме ишла правим путем.</p> <p>За кратко време он се прослави.{S} Сваког је тукао, као гују у гл |
| угарице ми веле да сам лепа.{S} У једно време, до скора, и сама сам мислила да сам лепа! сад ви |
| д прекосавских песама, које су се у оно време најрадије певале.</p> <quote> <l>„Моја мати ћилим |
| јом спираше „загорел“...{S} И за сво то време говорише: о школи, о селу; кмет узвикиваше учитељ |
| >Онда се врати кући.</p> <p>Некако у то време упразни се парохија његовог оца, на коју је био д |
| да <pb n="38" /> се занима; виде у исто време и с ким посла има.{S} Сад је знао ко му је учитељ |
| е на ум!...{S} Да би оставила себи више времена на размишљање, она упита:</p> <p>— Коју ћете?</ |
| м да сам крив.</p> <p>У души Мариној је врило.{S} Љутила је се на њега што се силом гради да је |
| е бих умела одавде!..</p> <p>На једаред врисну и посрте.</p> <p>Јова је прихвати за руку.</p> < |
| и доказе.</p> <p>— Имам.</p> <p>— Онда, врло добро!{S} Тужите ме суду.</p> <p>— Ја сам теби сад |
| о?</p> <p>— Хвала на питању, господине, врло добро! — одговори он стојећи по свима прописима уч |
| . ’хоћеш се моћи научити?</p> <p>— А... врло лепо!...{S} Од школе је лепо погледати на све стра |
| е говоримо о томе.{S} Хоћеш да спавамо; врло сам уморан.</p> <pb n="147" /> <p>Поп Дамњан не хт |
| оле је лепо погледати на све странн.{S} Врло сте добро учинили, што сте школу изнели на брдо.{S |
| ће те заштити.</p> <pb n="172" /> <p>— Врло паметно! — рече Јова и окрете се смејати. — Мени о |
| чи?</p> <p>— Ништа, господине!</p> <p>— Врло добро, синко! ’Ајд, ради сад!...</p> <p>Другови ње |
| , да боса газим по овој трави!</p> <p>— Врло добро! — рече попа. — Онда да те удам овде, па ћеш |
| о.{S} Дао ми је оцену одличан.</p> <p>— Врло красно!...</p> <pb n="158" /> <p>— Онда се понаже |
| лу, а школу узмемо за судницу.</p> <p>— Врло добро.{S} Само нешто још не достаје.</p> <p>— А шт |
| од мене посла.</p> <p>— Збиља?</p> <p>— Врло важна, — рече поп Живко и погледа у Мару. — Дакле? |
| шурак са наука из Париза и ожени се од врло велике породице. <pb n="76" /> Он је се тамо упозн |
| .{S} Образи су јој горели.{S} И јела је врло мало.</p> <p>Мајка је пита:</p> <p>— Што си ти так |
| е карала?</p> <p>— А... није.{S} Она је врло добра....</p> <p>— И она ће с нама живети.{S} Ја с |
| и лице; па она кестењаста коса и она је врло лепа...{S} Па како лепо говори, и одрешито, и не з |
| равши ме за посланика вашег, за мене је врло велика!..{S} Хвала вам браћо на поверењу и љубави. |
| S} Немојте све ценити по Сави.{S} Он је врло добра душа, поштен чиновник — али то му је мана.{S |
| мараше по соби тамо и амо.{S} Постао је врло осетљив.{S} Не мило га дираше у срце куцање шетали |
| он ће се договарати.{S} Међу тим нас је врло мален број, да се боримо јавно са оном силом која |
| и брате,</p> <p>„Наше политичке прилике врло су хрђаве.{S} За то смо се нас неколико пријатеља |
| ми, није мала ствар.</p> <p>— Ви имате врло ваљаних књига!</p> <p>— Као што видите.</p> <p>— Ј |
| ио дошао други свештеник.{S} Сад могаше врло лако да се „рукоположи“; само је се морао најпре о |
| писе из разних крајева наше отаџбине, и врло су га немило дирале вести: како је неки моћни и си |
| јем, господине, ал ја нисам писао.{S} И врло ми је жао што вас не могу услужити, него потрудићу |
| це смешило.{S} Беше то човек пријатан и врло се лепо опходио са свима.{S} Тако исто дочекао је |
| ора кући.{S} Не знам за што; али њој би врло тешко...</p> <p>— А за што мораш?{S} Распуст школс |
| > <p>— Тако је.</p> <p>— Ви би нам били врло корисни у том погледу јер у вас нико не сумња.{S} |
| да им падне шака?...{S} А то може бити врло лако.{S} Полицији нису били свети ии најсветији ос |
| на пољу — рече Јова. — Избор ће испасти врло добро.</p> <p>Неколико пута одлазио је да види как |
| з’о да дођеш да се разговоримо о једној врло важној ствари.</p> <p>— Јест, казао си.</p> <p>— С |
| ча трп горња дугмета, и Јова виде један врло мали део њених као снег белих груди.{S} Виде и она |
| лако! — рече поп Дамњан — Јовин је план врло леп.{S} Он је пристао да буде начелников шпијун.{S |
| ј канцеларији.</p> <p>Капетан му је био врло строг према млађима, па —- разуме се — и према њем |
| лена на ниже утегла је бела чарапа ногу врло лена кроја.</p> <p>Она пође умиваонику, али се при |
| у њему дати гласа.</p> <p>Обојица беху врло задовољни.{S} Прочитали су целе новине од почетка |
| Поп Живко зна — биће на руци...{S} Баш врло добро, што се ја њему јуче исповедих, јер... сад н |
| ишта.</p> <p>— За што?</p> <p>— Ти знаш врло добро да сам ја, сем школе, загазио и у политику.< |
| наш каки је иђит!...{S} Све да му је да врља.</p> <p>Притеже дизгине и ошину.{S} Коњи покасаше. |
| опар му његов!..{S} Ако он не за зна за врљику ћукни не!...</p> <p>Пут што вођаше у К... беше п |
| .{S} Она се сави у колут.{S} Јова скиде врљику једну те је дотуче.</p> <p>Кад се вратио натраг, |
| ећеш?</p> <p>— Врућина је.</p> <p>— Ех! врућина!..{S} Шта ти је, бога ти!..{S} Што се на једаре |
| p> <p>— Што си ти тако црвена?</p> <p>— Врућина ми, мамо.</p> <p>— Раскопчај реклу — рече поша. |
| бу.</p> <p>— Шта је теби душо?</p> <p>— Врућина ми мамо.</p> <p>Мајка је прихвати за главу.</p> |
| че учитељ.</p> <p>— Што нећеш?</p> <p>— Врућина је.</p> <p>— Ех! врућина!..{S} Шта ти је, бога |
| мало „да прилегне,“ јер беше веома јака врућина.{S} Поша и Марина мајка одоше у кујну.{S} Заруч |
| А ИЗ НЕНАДА</head> <p>Беше веома велика врућина, кад се учитељ Јова крену попу Живку у Б...{S} |
| он могао чути...</p> <pb n="125" /> <p>Врућина освајаше...{S} Сунце пробијаше кроз лишће и зра |
| рсене, брате, како можеш радити на овој врућини!</p> <p>— А морам, брате!{S} Зар и ја не би’ во |
| } Ветрић пиркаше те расхлађиваше дневну врућину.</p> <p>Мара је ишла лагано поред попе.{S} Поп |
| маше све више маха.{S} Болесница пала у врућицу па се никако не разабираше.{S} Мајка њена оде б |
| је имао за опште добро.</p> <p>То беше врхунац; даље ни његова млађана машта не иђаше.</p> <p> |
| /p> <p>— Сад неће.{S} Каламлење с места врши се до Ивања-дне — после не.</p> <p>И поп Живко поч |
| ј доста лепих песама.</p> <p>Свој посао вршио је и његов господин био је с њим потпуно задовоља |
| ну кроз главу ова мисао;</p> <p>Код нас вршиоци закона или су медведи, као онај пандур, или кур |
| ="SRP18891_C11"> <head>XI.</head> <head>ВРШИОЦИ ЗАКОНА</head> <p>Мрак је већ пао био на земљу к |
| ="27" /> му је хтела за њом; срце га је вукло њој.{S} Како би срећан био да је она сад крај њег |
| дина.{S} Допирао је до мора, „са сто је вуруна ’леба јео“ као што имађаше обичај сам да каже.</ |
| он даље — Гледај само Саву!..{S} Онака вуцибатина, па ви’ш ти, молим те!..{S} И стече, и дође |
| жено учитељ Јова.</p> <p>— Цела истина, г. учо!</p> <p>— Па јесте се жалили?</p> <p>— Море, вел |
| Б... механи.</p> <p>4.{S} Јануара 1880. г.</p> <p>у Б...</p> <p>Искрен поздрав од твог</p> <p>Ж |
| постављен за учитеља; ево вам писмо од г. капетана — рече младић и пружни писмо.</p> <pb n="9" |
| исам.</p> <p>— Добро ти ћеш у Шабац код г. начелника.</p> <pb n="155" /> <p>— И тамо ћу.</p> <p |
| један другом.</p> <p>— Извол’те у собу г. попо — рече учитељ.</p> <p>Уђоше у собу.</p> <p>— Се |
| </p> <p>„Конзисторији Епархије:</p> <p>„Г. Дамњан Јевтић свештеник, већ десет година како живи |
| ли му поможе један његов друг.{S} Позва га тога вечера себи на преноћиште и обећа му наћи послу |
| у своју собу.</p> <p>После вечеро позва га госпођа себи.{S} Нађе је где се завалила у меку стол |
| белим спомеником, прекрсти се и целива га па се спусти на земљу крај њега....{S} Потоци суза л |
| Јову, диже се и пође но посрну.{S} Јова га дочека на руке.</p> <p>— Дамњане!...{S} Шта је теби? |
| г’о!...{S} Изволте се’те!</p> <p>— Јова га погледа.{S} Око усана играше му осмејак; управо цело |
| p>И ту га загуши јецање....</p> <p>Јова га не хтеде дирати.{S} Нека му сузе олакшају бол на срд |
| знао ни да је школу прошао.</p> <p>Јова га је очекивао.</p> <p>Кад га смотри он викну.{S} Но ов |
| упита:</p> <p>— Да није то?</p> <p>Јова га разумеде.</p> <p>— То је — рече. — Али од куд ти зна |
| е јадно живинче немилосрдно...{S} Свега га је у пену обукао.</p> <p>Ни сам не знађаше кад је ст |
| оно што је хтео да научи.</p> <p>Књига га је препородила; доста пута стресао се од помисли: шт |
| јпре ујак, па, пошто није имао деце, да га да изучи школу.{S} Свршио је псалтир а ујак га да у |
| о дукат комад.{S} Мислим ја, мислим: да га дам сад јевтино.{S} До очекнем до пролећа, појешће м |
| је што је било не јасно и рекао му: да га увек пита што не зна.</p> <p>Он је тако чинио.{S} По |
| ио јединац, па зар баш да јединца да да га учитељ туче и пребија...</p> <p>И он пође у школу.{S |
| ком гвожђу!“...{S} И солујијо човека да га тера у апс; а овај, онда, тамо овамо, па њему седам |
| поп Живко.</p> <p>И пођоше он и Мара да га испрате.</p> <p>— Знам за што зове.</p> <p>— Не мари |
| 4" /> <p>И он подиже пиштољ, токорсе да га себи у прси опали.</p> <p>Капетан га ухвати за руку. |
| итељ опет ћуташе.{S} Поп Живко нехте да га узнемирује.</p> <p>— Дај дијете каву! — викну он.</p |
| p>Но тек једног дана рече отац да ће да га да у Крагујевац на науке.</p> <p>Као да га је гром у |
| ињаваше се што му жена није код куће да га боље угости; овако ће морати бећарски: што буде бог |
| ш социјалиста!...{S} И нехотице поче да га сравњује са Неждановом (главни јунак у роману „<titl |
| р сеђаше на клупи и пушећи очекиваше да га капетан звонцетом позове.</p> <p>Капетан читаше нови |
| е поверљив, вредан, као мало који, и да га треба предложити за унапређење.“</p> <p>И он доби са |
| — рече Јова.</p> <p>„Не може отрпети да га не уједе.</p> <p>— А... ја ћу на дужност.</p> <p>— К |
| мајку му његову!..{S} И ја би’ дош’о да га заједно изударамо!</p> <p>— То му не гине!....{S} Не |
| и за што иде.{S} Учитељ му је казао да га води код једног свог доброг познаника, који је тако |
| е како; али кад леже у постељу — као да га гује кољу...{S} Освртао се тамо амо.{S} У грудима му |
| да у Крагујевац на науке.</p> <p>Као да га је гром ударио.{S} Он је побегао у вајат, попео се н |
| о хоћеш, даће ти и ћер и жену — само да га не дираш!...{S} Што ти се да у овоме чину проживети |
| н то није; и живот ће свој дати само да га тим именима не назову.</p> <p>Да оде — није паметно. |
| е те га тужи капетану; а овај, место да га — ка’ човек — саслуша, а он њему оца и матер и вели: |
| аган.{S} Хтео је сам почети разговор да га не претече поп Живко.{S} Он рече Мари!</p> <p>— Па, |
| е у собу па се кроз сузе мољаше богу да га заштити.</p> </div> <pb n="143" /> <div type="chapte |
| у и да почисти собу.{S} Рече учитељу да га упише у четврти разред.{S} Онда га пусти да иде са њ |
| е и једно јагње.{S} Ја дадо’ пандуру да га однесе капетаници.{S} Дуката ваља;</p> <p>— Добро, д |
| вам, браћо, на поверењу.{S} Гледаћу да га оправдам!</p> <p>— Шта би за допис? — упита поп Живк |
| писмо.</p> <p>Пандур узе мисмо, загледа га отуд и одуд, па онда унесе и врати се.</p> <p>Зазвон |
| <p>— Та ту сте ви! — рече она и погледа га оним лепим очима.</p> <p>— Ништа за то!</p> <p>— О!. |
| — Па шта то значи! — рече она и погледа га љутито.</p> <p>Он се насмеја.</p> <p>— Значи: да си |
| це!</p> <p>Мара му стеже руку и погледа га очима пуним суза.</p> <p>— Збогом пош’о Јово! — рече |
| да баш о томе говориш?</p> <p>И погледа га прекорно.</p> <p>— Па лепо, душо! — рече поп. — Ја н |
| Кмет отвори писмо и прочита га.{S} Онда га сави и метну у џеп.</p> <p>— Седи, учо.</p> <p>— Ама |
| у да га упише у четврти разред.{S} Онда га пусти да иде са њима и рече да дође пред вече.</p> < |
| ли су у једној мејани и ручали.{S} Онда га узеше за руку и одведоше кроз чаршију.{S} Уведоше га |
| о — не видео, што чуо — не чуо.{S} Онда га упита:</p> <p>— Читаш ли, лепо?</p> <p>— Па... читам |
| и тога вечера цео роман.</p> <p>Госпођа га је више пута прекидала правећи примедбе и грдећи Гер |
| у новине?</p> <p>— Јесте.</p> <p>— Рђа га од бога отела!{S} Баш је угурсуз!</p> <p>— Шта ћеш м |
| зађе на поље.{S} Хладовина ноћна задржа га, допаде му се.</p> <p>— Да огрнем капут и да донесем |
| ти, и — ш’но ’нај казо — матор — па, ја га опет не би дао за младића...{S} Нема му равна до мор |
| и мој макар после десет година!..{S} Ја га не могу гледати!...</p> <pb n="204" /> <p>— Политичк |
| одарево здравље пијем ову чашу.{S} Нека га бог поживи дуго и много са светлом књагињом и књажев |
| цу; на њега се смеши ведро лице; дочека га <pb n="25" /> мио пољубац, па чиста и топла постеља, |
| а беше весели као кошута.{S} Дочекивала га је са осмејком кад се из нурије враћао.{S} Ако је би |
| еко сваке мере.{S} Рана зора дочекивала га је у <pb n="129" /> његовим њивама и ливадама.{S} Се |
| раздрагаваху...{S} Машта његова пењала га је на оне сјајне звезде.{S} У души осећаше лакоћу и |
| беше: да се кући иде.</p> <p>Испратила га је Мара са мајком.</p> <p>Уз пут он каза мајци Марин |
| рава; ни да се макне!{S} Велим ти: нема га до мора!...</p> <p>Младић се беше замислио, али му о |
| ad> <head>УСПОМЕНЕ</head> <p>На вратима га дочека послужитељ.{S} Он се поздрави с њим па онда у |
| Једна од жена прихвати му коња, а једна га позва у кућу.</p> <p>У ходнику се сусрете с Маром.</ |
| урије враћао.{S} Ако је био љут, љутина га је пролазила кад је угледа.{S} Заборавио би у часу с |
| ="21" /> <p>Он пође, али посрте.{S} Она га дочека на руке, и његова глава паде на њена обла прс |
| у.</p> <p>Ишли су најлак ћутећи.{S} Она га поздрављаше по звездама; а кад кући стиже она уђе у |
| И док се он са попом разговараше — она га је посматрала.{S} Тако млад, па већ пише по новинама |
| амуцкује, и како је озбиљан...{S} И она га посматраше све више...</p> <pb n="110" /> <p>Осети к |
| ништа више не би зажелели?..</p> <p>Она га разумеде.{S} Порумене сва — и преко ушију — и саже г |
| мо све што је лепо? — упита.</p> <p>Она га погледа па му са свим најивно рече:</p> <p>— Ви сте |
| е сањам!{S} Зовни ме именом;</p> <p>Она га зовну.</p> <p>Он је опет пољуби.</p> <p>— Знаш!..{S} |
| ј очи севаху; лице се зајаприло; докона га, и, нечувеном снагом, подиже и спусти у кревет...</p |
| свесни људи.{S} Он с њима разговара, па га по неки доведе и у неприлику, јер не уме да му одгов |
| још кад бих отишла с њим у Београд, па га <pb n="111" /> преставила мојим другарицама!..{S} Зн |
| петана.{S} Био јуче код канцеларије, па га капетан нап’о не може горе бити..{S} Вели: „сатрћу ј |
| за часак на земљу да ми памет узме, па га је онда опет нестало!“...</p> <p>Па да би умирио срц |
| тељ седе.{S} Они се окупише око њега па га припитују: одакле је, има ли жива оца и мајку и т. д |
| те ме!</p> <p>И скиде пиштољ са зида па га пружи капетану.</p> <p>— Убите ме к’о бога вас молим |
| иђе са свим ближе Јови стеже му руке па га погледа у очи.</p> <pb n="161" /> <p>— Млади учитељу |
| ?</p> <p>— Јок!...{S} Само вели: иди па га нађи.{S} Мора ићи са мном!</p> <p>Мара беше бледа ка |
| не стигао је кући поп Живковој.{S} Попа га дочека весело, и извињаваше се што му жена није код |
| Попа стаде и узе брисати зној.{S} Мара га погледа па упита?</p> <p>— Зар нећемо даље?</p> <p>— |
| бар да отпочне разговор!..</p> <p>Мара га спасе:</p> <p>— Господине, волите ли ви месечину?</p |
| ми ћемо около лепши је пут.</p> <p>Мара га запиткиваше то о овоме то о ономе.{S} Он јој на све |
| око себе.</p> <p>— Гледаш брда? — упита га кочијаш.</p> <p>— Гледам.</p> <p>— Ја не знам шта му |
| отвори врата.</p> <p>— Шта је? — упита га поп Лука.</p> <p>— ’хоће ли господа нити што год?</p |
| кт.</p> <p>— Шта је, господине? — упита га писар.</p> <p>— Чудо ми је што ме газда Илија достав |
| еде школи.</p> <p>— Куд ћеш ти? — упита га кмет.</p> <p>— Кући.</p> <p>— И ово је, кућа, мислим |
| риђе пандуру.</p> <p>— Шта ћеш? — упита га овај оштро.</p> <p>— Је ли ту господин начелник.</p> |
| обро чуо.</p> <p>— С ким велиш? — упита га по ново.</p> <p>— Са мојом таштом!..</p> <p>— Ама ни |
| {S} Кад Ђока оста сам с капетаном упита га:</p> <p>— Шта велиш, капетане?</p> <p>— Ваљан човек! |
| њим.</p> <p>Кмет отвори писмо и прочита га.{S} Онда га сави и метну у џеп.</p> <p>— Седи, учо.< |
| ио је да сазна што више. —</p> <p>Ташта га позва себи у кућу, и он се пресели тамо.</p> <p>У се |
| ако ико за живога бога зна!{S} И, враг га знао — сваки има!,.{S} Ово је бога ми, добро!{S} Бог |
| сироту по онакој зими у апс!...{S} Кад га је пустио, он оде те га тужи капетану; а овај, место |
| ити ђаке, по богу брате?</p> <p>— А кад га је власт поставила, ваљда ће умети — рече Арсен седа |
| — цикну поп Дамњан.</p> <p>— И Јова кад га погледа, стресе се.{S} Очи му севаху као муње.</p> < |
| дође?...{S} А њега треба везати па кад га притегне нека му искоче прса ’вако!...{S} То тако на |
| ..{S} Фењер!{S} Фењер!.. викну попа кад га угледа.</p> <pb n="119" /> <p>— Готово, вала!..{S} Д |
| ом разреду гимназије а у 16. години кад га снађе незгода.{S} Умре му његов господин.{S} Он га ј |
| </p> <p>Јова га је очекивао.</p> <p>Кад га смотри он викну.{S} Но овај се не осврташе.{S} Јова |
| д облака.{S} Сунце сад просијаваше, сад га облаци заклањаху.{S} Ветрић пиркаше те расхлађиваше |
| лаша неколико пута добро бичем; једаред га удари по врату и коњ стаде отресати главом.</p> <p>— |
| д и застаде.{S} Млађа женска на једаред га занесе.{S} Ништа друго није јој видео сем очију, али |
| е тамо-амо у постељи као на ражњу; буве га пецаху...</p> <pb n="115" /> <p>Он лежаше још неко в |
| S} Пандур се врати.</p> <p>— Зовни — де га овамо!</p> <p>— Јова уђе у канцеларију.</p> <p>— Па |
| .</p> <p>— Та доста!.. доста! — прекиде га Мара, и напући уснице.</p> <p>— Нуто, нуто!.{S} Гле |
| ја...</p> <p>— Шта ради попа? — прекиде га Јова.</p> <p>— Здрав је.{S} Оде Максићу на крштење.{ |
| Помоз бог! — рече један сељак и прекиде га у мислима.</p> <p>Он диже главу.</p> <p>— Бог ти пом |
| ајку њезину.{S} Кад му дође ташта, нађе га где стоји над постељом женином и плаче.{S} Болесница |
| е — онда <pb n="16" /> је поштен и пазе га у кући као очи; а ако прикрије — онда тешко њему!..{ |
| им...</p> <p>Сав се предао мислима које га све више раздрагаваху...{S} Машта његова пењала га ј |
| је тако; у читању разних књига, на које га другови упућиваху, увиде да је тако.</p> <p>То, што |
| талира комад и — он даде.{S} А коштале га преко мере.{S} Место да је добио он је штетово....{S |
| те!..{S} И стече, и дође до чина и воле га старији и — шта ’хоћеш!...{S} А... славу вам вашу!.. |
| —ти—ћи—лим—тка. и т. д.</p> <p>Шапутање га обујмило.{S} Никако да се заустави....{S} Би му већ |
| ђаше ништа против молбе сељана — најпре га зађакони, па онда запопи, у његовој деветнајестој го |
| ко је у скакању угануо једаред руку, те га мајка морала носити некој баба Смиљани да руку намес |
| апс!...{S} Кад га је пустио, он оде те га тужи капетану; а овај, место да га — ка’ човек — сас |
| рече Јова.</p> <p>— Донеше послужење те га послужише.{S} Астал је био постављен.</p> <p>Заседош |
| {S} У другој години учини неку крађу те га истерају из школе.{S} Ујаку није смео на очи, него т |
| вам пише, господине.</p> <p>— Та ман’те га, бога вам!...{S} Пише: да сте ви сазивали неке тајне |
| уводите, његова законска права; упутите га нека их уме бранити, и ви сте створили свесне другов |
| а грану једне јабуке, јер осећаше да ће га срце његово дићи у облаке...</p> <p>— А, Марушко, ти |
| која ће презирати његов положај, и неће га ни погледати...{S} Или — а њему се баш чинило да се |
| <pb n="27" /> му је хтела за њом; срце га је вукло њој.{S} Како би срећан био да је она сад кр |
| отив ње...</p> <p>— А... знам — пресече га она — то су социјалисте...{S} Читала сам „<title>Нов |
| капетан.</p> <p>И, милоште ради, повуче га мало за уво.</p> <p>— Седи, Саво! — рече капетаница. |
| омиле ова сеоска тишина.</p> <p>Повуче га ум у прошлост, он се сети свога детињства.{S} Сети с |
| ић пиркаше по сувом лишћу и разлађиваше га.</p> <p>— Опет не стојимо рђаво! — рече он тихо.{S} |
| сположењу кад је он стигао.{S} Дочекаше га са пуним чашама.{S} Ту се изљубише као на Божић.</p> |
| о више таквих „бунтовника“ има, послаше га, али као: капетана.</p> <p>Његов се сан испуни.{S} О |
| ече да дође пред вече.</p> <p>И уписаше га у школу и они одоше кући.{S} Отад му је при поласку |
| >— Оћете ручати господин попо? — питаше га мејанџија.</p> <p>Он климну главом не знајући ни сам |
| ћи пре до лудила него до знања.{S} Беше га стид да призна: <pb n="22" /> да не зна ништа, а уви |
| е на време.{S} И положи испит и примише га за питомца.</p> <p>Ту беше друкчије.{S} Он се нађе у |
| уку и одведоше кроз чаршију.{S} Уведоше га у једну кућу и ту нађоше једног господина брадата и |
| ња, које би могао тако волити и које би га толико усрећило, ма да је тражио.</p> <p>Једне недељ |
| {S} Подер’о би гвоздене опанке, а не би га наш’о у овом народу!</p> <p>— Усрећите се попом! — р |
| сунца, умивати се на пољу...</p> <p>Би га стид!..{S} Он, образован човек, па да верује у те си |
| пет поче гристи бркове.</p> <p>— Остави га, учо, славе ти! — рече један сељак. — Да знаш ти как |
| , потуца од немила до недрага!..{S} Сви га виде сиромашна, али сви га поштују као човека који ј |
| га!..{S} Сви га виде сиромашна, али сви га поштују као човека који је утрошио све што је имао з |
| е.{S} А кад је он остао без хлеба други га је спомогао; зар нема неко и од њега право да помоћ |
| звони.{S} Послужитељ уђе.</p> <p>— Води га тамо, у архиву, нек му прочитају тужбу.</p> <p>Поп Д |
| ницом.</p> <p>Пандур уђе.</p> <p>— Води га у апс! — викну капетан.</p> <p>— Полази! — рече панд |
| старија кћи капетанова донесе и послужи га.</p> <p>Он се само смеши и тако умиљато одговара: „б |
| да побегне од тога кужног ваздуха, који га је давио — удараше јадно живинче немилосрдно...{S} С |
| оним пријатељем, опричати догађај, који га је дотерао у варош, припитати: „има ли што новом“?.. |
| тије. — Да је бар повео још једног, али га пусто нема!...{S} Подер’о би гвоздене опанке, а не б |
| је поштен начин борбе — рече Јова — али га се морамо латити, да би постигли цељ, јер цељ је пош |
| и јесте, вала, оно учитељче!..{S} Да ми га је у’ватити за оне кике, би’ му показ’о! — вели Ђока |
| већу и машину па се крете школи.{S} Они га допратише до саме капије.</p> <p>— Лаку ноћ учо!</p> |
| p>Кад оста сам он приђе прозору, отвори га, наслони се и загледа се у благу јесењу ноћ месечино |
| тим користио.</p> <p>Но једаред ухвати га капетан на „ружном делу са својом ћерком и, знате ли |
| као прут.</p> <p>Она му приђе и ухвати га руком за раме, али је руку тако подигла да се лепо в |
| ећу припалити.</p> <p>— Јест, и окадити га! — рече поп Живко.{S} Треба и њему по некад!</p> <p> |
| </p> <p>— Учитељ из С...</p> <p>— Пусти га, — рече капетан.</p> <p>Он баци цигару и уђе.</p> <p |
| читељу: „док се само познамо!“ а сељаци га прихватаху за руку и стезаху је.</p> <p>Зађе и сунце |
| оје нешто набубреле уснице и погледавши га прекорно. — Нећу ништа да ти одговарам!..</p> <p>— И |
| </p> <p>Јави се момку на вратима и овај га пусти унутра.{S} За столом сеђаше „пречасни“ прота М |
| астанке.</p> <p>— Нисам!</p> <p>— Терај га.</p> <p>Он изађе с пандуром.</p> <p>— Славу ти твоју |
| p> <p>Изјахао је из вароши.</p> <p>Зној га облио свега...{S} Прса му беху тесна; не могаше да д |
| зучи школу.{S} Свршио је псалтир а ујак га да у Крагујевац да почне гимназију.{S} У другој годи |
| е!{S} Ви волите село!</p> <p>— Обожавам га!..{S} Погледајте!..{S} Они красни брежуљци, па оно с |
| ованов брат.{S} Петар.</p> <p>— Не знам га — рече учитељ.</p> <p>— Та једна улизица, бога ти!.. |
| из села.{S} Они се замоле владици да им га да за попа, јер веле: да је ваљан младић, да му знај |
| да га себи у прси опали.</p> <p>Капетан га ухвати за руку.</p> <p>— Остав’ то! — викну.</p> <p> |
| то дечко о коме је говорио.{S} Господин га гледаше па рече: како код њега нема посла много.{S} |
| згода.{S} Умре му његов господин.{S} Он га је дворио и надгледао — али умре...</p> <pb n="18" / |
| на кремена и оцила, беше и писао.{S} Он га извади.</p> <p>— На! — рече.</p> <p>— Јова погледа н |
| ло дражи само једно име, име Мара, и он га је целим путем шапутао.</p> <p>Желео је... али ко мо |
| егов господин био проФесор.{S} Слишавао га је више пута, јер није никуд готово из куће излазио. |
| се на језику!..{S} Хладан зној обливао га је.</p> <p>Међу тим ни њој не беше лакше; руке су јо |
| господину тамо у Београду; значи могао га је препоручити.{S} Он му је с места постао најбољи п |
| еветац и узе његову руку.</p> <p>— Ђаво га знао! — рече — али ја не умем да кријем!...{S} Мајка |
| и загледа се у авлију.</p> <p>- Е ђаво га знао, од куд то у мом срезу!..{S} Морам ја ући у тра |
| вала!</p> <p>— Камо писмо?</p> <p>— Ево га!..</p> <p>И претура Јевта по своме јанџику где осим |
| !</p> <p>Попа не рече на то ништа, него га погледа озбиљно.</p> <p>— Јово!..</p> <p>— Шта?</p> |
| p>— Не браним ја њега, газда Ђошо, него га закон брани.</p> <p>— Та ви све умете подвести под з |
| претуцао од немила до недрага.{S} Узео га најпре ујак, па, пошто није имао деце, да га да изуч |
| е — вели — по закону не сме убити; и ко га убије, да се казни — братац мој љубезни! — (то му је |
| капетан насмеши — и он се насмеши; ако га што дирка, он се смеје и показује, да му је бог зна |
| им живим лепо.</p> <p>— Јест.{S} Па ако га ошинеш који пут нека не зна да си ти, него нека лута |
| И кад мане руком доликује му!..{S} Како га само теча слуша!..{S} А за течу веле даје начитан и |
| , — он гледаше два сузна плава ока како га прате; он се упијаше у душу младе девојке која му је |
| купус, ово кромпир, ово пасуљ, или како га ми сељаци зовемо гра, ово першун, ово, што лепо мири |
| а рече: да би мало спавао.{S} Поп Живко га одведе у собу где беше пријатна хладовина.</p> <p>Уч |
| } Зар је мало хлеба?..</p> <p>Поп Живко га гледаше са неким поштовањем.{S} Њему се особито допа |
| .{S} Постао је врло осетљив.{S} Не мило га дираше у срце куцање шеталице на сату дуварском.{S} |
| расте; трепавице дуге; лице чисто, само га мали брци гарили по набубрелој <pb n="4" /> горњој у |
| кан; нема јучерање среће!..</p> <p>И то га сневесели.</p> <p>Поче се облачити.{S} Кошуља му беш |
| ан сељак.</p> <p>— Где је?</p> <p>— Ето га у авлији.</p> <p>— Добро...{S} Сад ћу ја доћи — рече |
| " /> лупало као да ће да искочи; чисто га је загушило те не могаше говорити....</p> <p>Чисто м |
| дове; нигде ништа живо, сем човека, што га сунце на раду жеже.</p> <p>Учитељ Јова корачаше најл |
| ог’о, учо! — рече Арсен, онај сељак што га је довезао.</p> <p>— По богу, Арсене, брате, како мо |
| о, и, да не осећаше абоносову ватру што га је пекла, би отишао певајући.</p> <p>Задовољан се сп |
| на жена и његова ташта?...</p> <p>Писар га дочека у архиви и пружи му један акт.</p> <p>— Шта и |
| Живко. — Нашем кмет протеко рок и одбор га разрешио од дужности.{S} Кмет — ни пет ни девет — не |
| да лаже!... рече капетан.</p> <p>И опет га повуче за уво.</p> <p>Госпава, најстарија кћи капета |
| н?</p> <p>— Та неки Иван „Трћак“ — зову га — позива се Манојловић.{S} Он је син онога Симуле шт |
| ле.{S} Свуда и на сваком месту дочекују га пријатељи и непријатељи.{S} У мислима је пролазио пр |
| р...{S} Блага свежина летње ноћи запану га и он гуташе онај миришљави ваздух....{S} Погледа на |
| својој околини — он је стекао; свуда су га дочекивали и испраћали са љубављу и поштовањем.</p> |
| разних крајева наше отаџбине, и врло су га немило дирале вести: како је неки моћни и силни капе |
| аше свадбе.{S} Он је ишао свуда, јер су га свуда звали.{S} Искреност од њихове стране изазивала |
| и он се пресели тамо.</p> <p>У селу су га волели за то: што је у свако доба оно готов да услуг |
| p>— Ах!{S} Јо-о-во бра-ате!</p> <p>И ту га загуши јецање....</p> <p>Јова га не хтеде дирати.{S} |
| ал па изађе.</p> <p>Он узе дукат и мету га у џеп, смејући се.</p> <p>— Ја глупа света, ако ико |
| већ ни саме мисли његове не узбуђиваху га више као што су мало пре, он се диже из кревета.</p> |
| ње.{S} И „пречасни“ и оба члана гледаху га са неким сажалењем,</p> <p>— Јеси ли чуо за што се о |
| ћено.</p> <p>— Шта си ти стао? — питаху га другови.</p> <p>- Ништа... ништа!... рече он и пође |
| овала!..{S} Као цветак!..{S} Волила бих га изнад свега; чинила бих што би год он од мене затраж |
| да се за њега удам!..{S} О!.. како бих га неговала!..{S} Као цветак!..{S} Волила бих га изнад |
| алуд: — очева оста старија.</p> <p>Отац га метну на кола једног дана, уврати се школи, позва уч |
| дине, овај мој дорат.{S} Ето он — немаш га шта видети, и — ш’но ’нај казо — матор — па, ја га о |
| рију него што је обично улазио.{S} Виде-га ведра и весела као обично, и упита:</p> <p>— А... ка |
| "91" /> сви су они Карађорђевци.{S} Тај гад треба истребити из нашег народа!</p> <p>— А јавићу |
| <p>— Ала шта страшљива!..{S} И ја је се гадим! и ја не марим да видим змију...</p> <p>И наже се |
| а.{S} Видела сам змију.{S} И бојим се и гадим се од ње...{S} Опрости!...</p> <p>— Али шта да оп |
| Поштена је борба лепа; али кад душманин гађа иза бусије, теби би сматрали и најлуђи за будалу к |
| их двојице.</p> <p>— Не браним ја њега, газда Ђошо, него га закон брани.</p> <p>— Та ви све уме |
| — нек ти је са срећом!</p> <p>— Хвала, газда Ђошо!</p> <p>И пољубише се.</p> <p>Онда сви онако |
| ече:</p> <p>— А луд свет!</p> <p>- Што, газда Ђошо?</p> <p>— Ја не би’ никад глас’о попа.{S} Ни |
| или уча...</p> <p>Пандур уђе.</p> <p>— Газда Ђока жели да се састане с вама.</p> <p>— Нек уђе, |
| > <p>— Ја шта море!..{S} Има ту „трули“ газда који не знају шта ће с дукатима!....{S} Кулаш!... |
| о иде гласање...{S} Једаред се срете са газда Ђошом.</p> <p>— Како ти газда Ђошо?</p> <p>Газда |
| p>— А шта ми је жао, Аксентије? — упита газда Ђоша.</p> <p>— Жао ти је што си и Перу повео кад |
| е, то се просипа...{S} Не пита се ко је газда ко сирома! — све се грли и љуби!...</p> <p>— Кад |
| та га писар.</p> <p>— Чудо ми је што ме газда Илија доставља конзисторији.{S} Он то није до сад |
| — А помера ја!</p> <p>— А Милане — рене газда Ђоша — кад сам ја кога посл’ на касапницу?..{S} О |
| ко бог да!</p> <p>— Јес даће ти! — рече газда Ђоша.{S} Поп нема ни кучета ни мачета.{S} Кад оде |
| знам ја да ти њега умеш бранити! — рече газда Ђоша и поче нагло гристи бркове.</p> <p>Свет се п |
| ковали се са новим послаником.{S} Чак и газда Ђоша приђе.</p> <p>— Е, попе — рече — нек ти је с |
| неки моћни и силни капетан или ћата или газда кињио и мучио овога или онога.{S} Није му требало |
| ’нако, знаш!...</p> <p>— Сад, мулим ти газда! — рече циганин и поче затезати оне две веселе жи |
| срете са газда Ђошом.</p> <p>— Како ти газда Ђошо?</p> <p>Газда Ђоша зину...{S} Тек после рече |
| ио све гласове осим једног што је добио газда Ђоша.</p> <p>Народ викну:</p> <p>— Живео!...</p> |
| кад је купио реквизицију од четири пет газда, својих присталица, није више ништа узео него по |
| p> <p>— Тако је!..{S} Тако је!..</p> <p>Газда Ђоша оде као опарен — Народ се смејаше за њим.</p |
| .{S} На попу већ сто гласова....</p> <p>Газда Ђоша „звоцну“ два-пут-три зубима па опет рече:</p |
| .{S} Што се љутиш на своје дело.</p> <p>Газда Ђоша опет поче гристи бркове.</p> <p>— Остави га, |
| е он и пружи му кутију дуванску.</p> <p>Газда Ђока узе кутију сави цигару и сву је упљува лепећ |
| ом.</p> <p>— Како ти газда Ђошо?</p> <p>Газда Ђоша зину...{S} Тек после рече:</p> <p>— ’Вала бо |
| </p> <pb n="86" /> <p>— Који су?</p> <p>Газда Ђока зинуо од чуда.</p> <p>— Та... попови...</p> |
| p>За мало и уђе сељак.{S} Обучен је био газдински.</p> <p>— Ово је, капетане, наш Пера Ивић.{S} |
| да није срамота, изула бих се, да боса газим по овој трави!</p> <p>— Врло добро! — рече попа. |
| че попа. — Онда да те удам овде, па ћеш газити боса до миле воље и по трави и по стрњици па, ак |
| quote> <p>Или:</p> <quote> <l>„Око моје гараво</l> <l>„Сву ноћ није спавао</l> <l>„Није дао дик |
| а је пала.{S} У новом министарству је и Гарашанин.{S} Дођи и то одма.{S} Све је наше друштво ко |
| ице дуге; лице чисто, само га мали брци гарили по набубрелој <pb n="4" /> горњој усни.{S} У ост |
| азбарушене косице у дугој кошуљици, без гаћица и без капе, распојас и бос — то је био он...{S} |
| е.{S} Оста најзад само у кошуљи и белим гаћицама до колена: од колена на ниже утегла је бела ча |
| е умиваонику, али се присети па скиде и гаћице.{S} Руке и прса беху гола.{S} Кроз кошуљу се про |
| сваку реч) са 10 година робије у тешком гвожђу!“...{S} И солујијо човека да га тера у апс; а ов |
| ог, али га пусто нема!...{S} Подер’о би гвоздене опанке, а не би га наш’о у овом народу!</p> <p |
| егова.{S} Питаше се: која је то женска, где ли седи и како би се могао с њом упознати?...</p> < |
| вац, рад сам у неки посао да се пустим, где ми ви опет требате.</p> <p>А какав је то пос’о? — у |
| Јавору и по Делиграду, и на Шуматовцу, где сам и рањен.{S} И — да ти ка’м — ја тамо се тук’о с |
| {S} Свакоме од нас нека је дужност, да: где год поштена човека нађе код њега поради и око њега |
| вом или оном справом рукује.{S} Јок!{S} Где су ти ђаци?</p> <p>— По канцеларијама — рече Јова.< |
| рпкиња, или Швабица, или Еврејка?...{S} Где живи, шта ради?...{S} Али ја ништа не знам, а међу |
| p> <p>— Састају.</p> <pb n="87" /> <p>— Где?</p> <p>— Иду свуда по селима.{S} Синоћ су се саста |
| рцима, па ево и овде Турака!..</p> <p>— Где су?</p> <p>— Ето, код нас у селу...{S} Прво и прво |
| </p> <p>— Зове те један сељак.</p> <p>— Где је?</p> <p>— Ето га у авлији.</p> <p>— Добро...{S} |
| p>— Сад да уговоримо састанак.</p> <p>— Где ћемо?</p> <p>— Код мене, — рече поп Живко и погледа |
| жимо и даље, — рече поп Живко.</p> <p>— Где да се састајемо?{S} Зар ту неће бити вребања?</p> < |
| <p>— У првој, у петом месецу.</p> <p>— Где живиш ти сад?</p> <pb n="194" /> <p>— Код таште, ма |
| а копља.{S} Он скочи, сети се где је, а где би требао да буде.{S} Гњев му је кипео у грудма.{S} |
| остати такав као сад; — оженићеш се, а где двоје дише, треће се пише, па...</p> <p>Учитељ узда |
| Ја не могу ни мом срцу да заповедам, а где ли туђем.{S} Све што ја могу, то је ствар по себи с |
| — рече Јова оштро.</p> <p>- Видим!{S} А где си до сад?</p> <p>— А шта се тебе тиче?</p> <pb n=" |
| b n="94" /> <p>— Не мари ништа!...{S} А где је госпођа? — упита учитељ.</p> <p>— Отишла је пред |
| За то је мене и посл’о попа.</p> <p>— А где је попа?</p> <p>— Он оста код чколе.</p> <p>— Морам |
| ?</p> <p>— Мислим, скоро ће.</p> <p>— А где?</p> <p>- Питаћу ја то оног мог; он ћеш знати.</p> |
| ими бога а пандур се изадре:</p> <p>— А где си ти?</p> <p>— Ево ме! — рече Јова оштро.</p> <p>- |
| по дубоку виру“ — што пева песма. — „А где ћу ја да спавам, злато моје?“ — „Ту до мене“!.. — „ |
| у њезину.{S} Кад му дође ташта, нађе га где стоји над постељом женином и плаче.{S} Болесница се |
| p> <p>— Нисам био код куће.</p> <p>— Ја где си био?</p> <p>— Ишао сам да мало проходам.</p> <p> |
| м састане а упозна.</p> <p>Нађе учитеља где хода по авлији.{S} Одмах се поздравише и у име позн |
| остали тако исто.</p> <p>Кад виде Мара где је дирају, она рече:</p> <p>— Па баш да сам и тако |
| ћ и при чаши; ишао је чак и у она места где Евине кћери за новац своју љубав продају, те је и с |
| p>Јови се учини да је пољубила баш онде где је он руком држао.{S} Он се окуражи:</p> <p>— За шт |
| ечеро позва га госпођа себи.{S} Нађе је где се завалила у меку столицу, па више лежи него што с |
| чило са два копља.{S} Он скочи, сети се где је, а где би требао да буде.{S} Гњев му је кипео у |
| S} За час навуче одело.{S} Јевту питаше где је коњ.</p> <p>— Ето пред капијом.</p> <p>— Хоћеш т |
| — ослонити, и њега послаше у један срез где по више таквих „бунтовника“ има, послаше га, али ка |
| у остало?..</p> <p>— Баш ћемо му јавити где ћемо се и када скупити!</p> <p>— Дознаће он, тако в |
| и воде — рече и пружи прст на умиваоник где стајаше суд за воду.</p> <p>Он узе суд и изађе.{S} |
| као очајника...</p> <p>„Та да бар знам где је, или која је!...{S} Је ли Српкиња, или Швабица, |
| ски; могао је да чита и књиге, па ретко где да му речник затреба.</p> <p>У то доба умре му отац |
| Дакле: стекао је себи пријатеља и тамо где је мислио да неће никад моћи ни привирити.</p> <p>Н |
| и ракије у колима и то ћу дотерати тамо где ви седите; а за то знам требаће пара; није вредно д |
| шта?</p> <p>Попа показа главом на собу где беше Мара са мајком, па упита:</p> <p>— Да није то? |
| о спавао.{S} Поп Живко га одведе у собу где беше пријатна хладовина.</p> <p>Учитељ леже.</p> <p |
| ђе.{S} Кад се врати натраг нађе госпођу где се свлачи.</p> <p>Он остави суд и пође у своју собу |
| /p> <p>И претура Јевта по своме јанџику где осим дувана кремена и оцила, беше и писао.{S} Он га |
| је плакао.{S} Слушао је први пут мајку где се оцу противи и не да да он иде од куће; али све у |
| о да ће ме превести у полицијску струку где ће ме он нарочито на уму имати.</p> <p>— Ама, збиља |
| моје „Педагогике“ вели: тешко оном селу где се не слажу свештеник, учитељ и кмет.{S} Ја мислим |
| од стричева — и нађе једну кућу у селу где се настани.</p> <p>Живео је срећно са својом Станој |
| е тупо сваки глас.</p> <p>Дође у каФану где је одсео, и одмах оде у собу.</p> <p>— Оћете ручати |
| > <p>Јова изашао у авлију.{S} Нађе Мару где стоји крај баштице и гледа цвеће.</p> <p>— Шта ради |
| било Станојка.</p> <p>Онда оде у Шабац где је седео владика.{S} Са њим беше неколико отменијих |
| Имам ја и овде.</p> <p>— ’Наку ти имаш где год дођеш, него седи!</p> <p>— Сутра ваља радити — |
| видим ни једног!...{S} Свет овај, овај гејак, кикаљ — он је само научио да слуша.{S} Подвикни |
| он узе књигу и поче читати о плавоокој Гертруди и црноокој Аурори, како је Аурора намучила се |
| ута прекидала правећи примедбе и грдећи Гертруду што сиротој Аурори не да баш ни мало да буде с |
| {S} Соба му се окреташе око главе а под гибаше под ногама...{S} Сано је дрхтао као прут.</p> <p |
| прочитао.</p> <p>Сврши и четврти разред гимназије.{S} Баш при концу године посвађа се са удовиц |
| има...</p> <p>Био је у четвртом разреду гимназије а у 16. години кад га снађе незгода.{S} Умре |
| јер не имађаше с чим.{S} Благодјејање у гимназији мало.{S} Он се пријави за испит у учитељску ш |
| лтир а ујак га да у Крагујевац да почне гимназију.{S} У другој години учини неку крађу те га ис |
| на „мекоту“ па не могаше даље продужити гимназију, јер не имађаше с чим.{S} Благодјејање у гимн |
| > <p>Свршио је основну школу и прешао у гимназију.{S} Сад му је његов господин био проФесор.{S} |
| у месту.{S} Одатле је отишао у Шабац у гимназију.{S} Ту је свршио сва четири разреда са одличн |
| га заједно изударамо!</p> <p>— То му не гине!....{S} Него што ти брате дође Бога ми, учинио си |
| вити стас; да л’ она веселост њена или гипкост тела.</p> <pb n="105" /> <p>Осмену се и рече:</ |
| рте.{S} Она га дочека на руке, и његова глава паде на њена обла прса...</p> <p>Он се изгубио; н |
| послати!..</p> <p>— Знам ја да је твоја глава пуна адвокатски вицева!..{S} Ал, иди!..{S} Дело ћ |
| а и здрава ка’ дрен!...{S} Ама да ме је глава заболела!...</p> <p>— Та ако ни рад чега другог, |
| рила: како је књига жалостивна, како ме глава боле; право рећи: лагала сам је...{S} Али оне ноћ |
| и са свим случајно удари змију по сред главе.{S} Она се сави у колут.{S} Јова скиде врљику јед |
| зна да је нешто боље и корисније, неће главе на то да окрене.</p> <p>— На првом месту позвана |
| p> <p>— А шта раде њихови?</p> <p>Сагли главе па ћуте.{S} Тек ће по неки прошкрипати: ништа је |
| од овог или оног брата!{S} Нема он дво главе а ја једну, или он три срца а ја једно!{S} Нас је |
| онда црн...{S} Соба му се окреташе око главе а под гибаше под ногама...{S} Сано је дрхтао као |
| и има против њега и капетан ни на једну главе не окрете!</p> <p>— Имам и ја! — рече поп Живко. |
| ена воља.</p> <p>Мара се узбунила.{S} У глави јој је грмело.{S} Што би из ненада, на једаред, к |
| тице поче да га сравњује са Неждановом (главни јунак у роману „<title>Новини</title>“)...{S} На |
| ећи.</p> <p>— А шта?</p> <p>Попа показа главом на собу где беше Мара са мајком, па упита:</p> < |
| начин да се отресемо зла, који нам над главом стоји.</p> <p>Рачунамо на тебе као на <hi>нашег< |
| unit="subSection" /> <p>Доктор одмахује главом и пита кад се разболела?</p> <pb n="35" /> <p>— |
| га удари по врату и коњ стаде отресати главом.</p> <p>— А,... криво ти кад те бијем!...{S} Ја, |
| Учитељ.</p> <p>— Дакле он?</p> <p>— Он главом.{S} Мени каже то онај мој угурсуз.</p> <p>— А ка |
| Помоз бог, господине!</p> <p>Он климну главом.</p> <p>— Шта ћеш?</p> <p>— Па, ет, овај... госп |
| — питаше га мејанџија.</p> <p>Он климну главом не знајући ни сам шта ради.</p> <p>Налактио се н |
| да ће то бити дивота?</p> <p>Он климну главом.{S} Уживао је у њеној веселости и њеном звонком |
| а.{S} Назва бога.{S} Пандур само климну главом.</p> <p>— Је л господин капетан у канцеларији? — |
| рећни сине! — рече „пречасни“ и одмахну главом.</p> <p>— Што господине?</p> <p>„Пречасни“ зазво |
| сине! — рече опет „пречасни“ и одмахну главом.</p> <p>— Сем тога, господине, ни он није поднео |
| и!</p> <p>— О молим, молим!{S} Нисмо ми главосек!{S} Немојте све ценити по Сави.{S} Он је врло |
| на ми мамо.</p> <p>Мајка је прихвати за главу.</p> <p>— Ти сва гориш, чедо моје, ти си болесна. |
| е лепо чути како она дише.{S} Она сагла главу па се загледала у своје плетење, које је донела у |
| купио прашину по сокаку и бацао себи на главу; како је од блата месио и правио топове па пуцао; |
| „ударао“ на дуван, узе капу и метну на главу, насмеши се, и — тако оде у капетанове одаје.</p> |
| „Ту до мене“!.. — „Дај ми јастучиће под главу, моје јастучиће“!..{S} Она подмеће груди...{S} Их |
| војка погледа у њега, зарумени се, саже главу и откорача...</p> <p>Не могаше остати не примећен |
| и се учинило...{S} Па?</p> <p>Јова саже главу.</p> <p>— ’Ајд, ’ајд!..{S} Старије је јутро од ве |
| ри...</p> <p>Кад доврши песму, она саже главу.{S} Осетила је умор.</p> <p>— Изврсно! — викву Јо |
| } Порумене сва — и преко ушију — и саже главу.</p> <p>Јова виде да је сувише рано почео.</p> <p |
| Ала је дивно у селу! — рече она и диже главу.</p> <p>— Збиља!...{S} А ја мислим да је лепше у |
| ћуташе.</p> <p>— Попо!</p> <p>— Он диже главу.</p> <p>— А?</p> <p>— Шта је, човече?</p> <pb n=" |
| и прекиде га у мислима.</p> <p>Он диже главу.</p> <p>— Бог ти помогао! — рече.</p> <p>- ‘Вала |
| мејанџија по други пут.</p> <p>Он диже главу.</p> <p>— Јесте ли здрави?</p> <p>— Јесам.</p> <p |
| иче....</p> <p>Говорећи полако подизаше главу, и већ гледаше Јову у очи.{S} Лака румен облила ј |
| к.</p> <p>Поп Дамњан дуго и дуго лупаше главу.</p> <p>— Остави, не мисли!..{S} Знаћеш сутра реч |
| на поље.{S} Помрчина као тесто.{S} Кроз главу му сену мисао:</p> <p>— Шта ће казати ови!...{S}Д |
| очи с постеље и прва мисао која му кроз главу пројури беше:</p> <p>— Устао сам доцкан; нема јуч |
| не воли она кога другог? — сену му кроз главу као муња...</p> <p>И он се скамени.{S} Само то би |
| p> <p>Кад изађе на улицу њему сину кроз главу ова мисао;</p> <p>Код нас вршиоци закона или су м |
| опет наслони онако исто....</p> <p>Кроз главу му јураху мисли летом.{S} Све се збркало.{S} Капе |
| кревету и седе.{S} Налакти се и наслони главу на руке.{S} Не хте палити свеће....{S} Седео је т |
| е па се преклањају до земље; а ја диг’о главу па не видим ни једног!...{S} Свет овај, овај геја |
| играо му је око усана.</p> <p>Он дигао главу па гледи у једну јабуку.</p> <p>— Је л, море? — у |
| .{S} Сва крв јурну му — учини му се — у главу.{S} Пламен од лампе учини му се најпре црвен, па |
| рослави.{S} Сваког је тукао, као гују у главу који је само зуб обелио.{S} Ако је тај још био бо |
| опатио је оне две године као мученик; и гладан и го и бос.{S} Али је свршио и богословију са од |
| еш за вечеру, господине?</p> <p>— Нисам гладан — рече он.</p> <p>Послужитељ изађе.</p> <p>Кад о |
| мном тумара од једног места до другог и гладна и жедна и гола и боса...{S} А да се манем посла |
| сам то мислила.</p> <p>Мајка јој полако глађаше меку косу и брањаше је од мува које падаху па њ |
| да и они осете оно што она осећаше.{S} Глас јој је дрхтао од унутарње узбуђености, те је с тог |
| о, газда Ђошо?</p> <p>— Ја не би’ никад глас’о попа.{S} Није то за њега.</p> <p>— А зашто?</p> |
| и упита:</p> <p>— Има ли још ко да није глас’о?</p> <p>Сви ћутаху.</p> <p>Објављујем да је глас |
| ком бездану, у коме одјекује тупо сваки глас.</p> <p>Дође у каФану где је одсео, и одмах оде у |
| </p> <pb n="112" /> <p>Јекну њен звонки глас у тијој летњој ноћи.{S} И славуј да јој позавиди!{ |
| не морамо бојати подлаца.</p> <p>— Али глас?</p> <p>— Е, нешто се мора претрпети.</p> <p>— А, |
| грли и љуби!...</p> <p>— Кад сте добили глас?</p> <p>— Данас.</p> <p>— Брзо се чуло свуда?</p> |
| онај вити стас.{S} Он зачу онај звучни глас и осети: како му срца нестаје, како се топи...</p> |
| у повео кад ниси више!..{S} Он те један глас’о, па ка’ да се потпрдно!..{S} Да си се бар облизн |
| " /> оглуши кад виде неправду, већ дижу глас свој против ње...</p> <p>— А... знам — пресече га |
| рином он виђаше усиљавање...{S} Неки му глас иза дубине душе-шапуташе:</p> <p>— Реци јој, реци! |
| рече:</p> <p>— Оди ми полиј!...</p> <p>Глас јој је дрхтао.</p> <p>А он се укочио, скаменио.{S} |
| и бркове.</p> <p>— Ово се, богме, мушки гласа!...{S} На попу већ сто гласова....</p> <p>Газда Ђ |
| иони лист!...{S} Бар можемо у њему дати гласа.</p> <p>Обојица беху врло задовољни.{S} Прочитали |
| ор изабрао писаре и да избор почиње.{S} Гласање ће бити по општинама....</p> <p>Избор отпоче.</ |
| колико пута одлазио је да види како иде гласање...{S} Једаред се срете са газда Ђошом.</p> <p>— |
| <p>Сви ћутаху.</p> <p>Објављујем да је гласање закључено.{S} Окупите се овде да вам се прочита |
| Јова. — Да, господин начелник. — додаде гласно.</p> <p>— Ту је.{S} Шта ћеш?</p> <p>— Подајте му |
| и вечера, кад су се богу молили, читати гласно „Оченаш“, „Богородице дјево“ и „Вјерују“...</p> |
| је био на астал бацио, и прочита готово гласно, најпре лепо а после грцајући:</p> <p>„Конзистор |
| гме, мушки гласа!...{S} На попу већ сто гласова....</p> <p>Газда Ђоша „звоцну“ два-пут-три зуби |
| >И прочиташе да је поп Дамњан добио све гласове осим једног што је добио газда Ђоша.</p> <p>Нар |
| p> <p>— Звали су ме — рече он промуклим гласом — звали су ме...</p> <p>Па застаде.</p> <p>— За |
| ао је у њеној веселости и њеном звонком гласу.</p> <p>— Онда рекнеш: — Маро, дај да ручамо!“ А |
| напући уснице.</p> <p>— Нуто, нуто!.{S} Гле како се Марушка љути!</p> <p>— Па шта то значи! — р |
| аке...</p> <p>— А, Марушко, ти си!..{S} Гле ти ње!..{S} Читава девојка!..</p> <p>— Јест, бога м |
| а, ви’те ону црквицу како је лепа...{S} Гле’те на ову страну!..{S} Они дољашци под шумом <pb n= |
| а девојка и свршила школу и све!..{S} А гле!..</p> <p>Она тек сад примети Јову.</p> <p>— Даље, |
| ало као неко „Дете растављених“ — а оно гле ти сад!..{S} Наша Марушка!...</p> <p>Па шта ту има |
| смотри отворен сандук пун књига.</p> <p>Гле!..{S} Ви имате доста књига, господине!</p> <p>— Та. |
| и једнако гледе у брда!...{S} Ја сам ти глед’о једаред равно два сата, па никаке вајде...{S} Бе |
| ућност — он се осврће и гледа прошлост; гледа три скорашња гроба: брата, мајке и жене!...</p> < |
| n="217" /> <p>— А шта ћу дијете!...{S} Гледа смо на образ и поштење, па пукоше ребра!{S} Не мо |
| еде весело у будућност — он се осврће и гледа прошлост; гледа три скорашња гроба: брата, мајке |
| .{S} Нађе Мару где стоји крај баштице и гледа цвеће.</p> <p>— Шта радиш? — упита</p> <p>— Гледа |
| А зашто?</p> <pb n="214" /> <p>— Он нек гледа његову цркву!...{S} Зар није брука и то, што је д |
| а, али у то није веровао.{S} Сада након гледа очима, рођеним очима ту љубав у својој кући.</p> |
| идљивци би говорили — мишљаше он даље — Гледај само Саву!..{S} Онака вуцибатина, па ви’ш ти, мо |
| ’ајд — кад ’хоћеш — иди тамо у кујну па гледај са децом посла.</p> <p>Тога дана служио је око с |
| е већ примио начелника.{S} А ви, богме, гледајте сваки у свом крају.</p> <p>— Тако је!</p> <p>— |
| ро Перо, иди.</p> <p>— А ви, господине, гледајте и за то и за оне облигације.</p> <p>— Сад ће б |
| <p>„Ко ли ће ово да ми пише? — рече он гледајући. — Дај да видим!“</p> <p>Отвори писмо и стаде |
| > <p>Она се трже.</p> <p>— Ништа, течо, гледам како месец тијо „плови“ по небу...</p> <p>— Ти с |
| едаш брда? — упита га кочијаш.</p> <p>— Гледам.</p> <p>— Ја не знам шта му је то: што неки једн |
| е.</p> <p>— Шта радиш? — упита</p> <p>— Гледам цвеће.{S} О... па немају лепа цвећа!</p> <p>— Не |
| умрла кад би ми било дозвољено да само гледам у њега на мом самртном часу, а он мене неће ни д |
| /p> <p>— Ништа, разговарамо.</p> <p>— И гледамо цвеће, — дода Мара.</p> <p>— хоћеш ти с нама, Ј |
| учитељ беше сувише строг.{S} Као да је гледао свога учитеља.{S} Човек око својих 50 година, на |
| та почео улагивати се капетану; увек је гледао у њега, па ако се капетан насмеши — и он се насм |
| м да нисам!...{S} Да сам лепа, он би ме гледао!...{S} Што ме, боже, не створи па да сам најлепш |
| а хладовина.</p> <p>Учитељ леже.</p> <p>Гледао је своју будућност пред собом.{S} Напори у школи |
| p>— ’Ајд, остави то!{S} Имам ја сад кад гледати твоју рану; њисам ја доктор! — осече се капетан |
| шта ће — мораће попустити...{S} Ко сме гледати чудо очима!...</p> <p>И задовољан самим собом, |
| ле нама спремају само чиновнике који ће гледати да живе са наше грбаче, а више пишта!?</p> <p>— |
| гом за врат станемо.{S} Не може се више гледати ово чудо и покор што наша полиција ради.{S} Ово |
| а ни мачета.{S} Кад оде тамо он ће само гледати за свој џеп.{S} Мари он за твоје синове!...</p> |
| после десет година!..{S} Ја га не могу гледати!...</p> <pb n="204" /> <p>— Политички рачун нал |
| свом крају.</p> <p>— Тако је!</p> <p>— Гледаћемо — рекоше остали.</p> <p>— Сад да уговоримо са |
| <p>— Хвала вам, браћо, на поверењу.{S} Гледаћу да га оправдам!</p> <p>— Шта би за допис? — упи |
| у заседање.{S} И „пречасни“ и оба члана гледаху га са неким сажалењем,</p> <p>— Јеси ли чуо за |
| >Неколико људи стајаше у авлији.{S} Они гледаху путника и питаху се: ко ли то може бити?...</p> |
| ледаше на све стране око себе.</p> <p>— Гледаш брда? — упита га кочијаш.</p> <p>— Гледам.</p> < |
| </p> <p>Учитељ извади сат.</p> <p>— Шта гледаш?</p> <p>Прошло пола ноћи — рече он.</p> <p>— Па |
| лед.{S} Попа стајаше крај њене постеље, гледаше је и — више ништа.{S} Ни једна мисао да му се п |
| пољу а не у кући, јер се куће не виде; гледаше трепераве звезде како светлуцају у висини небес |
| лагу јесењу ноћ месечином осветљену.{S} Гледаше ватре што се по селу светле, рекао би човек да |
| дечко о коме је говорио.{S} Господин га гледаше па рече: како код њега нема посла много.{S} Да |
| ар је мало хлеба?..</p> <p>Поп Живко га гледаше са неким поштовањем.{S} Њему се особито допадал |
| <p>Он опкорачи коња и оде.{S} Мејанџија гледаше за њим зачуђено.{S} Кад он замаче за ћошак, ова |
| е и послужи их обојицу.{S} Поп Живко је гледаше некако испод ока.</p> <p>Пошто попише и каву ди |
| Мара.</p> <pb n="142" /> <p>И стајаше и гледаше за њим све дотле док не замаче у шуму.{S} Онда |
| >И чисто се загледа у будућност у којој гледаше остварене наде и умишљаје.{S} Као круна тој сре |
| ова вила“ бити научена.{S} Међу тим, он гледаше пред собом створење које никуд није макло ван к |
| капетановог „горопадног“ погледа, — он гледаше два сузна плава ока како га прате; он се упијаш |
| плетење, које је донела у рукама, а он гледаше њену меку, плаву косу и бели врат; очи му се сп |
| стима својим и пољуби.</p> <p>Ка луд он гледаше у њу.</p> <p>— Маро!..{S} Ја те волим!.{S} А ти |
| p>Говорећи полако подизаше главу, и већ гледаше Јову у очи.{S} Лака румен облила јој образе, а |
| оред њега; наслонила се на његову руку; гледе у њега она два ока, што бејаху свет за њега!...,< |
| Мара.{S} Поша и мајка Марина осташе да гледе вечеру.</p> <p>Небо се окитило жбуњем од облака.{ |
| ад сва друга срећна <pb n="36" /> браћа гледе весело у будућност — он се осврће и гледа прошлос |
| ан сељак који уз њих стајаше. — Нек ови гледе „концеларију,“ а тако је и њима јако наредио „мин |
| не знам шта му је то: што неки једнако гледе у брда!...{S} Ја сам ти глед’о једаред равно два |
| тигоше већ и у варош.{S} Он се скаменио гледећи оне куће.{S} Одсели су у једној мејани и ручали |
| је око усана.</p> <p>Он дигао главу па гледи у једну јабуку.</p> <p>— Је л, море? — упита поп. |
| а је оно прави пријатељ ове земље, који гледи да је „изглонцује“ ка’ ципелу да би — санћим — др |
| ез и једне речце, да се више пута учини глув и нем; што видео — не видео, што чуо — не чуо.{S} |
| мету га у џеп, смејући се.</p> <p>— Ја глупа света, ако ико за живога бога зна!{S} И, враг га |
| има истине.</p> <p>— За бога!..{S} Така глупост!...{S} Ко би још и могао веровати? — рече Јова. |
| тави....{S} Би му већ и тешко.</p> <p>— Глупости! — рече и окрену се на леву страну.</p> <p>Опе |
| жем тако ми стреће моје!..{S} Мулим ти, гмете!...</p> <p>— ’Ајд, ајд!...{S} Узми смоле па намас |
| кмет.</p> <pb n="50" /> <p>— Мулим ти, гмете!... овај, ет’, овај!...{S} Дош’о, наш’о лој, па м |
| се где је, а где би требао да буде.{S} Гњев му је кипео у грудма.{S} Он се љутио на себе самог |
| че Циганин све жешће планувши праведним гњевом.</p> <p>— И ја се чудим: што нисам — одговара он |
| егових укућана, сем њега; сам је правио гњиздаре — једном речју о свему је водио тачна рачуна.{ |
| оне две године као мученик; и гладан и го и бос.{S} Али је свршио и богословију са одличним ус |
| едан или два бика да изведено добар сој говеда; камо по једна справа од ти’ светски новина и по |
| е... пуно пуно написао!</p> <p>За време говора мотрио је сваку цртицу на лицу Јовановом; хтео ј |
| све може</hi>...{S} Своје другове, који говораху: да се не <pb n="24" /> могу овог или оног ост |
| нистарка.{S} Нису имали деце, али, како говораху, и не требају им.{S} Могли су бити без њих.{S} |
| сигуран да она сву ноћ заспати неће! — говораше он. — Сирота Мара!..{S} Мој мили анђелак!...{S |
| тана.</p> <p>Његов се сан испуни.{S} Он говораше жени:</p> <p>— Видиш сад!</p> <p>— Видим — реч |
| } Слушам само ону двојицу у вароши како говоре!..{S} И то још у <pb n="177" /> кафани!..{S} Па |
| ао да читам старе лепе приче....</p> <p>Говорећи полако подизаше главу, и већ гледаше Јову у оч |
| и сте?</p> <p>— Ја!..{S} Али, молим те, говори и ти мени <hi>ти!</hi></p> <p>— Лепо!... рече уч |
| ја бих рекао једну.</p> <p>— Да чујем, говори! — рече поп.</p> <p>— Седи.</p> <p>Поп Дамњан се |
| цу да ме саслуша.</p> <p>— Добро, Јово, говори! — рече поп.</p> <p>— Ти ме попо добро познајеш. |
| поглади по коси.</p> <p>— Говори, чедо, говори!...{S} Ти ћеш ми бити мој разговор.{S} Ја, злато |
| p> <p>Јова је поглади по коси.</p> <p>— Говори, чедо, говори!...{S} Ти ћеш ми бити мој разговор |
| говор у друштву; али, ма с ким почео да говори, онај му се вешто исклизнуо из руку рекавши само |
| да ти је намећем!</p> <p>— Молим те, не говори тако! — рече му Јова.</p> <p>— Добро!.. рече поп |
| ћемо имати кише — рече Јова само нек се говори.</p> <p>— Неће ваљати због тече.</p> <p>— Што?</ |
| да, него их прогони.{S} За то ти Јова и говори, да ће његова школа остати упражњена.</p> <p>— О |
| олази.{S} Срећа, срећа је то, па нек ми говори ко шта хоће!...{S} Кад сам се најмање надао да ћ |
| /> па како леп!...{S} Све зна, о свачем говори!...{S} Мени ужасно досадно би кад теча поче прич |
| да још могу хлеба зарадити.</p> <p>— Ко говори о томе?..{S} Али ти нама требаш!..{S} Ти требаш |
| а и она је врло лепа...{S} Па како лепо говори, и одрешито, и не замуцкује, и како је озбиљан.. |
| они’ стопа, чин дознам!</p> <p>— И њему говори.</p> <p>— Не брини!.{S} Него, да идем и ја.{S} З |
| еке тајне састанке, да сте тамо на њима говорили против Његовог Височанства и владе, да тамо бу |
| срећни живот.</p> <p>— А завидљивци би говорили — мишљаше он даље — Гледај само Саву!..{S} Она |
| његовим њивама и ливадама.{S} Сељаци су говорили: да нема бољег земљоделца од поп Живка.</p> <p |
| ти... опрости, брате!... не могу да ти говорим <hi>ви</hi> заборавио сам.</p> <p>— Све једно, |
| бам ја свуда!...{S} Али молим те, да не говоримо о томе.{S} Хоћеш да спавамо; врло сам уморан.< |
| м: хоћу тако!...{S} И тако мора бити! — говорио је он.</p> <p>Међу њима је важио много са своје |
| си?</p> <p>— Нисам!</p> <p>— Ниси ништа говорио на тим састанцима против књаза и против владе?< |
| си?</p> <p>— Нисам!</p> <p>— Ниси ништа говорио?</p> <p>— Нисам!</p> <p>— Ниси пис’о ни оне доп |
| S} Учитељ рече да је то дечко о коме је говорио.{S} Господин га гледаше па рече: како код њега |
| лико пута своје ново одело, а у себи је говорио:</p> <p>— Нека, вала!{S} Ја мислим, да ми баш н |
| био ни на каквим састанцима а још мање говорио против владара и владе.</p> <p>— Али јеси!</p> |
| стока, башта, поврће, усеви — о томе би говорио три дана и три ноћи.{S} Све какоши у авлији он |
| реши: да истраје у свему.</p> <p>— Јеси говорио? — викну капетан и унесе му се у лице.</p> <p>— |
| ога, што си ти сазив’о зимус нас те оно говорио.</p> <p>— И због тога!</p> <p>— А ко ли му то д |
| тешко њему!..{S} И отац му је тако исто говорио; а њему беше тешко да је, заиста, од свег срца |
| вам неучтиво рекао!</p> <p>— Знајте да говорите са старешином!</p> <p>— Знам, господине..{S} А |
| и кочијаши а кћери у куплерају...{S} Не говорите о каријери.</p> <p>— Та у каком учитељству!{S} |
| кочи; чисто га је загушило те не могаше говорити....</p> <p>Чисто му свануло.{S} Као да за њега |
| лепо, душо! — рече поп. — Ја нећу више говорити.{S} Признајем да сам крив.</p> <p>У души Марин |
| .</p> <p>— А немојте ми само о каријери говорити.{S} Сад још могу да мислим да ћу се сретно оже |
| е сећам.</p> <p>— О Мари.{S} О њој ћемо говорити.</p> <p>Јова ћуташе.</p> <p>— Причао си ми о д |
| а па не ћутиш?...{S} Још имаш образа да говориш овом народу о некаком твом поштењу.{S} На част |
| p>— Тако!...</p> <p>— Ти не радо о томе говориш!...{S} Да се није већ неки ђаволак улег’о у тво |
| а — Што си морао изабрати да баш о томе говориш?</p> <p>И погледа га прекорно.</p> <p>— Па лепо |
| ираше „загорел“...{S} И за сво то време говорише: о школи, о селу; кмет узвикиваше учитељу: „до |
| <p>Беше то првих дани месеца Јула 1880. год. Капетан Сава сеђаше сам у својој канцеларији.{S} Н |
| ..{S} Немој мислити да се ја чисто кога год бојим!..</p> <p>— Добро, Милане, добро!</p> <p>— Св |
| ва код свог капетана; сад је могао, кад год је био докон, ићи му и у кућу, и — разуме се — он ј |
| батине.{S} Међутим учио је добро, а кад год је био немиран добијао је свој оброк у батинама, ил |
| Свакоме од нас нека је дужност, да: где год поштена човека нађе код њега поради и око њега уста |
| м ја и овде.</p> <p>— ’Наку ти имаш где год дођеш, него седи!</p> <p>— Сутра ваља радити — рече |
| а бих га изнад свега; чинила бих што би год он од мене затражио; свака би му жеља била испуњена |
| е најглавније посведочити делом!{S} Као год и у школи: очигледна настава...{S} Урођеност нам је |
| Сваки човек мора да живи сто година; ко год пре умре то је лењштина; бега од посла!...</p> <p>С |
| да дам оном Срети мејанџији да ти како год дотури.</p> <p>— Е, хвала! хвала!</p> <p>— И ја ћу |
| посисали и с мајчиним млеком.{S} Колико год хоћеш образованих и — сви ће да слушају једну врача |
| јо.</p> <p>— Зете, теби верујем.{S} Што год ти рекнеш ја порећи нећу!</p> <pb n="184" /> <p>— С |
| , спавати на њеним грудма — зар има што год вредније!..{S} Та тога ради вреди да човек и живот |
| ја сам се добро наоружао!..{S} Све што год ми натуре — претрпећу, јер имам зашто!..</p> <pb n= |
| рити!{S} Кад се ја наљутим, а ти ме што год питаш, а ја нећу да ти кажем — теби ће бити жао!</p |
| за највећу част; ако капетан рекне што год иоле шаљиво он се зацењивао од смеја.</p> <p>Доста |
| им те, господине, учитељу, немој се што год замерити!..{S} Ји, нако ка’ човек.. није да рекнеш. |
| <p>— Господине, ајте да ми изберете што год за читање.</p> <p>И оде са Јовом и попом.{S} Претур |
| а сам из Б...</p> <p>— А је ли теби што год познато, да се неки у вашој механи тајно састају? у |
| дима.</p> <p>— Деде, дијете, донеси што год да се полије — рече попа најстаријој својој девојчи |
| анџија капетана.</p> <p>— Па донеси што год.</p> <p>Мејанџија изнесе прасећег печења, јер је зн |
| ли би се могло лећи.{S} Могу читати што год.</p> <p>— Па лепо, онда да спавамо — рече попа.</p> |
| ука.</p> <p>— ’хоће ли господа нити што год?</p> <p>— Дај нам по каву — рече учитељ Јова.</p> < |
| — Ја волим месечину.</p> <p>— Певај што год.</p> <p>— Не могу, течо.</p> <p>— Зар госпођица пев |
| си скоро иа Београда.{S} Причај нам што год ново, рече кмет.</p> <p>— А нема, вала, ништа ново! |
| ; нарочито стил.{S} Ја кад прочитам што год написано лепим стилом — опростио би ономе ко је пис |
| .{S} Ти остајеш овде.{S} Данас ћемо што год читати па ћемо пред вече у шетњу.</p> <p>И Мари изл |
| јде да ми из течиних књига изабереш што год за читање.</p> <p>— Хајде — рече Јова.</p> <p>И уђо |
| ога не умеде баш ништа!..{S} Која би му год мисао пала на памет, ледила је се на језику!..{S} Х |
| вале и код куће и у школи.{S} И њему је годила радост очева.</p> <p>Свршио је основну школу и п |
| безни! — (то му је уза сваку реч) са 10 година робије у тешком гвожђу!“...{S} И солујијо човека |
| о свога учитеља.{S} Човек око својих 50 година, натмурен, љут као рис; за сваку ситницу — батин |
| један и други.</p> <p>Дође и нова 1880 година.</p> <p>Трећи четврти дан по новој години дође м |
| погледа.{S} Могло му је бити тако 32—35 година.</p> </div> <pb n="78" /> <div type="chapter" n= |
| ДАМЊАН</head> <p>Могло му је бити 26—28 година, црномањаст, зборана чела, помућених очију, дуга |
| њао“ је у цркви...</p> <p>Сврши се и та година и он је — свршио школу.{S} Мислио је да се једно |
| српски народ, који је се четири стотине година борио, да дочека слободу, да сме казати шта му с |
| итам вам празник!{S} У здрављу да много година дочекујете, у здрављу, срећи и задовољству.</p> |
| е зажелило: род, плод, берићет на много година!...{S} Вала, браћо, који сте ми дошли!.{S} Спаси |
| у свет.</p> <p>Тумарао је тако неколико година.{S} Допирао је до мора, „са сто је вуруна ’леба |
| тена, деца напуштена, учила по неколико година један разред па већ и поодрасла.{S} Једном је хт |
| {S} За то, што је добар.{S} А ит... сто година да живиш — нећеш никада бити ка дорат!...{S} Вид |
| к, јес!{S} Сваки човек мора да живи сто година; ко год пре умре то је лењштина; бега од посла!. |
| им.{S} Могли су бити без њих.{S} За пет година доби две класе седећи у истом месту, и стече трг |
| како ти је жена умрла.?</p> <p>— Десет година - одговори он чудећи се томе питању.</p> <p>— У |
| али он мора бити мој макар после десет година!..{S} Ја га не могу гледати!...</p> <pb n="204" |
| >„Г. Дамњан Јевтић свештеник, већ десет година како живи ванбрачно са својом таштом.{S} Са њом |
| се он не да тући.</p> <p>Били су једних година, само ђак нешто крупнији и нешто јачи од учитеља |
| ead>XIV.</head> <head>19. ОКТОБАР 1830. ГОДИНЕ.</head> <p>Јова је сваки други дан одлазио кући |
| S} И он је учио и радио...</p> <p>1878. године премести се учитељска школа у Београд.{S} И он, |
| УЧИТЕЉА</head> <p>20.{S} Августа 1879. године, око четири часа после подне клопараху, по не ра |
| Section" /> <p>Тридесетог Новембра 1880 године састаше се сви „повереници“ код среске канцелари |
| дњем један млад човек, тако од 21 до 22 године, у варошком руву...{S} Дан леп.{S} Кроз шумско л |
| анцеларијама!{S} А што је жуљио клупу 3 године у школи то ништа!...{S} Дакле наше школе нама сп |
| им колима; а кад је поселио — после две године — сами’ ствари једва одвуче седам кола!...</p> < |
| шио богословију.{S} Пропатио је оне две године као мученик; и гладан и го и бос.{S} Али је сврш |
| а владу!</p> <p>— Јест!{S} С оне стране године! — рече Максић.</p> <p>— Чује ли се што за скупш |
| он држави ни „зупке“!...{S} Па је ратне године веш’о жене о плот што не дају све <hi>што он заи |
| , ја сам је собом пек’о.{S} Има јој три године па „укрпила’“ слатка ка’ млеко....{S} Спаси бог! |
| сли јасно исказивати — онда: за две—три године ми можемо учинити огроман напредак!....</p> <p>Ч |
| рече Јова.</p> <p>— Јок!{S} Он ће и до године тако.{S} Шта ћеш ти њима!{S} Ево шљиве.{S} Ја шт |
| врти разред гимназије.{S} Баш при концу године посвађа се са удовицом због „обичних“ ствари и — |
| је у четвртом разреду гимназије а у 16. години кад га снађе незгода.{S} Умре му његов господин. |
| дина.</p> <p>Трећи четврти дан по новој години дође му попа и донесе новине.{S} Нађоше и једне |
| гујевац да почне гимназију.{S} У другој години учини неку крађу те га истерају из школе.{S} Уја |
| чудећи се томе питању.</p> <p>— У којој години од рукоположења?</p> <p>— У првој, у петом месец |
| па онда запопи, у његовој деветнајестој години.</p> <p>Пошто је провео шест недеља на поучавању |
| је и погледати на њ.{S} У деветнајстој години, у петом месецу брачнога живота.{S} У данима кад |
| > <pb n="29" /> <p>Као учитељ провео је годину дана.{S} Школа запуштена, деца напуштена, учила |
| д најстаријег ђака.</p> <p>Протури прву годину, доби од „директора“ књигу на испиту, и — наста |
| И тако ступи у богословију.</p> <p>Прву годину једва издржа без трошка. </p> <p>Онда потражи да |
| > <l>„Ал да вам спустим на плећа</l> <l>гојна</l> <l>„Тугу кад драга изгуби војна?..</l> </quot |
| себи.</p> <p>— Имам да кажем: да је све гола лаж!..{S} А молим моју духовну власт нека пропита |
| дног места до другог и гладна и жедна и гола и боса...{S} А да се манем посла кога сам почео — |
| па скиде и гаћице.{S} Руке и прса беху гола.{S} Кроз кошуљу се провидело пуначко, лепо тело.{S |
| али и најлуђи за будалу кад би изашао с голим прсима!...</p> <p>— Тако је, Јово!..{S} Поштена т |
| е искупљаше.{S} Преседник општине изађе гологлав, погледа по сакупљеном народу па рече:</p> <p> |
| пуцао; како је кад је киша падала трчао гологлав по ономе пљуску да „већи нарасте“...{S} Па онд |
| Него шта ћу?</p> <p>— Нисмо ваљда ни ми гоље!..{S} Ја, поп Лука и поп Дамњан; узећемо ти земље, |
| а.{S} То ни ви не би трпили.{S} Таке ја гоним.{S} Ако познајете таквих лица, доставите ми.{S} О |
| ти рачун па — збогом!...</p> <p>Коња је гонио нагло.{S} И ма да коњ беше добар и брз, њему се ч |
| ! — рече поп Дамњан.</p> <p>— Извол’те, гоподин капетане, и ви с нама! — рече Јова.</p> <p>„Не |
| "114" /> <p>Јова се загледа у свећу што гораше на асталу.{S} И за дивно чудо њега не радоваше о |
| угом месту.{S} Што ме више премештају — горе по њих а боље по нас!{S} За сад радим кријући, пос |
| анцеларије, па га капетан нап’о не може горе бити..{S} Вели: „сатрћу ја те бунтовнике, само ако |
| {S} Он ућута.{S} Пред вече болесници би горе.{S} Што у ноћ дубље, њој све теже, обоје <pb n="34 |
| Арсене, мој братац, одбаци учине ствари горе, до школе.</p> <p>— ’хоћу, како не би’! рече Арсен |
| бога ти, потварање само!..{S} Ништа ти горе није него кад се сељак проугурсузи.{S} За њега пос |
| че се руке њезине....</p> <p>Она је сва горела.{S} И Јова за час увиде да то није несташлук нег |
| и само се пати у младости...{S} Сва је горела у ватри..{S} Мајка јој уђе у собу.</p> <p>— Шта |
| {S} Нешто се заћутала.{S} Образи су јој горели.{S} И јела је врло мало.</p> <p>Мајка је пита:</ |
| унцала у ватруштини.{S} Тело јој је час горело сво у ватри, час било хладно као лед.{S} Попа ст |
| „Не може ту бити без ништа!..{S} Ти сва гореш!..{S} Да ти није зло“? упита она брижно.... — „Ни |
| је рано? — упита је мајка.</p> <p>— Ту гори! шану болесница и показа руком и на једну и на дру |
| војица:</p> <quote> <l>„Зелен листак са горице слеће,</l> <l>„Милан војску са границе креће</l> |
| а је прихвати за главу.</p> <p>— Ти сва гориш, чедо моје, ти си болесна.</p> <p>— Није ми ништа |
| клу — рече поша.</p> <p>Она откопча трп горња дугмета, и Јова виде један врло мали део њених ка |
| брци гарили по набубрелој <pb n="4" /> горњој усни.{S} У осталом довољно развијен и снажан.</p |
| а Саве; није он зазирао од капетановог „горопадног“ погледа, — он гледаше два сузна плава ока к |
| <p>— На поље! — цикну он. — Овде сам ја госа а ниси ти!...{S} На поље!..</p> <p>Пандур стукну у |
| </p> <p>И опет га повуче за уво.</p> <p>Госпава, најстарија кћи капетанова донесе и послужи га. |
| лагаћу се капетаници, па ћу ја онда око Госпаве.{S} Истина, најстарија је, али не мари!... опет |
| одговара: „благодарим Фрајлице“! да је Госпави памет стала.</p> <pb n="70" /> <p>Кад попи и ка |
| /p> <p>Цело вече провео је у друштву са Госпавом.</p> <p>Беше што — беше!...</p> <p>Кад је се п |
| и, и од сад да будеш са свим наш!...{S} Господ бог нека благослови својим благословом ову свезу |
| уката!..{S} И још дознао сам и ко су та господа!..{S} А попови, попови!{S} Бре платићете ви мен |
| аћа“!..{S} Е, па таке људе не трпи наша господа, него их прогони.{S} За то ти Јова и говори, да |
| — упита га поп Лука.</p> <p>— ’хоће ли господа нити што год?</p> <p>— Дај нам по каву — рече у |
| .{S} Ни ме рани ни поји.{S} Ја сам свој господар...{S} Али тебе ми је жао! ’Тео сам да ти пишем |
| сеље!..{S} Али реда је сетити се бога и господара....</p> <p>— Живео!..</p> <p>...{S}За господа |
| свирати.{S} Пошто попише сваки у кап за господарево здравље, заседоше опет.</p> <pb n="220" /> |
| а....</p> <p>— Живео!..</p> <p>...{S}За господарево здравље пијем ову чашу.{S} Нека га бог пожи |
| олесница отвори очи.</p> <p>— Хвала ти, господе!... — рече из свега срца попа.</p> <p>— Како ти |
| зорино извуче му жељу из уста:</p> <p>— Господе!..{S} Дај ми среће Господе!..{S} Дај ми моћи и |
| та:</p> <p>— Господе!..{S} Дај ми среће Господе!..{S} Дај ми моћи и снаге да истрајем!...</p> < |
| .{S} Кад је добар власти и оној његовој господи тамо дол’ у Београду — и нама је!...{S} Па, опе |
| рпски од пандура! — помисли Јова. — Да, господин начелник. — додаде гласно.</p> <p>— Ту је.{S} |
| а“...{S} Звр!...{S} Ко ли то иде?...{S} Господин ћата или капетан!{S} Скидају капе па се прекла |
| ови.</p> <pb n="157" /> <p>Јова уђе.{S} Господин начелник беше човек висока раста, сув и риђ.{S |
| че да је то дечко о коме је говорио.{S} Господин га гледаше па рече: како код њега нема посла м |
| ма је и дошао и које је добро уочио.{S} Господин му показа одакле ће донети вечеру, и он оде те |
| !{S} Вичу тако на власт као: на вас, на господин началника и пишу тамо по новинама...</p> <p>— |
| прешао у гимназију.{S} Сад му је његов господин био проФесор.{S} Слишавао га је више пута, јер |
| ама.</p> <p>Свој посао вршио је и његов господин био је с њим потпуно задовољан.{S} Доста пута |
| кад га снађе незгода.{S} Умре му његов господин.{S} Он га је дворио и надгледао — али умре...< |
| } Пандур отвори врата.</p> <p>— Нек уђе господин.</p> <p>Пандур с места поста учтивији.</p> <p> |
| — Ајде!</p> <p>— Куда?</p> <p>— Зове те господин.</p> <p>Он изађе пушећи.</p> <p>— Баци цигару! |
| за власт ни поштује закон.. право вели господин — не поштује закон он је — да ти кам — прави „ |
| одмах оде у собу.</p> <p>— Оћете ручати господин попо? — питаше га мејанџија.</p> <p>Он климну |
| андур само климну главом.</p> <p>— Је л господин капетан у канцеларији? — упита он.</p> <p>— Је |
| ита.</p> <p>— Течо!..{S} Течо!..{S} Ево господин Јове!</p> <p>Сви поскакаше.{S} Јова се појави |
| а бих те угледала....{S} Течо!..{S} Ево господин Јове!...</p> <p>Поп Живко изађе пред Јову.</p> |
| упита га овај оштро.</p> <p>— Је ли ту господин начелник.</p> <p>— Није ваљда начелник него на |
| му: да се чува многог трошка и да слуша господина.</p> <p>Он се тужним срцем врати оним улицама |
| доше га у једну кућу и ту нађоше једног господина брадата и ћелава.{S} Он их прими лепо.{S} Пос |
| дош’о.{S} Велим, ако ви не порадите код господина министера, мени није вајде.</p> <p>— Тако је, |
| л.</p> <p>— Добро, Перо; порадићемо код господина министра.</p> <p>— За то сам ја вама и дош’о. |
| ...</p> <pb n="18" /> <p>Кад је спустио господина у гроб, покупио јо своје прњице и књижице, па |
| е достојанство.</p> <p>— Ја је „љубим“, господине — промуца он.</p> <p>— И ја сам видео да је љ |
| </p> <p>Гле!..{S} Ви имате доста књига, господине!</p> <p>— Та... нешто мало — рече учитељ.</p> |
| лим: да нисам дроња!..{S} А после тога, господине капетане, вама ће бити познато, да и ја овде |
| и“ и одмахну главом.</p> <p>— Сем тога, господине, ни он није поднео никаквих доказа.{S} Ако ће |
| {S} Као да је кадифа прострта...{S} Ја, господине, не бих умела одавде!..</p> <p>На једаред ври |
| </p> <p>— Све је ту!</p> <p>— Е, ’вала, господине!</p> <p>— И наздравље — рече пруживши руку да |
| ко је, вели Ђока.</p> <p>— А опет вама, господине, неће бити џаба.{S} Ја сам донео једно јагње; |
| нисам мислио....</p> <p>— Ништа, ништа, господине...{S} Баш је у мог тече леп воћњак.{S} Каквих |
| ашајући се руком у џеп.</p> <p>— Ништа, господине!...{S} Кад ја то не би’ теби учинио — ја коме |
| <p>— Не жуље те ни очи?</p> <p>— Ништа, господине!</p> <p>— Врло добро, синко! ’Ајд, ради сад!. |
| еро, вала’</p> <p>— А... није то ништа, господине.</p> <p>— Него знаш шта?</p> <p>— Изволите! — |
| , омален и поцепан.</p> <p>— Помоз бог, господине!</p> <p>Он климну главом.</p> <p>— Шта ћеш?</ |
| њи’ов састанак!</p> <p>— Сачувај боже, господине!</p> <p>— Ја те молим!</p> <p>- Ама, да ми де |
| . — рече капетан.</p> <p>— Па, реда је, господине.{S} Ако нећемо власти нашој, ја коме ћемо, по |
| насмеја а склопи акт.</p> <p>— Шта је, господине? — упита га писар.</p> <p>— Чудо ми је што ме |
| јвећем „одушевљењу.“</p> <p>— Време је, господине да идемо — рече поп Дамњан.</p> <p>И поздрави |
| а ћу? — рече капетан.</p> <p>— Тако је, господине — рече поп Дамњан.</p> <p>— Јел-те?...{S} Кад |
| ли што од овога у истини.</p> <p>— Не, господине!</p> <pb n="159" /> <p>— А онај допис?...{S} |
| лети, — рече Јова.</p> <p>— Варате се, господине.</p> <p>— Не!..{S} Помислите!..{S} Сад да сам |
| за.</p> <pb n="82" /> <p>— молим ти се, господине!...{S} Нужда је, брате!{S} Ја сам човек танко |
| .</p> <p>Он ћути.</p> <p>— Молим ти се, господине!</p> <p>— Добро, добро!..{S} Изађи тамо те оч |
| икаше Јова као гуја.</p> <p>— Молим те, господине, учитељу, немој се што год замерити!..{S} Ји, |
| мети и даде му столицу.</p> <p>— Се’те, господине.</p> <p>Он се свали на њу.</p> <p>— Шта имате |
| упита капетан.</p> <p>— Рад сам, знате, господине, да зидам мејану у селу.{S} Општина јо добила |
| ти упражњена.</p> <p>— Од куд ви знате, господине, да ће вас преместити? — упита она Јову.</p> |
| писар, или какав пред-а-њ „Шта желите, господине?{S} Да нисте дошли према овом писму?{S} Извол |
| у? упита капетан.</p> <p>— Па... јесте, господине, одговори Пера.</p> <p>— А знаш ли који су?</ |
| Б...</p> <p>— Из Б...?</p> <p>— Јесте, господине, ја сам из Б...</p> <p>— А је ли теби што год |
| разболела?</p> <pb n="35" /> <p>— Јуче, господине.</p> <p>— Шта сте јој давали?</p> <p>— Ништа. |
| ва пише?</p> <p>— Не знам шта вам пише, господине.</p> <p>— Та ман’те га, бога вам!...{S} Пише: |
| p> <p>— Добро Перо, иди.</p> <p>— А ви, господине, гледајте и за то и за оне облигације.</p> <p |
| le>Новину</title>“...{S} Па зар сте ви, господине, социјалиста?..</p> <p>— Зови како ’хоћеш — р |
| ћ зна и шта њега чека.</p> <p>— Зар ви, господине, пишете по новинама?</p> <p>— Та... по нешто |
| — О!.. у то сам уверен!..</p> <p>— Али, господине, и — ако бог да зете, Мара не носи мираза, — |
| /p> <p>— Збогом!</p> <p>— Збогом пошли, господине!</p> <p>Он опкорачи коња и оде.{S} Мејанџија |
| аше као окамењен.</p> <p>— Помозите ми, господине!{S} Ево упустих грану.</p> <p>Јова приђе.{S} |
| ради!...{S} Пита њега Аћим: „славе ти, господине, што ће ти толике каменице?“.{S} А он се само |
| завири.</p> <p>— Мучан је мој положај, господине!{S} Кад један старешина срески тако вама о ме |
| еђено, рече капетан.</p> <p>— Вала вам, господине, и наздравље!</p> <p>— Да бог да у здрављу, П |
| !...</p> <p>— Ево јабуке.{S} Хвала вам, господине!..{S} Ох!.. ала је дивна! — узвикиваше Мара.< |
| говорите са старешином!</p> <p>— Знам, господине..{S} Али се надам да старешина неће забранити |
| ра.</p> <pb n="89" /> <p>— Начинио сам, господине.{S} Извол’те!</p> <p>И Петар предаде молбу ка |
| за што се оптужујеш?</p> <p>— Чуо сам, господине.</p> <p>— Јеси ли одговорио?</p> <p>— Јесам, |
| /p> <p>— Јесте свршили?</p> <p>— Јесам, господине.</p> <p>— То ми је мило!{S} Млад човек!...{S} |
| <p>— Јеси ли одговорио?</p> <p>— Јесам, господине.</p> <p>— Шта си могао на онаку доставу одгов |
| p>— Јесте одавде родом?</p> <p>— Нисам, господине.{S} Из Крагујевачког округа.</p> <p>— Имате Ф |
| и и мене самог напао.</p> <p>— Верујем, господине, ал ја нисам писао.{S} И врло ми је жао што в |
| каве те донеси овамо.</p> <p>— Разумем, господине — рече пандур и притвори врата.</p> <p>За мал |
| теља Јову.</p> <p>— Баш вам благодарим, господине, што сте нас посетили! — рече она.</p> <p>Сед |
| ичање, између нас двојице.{S} Међу тим, господине, поступите по дужности!</p> <p>— О молим, мол |
| — На мене се ослоните!</p> <p>- Збогом, господине!</p> <p>- Збогом!</p> <p>Јова силазећи низ ба |
| Јова и намигну на попу. — Ја сам знао, господине, да нема дела.</p> <pb n="211" /> <p>— А... б |
| била мала, знаш!.</p> <p>— Ви’те само, господине, како мој теча части своје госте — рече она Ј |
| попа Живка.</p> <p>— Јесте ли за вино, господине?</p> <p>— Па... могу...</p> <p>— Дај једну ча |
| ше као какав бег.</p> <p>— Добро јутро, господине!</p> <p>— Бог ти помог’о! — изадре се капетан |
| .</p> <p>— Шта ви радите?</p> <p>— Ето, господине, разгледам теткину башту.{S} Јелте да има леп |
| ш.</p> <p>— Ама, што си ми се ти ућуто, господине?</p> <p>— Па... мислим нешто — рече он чисто |
| о наредим оно бива!</p> <p>— Молим вас, господине!{S} И ја служим ову државу.</p> <p>— Па шта ј |
| /p> <p>— ’хоће ли жива остати, но богу, господине?</p> <p>— Мора се овде лечити.{S} Учинићу све |
| м лечили?</p> <p>— А чим ћемо, по богу, господине, кад ни само не знамо! рече попа а сузе му се |
| ако је, Саво?</p> <p>— Хвала на питању, господине, врло добро! — одговори он стојећи по свима п |
| задовољан.</p> <p>— Шта ћеш за вечеру, господине?</p> <p>— Нисам гладан — рече он.</p> <p>Посл |
| ти, па ми с места јави!</p> <p>— хоћу, господине, како не би!</p> <p>- А... упамтиће они мене! |
| ећеш никада бити ка дорат!...{S} Видиш, господине, овај мој дорат.{S} Ето он — немаш га шта вид |
| <p>— Шта ћеш?</p> <p>— Па, ет, овај... господине, дођо’ до тебе неким послом.</p> <p>— Каким п |
| ни да одговара.</p> <pb n="195" /> <p>— Господине!,.{S} Та се достава коснула ваше части.{S} Ви |
| ни да окуси....</p> <pb n="198" /> <p>— Господине!</p> <p>Он ћуташе.</p> <p>— Господине! — викн |
| — онда имате красне извештаче.</p> <p>— Господине!{S} Будите мало учтивији, јер ја часом пресав |
| — Господине!</p> <p>Он ћуташе.</p> <p>— Господине! — викну мејанџија по други пут.</p> <p>Он ди |
| у књижници, па узми — рече он.</p> <p>— Господине, ајте да ми изберете што год за читање.</p> < |
| говор!..</p> <p>Мара га спасе:</p> <p>— Господине, волите ли ви месечину?</p> <p>— Волим, госпо |
| p> <p>И Мари излете реч:</p> <p>— Збиља господине, останите!</p> <p>И учини јој се да су сви пр |
| издржа поглед.</p> <p>— Па је ли, млади господине!{S} Ти ми извољеваш тамо градити неке бунтовн |
| а смешећи се упита.</p> <p>— А бога вам господине: стоји ли ово у истини што ми капетан Сава пи |
| ком.{S} Максић рече:{S} Баш је потревио господине!</p> <p>— Јест, ка’ у ’ладну собу! — рече поп |
| речасни“ и одмахну главом.</p> <p>— Што господине?</p> <p>„Пречасни“ зазвони.{S} Послужитељ уђе |
| ако нађе што, он треба да то јави своме господину, јер било је прилике да тиме хоће да кушају м |
| — Оно.. могуће је.{S} Треба да то јавим господину министру.{S} Јеси ли ти начинио какву молбу? |
| апетан његов био је рођак неком великом господину тамо у Београду; значи могао га је препоручит |
| S} Са овим писмом да идеш и да се јавиш господину начелнику.</p> <p>— Добро.</p> <p>— Сад иди!< |
| то сам тако и наредио.</p> <p>— Ајдемо, господо! — рече поп Дамњан.</p> <p>— Извол’те, гоподин |
| ани!.</p> <p>— Само, знаш, да ми је ону господу мало косом на ливади да потерам пред собом, онд |
| воју собу.</p> <p>После вечеро позва га госпођа себи.{S} Нађе је где се завалила у меку столицу |
| " /> <p>— Не мари ништа!...{S} А где је госпођа? — упита учитељ.</p> <p>— Отишла је пред госте. |
| пала!...{S} Е то ми је „ужасно просто“ (госпођа је имала обичај да обе ове речи једну за другом |
| ако сврши тога вечера цео роман.</p> <p>Госпођа га је више пута прекидала правећи примедбе и гр |
| p> <p>Једног дана, баш ће бити првог В. Госпођи, седеше поп Дамњан и Јова у његовој соби и разг |
| д.</p> <p>— Не могу, течо.</p> <p>— Зар госпођица пева? — упита Јова и погледа је.</p> <p>— О т |
| е се.{S} Збогом оче Живко!..{S} Збогом! госпођице!</p> <p>Мара му стеже руку и погледа га очима |
| сувише рано почео.</p> <p>— Опростите, госпођице, ја нисам мислио....</p> <p>— Ништа, ништа, г |
| да и њу видим!</p> <p>— Ако је по вољи, госпођице Марушка, изволте! — рече попа шалећи се.</p> |
| волите ли ви месечину?</p> <p>— Волим, госпођице — одговори он.</p> <p>— Ја бих преседела сад |
| жао.{S} Он се окуражи:</p> <p>— За што, госпођице, морамо да љубимо све што је лепо? — упита.</ |
| шта.</p> <p>— Дакле, свршили сте школу, госпођице? — упита он.</p> <p>— Да, свршила сам.</p> <p |
| дође себи.{S} И он се трже....</p> <p>— Госпођице!..{S} Ја... ја..</p> <p>Али и Мару савладали |
| м мало прошетати ако си вољан.</p> <p>— Госпођице.... ако је по вољи — рече Јова.</p> <p>Мара п |
| p>Обоје се загледаше у даљину.</p> <p>— Госпођице!{S} Ви волите село!</p> <p>— Обожавам га!..{S |
| те још како! — рече попа.</p> <p>— Онда госпођице, и ја придружујем моју молбу попиној.</p> <p> |
| и све што је у мојој души.{S} Ја волим госпођицу Мару, и, целога мога века, ја за себе бољег д |
| ..{S} Јеси ли задрем’о?</p> <p>— Нисам, госпођо.</p> <p>- Нисам ни ја...{S} Ал’ да се леже.</p> |
| — Читаш ли, лепо?</p> <p>— Па... читам, госпођо.</p> <p>— Оди овамо.</p> <p>И он уђе за њом у њ |
| чера, — рече поша.</p> <p>— Благодарим, госпођо, не могу вечерати, — рече Јова. — Збогом!</p> < |
| им.{S} Сви се тек згледе, а ја рекнем: „Госпођо!...{S} Ово вам стављам на расположење.{S} Она к |
| уд и изађе.{S} Кад се врати натраг нађе госпођу где се свлачи.</p> <p>Он остави суд и пође у св |
| Саво! — рече капетаница.</p> <p>— Нека, госпоја, могу ја и постајати.</p> <p>— Нека, нека!...{S |
| — Ја идем, да оно вина и ракије однесем госпоји.</p> <p>— Добро Перо, иди.</p> <p>— А ви, госпо |
| аво да он радине ’рани“...{S} На Велику Госпојину жене купе и дену; и кад све би готово, он држ |
| бре коње и кола; намештај у соби био је госпоцки; јео је и пио је шта му је душа желела.</p> <p |
| p> <p>— То је онда опасно код тебе бити гост — рече она.</p> <p>— Опасно, бога ми!</p> <p>Већ д |
| ји на расположењу... данас ћеш бити мој гост...{S} Чим сам чуо од кмета јутрос да си... да сте |
| </p> <p>— Дакле, хоћеш ли ми бити данас гост.</p> <p>— Хоћу.</p> <p>— Бар да се наразговарамо с |
| — упита учитељ.</p> <p>— Отишла је пред госте.{S} Синоћ добијем телеграм да јој данас стиже сес |
| оша је отишла да готови вечеру за драге госте.{S} Они сеђаху под липом и разговараху.{S} Попа б |
| јглавније гостољубив.{S} Волео је своје госте толико, да је се трудио да им жеље из очију прочи |
| о, господине, како мој теча части своје госте — рече она Јовану.</p> <p>Јован се трже.{S} Он се |
| Вечерас ћу се уверити.</p> <p>Размести госте за столом тако, да Јова и Мара седоше једно до др |
| /> <p>— А ту си ти, течо!..{S} Зар тако госте дочекујеш?...</p> <p>Он се окрете и... јабука му |
| да се с мајком на пут кренем и да ти у госте дођем! рече она. —</p> <p>— Баш ти се село тако д |
| /p> <p>И Јова са поп Дамњаном оде.{S} И гости се разиђоше.{S} Оста само домаћин са домаћима.</p |
| дотутњише кола у авлију.</p> <p>— Твоји гости! — рече учитељ.</p> <p>— Ја!</p> <p>— Хајд’ хоћем |
| зе чашу.</p> <p>— Е... за здравље моји’ гостију.{S} Бог им дао што им срце зажелило: род, плод, |
| есео и расположен, а што је најглавније гостољубив.{S} Волео је своје госте толико, да је се тр |
| дравица куму и кумчету, те домаћину, те госту једном... другом.... готова посла...{S} Дотераше |
| ’ што је до сада било, сад ћеш ти имати госу“...</p> <pb n="14" /> <p>И сад се сећаше како му ј |
| а волели за то: што је у свако доба оно готов да услугу учини: и најгорем сиротану као и највећ |
| домаћину, те госту једном... другом.... готова посла...{S} Дотераше и до песме и до шале.</p> < |
| — рече Јова.</p> <p>— Да вечерамо бар; готова је вечера, — рече поша.</p> <p>— Благодарим, гос |
| </p> <p>— Јесу ли готова кола?</p> <p>— Готова, попо.</p> <p>- Шта ви радите?</p> <p>— Ништа, р |
| ј пар изађе поп Живко.</p> <p>— Јесу ли готова кола?</p> <p>— Готова, попо.</p> <p>- Шта ви рад |
| ји тамо и амо.</p> <p>Поша је отишла да готови вечеру за драге госте.{S} Они сеђаху под липом и |
| андура?</p> <p>— Нисам; ал кад је тако, готово ми је жао што нисам.</p> <pb n="150" /> <p>— А з |
| рече чисто заповедајући.</p> <p>— Па... готово, вала.</p> <p>— Него, да је обучемо.</p> <p>И об |
| родицу на срећу у породичном животу.{S} Готово беше раздраган.{S} Хтео је сам почети разговор д |
| кад га угледа.</p> <pb n="119" /> <p>— Готово, вала!..{S} Добро јутро! — рече он и прихвати се |
| аше једно по једно на постељу.</p> <p>— Готово, зете, и ми да лежемо, рече Марина мајка.</p> <p |
| , који је био на астал бацио, и прочита готово гласно, најпре лепо а после грцајући:</p> <p>„Ко |
| и дваред и триред и знао је да исприча готово све што је прочитао и причао је радо својим друг |
| ле његово срце.{S} Удовица... њу је сад готово више мрзео но што је волео.{S} Сада он сањаше о |
| лишавао га је више пута, јер није никуд готово из куће излазио.{S} Објашњавао му је што је било |
| аше онај изненадни догађај!..{S} Био је готово равнодушан.{S} Љутио је се сам на се.{S} Док је |
| оспојину жене купе и дену; и кад све би готово, он држави ни „зупке“!...{S} Па је ратне године |
| угаси свећу...</p> <p>Цигара сене а он готово гуташе оне димове, најпре нагло, онда слабије и |
| </p> <p>— Мени је жао Ауроре! — рече он готово кроз сузе.</p> <p>— И мени...{S} Јеси ли задрем’ |
| >И дигоше се у кућу.</p> <p>Поша одведе гошће у њихову собу а попа Јову у собу за њега спремљен |
| ово пасуљ, или како га ми сељаци зовемо гра, ово першун, ово, што лепо мирише, мирођија, ово ро |
| је мајка пила...{S} Није љута; тако 10, гради, ја сам је собом пек’о.{S} Има јој три године па |
| еба: да су нам бар зграде, које општина гради, најлепше.</p> <pb n="43" /> <p>— Та... оно... та |
| о.{S} Љутила је се на њега што се силом гради да је не разуме.{S} Није знала шта да му одговори |
| </p> <p>— Ове си законе ти као посланик градио.{S} Што се љутиш на своје дело.</p> <p>Газда Ђош |
| лади господине!{S} Ти ми извољеваш тамо градити неке бунтовничке састанке ноћу.</p> <p>— То је |
| љда, махом набављају?</p> <p>— И ђаци и грађани; шаље се много у унутрашњост.</p> <p>— Е, баш ћ |
| збора.</p> <p>— Примамо!{S} Примамо! — гракну народ.</p> <pb n="213" /> <p>— Е, онда, ви који |
| <p>— Тако је чича!..{S} Тако је чича!.. гракнуше они око њих.</p> <p>Свет се све више скупљаше. |
| — То нисам ни тражио.{S} Ја нисам никад грамзио за богатством.{S} Моје је богаство — моје задов |
| а горице слеће,</l> <l>„Милан војску са границе креће</l> <l>„Склон’ се с пута сејо Иванова</l> |
| је у бесконачности!.{S} Прихвати се за грану једне јабуке, јер осећаше да ће га срце његово ди |
| о ове куке.</p> <p>И он узе куку и сави грану.{S} Таман узабра јабуку а неко викну:</p> <pb n=" |
| ну опет.{S} Јова пружи руку и хватајући грану дотаче се руке њезине....</p> <p>Она је сва горел |
| p> <p>Јова приђе.{S} Она кукачом закачи грану опет.{S} Јова пружи руку и хватајући грану дотаче |
| Да ми је да је до’ватим!</p> <p>— Савиј грану.</p> <p>— Високо.</p> <p>— Ево ове куке.</p> <p>И |
| касто дрво, и стаде се пропињати да њим грану дохвати...</p> <p>Изгледаше као вила.{S} Јови пам |
| Помозите ми, господине!{S} Ево упустих грану.</p> <p>Јова приђе.{S} Она кукачом закачи грану о |
| еђу састављене црне и широке обрве; очи граорасте; трепавице дуге; лице чисто, само га мали брц |
| <p>Учитељ Јова корачаше најлак; крупне грашке зноја слеваху му се низ чело и он се брисаше мар |
| ст хартије.{S} По челу му избише крупне грашке зноја.</p> <p>Писар примети и даде му столицу.</ |
| новнике који ће гледати да живе са наше грбаче, а више пишта!?</p> <p>— Као што видиш!</p> <p>— |
| де; али поп Живко је зарадио сам својом грбачом — рекли би они уз реч. —</p> <p>Прођоше кроз во |
| више пута прекидала правећи примедбе и грдећи Гертруду што сиротој Аурори не да баш ни мало да |
| у.</p> <p>— Змија!..{S} Змија!..</p> <p>Грдна змија беше се упутила правце њима.{S} Јова се саж |
| <p>- Вели: „Ђоко, брате!{S} Тебе сунце грејало; сушти си покојни књаз Мијаило!“ Бога ми јест!. |
| } То су само лудорија Бога ми, учитељу, греши наш сељак, много греши.</p> <pb n="131" /> <p>— У |
| ога ми, учитељу, греши наш сељак, много греши.</p> <pb n="131" /> <p>— У чему?</p> <p>— У свему |
| убити; и овако сам ти — са мог језика — грешнији него тежи!...</p> <pb n="63" /> <p>— То је: са |
| p> <p>— ’Вала богу!</p> <p>И онда стаде гристи бркове.</p> <p>— Ово се, богме, мушки гласа!...{ |
| своје дело.</p> <p>Газда Ђоша опет поче гристи бркове.</p> <p>— Остави га, учо, славе ти! — реч |
| бранити! — рече газда Ђоша и поче нагло гристи бркове.</p> <p>Свет се поче купити око њих двоји |
| аху опуштени бркови, а он их је једнако грицкао.{S} Очи имађаше зелене а ручурде велике као рип |
| ди; лепа песмица разлегаше се из хиљаду грла птичијих, и — њега нешто силно повуче у ову лепу п |
| пита се ко је газда ко сирома! — све се грли и љуби!...</p> <p>— Кад сте добили глас?</p> <p>— |
| од мене.{S} По Јевти шаљем коња.</p> <p>Грли те</p> <p>твој друг</p> <p>поп Живко.“</p> <p>Јова |
| <p>Мара се узбунила.{S} У глави јој је грмело.{S} Што би из ненада, на једаред, као гром из ве |
| } Живели!..</p> <p>— Живео!..{S} Живео! грмео је народ.</p> <p>Сад је тек настало право весеље. |
| па пођоше сватовски.{S} Пуцањ за пуцњем грмео је а из пуних груди и са насмјаниих уста орила се |
| ше звецкати.{S} На пољу пушка иза пушке грми...{S} Цигани свирају своје обичне „маршеве“ или пе |
| n="18" /> <p>Кад је спустио господина у гроб, покупио јо своје прњице и књижице, па је изашао н |
| е и жене!...</p> <p>Са њом је спустио у гроб и своју срећу...</p> <milestone unit="subSection" |
| {S} Он не имађаше никога свога сем тога гроба; њему је исповедао своје боле...</p> <p>Душевни б |
| ће и гледа прошлост; гледа три скорашња гроба: брата, мајке и жене!...</p> <p>Са њом је спустио |
| оња и оде најлак.</p> <p>Кад је био код гробља, (поред њега је пут водио) сиђе и привеза коња з |
| ко постојан да се решава да умре у оном гробљу, а неће да се одрече своје науке — тај је човек |
| летели су из његових очију те цвеће на гробу поливали...{S} Ту му је лежала жена.{S} Он не има |
| <p>Она збиља имађаше грозницу.{S} Од те грознице и само се пати у младости...{S} Сва је горела |
| /p> <pb n="136" /> <p>Она збиља имађаше грозницу.{S} Од те грознице и само се пати у младости.. |
| — Шта је, Дамњане?</p> <p>— Оптужен сам грозно!...</p> <p>— За што?</p> <p>— За ванбрачан живот |
| рагујевац на науке.</p> <p>Као да га је гром ударио.{S} Он је побегао у вајат, попео се на тава |
| о.{S} Што би из ненада, на једаред, као гром из ведра неба....</p> <p>— Само ако она ’хоће!..{S |
| (и ту куцну Јову по рамену и насмеја се грохотом) — оно је ваше; то ми не можете одрећи!...{S} |
| ели врат; очи му се спуштаху на мишице, груди и стас..{S} Та зар он бити толико срећан да све о |
| {S} Шапутао је њено име и — ништа!..{S} Груди му беху празне а њега је баш тиштала та празнина. |
| е и онај попак што пева под фуруном.{S} Груди празне и тесне, као да му се нека велика стена на |
| есне, као да му се нека велика стена на груди навалила — не могаше да дане...</p> <p>А болесниц |
| анути: ударише неки жигови с обе стране груди.{S} Једва дође у кућу и спусти се у кревет.{S} Он |
| лаву, моје јастучиће“!..{S} Она подмеће груди...{S} Их!...</p> <p>И он скочи са постеље...</p> |
| ери...</p> <p>Чупао је косе, бусао се у груди, јаукао, плакао — мислили су: полудеће.{S} Тешко |
| би уживао у њеном равномерном подизању груди и у осмејку озареном лицу.</p> <p>Оступи од прозо |
| и спуштаху нагло као да су жељна мушких груди...</p> <p>Она се претураше по постељи.</p> <p>— Д |
| едан врло мали део њених као снег белих груди.{S} Виде и она, вештачки израђена недра...{S} И.. |
| {S} Пуцањ за пуцњем грмео је а из пуних груди и са насмјаниих уста орила се весела песма, те је |
| дбином — зажуде од једаред да закуца на грудима овога младога човека...{S} Све би дала за њега: |
| е плаве очи и бело лице; држао би је на грудима својим; па кад је приметио да јој се трепавице |
| ут; раскопча прсник и кошуљу раздрљи на грудима.</p> <p>— Деде, дијете, донеси што год да се по |
| је кољу...{S} Освртао се тамо амо.{S} У грудима му беше, као да је неко ватру наложио...{S} Кај |
| ати је на своме крилу, спавати на њеним грудма — зар има што год вредније!..{S} Та тога ради вр |
| и требао да буде.{S} Гњев му је кипео у грудма.{S} Он се љутио на себе самог, на послужитеља ме |
| ми и’ и ти заклонио!... рече чича Милан Грујић — Отиш’о си само тамо те се надрем’о и спустио п |
| чита готово гласно, најпре лепо а после грцајући:</p> <p>„Конзисторији Епархије:</p> <p>„Г. Дам |
| <p>— хоћеш ли полити? — упита а већ је грцала...</p> <pb n="21" /> <p>Он пође, али посрте.{S} |
| > <p>— Због једног Илије Кончаревића ми губимо тебе.{S} Вреди ли да ти собом плаћаш крв Илије К |
| !...{S} Дош’о, наш’о лој, па ми намаз’о гудало!...</p> <p>— Ха! ха! ха!... захори се смеј са св |
| ас.</p> <p>— Како је у вароши?</p> <p>— Гуди!..{S} То се пије, то се просипа...{S} Не пита се к |
| поље!..{S} На поље!.. — цикаше Јова као гуја.</p> <p>— Молим те, господине, учитељу, немој се ш |
| ако; али кад леже у постељу — као да га гује кољу...{S} Освртао се тамо амо.{S} У грудима му бе |
| ају сељаци један другог.</p> <p>— Милан Гујић из С...</p> <p>— Алал му вера!</p> <p>— Бо’ме тај |
| он се прослави.{S} Сваког је тукао, као гују у главу који је само зуб обелио.{S} Ако је тај још |
| зи Србина? — Србин!{S} Као што су Турци гусле забрањивали тако и ови слободну реч забрањују.{S} |
| Мрак се спустио са свим и помрчина беше густа као тесто кад стигоше мејани.{S} Одјахаше и јавиш |
| био средњег, пун, пуних једрих образа, густе браде и бркова, високог и озбиљног чела и оштра п |
| у земљу не мо’ш — тврдо!...{S} Сада или гутај или једаред зажмури, па кидиши овом поганом живот |
| <p>И њега је „нова“ наука запанула.{S} Гутао је чланке у „<title>Раднику</title>“ и тежио је д |
| могне другоме...</p> <p>Научи руски.{S} Гуташе сваки редак од Чернишевског.{S} Човек који је за |
| Блага свежина летње ноћи запану га и он гуташе онај миришљави ваздух....{S} Погледа на небо: — |
| свећу...</p> <p>Цигара сене а он готово гуташе оне димове, најпре нагло, онда слабије и слабије |
| што је овај веселник убио <pb n="62" /> гуштера „зеленбаћа“, јер „зеленбаћ се — вели — по закон |
| чано.{S} Питају, од кога си добио, и т. д.{S} Разуме се, да нико неће казати растурача...</p> < |
| припитати: „има ли што новом“?... и т. д. и т. д...{S} Морао је преноћити.</p> <p>Док је у дру |
| .</p> <p>— Мо—ја—ма—ти—ћи—лим—тка. и т. д.</p> <p>Шапутање га обујмило.{S} Никако да се заустав |
| ти: „има ли што новом“?... и т. д. и т. д...{S} Морао је преноћити.</p> <p>Док је у друштву сед |
| одакле је, има ли жива оца и мајку и т. д.{S} Док он рече:</p> <p>— Ама да ми је да ми се ствар |
| ол’те са мном!...“ и онда у бувару и т. д...{S} Зар тако јевтино да се прода и да им падне шака |
| миљато одговара: „благодарим Фрајлице“! да је Госпави памет стала.</p> <pb n="70" /> <p>Кад поп |
| нџија је по мало без права и мејанисао) да „испече“ још по једну каву...</p> <p>Попише и ту, на |
| си ми дон’о онај напрстак (винску чашу) да њим пијем!...{S} Дај ми чашу! — викну један комшија. |
| а се лепо поклони, да каже: „изволите“, да је увек чист и углађен и да је препокоран покоран.</ |
| г човека.{S} Она би пре пустила лопова, да се докопа политичара.</p> <p>Не, неће да иде!</p> <p |
| . <pb n="140" /> Мислио сам да си вила, да си анђео!...{S} И кад дођох код поп Живка, а оно — е |
| не!</p> <p>— Ја те молим!</p> <p>- Ама, да ми дете мре — ја ћу дотрчати да ти јавим.</p> <pb n= |
| Знаш, кад си ме погледала сузним очима, да сам хтео излудети!</p> <p>— Целу ону ноћ нисам трену |
| листи написа: да је „отличног владања, да је поверљив, вредан, као мало који, и да га треба пр |
| жем моју часну реч, која ми је светиња, да ћу је узети за жену.</p> <p>— Ми нисмо противни, реч |
| ко нам је ступити у борбу.</p> <p>— Па, да!.. кога велиш да почне с капетаном? - упита поп Лука |
| Бога ми, течо, додала ми се!..{S} Сад, да није срамота, изула бих се, да боса газим по овој тр |
| једног ђака те школе да изађу у народ, да показа како ће се ово или оно урадити, или како се о |
| ме ствари, даде му толико воље и снаге, да је из свег срца заволео и проучавао друштвене науке. |
| или против Његовог Височанства и владе, да тамо буните људе, да сте чак напали и тукли његовог |
| сочанства и владе, да тамо буните људе, да сте чак напали и тукли његовог пандура кад је дошао |
| ен у снагу његову... та само да јој је, да сме прихватити руке његове...</p> <p>Они се разговар |
| по закону не сме убити; и ко га убије, да се казни — братац мој љубезни! — (то му је уза сваку |
| оно лепо лице ведро и без и једне боје, да л’ онај вити стас; да л’ она веселост њена или гипко |
| о га што дирка, он се смеје и показује, да му је бог зна како мило и да то сматра за највећу ча |
| три часа преживео; не могаше да верује, да зајиста постоји така достава против њега.{S} Све му |
| да сте ви сазивали неке тајне састанке, да сте тамо на њима говорили против Његовог Височанства |
| е сам доћи на лепак!...</p> <p>— Дакле, да са њим живим лепо.</p> <p>— Јест.{S} Па ако га ошине |
| то учини, — рече попа. — За што дакле, да сељаку, који, тако рећи, даје јој све и сва, за што |
| Он, као да би хтео да изађе из те јаме, да побегне од тога кужног ваздуха, који га је давио — у |
| ко сте увек извештени као синоћ о томе, да сам тукао вашег пандура — онда имате красне извештач |
| огу стекосмо једаред и ми једне новине, да се можемо пожалити и другој браћи, нека виде шта се |
| ан.</p> <p>— Рад сам, знате, господине, да зидам мејану у селу.{S} Општина јо добила право, али |
| а.</p> <p>— Од куд ви знате, господине, да ће вас преместити? — упита она Јову.</p> <p>— Каже м |
| игну на попу. — Ја сам знао, господине, да нема дела.</p> <pb n="211" /> <p>— А... бога ти, пот |
| много.{S} Да му очисти обућу и хаљине, да донесе на подне ручак и у вече вечеру и да почисти с |
| му близу, да би могао чути њено дисање, да уво зиду примакне, па му срце опет мирно!...{S} Шапу |
| од кога си добио, и т. д.{S} Разуме се, да нико неће казати растурача...</p> <pb n="41" /> <p>— |
| {S} Сад, да није срамота, изула бих се, да боса газим по овој трави!</p> <p>— Врло добро! — реч |
| le>.“</p> <p>— Имам.</p> <p>— Молим те, да ми даш да је прочитам.{S} Шта нисам чинио да је наба |
| >— Требам ја свуда!...{S} Али молим те, да не говоримо о томе.{S} Хоћеш да спавамо; врло сам ум |
| ш ти после.</p> <p>— За кога ћеш, зете, да је удаш? — упита њена мајка.</p> <p>— Па ја велим: д |
| најпре ујак, па, пошто није имао деце, да га да изучи школу.{S} Свршио је псалтир а ујак га да |
| налоге брзо и тачно, без и једне речце, да се више пута учини глув и нем; што видео — не видео, |
| > <p>Он виде да је капетан попустио, и, да не осећаше абоносову ватру што га је пекла, би отиша |
| ек!</p> <p>— Постарај се и ти, те види, да нема у твојој околини који „бунтовник.“ Сви они, вид |
| раш да идеш вечерас.{S} Иди ти па кажи, да ниси нашао учитеља.</p> <p>— Ал он ће доћи овамо.{S} |
| — није!...{S} Само он волио је њу; али, да ли она њега воли — није знао.{S} Он је више не виде. |
| одиста једна тајна дружина?...{S} Или, да то нису веште полициске замке, у које мисли да похва |
| овека, који је умео да се лепо поклони, да каже: „изволите“, да је увек чист и углађен и да је |
| их прогони.{S} За то ти Јова и говори, да ће његова школа остати упражњена.</p> <p>— Од куд ви |
| инили су онима услугу.{S} Па, славе ти, да ли мотре да се не чита?</p> <p>— О!... те још како!. |
| ео сам!..{S} Шта би ти радно, славе ти, да те ко натера да сад косиш или вежеш?</p> <p>— Ух! ма |
| арод сазна — рече Јова. — Не може бити, да он, кад зна да је нешто боље и корисније, неће главе |
| од помисли: шта је од њега могло бити, да је остао код удовице и одао се раскошлуку и лењости. |
| } Али ипак, мислио је да ће добро бити, да се држи неких отменијих, или боље да кажем, богатији |
| — рече Јова — али га се морамо латити, да би постигли цељ, јер цељ је поштена.</p> <p>— Дакле |
| овори: да неће.{S} Он се наљути видећи, да се пред другим ђацима крњи његово достојанство, запо |
| е да је на путу, да иде из вароши кући, да јаше свога вранца....{S} Сети се „пречасног,“ судија |
| старијих.{S} Хтео је да им отвори очи, да им докаже да су људи који треба да знају и своја пра |
| !</p> <p>— Знаш ли ти, драгановићу мој, да ми овде имамо једну страшну апсану?</p> <p>- Не знам |
| им мислима.{S} Желео је да мисли о њој, да му нико мисао не прекида.</p> <p>И сав се предаде.{S |
| ти.{S} Међу тим нас је врло мален број, да се боримо јавно са оном силом која је против нас.{S} |
| руку, и — не би се ни знало да је ђак, да није морао сваког јутра и вечера, кад су се богу мол |
| рањени спис међу његовим књигама, знак, да је с коришћу проучио оно што је хтео да научи.</p> < |
| p>— Тако брате, тако!</p> <p>— Ја идем, да оно вина и ракије однесем госпоји.</p> <p>— Добро Пе |
| .</p> <p>— Само сам ’тео да ти покажем, да видиш...{S} Па зар ја иш’о у рат и био — да ти ка’м |
| ићу се свима силама, којима располажем, да заштитим ваше интересе.{S} Што бих за себе тражио <p |
| сам пробала да ћутим, да се не макнем, да не погледам у те, па — не могу!,..</p> <p>Јова је по |
| рио:</p> <p>— Нека, вала!{S} Ја мислим, да ми баш неће проћи на лијо!...{S} Та стара сам ја лол |
| са њим лепо поступамо...{S} Ја мислим, да си ти човек који ће у стању за време све предурати!. |
| из среза.</p> <p>Само је жудео за тим, да се докопа и куће капетанове, јер ту се надао да ће м |
| за тобом..{S} Ја сам пробала да ћутим, да се не макнем, да не погледам у те, па — не могу!,..< |
| >— Јави — по ком било — шта је с тобом, да знамо.</p> <p>- Јавићу.</p> <p>— Лаку ноћ!</p> <p>— |
| сар.{S} Виде те да си вредан и окретан, да умеш да се владаш, па те по чешће шаљу у срез.{S} До |
| S} Још је рекао да мора да буде поштен, да не би што украо; па и ако нађе што, он треба да то ј |
| бог дао!</p> <pb n="221" /> <p>— Амин, да бог да! — рече чича.</p> <p>— Браћо!...{S} Време је |
| љенио свога старијега док није дочекао, да, на св. Николу, славу капетанову, послужује <pb n="6 |
| му говори.</p> <p>— Не брини!.{S} Него, да идем и ја.{S} Због њега сам ти и долазио!{S} Наздрав |
| <p>— Па... готово, вала.</p> <p>— Него, да је обучемо.</p> <p>И обукоше је.</p> <p>Дигоше је и |
| га или онога.{S} Није му требало много, да дође до убеђења: да је човек — <hi>човек</hi>, и да |
| који је се четири стотине година борио, да дочека слободу, да сме казати шта му срце жели?...{S |
| он стече наклоност свог капетана тако, да му је он поверовао да рад’ неких и неких послова иде |
| .</p> <p>Размести госте за столом тако, да Јова и Мара седоше једно до другог.</p> <p>Скоро уве |
| ољубив.{S} Волео је своје госте толико, да је се трудио да им жеље из очију прочита, па да их и |
| > <p>— А... знам!...{S} Док се сазнало, да је он пис’о неке дописе, онда се већ зна и шта њега |
| вако окупимо те да се братски заверимо, да овом злу ногом за врат станемо.{S} Не може се више г |
| а, неки Аћим, бога ми!...{S} Мисли смо, да не врача?...{S} Ал’ јок! ’Нако он то ради!...{S} Пит |
| обију божијем“ тако је немоћно и јадно, да више верује и више се узда у срећу, него у себе!..</ |
| ема дела.</p> <p>— Велим ја теби, попо, да ће тако бити! — рече Јова и намигну на попу. — Ја са |
| да кажете?</p> <p>— Ништа више, до то, да је достављач подлац и нитков.</p> <p>— Потпишите.</p |
| p> <p>Учитељ Јова хтео је, пошто по то, да буде сам, за то после ручка рече: да би мало спавао. |
| </p> <p>— А је ли теби што год познато, да се неки у вашој механи тајно састају? упита капетан. |
| сподине капетане, вама ће бити познато, да и ја овде сваког двадесет шестог долазим са квитом з |
| тицу на лицу Јовановом; хтео је просто, да му у душу завири.</p> <p>— Мучан је мој положај, гос |
| !{S} Живио те бог!</p> <p>— Сад, браћо, да изаберемо старешину.</p> <p>— Ја предлажем оца Дамња |
| o --> <p>— Па лепо.{S} Оћемо ли, браћо, да дигнемо <!-- nedostaje tekst --> против овога зла, п |
| их...{S} И би му живот са свим омрзнуо, да му учитељ није онако лепо причао из црквене и српске |
| уку — рече Јова..</p> <p>— Је ли, течо, да је лепа?</p> <pb n="128" /> <p>— А... разуме се, раз |
| рили: да само доцније стигну, или, бар, да мрак на земљу падне...</p> <p>Мрак се спустио са сви |
| четри моје облигације, па дођо’ до вас, да вас умолим да наредите да се што пре изврше.{S} Знат |
| оло.{S} Свакоме од нас нека је дужност, да: где год поштена човека нађе код њега поради и око њ |
| поведи послужитељу да осече један прут, да казни упорника телесно.{S} Послужитељ донесе штап и |
| за попа, јер веле: да је ваљан младић, да му знају и покојног оца који је тако исто добар чове |
| </p> <p>Поп Дамњан заволе учитеља Јову, да би умро за њега; и учитељ тако исто попа.</p> <p>Тог |
| тотине година борио, да дочека слободу, да сме казати шта му срце жели?...{S} И ко понизи Србин |
| е са њом и разговарао, и стао му близу, да би могао чути њено дисање, да уво зиду примакне, па |
| н погледа око себе, виде да је на путу, да иде из вароши кући, да јаше свога вранца....{S} Сети |
| апред са себе одговорност; и молио бих, да ово, што вам сад кажем ставите у протокол.</p> <p>— |
| p> <p>— Ух! мани!.</p> <p>— Само, знаш, да ми је ону господу мало косом на ливади да потерам пр |
| р да се наразговарамо сити!...{S} Знаш, да сам једва чекао да нам пошљу за учитеља човека од књ |
| право!...{S} Добро.</p> <p>— Ти видиш, да ми не водимо борбу са људима од начела него са подла |
| </p> <p>— Па, Марушко?...{S} Шта велиш, да ми тебе нешто сад удамо?...</p> <p>Мара обори очи у |
| већ више не може лагати.</p> <p>— Та... да боме — рече. — Шта ћу?.{S} Така ми је била околина.{ |
| S} Чим сам чуо од кмета јутрос да си... да сте дошли, а ја брже боље школи.{S} Уз пут мислим: д |
| Каким послом?</p> <p>— Дођо’.. ’вај... да ти се пожалим на нашег кмета.</p> <p>— Одакле си?</p |
| га другог, а оно бар угледа ради треба: да су нам бар зграде, које општина гради, најлепше.</p> |
| данас да даш реч овде, пред нама свима: да ћеш узети Мару за жену.{S} После се спреми те провед |
| е му требало много, да дође до убеђења: да је човек — <hi>човек</hi>, и да сваки има једнако пр |
| аде ћерку, него у његовој листи написа: да је „отличног владања, да је поверљив, вредан, као ма |
| го једну лепу смрт!...{S} И после, шта: да умре... ко да умре?..{S} По моме рачуну: човек, јес! |
| } Он је с места био на чисто; видео је: да „онај ђаволак“ што се у Јовино учитељско срце увукао |
| {S} И није ју више узео...{S} Видео је: да: <hi>воља све може</hi>...{S} Своје другове, који го |
| ок је жудео за „непознатом“, мислио је: да му је само да види прамен њене косе — па би се расто |
| владици да им га да за попа, јер веле: да је ваљан младић, да му знају и покојног оца који је |
| аро!</p> <p>— Чујем.</p> <p>— Увери ме: да не сањам!{S} Зовни ме именом;</p> <p>Она га зовну.</ |
| Не, неће да иде!</p> <p>Најзад реши се: да упита попу.{S} Он ће, зар, знати, ваљда, ко пише.</p |
| <p>И Мару нешто штрецну када Јова рече: да мора кући.{S} Не знам за што; али њој би врло тешко. |
| о, да буде сам, за то после ручка рече: да би мало спавао.{S} Поп Живко га одведе у собу где бе |
| ојачких уста...</p> <p>Али, време беше: да се кући иде.</p> <p>Испратила га је Мара са мајком.< |
| p>— Та ман’те га, бога вам!...{S} Пише: да сте ви сазивали неке тајне састанке, да сте тамо на |
| та изађе из суднице преседник и објави: да је бирачки одбор изабрао писаре и да избор почиње.{S |
| тражи?{S} Не требаше му много да увиди: да саможивост води само штети и самоме појединцу и да ј |
| вама и ливадама.{S} Сељаци су говорили: да нема бољег земљоделца од поп Живка.</p> <p>— Други п |
| о се нас неколико пријатеља договорили: да склопимо једну малу дружиницу, па да се споразумемо: |
| ише су застајкивали него што су журили: да само доцније стигну, или, бар, да мрак на земљу падн |
| у?...{S} Срце му се цепало при помисли: да је више нигда неће видети...{S} Па и да је види: мож |
| еларији неким мојим послом.{S} Кажу ми: да си постављен за учитеља код нас.{S} Питам: да ли си |
| м, радите сваки у свом месту и околини: да шта више људи придобијете.</p> <p>— ’Оћемо, Оћемо!.. |
| му да изађе да клечи.{S} Овај одговори: да неће.{S} Он се наљути видећи, да се пред другим ђаци |
| .</p> <p>Он се насмеја.</p> <p>— Значи: да си ти мала ћурка, која се буд’ зашто љути... ’Ајд’мо |
| скочи, оте штап и баци у ћошак рекавши: да се он не да тући.</p> <p>Били су једних година, само |
| ерети нису лаки.{S} Но он се брзо реши: да истраје у свему.</p> <p>— Јеси говорио? — викну капе |
| ању.{S} Не знађаше шта је лепше на њој: да л оно лепо лице ведро и без и једне боје, да л’ онај |
| p> <p>Бога ми чисто ме стид да признам: да не знам ништа.{S} Ето, могу бити учитељица а ништа н |
| постављен за учитеља код нас.{S} Питам: да ли си пре био учитељ, а они веле: „није; сад је баш |
| дође мало себи.</p> <p>— Имам да кажем: да је све гола лаж!..{S} А молим моју духовну власт нек |
| 174" /> Пита шта је, а ја је залагујем: да не могу да спавам од бува....</p> <p>У тај пар изађе |
| упита њена мајка.</p> <p>— Па ја велим: да не тражим ваздан.{S} Ево младожење уз њу.{S} Сад, са |
| : по дукат комад.{S} Мислим ја, мислим: да га дам сад јевтино.{S} До очекнем до пролећа, појешћ |
| >— Па шта је с тим?</p> <p>— Ја мислим: да нисам дроња!..{S} А после тога, господине капетане, |
| а ја брже боље школи.{S} Уз пут мислим: да ли је устао?...{S} Немам данас баш никаква посла!... |
| ислеђењем.</p> <p>— Ја сам теби казао: да акта морају у архиву, јер нико му ништа, ама баш ниш |
| а собом задовољан.{S} Држао је у тврдо: да ће бити капетанов зет.</p> <p>— Што ми ту ваздан обл |
| Који је ово враг те ми је сад наспело: да плачем...{S} Плакала бих до века за срећом!...{S}Да |
| шта?</p> <p>— Онда сигурно знате и то: да сам ја слуга ове државе као и ви, па неће бити поште |
| ме убијете — не знам; тек, довољно то: да је он постао практикант са 60 талира плате у једној |
| а му још не дође, а он осећаше потребу: да вешто преко свега воли...</p> <p>Доста пута замисли |
| ане?</p> <p>— За што не?</p> <p>— Кажу: да романи не ваљају.</p> <p>— Има их много што ваљају, |
| поласку дао „здрав“ цванцик и рекао му: да се чува многог трошка и да слуша господина.</p> <p>О |
| му је што је било не јасно и рекао му: да га увек пита што не зна.</p> <p>Он је тако чинио.{S} |
| опет светла образа, са мирном савешћу: да сам испунио своје обавезе.{S} О своме раду на скупшт |
| hi>...{S} Своје другове, који говораху: да се не <pb n="24" /> могу овог или оног оставити, кор |
| без и једне боје, да л’ онај вити стас; да л’ она веселост њена или гипкост тела.</p> <pb n="10 |
| } Беше га стид да призна: <pb n="22" /> да не зна ништа, а увидео је да он не зна.{S} Није позн |
| ворењем!...{S} Да верујем <pb n="54" /> да анђели с неба силазе — рекао бих да је анђео који је |
| бука.</p> <p>— За оном ми срце оста!{S} Да ми је да је до’ватим!</p> <p>— Савиј грану.</p> <p>— |
| рече он. — И што ја не пођох раније!{S} Да ми је се само шуме дочепати!...{S} Мука је то, кад ч |
| .“</p> <pb n="160" /> <p>— Да бо’ме!{S} Да бо’ме!..{S} Будите уверени да ја немам ништа против |
| > <p>Срце пуно.{S} Тесна му земља!..{S} Да му је да лети по оним облацима!{S} Мара његова!...{S |
| ом:</p> <p>— Леп је!..{S} Млад је!..{S} Да је и старији — све једно!..{S} Али ето, како све зна |
| е за ’лебом....</p> <p>— Да бо’ме!..{S} Да бо’ме!...</p> <p>Капетану засјаше очи; он је мислио |
| у му мутне и закрвављене а посрће!..{S} Да није пијан?</p> <p>— Није! — Мишљаше Јова.{S} Пио са |
| p>— А и јесте, вала, оно учитељче!..{S} Да ми га је у’ватити за оне кике, би’ му показ’о! — вел |
| нате који је цветак од кога лепши!..{S} Да и вама узаберем!..</p> <p>— Благодарим! — рече Јова |
| у да спавам!...{S} Баш је то лудо!..{S} Да ја у напред не промислим шта ћу да радим!..</p> <p>Н |
| дан глас’о, па ка’ да се потпрдно!..{S} Да си се бар облизнио!..</p> <p>Смеј се заори са свију |
| Дамњане!...{S} То је твоје место!..{S} Да није тебе не би било ни овог весеља.</p> <p>И он сед |
| бити без ништа!..{S} Ти сва гореш!..{S} Да ти није зло“? упита она брижно.... — „Није мамо“!.. |
| једну кесу дуката.... наполеона!...{S} Да има хиљада.. две...{S} Мало је!..{S} Бар пет хиљада! |
| раста да бог да!...{S} Нека тужи!...{S} Да бог да они тужили од данас па до века ка’ што смо и |
| да сам лепа! сад видим да нисам!...{S} Да сам лепа, он би ме гледао!...{S} Што ме, боже, не ст |
| удим за тим непознатим створењем!...{S} Да верујем <pb n="54" /> да анђели с неба силазе — река |
| ва, ни једна јој не падаше на ум!...{S} Да би оставила себи више времена на размишљање, она упи |
| амо то?{S} Па да платимо ја како!...{S} Да платимо али да видимо користи!...{S} Јест; ал ко ће |
| еце тиче — ништа им не би валило!...{S} Да ти знаш, мој учо, у какој сам ја чколи учио — нема н |
| ми много велики, славу му његову!...{S} Да је мало мањи и да није само овако покучаст!...</p> < |
| петан.</p> <pb n="88" /> <p>— Ох!...{S} Да ти ’хоће пасти шака, мајку му његову!..{S} И ја би’ |
| > <p>— Ти не радо о томе говориш!...{S} Да се није већ неки ђаволак улег’о у твоје учитељско ср |
| и тај Ж. К...?{S} Шта ће то бити?...{S} Да ли је то одиста једна тајна дружина?...{S} Или, да т |
| та, упита он:</p> <p>— Шта велиш?...{S} Да л’ да идемо?</p> <p>— Да идемо.</p> <p>— Да неће бит |
| и ви сте створили свесне другове...{S} Да би их боље утврдили у томе, покажите лично како се т |
| есте.</p> <p>— Да.</p> <p>— Зашто?..{S} Да није због оцене? — упита она.</p> <p>— Какве оцене? |
| веле даје начитан и способан човек..{S} Да ли ми је да се за њега удам!..{S} О!.. како бих га н |
| ?...</p> <p>Ту беше тешко решити се.{S} Да не иде није лепо; казаће да је плашљивац и кукавица, |
| е он. — Браћо!{S} Договор кућу кући.{S} Да се не би цепали овамо и онамо, ми треба сад да се бр |
| ољила бих се и каквим мирним сеоцем.{S} Да ми је бар овде у близини течиној!..</p> <p>— Па... б |
| ече: како код њега нема посла много.{S} Да му очисти обућу и хаљине, да донесе на подне ручак и |
| треба сад да се братски споразумемо.{S} Да се уредимо и да знамо сваки посао свој.{S} Сад ћемо |
| но са оном силом која је против нас.{S} Да би се могли одржати — ми морамо радити тајно, обавеш |
| кав пред-а-њ „Шта желите, господине?{S} Да нисте дошли према овом писму?{S} Извол’те са мном!.. |
| им српски од пандура! — помисли Јова. — Да, господин начелник. — додаде гласно.</p> <p>— Ту је. |
| > <p>— Бога ми јес! — рече Аксентије. — Да је бар повео још једног, али га пусто нема!...{S} По |
| а, учо, славе ти! — рече један сељак. — Да знаш ти како је њему јако жао, ти му не би речи рек’ |
| ином дошао до положаја практикантског — да ме убијете — не знам; тек, довољно то: да је он пост |
| ели господин — не поштује закон он је — да ти кам — прави „бутовник“ !..{S} Али треба њему прид |
| суди њему по ’атеру; а мене, и што је — да ти ка’м — и моја земља и... све, он менекар јако — д |
| е но трбуву!...{S} И све то нама није — да рекнеш — ништа криво...{S} Јок, баш ништа!...{S} Кад |
| } Неколико сам пута на њу намигн’о, и — да ви’ш осмене се...{S} Сад када ме види у овоме мом но |
| и на Шуматовцу, где сам и рањен.{S} И — да ти ка’м — ја тамо се тук’о с Турцима, па ево и овде |
| Марко чешући се иза врата — кад би ти — да ти ка’м својом руком то меникар испис’о, па да би шт |
| к танког стања, па не могу да ти ка’м — да се парничим.</p> <p>Он ћути.</p> <p>— Молим ти се, г |
| идиш...{S} Па зар ја иш’о у рат и био — да ти ка’м свуда; и по Јавору и по Делиграду, и на Шума |
| моја земља и... све, он менекар јако — да ти ка’м — неће ни да види!..{S} Па сам дош’о ’вод, т |
| љству!{S} Зар ви не можете у полицију — Да видите напретка.</p> <p>- То је друго!</p> <p>— На м |
| извод околине.“</p> <pb n="160" /> <p>— Да бо’ме!{S} Да бо’ме!..{S} Будите уверени да ја немам |
| а вам, господине, и наздравље!</p> <p>— Да бог да у здрављу, Перо!</p> <p>— ’хоћеш и ти, Ђоко?< |
| — Сети се!</p> <p>— Нисам, но!</p> <p>— Да те није ко зашто тужио?</p> <p>— Не знам.</p> <p>— З |
| је вешт, оправиће он посла....</p> <p>— Да не воли она кога другог? — сену му кроз главу као му |
| S} Кад човек иде за ’лебом....</p> <p>— Да бо’ме!..{S} Да бо’ме!...</p> <p>Капетану засјаше очи |
| > <p>— Морам ићи! — рече Јова.</p> <p>— Да вечерамо бар; готова је вечера, — рече поша.</p> <p> |
| м рукује.</p> <p>Он се рукова.</p> <p>— Да бог да у здрављу, Марко!</p> <p>Марко оде.</p> <p>Он |
| ам ти и долазио!{S} Наздравље.</p> <p>— Да бог да у здрављу.</p> <p>И Ђока оде.</p> <p>— Бога м |
| — рече Арсен машајући се капе.</p> <p>— Да бог да у здрављу!</p> <p>— А има ли ко тамо примити |
| ноћна задржа га, допаде му се.</p> <p>— Да огрнем капут и да донесем дуван; па изађе под хладни |
| <p>— Онда ће да вас преместе.</p> <p>— Да.</p> <p>— Зашто?..{S} Да није због оцене? — упита он |
| т не помагаху ништа болесници.</p> <p>— Да ми је да само из ноћи изађе — с места би’ ја њу у Ша |
| > <p>— То можемо, рече учитељ.</p> <p>— Да оставим књиге овде, па када пођем кући, понећу.</p> |
| школу, госпођице? — упита он.</p> <p>— Да, свршила сам.</p> <pb n="108" /> <p>— Мислите ли тра |
| <p>— Немају семена! — рече он.</p> <p>— Да видиш само моје цвеће!</p> <p>— Није лепше од мог! — |
| ’ да идемо?</p> <p>— Да идемо.</p> <p>— Да неће бити какве подвале?</p> <p>— Неће.</p> <pb n="5 |
| ига, па бирај.</p> <p>— Добро.</p> <p>— Да затворим прозоре, јер улећу „насјекоме“; а после лож |
| ик него началник, рече пандур.</p> <p>— Да учим српски од пандура! — помисли Јова. — Да, господ |
| етна реч — ја бих рекао једну.</p> <p>— Да чујем, говори! — рече поп.</p> <p>— Седи.</p> <p>Поп |
| уда? — рече попа и упиљи у њу.</p> <p>— Да видимо твоје цвеће.</p> <p>— Ово је моје цвеће! — ре |
| беше Мара са мајком, па упита:</p> <p>— Да није то?</p> <p>Јова га разумеде.</p> <p>— То је — р |
| ="105" /> <p>Осмену се и рече:</p> <p>— Да, чуо сам.</p> <p>— А није то за све — рече поп Живко |
| х; било је на пример и оваких:</p> <p>— Да ми је да сад нађем овде на путу једну кесу дуката... |
| а?</p> <pb n="56" /> <p>- Шта?</p> <p>— Да ми претплатимо заједнички ове новине.</p> <p>— Хоћу |
| капетан.</p> <p>— Не знам шта?</p> <p>— Да си скупљ’о састанке.</p> <p>— Нисам!</p> <p>— Терај |
| сазнадоше.{S} Шта мислимо сад?</p> <p>— Да продужимо и даље, — рече поп Живко.</p> <p>— Где да |
| а велиш?...{S} Да л’ да идемо?</p> <p>— Да идемо.</p> <p>— Да неће бити какве подвале?</p> <p>— |
| никаква.{S} Хоћеш ли да идемо?</p> <p>— Да ми је да видим шта ћу за упис деце, а, онако, можемо |
| бришући сузе. — Шта да радимо?</p> <p>— Да идем врачари.</p> <p>— Ја велим доктору — рече он.</ |
| ућан.</p> <p>— Па шта ћемо ту?</p> <p>— Да сиђемо.{S} Ту је кмет.</p> <p>Неколико људи стајаше |
| вод, тебе...</p> <p>— Шта ћеш?</p> <p>— Да му ти то како наредиш.{S} Напиши му — писали му „бел |
| па викнуше још један „сатљик.“</p> <p>— Да ли је школа оправна?</p> <p>— А... све исправно — ре |
| а нама, и са женама, шали се, боже, ка’ да је међ нама одраст’о.{S} А деца... било им је код <p |
| > <p>— Брзо се чуло свуда?</p> <p>— Ка’ да пуче!...{S} Само погледаш, затварају дућане па одоше |
| и више!..{S} Он те један глас’о, па ка’ да се потпрдно!..{S} Да си се бар облизнио!..</p> <p>См |
| ита он:</p> <p>— Шта велиш?...{S} Да л’ да идемо?</p> <p>— Да идемо.</p> <p>— Да неће бити какв |
| госпођо.</p> <p>- Нисам ни ја...{S} Ал’ да се леже.</p> <p>И он устаде.</p> <pb n="20" /> <p>— |
| и гладна и жедна и гола и боса...{S} А да се манем посла кога сам почео — не могу и нећу!</p> |
| га ради вреди да човек и живот изгуби а да не зажали!...</p> <pb n="148" /> <p>— Пошто је само |
| а: и јела и пића.{S} Он могаше живети а да паре не потреши сем што би дао за каву и шећер.</p> |
| уће.</p> <p>— Оно.. могуће је.{S} Треба да то јавим господину министру.{S} Јеси ли ти начинио к |
| о! — рече поп Лука. — Мени сад не треба да удешавам беседе, него ћу вам у кратко казати: за што |
| наредбе сваком појединцу шта који треба да ради.{S} О свему он ће се договарати.{S} Међу тим на |
| очи, да им докаже да су људи који треба да знају и своја права, као што дужности имају, и да се |
| } Дакле сама власт!...{S} Шта нам треба да радимо?{S} Треба бити с њима у љубави.{S} И то не у |
| што украо; па и ако нађе што, он треба да то јави своме господину, јер било је прилике да тиме |
| па рече:</p> <p>— Браћо!{S} Данас треба да се изврши избор народног посланика.{S} По закону нај |
| > <p>— На првом месту позвана је држава да то учини, — рече попа. — За што дакле, да сељаку, ко |
| /> који је толико постојан да се решава да умре у оном гробљу, а неће да се одрече своје науке |
| ођоше кроз воћњак свуда.{S} Он их позва да се врате да очекну ручак, па, пошто мало одспавају и |
| е ујак, па, пошто није имао деце, да га да изучи школу.{S} Свршио је псалтир а ујак га да у Кра |
| о тек једног дана рече отац да ће да га да у Крагујевац на науке.</p> <p>Као да га је гром удар |
| и школу.{S} Свршио је псалтир а ујак га да у Крагујевац да почне гимназију.{S} У другој години |
| села.{S} Они се замоле владици да им га да за попа, јер веле: да је ваљан младић, да му знају и |
| > <p>— Шта ћеш!{S} Кад ’оћемо до нечега да дођемо — мора се по неки пут и „извући“ — рече сам с |
| га си сина ’тео да дигнеш у небо а мога да бациш у бездан!...</p> <p>— Није, вала, Милане!</p> |
| ак света!..{S} Кад је већ дошло до тога да се и државски људи апсе — онда ту нема добра!.{S} А, |
| е био јединац, па зар баш да јединца да да га учитељ туче и пребија...</p> <p>И он пође у школу |
| ви пут мајку где се оцу противи и не да да он иде од куће; али све узалуд: — очева оста старија |
| е?</p> <p>— Поп Живке.</p> <p>— Е, онда да идемо.</p> <p>— Чисто му лахну на души; само кад је |
| писму; а ако те нигде не сретнем, онда да распитам у чаршији и да дам оном Срети мејанџији да |
| читати што год.</p> <p>— Па лепо, онда да спавамо — рече попа.</p> <p>И дигоше се у кућу.</p> |
| p> <p>— Врло добро! — рече попа. — Онда да те удам овде, па ћеш газити боса до миле воље и по т |
| шима па не ћутиш?...{S} Још имаш образа да говориш овом народу о некаком твом поштењу.{S} На ча |
| а на робију послати!..</p> <p>— Знам ја да је твоја глава пуна адвокатски вицева!..{S} Ал, иди! |
| џбини и закону.</p> <p>— Та већ знам ја да ти њега умеш бранити! — рече газда Ђоша и поче нагло |
| >— А... то нећемо!</p> <p>— Не велим ја да то буде прави шпијун који ће му носити поруке и отпо |
| виру“ — што пева песма. — „А где ћу ја да спавам, злато моје?“ — „Ту до мене“!.. — „Дај ми јас |
| <pb n="178" /> <p>— Хоћу!..{S} Хоћу ја да будем карактер!....</p> <p>— Ала се мило разлева крв |
| кад ономе из М... рече један чаршинлија да би боље било да мало „утопли језик“ — он рече: „Па ш |
| и како му је баба Смиљана дала бресака да само ћути...{S} Онда је се сетио оног дана кад му от |
| тешком гвожђу!“...{S} И солујијо човека да га тера у апс; а овај, онда, тамо овамо, па њему сед |
| суд и пође у своју собу.</p> <p>— Чека да ми полијеш — рече она.</p> <p>Он стаде.{S} Она скида |
| дошао поп Дамњан са Јовом он их дочека да не може лепше бити.</p> <p>— Шта ћете пити? — питаше |
| асмину коња; камо по један или два бика да изведено добар сој говеда; камо по једна справа од т |
| мо у шетњу, и ту ће вам се дати прилика да једно с другим разговарате.{S} Ако буде бог дао и ја |
| авише се мејанџији.{S} Овај посла момка да коње прими.</p> <p>— Добро вече!</p> <p>— Бог помог’ |
| ке; не смеђаше преко <pb n="17" /> рока да остане ни на улици; немађаше ни друштва сем другова |
| им једнако за тобом..{S} Ја сам пробала да ћутим, да се не макнем, да не погледам у те, па — не |
| Ала ја брбљам!{S} А мајка ми је казала да не ваља да много торочем; и казала ми је да није баш |
| — Све ми се допада!{S} Једва сам чекала да се с мајком на пут кренем и да ти у госте дођем! реч |
| руком за раме, али је руку тако подигла да се лепо виђаху црне маље под пазувом.</p> <p>— хоћеш |
| <p>— Ти?</p> <p>— Ја!...{S} Нисам могла да сакријем!...{S} Бар не могу од ње ништа да сакријем! |
| била доста и у оскудици, али није хтела да он школу напусти.{S} И тако ступи у богословију.</p> |
| е се, разуме се!</p> <p>— Рада бих била да и њу видим!</p> <p>— Ако је по вољи, госпођице Маруш |
| прозора диже се и она. (Ја сам мислила да спава). „Шта је теби, чедо моје“ ? — „Ништа мамо“ ! |
| дно време, до скора, и сама сам мислила да сам лепа! сад видим да нисам!...{S} Да сам лепа, он |
| оге!...{S} Када ми је судбина допустила да је видим — надам се да ће ми допустити и да се њом о |
| влији тамо и амо.</p> <p>Поша је отишла да готови вечеру за драге госте.{S} Они сеђаху под липо |
| љам!{S} А мајка ми је казала да не ваља да много торочем; и казала ми је да није баш лепо што т |
| волити и које би га толико усрећило, ма да је тражио.</p> <p>Једне недеље иђаше у цркву са друг |
| ...</p> <p>Коња је гонио нагло.{S} И ма да коњ беше добар и брз, њему се чинило да је милио.{S} |
| > <p>— Опет допис против мене!..{S} Ама да ми је знати ко пише, оца му његовог!.. па, вала, не |
| пет и жива и здрава ка’ дрен!...{S} Ама да ме је глава заболела!...</p> <p>— Та ако ни рад чега |
| ку и т. д.{S} Док он рече:</p> <p>— Ама да ми је да ми се ствари однесу у школу.{S} Ту је кочиј |
| е се — рече учитељ хладно.</p> <p>— Зна да си ти пис’о и оне дописе.{S} И то му Петар каз’о.</p |
| тар каз’о.</p> <p>— Од куд поп Лука зна да је Петар казо; није му ваљда и то причао капетан?... |
| че Јова. — Не може бити, да он, кад зна да је нешто боље и корисније, неће главе на то да окрен |
| } Па ако га ошинеш који пут нека не зна да си ти, него нека лута.{S} Поштена је борба лепа; али |
| то, што је добар.{S} А ит... сто година да живиш — нећеш никада бити ка дорат!...{S} Видиш, гос |
| > <p>— Шта, Јевто?</p> <p>- Је л истина да те је капетан уапсио?</p> <p>- Јесте!</p> <p>— Их!.. |
| /> <p>— Не велим то; али било је начина да се и блажије поступи.</p> <p>— Сад — беше што беше!. |
| p> <pb n="124" /> <p>— Ако је она вољна да буде твој друг — онда то није никаква осуда.{S} Ако |
| јесте ли вољни, ви да ми је дате, а она да пође за ме?{S} Ако сте вољни да знам...{S} Ово је до |
| Није ми ништа, мамо! — усиљаваше се она да се насмеши. — Видиш, хоћу да читам.</p> <p>— А те су |
| трудио да им жеље из очију прочита, па да их и испуни.</p> <p>Није се сакрио ни Јовин поглед о |
| мом срезу!..{S} Морам ја ући у траг, па да би не знам шта било...{S} Ко ли ће то бити?{S} Који |
| {S} Са њом је родио и неколико деце, па да би се то прикрило они су децу одмах но рођењу давили |
| мајстор, који ће то умети наместити, па да им свима памет помери...{S} Ми морамо да радимо с ра |
| !..{S} Је ли, ти ћеш и мене поучити, па да и ја знам колико и ти?...</p> <p>Јова се насмеја.</p |
| и га стид!..{S} Он, образован човек, па да верује у те ситнице.</p> <p>— Па шта! — рече осечно. |
| а’м својом руком то меникар испис’о, па да би што и платио!..</p> <p>— Шта! — рече он и намршти |
| а!{S} Зар свршила вишу женску школу, па да ниси добра!....</p> <p>— Ти ме све пецкаш! — рече он |
| и: да склопимо једну малу дружиницу, па да се споразумемо: како, и на који начин да се отресемо |
| љаше.</p> <p>— А, бога ми јес!...{S} Па да те пошљем опет.{S} Видео си ваљда ово још мало живе |
| тим справама рукује?{S} Камо то?{S} Па да платимо ја како!...{S} Да платимо али да видимо кори |
| p> <p>И узе се поздрављати.</p> <p>— Па да те бар испратимо, — рече поп Живко.</p> <p>И пођоше |
| ћи?</p> <p>— Ваља пити — а?</p> <p>— Па да пијемо!</p> <p>— Оћемо ли, људи, даље одавде? — пита |
| !..{S} Али треба њему придати зорове па да му очи искачу..{S} Јес!...</p> <p>У тај пар Јова на |
| ледао!...{S} Што ме, боже, не створи па да сам најлепша!{S} Па кад погледа у ме да му остану оч |
| илом — опростио би ономе ко је писао па да би и мене самог напао.</p> <p>— Верујем, господине, |
| га је онда опет нестало!“...</p> <p>Па да би умирио срце и мисли на другу страну одвео — узео |
| че поп Живко.</p> <p>И пођоше он и Мара да га испрате.</p> <p>— Знам за што зове.</p> <p>— Не м |
| .{S} Доста пута дао му је по 10—20 пара да купи лепињу за доручак и он је то чувао.</p> <p>Дола |
| би ти радно, славе ти, да те ко натера да сад косиш или вежеш?</p> <p>— Ух! мани!.</p> <p>— Са |
| узрока за што власт зове.</p> <p>— Мора да је каква тужба! — рече Јова после дужег ћутања.</p> |
| му се заповеди.{S} Још је рекао да мора да буде поштен, да не би што украо; па и ако нађе што, |
| рачуну: човек, јес!{S} Сваки човек мора да живи сто година; ко год пре умре то је лењштина; бег |
| ше згодна, свакој је ману нашао..{S} Та да му је бар да отпочне разговор!..</p> <p>Мара га спас |
| собу и себе као очајника...</p> <p>„Та да бар знам где је, или која је!...{S} Је ли Српкиња, и |
| ије.</p> <p>— А тужио од велики’ краста да бог да!...{S} Нека тужи!...{S} Да бог да они тужили |
| </p> <p>Пошто попуши цигару, испра уста да не би „ударао“ на дуван, узе капу и метну на главу, |
| понижен.</p> <p>Покушавао је доста пута да поведе о томе разговор у друштву; али, ма с ким поче |
| /p> <p>— Па, ето види!</p> <p>— Па, шта да радимо?</p> <p>Попа је опет слегао раменима.</p> <p> |
| Протисли — рече он бришући сузе. — Шта да радимо?</p> <p>— Да идем врачари.</p> <p>— Ја велим |
| ради да је не разуме.{S} Није знала шта да му одговори...{S} Она погледа у Јову? он проговори:< |
| видиш да сам беспослен, па морам ма шта да радим.</p> <p>Јова се насмеја.{S} И Мара се окрете с |
| д ње...{S} Опрости!...</p> <p>— Али шта да опростим?</p> <p>— Показала сам се страшљива — рече |
| — Па што не кажеш?</p> <p>— Не знам шта да кажем!{S} То о чему ме питате није ми познато!</p> < |
| е, н. пр.: оставе цванцик или друго шта да млађи нађе, па ако одмах каже — онда <pb n="16" /> ј |
| та ти је?</p> <p>— Протисли.</p> <p>Шта да ради?...{S} Он сам не знађаше ништа.{S} Посла брже б |
| сакријем!...{S} Бар не могу од ње ништа да сакријем!...{S} Она одмах позна...{S} А после, она м |
| ту и осим касе.</p> <p>Није хтео ништа да изврши док и он сам не би ту добио дела.{S} Дукат, д |
| и погледавши га прекорно. — Нећу ништа да ти одговарам!..</p> <p>— Их!.. марим ја!..</p> <p>— |
| одма купе и дају болесници, а он обећа да ће доћи пред вече опет.{S} И онда оде.</p> <p>Попа о |
| н је био јединац, па зар баш да јединца да да га учитељ туче и пребија...</p> <p>И он пође у шк |
| нашој општини по један или два ждрепца да изведемо пасмину коња; камо по један или два бика да |
| И који не мисли за ова света права наша да погине, бранећи их, нека не иде у наше коло!...{S} С |
| ли за то: што је у свако доба оно готов да услугу учини: и најгорем сиротану као и највећем бог |
| има!,.{S} Ово је бога ми, добро!{S} Бог да поживи оног чикицу, што ме упути овамо!...</p> <p>Па |
| о!</p> <pb n="221" /> <p>— Амин, да бог да! — рече чича.</p> <p>— Браћо!...{S} Време је да идем |
| а бог да!...{S} Нека тужи!...{S} Да бог да они тужили од данас па до века ка’ што смо и ми до д |
| господине, и наздравље!</p> <p>— Да бог да у здрављу, Перо!</p> <p>— ’хоћеш и ти, Ђоко?</p> <p> |
| е.</p> <p>Он се рукова.</p> <p>— Да бог да у здрављу, Марко!</p> <p>Марко оде.</p> <p>Он запали |
| долазио!{S} Наздравље.</p> <p>— Да бог да у здрављу.</p> <p>И Ђока оде.</p> <p>— Бога ми ’вала |
| Арсен машајући се капе.</p> <p>— Да бог да у здрављу!</p> <p>— А има ли ко тамо примити ствари? |
| > <p>— А тужио од велики’ краста да бог да!...{S} Нека тужи!...{S} Да бог да они тужили од дана |
| рећан наш празник!</p> <p>— Амин да бог да!</p> <p>— Седи!...{S} Ево новина! — рече поп Живко. |
| > <p>— Срећан дан!</p> <p>— Амин да бог да!</p> <p>— Оче, Дамњане, нек ти је са срећом!</p> <pb |
| p>— Које добро?</p> <p>— Добро, ако бог да!{S} Отвори да уђем, имаш једно писмо од поп Живка.</ |
| ..</p> <p>— Али, господине, и — ако бог да зете, Мара не носи мираза, — рече Марина мајка.</p> |
| пом! — рене он љутито.</p> <p>— Ако бог да!</p> <p>— Јес даће ти! — рече газда Ђоша.{S} Поп нем |
| — рече Јова.</p> <p>— Најпосле, што бог да! — рече поп Дамњан.</p> <p>Поседе још мало па се диж |
| >— Волим!..{S} Па сад нека буде што бог да!</p> <p>И опет му клону на руке.</p> <pb n="139" /> |
| {S} Сад бар могућност је ту; нема никог да ми смета...{S} Чекај!..{S} Шта сам радио јутрос?..{S |
| г“ човека.{S} Ако ти ’теднеш, он је рад да се с тобом састане.{S} Донео је и једно јагње.{S} Ја |
| ра. — Разгледала сам теткино цвеће; сад да видимо твоју хвалу, течо!..{S} Ти рече да и ти имаш |
| .</p> <p>— Не!..{S} Помислите!..{S} Сад да сам у Београду сад бих у неку башту на пиво.{S} Ту н |
| Гледаћемо — рекоше остали.</p> <p>— Сад да уговоримо састанак.</p> <p>— Где ћемо?</p> <p>— Код |
| е би цепали овамо и онамо, ми треба сад да се братски споразумемо.{S} Да се уредимо и да знамо |
| И ти, Јово, у мојој породици, и од сад да будеш са свим наш!...{S} Господ бог нека благослови |
| и блиском родбином — зажуде од једаред да закуца на грудима овога младога човека...{S} Све би |
| о лудила него до знања.{S} Беше га стид да призна: <pb n="22" /> да не зна ништа, а увидео је д |
| лато моје!</p> <p>Бога ми чисто ме стид да признам: да не знам ништа.{S} Ето, могу бити учитељи |
| .</p> <p>— Деде, дијете, донеси што год да се полије — рече попа најстаријој својој девојчици.< |
| а одоше у мејану.</p> <p>— Нема потребе да будемо на пољу — рече Јова. — Избор ће испасти врло |
| ..{S} Од куд баш да мене поп Живко зове да му данас дођем, кад и она долази.{S} Срећа, срећа је |
| те још како!...{S} Умеју чак и станове да претурају.{S} Полиција једнако трага.</p> <p>— Па, н |
| да буде васпитач, и онда је морао прве да васпита себе.{S} И он је на себи и почео.{S} Пушио ј |
| вој!{S} Не знаш каки је иђит!...{S} Све да му је да врља.</p> <p>Притеже дизгине и ошину.{S} Ко |
| е љубити јабуку.</p> <p>Јова би дао све да буде она јабука.{S} Хтеде то и да рекне ал у тај пар |
| среће Господе!..{S} Дај ми моћи и снаге да истрајем!...</p> <p>И после те најсветије молитве по |
| <p>— 30-ог!</p> <pb n="209" /> <p>— Де да се договоримо кога ћемо за посланика! рече Јова</p> |
| е гласање закључено.{S} Окупите се овде да вам се прочита ко је изабран.</p> <p>Свет се поче пр |
| и даље, — рече поп Живко.</p> <p>— Где да се састајемо?{S} Зар ту неће бити вребања?</p> <p>— |
| могао је да чита и књиге, па ретко где да му речник затреба.</p> <p>У то доба умре му отац.{S} |
| — питаше их он.</p> <p>Поп Дамњан хтеде да одбије част али Јова рече намигнуши на попа:</p> <p> |
| /p> <p>— Само твоја!...</p> <p>Он хтеде да је пољуби али смотри поп Живка.{S} Он их чекаше на п |
| е у сну...{S} Он погледа око себе, виде да је на путу, да иде из вароши кући, да јаше свога вра |
| ушију — и саже главу.</p> <p>Јова виде да је сувише рано почео.</p> <p>— Опростите, госпођице, |
| .{S} Је л те да јесте?</p> <p>Јова виде да већ више не може лагати.</p> <p>— Та... да боме — ре |
| се још по кревету претура.{S} Кад виде да од сна нема ништа, а већ ни саме мисли његове не узб |
| ство се видело на лицу његовом: он виде да ће имати с чим да <pb n="38" /> се занима; виде у ис |
| ра ћеш знати; сад иди!..</p> <p>Он виде да је капетан попустио, и, да не осећаше абоносову ватр |
| га, на које га другови упућиваху, увиде да је тако.</p> <p>То, што је сам прозрео у суштину сам |
| иљни, људи начитани.{S} Ту он тек увиде да није ништа научио, и да су енглески романи једна пеш |
| > <p>У разговору с друговима — он увиде да је тако; у читању разних књига, на које га другови у |
| а је сва горела.{S} И Јова за час увиде да то није несташлук него узбуђење.{S} Срце му је нагло |
| е.{S} Заруменела се ка’ и ти...{S} Ајде да видиш и друго воће.</p> <p>И пођоше кроз башту.{S} П |
| !</p> <p>— Као што видиш.</p> <p>— Ајде да седнемо.... ’хоћеш у собу?</p> <p>— Можемо и овде, н |
| } Заручници осташе сами.</p> <p>— Хајде да ми из течиних књига изабереш што год за читање.</p> |
| од вечера.{S} Лаку ноћ!..</p> <p>И оде да спава.</p> <milestone unit="subSection" /> <pb n="11 |
| и, Маро, дете моје, донеси у канти воде да мало разладимо.</p> <p>Мара оде на бунар а он по рак |
| , на празник оставио цркву а дош’о воде да седи у судници?</p> <p>- То му је право дао закон — |
| и једнога ђака.{S} Заповеди му да изађе да клечи.{S} Овај одговори: да неће.{S} Он се наљути ви |
| Сви смо таки!..{S} Лаже сваки који каже да није сујеверан!.{S} То смо ми посисали и с мајчиним |
| Хтео је да им отвори очи, да им докаже да су људи који треба да знају и своја права, као што д |
| — јекну сирота мајка.</p> <p>Па се диже да са оном водом запоји и умије болесницу.</p> <p>Стано |
| о на себе, већ и на друге, које не може да <pb n="109" /> оглуши кад виде неправду, већ дижу гл |
| рт!... — викну чича. — Од куд смрт може да буде лепа?{S} Ја волим и сто ружни’ живота него једн |
| itle>Новини</title>“)...{S} Налазила је да има лепо чело и лице; па она кестењаста коса и она ј |
| — А... јок!...{S} Ти си домаћин; ред је да наздравиш.</p> <p>Он узе чашу.</p> <p>— Е... за здра |
| н.</p> <p>— Шта?</p> <p>— Понудио ме је да му шпијунирам.</p> <p>— А ти?</p> <p>— Пристао сам.< |
| че чича.</p> <p>— Браћо!...{S} Време је да идемо дома. — рече Јова.</p> <p>— Време је! — рекоше |
| <p>— За оном ми срце оста!{S} Да ми је да је до’ватим!</p> <p>— Савиј грану.</p> <p>— Високо.< |
| гаху ништа болесници.</p> <p>— Да ми је да само из ноћи изађе — с места би’ ја њу у Шабац! — ре |
| е на пример и оваких:</p> <p>— Да ми је да сад нађем овде на путу једну кесу дуката.... наполео |
| S} Хоћеш ли да идемо?</p> <p>— Да ми је да видим шта ћу за упис деце, а, онако, можемо.</p> <p> |
| .{S} Док он рече:</p> <p>— Ама да ми је да ми се ствари однесу у школу.{S} Ту је кочијаш.</p> < |
| ла бих до века за срећом!...{S}Да ми је да сам мушко — само бих се с њим дружила..{S} Никад се |
| е ваља да много торочем; и казала ми је да није баш лепо што трчим једнако за тобом..{S} Ја сам |
| читан и способан човек..{S} Да ли ми је да се за њега удам!..{S} О!.. како бих га неговала!..{S |
| чигледна настава...{S} Урођеност нам је да идемо за човеком који је умнији и чвршћи.{S} Каракте |
| и не мрзе на нас.</p> <p>— Ја! рек’о је да ће нас и на збору наћи.</p> <p>— Он је луд онда!..{S |
| почео.{S} Пушио је дуван.{S} Пробао је да не пуши и пошло му је за руком.{S} Коцкао је се.{S} |
| што је најбоље знао француски; могао је да чита и књиге, па ретко где да му речник затреба.</p> |
| Сад је знао ко му је учитељ.{S} Знао је да ће имати човека с којим може мисли мењати.{S} А стећ |
| ке је читао и дваред и триред и знао је да исприча готово све што је прочитао и причао је радо |
| етлу“, по његовом мишљењу, и сматрао је да је у праву да он другог препоручује...</p> <p>Као на |
| n="22" /> да не зна ништа, а увидео је да он не зна.{S} Није познавао прилика у којима је.{S} |
| тане сам са својим мислима.{S} Желео је да мисли о њој, да му нико мисао не прекида.</p> <p>И с |
| имао могао је бити без њега.{S} Хтео је да буде васпитач, и онда је морао прве да васпита себе. |
| знао.{S} Он је више не виде.{S} Хтео је да пита — али кога?... и за коју?...{S} Срце му се цепа |
| ужвана и он се стаде љутити.{S} Хтео је да не буде замерке ни њему и и оделу!...</p> <p>Вода за |
| е само деце него и старијих.{S} Хтео је да им отвори очи, да им докаже да су људи који треба да |
| е у „<title>Раднику</title>“ и тежио је да сазна што више. —</p> <p>Ташта га позва себи у кућу, |
| добро.</p> <p>Неколико пута одлазио је да види како иде гласање...{S} Једаред се срете са газд |
| му окрене леђа.{S} Али ипак, мислио је да ће добро бити, да се држи неких отменијих, или боље |
| на и он је — свршио школу.{S} Мислио је да се једном за свагда отресе те проклете књиге и учења |
| о!...{S} Како то би?..</p> <p>Мислио је да сања.{S} Ал ето, види, она иде поред њега; наслонила |
| .</p> <p>Капетан се скаменио.{S} Чуо је да читају о тој љубави у „<title>Љубомиру у Јелисијуму< |
| пуно.{S} Тесна му земља!..{S} Да му је да лети по оним облацима!{S} Мара његова!...{S} И то та |
| е знаш каки је иђит!...{S} Све да му је да врља.</p> <p>Притеже дизгине и ошину.{S} Коњи покаса |
| љ, само старијим ђацима.{S} Казао му је да ће код њега морати слушати све што му се заповеди.{S |
| ајаги шетам а ја само измичем из авлије да бих те угледала....{S} Течо!..{S} Ево господин Јове! |
| америти!..{S} Ји, нако ка’ човек.. није да рекнеш...{S} Јер које ја тебикар рекнем, мени је, зн |
| е могао до миле воље захватати.{S} Није да дира у касу, то не; има се ту и осим касе.</p> <p>Ни |
| му се наређивало од стране конзисторије да „с места чим позив прими престане конзисторији.“</p> |
| је нешто драго, па кад неумем друкчије да кажем, ја онда само љубим.</p> <p>И опет узе љубити |
| ви своме господину, јер било је прилике да тиме хоће да кушају млађе, н. пр.: оставе цванцик ил |
| се опет замисли.</p> <p>— Лажу кад веле да се не може ништа учинити!...{S} Само треба овом свет |
| ко ли му то доказа?</p> <p>— Неки веле да је Петар.</p> <pb n="167" /> <p>— А лопар му његов!. |
| по постељи.</p> <p>— Другарице ми веле да сам лепа.{S} У једно време, до скора, и сама сам мис |
| ; има бога, има судбине; свега што веле да има — има!....{S}Нашао сем тебе!...{S} Онако жудео — |
| {S} Ја не видох ни једног ђака те школе да изађу у народ, да показа како ће се ово или оно урад |
| и, да се држи неких отменијих, или боље да кажем, богатијих.</p> <p>Међу тим, овде-онде појављи |
| да сам најлепша!{S} Па кад погледа у ме да му остану очи!...{S} Ја другог нигда не би тражила.. |
| нађем све њих на окупу.{S} Дочекају ме да не може лепше бити.{S} Ручамо и тек по ручку ја од м |
| о неки доведе и у неприлику, јер не уме да му одговори.</p> <p>— То би било наше царство, царст |
| ка!“ — „Тешто, душо“, велим ја...{S} Не да се то притегнути.{S} Нови људи нова начела.{S} Ми ст |
| {S} Онда одведем трговца комшији.{S} Не да се овај ни осолити и одби трговца.{S} Пролетос му је |
| и један потврди навод — дозвољавам — не да ме рашчине — него да ме стрељају!</p> <p>— Несрећни |
| први пут мајку где се оцу противи и не да да он иде од куће; али све узалуд: — очева оста стар |
| и грдећи Гертруду што сиротој Аурори не да баш ни мало да буде срећна, па, шта више, на завршет |
| тап и баци у ћошак рекавши: да се он не да тући.</p> <p>Били су једних година, само ђак нешто к |
| >„Моја мати ћилим тка</l> <l>„хоће мене да уда“....</l> </quote> <p>Он понављаше непрестано тај |
| ушевљењу.“</p> <p>— Време је, господине да идемо — рече поп Дамњан.</p> <p>И поздравише се...</ |
| је.{S} Обећао ми је начелник унапређење да му будем шпијон.</p> <p>— Шта?</p> <p>— Понудио ме ј |
| је жалиш!..{S} Сад је жалиш!...{S} Бре да знам само да си још у животу би’ ти ја очи ископала! |
| ни проје!...</p> <p>Мара донесе тањире да поставља.</p> <p>- Што си се ти, течо, тако наљутио? |
| школу и учитеља, како је волео да умре да му и тај отац осети једаред како је без сина.{S} Он |
| ма услугу.{S} Па, славе ти, да ли мотре да се не чита?</p> <p>— О!... те још како!...{S} Умеју |
| вам бити благодарна, а ја узимам на се да наградим ваш труд...{S} Признање треба за услугу.{S} |
| во и свога старешине и своје, разуме се да поред капетанове „јабуке“ није ни своју заборавио.</ |
| И оде на своје определење.{S} Разуме се да је добио са „надлежног“ места и „упутства“ како да с |
| етрахиљ на врат и најусрдније мољаше се да је само предигне.</p> <p>Међу тим, болест узимаше св |
| ; то ми не можете одрећи!...{S} Види се да је писао човек зналац.</p> <p>— Може бити да је знал |
| аде и пођоше путем.</p> <p>— Чини ми се да ћемо имати кише — рече Јова само нек се говори.</p> |
| — само да га не дираш!...{S} Што ти се да у овоме чину проживети — то нигде!...</p> <p>Па зажм |
| нако раздрљен ходаше по соби трудећи се да ништа не мисли...</p> <p>Изађе на поље.{S} Хладовина |
| ходати...</p> <p>Једва једаред реши се да се врати у кућу.</p> <p>Оставио је прозоре отворене |
| ој је душу узрујала.{S} Хтело би јој се да и они осете оно што она осећаше.{S} Глас јој је дрхт |
| подине, останите!</p> <p>И учини јој се да су сви приметили да баш она жели да он остане, па св |
| удбина допустила да је видим — надам се да ће ми допустити и да се њом оженим!..{S} Сад бар мог |
| знао ни створења које воли.{S} Бојао се да му се другови не смеју...</p> <p>У томе сврши и школ |
| чја...</p> <pb n="31" /> <p>И паштио се да свега у својој кући има.{S} Кад није радио са „требн |
| за руком.{S} Коцкао је се.{S} Решио се да карту у руке не узме.{S} И није ју више узео...{S} В |
| </p> <p>Јова се скамени.{S} Учини му се да није добро чуо.</p> <p>— С ким велиш? — упита га по |
| вас не могу услужити, него потрудићу се да разберем.</p> <p>— Збиља!..{S} Вама ће то најлакше н |
| ="74" /> <p>И он подиже пиштољ, токорсе да га себи у прси опали.</p> <p>Капетан га ухвати за ру |
| А красно је то: бити писар.{S} Виде те да си вредан и окретан, да умеш да се владаш, па те по |
| !{S} Познајем ја по вама!...{S} Је л те да јесте?</p> <p>Јова виде да већ више не може лагати.< |
| и ја и поп Живко да се овако окупимо те да се братски заверимо, да овом злу ногом за врат стане |
| p>Он се свали на њу.</p> <p>— Шта имате да одговорите на ову доставу?...</p> <p>Он дође мало се |
| оћњак свуда.{S} Он их позва да се врате да очекну ручак, па, пошто мало одспавају ишетаће до ко |
| дођо’ до вас, да вас умолим да наредите да се што пре изврше.{S} Знате, треба ми новац, рад сам |
| зми — рече он.</p> <p>— Господине, ајте да ми изберете што год за читање.</p> <p>И оде са Јовом |
| сам вам неучтиво рекао!</p> <p>— Знајте да говорите са старешином!</p> <p>— Знам, господине..{S |
| ник рече:</p> <p>— Браћо!{S} Послушајте да вам се прочита!..</p> <p>И прочиташе да је поп Дамња |
| дине, разгледам теткину башту.{S} Јелте да има лепог цвећа?</p> <p>— Заиста! — рече Јова.</p> < |
| >— Ама, нигде!...</p> <p>— И морали сте да трпите?</p> <p>— А које ћу му јаде? рече Максић.{S} |
| >Учитељ опет ћуташе.{S} Поп Живко нехте да га узнемирује.</p> <p>— Дај дијете каву! — викну он. |
| нагло <pb n="127 " /> лупало као да ће да искочи; чисто га је загушило те не могаше говорити.. |
| > <p>Но тек једног дана рече отац да ће да га да у Крагујевац на науке.</p> <p>Као да га је гро |
| ништа, будите уверени!</p> <p>— Онда ће да вас преместе.</p> <p>— Да.</p> <p>— Зашто?..{S} Да н |
| тну у џеп.{S} Послужитељу нареди шта ће да ради ако он не би дошао довече, па онда опкорачи коњ |
| о!</p> <p>— Само кад је он казао шта ће да ради.{S} Ми се сити можемо насастајати, док нам он у |
| Колико год хоћеш образованих и — сви ће да слушају једну врачару, и сви ће водити рачуна о њени |
| тражи мејанско право, па не зна како ће да се улаже друкчије, него достављањем.</p> <p>— Па шта |
| >Јурио је као на крилима.{S} Та опет ће да види Мару!...</p> <p>Стиже кући Максића.{S} Чељад се |
| шити се.{S} Да не иде није лепо; казаће да је плашљивац и кукавица, а он то није; и живот ће св |
| а се докопа политичара.</p> <p>Не, неће да иде!</p> <p>Најзад реши се: да упита попу.{S} Он ће, |
| се решава да умре у оном гробљу, а неће да се одрече своје науке — тај је човек у његовим очима |
| ечења, јер је знао да капетан Сава неће да пије без мезета.</p> <p>Чаша по чаша празнила је се. |
| , шта се тебе тиче?</p> <p>— Море, хоће да бије мене на моме имању!</p> <p>— Па јеси јављ’о кме |
| дић се насмеја.</p> <p>— Ништа.{S} Хоће да види: каквих има трава у овом крају.</p> <p>— А што |
| одину, јер било је прилике да тиме хоће да кушају млађе, н. пр.: оставе цванцик или друго шта д |
| полицајци и њихове пришипетље који хоће да кметују...{S} Дакле сама власт!...{S} Шта нам треба |
| о из живота, нешто из књиге.{S} Ко хоће да учи научиће...{S} Ево ти једног романа.</p> <p>— Как |
| тако!</p> <pb n="98" /> <p>— И баш хоће да сатре?</p> <p>— ’хоће, вели!</p> <p>— Лако је нама с |
| ка три откоса ’шенице.{S} И вели: ’хоће да купи...</p> <p>— Па?. упита капетан.</p> <p>— А ја н |
| да код омладине?..{S} Оно што они ’хоће да сруше највећу светињу, владара.{S} То ни ви не би тр |
| — Па не дај!</p> <p>— Јес, ал’ он ’хоће да се туче!</p> <p>— Па нек се туче, шта се тебе тиче?< |
| /l> <l>„Није дао дика мира</l> <l>„хоће да маршира“...</l> </quote> <pb n="48" /> <p>Чим Цигани |
| .{S} Онако живо, несташно — није могуће да је волила кога...{S} Чим срде девојачко осети љубав |
| писмо и други пут.</p> <p>— Није могуће да има икаких тајних дружина у моме срезу!..{S} Најзад, |
| дговарао је попа.</p> <p>— Је ли могуће да српски сељак ништа не осећаштга и ништа не мисли — а |
| извињаваше се што му жена није код куће да га боље угости; овако ће морати бећарски: што буде б |
| Бар пет хиљада!...{S} Па одавде, правце да идем, поп Живковој кући.{S} И, тамо нађем све њих на |
| иде!..{S} Није могао ни једне реченице да схвати!..{S} Најзад он остави књигу и пирну у свећу. |
| баш ономлане упрегнем ја њега у с’онице да <pb n="7" /> дотерам неку јапију.{S} Југ дува па топ |
| ао.</p> <p>Кад се ручак сврши попа рече да мало одспавају.{S} Мара је тражила од тече једну књи |
| {S} Онда га пусти да иде са њима и рече да дође пред вече.</p> <p>И уписаше га у школу и они од |
| видимо твоју хвалу, течо!..{S} Ти рече да и ти имаш своју башту.</p> <p>— О!.. разуме се, разу |
| лепо.{S} Поседеше мало.{S} Учитељ рече да је то дечко о коме је говорио.{S} Господин га гледаш |
| Али се на скоро остави тога, јер, поче да чита.</p> <p>Претплати се на неке новине, поче набав |
| још социјалиста!...{S} И нехотице поче да га сравњује са Неждановом (главни јунак у роману „<t |
| ндур сеђаше на клупи и пушећи очекиваше да га капетан звонцетом позове.</p> <p>Капетан читаше н |
| ега...{S} Прса му беху тесна; не могаше да дише као да му је душа стињена међ два камена...</p> |
| што је за три часа преживео; не могаше да верује, да зајиста постоји така достава против њега. |
| ика стена на груди навалила — не могаше да дане...</p> <p>А болесница јечи и бунца.</p> <p>Сван |
| и пође посрћући.</p> <p>Јова не могаше да се начуди шта му је.{S} Очи су му мутне и закрвављен |
| а...</p> <pb n="199" /> <p>Он не могаше да верује у истинитост свега што је за три часа преживе |
| ?!...</p> <p>Е, али он никако не могаше да нађе створења, које би могао тако волити и које би г |
| “ Он се исели из задруге, јер не могаше да се сложи са браћом од стричева — и нађе једну кућу у |
| остава против њега.{S} Све му изгледаше да је у сну...{S} Он погледа око себе, виде да је на пу |
| појави; <pb n="33" /> ништа не знађаше да употреби.{S} Само се мољаше богу:</p> <p>— Боже, спа |
| } Прса беху пуна.{S} Нигде се не виђаше да је кост искочила него беше равно...{S} Малене дојке |
| је њени рођени осећаји, те једва чекаше да буде сама.</p> <p>Деца поспаше, успавала их песма.{S |
| икога сем њега и пандура.{S} Он мишљаше да је капетан у послу, па извади кутију и направи цигар |
| а је болело то, што српски сељак мораше да стрепи пред једним капетаном или писарем или чак и п |
| да вам се прочита!..</p> <p>И прочиташе да је поп Дамњан добио све гласове осим једног што је д |
| а и Мара.{S} Поша и мајка Марина осташе да гледе вечеру.</p> <p>Небо се окитило жбуњем од облак |
| дмах и одоше.{S} Попови и учитељ осташе да вечерају.</p> <p>Дуго су седели и разговарали се, па |
| </p> <p>— Знате шта?</p> <p>Сви ућуташе да чују учитеља.</p> <p>— Нас је овде на скупу свега дв |
| ли чак и пандуром.{S} У томе он осећаше да је српски сељак понижен.</p> <p>Покушавао је доста п |
| и се за грану једне јабуке, јер осећаше да ће га срце његово дићи у облаке...</p> <p>— А, Маруш |
| е „<title>Видело</title>.“</p> <p>Узеше да читају, и, с места увидоше да те новине пишу против |
| <p>Узеше да читају, и, с места увидоше да те новине пишу против јада и чемера, који онаком вла |
| једну „љуту.“</p> <p>У тај пар викнуше да се иде судници.</p> <p>— Зар нећемо канцеларији? — у |
| бити поштено ни по мој ни по ваш образ да ја идем са пандуром окр. начелнику.</p> <p>Капетан С |
| беђења: да је човек — <hi>човек</hi>, и да сваки има једнако право на општој мајци, земљи...</p |
| а је поверљив, вредан, као мало који, и да га треба предложити за унапређење.“</p> <p>И он доби |
| Ту он тек увиде да није ништа научио, и да су енглески романи једна пешчара пустиња у којој чов |
| своја права, као што дужности имају, и да се својим правом користе, као што и дужности морају |
| арити у ’ладу, него да ме пече звезда и да ме бије успара од ’шенице — ал’ треба леба!</p> <p>— |
| д...{S} Зар тако јевтино да се прода и да им падне шака?...{S} А то може бити врло лако.{S} По |
| и рекао му: да се чува многог трошка и да слуша господина.</p> <p>Он се тужним срцем врати они |
| да је више нигда неће видети...{S} Па и да је види: можда је она „отменија“ од осталих, која ће |
| о причао из црквене и српске историје и да му није било његових песмарица.{S} Онај цванцик дао |
| и: да је бирачки одбор изабрао писаре и да избор почиње.{S} Гласање ће бити по општинама....</p |
| ебаће пара; није вредно да ви трошите и да радите за бан-бадава.{S} Ево вама — јабуке ради — ов |
| рад’ неких и неких послова иде у срез и да их изврши.</p> <p>И он је ишао и извршивао на задово |
| који су хтели да ремете ред у држави и да заустављају кола државна, која су, но мњењу његовоме |
| е сретнем, онда да распитам у чаршији и да дам оном Срети мејанџији да ти како год дотури.</p> |
| лаву му његову!...{S} Да је мало мањи и да није само овако покучаст!...</p> <pb n="69" /> <p>Ал |
| е видим — надам се да ће ми допустити и да се њом оженим!..{S} Сад бар могућност је ту; нема ни |
| о да цео свет загрли једним загрљајем и да пољуби једним пољупцем....</p> <p>Белина, плавило и |
| м чекала да се с мајком на пут кренем и да ти у госте дођем! рече она. —</p> <p>— Баш ти се сел |
| „изволите“, да је увек чист и углађен и да је препокоран покоран.</p> <p>И он ти је с места поч |
| показује, да му је бог зна како мило и да то сматра за највећу част; ако капетан рекне што год |
| одликује тим, што умемо да прикријемо и да му се смејемо, кад он, веселник, искрено прича...{S} |
| братски споразумемо.{S} Да се уредимо и да знамо сваки посао свој.{S} Сад ћемо изабрати себи је |
| о све да буде она јабука.{S} Хтеде то и да рекне ал у тај пар дође поп Живко.</p> <p>— Шта ради |
| опаде му се.</p> <p>— Да огрнем капут и да донесем дуван; па изађе под хладник и седе на столиц |
| донесе на подне ручак и у вече вечеру и да почисти собу.{S} Рече учитељу да га упише у четврти |
| ст води само штети и самоме појединцу и да је његова корист да и о другима мисли.</p> <p>Поче ч |
| <p>— Добро.{S} Са овим писмом да идеш и да се јавиш господину начелнику.</p> <p>— Добро.</p> <p |
| ! рече Арсен.</p> <p>— Шта ја имам теби да платим? — упита учитељ Арсена машајући се руком у џе |
| ина — батину!{S} На пр: оно што ћу теби да дам — нећу учитељу.</p> <p>— То је онда опасно код т |
| м њену мајку а и њу: јесте ли вољни, ви да ми је дате, а она да пође за ме?{S} Ако сте вољни да |
| ми је ону господу мало косом на ливади да потерам пред собом, онда би и’ пит’о: је ли лако сељ |
| p> <p>Достављам ово Конзисторији у нади да ће наредити да се овако недело извиди и кривци казне |
| Љутила је се на њега што се силом гради да је не разуме.{S} Није знала шта да му одговори...{S} |
| но прави пријатељ ове земље, који гледи да је „изглонцује“ ка’ ципелу да би — санћим — други св |
| ор.</p> <p>Преписа неке лекове и нареди да се одма купе и дају болесници, а он обећа да ће доћи |
| изнесе шољице и пошто му капетан нареди да никог не пушта, попалише цигаре.</p> <p>— Па којим с |
| пушташе на заранке кад поп Живко нареди да се запрегну коњи.</p> <p>Јова изашао у авлију.{S} На |
| о год вредније!..{S} Та тога ради вреди да човек и живот изгуби а да не зажали!...</p> <pb n="1 |
| ло разлева крв по жилама кад човек види да му посао напредује...{S} Куд бих ја тражио већег зад |
| >— Потрчи!{S} Потрчи!..{S} И Милан види да су ово људи, па ти баш пред њима и каже!..{S} Немој |
| издржа без трошка. </p> <p>Онда потражи да му даду учитељство.{S} И дадоше му у једном селу бли |
| та не може!{S} Пробај!</p> <p>— Не можи да се залепи змола, кад је мазно.</p> <p>— Де, свирај ј |
| му се учини најсавршенији и најмоћнији да помогне другоме...</p> <p>Научи руски.{S} Гуташе сва |
| , иди!..{S} Дело ће се послати полицији да исљеди, па ако буде кривице: држ’ се!...{S} Сад иди. |
| у чаршији и да дам оном Срети мејанџији да ти како год дотури.</p> <p>— Е, хвала! хвала!</p> <p |
| јане.</p> <p>— Па како сељаци, ’хоће ли да их послушају?</p> <p>— хоће оне будале.{S} Од први’ |
| ш крв Илије Кончаревића?...{S} Вреди ли да ти данас, кад највише потребујеш општој ствари, за т |
| Кончаревића ми губимо тебе.{S} Вреди ли да ти собом плаћаш крв Илије Кончаревића?...{S} Вреди л |
| ан.</p> <p>— ’Оћемо.</p> <p>— ’Оћемо ли да тужимо свету капетана и началника?</p> <p>— ’Оћемо.< |
| данас немаш посла никаква.{S} Хоћеш ли да идемо?</p> <p>— Да ми је да видим шта ћу за упис дец |
| а платимо ја како!...{S} Да платимо али да видимо користи!...{S} Јест; ал ко ће летети за Европ |
| народу; а то би власт и закони требали да предупреде и кривце најстрожије казне.</p> <p>6.{S} |
| ем зорли уче, и, веле, и њима су казали да „атагирају“ код људи.{S} Веле, биће онда за све добр |
| ћи поп Живковој.{S} Сви су сељаци знали да је испросио ону „варошку.“ Женскиње је завидело Мари |
| видело Мари, више пута кад би их видели да шетају једно с другим „под руку,“ а по нека би сељан |
| <p>Пандур уђе.</p> <p>— Газда Ђока жели да се састане с вама.</p> <p>— Нек уђе, нек уђе, — рече |
| се да су сви приметили да баш она жели да он остане, па сва плану у лицу.</p> <p>Јова је погле |
| изадре се он.</p> <p>— Један сељак жели да уђе код вас — одговори пандур.</p> <pb n="79" /> <p> |
| је од природе, мрзио људе који су хтели да ремете ред у држави и да заустављају кола државна, к |
| и — „наредио да је сагору на ватри, или да је баце под воденични камен!“...{S} Па је, браћо мој |
| и ови!...{S}Да се бар нисам свлачио или да нисам ни казивао да ћу да спавам!...{S} Баш је то лу |
| ешко у Београду.{S} Они би боље учинили да је нису забрањивали.{S} Овако су само учинили да се |
| у забрањивали.{S} Овако су само учинили да се тај часопис више чита.{S} Ти знаш да се тражи баш |
| још за нешто.{S} Ми смо се овде окупили да се поразговарамо; међу тим сваки час стрепимо да нам |
| > <p>И учини јој се да су сви приметили да баш она жели да он остане, па сва плану у лицу.</p> |
| уо да је учитељ дошао, похитао је школи да се с њим састане а упозна.</p> <p>Нађе учитеља где х |
| ису веште полициске замке, у које мисли да похвата своје противнике?...</p> <p>Ту беше тешко ре |
| агрливши је.</p> <p>— И теби је по вољи да чезнем, — рече она.</p> <p>— Не иде то тако, злато м |
| е нама.{S} И најчистији рачун налаже ми да је узмем себи.{S} Сем тога Мара има свој хлебац.</p> |
| Ено, она је онака иста.{S} Помозите ми да је узаберем!...</p> <p>И она скочи лако као веверица |
| само за руку и доведе кревету; рече ми да легнем а она седе крај мене те ме узе миловати.</p> |
| на постељу.</p> <p>— Готово, зете, и ми да лежемо, рече Марина мајка.</p> <p>— Јеси задрем’о, Ј |
| ега, а он ништа!{S} Стоји ка’ крава; ни да се макне!{S} Велим ти: нема га до мора!...</p> <p>Мл |
| ни да одговарам!.{S} Напишите; неће ни да одговара.</p> <pb n="195" /> <p>— Господине!,.{S} Та |
| он менекар јако — да ти ка’м — неће ни да види!..{S} Па сам дош’о ’вод, тебе...</p> <p>— Шта ћ |
| на мом самртном часу, а он мене неће ни да погледи....{S}Отојич са течом разговара о коњима и ш |
| ја доносаше јело једно по једно — он ни да окуси....</p> <pb n="198" /> <p>— Господине!</p> <p> |
| кад је стигао, у село.{S} Није знао ни да је школу прошао.</p> <p>Јова га је очекивао.</p> <p> |
| } Сигурно каква бљувотина!..{S} Нећу ни да одговарам!.{S} Напишите; неће ни да одговара.</p> <p |
| забираше.{S} Мајка њена оде баба Миљани да види шта је.{S} Баба Миљана чим прву жишку спусти у |
| мајка морала носити некој баба Смиљани да руку намести и како му је баба Смиљана дала бресака |
| бо’ме!{S} Да бо’ме!..{S} Будите уверени да ја немам ништа против тог новог кола.{S} На њему све |
| — али то му је мана.{S} Будите уверени да он то чини из претеране ревности...{S} Ја то знам, п |
| тако то удесити да се сваком оном чини да је тако.{S} Кад тако удесимо онда смо на коњу.</p> < |
| ече попа.</p> <p>— Све ми се нешто чини да сам тамо преко потребан.</p> <p>— Батали!..{S} Ти ос |
| оче љубити јабуку.</p> <p>Јови се учини да је пољубила баш онде где је он руком држао.{S} Он се |
| , а она да пође за ме?{S} Ако сте вољни да знам...{S} Ово је дошло изненадно; нисам се спремао |
| иваде и ћутаху.</p> <p>— Јесте ли вољни да шетамо путем?</p> <p>— Можемо, рече Мара.</p> <p>Иза |
| ала препорука.{S} Сад је и он био моћни да се сам препоручи.{S} Он имађаше прошлост „светлу“, п |
| одбаци те поклоне; али се на брзо увери да је то са свим немогуће.{S} Људи се почеше љутити.</p |
| ?</p> <p>— Добро, ако бог да!{S} Отвори да уђем, имаш једно писмо од поп Живка.</p> <p>Јова иза |
| в у својој кући.</p> <p>„Будући“ смотри да се он колеба.</p> <p>— Ја не могу да живим без ње!{S |
| Илију Кончаревића.</p> <p>— Знаш ли ти да тим себе бацаш у веће зло?</p> <p>— Тешто!</p> <p>— |
| о, јер се не смемо дуго овде задржавати да нас не би приметили и олајали.</p> <pb n="60" /> <!- |
| спремају само чиновнике који ће гледати да живе са наше грбаче, а више пишта!?</p> <p>— Као што |
| с... — рече Јова.</p> <p>— Ја ћу казати да си ти пис’о!</p> <p>— Шта?</p> <p>— Казаћу да си ти |
| едно кукасто дрво, и стаде се пропињати да њим грану дохвати...</p> <p>Изгледаше као вила.{S} Ј |
| Течо! рече она — Што си морао изабрати да баш о томе говориш?</p> <p>И погледа га прекорно.</p |
| >- Ама, да ми дете мре — ја ћу дотрчати да ти јавим.</p> <pb n="90" /> <p>— Тако брате, тако!</ |
| а! — рече Јова.</p> <p>„Не може отрпети да га не уједе.</p> <p>— А... ја ћу на дужност.</p> <p> |
| писао човек зналац.</p> <p>— Може бити да је зналац писао, ал ја нисам!</p> <p>— Нисте?</p> <p |
| е још препорука ако зна, а не може бити да не зна...</p> <p>Пошто попуши цигару, испра уста да |
| > <p>Сањао ју је на јави, зар може бити да је не сања у сну!...</p> <p>Опростите!{S} Нисам му к |
| — рече Пера.</p> <p>— Немој заборавити да ми јавиш за њи’ов састанак!</p> <p>— Сачувај боже, г |
| ово Конзисторији у нади да ће наредити да се овако недело извиди и кривци казне по закону, јер |
| <p>— Ја мислим да ћете и мене услужити да читам...</p> <p>— Драге воље!...{S} С драге воље!... |
| ћи ништа.{S} Међу тим теби ће дозволити да се са мном дружиш да би ме „искусио.“</p> <p>— Тако |
| штења.</p> <p>Међу тим, немојте мислити да је био светац.{S} Доста пута провео је ноћ и при чаш |
| аш пред њима и каже!..{S} Немој мислити да се ја чисто кога год бојим!..</p> <p>— Добро, Милане |
| поласку у башту:</p> <p>— Немој мислити да ти је намећем!</p> <p>— Молим те, не говори тако! — |
| ли се надам да старешина неће забранити да се браним, ако сам неправедно нападнут!..</p> <p>— П |
| е у правој љубави, него тако то удесити да се сваком оном чини да је тако.{S} Кад тако удесимо |
| ал ко ће летети за Европом; ко ће учити да прави бакљаде и параде и сваку комедију тим великани |
| пише у четврти разред.{S} Онда га пусти да иде са њима и рече да дође пред вече.</p> <p>И уписа |
| да.</p> <p>Онда би се требало побринути да то народ сазна — рече Јова. — Не може бити, да он, к |
| нији и нешто јачи од учитеља.{S} Видећи да још „полако“ ноже бити и излупан — он изађе из школе |
| > <p>Све бих дала, — продужи она видећи да је Јова слуша — све бих дала за један кућерак у како |
| p> <p>— Има, али и њега сам пустио кући да ради.</p> <p>— Доћи ће, ваљда, довече.</p> <p>— Доћи |
| аћина из села.{S} Они се замоле владици да им га да за попа, јер веле: да је ваљан младић, да м |
| можда и лебац изгубити.{S} Ко ми јамчи да до мрака нећу бити позван на одговор...{S} И кад је |
| осталом, нису требале бог зна какве очи да то замотре;</p> <p>— Ово ће бити! — мишљаше поп Живк |
| ласу.</p> <p>— Онда рекнеш: — Маро, дај да ручамо!“ А ја одмах чист чаршав на астал, па лебац и |
| у ствар прекинем, али, опет, велим: дај да видим.{S} А, вере ми, вам кажем сам нисам веров’о да |
| о’ ’вамо у твој комшилук, па велим: дај да видим шта нам ради капетан!</p> <p>— ’Вала, Ђошо, ’в |
| да ми пише? — рече он гледајући. — Дај да видим!“</p> <p>Отвори писмо и стаде читати:</p> <p>„ |
| ри сата, па ће сванути — рече он. — Дај да прилегнем мало.</p> <p>И опет се спусти онако обучен |
| ужасно просто“ (госпођа је имала обичај да обе ове речи једну за другом изговори) криво!...{S} |
| рода се саломио.</l> <l>„Нема вигњу кој да бере,</l> <l>„Окром момче и девојче“...</l> </quote> |
| к, поп Живко, Максић...{S} Ни на једној да се заустави...{S} Једна реченица беше му само на усн |
| и глас у тијој летњој ноћи.{S} И славуј да јој позавиди!{S} Јова и поп Живко пратише је лагано. |
| ј учитељу, и брате...{S} Никад не веруј да је оно прави пријатељ ове земље, који гледи да је „и |
| е што се по селу светле, рекао би човек да су на пољу а не у кући, јер се куће не виде; гледаше |
| ече поп Живко.</p> <p>— Баш ће онда тек да смета! — рече поп Дамњан.</p> <p>— Не знам ја ону сл |
| а ја устанем као старе жене...{S} Је л да ће то бити дивота?</p> <p>Он климну главом.{S} Ужива |
| дошла до оног стиха:</p> <quote> <l>„Ал да вам спустим на плећа</l> <l>гојна</l> <l>„Тугу кад д |
| скаменио.{S} Прихвати се руком за астал да не би пао.{S} У лицу беше дошао као <pb n="196" /> л |
| ака месната, па тешка — на царски астал да дође....{S} Они вичу: поп увек скупо прода.{S} А про |
| <p>— Знам, господине..{S} Али се надам да старешина неће забранити да се браним, ако сам непра |
| /p> <p>Он дође мало себи.</p> <p>— Имам да кажем: да је све гола лаж!..{S} А молим моју духовну |
| 204" /> <p>— Политички рачун налаже нам да још са њим лепо поступамо...{S} Ја мислим, да си ти |
| </p> <p>— Ето, лоле!...{S} А лаже, знам да лаже!... рече капетан.</p> <p>И опет га повуче за ув |
| преставила мојим другарицама!..{S} Знам да би Цана казала: ђаво је однео, баш је срећна!..</p> |
| >— Ако је вама у интересу да ја признам да сам радио оно што нисам — ја вам могу учинити ту усл |
| е пред госте.{S} Синоћ добијем телеграм да јој данас стиже сестра са ћерком.{S} Него, остаћеш н |
| наш да ја не живим овде.{S} За то морам да идем кући, јер пада у очи.</p> <p>— Ја ћу бити као л |
| е у очима, душо?</p> <p>— Та почела сам да читам књигу па.. па.. жалостива је много — слага она |
| чуо да си отишао начелнику.{S} Рад сам да дознам шта је.{S} Ако те ово писмо сретне у путу, по |
| учитељ и извади књиге.</p> <p>— Рад сам да видим: рад чега је овај часопис забрањен.</p> <p>— Р |
| а ’леба јео“ као што имађаше обичај сам да каже.</p> <p>Сад, како је којим начином дошао до пол |
| > <p>— Ја где си био?</p> <p>— Ишао сам да мало проходам.</p> <p>— А што си тук’о мог пандура?< |
| одар...{S} Али тебе ми је жао! ’Тео сам да ти пишем да ниси дошо данас...</p> <p>— Па тешто!{S} |
| ише никад!... <pb n="140" /> Мислио сам да си вила, да си анђео!...{S} И кад дођох код поп Живк |
| сумње, боље изразити.{S} Ја само осећам да ми је нешто драго, па кад неумем друкчије да кажем, |
| . — Ја нећу више говорити.{S} Признајем да сам крив.</p> <p>У души Мариној је врило.{S} Љутила |
| прво: улагати <pb n="75" /> се старијем да те препоручи; онда постарати се за свој џеп.</p> <p> |
| о?</p> <p>Сви ћутаху.</p> <p>Објављујем да је гласање закључено.{S} Окупите се овде да вам се п |
| — Ђаво га знао! — рече — али ја не умем да кријем!...{S} Мајка је одмах сутра дан, по твом одла |
| а ми рече — вели Јевта — ако те сретнем да ти дам писму; а ако те нигде не сретнем, онда да рас |
| ли тебе ми је жао! ’Тео сам да ти пишем да ниси дошо данас...</p> <p>— Па тешто!{S} Нек премест |
| p> <p>— Хвала, не пијем.</p> <p>— Видим да не пијеш, него пиј! — рече кмет.</p> <p>Учитељ се на |
| " /> <p>— Само ми приђи!...{S} Ја видим да сам овде међ курјацима.{S} И ја ћу бити курјак!...{S |
| сама сам мислила да сам лепа! сад видим да нисам!...{S} Да сам лепа, он би ме гледао!...{S} Што |
| игације, па дођо’ до вас, да вас умолим да наредите да се што пре изврше.{S} Знате, треба ми но |
| о?</p> <p>— Млад сам, здрав сам; мислим да још могу хлеба зарадити.</p> <p>— Ко говори о томе?. |
| роману.“ Ту сад нема тешкоћа.{S} Мислим да сте се вас двоје споразумели?</p> <p>— Јесмо.</p> <p |
| о те отпусте из службе?</p> <p>— Мислим да неће.{S} У противном нек буде и то!..{S} Зар је мало |
| ери говорити.{S} Сад још могу да мислим да ћу се сретно оженити, али доцније, на крају крајева, |
| руштво!...{S} И <pb n="65" /> ја мислим да ћемо за кратко време од ове мале четице, што смо се |
| свештеник, учитељ и кмет.{S} Ја мислим да по мојој „Педагогици!...</p> <p>— Каква „Петагогија? |
| четка па очисти — рече он. — Ја мислим да је баш дужност нас млађих да нашег старешину услужим |
| <p>— Као што видите.</p> <p>— Ја мислим да ћете и мене услужити да читам...</p> <p>— Драге воље |
| лаву.</p> <p>— Збиља!...{S} А ја мислим да је лепше у вароши; бар лети, — рече Јова.</p> <p>— В |
| ..“</p> <p>— Дивота!...{S} Кад помислим да је српски сељак сад почео тако мислити и своје мисли |
| а!..{S} И ја је се гадим! и ја не марим да видим змију...</p> <p>И наже се те је опет пољуби.</ |
| лицу његовом: он виде да ће имати с чим да <pb n="38" /> се занима; виде у исто време и с ким п |
| ="156" /> <p>— Добро.{S} Са овим писмом да идеш и да се јавиш господину начелнику.</p> <p>— Доб |
| ; <pb n="23" /> који је толико постојан да се решава да умре у оном гробљу, а неће да се одрече |
| <hi>нашег</hi> човека.{S} Ако си вољан да се нешто ради дођи сутра на вече Б... механи.</p> <p |
| оли.</p> <p>— Знам.</p> <p>— Јеси вољан да се жениш?</p> <p>— Шта ћу?.. „Први је залогај најсла |
| , брате, знам!{S} Али зар си ти сигуран да ћеш до века моћи трпети? — рене поп. — Нећеш ти до в |
| о што је остао.</p> <p>— Ја сам сигуран да она сву ноћ заспати неће! — говораше он. — Сирота Ма |
| стас..{S} Та зар он бити толико срећан да све ово сме загрлити и пољубити!...</p> <p>Осећао је |
| <p>— Срећан наш празник!</p> <p>— Амин да бог да!</p> <p>— Седи!...{S} Ево новина! — рече поп |
| чуо!</p> <p>— Срећан дан!</p> <p>— Амин да бог да!</p> <p>— Оче, Дамњане, нек ти је са срећом!< |
| а се споразумемо: како, и на који начин да се отресемо зла, који нам над главом стоји.</p> <p>Р |
| е викао на сва уста.</p> <p>— Шта је он да за толико не дође?...{S} А њега треба везати па кад |
| ва.</p> <p>— Знам...{S} Ал он је треб’о да одслужи службу.</p> <p>— И овим начином он служи слу |
| А, вере ми, вам кажем сам нисам веров’о да ту има истине.</p> <p>— За бога!..{S} Така глупост!. |
| — рече Јова.</p> <p>— Јуче сам ти каз’о да дођеш да се разговоримо о једној врло важној ствари. |
| </p> <p>— Јесам.</p> <p>— Јеси му каз’о да ми онај угурсуз више не смета?</p> <p>— Све је ту!</ |
| а, мајку му његову!..{S} И ја би’ дош’о да га заједно изударамо!</p> <p>— То му не гине!....{S} |
| скочи, сети се где је, а где би требао да буде.{S} Гњев му је кипео у грудма.{S} Он се љутио н |
| р нисам свлачио или да нисам ни казивао да ћу да спавам!...{S} Баш је то лудо!..{S} Да ја у нап |
| ставити, корео је и сам собом доказивао да се може.</p> <p>— Доста је само да кажем: хоћу тако! |
| пише.</p> <p>С нестрпљењем је очекивао да сване.{S} Дође попа.{S} Он му даде писмо.{S} Пошто о |
| ог капетана тако, да му је он поверовао да рад’ неких и неких послова иде у срез и да их изврши |
| понос народа српског!...{S} Бог им дао да испуне жеље народне!..{S} Светла образа седели дуго |
| тељ.</p> <p>— Јес’ чуо!{S} Не би му дао да буде „министер“ ко није ор’о и коп’о...</p> <p>Учите |
| та хоће!...{S} Кад сам се најмање надао да ћу је видети — ја је нађо; дође ми на ноге!...{S} Ка |
| једне тајне сакрити.{S} Он је се надао да ће „његова вила“ бити научена.{S} Међу тим, он гледа |
| копа и куће капетанове, јер ту се надао да ће моћи свој план остварити.</p> <p>У капетана су би |
| иде и за што иде.{S} Учитељ му је казао да га води код једног свог доброг познаника, који је та |
| .</p> <p>Па зажмури од задовољства, као да би хтео да види тај срећни живот.</p> <p>— А завидљи |
| д фуруном.{S} Груди празне и тесне, као да му се нека велика стена на груди навалила — не могаш |
| се тамо амо.{S} У грудима му беше, као да је неко ватру наложио...{S} Кајао се, ужасно се каја |
| рице избијаху пред очима....{S} Он, као да би хтео да изађе из те јаме, да побегне од тога кужн |
| м <pb n="138" /> како су дивни!.{S} Као да је кадифа прострта...{S} Ја, господине, не бих умела |
| ова најбујнија машта стварала...{S} Као да је пролеће дошло пред-а-њ...</p> <p>Само ускипи крв |
| м, а онај воћњак иђаше око њега.{S} Као да не стоји на земљи него да је у бесконачности!.{S} Пр |
| и опет учитељ беше сувише строг.{S} Као да је гледао свога учитеља.{S} Човек око својих 50 годи |
| ити....</p> <p>Чисто му свануло.{S} Као да за њега више не беше тајне....{S} У сваком покрету М |
| које како; али кад леже у постељу — као да га гује кољу...{S} Освртао се тамо амо.{S} У грудима |
| зуба обелити.{S} Помени му капетана као да си му поменуо бога!...{S} А сад?...{S} Слушам само о |
| p> <p>Букнуше обрашчићи у девојчета као да пламен лизну.</p> <p>— Полаже Бог! — рече он.</p> <p |
| на прожма ме целу....{S} Тако ми је као да читам старе лепе приче....</p> <p>Говорећи полако по |
| са му беху тесна; не могаше да дише као да му је душа стињена међ два камена...</p> <pb n="199" |
| је задај њене чисте девојачке душе као да је ту; — али кад се из тога леног сна на јави пробуд |
| сељаци сами створе обичај, па важи као да је од старих остао.</p> <p>Тако и ту.{S} Само се пиј |
| у је цвркутала као шева.</p> <p>Али као да није био љубимче среће.{S} Станојка му се разболе.{S |
| дили него су играли око њега.{S} Он као да хођаше но неком бездану, у коме одјекује тупо сваки |
| поздрав....</p> <p>И дође му тешко као да лежи на дну неке јаме, на очи не виђаше, само му нек |
| му је нагло <pb n="127 " /> лупало као да ће да искочи; чисто га је загушило те не могаше гово |
| чка прса дизаху се и спуштаху нагло као да су жељна мушких груди...</p> <p>Она се претураше по |
| еку сласт у души...{S} Би јој добро као да је у друштву својих најприснијих пријатељица...{S} Њ |
| га да у Крагујевац на науке.</p> <p>Као да га је гром ударио.{S} Он је побегао у вајат, попео с |
| све што му се заповеди.{S} Још је рекао да мора да буде поштен, да не би што украо; па и ако на |
| књиге и учења на памет; само се зарекао да ће читати песмарице.</p> <p>Но тек једног дана рече |
| мо сити!...{S} Знаш, да сам једва чекао да нам пошљу за учитеља човека од књиге.{S} Изгибох ти, |
| ија изнесе прасећег печења, јер је знао да капетан Сава неће да пије без мезета.</p> <p>Чаша по |
| ниси раније јавио?</p> <p>— Нисам знао да је то важно, а јавио би’ чим сам дозн’о.</p> <p>— А |
| ше је и — више ништа.{S} Ни једна мисао да му се појави; <pb n="33" /> ништа не знађаше да упот |
| е, треба ми новац, рад сам у неки посао да се пустим, где ми ви опет требате.</p> <p>А какав је |
| S} У вашем срезу није ни један дорастао да онако језгровито пише; нарочито стил.{S} Ја кад проч |
| овин је план врло леп.{S} Он је пристао да буде начелников шпијун.{S} Зар не ноже неко од нас б |
| о?</p> <p>— Дотле!...{S} И то ми обећао да ће ме превести у полицијску струку где ће ме он наро |
| о с њом упознати?...</p> <p>Није осећао да стоји, та стајао би тако целог века.{S} Служба божја |
| ли и тукли његовог пандура кад је дошао да вас позове... пуно пуно написао!</p> <p>За време гов |
| н сам пати за све нас!..{S} Оно — право да кажем — он нама и не може ништа!..{S} Ни ме рани ни |
| спомогао; зар нема неко и од њега право да помоћ потражи?{S} Не требаше му много да увиди: да с |
| еместиће човека куд далеко а није право да он сам пати за све нас!..{S} Оно — право да кажем — |
| но — вели — треба држави, па није право да он радине ’рани“...{S} На Велику Госпојину жене купе |
| о код канцеларије.{S} Петар ’хоће право да може зидати мејану, па је рад тога иш’о капетану.{S} |
| ... прошапута.</p> <p>— Зар немам право да се надам?.{S} Ево ово до сад што је учињено даје ми |
| да ми стрепимо?{S} Ко је њима дао право да они свакад могу метити руку на наша уста?{S} Зар ту |
| писмо беше један.</p> <p>„Ко ли ће ово да ми пише? — рече он гледајући. — Дај да видим!“</p> < |
| ћете!</p> <p>— Конац дело крас!{S} Прво да видимо дело — па онда награду.</p> <p>— То ми се доп |
| онитост.{S} Не тражимо ништа више, него да се ради онако, како закон налаже.</p> <p>- Тако је! |
| ја не би’ волео лешкарити у ’ладу, него да ме пече звезда и да ме бије успара од ’шенице — ал’ |
| — дозвољавам — не да ме рашчине — него да ме стрељају!</p> <p>— Несрећни сине! — рече опет „пр |
| њега.{S} Као да не стоји на земљи него да је у бесконачности!.{S} Прихвати се за грану једне ј |
| а помоћ потражи?{S} Не требаше му много да увиди: да саможивост води само штети и самоме поједи |
| е — промуца он.</p> <p>— И ја сам видео да је љубиш; — рече капетан не разумевајући те „високе“ |
| ећег задовољства од тога: кад бих видео да је мој труд уродио плодом!...</p> <p>И чисто се загл |
| што си тако несрећан.{S} Кад сам увидео да та женска није никоја друга него Мара, ја сам се сме |
| тешко да је, заиста, од свег срца желео да умре.</p> <p>Стигоше већ и у варош.{S} Он се скамени |
| у.</p> <p>Није био уморан, али је желео да остане сам са својим мислима.{S} Желео је да мисли о |
| емаше на што потужити; све што би желео да стече један човек у својој околини — он је стекао; с |
| роклињао школу и учитеља, како је волео да умре да му и тај отац осети једаред како је без сина |
| . капетан је волио човека, који је умео да се лепо поклони, да каже: „изволите“, да је увек чис |
| си себе и своје.{S} Твога си сина ’тео да дигнеш у небо а мога да бациш у бездан!...</p> <p>— |
| а сам мислио да сте болесни па сам ’тео да пошљем по доктора.</p> <p>— Опремите ми коња.</p> <p |
| сече се капетан.</p> <p>— Само сам ’тео да ти покажем, да видиш...{S} Па зар ја иш’о у рат и би |
| каву и шећер.</p> <p>Из најпре је хтео да одбаци те поклоне; али се на брзо увери да је то са |
| д па већ и поодрасла.{S} Једном је хтео да казни једнога ђака.{S} Заповеди му да изађе да клечи |
| еговом мирном животу!</p> <p>Он је хтео да буде учитељ, не само деце него и старијих.{S} Хтео ј |
| да је с коришћу проучио оно што је хтео да научи.</p> <p>Књига га је препородила; доста пута ст |
| зажмури од задовољства, као да би хтео да види тај срећни живот.</p> <p>— А завидљивци би гово |
| ху пред очима....{S} Он, као да би хтео да изађе из те јаме, да побегне од тога кужног ваздуха, |
| разговор у друштву; али, ма с ким почео да говори, онај му се вешто исклизнуо из руку рекавши с |
| га је вукло њој.{S} Како би срећан био да је она сад крај њега!{S} Љубио би јој оне плаве очи |
| а овај би већ — како он вели — „наредио да је сагору на ватри, или да је баце под воденични кам |
| је своје госте толико, да је се трудио да им жеље из очију прочита, па да их и испуни.</p> <p> |
| је себи пријатеља и тамо где је мислио да неће никад моћи ни привирити.</p> <p>Ни дотле није м |
| > <p>Капетану засјаше очи; он је мислио да их је преварио.</p> <p>Донеше каве.</p> <p>— ’Оћете |
| </p> <p>— Јесам.</p> <p>— Ја сам мислио да сте болесни па сам ’тео да пошљем по доктора.</p> <p |
| даш да је прочитам.{S} Шта нисам чинио да је набавим, па — узалуд!...</p> <p>— Што нећу дати?{ |
| е на грудима својим; па кад је приметио да јој се трепавице склапају, он би је донео сам кревет |
| , овај гејак, кикаљ — он је само научио да слуша.{S} Подвикни му, намршти се мало, па, ако хоће |
| који се и поша уплете.{S} Јова се решио да разговара; па ма шта.</p> <p>— Дакле, свршили сте шк |
| </p> <p>— Што?</p> <p>— Ја сам се решио да будем учитељ, и само то бићу целога мога века!</p> < |
| смрт!...{S} И после, шта: да умре... ко да умре?..{S} По моме рачуну: човек, јес!{S} Сваки чове |
| к збора и упита:</p> <p>— Има ли још ко да није глас’о?</p> <p>Сви ћутаху.</p> <p>Објављујем да |
| те, прекрсти се ти!.{S} Куд ћеш је јако да се „труцка“ на колима?{S} Мало јој је муке и овако!. |
| дрхтале; а срце је лупало нагло и јако да је и он могао чути...</p> <pb n="125" /> <p>Врућина |
| са „надлежног“ места и „упутства“ како да се тамо понаша.</p> <p>Међу упутство је могло изоста |
| </p> <p>Шапутање га обујмило.{S} Никако да се заустави....{S} Би му већ и тешко.</p> <p>— Глупо |
| руги свештеник.{S} Сад могаше врло лако да се „рукоположи“; само је се морао најпре оженити.{S} |
| зна!...</p> <p>— Зна доктор; немој тако да кажеш!</p> <p>— Шта зна!...{S} Излечио је све покојн |
| {S} Ми смо се договорили ја и поп Живко да се овако окупимо те да се братски заверимо, да овом |
| то није далеко.{S} Имамо ли још колико да путујемо.</p> <p>— Сад ћемо се спустити низ брдо.</p |
| је тако исто говорио; а њему беше тешко да је, заиста, од свег срца желео да умре.</p> <p>Стиго |
| јник!...</p> <p>Из почетка је изгледало да ће то бити.{S} Почео је одлазити у мејану, коју је ј |
| ду што сиротој Аурори не да баш ни мало да буде срећна, па, шта више, на завршетку је се баш и |
| ао никако у руку, и — не би се ни знало да је ђак, да није морао сваког јутра и вечера, кад су |
| овараше са некима.{S} С места се видело да је капетан попустио.</p> <p>Кад је дошао поп Дамњан |
| ше лакоћу и сласт.{S} Срце му је жудело да цео свет загрли једним загрљајем и да пољуби једним |
| . рече један чаршинлија да би боље било да мало „утопли језик“ — он рече: „Па шта они мени могу |
| о лакше — шану она.</p> <p>Како би било да те водим доктору.</p> <p>— Каком доктору, бог с тобо |
| <p>- Нећу, попо.</p> <p>— Добро би било да дођеш сутра.</p> <p>— Не знам хоћу ли моћи. — рече Ј |
| по то да буде сам.{S} Њему је било мило да мисли о њој; била му је потреба.{S} О њој мислити — |
| о бећарско задовољство.{S} Дође му мило да мисли: о младој жени на десници, о добро намештеној |
| да коњ беше добар и брз, њему се чинило да је милио.{S} Пут му се отегао у бестрагу. „Лепа прир |
| ледати...{S} Или — а њему се баш чинило да се не вара — можда би она и хтела бити друг његов у |
| рка, која се буд’ зашто љути... ’Ајд’мо да доручкујемо.</p> <p>И одоше из баште.</p> <p>Поша ве |
| раћо! — рече поп Дамњан.{S} Кад требамо да се састанемо, вама ће се јавити.{S} Међу тим, радите |
| је паметна, учитељу.</p> <p>— Шта имамо да се плашимо?{S} Наша дружина напредује.{S} Зимус, кад |
| шта се од нас овде чини...{S} Што имамо да чинимо, чиниме у кратко, јер се не смемо дуго овде з |
| ажи:</p> <p>— За што, госпођице, морамо да љубимо све што је лепо? — упита.</p> <p>Она га погле |
| људи нова начела.{S} Ми старији морамо да се догонимо за вама...{S} Знате шта се мени не допад |
| а им свима памет помери...{S} Ми морамо да радимо с рачуном - иначе смо пропали!...{S} Ми у нар |
| њу, Саву!...{S} Он ће све учинити, само да добије класу.</p> <p>— Јесмо ли на томе, браћо? упит |
| ли под једним кровом; није далеко, само да пружим руку, па је моја!...{S} И биће моја!...{S} По |
| а дан разабирао је: ко ће у варош, само да чује како јој је.{S} Нема никог...</p> <p>Те вечери |
| ат и што имам вод’ на бутини рану: само да видиш...</p> <p>И узе засукивати ногавицу.</p> <pb n |
| его удати се.</p> <p>— Видиш!..{S} Само да се натовари коме на врат!..{S} Но! но!..{S} Шали се |
| ако хоћеш, даће ти и ћер и жену — само да га не дираш!...{S} Што ти се да у овоме чину проживе |
| се поглед њен у снагу његову... та само да јој је, да сме прихватити руке његове...</p> <p>Они |
| ји и чвршћи.{S} Карактер!...{S} Та само да карактера имамо, онда смо победитељи!...{S} Треба љу |
| ивао да се може.</p> <p>— Доста је само да кажем: хоћу тако!...{S} И тако мора бити! — говорио |
| „непознатом“, мислио је: да му је само да види прамен њене косе — па би се растопио; сада!..{S |
| ије се преварио!</p> <p>Капетан не само да му даде ћерку, него у његовој листи написа: да је „о |
| ове од удараца, али је стегао срце само да би одржао своје достојанство.</p> <p>— Ја је „љубим“ |
| а он то није; и живот ће свој дати само да га тим именима не назову.</p> <p>Да оде — није памет |
| S} Сад је жалиш!...{S} Бре да знам само да си још у животу би’ ти ја очи ископала!...{S} Е то м |
| је — вели — вештица: купа се ноћу само да је не преда војеном суду, а овај би већ — како он ве |
| ша образованост одликује тим, што умемо да прикријемо и да му се смејемо, кад он, веселник, иск |
| азговарамо; међу тим сваки час стрепимо да нам пандур или какви полицајац не бану на врата.{S} |
| ласкао; сада пак сматрао је за потребно да му окрене леђа.{S} Али ипак, мислио је да ће добро б |
| а за то знам требаће пара; није вредно да ви трошите и да радите за бан-бадава.{S} Ево вама — |
| бих радо умрла кад би ми било дозвољено да само гледам у њега на мом самртном часу, а он мене н |
| вреде.</p> <p>— Јово, брате!{S} Искрено да ти кажем: то није и не може бити моја ствар....{S} Ј |
| у бувару и т. д...{S} Зар тако јевтино да се прода и да им падне шака?...{S} А то може бити вр |
| p>— За што?</p> <p>— Ти знаш врло добро да сам ја, сем школе, загазио и у политику.</p> <p>— Па |
| ешто боље и корисније, неће главе на то да окрене.</p> <p>— На првом месту позвана је држава да |
| гао у свој стан.{S} Хтео је пошто по то да буде сам.{S} Њему је било мило да мисли о њој; била |
| и пође брзо.</p> <p>Хтео је пошто по то да забашури.</p> <p>И окрете разговор.</p> <p>У цркви н |
| оде те га тужи капетану; а овај, место да га — ка’ човек — саслуша, а он њему оца и матер и ве |
| е.{S} А коштале га преко мере.{S} Место да је добио он је штетово....{S} Тако у свему.</p> <p>— |
| еш, Циганине? — пита онај.</p> <p>— Што да ти лажем?</p> <p>— И ја се чудим: што лажеш!</p> <p> |
| и полицајац не бану на врата.{S} За што да ми стрепимо?{S} Ко је њима дао право да они свакад м |
| једнаки <pb n="64" /> пред богом за што да је он овде бољи од нас?..{S} И може ли бити он бољи |
| е стреља!....</p> <p>— Имате ли још што да кажете?</p> <p>— Ништа више, до то, да је достављач |
| ожете — ако ’оћете — и у напредак нешто да добијете.{S} Ја верујем на вашу реч!...{S} Чим сам в |
| насмеја се.</p> <p>— Ако мислимо нешто да урадимо, морамо овако! — рече поп Живко.</p> <p>— Ни |
| је био школски старатељ.{S} Чим је чуо да је учитељ дошао, похитао је школи да се с њим састан |
| о тај разговор!</p> <p>— Од кога си чуо да је за састанке дознао капетан? — упита поп Дамњан.</ |
| p> <p>„Драги Јово,</p> <p>Синоћ сам чуо да си отишао начелнику.{S} Рад сам да дознам шта је.{S} |
| данас гост.</p> <p>— Хоћу.</p> <p>— Бар да се наразговарамо сити!...{S} Знаш, да сам једва чека |
| p>— А после болести долази смрт, па бар да је лепа, него се ваља отезати као мачка!</p> <p>— Шт |
| акој је ману нашао..{S} Та да му је бар да отпочне разговор!..</p> <p>Мара га спасе:</p> <p>— Г |
| бу водећи, ми би страдали.</p> <p>— Зар да је водимо непоштено?..{S} То нећу; волим умрети!</p> |
| здраган.{S} Хтео је сам почети разговор да га не претече поп Живко.{S} Он рече Мари!</p> <p>— П |
| Одобриће.</p> <p>— Онда... ти ћеш данас да даш реч овде, пред нама свима: да ћеш узети Мару за |
| гост...{S} Чим сам чуо од кмета јутрос да си... да сте дошли, а ја брже боље школи.{S} Уз пут |
| самоме појединцу и да је његова корист да и о другима мисли.</p> <p>Поче читати и новине.{S} У |
| у размишљ’о неку вилу, неку немогућност да мог Јову видим срећна...</p> <p>— Па зар је сад могу |
| богословију.</p> <p>Једва измоли допуст да може полагати испит из предмета за други разред, И п |
| и пољубити!...</p> <p>Осећао је потребу да рекне нешто; али за жива бога не умеде баш ништа!..{ |
| вом мишљењу, и сматрао је да је у праву да он другог препоручује...</p> <p>Као награду за учиње |
| атима сеђаше пандури...{S} Тајац — муву да чујеш.</p> <p>Јова приђе пандуру.</p> <p>— Шта ћеш? |
| уђе у собу па се кроз сузе мољаше богу да га заштити.</p> </div> <pb n="143" /> <div type="cha |
| S} А и ти... опрости, брате!... не могу да ти говорим <hi>ви</hi> заборавио сам.</p> <p>— Све ј |
| а шта је, а ја је залагујем: да не могу да спавам од бува....</p> <p>У тај пар изађе поп Живко. |
| ри да се он колеба.</p> <p>— Ја не могу да живим без ње!{S} Сав мој живот нека ђаво носи!....{S |
| } Ја сам човек танког стања, па не могу да ти ка’м — да се парничим.</p> <p>Он ћути.</p> <p>— М |
| мо о каријери говорити.{S} Сад још могу да мислим да ћу се сретно оженити, али доцније, на крај |
| њега по новинама.</p> <p>— А мени кажу да је и због тога, што си ти сазив’о зимус нас те оно г |
| авом користе, као што и дужности морају да испуњавају.{S} Њега је болело то, што српски сељак м |
| : имам ли ја права осудити једну женску да са мном тумара од једног места до другог и гладна и |
| а падала трчао гологлав по ономе пљуску да „већи нарасте“...{S} Па онда, како је се са децом се |
| ветиње!...{S} Ја сам хтео још у почетку да ту ствар прекинем, али, опет, велим: дај да видим.{S |
| > <p>— И наздравље — рече пруживши руку да се с њим рукује.</p> <p>Он се рукова.</p> <p>— Да бо |
| оји гледи да је „изглонцује“ ка’ ципелу да би — санћим — други свет увидео како ми напредујемо. |
| <p>— Честитам вам празник!{S} У здрављу да много година дочекујете, у здрављу, срећи и задовољс |
| гово достојанство, заповеди послужитељу да осече један прут, да казни упорника телесно.{S} Посл |
| одговори му сваст.</p> <p>— Де, учитељу да седнемо.{S} Би ли било добро по једну ракију, а?</p> |
| черу и да почисти собу.{S} Рече учитељу да га упише у четврти разред.{S} Онда га пусти да иде с |
| о ципелице и одело и положио на постељу да спава; а он би уживао у њеном равномерном подизању г |
| е анђео који је сишао за часак на земљу да ми памет узме, па га је онда опет нестало!“...</p> < |
| о да казни једнога ђака.{S} Заповеди му да изађе да клечи.{S} Овај одговори: да неће.{S} Он се |
| <p>Она ну показа његову собу; нареди му да извршује налоге брзо и тачно, без и једне речце, да |
| пет поче савијати.{S} Видело се на њему да не пуши, али тек, — ово је из капетанове кутије.</p> |
| акав је подлац!</p> <p>— Зар још и њему да клањам?</p> <pb n="146" /> <p>— Не велим то; али бил |
| мора претрпети.</p> <p>— А, ја ћу њему да се осветим! — јекну поп Дамњан. — Ја се морам напити |
| и других села почеше доводити децу њему да их „изучи“.{S} Није прошло много и његова школа беше |
| <p>Муке њене!{S} Не знађаше коју песму да пева, ни једна јој не падаше на ум!...{S} Да би оста |
| о је и једно јагње.{S} Ја дадо’ пандуру да га однесе капетаници.{S} Дуката ваља;</p> <p>— Добро |
| n="152" /> <p>— Ако је вама у интересу да ја признам да сам радио оно што нисам — ја вам могу |
| етан лепо живи, закуне се свим на свету да ће и он постати капетан.</p> <p>И већ је почео радит |
| м свлачио или да нисам ни казивао да ћу да спавам!...{S} Баш је то лудо!..{S} Да ја у напред не |
| рете.</p> <p>— Куда ћеш?</p> <p>— Ја ћу да помажем данас у кујни.</p> <p>— Испрљаћеш одело.</p> |
| Јесте прочитали тужбу?</p> <p>— Шта ћу да читам?..{S} Сигурно каква бљувотина!..{S} Нећу ни да |
| <p>— Ја шта ти мислиш?</p> <p>— Шта ћу да мислим?{S} Ти ћеш, од сад, већ својим зубима ’лебац |
| Остав’ то! — викну.</p> <p>— Па шта ћу да чиним? — упита он, бајаги, очајнички.</p> <p>— Сутра |
| .{S} Да ја у напред не промислим шта ћу да радим!..</p> <p>Није му било на ино.{S} Морао се вра |
| д сам баш купио једну њиву.{S} Отићи ћу да потврди тапију.{S} Почећу се пренемагати: како је по |
| много у унутрашњост.</p> <p>— Е, баш ћу да је читам.</p> <p>— Завидим ти што је читаш први пут! |
| ала вам, браћо, на поверењу.{S} Гледаћу да га оправдам!</p> <p>— Шта би за допис? — упита поп Ж |
| ти пис’о!</p> <p>— Шта?</p> <p>— Казаћу да си ти писо!{S} Прво и прво вероваће ми због тога и з |
| и!</p> <p>— Шта велиш?</p> <p>— Ја нећу да идем ноћас!</p> <p>— Ја ћу те везати па потерати! — |
| љутим, а ти ме што год питаш, а ја нећу да ти кажем — теби ће бити жао!</p> <p>— Баш ћу се убит |
| аше се она да се насмеши. — Видиш, хоћу да читам.</p> <p>— А те сузе у очима, душо?</p> <p>— Та |
| .{S} То је питома воћка.{S} Е, сад хоћу да облагородим ову дивљу.{S} Засечем ево овако, па умет |
| евности...{S} Ја то знам, па за то хоћу да видим шта је у ствари.{S} Стоји ли што од овога у ис |
| 6" /> <p>— Кад ти мени њега учиш, ’хоћу да знаш и за моју „јабуку“!...</p> <p>И учитељ је прима |
| а за во вјеки!{S} Вако, за живота ’хоћу да „цевчим.“</p> <p>— Али овако се може навући болест! |
| само једно ћурченце и чита што казиваху да је попа.</p> <p>Учитељ скиде капут; раскопча прсник |
| ла реч, ја молим ову поштовану породицу да ме саслуша.</p> <p>— Добро, Јово, говори! — рече поп |
| а попом у воћњак.{S} Понели су котарицу да јабука наберу.{S} Вечерњи поветарац расхлађивао их ј |
| оја ствар....{S} Ја не могу ни мом срцу да заповедам, а где ли туђем.{S} Све што ја могу, то је |
| /> да анђели с неба силазе — рекао бих да је анђео који је сишао за часак на земљу да ми памет |
| Ја мислим да је баш дужност нас млађих да нашег старешину услужимо!...</p> <p>— ’Вала, синко, |
| ио је псалтир а ујак га да у Крагујевац да почне гимназију.{S} У другој години учини неку крађу |
| це.</p> <p>Но тек једног дана рече отац да ће да га да у Крагујевац на науке.</p> <p>Као да га |
| — Тако је, Јово!..{S} Поштена ти је реч да ћу ћутати...{S} Сад збогом!..</p> <p>Мрак, већ пао н |
| </p> <p>— Сад — беше што беше!..{S} Баш да не клањам и њему...{S} Оставимо тај разговор!</p> <p |
| де је дирају, она рече:</p> <p>— Па баш да сам и тако рекла!...{S} Ја нисам мислила седе плести |
| </p> <p>— Ово је срећа!..{S} Од куд баш да мене поп Живко зове да му данас дођем, кад и она дол |
| сина.{S} Он је био јединац, па зар баш да јединца да да га учитељ туче и пребија...</p> <p>И о |
| <p>— Имам.</p> <p>— Молим те, да ми даш да је прочитам.{S} Шта нисам чинио да је набавим, па — |
| Са свим тако!</p> <p>— На кога ти имаш да дигнеш твоју руку?</p> <p>— На Илију Кончаревића.</p |
| /> <p>— Иш’о би, ама не могу!..{S} Знаш да сам се опио ка’ клин!</p> <p>— Добро, ти лези!{S} Ет |
| Дете моје! рече попа, — Ти још не знаш да у нашој Србији има људи, који не мисле само на себе, |
| да се тај часопис више чита.{S} Ти знаш да се тражи баш оно што је забрањено.</p> <p>— Тако је! |
| ам толико жудео за тобом... али ти знаш да ја не живим овде.{S} За то морам да идем кући, јер п |
| рече:</p> <pb n="141" /> <p>— Не мораш да идеш вечерас.{S} Иди ти па кажи, да ниси нашао учите |
| ва.</p> <p>— Јуче сам ти каз’о да дођеш да се разговоримо о једној врло важној ствари.</p> <p>— |
| Виде те да си вредан и окретан, да умеш да се владаш, па те по чешће шаљу у срез.{S} Добри ручк |
| .</p> <p>— Е, па?..{S} Остаћеш, остаћеш да разговарамо.</p> <p>— Па, најзад...</p> <p>— То је в |
| лим те, да не говоримо о томе.{S} Хоћеш да спавамо; врло сам уморан.</p> <pb n="147" /> <p>Поп |
| андур.</p> <p>Јова пође.</p> <p>— хоћеш да признаш? — упита капетан.</p> <p>— Не знам шта?</p> |
| /p> <pb n="130" /> <p>— Па зар не видиш да сам беспослен, па морам ма шта да радим.</p> <p>Јова |
| теби ће дозволити да се са мном дружиш да би ме „искусио.“</p> <p>— Тако је! — рече поп Живко. |
| у борбу.</p> <p>— Па, да!.. кога велиш да почне с капетаном? - упита поп Лука.</p> <p>— Ето, т |
| ?</p> <p>— Са свим!</p> <p>— И ти велиш да то мораш крвљу прати?</p> <p>— Са свим тако!</p> <p> |
| — Још од зимус.</p> <p>— Па када мислиш да ће се опет састати?</p> <p>— Мислим, скоро ће.</p> < |
| > <p>— У чему?</p> <p>— У свему.{S} Још да му бог не даје, па зло и наопако.</p> <p>— Бог даје |
| амо да га тим именима не назову.</p> <p>Да оде — није паметно...{S} Може доћи, сести, а тек од |
| мисао:</p> <p>— Шта ће казати ови!...{S}Да се бар нисам свлачио или да нисам ни казивао да ћу д |
| {S} Плакала бих до века за срећом!...{S}Да ми је да сам мушко — само бих се с њим дружила..{S} |
| <p>Зађе и сунце већ.{S} Учитељ се диже „да још за сунца — вели — види своју нову кућу“; купи од |
| ше иза астала.{S} Поп Живко хтеде мало „да прилегне,“ јер беше веома јака врућина.{S} Поша и Ма |
| — Јуче, господине.</p> <p>— Шта сте јој давали?</p> <p>— Ништа.</p> <p>— Нисте је ни чим лечили |
| то о овоме то о ономе.{S} Он јој на све даваше одговора.</p> <p>— Волим што овако о свему запит |
| то прикрило они су децу одмах но рођењу давили и закопавали.</p> <p>Достављам ово Конзисторији |
| егне од тога кужног ваздуха, који га је давио — удараше јадно живинче немилосрдно...{S} Свега г |
| ложе улетети и каква „вештица“ па ми те давити ноћас — рече попа смејући се и затварајући прозо |
| Јова.</p> <p>— Шта ћете?..{S} Ја би’ то давно бацио у архиву, али кад старији заповеди — шта ћу |
| о је сам прозрео у суштину саме ствари, даде му толико воље и снаге, да је из свег срца заволео |
| b n="169" /> <p>Пошто се — по обичају — даде дар и уздарје и жене устадоше, они при чаши вина п |
| не грашке зноја.</p> <p>Писар примети и даде му столицу.</p> <p>— Се’те, господине.</p> <p>Он с |
| ивком одоше и оне варошке...{S} Он мени даде ову писму.{S} Ево, рашчитај.</p> <p>Од отвори писм |
| м.{S} Претураше по књигама.{S} Јова јој даде „<title>Јунак нашег доба</title>.“</p> <p>Она оде |
| му један плати трн талира комад и — он даде.{S} А коштале га преко мере.{S} Место да је добио |
| S} Коњи покасаше.</p> <p>Младић се опет даде у мисли.</p> <p>Изађоше из шуме и уђоше у сокаке.{ |
| преварио!</p> <p>Капетан не само да му даде ћерку, него у његовој листи написа: да је „отлично |
| екивао да сване.{S} Дође попа.{S} Он му даде писмо.{S} Пошто овај прочита, упита он:</p> <p>— Ш |
| стане.{S} Донео је и једно јагње.{S} Ја дадо’ пандуру да га однесе капетаници.{S} Дуката ваља;< |
| нда потражи да му даду учитељство.{S} И дадоше му у једном селу близу куће...</p> <pb n="29" /> |
| победитељи!...{S} Треба људи који се не даду ничим застрашити.{S} Па и сама смрт таког човека в |
| p>Имао је девојку у селу.{S} Добри људи даду му новаца на зајам.{S} Он испроси девојку и венча |
| без трошка. </p> <p>Онда потражи да му даду учитељство.{S} И дадоше му у једном селу близу кућ |
| о једног астала.</p> <p>— Деде, дијете, дај „послужење“ овде! — рече кмет.</p> <p>Слуга донесе |
| p>— На спасеније!</p> <p>— Де, Марушко, дај ону водену чашу па успи до пола воде....{S} Тако!.. |
| ом гласу.</p> <p>— Онда рекнеш: — Маро, дај да ручамо!“ А ја одмах чист чаршав на астал, па леб |
| да ту ствар прекинем, али, опет, велим: дај да видим.{S} А, вере ми, вам кажем сам нисам веров’ |
| Пођо’ ’вамо у твој комшилук, па велим: дај да видим шта нам ради капетан!</p> <p>— ’Вала, Ђошо |
| му жељу из уста:</p> <p>— Господе!..{S} Дај ми среће Господе!..{S} Дај ми моћи и снаге да истра |
| осподе!..{S} Дај ми среће Господе!..{S} Дај ми моћи и снаге да истрајем!...</p> <p>И после те н |
| . — Читај и уживај!...{S} Марушко!..{S} Дај — де твом будућем једну чашу!</p> <p>Мара донесе.</ |
| веселе жице.</p> <p>— Крсманија!...{S} Дај вина овамо!{S} Донеси пуну видрицу!... виче кмет.</ |
| рстак (винску чашу) да њим пијем!...{S} Дај ми чашу! — викну један комшија.</p> <p>— Дајде, диј |
| >— Добро је то: на јутро по једну...{S} Дај-де једну „љуту.“</p> <p>У тај пар викнуше да се иде |
| спав’о? упита.</p> <p>— Спавао сам.{S} Дај ми поли!</p> <p>Уми се, обуче и поиска каву..</p> < |
| ово да ми пише? — рече он гледајући. — Дај да видим!“</p> <p>Отвори писмо и стаде читати:</p> |
| ош три сата, па ће сванути — рече он. — Дај да прилегнем мало.</p> <p>И опет се спусти онако об |
| подине?</p> <p>— Па... могу...</p> <p>— Дај једну чашу! — викну поп Живко мејанџију.</p> <p>Нал |
| Живко нехте да га узнемирује.</p> <p>— Дај дијете каву! — викну он.</p> <p>— Не треба кава; ја |
| ’хоће ли господа нити што год?</p> <p>— Дај нам по каву — рече учитељ Јова.</p> <p>Мејанџија из |
| успи до пола воде....{S} Тако!..{S} Сад дај овамо.</p> <p>Он, метну полић у чашу па спусти на а |
| н.</p> <p>— А ја не дам!</p> <p>— Па не дај!</p> <p>— Јес, ал’ он ’хоће да се туче!</p> <p>— Па |
| </p> <p>— хоћеш ти, течо?</p> <p>— Мени дај мало босиљка — рече попа.</p> <p>Она узабра један с |
| авам, злато моје?“ — „Ту до мене“!.. — „Дај ми јастучиће под главу, моје јастучиће“!..{S} Она п |
| и чашу! — викну један комшија.</p> <p>— Дајде, дијете, „ђуровачу“! — викну кмет.</p> <p>Донеше |
| што дакле, да сељаку, који, тако рећи, даје јој све и сва, за што — питам — она не помогне?..{ |
| пако.</p> <p>— Бог даје свима.</p> <p>— Даје ја бо’ме!{S} Али треба умети!</p> <p>— Покажи!</p> |
| не даје, па зло и наопако.</p> <p>— Бог даје свима.</p> <p>— Даје ја бо’ме!{S} Али треба умети! |
| га само теча слуша!..{S} А за течу веле даје начитан и способан човек..{S} Да ли ми је да се за |
| ?</p> <p>— У свему.{S} Још да му бог не даје, па зло и наопако.</p> <p>— Бог даје свима.</p> <p |
| само за те две речи из њених уста — он даје све и заборавља све!...{S} Назвати њу својом, љуљу |
| адам?.{S} Ево ово до сад што је учињено даје ми наде и за у будуће!...</p> <p>Па се опет замисл |
| кови, добре вечере — свет луд па ти још даје преко плате!...{S} Баш дивота, мајку му!...</p> <p |
| коња.</p> <p>— Добро сад ћу.</p> <p>— И дајте рачун.</p> <p>Мејанџија оде и врати се са рачуном |
| е ратне године веш’о жене о плот што не дају све <hi>што он заиште</hi> за „крезицију“; па је н |
| неке лекове и нареди да се одма купе и дају болесници, а он обећа да ће доћи пред вече опет.{S |
| клупу 3 године у школи то ништа!...{S} Дакле наше школе нама спремају само чиновнике који ће г |
| е пришипетље који хоће да кметују...{S} Дакле сама власт!...{S} Шта нам треба да радимо?{S} Тре |
| сам вас видео — ви сте ми се допали.{S} Дакле, оћете!</p> <p>— Конац дело крас!{S} Прво да види |
| шуракове; са некима се још и тикао.{S} Дакле: стекао је себи пријатеља и тамо где је мислио да |
| а, — рече поп Живко и погледа у Мару. — Дакле?</p> <p>— Доћи ћу.</p> <p>Изађе Марина мајка из к |
| ћ и пружни писмо.</p> <pb n="9" /> <p>— Дакле нови уча — рече кмет. — Е како си?</p> <p>— Хвала |
| ја сам старатељ.</p> <pb n="39" /> <p>— Дакле ви сте?</p> <p>— Ја!..{S} Али, молим те, говори и |
| е до века!..</p> <p>— Тако је!</p> <p>— Дакле, боримо се за правду, боримо се за човечанство.{S |
| ?...</p> <p>— Ја шта је брате!</p> <p>— Дакле, браћо, — настави учитељ Јова — кажите сваком бра |
| S} Он ће сам доћи на лепак!...</p> <p>— Дакле, да са њим живим лепо.</p> <p>— Јест.{S} Па ако г |
| тигли цељ, јер цељ је поштена.</p> <p>— Дакле — рече поп Дамњан.</p> <p>— Ја примам капетана на |
| решио да разговара; па ма шта.</p> <p>— Дакле, свршили сте школу, госпођице? — упита он.</p> <p |
| по новинама?</p> <p>— Учитељ.</p> <p>— Дакле он?</p> <p>— Он главом.{S} Мени каже то онај мој |
| /p> <p>— Лепо!... рече учитељ.</p> <p>— Дакле, хоћеш ли ми бити данас гост.</p> <p>— Хоћу.</p> |
| {S} И синоћ си ми нешто рек’о.</p> <p>— Дакле, то је нико други — него наша Марушка.</p> <p>— Е |
| а то се време већ био прибрао.</p> <p>— Дакле: ниси?</p> <p>— Нисам.</p> <p>— Што имаш посла са |
| Сем тога Мара има свој хлебац.</p> <p>— Дакле нена никаква неспоразума?</p> <p>— Нема.</p> <p>— |
| арош?</p> <p>— Јок море!</p> <p>— Ти си дакле само због мене пошао?</p> <p>— Ја!</p> <p>— Е, он |
| је, и он је тамо, шњима.</p> <p>— Тако дакле.</p> <p>— Ја!..{S} Па, веле, поп Дамњан и учитељ |
| жава да то учини, — рече попа. — За што дакле, да сељаку, који, тако рећи, даје јој све и сва, |
| руку намести и како му је баба Смиљана дала бресака да само ћути...{S} Онда је се сетио оног д |
| удима овога младога човека...{S} Све би дала за њега: и мајку, и родбину, и другарице, и успоме |
| и она видећи да је Јова слуша — све бих дала за један кућерак у каком лепом пределу у коме шуме |
| светлише се од узбуђења.</p> <p>Све бих дала, — продужи она видећи да је Јова слуша — све бих д |
| <p>— Твоја је у крагујевачкој најији — далеко је!</p> <p>- Имам ја и овде.</p> <p>— ’Наку ти и |
| жао ми за учитеља преместиће човека куд далеко а није право да он сам пати за све нас!..{S} Оно |
| До сад смо били под једним кровом; није далеко, само да пружим руку, па је моја!...{S} И биће м |
| се виде три оџака.</p> <p>— Па то није далеко.{S} Имамо ли још колико да путујемо.</p> <p>— Са |
| павају ишетаће до косаца.</p> <p>— Је л далеко течо?</p> <p>— Није сине.{S} Али ми ћемо около л |
| и <pb n="133" /> учинили ово; ми смо ти дали оно; ми смо те створили независним!...{S} Ђавола н |
| Па да пијемо!</p> <p>— Оћемо ли, људи, даље одавде? — питају неки.</p> <p>— Можемо, вала! — од |
| сад примети Јову.</p> <p>— Даље, цуро, даље! ’Вали се, само, вали!..{S} Што си морала порумене |
| за опште добро.</p> <p>То беше врхунац; даље ни његова млађана машта не иђаше.</p> <p>И све те |
| > <p>Она тек сад примети Јову.</p> <p>— Даље, цуро, даље! ’Вали се, само, вали!..{S} Што си мор |
| пао — рече честитајући себи — сад, ’ајд даље!...</p> <milestone unit="subSection" /> <p>И он по |
| ударен темељ; радина има, па нека раде даље.{S} Мене ако преместе, ја ћу радити на другом мест |
| Шта ћеш?..{S} Преместе те одавде негде даље.{S} Ти се тек упозн’о и запазио са људима, а они о |
| stone unit="subSection" /> <p>И он пође даље.{S} Знао је шта му треба радити: с тим је био на ч |
| p> <p>Доктор не рече ништа, него је узе даље прегледати.</p> <p>— ’хоће ли жива остати, но богу |
| то у овој то у оној школи.{S} И ишао је даље.{S} Свуда је радио за своје убеђење.{S} Пред њим с |
| насмеја.{S} Онда се поздрави и крену се даље.</p> <p>Дебели хладови у шуми хлађаху његово врело |
| " /> <p>Научио на „мекоту“ па не могаше даље продужити гимназију, јер не имађаше с чим.{S} Благ |
| та мислимо сад?</p> <p>— Да продужимо и даље, — рече поп Живко.</p> <p>— Где да се састајемо?{S |
| — А завидљивци би говорили — мишљаше он даље — Гледај само Саву!..{S} Онака вуцибатина, па ви’ш |
| , овако лист са петељком и засечем мало даље.{S} То је питома воћка.{S} Е, сад хоћу да облагоро |
| а погледа па упита?</p> <p>— Зар нећемо даље?</p> <p>— Куда? — рече попа и упиљи у њу.</p> <p>— |
| упозн’о и запазио са људима, а они опет даље...</p> <p>— Па ако!...{S} Спремајући се за овај по |
| н је се „поштено“ наплаћивао.</p> <p>За даљи његов напредак није му требала препорука.{S} Сад ј |
| ц и жмиркају звезде; погледа преда се у даљину: — жбунови на месечини изгледаху као људи; лепа |
| рече Јова.</p> <p>Обоје се загледаше у даљину.</p> <p>— Госпођице!{S} Ви волите село!</p> <p>— |
| укат комад.{S} Мислим ја, мислим: да га дам сад јевтино.{S} До очекнем до пролећа, појешће ми њ |
| ретнем, онда да распитам у чаршији и да дам оном Срети мејанџији да ти како год дотури.</p> <p> |
| — батину!{S} На пр: оно што ћу теби да дам — нећу учитељу.</p> <p>— То је онда опасно код тебе |
| ако она ’хоће!..{S} Без њене воље — не дам је!..{S} хоћеш, Марушко?</p> <p>Она ћуташе.</p> <p> |
| >— Па?. упита капетан.</p> <p>— А ја не дам!</p> <p>— Па не дај!</p> <p>— Јес, ал’ он ’хоће да |
| ече — вели Јевта — ако те сретнем да ти дам писму; а ако те нигде не сретнем, онда да распитам |
| их дати по три талира....{S} И ја лепо дам све по дукат комад.{S} Онда одведем трговца комшији |
| — Нисам.</p> <p>— Што имаш посла са поп Дамјаном?</p> <p>— То ми је питање чудновато!{S} Начела |
| рани се!...{S} Јеси ли прикупљ’о са поп Дамјаном и поп Живком тајне састанке?</p> <pb n="151" / |
| > <p>„Конзисторији Епархије:</p> <p>„Г. Дамњан Јевтић свештеник, већ десет година како живи ван |
| свештеничка дужност налаже? — рече под Дамњан.</p> <p>— Колико има како ти је жена умрла.?</p> |
| дакле.</p> <p>— Ја!..{S} Па, веле, поп Дамњан и учитељ и’ тамо нечем зорли уче, и, веле, и њим |
| <p>— Вала, и нама!</p> <p>Мећу тим, поп Дамњан и он разговараху уз пут о стварима које се дешав |
| ..</p> <p>Пандур стукну у назад.{S} Поп Дамњан се умеша.</p> <p>— Немој Јово, остави се сад тог |
| ослуша.</p> <p>Поседаше по реду.{S} Поп Дамњан у прочељу; онда други попови, учитељ Јова, чича |
| .</p> <p>Мрак, већ пао на земљу.{S} Поп Дамњан појаха коња и оде најлак.</p> <p>Кад је био код |
| дија.</p> <p>— Добро јутро! — назва поп Дамњан.</p> <p>— Бог помог’о! — рече прота. — Ама шта т |
| са подлацима.</p> <p>— Па? — упита поп Дамњан и погледа Јову.</p> <p>— Поштено борбу водећи, м |
| зе позив.</p> <p>- Зове те? — упита поп Дамњан.</p> <p>- Зове!</p> <p>— За што ли је?</p> <p>— |
| за састанке дознао капетан? — упита поп Дамњан.</p> <p>— Од поп Живка.</p> <p>— Шта вели он?</p |
| седе,</p> <p>— Шта је тамо? — упита поп Дамњан.</p> <p>— Добро је.{S} Обећао ми је начелник уна |
| </p> <p>— Послаћу зором.</p> <p>Кад поп Дамњан оде он се свуче и леже у постељу.</p> <p>Није би |
| прочита!..</p> <p>И прочиташе да је поп Дамњан добио све гласове осим једног што је добио газда |
| та поп Лука.</p> <p>— Ето, ти! рече поп Дамњан.</p> <pb n="171" /> <p>— Не могу ја!</p> <p>— Шт |
| > <p>— Најпосле, што бог да! — рече поп Дамњан.</p> <p>Поседе још мало па се диже и оде.</p> <p |
| > <p>— Што мора бити — мора! — рече поп Дамњан. — На тај начин ми можемо радити мирно и безбриж |
| >— Баш ће онда тек да смета! — рече поп Дамњан.</p> <p>— Не знам ја ону слаботињу, Саву!...{S} |
| </p> <p>— Нећу ја моћи бити! — рече поп Дамњан.</p> <p>- Што?</p> <p>— Што сам под ислеђењем.</ |
| пита Јова.</p> <p>— Не знам! — рече поп Дамњан.</p> <p>— Јеси ли имао каквих послова код конзис |
| о.</p> <p>— Ајдемо, господо! — рече поп Дамњан.</p> <p>— Извол’те, гоподин капетане, и ви с нам |
| "170" /> <p>— За њу је лако! — рече поп Дамњан — Јовин је план врло леп.{S} Он је пристао да бу |
| учитељ Јова.</p> <p>— Браћо! — рече поп Дамњан.{S} Кад требамо да се састанемо, вама ће се јави |
| !..</p> <p>— Он у мене сумња — рече поп Дамњан — Мени не би ништа помогло, а ја би’ почео.{S} Н |
| љ је поштена.</p> <p>— Дакле — рече поп Дамњан.</p> <p>— Ја примам капетана на свој врат, Јова |
| </p> <p>— Тако је, господине — рече поп Дамњан.</p> <p>— Јел-те?...{S} Кад човек иде за ’лебом. |
| Време је, господине да идемо — рече поп Дамњан.</p> <p>И поздравише се...</p> <p>И појахаше хит |
| аш ће бити првог В. Госпођи, седеше поп Дамњан и Јова у његовој соби и разговараше.{S} Док тек |
| p>Та... ова наша рђа, поп -Живко, и поп Дамњан, и поп Лука и онај учитељ Јова.</p> <p>— Зар они |
| љда ни ми гоље!..{S} Ја, поп Лука и поп Дамњан; узећемо ти земље, направићемо једну кућицу, па |
| а...</p> <p>Онда се дигоше.{S} Он и поп Дамњан кренуше се најпре школи, па онда — пошто узеше к |
| ред вече, тога дана кретоше се он и поп Дамњан на коњима у Б...{S} Ишли су кроз шуму и разговар |
| петан попустио.</p> <p>Кад је дошао поп Дамњан са Јовом он их дочека да не може лепше бити.</p> |
| , ја ћу њему да се осветим! — јекну поп Дамњан. — Ја се морам напити крви његове до зоре или цр |
| — То нећеш.</p> <p>— Морам! — цикну поп Дамњан.</p> <p>— И Јова кад га погледа, стресе се.{S} О |
| аше бога и поздравише се.</p> <p>Ту поп Дамњан упозна учитеља са поп Жиком, поп Луком, Васом Ка |
| RP18891_C3"> <head>III</head> <head>ПОП ДАМЊАН</head> <p>Могло му је бити 26—28 година, црномањ |
| о сам уморан.</p> <pb n="147" /> <p>Поп Дамњан не хте ноћити, него се поздрави и оде кући.{S} П |
| <hi>Илија Кончаревић.</hi> </p> <p>Поп Дамњан се скаменио.{S} Прихвати се руком за астал да не |
| врата.</p> <p>— Добро вече!</p> <p>Поп Дамњан прими бога а пандур се изадре:</p> <p>— А где си |
| од викну:</p> <p>— Живео!...</p> <p>Поп Дамњан изађе мало у напредак на рече:</p> <p>— Браћо!.. |
| једне исте мисли долажаху...</p> <p>Поп Дамњан заволе учитеља Јову, да би умро за њега; и учите |
| му „нарав“! — рекоше други.</p> <p>Поп Дамњан учтивости ради уступаше своје седиште капетану, |
| ! — рече поп.</p> <p>— Седи.</p> <p>Поп Дамњан седе.</p> <p>— Ти велиш: ту је повређена твоја ч |
| д, ја сам ти сигуран сведок.</p> <p>Поп Дамњан дуго и дуго лупаше главу.</p> <p>— Остави, не ми |
| а ћете пити? — питаше их он.</p> <p>Поп Дамњан хтеде да одбије част али Јова рече намигнуши на |
| иву, нек му прочитају тужбу.</p> <p>Поп Дамњан изађе чудећи се; каква то тужба може бити, и шта |
| но беше упућено на њега а друго на попа Дамњана.{S} Рукопис на оба писмо беше један.</p> <p>„Ко |
| кад Јова стиже школи.{S} Ту затече попа Дамњана који ћуташе, и пандура који је викао на сва уст |
| мо старешину.</p> <p>— Ја предлажем оца Дамњана.{S} Прима ли се? упита поп Лука.</p> <p>— Прима |
| штење.{S} Сад баш мало час срето’ и поп Дамњана, оде и он.</p> <p>— Код Максића?</p> <p>— Ја!{S |
| /p> <p>— Кога ’хоћеш другог?{S} Ево поп Дамњана!..{S} Шта велиш попе Луко?</p> <p>— Слажем се!< |
| .{S} Изберите и’...</p> <p>— Па ево поп Дамњана, поп Живка, Максића и Стевана Петрића — рече по |
| p> <p>— За то не брини!</p> <p>— Хвала, Дамњане, брате!...{S}Али, ја не бих могао примити тога |
| он подиже Јова приђе.</p> <p>— Шта је, Дамњане?</p> <p>— Оптужен сам грозно!...</p> <p>— За шт |
| </p> <p>— Амин да бог да!</p> <p>— Оче, Дамњане, нек ти је са срећом!</p> <pb n="219" /> <p>— Х |
| ну.{S} Јова га дочека на руке.</p> <p>— Дамњане!...{S} Шта је теби? — упита Јова пренеражено.</ |
| И слевале се низ Јовино одело.</p> <p>— Дамњане!{S} - Шта је?..</p> <p>Он заусти.</p> <p>— Ах!{ |
| етану, ал он не хте.</p> <p>— Хвала оче Дамњане!...{S} То је твоје место!..{S} Да није тебе не |
| авао!..</p> <p>Сутра дан зором дође поп Дамњанов момак и доведе коња.</p> <p>Он се уми, запали |
| на кола те одоше.</p> <p>И Јова са поп Дамњаном оде.{S} И гости се разиђоше.{S} Оста само дома |
| , — рече овај.</p> <p>И пружи писмо поп Дамњану.</p> <p>У писму се наређивало од стране конзист |
| равицу наздрави своме „пријатељу,“ попу Дамњану, са жељама; буди бог с нама!....</p> <p>— Јест! |
| мани!</p> <p>Обраћао се више пута попу Дамњану са питањем:</p> <p>— Шта је ово?</p> <pb n="55" |
| етан поиска две каве, па се окрете попу Дамњану.</p> <p>— Знаш ли, попо, шта је са оном твојом |
| 21 до 22 године, у варошком руву...{S} Дан леп.{S} Кроз шумско лишће просијаваху ситни зраци ј |
| ивање.</p> <p>И, зајиста, нађе му сутра дан место код неке своје рођаке, удовице.{S} Он написа |
| м да кријем!...{S} Мајка је одмах сутра дан, по твом одласку, сазнала.</p> <p>— Ко јој је казао |
| мислити како је спавао!..</p> <p>Сутра дан зором дође поп Дамњанов момак и доведе коња.</p> <p |
| још мало па се диже и оде.</p> <p>Сутра дан кренуо се рано у варош.{S} Чим је одјахао коња и ма |
| S} Весеље беше не описано.</p> <p>Сутра дан је продужено...{S} И тако — весеље је трајало три д |
| о с једне стране на другу.</p> <p>Сутра дан разабирао је: ко ће у варош, само да чује како јој |
| е не бих од њега раздвајала; била бих и дан и ноћ с њим!..{S} Ох!..</p> <p>Диже се с кревета, р |
| . ГОДИНЕ.</head> <p>Јова је сваки други дан одлазио кући поп Живковој.{S} Сви су сељаци знали д |
| нова 1880 година.</p> <p>Трећи четврти дан по новој години дође му попа и донесе новине.{S} На |
| нису ни сањали један другог и за један дан они посташе присни пријатељи.</p> </div> <pb n="45" |
| у.</p> <p>— Бог те чуо!</p> <p>— Срећан дан!</p> <p>— Амин да бог да!</p> <p>— Оче, Дамњане, не |
| му се разболе.{S} Радила нешто једнога дана, уморила се, зазнојила, па приљеже мало на меку тр |
| оји било начин.</p> <p>И, зајиста, тога дана, чешљао је се по сата пред огледалом и увијао оно |
| кад је на чисто.</p> <p>Пред вече, тога дана кретоше се он и поп Дамњан на коњима у Б...{S} Ишл |
| у па гледај са децом посла.</p> <p>Тога дана служио је око софре.{S} У вече је био у кујни.</p> |
| а; и учитељ тако исто попа.</p> <p>Тога дана седели су ваздан код попа; пред вече су сишли на „ |
| ја.</p> <p>Отац га метну на кола једног дана, уврати се школи, позва учитеља, па — у Крагујевац |
| читати песмарице.</p> <p>Но тек једног дана рече отац да ће да га да у Крагујевац на науке.</p |
| У по дана се загрлили!...</p> <p>Једног дана, баш ће бити првог В. Госпођи, седеше поп Дамњан и |
| а само ћути...{S} Онда је се сетио оног дана кад му отац дође кући и рече: „а... ти, шврћо, сад |
| рију неким послом.</p> <p>Пред вече тог дана доби он два писма; једно беше упућено на њега а др |
| , поврће, усеви — о томе би говорио три дана и три ноћи.{S} Све какоши у авлији он је знао.{S} |
| но...{S} И тако — весеље је трајало три дана...</p> <milestone unit="subSection" /> <p>Тридесет |
| } Напиши му — писали му „белег“ за мало дана!</p> <p>— Ајд иди тамо, нек те саслушају — рече и |
| <p>...{S}Није и’ ни срамота!..{S} У по дана се загрлили!...</p> <p>Једног дана, баш ће бити пр |
| ="29" /> <p>Као учитељ провео је годину дана.{S} Школа запуштена, деца напуштена, учила по неко |
| . моја књижница стоји на расположењу... данас ћеш бити мој гост...{S} Чим сам чуо од кмета јутр |
| еном народу па рече:</p> <p>— Браћо!{S} Данас треба да се изврши избор народног посланика.{S} П |
| > <p>— Батали!..{S} Ти остајеш овде.{S} Данас ћемо што год читати па ћемо пред вече у шетњу.</p |
| </p> <p>— Кад сте добили глас?</p> <p>— Данас.</p> <p>— Брзо се чуло свуда?</p> <p>— Ка’ да пуч |
| ека тужи!...{S} Да бог да они тужили од данас па до века ка’ што смо и ми до данас!...</p> <p>И |
| ас само за то што је министар?{S} Он је данас министар — сутра није, а човек остаје до века!..< |
| ркву!...{S} Зар није брука и то, што је данас, на празник оставио цркву а дош’о воде да седи у |
| — Шта?</p> <pb n="190" /> <p>— Хоћеш ли данас кући?</p> <p>— Хоћу.</p> <p>Она напући уснице.</p |
| — Браћо!...{S} Част коју сте ми указали данас, изабравши ме за посланика вашег, за мене је врло |
| а шта?</p> <p>— Прилике, у којима се ми данас налазимо, нису никако повољне.{S} Са оваког рада |
| Илије Кончаревића?...{S} Вреди ли да ти данас, кад највише потребујеш општој ствари, за тако је |
| /p> <p>— Све једно, попо.</p> <p>— И ти данас немаш посла никаква.{S} Хоћеш ли да идемо?</p> <p |
| читељ.</p> <p>— Дакле, хоћеш ли ми бити данас гост.</p> <p>— Хоћу.</p> <p>— Бар да се наразгова |
| госте.{S} Синоћ добијем телеграм да јој данас стиже сестра са ћерком.{S} Него, остаћеш на вечер |
| пут мислим: да ли је устао?...{S} Немам данас баш никаква посла!...{S} А и ти... опрости, брате |
| p>— Куда ћеш?</p> <p>— Ја ћу да помажем данас у кујни.</p> <p>— Испрљаћеш одело.</p> <p>— Не ма |
| учитељу!...{S} Што си се онако заћут’о данас, кад ти ја помену’ женидбу?</p> <p>— Море, мани!< |
| од данас па до века ка’ што смо и ми до данас!...</p> <p>И чича пође у мејану, а за њим онај на |
| жао! ’Тео сам да ти пишем да ниси дошо данас...</p> <p>— Па тешто!{S} Нек премести!</p> <p>— З |
| Од куд баш да мене поп Живко зове да му данас дођем, кад и она долази.{S} Срећа, срећа је то, п |
| <p>— Одобриће.</p> <p>— Онда... ти ћеш данас да даш реч овде, пред нама свима: да ћеш узети Ма |
| стена на груди навалила — не могаше да дане...</p> <p>А болесница јечи и бунца.</p> <p>Свану.< |
| Ни један учитељ до сада није радио у те дане.{S} У неким местима сељаци сами створе обичај, па |
| 891_C5"> <head>V</head> <head>„ТРАПАВИ“ ДАНИ</head> <p>Поп, учитељ и кмет пописаше ђаке у школу |
| hi>могао!</hi> То су били <hi>„трапави“ дани</hi>.</p> <p>Ни један учитељ до сада није радио у |
| ректора“ и — распуст...</p> <p>— Срећни дани!...</p> <p>У трећем разреду био је најстарији ђак. |
| head>ПРИШИПЕТЉЕ</head> <p>Беше то првих дани месеца Јула 1880. год. Капетан Сава сеђаше сам у с |
| “!...</p> <p>И учитељ је примао.</p> <p>Дани су му пролазили у раду, а вечером је ишао то код п |
| и, у петом месецу брачнога живота.{S} У данима кад сва друга срећна <pb n="36" /> браћа гледе в |
| ...{S} Код оне пусте канцеларије у дугу дану, ка’ орлушина, седи онај ћата Арамбашић, па: ем ти |
| ран ка’ јагње.{S} Онај мој кићан у дугу дану провлачи се испод њега, а он ништа!{S} Стоји ка’ к |
| слатко.{S} Кад се пробудила није могла данути: ударише неки жигови с обе стране груди.{S} Једв |
| прошли са ревизором?</p> <p>— Добро.{S} Дао ми је оцену одличан.</p> <p>— Врло красно!...</p> < |
| S} За што да ми стрепимо?{S} Ко је њима дао право да они свакад могу метити руку на наша уста?{ |
| с њим потпуно задовољан.{S} Доста пута дао му је по 10—20 пара да купи лепињу за доручак и он |
| p>— Добро јутро, капетане!</p> <p>— Бог дао, Ђошо!</p> <p>— Како си, капетане?</p> <p>- ’Вала б |
| p> <p>— Добро јутро, попо!</p> <p>— Бог дао!...{S} Е бога ми си добро уранио!</p> <p>— Као што |
| о с другим разговарате.{S} Ако буде бог дао и ја — благосиљам.</p> <p>Дођоше до клупе и седоше. |
| овако ће морати бећарски: што буде бог дао.</p> <pb n="94" /> <p>— Не мари ништа!...{S} А где |
| ича!...{S} Што њему ја желео — мени бог дао!</p> <pb n="221" /> <p>— Амин, да бог да! — рече чи |
| ан.— Реци му: што теби желео — мени бог дао!...</p> <p>Једва се удржаше од смеја.</p> <p>— Јест |
| l> <l>„Сву ноћ није спавао</l> <l>„Није дао дика мира</l> <l>„хоће да маршира“...</l> </quote> |
| апалио цигару, (пропушио је опет) па се дао на уживање...</p> <p>Око подне стигао је кући поп Ж |
| опет узе љубити јабуку.</p> <p>Јова би дао све да буде она јабука.{S} Хтеде то и да рекне ал у |
| нај казо — матор — па, ја га опет не би дао за младића...{S} Нема му равна до мора!{S} Једне зи |
| живети а да паре не потреши сем што би дао за каву и шећер.</p> <p>Из најпре је хтео да одбаци |
| о, ову сам добавио из Топчидера, ову ми дао поп Ранко; ово ми је први „калем;“ калемио сам на „ |
| рво и прво ти је кмет.{S} Њемукар Трћак дао нешто, ’вако, преко прста, па он јако суди њему по |
| било његових песмарица.{S} Онај цванцик дао је за једну песмарицу, истина није нова али било је |
| ку и понос народа српског!...{S} Бог им дао да испуне жеље народне!..{S} Светла образа седели д |
| ... за здравље моји’ гостију.{S} Бог им дао што им срце зажелило: род, плод, берићет на много г |
| седи у судници?</p> <p>- То му је право дао закон — рече Јова.</p> <p>— Знам...{S} Ал он је тре |
| p> <p>— Добро јууро!</p> <p>— Бог добро дао, синко!</p> <p>— Честитам вам празник!{S} У здрављу |
| и одоше кући.{S} Отад му је при поласку дао „здрав“ цванцик и рекао му: да се чува многог трошк |
| рости оне несрећне џериме!...{S} Бог му дао царство Душаново, јунаштво Обилићево и Ајдук Вељков |
| учитељ.</p> <p>— Јес’ чуо!{S} Не би му дао да буде „министер“ ко није ор’о и коп’о...</p> <p>У |
| 169" /> <p>Пошто се — по обичају — даде дар и уздарје и жене устадоше, они при чаши вина продуж |
| ...{S}Али, ја не бих могао примити тога дара.</p> <p>— Што?</p> <p>— Млад сам, здрав сам; мисли |
| Алал му вера!</p> <p>— Бо’ме тај помера даску!</p> <p>— А помера ја!</p> <p>— А Милане — рене г |
| јку а и њу: јесте ли вољни, ви да ми је дате, а она да пође за ме?{S} Ако сте вољни да знам...{ |
| ако, па — ’тели не ’тели — морају ми је дати!{S} Кад ми капетан постане таст постаћу и ја писар |
| Пред вече ћемо у шетњу, и ту ће вам се дати прилика да једно с другим разговарате.{S} Ако буде |
| и нека „Петагогија!...{S} Ал ја ћу теби дати сад и твоју „петагогију“ и све!...</p> <p>И дрмну |
| у.</p> <p>— Лаку ноћ!</p> <p>— Хоћеш ми дати твога коња?</p> <p>— Послаћу зором.</p> <p>Кад поп |
| кукавица, а он то није; и живот ће свој дати само да га тим именима не назову.</p> <p>Да оде — |
| позициони лист!...{S} Бар можемо у њему дати гласа.</p> <p>Обојица беху врло задовољни.{S} Проч |
| фамилијаз.“</p> <p>— Добро, онда, ја ћу дати „алемијазу“ — рече Арсен и изађе.</p> <p>— Море, А |
| авим, па — узалуд!...</p> <p>— Што нећу дати?{S} Ево је! — рече учитељ и извади књиге.</p> <p>— |
| шће ми њих 50. чардак кукуруза па ћу их дати по три талира....{S} И ја лепо дам све по дукат ко |
| за тим уђе Марко.</p> <p>— Ево. ово ћеш дати кмету.</p> <p>— Јеси му ти ’вод напис’о?</p> <p>— |
| кни му, намршти се мало, па, ако хоћеш, даће ти и ћер и жену — само да га не дираш!...{S} Што т |
| тито.</p> <p>— Ако бог да!</p> <p>— Јес даће ти! — рече газда Ђоша.{S} Поп нема ни кучета ни ма |
| кандила; <pb n="13" /> удисаше мирисави дах богате јесење вечери и слушаше цвркут птица, двојни |
| н осећаше како јој срце бије и пријатан дах из њених чистих девојачких уста...</p> <p>Али, врем |
| бриће.</p> <p>— Онда... ти ћеш данас да даш реч овде, пред нама свима: да ћеш узети Мару за жен |
| ш општој ствари, за тако једног подлаца даш свој живот?...</p> <p>— Не вреди,</p> <p>— Е, тако! |
| /p> <p>— Имам.</p> <p>— Молим те, да ми даш да је прочитам.{S} Шта нисам чинио да је набавим, п |
| и он сам не би ту добио дела.{S} Дукат, два, три, пет — како кад, али је тек капало и никад ниј |
| гласова....</p> <p>Газда Ђоша „звоцну“ два-пут-три зубима па опет рече:</p> <p>— А луд свет!</ |
| ила се на његову руку; гледе у њега она два ока, што бејаху свет за њега!...,</p> <p>— Опрости |
| х усана!...</p> <p>И он опет угледа она два лепа ока, оно румено лице, она лепа уста, онај вити |
| ше у село С... једна кола запрегнута са два коња.{S} На предњем седишту сеђаше кочијаш, сељак, |
| д се пробудио сунце је било искочило са два копља.{S} Он скочи, сети се где је, а где би требао |
| е да дише као да му је душа стињена међ два камена...</p> <pb n="199" /> <p>Он не могаше да вер |
| овог „горопадног“ погледа, — он гледаше два сузна плава ока како га прате; он се упијаше у душу |
| амо у свакој нашој општини по један или два ждрепца да изведемо пасмину коња; камо по један или |
| зведемо пасмину коња; камо по један или два бика да изведено добар сој говеда; камо по једна сп |
| слом.</p> <p>Пред вече тог дана доби он два писма; једно беше упућено на њега а друго на попа Д |
| е вечерња растали се.{S} Састали се као два путника; нису ни сањали један другог и за један дан |
| а!...{S} Ја сам ти глед’о једаред равно два сата, па никаке вајде...{S} Бејаде у нас неки учите |
| p> <p>Пошто попише и каву дигоше се њих два у башту.{S} Ту су шетали и разговарали о другим ств |
| оследњи омршај, те је слао држави...{S} Двадесет тужби има против њега и капетан ни на једну гл |
| ма ће бити познато, да и ја овде сваког двадесет шестог долазим са квитом за плату.</p> <p>— По |
| са.{S} Ја имам двадесет.{S} Накупим сви двадесет.{S} Метнем десет и предам ватру по истија.{S} |
| } Пушница ми је од 10. леса.{S} Ја имам двадесет.{S} Накупим сви двадесет.{S} Метнем десет и пр |
| у.{S} Одн’о му једно јагње, аков вина и двајестаче комовице.{S} Други нико није више био...</p> |
| словијама“!...{S} Ти си, истина, свршио дван’ест школа ал’ ово је тринаеста, <pb n="52" /> и ту |
| ља.</p> <p>— Нас је овде на скупу свега дванајест — рече он. — Браћо!{S} Договор кућу кући.{S} |
| .{S} Зимус, кад смо почели, било нас је дванајест.{S} Сад нас има две стотине.{S} До зиме биће |
| де молбу капетану.</p> <p>Он је прочита дваред узастопце, па је онда спусти пред-а-се на астал. |
| књига му поста друг.{S} Неке је читао и дваред и триред и знао је да исприча готово све што је |
| та.... наполеона!...{S} Да има хиљада.. две...{S} Мало је!..{S} Бар пет хиљада!...{S} Па одавде |
| своје мисли јасно исказивати — онда: за две—три године ми можемо учинити огроман напредак!....< |
| а:</p> <p>— Каву.</p> <p>Капетан поиска две каве, па се окрете попу Дамњану.</p> <p>— Знаш ли, |
| , било нас је дванајест.{S} Сад нас има две стотине.{S} До зиме биће и више.{S} Корак по корак |
| коме немамо својих људи.{S} Нас има на две стотине!.{S} А и остали не мрзе на нас.</p> <p>— Ја |
| нема више ни књига; само торба једна са две кошуље и неколико књижица, и он то носи на леђима и |
| двојим колима; а кад је поселио — после две године — сами’ ствари једва одвуче седам кола!...</ |
| довршио богословију.{S} Пропатио је оне две године као мученик; и гладан и го и бос.{S} Али је |
| зда! — рече циганин и поче затезати оне две веселе жице.</p> <p>— Крсманија!...{S} Дај вина ова |
| ушима речи: само твоја!... и само за те две речи из њених уста — он даје све и заборавља све!.. |
| су бити без њих.{S} За пет година доби две класе седећи у истом месту, и стече трговачки капит |
| баш крај њега.</p> <p>На углу крај њих две женске у скромном црном оделу.{S} Он случајно баци |
| или од овог или оног брата!{S} Нема он дво главе а ја једну, или он три срца а ја једно!{S} На |
| ати такав као сад; — оженићеш се, а где двоје дише, треће се пише, па...</p> <p>Учитељ узда’ну. |
| д нема тешкоћа.{S} Мислим да сте се вас двоје споразумели?</p> <p>— Јесмо.</p> <p>— Она те воли |
| доћи — рече поп Живко и оде.</p> <p>Њих двоје осташе сами.</p> <p>Мара седе на клупу и Јова мог |
| нама доселио је и ствари и вамилију на двојим колима; а кад је поселио — после две године — са |
| толом сеђаше „пречасни“ прота Милинко и двојица свештеника, судија.</p> <p>— Добро јутро! — наз |
| рестану, одмах удешавају сељаци и то по двојица:</p> <quote> <l>„Зелен листак са горице слеће,< |
| <milestone unit="subSection" /> <p>Њих двојица седоше под једну липу на траву.</p> <p>- Има ли |
| то је само приватно причање, између нас двојице.{S} Међу тим, господине, поступите по дужности! |
| ове.</p> <p>Свет се поче купити око њих двојице.</p> <p>— Не браним ја њега, газда Ђошо, него г |
| ога!...{S} А сад?...{S} Слушам само ону двојицу у вароши како говоре!..{S} И то још у <pb n="17 |
| е јесење вечери и слушаше цвркут птица, двојнице, свиралицу и песму девојачку, која се са прела |
| {S} Умре му његов господин.{S} Он га је дворио и надгледао — али умре...</p> <pb n="18" /> <p>К |
| ? рече Мара и напући уста.</p> <p>— Де, де!..{S} Бури се ти!....{S}Ето, чим се испроси а она по |
| p>— Па дела јако мало.</p> <p>— Де учо, де!{S} То мора онако међу нама.{S} У нас ти нема швапск |
| та она.</p> <p>— А... ништа, дијете.{S} Де, пиј учитељу.</p> <p>— Попише ош по једну.</p> <pb n |
| е.{S} Пандур се врати.</p> <p>— Зовни — де га овамо!</p> <p>— Јова уђе у канцеларију.</p> <p>— |
| тај и уживај!...{S} Марушко!..{S} Дај — де твом будућем једну чашу!</p> <p>Мара донесе.</p> <p> |
| /p> <p>— 30-ог!</p> <pb n="209" /> <p>— Де да се договоримо кога ћемо за посланика! рече Јова</ |
| си бог!</p> <p>— На спасеније!</p> <p>— Де, Марушко, дај ону водену чашу па успи до пола воде.. |
| тако? рече Мара и напући уста.</p> <p>— Де, де!..{S} Бури се ти!....{S}Ето, чим се испроси а он |
| д!</p> <p>— Па дела јако мало.</p> <p>— Де учо, де!{S} То мора онако међу нама.{S} У нас ти нем |
| се залепи змола, кад је мазно.</p> <p>— Де, свирај једну!</p> <p>И опет окретоше свирати.</p> < |
| ће, зете — одговори му сваст.</p> <p>— Де, учитељу да седнемо.{S} Би ли било добро по једну ра |
| нали у њу вина, па онда рече:</p> <p>— Де ову, брато, за здравље нашега светлога књаза који на |
| обро је то: на јутро по једну...{S} Дај-де једну „љуту.“</p> <p>У тај пар викнуше да се иде суд |
| нда се поздрави и крену се даље.</p> <p>Дебели хладови у шуми хлађаху његово врело тело.{S} Сео |
| т...{S} Бивао је и кум, и стари сват, и девер; шалио се са сељацима „њиховом“ шалом, која је, к |
| зрешио од дужности.{S} Кмет — ни пет ни девет — него капетану: а овај долази у општину и враћа |
| га зађакони, па онда запопи, у његовој деветнајестој години.</p> <p>Пошто је провео шест недељ |
| еће.{S} Тешко је и погледати на њ.{S} У деветнајстој години, у петом месецу брачнога живота.{S} |
| ; доста пута осећао је задај њене чисте девојачке душе као да је ту; — али кад се из тога леног |
| рце бије и пријатан дах из њених чистих девојачких уста...</p> <p>Али, време беше: да се кући и |
| могуће да је волила кога...{S} Чим срде девојачко осети љубав — она престаје бити детињаста, а |
| ркут птица, двојнице, свиралицу и песму девојачку, која се са прела по свему селу разлегаше...< |
| нило неба; кроз њих је видео чисту душу девојачку; бар му се тако учинило.{S} И девојка погледа |
| вим.</p> <p>У његовом наручју, девојка, девојка коју воли више свега, за којом је жудео толико |
| лону са свим.</p> <p>У његовом наручју, девојка, девојка коју воли више свега, за којом је жуде |
| јој је косу, врат, па најзад и лице.{S} Девојка дође себи.{S} И он се трже....</p> <p>— Госпођи |
| шко, ти си!..{S} Гле ти ње!..{S} Читава девојка!..</p> <p>— Јест, бога ми!..{S} И велика девојк |
| .</p> <p>— Јест, бога ми!..{S} И велика девојка и свршила школу и све!..{S} А гле!..</p> <p>Она |
| p>— Зашто не?...{S} Она је једна сирота девојка која ће се задовољити положајем кога ти имаш, т |
| <p>— Али, знај, Јово.{S} Мара је сирота девојка; она не носи мираза.</p> <p>— То нисам ни тражи |
| девојачку; бар му се тако учинило.{S} И девојка погледа у њега, зарумени се, саже главу и откор |
| учитељица, па ћу и живети у селу и бити девојка.</p> <p>— Машала’ бога ми!..{S} То је нешто озб |
| ко га прате; он се упијаше у душу младе девојке која му је сада све, сва мисао: и отац и мајка |
| </p> <p>— Што ми ту ваздан облетати око девојке!...{S} Овако, па — ’тели не ’тели — морају ми ј |
| беше лако.</p> <pb n="30" /> <p>Имао је девојку у селу.{S} Добри људи даду му новаца на зајам.{ |
| даду му новаца на зајам.{S} Он испроси девојку и венча се.{S} Беше то женска млада, здрава и ј |
| игњу кој да бере,</l> <l>„Окром момче и девојче“...</l> </quote> <p>Или:</p> <quote> <l>„Око мо |
| ју те три речи кад изађу из уста младог девојчета.{S} Бар Јова је тако осетио, кад је обавио ру |
| мет му је опет остајала код онога милог девојчета...</p> <p>И друго нешто сметало је његовом ми |
| ете с Маром.</p> <p>Букнуше обрашчићи у девојчета као да пламен лизну.</p> <p>— Полаже Бог! — р |
| е полије — рече попа најстаријој својој девојчици.</p> <milestone unit="subSection" /> <p>Њих д |
| еља; сад празнујемо!...{S} Илија!...{S} Деде једну, али ’нако, знаш!...</p> <p>— Сад, мулим ти |
| Ама, ја бих школи.</p> <p>— Сад ћеш.{S} Деде, Перо, — рече дућанџији — донеси једно послужење у |
| и поседаше око једног астала.</p> <p>— Деде, дијете, дај „послужење“ овде! — рече кмет.</p> <p |
| к и кошуљу раздрљи на грудима.</p> <p>— Деде, дијете, донеси што год да се полије — рече попа н |
| вко. — Седи.</p> <p>Јова седе.</p> <p>— Деде, Марушко, моје дете, донеси нам још по једну каву, |
| к човек.“</p> <p>Кочијаш дође.</p> <p>— Деде, Арсене, мој братац, одбаци учине ствари горе, до |
| — рече Јова.</p> <p>Поседаше.</p> <p>— Деде Марушко, моје дете, донеси послужење.</p> <p>Мара |
| у, па више лежи него што седи.</p> <p>— Деде, читај!</p> <p>И он узе књигу и поче читати о плав |
| ..</p> <p>— То је већ решено!..{S} Него дедер!{S} Скини капут!.. „Распиштољи“ се човече!..{S} П |
| друговима.{S} Рашћеретао се и прича.{S} Дежурни професор иђаше баш крај њега.</p> <p>На углу кр |
| попу. — Ја сам знао, господине, да нема дела.</p> <pb n="211" /> <p>— А... бога ти, потварање с |
| екинуо сам над тобом ислеђење, јер нема дела.</p> <p>— Велим ја теби, попо, да ће тако бити! — |
| > <p>— Али нисам пио никад!</p> <p>— Па дела јако мало.</p> <p>— Де учо, де!{S} То мора онако м |
| а да изврши док и он сам не би ту добио дела.{S} Дукат, два, три, пет — како кад, али је тек ка |
| ио — да ти ка’м свуда; и по Јавору и по Делиграду, и на Шуматовцу, где сам и рањен.{S} И — да т |
| а адвокатски вицева!..{S} Ал, иди!..{S} Дело ће се послати полицији да исљеди, па ако буде крив |
| сланик градио.{S} Што се љутиш на своје дело.</p> <p>Газда Ђоша опет поче гристи бркове.</p> <p |
| упита.</p> <p>— Полиција ће ислеђивати дело.</p> <p>— Полиција?</p> <p>— Полиција!</p> <p>— Је |
| <p>— Конац дело крас!{S} Прво да видимо дело — па онда награду.</p> <p>— То ми се допада!{S} Ви |
| допали.{S} Дакле, оћете!</p> <p>— Конац дело крас!{S} Прво да видимо дело — па онда награду.</p |
| лепо, а што је најглавније посведочити делом!{S} Као год и у школи: очигледна настава...{S} Ур |
| Но једаред ухвати га капетан на „ружном делу са својом ћерком и, знате ли шта је било онда?..{S |
| “...{S} На Велику Госпојину жене купе и дену; и кад све би готово, он држави ни „зупке“!...{S} |
| ња дугмета, и Јова виде један врло мали део њених као снег белих груди.{S} Виде и она, вештачки |
| Ђока оде.</p> <p>— Бога ми ’вала му!{S} Десет дуката!..{S} И још дознао сам и ко су та господа! |
| ко има како ти је жена умрла.?</p> <p>— Десет година - одговори он чудећи се томе питању.</p> < |
| ад не; али он мора бити мој макар после десет година!..{S} Ја га не могу гледати!...</p> <pb n= |
| сет.{S} Накупим сви двадесет.{S} Метнем десет и предам ватру по истија.{S} Чим. почну шљиве пуш |
| ија.</p> <p>Уђоше.{S} У соби сеђаше око десет људи и ћуте.{S} Они назваше бога и поздравише се. |
| сваком селу с једно на друго — имамо по десет својих људи....{S} Кад сам дошао овде — нико није |
| /p> <p>„Г. Дамњан Јевтић свештеник, већ десет година како живи ванбрачно са својом таштом.{S} С |
| Дође му мило да мисли: о младој жени на десници, о добро намештеној соби, о каси што стоји у је |
| рос?..{S} Сећам се!{S} Устао сам баш на десну руку.{S} Кад сам изашао на поље, сунце се још ниј |
| ше чаше.{S} Капетан се диже, узе чашу у десну руку а левом скиде капу.</p> <p>— Браћо! — рече о |
| воља, — рече Јова.</p> <p>— Иди, Маро, дете моје, донеси у канти воде да мало разладимо.</p> < |
| </p> <p>— Па онда зашто, течо?</p> <p>— Дете моје! рече попа, — Ти још не знаш да у нашој Србиј |
| Јова седе.</p> <p>— Деде, Марушко, моје дете, донеси нам још по једну каву, али тамо у башту.{S |
| p>Поседаше.</p> <p>— Деде Марушко, моје дете, донеси послужење.</p> <p>Мара отрча у кућу.</p> < |
| p> <p>- Јова је посматраше.{S} Ово беше дете, наивно, искрено, које не беше у стању ни једне та |
| > <p>— Ја те молим!</p> <p>- Ама, да ми дете мре — ја ћу дотрчати да ти јавим.</p> <pb n="90" / |
| ет са свим стала.{S} Ово лепо, несташно дете однесе је.{S} Беше устао па стајаше као окамењен.< |
| и само то бићу целога мога века!</p> <p>Дете донесе послужење и наслужи учитељу.</p> <p>— Знам |
| мишљ’о читав роман; изгледало као неко „Дете растављених“ — а оно гле ти сад!..{S} Наша Марушка |
| ику једнога малише пред очима.{S} Плаво детенце, разбарушене косице у дугој кошуљици, без гаћиц |
| војачко осети љубав — она престаје бити детињаста, а Мара је још детињаста...</p> <p>Поста сује |
| престаје бити детињаста, а Мара је још детињаста...</p> <p>Поста сујеверан!</p> <p>— Ово је ср |
| ћати:</p> <p>— Овај наш Сава има право детиње срце; нешто ми је ушао у вољу...</p> <p>Елем, та |
| вуче га ум у прошлост, он се сети свога детињства.{S} Сети се оца и мајке, кућице у којој се ро |
| вео је годину дана.{S} Школа запуштена, деца напуштена, учила по неколико година један разред п |
| боже, ка’ да је међ нама одраст’о.{S} А деца... било им је код <pb n="5" /> њега ка’ у мајчином |
| , учитељ и кмет пописаше ђаке у школу и деца почеше долазити.{S} Сељаци се чудише овој новини у |
| Баш ће те погледати жена или ће плакати деца!..{S} Има, ваљда „фамилијаз.“</p> <p>— Има, али и |
| шали а не бије их.{S} Чудили су се како деца јако јуре иза ране зоре у школу, а пре их ниси мот |
| меја.</p> <p>— Бога ми јес!...{S} Краду деца мачиће, па носе томе „Шокцу.“ Све трпају у недра а |
| и, те једва чекаше да буде сама.</p> <p>Деца поспаше, успавала их песма.{S} Поша носаше једно п |
| ет.{S} Видео си ваљда ово још мало живе деце, на ’хоћеш шњима на касапницу, је л?</p> <pb n="21 |
| аређује! — рече један сељак. — А што се деце тиче — ништа им не би валило!...{S} Да ти знаш, мо |
| а одевена као министарка.{S} Нису имали деце, али, како говораху, и не требају им.{S} Могли су |
| зео га најпре ујак, па, пошто није имао деце, да га да изучи школу.{S} Свршио је псалтир а ујак |
| м таштом.{S} Са њом је родио и неколико деце, па да би се то прикрило они су децу одмах но рође |
| > <p>Он је хтео да буде учитељ, не само деце него и старијих.{S} Хтео је да им отвори очи, да и |
| > <p>— Да ми је да видим шта ћу за упис деце, а, онако, можемо.</p> <p>— Децу ћемо писати у пон |
| и нарасте“...{S} Па онда, како је се са децом сеоском играо око неке баре у селу, како је преко |
| ’хоћеш — иди тамо у кујну па гледај са децом посла.</p> <p>Тога дана служио је око софре.{S} У |
| а њему...</p> <p>— ’хоће ли умети што с децом?</p> <p>— Умеће зар?{S} Допада ми се само: што не |
| а упис деце, а, онако, можемо.</p> <p>— Децу ћемо писати у понедељник; ја сам старатељ.</p> <pb |
| ред.</p> <p>Тако је и по пропису а и за децу је здравије.</p> <p>— Та, оно, мора се кад власт н |
| у њиховој школи: како учитељ лепо прима децу, како се с њима игра и шали а не бије их.{S} Чудил |
| х општина и других села почеше доводити децу њему да их „изучи“.{S} Није прошло много и његова |
| ко деце, па да би се то прикрило они су децу одмах но рођењу давили и закопавали.</p> <p>Достав |
| осито.{S} Ми не жалимо утрошити на нашу децу ни црно испод ноката.</p> <p>— То ми је мило! — ре |
| <p>И он пође у школу.{S} Тано нађе пуно дечице.{S} Била је жива згода за играње, али опет учите |
| {S} Бре платићете ви мени!{S} А ти учо, дечко, и ти ћеш знати за чичу!{S} Скикнућеш овде, а лан |
| Поседеше мало.{S} Учитељ рече да је то дечко о коме је говорио.{S} Господин га гледаше па рече |
| н разговараху уз пут о стварима које се дешаваху у нашој отаџбини.{S} И што су више разговарали |
| оћка.{S} Е, сад хоћу да облагородим ову дивљу.{S} Засечем ево овако, па уметнем овај лист.{S} И |
| Хвала вам, господине!..{S} Ох!.. ала је дивна! — узвикиваше Мара.</p> <p>И поче љубити јабуку.< |
| ољашци под шумом <pb n="138" /> како су дивни!.{S} Као да је кадифа прострта...{S} Ја, господин |
| pb n="44" /> управљаху земљом.{S} И, за дивно чудо, обојици једне исте мисли долажаху...</p> <p |
| а у свећу што гораше на асталу.{S} И за дивно чудо њега не радоваше онај изненадни догађај!..{S |
| <p>Мара прекиде ћутање.</p> <p>— Ала је дивно у селу! — рече она и диже главу.</p> <p>— Збиља!. |
| ест за људе није за коње!....“</p> <p>— Дивота!...{S} Кад помислим да је српски сељак сад почео |
| им раштрканим кућицама..{S} Зар то није дивота?</p> <p>— Јесте — рече Јова.</p> <p>— Па, ви’те |
| као старе жене...{S} Је л да ће то бити дивота?</p> <p>Он климну главом.{S} Уживао је у њеној в |
| </p> <p>— Имам.</p> <p>- Ала ће то бити дивота!..{S} У вече седимо и читамо до неко доба!..{S} |
| д па ти још даје преко плате!...{S} Баш дивота, мајку му!...</p> <pb n="71" /> <p>И ту се распи |
| ју капе па се преклањају до земље; а ја диг’о главу па не видим ни једног!...{S} Свет овај, ова |
| смејак играо му је око усана.</p> <p>Он дигао главу па гледи у једну јабуку.</p> <p>— Је л, мор |
| па: ем ти не пресуди по правди — ем ти дигне и оно мало што имаш, јер и њему треба!...</p> <p> |
| -> <p>— Па лепо.{S} Оћемо ли, браћо, да дигнемо <!-- nedostaje tekst --> против овога зла, путе |
| себе и своје.{S} Твога си сина ’тео да дигнеш у небо а мога да бациш у бездан!...</p> <p>— Ниј |
| свим тако!</p> <p>— На кога ти имаш да дигнеш твоју руку?</p> <p>— На Илију Кончаревића.</p> < |
| тнице из свога живота...</p> <p>Онда се дигоше.{S} Он и поп Дамњан кренуше се најпре школи, па |
| , онда да спавамо — рече попа.</p> <p>И дигоше се у кућу.</p> <p>Поша одведе гошће у њихову соб |
| о испод ока.</p> <p>Пошто попише и каву дигоше се њих два у башту.{S} Ту су шетали и разговарал |
| Јова једва се уздржаше од смеја.</p> <p>Дигоше се судници.</p> <p>Свет се искупљаше.{S} Преседн |
| је обучемо.</p> <p>И обукоше је.</p> <p>Дигоше је и доведоше је до кола.{S} Мати јој намести ле |
| <p>— За што?</p> <p>Он погледа у Јову, диже се и пође но посрну.{S} Јова га дочека на руке.</p |
| срду...</p> <p>Он јецаше, јецаше; онда диже руке са Јовиног рамена и паде по кревету....</p> < |
| м, уђе у мејану и пони кафу, па се онда диже у канцеларију, јер већ беху засели.</p> <p>Иђаше с |
| попа.</p> <p>Поседеше мало, па се попа диже и оде у нурију неким послом.</p> <p>Пред вече тог |
| ноћи кад сам устала и стала код прозора диже се и она. (Ја сам мислила да спава). „Шта је теби, |
| /> <p>Он лежаше још неко време, онда се диже, запали свећу, пређе неколико пута преко собе, онд |
| ета, раскопча реклу па леже.{S} Онда се диже по ново збаци реклу са себе и леже опет.{S} Прса б |
| се, углади се — по свом обичају — па се диже у кафану на каву.</p> <p>У канцелариско време био |
| оп Дамњан.</p> <p>Поседе још мало па се диже и оде.</p> <p>Сутра дан кренуо се рано у варош.{S} |
| дио! — јекну сирота мајка.</p> <p>Па се диже да са оном водом запоји и умије болесницу.</p> <p> |
| .</p> <p>Зађе и сунце већ.{S} Учитељ се диже „да још за сунца — вели — види своју нову кућу“; к |
| џију.</p> <p>Налише чаше.{S} Капетан се диже, узе чашу у десну руку а левом скиде капу.</p> <p> |
| ваху га више као што су мало пре, он се диже из кревета.</p> <pb n="72" /> <p>Обуче се, углади |
| S} Одјаха коња и предаде арџији а он се диже у окр. начелство.</p> <p>— У ходнику беше неколико |
| је одјахао коња и мало се очистио он се диже у конзисторију.</p> <p>Јави се момку на вратима и |
| <p>— Ала је дивно у селу! — рече она и диже главу.</p> <p>— Збиља!...{S} А ја мислим да је леп |
| p>Он ћуташе.</p> <p>— Попо!</p> <p>— Он диже главу.</p> <p>— А?</p> <p>— Шта је, човече?</p> <p |
| сељак и прекиде га у мислима.</p> <p>Он диже главу.</p> <p>— Бог ти помогао! — рече.</p> <p>- ‘ |
| викну мејанџија по други пут.</p> <p>Он диже главу.</p> <p>— Јесте ли здрави?</p> <p>— Јесам.</ |
| их и дан и ноћ с њим!..{S} Ох!..</p> <p>Диже се с кревета, раскопча реклу па леже.{S} Онда се д |
| ="109" /> оглуши кад виде неправду, већ дижу глас свој против ње...</p> <p>— А... знам — пресеч |
| ошуљу као јабуке...{S} Ова пуначка прса дизаху се и спуштаху нагло као да су жељна мушких груди |
| S} Све да му је да врља.</p> <p>Притеже дизгине и ошину.{S} Коњи покасаше.</p> <p>Младић се опе |
| ује: „’хоћу у Шабац, па слободно затури дизгине за левчу и лези.{S} Ти си у Шапцу!...{S} А мира |
| утио? — упита она.</p> <p>— А... ништа, дијете.{S} Де, пиј учитељу.</p> <p>— Попише ош по једну |
| едаше око једног астала.</p> <p>— Деде, дијете, дај „послужење“ овде! — рече кмет.</p> <p>Слуга |
| шуљу раздрљи на грудима.</p> <p>— Деде, дијете, донеси што год да се полије — рече попа најстар |
| — викну један комшија.</p> <p>— Дајде, дијете, „ђуровачу“! — викну кмет.</p> <p>Донеше водену |
| зна и лечити! — рече он.</p> <p>— Ајој, дијете, прекрсти се ти!.{S} Куд ћеш је јако да се „труц |
| ко нехте да га узнемирује.</p> <p>— Дај дијете каву! — викну он.</p> <p>— Не треба кава; ја нећ |
| очита!</p> <pb n="217" /> <p>— А шта ћу дијете!...{S} Гледа смо на образ и поштење, па пукоше р |
| l>„Сву ноћ није спавао</l> <l>„Није дао дика мира</l> <l>„хоће да маршира“...</l> </quote> <pb |
| !...</p> <p>...{S}Нека их бог поживи на дику и понос народа српског!...{S} Бог им дао да испуне |
| и цигару.</p> <p>Таман повукао неколико димова, брава шкрипну.{S} На вратима се указа пандур.</ |
| > <p>Цигара сене а он готово гуташе оне димове, најпре нагло, онда слабије и слабије и, најзад. |
| алне Странке</p> <p>1889.</p> <p>Цена 2 дин.</p> </div> <div type="titlepage"> <p>БОРЦИ</p> <p> |
| огао до миле воље захватати.{S} Није да дира у касу, то не; има се ту и осим касе.</p> <p>Није |
| тако исто.</p> <p>Кад виде Мара где је дирају, она рече:</p> <p>— Па баш да сам и тако рекла!. |
| јева наше отаџбине, и врло су га немило дирале вести: како је неки моћни и силни капетан или ћа |
| гуши јецање....</p> <p>Јова га не хтеде дирати.{S} Нека му сузе олакшају бол на срду...</p> <p> |
| ш, даће ти и ћер и жену — само да га не дираш!...{S} Што ти се да у овоме чину проживети — то н |
| } Постао је врло осетљив.{S} Не мило га дираше у срце куцање шеталице на сату дуварском.{S} Дос |
| све од корице до корице; опет књига од „директора“ и — распуст...</p> <p>— Срећни дани!...</p> |
| а.</p> <p>Протури прву годину, доби од „директора“ књигу на испиту, и — наста распуст...</p> <p |
| н насмеши — и он се насмеши; ако га што дирка, он се смеје и показује, да му је бог зна како ми |
| липом и разговараху.{S} Попа би ка’што дирнуо Мару.</p> <p>— Шта летиш једнако?</p> <p>— Све м |
| и стао му близу, да би могао чути њено дисање, да уво зиду примакне, па му срце опет мирно!... |
| абуке, јер осећаше да ће га срце његово дићи у облаке...</p> <p>— А, Марушко, ти си!..{S} Гле т |
| ка од њега.. шапуташе она...{S} Како је дичан, како је поносит <pb n="135" /> па како леп!...{S |
| ...{S} Прса му беху тесна; не могаше да дише као да му је душа стињена међ два камена...</p> <p |
| клупу и Јова могаше лепо чути како она дише.{S} Она сагла главу па се загледала у своје плетењ |
| кав као сад; — оженићеш се, а где двоје дише, треће се пише, па...</p> <p>Учитељ узда’ну...{S} |
| ли, читати гласно „Оченаш“, „Богородице дјево“ и „Вјерују“...</p> <p>Опет поче школа, опет у шк |
| је.</p> <pb n="49" /> <p>— Кмет испи до дна.</p> <p>— Наслужише учитељу.</p> <p>— А... нећу ја! |
| риман и дочекиван.</p> <p>Од Аранђелова-дне до поклада он није могао завирити у школу.{S} Не шт |
| .{S} Каламлење с места врши се до Ивања-дне — после не.</p> <p>И поп Живко поче ваздан причати |
| њаху.{S} Ветрић пиркаше те расхлађиваше дневну врућину.</p> <p>Мара је ишла лагано поред попе.{ |
| .</p> <p>И дође му тешко као да лежи на дну неке јаме, на очи не виђаше, само му неке сјајно — |
| е још.</p> <p>- Онда хајд’мо мало доле, до дућана.</p> <p>— То можемо, рече учитељ.</p> <p>— Да |
| ми веле да сам лепа.{S} У једно време, до скора, и сама сам мислила да сам лепа! сад видим да |
| , мој братац, одбаци учине ствари горе, до школе.</p> <p>— ’хоћу, како не би’! рече Арсен.</p> |
| још што да кажете?</p> <p>— Ништа више, до то, да је достављач подлац и нитков.</p> <p>— Потпиш |
| на задњем један млад човек, тако од 21 до 22 године, у варошком руву...{S} Дан леп.{S} Кроз шу |
| n="116" /> <p>— Па ето, ту ми је!..{S} До сад смо били под једним кровом; није далеко, само да |
| анајест.{S} Сад нас има две стотине.{S} До зиме биће и више.{S} Корак по корак треба ступати у |
| м ја, мислим: да га дам сад јевтино.{S} До очекнем до пролећа, појешће ми њих 50. чардак кукуру |
| Зар нећемо канцеларији? — упита Јова. — До сад је тамо избор свршаван.</p> <pb n="212" /> <p>— |
| > <p>— Па, ет, овај... господине, дођо’ до тебе неким послом.</p> <p>— Каким послом?</p> <p>— Д |
| звршењу четри моје облигације, па дођо’ до вас, да вас умолим да наредите да се што пре изврше. |
| а; ни да се макне!{S} Велим ти: нема га до мора!...</p> <p>Младић се беше замислио, али му одго |
| жда и лебац изгубити.{S} Ко ми јамчи да до мрака нећу бити позван на одговор...{S} И кад је све |
| {S} Прочитали су целе новине од почетка до краја са највећом слашћу.</p> <p>— Ко ти је послао о |
| — без игде иког свог, потуца од немила до недрага!..{S} Сви га виде сиромашна, али сви га пошт |
| а оца и мајке, па се претуцао од немила до недрага.{S} Узео га најпре ујак, па, пошто није имао |
| ала и опет са осећајем.{S} Кад је дошла до оног стиха:</p> <quote> <l>„Ал да вам спустим на пле |
| а најзад само у кошуљи и белим гаћицама до колена: од колена на ниже утегла је бела чарапа ногу |
| е би дао за младића...{S} Нема му равна до мора!{S} Једне зиме — баш ономлане упрегнем ја њега |
| ...{S} Да бог да они тужили од данас па до века ка’ што смо и ми до данас!...</p> <p>И чича пођ |
| нда да те удам овде, па ћеш газити боса до миле воље и по трави и по стрњици па, ако ’хоћеш, ва |
| енску да са мном тумара од једног места до другог и гладна и жедна и гола и боса...{S} А да се |
| амњан. — Ја се морам напити крви његове до зоре или црћи!</p> <p>— То нећеш.</p> <p>— Морам! — |
| и било ни овог весеља.</p> <p>И он седе до попа Живка.</p> <p>— Јесте ли за вино, господине?</p |
| нога.{S} Није му требало много, да дође до убеђења: да је човек — <hi>човек</hi>, и да сваки им |
| ви’ш ти, молим те!..{S} И стече, и дође до чина и воле га старији и — шта ’хоћеш!...{S} А... сл |
| За оном ми срце оста!{S} Да ми је да је до’ватим!</p> <p>— Савиј грану.</p> <p>— Високо.</p> <p |
| коше је.</p> <p>Дигоше је и доведоше је до кола.{S} Мати јој намести лежиште те је наместише.{S |
| је тако неколико година.{S} Допирао је до мора, „са сто је вуруна ’леба јео“ као што имађаше о |
| ад нема више аљку на батаљку ка’ што је до сада било, сад ћеш ти имати госу“...</p> <pb n="14" |
| с министар — сутра није, а човек остаје до века!..</p> <p>— Тако је!</p> <p>— Дакле, боримо се |
| ја доставља конзисторији.{S} Он то није до сад радио; он је обично достављао полицији.</p> <p>— |
| ; он беше чио и ведар; ишао је од воћке до воћке па је бирао јабуке и спуштао их у котарицу.</p |
| кроз башту.{S} Поп Живко иђаше од воћке до воћке.</p> <p>— Ево, ову сам добавио из Топчидера, о |
| е!...</p> <p>„Ђуровача“ је ишла од руке до руке.{S} И сваки ју је „поштено“ испијао.{S} Цигани |
| н и дочекиван.</p> <p>Од Аранђелова-дне до поклада он није могао завирити у школу.{S} Не што ни |
| ара пустиња у којој човек може доћи пре до лудила него до знања.{S} Беше га стид да призна: <pb |
| Сад неће.{S} Каламлење с места врши се до Ивања-дне — после не.</p> <p>И поп Живко поче ваздан |
| ручак, па, пошто мало одспавају ишетаће до косаца.</p> <p>— Је л далеко течо?</p> <p>— Није син |
| шаке па научи „на памет“ све од корице до корице; опет књига од „директора“ и — распуст...</p> |
| смо неми.{S} Тако и Јова.{S} Он сеђаше до Маре, па ћуташе као заливен!..{S} Толико жудео за њо |
| па се крете школи.{S} Они га допратише до саме капије.</p> <p>— Лаку ноћ учо!</p> <p>— Лаку но |
| дрско и ја ћу бити дрзак.</p> <p>Дођоше до савијутка.</p> <p>— Братите се.{S} Збогом оче Живко! |
| ог дао и ја — благосиљам.</p> <p>Дођоше до клупе и седоше.{S} Јова направи и запали цигару, па |
| отова посла...{S} Дотераше и до песме и до шале.</p> <p>Сунце се спушташе на заранке кад поп Жи |
| , — рече Јова.</p> <p>— Јок!{S} Он ће и до године тако.{S} Шта ћеш ти њима!{S} Ево шљиве.{S} Ја |
| ругом.... готова посла...{S} Дотераше и до песме и до шале.</p> <p>Сунце се спушташе на заранке |
| уке — тај је човек у његовим очима први до Исуса...</p> <p>Књижница школска, књижнице његових д |
| ли од данас па до века ка’ што смо и ми до данас!...</p> <p>И чича пође у мејану, а за њим онај |
| еније.</p> <pb n="49" /> <p>— Кмет испи до дна.</p> <p>— Наслужише учитељу.</p> <p>— А... нећу |
| е, Марушко, дај ону водену чашу па успи до пола воде....{S} Тако!..{S} Сад дај овамо.</p> <p>Он |
| Јова оштро.</p> <p>- Видим!{S} А где си до сад?</p> <p>— А шта се тебе тиче?</p> <pb n="144" /> |
| ека моћи трпети? — рене поп. — Нећеш ти до века остати такав као сад; — оженићеш се, а где двој |
| распоред за асталом.</p> <p>Јова седећи до Маре помишљаше на породицу на срећу у породичном жив |
| пави“ дани</hi>.</p> <p>Ни један учитељ до сада није радио у те дане.{S} У неким местима сељаци |
| па тањире на јело....{S} Па онда седнем до тебе те ручамо.{S} После ручка пијемо вина из једне |
| м: да га дам сад јевтино.{S} До очекнем до пролећа, појешће ми њих 50. чардак кукуруза па ћу их |
| сљед неспавања, па је певао целим путем до канцеларије.</p> <p>Кад је стигао на место, одјаха к |
| итељ.{S} Ту беше извор из кога је могао до миле воље захватати.{S} Није да дира у касу, то не; |
| јић.</p> <p>— Па, којим си послом дошао до мене?</p> <pb n="80" /> <p>— Дођо’, вала, па му ти п |
| /p> <p>Сад, како је којим начином дошао до положаја практикантског — да ме убијете — не знам; т |
| ар немам право да се надам?.{S} Ево ово до сад што је учињено даје ми наде и за у будуће!...</p |
| ојој човек може доћи пре до лудила него до знања.{S} Беше га стид да призна: <pb n="22" /> да н |
| ет остати овај исти!</p> <p>— Вала, ако до нечега дође ти не мораш ићи!</p> <p>— Него шта ћу?</ |
| /p> <pb n="210" /> <p>Весеље је трајало до зоре.{S} Свирачи су свирали; сви су певали.{S} Ту је |
| скоро смак света!..{S} Кад је већ дошло до тога да се и државски људи апсе — онда ту нема добра |
| ити дивота!..{S} У вече седимо и читамо до неко доба!..{S} Је ли, ти ћеш и мене поучити, па да |
| кревет.</p> <p>— Шта ћеш!{S} Кад ’оћемо до нечега да дођемо — мора се по неки пут и „извући“ — |
| толом тако, да Јова и Мара седоше једно до другог.</p> <p>Скоро увек, када нас срећа изненади — |
| ак аа астал.</p> <p>Мара је седела опет до Јове.{S} За ручком није ћеретала као обично.{S} Нешт |
| петан!{S} Скидају капе па се преклањају до земље; а ја диг’о главу па не видим ни једног!...{S} |
| где ћу ја да спавам, злато моје?“ — „Ту до мене“!.. — „Дај ми јастучиће под главу, моје јастучи |
| ад наспело: да плачем...{S} Плакала бих до века за срећом!...{S}Да ми је да сам мушко — само би |
| мо! рече један риђ човек што сеђаше баш до тезге, и устаде.</p> <p>— Ја сам овде постављен за у |
| , знам!{S} Али зар си ти сигуран да ћеш до века моћи трпети? — рене поп. — Нећеш ти до века ост |
| <p>— Јунак нашега доба!{S} Јунак нашега доба!...{S} Ох!...{S} Ја не бих тражила бољега јунака о |
| граху пред очима.</p> <p>— Јунак нашега доба!{S} Јунак нашега доба!...{S} Ох!...{S} Ја не бих т |
| исијуму</title>“ и другим романима тога доба, али у то није веровао.{S} Сада након гледа очима, |
| а.{S} Јова јој даде „<title>Јунак нашег доба</title>.“</p> <p>Она оде у своју собу.{S} Пружи се |
| селу су га волели за то: што је у свако доба оно готов да услугу учини: и најгорем сиротану као |
| та!..{S} У вече седимо и читамо до неко доба!..{S} Је ли, ти ћеш и мене поучити, па да и ја зна |
| milestone unit="subSection" /> <p>Од то доба почео је носити лепо одело а имао је и доста новац |
| о где да му речник затреба.</p> <p>У то доба умре му отац.{S} Мати му је била доста и у оскудиц |
| д воћке до воћке.</p> <p>— Ево, ову сам добавио из Топчидера, ову ми дао поп Ранко; ово ми је п |
| риво...{S} Јок, баш ништа!...{S} Кад је добар власти и оној његовој господи тамо дол’ у Београд |
| то не бијем дората?...{S} За то, што је добар.{S} А ит... сто година да живиш — нећеш никада би |
| оња је гонио нагло.{S} И ма да коњ беше добар и брз, њему се чинило да је милио.{S} Пут му се о |
| м казала попу Живку.</p> <p>— О како си добар!...{S} Онда ћу бити потпуно срећна!..{S} Ту ти, т |
| камо по један или два бика да изведено добар сој говеда; камо по једна справа од ти’ светски н |
| знају и покојног оца који је тако исто добар човек био.</p> <p>Владика му затражи сведоџбу.{S} |
| ријег ђака.</p> <p>Протури прву годину, доби од „директора“ књигу на испиту, и — наста распуст. |
| неким послом.</p> <p>Пред вече тог дана доби он два писма; једно беше упућено на њега а друго н |
| Могли су бити без њих.{S} За пет година доби две класе седећи у истом месту, и стече трговачки |
| смеју...</p> <p>У томе сврши и школу и доби учитељско место, и дође на определење али је нигда |
| предложити за унапређење.“</p> <p>И он доби са ћерком капетановом и нешто новаца уз њу, и писа |
| и чега...{S} Немамо ни поште.{S} Новине добијам од мене на уштап...{S} За то ми је ово добро до |
| учио је добро, а кад год је био немиран добијао је свој оброк у батинама, ил од учитеља непосре |
| Саву!...{S} Он ће све учинити, само да добије класу.</p> <p>— Јесмо ли на томе, браћо? упита Ј |
| /p> <p>— Отишла је пред госте.{S} Синоћ добијем телеграм да јој данас стиже сестра са ћерком.{S |
| те — ако ’оћете — и у напредак нешто да добијете.{S} Ја верујем на вашу реч!...{S} Чим сам вас |
| , да зидам мејану у селу.{S} Општина јо добила право, али је рок прош’о а она није направила, п |
| све се грли и љуби!...</p> <p>— Кад сте добили глас?</p> <p>— Данас.</p> <p>— Брзо се чуло свуд |
| чињене услуге затражио је П... срез и — добио је.</p> <p>Раста је био средњег, пун, пуних једри |
| на своје определење.{S} Разуме се да је добио са „надлежног“ места и „упутства“ како да се тамо |
| А коштале га преко мере.{S} Место да је добио он је штетово....{S} Тако у свему.</p> <p>— Други |
| ан добио све гласове осим једног што је добио газда Ђоша.</p> <p>Народ викну:</p> <p>— Живео!.. |
| и казне новчано.{S} Питају, од кога си добио, и т. д.{S} Разуме се, да нико неће казати растур |
| !..</p> <p>И прочиташе да је поп Дамњан добио све гласове осим једног што је добио газда Ђоша.< |
| о ништа да изврши док и он сам не би ту добио дела.{S} Дукат, два, три, пет — како кад, али је |
| } Теби честитам од свег срца!{S} Ти ћеш добити ваљана мужа!....</p> <p>Јова се рукова с њим и с |
| се и државски људи апсе — онда ту нема добра!.{S} А, славе ти, учо, кажи ми што те уапси?</p> |
| скупо прода.{S} А прода ја!..{S} Никад добра роба пасти неће.{S} За њу увек има пијаце и увек |
| р свршила вишу женску школу, па да ниси добра!....</p> <p>— Ти ме све пецкаш! — рече она као љу |
| рења која ћуте.</p> <p>— Е онда, ја сам добра! — рече она мазећи се.</p> <p>— Разуме се, разуме |
| ала?</p> <p>— А... није.{S} Она је врло добра....</p> <p>— И она ће с нама живети.{S} Ја сам ка |
| мојте све ценити по Сави.{S} Он је врло добра душа, поштен чиновник — али то му је мана.{S} Буд |
| по чешће шаљу у срез.{S} Добри ручкови, добре вечере — свет луд па ти још даје преко плате!...{ |
| <p>Учитељ Јова не може се, и поред све добре воље, вратити истога вечера кући.{S} Требало је с |
| никад није засушило...</p> <p>Стекао је добре коње и кола; намештај у соби био је госпоцки; јео |
| владаш, па те по чешће шаљу у срез.{S} Добри ручкови, добре вечере — свет луд па ти још даје п |
| n="30" /> <p>Имао је девојку у селу.{S} Добри људи даду му новаца на зајам.{S} Он испроси девој |
| n="SRP18891_C4"> <head>IV</head> <head>ДОБРИ ПРИЈАТЕЉИ</head> <p>Попа је био школски старатељ. |
| га год бојим!..</p> <p>— Добро, Милане, добро!</p> <p>— Сви се за добро богу молимо!...</p> <p> |
| знао — сваки има!,.{S} Ово је бога ми, добро!{S} Бог да поживи оног чикицу, што ме упути овамо |
| Молим ти се, господине!</p> <p>— Добро, добро!..{S} Изађи тамо те очекај мало.</p> <p>Марко спу |
| е умро на робији па....</p> <p>— Добро, добро!{S} Што ме се тиче Симула и робија?{S} Шта је бил |
| таници.{S} Дуката ваља;</p> <p>— Добро, добро, рече он и зазвони.</p> <p>Пандур се појави.</p> |
| <pb n="119" /> <p>— Готово, вала!..{S} Добро јутро! — рече он и прихвати се за шешир.</p> <p>— |
| агу.</p> <p>— О!...{S} Добро дошо!..{S} Добро дошо!... викнуше они.</p> <p>— Боље вас нашао! — |
| а се појави на прагу.</p> <p>— О!...{S} Добро дошо!..{S} Добро дошо!... викнуше они.</p> <p>— Б |
| редурати!...</p> <p>— Имаш право!...{S} Добро.</p> <p>— Ти видиш, да ми не водимо борбу са људи |
| зумео!..{S} Ти велиш доћи ћеш сутра.{S} Добро!{S} Ево ти ово писмено...{S} Лаку ноћ!...</p> <p> |
| , па онда рече:</p> <pb n="156" /> <p>— Добро.{S} Са овим писмом да идеш и да се јавиш господин |
| > <p>— Молим ти се, господине!</p> <p>— Добро, добро!..{S} Изађи тамо те очекај мало.</p> <p>Ма |
| нам!</p> <p>— Е сад ћеш знати!</p> <p>— Добро!.</p> <p>— Па теби је баш све једно: ја бити у ап |
| Знаш да сам се опио ка’ клин!</p> <p>— Добро, ти лези!{S} Ето кревета.</p> <p>„Јевта леже.{S} |
| се ја чисто кога год бојим!..</p> <p>— Добро, Милане, добро!</p> <p>— Сви се за добро богу мол |
| е што је умро на робији па....</p> <p>— Добро, добро!{S} Што ме се тиче Симула и робија?{S} Шта |
| е говори тако! — рече му Јова.</p> <p>— Добро!.. рече поп и прекиде о томе.</p> <p>Позваше их н |
| и двојица свештеника, судија.</p> <p>— Добро јутро! — назва поп Дамњан.</p> <p>— Бог помог’о! |
| Јова и пресече пандура очима.</p> <p>— Добро!..{S} Ја сам већ разумео!..{S} Ти велиш доћи ћеш |
| ра.</p> <p>— Опремите ми коња.</p> <p>— Добро сад ћу.</p> <p>— И дајте рачун.</p> <p>Мејанџија |
| ћаше на раздрљена чупава прса.</p> <p>— Добро јутро, капетане!</p> <p>— Бог дао, Ђошо!</p> <p>— |
| p> <p>У тај пар Јова на врата.</p> <p>— Добро вече!</p> <p>Поп Дамњан прими бога а пандур се из |
| товану породицу да ме саслуша.</p> <p>— Добро, Јово, говори! — рече поп.</p> <p>— Ти ме попо до |
| тан Сава сеђаше као какав бег.</p> <p>— Добро јутро, господине!</p> <p>— Бог ти помог’о! — изад |
| /p> <p>Јова ходаше преко собе.</p> <p>— Добро! — рече он — Сад не; али он мора бити мој макар п |
| је?</p> <p>— Ето га у авлији.</p> <p>— Добро...{S} Сад ћу ја доћи — рече поп Живко и оде.</p> |
| вина и ракије однесем госпоји.</p> <p>— Добро Перо, иди.</p> <p>— А ви, господине, гледајте и з |
| вај посла момка да коње прими.</p> <p>— Добро вече!</p> <p>— Бог помог’о!</p> <p>— Здраво, мирн |
| етану па онда капетаници руци.</p> <p>— Добро јууро!</p> <p>— Бог добро дао, синко!</p> <p>— Че |
| већа, а ево и књига, па бирај.</p> <p>— Добро.</p> <p>— Да затворим прозоре, јер улећу „насјеко |
| нда спусти пред-а-се на астал.</p> <p>— Добро, Перо; порадићемо код господина министра.</p> <p> |
| — Па баш ниси?</p> <p>— Нисам.</p> <p>— Добро ти ћеш у Шабац код г. начелника.</p> <pb n="155" |
| а је тамо? — упита поп Дамњан.</p> <p>— Добро је.{S} Обећао ми је начелник унапређење да му буд |
| си спав’о? — упита поп Живко.</p> <p>— Добро, — рече Јова.</p> <p>— Јуче сам ти каз’о да дођеш |
| пита поп.</p> <p>- Нећу, попо.</p> <p>— Добро би било да дођеш сутра.</p> <p>— Не знам хоћу ли |
| } Ту се изљубише као на Божић.</p> <p>— Добро нам дош‘о!</p> <p>— Боље вас нашао!</p> <p>— Срећ |
| <p>Поп Живко изађе пред Јову.</p> <p>— Добро јутро, попо!</p> <p>— Бог дао!...{S} Е бога ми си |
| се јавиш господину начелнику.</p> <p>— Добро.</p> <p>— Сад иди!</p> <p>Учитељ се Јова окрете б |
| чо?</p> <p>— Па... могу једну.</p> <p>— Добро је то: на јутро по једну...{S} Дај-де једну „љуту |
| е, па када пођем кући, понећу.</p> <p>— Добро.</p> <p>Попа остави књиге, узе штап и — сиђоше за |
| се капетаници.{S} Дуката ваља;</p> <p>— Добро, добро, рече он и зазвони.</p> <p>Пандур се појав |
| Како сте прошли са ревизором?</p> <p>— Добро.{S} Дао ми је оцену одличан.</p> <p>— Врло красно |
| о!</p> <p>— Јеси мирно спав’о?</p> <p>— Добро, богу ’вала!</p> <p>— Е ако, ако!{S} То ми је мил |
| <p>— Ја!</p> <p>— Које добро?</p> <p>— Добро, ако бог да!{S} Отвори да уђем, имаш једно писмо |
| како нема!{S} Има „фамилијаз.“</p> <p>— Добро, онда, ја ћу дати „алемијазу“ — рече Арсен и изађ |
| обро, Милане, добро!</p> <p>— Сви се за добро богу молимо!...</p> <p>— Тако је!{S} Тако је!.. в |
| p>— Опет је лаж!</p> <p>— Ал ако сам ја добро извештен?</p> <p>— Ако сте увек извештени као син |
| ваше кроз прозор на коме не беше завеса добро навучена, и прављаше сенке по зиду....{S} Мали по |
| бели.</p> <p>Ошину кулаша неколико пута добро бичем; једаред га удари по врату и коњ стаде отре |
| уци.</p> <p>— Добро јууро!</p> <p>— Бог добро дао, синко!</p> <p>— Честитам вам празник!{S} У з |
| ју“ код људи.{S} Веле, биће онда за све добро.</p> <p>— А чему их уче?</p> <p>— А ничему, бога |
| ним улицама којима је и дошао и које је добро уочио.{S} Господин му показа одакле ће донети веч |
| ку ситницу — батине.{S} Међутим учио је добро, а кад год је био немиран добијао је свој оброк у |
| та пута замисли се седећи ноћу: како је добро имати ваљану женицу која те разуме.{S} Седети с њ |
| ве исправно — рече кмет.</p> <p>— То је добро.</p> <p>— А... што се тога тиче, наша је школа пр |
| <p>— Имам и оца и мајку.</p> <p>— То је добро...</p> <p>— Послужитељ донесе „послужење“, и посл |
| хм“!{S} Тако и сад рече:</p> <p>— То је добро, бога ми!</p> <p>— Ја шта мислиш!...{S} Ено, ви’ш |
| Јова се скамени.{S} Учини му се да није добро чуо.</p> <p>— С ким велиш? — упита га по ново.</p |
| из капетанове кутије.</p> <p>— Па, које добро, Ђошо?</p> <p>— Па, вала, капетане, није баш ни д |
| и си, Јевто?</p> <p>— Ја!</p> <p>— Које добро?</p> <p>— Добро, ако бог да!{S} Отвори да уђем, и |
| еће.{S} За њу увек има пијаце и увек се добро прода.</p> <p>Онда би се требало побринути да то |
| Спремајући се за овај позив, ја сам се добро наоружао!..{S} Све што год ми натуре — претрпећу, |
| по погледати на све странн.{S} Врло сте добро учинили, што сте школу изнели на брдо.{S} Које ва |
| оји је утрошио све што је имао за опште добро.</p> <p>То беше врхунац; даље ни његова млађана м |
| рене леђа.{S} Али ипак, мислио је да ће добро бити, да се држи неких отменијих, или боље да каж |
| p> <p>— Па, вала, капетане, није баш ни добро.{S} Пођо’ ’вамо у твој комшилук, па велим: дај да |
| о!</p> <p>— Бог дао!...{S} Е бога ми си добро уранио!</p> <p>— Као што видиш.</p> <p>— Ајде да |
| И осети неку сласт у души...{S} Би јој добро као да је у друштву својих најприснијих пријатељи |
| о да мисли: о младој жени на десници, о добро намештеној соби, о каси што стоји у једноме ћошку |
| од мене на уштап...{S} За то ми је ово добро дошло!...{S} И теби... и вама... моја књижница ст |
| — Де, учитељу да седнемо.{S} Би ли било добро по једну ракију, а?</p> <p>— Како ти воља, — рече |
| азе.</p> <p>— Имам.</p> <p>— Онда, врло добро!{S} Тужите ме суду.</p> <p>— Ја сам теби сад и су |
| > <p>— Хвала на питању, господине, врло добро! — одговори он стојећи по свима прописима учтивос |
| p> <p>— Ништа, господине!</p> <p>— Врло добро, синко! ’Ајд, ради сад!...</p> <p>Другови његови, |
| боса газим по овој трави!</p> <p>— Врло добро! — рече попа. — Онда да те удам овде, па ћеш гази |
| школу узмемо за судницу.</p> <p>— Врло добро.{S} Само нешто још не достаје.</p> <p>— А шта, уч |
| љу — рече Јова. — Избор ће испасти врло добро.</p> <p>Неколико пута одлазио је да види како иде |
| Живко зна — биће на руци...{S} Баш врло добро, што се ја њему јуче исповедих, јер... сад не зна |
| </p> <p>— За што?</p> <p>— Ти знаш врло добро да сам ја, сем школе, загазио и у политику.</p> < |
| говори! — рече поп.</p> <p>— Ти ме попо добро познајеш.{S} Ти знаш и све што је у мојој души.{S |
| му је казао да га води код једног свог доброг познаника, који је тако исто учитељ, само стариј |
| тра дан зором дође поп Дамњанов момак и доведе коња.</p> <p>Он се уми, запали цигару и узе срка |
| а.</p> <p>— Ништа узе ме само за руку и доведе кревету; рече ми да легнем а она седе крај мене |
| .{S} Он с њима разговара, па га по неки доведе и у неприлику, јер не уме да му одговори.</p> <p |
| /p> <p>И обукоше је.</p> <p>Дигоше је и доведоше је до кола.{S} Мати јој намести лежиште те је |
| учо! — рече Арсен, онај сељак што га је довезао.</p> <p>— По богу, Арсене, брате, како можеш ра |
| , Ђошо, ’вала!</p> <pb n="85" /> <p>— И довео сам једног „нашег“ човека.{S} Ако ти ’теднеш, он |
| кући да ради.</p> <p>— Доћи ће, ваљда, довече.</p> <p>— Доћи ће.</p> <p>— Е, па?..{S} Остаћеш, |
| страну.</p> <pb n="19" /> <p>— Лепо.{S} Довече ћеш ми читати, а сад иди и намести твоје ствари. |
| ареди шта ће да ради ако он не би дошао довече, па онда опкорачи коња.</p> <p>Ишао је час ходом |
| из других општина и других села почеше доводити децу њему да их „изучи“.{S} Није прошло много |
| антског — да ме убијете — не знам; тек, довољно то: да је он постао практикант са 60 талира пла |
| <pb n="4" /> горњој усни.{S} У осталом довољно развијен и снажан.</p> <p>Пред њим лежаше његов |
| к треперио у тијој вечери...</p> <p>Кад доврши песму, она саже главу.{S} Осетила је умор.</p> < |
| сле је остао у школи све дотле док није довршио богословију.{S} Пропатио је оне две године као |
| е, знаш, па би заплак’о!...{S} И опет — довуче, јуначки довуче кући!...{S} А ’нако је наметан к |
| аплак’о!...{S} И опет — довуче, јуначки довуче кући!...{S} А ’нако је наметан ка’ иксан!{S} хоћ |
| но чудо њега не радоваше онај изненадни догађај!..{S} Био је готово равнодушан.{S} Љутио је се |
| ати са овим и оним пријатељем, опричати догађај, који га је дотерао у варош, припитати: „има ли |
| <p>Јова ћуташе.</p> <p>— Причао си ми о догађају у Београду.{S} Кад сам те саслушао, мени је би |
| који треба да ради.{S} О свему он ће се договарати.{S} Међу тим нас је врло мален број, да се б |
| свега дванајест — рече он. — Браћо!{S} Договор кућу кући.{S} Да се не би цепали овамо и онамо, |
| {S} За то смо се нас неколико пријатеља договорили: да склопимо једну малу дружиницу, па да се |
| а што смо се окупили овде.{S} Ми смо се договорили ја и поп Живко да се овако окупимо те да се |
| 30-ог!</p> <pb n="209" /> <p>— Де да се договоримо кога ћемо за посланика! рече Јова</p> <p>— К |
| зор.{S} Него се ја и попа споразумемо и договоримо са сељацима, па ти лепо судницу мало доправи |
| нова начела.{S} Ми старији морамо да се догонимо за вама...{S} Знате шта се мени не допада код |
| азговарамо.</p> <p>— И гледамо цвеће, — дода Мара.</p> <p>— хоћеш ти с нама, Јово? упита поп.</ |
| је богу! — рече она.</p> <p>— И власти! додаде он.</p> <p>И оде на своје определење.{S} Разуме |
| тан.</p> <p>— Красан, сладак човечић! — додаде Ђока.</p> <p>- Бога ми, јест! — рече капетан и т |
| омисли Јова. — Да, господин начелник. — додаде гласно.</p> <p>— Ту је.{S} Шта ћеш?</p> <p>— Под |
| — рече Јова од свег срца.</p> <p>Она му додаде једну киту коју он задену за прсник.</p> <p>— хо |
| </p> <pb n="106" /> <p>— Бога ми, течо, додала ми се!..{S} Сад, да није срамота, изула бих се, |
| љска школа у Београд.{S} И он, као ђак, дође.{S} Сада већ беше спреман, могао је писати и по но |
| ање надао да ћу је видети — ја је нађо; дође ми на ноге!...{S} Када ми је судбина допустила да |
| смо ја и он лане по 50 комада свиња.{S} Дође трговац с јесени и потражи.{S} Цена никаква: по ду |
| >С нестрпљењем је очекивао да сване.{S} Дође попа.{S} Он му даде писмо.{S} Пошто овај прочита, |
| пиштољи његово бећарско задовољство.{S} Дође му мило да мисли: о младој жени на десници, о добр |
| су јој се светлиле од радости.</p> <p>— Дође ли?</p> <p>— Дођох.</p> <p>— Од кад те чекам!..{S} |
| еки жигови с обе стране груди.{S} Једва дође у кућу и спусти се у кревет.{S} Он није био код ку |
| овај исти!</p> <p>— Вала, ако до нечега дође ти не мораш ићи!</p> <p>— Него шта ћу?</p> <p>— Ос |
| или онога.{S} Није му требало много, да дође до убеђења: да је човек — <hi>човек</hi>, и да сва |
| Онда га пусти да иде са њима и рече да дође пред вече.</p> <p>И уписаше га у школу и они одоше |
| месната, па тешка — на царски астал да дође....{S} Они вичу: поп увек скупо прода.{S} А прода |
| дељено место; у џепу један ексер и када дође у опредељену школу, удара ексер у зид и веша своју |
| има мајку.</p> <pb n="181" /> <p>— Нека дође нама.{S} И најчистији рачун налаже ми да је узмем |
| осу, врат, па најзад и лице.{S} Девојка дође себи.{S} И он се трже....</p> <p>— Госпођице!..{S} |
| еоцу — то је сласт!...{S} Па кад с пута дође озебо, искисо — уђе у топлу собицу; на њега се сме |
| ста.</p> <p>— Шта је он да за толико не дође?...{S} А њега треба везати па кад га притегне нека |
| и, о божанственој љубави; она му још не дође, а он осећаше потребу: да вешто преко свега воли.. |
| То му не гине!....{S} Него што ти брате дође Бога ми, учинио си ми услугу!.. — рече капетан.</p |
| , па ви’ш ти, молим те!..{S} И стече, и дође до чина и воле га старији и — шта ’хоћеш!...{S} А. |
| сврши и школу и доби учитељско место, и дође на определење али је нигда не виде...</p> <milesto |
| н једва одпоздрави поздрав....</p> <p>И дође му тешко као да лежи на дну неке јаме, на очи не в |
| p> <p>Трећи четврти дан по новој години дође му попа и донесе новине.{S} Нађоше и једне нове, з |
| његовој соби и разговараше.{S} Док тек дође послужитељ општински и донесе једно писмо.</p> <p> |
| ако је спавао!..</p> <p>Сутра дан зором дође поп Дамњанов момак и доведе коња.</p> <p>Он се уми |
| рију једне сеоске песмице.</p> <p>У том дође Мара и донесе каву.</p> <p>Они попише ћутећи.</p> |
| одговорите на ову доставу?...</p> <p>Он дође мало себи.</p> <p>— Имам да кажем: да је све гола |
| ка.{S} Хтеде то и да рекне ал у тај пар дође поп Живко.</p> <p>— Шта радите?{S} Што сте поустај |
| ла брже боље по мајку њезину.{S} Кад му дође ташта, нађе га где стоји над постељом женином и пл |
| Онда је се сетио оног дана кад му отац дође кући и рече: „а... ти, шврћо, сад мораш поћи у чко |
| то „један сладак човек.“</p> <p>Кочијаш дође.</p> <p>— Деде, Арсене, мој братац, одбаци учине с |
| тад би ућутали и један и други.</p> <p>Дође и нова 1880 година.</p> <p>Трећи четврти дан по но |
| у коме одјекује тупо сваки глас.</p> <p>Дође у каФану где је одсео, и одмах оде у собу.</p> <p> |
| астајати овако.</p> <p>— Него?</p> <p>— Дођем ја код тебе, ти код мене.{S} Хвала богу, зар се н |
| на синоћ што је ви узабрасте баш кад ја дођем....{S} Ено, она је онака иста.{S} Помозите ми да |
| с мајком на пут кренем и да ти у госте дођем! рече она. —</p> <p>— Баш ти се село тако допада? |
| баш да мене поп Живко зове да му данас дођем, кад и она долази.{S} Срећа, срећа је то, па нек |
| p>— Шта ћеш!{S} Кад ’оћемо до нечега да дођемо — мора се по неки пут и „извући“ — рече сам себи |
| ече Јова.</p> <p>— Јуче сам ти каз’о да дођеш да се разговоримо о једној врло важној ствари.</p |
| - Нећу, попо.</p> <p>— Добро би било да дођеш сутра.</p> <p>— Не знам хоћу ли моћи. — рече Јова |
| и овде.</p> <p>— ’Наку ти имаш где год дођеш, него седи!</p> <p>— Сутра ваља радити — рече он. |
| ила!...{S} Све чисто и уредно, а ти тек дођеш, а ја устанем као старе жене...{S} Је л да ће то |
| У новом министарству је и Гарашанин.{S} Дођи и то одма.{S} Све је наше друштво код мене.{S} По |
| овека.{S} Ако си вољан да се нешто ради дођи сутра на вече Б... механи.</p> <p>4.{S} Јануара 18 |
| еш?</p> <p>— Па, ет, овај... господине, дођо’ до тебе неким послом.</p> <p>— Каким послом?</p> |
| м дошао до мене?</p> <pb n="80" /> <p>— Дођо’, вала, па му ти пресуди.{S} Ето, ’вако сам ја...{ |
| послом.</p> <p>— Каким послом?</p> <p>— Дођо’.. ’вај... да ти се пожалим на нашег кмета.</p> <p |
| , на извршењу четри моје облигације, па дођо’ до вас, да вас умолим да наредите да се што пре и |
| од радости.</p> <p>— Дође ли?</p> <p>— Дођох.</p> <p>— Од кад те чекам!..{S} Бајаги шетам а ја |
| ам да си вила, да си анђео!...{S} И кад дођох код поп Живка, а оно — ето среће!...{S} Право вел |
| а.</p> <p>— Опасно, бога ми!</p> <p>Већ дођоше у авлију.{S} Попа се поздрави са својом свастико |
| реташе о свачему.</p> <pb n="137" /> <p>Дођоше на ливаду.{S} Косци скоро оборили.{S} Под Живко |
| о; ако дрско и ја ћу бити дрзак.</p> <p>Дођоше до савијутка.</p> <p>— Братите се.{S} Збогом оче |
| буде бог дао и ја — благосиљам.</p> <p>Дођоше до клупе и седоше.{S} Јова направи и запали цига |
| он неће моћи ништа.{S} Међу тим теби ће дозволити да се са мном дружиш да би ме „искусио.“</p> |
| његов у животу, али то јој неће старији дозволити...{S} Омрзао је још више ту поделу међу људим |
| охијани, па ако и један потврди навод — дозвољавам — не да ме рашчине — него да ме стрељају!</p |
| ...{S} Ја бих радо умрла кад би ми било дозвољено да само гледам у њега на мом самртном часу, а |
| нао да је то важно, а јавио би’ чим сам дозн’о.</p> <p>— А од кад су се почели састајати?</p> < |
| станака.</p> <p>— Зар дознали?</p> <p>— Дознали.</p> <p>— Ко им достави?</p> <p>— Она рђа из К. |
| ?</p> <p>— Због састанака.</p> <p>— Зар дознали?</p> <p>— Дознали.</p> <p>— Ко им достави?</p> |
| о да си отишао начелнику.{S} Рад сам да дознам шта је.{S} Ако те ово писмо сретне у путу, похит |
| p>— А јавићу ја теби из они’ стопа, чин дознам!</p> <p>— И њему говори.</p> <p>— Не брини!.{S} |
| > <p>— Од кога си чуо да је за састанке дознао капетан? — упита поп Дамњан.</p> <p>— Од поп Жив |
| а, ништа.</p> <pb n="95" /> <p>— Ја сам дознао нешто.</p> <p>— А шта? — упита учитељ.</p> <p>— |
| и ’вала му!{S} Десет дуката!..{S} И још дознао сам и ко су та господа!..{S} А попови, попови!{S |
| е то најлакше ноћи за руком; ви ћете то дознати.{S} Та и ви сте човек од „нових људи“...</p> <p |
| ти где ћемо се и када скупити!</p> <p>— Дознаће он, тако вели.</p> <p>— Не морамо се ни састаја |
| т искочила него беше равно...{S} Малене дојке опираху у кошуљу као јабуке...{S} Ова пуначка прс |
| тио је се сам на се.{S} Док је не виде, док је жудео за „непознатом“, мислио је: да му је само |
| ради.{S} Ми се сити можемо насастајати, док нам он у траг уђе!..</p> <p>— Та, човече, не бојим |
| течо, знате?</p> <p>— А... знам!...{S} Док се сазнало, да је он пис’о неке дописе, онда се већ |
| је, има ли жива оца и мајку и т. д.{S} Док он рече:</p> <p>— Ама да ми је да ми се ствари одне |
| авнодушан.{S} Љутио је се сам на се.{S} Док је не виде, док је жудео за „непознатом“, мислио је |
| и Јова у његовој соби и разговараше.{S} Док тек дође послужитељ општински и донесе једно писмо. |
| > <p>Све је више пљенио свога старијега док није дочекао, да, на св. Николу, славу капетанову, |
| жи.{S} После је остао у школи све дотле док није довршио богословију.{S} Пропатио је оне две го |
| <p>И стајаше и гледаше за њим све дотле док не замаче у шуму.{S} Онда уздану.</p> <p>Ишли су на |
| равећи цигару.</p> <p>Она ућута...{S} И док се он са попом разговараше — она га је посматрала.{ |
| ="166" /> <p>Ишли су неко вреле ћутећки док ће рећи Јевта!</p> <p>— Ама, учо, немој ми замерити |
| тију сави цигару и сву је упљува лепећи док папир не прште.{S} Онда узе други и опет поче савиј |
| касе.</p> <p>Није хтео ништа да изврши док и он сам не би ту добио дела.{S} Дукат, два, три, п |
| и т. д...{S} Морао је преноћити.</p> <p>Док је у друштву седео и ишло је које како; али кад леж |
| коли, о селу; кмет узвикиваше учитељу: „док се само познамо!“ а сељаци га прихватаху за руку и |
| јих.{S} Хтео је да им отвори очи, да им докаже да су људи који треба да знају и своја права, ка |
| p>— И због тога!</p> <p>— А ко ли му то доказа?</p> <p>— Неки веле да је Петар.</p> <pb n="167" |
| , господине, ни он није поднео никаквих доказа.{S} Ако ће се веровати тако на просту реч ма ког |
| , јер нико му ништа, ама баш ништа није доказао! — рече Јова.</p> <p>— Зар баш нико? — упиташе |
| /p> <p>— То је лако казати, али треба и доказати.</p> <p>— Доказаћу.{S} Нека се питају сви моји |
| е, са људима којима ни мо’ш шта рећи ни доказати!...{S} Ономад одем среској канцеларији неким м |
| казати, али треба и доказати.</p> <p>— Доказаћу.{S} Нека се питају сви моји парохијани, па ако |
| !</p> <p>— Кад тако тврдите, ви имате и доказе.</p> <p>— Имам.</p> <p>— Онда, врло добро!{S} Ту |
| или оног оставити, корео је и сам собом доказивао да се може.</p> <p>— Доста је само да кажем: |
| попа само слегао раменима.</p> <p>— Па докле ћемо овако? — питао је он.</p> <p>— Не знам! — од |
| капетана; сад је могао, кад год је био докон, ићи му и у кућу, и — разуме се — он је се тим ко |
| шта; њој очи севаху; лице се зајаприло; докона га, и, нечувеном снагом, подиже и спусти у креве |
| ка.{S} Она би пре пустила лопова, да се докопа политичара.</p> <p>Не, неће да иде!</p> <p>Најза |
| еза.</p> <p>Само је жудео за тим, да се докопа и куће капетанове, јер ту се надао да ће моћи св |
| еси ти при себи? — рече ташта.</p> <p>— Доктор, брате, познаје болест, па зна и лечити! — рече |
| ја сад кад гледати твоју рану; њисам ја доктор! — осече се капетан.</p> <p>— Само сам ’тео да т |
| анојчина. — Шта он зна!...</p> <p>— Зна доктор; немој тако да кажеш!</p> <p>— Шта зна!...{S} Из |
| лечити.{S} Учинићу све што могу! — рече доктор.</p> <p>Преписа неке лекове и нареди да се одма |
| </p> <milestone unit="subSection" /> <p>Доктор одмахује главом и пита кад се разболела?</p> <pb |
| а а сузе му се завртеле у очима.</p> <p>Доктор не рече ништа, него је узе даље прегледати.</p> |
| да сте болесни па сам ’тео да пошљем по доктора.</p> <p>— Опремите ми коња.</p> <p>— Добро сад |
| ну она.</p> <p>Како би било да те водим доктору.</p> <p>— Каком доктору, бог с тобом!{S} Јеси т |
| <p>— Да идем врачари.</p> <p>— Ја велим доктору — рече он.</p> <pb n="32" /> <p>— Каком доктору |
| — рече он.</p> <pb n="32" /> <p>— Каком доктору? — рече мајка Станојчина. — Шта он зна!...</p> |
| ило да те водим доктору.</p> <p>— Каком доктору, бог с тобом!{S} Јеси ти при себи? — рече ташта |
| а се врати у собу.</p> <p>— Ја ’хоћу њу доктору! — рече чисто заповедајући.</p> <p>— Па... гото |
| обар власти и оној његовој господи тамо дол’ у Београду — и нама је!...{S} Па, опет, онај... ал |
| за дивно чудо, обојици једне исте мисли долажаху...</p> <p>Поп Дамњан заволе учитеља Јову, да б |
| n="SRP18891_C1"> <head>I.</head> <head>ДОЛАЗАК НОВОГ УЧИТЕЉА</head> <p>20.{S} Августа 1879. го |
| Живко зове да му данас дођем, кад и она долази.{S} Срећа, срећа је то, па нек ми говори ко шта |
| >— Ех, болест!</p> <p>— А после болести долази смрт, па бар да је лепа, него се ваља отезати ка |
| ни пет ни девет — него капетану: а овај долази у општину и враћа му по ново печат, те овај смуш |
| .</p> <p>— Камо се јуче?{S} Зар се тако долази на позив?</p> <p>— Нисам био код куће.</p> <p>— |
| : — са њима како ’хоћеш!{S} Бога ми!{S} Долазило ти је, вала, нама у ’ну нашу чколу вазда којек |
| то, да и ја овде сваког двадесет шестог долазим са квитом за плату.</p> <p>— Познато ми је.{S} |
| го, да идем и ја.{S} Због њега сам ти и долазио!{S} Наздравље.</p> <p>— Да бог да у здрављу.</p |
| ињу за доручак и он је то чувао.</p> <p>Долазио му је м отац више пута, па кад је чуо како се њ |
| мет пописаше ђаке у школу и деца почеше долазити.{S} Сељаци се чудише овој новини у њиховој шко |
| </hi> </p> <p>Он се насмеја.{S} Прочита доле потпис:{S} Илија Кончаревић.{S} Он се опет насмеја |
| Рано је још.</p> <p>- Онда хајд’мо мало доле, до дућана.</p> <p>— То можемо, рече учитељ.</p> < |
| екне — речено је!..{S} И кад мане руком доликује му!..{S} Како га само теча слуша!..{S} А за те |
| ло велико, и на њему се лепо виђаше она долиница што се зове „звезда“, одакле се једна бора спу |
| песма, те је оживљавала суморна брда и долове...</p> </div> </body> </text> </TEI> |
| па...{S} Гле’те на ову страну!..{S} Они дољашци под шумом <pb n="138" /> како су дивни!.{S} Као |
| о се: час пењаху на вис, час спуштаху у дољу.{S} Са брежуљака беху лепи изгледи и младић поглед |
| /p> <p>— Браћо!...{S} Време је да идемо дома. — рече Јова.</p> <p>— Време је! — рекоше још неки |
| н причати о сађењу и каламљењу воћа.{S} Домаћа економија беше за њега најмилија наука.{S} Хиљад |
| најмилија наука.{S} Хиљадама ситница из домаће економије он је знао.{S} Живина, стока, башта, п |
| ти се разиђоше.{S} Оста само домаћин са домаћима.</p> </div> <pb n="174" /> <div type="chapter" |
| кова се са свима.</p> <p>— Седи. — рече домаћин.</p> <p>Јова седе,</p> <p>— Шта је тамо? — упит |
| да кмет.</p> <p>— А... јок!...{S} Ти си домаћин; ред је да наздравиш.</p> <p>Он узе чашу.</p> < |
| е.{S} И гости се разиђоше.{S} Оста само домаћин са домаћима.</p> </div> <pb n="174" /> <div typ |
| исто као што је улазио у конаке богатог домаћина, и свуда је био један и исти...</p> </div> <pb |
| дика.{S} Са њим беше неколико отменијих домаћина из села.{S} Они се замоле владици да им га да |
| око софре, за коју су засели били први домаћини из среза.</p> <p>Само је жудео за тим, да се д |
| неће?{S} Те здравица куму и кумчету, те домаћину, те госту једном... другом.... готова посла... |
| S} У свему му је помагала његова весела домаћица.{S} Она му је цвркутала као шева.</p> <p>Али к |
| ветом, али — буди уверен — онда у нашим домовима нећемо имати ни проје!...</p> <p>Мара донесе т |
| те!</p> <p>— Шта је?</p> <p>— Шта си ми дон’о онај напрстак (винску чашу) да њим пијем!...{S} Д |
| тиже му ташта наричући као кукавица.{S} Донела је и мртво тело своје кћери...</p> <p>Чупао је к |
| а се загледала у своје плетење, које је донела у рукама, а он гледаше њену меку, плаву косу и б |
| је запоји оном водом што је од врачаре донела...</p> <p>Мало јој би лакше.</p> <p>Он седе крај |
| еш, он је рад да се с тобом састане.{S} Донео је и једно јагње.{S} Ја дадо’ пандуру да га однес |
| /p> <p>Вечерас сам стигао од вароши.{S} Донео сам једну најрадоснију вест: влада је пала.{S} У |
| вршено!</p> <pb n="173" /> <p>— Јова је донео новине.{S} И сад отпоче читање.{S} Чланак, дописи |
| да јој се трепавице склапају, он би је донео сам кревету, скинуо ципелице и одело и положио на |
| ру и узе сркати каФу што му је служитељ донео.</p> <p>Пошто је каФу попио, обуче се, узе неколи |
| а, господине, неће бити џаба.{S} Ја сам донео једно јагње; има нешто вина и ракије у колима и т |
| /p> <p>У тај пар Мара изађе из куће.{S} Донесе послужење и послужи их обојицу.{S} Поп Живко је |
| > <p>Госпава, најстарија кћи капетанова донесе и послужи га.</p> <p>Он се само смеши и тако уми |
| лужење“ овде! — рече кмет.</p> <p>Слуга донесе неколико парчади шећера и воде.</p> <p>— Јеси ми |
| ого.{S} Да му очисти обућу и хаљине, да донесе на подне ручак и у вече вечеру и да почисти собу |
| де твом будућем једну чашу!</p> <p>Мара донесе.</p> <p>Поп Живко нали у њу вина, па онда рече:< |
| а нећемо имати ни проје!...</p> <p>Мара донесе тањире да поставља.</p> <p>- Што си се ти, течо, |
| за одакле ће донети вечеру, и он оде те донесе.</p> <milestone unit="subSection" /> <p>Сад је н |
| о то бићу целога мога века!</p> <p>Дете донесе послужење и наслужи учитељу.</p> <p>— Знам — реч |
| врти дан по новој години дође му попа и донесе новине.{S} Нађоше и једне нове, зваху се „<title |
| еоске песмице.</p> <p>У том дође Мара и донесе каву.</p> <p>Они попише ћутећи.</p> <p>Мара одне |
| {S} Док тек дође послужитељ општински и донесе једно писмо.</p> <p>— Је ли за мене?</p> <p>— Ни |
| оде.</p> <p>Попа оде собом у апотеку и донесе лекове...</p> <p>Једно је морало кући.{S} Попа с |
| — Уча право вели.</p> <p>Момак дућански донесе каву и ракију и метну на астал.{S} Они се служиш |
| а казни упорника телесно.{S} Послужитељ донесе штап и он пође са штапом.{S} Но ђак скочи, оте ш |
| <p>— То је добро...</p> <p>— Послужитељ донесе „послужење“, и послужи попи.</p> <p>Што ће то?.. |
| де му се.</p> <p>— Да огрнем капут и да донесем дуван; па изађе под хладник и седе на столицу.< |
| че Јова.</p> <p>— Иди, Маро, дете моје, донеси у канти воде да мало разладимо.</p> <p>Мара оде |
| еде.</p> <p>— Деде, Марушко, моје дете, донеси нам још по једну каву, али тамо у башту.{S} Ајд’ |
| даше.</p> <p>— Деде Марушко, моје дете, донеси послужење.</p> <p>Мара отрча у кућу.</p> <p>— Ка |
| дрљи на грудима.</p> <p>— Деде, дијете, донеси што год да се полије — рече попа најстаријој сво |
| p>— Крсманија!...{S} Дај вина овамо!{S} Донеси пуну видрицу!... виче кмет.</p> <p>И донеше вина |
| ћеш.{S} Деде, Перо, — рече дућанџији — донеси једно послужење учи.{S} Седи учо.</p> <p>Учитељ |
| <p>И он устаде.</p> <pb n="20" /> <p>— Донеси ми воде — рече и пружи прст на умиваоник где ста |
| ва, чича Милан, па редом.</p> <p>— Вина донеси!</p> <p>Мејанџија доносаше.{S} Чаше су звечале.< |
| питаше мејанџија капетана.</p> <p>— Па донеси што год.</p> <p>Мејанџија изнесе прасећег печења |
| реци тамо, жени, нек укува три каве те донеси овамо.</p> <p>— Разумем, господине — рече пандур |
| ..</p> <p>Попа се послужи.</p> <p>— Иди донеси каву, — рече учитељ послужитељу.</p> <pb n="40" |
| уочио.{S} Господин му показа одакле ће донети вечеру, и он оде те донесе.</p> <milestone unit= |
| тим ови у дућану попише већ и каву.{S} Донеше и ракију.{S} Кмет нуди учитеља.</p> <p>— Хвала, |
| >— То ћу смислити — рече Јова.</p> <p>— Донеше послужење те га послужише.{S} Астал је био поста |
| си пуну видрицу!... виче кмет.</p> <p>И донеше вина, и чаше стадоше звецкати.{S} На пољу пушка |
| он је мислио да их је преварио.</p> <p>Донеше каве.</p> <p>— ’Оћете по једну ракицу? — упита о |
| ијете, „ђуровачу“! — викну кмет.</p> <p>Донеше водену чашу што узима по оке и наточише.</p> <p> |
| > <p>Налактио се на астал.{S} Мејанџија доносаше јело једно по једно — он ни да окуси....</p> < |
| </p> <p>— Вина донеси!</p> <p>Мејанџија доносаше.{S} Чаше су звечале.</p> <p>— Помаже бог, браћ |
| ртком нагони ђаке, те му за „леграцију“ доносе мачиће.</p> <p>Младић се насмеја.</p> <p>— Бога |
| кола беше пуна као лубеница.{S} Људи су доносили свега: и јела и пића.{S} Он могаше живети а да |
| ети што с децом?</p> <p>— Умеће зар?{S} Допада ми се само: што не „јордани“, што са сваким лепо |
| нимо за вама...{S} Знате шта се мени не допада код омладине?..{S} Оно што они ’хоће да сруше на |
| — Шта летиш једнако?</p> <p>— Све ми се допада!{S} Једва сам чекала да се с мајком на пут крене |
| ло — па онда награду.</p> <p>— То ми се допада!{S} Ви ми се све већма допадате.</p> <p>Приђе са |
| лепо!</p> <pb n="42" /> <p>— Како ти се допада овај наш крај?... ’хоћеш се моћи научити?</p> <p |
| ече она. —</p> <p>— Баш ти се село тако допада?</p> <pb n="106" /> <p>— Бога ми, течо, додала м |
| са неким поштовањем.{S} Њему се особито допадала озбиљност лица његова.</p> <p>Ручак је био већ |
| То ми се допада!{S} Ви ми се све већма допадате.</p> <p>Приђе са свим ближе Јови стеже му руке |
| амере, своје погледе на кућу.{S} Њој се допадаше.{S} Она је такође од свег срца заволела Јову.< |
| на поље.{S} Хладовина ноћна задржа га, допаде му се.</p> <p>— Да огрнем капут и да донесем дув |
| ...{S} Чим сам вас видео — ви сте ми се допали.{S} Дакле, оћете!</p> <p>— Конац дело крас!{S} П |
| у опозиције у скупштини.{S} Свима је се допао и сваки увиђаше корист од тога.</p> <p>Чаша по ча |
| евског.{S} Човек који је за своју науку допао тамнице из које се, можда, никад неће ишчупати; < |
| <p>Тумарао је тако неколико година.{S} Допирао је до мора, „са сто је вуруна ’леба јео“ као шт |
| ли попак певаше под Фуруном, са поља му допираху звуци лепе песме славујеве; из села се чујаше |
| даћу да га оправдам!</p> <p>— Шта би за допис? — упита поп Живко. — Ко ће написати?</p> <p>— Ја |
| ти очи у моме подруму!..</p> <p>Прочита допис, баци новине, устаде и љутито ходаше тамо амо по |
| сподине!</p> <pb n="159" /> <p>— А онај допис?...{S} А... (и ту куцну Јову по рамену и насмеја |
| p> <p>— Славе ти, ако те запита за онај допис... — рече Јова.</p> <p>— Ја ћу казати да си ти пи |
| „<title>Видело</title>.“</p> <p>— Опет допис против мене!..{S} Ама да ми је знати ко пише, оца |
| {S} Док се сазнало, да је он пис’о неке дописе, онда се већ зна и шта њега чека.</p> <p>— Зар в |
| Јеси!..{S} Јеси!..{S} Ти си пис’о и оне дописе у „<title>Виделу</title>“.</p> <p>— Нисам!</p> < |
| адно.</p> <p>— Зна да си ти пис’о и оне дописе.{S} И то му Петар каз’о.</p> <p>— Од куд поп Лук |
| <p>— Нисам!</p> <p>— Ниси пис’о ни оне дописе у „<title>Виделу</title>“? </p> <p>— Нисам!</p> |
| ађе потврду својим мислима...{S} Читаше дописе из разних крајева наше отаџбине, и врло су га не |
| ине.{S} И сад отпоче читање.{S} Чланак, дописи, све је прочитано.</p> <p>Отпоче се разговор о с |
| мо са сељацима, па ти лепо судницу мало доправимо и уредимо за школу, а школу узмемо за судницу |
| у и машину па се крете школи.{S} Они га допратише до саме капије.</p> <p>— Лаку ноћ учо!</p> <p |
| рад, у богословију.</p> <p>Једва измоли допуст да може полагати испит из предмета за други разр |
| ђе ми на ноге!...{S} Када ми је судбина допустила да је видим — надам се да ће ми допустити и д |
| пустила да је видим — надам се да ће ми допустити и да се њом оженим!..{S} Сад бар могућност је |
| же бити.{S} У вашем срезу није ни један дорастао да онако језгровито пише; нарочито стил.{S} Ја |
| година да живиш — нећеш никада бити ка дорат!...{S} Видиш, господине, овај мој дорат.{S} Ето о |
| дорат!...{S} Видиш, господине, овај мој дорат.{S} Ето он — немаш га шта видети, и — ш’но ’нај к |
| !...{S} Ја, криво!...{S} А што не бијем дората?...{S} За то, што је добар.{S} А ит... сто годин |
| овде уз брдо, а он стаде. „Шта, болан, дорате, зар јавашио снагом?“ — велим ја, а он се веселн |
| о му је по 10—20 пара да купи лепињу за доручак и он је то чувао.</p> <p>Долазио му је м отац в |
| доше из баште.</p> <p>Поша већ спремила доручак те заседоше за астал...</p> <p>По доручку Јова |
| ручак те заседоше за астал...</p> <p>По доручку Јова се узе опремати.</p> <p>— Куда ћеш? — упит |
| , која се буд’ зашто љути... ’Ајд’мо да доручкујемо.</p> <p>И одоше из баште.</p> <p>Поша већ с |
| е куцање шеталице на сату дуварском.{S} Досадан му је и онај попак што пева под фуруном.{S} Гру |
| зна, о свачем говори!...{S} Мени ужасно досадно би кад теча поче причати о каламљењу, а он и о |
| јес пос’ му његов!{S} Кад је дошо нама доселио је и ствари и вамилију на двојим колима; а кад |
| попи.</p> <p>Што ће то?...{S} Ти си тек доселио; то ти није било нужно.</p> <p>- Служи се, моли |
| — Бога ми, баш! - репе поп и насмеја се досетци.</p> <p>— А осим тога, зар се не мож и писмо на |
| Шта би ми онда валило?..{S} Масан чин, доста пара, каруце и коњи, зекани, из „прека“...{S} Звр |
| ротив њега рекли.</p> <p>Има се, браћо, доста казивати против њега, рече Васа Каменчић. — Ето, |
| ланова.</l> </quote> <p>— Пиј!</p> <p>- Доста је!</p> <p>— Шта: доста?{S} Доста је кад туку!... |
| заценуо од смеја.</p> <p>— Та доста!.. доста! — прекиде га Мара, и напући уснице.</p> <p>— Нут |
| — Пиј!</p> <p>- Доста је!</p> <p>— Шта: доста?{S} Доста је кад туку!...</p> <p>И опет чаше зазв |
| научи.</p> <p>Књига га је препородила; доста пута стресао се од помисли: шта је од њега могло |
| е лепе, бистре очи и свиону плаву косу; доста пута осећао је задај њене чисте девојачке душе ка |
| один био је с њим потпуно задовољан.{S} Доста пута дао му је по 10—20 пара да купи лепињу за до |
| м, немојте мислити да је био светац.{S} Доста пута провео је ноћ и при чаши; ишао је чак и у он |
| <p>- Доста је!</p> <p>— Шта: доста?{S} Доста је кад туку!...</p> <p>И опет чаше зазвече.</p> < |
| ти.{S} Нека сваки обрати по једног па — доста!...{S} Ви сте овде сви људи виђенији и богатији.{ |
| ам собом доказивао да се може.</p> <p>— Доста је само да кажем: хоћу тако!...{S} И тако мора би |
| } Онда кад умрем, нећу пити: по сатљика доста за во вјеки!{S} Вако, за живота ’хоћу да „цевчим. |
| о доба умре му отац.{S} Мати му је била доста и у оскудици, али није хтела да он школу напусти. |
| p>Јова се заценуо од смеја.</p> <p>— Та доста!.. доста! — прекиде га Мара, и напући уснице.</p> |
| пски сељак понижен.</p> <p>Покушавао је доста пута да поведе о томе разговор у друштву; али, ма |
| ук пун књига.</p> <p>Гле!..{S} Ви имате доста књига, господине!</p> <p>— Та... нешто мало — реч |
| почео је носити лепо одело а имао је и доста новаца те је набављао „лепих“ књига.{S} Све енгле |
| ни, историјски...</p> <p>- А имаш ли ти доста књига?</p> <p>— Имам.</p> <p>- Ала ће то бити див |
| ицу, истина није нова али било је у њој доста лепих песама.</p> <p>Свој посао вршио је и његов |
| више спаваш — мање живиш.{S} Спаваћемо доста када помремо! — вели један чича.</p> <pb n="51" / |
| бу: да вешто преко свега воли...</p> <p>Доста пута замисли се седећи ноћу: како је добро имати |
| шаљиво он се зацењивао од смеја.</p> <p>Доста пута тек би капетан рекао најстаријем ћати:</p> < |
| гаше да верује, да зајиста постоји така достава против њега.{S} Све му изгледаше да је у сну... |
| b n="195" /> <p>— Господине!,.{S} Та се достава коснула ваше части.{S} Ви морате ма шта одговор |
| p>Он отвори акт и прочита.</p> <p> <hi>„Достава.“</hi> </p> <p>Он се насмеја.{S} Прочита доле п |
| знали?</p> <p>— Дознали.</p> <p>— Ко им достави?</p> <p>— Она рђа из К... тражи мејанско право, |
| сељане, па ако и један потврди наводе у достави — онда.... онда не друго — ја себи изричем прес |
| ја гоним.{S} Ако познајете таквих лица, доставите ми.{S} Отаџбина ће вам бити благодарна, а ја |
| </p> <p>— Чудо ми је што ме газда Илија доставља конзисторији.{S} Он то није до сад радио; он ј |
| х но рођењу давили и закопавали.</p> <p>Достављам ово Конзисторији у нади да ће наредити да се |
| зна како ће да се улаже друкчије, него достављањем.</p> <p>— Па шта мислиш?</p> <p>— Ићи ћу. < |
| } Он то није до сад радио; он је обично достављао полицији.</p> <p>— Јесте прочитали тужбу?</p> |
| жете?</p> <p>— Ништа више, до то, да је достављач подлац и нитков.</p> <p>— Потпишите.</p> <p>О |
| /p> <p>— Шта имате да одговорите на ову доставу?...</p> <p>Он дође мало себи.</p> <p>— Имам да |
| сподине.</p> <p>— Шта си могао на онаку доставу одговорити?</p> <pb n="197" /> <p>— Све је лаж, |
| > <p>— Врло добро.{S} Само нешто још не достаје.</p> <p>— А шта, учо?</p> <p>— Треба учионицу п |
| ким нађе синоћњег пандура.{S} Овај беше достојанствен као какав војвода.{S} Назва бога.{S} Панд |
| је стегао срце само да би одржао своје достојанство.</p> <p>— Ја је „љубим“, господине — прому |
| и, да се пред другим ђацима крњи његово достојанство, заповеди послужитељу да осече један прут, |
| му уми болесницу.{S} Чим се хладна вода дотаче врелога лица и болесница отвори очи.</p> <p>— Хв |
| т.{S} Јова пружи руку и хватајући грану дотаче се руке њезине....</p> <p>Она је сва горела.{S} |
| егнем ја њега у с’онице да <pb n="7" /> дотерам неку јапију.{S} Југ дува па топи снег, и за сат |
| ријатељем, опричати догађај, који га је дотерао у варош, припитати: „има ли што новом“?... и т. |
| ма нешто вина и ракије у колима и то ћу дотерати тамо где ви седите; а за то знам требаће пара; |
| једном... другом.... готова посла...{S} Дотераше и до песме и до шале.</p> <p>Сунце се спушташе |
| </p> <p>— Зар баш дотле дошло?</p> <p>— Дотле!...{S} И то ми обећао да ће ме превести у полициј |
| га.{S} Други никакав ветрић не заталаса дотле његово срце.{S} Удовица... њу је сад готово више |
| И положи.{S} После је остао у школи све дотле док није довршио богословију.{S} Пропатио је оне |
| 2" /> <p>И стајаше и гледаше за њим све дотле док не замаче у шуму.{S} Онда уздану.</p> <p>Ишли |
| успомену на своје ђаковање, која јој је дотле била и најдражија..{S} Стапао се поглед њен у сна |
| ријатељица...{S} Њено мало срце, — које дотле није никад зажудело, сем за мајком и блиском родб |
| неће никад моћи ни привирити.</p> <p>Ни дотле није марио за „кикаља“, (тако је он називао сељак |
| и се окретоше смејати.</p> <p>— Зар баш дотле дошло?</p> <p>— Дотле!...{S} И то ми обећао да ће |
| м!</p> <p>- Ама, да ми дете мре — ја ћу дотрчати да ти јавим.</p> <pb n="90" /> <p>— Тако брате |
| дам оном Срети мејанџији да ти како год дотури.</p> <p>— Е, хвала! хвала!</p> <p>— И ја ћу кући |
| н само слеже раменима.</p> <p>У тај пар дотутњише кола у авлију.</p> <p>— Твоји гости! — рече у |
| колут.{S} Јова скиде врљику једну те је дотуче.</p> <p>Кад се вратио натраг, Мара беше бледа и |
| е по неки прошкрипати: ништа је то!.{S} Доћи ће наши опет на владу!</p> <p>— Јест!{S} С оне стр |
| , би’ му показ’о! — вели Ђока.</p> <p>— Доћи ће он к’о снаша, Ђошо! — вели капетан.</p> <pb n=" |
| > <p>— Доћи ће, ваљда, довече.</p> <p>— Доћи ће.</p> <p>— Е, па?..{S} Остаћеш, остаћеш да разго |
| њега сам пустио кући да ради.</p> <p>— Доћи ће, ваљда, довече.</p> <p>— Доћи ће.</p> <p>— Е, п |
| вко и погледа у Мару. — Дакле?</p> <p>— Доћи ћу.</p> <p>Изађе Марина мајка из куће.{S} Поп Живк |
| авлији.</p> <p>— Добро...{S} Сад ћу ја доћи — рече поп Живко и оде.</p> <p>Њих двоје осташе са |
| /p> <p>Да оде — није паметно...{S} Може доћи, сести, а тек од једаред, капетан, или писар, или |
| една пешчара пустиња у којој човек може доћи пре до лудила него до знања.{S} Беше га стид да пр |
| купе и дају болесници, а он обећа да ће доћи пред вече опет.{S} И онда оде.</p> <p>Попа оде соб |
| а ниси нашао учитеља.</p> <p>— Ал он ће доћи овамо.{S} За то је мене и посл’о попа.</p> <p>— А |
| окади и ђавола који пут...{S} Он ће сам доћи на лепак!...</p> <p>— Дакле, да са њим живим лепо. |
| ..{S} Ја сам већ разумео!..{S} Ти велиш доћи ћеш сутра.{S} Добро!{S} Ево ти ово писмено...{S} Л |
| дрво, и стаде се пропињати да њим грану дохвати...</p> <p>Изгледаше као вила.{S} Јови памет са |
| главу пројури беше:</p> <p>— Устао сам доцкан; нема јучерање среће!..</p> <p>И то га сневесели |
| да мислим да ћу се сретно оженити, али доцније, на крају крајева, ја видим једног јектичавог с |
| астајкивали него што су журили: да само доцније стигну, или, бар, да мрак на земљу падне...</p> |
| а пише ли — пише!..{S} Капетан је нешто доцније ушао у канцеларију него што је обично улазио.{S |
| лу собицу; на њега се смеши ведро лице; дочека га <pb n="25" /> мио пољубац, па чиста и топла п |
| у, диже се и пође но посрну.{S} Јова га дочека на руке.</p> <p>— Дамњане!...{S} Шта је теби? — |
| <head>УСПОМЕНЕ</head> <p>На вратима га дочека послужитељ.{S} Он се поздрави с њим па онда уђе |
| 1" /> <p>Он пође, али посрте.{S} Она га дочека на руке, и његова глава паде на њена обла прса.. |
| стигао је кући поп Живковој.{S} Попа га дочека весело, и извињаваше се што му жена није код кућ |
| жена и његова ташта?...</p> <p>Писар га дочека у архиви и пружи му један акт.</p> <p>— Шта има |
| и је се четири стотине година борио, да дочека слободу, да сме казати шта му срце жели?...{S} И |
| >Кад је дошао поп Дамњан са Јовом он их дочека да не може лепше бити.</p> <p>— Шта ћете пити? — |
| .{S} И, тамо нађем све њих на окупу.{S} Дочекају ме да не може лепше бити.{S} Ручамо и тек по р |
| је више пљенио свога старијега док није дочекао, да, на св. Николу, славу капетанову, послужује |
| се лепо опходио са свима.{S} Тако исто дочекао је и Јову.</p> <p>— Ако се не варам ваше је име |
| огу! — рече Јова. — Хвала богу кад и ми дочекасмо један опозициони лист!...{S} Бар можемо у њем |
| јвећем расположењу кад је он стигао.{S} Дочекаше га са пуним чашама.{S} Ту се изљубише као на Б |
| јком.{S} Она беше весели као кошута.{S} Дочекивала га је са осмејком кад се из нурије враћао.{S |
| к вредан преко сваке мере.{S} Рана зора дочекивала га је у <pb n="129" /> његовим њивама и лива |
| јој околини — он је стекао; свуда су га дочекивали и испраћали са љубављу и поштовањем.</p> <p> |
| S} Једном речју: свуда је лепо приман и дочекиван.</p> <p>Од Аранђелова-дне до поклада он није |
| м празник!{S} У здрављу да много година дочекујете, у здрављу, срећи и задовољству.</p> <p>— ’В |
| — А ту си ти, течо!..{S} Зар тако госте дочекујеш?...</p> <p>Он се окрете и... јабука му испаде |
| а ван школе.{S} Свуда и на сваком месту дочекују га пријатељи и непријатељи.{S} У мислима је пр |
| пођох раније!{S} Да ми је се само шуме дочепати!...{S} Мука је то, кад човек обећа!</p> <p>Про |
| им ти, гмете!... овај, ет’, овај!...{S} Дош’о, наш’о лој, па ми намаз’о гудало!...</p> <p>— Ха! |
| е пре него човечанство и законитост.{S} Дош’о <pb n="61" /> па затворио за пра бога — једну сир |
| послужитеља.</p> <p>— Шта је?</p> <p>— Дош’о пандур.</p> <p>— Какав пандур?</p> <p>— Пандур из |
| ти шака, мајку му његову!..{S} И ја би’ дош’о да га заједно изударамо!</p> <p>— То му не гине!. |
| то је данас, на празник оставио цркву а дош’о воде да седи у судници?</p> <p>- То му је право д |
| министра.</p> <p>— За то сам ја вама и дош’о.{S} Велим, ако ви не порадите код господина минис |
| ја бих дошао власти.</p> <p>— А кад би дош’о?</p> <p>— Сутра.</p> <p>— Знам ја то!...{S} За то |
| љубише као на Божић.</p> <p>— Добро нам дош‘о!</p> <p>— Боље вас нашао!</p> <p>— Срећан наш пра |
| ти ка’м — неће ни да види!..{S} Па сам дош’о ’вод, тебе...</p> <p>— Шта ћеш?</p> <p>— Да му ти |
| м отићи у Шабац, као што сам сам и овде дошао.</p> <p>— А кад ја заповедам!</p> <p>— Само ја ск |
| к напали и тукли његовог пандура кад је дошао да вас позове... пуно пуно написао!</p> <p>За вре |
| о да је капетан попустио.</p> <p>Кад је дошао поп Дамњан са Јовом он их дочека да не може лепше |
| трића — рече поп Лука који тек што беше дошао са поп Живком.</p> <p>— Примате ли и’ браћо? — уп |
| м за астал да не би пао.{S} У лицу беше дошао као <pb n="196" /> лист хартије.{S} По челу му из |
| им срцем врати оним улицама којима је и дошао и које је добро уочио.{S} Господин му показа одак |
| тељу нареди шта ће да ради ако он не би дошао довече, па онда опкорачи коња.</p> <p>Ишао је час |
| ки старатељ.{S} Чим је чуо да је учитељ дошао, похитао је школи да се с њим састане а упозна.</ |
| амо по десет својих људи....{S} Кад сам дошао овде — нико није умео зуба обелити.{S} Помени му |
| p>— Рајић.</p> <p>— Па, којим си послом дошао до мене?</p> <pb n="80" /> <p>— Дођо’, вала, па м |
| каже.</p> <p>Сад, како је којим начином дошао до положаја практикантског — да ме убијете — не з |
| се парохија његовог оца, на коју је био дошао други свештеник.{S} Сад могаше врло лако да се „р |
| вио позив — ако има — па иш’о, а ја бих дошао власти.</p> <p>— А кад би дош’о?</p> <p>— Сутра.< |
| је певала и опет са осећајем.{S} Кад је дошла до оног стиха:</p> <quote> <l>„Ал да вам спустим |
| сам чуо од кмета јутрос да си... да сте дошли, а ја брже боље школи.{S} Уз пут мислим: да ли је |
| а-њ „Шта желите, господине?{S} Да нисте дошли према овом писму?{S} Извол’те са мном!...“ и онда |
| година!...{S} Вала, браћо, који сте ми дошли!.{S} Спаси бог, учо!...</p> <p>— На спасеније.</p |
| ?{S} Ако сте вољни да знам...{S} Ово је дошло изненадно; нисам се спремао за овај случај; али а |
| кретоше смејати.</p> <p>— Зар баш дотле дошло?</p> <p>— Дотле!...{S} И то ми обећао да ће ме пр |
| машта стварала...{S} Као да је пролеће дошло пред-а-њ...</p> <p>Само ускипи крв у жилама његов |
| не на уштап...{S} За то ми је ово добро дошло!...{S} И теби... и вама... моја књижница стоји на |
| во је скоро смак света!..{S} Кад је већ дошло до тога да се и државски људи апсе — онда ту нема |
| ..{S} Ал и јес пос’ му његов!{S} Кад је дошо нама доселио је и ствари и вамилију на двојим коли |
| ми је жао! ’Тео сам да ти пишем да ниси дошо данас...</p> <p>— Па тешто!{S} Нек премести!</p> < |
| капетан.</p> <p>— Томе, што је са мном дошо — рече Ђока.</p> <p>— И реци тамо, жени, нек укува |
| p> <p>— О!...{S} Добро дошо!..{S} Добро дошо!... викнуше они.</p> <p>— Боље вас нашао! — рече о |
| ојави на прагу.</p> <p>— О!...{S} Добро дошо!..{S} Добро дошо!... викнуше они.</p> <p>— Боље ва |
| на плећа</l> <l>гојна</l> <l>„Тугу кад драга изгуби војна?..</l> </quote> <pb n="186" /> <p>.. |
| у башту рече попа:</p> <p>— Е, Јоване, драгане, канда смо пронашли.... — па застаде.</p> <p>Шт |
| </p> <p>— Не знам!</p> <p>— Знаш ли ти, драгановићу мој, да ми овде имамо једну страшну апсану? |
| е насмеја:</p> <p>— Оженићеш се ти, ној Драгановићу, те ош како!</p> <p>— Не!..{S} Не!..</p> <p |
| те и мене услужити да читам...</p> <p>— Драге воље!...{S} С драге воље!... рече учитељ.</p> <p> |
| > <p>Поша је отишла да готови вечеру за драге госте.{S} Они сеђаху под липом и разговараху.{S} |
| а читам...</p> <p>— Драге воље!...{S} С драге воље!... рече учитељ.</p> <p>— Незгода, брате!..{ |
| твори.</p> <p>Поп Живко писаше.</p> <p>„Драги Јово.</p> <p>Вечерас сам стигао од вароши.{S} Дон |
| шчитај.</p> <p>Од отвори писмо.</p> <p>„Драги Јово,</p> <p>Синоћ сам чуо да си отишао начелнику |
| <p>Отвори писмо и стаде читати:</p> <p>„Драги брате,</p> <p>„Наше политичке прилике врло су хрђ |
| </p> <p>— Тако је — рече Јова.</p> <p>— Драго ми је!...{S} Пушите ли?..{S} Извол’те, правите!</ |
| “ Обилазио је и редаре.{S} Њима је било драго што не „јордани“ од њих.{S} Једном речју: свуда ј |
| азити.{S} Ја само осећам да ми је нешто драго, па кад неумем друкчије да кажем, ја онда само љу |
| она, вештачки израђена недра...{S} И... драж обузимаше овог младог човека.{S} Мало се није избе |
| {S} Па и сама смрт таког човека више ме дражи но што ме плаши...</p> <pb n="178" /> <p>— Хоћу!. |
| рагу. „Лепа природа“ за њега не имађаше дражи.{S} За њега је имало дражи само једно име, име Ма |
| а не имађаше дражи.{S} За њега је имало дражи само једно име, име Мара, и он га је целим путем |
| чи лако као веверица, узе једно кукасто дрво, и стаде се пропињати да њим грану дохвати...</p> |
| е, ’вала богу, опет и жива и здрава ка’ дрен!...{S} Ама да ме је глава заболела!...</p> <p>— Та |
| олицији да исљеди, па ако буде кривице: држ’ се!...{S} Сад иди.</p> <p>Он изађе.</p> <p>Улицом |
| ене.</p> <p>— На првом месту позвана је држава да то учини, — рече попа. — За што дакле, да сељ |
| сигурно знате и то: да сам ја слуга ове државе као и ви, па неће бити поштено ни по мој ни по в |
| својој ’рани, јер „сено — вели — треба држави, па није право да он радине ’рани“...{S} На Вели |
| не купе и дену; и кад све би готово, он држави ни „зупке“!...{S} Па је ратне године веш’о жене |
| ше сланине, последњи омршај, те је слао држави...{S} Двадесет тужби има против њега и капетан н |
| рзио људе који су хтели да ремете ред у држави и да заустављају кола државна, која су, но мњењу |
| мете ред у држави и да заустављају кола државна, која су, но мњењу његовоме ишла правим путем.< |
| !..{S} Кад је већ дошло до тога да се и државски људи апсе — онда ту нема добра!.{S} А, славе т |
| олим вас, господине!{S} И ја служим ову државу.</p> <p>— Па шта је с тим?</p> <p>— Ја мислим: д |
| Љубио би јој оне плаве очи и бело лице; држао би је на грудима својим; па кад је приметио да јо |
| , био је потпуно са собом задовољан.{S} Држао је у тврдо: да ће бити капетанов зет.</p> <p>— Шт |
| да је пољубила баш онде где је он руком држао.{S} Он се окуражи:</p> <p>— За што, госпођице, мо |
| узе у очима.{S} А одпр’о све четрима па држи с’онице...{S} Е сажали ми се, знаш, па би заплак’о |
| ипак, мислио је да ће добро бити, да се држи неких отменијих, или боље да кажем, богатијих.</p> |
| S} На њему свет остаје!..{S} Ми матори, држимо још мало, па, већ, кад пустимо — онда више нема! |
| — и ја ћу лепо; ако дрско и ја ћу бити дрзак.</p> <p>Дођоше до савијутка.</p> <p>— Братите се. |
| и твоју „петагогију“ и све!...</p> <p>И дрмну меденицом.</p> <p>Пандур уђе.</p> <p>— Води га у |
| је с тим?</p> <p>— Ја мислим: да нисам дроња!..{S} А после тога, господине капетане, вама ће б |
| кол.</p> <p>— хоћеш ти мени заповедати, дроњо један!{S} А?...{S} Што наредим оно бива!</p> <p>— |
| ме предусретне лепо — и ја ћу лепо; ако дрско и ја ћу бити дрзак.</p> <p>Дођоше до савијутка.</ |
| духовна веза...{S} Заједнички осуђиваху дрскост људи, који <pb n="44" /> управљаху земљом.{S} И |
| ако причице и за мало: — књига му поста друг.{S} Неке је читао и дваред и триред и знао је да и |
| знао куда ће, али му поможе један његов друг.{S} Позва га тога вечера себи на преноћиште и обећ |
| се не вара — можда би она и хтела бити друг његов у животу, али то јој неће старији дозволити. |
| " /> <p>— Ако је она вољна да буде твој друг — онда то није никаква осуда.{S} Ако је само то шт |
| шаљем коња.</p> <p>Грли те</p> <p>твој друг</p> <p>поп Живко.“</p> <p>Јова пун радости.{S} За |
| здрављају те сви, а највише</p> <p>твој друг</p> <p>поп Живко“</p> <p>— Попа ми рече — вели Јев |
| цу брачнога живота.{S} У данима кад сва друга срећна <pb n="36" /> браћа гледе весело у будућно |
| Кад сам увидео да та женска није никоја друга него Мара, ја сам се смејао твоме „роману.“ Ту са |
| , и, целога мога века, ја за себе бољег друга не бих тражио.{S} Сад питам вас, питам њену мајку |
| ко. — рече Јова.{S} Сад настају славе и друга весеља!</p> <p>— Бога ми баш! — рекоше остали.{S} |
| метну у џеп.</p> <p>Онда узе разматрати друга писма, Посавија их као акта, написа неколико речи |
| , па га <pb n="111" /> преставила мојим другарицама!..{S} Знам да би Цана казала: ђаво је однео |
| p>Она се претураше по постељи.</p> <p>— Другарице ми веле да сам лепа.{S} У једно време, до ско |
| би дала за њега: и мајку, и родбину, и другарице, и успомену на своје ђаковање, која јој је до |
| и, који не мисле само на себе, већ и на друге, које не може да <pb n="109" /> оглуши кад виде н |
| с њим па онда уђе разгледати учионицу и друге собе.{S} Уђе најзад и у своју собу и ту виде већ |
| оделу, па ’вако углађена — е, нема јој друге — него што ’хоћу, оно мора бити!..{S} Они ће се м |
| у био је најстарији ђак.{S} Сад је и он друге тукао и сви су му се морали покоравати... <pb n=" |
| ирно.{S} Што је волио — то је књига.{S} Други никакав ветрић не заталаса дотле његово срце.{S} |
| ње, аков вина и двајестаче комовице.{S} Други нико није више био...</p> <pb n="96" /> <p>— Па ш |
| изглонцује“ ка’ ципелу да би — санћим — други свет увидео како ми напредујемо.{S} Ми можемо бит |
| бољег земљоделца од поп Живка.</p> <p>— Други попови и раде и не раде; али поп Живко је зарадио |
| е штетово....{S} Тако у свему.</p> <p>— Други ће се пут опаметити, — рече Јова.</p> <p>— Јок!{S |
| викајући једни:</p> <p>— Може!</p> <p>А други</p> <p>— Не може!...</p> <p>„Ђуровача“ је ишла од |
| ничије.{S} А кад је он остао без хлеба други га је спомогао; зар нема неко и од њега право да |
| по реду.{S} Поп Дамњан у прочељу; онда други попови, учитељ Јова, чича Милан, па редом.</p> <p |
| т да може полагати испит из предмета за други разред, И положи.{S} После је остао у школи све д |
| лепећи док папир не прште.{S} Онда узе други и опет поче савијати.{S} Видело се на њему да не |
| еки.</p> <p>— Така му „нарав“! — рекоше други.</p> <p>Поп Дамњан учтивости ради уступаше своје |
| нима.</p> <p>И тад би ућутали и један и други.</p> <p>Дође и нова 1880 година.</p> <p>Трећи чет |
| >— Шта?... рече.</p> <p>Прочита писмо и други пут.</p> <p>— Није могуће да има икаких тајних др |
| Р 1830. ГОДИНЕ.</head> <p>Јова је сваки други дан одлазио кући поп Живковој.{S} Сви су сељаци з |
| subSection" /> <p>Сад је настао са свим други живот за њега.{S} Ту не беше више оца и мајке; не |
| охија његовог оца, на коју је био дошао други свештеник.{S} Сад могаше врло лако да се „рукопол |
| нешто рек’о.</p> <p>— Дакле, то је нико други — него наша Марушка.</p> <p>— Е, брате, — рече по |
| рце увукао <pb n="107" /> није био нико други него — Мара...{S} У осталом, нису требале бог зна |
| p> <p>— Господине! — викну мејанџија по други пут.</p> <p>Он диже главу.</p> <p>— Јесте ли здра |
| ки.</p> <p>— Можемо, вала! — одговарају други.</p> <p>- Куда!</p> <p>— ’Ајдемо попи!...</p> <p> |
| еће.{S} Он се наљути видећи, да се пред другим ђацима крњи његово достојанство, заповеди послуж |
| <title>Љубомиру у Јелисијуму</title>“ и другим романима тога доба, али у то није веровао.{S} Са |
| башту.{S} Ту су шетали и разговарали о другим стварима.{S} О Мари ни речи, сем што му поп Живк |
| и ту ће вам се дати прилика да једно с другим разговарате.{S} Ако буде бог дао и ја — благосиљ |
| пута кад би их видели да шетају једно с другим „под руку,“ а по нека би сељанка тек рекла:</p> |
| ве...</p> <p>Они се разговараху једно с другим а она сама са собом:</p> <p>— Леп је!..{S} Млад |
| појединцу и да је његова корист да и о другима мисли.</p> <p>Поче читати и новине.{S} У њима н |
| ста омиљен у својој околини.{S} Људи из других општина и других села почеше доводити децу њему |
| ој околини.{S} Људи из других општина и других села почеше доводити децу њему да их „изучи“.{S} |
| два писма; једно беше упућено на њега а друго на попа Дамњана.{S} Рукопис на оба писмо беше јед |
| ...{S} Све се то тамо повезало једно за друго ка’ крмећа балега!{S} На небо не мо’ш — високо; у |
| че он тихо.{S} У сваком селу с једно на друго — имамо по десет својих људи....{S} Кад сам дошао |
| Не!..{S} Не!..</p> <p>— Већ ако је шта друго ту? — рече поп.</p> <p>Учитељ опет ћуташе.{S} Поп |
| а женска на једаред га занесе.{S} Ништа друго није јој видео сем очију, али му те плаве очи одн |
| ју — Да видите напретка.</p> <p>- То је друго!</p> <p>— На мене се ослоните!</p> <p>- Збогом, г |
| рди наводе у достави — онда.... онда не друго — ја себи изричем пресуду!. — нека ме стреља!.... |
| тарати се за свој џеп.</p> <p>И једно и друго ишло му је за руком.{S} Капетан његов био је рођа |
| енела се ка’ и ти...{S} Ајде да видиш и друго воће.</p> <p>И пођоше кроз башту.{S} Поп Живко иђ |
| а код онога милог девојчета...</p> <p>И друго нешто сметало је његовом мирном животу!</p> <p>Он |
| ушају млађе, н. пр.: оставе цванцик или друго шта да млађи нађе, па ако одмах каже — онда <pb n |
| шта ти то тамо радиш?</p> <p>— Шта могу друго радити но оно што ми моја свештеничка дужност нал |
| тири разреда са одличним-успехом.{S} Од другова плодковао се тим: што је најбоље знао француски |
| е <pb n="26" /> службе склањао је се од другова и бегао у свој стан.{S} Хтео је пошто по то да |
| не ни на улици; немађаше ни друштва сем другова школских...{S} И би му живот са свим омрзнуо, д |
| > <p>Књижница школска, књижнице његових другова — све му је било на расположењу.{S} И он је учи |
| нађе у „општежићу“.{S} Беше ту старијих другова, али то беху људи озбиљни, људи начитани.{S} Ту |
| да: <hi>воља све може</hi>...{S} Своје другове, који говораху: да се не <pb n="24" /> могу ово |
| х уме бранити, и ви сте створили свесне другове...{S} Да би их боље утврдили у томе, покажите л |
| тако; у читању разних књига, на које га другови упућиваху, увиде да је тако.</p> <p>То, што је |
| о.</p> <p>— Шта си ти стао? — питаху га другови.</p> <p>- Ништа... ништа!... рече он и пође брз |
| творења које воли.{S} Бојао се да му се другови не смеју...</p> <p>У томе сврши и школу и доби |
| добро, синко! ’Ајд, ради сад!...</p> <p>Другови његови, практиканти, завидели су му, но он је с |
| о.</p> <p>Једне недеље иђаше у цркву са друговима.{S} Рашћеретао се и прича.{S} Дежурни професо |
| што је прочитао и причао је радо својим друговима...</p> <p>Био је у четвртом разреду гимназије |
| ој мајци, земљи...</p> <p>У разговору с друговима — он увиде да је тако; у читању разних књига, |
| аболела!...</p> <p>— Та ако ни рад чега другог, а оно бар угледа ради треба: да су нам бар згра |
| посла....</p> <p>— Да не воли она кога другог? — сену му кроз главу као муња...</p> <p>И он се |
| погледа у ме да му остану очи!...{S} Ја другог нигда не би тражила..</p> <p>И опет се поче прет |
| е као два путника; нису ни сањали један другог и за један дан они посташе присни пријатељи.</p> |
| ли је онај чича? — питају сељаци један другог.</p> <p>— Милан Гујић из С...</p> <p>— Алал му в |
| шљењу, и сматрао је да је у праву да он другог препоручује...</p> <p>Као награду за учињене усл |
| ку да са мном тумара од једног места до другог и гладна и жедна и гола и боса...{S} А да се ман |
| ом тако, да Јова и Мара седоше једно до другог.</p> <p>Скоро увек, када нас срећа изненади — ми |
| сланика! рече Јова</p> <p>— Кога ’хоћеш другог?{S} Ево поп Дамњана!..{S} Шта велиш попе Луко?</ |
| и једне новине, да се можемо пожалити и другој браћи, нека виде шта се од нас овде чини...{S} Ш |
| а у Крагујевац да почне гимназију.{S} У другој години учини неку крађу те га истерају из школе. |
| умчету, те домаћину, те госту једном... другом.... готова посла...{S} Дотераше и до песме и до |
| е имала обичај да обе ове речи једну за другом изговори) криво!...{S} Шта ти велиш?</p> <p>— Ме |
| .{S} Мене ако преместе, ја ћу радити на другом месту.{S} Што ме више премештају — горе по њих а |
| и у име познанства преставише се један другом.</p> <p>— Извол’те у собу г. попо — рече учитељ. |
| зговарали, све су се више ближили један другом.{S} Њих веза нека духовна веза...{S} Заједнички |
| курјак!...{S} Бар теби могу судити ако другом не!...</p> <p>Опет зазвони звонце.{S} Пандур се |
| и најсавршенији и најмоћнији да помогне другоме...</p> <p>Научи руски.{S} Гуташе сваки редак од |
| ати; само се претурао с једне стране на другу.</p> <p>Сутра дан разабирао је: ко ће у варош, са |
| олесница и показа руком и на једну и на другу страну ребара.</p> <p>— ’хоћеш воде, кућо?</p> <p |
| </p> <p>Па да би умирио срце и мисли на другу страну одвео — узео би књигу; али би му очи само |
| 0" /> <p>Пређоше преко авлије и уђоше у другу башту, али ово беше башта са поврћем.{S} Попа ста |
| ми је да сам мушко — само бих се с њим дружила..{S} Никад се не бих од њега раздвајала; била б |
| и?...{S} Да ли је то одиста једна тајна дружина?...{S} Или, да то нису веште полициске замке, у |
| > <p>— Шта имамо да се плашимо?{S} Наша дружина напредује.{S} Зимус, кад смо почели, било нас ј |
| > <p>— Није могуће да има икаких тајних дружина у моме срезу!..{S} Најзад, шта му знам!{S} Увид |
| теља договорили: да склопимо једну малу дружиницу, па да се споразумемо: како, и на који начин |
| овор.</p> <p>Поп Лука рече:</p> <p>— За дружину сазнадоше.{S} Шта мислимо сад?</p> <p>— Да прод |
| пита учитељ.</p> <p>— Проказали су нашу дружину.</p> <p>— Проказали?!..{S} А ко? упита учитељ и |
| еђу тим теби ће дозволити да се са мном дружиш да би ме „искусио.“</p> <p>— Тако је! — рече поп |
| ко право, па не зна како ће да се улаже друкчије, него достављањем.</p> <p>— Па шта мислиш?</p> |
| и примише га за питомца.</p> <p>Ту беше друкчије.{S} Он се нађе у „општежићу“.{S} Беше ту стари |
| ћам да ми је нешто драго, па кад неумем друкчије да кажем, ја онда само љубим.</p> <p>И опет уз |
| еве; из села се чујаше лавеж паса, а са друма клопарање кола и свирала...</p> <p>Сан му не иђаш |
| рока да остане ни на улици; немађаше ни друштва сем другова школских...{S} И би му живот са сви |
| да је из свег срца заволео и проучавао друштвене науке.{S} Заволе позив учитељски; он му се уч |
| .</p> <p>— Има их много што ваљају, као друштвени, историјски...</p> <p>- А имаш ли ти доста књ |
| Крвави крст</hi>.{S} Роман из енглеског друштвеног живота.</p> <p>— Читај!</p> <p>И он прочита |
| во.{S} Ту направљена хладовина, музика, друштво — једном речју: све!</p> <p>— Имате право.{S} У |
| има по читаву ноћ проводио.{S} Волео је друштво и песму.{S} И сам је по ка’што певао по нешто.. |
| анин.{S} Дођи и то одма.{S} Све је наше друштво код мене.{S} По Јевти шаљем коња.</p> <p>Грли т |
| или сиромах, слободно је ступити у наше друштво!...{S} И <pb n="65" /> ја мислим да ћемо за кра |
| срце куца...{S} Пренесе се у мислима у друштво Нежданова.{S} И осети неку сласт у души...{S} Б |
| ећу, опкорачи коња па све у трк.</p> <p>Друштво беше у највећем расположењу кад је он стигао.{S |
| т сељак <pb n="100" /> био је у њиховом друштву.{S} И он их све напада; и они њега нападају, ка |
| его појавити се с њим као жена његова у друштву?{S} И сви указују почаст и мени као и њему!..{S |
| т у души...{S} Би јој добро као да је у друштву својих најприснијих пријатељица...{S} Њено мало |
| {S} Морао је преноћити.</p> <p>Док је у друштву седео и ишло је које како; али кад леже у посте |
| о у кујни.</p> <p>Цело вече провео је у друштву са Госпавом.</p> <p>Беше што — беше!...</p> <p> |
| >И пољубише се.</p> <p>Онда сви онако у друштву одоше у мејану.</p> <p>— Ређај астал уз астал! |
| доста пута да поведе о томе разговор у друштву; али, ма с ким почео да говори, онај му се вешт |
| оздрави се.{S} Међу тим, рука му је још дрхтала.</p> <p>— Па, како мајка?</p> <p>— Здраво је, т |
| руке су јој лагано — ал ипак приметно — дрхтале; а срце је лупало нагло и јако да је и он могао |
| ете оно што она осећаше.{S} Глас јој је дрхтао од унутарње узбуђености, те је с тога звук трепе |
| p>— Оди ми полиј!...</p> <p>Глас јој је дрхтао.</p> <p>А он се укочио, скаменио.{S} Сва крв јур |
| е а под гибаше под ногама...{S} Сано је дрхтао као прут.</p> <p>Она му приђе и ухвати га руком |
| виђаше усиљавање...{S} Неки му глас иза дубине душе-шапуташе:</p> <p>— Реци јој, реци!...</p> < |
| ед вече болесници би горе.{S} Што у ноћ дубље, њој све теже, обоје <pb n="34" /> стајаху крај њ |
| пружила ноге по душеку, „ка’но патка по дубоку виру“ — што пева песма. — „А где ћу ја да спавам |
| pb n="7" /> дотерам неку јапију.{S} Југ дува па топи снег, и за сат — сама вода...{S} А ја идем |
| цигару, испра уста да не би „ударао“ на дуван, узе капу и метну на главу, насмеши се, и — тако |
| ду...</p> <p>Обуче се на брзу руку, узе дуван и неколико палидрваца, пирну у свећу и полако, на |
| S} И он је на себи и почео.{S} Пушио је дуван.{S} Пробао је да не пуши и пошло му је за руком.{ |
| .</p> <p>— Да огрнем капут и да донесем дуван; па изађе под хладник и седе на столицу.</p> <p>З |
| оси ђаво!..{S} Хвала богу кад су ми бар дуван оставили.</p> <p>Направи и запали цигару.</p> <p> |
| претура Јевта по своме јанџику где осим дувана кремена и оцила, беше и писао.{S} Он га извади.< |
| Благодрим! — рече Јова, и узе кутију с дуваном.</p> <p>— Јесте одавде родом?</p> <p>— Нисам, г |
| им.{S} Подиже се, напипа у мраку кутију дуванску на асталу, запали цигару па се опет наслони он |
| > <p>- Пуши — рече он и пружи му кутију дуванску.</p> <p>Газда Ђока узе кутију сави цигару и св |
| а дираше у срце куцање шеталице на сату дуварском.{S} Досадан му је и онај попак што пева под ф |
| .{S} Беше то човек висока раста, окошт, дуга лица, великог чела и уста која му као стреја надкр |
| омањаст, зборана чела, помућених очију, дуга лица, оретке браде и бркова, повисок, сув.{S} На д |
| широке обрве; очи граорасте; трепавице дуге; лице чисто, само га мали брци гарили по набубрело |
| рече поша.</p> <p>Она откопча трп горња дугмета, и Јова виде један врло мали део њених као снег |
| гало...{S} Најзад скиде капут, раскопча дугмета на прснику и кошуљи.</p> <p>— Овако није ни у п |
| мена и паде по кревету....</p> <p>Дуго, дуго је плакао.{S} Кад се примирио, он се подиже.{S} Јо |
| родне!..{S} Светла образа седели дуго и дуго на управи наше отаџбине!..{S} Живели!...</p> <p>— |
| игуран сведок.</p> <p>Поп Дамњан дуго и дуго лупаше главу.</p> <p>— Остави, не мисли!..{S} Знаћ |
| е пијем ову чашу.{S} Нека га бог поживи дуго и много са светлом књагињом и књажевићем!</p> <p>— |
| жеље народне!..{S} Светла образа седели дуго и дуго на управи наше отаџбине!..{S} Живели!...</p |
| ам ти сигуран сведок.</p> <p>Поп Дамњан дуго и дуго лупаше главу.</p> <p>— Остави, не мисли!..{ |
| инимо, чиниме у кратко, јер се не смемо дуго овде задржавати да нас не би приметили и олајали.< |
| че Јова и замисли се.</p> <p>Мислили су дуго обојица, али ни један не нађе узрока за што власт |
| ног рамена и паде по кревету....</p> <p>Дуго, дуго је плакао.{S} Кад се примирио, он се подиже. |
| ови и учитељ осташе да вечерају.</p> <p>Дуго су седели и разговарали се, па се онда и они разиђ |
| рожији, намршти се, скиде лулу са свога дугог чибука од абоноса и свога ти веселог будућег капе |
| тке браде и бркова, повисок, сув.{S} На дугој коси могло се већ приметити и по које бело влакно |
| {S} Плаво детенце, разбарушене косице у дугој кошуљици, без гаћица и без капе, распојас и бос — |
| } Пријатно, смеђе лице осењено прилично дугом кестењастом косом; чело велико, и на њему се лепо |
| ишта!...{S} Код оне пусте канцеларије у дугу дану, ка’ орлушина, седи онај ћата Арамбашић, па: |
| А миран ка’ јагње.{S} Онај мој кићан у дугу дану провлачи се испод њега, а он ништа!{S} Стоји |
| ела, скиде шешир и стаде отресати своју дугу косу.</p> <p>Уђоше у авлију, па онда у дућан.{S} У |
| о сам ја а ’вако, ка’ то ти ту, Иванова дуж...{S} И сад он меникар лепо туп! па одбио нека три |
| ике, само ако будем жив; неће Сава њима дужан остати!...“ И теби прети у крваво.</p> <p>— Разум |
| ра да је каква тужба! — рече Јова после дужег ћутања.</p> <p>— Сигурно!..{S} Али ко ме је то мо |
| ако као што би он смео мене ни крива ни дужна везати.</p> <p>Капетан Сава упиљи у њега.{S} Он м |
| о радити но оно што ми моја свештеничка дужност налаже? — рече под Дамњан.</p> <p>— Колико има |
| да га не уједе.</p> <p>— А... ја ћу на дужност.</p> <p>— Капетани јако немају ’вам’ посла! — р |
| у своје коло.{S} Свакоме од нас нека је дужност, да: где год поштена човека нађе код њега порад |
| очисти — рече он. — Ја мислим да је баш дужност нас млађих да нашег старешину услужимо!...</p> |
| кмет протеко рок и одбор га разрешио од дужности.{S} Кмет — ни пет ни девет — него капетану: а |
| да се својим правом користе, као што и дужности морају да испуњавају.{S} Њега је болело то, шт |
| е.{S} Међу тим, господине, поступите по дужности!</p> <p>— О молим, молим!{S} Нисмо ми главосек |
| и треба да знају и своја права, као што дужности имају, и да се својим правом користе, као што |
| ши док и он сам не би ту добио дела.{S} Дукат, два, три, пет — како кад, али је тек капало и ни |
| дукат на астал па изађе.</p> <p>Он узе дукат и мету га у џеп, смејући се.</p> <p>— Ја глупа св |
| амо те очекај мало.</p> <p>Марко спусти дукат на астал па изађе.</p> <p>Он узе дукат и мету га |
| савио у песницу и кажипрстом обухватио дукат, те му показа.</p> <pb n="82" /> <p>— молим ти се |
| с јесени и потражи.{S} Цена никаква: по дукат комад.{S} Мислим ја, мислим: да га дам сад јевтин |
| три талира....{S} И ја лепо дам све по дукат комад.{S} Онда одведем трговца комшији.{S} Не да |
| Па је, браћо моја, узео <hi>седам</hi> дуката само за то: што је овај веселник убио <pb n="62" |
| до’ пандуру да га однесе капетаници.{S} Дуката ваља;</p> <p>— Добро, добро, рече он и зазвони.< |
| то је сиротица оставила за сарану — три дуката, јер је — вели — вештица: купа се ноћу само да ј |
| а овај, онда, тамо овамо, па њему седам дуката!...{S} И жалили се људи и молили и — ништа!...{S |
| де.</p> <p>— Бога ми ’вала му!{S} Десет дуката!..{S} И још дознао сам и ко су та господа!..{S} |
| је да сад нађем овде на путу једну кесу дуката.... наполеона!...{S} Да има хиљада.. две...{S} М |
| ту „трули“ газда који не знају шта ће с дукатима!....{S} Кулаш!...{S} А... пос’ ти твој!{S} Не |
| <p>— Зар је то школа?</p> <p>— Није.{S} Дућан.</p> <p>— Па шта ћемо ту?</p> <p>— Да сиђемо.{S} |
| косу.</p> <p>Уђоше у авлију, па онда у дућан.{S} У дућану сеђаше неколико људи на клупи која с |
| ош.</p> <p>- Онда хајд’мо мало доле, до дућана.</p> <p>— То можемо, рече учитељ.</p> <p>— Да ос |
| да пуче!...{S} Само погледаш, затварају дућане па одоше у мејане.</p> <p>— А шта раде њихови?</ |
| аше сви. — Уча право вели.</p> <p>Момак дућански донесе каву и ракију и метну на астал.{S} Они |
| тави књиге, узе штап и — сиђоше заједно дућану.</p> <p>Ту беше кмет и још неколико сељана.{S} П |
| p>Уђоше у авлију, па онда у дућан.{S} У дућану сеђаше неколико људи на клупи која стајаше уза з |
| <p>И ошину коње.</p> <p>Међу тим ови у дућану попише већ и каву.{S} Донеше и ракију.{S} Кмет н |
| ка рече дућанџији: (узгред буди речено: дућанџија је по мало без права и мејанисао) да „испече“ |
| људи на клупи која стајаше уза зид.{S} Дућанџија прекрстио ноге на тезги, па везе неки јелек.< |
| — вели — види своју нову кућу“; купи од дућанџије један чирак од тенећке, свећу и машину па се |
| /p> <p>— Сад ћеш.{S} Деде, Перо, — рече дућанџији — донеси једно послужење учи.{S} Седи учо.</p |
| т уча попи чашицу; један од сељака рече дућанџији: (узгред буди речено: дућанџија је по мало бе |
| ближили један другом.{S} Њих веза нека духовна веза...{S} Заједнички осуђиваху дрскост људи, к |
| : да је све гола лаж!..{S} А молим моју духовну власт нека пропита и испита све моје сељане, па |
| пред очима, на оној небеској висини.{S} Душа <pb n="27" /> му је хтела за њом; срце га је вукло |
| сем плавих очију...{S} У њих је утонула душа његова.{S} Питаше се: која је то женска, где ли се |
| све ценити по Сави.{S} Он је врло добра душа, поштен чиновник — али то му је мана.{S} Будите ув |
| у тесна; не могаше да дише као да му је душа стињена међ два камена...</p> <pb n="199" /> <p>Он |
| је госпоцки; јео је и пио је шта му је душа желела.</p> <p>Жена му је била одевена као министа |
| срећне џериме!...{S} Бог му дао царство Душаново, јунаштво Обилићево и Ајдук Вељково, мудрост М |
| та осећао је задај њене чисте девојачке душе као да је ту; — али кад се из тога леног сна на ја |
| усиљавање...{S} Неки му глас иза дубине душе-шапуташе:</p> <p>— Реци јој, реци!...</p> <p>— Ево |
| њему је исповедао своје боле...</p> <p>Душевни болови руше...{S} Неколико белих кончића беше м |
| стеља.{S} Она лешкари, опружила ноге по душеку, „ка’но патка по дубоку виру“ — што пева песма. |
| да да идемо.</p> <p>— Чисто му лахну на души; само кад је на чисто.</p> <p>Пред вече, тога дана |
| знајеш.{S} Ти знаш и све што је у мојој души.{S} Ја волим госпођицу Мару, и, целога мога века, |
| пењала га је на оне сјајне звезде.{S} У души осећаше лакоћу и сласт.{S} Срце му је жудело да це |
| штво Нежданова.{S} И осети неку сласт у души...{S} Би јој добро као да је у друштву својих најп |
| ити.{S} Признајем да сам крив.</p> <p>У души Мариној је врило.{S} Љутила је се на њега што се с |
| лута.{S} Поштена је борба лепа; али кад душманин гађа иза бусије, теби би сматрали и најлуђи за |
| у да читам.</p> <p>— А те сузе у очима, душо?</p> <p>— Та почела сам да читам књигу па.. па.. ж |
| а врат!..{S} Но! но!..{S} Шали се теча, душо, шали!...{S} Бога ми, Јово, имаћеш красну жену!</p |
| га она мајку.</p> <p>— Немој је читати, душо, кад је жалостива.</p> <p>— Па нећу, мајко.</p> <p |
| погледа га прекорно.</p> <p>— Па лепо, душо! — рече поп. — Ја нећу више говорити.{S} Признајем |
| тац, ја сам права радикалка!“ — „Тешто, душо“, велим ја...{S} Не да се то притегнути.{S} Нови љ |
| {S} Но, но!.. но, но!..{S} Шали се теча душо!..{S} Јово!{S} Ово је моје жене сестричина, Мара; |
| ка јој уђе у собу.</p> <p>— Шта је теби душо?</p> <p>— Врућина ми мамо.</p> <p>Мајка је прихват |
| е се више раздрагаваше.{S} Песма јој је душу узрујала.{S} Хтело би јој се да и они осете оно шт |
| кад се осами.{S} Чар њихов пљенио му је душу.{S} Он је стварао пред собом милу слику; оне лепе, |
| воту, па то ти је!...{S} Па... изгубити душу — изгубити; и овако сам ти — са мог језика — грешн |
| лава ока како га прате; он се упијаше у душу младе девојке која му је сада све, сва мисао: и от |
| лицу Јовановом; хтео је просто, да му у душу завири.</p> <p>— Мучан је мој положај, господине!{ |
| лаветнило неба; кроз њих је видео чисту душу девојачку; бар му се тако учинило.{S} И девојка по |
| угарицама!..{S} Знам да би Цана казала: ђаво је однео, баш је срећна!..</p> <p>— Што си се ти, |
| на креветац и узе његову руку.</p> <p>— Ђаво га знао! — рече — али ја не умем да кријем!...{S} |
| — повикаше сви.</p> <p>— Најпосле, нека ђаво носи!{S} Покушаћу!</p> <p>— Неко мора.{S} Ти му ум |
| да живим без ње!{S} Сав мој живот нека ђаво носи!....{S} Сад знате све и реците!...{S} Бар ћу |
| озору и загледа се у авлију.</p> <p>- Е ђаво га знао, од куд то у мом срезу!..{S} Морам ја ући |
| ење...{S} Ал која вајда!...{S} Нек носи ђаво!..{S} Хвала богу кад су ми бар дуван оставили.</p> |
| о; ми смо те створили независним!...{S} Ђавола независним!{S} Зависићемо ми од сваког ђавола.{S |
| независним!{S} Зависићемо ми од сваког ђавола.{S} Кад се, брајко мој, једноме народу не ствара |
| штено него вешто.{S} То је оно: окади и ђавола који пут...{S} Он ће сам доћи на лепак!...</p> < |
| Јевто!...{S} Јако је — однеће!..{S} Јес ђавола однети!.. <pb n="206" /> Ал ако не може однети — |
| томе говориш!...{S} Да се није већ неки ђаволак улег’о у твоје учитељско срце, а?.. упита попа |
| места био на чисто; видео је: да „онај ђаволак“ што се у Јовино учитељско срце увукао <pb n="1 |
| је! — рече поп Живко.</p> <p>— Е јесте ђаволи! — рече поп Лука и насмеја се.</p> <p>— Ако мисл |
| упита он.</p> <pb n="122" /> <p>— Онога ђаволка што мучи твоје „учитељско“ срце...{S} И синоћ с |
| о томе више ни речи! — рече поп Живко и ђаволски се насмеши.</p> <pb n="183" /> <p>Те његове ре |
| <p>— Онда, како ти велиш, попо, треба и ђаволу свећу припалити.</p> <p>— Јест, и окадити га! — |
| м разговара о коњима и шљивама и сваком ђаволу, ја стојим а он ништа...{S} Који је ово враг те |
| ако у руку, и — не би се ни знало да је ђак, да није морао сваког јутра и вечера, кад су се бог |
| > <p>У трећем разреду био је најстарији ђак.{S} Сад је и он друге тукао и сви су му се морали п |
| учитељска школа у Београд.{S} И он, као ђак, дође.{S} Сада већ беше спреман, могао је писати и |
| ући.</p> <p>Били су једних година, само ђак нешто крупнији и нешто јачи од учитеља.{S} Видећи д |
| донесе штап и он пође са штапом.{S} Но ђак скочи, оте штап и баци у ћошак рекавши: да се он не |
| сла.{S} Једном је хтео да казни једнога ђака.{S} Заповеди му да изађе да клечи.{S} Овај одговор |
| д учитеља непосредно или од најстаријег ђака.</p> <p>Протури прву годину, доби од „директора“ к |
| видесмо отуд?{S} Ја не видох ни једног ђака те школе да изађу у народ, да показа како ће се ов |
| И</head> <p>Поп, учитељ и кмет пописаше ђаке у школу и деца почеше долазити.{S} Сељаци се чудиш |
| о је јео мачке, и све, Четвртком нагони ђаке, те му за „леграцију“ доносе мачиће.</p> <p>Младић |
| апља!</p> <p>— ’хоће ли ово умети учити ђаке, по богу брате?</p> <p>— А кад га је власт постави |
| дбину, и другарице, и успомену на своје ђаковање, која јој је дотле била и најдражија..{S} Стап |
| ати растурача...</p> <pb n="41" /> <p>— Ђаци, ваљда, махом набављају?</p> <p>— И ђаци и грађани |
| аци, ваљда, махом набављају?</p> <p>— И ђаци и грађани; шаље се много у унутрашњост.</p> <p>— Е |
| ом справом рукује.{S} Јок!{S} Где су ти ђаци?</p> <p>— По канцеларијама — рече Јова.</p> <p>— Т |
| Он се наљути видећи, да се пред другим ђацима крњи његово достојанство, заповеди послужитељу д |
| који је тако исто учитељ, само старијим ђацима.{S} Казао му је да ће код њега морати слушати св |
| ча...</p> <p>Пандур уђе.</p> <p>— Газда Ђока жели да се састане с вама.</p> <p>— Нек уђе, нек у |
| пружи му кутију дуванску.</p> <p>Газда Ђока узе кутију сави цигару и сву је упљува лепећи док |
| pb n="86" /> <p>— Који су?</p> <p>Газда Ђока зинуо од чуда.</p> <p>— Та... попови...</p> <p>— К |
| рече Ђока.</p> <p>— И Пера оде.{S} Кад Ђока оста сам с капетаном упита га:</p> <p>— Шта велиш, |
| > <p>— Красан, сладак човечић! — додаде Ђока.</p> <p>- Бога ми, јест! — рече капетан и тури рук |
| о заједно.</p> <p>— Заједно ћемо — рече Ђока.</p> <p>— И Пера оде.{S} Кад Ђока оста сам с капет |
| > <p>— Томе, што је са мном дошо — рече Ђока.</p> <p>— И реци тамо, жени, нек укува три каве те |
| </p> <p>— Да бог да у здрављу.</p> <p>И Ђока оде.</p> <p>— Бога ми ’вала му!{S} Десет дуката!.. |
| мени није вајде.</p> <p>— Тако је, вели Ђока.</p> <p>— А опет вама, господине, неће бити џаба.{ |
| ити за оне кике, би’ му показ’о! — вели Ђока.</p> <p>— Доћи ће он к’о снаша, Ђошо! — вели капет |
| у здрављу, Перо!</p> <p>— ’хоћеш и ти, Ђоко?</p> <p>— Сад ћу и ја Перо.</p> <p>— Па можемо зај |
| че?</p> <p>- Шта, Ђошо?</p> <p>- Вели: „Ђоко, брате!{S} Тебе сунце грејало; сушти си покојни књ |
| шта ми је жао, Аксентије? — упита газда Ђоша.</p> <p>— Жао ти је што си и Перу повео кад ниси в |
| мера ја!</p> <p>— А Милане — рене газда Ђоша — кад сам ја кога посл’ на касапницу?..{S} Ово су |
| да!</p> <p>— Јес даће ти! — рече газда Ђоша.{S} Поп нема ни кучета ни мачета.{S} Кад оде тамо |
| а да ти њега умеш бранити! — рече газда Ђоша и поче нагло гристи бркове.</p> <p>Свет се поче ку |
| се са новим послаником.{S} Чак и газда Ђоша приђе.</p> <p>— Е, попе — рече — нек ти је са срећ |
| гласове осим једног што је добио газда Ђоша.</p> <p>Народ викну:</p> <p>— Живео!...</p> <p>Поп |
| — Тако је!..{S} Тако је!..</p> <p>Газда Ђоша оде као опарен — Народ се смејаше за њим.</p> <p>У |
| а попу већ сто гласова....</p> <p>Газда Ђоша „звоцну“ два-пут-три зубима па опет рече:</p> <p>— |
| то се љутиш на своје дело.</p> <p>Газда Ђоша опет поче гристи бркове.</p> <p>— Остави га, учо, |
| > <p>— Како ти газда Ђошо?</p> <p>Газда Ђоша зину...{S} Тек после рече:</p> <p>— ’Вала богу!</p |
| м шта нам ради капетан!</p> <p>— ’Вала, Ђошо, ’вала!</p> <pb n="85" /> <p>— И довео сам једног |
| наш шта мени јутрос рече?</p> <p>- Шта, Ђошо?</p> <p>- Вели: „Ђоко, брате!{S} Тебе сунце грејал |
| ли Ђока.</p> <p>— Доћи ће он к’о снаша, Ђошо! — вели капетан.</p> <pb n="88" /> <p>— Ох!...{S} |
| обро јутро, капетане!</p> <p>— Бог дао, Ђошо!</p> <p>— Како си, капетане?</p> <p>- ’Вала богу, |
| танове кутије.</p> <p>— Па, које добро, Ђошо?</p> <p>— Па, вала, капетане, није баш ни добро.{S |
| Како си, капетане?</p> <p>- ’Вала богу, Ђошо!</p> <p>— Јеси мирно спав’о?</p> <p>— Добро, богу |
| јице.</p> <p>— Не браним ја њега, газда Ђошо, него га закон брани.</p> <p>— Та ви све умете под |
| ти је са срећом!</p> <p>— Хвала, газда Ђошо!</p> <p>И пољубише се.</p> <p>Онда сви онако у дру |
| p> <p>— А луд свет!</p> <p>- Што, газда Ђошо?</p> <p>— Ја не би’ никад глас’о попа.{S} Није то |
| са газда Ђошом.</p> <p>— Како ти газда Ђошо?</p> <p>Газда Ђоша зину...{S} Тек после рече:</p> |
| о!{S} То ми је мило чути.</p> <p>— Седи Ђошо.</p> <p>- Он седе.</p> <p>- Пуши — рече он и пружи |
| гласање...{S} Једаред се срете са газда Ђошом.</p> <p>— Како ти газда Ђошо?</p> <p>Газда Ђоша з |
| <p>А други</p> <p>— Не може!...</p> <p>„Ђуровача“ је ишла од руке до руке.{S} И сваки ју је „по |
| један комшија.</p> <p>— Дајде, дијете, „ђуровачу“! — викну кмет.</p> <p>Донеше водену чашу што |
| прозору и загледа се у авлију.</p> <p>- Е ђаво га знао, од куд то у мом срезу!..{S} Морам ја ућ |
| вр’ ми језика!...{S} Аха!{S} Јосип!.{S} Е па он — ко шта ради, он само купи каменице и некакве |
| о. — Ја само: према свецу и тропар!.{S} Е,о је за ручак — ручак, ко је за батина — батину!{S} Н |
| } Ми их зовемо „сиротињска браћа“!..{S} Е, па таке људе не трпи наша господа, него их прогони.{ |
| !...</p> <p>— ’Вала, синко, ’вала!..{S} Е, ’ајд — кад ’хоћеш — иди тамо у кујну па гледај са де |
| у животу би’ ти ја очи ископала!...{S} Е то ми је „ужасно просто“ (госпођа је имала обичај да |
| ро јутро, попо!</p> <p>— Бог дао!...{S} Е бога ми си добро уранио!</p> <p>— Као што видиш.</p> |
| ’леба и без мотике!...{S} Кулаш!...{S} Е, славу ти твоју!...{S} Ти мене лепо обели.</p> <p>Оши |
| дпр’о све четрима па држи с’онице...{S} Е сажали ми се, знаш, па би заплак’о!...{S} И опет — до |
| n="117" /> сам пио под хладником...{S} Е, тако!{S} Сад ћу устајати увек пре сунца, умивати се |
| ем мало даље.{S} То је питома воћка.{S} Е, сад хоћу да облагородим ову дивљу.{S} Засечем ево ов |
| " /> <p>— Дакле нови уча — рече кмет. — Е како си?</p> <p>— Хвала богу.</p> <p>И остали сељаци |
| ме мом новом оделу, па ’вако углађена — е, нема јој друге — него што ’хоћу, оно мора бити!..{S} |
| и! — рече Арсен.</p> <pb n="10" /> <p>— Е, онда, хвала!</p> <p>— Богу ’вала и наздравље! — рече |
| — гракну народ.</p> <pb n="213" /> <p>— Е, онда, ви који сте изабрани, ’ајте овамо! — рече он.< |
| м кући.{S} Има триста послова!</p> <p>— Е, збогом пошо!</p> <p>Јевта оде право, а Јова окрену н |
| због мене пошао?</p> <p>— Ја!</p> <p>— Е, онда можемо кући.</p> <pb n="166" /> <p>Ишли су неко |
| о?</p> <p>— Добро, богу ’вала!</p> <p>— Е ако, ако!{S} То ми је мило чути.</p> <p>— Седи Ђошо.< |
| аш Пера Ивић.{S} Красан човек!</p> <p>— Е, мило ми је! мило ми је! — рече капетан. — А одакле ј |
| ашну апсану?</p> <p>- Не знам!</p> <p>— Е сад ћеш знати!</p> <p>— Добро!.</p> <p>— Па теби је б |
| о? упита Јова.</p> <p>— Јесмо!</p> <p>— Е сад за здравље посланика — рече поп Живко и наточи ча |
| не смета?</p> <p>— Све је ту!</p> <p>— Е, ’вала, господине!</p> <p>— И наздравље — рече пружив |
| ј живот?...</p> <p>— Не вреди,</p> <p>— Е, тако!..{S} Паметно размисли!{S} Ја ти нећу рећи сад |
| ико други — него наша Марушка.</p> <p>— Е, брате, — рече попа смејући се. — — Ја ту замишљ’о чи |
| p>— Мани, течо! — промуца она.</p> <p>— Е ман’о би’ ја сад, ал нећеш ти после.</p> <p>— За кога |
| шта?</p> <p>— Хоћу — рече она.</p> <p>— Е, онда лепо!...{S} Јово, брате, нека ти је са срећом!{ |
| ом.{S} Чак и газда Ђоша приђе.</p> <p>— Е, попе — рече — нек ти је са срећом!</p> <p>— Хвала, г |
| — Ко пише?</p> <p>— Поп Живке.</p> <p>— Е, онда да идемо.</p> <p>— Чисто му лахну на души; само |
| ашно мрзим створења која ћуте.</p> <p>— Е онда, ја сам добра! — рече она мазећи се.</p> <p>— Ра |
| љда, довече.</p> <p>— Доћи ће.</p> <p>— Е, па?..{S} Остаћеш, остаћеш да разговарамо.</p> <p>— П |
| јанџији да ти како год дотури.</p> <p>— Е, хвала! хвала!</p> <p>— И ја ћу кући.</p> <p>— Зар не |
| ? - упита Јова.</p> <p>— Знам.</p> <p>— Е, па ту! — рече попа.</p> <pb n="112" /> <p>Јекну њен |
| /p> <p>— Ја сам све промислио.</p> <p>— Е, лепо.{S} На путу не стоји ништа....{S} Нег, јеси ли |
| p>— Тако је! — рече поп Живко.</p> <p>— Е јесте ђаволи! — рече поп Лука и насмеја се.</p> <p>— |
| ; шаље се много у унутрашњост.</p> <p>— Е, баш ћу да је читам.</p> <p>— Завидим ти што је читаш |
| наздравиш.</p> <p>Он узе чашу.</p> <p>— Е... за здравље моји’ гостију.{S} Бог им дао што им срц |
| Кад су ушли у башту рече попа:</p> <p>— Е, Јоване, драгане, канда смо пронашли.... — па застаде |
| рћући.</p> <p>— Шта је, Јевто?</p> <p>— Е, шта је!..{S} Ето видиш шта је!...{S} Веле: пиј Јевто |
| ти подлаца.</p> <p>— Али глас?</p> <p>— Е, нешто се мора претрпети.</p> <p>— А, ја ћу њему да с |
| — зар може бити веће среће?!...</p> <p>Е, али он никако не могаше да нађе створења, које би мо |
| са обичним одговорима у тим приликама: „е“!.. „хм! хм“!{S} Тако и сад рече:</p> <p>— То је добр |
| при чаши; ишао је чак и у она места где Евине кћери за новац своју љубав продају, те је и са њи |
| ништа помогло, а ја би’ почео.{S} Него, ево поп Живка.</p> <p>Поп Живко се насмеја:</p> <p>— За |
| <p>— Ја сам овде постављен за учитеља; ево вам писмо од г. капетана — рече младић и пружни пис |
| до године тако.{S} Шта ћеш ти њима!{S} Ево шљиве.{S} Ја што хоћу у пушницу, ја берем руком.{S} |
| ен.</p> <p>— Помозите ми, господине!{S} Ево упустих грану.</p> <p>Јова приђе.{S} Она кукачом за |
| } Ти велиш доћи ћеш сутра.{S} Добро!{S} Ево ти ово писмено...{S} Лаку ноћ!...</p> <p>Остави поз |
| а, ако неће Србија и српски народ!..{S} Ево за што: тешко нама!{S} Мој учитељу, и брате...{S} Н |
| махнита.</p> <p>— Течо!..{S} Течо!..{S} Ево господин Јове!</p> <p>Сви поскакаше.{S} Јова се пој |
| је да бих те угледала....{S} Течо!..{S} Ево господин Јове!...</p> <p>Поп Живко изађе пред Јову. |
| >— Амин да бог да!</p> <p>— Седи!...{S} Ево новина! — рече поп Живко. — Читај и уживај!...{S} М |
| жудео — сад те ево смем загрлити!...{S} Ево!..</p> <p>И он обави руку око њеног облог паса.</p> |
| књиге.{S} Ко хоће да учи научиће...{S} Ево ти једног романа.</p> <p>— Како се зове?</p> <p>— „ |
| > <p>— Зар немам право да се надам?.{S} Ево ово до сад што је учињено даје ми наде и за у будућ |
| и трошите и да радите за бан-бадава.{S} Ево вама — јабуке ради — ово!</p> <p>И ту спусти један |
| >— Па ја велим: да не тражим ваздан.{S} Ево младожење уз њу.{S} Сад, само ако је њена воља.</p> |
| е слушају, него тако некако научило.{S} Ево мој комшија!{S} Имали смо ја и он лане по 50 комада |
| арошке...{S} Он мени даде ову писму.{S} Ево, рашчитај.</p> <p>Од отвори писмо.</p> <p>„Драги Јо |
| че Јова</p> <p>— Кога ’хоћеш другог?{S} Ево поп Дамњана!..{S} Шта велиш попе Луко?</p> <p>— Сла |
| — узалуд!...</p> <p>— Што нећу дати?{S} Ево је! — рече учитељ и извади књиге.</p> <p>— Рад сам |
| он одважно и погледа капетану у очи. — Ево, узмите, узмите овај пиштољ, и убите ме!</p> <p>И с |
| њега спремљену.</p> <pb n="113" /> <p>— Ево ти, учо, свећа, а ево и књига, па бирај.</p> <p>— Д |
| е:</p> <p>— Реци јој, реци!...</p> <p>— Ево јабуке.{S} Хвала вам, господине!..{S} Ох!.. ала је |
| Живко иђаше од воћке до воћке.</p> <p>— Ево, ову сам добавио из Топчидера, ову ми дао поп Ранко |
| Савиј грану.</p> <p>— Високо.</p> <p>— Ево ове куке.</p> <p>И он узе куку и сави грану.{S} Там |
| ађе.{S} Мало за тим уђе Марко.</p> <p>— Ево. ово ћеш дати кмету.</p> <p>— Јеси му ти ’вод напис |
| а оде на бунар а он по ракију.</p> <p>— Ево је учитељу и пашина би је мајка пила...{S} Није љут |
| е поп <!-- nedostaje tekst --></p> <p>— Ево и нас.</p> <p>— Сад можемо почети.</p> <p>— Можемо, |
| ?{S} Зар ту неће бити вребања?</p> <p>— Ево овако. — рече Јова.{S} Сад настају славе и друга ве |
| изадре:</p> <p>— А где си ти?</p> <p>— Ево ме! — рече Јова оштро.</p> <p>- Видим!{S} А где си |
| гу ’вала!</p> <p>— Камо писмо?</p> <p>— Ево га!..</p> <p>И претура Јевта по своме јанџику где о |
| b n="113" /> <p>— Ево ти, учо, свећа, а ево и књига, па бирај.</p> <p>— Добро.</p> <p>— Да затв |
| и ка’м — ја тамо се тук’о с Турцима, па ево и овде Турака!..</p> <p>— Где су?</p> <p>— Ето, код |
| коли учио — нема ни пенџера честито, па ево ме, ’вала богу, опет и жива и здрава ка’ дрен!...{S |
| ки одбор.{S} Изберите и’...</p> <p>— Па ево поп Дамњана, поп Живка, Максића и Стевана Петрића — |
| ао сем тебе!...{S} Онако жудео — сад те ево смем загрлити!...{S} Ево!..</p> <p>И он обави руку |
| сине мој, каламлење с листом.{S} Узмем ево, овако лист са петељком и засечем мало даље.{S} То |
| ћу да облагородим ову дивљу.{S} Засечем ево овако, па уметнем овај лист.{S} И тим сам је облаго |
| !...{S} Је ли Српкиња, или Швабица, или Еврејка?...{S} Где живи, шта ради?...{S} Али ја ништа н |
| користи!...{S} Јест; ал ко ће летети за Европом; ко ће учити да прави бакљаде и параде и сваку |
| — рече попа.</p> <p>— Знате ли: „<title>Еј пусто море!</title>“? - упита Јова.</p> <p>— Знам.</ |
| Мару те је опет морала певати: „<title>Еј, пусто море</title>“!...</p> <p>Мара је певала и опе |
| ти о сађењу и каламљењу воћа.{S} Домаћа економија беше за њега најмилија наука.{S} Хиљадама сит |
| ја наука.{S} Хиљадама ситница из домаће економије он је знао.{S} Живина, стока, башта, поврће, |
| р и када дође у опредељену школу, удара ексер у зид и веша своју торбу.</p> <p>И обелела коса, |
| и иде на опредељено место; у џепу један ексер и када дође у опредељену школу, удара ексер у зид |
| ло са тобом и Иваном?</p> <p>— Ја!..{S} Елем, ’вако сам ја а ’вако, ка’ то ти ту, Иванова дуж.. |
| срце; нешто ми је ушао у вољу...</p> <p>Елем, таким начином он стече наклоност свог капетана та |
| орлушина, седи онај ћата Арамбашић, па: ем ти не пресуди по правди — ем ти дигне и оно мало што |
| башић, па: ем ти не пресуди по правди — ем ти дигне и оно мало што имаш, јер и њему треба!...</ |
| ца те је набављао „лепих“ књига.{S} Све енглеске романе имао је у својој књижници и све их проч |
| тек увиде да није ништа научио, и да су енглески романи једна пешчара пустиња у којој човек мож |
| слов: <hi>Крвави крст</hi>.{S} Роман из енглеског друштвеног живота.</p> <p>— Читај!</p> <p>И о |
| бога ми!</p> <p>— Ја шта мислиш!...{S} Ено, ви’ш!{S} Оно је чкола.</p> <p>— Које? — упита овај |
| је ви узабрасте баш кад ја дођем....{S} Ено, она је онака иста.{S} Помозите ми да је узаберем!. |
| е тражила од тече једну књигу.</p> <p>— Ено у књижници, па узми — рече он.</p> <p>— Господине, |
| ивка.{S} Он их чекаше на путу.</p> <p>— Ено попе, — рече.</p> <p>— Јесте шетали? упита попа.</p |
| S} Које вам је пре била школа?</p> <p>— Ено, оно — рече кмет показујући кроз прозор.{S} Него се |
| а после грцајући:</p> <p>„Конзисторији Епархије:</p> <p>„Г. Дамњан Јевтић свештеник, већ десет |
| тај страшну!</p> <p>Он узе књиге; метну епетрахиљ на врат и најусрдније мољаше се да је само пр |
| јама“!...{S} Ти си, истина, свршио дван’ест школа ал’ ово је тринаеста, <pb n="52" /> и ту си т |
| главом.</p> <p>— Шта ћеш?</p> <p>— Па, ет, овај... господине, дођо’ до тебе неким послом.</p> |
| ="50" /> <p>— Мулим ти, гмете!... овај, ет’, овај!...{S} Дош’о, наш’о лој, па ми намаз’о гудало |
| не мисли — ако бога знаш?!</p> <p>— Па, ето види!</p> <p>— Па, шта да радимо?</p> <p>Попа је оп |
| оже, само кад се ’хоће; ја сам ’тео, и, ето: сад сам капетан!...</p> <p>— ’Вала је богу! — рече |
| о ка’ клин!</p> <p>— Добро, ти лези!{S} Ето кревета.</p> <p>„Јевта леже.{S} Од угаси свећу, опк |
| Шта је, Јевто?</p> <p>— Е, шта је!..{S} Ето видиш шта је!...{S} Веле: пиј Јевто!...{S} Јако је |
| е стид да признам: да не знам ништа.{S} Ето, могу бити учитељица а ништа не знам, сем оно мало |
| <p>— Дођо’, вала, па му ти пресуди.{S} Ето, ’вако сам ја...{S} То је у потесу знаш.{S} А ’вако |
| S} Видиш, господине, овај мој дорат.{S} Ето он — немаш га шта видети, и — ш’но ’нај казо — мато |
| вати против њега, рече Васа Каменчић. — Ето, онај наш Пера, угурсуз!...{S} Не чудим се, кад се |
| !..{S} Она сад спава као анђелак а ја — ето!...</p> <p>И опет устаде ходати...</p> <p>Једва јед |
| које бело влакно.{S} Млад човек, али — ето!...</p> <p>Родио се у истом селу.{S} Отац му је био |
| .{S} И кад дођох код поп Живка, а оно — ето среће!...{S} Право веле; има бога, има судбине; све |
| рији стоји ни за каке паре!...</p> <p>— Ето, лоле!...{S} А лаже, знам да лаже!... рече капетан. |
| с капетаном? - упита поп Лука.</p> <p>— Ето, ти! рече поп Дамњан.</p> <pb n="171" /> <p>— Не мо |
| p>— А?</p> <p>Она опет ћуташе.</p> <p>— Ето, неће, — рече поп и погледа све.</p> <p>— Хоћу!.. п |
| о.{S} Јевту питаше где је коњ.</p> <p>— Ето пред капијом.</p> <p>— Хоћеш ти ићи?</p> <pb n="207 |
| едаред трже.</p> <p>— А књиге?</p> <p>— Ето их! — рече он.</p> <pb n="189" /> <p>— Али изабери |
| један сељак.</p> <p>— Где је?</p> <p>— Ето га у авлији.</p> <p>— Добро...{S} Сад ћу ја доћи — |
| Мара.</p> <p>— Шта ви радите?</p> <p>— Ето, господине, разгледам теткину башту.{S} Јелте да им |
| p>— Не знам!</p> <p>— Како то?</p> <p>— Ето, тако!..{S} Не знам!{S} Не знам!.. и не знам!...</p |
| вде Турака!..</p> <p>— Где су?</p> <p>— Ето, код нас у селу...{S} Прво и прво ти је кмет.{S} Ње |
| и изнемогао.</p> <pb n="116" /> <p>— Па ето, ту ми је!..{S} До сад смо били под једним кровом; |
| } Да је и старији — све једно!..{S} Али ето, како све зна!{S} И кад рекне — речено је!..{S} И к |
| о би?..</p> <p>Мислио је да сања.{S} Ал ето, види, она иде поред њега; наслонила се на његову р |
| /p> <p>— Де, де!..{S} Бури се ти!....{S}Ето, чим се испроси а она показа нокте!..{S} Погледај, |
| .{S} Име му Стева, после се запопио.{S} Ех!... то је био човек!{S} И са нама, и са женама, шали |
| то нећеш?</p> <p>— Врућина је.</p> <p>— Ех! врућина!..{S} Шта ти је, бога ти!..{S} Што се на је |
| ћи болест! — рече учитељ чичи.</p> <p>— Ех, болест!</p> <p>— А после болести долази смрт, па ба |
| /> <p>Он се замисли.{S} Ко ће бити тај Ж. К...?{S} Шта ће то бити?...{S} Да ли је то одиста је |
| ..</p> <p>Искрен поздрав од твог</p> <p>Ж К...“</p> <pb n="57" /> <p>Он се замисли.{S} Ко ће би |
| ла истина, г. учо!</p> <p>— Па јесте се жалили?</p> <p>— Море, велим ти свуда!...</p> <p>— Па з |
| мо овамо, па њему седам дуката!...{S} И жалили се људи и молили и — ништа!...{S} Код оне пусте |
| прва! одговори кмет поносито.{S} Ми не жалимо утрошити на нашу децу ни црно испод ноката.</p> |
| ога капетана, против кога се немаш коме жалити.{S} Сада ’вала богу стекосмо једаред и ми једне |
| се баш и светила.</p> <p>— А... сад је жалиш!..{S} Сад је жалиш!...{S} Бре да знам само да си |
| /p> <p>— А... сад је жалиш!..{S} Сад је жалиш!...{S} Бре да знам само да си још у животу би’ ти |
| Та почела сам да читам књигу па.. па.. жалостива је много — слага она мајку.</p> <p>— Немој је |
| </p> <p>— Немој је читати, душо, кад је жалостива.</p> <p>— Па нећу, мајко.</p> <p>— Спавај мал |
| је?“...{S} Ја сам крила: како је књига жалостивна, како ме глава боле; право рећи: лагала сам |
| Аксентије? — упита газда Ђоша.</p> <p>— Жао ти је што си и Перу повео кад ниси више!..{S} Он те |
| Кад сам те саслушао, мени је било веома жао што си тако несрећан.{S} Кад сам увидео да та женск |
| не би речи рек’о!</p> <p>— А шта ми је жао, Аксентије? — упита газда Ђоша.</p> <p>— Жао ти је |
| сам свој господар...{S} Али тебе ми је жао! ’Тео сам да ти пишем да ниси дошо данас...</p> <p> |
| p>— Нисам; ал кад је тако, готово ми је жао што нисам.</p> <pb n="150" /> <p>— А зар би ти њега |
| ине, ал ја нисам писао.{S} И врло ми је жао што вас не могу услужити, него потрудићу се да разб |
| о!...{S} Шта ти велиш?</p> <p>— Мени је жао Ауроре! — рече он готово кроз сузе.</p> <p>— И мени |
| ш, а ја нећу да ти кажем — теби ће бити жао!</p> <p>— Баш ћу се убити!</p> <p>— Бога ми, хоћеш! |
| н сељак. — Да знаш ти како је њему јако жао, ти му не би речи рек’о!</p> <p>— А шта ми је жао, |
| оп Лука?</p> <p>— Он ништа!..{S} Вели: „жао ми за учитеља преместиће човека куд далеко а није п |
| ју звезде; погледа преда се у даљину: — жбунови на месечини изгледаху као људи; лепа песмица ра |
| е, не углађену..{S} Кад чујем славуја у жбуну, кад чујем жубор поточића мене нешто мине; нека м |
| да гледе вечеру.</p> <p>Небо се окитило жбуњем од облака.{S} Сунце сад просијаваше, сад га обла |
| у свакој нашој општини по један или два ждрепца да изведемо пасмину коња; камо по један или два |
| ра од једног места до другог и гладна и жедна и гола и боса...{S} А да се манем посла кога сам |
| обујмила сву природу, па кроз њу сунце жеже као жива ватра.{S} Ваздух претежак.{S} Стока сва п |
| живо, сем човека, што га сунце на раду жеже.</p> <p>Учитељ Јова корачаше најлак; крупне грашке |
| оспоцки; јео је и пио је шта му је душа желела.</p> <p>Жена му је била одевена као министарка.{ |
| лео да остане сам са својим мислима.{S} Желео је да мисли о њој, да му нико мисао не прекида.</ |
| </p> <p>— Јест, чича!...{S} Што њему ја желео — мени бог дао!</p> <pb n="221" /> <p>— Амин, да |
| беше тешко да је, заиста, од свег срца желео да умре.</p> <p>Стигоше већ и у варош.{S} Он се с |
| p>Желео је... али ко може казати шта је желео?...{S} Било је ту жеља свакојаких; било је на при |
| постељу.</p> <p>Није био уморан, али је желео да остане сам са својим мислима.{S} Желео је да м |
| а се немаше на што потужити; све што би желео да стече један човек у својој околини — он је сте |
| .. —рече чича Милан.— Реци му: што теби желео — мени бог дао!...</p> <p>Једва се удржаше од сме |
| и он га је целим путем шапутао.</p> <p>Желео је... али ко може казати шта је желео?...{S} Било |
| </p> <p>Пандур уђе.</p> <p>— Газда Ђока жели да се састане с вама.</p> <p>— Нек уђе, нек уђе, — |
| и јој се да су сви приметили да баш она жели да он остане, па сва плану у лицу.</p> <p>Јова је |
| чека слободу, да сме казати шта му срце жели?...{S} И ко понизи Србина? — Србин!{S} Као што су |
| е? — изадре се он.</p> <p>— Један сељак жели да уђе код вас — одговори пандур.</p> <pb n="79" / |
| ама!....</p> <p>— Јест!...{S} Желим му, желим, много му желим!..</p> <p>— Тако капетане!.. —реч |
| ди бог с нама!....</p> <p>— Јест!...{S} Желим му, желим, много му желим!..</p> <p>— Тако капета |
| — Јест!...{S} Желим му, желим, много му желим!..</p> <p>— Тако капетане!.. —рече чича Милан.— Р |
| тан, или писар, или какав пред-а-њ „Шта желите, господине?{S} Да нисте дошли према овом писму?{ |
| би год он од мене затражио; свака би му жеља била испуњена!..{S} Зар може бити веће сласти него |
| е казати шта је желео?...{S} Било је ту жеља свакојаких; било је на пример и оваких:</p> <p>— Д |
| ави своме „пријатељу,“ попу Дамњану, са жељама; буди бог с нама!....</p> <p>— Јест!...{S} Желим |
| ода српског!...{S} Бог им дао да испуне жеље народне!..{S} Светла образа седели дуго и дуго на |
| оје госте толико, да је се трудио да им жеље из очију прочита, па да их и испуни.</p> <p>Није с |
| са дизаху се и спуштаху нагло као да су жељна мушких груди...</p> <p>Она се претураше по постељ |
| на, плавило и руменило зорино извуче му жељу из уста:</p> <p>— Господе!..{S} Дај ми среће Госпо |
| на гробу поливали...{S} Ту му је лежала жена.{S} Он не имађаше никога свога сем тога гроба; њем |
| гу сестро?! — упита она.</p> <p>— Једна жена црни’ очију — рече баба Миљана.</p> <p>— Бог јој с |
| шта у опште ту посла има његова покојна жена и његова ташта?...</p> <p>Писар га дочека у архиви |
| марала по авлијИ и послује.{S} Једна од жена прихвати му коња, а једна га позва у кућу.</p> <p> |
| Дамњан.</p> <p>— Колико има како ти је жена умрла.?</p> <p>— Десет година - одговори он чудећи |
| — Чудна чуда!...{S} Баш ће те погледати жена или ће плакати деца!..{S} Има, ваљда „фамилијаз.“< |
| веће сласти него појавити се с њим као жена његова у друштву?{S} И сви указују почаст и мени к |
| а дочека весело, и извињаваше се што му жена није код куће да га боље угости; овако ће морати б |
| и пио је шта му је душа желела.</p> <p>Жена му је била одевена као министарка.{S} Нису имали д |
| ... то је био човек!{S} И са нама, и са женама, шали се, боже, ка’ да је међ нама одраст’о.{S} |
| ћи.{S} Попа се крену а остави ташту код жене.{S} Целим путем мислио је само о њој.{S} Целе ноћи |
| се теча душо!..{S} Јово!{S} Ово је моје жене сестричина, Мара; а ово је, мазо моја учитељ Јован |
| а ти тек дођеш, а ја устанем као старе жене...{S} Је л да ће то бити дивота?</p> <p>Он климну |
| се — по обичају — даде дар и уздарје и жене устадоше, они при чаши вина продужише разговор.</p |
| леда три скорашња гроба: брата, мајке и жене!...</p> <p>Са њом је спустио у гроб и своју срећу. |
| „зупке“!...{S} Па је ратне године веш’о жене о плот што не дају све <hi>што он заиште</hi> за „ |
| радине ’рани“...{S} На Велику Госпојину жене купе и дену; и кад све би готово, он држави ни „зу |
| дошо — рече Ђока.</p> <p>— И реци тамо, жени, нек укува три каве те донеси овамо.</p> <p>— Разу |
| <p>Његов се сан испуни.{S} Он говораше жени:</p> <p>— Видиш сад!</p> <p>— Видим — рече она.</p |
| тво.{S} Дође му мило да мисли: о младој жени на десници, о добро намештеној соби, о каси што ст |
| онако заћут’о данас, кад ти ја помену’ женидбу?</p> <p>— Море, мани!</p> <p>— Што, мани?</p> < |
| p> <pb n="194" /> <p>— Код таште, мајке женине.</p> <p>— Несрећни сине! — рече „пречасни“ и одм |
| е ташта, нађе га где стоји над постељом женином и плаче.{S} Болесница се сва зајаприла у лицу.< |
| че он.</p> <p>— Шта?.{S} Никад се нећеш женити?</p> <p>— Никад!</p> <p>— А што?</p> <p>Учитељ ћ |
| седећи ноћу: како је добро имати ваљану женицу која те разуме.{S} Седети с њом и разговарати се |
| p> <p>— Знам.</p> <p>— Јеси вољан да се жениш?</p> <p>— Шта ћу?.. „Први је залогај најслађи“!{S |
| лучајно баци поглед и застаде.{S} Млађа женска на једаред га занесе.{S} Ништа друго није јој ви |
| тако несрећан.{S} Кад сам увидео да та женска није никоја друга него Мара, ја сам се смејао тв |
| а душа његова.{S} Питаше се: која је то женска, где ли седи и како би се могао с њом упознати?. |
| испроси девојку и венча се.{S} Беше то женска млада, здрава и једра као пуце.{S} Ине јој је би |
| крај њега.</p> <p>На углу крај њих две женске у скромном црном оделу.{S} Он случајно баци погл |
| аци знали да је испросио ону „варошку.“ Женскиње је завидело Мари, више пута кад би их видели д |
| S} Он се радоваше што ће од ње начинити женску која ће светлити својим карактером.</p> <p>Љубља |
| е поп Живко. — Није мој уча никад овако женску погледао:{S} Вечерас ћу се уверити.</p> <p>Разме |
| о, онда: имам ли ја права осудити једну женску да са мном тумара од једног места до другог и гл |
| Зло кад не би била!{S} Зар свршила вишу женску школу, па да ниси добра!....</p> <p>— Ти ме све |
| , која ми је светиња, да ћу је узети за жену.</p> <p>— Ми нисмо противни, рече поп. — Шта велиш |
| , пред нама свима: да ћеш узети Мару за жену.{S} После се спреми те проведи обичај.</p> <p>— Хо |
| се мало, па, ако хоћеш, даће ти и ћер и жену — само да га не дираш!...{S} Што ти се да у овоме |
| .{S} Међу тим, ја тражим љубави; тражим жену коју волим, али која ће такође мене волити.{S} Ина |
| али!...{S} Бога ми, Јово, имаћеш красну жену!</p> <p>— О!.. у то сам уверен!..</p> <p>— Али, го |
| о ниси!... што ниси! — виче Циганин све жешће планувши праведним гњевом.</p> <p>— И ја се чудим |
| </p> <p>— Је си ли жив? упита.</p> <p>— Жив сам.</p> <p>Она утрча у собу као махнита.</p> <p>— |
| S} Она му стеже руку.</p> <p>— Је си ли жив? упита.</p> <p>— Жив сам.</p> <p>Она утрча у собу к |
| </p> <p>— ’Вала, синко, ’вала!...{S} Ти жив и здрав!...{S} Ви’ш ти обешењака, како је он то сро |
| сатрћу ја те бунтовнике, само ако будем жив; неће Сава њима дужан остати!...“ И теби прети у кр |
| сећао је потребу да рекне нешто; али за жива бога не умеде баш ништа!..{S} Која би му год мисао |
| у.{S} Тано нађе пуно дечице.{S} Била је жива згода за играње, али опет учитељ беше сувише строг |
| Па онда, крштења, венчања — све нам је жива згода.</p> <p>— Бога ми, баш! - репе поп и насмеја |
| честито, па ево ме, ’вала богу, опет и жива и здрава ка’ дрен!...{S} Ама да ме је глава заболе |
| њега па га припитују: одакле је, има ли жива оца и мајку и т. д.{S} Док он рече:</p> <p>— Ама д |
| узе даље прегледати.</p> <p>— ’хоће ли жива остати, но богу, господине?</p> <p>— Мора се овде |
| сву природу, па кроз њу сунце жеже као жива ватра.{S} Ваздух претежак.{S} Стока сва побегла у |
| емају само чиновнике који ће гледати да живе са наше грбаче, а више пишта!?</p> <p>— Као што ви |
| Учитељ Јова уживао је слушајући оштре и живе речи овога старца.</p> <p>— Вала, чико, ти му очит |
| ем опет.{S} Видео си ваљда ово још мало живе деце, на ’хоћеш шњима на касапницу, је л?</p> <pb |
| ен у круни његовој.{S} Живео Књаз!..{S} Живела Књагиња!{S} Живело чедо њихово!{S} Живели нови м |
| вела Књагиња!{S} Живело чедо њихово!{S} Живели нови министри!{S} Живео народ српски!..</p> <pb |
| го и дуго на управи наше отаџбине!..{S} Живели!...</p> <p>— Живели!...</p> <p>И опет у кап.</p> |
| сад, браћо, још једаред хвала вам!..{S} Живели!..</p> <p>— Живео!..{S} Живео! грмео је народ.</ |
| лови својим благословом ову свезу!..{S} Живели!..</p> <p>— Живели! — рекоше и остали</p> <p>— П |
| светлом књагињом и књажевићем!</p> <p>— Живели!....</p> <p>Чаше зазвечаше; свирачи окретоше сви |
| овом ову свезу!..{S} Живели!..</p> <p>— Живели! — рекоше и остали</p> <p>— Па, Марушка?..{S} Ка |
| у здравље наших министара!...</p> <p>— Живели!...</p> <p>...{S}Нека их бог поживи на дику и по |
| наше отаџбине!..{S} Живели!...</p> <p>— Живели!...</p> <p>И опет у кап.</p> <p>Бог опрости, ама |
| о народ српски!..</p> <pb n="208" /> <p>Живели!</p> <p>Сви попише у кап.</p> <p>Свирачи свираху |
| {S} Живео Књаз!..{S} Живела Књагиња!{S} Живело чедо њихово!{S} Живели нови министри!{S} Живео н |
| едо њихово!{S} Живели нови министри!{S} Живео народ српски!..</p> <pb n="208" /> <p>Живели!</p> |
| ам!..{S} Живели!..</p> <p>— Живео!..{S} Живео! грмео је народ.</p> <p>Сад је тек настало право |
| ког буде алем камен у круни његовој.{S} Живео Књаз!..{S} Живела Књагиња!{S} Живело чедо њихово! |
| аред хвала вам!..{S} Живели!..</p> <p>— Живео!..{S} Живео! грмео је народ.</p> <p>Сад је тек на |
| сетити се бога и господара....</p> <p>— Живео!..</p> <p>...{S}За господарево здравље пијем ову |
| азда Ђоша.</p> <p>Народ викну:</p> <p>— Живео!...</p> <p>Поп Дамњан изађе мало у напредак на ре |
| е се само у себи смешио.</p> <p>Тако је живео Сава код свог капетана; сад је могао, кад год је |
| едну кућу у селу где се настани.</p> <p>Живео је срећно са својом Станојком.{S} Она беше весели |
| врло добра....</p> <p>— И она ће с нама живети.{S} Ја сам казала попу Живку.</p> <p>— О како си |
| сили свега: и јела и пића.{S} Он могаше живети а да паре не потреши сем што би дао за каву и ше |
| ад ћу постати сеоска учитељица, па ћу и живети у селу и бити девојка.</p> <p>— Машала’ бога ми! |
| таћеш овде, с нама.</p> <p>— Од чега ћу живети?</p> <p>— За то не брини!</p> <p>— Хвала, Дамњан |
| <p>— Имате Фамилије?</p> <p>— Имам.{S} Живи су ми још и отац и мајка.</p> <p>— Мило ми је!{S} |
| уну: човек, јес!{S} Сваки човек мора да живи сто година; ко год пре умре то је лењштина; бега о |
| ти земље, направићемо једну кућицу, па живи мећу нама!</p> <p>— А.. не!..</p> <p>— Што?</p> <p |
| ња, или Швабица, или Еврејка?...{S} Где живи, шта ради?...{S} Али ја ништа не знам, а међу тим |
| Јевтић свештеник, већ десет година како живи ванбрачно са својом таштом.{S} Са њом је родио и н |
| личила, па — видећи — како капетан лепо живи, закуне се свим на свету да ће и он постати капета |
| да се он колеба.</p> <p>— Ја не могу да живим без ње!{S} Сав мој живот нека ђаво носи!....{S} С |
| жудео за тобом... али ти знаш да ја не живим овде.{S} За то морам да идем кући, јер пада у очи |
| на лепак!...</p> <p>— Дакле, да са њим живим лепо.</p> <p>— Јест.{S} Па ако га ошинеш који пут |
| ница из домаће економије он је знао.{S} Живина, стока, башта, поврће, усеви — о томе би говорио |
| здуха, који га је давио — удараше јадно живинче немилосрдно...{S} Свега га је у пену обукао.</p |
| имати — војску...</p> <p>— Тако је!{S} Живио те бог!</p> <p>— Сад, браћо, да изаберемо стареши |
| што је добар.{S} А ит... сто година да живиш — нећеш никада бити ка дорат!...{S} Видиш, господ |
| — У првој, у петом месецу.</p> <p>— Где живиш ти сад?</p> <pb n="194" /> <p>— Код таште, мајке |
| павати.</p> <p>— Што више спаваш — мање живиш.{S} Спаваћемо доста када помремо! — вели један чи |
| и овог весеља.</p> <p>И он седе до попа Живка.</p> <p>— Јесте ли за вино, господине?</p> <p>— П |
| и’...</p> <p>— Па ево поп Дамњана, поп Живка, Максића и Стевана Петрића — рече поп Лука који т |
| ан? — упита поп Дамњан.</p> <p>— Од поп Живка.</p> <p>— Шта вели он?</p> <p>— Шта ће рећи!...{S |
| ворили: да нема бољег земљоделца од поп Живка.</p> <p>— Други попови и раде и не раде; али поп |
| Отвори да уђем, имаш једно писмо од поп Живка.</p> <p>Јова изађе те отвори врата.</p> <p>Јевта |
| да си анђео!...{S} И кад дођох код поп Живка, а оно — ето среће!...{S} Право веле; има бога, и |
| <p>Он хтеде да је пољуби али смотри поп Живка.{S} Он их чекаше на путу.</p> <p>— Ено попе, — ре |
| обожавала.</p> <p>Код куће је нашао поп Живка и све укућане.{S} Мара румена и свесна као пролет |
| могло, а ја би’ почео.{S} Него, ево поп Живка.</p> <p>Поп Живко се насмеја:</p> <p>— Зар баш не |
| >— Знам.</p> <p>— Ко пише?</p> <p>— Поп Живке.</p> <p>— Е, онда да идемо.</p> <p>— Чисто му лах |
| ливаду.{S} Косци скоро оборили.{S} Под Живко ступи с њима у разговор, а Јови рече:</p> <p>— Ти |
| тка.</p> <p>— Братите се.{S} Збогом оче Живко!..{S} Збогом! госпођице!</p> <p>Мара му стеже рук |
| бркало.{S} Капетан, Мара, начелник, поп Живко, Максић...{S} Ни на једној да се заустави...{S} Ј |
| p> <p>Пред вече се кренуше у шетњу: поп Живко, Јова и Мара.{S} Поша и мајка Марина осташе да гл |
| а је моја!...{S} И биће моја!...{S} Поп Живко зна — биће на руци...{S} Баш врло добро, што се ј |
| и и задовољни усташе иза астала.{S} Поп Живко хтеде мало „да прилегне,“ јер беше веома јака вру |
| цигару, па се подними и заћута.{S} Поп Живко је полако ћукорио арију једне сеоске песмице.</p> |
| >Мара је ишла лагано поред попе.{S} Поп Живко ћереташе о свачему.</p> <pb n="137" /> <p>Дођоше |
| > <p>Изађе Марина мајка из куће.{S} Поп Живко седе са њима на кола те одоше.</p> <p>И Јова са п |
| поп.</p> <p>Учитељ опет ћуташе.{S} Поп Живко нехте да га узнемирује.</p> <p>— Дај дијете каву! |
| е ручка рече: да би мало спавао.{S} Поп Живко га одведе у собу где беше пријатна хладовина.</p> |
| је се пило па, богме, и певало.{S} Поп Живко је натерао Мару те је опет морала певати: „<title |
| ња попина одговарао је расејано.{S} Поп Живко чим је приметио и сам је заћутао.</p> <p>Кад се р |
| </p> <p>Поставише астал на пољу.{S} Поп Живко је био весео и расположен, а што је најглавније г |
| оће.</p> <p>И пођоше кроз башту.{S} Поп Живко иђаше од воћке до воћке.</p> <p>— Ево, ову сам до |
| послужење и послужи их обојицу.{S} Поп Живко је гледаше некако испод ока.</p> <p>Пошто попише |
| .</p> <p>— Што си се ућутао? — пита поп Живко Јову.</p> <p>— Мислим о ономе што си ми рек’о...{ |
| у.</p> <p>— Како си спав’о? — упита поп Живко.</p> <p>— Добро, — рече Јова.</p> <p>— Јуче сам т |
| !</p> <p>— Шта би за допис? — упита поп Живко. — Ко ће написати?</p> <p>— Ја ћу! — рече учитељ |
| <p>Сунце се спушташе на заранке кад поп Живко нареди да се запрегну коњи.</p> <p>Јова изашао у |
| од бува....</p> <p>У тај пар изађе поп Живко.</p> <p>— Јесу ли готова кола?</p> <p>— Готова, п |
| еде то и да рекне ал у тај пар дође поп Живко.</p> <p>— Шта радите?{S} Што сте поустајали? — уп |
| p>— О томе је свршено! — пресече је поп Живко.</p> <p>— А куд ће јој бељи него што има свој сиг |
| о је срећа!..{S} Од куд баш да мене поп Живко зове да му данас дођем, кад и она долази.{S} Срећ |
| .</p> <p>— Какве оцене? — уплете се поп Живко:{S} Његова је оцена: одличан.</p> <p>— Па онда за |
| /p> <p>— Остајеш!.. остајеш... рече поп Живко. — Седи.</p> <p>Јова седе.</p> <p>— Деде, Марушко |
| /p> <p>— Јест, и окадити га! — рече поп Живко.{S} Треба и њему по некад!</p> <p>— Што мора бити |
| окрете!</p> <p>— Имам и ја! — рече поп Живко. — Нашем кмет протеко рок и одбор га разрешио од |
| <p>— Седи!...{S} Ево новина! — рече поп Живко. — Читај и уживај!...{S} Марушко!..{S} Дај — де т |
| „искусио.“</p> <p>— Тако је! — рече поп Живко.</p> <p>— Е јесте ђаволи! — рече поп Лука и насме |
| /p> <p>— То значи: отпевати! — рече поп Живко.</p> <p>Она је ћутала.{S} Савладали је њени рођен |
| Нећемо о томе више ни речи! — рече поп Живко и ђаволски се насмеши.</p> <pb n="183" /> <p>Те њ |
| то да урадимо, морамо овако! — рече поп Живко.</p> <p>— Није поштен начин борбе — рече Јова — а |
| p>— Јест, ка’ у ’ладну собу! — рече поп Живко.</p> <p>— Па какав му мислиш извештај поднети учи |
| Збиља?</p> <p>— Врло важна, — рече поп Живко и погледа у Мару. — Дакле?</p> <p>— Доћи ћу.</p> |
| p> <p>— Да продужимо и даље, — рече поп Живко.</p> <p>— Где да се састајемо?{S} Зар ту неће бит |
| Где ћемо?</p> <p>— Код мене, — рече поп Живко и погледа Јову:</p> <p>— Кад?</p> <p>— Јавићу вам |
| <p>— Па да те бар испратимо, — рече поп Живко.</p> <p>И пођоше он и Мара да га испрате.</p> <p> |
| и сам ће капетан то учинити. — рече поп Живко.</p> <p>— Баш ће онда тек да смета! — рече поп Да |
| — Е сад за здравље посланика — рече поп Живко и наточи чаше.</p> <p>Испише сви у кап....</p> <p |
| м.</p> <p>— А није то за све — рече поп Живко. — Ја само: према свецу и тропар!.{S} Е,о је за р |
| — Добро...{S} Сад ћу ја доћи — рече поп Живко и оде.</p> <p>Њих двоје осташе сами.</p> <p>Мара |
| ам почети разговор да га не претече поп Живко.{S} Он рече Мари!</p> <p>— Па, Марушко?...{S} Шта |
| ре;</p> <p>— Ово ће бити! — мишљаше поп Живко. — Није мој уча никад овако женску погледао:{S} В |
| И славуј да јој позавиди!{S} Јова и поп Живко пратише је лагано.</p> <p>Међу тим она, што је ви |
| овде.{S} Ми смо се договорили ја и поп Живко да се овако окупимо те да се братски заверимо, да |
| е до Ивања-дне — после не.</p> <p>И поп Живко поче ваздан причати о сађењу и каламљењу воћа.{S} |
| Други попови и раде и не раде; али поп Живко је зарадио сам својом грбачом — рекли би они уз р |
| рима.{S} О Мари ни речи, сем што му поп Живко рече при поласку у башту:</p> <p>— Немој мислити |
| ..</p> <p>— Дај једну чашу! — викну поп Живко мејанџију.</p> <p>Налише чаше.{S} Капетан се диже |
| .</l> </quote> <pb n="186" /> <p>...поп Живко је смотрио како је кришом погледала Јову, и како |
| их на ручак.</p> <pb n="182" /> <p>Поп Живко је поставио онакав исти распоред за асталом.</p> |
| !..{S} Ево господин Јове!...</p> <p>Поп Живко изађе пред Јову.</p> <p>— Добро јутро, попо!</p> |
| о!..{S} Зар је мало хлеба?..</p> <p>Поп Живко га гледаше са неким поштовањем.{S} Њему се особит |
| чео.{S} Него, ево поп Живка.</p> <p>Поп Живко се насмеја:</p> <p>— Зар баш не може мене обићи?< |
| <p>Мара беше бледа као крпа.</p> <p>Поп Живко рече:</p> <pb n="141" /> <p>— Не мораш да идеш ве |
| ну чашу!</p> <p>Мара донесе.</p> <p>Поп Живко нали у њу вина, па онда рече:</p> <p>— Де ову, бр |
| ућено на њега.{S} Он отвори.</p> <p>Поп Живко писаше.</p> <p>„Драги Јово.</p> <p>Вечерас сам ст |
| <p>Грли те</p> <p>твој друг</p> <p>поп Живко.“</p> <p>Јова пун радости.{S} За час навуче одело |
| , а највише</p> <p>твој друг</p> <p>поп Живко“</p> <p>— Попа ми рече — вели Јевта — ако те срет |
| петан. </p> <p>Та... ова наша рђа, поп -Живко, и поп Дамњан, и поп Лука и онај учитељ Јова.</p> |
| >— Ко си ти?</p> <p>— Ја сам Јевта, поп Живков комшија...</p> <p>— Шта ради попа? — прекиде га |
| а!...{S} Па одавде, правце да идем, поп Живковој кући.{S} И, тамо нађем све њих на окупу.{S} До |
| ...</p> <p>Око подне стигао је кући поп Живковој.{S} Попа га дочека весело, и извињаваше се што |
| ова је сваки други дан одлазио кући поп Живковој.{S} Сви су сељаци знали да је испросио ону „ва |
| p>— Код Максића?</p> <p>— Ја!{S} Са поп Живком одоше и оне варошке...{S} Он мени даде ову писму |
| поп Лука који тек што беше дошао са поп Живком.</p> <p>— Примате ли и’ браћо? — упита председни |
| Јеси ли прикупљ’о са поп Дамјаном и поп Живком тајне састанке?</p> <pb n="151" /> <p>— Нисам.</ |
| лужитељу, а он узе штап па се крену поп Живку.</p> <p>Ведро је поздрављао људе, које је путем с |
| ће с нама живети.{S} Ја сам казала попу Живку.</p> <p>— О како си добар!...{S} Онда ћу бити пот |
| врућина, кад се учитељ Јова крену попу Живку у Б...{S} Нека тмора обујмила сву природу, па кро |
| тока сва побегла у хладове; нигде ништа живо, сем човека, што га сунце на раду жеже.</p> <p>Учи |
| требало!..</p> <p>— Не, не!..{S} Онако живо, несташно — није могуће да је волила кога...{S} Чи |
| се.</p> <p>— Ја глупа света, ако ико за живога бога зна!{S} И, враг га знао — сваки има!,.{S} О |
| ј, једноме народу не стварају услови за живот — онда тај народ није независан...{S} Камо у свак |
| е плашљивац и кукавица, а он то није; и живот ће свој дати само да га тим именима не назову.</p |
| ије!..{S} Та тога ради вреди да човек и живот изгуби а да не зажали!...</p> <pb n="148" /> <p>— |
| tion" /> <p>Сад је настао са свим други живот за њега.{S} Ту не беше више оца и мајке; не смеђа |
| ства, као да би хтео да види тај срећни живот.</p> <p>— А завидљивци би говорили — мишљаше он д |
| ошлуку и лењости.</p> <p>Удесио је свој живот према потребама.{S} Чега није имао могао је бити |
| ствари, за тако једног подлаца даш свој живот?...</p> <p>— Не вреди,</p> <p>— Е, тако!..{S} Пам |
| Ја не могу да живим без ње!{S} Сав мој живот нека ђаво носи!....{S} Сад знате све и реците!... |
| </p> <p>— За што?</p> <p>— За ванбрачан живот.</p> <p>— С ким?</p> <p>— Са мојом таштом?</p> <p |
| > <p>Па ипак, опет му је нешто реметило живот.{S} Оне плаве очи лебдијаху пред њим вазда кад се |
| штва сем другова школских...{S} И би му живот са свим омрзнуо, да му учитељ није онако лепо при |
| да буде лепа?{S} Ја волим и сто ружни’ живота него једну лепу смрт!...{S} И после, шта: да умр |
| м.</p> <p>И он причаше ситнице из свога живота...</p> <p>Онда се дигоше.{S} Он и поп Дамњан кре |
| најстој години, у петом месецу брачнога живота.{S} У данима кад сва друга срећна <pb n="36" /> |
| сатљика доста за во вјеки!{S} Вако, за живота ’хоћу да „цевчим.“</p> <p>— Али овако се може на |
| <p>БОРЦИ</p> <p>РОМАН</p> <p>ИЗ СЕОСКОГ ЖИВОТА</p> <p>СВЕСКА I.</p> <p>НАПИСАО</p> <p>ЈАН.{S} М |
| <p>БОРЦИ</p> <p>РОМАН</p> <p>ИЗ СЕОСКОГ ЖИВОТА</p> <p>СВЕСКА I.</p> <p>НАПИСАО</p> <p>ЈАН.{S} М |
| </hi>.{S} Роман из енглеског друштвеног живота.</p> <p>— Читај!</p> <p>И он прочита једну стран |
| /p> <p>— Научићеш, злато моје, нешто из живота, нешто из књиге.{S} Ко хоће да учи научиће...{S} |
| једаред зажмури, па кидиши овом поганом животу, па то ти је!...{S} Па... изгубити душу — изгуби |
| И друго нешто сметало је његовом мирном животу!</p> <p>Он је хтео да буде учитељ, не само деце |
| шљаше на породицу на срећу у породичном животу.{S} Готово беше раздраган.{S} Хтео је сам почети |
| можда би она и хтела бити друг његов у животу, али то јој неће старији дозволити...{S} Омрзао |
| лиш!...{S} Бре да знам само да си још у животу би’ ти ја очи ископала!...{S} Е то ми је „ужасно |
| обудила није могла данути: ударише неки жигови с обе стране груди.{S} Једва дође у кућу и спуст |
| <p>Ту поп Дамњан упозна учитеља са поп Жиком, поп Луком, Васом Каменчићем, Митром Стокићем, <p |
| ...</p> <p>— Ала се мило разлева крв по жилама кад човек види да му посао напредује...{S} Куд б |
| че се облачити...{S} Крв му је кипела у жилама, а срде лупало нагло и бурно...</p> <p>Обуче се, |
| ло пред-а-њ...</p> <p>Само ускипи крв у жилама његовим, а онај воћњак иђаше око њега.{S} Као да |
| ијао.{S} Цигани опет почеше стругати по жицама.{S} Један се од њих озбиљно наљутио, виче:</p> < |
| циганин и поче затезати оне две веселе жице.</p> <p>— Крсманија!...{S} Дај вина овамо!{S} Доне |
| да види шта је.{S} Баба Миљана чим прву жишку спусти у зелени чанак рече:</p> <p>— Нагазила.</p |
| А... славу вам вашу!..{S} Одбијајте ви жмире у канцеларијама.{S} Сава уме овако!...</p> <p>Леп |
| {S} Погледа на небо: — сјаји се месец и жмиркају звезде; погледа преда се у даљину: — жбунови н |
| прозору.{S} На пољу помрчина.{S} Звезде жмиркаху на небесном своду.{S} Улицом нико не иђаше.{S} |
| е падаху па њено лепо лице...{S} Она је жмурила, али није спавала.</p> <p>Пред вече се кренуше |
| за то!</p> <p>— О!..{S} Ја нећу толике жртве!</p> <p>— Ја не жртвујем ништа, будите уверени!</ |
| S} Ја нећу толике жртве!</p> <p>— Ја не жртвујем ништа, будите уверени!</p> <p>— Онда ће да вас |
| S} Кад чујем славуја у жбуну, кад чујем жубор поточића мене нешто мине; нека милина прожма ме ц |
| и осећаше лакоћу и сласт.{S} Срце му је жудело да цео свет загрли једним загрљајем и да пољуби |
| се сам на се.{S} Док је не виде, док је жудео за „непознатом“, мислио је: да му је само да види |
| војка коју воли више свега, за којом је жудео толико време.</p> <p>И он беше онемео.{S} Ништа н |
| први домаћини из среза.</p> <p>Само је жудео за тим, да се докопа и куће капетанове, јер ту се |
| има!....{S}Нашао сем тебе!...{S} Онако жудео — сад те ево смем загрлити!...{S} Ево!..</p> <p>И |
| аре, па ћуташе као заливен!..{S} Толико жудео за њом, па сад — ама баш ни речи!..{S} Кроз мозак |
| ај тебе целога века!..{S} Ја сам толико жудео за тобом... али ти знаш да ја не живим овде.{S} З |
| опови...</p> <p>— Који попови? —- упита жудно капетан. </p> <p>Та... ова наша рђа, поп -Живко, |
| свима прописима учтивости.</p> <p>— Не жуље те ни очи?</p> <p>— Ништа, господине!</p> <p>— Врл |
| p>— Тако, по канцеларијама!{S} А што је жуљио клупу 3 године у школи то ништа!...{S} Дакле наше |
| ко.{S} Више су застајкивали него што су журили: да само доцније стигну, или, бар, да мрак на зе |
| Зар ти нећеш са мном?</p> <p>— Нећу.{S} Журим кући.{S} Има триста послова!</p> <p>— Е, збогом п |
| жењен ниси — не чека те нико!{S} За што журиш? — рече попа.</p> <p>— Све ми се нешто чини да са |
| у, који, тако рећи, даје јој све и сва, за што — питам — она не помогне?..{S} Отворила је „земљ |
| девојка, девојка коју воли више свега, за којом је жудео толико време.</p> <p>И он беше онемео |
| данас, изабравши ме за посланика вашег, за мене је врло велика!..{S} Хвала вам браћо на поверењ |
| ову, послужује <pb n="68" /> око софре, за коју су засели били први домаћини из среза.</p> <p>С |
| и <pb n="44" /> управљаху земљом.{S} И, за дивно чудо, обојици једне исте мисли долажаху...</p> |
| , кад највише потребујеш општој ствари, за тако једног подлаца даш свој живот?...</p> <p>— Не в |
| Јова хтео је, пошто по то, да буде сам, за то после ручка рече: да би мало спавао.{S} Поп Живко |
| по сатљика доста за во вјеки!{S} Вако, за живота ’хоћу да „цевчим.“</p> <p>— Али овако се може |
| , па онда рече:</p> <p>— Де ову, брато, за здравље нашега светлога књаза који нас опрости оне н |
| /p> <p>— Хоћете ли варош?</p> <p>— А... за то треба препорука, а ја — хвала богу — немам тамо ( |
| авиш.</p> <p>Он узе чашу.</p> <p>— Е... за здравље моји’ гостију.{S} Бог им дао што им срце заж |
| и своје мисли јасно исказивати — онда: за две—три године ми можемо учинити огроман напредак!.. |
| ели: зове те капетан.</p> <p>— Каже ли: за што?</p> <p>— Јок!...{S} Само вели: иди па га нађи.{ |
| ам беседе, него ћу вам у кратко казати: за што смо се окупили овде.{S} Ми смо се договорили ја |
| војих 50 година, натмурен, љут као рис; за сваку ситницу — батине.{S} Међутим учио је добро, а |
| што не дају све <hi>што он заиште</hi> за „крезицију“; па је некој баби Смиљани узео из ушиват |
| лски, ожењен ниси — не чека те нико!{S} За што журиш? — рече попа.</p> <p>— Све ми се нешто чин |
| мештају — горе по њих а боље по нас!{S} За сад радим кријући, после ћу јавно!...</p> <p>— А ако |
| <p>— Сутра.</p> <p>— Знам ја то!...{S} За то сам и чек’о Ти ћеш сад, са мном.</p> <p>— Ноћас?< |
| иво!...{S} А што не бијем дората?...{S} За то, што је добар.{S} А ит... сто година да живиш — н |
| } Новине добијам од мене на уштап...{S} За то ми је ово добро дошло!...{S} И теби... и вама... |
| у на вратима и овај га пусти унутра.{S} За столом сеђаше „пречасни“ прота Милинко и двојица све |
| ли какви полицајац не бану на врата.{S} За што да ми стрепимо?{S} Ко је њима дао право да они с |
| ао и вољу његову из погледа његовог.{S} За кратко време он стече љубав и поверење свога стареши |
| ше политичке прилике врло су хрђаве.{S} За то смо се нас неколико пријатеља договорили: да скло |
| </p> <p>Мара је седела опет до Јове.{S} За ручком није ћеретала као обично.{S} Нешто се заћутал |
| ... али ти знаш да ја не живим овде.{S} За то морам да идем кући, јер пада у очи.</p> <p>— Ја ћ |
| а!..{S} Никад добра роба пасти неће.{S} За њу увек има пијаце и увек се добро прода.</p> <p>Онд |
| а природа“ за њега не имађаше дражи.{S} За њега је имало дражи само једно име, име Мара, и он г |
| није него кад се сељак проугурсузи.{S} За њега после нема светиње!...{S} Ја сам хтео још у поч |
| трпи наша господа, него их прогони.{S} За то ти Јова и говори, да ће његова школа остати упраж |
| поп Живко.“</p> <p>Јова пун радости.{S} За час навуче одело.{S} Јевту питаше где је коњ.</p> <p |
| итеља.</p> <p>— Ал он ће доћи овамо.{S} За то је мене и посл’о попа.</p> <p>— А где је попа?</p |
| ребају им.{S} Могли су бити без њих.{S} За пет година доби две класе седећи у истом месту, и ст |
| а је држава да то учини, — рече попа. — За што дакле, да сељаку, који, тако рећи, даје јој све |
| — упита Макса.</p> <pb n="170" /> <p>— За њу је лако! — рече поп Дамњан — Јовин је план врло л |
| ита поп Дамњан.</p> <p>- Зове!</p> <p>— За што ли је?</p> <p>— Због састанака.</p> <p>— Зар доз |
| </p> <p>— Он неће ићи са мном!</p> <p>— За што?</p> <p>— За то што ми прети! — рече Јова...{S} |
| p> <p>— Оптужен сам грозно!...</p> <p>— За што?</p> <p>— За ванбрачан живот.</p> <p>— С ким?</p |
| емо.{S} Јеси ли набрао јабука.</p> <p>— За оном ми срце оста!{S} Да ми је да је до’ватим!</p> < |
| дићемо код господина министра.</p> <p>— За то сам ја вама и дош’о.{S} Велим, ако ви не порадите |
| И... неће бити од свега ништа.</p> <p>— За што?</p> <p>— Ти знаш врло добро да сам ја, сем школ |
| ли су ме...</p> <p>Па застаде.</p> <p>— За што?</p> <p>Он погледа у Јову, диже се и пође но пос |
| би’ ја сад, ал нећеш ти после.</p> <p>— За кога ћеш, зете, да је удаш? — упита њена мајка.</p> |
| исам веров’о да ту има истине.</p> <p>— За бога!..{S} Така глупост!...{S} Ко би још и могао вер |
| зашто тужио?</p> <p>— Не знам.</p> <p>— За што ли ће бити?</p> <p>— Не знам.</p> <p>— Мислиш ли |
| ници.</p> <p>— Најбоље и јест.</p> <p>— За то сам тако и наредио.</p> <p>— Ајдемо, господо! — р |
| азговор.</p> <p>Поп Лука рече:</p> <p>— За дружину сазнадоше.{S} Шта мислимо сад?</p> <p>— Да п |
| руком држао.{S} Он се окуражи:</p> <p>— За што, госпођице, морамо да љубимо све што је лепо? — |
| S} А смем ли ја читати романе?</p> <p>— За што не?</p> <p>— Кажу: да романи не ваљају.</p> <p>— |
| а.</p> <p>— Од чега ћу живети?</p> <p>— За то не брини!</p> <p>— Хвала, Дамњане, брате!...{S}Ал |
| <p>— Има ли које место празно?</p> <p>— За сад нема, али биће једно.</p> <p>— А које?</p> <p>— |
| ићи са мном!</p> <p>— За што?</p> <p>— За то што ми прети! — рече Јова...{S} Ја могу сам отићи |
| ам грозно!...</p> <p>— За што?</p> <p>— За ванбрачан живот.</p> <p>— С ким?</p> <p>— Са мојом т |
| не ни тетке ни мајке, него кидисала ка’ за очи: „’хоћу! ’хоћу“!</p> <p>— Од куд сам баш тако? р |
| му се отегао у бестрагу. „Лепа природа“ за њега не имађаше дражи.{S} За њега је имало дражи сам |
| редиш.{S} Напиши му — писали му „белег“ за мало дана!</p> <p>— Ајд иди тамо, нек те саслушају — |
| анас!...</p> <p>И чича пође у мејану, а за њим онај народ...</p> <p>Избор је текао мирно.{S} У |
| и то ћу дотерати тамо где ви седите; а за то знам требаће пара; није вредно да ви трошите и да |
| у!..{S} Како га само теча слуша!..{S} А за течу веле даје начитан и способан човек..{S} Да ли м |
| то; али њој би врло тешко...</p> <p>— А за што мораш?{S} Распуст школски, ожењен ниси — не чека |
| наградим ваш труд...{S} Признање треба за услугу.{S} Није л тако?</p> <p>— Тако је.</p> <p>— В |
| а ништа не знам, сем оно мало што треба за школу...</p> <p>— Научићеш, злато моје, нешто из жив |
| ...</p> <p>Она је сва горела.{S} И Јова за час увиде да то није несташлук него узбуђење.{S} Срц |
| а време.{S} И положи испит и примише га за питомца.</p> <p>Ту беше друкчије.{S} Он се нађе у „о |
| а.{S} Они се замоле владици да им га да за попа, јер веле: да је ваљан младић, да му знају и по |
| икао на сва уста.</p> <p>— Шта је он да за толико не дође?...{S} А њега треба везати па кад га |
| ....</p> <p>Чисто му свануло.{S} Као да за њега више не беше тајне....{S} У сваком покрету Мари |
| атагирају“ код људи.{S} Веле, биће онда за све добро.</p> <p>— А чему их уче?</p> <p>— А ничему |
| мерке ни њему и и оделу!...</p> <p>Вода за умивање, леген — све беше ту.{S} Он се уми, очешља и |
| нађе пуно дечице.{S} Била је жива згода за играње, али опет учитељ беше сувише строг.{S} Као да |
| госпођицу Мару, и, целога мога века, ја за себе бољег друга не бих тражио.{S} Сад питам вас, пи |
| села, или загорела или надимљена — а ја за боју не марим...{S} Код нас знам, неки трпају шљивов |
| !..</p> <p>— Та, човече, не бојим се ја за то! — рече поп.</p> <pb n="99" /> <p>— Него за што?< |
| ло: да плачем...{S} Плакала бих до века за срећом!...{S}Да ми је да сам мушко — само бих се с њ |
| го обојица, али ни један не нађе узрока за што власт зове.</p> <p>— Мора да је каква тужба! — р |
| овога младога човека...{S} Све би дала за њега: и мајку, и родбину, и другарице, и успомену на |
| видећи да је Јова слуша — све бих дала за један кућерак у каком лепом пределу у коме шуме има. |
| маш, тим пре, што је се и сама спремала за тај положај.</p> <p>— Чудан си ти човек! — рече Јова |
| сини.{S} Душа <pb n="27" /> му је хтела за њом; срце га је вукло њој.{S} Како би срећан био да |
| тка у појасу — што је сиротица оставила за сарану — три дуката, јер је — вели — вештица: купа с |
| ршена, јер мајка јој неће бити противна За остало потруди се сам. <pb n="123" /> Пред вече ћемо |
| А лопар му његов!..{S} Ако он не за зна за врљику ћукни не!...</p> <p>Пут што вођаше у К... беш |
| ако!...{S} То тако научило!..{S} Ни зна за власт ни поштује закон.. право вели господин — не по |
| а слика изађе му пред очи...{S} Али она за њега беше само у успомени.</p> <p>— Никад, попо! — р |
| њега је пут водио) сиђе и привеза коња за ограду а он уђе у нутра.</p> <pb n="205" /> <p>Заста |
| претеране ревности...{S} Ја то знам, па за то хоћу да видим шта је у ствари.{S} Стоји ли што од |
| о што видиш!</p> <p>— Тешко нама!{S} Па за то ме и тишти кад се по „<title>Истоку</title>“ прид |
| му је бог зна како мило и да то сматра за највећу част; ако капетан рекне што год иоле шаљиво |
| пуст да може полагати испит из предмета за други разред, И положи.{S} После је остао у школи св |
| овине.</p> <p>— Славе ти, ако те запита за онај допис... — рече Јова.</p> <p>— Ја ћу казати да |
| кад умрем, нећу пити: по сатљика доста за во вјеки!{S} Вако, за живота ’хоћу да „цевчим.“</p> |
| еда га оним лепим очима.</p> <p>— Ништа за то!</p> <p>— О!..{S} Ја нећу толике жртве!</p> <p>— |
| По закону најпре нам требају четворица за бирачки одбор.{S} Изберите и’...</p> <p>— Па ево поп |
| та Јова.</p> <p>— Јесмо!</p> <p>— Е сад за здравље посланика — рече поп Живко и наточи чаше.</p |
| Живко је поставио онакав исти распоред за асталом.</p> <p>Јова седећи до Маре помишљаше на пор |
| Господине, ајте да ми изберете што год за читање.</p> <p>И оде са Јовом и попом.{S} Претураше |
| да ми из течиних књига изабереш што год за читање.</p> <p>— Хајде — рече Јова.</p> <p>И уђоше у |
| пружи прст на умиваоник где стајаше суд за воду.</p> <p>Он узе суд и изађе.{S} Кад се врати нат |
| н.</p> <p>— Јел-те?...{S} Кад човек иде за ’лебом....</p> <p>— Да бо’ме!..{S} Да бо’ме!...</p> |
| вољни, ви да ми је дате, а она да пође за ме?{S} Ако сте вољни да знам...{S} Ово је дошло изне |
| ђо.</p> <p>— Оди овамо.</p> <p>И он уђе за њом у њену одају.</p> <p>Она узе једну књигу са стол |
| разговор!</p> <p>— Од кога си чуо да је за састанке дознао капетан? — упита поп Дамњан.</p> <p> |
| <p>Он седе крај ње на постељу и узе је за руку.</p> <p>— Је л’ ти лакше?</p> <p>— Мало лакше — |
| редак од Чернишевског.{S} Човек који је за своју науку допао тамнице из које се, можда, никад н |
| само: према свецу и тропар!.{S} Е,о је за ручак — ручак, ко је за батина — батину!{S} На пр: о |
| гових песмарица.{S} Онај цванцик дао је за једну песмарицу, истина није нова али било је у њој |
| је по мало ласкао; сада пак сматрао је за потребно да му окрене леђа.{S} Али ипак, мислио је д |
| пар!.{S} Е,о је за ручак — ручак, ко је за батина — батину!{S} На пр: оно што ћу теби да дам — |
| аше да верује у истинитост свега што је за три часа преживео; не могаше да верује, да зајиста п |
| џеп.</p> <p>И једно и друго ишло му је за руком.{S} Капетан његов био је рођак неком великом г |
| .{S} Пробао је да не пуши и пошло му је за руком.{S} Коцкао је се.{S} Решио се да карту у руке |
| у апс нек тера, апс и јест за људе није за коње!....“</p> <p>— Дивота!...{S} Кад помислим да је |
| коју сте ми указали данас, изабравши ме за посланика вашег, за мене је врло велика!..{S} Хвала |
| > <p>— А лопар му његов!..{S} Ако он не за зна за врљику ћукни не!...</p> <p>Пут што вођаше у К |
| оћу у Шабац, па слободно затури дизгине за левчу и лези.{S} Ти си у Шапцу!...{S} А миран ка’ ја |
| и способан човек..{S} Да ли ми је да се за њега удам!..{S} О!.. како бих га неговала!..{S} Као |
| — Добро, Милане, добро!</p> <p>— Сви се за добро богу молимо!...</p> <p>— Тако је!{S} Тако је!. |
| да је у бесконачности!.{S} Прихвати се за грану једне јабуке, јер осећаше да ће га срце његово |
| S} Добро јутро! — рече он и прихвати се за шешир.</p> <p>— Бог помог’о! — прихватише попа и Мар |
| ијем да те препоручи; онда постарати се за свој џеп.</p> <p>И једно и друго ишло му је за руком |
| ..</p> <p>— Па ако!...{S} Спремајући се за овај позив, ја сам се добро наоружао!..{S} Све што г |
| <p>— Тако је!</p> <p>— Дакле, боримо се за правду, боримо се за човечанство.{S} Боримо се и још |
| — Дакле, боримо се за правду, боримо се за човечанство.{S} Боримо се и још за нешто.{S} Ми смо |
| ; није вредно да ви трошите и да радите за бан-бадава.{S} Ево вама — јабуке ради — ово!</p> <p> |
| ас ћу се уверити.</p> <p>Размести госте за столом тако, да Јова и Мара седоше једно до другог.< |
| едаше за њим зачуђено.{S} Кад он замаче за ћошак, овај се прекрсти и рече:</p> <p>— Буди бог с |
| . рече капетан.</p> <p>И опет га повуче за уво.</p> <p>Госпава, најстарија кћи капетанова донес |
| корачи коња и оде.{S} Мејанџија гледаше за њим зачуђено.{S} Кад он замаче за ћошак, овај се пре |
| > <pb n="142" /> <p>И стајаше и гледаше за њим све дотле док не замаче у шуму.{S} Онда уздану.< |
| рса...</p> <p>Он се изгубио; не знађаше за себе ништа; њој очи севаху; лице се зајаприло; докон |
| </p> <p>Јова изађе.</p> <p>Пандур иђаше за њим.{S} Отвори апсану и Јова уђе у нутра.{S} Брава ш |
| Ђоша оде као опарен — Народ се смејаше за њим.</p> <p>Учитељ Јова уживао је слушајући оштре и |
| аламљењу воћа.{S} Домаћа економија беше за њега најмилија наука.{S} Хиљадама ситница из домаће |
| едној мејани и ручали.{S} Онда га узеше за руку и одведоше кроз чаршију.{S} Уведоше га у једну |
| p>Поша већ спремила доручак те заседоше за астал...</p> <p>По доручку Јова се узе опремати.</p> |
| еку јапију.{S} Југ дува па топи снег, и за сат — сама вода...{S} А ја идем из шуме, а кола пуна |
| де.{S} Хтео је да пита — али кога?... и за коју?...{S} Срце му се цепало при помисли: да је виш |
| а са ракијом спираше „загорел“...{S} И за сво то време говорише: о школи, о селу; кмет узвикив |
| леда у свећу што гораше на асталу.{S} И за дивно чудо њега не радоваше онај изненадни догађај!. |
| едаред.</p> <p>Тако је и по пропису а и за децу је здравије.</p> <p>— Та, оно, мора се кад влас |
| {S} Прво и прво вероваће ми због тога и за све остало.{S} А ти мажи око начелника, он ће те заш |
| путника; нису ни сањали један другог и за један дан они посташе присни пријатељи.</p> </div> < |
| во до сад што је учињено даје ми наде и за у будуће!...</p> <p>Па се опет замисли.</p> <p>— Лаж |
| Уз пут су му наговештавали; куда иде и за што иде.{S} Учитељ му је казао да га води код једног |
| и.</p> <p>— А ви, господине, гледајте и за то и за оне облигације.</p> <p>— Сад ће бити све нар |
| о је библиске приче, па онако причице и за мало: — књига му поста друг.{S} Неке је читао и двар |
| p>— А ви, господине, гледајте и за то и за оне облигације.</p> <p>— Сад ће бити све наређено, р |
| за себе тражио <pb n="218" /> тражићу и за вас!{S} Ја ћу бити најзадовољнији, ако се међу вас м |
| Кад ти мени њега учиш, ’хоћу да знаш и за моју „јабуку“!...</p> <p>И учитељ је примао.</p> <p> |
| Гледаћу да га оправдам!</p> <p>— Шта би за допис? — упита поп Живко. — Ко ће написати?</p> <p>— |
| јање у гимназији мало.{S} Он се пријави за испит у учитељску школу.{S} Уверења: о рођењу и сиро |
| мој, једноме народу не стварају услови за живот — онда тај народ није независан...{S} Камо у с |
| иза бусије, теби би сматрали и најлуђи за будалу кад би изашао с голим прсима!...</p> <p>— Так |
| ки и донесе једно писмо.</p> <p>— Је ли за мене?</p> <p>— Није него за попу, — рече овај.</p> < |
| н седе до попа Живка.</p> <p>— Јесте ли за вино, господине?</p> <p>— Па... могу...</p> <p>— Дај |
| p>Осећао је потребу да рекне нешто; али за жива бога не умеде баш ништа!..{S} Која би му год ми |
| ресели тамо.</p> <p>У селу су га волели за то: што је у свако доба оно готов да услугу учини: и |
| ћеш видети како су се Швајцарци борили за оно своје стење и слободу.{S} Исто онако као и наши |
| што се ми боримо!...{S} И који не мисли за ова света права наша да погине, бранећи их, нека не |
| ?</p> <p>— Он ништа!..{S} Вели: „жао ми за учитеља преместиће човека куд далеко а није право да |
| Не би’ ја сео кад мој старији стоји ни за каке паре!...</p> <p>— Ето, лоле!...{S} А лаже, знам |
| ао је чак и у она места где Евине кћери за новац своју љубав продају, те је и са њима по читаву |
| рисну и посрте.</p> <p>Јова је прихвати за руку.</p> <p>— Змија!..{S} Змија!..</p> <p>Грдна зми |
| ућина ми мамо.</p> <p>Мајка је прихвати за главу.</p> <p>— Ти сва гориш, чедо моје, ти си болес |
| у прси опали.</p> <p>Капетан га ухвати за руку.</p> <p>— Остав’ то! — викну.</p> <p>— Па шта ћ |
| ета.{S} Кад оде тамо он ће само гледати за свој џеп.{S} Мари он за твоје синове!...</p> <p>— Ви |
| ени!{S} А ти учо, дечко, и ти ћеш знати за чичу!{S} Скикнућеш овде, а ланућеш тамо негде око Вр |
| куд далеко а није право да он сам пати за све нас!..{S} Оно — право да кажем — он нама и не мо |
| реч, која ми је светиња, да ћу је узети за жену.</p> <p>— Ми нисмо противни, рече поп. — Шта ве |
| мо користи!...{S} Јест; ал ко ће летети за Европом; ко ће учити да прави бакљаде и параде и сва |
| као мало који, и да га треба предложити за унапређење.“</p> <p>И он доби са ћерком капетановом |
| оно учитељче!..{S} Да ми га је у’ватити за оне кике, би’ му показ’о! — вели Ђока.</p> <p>— Доћи |
| >— Збиља!..{S} Вама ће то најлакше ноћи за руком; ви ћете то дознати.{S} Та и ви сте човек од „ |
| } Образ му његов!..{S} А славе ти, је л за то што си ти њега испис’о у новине?</p> <p>— Јесте.< |
| он и Мара да га испрате.</p> <p>— Знам за што зове.</p> <p>— Не мари ништа.{S} Ако ме предусре |
| ада Јова рече: да мора кући.{S} Не знам за што; али њој би врло тешко...</p> <p>— А за што мора |
| , — које дотле није никад зажудело, сем за мајком и блиском родбином — зажуде од једаред да зак |
| Али ја ништа не знам, а међу тим лудим за тим непознатим створењем!...{S} Да верујем <pb n="54 |
| </p> <p>— Не могу!..{S} Ја би’ се с њим за час завадио.{S} Мрзим тога човека!..</p> <p>— Он у м |
| <p>— Није само бојом.{S} Ал ја не марим за то.{S} Нек мени није ракија кисела, или загорела или |
| ад смо једнаки <pb n="64" /> пред богом за што да је он овде бољи од нас?..{S} И може ли бити о |
| се братски заверимо, да овом злу ногом за врат станемо.{S} Не може се више гледати ово чудо и |
| .</p> <p>Она му приђе и ухвати га руком за раме, али је руку тако подигла да се лепо виђаху црн |
| амњан се скаменио.{S} Прихвати се руком за астал да не би пао.{S} У лицу беше дошао као <pb n=" |
| нек те саслушају — рече и маши се руком за звонце.</p> <p>— Ама ја би’ волио — рече Марко чешућ |
| свршио школу.{S} Мислио је да се једном за свагда отресе те проклете књиге и учења на памет; са |
| ваког двадесет шестог долазим са квитом за плату.</p> <p>— Познато ми је.{S} Па шта?</p> <p>— О |
| устаде.</p> <p>— Ја сам овде постављен за учитеља; ево вам писмо од г. капетана — рече младић |
| јим послом.{S} Кажу ми: да си постављен за учитеља код нас.{S} Питам: да ли си пре био учитељ, |
| ће само гледати за свој џеп.{S} Мари он за твоје синове!...</p> <p>— Видим што си ми и’ и ти за |
| итре коње па пођоше сватовски.{S} Пуцањ за пуцњем грмео је а из пуних груди и са насмјаниих уст |
| казо — матор — па, ја га опет не би дао за младића...{S} Нема му равна до мора!{S} Једне зиме — |
| ети а да паре не потреши сем што би дао за каву и шећер.</p> <p>Из најпре је хтео да одбаци те |
| во је дошло изненадно; нисам се спремао за овај случај; али ако се споразумемо ја залажем моју |
| човека који је утрошио све што је имао за опште добро.</p> <p>То беше врхунац; даље ни његова |
| е — рекао бих да је анђео који је сишао за часак на земљу да ми памет узме, па га је онда опет |
| ко неће Србија и српски народ!..{S} Ево за што: тешко нама!{S} Мој учитељу, и брате...{S} Никад |
| — рече поп.</p> <pb n="99" /> <p>— Него за што?</p> <p>Преместиће тебе, па то неће ваљати!..</p |
| <p>— Је ли за мене?</p> <p>— Није него за попу, — рече овај.</p> <p>И пружи писмо поп Дамњану. |
| на се.{S} Док је не виде, док је жудео за „непознатом“, мислио је: да му је само да види праме |
| домаћини из среза.</p> <p>Само је жудео за тим, да се докопа и куће капетанове, јер ту се надао |
| а ћуташе као заливен!..{S} Толико жудео за њом, па сад — ама баш ни речи!..{S} Кроз мозак му је |
| е целога века!..{S} Ја сам толико жудео за тобом... али ти знаш да ја не живим овде.{S} За то м |
| и.{S} И ишао је даље.{S} Свуда је радио за своје убеђење.{S} Пред њим стајаху и његови противни |
| ољуби.</p> <p>— Знаш!..{S} Ја сам лудио за тобом!{S} Видео сам те само једаред у Београду па — |
| ам ни тражио.{S} Ја нисам никад грамзио за богатством.{S} Моје је богаство — моје задовољство.< |
| и привирити.</p> <p>Ни дотле није марио за „кикаља“, (тако је он називао сељака) али му је по м |
| ост.{S} Дош’о <pb n="61" /> па затворио за пра бога — једну сироту по онакој зими у апс!...{S} |
| и је да није баш лепо што трчим једнако за тобом..{S} Ја сам пробала да ћутим, да се не макнем, |
| ћи се.</p> <p>— Ја глупа света, ако ико за живога бога зна!{S} И, враг га знао — сваки има!,.{S |
| /p> <p>Пандур узе акта и изађе.{S} Мало за тим уђе Марко.</p> <p>— Ево. ово ћеш дати кмету.</p> |
| </p> <p>И, милоште ради, повуче га мало за уво.</p> <p>— Седи, Саво! — рече капетаница.</p> <p> |
| о моја, узео <hi>седам</hi> дуката само за то: што је овај веселник убио <pb n="62" /> гуштера |
| упита Јова.</p> <p>— Ништа узе ме само за руку и доведе кревету; рече ми да легнем а она седе |
| још у ушима речи: само твоја!... и само за те две речи из њених уста — он даје све и заборавља |
| .{S} И може ли бити он бољи од нас само за то што је министар?{S} Он је данас министар — сутра |
| настава...{S} Урођеност нам је да идемо за човеком који је умнији и чвршћи.{S} Карактер!...{S} |
| вимо и уредимо за школу, а школу узмемо за судницу.</p> <p>— Врло добро.{S} Само нешто још не д |
| " /> <p>— Де да се договоримо кога ћемо за посланика! рече Јова</p> <p>— Кога ’хоћеш другог?{S} |
| ..{S} И <pb n="65" /> ја мислим да ћемо за кратко време од ове мале четице, што смо се овде оку |
| и лепо судницу мало доправимо и уредимо за школу, а школу узмемо за судницу.</p> <p>— Врло добр |
| ла.{S} Ми старији морамо да се догонимо за вама...{S} Знате шта се мени не допада код омладине? |
| ради и око њега устане.{S} Ми се боримо за законитост.{S} Не тражимо ништа више, него да се рад |
| је! — рекоше они.</p> <p>— Ми се боримо за права наша.{S} Сваки је човек — човек.{S} Тај капета |
| само је се морао најпре оженити.{S} Но за то беше лако.</p> <pb n="30" /> <p>Имао је девојку у |
| ди!...{S} Све се то тамо повезало једно за друго ка’ крмећа балега!{S} На небо не мо’ш — високо |
| Имате право.{S} У вароши је све удешено за уживање.{S} Али то је само удешено.{S} И ја баш за т |
| Дамњан заволе учитеља Јову, да би умро за њега; и учитељ тако исто попа.</p> <p>Тога дана седе |
| Ја не би’ никад глас’о попа.{S} Није то за њега.</p> <p>— А зашто?</p> <pb n="214" /> <p>— Он н |
| p> <p>— Да, чуо сам.</p> <p>— А није то за све — рече поп Живко. — Ја само: према свецу и тропа |
| — рече Максић.</p> <p>— Чује ли се што за скупштину? — упита Јова.</p> <p>— Избори ће бити 30- |
| а неким сажалењем,</p> <p>— Јеси ли чуо за што се оптужујеш?</p> <p>— Чуо сам, господине.</p> < |
| ше свирати.{S} Пошто попише сваки у кап за господарево здравље, заседоше опет.</p> <pb n="220" |
| еде у њега она два ока, што бејаху свет за њега!...,</p> <p>— Опрости ми! — рече она.{S} Видела |
| /> <p>Сад је настао са свим други живот за њега.{S} Ту не беше више оца и мајке; не смеђаше пре |
| дати!..{S} А у апс нек тера, апс и јест за људе није за коње!....“</p> <p>— Дивота!...{S} Кад п |
| гошће у њихову собу а попа Јову у собу за њега спремљену.</p> <pb n="113" /> <p>— Ево ти, учо, |
| ругог препоручује...</p> <p>Као награду за учињене услуге затражио је П... срез и — добио је.</ |
| } Знаш, да сам једва чекао да нам пошљу за учитеља човека од књиге.{S} Изгибох ти, брате, са љу |
| ке, и све, Четвртком нагони ђаке, те му за „леграцију“ доносе мачиће.</p> <p>Младић се насмеја. |
| а је имала обичај да обе ове речи једну за другом изговори) криво!...{S} Шта ти велиш?</p> <p>— |
| Она му додаде једну киту коју он задену за прсник.</p> <p>— хоћеш ти, течо?</p> <p>— Мени дај м |
| мислим, да си ти човек који ће у стању за време све предурати!...</p> <p>— Имаш право!...{S} Д |
| дао му је по 10—20 пара да купи лепињу за доручак и он је то чувао.</p> <p>Долазио му је м ота |
| вде, пред нама свима: да ћеш узети Мару за жену.{S} После се спреми те проведи обичај.</p> <p>— |
| </p> <p>Поша је отишла да готови вечеру за драге госте.{S} Они сеђаху под липом и разговараху.{ |
| демо?</p> <p>— Да ми је да видим шта ћу за упис деце, а, онако, можемо.</p> <p>— Децу ћемо писа |
| е само познамо!“ а сељаци га прихватаху за руку и стезаху је.</p> <p>Зађе и сунце већ.{S} Учите |
| , да заштитим ваше интересе.{S} Што бих за себе тражио <pb n="218" /> тражићу и за вас!{S} Ја ћ |
| {S} Али то је само удешено.{S} И ја баш за то мрзим.{S} Ја волим лепу природу, оваку каква је, |
| је потпуно задовољан.</p> <p>— Шта ћеш за вечеру, господине?</p> <p>— Нисам гладан — рече он.< |
| .</p> <p>— Немој заборавити да ми јавиш за њи’ов састанак!</p> <p>— Сачувај боже, господине!</p |
| и сунце већ.{S} Учитељ се диже „да још за сунца — вели — види своју нову кућу“; купи од дућанџ |
| о се за човечанство.{S} Боримо се и још за нешто.{S} Ми смо се овде окупили да се поразговарамо |
| вас позове... пуно пуно написао!</p> <p>За време говора мотрио је сваку цртицу на лицу Јованово |
| учинити ту услугу, — рече Јова.</p> <p>За то се време већ био прибрао.</p> <p>— Дакле: ниси?</ |
| — рече пандур и притвори врата.</p> <p>За мало и уђе сељак.{S} Обучен је био газдински.</p> <p |
| искорењивати или бар заварчити.</p> <p>За то је требало чиновника.</p> <p>Он је био „поуздан“ |
| њењу његовоме ишла правим путем.</p> <p>За кратко време он се прослави.{S} Сваког је тукао, као |
| а он је се „поштено“ наплаћивао.</p> <p>За даљи његов напредак није му требала препорука.{S} Са |
| дара....</p> <p>— Живео!..</p> <p>...{S}За господарево здравље пијем ову чашу.{S} Нека га бог п |
| ође брзо.</p> <p>Хтео је пошто по то да забашури.</p> <p>И окрете разговор.</p> <p>У цркви није |
| ако је кришом погледала Јову, и како се заблистала суза у оку њеном....</p> <p>Весели и задовољ |
| рава ка’ дрен!...{S} Ама да ме је глава заболела!...</p> <p>— Та ако ни рад чега другог, а оно |
| е!... не могу да ти говорим <hi>ви</hi> заборавио сам.</p> <p>— Све једно, попо.</p> <p>— И ти |
| утина га је пролазила кад је угледа.{S} Заборавио би у часу све непогоде, па би се предао срећи |
| поред капетанове „јабуке“ није ни своју заборавио.</p> <p>Све је више пљенио свога старијега до |
| — Изволите! — рече Пера.</p> <p>— Немој заборавити да ми јавиш за њи’ов састанак!</p> <p>— Сачу |
| две речи из њених уста — он даје све и заборавља све!...{S} Назвати њу својом, љуљушкати је на |
| ине..{S} Али се надам да старешина неће забранити да се браним, ако сам неправедно нападнут!..< |
| сам да видим: рад чега је овај часопис забрањен.</p> <p>— Рад свега, а највише рад Светозареви |
| а је и полиција више пута тражећи какав забрањени спис међу његовим књигама, знак, да је с кори |
| .{S} Ти знаш да се тражи баш оно што је забрањено.</p> <p>— Тако је! рече попа насмејавши се — |
| ина? — Србин!{S} Као што су Турци гусле забрањивали тако и ови слободну реч забрањују.{S} Зар н |
| раду.{S} Они би боље учинили да је нису забрањивали.{S} Овако су само учинили да се тај часопис |
| сле забрањивали тако и ови слободну реч забрањују.{S} Зар није који од вас већ био на одговору |
| 83" /> <p>Те његове речи тргоше Мару из забуне.{S} Она помисли: све пропаде.</p> <p>— Течо! реч |
| >— Не могу!..{S} Ја би’ се с њим за час завадио.{S} Мрзим тога човека!..</p> <p>— Он у мене сум |
| озва га госпођа себи.{S} Нађе је где се завалила у меку столицу, па више лежи него што седи.</p |
| ти; њих је требало искорењивати или бар заварчити.</p> <p>За то је требало чиновника.</p> <p>Он |
| > <pb n="83" /> <p>— Однеси ово нека се заведе.{S} Кажи томе сељаку нека уђе.</p> <p>Пандур узе |
| ко да се овако окупимо те да се братски заверимо, да овом злу ногом за врат станемо.{S} Не може |
| просијаваше кроз прозор на коме не беше завеса добро навучена, и прављаше сенке по зиду....{S} |
| ова пробудио иза сна.{S} Устаде, подиже завесу на прозору.{S} На пољу помрчина.{S} Звезде жмирк |
| рече и тешко узда’ну.</p> <p>Онда свуче завесу и отвори прозор...{S} Блага свежина летње ноћи з |
| ...</p> <p>Другови његови, практиканти, завидели су му, но он је се само у себи смешио.</p> <p> |
| је испросио ону „варошку.“ Женскиње је завидело Мари, више пута кад би их видели да шетају јед |
| p> <p>— Е, баш ћу да је читам.</p> <p>— Завидим ти што је читаш први пут!</p> <p>Попа отвори је |
| ео да види тај срећни живот.</p> <p>— А завидљивци би говорили — мишљаше он даље — Гледај само |
| е пре потурчи, него кад пре научи чалму завијати!...{S} Што ’хоћеш код њега је пре него човечан |
| Јовановом; хтео је просто, да му у душу завири.</p> <p>— Мучан је мој положај, господине!{S} Ка |
| Аранђелова-дне до поклада он није могао завирити у школу.{S} Не што није хтео, него није <hi>мо |
| независним!...{S} Ђавола независним!{S} Зависићемо ми од сваког ђавола.{S} Кад се, брајко мој, |
| тави књигу и пирну у свећу.</p> <p>Мрак завлада у соби, само месечина просијаваше кроз прозор н |
| ну као и највећем богаташу.{S} Он је се завлачио и у сиротињске избице онако исто као што је ул |
| заволео и проучавао друштвене науке.{S} Заволе позив учитељски; он му се учини најсавршенији и |
| сте мисли долажаху...</p> <p>Поп Дамњан заволе учитеља Јову, да би умро за њега; и учитељ тако |
| допадаше.{S} Она је такође од свег срца заволела Јову.</p> </div> <pb n="191" /> <div type="cha |
| толико воље и снаге, да је из свег срца заволео и проучавао друштвене науке.{S} Заволе позив уч |
| <p>— Мојој вили име Мара!..{S} Сад сам заволио то име више свега!..{S} Она сад спава као анђел |
| и само не знамо! рече попа а сузе му се завртеле у очима.</p> <p>Доктор не рече ништа, него је |
| и мало да буде срећна, па, шта више, на завршетку је се баш и светила.</p> <p>— А... сад је жал |
| и знаш врло добро да сам ја, сем школе, загазио и у политику.</p> <p>— Па шта?</p> <p>— Прилике |
| му ово писмо.</p> <p>Пандур узе мисмо, загледа га отуд и одуд, па онда унесе и врати се.</p> < |
| ubSection" /> <pb n="114" /> <p>Јова се загледа у свећу што гораше на асталу.{S} И за дивно чуд |
| ивам у твоме ћеретању!...</p> <p>Она се загледа у њега...{S} Онда се од једаред трже.</p> <p>— |
| руд уродио плодом!...</p> <p>И чисто се загледа у будућност у којој гледаше остварене наде и ум |
| приђе прозору, отвори га, наслони се и загледа се у благу јесењу ноћ месечином осветљену.{S} Г |
| /p> <p>— Није лепше од мог! — рече он и загледа се у њу.</p> <p>— Јао, боже!...{S} Шта сам прет |
| пут!</p> <p>Попа отвори једну свеску и загледа се, а учитељ поче полугласно ћукорити и лупкати |
| запали цигару, устаде, приђе прозору и загледа се у авлију.</p> <p>- Е ђаво га знао, од куд то |
| како она дише.{S} Она сагла главу па се загледала у своје плетење, које је донела у рукама, а о |
| >— Зајиста — рече Јова.</p> <p>Обоје се загледаше у даљину.</p> <p>— Госпођице!{S} Ви волите се |
| наручише и трећу а са ракијом спираше „загорел“...{S} И за сво то време говорише: о школи, о с |
| то.{S} Нек мени није ракија кисела, или загорела или надимљена — а ја за боју не марим...{S} Ко |
| себе па леже насатке окренув се зиду и загрли јастук...</p> <p>Сањао ју је на јави, зар може б |
| сласт.{S} Срце му је жудело да цео свет загрли једним загрљајем и да пољуби једним пољупцем.... |
| </p> <p>— Шта је, лудо мала? — упита он загрливши је.</p> <p>— И теби је по вољи да чезнем, — р |
| S}Није и’ ни срамота!..{S} У по дана се загрлили!...</p> <p>Једног дана, баш ће бити првог В. Г |
| ар он бити толико срећан да све ово сме загрлити и пољубити!...</p> <p>Осећао је потребу да рек |
| бе!...{S} Онако жудео — сад те ево смем загрлити!...{S} Ево!..</p> <p>И он обави руку око њеног |
| убац, па чиста и топла постеља, па меки загрљај — зар може бити веће среће?!...</p> <p>Е, али о |
| му је жудело да цео свет загрли једним загрљајем и да пољуби једним пољупцем....</p> <p>Белина |
| Ах!{S} Јо-о-во бра-ате!</p> <p>И ту га загуши јецање....</p> <p>Јова га не хтеде дирати.{S} Не |
| лупало као да ће да искочи; чисто га је загушило те не могаше говорити....</p> <p>Чисто му сван |
| свиону плаву косу; доста пута осећао је задај њене чисте девојачке душе као да је ту; — али кад |
| /p> <p>Она му додаде једну киту коју он задену за прсник.</p> <p>— хоћеш ти, течо?</p> <p>— Мен |
| ћу...</p> <p>Млади се човек наслонио на задње шараге, затурио сунцобран, па се замислио.{S} Нао |
| њем седишту сеђаше кочијаш, сељак, а на задњем један млад човек, тако од 21 до 22 године, у вар |
| Ко сме гледати чудо очима!...</p> <p>И задовољан самим собом, запали цигару и стаде пред оглед |
| на свој кревет, био је потпуно са собом задовољан.{S} Држао је у тврдо: да ће бити капетанов зе |
| и неколико столица...{S} Био је потпуно задовољан.</p> <p>— Шта ћеш за вечеру, господине?</p> < |
| е и његов господин био је с њим потпуно задовољан.{S} Доста пута дао му је по 10—20 пара да куп |
| га је пекла, би отишао певајући.</p> <p>Задовољан се спустио у кревет.</p> <p>— Шта ћеш!{S} Кад |
| а Београд) ни кумова ни пријатеља...{S} Задовољила бих се и каквим мирним сеоцем.{S} Да ми је б |
| Она је једна сирота девојка која ће се задовољити положајем кога ти имаш, тим пре, што је се и |
| ој кући.</p> <p>На скоро му умре мајка, задовољна што је „одржала чин у породици.“ Он се исели |
| ла суза у оку њеном....</p> <p>Весели и задовољни усташе иза астала.{S} Поп Живко хтеде мало „д |
| био постављен.</p> <p>Заседоше и онако задовољни слатко ручаше.</p> <pb n="169" /> <p>Пошто се |
| му дати гласа.</p> <p>Обојица беху врло задовољни.{S} Прочитали су целе новине од почетка до кр |
| напредује...{S} Куд бих ја тражио већег задовољства од тога: кад бих видео да је мој труд уроди |
| ети — то нигде!...</p> <p>Па зажмури од задовољства, као да би хтео да види тај срећни живот.</ |
| лим....</p> <p>Попа стаде претурати.{S} Задовољство се видело на лицу његовом: он виде да ће им |
| рши.</p> <p>И он је ишао и извршивао на задовољство и свога старешине и своје, разуме се да пор |
| богатством.{S} Моје је богаство — моје задовољство.</p> <p>— Лепо.{S} Али Мара има мајку.</p> |
| > <p>И ту се распиштољи његово бећарско задовољство.{S} Дође му мило да мисли: о младој жени на |
| е.{S} Њега се само тицало његово рођено задовољство — више ничије.{S} А кад је он остао без хле |
| о година дочекујете, у здрављу, срећи и задовољству.</p> <p>— ’Вала, синко, ’вала!...{S} Ти жив |
| роз сузе.</p> <p>— И мени...{S} Јеси ли задрем’о?</p> <p>— Нисам, госпођо.</p> <p>- Нисам ни ја |
| ежемо, рече Марина мајка.</p> <p>— Јеси задрем’о, Јово? — упита поп учитеља.</p> <p>— Нисам, ал |
| p> <p>Изађе на поље.{S} Хладовина ноћна задржа га, допаде му се.</p> <p>— Да огрнем капут и да |
| име у кратко, јер се не смемо дуго овде задржавати да нас не би приметили и олајали.</p> <pb n= |
| одржала чин у породици.“ Он се исели из задруге, јер не могаше да се сложи са браћом од стричев |
| .</p> <p>Учитељу Јови клецнуше колена и задрхта срце.{S} Оваки терети нису лаки.{S} Но он се бр |
| е ништа против молбе сељана — најпре га зађакони, па онда запопи, у његовој деветнајестој годин |
| прихватаху за руку и стезаху је.</p> <p>Зађе и сунце већ.{S} Учитељ се диже „да још за сунца — |
| и вреди да човек и живот изгуби а да не зажали!...</p> <pb n="148" /> <p>— Пошто је само једно |
| оче стезати. — Зар баш ништа више не би зажелели?..</p> <p>Она га разумеде.{S} Порумене сва — и |
| оји’ гостију.{S} Бог им дао што им срце зажелило: род, плод, берићет на много година!...{S} Вал |
| чину проживети — то нигде!...</p> <p>Па зажмури од задовољства, као да би хтео да види тај срећ |
| тврдо!...{S} Сада или гутај или једаред зажмури, па кидиши овом поганом животу, па то ти је!... |
| ред! — викнуше сви из окола.</p> <p>Он зажмури, наже и попи.</p> <p>Цигани отсвираше свој обич |
| ело, сем за мајком и блиском родбином — зажуде од једаред да закуца на грудима овога младога чо |
| Њено мало срце, — које дотле није никад зажудело, сем за мајком и блиском родбином — зажуде од |
| вићем!</p> <p>— Живели!....</p> <p>Чаше зазвечаше; свирачи окретоше свирати.{S} Пошто попише св |
| оста је кад туку!...</p> <p>И опет чаше зазвече.</p> <p>— Ама чујеш ти, кмете!</p> <p>— Шта је? |
| > <p>— Што господине?</p> <p>„Пречасни“ зазвони.{S} Послужитељ уђе.</p> <p>— Води га тамо, у ар |
| још неколико пута тамо амо, онда седе и зазвони.</p> <p>Пандур се појави.</p> <p>— Пусти тог се |
| ваља;</p> <p>— Добро, добро, рече он и зазвони.</p> <p>Пандур се појави.</p> <p>— Кажи томе се |
| а неколико речи на једноме полутабаку и зазвони.</p> <p>Пандур уђе.</p> <pb n="83" /> <p>— Одне |
| гу судити ако другом не!...</p> <p>Опет зазвони звонце.{S} Пандур се врати.</p> <p>— Зовни — де |
| одуд, па онда унесе и врати се.</p> <p>Зазвони звонце.{S} Пандур отвори врата.</p> <p>— Нек уђ |
| е бити сутра код капетана Саве; није он зазирао од капетановог „горопадног“ погледа, — он гледа |
| Радила нешто једнога дана, уморила се, зазнојила, па приљеже мало на меку траву.{S} Чисто ју ј |
| о маза, на мајчиноме крилу спавао...{S} Заигра му срце када створи слику једнога малише пред оч |
| исто говорио; а њему беше тешко да је, заиста, од свег срца желео да умре.</p> <p>Стигоше већ |
| .{S} Јелте да има лепог цвећа?</p> <p>— Заиста! — рече Јова.</p> <p>— Погледајте само!..{S} Не |
| жене о плот што не дају све <hi>што он заиште</hi> за „крезицију“; па је некој баби Смиљани уз |
| у селу.{S} Добри људи даду му новаца на зајам.{S} Он испроси девојку и венча се.{S} Беше то жен |
| ом женином и плаче.{S} Болесница се сва зајаприла у лицу.</p> <p>— Шта је, по богу!</p> <p>— Пр |
| за себе ништа; њој очи севаху; лице се зајаприло; докона га, и, нечувеном снагом, подиже и спу |
| ом.{S} Њих веза нека духовна веза...{S} Заједнички осуђиваху дрскост људи, који <pb n="44" /> у |
| /> <p>- Шта?</p> <p>— Да ми претплатимо заједнички ове новине.</p> <p>— Хоћу — рече попа.</p> < |
| о.</p> <p>— Па можемо заједно.</p> <p>— Заједно ћемо — рече Ђока.</p> <p>— И Пера оде.{S} Кад Ђ |
| ку му његову!..{S} И ја би’ дош’о да га заједно изударамо!</p> <p>— То му не гине!....{S} Него |
| >Попа остави књиге, узе штап и — сиђоше заједно дућану.</p> <p>Ту беше кмет и још неколико сеља |
| >— Сад ћу и ја Перо.</p> <p>— Па можемо заједно.</p> <p>— Заједно ћемо — рече Ђока.</p> <p>— И |
| и обећа му наћи послуживање.</p> <p>И, зајиста, нађе му сутра дан место код неке своје рођаке, |
| агати, па на који било начин.</p> <p>И, зајиста, тога дана, чешљао је се по сата пред огледалом |
| одавде! — рече Мара и застаде.</p> <p>— Зајиста — рече Јова.</p> <p>Обоје се загледаше у даљину |
| часа преживео; не могаше да верује, да зајиста постоји така достава против њега.{S} Све му изг |
| пустити низ брдо.</p> <pb n="8" /> <p>И зајиста, на првоме савијутку кола се спустише на ниже.{ |
| рану.</p> <p>Јова приђе.{S} Она кукачом закачи грану опет.{S} Јова пружи руку и хватајући грану |
| ио паре у џеп.{S} Ако си кога заклањ’о, заклањ’о си себе и своје.{S} Твога си сина ’тео да дигн |
| ’о и спустио паре у џеп.{S} Ако си кога заклањ’о, заклањ’о си себе и своје.{S} Твога си сина ’т |
| S} Сунце сад просијаваше, сад га облаци заклањаху.{S} Ветрић пиркаше те расхлађиваше дневну вру |
| ве!...</p> <p>— Видим што си ми и’ и ти заклонио!... рече чича Милан Грујић — Отиш’о си само та |
| ћутаху.</p> <p>Објављујем да је гласање закључено.{S} Окупите се овде да вам се прочита ко је и |
| Не браним ја њега, газда Ђошо, него га закон брани.</p> <p>— Та ви све умете подвести под зако |
| .</p> <p>— Та ви све умете подвести под закон.</p> <p>— Ове си законе ти као посланик градио.{S |
| акон.. право вели господин — не поштује закон он је — да ти кам — прави „бутовник“ !..{S} Али т |
| аучило!..{S} Ни зна за власт ни поштује закон.. право вели господин — не поштује закон он је — |
| у судници?</p> <p>- То му је право дао закон — рече Јова.</p> <p>— Знам...{S} Ал он је треб’о |
| ништа више, него да се ради онако, како закон налаже.</p> <p>- Тако је! — рекоше они.</p> <p>— |
| ставна, него земља самовоље, овде није „закон највиша воља“ него ћеф једнога капетана, против к |
| главу ова мисао;</p> <p>Код нас вршиоци закона или су медведи, као онај пандур, или курјаци, ка |
| 91_C11"> <head>XI.</head> <head>ВРШИОЦИ ЗАКОНА</head> <p>Мрак је већ пао био на земљу кад Јова |
| ете подвести под закон.</p> <p>— Ове си законе ти као посланик градио.{S} Што се љутиш на своје |
| остаје простом народу; а то би власт и закони требали да предупреде и кривце најстрожије казне |
| и и око њега устане.{S} Ми се боримо за законитост.{S} Не тражимо ништа више, него да се ради о |
| оћеш код њега је пре него човечанство и законитост.{S} Дош’о <pb n="61" /> па затворио за пра б |
| ите сваком, кога у коло уводите, његова законска права; упутите га нека их уме бранити, и ви ст |
| судници?</p> <p>— Сад служи отаџбини и закону.</p> <p>— Та већ знам ја да ти њега умеш бранити |
| изврши избор народног посланика.{S} По закону најпре нам требају четворица за бирачки одбор.{S |
| еленбаћа“, јер „зеленбаћ се — вели — по закону не сме убити; и ко га убије, да се казни — брата |
| е овако недело извиди и кривци казне по закону, јер кад овако раде свештеници шта онда остаје п |
| ло они су децу одмах но рођењу давили и закопавали.</p> <p>Достављам ово Конзисторији у нади да |
| начуди шта му је.{S} Очи су му мутне и закрвављене а посрће!..{S} Да није пијан?</p> <p>— Није |
| , па — видећи — како капетан лепо живи, закуне се свим на свету да ће и он постати капетан.</p> |
| блиском родбином — зажуде од једаред да закуца на грудима овога младога човека...{S} Све би дал |
| ion" /> <p>19.{S} Октобра око пола ноћи закуца неко на Јовином прозору.</p> <p>— Ко је? — упита |
| ци су!..{S} Могу човеку створити ’иљаду зала.</p> <p>— То могу!..{S} Али не ћемо ни ми седети с |
| ... <pb n="174" /> Пита шта је, а ја је залагујем: да не могу да спавам од бува....</p> <p>У та |
| ојурило хиљадама мисли; на уснама му се заладнио хиљадама реченица!{S} Ни једна не беше згодна, |
| оне пусте пекмез ја њи’ залађујем а оне залађене мећем.{S} И тако осушим.{S} Али су шљиве!...{S |
| n="132" /> Кад оне пусте пекмез ја њи’ залађујем а оне залађене мећем.{S} И тако осушим.{S} Ал |
| овај случај; али ако се споразумемо ја залажем моју часну реч, која ми је светиња, да ћу је уз |
| може!{S} Пробај!</p> <p>— Не можи да се залепи змола, кад је мазно.</p> <p>— Де, свирај једну!< |
| ва.{S} Он сеђаше до Маре, па ћуташе као заливен!..{S} Толико жудео за њом, па сад — ама баш ни |
| а се жениш?</p> <p>— Шта ћу?.. „Први је залогај најслађи“!{S} А „ко се рано ожени и рано руча — |
| о „плови“ по небу...</p> <p>— Ти се баш заљубила у месечину!</p> <p>— Ја волим месечину.</p> <p |
| ајаше и гледаше за њим све дотле док не замаче у шуму.{S} Онда уздану.</p> <p>Ишли су најлак ћу |
| џија гледаше за њим зачуђено.{S} Кад он замаче за ћошак, овај се прекрсти и рече:</p> <p>— Буди |
| е, господине, учитељу, немој се што год замерити!..{S} Ји, нако ка’ човек.. није да рекнеш...{S |
| рећи Јевта!</p> <p>— Ама, учо, немој ми замерити, пит’о би’ те нешто.</p> <p>— Шта, Јевто?</p> |
| се стаде љутити.{S} Хтео је да не буде замерке ни њему и и оделу!...</p> <p>Вода за умивање, л |
| /p> <p>Сунце се роди велико, светло.{S} Замириса ваздух и биље свежином...</p> <p>Послужитељ ус |
| о преко свега воли...</p> <p>Доста пута замисли се седећи ноћу: како је добро имати ваљану жени |
| > <p>Ж К...“</p> <pb n="57" /> <p>Он се замисли.{S} Ко ће бити тај Ж. К...?{S} Шта ће то бити?. |
| p> <p>— О шта ће то бити? — рече Јова и замисли се.</p> <p>Мислили су дуго обојица, али ни једа |
| аде и за у будуће!...</p> <p>Па се опет замисли.</p> <p>— Лажу кад веле да се не може ништа учи |
| задње шараге, затурио сунцобран, па се замислио.{S} Наочит.{S} Пријатно, смеђе лице осењено пр |
| ма га до мора!...</p> <p>Младић се беше замислио, али му одговараше са обичним одговорима у тим |
| рате, — рече попа смејући се. — — Ја ту замишљ’о читав роман; изгледало као неко „Дете раставље |
| ?...{S} Или, да то нису веште полициске замке, у које мисли да похвата своје противнике?...</p> |
| о отменијих домаћина из села.{S} Они се замоле владици да им га да за попа, јер веле: да је ваљ |
| м, нису требале бог зна какве очи да то замотре;</p> <p>— Ово ће бити! — мишљаше поп Живко. — Н |
| } Па како лепо говори, и одрешито, и не замуцкује, и како је озбиљан...{S} И она га посматраше |
| застаде.{S} Млађа женска на једаред га занесе.{S} Ништа друго није јој видео сем очију, али му |
| е да ће имати с чим да <pb n="38" /> се занима; виде у исто време и с ким посла има.{S} Сад је |
| Да си се бар облизнио!..</p> <p>Смеј се заори са свију страна.</p> <pb n="215" /> <p>— Бога ми |
| авде негде даље.{S} Ти се тек упозн’о и запазио са људима, а они опет даље...</p> <p>— Па ако!. |
| Он лежаше још неко време, онда се диже, запали свећу, пређе неколико пута преко собе, онда седе |
| момак и доведе коња.</p> <p>Он се уми, запали цигару и узе сркати каФу што му је служитељ доне |
| има!...</p> <p>И задовољан самим собом, запали цигару и стаде пред огледало, па пушећи, посматр |
| пипа у мраку кутију дуванску на асталу, запали цигару па се опет наслони онако исто....</p> <p> |
| .</p> <p>Мали часовник тик-такаше; Јова запали цигару а угаси свећу...</p> <p>Цигара сене а он |
| е неколико пута преко собе, онда седе и запали цигару.</p> <p>— Ух!.. ала је покварен ваздух у |
| ше до клупе и седоше.{S} Јова направи и запали цигару, па се подними и заћута.{S} Поп Живко је |
| ми бар дуван оставили.</p> <p>Направи и запали цигару.</p> <p>Таман повукао неколико димова, бр |
| вљу, Марко!</p> <p>Марко оде.</p> <p>Он запали цигару, устаде, приђе прозору и загледа се у авл |
| е под хладник и седе на столицу.</p> <p>Запали цигару па се подними.{S} Ветрић пиркаше по сувом |
| рело тело.{S} Сео је на зелену травицу, запалио цигару, (пропушио је опет) па се дао на уживање |
| и прозор...{S} Блага свежина летње ноћи запану га и он гуташе онај миришљави ваздух....{S} Погл |
| отребним.</p> <p>И њега је „нова“ наука запанула.{S} Гутао је чланке у „<title>Раднику</title>“ |
| лете“ новине.</p> <p>— Славе ти, ако те запита за онај допис... — рече Јова.</p> <p>— Ја ћу каз |
| ћемо около лепши је пут.</p> <p>Мара га запиткиваше то о овоме то о ономе.{S} Он јој на све дав |
| овора.</p> <p>— Волим што овако о свему запиткује, — рече он Јови.</p> <p>— Шта, течо?</p> <p>— |
| онице...{S} Е сажали ми се, знаш, па би заплак’о!...{S} И опет — довуче, јуначки довуче кући!.. |
| и наточише.</p> <p>— Наслужи Вилипну — заповеда кмет.</p> <p>— А... јок!...{S} Ти си домаћин; |
| — али како си смео?</p> <p>— Срцу се не заповеда! — рече он одважно и погледа капетану у очи. — |
| <p>— Ја ’хоћу њу доктору! — рече чисто заповедајући.</p> <p>— Па... готово, вала.</p> <p>— Нег |
| ствар....{S} Ја не могу ни мом срцу да заповедам, а где ли туђем.{S} Све што ја могу, то је ст |
| сам сам и овде дошао.</p> <p>— А кад ја заповедам!</p> <p>— Само ја скидам у напред са себе одг |
| вите у протокол.</p> <p>— хоћеш ти мени заповедати, дроњо један!{S} А?...{S} Што наредим оно би |
| другим ђацима крњи његово достојанство, заповеди послужитељу да осече један прут, да казни упор |
| едном је хтео да казни једнога ђака.{S} Заповеди му да изађе да клечи.{S} Овај одговори: да нећ |
| е код њега морати слушати све што му се заповеди.{S} Још је рекао да мора да буде поштен, да не |
| о давно бацио у архиву, али кад старији заповеди — шта ћу? — рече капетан.</p> <p>— Тако је, го |
| кућо?</p> <p>— ’хоћу.</p> <p>— Мати је запоји оном водом што је од врачаре донела...</p> <p>Ма |
| јка.</p> <p>Па се диже да са оном водом запоји и умије болесницу.</p> <p>Станојка је бунцала у |
| бе сељана — најпре га зађакони, па онда запопи, у његовој деветнајестој години.</p> <p>Пошто је |
| знаш ти њега.{S} Име му Стева, после се запопио.{S} Ех!... то је био човек!{S} И са нама, и са |
| и „Апостол“ свакога већега празника и „започињао“ је у цркви...</p> <p>Сврши се и та година и |
| е на заранке кад поп Живко нареди да се запрегну коњи.</p> <p>Јова изашао у авлију.{S} Нађе Мар |
| путу, што вођаше у село С... једна кола запрегнута са два коња.{S} На предњем седишту сеђаше ко |
| учитељ провео је годину дана.{S} Школа запуштена, деца напуштена, учила по неколико година јед |
| смеја се досетци.</p> <p>— А осим тога, зар се не мож и писмо написати.</p> <p>— Оје!.. те још |
| сам.</p> <p>— Који си?</p> <p>— Јевта, зар ме не познајеш?</p> <p>— А.. ти си, Јевто?</p> <p>— |
| брдо, а он стаде. „Шта, болан, дорате, зар јавашио снагом?“ — велим ја, а он се веселник само |
| ајзад реши се: да упита попу.{S} Он ће, зар, знати, ваљда, ко пише.</p> <p>С нестрпљењем је оче |
| и јастук...</p> <p>Сањао ју је на јави, зар може бити да је не сања у сну!...</p> <p>Опростите! |
| а код тебе, ти код мене.{S} Хвала богу, зар се не може звати „на ручак“, „на вечеру“, на „посел |
| н остао без хлеба други га је спомогао; зар нема неко и од њега право да помоћ потражи?{S} Не т |
| е, разуме се!{S} Зло кад не би била!{S} Зар свршила вишу женску школу, па да ниси добра!....</p |
| ој врућини!</p> <p>— А морам, брате!{S} Зар и ја не би’ волео лешкарити у ’ладу, него да ме печ |
| мачка!</p> <p>— Шта лепа!{S} Ко леп!{S} Зар смрт!... — викну чича. — Од куд смрт може да буде л |
| ери.</p> <p>— Та у каком учитељству!{S} Зар ви не можете у полицију — Да видите напретка.</p> < |
| о; свака би му жеља била испуњена!..{S} Зар може бити веће сласти него појавити се с њим као же |
| еће.{S} У противном нек буде и то!..{S} Зар је мало хлеба?..</p> <p>Поп Живко га гледаше са нек |
| n="103" /> <p>— А ту си ти, течо!..{S} Зар тако госте дочекујеш?...</p> <p>Он се окрете и... ј |
| > <p>— Он нек гледа његову цркву!...{S} Зар није брука и то, што је данас, на празник оставио ц |
| мном!...“ и онда у бувару и т. д...{S} Зар тако јевтино да се прода и да им падне шака?...{S} |
| ча то мени попа, а ја се скаменио...{S} Зар и то може бити?...</p> <p>— Може, Јевто!</p> <p>— И |
| оце са његовим раштрканим кућицама..{S} Зар то није дивота?</p> <p>— Јесте — рече Јова.</p> <p> |
| е пристао да буде начелников шпијун.{S} Зар не ноже неко од нас бити капетанов?...</p> <p>— А.. |
| и тако и ови слободну реч забрањују.{S} Зар није који од вас већ био на одговору што је отишао |
| вакад могу метити руку на наша уста?{S} Зар ту није понижен српски народ, који је се четири сто |
| сте ме звали.</p> <p>— Камо се јуче?{S} Зар се тако долази на позив?</p> <p>— Нисам био код кућ |
| Живко.</p> <p>— Где да се састајемо?{S} Зар ту неће бити вребања?</p> <p>— Ево овако. — рече Јо |
| пита Јова, а срце му се поче стезати. — Зар баш ништа више не би зажелели?..</p> <p>Она га разу |
| своме крилу, спавати на њеним грудма — зар има што год вредније!..{S} Та тога ради вреди да чо |
| иста и топла постеља, па меки загрљај — зар може бити веће среће?!...</p> <p>Е, али он никако н |
| ед њима.</p> <p>— Збогом, учо!</p> <p>— Зар ти нећеш са мном?</p> <p>— Нећу.{S} Журим кући.{S} |
| у.{S} Не знаш какав је подлац!</p> <p>— Зар још и њему да клањам?</p> <pb n="146" /> <p>— Не ве |
| шта није доказао! — рече Јова.</p> <p>— Зар баш нико? — упиташе ови.</p> <p>— Нико! рече Јова.< |
| и поп Лука и онај учитељ Јова.</p> <p>— Зар они?</p> <p>— Ја!.. има и неки’ наши сељака; и једа |
| и је?</p> <p>— Због састанака.</p> <p>— Зар дознали?</p> <p>— Дознали.</p> <p>— Ко им достави?< |
| да се већ зна и шта њега чека.</p> <p>— Зар ви, господине, пишете по новинама?</p> <p>— Та... п |
| царство свести!... прошапута.</p> <p>— Зар немам право да се надам?.{S} Ево ово до сад што је |
| м...</p> <p>Послужитељ устаде.</p> <p>— Зар ти ниси спав’о? упита.</p> <p>— Спавао сам.{S} Дај |
| p> <p>— То му треба рад науке.</p> <p>— Зар он те траве после исписује у књиге.</p> <p>— Ја.</p |
| једном кочијаш заустави коње.</p> <p>— Зар је то школа?</p> <p>— Није.{S} Дућан.</p> <p>— Па ш |
| борбу водећи, ми би страдали.</p> <p>— Зар да је водимо непоштено?..{S} То нећу; волим умрети! |
| p> <p>Они се окретоше смејати.</p> <p>— Зар баш дотле дошло?</p> <p>— Дотле!...{S} И то ми обећ |
| хвала!</p> <p>— И ја ћу кући.</p> <p>— Зар нећеш у варош?</p> <p>— Јок море!</p> <p>— Ти си да |
| пар викнуше да се иде судници.</p> <p>— Зар нећемо канцеларији? — упита Јова. — До сад је тамо |
| о год.</p> <p>— Не могу, течо.</p> <p>— Зар госпођица пева? — упита Јова и погледа је.</p> <p>— |
| овим начином он служи службу.</p> <p>— Зар у судници?</p> <p>— Сад служи отаџбини и закону.</p |
| .</p> <p>Поп Живко се насмеја:</p> <p>— Зар баш не може мене обићи?</p> <p>— Не може!{S} Не мож |
| .{S} Мара га погледа па упита?</p> <p>— Зар нећемо даље?</p> <p>— Куда? — рече попа и упиљи у њ |
| ао што нисам.</p> <pb n="150" /> <p>— А зар би ти њега смео тући.</p> <p>— Исто онако као што б |
| о је без сина.{S} Он је био јединац, па зар баш да јединца да да га учитељ туче и пребија...</p |
| ла сам „<title>Новину</title>“...{S} Па зар сте ви, господине, социјалиста?..</p> <p>— Зови как |
| м ’тео да ти покажем, да видиш...{S} Па зар ја иш’о у рат и био — да ти ка’м свуда; и по Јавору |
| љутнувши се.</p> <pb n="130" /> <p>— Па зар не видиш да сам беспослен, па морам ма шта да радим |
| >— Море, велим ти свуда!...</p> <p>— Па зар ни код началника ништа?</p> <p>— Ама, нигде!...</p> |
| да мог Јову видим срећна...</p> <p>— Па зар је сад могућност?</p> <p>— Зашто не?...{S} Она је ј |
| } Брбљаш једнако ка’ креја.</p> <p>— Па зар је теби криво?</p> <p>— Па то је баш што волим?{S} |
| пуштаху на мишице, груди и стас..{S} Та зар он бити толико срећан да све ово сме загрлити и пољ |
| ће ли умети што с децом?</p> <p>— Умеће зар?{S} Допада ми се само: што не „јордани“, што са сва |
| ="97" /> <p>— Знам, брате, знам!{S} Али зар си ти сигуран да ћеш до века моћи трпети? — рене по |
| ест! — рече поша. — Па ако им треба нек зараде!</p> <p>— Тако је! — рече Јова.</p> <p>Разговор |
| пови и раде и не раде; али поп Живко је зарадио сам својом грбачом — рекли би они уз реч. —</p> |
| ам, здрав сам; мислим да још могу хлеба зарадити.</p> <p>— Ко говори о томе?..{S} Али ти нама т |
| и до шале.</p> <p>Сунце се спушташе на заранке кад поп Живко нареди да се запрегну коњи.</p> < |
| роклете књиге и учења на памет; само се зарекао да ће читати песмарице.</p> <p>Но тек једног да |
| " /> <p>— А... разуме се, разуме се.{S} Заруменела се ка’ и ти...{S} Ајде да видиш и друго воће |
| о учинило.{S} И девојка погледа у њега, зарумени се, саже главу и откорача...</p> <p>Не могаше |
| } Поша и Марина мајка одоше у кујну.{S} Заручници осташе сами.</p> <p>— Хајде да ми из течиних |
| аром у башти иза куће, која беше цвећем засађена.</p> <p>— А...{S} Јово!..{S} Фењер!{S} Фењер!. |
| ст од тога.</p> <p>Чаша по чаша — и око засветли.{S} А како неће?{S} Те здравица куму и кумчету |
| > <p>— Ајде овамо!</p> <p>Он уђе опет у заседање.{S} И „пречасни“ и оба члана гледаху га са нек |
| ише сваки у кап за господарево здравље, заседоше опет.</p> <pb n="220" /> <p>— Оћете ли „мезе“ |
| те.</p> <p>Поша већ спремила доручак те заседоше за астал...</p> <p>По доручку Јова се узе опре |
| жише.{S} Астал је био постављен.</p> <p>Заседоше и онако задовољни слатко ручаше.</p> <pb n="16 |
| ује <pb n="68" /> око софре, за коју су засели били први домаћини из среза.</p> <p>Само је жуде |
| е онда диже у канцеларију, јер већ беху засели.</p> <p>Иђаше сасма равнодушно.{S} То беше такођ |
| , сад хоћу да облагородим ову дивљу.{S} Засечем ево овако, па уметнем овај лист.{S} И тим сам ј |
| {S} Узмем ево, овако лист са петељком и засечем мало даље.{S} То је питома воћка.{S} Е, сад хоћ |
| о’ме!..{S} Да бо’ме!...</p> <p>Капетану засјаше очи; он је мислио да их је преварио.</p> <p>Дон |
| } Он се био на све решио...</p> <p>И... заспа...</p> <milestone unit="subSection" /> <p>Пред ве |
| је хладила она хладноћа од земље и она заспа слатко.{S} Кад се пробудила није могла данути: уд |
| најзад.... цигара се угаси...</p> <p>Он заспа....—</p> <p>Кад се пробудио сунце је било искочил |
| је само о њој.{S} Целе ноћи није могао заспати; само се претурао с једне стране на другу.</p> |
| </p> <p>— Ја сам сигуран да она сву ноћ заспати неће! — говораше он. — Сирота Мара!..{S} Мој ми |
| е, драгане, канда смо пронашли.... — па застаде.</p> <p>Шта смо пронашли? — упита он.</p> <pb n |
| уклим гласом — звали су ме...</p> <p>Па застаде.</p> <p>— За што?</p> <p>Он погледа у Јову, диж |
| ако је леп изглед одавде! — рече Мара и застаде.</p> <p>— Зајиста — рече Јова.</p> <p>Обоје се |
| ном оделу.{S} Он случајно баци поглед и застаде.{S} Млађа женска на једаред га занесе.{S} Ништа |
| а он уђе у нутра.</p> <pb n="205" /> <p>Застаде пред једним високим, белим спомеником, прекрсти |
| о вина из једне чаше ја и ти....</p> <p>Застаде.</p> <p>— Но, шта је?</p> <p>— Боже!..{S} Ала ј |
| з шуму и разговарали полако.{S} Више су застајкивали него што су журили: да само доцније стигну |
| ...{S} Треба људи који се не даду ничим застрашити.{S} Па и сама смрт таког човека више ме драж |
| ини рану: само да видиш...</p> <p>И узе засукивати ногавицу.</p> <pb n="81" /> <p>— ’Ајд, остав |
| ако кад, али је тек капало и никад није засушило...</p> <p>Стекао је добре коње и кола; намешта |
| то је књига.{S} Други никакав ветрић не заталаса дотле његово срце.{S} Удовица... њу је сад гот |
| <p>— Ка’ да пуче!...{S} Само погледаш, затварају дућане па одоше у мејане.</p> <p>— А шта раде |
| е давити ноћас — рече попа смејући се и затварајући прозор.</p> <p>И Јова се насмеја.</p> <p>— |
| n="79" /> <p>— Нек, чека!</p> <p>Пандур затвори врата.</p> <p>Он прође још неколико пута тамо а |
| , па бирај.</p> <p>— Добро.</p> <p>— Да затворим прозоре, јер улећу „насјекоме“; а после ложе у |
| и законитост.{S} Дош’о <pb n="61" /> па затворио за пра бога — једну сироту по онакој зими у ап |
| шта мислиш?</p> <p>— Ићи ћу. </p> <p>— Затвориће те. </p> <p>— Ако!</p> <p>— Ниси треб’о љутит |
| , мулим ти газда! — рече циганин и поче затезати оне две веселе жице.</p> <p>— Крсманија!...{S} |
| ио на земљу кад Јова стиже школи.{S} Ту затече попа Дамњана који ћуташе, и пандура који је вика |
| исто добар човек био.</p> <p>Владика му затражи сведоџбу.{S} Увери се о његовом учењу и владању |
| ..</p> <p>Као награду за учињене услуге затражио је П... срез и — добио је.</p> <p>Раста је био |
| свега; чинила бих што би год он од мене затражио; свака би му жеља била испуњена!..{S} Зар може |
| чита и књиге, па ретко где да му речник затреба.</p> <p>У то доба умре му отац.{S} Мати му је б |
| ек он чује: „’хоћу у Шабац, па слободно затури дизгине за левчу и лези.{S} Ти си у Шапцу!...{S} |
| лади се човек наслонио на задње шараге, затурио сунцобран, па се замислио.{S} Наочит.{S} Пријат |
| — Збиља, учитељу!...{S} Што си се онако заћут’о данас, кад ти ја помену’ женидбу?</p> <p>— Море |
| аправи и запали цигару, па се подними и заћута.{S} Поп Живко је полако ћукорио арију једне сеос |
| м није ћеретала као обично.{S} Нешто се заћутала.{S} Образи су јој горели.{S} И јела је врло ма |
| .{S} Поп Живко чим је приметио и сам је заћутао.</p> <p>Кад се ручак сврши попа рече да мало од |
| Живко, Максић...{S} Ни на једној да се заустави...{S} Једна реченица беше му само на уснама, у |
| p>Шапутање га обујмило.{S} Никако да се заустави....{S} Би му већ и тешко.</p> <p>— Глупости! — |
| и неколико кућа.{S} Пред једном кочијаш заустави коње.</p> <p>— Зар је то школа?</p> <p>— Није. |
| слима је пролазио преко познатих метта; зауставио се то у овој то у оној школи.{S} И ишао је да |
| ји су хтели да ремете ред у држави и да заустављају кола државна, која су, но мњењу његовоме иш |
| <p>— Дамњане!{S} - Шта је?..</p> <p>Он заусти.</p> <p>— Ах!{S} Јо-о-во бра-ате!</p> <p>И ту га |
| еше извор из кога је могао до миле воље захватати.{S} Није да дира у касу, то не; има се ту и о |
| аз’о гудало!...</p> <p>— Ха! ха! ха!... захори се смеј са свију страна.</p> <p>— Што лажеш, Циг |
| ђија, ово ротква, ово...</p> <p>Јова се заценуо од смеја.</p> <p>— Та доста!.. доста! — прекиде |
| капетан рекне што год иоле шаљиво он се зацењивао од смеја.</p> <p>Доста пута тек би капетан ре |
| е, она лепа уста, онај вити стас.{S} Он зачу онај звучни глас и осети: како му срца нестаје, ка |
| коња и оде.{S} Мејанџија гледаше за њим зачуђено.{S} Кад он замаче за ћошак, овај се прекрсти и |
| собу па се кроз сузе мољаше богу да га заштити.</p> </div> <pb n="143" /> <div type="chapter" |
| о.{S} А ти мажи око начелника, он ће те заштити.</p> <pb n="172" /> <p>— Врло паметно! — рече Ј |
| се свима силама, којима располажем, да заштитим ваше интересе.{S} Што бих за себе тражио <pb n |
| да вас преместе.</p> <p>— Да.</p> <p>— Зашто?..{S} Да није због оцене? — упита она.</p> <p>— К |
| <p>— Па зар је сад могућност?</p> <p>— Зашто не?...{S} Она је једна сирота девојка која ће се |
| начи: да си ти мала ћурка, која се буд’ зашто љути... ’Ајд’мо да доручкујемо.</p> <p>И одоше из |
| ’о попа.{S} Није то за њега.</p> <p>— А зашто?</p> <pb n="214" /> <p>— Он нек гледа његову цркв |
| ова је оцена: одличан.</p> <p>— Па онда зашто, течо?</p> <p>— Дете моје! рече попа, — Ти још не |
| што год ми натуре — претрпећу, јер имам зашто!..</p> <pb n="97" /> <p>— Знам, брате, знам!{S} А |
| <p>— Нисам, но!</p> <p>— Да те није ко зашто тужио?</p> <p>— Не знам.</p> <p>— За што ли ће би |
| стави учитељ Јова — кажите сваком брату зашто се ми боримо!...{S} И који не мисли за ова света |
| > <p>Оступи од прозора и приђе кревету; збаци обућу и одело са себе па леже насатке окренув се |
| реклу па леже.{S} Онда се диже по ново збаци реклу са себе и леже опет.{S} Прса беху пуна.{S} |
| он нарочито на уму имати.</p> <p>— Ама, збиља, шта је? — упита поп Лука.</p> <p>И Јова исприча |
| .</p> <p>— То неће никад бити!</p> <p>— Збиља, учитељу!...{S} Што си се онако заћут’о данас, ка |
| } Ви морате ма шта одговорити!</p> <p>— Збиља?</p> <p>— Збиља!</p> <p>Он узе акт, који је био н |
| p> <p>— Имаш и код мене посла.</p> <p>— Збиља?</p> <p>— Врло важна, — рече поп Живко и погледа |
| него потрудићу се да разберем.</p> <p>— Збиља!..{S} Вама ће то најлакше ноћи за руком; ви ћете |
| селу! — рече она и диже главу.</p> <p>— Збиља!...{S} А ја мислим да је лепше у вароши; бар лети |
| погледа у Јову? он проговори:</p> <p>— Збиља!...{S} Кад се о томе повела реч, ја молим ову пош |
| тњу.</p> <p>И Мари излете реч:</p> <p>— Збиља господине, останите!</p> <p>И учини јој се да су |
| та одговорити!</p> <p>— Збиља?</p> <p>— Збиља!</p> <p>Он узе акт, који је био на астал бацио, и |
| че претурати.</p> <pb n="136" /> <p>Она збиља имађаше грозницу.{S} Од те грознице и само се пат |
| >— Не брини!.{S} Него, да идем и ја.{S} Због њега сам ти и долазио!{S} Наздравље.</p> <p>— Да б |
| аш у веће зло?</p> <p>— Тешто!</p> <p>— Због једног Илије Кончаревића ми губимо тебе.{S} Вреди |
| - Зове!</p> <p>— За што ли је?</p> <p>— Због састанака.</p> <p>— Зар дознали?</p> <p>— Дознали. |
| учо, кажи ми што те уапси?</p> <p>— Па због тога што сам писао против њега по новинама.</p> <p |
| > <p>— Да.</p> <p>— Зашто?..{S} Да није због оцене? — упита она.</p> <p>— Какве оцене? — уплете |
| ’о зимус нас те оно говорио.</p> <p>— И због тога!</p> <p>— А ко ли му то доказа?</p> <p>— Неки |
| новинама.</p> <p>— А мени кажу да је и због тога, што си ти сазив’о зимус нас те оно говорио.< |
| си ти писо!{S} Прво и прво вероваће ми због тога и за све остало.{S} А ти мажи око начелника, |
| амо нек се говори.</p> <p>— Неће ваљати због тече.</p> <p>— Што?</p> <p>— Покиснуће сено — рече |
| при концу године посвађа се са удовицом због „обичних“ ствари и — изађе од ње.{S} Распуст је пр |
| пута она.</p> <p>— И мени је било тешко због тебе...{S} Знаш, кад си ме погледала сузним очима, |
| p>— Јок море!</p> <p>— Ти си дакле само због мене пошао?</p> <p>— Ја!</p> <p>— Е, онда можемо к |
| ући.{S} Има триста послова!</p> <p>— Е, збогом пошо!</p> <p>Јевта оде право, а Јова окрену на л |
| е!</p> <p>- Збогом, господине!</p> <p>- Збогом!</p> <p>Јова силазећи низ басамаке хтеде пући од |
| </p> <p>— На мене се ослоните!</p> <p>- Збогом, господине!</p> <p>- Збогом!</p> <p>Јова силазећ |
| — Братите се.{S} Збогом оче Живко!..{S} Збогом! госпођице!</p> <p>Мара му стеже руку и погледа |
| е до савијутка.</p> <p>— Братите се.{S} Збогом оче Живко!..{S} Збогом! госпођице!</p> <p>Мара м |
| спођо, не могу вечерати, — рече Јова. — Збогом!</p> <p>И узе се поздрављати.</p> <p>— Па да те |
| и каву на врат на нос, плати рачун па — збогом!...</p> <p>Коња је гонио нагло.{S} И ма да коњ б |
| е и узе штап.</p> <p>— Збогом!</p> <p>— Збогом пошли, господине!</p> <p>Он опкорачи коња и оде. |
| и погледа га очима пуним суза.</p> <p>— Збогом пош’о Јово! — рече попа.</p> <p>— Збогом пош’о с |
| вођаше у К... беше пред њима.</p> <p>— Збогом, учо!</p> <p>— Зар ти нећеш са мном?</p> <p>— Не |
| богом пош’о Јово! — рече попа.</p> <p>— Збогом пош’о срећо моја! — прошапута Мара.</p> <pb n="1 |
| .</p> <p>Он устаде и узе штап.</p> <p>— Збогом!</p> <p>— Збогом пошли, господине!</p> <p>Он опк |
| оштена ти је реч да ћу ћутати...{S} Сад збогом!..</p> <p>Мрак, већ пао на земљу.{S} Поп Дамњан |
| иди!</p> <p>Учитељ се Јова окрете без „збогом“ и изађе.</p> <p>У мејани попи опет кафу, опкора |
| Примате ли и’ браћо? — упита председник збора.</p> <p>— Примамо!{S} Примамо! — гракну народ.</p |
| У четири сата по подне изађе председник збора и упита:</p> <p>— Има ли још ко да није глас’о?</ |
| ло му је бити 26—28 година, црномањаст, зборана чела, помућених очију, дуга лица, оретке браде |
| с.</p> <p>— Ја! рек’о је да ће нас и на збору наћи.</p> <p>— Он је луд онда!..{S} Кад је све ка |
| главу му јураху мисли летом.{S} Све се збркало.{S} Капетан, Мара, начелник, поп Живко, Максић. |
| вали су ме — рече он промуклим гласом — звали су ме...</p> <p>Па застаде.</p> <p>— За што?</p> |
| аше.</p> <p>Јова се чуди само.</p> <p>— Звали су ме — рече он промуклим гласом — звали су ме... |
| е.{S} Он је ишао свуда, јер су га свуда звали.{S} Искреност од њихове стране изазивала је у њег |
| — изадре се капетан.</p> <p>— Ви сте ме звали.</p> <p>— Камо се јуче?{S} Зар се тако долази на |
| н седе.</p> <p>— Шта је!..{S} Што су те звали?</p> <p>Он ћуташе.</p> <p>Јова се чуди само.</p> |
| а одговарати.{S} Његов извештај — то је званичан извештај; моје причање то је само приватно при |
| код мене.{S} Хвала богу, зар се не може звати „на ручак“, „на вечеру“, на „посело“...{S} Па онд |
| донесе новине.{S} Нађоше и једне нове, зваху се „<title>Видело</title>.“</p> <p>Узеше да читај |
| олео лешкарити у ’ладу, него да ме пече звезда и да ме бије успара од ’шенице — ал’ треба леба! |
| е лепо виђаше она долиница што се зове „звезда“, одакле се једна бора спушташе међу састављене |
| најлак ћутећи.{S} Она га поздрављаше по звездама; а кад кући стиже она уђе у собу па се кроз су |
| есу на прозору.{S} На пољу помрчина.{S} Звезде жмиркаху на небесном своду.{S} Улицом нико не иђ |
| јер се куће не виде; гледаше трепераве звезде како светлуцају у висини небесној као кандила; < |
| Машта његова пењала га је на оне сјајне звезде.{S} У души осећаше лакоћу и сласт.{S} Срце му је |
| да на небо: — сјаји се месец и жмиркају звезде; погледа преда се у даљину: — жбунови на месечин |
| т.</p> <p>И донеше вина, и чаше стадоше звецкати.{S} На пољу пушка иза пушке грми...{S} Цигани |
| !</p> <p>Мејанџија доносаше.{S} Чаше су звечале.</p> <p>— Помаже бог, браћо! — рече капетан уша |
| е попа.</p> <pb n="112" /> <p>Јекну њен звонки глас у тијој летњој ноћи.{S} И славуј да јој поз |
| {S} Уживао је у њеној веселости и њеном звонком гласу.</p> <p>— Онда рекнеш: — Маро, дај да руч |
| те саслушају — рече и маши се руком за звонце.</p> <p>— Ама ја би’ волио — рече Марко чешући с |
| и ако другом не!...</p> <p>Опет зазвони звонце.{S} Пандур се врати.</p> <p>— Зовни — де га овам |
| а онда унесе и врати се.</p> <p>Зазвони звонце.{S} Пандур отвори врата.</p> <p>— Нек уђе господ |
| клупи и пушећи очекиваше да га капетан звонцетом позове.</p> <p>Капетан читаше новине „<title> |
| већ сто гласова....</p> <p>Газда Ђоша „звоцну“ два-пут-три зубима па опет рече:</p> <p>— А луд |
| каруце и коњи, зекани, из „прека“...{S} Звр!...{S} Ко ли то иде?...{S} Господин ћата или капета |
| о од унутарње узбуђености, те је с тога звук треперио у тијој вечери...</p> <p>Кад доврши песму |
| певаше под Фуруном, са поља му допираху звуци лепе песме славујеве; из села се чујаше лавеж пас |
| а уста, онај вити стас.{S} Он зачу онај звучни глас и осети: како му срца нестаје, како се топи |
| од мајке њене њу просим.{S} Сви се тек згледе, а ја рекнем: „Госпођо!...{S} Ово вам стављам на |
| Тано нађе пуно дечице.{S} Била је жива згода за играње, али опет учитељ беше сувише строг.{S} |
| нда, крштења, венчања — све нам је жива згода.</p> <p>— Бога ми, баш! - репе поп и насмеја се д |
| хиљадама реченица!{S} Ни једна не беше згодна, свакој је ману нашао..{S} Та да му је бар да от |
| но бар угледа ради треба: да су нам бар зграде, које општина гради, најлепше.</p> <pb n="43" /> |
| дара.</p> <p>— Што?</p> <p>— Млад сам, здрав сам; мислим да још могу хлеба зарадити.</p> <p>— |
| ради попа? — прекиде га Јова.</p> <p>— Здрав је.{S} Оде Максићу на крштење.{S} Сад баш мало ча |
| p>— ’Вала, синко, ’вала!...{S} Ти жив и здрав!...{S} Ви’ш ти обешењака, како је он то срочио! — |
| ше кући.{S} Отад му је при поласку дао „здрав“ цванцик и рекао му: да се чува многог трошка и д |
| ку и венча се.{S} Беше то женска млада, здрава и једра као пуце.{S} Ине јој је било Станојка.</ |
| о, па ево ме, ’вала богу, опет и жива и здрава ка’ дрен!...{S} Ама да ме је глава заболела!...< |
| /p> <p>Он диже главу.</p> <p>— Јесте ли здрави?</p> <p>— Јесам.</p> <p>— Ја сам мислио да сте б |
| итај Максићу, ту ћемо те чекати.</p> <p>Здрави смо.{S} Поздрављају те сви, а највише</p> <p>тво |
| <p>Тако је и по пропису а и за децу је здравије.</p> <p>— Та, оно, мора се кад власт наређује! |
| — и око засветли.{S} А како неће?{S} Те здравица куму и кумчету, те домаћину, те госту једном.. |
| ; сви су певали.{S} Ту је отишло ваздан здравица....{S} Весеље беше не описано.</p> <p>Сутра да |
| етан Сава се са свим раздрага.{S} Трећу здравицу наздрави своме „пријатељу,“ попу Дамњану, са ж |
| а онда рече:</p> <p>— Де ову, брато, за здравље нашега светлога књаза који нас опрости оне неср |
| ш.</p> <p>Он узе чашу.</p> <p>— Е... за здравље моји’ гостију.{S} Бог им дао што им срце зажели |
| Јова.</p> <p>— Јесмо!</p> <p>— Е сад за здравље посланика — рече поп Живко и наточи чаше.</p> < |
| Пошто попише сваки у кап за господарево здравље, заседоше опет.</p> <pb n="220" /> <p>— Оћете л |
| >— Живео!..</p> <p>...{S}За господарево здравље пијем ову чашу.{S} Нека га бог поживи дуго и мн |
| чашу.</p> <p>— Ову чашу, браћо, пијем у здравље наших министара!...</p> <p>— Живели!...</p> <p> |
| У здрављу да много година дочекујете, у здрављу, срећи и задовољству.</p> <p>— ’Вала, синко, ’в |
| ко!</p> <p>— Честитам вам празник!{S} У здрављу да много година дочекујете, у здрављу, срећи и |
| дине, и наздравље!</p> <p>— Да бог да у здрављу, Перо!</p> <p>— ’хоћеш и ти, Ђоко?</p> <p>— Сад |
| > <p>Он се рукова.</p> <p>— Да бог да у здрављу, Марко!</p> <p>Марко оде.</p> <p>Он запали цига |
| зио!{S} Наздравље.</p> <p>— Да бог да у здрављу.</p> <p>И Ђока оде.</p> <p>— Бога ми ’вала му!{ |
| машајући се капе.</p> <p>— Да бог да у здрављу!</p> <p>— А има ли ко тамо примити ствари? — уп |
| ро вече!</p> <p>— Бог помог’о!</p> <p>— Здраво, мирно?</p> <p>— Вала богу!...{S} Од куд ви?</p> |
| тала.</p> <p>— Па, како мајка?</p> <p>— Здраво је, течо.{S} И она је ту.</p> <pb n="104" /> <p> |
| } Масан чин, доста пара, каруце и коњи, зекани, из „прека“...{S} Звр!...{S} Ко ли то иде?...{S} |
| е учини му се најпре црвен, па плав, па зелен, па онда црн...{S} Соба му се окреташе око главе |
| сељаци и то по двојица:</p> <quote> <l>„Зелен листак са горице слеће,</l> <l>„Милан војску са г |
| <pb n="62" /> гуштера „зеленбаћа“, јер „зеленбаћ се — вели — по закону не сме убити; и ко га уб |
| ај веселник убио <pb n="62" /> гуштера „зеленбаћа“, јер „зеленбаћ се — вели — по закону не сме |
| н их је једнако грицкао.{S} Очи имађаше зелене а ручурде велике као рипиде и непрестано с њима |
| {S} Баба Миљана чим прву жишку спусти у зелени чанак рече:</p> <p>— Нагазила.</p> <p>— А ко ли |
| хлађаху његово врело тело.{S} Сео је на зелену травицу, запалио цигару, (пропушио је опет) па с |
| а мене, и што је — да ти ка’м — и моја земља и... све, он менекар јако — да ти ка’м — неће ни |
| кор што наша полиција ради.{S} Ово није земља уставна, него земља самовоље, овде није „закон на |
| а ради.{S} Ово није земља уставна, него земља самовоље, овде није „закон највиша воља“ него ћеф |
| Ајдмо!...</p> <p>Срце пуно.{S} Тесна му земља!..{S} Да му је да лети по оним облацима!{S} Мара |
| {S} Чисто ју је хладила она хладноћа од земље и она заспа слатко.{S} Кад се пробудила није могл |
| д не веруј да је оно прави пријатељ ове земље, који гледи да је „изглонцује“ ка’ ципелу да би — |
| } Ја, поп Лука и поп Дамњан; узећемо ти земље, направићемо једну кућицу, па живи мећу нама!</p> |
| ан!{S} Скидају капе па се преклањају до земље; а ја диг’о главу па не видим ни једног!...{S} Св |
| ваки има једнако право на општој мајци, земљи...</p> <p>У разговору с друговима — он увиде да ј |
| к иђаше око њега.{S} Као да не стоји на земљи него да је у бесконачности!.{S} Прихвати се за гр |
| ђоше из шуме и уђоше у сокаке.{S} Пошто земљиште беше брдовито, то се: час пењаху на вис, час с |
| там — она не помогне?..{S} Отворила је „земљоделско-шумарску“ школу.{S} Па лепо.{S} Какве корис |
| а.{S} Сељаци су говорили: да нема бољег земљоделца од поп Живка.</p> <p>— Други попови и раде и |
| кост људи, који <pb n="44" /> управљаху земљом.{S} И, за дивно чудо, обојици једне исте мисли д |
| прекрсти се и целива га па се спусти на земљу крај њега....{S} Потоци суза летели су из његових |
| мо доцније стигну, или, бар, да мрак на земљу падне...</p> <p>Мрак се спустио са свим и помрчин |
| х да је анђео који је сишао за часак на земљу да ми памет узме, па га је онда опет нестало!“... |
| } Сад збогом!..</p> <p>Мрак, већ пао на земљу.{S} Поп Дамњан појаха коња и оде најлак.</p> <p>К |
| ЗАКОНА</head> <p>Мрак је већ пао био на земљу кад Јова стиже школи.{S} Ту затече попа Дамњана к |
| аше кроз лишће и зраци његови падаху на земљу; тичице певаху, цврчак цврчаше а скакавци скакаху |
| балега!{S} На небо не мо’ш — високо; у земљу не мо’ш — тврдо!...{S} Сада или гутај или једаред |
| Држао је у тврдо: да ће бити капетанов зет.</p> <p>— Што ми ту ваздан облетати око девојке!... |
| скоро? — упита попа.</p> <p>— Скоро ће, зете — одговори му сваст.</p> <p>— Де, учитељу да седне |
| о по једно на постељу.</p> <p>— Готово, зете, и ми да лежемо, рече Марина мајка.</p> <p>— Јеси |
| л нећеш ти после.</p> <p>— За кога ћеш, зете, да је удаш? — упита њена мајка.</p> <p>— Па ја ве |
| че поп. — Шта велиш ти, свајо.</p> <p>— Зете, теби верујем.{S} Што год ти рекнеш ја порећи нећу |
| /p> <p>— Али, господине, и — ако бог да зете, Мара не носи мираза, — рече Марина мајка.</p> <p> |
| неколико људи на клупи која стајаше уза зид.{S} Дућанџија прекрстио ноге на тезги, па везе неки |
| промени положај.{S} Намести јастук уза зид па се наслони.</p> <p>Расанио се са свим.{S} Подиже |
| дође у опредељену школу, удара ексер у зид и веша своју торбу.</p> <p>И обелела коса, и клонул |
| љ, и убите ме!</p> <p>И скиде пиштољ са зида па га пружи капетану.</p> <p>— Убите ме к’о бога в |
| </p> <p>— Рад сам, знате, господине, да зидам мејану у селу.{S} Општина јо добила право, али је |
| нцеларије.{S} Петар ’хоће право да може зидати мејану, па је рад тога иш’о капетану.{S} Одн’о м |
| — рече он.</p> <p>Погледа у наоколо.{S} Зидови црни, неокречени...{S} По зидовима се виђаху бра |
| ло.{S} Зидови црни, неокречени...{S} По зидовима се виђаху бразде ишаране угљеном; неке показив |
| дело са себе па леже насатке окренув се зиду и загрли јастук...</p> <p>Сањао ју је на јави, зар |
| у, да би могао чути њено дисање, да уво зиду примакне, па му срце опет мирно!...{S} Шапутао је |
| еса добро навучена, и прављаше сенке по зиду....{S} Мали попак певаше под Фуруном, са поља му д |
| а...{S} Нема му равна до мора!{S} Једне зиме — баш ономлане упрегнем ја њега у с’онице да <pb n |
| јест.{S} Сад нас има две стотине.{S} До зиме биће и више.{S} Корак по корак треба ступати у нап |
| ио за пра бога — једну сироту по онакој зими у апс!...{S} Кад га је пустио, он оде те га тужи к |
| плашимо?{S} Наша дружина напредује.{S} Зимус, кад смо почели, било нас је дванајест.{S} Сад на |
| су се почели састајати?</p> <p>— Још од зимус.</p> <p>— Па када мислиш да ће се опет састати?</ |
| жу да је и због тога, што си ти сазив’о зимус нас те оно говорио.</p> <p>— И због тога!</p> <p> |
| — Како ти газда Ђошо?</p> <p>Газда Ђоша зину...{S} Тек после рече:</p> <p>— ’Вала богу!</p> <p> |
| "86" /> <p>— Који су?</p> <p>Газда Ђока зинуо од чуда.</p> <p>— Та... попови...</p> <p>— Који п |
| о <!-- nedostaje tekst --> против овога зла, путем штампе? — упита <!-- nedostaje tekst --> њан |
| о: како, и на који начин да се отресемо зла, који нам над главом стоји.</p> <p>Рачунамо на тебе |
| капетана су биле четири кћери све: ка’ златне јабуке.{S} Он је се морао једној улагати, па на |
| {S} Ти ћеш ми бити мој разговор.{S} Ја, злато моје, уживам у твоме ћеретању!...</p> <p>Она се з |
| о пева песма. — „А где ћу ја да спавам, злато моје?“ — „Ту до мене“!.. — „Дај ми јастучиће под |
| м, — рече она.</p> <p>— Не иде то тако, злато моје!..{S} Ја бих најрадије остао крај тебе целог |
| </p> <p>Јова се насмеја.</p> <p>— Хоћу, злато моје!</p> <p>Бога ми чисто ме стид да признам: да |
| то треба за школу...</p> <p>— Научићеш, злато моје, нешто из живота, нешто из књиге.{S} Ко хоће |
| и се.</p> <p>— Разуме се, разуме се!{S} Зло кад не би била!{S} Зар свршила вишу женску школу, п |
| — У свему.{S} Још да му бог не даје, па зло и наопако.</p> <p>— Бог даје свима.</p> <p>— Даје ј |
| шта!..{S} Ти сва гореш!..{S} Да ти није зло“? упита она брижно.... — „Није мамо“!.. — Шта ти је |
| p>— Знаш ли ти да тим себе бацаш у веће зло?</p> <p>— Тешто!</p> <p>— Због једног Илије Кончаре |
| пимо те да се братски заверимо, да овом злу ногом за врат станемо.{S} Не може се више гледати о |
| прихвати за руку.</p> <p>— Змија!..{S} Змија!..</p> <p>Грдна змија беше се упутила правце њима |
| > <p>Јова је прихвати за руку.</p> <p>— Змија!..{S} Змија!..</p> <p>Грдна змија беше се упутила |
| <p>— Змија!..{S} Змија!..</p> <p>Грдна змија беше се упутила правце њима.{S} Јова се саже и уз |
| се не нишанећи и са свим случајно удари змију по сред главе.{S} Она се сави у колут.{S} Јова ск |
| — Опрости ми! — рече она.{S} Видела сам змију.{S} И бојим се и гадим се од ње...{S} Опрости!... |
| ја је се гадим! и ја не марим да видим змију...</p> <p>И наже се те је опет пољуби.</p> <p>— М |
| } Пробај!</p> <p>— Не можи да се залепи змола, кад је мазно.</p> <p>— Де, свирај једну!</p> <p> |
| а Станојчина. — Шта он зна!...</p> <p>— Зна доктор; немој тако да кажеш!</p> <p>— Шта зна!...{S |
| азуме се — рече учитељ хладно.</p> <p>— Зна да си ти пис’о и оне дописе.{S} И то му Петар каз’о |
| Ја глупа света, ако ико за живога бога зна!{S} И, враг га знао — сваки има!,.{S} Ово је бога м |
| p>— А лопар му његов!..{S} Ако он не за зна за врљику ћукни не!...</p> <p>Пут што вођаше у К... |
| у Петар каз’о.</p> <p>— Од куд поп Лука зна да је Петар казо; није му ваљда и то причао капетан |
| <p>— Доктор, брате, познаје болест, па зна и лечити! — рече он.</p> <p>— Ајој, дијете, прекрст |
| ктор; немој тако да кажеш!</p> <p>— Шта зна!...{S} Излечио је све покојне!...{S} Јеси ли јој чи |
| о је чича Станко!...{S} Видиш како чича зна? — вела кмет учитељу.</p> <p>— А ја како ће бити? — |
| а, он се смеје и показује, да му је бог зна како мило и да то сматра за највећу част; ако капет |
| Мара...{S} У осталом, нису требале бог зна какве очи да то замотре;</p> <p>— Ово ће бити! — ми |
| — рече Јова. — Не може бити, да он, кад зна да је нешто боље и корисније, неће главе на то да о |
| т <pb n="135" /> па како леп!...{S} Све зна, о свачем говори!...{S} Мени ужасно досадно би кад |
| ији — све једно!..{S} Али ето, како све зна!{S} И кад рекне — речено је!..{S} И кад мане руком |
| поче причати о каламљењу, а он и о томе зна!...{S} Ја бих радо умрла кад би ми било дозвољено д |
| га стид да призна: <pb n="22" /> да не зна ништа, а увидео је да он не зна.{S} Није познавао п |
| препорука ако зна, а не може бити да не зна...</p> <p>Пошто попуши цигару, испра уста да не би |
| т.{S} Па ако га ошинеш који пут нека не зна да си ти, него нека лута.{S} Поштена је борба лепа; |
| рђа из К... тражи мејанско право, па не зна како ће да се улаже друкчије, него достављањем.</p> |
| > да не зна ништа, а увидео је да он не зна.{S} Није познавао прилика у којима је.{S} Њега се с |
| асно и рекао му: да га увек пита што не зна.</p> <p>Он је тако чинио.{S} Почев од песмарица, чи |
| а ’вако!...{S} То тако научило!..{S} Ни зна за власт ни поштује закон.. право вели господин — н |
| тору? — рече мајка Станојчина. — Шта он зна!...</p> <p>— Зна доктор; немој тако да кажеш!</p> < |
| Ал не мари!.{S} То је још препорука ако зна, а не може бити да не зна...</p> <p>Пошто попуши ци |
| оја!...{S} И биће моја!...{S} Поп Живко зна — биће на руци...{S} Баш врло добро, што се ја њему |
| да је он пис’о неке дописе, онда се већ зна и шта њега чека.</p> <p>— Зар ви, господине, пишете |
| стеље; обоје су лили сузе, али лека, не знађаше ни једно, а сузе опет не помагаху ништа болесни |
| а обла прса...</p> <p>Он се изгубио; не знађаше за себе ништа; њој очи севаху; лице се зајаприл |
| молбу попиној.</p> <p>Муке њене!{S} Не знађаше коју песму да пева, ни једна јој не падаше на у |
| био сасвим изгубио у посматрању.{S} Не знађаше шта је лепше на њој: да л оно лепо лице ведро и |
| да му се појави; <pb n="33" /> ништа не знађаше да употреби.{S} Само се мољаше богу:</p> <p>— Б |
| е.</p> <p>И он беше онемео.{S} Ништа не знађаше шта чини...{S} Љубио јој је косу, врат, па најз |
| а га је у пену обукао.</p> <p>Ни сам не знађаше кад је стигао, у село.{S} Није знао ни да је шк |
| ли.</p> <p>Шта да ради?...{S} Он сам не знађаше ништа.{S} Посла брже боље по мајку њезину.{S} К |
| оћеш Мару?</p> <p>— Јест.</p> <p>— Али, знај, Јово.{S} Мара је сирота девојка; она не носи мира |
| ам шта сам вам неучтиво рекао!</p> <p>— Знајте да говорите са старешином!</p> <p>— Знам, господ |
| , да им докаже да су људи који треба да знају и своја права, као што дужности имају, и да се св |
| море!..{S} Има ту „трули“ газда који не знају шта ће с дукатима!....{S} Кулаш!...{S} А... пос’ |
| па, јер веле: да је ваљан младић, да му знају и покојног оца који је тако исто добар човек био. |
| а мејанџија.</p> <p>Он климну главом не знајући ни сам шта ради.</p> <p>Налактио се на астал.{S |
| ав забрањени спис међу његовим књигама, знак, да је с коришћу проучио оно што је хтео да научи. |
| тањир и ова порумене.{S} Није она ништа знала.</p> <p>— Што кријеш очи?</p> <p>— Мани, течо! — |
| се силом гради да је не разуме.{S} Није знала шта да му одговори...{S} Она погледа у Јову? он п |
| човек зналац.</p> <p>— Може бити да је зналац писао, ал ја нисам!</p> <p>— Нисте?</p> <p>— Нис |
| одрећи!...{S} Види се да је писао човек зналац.</p> <p>— Може бити да је зналац писао, ал ја ни |
| зио кући поп Живковој.{S} Сви су сељаци знали да је испросио ону „варошку.“ Женскиње је завидел |
| и узимао никако у руку, и — не би се ни знало да је ђак, да није морао сваког јутра и вечера, к |
| е!...</p> <p>— Ето, лоле!...{S} А лаже, знам да лаже!... рече капетан.</p> <p>И опет га повуче |
| !..</p> <pb n="97" /> <p>— Знам, брате, знам!{S} Али зар си ти сигуран да ћеш до века моћи трпе |
| е ту.</p> <pb n="104" /> <p>— Знам већ, знам. ’Ајдемо тамо; ајде учитељу!{S} Па опет ниси узео |
| жу глас свој против ње...</p> <p>— А... знам — пресече га она — то су социјалисте...{S} Читала |
| А од куд ви, течо, знате?</p> <p>— А... знам!...{S} Док се сазнало, да је он пис’о неке дописе, |
| " /> преставила мојим другарицама!..{S} Знам да би Цана казала: ђаво је однео, баш је срећна!.. |
| S} И она је ту.</p> <pb n="104" /> <p>— Знам већ, знам. ’Ајдемо тамо; ајде учитељу!{S} Па опет |
| ер имам зашто!..</p> <pb n="97" /> <p>— Знам, брате, знам!{S} Али зар си ти сигуран да ћеш до в |
| јте да говорите са старешином!</p> <p>— Знам, господине..{S} Али се надам да старешина неће заб |
| ола света на робију послати!..</p> <p>— Знам ја да је твоја глава пуна адвокатски вицева!..{S} |
| море!</title>“? - упита Јова.</p> <p>— Знам.</p> <p>— Е, па ту! — рече попа.</p> <pb n="112" / |
| е право дао закон — рече Јова.</p> <p>— Знам...{S} Ал он је треб’о да одслужи службу.</p> <p>— |
| кад би дош’о?</p> <p>— Сутра.</p> <p>— Знам ја то!...{S} За то сам и чек’о Ти ћеш сад, са мном |
| ођоше он и Мара да га испрате.</p> <p>— Знам за што зове.</p> <p>— Не мари ништа.{S} Ако ме пре |
| — Јесмо.</p> <p>— Она те воли.</p> <p>— Знам.</p> <p>— Јеси вољан да се жениш?</p> <p>— Шта ћу? |
| е послужење и наслужи учитељу.</p> <p>— Знам — рече поп — али ти проклети премештаји!..{S} Шта |
| b n="58" /> <p>— Знаш сигурно?</p> <p>— Знам.</p> <p>— Ко пише?</p> <p>— Поп Живке.</p> <p>— Е, |
| жалиш!..{S} Сад је жалиш!...{S} Бре да знам само да си још у животу би’ ти ја очи ископала!... |
| она да пође за ме?{S} Ако сте вољни да знам...{S} Ово је дошло изненадно; нисам се спремао за |
| исам!</p> <p>— Али признај: јеси!{S} Ја знам: јеси!..{S} Признај!....</p> <p>Капетан Сава скака |
| Лаж!</p> <p>— Лаж!</p> <p>— Али кад ја знам!</p> <p>— Опет је лаж!</p> <p>— Ал ако сам ја добр |
| е ли, ти ћеш и мене поучити, па да и ја знам колико и ти?...</p> <p>Јова се насмеја.</p> <p>— Х |
| ју шљивову кору, прже шећер и шта ти ја знам!..{S} Али веруј!{S} То су само лудорија Бога ми, у |
| > <p>— А знаш ли који су?</p> <p>— Неке знам.</p> <pb n="86" /> <p>— Који су?</p> <p>Газда Ђока |
| имамо једну страшну апсану?</p> <p>- Не знам!</p> <p>— Е сад ћеш знати!</p> <p>— Добро!.</p> <p |
| /p> <p>— Ето, тако!..{S} Не знам!{S} Не знам!.. и не знам!...</p> <p>— То је чудно!</p> <p>Он с |
| >— Како то?</p> <p>— Ето, тако!..{S} Не знам!{S} Не знам!.. и не знам!...</p> <p>— То је чудно! |
| цну када Јова рече: да мора кући.{S} Не знам за што; али њој би врло тешко...</p> <p>— А за што |
| аја практикантског — да ме убијете — не знам; тек, довољно то: да је он постао практикант са 60 |
| и ће то бити? — упита Јова.</p> <p>— Не знам! — рече поп Дамњан.</p> <p>— Јеси ли имао каквих п |
| бро би било да дођеш сутра.</p> <p>— Не знам хоћу ли моћи. — рече Јова.</p> <p>— „Не знам ’хоћу |
| p> <p>— Ти онда знаш ко је.</p> <p>— Не знам!</p> <p>— Ни то не знаш?</p> <p>— Не знам!</p> <p> |
| ја часом пресавијем табак.</p> <p>— Не знам шта сам вам неучтиво рекао!</p> <p>— Знајте да гов |
| а смета! — рече поп Дамњан.</p> <p>— Не знам ја ону слаботињу, Саву!...{S} Он ће све учинити, с |
| а признаш? — упита капетан.</p> <p>— Не знам шта?</p> <p>— Да си скупљ’о састанке.</p> <p>— Нис |
| ћемо овако? — питао је он.</p> <p>— Не знам! — одговарао је попа.</p> <p>— Је ли могуће да срп |
| {S} Јованов брат.{S} Петар.</p> <p>— Не знам га — рече учитељ.</p> <p>— Та једна улизица, бога |
| ео!</p> <p>— Па, ко је она?</p> <p>— Не знам!</p> <p>— Чија је?</p> <p>— Не знам!</p> <p>— Знаш |
| Не знам!</p> <p>— Чија је?</p> <p>— Не знам!</p> <p>— Знаш ли јој бар име?</p> <p>— Не знам!</ |
| > <p>— Знаш ли јој бар име?</p> <p>— Не знам!</p> <p>— Како то?</p> <p>— Ето, тако!..{S} Не зна |
| и што ми капетан Сава пише?</p> <p>— Не знам шта вам пише, господине.</p> <p>— Та ман’те га, бо |
| /p> <p>— За што ли ће бити?</p> <p>— Не знам.</p> <p>— Мислиш ли ићи?</p> <p>— Мораћу.</p> <p>— |
| Да те није ко зашто тужио?</p> <p>— Не знам.</p> <p>— За што ли ће бити?</p> <p>— Не знам.</p> |
| ам!</p> <p>— Ни то не знаш?</p> <p>— Не знам!</p> <p>— Знаш ли ти, драгановићу мој, да ми овде |
| !</p> <p>— Па што не кажеш?</p> <p>— Не знам шта да кажем!{S} То о чему ме питате није ми позна |
| Бога ми чисто ме стид да признам: да не знам ништа.{S} Ето, могу бити учитељица а ништа не знам |
| очијаш.</p> <p>— Гледам.</p> <p>— Ја не знам шта му је то: што неки једнако гледе у брда!...{S} |
| {S} Ето, могу бити учитељица а ништа не знам, сем оно мало што треба за школу...</p> <p>— Научи |
| е живи, шта ради?...{S} Али ја ништа не знам, а међу тим лудим за тим непознатим створењем!...{ |
| е ја њему јуче исповедих, јер... сад не знам шта бих радио!..{S} Поп је вешт, оправиће он посла |
| тако!..{S} Не знам!{S} Не знам!.. и не знам!...</p> <p>— То је чудно!</p> <p>Он само слеже рам |
| !..{S} Морам ја ући у траг, па да би не знам шта било...{S} Ко ли ће то бити?{S} Који је тај шт |
| и нећу!</p> <pb n="184" /> <p>— Само не знам шта ће Мара рећи.{S} Ми нисмо противни.{S} Шта вел |
| хоћу ли моћи. — рече Јова.</p> <p>— „Не знам ’хоћу ли моћи“ ?{S} А што нећеш</p> <p>— Имам посл |
| ћу дотерати тамо где ви седите; а за то знам требаће пара; није вредно да ви трошите и да радит |
| чини из претеране ревности...{S} Ја то знам, па за то хоћу да видим шта је у ствари.{S} Стоји |
| себе као очајника...</p> <p>„Та да бар знам где је, или која је!...{S} Је ли Српкиња, или Шваб |
| а — а ја за боју не марим...{S} Код нас знам, неки трпају шљивову кору, прже шећер и шта ти ја |
| лужи отаџбини и закону.</p> <p>— Та већ знам ја да ти њега умеш бранити! — рече газда Ђоша и по |
| ужина у моме срезу!..{S} Најзад, шта му знам!{S} Увидећу, и онда ће им пресести тајни састанци! |
| се никад није познало.{S} Најзад шта му знам?...</p> <p>— Хајде у собу.</p> <p>Он пође с њим.</ |
| Јави — по ком било — шта је с тобом, да знамо.</p> <p>- Јавићу.</p> <p>— Лаку ноћ!</p> <p>— Хоћ |
| тски споразумемо.{S} Да се уредимо и да знамо сваки посао свој.{S} Сад ћемо изабрати себи једно |
| емо, по богу, господине, кад ни само не знамо! рече попа а сузе му се завртеле у очима.</p> <p> |
| ј човек може доћи пре до лудила него до знања.{S} Беше га стид да призна: <pb n="22" /> да не з |
| у се морали покоравати... <pb n="15" /> Знао је, много је знао!{S} На пр. седемдесет и пет ока |
| t="subSection" /> <p>И он пође даље.{S} Знао је шта му треба радити: с тим је био на чисто.{S} |
| има.{S} Сад је знао ко му је учитељ.{S} Знао је да ће имати човека с којим може мисли мењати.{S |
| о ико за живога бога зна!{S} И, враг га знао — сваки има!,.{S} Ово је бога ми, добро!{S} Бог да |
| тац и узе његову руку.</p> <p>— Ђаво га знао! — рече — али ја не умем да кријем!...{S} Мајка је |
| загледа се у авлију.</p> <p>- Е ђаво га знао, од куд то у мом срезу!..{S} Морам ја ући у траг, |
| исто време и с ким посла има.{S} Сад је знао ко му је учитељ.{S} Знао је да ће имати човека с к |
| адама ситница из домаће економије он је знао.{S} Живина, стока, башта, поврће, усеви — о томе б |
| три ноћи.{S} Све какоши у авлији он је знао.{S} Нико није смео кокошке насадити, од његових ук |
| вати... <pb n="15" /> Знао је, много је знао!{S} На пр. седемдесет и пет ока брашна по 32 паре. |
| ејанџија изнесе прасећег печења, јер је знао да капетан Сава неће да пије без мезета.</p> <p>Ча |
| знађаше кад је стигао, у село.{S} Није знао ни да је школу прошао.</p> <p>Јова га је очекивао. |
| ижице, па је изашао на — улицу.{S} Није знао куда ће, али му поможе један његов друг.{S} Позва |
| је њу; али, да ли она њега воли — није знао.{S} Он је више не виде.{S} Хтео је да пита — али к |
| с тога: што се ње стидео, него што није знао ни створења које воли.{S} Бојао се да му се другов |
| ругова плодковао се тим: што је најбоље знао француски; могао је да чита и књиге, па ретко где |
| г.{S} Неке је читао и дваред и триред и знао је да исприча готово све што је прочитао и причао |
| — рече Јова и намигну на попу. — Ја сам знао, господине, да нема дела.</p> <pb n="211" /> <p>— |
| ми то ниси раније јавио?</p> <p>— Нисам знао да је то важно, а јавио би’ чим сам дозн’о.</p> <p |
| тан на „ружном делу са својом ћерком и, знате ли шта је било онда?..{S} Строги капетан поста јо |
| с’о? — упита капетан.</p> <p>— Рад сам, знате, господине, да зидам мејану у селу.{S} Општина јо |
| и ваш теча?</p> <p>— А од куд ви, течо, знате?</p> <p>— А... знам!...{S} Док се сазнало, да је |
| ији морамо да се догонимо за вама...{S} Знате шта се мени не допада код омладине?..{S} Оно што |
| им да наредите да се што пре изврше.{S} Знате, треба ми новац, рад сам у неки посао да се пусти |
| </p> <p>— Тако је то, мој учо!</p> <p>— Знате шта?</p> <p>Сви ућуташе да чују учитеља.</p> <p>— |
| — Коју ти ’хоћеш! — рече попа.</p> <p>— Знате ли: „<title>Еј пусто море!</title>“? - упита Јова |
| началнику; шат код њега буде правде!“ А знате шта му је каз’о началник?... „Сиктер!“...{S} Бога |
| ав мој живот нека ђаво носи!....{S} Сад знате све и реците!...{S} Бар ћу о једном трошку и себи |
| Јова.</p> <p>— Погледајте само!..{S} Не знате који је цветак од кога лепши!..{S} Да и вама узаб |
| а послетку страдала, попила отров... ви знате већ...{S} И тако сврши тога вечера цео роман.</p> |
| ла остати упражњена.</p> <p>— Од куд ви знате, господине, да ће вас преместити? — упита она Јов |
| ми је.{S} Па шта?</p> <p>— Онда сигурно знате и то: да сам ја слуга ове државе као и ви, па нећ |
| реши се: да упита попу.{S} Он ће, зар, знати, ваљда, ко пише.</p> <p>С нестрпљењем је очекивао |
| ет допис против мене!..{S} Ама да ми је знати ко пише, оца му његовог!.. па, вала, не би мајци |
| , бајаги, очајнички.</p> <p>— Сутра ћеш знати; сад иди!..</p> <p>Он виде да је капетан попустио |
| у?</p> <p>- Не знам!</p> <p>— Е сад ћеш знати!</p> <p>— Добро!.</p> <p>— Па теби је баш све јед |
| е ви мени!{S} А ти учо, дечко, и ти ћеш знати за чичу!{S} Скикнућеш овде, а ланућеш тамо негде |
| </p> <p>- Питаћу ја то оног мог; он ћеш знати.</p> <p>— Упитај, вере ти, па ми с места јави!</p |
| главу.</p> <p>— Остави, не мисли!..{S} Знаћеш сутра рече Јова.</p> <pb n="193" /> <p>— Та... т |
| еком великом господину тамо у Београду; значи могао га је препоручити.{S} Он му је с места пост |
| љутито.</p> <p>Он се насмеја.</p> <p>— Значи: да си ти мала ћурка, која се буд’ зашто љути... |
| <p>— Изврсно! — викву Јова.</p> <p>— То значи: отпевати! — рече поп Живко.</p> <p>Она је ћутала |
| ако се Марушка љути!</p> <p>— Па шта то значи! — рече она и погледа га љутито.</p> <p>Он се нас |
| ја штап, па — ка’ оно кад си била мала, знаш!.</p> <p>— Ви’те само, господине, како мој теча ча |
| S} Јер које ја тебикар рекнем, мени је, знаш, наређено... јер које је он мени реко и... којешта |
| .</p> <p>— И то ће бити.{S} Не може се, знаш, све у једаред.</p> <p>Тако је и по пропису а и за |
| а па држи с’онице...{S} Е сажали ми се, знаш, па би заплак’о!...{S} И опет — довуче, јуначки до |
| н се само насмеја...{S} Је ли, вере ти, знаш ли ти, шта он с оним ради?</p> <p>Младић се насмеј |
| ко и... којешта, <pb n="145" /> јер он, знаш, старији је: могу изгубити лебац.</p> <p>— Шта сам |
| {S} Илија!...{S} Деде једну, али ’нако, знаш!...</p> <p>— Сад, мулим ти газда! — рече циганин и |
| жеш?</p> <p>— Ух! мани!.</p> <p>— Само, знаш, да ми је ону господу мало косом на ливади да поте |
| 207" /> <p>— Иш’о би, ама не могу!..{S} Знаш да сам се опио ка’ клин!</p> <p>— Добро, ти лези!{ |
| p>— Бар да се наразговарамо сити!...{S} Знаш, да сам једва чекао да нам пошљу за учитеља човека |
| >— И мени је било тешко због тебе...{S} Знаш, кад си ме погледала сузним очима, да сам хтео изл |
| ?</p> <p>— Неће.</p> <pb n="58" /> <p>— Знаш сигурно?</p> <p>— Знам.</p> <p>— Ко пише?</p> <p>— |
| p>— Па тешто!{S} Нек премести!</p> <p>— Знаш шта?</p> <p>— Шта?</p> <p>— Не мораш ићи!</p> <p>— |
| p>— Чија је?</p> <p>— Не знам!</p> <p>— Знаш ли јој бар име?</p> <p>— Не знам!</p> <p>— Како то |
| то не знаш?</p> <p>— Не знам!</p> <p>— Знаш ли ти, драгановићу мој, да ми овде имамо једну стр |
| /p> <p>— На Илију Кончаревића.</p> <p>— Знаш ли ти да тим себе бацаш у веће зло?</p> <p>— Тешто |
| вну.</p> <p>Он је опет пољуби.</p> <p>— Знаш!..{S} Ја сам лудио за тобом!{S} Видео сам те само |
| ши код кога ја обично одседам.</p> <p>— Знаш шта?</p> <pb n="56" /> <p>- Шта?</p> <p>— Да ми пр |
| ече капетан и тури руку у џеп.</p> <p>— Знаш шта мени јутрос рече?</p> <p>- Шта, Ђошо?</p> <p>- |
| ве, па се окрете попу Дамњану.</p> <p>— Знаш ли, попо, шта је са оном твојом ствари?</p> <p>— Ш |
| угурсуз!</p> <p>— Шта ћеш му?</p> <p>— Знаш, прича то мени попа, а ја се скаменио...{S} Зар и |
| е, господине, одговори Пера.</p> <p>— А знаш ли који су?</p> <p>— Неке знам.</p> <pb n="86" /> |
| е осећаштга и ништа не мисли — ако бога знаш?!</p> <p>— Па, ето види!</p> <p>— Па, шта да радим |
| учо, славе ти! — рече један сељак. — Да знаш ти како је њему јако жао, ти му не би речи рек’о!< |
| /> <p>— Кад ти мени њега учиш, ’хоћу да знаш и за моју „јабуку“!...</p> <p>И учитељ је примао.< |
| le>“? </p> <p>— Нисам!</p> <p>— Ти онда знаш ко је.</p> <p>— Не знам!</p> <p>— Ни то не знаш?</ |
| } Кулаш!...{S} А... пос’ ти твој!{S} Не знаш каки је иђит!...{S} Све да му је да врља.</p> <p>П |
| <p>— Ниси треб’о љутити ову рђу.{S} Не знаш какав је подлац!</p> <p>— Зар још и њему да клањам |
| нама је!...{S} Па, опет, онај... ал’ не знаш ти њега.{S} Име му Стева, после се запопио.{S} Ех! |
| је.</p> <p>— Не знам!</p> <p>— Ни то не знаш?</p> <p>— Не знам!</p> <p>— Знаш ли ти, драгановић |
| <p>— Дете моје! рече попа, — Ти још не знаш да у нашој Србији има људи, који не мисле само на |
| нили да се тај часопис више чита.{S} Ти знаш да се тражи баш оно што је забрањено.</p> <p>— Так |
| > <p>— Ти ме попо добро познајеш.{S} Ти знаш и све што је у мојој души.{S} Ја волим госпођицу М |
| ега ништа.</p> <p>— За што?</p> <p>— Ти знаш врло добро да сам ја, сем школе, загазио и у полит |
| че — ништа им не би валило!...{S} Да ти знаш, мој учо, у какој сам ја чколи учио — нема ни пенџ |
| </p> <p>— То је — рече. — Али од куд ти знаш?</p> <p>— Тако ми се учинило...{S} Па?</p> <p>Јова |
| Ја сам толико жудео за тобом... али ти знаш да ја не живим овде.{S} За то морам да идем кући, |
| није то ништа, господине.</p> <p>— Него знаш шта?</p> <p>— Изволите! — рече Пера.</p> <p>— Немо |
| Ето, ’вако сам ја...{S} То је у потесу знаш.{S} А ’вако је Иван...</p> <p>— Који Иван?</p> <p> |
| са поврћем.{S} Попа стаде и узе брисати зној.{S} Мара га погледа па упита?</p> <p>— Зар нећемо |
| ет, ледила је се на језику!..{S} Хладан зној обливао га је.</p> <p>Међу тим ни њој не беше лакш |
| ...</p> <p>Изјахао је из вароши.</p> <p>Зној га облио свега...{S} Прса му беху тесна; не могаше |
| тељ Јова корачаше најлак; крупне грашке зноја слеваху му се низ чело и он се брисаше марамом.{S |
| ије.{S} По челу му избише крупне грашке зноја.</p> <p>Писар примети и даде му столицу.</p> <p>— |
| изађе.</p> <p>Јова узе позив.</p> <p>- Зове те? — упита поп Дамњан.</p> <p>- Зове!</p> <p>— За |
| - Зове те? — упита поп Дамњан.</p> <p>- Зове!</p> <p>— За што ли је?</p> <p>— Због састанака.</ |
| а шта ће?</p> <p>— Тражи тебе.{S} Вели: зове те капетан.</p> <p>— Каже ли: за што?</p> <p>— Јок |
| </p> <p>— Ајде!</p> <p>— Куда?</p> <p>— Зове те господин.</p> <p>Он изађе пушећи.</p> <p>— Баци |
| авши у башту.</p> <p>— Шта је?</p> <p>— Зове те један сељак.</p> <p>— Где је?</p> <p>— Ето га у |
| Ево ти једног романа.</p> <p>— Како се зове?</p> <p>— „<title>Бој код Мората</title>“ (Муртена |
| њему се лепо виђаше она долиница што се зове „звезда“, одакле се једна бора спушташе међу саста |
| оје цвеће! — рече попа.{S} Ово се цвеће зове купус, ово кромпир, ово пасуљ, или како га ми сеља |
| рећа!..{S} Од куд баш да мене поп Живко зове да му данас дођем, кад и она долази.{S} Срећа, сре |
| ара да га испрате.</p> <p>— Знам за што зове.</p> <p>— Не мари ништа.{S} Ако ме предусретне леп |
| ли ни један не нађе узрока за што власт зове.</p> <p>— Мора да је каква тужба! — рече Јова посл |
| омпир, ово пасуљ, или како га ми сељаци зовемо гра, ово першун, ово, што лепо мирише, мирођија, |
| Зови како ’хоћеш — рече попа.{S} Ми их зовемо „сиротињска браћа“!..{S} Е, па таке људе не трпи |
| ви, господине, социјалиста?..</p> <p>— Зови како ’хоћеш — рече попа.{S} Ми их зовемо „сиротињс |
| јем.</p> <p>— Увери ме: да не сањам!{S} Зовни ме именом;</p> <p>Она га зовну.</p> <p>Он је опет |
| ни звонце.{S} Пандур се врати.</p> <p>— Зовни — де га овамо!</p> <p>— Јова уђе у канцеларију.</ |
| ањам!{S} Зовни ме именом;</p> <p>Она га зовну.</p> <p>Он је опет пољуби.</p> <p>— Знаш!..{S} Ја |
| це се још није било родило.{S} Онда сам зовнуо послужитеља те ме је полио; умио сам се на пољу, |
| и Иван?</p> <p>— Та неки Иван „Трћак“ — зову га — позива се Манојловић.{S} Он је син онога Симу |
| човек вредан преко сваке мере.{S} Рана зора дочекивала га је у <pb n="129" /> његовим њивама и |
| дили су се како деца јако јуре иза ране зоре у школу, а пре их ниси мотао ни батином натерати.< |
| канцеларије.{S} Подолазили су иза ране зоре.{S} Капетан Сава сеђаше у мејани те разговараше са |
| ан. — Ја се морам напити крви његове до зоре или црћи!</p> <p>— То нећеш.</p> <p>— Морам! — цик |
| <pb n="210" /> <p>Весеље је трајало до зоре.{S} Свирачи су свирали; сви су певали.{S} Ту је от |
| м....</p> <p>Белина, плавило и руменило зорино извуче му жељу из уста:</p> <p>— Господе!..{S} Д |
| веле, поп Дамњан и учитељ и’ тамо нечем зорли уче, и, веле, и њима су казали да „атагирају“ код |
| бутовник“ !..{S} Али треба њему придати зорове па да му очи искачу..{S} Јес!...</p> <p>У тај па |
| лити како је спавао!..</p> <p>Сутра дан зором дође поп Дамњанов момак и доведе коња.</p> <p>Он |
| еш ми дати твога коња?</p> <p>— Послаћу зором.</p> <p>Кад поп Дамњан оде он се свуче и леже у п |
| ше што — беше!...</p> <p>Кад је се пред зору спустио на свој кревет, био је потпуно са собом за |
| јаше...{S} Сунце пробијаше кроз лишће и зраци његови падаху на земљу; тичице певаху, цврчак цвр |
| {S} Кроз шумско лишће просијаваху ситни зраци јесењега сунца; са свију страна чујаше се цвркут |
| је тукао, као гују у главу који је само зуб обелио.{S} Ако је тај још био богатијег стања он је |
| {S} Кад сам дошао овде — нико није умео зуба обелити.{S} Помени му капетана као да си му помену |
| </p> <p>Газда Ђоша „звоцну“ два-пут-три зубима па опет рече:</p> <p>— А луд свет!</p> <p>- Што, |
| а мислим?{S} Ти ћеш, од сад, већ својим зубима ’лебац јести!</p> <p>— Тако је! — рече она.</p> |
| .. упамтиће они мене! рече он и шкрипну зубима.</p> <p>— Научи и’ памети, капетане, тако ти сре |
| тељи, и прошлост и будућност...{S} Њему зујаху још у ушима речи: само твоја!... и само за те дв |
| ену; и кад све би готово, он држави ни „зупке“!...{S} Па је ратне године веш’о жене о плот што |
| а шта страшљива!..{S} И ја је се гадим! и ја не марим да видим змију...</p> <p>И наже се те је |
| убеђења: да је човек — <hi>човек</hi>, и да сваки има једнако право на општој мајци, земљи...< |
| /p> <p>— Послужитељ донесе „послужење“, и послужи попи.</p> <p>Што ће то?...{S} Ти си тек досел |
| авите!</p> <p>— Благодрим! — рече Јова, и узе кутију с дуваном.</p> <p>— Јесте одавде родом?</p |
| и севаху; лице се зајаприло; докона га, и, нечувеном снагом, подиже и спусти у кревет...</p> <m |
| рави и по стрњици па, ако ’хоћеш, вала, и по блату!</p> <p>— Хвала лепо!</p> <p>— Што?</p> <p>— |
| И мени!</p> <p>— И мени!</p> <p>— Вала, и нама!</p> <p>Мећу тим, поп Дамњан и он разговараху уз |
| } Ех!... то је био човек!{S} И са нама, и са женама, шали се, боже, ка’ да је међ нама одраст’о |
| на коме не беше завеса добро навучена, и прављаше сенке по зиду....{S} Мали попак певаше под Ф |
| цу!... виче кмет.</p> <p>И донеше вина, и чаше стадоше звецкати.{S} На пољу пушка иза пушке грм |
| то је улазио у конаке богатог домаћина, и свуда је био један и исти...</p> </div> <pb n="37" /> |
| — Та доста!.. доста! — прекиде га Мара, и напући уснице.</p> <p>— Нуто, нуто!.{S} Гле како се М |
| е имало дражи само једно име, име Мара, и он га је целим путем шапутао.</p> <p>Желео је... али |
| а сам лепа.{S} У једно време, до скора, и сама сам мислила да сам лепа! сад видим да нисам!...{ |
| еша своју торбу.</p> <p>И обелела коса, и клонуло тело и ишчезла снага а он се — без игде иког |
| .</p> <p>Она откопча трп горња дугмета, и Јова виде један врло мали део њених као снег белих гр |
| једна са две кошуље и неколико књижица, и он то носи на леђима и иде на опредељено место; у џеп |
| неку јапију.{S} Југ дува па топи снег, и за сат — сама вода...{S} А ја идем из шуме, а кола пу |
| гати испит из предмета за други разред, И положи.{S} После је остао у школи све дотле док није |
| едан риђ човек што сеђаше баш до тезге, и устаде.</p> <p>— Ја сам овде постављен за учитеља; ев |
| ељака; и један мој угурсуз, брат ми је, и он је тамо, шњима.</p> <p>— Тако дакле.</p> <p>— Ја!. |
| епо говори, и одрешито, и не замуцкује, и како је озбиљан...{S} И она га посматраше све више... |
| , али посрте.{S} Она га дочека на руке, и његова глава паде на њена обла прса...</p> <p>Он се и |
| {S} Ја памтим једнога што је јео мачке, и све, Четвртком нагони ђаке, те му за „леграцију“ доно |
| читељ и’ тамо нечем зорли уче, и, веле, и њима су казали да „атагирају“ код људи.{S} Веле, биће |
| осле ручка.{S} Ту је се пило па, богме, и певало.{S} Поп Живко је натерао Мару те је опет морал |
| н.</p> <p>— Извол’те, гоподин капетане, и ви с нама! — рече Јова.</p> <p>„Не може отрпети да га |
| па он јако суди њему по ’атеру; а мене, и што је — да ти ка’м — и моја земља и... све, он менек |
| дописе из разних крајева наше отаџбине, и врло су га немило дирале вести: како је неки моћни и |
| сам уверен!..</p> <p>— Али, господине, и — ако бог да зете, Мара не носи мираза, — рече Марина |
| капетан.</p> <p>— Вала вам, господине, и наздравље!</p> <p>— Да бог да у здрављу, Перо!</p> <p |
| pb n="126" /> кућицом, баштицом око ње, и нешто књига — била бих најсретнија!</p> <p>— Најсретн |
| ШТЕЊУ</head> <p>Учитељ Јова не може се, и поред све добре воље, вратити истога вечера кући.{S} |
| узе капу и метну на главу, насмеши се, и — тако оде у капетанове одаје.</p> <p>Како уђе, скиде |
| едно на постељу.</p> <p>— Готово, зете, и ми да лежемо, рече Марина мајка.</p> <p>— Јеси задрем |
| ! — рече попа.</p> <p>— Онда госпођице, и ја придружујем моју молбу попиној.</p> <p>Муке њене!{ |
| њега: и мајку, и родбину, и другарице, и успомену на своје ђаковање, која јој је дотле била и |
| на, па ви’ш ти, молим те!..{S} И стече, и дође до чина и воле га старији и — шта ’хоћеш!...{S} |
| амњан и учитељ и’ тамо нечем зорли уче, и, веле, и њима су казали да „атагирају“ код људи.{S} В |
| {S} Ту затече попа Дамњана који ћуташе, и пандура који је викао на сва уста.</p> <p>— Шта је он |
| беше ту.{S} Он се уми, очешља и углади, и, пошто је поприлично стајао пред огледалом и огледао |
| да је поверљив, вредан, као мало који, и да га треба предложити за унапређење.“</p> <p>И он до |
| и отац и мајка и породица и пријатељи, и прошлост и будућност...{S} Њему зујаху још у ушима ре |
| је врло лепа...{S} Па како лепо говори, и одрешито, и не замуцкује, и како је озбиљан...{S} И о |
| дорат.{S} Ето он — немаш га шта видети, и — ш’но ’нај казо — матор — па, ја га опет не би дао з |
| ђе чудећи се; каква то тужба може бити, и шта у опште ту посла има његова покојна жена и његова |
| права; упутите га нека их уме бранити, и ви сте створили свесне другове...{S} Да би их боље ут |
| кама и по личном познанству — ослонити, и њега послаше у један срез где по више таквих „бунтовн |
| ти!...{S} И ти, Јово, у мојој породици, и од сад да будеш са свим наш!...{S} Господ бог нека бл |
| талих, која ће презирати његов положај, и неће га ни погледати...{S} Или — а њему се баш чинило |
| > <p>— Ја сам се решио да будем учитељ, и само то бићу целога мога века!</p> <p>Дете донесе пос |
| очи. — Ево, узмите, узмите овај пиштољ, и убите ме!</p> <p>И скиде пиштољ са зида па га пружи к |
| у њега искреност...{S} Бивао је и кум, и стари сват, и девер; шалио се са сељацима „њиховом“ ш |
| ова наша рђа, поп -Живко, и поп Дамњан, и поп Лука и онај учитељ Јова.</p> <p>— Зар они?</p> <p |
| а.{S} Неколико сам пута на њу намигн’о, и — да ви’ш осмене се...{S} Сад када ме види у овоме мо |
| ..{S} И упознао се са њом и разговарао, и стао му близу, да би могао чути њено дисање, да уво з |
| о као веверица, узе једно кукасто дрво, и стаде се пропињати да њим грану дохвати...</p> <p>Изг |
| рење које сам једаред у свом веку срео, и које ни пре ни после тога нисам никад видео!</p> <p>— |
| поздрављао људе, које је путем сусрео, и природу коју је Мара обожавала.</p> <p>Код куће је на |
| лас.</p> <p>Дође у каФану где је одсео, и одмах оде у собу.</p> <p>— Оћете ручати господин попо |
| е може, само кад се ’хоће; ја сам ’тео, и, ето: сад сам капетан!...</p> <p>— ’Вала је богу! — р |
| е новчано.{S} Питају, од кога си добио, и т. д.{S} Разуме се, да нико неће казати растурача...< |
| </p> <p>Он виде да је капетан попустио, и, да не осећаше абоносову ватру што га је пекла, би от |
| Он узе акт, који је био на астал бацио, и прочита готово гласно, најпре лепо а после грцајући:< |
| } Ту он тек увиде да није ништа научио, и да су енглески романи једна пешчара пустиња у којој ч |
| дружиницу, па да се споразумемо: како, и на који начин да се отресемо зла, који нам над главом |
| </p> <p>Та... ова наша рђа, поп -Живко, и поп Дамњан, и поп Лука и онај учитељ Јова.</p> <p>— З |
| о дугом кестењастом косом; чело велико, и на њему се лепо виђаше она долиница што се зове „звез |
| платићете ви мени!{S} А ти учо, дечко, и ти ћеш знати за чичу!{S} Скикнућеш овде, а ланућеш та |
| поп Живковој.{S} Попа га дочека весело, и извињаваше се што му жена није код куће да га боље уг |
| .{S} Виде-га ведра и весела као обично, и упита:</p> <p>— А... како је, Саво?</p> <p>— Хвала на |
| ...{S} Па како лепо говори, и одрешито, и не замуцкује, и како је озбиљан...{S} И она га посмат |
| е сврши и школу и доби учитељско место, и дође на определење али је нигда не виде...</p> <miles |
| ост...{S} Бивао је и кум, и стари сват, и девер; шалио се са сељацима „њиховом“ шалом, која је, |
| ђаволу свећу припалити.</p> <p>— Јест, и окадити га! — рече поп Живко.{S} Треба и њему по нека |
| </p> <p>Говорећи полако подизаше главу, и већ гледаше Јову у очи.{S} Лака румен облила јој обра |
| смотрио како је кришом погледала Јову, и како се заблистала суза у оку њеном....</p> <p>Весели |
| ка’м свуда; и по Јавору и по Делиграду, и на Шуматовцу, где сам и рањен.{S} И — да ти ка’м — ја |
| и своја права, као што дужности имају, и да се својим правом користе, као што и дужности морај |
| идело</title>.“</p> <p>Узеше да читају, и, с места увидоше да те новине пишу против јада и чеме |
| ека...{S} Све би дала за њега: и мајку, и родбину, и другарице, и успомену на своје ђаковање, к |
| ми; књиге није ни узимао никако у руку, и — не би се ни знало да је ђак, да није морао сваког ј |
| Ево за што: тешко нама!{S} Мој учитељу, и брате...{S} Никад не веруј да је оно прави пријатељ о |
| ве би дала за њега: и мајку, и родбину, и другарице, и успомену на своје ђаковање, која јој је |
| ерком капетановом и нешто новаца уз њу, и писарско место у оближњем срезу.</p> <p>— Први је кор |
| прошлост „светлу“, по његовом мишљењу, и сматрао је да је у праву да он другог препоручује...< |
| <pb n="123" /> Пред вече ћемо у шетњу, и ту ће вам се дати прилика да једно с другим разговара |
| мојој души.{S} Ја волим госпођицу Мару, и, целога мога века, ја за себе бољег друга не бих траж |
| их и — сви ће да слушају једну врачару, и сви ће водити рачуна о њеним речима!..{S} Сви ми веру |
| один му показа одакле ће донети вечеру, и он оде те донесе.</p> <milestone unit="subSection" /> |
| у, доби од „директора“ књигу на испиту, и — наста распуст...</p> <p>Као јаре јурио је по пољима |
| на доби две класе седећи у истом месту, и стече трговачки капитал.</p> <p>Умре му таст, али, оп |
| !..{S} Најзад, шта му знам!{S} Увидећу, и онда ће им пресести тајни састанци!...</p> <p>Сави пи |
| кад год је био докон, ићи му и у кућу, и — разуме се — он је се тим користио.</p> <p>Но једаре |
| е. —</p> <p>Ташта га позва себи у кућу, и он се пресели тамо.</p> <p>У селу су га волели за то: |
| S} Нису имали деце, али, како говораху, и не требају им.{S} Могли су бити без њих.{S} За пет го |
| а разлегаше се из хиљаду грла птичијих, и — њега нешто силно повуче у ову лепу природу...</p> < |
| без њега.{S} Хтео је да буде васпитач, и онда је морао прве да васпита себе.{S} И он је на себ |
| Ето, тако!..{S} Не знам!{S} Не знам!.. и не знам!...</p> <p>— То је чудно!</p> <p>Он само слеж |
| зујаху још у ушима речи: само твоја!... и само за те две речи из њених уста — он даје све и заб |
| арош, припитати: „има ли што новом“?... и т. д. и т. д...{S} Морао је преноћити.</p> <p>Док је |
| виде.{S} Хтео је да пита — али кога?... и за коју?...{S} Срце му се цепало при помисли: да је в |
| S} Игра се он, болан, шњима свашта и... и... ја!...{S} Ал и јес пос’ му његов!{S} Кад је дошо н |
| ми је ово добро дошло!...{S} И теби... и вама... моја књижница стоји на расположењу... данас ћ |
| такту.</p> <p>— Мо—ја—ма—ти—ћи—лим—тка. и т. д.</p> <p>Шапутање га обујмило.{S} Никако да се за |
| ипитати: „има ли што новом“?... и т. д. и т. д...{S} Морао је преноћити.</p> <p>Док је у друштв |
| ао лубеница.{S} Људи су доносили свега: и јела и пића.{S} Он могаше живети а да паре не потреши |
| адога човека...{S} Све би дала за њега: и мајку, и родбину, и другарице, и успомену на своје ђа |
| у свако доба оно готов да услугу учини: и најгорем сиротану као и највећем богаташу.{S} Он је с |
| девојке која му је сада све, сва мисао: и отац и мајка и породица и пријатељи, и прошлост и буд |
| b n="139" /> <p>А он љубљаше као манит: и лице и руке и врат и косу...</p> <p>— Сад сам срећан! |
| аволе учитеља Јову, да би умро за њега; и учитељ тако исто попа.</p> <p>Тога дана седели су ваз |
| њиховом друштву.{S} И он их све напада; и они њега нападају, кажњавају и прогоне...</p> <p>И ка |
| ја иш’о у рат и био — да ти ка’м свуда; и по Јавору и по Делиграду, и на Шуматовцу, где сам и р |
| /p> <p>— Ја!.. има и неки’ наши сељака; и један мој угурсуз, брат ми је, и он је тамо, шњима.</ |
| је плашљивац и кукавица, а он то није; и живот ће свој дати само да га тим именима не назову.< |
| а од посла!...</p> <p>Сви се насмејаше; и учитељ се окрете смејати.</p> <p>— Јес’ чуо? — пита к |
| баћ се — вели — по закону не сме убити; и ко га убије, да се казни — братац мој љубезни! — (то |
| !...{S} Па... изгубити душу — изгубити; и овако сам ти — са мог језика — грешнији него тежи!... |
| Пропатио је оне две године као мученик; и гладан и го и бос.{S} Али је свршио и богословију са |
| је казала да не ваља да много торочем; и казала ми је да није баш лепо што трчим једнако за то |
| ја скидам у напред са себе одговорност; и молио бих, да ово, што вам сад кажем ставите у проток |
| } На Велику Госпојину жене купе и дену; и кад све би готово, он држави ни „зупке“!...{S} Па је |
| Николом Макси <!-- nedostaje tekst --> и осталим.</p> <p>— Само смо вас чекали — рече поп <!-- |
| ола ал’ ово је тринаеста, <pb n="52" /> и ту си ти, синко, букварац!...{S} Поодавна ја у њој та |
| о! коси му ливаду — пуста му остала!{S} И то свако о својој ’рани, јер „сено — вели — треба држ |
| а света, ако ико за живога бога зна!{S} И, враг га знао — сваки има!,.{S} Ово је бога ми, добро |
| е једно!..{S} Али ето, како све зна!{S} И кад рекне — речено је!..{S} И кад мане руком доликује |
| бива!</p> <p>— Молим вас, господине!{S} И ја служим ову државу.</p> <p>— Па шта је с тим?</p> < |
| уозбиљивши се.{S} Смејем се ја себи!{S} И Ја сам ти ту размишљ’о неку вилу, неку немогућност да |
| запопио.{S} Ех!... то је био човек!{S} И са нама, и са женама, шали се, боже, ка’ да је међ на |
| њега.</p> <p>— Ала шта страшљива!..{S} И ја је се гадим! и ја не марим да видим змију...</p> < |
| не косе — па би се растопио; сада!..{S} И упознао се са њом и разговарао, и стао му близу, да б |
| Бога ми ’вала му!{S} Десет дуката!..{S} И још дознао сам и ко су та господа!..{S} А попови, поп |
| е зна!{S} И кад рекне — речено је!..{S} И кад мане руком доликује му!..{S} Како га само теча сл |
| ону двојицу у вароши како говоре!..{S} И то још у <pb n="177" /> кафани!..{S} Па кад ономе из |
| вуцибатина, па ви’ш ти, молим те!..{S} И стече, и дође до чина и воле га старији и — шта ’хоће |
| девојка!..</p> <p>— Јест, бога ми!..{S} И велика девојка и свршила школу и све!..{S} А гле!..</ |
| уди!..</p> <p>— Потрчи!{S} Потрчи!..{S} И Милан види да су ово људи, па ти баш пред њима и каже |
| ’хоће пасти шака, мајку му његову!..{S} И ја би’ дош’о да га заједно изударамо!</p> <p>— То му |
| а ако прикрије — онда тешко њему!..{S} И отац му је тако исто говорио; а њему беше тешко да је |
| нда?...{S} Кажи мајки чедо моје“!...{S} И ја кажем све.</p> <p>— А она? — упита Јова.</p> <p>— |
| по оним облацима!{S} Мара његова!...{S} И то тако нагло, тако брзо!...{S} Како то би?..</p> <p> |
| само да пружим руку, па је моја!...{S} И биће моја!...{S} Поп Живко зна — биће на руци...{S} Б |
| тамо овамо, па њему седам дуката!...{S} И жалили се људи и молили и — ништа!...{S} Код оне пуст |
| сем тога, он је још социјалиста!...{S} И нехотице поче да га сравњује са Неждановом (главни ју |
| баш дотле дошло?</p> <p>— Дотле!...{S} И то ми обећао да ће ме превести у полицијску струку гд |
| оп. — Сад би’ се опио од радости!...{S} И ти, Јово, у мојој породици, и од сад да будеш са свим |
| рота Мара!..{S} Мој мили анђелак!...{S} И ја легао!..{S} Идем с места...{S} Како ће се она обра |
| жали ми се, знаш, па би заплак’о!...{S} И опет — довуче, јуначки довуче кући!...{S} А ’нако је |
| ободно је ступити у наше друштво!...{S} И <pb n="65" /> ја мислим да ћемо за кратко време од ов |
| слио сам да си вила, да си анђео!...{S} И кад дођох код поп Живка, а оно — ето среће!...{S} Пра |
| оста је само да кажем: хоћу тако!...{S} И тако мора бити! — говорио је он.</p> <p>Међу њима је |
| .{S} За то ми је ово добро дошло!...{S} И теби... и вама... моја књижница стоји на расположењу. |
| сваком брату зашто се ми боримо!...{S} И који не мисли за ова света права наша да погине, бран |
| жни’ живота него једну лепу смрт!...{S} И после, шта: да умре... ко да умре?..{S} По моме рачун |
| ебу, па — ’ваке бразде но трбуву!...{S} И све то нама није — да рекнеш — ништа криво...{S} Јок, |
| руза па ћу их дати по три талира....{S} И ја лепо дам све по дукат комад.{S} Онда одведем тргов |
| , да сме казати шта му срце жели?...{S} И ко понизи Србина? — Србин!{S} Као што су Турци гусле |
| 0 година робије у тешком гвожђу!“...{S} И солујијо човека да га тера у апс; а овај, онда, тамо |
| ћу а са ракијом спираше „загорел“...{S} И за сво то време говорише: о школи, о селу; кмет узвик |
| де и она, вештачки израђена недра...{S} И... драж обузимаше овог младог човека.{S} Мало се није |
| правећи цигару.</p> <p>Она ућута...{S} И док се он са попом разговараше — она га је посматрала |
| а што мучи твоје „учитељско“ срце...{S} И синоћ си ми нешто рек’о.</p> <p>— Дакле, то је нико д |
| ’вако, ка’ то ти ту, Иванова дуж...{S} И сад он меникар лепо туп! па одбио нека три откоса ’ше |
| и не замуцкује, и како је озбиљан...{S} И она га посматраше све више...</p> <pb n="110" /> <p>О |
| >— Мислим о ономе што си ми рек’о...{S} И... неће бити од свега ништа.</p> <p>— За што?</p> <p> |
| но.</p> <p>Сутра дан је продужено...{S} И тако — весеље је трајало три дана...</p> <milestone u |
| мрака нећу бити позван на одговор...{S} И кад је све то тако, онда: имам ли ја права осудити је |
| ала, попила отров... ви знате већ...{S} И тако сврши тога вечера цео роман.</p> <p>Госпођа га ј |
| е ни друштва сем другова школских...{S} И би му живот са свим омрзнуо, да му учитељ није онако |
| за што да је он овде бољи од нас?..{S} И може ли бити он бољи од нас само за то што је министа |
| се се у мислима у друштво Нежданова.{S} И осети неку сласт у души...{S} Би јој добро као да је |
| та да радим.</p> <p>Јова се насмеја.{S} И Мара се окрете смејати.</p> <p>У томе стигоше у авлиј |
| њезине....</p> <p>Она је сва горела.{S} И Јова за час увиде да то није несташлук него узбуђење. |
| <pb n="181" /> <p>— Нека дође нама.{S} И најчистији рачун налаже ми да је узмем себи.{S} Сем т |
| Ја видим да сам овде међ курјацима.{S} И ја ћу бити курјак!...{S} Бар теби могу судити ако дру |
| увратио?</p> <p>Он врати коња назад.{S} И Јова се врати у авлију.</p> <p>Одјаха коња и пође пос |
| емести се учитељска школа у Београд.{S} И он, као ђак, дође.{S} Сада већ беше спреман, могао је |
| онда је морао прве да васпита себе.{S} И он је на себи и почео.{S} Пушио је дуван.{S} Пробао ј |
| .</p> <p>И Јова са поп Дамњаном оде.{S} И гости се разиђоше.{S} Оста само домаћин са домаћима.< |
| >„Ђуровача“ је ишла од руке до руке.{S} И сваки ју је „поштено“ испијао.{S} Цигани опет почеше |
| сиромашном стању предао је на време.{S} И положи испит и примише га за питомца.</p> <p>Ту беше |
| S} Решио се да карту у руке не узме.{S} И није ју више узео...{S} Видео је: да: <hi>воља све мо |
| ="173" /> <p>— Јова је донео новине.{S} И сад отпоче читање.{S} Чланак, дописи, све је прочитан |
| вамо!</p> <p>Он уђе опет у заседање.{S} И „пречасни“ и оба члана гледаху га са неким сажалењем, |
| p>— Зна да си ти пис’о и оне дописе.{S} И то му Петар каз’о.</p> <p>— Од куд поп Лука зна да је |
| ротиње она се вас нигда одрећи неће.{S} И наше ће коло расти.{S} Објасните сваком, кога у коло |
| п! па одбио нека три откоса ’шенице.{S} И вели: ’хоће да купи...</p> <p>— Па?. упита капетан.</ |
| > <pb n="185" /> <p>Јова се смејаше.{S} И остали тако исто.</p> <p>Кад виде Мара где је дирају, |
| најзад и лице.{S} Девојка дође себи.{S} И он се трже....</p> <p>— Госпођице!..{S} Ја... ја..</p |
| димо?{S} Треба бити с њима у љубави.{S} И то не у правој љубави, него тако то удесити да се сва |
| е заћутала.{S} Образи су јој горели.{S} И јела је врло мало.</p> <p>Мајка је пита:</p> <p>— Што |
| ставио се то у овој то у оној школи.{S} И ишао је даље.{S} Свуда је радио за своје убеђење.{S} |
| се њиме хвале и код куће и у школи.{S} И њему је годила радост очева.</p> <p>Свршио је основну |
| а које се дешаваху у нашој отаџбини.{S} И што су више разговарали, све су се више ближили један |
| али није хтела да он школу напусти.{S} И тако ступи у богословију.</p> <p>Прву годину једва из |
| њен звонки глас у тијој летњој ноћи.{S} И славуј да јој позавиди!{S} Јова и поп Живко пратише ј |
| , правце да идем, поп Живковој кући.{S} И, тамо нађем све њих на окупу.{S} Дочекају ме да не мо |
| њи’ залађујем а оне залађене мећем.{S} И тако осушим.{S} Али су шљиве!...{S} Свака месната, па |
| који <pb n="44" /> управљаху земљом.{S} И, за дивно чудо, обојици једне исте мисли долажаху...< |
| ду, и на Шуматовцу, где сам и рањен.{S} И — да ти ка’м — ја тамо се тук’о с Турцима, па ево и о |
| рујем, господине, ал ја нисам писао.{S} И врло ми је жао што вас не могу услужити, него потруди |
| >Онда потражи да му даду учитељство.{S} И дадоше му у једном селу близу куће...</p> <pb n="29" |
| огом!...</p> <p>Коња је гонио нагло.{S} И ма да коњ беше добар и брз, њему се чинило да је мили |
| у девојачку; бар му се тако учинило.{S} И девојка погледа у њега, зарумени се, саже главу и отк |
| уживање.{S} Али то је само удешено.{S} И ја баш за то мрзим.{S} Ја волим лепу природу, оваку к |
| ако мајка?</p> <p>— Здраво је, течо.{S} И она је ту.</p> <pb n="104" /> <p>— Знам већ, знам. ’А |
| он обећа да ће доћи пред вече опет.{S} И онда оде.</p> <p>Попа оде собом у апотеку и донесе ле |
| чем ево овако, па уметнем овај лист.{S} И тим сам је облагородио.</p> <p>— хоће ли се сад прими |
| n="100" /> био је у њиховом друштву.{S} И он их све напада; и они њега нападају, кажњавају и пр |
| ми! — рече она.{S} Видела сам змију.{S} И бојим се и гадим се од ње...{S} Опрости!...</p> <p>— |
| не ћемо ни ми седети скрштених руку.{S} И ми ћемо се бранити! — рече Јова.</p> <p>— Најпосле, ш |
| агледа у свећу што гораше на асталу.{S} И за дивно чудо њега не радоваше онај изненадни догађај |
| оводио.{S} Волео је друштво и песму.{S} И сам је по ка’што певао по нешто...</p> <milestone uni |
| ова — све му је било на расположењу.{S} И он је учио и радио...</p> <p>1878. године премести се |
| тима по столу.{S} Посматрао је попу.{S} И њему је било мило што је бар свештеника нашао са који |
| се с њим као жена његова у друштву?{S} И сви указују почаст и мени као и њему!..{S} Па још кад |
| има свој сигуран хлебац! — рече Јова. — И ја ништа више немам!....</p> <p>— Јест! — рече поша. |
| p>— Овако није ни у паклу! — рече он. — И што ја не пођох раније!{S} Да ми је се само шуме доче |
| аше да се сложи са браћом од стричева — и нађе једну кућу у селу где се настани.</p> <p>Живео ј |
| > <p>Она га разумеде.{S} Порумене сва — и преко ушију — и саже главу.</p> <p>Јова виде да је су |
| е корист од тога.</p> <p>Чаша по чаша — и око засветли.{S} А како неће?{S} Те здравица куму и к |
| строг према млађима, па —- разуме се — и према њему.{S} Међу <pb n="67" /> тим, њега мука шчел |
| ам је сигурна!{S} Можете — ако ’оћете — и у напредак нешто да добијете.{S} Ја верујем на вашу р |
| дао у њега, па ако се капетан насмеши — и он се насмеши; ако га што дирка, он се смеје и показу |
| ’атеру; а мене, и што је — да ти ка’м — и моја земља и... све, он менекар јако — да ти ка’м — н |
| ари ништа.{S} Ако ме предусретне лепо — и ја ћу лепо; ако дрско и ја ћу бити дрзак.</p> <p>Дођо |
| његовој господи тамо дол’ у Београду — и нама је!...{S} Па, опет, онај... ал’ не знаш ти њега. |
| меде.{S} Порумене сва — и преко ушију — и саже главу.</p> <p>Јова виде да је сувише рано почео. |
| д г. начелника.</p> <pb n="155" /> <p>— И тамо ћу.</p> <p>— Опреми коња па ћеш ићи с њим! — реч |
| ла, Ђошо, ’вала!</p> <pb n="85" /> <p>— И довео сам једног „нашег“ човека.{S} Ако ти ’теднеш, о |
| p> <p>— Он тако!</p> <pb n="98" /> <p>— И баш хоће да сатре?</p> <p>— ’хоће, вели!</p> <p>— Лак |
| ури.</p> <p>— Е, хвала! хвала!</p> <p>— И ја ћу кући.</p> <p>— Зар нећеш у варош?</p> <p>— Јок |
| </p> <p>— Е, ’вала, господине!</p> <p>— И наздравље — рече пруживши руку да се с њим рукује.</p |
| по разговара.</p> <p>— И мени!</p> <p>— И мени!</p> <p>— Вала, и нама!</p> <p>Мећу тим, поп Дам |
| еби из они’ стопа, чин дознам!</p> <p>— И њему говори.</p> <p>— Не брини!.{S} Него, да идем и ј |
| твоја част?</p> <p>— Са свим!</p> <p>— И ти велиш да то мораш крвљу прати?</p> <p>— Са свим та |
| ништа?</p> <p>— Ама, нигде!...</p> <p>— И морали сте да трпите?</p> <p>— А које ћу му јаде? реч |
| није.{S} Она је врло добра....</p> <p>— И она ће с нама живети.{S} Ја сам казала попу Живку.</p |
| <p>— Заједно ћемо — рече Ђока.</p> <p>— И Пера оде.{S} Кад Ђока оста сам с капетаном упита га:< |
| о је са мном дошо — рече Ђока.</p> <p>— И реци тамо, жени, нек укува три каве те донеси овамо.< |
| <p>— Само тебе!.. протепа она.</p> <p>— И ти мене волиш?!</p> <p>— Волим!..{S} Па сад нека буде |
| кад си отишо! — прошапута она.</p> <p>— И мени је било тешко због тебе...{S} Знаш, кад си ме по |
| p>— ’Вала је богу! — рече она.</p> <p>— И власти! додаде он.</p> <p>И оде на своје определење.{ |
| што са сваким лепо разговара.</p> <p>— И мени!</p> <p>— И мени!</p> <p>— Вала, и нама!</p> <p> |
| е! — рече он готово кроз сузе.</p> <p>— И мени...{S} Јеси ли задрем’о?</p> <p>— Нисам, госпођо. |
| мала? — упита он загрливши је.</p> <p>— И теби је по вољи да чезнем, — рече она.</p> <p>— Не ид |
| ут и „извући“ — рече сам себи.</p> <p>— И није се преварио!</p> <p>Капетан не само да му даде ћ |
| упита га кмет.</p> <p>— Кући.</p> <p>— И ово је, кућа, мислим, није кошара!</p> <p>— Јесте, ал |
| ја, ако ми ви будете на руци.</p> <p>— И ја те, капетане молим, учини ми то, ако је могуће.</p |
| и не бих тренула: тако уживам.</p> <p>— И ја! — рече он.</p> <p>Попа отпоче неки разговор са ма |
| шће планувши праведним гњевом.</p> <p>— И ја се чудим: што нисам — одговара онај несретниковић. |
| треницом; боље је него цигљом.</p> <p>— И то ће бити.{S} Не може се, знаш, све у једаред.</p> < |
| p>— Морам! — цикну поп Дамњан.</p> <p>— И Јова кад га погледа, стресе се.{S} Очи му севаху као |
| убим“, господине — промуца он.</p> <p>— И ја сам видео да је љубиш; — рече капетан не разумевај |
| p>— Сад сам срећан! — рече он.</p> <p>— И ја сам!</p> <p>— Хоћеш ли бити моја?</p> <p>— Само тв |
| ив’о зимус нас те оно говорио.</p> <p>— И због тога!</p> <p>— А ко ли му то доказа?</p> <p>— Не |
| , мајко.</p> <p>— Спавај мало.</p> <p>— И ја сам то мислила.</p> <p>Мајка јој полако глађаше ме |
| ?</p> <p>— Ништа, разговарамо.</p> <p>— И гледамо цвеће, — дода Мара.</p> <p>— хоћеш ти с нама, |
| сам.</p> <p>— Све једно, попо.</p> <p>— И ти данас немаш посла никаква.{S} Хоћеш ли да идемо?</ |
| н је треб’о да одслужи службу.</p> <p>— И овим начином он служи службу.</p> <p>— Зар у судници? |
| и коња.</p> <p>— Добро сад ћу.</p> <p>— И дајте рачун.</p> <p>Мејанџија оде и врати се са рачун |
| нај.</p> <p>— Што да ти лажем?</p> <p>— И ја се чудим: што лажеш!</p> <p>— Јеси ти!</p> <p>— ’А |
| Ђаци, ваљда, махом набављају?</p> <p>— И ђаци и грађани; шаље се много у унутрашњост.</p> <p>— |
| уме се, разуме се.{S} Заруменела се ка’ и ти...{S} Ајде да видиш и друго воће.</p> <p>И пођоше |
| синове!...</p> <p>— Видим што си ми и’ и ти заклонио!... рече чича Милан Грујић — Отиш’о си са |
| на крштење.{S} Сад баш мало час срето’ и поп Дамњана, оде и он.</p> <p>— Код Максића?</p> <p>— |
| м жив; неће Сава њима дужан остати!...“ И теби прети у крваво.</p> <p>— Разуме се — рече учитељ |
| ма овом писму?{S} Извол’те са мном!...“ и онда у бувару и т. д...{S} Зар тако јевтино да се про |
| ао је чланке у „<title>Раднику</title>“ и тежио је да сазна што више. —</p> <p>Ташта га позва с |
| „<title>Љубомиру у Јелисијуму</title>“ и другим романима тога доба, али у то није веровао.{S} |
| це до корице; опет књига од „директора“ и — распуст...</p> <p>— Срећни дани!...</p> <p>У трећем |
| > <p>— Несрећни сине! — рече „пречасни“ и одмахну главом.</p> <p>— Што господине?</p> <p>„Преча |
| Он уђе опет у заседање.{S} И „пречасни“ и оба члана гледаху га са неким сажалењем,</p> <p>— Јес |
| — Несрећни сине! — рече опет „пречасни“ и одмахну главом.</p> <p>— Сем тога, господине, ни он н |
| > <p>Учитељ се Јова окрете без „збогом“ и изађе.</p> <p>У мејани попи опет кафу, опкорачи коња |
| ати гласно „Оченаш“, „Богородице дјево“ и „Вјерују“...</p> <p>Опет поче школа, опет у школу, оп |
| а ћу теби дати сад и твоју „петагогију“ и све!...</p> <p>И дрмну меденицом.</p> <p>Пандур уђе.< |
| људи.{S} Нас има на две стотине!.{S} А и остали не мрзе на нас.</p> <p>— Ја! рек’о је да ће на |
| Немам данас баш никаква посла!...{S} А и ти... опрости, брате!... не могу да ти говорим <hi>ви |
| е!</p> <p>— А... не бели ти!</p> <p>— А и јесте, вала, оно учитељче!..{S} Да ми га је у’ватити |
| о.{S} Сад питам вас, питам њену мајку а и њу: јесте ли вољни, ви да ми је дате, а она да пође з |
| једаред.</p> <p>Тако је и по пропису а и за децу је здравије.</p> <p>— Та, оно, мора се кад вл |
| ..{S} А ја!...{S} Право веле: има ’леба и без мотике!...{S} Кулаш!...{S} Е, славу ти твоју!...{ |
| > <p>— Онда, како ти велиш, попо, треба и ђаволу свећу припалити.</p> <p>— Јест, и окадити га! |
| окадити га! — рече поп Живко.{S} Треба и њему по некад!</p> <p>— Што мора бити — мора! — рече |
| .</p> <p>— То је лако казати, али треба и доказати.</p> <p>— Доказаћу.{S} Нека се питају сви мо |
| нча се.{S} Беше то женска млада, здрава и једра као пуце.{S} Ине јој је било Станојка.</p> <p>О |
| речено: дућанџија је по мало без права и мејанисао) да „испече“ још по једну каву...</p> <p>По |
| би сад и суд и све! — рече капетан Сава и скочи.</p> <p>Учитељу Јови клецнуше колена и задрхта |
| /p> <p>Тако и ту.{S} Само се пије, пева и пуца.{S} Иду из куће у кућу; освићу се са чашом, а та |
| ито, па ево ме, ’вала богу, опет и жива и здрава ка’ дрен!...{S} Ама да ме је глава заболела!.. |
| "26" /> службе склањао је се од другова и бегао у свој стан.{S} Хтео је пошто по то да буде сам |
| ече се кренуше у шетњу: поп Живко, Јова и Мара.{S} Поша и мајка Марина осташе да гледе вечеру.< |
| и.{S} И славуј да јој позавиди!{S} Јова и поп Живко пратише је лагано.</p> <p>Међу тим она, што |
| >Размести госте за столом тако, да Јова и Мара седоше једно до другог.</p> <p>Скоро увек, када |
| > <p>— Зар госпођица пева? — упита Јова и погледа је.</p> <p>— О те још како! — рече попа.</p> |
| еби, попо, да ће тако бити! — рече Јова и намигну на попу. — Ја сам знао, господине, да нема де |
| "172" /> <p>— Врло паметно! — рече Јова и окрете се смејати. — Мени он неће моћи ништа.{S} Међу |
| </p> <p>— О шта ће то бити? — рече Јова и замисли се.</p> <p>Мислили су дуго обојица, али ни је |
| пода, него их прогони.{S} За то ти Јова и говори, да ће његова школа остати упражњена.</p> <p>— |
| p>— Шта сам ја теби казао?.. викну Јова и пресече пандура очима.</p> <p>— Добро!..{S} Ја сам ве |
| ма....</p> <p>Избор отпоче.</p> <p>Јова и поп Лука одоше у мејану.</p> <p>— Нема потребе да буд |
| има говорили против Његовог Височанства и владе, да тамо буните људе, да сте чак напали и тукли |
| .{S} Блага свежина летње ноћи запану га и он гуташе онај миришљави ваздух....{S} Погледа на неб |
| ви...{S} Двадесет тужби има против њега и капетан ни на једну главе не окрете!</p> <p>— Имам и |
| тамо и амо.{S} Не беше никога сем њега и пандура.{S} Он мишљаше да је капетан у послу, па изва |
| се на неке новине, поче набављати књига и учити.{S} Учио је крај свега тога и лекове, којим се |
| весеље!..{S} Али реда је сетити се бога и господара....</p> <p>— Живео!..</p> <p>...{S}За госпо |
| десет људи и ћуте.{S} Они назваше бога и поздравише се.</p> <p>Ту поп Дамњан упозна учитеља са |
| ига и учити.{S} Учио је крај свега тога и лекове, којим се сиромаси, без лекарске помоћи, лече, |
| о!{S} Прво и прво вероваће ми због тога и за све остало.{S} А ти мажи око начелника, он ће те з |
| гуће да српски сељак ништа не осећаштга и ништа не мисли — ако бога знаш?!</p> <p>— Па, ето вид |
| дине капетане, вама ће бити познато, да и ја овде сваког двадесет шестог долазим са квитом за п |
| е који је цветак од кога лепши!..{S} Да и вама узаберем!..</p> <p>— Благодарим! — рече Јова од |
| е, разуме се!</p> <p>— Рада бих била да и њу видим!</p> <p>— Ако је по вољи, госпођице Марушка, |
| {S} Је ли, ти ћеш и мене поучити, па да и ја знам колико и ти?...</p> <p>Јова се насмеја.</p> < |
| је душу узрујала.{S} Хтело би јој се да и они осете оно што она осећаше.{S} Глас јој је дрхтао |
| димо твоју хвалу, течо!..{S} Ти рече да и ти имаш своју башту.</p> <p>— О!.. разуме се, разуме |
| моме појединцу и да је његова корист да и о другима мисли.</p> <p>Поче читати и новине.{S} У њи |
| а увидоше да те новине пишу против јада и чемера, који онаком владавином трују српски народ.</p |
| p>Кад се вратио натраг, Мара беше бледа и нема од стра.{S} Он је прихвати на руке.{S} Она клону |
| ити прогањан с места на место, на можда и лебац изгубити.{S} Ко ми јамчи да до мрака нећу бити |
| шкарити у ’ладу, него да ме пече звезда и да ме бије успара од ’шенице — ал’ треба леба!</p> <p |
| ука зна да је Петар казо; није му ваљда и то причао капетан?...</p> <p>— Није брате!{S} Разабр’ |
| су седели и разговарали се, па се онда и они разиђоше.</p> </div> <pb n="66" /> <div type="cha |
| т. д...{S} Зар тако јевтино да се прода и да им падне шака?...{S} А то може бити врло лако.{S} |
| ла песма, те је оживљавала суморна брда и долове...</p> </div> </body> </text> </TEI> |
| пори у школи, борба ван школе.{S} Свуда и на сваком месту дочекују га пријатељи и непријатељи.{ |
| говорио на тим састанцима против књаза и против владе?</p> <p>— Ја нисам био ни на каквим саст |
| ли, опет стиже шурак са наука из Париза и ожени се од врло велике породице. <pb n="76" /> Он је |
| т показујући кроз прозор.{S} Него се ја и попа споразумемо и договоримо са сељацима, па ти лепо |
| це и некакве траве.{S} Чудили смо се ја и мој <pb n="6" /> комшија, неки Аћим, бога ми!...{S} М |
| осле ручка пијемо вина из једне чаше ја и ти....</p> <p>Застаде.</p> <p>— Но, шта је?</p> <p>— |
| .{S} Чим. почну шљиве пуштати пекмез ја и’ тргнем с ватре, па мећем оне. <pb n="132" /> Кад оне |
| купили овде.{S} Ми смо се договорили ја и поп Живко да се овако окупимо те да се братски завери |
| ој најији — далеко је!</p> <p>- Имам ја и овде.</p> <p>— ’Наку ти имаш где год дођеш, него седи |
| ло.{S} Ево мој комшија!{S} Имали смо ја и он лане по 50 комада свиња.{S} Дође трговац с јесени |
| таница.</p> <p>— Нека, госпоја, могу ја и постајати.</p> <p>— Нека, нека!...{S} Не би’ ја сео к |
| омедију тим великанима, ако неће Србија и српски народ!..{S} Ево за што: тешко нама!{S} Мој учи |
| ала.</p> <p>Код куће је нашао поп Живка и све укућане.{S} Мара румена и свесна као пролетње јут |
| је и „Апостол“ свакога већега празника и „започињао“ је у цркви...</p> <p>Сврши се и та година |
| ласт као: на вас, на господин началника и пишу тамо по новинама...</p> <p>— Ко оно пише по нови |
| тајаше у авлији.{S} Они гледаху путника и питаху се: ко ли то може бити?...</p> <p>Он сиђе с ко |
| је сада све, сва мисао: и отац и мајка и породица и пријатељи, и прошлост и будућност...{S} Ње |
| >— Јест, бога ми!..{S} И велика девојка и свршила школу и све!..{S} А гле!..</p> <p>Она тек сад |
| смо ваљда ни ми гоље!..{S} Ја, поп Лука и поп Дамњан; узећемо ти земље, направићемо једну кућиц |
| p> <p>— Е јесте ђаволи! — рече поп Лука и насмеја се.</p> <p>— Ако мислимо нешто да урадимо, мо |
| а, поп -Живко, и поп Дамњан, и поп Лука и онај учитељ Јова.</p> <p>— Зар они?</p> <p>— Ја!.. им |
| леда његову цркву!...{S} Зар није брука и то, што је данас, на празник оставио цркву а дош’о во |
| ик и рекао му: да се чува многог трошка и да слуша господина.</p> <p>Он се тужним срцем врати о |
| p>— Е, онда, хвала!</p> <p>— Богу ’вала и наздравље! — рече Арсен машајући се капе.</p> <p>— Да |
| море</title>“!...</p> <p>Мара је певала и опет са осећајем.{S} Кад је дошла до оног стиха:</p> |
| ам је...{S} Али оне ноћи кад сам устала и стала код прозора диже се и она. (Ја сам мислила да с |
| ница.{S} Људи су доносили свега: и јела и пића.{S} Он могаше живети а да паре не потреши сем шт |
| а раста, окошт, дуга лица, великог чела и уста која му као стреја надкриваху опуштени бркови, а |
| браде и бркова, високог и озбиљног чела и оштра погледа.{S} Могло му је бити тако 32—35 година. |
| своје ђаковање, која јој је дотле била и најдражија..{S} Стапао се поглед њен у снагу његову.. |
| из леђа...{S} Стајаше пред њим као вила и рече:</p> <p>— Оди ми полиј!...</p> <p>Глас јој је др |
| о круна тој срећи узвисила се Мара мила и светла као анђео пред престолом божијим...</p> <p>Сав |
| места до другог и гладна и жедна и гола и боса...{S} А да се манем посла кога сам почео — не мо |
| е лавеж паса, а са друма клопарање кола и свирала...</p> <p>Сан му не иђаше на око.{S} Он се ок |
| Добро, добро!{S} Што ме се тиче Симула и робија?{S} Шта је било са тобом и Иваном?</p> <p>— Ја |
| као.{S} Дакле: стекао је себи пријатеља и тамо где је мислио да неће никад моћи ни привирити.</ |
| е, и што је — да ти ка’м — и моја земља и... све, он менекар јако — да ти ка’м — неће ни да вид |
| ген — све беше ту.{S} Он се уми, очешља и углади, и, пошто је поприлично стајао пред огледалом |
| на министра.</p> <p>— За то сам ја вама и дош’о.{S} Велим, ако ви не порадите код господина мин |
| ч са течом разговара о коњима и шљивама и сваком ђаволу, ја стојим а он ништа...{S} Који је ово |
| а га је у <pb n="129" /> његовим њивама и ливадама.{S} Сељаци су говорили: да нема бољег земљод |
| S} На њега се је могло и по препорукама и по личном познанству — ослонити, и њега послаше у јед |
| ас!..{S} Оно — право да кажем — он нама и не може ништа!..{S} Ни ме рани ни поји.{S} Ја сам сво |
| а.</p> <p>— Зар они?</p> <p>— Ја!.. има и неки’ наши сељака; и један мој угурсуз, брат ми је, и |
| еколико књижица, и он то носи на леђима и иде на опредељено место; у џепу један ексер и када до |
| јагње; има нешто вина и ракије у колима и то ћу дотерати тамо где ви седите; а за то знам треба |
| т...</p> <p>Као јаре јурио је по пољима и шуми; књиге није ни узимао никако у руку, и — не би с |
| разред.{S} Онда га пусти да иде са њима и рече да дође пред вече.</p> <p>И уписаше га у школу и |
| иди да су ово људи, па ти баш пред њима и каже!..{S} Немој мислити да се ја чисто кога год боји |
| ..{S}Отојич са течом разговара о коњима и шљивама и сваком ђаволу, ја стојим а он ништа...{S} К |
| торију.</p> <p>Јави се момку на вратима и овај га пусти унутра.{S} За столом сеђаше „пречасни“ |
| ачити.{S} Кошуља му беше нешто угужвана и он се стаде љутити.{S} Хтео је да не буде замерке ни |
| рће, усеви — о томе би говорио три дана и три ноћи.{S} Све какоши у авлији он је знао.{S} Нико |
| <p>— ’Оћемо ли да тужимо свету капетана и началника?</p> <p>— ’Оћемо.</p> <p>— Лепо.{S} Казујте |
| мара од једног места до другог и гладна и жедна и гола и боса...{S} А да се манем посла кога са |
| једног места до другог и гладна и жедна и гола и боса...{S} А да се манем посла кога сам почео |
| опште ту посла има његова покојна жена и његова ташта?...</p> <p>Писар га дочека у архиви и пр |
| чи.</p> <p>Учитељу Јови клецнуше колена и задрхта срце.{S} Оваки терети нису лаки.{S} Но он се |
| ецаше; онда диже руке са Јовиног рамена и паде по кревету....</p> <p>Дуго, дуго је плакао.{S} К |
| о своме јанџику где осим дувана кремена и оцила, беше и писао.{S} Он га извади.</p> <p>— На! — |
| поп Живка и све укућане.{S} Мара румена и свесна као пролетње јутро истрчала је пред-а-њ.{S} Оч |
| — Доктор, брате, познаје болест, па зна и лечити! — рече он.</p> <p>— Ајој, дијете, прекрсти се |
| е он пис’о неке дописе, онда се већ зна и шта њега чека.</p> <p>— Зар ви, господине, пишете по |
| ану.{S} Одн’о му једно јагње, аков вина и двајестаче комовице.{S} Други нико није више био...</ |
| те, тако!</p> <p>— Ја идем, да оно вина и ракије однесем госпоји.</p> <p>— Добро Перо, иди.</p> |
| а сам донео једно јагње; има нешто вина и ракије у колима и то ћу дотерати тамо где ви седите; |
| о по једна справа од ти’ светски новина и по један чиновник који ће нас поучити како се тим спр |
| у цркви...</p> <p>Сврши се и та година и он је — свршио школу.{S} Мислио је да се једном за св |
| ојој околини.{S} Људи из других општина и других села почеше доводити децу њему да их „изучи“.{ |
| молим те!..{S} И стече, и дође до чина и воле га старији и — шта ’хоћеш!...{S} А... славу вам |
| С...</p> <p>— Та ту сте ви! — рече она и погледа га оним лепим очима.</p> <p>— Ништа за то!</p |
| и!</p> <p>— Па шта то значи! — рече она и погледа га љутито.</p> <p>Он се насмеја.</p> <p>— Зна |
| p> <p>— Ала је дивно у селу! — рече она и диже главу.</p> <p>— Збиља!...{S} А ја мислим да је л |
| >— Показала сам се страшљива — рече она и плашљиво погледа у њега.</p> <p>— Ала шта страшљива!. |
| баш чинило да се не вара — можда би она и хтела бити друг његов у животу, али то јој неће стари |
| е око три часа по подне.{S} Одјаха коња и предаде арџији а он се диже у окр. начелство.</p> <p> |
| а се врати у авлију.</p> <p>Одјаха коња и пође посрћући.</p> <p>Јова не могаше да се начуди шта |
| пао на земљу.{S} Поп Дамњан појаха коња и оде најлак.</p> <p>Кад је био код гробља, (поред њега |
| шли, господине!</p> <p>Он опкорачи коња и оде.{S} Мејанџија гледаше за њим зачуђено.{S} Кад он |
| се рано у варош.{S} Чим је одјахао коња и мало се очистио он се диже у конзисторију.</p> <p>Јав |
| да буде поштен, да не би што украо; па и ако нађе што, он треба да то јави своме господину, је |
| : да је више нигда неће видети...{S} Па и да је види: можда је она „отменија“ од осталих, која |
| који се не даду ничим застрашити.{S} Па и сама смрт таког човека више ме дражи но што ме плаши. |
| > <p>Само је жудео за тим, да се докопа и куће капетанове, јер ту се надао да ће моћи свој план |
| у твоје учитељско срце, а?.. упита попа и упиљи у њега, а неки несташан осмејак играо му је око |
| нећемо даље?</p> <p>— Куда? — рече попа и упиљи у њу.</p> <p>— Да видимо твоје цвеће.</p> <p>— |
| /p> <p>— Бог помог’о! — прихватише попа и Мара.</p> <p>— Шта ви радите?</p> <p>— Ето, господине |
| етврти дан по новој години дође му попа и донесе новине.{S} Нађоше и једне нове, зваху се „<tit |
| нцима а још мање говорио против владара и владе.</p> <p>— Али јеси!</p> <p>— Кад тако тврдите, |
| сеоске песмице.</p> <p>У том дође Мара и донесе каву.</p> <p>Они попише ћутећи.</p> <p>Мара од |
| /p> <p>— Од куд сам баш тако? рече Мара и напући уста.</p> <p>— Де, де!..{S} Бури се ти!....{S} |
| Како је леп изглед одавде! — рече Мара и застаде.</p> <p>— Зајиста — рече Јова.</p> <p>Обоје с |
| владавином његовом и његових министара и нека му благодарност и оданост народа српског буде ал |
| ељ лепо прима децу, како се с њима игра и шали а не бије их.{S} Чудили су се како деца јако јур |
| што је обично улазио.{S} Виде-га ведра и весела као обично, и упита:</p> <p>— А... како је, Са |
| <p>Слуга донесе неколико парчади шећера и воде.</p> <p>— Јеси мирно спаво, учо? — упита кмет.</ |
| ри сата по подне изађе председник збора и упита:</p> <p>— Има ли још ко да није глас’о?</p> <p> |
| озареном лицу.</p> <p>Оступи од прозора и приђе кревету; збаци обућу и одело са себе па леже на |
| то беше разлике између мирног професора и бесне удовице.</p> <p>Она ну показа његову собу; наре |
| о да је ђак, да није морао сваког јутра и вечера, кад су се богу молили, читати гласно „Оченаш“ |
| ад је обавио руку око њеног витог стаса и пољубио оно врело лице и сјајне очи.</p> <p>— Седи! — |
| епо чело и лице; па она кестењаста коса и она је врло лепа...{S} Па како лепо говори, и одрешит |
| е лулу са свога дугог чибука од абоноса и свога ти веселог будућег капетана „намаза поштено або |
| оћи за руком; ви ћете то дознати.{S} Та и ви сте човек од „нових људи“...</p> <p>Јова се насмеј |
| ћу и ту нађоше једног господина брадата и ћелава.{S} Он их прими лепо.{S} Поседеше мало.{S} Учи |
| .{S} Таман припали, пандур отвори врата и викну:</p> <p>— Учитељ из С...</p> <p>— Пусти га, — р |
| А молим моју духовну власт нека пропита и испита све моје сељане, па ако и један потврди наводе |
| ајбоље знао француски; могао је да чита и књиге, па ретко где да му речник затреба.</p> <p>У то |
| сељаку нека уђе.</p> <p>Пандур узе акта и изађе.{S} Мало за тим уђе Марко.</p> <p>— Ево. ово ће |
| уме се да је добио са „надлежног“ места и „упутства“ како да се тамо понаша.</p> <p>Међу упутст |
| га <pb n="25" /> мио пољубац, па чиста и топла постеља, па меки загрљај — зар може бити веће с |
| умре му отац.{S} Мати му је била доста и у оскудици, али није хтела да он школу напусти.{S} И |
| !...{S} Игра се он, болан, шњима свашта и... и... ја!...{S} Ал и јес пос’ му његов!{S} Кад је д |
| Па ево поп Дамњана, поп Живка, Максића и Стевана Петрића — рече поп Лука који тек што беше дош |
| рија је, али не мари!... опет је и леца и једра.{S} Неколико сам пута на њу намигн’о, и — да ви |
| е, сва мисао: и отац и мајка и породица и пријатељи, и прошлост и будућност...{S} Њему зујаху ј |
| Чим се хладна вода дотаче врелога лица и болесница отвори очи.</p> <p>— Хвала ти, господе!... |
| мајка.</p> <p>— Ту гори! шану болесница и показа руком и на једну и на другу страну ребара.</p> |
| ене косице у дугој кошуљици, без гаћица и без капе, распојас и бос — то је био он...{S} Сети се |
| а припитују: одакле је, има ли жива оца и мајку и т. д.{S} Док он рече:</p> <p>— Ама да ми је д |
| ичког округа.{S} Мален је остао иза оца и мајке, па се претуцао од немила до недрага.{S} Узео г |
| се сети свога детињства.{S} Сети се оца и мајке, кућице у којој се родио, малог вајатића, у ком |
| и живот за њега.{S} Ту не беше више оца и мајке; не смеђаше преко <pb n="17" /> рока да остане |
| } Имаш ли породице?</p> <p>— Имам и оца и мајку.</p> <p>— То је добро...</p> <p>— Послужитељ до |
| га — ка’ човек — саслуша, а он њему оца и матер и вели: „ако сад с места не одеш — уапсићу те и |
| ти њега умеш бранити! — рече газда Ђоша и поче нагло гристи бркове.</p> <p>Свет се поче купити |
| ,“ јер беше веома јака врућина.{S} Поша и Марина мајка одоше у кујну.{S} Заручници осташе сами. |
| шетњу: поп Живко, Јова и Мара.{S} Поша и мајка Марина осташе да гледе вечеру.</p> <p>Небо се о |
| оље.</p> <p>Сви су били устали.{S} Поша и Марина мајка беху у кујни а попа са Маром у башти иза |
| ене!...</p> <p>Са њом је спустио у гроб и своју срећу...</p> <milestone unit="subSection" /> <p |
| овог.{S} За кратко време он стече љубав и поверење свога старешине.{S} Било је старијих чиновни |
| <p>— ’Вала, синко, ’вала!...{S} Ти жив и здрав!...{S} Ви’ш ти обешењака, како је он то срочио! |
| једне речце, да се више пута учини глув и нем; што видео — не видео, што чуо — не чуо.{S} Онда |
| н начелник беше човек висока раста, сув и риђ.{S} Стајаше кад Јова уђе.</p> <p>— Помаже бог!</p |
| ва путника; нису ни сањали један другог и за један дан они посташе присни пријатељи.</p> </div> |
| а мном тумара од једног места до другог и гладна и жедна и гола и боса...{S} А да се манем посл |
| х образа, густе браде и бркова, високог и озбиљног чела и оштра погледа.{S} Могло му је бити та |
| .{S} Љубио јој је косу, врат, па најзад и лице.{S} Девојка дође себи.{S} И он се трже....</p> < |
| ти учионицу и друге собе.{S} Уђе најзад и у своју собу и ту виде већ намештен кревет.</p> <p>— |
| е поп Живко зове да му данас дођем, кад и она долази.{S} Срећа, срећа је то, па нек ми говори к |
| ала богу! — рече Јова. — Хвала богу кад и ми дочекасмо један опозициони лист!...{S} Бар можемо |
| ролетос му један плати трн талира комад и — он даде.{S} А коштале га преко мере.{S} Место да је |
| ужите ме суду.</p> <p>— Ја сам теби сад и суд и све! — рече капетан Сава и скочи.</p> <p>Учитељ |
| етагогија!...{S} Ал ја ћу теби дати сад и твоју „петагогију“ и све!...</p> <p>И дрмну меденицом |
| црном оделу.{S} Он случајно баци поглед и застаде.{S} Млађа женска на једаред га занесе.{S} Ниш |
| у поста друг.{S} Неке је читао и дваред и триред и знао је да исприча готово све што је прочита |
| ти.{S} Сада ’вала богу стекосмо једаред и ми једне новине, да се можемо пожалити и другој браћи |
| руг.{S} Неке је читао и дваред и триред и знао је да исприча готово све што је прочитао и прича |
| е у опредељену школу, удара ексер у зид и веша своју торбу.</p> <p>И обелела коса, и клонуло те |
| јглавније посведочити делом!{S} Као год и у школи: очигледна настава...{S} Урођеност нам је да |
| стајаше суд за воду.</p> <p>Он узе суд и изађе.{S} Кад се врати натраг нађе госпођу где се свл |
| ме суду.</p> <p>— Ја сам теби сад и суд и све! — рече капетан Сава и скочи.</p> <p>Учитељу Јови |
| ођу где се свлачи.</p> <p>Он остави суд и пође у своју собу.</p> <p>— Чека да ми полијеш — рече |
| p> <p>Пандур узе мисмо, загледа га отуд и одуд, па онда унесе и врати се.</p> <p>Зазвони звонце |
| је више пута прекидала правећи примедбе и грдећи Гертруду што сиротој Аурори не да баш ни мало |
| нда се диже по ново збаци реклу са себе и леже опет.{S} Прса беху пуна.{S} Нигде се не виђаше д |
| Ако си кога заклањ’о, заклањ’о си себе и своје.{S} Твога си сина ’тео да дигнеш у небо а мога |
| вако. — рече Јова.{S} Сад настају славе и друга весеља!</p> <p>— Бога ми баш! — рекоше остали.{ |
| рече доктор.</p> <p>Преписа неке лекове и нареди да се одма купе и дају болесници, а он обећа д |
| ше измеђ оне скромне собице професорове и овог богатог стана удовичиног, као што беше разлике и |
| те две речи из њених уста — он даје све и заборавља све!...{S} Назвати њу својом, љуљушкати је |
| от нека ђаво носи!....{S} Сад знате све и реците!...{S} Бар ћу о једном трошку и себи пресуду и |
| а сељаку, који, тако рећи, даје јој све и сва, за што — питам — она не помогне?..{S} Отворила ј |
| дном за свагда отресе те проклете књиге и учења на памет; само се зарекао да ће читати песмариц |
| с њим?</p> <p>— Ништа.{S} Одузму књиге и казне новчано.{S} Питају, од кога си добио, и т. д.{S |
| .</p> <p>Корачаху преко покошене ливаде и ћутаху.</p> <p>— Јесте ли вољни да шетамо путем?</p> |
| мо, рече Мара.</p> <p>Изађоше из ливаде и пођоше путем.</p> <p>— Чини ми се да ћемо имати кише |
| а Европом; ко ће учити да прави бакљаде и параде и сваку комедију тим великанима, ако неће Срби |
| удућност у којој гледаше остварене наде и умишљаје.{S} Као круна тој срећи узвисила се Мара мил |
| ово до сад што је учињено даје ми наде и за у будуће!...</p> <p>Па се опет замисли.</p> <p>— Л |
| поп Живка.</p> <p>— Други попови и раде и не раде; али поп Живко је зарадио сам својом грбачом |
| ; ко ће учити да прави бакљаде и параде и сваку комедију тим великанима, ако неће Србија и српс |
| омућених очију, дуга лица, оретке браде и бркова, повисок, сув.{S} На дугој коси могло се већ п |
| , пун, пуних једрих образа, густе браде и бркова, високог и озбиљног чела и оштра погледа.{S} М |
| во беше башта са поврћем.{S} Попа стаде и узе брисати зној.{S} Мара га погледа па упита?</p> <p |
| > <p>Прочита допис, баци новине, устаде и љутито ходаше тамо амо по канцеларији.</p> <p>Пандур |
| н коњ?</p> <p>— Јесте.</p> <p>Он устаде и узе штап.</p> <p>— Збогом!</p> <p>— Збогом пошли, гос |
| дем, идем!</p> <pb n="163" /> <p>Устаде и поче се облачити...{S} Крв му је кипела у жилама, а с |
| исто!...{S} Он се наљути.</p> <p>Устаде и онако раздрљен ходаше по соби трудећи се да ништа не |
| с њима разговара, па га по неки доведе и у неприлику, јер не уме да му одговори.</p> <p>— То б |
| би власт и закони требали да предупреде и кривце најстрожије казне.</p> <p>6.{S} Августа 1880. |
| еђе неколико пута преко собе, онда седе и запали цигару.</p> <p>— Ух!.. ала је покварен ваздух |
| е још неколико пута тамо амо, онда седе и зазвони.</p> <p>Пандур се појави.</p> <p>— Пусти тог |
| S} Уз пут су му наговештавали; куда иде и за што иде.{S} Учитељ му је казао да га води код једн |
| део њених као снег белих груди.{S} Виде и она, вештачки израђена недра...{S} И... драж обузимаш |
| нски — одговори послужитељ.</p> <p>Виде и астале и неколико столица...{S} Био је потпуно задово |
| ође умиваонику, али се присети па скиде и гаћице.{S} Руке и прса беху гола.{S} Кроз кошуљу се п |
| ђаше зелене а ручурде велике као рипиде и непрестано с њима млатараше или их мећаше на раздрљен |
| баш мало час срето’ и поп Дамњана, оде и он.</p> <p>— Код Максића?</p> <p>— Ја!{S} Са поп Живк |
| p>— И дајте рачун.</p> <p>Мејанџија оде и врати се са рачуном.{S} Он исплати.</p> <p>— Јел изве |
| љда ћу те угостити ручком!{S} Чаша воде и шоља каве, то ти је код бећара!...</p> <p>Попа се пос |
| Мислим да неће.{S} У противном нек буде и то!..{S} Зар је мало хлеба?..</p> <p>Поп Живко га гле |
| морамо радити тајно, обавештавати људе и позивати их у своје коло.{S} Свакоме од нас нека је д |
| атаху за руку и стезаху је.</p> <p>Зађе и сунце већ.{S} Учитељ се диже „да још за сунца — вели |
| /p> <p>Јован се једва прибрао.{S} Приђе и поздрави се.{S} Међу тим, рука му је још дрхтала.</p> |
| је дрхтао као прут.</p> <p>Она му приђе и ухвати га руком за раме, али је руку тако подигла да |
| гробља, (поред њега је пут водио) сиђе и привеза коња за ограду а он уђе у нутра.</p> <pb n="2 |
| би ућутали и један и други.</p> <p>Дође и нова 1880 година.</p> <p>Трећи четврти дан по новој г |
| коју је мало пре испустио, па онда пође и он с њима носећи котарицу.</p> <p>— Па како, Марушко? |
| то ме упути овамо!...</p> <p>Пандур уђе и унесе нека писма те мету пред-а-њ.</p> <p>Он узе једн |
| е сви из окола.</p> <p>Он зажмури, наже и попи.</p> <p>Цигани отсвираше свој обични „туш“ викај |
| се упутила правце њима.{S} Јова се саже и узе камен што је био пред њим.{S} Баци се не нишанећи |
| већ више издржати.{S} Он се свуче, леже и узе књигу.</p> <p>Али не иде!..{S} Није могао ни једн |
| .</p> <p>Поседеше мало, па се попа диже и оде у нурију неким послом.</p> <p>Пред вече тог дана |
| мњан.</p> <p>Поседе још мало па се диже и оде.</p> <p>Сутра дан кренуо се рано у варош.{S} Чим |
| докона га, и, нечувеном снагом, подиже и спусти у кревет...</p> <milestone unit="subSection" / |
| > <p>— Леп је!..{S} Млад је!..{S} Да је и старији — све једно!..{S} Али ето, како све зна!{S} И |
| ле; а срце је лупало нагло и јако да је и он могао чути...</p> <pb n="125" /> <p>Врућина осваја |
| по новинама.</p> <p>— А мени кажу да је и због тога, што си ти сазив’о зимус нас те оно говорио |
| су угушене.{S} Његов стан претресала је и полиција више пута тражећи какав забрањени спис међу |
| шта наричући као кукавица.{S} Донела је и мртво тело своје кћери...</p> <p>Чупао је косе, бусао |
| жним срцем врати оним улицама којима је и дошао и које је добро уочио.{S} Господин му показа од |
| ак није му требала препорука.{S} Сад је и он био моћни да се сам препоручи.{S} Он имађаше прошл |
| азреду био је најстарији ђак.{S} Сад је и он друге тукао и сви су му се морали покоравати... <p |
| ери за новац своју љубав продају, те је и са њима по читаву ноћ проводио.{S} Волео је друштво и |
| а стајаше крај њене постеље, гледаше је и — више ништа.{S} Ни једна мисао да му се појави; <pb |
| ти својим карактером.</p> <p>Љубљаше је и миловаше.{S} Она се топила под његовим пољупцима.{S} |
| .</p> <p>И обукоше је.</p> <p>Дигоше је и доведоше је до кола.{S} Мати јој намести лежиште те ј |
| вала је у њега искреност...{S} Бивао је и кум, и стари сват, и девер; шалио се са сељацима „њих |
| ходио са свима.{S} Тако исто дочекао је и Јову.</p> <p>— Ако се не варам ваше је име Јован Васи |
| ба почео је носити лепо одело а имао је и доста новаца те је набављао „лепих“ књига.{S} Све енг |
| јуне; а међу тим, од сиротиње отимао је и последње кајише сланине, последњи омршај, те је слао |
| Он је то с места израчунао.{S} Читао је и „Апостол“ свакога већега празника и „започињао“ је у |
| намештај у соби био је госпоцки; јео је и пио је шта му је душа желела.</p> <p>Жена му је била |
| рад да се с тобом састане.{S} Донео је и једно јагње.{S} Ја дадо’ пандуру да га однесе капетан |
| > могу овог или оног оставити, корео је и сам собом доказивао да се може.</p> <p>— Доста је сам |
| , ка’што мало и „подебела.“ Обилазио је и редаре.{S} Њима је било драго што не „јордани“ од њих |
| у његов!{S} Кад је дошо нама доселио је и ствари и вамилију на двојим колима; а кад је поселио |
| епих песама.</p> <p>Свој посао вршио је и његов господин био је с њим потпуно задовољан.{S} Дос |
| Нек ови гледе „концеларију,“ а тако је и њима јако наредио „министар.“</p> <p>Капетан не рече |
| се, знаш, све у једаред.</p> <p>Тако је и по пропису а и за децу је здравије.</p> <p>— Та, оно, |
| као — мислили су: полудеће.{S} Тешко је и погледати на њ.{S} У деветнајстој години, у петом мес |
| најстарија је, али не мари!... опет је и леца и једра.{S} Неколико сам пута на њу намигн’о, и |
| ада је пала.{S} У новом министарству је и Гарашанин.{S} Дођи и то одма.{S} Све је наше друштво |
| ице на сату дуварском.{S} Досадан му је и онај попак што пева под фуруном.{S} Груди празне и те |
| насмеши; ако га што дирка, он се смеје и показује, да му је бог зна како мило и да то сматра з |
| пцима.{S} Он осећаше како јој срце бије и пријатан дах из њених чистих девојачких уста...</p> < |
| оне димове, најпре нагло, онда слабије и слабије и, најзад.... цигара се угаси...</p> <p>Он за |
| е, најпре нагло, онда слабије и слабије и, најзад.... цигара се угаси...</p> <p>Он заспа....—</ |
| <pb n="120" /> <p>Пређоше преко авлије и уђоше у другу башту, али ово беше башта са поврћем.{S |
| брате!{S} Искрено да ти кажем: то није и не може бити моја ствар....{S} Ја не могу ни мом срцу |
| — Ај’ој тужна ти сам!</p> <p>...{S}Није и’ ни срамота!..{S} У по дана се загрлили!...</p> <p>Је |
| епо причао из црквене и српске историје и да му није било његових песмарица.{S} Онај цванцик да |
| то се — по обичају — даде дар и уздарје и жене устадоше, они при чаши вина продужише разговор.< |
| тако је немоћно и јадно, да више верује и више се узда у срећу, него у себе!..</p> <p>— Мојој в |
| {S} Сви ми верујемо у оно, у што верује и овај сељак; само се наша образованост одликује тим, ш |
| гледа три скорашња гроба: брата, мајке и жене!...</p> <p>Са њом је спустио у гроб и своју срећ |
| <p>Донеше водену чашу што узима по оке и наточише.</p> <p>— Наслужи Вилипну — заповеда кмет.</ |
| је од воћке до воћке па је бирао јабуке и спуштао их у котарицу.</p> <p>— Лепо је то: имати ова |
| „труцка“ на колима?{S} Мало јој је муке и овако!...{S} Он ућута.{S} Пред вече болесници би горе |
| и се присети па скиде и гаћице.{S} Руке и прса беху гола.{S} Кроз кошуљу се провидело пуначко, |
| p>А он љубљаше као манит: и лице и руке и врат и косу...</p> <p>— Сад сам срећан! — рече он.</p |
| е прави шпијун који ће му носити поруке и отпоруке.{S} Ту треба мајстор, који ће то умети намес |
| пута, па кад је чуо како се њиме хвале и код куће и у школи.{S} И њему је годила радост очева. |
| говори послужитељ.</p> <p>Виде и астале и неколико столица...{S} Био је потпуно задовољан.</p> |
| озна...{S} А после, она мене много воле и мази; никад ме још није ударила, па сам ва век могла |
| ад се Јова пробудио.{S} Скочи с постеље и прва мисао која му кроз главу пројури беше:</p> <p>— |
| сто ју је хладила она хладноћа од земље и она заспа слатко.{S} Кад се пробудила није могла дану |
| е бити, да он, кад зна да је нешто боље и корисније, неће главе на то да окрене.</p> <p>— На пр |
| у општинској судници.</p> <p>— Најбоље и јест.</p> <p>— За то сам тако и наредио.</p> <p>— Ајд |
| м овде, па ћеш газити боса до миле воље и по трави и по стрњици па, ако ’хоћеш, вала, и по блат |
| има је важио много са своје чврсте воље и поштења.</p> <p>Међу тим, немојте мислити да је био с |
| уштину саме ствари, даде му толико воље и снаге, да је из свег срца заволео и проучавао друштве |
| .</p> <p>Свану.</p> <p>Он изађе на поље и упреже коње у кола, па се врати у собу.</p> <p>— Ја ’ |
| и књига; само торба једна са две кошуље и неколико књижица, и он то носи на леђима и иде на опр |
| иш!</p> <p>— Тешко нама!{S} Па за то ме и тишти кад се по „<title>Истоку</title>“ придикује: на |
| ј кући отворио.{S} Ту је пио, па, богме и картао се.{S} Али се на скоро остави тога, јер, поче |
| n="38" /> се занима; виде у исто време и с ким посла има.{S} Сад је знао ко му је учитељ.{S} З |
| > <p>— Потпишите.</p> <p>Он потписа име и презиме, узе капу и изађе.</p> <p>Послужитељ му рече. |
| е опет мирно!...{S} Шапутао је њено име и — ништа!..{S} Груди му беху празне а њега је баш тишт |
| готова посла...{S} Дотераше и до песме и до шале.</p> <p>Сунце се спушташе на заранке кад поп |
| ет даде у мисли.</p> <p>Изађоше из шуме и уђоше у сокаке.{S} Пошто земљиште беше брдовито, то с |
| м ти не пресуди по правди — ем ти дигне и оно мало што имаш, јер и њему треба!...</p> <p>— Није |
| читељ није онако лепо причао из црквене и српске историје и да му није било његових песмарица.{ |
| — Ал он ће доћи овамо.{S} За то је мене и посл’о попа.</p> <p>— А где је попа?</p> <p>— Он оста |
| к што пева под фуруном.{S} Груди празне и тесне, као да му се нека велика стена на груди навали |
| а му је да врља.</p> <p>Притеже дизгине и ошину.{S} Коњи покасаше.</p> <p>Младић се опет даде у |
| ршивао на задовољство и свога старешине и своје, разуме се да поред капетанове „јабуке“ није ни |
| една бора спушташе међу састављене црне и широке обрве; очи граорасте; трепавице дуге; лице чис |
| се начуди шта му је.{S} Очи су му мутне и закрвављене а посрће!..{S} Да није пијан?</p> <p>— Ни |
| Мара изађе из куће.{S} Донесе послужење и послужи их обојицу.{S} Поп Живко је гледаше некако ис |
| мога века!</p> <p>Дете донесе послужење и наслужи учитељу.</p> <p>— Знам — рече поп — али ти пр |
| се Швајцарци борили за оно своје стење и слободу.{S} Исто онако као и наши Црногорци.</p> <p>— |
| засушило...</p> <p>Стекао је добре коње и кола; намештај у соби био је госпоцки; јео је и пио ј |
| са неке лекове и нареди да се одма купе и дају болесници, а он обећа да ће доћи пред вече опет. |
| ни“...{S} На Велику Госпојину жене купе и дену; и кад све би готово, он држави ни „зупке“!...{S |
| ја — благосиљам.</p> <p>Дођоше до клупе и седоше.{S} Јова направи и запали цигару, па се подним |
| ави: да је бирачки одбор изабрао писаре и да избор почиње.{S} Гласање ће бити по општинама....< |
| p>Учитељ Јова уживао је слушајући оштре и живе речи овога старца.</p> <p>— Вала, чико, ти му оч |
| та!..{S} Кад је већ дошло до тога да се и државски људи апсе — онда ту нема добра!.{S} А, славе |
| — Не велим то; али било је начина да се и блажије поступи.</p> <p>— Сад — беше што беше!..{S} Б |
| кола се спустише на ниже.{S} Угледа се и црквица са њеним позлаћеним крстом; виђаше се и некол |
| окој Аурори, како је Аурора намучила се и на послетку страдала, попила отров... ви знате већ... |
| што?</p> <p>Он погледа у Јову, диже се и пође но посрну.{S} Јова га дочека на руке.</p> <p>— Д |
| сам устала и стала код прозора диже се и она. (Ја сам мислила да спава). „Шта је теби, чедо мо |
| ожајем кога ти имаш, тим пре, што је се и сама спремала за тај положај.</p> <p>— Чудан си ти чо |
| а са њеним позлаћеним крстом; виђаше се и неколико кућа.{S} Пред једном кочијаш заустави коње.< |
| ки сандук, на седишту под њим виђаше се и нешто спаваћих хаљина...</p> <p>На једаред се окрете |
| и још неколико сељана.{S} Поздравише се и поседаше око једног астала.</p> <p>— Деде, дијете, да |
| и разговор са мајком Марином, у који се и поша уплете.{S} Јова се решио да разговара; па ма шта |
| он приђе прозору, отвори га, наслони се и загледа се у благу јесењу ноћ месечином осветљену.{S} |
| се врати кревету и седе.{S} Налакти се и наслони главу на руке.{S} Не хте палити свеће....{S} |
| високим, белим спомеником, прекрсти се и целива га па се спусти на земљу крај њега....{S} Пото |
| те давити ноћас — рече попа смејући се и затварајући прозор.</p> <p>И Јова се насмеја.</p> <p> |
| апочињао“ је у цркви...</p> <p>Сврши се и та година и он је — свршио школу.{S} Мислио је да се |
| .{S} Красан човек!</p> <p>— Постарај се и ти, те види, да нема у твојој околини који „бунтовник |
| она.{S} Видела сам змију.{S} И бојим се и гадим се од ње...{S} Опрости!...</p> <p>— Али шта да |
| у цркву са друговима.{S} Рашћеретао се и прича.{S} Дежурни професор иђаше баш крај њега.</p> < |
| црним власима; неколико бора попело се и наместило на његовом ведром челу...</p> <milestone un |
| /p> <p>— Баш ћемо му јавити где ћемо се и када скупити!</p> <p>— Дознаће он, тако вели.</p> <p> |
| боримо се за човечанство.{S} Боримо се и још за нешто.{S} Ми смо се овде окупили да се поразго |
| т тела.</p> <pb n="105" /> <p>Осмену се и рече:</p> <p>— Да, чуо сам.</p> <p>— А није то за све |
| јабуке...{S} Ова пуначка прса дизаху се и спуштаху нагло као да су жељна мушких груди...</p> <p |
| ва ни пријатеља...{S} Задовољила бих се и каквим мирним сеоцем.{S} Да ми је бар овде у близини |
| спава, најстарија кћи капетанова донесе и послужи га.</p> <p>Он се само смеши и тако умиљато од |
| , загледа га отуд и одуд, па онда унесе и врати се.</p> <p>Зазвони звонце.{S} Пандур отвори вра |
| : „ако сад с места не одеш — уапсићу те и ја!...“ Плаче сирота, ка’ киша. „Идем — вели — началн |
| си!</p> <p>— Кад тако тврдите, ви имате и доказе.</p> <p>— Имам.</p> <p>— Онда, врло добро!{S} |
| {S} Па шта?</p> <p>— Онда сигурно знате и то: да сам ја слуга ове државе као и ви, па неће бити |
| госте дочекујеш?...</p> <p>Он се окрете и... јабука му испаде из руке.</p> <p>То беше његова ви |
| што видите.</p> <p>— Ја мислим да ћете и мене услужити да читам...</p> <p>— Драге воље!...{S} |
| четворица за бирачки одбор.{S} Изберите и’...</p> <p>— Па ево поп Дамњана, поп Живка, Максића и |
| требаће пара; није вредно да ви трошите и да радите за бан-бадава.{S} Ево вама — јабуке ради — |
| иди.</p> <p>— А ви, господине, гледајте и за то и за оне облигације.</p> <p>— Сад ће бити све н |
| Позва га тога вечера себи на преноћиште и обећа му наћи послуживање.</p> <p>И, зајиста, нађе му |
| епо живи, закуне се свим на свету да ће и он постати капетан.</p> <p>И већ је почео радити на т |
| ти, — рече Јова.</p> <p>— Јок!{S} Он ће и до године тако.{S} Шта ћеш ти њима!{S} Ево шљиве.{S} |
| ад нас има две стотине.{S} До зиме биће и више.{S} Корак по корак треба ступати у напред.{S} Не |
| гледе весело у будућност — он се осврће и гледа прошлост; гледа три скорашња гроба: брата, мајк |
| ад је чуо како се њиме хвале и код куће и у школи.{S} И њему је годила радост очева.</p> <p>Свр |
| вајаше...{S} Сунце пробијаше кроз лишће и зраци његови падаху на земљу; тичице певаху, цврчак ц |
| ба пасти неће.{S} За њу увек има пијаце и увек се добро прода.</p> <p>Онда би се требало побрин |
| ега могло бити, да је остао код удовице и одао се раскошлуку и лењости.</p> <p>Удесио је свој ж |
| 9" /> <p>А он љубљаше као манит: и лице и руке и врат и косу...</p> <p>— Сад сам срећан! — рече |
| ог витог стаса и пољубио оно врело лице и сјајне очи.</p> <p>— Седи! — рече она.</p> <p>Јова се |
| и је донео сам кревету, скинуо ципелице и одело и положио на постељу да спава; а он би уживао у |
| таше.</p> <p>Пошто пандур изнесе шољице и пошто му капетан нареди да никог не пушта, попалише ц |
| он — ко шта ради, он само купи каменице и некакве траве.{S} Чудили смо се ја и мој <pb n="6" /> |
| иља имађаше грозницу.{S} Од те грознице и само се пати у младости...{S} Сва је горела у ватри.. |
| напућивши своје нешто набубреле уснице и погледавши га прекорно. — Нећу ништа да ти одговарам! |
| сподина у гроб, покупио јо своје прњице и књижице, па је изашао на — улицу.{S} Није знао куда ћ |
| ју.{S} Нађе Мару где стоји крај баштице и гледа цвеће.</p> <p>— Шта радиш? — упита</p> <p>— Гле |
| тао је библиске приче, па онако причице и за мало: — књига му поста друг.{S} Неке је читао и дв |
| па беше у кошуљама; само једно ћурченце и чита што казиваху да је попа.</p> <p>Учитељ скиде кап |
| естало!“...</p> <p>Па да би умирио срце и мисли на другу страну одвео — узео би књигу; али би м |
| ило?..{S} Масан чин, доста пара, каруце и коњи, зекани, из „прека“...{S} Звр!...{S} Ко ли то ид |
| . ала је покварен ваздух у соби! — рече и тешко узда’ну.</p> <p>Онда свуче завесу и отвори проз |
| већ и тешко.</p> <p>— Глупости! — рече и окрену се на леву страну.</p> <p>Опет то исто!...{S} |
| pb n="20" /> <p>— Донеси ми воде — рече и пружи прст на умиваоник где стајаше суд за воду.</p> |
| — Ајд иди тамо, нек те саслушају — рече и маши се руком за звонце.</p> <p>— Ама ја би’ волио — |
| вигњу кој да бере,</l> <l>„Окром момче и девојче“...</l> </quote> <p>Или:</p> <quote> <l>„Око |
| м.{S} Дај ми поли!</p> <p>Уми се, обуче и поиска каву..</p> <pb n="179" /> <p>Пошто је каву поп |
| .</p> <p>Кад поп Дамњан оде он се свуче и леже у постељу.</p> <p>Није био уморан, али је желео |
| зар баш да јединца да да га учитељ туче и пребија...</p> <p>И он пође у школу.{S} Тано нађе пун |
| а Мара.</p> <pb n="142" /> <p>И стајаше и гледаше за њим све дотле док не замаче у шуму.{S} Онд |
| другом.... готова посла...{S} Дотераше и до песме и до шале.</p> <p>Сунце се спушташе на заран |
| о тесто кад стигоше мејани.{S} Одјахаше и јавише се мејанџији.{S} Овај посла момка да коње прим |
| у где осим дувана кремена и оцила, беше и писао.{S} Он га извади.</p> <p>— На! — рече.</p> <p>— |
| и у дућану попише већ и каву.{S} Донеше и ракију.{S} Кмет нуди учитеља.</p> <p>— Хвала, не пије |
| хода по авлији.{S} Одмах се поздравише и у име познанства преставише се један другом.</p> <p>— |
| е некако испод ока.</p> <p>Пошто попише и каву дигоше се њих два у башту.{S} Ту су шетали и раз |
| ече“ још по једну каву...</p> <p>Попише и ту, наручише и трећу а са ракијом спираше „загорел“.. |
| ну каву...</p> <p>Попише и ту, наручише и трећу а са ракијом спираше „загорел“...{S} И за сво т |
| p>Ручак је био већ на асталу.{S} Седоше и ручаше.</p> <p>Учитељ Јова хтео је, пошто по то, да б |
| Астал је био постављен.</p> <p>Заседоше и онако задовољни слатко ручаше.</p> <pb n="169" /> <p> |
| ћа?</p> <p>— Ја!{S} Са поп Живком одоше и оне варошке...{S} Он мени даде ову писму.{S} Ево, раш |
| дође му попа и донесе новине.{S} Нађоше и једне нове, зваху се „<title>Видело</title>.“</p> <p> |
| ла богу.</p> <p>И остали сељаци приђоше и руковаше се с њим.</p> <p>Кмет отвори писмо и прочита |
| {S} Живели!..</p> <p>— Живели! — рекоше и остали</p> <p>— Па, Марушка?..{S} Како сад, удавачо?. |
| ци.</p> <p>— А осим тога, зар се не мож и писмо написати.</p> <p>— Оје!.. те још како!</p> <p>— |
| шта ћу дијете!...{S} Гледа смо на образ и поштење, па пукоше ребра!{S} Не може се више!..</p> < |
| му да извршује налоге брзо и тачно, без и једне речце, да се више пута учини глув и нем; што ви |
| на њој: да л оно лепо лице ведро и без и једне боје, да л’ онај вити стас; да л’ она веселост |
| за учињене услуге затражио је П... срез и — добио је.</p> <p>Раста је био средњег, пун, пуних ј |
| а рад’ неких и неких послова иде у срез и да их изврши.</p> <p>И он је ишао и извршивао на задо |
| S} Хтео је да не буде замерке ни њему и и оделу!...</p> <p>Вода за умивање, леген — све беше ту |
| опростио би ономе ко је писао па да би и мене самог напао.</p> <p>— Верујем, господине, ал ја |
| а ливади да потерам пред собом, онда би и’ пит’о: је ли лако сељаку?!..</p> <p>— Ваљало би! — р |
| рве да васпита себе.{S} И он је на себи и почео.{S} Пушио је дуван.{S} Пробао је да не пуши и п |
| седеше поп Дамњан и Јова у његовој соби и разговараше.{S} Док тек дође послужитељ општински и д |
| де који су хтели да ремете ред у држави и да заустављају кола државна, која су, но мњењу његово |
| >Учитељ се насмеја.{S} Онда се поздрави и крену се даље.</p> <p>Дебели хладови у шуми хлађаху њ |
| Дамњан не хте ноћити, него се поздрави и оде кући.{S} При растанку рече:</p> <p>— Јави — по ко |
| ђоше до клупе и седоше.{S} Јова направи и запали цигару, па се подними и заћута.{S} Поп Живко ј |
| у ми бар дуван оставили.</p> <p>Направи и запали цигару.</p> <p>Таман повукао неколико димова, |
| ћеш газити боса до миле воље и по трави и по стрњици па, ако ’хоћеш, вала, и по блату!</p> <p>— |
| ори писмо и прочита га.{S} Онда га сави и метну у џеп.</p> <p>— Седи, учо.</p> <p>— Ама, ја бих |
| — рече Јова.</p> <p>Разговор се настави и после ручка.{S} Ту је се пило па, богме, и певало.{S} |
| ао је први пут мајку где се оцу противи и не да да он иде од куће; али све узалуд: — очева оста |
| шта?...</p> <p>Писар га дочека у архиви и пружи му један акт.</p> <p>— Шта има ту? — упита он.< |
| се поздравише одмах и одоше.{S} Попови и учитељ осташе да вечерају.</p> <p>Дуго су седели и ра |
| лца од поп Живка.</p> <p>— Други попови и раде и не раде; али поп Живко је зарадио сам својом г |
| и док папир не прште.{S} Онда узе други и опет поче савијати.{S} Видело се на њему да не пуши, |
| поштено него вешто.{S} То је оно: окади и ђавола који пут...{S} Он ће сам доћи на лепак!...</p> |
| год поштена човека нађе код њега поради и око њега устане.{S} Ми се боримо за законитост.{S} Не |
| дољу.{S} Са брежуљака беху лепи изгледи и младић погледаше на све стране око себе.</p> <p>— Гле |
| таше се: која је то женска, где ли седи и како би се могао с њом упознати?...</p> <p>Није осећа |
| епо.{S} Довече ћеш ми читати, а сад иди и намести твоје ствари.</p> <p>И он оде у своју собу.</ |
| а ће наредити да се овако недело извиди и кривци казне по закону, јер кад овако раде свештеници |
| му седам дуката!...{S} И жалили се људи и молили и — ништа!...{S} Код оне пусте канцеларије у д |
| >Уђоше.{S} У соби сеђаше око десет људи и ћуте.{S} Они назваше бога и поздравише се.</p> <p>Ту |
| ат; очи му се спуштаху на мишице, груди и стас..{S} Та зар он бити толико срећан да све ово сме |
| ивао у њеном равномерном подизању груди и у осмејку озареном лицу.</p> <p>Оступи од прозора и п |
| цањ за пуцњем грмео је а из пуних груди и са насмјаниих уста орила се весела песма, те је оживљ |
| њигу и поче читати о плавоокој Гертруди и црноокој Аурори, како је Аурора намучила се и на посл |
| ом министарству је и Гарашанин.{S} Дођи и то одма.{S} Све је наше друштво код мене.{S} По Јевти |
| ксића.{S} Чељад се устумарала по авлијИ и послује.{S} Једна од жена прихвати му коња, а једна г |
| та!...{S} Ви сте овде сви људи виђенији и богатији.{S} Не одричите се сиротиње она се вас нигда |
| учитељски; он му се учини најсавршенији и најмоћнији да помогне другоме...</p> <p>Научи руски.{ |
| м је да идемо за човеком који је умнији и чвршћи.{S} Карактер!...{S} Та само да карактера имамо |
| једних година, само ђак нешто крупнији и нешто јачи од учитеља.{S} Видећи да још „полако“ ноже |
| стече, и дође до чина и воле га старији и — шта ’хоћеш!...{S} А... славу вам вашу!..{S} Одбијај |
| не сретнем, онда да распитам у чаршији и да дам оном Срети мејанџији да ти како год дотури.</p |
| > <p>Па се диже да са оном водом запоји и умије болесницу.</p> <p>Станојка је бунцала у ватрушт |
| е.{S} Док тек дође послужитељ општински и донесе једно писмо.</p> <p>— Је ли за мене?</p> <p>— |
| ошао са поп Живком.</p> <p>— Примате ли и’ браћо? — упита председник збора.</p> <p>— Примамо!{S |
| а, ваљда „фамилијаз.“</p> <p>— Има, али и њега сам пустио кући да ради.</p> <p>— Доћи ће, ваљда |
| — Госпођице!..{S} Ја... ја..</p> <p>Али и Мару савладали осећаји.{S} Она узе његову руку принес |
| — он је стекао; свуда су га дочекивали и испраћали са љубављу и поштовањем.</p> <p>Па ипак, оп |
| да тамо буните људе, да сте чак напали и тукли његовог пандура кад је дошао да вас позове... п |
| манин гађа иза бусије, теби би сматрали и најлуђи за будалу кад би изашао с голим прсима!...</p |
| није сујеверан!.{S} То смо ми посисали и с мајчиним млеком.{S} Колико год хоћеш образованих и |
| оше се њих два у башту.{S} Ту су шетали и разговарали о другим стварима.{S} О Мари ни речи, сем |
| легао раменима.</p> <p>И тад би ућутали и један и други.</p> <p>Дође и нова 1880 година.</p> <p |
| таше да вечерају.</p> <p>Дуго су седели и разговарали се, па се онда и они разиђоше.</p> </div> |
| тала суза у оку њеном....</p> <p>Весели и задовољни усташе иза астала.{S} Поп Живко хтеде мало |
| рило они су децу одмах но рођењу давили и закопавали.</p> <p>Достављам ово Конзисторији у нади |
| дуката!...{S} И жалили се људи и молили и — ништа!...{S} Код оне пусте канцеларије у дугу дану, |
| овде задржавати да нас не би приметили и олајали.</p> <pb n="60" /> <!-- nedostaje gornji levi |
| се ко је газда ко сирома! — све се грли и љуби!...</p> <p>— Кад сте добили глас?</p> <p>— Данас |
| и на сваком месту дочекују га пријатељи и непријатељи.{S} У мислима је пролазио преко познатих |
| и најмање.{S} Оста најзад само у кошуљи и белим гаћицама до колена: од колена на ниже утегла је |
| оје синове!...</p> <p>— Видим што си ми и’ и ти заклонио!... рече чича Милан Грујић — Отиш’о си |
| — Вала богу!...{S} Од куд ви?</p> <p>Ми и из Шапца.</p> <p>— Извол’те у собу — рече мејанџија.< |
| направи и запали цигару, па се подними и заћута.{S} Поп Живко је полако ћукорио арију једне се |
| оне куће.{S} Одсели су у једној мејани и ручали.{S} Онда га узеше за руку и одведоше кроз чарш |
| и.{S} То беху махом началници, капетани и писари; по неки богат сељак <pb n="100" /> био је у њ |
| логај најслађи“!{S} А „ко се рано ожени и рано руча — никад се не каје“ — вели наш народ.</p> < |
| комада свиња.{S} Дође трговац с јесени и потражи.{S} Цена никаква: по дукат комад.{S} Мислим ј |
| у судници?</p> <p>— Сад служи отаџбини и закону.</p> <p>— Та већ знам ја да ти њега умеш брани |
| немило дирале вести: како је неки моћни и силни капетан или ћата или газда кињио и мучио овога |
| славу му његову!...{S} Да је мало мањи и да није само овако покучаст!...</p> <pb n="69" /> <p> |
| ет стала.</p> <pb n="70" /> <p>Кад попи и каву он се од једаред окрете.</p> <p>— Куда ћеш?</p> |
| беше никог, само пандур сеђаше на клупи и пушећи очекиваше да га капетан звонцетом позове.</p> |
| ђа се са удовицом због „обичних“ ствари и — изађе од ње.{S} Распуст је провео код куће.</p> <mi |
| S} Кад је дошо нама доселио је и ствари и вамилију на двојим колима; а кад је поселио — после д |
| исаше мирисави дах богате јесење вечери и слушаше цвркут птица, двојнице, свиралицу и песму дев |
| /p> <p>— Ја!..{S} Али, молим те, говори и ти мени <hi>ти!</hi></p> <p>— Лепо!... рече учитељ.</ |
| а газда Ђоша.</p> <p>— Жао ти је што си и Перу повео кад ниси више!..{S} Он те један глас’о, па |
| намршти се мало, па, ако хоћеш, даће ти и ћер и жену — само да га не дираш!...{S} Што ти се да |
| Него, да идем и ја.{S} Због њега сам ти и долазио!{S} Наздравље.</p> <p>— Да бог да у здрављу.< |
| Сада већ беше спреман, могао је писати и по новинама, али је опет учио.</p> <p>Слобода речи, с |
| p> <p>Он узе једно, отвори, поче читати и намршти се.</p> <p>— Шта?... рече.</p> <p>Прочита пис |
| а и о другима мисли.</p> <p>Поче читати и новине.{S} У њима нађе потврду својим мислима...{S} Ч |
| упне грашке зноја.</p> <p>Писар примети и даде му столицу.</p> <p>— Се’те, господине.</p> <p>Он |
| улећу „насјекоме“; а после ложе улетети и каква „вештица“ па ми те давити ноћас — рече попа сме |
| да увиди: да саможивост води само штети и самоме појединцу и да је његова корист да и о другима |
| ља.{S} Видећи да још „полако“ ноже бити и излупан — он изађе из школе; написа своју оставку мин |
| бар свештеника нашао са којим ће радити и слагати се.</p> <p>Попа склопи књигу.</p> <p>— Хајд’м |
| ми једне новине, да се можемо пожалити и другој браћи, нека виде шта се од нас овде чини...{S} |
| ађе створења, које би могао тако волити и које би га толико усрећило, ма да је тражио.</p> <p>Ј |
| ца комшији.{S} Не да се овај ни осолити и одби трговца.{S} Пролетос му један плати трн талира к |
| и толико срећан да све ово сме загрлити и пољубити!...</p> <p>Осећао је потребу да рекне нешто; |
| је српски сељак сад почео тако мислити и своје мисли јасно исказивати — онда: за две—три годин |
| а се, а учитељ поче полугласно ћукорити и лупкати прстима по столу.{S} Посматрао је попу.{S} И |
| ије му било на ино.{S} Морао се вратити и лећи у постељу.</p> <p>Погледао је на часовник који к |
| S} На дугој коси могло се већ приметити и по које бело влакно.{S} Млад човек, али — ето!...</p> |
| је видим — надам се да ће ми допустити и да се њом оженим!..{S} Сад бар могућност је ту; нема |
| к, баш ништа!...{S} Кад је добар власти и оној његовој господи тамо дол’ у Београду — и нама је |
| сити некој баба Смиљани да руку намести и како му је баба Смиљана дала бресака да само ћути...{ |
| главом.{S} Уживао је у њеној веселости и њеном звонком гласу.</p> <p>— Онда рекнеш: — Маро, да |
| ад он замаче за ћошак, овај се прекрсти и рече:</p> <p>— Буди бог с нама!...{S} Шта је човеку?. |
| тело.{S} Она повади укоснице, па пусти и своју црну косу низ леђа...{S} Стајаше пред њим као в |
| је био пред њим.{S} Баци се не нишанећи и са свим случајно удари змију по сред главе.{S} Она се |
| ого година дочекујете, у здрављу, срећи и задовољству.</p> <p>— ’Вала, синко, ’вала!...{S} Ти ж |
| ме „Шокцу.“ Све трпају у недра а маћићи и изгребу, па — ’ваке бразде но трбуву!...{S} И све то |
| Дај ми среће Господе!..{S} Дај ми моћи и снаге да истрајем!...</p> <p>И после те најсветије мо |
| е сетио оног дана кад му отац дође кући и рече: „а... ти, шврћо, сад мораш поћи у чколу!...{S} |
| ваљда, махом набављају?</p> <p>— И ђаци и грађани; шаље се много у унутрашњост.</p> <p>— Е, баш |
| Цигани престану, одмах удешавају сељаци и то по двојица:</p> <quote> <l>„Зелен листак са горице |
| ље.{S} Са свију страна трчали су сељаци и руковали се са новим послаником.{S} Чак и газда Ђоша |
| глеске романе имао је у својој књижници и све их прочитао.</p> <p>Сврши и четврти разред гимназ |
| ика.{S} Наши противници то су полицајци и њихове пришипетље који хоће да кметују...{S} Дакле са |
| гаше да дане...</p> <p>А болесница јечи и бунца.</p> <p>Свану.</p> <p>Он изађе на поље и упреже |
| рај њега!{S} Љубио би јој оне плаве очи и бело лице; држао би је на грудима својим; па кад је п |
| собом милу слику; оне лепе, бистре очи и свиону плаву косу; доста пута осећао је задај њене чи |
| на само, она погледа Јову правце у очи и рече:</p> <p>— Једва!</p> <p>— Хвала богу! — рече Јов |
| ече он и шкрипну зубима.</p> <p>— Научи и’ памети, капетане, тако ти среће твоје!</p> <p>— А... |
| е и послужи га.</p> <p>Он се само смеши и тако умиљато одговара: „благодарим Фрајлице“! да је Г |
| другови не смеју...</p> <p>У томе сврши и школу и доби учитељско место, и дође на определење ал |
| њижници и све их прочитао.</p> <p>Сврши и четврти разред гимназије.{S} Баш при концу године пос |
| Пушио је дуван.{S} Пробао је да не пуши и пошло му је за руком.{S} Коцкао је се.{S} Решио се да |
| } Ево новина! — рече поп Живко. — Читај и уживај!...{S} Марушко!..{S} Дај — де твом будућем јед |
| ло.</p> <p>Он шеташе.{S} На овој благој и мирној летњој ноћи срце му се раздрага...{S} Како је |
| </p> <p>— Помоз бог! — рече један сељак и прекиде га у мислима.</p> <p>Он диже главу.</p> <p>— |
| Сутра дан зором дође поп Дамњанов момак и доведе коња.</p> <p>Он се уми, запали цигару и узе ср |
| руковали се са новим послаником.{S} Чак и газда Ђоша приђе.</p> <p>— Е, попе — рече — нек ти је |
| а провео је ноћ и при чаши; ишао је чак и у она места где Евине кћери за новац своју љубав прод |
| ед једним капетаном или писарем или чак и пандуром.{S} У томе он осећаше да је српски сељак пон |
| <p>— О!... те још како!...{S} Умеју чак и станове да претурају.{S} Полиција једнако трага.</p> |
| бућу и хаљине, да донесе на подне ручак и у вече вечеру и да почисти собу.{S} Рече учитељу да г |
| по 10—20 пара да купи лепињу за доручак и он је то чувао.</p> <p>Долазио му је м отац више пута |
| дније!..{S} Та тога ради вреди да човек и живот изгуби а да не зажали!...</p> <pb n="148" /> <p |
| да донесем дуван; па изађе под хладник и седе на столицу.</p> <p>Запали цигару па се подними.{ |
| олико минута изађе из суднице преседник и објави: да је бирачки одбор изабрао писаре и да избор |
| урно...</p> <p>Обуче се, изађе у ходник и погледа на поље.{S} Помрчина као тесто.{S} Кроз главу |
| <p>Учитељ скиде капут; раскопча прсник и кошуљу раздрљи на грудима.</p> <p>— Деде, дијете, дон |
| д му је при поласку дао „здрав“ цванцик и рекао му: да се чува многог трошка и да слуша господи |
| е.</p> <p>Није хтео ништа да изврши док и он сам не би ту добио дела.{S} Дукат, два, три, пет — |
| ече поп Живко. — Нашем кмет протеко рок и одбор га разрешио од дужности.{S} Кмет — ни пет ни де |
| ан, шњима свашта и... и... ја!...{S} Ал и јес пос’ му његов!{S} Кад је дошо нама доселио је и с |
| селу где се не слажу свештеник, учитељ и кмет.{S} Ја мислим да по мојој „Педагогици!...</p> <p |
| ad>„ТРАПАВИ“ ДАНИ</head> <p>Поп, учитељ и кмет пописаше ђаке у школу и деца почеше долазити.{S} |
| Што нећу дати?{S} Ево је! — рече учитељ и извади књиге.</p> <p>— Рад сам да видим: рад чега је |
| ред окари?</p> <p>— Ништа — рече учитељ и насмеши се. — Па тако баш капетан?</p> <p>— Он тако!< |
| Ја!..{S} Па, веле, поп Дамњан и учитељ и’ тамо нечем зорли уче, и, веле, и њима су казали да „ |
| на једну главе не окрете!</p> <p>— Имам и ја! — рече поп Живко. — Нашем кмет протеко рок и одбо |
| ?...{S} Имаш ли породице?</p> <p>— Имам и оца и мајку.</p> <p>— То је добро...</p> <p>— Послужи |
| — беше што беше!..{S} Баш да не клањам и њему...{S} Оставимо тај разговор!</p> <p>— Од кога си |
| ирају, она рече:</p> <p>— Па баш да сам и тако рекла!...{S} Ја нисам мислила седе плести него у |
| и по Делиграду, и на Шуматовцу, где сам и рањен.{S} И — да ти ка’м — ја тамо се тук’о с Турцима |
| могу сам отићи у Шабац, као што сам сам и овде дошао.</p> <p>— А кад ја заповедам!</p> <p>— Сам |
| {S} Десет дуката!..{S} И још дознао сам и ко су та господа!..{S} А попови, попови!{S} Бре плати |
| а.</p> <p>— Знам ја то!...{S} За то сам и чек’о Ти ћеш сад, са мном.</p> <p>— Ноћас?</p> <p>— Н |
| и.</p> <p>— Не брини!.{S} Него, да идем и ја.{S} Због њега сам ти и долазио!{S} Наздравље.</p> |
| ело да цео свет загрли једним загрљајем и да пољуби једним пољупцем....</p> <p>Белина, плавило |
| сам чекала да се с мајком на пут кренем и да ти у госте дођем! рече она. —</p> <p>— Баш ти се с |
| ћи.{S} Требало је се ту састати са овим и оним пријатељем, опричати догађај, који га је дотерао |
| падне...</p> <p>Мрак се спустио са свим и помрчина беше густа као тесто кад стигоше мејани.{S} |
| зе његову руку принесе је устима својим и пољуби.</p> <p>Ка луд он гледаше у њу.</p> <p>— Маро! |
| куд смрт може да буде лепа?{S} Ја волим и сто ружни’ живота него једну лепу смрт!...{S} И после |
| ао, па је после притицао у помоћ нужним и потребним.</p> <p>И њега је „нова“ наука запанула.{S} |
| а мужа!....</p> <p>Јова се рукова с њим и свима, а Мара их изљуби у руку.</p> <p>— Сад сам расп |
| имула и робија?{S} Шта је било са тобом и Иваном?</p> <p>— Ја!..{S} Елем, ’вако сам ја а ’вако, |
| ubSection" /> <p>Доктор одмахује главом и пита кад се разболела?</p> <pb n="35" /> <p>— Јуче, г |
| Србија процвати под владавином његовом и његових министара и нека му благодарност и оданост на |
| то год за читање.</p> <p>И оде са Јовом и попом.{S} Претураше по књигама.{S} Јова јој даде „<ti |
| </p> <p>И он доби са ћерком капетановом и нешто новаца уз њу, и писарско место у оближњем срезу |
| отле није никад зажудело, сем за мајком и блиском родбином — зажуде од једаред да закуца на гру |
| м.{S} Узмем ево, овако лист са петељком и засечем мало даље.{S} То је питома воћка.{S} Е, сад х |
| <pb n="201" /> <p>Сузе су ишле потоком И слевале се низ Јовино одело.</p> <p>— Дамњане!{S} - Ш |
| апетан на „ружном делу са својом ћерком и, знате ли шта је било онда?..{S} Строги капетан поста |
| Ту гори! шану болесница и показа руком и на једну и на другу страну ребара.</p> <p>— ’хоћеш во |
| на, чешљао је се по сата пред огледалом и увијао оно мало брчића; чистио четком неколико пута с |
| што је поприлично стајао пред огледалом и огледао се, тек онда изађе на поље.</p> <p>Сви су бил |
| ..{S} Јеси ли прикупљ’о са поп Дамјаном и поп Живком тајне састанке?</p> <pb n="151" /> <p>— Ни |
| нађе га где стоји над постељом женином и плаче.{S} Болесница се сва зајаприла у лицу.</p> <p>— |
| астопио; сада!..{S} И упознао се са њом и разговарао, и стао му близу, да би могао чути њено ди |
| женицу која те разуме.{S} Седети с њом и разговарати се, читати или шалити се, па још у каком |
| поживи дуго и много са светлом књагињом и књажевићем!</p> <p>— Живели!....</p> <p>Чаше зазвечаш |
| за драге госте.{S} Они сеђаху под липом и разговараху.{S} Попа би ка’што дирнуо Мару.</p> <p>— |
| /p> <p>Обуче се на брзу руку, узе дуван и неколико палидрваца, пирну у свећу и полако, на прсти |
| бих од њега раздвајала; била бих и дан и ноћ с њим!..{S} Ох!..</p> <p>Диже се с кревета, раско |
| је оне две године као мученик; и гладан и го и бос.{S} Али је свршио и богословију са одличним |
| менима.</p> <p>И тад би ућутали и један и други.</p> <p>Дође и нова 1880 година.</p> <p>Трећи ч |
| богатог домаћина, и свуда је био један и исти...</p> </div> <pb n="37" /> <div type="chapter" |
| то: бити писар.{S} Виде те да си вредан и окретан, да умеш да се владаш, па те по чешће шаљу у |
| .{S} Једном речју: свуда је лепо приман и дочекиван.</p> <p>Од Аранђелова-дне до поклада он ниј |
| </p> <p>— Ја!..{S} Па, веле, поп Дамњан и учитељ и’ тамо нечем зорли уче, и, веле, и њима су ка |
| ла, и нама!</p> <p>Мећу тим, поп Дамњан и он разговараху уз пут о стварима које се дешаваху у н |
| лацима.</p> <p>— Па? — упита поп Дамњан и погледа Јову.</p> <p>— Поштено борбу водећи, ми би ст |
| ити првог В. Госпођи, седеше поп Дамњан и Јова у његовој соби и разговараше.{S} Док тек дође по |
| <p>— А после тога, чим ти будеш изабран и сам ће капетан то учинити. — рече поп Живко.</p> <p>— |
| лице смешило.{S} Беше то човек пријатан и врло се лепо опходио са свима.{S} Тако исто дочекао ј |
| </p> <p>- Бога ми, јест! — рече капетан и тури руку у џеп.</p> <p>— Знаш шта мени јутрос рече?< |
| </p> <p>— Јеси говорио? — викну капетан и унесе му се у лице.</p> <p>— Нисам — одговори он прив |
| слуша!..{S} А за течу веле даје начитан и способан човек..{S} Да ли ми је да се за њега удам!.. |
| : „изволите“, да је увек чист и углађен и да је препокоран покоран.</p> <p>И он ти је с места п |
| њој усни.{S} У осталом довољно развијен и снажан.</p> <p>Пред њим лежаше његов путнички сандук, |
| а овамо.</p> <p>Уђе један сељак, омален и поцепан.</p> <p>— Помоз бог, господине!</p> <p>Он кли |
| да, ја ћу дати „алемијазу“ — рече Арсен и изађе.</p> <p>— Море, Арсене — рече један сељак пошто |
| мах каже — онда <pb n="16" /> је поштен и пазе га у кући као очи; а ако прикрије — онда тешко њ |
| p>— Сад, мулим ти газда! — рече циганин и поче затезати оне две веселе жице.</p> <p>— Крсманија |
| живота...</p> <p>Онда се дигоше.{S} Он и поп Дамњан кренуше се најпре школи, па онда — пошто у |
| кад теча поче причати о каламљењу, а он и о томе зна!...{S} Ја бих радо умрла кад би ми било до |
| > <p>Пред вече, тога дана кретоше се он и поп Дамњан на коњима у Б...{S} Ишли су кроз шуму и ра |
| p> <p>- А... упамтиће они мене! рече он и шкрипну зубима.</p> <p>— Научи и’ памети, капетане, т |
| та ваља;</p> <p>— Добро, добро, рече он и зазвони.</p> <p>Пандур се појави.</p> <p>— Кажи томе |
| ви.</p> <p>- Ништа... ништа!... рече он и пође брзо.</p> <p>Хтео је пошто по то да забашури.</p |
| што и платио!..</p> <p>— Шта! — рече он и намршти се.</p> <p>— Марко попридиже леву руку, коју |
| !</p> <p>— Није лепше од мог! — рече он и загледа се у њу.</p> <p>— Јао, боже!...{S} Шта сам пр |
| тово, вала!..{S} Добро јутро! — рече он и прихвати се за шешир.</p> <p>— Бог помог’о! — прихват |
| > <p>- Он седе.</p> <p>- Пуши — рече он и пружи му кутију дуванску.</p> <p>Газда Ђока узе кутиј |
| о, — рече поп Живко.</p> <p>И пођоше он и Мара да га испрате.</p> <p>— Знам за што зове.</p> <p |
| То беше такође усљед неспавања, јер он и иначе не беше равнодушан.</p> <pb n="149" /> <p>На вр |
| ић — Отиш’о си само тамо те се надрем’о и спустио паре у џеп.{S} Ако си кога заклањ’о, заклањ’о |
| одавде негде даље.{S} Ти се тек упозн’о и запазио са људима, а они опет даље...</p> <p>— Па ако |
| му дао да буде „министер“ ко није ор’о и коп’о...</p> <p>Учитељ се насмеја.{S} Онда се поздрав |
| <p>— Јеси!..{S} Јеси!..{S} Ти си пис’о и оне дописе у „<title>Виделу</title>“.</p> <p>— Нисам! |
| тељ хладно.</p> <p>— Зна да си ти пис’о и оне дописе.{S} И то му Петар каз’о.</p> <p>— Од куд п |
| другим разговарате.{S} Ако буде бог дао и ја — благосиљам.</p> <p>Дођоше до клупе и седоше.{S} |
| те и то: да сам ја слуга ове државе као и ви, па неће бити поштено ни по мој ни по ваш образ да |
| тву?{S} И сви указују почаст и мени као и њему!..{S} Па још кад бих отишла с њим у Београд, па |
| воје стење и слободу.{S} Исто онако као и наши Црногорци.</p> <p>— Је ли?</p> <p>— Шта?</p> <pb |
| а услугу учини: и најгорем сиротану као и највећем богаташу.{S} Он је се завлачио и у сиротињск |
| било тада, како је из свег срца плакао и проклињао школу и учитеља, како је волео да умре да м |
| јести...</p> <p>И тако, сада је стекао и љубав.{S} Ја рекох стекао — није!...{S} Само он волио |
| старији ђак.{S} Сад је и он друге тукао и сви су му се морали покоравати... <pb n="15" /> Знао |
| остао најбољи пријатељ; чисто је познао и вољу његову из погледа његовог.{S} За кратко време он |
| иције у скупштини.{S} Свима је се допао и сваки увиђаше корист од тога.</p> <p>Чаша по чаша — и |
| њој мислити — морао је као што је морао и хлеба јести...</p> <p>И тако, сада је стекао и љубав. |
| — књига му поста друг.{S} Неке је читао и дваред и триред и знао је да исприча готово све што ј |
| е да исприча готово све што је прочитао и причао је радо својим друговима...</p> <p>Био је у че |
| рез и да их изврши.</p> <p>И он је ишао и извршивао на задовољство и свога старешине и своје, р |
| ем врати оним улицама којима је и дошао и које је добро уочио.{S} Господин му показа одакле ће |
| п <!-- nedostaje tekst --></p> <p>— Ево и нас.</p> <p>— Сад можемо почети.</p> <p>— Можемо, рек |
| "113" /> <p>— Ево ти, учо, свећа, а ево и књига, па бирај.</p> <p>— Добро.</p> <p>— Да затворим |
| ’м — ја тамо се тук’о с Турцима, па ево и овде Турака!..</p> <p>— Где су?</p> <p>— Ето, код нас |
| ао царство Душаново, јунаштво Обилићево и Ајдук Вељково, мудрост Милошеву и Мијаилову, века Ада |
| </p> <p>— Казаћу да си ти писо!{S} Прво и прво вероваће ми због тога и за све остало.{S} А ти м |
| /p> <p>— Ето, код нас у селу...{S} Прво и прво ти је кмет.{S} Њемукар Трћак дао нешто, ’вако, п |
| радити: с тим је био на чисто.{S} Прво и прво: улагати <pb n="75" /> се старијем да те препору |
| И он је ишао и извршивао на задовољство и свога старешине и своје, разуме се да поред капетанов |
| ’хоћеш код њега је пре него човечанство и законитост.{S} Дош’о <pb n="61" /> па затворио за пра |
| итаву ноћ проводио.{S} Волео је друштво и песму.{S} И сам је по ка’што певао по нешто...</p> <m |
| е две године као мученик; и гладан и го и бос.{S} Али је свршио и богословију са одличним успех |
| хтео да буде учитељ, не само деце него и старијих.{S} Хтео је да им отвори очи, да им докаже д |
| ему да их „изучи“.{S} Није прошло много и његова школа беше пуна као лубеница.{S} Људи су донос |
| ем ову чашу.{S} Нека га бог поживи дуго и много са светлом књагињом и књажевићем!</p> <p>— Живе |
| народне!..{S} Светла образа седели дуго и дуго на управи наше отаџбине!..{S} Живели!...</p> <p> |
| сигуран сведок.</p> <p>Поп Дамњан дуго и дуго лупаше главу.</p> <p>— Остави, не мисли!..{S} Зн |
| мо.{S} Не може се више гледати ово чудо и покор што наша полиција ради.{S} Ово није земља устав |
| реноћити.</p> <p>Док је у друштву седео и ишло је које како; али кад леже у постељу — као да га |
| оље и снаге, да је из свег срца заволео и проучавао друштвене науке.{S} Заволе позив учитељски; |
| стал на пољу.{S} Поп Живко је био весео и расположен, а што је најглавније гостољубив.{S} Волео |
| собу; нареди му да извршује налоге брзо и тачно, без и једне речце, да се више пута учини глув |
| но са својом таштом.{S} Са њом је родио и неколико деце, па да би се то прикрило они су децу од |
| рло добро да сам ја, сем школе, загазио и у политику.</p> <p>— Па шта?</p> <p>— Прилике, у који |
| ладог човека.{S} Мало се није избезумио и побегао иза астала.</p> <p>На питања попина одговарао |
| силни капетан или ћата или газда кињио и мучио овога или онога.{S} Није му требало много, да д |
| е му његов господин.{S} Он га је дворио и надгледао — али умре...</p> <pb n="18" /> <p>Кад је с |
| о себи на главу; како је од блата месио и правио топове па пуцао; како је кад је киша падала тр |
| расејано.{S} Поп Живко чим је приметио и сам је заћутао.</p> <p>Кад се ручак сврши попа рече д |
| оветарац расхлађивао их је; он беше чио и ведар; ишао је од воћке до воћке па је бирао јабуке и |
| највећем богаташу.{S} Он је се завлачио и у сиротињске избице онако исто као што је улазио у ко |
| је било на расположењу.{S} И он је учио и радио...</p> <p>1878. године премести се учитељска шк |
| ; и гладан и го и бос.{S} Али је свршио и богословију са одличним успехом.</p> <p>Онда се врати |
| ропита и испита све моје сељане, па ако и један потврди наводе у достави — онда.... онда не дру |
| а се питају сви моји парохијани, па ако и један потврди навод — дозвољавам — не да ме рашчине — |
| тим приликама: „е“!.. „хм! хм“!{S} Тако и сад рече:</p> <p>— То је добро, бога ми!</p> <p>— Ја |
| могла пред њом бити искрена...{S} Тако и ту!..{S} Чим је приметила немир код мене — одмах ме ј |
| с срећа изненади — ми смо неми.{S} Тако и Јова.{S} Он сеђаше до Маре, па ћуташе као заливен!..{ |
| Као што су Турци гусле забрањивали тако и ови слободну реч забрањују.{S} Зар није који од вас в |
| Најбоље и јест.</p> <p>— За то сам тако и наредио.</p> <p>— Ајдемо, господо! — рече поп Дамњан. |
| као да је од старих остао.</p> <p>Тако и ту.{S} Само се пије, пева и пуца.{S} Иду из куће у ку |
| о о томе више ни речи! — рече поп Живко и ђаволски се насмеши.</p> <pb n="183" /> <p>Те његове |
| ?</p> <p>— Врло важна, — рече поп Живко и погледа у Мару. — Дакле?</p> <p>— Доћи ћу.</p> <p>Иза |
| мо?</p> <p>— Код мене, — рече поп Живко и погледа Јову:</p> <p>— Кад?</p> <p>— Јавићу вам.</p> |
| д за здравље посланика — рече поп Живко и наточи чаше.</p> <p>Испише сви у кап....</p> <pb n="2 |
| о...{S} Сад ћу ја доћи — рече поп Живко и оде.</p> <p>Њих двоје осташе сами.</p> <p>Мара седе н |
| еба други га је спомогао; зар нема неко и од њега право да помоћ потражи?{S} Не требаше му мног |
| ш, наређено... јер које је он мени реко и... којешта, <pb n="145" /> јер он, знаш, старији је: |
| и мене поучити, па да и ја знам колико и ти?...</p> <p>Јова се насмеја.</p> <p>— Хоћу, злато м |
| столом сеђаше „пречасни“ прота Милинко и двојица свештеника, судија.</p> <p>— Добро јутро! — н |
| дусретне лепо — и ја ћу лепо; ако дрско и ја ћу бити дрзак.</p> <p>Дођоше до савијутка.</p> <p> |
| пандур и притвори врата.</p> <p>За мало и уђе сељак.{S} Обучен је био газдински.</p> <p>— Ово ј |
| а „њиховом“ шалом, која је, ка’што мало и „подебела.“ Обилазио је и редаре.{S} Њима је било дра |
| три, пет — како кад, али је тек капало и никад није засушило...</p> <p>Стекао је добре коње и |
| је кипела у жилама, а срде лупало нагло и бурно...</p> <p>Обуче се, изађе у ходник и погледа на |
| метно — дрхтале; а срце је лупало нагло и јако да је и он могао чути...</p> <pb n="125" /> <p>В |
| „поуздан“ човек.{S} На њега се је могло и по препорукама и по личном познанству — ослонити, и њ |
| ео сам кревету, скинуо ципелице и одело и положио на постељу да спава; а он би уживао у њеном р |
| .</p> <p>И обелела коса, и клонуло тело и ишчезла снага а он се — без игде иког свог, потуца од |
| пне грашке зноја слеваху му се низ чело и он се брисаше марамом.{S} Но све му ништа није полага |
| e>“)...{S} Налазила је да има лепо чело и лице; па она кестењаста коса и она је врло лепа...{S} |
| свему.{S} Још да му бог не даје, па зло и наопако.</p> <p>— Бог даје свима.</p> <p>— Даје ја бо |
| ним пољупцем....</p> <p>Белина, плавило и руменило зорино извуче му жељу из уста:</p> <p>— Госп |
| и показује, да му је бог зна како мило и да то сматра за највећу част; ако капетан рекне што г |
| <p>Попа седе.{S} Баци поглед у наоколо и смотри отворен сандук пун књига.</p> <p>Гле!..{S} Ви |
| кућу кући.{S} Да се не би цепали овамо и онамо, ми треба сад да се братски споразумемо.{S} Да |
| а богу.</p> <p>Он тумараше по соби тамо и амо.{S} Постао је врло осетљив.{S} Не мило га дираше |
| у собу, или је пролетала по авлији тамо и амо.</p> <p>Поша је отишла да готови вечеру за драге |
| — Чекај.</p> <p>Он ходаше ходником тамо и амо.{S} Не беше никога сем њега и пандура.{S} Он мишљ |
| ају ме да не може лепше бити.{S} Ручамо и тек по ручку ја од мајке њене њу просим.{S} Сви се те |
| немо.... ’хоћеш у собу?</p> <p>— Можемо и овде, на пољу, — рече Јова.</p> <p>Поседаше.</p> <p>— |
| т одликује тим, што умемо да прикријемо и да му се смејемо, кад он, веселник, искрено прича...{ |
| розор.{S} Него се ја и попа споразумемо и договоримо са сељацима, па ти лепо судницу мало допра |
| цима, па ти лепо судницу мало доправимо и уредимо за школу, а школу узмемо за судницу.</p> <p>— |
| е братски споразумемо.{S} Да се уредимо и да знамо сваки посао свој.{S} Сад ћемо изабрати себи |
| а ће то бити дивота!..{S} У вече седимо и читамо до неко доба!..{S} Је ли, ти ћеш и мене поучит |
| Шта мислимо сад?</p> <p>— Да продужимо и даље, — рече поп Живко.</p> <p>— Где да се састајемо? |
| тужили од данас па до века ка’ што смо и ми до данас!...</p> <p>И чича пође у мејану, а за њим |
| p>— Поп Лука.{S} Баш се јутрос састасмо и он ии исприча.</p> <p>— Од кога је он чуо?</p> <p>- И |
| <p>— Шта?... рече.</p> <p>Прочита писмо и други пут.</p> <p>— Није могуће да има икаких тајних |
| ти тајни састанци!...</p> <p>Сави писмо и метну у џеп.</p> <p>Онда узе разматрати друга писма, |
| ваше се с њим.</p> <p>Кмет отвори писмо и прочита га.{S} Онда га сави и метну у џеп.</p> <p>— С |
| и. — Дај да видим!“</p> <p>Отвори писмо и стаде читати:</p> <p>„Драги брате,</p> <p>„Наше полит |
| остарати се за свој џеп.</p> <p>И једно и друго ишло му је за руком.{S} Капетан његов био је ро |
| Срцу се не заповеда! — рече он одважно и погледа капетану у очи. — Ево, узмите, узмите овај пи |
| рио је шта капетан воли, па је само оно и радио.{S} Н. пр. капетан је волио човека, који је уме |
| . — На тај начин ми можемо радити мирно и безбрижно....{S} Кад се будемо са свим припремили, ка |
| } Објашњавао му је што је било не јасно и рекао му: да га увек пита што не зна.</p> <p>Он је та |
| азу и подобију божијем“ тако је немоћно и јадно, да више верује и више се узда у срећу, него у |
| лепше на њој: да л оно лепо лице ведро и без и једне боје, да л’ онај вити стас; да л’ она вес |
| <p>— А ви, господине, гледајте и за то и за оне облигације.</p> <p>— Сад ће бити све наређено, |
| дао све да буде она јабука.{S} Хтеде то и да рекне ал у тај пар дође поп Живко.</p> <p>— Шта ра |
| у кућу; освићу се са чашом, а тако исто и омркну.</p> <p>Испрва он хтеде школи.</p> <p>— Куд ће |
| умем; мајка ме научила!...{S} Све чисто и уредно, а ти тек дођеш, а ја устанем као старе жене.. |
| руком то меникар испис’о, па да би што и платио!..</p> <p>— Шта! — рече он и намршти се.</p> < |
| и да се својим правом користе, као што и дужности морају да испуњавају.{S} Њега је болело то, |
| како се топи...</p> <p>Седе сав клонуо и изнемогао.</p> <pb n="116" /> <p>— Па ето, ту ми је!. |
| бро.</p> <p>Попа остави књиге, узе штап и — сиђоше заједно дућану.</p> <p>Ту беше кмет и још не |
| ника телесно.{S} Послужитељ донесе штап и он пође са штапом.{S} Но ђак скочи, оте штап и баци у |
| ђе са штапом.{S} Но ђак скочи, оте штап и баци у ћошак рекавши: да се он не да тући.</p> <p>Бил |
| года.</p> <p>— Бога ми, баш! - репе поп и насмеја се досетци.</p> <p>— А осим тога, зар се не м |
| ече му Јова.</p> <p>— Добро!.. рече поп и прекиде о томе.</p> <p>Позваше их на ручак.</p> <pb n |
| ћуташе.</p> <p>— Ето, неће, — рече поп и погледа све.</p> <p>— Хоћу!.. прошапута Мара.</p> <p> |
| /p> <p>Капетан не рече речи.</p> <p>Поп и Јова једва се уздржаше од смеја.</p> <p>Дигоше се суд |
| гонио нагло.{S} И ма да коњ беше добар и брз, њему се чинило да је милио.{S} Пут му се отегао |
| /> <p>Пошто се — по обичају — даде дар и уздарје и жене устадоше, они при чаши вина продужише |
| рућини!</p> <p>— А морам, брате!{S} Зар и ја не би’ волео лешкарити у ’ладу, него да ме пече зв |
| о мени попа, а ја се скаменио...{S} Зар и то може бити?...</p> <p>— Може, Јевто!</p> <p>— Их, б |
| — ем ти дигне и оно мало што имаш, јер и њему треба!...</p> <p>— Није то могуће?!... рече прен |
| е ту жеља свакојаких; било је на пример и оваких:</p> <p>— Да ми је да сад нађем овде на путу ј |
| на опредељено место; у џепу један ексер и када дође у опредељену школу, удара ексер у зид и веш |
| човек — саслуша, а он њему оца и матер и вели: „ако сад с места не одеш — уапсићу те и ја!...“ |
| и се мало, па, ако хоћеш, даће ти и ћер и жену — само да га не дираш!...{S} Што ти се да у овом |
| м, неки трпају шљивову кору, прже шећер и шта ти ја знам!..{S} Али веруј!{S} То су само лудориј |
| удамо?...</p> <p>Мара обори очи у тањир и ова порумене.{S} Није она ништа знала.</p> <p>— Што к |
| ресе мало прашину са одела, скиде шешир и стаде отресати своју дугу косу.</p> <p>Уђоше у авлију |
| p>Кад младић уђе они прекидоше разговор и погледаше сви у њега.</p> <p>— Помаже бог!</p> <p>— Б |
| > <p>— Разумем, господине — рече пандур и притвори врата.</p> <p>За мало и уђе сељак.{S} Обучен |
| шуљици, без гаћица и без капе, распојас и бос — то је био он...{S} Сети се како је купио прашин |
| вити стас.{S} Он зачу онај звучни глас и осети: како му срца нестаје, како се топи...</p> <p>С |
| на нас.</p> <p>— Ја! рек’о је да ће нас и на збору наћи.</p> <p>— Он је луд онда!..{S} Кад је с |
| ање продати!..{S} А у апс нек тера, апс и јест за људе није за коње!....“</p> <p>— Дивота!...{S |
| на астал па изађе.</p> <p>Он узе дукат и мету га у џеп, смејући се.</p> <p>— Ја глупа света, а |
| , право има!{S} А што сам ја иш’о у рат и што имам вод’ на бутини рану: само да видиш...</p> <p |
| ем, да видиш...{S} Па зар ја иш’о у рат и био — да ти ка’м свуда; и по Јавору и по Делиграду, и |
| p>Он узе књиге; метну епетрахиљ на врат и најусрдније мољаше се да је само предигне.</p> <p>Међ |
| љубљаше као манит: и лице и руке и врат и косу...</p> <p>— Сад сам срећан! — рече он.</p> <p>— |
| ијаш.</p> <p>— Сад ће бити! — рече кмет и викну кочијаша који се тамо на пољу разговараше са се |
| оше заједно дућану.</p> <p>Ту беше кмет и још неколико сељана.{S} Поздравише се и поседаше око |
| ра честито, па ево ме, ’вала богу, опет и жива и здрава ка’ дрен!...{S} Ама да ме је глава забо |
| } Накупим сви двадесет.{S} Метнем десет и предам ватру по истија.{S} Чим. почну шљиве пуштати п |
| је, много је знао!{S} На пр. седемдесет и пет ока брашна по 32 паре.{S} Он је то с места израчу |
| у предао је на време.{S} И положи испит и примише га за питомца.</p> <p>Ту беше друкчије.{S} Он |
| јте, — рече писар.</p> <p>Он отвори акт и прочита.</p> <p> <hi>„Достава.“</hi> </p> <p>Он се на |
| да остаје простом народу; а то би власт и закони требали да предупреде и кривце најстрожије каз |
| гова у друштву?{S} И сви указују почаст и мени као и њему!..{S} Па још кад бих отишла с њим у Б |
| и, да каже: „изволите“, да је увек чист и углађен и да је препокоран покоран.</p> <p>И он ти је |
| ајка и породица и пријатељи, и прошлост и будућност...{S} Њему зујаху још у ушима речи: само тв |
| егових министара и нека му благодарност и оданост народа српског буде алем камен у круни његово |
| нечега да дођемо — мора се по неки пут и „извући“ — рече сам себи.</p> <p>— И није се преварио |
| допаде му се.</p> <p>— Да огрнем капут и да донесем дуван; па изађе под хладник и седе на стол |
| а људи, који не мисле само на себе, већ и на друге, које не може да <pb n="109" /> оглуши кад в |
| по неколико година један разред па већ и поодрасла.{S} Једном је хтео да казни једнога ђака.{S |
| /p> <p>Међу тим ови у дућану попише већ и каву.{S} Донеше и ракију.{S} Кмет нуди учитеља.</p> < |
| срца желео да умре.</p> <p>Стигоше већ и у варош.{S} Он се скаменио гледећи оне куће.{S} Одсел |
| Никако да се заустави....{S} Би му већ и тешко.</p> <p>— Глупости! — рече и окрену се на леву |
| вам писмо од г. капетана — рече младић и пружни писмо.</p> <pb n="9" /> <p>— Дакле нови уча — |
| е побегао у вајат, попео се на таванчић и ту је плакао.{S} Слушао је први пут мајку где се оцу |
| био светац.{S} Доста пута провео је ноћ и при чаши; ишао је чак и у она места где Евине кћери з |
| </p> <p>— Ја бих преседела сад целу ноћ и не бих тренула: тако уживам.</p> <p>— И ја! — рече он |
| руге собе.{S} Уђе најзад и у своју собу и ту виде већ намештен кревет.</p> <p>— Од куд овај кре |
| робудио, видео је — своју бећарску собу и себе као очајника...</p> <p>„Та да бар знам где је, и |
| паре не потреши сем што би дао за каву и шећер.</p> <p>Из најпре је хтео да одбаци те поклоне; |
| вели.</p> <p>Момак дућански донесе каву и ракију и метну на астал.{S} Они се служише редом.</p> |
| погледа у њега, зарумени се, саже главу и откорача...</p> <p>Не могаше остати не примећено.</p> |
| ићево и Ајдук Вељково, мудрост Милошеву и Мијаилову, века Адамова!..{S} Нека Србија процвати по |
| <p>— Деде, читај!</p> <p>И он узе књигу и поче читати о плавоокој Гертруди и црноокој Аурори, к |
| да схвати!..{S} Најзад он остави књигу и пирну у свећу.</p> <p>Мрак завлада у соби, само месеч |
| се манем посла кога сам почео — не могу и нећу!</p> <pb n="124" /> <p>— Ако је она вољна да буд |
| са себе па леже насатке окренув се зиду и загрли јастук...</p> <p>Сањао ју је на јави, зар може |
| овек је — човек!{S} Створење „по образу и подобију божијем“ тако је немоћно и јадно, да више ве |
| напада; и они њега нападају, кажњавају и прогоне...</p> <p>И као оголео обосио; нема више ни к |
| м докаже да су људи који треба да знају и своја права, као што дужности имају, и да се својим п |
| р веле: да је ваљан младић, да му знају и покојног оца који је тако исто добар човек био.</p> < |
| <p>Момак дућански донесе каву и ракију и метну на астал.{S} Они се служише редом.</p> <p>— Па, |
| да је капетан у послу, па извади кутију и направи цигару.{S} Таман припали, пандур отвори врата |
| иса неколико речи на једноме полутабаку и зазвони.</p> <p>Пандур уђе.</p> <pb n="83" /> <p>— Од |
| Сети се како је купио прашину по сокаку и бацао себи на главу; како је од блата месио и правио |
| да оде.</p> <p>Попа оде собом у апотеку и донесе лекове...</p> <p>Једно је морало кући.{S} Попа |
| /p> <p>...{S}Нека их бог поживи на дику и понос народа српског!...{S} Бог им дао да испуне жеље |
| киде капут, раскопча дугмета на прснику и кошуљи.</p> <p>— Овако није ни у паклу! — рече он. — |
| ују: одакле је, има ли жива оца и мајку и т. д.{S} Док он рече:</p> <p>— Ама да ми је да ми се |
| новаца на зајам.{S} Он испроси девојку и венча се.{S} Беше то женска млада, здрава и једра као |
| ви пут!</p> <p>Попа отвори једну свеску и загледа се, а учитељ поче полугласно ћукорити и лупка |
| <p>— Ево ове куке.</p> <p>И он узе куку и сави грану.{S} Таман узабра јабуку а неко викну:</p> |
| остао код удовице и одао се раскошлуку и лењости.</p> <p>Удесио је свој живот према потребама. |
| јани и ручали.{S} Онда га узеше за руку и одведоше кроз чаршију.{S} Уведоше га у једну кућу и т |
| ова.</p> <p>— Ништа узе ме само за руку и доведе кревету; рече ми да легнем а она седе крај мен |
| ознамо!“ а сељаци га прихватаху за руку и стезаху је.</p> <p>Зађе и сунце већ.{S} Учитељ се диж |
| м! госпођице!</p> <p>Мара му стеже руку и погледа га очима пуним суза.</p> <p>— Збогом пош’о Јо |
| м закачи грану опет.{S} Јова пружи руку и хватајући грану дотаче се руке њезине....</p> <p>Она |
| и реците!...{S} Бар ћу о једном трошку и себи пресуду изрећи!</p> <pb n="74" /> <p>И он подиже |
| сеоска учитељица, па ћу и живети у селу и бити девојка.</p> <p>— Машала’ бога ми!..{S} То је не |
| !..{S} И велика девојка и свршила школу и све!..{S} А гле!..</p> <p>Она тек сад примети Јову.</ |
| не смеју...</p> <p>У томе сврши и школу и доби учитељско место, и дође на определење али је ниг |
| е из свег срца плакао и проклињао школу и учитеља, како је волео да умре да му и тај отац осети |
| пред вече.</p> <p>И уписаше га у школу и они одоше кући.{S} Отад му је при поласку дао „здрав“ |
| оп, учитељ и кмет пописаше ђаке у школу и деца почеше долазити.{S} Сељаци се чудише овој новини |
| т очева.</p> <p>Свршио је основну школу и прешао у гимназију.{S} Сад му је његов господин био п |
| су га дочекивали и испраћали са љубављу и поштовањем.</p> <p>Па ипак, опет му је нешто реметило |
| а он по ракију.</p> <p>— Ево је учитељу и пашина би је мајка пила...{S} Није љута; тако 10, гра |
| акше.</p> <p>Он седе крај ње на постељу и узе је за руку.</p> <p>— Је л’ ти лакше?</p> <p>— Мал |
| и учитеља, како је волео да умре да му и тај отац осети једаред како је без сина.{S} Он је био |
| је могао, кад год је био докон, ићи му и у кућу, и — разуме се — он је се тим користио.</p> <p |
| .{S} Хтео је да не буде замерке ни њему и и оделу!...</p> <p>Вода за умивање, леген — све беше |
| ли.{S} А како неће?{S} Те здравица куму и кумчету, те домаћину, те госту једном... другом.... г |
| н на коњима у Б...{S} Ишли су кроз шуму и разговарали полако.{S} Више су застајкивали него што |
| одјаха коња пред мејаном, уђе у мејану и пони кафу, па се онда диже у канцеларију, јер већ бех |
| p>Пандур иђаше за њим.{S} Отвори апсану и Јова уђе у нутра.{S} Брава шкрипну.</p> <p>— СеФте! — |
| ану болесница и показа руком и на једну и на другу страну ребара.</p> <p>— ’хоћеш воде, кућо?</ |
| ?...{S} А... (и ту куцну Јову по рамену и насмеја се грохотом) — оно је ваше; то ми не можете о |
| него капетану: а овај долази у општину и враћа му по ново печат, те овај смушењак таре сад људ |
| мела одавде!..</p> <p>На једаред врисну и посрте.</p> <p>Јова је прихвати за руку.</p> <p>— Зми |
| поп Живко поче ваздан причати о сађењу и каламљењу воћа.{S} Домаћа економија беше за њега најм |
| у учитељску школу.{S} Уверења: о рођењу и сиромашном стању предао је на време.{S} И положи испи |
| елика!..{S} Хвала вам браћо на поверењу и љубави...{S} Трудићу се свима силама, којима располаж |
| и сведоџбу.{S} Увери се о његовом учењу и владању, па — пошто не имађаше ништа против молбе сељ |
| нове одаје.</p> <p>Како уђе, скиде капу и приђе капетану па онда капетаници руци.</p> <p>— Добр |
| > <p>Он потписа име и презиме, узе капу и изађе.</p> <p>Послужитељ му рече.</p> <p>— Ајде овамо |
| та да не би „ударао“ на дуван, узе капу и метну на главу, насмеши се, и — тако оде у капетанове |
| још мало по канцеларији, онда узе капу и изађе.</p> </div> <pb n="92" /> <div type="chapter" n |
| осташе сами.</p> <p>Мара седе на клупу и Јова могаше лепо чути како она дише.{S} Она сагла гла |
| } Извол’те са мном!...“ и онда у бувару и т. д...{S} Зар тако јевтино да се прода и да им падне |
| p> <p>Газда Ђока узе кутију сави цигару и сву је упљува лепећи док папир не прште.{S} Онда узе |
| е коња.</p> <p>Он се уми, запали цигару и узе сркати каФу што му је служитељ донео.</p> <p>Пошт |
| >И задовољан самим собом, запали цигару и стаде пред огледало, па пушећи, посматраше сваку црти |
| , — рече капетан.</p> <p>Он баци цигару и уђе.</p> <p>Капетан Сава сеђаше као какав бег.</p> <p |
| а донесе на подне ручак и у вече вечеру и да почисти собу.{S} Рече учитељу да га упише у четврт |
| т и био — да ти ка’м свуда; и по Јавору и по Делиграду, и на Шуматовцу, где сам и рањен.{S} И — |
| Он запали цигару, устаде, приђе прозору и загледа се у авлију.</p> <p>- Е ђаво га знао, од куд |
| тешко узда’ну.</p> <p>Онда свуче завесу и отвори прозор...{S} Блага свежина летње ноћи запану г |
| ама, а он гледаше њену меку, плаву косу и бели врат; очи му се спуштаху на мишице, груди и стас |
| > <p>Мајка јој полако глађаше меку косу и брањаше је од мува које падаху па њено лепо лице...{S |
| } Није да дира у касу, то не; има се ту и осим касе.</p> <p>Није хтео ништа да изврши док и он |
| добро бичем; једаред га удари по врату и коњ стаде отресати главом.</p> <p>— А,... криво ти ка |
| ше у селу.</p> <p>Јова се врати кревету и седе.{S} Налакти се и наслони главу на руке.{S} Не хт |
| де у своју собу.{S} Пружи се по кревету и узе књигу.{S} Али јој слова играху пред очима.</p> <p |
| {S} Међу тим, радите сваки у свом месту и околини: да шта више људи придобијете.</p> <p>— ’Оћем |
| е не осврташе.{S} Јова прође кроз башту и изађе пред-а-њ.</p> <p>— Стиже ли?</p> <p>Он ћуташе.< |
| сад ћу постати сеоска учитељица, па ћу и живети у селу и бити девојка.</p> <p>— Машала’ бога м |
| <p>— ’хоћеш и ти, Ђоко?</p> <p>— Сад ћу и ја Перо.</p> <p>— Па можемо заједно.</p> <p>— Заједно |
| {S} Кад ми капетан постане таст постаћу и ја писар!...{S} А красно је то: бити писар.{S} Виде т |
| дућанџије један чирак од тенећке, свећу и машину па се крете школи.{S} Они га допратише до саме |
| ан и неколико палидрваца, пирну у свећу и полако, на прстима изиђе на поље...{S} У кући сви спа |
| х за себе тражио <pb n="218" /> тражићу и за вас!{S} Ја ћу бити најзадовољнији, ако се међу вас |
| сјајне звезде.{S} У души осећаше лакоћу и сласт.{S} Срце му је жудело да цео свет загрли једним |
| нема посла много.{S} Да му очисти обућу и хаљине, да донесе на подне ручак и у вече вечеру и да |
| од прозора и приђе кревету; збаци обућу и одело са себе па леже насатке окренув се зиду и загрл |
| обе стране груди.{S} Једва дође у кућу и спусти се у кревет.{S} Он није био код куће, него у н |
| роз чаршију.{S} Уведоше га у једну кућу и ту нађоше једног господина брадата и ћелава.{S} Он их |
| ни икога на пребелом свету.{S} Поменућу и ове, „проклете“ новине.</p> <p>— Славе ти, ако те зап |
| дними.{S} Ветрић пиркаше по сувом лишћу и разлађиваше га.</p> <p>— Опет не стојимо рђаво! — реч |
| .. опет, опет!...</p> <p>Људи пролажаху и називаху му бога — он једва одпоздрави поздрав....</p |
| о за своје убеђење.{S} Пред њим стајаху и његови противници.{S} То беху махом началници, капета |
| рече поп Живко. — Ја само: према свецу и тропар!.{S} Е,о је за ручак — ручак, ко је за батина |
| ушаше цвркут птица, двојнице, свиралицу и песму девојачку, која се са прела по свему селу разле |
| и с њим па онда уђе разгледати учионицу и друге собе.{S} Уђе најзад и у своју собу и ту виде ве |
| же леву руку, коју беше савио у песницу и кажипрстом обухватио дукат, те му показа.</p> <pb n=" |
| вост води само штети и самоме појединцу и да је његова корист да и о другима мисли.</p> <p>Поче |
| ац, па слободно затури дизгине за левчу и лези.{S} Ти си у Шапцу!...{S} А миран ка’ јагње.{S} О |
| зићи...</p> <p>Неки се поздравише одмах и одоше.{S} Попови и учитељ осташе да вечерају.</p> <p> |
| о да им жеље из очију прочита, па да их и испуни.</p> <p>Није се сакрио ни Јовин поглед од њега |
| се не бих од њега раздвајала; била бих и дан и ноћ с њим!..{S} Ох!..</p> <p>Диже се с кревета, |
| ћошку, о великоме уважењу код старијих и о великом поштовању код млађих...</p> <p>— Шта би ми |
| ко, да му је он поверовао да рад’ неких и неких послова иде у срез и да их изврши.</p> <p>И он |
| млеком.{S} Колико год хоћеш образованих и — сви ће да слушају једну врачару, и сви ће водити ра |
| роди велико, светло.{S} Замириса ваздух и биље свежином...</p> <p>Послужитељ устаде.</p> <p>— З |
| ја одмах чист чаршав на астал, па лебац и со, па тањире на јело....{S} Па онда седнем до тебе т |
| е иде није лепо; казаће да је плашљивац и кукавица, а он то није; и живот ће свој дати само да |
| шта више, до то, да је достављач подлац и нитков.</p> <p>— Потпишите.</p> <p>Он потписа име и п |
| седе.{S} Она седе крај њега на креветац и узе његову руку.</p> <p>— Ђаво га знао! — рече — али |
| која му је сада све, сва мисао: и отац и мајка и породица и пријатељи, и прошлост и будућност. |
| /p> <p>— Имам.{S} Живи су ми још и отац и мајка.</p> <p>— Мило ми је!{S} Мило ми је!...{S} Коју |
| ..{S} Погледа на небо: — сјаји се месец и жмиркају звезде; погледа преда се у даљину: — жбунови |
| а, па, шта више, на завршетку је се баш и светила.</p> <p>— А... сад је жалиш!..{S} Сад је жали |
| ећеш</p> <p>— Имам посла.</p> <p>— Имаш и код мене посла.</p> <p>— Збиља?</p> <p>— Врло важна, |
| >— Кад ти мени њега учиш, ’хоћу да знаш и за моју „јабуку“!...</p> <p>И учитељ је примао.</p> < |
| — Ти ме попо добро познајеш.{S} Ти знаш и све што је у мојој души.{S} Ја волим госпођицу Мару, |
| > <p>— Добро.{S} Са овим писмом да идеш и да се јавиш господину начелнику.</p> <p>— Добро.</p> |
| богме!</p> <p>— Ожени се, окући, па ћеш и ти имети.</p> <p>— То неће никад бити!</p> <p>— Збиља |
| читамо до неко доба!..{S} Је ли, ти ћеш и мене поучити, па да и ја знам колико и ти?...</p> <p> |
| бог да у здрављу, Перо!</p> <p>— ’хоћеш и ти, Ђоко?</p> <p>— Сад ћу и ја Перо.</p> <p>— Па може |
| уменела се ка’ и ти...{S} Ајде да видиш и друго воће.</p> <p>И пођоше кроз башту.{S} Поп Живко |
| ликом свадбе шуракове; са некима се још и тикао.{S} Дакле: стекао је себи пријатеља и тамо где |
| ога!..{S} Така глупост!...{S} Ко би још и могао веровати? — рече Јова.</p> <p>— Шта ћете?..{S} |
| илије?</p> <p>— Имам.{S} Живи су ми још и отац и мајка.</p> <p>— Мило ми је!{S} Мило ми је!...{ |
| знаш какав је подлац!</p> <p>— Зар још и њему да клањам?</p> <pb n="146" /> <p>— Не велим то; |
| "159" /> <p>— А онај допис?...{S} А... (и ту куцну Јову по рамену и насмеја се грохотом) — оно |
| — Морам, бога ми!</p> <pb n="121" /> <p>И Мару нешто штрецну када Јова рече: да мора кући.{S} Н |
| срећи у наручја...</p> <pb n="31" /> <p>И паштио се да свега у својој кући има.{S} Кад није рад |
| вота, мајку му!...</p> <pb n="71" /> <p>И ту се распиштољи његово бећарско задовољство.{S} Дође |
| — прошапута Мара.</p> <pb n="142" /> <p>И стајаше и гледаше за њим све дотле док не замаче у шу |
| ти имати госу“...</p> <pb n="14" /> <p>И сад се сећаше како му је било тада, како је из свег с |
| би пресуду изрећи!</p> <pb n="74" /> <p>И он подиже пиштољ, токорсе да га себи у прси опали.</p |
| спустити низ брдо.</p> <pb n="8" /> <p>И зајиста, на првоме савијутку кола се спустише на ниже |
| нашао! — рече он.</p> <pb n="168" /> <p>И рукова се са свима.</p> <p>— Седи. — рече домаћин.</p |
| </p> <milestone unit="subSection" /> <p>И он пође даље.{S} Знао је шта му треба радити: с тим ј |
| </p> <milestone unit="subSection" /> <p>И опет није постао очајник!...</p> <p>Из почетка је изг |
| {S} Па сад нека буде што бог да!</p> <p>И опет му клону на руке.</p> <pb n="139" /> <p>А он љуб |
| !</p> <pb n="219" /> <p>— Хвала!</p> <p>И пољубише се.</p> <p>— Ала је јако мекан ка’ памук! — |
| узмите овај пиштољ, и убите ме!</p> <p>И скиде пиштољ са зида па га пружи капетану.</p> <p>— У |
| нио сам, господине.{S} Извол’те!</p> <p>И Петар предаде молбу капетану.</p> <p>Он је прочита дв |
| /p> <p>— Ах!{S} Јо-о-во бра-ате!</p> <p>И ту га загуши јецање....</p> <p>Јова га не хтеде дират |
| <p>— Збиља господине, останите!</p> <p>И учини јој се да су сви приметили да баш она жели да о |
| што седи.</p> <p>— Деде, читај!</p> <p>И он узе књигу и поче читати о плавоокој Гертруди и црн |
| уштвеног живота.</p> <p>— Читај!</p> <p>И он прочита једну страну.</p> <pb n="19" /> <p>— Лепо. |
| вечерати, — рече Јова. — Збогом!</p> <p>И узе се поздрављати.</p> <p>— Па да те бар испратимо, |
| S} Ево вама — јабуке ради — ово!</p> <p>И ту спусти један фишечић капетану у руку.</p> <p>— Вал |
| ћом!</p> <p>— Хвала, газда Ђошо!</p> <p>И пољубише се.</p> <p>Онда сви онако у друштву одоше у |
| после рече:</p> <p>— ’Вала богу!</p> <p>И онда стаде гристи бркове.</p> <p>— Ово се, богме, муш |
| азно.</p> <p>— Де, свирај једну!</p> <p>И опет окретоше свирати.</p> <p>Учитељ извади сат.</p> |
| — Камо писмо?</p> <p>— Ево га!..</p> <p>И претура Јевта по своме јанџику где осим дувана кремен |
| Послушајте да вам се прочита!..</p> <p>И прочиташе да је поп Дамњан добио све гласове осим јед |
| м доцкан; нема јучерање среће!..</p> <p>И то га сневесели.</p> <p>Поче се облачити.{S} Кошуља м |
| ево смем загрлити!...{S} Ево!..</p> <p>И он обави руку око њеног облог паса.</p> <p>— Је л: са |
| јутро од вечера.{S} Лаку ноћ!..</p> <p>И оде да спава.</p> <milestone unit="subSection" /> <pb |
| у да знаш и за моју „јабуку“!...</p> <p>И учитељ је примао.</p> <p>Дани су му пролазили у раду, |
| попи!...</p> <p>— ’Ајде вала!...</p> <p>И сви се кренуше поповој кући.</p> </div> <pb n="53" /> |
| S} Ко сме гледати чудо очима!...</p> <p>И задовољан самим собом, запали цигару и стаде пред огл |
| са још слађих румених усана!...</p> <p>И он опет угледа она два лепа ока, оно румено лице, она |
| д и твоју „петагогију“ и све!...</p> <p>И дрмну меденицом.</p> <p>Пандур уђе.</p> <p>— Води га |
| } Живели!...</p> <p>— Живели!...</p> <p>И опет у кап.</p> <p>Бог опрости, ама вино неће!...{S} |
| ми моћи и снаге да истрајем!...</p> <p>И после те најсветије молитве поче нагло ходати тамо — |
| } Помозите ми да је узаберем!...</p> <p>И она скочи лако као веверица, узе једно кукасто дрво, |
| да је мој труд уродио плодом!...</p> <p>И чисто се загледа у будућност у којој гледаше остварен |
| спава као анђелак а ја — ето!...</p> <p>И опет устаде ходати...</p> <p>Једва једаред реши се да |
| ка ка’ што смо и ми до данас!...</p> <p>И чича пође у мејану, а за њим онај народ...</p> <p>Изб |
| доста?{S} Доста је кад туку!...</p> <p>И опет чаше зазвече.</p> <p>— Ама чујеш ти, кмете!</p> |
| } Она подмеће груди...{S} Их!...</p> <p>И он скочи са постеље...</p> <p>Можете мислити како је |
| он једва одпоздрави поздрав....</p> <p>И дође му тешко као да лежи на дну неке јаме, на очи не |
| а да га учитељ туче и пребија...</p> <p>И он пође у школу.{S} Тано нађе пуно дечице.{S} Била је |
| — сену му кроз главу као муња...</p> <p>И он се скамени.{S} Само то би му још требало!..</p> <p |
| ала код онога милог девојчета...</p> <p>И друго нешто сметало је његовом мирном животу!</p> <p> |
| нападају, кажњавају и прогоне...</p> <p>И као оголео обосио; нема више ни књига; само торба јед |
| амњан.</p> <p>И поздравише се...</p> <p>И појахаше хитре коње па пођоше сватовски.{S} Пуцањ за |
| прела по свему селу разлегаше...</p> <p>И њему на једаред омиле ова сеоска тишина.</p> <p>Повуч |
| ао што је морао и хлеба јести...</p> <p>И тако, сада је стекао и љубав.{S} Ја рекох стекао — ни |
| га.{S} Он се био на све решио...</p> <p>И... заспа...</p> <milestone unit="subSection" /> <p>Пр |
| и ја не марим да видим змију...</p> <p>И наже се те је опет пољуби.</p> <p>— Маро!</p> <p>— Чу |
| на бутини рану: само да видиш...</p> <p>И узе засукивати ногавицу.</p> <pb n="81" /> <p>— ’Ајд, |
| Ја другог нигда не би тражила..</p> <p>И опет се поче претурати.</p> <pb n="136" /> <p>Она зби |
| ање.</p> <p>— Хајде — рече Јова.</p> <p>И уђоше у кућу.</p> <p>Марине су се очи сијале од велик |
| ој, да му нико мисао не прекида.</p> <p>И сав се предаде.{S} Њега није брига јела о томе: шта ћ |
| збиља, шта је? — упита поп Лука.</p> <p>И Јова исприча све.</p> <p>Смејали су се његовом спораз |
| ти — рече Арсен седајући у кола.</p> <p>И ошину коње.</p> <p>Међу тим ови у дућану попише већ и |
| тебе не би било ни овог весеља.</p> <p>И он седе до попа Живка.</p> <p>— Јесте ли за вино, гос |
| <p>Попа је опет слегао раменима.</p> <p>И тад би ућутали и један и други.</p> <p>Дође и нова 18 |
| по, онда да спавамо — рече попа.</p> <p>И дигоше се у кућу.</p> <p>Поша одведе гошће у њихову с |
| ала је дивна! — узвикиваше Мара.</p> <p>И поче љубити јабуку.</p> <p>Јови се учини да је пољуби |
| исам ни ја...{S} Ал’ да се леже.</p> <p>И он устаде.</p> <pb n="20" /> <p>— Донеси ми воде — ре |
| — Високо.</p> <p>— Ево ове куке.</p> <p>И он узе куку и сави грану.{S} Таман узабра јабуку а не |
| за којом је жудео толико време.</p> <p>И он беше онемео.{S} Ништа не знађаше шта чини...{S} Љу |
| врши се до Ивања-дне — после не.</p> <p>И поп Живко поче ваздан причати о сађењу и каламљењу во |
| ште и обећа му наћи послуживање.</p> <p>И, зајиста, нађе му сутра дан место код неке своје рођа |
| а ми изберете што год за читање.</p> <p>И оде са Јовом и попом.{S} Претураше по књигама.{S} Јов |
| .{S} Ајде да видиш и друго воће.</p> <p>И пођоше кроз башту.{S} Поп Живко иђаше од воћке до воћ |
| а њима и рече да дође пред вече.</p> <p>И уписаше га у школу и они одоше кући.{S} Отад му је пр |
| и његова млађана машта не иђаше.</p> <p>И све те муке не поплашише њега.{S} Он се био на све ре |
| о седе са њима на кола те одоше.</p> <p>И Јова са поп Дамњаном оде.{S} И гости се разиђоше.{S} |
| сад иди и намести твоје ствари.</p> <p>И он оде у своју собу.</p> <p>После вечеро позва га гос |
| Хтео је пошто по то да забашури.</p> <p>И окрете разговор.</p> <p>У цркви није ништа видео сем |
| слова иде у срез и да их изврши.</p> <p>И он је ишао и извршивао на задовољство и свога стареши |
| Није него за попу, — рече овај.</p> <p>И пружи писмо поп Дамњану.</p> <p>У писму се наређивало |
| је да кажем, ја онда само љубим.</p> <p>И опет узе љубити јабуку.</p> <p>Јова би дао све да буд |
| ицао у помоћ нужним и потребним.</p> <p>И њега је „нова“ наука запанула.{S} Гутао је чланке у „ |
| та ново!...{S} Све је по старом.</p> <p>И он причаше ситнице из свога живота...</p> <p>Онда се |
| дине да идемо — рече поп Дамњан.</p> <p>И поздравише се...</p> <p>И појахаше хитре коње па пођо |
| ађен и да је препокоран покоран.</p> <p>И он ти је с места почео улагивати се капетану; увек је |
| , знам да лаже!... рече капетан.</p> <p>И опет га повуче за уво.</p> <p>Госпава, најстарија кћи |
| је он то срочио! — рече капетан.</p> <p>И, милоште ради, повуче га мало за уво.</p> <p>— Седи, |
| вету да ће и он постати капетан.</p> <p>И већ је почео радити на томе.{S} Мотрио је шта капетан |
| улагати, па на који било начин.</p> <p>И, зајиста, тога дана, чешљао је се по сата пред огледа |
| а.</p> <p>— И власти! додаде он.</p> <p>И оде на своје определење.{S} Разуме се да је добио са |
| бар испратимо, — рече поп Живко.</p> <p>И пођоше он и Мара да га испрате.</p> <p>— Знам за што |
| ече он. — Дај да прилегнем мало.</p> <p>И опет се спусти онако обучен у постељу.</p> <p>Мали ча |
| ам, госпођо.</p> <p>— Оди овамо.</p> <p>И он уђе за њом у њену одају.</p> <p>Она узе једну књиг |
| љути... ’Ајд’мо да доручкујемо.</p> <p>И одоше из баште.</p> <p>Поша већ спремила доручак те з |
| а.</p> <p>— Него, да је обучемо.</p> <p>И обукоше је.</p> <p>Дигоше је и доведоше је до кола.{S |
| али? упита попа.</p> <p>— Јесмо.</p> <p>И пођоше.{S} Јова беше преко мере весео.{S} Код куће по |
| ; онда постарати се за свој џеп.</p> <p>И једно и друго ишло му је за руком.{S} Капетан његов б |
| смејући се и затварајући прозор.</p> <p>И Јова се насмеја.</p> <p>— Не бојим се ја, попо, вешти |
| неси пуну видрицу!... виче кмет.</p> <p>И донеше вина, и чаше стадоше звецкати.{S} На пољу пушк |
| ексер у зид и веша своју торбу.</p> <p>И обелела коса, и клонуло тело и ишчезла снага а он се |
| Е како си?</p> <p>— Хвала богу.</p> <p>И остали сељаци приђоше и руковаше се с њим.</p> <p>Кме |
| е.</p> <p>— Да бог да у здрављу.</p> <p>И Ђока оде.</p> <p>— Бога ми ’вала му!{S} Десет дуката! |
| итати па ћемо пред вече у шетњу.</p> <p>И Мари излете реч:</p> <p>— Збиља господине, останите!< |
| изабрати да баш о томе говориш?</p> <p>И погледа га прекорно.</p> <p>— Па лепо, душо! — рече п |
| треба предложити за унапређење.“</p> <p>И он доби са ћерком капетановом и нешто новаца уз њу, и |
| ше редом.</p> <p>— Па, учо, ти си скоро иа Београда.{S} Причај нам што год ново, рече кмет.</p> |
| .{S} То је у потесу знаш.{S} А ’вако је Иван...</p> <p>— Који Иван?</p> <p>— Та неки Иван „Трћа |
| аш.{S} А ’вако је Иван...</p> <p>— Који Иван?</p> <p>— Та неки Иван „Трћак“ — зову га — позива |
| ..</p> <p>— Који Иван?</p> <p>— Та неки Иван „Трћак“ — зову га — позива се Манојловић.{S} Он је |
| ем, ’вако сам ја а ’вако, ка’ то ти ту, Иванова дуж...{S} И сад он меникар лепо туп! па одбио н |
| ице креће</l> <l>„Склон’ се с пута сејо Иванова</l> <l>„Нек пролази војска Миланова.</l> </quot |
| ула и робија?{S} Шта је било са тобом и Иваном?</p> <p>— Ја!..{S} Елем, ’вако сам ја а ’вако, к |
| д неће.{S} Каламлење с места врши се до Ивања-дне — после не.</p> <p>И поп Живко поче ваздан пр |
| ки.</p> <p>— Ово је, капетане, наш Пера Ивић.{S} Красан човек!</p> <p>— Е, мило ми је! мило ми |
| нуло тело и ишчезла снага а он се — без игде иког свог, потуца од немила до недрага!..{S} Сви г |
| 5" /> њега ка’ у мајчином трбуву!...{S} Игра се он, болан, шњима свашта и... и... ја!...{S} Ал |
| учитељ лепо прима децу, како се с њима игра и шали а не бије их.{S} Чудили су се како деца јак |
| ао као луд.{S} Људи нису ходили него су играли око њега.{S} Он као да хођаше но неком бездану, |
| е пуно дечице.{S} Била је жива згода за играње, али опет учитељ беше сувише строг.{S} Као да је |
| и упиљи у њега, а неки несташан осмејак играо му је око усана.</p> <p>Он дигао главу па гледи у |
| S} Па онда, како је се са децом сеоском играо око неке баре у селу, како је преко јендека скака |
| о кревету и узе књигу.{S} Али јој слова играху пред очима.</p> <p>— Јунак нашега доба!{S} Јунак |
| </p> <p>— Јова га погледа.{S} Око усана играше му осмејак; управо цело му се лице смешило.{S} Б |
| поверовао да рад’ неких и неких послова иде у срез и да их изврши.</p> <p>И он је ишао и изврши |
| огледа око себе, виде да је на путу, да иде из вароши кући, да јаше свога вранца....{S} Сети се |
| е докопа политичара.</p> <p>Не, неће да иде!</p> <p>Најзад реши се: да упита попу.{S} Он ће, за |
| е у четврти разред.{S} Онда га пусти да иде са њима и рече да дође пред вече.</p> <p>И уписаше |
| ац.{S} Уз пут су му наговештавали; куда иде и за што иде.{S} Учитељ му је казао да га води код |
| Мислио је да сања.{S} Ал ето, види, она иде поред њега; наслонила се на његову руку; гледе у ње |
| вољи да чезнем, — рече она.</p> <p>— Не иде то тако, злато моје!..{S} Ја бих најрадије остао кр |
| p> <p>Ту беше тешко решити се.{S} Да не иде није лепо; казаће да је плашљивац и кукавица, а он |
| ава наша да погине, бранећи их, нека не иде у наше коло!...{S} Свакоме поштеном брату, па био о |
| свуче, леже и узе књигу.</p> <p>Али не иде!..{S} Није могао ни једне реченице да схвати!..{S} |
| „љуту.“</p> <p>У тај пар викнуше да се иде судници.</p> <p>— Зар нећемо канцеларији? — упита Ј |
| олико књижица, и он то носи на леђима и иде на опредељено место; у џепу један ексер и када дође |
| а...</p> <p>Али, време беше: да се кући иде.</p> <p>Испратила га је Мара са мајком.</p> <p>Уз п |
| амњан.</p> <p>— Јел-те?...{S} Кад човек иде за ’лебом....</p> <p>— Да бо’ме!..{S} Да бо’ме!...< |
| мајку где се оцу противи и не да да он иде од куће; али све узалуд: — очева оста старија.</p> |
| p>Неколико пута одлазио је да види како иде гласање...{S} Једаред се срете са газда Ђошом.</p> |
| и, из „прека“...{S} Звр!...{S} Ко ли то иде?...{S} Господин ћата или капетан!{S} Скидају капе п |
| су му наговештавали; куда иде и за што иде.{S} Учитељ му је казао да га води код једног свог д |
| еће они бели обрашчићи!...</p> <p>Идем, идем!</p> <pb n="163" /> <p>Устаде и поче се облачити.. |
| ој мили анђелак!...{S} И ја легао!..{S} Идем с места...{S} Како ће се она обрадовати кад ме вид |
| говори.</p> <p>— Не брини!.{S} Него, да идем и ја.{S} Због њега сам ти и долазио!{S} Наздравље. |
| шући сузе. — Шта да радимо?</p> <p>— Да идем врачари.</p> <p>— Ја велим доктору — рече он.</p> |
| пет хиљада!...{S} Па одавде, правце да идем, поп Живковој кући.{S} И, тамо нађем све њих на ок |
| да ја не живим овде.{S} За то морам да идем кући, јер пада у очи.</p> <p>— Ја ћу бити као луда |
| /p> <p>— Шта велиш?</p> <p>— Ја нећу да идем ноћас!</p> <p>— Ја ћу те везати па потерати! — реч |
| " /> <p>— Тако брате, тако!</p> <p>— Ја идем, да оно вина и ракије однесем госпоји.</p> <p>— До |
| и снег, и за сат — сама вода...{S} А ја идем из шуме, а кола пуна, а вагаши!...{S} Пфи!... мука |
| поштено ни по мој ни по ваш образ да ја идем са пандуром окр. начелнику.</p> <p>Капетан Сава по |
| оруменеће они бели обрашчићи!...</p> <p>Идем, идем!</p> <pb n="163" /> <p>Устаде и поче се обла |
| у те и ја!...“ Плаче сирота, ка’ киша. „Идем — вели — началнику; шат код њега буде правде!“ А з |
| елиш?...{S} Да л’ да идемо?</p> <p>— Да идемо.</p> <p>— Да неће бити какве подвале?</p> <p>— Не |
| он:</p> <p>— Шта велиш?...{S} Да л’ да идемо?</p> <p>— Да идемо.</p> <p>— Да неће бити какве п |
| /p> <p>— Поп Живке.</p> <p>— Е, онда да идемо.</p> <p>— Чисто му лахну на души; само кад је на |
| чича.</p> <p>— Браћо!...{S} Време је да идемо дома. — рече Јова.</p> <p>— Време је! — рекоше јо |
| ледна настава...{S} Урођеност нам је да идемо за човеком који је умнији и чвршћи.{S} Карактер!. |
| вљењу.“</p> <p>— Време је, господине да идемо — рече поп Дамњан.</p> <p>И поздравише се...</p> |
| нас немаш посла никаква.{S} Хоћеш ли да идемо?</p> <p>— Да ми је да видим шта ћу за упис деце, |
| р.</p> <p>— Што?</p> <p>— Баци тако.{S} Идеш пред власт па с цигаром.</p> <p>— Ја овако....</p> |
| 56" /> <p>— Добро.{S} Са овим писмом да идеш и да се јавиш господину начелнику.</p> <p>— Добро. |
| че:</p> <pb n="141" /> <p>— Не мораш да идеш вечерас.{S} Иди ти па кажи, да ниси нашао учитеља. |
| глава пуна адвокатски вицева!..{S} Ал, иди!..{S} Дело ће се послати полицији да исљеди, па ако |
| е однесем госпоји.</p> <p>— Добро Перо, иди.</p> <p>— А ви, господине, гледајте и за то и за он |
| за што?</p> <p>— Јок!...{S} Само вели: иди па га нађи.{S} Мора ићи са мном!</p> <p>Мара беше б |
| 1" /> <p>— Не мораш да идеш вечерас.{S} Иди ти па кажи, да ниси нашао учитеља.</p> <p>— Ал он ћ |
| нко, ’вала!..{S} Е, ’ајд — кад ’хоћеш — иди тамо у кујну па гледај са децом посла.</p> <p>Тога |
| p>— Како ти воља, — рече Јова.</p> <p>— Иди, Маро, дете моје, донеси у канти воде да мало разла |
| ра!...</p> <p>Попа се послужи.</p> <p>— Иди донеси каву, — рече учитељ послужитељу.</p> <pb n=" |
| чајнички.</p> <p>— Сутра ћеш знати; сад иди!..</p> <p>Он виде да је капетан попустио, и, да не |
| па ако буде кривице: држ’ се!...{S} Сад иди.</p> <p>Он изађе.</p> <p>Улицом је ишао као луд.{S} |
| начелнику.</p> <p>— Добро.</p> <p>— Сад иди!</p> <p>Учитељ се Јова окрете без „збогом“ и изађе. |
| >— Лепо.{S} Довече ћеш ми читати, а сад иди и намести твоје ствари.</p> <p>И он оде у своју соб |
| и му „белег“ за мало дана!</p> <p>— Ајд иди тамо, нек те саслушају — рече и маши се руком за зв |
| и ту.{S} Само се пије, пева и пуца.{S} Иду из куће у кућу; освићу се са чашом, а тако исто и о |
| у.</p> <pb n="87" /> <p>— Где?</p> <p>— Иду свуда по селима.{S} Синоћ су се састајали у Л... ко |
| о, ма да је тражио.</p> <p>Једне недеље иђаше у цркву са друговима.{S} Рашћеретао се и прича.{S |
| рхунац; даље ни његова млађана машта не иђаше.</p> <p>И све те муке не поплашише њега.{S} Он се |
| ху на небесном своду.{S} Улицом нико не иђаше.{S} Све поспало сем паса чији се лавеж чујаше у с |
| рање кола и свирала...</p> <p>Сан му не иђаше на око.{S} Он се окреташе тамо-амо у постељи као |
| ипи крв у жилама његовим, а онај воћњак иђаше око њега.{S} Као да не стоји на земљи него да је |
| p> <p>И пођоше кроз башту.{S} Поп Живко иђаше од воћке до воћке.</p> <p>— Ево, ову сам добавио |
| ћеретао се и прича.{S} Дежурни професор иђаше баш крај њега.</p> <p>На углу крај њих две женске |
| у апс.</p> <p>Јова изађе.</p> <p>Пандур иђаше за њим.{S} Отвори апсану и Јова уђе у нутра.{S} Б |
| анцеларију, јер већ беху засели.</p> <p>Иђаше сасма равнодушно.{S} То беше такође усљед неспава |
| } А... пос’ ти твој!{S} Не знаш каки је иђит!...{S} Све да му је да врља.</p> <p>Притеже дизгин |
| чин, доста пара, каруце и коњи, зекани, из „прека“...{S} Звр!...{S} Ко ли то иде?...{S} Господи |
| рпељиво.</p> <p>— Ја сам ти, брате мој, из К...</p> <p>— Како ти је име?</p> <p>— Питаш мене?</ |
| а.</p> <p>— Од кога је он чуо?</p> <p>- Из уста самога капетана.{S} Био јуче код канцеларије, п |
| му допираху звуци лепе песме славујеве; из села се чујаше лавеж паса, а са друма клопарање кола |
| де родом?</p> <p>— Нисам, господине.{S} Из Крагујевачког округа.</p> <p>— Имате Фамилије?</p> < |
| уртена).{S} Ово је роман историјски.{S} Из њега ћеш видети како су се Швајцарци борили за оно с |
| А одакле је?</p> <p>— Из Б...</p> <p>— Из Б...?</p> <p>— Јесте, господине, ја сам из Б...</p> |
| — рече капетан. — А одакле је?</p> <p>— Из Б...</p> <p>— Из Б...?</p> <p>— Јесте, господине, ја |
| ватовски.{S} Пуцањ за пуцњем грмео је а из пуних груди и са насмјаниих уста орила се весела пес |
| p> <p>— Ко им достави?</p> <p>— Она рђа из К... тражи мејанско право, па не зна како ће да се у |
| не? — питао је попа.</p> <p>— Мејанџија из вароши код кога ја обично одседам.</p> <p>— Знаш шта |
| <p>— Доћи ћу.</p> <p>Изађе Марина мајка из куће.{S} Поп Живко седе са њима на кола те одоше.</p |
| му таст, али, опет стиже шурак са наука из Париза и ожени се од врло велике породице. <pb n="76 |
| е те ручамо.{S} После ручка пијемо вина из једне чаше ја и ти....</p> <p>Застаде.</p> <p>— Но, |
| Са њим беше неколико отменијих домаћина из села.{S} Они се замоле владици да им га да за попа, |
| 18891_C9"> <head>IX.</head> <head>СРЕЋА ИЗ НЕНАДА</head> <p>Беше веома велика врућина, кад се у |
| га најмилија наука.{S} Хиљадама ситница из домаће економије он је знао.{S} Живина, стока, башта |
| > <p>Он се окрете и... јабука му испаде из руке.</p> <p>То беше његова вила.</p> <p>Била је још |
| да око себе, виде да је на путу, да иде из вароши кући, да јаше свога вранца....{S} Сети се „пр |
| чима....{S} Он, као да би хтео да изађе из те јаме, да побегне од тога кужног ваздуха, који га |
| рече Јова.</p> <p>У тај пар Мара изађе из куће.{S} Донесе послужење и послужи их обојицу.{S} П |
| ицу.</p> <p>После неколико минута изађе из суднице преседник и објави: да је бирачки одбор изаб |
| „полако“ ноже бити и излупан — он изађе из школе; написа своју оставку министру, па се врати у |
| га више као што су мало пре, он се диже из кревета.</p> <pb n="72" /> <p>Обуче се, углади се — |
| ари, даде му толико воље и снаге, да је из свег срца заволео и проучавао друштвене науке.{S} За |
| {S} Шта је човеку?...</p> <p>Изјахао је из вароши.</p> <p>Зној га облио свега...{S} Прса му бех |
| е на њему да не пуши, али тек, — ово је из капетанове кутије.</p> <p>— Па, које добро, Ђошо?</p |
| се сећаше како му је било тада, како је из свег срца плакао и проклињао школу и учитеља, како ј |
| осте толико, да је се трудио да им жеље из очију прочита, па да их и испуни.</p> <p>Није се сак |
| pb n="177" /> кафани!..{S} Па кад ономе из М... рече један чаршинлија да би боље било да мало „ |
| војачке душе као да је ту; — али кад се из тога леног сна на јави пробудио, видео је — своју бе |
| {S} Дочекивала га је са осмејком кад се из нурије враћао.{S} Ако је био љут, љутина га је прола |
| аху као људи; лепа песмица разлегаше се из хиљаду грла птичијих, и — њега нешто силно повуче у |
| врду својим мислима...{S} Читаше дописе из разних крајева наше отаџбине, и врло су га немило ди |
| ћу јавно!...</p> <p>— А ако те отпусте из службе?</p> <p>— Мислим да неће.{S} У противном нек |
| ек који је за своју науку допао тамнице из које се, можда, никад неће ишчупати; <pb n="23" /> к |
| по старом.</p> <p>И он причаше ситнице из свога живота...</p> <p>Онда се дигоше.{S} Он и поп Д |
| .</p> <p>— Хвала ти, господе!... — рече из свега срца попа.</p> <p>— Како ти је рано? — упита ј |
| ’Ајд’мо да доручкујемо.</p> <p>И одоше из баште.</p> <p>Поша већ спремила доручак те заседоше |
| љати....</p> <p>После пола сата изађоше из суднице сви.{S} Председник рече:</p> <p>— Браћо!{S} |
| <p>— Можемо, рече Мара.</p> <p>Изађоше из ливаде и пођоше путем.</p> <p>— Чини ми се да ћемо и |
| ић се опет даде у мисли.</p> <p>Изађоше из шуме и уђоше у сокаке.{S} Пошто земљиште беше брдови |
| Вала богу!...{S} Од куд ви?</p> <p>Ми и из Шапца.</p> <p>— Извол’те у собу — рече мејанџија.</p |
| ла.{S} У глави јој је грмело.{S} Што би из ненада, на једаред, као гром из ведра неба....</p> < |
| нашег народа!</p> <p>— А јавићу ја теби из они’ стопа, чин дознам!</p> <p>— И њему говори.</p> |
| <p>— Сад, таки му је ред! — викнуше сви из окола.</p> <p>Он зажмури, наже и попи.</p> <p>Цигани |
| поста омиљен у својој околини.{S} Људи из других општина и других села почеше доводити децу ње |
| е „одржала чин у породици.“ Он се исели из задруге, јер не могаше да се сложи са браћом од стри |
| чници осташе сами.</p> <p>— Хајде да ми из течиних књига изабереш што год за читање.</p> <p>— Х |
| е, за коју су засели били први домаћини из среза.</p> <p>Само је жудео за тим, да се докопа и к |
| е мана.{S} Будите уверени да он то чини из претеране ревности...{S} Ја то знам, па за то хоћу д |
| вирачи свираху „Химну.“</p> <p>— Кад си из вароши?</p> <p>— Вечерас.</p> <p>— Кад ове скупи?</p |
| арађорђевци.{S} Тај гад треба истребити из нашег народа!</p> <p>— А јавићу ја теби из они’ стоп |
| и: само твоја!... и само за те две речи из њених уста — он даје све и заборавља све!...{S} Назв |
| р отвори врата и викну:</p> <p>— Учитељ из С...</p> <p>— Пусти га, — рече капетан.</p> <p>Он ба |
| Б...?</p> <p>— Јесте, господине, ја сам из Б...</p> <p>— А је ли теби што год познато, да се не |
| г, и за сат — сама вода...{S} А ја идем из шуме, а кола пуна, а вагаши!...{S} Пфи!... мука!...{ |
| ам!..{S} Бајаги шетам а ја само измичем из авлије да бих те угледала....{S} Течо!..{S} Ево госп |
| Што би из ненада, на једаред, као гром из ведра неба....</p> <p>— Само ако она ’хоће!..{S} Без |
| наслов: <hi>Крвави крст</hi>.{S} Роман из енглеског друштвеног живота.</p> <p>— Читај!</p> <p> |
| уо, да му учитељ није онако лепо причао из црквене и српске историје и да му није било његових |
| га је више пута, јер није никуд готово из куће излазио.{S} Објашњавао му је што је било не јас |
| езицију“; па је некој баби Смиљани узео из ушиватка у појасу — што је сиротица оставила за сара |
| до воћке.</p> <p>— Ево, ову сам добавио из Топчидера, ову ми дао поп Ранко; ово ми је први „кал |
| та болесници.</p> <p>— Да ми је да само из ноћи изађе — с места би’ ја њу у Шабац! — рече попа. |
| ћеш, злато моје, нешто из живота, нешто из књиге.{S} Ко хоће да учи научиће...{S} Ево ти једног |
| ..</p> <p>— Научићеш, злато моје, нешто из живота, нешто из књиге.{S} Ко хоће да учи научиће... |
| о да говори, онај му се вешто исклизнуо из руку рекавши само:</p> <p>— Море, мани!</p> <p>Обраћ |
| <p>Он поста извршитељ.{S} Ту беше извор из кога је могао до миле воље захватати.{S} Није да дир |
| </p> <p>— Какав пандур?</p> <p>— Пандур из канцеларије.</p> <p>— Па шта ће?</p> <p>— Тражи тебе |
| ва измоли допуст да може полагати испит из предмета за други разред, И положи.{S} После је оста |
| љаци један другог.</p> <p>— Милан Гујић из С...</p> <p>— Алал му вера!</p> <p>— Бо’ме тај помер |
| пријатељ; чисто је познао и вољу његову из погледа његовог.{S} За кратко време он стече љубав и |
| у.{S} Само се пије, пева и пуца.{S} Иду из куће у кућу; освићу се са чашом, а тако исто и омркн |
| > <p>Много казују те три речи кад изађу из уста младог девојчета.{S} Бар Јова је тако осетио, к |
| години учини неку крађу те га истерају из школе.{S} Ујаку није смео на очи, него тумарне у све |
| лавило и руменило зорино извуче му жељу из уста:</p> <p>— Господе!..{S} Дај ми среће Господе!.. |
| ="183" /> <p>Те његове речи тргоше Мару из забуне.{S} Она помисли: све пропаде.</p> <p>— Течо! |
| крај њега....{S} Потоци суза летели су из његових очију те цвеће на гробу поливали...{S} Ту му |
| ећаше како јој срце бије и пријатан дах из њених чистих девојачких уста...</p> <p>Али, време бе |
| p>И опет није постао очајник!...</p> <p>Из почетка је изгледало да ће то бити.{S} Почео је одла |
| сем што би дао за каву и шећер.</p> <p>Из најпре је хтео да одбаци те поклоне; али се на брзо |
| itlepage"> <p>БОРЦИ</p> <p>РОМАН</p> <p>ИЗ СЕОСКОГ ЖИВОТА</p> <p>СВЕСКА I.</p> <p>НАПИСАО</p> < |
| itlepage"> <p>БОРЦИ</p> <p>РОМАН</p> <p>ИЗ СЕОСКОГ ЖИВОТА</p> <p>СВЕСКА I.</p> <p>НАПИСАО</p> < |
| на је борба лепа; али кад душманин гађа иза бусије, теби би сматрали и најлуђи за будалу кад би |
| чаше стадоше звецкати.{S} На пољу пушка иза пушке грми...{S} Цигани свирају своје обичне „марше |
| их.{S} Чудили су се како деца јако јуре иза ране зоре у школу, а пре их ниси мотао ни батином н |
| Ама ја би’ волио — рече Марко чешући се иза врата — кад би ти — да ти ка’м својом руком то мени |
| ом....</p> <p>Весели и задовољни усташе иза астала.{S} Поп Живко хтеде мало „да прилегне,“ јер |
| ка беху у кујни а попа са Маром у башти иза куће, која беше цвећем засађена.</p> <p>— А...{S} Ј |
| ка.{S} Мало се није избезумио и побегао иза астала.</p> <p>На питања попина одговарао је расеја |
| елу рудничког округа.{S} Мален је остао иза оца и мајке, па се претуцао од немила до недрага.{S |
| едан сат по поноћи кад се Јова пробудио иза сна.{S} Устаде, подиже завесу на прозору.{S} На пољ |
| он виђаше усиљавање...{S} Неки му глас иза дубине душе-шапуташе:</p> <p>— Реци јој, реци!...</ |
| од среске канцеларије.{S} Подолазили су иза ране зоре.{S} Капетан Сава сеђаше у мејани те разго |
| } Живио те бог!</p> <p>— Сад, браћо, да изаберемо старешину.</p> <p>— Ја предлажем оца Дамњана. |
| .</p> <p>— Хајде да ми из течиних књига изабереш што год за читање.</p> <p>— Хајде — рече Јова. |
| — рече он.</p> <pb n="189" /> <p>— Али изабери ми.</p> <p>Јова приђе књижници.</p> <p>— Је ли? |
| !...{S} Част коју сте ми указали данас, изабравши ме за посланика вашег, за мене је врло велика |
| Окупите се овде да вам се прочита ко је изабран.</p> <p>Свет се поче прикупљати....</p> <p>Посл |
| ва.</p> <p>— А после тога, чим ти будеш изабран и сам ће капетан то учинити. — рече поп Живко.< |
| pb n="213" /> <p>— Е, онда, ви који сте изабрани, ’ајте овамо! — рече он.</p> <p>Они одоше у су |
| преседник и објави: да је бирачки одбор изабрао писаре и да избор почиње.{S} Гласање ће бити по |
| </p> <p>— Течо! рече она — Што си морао изабрати да баш о томе говориш?</p> <p>И погледа га пре |
| да знамо сваки посао свој.{S} Сад ћемо изабрати себи једнога старешину између нас.{S} Он ће ра |
| , господине!</p> <p>— Бог ти помог’о! — изадре се капетан.</p> <p>— Ви сте ме звали.</p> <p>— К |
| Пандур отвори врата.</p> <p>— Шта је? — изадре се он.</p> <p>— Један сељак жели да уђе код вас |
| p> <p>Поп Дамњан прими бога а пандур се изадре:</p> <p>— А где си ти?</p> <p>— Ево ме! — рече Ј |
| упало нагло и бурно...</p> <p>Обуче се, изађе у ходник и погледа на поље.{S} Помрчина као тесто |
| е са удовицом због „обичних“ ствари и — изађе од ње.{S} Распуст је провео код куће.</p> <milest |
| ш једно писмо од поп Живка.</p> <p>Јова изађе те отвори врата.</p> <p>Јевта уђе посрћући.</p> < |
| n="154" /> <p>— Ајд у апс.</p> <p>Јова изађе.</p> <p>Пандур иђаше за њим.{S} Отвори апсану и Ј |
| пред очима....{S} Он, као да би хтео да изађе из те јаме, да побегне од тога кужног ваздуха, ко |
| а казни једнога ђака.{S} Заповеди му да изађе да клечи.{S} Овај одговори: да неће.{S} Он се наљ |
| " /> <p>Умио се на врат на нос.{S} Онда изађе у мејану.{S} Попи каву на врат на нос, плати рачу |
| о пред огледалом и огледао се, тек онда изађе на поље.</p> <p>Сви су били устали.{S} Поша и Мар |
| ву — рече учитељ Јова.</p> <p>Мејанџија изађе.</p> <p>— Браћо! — рече поп Лука. — Мени сад не т |
| </p> <p>Учитељ узда’ну...{S} Лепа слика изађе му пред очи...{S} Али она за њега беше само у усп |
| Да огрнем капут и да донесем дуван; па изађе под хладник и седе на столицу.</p> <p>Запали цига |
| ноћ!...</p> <p>Остави позив на астал па изађе.</p> <p>Јова узе позив.</p> <p>- Зове те? — упита |
| .</p> <p>Марко спусти дукат на астал па изађе.</p> <p>Он узе дукат и мету га у џеп, смејући се. |
| оћу, — рече Јова.</p> <p>У тај пар Мара изађе из куће.{S} Донесе послужење и послужи их обојицу |
| у судницу.</p> <p>После неколико минута изађе из суднице преседник и објави: да је бирачки одбо |
| асамаке хтеде пући од смеја.</p> <p>Кад изађе на улицу њему сину кроз главу ова мисао;</p> <p>К |
| текао мирно.{S} У четири сата по подне изађе председник збора и упита:</p> <p>— Има ли још ко |
| Свет се искупљаше.{S} Преседник општине изађе гологлав, погледа по сакупљеном народу па рече:</ |
| stone unit="subSection" /> <p>Пред вече изађе са попом у воћњак.{S} Понели су котарицу да јабук |
| <p>Учитељ се Јова окрете без „збогом“ и изађе.</p> <p>У мејани попи опет кафу, опкорачи коња па |
| љаку нека уђе.</p> <p>Пандур узе акта и изађе.{S} Мало за тим уђе Марко.</p> <p>— Ево. ово ћеш |
| тајаше суд за воду.</p> <p>Он узе суд и изађе.{S} Кад се врати натраг нађе госпођу где се свлач |
| , ја ћу дати „алемијазу“ — рече Арсен и изађе.</p> <p>— Море, Арсене — рече један сељак пошто А |
| <p>Он потписа име и презиме, узе капу и изађе.</p> <p>Послужитељ му рече.</p> <p>— Ајде овамо!< |
| ош мало по канцеларији, онда узе капу и изађе.</p> </div> <pb n="92" /> <div type="chapter" n=" |
| не осврташе.{S} Јова прође кроз башту и изађе пред-а-њ.</p> <p>— Стиже ли?</p> <p>Он ћуташе.</p |
| ници.</p> <p>— Да ми је да само из ноћи изађе — с места би’ ја њу у Шабац! — рече попа.</p> <p> |
| сам гладан — рече он.</p> <p>Послужитељ изађе.</p> <p>Кад оста сам он приђе прозору, отвори га, |
| у:</p> <p>— Живео!...</p> <p>Поп Дамњан изађе мало у напредак на рече:</p> <p>— Браћо!...{S} Ча |
| к му прочитају тужбу.</p> <p>Поп Дамњан изађе чудећи се; каква то тужба може бити, и шта у општ |
| , Арсене — рече један сељак пошто Арсен изађе — ово много младо!</p> <p>— Ка’ капља!</p> <p>— ’ |
| а још „полако“ ноже бити и излупан — он изађе из школе; написа своју оставку министру, па се вр |
| p>— Нисам!</p> <p>— Терај га.</p> <p>Он изађе с пандуром.</p> <p>— Славу ти твоју!..{S} Сад ћеш |
| вице: држ’ се!...{S} Сад иди.</p> <p>Он изађе.</p> <p>Улицом је ишао као луд.{S} Људи нису ходи |
| а?</p> <p>— Зове те господин.</p> <p>Он изађе пушећи.</p> <p>— Баци цигару! — рече пандур.</p> |
| а јечи и бунца.</p> <p>Свану.</p> <p>Он изађе на поље и упреже коње у кола, па се врати у собу. |
| Ево господин Јове!...</p> <p>Поп Живко изађе пред Јову.</p> <p>— Добро јутро, попо!</p> <p>— Б |
| да спавам од бува....</p> <p>У тај пар изађе поп Живко.</p> <p>— Јесу ли готова кола?</p> <p>— |
| трудећи се да ништа не мисли...</p> <p>Изађе на поље.{S} Хладовина ноћна задржа га, допаде му |
| Мару. — Дакле?</p> <p>— Доћи ћу.</p> <p>Изађе Марина мајка из куће.{S} Поп Живко седе са њима н |
| господине!</p> <p>— Добро, добро!..{S} Изађи тамо те очекај мало.</p> <p>Марко спусти дукат на |
| е прикупљати....</p> <p>После пола сата изађоше из суднице сви.{S} Председник рече:</p> <p>— Бр |
| тем?</p> <p>— Можемо, рече Мара.</p> <p>Изађоше из ливаде и пођоше путем.</p> <p>— Чини ми се д |
| <p>Младић се опет даде у мисли.</p> <p>Изађоше из шуме и уђоше у сокаке.{S} Пошто земљиште беш |
| Ја не видох ни једног ђака те школе да изађу у народ, да показа како ће се ово или оно урадити |
| ја!</p> <p>Много казују те три речи кад изађу из уста младог девојчета.{S} Бар Јова је тако осе |
| да звали.{S} Искреност од њихове стране изазивала је у њега искреност...{S} Бивао је и кум, и с |
| нареди да се запрегну коњи.</p> <p>Јова изашао у авлију.{S} Нађе Мару где стоји крај баштице и |
| окупио јо своје прњице и књижице, па је изашао на — улицу.{S} Није знао куда ће, али му поможе |
| би сматрали и најлуђи за будалу кад би изашао с голим прсима!...</p> <p>— Тако је, Јово!..{S} |
| Устао сам баш на десну руку.{S} Кад сам изашао на поље, сунце се још није било родило.{S} Онда |
| аше овог младог човека.{S} Мало се није избезумио и побегао иза астала.</p> <p>На питања попина |
| рече он.</p> <p>— Господине, ајте да ми изберете што год за читање.</p> <p>И оде са Јовом и поп |
| требају четворица за бирачки одбор.{S} Изберите и’...</p> <p>— Па ево поп Дамњана, поп Живка, |
| е, само му неке сјајно — црвене искрице избијаху пред очима....{S} Он, као да би хтео да изађе |
| шу.{S} Он је се завлачио и у сиротињске избице онако исто као што је улазио у конаке богатог до |
| n="196" /> лист хартије.{S} По челу му избише крупне грашке зноја.</p> <p>Писар примети и даде |
| отребе да будемо на пољу — рече Јова. — Избор ће испасти врло добро.</p> <p>Неколико пута одлаз |
| да је бирачки одбор изабрао писаре и да избор почиње.{S} Гласање ће бити по општинама....</p> < |
| <p>— Браћо!{S} Данас треба да се изврши избор народног посланика.{S} По закону најпре нам треба |
| еларији? — упита Јова. — До сад је тамо избор свршаван.</p> <pb n="212" /> <p>— А... нећемо — р |
| Гласање ће бити по општинама....</p> <p>Избор отпоче.</p> <p>Јова и поп Лука одоше у мејану.</p |
| у мејану, а за њим онај народ...</p> <p>Избор је текао мирно.{S} У четири сата по подне изађе п |
| то за скупштину? — упита Јова.</p> <p>— Избори ће бити 30-ог Новембра!</p> <p>— 30-ог?</p> <p>— |
| кремена и оцила, беше и писао.{S} Он га извади.</p> <p>— На! — рече.</p> <p>— Јова погледа на а |
| S} Он мишљаше да је капетан у послу, па извади кутију и направи цигару.{S} Таман припали, панду |
| о нећу дати?{S} Ево је! — рече учитељ и извади књиге.</p> <p>— Рад сам да видим: рад чега је ов |
| >И опет окретоше свирати.</p> <p>Учитељ извади сат.</p> <p>— Шта гледаш?</p> <p>Прошло пола ноћ |
| шој општини по један или два ждрепца да изведемо пасмину коња; камо по један или два бика да из |
| са рачуном.{S} Он исплати.</p> <p>— Јел изведен коњ?</p> <p>— Јесте.</p> <p>Он устаде и узе шта |
| ину коња; камо по један или два бика да изведено добар сој говеда; камо по једна справа од ти’ |
| онда не умем ништа одговарати.{S} Његов извештај — то је званичан извештај; моје причање то је |
| ати.{S} Његов извештај — то је званичан извештај; моје причање то је само приватно причање, изм |
| поп Живко.</p> <p>— Па какав му мислиш извештај поднети учитељу? — упита поп Лука.</p> <p>— То |
| тукао вашег пандура — онда имате красне извештаче.</p> <p>— Господине!{S} Будите мало учтивији, |
| ет је лаж!</p> <p>— Ал ако сам ја добро извештен?</p> <p>— Ако сте увек извештени као синоћ о т |
| а добро извештен?</p> <p>— Ако сте увек извештени као синоћ о томе, да сам тукао вашег пандура |
| нади да ће наредити да се овако недело извиди и кривци казне по закону, јер кад овако раде све |
| п Живковој.{S} Попа га дочека весело, и извињаваше се што му жена није код куће да га боље угос |
| ече.</p> <p>— Молићемо, молићемо!...{S} Извол’те у башту.</p> <pb n="120" /> <p>Пређоше преко а |
| <p>— Драго ми је!...{S} Пушите ли?..{S} Извол’те, правите!</p> <p>— Благодрим! — рече Јова, и у |
| "89" /> <p>— Начинио сам, господине.{S} Извол’те!</p> <p>И Петар предаде молбу капетану.</p> <p |
| {S} Да нисте дошли према овом писму?{S} Извол’те са мном!...“ и онда у бувару и т. д...{S} Зар |
| куд ви?</p> <p>Ми и из Шапца.</p> <p>— Извол’те у собу — рече мејанџија.</p> <p>Уђоше.{S} У со |
| ва преставише се један другом.</p> <p>— Извол’те у собу г. попо — рече учитељ.</p> <p>Уђоше у с |
| о, господо! — рече поп Дамњан.</p> <p>— Извол’те, гоподин капетане, и ви с нама! — рече Јова.</ |
| одине.</p> <p>— Него знаш шта?</p> <p>— Изволите! — рече Пера.</p> <p>— Немој заборавити да ми |
| и је умео да се лепо поклони, да каже: „изволите“, да је увек чист и углађен и да је препокоран |
| <p>— Ако је по вољи, госпођице Марушка, изволте! — рече попа шалећи се.</p> <p>Она погледа прек |
| Помаже бог!</p> <p>— Бог помог’о!...{S} Изволте се’те!</p> <p>— Јова га погледа.{S} Око усана и |
| Пандур с места поста учтивији.</p> <p>— Изволте! — рече Јови.</p> <pb n="157" /> <p>Јова уђе.{S |
| p>— Па је ли, млади господине!{S} Ти ми извољеваш тамо градити неке бунтовничке састанке ноћу.< |
| .</p> <p>Он поста извршитељ.{S} Ту беше извор из кога је могао до миле воље захватати.{S} Није |
| аже главу.{S} Осетила је умор.</p> <p>— Изврсно! — викву Јова.</p> <p>— То значи: отпевати! — р |
| да вас умолим да наредите да се што пре изврше.{S} Знате, треба ми новац, рад сам у неки посао |
| м пословима...{S} Имам ту, код суда, на извршењу четри моје облигације, па дођо’ до вас, да вас |
| и осим касе.</p> <p>Није хтео ништа да изврши док и он сам не би ту добио дела.{S} Дукат, два, |
| е:</p> <p>— Браћо!{S} Данас треба да се изврши избор народног посланика.{S} По закону најпре на |
| еких и неких послова иде у срез и да их изврши.</p> <p>И он је ишао и извршивао на задовољство |
| з и да их изврши.</p> <p>И он је ишао и извршивао на задовољство и свога старешине и своје, раз |
| је поверевало као њему.</p> <p>Он поста извршитељ.{S} Ту беше извор из кога је могао до миле во |
| Она ну показа његову собу; нареди му да извршује налоге брзо и тачно, без и једне речце, да се |
| чега да дођемо — мора се по неки пут и „извући“ — рече сам себи.</p> <p>— И није се преварио!</ |
| p> <p>Белина, плавило и руменило зорино извуче му жељу из уста:</p> <p>— Господе!..{S} Дај ми с |
| ам пошљу за учитеља човека од књиге.{S} Изгибох ти, брате, са људима којима ни мо’ш шта рећи ни |
| <p>— А... то јест.</p> <p>— Како је леп изглед одавде! — рече Мара и застаде.</p> <p>— Зајиста |
| ући се. — — Ја ту замишљ’о читав роман; изгледало као неко „Дете растављених“ — а оно гле ти са |
| постао очајник!...</p> <p>Из почетка је изгледало да ће то бити.{S} Почео је одлазити у мејану, |
| реда се у даљину: — жбунови на месечини изгледаху као људи; лепа песмица разлегаше се из хиљаду |
| оји така достава против њега.{S} Све му изгледаше да је у сну...{S} Он погледа око себе, виде д |
| ропињати да њим грану дохвати...</p> <p>Изгледаше као вила.{S} Јови памет са свим стала.{S} Ово |
| штаху у дољу.{S} Са брежуљака беху лепи изгледи и младић погледаше на све стране око себе.</p> |
| како ми напредујемо.{S} Ми можемо бити „изглонцовани“ пред светом, али — буди уверен — онда у н |
| и пријатељ ове земље, који гледи да је „изглонцује“ ка’ ципелу да би — санћим — други свет увид |
| Његов џепни сат тикташе на столу.{S} Он изговараше стих по његовом такту.</p> <p>— Мо—ја—ма—ти— |
| обичај да обе ове речи једну за другом изговори) криво!...{S} Шта ти велиш?</p> <p>— Мени је ж |
| „Шокцу.“ Све трпају у недра а маћићи и изгребу, па — ’ваке бразде но трбуву!...{S} И све то на |
| ећа</l> <l>гојна</l> <l>„Тугу кад драга изгуби војна?..</l> </quote> <pb n="186" /> <p>...поп Ж |
| {S} Та тога ради вреди да човек и живот изгуби а да не зажали!...</p> <pb n="148" /> <p>— Пошто |
| паде на њена обла прса...</p> <p>Он се изгубио; не знађаше за себе ништа; њој очи севаху; лице |
| > <p>Јован се трже.{S} Он се био сасвим изгубио у посматрању.{S} Не знађаше шта је лепше на њој |
| оганом животу, па то ти је!...{S} Па... изгубити душу — изгубити; и овако сам ти — са мог језик |
| а то ти је!...{S} Па... изгубити душу — изгубити; и овако сам ти — са мог језика — грешнији нег |
| "145" /> јер он, знаш, старији је: могу изгубити лебац.</p> <p>— Шта сам ја теби казао?.. викну |
| ањан с места на место, на можда и лебац изгубити.{S} Ко ми јамчи да до мрака нећу бити позван н |
| у богословију.</p> <p>Прву годину једва издржа без трошка. </p> <p>Онда потражи да му даду учит |
| p>Капетан опет упиљи у њега.{S} Он опет издржа поглед.</p> <p>— Лаж!</p> <p>— Лаж!</p> <p>— Али |
| <p>Капетан Сава упиљи у њега.{S} Он му издржа поглед.</p> <p>— Па је ли, млади господине!{S} Т |
| азнина..</p> <p>Тако не могаше већ више издржати.{S} Он се свуче, леже и узе књигу.</p> <p>Али |
| аца, пирну у свећу и полако, на прстима изиђе на поље...{S} У кући сви спаваху; бар се њему так |
| с нама!...{S} Шта је човеку?...</p> <p>Изјахао је из вароши.</p> <p>Зној га облио свега...{S} |
| ише пута, јер није никуд готово из куће излазио.{S} Објашњавао му је што је било не јасно и рек |
| а ћемо пред вече у шетњу.</p> <p>И Мари излете реч:</p> <p>— Збиља господине, останите!</p> <p> |
| тако да кажеш!</p> <p>— Шта зна!...{S} Излечио је све покојне!...{S} Јеси ли јој чит’о молитву |
| ме погледала сузним очима, да сам хтео излудети!</p> <p>— Целу ону ноћ нисам тренула...{S} Пре |
| .{S} Видећи да још „полако“ ноже бити и излупан — он изађе из школе; написа своју оставку минис |
| Јова се рукова с њим и свима, а Мара их изљуби у руку.</p> <p>— Сад сам расположен!.. рече поп. |
| } Дочекаше га са пуним чашама.{S} Ту се изљубише као на Божић.</p> <p>— Добро нам дош‘о!</p> <p |
| ново место.</p> <p>Велика разлика беше измеђ оне скромне собице професорове и овог богатог ста |
| је причање то је само приватно причање, између нас двојице.{S} Међу тим, господине, поступите п |
| стана удовичиног, као што беше разлике између мирног професора и бесне удовице.</p> <p>Она ну |
| ад ћемо изабрати себи једнога старешину између нас.{S} Он ће разашиљати наредбе сваком појединц |
| д те чекам!..{S} Бајаги шетам а ја само измичем из авлије да бих те угледала....{S} Течо!..{S} |
| у Београд, у богословију.</p> <p>Једва измоли допуст да може полагати испит из предмета за дру |
| ла!..{S} Као цветак!..{S} Волила бих га изнад свега; чинила бих што би год он од мене затражио; |
| } Врло сте добро учинили, што сте школу изнели на брдо.{S} Које вам је пре била школа?</p> <p>— |
| ако се топи...</p> <p>Седе сав клонуо и изнемогао.</p> <pb n="116" /> <p>— Па ето, ту ми је!..{ |
| угог.</p> <p>Скоро увек, када нас срећа изненади — ми смо неми.{S} Тако и Јова.{S} Он сеђаше до |
| } И за дивно чудо њега не радоваше онај изненадни догађај!..{S} Био је готово равнодушан.{S} Љу |
| ко сте вољни да знам...{S} Ово је дошло изненадно; нисам се спремао за овај случај; али ако се |
| p>— Проказали?!..{S} А ко? упита учитељ изненађен.</p> <p>— Један наш угурсуз.{S} Јованов брат. |
| p>— Па донеси што год.</p> <p>Мејанџија изнесе прасећег печења, јер је знао да капетан Сава нећ |
| по једну.</p> <pb n="134" /> <p>Тад се изнесе ручак аа астал.</p> <p>Мара је седела опет до Јо |
| каву; они ућуташе.</p> <p>Пошто пандур изнесе шољице и пошто му капетан нареди да никог не пуш |
| о понаша.</p> <p>Међу упутство је могло изостати.{S} Он је од природе, мрзио људе који су хтели |
| ег белих груди.{S} Виде и она, вештачки израђена недра...{S} И... драж обузимаше овог младог чо |
| не разумевајући те „високе“ књижевничке изразе — али како си смео?</p> <p>— Срцу се не заповеда |
| више читали, па ћете се без сумње, боље изразити.{S} Ја само осећам да ми је нешто драго, па ка |
| брашна по 32 паре.{S} Он је то с места израчунао.{S} Читао је и „Апостол“ свакога већега празн |
| } Бар ћу о једном трошку и себи пресуду изрећи!</p> <pb n="74" /> <p>И он подиже пиштољ, токорс |
| тави — онда.... онда не друго — ја себи изричем пресуду!. — нека ме стреља!....</p> <p>— Имате |
| гову!..{S} И ја би’ дош’о да га заједно изударамо!</p> <p>— То му не гине!....{S} Него што ти б |
| одала ми се!..{S} Сад, да није срамота, изула бих се, да боса газим по овој трави!</p> <p>— Врл |
| јак, па, пошто није имао деце, да га да изучи школу.{S} Свршио је псалтир а ујак га да у Крагуј |
| х села почеше доводити децу њему да их „изучи“.{S} Није прошло много и његова школа беше пуна к |
| врло лако.{S} Полицији нису били свети ии најсветији осећаји једног човека.{S} Она би пре пуст |
| оп Лука.{S} Баш се јутрос састасмо и он ии исприча.</p> <p>— Од кога је он чуо?</p> <p>- Из уст |
| други пут.</p> <p>— Није могуће да има икаких тајних дружина у моме срезу!..{S} Најзад, шта му |
| мејући се.</p> <p>— Ја глупа света, ако ико за живога бога зна!{S} И, враг га знао — сваки има! |
| тело и ишчезла снага а он се — без игде иког свог, потуца од немила до недрага!..{S} Сви га вид |
| н свет; како већ не поштује ни власт ни икога на пребелом свету.{S} Поменућу и ове, „проклете“ |
| вуче кући!...{S} А ’нако је наметан ка’ иксан!{S} хоћеш на премер у Шабац.{S} Само реци нек он |
| миран добијао је свој оброк у батинама, ил од учитеља непосредно или од најстаријег ђака.</p> < |
| за то.{S} Нек мени није ракија кисела, или загорела или надимљена — а ја за боју не марим...{S |
| е је, или која је!...{S} Је ли Српкиња, или Швабица, или Еврејка?...{S} Где живи, шта ради?...{ |
| а је!...{S} Је ли Српкиња, или Швабица, или Еврејка?...{S} Где живи, шта ради?...{S} Али ја ниш |
| јника...</p> <p>„Та да бар знам где је, или која је!...{S} Је ли Српкиња, или Швабица, или Евре |
| вели — „наредио да је сагору на ватри, или да је баце под воденични камен!“...{S} Па је, браћо |
| показа како ће се ово или оно урадити, или како се овом или оном справом рукује.{S} Јок!{S} Гд |
| еће зове купус, ово кромпир, ово пасуљ, или како га ми сељаци зовемо гра, ово першун, ово, што |
| доћи, сести, а тек од једаред, капетан, или писар, или какав пред-а-њ „Шта желите, господине?{S |
| , а тек од једаред, капетан, или писар, или какав пред-а-њ „Шта желите, господине?{S} Да нисте |
| закона или су медведи, као онај пандур, или курјаци, као капетан Сава или лисице, као начелник |
| Трчкарала је: час у кујну, час у собу, или је пролетала по авлији тамо и амо.</p> <p>Поша је о |
| што су журили: да само доцније стигну, или, бар, да мрак на земљу падне...</p> <p>Мрак се спус |
| брата!{S} Нема он дво главе а ја једну, или он три срца а ја једно!{S} Нас је бог све једнаке с |
| добро бити, да се држи неких отменијих, или боље да кажем, богатијих.</p> <p>Међу тим, овде-онд |
| је то одиста једна тајна дружина?...{S} Или, да то нису веште полициске замке, у које мисли да |
| в положај, и неће га ни погледати...{S} Или — а њему се баш чинило да се не вара — можда би она |
| сам.</p> <p>— Па што не одговараш?..{S} Или, можда, немам поверења?</p> <p>— Није, него још неш |
| } Цигани свирају своје обичне „маршеве“ или певају своје обичне песме као:</p> <quote> <l>„Вишњ |
| ј пандур, или курјаци, као капетан Сава или лисице, као начелник Панта....{S}Свега имамо — само |
| или ћата или газда кињио и мучио овога или онога.{S} Није му требало много, да дође до убеђења |
| ко; у земљу не мо’ш — тврдо!...{S} Сада или гутај или једаред зажмури, па кидиши овом поганом ж |
| к мени није ракија кисела, или загорела или надимљена — а ја за боју не марим...{S} Код нас зна |
| на чуда!...{S} Баш ће те погледати жена или ће плакати деца!..{S} Има, ваљда „фамилијаз.“</p> < |
| онај вити стас; да л’ она веселост њена или гипкост тела.</p> <pb n="105" /> <p>Осмену се и реч |
| ва мисао;</p> <p>Код нас вршиоци закона или су медведи, као онај пандур, или курјаци, као капет |
| вај Марко; него то мора бити какав попа или уча...</p> <p>Пандур уђе.</p> <p>— Газда Ђока жели |
| је неки моћни и силни капетан или ћата или газда кињио и мучио овога или онога.{S} Није му тре |
| ..{S} Ко ли то иде?...{S} Господин ћата или капетан!{S} Скидају капе па се преклањају до земље; |
| р — ништа није бољи од мене или од овог или оног брата!{S} Нема он дво главе а ја једну, или он |
| ораху: да се не <pb n="24" /> могу овог или оног оставити, корео је и сам собом доказивао да се |
| већ био на одговору што је отишао овоме или ономе своме пријатељу или рођаку?...</p> <p>— Ја шт |
| тај министар — ништа није бољи од мене или од овог или оног брата!{S} Нема он дво главе а ја ј |
| Ја се морам напити крви његове до зоре или црћи!</p> <p>— То нећеш.</p> <p>— Морам! — цикну по |
| ао рипиде и непрестано с њима млатараше или их мећаше на раздрљена чупава прса.</p> <p>— Добро |
| гли трпети; њих је требало искорењивати или бар заварчити.</p> <p>За то је требало чиновника.</ |
| } Седети с њом и разговарати се, читати или шалити се, па још у каком мирном сеоцу — то је слас |
| у не мо’ш — тврдо!...{S} Сада или гутај или једаред зажмури, па кидиши овом поганом животу, па |
| да кушају млађе, н. пр.: оставе цванцик или друго шта да млађи нађе, па ако одмах каже — онда < |
| трепи пред једним капетаном или писарем или чак и пандуром.{S} У томе он осећаше да је српски с |
| е ово или оно урадити, или како се овом или оном справом рукује.{S} Јок!{S} Где су ти ђаци?</p> |
| мораше да стрепи пред једним капетаном или писарем или чак и пандуром.{S} У томе он осећаше да |
| S} Камо у свакој нашој општини по један или два ждрепца да изведемо пасмину коња; камо по један |
| да изведемо пасмину коња; камо по један или два бика да изведено добар сој говеда; камо по једн |
| сти: како је неки моћни и силни капетан или ћата или газда кињио и мучио овога или онога.{S} Ни |
| изађу у народ, да показа како ће се ово или оно урадити, или како се овом или оном справом руку |
| азати ови!...{S}Да се бар нисам свлачио или да нисам ни казивао да ћу да спавам!...{S} Баш је т |
| ок у батинама, ил од учитеља непосредно или од најстаријег ђака.</p> <p>Протури прву годину, до |
| ђу тим сваки час стрепимо да нам пандур или какви полицајац не бану на врата.{S} За што да ми с |
| Свакоме поштеном брату, па био он богат или сиромах, слободно је ступити у наше друштво!...{S} |
| отишао овоме или ономе своме пријатељу или рођаку?...</p> <p>— Ја шта је брате!</p> <p>— Дакле |
| славе ти, да те ко натера да сад косиш или вежеш?</p> <p>— Ух! мани!.</p> <p>— Само, знаш, да |
| ром момче и девојче“...</l> </quote> <p>Или:</p> <quote> <l>„Око моје гараво</l> <l>„Сву ноћ ни |
| „трапава“ недеља; сад празнујемо!...{S} Илија!...{S} Деде једну, али ’нако, знаш!...</p> <p>— С |
| се насмеја.{S} Прочита доле потпис:{S} Илија Кончаревић.{S} Он се опет насмеја а склопи акт.</ |
| могуће!</p> <p>— А ко те тужи?</p> <p>— Илија Кончаревић.</p> <pb n="202" /> <p>Јова седе.</p> |
| писар.</p> <p>— Чудо ми је што ме газда Илија доставља конзисторији.{S} Он то није до сад радио |
| Бога ми јес!...</p> <p>— Море, наш кмет Илија Кончаревић је најгори! — рече Максић. — Не може с |
| p> <p>У К...</p> <p>Понизан</p> <p> <hi>Илија Кончаревић.</hi> </p> <p>Поп Дамњан се скаменио.{ |
| ебе.{S} Вреди ли да ти собом плаћаш крв Илије Кончаревића?...{S} Вреди ли да ти данас, кад најв |
| о?</p> <p>— Тешто!</p> <p>— Због једног Илије Кончаревића ми губимо тебе.{S} Вреди ли да ти соб |
| имаш да дигнеш твоју руку?</p> <p>— На Илију Кончаревића.</p> <p>— Знаш ли ти да тим себе баца |
| Подлаци су!..{S} Могу човеку створити ’иљаду зала.</p> <p>— То могу!..{S} Али не ћемо ни ми се |
| аријих.{S} Хтео је да им отвори очи, да им докаже да су људи који треба да знају и своја права, |
| стор, који ће то умети наместити, па да им свима памет помери...{S} Ми морамо да радимо с рачун |
| амо деце него и старијих.{S} Хтео је да им отвори очи, да им докаже да су људи који треба да зн |
| ..{S} Зар тако јевтино да се прода и да им падне шака?...{S} А то може бити врло лако.{S} Полиц |
| на из села.{S} Они се замоле владици да им га да за попа, јер веле: да је ваљан младић, да му з |
| своје госте толико, да је се трудио да им жеље из очију прочита, па да их и испуни.</p> <p>Ниј |
| дан сељак. — А што се деце тиче — ништа им не би валило!...{S} Да ти знаш, мој учо, у какој сам |
| дику и понос народа српског!...{S} Бог им дао да испуне жеље народне!..{S} Светла образа седел |
| — Е... за здравље моји’ гостију.{S} Бог им дао што им срце зажелило: род, плод, берићет на мног |
| зад, шта му знам!{S} Увидећу, и онда ће им пресести тајни састанци!...</p> <p>Сави писмо и метн |
| пољу разговараше са сељацима причајући им о новоме учитељу како је то „један сладак човек.“</p |
| дознали?</p> <p>— Дознали.</p> <p>— Ко им достави?</p> <p>— Она рђа из К... тражи мејанско пра |
| ..</p> <p>— Јест! — рече поша. — Па ако им треба нек зараде!</p> <p>— Тако је! — рече Јова.</p> |
| је међ нама одраст’о.{S} А деца... било им је код <pb n="5" /> њега ка’ у мајчином трбуву!...{S |
| дравље моји’ гостију.{S} Бог им дао што им срце зажелило: род, плод, берићет на много година!.. |
| деце, али, како говораху, и не требају им.{S} Могли су бити без њих.{S} За пет година доби две |
| ето среће!...{S} Право веле; има бога, има судбине; свега што веле да има — има!....{S}Нашао с |
| ше око њега па га припитују: одакле је, има ли жива оца и мајку и т. д.{S} Док он рече:</p> <p> |
| едоше под једну липу на траву.</p> <p>- Има ли шта ново? — упита попа.</p> <p>— Нема, вала, ниш |
| Јова.</p> <p>— Зар они?</p> <p>— Ја!.. има и неки’ наши сељака; и један мој угурсуз, брат ми ј |
| те, боже!...{S} А ја!...{S} Право веле: има ’леба и без мотике!...{S} Кулаш!...{S} Е, славу ти |
| а, а оно — ето среће!...{S} Право веле; има бога, има судбине; свега што веле да има — има!.... |
| хватати.{S} Није да дира у касу, то не; има се ту и осим касе.</p> <p>Није хтео ништа да изврши |
| бити џаба.{S} Ја сам донео једно јагње; има нешто вина и ракије у колима и то ћу дотерати тамо |
| итељ кмета.</p> <p>— Има, како нема!{S} Има „фамилијаз.“</p> <p>— Добро, онда, ја ћу дати „алем |
| огледати жена или ће плакати деца!..{S} Има, ваљда „фамилијаз.“</p> <p>— Има, али и њега сам пу |
| пита младић.</p> <p>— Ја шта море!..{S} Има ту „трули“ газда који не знају шта ће с дукатима!.. |
| — Испрљаћеш одело.</p> <p>— Не мари.{S} Има четка па очисти — рече он. — Ја мислим да је баш ду |
| мном?</p> <p>— Нећу.{S} Журим кући.{S} Има триста послова!</p> <p>— Е, збогом пошо!</p> <p>Јев |
| ко 10, гради, ја сам је собом пек’о.{S} Има јој три године па „укрпила’“ слатка ка’ млеко....{S |
| а, има судбине; свега што веле да има — има!....{S}Нашао сем тебе!...{S} Онако жудео — сад те е |
| > <p>— Па... биће — рече Јова.</p> <p>— Има ли које место празно?</p> <p>— За сад нема, али бић |
| ствари? — упита учитељ кмета.</p> <p>— Има, како нема!{S} Има „фамилијаз.“</p> <p>— Добро, онд |
| p>— Кажу: да романи не ваљају.</p> <p>— Има их много што ваљају, као друштвени, историјски...</ |
| зађе председник збора и упита:</p> <p>— Има ли још ко да није глас’о?</p> <p>Сви ћутаху.</p> <p |
| !..{S} Има, ваљда „фамилијаз.“</p> <p>— Има, али и њега сам пустио кући да ради.</p> <p>— Доћи |
| ан срез где по више таквих „бунтовника“ има, послаше га, али као: капетана.</p> <p>Његов се сан |
| p> <p>— Да бог да у здрављу!</p> <p>— А има ли ко тамо примити ствари? — упита учитељ кмета.</p |
| ајстаријем ћати:</p> <p>— Овај наш Сава има право детиње срце; нешто ми је ушао у вољу...</p> < |
| дну кесу дуката.... наполеона!...{S} Да има хиљада.. две...{S} Мало је!..{S} Бар пет хиљада!... |
| e>Новини</title>“)...{S} Налазила је да има лепо чело и лице; па она кестењаста коса и она је в |
| ма бога, има судбине; свега што веле да има — има!....{S}Нашао сем тебе!...{S} Онако жудео — са |
| е, разгледам теткину башту.{S} Јелте да има лепог цвећа?</p> <p>— Заиста! — рече Јова.</p> <p>— |
| мо и други пут.</p> <p>— Није могуће да има икаких тајних дружина у моме срезу!..{S} Најзад, шт |
| че леп воћњак.{S} Каквих красних јабука има!...{S} Н. пр. она синоћ што је ви узабрасте баш кад |
| занима; виде у исто време и с ким посла има.{S} Сад је знао ко му је учитељ.{S} Знао је да ће и |
| тужба може бити, и шта у опште ту посла има његова покојна жена и његова ташта?...</p> <p>Писар |
| неће?..{S} Овде је ударен темељ; радина има, па нека раде даље.{S} Мене ако преместе, ја ћу рад |
| е ми да је узмем себи.{S} Сем тога Мара има свој хлебац.</p> <p>— Дакле нена никаква неспоразум |
| задовољство.</p> <p>— Лепо.{S} Али Мара има мајку.</p> <pb n="181" /> <p>— Нека дође нама.{S} И |
| хиви и пружи му један акт.</p> <p>— Шта има ту? — упита он.</p> <p>— Прочитајте, — рече писар.< |
| Оћемо.</p> <p>— Лепо.{S} Казујте ко шта има против њих!</p> <p>— Ја имам први! — поче поп Лука. |
| <p>— Тиче ме се!{S} Чекам ја тебе воде има три сата.</p> <p>— Што си ме чек’о?{S} Што ниси ост |
| ћерак у каком лепом пределу у коме шуме има.{S} Са малом <pb n="126" /> кућицом, баштицом око њ |
| те је слао држави...{S} Двадесет тужби има против њега и капетан ни на једну главе не окрете!< |
| опа, — Ти још не знаш да у нашој Србији има људи, који не мисле само на себе, већ и на друге, к |
| га бога зна!{S} И, враг га знао — сваки има!,.{S} Ово је бога ми, добро!{S} Бог да поживи оног |
| а је човек — <hi>човек</hi>, и да сваки има једнако право на општој мајци, земљи...</p> <p>У ра |
| > <p>И паштио се да свега у својој кући има.{S} Кад није радио са „требником“ радио је мотиком. |
| ад добра роба пасти неће.{S} За њу увек има пијаце и увек се добро прода.</p> <p>Онда би се тре |
| ек’о?</p> <p>— Вели: нек те бије, право има!{S} А што сам ја иш’о у рат и што имам вод’ на бути |
| чек’о?{S} Што ниси оставио позив — ако има — па иш’о, а ја бих дошао власти.</p> <p>— А кад би |
| аже? — рече под Дамњан.</p> <p>— Колико има како ти је жена умрла.?</p> <p>— Десет година - одг |
| ко.</p> <p>— А куд ће јој бељи него што има свој сигуран хлебац! — рече Јова. — И ја ништа више |
| ме крилу, спавати на њеним грудма — зар има што год вредније!..{S} Та тога ради вреди да човек |
| села у коме немамо својих људи.{S} Нас има на две стотине!.{S} А и остали не мрзе на нас.</p> |
| чели, било нас је дванајест.{S} Сад нас има две стотине.{S} До зиме биће и више.{S} Корак по ко |
| е ми, вам кажем сам нисам веров’о да ту има истине.</p> <p>— За бога!..{S} Така глупост!...{S} |
| ..{S} Наша Марушка!...</p> <p>Па шта ту има смешно?</p> <p>— Није ништа смешно — рече попа, уоз |
| /p> <p>— Ништа.{S} Хоће да види: каквих има трава у овом крају.</p> <p>— А што ће му то?</p> <p |
| и су што било против њега рекли.</p> <p>Има се, браћо, доста казивати против њега, рече Васа Ка |
| који га је дотерао у варош, припитати: „има ли што новом“?... и т. д. и т. д...{S} Морао је пре |
| турати.</p> <pb n="136" /> <p>Она збиља имађаше грозницу.{S} Од те грознице и само се пати у мл |
| о у бестрагу. „Лепа природа“ за њега не имађаше дражи.{S} За њега је имало дражи само једно име |
| ли...{S} Ту му је лежала жена.{S} Он не имађаше никога свога сем тога гроба; њему је исповедао |
| његовом учењу и владању, па — пошто не имађаше ништа против молбе сељана — најпре га зађакони, |
| могаше даље продужити гимназију, јер не имађаше с чим.{S} Благодјејање у гимназији мало.{S} Он |
| ови, а он их је једнако грицкао.{S} Очи имађаше зелене а ручурде велике као рипиде и непрестано |
| он био моћни да се сам препоручи.{S} Он имађаше прошлост „светлу“, по његовом мишљењу, и сматра |
| а, „са сто је вуруна ’леба јео“ као што имађаше обичај сам да каже.</p> <p>Сад, како је којим н |
| а знају и своја права, као што дужности имају, и да се својим правом користе, као што и дужност |
| Е то ми је „ужасно просто“ (госпођа је имала обичај да обе ове речи једну за другом изговори) |
| некако научило.{S} Ево мој комшија!{S} Имали смо ја и он лане по 50 комада свиња.{S} Дође трго |
| е будемо са свим припремили, кад будемо имали своју војску — лако нам је ступити у борбу.</p> < |
| је била одевена као министарка.{S} Нису имали деце, али, како говораху, и не требају им.{S} Мог |
| за њега не имађаше дражи.{S} За њега је имало дражи само једно име, име Мара, и он га је целим |
| гујевачкој најији — далеко је!</p> <p>- Имам ја и овде.</p> <p>— ’Наку ти имаш где год дођеш, н |
| говор...{S} И кад је све то тако, онда: имам ли ја права осудити једну женску да са мном тумара |
| <pb n="81" /> <p>— ’Ајд, остави то!{S} Имам ја сад кад гледати твоју рану; њисам ја доктор! — |
| е учитељу.</p> <p>— А... нећу ја!...{S} Имам ја чашу!...</p> <p>- Реда је!...{S} Реда је.{S} Св |
| Па, ’нако, неким мојим пословима...{S} Имам ту, код суда, на извршењу четри моје облигације, п |
| н ни на једну главе не окрете!</p> <p>— Имам и ја! — рече поп Живко. — Нашем кмет протеко рок и |
| ко тврдите, ви имате и доказе.</p> <p>— Имам.</p> <p>— Онда, врло добро!{S} Тужите ме суду.</p> |
| ?...</p> <p>Он дође мало себи.</p> <p>— Имам да кажем: да је све гола лаж!..{S} А молим моју ду |
| <p>- А имаш ли ти доста књига?</p> <p>— Имам.</p> <p>- Ала ће то бити дивота!..{S} У вече седим |
| руга.</p> <p>— Имате Фамилије?</p> <p>— Имам.{S} Живи су ми још и отац и мајка.</p> <p>— Мило м |
| како?...{S} Имаш ли породице?</p> <p>— Имам и оца и мајку.</p> <p>— То је добро...</p> <p>— По |
| имаш „<title>Стражу</title>.“</p> <p>— Имам.</p> <p>— Молим те, да ми даш да је прочитам.{S} Ш |
| хоћу ли моћи“ ?{S} А што нећеш</p> <p>— Имам посла.</p> <p>— Имаш и код мене посла.</p> <p>— Зб |
| ом.{S} Пушница ми је од 10. леса.{S} Ја имам двадесет.{S} Накупим сви двадесет.{S} Метнем десет |
| ујте ко шта има против њих!</p> <p>— Ја имам први! — поче поп Лука. — У мене кмет кад је купио |
| ако не би’! рече Арсен.</p> <p>— Шта ја имам теби да платим? — упита учитељ Арсена машајући се |
| о има!{S} А што сам ја иш’о у рат и што имам вод’ на бутини рану: само да видиш...</p> <p>И узе |
| Све што год ми натуре — претрпећу, јер имам зашто!..</p> <pb n="97" /> <p>— Знам, брате, знам! |
| и оџака.</p> <p>— Па то није далеко.{S} Имамо ли још колико да путујемо.</p> <p>— Сад ћемо се с |
| хо.{S} У сваком селу с једно на друго — имамо по десет својих људи....{S} Кад сам дошао овде — |
| лисице, као начелник Панта....{S}Свега имамо — само људи немамо!..</p> </div> <pb n="162" /> < |
| S} Карактер!...{S} Та само да карактера имамо, онда смо победитељи!...{S} Треба људи који се не |
| Та ти је паметна, учитељу.</p> <p>— Шта имамо да се плашимо?{S} Наша дружина напредује.{S} Зиму |
| Знаш ли ти, драгановићу мој, да ми овде имамо једну страшну апсану?</p> <p>- Не знам!</p> <p>— |
| виде шта се од нас овде чини...{S} Што имамо да чинимо, чиниме у кратко, јер се не смемо дуго |
| писмо, јави шта је с њим, покупи своје имање па се пресели на ново место.</p> <p>Велика разлик |
| могу?{S} Ја сам човек сељак; не сме ми имање продати!..{S} А у апс нек тера, апс и јест за људ |
| p> <p>— Море, хоће да бије мене на моме имању!</p> <p>— Па јеси јављ’о кмету?</p> <p>— Јесам.</ |
| Од то доба почео је носити лепо одело а имао је и доста новаца те је набављао „лепих“ књига.{S} |
| у као човека који је утрошио све што је имао за опште добро.</p> <p>То беше врхунац; даље ни ње |
| вој живот према потребама.{S} Чега није имао могао је бити без њега.{S} Хтео је да буде васпита |
| {S} Узео га најпре ујак, па, пошто није имао деце, да га да изучи школу.{S} Свршио је псалтир а |
| о „лепих“ књига.{S} Све енглеске романе имао је у својој књижници и све их прочитао.</p> <p>Свр |
| ам! — рече поп Дамњан.</p> <p>— Јеси ли имао каквих послова код конзисторије?</p> <p>— Нисам.</ |
| о за то беше лако.</p> <pb n="30" /> <p>Имао је девојку у селу.{S} Добри људи даду му новаца на |
| , друштво — једном речју: све!</p> <p>— Имате право.{S} У вароши је све удешено за уживање.{S} |
| ресуду!. — нека ме стреља!....</p> <p>— Имате ли још што да кажете?</p> <p>— Ништа више, до то, |
| е.{S} Из Крагујевачког округа.</p> <p>— Имате Фамилије?</p> <p>— Имам.{S} Живи су ми још и отац |
| томе, да сам тукао вашег пандура — онда имате красне извештаче.</p> <p>— Господине!{S} Будите м |
| </p> <p>Он се свали на њу.</p> <p>— Шта имате да одговорите на ову доставу?...</p> <p>Он дође м |
| Али јеси!</p> <p>— Кад тако тврдите, ви имате и доказе.</p> <p>— Имам.</p> <p>— Онда, врло добр |
| н сандук пун књига.</p> <p>Гле!..{S} Ви имате доста књига, господине!</p> <p>— Та... нешто мало |
| , бога ми, није мала ствар.</p> <p>— Ви имате врло ваљаних књига!</p> <p>— Као што видите.</p> |
| е мале четице, што смо се овде окупили, имати — војску...</p> <p>— Тако је!{S} Живио те бог!</p |
| тао их у котарицу.</p> <p>— Лепо је то: имати овако свој воћњак! — рече он.</p> <pb n="101" /> |
| е видело на лицу његовом: он виде да ће имати с чим да <pb n="38" /> се занима; виде у исто вре |
| знао ко му је учитељ.{S} Знао је да ће имати човека с којим може мисли мењати.{S} А стећи то у |
| љку ка’ што је до сада било, сад ћеш ти имати госу“...</p> <pb n="14" /> <p>И сад се сећаше как |
| ђоше путем.</p> <p>— Чини ми се да ћемо имати кише — рече Јова само нек се говори.</p> <p>— Нећ |
| и уверен — онда у нашим домовима нећемо имати ни проје!...</p> <p>Мара донесе тањире да постављ |
| а замисли се седећи ноћу: како је добро имати ваљану женицу која те разуме.{S} Седети с њом и р |
| ску струку где ће ме он нарочито на уму имати.</p> <p>— Ама, збиља, шта је? — упита поп Лука.</ |
| теча, душо, шали!...{S} Бога ми, Јово, имаћеш красну жену!</p> <p>— О!.. у то сам уверен!..</p |
| — Добро, ако бог да!{S} Отвори да уђем, имаш једно писмо од поп Живка.</p> <p>Јова изађе те отв |
| Но!... хвала богу!...{S} Па како?...{S} Имаш ли породице?</p> <p>— Имам и оца и мајку.</p> <p>— |
| ању за време све предурати!...</p> <p>— Имаш право!...{S} Добро.</p> <p>— Ти видиш, да ми не во |
| што нећеш</p> <p>— Имам посла.</p> <p>— Имаш и код мене посла.</p> <p>— Збиља?</p> <p>— Врло ва |
| као друштвени, историјски...</p> <p>- А имаш ли ти доста књига?</p> <p>— Имам.</p> <p>- Ала ће |
| смотрих нешто у твојим књигама...{S} Ти имаш „<title>Стражу</title>.“</p> <p>— Имам.</p> <p>— М |
| <p>— Са свим тако!</p> <p>— На кога ти имаш да дигнеш твоју руку?</p> <p>— На Илију Кончаревић |
| која ће се задовољити положајем кога ти имаш, тим пре, што је се и сама спремала за тај положај |
| твоју хвалу, течо!..{S} Ти рече да и ти имаш своју башту.</p> <p>— О!.. разуме се, разуме се!</ |
| <p>- Имам ја и овде.</p> <p>— ’Наку ти имаш где год дођеш, него седи!</p> <p>— Сутра ваља ради |
| кле: ниси?</p> <p>— Нисам.</p> <p>— Што имаш посла са поп Дамјаном?</p> <p>— То ми је питање чу |
| по правди — ем ти дигне и оно мало што имаш, јер и њему треба!...</p> <p>— Није то могуће?!... |
| е покријеш ушима па не ћутиш?...{S} Још имаш образа да говориш овом народу о некаком твом поште |
| За њега је имало дражи само једно име, име Мара, и он га је целим путем шапутао.</p> <p>Желео |
| , опет, онај... ал’ не знаш ти њега.{S} Име му Стева, после се запопио.{S} Ех!... то је био чов |
| .</p> <p>— Потпишите.</p> <p>Он потписа име и презиме, узе капу и изађе.</p> <p>Послужитељ му р |
| Јову.</p> <p>— Ако се не варам ваше је име Јован Васић?</p> <p>— Тако је — рече Јова.</p> <p>— |
| брате мој, из К...</p> <p>— Како ти је име?</p> <p>— Питаш мене?</p> <p>— Тебе јабоме!{S} Не п |
| јаде у нас неки учитељ... како но му би име?...{S} Ух!... молим те: помози ми казати!...{S} А н |
| ећу, него у себе!..</p> <p>— Мојој вили име Мара!..{S} Сад сам заволио то име више свега!..{S} |
| и.{S} За њега је имало дражи само једно име, име Мара, и он га је целим путем шапутао.</p> <p>Ж |
| срце опет мирно!...{S} Шапутао је њено име и — ништа!..{S} Груди му беху празне а њега је баш |
| вили име Мара!..{S} Сад сам заволио то име више свега!..{S} Она сад спава као анђелак а ја — е |
| <p>— Не знам!</p> <p>— Знаш ли јој бар име?</p> <p>— Не знам!</p> <p>— Како то?</p> <p>— Ето, |
| а по авлији.{S} Одмах се поздравише и у име познанства преставише се један другом.</p> <p>— Изв |
| остите!{S} Нисам му казао имена.</p> <p>Име му је Јова Васић.</p> </div> <pb n="28" /> <div typ |
| ...</p> <p>Опростите!{S} Нисам му казао имена.</p> <p>Име му је Јова Васић.</p> </div> <pb n="2 |
| је; и живот ће свој дати само да га тим именима не назову.</p> <p>Да оде — није паметно...{S} М |
| <p>— Увери ме: да не сањам!{S} Зовни ме именом;</p> <p>Она га зовну.</p> <p>Он је опет пољуби.< |
| !</p> <p>— Ожени се, окући, па ћеш и ти имети.</p> <p>— То неће никад бити!</p> <p>— Збиља, учи |
| и...{S} Ми морамо да радимо с рачуном - иначе смо пропали!...{S} Ми у народу немамо противника. |
| лим, али која ће такође мене волити.{S} Иначе....{S} Милијони пред мојим очима не вреде.</p> <p |
| о беше такође усљед неспавања, јер он и иначе не беше равнодушан.</p> <pb n="149" /> <p>На врат |
| нска млада, здрава и једра као пуце.{S} Ине јој је било Станојка.</p> <p>Онда оде у Шабац где ј |
| а ћу да радим!..</p> <p>Није му било на ино.{S} Морао се вратити и лећи у постељу.</p> <p>Погле |
| ма, којима располажем, да заштитим ваше интересе.{S} Што бих за себе тражио <pb n="218" /> траж |
| .</p> <pb n="152" /> <p>— Ако је вама у интересу да ја признам да сам радио оно што нисам — ја |
| највећу част; ако капетан рекне што год иоле шаљиво он се зацењивао од смеја.</p> <p>Доста пута |
| ћали са љубављу и поштовањем.</p> <p>Па ипак, опет му је нешто реметило живот.{S} Оне плаве очи |
| е за потребно да му окрене леђа.{S} Али ипак, мислио је да ће добро бити, да се држи неких отме |
| не беше лакше; руке су јој лагано — ал ипак приметно — дрхтале; а срце је лупало нагло и јако |
| што је „одржала чин у породици.“ Он се исели из задруге, јер не могаше да се сложи са браћом о |
| почео тако мислити и своје мисли јасно исказивати — онда: за две—три године ми можемо учинити |
| аше мало светлости.</p> <p>— Требао сам искати решење...{S} Ал која вајда!...{S} Нек носи ђаво! |
| треба њему придати зорове па да му очи искачу..{S} Јес!...</p> <p>У тај пар Јова на врата.</p> |
| сласт!...{S} Па кад с пута дође озебо, искисо — уђе у топлу собицу; на њега се смеши ведро лиц |
| с ким почео да говори, онај му се вешто исклизнуо из руку рекавши само:</p> <p>— Море, мани!</p |
| м само да си још у животу би’ ти ја очи ископала!...{S} Е то ми је „ужасно просто“ (госпођа је |
| влади нису могли трпети; њих је требало искорењивати или бар заварчити.</p> <p>За то је требало |
| треба везати па кад га притегне нека му искоче прса ’вако!...{S} То тако научило!..{S} Ни зна з |
| гло <pb n="127 " /> лупало као да ће да искочи; чисто га је загушило те не могаше говорити....< |
| пуна.{S} Нигде се не виђаше да је кост искочила него беше равно...{S} Малене дојке опираху у к |
| .—</p> <p>Кад се пробудио сунце је било искочило са два копља.{S} Он скочи, сети се где је, а г |
| } Јануара 1880. г.</p> <p>у Б...</p> <p>Искрен поздрав од твог</p> <p>Ж К...“</p> <pb n="57" /> |
| рила, па сам ва век могла пред њом бити искрена...{S} Тако и ту!..{S} Чим је приметила немир ко |
| о и да му се смејемо, кад он, веселник, искрено прича...{S} Човек је — човек!{S} Створење „по о |
| е посматраше.{S} Ово беше дете, наивно, искрено, које не беше у стању ни једне тајне сакрити.{S |
| чима не вреде.</p> <p>— Јово, брате!{S} Искрено да ти кажем: то није и не може бити моја ствар. |
| е ишао свуда, јер су га свуда звали.{S} Искреност од њихове стране изазивала је у њега искренос |
| ст од њихове стране изазивала је у њега искреност...{S} Бивао је и кум, и стари сват, и девер; |
| не виђаше, само му неке сјајно — црвене искрице избијаху пред очима....{S} Он, као да би хтео д |
| p> <p>Дигоше се судници.</p> <p>Свет се искупљаше.{S} Преседник општине изађе гологлав, погледа |
| озволити да се са мном дружиш да би ме „искусио.“</p> <p>— Тако је! — рече поп Живко.</p> <p>— |
| Полиција ће морати прекинути над тобом ислеђење.</p> <p>— Како?</p> <p>— Нико неће ништа посве |
| ставио у архиву; прекинуо сам над тобом ислеђење, јер нема дела.</p> <p>— Велим ја теби, попо, |
| њан.</p> <p>- Што?</p> <p>— Што сам под ислеђењем.</p> <p>— Ја сам теби казао: да акта морају у |
| <p>— Па?... упита.</p> <p>— Полиција ће ислеђивати дело.</p> <p>— Полиција?</p> <p>— Полиција!< |
| ди!..{S} Дело ће се послати полицији да исљеди, па ако буде кривице: држ’ се!...{S} Сад иди.</p |
| ?...</p> <p>Он се окрете и... јабука му испаде из руке.</p> <p>То беше његова вила.</p> <p>Била |
| ем срезу.</p> <p>— Први је корак срећно испао — рече честитајући себи — сад, ’ајд даље!...</p> |
| будемо на пољу — рече Јова. — Избор ће испасти врло добро.</p> <p>Неколико пута одлазио је да |
| а је по мало без права и мејанисао) да „испече“ још по једну каву...</p> <p>Попише и ту, наручи |
| спасеније.</p> <pb n="49" /> <p>— Кмет испи до дна.</p> <p>— Наслужише учитељу.</p> <p>— А... |
| уке до руке.{S} И сваки ју је „поштено“ испијао.{S} Цигани опет почеше стругати по жицама.{S} Ј |
| } А славе ти, је л за то што си ти њега испис’о у новине?</p> <p>— Јесте.</p> <p>— Рђа га од бо |
| ти — да ти ка’м својом руком то меникар испис’о, па да би што и платио!..</p> <p>— Шта! — рече |
| д науке.</p> <p>— Зар он те траве после исписује у књиге.</p> <p>— Ја.</p> <p>Кочијаш се прекрс |
| е у гимназији мало.{S} Он се пријави за испит у учитељску школу.{S} Уверења: о рођењу и сиромаш |
| м стању предао је на време.{S} И положи испит и примише га за питомца.</p> <p>Ту беше друкчије. |
| <p>Једва измоли допуст да може полагати испит из предмета за други разред, И положи.{S} После ј |
| молим моју духовну власт нека пропита и испита све моје сељане, па ако и један потврди наводе у |
| ву годину, доби од „директора“ књигу на испиту, и — наста распуст...</p> <p>Као јаре јурио је п |
| — рече поп Живко и наточи чаше.</p> <p>Испише сви у кап....</p> <pb n="210" /> <p>Весеље је тр |
| анџија оде и врати се са рачуном.{S} Он исплати.</p> <p>— Јел изведен коњ?</p> <p>— Јесте.</p> |
| ше никога свога сем тога гроба; њему је исповедао своје боле...</p> <p>Душевни болови руше...{S |
| људима.</p> <p>Своју љубав није смео ни исповедити никоме, не с тога: што се ње стидео, него шт |
| {S} Баш врло добро, што се ја њему јуче исповедих, јер... сад не знам шта бих радио!..{S} Поп ј |
| Онај мој кићан у дугу дану провлачи се испод њега, а он ништа!{S} Стоји ка’ крава; ни да се ма |
| обојицу.{S} Поп Живко је гледаше некако испод ока.</p> <p>Пошто попише и каву дигоше се њих два |
| не жалимо утрошити на нашу децу ни црно испод ноката.</p> <p>— То ми је мило! — рече учитељ.</p |
| а не зна...</p> <p>Пошто попуши цигару, испра уста да не би „ударао“ на дуван, узе капу и метну |
| ли је школа оправна?</p> <p>— А... све исправно — рече кмет.</p> <p>— То је добро.</p> <p>— А. |
| Живко.</p> <p>И пођоше он и Мара да га испрате.</p> <p>— Знам за што зове.</p> <p>— Не мари ни |
| Али, време беше: да се кући иде.</p> <p>Испратила га је Мара са мајком.</p> <p>Уз пут он каза м |
| е се поздрављати.</p> <p>— Па да те бар испратимо, — рече поп Живко.</p> <p>И пођоше он и Мара |
| он је стекао; свуда су га дочекивали и испраћали са љубављу и поштовањем.</p> <p>Па ипак, опет |
| са чашом, а тако исто и омркну.</p> <p>Испрва он хтеде школи.</p> <p>— Куд ћеш ти? — упита га |
| оман напредак!....</p> <p>Чисто пролећу испред њега свесни људи.{S} Он с њима разговара, па га |
| шта је? — упита поп Лука.</p> <p>И Јова исприча све.</p> <p>Смејали су се његовом споразуму са |
| је читао и дваред и триред и знао је да исприча готово све што је прочитао и причао је радо сво |
| Лука.{S} Баш се јутрос састасмо и он ии исприча.</p> <p>— Од кога је он чуо?</p> <p>- Из уста с |
| а ћу да помажем данас у кујни.</p> <p>— Испрљаћеш одело.</p> <p>— Не мари.{S} Има четка па очис |
| де!..{S} Бури се ти!....{S}Ето, чим се испроси а она показа нокте!..{S} Погледај, Јово, молим |
| бри људи даду му новаца на зајам.{S} Он испроси девојку и венча се.{S} Беше то женска млада, зд |
| Живковој.{S} Сви су сељаци знали да је испросио ону „варошку.“ Женскиње је завидело Мари, више |
| нос народа српског!...{S} Бог им дао да испуне жеље народне!..{S} Светла образа седели дуго и д |
| да им жеље из очију прочита, па да их и испуни.</p> <p>Није се сакрио ни Јовин поглед од њега.{ |
| али као: капетана.</p> <p>Његов се сан испуни.{S} Он говораше жени:</p> <p>— Видиш сад!</p> <p |
| ветла образа, са мирном савешћу: да сам испунио своје обавезе.{S} О своме раду на скупштини под |
| м користе, као што и дужности морају да испуњавају.{S} Њега је болело то, што српски сељак мора |
| од мене затражио; свака би му жеља била испуњена!..{S} Зар може бити веће сласти него појавити |
| се врати те узе јабуку коју је мало пре испустио, па онда пође и он с њима носећи котарицу.</p> |
| ш кад ја дођем....{S} Ено, она је онака иста.{S} Помозите ми да је узаберем!...</p> <p>И она ск |
| љом.{S} И, за дивно чудо, обојици једне исте мисли долажаху...</p> <p>Поп Дамњан заволе учитеља |
| У другој години учини неку крађу те га истерају из школе.{S} Ујаку није смео на очи, него тума |
| 182" /> <p>Поп Живко је поставио онакав исти распоред за асталом.</p> <p>Јова седећи до Маре по |
| огатог домаћина, и свуда је био један и исти...</p> </div> <pb n="37" /> <div type="chapter" n= |
| Све једно!..{S} Ја ћу опет остати овај исти!</p> <p>— Вала, ако до нечега дође ти не мораш ићи |
| есет.{S} Метнем десет и предам ватру по истија.{S} Чим. почну шљиве пуштати пекмез ја и’ тргнем |
| им вашим „благословијама“!...{S} Ти си, истина, свршио дван’ест школа ал’ ово је тринаеста, <pb |
| Онај цванцик дао је за једну песмарицу, истина није нова али било је у њој доста лепих песама.< |
| петаници, па ћу ја онда око Госпаве.{S} Истина, најстарија је, али не мари!... опет је и леца и |
| пренеражено учитељ Јова.</p> <p>— Цела истина, г. учо!</p> <p>— Па јесте се жалили?</p> <p>— М |
| што.</p> <p>— Шта, Јевто?</p> <p>- Је л истина да те је капетан уапсио?</p> <p>- Јесте!</p> <p> |
| , вам кажем сам нисам веров’о да ту има истине.</p> <p>— За бога!..{S} Така глупост!...{S} Ко б |
| је у ствари.{S} Стоји ли што од овога у истини.</p> <p>— Не, господине!</p> <pb n="159" /> <p>— |
| >— А бога вам господине: стоји ли ово у истини што ми капетан Сава пише?</p> <p>— Не знам шта в |
| n="199" /> <p>Он не могаше да верује у истинитост свега што је за три часа преживео; не могаше |
| борили за оно своје стење и слободу.{S} Исто онако као и наши Црногорци.</p> <p>— Је ли?</p> <p |
| >— А зар би ти њега смео тући.</p> <p>— Исто онако као што би он смео мене ни крива ни дужна ве |
| се завлачио и у сиротињске избице онако исто као што је улазио у конаке богатог домаћина, и сву |
| запали цигару па се опет наслони онако исто....</p> <p>Кроз главу му јураху мисли летом.{S} Св |
| се!</p> <p>— А ви браћо?</p> <p>- Тако исто.</p> <p>— Нећу ја моћи бити! — рече поп Дамњан.</p |
| врло се лепо опходио са свима.{S} Тако исто дочекао је и Јову.</p> <p>— Ако се не варам ваше ј |
| куће у кућу; освићу се са чашом, а тако исто и омркну.</p> <p>Испрва он хтеде школи.</p> <p>— К |
| ног свог доброг познаника, који је тако исто учитељ, само старијим ђацима.{S} Казао му је да ће |
| да му знају и покојног оца који је тако исто добар човек био.</p> <p>Владика му затражи сведоџб |
| онда тешко њему!..{S} И отац му је тако исто говорио; а њему беше тешко да је, заиста, од свег |
| /> <p>Јова се смејаше.{S} И остали тако исто.</p> <p>Кад виде Мара где је дирају, она рече:</p> |
| Јову, да би умро за њега; и учитељ тако исто попа.</p> <p>Тога дана седели су ваздан код попа; |
| крену се на леву страну.</p> <p>Опет то исто!...{S} Он се наљути.</p> <p>Устаде и онако раздрље |
| чим да <pb n="38" /> се занима; виде у исто време и с ким посла има.{S} Сад је знао ко му је у |
| оже се, и поред све добре воље, вратити истога вечера кући.{S} Требало је се ту састати са овим |
| S} Било је старијих чиновника од њега у истој канцеларији, али се никоме није поверевало као ње |
| } Па за то ме и тишти кад се по „<title>Истоку</title>“ придикује: народе!... ми смо ти <pb n=" |
| човек, али — ето!...</p> <p>Родио се у истом селу.{S} Отац му је био поп.{S} Учио је основну ш |
| } За пет година доби две класе седећи у истом месту, и стече трговачки капитал.</p> <p>Умре му |
| е онако лепо причао из црквене и српске историје и да му није било његових песмарица.{S} Онај ц |
| Има их много што ваљају, као друштвени, историјски...</p> <p>- А имаш ли ти доста књига?</p> <p |
| ата</title>“ (Муртена).{S} Ово је роман историјски.{S} Из њега ћеш видети како су се Швајцарци |
| ти нису лаки.{S} Но он се брзо реши: да истраје у свему.</p> <p>— Јеси говорио? — викну капетан |
| ће Господе!..{S} Дај ми моћи и снаге да истрајем!...</p> <p>И после те најсветије молитве поче |
| и су они Карађорђевци.{S} Тај гад треба истребити из нашег народа!</p> <p>— А јавићу ја теби из |
| Мара румена и свесна као пролетње јутро истрчала је пред-а-њ.{S} Очи су јој се светлиле од радо |
| — тај је човек у његовим очима први до Исуса...</p> <p>Књижница школска, књижнице његових друг |
| дората?...{S} За то, што је добар.{S} А ит... сто година да живиш — нећеш никада бити ка дорат! |
| на; сад је могао, кад год је био докон, ићи му и у кућу, и — разуме се — он је се тим користио. |
| љањем.</p> <p>— Па шта мислиш?</p> <p>— Ићи ћу. </p> <p>— Затвориће те. </p> <p>— Ако!</p> <p>— |
| .{S} Само вели: иди па га нађи.{S} Мора ићи са мном!</p> <p>Мара беше бледа као крпа.</p> <p>По |
| рече капетан пандуру.</p> <p>— Он неће ићи са мном!</p> <p>— За што?</p> <p>— За то што ми пре |
| и?</p> <p>— Не знам.</p> <p>— Мислиш ли ићи?</p> <p>— Мораћу.</p> <p>— Кад?</p> <p>— Сутра....< |
| p>— Ето пред капијом.</p> <p>— Хоћеш ти ићи?</p> <pb n="207" /> <p>— Иш’о би, ама не могу!..{S} |
| <p>— Он оста код чколе.</p> <p>— Морам ићи! — рече Јова.</p> <p>— Да вечерамо бар; готова је в |
| ш свашта причати.</p> <p>— Та то ће већ ићи, само кад наумим.{S} Сад сам баш купио једну њиву.{ |
| аш шта?</p> <p>— Шта?</p> <p>— Не мораш ићи!</p> <p>— Него шта ћу?</p> <p>— Нисмо ваљда ни ми г |
| >— Вала, ако до нечега дође ти не мораш ићи!</p> <p>— Него шта ћу?</p> <p>— Остаћеш овде, с нам |
| И тамо ћу.</p> <p>— Опреми коња па ћеш ићи с њим! — рече капетан пандуру.</p> <p>— Он неће ићи |
| астучиће“!..{S} Она подмеће груди...{S} Их!...</p> <p>И он скочи са постеље...</p> <p>Можете ми |
| апетан уапсио?</p> <p>- Јесте!</p> <p>— Их!..{S} Образ му његов!..{S} А славе ти, је л за то шт |
| бити?...</p> <p>— Може, Јевто!</p> <p>— Их, брате!..{S} Онда ништа од нас.{S} Ово је скоро смак |
| Нећу ништа да ти одговарам!..</p> <p>— Их!.. марим ја!..</p> <p>— Бога ми ћеш марити!{S} Кад с |
| удио да им жеље из очију прочита, па да их и испуни.</p> <p>Није се сакрио ни Јовин поглед од њ |
| ’ неких и неких послова иде у срез и да их изврши.</p> <p>И он је ишао и извршивао на задовољст |
| е.</p> <p>— Па како сељаци, ’хоће ли да их послушају?</p> <p>— хоће оне будале.{S} Од први’ људ |
| p>Капетану засјаше очи; он је мислио да их је преварио.</p> <p>Донеше каве.</p> <p>— ’Оћете по |
| ругих села почеше доводити децу њему да их „изучи“.{S} Није прошло много и његова школа беше пу |
| да узе разматрати друга писма, Посавија их као акта, написа неколико речи на једноме полутабаку |
| његова законска права; упутите га нека их уме бранити, и ви сте створили свесне другове...{S} |
| .</p> <p>— Живели!...</p> <p>...{S}Нека их бог поживи на дику и понос народа српског!...{S} Бог |
| уде сама.</p> <p>Деца поспаше, успавала их песма.{S} Поша носаше једно по једно на постељу.</p> |
| Кажу: да романи не ваљају.</p> <p>— Има их много што ваљају, као друштвени, историјски...</p> < |
| <p>Јова се рукова с њим и свима, а Мара их изљуби у руку.</p> <p>— Сад сам расположен!.. рече п |
| романе имао је у својој књижници и све их прочитао.</p> <p>Сврши и четврти разред гимназије.{S |
| нда....</p> <p>— Течо! течо!... прекиде их Мара у речи утрчавши у башту.</p> <p>— Шта је?</p> < |
| у, како се с њима игра и шали а не бије их.{S} Чудили су се како деца јако јуре иза ране зоре у |
| јако јуре иза ране зоре у школу, а пре их ниси мотао ни батином натерати.</p> <p>Учитељ Јова н |
| че поп и прекиде о томе.</p> <p>Позваше их на ручак.</p> <pb n="182" /> <p>Поп Живко је постави |
| бити.</p> <p>— Шта ћете пити? — питаше их он.</p> <p>Поп Дамњан хтеде да одбије част али Јова |
| сте створили свесне другове...{S} Да би их боље утврдили у томе, покажите лично како се то ради |
| киње је завидело Мари, више пута кад би их видели да шетају једно с другим „под руку,“ а по нек |
| из куће.{S} Донесе послужење и послужи их обојицу.{S} Поп Живко је гледаше некако испод ока.</ |
| ипиде и непрестано с њима млатараше или их мећаше на раздрљена чупава прса.</p> <p>— Добро јутр |
| p>— Зови како ’хоћеш — рече попа.{S} Ми их зовемо „сиротињска браћа“!..{S} Е, па таке људе не т |
| ити тајно, обавештавати људе и позивати их у своје коло.{S} Свакоме од нас нека је дужност, да: |
| ова света права наша да погине, бранећи их, нека не иде у наше коло!...{S} Свакоме поштеном бра |
| едног господина брадата и ћелава.{S} Он их прими лепо.{S} Поседеше мало.{S} Учитељ рече да је т |
| /p> <p>Прођоше кроз воћњак свуда.{S} Он их позва да се врате да очекну ручак, па, пошто мало од |
| а је пољуби али смотри поп Живка.{S} Он их чекаше на путу.</p> <p>— Ено попе, — рече.</p> <p>— |
| стреја надкриваху опуштени бркови, а он их је једнако грицкао.{S} Очи имађаше зелене а ручурде |
| 0" /> био је у њиховом друштву.{S} И он их све напада; и они њега нападају, кажњавају и прогоне |
| <p>Кад је дошао поп Дамњан са Јовом он их дочека да не може лепше бити.</p> <p>— Шта ћете пити |
| аберу.{S} Вечерњи поветарац расхлађивао их је; он беше чио и ведар; ишао је од воћке до воћке п |
| е до воћке па је бирао јабуке и спуштао их у котарицу.</p> <p>— Лепо је то: имати овако свој во |
| па таке људе не трпи наша господа, него их прогони.{S} За то ти Јова и говори, да ће његова шко |
| ед трже.</p> <p>— А књиге?</p> <p>— Ето их! — рече он.</p> <pb n="189" /> <p>— Али изабери ми.< |
| биће онда за све добро.</p> <p>— А чему их уче?</p> <p>— А ничему, бога ти!...{S} Само троше ре |
| ојешће ми њих 50. чардак кукуруза па ћу их дати по три талира....{S} И ја лепо дам све по дукат |
| — Хоћеш ти ићи?</p> <pb n="207" /> <p>— Иш’о би, ама не могу!..{S} Знаш да сам се опио ка’ клин |
| о да може зидати мејану, па је рад тога иш’о капетану.{S} Одн’о му једно јагње, аков вина и два |
| нек те бије, право има!{S} А што сам ја иш’о у рат и што имам вод’ на бутини рану: само да види |
| да ти покажем, да видиш...{S} Па зар ја иш’о у рат и био — да ти ка’м свуда; и по Јавору и по Д |
| } Што ниси оставио позив — ако има — па иш’о, а ја бих дошао власти.</p> <p>— А кад би дош’о?</ |
| S} Доста пута провео је ноћ и при чаши; ишао је чак и у она места где Евине кћери за новац свој |
| расхлађивао их је; он беше чио и ведар; ишао је од воћке до воћке па је бирао јабуке и спуштао |
| куће.</p> <p>— Ја где си био?</p> <p>— Ишао сам да мало проходам.</p> <p>— А што си тук’о мог |
| ни су му пролазили у раду, а вечером је ишао то код попа, то код кмета.</p> <p>Насташе свадбе.{ |
| иди.</p> <p>Он изађе.</p> <p>Улицом је ишао као луд.{S} Људи нису ходили него су играли око ње |
| кмета.</p> <p>Насташе свадбе.{S} Он је ишао свуда, јер су га свуда звали.{S} Искреност од њихо |
| е у срез и да их изврши.</p> <p>И он је ишао и извршивао на задовољство и свога старешине и сво |
| авио се то у овој то у оној школи.{S} И ишао је даље.{S} Свуда је радио за своје убеђење.{S} Пр |
| о довече, па онда опкорачи коња.</p> <p>Ишао је час ходом час у касу; био је расположен усљед н |
| чени...{S} По зидовима се виђаху бразде ишаране угљеном; неке показиваху по све безобразне слик |
| очекну ручак, па, пошто мало одспавају ишетаће до косаца.</p> <p>— Је л далеко течо?</p> <p>— |
| > <p>— Не може!...</p> <p>„Ђуровача“ је ишла од руке до руке.{S} И сваки ју је „поштено“ испија |
| лађиваше дневну врућину.</p> <p>Мара је ишла лагано поред попе.{S} Поп Живко ћереташе о свачему |
| ола државна, која су, но мњењу његовоме ишла правим путем.</p> <p>За кратко време он се прослав |
| у у плач.</p> <pb n="201" /> <p>Сузе су ишле потоком И слевале се низ Јовино одело.</p> <p>— Да |
| се он и поп Дамњан на коњима у Б...{S} Ишли су кроз шуму и разговарали полако.{S} Више су заст |
| онда можемо кући.</p> <pb n="166" /> <p>Ишли су неко вреле ћутећки док ће рећи Јевта!</p> <p>— |
| е замаче у шуму.{S} Онда уздану.</p> <p>Ишли су најлак ћутећи.{S} Она га поздрављаше по звездам |
| ноћити.</p> <p>Док је у друштву седео и ишло је које како; али кад леже у постељу — као да га г |
| се за свој џеп.</p> <p>И једно и друго ишло му је за руком.{S} Капетан његов био је рођак неко |
| /p> <p>И обелела коса, и клонуло тело и ишчезла снага а он се — без игде иког свог, потуца од н |
| о тамнице из које се, можда, никад неће ишчупати; <pb n="23" /> који је толико постојан да се р |
| Е, нешто се мора претрпети.</p> <p>— А, ја ћу њему да се осветим! — јекну поп Дамњан. — Ја се м |
| оженити, али доцније, на крају крајева, ја видим једног јектичавог старца чији су синови кочија |
| Има „фамилијаз.“</p> <p>— Добро, онда, ја ћу дати „алемијазу“ — рече Арсен и изађе.</p> <p>— М |
| им створења која ћуте.</p> <p>— Е онда, ја сам добра! — рече она мазећи се.</p> <p>— Разуме се, |
| им госпођицу Мару, и, целога мога века, ја за себе бољег друга не бих тражио.{S} Сад питам вас, |
| џеп.</p> <p>— Седи, учо.</p> <p>— Ама, ја бих школи.</p> <p>— Сад ћеш.{S} Деде, Перо, — рече д |
| идети, и — ш’но ’нај казо — матор — па, ја га опет не би дао за младића...{S} Нема му равна до |
| та женска није никоја друга него Мара, ја сам се смејао твоме „роману.“ Ту сад нема тешкоћа.{S |
| ако!...{S} Спремајући се за овај позив, ја сам се добро наоружао!..{S} Све што год ми натуре — |
| > <p>— А нађе се по неки!...{S} Најзад, ја сам ти сигуран сведок.</p> <p>Поп Дамњан дуго и дуго |
| p>— Из Б...?</p> <p>— Јесте, господине, ја сам из Б...</p> <p>— А је ли теби што год познато, д |
| а нека раде даље.{S} Мене ако преместе, ја ћу радити на другом месту.{S} Што ме више премештају |
| о почео.</p> <p>— Опростите, госпођице, ја нисам мислио....</p> <p>— Ништа, ништа, господине... |
| а пила...{S} Није љута; тако 10, гради, ја сам је собом пек’о.{S} Има јој три године па „укрпил |
| > <p>— Хвала, Дамњане, брате!...{S}Али, ја не бих могао примити тога дара.</p> <p>— Што?</p> <p |
| отерате, ако ме одвојите од ваше кћери, ја ћу се морати сам убити!...</p> <p>Капетан се скамени |
| господине.{S} Ако нећемо власти нашој, ја коме ћемо, по богу! — рече Петар.</p> <p>У тај пар п |
| драго, па кад неумем друкчије да кажем, ја онда само љубим.</p> <p>И опет узе љубити јабуку.</p |
| ече Јова. — Само о рачуну.{S} Међу тим, ја тражим љубави; тражим жену коју волим, али која ће т |
| >— Хвала, не пијем — рече попа. — Него, ја смотрих нешто у твојим књигама...{S} Ти имаш „<title |
| ара о коњима и шљивама и сваком ђаволу, ја стојим а он ништа...{S} Који је ово враг те ми је са |
| теби је баш све једно: ја бити у апсу, ја у слободи?</p> <p>— То није!</p> <p>— Па што не каже |
| S} Ево шљиве.{S} Ја што хоћу у пушницу, ја берем руком.{S} Пушница ми је од 10. леса.{S} Ја има |
| нема!...{S} Моја кћи мени каже. „Отац, ја сам права радикалка!“ — „Тешто, душо“, велим ја...{S |
| Збиља!...{S} Кад се о томе повела реч, ја молим ову поштовану породицу да ме саслуша.</p> <p>— |
| е отрпети да га не уједе.</p> <p>— А... ја ћу на дужност.</p> <p>— Капетани јако немају ’вам’ п |
| трже....</p> <p>— Госпођице!..{S} Ја... ја..</p> <p>Али и Мару савладали осећаји.{S} Она узе ње |
| ра се он, болан, шњима свашта и... и... ја!...{S} Ал и јес пос’ му његов!{S} Кад је дошо нама д |
| ро!.</p> <p>— Па теби је баш све једно: ја бити у апсу, ја у слободи?</p> <p>— То није!</p> <p> |
| ву! — викну он.</p> <p>— Не треба кава; ја нећу! — рече учитељ.</p> <p>— Што нећеш?</p> <p>— Вр |
| /> <p>— Све се може, само кад се ’хоће; ја сам ’тео, и, ето: сад сам капетан!...</p> <p>— ’Вала |
| /p> <p>— Децу ћемо писати у понедељник; ја сам старатељ.</p> <pb n="39" /> <p>— Дакле ви сте?</ |
| и у наше друштво!...{S} И <pb n="65" /> ја мислим да ћемо за кратко време од ове мале четице, ш |
| еби је говорио:</p> <p>— Нека, вала!{S} Ја мислим, да ми баш неће проћи на лијо!...{S} Та стара |
| е, господине!...{S} Нужда је, брате!{S} Ја сам човек танког стања, па не могу да ти ка’м — да с |
| <p>— Е, тако!..{S} Паметно размисли!{S} Ја ти нећу рећи сад ни таке ни таке!</p> <p>Он се ућута |
| — Нисам!</p> <p>— Али признај: јеси!{S} Ја знам: јеси!..{S} Признај!....</p> <p>Капетан Сава ск |
| жио <pb n="218" /> тражићу и за вас!{S} Ја ћу бити најзадовољнији, ако се међу вас могу вратити |
| адије остао крај тебе целога века!..{S} Ја сам толико жудео за тобом... али ти знаш да ја не жи |
| бити мој макар после десет година!..{S} Ја га не могу гледати!...</p> <pb n="204" /> <p>— Полит |
| > <p>— Не иде то тако, злато моје!..{S} Ја бих најрадије остао крај тебе целога века!..{S} Ја с |
| ?</p> <p>— Нисмо ваљда ни ми гоље!..{S} Ја, поп Лука и поп Дамњан; узећемо ти земље, направићем |
| он се трже....</p> <p>— Госпођице!..{S} Ја... ја..</p> <p>Али и Мару савладали осећаји.{S} Она |
| </p> <p>— Ништа за то!</p> <p>— О!..{S} Ја нећу толике жртве!</p> <p>— Ја не жртвујем ништа, бу |
| ! бићеш премештен...{S} Све једно!..{S} Ја ћу опет остати овај исти!</p> <p>— Вала, ако до нече |
| ?</p> <pb n="102" /> <p>— Па лепо!..{S} Ја волим једно створење које сам једаред у свом веку ср |
| уд он гледаше у њу.</p> <p>— Маро!..{S} Ја те волим!.{S} А ти?...</p> <p>— Само тебе!.. протепа |
| ече пандура очима.</p> <p>— Добро!..{S} Ја сам већ разумео!..{S} Ти велиш доћи ћеш сутра.{S} До |
| а!</p> <p>— Што?</p> <p>— Не могу!..{S} Ја би’ се с њим за час завадио.{S} Мрзим тога човека!.. |
| >Он је опет пољуби.</p> <p>— Знаш!..{S} Ја сам лудио за тобом!{S} Видео сам те само једаред у Б |
| о: што неки једнако гледе у брда!...{S} Ја сам ти глед’о једаред равно два сата, па никаке вајд |
| <p>— Па баш да сам и тако рекла!...{S} Ја нисам мислила седе плести него удати се.</p> <p>— Ви |
| и о каламљењу, а он и о томе зна!...{S} Ја бих радо умрла кад би ми било дозвољено да само глед |
| и.{S} За њега после нема светиње!...{S} Ја сам хтео још у почетку да ту ствар прекинем, али, оп |
| pb n="153" /> <p>— Само ми приђи!...{S} Ја видим да сам овде међ курјацима.{S} И ја ћу бити кур |
| ад погледа у ме да му остану очи!...{S} Ја другог нигда не би тражила..</p> <p>И опет се поче п |
| <p>— А,... криво ти кад те бијем!...{S} Ја, криво!...{S} А што не бијем дората?...{S} За то, шт |
| !{S} Јунак нашега доба!...{S} Ох!...{S} Ја не бих тражила бољега јунака од њега.. шапуташе она. |
| о није и не може бити моја ствар....{S} Ја не могу ни мом срцу да заповедам, а где ли туђем.{S} |
| одмах ме је питала: „шта ти је?“...{S} Ја сам крила: како је књига жалостивна, како ме глава б |
| — За то што ми прети! — рече Јова...{S} Ја могу сам отићи у Шабац, као што сам сам и овде дошао |
| ни!.{S} Као да је кадифа прострта...{S} Ја, господине, не бих умела одавде!..</p> <p>На једаред |
| он то чини из претеране ревности...{S} Ја то знам, па за то хоћу да видим шта је у ствари.{S} |
| нам да још са њим лепо поступамо...{S} Ја мислим, да си ти човек који ће у стању за време све |
| и? — рече Јова.</p> <p>— Шта ћете?..{S} Ја би’ то давно бацио у архиву, али кад старији заповед |
| аш лепо што трчим једнако за тобом..{S} Ја сам пробала да ћутим, да се не макнем, да не погледа |
| пет вама, господине, неће бити џаба.{S} Ја сам донео једно јагње; има нешто вина и ракије у кол |
| у нашу чколу вазда којекаки учитеља.{S} Ја памтим једнога што је јео мачке, и све, Четвртком на |
| руком.{S} Пушница ми је од 10. леса.{S} Ја имам двадесет.{S} Накупим сви двадесет.{S} Метнем де |
| > <p>И тако, сада је стекао и љубав.{S} Ја рекох стекао — није!...{S} Само он волио је њу; али, |
| о.{S} Шта ћеш ти њима!{S} Ево шљиве.{S} Ја што хоћу у пушницу, ја берем руком.{S} Пушница ми је |
| састане.{S} Донео је и једно јагње.{S} Ја дадо’ пандуру да га однесе капетаници.{S} Дуката ваљ |
| те — и у напредак нешто да добијете.{S} Ја верујем на вашу реч!...{S} Чим сам вас видео — ви ст |
| може ништа!..{S} Ни ме рани ни поји.{S} Ја сам свој господар...{S} Али тебе ми је жао! ’Тео сам |
| ...</p> <p>— И она ће с нама живети.{S} Ја сам казала попу Живку.</p> <p>— О како си добар!...{ |
| па ћете се без сумње, боље изразити.{S} Ја само осећам да ми је нешто драго, па кад неумем друк |
| } Ти знаш и све што је у мојој души.{S} Ја волим госпођицу Мару, и, целога мога века, ја за себ |
| нако језгровито пише; нарочито стил.{S} Ја кад прочитам што год написано лепим стилом — опрости |
| мо удешено.{S} И ја баш за то мрзим.{S} Ја волим лепу природу, оваку каква је, не углађену..{S} |
| мираза.</p> <p>— То нисам ни тражио.{S} Ја нисам никад грамзио за богатством.{S} Моје је богаст |
| !...{S} Ти ћеш ми бити мој разговор.{S} Ја, злато моје, уживам у твоме ћеретању!...</p> <p>Она |
| е не слажу свештеник, учитељ и кмет.{S} Ја мислим да по мојој „Педагогици!...</p> <p>— Каква „П |
| ча. — Од куд смрт може да буде лепа?{S} Ја волим и сто ружни’ живота него једну лепу смрт!...{S |
| лепо.{S} Какве користи видесмо отуд?{S} Ја не видох ни једног ђака те школе да изађу у народ, д |
| во?</p> <p>— Па то је баш што волим?{S} Ја страшно мрзим створења која ћуте.</p> <p>— Е онда, ј |
| к“ — он рече: „Па шта они мени могу?{S} Ја сам човек сељак; не сме ми имање продати!..{S} А у а |
| му да се осветим! — јекну поп Дамњан. — Ја се морам напити крви његове до зоре или црћи!</p> <p |
| ри.{S} Има четка па очисти — рече он. — Ја мислим да је баш дужност нас млађих да нашег стареши |
| >— А није то за све — рече поп Живко. — Ја само: према свецу и тропар!.{S} Е,о је за ручак — ру |
| .</p> <p>— Па лепо, душо! — рече поп. — Ја нећу више говорити.{S} Признајем да сам крив.</p> <p |
| бити! — рече Јова и намигну на попу. — Ја сам знао, господине, да нема дела.</p> <pb n="211" / |
| — Е, брате, — рече попа смејући се. — — Ја ту замишљ’о читав роман; изгледало као неко „Дете ра |
| е молим!</p> <p>- Ама, да ми дете мре — ја ћу дотрчати да ти јавим.</p> <pb n="90" /> <p>— Тако |
| тарешина срески тако вама о мени пише — ја онда не умем ништа одговарати.{S} Његов извештај — т |
| сам се најмање надао да ћу је видети — ја је нађо; дође ми на ноге!...{S} Када ми је судбина д |
| у, где сам и рањен.{S} И — да ти ка’м — ја тамо се тук’о с Турцима, па ево и овде Турака!..</p> |
| ја признам да сам радио оно што нисам — ја вам могу учинити ту услугу, — рече Јова.</p> <p>За т |
| де у достави — онда.... онда не друго — ја себи изричем пресуду!. — нека ме стреља!....</p> <p> |
| е!...{S} Кад ја то не би’ теби учинио — ја коме би! — рече Арсен.</p> <pb n="10" /> <p>— Е, онд |
| ад, у тим приликама, важи паметна реч — ја бих рекао једну.</p> <p>— Да чујем, говори! — рече п |
| ма, вала, ништа.</p> <pb n="95" /> <p>— Ја сам дознао нешто.</p> <p>— А шта? — упита учитељ.</p |
| ? — упита Јова.</p> <pb n="187" /> <p>— Ја?</p> <p>— Ти?</p> <p>— Ја!...{S} Нисам могла да сакр |
| О!..{S} Ја нећу толике жртве!</p> <p>— Ја не жртвујем ништа, будите уверени!</p> <p>— Онда ће |
| <p>— Сачувај боже, господине!</p> <p>— Ја те молим!</p> <p>- Ама, да ми дете мре — ја ћу дотрч |
| <p>— Ја те молим: промисли се!</p> <p>— Ја сам све промислио.</p> <p>— Е, лепо.{S} На путу не с |
| /p> <p>— То је добро, бога ми!</p> <p>— Ја шта мислиш!...{S} Ено, ви’ш!{S} Оно је чкола.</p> <p |
| "90" /> <p>— Тако брате, тако!</p> <p>— Ја идем, да оно вина и ракије однесем госпоји.</p> <p>— |
| ми!..{S} То је нешто озбиљно!</p> <p>— Ја шта ти мислиш?</p> <p>— Шта ћу да мислим?{S} Ти ћеш, |
| p> <p>— Ја нећу да идем ноћас!</p> <p>— Ја ћу те везати па потерати! — рече пандур.</p> <p>Јови |
| Ти се баш заљубила у месечину!</p> <p>— Ја волим месечину.</p> <p>— Певај што год.</p> <p>— Не |
| Казујте ко шта има против њих!</p> <p>— Ја имам први! — поче поп Лука. — У мене кмет кад је куп |
| своме пријатељу или рођаку?...</p> <p>— Ја шта је брате!</p> <p>— Дакле, браћо, — настави учите |
| удући“ смотри да се он колеба.</p> <p>— Ја не могу да живим без ње!{S} Сав мој живот нека ђаво |
| </p> <p>— Ко је? — упита Јова.</p> <p>— Ја сам.</p> <p>— Који си?</p> <p>— Јевта, зар ме не поз |
| за онај допис... — рече Јова.</p> <p>— Ја ћу казати да си ти пис’о!</p> <p>— Шта?</p> <p>— Каз |
| ва неспоразума?</p> <p>— Нема.</p> <p>— Ја те молим: промисли се!</p> <p>— Ја сам све промислио |
| траве после исписује у књиге.</p> <p>— Ја.</p> <p>Кочијаш се прекрсти.</p> <p>— Валимо те, бож |
| сеђаше баш до тезге, и устаде.</p> <p>— Ја сам овде постављен за учитеља; ево вам писмо од г. к |
| о, шњима.</p> <p>— Тако дакле.</p> <p>— Ја!..{S} Па, веле, поп Дамњан и учитељ и’ тамо нечем зо |
| т и мету га у џеп, смејући се.</p> <p>— Ја глупа света, ако ико за живога бога зна!{S} И, враг |
| њига!</p> <p>— Као што видите.</p> <p>— Ја мислим да ћете и мене услужити да читам...</p> <p>— |
| ?</p> <p>— Нисам био код куће.</p> <p>— Ја где си био?</p> <p>— Ишао сам да мало проходам.</p> |
| имо?</p> <p>— Да идем врачари.</p> <p>— Ја велим доктору — рече он.</p> <pb n="32" /> <p>— Како |
| да идем кући, јер пада у очи.</p> <p>— Ја ћу бити као луда!</p> <p>- Јова је посматраше.{S} Ов |
| >— Твоји гости! — рече учитељ.</p> <p>— Ја!</p> <p>— Хајд’ хоћемо ли тамо?</p> <p>— Можемо.{S} |
| а... нешто мало — рече учитељ.</p> <p>— Ја бих мало разгледао, ако је слободно?</p> <p>— А... м |
| а га кочијаш.</p> <p>— Гледам.</p> <p>— Ја не знам шта му је то: што неки једнако гледе у брда! |
| сте ли здрави?</p> <p>— Јесам.</p> <p>— Ја сам мислио да сте болесни па сам ’тео да пошљем по д |
| p> <p>— Што сам под ислеђењем.</p> <p>— Ја сам теби казао: да акта морају у архиву, јер нико му |
| Идеш пред власт па с цигаром.</p> <p>— Ја овако....</p> <p>Уђе у канцеларију.</p> <p>— Па баш |
| <p>— Дакле — рече поп Дамњан.</p> <p>— Ја примам капетана на свој врат, Јова је већ примио нач |
| олим, госпођице — одговори он.</p> <p>— Ја бих преседела сад целу ноћ и не бих тренула: тако уж |
| ужасно се кајао што је остао.</p> <p>— Ја сам сигуран да она сву ноћ заспати неће! — говораше |
| ст, ти! — рече он нестрпељиво.</p> <p>— Ја сам ти, брате мој, из К...</p> <p>— Како ти је име?< |
| би одржао своје достојанство.</p> <p>— Ја је „љубим“, господине — промуца он.</p> <p>— И ја са |
| {S} А и остали не мрзе на нас.</p> <p>— Ја! рек’о је да ће нас и на збору наћи.</p> <p>— Он је |
| е село богато? — упита младић.</p> <p>— Ја шта море!..{S} Има ту „трули“ газда који не знају шт |
| ње у кола, па се врати у собу.</p> <p>— Ја ’хоћу њу доктору! — рече чисто заповедајући.</p> <p> |
| врло добро!{S} Тужите ме суду.</p> <p>— Ја сам теби сад и суд и све! — рече капетан Сава и скоч |
| браћо, да изаберемо старешину.</p> <p>— Ја предлажем оца Дамњана.{S} Прима ли се? упита поп Лук |
| де и он.</p> <p>— Код Максића?</p> <p>— Ја!{S} Са поп Живком одоше и оне варошке...{S} Он мени |
| а против књаза и против владе?</p> <p>— Ја нисам био ни на каквим састанцима а још мање говорио |
| b n="39" /> <p>— Дакле ви сте?</p> <p>— Ја!..{S} Али, молим те, говори и ти мени <hi>ти!</hi></ |
| учитељ Јова.</p> <p>— Зар они?</p> <p>— Ја!.. има и неки’ наши сељака; и један мој угурсуз, бра |
| "187" /> <p>— Ја?</p> <p>— Ти?</p> <p>— Ја!...{S} Нисам могла да сакријем!...{S} Бар не могу од |
| <pb n="165" /> <p>— Ко си ти?</p> <p>— Ја сам Јевта, поп Живков комшија...</p> <p>— Шта ради п |
| а поп Живко. — Ко ће написати?</p> <p>— Ја ћу! — рече учитељ Јова.</p> <p>— Браћо! — рече поп Д |
| аву.</p> <p>— Па шта је с тим?</p> <p>— Ја мислим: да нисам дроња!..{S} А после тога, господине |
| Шта је било са тобом и Иваном?</p> <p>— Ја!..{S} Елем, ’вако сам ја а ’вако, ка’ то ти ту, Иван |
| си дакле само због мене пошао?</p> <p>— Ја!</p> <p>— Е, онда можемо кући.</p> <pb n="166" /> <p |
| "200" /> <p>- А... ти си Јово?</p> <p>— Ја сам.{S} Шта ти је?..{S} Што се ниси увратио?</p> <p> |
| еш?</p> <p>— А.. ти си, Јевто?</p> <p>— Ја!</p> <p>— Које добро?</p> <p>— Добро, ако бог да!{S} |
| > <p>— А.. не!..</p> <p>— Што?</p> <p>— Ја сам се решио да будем учитељ, и само то бићу целога |
| вет!</p> <p>- Што, газда Ђошо?</p> <p>— Ја не би’ никад глас’о попа.{S} Није то за њега.</p> <p |
| ред окрете.</p> <p>— Куда ћеш?</p> <p>— Ја ћу да помажем данас у кујни.</p> <p>— Испрљаћеш одел |
| неће бити!</p> <p>— Шта велиш?</p> <p>— Ја нећу да идем ноћас!</p> <p>— Ја ћу те везати па поте |
| је да само из ноћи изађе — с места би’ ја њу у Шабац! — рече попа.</p> <p>Ташта му не рече ни |
| јати.</p> <p>— Нека, нека!...{S} Не би’ ја сео кад мој старији стоји ни за каке паре!...</p> <p |
| чо! — промуца она.</p> <p>— Е ман’о би’ ја сад, ал нећеш ти после.</p> <p>— За кога ћеш, зете, |
| </p> <p>— Одакле си?</p> <p>— Ко, је л’ ја?</p> <p>— Јест, ти! — рече он нестрпељиво.</p> <p>— |
| </p> <p>— А... за то треба препорука, а ја — хвала богу — немам тамо (она показа руком на Беогр |
| .{S} Отаџбина ће вам бити благодарна, а ја узимам на се да наградим ваш труд...{S} Признање тре |
| у?</p> <p>— Знаш, прича то мени попа, а ја се скаменио...{S} Зар и то може бити?...</p> <p>— Мо |
| њене њу просим.{S} Сви се тек згледе, а ја рекнем: „Госпођо!...{S} Ово вам стављам на расположе |
| удила.... <pb n="174" /> Пита шта је, а ја је залагујем: да не могу да спавам од бува....</p> < |
| д кмета јутрос да си... да сте дошли, а ја брже боље школи.{S} Уз пут мислим: да ли је устао?.. |
| си оставио позив — ако има — па иш’о, а ја бих дошао власти.</p> <p>— А кад би дош’о?</p> <p>— |
| оп Дамњан — Мени не би ништа помогло, а ја би’ почео.{S} Него, ево поп Живка.</p> <p>Поп Живко |
| се ја наљутим, а ти ме што год питаш, а ја нећу да ти кажем — теби ће бити жао!</p> <p>— Баш ћу |
| } Све чисто и уредно, а ти тек дођеш, а ја устанем као старе жене...{S} Је л да ће то бити диво |
| идају капе па се преклањају до земље; а ја диг’о главу па не видим ни једног!...{S} Свет овај, |
| p>- ‘Вала богу кад си се вратио!..{S} А ја пошо у чаршију.</p> <pb n="165" /> <p>— Ко си ти?</p |
| а и диже главу.</p> <p>— Збиља!...{S} А ја мислим да је лепше у вароши; бар лети, — рече Јова.< |
| рсти.</p> <p>— Валимо те, боже!...{S} А ја!...{S} Право веле: има ’леба и без мотике!...{S} Кул |
| топи снег, и за сат — сама вода...{S} А ја идем из шуме, а кола пуна, а вагаши!...{S} Пфи!... м |
| кисела, или загорела или надимљена — а ја за боју не марим...{S} Код нас знам, неки трпају шљи |
| /p> <p>— Па?. упита капетан.</p> <p>— А ја не дам!</p> <p>— Па не дај!</p> <p>— Јес, ал’ он ’хо |
| ча зна? — вела кмет учитељу.</p> <p>— А ја како ће бити? — пита чича.{S} Онда кад умрем, нећу п |
| Онда рекнеш: — Маро, дај да ручамо!“ А ја одмах чист чаршав на астал, па лебац и со, па тањире |
| дво главе а ја једну, или он три срца а ја једно!{S} Нас је бог све једнаке створио; па кад смо |
| или оног брата!{S} Нема он дво главе а ја једну, или он три срца а ја једно!{S} Нас је бог све |
| свега!..{S} Она сад спава као анђелак а ја — ето!...</p> <p>И опет устаде ходати...</p> <p>Једв |
| >— Од кад те чекам!..{S} Бајаги шетам а ја само измичем из авлије да бих те угледала....{S} Теч |
| .</p> <p>— Мејанџија из вароши код кога ја обично одседам.</p> <p>— Знаш шта?</p> <pb n="56" /> |
| а спавам!...{S} Баш је то лудо!..{S} Да ја у напред не промислим шта ћу да радим!..</p> <p>Није |
| ти поштено ни по мој ни по ваш образ да ја идем са пандуром окр. начелнику.</p> <p>Капетан Сава |
| ме!{S} Да бо’ме!..{S} Будите уверени да ја немам ништа против тог новог кола.{S} На њему свет о |
| "152" /> <p>— Ако је вама у интересу да ја признам да сам радио оно што нисам — ја вам могу учи |
| толико жудео за тобом... али ти знаш да ја не живим овде.{S} За то морам да идем кући, јер пада |
| нису никако повољне.{S} Са оваког рада ја могу бити прогањан с места на место, на можда и леба |
| вичу: поп увек скупо прода.{S} А прода ја!..{S} Никад добра роба пасти неће.{S} За њу увек има |
| p>— Но, шта је?</p> <p>— Боже!..{S} Ала ја брбљам!{S} А мајка ми је казала да не ваља да много |
| и маши се руком за звонце.</p> <p>— Ама ја би’ волио — рече Марко чешући се иза врата — кад би |
| си ти, синко, букварац!...{S} Поодавна ја у њој таљигам!...{S} Него, спаси бог!...</p> <p>— На |
| е удаш? — упита њена мајка.</p> <p>— Па ја велим: да не тражим ваздан.{S} Ево младожење уз њу.{ |
| ’ме тај помера даску!</p> <p>— А помера ја!</p> <p>— А Милане — рене газда Ђоша — кад сам ја ко |
| , како не би’! рече Арсен.</p> <p>— Шта ја имам теби да платим? — упита учитељ Арсена машајући |
| поп.</p> <p>— А?</p> <p>— Чу ли ти шта ја питам?</p> <p>— Чуо сам.</p> <p>— Па што не одговара |
| п.</p> <p>— Ништа, господине!...{S} Кад ја то не би’ теби учинио — ја коме би! — рече Арсен.</p |
| то сам сам и овде дошао.</p> <p>— А кад ја заповедам!</p> <p>— Само ја скидам у напред са себе |
| p>— Лаж!</p> <p>— Лаж!</p> <p>— Али кад ја знам!</p> <p>— Опет је лаж!</p> <p>— Ал ако сам ја д |
| . она синоћ што је ви узабрасте баш кад ја дођем....{S} Ено, она је онака иста.{S} Помозите ми |
| шница!{S} То ће бити моја брига.{S} Све ја то умем; мајка ме научила!...{S} Све чисто и уредно, |
| </p> <p>— Бог даје свима.</p> <p>— Даје ја бо’ме!{S} Али треба умети!</p> <p>— Покажи!</p> <p>— |
| ’ човек.. није да рекнеш...{S} Јер које ја тебикар рекнем, мени је, знаш, наређено... јер које |
| дара.{S} То ни ви не би трпили.{S} Таке ја гоним.{S} Ако познајете таквих лица, доставите ми.{S |
| д њима и каже!..{S} Немој мислити да се ја чисто кога год бојим!..</p> <p>— Добро, Милане, добр |
| </p> <p>— Бога ми ћеш марити!{S} Кад се ја наљутим, а ти ме што год питаш, а ја нећу да ти каже |
| рече попа, уозбиљивши се.{S} Смејем се ја себи!{S} И Ја сам ти ту размишљ’о неку вилу, неку не |
| уђе!..</p> <p>— Та, човече, не бојим се ја за то! — рече поп.</p> <pb n="99" /> <p>— Него за шт |
| И Јова се насмеја.</p> <p>— Не бојим се ја, попо, вештица!</p> <p>Попа не рече на то ништа, нег |
| кмет показујући кроз прозор.{S} Него се ја и попа споразумемо и договоримо са сељацима, па ти л |
| енице и некакве траве.{S} Чудили смо се ја и мој <pb n="6" /> комшија, неки Аћим, бога ми!...{S |
| ће на руци...{S} Баш врло добро, што се ја њему јуче исповедих, јер... сад не знам шта бих ради |
| } После ручка пијемо вина из једне чаше ја и ти....</p> <p>Застаде.</p> <p>— Но, шта је?</p> <p |
| не. <pb n="132" /> Кад оне пусте пекмез ја њи’ залађујем а оне залађене мећем.{S} И тако осушим |
| ија.{S} Чим. почну шљиве пуштати пекмез ја и’ тргнем с ватре, па мећем оне. <pb n="132" /> Кад |
| шта страшљива!..{S} И ја је се гадим! и ја не марим да видим змију...</p> <p>И наже се те је оп |
| — рече попа.</p> <p>— Онда госпођице, и ја придружујем моју молбу попиној.</p> <p>Муке њене!{S} |
| ва!</p> <p>— Молим вас, господине!{S} И ја служим ову државу.</p> <p>— Па шта је с тим?</p> <p> |
| збиљивши се.{S} Смејем се ја себи!{S} И Ја сам ти ту размишљ’о неку вилу, неку немогућност да м |
| ега.</p> <p>— Ала шта страшљива!..{S} И ја је се гадим! и ја не марим да видим змију...</p> <p> |
| оће пасти шака, мајку му његову!..{S} И ја би’ дош’о да га заједно изударамо!</p> <p>— То му не |
| а?...{S} Кажи мајки чедо моје“!...{S} И ја кажем све.</p> <p>— А она? — упита Јова.</p> <p>— Ни |
| та Мара!..{S} Мој мили анђелак!...{S} И ја легао!..{S} Идем с места...{S} Како ће се она обрадо |
| за па ћу их дати по три талира....{S} И ја лепо дам све по дукат комад.{S} Онда одведем трговца |
| а видим да сам овде међ курјацима.{S} И ја ћу бити курјак!...{S} Бар теби могу судити ако друго |
| живање.{S} Али то је само удешено.{S} И ја баш за то мрзим.{S} Ја волим лепу природу, оваку как |
| а свој сигуран хлебац! — рече Јова. — И ја ништа више немам!....</p> <p>— Јест! — рече поша. — |
| и ништа.{S} Ако ме предусретне лепо — и ја ћу лепо; ако дрско и ја ћу бити дрзак.</p> <p>Дођоше |
| и.</p> <p>— Е, хвала! хвала!</p> <p>— И ја ћу кући.</p> <p>— Зар нећеш у варош?</p> <p>— Јок мо |
| а, ако ми ви будете на руци.</p> <p>— И ја те, капетане молим, учини ми то, ако је могуће.</p> |
| не бих тренула: тако уживам.</p> <p>— И ја! — рече он.</p> <p>Попа отпоче неки разговор са мајк |
| е планувши праведним гњевом.</p> <p>— И ја се чудим: што нисам — одговара онај несретниковић.</ |
| им“, господине — промуца он.</p> <p>— И ја сам видео да је љубиш; — рече капетан не разумевајућ |
| — Сад сам срећан! — рече он.</p> <p>— И ја сам!</p> <p>— Хоћеш ли бити моја?</p> <p>— Само твој |
| мајко.</p> <p>— Спавај мало.</p> <p>— И ја сам то мислила.</p> <p>Мајка јој полако глађаше меку |
| ј.</p> <p>— Што да ти лажем?</p> <p>— И ја се чудим: што лажеш!</p> <p>— Јеси ти!</p> <p>— ’Ајд |
| не капетане, вама ће бити познато, да и ја овде сваког двадесет шестог долазим са квитом за пла |
| } Је ли, ти ћеш и мене поучити, па да и ја знам колико и ти?...</p> <p>Јова се насмеја.</p> <p> |
| „ако сад с места не одеш — уапсићу те и ја!...“ Плаче сирота, ка’ киша. „Идем — вели — началник |
| једну главе не окрете!</p> <p>— Имам и ја! — рече поп Живко. — Нашем кмет протеко рок и одбор |
| </p> <p>— Не брини!.{S} Него, да идем и ја.{S} Због њега сам ти и долазио!{S} Наздравље.</p> <p |
| угим разговарате.{S} Ако буде бог дао и ја — благосиљам.</p> <p>Дођоше до клупе и седоше.{S} Јо |
| сретне лепо — и ја ћу лепо; ако дрско и ја ћу бити дрзак.</p> <p>Дођоше до савијутка.</p> <p>— |
| ћини!</p> <p>— А морам, брате!{S} Зар и ја не би’ волео лешкарити у ’ладу, него да ме пече звез |
| >— ’хоћеш и ти, Ђоко?</p> <p>— Сад ћу и ја Перо.</p> <p>— Па можемо заједно.</p> <p>— Заједно ћ |
| } Кад ми капетан постане таст постаћу и ја писар!...{S} А красно је то: бити писар.{S} Виде те |
| {S} И кад је све то тако, онда: имам ли ја права осудити једну женску да са мном тумара од једн |
| њижници.</p> <p>— Је ли?..{S} А смем ли ја читати романе?</p> <p>— За што не?</p> <p>— Кажу: да |
| ка?...{S} Где живи, шта ради?...{S} Али ја ништа не знам, а међу тим лудим за тим непознатим ст |
| ку.</p> <p>— Ђаво га знао! — рече — али ја не умем да кријем!...{S} Мајка је одмах сутра дан, п |
| е окупили овде.{S} Ми смо се договорили ја и поп Живко да се овако окупимо те да се братски зав |
| <p>— Нисам, госпођо.</p> <p>- Нисам ни ја...{S} Ал’ да се леже.</p> <p>И он устаде.</p> <pb n= |
| у сељаци.</p> <p>— Нисам.</p> <p>— Ниси ја! — вели чича Станко. — Не учи се ово у тим вашим „бл |
| да знам само да си још у животу би’ ти ја очи ископала!...{S} Е то ми је „ужасно просто“ (госп |
| рпају шљивову кору, прже шећер и шта ти ја знам!..{S} Али веруј!{S} То су само лудорија Бога ми |
| } Што си се онако заћут’о данас, кад ти ја помену’ женидбу?</p> <p>— Море, мани!</p> <p>— Што, |
| напао.</p> <p>— Верујем, господине, ал ја нисам писао.{S} И врло ми је жао што вас не могу усл |
| > <p>— Може бити да је зналац писао, ал ја нисам!</p> <p>— Нисте?</p> <p>— Нисам, нисам!</p> <p |
| S} Баш си ти нека „Петагогија!...{S} Ал ја ћу теби дати сад и твоју „петагогију“ и све!...</p> |
| астал.</p> <p>— Није само бојом.{S} Ал ја не марим за то.{S} Нек мени није ракија кисела, или |
| баш целој овој околини!</p> <p>— Требам ја свуда!...{S} Али молим те, да не говоримо о томе.{S} |
| pb n="144" /> <p>— Тиче ме се!{S} Чекам ја тебе воде има три сата.</p> <p>— Што си ме чек’о?{S} |
| ачкој најији — далеко је!</p> <p>- Имам ја и овде.</p> <p>— ’Наку ти имаш где год дођеш, него с |
| n="81" /> <p>— ’Ајд, остави то!{S} Имам ја сад кад гледати твоју рану; њисам ја доктор! — осече |
| тељу.</p> <p>— А... нећу ја!...{S} Имам ја чашу!...</p> <p>- Реда је!...{S} Реда је.{S} Сви ћем |
| вета на робију послати!..</p> <p>— Знам ја да је твоја глава пуна адвокатски вицева!..{S} Ал, и |
| би дош’о?</p> <p>— Сутра.</p> <p>— Знам ја то!...{S} За то сам и чек’о Ти ћеш сад, са мном.</p> |
| та! — рече поп Дамњан.</p> <p>— Не знам ја ону слаботињу, Саву!...{S} Он ће све учинити, само д |
| отаџбини и закону.</p> <p>— Та већ знам ја да ти њега умеш бранити! — рече газда Ђоша и поче на |
| знао, од куд то у мом срезу!..{S} Морам ја ући у траг, па да би не знам шта било...{S} Ко ли ће |
| p> <p>— Онда сигурно знате и то: да сам ја слуга ове државе као и ви, па неће бити поштено ни п |
| што?</p> <p>— Ти знаш врло добро да сам ја, сем школе, загазио и у политику.</p> <p>— Па шта?</ |
| епо!</p> <p>— Што?</p> <p>— Свршила сам ја школу; сад ћу постати сеоска учитељица, па ћу и живе |
| неће проћи на лијо!...{S} Та стара сам ја лола, улагаћу се капетаници, па ћу ја онда око Госпа |
| : могу изгубити лебац.</p> <p>— Шта сам ја теби казао?.. викну Јова и пресече пандура очима.</p |
| >— А Милане — рене газда Ђоша — кад сам ја кога посл’ на касапницу?..{S} Ово су људи!..</p> <p> |
| p> <p>— На поље! — цикну он. — Овде сам ја госа а ниси ти!...{S} На поље!..</p> <p>Пандур стукн |
| ...{S} Да ти знаш, мој учо, у какој сам ја чколи учио — нема ни пенџера честито, па ево ме, ’ва |
| > <p>— Опет је лаж!</p> <p>— Ал ако сам ја добро извештен?</p> <p>— Ако сте увек извештени као |
| аном?</p> <p>— Ја!..{S} Елем, ’вако сам ја а ’вако, ка’ то ти ту, Иванова дуж...{S} И сад он ме |
| ла, па му ти пресуди.{S} Ето, ’вако сам ја...{S} То је у потесу знаш.{S} А ’вако је Иван...</p> |
| господина министра.</p> <p>— За то сам ја вама и дош’о.{S} Велим, ако ви не порадите код госпо |
| и: нек те бије, право има!{S} А што сам ја иш’о у рат и што имам вод’ на бутини рану: само да в |
| криво моје шјемане?</p> <p>— Ама нисам ја.</p> <p>— Што ниси!... што ниси! — виче Циганин све |
| ам ја сад кад гледати твоју рану; њисам ја доктор! — осече се капетан.</p> <p>— Само сам ’тео д |
| ти овако.</p> <p>— Него?</p> <p>— Дођем ја код тебе, ти код мене.{S} Хвала богу, зар се не може |
| /p> <p>— Јесте!..{S} Јесте!{S} Познајем ја по вама!...{S} Је л те да јесте?</p> <p>Јова виде да |
| !{S} Једне зиме — баш ономлане упрегнем ја њега у с’онице да <pb n="7" /> дотерам неку јапију.{ |
| рава радикалка!“ — „Тешто, душо“, велим ја...{S} Не да се то притегнути.{S} Нови људи нова наче |
| н, дорате, зар јавашио снагом?“ — велим ја, а он се веселник само окрете...{S} Славе ми моје!. |
| ислеђење, јер нема дела.</p> <p>— Велим ја теби, попо, да ће тако бити! — рече Јова и намигну н |
| <p>— А... то нећемо!</p> <p>— Не велим ја да то буде прави шпијун који ће му носити поруке и о |
| Цена никаква: по дукат комад.{S} Мислим ја, мислим: да га дам сад јевтино.{S} До очекнем до про |
| ити око њих двојице.</p> <p>— Не браним ја њега, газда Ђошо, него га закон брани.</p> <p>— Та в |
| да ти одговарам!..</p> <p>— Их!.. марим ја!..</p> <p>— Бога ми ћеш марити!{S} Кад се ја наљутим |
| , па кад већ она није — онда сам наумио ја, ако ми ви будете на руци.</p> <p>— И ја те, капетан |
| <p>— А кад ја заповедам!</p> <p>— Само ја скидам у напред са себе одговорност; и молио бих, да |
| за овај случај; али ако се споразумемо ја залажем моју часну реч, која ми је светиња, да ћу је |
| ма рукује?{S} Камо то?{S} Па да платимо ја како!...{S} Да платимо али да видимо користи!...{S} |
| учило.{S} Ево мој комшија!{S} Имали смо ја и он лане по 50 комада свиња.{S} Дође трговац с јесе |
| а заповедам, а где ли туђем.{S} Све што ја могу, то је ствар по себи свршена, јер мајка јој нећ |
| ако није ни у паклу! — рече он. — И што ја не пођох раније!{S} Да ми је се само шуме дочепати!. |
| ео да ти покажем, да видиш...{S} Па зар ја иш’о у рат и био — да ти ка’м свуда; и по Јавору и п |
| Господине!{S} Будите мало учтивији, јер ја часом пресавијем табак.</p> <p>— Не знам шта сам вам |
| апетаница.</p> <p>— Нека, госпоја, могу ја и постајати.</p> <p>— Нека, нека!...{S} Не би’ ја се |
| Дамњан.</p> <pb n="171" /> <p>— Не могу ја!</p> <p>— Што?</p> <p>— Не могу!..{S} Ја би’ се с њи |
| же лепше бити.{S} Ручамо и тек по ручку ја од мајке њене њу просим.{S} Сви се тек згледе, а ја |
| ја.</p> <p>— Јест, чича!...{S} Што њему ја желео — мени бог дао!</p> <pb n="221" /> <p>— Амин, |
| м ја лола, улагаћу се капетаници, па ћу ја онда око Госпаве.{S} Истина, најстарија је, али не м |
| а у авлији.</p> <p>— Добро...{S} Сад ћу ја доћи — рече поп Живко и оде.</p> <p>Њих двоје осташе |
| оку виру“ — што пева песма. — „А где ћу ја да спавам, злато моје?“ — „Ту до мене“!.. — „Дај ми |
| оро ће.</p> <p>— А где?</p> <p>- Питаћу ја то оног мог; он ћеш знати.</p> <p>— Упитај, вере ти, |
| ћеш!</p> <p>- А.. ’хоћу баш!..{S} Узећу ја штап, па — ка’ оно кад си била мала, знаш!.</p> <p>— |
| — Наслужише учитељу.</p> <p>— А... нећу ја!...{S} Имам ја чашу!...</p> <p>- Реда је!...{S} Реда |
| раћо?</p> <p>- Тако исто.</p> <p>— Нећу ја моћи бити! — рече поп Дамњан.</p> <p>- Што?</p> <p>— |
| бити из нашег народа!</p> <p>— А јавићу ја теби из они’ стопа, чин дознам!</p> <p>— И њему гово |
| /p> <pb n="178" /> <p>— Хоћу!..{S} Хоћу ја да будем карактер!....</p> <p>— Ала се мило разлева |
| ’о не може горе бити..{S} Вели: „сатрћу ја те бунтовнике, само ако будем жив; неће Сава њима ду |
| иди да му посао напредује...{S} Куд бих ја тражио већег задовољства од тога: кад бих видео да ј |
| ете, теби верујем.{S} Што год ти рекнеш ја порећи нећу!</p> <pb n="184" /> <p>— Само не знам шт |
| ала и стала код прозора диже се и она. (Ја сам мислила да спава). „Шта је теби, чедо моје“ ? — |
| раше стих по његовом такту.</p> <p>— Мо—ја—ма—ти—ћи—лим—тка. и т. д.</p> <p>Шапутање га обујмил |
| име?</p> <p>— Питаш мене?</p> <p>— Тебе јабоме!{S} Не питам, ваљда мог оца!.</p> <p>— Марко.</p |
| дочекујеш?...</p> <p>Он се окрете и... јабука му испаде из руке.</p> <p>То беше његова вила.</ |
| опом у воћњак.{S} Понели су котарицу да јабука наберу.{S} Вечерњи поветарац расхлађивао их је; |
| уку.</p> <p>Јова би дао све да буде она јабука.{S} Хтеде то и да рекне ал у тај пар дође поп Жи |
| амо?</p> <p>— Можемо.{S} Јеси ли набрао јабука.</p> <p>— За оном ми срце оста!{S} Да ми је да ј |
| мог тече леп воћњак.{S} Каквих красних јабука има!...{S} Н. пр. она синоћ што је ви узабрасте |
| да радите за бан-бадава.{S} Ево вама — јабуке ради — ово!</p> <p>И ту спусти један фишечић кап |
| ачности!.{S} Прихвати се за грану једне јабуке, јер осећаше да ће га срце његово дићи у облаке. |
| на су биле четири кћери све: ка’ златне јабуке.{S} Он је се морао једној улагати, па на који би |
| ..{S} Малене дојке опираху у кошуљу као јабуке...{S} Ова пуначка прса дизаху се и спуштаху нагл |
| ; ишао је од воћке до воћке па је бирао јабуке и спуштао их у котарицу.</p> <p>— Лепо је то: им |
| p> <p>— Реци јој, реци!...</p> <p>— Ево јабуке.{S} Хвала вам, господине!..{S} Ох!.. ала је дивн |
| и своје, разуме се да поред капетанове „јабуке“ није ни своју заборавио.</p> <p>Све је више пље |
| узе куку и сави грану.{S} Таман узабра јабуку а неко викну:</p> <pb n="103" /> <p>— А ту си ти |
| о јабуку.</p> <p>Учитељ се врати те узе јабуку коју је мало пре испустио, па онда пође и он с њ |
| да само љубим.</p> <p>И опет узе љубити јабуку.</p> <p>Јова би дао све да буде она јабука.{S} Х |
| — узвикиваше Мара.</p> <p>И поче љубити јабуку.</p> <p>Јови се учини да је пољубила баш онде гд |
| амо; ајде учитељу!{S} Па опет ниси узео јабуку.</p> <p>Учитељ се врати те узе јабуку коју је ма |
| — упита он.</p> <p>— Узабрали само ову јабуку — рече Јова..</p> <p>— Је ли, течо, да је лепа?< |
| </p> <p>Он дигао главу па гледи у једну јабуку.</p> <p>— Је л, море? — упита поп.</p> <p>— А?</ |
| ени њега учиш, ’хоћу да знаш и за моју „јабуку“!...</p> <p>И учитељ је примао.</p> <p>Дани су м |
| о, а он стаде. „Шта, болан, дорате, зар јавашио снагом?“ — велим ја, а он се веселник само окре |
| ођаке, удовице.{S} Он написа оцу писмо, јави шта је с њим, покупи своје имање па се пресели на |
| и? — упита он.</p> <p>— Јесте.</p> <p>— Јави ме.</p> <p>— Чекај.</p> <p>Он ходаше ходником тамо |
| де кући.{S} При растанку рече:</p> <p>— Јави — по ком било — шта је с тобом, да знамо.</p> <p>- |
| е ту; — али кад се из тога леног сна на јави пробудио, видео је — своју бећарску собу и себе ка |
| загрли јастук...</p> <p>Сањао ју је на јави, зар може бити да је не сања у сну!...</p> <p>Опро |
| /p> <p>— Упитај, вере ти, па ми с места јави!</p> <p>— хоћу, господине, како не би!</p> <p>- А. |
| крао; па и ако нађе што, он треба да то јави своме господину, јер било је прилике да тиме хоће |
| истио он се диже у конзисторију.</p> <p>Јави се момку на вратима и овај га пусти унутра.{S} За |
| , да ми дете мре — ја ћу дотрчати да ти јавим.</p> <pb n="90" /> <p>— Тако брате, тако!</p> <p> |
| p> <p>— Оно.. могуће је.{S} Треба да то јавим господину министру.{S} Јеси ли ти начинио какву м |
| ?</p> <p>— Нисам знао да је то важно, а јавио би’ чим сам дозн’о.</p> <p>— А од кад су се почел |
| г шњима.</p> <p>— Што ми то ниси раније јавио?</p> <p>— Нисам знао да је то важно, а јавио би’ |
| Кад требамо да се састанемо, вама ће се јавити.{S} Међу тим, радите сваки у свом месту и околин |
| је њему остало?..</p> <p>— Баш ћемо му јавити где ћемо се и када скупити!</p> <p>— Дознаће он, |
| ло — шта је с тобом, да знамо.</p> <p>- Јавићу.</p> <p>— Лаку ноћ!</p> <p>— Хоћеш ми дати твога |
| и погледа Јову:</p> <p>— Кад?</p> <p>— Јавићу вам.</p> <p>— Свршено?</p> <p>— Свршено!</p> <pb |
| а истребити из нашег народа!</p> <p>— А јавићу ја теби из они’ стопа, чин дознам!</p> <p>— И ње |
| обро.{S} Са овим писмом да идеш и да се јавиш господину начелнику.</p> <p>— Добро.</p> <p>— Сад |
| е Пера.</p> <p>— Немој заборавити да ми јавиш за њи’ов састанак!</p> <p>— Сачувај боже, господи |
| тесто кад стигоше мејани.{S} Одјахаше и јавише се мејанџији.{S} Овај посла момка да коње прими. |
| је мене на моме имању!</p> <p>— Па јеси јављ’о кмету?</p> <p>— Јесам.</p> <p>— Па шта ти је он |
| им нас је врло мален број, да се боримо јавно са оном силом која је против нас.{S} Да би се мог |
| нас!{S} За сад радим кријући, после ћу јавно!...</p> <p>— А ако те отпусте из службе?</p> <p>— |
| ’о у рат и био — да ти ка’м свуда; и по Јавору и по Делиграду, и на Шуматовцу, где сам и рањен. |
| зи.{S} Ти си у Шапцу!...{S} А миран ка’ јагње.{S} Онај мој кићан у дугу дану провлачи се испод |
| се с тобом састане.{S} Донео је и једно јагње.{S} Ја дадо’ пандуру да га однесе капетаници.{S} |
| , неће бити џаба.{S} Ја сам донео једно јагње; има нешто вина и ракије у колима и то ћу дотерат |
| д тога иш’о капетану.{S} Одн’о му једно јагње, аков вина и двајестаче комовице.{S} Други нико н |
| места увидоше да те новине пишу против јада и чемера, који онаком владавином трују српски наро |
| ли сте да трпите?</p> <p>— А које ћу му јаде? рече Максић.{S} Врана врани очи не вади!...{S} Св |
| ног ваздуха, који га је давио — удараше јадно живинче немилосрдно...{S} Свега га је у пену обук |
| у и подобију божијем“ тако је немоћно и јадно, да више верује и више се узда у срећу, него у се |
| теде мало „да прилегне,“ јер беше веома јака врућина.{S} Поша и Марина мајка одоше у кујну.{S} |
| иш шта је!...{S} Веле: пиј Јевто!...{S} Јако је — однеће!..{S} Јес ђавола однети!.. <pb n="206" |
| — Али нисам пио никад!</p> <p>— Па дела јако мало.</p> <p>— Де учо, де!{S} То мора онако међу н |
| и гледе „концеларију,“ а тако је и њима јако наредио „министар.“</p> <p>Капетан не рече речи.</ |
| а не бије их.{S} Чудили су се како деца јако јуре иза ране зоре у школу, а пре их ниси мотао ни |
| !</p> <p>И пољубише се.</p> <p>— Ала је јако мекан ка’ памук! — рекоше неки.</p> <p>— Така му „ |
| дијете, прекрсти се ти!.{S} Куд ћеш је јако да се „труцка“ на колима?{S} Мало јој је муке и ов |
| тно — дрхтале; а срце је лупало нагло и јако да је и он могао чути...</p> <pb n="125" /> <p>Вру |
| ... ја ћу на дужност.</p> <p>— Капетани јако немају ’вам’ посла! — рече један сељак који уз њих |
| ак дао нешто, ’вако, преко прста, па он јако суди њему по ’атеру; а мене, и што је — да ти ка’м |
| а’м — и моја земља и... све, он менекар јако — да ти ка’м — неће ни да види!..{S} Па сам дош’о |
| један сељак. — Да знаш ти како је њему јако жао, ти му не би речи рек’о!</p> <p>— А шта ми је |
| И дође му тешко као да лежи на дну неке јаме, на очи не виђаше, само му неке сјајно — црвене ис |
| ..{S} Он, као да би хтео да изађе из те јаме, да побегне од тога кужног ваздуха, који га је дав |
| то, на можда и лебац изгубити.{S} Ко ми јамчи да до мрака нећу бити позван на одговор...{S} И к |
| </p> <p>СВЕСКА I.</p> <p>НАПИСАО</p> <p>ЈАН.{S} М. ВЕСЕЛИНОВИЋ</p> <p>У БЕОГРАДУ</p> <p>Штампар |
| </p> <p>СВЕСКА I.</p> <p>НАПИСАО</p> <p>ЈАН.{S} М. ВЕСЕЛИНОВИЋ</p> <p>У БЕОГРАДУ</p> <p>ШТАМПАР |
| сутра на вече Б... механи.</p> <p>4.{S} Јануара 1880. г.</p> <p>у Б...</p> <p>Искрен поздрав од |
| о га!..</p> <p>И претура Јевта по своме јанџику где осим дувана кремена и оцила, беше и писао.{ |
| ! — рече он и загледа се у њу.</p> <p>— Јао, боже!...{S} Шта сам претрпела од кад си отишо! — п |
| у с’онице да <pb n="7" /> дотерам неку јапију.{S} Југ дува па топи снег, и за сат — сама вода. |
| испиту, и — наста распуст...</p> <p>Као јаре јурио је по пољима и шуми; књиге није ни узимао ни |
| зио.{S} Објашњавао му је што је било не јасно и рекао му: да га увек пита што не зна.</p> <p>Он |
| ак сад почео тако мислити и своје мисли јасно исказивати — онда: за две—три године ми можемо уч |
| а леже насатке окренув се зиду и загрли јастук...</p> <p>Сањао ју је на јави, зар може бити да |
| утрнуше он промени положај.{S} Намести јастук уза зид па се наслони.</p> <p>Расанио се са свим |
| !.. — „Дај ми јастучиће под главу, моје јастучиће“!..{S} Она подмеће груди...{S} Их!...</p> <p> |
| лато моје?“ — „Ту до мене“!.. — „Дај ми јастучиће под главу, моје јастучиће“!..{S} Она подмеће |
| /p> <p>Чупао је косе, бусао се у груди, јаукао, плакао — мислили су: полудеће.{S} Тешко је и по |
| година, само ђак нешто крупнији и нешто јачи од учитеља.{S} Видећи да још „полако“ ноже бити и |
| а је на путу, да иде из вароши кући, да јаше свога вранца....{S} Сети се „пречасног,“ судија, п |
| !..{S} Образ му његов!..{S} А славе ти, је л за то што си ти њега испис’о у новине?</p> <p>— Је |
| кмета.</p> <p>— Одакле си?</p> <p>— Ко, је л’ ја?</p> <p>— Јест, ти! — рече он нестрпељиво.</p> |
| иве деце, на ’хоћеш шњима на касапницу, је л?</p> <pb n="216" /> <p>— Који ли је онај чича? — п |
| те нешто.</p> <p>— Шта, Јевто?</p> <p>- Је л истина да те је капетан уапсио?</p> <p>- Јесте!</p |
| а потерам пред собом, онда би и’ пит’о: је ли лако сељаку?!..</p> <p>— Ваљало би! — рече учитељ |
| па ако одмах каже — онда <pb n="16" /> је поштен и пазе га у кући као очи; а ако прикрије — он |
| вече седимо и читамо до неко доба!..{S} Је ли, ти ћеш и мене поучити, па да и ја знам колико и |
| S} Јесте!{S} Познајем ја по вама!...{S} Је л те да јесте?</p> <p>Јова виде да већ више не може |
| да бар знам где је, или која је!...{S} Је ли Српкиња, или Швабица, или Еврејка?...{S} Где живи |
| менице?“.{S} А он се само насмеја...{S} Је ли, вере ти, знаш ли ти, шта он с оним ради?</p> <p> |
| ођеш, а ја устанем као старе жене...{S} Је л да ће то бити дивота?</p> <p>Он климну главом.{S} |
| њак! — рече он.</p> <pb n="101" /> <p>— Је л? — упита поп.</p> <p>— Јест, богме!</p> <p>— Ожени |
| — Полиција?</p> <p>— Полиција!</p> <p>— Је л подвео сведоке?</p> <p>— Није</p> <p>— Јова проход |
| аже бог!</p> <p>— Бог помог’о!</p> <p>— Је ли овде кмет?</p> <p>— Јесте.{S} Ми смо! рече један |
| само ову јабуку — рече Јова..</p> <p>— Је ли, течо, да је лепа?</p> <pb n="128" /> <p>— А... р |
| Не знам! — одговарао је попа.</p> <p>— Је ли могуће да српски сељак ништа не осећаштга и ништа |
| ави руку око њеног облог паса.</p> <p>— Је л: само моја?</p> <p>— Само твоја!...</p> <p>Он хтед |
| о одспавају ишетаће до косаца.</p> <p>— Је л далеко течо?</p> <p>— Није сине.{S} Али ми ћемо ок |
| и.</p> <p>Јова приђе књижници.</p> <p>— Је ли?..{S} А смем ли ја читати романе?</p> <p>— За што |
| то онако као и наши Црногорци.</p> <p>— Је ли?</p> <p>— Шта?</p> <pb n="190" /> <p>— Хоћеш ли д |
| {S} Пандур само климну главом.</p> <p>— Је л господин капетан у канцеларији? — упита он.</p> <p |
| пштински и донесе једно писмо.</p> <p>— Је ли за мене?</p> <p>— Није него за попу, — рече овај. |
| та ћеш? — упита га овај оштро.</p> <p>— Је ли ту господин начелник.</p> <p>— Није ваљда начелни |
| главу па гледи у једну јабуку.</p> <p>— Је л, море? — упита поп.</p> <p>— А?</p> <p>— Чу ли ти |
| е на постељу и узе је за руку.</p> <p>— Је л’ ти лакше?</p> <p>— Мало лакше — шану она.</p> <p> |
| ваше се.{S} Она му стеже руку.</p> <p>— Је си ли жив? упита.</p> <p>— Жив сам.</p> <p>Она утрча |
| </p> <p>— Не може!...</p> <p>„Ђуровача“ је ишла од руке до руке.{S} И сваки ју је „поштено“ исп |
| “ свакога већега празника и „започињао“ је у цркви...</p> <p>Сврши се и та година и он је — свр |
| е, господине, ја сам из Б...</p> <p>— А је ли теби што год познато, да се неки у вашој механи т |
| сам да читам књигу па.. па.. жалостива је много — слага она мајку.</p> <p>— Немој је читати, д |
| .{S} Ја волим лепу природу, оваку каква је, не углађену..{S} Кад чујем славуја у жбуну, кад чуј |
| оцене? — уплете се поп Живко:{S} Његова је оцена: одличан.</p> <p>— Па онда зашто, течо?</p> <p |
| — Ја примам капетана на свој врат, Јова је већ примио начелника.{S} А ви, богме, гледајте сваки |
| <p>— Ја ћу бити као луда!</p> <p>- Јова је посматраше.{S} Ово беше дете, наивно, искрено, које |
| Кад се примирио, он се подиже.{S} Јова је стајао уз прозор.{S} Чим се он подиже Јова приђе.</p |
| — Свршено!</p> <pb n="173" /> <p>— Јова је донео новине.{S} И сад отпоче читање.{S} Чланак, доп |
| у из уста младог девојчета.{S} Бар Јова је тако осетио, кад је обавио руку око њеног витог стас |
| 9. ОКТОБАР 1830. ГОДИНЕ.</head> <p>Јова је сваки други дан одлазио кући поп Живковој.{S} Сви су |
| едам у те, па — не могу!,..</p> <p>Јова је поглади по коси.</p> <p>— Говори, чедо, говори!...{S |
| На једаред врисну и посрте.</p> <p>Јова је прихвати за руку.</p> <p>— Змија!..{S} Змија!..</p> |
| стане, па сва плану у лицу.</p> <p>Јова је погледа.</p> <p>— Па... најзад...</p> <p>— Остајеш!. |
| Јова.</p> <p>— Да вечерамо бар; готова је вечера, — рече поша.</p> <p>— Благодарим, госпођо, н |
| ице и само се пати у младости...{S} Сва је горела у ватри..{S} Мајка јој уђе у собу.</p> <p>— Ш |
| о ни да је школу прошао.</p> <p>Јова га је очекивао.</p> <p>Кад га смотри он викну.{S} Но овај |
| адно живинче немилосрдно...{S} Свега га је у пену обукао.</p> <p>Ни сам не знађаше кад је стига |
| о што је хтео да научи.</p> <p>Књига га је препородила; доста пута стресао се од помисли: шта ј |
| у Крагујевац на науке.</p> <p>Као да га је гром ударио.{S} Он је побегао у вајат, попео се на т |
| ога вечера цео роман.</p> <p>Госпођа га је више пута прекидала правећи примедбе и грдећи Гертру |
| еше весели као кошута.{S} Дочекивала га је са осмејком кад се из нурије враћао.{S} Ако је био љ |
| сваке мере.{S} Рана зора дочекивала га је у <pb n="129" /> његовим њивама и ливадама.{S} Сељац |
| здрагаваху...{S} Машта његова пењала га је на оне сјајне звезде.{S} У души осећаше лакоћу и сла |
| ше: да се кући иде.</p> <p>Испратила га је Мара са мајком.</p> <p>Уз пут он каза мајци Мариној |
| је враћао.{S} Ако је био љут, љутина га је пролазила кад је угледа.{S} Заборавио би у часу све |
| док се он са попом разговараше — она га је посматрала.{S} Тако млад, па већ пише по новинама!.. |
| часак на земљу да ми памет узме, па га је онда опет нестало!“...</p> <p>Па да би умирио срце и |
| роту по онакој зими у апс!...{S} Кад га је пустио, он оде те га тужи капетану; а овај, место да |
| ђаке, по богу брате?</p> <p>— А кад га је власт поставила, ваљда ће умети — рече Арсен седајућ |
| b n="27" /> му је хтела за њом; срце га је вукло њој.{S} Како би срећан био да је она сад крај |
| S} А кад је он остао без хлеба други га је спомогао; зар нема неко и од њега право да помоћ пот |
| побегне од тога кужног ваздуха, који га је давио — удараше јадно живинче немилосрдно...{S} Свег |
| м пријатељем, опричати догађај, који га је дотерао у варош, припитати: „има ли што новом“?... и |
| есте, вала, оно учитељче!..{S} Да ми га је у’ватити за оне кике, би’ му показ’о! — вели Ђока.</ |
| да.{S} Умре му његов господин.{S} Он га је дворио и надгледао — али умре...</p> <pb n="18" /> < |
| дражи само једно име, име Мара, и он га је целим путем шапутао.</p> <p>Желео је... али ко може |
| в господин био проФесор.{S} Слишавао га је више пута, јер није никуд готово из куће излазио.{S} |
| на језику!..{S} Хладан зној обливао га је.</p> <p>Међу тим ни њој не беше лакше; руке су јој л |
| сподину тамо у Београду; значи могао га је препоручити.{S} Он му је с места постао најбољи приј |
| /> лупало као да ће да искочи; чисто га је загушило те не могаше говорити....</p> <p>Чисто му с |
| о, учо! — рече Арсен, онај сељак што га је довезао.</p> <p>— По богу, Арсене, брате, како можеш |
| и, да не осећаше абоносову ватру што га је пекла, би отишао певајући.</p> <p>Задовољан се спуст |
| дужности морају да испуњавају.{S} Њега је болело то, што српски сељак мораше да стрепи пред је |
| ништа!..{S} Груди му беху празне а њега је баш тиштала та празнина..</p> <p>Тако не могаше већ |
| а“ за њега не имађаше дражи.{S} За њега је имало дражи само једно име, име Мара, и он га је цел |
| > <p>Кад је био код гробља, (поред њега је пут водио) сиђе и привеза коња за ограду а он уђе у |
| лму завијати!...{S} Што ’хоћеш код њега је пре него човечанство и законитост.{S} Дош’о <pb n="6 |
| помоћ нужним и потребним.</p> <p>И њега је „нова“ наука запанула.{S} Гутао је чланке у „<title> |
| ге.</p> <p>— Рад сам да видим: рад чега је овај часопис забрањен.</p> <p>— Рад свега, а највише |
| тасмо и он ии исприча.</p> <p>— Од кога је он чуо?</p> <p>- Из уста самога капетана.{S} Био јуч |
| ста извршитељ.{S} Ту беше извор из кога је могао до миле воље захватати.{S} Није да дира у касу |
| ато одговара: „благодарим Фрајлице“! да је Госпави памет стала.</p> <pb n="70" /> <p>Кад попи и |
| е лепо поклони, да каже: „изволите“, да је увек чист и углађен и да је препокоран покоран.</p> |
| сти написа: да је „отличног владања, да је поверљив, вредан, као мало који, и да га треба предл |
| ствари, даде му толико воље и снаге, да је из свег срца заволео и проучавао друштвене науке.{S} |
| и после.</p> <p>— За кога ћеш, зете, да је удаш? — упита њена мајка.</p> <p>— Па ја велим: да н |
| помисли: шта је од њега могло бити, да је остао код удовице и одао се раскошлуку и лењости.</p |
| ени спис међу његовим књигама, знак, да је с коришћу проучио оно што је хтео да научи.</p> <p>К |
| — Па... готово, вала.</p> <p>— Него, да је обучемо.</p> <p>И обукоше је.</p> <p>Дигоше је и дов |
| бив.{S} Волео је своје госте толико, да је се трудио да им жеље из очију прочита, па да их и ис |
| p>— А... знам!...{S} Док се сазнало, да је он пис’о неке дописе, онда се већ зна и шта њега чек |
| кажете?</p> <p>— Ништа више, до то, да је достављач подлац и нитков.</p> <p>— Потпишите.</p> < |
| — рече Јова..</p> <p>— Је ли, течо, да је лепа?</p> <pb n="128" /> <p>— А... разуме се, разуме |
| у требало много, да дође до убеђења: да је човек — <hi>човек</hi>, и да сваки има једнако право |
| ћерку, него у његовој листи написа: да је „отличног владања, да је поверљив, вредан, као мало |
| адици да им га да за попа, јер веле: да је ваљан младић, да му знају и покојног оца који је так |
| изађе из суднице преседник и објави: да је бирачки одбор изабрао писаре и да избор почиње.{S} Г |
| ..{S} Срце му се цепало при помисли: да је више нигда неће видети...{S} Па и да је види: можда |
| е мало себи.</p> <p>— Имам да кажем: да је све гола лаж!..{S} А молим моју духовну власт нека п |
| убијете — не знам; тек, довољно то: да је он постао практикант са 60 талира плате у једној сре |
| </p> <p>— Леп је!..{S} Млад је!..{S} Да је и старији — све једно!..{S} Али ето, како све зна!{S |
| много велики, славу му његову!...{S} Да је мало мањи и да није само овако покучаст!...</p> <pb |
| p>— Бога ми јес! — рече Аксентије. — Да је бар повео још једног, али га пусто нема!...{S} Подер |
| ама, и са женама, шали се, боже, ка’ да је међ нама одраст’о.{S} А деца... било им је код <pb n |
| а робију послати!..</p> <p>— Знам ја да је твоја глава пуна адвокатски вицева!..{S} Ал, иди!..{ |
| !...{S} Када ми је судбина допустила да је видим — надам се да ће ми допустити и да се њом ожен |
| ити и које би га толико усрећило, ма да је тражио.</p> <p>Једне недеље иђаше у цркву са другови |
| каз’о.</p> <p>— Од куд поп Лука зна да је Петар казо; није му ваљда и то причао капетан?...</p |
| Јова. — Не може бити, да он, кад зна да је нешто боље и корисније, неће главе на то да окрене.< |
| ока за што власт зове.</p> <p>— Мора да је каква тужба! — рече Јова после дужег ћутања.</p> <p> |
| <p>— Само твоја!...</p> <p>Он хтеде да је пољуби али смотри поп Живка.{S} Он их чекаше на путу |
| сну...{S} Он погледа око себе, виде да је на путу, да иде из вароши кући, да јаше свога вранца |
| ију — и саже главу.</p> <p>Јова виде да је сувише рано почео.</p> <p>— Опростите, госпођице, ја |
| ћеш знати; сад иди!..</p> <p>Он виде да је капетан попустио, и, да не осећаше абоносову ватру ш |
| на које га другови упућиваху, увиде да је тако.</p> <p>То, што је сам прозрео у суштину саме с |
| p>У разговору с друговима — он увиде да је тако; у читању разних књига, на које га другови упућ |
| >— За оном ми срце оста!{S} Да ми је да је до’ватим!</p> <p>— Савиј грану.</p> <p>— Високо.</p> |
| у“, по његовом мишљењу, и сматрао је да је у праву да он другог препоручује...</p> <p>Као награ |
| ли му то доказа?</p> <p>— Неки веле да је Петар.</p> <pb n="167" /> <p>— А лопар му његов!..{S |
| де на своје определење.{S} Разуме се да је добио са „надлежног“ места и „упутства“ како да се т |
| ахиљ на врат и најусрдније мољаше се да је само предигне.</p> <p>Међу тим, болест узимаше све в |
| о ми не можете одрећи!...{S} Види се да је писао човек зналац.</p> <p>— Може бити да је зналац |
| и се.{S} Да не иде није лепо; казаће да је плашљивац и кукавица, а он то није; и живот ће свој |
| } Онако живо, несташно — није могуће да је волила кога...{S} Чим срде девојачко осети љубав — о |
| по.{S} Поседеше мало.{S} Учитељ рече да је то дечко о коме је говорио.{S} Господин га гледаше п |
| ава против њега.{S} Све му изгледаше да је у сну...{S} Он погледа око себе, виде да је на путу, |
| рса беху пуна.{S} Нигде се не виђаше да је кост искочила него беше равно...{S} Малене дојке опи |
| га сем њега и пандура.{S} Он мишљаше да је капетан у послу, па извади кутију и направи цигару.{ |
| вам се прочита!..</p> <p>И прочиташе да је поп Дамњан добио све гласове осим једног што је доби |
| чак и пандуром.{S} У томе он осећаше да је српски сељак понижен.</p> <p>Покушавао је доста пута |
| је више нигда неће видети...{S} Па и да је види: можда је она „отменија“ од осталих, која ће пр |
| волите“, да је увек чист и углађен и да је препокоран покоран.</p> <p>И он ти је с места почео |
| води само штети и самоме појединцу и да је његова корист да и о другима мисли.</p> <p>Поче чита |
| ила је се на њега што се силом гради да је не разуме.{S} Није знала шта да му одговори...{S} Он |
| прави пријатељ ове земље, који гледи да је „изглонцује“ ка’ ципелу да би — санћим — други свет |
| поп Живковој.{S} Сви су сељаци знали да је испросио ону „варошку.“ Женскиње је завидело Мари, в |
| „наредио да је сагору на ватри, или да је баце под воденични камен!“...{S} Па је, браћо моја, |
| о у Београду.{S} Они би боље учинили да је нису забрањивали.{S} Овако су само учинили да се тај |
| ама.{S} И најчистији рачун налаже ми да је узмем себи.{S} Сем тога Мара има свој хлебац.</p> <p |
| о, она је онака иста.{S} Помозите ми да је узаберем!...</p> <p>И она скочи лако као веверица, у |
| д је стигао, у село.{S} Није знао ни да је школу прошао.</p> <p>Јова га је очекивао.</p> <p>Кад |
| ко то удесити да се сваком оном чини да је тако.{S} Кад тако удесимо онда смо на коњу.</p> <p>— |
| љубити јабуку.</p> <p>Јови се учини да је пољубила баш онде где је он руком држао.{S} Он се ок |
| аци те поклоне; али се на брзо увери да је то са свим немогуће.{S} Људи се почеше љутити.</p> < |
| сао човек зналац.</p> <p>— Може бити да је зналац писао, ал ја нисам!</p> <p>— Нисте?</p> <p>— |
| p>Сањао ју је на јави, зар може бити да је не сања у сну!...</p> <p>Опростите!{S} Нисам му каза |
| ња.</p> <p>Међу тим, немојте мислити да је био светац.{S} Доста пута провео је ноћ и при чаши; |
| p>Све бих дала, — продужи она видећи да је Јова слуша — све бих дала за један кућерак у каком л |
| читељу, и брате...{S} Никад не веруј да је оно прави пријатељ ове земље, који гледи да је „изгл |
| /p> <p>Сви ћутаху.</p> <p>Објављујем да је гласање закључено.{S} Окупите се овде да вам се проч |
| тка па очисти — рече он. — Ја мислим да је баш дужност нас млађих да нашег старешину услужимо!. |
| у.</p> <p>— Збиља!...{S} А ја мислим да је лепше у вароши; бар лети, — рече Јова.</p> <p>— Вара |
| </p> <p>— Дивота!...{S} Кад помислим да је српски сељак сад почео тако мислити и своје мисли ја |
| тамо амо.{S} У грудима му беше, као да је неко ватру наложио...{S} Кајао се, ужасно се кајао ш |
| pb n="138" /> како су дивни!.{S} Као да је кадифа прострта...{S} Ја, господине, не бих умела од |
| најбујнија машта стварала...{S} Као да је пролеће дошло пред-а-њ...</p> <p>Само ускипи крв у ж |
| пет учитељ беше сувише строг.{S} Као да је гледао свога учитеља.{S} Човек око својих 50 година, |
| задај њене чисте девојачке душе као да је ту; — али кад се из тога леног сна на јави пробудио, |
| љаци сами створе обичај, па важи као да је од старих остао.</p> <p>Тако и ту.{S} Само се пије, |
| сласт у души...{S} Би јој добро као да је у друштву својих најприснијих пријатељица...{S} Њено |
| си раније јавио?</p> <p>— Нисам знао да је то важно, а јавио би’ чим сам дозн’о.</p> <p>— А од |
| га.{S} Као да не стоји на земљи него да је у бесконачности!.{S} Прихвати се за грану једне јабу |
| промуца он.</p> <p>— И ја сам видео да је љубиш; — рече капетан не разумевајући те „високе“ књ |
| г задовољства од тога: кад бих видео да је мој труд уродио плодом!...</p> <p>И чисто се загледа |
| је вукло њој.{S} Како би срећан био да је она сад крај њега!{S} Љубио би јој оне плаве очи и б |
| вај би већ — како он вели — „наредио да је сагору на ватри, или да је баце под воденични камен! |
| ш да је прочитам.{S} Шта нисам чинио да је набавим, па — узалуд!...</p> <p>— Што нећу дати?{S} |
| хтале; а срце је лупало нагло и јако да је и он могао чути...</p> <pb n="125" /> <p>Врућина осв |
| тако исто говорио; а њему беше тешко да је, заиста, од свег срца желео да умре.</p> <p>Стигоше |
| никако у руку, и — не би се ни знало да је ђак, да није морао сваког јутра и вечера, кад су се |
| раше са некима.{S} С места се видело да је капетан попустио.</p> <p>Кад је дошао поп Дамњан са |
| коњ беше добар и брз, њему се чинило да је милио.{S} Пут му се отегао у бестрагу. „Лепа природа |
| — вели — вештица: купа се ноћу само да је не преда војеном суду, а овај би већ — како он вели |
| S} А коштале га преко мере.{S} Место да је добио он је штетово....{S} Тако у свему.</p> <p>— Др |
| наки <pb n="64" /> пред богом за што да је он овде бољи од нас?..{S} И може ли бити он бољи од |
| био школски старатељ.{S} Чим је чуо да је учитељ дошао, похитао је школи да се с њим састане а |
| ај разговор!</p> <p>— Од кога си чуо да је за састанке дознао капетан? — упита поп Дамњан.</p> |
| А после болести долази смрт, па бар да је лепа, него се ваља отезати као мачка!</p> <p>— Шта л |
| водећи, ми би страдали.</p> <p>— Зар да је водимо непоштено?..{S} То нећу; волим умрети!</p> <p |
| га по новинама.</p> <p>— А мени кажу да је и због тога, што си ти сазив’о зимус нас те оно гово |
| го у унутрашњост.</p> <p>— Е, баш ћу да је читам.</p> <p>— Завидим ти што је читаш први пут!</p |
| о једно ћурченце и чита што казиваху да је попа.</p> <p>Учитељ скиде капут; раскопча прсник и к |
| да анђели с неба силазе — рекао бих да је анђео који је сишао за часак на земљу да ми памет уз |
| — Имам.</p> <p>— Молим те, да ми даш да је прочитам.{S} Шта нисам чинио да је набавим, па — уза |
| онео сам једну најрадоснију вест: влада је пала.{S} У новом министарству је и Гарашанин.{S} Дођ |
| ао и хлеба јести...</p> <p>И тако, сада је стекао и љубав.{S} Ја рекох стекао — није!...{S} Сам |
| госпођица пева? — упита Јова и погледа је.</p> <p>— О те још како! — рече попа.</p> <p>— Онда |
| гу!.. — рече капетан.</p> <p>— Па, реда је, господине.{S} Ако нећемо власти нашој, ја коме ћемо |
| а!...{S} Имам ја чашу!...</p> <p>- Реда је!...{S} Реда је.{S} Сви ћемо тако!... вичу са свију с |
| а чашу!...</p> <p>- Реда је!...{S} Реда је.{S} Сви ћемо тако!... вичу са свију страна.</p> <p>— |
| он. — Ово је наше весеље!..{S} Али реда је сетити се бога и господара....</p> <p>— Живео!..</p> |
| еће видети...{S} Па и да је види: можда је она „отменија“ од осталих, која ће презирати његов п |
| p>— молим ти се, господине!...{S} Нужда је, брате!{S} Ја сам човек танког стања, па не могу да |
| на дала бресака да само ћути...{S} Онда је се сетио оног дана кад му отац дође кући и рече: „а. |
| га.{S} Хтео је да буде васпитач, и онда је морао прве да васпита себе.{S} И он је на себи и поч |
| јордани“ од њих.{S} Једном речју: свуда је лепо приман и дочекиван.</p> <p>Од Аранђелова-дне до |
| оној школи.{S} И ишао је даље.{S} Свуда је радио за своје убеђење.{S} Пред њим стајаху и његови |
| азио у конаке богатог домаћина, и свуда је био један и исти...</p> </div> <pb n="37" /> <div ty |
| {S} Е то ми је „ужасно просто“ (госпођа је имала обичај да обе ове речи једну за другом изговор |
| м се најмање надао да ћу је видети — ја је нађо; дође ми на ноге!...{S} Када ми је судбина допу |
| одржао своје достојанство.</p> <p>— Ја је „љубим“, господине — промуца он.</p> <p>— И ја сам в |
| ла.... <pb n="174" /> Пита шта је, а ја је залагујем: да не могу да спавам од бува....</p> <p>У |
| .</p> <p>— Ала шта страшљива!..{S} И ја је се гадим! и ја не марим да видим змију...</p> <p>И н |
| онда око Госпаве.{S} Истина, најстарија је, али не мари!... опет је и леца и једра.{S} Неколико |
| је она?</p> <p>— Не знам!</p> <p>— Чија је?</p> <p>— Не знам!</p> <p>— Знаш ли јој бар име?</p> |
| ћанџији: (узгред буди речено: дућанџија је по мало без права и мејанисао) да „испече“ још по је |
| није моја.</p> <pb n="47" /> <p>— Твоја је у крагујевачкој најији — далеко је!</p> <p>- Имам ја |
| ио се са сељацима „њиховом“ шалом, која је, ка’што мало и „подебела.“ Обилазио је и редаре.{S} |
| утонула душа његова.{S} Питаше се: која је то женска, где ли седи и како би се могао с њом упоз |
| /p> <p>„Та да бар знам где је, или која је!...{S} Је ли Српкиња, или Швабица, или Еврејка?...{S |
| , да се боримо јавно са оном силом која је против нас.{S} Да би се могли одржати — ми морамо ра |
| их у своје коло.{S} Свакоме од нас нека је дужност, да: где год поштена човека нађе код њега по |
| — али ја не умем да кријем!...{S} Мајка је одмах сутра дан, по твом одласку, сазнала.</p> <p>— |
| и.{S} И јела је врло мало.</p> <p>Мајка је пита:</p> <p>— Што си ти тако црвена?</p> <p>— Врући |
| </p> <p>— Врућина ми мамо.</p> <p>Мајка је прихвати за главу.</p> <p>— Ти сва гориш, чедо моје, |
| поји и умије болесницу.</p> <p>Станојка је бунцала у ватруштини.{S} Тело јој је час горело сво |
| је постао очајник!...</p> <p>Из почетка је изгледало да ће то бити.{S} Почео је одлазити у меја |
| ми је се само шуме дочепати!...{S} Мука је то, кад човек обећа!</p> <p>Прође поред једне њиве н |
| S} Хвала вам, господине!..{S} Ох!.. ала је дивна! — узвикиваше Мара.</p> <p>И поче љубити јабук |
| еде и запали цигару.</p> <p>— Ух!.. ала је покварен ваздух у соби! — рече и тешко узда’ну.</p> |
| p> <p>Мара прекиде ћутање.</p> <p>— Ала је дивно у селу! — рече она и диже главу.</p> <p>— Збиљ |
| ала!</p> <p>И пољубише се.</p> <p>— Ала је јако мекан ка’ памук! — рекоше неки.</p> <p>— Така м |
| ето: сад сам капетан!...</p> <p>— ’Вала је богу! — рече она.</p> <p>— И власти! додаде он.</p> |
| S} Искреност од њихове стране изазивала је у њега искреност...{S} Бивао је и кум, и стари сват, |
| еше несташна као веверица.{S} Трчкарала је: час у кујну, час у собу, или је пролетала по авлији |
| ле су угушене.{S} Његов стан претресала је и полиција више пута тражећи какав забрањени спис ме |
| на и свесна као пролетње јутро истрчала је пред-а-њ.{S} Очи су јој се светлиле од радости.</p> |
| ама до колена: од колена на ниже утегла је бела чарапа ногу врло лена кроја.</p> <p>Она пође ум |
| ала.{S} Образи су јој горели.{S} И јела је врло мало.</p> <p>Мајка је пита:</p> <p>— Што си ти |
| ташта наричући као кукавица.{S} Донела је и мртво тело своје кћери...</p> <p>Чупао је косе, бу |
| колу.{S} Тано нађе пуно дечице.{S} Била је жива згода за играње, али опет учитељ беше сувише ст |
| /p> <p>То беше његова вила.</p> <p>Била је још лепша него што ју је његова најбујнија машта ств |
| а би му год мисао пала на памет, ледила је се на језику!..{S} Хладан зној обливао га је.</p> <p |
| „<title>Новини</title>“)...{S} Налазила је да има лепо чело и лице; па она кестењаста коса и он |
| ез мезета.</p> <p>Чаша по чаша празнила је се.{S} Лица постајаху руменија а очи светлије.</p> < |
| — питам — она не помогне?..{S} Отворила је „земљоделско-шумарску“ школу.{S} Па лепо.{S} Какве к |
| оврши песму, она саже главу.{S} Осетила је умор.</p> <p>— Изврсно! — викву Јова.</p> <p>— То зн |
| > <p>У души Мариној је врило.{S} Љутила је се на њега што се силом гради да је не разуме.{S} Ни |
| оспођа? — упита учитељ.</p> <p>— Отишла је пред госте.{S} Синоћ добијем телеграм да јој данас с |
| ј господи тамо дол’ у Београду — и нама је!...{S} Па, опет, онај... ал’ не знаш ти њега.{S} Име |
| оразуму опозиције у скупштини.{S} Свима је се допао и сваки увиђаше корист од тога.</p> <p>Чаша |
| тужним срцем врати оним улицама којима је и дошао и које је добро уочио.{S} Господин му показа |
| зна.{S} Није познавао прилика у којима је.{S} Њега се само тицало његово рођено задовољство — |
| а пријатељи и непријатељи.{S} У мислима је пролазио преко познатих метта; зауставио се то у ово |
| одебела.“ Обилазио је и редаре.{S} Њима је било драго што не „јордани“ од њих.{S} Једном речју: |
| ли му те плаве очи однеше ум.{S} У њима је видео плаветнило неба; кроз њих је видео чисту душу |
| бити! — говорио је он.</p> <p>Међу њима је важио много са своје чврсте воље и поштења.</p> <p>М |
| окрене.</p> <p>— На првом месту позвана је држава да то учини, — рече попа. — За што дакле, да |
| на да си ти, него нека лута.{S} Поштена је борба лепа; али кад душманин гађа иза бусије, теби б |
| љ.</p> <p>— Што нећеш?</p> <p>— Врућина је.</p> <p>— Ех! врућина!..{S} Шта ти је, бога ти!..{S} |
| брасте баш кад ја дођем....{S} Ено, она је онака иста.{S} Помозите ми да је узаберем!...</p> <p |
| могућност?</p> <p>— Зашто не?...{S} Она је једна сирота девојка која ће се задовољити положајем |
| које падаху па њено лепо лице...{S} Она је жмурила, али није спавала.</p> <p>Пред вече се крену |
| е те карала?</p> <p>— А... није.{S} Она је врло добра....</p> <p>— И она ће с нама живети.{S} Ј |
| еде на кућу.{S} Њој се допадаше.{S} Она је такође од свег срца заволела Јову.</p> </div> <pb n= |
| јка?</p> <p>— Здраво је, течо.{S} И она је ту.</p> <pb n="104" /> <p>— Знам већ, знам. ’Ајдемо |
| ло и лице; па она кестењаста коса и она је врло лепа...{S} Па како лепо говори, и одрешито, и н |
| ну дотаче се руке њезине....</p> <p>Она је сва горела.{S} И Јова за час увиде да то није несташ |
| отпевати! — рече поп Живко.</p> <p>Она је ћутала.{S} Савладали је њени рођени осећаји, те једв |
| плати рачун па — збогом!...</p> <p>Коња је гонио нагло.{S} И ма да коњ беше добар и брз, њему с |
| ; био је расположен усљед неспавања, па је певао целим путем до канцеларије.</p> <p>Кад је стиг |
| , покупио јо своје прњице и књижице, па је изашао на — улицу.{S} Није знао куда ће, али му помо |
| > <p>Он је прочита дваред узастопце, па је онда спусти пред-а-се на астал.</p> <p>— Добро, Перо |
| томе.{S} Мотрио је шта капетан воли, па је само оно и радио.{S} Н. пр. капетан је волио човека, |
| омоћи, лече, све је то прибележавао, па је после притицао у помоћ нужним и потребним.</p> <p>И |
| м; није далеко, само да пружим руку, па је моја!...{S} И биће моја!...{S} Поп Живко зна — биће |
| р ’хоће право да може зидати мејану, па је рад тога иш’о капетану.{S} Одн’о му једно јагње, ако |
| i>што он заиште</hi> за „крезицију“; па је некој баби Смиљани узео из ушиватка у појасу — што ј |
| готово, он држави ни „зупке“!...{S} Па је ратне године веш’о жене о плот што не дају све <hi>ш |
| је баце под воденични камен!“...{S} Па је, браћо моја, узео <hi>седам</hi> дуката само за то: |
| га.{S} Он му издржа поглед.</p> <p>— Па је ли, млади господине!{S} Ти ми извољеваш тамо градити |
| о и ведар; ишао је од воћке до воћке па је бирао јабуке и спуштао их у котарицу.</p> <p>— Лепо |
| d> <head>ДОБРИ ПРИЈАТЕЉИ</head> <p>Попа је био школски старатељ.{S} Чим је чуо да је учитељ дош |
| /p> <p>— Па, шта да радимо?</p> <p>Попа је опет слегао раменима.</p> <p>И тад би ућутали и једа |
| Јест.</p> <p>— Али, знај, Јово.{S} Мара је сирота девојка; она не носи мираза.</p> <p>— То ниса |
| ши попа рече да мало одспавају.{S} Мара је тражила од тече једну књигу.</p> <p>— Ено у књижници |
| в — она престаје бити детињаста, а Мара је још детињаста...</p> <p>Поста сујеверан!</p> <p>— Ов |
| на.</p> <p>Седоше.</p> <p>Међу тим Мара је свуда летела.{S} Она беше несташна као веверица.{S} |
| Еј, пусто море</title>“!...</p> <p>Мара је певала и опет са осећајем.{S} Кад је дошла до оног с |
| д се изнесе ручак аа астал.</p> <p>Мара је седела опет до Јове.{S} За ручком није ћеретала као |
| асхлађиваше дневну врућину.</p> <p>Мара је ишла лагано поред попе.{S} Поп Живко ћереташе о свач |
| попа.</p> <p>— Како ти је рано? — упита је мајка.</p> <p>— Ту гори! шану болесница и показа рук |
| је П... срез и — добио је.</p> <p>Раста је био средњег, пун, пуних једрих образа, густе браде и |
| .</l> </quote> <p>— Пиј!</p> <p>- Доста је!</p> <p>— Шта: доста?{S} Доста је кад туку!...</p> < |
| Доста је!</p> <p>— Шта: доста?{S} Доста је кад туку!...</p> <p>И опет чаше зазвече.</p> <p>— Ам |
| ом доказивао да се може.</p> <p>— Доста је само да кажем: хоћу тако!...{S} И тако мора бити! — |
| на уму имати.</p> <p>— Ама, збиља, шта је? — упита поп Лука.</p> <p>И Јова исприча све.</p> <p |
| /p> <p>— Шта је, Јевто?</p> <p>— Е, шта је!..{S} Ето видиш шта је!...{S} Веле: пиј Јевто!...{S} |
| је луд онда!..{S} Кад је све казао, шта је њему остало?..</p> <p>— Баш ћемо му јавити где ћемо |
| ти....</p> <p>Застаде.</p> <p>— Но, шта је?</p> <p>— Боже!..{S} Ала ја брбљам!{S} А мајка ми је |
| пу Дамњану.</p> <p>— Знаш ли, попо, шта је са оном твојом ствари?</p> <p>— Шта? — упита поп.</p |
| овино одело.</p> <p>— Дамњане!{S} - Шта је?..</p> <p>Он заусти.</p> <p>— Ах!{S} Јо-о-во бра-ате |
| ; доста пута стресао се од помисли: шта је од њега могло бити, да је остао код удовице и одао с |
| че:</p> <p>— Буди бог с нама!...{S} Шта је човеку?...</p> <p>Изјахао је из вароши.</p> <p>Зној |
| ка на руке.</p> <p>— Дамњане!...{S} Шта је теби? — упита Јова пренеражено.</p> <p>Он бризну у п |
| Што ме се тиче Симула и робија?{S} Шта је било са тобом и Иваном?</p> <p>— Ја!..{S} Елем, ’вак |
| рече:</p> <p>— Јави — по ком било — шта је с тобом, да знамо.</p> <p>- Јавићу.</p> <p>— Лаку но |
| <p>— Ама чујеш ти, кмете!</p> <p>— Шта је?</p> <p>— Шта си ми дон’о онај напрстак (винску чашу |
| домаћин.</p> <p>Јова седе,</p> <p>— Шта је тамо? — упита поп Дамњан.</p> <p>— Добро је.{S} Обећ |
| ине нађе свог послужитеља.</p> <p>— Шта је?</p> <p>— Дош’о пандур.</p> <p>— Какав пандур?</p> < |
| <p>Мејанџија отвори врата.</p> <p>— Шта је? — упита га поп Лука.</p> <p>— ’хоће ли господа нити |
| p> <p>Пандур отвори врата.</p> <p>— Шта је? — изадре се он.</p> <p>— Један сељак жели да уђе ко |
| који је викао на сва уста.</p> <p>— Шта је он да за толико не дође?...{S} А њега треба везати п |
| <p>— Седи.</p> <p>Он седе.</p> <p>— Шта је!..{S} Што су те звали?</p> <p>Он ћуташе.</p> <p>Јова |
| м се он подиже Јова приђе.</p> <p>— Шта је, Дамњане?</p> <p>— Оптужен сам грозно!...</p> <p>— З |
| де у кревету пренерази се.</p> <p>— Шта је?</p> <p>— Болесна сам.</p> <p>— А шта ти је?</p> <p> |
| </p> <p>Она напући уснице.</p> <p>— Шта је, лудо мала? — упита он загрливши је.</p> <p>— И теби |
| /p> <p>Јевта уђе посрћући.</p> <p>— Шта је, Јевто?</p> <p>— Е, шта је!..{S} Ето видиш шта је!.. |
| опет насмеја а склопи акт.</p> <p>— Шта је, господине? — упита га писар.</p> <p>— Чудо ми је шт |
| говара онај несретниковић.</p> <p>— Шта је то? — пита кмет.</p> <pb n="50" /> <p>— Мулим ти, гм |
| .{S} Мајка јој уђе у собу.</p> <p>— Шта је теби душо?</p> <p>— Врућина ми мамо.</p> <p>Мајка је |
| а у речи утрчавши у башту.</p> <p>— Шта је?</p> <p>— Зове те један сељак.</p> <p>— Где је?</p> |
| а се сва зајаприла у лицу.</p> <p>— Шта је, по богу!</p> <p>— Протисли — рече он бришући сузе. |
| а попу Дамњану са питањем:</p> <p>— Шта је ово?</p> <pb n="55" /> <p>На што је попа само слегао |
| Он диже главу.</p> <p>— А?</p> <p>— Шта је, човече?</p> <pb n="200" /> <p>- А... ти си Јово?</p |
| алемио сам на „будно око.“</p> <p>— Шта је то, течо, на „будно око“ ?</p> <p>— То је, сине мој, |
| ријатељу или рођаку?...</p> <p>— Ја шта је брате!</p> <p>— Дакле, браћо, — настави учитељ Јова |
| ло пола ноћи — рече он.</p> <p>— Па шта је?</p> <p>— Ваља спавати.</p> <p>— Што више спаваш — м |
| ече он као мало љутито.</p> <p>— Па шта је онда?</p> <p>- Није ништа!</p> <p>— Како ништа?</p> |
| И ја служим ову државу.</p> <p>— Па шта је с тим?</p> <p>— Ја мислим: да нисам дроња!..{S} А по |
| пута будила.... <pb n="174" /> Пита шта је, а ја је залагујем: да не могу да спавам од бува.... |
| изгубио у посматрању.{S} Не знађаше шта је лепше на њој: да л оно лепо лице ведро и без и једне |
| овице.{S} Он написа оцу писмо, јави шта је с њим, покупи своје имање па се пресели на ново мест |
| Мајка њена оде баба Миљани да види шта је.{S} Баба Миљана чим прву жишку спусти у зелени чанак |
| м делу са својом ћерком и, знате ли шта је било онда?..{S} Строги капетан поста још строжији, н |
| > <p>Желео је... али ко може казати шта је желео?...{S} Било је ту жеља свакојаких; било је на |
| шао начелнику.{S} Рад сам да дознам шта је.{S} Ако те ово писмо сретне у путу, похитај Максићу, |
| Ја то знам, па за то хоћу да видим шта је у ствари.{S} Стоји ли што од овога у истини.</p> <p> |
| </p> <p>— Е, шта је!..{S} Ето видиш шта је!...{S} Веле: пиј Јевто!...{S} Јако је — однеће!..{S} |
| и она. (Ја сам мислила да спава). „Шта је теби, чедо моје“ ? — „Ништа мамо“ ! — рекох. — „Не м |
| е.{S} Тек ће по неки прошкрипати: ништа је то!.{S} Доћи ће наши опет на владу!</p> <p>— Јест!{S |
| ођем, кад и она долази.{S} Срећа, срећа је то, па нек ми говори ко шта хоће!...{S} Кад сам се н |
| о.</p> <p>— А... што се тога тиче, наша је школа прва! одговори кмет поносито.{S} Ми не жалимо |
| етала по авлији тамо и амо.</p> <p>Поша је отишла да готови вечеру за драге госте.{S} Они сеђах |
| где ми ви опет требате.</p> <p>А какав је то пос’о? — упита капетан.</p> <p>— Рад сам, знате, |
| треб’о љутити ову рђу.{S} Не знаш какав је подлац!</p> <p>— Зар још и њему да клањам?</p> <pb n |
| попа? — прекиде га Јова.</p> <p>— Здрав је.{S} Оде Максићу на крштење.{S} Сад баш мало час срет |
| кратко време он се прослави.{S} Сваког је тукао, као гују у главу који је само зуб обелио.{S} |
| p> <p>— Не можи да се залепи змола, кад је мазно.</p> <p>— Де, свирај једну!</p> <p>И опет окре |
| ојчета.{S} Бар Јова је тако осетио, кад је обавио руку око њеног витог стаса и пољубио оно врел |
| ку.</p> <p>— Немој је читати, душо, кад је жалостива.</p> <p>— Па нећу, мајко.</p> <p>— Спавај |
| а!...{S} Ал и јес пос’ му његов!{S} Кад је дошо нама доселио је и ствари и вамилију на двојим к |
| наћи.</p> <p>— Он је луд онда!..{S} Кад је све казао, шта је њему остало?..</p> <p>— Баш ћемо м |
| с.{S} Ово је скоро смак света!..{S} Кад је већ дошло до тога да се и државски људи апсе — онда |
| а криво...{S} Јок, баш ништа!...{S} Кад је добар власти и оној његовој господи тамо дол’ у Беог |
| се вама казати шта тај ради!...{S} Кад је све већ отишло у рат, он креће оно што је остало, те |
| ра је певала и опет са осећајем.{S} Кад је дошла до оног стиха:</p> <quote> <l>„Ал да вам спуст |
| вари и вамилију на двојим колима; а кад је поселио — после две године — сами’ ствари једва одву |
| ено задовољство — више ничије.{S} А кад је он остао без хлеба други га је спомогао; зар нема не |
| је био љут, љутина га је пролазила кад је угледа.{S} Заборавио би у часу све непогоде, па би с |
| >Долазио му је м отац више пута, па кад је чуо како се њиме хвале и код куће и у школи.{S} И ње |
| ; држао би је на грудима својим; па кад је приметио да јој се трепавице склапају, он би је доне |
| чак напали и тукли његовог пандура кад је дошао да вас позове... пуно пуно написао!</p> <p>За |
| о и правио топове па пуцао; како је кад је киша падала трчао гологлав по ономе пљуску да „већи |
| ну обукао.</p> <p>Ни сам не знађаше кад је стигао, у село.{S} Није знао ни да је школу прошао.< |
| нећу бити позван на одговор...{S} И кад је све то тако, онда: имам ли ја права осудити једну же |
| к’о мог пандура?</p> <p>— Нисам; ал кад је тако, готово ми је жао што нисам.</p> <pb n="150" /> |
| > <p>— Чисто му лахну на души; само кад је на чисто.</p> <p>Пред вече, тога дана кретоше се он |
| — Оје!.. те још како!</p> <p>— Само кад је он казао шта ће да ради.{S} Ми се сити можемо насаст |
| рви! — поче поп Лука. — У мене кмет кад је купио реквизицију од четири пет газда, својих приста |
| Друштво беше у највећем расположењу кад је он стигао.{S} Дочекаше га са пуним чашама.{S} Ту се |
| — али умре...</p> <pb n="18" /> <p>Кад је спустио господина у гроб, покупио јо своје прњице и |
| .</p> <p>Беше што — беше!...</p> <p>Кад је се пред зору спустио на свој кревет, био је потпуно |
| целим путем до канцеларије.</p> <p>Кад је стигао на место, одјаха коња пред мејаном, уђе у меј |
| био код куће, него у нурији.</p> <p>Кад је виде у кревету пренерази се.</p> <p>— Шта је?</p> <p |
| ан појаха коња и оде најлак.</p> <p>Кад је био код гробља, (поред њега је пут водио) сиђе и при |
| дело да је капетан попустио.</p> <p>Кад је дошао поп Дамњан са Јовом он их дочека да не може ле |
| ма са собом:</p> <p>— Леп је!..{S} Млад је!..{S} Да је и старији — све једно!..{S} Али ето, как |
| је се баш и светила.</p> <p>— А... сад је жалиш!..{S} Сад је жалиш!...{S} Бре да знам само да |
| ко је живео Сава код свог капетана; сад је могао, кад год је био докон, ићи му и у кућу, и — ра |
| пре био учитељ, а они веле: „није; сад је баш свршио учитељску школу.“ Но!... хвала богу!...{S |
| а.</p> <p>— А... сад је жалиш!..{S} Сад је жалиш!...{S} Бре да знам само да си још у животу би’ |
| редак није му требала препорука.{S} Сад је и он био моћни да се сам препоручи.{S} Он имађаше пр |
| у исто време и с ким посла има.{S} Сад је знао ко му је учитељ.{S} Знао је да ће имати човека |
| м разреду био је најстарији ђак.{S} Сад је и он друге тукао и сви су му се морали покоравати... |
| емо канцеларији? — упита Јова. — До сад је тамо избор свршаван.</p> <pb n="212" /> <p>— А... не |
| <milestone unit="subSection" /> <p>Сад је настао са свим други живот за њега.{S} Ту не беше ви |
| ..{S} Живео! грмео је народ.</p> <p>Сад је тек настало право весеље.{S} Са свију страна трчали |
| <p>— А... јок!...{S} Ти си домаћин; ред је да наздравиш.</p> <p>Он узе чашу.</p> <p>— Е... за з |
| од свог капетана; сад је могао, кад год је био докон, ићи му и у кућу, и — разуме се — он је се |
| не.{S} Међутим учио је добро, а кад год је био немиран добијао је свој оброк у батинама, ил од |
| иромаси, без лекарске помоћи, лече, све је то прибележавао, па је после притицао у помоћ нужним |
| д отпоче читање.{S} Чланак, дописи, све је прочитано.</p> <p>Отпоче се разговор о споразуму опо |
| ајко, видиш овај народ, види!...{S} Све је се ово некад уздало у тебе, али твоје поуздање ка вр |
| p>— А нема, вала, ништа ново!...{S} Све је по старом.</p> <p>И он причаше ситнице из свога живо |
| и Гарашанин.{S} Дођи и то одма.{S} Све је наше друштво код мене.{S} По Јевти шаљем коња.</p> < |
| одговорити?</p> <pb n="197" /> <p>— Све је лаж, — рече он.</p> <p>— То је лако казати, али треб |
| нај угурсуз више не смета?</p> <p>— Све је ту!</p> <p>— Е, ’вала, господине!</p> <p>— И наздрав |
| ке“ није ни своју заборавио.</p> <p>Све је више пљенио свога старијега док није дочекао, да, на |
| ваљати!..</p> <p>— Што неће?..{S} Овде је ударен темељ; радина има, па нека раде даље.{S} Мене |
| <p>— Зове те један сељак.</p> <p>— Где је?</p> <p>— Ето га у авлији.</p> <p>— Добро...{S} Сад |
| "94" /> <p>— Не мари ништа!...{S} А где је госпођа? — упита учитељ.</p> <p>— Отишла је пред гос |
| о је мене и посл’о попа.</p> <p>— А где је попа?</p> <p>— Он оста код чколе.</p> <p>— Морам ићи |
| али тако исто.</p> <p>Кад виде Мара где је дирају, она рече:</p> <p>— Па баш да сам и тако рекл |
| ви се учини да је пољубила баш онде где је он руком држао.{S} Он се окуражи:</p> <p>— За што, г |
| са два копља.{S} Он скочи, сети се где је, а где би требао да буде.{S} Гњев му је кипео у груд |
| а час навуче одело.{S} Јевту питаше где је коњ.</p> <p>— Ето пред капијом.</p> <p>— Хоћеш ти ић |
| очајника...</p> <p>„Та да бар знам где је, или која је!...{S} Је ли Српкиња, или Швабица, или |
| ле: стекао је себи пријатеља и тамо где је мислио да неће никад моћи ни привирити.</p> <p>Ни до |
| по сваки глас.</p> <p>Дође у каФану где је одсео, и одмах оде у собу.</p> <p>— Оћете ручати гос |
| о Станојка.</p> <p>Онда оде у Шабац где је седео владика.{S} Са њим беше неколико отменијих дом |
| о си се ти, Марушко, ућутала? — прекиде је попа у мислима.</p> <p>Она се трже.</p> <p>— Ништа, |
| е вечеро позва га госпођа себи.{S} Нађе је где се завалила у меку столицу, па више лежи него шт |
| /p> <p>Он седе крај ње на постељу и узе је за руку.</p> <p>— Је л’ ти лакше?</p> <p>— Мало лакш |
| лаву.</p> <p>— ’Ајд, ’ајд!..{S} Старије је јутро од вечера.{S} Лаку ноћ!..</p> <p>И оде да спав |
| .</p> <p>Ведро је поздрављао људе, које је путем сусрео, и природу коју је Мара обожавала.</p> |
| у па се загледала у своје плетење, које је донела у рукама, а он гледаше њену меку, плаву косу |
| и оним улицама којима је и дошао и које је добро уочио.{S} Господин му показа одакле ће донети |
| ем, мени је, знаш, наређено... јер које је он мени реко и... којешта, <pb n="145" /> јер он, зн |
| ам никад грамзио за богатством.{S} Моје је богаство — моје задовољство.</p> <p>— Лепо.{S} Али М |
| за мало: — књига му поста друг.{S} Неке је читао и дваред и триред и знао је да исприча готово |
| купише око њега па га припитују: одакле је, има ли жива оца и мајку и т. д.{S} Док он рече:</p> |
| мило ми је! — рече капетан. — А одакле је?</p> <p>— Из Б...</p> <p>— Из Б...?</p> <p>— Јесте, |
| /p> <p>— А... врло лепо!...{S} Од школе је лепо погледати на све странн.{S} Врло сте добро учин |
| ета за други разред, И положи.{S} После је остао у школи све дотле док није довршио богословију |
| чио је основну школу у месту.{S} Одатле је отишао у Шабац у гимназију.{S} Ту је свршио сва чети |
| дан је продужено...{S} И тако — весеље је трајало три дана...</p> <milestone unit="subSection" |
| у кап....</p> <pb n="210" /> <p>Весеље је трајало до зоре.{S} Свирачи су свирали; сви су певал |
| Треба учионицу патосати треницом; боље је него цигљом.</p> <p>— И то ће бити.{S} Не може се, з |
| жива и здрава ка’ дрен!...{S} Ама да ме је глава заболела!...</p> <p>— Та ако ни рад чега друго |
| о.{S} Онда сам зовнуо послужитеља те ме је полио; умио сам се на пољу, каву <pb n="117" /> сам |
| ијон.</p> <p>— Шта?</p> <p>— Понудио ме је да му шпијунирам.</p> <p>— А ти?</p> <p>— Пристао са |
| утања.</p> <p>— Сигурно!..{S} Али ко ме је то могао тужити?</p> <p>— А нађе се по неки!...{S} Н |
| је приметила немир код мене — одмах ме је питала: „шта ти је?“...{S} Ја сам крила: како је књи |
| рече чича.</p> <p>— Браћо!...{S} Време је да идемо дома. — рече Јова.</p> <p>— Време је! — рек |
| идемо дома. — рече Јова.</p> <p>— Време је! — рекоше још неки.</p> <p>— Хоћемо ли?</p> <p>— Ајд |
| у највећем „одушевљењу.“</p> <p>— Време је, господине да идемо — рече поп Дамњан.</p> <p>И позд |
| о.{S} Учитељ рече да је то дечко о коме је говорио.{S} Господин га гледаше па рече: како код ње |
| којој се родио, малог вајатића, у коме је као маза, на мајчиноме крилу спавао...{S} Заигра му |
| а, — рече Марина мајка.</p> <p>— О томе је свршено! — пресече је поп Живко.</p> <p>— А куд ће ј |
| забравши ме за посланика вашег, за мене је врло велика!..{S} Хвала вам браћо на поверењу и љуба |
| да је испросио ону „варошку.“ Женскиње је завидело Мари, више пута кад би их видели да шетају |
| и дао за каву и шећер.</p> <p>Из најпре је хтео да одбаци те поклоне; али се на брзо увери да ј |
| н је био „поуздан“ човек.{S} На њега се је могло и по препорукама и по личном познанству — осло |
| тала.{S} Ово лепо, несташно дете однесе је.{S} Беше устао па стајаше као окамењен.</p> <p>— Пом |
| осећаји.{S} Она узе његову руку принесе је устима својим и пољуби.</p> <p>Ка луд он гледаше у њ |
| смјаниих уста орила се весела песма, те је оживљавала суморна брда и долове...</p> </div> </bod |
| ј је дрхтао од унутарње узбуђености, те је с тога звук треперио у тијој вечери...</p> <p>Кад до |
| дње кајише сланине, последњи омршај, те је слао држави...{S} Двадесет тужби има против њега и к |
| кћери за новац своју љубав продају, те је и са њима по читаву ноћ проводио.{S} Волео је друштв |
| Шта, Јевто?</p> <p>- Је л истина да те је капетан уапсио?</p> <p>- Јесте!</p> <p>— Их!..{S} Об |
| лепо одело а имао је и доста новаца те је набављао „лепих“ књига.{S} Све енглеске романе имао |
| м да видим змију...</p> <p>И наже се те је опет пољуби.</p> <p>— Маро!</p> <p>— Чујем.</p> <p>— |
| до кола.{S} Мати јој намести лежиште те је наместише.{S} Поседаше обоје па на пут...</p> <miles |
| у колут.{S} Јова скиде врљику једну те је дотуче.</p> <p>Кад се вратио натраг, Мара беше бледа |
| певало.{S} Поп Живко је натерао Мару те је опет морала певати: „<title>Еј, пусто море</title>“! |
| давали?</p> <p>— Ништа.</p> <p>— Нисте је ни чим лечили?</p> <p>— А чим ћемо, по богу, господи |
| о, ако је могуће.</p> <p>— Оно.. могуће је.{S} Треба да то јавим господину министру.{S} Јеси ли |
| коју је Мара обожавала.</p> <p>Код куће је нашао поп Живка и све укућане.{S} Мара румена и свес |
| заспа....—</p> <p>Кад се пробудио сунце је било искочило са два копља.{S} Он скочи, сети се где |
| d>X.</head> <head>ШЕТЊА</head> <p>Сунце је одскочило с копља кад се Јова пробудио.{S} Скочи с п |
| но — ал ипак приметно — дрхтале; а срце је лупало нагло и јако да је и он могао чути...</p> <pb |
| ога дана служио је око софре.{S} У вече је био у кујни.</p> <p>Цело вече провео је у друштву са |
| .</p> <p>— О томе је свршено! — пресече је поп Живко.</p> <p>— А куд ће јој бељи него што има с |
| е и Јову.</p> <p>— Ако се не варам ваше је име Јован Васић?</p> <p>— Тако је — рече Јова.</p> < |
| Попа стајаше крај њене постеље, гледаше је и — више ништа.{S} Ни једна мисао да му се појави; < |
| тлити својим карактером.</p> <p>Љубљаше је и миловаше.{S} Она се топила под његовим пољупцима.{ |
| јој полако глађаше меку косу и брањаше је од мува које падаху па њено лепо лице...{S} Она је ж |
| ј позавиди!{S} Јова и поп Живко пратише је лагано.</p> <p>Међу тим она, што је више певала, све |
| емо.</p> <p>И обукоше је.</p> <p>Дигоше је и доведоше је до кола.{S} Мати јој намести лежиште т |
| обукоше је.</p> <p>Дигоше је и доведоше је до кола.{S} Мати јој намести лежиште те је наместише |
| — Него, да је обучемо.</p> <p>И обукоше је.</p> <p>Дигоше је и доведоше је до кола.{S} Мати јој |
| ју.</p> <p>— Ево је учитељу и пашина би је мајка пила...{S} Није љута; тако 10, гради, ја сам ј |
| тио да јој се трепавице склапају, он би је донео сам кревету, скинуо ципелице и одело и положио |
| јој оне плаве очи и бело лице; држао би је на грудима својим; па кад је приметио да јој се треп |
| еколико пута своје ново одело, а у себи је говорио:</p> <p>— Нека, вала!{S} Ја мислим, да ми ба |
| нати!</p> <p>— Добро!.</p> <p>— Па теби је баш све једно: ја бити у апсу, ја у слободи?</p> <p> |
| упита он загрливши је.</p> <p>— И теби је по вољи да чезнем, — рече она.</p> <p>— Не иде то та |
| о место у оближњем срезу.</p> <p>— Први је корак срећно испао — рече честитајући себи — сад, ’а |
| н да се жениш?</p> <p>— Шта ћу?.. „Први је залогај најслађи“!{S} А „ко се рано ожени и рано руч |
| а, <pb n="145" /> јер он, знаш, старији је: могу изгубити лебац.</p> <p>— Шта сам ја теби казао |
| S} Н. пр. капетан је волио човека, који је умео да се лепо поклони, да каже: „изволите“, да је |
| код једног свог доброг познаника, који је тако исто учитељ, само старијим ђацима.{S} Казао му |
| Зар ту није понижен српски народ, који је се четири стотине година борио, да дочека слободу, д |
| /p> <p>— Збиља!</p> <p>Он узе акт, који је био на астал бацио, и прочита готово гласно, најпре |
| никад неће ишчупати; <pb n="23" /> који је толико постојан да се решава да умре у оном гробљу, |
| ђаволу, ја стојим а он ништа...{S} Који је ово враг те ми је сад наспело: да плачем...{S} Плака |
| та било...{S} Ко ли ће то бити?{S} Који је тај што то бушкара?{S} Сељак није.{S} Сви су они као |
| шна, али сви га поштују као човека који је утрошио све што је имао за опште добро.</p> <p>То бе |
| опа Дамњана који ћуташе, и пандура који је викао на сва уста.</p> <p>— Шта је он да за толико н |
| младић, да му знају и покојног оца који је тако исто добар човек био.</p> <p>Владика му затражи |
| p>— Погледајте само!..{S} Не знате који је цветак од кога лепши!..{S} Да и вама узаберем!..</p> |
| ки редак од Чернишевског.{S} Човек који је за своју науку допао тамнице из које се, можда, ника |
| ођеност нам је да идемо за човеком који је умнији и чвршћи.{S} Карактер!...{S} Та само да карак |
| еба силазе — рекао бих да је анђео који је сишао за часак на земљу да ми памет узме, па га је о |
| Сваког је тукао, као гују у главу који је само зуб обелио.{S} Ако је тај још био богатијег ста |
| >— Ми се боримо за права наша.{S} Сваки је човек — човек.{S} Тај капетан, тај началник, тај нач |
| .{S} А... пос’ ти твој!{S} Не знаш каки је иђит!...{S} Све да му је да врља.</p> <p>Притеже диз |
| рже боље школи.{S} Уз пут мислим: да ли је устао?...{S} Немам данас баш никаква посла!...{S} А |
| Ж. К...?{S} Шта ће то бити?...{S} Да ли је то одиста једна тајна дружина?...{S} Или, да то нису |
| нуше још један „сатљик.“</p> <p>— Да ли је школа оправна?</p> <p>— А... све исправно — рече кме |
| , је л?</p> <pb n="216" /> <p>— Који ли је онај чича? — питају сељаци један другог.</p> <p>— Ми |
| мњан.</p> <p>- Зове!</p> <p>— За што ли је?</p> <p>— Због састанака.</p> <p>— Зар дознали?</p> |
| ман, могао је писати и по новинама, али је опет учио.</p> <p>Слобода речи, слобода штампе, биле |
| Он осећаше тешке болове од удараца, али је стегао срце само да би одржао своје достојанство.</p |
| S} Дукат, два, три, пет — како кад, али је тек капало и никад није засушило...</p> <p>Стекао је |
| му приђе и ухвати га руком за раме, али је руку тако подигла да се лепо виђаху црне маље под па |
| у постељу.</p> <p>Није био уморан, али је желео да остане сам са својим мислима.{S} Желео је д |
| у селу.{S} Општина јо добила право, али је рок прош’о а она није направила, па кад већ она није |
| ао мученик; и гладан и го и бос.{S} Али је свршио и богословију са одличним успехом.</p> <p>Онд |
| итељско место, и дође на определење али је нигда не виде...</p> <milestone unit="subSection" /> |
| вко.</p> <p>Она је ћутала.{S} Савладали је њени рођени осећаји, те једва чекаше да буде сама.</ |
| карала је: час у кујну, час у собу, или је пролетала по авлији тамо и амо.</p> <p>Поша је отишл |
| — Ух! мани!.</p> <p>— Само, знаш, да ми је ону господу мало косом на ливади да потерам пред соб |
| /p> <p>— За оном ми срце оста!{S} Да ми је да је до’ватим!</p> <p>— Савиј грану.</p> <p>— Висок |
| н. — И што ја не пођох раније!{S} Да ми је се само шуме дочепати!...{S} Мука је то, кад човек о |
| бих се и каквим мирним сеоцем.{S} Да ми је бар овде у близини течиној!..</p> <p>— Па... биће — |
| омагаху ништа болесници.</p> <p>— Да ми је да само из ноћи изађе — с места би’ ја њу у Шабац! — |
| о је на пример и оваких:</p> <p>— Да ми је да сад нађем овде на путу једну кесу дуката.... напо |
| а.{S} Хоћеш ли да идемо?</p> <p>— Да ми је да видим шта ћу за упис деце, а, онако, можемо.</p> |
| Опет допис против мене!..{S} Ама да ми је знати ко пише, оца му његовог!.. па, вала, не би мај |
| . д.{S} Док он рече:</p> <p>— Ама да ми је да ми се ствари однесу у школу.{S} Ту је кочијаш.</p |
| мајку а и њу: јесте ли вољни, ви да ми је дате, а она да пође за ме?{S} Ако сте вољни да знам. |
| боље изразити.{S} Ја само осећам да ми је нешто драго, па кад неумем друкчије да кажем, ја онд |
| акала бих до века за срећом!...{S}Да ми је да сам мушко — само бих се с њим дружила..{S} Никад |
| је нађо; дође ми на ноге!...{S} Када ми је судбина допустила да је видим — надам се да ће ми до |
| мемо ја залажем моју часну реч, која ми је светиња, да ћу је узети за жену.</p> <p>— Ми нисмо п |
| . да боме — рече. — Шта ћу?.{S} Така ми је била околина.{S} А „човек је производ околине.“</p> |
| Боже!..{S} Ала ја брбљам!{S} А мајка ми је казала да не ваља да много торочем; и казала ми је д |
| а не ваља да много торочем; и казала ми је да није баш лепо што трчим једнако за тобом..{S} Ја |
| му не би речи рек’о!</p> <p>— А шта ми је жао, Аксентије? — упита газда Ђоша.</p> <p>— Жао ти |
| пушницу, ја берем руком.{S} Пушница ми је од 10. леса.{S} Ја имам двадесет.{S} Накупим сви два |
| Ја сам свој господар...{S} Али тебе ми је жао! ’Тео сам да ти пишем да ниси дошо данас...</p> |
| а он ништа...{S} Који је ово враг те ми је сад наспело: да плачем...{S} Плакала бих до века за |
| начитан и способан човек..{S} Да ли ми је да се за њега удам!..{S} О!.. како бих га неговала!. |
| са ревизором?</p> <p>— Добро.{S} Дао ми је оцену одличан.</p> <p>— Врло красно!...</p> <pb n="1 |
| Дамњан.</p> <p>— Добро је.{S} Обећао ми је начелник унапређење да му будем шпијон.</p> <p>— Шта |
| Топчидера, ову ми дао поп Ранко; ово ми је први „калем;“ калемио сам на „будно око.“</p> <p>— Ш |
| > <p>— Нисам; ал кад је тако, готово ми је жао што нисам.</p> <pb n="150" /> <p>— А зар би ти њ |
| Тако је — рече Јова.</p> <p>— Драго ми је!...{S} Пушите ли?..{S} Извол’те, правите!</p> <p>— Б |
| ине? — упита га писар.</p> <p>— Чудо ми је што ме газда Илија доставља конзисторији.{S} Он то н |
| ка милина прожма ме целу....{S} Тако ми је као да читам старе лепе приче....</p> <p>Говорећи по |
| човек!</p> <p>— Е, мило ми је! мило ми је! — рече капетан. — А одакле је?</p> <p>— Из Б...</p> |
| ћ.{S} Красан човек!</p> <p>— Е, мило ми је! мило ми је! — рече капетан. — А одакле је?</p> <p>— |
| мајка.</p> <p>— Мило ми је!{S} Мило ми је!...{S} Коју сте школу учили?</p> <p>— Учитељску.</p> |
| ми још и отац и мајка.</p> <p>— Мило ми је!{S} Мило ми је!...{S} Коју сте школу учили?</p> <p>— |
| подине, ал ја нисам писао.{S} И врло ми је жао што вас не могу услужити, него потрудићу се да р |
| гу ’вала!</p> <p>— Е ако, ако!{S} То ми је мило чути.</p> <p>— Седи Ђошо.</p> <p>- Он седе.</p> |
| цу ни црно испод ноката.</p> <p>— То ми је мило! — рече учитељ.</p> <p>Опет наслужише ракију, о |
| > <p>— Јесам, господине.</p> <p>— То ми је мило!{S} Млад човек!...{S} Како сте прошли са ревизо |
| ш посла са поп Дамјаном?</p> <p>— То ми је питање чудновато!{S} Начела моје „Педагогике“ вели: |
| добијам од мене на уштап...{S} За то ми је ово добро дошло!...{S} И теби... и вама... моја књиж |
| у би’ ти ја очи ископала!...{S} Е то ми је „ужасно просто“ (госпођа је имала обичај да обе ове |
| са квитом за плату.</p> <p>— Познато ми је.{S} Па шта?</p> <p>— Онда сигурно знате и то: да сам |
| аш Сава има право детиње срце; нешто ми је ушао у вољу...</p> <p>Елем, таким начином он стече н |
| ши сељака; и један мој угурсуз, брат ми је, и он је тамо, шњима.</p> <p>— Тако дакле.</p> <p>— |
| Овако, па — ’тели не ’тели — морају ми је дати!{S} Кад ми капетан постане таст постаћу и ја пи |
| .</p> <pb n="116" /> <p>— Па ето, ту ми је!..{S} До сад смо били под једним кровом; није далеко |
| ...{S} Јер које ја тебикар рекнем, мени је, знаш, наређено... јер које је он мени реко и... кој |
| Београду.{S} Кад сам те саслушао, мени је било веома жао што си тако несрећан.{S} Кад сам увид |
| риво!...{S} Шта ти велиш?</p> <p>— Мени је жао Ауроре! — рече он готово кроз сузе.</p> <p>— И м |
| отишо! — прошапута она.</p> <p>— И мени је било тешко због тебе...{S} Знаш, кад си ме погледала |
| рече учитељ.</p> <p>— Славе ти, како си је набавио?...</p> <p>— Лепо.{S} То није тешко у Београ |
| <p>— Боже, спаси је!...{S} Боже, спаси је...</p> <p>Ташта му уми болесницу.{S} Чим се хладна в |
| мо се мољаше богу:</p> <p>— Боже, спаси је!...{S} Боже, спаси је...</p> <p>Ташта му уми болесни |
| у у башту:</p> <p>— Немој мислити да ти је намећем!</p> <p>— Молим те, не говори тако! — рече м |
| , онда лепо!...{S} Јово, брате, нека ти је са срећом!{S} Маро!{S} Теби честитам од свег срца!{S |
| /p> <p>— Тако је, Јово!..{S} Поштена ти је реч да ћу ћутати...{S} Сад збогом!..</p> <p>Мрак, ве |
| Бога ми баш! — рекоше остали.{S} Та ти је паметна, учитељу.</p> <p>— Шта имамо да се плашимо?{ |
| а је.</p> <p>— Ех! врућина!..{S} Шта ти је, бога ти!..{S} Што се на једаред окари?</p> <p>— Ниш |
| ти си Јово?</p> <p>— Ја сам.{S} Шта ти је?..{S} Што се ниси увратио?</p> <p>Он врати коња наза |
| на брижно.... — „Није мамо“!.. — Шта ти је онда?...{S} Кажи мајки чедо моје“!...{S} И ја кажем |
| /p> <p>— Болесна сам.</p> <p>— А шта ти је?</p> <p>— Протисли.</p> <p>Шта да ради?...{S} Он сам |
| ету?</p> <p>— Јесам.</p> <p>— Па шта ти је он рек’о?</p> <p>— Вели: нек те бије, право има!{S} |
| код мене — одмах ме је питала: „шта ти је?“...{S} Ја сам крила: како је књига жалостивна, како |
| мислиш?{S} Ништа ти не брини!{S} Све ти је ’вам’ ка’ божја воља!...{S} Људи „слатки“: — са њима |
| а бог да!</p> <p>— Оче, Дамњане, нек ти је са срећом!</p> <pb n="219" /> <p>— Хвала!</p> <p>И п |
| приђе.</p> <p>— Е, попе — рече — нек ти је са срећом!</p> <p>— Хвала, газда Ђошо!</p> <p>И пољу |
| а је препокоран покоран.</p> <p>И он ти је с места почео улагивати се капетану; увек је гледао |
| је? — упита газда Ђоша.</p> <p>— Жао ти је што си и Перу повео кад ниси више!..{S} Он те један |
| то, код нас у селу...{S} Прво и прво ти је кмет.{S} Њемукар Трћак дао нешто, ’вако, преко прста |
| раја са највећом слашћу.</p> <p>— Ко ти је послао ове новине? — питао је попа.</p> <p>— Мејанџи |
| а улизица, бога ти!...</p> <p>— А ко ти је казао?</p> <p>— Поп Лука.{S} Баш се јутрос састасмо |
| ти, брате мој, из К...</p> <p>— Како ти је име?</p> <p>— Питаш мене?</p> <p>— Тебе јабоме!{S} Н |
| че из свега срца попа.</p> <p>— Како ти је рано? — упита је мајка.</p> <p>— Ту гори! шану болес |
| под Дамњан.</p> <p>— Колико има како ти је жена умрла.?</p> <p>— Десет година - одговори он чуд |
| како ’хоћеш!{S} Бога ми!{S} Долазило ти је, вала, нама у ’ну нашу чколу вазда којекаки учитеља. |
| ручком!{S} Чаша воде и шоља каве, то ти је код бећара!...</p> <p>Попа се послужи.</p> <p>— Иди |
| па кидиши овом поганом животу, па то ти је!...{S} Па... изгубити душу — изгубити; и овако сам т |
| , удавачо?..{S} Па баш: „’хоћу па то ти је!..{S} Ни се стиди мене ни тетке ни мајке, него кидис |
| озбиљно наљутио, виче:</p> <p>— Што ти је криво моје шјемане?</p> <p>— Ама нисам ја.</p> <p>— |
| све!...{S} Назвати њу својом, љуљушкати је на своме крилу, спавати на њеним грудма — зар има шт |
| де, кућо?</p> <p>— ’хоћу.</p> <p>— Мати је запоји оном водом што је од врачаре донела...</p> <p |
| Шта је, лудо мала? — упита он загрливши је.</p> <p>— И теби је по вољи да чезнем, — рече она.</ |
| све!</p> <p>— Имате право.{S} У вароши је све удешено за уживање.{S} Али то је само удешено.{S |
| — Није сине.{S} Али ми ћемо около лепши је пут.</p> <p>Мара га запиткиваше то о овоме то о оном |
| , а неће да се одрече своје науке — тај је човек у његовим очима први до Исуса...</p> <p>Књижни |
| ед њен у снагу његову... та само да јој је, да сме прихватити руке његове...</p> <p>Они се разг |
| и успомену на своје ђаковање, која јој је дотле била и најдражија..{S} Стапао се поглед њен у |
| све се више раздрагаваше.{S} Песма јој је душу узрујала.{S} Хтело би јој се да и они осете оно |
| да, здрава и једра као пуце.{S} Ине јој је било Станојка.</p> <p>Онда оде у Шабац где је седео |
| /p> <p>Мара се узбунила.{S} У глави јој је грмело.{S} Што би из ненада, на једаред, као гром из |
| шта не знађаше шта чини...{S} Љубио јој је косу, врат, па најзад и лице.{S} Девојка дође себи.{ |
| твом одласку, сазнала.</p> <p>— Ко јој је казао? — упита Јова.</p> <pb n="187" /> <p>— Ја?</p> |
| е: ко ће у варош, само да чује како јој је.{S} Нема никог...</p> <p>Те вечери стиже му ташта на |
| о да се „труцка“ на колима?{S} Мало јој је муке и овако!...{S} Он ућута.{S} Пред вече болесници |
| ка је бунцала у ватруштини.{S} Тело јој је час горело сво у ватри, час било хладно као лед.{S} |
| осете оно што она осећаше.{S} Глас јој је дрхтао од унутарње узбуђености, те је с тога звук тр |
| > <p>— Оди ми полиј!...</p> <p>Глас јој је дрхтао.</p> <p>А он се укочио, скаменио.{S} Сва крв |
| ица!{S} Ни једна не беше згодна, свакој је ману нашао..{S} Та да му је бар да отпочне разговор! |
| много — слага она мајку.</p> <p>— Немој је читати, душо, кад је жалостива.</p> <p>— Па нећу, ма |
| ајем да сам крив.</p> <p>У души Мариној је врило.{S} Љутила је се на њега што се силом гради да |
| ad> <head>ВРШИОЦИ ЗАКОНА</head> <p>Мрак је већ пао био на земљу кад Јова стиже школи.{S} Ту зат |
| ала озбиљност лица његова.</p> <p>Ручак је био већ на асталу.{S} Седоше и ручаше.</p> <p>Учитељ |
| он, веселник, искрено прича...{S} Човек је — човек!{S} Створење „по образу и подобију божијем“ |
| S} Така ми је била околина.{S} А „човек је производ околине.“</p> <pb n="160" /> <p>— Да бо’ме! |
| места почео улагивати се капетану; увек је гледао у њега, па ако се капетан насмеши — и он се н |
| је се сам на се.{S} Док је не виде, док је жудео за „непознатом“, мислио је: да му је само да в |
| душан.{S} Љутио је се сам на се.{S} Док је не виде, док је жудео за „непознатом“, мислио је: да |
| д...{S} Морао је преноћити.</p> <p>Док је у друштву седео и ишло је које како; али кад леже у |
| еше послужење те га послужише.{S} Астал је био постављен.</p> <p>Заседоше и онако задовољни сла |
| и за моју „јабуку“!...</p> <p>И учитељ је примао.</p> <p>Дани су му пролазили у раду, а вечеро |
| амо латити, да би постигли цељ, јер цељ је поштена.</p> <p>— Дакле — рече поп Дамњан.</p> <p>— |
| јер у вас нико не сумња.{S} Награда вам је сигурна!{S} Можете — ако ’оћете — и у напредак нешто |
| о сте школу изнели на брдо.{S} Које вам је пре била школа?</p> <p>— Ено, оно — рече кмет показу |
| м!..{S} Убите ме тако вам свега што вам је најмилије!..{S} Убите ме — само ме не одгоните!...{S |
| она ’хоће!..{S} Без њене воље — не дам је!..{S} хоћеш, Марушко?</p> <p>Она ћуташе.</p> <p>- Ак |
| {S} Па онда, крштења, венчања — све нам је жива згода.</p> <p>— Бога ми, баш! - репе поп и насм |
| ад будемо имали своју војску — лако нам је ступити у борбу.</p> <p>— Па, да!.. кога велиш да по |
| : очигледна настава...{S} Урођеност нам је да идемо за човеком који је умнији и чвршћи.{S} Кара |
| дити, од његових укућана, сем њега; сам је правио гњиздаре — једном речју о свему је водио тачн |
| ..{S} Није љута; тако 10, гради, ја сам је собом пек’о.{S} Има јој три године па „укрпила’“ сла |
| о ме глава боле; право рећи: лагала сам је...{S} Али оне ноћи кад сам устала и стала код прозор |
| .{S} Волео је друштво и песму.{S} И сам је по ка’што певао по нешто...</p> <milestone unit="sub |
| ано.{S} Поп Живко чим је приметио и сам је заћутао.</p> <p>Кад се ручак сврши попа рече да мало |
| ако, па уметнем овај лист.{S} И тим сам је облагородио.</p> <p>— хоће ли се сад примити?</p> <p |
| <p>— Шта? — упита поп.</p> <p>— Баш сам је јуче оставио у архиву; прекинуо сам над тобом ислеђе |
| и, ваљда, ко пише.</p> <p>С нестрпљењем је очекивао да сване.{S} Дође попа.{S} Он му даде писмо |
| међ нама одраст’о.{S} А деца... било им је код <pb n="5" /> њега ка’ у мајчином трбуву!...{S} И |
| .{S} Знао је шта му треба радити: с тим је био на чисто.{S} Прво и прво: улагати <pb n="75" /> |
| бити искрена...{S} Тако и ту!..{S} Чим је приметила немир код мене — одмах ме је питала: „шта |
| <p>Попа је био школски старатељ.{S} Чим је чуо да је учитељ дошао, похитао је школи да се с њим |
| утра дан кренуо се рано у варош.{S} Чим је одјахао коња и мало се очистио он се диже у конзисто |
| одговарао је расејано.{S} Поп Живко чим је приметио и сам је заћутао.</p> <p>Кад се ручак сврши |
| девојка коју воли више свега, за којом је жудео толико време.</p> <p>И он беше онемео.{S} Ништ |
| ан разред па већ и поодрасла.{S} Једном је хтео да казни једнога ђака.{S} Заповеди му да изађе |
| и ванбрачно са својом таштом.{S} Са њом је родио и неколико деце, па да би се то прикрило они с |
| : брата, мајке и жене!...</p> <p>Са њом је спустио у гроб и своју срећу...</p> <milestone unit= |
| >Дани су му пролазили у раду, а вечером је ишао то код попа, то код кмета.</p> <p>Насташе свадб |
| Сад иди.</p> <p>Он изађе.</p> <p>Улицом је ишао као луд.{S} Људи нису ходили него су играли око |
| есеље беше не описано.</p> <p>Сутра дан је продужено...{S} И тако — весеље је трајало три дана. |
| је само оно и радио.{S} Н. пр. капетан је волио човека, који је умео да се лепо поклони, да ка |
| о перо, па пише ли — пише!..{S} Капетан је нешто доцније ушао у канцеларију него што је обично |
| то, да му у душу завири.</p> <p>— Мучан је мој положај, господине!{S} Кад један старешина среск |
| једноме селу рудничког округа.{S} Мален је остао иза оца и мајке, па се претуцао од немила до н |
| .</p> <p>За мало и уђе сељак.{S} Обучен је био газдински.</p> <p>— Ово је, капетане, наш Пера И |
| а њу је лако! — рече поп Дамњан — Јовин је план врло леп.{S} Он је пристао да буде начелников ш |
| пише по новинама!..{S} Па, сем тога, он је још социјалиста!...{S} И нехотице поче да га сравњуј |
| г „нашег“ човека.{S} Ако ти ’теднеш, он је рад да се с тобом састане.{S} Донео је и једно јагње |
| ’ме!...</p> <p>Капетану засјаше очи; он је мислио да их је преварио.</p> <p>Донеше каве.</p> <p |
| сторији.{S} Он то није до сад радио; он је обично достављао полицији.</p> <p>— Јесте прочитали |
| врло велике породице. <pb n="76" /> Он је се тамо упознао са многим личностима од „важности“ — |
| е сакрио ни Јовин поглед од њега.{S} Он је с места био на чисто; видео је: да „онај ђаволак“ шт |
| ц осети једаред како је без сина.{S} Он је био јединац, па зар баш да јединца да да га учитељ т |
| , Мара беше бледа и нема од стра.{S} Он је прихвати на руке.{S} Она клону са свим.</p> <p>У њег |
| код кмета.</p> <p>Насташе свадбе.{S} Он је ишао свуда, јер су га свуда звали.{S} Искреност од њ |
| ири кћери све: ка’ златне јабуке.{S} Он је се морао једној улагати, па на који било начин.</p> |
| есет и пет ока брашна по 32 паре.{S} Он је то с места израчунао.{S} Читао је и „Апостол“ сваког |
| к!{S} Немојте све ценити по Сави.{S} Он је врло добра душа, поштен чиновник — али то му је мана |
| >Међу упутство је могло изостати.{S} Он је од природе, мрзио људе који су хтели да ремете ред у |
| е у стању ни једне тајне сакрити.{S} Он је се надао да ће „његова вила“ бити научена.{S} Међу т |
| да ли она њега воли — није знао.{S} Он је више не виде.{S} Хтео је да пита — али кога?... и за |
| </p> <p>Као да га је гром ударио.{S} Он је побегао у вајат, попео се на таванчић и ту је плакао |
| Дамњан — Јовин је план врло леп.{S} Он је пристао да буде начелников шпијун.{S} Зар не ноже не |
| — зову га — позива се Манојловић.{S} Он је син онога Симуле што је умро на робији па....</p> <p |
| сиротану као и највећем богаташу.{S} Он је се завлачио и у сиротињске избице онако исто као што |
| .{S} Чар њихов пљенио му је душу.{S} Он је стварао пред собом милу слику; оне лепе, бистре очи |
| д нас само за то што је министар?{S} Он је данас министар — сутра није, а човек остаје до века! |
| он, ићи му и у кућу, и — разуме се — он је се тим користио.</p> <p>Но једаред ухвати га капетан |
| стече један човек у својој околини — он је стекао; свуда су га дочекивали и испраћали са љубављ |
| ..{S} Свет овај, овај гејак, кикаљ — он је само научио да слуша.{S} Подвикни му, намршти се мал |
| да ће нас и на збору наћи.</p> <p>— Он је луд онда!..{S} Кад је све казао, шта је њему остало? |
| } Ако је тај још био богатијег стања он је се „поштено“ наплаћивао.</p> <p>За даљи његов напред |
| Хиљадама ситница из домаће економије он је знао.{S} Живина, стока, башта, поврће, усеви — о том |
| ; и један мој угурсуз, брат ми је, и он је тамо, шњима.</p> <p>— Тако дакле.</p> <p>— Ја!..{S} |
| је морао прве да васпита себе.{S} И он је на себи и почео.{S} Пушио је дуван.{S} Пробао је да |
| све му је било на расположењу.{S} И он је учио и радио...</p> <p>1878. године премести се учит |
| кви...</p> <p>Сврши се и та година и он је — свршио школу.{S} Мислио је да се једном за свагда |
| —20 пара да купи лепињу за доручак и он је то чувао.</p> <p>Долазио му је м отац више пута, па |
| иде у срез и да их изврши.</p> <p>И он је ишао и извршивао на задовољство и свога старешине и |
| а и три ноћи.{S} Све какоши у авлији он је знао.{S} Нико није смео кокошке насадити, од његових |
| — рече Јова.</p> <p>— Знам...{S} Ал он је треб’о да одслужи службу.</p> <p>— И овим начином он |
| аво вели господин — не поштује закон он је — да ти кам — прави „бутовник“ !..{S} Али треба њему |
| га преко мере.{S} Место да је добио он је штетово....{S} Тако у свему.</p> <p>— Други ће се пу |
| ови, практиканти, завидели су му, но он је се само у себи смешио.</p> <p>Тако је живео Сава код |
| ало је његовом мирном животу!</p> <p>Он је хтео да буде учитељ, не само деце него и старијих.{S |
| p>За то је требало чиновника.</p> <p>Он је био „поуздан“ човек.{S} На њега се је могло и по пре |
| : да га увек пита што не зна.</p> <p>Он је тако чинио.{S} Почев од песмарица, читао је библиске |
| Петар предаде молбу капетану.</p> <p>Он је прочита дваред узастопце, па је онда спусти пред-а-с |
| именом;</p> <p>Она га зовну.</p> <p>Он је опет пољуби.</p> <p>— Знаш!..{S} Ја сам лудио за тоб |
| Ја само: према свецу и тропар!.{S} Е,о је за ручак — ручак, ко је за батина — батину!{S} На пр |
| тали не мрзе на нас.</p> <p>— Ја! рек’о је да ће нас и на збору наћи.</p> <p>— Он је луд онда!. |
| и и почео.{S} Пушио је дуван.{S} Пробао је да не пуши и пошло му је за руком.{S} Коцкао је се.{ |
| српски сељак понижен.</p> <p>Покушавао је доста пута да поведе о томе разговор у друштву; али, |
| азивала је у њега искреност...{S} Бивао је и кум, и стари сват, и девер; шалио се са сељацима „ |
| ота?</p> <p>Он климну главом.{S} Уживао је у њеној веселости и њеном звонком гласу.</p> <p>— Он |
| ејаше за њим.</p> <p>Учитељ Јова уживао је слушајући оштре и живе речи овога старца.</p> <p>— В |
| о на уживање...</p> <p>Око подне стигао је кући поп Живковој.{S} Попа га дочека весело, и извињ |
| опкорачи коња па у варош.</p> <p>Стигао је око три часа по подне.{S} Одјаха коња и предаде арџи |
| , дође.{S} Сада већ беше спреман, могао је писати и по новинама, али је опет учио.</p> <p>Слобо |
| м: што је најбоље знао француски; могао је да чита и књиге, па ретко где да му речник затреба.< |
| рема потребама.{S} Чега није имао могао је бити без њега.{S} Хтео је да буде васпитач, и онда ј |
| његових песмарица.{S} Онај цванцик дао је за једну песмарицу, истина није нова али било је у њ |
| вина.</p> <p>Учитељ леже.</p> <p>Гледао је своју будућност пред собом.{S} Напори у школи, борба |
| атити и лећи у постељу.</p> <p>Погледао је на часовник који куцаше на столу.{S} Један по по ноћ |
| ења: о рођењу и сиромашном стању предао је на време.{S} И положи испит и примише га за питомца. |
| је потпуно са собом задовољан.{S} Држао је у тврдо: да ће бити капетанов зет.</p> <p>— Што ми т |
| јој неће старији дозволити...{S} Омрзао је још више ту поделу међу људима.</p> <p>Своју љубав н |
| добро, а кад год је био немиран добијао је свој оброк у батинама, ил од учитеља непосредно или |
| некима се још и тикао.{S} Дакле: стекао је себи пријатеља и тамо где је мислио да неће никад мо |
| и никад није засушило...</p> <p>Стекао је добре коње и кола; намештај у соби био је госпоцки; |
| опходио са свима.{S} Тако исто дочекао је и Јову.</p> <p>— Ако се не варам ваше је име Јован В |
| >— Ајде!...</p> <p>— Се’те још! — викао је капетан Сава у највећем „одушевљењу.“</p> <p>— Време |
| пуши и пошло му је за руком.{S} Коцкао је се.{S} Решио се да карту у руке не узме.{S} И није ј |
| н.</p> <p>И, зајиста, тога дана, чешљао је се по сата пред огледалом и увијао оно мало брчића; |
| доба почео је носити лепо одело а имао је и доста новаца те је набављао „лепих“ књига.{S} Све |
| пих“ књига.{S} Све енглеске романе имао је у својој књижници и све их прочитао.</p> <p>Сврши и |
| то беше лако.</p> <pb n="30" /> <p>Имао је девојку у селу.{S} Добри људи даду му новаца на заја |
| во јуне; а међу тим, од сиротиње отимао је и последње кајише сланине, последњи омршај, те је сл |
| морали покоравати... <pb n="15" /> Знао је, много је знао!{S} На пр. седемдесет и пет ока брашн |
| bSection" /> <p>И он пође даље.{S} Знао је шта му треба радити: с тим је био на чисто.{S} Прво |
| S} Сад је знао ко му је учитељ.{S} Знао је да ће имати човека с којим може мисли мењати.{S} А с |
| Неке је читао и дваред и триред и знао је да исприча готово све што је прочитао и причао је ра |
| .{S} После <pb n="26" /> службе склањао је се од другова и бегао у свој стан.{S} Хтео је пошто |
| мртво тело своје кћери...</p> <p>Чупао је косе, бусао се у груди, јаукао, плакао — мислили су: |
| ао је он.</p> <p>— Не знам! — одговарао је попа.</p> <p>— Је ли могуће да српски сељак ништа не |
| тала.</p> <p>На питања попина одговарао је расејано.{S} Поп Живко чим је приметио и сам је заћу |
| чи, него тумарне у свет.</p> <p>Тумарао је тако неколико година.{S} Допирао је до мора, „са сто |
| не на другу.</p> <p>Сутра дан разабирао је: ко ће у варош, само да чује како јој је.{S} Нема ни |
| рао је тако неколико година.{S} Допирао је до мора, „са сто је вуруна ’леба јео“ као што имађаш |
| о новом“?... и т. д. и т. д...{S} Морао је преноћити.</p> <p>Док је у друштву седео и ишло је к |
| му је потреба.{S} О њој мислити — морао је као што је морао и хлеба јести...</p> <p>И тако, сад |
| „светлу“, по његовом мишљењу, и сматрао је да је у праву да он другог препоручује...</p> <p>Као |
| му је по мало ласкао; сада пак сматрао је за потребно да му окрене леђа.{S} Али ипак, мислио ј |
| лупкати прстима по столу.{S} Посматрао је попу.{S} И њему је било мило што је бар свештеника н |
| p>— Ко ти је послао ове новине? — питао је попа.</p> <p>— Мејанџија из вароши код кога ја обичн |
| .</p> <p>— Па докле ћемо овако? — питао је он.</p> <p>— Не знам! — одговарао је попа.</p> <p>— |
| Чим је чуо да је учитељ дошао, похитао је школи да се с њим састане а упозна.</p> <p>Нађе учит |
| ако чинио.{S} Почев од песмарица, читао је библиске приче, па онако причице и за мало: — књига |
| S} Он је то с места израчунао.{S} Читао је и „Апостол“ свакога већега празника и „започињао“ је |
| тумараше по соби тамо и амо.{S} Постао је врло осетљив.{S} Не мило га дираше у срце куцање шет |
| њега је „нова“ наука запанула.{S} Гутао је чланке у „<title>Раднику</title>“ и тежио је да сазн |
| е, па му срце опет мирно!...{S} Шапутао је њено име и — ништа!..{S} Груди му беху празне а њега |
| и свиону плаву косу; доста пута осећао је задај њене чисте девојачке душе као да је ту; — али |
| е загрлити и пољубити!...</p> <p>Осећао је потребу да рекне нешто; али за жива бога не умеде ба |
| ...{S} Шта је човеку?...</p> <p>Изјахао је из вароши.</p> <p>Зној га облио свега...{S} Прса му |
| ича готово све што је прочитао и причао је радо својим друговима...</p> <p>Био је у четвртом ра |
| ста пута провео је ноћ и при чаши; ишао је чак и у она места где Евине кћери за новац своју љуб |
| ађивао их је; он беше чио и ведар; ишао је од воћке до воћке па је бирао јабуке и спуштао их у |
| се то у овој то у оној школи.{S} И ишао је даље.{S} Свуда је радио за своје убеђење.{S} Пред њи |
| ече, па онда опкорачи коња.</p> <p>Ишао је час ходом час у касу; био је расположен усљед неспав |
| е на таванчић и ту је плакао.{S} Слушао је први пут мајку где се оцу противи и не да да он иде |
| цама!..{S} Знам да би Цана казала: ђаво је однео, баш је срећна!..</p> <p>— Што си се ти, Маруш |
| p> <p>— Па, како мајка?</p> <p>— Здраво је, течо.{S} И она је ту.</p> <pb n="104" /> <p>— Знам |
| алуд!...</p> <p>— Што нећу дати?{S} Ево је! — рече учитељ и извади књиге.</p> <p>— Рад сам да в |
| е на бунар а он по ракију.</p> <p>— Ево је учитељу и пашина би је мајка пила...{S} Није љута; т |
| <p>— Шта?</p> <p>— Сутра се неради; ово је „трапава“ недеља; сад празнујемо!...{S} Илија!...{S} |
| S} Шали се теча душо!..{S} Јово!{S} Ово је моје жене сестричина, Мара; а ово је, мазо моја учит |
| ј код Мората</title>“ (Муртена).{S} Ово је роман историјски.{S} Из њега ћеш видети како су се Ш |
| } И, враг га знао — сваки има!,.{S} Ово је бога ми, добро!{S} Бог да поживи оног чикицу, што ме |
| ме?{S} Ако сте вољни да знам...{S} Ово је дошло изненадно; нисам се спремао за овај случај; ал |
| , брате!..{S} Онда ништа од нас.{S} Ово је скоро смак света!..{S} Кад је већ дошло до тога да с |
| о се на њему да не пуши, али тек, — ово је из капетанове кутије.</p> <p>— Па, које добро, Ђошо? |
| А... нећемо — рече капетан Сава. — Ово је народска ствар.{S} Нека буде у општинској судници.</ |
| капу.</p> <p>— Браћо! — рече он. — Ово је наше весеље!..{S} Али реда је сетити се бога и госпо |
| ..</p> <p>Поста сујеверан!</p> <p>— Ово је срећа!..{S} Од куд баш да мене поп Живко зове да му |
| p>— Да видимо твоје цвеће.</p> <p>— Ово је моје цвеће! — рече попа.{S} Ово се цвеће зове купус, |
| } Обучен је био газдински.</p> <p>— Ово је, капетане, наш Пера Ивић.{S} Красан човек!</p> <p>— |
| , истина, свршио дван’ест школа ал’ ово је тринаеста, <pb n="52" /> и ту си ти, синко, букварац |
| во је моје жене сестричина, Мара; а ово је, мазо моја учитељ Јован Васић.</p> <p>Јован се једва |
| га кмет.</p> <p>— Кући.</p> <p>— И ово је, кућа, мислим, није кошара!</p> <p>— Јесте, али није |
| да се тамо понаша.</p> <p>Међу упутство је могло изостати.{S} Он је од природе, мрзио људе који |
| чима.</p> <p>Доктор не рече ништа, него је узе даље прегледати.</p> <p>— ’хоће ли жива остати, |
| оравати... <pb n="15" /> Знао је, много је знао!{S} На пр. седемдесет и пет ока брашна по 32 па |
| вију страна.</p> <p>— Ама, браћо, много је ово!...{S} Ко ће ово попити? — рече он устежући се.< |
| и паде по кревету....</p> <p>Дуго, дуго је плакао.{S} Кад се примирио, он се подиже.{S} Јова је |
| ућу у селу где се настани.</p> <p>Живео је срећно са својом Станојком.{S} Она беше весели као к |
| да је био светац.{S} Доста пута провео је ноћ и при чаши; ишао је чак и у она места где Евине |
| је био у кујни.</p> <p>Цело вече провео је у друштву са Госпавом.</p> <p>Беше што — беше!...</p |
| </p> <pb n="29" /> <p>Као учитељ провео је годину дана.{S} Школа запуштена, деца напуштена, учи |
| ке.{S} Не хте палити свеће....{S} Седео је тако неко време, па кад му ноге утрнуше он промени п |
| тога леног сна на јави пробудио, видео је — своју бећарску собу и себе као очајника...</p> <p> |
| а.{S} Он је с места био на чисто; видео је: да „онај ђаволак“ што се у Јовино учитељско срце ув |
| зме.{S} И није ју више узео...{S} Видео је: да: <hi>воља све може</hi>...{S} Своје другове, кој |
| <pb n="22" /> да не зна ништа, а увидео је да он не зна.{S} Није познавао прилика у којима је.{ |
| а; намештај у соби био је госпоцки; јео је и пио је шта му је душа желела.</p> <p>Жена му је би |
| остане сам са својим мислима.{S} Желео је да мисли о њој, да му нико мисао не прекида.</p> <p> |
| га је целим путем шапутао.</p> <p>Желео је... али ко може казати шта је желео?...{S} Било је ту |
| што је најглавније гостољубив.{S} Волео је своје госте толико, да је се трудио да им жеље из оч |
| а њима по читаву ноћ проводио.{S} Волео је друштво и песму.{S} И сам је по ка’што певао по нешт |
| ли!..</p> <p>— Живео!..{S} Живео! грмео је народ.</p> <p>Сад је тек настало право весеље.{S} Са |
| оше сватовски.{S} Пуцањ за пуцњем грмео је а из пуних груди и са насмјаниих уста орила се весел |
| је рад да се с тобом састане.{S} Донео је и једно јагње.{S} Ја дадо’ пандуру да га однесе капе |
| " /> могу овог или оног оставити, корео је и сам собом доказивао да се може.</p> <p>— Доста је |
| шуми хлађаху његово врело тело.{S} Сео је на зелену травицу, запалио цигару, (пропушио је опет |
| је сваку цртицу на лицу Јовановом; хтео је просто, да му у душу завири.</p> <p>— Мучан је мој п |
| је имао могао је бити без њега.{S} Хтео је да буде васпитач, и онда је морао прве да васпита се |
| је знао.{S} Он је више не виде.{S} Хтео је да пита — али кога?... и за коју?...{S} Срце му се ц |
| угужвана и он се стаде љутити.{S} Хтео је да не буде замерке ни њему и и оделу!...</p> <p>Вода |
| воту.{S} Готово беше раздраган.{S} Хтео је сам почети разговор да га не претече поп Живко.{S} О |
| од другова и бегао у свој стан.{S} Хтео је пошто по то да буде сам.{S} Њему је било мило да мис |
| , не само деце него и старијих.{S} Хтео је да им отвори очи, да им докаже да су људи који треба |
| едоше и ручаше.</p> <p>Учитељ Јова хтео је, пошто по то, да буде сам, за то после ручка рече: д |
| та!... рече он и пође брзо.</p> <p>Хтео је пошто по то да забашури.</p> <p>И окрете разговор.</ |
| ка је изгледало да ће то бити.{S} Почео је одлазити у мејану, коју је један сељак у својој кући |
| nit="subSection" /> <p>Од то доба почео је носити лепо одело а имао је и доста новаца те је наб |
| е пред зору спустио на свој кревет, био је потпуно са собом задовољан.{S} Држао је у тврдо: да |
| p> <p>Ишао је час ходом час у касу; био је расположен усљед неспавања, па је певао целим путем |
| по неки богат сељак <pb n="100" /> био је у њиховом друштву.{S} И он их све напада; и они њега |
| доваше онај изненадни догађај!..{S} Био је готово равнодушан.{S} Љутио је се сам на се.{S} Док |
| е и астале и неколико столица...{S} Био је потпуно задовољан.</p> <p>— Шта ћеш за вечеру, госпо |
| у о свему је водио тачна рачуна.{S} Био је то човек вредан преко сваке мере.{S} Рана зора дочек |
| ло му је за руком.{S} Капетан његов био је рођак неком великом господину тамо у Београду; значи |
| а каву.</p> <p>У канцелариско време био је на свом месту.{S} Узео перо, па пише ли — пише!..{S} |
| добре коње и кола; намештај у соби био је госпоцки; јео је и пио је шта му је душа желела.</p> |
| вој посао вршио је и његов господин био је с њим потпуно задовољан.{S} Доста пута дао му је по |
| ни дани!...</p> <p>У трећем разреду био је најстарији ђак.{S} Сад је и он друге тукао и сви су |
| II.</head> <head>ВЕРЕНИЦИ</head> <p>Био је један сат по поноћи кад се Јова пробудио иза сна.{S} |
| је радо својим друговима...</p> <p>Био је у четвртом разреду гимназије а у 16. години кад га с |
| услуге затражио је П... срез и — добио је.</p> <p>Раста је био средњег, пун, пуних једрих обра |
| и се да се врати у кућу.</p> <p>Оставио је прозоре отворене па се свуче те леже.</p> </div> <pb |
| {S} Кад није радио са „требником“ радио је мотиком.{S} У свему му је помагала његова весела дом |
| >Као награду за учињене услуге затражио је П... срез и — добио је.</p> <p>Раста је био средњег, |
| анке у „<title>Раднику</title>“ и тежио је да сазна што више. —</p> <p>Ташта га позва себи у ку |
| са децом посла.</p> <p>Тога дана служио је око софре.{S} У вече је био у кујни.</p> <p>Цело веч |
| рло добро.</p> <p>Неколико пута одлазио је да види како иде гласање...{S} Једаред се срете са г |
| је, ка’што мало и „подебела.“ Обилазио је и редаре.{S} Њима је било драго што не „јордани“ од |
| ’ му његов!{S} Кад је дошо нама доселио је и ствари и вамилију на двојим колима; а кад је посел |
| екох стекао — није!...{S} Само он волио је њу; али, да ли она њега воли — није знао.{S} Он је в |
| е, док је жудео за „непознатом“, мислио је: да му је само да види прамен њене косе — па би се р |
| да му окрене леђа.{S} Али ипак, мислио је да ће добро бити, да се држи неких отменијих, или бо |
| одина и он је — свршио школу.{S} Мислио је да се једном за свагда отресе те проклете књиге и уч |
| и ташту код жене.{S} Целим путем мислио је само о њој.{S} Целе ноћи није могао заспати; само се |
| брзо!...{S} Како то би?..</p> <p>Мислио је да сања.{S} Ал ето, види, она иде поред њега; наслон |
| ај у соби био је госпоцки; јео је и пио је шта му је душа желела.</p> <p>Жена му је била одевен |
| тако!...{S} И тако мора бити! — говорио је он.</p> <p>Међу њима је важио много са своје чврсте |
| већ је почео радити на томе.{S} Мотрио је шта капетан воли, па је само оно и радио.{S} Н. пр. |
| написао!</p> <p>За време говора мотрио је сваку цртицу на лицу Јовановом; хтео је просто, да м |
| наста распуст...</p> <p>Као јаре јурио је по пољима и шуми; књиге није ни узимао никако у руку |
| во, а Јова окрену на лево.</p> <p>Јурио је као на крилима.{S} Та опет ће да види Мару!...</p> < |
| се раскошлуку и лењости.</p> <p>Удесио је свој живот према потребама.{S} Чега није имао могао |
| к није довршио богословију.{S} Пропатио је оне две године као мученик; и гладан и го и бос.{S} |
| .{S} Био је готово равнодушан.{S} Љутио је се сам на се.{S} Док је не виде, док је жудео за „не |
| кажеш!</p> <p>— Шта зна!...{S} Излечио је све покојне!...{S} Јеси ли јој чит’о молитву?</p> <p |
| , поче набављати књига и учити.{S} Учио је крај свега тога и лекове, којим се сиромаси, без лек |
| ом селу.{S} Отац му је био поп.{S} Учио је основну школу у месту.{S} Одатле је отишао у Шабац у |
| сваку ситницу — батине.{S} Међутим учио је добро, а кад год је био немиран добијао је свој обро |
| а лепих песама.</p> <p>Свој посао вршио је и његов господин био је с њим потпуно задовољан.{S} |
| о деце, да га да изучи школу.{S} Свршио је псалтир а ујак га да у Крагујевац да почне гимназију |
| у је годила радост очева.</p> <p>Свршио је основну школу и прешао у гимназију.{S} Сад му је њег |
| е.{S} И он је на себи и почео.{S} Пушио је дуван.{S} Пробао је да не пуши и пошло му је за руко |
| лену травицу, запалио цигару, (пропушио је опет) па се дао на уживање...</p> <p>Око подне стига |
| тога нисам никад видео!</p> <p>— Па, ко је она?</p> <p>— Не знам!</p> <p>— Чија је?</p> <p>— Не |
| тропар!.{S} Е,о је за ручак — ручак, ко је за батина — батину!{S} На пр: оно што ћу теби да дам |
| врата.{S} За што да ми стрепимо?{S} Ко је њима дао право да они свакад могу метити руку на наш |
| ца неко на Јовином прозору.</p> <p>— Ко је? — упита Јова.</p> <p>— Ја сам.</p> <p>— Који си?</p |
| S} Окупите се овде да вам се прочита ко је изабран.</p> <p>Свет се поче прикупљати....</p> <p>П |
| ано лепим стилом — опростио би ономе ко је писао па да би и мене самог напао.</p> <p>— Верујем, |
| пије, то се просипа...{S} Не пита се ко је газда ко сирома! — све се грли и љуби!...</p> <p>— К |
| p> <p>— Нисам!</p> <p>— Ти онда знаш ко је.</p> <p>— Не знам!</p> <p>— Ни то не знаш?</p> <p>— |
| ељ.</p> <p>— Ја бих мало разгледао, ако је слободно?</p> <p>— А... молим, молим....</p> <p>Попа |
| ја те, капетане молим, учини ми то, ако је могуће.</p> <p>— Оно.. могуће је.{S} Треба да то јав |
| ко си вољан.</p> <p>— Госпођице.... ако је по вољи — рече Јова.</p> <p>Мара пристаде.</p> <p>Ко |
| уг — онда то није никаква осуда.{S} Ако је само то што те тишти, онда....</p> <p>— Течо! течо!. |
| смејком кад се из нурије враћао.{S} Ако је био љут, љутина га је пролазила кад је угледа.{S} За |
| у главу који је само зуб обелио.{S} Ако је тај још био богатијег стања он је се „поштено“ напла |
| ше од муке.</p> <pb n="152" /> <p>— Ако је вама у интересу да ја признам да сам радио оно што н |
| огу и нећу!</p> <pb n="124" /> <p>— Ако је она вољна да буде твој друг — онда то није никаква о |
| да бих била да и њу видим!</p> <p>— Ако је по вољи, госпођице Марушка, изволте! — рече попа шал |
| } Ево младожење уз њу.{S} Сад, само ако је њена воља.</p> <p>Мара се узбунила.{S} У глави јој ј |
| p> <p>— Не!..{S} Не!..</p> <p>— Већ ако је шта друго ту? — рече поп.</p> <p>Учитељ опет ћуташе. |
| а...{S} То је у потесу знаш.{S} А ’вако је Иван...</p> <p>— Који Иван?</p> <p>— Та неки Иван „Т |
| а је!...{S} Веле: пиј Јевто!...{S} Јако је — однеће!..{S} Јес ђавола однети!.. <pb n="206" /> А |
| ад се сећаше како му је било тада, како је из свег срца плакао и проклињао школу и учитеља, как |
| у да „већи нарасте“...{S} Па онда, како је се са децом сеоском играо око неке баре у селу, како |
| и здрав!...{S} Ви’ш ти обешењака, како је он то срочио! — рече капетан.</p> <p>И, милоште ради |
| лакао и проклињао школу и учитеља, како је волео да умре да му и тај отац осети једаред како је |
| ше обичај сам да каже.</p> <p>Сад, како је којим начином дошао до положаја практикантског — да |
| воокој Гертруди и црноокој Аурори, како је Аурора намучила се и на послетку страдала, попила от |
| шапуташе она...{S} Како је дичан, како је поносит <pb n="135" /> па како леп!...{S} Све зна, о |
| елу, како је преко јендека скакао, како је у скакању угануо једаред руку, те га мајка морала но |
| еоском играо око неке баре у селу, како је преко јендека скакао, како је у скакању угануо једар |
| као обично, и упита:</p> <p>— А... како је, Саво?</p> <p>— Хвала на питању, господине, врло доб |
| : „шта ти је?“...{S} Ја сам крила: како је књига жалостивна, како ме глава боле; право рећи: ла |
| тапију.{S} Почећу се пренемагати: како је покварен свет; како већ не поштује ни власт ни икога |
| и врло су га немило дирале вести: како је неки моћни и силни капетан или ћата или газда кињио |
| Доста пута замисли се седећи ноћу: како је добро имати ваљану женицу која те разуме.{S} Седети |
| та месио и правио топове па пуцао; како је кад је киша падала трчао гологлав по ономе пљуску да |
| у по сокаку и бацао себи на главу; како је од блата месио и правио топове па пуцао; како је кад |
| њој ноћи срце му се раздрага...{S} Како је лепо шетати на овакој месечини, па још са милим ство |
| унака од њега.. шапуташе она...{S} Како је дичан, како је поносит <pb n="135" /> па како леп!.. |
| скупи?</p> <p>— Вечерас.</p> <p>— Како је у вароши?</p> <p>— Гуди!..{S} То се пије, то се прос |
| а.</p> <p>— А... то јест.</p> <p>— Како је леп изглед одавде! — рече Мара и застаде.</p> <p>— З |
| мре да му и тај отац осети једаред како је без сина.{S} Он је био јединац, па зар баш да јединц |
| и бос — то је био он...{S} Сети се како је купио прашину по сокаку и бацао себи на главу; како |
| ори, и одрешито, и не замуцкује, и како је озбиљан...{S} И она га посматраше све више...</p> <p |
| ! — рече један сељак. — Да знаш ти како је њему јако жао, ти му не би речи рек’о!</p> <p>— А шт |
| а постеље...</p> <p>Можете мислити како је спавао!..</p> <p>Сутра дан зором дође поп Дамњанов м |
| 186" /> <p>...поп Живко је смотрио како је кришом погледала Јову, и како се заблистала суза у о |
| цима причајући им о новоме учитељу како је то „један сладак човек.“</p> <p>Кочијаш дође.</p> <p |
| ва.</p> <p>— Па, ви’те ону црквицу како је лепа...{S} Гле’те на ову страну!..{S} Они дољашци по |
| ре?</p> <p>— ’хоће, вели!</p> <p>— Лако је нама сад!{S} У целоме срезу нема села у коме немамо |
| уче, јуначки довуче кући!...{S} А ’нако је наметан ка’ иксан!{S} хоћеш на премер у Шабац.{S} Са |
| онако, како закон налаже.</p> <p>- Тако је! — рекоше они.</p> <p>— Ми се боримо за права наша.{ |
| " /> <p>— Та... оно... тако је!... тако је!... повикаше сви. — Уча право вели.</p> <p>Момак дућ |
| p> <pb n="43" /> <p>— Та... оно... тако је!... тако је!... повикаше сви. — Уча право вели.</p> |
| гу молимо!...</p> <p>— Тако је!{S} Тако је!.. вели окупљени свет.</p> <p>— Па лепо, лепо!..{S} |
| ње!...</p> <p>— Тако је чича!..{S} Тако је чича!.. гракнуше они око њих.</p> <p>Свет се све виш |
| ти ћути!...</p> <p>— Тако је!..{S} Тако је!..</p> <p>Газда Ђоша оде као опарен — Народ се смеја |
| један чича.</p> <pb n="51" /> <p>— Тако је чича Станко!...{S} Видиш како чича зна? — вела кмет |
| ако им треба нек зараде!</p> <p>— Тако је! — рече Јова.</p> <p>Разговор се настави и после руч |
| <p>— То је: сачувај боже!</p> <p>— Тако је то, мој учо!</p> <p>— Знате шта?</p> <p>Сви ућуташе |
| ојим зубима ’лебац јести!</p> <p>— Тако је! — рече она.</p> <p>Па одскакута кроз авлију.</p> <p |
| а човек остаје до века!..</p> <p>— Тако је!</p> <p>— Дакле, боримо се за правду, боримо се за ч |
| изашао с голим прсима!...</p> <p>— Тако је, Јово!..{S} Поштена ти је реч да ћу ћутати...{S} Сад |
| част ти твоје поштење!...</p> <p>— Тако је чича!..{S} Тако је чича!.. гракнуше они око њих.</p> |
| на попа, само ти ћути!...</p> <p>— Тако је!..{S} Тако је!..</p> <p>Газда Ђоша оде као опарен — |
| за добро богу молимо!...</p> <p>— Тако је!{S} Тако је!.. вели окупљени свет.</p> <p>— Па лепо, |
| купили, имати — војску...</p> <p>— Тако је!{S} Живио те бог!</p> <p>— Сад, браћо, да изаберемо |
| е каје“ — вели наш народ.</p> <p>— Тако је.</p> <p>— Вољан сам, — рече Јова.</p> <p>— Ти ’хоћеш |
| нистера, мени није вајде.</p> <p>— Тако је, вели Ђока.</p> <p>— А опет вама, господине, неће би |
| — шта ћу? — рече капетан.</p> <p>— Тако је, господине — рече поп Дамњан.</p> <p>— Јел-те?...{S} |
| баш оно што је забрањено.</p> <p>— Тако је! рече попа насмејавши се — Учинили су онима услугу.{ |
| дајте сваки у свом крају.</p> <p>— Тако је!</p> <p>— Гледаћемо — рекоше остали.</p> <p>— Сад да |
| е она.</p> <p>— Реко’ ли?</p> <p>— Тако је.</p> <pb n="77" /> <p>— Све се може, само кад се ’хо |
| а услугу.{S} Није л тако?</p> <p>— Тако је.</p> <p>— Ви би нам били врло корисни у том погледу |
| ваше је име Јован Васић?</p> <p>— Тако је — рече Јова.</p> <p>— Драго ми је!...{S} Пушите ли?. |
| ружиш да би ме „искусио.“</p> <p>— Тако је! — рече поп Живко.</p> <p>— Е јесте ђаволи! — рече п |
| ење „по образу и подобију божијем“ тако је немоћно и јадно, да више верује и више се узда у сре |
| . — Нек ови гледе „концеларију,“ а тако је и њима јако наредио „министар.“</p> <p>Капетан не ре |
| >Ни дотле није марио за „кикаља“, (тако је он називао сељака) али му је по мало ласкао; сада па |
| же се, знаш, све у једаред.</p> <p>Тако је и по пропису а и за децу је здравије.</p> <p>— Та, о |
| н је се само у себи смешио.</p> <p>Тако је живео Сава код свог капетана; сад је могао, кад год |
| у, па се подними и заћута.{S} Поп Живко је полако ћукорио арију једне сеоске песмице.</p> <p>У |
| пило па, богме, и певало.{S} Поп Живко је натерао Мару те је опет морала певати: „<title>Еј, п |
| p>Поставише астал на пољу.{S} Поп Живко је био весео и расположен, а што је најглавније гостољу |
| жење и послужи их обојицу.{S} Поп Живко је гледаше некако испод ока.</p> <p>Пошто попише и каву |
| попови и раде и не раде; али поп Живко је зарадио сам својом грбачом — рекли би они уз реч. —< |
| </quote> <pb n="186" /> <p>...поп Живко је смотрио како је кришом погледала Јову, и како се заб |
| ручак.</p> <pb n="182" /> <p>Поп Живко је поставио онакав исти распоред за асталом.</p> <p>Јов |
| воја је у крагујевачкој најији — далеко је!</p> <p>- Имам ја и овде.</p> <p>— ’Наку ти имаш где |
| плакао — мислили су: полудеће.{S} Тешко је и погледати на њ.{S} У деветнајстој години, у петом |
| вратити истога вечера кући.{S} Требало је се ту састати са овим и оним пријатељем, опричати до |
| а!...{S} Да има хиљада.. две...{S} Мало је!..{S} Бар пет хиљада!...{S} Па одавде, правце да иде |
| војчета...</p> <p>И друго нешто сметало је његовом мирном животу!</p> <p>Он је хтео да буде учи |
| ...{S} Било је ту жеља свакојаких; било је на пример и оваких:</p> <p>— Да ми је да сад нађем о |
| ко може казати шта је желео?...{S} Било је ту жеља свакојаких; било је на пример и оваких:</p> |
| бав и поверење свога старешине.{S} Било је старијих чиновника од њега у истој канцеларији, али |
| b n="146" /> <p>— Не велим то; али било је начина да се и блажије поступи.</p> <p>— Сад — беше |
| ну песмарицу, истина није нова али било је у њој доста лепих песама.</p> <p>Свој посао вршио је |
| ба да то јави своме господину, јер било је прилике да тиме хоће да кушају млађе, н. пр.: оставе |
| и.</p> <p>Док је у друштву седео и ишло је које како; али кад леже у постељу — као да га гује к |
| гаше врло лако да се „рукоположи“; само је се морао најпре оженити.{S} Но за то беше лако.</p> |
| или први домаћини из среза.</p> <p>Само је жудео за тим, да се докопа и куће капетанове, јер ту |
| p> <p>— Хајд’мо, учитељу.</p> <p>— Рано је још.</p> <p>- Онда хајд’мо мало доле, до дућана.</p> |
| лаве а под гибаше под ногама...{S} Сано је дрхтао као прут.</p> <p>Она му приђе и ухвати га рук |
| апотеку и донесе лекове...</p> <p>Једно је морало кући.{S} Попа се крену а остави ташту код жен |
| , па био он богат или сиромах, слободно је ступити у наше друштво!...{S} И <pb n="65" /> ја мис |
| , како све зна!{S} И кад рекне — речено је!..{S} И кад мане руком доликује му!..{S} Како га сам |
| Ја шта мислиш!...{S} Ено, ви’ш!{S} Оно је чкола.</p> <p>— Које? — упита овај.</p> <p>— Оно што |
| по рамену и насмеја се грохотом) — оно је ваше; то ми не можете одрећи!...{S} Види се да је пи |
| таст постаћу и ја писар!...{S} А красно је то: бити писар.{S} Виде те да си вредан и окретан, д |
| и спуштао их у котарицу.</p> <p>— Лепо је то: имати овако свој воћњак! — рече он.</p> <pb n="1 |
| амо? — упита поп Дамњан.</p> <p>— Добро је.{S} Обећао ми је начелник унапређење да му будем шпи |
| > <p>— Па... могу једну.</p> <p>— Добро је то: на јутро по једну...{S} Дај-де једну „љуту.“</p> |
| тап па се крену поп Живку.</p> <p>Ведро је поздрављао људе, које је путем сусрео, и природу кој |
| ћ си ми нешто рек’о.</p> <p>— Дакле, то је нико други — него наша Марушка.</p> <p>— Е, брате, — |
| а где ли туђем.{S} Све што ја могу, то је ствар по себи свршена, јер мајка јој неће бити проти |
| ицију — Да видите напретка.</p> <p>- То је друго!</p> <p>— На мене се ослоните!</p> <p>- Збогом |
| у Стева, после се запопио.{S} Ех!... то је био човек!{S} И са нама, и са женама, шали се, боже, |
| /p> <pb n="69" /> <p>Ал не мари!.{S} То је још препорука ако зна, а не може бити да не зна...</ |
| ојка.</p> <p>— Машала’ бога ми!..{S} То је нешто озбиљно!</p> <p>— Ја шта ти мислиш?</p> <p>— Ш |
| е.</p> <p>— Хвала оче Дамњане!...{S} То је твоје место!..{S} Да није тебе не би било ни овог ве |
| пресуди.{S} Ето, ’вако сам ја...{S} То је у потесу знаш.{S} А ’вако је Иван...</p> <p>— Који И |
| са петељком и засечем мало даље.{S} То је питома воћка.{S} Е, сад хоћу да облагородим ову дивљ |
| /p> <p>— Не непоштено него вешто.{S} То је оно: окади и ђавола који пут...{S} Он ће сам доћи на |
| ишта одговарати.{S} Његов извештај — то је званичан извештај; моје причање то је само приватно |
| му је било мирно.{S} Што је волио — то је књига.{S} Други никакав ветрић не заталаса дотле њег |
| гаћица и без капе, распојас и бос — то је био он...{S} Сети се како је купио прашину по сокаку |
| ти се, па још у каком мирном сеоцу — то је сласт!...{S} Па кад с пута дође озебо, искисо — уђе |
| него тежи!...</p> <pb n="63" /> <p>— То је: сачувај боже!</p> <p>— Тако је то, мој учо!</p> <p> |
| једва одвуче седам кола!...</p> <p>— То је село богато? — упита младић.</p> <p>— Ја шта море!.. |
| S} Не знам!.. и не знам!...</p> <p>— То је чудно!</p> <p>Он само слеже раменима.</p> <p>У тај п |
| амо.</p> <p>— Па, најзад...</p> <p>— То је већ решено!..{S} Него дедер!{S} Скини капут!.. „Расп |
| о?</p> <p>Јова га разумеде.</p> <p>— То је — рече. — Али од куд ти знаш?</p> <p>— Тако ми се уч |
| <p>— Све је лаж, — рече он.</p> <p>— То је лако казати, али треба и доказати.</p> <p>— Доказаћу |
| . све исправно — рече кмет.</p> <p>— То је добро.</p> <p>— А... што се тога тиче, наша је школа |
| p> <p>— Имам и оца и мајку.</p> <p>— То је добро...</p> <p>— Послужитељ донесе „послужење“, и п |
| теби да дам — нећу учитељу.</p> <p>— То је онда опасно код тебе бити гост — рече она.</p> <p>— |
| бунтовничке састанке ноћу.</p> <p>— То је лаж! — рече Јова.</p> <p>Капетан опет упиљи у њега.{ |
| м! хм“!{S} Тако и сад рече:</p> <p>— То је добро, бога ми!</p> <p>— Ја шта мислиш!...{S} Ено, в |
| то, течо, на „будно око“ ?</p> <p>— То је, сине мој, каламлење с листом.{S} Узмем ево, овако л |
| p> <p>— Од куд овај кревет?</p> <p>— То је општински — одговори послужитељ.</p> <p>Виде и астал |
| </p> <p>— Ал он ће доћи овамо.{S} За то је мене и посл’о попа.</p> <p>— А где је попа?</p> <p>— |
| ењивати или бар заварчити.</p> <p>За то је требало чиновника.</p> <p>Он је био „поуздан“ човек. |
| >— Па зар је теби криво?</p> <p>— Па то је баш што волим?{S} Ја страшно мрзим створења која ћут |
| о је званичан извештај; моје причање то је само приватно причање, између нас двојице.{S} Међу т |
| да живи сто година; ко год пре умре то је лењштина; бега од посла!...</p> <p>Сви се насмејаше; |
| ши је све удешено за уживање.{S} Али то је само удешено.{S} И ја баш за то мрзим.{S} Ја волим л |
| година.{S} Допирао је до мора, „са сто је вуруна ’леба јео“ као што имађаше обичај сам да каже |
| с места постао најбољи пријатељ; чисто је познао и вољу његову из погледа његовог.{S} За кратк |
| ише је лагано.</p> <p>Међу тим она, што је више певала, све се више раздрагаваше.{S} Песма јој |
| уђе — рече капетан.</p> <p>— Томе, што је са мном дошо — рече Ђока.</p> <p>— И реци тамо, жени |
| ти положајем кога ти имаш, тим пре, што је се и сама спремала за тај положај.</p> <p>— Чудан си |
| А што не бијем дората?...{S} За то, што је добар.{S} А ит... сто година да живиш — нећеш никада |
| у цркву!...{S} Зар није брука и то, што је данас, на празник оставио цркву а дош’о воде да седи |
| иваху, увиде да је тако.</p> <p>То, што је сам прозрео у суштину саме ствари, даде му толико во |
| ом.{S} Од другова плодковао се тим: што је најбоље знао француски; могао је да чита и књиге, па |
| .</p> <p>У селу су га волели за то: што је у свако доба оно готов да услугу учини: и најгорем с |
| о <hi>седам</hi> дуката само за то: што је овај веселник убио <pb n="62" /> гуштера „зеленбаћа“ |
| on" /> <p>Срце му је било мирно.{S} Што је волио — то је књига.{S} Други никакав ветрић не зата |
| Смиљани узео из ушиватка у појасу — што је сиротица оставила за сарану — три дуката, јер је — в |
| } Сад нема више аљку на батаљку ка’ што је до сада било, сад ћеш ти имати госу“...</p> <pb n="1 |
| Живко је био весео и расположен, а што је најглавније гостољубив.{S} Волео је своје госте толи |
| амо треба овом свету казати лепо, а што је најглавније посведочити делом!{S} Као год и у школи: |
| > <p>— Тако, по канцеларијама!{S} А што је жуљио клупу 3 године у школи то ништа!...{S} Дакле н |
| могаше да верује у истинитост свега што је за три часа преживео; не могаше да верује, да зајист |
| екаки учитеља.{S} Ја памтим једнога што је јео мачке, и све, Четвртком нагони ђаке, те му за „л |
| Шта је ово?</p> <pb n="55" /> <p>На што је попа само слегао раменима.</p> <p>— Па докле ћемо ов |
| p>На скоро му умре мајка, задовољна што је „одржала чин у породици.“ Он се исели из задруге, је |
| амњан добио све гласове осим једног што је добио газда Ђоша.</p> <p>Народ викну:</p> <p>— Живео |
| аво да се надам?.{S} Ево ово до сад што је учињено даје ми наде и за у будуће!...</p> <p>Па се |
| по добро познајеш.{S} Ти знаш и све што је у мојој души.{S} Ја волим госпођицу Мару, и, целога |
| ред и знао је да исприча готово све што је прочитао и причао је радо својим друговима...</p> <p |
| тују као човека који је утрошио све што је имао за опште добро.</p> <p>То беше врхунац; даље ни |
| то, госпођице, морамо да љубимо све што је лепо? — упита.</p> <p>Она га погледа па му са свим н |
| з куће излазио.{S} Објашњавао му је што је било не јасно и рекао му: да га увек пита што не зна |
| нојловић.{S} Он је син онога Симуле што је умро на робији па....</p> <p>— Добро, добро!{S} Што |
| јако суди њему по ’атеру; а мене, и што је — да ти ка’м — и моја земља и... све, он менекар јак |
| ћу да је читам.</p> <p>— Завидим ти што је читаш први пут!</p> <p>Попа отвори једну свеску и за |
| </p> <p>— Мати је запоји оном водом што је од врачаре донела...</p> <p>Мало јој би лакше.</p> < |
| е њима.{S} Јова се саже и узе камен што је био пред њим.{S} Баци се не нишанећи и са свим случа |
| жио...{S} Кајао се, ужасно се кајао што је остао.</p> <p>— Ја сам сигуран да она сву ноћ заспат |
| ба.{S} О њој мислити — морао је као што је морао и хлеба јести...</p> <p>И тако, сада је стекао |
| у сиротињске избице онако исто као што је улазио у конаке богатог домаћина, и свуда је био јед |
| што доцније ушао у канцеларију него што је обично улазио.{S} Виде-га ведра и весела као обично, |
| рао је попу.{S} И њему је било мило што је бар свештеника нашао са којим ће радити и слагати се |
| а... њу је сад готово више мрзео но што је волео.{S} Сада он сањаше о великој љубави, о божанст |
| све већ отишло у рат, он креће оно што је остало, те му коси на Преображење...{S} Преображење, |
| , знак, да је с коришћу проучио оно што је хтео да научи.</p> <p>Књига га је препородила; доста |
| ита.{S} Ти знаш да се тражи баш оно што је забрањено.</p> <p>— Тако је! рече попа насмејавши се |
| е ли бити он бољи од нас само за то што је министар?{S} Он је данас министар — сутра није, а чо |
| јабука има!...{S} Н. пр. она синоћ што је ви узабрасте баш кад ја дођем....{S} Ено, она је она |
| ије који од вас већ био на одговору што је отишао овоме или ономе своме пријатељу или рођаку?.. |
| S} Он се уми, очешља и углади, и, пошто је поприлично стајао пред огледалом и огледао се, тек о |
| ажали!...</p> <pb n="148" /> <p>— Пошто је само једно овако уживање — мишљаше он. — Чиста, бела |
| иска каву..</p> <pb n="179" /> <p>Пошто је каву попио нареди посао послужитељу, а он узе штап п |
| овој деветнајестој години.</p> <p>Пошто је провео шест недеља на поучавању у Шапцу, вратио се к |
| што му је служитељ донео.</p> <p>Пошто је каФу попио, обуче се, узе неколико палидрваца те мет |
| !...</p> <p>Капетан се скаменио.{S} Чуо је да читају о тој љубави у „<title>Љубомиру у Јелисију |
| ругим а она сама са собом:</p> <p>— Леп је!..{S} Млад је!..{S} Да је и старији — све једно!..{S |
| ... сад не знам шта бих радио!..{S} Поп је вешт, оправиће он посла....</p> <p>— Да не воли она |
| {S} У противном нек буде и то!..{S} Зар је мало хлеба?..</p> <p>Поп Живко га гледаше са неким п |
| ном кочијаш заустави коње.</p> <p>— Зар је то школа?</p> <p>— Није.{S} Дућан.</p> <p>— Па шта ћ |
| ог Јову видим срећна...</p> <p>— Па зар је сад могућност?</p> <p>— Зашто не?...{S} Она је једна |
| бљаш једнако ка’ креја.</p> <p>— Па зар је теби криво?</p> <p>— Па то је баш што волим?{S} Ја с |
| p>Мејанџија изнесе прасећег печења, јер је знао да капетан Сава неће да пије без мезета.</p> <p |
| ца оставила за сарану — три дуката, јер је — вели — вештица: купа се ноћу само да је не преда в |
| ну, а за њим онај народ...</p> <p>Избор је текао мирно.{S} У четири сата по подне изађе председ |
| дну, или он три срца а ја једно!{S} Нас је бог све једнаке створио; па кад смо једнаки <pb n="6 |
| и ућуташе да чују учитеља.</p> <p>— Нас је овде на скупу свега дванајест — рече он. — Браћо!{S} |
| му он ће се договарати.{S} Међу тим нас је врло мален број, да се боримо јавно са оном силом ко |
| ује.{S} Зимус, кад смо почели, било нас је дванајест.{S} Сад нас има две стотине.{S} До зиме би |
| на, најстарија је, али не мари!... опет је и леца и једра.{S} Неколико сам пута на њу намигн’о, |
| /p> <p>— Али кад ја знам!</p> <p>— Опет је лаж!</p> <p>— Ал ако сам ја добро извештен?</p> <p>— |
| а се њом оженим!..{S} Сад бар могућност је ту; нема никог да ми смета...{S} Чекај!..{S} Шта сам |
| них“ ствари и — изађе од ње.{S} Распуст је провео код куће.</p> <milestone unit="subSection" /> |
| /p> <p>— хоћеш ли полити? — упита а већ је грцала...</p> <pb n="21" /> <p>Он пође, али посрте.{ |
| а ће и он постати капетан.</p> <p>И већ је почео радити на томе.{S} Мотрио је шта капетан воли, |
| p> <p>— Море, наш кмет Илија Кончаревић је најгори! — рече Максић. — Не може се вама казати шта |
| Газда Ђока узе кутију сави цигару и сву је упљува лепећи док папир не прште.{S} Онда узе други |
| влада је пала.{S} У новом министарству је и Гарашанин.{S} Дођи и то одма.{S} Све је наше друшт |
| је ишла од руке до руке.{S} И сваки ју је „поштено“ испијао.{S} Цигани опет почеше стругати по |
| зиду и загрли јастук...</p> <p>Сањао ју је на јави, зар може бити да је не сања у сну!...</p> < |
| приљеже мало на меку траву.{S} Чисто ју је хладила она хладноћа од земље и она заспа слатко.{S} |
| а.</p> <p>Била је још лепша него што ју је његова најбујнија машта стварала...{S} Као да је про |
| ти.{S} Почео је одлазити у мејану, коју је један сељак у својој кући отворио.{S} Ту је пио, па, |
| празни се парохија његовог оца, на коју је био дошао други свештеник.{S} Сад могаше врло лако д |
| е, које је путем сусрео, и природу коју је Мара обожавала.</p> <p>Код куће је нашао поп Живка и |
| > <p>Учитељ се врати те узе јабуку коју је мало пре испустио, па онда пође и он с њима носећи к |
| буде срећна, па, шта више, на завршетку је се баш и светила.</p> <p>— А... сад је жалиш!..{S} С |
| беској висини.{S} Душа <pb n="27" /> му је хтела за њом; срце га је вукло њој.{S} Како би срећа |
| то дирка, он се смеје и показује, да му је бог зна како мило и да то сматра за највећу част; ак |
| ече наклоност свог капетана тако, да му је он поверовао да рад’ неких и неких послова иде у сре |
| жудео за „непознатом“, мислио је: да му је само да види прамен њене косе — па би се растопио; с |
| рце пуно.{S} Тесна му земља!..{S} Да му је да лети по оним облацима!{S} Мара његова!...{S} И то |
| дна, свакој је ману нашао..{S} Та да му је бар да отпочне разговор!..</p> <p>Мара га спасе:</p> |
| } Не знаш каки је иђит!...{S} Све да му је да врља.</p> <p>Притеже дизгине и ошину.{S} Коњи пок |
| беху тесна; не могаше да дише као да му је душа стињена међ два камена...</p> <pb n="199" /> <p |
| се упијаше у душу младе девојке која му је сада све, сва мисао: и отац и мајка и породица и при |
| иђе и поздрави се.{S} Међу тим, рука му је још дрхтала.</p> <p>— Па, како мајка?</p> <p>— Здрав |
| му је било мило да мисли о њој; била му је потреба.{S} О њој мислити — морао је као што је мора |
| /> <p>У благој јесењој вођи лебдила му је слика њезина пред очима, на оној небеској висини.{S} |
| е шта му је душа желела.</p> <p>Жена му је била одевена као министарка.{S} Нису имали деце, али |
| агала његова весела домаћица.{S} Она му је цвркутала као шева.</p> <p>Али као да није био љубим |
| > <p>Она узе једну књигу са стола па му је пружи.{S} Он прочита наслов: <hi>Крвави крст</hi>.{S |
| био је госпоцки; јео је и пио је шта му је душа желела.</p> <p>Жена му је била одевена као мини |
| т код њега буде правде!“ А знате шта му је каз’о началник?... „Сиктер!“...{S} Бога ми јес!...</ |
| > <p>Јова не могаше да се начуди шта му је.{S} Очи су му мутне и закрвављене а посрће!..{S} Да |
| <p>— Гледам.</p> <p>— Ја не знам шта му је то: што неки једнако гледе у брда!...{S} Ја сам ти г |
| је, а где би требао да буде.{S} Гњев му је кипео у грудма.{S} Он се љутио на себе самог, на пос |
| >Устаде и поче се облачити...{S} Крв му је кипела у жилама, а срде лупало нагло и бурно...</p> |
| у школу и прешао у гимназију.{S} Сад му је његов господин био проФесор.{S} Слишавао га је више |
| га у школу и они одоше кући.{S} Отад му је при поласку дао „здрав“ цванцик и рекао му: да се чу |
| лска, књижнице његових другова — све му је било на расположењу.{S} И он је учио и радио...</p> |
| {S} Нисам му казао имена.</p> <p>Име му је Јова Васић.</p> </div> <pb n="28" /> <div type="chap |
| ије несташлук него узбуђење.{S} Срце му је нагло <pb n="127 " /> лупало као да ће да искочи; чи |
| души осећаше лакоћу и сласт.{S} Срце му је жудело да цео свет загрли једним загрљајем и да пољу |
| lestone unit="subSection" /> <p>Срце му је било мирно.{S} Што је волио — то је књига.{S} Други |
| е он устежући се.</p> <p>— Сад, таки му је ред! — викнуше сви из окола.</p> <p>Он зажмури, наже |
| ља“, (тако је он називао сељака) али му је по мало ласкао; сада пак сматрао је за потребно да м |
| > <p>У то доба умре му отац.{S} Мати му је била доста и у оскудици, али није хтела да он школу |
| д — ама баш ни речи!..{S} Кроз мозак му је пројурило хиљадама мисли; на уснама му се заладнио х |
| ли; куда иде и за што иде.{S} Учитељ му је казао да га води код једног свог доброг познаника, к |
| талице на сату дуварском.{S} Досадан му је и онај попак што пева под фуруном.{S} Груди празне и |
| среској канцеларији.</p> <p>Капетан му је био врло строг према млађима, па —- разуме се — и пр |
| значи могао га је препоручити.{S} Он му је с места постао најбољи пријатељ; чисто је познао и в |
| отово из куће излазио.{S} Објашњавао му је што је било не јасно и рекао му: да га увек пита што |
| потпуно задовољан.{S} Доста пута дао му је по 10—20 пара да купи лепињу за доручак и он је то ч |
| итељ, само старијим ђацима.{S} Казао му је да ће код њега морати слушати све што му се заповеди |
| њега, а неки несташан осмејак играо му је око усана.</p> <p>Он дигао главу па гледи у једну ја |
| чак и он је то чувао.</p> <p>Долазио му је м отац више пута, па кад је чуо како се њиме хвале и |
| да кад се осами.{S} Чар њихов пљенио му је душу.{S} Он је стварао пред собом милу слику; оне ле |
| и с ким посла има.{S} Сад је знао ко му је учитељ.{S} Знао је да ће имати човека с којим може м |
| pb n="14" /> <p>И сад се сећаше како му је било тада, како је из свег срца плакао и проклињао ш |
| баба Смиљани да руку намести и како му је баба Смиљана дала бресака да само ћути...{S} Онда је |
| иљног чела и оштра погледа.{S} Могло му је бити тако 32—35 година.</p> </div> <pb n="78" /> <di |
| ad> <head>ПОП ДАМЊАН</head> <p>Могло му је бити 26—28 година, црномањаст, зборана чела, помућен |
| вој џеп.</p> <p>И једно и друго ишло му је за руком.{S} Капетан његов био је рођак неком велико |
| ван.{S} Пробао је да не пуши и пошло му је за руком.{S} Коцкао је се.{S} Решио се да карту у ру |
| воде да седи у судници?</p> <p>- То му је право дао закон — рече Јова.</p> <p>— Знам...{S} Ал |
| добра душа, поштен чиновник — али то му је мана.{S} Будите уверени да он то чини из претеране р |
| се казни — братац мој љубезни! — (то му је уза сваку реч) са 10 година робије у тешком гвожђу!“ |
| запали цигару и узе сркати каФу што му је служитељ донео.</p> <p>Пошто је каФу попио, обуче се |
| ле преко оних сићаних слова, а памет му је опет остајала код онога милог девојчета...</p> <p>И |
| у и поштовањем.</p> <p>Па ипак, опет му је нешто реметило живот.{S} Оне плаве очи лебдијаху пре |
| бником“ радио је мотиком.{S} У свему му је помагала његова весела домаћица.{S} Она му је цвркут |
| те цвеће на гробу поливали...{S} Ту му је лежала жена.{S} Он не имађаше никога свога сем тога |
| p> <p>Родио се у истом селу.{S} Отац му је био поп.{S} Учио је основну школу у месту.{S} Одатле |
| крије — онда тешко њему!..{S} И отац му је тако исто говорио; а њему беше тешко да је, заиста, |
| правио гњиздаре — једном речју о свему је водио тачна рачуна.{S} Био је то човек вредан преко |
| ађаше никога свога сем тога гроба; њему је исповедао своје боле...</p> <p>Душевни болови руше.. |
| тео је пошто по то да буде сам.{S} Њему је било мило да мисли о њој; била му је потреба.{S} О њ |
| е хвале и код куће и у школи.{S} И њему је годила радост очева.</p> <p>Свршио је основну школу |
| столу.{S} Посматрао је попу.{S} И њему је било мило што је бар свештеника нашао са којим ће ра |
| аса дотле његово срце.{S} Удовица... њу је сад готово више мрзео но што је волео.{S} Сада он са |
| та Макса.</p> <pb n="170" /> <p>— За њу је лако! — рече поп Дамњан — Јовин је план врло леп.{S} |
| >Поп Дамњан седе.</p> <p>— Ти велиш: ту је повређена твоја част?</p> <p>— Са свим!</p> <p>— И т |
| азговор се настави и после ручка.{S} Ту је се пило па, богме, и певало.{S} Поп Живко је натерао |
| вирачи су свирали; сви су певали.{S} Ту је отишло ваздан здравица....{S} Весеље беше не описано |
| едан сељак у својој кући отворио.{S} Ту је пио, па, богме и картао се.{S} Али се на скоро остав |
| шта ћемо ту?</p> <p>— Да сиђемо.{S} Ту је кмет.</p> <p>Неколико људи стајаше у авлији.{S} Они |
| ле је отишао у Шабац у гимназију.{S} Ту је свршио сва четири разреда са одличним-успехом.{S} Од |
| е да ми се ствари однесу у школу.{S} Ту је кочијаш.</p> <p>— Сад ће бити! — рече кмет и викну к |
| начелник. — додаде гласно.</p> <p>— Ту је.{S} Шта ћеш?</p> <p>— Подајте му ово писмо.</p> <p>П |
| егао у вајат, попео се на таванчић и ту је плакао.{S} Слушао је први пут мајку где се оцу проти |
| ју часну реч, која ми је светиња, да ћу је узети за жену.</p> <p>— Ми нисмо противни, рече поп. |
| е!...{S} Кад сам се најмање надао да ћу је видети — ја је нађо; дође ми на ноге!...{S} Када ми |
| сељаци га прихватаху за руку и стезаху је.</p> <p>Зађе и сунце већ.{S} Учитељ се диже „да још |
| /p> <p>Тако је и по пропису а и за децу је здравије.</p> <p>— Та, оно, мора се кад власт наређу |
| апетану засјаше очи; он је мислио да их је преварио.</p> <p>Донеше каве.</p> <p>— ’Оћете по јед |
| еја надкриваху опуштени бркови, а он их је једнако грицкао.{S} Очи имађаше зелене а ручурде вел |
| ру.{S} Вечерњи поветарац расхлађивао их је; он беше чио и ведар; ишао је од воћке до воћке па ј |
| де људи на влади нису могли трпети; њих је требало искорењивати или бар заварчити.</p> <p>За то |
| њима је видео плаветнило неба; кроз њих је видео чисту душу девојачку; бар му се тако учинило.{ |
| ишта видео сем плавих очију...{S} У њих је утонула душа његова.{S} Питаше се: која је то женска |
| м да би Цана казала: ђаво је однео, баш је срећна!..</p> <p>— Што си се ти, Марушко, ућутала? — |
| .</p> <p>— Рђа га од бога отела!{S} Баш је угурсуз!</p> <p>— Шта ћеш му?</p> <p>— Знаш, прича т |
| м ни казивао да ћу да спавам!...{S} Баш је то лудо!..{S} Да ја у напред не промислим шта ћу да |
| <p>— Ништа, ништа, господине...{S} Баш је у мог тече леп воћњак.{S} Каквих красних јабука има! |
| у са начелником.{S} Максић рече:{S} Баш је потревио господине!</p> <p>— Јест, ка’ у ’ладну собу |
| ој, дијете, прекрсти се ти!.{S} Куд ћеш је јако да се „труцка“ на колима?{S} Мало јој је муке и |
| слушати све што му се заповеди.{S} Још је рекао да мора да буде поштен, да не би што украо; па |
| <p>— Ја сам.</p> <p>— Који си?</p> <p>— Јевта, зар ме не познајеш?</p> <p>— А.. ти си, Јевто?</ |
| мо?</p> <p>— Ево га!..</p> <p>И претура Јевта по своме јанџику где осим дувана кремена и оцила, |
| поп Живко“</p> <p>— Попа ми рече — вели Јевта — ако те сретнем да ти дам писму; а ако те нигде |
| >Ишли су неко вреле ћутећки док ће рећи Јевта!</p> <p>— Ама, учо, немој ми замерити, пит’о би’ |
| "165" /> <p>— Ко си ти?</p> <p>— Ја сам Јевта, поп Живков комшија...</p> <p>— Шта ради попа? — |
| ослова!</p> <p>— Е, збогом пошо!</p> <p>Јевта оде право, а Јова окрену на лево.</p> <p>Јурио је |
| > <p>Јова изађе те отвори врата.</p> <p>Јевта уђе посрћући.</p> <p>— Шта је, Јевто?</p> <p>— Е, |
| Добро, ти лези!{S} Ето кревета.</p> <p>„Јевта леже.{S} Од угаси свећу, опкорачи коња па све у т |
| {S} Све је наше друштво код мене.{S} По Јевти шаљем коња.</p> <p>Грли те</p> <p>твој друг</p> < |
| ад.{S} Мислим ја, мислим: да га дам сад јевтино.{S} До очекнем до пролећа, појешће ми њих 50. ч |
| “ и онда у бувару и т. д...{S} Зар тако јевтино да се прода и да им падне шака?...{S} А то може |
| онзисторији Епархије:</p> <p>„Г. Дамњан Јевтић свештеник, већ десет година како живи ванбрачно |
| рити, пит’о би’ те нешто.</p> <p>— Шта, Јевто?</p> <p>- Је л истина да те је капетан уапсио?</p |
| } Зар и то може бити?...</p> <p>— Може, Јевто!</p> <p>— Их, брате!..{S} Онда ништа од нас.{S} О |
| <p>Јевта уђе посрћући.</p> <p>— Шта је, Јевто?</p> <p>— Е, шта је!..{S} Ето видиш шта је!...{S} |
| зар ме не познајеш?</p> <p>— А.. ти си, Јевто?</p> <p>— Ја!</p> <p>— Које добро?</p> <p>— Добро |
| ..{S} Ето видиш шта је!...{S} Веле: пиј Јевто!...{S} Јако је — однеће!..{S} Јес ђавола однети!. |
| пун радости.{S} За час навуче одело.{S} Јевту питаше где је коњ.</p> <p>— Ето пред капијом.</p> |
| наслужише ракију, опет уча попи чашицу; један од сељака рече дућанџији: (узгред буди речено: ду |
| гани опет почеше стругати по жицама.{S} Један се од њих озбиљно наљутио, виче:</p> <p>— Што ти |
| је на часовник који куцаше на столу.{S} Један по по ноћи.</p> <p>— Па... још три сата, па ће св |
| А ко? упита учитељ изненађен.</p> <p>— Један наш угурсуз.{S} Јованов брат.{S} Петар.</p> <p>— |
| > <p>— Шта је? — изадре се он.</p> <p>— Један сељак жели да уђе код вас — одговори пандур.</p> |
| дећи да је Јова слуша — све бих дала за један кућерак у каком лепом пределу у коме шуме има.{S} |
| тника; нису ни сањали један другог и за један дан они посташе присни пријатељи.</p> </div> <pb |
| еца напуштена, учила по неколико година један разред па већ и поодрасла.{S} Једном је хтео да к |
| босиљка — рече попа.</p> <p>Она узабра један стручак па му пружи а он узе мирисати.</p> <p>— Т |
| у реч ма ког било ниткова — онда онакав један нитков може пола света на робију послати!..</p> < |
| Мучан је мој положај, господине!{S} Кад један старешина срески тако вама о мени пише — ја онда |
| откопча трп горња дугмета, и Јова виде један врло мали део њених као снег белих груди.{S} Виде |
| <p>— Пусти тог сељака овамо.</p> <p>Уђе један сељак, омален и поцепан.</p> <p>— Помоз бог, госп |
| цу.{S} Није знао куда ће, али му поможе један његов друг.{S} Позва га тога вечера себи на прено |
| </head> <head>ВЕРЕНИЦИ</head> <p>Био је један сат по поноћи кад се Јова пробудио иза сна.{S} Ус |
| {S} Почео је одлазити у мејану, коју је један сељак у својој кући отворио.{S} Ту је пио, па, бо |
| иди своју нову кућу“; купи од дућанџије један чирак од тенећке, свећу и машину па се крете школ |
| равише и у име познанства преставише се један другом.</p> <p>— Извол’те у собу г. попо — рече у |
| ашту.</p> <p>— Шта је?</p> <p>— Зове те један сељак.</p> <p>— Где је?</p> <p>— Ето га у авлији. |
| и Перу повео кад ниси више!..{S} Он те један глас’о, па ка’ да се потпрдно!..{S} Да си се бар |
| е кмет?</p> <p>— Јесте.{S} Ми смо! рече један риђ човек што сеђаше баш до тезге, и устаде.</p> |
| кафани!..{S} Па кад ономе из М... рече један чаршинлија да би боље било да мало „утопли језик“ |
| апетани јако немају ’вам’ посла! — рече један сељак који уз њих стајаше. — Нек ови гледе „конце |
| сироче!...“</p> <p>— Помоз бог! — рече један сељак и прекиде га у мислима.</p> <p>Он диже глав |
| оно, мора се кад власт наређује! — рече један сељак. — А што се деце тиче — ништа им не би вали |
| > <p>— Остави га, учо, славе ти! — рече један сељак. — Да знаш ти како је њему јако жао, ти му |
| н и изађе.</p> <p>— Море, Арсене — рече један сељак пошто Арсен изађе — ово много младо!</p> <p |
| ојанство, заповеди послужитељу да осече један прут, да казни упорника телесно.{S} Послужитељ до |
| што потужити; све што би желео да стече један човек у својој околини — он је стекао; свуда су г |
| а Дамњана.{S} Рукопис на оба писмо беше један.</p> <p>„Ко ли ће ово да ми пише? — рече он гледа |
| > <p>— Ја!.. има и неки’ наши сељака; и један мој угурсуз, брат ми је, и он је тамо, шњима.</p> |
| гао раменима.</p> <p>И тад би ућутали и један и други.</p> <p>Дође и нова 1880 година.</p> <p>Т |
| пита и испита све моје сељане, па ако и један потврди наводе у достави — онда.... онда не друго |
| се питају сви моји парохијани, па ако и један потврди навод — дозвољавам — не да ме рашчине — н |
| тали се као два путника; нису ни сањали један другог и за један дан они посташе присни пријатељ |
| S} Спаваћемо доста када помремо! — вели један чича.</p> <pb n="51" /> <p>— Тако је чича Станко! |
| ише разговарали, све су се више ближили један другом.{S} Њих веза нека духовна веза...{S} Зајед |
| Не може бити.{S} У вашем срезу није ни један дорастао да онако језгровито пише; нарочито стил. |
| </p> <p>Мислили су дуго обојица, али ни један не нађе узрока за што власт зове.</p> <p>— Мора д |
| били <hi>„трапави“ дани</hi>.</p> <p>Ни један учитељ до сада није радио у те дане.{S} У неким м |
| — јабуке ради — ово!</p> <p>И ту спусти један фишечић капетану у руку.</p> <p>— Вала, Перо, вал |
| — Који ли је онај чича? — питају сељаци један другог.</p> <p>— Милан Гујић из С...</p> <p>— Ала |
| ишту сеђаше кочијаш, сељак, а на задњем један млад човек, тако од 21 до 22 године, у варошком р |
| реченица беше му само на уснама, управо један <pb n="176" /> стих од прекосавских песама, које |
| конаке богатог домаћина, и свуда је био један и исти...</p> </div> <pb n="37" /> <div type="cha |
| е Јова. — Хвала богу кад и ми дочекасмо један опозициони лист!...{S} Бар можемо у њему дати гла |
| p> <p>— хоћеш ти мени заповедати, дроњо један!{S} А?...{S} Што наредим оно бива!</p> <p>— Молим |
| једна справа од ти’ светски новина и по један чиновник који ће нас поучити како се тим справама |
| ан...{S} Камо у свакој нашој општини по један или два ждрепца да изведемо пасмину коња; камо по |
| репца да изведемо пасмину коња; камо по један или два бика да изведено добар сој говеда; камо п |
| познанству — ослонити, и њега послаше у један срез где по више таквих „бунтовника“ има, послаше |
| <p>Писар га дочека у архиви и пружи му један акт.</p> <p>— Шта има ту? — упита он.</p> <p>— Пр |
| осолити и одби трговца.{S} Пролетос му један плати трн талира комад и — он даде.{S} А коштале |
| а њим пијем!...{S} Дај ми чашу! — викну један комшија.</p> <p>— Дајде, дијете, „ђуровачу“! — ви |
| еђима и иде на опредељено место; у џепу један ексер и када дође у опредељену школу, удара ексер |
| " /> <p>Обредише се сви, па викнуше још један „сатљик.“</p> <p>— Да ли је школа оправна?</p> <p |
| ичајући им о новоме учитељу како је то „један сладак човек.“</p> <p>Кочијаш дође.</p> <p>— Деде |
| Ошину кулаша неколико пута добро бичем; једаред га удари по врату и коњ стаде отресати главом.< |
| лазио је да види како иде гласање...{S} Једаред се срете са газда Ђошом.</p> <p>— Како ти газда |
| <p>И опет устаде ходати...</p> <p>Једва једаред реши се да се врати у кућу.</p> <p>Оставио је п |
| јој је грмело.{S} Што би из ненада, на једаред, као гром из ведра неба....</p> <p>— Само ако о |
| ци поглед и застаде.{S} Млађа женска на једаред га занесе.{S} Ништа друго није јој видео сем оч |
| .{S} Шта ти је, бога ти!..{S} Што се на једаред окари?</p> <p>— Ништа — рече учитељ и насмеши с |
| вему селу разлегаше...</p> <p>И њему на једаред омиле ова сеоска тишина.</p> <p>Повуче га ум у |
| одине, не бих умела одавде!..</p> <p>На једаред врисну и посрте.</p> <p>Јова је прихвати за рук |
| се и нешто спаваћих хаљина...</p> <p>На једаред се окрете кочијаш.</p> <p>— Ама, што си ми се т |
| а мајком и блиском родбином — зажуде од једаред да закуца на грудима овога младога човека...{S} |
| >Она се загледа у њега...{S} Онда се од једаред трже.</p> <p>— А књиге?</p> <p>— Ето их! — рече |
| b n="70" /> <p>Кад попи и каву он се од једаред окрете.</p> <p>— Куда ћеш?</p> <p>— Ја ћу да по |
| аметно...{S} Може доћи, сести, а тек од једаред, капетан, или писар, или какав пред-а-њ „Шта же |
| мо’ш — тврдо!...{S} Сада или гутај или једаред зажмури, па кидиши овом поганом животу, па то т |
| је волео да умре да му и тај отац осети једаред како је без сина.{S} Он је био јединац, па зар |
| !..{S} Ја волим једно створење које сам једаред у свом веку срео, и које ни пре ни после тога н |
| ко гледе у брда!...{S} Ја сам ти глед’о једаред равно два сата, па никаке вајде...{S} Бејаде у |
| ам лудио за тобом!{S} Видео сам те само једаред у Београду па — више никад!... <pb n="140" /> М |
| оме жалити.{S} Сада ’вала богу стекосмо једаред и ми једне новине, да се можемо пожалити и друг |
| е се — он је се тим користио.</p> <p>Но једаред ухвати га капетан на „ружном делу са својом ћер |
| ендека скакао, како је у скакању угануо једаред руку, те га мајка морала носити некој баба Смиљ |
| то ће бити.{S} Не може се, знаш, све у једаред.</p> <p>Тако је и по пропису а и за децу је здр |
| ад се отуд вратим.{S} А сад, браћо, још једаред хвала вам!..{S} Живели!..</p> <p>— Живео!..{S} |
| једнако?</p> <p>— Све ми се допада!{S} Једва сам чекала да се с мајком на пут кренем и да ти у |
| рише неки жигови с обе стране груди.{S} Једва дође у кућу и спусти се у кревет.{S} Он није био |
| леда Јову правце у очи и рече:</p> <p>— Једва!</p> <p>— Хвала богу! — рече Јова.</p> <p>— Сад с |
| Капетан не рече речи.</p> <p>Поп и Јова једва се уздржаше од смеја.</p> <p>Дигоше се судници.</ |
| оја учитељ Јован Васић.</p> <p>Јован се једва прибрао.{S} Приђе и поздрави се.{S} Међу тим, рук |
| S} Савладали је њени рођени осећаји, те једва чекаше да буде сама.</p> <p>Деца поспаше, успавал |
| селио — после две године — сами’ ствари једва одвуче седам кола!...</p> <p>— То је село богато? |
| наразговарамо сити!...{S} Знаш, да сам једва чекао да нам пошљу за учитеља човека од књиге.{S} |
| >Људи пролажаху и називаху му бога — он једва одпоздрави поздрав....</p> <p>И дође му тешко као |
| ступи у богословију.</p> <p>Прву годину једва издржа без трошка. </p> <p>Онда потражи да му дад |
| то теби желео — мени бог дао!...</p> <p>Једва се удржаше од смеја.</p> <p>— Јест, чича!...{S} Ш |
| .</p> <p>И опет устаде ходати...</p> <p>Једва једаред реши се да се врати у кућу.</p> <p>Остави |
| врати у Београд, у богословију.</p> <p>Једва измоли допуст да може полагати испит из предмета |
| једаред како је без сина.{S} Он је био јединац, па зар баш да јединца да да га учитељ туче и п |
| на.{S} Он је био јединац, па зар баш да јединца да да га учитељ туче и пребија...</p> <p>И он п |
| ом шумском путу, што вођаше у село С... једна кола запрегнута са два коња.{S} На предњем седишт |
| ..{S} Ни на једној да се заустави...{S} Једна реченица беше му само на уснама, управо један <pb |
| д се устумарала по авлијИ и послује.{S} Једна од жена прихвати му коња, а једна га позва у кућу |
| по богу сестро?! — упита она.</p> <p>— Једна жена црни’ очију — рече баба Миљана.</p> <p>— Бог |
| е.{S} Једна од жена прихвати му коња, а једна га позва у кућу.</p> <p>У ходнику се сусрете с Ма |
| обосио; нема више ни књига; само торба једна са две кошуље и неколико књижица, и он то носи на |
| — Не знам га — рече учитељ.</p> <p>— Та једна улизица, бога ти!...</p> <p>— А ко ти је казао?</ |
| та ће то бити?...{S} Да ли је то одиста једна тајна дружина?...{S} Или, да то нису веште полици |
| ућност?</p> <p>— Зашто не?...{S} Она је једна сирота девојка која ће се задовољити положајем ко |
| олиница што се зове „звезда“, одакле се једна бора спушташе међу састављене црне и широке обрве |
| е!{S} Не знађаше коју песму да пева, ни једна јој не падаше на ум!...{S} Да би оставила себи ви |
| му се заладнио хиљадама реченица!{S} Ни једна не беше згодна, свакој је ману нашао..{S} Та да м |
| стеље, гледаше је и — више ништа.{S} Ни једна мисао да му се појави; <pb n="33" /> ништа не зна |
| е ништа научио, и да су енглески романи једна пешчара пустиња у којој човек може доћи пре до лу |
| а да изведено добар сој говеда; камо по једна справа од ти’ светски новина и по један чиновник |
| три срца а ја једно!{S} Нас је бог све једнаке створио; па кад смо једнаки <pb n="64" /> пред |
| је бог све једнаке створио; па кад смо једнаки <pb n="64" /> пред богом за што да је он овде б |
| чак и станове да претурају.{S} Полиција једнако трага.</p> <p>— Па, нађу ли код кога?</p> <p>— |
| човек — <hi>човек</hi>, и да сваки има једнако право на општој мајци, земљи...</p> <p>У разгов |
| надкриваху опуштени бркови, а он их је једнако грицкао.{S} Очи имађаше зелене а ручурде велике |
| <p>— Ја не знам шта му је то: што неки једнако гледе у брда!...{S} Ја сам ти глед’о једаред ра |
| казала ми је да није баш лепо што трчим једнако за тобом..{S} Ја сам пробала да ћутим, да се не |
| а умети!</p> <p>— Покажи!</p> <p>— Учим једнако па ништа!</p> <p>— Како то?</p> <p>- Није што о |
| исто тргавши се.</p> <p>— Ама шта му то једнако мислиш?{S} Ништа ти не брини!{S} Све ти је ’вам |
| >— Шта, течо?</p> <p>— Ништа!{S} Брбљаш једнако ка’ креја.</p> <p>— Па зар је теби криво?</p> < |
| ка’што дирнуо Мару.</p> <p>— Шта летиш једнако?</p> <p>— Све ми се допада!{S} Једва сам чекала |
| младића...{S} Нема му равна до мора!{S} Једне зиме — баш ономлане упрегнем ја њега у с’онице да |
| то, кад човек обећа!</p> <p>Прође поред једне њиве на којој радише радини.</p> <pb n="93" /> <p |
| е ручамо.{S} После ручка пијемо вина из једне чаше ја и ти....</p> <p>Застаде.</p> <p>— Но, шта |
| ђе му попа и донесе новине.{S} Нађоше и једне нове, зваху се „<title>Видело</title>.“</p> <p>Уз |
| да извршује налоге брзо и тачно, без и једне речце, да се више пута учини глув и нем; што виде |
| а њој: да л оно лепо лице ведро и без и једне боје, да л’ онај вити стас; да л’ она веселост ње |
| } Сада ’вала богу стекосмо једаред и ми једне новине, да се можемо пожалити и другој браћи, нек |
| .</p> <p>Али не иде!..{S} Није могао ни једне реченице да схвати!..{S} Најзад он остави књигу и |
| аивно, искрено, које не беше у стању ни једне тајне сакрити.{S} Он је се надао да ће „његова ви |
| ху земљом.{S} И, за дивно чудо, обојици једне исте мисли долажаху...</p> <p>Поп Дамњан заволе у |
| није могао заспати; само се претурао с једне стране на другу.</p> <p>Сутра дан разабирао је: к |
| а.{S} Поп Живко је полако ћукорио арију једне сеоске песмице.</p> <p>У том дође Мара и донесе к |
| бесконачности!.{S} Прихвати се за грану једне јабуке, јер осећаше да ће га срце његово дићи у о |
| олико усрећило, ма да је тражио.</p> <p>Једне недеље иђаше у цркву са друговима.{S} Рашћеретао |
| ни отсвираше свој обични „туш“ викајући једни:</p> <p>— Може!</p> <p>А други</p> <p>— Не може!. |
| тра.</p> <pb n="205" /> <p>Застаде пред једним високим, белим спомеником, прекрсти се и целива |
| што српски сељак мораше да стрепи пред једним капетаном или писарем или чак и пандуром.{S} У т |
| ето, ту ми је!..{S} До сад смо били под једним кровом; није далеко, само да пружим руку, па је |
| вет загрли једним загрљајем и да пољуби једним пољупцем....</p> <p>Белина, плавило и руменило з |
| S} Срце му је жудело да цео свет загрли једним загрљајем и да пољуби једним пољупцем....</p> <p |
| ши: да се он не да тући.</p> <p>Били су једних година, само ђак нешто крупнији и нешто јачи од |
| p>Пред вече тог дана доби он два писма; једно беше упућено на њега а друго на попа Дамњана.{S} |
| у шетњу, и ту ће вам се дати прилика да једно с другим разговарате.{S} Ако буде бог дао и ја — |
| главе а ја једну, или он три срца а ја једно!{S} Нас је бог све једнаке створио; па кад смо је |
| S} Вели мени! бићеш премештен...{S} Све једно!..{S} Ја ћу опет остати овај исти!</p> <p>— Вала, |
| {S} Млад је!..{S} Да је и старији — све једно!..{S} Али ето, како све зна!{S} И кад рекне — реч |
| <hi>ви</hi> заборавио сам.</p> <p>— Све једно, попо.</p> <p>— И ти данас немаш посла никаква.{S |
| p>— Добро!.</p> <p>— Па теби је баш све једно: ја бити у апсу, ја у слободи?</p> <p>— То није!< |
| > <p>И она скочи лако као веверица, узе једно кукасто дрво, и стаде се пропињати да њим грану д |
| а писма те мету пред-а-њ.</p> <p>Он узе једно, отвори, поче читати и намршти се.</p> <p>— Шта?. |
| тек дође послужитељ општински и донесе једно писмо.</p> <p>— Је ли за мене?</p> <p>— Није него |
| празно?</p> <p>— За сад нема, али биће једно.</p> <p>— А које?</p> <p>— С...</p> <p>— Та ту ст |
| паше, успавала их песма.{S} Поша носаше једно по једно на постељу.</p> <p>— Готово, зете, и ми |
| е за столом тако, да Јова и Мара седоше једно до другог.</p> <p>Скоро увек, када нас срећа изне |
| ад да се с тобом састане.{S} Донео је и једно јагње.{S} Ја дадо’ пандуру да га однесе капетаниц |
| онда постарати се за свој џеп.</p> <p>И једно и друго ишло му је за руком.{S} Капетан његов био |
| е су лили сузе, али лека, не знађаше ни једно, а сузе опет не помагаху ништа болесници.</p> <p> |
| } Деде, Перо, — рече дућанџији — донеси једно послужење учи.{S} Седи учо.</p> <p>Учитељ седе.{S |
| n="102" /> <p>— Па лепо!..{S} Ја волим једно створење које сам једаред у свом веку срео, и кој |
| подине, неће бити џаба.{S} Ја сам донео једно јагње; има нешто вина и ракије у колима и то ћу д |
| не вади!...{S} Све се то тамо повезало једно за друго ка’ крмећа балега!{S} На небо не мо’ш — |
| се на астал.{S} Мејанџија доносаше јело једно по једно — он ни да окуси....</p> <pb n="198" /> |
| мене!</p> <p>Попа беше у кошуљама; само једно ћурченце и чита што казиваху да је попа.</p> <p>У |
| .</p> <pb n="148" /> <p>— Пошто је само једно овако уживање — мишљаше он. — Чиста, бела постеља |
| е дражи.{S} За њега је имало дражи само једно име, име Мара, и он га је целим путем шапутао.</p |
| ристалица, није више ништа узео него по једно мршаво јуне; а међу тим, од сиротиње отимао је и |
| авала их песма.{S} Поша носаше једно по једно на постељу.</p> <p>— Готово, зете, и ми да лежемо |
| ал.{S} Мејанџија доносаше јело једно по једно — он ни да окуси....</p> <pb n="198" /> <p>— Госп |
| аво! — рече он тихо.{S} У сваком селу с једно на друго — имамо по десет својих људи....{S} Кад |
| p>— Другарице ми веле да сам лепа.{S} У једно време, до скора, и сама сам мислила да сам лепа! |
| и, више пута кад би их видели да шетају једно с другим „под руку,“ а по нека би сељанка тек рек |
| је рад тога иш’о капетану.{S} Одн’о му једно јагње, аков вина и двајестаче комовице.{S} Други |
| уке његове...</p> <p>Они се разговараху једно с другим а она сама са собом:</p> <p>— Леп је!..{ |
| ро, ако бог да!{S} Отвори да уђем, имаш једно писмо од поп Живка.</p> <p>Јова изађе те отвори в |
| бом у апотеку и донесе лекове...</p> <p>Једно је морало кући.{S} Попа се крену а остави ташту к |
| а старија.</p> <p>Отац га метну на кола једног дана, уврати се школи, позва учитеља, па — у Кра |
| веће зло?</p> <p>— Тешто!</p> <p>— Због једног Илије Кончаревића ми губимо тебе.{S} Вреди ли да |
| удити једну женску да са мном тумара од једног места до другог и гладна и жедна и гола и боса.. |
| е.{S} Учитељ му је казао да га води код једног свог доброг познаника, који је тако исто учитељ, |
| {S} Уведоше га у једну кућу и ту нађоше једног господина брадата и ћелава.{S} Он их прими лепо. |
| и нису били свети ии најсветији осећаји једног човека.{S} Она би пре пустила лопова, да се доко |
| будале.{S} Од први’ људи нећеш наћи ни једног шњима.</p> <p>— Што ми то ниси раније јавио?</p> |
| земље; а ја диг’о главу па не видим ни једног!...{S} Свет овај, овај гејак, кикаљ — он је само |
| . па, вала, не би мајци више напис’о ни једног!...{S} У’ватиће Сава њега, па ће он бечити очи у |
| користи видесмо отуд?{S} Ја не видох ни једног ђака те школе да изађу у народ, да показа како ћ |
| {S} Ко хоће да учи научиће...{S} Ево ти једног романа.</p> <p>— Како се зове?</p> <p>— „<title> |
| о да ће читати песмарице.</p> <p>Но тек једног дана рече отац да ће да га да у Крагујевац на на |
| ала!</p> <pb n="85" /> <p>— И довео сам једног „нашег“ човека.{S} Ако ти ’теднеш, он је рад да |
| али доцније, на крају крајева, ја видим једног јектичавог старца чији су синови кочијаши а кћер |
| да је поп Дамњан добио све гласове осим једног што је добио газда Ђоша.</p> <p>Народ викну:</p> |
| јвише потребујеш општој ствари, за тако једног подлаца даш свој живот?...</p> <p>— Не вреди,</p |
| сељана.{S} Поздравише се и поседаше око једног астала.</p> <p>— Деде, дијете, дај „послужење“ о |
| емо се уморити.{S} Нека сваки обрати по једног па — доста!...{S} Ви сте овде сви људи виђенији |
| — рече Аксентије. — Да је бар повео још једног, али га пусто нема!...{S} Подер’о би гвоздене оп |
| !..{S} У по дана се загрлили!...</p> <p>Једног дана, баш ће бити првог В. Госпођи, седеше поп Д |
| и посао свој.{S} Сад ћемо изабрати себи једнога старешину између нас.{S} Он ће разашиљати наред |
| и поодрасла.{S} Једном је хтео да казни једнога ђака.{S} Заповеди му да изађе да клечи.{S} Овај |
| лу вазда којекаки учитеља.{S} Ја памтим једнога што је јео мачке, и све, Четвртком нагони ђаке, |
| Станојка му се разболе.{S} Радила нешто једнога дана, уморила се, зазнојила, па приљеже мало на |
| ...{S} Заигра му срце када створи слику једнога малише пред очима.{S} Плаво детенце, разбарушен |
| овде није „закон највиша воља“ него ћеф једнога капетана, против кога се немаш коме жалити.{S} |
| начелник, поп Живко, Максић...{S} Ни на једној да се заустави...{S} Једна реченица беше му само |
| м ти каз’о да дођеш да се разговоримо о једној врло важној ствари.</p> <p>— Јест, казао си.</p> |
| е: ка’ златне јабуке.{S} Он је се морао једној улагати, па на који било начин.</p> <p>И, зајист |
| постао практикант са 60 талира плате у једној среској канцеларији.</p> <p>Капетан му је био вр |
| аменио гледећи оне куће.{S} Одсели су у једној мејани и ручали.{S} Онда га узеше за руку и одве |
| ина један разред па већ и поодрасла.{S} Једном је хтео да казни једнога ђака.{S} Заповеди му да |
| било драго што не „јордани“ од њих.{S} Једном речју: свуда је лепо приман и дочекиван.</p> <p> |
| ана, сем њега; сам је правио гњиздаре — једном речју о свему је водио тачна рачуна.{S} Био је т |
| направљена хладовина, музика, друштво — једном речју: све!</p> <p>— Имате право.{S} У вароши је |
| том; виђаше се и неколико кућа.{S} Пред једном кочијаш заустави коње.</p> <p>— Зар је то школа? |
| н је — свршио школу.{S} Мислио је да се једном за свагда отресе те проклете књиге и учења на па |
| Сад знате све и реците!...{S} Бар ћу о једном трошку и себи пресуду изрећи!</p> <pb n="74" /> |
| да му даду учитељство.{S} И дадоше му у једном селу близу куће...</p> <pb n="29" /> <p>Као учит |
| а куму и кумчету, те домаћину, те госту једном... другом.... готова посла...{S} Дотераше и до п |
| д сваког ђавола.{S} Кад се, брајко мој, једноме народу не стварају услови за живот — онда тај н |
| ја их као акта, написа неколико речи на једноме полутабаку и зазвони.</p> <p>Пандур уђе.</p> <p |
| <head>КАПЕТАН САВА</head> <p>Родио се у једноме селу рудничког округа.{S} Мален је остао иза оц |
| бро намештеној соби, о каси што стоји у једноме ћошку, о великоме уважењу код старијих и о вели |
| <pb n="61" /> па затворио за пра бога — једну сироту по онакој зими у апс!...{S} Кад га је пуст |
| их песмарица.{S} Онај цванцик дао је за једну песмарицу, истина није нова али било је у њој дос |
| и оног брата!{S} Нема он дво главе а ја једну, или он три срца а ја једно!{S} Нас је бог све је |
| ори! шану болесница и показа руком и на једну и на другу страну ребара.</p> <p>— ’хоћеш воде, к |
| т тужби има против њега и капетан ни на једну главе не окрете!</p> <p>— Имам и ја! — рече поп Ж |
| та.</p> <p>— Читај!</p> <p>И он прочита једну страну.</p> <pb n="19" /> <p>— Лепо.{S} Довече ће |
| ubSection" /> <p>Њих двојица седоше под једну липу на траву.</p> <p>- Има ли шта ново? — упита |
| о је то: на јутро по једну...{S} Дај-де једну „љуту.“</p> <p>У тај пар викнуше да се иде судниц |
| Јова од свег срца.</p> <p>Она му додаде једну киту коју он задену за прсник.</p> <p>— хоћеш ти, |
| сад празнујемо!...{S} Илија!...{S} Деде једну, али ’нако, знаш!...</p> <p>— Сад, мулим ти газда |
| се сложи са браћом од стричева — и нађе једну кућу у селу где се настани.</p> <p>Живео је срећн |
| уђе за њом у њену одају.</p> <p>Она узе једну књигу са стола па му је пружи.{S} Он прочита насл |
| о одспавају.{S} Мара је тражила од тече једну књигу.</p> <p>— Ено у књижници, па узми — рече он |
| о је читаш први пут!</p> <p>Попа отвори једну свеску и загледа се, а учитељ поче полугласно ћук |
| то тако, онда: имам ли ја права осудити једну женску да са мном тумара од једног места до друго |
| госпођа је имала обичај да обе ове речи једну за другом изговори) криво!...{S} Шта ти велиш?</p |
| не?</p> <p>— Па... могу...</p> <p>— Дај једну чашу! — викну поп Живко мејанџију.</p> <p>Налише |
| мола, кад је мазно.</p> <p>— Де, свирај једну!</p> <p>И опет окретоше свирати.</p> <p>Учитељ из |
| ерас сам стигао од вароши.{S} Донео сам једну најрадоснију вест: влада је пала.{S} У новом мини |
| {S} Марушко!..{S} Дај — де твом будућем једну чашу!</p> <p>Мара донесе.</p> <p>Поп Живко нали у |
| ликама, важи паметна реч — ја бих рекао једну.</p> <p>— Да чујем, говори! — рече поп.</p> <p>— |
| а?{S} Ја волим и сто ружни’ живота него једну лепу смрт!...{S} И после, шта: да умре... ко да у |
| , само кад наумим.{S} Сад сам баш купио једну њиву.{S} Отићи ћу да потврди тапију.{S} Почећу се |
| и ти, драгановићу мој, да ми овде имамо једну страшну апсану?</p> <p>- Не знам!</p> <p>— Е сад |
| п Дамњан; узећемо ти земље, направићемо једну кућицу, па живи мећу нама!</p> <p>— А.. не!..</p> |
| олико пријатеља договорили: да склопимо једну малу дружиницу, па да се споразумемо: како, и на |
| </p> <p>Донеше каве.</p> <p>— ’Оћете по једну ракицу? — упита он.</p> <p>— Благодарим! рече поп |
| тељу да седнемо.{S} Би ли било добро по једну ракију, а?</p> <p>— Како ти воља, — рече Јова.</p |
| едну.</p> <p>— Добро је то: на јутро по једну...{S} Дај-де једну „љуту.“</p> <p>У тај пар викну |
| Де, пиј учитељу.</p> <p>— Попише ош по једну.</p> <pb n="134" /> <p>Тад се изнесе ручак аа аст |
| з права и мејанисао) да „испече“ још по једну каву...</p> <p>Попише и ту, наручише и трећу а са |
| , Марушко, моје дете, донеси нам још по једну каву, али тамо у башту.{S} Ајд’мо Јово, тамо.</p> |
| одведоше кроз чаршију.{S} Уведоше га у једну кућу и ту нађоше једног господина брадата и ћелав |
| усана.</p> <p>Он дигао главу па гледи у једну јабуку.</p> <p>— Је л, море? — упита поп.</p> <p> |
| p>— ’хоћеш ти, учо?</p> <p>— Па... могу једну.</p> <p>— Добро је то: на јутро по једну...{S} Да |
| хоћеш образованих и — сви ће да слушају једну врачару, и сви ће водити рачуна о њеним речима!.. |
| а се сави у колут.{S} Јова скиде врљику једну те је дотуче.</p> <p>Кад се вратио натраг, Мара б |
| <p>— Да ми је да сад нађем овде на путу једну кесу дуката.... наполеона!...{S} Да има хиљада.. |
| а се.{S} Беше то женска млада, здрава и једра као пуце.{S} Ине јој је било Станојка.</p> <p>Онд |
| ја је, али не мари!... опет је и леца и једра.{S} Неколико сам пута на њу намигн’о, и — да ви’ш |
| /p> <p>Раста је био средњег, пун, пуних једрих образа, густе браде и бркова, високог и озбиљног |
| м срезу није ни један дорастао да онако језгровито пише; нарочито стил.{S} Ја кад прочитам што |
| шинлија да би боље било да мало „утопли језик“ — он рече: „Па шта они мени могу?{S} Ја сам чове |
| ушу — изгубити; и овако сам ти — са мог језика — грешнији него тежи!...</p> <pb n="63" /> <p>— |
| те: помози ми казати!...{S} А на вр’ ми језика!...{S} Аха!{S} Јосип!.{S} Е па он — ко шта ради, |
| од мисао пала на памет, ледила је се на језику!..{S} Хладан зној обливао га је.</p> <p>Међу тим |
| /p> <p>— А, ја ћу њему да се осветим! — јекну поп Дамњан. — Ја се морам напити крви његове до з |
| баба Миљана.</p> <p>— Бог јој судио! — јекну сирота мајка.</p> <p>Па се диже да са оном водом |
| ту! — рече попа.</p> <pb n="112" /> <p>Јекну њен звонки глас у тијој летњој ноћи.{S} И славуј |
| није, на крају крајева, ја видим једног јектичавог старца чији су синови кочијаши а кћери у куп |
| се са рачуном.{S} Он исплати.</p> <p>— Јел изведен коњ?</p> <p>— Јесте.</p> <p>Он устаде и узе |
| , господине — рече поп Дамњан.</p> <p>— Јел-те?...{S} Кад човек иде за ’лебом....</p> <p>— Да б |
| <p>И сав се предаде.{S} Њега није брига јела о томе: шта ће бити сутра код капетана Саве; није |
| лубеница.{S} Људи су доносили свега: и јела и пића.{S} Он могаше живети а да паре не потреши с |
| заћутала.{S} Образи су јој горели.{S} И јела је врло мало.</p> <p>Мајка је пита:</p> <p>— Што с |
| а прекрстио ноге на тезги, па везе неки јелек.</p> <p>Кад младић уђе они прекидоше разговор и п |
| итају о тој љубави у „<title>Љубомиру у Јелисијуму</title>“ и другим романима тога доба, али у |
| в на астал, па лебац и со, па тањире на јело....{S} Па онда седнем до тебе те ручамо.{S} После |
| ктио се на астал.{S} Мејанџија доносаше јело једно по једно — он ни да окуси....</p> <pb n="198 |
| господине, разгледам теткину башту.{S} Јелте да има лепог цвећа?</p> <p>— Заиста! — рече Јова. |
| рао око неке баре у селу, како је преко јендека скакао, како је у скакању угануо једаред руку, |
| кола; намештај у соби био је госпоцки; јео је и пио је шта му је душа желела.</p> <p>Жена му ј |
| рао је до мора, „са сто је вуруна ’леба јео“ као што имађаше обичај сам да каже.</p> <p>Сад, ка |
| ки учитеља.{S} Ја памтим једнога што је јео мачке, и све, Четвртком нагони ђаке, те му за „легр |
| убио <pb n="62" /> гуштера „зеленбаћа“, јер „зеленбаћ се — вели — по закону не сме убити; и ко |
| тао се.{S} Али се на скоро остави тога, јер, поче да чита.</p> <p>Претплати се на неке новине, |
| <p>Насташе свадбе.{S} Он је ишао свуда, јер су га свуда звали.{S} Искреност од њихове стране из |
| о ја могу, то је ствар по себи свршена, јер мајка јој неће бити противна За остало потруди се с |
| шно.{S} То беше такође усљед неспавања, јер он и иначе не беше равнодушан.</p> <pb n="149" /> < |
| p> <p>Мејанџија изнесе прасећег печења, јер је знао да капетан Сава неће да пије без мезета.</p |
| се замоле владици да им га да за попа, јер веле: да је ваљан младић, да му знају и покојног оц |
| ротица оставила за сарану — три дуката, јер је — вели — вештица: купа се ноћу само да је не пре |
| проФесор.{S} Слишавао га је више пута, јер није никуд готово из куће излазио.{S} Објашњавао му |
| за тим, да се докопа и куће капетанове, јер ту се надао да ће моћи свој план остварити.</p> <p> |
| ин у породици.“ Он се исели из задруге, јер не могаше да се сложи са браћом од стричева — и нађ |
| .{S} Прихвати се за грану једне јабуке, јер осећаше да ће га срце његово дићи у облаке...</p> < |
| рхиву; прекинуо сам над тобом ислеђење, јер нема дела.</p> <p>— Велим ја теби, попо, да ће тако |
| >— Добро.</p> <p>— Да затворим прозоре, јер улећу „насјекоме“; а после ложе улетети и каква „ве |
| p>— Господине!{S} Будите мало учтивији, јер ја часом пресавијем табак.</p> <p>— Не знам шта сам |
| у остала!{S} И то свако о својој ’рани, јер „сено — вели — треба држави, па није право да он ра |
| ивим овде.{S} За то морам да идем кући, јер пада у очи.</p> <p>— Ја ћу бити као луда!</p> <p>- |
| као би човек да су на пољу а не у кући, јер се куће не виде; гледаше трепераве звезде како свет |
| а се морамо латити, да би постигли цељ, јер цељ је поштена.</p> <p>— Дакле — рече поп Дамњан.</ |
| } Што имамо да чинимо, чиниме у кратко, јер се не смемо дуго овде задржавати да нас не би приме |
| ам теби казао: да акта морају у архиву, јер нико му ништа, ама баш ништа није доказао! — рече Ј |
| па не могаше даље продужити гимназију, јер не имађаше с чим.{S} Благодјејање у гимназији мало. |
| ни кафу, па се онда диже у канцеларију, јер већ беху засели.</p> <p>Иђаше сасма равнодушно.{S} |
| ра, па га по неки доведе и у неприлику, јер не уме да му одговори.</p> <p>— То би било наше цар |
| о, он треба да то јави своме господину, јер било је прилике да тиме хоће да кушају млађе, н. пр |
| недело извиди и кривци казне по закону, јер кад овако раде свештеници шта онда остаје простом н |
| .{S} Све што год ми натуре — претрпећу, јер имам зашто!..</p> <pb n="97" /> <p>— Знам, брате, з |
| о добро, што се ја њему јуче исповедих, јер... сад не знам шта бих радио!..{S} Поп је вешт, опр |
| авди — ем ти дигне и оно мало што имаш, јер и њему треба!...</p> <p>— Није то могуће?!... рече |
| икар рекнем, мени је, знаш, наређено... јер које је он мени реко и... којешта, <pb n="145" /> ј |
| мени реко и... којешта, <pb n="145" /> јер он, знаш, старији је: могу изгубити лебац.</p> <p>— |
| } Убите ме — само ме не одгоните!...{S} Јер ако ме отерате, ако ме одвојите од ваше кћери, ја ћ |
| , нако ка’ човек.. није да рекнеш...{S} Јер које ја тебикар рекнем, мени је, знаш, наређено... |
| {S} Поп Живко хтеде мало „да прилегне,“ јер беше веома јака врућина.{S} Поша и Марина мајка одо |
| а ступати у напред.{S} Не треба наглити јер ћемо се уморити.{S} Нека сваки обрати по једног па |
| би нам били врло корисни у том погледу јер у вас нико не сумња.{S} Награда вам је сигурна!{S} |
| ко да умре?..{S} По моме рачуну: човек, јес!{S} Сваки човек мора да живи сто година; ко год пре |
| пиј Јевто!...{S} Јако је — однеће!..{S} Јес ђавола однети!.. <pb n="206" /> Ал ако не може одне |
| придати зорове па да му очи искачу..{S} Јес!...</p> <p>У тај пар Јова на врата.</p> <p>— Добро |
| н љутито.</p> <p>— Ако бог да!</p> <p>— Јес даће ти! — рече газда Ђоша.{S} Поп нема ни кучета н |
| ја не дам!</p> <p>— Па не дај!</p> <p>— Јес, ал’ он ’хоће да се туче!</p> <p>— Па нек се туче, |
| е; и учитељ се окрете смејати.</p> <p>— Јес’ чуо? — пита кмет.</p> <p>— Чуо сам — рече он.</p> |
| <p>— Ваљало би! — рече учитељ.</p> <p>— Јес’ чуо!{S} Не би му дао да буде „министер“ ко није ор |
| т.</p> <p>— Чуо сам — рече он.</p> <p>— Јес’ учио ово у твојој чколи? — питају сељаци.</p> <p>— |
| , шњима свашта и... и... ја!...{S} Ал и јес пос’ му његов!{S} Кад је дошо нама доселио је и ств |
| све више скупљаше.</p> <p>— А, бога ми јес!...{S} Па да те пошљем опет.{S} Видео си ваљда ово |
| ’о началник?... „Сиктер!“...{S} Бога ми јес!...</p> <p>— Море, наш кмет Илија Кончаревић је нај |
| страна.</p> <pb n="215" /> <p>— Бога ми јес! — рече Аксентије. — Да је бар повео још једног, ал |
| <p>Младић се насмеја.</p> <p>— Бога ми јес!...{S} Краду деца мачиће, па носе томе „Шокцу.“ Све |
| аву.</p> <p>— Јесте ли здрави?</p> <p>— Јесам.</p> <p>— Ја сам мислио да сте болесни па сам ’те |
| ељску.</p> <p>— Јесте свршили?</p> <p>— Јесам, господине.</p> <p>— То ми је мило!{S} Млад човек |
| <p>— Јеси му ти ’вод напис’о?</p> <p>— Јесам.</p> <p>— Јеси му каз’о да ми онај угурсуз више н |
| е.</p> <p>— Јеси ли одговорио?</p> <p>— Јесам, господине.</p> <p>— Шта си могао на онаку достав |
| /p> <p>— Па јеси јављ’о кмету?</p> <p>— Јесам.</p> <p>— Па шта ти је он рек’о?</p> <p>— Вели: н |
| е по 50 комада свиња.{S} Дође трговац с јесени и потражи.{S} Цена никаква: по дукат комад.{S} М |
| b n="13" /> удисаше мирисави дах богате јесење вечери и слушаше цвркут птица, двојнице, свирали |
| оз шумско лишће просијаваху ситни зраци јесењега сунца; са свију страна чујаше се цвркут птица |
| estone unit="subSection" /> <p>У благој јесењој вођи лебдила му је слика њезина пред очима, на |
| ори га, наслони се и загледа се у благу јесењу ноћ месечином осветљену.{S} Гледаше ватре што се |
| .{S} На путу не стоји ништа....{S} Нег, јеси ли пит’о твоје родитеље?</p> <p>— Одобриће.</p> <p |
| /title>“.</p> <p>— Нисам!</p> <p>— Али: јеси!</p> <p>— Нисам!</p> <p>— Али признај: јеси!{S} Ја |
| !</p> <p>— Нисам!</p> <p>— Али признај: јеси!{S} Ја знам: јеси!..{S} Признај!....</p> <p>Капета |
| /p> <p>— Али признај: јеси!{S} Ја знам: јеси!..{S} Признај!....</p> <p>Капетан Сава скакаше од |
| /p> <p>— Каком доктору, бог с тобом!{S} Јеси ти при себи? — рече ташта.</p> <p>— Доктор, брате, |
| он привидно мирно.</p> <p>— Јеси!..{S} Јеси!..{S} Ти си пис’о и оне дописе у „<title>Виделу</t |
| на!...{S} Излечио је све покојне!...{S} Јеси ли јој чит’о молитву?</p> <p>— Нисам.</p> <p>— Чит |
| ут!..</p> <p>— Па лепо, брани се!...{S} Јеси ли прикупљ’о са поп Дамјаном и поп Живком тајне са |
| готово кроз сузе.</p> <p>— И мени...{S} Јеси ли задрем’о?</p> <p>— Нисам, госпођо.</p> <p>- Нис |
| јд’ хоћемо ли тамо?</p> <p>— Можемо.{S} Јеси ли набрао јабука.</p> <p>— За оном ми срце оста!{S |
| реба да то јавим господину министру.{S} Јеси ли ти начинио какву молбу? упита капетан Петра.</p |
| не?</p> <p>- ’Вала богу, Ђошо!</p> <p>— Јеси мирно спав’о?</p> <p>— Добро, богу ’вала!</p> <p>— |
| <p>— И ја се чудим: што лажеш!</p> <p>— Јеси ти!</p> <p>— ’Ајд’, не лажи!</p> <p>— Не лажем так |
| гледаху га са неким сажалењем,</p> <p>— Јеси ли чуо за што се оптужујеш?</p> <p>— Чуо сам, госп |
| да лежемо, рече Марина мајка.</p> <p>— Јеси задрем’о, Јово? — упита поп учитеља.</p> <p>— Ниса |
| еколико парчади шећера и воде.</p> <p>— Јеси мирно спаво, учо? — упита кмет.</p> <p>— Хвала бог |
| ?</p> <p>— Чуо сам, господине.</p> <p>— Јеси ли одговорио?</p> <p>— Јесам, господине.</p> <p>— |
| >— Она те воли.</p> <p>— Знам.</p> <p>— Јеси вољан да се жениш?</p> <p>— Шта ћу?.. „Први је зал |
| ’вод напис’о?</p> <p>— Јесам.</p> <p>— Јеси му каз’о да ми онај угурсуз више не смета?</p> <p> |
| >— Не знам! — рече поп Дамњан.</p> <p>— Јеси ли имао каквих послова код конзисторије?</p> <p>— |
| — одговори он привидно мирно.</p> <p>— Јеси!..{S} Јеси!..{S} Ти си пис’о и оне дописе у „<titl |
| брзо реши: да истраје у свему.</p> <p>— Јеси говорио? — викну капетан и унесе му се у лице.</p> |
| <p>— Ево. ово ћеш дати кмету.</p> <p>— Јеси му ти ’вод напис’о?</p> <p>— Јесам.</p> <p>— Јеси |
| да бије мене на моме имању!</p> <p>— Па јеси јављ’о кмету?</p> <p>— Јесам.</p> <p>— Па шта ти ј |
| ио против владара и владе.</p> <p>— Али јеси!</p> <p>— Кад тако тврдите, ви имате и доказе.</p> |
| ли на томе, браћо? упита Јова.</p> <p>— Јесмо!</p> <p>— Е сад за здравље посланика — рече поп Ж |
| <p>— Јесте шетали? упита попа.</p> <p>— Јесмо.</p> <p>И пођоше.{S} Јова беше преко мере весео.{ |
| учинити, само да добије класу.</p> <p>— Јесмо ли на томе, браћо? упита Јова.</p> <p>— Јесмо!</p |
| сте се вас двоје споразумели?</p> <p>— Јесмо.</p> <p>— Она те воли.</p> <p>— Знам.</p> <p>— Је |
| вечић! — додаде Ђока.</p> <p>- Бога ми, јест! — рече капетан и тури руку у џеп.</p> <p>— Знаш ш |
| Да платимо али да видимо користи!...{S} Јест; ал ко ће летети за Европом; ко ће учити да прави |
| {S} Баш је потревио господине!</p> <p>— Јест, ка’ у ’ладну собу! — рече поп Живко.</p> <p>— Па |
| S} Доћи ће наши опет на владу!</p> <p>— Јест!{S} С оне стране године! — рече Максић.</p> <p>— Ч |
| ти ње!..{S} Читава девојка!..</p> <p>— Јест, бога ми!..{S} И велика девојка и свршила школу и |
| а жељама; буди бог с нама!....</p> <p>— Јест!...{S} Желим му, желим, много му желим!..</p> <p>— |
| . — И ја ништа више немам!....</p> <p>— Јест! — рече поша. — Па ако им треба нек зараде!</p> <p |
| <p>Једва се удржаше од смеја.</p> <p>— Јест, чича!...{S} Што њему ја желео — мени бог дао!</p> |
| о о једној врло важној ствари.</p> <p>— Јест, казао си.</p> <p>— Сећаш ли се?</p> <pb n="180" / |
| реба и ђаволу свећу припалити.</p> <p>— Јест, и окадити га! — рече поп Живко.{S} Треба и њему п |
| — Дакле, да са њим живим лепо.</p> <p>— Јест.{S} Па ако га ошинеш који пут нека не зна да си ти |
| 01" /> <p>— Је л? — упита поп.</p> <p>— Јест, богме!</p> <p>— Ожени се, окући, па ћеш и ти имет |
| кле си?</p> <p>— Ко, је л’ ја?</p> <p>— Јест, ти! — рече он нестрпељиво.</p> <p>— Ја сам ти, бр |
| Јова.</p> <p>— Ти ’хоћеш Мару?</p> <p>— Јест.</p> <p>— Али, знај, Јово.{S} Мара је сирота девој |
| општинској судници.</p> <p>— Најбоље и јест.</p> <p>— За то сам тако и наредио.</p> <p>— Ајдем |
| е продати!..{S} А у апс нек тера, апс и јест за људе није за коње!....“</p> <p>— Дивота!...{S} |
| сушти си покојни књаз Мијаило!“ Бога ми јест!..{S} Красан човек!</p> <p>— Постарај се и ти, те |
| снуће сено — рече она.</p> <p>— А... то јест.</p> <p>— Како је леп изглед одавде! — рече Мара и |
| Јова.</p> <pb n="193" /> <p>— Та... то јест, али...</p> <p>- Шта: али?</p> <p>— Подлаци су!..{ |
| стина да те је капетан уапсио?</p> <p>- Јесте!</p> <p>— Их!..{S} Образ му његов!..{S} А славе т |
| састају? упита капетан.</p> <p>— Па... јесте, господине, одговори Пера.</p> <p>— А знаш ли кој |
| Сад питам вас, питам њену мајку а и њу: јесте ли вољни, ви да ми је дате, а она да пође за ме?{ |
| p>Јова се насмеја.</p> <p>— Јесте!..{S} Јесте!{S} Познајем ја по вама!...{S} Је л те да јесте?< |
| је, кућа, мислим, није кошара!</p> <p>— Јесте, али није моја.</p> <pb n="47" /> <p>— Твоја је у |
| ди“...</p> <p>Јова се насмеја.</p> <p>— Јесте!..{S} Јесте!{S} Познајем ја по вама!...{S} Је л т |
| p> <p>И он седе до попа Живка.</p> <p>— Јесте ли за вино, господине?</p> <p>— Па... могу...</p> |
| ту.</p> <p>— Ено попе, — рече.</p> <p>— Јесте шетали? упита попа.</p> <p>— Јесмо.</p> <p>И пођо |
| је обично достављао полицији.</p> <p>— Јесте прочитали тужбу?</p> <p>— Шта ћу да читам?..{S} С |
| Јова, и узе кутију с дуваном.</p> <p>— Јесте одавде родом?</p> <p>— Нисам, господине.{S} Из Кр |
| тан у канцеларији? — упита он.</p> <p>— Јесте.</p> <p>— Јави ме.</p> <p>— Чекај.</p> <p>Он хода |
| уги пут.</p> <p>Он диже главу.</p> <p>— Јесте ли здрави?</p> <p>— Јесам.</p> <p>— Ја сам мислио |
| олу учили?</p> <p>— Учитељску.</p> <p>— Јесте свршили?</p> <p>— Јесам, господине.</p> <p>— То м |
| реко покошене ливаде и ћутаху.</p> <p>— Јесте ли вољни да шетамо путем?</p> <p>— Можемо, рече М |
| <p>— Из Б...</p> <p>— Из Б...?</p> <p>— Јесте, господине, ја сам из Б...</p> <p>— А је ли теби |
| ицама..{S} Зар то није дивота?</p> <p>— Јесте — рече Јова.</p> <p>— Па, ви’те ону црквицу како |
| о си ти њега испис’о у новине?</p> <p>— Јесте.</p> <p>— Рђа га од бога отела!{S} Баш је угурсуз |
| ати.</p> <p>— Јел изведен коњ?</p> <p>— Јесте.</p> <p>Он устаде и узе штап.</p> <p>— Збогом!</p |
| г’о!</p> <p>— Је ли овде кмет?</p> <p>— Јесте.{S} Ми смо! рече један риђ човек што сеђаше баш д |
| } Познајем ја по вама!...{S} Је л те да јесте?</p> <p>Јова виде да већ више не може лагати.</p> |
| > <p>— Цела истина, г. учо!</p> <p>— Па јесте се жалили?</p> <p>— Море, велим ти свуда!...</p> |
| — Тако је! — рече поп Живко.</p> <p>— Е јесте ђаволи! — рече поп Лука и насмеја се.</p> <p>— Ак |
| </p> <p>— А... не бели ти!</p> <p>— А и јесте, вала, оно учитељче!..{S} Да ми га је у’ватити за |
| ити — морао је као што је морао и хлеба јести...</p> <p>И тако, сада је стекао и љубав.{S} Ја р |
| и ћеш, од сад, већ својим зубима ’лебац јести!</p> <p>— Тако је! — рече она.</p> <p>Па одскакут |
| <p>У тај пар изађе поп Живко.</p> <p>— Јесу ли готова кола?</p> <p>— Готова, попо.</p> <p>- Шт |
| Јо-о-во бра-ате!</p> <p>И ту га загуши јецање....</p> <p>Јова га не хтеде дирати.{S} Нека му с |
| акшају бол на срду...</p> <p>Он јецаше, јецаше; онда диже руке са Јовиног рамена и паде по крев |
| сузе олакшају бол на срду...</p> <p>Он јецаше, јецаше; онда диже руке са Јовиног рамена и паде |
| не могаше да дане...</p> <p>А болесница јечи и бунца.</p> <p>Свану.</p> <p>Он изађе на поље и у |
| читељу, немој се што год замерити!..{S} Ји, нако ка’ човек.. није да рекнеш...{S} Јер које ја т |
| је?..</p> <p>Он заусти.</p> <p>— Ах!{S} Јо-о-во бра-ате!</p> <p>И ту га загуши јецање....</p> < |
| ине, да зидам мејану у селу.{S} Општина јо добила право, али је рок прош’о а она није направила |
| ад је спустио господина у гроб, покупио јо своје прњице и књижице, па је изашао на — улицу.{S} |
| ред вече се кренуше у шетњу: поп Живко, Јова и Мара.{S} Поша и мајка Марина осташе да гледе веч |
| > <p>— Ја примам капетана на свој врат, Јова је већ примио начелника.{S} А ви, богме, гледајте |
| </p> <p>— Ја ћу бити као луда!</p> <p>- Јова је посматраше.{S} Ово беше дете, наивно, искрено, |
| стељу.</p> <p>Мали часовник тик-такаше; Јова запали цигару а угаси свећу...</p> <p>Цигара сене |
| ј ноћи.{S} И славуј да јој позавиди!{S} Јова и поп Живко пратише је лагано.</p> <p>Међу тим она |
| ом и попом.{S} Претураше по књигама.{S} Јова јој даде „<title>Јунак нашег доба</title>.“</p> <p |
| а змија беше се упутила правце њима.{S} Јова се саже и узе камен што је био пред њим.{S} Баци с |
| о.{S} Кад се примирио, он се подиже.{S} Јова је стајао уз прозор.{S} Чим се он подиже Јова приђ |
| ом Марином, у који се и поша уплете.{S} Јова се решио да разговара; па ма шта.</p> <p>— Дакле, |
| господин Јове!</p> <p>Сви поскакаше.{S} Јова се појави на прагу.</p> <p>— О!...{S} Добро дошо!. |
| он викну.{S} Но овај се не осврташе.{S} Јова прође кроз башту и изађе пред-а-њ.</p> <p>— Стиже |
| ам.</p> <p>Дођоше до клупе и седоше.{S} Јова направи и запали цигару, па се подними и заћута.{S |
| па.</p> <p>— Јесмо.</p> <p>И пођоше.{S} Јова беше преко мере весео.{S} Код куће попине нађе сво |
| е.{S} Она кукачом закачи грану опет.{S} Јова пружи руку и хватајући грану дотаче се руке њезине |
| сред главе.{S} Она се сави у колут.{S} Јова скиде врљику једну те је дотуче.</p> <p>Кад се вра |
| да у Јову, диже се и пође но посрну.{S} Јова га дочека на руке.</p> <p>— Дамњане!...{S} Шта је |
| > <p>— Свршено!</p> <pb n="173" /> <p>— Јова је донео новине.{S} И сад отпоче читање.{S} Чланак |
| помог’о!...{S} Изволте се’те!</p> <p>— Јова га погледа.{S} Око усана играше му осмејак; управо |
| </p> <p>— Зовни — де га овамо!</p> <p>— Јова уђе у канцеларију.</p> <p>— Па баш ниси?</p> <p>— |
| а извади.</p> <p>— На! — рече.</p> <p>— Јова погледа на адресу.{S} Беше упућено на њега.{S} Он |
| подвео сведоке?</p> <p>— Није</p> <p>— Јова прохода по соби неколико тренутака,.</p> <p>— Не б |
| збогом пошо!</p> <p>Јевта оде право, а Јова окрену на лево.</p> <p>Јурио је као на крилима.{S} |
| ..</p> <p>— Шта ради попа? — прекиде га Јова.</p> <p>— Здрав је.{S} Оде Максићу на крштење.{S} |
| p> <p>Размести госте за столом тако, да Јова и Мара седоше једно до другог.</p> <p>Скоро увек, |
| n="121" /> <p>И Мару нешто штрецну када Јова рече: да мора кући.{S} Не знам за што; али њој би |
| <title>Еј пусто море!</title>“? - упита Јова.</p> <p>— Знам.</p> <p>— Е, па ту! — рече попа.</p |
| јсретнија!</p> <p>— Најсретнија?. упита Јова, а срце му се поче стезати. — Зар баш ништа више н |
| /p> <p>— Јесмо ли на томе, браћо? упита Јова.</p> <p>— Јесмо!</p> <p>— Е сад за здравље послани |
| о.</p> <p>— Зар госпођица пева? — упита Јова и погледа је.</p> <p>— О те још како! — рече попа. |
| И ја кажем све.</p> <p>— А она? — упита Јова.</p> <p>— Ништа узе ме само за руку и доведе креве |
| овином прозору.</p> <p>— Ко је? — упита Јова.</p> <p>— Ја сам.</p> <p>— Који си?</p> <p>— Јевта |
| p>— Дамњане!...{S} Шта је теби? — упита Јова пренеражено.</p> <p>Он бризну у плач.</p> <pb n="2 |
| p> <p>— Зар нећемо канцеларији? — упита Јова. — До сад је тамо избор свршаван.</p> <pb n="212" |
| 192" /> <p>— Шта ли ће то бити? — упита Јова.</p> <p>— Не знам! — рече поп Дамњан.</p> <p>— Јес |
| нала.</p> <p>— Ко јој је казао? — упита Јова.</p> <pb n="187" /> <p>— Ја?</p> <p>— Ти?</p> <p>— |
| >— Чује ли се што за скупштину? — упита Јова.</p> <p>— Избори ће бити 30-ог Новембра!</p> <p>— |
| висока раста, сув и риђ.{S} Стајаше кад Јова уђе.</p> <p>— Помаже бог!</p> <p>— Бог помог’о!... |
| ad> <p>Мрак је већ пао био на земљу кад Јова стиже школи.{S} Ту затече попа Дамњана који ћуташе |
| е стајао уз прозор.{S} Чим се он подиже Јова приђе.</p> <p>— Шта је, Дамњане?</p> <p>— Оптужен |
| ве бих дала, — продужи она видећи да је Јова слуша — све бих дала за један кућерак у каком лепо |
| Нисам му казао имена.</p> <p>Име му је Јова Васић.</p> </div> <pb n="28" /> <div type="chapter |
| d> <p>Сунце је одскочило с копља кад се Јова пробудио.{S} Скочи с постеље и прва мисао која му |
| d> <p>Био је један сат по поноћи кад се Јова пробудио иза сна.{S} Устаде, подиже завесу на проз |
| бро.</p> <p>— Сад иди!</p> <p>Учитељ се Јова окрете без „збогом“ и изађе.</p> <p>У мејани попи |
| договоримо кога ћемо за посланика! рече Јова</p> <p>— Кога ’хоћеш другог?{S} Ево поп Дамњана!.. |
| ико? — упиташе ови.</p> <p>— Нико! рече Јова.</p> <p>— А после тога, чим ти будеш изабран и сам |
| /p> <p>— Мора да је каква тужба! — рече Јова после дужег ћутања.</p> <p>— Сигурно!..{S} Али ко |
| , гоподин капетане, и ви с нама! — рече Јова.</p> <p>„Не може отрпети да га не уједе.</p> <p>— |
| ма лепог цвећа?</p> <p>— Заиста! — рече Јова.</p> <p>— Погледајте само!..{S} Не знате који је ц |
| ба нек зараде!</p> <p>— Тако је! — рече Јова.</p> <p>Разговор се настави и после ручка.{S} Ту ј |
| >— А где си ти?</p> <p>— Ево ме! — рече Јова оштро.</p> <p>- Видим!{S} А где си до сад?</p> <p> |
| станке ноћу.</p> <p>— То је лаж! — рече Јова.</p> <p>Капетан опет упиљи у њега.{S} Он опет издр |
| то?</p> <p>— За то што ми прети! — рече Јова...{S} Ја могу сам отићи у Шабац, као што сам сам и |
| ја теби, попо, да ће тако бити! — рече Јова и намигну на попу. — Ја сам знао, господине, да не |
| х руку.{S} И ми ћемо се бранити! — рече Јова.</p> <p>— Најпосле, што бог да! — рече поп Дамњан. |
| а код чколе.</p> <p>— Морам ићи! — рече Јова.</p> <p>— Да вечерамо бар; готова је вечера, — реч |
| жај.</p> <p>— Чудан си ти човек! — рече Јова. — Само о рачуну.{S} Међу тим, ја тражим љубави; т |
| узаберем!..</p> <p>— Благодарим! — рече Јова од свег срца.</p> <p>Она му додаде једну киту коју |
| те, правите!</p> <p>— Благодрим! — рече Јова, и узе кутију с дуваном.</p> <p>— Јесте одавде род |
| шта, ама баш ништа није доказао! — рече Јова.</p> <p>— Зар баш нико? — упиташе ови.</p> <p>— Ни |
| pb n="172" /> <p>— Врло паметно! — рече Јова и окрете се смејати. — Мени он неће моћи ништа.{S} |
| <p>— Једва!</p> <p>— Хвала богу! — рече Јова.</p> <p>— Сад сам твоја!</p> <p>Много казују те тр |
| пски народ.</p> <p>— Хвала богу! — рече Јова. — Хвала богу кад и ми дочекасмо један опозициони |
| его што има свој сигуран хлебац! — рече Јова. — И ја ништа више немам!....</p> <p>— Јест! — реч |
| акију, а?</p> <p>— Како ти воља, — рече Јова.</p> <p>— Иди, Маро, дете моје, донеси у канти вод |
| арим, госпођо, не могу вечерати, — рече Јова. — Збогом!</p> <p>И узе се поздрављати.</p> <p>— П |
| да је лепше у вароши; бар лети, — рече Јова.</p> <p>— Варате се, господине.</p> <p>— Не!..{S} |
| <p>— Други ће се пут опаметити, — рече Јова.</p> <p>— Јок!{S} Он ће и до године тако.{S} Шта ћ |
| p>— Тако је.</p> <p>— Вољан сам, — рече Јова.</p> <p>— Ти ’хоћеш Мару?</p> <p>— Јест.</p> <p>— |
| упита поп Живко.</p> <p>— Добро, — рече Јова.</p> <p>— Јуче сам ти каз’о да дођеш да се разгово |
| — ја вам могу учинити ту услугу, — рече Јова.</p> <p>За то се време већ био прибрао.</p> <p>— Д |
| /p> <p>— Можемо и овде, на пољу, — рече Јова.</p> <p>Поседаше.</p> <p>— Деде Марушко, моје дете |
| е проведи обичај.</p> <p>— Хоћу, — рече Јова.</p> <p>У тај пар Мара изађе из куће.{S} Донесе по |
| , ако те запита за онај допис... — рече Јова.</p> <p>— Ја ћу казати да си ти пис’о!</p> <p>— Шт |
| о!...{S} Време је да идемо дома. — рече Јова.</p> <p>— Време је! — рекоше још неки.</p> <p>— Хо |
| .</p> <p>— Не знам хоћу ли моћи. — рече Јова.</p> <p>— „Не знам ’хоћу ли моћи“ ?{S} А што нећеш |
| ити вребања?</p> <p>— Ево овако. — рече Јова.{S} Сад настају славе и друга весеља!</p> <p>— Бог |
| .{S} Ко би још и могао веровати? — рече Јова.</p> <p>— Шта ћете?..{S} Ја би’ то давно бацио у а |
| а....</p> <p>— О шта ће то бити? — рече Јова и замисли се.</p> <p>Мислили су дуго обојица, али |
| ђаци?</p> <p>— По канцеларијама — рече Јова.</p> <p>— Тако, по канцеларијама!{S} А што је жуљи |
| бало побринути да то народ сазна — рече Јова. — Не може бити, да он, кад зна да је нешто боље и |
| Мара и застаде.</p> <p>— Зајиста — рече Јова.</p> <p>Обоје се загледаше у даљину.</p> <p>— Госп |
| /p> <p>— Није поштен начин борбе — рече Јова — али га се морамо латити, да би постигли цељ, јер |
| то год за читање.</p> <p>— Хајде — рече Јова.</p> <p>И уђоше у кућу.</p> <p>Марине су се очи си |
| ме Јован Васић?</p> <p>— Тако је — рече Јова.</p> <p>— Драго ми је!...{S} Пушите ли?..{S} Извол |
| р то није дивота?</p> <p>— Јесте — рече Јова.</p> <p>— Па, ви’те ону црквицу како је лепа...{S} |
| и течиној!..</p> <p>— Па... биће — рече Јова.</p> <p>— Има ли које место празно?</p> <p>— За са |
| >— Чини ми се да ћемо имати кише — рече Јова само нек се говори.</p> <p>— Неће ваљати због тече |
| p>— Госпођице.... ако је по вољи — рече Јова.</p> <p>Мара пристаде.</p> <p>Корачаху преко покош |
| оп Лука.</p> <p>— То ћу смислити — рече Јова.</p> <p>— Донеше послужење те га послужише.{S} Аст |
| p> <p>- То му је право дао закон — рече Јова.</p> <p>— Знам...{S} Ал он је треб’о да одслужи сл |
| p> <p>— Узабрали само ову јабуку — рече Јова..</p> <p>— Је ли, течо, да је лепа?</p> <pb n="128 |
| — Нема потребе да будемо на пољу — рече Јова. — Избор ће испасти врло добро.</p> <p>Неколико пу |
| стави, не мисли!..{S} Знаћеш сутра рече Јова.</p> <pb n="193" /> <p>— Та... то јест, али...</p> |
| <p>— На поље!..{S} На поље!.. — цикаше Јова као гуја.</p> <p>— Молим те, господине, учитељу, н |
| Да није пијан?</p> <p>— Није! — Мишљаше Јова.{S} Пио сам с њим толико пута; на њему се никад ни |
| /p> <p>Она откопча трп горња дугмета, и Јова виде један врло мали део њених као снег белих груд |
| зине....</p> <p>Она је сва горела.{S} И Јова за час увиде да то није несташлук него узбуђење.{S |
| ратио?</p> <p>Он врати коња назад.{S} И Јова се врати у авлију.</p> <p>Одјаха коња и пође посрћ |
| — Морам! — цикну поп Дамњан.</p> <p>— И Јова кад га погледа, стресе се.{S} Очи му севаху као му |
| и првог В. Госпођи, седеше поп Дамњан и Јова у његовој соби и разговараше.{S} Док тек дође посл |
| срећа изненади — ми смо неми.{S} Тако и Јова.{S} Он сеђаше до Маре, па ћуташе као заливен!..{S} |
| > <p>Капетан не рече речи.</p> <p>Поп и Јова једва се уздржаше од смеја.</p> <p>Дигоше се судни |
| Пандур иђаше за њим.{S} Отвори апсану и Јова уђе у нутра.{S} Брава шкрипну.</p> <p>— СеФте! — р |
| сташе сами.</p> <p>Мара седе на клупу и Јова могаше лепо чути како она дише.{S} Она сагла главу |
| иља, шта је? — упита поп Лука.</p> <p>И Јова исприча све.</p> <p>Смејали су се његовом споразум |
| седе са њима на кола те одоше.</p> <p>И Јова са поп Дамњаном оде.{S} И гости се разиђоше.{S} Ос |
| ејући се и затварајући прозор.</p> <p>И Јова се насмеја.</p> <p>— Не бојим се ја, попо, вештица |
| <p>Поп Дамњан хтеде да одбије част али Јова рече намигнуши на попа:</p> <p>— Каву.</p> <p>Капе |
| >— Да учим српски од пандура! — помисли Јова. — Да, господин начелник. — додаде гласно.</p> <p> |
| а господа, него их прогони.{S} За то ти Јова и говори, да ће његова школа остати упражњена.</p> |
| ан у прочељу; онда други попови, учитељ Јова, чича Милан, па редом.</p> <p>— Вина донеси!</p> < |
| еше веома велика врућина, кад се учитељ Јова крену попу Живку у Б...{S} Нека тмора обујмила сву |
| написати?</p> <p>— Ја ћу! — рече учитељ Јова.</p> <p>— Браћо! — рече поп Дамњан.{S} Кад требамо |
| </p> <p>— Дај нам по каву — рече учитељ Јова.</p> <p>Мејанџија изађе.</p> <p>— Браћо! — рече по |
| /p> <p>— Дакле, браћо, — настави учитељ Јова — кажите сваком брату зашто се ми боримо!...{S} И |
| и поп Дамњан, и поп Лука и онај учитељ Јова.</p> <p>— Зар они?</p> <p>— Ја!.. има и неки’ наши |
| то могуће?!... рече пренеражено учитељ Јова.</p> <p>— Цела истина, г. учо!</p> <p>— Па јесте с |
| > <head>ТАЈНИ САСТАНАК</head> <p>Учитељ Јова се немаше на што потужити; све што би желео да сте |
| head> <head>НА КРШТЕЊУ</head> <p>Учитељ Јова не може се, и поред све добре воље, вратити истога |
| то га сунце на раду жеже.</p> <p>Учитељ Јова корачаше најлак; крупне грашке зноја слеваху му се |
| талу.{S} Седоше и ручаше.</p> <p>Учитељ Јова хтео је, пошто по то, да буде сам, за то после руч |
| отао ни батином натерати.</p> <p>Учитељ Јова на брзо поста омиљен у својој околини.{S} Људи из |
| Народ се смејаше за њим.</p> <p>Учитељ Јова уживао је слушајући оштре и живе речи овога старца |
| изађу из уста младог девојчета.{S} Бар Јова је тако осетио, кад је обавио руку око њеног витог |
| чи искачу..{S} Јес!...</p> <p>У тај пар Јова на врата.</p> <p>— Добро вече!</p> <p>Поп Дамњан п |
| тила је умор.</p> <p>— Изврсно! — викву Јова.</p> <p>— То значи: отпевати! — рече поп Живко.</p |
| заседоше за астал...</p> <p>По доручку Јова се узе опремати.</p> <p>— Куда ћеш? — упита попа.< |
| p>— Молим те, не говори тако! — рече му Јова.</p> <p>— Добро!.. рече поп и прекиде о томе.</p> |
| /p> <p>— Шта сам ја теби казао?.. викну Јова и пресече пандура очима.</p> <p>— Добро!..{S} Ја с |
| Илија Кончаревић.</p> <pb n="202" /> <p>Јова седе.</p> <p>— Па?... упита.</p> <p>— Полиција ће |
| unit="subSection" /> <pb n="114" /> <p>Јова се загледа у свећу што гораше на асталу.{S} И за д |
| Јово, молим те!..</p> <pb n="185" /> <p>Јова се смејаше.{S} И остали тако исто.</p> <p>Кад виде |
| лте! — рече Јови.</p> <pb n="157" /> <p>Јова уђе.{S} Господин начелник беше човек висока раста, |
| ead>19. ОКТОБАР 1830. ГОДИНЕ.</head> <p>Јова је сваки други дан одлазио кући поп Живковој.{S} С |
| гом, господине!</p> <p>- Збогом!</p> <p>Јова силазећи низ басамаке хтеде пући од смеја.</p> <p> |
| погледам у те, па — не могу!,..</p> <p>Јова је поглади по коси.</p> <p>— Говори, чедо, говори! |
| } Ти ћеш добити ваљана мужа!....</p> <p>Јова се рукова с њим и свима, а Мара их изљуби у руку.< |
| /p> <p>И ту га загуши јецање....</p> <p>Јова га не хтеде дирати.{S} Нека му сузе олакшају бол н |
| па да и ја знам колико и ти?...</p> <p>Јова се насмеја.</p> <p>— Хоћу, злато моје!</p> <p>Бога |
| ви сте човек од „нових људи“...</p> <p>Јова се насмеја.</p> <p>— Јесте!..{S} Јесте!{S} Познаје |
| ше, мирођија, ово ротква, ово...</p> <p>Јова се заценуо од смеја.</p> <p>— Та доста!.. доста! — |
| , имаш једно писмо од поп Живка.</p> <p>Јова изађе те отвори врата.</p> <p>Јевта уђе посрћући.< |
| очи.</p> <p>— Седи! — рече она.</p> <p>Јова седе.{S} Она седе крај њега на креветац и узе њего |
| аке ни таке!</p> <p>Он се ућута.</p> <p>Јова ходаше преко собе.</p> <p>— Добро! — рече он — Сад |
| >Остави позив на астал па изађе.</p> <p>Јова узе позив.</p> <p>- Зове те? — упита поп Дамњан.</ |
| е се.{S} Очи му севаху као муње.</p> <p>Јова му приђе.</p> <pb n="203" /> <p>— Ако код тебе сад |
| > <p>На једаред врисну и посрте.</p> <p>Јова је прихвати за руку.</p> <p>— Змија!..{S} Змија!.. |
| штинама....</p> <p>Избор отпоче.</p> <p>Јова и поп Лука одоше у мејану.</p> <p>— Нема потребе д |
| о су те звали?</p> <p>Он ћуташе.</p> <p>Јова се чуди само.</p> <p>— Звали су ме — рече он прому |
| тајеш... рече поп Живко. — Седи.</p> <p>Јова седе.</p> <p>— Деде, Марушко, моје дете, донеси на |
| n="189" /> <p>— Али изабери ми.</p> <p>Јова приђе књижници.</p> <p>— Је ли?..{S} А смем ли ја |
| ивко нареди да се запрегну коњи.</p> <p>Јова изашао у авлију.{S} Нађе Мару где стоји крај башти |
| О Мари.{S} О њој ћемо говорити.</p> <p>Јова ћуташе.</p> <p>— Причао си ми о догађају у Београд |
| <p>Одјаха коња и пође посрћући.</p> <p>Јова не могаше да се начуди шта му је.{S} Очи су му мут |
| ослен, па морам ма шта да радим.</p> <p>Јова се насмеја.{S} И Мара се окрете смејати.</p> <p>У |
| онакав исти распоред за асталом.</p> <p>Јова седећи до Маре помишљаше на породицу на срећу у по |
| .</p> <p>— Седи. — рече домаћин.</p> <p>Јова седе,</p> <p>— Шта је тамо? — упита поп Дамњан.</p |
| Није знао ни да је школу прошао.</p> <p>Јова га је очекивао.</p> <p>Кад га смотри он викну.{S} |
| </p> <p>— Полази! — рече пандур.</p> <p>Јова пође.</p> <p>— хоћеш да признаш? — упита капетан.< |
| > <pb n="154" /> <p>— Ајд у апс.</p> <p>Јова изађе.</p> <p>Пандур иђаше за њим.{S} Отвори апсан |
| — и преко ушију — и саже главу.</p> <p>Јова виде да је сувише рано почео.</p> <p>— Опростите, |
| /p> <p>И опет узе љубити јабуку.</p> <p>Јова би дао све да буде она јабука.{S} Хтеде то и да ре |
| аса чији се лавеж чујаше у селу.</p> <p>Јова се врати кревету и седе.{S} Налакти се и наслони г |
| господине!{S} Ево упустих грану.</p> <p>Јова приђе.{S} Она кукачом закачи грану опет.{S} Јова п |
| он остане, па сва плану у лицу.</p> <p>Јова је погледа.</p> <p>— Па... најзад...</p> <p>— Оста |
| ури...{S} Тајац — муву да чујеш.</p> <p>Јова приђе пандуру.</p> <p>— Шта ћеш? — упита га овај о |
| p>— Тако ми се учинило...{S} Па?</p> <p>Јова саже главу.</p> <p>— ’Ајд, ’ајд!..{S} Старије је ј |
| по вама!...{S} Је л те да јесте?</p> <p>Јова виде да већ више не може лагати.</p> <p>— Та... да |
| С ким?</p> <p>— Са мојом таштом?</p> <p>Јова се скамени.{S} Учини му се да није добро чуо.</p> |
| , па упита:</p> <p>— Да није то?</p> <p>Јова га разумеде.</p> <p>— То је — рече. — Али од куд т |
| <p>твој друг</p> <p>поп Живко.“</p> <p>Јова пун радости.{S} За час навуче одело.{S} Јевту пита |
| у.</p> <p>— Ако се не варам ваше је име Јован Васић?</p> <p>— Тако је — рече Јова.</p> <p>— Дра |
| ичина, Мара; а ово је, мазо моја учитељ Јован Васић.</p> <p>Јован се једва прибрао.{S} Приђе и |
| е, мазо моја учитељ Јован Васић.</p> <p>Јован се једва прибрао.{S} Приђе и поздрави се.{S} Међу |
| и своје госте — рече она Јовану.</p> <p>Јован се трже.{S} Он се био сасвим изгубио у посматрању |
| су ушли у башту рече попа:</p> <p>— Е, Јоване, драгане, канда смо пронашли.... — па застаде.</ |
| ненађен.</p> <p>— Један наш угурсуз.{S} Јованов брат.{S} Петар.</p> <p>— Не знам га — рече учит |
| е говора мотрио је сваку цртицу на лицу Јовановом; хтео је просто, да му у душу завири.</p> <p> |
| о мој теча части своје госте — рече она Јовану.</p> <p>Јован се трже.{S} Он се био сасвим изгуб |
| <p>— Течо!..{S} Течо!..{S} Ево господин Јове!</p> <p>Сви поскакаше.{S} Јова се појави на прагу. |
| угледала....{S} Течо!..{S} Ево господин Јове!...</p> <p>Поп Живко изађе пред Јову.</p> <p>— Доб |
| аа астал.</p> <p>Мара је седела опет до Јове.{S} За ручком није ћеретала као обично.{S} Нешто с |
| охвати...</p> <p>Изгледаше као вила.{S} Јови памет са свим стала.{S} Ово лепо, несташно дете од |
| S} Под Живко ступи с њима у разговор, а Јови рече:</p> <p>— Ти можеш са Маром мало прошетати ак |
| </p> <pb n="158" /> <p>— Онда се понаже Јови ближе, па смешећи се упита.</p> <p>— А бога вам го |
| ма допадате.</p> <p>Приђе са свим ближе Јови стеже му руке па га погледа у очи.</p> <pb n="161" |
| оста учтивији.</p> <p>— Изволте! — рече Јови.</p> <pb n="157" /> <p>Јова уђе.{S} Господин начел |
| што овако о свему запиткује, — рече он Јови.</p> <p>— Шта, течо?</p> <p>— Ништа!{S} Брбљаш јед |
| че капетан Сава и скочи.</p> <p>Учитељу Јови клецнуше колена и задрхта срце.{S} Оваки терети ни |
| зати па потерати! — рече пандур.</p> <p>Јови сенуше очи.</p> <p>— На поље! — цикну он. — Овде с |
| ра.</p> <p>И поче љубити јабуку.</p> <p>Јови се учини да је пољубила баш онде где је он руком д |
| <p>— За њу је лако! — рече поп Дамњан — Јовин је план врло леп.{S} Он је пристао да буде начелн |
| а их и испуни.</p> <p>Није се сакрио ни Јовин поглед од њега.{S} Он је с места био на чисто; ви |
| p>Сузе су ишле потоком И слевале се низ Јовино одело.</p> <p>— Дамњане!{S} - Шта је?..</p> <p>О |
| о; видео је: да „онај ђаволак“ што се у Јовино учитељско срце увукао <pb n="107" /> није био ни |
| <p>Он јецаше, јецаше; онда диже руке са Јовиног рамена и паде по кревету....</p> <p>Дуго, дуго |
| S} Октобра око пола ноћи закуца неко на Јовином прозору.</p> <p>— Ко је? — упита Јова.</p> <p>— |
| — дода Мара.</p> <p>— хоћеш ти с нама, Јово? упита поп.</p> <p>- Нећу, попо.</p> <p>— Добро би |
| ао с голим прсима!...</p> <p>— Тако је, Јово!..{S} Поштена ти је реч да ћу ћутати...{S} Сад збо |
| али се теча, душо, шали!...{S} Бога ми, Јово, имаћеш красну жену!</p> <p>— О!.. у то сам уверен |
| Сад би’ се опио од радости!...{S} И ти, Јово, у мојој породици, и од сад да будеш са свим наш!. |
| роси а она показа нокте!..{S} Погледај, Јово, молим те!..</p> <pb n="185" /> <p>Јова се смејаше |
| ару?</p> <p>— Јест.</p> <p>— Али, знај, Јово.{S} Мара је сирота девојка; она не носи мираза.</p |
| е Марина мајка.</p> <p>— Јеси задрем’о, Јово? — упита поп учитеља.</p> <p>— Нисам, али би се мо |
| породицу да ме саслуша.</p> <p>— Добро, Јово, говори! — рече поп.</p> <p>— Ти ме попо добро поз |
| .. но, но!..{S} Шали се теча душо!..{S} Јово!{S} Ово је моје жене сестричина, Мара; а ово је, м |
| рече она.</p> <p>— Е, онда лепо!...{S} Јово, брате, нека ти је са срећом!{S} Маро!{S} Теби чес |
| беше цвећем засађена.</p> <p>— А...{S} Јово!..{S} Фењер!{S} Фењер!.. викну попа кад га угледа. |
| они пред мојим очима не вреде.</p> <p>— Јово, брате!{S} Искрено да ти кажем: то није и не може |
| ишта, него га погледа озбиљно.</p> <p>— Јово!..</p> <p>— Шта?</p> <p>— Ништа, ништа!.. ’Тедо’ т |
| </p> <p>Поп Живко писаше.</p> <p>„Драги Јово.</p> <p>Вечерас сам стигао од вароши.{S} Донео сам |
| .</p> <p>Од отвори писмо.</p> <p>„Драги Јово,</p> <p>Синоћ сам чуо да си отишао начелнику.{S} Р |
| ече?</p> <pb n="200" /> <p>- А... ти си Јово?</p> <p>— Ја сам.{S} Шта ти је?..{S} Што се ниси у |
| {S} Поп Дамњан се умеша.</p> <p>— Немој Јово, остави се сад тога!</p> <p>— На поље!..{S} На пољ |
| очима пуним суза.</p> <p>— Збогом пош’о Јово! — рече попа.</p> <p>— Збогом пош’о срећо моја! — |
| једну каву, али тамо у башту.{S} Ајд’мо Јово, тамо.</p> <p>Мара оде у кујну по каву а они одшет |
| рете што год за читање.</p> <p>И оде са Јовом и попом.{S} Претураше по књигама.{S} Јова јој дад |
| стио.</p> <p>Кад је дошао поп Дамњан са Јовом он их дочека да не може лепше бити.</p> <p>— Шта |
| .{S} Чим се нађоше на само, она погледа Јову правце у очи и рече:</p> <p>— Једва!</p> <p>— Хвал |
| > <p>— Па? — упита поп Дамњан и погледа Јову.</p> <p>— Поштено борбу водећи, ми би страдали.</p |
| >— Код мене, — рече поп Живко и погледа Јову:</p> <p>— Кад?</p> <p>— Јавићу вам.</p> <p>— Сврше |
| вко је смотрио како је кришом погледала Јову, и како се заблистала суза у оку њеном....</p> <p> |
| {S} Она је такође од свег срца заволела Јову.</p> </div> <pb n="191" /> <div type="chapter" n=" |
| м.{S} Поша се обрадова кад виде учитеља Јову.</p> <p>— Баш вам благодарим, господине, што сте н |
| аху...</p> <p>Поп Дамњан заволе учитеља Јову, да би умро за њега; и учитељ тако исто попа.</p> |
| дине, да ће вас преместити? — упита она Јову.</p> <p>— Каже ми ваш теча?</p> <p>— А од куд ви, |
| >Поша одведе гошће у њихову собу а попа Јову у собу за њега спремљену.</p> <pb n="113" /> <p>— |
| шљ’о неку вилу, неку немогућност да мог Јову видим срећна...</p> <p>— Па зар је сад могућност?< |
| ин Јове!...</p> <p>Поп Живко изађе пред Јову.</p> <p>— Добро јутро, попо!</p> <p>— Бог дао!...{ |
| ћи полако подизаше главу, и већ гледаше Јову у очи.{S} Лака румен облила јој образе, а оне плав |
| дио са свима.{S} Тако исто дочекао је и Јову.</p> <p>— Ако се не варам ваше је име Јован Васић? |
| {S} А гле!..</p> <p>Она тек сад примети Јову.</p> <p>— Даље, цуро, даље! ’Вали се, само, вали!. |
| <p>— Што си се ућутао? — пита поп Живко Јову.</p> <p>— Мислим о ономе што си ми рек’о...{S} И.. |
| шта да му одговори...{S} Она погледа у Јову? он проговори:</p> <p>— Збиља!...{S} Кад се о томе |
| е.</p> <p>— За што?</p> <p>Он погледа у Јову, диже се и пође но посрну.{S} Јова га дочека на ру |
| >— А онај допис?...{S} А... (и ту куцну Јову по рамену и насмеја се грохотом) — оно је ваше; то |
| попом.{S} Претураше по књигама.{S} Јова јој даде „<title>Јунак нашег доба</title>.“</p> <p>Она |
| лас у тијој летњој ноћи.{S} И славуј да јој позавиди!{S} Јова и поп Живко пратише је лагано.</p |
| ред госте.{S} Синоћ добијем телеграм да јој данас стиже сестра са ћерком.{S} Него, остаћеш на в |
| а грудима својим; па кад је приметио да јој се трепавице склапају, он би је донео сам кревету, |
| поглед њен у снагу његову... та само да јој је, да сме прихватити руке његове...</p> <p>Они се |
| ице, и успомену на своје ђаковање, која јој је дотле била и најдражија..{S} Стапао се поглед ње |
| ...{S} Сва је горела у ватри..{S} Мајка јој уђе у собу.</p> <p>— Шта је теби душо?</p> <p>— Вру |
| то је ствар по себи свршена, јер мајка јој неће бити противна За остало потруди се сам. <pb n= |
| <p>— И ја сам то мислила.</p> <p>Мајка јој полако глађаше меку косу и брањаше је од мува које |
| ледаше Јову у очи.{S} Лака румен облила јој образе, а оне плаве очи светлише се од узбуђења.</p |
| овом оделу, па ’вако углађена — е, нема јој друге — него што ’хоћу, оно мора бити!..{S} Они ће |
| 0, гради, ја сам је собом пек’о.{S} Има јој три године па „укрпила’“ слатка ка’ млеко....{S} Сп |
| ала, све се више раздрагаваше.{S} Песма јој је душу узрујала.{S} Хтело би јој се да и они осете |
| Не знађаше коју песму да пева, ни једна јој не падаше на ум!...{S} Да би оставила себи више вре |
| очију — рече баба Миљана.</p> <p>— Бог јој судио! — јекну сирота мајка.</p> <p>Па се диже да с |
| дакле, да сељаку, који, тако рећи, даје јој све и сва, за што — питам — она не помогне?..{S} От |
| једаред га занесе.{S} Ништа друго није јој видео сем очију, али му те плаве очи однеше ум.{S} |
| млада, здрава и једра као пуце.{S} Ине јој је било Станојка.</p> <p>Онда оде у Шабац где је се |
| <p>— Јуче, господине.</p> <p>— Шта сте јој давали?</p> <p>— Ништа.</p> <p>— Нисте је ни чим ле |
| пресече је поп Живко.</p> <p>— А куд ће јој бељи него што има свој сигуран хлебац! — рече Јова. |
| .{S} И осети неку сласт у души...{S} Би јој добро као да је у друштву својих најприснијих прија |
| ио да је она сад крај њега!{S} Љубио би јој оне плаве очи и бело лице; држао би је на грудима с |
| Песма јој је душу узрујала.{S} Хтело би јој се да и они осете оно што она осећаше.{S} Глас јој |
| ља.</p> <p>Мара се узбунила.{S} У глави јој је грмело.{S} Што би из ненада, на једаред, као гро |
| } Излечио је све покојне!...{S} Јеси ли јој чит’о молитву?</p> <p>— Нисам.</p> <p>— Читај!{S} Ч |
| че:</p> <p>— Нагазила.</p> <p>— А ко ли јој баци чини на пут, по богу сестро?! — упита она.</p> |
| је?</p> <p>— Не знам!</p> <p>— Знаш ли јој бар име?</p> <p>— Не знам!</p> <p>— Како то?</p> <p |
| Пружи се по кревету и узе књигу.{S} Али јој слова играху пред очима.</p> <p>— Јунак нашега доба |
| иља господине, останите!</p> <p>И учини јој се да су сви приметили да баш она жели да он остане |
| игоше је и доведоше је до кола.{S} Мати јој намести лежиште те је наместише.{S} Поседаше обоје |
| иза дубине душе-шапуташе:</p> <p>— Реци јој, реци!...</p> <p>— Ево јабуке.{S} Хвала вам, господ |
| апиткиваше то о овоме то о ономе.{S} Он јој на све даваше одговора.</p> <p>— Волим што овако о |
| } Ништа не знађаше шта чини...{S} Љубио јој је косу, врат, па најзад и лице.{S} Девојка дође се |
| , по твом одласку, сазнала.</p> <p>— Ко јој је казао? — упита Јова.</p> <pb n="187" /> <p>— Ја? |
| ао је: ко ће у варош, само да чује како јој је.{S} Нема никог...</p> <p>Те вечери стиже му ташт |
| д његовим пољупцима.{S} Он осећаше како јој срце бије и пријатан дах из њених чистих девојачких |
| ише...</p> <pb n="110" /> <p>Осети како јој срце куца...{S} Пренесе се у мислима у друштво Нежд |
| јако да се „труцка“ на колима?{S} Мало јој је муке и овако!...{S} Он ућута.{S} Пред вече болес |
| што је од врачаре донела...</p> <p>Мало јој би лакше.</p> <p>Он седе крај ње на постељу и узе ј |
| анојка је бунцала у ватруштини.{S} Тело јој је час горело сво у ватри, час било хладно као лед. |
| хтела бити друг његов у животу, али то јој неће старији дозволити...{S} Омрзао је још више ту |
| они осете оно што она осећаше.{S} Глас јој је дрхтао од унутарње узбуђености, те је с тога зву |
| :</p> <p>— Оди ми полиј!...</p> <p>Глас јој је дрхтао.</p> <p>А он се укочио, скаменио.{S} Сва |
| >Међу тим ни њој не беше лакше; руке су јој лагано — ал ипак приметно — дрхтале; а срце је лупа |
| чно.{S} Нешто се заћутала.{S} Образи су јој горели.{S} И јела је врло мало.</p> <p>Мајка је пит |
| е јутро истрчала је пред-а-њ.{S} Очи су јој се светлиле од радости.</p> <p>— Дође ли?</p> <p>— |
| Вилипну — заповеда кмет.</p> <p>— А... јок!...{S} Ти си домаћин; ред је да наздравиш.</p> <p>О |
| ма није — да рекнеш — ништа криво...{S} Јок, баш ништа!...{S} Кад је добар власти и оној његово |
| ако се овом или оном справом рукује.{S} Јок!{S} Где су ти ђаци?</p> <p>— По канцеларијама — реч |
| се пут опаметити, — рече Јова.</p> <p>— Јок!{S} Он ће и до године тако.{S} Шта ћеш ти њима!{S} |
| тан.</p> <p>— Каже ли: за што?</p> <p>— Јок!...{S} Само вели: иди па га нађи.{S} Мора ићи са мн |
| и.</p> <p>— Зар нећеш у варош?</p> <p>— Јок море!</p> <p>— Ти си дакле само због мене пошао?</p |
| ..{S} Мисли смо, да не врача?...{S} Ал’ јок! ’Нако он то ради!...{S} Пита њега Аћим: „славе ти, |
| меће зар?{S} Допада ми се само: што не „јордани“, што са сваким лепо разговара.</p> <p>— И мени |
| и редаре.{S} Њима је било драго што не „јордани“ од њих.{S} Једном речју: свуда је лепо приман |
| ..{S} А на вр’ ми језика!...{S} Аха!{S} Јосип!.{S} Е па он — ко шта ради, он само купи каменице |
| ун кад се отуд вратим.{S} А сад, браћо, још једаред хвала вам!..{S} Живели!..</p> <p>— Живео!.. |
| лу.{S} Један по по ноћи.</p> <p>— Па... још три сата, па ће сванути — рече он. — Дај да прилегн |
| се не покријеш ушима па не ћутиш?...{S} Још имаш образа да говориш овом народу о некаком твом п |
| рати слушати све што му се заповеди.{S} Још је рекао да мора да буде поштен, да не би што украо |
| 1" /> <p>— У чему?</p> <p>— У свему.{S} Још да му бог не даје, па зло и наопако.</p> <p>— Бог д |
| од кад су се почели састајати?</p> <p>— Још од зимус.</p> <p>— Па када мислиш да ће се опет сас |
| мало без права и мејанисао) да „испече“ још по једну каву...</p> <p>Попише и ту, наручише и тре |
| Ја нисам био ни на каквим састанцима а још мање говорио против владара и владе.</p> <p>— Али ј |
| и и нешто јачи од учитеља.{S} Видећи да још „полако“ ноже бити и излупан — он изађе из школе; н |
| " /> <p>— Политички рачун налаже нам да још са њим лепо поступамо...{S} Ја мислим, да си ти чов |
| /p> <p>— Млад сам, здрав сам; мислим да још могу хлеба зарадити.</p> <p>— Ко говори о томе?..{S |
| Зађе и сунце већ.{S} Учитељ се диже „да још за сунца — вели — види своју нову кућу“; купи од ду |
| ш тамо негде око Врање!.</p> <p>Прохода још мало по канцеларији, онда узе капу и изађе.</p> </d |
| азговарати се, читати или шалити се, па још у каком мирном сеоцу — то је сласт!...{S} Па кад с |
| о је лепо шетати на овакој месечини, па још са милим створењем, па слушати слатко тепање са још |
| азују почаст и мени као и њему!..{S} Па још кад бих отишла с њим у Београд, па га <pb n="111" / |
| створењем, па слушати слатко тепање са још слађих румених усана!...</p> <p>И он опет угледа он |
| је било онда?..{S} Строги капетан поста још строжији, намршти се, скиде лулу са свога дугог чиб |
| јте ми само о каријери говорити.{S} Сад још могу да мислим да ћу се сретно оженити, али доцније |
| ог да! — рече поп Дамњан.</p> <p>Поседе још мало па се диже и оде.</p> <p>Сутра дан кренуо се р |
| p>Пандур затвори врата.</p> <p>Он прође још неколико пута тамо амо, онда седе и зазвони.</p> <p |
| <p>То беше његова вила.</p> <p>Била је још лепша него што ју је његова најбујнија машта ствара |
| она престаје бити детињаста, а Мара је још детињаста...</p> <p>Поста сујеверан!</p> <p>— Ово ј |
| е по новинама!..{S} Па, сем тога, он је још социјалиста!...{S} И нехотице поче да га сравњује с |
| неће старији дозволити...{S} Омрзао је још више ту поделу међу људима.</p> <p>Своју љубав није |
| <p>— Хајд’мо, учитељу.</p> <p>— Рано је још.</p> <p>- Онда хајд’мо мало доле, до дућана.</p> <p |
| <pb n="69" /> <p>Ал не мари!.{S} То је још препорука ако зна, а не може бити да не зна...</p> |
| и поздрави се.{S} Међу тим, рука му је још дрхтала.</p> <p>— Па, како мајка?</p> <p>— Здраво ј |
| е, она мене много воле и мази; никад ме још није ударила, па сам ва век могла пред њом бити иск |
| приликом свадбе шуракове; са некима се још и тикао.{S} Дакле: стекао је себи пријатеља и тамо |
| ку.{S} Кад сам изашао на поље, сунце се још није било родило.{S} Онда сам зовнуо послужитеља те |
| ?</p> <p>— Ноћу.</p> <p>— Састају ли се још на ком месту осим у вашој механи.</p> <p>— Састају. |
| ме овако!...</p> <p>Лепо свану, а он се још по кревету претура.{S} Кад виде да од сна нема ништ |
| ож и писмо написати.</p> <p>— Оје!.. те још како!</p> <p>— Само кад је он казао шта ће да ради. |
| мотре да се не чита?</p> <p>— О!... те још како!...{S} Умеју чак и станове да претурају.{S} По |
| упита Јова и погледа је.</p> <p>— О те још како! — рече попа.</p> <p>— Онда госпођице, и ја пр |
| мо ли?</p> <p>— Ајде!...</p> <p>— Се’те још! — викао је капетан Сава у највећем „одушевљењу.“</ |
| цаху...</p> <pb n="115" /> <p>Он лежаше још неко време, онда се диже, запали свећу, пређе некол |
| рече Јова.</p> <p>— Време је! — рекоше још неки.</p> <p>— Хоћемо ли?</p> <p>— Ајде!...</p> <p> |
| ="11" /> <p>Обредише се сви, па викнуше још један „сатљик.“</p> <p>— Да ли је школа оправна?</p |
| га ми ’вала му!{S} Десет дуката!..{S} И још дознао сам и ко су та господа!..{S} А попови, попов |
| оримо се за човечанство.{S} Боримо се и још за нешто.{S} Ми смо се овде окупили да се поразгова |
| е заједно дућану.</p> <p>Ту беше кмет и још неколико сељана.{S} Поздравише се и поседаше око је |
| За бога!..{S} Така глупост!...{S} Ко би још и могао веровати? — рече Јова.</p> <p>— Шта ћете?.. |
| едседник збора и упита:</p> <p>— Има ли још ко да није глас’о?</p> <p>Сви ћутаху.</p> <p>Објављ |
| — нека ме стреља!....</p> <p>— Имате ли још што да кажете?</p> <p>— Ништа више, до то, да је до |
| /p> <p>— Па то није далеко.{S} Имамо ли још колико да путујемо.</p> <p>— Сад ћемо се спустити н |
| Фамилије?</p> <p>— Имам.{S} Живи су ми још и отац и мајка.</p> <p>— Мило ми је!{S} Мило ми је! |
| је жалиш!...{S} Бре да знам само да си још у животу би’ ти ја очи ископала!...{S} Е то ми је „ |
| чо?</p> <p>— Дете моје! рече попа, — Ти још не знаш да у нашој Србији има људи, који не мисле с |
| ручкови, добре вечере — свет луд па ти још даје преко плате!...{S} Баш дивота, мајку му!...</p |
| који је само зуб обелио.{S} Ако је тај још био богатијег стања он је се „поштено“ наплаћивао.< |
| >— Деде, Марушко, моје дете, донеси нам још по једну каву, али тамо у башту.{S} Ајд’мо Јово, та |
| а те пошљем опет.{S} Видео си ваљда ово још мало живе деце, на ’хоћеш шњима на касапницу, је л? |
| да, немам поверења?</p> <p>— Није, него још нешто! — рече он као мало љутито.</p> <p>— Па шта ј |
| /p> <p>— Морам кући.</p> <p>— Није него још нешто!</p> <p>— Морам, бога ми!</p> <pb n="121" /> |
| ес! — рече Аксентије. — Да је бар повео још једног, али га пусто нема!...{S} Подер’о би гвозден |
| а после нема светиње!...{S} Ја сам хтео још у почетку да ту ствар прекинем, али, опет, велим: д |
| ему свет остаје!..{S} Ми матори, држимо још мало, па, већ, кад пустимо — онда више нема!...{S} |
| двојицу у вароши како говоре!..{S} И то још у <pb n="177" /> кафани!..{S} Па кад ономе из М... |
| ицу.</p> <p>— Врло добро.{S} Само нешто још не достаје.</p> <p>— А шта, учо?</p> <p>— Треба учи |
| } Не знаш какав је подлац!</p> <p>— Зар још и њему да клањам?</p> <pb n="146" /> <p>— Не велим |
| ј љубави, о божанственој љубави; она му још не дође, а он осећаше потребу: да вешто преко свега |
| p> <p>И он се скамени.{S} Само то би му још требало!..</p> <p>— Не, не!..{S} Онако живо, несташ |
| прошлост и будућност...{S} Њему зујаху још у ушима речи: само твоја!... и само за те две речи |
| о се да карту у руке не узме.{S} И није ју више узео...{S} Видео је: да: <hi>воља све може</hi> |
| ча“ је ишла од руке до руке.{S} И сваки ју је „поштено“ испијао.{S} Цигани опет почеше стругати |
| се зиду и загрли јастук...</p> <p>Сањао ју је на јави, зар може бити да је не сања у сну!...</p |
| па приљеже мало на меку траву.{S} Чисто ју је хладила она хладноћа од земље и она заспа слатко. |
| вила.</p> <p>Била је још лепша него што ју је његова најбујнија машта стварала...{S} Као да је |
| да <pb n="7" /> дотерам неку јапију.{S} Југ дува па топи снег, и за сат — сама вода...{S} А ја |
| ТЉЕ</head> <p>Беше то првих дани месеца Јула 1880. год. Капетан Сава сеђаше сам у својој канцел |
| д очима.</p> <p>— Јунак нашега доба!{S} Јунак нашега доба!...{S} Ох!...{S} Ја не бих тражила бо |
| и јој слова играху пред очима.</p> <p>— Јунак нашега доба!{S} Јунак нашега доба!...{S} Ох!...{S |
| че да га сравњује са Неждановом (главни јунак у роману „<title>Новини</title>“)...{S} Налазила |
| ше по књигама.{S} Јова јој даде „<title>Јунак нашег доба</title>.“</p> <p>Она оде у своју собу. |
| .{S} Ох!...{S} Ја не бих тражила бољега јунака од њега.. шапуташе она...{S} Како је дичан, како |
| па би заплак’о!...{S} И опет — довуче, јуначки довуче кући!...{S} А ’нако је наметан ка’ иксан |
| име!...{S} Бог му дао царство Душаново, јунаштво Обилићево и Ајдук Вељково, мудрост Милошеву и |
| је више ништа узео него по једно мршаво јуне; а међу тим, од сиротиње отимао је и последње каји |
| они онако исто....</p> <p>Кроз главу му јураху мисли летом.{S} Све се збркало.{S} Капетан, Мара |
| бије их.{S} Чудили су се како деца јако јуре иза ране зоре у школу, а пре их ниси мотао ни бати |
| у, и — наста распуст...</p> <p>Као јаре јурио је по пољима и шуми; књиге није ни узимао никако |
| де право, а Јова окрену на лево.</p> <p>Јурио је као на крилима.{S} Та опет ће да види Мару!... |
| <p>А он се укочио, скаменио.{S} Сва крв јурну му — учини му се — у главу.{S} Пламен од лампе уч |
| и знало да је ђак, да није морао сваког јутра и вечера, кад су се богу молили, читати гласно „О |
| .. могу једну.</p> <p>— Добро је то: на јутро по једну...{S} Дај-де једну „љуту.“</p> <p>У тај |
| у.</p> <p>— ’Ајд, ’ајд!..{S} Старије је јутро од вечера.{S} Лаку ноћ!..</p> <p>И оде да спава.< |
| е.{S} Мара румена и свесна као пролетње јутро истрчала је пред-а-њ.{S} Очи су јој се светлиле о |
| ="119" /> <p>— Готово, вала!..{S} Добро јутро! — рече он и прихвати се за шешир.</p> <p>— Бог п |
| јица свештеника, судија.</p> <p>— Добро јутро! — назва поп Дамњан.</p> <p>— Бог помог’о! — рече |
| а раздрљена чупава прса.</p> <p>— Добро јутро, капетане!</p> <p>— Бог дао, Ђошо!</p> <p>— Како |
| ва сеђаше као какав бег.</p> <p>— Добро јутро, господине!</p> <p>— Бог ти помог’о! — изадре се |
| п Живко изађе пред Јову.</p> <p>— Добро јутро, попо!</p> <p>— Бог дао!...{S} Е бога ми си добро |
| ити мој гост...{S} Чим сам чуо од кмета јутрос да си... да сте дошли, а ја брже боље школи.{S} |
| је казао?</p> <p>— Поп Лука.{S} Баш се јутрос састасмо и он ии исприча.</p> <p>— Од кога је он |
| тури руку у џеп.</p> <p>— Знаш шта мени јутрос рече?</p> <p>- Шта, Ђошо?</p> <p>- Вели: „Ђоко, |
| и смета...{S} Чекај!..{S} Шта сам радио јутрос?..{S} Сећам се!{S} Устао сам баш на десну руку.{ |
| па онда капетаници руци.</p> <p>— Добро јууро!</p> <p>— Бог добро дао, синко!</p> <p>— Честитам |
| ад се разболела?</p> <pb n="35" /> <p>— Јуче, господине.</p> <p>— Шта сте јој давали?</p> <p>— |
| .</p> <p>— Добро, — рече Јова.</p> <p>— Јуче сам ти каз’о да дођеш да се разговоримо о једној в |
| — Шта? — упита поп.</p> <p>— Баш сам је јуче оставио у архиву; прекинуо сам над тобом ислеђење, |
| <p>— Ви сте ме звали.</p> <p>— Камо се јуче?{S} Зар се тако долази на позив?</p> <p>— Нисам би |
| p> <p>- Из уста самога капетана.{S} Био јуче код канцеларије, па га капетан нап’о не може горе |
| ци...{S} Баш врло добро, што се ја њему јуче исповедих, јер... сад не знам шта бих радио!..{S} |
| и беше:</p> <p>— Устао сам доцкан; нема јучерање среће!..</p> <p>И то га сневесели.</p> <p>Поче |
| <p>Он се замисли.{S} Ко ће бити тај Ж. К...?{S} Шта ће то бити?...{S} Да ли је то одиста једна |
| па га пружи капетану.</p> <p>— Убите ме к’о бога вас молим!..{S} Убите ме тако вам свега што ва |
| </p> <p>Искрен поздрав од твог</p> <p>Ж К...“</p> <pb n="57" /> <p>Он се замисли.{S} Ко ће бити |
| љиво.</p> <p>— Ја сам ти, брате мој, из К...</p> <p>— Како ти је име?</p> <p>— Питаш мене?</p> |
| <p>— Ко им достави?</p> <p>— Она рђа из К... тражи мејанско право, па не зна како ће да се улаж |
| каз’о! — вели Ђока.</p> <p>— Доћи ће он к’о снаша, Ђошо! — вели капетан.</p> <pb n="88" /> <p>— |
| ку ћукни не!...</p> <p>Пут што вођаше у К... беше пред њима.</p> <p>— Збогом, учо!</p> <p>— Зар |
| е.</p> <p>6.{S} Августа 1880. </p> <p>У К...</p> <p>Понизан</p> <p> <hi>Илија Кончаревић.</hi> |
| еш — уапсићу те и ја!...“ Плаче сирота, ка’ киша. „Идем — вели — началнику; шат код њега буде п |
| И са нама, и са женама, шали се, боже, ка’ да је међ нама одраст’о.{S} А деца... било им је ко |
| е са сељацима „њиховом“ шалом, која је, ка’што мало и „подебела.“ Обилазио је и редаре.{S} Њима |
| >— Ја!..{S} Елем, ’вако сам ја а ’вако, ка’ то ти ту, Иванова дуж...{S} И сад он меникар лепо т |
| ш је потревио господине!</p> <p>— Јест, ка’ у ’ладну собу! — рече поп Живко.</p> <p>— Па какав |
| Код оне пусте канцеларије у дугу дану, ка’ орлушина, седи онај ћата Арамбашић, па: ем ти не пр |
| <p>У капетана су биле четири кћери све: ка’ златне јабуке.{S} Он је се морао једној улагати, па |
| га тужи капетану; а овај, место да га — ка’ човек — саслуша, а он њему оца и матер и вели: „ако |
| А.. ’хоћу баш!..{S} Узећу ја штап, па — ка’ оно кад си била мала, знаш!.</p> <p>— Ви’те само, г |
| Арсен изађе — ово много младо!</p> <p>— Ка’ капља!</p> <p>— ’хоће ли ово умети учити ђаке, по б |
| .</p> <p>— Брзо се чуло свуда?</p> <p>— Ка’ да пуче!...{S} Само погледаш, затварају дућане па о |
| } Ништа ти не брини!{S} Све ти је ’вам’ ка’ божја воља!...{S} Људи „слатки“: — са њима како ’хо |
| ве земље, који гледи да је „изглонцује“ ка’ ципелу да би — санћим — други свет увидео како ми н |
| во ме, ’вала богу, опет и жива и здрава ка’ дрен!...{S} Ама да ме је глава заболела!...</p> <p> |
| еца... било им је код <pb n="5" /> њега ка’ у мајчином трбуву!...{S} Игра се он, болан, шњима с |
| а бог да они тужили од данас па до века ка’ што смо и ми до данас!...</p> <p>И чича пође у меја |
| Има јој три године па „укрпила’“ слатка ка’ млеко....{S} Спаси бог!</p> <p>— На спасеније!</p> |
| и мене ни тетке ни мајке, него кидисала ка’ за очи: „’хоћу! ’хоћу“!</p> <p>— Од куд сам баш так |
| ниси више!..{S} Он те један глас’о, па ка’ да се потпрдно!..{S} Да си се бар облизнио!..</p> < |
| некад уздало у тебе, али твоје поуздање ка врбов клин!..{S} Сви могу викати на попа, само ти ћу |
| разуме се, разуме се.{S} Заруменела се ка’ и ти...{S} Ајде да видиш и друго воће.</p> <p>И пођ |
| аху под липом и разговараху.{S} Попа би ка’што дирнуо Мару.</p> <p>— Шта летиш једнако?</p> <p> |
| ачи се испод њега, а он ништа!{S} Стоји ка’ крава; ни да се макне!{S} Велим ти: нема га до мора |
| ему по ’атеру; а мене, и што је — да ти ка’м — и моја земља и... све, он менекар јако — да ти к |
| уматовцу, где сам и рањен.{S} И — да ти ка’м — ја тамо се тук’о с Турцима, па ево и овде Турака |
| чешући се иза врата — кад би ти — да ти ка’м својом руком то меникар испис’о, па да би што и пл |
| .{S} Па зар ја иш’о у рат и био — да ти ка’м свуда; и по Јавору и по Делиграду, и на Шуматовцу, |
| земља и... све, он менекар јако — да ти ка’м — неће ни да види!..{S} Па сам дош’о ’вод, тебе... |
| ам човек танког стања, па не могу да ти ка’м — да се парничим.</p> <p>Он ћути.</p> <p>— Молим т |
| сто година да живиш — нећеш никада бити ка дорат!...{S} Видиш, господине, овај мој дорат.{S} Ет |
| пољубише се.</p> <p>— Ала је јако мекан ка’ памук! — рекоше неки.</p> <p>— Така му „нарав“! — р |
| и лези.{S} Ти си у Шапцу!...{S} А миран ка’ јагње.{S} Онај мој кићан у дугу дану провлачи се ис |
| и довуче кући!...{S} А ’нако је наметан ка’ иксан!{S} хоћеш на премер у Шабац.{S} Само реци нек |
| Све се то тамо повезало једно за друго ка’ крмећа балега!{S} На небо не мо’ш — високо; у земљу |
| , ама не могу!..{S} Знаш да сам се опио ка’ клин!</p> <p>— Добро, ти лези!{S} Ето кревета.</p> |
| емој се што год замерити!..{S} Ји, нако ка’ човек.. није да рекнеш...{S} Јер које ја тебикар ре |
| течо?</p> <p>— Ништа!{S} Брбљаш једнако ка’ креја.</p> <p>— Па зар је теби криво?</p> <p>— Па т |
| олео је друштво и песму.{S} И сам је по ка’што певао по нешто...</p> <milestone unit="subSectio |
| лу!...{S} Сад нема више аљку на батаљку ка’ што је до сада било, сад ћеш ти имати госу“...</p> |
| инесе је устима својим и пољуби.</p> <p>Ка луд он гледаше у њу.</p> <p>— Маро!..{S} Ја те волим |
| Она лешкари, опружила ноге по душеку, „ка’но патка по дубоку виру“ — што пева песма. — „А где |
| ете каву! — викну он.</p> <p>— Не треба кава; ја нећу! — рече учитељ.</p> <p>— Што нећеш?</p> < |
| те угостити ручком!{S} Чаша воде и шоља каве, то ти је код бећара!...</p> <p>Попа се послужи.</ |
| p> <p>— Каву.</p> <p>Капетан поиска две каве, па се окрете попу Дамњану.</p> <p>— Знаш ли, попо |
| мислио да их је преварио.</p> <p>Донеше каве.</p> <p>— ’Оћете по једну ракицу? — упита он.</p> |
| > <p>— И реци тамо, жени, нек укува три каве те донеси овамо.</p> <p>— Разумем, господине — реч |
| ља те ме је полио; умио сам се на пољу, каву <pb n="117" /> сам пио под хладником...{S} Е, тако |
| и Јова рече намигнуши на попа:</p> <p>— Каву.</p> <p>Капетан поиска две каве, па се окрете попу |
| а да паре не потреши сем што би дао за каву и шећер.</p> <p>Из најпре је хтео да одбаци те пок |
| ми поли!</p> <p>Уми се, обуче и поиска каву..</p> <pb n="179" /> <p>Пошто је каву попио нареди |
| о свом обичају — па се диже у кафану на каву.</p> <p>У канцелариско време био је на свом месту. |
| а каву..</p> <pb n="179" /> <p>Пошто је каву попио нареди посао послужитељу, а он узе штап па с |
| есмице.</p> <p>У том дође Мара и донесе каву.</p> <p>Они попише ћутећи.</p> <p>Мара однесе шоље |
| раво вели.</p> <p>Момак дућански донесе каву и ракију и метну на астал.{S} Они се служише редом |
| че Петар.</p> <p>У тај пар пандур унесе каву; они ућуташе.</p> <p>Пошто пандур изнесе шољице и |
| е да га узнемирује.</p> <p>— Дај дијете каву! — викну он.</p> <p>— Не треба кава; ја нећу! — ре |
| некако испод ока.</p> <p>Пошто попише и каву дигоше се њих два у башту.{S} Ту су шетали и разго |
| стала.</p> <pb n="70" /> <p>Кад попи и каву он се од једаред окрете.</p> <p>— Куда ћеш?</p> <p |
| > <p>Међу тим ови у дућану попише већ и каву.{S} Донеше и ракију.{S} Кмет нуди учитеља.</p> <p> |
| на нос.{S} Онда изађе у мејану.{S} Попи каву на врат на нос, плати рачун па — збогом!...</p> <p |
| <p>Попа се послужи.</p> <p>— Иди донеси каву, — рече учитељ послужитељу.</p> <pb n="40" /> <p>— |
| спода нити што год?</p> <p>— Дај нам по каву — рече учитељ Јова.</p> <p>Мејанџија изађе.</p> <p |
| Јово, тамо.</p> <p>Мара оде у кујну по каву а они одшеташе.</p> <p>Кад су ушли у башту рече по |
| а и мејанисао) да „испече“ још по једну каву...</p> <p>Попише и ту, наручише и трећу а са ракиј |
| шко, моје дете, донеси нам још по једну каву, али тамо у башту.{S} Ајд’мо Јово, тамо.</p> <p>Ма |
| ј!</p> <p>— Не можи да се залепи змола, кад је мазно.</p> <p>— Де, свирај једну!</p> <p>И опет |
| ДА</head> <p>Беше веома велика врућина, кад се учитељ Јова крену попу Живку у Б...{S} Нека тмор |
| к, да није морао сваког јутра и вечера, кад су се богу молили, читати гласно „Оченаш“, „Богород |
| p> <p>— А чим ћемо, по богу, господине, кад ни само не знамо! рече попа а сузе му се завртеле у |
| ј наш Пера, угурсуз!...{S} Не чудим се, кад се пре потурчи, него кад пре научи чалму завијати!. |
| ..{S} Кад се будемо са свим припремили, кад будемо имали своју војску — лако нам је ступити у б |
| мене поп Живко зове да му данас дођем, кад и она долази.{S} Срећа, срећа је то, па нек ми гово |
| зна — рече Јова. — Не може бити, да он, кад зна да је нешто боље и корисније, неће главе на то |
| о Сава код свог капетана; сад је могао, кад год је био докон, ићи му и у кућу, и — разуме се — |
| девојчета.{S} Бар Јова је тако осетио, кад је обавио руку око њеног витог стаса и пољубио оно |
| умемо да прикријемо и да му се смејемо, кад он, веселник, искрено прича...{S} Човек је — човек! |
| е само шуме дочепати!...{S} Мука је то, кад човек обећа!</p> <p>Прође поред једне њиве на којој |
| мајку.</p> <p>— Немој је читати, душо, кад је жалостива.</p> <p>— Па нећу, мајко.</p> <p>— Спа |
| ончаревића?...{S} Вреди ли да ти данас, кад највише потребујеш општој ствари, за тако једног по |
| у!...{S} Што си се онако заћут’о данас, кад ти ја помену’ женидбу?</p> <p>— Море, мани!</p> <p> |
| о?{S} Наша дружина напредује.{S} Зимус, кад смо почели, било нас је дванајест.{S} Сад нас има д |
| S} Ми матори, држимо још мало, па, већ, кад пустимо — онда више нема!...{S} Моја кћи мени каже. |
| глађену..{S} Кад чујем славуја у жбуну, кад чујем жубор поточића мене нешто мине; нека милина п |
| ени је било тешко због тебе...{S} Знаш, кад си ме погледала сузним очима, да сам хтео излудети! |
| <p>— Љубим руку.</p> <p>— Од куд љубиш, кад не љубиш! — рече он шалећи се.</p> <p>— Баш си ти, |
| их ја тражио већег задовољства од тога: кад бих видео да је мој труд уродио плодом!...</p> <p>И |
| м с ватре, па мећем оне. <pb n="132" /> Кад оне пусте пекмез ја њи’ залађујем а оне залађене ме |
| .. ја!...{S} Ал и јес пос’ му његов!{S} Кад је дошо нама доселио је и ствари и вамилију на двој |
| p>— Мучан је мој положај, господине!{S} Кад један старешина срески тако вама о мени пише — ја о |
| ’тели не ’тели — морају ми је дати!{S} Кад ми капетан постане таст постаћу и ја писар!...{S} А |
| м ја!..</p> <p>— Бога ми ћеш марити!{S} Кад се ја наљутим, а ти ме што год питаш, а ја нећу да |
| спустио у кревет.</p> <p>— Шта ћеш!{S} Кад ’оћемо до нечега да дођемо — мора се по неки пут и |
| ору наћи.</p> <p>— Он је луд онда!..{S} Кад је све казао, шта је њему остало?..</p> <p>— Баш ће |
| д нас.{S} Ово је скоро смак света!..{S} Кад је већ дошло до тога да се и државски људи апсе — о |
| ву? он проговори:</p> <p>— Збиља!...{S} Кад се о томе повела реч, ја молим ову поштовану породи |
| је за коње!....“</p> <p>— Дивота!...{S} Кад помислим да је српски сељак сад почео тако мислити |
| ништа криво...{S} Јок, баш ништа!...{S} Кад је добар власти и оној његовој господи тамо дол’ у |
| у џеп.</p> <p>— Ништа, господине!...{S} Кад ја то не би’ теби учинио — ја коме би! — рече Арсен |
| то, па нек ми говори ко шта хоће!...{S} Кад сам се најмање надао да ћу је видети — ја је нађо; |
| може се вама казати шта тај ради!...{S} Кад је све већ отишло у рат, он креће оно што је остало |
| едну сироту по онакој зими у апс!...{S} Кад га је пустио, он оде те га тужи капетану; а овај, м |
| уго — имамо по десет својих људи....{S} Кад сам дошао овде — нико није умео зуба обелити.{S} По |
| можемо радити мирно и безбрижно....{S} Кад се будемо са свим припремили, кад будемо имали свој |
| рече поп Дамњан.</p> <p>— Јел-те?...{S} Кад човек иде за ’лебом....</p> <p>— Да бо’ме!..{S} Да |
| ироду, оваку каква је, не углађену..{S} Кад чујем славуја у жбуну, кад чујем жубор поточића мен |
| !{S} Зависићемо ми од сваког ђавола.{S} Кад се, брајко мој, једноме народу не стварају услови з |
| аштио се да свега у својој кући има.{S} Кад није радио са „требником“ радио је мотиком.{S} У св |
| ану, а он се још по кревету претура.{S} Кад виде да од сна нема ништа, а већ ни саме мисли њего |
| ша.{S} Поп нема ни кучета ни мачета.{S} Кад оде тамо он ће само гледати за свој џеп.{S} Мари он |
| мо — рече Ђока.</p> <p>— И Пера оде.{S} Кад Ђока оста сам с капетаном упита га:</p> <p>— Шта ве |
| за воду.</p> <p>Он узе суд и изађе.{S} Кад се врати натраг нађе госпођу где се свлачи.</p> <p> |
| p>Мара је певала и опет са осећајем.{S} Кад је дошла до оног стиха:</p> <quote> <l>„Ал да вам с |
| .</p> <p>— Браћо! — рече поп Дамњан.{S} Кад требамо да се састанемо, вама ће се јавити.{S} Међу |
| било веома жао што си тако несрећан.{S} Кад сам увидео да та женска није никоја друга него Мара |
| ету....</p> <p>Дуго, дуго је плакао.{S} Кад се примирио, он се подиже.{S} Јова је стајао уз про |
| и да се сваком оном чини да је тако.{S} Кад тако удесимо онда смо на коњу.</p> <p>— Онда, како |
| ладноћа од земље и она заспа слатко.{S} Кад се пробудила није могла данути: ударише неки жигови |
| } Мејанџија гледаше за њим зачуђено.{S} Кад он замаче за ћошак, овај се прекрсти и рече:</p> <p |
| Причао си ми о догађају у Београду.{S} Кад сам те саслушао, мени је било веома жао што си тако |
| се!{S} Устао сам баш на десну руку.{S} Кад сам изашао на поље, сунце се још није било родило.{ |
| {S} Посла брже боље по мајку њезину.{S} Кад му дође ташта, нађе га где стоји над постељом женин |
| олио — рече Марко чешући се иза врата — кад би ти — да ти ка’м својом руком то меникар испис’о, |
| !</p> <p>— А Милане — рене газда Ђоша — кад сам ја кога посл’ на касапницу?..{S} Ово су људи!.. |
| p>— ’Вала, синко, ’вала!..{S} Е, ’ајд — кад ’хоћеш — иди тамо у кујну па гледај са децом посла. |
| е почеше љутити.</p> <pb n="46" /> <p>— Кад ти мени њега учиш, ’хоћу да знаш и за моју „јабуку“ |
| ра и владе.</p> <p>— Али јеси!</p> <p>— Кад тако тврдите, ви имате и доказе.</p> <p>— Имам.</p> |
| рома! — све се грли и љуби!...</p> <p>— Кад сте добили глас?</p> <p>— Данас.</p> <p>— Брзо се ч |
| и из вароши?</p> <p>— Вечерас.</p> <p>— Кад ове скупи?</p> <p>— Вечерас.</p> <p>— Како је у вар |
| ислиш ли ићи?</p> <p>— Мораћу.</p> <p>— Кад?</p> <p>— Сутра....</p> <p>— О шта ће то бити? — ре |
| рече поп Живко и погледа Јову:</p> <p>— Кад?</p> <p>— Јавићу вам.</p> <p>— Свршено?</p> <p>— Св |
| p> <p>Свирачи свираху „Химну.“</p> <p>— Кад си из вароши?</p> <p>— Вечерас.</p> <p>— Кад ове ск |
| у — батине.{S} Међутим учио је добро, а кад год је био немиран добијао је свој оброк у батинама |
| и.{S} Она га поздрављаше по звездама; а кад кући стиже она уђе у собу па се кроз сузе мољаше бо |
| и ствари и вамилију на двојим колима; а кад је поселио — после две године — сами’ ствари једва |
| рођено задовољство — више ничије.{S} А кад је он остао без хлеба други га је спомогао; зар нем |
| ни каже то онај мој угурсуз.</p> <p>— А кад се обично састају?</p> <p>— Ноћу.</p> <p>— Састају |
| иш’о, а ја бих дошао власти.</p> <p>— А кад би дош’о?</p> <p>— Сутра.</p> <p>— Знам ја то!...{S |
| ао што сам сам и овде дошао.</p> <p>— А кад ја заповедам!</p> <p>— Само ја скидам у напред са с |
| и учити ђаке, по богу брате?</p> <p>— А кад га је власт поставила, ваљда ће умети — рече Арсен |
| а својом свастиком.{S} Поша се обрадова кад виде учитеља Јову.</p> <p>— Баш вам благодарим, гос |
| ам! — цикну поп Дамњан.</p> <p>— И Јова кад га погледа, стресе се.{S} Очи му севаху као муње.</ |
| Оне плаве очи лебдијаху пред њим вазда кад се осами.{S} Чар њихов пљенио му је душу.{S} Он је |
| А ја како ће бити? — пита чича.{S} Онда кад умрем, нећу пити: по сатљика доста за во вјеки!{S} |
| о језгровито пише; нарочито стил.{S} Ја кад прочитам што год написано лепим стилом — опростио б |
| Ако је био љут, љутина га је пролазила кад је угледа.{S} Заборавио би у часу све непогоде, па |
| н и о томе зна!...{S} Ја бих радо умрла кад би ми било дозвољено да само гледам у њега на мом с |
| ЊА</head> <p>Сунце је одскочило с копља кад се Јова пробудио.{S} Скочи с постеље и прва мисао к |
| <p>— Ала се мило разлева крв по жилама кад човек види да му посао напредује...{S} Куд бих ја т |
| том месецу брачнога живота.{S} У данима кад сва друга срећна <pb n="36" /> браћа гледе весело у |
| о ћути...{S} Онда је се сетио оног дана кад му отац дође кући и рече: „а... ти, шврћо, сад мора |
| је рок прош’о а она није направила, па кад већ она није — онда сам наумио ја, ако ми ви будете |
| > <p>Долазио му је м отац више пута, па кад је чуо како се њиме хвале и код куће и у школи.{S} |
| еће....{S} Седео је тако неко време, па кад му ноге утрнуше он промени положај.{S} Намести јаст |
| Ја само осећам да ми је нешто драго, па кад неумем друкчије да кажем, ја онда само љубим.</p> < |
| лице; држао би је на грудима својим; па кад је приметио да јој се трепавице склапају, он би је |
| !{S} Нас је бог све једнаке створио; па кад смо једнаки <pb n="64" /> пред богом за што да је о |
| же, не створи па да сам најлепша!{S} Па кад погледа у ме да му остану очи!...{S} Ја другог нигд |
| то још у <pb n="177" /> кафани!..{S} Па кад ономе из М... рече један чаршинлија да би боље било |
| ом мирном сеоцу — то је сласт!...{S} Па кад с пута дође озебо, искисо — уђе у топлу собицу; на |
| о не дође?...{S} А њега треба везати па кад га притегне нека му искоче прса ’вако!...{S} То так |
| ово!..{S} Фењер!{S} Фењер!.. викну попа кад га угледа.</p> <pb n="119" /> <p>— Готово, вала!..{ |
| сте чак напали и тукли његовог пандура кад је дошао да вас позове... пуно пуно написао!</p> <p |
| on" /> <p>Доктор одмахује главом и пита кад се разболела?</p> <pb n="35" /> <p>— Јуче, господин |
| .“ Женскиње је завидело Мари, више пута кад би их видели да шетају једно с другим „под руку,“ а |
| /> <p>— ’Ајд, остави то!{S} Имам ја сад кад гледати твоју рану; њисам ја доктор! — осече се кап |
| >— Дође ли?</p> <p>— Дођох.</p> <p>— Од кад те чекам!..{S} Бајаги шетам а ја само измичем из ав |
| јавио би’ чим сам дозн’о.</p> <p>— А од кад су се почели састајати?</p> <p>— Још од зимус.</p> |
| — Јао, боже!...{S} Шта сам претрпела од кад си отишо! — прошапута она.</p> <p>— И мени је било |
| та је!</p> <p>— Шта: доста?{S} Доста је кад туку!...</p> <p>И опет чаше зазвече.</p> <p>— Ама ч |
| месио и правио топове па пуцао; како је кад је киша падала трчао гологлав по ономе пљуску да „в |
| ле.</p> <p>Сунце се спушташе на заранке кад поп Живко нареди да се запрегну коњи.</p> <p>Јова и |
| је здравије.</p> <p>— Та, оно, мора се кад власт наређује! — рече један сељак. — А што се деце |
| у пену обукао.</p> <p>Ни сам не знађаше кад је стигао, у село.{S} Није знао ни да је школу прош |
| век висока раста, сув и риђ.{S} Стајаше кад Јова уђе.</p> <p>— Помаже бог!</p> <p>— Бог помог’о |
| На Велику Госпојину жене купе и дену; и кад све би готово, он држави ни „зупке“!...{S} Па је ра |
| једно!..{S} Али ето, како све зна!{S} И кад рекне — речено је!..{S} И кад мане руком доликује м |
| зна!{S} И кад рекне — речено је!..{S} И кад мане руком доликује му!..{S} Како га само теча слуш |
| ио сам да си вила, да си анђео!...{S} И кад дођох код поп Живка, а оно — ето среће!...{S} Право |
| ака нећу бити позван на одговор...{S} И кад је све то тако, онда: имам ли ја права осудити једн |
| ем говори!...{S} Мени ужасно досадно би кад теча поче причати о каламљењу, а он и о томе зна!.. |
| {S} Ја би’ то давно бацио у архиву, али кад старији заповеди — шта ћу? — рече капетан.</p> <p>— |
| ека лута.{S} Поштена је борба лепа; али кад душманин гађа иза бусије, теби би сматрали и најлуђ |
| друштву седео и ишло је које како; али кад леже у постељу — као да га гује кољу...{S} Освртао |
| исте девојачке душе као да је ту; — али кад се из тога леног сна на јави пробудио, видео је — с |
| p> <p>— Лаж!</p> <p>— Лаж!</p> <p>— Али кад ја знам!</p> <p>— Опет је лаж!</p> <p>— Ал ако сам |
| твртом разреду гимназије а у 16. години кад га снађе незгода.{S} Умре му његов господин.{S} Он |
| тресати главом.</p> <p>— А,... криво ти кад те бијем!...{S} Ја, криво!...{S} А што не бијем дор |
| с места...{S} Како ће се она обрадовати кад ме види!{S} Поруменеће они бели обрашчићи!...</p> < |
| <p>— Тешко нама!{S} Па за то ме и тишти кад се по „<title>Истоку</title>“ придикује: народе!... |
| рећи: лагала сам је...{S} Али оне ноћи кад сам устала и стала код прозора диже се и она. (Ја с |
| ЦИ</head> <p>Био је један сат по поноћи кад се Јова пробудио иза сна.{S} Устаде, подиже завесу |
| твоја!</p> <p>Много казују те три речи кад изађу из уста младог девојчета.{S} Бар Јова је тако |
| , које не може да <pb n="109" /> оглуши кад виде неправду, већ дижу глас свој против ње...</p> |
| и тук’о мог пандура?</p> <p>— Нисам; ал кад је тако, готово ми је жао што нисам.</p> <pb n="150 |
| кошута.{S} Дочекивала га је са осмејком кад се из нурије враћао.{S} Ако је био љут, љутина га ј |
| оме раду на скупштини поднећу вам рачун кад се отуд вратим.{S} А сад, браћо, још једаред хвала |
| } Не чудим се, кад се пре потурчи, него кад пре научи чалму завијати!...{S} Што ’хоћеш код њега |
| рање само!..{S} Ништа ти горе није него кад се сељак проугурсузи.{S} За њега после нема светиње |
| </p> <p>— Жао ти је што си и Перу повео кад ниси више!..{S} Он те један глас’о, па ка’ да се по |
| p> <p>— Нека, нека!...{S} Не би’ ја сео кад мој старији стоји ни за каке паре!...</p> <p>— Ето, |
| ио дела.{S} Дукат, два, три, пет — како кад, али је тек капало и никад није засушило...</p> <p> |
| .</p> <p>— Разуме се, разуме се!{S} Зло кад не би била!{S} Зар свршила вишу женску школу, па да |
| p> <pb n="77" /> <p>— Све се може, само кад се ’хоће; ја сам ’тео, и, ето: сад сам капетан!...< |
| ричати.</p> <p>— Та то ће већ ићи, само кад наумим.{S} Сад сам баш купио једну њиву.{S} Отићи ћ |
| .</p> <p>— Чисто му лахну на души; само кад је на чисто.</p> <p>Пред вече, тога дана кретоше се |
| <p>— Оје!.. те још како!</p> <p>— Само кад је он казао шта ће да ради.{S} Ми се сити можемо на |
| у баш!..{S} Узећу ја штап, па — ка’ оно кад си била мала, знаш!.</p> <p>— Ви’те само, господине |
| са свим и помрчина беше густа као тесто кад стигоше мејани.{S} Одјахаше и јавише се мејанџији.{ |
| ло извиди и кривци казне по закону, јер кад овако раде свештеници шта онда остаје простом народ |
| ам први! — поче поп Лука. — У мене кмет кад је купио реквизицију од четири пет газда, својих пр |
| ти помогао! — рече.</p> <p>- ‘Вала богу кад си се вратио!..{S} А ја пошо у чаршију.</p> <pb n=" |
| а!...{S} Нек носи ђаво!..{S} Хвала богу кад су ми бар дуван оставили.</p> <p>Направи и запали ц |
| — Хвала богу! — рече Јова. — Хвала богу кад и ми дочекасмо један опозициони лист!...{S} Бар мож |
| стим на плећа</l> <l>гојна</l> <l>„Тугу кад драга изгуби војна?..</l> </quote> <pb n="186" /> < |
| p> <p>Па се опет замисли.</p> <p>— Лажу кад веле да се не може ништа учинити!...{S} Само треба |
| е, теби би сматрали и најлуђи за будалу кад би изашао с голим прсима!...</p> <p>— Тако је, Јово |
| </head> <p>Мрак је већ пао био на земљу кад Јова стиже школи.{S} Ту затече попа Дамњана који ћу |
| <p>Друштво беше у највећем расположењу кад је он стигао.{S} Дочекаше га са пуним чашама.{S} Ту |
| . пр. она синоћ што је ви узабрасте баш кад ја дођем....{S} Ено, она је онака иста.{S} Помозите |
| у почаст и мени као и њему!..{S} Па још кад бих отишла с њим у Београд, па га <pb n="111" /> пр |
| спави памет стала.</p> <pb n="70" /> <p>Кад попи и каву он се од једаред окрете.</p> <p>— Куда |
| едао — али умре...</p> <pb n="18" /> <p>Кад је спустио господина у гроб, покупио јо своје прњиц |
| авом.</p> <p>Беше што — беше!...</p> <p>Кад је се пред зору спустио на свој кревет, био је потп |
| звук треперио у тијој вечери...</p> <p>Кад доврши песму, она саже главу.{S} Осетила је умор.</ |
| из басамаке хтеде пући од смеја.</p> <p>Кад изађе на улицу њему сину кроз главу ова мисао;</p> |
| ече он.</p> <p>Послужитељ изађе.</p> <p>Кад оста сам он приђе прозору, отвори га, наслони се и |
| евао целим путем до канцеларије.</p> <p>Кад је стигао на место, одјаха коња пред мејаном, уђе у |
| скиде врљику једну те је дотуче.</p> <p>Кад се вратио натраг, Мара беше бледа и нема од стра.{S |
| у кујну по каву а они одшеташе.</p> <p>Кад су ушли у башту рече попа:</p> <p>— Е, Јоване, драг |
| ије био код куће, него у нурији.</p> <p>Кад је виде у кревету пренерази се.</p> <p>— Шта је?</p |
| Дамњан појаха коња и оде најлак.</p> <p>Кад је био код гробља, (поред њега је пут водио) сиђе и |
| ге на тезги, па везе неки јелек.</p> <p>Кад младић уђе они прекидоше разговор и погледаше сви у |
| га коња?</p> <p>— Послаћу зором.</p> <p>Кад поп Дамњан оде он се свуче и леже у постељу.</p> <p |
| шао.</p> <p>Јова га је очекивао.</p> <p>Кад га смотри он викну.{S} Но овај се не осврташе.{S} Ј |
| им је приметио и сам је заћутао.</p> <p>Кад се ручак сврши попа рече да мало одспавају.{S} Мара |
| е видело да је капетан попустио.</p> <p>Кад је дошао поп Дамњан са Јовом он их дочека да не мож |
| смејаше.{S} И остали тако исто.</p> <p>Кад виде Мара где је дирају, она рече:</p> <p>— Па баш |
| се угаси...</p> <p>Он заспа....—</p> <p>Кад се пробудио сунце је било искочило са два копља.{S} |
| оше једно до другог.</p> <p>Скоро увек, када нас срећа изненади — ми смо неми.{S} Тако и Јова.{ |
| на, а вагаши!...{S} Пфи!... мука!...{S} Када би баш овде уз брдо, а он стаде. „Шта, болан, дора |
| ти — ја је нађо; дође ми на ноге!...{S} Када ми је судбина допустила да је видим — надам се да |
| тељ.</p> <p>— Да оставим књиге овде, па када пођем кући, понећу.</p> <p>— Добро.</p> <p>Попа ос |
| ати?</p> <p>— Још од зимус.</p> <p>— Па када мислиш да ће се опет састати?</p> <p>— Мислим, ско |
| спаваш — мање живиш.{S} Спаваћемо доста када помремо! — вели један чича.</p> <pb n="51" /> <p>— |
| мигн’о, и — да ви’ш осмене се...{S} Сад када ме види у овоме мом новом оделу, па ’вако углађена |
| иноме крилу спавао...{S} Заигра му срце када створи слику једнога малише пред очима.{S} Плаво д |
| > <p>— Баш ћемо му јавити где ћемо се и када скупити!</p> <p>— Дознаће он, тако вели.</p> <p>— |
| опредељено место; у џепу један ексер и када дође у опредељену школу, удара ексер у зид и веша |
| <pb n="121" /> <p>И Мару нешто штрецну када Јова рече: да мора кући.{S} Не знам за што; али њо |
| n="138" /> како су дивни!.{S} Као да је кадифа прострта...{S} Ја, господине, не бих умела одавд |
| ебе.{S} Вели: зове те капетан.</p> <p>— Каже ли: за што?</p> <p>— Јок!...{S} Само вели: иди па |
| преместити? — упита она Јову.</p> <p>— Каже ми ваш теча?</p> <p>— А од куд ви, течо, знате?</p |
| ка, који је умео да се лепо поклони, да каже: „изволите“, да је увек чист и углађен и да је пре |
| леба јео“ као што имађаше обичај сам да каже.</p> <p>Сад, како је којим начином дошао до положа |
| и да су ово људи, па ти баш пред њима и каже!..{S} Немој мислити да се ја чисто кога год бојим! |
| .{S} Сви смо таки!..{S} Лаже сваки који каже да није сујеверан!.{S} То смо ми посисали и с мајч |
| — Дакле он?</p> <p>— Он главом.{S} Мени каже то онај мој угурсуз.</p> <p>— А кад се обично саст |
| о — онда више нема!...{S} Моја кћи мени каже. „Отац, ја сам права радикалка!“ — „Тешто, душо“, |
| и друго шта да млађи нађе, па ако одмах каже — онда <pb n="16" /> је поштен и пазе га у кући ка |
| а што не кажеш?</p> <p>— Не знам шта да кажем!{S} То о чему ме питате није ми познато!</p> <pb |
| нешто драго, па кад неумем друкчије да кажем, ја онда само љубим.</p> <p>И опет узе љубити јаб |
| да се држи неких отменијих, или боље да кажем, богатијих.</p> <p>Међу тим, овде-онде појављиваш |
| <p>Он дође мало себи.</p> <p>— Имам да кажем: да је све гола лаж!..{S} А молим моју духовну вл |
| ам пати за све нас!..{S} Оно — право да кажем — он нама и не може ништа!..{S} Ни ме рани ни пој |
| о да се може.</p> <p>— Доста је само да кажем: хоћу тако!...{S} И тако мора бити! — говорио је |
| ..{S} Кажи мајки чедо моје“!...{S} И ја кажем све.</p> <p>— А она? — упита Јова.</p> <p>— Ништа |
| рност; и молио бих, да ово, што вам сад кажем ставите у протокол.</p> <p>— хоћеш ти мени запове |
| </p> <p>— Јово, брате!{S} Искрено да ти кажем: то није и не може бити моја ствар....{S} Ја не м |
| а ти ме што год питаш, а ја нећу да ти кажем — теби ће бити жао!</p> <p>— Баш ћу се убити!</p> |
| велим: дај да видим.{S} А, вере ми, вам кажем сам нисам веров’о да ту има истине.</p> <p>— За б |
| треља!....</p> <p>— Имате ли још што да кажете?</p> <p>— Ништа више, до то, да је достављач под |
| !...</p> <p>— Зна доктор; немој тако да кажеш!</p> <p>— Шта зна!...{S} Излечио је све покојне!. |
| и?</p> <p>— То није!</p> <p>— Па што не кажеш?</p> <p>— Не знам шта да кажем!{S} То о чему ме п |
| да ту нема добра!.{S} А, славе ти, учо, кажи ми што те уапси?</p> <p>— Па због тога што сам пис |
| „Није мамо“!.. — Шта ти је онда?...{S} Кажи мајки чедо моје“!...{S} И ја кажем све.</p> <p>— А |
| " /> <p>— Однеси ово нека се заведе.{S} Кажи томе сељаку нека уђе.</p> <p>Пандур узе акта и иза |
| вони.</p> <p>Пандур се појави.</p> <p>— Кажи томе сељаку нек уђе — рече капетан.</p> <p>— Томе, |
| Не мораш да идеш вечерас.{S} Иди ти па кажи, да ниси нашао учитеља.</p> <p>— Ал он ће доћи ова |
| ти твога!.. како си смео, како си смео кажи ми!..{S} А?...</p> <pb n="73" /> <p>Он осећаше теш |
| леву руку, коју беше савио у песницу и кажипрстом обухватио дукат, те му показа.</p> <pb n="82 |
| — Дакле, браћо, — настави учитељ Јова — кажите сваком брату зашто се ми боримо!...{S} И који не |
| он их све напада; и они њега нападају, кажњавају и прогоне...</p> <p>И као оголео обосио; нема |
| ској канцеларији неким мојим послом.{S} Кажу ми: да си постављен за учитеља код нас.{S} Питам: |
| ти романе?</p> <p>— За што не?</p> <p>— Кажу: да романи не ваљају.</p> <p>— Има их много што ва |
| ротив њега по новинама.</p> <p>— А мени кажу да је и због тога, што си ти сазив’о зимус нас те |
| од њега буде правде!“ А знате шта му је каз’о началник?... „Сиктер!“...{S} Бога ми јес!...</p> |
| обро, — рече Јова.</p> <p>— Јуче сам ти каз’о да дођеш да се разговоримо о једној врло важној с |
| ти пис’о и оне дописе.{S} И то му Петар каз’о.</p> <p>— Од куд поп Лука зна да је Петар казо; н |
| пис’о?</p> <p>— Јесам.</p> <p>— Јеси му каз’о да ми онај угурсуз више не смета?</p> <p>— Све је |
| га је Мара са мајком.</p> <p>Уз пут он каза мајци Мариној своје намере, своје погледе на кућу. |
| мојим другарицама!..{S} Знам да би Цана казала: ђаво је однео, баш је срећна!..</p> <p>— Што си |
| е!..{S} Ала ја брбљам!{S} А мајка ми је казала да не ваља да много торочем; и казала ми је да н |
| е казала да не ваља да много торочем; и казала ми је да није баш лепо што трчим једнако за тобо |
| <p>— И она ће с нама живети.{S} Ја сам казала попу Живку.</p> <p>— О како си добар!...{S} Онда |
| амо нечем зорли уче, и, веле, и њима су казали да „атагирају“ код људи.{S} Веле, биће онда за с |
| дној врло важној ствари.</p> <p>— Јест, казао си.</p> <p>— Сећаш ли се?</p> <pb n="180" /> <p>— |
| о исто учитељ, само старијим ђацима.{S} Казао му је да ће код њега морати слушати све што му се |
| p> <p>— Он је луд онда!..{S} Кад је све казао, шта је њему остало?..</p> <p>— Баш ћемо му јавит |
| лизица, бога ти!...</p> <p>— А ко ти је казао?</p> <p>— Поп Лука.{S} Баш се јутрос састасмо и о |
| ом одласку, сазнала.</p> <p>— Ко јој је казао? — упита Јова.</p> <pb n="187" /> <p>— Ја?</p> <p |
| куда иде и за што иде.{S} Учитељ му је казао да га води код једног свог доброг познаника, који |
| згубити лебац.</p> <p>— Шта сам ја теби казао?.. викну Јова и пресече пандура очима.</p> <p>— Д |
| сам под ислеђењем.</p> <p>— Ја сам теби казао: да акта морају у архиву, јер нико му ништа, ама |
| .. те још како!</p> <p>— Само кад је он казао шта ће да ради.{S} Ми се сити можемо насастајати, |
| у сну!...</p> <p>Опростите!{S} Нисам му казао имена.</p> <p>Име му је Јова Васић.</p> </div> <p |
| јгори! — рече Максић. — Не може се вама казати шта тај ради!...{S} Кад је све већ отишло у рат, |
| шапутао.</p> <p>Желео је... али ко може казати шта је желео?...{S} Било је ту жеља свакојаких; |
| година борио, да дочека слободу, да сме казати шта му срце жели?...{S} И ко понизи Србина? — Ср |
| оз главу му сену мисао:</p> <p>— Шта ће казати ови!...{S}Да се бар нисам свлачио или да нисам н |
| био, и т. д.{S} Разуме се, да нико неће казати растурача...</p> <pb n="41" /> <p>— Ђаци, ваљда, |
| и име?...{S} Ух!... молим те: помози ми казати!...{S} А на вр’ ми језика!...{S} Аха!{S} Јосип!. |
| је лаж, — рече он.</p> <p>— То је лако казати, али треба и доказати.</p> <p>— Доказаћу.{S} Нек |
| а удешавам беседе, него ћу вам у кратко казати: за што смо се окупили овде.{S} Ми смо се догово |
| та учинити!...{S} Само треба овом свету казати лепо, а што је најглавније посведочити делом!{S} |
| ај допис... — рече Јова.</p> <p>— Ја ћу казати да си ти пис’о!</p> <p>— Шта?</p> <p>— Казаћу да |
| ешко решити се.{S} Да не иде није лепо; казаће да је плашљивац и кукавица, а он то није; и живо |
| да си ти пис’о!</p> <p>— Шта?</p> <p>— Казаћу да си ти писо!{S} Прво и прво вероваће ми због т |
| Да се бар нисам свлачио или да нисам ни казивао да ћу да спавам!...{S} Баш је то лудо!..{S} Да |
| њега рекли.</p> <p>Има се, браћо, доста казивати против њега, рече Васа Каменчић. — Ето, онај н |
| ошуљама; само једно ћурченце и чита што казиваху да је попа.</p> <p>Учитељ скиде капут; раскопч |
| бали да предупреде и кривце најстрожије казне.</p> <p>6.{S} Августа 1880. </p> <p>У К...</p> <p |
| њим?</p> <p>— Ништа.{S} Одузму књиге и казне новчано.{S} Питају, од кога си добио, и т. д.{S} |
| дити да се овако недело извиди и кривци казне по закону, јер кад овако раде свештеници шта онда |
| еди послужитељу да осече један прут, да казни упорника телесно.{S} Послужитељ донесе штап и он |
| а већ и поодрасла.{S} Једном је хтео да казни једнога ђака.{S} Заповеди му да изађе да клечи.{S |
| кону не сме убити; и ко га убије, да се казни — братац мој љубезни! — (то му је уза сваку реч) |
| он — немаш га шта видети, и — ш’но ’нај казо — матор — па, ја га опет не би дао за младића...{S |
| p> <p>— Од куд поп Лука зна да је Петар казо; није му ваљда и то причао капетан?...</p> <p>— Ни |
| ика?</p> <p>— ’Оћемо.</p> <p>— Лепо.{S} Казујте ко шта има против њих!</p> <p>— Ја имам први! — |
| а.</p> <p>— Сад сам твоја!</p> <p>Много казују те три речи кад изађу из уста младог девојчета.{ |
| еше, као да је неко ватру наложио...{S} Кајао се, ужасно се кајао што је остао.</p> <p>— Ја сам |
| ватру наложио...{S} Кајао се, ужасно се кајао што је остао.</p> <p>— Ја сам сигуран да она сву |
| се рано ожени и рано руча — никад се не каје“ — вели наш народ.</p> <p>— Тако је.</p> <p>— Воља |
| у тим, од сиротиње отимао је и последње кајише сланине, последњи омршај, те је слао држави...{S |
| Шта је?</p> <p>— Дош’о пандур.</p> <p>— Какав пандур?</p> <p>— Пандур из канцеларије.</p> <p>— |
| устим, где ми ви опет требате.</p> <p>А какав је то пос’о? — упита капетан.</p> <p>— Рад сам, з |
| дну собу! — рече поп Живко.</p> <p>— Па какав му мислиш извештај поднети учитељу? — упита поп Л |
| тек од једаред, капетан, или писар, или какав пред-а-њ „Шта желите, господине?{S} Да нисте дошл |
| у они као овај Марко; него то мора бити какав попа или уча...</p> <p>Пандур уђе.</p> <p>— Газда |
| тресала је и полиција више пута тражећи какав забрањени спис међу његовим књигама, знак, да је |
| у и уђе.</p> <p>Капетан Сава сеђаше као какав бег.</p> <p>— Добро јутро, господине!</p> <p>— Бо |
| пандура.{S} Овај беше достојанствен као какав војвода.{S} Назва бога.{S} Пандур само климну гла |
| Ниси треб’о љутити ову рђу.{S} Не знаш какав је подлац!</p> <p>— Зар још и њему да клањам?</p> |
| жбу.</p> <p>Поп Дамњан изађе чудећи се; каква то тужба може бити, и шта у опште ту посла има ње |
| им да по мојој „Педагогици!...</p> <p>— Каква „Петагогија?{S} Баш си ти нека „Петагогија!...{S} |
| за што власт зове.</p> <p>— Мора да је каква тужба! — рече Јова после дужег ћутања.</p> <p>— С |
| ећу „насјекоме“; а после ложе улетети и каква „вештица“ па ми те давити ноћас — рече попа смеју |
| </p> <p>— Шта ћу да читам?..{S} Сигурно каква бљувотина!..{S} Нећу ни да одговарам!.{S} Напишит |
| мрзим.{S} Ја волим лепу природу, оваку каква је, не углађену..{S} Кад чујем славуја у жбуну, к |
| оделско-шумарску“ школу.{S} Па лепо.{S} Какве користи видесмо отуд?{S} Ја не видох ни једног ђа |
| није због оцене? — упита она.</p> <p>— Какве оцене? — уплете се поп Живко:{S} Његова је оцена: |
| а...{S} У осталом, нису требале бог зна какве очи да то замотре;</p> <p>— Ово ће бити! — мишљаш |
| p> <p>— Да идемо.</p> <p>— Да неће бити какве подвале?</p> <p>— Неће.</p> <pb n="58" /> <p>— Зн |
| им сваки час стрепимо да нам пандур или какви полицајац не бану на врата.{S} За што да ми стреп |
| отив владе?</p> <p>— Ја нисам био ни на каквим састанцима а још мање говорио против владара и в |
| ни пријатеља...{S} Задовољила бих се и каквим мирним сеоцем.{S} Да ми је бар овде у близини те |
| смеја.</p> <p>— Ништа.{S} Хоће да види: каквих има трава у овом крају.</p> <p>— А што ће му то? |
| ...{S} Баш је у мог тече леп воћњак.{S} Каквих красних јабука има!...{S} Н. пр. она синоћ што ј |
| рече поп Дамњан.</p> <p>— Јеси ли имао каквих послова код конзисторије?</p> <p>— Нисам.</p> <p |
| сподину министру.{S} Јеси ли ти начинио какву молбу? упита капетан Петра.</p> <pb n="89" /> <p> |
| би’ ја сео кад мој старији стоји ни за каке паре!...</p> <p>— Ето, лоле!...{S} А лаже, знам да |
| аш!...{S} А... пос’ ти твој!{S} Не знаш каки је иђит!...{S} Све да му је да врља.</p> <p>Притеж |
| е, дођо’ до тебе неким послом.</p> <p>— Каким послом?</p> <p>— Дођо’.. ’вај... да ти се пожалим |
| p>И сад се сећаше како му је било тада, како је из свег срца плакао и проклињао школу и учитеља |
| десимо онда смо на коњу.</p> <p>— Онда, како ти велиш, попо, треба и ђаволу свећу припалити.</p |
| пљуску да „већи нарасте“...{S} Па онда, како је се са децом сеоском играо око неке баре у селу, |
| и жив и здрав!...{S} Ви’ш ти обешењака, како је он то срочио! — рече капетан.</p> <p>И, милоште |
| рца плакао и проклињао школу и учитеља, како је волео да умре да му и тај отац осети једаред ка |
| ри? — упита учитељ кмета.</p> <p>— Има, како нема!{S} Има „фамилијаз.“</p> <p>— Добро, онда, ја |
| Ја сам крила: како је књига жалостивна, како ме глава боле; право рећи: лагала сам је...{S} Али |
| м, рука му је још дрхтала.</p> <p>— Па, како мајка?</p> <p>— Здраво је, течо.{S} И она је ту.</ |
| имађаше обичај сам да каже.</p> <p>Сад, како је којим начином дошао до положаја практикантског |
| чни глас и осети: како му срца нестаје, како се топи...</p> <p>Седе сав клонуо и изнемогао.</p> |
| знаш!.</p> <p>— Ви’те само, господине, како мој теча части своје госте — рече она Јовану.</p> |
| с места јави!</p> <p>— хоћу, господине, како не би!</p> <p>- А... упамтиће они мене! рече он и |
| везао.</p> <p>— По богу, Арсене, брате, како можеш радити на овој врућини!</p> <p>— А морам, бр |
| ао министарка.{S} Нису имали деце, али, како говораху, и не требају им.{S} Могли су бити без њи |
| о плавоокој Гертруди и црноокој Аурори, како је Аурора намучила се и на послетку страдала, попи |
| исама — рече учитељ.</p> <p>— Славе ти, како си је набавио?...</p> <p>— Лепо.{S} То није тешко |
| ега.. шапуташе она...{S} Како је дичан, како је поносит <pb n="135" /> па како леп!...{S} Све з |
| е у селу, како је преко јендека скакао, како је у скакању угануо једаред руку, те га мајка мора |
| </p> <p>— Оца ти твога!.. како си смео, како си смео кажи ми!..{S} А?...</p> <pb n="73" /> <p>О |
| жимо ништа више, него да се ради онако, како закон налаже.</p> <p>- Тако је! — рекоше они.</p> |
| је и старији — све једно!..{S} Али ето, како све зна!{S} И кад рекне — речено је!..{S} И кад ма |
| цом сеоском играо око неке баре у селу, како је преко јендека скакао, како је у скакању угануо |
| ствари горе, до школе.</p> <p>— ’хоћу, како не би’! рече Арсен.</p> <p>— Шта ја имам теби да п |
| вој школи: како учитељ лепо прима децу, како се с њима игра и шали а не бије их.{S} Чудили су с |
| оносовином....</p> <p>— Оца ти твога!.. како си смео, како си смео кажи ми!..{S} А?...</p> <pb |
| ли ми је да се за њега удам!..{S} О!.. како бих га неговала!..{S} Као цветак!..{S} Волила бих |
| села као обично, и упита:</p> <p>— А... како је, Саво?</p> <p>— Хвала на питању, господине, врл |
| вајде...{S} Бејаде у нас неки учитељ... како но му би име?...{S} Ух!... молим те: помози ми каз |
| итала: „шта ти је?“...{S} Ја сам крила: како је књига жалостивна, како ме глава боле; право рећ |
| оворио.{S} Господин га гледаше па рече: како код њега нема посла много.{S} Да му очисти обућу и |
| се чудише овој новини у њиховој школи: како учитељ лепо прима децу, како се с њима игра и шали |
| тврди тапију.{S} Почећу се пренемагати: како је покварен свет; како већ не поштује ни власт ни |
| с.{S} Он зачу онај звучни глас и осети: како му срца нестаје, како се топи...</p> <p>Седе сав к |
| бине, и врло су га немило дирале вести: како је неки моћни и силни капетан или ћата или газда к |
| у малу дружиницу, па да се споразумемо: како, и на који начин да се отресемо зла, који нам над |
| > <p>Доста пута замисли се седећи ноћу: како је добро имати ваљану женицу која те разуме.{S} Се |
| д блата месио и правио топове па пуцао; како је кад је киша падала трчао гологлав по ономе пљус |
| се пренемагати: како је покварен свет; како већ не поштује ни власт ни икога на пребелом свету |
| рашину по сокаку и бацао себи на главу; како је од блата месио и правио топове па пуцао; како ј |
| S} Они дољашци под шумом <pb n="138" /> како су дивни!.{S} Као да је кадифа прострта...{S} Ја, |
| .{S} И кад мане руком доликује му!..{S} Како га само теча слуша!..{S} А за течу веле даје начит |
| ко не може однети — може оборити!...{S} Како си?.</p> <p>— Хвала богу!</p> <p>— Нека богу ’вала |
| p>— То ми је мило!{S} Млад човек!...{S} Како сте прошли са ревизором?</p> <p>— Добро.{S} Дао ми |
| ..{S} И то тако нагло, тако брзо!...{S} Како то би?..</p> <p>Мислио је да сања.{S} Ал ето, види |
| ј летњој ноћи срце му се раздрага...{S} Како је лепо шетати на овакој месечини, па још са милим |
| ега јунака од њега.. шапуташе она...{S} Како је дичан, како је поносит <pb n="135" /> па како л |
| {S} И ја легао!..{S} Идем с места...{S} Како ће се она обрадовати кад ме види!{S} Поруменеће он |
| оше и остали</p> <p>— Па, Марушка?..{S} Како сад, удавачо?..{S} Па баш: „’хоћу па то ти је!..{S |
| хтела за њом; срце га је вукло њој.{S} Како би срећан био да је она сад крај њега!{S} Љубио би |
| тим, њега мука шчеличила, па — видећи — како капетан лепо живи, закуне се свим на свету да ће и |
| у добио дела.{S} Дукат, два, три, пет — како кад, али је тек капало и никад није засушило...</p |
| не преда војеном суду, а овај би већ — како он вели — „наредио да је сагору на ватри, или да ј |
| вала богу, лепо!</p> <pb n="42" /> <p>— Како ти се допада овај наш крај?... ’хоћеш се моћи науч |
| p> <p>— Учим једнако па ништа!</p> <p>— Како то?</p> <p>- Није што они не слушају, него тако не |
| је онда?</p> <p>- Није ништа!</p> <p>— Како ништа?</p> <pb n="102" /> <p>— Па лепо!..{S} Ја во |
| p>— Шта?</p> <p>— Не брини се!</p> <p>— Како?</p> <p>— Полиција ће морати прекинути над тобом и |
| јој бар име?</p> <p>— Не знам!</p> <p>— Како то?</p> <p>— Ето, тако!..{S} Не знам!{S} Не знам!. |
| етане!</p> <p>— Бог дао, Ђошо!</p> <p>— Како си, капетане?</p> <p>- ’Вала богу, Ђошо!</p> <p>— |
| Ја сам ти, брате мој, из К...</p> <p>— Како ти је име?</p> <p>— Питаш мене?</p> <p>— Тебе јабо |
| ће...{S} Ево ти једног романа.</p> <p>— Како се зове?</p> <p>— „<title>Бој код Мората</title>“ |
| ... — рече из свега срца попа.</p> <p>— Како ти је рано? — упита је мајка.</p> <p>— Ту гори! ша |
| прекинути над тобом ислеђење.</p> <p>— Како?</p> <p>— Нико неће ништа посведочити.{S} Овде су |
| даред се срете са газда Ђошом.</p> <p>— Како ти газда Ђошо?</p> <p>Газда Ђоша зину...{S} Тек по |
| д ове скупи?</p> <p>— Вечерас.</p> <p>— Како је у вароши?</p> <p>— Гуди!..{S} То се пије, то се |
| че она.</p> <p>— А... то јест.</p> <p>— Како је леп изглед одавде! — рече Мара и застаде.</p> < |
| ење.</p> <p>Мара отрча у кућу.</p> <p>— Како си спав’о? — упита поп Живко.</p> <p>— Добро, — ре |
| било добро по једну ракију, а?</p> <p>— Како ти воља, — рече Јова.</p> <p>— Иди, Маро, дете мој |
| добио са „надлежног“ места и „упутства“ како да се тамо понаша.</p> <p>Међу упутство је могло и |
| <p>Чаша по чаша — и око засветли.{S} А како неће?{S} Те здравица куму и кумчету, те домаћину, |
| ка те школе да изађу у народ, да показа како ће се ово или оно урадити, или како се овом или он |
| зна? — вела кмет учитељу.</p> <p>— А ја како ће бити? — пита чича.{S} Онда кад умрем, нећу пити |
| рукује?{S} Камо то?{S} Па да платимо ја како!...{S} Да платимо али да видимо користи!...{S} Јес |
| гледа, — он гледаше два сузна плава ока како га прате; он се упијаше у душу младе девојке која |
| — рече под Дамњан.</p> <p>— Колико има како ти је жена умрла.?</p> <p>— Десет година - одговор |
| ја воља!...{S} Људи „слатки“: — са њима како ’хоћеш!{S} Бога ми!{S} Долазило ти је, вала, нама |
| н се смеје и показује, да му је бог зна како мило и да то сматра за највећу част; ако капетан р |
| из К... тражи мејанско право, па не зна како ће да се улаже друкчије, него достављањем.</p> <p> |
| мњан Јевтић свештеник, већ десет година како живи ванбрачно са својом таштом.{S} Са њом је роди |
| ичан, како је поносит <pb n="135" /> па како леп!...{S} Све зна, о свачем говори!...{S} Мени уж |
| ску школу.“ Но!... хвала богу!...{S} Па како?...{S} Имаш ли породице?</p> <p>— Имам и оца и мај |
| ењаста коса и она је врло лепа...{S} Па како лепо говори, и одрешито, и не замуцкује, и како је |
| астајали у Л... код мејане.</p> <p>— Па како сељаци, ’хоће ли да их послушају?</p> <p>— хоће он |
| он с њима носећи котарицу.</p> <p>— Па како, Марушко?</p> <p>— Љубим руку.</p> <p>— Од куд љуб |
| да умре да му и тај отац осети једаред како је без сина.{S} Он је био јединац, па зар баш да ј |
| /> <p>— Дакле нови уча — рече кмет. — Е како си?</p> <p>— Хвала богу.</p> <p>И остали сељаци пр |
| куће не виде; гледаше трепераве звезде како светлуцају у висини небесној као кандила; <pb n="1 |
| p>Док је у друштву седео и ишло је које како; али кад леже у постељу — као да га гује кољу...{S |
| забирао је: ко ће у варош, само да чује како јој је.{S} Нема никог...</p> <p>Те вечери стиже му |
| ћи уснице.</p> <p>— Нуто, нуто!.{S} Гле како се Марушка љути!</p> <p>— Па шта то значи! — рече |
| ојас и бос — то је био он...{S} Сети се како је купио прашину по сокаку и бацао себи на главу; |
| ра и шали а не бије их.{S} Чудили су се како деца јако јуре иза ране зоре у школу, а пре их нис |
| ..</p> <pb n="14" /> <p>И сад се сећаше како му је било тада, како је из свег срца плакао и про |
| ла под његовим пољупцима.{S} Он осећаше како јој срце бије и пријатан дах из њених чистих девој |
| о говори, и одрешито, и не замуцкује, и како је озбиљан...{S} И она га посматраше све више...</ |
| мотрио како је кришом погледала Јову, и како се заблистала суза у оку њеном....</p> <p>Весели и |
| ше се: која је то женска, где ли седи и како би се могао с њом упознати?...</p> <p>Није осећао |
| ти некој баба Смиљани да руку намести и како му је баба Смиљана дала бресака да само ћути...{S} |
| господине, социјалиста?..</p> <p>— Зови како ’хоћеш — рече попа.{S} Ми их зовемо „сиротињска бр |
| /p> <p>Неколико пута одлазио је да види како иде гласање...{S} Једаред се срете са газда Ђошом. |
| ћи те „високе“ књижевничке изразе — али како си смео?</p> <p>— Срцу се не заповеда! — рече он о |
| аза како ће се ово или оно урадити, или како се овом или оном справом рукује.{S} Јок!{S} Где су |
| зове купус, ово кромпир, ово пасуљ, или како га ми сељаци зовемо гра, ово першун, ово, што лепо |
| ији и да дам оном Срети мејанџији да ти како год дотури.</p> <p>— Е, хвала! хвала!</p> <p>— И ј |
| ве ти! — рече један сељак. — Да знаш ти како је њему јако жао, ти му не би речи рек’о!</p> <p>— |
| роман историјски.{S} Из њега ћеш видети како су се Швајцарци борили за оно своје стење и слобод |
| све више...</p> <pb n="110" /> <p>Осети како јој срце куца...{S} Пренесе се у мислима у друштво |
| очи са постеље...</p> <p>Можете мислити како је спавао!..</p> <p>Сутра дан зором дође поп Дамња |
| и по један чиновник који ће нас поучити како се тим справама рукује?{S} Камо то?{S} Па да плати |
| а седе на клупу и Јова могаше лепо чути како она дише.{S} Она сагла главу па се загледала у сво |
| ...{S} Слушам само ону двојицу у вароши како говоре!..{S} И то још у <pb n="177" /> кафани!..{S |
| а се трже.</p> <p>— Ништа, течо, гледам како месец тијо „плови“ по небу...</p> <p>— Ти се баш з |
| S} Ја сам казала попу Живку.</p> <p>— О како си добар!...{S} Онда ћу бити потпуно срећна!..{S} |
| пелу да би — санћим — други свет увидео како ми напредујемо.{S} Ми можемо бити „изглонцовани“ п |
| b n="186" /> <p>...поп Живко је смотрио како је кришом погледала Јову, и како се заблистала суз |
| их боље утврдили у томе, покажите лично како се то ради.{S} Онда смо сигурни.</p> <p>— А полици |
| </p> <p>— Шта ћеш?</p> <p>— Да му ти то како наредиш.{S} Напиши му — писали му „белег“ за мало |
| о му је м отац више пута, па кад је чуо како се њиме хвале и код куће и у школи.{S} И њему је г |
| сељацима причајући им о новоме учитељу како је то „један сладак човек.“</p> <p>Кочијаш дође.</ |
| че Јова.</p> <p>— Па, ви’те ону црквицу како је лепа...{S} Гле’те на ову страну!..{S} Они дољаш |
| > <p>— Тако је чича Станко!...{S} Видиш како чича зна? — вела кмет учитељу.</p> <p>— А ја како |
| Оженићеш се ти, ној Драгановићу, те ош како!</p> <p>— Не!..{S} Не!..</p> <p>— Већ ако је шта д |
| писмо написати.</p> <p>— Оје!.. те још како!</p> <p>— Само кад је он казао шта ће да ради.{S} |
| ре да се не чита?</p> <p>— О!... те још како!...{S} Умеју чак и станове да претурају.{S} Полици |
| та Јова и погледа је.</p> <p>— О те још како! — рече попа.</p> <p>— Онда госпођице, и ја придру |
| </p> <p>— Мало лакше — шану она.</p> <p>Како би било да те водим доктору.</p> <p>— Каком доктор |
| и — тако оде у капетанове одаје.</p> <p>Како уђе, скиде капу и приђе капетану па онда капетаниц |
| би валило!...{S} Да ти знаш, мој учо, у какој сам ја чколи учио — нема ни пенџера честито, па е |
| ктору — рече он.</p> <pb n="32" /> <p>— Каком доктору? — рече мајка Станојчина. — Шта он зна!.. |
| о би било да те водим доктору.</p> <p>— Каком доктору, бог с тобом!{S} Јеси ти при себи? — рече |
| } Не говорите о каријери.</p> <p>— Та у каком учитељству!{S} Зар ви не можете у полицију — Да в |
| слуша — све бих дала за један кућерак у каком лепом пределу у коме шуме има.{S} Са малом <pb n= |
| рати се, читати или шалити се, па још у каком мирном сеоцу — то је сласт!...{S} Па кад с пута д |
| би говорио три дана и три ноћи.{S} Све какоши у авлији он је знао.{S} Нико није смео кокошке н |
| „будно око“ ?</p> <p>— То је, сине мој, каламлење с листом.{S} Узмем ево, овако лист са петељко |
| и се сад примити?</p> <p>— Сад неће.{S} Каламлење с места врши се до Ивања-дне — после не.</p> |
| оп Живко поче ваздан причати о сађењу и каламљењу воћа.{S} Домаћа економија беше за њега најмил |
| асно досадно би кад теча поче причати о каламљењу, а он и о томе зна!...{S} Ја бих радо умрла к |
| , ову ми дао поп Ранко; ово ми је први „калем;“ калемио сам на „будно око.“</p> <p>— Шта је то, |
| дао поп Ранко; ово ми је први „калем;“ калемио сам на „будно око.“</p> <p>— Шта је то, течо, н |
| сподин — не поштује закон он је — да ти кам — прави „бутовник“ !..{S} Али треба њему придати зо |
| тила правце њима.{S} Јова се саже и узе камен што је био пред њим.{S} Баци се не нишанећи и са |
| на ватри, или да је баце под воденични камен!“...{S} Па је, браћо моја, узео <hi>седам</hi> ду |
| ност и оданост народа српског буде алем камен у круни његовој.{S} Живео Књаз!..{S} Живела Књаги |
| дише као да му је душа стињена међ два камена...</p> <pb n="199" /> <p>Он не могаше да верује |
| „славе ти, господине, што ће ти толике каменице?“.{S} А он се само насмеја...{S} Је ли, вере т |
| {S} Е па он — ко шта ради, он само купи каменице и некакве траве.{S} Чудили смо се ја и мој <pb |
| , доста казивати против њега, рече Васа Каменчић. — Ето, онај наш Пера, угурсуз!...{S} Не чудим |
| учитеља са поп Жиком, поп Луком, Васом Каменчићем, Митром Стокићем, <pb n="59" /><!-- nedostaj |
| два бика да изведено добар сој говеда; камо по једна справа од ти’ светски новина и по један ч |
| и два ждрепца да изведемо пасмину коња; камо по један или два бика да изведено добар сој говеда |
| т — онда тај народ није независан...{S} Камо у свакој нашој општини по један или два ждрепца да |
| поучити како се тим справама рукује?{S} Камо то?{S} Па да платимо ја како!...{S} Да платимо али |
| огу!</p> <p>— Нека богу ’вала!</p> <p>— Камо писмо?</p> <p>— Ево га!..</p> <p>И претура Јевта п |
| тан.</p> <p>— Ви сте ме звали.</p> <p>— Камо се јуче?{S} Зар се тако долази на позив?</p> <p>— |
| рече попа:</p> <p>— Е, Јоване, драгане, канда смо пронашли.... — па застаде.</p> <p>Шта смо про |
| >— Сећаш ли се?</p> <pb n="180" /> <p>— Канда се сећам.</p> <p>— О Мари.{S} О њој ћемо говорити |
| е како светлуцају у висини небесној као кандила; <pb n="13" /> удисаше мирисави дах богате јесе |
| /p> <p>— Иди, Маро, дете моје, донеси у канти воде да мало разладимо.</p> <p>Мара оде на бунар |
| ларијама — рече Јова.</p> <p>— Тако, по канцеларијама!{S} А што је жуљио клупу 3 године у школи |
| {S} Јок!{S} Где су ти ђаци?</p> <p>— По канцеларијама — рече Јова.</p> <p>— Тако, по канцелариј |
| аву вам вашу!..{S} Одбијајте ви жмире у канцеларијама.{S} Сава уме овако!...</p> <p>Лепо свану, |
| з уста самога капетана.{S} Био јуче код канцеларије, па га капетан нап’о не може горе бити..{S} |
| <p>— Није брате!{S} Разабр’о он то код канцеларије.{S} Петар ’хоће право да може зидати мејану |
| састаше се сви „повереници“ код среске канцеларије.{S} Подолазили су иза ране зоре.{S} Капетан |
| и молили и — ништа!...{S} Код оне пусте канцеларије у дугу дану, ка’ орлушина, седи онај ћата А |
| > <p>— Какав пандур?</p> <p>— Пандур из канцеларије.</p> <p>— Па шта ће?</p> <p>— Тражи тебе.{S |
| д неспавања, па је певао целим путем до канцеларије.</p> <p>Кад је стигао на место, одјаха коња |
| . год. Капетан Сава сеђаше сам у својој канцеларији.{S} Ни у ходнику не беше никог, само пандур |
| ант са 60 талира плате у једној среској канцеларији.</p> <p>Капетан му је био врло строг према |
| ни доказати!...{S} Ономад одем среској канцеларији неким мојим послом.{S} Кажу ми: да си поста |
| о је старијих чиновника од њега у истој канцеларији, али се никоме није поверевало као њему.</p |
| да се иде судници.</p> <p>— Зар нећемо канцеларији? — упита Јова. — До сад је тамо избор сврша |
| око Врање!.</p> <p>Прохода још мало по канцеларији, онда узе капу и изађе.</p> </div> <pb n="9 |
| ине, устаде и љутито ходаше тамо амо по канцеларији.</p> <p>Пандур отвори врата.</p> <p>— Шта ј |
| лавом.</p> <p>— Је л господин капетан у канцеларији? — упита он.</p> <p>— Јесте.</p> <p>— Јави |
| овни — де га овамо!</p> <p>— Јова уђе у канцеларију.</p> <p>— Па баш ниси?</p> <p>— Нисам!</p> |
| ром.</p> <p>— Ја овако....</p> <p>Уђе у канцеларију.</p> <p>— Па баш ниси?</p> <p>— Нисам.</p> |
| у мејану и пони кафу, па се онда диже у канцеларију, јер већ беху засели.</p> <p>Иђаше сасма ра |
| е!..{S} Капетан је нешто доцније ушао у канцеларију него што је обично улазио.{S} Виде-га ведра |
| душан.</p> <pb n="149" /> <p>На вратима канцелариским нађе синоћњег пандура.{S} Овај беше досто |
| — па се диже у кафану на каву.</p> <p>У канцелариско време био је на свом месту.{S} Узео перо, |
| људи који треба да знају и своја права, као што дужности имају, и да се својим правом користе, |
| е!...</p> <p>Па зажмури од задовољства, као да би хтео да види тај срећни живот.</p> <p>— А зав |
| сорове и овог богатог стана удовичиног, као што беше разлике између мирног професора и бесне уд |
| рмело.{S} Што би из ненада, на једаред, као гром из ведра неба....</p> <p>— Само ако она ’хоће! |
| а под фуруном.{S} Груди празне и тесне, као да му се нека велика стена на груди навалила — не м |
| и имају, и да се својим правом користе, као што и дужности морају да испуњавају.{S} Њега је бол |
| и курјаци, као капетан Сава или лисице, као начелник Панта....{S}Свега имамо — само људи немамо |
| ртао се тамо амо.{S} У грудима му беше, као да је неко ватру наложио...{S} Кајао се, ужасно се |
| >Код нас вршиоци закона или су медведи, као онај пандур, или курјаци, као капетан Сава или лиси |
| медведи, као онај пандур, или курјаци, као капетан Сава или лисице, као начелник Панта....{S}С |
| личног владања, да је поверљив, вредан, као мало који, и да га треба предложити за унапређење.“ |
| искрице избијаху пред очима....{S} Он, као да би хтео да изађе из те јаме, да побегне од тога |
| се учитељска школа у Београд.{S} И он, као ђак, дође.{S} Сада већ беше спреман, могао је писат |
| еме он се прослави.{S} Сваког је тукао, као гују у главу који је само зуб обелио.{S} Ако је тај |
| љају.</p> <p>— Има их много што ваљају, као друштвени, историјски...</p> <p>- А имаш ли ти дост |
| е Јова...{S} Ја могу сам отићи у Шабац, као што сам сам и овде дошао.</p> <p>— А кад ја заповед |
| то је најглавније посведочити делом!{S} Као год и у школи: очигледна настава...{S} Урођеност на |
| ?...{S} И ко понизи Србина? — Србин!{S} Као што су Турци гусле забрањивали тако и ови слободну |
| шумом <pb n="138" /> како су дивни!.{S} Као да је кадифа прострта...{S} Ја, господине, не бих у |
| м!..{S} О!.. како бих га неговала!..{S} Као цветак!..{S} Волила бих га изнад свега; чинила бих |
| његова најбујнија машта стварала...{S} Као да је пролеће дошло пред-а-њ...</p> <p>Само ускипи |
| говим, а онај воћњак иђаше око њега.{S} Као да не стоји на земљи него да је у бесконачности!.{S |
| , али опет учитељ беше сувише строг.{S} Као да је гледао свога учитеља.{S} Човек око својих 50 |
| ј гледаше остварене наде и умишљаје.{S} Као круна тој срећи узвисила се Мара мила и светла као |
| оворити....</p> <p>Чисто му свануло.{S} Као да за њега више не беше тајне....{S} У сваком покре |
| је које како; али кад леже у постељу — као да га гује кољу...{S} Освртао се тамо амо.{S} У гру |
| — Ви имате врло ваљаних књига!</p> <p>— Као што видите.</p> <p>— Ја мислим да ћете и мене услуж |
| {S} Е бога ми си добро уранио!</p> <p>— Као што видиш.</p> <p>— Ајде да седнемо.... ’хоћеш у со |
| са наше грбаче, а више пишта!?</p> <p>— Као што видиш!</p> <p>— Тешко нама!{S} Па за то ме и ти |
| е до мора, „са сто је вуруна ’леба јео“ као што имађаше обичај сам да каже.</p> <p>Сад, како је |
| о то име више свега!..{S} Она сад спава као анђелак а ја — ето!...</p> <p>И опет устаде ходати. |
| На поље!..{S} На поље!.. — цикаше Јова као гуја.</p> <p>— Молим те, господине, учитељу, немој |
| ора ићи са мном!</p> <p>Мара беше бледа као крпа.</p> <p>Поп Живко рече:</p> <pb n="141" /> <p> |
| пет до Јове.{S} За ручком није ћеретала као обично.{S} Нешто се заћутала.{S} Образи су јој горе |
| весела домаћица.{S} Она му је цвркутала као шева.</p> <p>Али као да није био љубимче среће.{S} |
| бично улазио.{S} Виде-га ведра и весела као обично, и упита:</p> <p>— А... како је, Саво?</p> < |
| ој срећи узвисила се Мара мила и светла као анђео пред престолом божијим...</p> <p>Сав се преда |
| мео зуба обелити.{S} Помени му капетана као да си му поменуо бога!...{S} А сад?...{S} Слушам са |
| желела.</p> <p>Жена му је била одевена као министарка.{S} Нису имали деце, али, како говораху, |
| у ходник и погледа на поље.{S} Помрчина као тесто.{S} Кроз главу му сену мисао:</p> <p>— Шта ће |
| .</p> <p>— Ти ме све пецкаш! — рече она као љутнувши се.</p> <pb n="130" /> <p>— Па зар не види |
| и све укућане.{S} Мара румена и свесна као пролетње јутро истрчала је пред-а-њ.{S} Очи су јој |
| е прошло много и његова школа беше пуна као лубеница.{S} Људи су доносили свега: и јела и пића. |
| а је свуда летела.{S} Она беше несташна као веверица.{S} Трчкарала је: час у кујну, час у собу, |
| S} Беше то женска млада, здрава и једра као пуце.{S} Ине јој је било Станојка.</p> <p>Онда оде |
| м.</p> <p>Букнуше обрашчићи у девојчета као да пламен лизну.</p> <p>— Полаже Бог! — рече он.</p |
| pb n="188" /> Наша кућа мора бити чиста као кошница!{S} То ће бити моја брига.{S} Све ја то уме |
| е спустио са свим и помрчина беше густа као тесто кад стигоше мејани.{S} Одјахаше и јавише се м |
| не поп. — Нећеш ти до века остати такав као сад; — оженићеш се, а где двоје дише, треће се пише |
| , видео је — своју бећарску собу и себе као очајника...</p> <p>„Та да бар знам где је, или која |
| д главом стоји.</p> <p>Рачунамо на тебе као на <hi>нашег</hi> човека.{S} Ако си вољан да се неш |
| знате и то: да сам ја слуга ове државе као и ви, па неће бити поштено ни по мој ни по ваш обра |
| !..{S} Тако је!..</p> <p>Газда Ђоша оде као опарен — Народ се смејаше за њим.</p> <p>Учитељ Јов |
| мила сву природу, па кроз њу сунце жеже као жива ватра.{S} Ваздух претежак.{S} Стока сва побегл |
| јој се родио, малог вајатића, у коме је као маза, на мајчиноме крилу спавао...{S} Заигра му срц |
| милина прожма ме целу....{S} Тако ми је као да читам старе лепе приче....</p> <p>Говорећи полак |
| је потреба.{S} О њој мислити — морао је као што је морао и хлеба јести...</p> <p>И тако, сада ј |
| а Јова окрену на лево.</p> <p>Јурио је као на крилима.{S} Та опет ће да види Мару!...</p> <p>С |
| {S} Очи имађаше зелене а ручурде велике као рипиде и непрестано с њима млатараше или их мећаше |
| „маршеве“ или певају своје обичне песме као:</p> <quote> <l>„Вишњичица род родио,</l> <l>„Од ро |
| ословију.{S} Пропатио је оне две године као мученик; и гладан и го и бос.{S} Али је свршио и бо |
| после вечерња растали се.{S} Састали се као два путника; нису ни сањали један другог и за један |
| недеља на поучавању у Шапцу, вратио се као попа својој кући.</p> <p>На скоро му умре мајка, за |
| а њим грану дохвати...</p> <p>Изгледаше као вила.{S} Јови памет са свим стала.{S} Ово лепо, нес |
| игару и уђе.</p> <p>Капетан Сава сеђаше као какав бег.</p> <p>— Добро јутро, господине!</p> <p> |
| ете однесе је.{S} Беше устао па стајаше као окамењен.</p> <p>— Помозите ми, господине!{S} Ево у |
| уке.</p> <pb n="139" /> <p>А он љубљаше као манит: и лице и руке и врат и косу...</p> <p>— Сад |
| и Јова.{S} Он сеђаше до Маре, па ћуташе као заливен!..{S} Толико жудео за њом, па сад — ама баш |
| е га са пуним чашама.{S} Ту се изљубише као на Божић.</p> <p>— Добро нам дош‘о!</p> <p>— Боље в |
| саме мисли његове не узбуђиваху га више као што су мало пре, он се диже из кревета.</p> <pb n=" |
| } Прса му беху тесна; не могаше да дише као да му је душа стињена међ два камена...</p> <pb n=" |
| ећао је задај њене чисте девојачке душе као да је ту; — али кад се из тога леног сна на јави пр |
| падају, кажњавају и прогоне...</p> <p>И као оголео обосио; нема више ни књига; само торба једна |
| тима сељаци сами створе обичај, па важи као да је од старих остао.</p> <p>Тако и ту.{S} Само се |
| аквих „бунтовника“ има, послаше га, али као: капетана.</p> <p>Његов се сан испуни.{S} Он говора |
| на му је цвркутала као шева.</p> <p>Али као да није био љубимче среће.{S} Станојка му се разбол |
| са својом Станојком.{S} Она беше весели као кошута.{S} Дочекивала га је са осмејком кад се из н |
| о.{S} Он се окреташе тамо-амо у постељи као на ражњу; буве га пецаху...</p> <pb n="115" /> <p>О |
| друштву?{S} И сви указују почаст и мени као и њему!..{S} Па још кад бих отишла с њим у Београд, |
| вештен?</p> <p>— Ако сте увек извештени као синоћ о томе, да сам тукао вашег пандура — онда има |
| о бушкара?{S} Сељак није.{S} Сви су они као овај Марко; него то мора бити какав попа или уча... |
| ти под закон.</p> <p>— Ове си законе ти као посланик градио.{S} Што се љутиш на своје дело.</p> |
| па бар да је лепа, него се ваља отезати као мачка!</p> <p>— Шта лепа!{S} Ко леп!{S} Зар смрт!.. |
| ћи, јер пада у очи.</p> <p>— Ја ћу бити као луда!</p> <p>- Јова је посматраше.{S} Ово беше дете |
| pb n="16" /> је поштен и пазе га у кући као очи; а ако прикрије — онда тешко њему!..{S} И отац |
| p> <p>Те вечери стиже му ташта наричући као кукавица.{S} Донела је и мртво тело своје кћери...< |
| везде како светлуцају у висини небесној као кандила; <pb n="13" /> удисаше мирисави дах богате |
| и уредно, а ти тек дођеш, а ја устанем као старе жене...{S} Је л да ће то бити дивота?</p> <p> |
| ну косу низ леђа...{S} Стајаше пред њим као вила и рече:</p> <p>— Оди ми полиј!...</p> <p>Глас |
| бити веће сласти него појавити се с њим као жена његова у друштву?{S} И сви указују почаст и ме |
| њег пандура.{S} Овај беше достојанствен као какав војвода.{S} Назва бога.{S} Пандур само климну |
| у ходили него су играли око њега.{S} Он као да хођаше но неком бездану, у коме одјекује тупо св |
| p> <p>— Није, него још нешто! — рече он као мало љутито.</p> <p>— Па шта је онда?</p> <p>- Није |
| гибаше под ногама...{S} Сано је дрхтао као прут.</p> <p>Она му приђе и ухвати га руком за раме |
| </p> <p>Он изађе.</p> <p>Улицом је ишао као луд.{S} Људи нису ходили него су играли око њега.{S |
| стал да не би пао.{S} У лицу беше дошао као <pb n="196" /> лист хартије.{S} По челу му избише к |
| је узаберем!...</p> <p>И она скочи лако као веверица, узе једно кукасто дрво, и стаде се пропињ |
| но своје стење и слободу.{S} Исто онако као и наши Црногорци.</p> <p>— Је ли?</p> <p>— Шта?</p> |
| ти њега смео тући.</p> <p>— Исто онако као што би он смео мене ни крива ни дужна везати.</p> < |
| рави поздрав....</p> <p>И дође му тешко као да лежи на дну неке јаме, на очи не виђаше, само му |
| целарији, али се никоме није поверевало као њему.</p> <p>Он поста извршитељ.{S} Ту беше извор и |
| — Ја ту замишљ’о читав роман; изгледало као неко „Дете растављених“ — а оно гле ти сад!..{S} На |
| Срце му је нагло <pb n="127 " /> лупало као да ће да искочи; чисто га је загушило те не могаше |
| пуначка прса дизаху се и спуштаху нагло као да су жељна мушких груди...</p> <p>Она се претураше |
| час горело сво у ватри, час било хладно као лед.{S} Попа стајаше крај њене постеље, гледаше је |
| ти неку сласт у души...{S} Би јој добро као да је у друштву својих најприснијих пријатељица...{ |
| влачио и у сиротињске избице онако исто као што је улазио у конаке богатог домаћина, и свуда је |
| Само троше речи!{S} Вичу тако на власт као: на вас, на господин началника и пишу тамо по новин |
| век око својих 50 година, натмурен, љут као рис; за сваку ситницу — батине.{S} Међутим учио је |
| > <p>— Жив сам.</p> <p>Она утрча у собу као махнита.</p> <p>— Течо!..{S} Течо!..{S} Ево господи |
| и она кога другог? — сену му кроз главу као муња...</p> <p>И он се скамени.{S} Само то би му јо |
| и га виде сиромашна, али сви га поштују као човека који је утрошио све што је имао за опште доб |
| вно...{S} Малене дојке опираху у кошуљу као јабуке...{S} Ова пуначка прса дизаху се и спуштаху |
| дуга лица, великог чела и уста која му као стреја надкриваху опуштени бркови, а он их је једна |
| ов да услугу учини: и најгорем сиротану као и највећем богаташу.{S} Он је се завлачио и у сирот |
| га погледа, стресе се.{S} Очи му севаху као муње.</p> <p>Јова му приђе.</p> <pb n="203" /> <p>— |
| даљину: — жбунови на месечини изгледаху као људи; лепа песмица разлегаше се из хиљаду грла птич |
| узе разматрати друга писма, Посавија их као акта, написа неколико речи на једноме полутабаку и |
| , и Јова виде један врло мали део њених као снег белих груди.{S} Виде и она, вештачки израђена |
| селу близу куће...</p> <pb n="29" /> <p>Као учитељ провео је годину дана.{S} Школа запуштена, д |
| раву да он другог препоручује...</p> <p>Као награду за учињене услуге затражио је П... срез и — |
| на испиту, и — наста распуст...</p> <p>Као јаре јурио је по пољима и шуми; књиге није ни узима |
| да га да у Крагујевац на науке.</p> <p>Као да га је гром ударио.{S} Он је побегао у вајат, поп |
| "208" /> <p>Живели!</p> <p>Сви попише у кап.</p> <p>Свирачи свираху „Химну.“</p> <p>— Кад си из |
| ивко и наточи чаше.</p> <p>Испише сви у кап....</p> <pb n="210" /> <p>Весеље је трајало до зоре |
| ретоше свирати.{S} Пошто попише сваки у кап за господарево здравље, заседоше опет.</p> <pb n="2 |
| ...</p> <p>— Живели!...</p> <p>И опет у кап.</p> <p>Бог опрости, ама вино неће!...{S} Капетан С |
| т, два, три, пет — како кад, али је тек капало и никад није засушило...</p> <p>Стекао је добре |
| а и наздравље! — рече Арсен машајући се капе.</p> <p>— Да бог да у здрављу!</p> <p>— А има ли к |
| сице у дугој кошуљици, без гаћица и без капе, распојас и бос — то је био он...{S} Сети се како |
| } Господин ћата или капетан!{S} Скидају капе па се преклањају до земље; а ја диг’о главу па не |
| {S} Може доћи, сести, а тек од једаред, капетан, или писар, или какав пред-а-њ „Шта желите, гос |
| ше то првих дани месеца Јула 1880. год. Капетан Сава сеђаше сам у својој канцеларији.{S} Ни у х |
| воли, па је само оно и радио.{S} Н. пр. капетан је волио човека, који је умео да се лепо поклон |
| .{S} Узео перо, па пише ли — пише!..{S} Капетан је нешто доцније ушао у канцеларију него што је |
| p> <p>Бог опрости, ама вино неће!...{S} Капетан Сава се са свим раздрага.{S} Трећу здравицу наз |
| ије.{S} Подолазили су иза ране зоре.{S} Капетан Сава сеђаше у мејани те разговараше са некима.{ |
| Живко мејанџију.</p> <p>Налише чаше.{S} Капетан се диже, узе чашу у десну руку а левом скиде ка |
| И једно и друго ишло му је за руком.{S} Капетан његов био је рођак неком великом господину тамо |
| раху мисли летом.{S} Све се збркало.{S} Капетан, Мара, начелник, поп Живко, Максић...{S} Ни на |
| еђаше на клупи и пушећи очекиваше да га капетан звонцетом позове.</p> <p>Капетан читаше новине |
| ана.{S} Био јуче код канцеларије, па га капетан нап’о не може горе бити..{S} Вели: „сатрћу ја т |
| м користио.</p> <p>Но једаред ухвати га капетан на „ружном делу са својом ћерком и, знате ли шт |
| изнесе прасећег печења, јер је знао да капетан Сава неће да пије без мезета.</p> <p>Чаша по ча |
| и: ’хоће да купи...</p> <p>— Па?. упита капетан.</p> <p>— А ја не дам!</p> <p>— Па не дај!</p> |
| } Јеси ли ти начинио какву молбу? упита капетан Петра.</p> <pb n="89" /> <p>— Начинио сам, госп |
| еки у вашој механи тајно састају? упита капетан.</p> <p>— Па... јесте, господине, одговори Пера |
| <p>— Па којим си послом, брате? — упита капетан Петра.</p> <p>— Па, ’нако, неким мојим пословим |
| те.</p> <p>А какав је то пос’о? — упита капетан.</p> <p>— Рад сам, знате, господине, да зидам м |
| ође.</p> <p>— хоћеш да признаш? — упита капетан.</p> <p>— Не знам шта?</p> <p>— Да си скупљ’о с |
| почео радити на томе.{S} Мотрио је шта капетан воли, па је само оно и радио.{S} Н. пр. капетан |
| знати; сад иди!..</p> <p>Он виде да је капетан попустио, и, да не осећаше абоносову ватру што |
| сем њега и пандура.{S} Он мишљаше да је капетан у послу, па извади кутију и направи цигару.{S} |
| е са некима.{S} С места се видело да је капетан попустио.</p> <p>Кад је дошао поп Дамњан са Јов |
| а, Јевто?</p> <p>- Је л истина да те је капетан уапсио?</p> <p>- Јесте!</p> <p>— Их!..{S} Образ |
| Ајде!...</p> <p>— Се’те још! — викао је капетан Сава у највећем „одушевљењу.“</p> <p>— Време је |
| е!</p> <p>— Бог ти помог’о! — изадре се капетан.</p> <p>— Ви сте ме звали.</p> <p>— Камо се јуч |
| твоју рану; њисам ја доктор! — осече се капетан.</p> <p>— Само сам ’тео да ти покажем, да видиш |
| етану; увек је гледао у њега, па ако се капетан насмеши — и он се насмеши; ако га што дирка, он |
| ?</p> <p>— Тражи тебе.{S} Вели: зове те капетан.</p> <p>— Каже ли: за што?</p> <p>— Јок!...{S} |
| сле тога, чим ти будеш изабран и сам ће капетан то учинити. — рече поп Живко.</p> <p>— Баш ће о |
| /p> <p>— Сад ће бити све наређено, рече капетан.</p> <p>— Вала вам, господине, и наздравље!</p> |
| ле!...{S} А лаже, знам да лаже!... рече капетан.</p> <p>И опет га повуче за уво.</p> <p>Госпава |
| p>— Ја сам теби сад и суд и све! — рече капетан Сава и скочи.</p> <p>Учитељу Јови клецнуше коле |
| <p>— Е, мило ми је! мило ми је! — рече капетан. — А одакле је?</p> <p>— Из Б...</p> <p>— Из Б. |
| капетане?</p> <p>— Ваљан човек! — рече капетан.</p> <p>— Красан, сладак човечић! — додаде Ђока |
| >— Опреми коња па ћеш ићи с њим! — рече капетан пандуру.</p> <p>— Он неће ићи са мном!</p> <p>— |
| обешењака, како је он то срочио! — рече капетан.</p> <p>И, милоште ради, повуче га мало за уво. |
| але.</p> <p>— Помаже бог, браћо! — рече капетан ушавши у мејану.</p> <p>— Бог те чуо!</p> <p>— |
| де Ђока.</p> <p>- Бога ми, јест! — рече капетан и тури руку у џеп.</p> <p>— Знаш шта мени јутро |
| читељ из С...</p> <p>— Пусти га, — рече капетан.</p> <p>Он баци цигару и уђе.</p> <p>Капетан Са |
| Бога ми, учинио си ми услугу!.. — рече капетан.</p> <p>— Па, реда је, господине.{S} Ако нећемо |
| <p>— И ја сам видео да је љубиш; — рече капетан не разумевајући те „високе“ књижевничке изразе |
| и кад старији заповеди — шта ћу? — рече капетан.</p> <p>— Тако је, господине — рече поп Дамњан. |
| p> <p>— Кажи томе сељаку нек уђе — рече капетан.</p> <p>— Томе, што је са мном дошо — рече Ђока |
| <pb n="212" /> <p>— А... нећемо — рече капетан Сава. — Ово је народска ствар.{S} Нека буде у о |
| ...{S} Двадесет тужби има против њега и капетан ни на једну главе не окрете!</p> <p>— Имам и ја |
| ивао од смеја.</p> <p>Доста пута тек би капетан рекао најстаријем ћати:</p> <p>— Овај наш Сава |
| знате ли шта је било онда?..{S} Строги капетан поста још строжији, намршти се, скиде лулу са с |
| ук, па велим: дај да видим шта нам ради капетан!</p> <p>— ’Вала, Ђошо, ’вала!</p> <pb n="85" /> |
| <p>— Доћи ће он к’о снаша, Ђошо! — вели капетан.</p> <pb n="88" /> <p>— Ох!...{S} Да ти ’хоће п |
| } Ко ли то иде?...{S} Господин ћата или капетан!{S} Скидају капе па се преклањају до земље; а ј |
| не ’тели — морају ми је дати!{S} Кад ми капетан постане таст постаћу и ја писар!...{S} А красно |
| господине: стоји ли ово у истини што ми капетан Сава пише?</p> <p>— Не знам шта вам пише, госпо |
| ирале вести: како је неки моћни и силни капетан или ћата или газда кињио и мучио овога или оног |
| уне се свим на свету да ће и он постати капетан.</p> <p>И већ је почео радити на томе.{S} Мотри |
| наша.{S} Сваки је човек — човек.{S} Тај капетан, тај началник, тај началник, тај министар — ниш |
| се ’хоће; ја сам ’тео, и, ето: сад сам капетан!...</p> <p>— ’Вала је богу! — рече она.</p> <p> |
| о климну главом.</p> <p>— Је л господин капетан у канцеларији? — упита он.</p> <p>— Јесте.</p> |
| веди, као онај пандур, или курјаци, као капетан Сава или лисице, као начелник Панта....{S}Свега |
| Од кога си чуо да је за састанке дознао капетан? — упита поп Дамњан.</p> <p>— Од поп Живка.</p> |
| е Петар казо; није му ваљда и то причао капетан?...</p> <p>— Није брате!{S} Разабр’о он то код |
| ило и да то сматра за највећу част; ако капетан рекне што год иоле шаљиво он се зацењивао од см |
| њега мука шчеличила, па — видећи — како капетан лепо живи, закуне се свим на свету да ће и он п |
| ..</p> <p>— Који попови? —- упита жудно капетан. </p> <p>Та... ова наша рђа, поп -Живко, и поп |
| p>Пошто пандур изнесе шољице и пошто му капетан нареди да никог не пушта, попалише цигаре.</p> |
| ур уђе.</p> <p>— Води га у апс! — викну капетан.</p> <p>— Полази! — рече пандур.</p> <p>Јова по |
| у свему.</p> <p>— Јеси говорио? — викну капетан и унесе му се у лице.</p> <p>— Нисам — одговори |
| рече учитељ и насмеши се. — Па тако баш капетан?</p> <p>— Он тако!</p> <pb n="98" /> <p>— И баш |
| ="SRP18891_C7"> <head>VII.</head> <head>КАПЕТАН САВА</head> <p>Родио се у једноме селу рудничко |
| би.</p> <p>— И није се преварио!</p> <p>Капетан не само да му даде ћерку, него у његовој листи |
| и, ја ћу се морати сам убити!...</p> <p>Капетан се скаменио.{S} Чуо је да читају о тој љубави у |
| Ја знам: јеси!..{S} Признај!....</p> <p>Капетан Сава скакаше од муке.</p> <pb n="152" /> <p>— А |
| /p> <p>— То је лаж! — рече Јова.</p> <p>Капетан опет упиљи у њега.{S} Он опет издржа поглед.</p |
| да га капетан звонцетом позове.</p> <p>Капетан читаше новине „<title>Видело</title>.“</p> <p>— |
| ан.</p> <p>Он баци цигару и уђе.</p> <p>Капетан Сава сеђаше као какав бег.</p> <p>— Добро јутро |
| стајаху руменија а очи светлије.</p> <p>Капетан опет подиже чашу.</p> <p>— Ову чашу, браћо, пиј |
| те у једној среској канцеларији.</p> <p>Капетан му је био врло строг према млађима, па —- разум |
| токорсе да га себи у прси опали.</p> <p>Капетан га ухвати за руку.</p> <p>— Остав’ то! — викну. |
| о мене ни крива ни дужна везати.</p> <p>Капетан Сава упиљи у њега.{S} Он му издржа поглед.</p> |
| амигнуши на попа:</p> <p>— Каву.</p> <p>Капетан поиска две каве, па се окрете попу Дамњану.</p> |
| идем са пандуром окр. начелнику.</p> <p>Капетан Сава поћута, па онда рече:</p> <pb n="156" /> < |
| и њима јако наредио „министар.“</p> <p>Капетан не рече речи.</p> <p>Поп и Јова једва се уздржа |
| стављен за учитеља; ево вам писмо од г. капетана — рече младић и пружни писмо.</p> <pb n="9" /> |
| „бунтовника“ има, послаше га, али као: капетана.</p> <p>Његов се сан испуни.{S} Он говораше же |
| кога је он чуо?</p> <p>- Из уста самога капетана.{S} Био јуче код канцеларије, па га капетан на |
| е „закон највиша воља“ него ћеф једнога капетана, против кога се немаш коме жалити.{S} Сада ’ва |
| <p>— Оћете ли „мезе“ ? питаше мејанџија капетана.</p> <p>— Па донеси што год.</p> <p>Мејанџија |
| а од абоноса и свога ти веселог будућег капетана „намаза поштено абоносовином....</p> <p>— Оца |
| шио.</p> <p>Тако је живео Сава код свог капетана; сад је могао, кад год је био докон, ићи му и |
| , таким начином он стече наклоност свог капетана тако, да му је он поверовао да рад’ неких и не |
| рига јела о томе: шта ће бити сутра код капетана Саве; није он зазирао од капетановог „горопадн |
| е — рече поп Дамњан.</p> <p>— Ја примам капетана на свој врат, Јова је већ примио начелника.{S} |
| а ће моћи свој план остварити.</p> <p>У капетана су биле четири кћери све: ка’ златне јабуке.{S |
| ко није умео зуба обелити.{S} Помени му капетана као да си му поменуо бога!...{S} А сад?...{S} |
| емо.</p> <p>— ’Оћемо ли да тужимо свету капетана и началника?</p> <p>— ’Оћемо.</p> <p>— Лепо.{S |
| а, које добро, Ђошо?</p> <p>— Па, вала, капетане, није баш ни добро.{S} Пођо’ ’вамо у твој комш |
| учен је био газдински.</p> <p>— Ово је, капетане, наш Пера Ивић.{S} Красан човек!</p> <p>— Е, м |
| ми ви будете на руци.</p> <p>— И ја те, капетане молим, учини ми то, ако је могуће.</p> <p>— Он |
| > <p>— Бог дао, Ђошо!</p> <p>— Како си, капетане?</p> <p>- ’Вала богу, Ђошо!</p> <p>— Јеси мирн |
| рипну зубима.</p> <p>— Научи и’ памети, капетане, тако ти среће твоје!</p> <p>— А... не бели ти |
| љена чупава прса.</p> <p>— Добро јутро, капетане!</p> <p>— Бог дао, Ђошо!</p> <p>— Како си, кап |
| капетаном упита га:</p> <p>— Шта велиш, капетане?</p> <p>— Ваљан човек! — рече капетан.</p> <p> |
| сам дроња!..{S} А после тога, господине капетане, вама ће бити познато, да и ја овде сваког два |
| поп Дамњан.</p> <p>— Извол’те, гоподин капетане, и ви с нама! — рече Јова.</p> <p>„Не може отр |
| желим, много му желим!..</p> <p>— Тако капетане!.. —рече чича Милан.— Реци му: што теби желео |
| противници.{S} То беху махом началници, капетани и писари; по неки богат сељак <pb n="100" /> б |
| p> <p>— А... ја ћу на дужност.</p> <p>— Капетани јако немају ’вам’ посла! — рече један сељак ко |
| ало за уво.</p> <p>— Седи, Саво! — рече капетаница.</p> <p>— Нека, госпоја, могу ја и постајати |
| ђе, скиде капу и приђе капетану па онда капетаници руци.</p> <p>— Добро јууро!</p> <p>— Бог доб |
| ...{S} Та стара сам ја лола, улагаћу се капетаници, па ћу ја онда око Госпаве.{S} Истина, најст |
| јагње.{S} Ја дадо’ пандуру да га однесе капетаници.{S} Дуката ваља;</p> <p>— Добро, добро, рече |
| овољан.{S} Држао је у тврдо: да ће бити капетанов зет.</p> <p>— Што ми ту ваздан облетати око д |
| шпијун.{S} Зар не ноже неко од нас бити капетанов?...</p> <p>— А... то нећемо!</p> <p>— Не вели |
| за уво.</p> <p>Госпава, најстарија кћи капетанова донесе и послужи га.</p> <p>Он се само смеши |
| а старешине и своје, разуме се да поред капетанове „јабуке“ није ни своју заборавио.</p> <p>Све |
| мо је жудео за тим, да се докопа и куће капетанове, јер ту се надао да ће моћи свој план оствар |
| а њему да не пуши, али тек, — ово је из капетанове кутије.</p> <p>— Па, које добро, Ђошо?</p> < |
| ну на главу, насмеши се, и — тако оде у капетанове одаје.</p> <p>Како уђе, скиде капу и приђе к |
| а код капетана Саве; није он зазирао од капетановог „горопадног“ погледа, — он гледаше два сузн |
| унапређење.“</p> <p>И он доби са ћерком капетановом и нешто новаца уз њу, и писарско место у об |
| није дочекао, да, на св. Николу, славу капетанову, послужује <pb n="68" /> око софре, за коју |
| пски сељак мораше да стрепи пред једним капетаном или писарем или чак и пандуром.{S} У томе он |
| p> <p>— Па, да!.. кога велиш да почне с капетаном? - упита поп Лука.</p> <p>— Ето, ти! рече поп |
| <p>— И Пера оде.{S} Кад Ђока оста сам с капетаном упита га:</p> <p>— Шта велиш, капетане?</p> < |
| е заповеда! — рече он одважно и погледа капетану у очи. — Ево, узмите, узмите овај пиштољ, и уб |
| је.</p> <p>Како уђе, скиде капу и приђе капетану па онда капетаници руци.</p> <p>— Добро јууро! |
| p>И он ти је с места почео улагивати се капетану; увек је гледао у њега, па ако се капетан насм |
| н учтивости ради уступаше своје седиште капетану, ал он не хте.</p> <p>— Хвала оче Дамњане!...{ |
| > <p>И скиде пиштољ са зида па га пружи капетану.</p> <p>— Убите ме к’о бога вас молим!..{S} Уб |
| {S} Кад га је пустио, он оде те га тужи капетану; а овај, место да га — ка’ човек — саслуша, а |
| може зидати мејану, па је рад тога иш’о капетану.{S} Одн’о му једно јагње, аков вина и двајеста |
| ности.{S} Кмет — ни пет ни девет — него капетану: а овај долази у општину и враћа му по ново пе |
| — ово!</p> <p>И ту спусти један фишечић капетану у руку.</p> <p>— Вала, Перо, вала’</p> <p>— А. |
| Извол’те!</p> <p>И Петар предаде молбу капетану.</p> <p>Он је прочита дваред узастопце, па је |
| <p>— Да бо’ме!..{S} Да бо’ме!...</p> <p>Капетану засјаше очи; он је мислио да их је преварио.</ |
| рете школи.{S} Они га допратише до саме капије.</p> <p>— Лаку ноћ учо!</p> <p>— Лаку ноћ!</p> < |
| ту питаше где је коњ.</p> <p>— Ето пред капијом.</p> <p>— Хоћеш ти ићи?</p> <pb n="207" /> <p>— |
| седећи у истом месту, и стече трговачки капитал.</p> <p>Умре му таст, али, опет стиже шурак са |
| н изађе — ово много младо!</p> <p>— Ка’ капља!</p> <p>— ’хоће ли ово умети учити ђаке, по богу |
| апетанове одаје.</p> <p>Како уђе, скиде капу и приђе капетану па онда капетаници руци.</p> <p>— |
| же, узе чашу у десну руку а левом скиде капу.</p> <p>— Браћо! — рече он. — Ово је наше весеље!. |
| е.</p> <p>Он потписа име и презиме, узе капу и изађе.</p> <p>Послужитељ му рече.</p> <p>— Ајде |
| ра уста да не би „ударао“ на дуван, узе капу и метну на главу, насмеши се, и — тако оде у капет |
| охода још мало по канцеларији, онда узе капу и изађе.</p> </div> <pb n="92" /> <div type="chapt |
| ништа није полагало...{S} Најзад скиде капут, раскопча дугмета на прснику и кошуљи.</p> <p>— О |
| азиваху да је попа.</p> <p>Учитељ скиде капут; раскопча прсник и кошуљу раздрљи на грудима.</p> |
| е већ решено!..{S} Него дедер!{S} Скини капут!.. „Распиштољи“ се човече!..{S} Погле мене!</p> < |
| жа га, допаде му се.</p> <p>— Да огрнем капут и да донесем дуван; па изађе под хладник и седе н |
| ви они, видиш, <pb n="91" /> сви су они Карађорђевци.{S} Тај гад треба истребити из нашег народ |
| за човеком који је умнији и чвршћи.{S} Карактер!...{S} Та само да карактера имамо, онда смо по |
| 78" /> <p>— Хоћу!..{S} Хоћу ја да будем карактер!....</p> <p>— Ала се мило разлева крв по жилам |
| и чвршћи.{S} Карактер!...{S} Та само да карактера имамо, онда смо победитељи!...{S} Треба људи |
| начинити женску која ће светлити својим карактером.</p> <p>Љубљаше је и миловаше.{S} Она се топ |
| не те ме узе миловати.</p> <p>— Није те карала?</p> <p>— А... није.{S} Она је врло добра....</p |
| а кћери у куплерају...{S} Не говорите о каријери.</p> <p>— Та у каком учитељству!{S} Зар ви не |
| каријеру.</p> <p>— А немојте ми само о каријери говорити.{S} Сад још могу да мислим да ћу се с |
| <p>— Млади учитељу!..{S} Стварајте себи каријеру.</p> <p>— А немојте ми само о каријери говорит |
| кући отворио.{S} Ту је пио, па, богме и картао се.{S} Али се на скоро остави тога, јер, поче да |
| руком.{S} Коцкао је се.{S} Решио се да карту у руке не узме.{S} И није ју више узео...{S} Виде |
| нда валило?..{S} Масан чин, доста пара, каруце и коњи, зекани, из „прека“...{S} Звр!...{S} Ко л |
| е газда Ђоша — кад сам ја кога посл’ на касапницу?..{S} Ово су људи!..</p> <p>— Потрчи!{S} Потр |
| још мало живе деце, на ’хоћеш шњима на касапницу, је л?</p> <pb n="216" /> <p>— Који ли је она |
| да дира у касу, то не; има се ту и осим касе.</p> <p>Није хтео ништа да изврши док и он сам не |
| на десници, о добро намештеној соби, о каси што стоји у једноме ћошку, о великоме уважењу код |
| миле воље захватати.{S} Није да дира у касу, то не; има се ту и осим касе.</p> <p>Није хтео ни |
| чи коња.</p> <p>Ишао је час ходом час у касу; био је расположен усљед неспавања, па је певао це |
| говоре!..{S} И то још у <pb n="177" /> кафани!..{S} Па кад ономе из М... рече један чаршинлија |
| одјекује тупо сваки глас.</p> <p>Дође у каФану где је одсео, и одмах оде у собу.</p> <p>— Оћете |
| ади се — по свом обичају — па се диже у кафану на каву.</p> <p>У канцелариско време био је на с |
| о му је служитељ донео.</p> <p>Пошто је каФу попио, обуче се, узе неколико палидрваца те метну |
| коња пред мејаном, уђе у мејану и пони кафу, па се онда диже у канцеларију, јер већ беху засел |
| p>Он се уми, запали цигару и узе сркати каФу што му је служитељ донео.</p> <p>Пошто је каФу поп |
| гом“ и изађе.</p> <p>У мејани попи опет кафу, опкорачи коња па у варош.</p> <p>Стигао је око тр |
| овде сваког двадесет шестог долазим са квитом за плату.</p> <p>— Познато ми је.{S} Па шта?</p> |
| зила је да има лепо чело и лице; па она кестењаста коса и она је врло лепа...{S} Па како лепо г |
| атно, смеђе лице осењено прилично дугом кестењастом косом; чело велико, и на њему се лепо виђаш |
| а ми је да сад нађем овде на путу једну кесу дуката.... наполеона!...{S} Да има хиљада.. две... |
| и се стиди мене ни тетке ни мајке, него кидисала ка’ за очи: „’хоћу! ’хоћу“!</p> <p>— Од куд са |
| Сада или гутај или једаред зажмури, па кидиши овом поганом животу, па то ти је!...{S} Па... из |
| ни једног!...{S} Свет овај, овај гејак, кикаљ — он је само научио да слуша.{S} Подвикни му, нам |
| ивирити.</p> <p>Ни дотле није марио за „кикаља“, (тако је он називао сељака) али му је по мало |
| тељче!..{S} Да ми га је у’ватити за оне кике, би’ му показ’о! — вели Ђока.</p> <p>— Доћи ће он |
| ини му се да није добро чуо.</p> <p>— С ким велиш? — упита га по ново.</p> <p>— Са мојом таштом |
| /p> <p>— За ванбрачан живот.</p> <p>— С ким?</p> <p>— Са мојом таштом?</p> <p>Јова се скамени.{ |
| де о томе разговор у друштву; али, ма с ким почео да говори, онај му се вешто исклизнуо из руку |
| 38" /> се занима; виде у исто време и с ким посла има.{S} Сад је знао ко му је учитељ.{S} Знао |
| оћни и силни капетан или ћата или газда кињио и мучио овога или онога.{S} Није му требало много |
| таде и поче се облачити...{S} Крв му је кипела у жилама, а срде лупало нагло и бурно...</p> <p> |
| а где би требао да буде.{S} Гњев му је кипео у грудма.{S} Он се љутио на себе самог, на послуж |
| не марим за то.{S} Нек мени није ракија кисела, или загорела или надимљена — а ја за боју не ма |
| д свег срца.</p> <p>Она му додаде једну киту коју он задену за прсник.</p> <p>— хоћеш ти, течо? |
| у!...{S} А миран ка’ јагње.{S} Онај мој кићан у дугу дану провлачи се испод њега, а он ништа!{S |
| уапсићу те и ја!...“ Плаче сирота, ка’ киша. „Идем — вели — началнику; шат код њега буде правд |
| правио топове па пуцао; како је кад је киша падала трчао гологлав по ономе пљуску да „већи нар |
| утем.</p> <p>— Чини ми се да ћемо имати кише — рече Јова само нек се говори.</p> <p>— Неће ваља |
| в је подлац!</p> <p>— Зар још и њему да клањам?</p> <pb n="146" /> <p>— Не велим то; али било ј |
| p>— Сад — беше што беше!..{S} Баш да не клањам и њему...{S} Оставимо тај разговор!</p> <p>— Од |
| бити без њих.{S} За пет година доби две класе седећи у истом месту, и стече трговачки капитал.< |
| ..{S} Он ће све учинити, само да добије класу.</p> <p>— Јесмо ли на томе, браћо? упита Јова.</p |
| петан Сава и скочи.</p> <p>Учитељу Јови клецнуше колена и задрхта срце.{S} Оваки терети нису ла |
| еднога ђака.{S} Заповеди му да изађе да клечи.{S} Овај одговори: да неће.{S} Он се наљути видећ |
| p> <p>— Помоз бог, господине!</p> <p>Он климну главом.</p> <p>— Шта ћеш?</p> <p>— Па, ет, овај. |
| попо? — питаше га мејанџија.</p> <p>Он климну главом не знајући ни сам шта ради.</p> <p>Налакт |
| S} Је л да ће то бити дивота?</p> <p>Он климну главом.{S} Уживао је у њеној веселости и њеном з |
| војвода.{S} Назва бога.{S} Пандур само климну главом.</p> <p>— Је л господин капетан у канцела |
| а не могу!..{S} Знаш да сам се опио ка’ клин!</p> <p>— Добро, ти лези!{S} Ето кревета.</p> <p>„ |
| ало у тебе, али твоје поуздање ка врбов клин!..{S} Сви могу викати на попа, само ти ћути!...</p |
| стра.{S} Он је прихвати на руке.{S} Она клону са свим.</p> <p>У његовом наручју, девојка, девој |
| нека буде што бог да!</p> <p>И опет му клону на руке.</p> <pb n="139" /> <p>А он љубљаше као м |
| а своју торбу.</p> <p>И обелела коса, и клонуло тело и ишчезла снага а он се — без игде иког св |
| естаје, како се топи...</p> <p>Седе сав клонуо и изнемогао.</p> <pb n="116" /> <p>— Па ето, ту |
| з села се чујаше лавеж паса, а са друма клопарање кола и свирала...</p> <p>Сан му не иђаше на о |
| 79. године, око четири часа после подне клопараху, по не равном шумском путу, што вођаше у село |
| дао и ја — благосиљам.</p> <p>Дођоше до клупе и седоше.{S} Јова направи и запали цигару, па се |
| ку не беше никог, само пандур сеђаше на клупи и пушећи очекиваше да га капетан звонцетом позове |
| ан.{S} У дућану сеђаше неколико људи на клупи која стајаше уза зид.{S} Дућанџија прекрстио ноге |
| двоје осташе сами.</p> <p>Мара седе на клупу и Јова могаше лепо чути како она дише.{S} Она саг |
| ко, по канцеларијама!{S} А што је жуљио клупу 3 године у школи то ништа!...{S} Дакле наше школе |
| сво то време говорише: о школи, о селу; кмет узвикиваше учитељу: „док се само познамо!“ а сељац |
| рок и одбор га разрешио од дужности.{S} Кмет — ни пет ни девет — него капетану: а овај долази у |
| пише већ и каву.{S} Донеше и ракију.{S} Кмет нуди учитеља.</p> <p>— Хвала, не пијем.</p> <p>— В |
| >— На спасеније.</p> <pb n="49" /> <p>— Кмет испи до дна.</p> <p>— Наслужише учитељу.</p> <p>— |
| школи.</p> <p>— Куд ћеш ти? — упита га кмет.</p> <p>— Кући.</p> <p>— И ово је, кућа, мислим, н |
| ше.</p> <p>— Наслужи Вилипну — заповеда кмет.</p> <p>— А... јок!...{S} Ти си домаћин; ред је да |
| анко!...{S} Видиш како чича зна? — вела кмет учитељу.</p> <p>— А ја како ће бити? — пита чича.{ |
| сретниковић.</p> <p>— Шта је то? — пита кмет.</p> <pb n="50" /> <p>— Мулим ти, гмете!... овај, |
| рете смејати.</p> <p>— Јес’ чуо? — пита кмет.</p> <p>— Чуо сам — рече он.</p> <p>— Јес’ учио ов |
| ко!</p> <p>— Шта сад велиш, учо? — пита кмет.</p> <p>— Шта ћу рећи?</p> <p>— Ваља пити — а?</p> |
| /p> <p>— Јеси мирно спаво, учо? — упита кмет.</p> <p>— Хвала богу, лепо!</p> <pb n="42" /> <p>— |
| > <p>— Бог помог’о!</p> <p>— Је ли овде кмет?</p> <p>— Јесте.{S} Ми смо! рече један риђ човек ш |
| код нас у селу...{S} Прво и прво ти је кмет.{S} Њемукар Трћак дао нешто, ’вако, преко прста, п |
| а ћемо ту?</p> <p>— Да сиђемо.{S} Ту је кмет.</p> <p>Неколико људи стајаше у авлији.{S} Они гле |
| Ја имам први! — поче поп Лука. — У мене кмет кад је купио реквизицију од четири пет газда, свој |
| града.{S} Причај нам што год ново, рече кмет.</p> <p>— А нема, вала, ништа ново!...{S} Све је п |
| е, дијете, дај „послужење“ овде! — рече кмет.</p> <p>Слуга донесе неколико парчади шећера и вод |
| е кочијаш.</p> <p>— Сад ће бити! — рече кмет и викну кочијаша који се тамо на пољу разговараше |
| p>— Видим да не пијеш, него пиј! — рече кмет.</p> <p>Учитељ се насмеја на рече:</p> <p>— Али ни |
| <pb n="9" /> <p>— Дакле нови уча — рече кмет. — Е како си?</p> <p>— Хвала богу.</p> <p>И остали |
| авна?</p> <p>— А... све исправно — рече кмет.</p> <p>— То је добро.</p> <p>— А... што се тога т |
| ре била школа?</p> <p>— Ено, оно — рече кмет показујући кроз прозор.{S} Него се ја и попа спора |
| овамо!{S} Донеси пуну видрицу!... виче кмет.</p> <p>И донеше вина, и чаше стадоше звецкати.{S} |
| — сиђоше заједно дућану.</p> <p>Ту беше кмет и још неколико сељана.{S} Поздравише се и поседаше |
| елу где се не слажу свештеник, учитељ и кмет.{S} Ја мислим да по мојој „Педагогици!...</p> <p>— |
| >„ТРАПАВИ“ ДАНИ</head> <p>Поп, учитељ и кмет пописаше ђаке у школу и деца почеше долазити.{S} С |
| д!...{S} Узми смоле па намасати! — вели кмет.</p> <p>— Не можи, буга ми!</p> <p>— Шта не може!{ |
| тога тиче, наша је школа прва! одговори кмет поносито.{S} Ми не жалимо утрошити на нашу децу ни |
| >— Имам и ја! — рече поп Живко. — Нашем кмет протеко рок и одбор га разрешио од дужности.{S} Км |
| <p>— Дајде, дијете, „ђуровачу“! — викну кмет.</p> <p>Донеше водену чашу што узима по оке и нато |
| .{S} Бога ми јес!...</p> <p>— Море, наш кмет Илија Кончаревић је најгори! — рече Максић. — Не м |
| аци приђоше и руковаше се с њим.</p> <p>Кмет отвори писмо и прочита га.{S} Онда га сави и метну |
| ђо’.. ’вај... да ти се пожалим на нашег кмета.</p> <p>— Одакле си?</p> <p>— Ко, је л’ ја?</p> < |
| ћеш бити мој гост...{S} Чим сам чуо од кмета јутрос да си... да сте дошли, а ја брже боље школ |
| , а вечером је ишао то код попа, то код кмета.</p> <p>Насташе свадбе.{S} Он је ишао свуда, јер |
| ко тамо примити ствари? — упита учитељ кмета.</p> <p>— Има, како нема!{S} Има „фамилијаз.“</p> |
| ет чаше зазвече.</p> <p>— Ама чујеш ти, кмете!</p> <p>— Шта је?</p> <p>— Шта си ми дон’о онај н |
| м уђе Марко.</p> <p>— Ево. ово ћеш дати кмету.</p> <p>— Јеси му ти ’вод напис’о?</p> <p>— Јесам |
| на моме имању!</p> <p>— Па јеси јављ’о кмету?</p> <p>— Јесам.</p> <p>— Па шта ти је он рек’о?< |
| ицајци и њихове пришипетље који хоће да кметују...{S} Дакле сама власт!...{S} Шта нам треба да |
| уни његовој.{S} Живео Књаз!..{S} Живела Књагиња!{S} Живело чедо њихово!{S} Живели нови министри |
| а га бог поживи дуго и много са светлом књагињом и књажевићем!</p> <p>— Живели!....</p> <p>Чаше |
| живи дуго и много са светлом књагињом и књажевићем!</p> <p>— Живели!....</p> <p>Чаше зазвечаше; |
| S} Тебе сунце грејало; сушти си покојни књаз Мијаило!“ Бога ми јест!..{S} Красан човек!</p> <p> |
| де алем камен у круни његовој.{S} Живео Књаз!..{S} Живела Књагиња!{S} Живело чедо њихово!{S} Жи |
| ову, брато, за здравље нашега светлога књаза који нас опрости оне несрећне џериме!...{S} Бог м |
| ништа говорио на тим састанцима против књаза и против владе?</p> <p>— Ја нисам био ни на какви |
| ке приче, па онако причице и за мало: — књига му поста друг.{S} Неке је читао и дваред и триред |
| е и доста новаца те је набављао „лепих“ књига.{S} Све енглеске романе имао је у својој књижници |
| књига.</p> <p>Гле!..{S} Ви имате доста књига, господине!</p> <p>— Та... нешто мало — рече учит |
| торијски...</p> <p>- А имаш ли ти доста књига?</p> <p>— Имам.</p> <p>- Ала ће то бити дивота!.. |
| шта ти је?“...{S} Ја сам крила: како је књига жалостивна, како ме глава боле; право рећи: лагал |
| је било мирно.{S} Што је волио — то је књига.{S} Други никакав ветрић не заталаса дотле његово |
| 13" /> <p>— Ево ти, учо, свећа, а ево и књига, па бирај.</p> <p>— Добро.</p> <p>— Да затворим п |
| p> <p>И као оголео обосио; нема више ни књига; само торба једна са две кошуље и неколико књижиц |
| плати се на неке новине, поче набављати књига и учити.{S} Учио је крај свега тога и лекове, кој |
| д у наоколо и смотри отворен сандук пун књига.</p> <p>Гле!..{S} Ви имате доста књига, господине |
| 6" /> кућицом, баштицом око ње, и нешто књига — била бих најсретнија!</p> <p>— Најсретнија?. уп |
| на памет“ све од корице до корице; опет књига од „директора“ и — распуст...</p> <p>— Срећни дан |
| а ствар.</p> <p>— Ви имате врло ваљаних књига!</p> <p>— Као што видите.</p> <p>— Ја мислим да ћ |
| — он увиде да је тако; у читању разних књига, на које га другови упућиваху, увиде да је тако.< |
| е сами.</p> <p>— Хајде да ми из течиних књига изабереш што год за читање.</p> <p>— Хајде — рече |
| роучио оно што је хтео да научи.</p> <p>Књига га је препородила; доста пута стресао се од помис |
| ажећи какав забрањени спис међу његовим књигама, знак, да је с коришћу проучио оно што је хтео |
| попа. — Него, ја смотрих нешто у твојим књигама...{S} Ти имаш „<title>Стражу</title>.“</p> <p>— |
| И оде са Јовом и попом.{S} Претураше по књигама.{S} Јова јој даде „<title>Јунак нашег доба</tit |
| <p>Као јаре јурио је по пољима и шуми; књиге није ни узимао никако у руку, и — не би се ни зна |
| {S} Онда се од једаред трже.</p> <p>— А књиге?</p> <p>— Ето их! — рече он.</p> <pb n="189" /> < |
| чекао да нам пошљу за учитеља човека од књиге.{S} Изгибох ти, брате, са људима којима ни мо’ш ш |
| <p>— Незгода, брате!..{S} Не можеш овде књиге набавити!...{S} Немамо ни књижара, нигде ни чега. |
| Читај!{S} Читај страшну!</p> <p>Он узе књиге; метну епетрахиљ на врат и најусрдније мољаше се |
| се једном за свагда отресе те проклете књиге и учења на памет; само се зарекао да ће читати пе |
| се најпре школи, па онда — пошто узеше књиге попиној кући.</p> <p>Сељаци се разговараху.</p> < |
| , злато моје, нешто из живота, нешто из књиге.{S} Ко хоће да учи научиће...{S} Ево ти једног ро |
| боље знао француски; могао је да чита и књиге, па ретко где да му речник затреба.</p> <p>У то д |
| ећу.</p> <p>— Добро.</p> <p>Попа остави књиге, узе штап и — сиђоше заједно дућану.</p> <p>Ту бе |
| дати?{S} Ево је! — рече учитељ и извади књиге.</p> <p>— Рад сам да видим: рад чега је овај часо |
| ожемо, рече учитељ.</p> <p>— Да оставим књиге овде, па када пођем кући, понећу.</p> <p>— Добро. |
| > <p>— Зар он те траве после исписује у књиге.</p> <p>— Ја.</p> <p>Кочијаш се прекрсти.</p> <p> |
| а раде с њим?</p> <p>— Ништа.{S} Одузму књиге и казне новчано.{S} Питају, од кога си добио, и т |
| ротури прву годину, доби од „директора“ књигу на испиту, и — наста распуст...</p> <p>Као јаре ј |
| ше издржати.{S} Он се свуче, леже и узе књигу.</p> <p>Али не иде!..{S} Није могао ни једне рече |
| воју собу.{S} Пружи се по кревету и узе књигу.{S} Али јој слова играху пред очима.</p> <p>— Јун |
| .</p> <p>— Деде, читај!</p> <p>И он узе књигу и поче читати о плавоокој Гертруди и црноокој Аур |
| и мисли на другу страну одвео — узео би књигу; али би му очи само прелетале преко оних сићаних |
| ченице да схвати!..{S} Најзад он остави књигу и пирну у свећу.</p> <p>Мрак завлада у соби, само |
| радити и слагати се.</p> <p>Попа склопи књигу.</p> <p>— Хајд’мо, учитељу.</p> <p>— Рано је још. |
| , душо?</p> <p>— Та почела сам да читам књигу па.. па.. жалостива је много — слага она мајку.</ |
| <p>Опет поче школа, опет у школу, опет књигу у шаке па научи „на памет“ све од корице до кориц |
| њом у њену одају.</p> <p>Она узе једну књигу са стола па му је пружи.{S} Он прочита наслов: <h |
| авају.{S} Мара је тражила од тече једну књигу.</p> <p>— Ено у књижници, па узми — рече он.</p> |
| еш овде књиге набавити!...{S} Немамо ни књижара, нигде ни чега...{S} Немамо ни поште.{S} Новине |
| ече капетан не разумевајући те „високе“ књижевничке изразе — али како си смео?</p> <p>— Срцу се |
| мо торба једна са две кошуље и неколико књижица, и он то носи на леђима и иде на опредељено мес |
| одина у гроб, покупио јо своје прњице и књижице, па је изашао на — улицу.{S} Није знао куда ће, |
| о дошло!...{S} И теби... и вама... моја књижница стоји на расположењу... данас ћеш бити мој гос |
| у његовим очима први до Исуса...</p> <p>Књижница школска, књижнице његових другова — све му је |
| ви до Исуса...</p> <p>Књижница школска, књижнице његових другова — све му је било на расположењ |
| <p>— Али изабери ми.</p> <p>Јова приђе књижници.</p> <p>— Је ли?..{S} А смем ли ја читати рома |
| S} Све енглеске романе имао је у својој књижници и све их прочитао.</p> <p>Сврши и четврти разр |
| ила од тече једну књигу.</p> <p>— Ено у књижници, па узми — рече он.</p> <p>— Господине, ајте д |
| пита попу.{S} Он ће, зар, знати, ваљда, ко пише.</p> <p>С нестрпљењем је очекивао да сване.{S} |
| ле тога нисам никад видео!</p> <p>— Па, ко је она?</p> <p>— Не знам!</p> <p>— Чија је?</p> <p>— |
| и тропар!.{S} Е,о је за ручак — ручак, ко је за батина — батину!{S} На пр: оно што ћу теби да |
| Нека вас поп усрећи!...</p> <p>— Сад... ко био! — Само од тебе нећемо среће тражити! — рече чич |
| пу смрт!...{S} И после, шта: да умре... ко да умре?..{S} По моме рачуну: човек, јес!{S} Сваки ч |
| а другу.</p> <p>Сутра дан разабирао је: ко ће у варош, само да чује како јој је.{S} Нема никог. |
| ји.{S} Они гледаху путника и питаху се: ко ли то може бити?...</p> <p>Он сиђе с кола; руком стр |
| S} Сваки човек мора да живи сто година; ко год пре умре то је лењштина; бега од посла!...</p> < |
| ..{S} Јест; ал ко ће летети за Европом; ко ће учити да прави бакљаде и параде и сваку комедију |
| тезати као мачка!</p> <p>— Шта лепа!{S} Ко леп!{S} Зар смрт!... — викну чича. — Од куд смрт мож |
| p> <p>— Ама, браћо, много је ово!...{S} Ко ће ово попити? — рече он устежући се.</p> <p>— Сад, |
| њи, зекани, из „прека“...{S} Звр!...{S} Ко ли то иде?...{S} Господин ћата или капетан!{S} Скида |
| <p>— За бога!..{S} Така глупост!...{S} Ко би још и могао веровати? — рече Јова.</p> <p>— Шта ћ |
| ти, али шта ће — мораће попустити...{S} Ко сме гледати чудо очима!...</p> <p>И задовољан самим |
| у траг, па да би не знам шта било...{S} Ко ли ће то бити?{S} Који је тај што то бушкара?{S} Сељ |
| је, нешто из живота, нешто из књиге.{S} Ко хоће да учи научиће...{S} Ево ти једног романа.</p> |
| </p> <pb n="57" /> <p>Он се замисли.{S} Ко ће бити тај Ж. К...?{S} Шта ће то бити?...{S} Да ли |
| на место, на можда и лебац изгубити.{S} Ко ми јамчи да до мрака нећу бити позван на одговор...{ |
| на врата.{S} За што да ми стрепимо?{S} Ко је њима дао право да они свакад могу метити руку на |
| — Шта би за допис? — упита поп Живко. — Ко ће написати?</p> <p>— Ја ћу! — рече учитељ Јова.</p> |
| ика!...{S} Аха!{S} Јосип!.{S} Е па он — ко шта ради, он само купи каменице и некакве траве.{S} |
| пошо у чаршију.</p> <pb n="165" /> <p>— Ко си ти?</p> <p>— Ја сам Јевта, поп Живков комшија...< |
| ика и пишу тамо по новинама...</p> <p>— Ко оно пише по новинама?</p> <p>— Учитељ.</p> <p>— Дакл |
| дан, по твом одласку, сазнала.</p> <p>— Ко јој је казао? — упита Јова.</p> <pb n="187" /> <p>— |
| Зар дознали?</p> <p>— Дознали.</p> <p>— Ко им достави?</p> <p>— Она рђа из К... тражи мејанско |
| им да још могу хлеба зарадити.</p> <p>— Ко говори о томе?..{S} Али ти нама требаш!..{S} Ти треб |
| — Знаш сигурно?</p> <p>— Знам.</p> <p>— Ко пише?</p> <p>— Поп Живке.</p> <p>— Е, онда да идемо. |
| акуца неко на Јовином прозору.</p> <p>— Ко је? — упита Јова.</p> <p>— Ја сам.</p> <p>— Који си? |
| а до краја са највећом слашћу.</p> <p>— Ко ти је послао ове новине? — питао је попа.</p> <p>— М |
| шег кмета.</p> <p>— Одакле си?</p> <p>— Ко, је л’ ја?</p> <p>— Јест, ти! — рече он нестрпељиво. |
| чуо!{S} Не би му дао да буде „министер“ ко није ор’о и коп’о...</p> <p>Учитељ се насмеја.{S} Он |
| шу дружину.</p> <p>— Проказали?!..{S} А ко? упита учитељ изненађен.</p> <p>— Један наш угурсуз. |
| ворио.</p> <p>— И због тога!</p> <p>— А ко ли му то доказа?</p> <p>— Неки веле да је Петар.</p> |
| ће?</p> <p>— Са свим могуће!</p> <p>— А ко те тужи?</p> <p>— Илија Кончаревић.</p> <pb n="202" |
| а једна улизица, бога ти!...</p> <p>— А ко ти је казао?</p> <p>— Поп Лука.{S} Баш се јутрос сас |
| нак рече:</p> <p>— Нагазила.</p> <p>— А ко ли јој баци чини на пут, по богу сестро?! — упита он |
| се просипа...{S} Не пита се ко је газда ко сирома! — све се грли и љуби!...</p> <p>— Кад сте до |
| о.{S} Окупите се овде да вам се прочита ко је изабран.</p> <p>Свет се поче прикупљати....</p> < |
| /p> <p>— Нисам, но!</p> <p>— Да те није ко зашто тужио?</p> <p>— Не знам.</p> <p>— За што ли ће |
| писано лепим стилом — опростио би ономе ко је писао па да би и мене самог напао.</p> <p>— Веруј |
| се пије, то се просипа...{S} Не пита се ко је газда ко сирома! — све се грли и љуби!...</p> <p> |
| !..{S} Шта би ти радно, славе ти, да те ко натера да сад косиш или вежеш?</p> <p>— Ух! мани!.</ |
| <p>— ’Оћемо.</p> <p>— Лепо.{S} Казујте ко шта има против њих!</p> <p>— Ја имам први! — поче по |
| ћ се — вели — по закону не сме убити; и ко га убије, да се казни — братац мој љубезни! — (то му |
| да сме казати шта му срце жели?...{S} И ко понизи Србина? — Србин!{S} Као што су Турци гусле за |
| } Десет дуката!..{S} И још дознао сам и ко су та господа!..{S} А попови, попови!{S} Бре платиће |
| Да бог да у здрављу!</p> <p>— А има ли ко тамо примити ствари? — упита учитељ кмета.</p> <p>— |
| м путем шапутао.</p> <p>Желео је... али ко може казати шта је желео?...{S} Било је ту жеља свак |
| ужег ћутања.</p> <p>— Сигурно!..{S} Али ко ме је то могао тужити?</p> <p>— А нађе се по неки!.. |
| S} Срећа, срећа је то, па нек ми говори ко шта хоће!...{S} Кад сам се најмање надао да ћу је ви |
| ис против мене!..{S} Ама да ми је знати ко пише, оца му његовог!.. па, вала, не би мајци више н |
| о али да видимо користи!...{S} Јест; ал ко ће летети за Европом; ко ће учити да прави бакљаде и |
| време и с ким посла има.{S} Сад је знао ко му је учитељ.{S} Знао је да ће имати човека с којим |
| </p> <p>— Нисам!</p> <p>— Ти онда знаш ко је.</p> <p>— Не знам!</p> <p>— Ни то не знаш?</p> <p |
| дник збора и упита:</p> <p>— Има ли још ко да није глас’о?</p> <p>Сви ћутаху.</p> <p>Објављујем |
| ћу?.. „Први је залогај најслађи“!{S} А „ко се рано ожени и рано руча — никад се не каје“ — вели |
| укопис на оба писмо беше један.</p> <p>„Ко ли ће ово да ми пише? — рече он гледајући. — Дај да |
| ко ће се веровати тако на просту реч ма ког било ниткова — онда онакав један нитков може пола с |
| аше ће коло расти.{S} Објасните сваком, кога у коло уводите, његова законска права; упутите га |
| је ступити у борбу.</p> <p>— Па, да!.. кога велиш да почне с капетаном? - упита поп Лука.</p> |
| а ћемо за посланика! рече Јова</p> <p>— Кога ’хоћеш другог?{S} Ево поп Дамњана!..{S} Шта велиш |
| .</p> <p>— Вечерас смо рад свршили рад’ кога смо позвани; сад се можемо полако разићи...</p> <p |
| ја сад, ал нећеш ти после.</p> <p>— За кога ћеш, зете, да је удаш? — упита њена мајка.</p> <p> |
| А Милане — рене газда Ђоша — кад сам ја кога посл’ на касапницу?..{S} Ово су људи!..</p> <p>— П |
| во, несташно — није могуће да је волила кога...{S} Чим срде девојачко осети љубав — она престај |
| и гола и боса...{S} А да се манем посла кога сам почео — не могу и нећу!</p> <pb n="124" /> <p> |
| ати?</p> <p>— Са свим тако!</p> <p>— На кога ти имаш да дигнеш твоју руку?</p> <p>— На Илију Ко |
| ће он посла....</p> <p>— Да не воли она кога другог? — сену му кроз главу као муња...</p> <p>И |
| воља“ него ћеф једнога капетана, против кога се немаш коме жалити.{S} Сада ’вала богу стекосмо |
| му књиге и казне новчано.{S} Питају, од кога си добио, и т. д.{S} Разуме се, да нико неће казат |
| .{S} Оставимо тај разговор!</p> <p>— Од кога си чуо да је за састанке дознао капетан? — упита п |
| с састасмо и он ии исприча.</p> <p>— Од кога је он чуо?</p> <p>- Из уста самога капетана.{S} Би |
| е само!..{S} Не знате који је цветак од кога лепши!..{S} Да и вама узаберем!..</p> <p>— Благода |
| једнако трага.</p> <p>— Па, нађу ли код кога?</p> <p>— Нађу, али ретко.</p> <p>— Шта раде с њим |
| попа.</p> <p>— Мејанџија из вароши код кога ја обично одседам.</p> <p>— Знаш шта?</p> <pb n="5 |
| Он поста извршитељ.{S} Ту беше извор из кога је могао до миле воље захватати.{S} Није да дира у |
| више не виде.{S} Хтео је да пита — али кога?... и за коју?...{S} Срце му се цепало при помисли |
| адрем’о и спустио паре у џеп.{S} Ако си кога заклањ’о, заклањ’о си себе и своје.{S} Твога си си |
| девојка која ће се задовољити положајем кога ти имаш, тим пре, што је се и сама спремала за тај |
| <pb n="209" /> <p>— Де да се договоримо кога ћемо за посланика! рече Јова</p> <p>— Кога ’хоћеш |
| каже!..{S} Немој мислити да се ја чисто кога год бојим!..</p> <p>— Добро, Милане, добро!</p> <p |
| урака!..</p> <p>— Где су?</p> <p>— Ето, код нас у селу...{S} Прво и прво ти је кмет.{S} Њемукар |
| о, неким мојим пословима...{S} Имам ту, код суда, на извршењу четри моје облигације, па дођо’ д |
| селима.{S} Синоћ су се састајали у Л... код мејане.</p> <p>— Па како сељаци, ’хоће ли да их пос |
| алили се људи и молили и — ништа!...{S} Код оне пусте канцеларије у дугу дану, ка’ орлушина, се |
| надимљена — а ја за боју не марим...{S} Код нас знам, неки трпају шљивову кору, прже шећер и шт |
| ђоше.{S} Јова беше преко мере весео.{S} Код куће попине нађе свог послужитеља.</p> <p>— Шта је? |
| е живиш ти сад?</p> <pb n="194" /> <p>— Код таште, мајке женине.</p> <p>— Несрећни сине! — рече |
| рето’ и поп Дамњана, оде и он.</p> <p>— Код Максића?</p> <p>— Ја!{S} Са поп Живком одоше и оне |
| о састанак.</p> <p>— Где ћемо?</p> <p>— Код мене, — рече поп Живко и погледа Јову:</p> <p>— Кад |
| 1880 године састаше се сви „повереници“ код среске канцеларије.{S} Подолазили су иза ране зоре. |
| , веле, и њима су казали да „атагирају“ код људи.{S} Веле, биће онда за све добро.</p> <p>— А ч |
| себи смешио.</p> <p>Тако је живео Сава код свог капетана; сад је могао, кад год је био докон, |
| н.</p> <p>— Јеси ли имао каквих послова код конзисторије?</p> <p>— Нисам.</p> <p>— Сети се!</p> |
| вама...{S} Знате шта се мени не допада код омладине?..{S} Оно што они ’хоће да сруше највећу с |
| овако.</p> <p>— Него?</p> <p>— Дођем ја код тебе, ти код мене.{S} Хвала богу, зар се не може зв |
| аних слова, а памет му је опет остајала код онога милог девојчета...</p> <p>И друго нешто смета |
| {S} Али оне ноћи кад сам устала и стала код прозора диже се и она. (Ја сам мислила да спава). „ |
| {S} Кажу ми: да си постављен за учитеља код нас.{S} Питам: да ли си пре био учитељ, а они веле: |
| Ово вам стављам на расположење.{S} Она код мене неће бити сироче!...“</p> <p>— Помоз бог! — ре |
| је брига јела о томе: шта ће бити сутра код капетана Саве; није он зазирао од капетановог „горо |
| p> <p>— А где је попа?</p> <p>— Он оста код чколе.</p> <p>— Морам ићи! — рече Јова.</p> <p>— Да |
| ужност, да: где год поштена човека нађе код њега поради и око њега устане.{S} Ми се боримо за з |
| се он.</p> <p>— Један сељак жели да уђе код вас — одговори пандур.</p> <pb n="79" /> <p>— Нек, |
| ком!{S} Чаша воде и шоља каве, то ти је код бећара!...</p> <p>Попа се послужи.</p> <p>— Иди дон |
| нама одраст’о.{S} А деца... било им је код <pb n="5" /> њега ка’ у мајчином трбуву!...{S} Игра |
| есело, и извињаваше се што му жена није код куће да га боље угости; овако ће морати бећарски: ш |
| а и дош’о.{S} Велим, ако ви не порадите код господина министера, мени није вајде.</p> <p>— Тако |
| о старијим ђацима.{S} Казао му је да ће код њега морати слушати све што му се заповеди.{S} Још |
| >- Из уста самога капетана.{S} Био јуче код канцеларије, па га капетан нап’о не може горе бити. |
| ута, па кад је чуо како се њиме хвале и код куће и у школи.{S} И њему је годила радост очева.</ |
| еш</p> <p>— Имам посла.</p> <p>— Имаш и код мене посла.</p> <p>— Збиља?</p> <p>— Врло важна, — |
| о иде.{S} Учитељ му је казао да га води код једног свог доброг познаника, који је тако исто учи |
| ија једнако трага.</p> <p>— Па, нађу ли код кога?</p> <p>— Нађу, али ретко.</p> <p>— Шта раде с |
| , велим ти свуда!...</p> <p>— Па зар ни код началника ништа?</p> <p>— Ама, нигде!...</p> <p>— И |
| >— Него?</p> <p>— Дођем ја код тебе, ти код мене.{S} Хвала богу, зар се не може звати „на ручак |
| о је попа.</p> <p>— Мејанџија из вароши код кога ја обично одседам.</p> <p>— Знаш шта?</p> <pb |
| <p>— Како се зове?</p> <p>— „<title>Бој код Мората</title>“ (Муртена).{S} Ово је роман историјс |
| попа.</p> <p>Тога дана седели су ваздан код попа; пред вече су сишли на „вечерње“ а после вечер |
| шта је од њега могло бити, да је остао код удовице и одао се раскошлуку и лењости.</p> <p>Удес |
| Дођи и то одма.{S} Све је наше друштво код мене.{S} По Јевти шаљем коња.</p> <p>Грли те</p> <p |
| и и — изађе од ње.{S} Распуст је провео код куће.</p> <milestone unit="subSection" /> <p>Научио |
| ха коња и оде најлак.</p> <p>Кад је био код гробља, (поред њега је пут водио) сиђе и привеза ко |
| ћу и спусти се у кревет.{S} Он није био код куће, него у нурији.</p> <p>Кад је виде у кревету п |
| ако долази на позив?</p> <p>— Нисам био код куће.</p> <p>— Ја где си био?</p> <p>— Ишао сам да |
| а му приђе.</p> <pb n="203" /> <p>— Ако код тебе сад, у тим приликама, важи паметна реч — ја би |
| о.{S} Господин га гледаше па рече: како код њега нема посла много.{S} Да му очисти обућу и хаљи |
| астал.</p> <p>— Добро, Перо; порадићемо код господина министра.</p> <p>— За то сам ја вама и до |
| ећу учитељу.</p> <p>— То је онда опасно код тебе бити гост — рече она.</p> <p>— Опасно, бога ми |
| раду, а вечером је ишао то код попа, то код кмета.</p> <p>Насташе свадбе.{S} Он је ишао свуда, |
| </p> <p>— Није брате!{S} Разабр’о он то код канцеларије.{S} Петар ’хоће право да може зидати ме |
| пролазили у раду, а вечером је ишао то код попа, то код кмета.</p> <p>Насташе свадбе.{S} Он је |
| <p>И, зајиста, нађе му сутра дан место код неке своје рођаке, удовице.{S} Он написа оцу писмо, |
| Тако и ту!..{S} Чим је приметила немир код мене — одмах ме је питала: „шта ти је?“...{S} Ја са |
| ка’ киша. „Идем — вели — началнику; шат код њега буде правде!“ А знате шта му је каз’о началник |
| жењу код старијих и о великом поштовању код млађих...</p> <p>— Шта би ми онда валило?..{S} Маса |
| оји у једноме ћошку, о великоме уважењу код старијих и о великом поштовању код млађих...</p> <p |
| о кући.{S} Попа се крену а остави ташту код жене.{S} Целим путем мислио је само о њој.{S} Целе |
| си вила, да си анђео!...{S} И кад дођох код поп Живка, а оно — ето среће!...{S} Право веле; има |
| >— Нисам.</p> <p>— Добро ти ћеш у Шабац код г. начелника.</p> <pb n="155" /> <p>— И тамо ћу.</p |
| научи чалму завијати!...{S} Што ’хоћеш код њега је пре него човечанство и законитост.{S} Дош’о |
| природу коју је Мара обожавала.</p> <p>Код куће је нашао поп Живка и све укућане.{S} Мара руме |
| њему сину кроз главу ова мисао;</p> <p>Код нас вршиоци закона или су медведи, као онај пандур, |
| „Од рода се саломио.</l> <l>„Нема вигњу кој да бере,</l> <l>„Окром момче и девојче“...</l> </qu |
| а.</p> <p>— Значи: да си ти мала ћурка, која се буд’ зашто љути... ’Ајд’мо да доручкујемо.</p> |
| у држави и да заустављају кола државна, која су, но мњењу његовоме ишла правим путем.</p> <p>За |
| ругарице, и успомену на своје ђаковање, која јој је дотле била и најдражија..{S} Стапао се погл |
| кујни а попа са Маром у башти иза куће, која беше цвећем засађена.</p> <p>— А...{S} Јово!..{S} |
| ; шалио се са сељацима „њиховом“ шалом, која је, ка’што мало и „подебела.“ Обилазио је и редаре |
| двојнице, свиралицу и песму девојачку, која се са прела по свему селу разлегаше...</p> <p>И ње |
| ди: можда је она „отменија“ од осталих, која ће презирати његов положај, и неће га ни погледати |
| споразумемо ја залажем моју часну реч, која ми је светиња, да ћу је узети за жену.</p> <p>— Ми |
| х је утонула душа његова.{S} Питаше се: која је то женска, где ли седи и како би се могао с њом |
| и за жива бога не умеде баш ништа!..{S} Која би му год мисао пала на памет, ледила је се на јез |
| о не?...{S} Она је једна сирота девојка која ће се задовољити положајем кога ти имаш, тим пре, |
| што волим?{S} Ја страшно мрзим створења која ћуте.</p> <p>— Е онда, ја сам добра! — рече она ма |
| , окошт, дуга лица, великог чела и уста која му као стреја надкриваху опуштени бркови, а он их |
| ате; он се упијаше у душу младе девојке која му је сада све, сва мисао: и отац и мајка и породи |
| жим љубави; тражим жену коју волим, али која ће такође мене волити.{S} Иначе....{S} Милијони пр |
| а...</p> <p>„Та да бар знам где је, или која је!...{S} Је ли Српкиња, или Швабица, или Еврејка? |
| У дућану сеђаше неколико људи на клупи која стајаше уза зид.{S} Дућанџија прекрстио ноге на те |
| <p>— Требао сам искати решење...{S} Ал која вајда!...{S} Нек носи ђаво!..{S} Хвала богу кад су |
| број, да се боримо јавно са оном силом која је против нас.{S} Да би се могли одржати — ми мора |
| обудио.{S} Скочи с постеље и прва мисао која му кроз главу пројури беше:</p> <p>— Устао сам доц |
| е радоваше што ће од ње начинити женску која ће светлити својим карактером.</p> <p>Љубљаше је и |
| ноћу: како је добро имати ваљану женицу која те разуме.{S} Седети с њом и разговарати се, читат |
| n="176" /> стих од прекосавских песама, које су се у оно време најрадије певале.</p> <quote> <l |
| и он никако не могаше да нађе створења, које би могао тако волити и које би га толико усрећило, |
| о је из капетанове кутије.</p> <p>— Па, које добро, Ђошо?</p> <p>— Па, вала, капетане, није баш |
| не мисле само на себе, већ и на друге, које не може да <pb n="109" /> оглуши кад виде неправду |
| гледа ради треба: да су нам бар зграде, које општина гради, најлепше.</p> <pb n="43" /> <p>— Та |
| Живку.</p> <p>Ведро је поздрављао људе, које је путем сусрео, и природу коју је Мара обожавала. |
| главу па се загледала у своје плетење, које је донела у рукама, а он гледаше њену меку, плаву |
| аше.{S} Ово беше дете, наивно, искрено, које не беше у стању ни једне тајне сакрити.{S} Он је с |
| инили, што сте школу изнели на брдо.{S} Које вам је пре била школа?</p> <p>— Ено, оно — рече км |
| јих пријатељица...{S} Њено мало срце, — које дотле није никад зажудело, сем за мајком и блиском |
| А.. ти си, Јевто?</p> <p>— Ја!</p> <p>— Које добро?</p> <p>— Добро, ако бог да!{S} Отвори да уђ |
| S} Ено, ви’ш!{S} Оно је чкола.</p> <p>— Које? — упита овај.</p> <p>— Оно што се виде три оџака. |
| За сад нема, али биће једно.</p> <p>— А које?</p> <p>— С...</p> <p>— Та ту сте ви! — рече она и |
| <p>— И морали сте да трпите?</p> <p>— А које ћу му јаде? рече Максић.{S} Врана врани очи не вад |
| глађаше меку косу и брањаше је од мува које падаху па њено лепо лице...{S} Она је жмурила, али |
| божијим...</p> <p>Сав се предао мислима које га све више раздрагаваху...{S} Машта његова пењала |
| мњан и он разговараху уз пут о стварима које се дешаваху у нашој отаџбини.{S} И што су више раз |
| е да је тако; у читању разних књига, на које га другови упућиваху, увиде да је тако.</p> <p>То, |
| стидео, него што није знао ни створења које воли.{S} Бојао се да му се другови не смеју...</p> |
| /p> <p>Док је у друштву седео и ишло је које како; али кад леже у постељу — као да га гује кољу |
| еђу тим, он гледаше пред собом створење које никуд није макло ван крила материна.{S} Он се радо |
| — Па лепо!..{S} Ја волим једно створење које сам једаред у свом веку срео, и које ни пре ни пос |
| који је за своју науку допао тамнице из које се, можда, никад неће ишчупати; <pb n="23" /> који |
| ње које сам једаред у свом веку срео, и које ни пре ни после тога нисам никад видео!</p> <p>— П |
| е створења, које би могао тако волити и које би га толико усрећило, ма да је тражио.</p> <p>Јед |
| врати оним улицама којима је и дошао и које је добро уочио.{S} Господин му показа одакле ће до |
| Па... биће — рече Јова.</p> <p>— Има ли које место празно?</p> <p>— За сад нема, али биће једно |
| дугој коси могло се већ приметити и по које бело влакно.{S} Млад човек, али — ето!...</p> <p>Р |
| рекнем, мени је, знаш, наређено... јер које је он мени реко и... којешта, <pb n="145" /> јер о |
| ко ка’ човек.. није да рекнеш...{S} Јер које ја тебикар рекнем, мени је, знаш, наређено... јер |
| ли, да то нису веште полициске замке, у које мисли да похвата своје противнике?...</p> <p>Ту бе |
| и је, вала, нама у ’ну нашу чколу вазда којекаки учитеља.{S} Ја памтим једнога што је јео мачке |
| ређено... јер које је он мени реко и... којешта, <pb n="145" /> јер он, знаш, старији је: могу |
| дио.{S} Н. пр. капетан је волио човека, који је умео да се лепо поклони, да каже: „изволите“, д |
| води код једног свог доброг познаника, који је тако исто учитељ, само старијим ђацима.{S} Каза |
| ко, и на који начин да се отресемо зла, који нам над главом стоји.</p> <p>Рачунамо на тебе као |
| да те новине пишу против јада и чемера, који онаком владавином трују српски народ.</p> <p>— Хва |
| аме, да побегне од тога кужног ваздуха, који га је давио — удараше јадно живинче немилосрдно... |
| а?{S} Зар ту није понижен српски народ, који је се четири стотине година борио, да дочека слобо |
| воља све може</hi>...{S} Своје другове, који говораху: да се не <pb n="24" /> могу овог или оно |
| руј да је оно прави пријатељ ове земље, који гледи да је „изглонцује“ ка’ ципелу да би — санћим |
| још не знаш да у нашој Србији има људи, који не мисле само на себе, већ и на друге, које не мож |
| .{S} Заједнички осуђиваху дрскост људи, који <pb n="44" /> управљаху земљом.{S} И, за дивно чуд |
| им и оним пријатељем, опричати догађај, који га је дотерао у варош, припитати: „има ли што ново |
| ћет на много година!...{S} Вала, браћо, који сте ми дошли!.{S} Спаси бог, учо!...</p> <p>— На с |
| поруке и отпоруке.{S} Ту треба мајстор, који ће то умети наместити, па да им свима памет помери |
| иља?</p> <p>— Збиља!</p> <p>Он узе акт, који је био на астал бацио, и прочита готово гласно, на |
| — рече попа. — За што дакле, да сељаку, који, тако рећи, даје јој све и сва, за што — питам — о |
| жда, никад неће ишчупати; <pb n="23" /> који је толико постојан да се решава да умре у оном гро |
| аком ђаволу, ја стојим а он ништа...{S} Који је ово враг те ми је сад наспело: да плачем...{S} |
| нам шта било...{S} Ко ли ће то бити?{S} Који је тај што то бушкара?{S} Сељак није.{S} Сви су он |
| асапницу, је л?</p> <pb n="216" /> <p>— Који ли је онај чича? — питају сељаци један другог.</p> |
| <p>— Неке знам.</p> <pb n="86" /> <p>— Који су?</p> <p>Газда Ђока зинуо од чуда.</p> <p>— Та.. |
| чуда.</p> <p>— Та... попови...</p> <p>— Који попови? —- упита жудно капетан. </p> <p>Та... ова |
| су знаш.{S} А ’вако је Иван...</p> <p>— Који Иван?</p> <p>— Та неки Иван „Трћак“ — зову га — по |
| — упита Јова.</p> <p>— Ја сам.</p> <p>— Који си?</p> <p>— Јевта, зар ме не познајеш?</p> <p>— А |
| Ја шта море!..{S} Има ту „трули“ газда који не знају шта ће с дукатима!....{S} Кулаш!...{S} А. |
| брато, за здравље нашега светлога књаза који нас опрости оне несрећне џериме!...{S} Бог му дао |
| иромашна, али сви га поштују као човека који је утрошио све што је имао за опште добро.</p> <p> |
| ксића и Стевана Петрића — рече поп Лука који тек што беше дошао са поп Живком.</p> <p>— Примате |
| его вешто.{S} То је оно: окади и ђавола који пут...{S} Он ће сам доћи на лепак!...</p> <p>— Дак |
| S} Он је се морао једној улагати, па на који било начин.</p> <p>И, зајиста, тога дана, чешљао ј |
| иницу, па да се споразумемо: како, и на који начин да се отресемо зла, који нам над главом стој |
| стиже школи.{S} Ту затече попа Дамњана који ћуташе, и пандура који је викао на сва уста.</p> < |
| ече попа Дамњана који ћуташе, и пандура који је викао на сва уста.</p> <p>— Шта је он да за тол |
| разашиљати наредбе сваком појединцу шта који треба да ради.{S} О свему он ће се договарати.{S} |
| аљан младић, да му знају и покојног оца који је тако исто добар човек био.</p> <p>Владика му за |
| д ће бити! — рече кмет и викну кочијаша који се тамо на пољу разговараше са сељацима причајући |
| о печат, те овај смушењак таре сад људе који су што било против њега рекли.</p> <p>Има се, браћ |
| остати.{S} Он је од природе, мрзио људе који су хтели да ремете ред у држави и да заустављају к |
| ови слободну реч забрањују.{S} Зар није који од вас већ био на одговору што је отишао овоме или |
| наше школе нама спремају само чиновнике који ће гледати да живе са наше грбаче, а више пишта!?< |
| ици то су полицајци и њихове пришипетље који хоће да кметују...{S} Дакле сама власт!...{S} Шта |
| /p> <p>— Погледајте само!..{S} Не знате који је цветак од кога лепши!..{S} Да и вама узаберем!. |
| ваком брату зашто се ми боримо!...{S} И који не мисли за ова света права наша да погине, бранећ |
| од.</p> <pb n="213" /> <p>— Е, онда, ви који сте изабрани, ’ајте овамо! — рече он.</p> <p>Они о |
| , онда смо победитељи!...{S} Треба људи који се не даду ничим застрашити.{S} Па и сама смрт так |
| им отвори очи, да им докаже да су људи који треба да знају и своја права, као што дужности има |
| дан!..{S} Сви смо таки!..{S} Лаже сваки који каже да није сујеверан!.{S} То смо ми посисали и с |
| дине, одговори Пера.</p> <p>— А знаш ли који су?</p> <p>— Неке знам.</p> <pb n="86" /> <p>— Кој |
| и ти, те види, да нема у твојој околини који „бунтовник.“ Сви они, видиш, <pb n="91" /> сви су |
| немају ’вам’ посла! — рече један сељак који уз њих стајаше. — Нек ови гледе „концеларију,“ а т |
| е сваки редак од Чернишевског.{S} Човек који је за своју науку допао тамнице из које се, можда, |
| ступамо...{S} Ја мислим, да си ти човек који ће у стању за време све предурати!...</p> <p>— Има |
| ти’ светски новина и по један чиновник који ће нас поучити како се тим справама рукује?{S} Кам |
| постељу.</p> <p>Погледао је на часовник који куцаше на столу.{S} Један по по ноћи.</p> <p>— Па. |
| S} Урођеност нам је да идемо за човеком који је умнији и чвршћи.{S} Карактер!...{S} Та само да |
| p>— Не велим ја да то буде прави шпијун који ће му носити поруке и отпоруке.{S} Ту треба мајсто |
| и с неба силазе — рекао бих да је анђео који је сишао за часак на земљу да ми памет узме, па га |
| адања, да је поверљив, вредан, као мало који, и да га треба предложити за унапређење.“</p> <p>И |
| поче неки разговор са мајком Марином, у који се и поша уплете.{S} Јова се решио да разговара; п |
| и.{S} Сваког је тукао, као гују у главу који је само зуб обелио.{S} Ако је тај још био богатије |
| епо.</p> <p>— Јест.{S} Па ако га ошинеш који пут нека не зна да си ти, него нека лута.{S} Поште |
| А презиме?</p> <p>— Рајић.</p> <p>— Па, којим си послом дошао до мене?</p> <pb n="80" /> <p>— Д |
| и.{S} Учио је крај свега тога и лекове, којим се сиромаси, без лекарске помоћи, лече, све је то |
| не пушта, попалише цигаре.</p> <p>— Па којим си послом, брате? — упита капетан Петра.</p> <p>— |
| ило мило што је бар свештеника нашао са којим ће радити и слагати се.</p> <p>Попа склопи књигу. |
| обичај сам да каже.</p> <p>Сад, како је којим начином дошао до положаја практикантског — да ме |
| учитељ.{S} Знао је да ће имати човека с којим може мисли мењати.{S} А стећи то у селу — то, бог |
| и љубави...{S} Трудићу се свима силама, којима располажем, да заштитим ваше интересе.{S} Што би |
| p>Он се тужним срцем врати оним улицама којима је и дошао и које је добро уочио.{S} Господин му |
| књиге.{S} Изгибох ти, брате, са људима којима ни мо’ш шта рећи ни доказати!...{S} Ономад одем |
| у.</p> <p>— Па шта?</p> <p>— Прилике, у којима се ми данас налазимо, нису никако повољне.{S} Са |
| а он не зна.{S} Није познавао прилика у којима је.{S} Њега се само тицало његово рођено задовољ |
| обећа!</p> <p>Прође поред једне њиве на којој радише радини.</p> <pb n="93" /> <p>— Помаже бог! |
| ри он чудећи се томе питању.</p> <p>— У којој години од рукоположења?</p> <p>— У првој, у петом |
| енглески романи једна пешчара пустиња у којој човек може доћи пре до лудила него до знања.{S} Б |
| њства.{S} Сети се оца и мајке, кућице у којој се родио, малог вајатића, у коме је као маза, на |
| /p> <p>И чисто се загледа у будућност у којој гледаше остварене наде и умишљаје.{S} Као круна т |
| војка, девојка коју воли више свега, за којом је жудео толико време.</p> <p>И он беше онемео.{S |
| се.</p> <p>— Марко попридиже леву руку, коју беше савио у песницу и кажипрстом обухватио дукат, |
| то бити.{S} Почео је одлазити у мејану, коју је један сељак у својој кући отворио.{S} Ту је пио |
| > <p>— Мило ми је!{S} Мило ми је!...{S} Коју сте школу учили?</p> <p>— Учитељску.</p> <p>— Јест |
| мена на размишљање, она упита:</p> <p>— Коју ћете?</p> <p>— Коју ти ’хоћеш! — рече попа.</p> <p |
| она упита:</p> <p>— Коју ћете?</p> <p>— Коју ти ’хоћеш! — рече попа.</p> <p>— Знате ли: „<title |
| , послужује <pb n="68" /> око софре, за коју су засели били први домаћини из среза.</p> <p>Само |
| {S} Хтео је да пита — али кога?... и за коју?...{S} Срце му се цепало при помисли: да је више н |
| <p>У његовом наручју, девојка, девојка коју воли више свега, за којом је жудео толико време.</ |
| еме упразни се парохија његовог оца, на коју је био дошао други свештеник.{S} Сад могаше врло л |
| опиној.</p> <p>Муке њене!{S} Не знађаше коју песму да пева, ни једна јој не падаше на ум!...{S} |
| дак на рече:</p> <p>— Браћо!...{S} Част коју сте ми указали данас, изабравши ме за посланика ва |
| о људе, које је путем сусрео, и природу коју је Мара обожавала.</p> <p>Код куће је нашао поп Жи |
| у.</p> <p>Учитељ се врати те узе јабуку коју је мало пре испустио, па онда пође и он с њима нос |
| Међу тим, ја тражим љубави; тражим жену коју волим, али која ће такође мене волити.{S} Иначе... |
| г срца.</p> <p>Она му додаде једну киту коју он задену за прсник.</p> <p>— хоћеш ти, течо?</p> |
| у авлији он је знао.{S} Нико није смео кокошке насадити, од његових укућана, сем њега; сам је |
| — сама вода...{S} А ја идем из шуме, а кола пуна, а вагаши!...{S} Пфи!... мука!...{S} Када би |
| зађе поп Живко.</p> <p>— Јесу ли готова кола?</p> <p>— Готова, попо.</p> <p>- Шта ви радите?</p |
| а из куће.{S} Поп Живко седе са њима на кола те одоше.</p> <p>И Јова са поп Дамњаном оде.{S} И |
| а оста старија.</p> <p>Отац га метну на кола једног дана, уврати се школи, позва учитеља, па — |
| ском путу, што вођаше у село С... једна кола запрегнута са два коња.{S} На предњем седишту сеђа |
| рени да ја немам ништа против тог новог кола.{S} На њему свет остаје!..{S} Ми матори, држимо јо |
| чујаше лавеж паса, а са друма клопарање кола и свирала...</p> <p>Сан му не иђаше на око.{S} Он |
| же раменима.</p> <p>У тај пар дотутњише кола у авлију.</p> <p>— Твоји гости! — рече учитељ.</p> |
| сушило...</p> <p>Стекао је добре коње и кола; намештај у соби био је госпоцки; јео је и пио је |
| одине — сами’ ствари једва одвуче седам кола!...</p> <p>— То је село богато? — упита младић.</p |
| е је.</p> <p>Дигоше је и доведоше је до кола.{S} Мати јој намести лежиште те је наместише.{S} П |
| ко ли то може бити?...</p> <p>Он сиђе с кола; руком стресе мало прашину са одела, скиде шешир и |
| /p> <p>Он изађе на поље и упреже коње у кола, па се врати у собу.</p> <p>— Ја ’хоћу њу доктору! |
| ваљда ће умети — рече Арсен седајући у кола.</p> <p>И ошину коње.</p> <p>Међу тим ови у дућану |
| да ремете ред у држави и да заустављају кола државна, која су, но мњењу његовоме ишла правим пу |
| 8" /> <p>И зајиста, на првоме савијутку кола се спустише на ниже.{S} Угледа се и црквица са њен |
| ј кући.</p> <p>„Будући“ смотри да се он колеба.</p> <p>— Ја не могу да живим без ње!{S} Сав мој |
| у кошуљи и белим гаћицама до колена: од колена на ниже утегла је бела чарапа ногу врло лена кро |
| а и скочи.</p> <p>Учитељу Јови клецнуше колена и задрхта срце.{S} Оваки терети нису лаки.{S} Но |
| ајзад само у кошуљи и белим гаћицама до колена: од колена на ниже утегла је бела чарапа ногу вр |
| смо ми посисали и с мајчиним млеком.{S} Колико год хоћеш образованих и — сви ће да слушају једн |
| ост налаже? — рече под Дамњан.</p> <p>— Колико има како ти је жена умрла.?</p> <p>— Десет годин |
| ти ћеш и мене поучити, па да и ја знам колико и ти?...</p> <p>Јова се насмеја.</p> <p>— Хоћу, |
| <p>— Па то није далеко.{S} Имамо ли још колико да путујемо.</p> <p>— Сад ћемо се спустити низ б |
| !.{S} Куд ћеш је јако да се „труцка“ на колима?{S} Мало јој је муке и овако!...{S} Он ућута.{S} |
| оселио је и ствари и вамилију на двојим колима; а кад је поселио — после две године — сами’ ств |
| једно јагње; има нешто вина и ракије у колима и то ћу дотерати тамо где ви седите; а за то зна |
| обавештавати људе и позивати их у своје коло.{S} Свакоме од нас нека је дужност, да: где год по |
| се вас нигда одрећи неће.{S} И наше ће коло расти.{S} Објасните сваком, кога у коло уводите, њ |
| погине, бранећи их, нека не иде у наше коло!...{S} Свакоме поштеном брату, па био он богат или |
| коло расти.{S} Објасните сваком, кога у коло уводите, његова законска права; упутите га нека их |
| и змију по сред главе.{S} Она се сави у колут.{S} Јова скиде врљику једну те је дотуче.</p> <p> |
| али кад леже у постељу — као да га гује кољу...{S} Освртао се тамо амо.{S} У грудима му беше, к |
| p>— Ноћу.</p> <p>— Састају ли се још на ком месту осим у вашој механи.</p> <p>— Састају.</p> <p |
| } При растанку рече:</p> <p>— Јави — по ком било — шта је с тобом, да знамо.</p> <p>- Јавићу.</ |
| .{S} Пролетос му један плати трн талира комад и — он даде.{S} А коштале га преко мере.{S} Место |
| ни и потражи.{S} Цена никаква: по дукат комад.{S} Мислим ја, мислим: да га дам сад јевтино.{S} |
| алира....{S} И ја лепо дам све по дукат комад.{S} Онда одведем трговца комшији.{S} Не да се ова |
| омшија!{S} Имали смо ја и он лане по 50 комада свиња.{S} Дође трговац с јесени и потражи.{S} Це |
| сподине.{S} Ако нећемо власти нашој, ја коме ћемо, по богу! — рече Петар.</p> <p>У тај пар панд |
| ..{S} Кад ја то не би’ теби учинио — ја коме би! — рече Арсен.</p> <pb n="10" /> <p>— Е, онда, |
| амо месечина просијаваше кроз прозор на коме не беше завеса добро навучена, и прављаше сенке по |
| p> <p>— Видиш!..{S} Само да се натовари коме на врат!..{S} Но! но!..{S} Шали се теча, душо, шал |
| е мало.{S} Учитељ рече да је то дечко о коме је говорио.{S} Господин га гледаше па рече: како к |
| ице у којој се родио, малог вајатића, у коме је као маза, на мајчиноме крилу спавао...{S} Заигр |
| S} Он као да хођаше но неком бездану, у коме одјекује тупо сваки глас.</p> <p>Дође у каФану где |
| нама сад!{S} У целоме срезу нема села у коме немамо својих људи.{S} Нас има на две стотине!.{S} |
| а један кућерак у каком лепом пределу у коме шуме има.{S} Са малом <pb n="126" /> кућицом, башт |
| једнога капетана, против кога се немаш коме жалити.{S} Сада ’вала богу стекосмо једаред и ми ј |
| учити да прави бакљаде и параде и сваку комедију тим великанима, ако неће Србија и српски народ |
| му једно јагње, аков вина и двајестаче комовице.{S} Други нико није више био...</p> <pb n="96" |
| {S} Чудили смо се ја и мој <pb n="6" /> комшија, неки Аћим, бога ми!...{S} Мисли смо, да не вра |
| и ти?</p> <p>— Ја сам Јевта, поп Живков комшија...</p> <p>— Шта ради попа? — прекиде га Јова.</ |
| у, него тако некако научило.{S} Ево мој комшија!{S} Имали смо ја и он лане по 50 комада свиња.{ |
| пијем!...{S} Дај ми чашу! — викну један комшија.</p> <p>— Дајде, дијете, „ђуровачу“! — викну км |
| по дукат комад.{S} Онда одведем трговца комшији.{S} Не да се овај ни осолити и одби трговца.{S} |
| ије баш ни добро.{S} Пођо’ ’вамо у твој комшилук, па велим: дај да видим шта нам ради капетан!< |
| е избице онако исто као што је улазио у конаке богатог домаћина, и свуда је био један и исти... |
| ми се допали.{S} Дакле, оћете!</p> <p>— Конац дело крас!{S} Прво да видимо дело — па онда награ |
| p> <p>— Јеси ли имао каквих послова код конзисторије?</p> <p>— Нисам.</p> <p>— Сети се!</p> <p> |
| </p> <p>У писму се наређивало од стране конзисторије да „с места чим позив прими престане конзи |
| Чудо ми је што ме газда Илија доставља конзисторији.{S} Он то није до сад радио; он је обично |
| је да „с места чим позив прими престане конзисторији.“</p> <pb n="192" /> <p>— Шта ли ће то бит |
| вили и закопавали.</p> <p>Достављам ово Конзисторији у нади да ће наредити да се овако недело и |
| , најпре лепо а после грцајући:</p> <p>„Конзисторији Епархије:</p> <p>„Г. Дамњан Јевтић свештен |
| хао коња и мало се очистио он се диже у конзисторију.</p> <p>Јави се момку на вратима и овај га |
| к који уз њих стајаше. — Нек ови гледе „концеларију,“ а тако је и њима јако наредио „министар.“ |
| и четврти разред гимназије.{S} Баш при концу године посвађа се са удовицом због „обичних“ ства |
| смеја.{S} Прочита доле потпис:{S} Илија Кончаревић.{S} Он се опет насмеја а склопи акт.</p> <p> |
| !</p> <p>— А ко те тужи?</p> <p>— Илија Кончаревић.</p> <pb n="202" /> <p>Јова седе.</p> <p>— П |
| и јес!...</p> <p>— Море, наш кмет Илија Кончаревић је најгори! — рече Максић. — Не може се вама |
| У К...</p> <p>Понизан</p> <p> <hi>Илија Кончаревић.</hi> </p> <p>Поп Дамњан се скаменио.{S} При |
| } Вреди ли да ти собом плаћаш крв Илије Кончаревића?...{S} Вреди ли да ти данас, кад највише по |
| <p>— Тешто!</p> <p>— Због једног Илије Кончаревића ми губимо тебе.{S} Вреди ли да ти собом пла |
| да дигнеш твоју руку?</p> <p>— На Илију Кончаревића.</p> <p>— Знаш ли ти да тим себе бацаш у ве |
| ушевни болови руше...{S} Неколико белих кончића беше међ његовим црним власима; неколико бора п |
| </p> <p>Коња је гонио нагло.{S} И ма да коњ беше добар и брз, њему се чинило да је милио.{S} Пу |
| ас навуче одело.{S} Јевту питаше где је коњ.</p> <p>— Ето пред капијом.</p> <p>— Хоћеш ти ићи?< |
| обро бичем; једаред га удари по врату и коњ стаде отресати главом.</p> <p>— А,... криво ти кад |
| ом.{S} Он исплати.</p> <p>— Јел изведен коњ?</p> <p>— Јесте.</p> <p>Он устаде и узе штап.</p> < |
| село С... једна кола запрегнута са два коња.{S} На предњем седишту сеђаше кочијаш, сељак, а на |
| Лаку ноћ!</p> <p>— Хоћеш ми дати твога коња?</p> <p>— Послаћу зором.</p> <p>Кад поп Дамњан оде |
| поред њега је пут водио) сиђе и привеза коња за ограду а он уђе у нутра.</p> <pb n="205" /> <p> |
| .</p> <p>Кад је стигао на место, одјаха коња пред мејаном, уђе у мејану и пони кафу, па се онда |
| гао је око три часа по подне.{S} Одјаха коња и предаде арџији а он се диже у окр. начелство.</p |
| И Јова се врати у авлију.</p> <p>Одјаха коња и пође посрћући.</p> <p>Јова не могаше да се начуд |
| већ пао на земљу.{S} Поп Дамњан појаха коња и оде најлак.</p> <p>Кад је био код гробља, (поред |
| зором дође поп Дамњанов момак и доведе коња.</p> <p>Он се уми, запали цигару и узе сркати каФу |
| пошљем по доктора.</p> <p>— Опремите ми коња.</p> <p>— Добро сад ћу.</p> <p>— И дајте рачун.</p |
| 155" /> <p>— И тамо ћу.</p> <p>— Опреми коња па ћеш ићи с њим! — рече капетан пандуру.</p> <p>— |
| S} Што се ниси увратио?</p> <p>Он врати коња назад.{S} И Јова се врати у авлију.</p> <p>Одјаха |
| Јевта леже.{S} Од угаси свећу, опкорачи коња па све у трк.</p> <p>Друштво беше у највећем распо |
| p> <p>У мејани попи опет кафу, опкорачи коња па у варош.</p> <p>Стигао је око три часа по подне |
| он не би дошао довече, па онда опкорачи коња.</p> <p>Ишао је час ходом час у касу; био је распо |
| ом пошли, господине!</p> <p>Он опкорачи коња и оде.{S} Мејанџија гледаше за њим зачуђено.{S} Ка |
| аше друштво код мене.{S} По Јевти шаљем коња.</p> <p>Грли те</p> <p>твој друг</p> <p>поп Живко. |
| енуо се рано у варош.{S} Чим је одјахао коња и мало се очистио он се диже у конзисторију.</p> < |
| и послује.{S} Једна од жена прихвати му коња, а једна га позва у кућу.</p> <p>У ходнику се суср |
| дан или два ждрепца да изведемо пасмину коња; камо по један или два бика да изведено добар сој |
| нос, плати рачун па — збогом!...</p> <p>Коња је гонио нагло.{S} И ма да коњ беше добар и брз, њ |
| ше се мејанџији.{S} Овај посла момка да коње прими.</p> <p>— Добро вече!</p> <p>— Бог помог’о!< |
| пс нек тера, апс и јест за људе није за коње!....“</p> <p>— Дивота!...{S} Кад помислим да је ср |
| Свану.</p> <p>Он изађе на поље и упреже коње у кола, па се врати у собу.</p> <p>— Ја ’хоћу њу д |
| није засушило...</p> <p>Стекао је добре коње и кола; намештај у соби био је госпоцки; јео је и |
| оздравише се...</p> <p>И појахаше хитре коње па пођоше сватовски.{S} Пуцањ за пуцњем грмео је а |
| о кућа.{S} Пред једном кочијаш заустави коње.</p> <p>— Зар је то школа?</p> <p>— Није.{S} Дућан |
| е Арсен седајући у кола.</p> <p>И ошину коње.</p> <p>Међу тим ови у дућану попише већ и каву.{S |
| рља.</p> <p>Притеже дизгине и ошину.{S} Коњи покасаше.</p> <p>Младић се опет даде у мисли.</p> |
| о?..{S} Масан чин, доста пара, каруце и коњи, зекани, из „прека“...{S} Звр!...{S} Ко ли то иде? |
| нке кад поп Живко нареди да се запрегну коњи.</p> <p>Јова изашао у авлију.{S} Нађе Мару где сто |
| тога дана кретоше се он и поп Дамњан на коњима у Б...{S} Ишли су кроз шуму и разговарали полако |
| гледи....{S}Отојич са течом разговара о коњима и шљивама и сваком ђаволу, ја стојим а он ништа. |
| е тако.{S} Кад тако удесимо онда смо на коњу.</p> <p>— Онда, како ти велиш, попо, треба и ђавол |
| у дао да буде „министер“ ко није ор’о и коп’о...</p> <p>Учитељ се насмеја.{S} Онда се поздрави |
| пробудио сунце је било искочило са два копља.{S} Он скочи, сети се где је, а где би требао да |
| ad>ШЕТЊА</head> <p>Сунце је одскочило с копља кад се Јова пробудио.{S} Скочи с постеље и прва м |
| две стотине.{S} До зиме биће и више.{S} Корак по корак треба ступати у напред.{S} Не треба нагл |
| есто у оближњем срезу.</p> <p>— Први је корак срећно испао — рече честитајући себи — сад, ’ајд |
| не.{S} До зиме биће и више.{S} Корак по корак треба ступати у напред.{S} Не треба наглити јер ћ |
| рече Јова.</p> <p>Мара пристаде.</p> <p>Корачаху преко покошене ливаде и ћутаху.</p> <p>— Јесте |
| сунце на раду жеже.</p> <p>Учитељ Јова корачаше најлак; крупне грашке зноја слеваху му се низ |
| n="24" /> могу овог или оног оставити, корео је и сам собом доказивао да се може.</p> <p>— Дос |
| — Тако је.</p> <p>— Ви би нам били врло корисни у том погледу јер у вас нико не сумња.{S} Награ |
| бити, да он, кад зна да је нешто боље и корисније, неће главе на то да окрене.</p> <p>— На прво |
| штети и самоме појединцу и да је његова корист да и о другима мисли.</p> <p>Поче читати и новин |
| и.{S} Свима је се допао и сваки увиђаше корист од тога.</p> <p>Чаша по чаша — и око засветли.{S |
| о дужности имају, и да се својим правом користе, као што и дужности морају да испуњавају.{S} Ње |
| о-шумарску“ школу.{S} Па лепо.{S} Какве користи видесмо отуд?{S} Ја не видох ни једног ђака те |
| ја како!...{S} Да платимо али да видимо користи!...{S} Јест; ал ко ће летети за Европом; ко ће |
| и у кућу, и — разуме се — он је се тим користио.</p> <p>Но једаред ухвати га капетан на „ружно |
| књигу у шаке па научи „на памет“ све од корице до корице; опет књига од „директора“ и — распуст |
| ке па научи „на памет“ све од корице до корице; опет књига од „директора“ и — распуст...</p> <p |
| пис међу његовим књигама, знак, да је с коришћу проучио оно што је хтео да научи.</p> <p>Књига |
| ..{S} Код нас знам, неки трпају шљивову кору, прже шећер и шта ти ја знам!..{S} Али веруј!{S} Т |
| ид и веша своју торбу.</p> <p>И обелела коса, и клонуло тело и ишчезла снага а он се — без игде |
| има лепо чело и лице; па она кестењаста коса и она је врло лепа...{S} Па како лепо говори, и од |
| ак, па, пошто мало одспавају ишетаће до косаца.</p> <p>— Је л далеко течо?</p> <p>— Није сине.{ |
| тво тело своје кћери...</p> <p>Чупао је косе, бусао се у груди, јаукао, плакао — мислили су: по |
| о је: да му је само да види прамен њене косе — па би се растопио; сада!..{S} И упознао се са њо |
| а Преображење...{S} Преображење, браћо! коси му ливаду — пуста му остала!{S} И то свако о својо |
| аде и бркова, повисок, сув.{S} На дугој коси могло се већ приметити и по које бело влакно.{S} М |
| — не могу!,..</p> <p>Јова је поглади по коси.</p> <p>— Говори, чедо, говори!...{S} Ти ћеш ми би |
| рат, он креће оно што је остало, те му коси на Преображење...{S} Преображење, браћо! коси му л |
| ед очима.{S} Плаво детенце, разбарушене косице у дугој кошуљици, без гаћица и без капе, распоја |
| радно, славе ти, да те ко натера да сад косиш или вежеш?</p> <p>— Ух! мани!.</p> <p>— Само, зна |
| " /> <p>— Господине!,.{S} Та се достава коснула ваше части.{S} Ви морате ма шта одговорити!</p> |
| лице осењено прилично дугом кестењастом косом; чело велико, и на њему се лепо виђаше она долини |
| — Само, знаш, да ми је ону господу мало косом на ливади да потерам пред собом, онда би и’ пит’о |
| беху пуна.{S} Нигде се не виђаше да је кост искочила него беше равно...{S} Малене дојке опирах |
| не знађаше шта чини...{S} Љубио јој је косу, врат, па најзад и лице.{S} Девојка дође себи.{S} |
| бљаше као манит: и лице и руке и врат и косу...</p> <p>— Сад сам срећан! — рече он.</p> <p>— И |
| у рукама, а он гледаше њену меку, плаву косу и бели врат; очи му се спуштаху на мишице, груди и |
| ку; оне лепе, бистре очи и свиону плаву косу; доста пута осећао је задај њене чисте девојачке д |
| скиде шешир и стаде отресати своју дугу косу.</p> <p>Уђоше у авлију, па онда у дућан.{S} У дућа |
| а.</p> <p>Мајка јој полако глађаше меку косу и брањаше је од мува које падаху па њено лепо лице |
| повади укоснице, па пусти и своју црну косу низ леђа...{S} Стајаше пред њим као вила и рече:</ |
| <pb n="137" /> <p>Дођоше на ливаду.{S} Косци скоро оборили.{S} Под Живко ступи с њима у разгов |
| пустио, па онда пође и он с њима носећи котарицу.</p> <p>— Па како, Марушко?</p> <p>— Љубим рук |
| воћке па је бирао јабуке и спуштао их у котарицу.</p> <p>— Лепо је то: имати овако свој воћњак! |
| е изађе са попом у воћњак.{S} Понели су котарицу да јабука наберу.{S} Вечерњи поветарац расхлађ |
| е да не пуши и пошло му је за руком.{S} Коцкао је се.{S} Решио се да карту у руке не узме.{S} И |
| себе.</p> <p>— Гледаш брда? — упита га кочијаш.</p> <p>— Гледам.</p> <p>— Ја не знам шта му је |
| а ми се ствари однесу у школу.{S} Ту је кочијаш.</p> <p>— Сад ће бити! — рече кмет и викну кочи |
| х хаљина...</p> <p>На једаред се окрете кочијаш.</p> <p>— Ама, што си ми се ти ућуто, господине |
| два коња.{S} На предњем седишту сеђаше кочијаш, сељак, а на задњем један млад човек, тако од 2 |
| ђаше се и неколико кућа.{S} Пред једном кочијаш заустави коње.</p> <p>— Зар је то школа?</p> <p |
| е исписује у књиге.</p> <p>— Ја.</p> <p>Кочијаш се прекрсти.</p> <p>— Валимо те, боже!...{S} А |
| како је то „један сладак човек.“</p> <p>Кочијаш дође.</p> <p>— Деде, Арсене, мој братац, одбаци |
| > <p>— Сад ће бити! — рече кмет и викну кочијаша који се тамо на пољу разговараше са сељацима п |
| једног јектичавог старца чији су синови кочијаши а кћери у куплерају...{S} Не говорите о карије |
| .</p> <p>— И ово је, кућа, мислим, није кошара!</p> <p>— Јесте, али није моја.</p> <pb n="47" / |
| ="188" /> Наша кућа мора бити чиста као кошница!{S} То ће бити моја брига.{S} Све ја то умем; м |
| лати трн талира комад и — он даде.{S} А коштале га преко мере.{S} Место да је добио он је штето |
| сневесели.</p> <p>Поче се облачити.{S} Кошуља му беше нешто угужвана и он се стаде љутити.{S} |
| че!..{S} Погле мене!</p> <p>Попа беше у кошуљама; само једно ћурченце и чита што казиваху да је |
| више ни књига; само торба једна са две кошуље и неколико књижица, и он то носи на леђима и иде |
| де капут, раскопча дугмета на прснику и кошуљи.</p> <p>— Овако није ни у паклу! — рече он. — И |
| ћи се ни најмање.{S} Оста најзад само у кошуљи и белим гаћицама до колена: од колена на ниже ут |
| аво детенце, разбарушене косице у дугој кошуљици, без гаћица и без капе, распојас и бос — то је |
| ћице.{S} Руке и прса беху гола.{S} Кроз кошуљу се провидело пуначко, лепо тело.{S} Она повади у |
| p>Учитељ скиде капут; раскопча прсник и кошуљу раздрљи на грудима.</p> <p>— Деде, дијете, донес |
| беше равно...{S} Малене дојке опираху у кошуљу као јабуке...{S} Ова пуначка прса дизаху се и сп |
| војом Станојком.{S} Она беше весели као кошута.{S} Дочекивала га је са осмејком кад се из нуриј |
| се испод њега, а он ништа!{S} Стоји ка’ крава; ни да се макне!{S} Велим ти: нема га до мора!... |
| уврати се школи, позва учитеља, па — у Крагујевац.{S} Уз пут су му наговештавали; куда иде и з |
| једног дана рече отац да ће да га да у Крагујевац на науке.</p> <p>Као да га је гром ударио.{S |
| лу.{S} Свршио је псалтир а ујак га да у Крагујевац да почне гимназију.{S} У другој години учини |
| родом?</p> <p>— Нисам, господине.{S} Из Крагујевачког округа.</p> <p>— Имате Фамилије?</p> <p>— |
| моја.</p> <pb n="47" /> <p>— Твоја је у крагујевачкој најији — далеко је!</p> <p>- Имам ја и ов |
| се насмеја.</p> <p>— Бога ми јес!...{S} Краду деца мачиће, па носе томе „Шокцу.“ Све трпају у н |
| имназију.{S} У другој години учини неку крађу те га истерају из школе.{S} Ујаку није смео на оч |
| ој.{S} Како би срећан био да је она сад крај њега!{S} Љубио би јој оне плаве очи и бело лице; д |
| рече она.</p> <p>Јова седе.{S} Она седе крај њега на креветац и узе његову руку.</p> <p>— Ђаво |
| е кревету; рече ми да легнем а она седе крај мене те ме узе миловати.</p> <p>— Није те карала?< |
| p> <p>Мало јој би лакше.</p> <p>Он седе крај ње на постељу и узе је за руку.</p> <p>— Је л’ ти |
| оче набављати књига и учити.{S} Учио је крај свега тога и лекове, којим се сиромаси, без лекарс |
| ас било хладно као лед.{S} Попа стајаше крај њене постеље, гледаше је и — више ништа.{S} Ни јед |
| изашао у авлију.{S} Нађе Мару где стоји крај баштице и гледа цвеће.</p> <p>— Шта радиш? — упита |
| злато моје!..{S} Ја бих најрадије остао крај тебе целога века!..{S} Ја сам толико жудео за тобо |
| сор иђаше баш крај њега.</p> <p>На углу крај њих две женске у скромном црном оделу.{S} Он случа |
| ти се и целива га па се спусти на земљу крај њега....{S} Потоци суза летели су из његових очију |
| ј све теже, обоје <pb n="34" /> стајаху крај њене постеље; обоје су лили сузе, али лека, не зна |
| и прича.{S} Дежурни професор иђаше баш крај њега.</p> <p>На углу крај њих две женске у скромно |
| "42" /> <p>— Како ти се допада овај наш крај?... ’хоћеш се моћи научити?</p> <p>— А... врло леп |
| Прочитали су целе новине од почетка до краја са највећом слашћу.</p> <p>— Ко ти је послао ове |
| е сретно оженити, али доцније, на крају крајева, ја видим једног јектичавог старца чији су сино |
| м мислима...{S} Читаше дописе из разних крајева наше отаџбине, и врло су га немило дирале вести |
| а ћу се сретно оженити, али доцније, на крају крајева, ја видим једног јектичавог старца чији с |
| } Хоће да види: каквих има трава у овом крају.</p> <p>— А што ће му то?</p> <p>— То му треба ра |
| .{S} А ви, богме, гледајте сваки у свом крају.</p> <p>— Тако је!</p> <p>— Гледаћемо — рекоше ос |
| и.{S} Дакле, оћете!</p> <p>— Конац дело крас!{S} Прво да видимо дело — па онда награду.</p> <p> |
| којни књаз Мијаило!“ Бога ми јест!..{S} Красан човек!</p> <p>— Постарај се и ти, те види, да не |
| p>— Ово је, капетане, наш Пера Ивић.{S} Красан човек!</p> <p>— Е, мило ми је! мило ми је! — реч |
| — Ваљан човек! — рече капетан.</p> <p>— Красан, сладак човечић! — додаде Ђока.</p> <p>- Бога ми |
| да сам тукао вашег пандура — онда имате красне извештаче.</p> <p>— Господине!{S} Будите мало уч |
| Обожавам га!..{S} Погледајте!..{S} Они красни брежуљци, па оно сеоце са његовим раштрканим кућ |
| Баш је у мог тече леп воћњак.{S} Каквих красних јабука има!...{S} Н. пр. она синоћ што је ви уз |
| остане таст постаћу и ја писар!...{S} А красно је то: бити писар.{S} Виде те да си вредан и окр |
| Дао ми је оцену одличан.</p> <p>— Врло красно!...</p> <pb n="158" /> <p>— Онда се понаже Јови |
| душо, шали!...{S} Бога ми, Јово, имаћеш красну жену!</p> <p>— О!.. у то сам уверен!..</p> <p>— |
| Аксентије.</p> <p>— А тужио од велики’ краста да бог да!...{S} Нека тужи!...{S} Да бог да они |
| ако целог века.{S} Служба божја беше му кратка.{S} После <pb n="26" /> службе склањао је се од |
| и вољу његову из погледа његовог.{S} За кратко време он стече љубав и поверење свога старешине. |
| S} И <pb n="65" /> ја мислим да ћемо за кратко време од ове мале четице, што смо се овде окупил |
| у његовоме ишла правим путем.</p> <p>За кратко време он се прослави.{S} Сваког је тукао, као гу |
| ини...{S} Што имамо да чинимо, чиниме у кратко, јер се не смемо дуго овде задржавати да нас не |
| треба да удешавам беседе, него ћу вам у кратко казати: за што смо се окупили овде.{S} Ми смо се |
| " /> <p>Устаде и поче се облачити...{S} Крв му је кипела у жилама, а срде лупало нагло и бурно. |
| актер!....</p> <p>— Ала се мило разлева крв по жилама кад човек види да му посао напредује...{S |
| /p> <p>А он се укочио, скаменио.{S} Сва крв јурну му — учини му се — у главу.{S} Пламен од ламп |
| ће дошло пред-а-њ...</p> <p>Само ускипи крв у жилама његовим, а онај воћњак иђаше око њега.{S} |
| мо тебе.{S} Вреди ли да ти собом плаћаш крв Илије Кончаревића?...{S} Вреди ли да ти данас, кад |
| му је пружи.{S} Он прочита наслов: <hi>Крвави крст</hi>.{S} Роман из енглеског друштвеног живо |
| а њима дужан остати!...“ И теби прети у крваво.</p> <p>— Разуме се — рече учитељ хладно.</p> <p |
| јекну поп Дамњан. — Ја се морам напити крви његове до зоре или црћи!</p> <p>— То нећеш.</p> <p |
| а свим!</p> <p>— И ти велиш да то мораш крвљу прати?</p> <p>— Са свим тако!</p> <p>— На кога ти |
| ћ намештен кревет.</p> <p>— Од куд овај кревет?</p> <p>— То је општински — одговори послужитељ. |
| <p>Кад је се пред зору спустио на свој кревет, био је потпуно са собом задовољан.{S} Држао је |
| д и у своју собу и ту виде већ намештен кревет.</p> <p>— Од куд овај кревет?</p> <p>— То је опш |
| уди.{S} Једва дође у кућу и спусти се у кревет.{S} Он није био код куће, него у нурији.</p> <p> |
| и, нечувеном снагом, подиже и спусти у кревет...</p> <milestone unit="subSection" /> <p>Од то |
| певајући.</p> <p>Задовољан се спустио у кревет.</p> <p>— Шта ћеш!{S} Кад ’оћемо до нечега да до |
| више као што су мало пре, он се диже из кревета.</p> <pb n="72" /> <p>Обуче се, углади се — по |
| ’ клин!</p> <p>— Добро, ти лези!{S} Ето кревета.</p> <p>„Јевта леже.{S} Од угаси свећу, опкорач |
| ноћ с њим!..{S} Ох!..</p> <p>Диже се с кревета, раскопча реклу па леже.{S} Онда се диже по нов |
| <p>Јова седе.{S} Она седе крај њега на креветац и узе његову руку.</p> <p>— Ђаво га знао! — ре |
| <p>— Ништа узе ме само за руку и доведе кревету; рече ми да легнем а она седе крај мене те ме у |
| лицу.</p> <p>Оступи од прозора и приђе кревету; збаци обућу и одело са себе па леже насатке ок |
| веж чујаше у селу.</p> <p>Јова се врати кревету и седе.{S} Налакти се и наслони главу на руке.{ |
| трепавице склапају, он би је донео сам кревету, скинуо ципелице и одело и положио на постељу д |
| а диже руке са Јовиног рамена и паде по кревету....</p> <p>Дуго, дуго је плакао.{S} Кад се прим |
| <p>Она оде у своју собу.{S} Пружи се по кревету и узе књигу.{S} Али јој слова играху пред очима |
| нисам тренула...{S} Претурала сам се по кревету...{S} Мајка се неколико пута будила.... <pb n=" |
| о!...</p> <p>Лепо свану, а он се још по кревету претура.{S} Кад виде да од сна нема ништа, а ве |
| ће, него у нурији.</p> <p>Кад је виде у кревету пренерази се.</p> <p>— Шта је?</p> <p>— Болесна |
| не дају све <hi>што он заиште</hi> за „крезицију“; па је некој баби Смиљани узео из ушиватка у |
| ?</p> <p>— Ништа!{S} Брбљаш једнако ка’ креја.</p> <p>— Па зар је теби криво?</p> <p>— Па то је |
| Јевта по своме јанџику где осим дувана кремена и оцила, беше и писао.{S} Он га извади.</p> <p> |
| Једва сам чекала да се с мајком на пут кренем и да ти у госте дођем! рече она. —</p> <p>— Баш |
| еома велика врућина, кад се учитељ Јова крену попу Живку у Б...{S} Нека тмора обујмила сву прир |
| посао послужитељу, а он узе штап па се крену поп Живку.</p> <p>Ведро је поздрављао људе, које |
| /p> <p>Једно је морало кући.{S} Попа се крену а остави ташту код жене.{S} Целим путем мислио је |
| читељ се насмеја.{S} Онда се поздрави и крену се даље.</p> <p>Дебели хладови у шуми хлађаху њег |
| мало па се диже и оде.</p> <p>Сутра дан кренуо се рано у варош.{S} Чим је одјахао коња и мало с |
| , али није спавала.</p> <p>Пред вече се кренуше у шетњу: поп Живко, Јова и Мара.{S} Поша и мајк |
| /p> <p>— ’Ајде вала!...</p> <p>И сви се кренуше поповој кући.</p> </div> <pb n="53" /> <div typ |
| > <p>Онда се дигоше.{S} Он и поп Дамњан кренуше се најпре школи, па онда — пошто узеше књиге по |
| чирак од тенећке, свећу и машину па се крете школи.{S} Они га допратише до саме капије.</p> <p |
| е на чисто.</p> <p>Пред вече, тога дана кретоше се он и поп Дамњан на коњима у Б...{S} Ишли су |
| слеће,</l> <l>„Милан војску са границе креће</l> <l>„Склон’ се с пута сејо Иванова</l> <l>„Нек |
| !...{S} Кад је све већ отишло у рат, он креће оно што је остало, те му коси на Преображење...{S |
| нећу више говорити.{S} Признајем да сам крив.</p> <p>У души Мариној је врило.{S} Љутила је се н |
| — Исто онако као што би он смео мене ни крива ни дужна везати.</p> <p>Капетан Сава упиљи у њега |
| послати полицији да исљеди, па ако буде кривице: држ’ се!...{S} Сад иди.</p> <p>Он изађе.</p> < |
| обе ове речи једну за другом изговори) криво!...{S} Шта ти велиш?</p> <p>— Мени је жао Ауроре! |
| А,... криво ти кад те бијем!...{S} Ја, криво!...{S} А што не бијем дората?...{S} За то, што је |
| њ стаде отресати главом.</p> <p>— А,... криво ти кад те бијем!...{S} Ја, криво!...{S} А што не |
| И све то нама није — да рекнеш — ништа криво...{S} Јок, баш ништа!...{S} Кад је добар власти и |
| биљно наљутио, виче:</p> <p>— Што ти је криво моје шјемане?</p> <p>— Ама нисам ја.</p> <p>— Што |
| нако ка’ креја.</p> <p>— Па зар је теби криво?</p> <p>— Па то је баш што волим?{S} Ја страшно м |
| власт и закони требали да предупреде и кривце најстрожије казне.</p> <p>6.{S} Августа 1880. </ |
| ће наредити да се овако недело извиди и кривци казне по закону, јер кад овако раде свештеници ш |
| аво га знао! — рече — али ја не умем да кријем!...{S} Мајка је одмах сутра дан, по твом одласку |
| .{S} Није она ништа знала.</p> <p>— Што кријеш очи?</p> <p>— Мани, течо! — промуца она.</p> <p> |
| е по њих а боље по нас!{S} За сад радим кријући, после ћу јавно!...</p> <p>— А ако те отпусте и |
| ме је питала: „шта ти је?“...{S} Ја сам крила: како је књига жалостивна, како ме глава боле; пр |
| обом створење које никуд није макло ван крила материна.{S} Он се радоваше што ће од ње начинити |
| окрену на лево.</p> <p>Јурио је као на крилима.{S} Та опет ће да види Мару!...</p> <p>Стиже ку |
| азвати њу својом, љуљушкати је на своме крилу, спавати на њеним грудма — зар има што год вредни |
| атића, у коме је као маза, на мајчиноме крилу спавао...{S} Заигра му срце када створи слику јед |
| " /> <p>...поп Живко је смотрио како је кришом погледала Јову, и како се заблистала суза у оку |
| се то тамо повезало једно за друго ка’ крмећа балега!{S} На небо не мо’ш — високо; у земљу не |
| наљути видећи, да се пред другим ђацима крњи његово достојанство, заповеди послужитељу да осече |
| ми је!..{S} До сад смо били под једним кровом; није далеко, само да пружим руку, па је моја!.. |
| ум.{S} У њима је видео плаветнило неба; кроз њих је видео чисту душу девојачку; бар му се тако |
| за њом, па сад — ама баш ни речи!..{S} Кроз мозак му је пројурило хиљадама мисли; на уснама му |
| и гаћице.{S} Руке и прса беху гола.{S} Кроз кошуљу се провидело пуначко, лепо тело.{S} Она пов |
| показиваху по све безобразне слике.{S} Кроз малени прозор улажаше мало светлости.</p> <p>— Тре |
| леда на поље.{S} Помрчина као тесто.{S} Кроз главу му сену мисао:</p> <p>— Шта ће казати ови!.. |
| дине, у варошком руву...{S} Дан леп.{S} Кроз шумско лишће просијаваху ситни зраци јесењега сунц |
| {S} Нека тмора обујмила сву природу, па кроз њу сунце жеже као жива ватра.{S} Ваздух претежак.{ |
| ако је! — рече она.</p> <p>Па одскакута кроз авлију.</p> <p>Поставише астал на пољу.{S} Поп Жив |
| } Но овај се не осврташе.{S} Јова прође кроз башту и изађе пред-а-њ.</p> <p>— Стиже ли?</p> <p> |
| ; а кад кући стиже она уђе у собу па се кроз сузе мољаше богу да га заштити.</p> </div> <pb n=" |
| влада у соби, само месечина просијаваше кроз прозор на коме не беше завеса добро навучена, и пр |
| >Врућина освајаше...{S} Сунце пробијаше кроз лишће и зраци његови падаху на земљу; тичице певах |
| ли.{S} Онда га узеше за руку и одведоше кроз чаршију.{S} Уведоше га у једну кућу и ту нађоше је |
| да видиш и друго воће.</p> <p>И пођоше кроз башту.{S} Поп Живко иђаше од воћке до воћке.</p> < |
| — рекли би они уз реч. —</p> <p>Прођоше кроз воћњак свуда.{S} Он их позва да се врате да очекну |
| p> <p>— Ено, оно — рече кмет показујући кроз прозор.{S} Него се ја и попа споразумемо и договор |
| >— Мени је жао Ауроре! — рече он готово кроз сузе.</p> <p>— И мени...{S} Јеси ли задрем’о?</p> |
| S} Скочи с постеље и прва мисао која му кроз главу пројури беше:</p> <p>— Устао сам доцкан; нем |
| — Да не воли она кога другог? — сену му кроз главу као муња...</p> <p>И он се скамени.{S} Само |
| ја.</p> <p>Кад изађе на улицу њему сину кроз главу ова мисао;</p> <p>Код нас вршиоци закона или |
| поп Дамњан на коњима у Б...{S} Ишли су кроз шуму и разговарали полако.{S} Више су застајкивали |
| а се опет наслони онако исто....</p> <p>Кроз главу му јураху мисли летом.{S} Све се збркало.{S} |
| же утегла је бела чарапа ногу врло лена кроја.</p> <p>Она пође умиваонику, али се присети па ск |
| е попа.{S} Ово се цвеће зове купус, ово кромпир, ово пасуљ, или како га ми сељаци зовемо гра, о |
| ићи са мном!</p> <p>Мара беше бледа као крпа.</p> <p>Поп Живко рече:</p> <pb n="141" /> <p>— Не |
| затезати оне две веселе жице.</p> <p>— Крсманија!...{S} Дај вина овамо!{S} Донеси пуну видрицу |
| пружи.{S} Он прочита наслов: <hi>Крвави крст</hi>.{S} Роман из енглеског друштвеног живота.</p> |
| Угледа се и црквица са њеним позлаћеним крстом; виђаше се и неколико кућа.{S} Пред једном кочиј |
| едаше остварене наде и умишљаје.{S} Као круна тој срећи узвисила се Мара мила и светла као анђе |
| даност народа српског буде алем камен у круни његовој.{S} Живео Књаз!..{S} Живела Књагиња!{S} Ж |
| же.</p> <p>Учитељ Јова корачаше најлак; крупне грашке зноја слеваху му се низ чело и он се брис |
| " /> лист хартије.{S} По челу му избише крупне грашке зноја.</p> <p>Писар примети и даде му сто |
| p>Били су једних година, само ђак нешто крупнији и нешто јачи од учитеља.{S} Видећи да још „пол |
| „на вечеру“, на „посело“...{S} Па онда, крштења, венчања — све нам је жива згода.</p> <p>— Бога |
| а.</p> <p>— Здрав је.{S} Оде Максићу на крштење.{S} Сад баш мало час срето’ и поп Дамњана, оде |
| P18891_C12"> <head>XII.</head> <head>НА КРШТЕЊУ</head> <p>Учитељ Јова не може се, и поред све д |
| ичавог старца чији су синови кочијаши а кћери у куплерају...{S} Не говорите о каријери.</p> <p> |
| кавица.{S} Донела је и мртво тело своје кћери...</p> <p>Чупао је косе, бусао се у груди, јаукао |
| ши; ишао је чак и у она места где Евине кћери за новац своју љубав продају, те је и са њима по |
| ако ме отерате, ако ме одвојите од ваше кћери, ја ћу се морати сам убити!...</p> <p>Капетан се |
| арити.</p> <p>У капетана су биле четири кћери све: ка’ златне јабуке.{S} Он је се морао једној |
| вуче за уво.</p> <p>Госпава, најстарија кћи капетанова донесе и послужи га.</p> <p>Он се само с |
| ад пустимо — онда више нема!...{S} Моја кћи мени каже. „Отац, ја сам права радикалка!“ — „Тешто |
| <p>— Ајој, дијете, прекрсти се ти!.{S} Куд ћеш је јако да се „труцка“ на колима?{S} Мало јој ј |
| човек види да му посао напредује...{S} Куд бих ја тражио већег задовољства од тога: кад бих ви |
| </p> <p>Испрва он хтеде школи.</p> <p>— Куд ћеш ти? — упита га кмет.</p> <p>— Кући.</p> <p>— И |
| ено! — пресече је поп Живко.</p> <p>— А куд ће јој бељи него што има свој сигуран хлебац! — реч |
| и: „жао ми за учитеља преместиће човека куд далеко а није право да он сам пати за све нас!..{S} |
| е у авлију.</p> <p>- Е ђаво га знао, од куд то у мом срезу!..{S} Морам ја ући у траг, па да би |
| јеверан!</p> <p>— Ово је срећа!..{S} Од куд баш да мене поп Живко зове да му данас дођем, кад и |
| во, мирно?</p> <p>— Вала богу!...{S} Од куд ви?</p> <p>Ми и из Шапца.</p> <p>— Извол’те у собу |
| леп!{S} Зар смрт!... — викну чича. — Од куд смрт може да буде лепа?{S} Ја волим и сто ружни’ жи |
| ка’ за очи: „’хоћу! ’хоћу“!</p> <p>— Од куд сам баш тако? рече Мара и напући уста.</p> <p>— Де, |
| ова школа остати упражњена.</p> <p>— Од куд ви знате, господине, да ће вас преместити? — упита |
| се.{S} И то му Петар каз’о.</p> <p>— Од куд поп Лука зна да је Петар казо; није му ваљда и то п |
| у виде већ намештен кревет.</p> <p>— Од куд овај кревет?</p> <p>— То је општински — одговори по |
| рушко?</p> <p>— Љубим руку.</p> <p>— Од куд љубиш, кад не љубиш! — рече он шалећи се.</p> <p>— |
| p> <p>— Каже ми ваш теча?</p> <p>— А од куд ви, течо, знате?</p> <p>— А... знам!...{S} Док се с |
| зумеде.</p> <p>— То је — рече. — Али од куд ти знаш?</p> <p>— Тако ми се учинило...{S} Па?</p> |
| емо, вала! — одговарају други.</p> <p>- Куда!</p> <p>— ’Ајдемо попи!...</p> <p>— ’Ајде вала!... |
| гујевац.{S} Уз пут су му наговештавали; куда иде и за што иде.{S} Учитељ му је казао да га води |
| е указа пандур.</p> <p>— Ајде!</p> <p>— Куда?</p> <p>— Зове те господин.</p> <p>Он изађе пушећи |
| каву он се од једаред окрете.</p> <p>— Куда ћеш?</p> <p>— Ја ћу да помажем данас у кујни.</p> |
| доручку Јова се узе опремати.</p> <p>— Куда ћеш? — упита попа.</p> <p>— Морам кући.</p> <p>— Н |
| ита?</p> <p>— Зар нећемо даље?</p> <p>— Куда? — рече попа и упиљи у њу.</p> <p>— Да видимо твој |
| , па је изашао на — улицу.{S} Није знао куда ће, али му поможе један његов друг.{S} Позва га то |
| да изађе из те јаме, да побегне од тога кужног ваздуха, који га је давио — удараше јадно живинч |
| служио је око софре.{S} У вече је био у кујни.</p> <p>Цело вече провео је у друштву са Госпавом |
| ћеш?</p> <p>— Ја ћу да помажем данас у кујни.</p> <p>— Испрљаћеш одело.</p> <p>— Не мари.{S} И |
| и устали.{S} Поша и Марина мајка беху у кујни а попа са Маром у башти иза куће, која беше цвеће |
| S} Ајд’мо Јово, тамо.</p> <p>Мара оде у кујну по каву а они одшеташе.</p> <p>Кад су ушли у башт |
| врућина.{S} Поша и Марина мајка одоше у кујну.{S} Заручници осташе сами.</p> <p>— Хајде да ми и |
| ..{S} Е, ’ајд — кад ’хоћеш — иди тамо у кујну па гледај са децом посла.</p> <p>Тога дана служио |
| на као веверица.{S} Трчкарала је: час у кујну, час у собу, или је пролетала по авлији тамо и ам |
| иде није лепо; казаће да је плашљивац и кукавица, а он то није; и живот ће свој дати само да га |
| p>Те вечери стиже му ташта наричући као кукавица.{S} Донела је и мртво тело своје кћери...</p> |
| она скочи лако као веверица, узе једно кукасто дрво, и стаде се пропињати да њим грану дохвати |
| пустих грану.</p> <p>Јова приђе.{S} Она кукачом закачи грану опет.{S} Јова пружи руку и хватају |
| рану.</p> <p>— Високо.</p> <p>— Ево ове куке.</p> <p>И он узе куку и сави грану.{S} Таман узабр |
| </p> <p>— Ево ове куке.</p> <p>И он узе куку и сави грану.{S} Таман узабра јабуку а неко викну: |
| м до пролећа, појешће ми њих 50. чардак кукуруза па ћу их дати по три талира....{S} И ја лепо д |
| аво веле: има ’леба и без мотике!...{S} Кулаш!...{S} Е, славу ти твоју!...{S} Ти мене лепо обел |
| који не знају шта ће с дукатима!....{S} Кулаш!...{S} А... пос’ ти твој!{S} Не знаш каки је иђит |
| ...{S} Ти мене лепо обели.</p> <p>Ошину кулаша неколико пута добро бичем; једаред га удари по в |
| ла је у њега искреност...{S} Бивао је и кум, и стари сват, и девер; шалио се са сељацима „њихов |
| м тамо (она показа руком на Београд) ни кумова ни пријатеља...{S} Задовољила бих се и каквим ми |
| асветли.{S} А како неће?{S} Те здравица куму и кумчету, те домаћину, те госту једном... другом. |
| .{S} А како неће?{S} Те здравица куму и кумчету, те домаћину, те госту једном... другом.... гот |
| — три дуката, јер је — вели — вештица: купа се ноћу само да је не преда војеном суду, а овај б |
| Преписа неке лекове и нареди да се одма купе и дају болесници, а он обећа да ће доћи пред вече |
| е ’рани“...{S} На Велику Госпојину жене купе и дену; и кад све би готово, он држави ни „зупке“! |
| а сунца — вели — види своју нову кућу“; купи од дућанџије један чирак од тенећке, свећу и машин |
| } Доста пута дао му је по 10—20 пара да купи лепињу за доручак и он је то чувао.</p> <p>Долазио |
| три откоса ’шенице.{S} И вели: ’хоће да купи...</p> <p>— Па?. упита капетан.</p> <p>— А ја не д |
| сип!.{S} Е па он — ко шта ради, он само купи каменице и некакве траве.{S} Чудили смо се ја и мо |
| ! — поче поп Лука. — У мене кмет кад је купио реквизицију од четири пет газда, својих присталиц |
| ос — то је био он...{S} Сети се како је купио прашину по сокаку и бацао себи на главу; како је |
| ећ ићи, само кад наумим.{S} Сад сам баш купио једну њиву.{S} Отићи ћу да потврди тапију.{S} Поч |
| агло гристи бркове.</p> <p>Свет се поче купити око њих двојице.</p> <p>— Не браним ја њега, газ |
| тарца чији су синови кочијаши а кћери у куплерају...{S} Не говорите о каријери.</p> <p>— Та у к |
| веће! — рече попа.{S} Ово се цвеће зове купус, ово кромпир, ово пасуљ, или како га ми сељаци зо |
| сам овде међ курјацима.{S} И ја ћу бити курјак!...{S} Бар теби могу судити ако другом не!...</p |
| на или су медведи, као онај пандур, или курјаци, као капетан Сава или лисице, као начелник Пант |
| и приђи!...{S} Ја видим да сам овде међ курјацима.{S} И ја ћу бити курјак!...{S} Бар теби могу |
| е пуши, али тек, — ово је из капетанове кутије.</p> <p>— Па, које добро, Ђошо?</p> <p>— Па, вал |
| кутију дуванску.</p> <p>Газда Ђока узе кутију сави цигару и сву је упљува лепећи док папир не |
| </p> <p>— Благодрим! — рече Јова, и узе кутију с дуваном.</p> <p>— Јесте одавде родом?</p> <p>— |
| ишљаше да је капетан у послу, па извади кутију и направи цигару.{S} Таман припали, пандур отвор |
| е са свим.{S} Подиже се, напипа у мраку кутију дуванску на асталу, запали цигару па се опет нас |
| еде.</p> <p>- Пуши — рече он и пружи му кутију дуванску.</p> <p>Газда Ђока узе кутију сави цига |
| кмет.</p> <p>— Кући.</p> <p>— И ово је, кућа, мислим, није кошара!</p> <p>— Јесте, али није мој |
| на вечери.</p> <p>- Бога ми, нећу моћи; кућа ми сама.</p> <p>— Чудна чуда!...{S} Баш ће те погл |
| } Све ћемо уредити. <pb n="188" /> Наша кућа мора бити чиста као кошница!{S} То ће бити моја бр |
| позлаћеним крстом; виђаше се и неколико кућа.{S} Пред једном кочијаш заустави коње.</p> <p>— За |
| еху у кујни а попа са Маром у башти иза куће, која беше цвећем засађена.</p> <p>— А...{S} Јово! |
| где се оцу противи и не да да он иде од куће; али све узалуд: — очева оста старија.</p> <p>Отац |
| .{S} Јова беше преко мере весео.{S} Код куће попине нађе свог послужитеља.</p> <p>— Шта је?</p> |
| о, и извињаваше се што му жена није код куће да га боље угости; овако ће морати бећарски: што б |
| па кад је чуо како се њиме хвале и код куће и у школи.{S} И њему је годила радост очева.</p> < |
| — изађе од ње.{S} Распуст је провео код куће.</p> <milestone unit="subSection" /> <p>Научио на |
| спусти се у кревет.{S} Он није био код куће, него у нурији.</p> <p>Кад је виде у кревету прене |
| долази на позив?</p> <p>— Нисам био код куће.</p> <p>— Ја где си био?</p> <p>— Ишао сам да мало |
| роду коју је Мара обожавала.</p> <p>Код куће је нашао поп Живка и све укућане.{S} Мара румена и |
| у варош.{S} Он се скаменио гледећи оне куће.{S} Одсели су у једној мејани и ручали.{S} Онда га |
| човек да су на пољу а не у кући, јер се куће не виде; гледаше трепераве звезде како светлуцају |
| — Доћи ћу.</p> <p>Изађе Марина мајка из куће.{S} Поп Живко седе са њима на кола те одоше.</p> < |
| че Јова.</p> <p>У тај пар Мара изађе из куће.{S} Донесе послужење и послужи их обојицу.{S} Поп |
| је више пута, јер није никуд готово из куће излазио.{S} Објашњавао му је што је било не јасно |
| S} Само се пије, пева и пуца.{S} Иду из куће у кућу; освићу се са чашом, а тако исто и омркну.< |
| <p>Само је жудео за тим, да се докопа и куће капетанове, јер ту се надао да ће моћи свој план о |
| тво.{S} И дадоше му у једном селу близу куће...</p> <pb n="29" /> <p>Као учитељ провео је годин |
| а је Јова слуша — све бих дала за један кућерак у каком лепом пределу у коме шуме има.{S} Са ма |
| — Куд ћеш ти? — упита га кмет.</p> <p>— Кући.</p> <p>— И ово је, кућа, мислим, није кошара!</p> |
| д све добре воље, вратити истога вечера кући.{S} Требало је се ту састати са овим и оним пријат |
| у нешто штрецну када Јова рече: да мора кући.{S} Не знам за што; али њој би врло тешко...</p> < |
| } Она га поздрављаше по звездама; а кад кући стиже она уђе у собу па се кроз сузе мољаше богу д |
| н не хте ноћити, него се поздрави и оде кући.{S} При растанку рече:</p> <p>— Јави — по ком било |
| је се сетио оног дана кад му отац дође кући и рече: „а... ти, шврћо, сад мораш поћи у чколу!.. |
| а опет ће да види Мару!...</p> <p>Стиже кући Максића.{S} Чељад се устумарала по авлијИ и послуј |
| а уживање...</p> <p>Око подне стигао је кући поп Живковој.{S} Попа га дочека весело, и извињава |
| х уста...</p> <p>Али, време беше: да се кући иде.</p> <p>Испратила га је Мара са мајком.</p> <p |
| !...{S} И опет — довуче, јуначки довуче кући!...{S} А ’нако је наметан ка’ иксан!{S} хоћеш на п |
| /p> <p>И уписаше га у школу и они одоше кући.{S} Отад му је при поласку дао „здрав“ цванцик и р |
| одличним успехом.</p> <p>Онда се врати кући.</p> <p>Некако у то време упразни се парохија њего |
| е, виде да је на путу, да иде из вароши кући, да јаше свога вранца....{S} Сети се „пречасног,“ |
| Па одавде, правце да идем, поп Живковој кући.{S} И, тамо нађем све њих на окупу.{S} Дочекају ме |
| ала!...</p> <p>И сви се кренуше поповој кући.</p> </div> <pb n="53" /> <div type="chapter" n="S |
| вању у Шапцу, вратио се као попа својој кући.</p> <p>На скоро му умре мајка, задовољна што је „ |
| 31" /> <p>И паштио се да свега у својој кући има.{S} Кад није радио са „требником“ радио је мот |
| очима, рођеним очима ту љубав у својој кући.</p> <p>„Будући“ смотри да се он колеба.</p> <p>— |
| у мејану, коју је један сељак у својој кући отворио.{S} Ту је пио, па, богме и картао се.{S} А |
| ли, па онда — пошто узеше књиге попиној кући.</p> <p>Сељаци се разговараху.</p> <p>— Млад!</p> |
| Куда ћеш? — упита попа.</p> <p>— Морам кући.</p> <p>— Није него још нешто!</p> <p>— Морам, бог |
| а не живим овде.{S} За то морам да идем кући, јер пада у очи.</p> <p>— Ја ћу бити као луда!</p> |
| >— Да оставим књиге овде, па када пођем кући, понећу.</p> <p>— Добро.</p> <p>Попа остави књиге, |
| нећеш са мном?</p> <p>— Нећу.{S} Журим кући.{S} Има триста послова!</p> <p>— Е, збогом пошо!</ |
| ead> <p>Јова је сваки други дан одлазио кући поп Живковој.{S} Сви су сељаци знали да је испроси |
| з.“</p> <p>— Има, али и њега сам пустио кући да ради.</p> <p>— Доћи ће, ваљда, довече.</p> <p>— |
| донесе лекове...</p> <p>Једно је морало кући.{S} Попа се крену а остави ташту код жене.{S} Цели |
| о?</p> <p>— Ја!</p> <p>— Е, онда можемо кући.</p> <pb n="166" /> <p>Ишли су неко вреле ћутећки |
| </p> <pb n="190" /> <p>— Хоћеш ли данас кући?</p> <p>— Хоћу.</p> <p>Она напући уснице.</p> <p>— |
| олако, на прстима изиђе на поље...{S} У кући сви спаваху; бар се њему тако чинило.</p> <p>Он ше |
| нда <pb n="16" /> је поштен и пазе га у кући као очи; а ако прикрије — онда тешко њему!..{S} И |
| ле, рекао би човек да су на пољу а не у кући, јер се куће не виде; гледаше трепераве звезде как |
| <p>— Е, хвала! хвала!</p> <p>— И ја ћу кући.</p> <p>— Зар нећеш у варош?</p> <p>— Јок море!</p |
| ест — рече он. — Браћо!{S} Договор кућу кући.{S} Да се не би цепали овамо и онамо, ми треба сад |
| љци, па оно сеоце са његовим раштрканим кућицама..{S} Зар то није дивота?</p> <p>— Јесте — рече |
| вога детињства.{S} Сети се оца и мајке, кућице у којој се родио, малог вајатића, у коме је као |
| ме шуме има.{S} Са малом <pb n="126" /> кућицом, баштицом око ње, и нешто књига — била бих најс |
| ан; узећемо ти земље, направићемо једну кућицу, па живи мећу нама!</p> <p>— А.. не!..</p> <p>— |
| гу страну ребара.</p> <p>— ’хоћеш воде, кућо?</p> <p>— ’хоћу.</p> <p>— Мати је запоји оном водо |
| Мариној своје намере, своје погледе на кућу.{S} Њој се допадаше.{S} Она је такође од свег срца |
| ванајест — рече он. — Браћо!{S} Договор кућу кући.{S} Да се не би цепали овамо и онамо, ми треб |
| на прихвати му коња, а једна га позва у кућу.</p> <p>У ходнику се сусрете с Маром.</p> <p>Букну |
| , донеси послужење.</p> <p>Мара отрча у кућу.</p> <p>— Како си спав’о? — упита поп Живко.</p> < |
| ови с обе стране груди.{S} Једва дође у кућу и спусти се у кревет.{S} Он није био код куће, нег |
| авамо — рече попа.</p> <p>И дигоше се у кућу.</p> <p>Поша одведе гошће у њихову собу а попа Јов |
| се пије, пева и пуца.{S} Иду из куће у кућу; освићу се са чашом, а тако исто и омркну.</p> <p> |
| p>— Хајде — рече Јова.</p> <p>И уђоше у кућу.</p> <p>Марине су се очи сијале од велике радости. |
| могао, кад год је био докон, ићи му и у кућу, и — разуме се — он је се тим користио.</p> <p>Но |
| то више. —</p> <p>Ташта га позва себи у кућу, и он се пресели тамо.</p> <p>У селу су га волели |
| <p>Једва једаред реши се да се врати у кућу.</p> <p>Оставио је прозоре отворене па се свуче те |
| а још за сунца — вели — види своју нову кућу“; купи од дућанџије један чирак од тенећке, свећу |
| жи са браћом од стричева — и нађе једну кућу у селу где се настани.</p> <p>Живео је срећно са с |
| оше кроз чаршију.{S} Уведоше га у једну кућу и ту нађоше једног господина брадата и ћелава.{S} |
| > <pb n="110" /> <p>Осети како јој срце куца...{S} Пренесе се у мислима у друштво Нежданова.{S} |
| ло осетљив.{S} Не мило га дираше у срце куцање шеталице на сату дуварском.{S} Досадан му је и о |
| љу.</p> <p>Погледао је на часовник који куцаше на столу.{S} Један по по ноћи.</p> <p>— Па... јо |
| /> <p>— А онај допис?...{S} А... (и ту куцну Јову по рамену и насмеја се грохотом) — оно је ва |
| е ти! — рече газда Ђоша.{S} Поп нема ни кучета ни мачета.{S} Кад оде тамо он ће само гледати за |
| ну, јер било је прилике да тиме хоће да кушају млађе, н. пр.: оставе цванцик или друго шта да м |
| лепо лице ведро и без и једне боје, да л’ онај вити стас; да л’ она веселост њена или гипкост |
| .{S} Не знађаше шта је лепше на њој: да л оно лепо лице ведро и без и једне боје, да л’ онај ви |
| и једне боје, да л’ онај вити стас; да л’ она веселост њена или гипкост тела.</p> <pb n="105" |
| упита он:</p> <p>— Шта велиш?...{S} Да л’ да идемо?</p> <p>— Да идемо.</p> <p>— Да неће бити к |
| {S} Образ му његов!..{S} А славе ти, је л за то што си ти њега испис’о у новине?</p> <p>— Јесте |
| та.</p> <p>— Одакле си?</p> <p>— Ко, је л’ ја?</p> <p>— Јест, ти! — рече он нестрпељиво.</p> <p |
| деце, на ’хоћеш шњима на касапницу, је л?</p> <pb n="216" /> <p>— Који ли је онај чича? — пита |
| нешто.</p> <p>— Шта, Јевто?</p> <p>- Је л истина да те је капетан уапсио?</p> <p>- Јесте!</p> < |
| Јесте!{S} Познајем ја по вама!...{S} Је л те да јесте?</p> <p>Јова виде да већ више не може лаг |
| ш, а ја устанем као старе жене...{S} Је л да ће то бити дивота?</p> <p>Он климну главом.{S} Ужи |
| ! — рече он.</p> <pb n="101" /> <p>— Је л? — упита поп.</p> <p>— Јест, богме!</p> <p>— Ожени се |
| олиција?</p> <p>— Полиција!</p> <p>— Је л подвео сведоке?</p> <p>— Није</p> <p>— Јова прохода п |
| руку око њеног облог паса.</p> <p>— Је л: само моја?</p> <p>— Само твоја!...</p> <p>Он хтеде д |
| дспавају ишетаће до косаца.</p> <p>— Је л далеко течо?</p> <p>— Није сине.{S} Али ми ћемо около |
| Пандур само климну главом.</p> <p>— Је л господин капетан у канцеларији? — упита он.</p> <p>— |
| ву па гледи у једну јабуку.</p> <p>— Је л, море? — упита поп.</p> <p>— А?</p> <p>— Чу ли ти шта |
| а постељу и узе је за руку.</p> <p>— Је л’ ти лакше?</p> <p>— Мало лакше — шану она.</p> <p>Как |
| ..{S} Признање треба за услугу.{S} Није л тако?</p> <p>— Тако је.</p> <p>— Ви би нам били врло |
| а по селима.{S} Синоћ су се састајали у Л... код мејане.</p> <p>— Па како сељаци, ’хоће ли да и |
| иђаше.{S} Све поспало сем паса чији се лавеж чујаше у селу.</p> <p>Јова се врати кревету и сед |
| лепе песме славујеве; из села се чујаше лавеж паса, а са друма клопарање кола и свирала...</p> |
| стивна, како ме глава боле; право рећи: лагала сам је...{S} Али оне ноћи кад сам устала и стала |
| аше дневну врућину.</p> <p>Мара је ишла лагано поред попе.{S} Поп Живко ћереташе о свачему.</p> |
| озавиди!{S} Јова и поп Живко пратише је лагано.</p> <p>Међу тим она, што је више певала, све се |
| у тим ни њој не беше лакше; руке су јој лагано — ал ипак приметно — дрхтале; а срце је лупало н |
| е?</p> <p>Јова виде да већ више не може лагати.</p> <p>— Та... да боме — рече. — Шта ћу?.{S} Та |
| тревио господине!</p> <p>— Јест, ка’ у ’ладну собу! — рече поп Живко.</p> <p>— Па какав му мисл |
| !{S} Зар и ја не би’ волео лешкарити у ’ладу, него да ме пече звезда и да ме бије успара од ’ше |
| т издржа поглед.</p> <p>— Лаж!</p> <p>— Лаж!</p> <p>— Али кад ја знам!</p> <p>— Опет је лаж!</p |
| ега.{S} Он опет издржа поглед.</p> <p>— Лаж!</p> <p>— Лаж!</p> <p>— Али кад ја знам!</p> <p>— О |
| </p> <p>— Имам да кажем: да је све гола лаж!..{S} А молим моју духовну власт нека пропита и исп |
| оворити?</p> <pb n="197" /> <p>— Све је лаж, — рече он.</p> <p>— То је лако казати, али треба и |
| нтовничке састанке ноћу.</p> <p>— То је лаж! — рече Јова.</p> <p>Капетан опет упиљи у њега.{S} |
| <p>— Али кад ја знам!</p> <p>— Опет је лаж!</p> <p>— Ал ако сам ја добро извештен?</p> <p>— Ак |
| а ми ту ваздан!..{S} Сви смо таки!..{S} Лаже сваки који каже да није сујеверан!.{S} То смо ми п |
| ке паре!...</p> <p>— Ето, лоле!...{S} А лаже, знам да лаже!... рече капетан.</p> <p>И опет га п |
| > <p>— Ето, лоле!...{S} А лаже, знам да лаже!... рече капетан.</p> <p>И опет га повуче за уво.< |
| и!</p> <p>— ’Ајд’, не лажи!</p> <p>— Не лажем тако ми стреће моје!..{S} Мулим ти, гмете!...</p> |
| ганине? — пита онај.</p> <p>— Што да ти лажем?</p> <p>— И ја се чудим: што лажеш!</p> <p>— Јеси |
| а ти лажем?</p> <p>— И ја се чудим: што лажеш!</p> <p>— Јеси ти!</p> <p>— ’Ајд’, не лажи!</p> < |
| и се смеј са свију страна.</p> <p>— Што лажеш, Циганине? — пита онај.</p> <p>— Што да ти лажем? |
| ш!</p> <p>— Јеси ти!</p> <p>— ’Ајд’, не лажи!</p> <p>— Не лажем тако ми стреће моје!..{S} Мулим |
| ...</p> <p>Па се опет замисли.</p> <p>— Лажу кад веле да се не може ништа учинити!...{S} Само т |
| аше главу, и већ гледаше Јову у очи.{S} Лака румен облила јој образе, а оне плаве очи светлише |
| на и задрхта срце.{S} Оваки терети нису лаки.{S} Но он се брзо реши: да истраје у свему.</p> <p |
| ремили, кад будемо имали своју војску — лако нам је ступити у борбу.</p> <p>— Па, да!.. кога ве |
| а сатре?</p> <p>— ’хоће, вели!</p> <p>— Лако је нама сад!{S} У целоме срезу нема села у коме не |
| — Све је лаж, — рече он.</p> <p>— То је лако казати, али треба и доказати.</p> <p>— Доказаћу.{S |
| Макса.</p> <pb n="170" /> <p>— За њу је лако! — рече поп Дамњан — Јовин је план врло леп.{S} Он |
| морао најпре оженити.{S} Но за то беше лако.</p> <pb n="30" /> <p>Имао је девојку у селу.{S} Д |
| рам пред собом, онда би и’ пит’о: је ли лако сељаку?!..</p> <p>— Ваљало би! — рече учитељ.</p> |
| и да је узаберем!...</p> <p>И она скочи лако као веверица, узе једно кукасто дрво, и стаде се п |
| шао други свештеник.{S} Сад могаше врло лако да се „рукоположи“; само је се морао најпре оженит |
| м падне шака?...{S} А то може бити врло лако.{S} Полицији нису били свети ии најсветији осећаји |
| на оне сјајне звезде.{S} У души осећаше лакоћу и сласт.{S} Срце му је жудело да цео свет загрли |
| .{S} Добро!{S} Ево ти ово писмено...{S} Лаку ноћ!...</p> <p>Остави позив на астал па изађе.</p> |
| јд!..{S} Старије је јутро од вечера.{S} Лаку ноћ!..</p> <p>И оде да спава.</p> <milestone unit= |
| капије.</p> <p>— Лаку ноћ учо!</p> <p>— Лаку ноћ!</p> </div> <pb n="12" /> <div type="chapter" |
| и га допратише до саме капије.</p> <p>— Лаку ноћ учо!</p> <p>— Лаку ноћ!</p> </div> <pb n="12" |
| ом, да знамо.</p> <p>- Јавићу.</p> <p>— Лаку ноћ!</p> <p>— Хоћеш ми дати твога коња?</p> <p>— П |
| о га је.</p> <p>Међу тим ни њој не беше лакше; руке су јој лагано — ал ипак приметно — дрхтале; |
| од врачаре донела...</p> <p>Мало јој би лакше.</p> <p>Он седе крај ње на постељу и узе је за ру |
| ељу и узе је за руку.</p> <p>— Је л’ ти лакше?</p> <p>— Мало лакше — шану она.</p> <p>Како би б |
| </p> <p>— Је л’ ти лакше?</p> <p>— Мало лакше — шану она.</p> <p>Како би било да те водим докто |
| у — учини му се — у главу.{S} Пламен од лампе учини му се најпре црвен, па плав, па зелен, па о |
| } Ево мој комшија!{S} Имали смо ја и он лане по 50 комада свиња.{S} Дође трговац с јесени и пот |
| ћеш знати за чичу!{S} Скикнућеш овде, а ланућеш тамо негде око Врање!.</p> <p>Прохода још мало |
| је он називао сељака) али му је по мало ласкао; сада пак сматрао је за потребно да му окрене ле |
| ин борбе — рече Јова — али га се морамо латити, да би постигли цељ, јер цељ је поштена.</p> <p> |
| p>— Е, онда да идемо.</p> <p>— Чисто му лахну на души; само кад је на чисто.</p> <p>Пред вече, |
| а ме бије успара од ’шенице — ал’ треба леба!</p> <p>— Па ниси се ни ознојио?</p> <p>— А.. поче |
| оже!...{S} А ја!...{S} Право веле: има ’леба и без мотике!...{S} Кулаш!...{S} Е, славу ти твоју |
| Допирао је до мора, „са сто је вуруна ’леба јео“ као што имађаше обичај сам да каже.</p> <p>Са |
| о!“ А ја одмах чист чаршав на астал, па лебац и со, па тањире на јело....{S} Па онда седнем до |
| и прогањан с места на место, на можда и лебац изгубити.{S} Ко ми јамчи да до мрака нећу бити по |
| јер он, знаш, старији је: могу изгубити лебац.</p> <p>— Шта сам ја теби казао?.. викну Јова и п |
| ?{S} Ти ћеш, од сад, већ својим зубима ’лебац јести!</p> <p>— Тако је! — рече она.</p> <p>Па од |
| нешто реметило живот.{S} Оне плаве очи лебдијаху пред њим вазда кад се осами.{S} Чар њихов пље |
| subSection" /> <p>У благој јесењој вођи лебдила му је слика њезина пред очима, на оној небеској |
| p> <p>— Јел-те?...{S} Кад човек иде за ’лебом....</p> <p>— Да бо’ме!..{S} Да бо’ме!...</p> <p>К |
| p> <p>Јевта оде право, а Јова окрену на лево.</p> <p>Јурио је као на крилима.{S} Та опет ће да |
| апетан се диже, узе чашу у десну руку а левом скиде капу.</p> <p>— Браћо! — рече он. — Ово је н |
| p> <p>— Глупости! — рече и окрену се на леву страну.</p> <p>Опет то исто!...{S} Он се наљути.</ |
| и намршти се.</p> <p>— Марко попридиже леву руку, коју беше савио у песницу и кажипрстом обухв |
| у Шабац, па слободно затури дизгине за левчу и лези.{S} Ти си у Шапцу!...{S} А миран ка’ јагње |
| Мара!..{S} Мој мили анђелак!...{S} И ја легао!..{S} Идем с места...{S} Како ће се она обрадоват |
| у и и оделу!...</p> <p>Вода за умивање, леген — све беше ту.{S} Он се уми, очешља и углади, и, |
| мо за руку и доведе кревету; рече ми да легнем а она седе крај мене те ме узе миловати.</p> <p> |
| и све, Четвртком нагони ђаке, те му за „леграцију“ доносе мачиће.</p> <p>Младић се насмеја.</p> |
| горело сво у ватри, час било хладно као лед.{S} Попа стајаше крај њене постеље, гледаше је и — |
| {S} Која би му год мисао пала на памет, ледила је се на језику!..{S} Хладан зној обливао га је. |
| пак сматрао је за потребно да му окрене леђа.{S} Али ипак, мислио је да ће добро бити, да се др |
| коснице, па пусти и своју црну косу низ леђа...{S} Стајаше пред њим као вила и рече:</p> <p>— О |
| уље и неколико књижица, и он то носи на леђима и иде на опредељено место; у џепу један ексер и |
| цвеће на гробу поливали...{S} Ту му је лежала жена.{S} Он не имађаше никога свога сем тога гро |
| ољно развијен и снажан.</p> <p>Пред њим лежаше његов путнички сандук, на седишту под њим виђаше |
| е га пецаху...</p> <pb n="115" /> <p>Он лежаше још неко време, онда се диже, запали свећу, пређ |
| гаше већ више издржати.{S} Он се свуче, леже и узе књигу.</p> <p>Али не иде!..{S} Није могао ни |
| кревету; збаци обућу и одело са себе па леже насатке окренув се зиду и загрли јастук...</p> <p> |
| <p>Диже се с кревета, раскопча реклу па леже.{S} Онда се диже по ново збаци реклу са себе и леж |
| ти лези!{S} Ето кревета.</p> <p>„Јевта леже.{S} Од угаси свећу, опкорачи коња па све у трк.</p |
| штву седео и ишло је које како; али кад леже у постељу — као да га гује кољу...{S} Освртао се т |
| о.</p> <p>- Нисам ни ја...{S} Ал’ да се леже.</p> <p>И он устаде.</p> <pb n="20" /> <p>— Донеси |
| авио је прозоре отворене па се свуче те леже.</p> </div> <pb n="118" /> <div type="chapter" n=" |
| а се диже по ново збаци реклу са себе и леже опет.{S} Прса беху пуна.{S} Нигде се не виђаше да |
| /p> <p>Кад поп Дамњан оде он се свуче и леже у постељу.</p> <p>Није био уморан, али је желео да |
| беше пријатна хладовина.</p> <p>Учитељ леже.</p> <p>Гледао је своју будућност пред собом.{S} Н |
| постељу.</p> <p>— Готово, зете, и ми да лежемо, рече Марина мајка.</p> <p>— Јеси задрем’о, Јово |
| здрав....</p> <p>И дође му тешко као да лежи на дну неке јаме, на очи не виђаше, само му неке с |
| где се завалила у меку столицу, па више лежи него што седи.</p> <p>— Деде, читај!</p> <p>И он у |
| оведоше је до кола.{S} Мати јој намести лежиште те је наместише.{S} Поседаше обоје па на пут... |
| , па слободно затури дизгине за левчу и лези.{S} Ти си у Шапцу!...{S} А миран ка’ јагње.{S} Она |
| ам се опио ка’ клин!</p> <p>— Добро, ти лези!{S} Ето кревета.</p> <p>„Јевта леже.{S} Од угаси с |
| ј њене постеље; обоје су лили сузе, али лека, не знађаше ни једно, а сузе опет не помагаху ништ |
| а тога и лекове, којим се сиромаси, без лекарске помоћи, лече, све је то прибележавао, па је по |
| огу! — рече доктор.</p> <p>Преписа неке лекове и нареди да се одма купе и дају болесници, а он |
| p> <p>Попа оде собом у апотеку и донесе лекове...</p> <p>Једно је морало кући.{S} Попа се крену |
| а и учити.{S} Учио је крај свега тога и лекове, којим се сиромаси, без лекарске помоћи, лече, с |
| на ниже утегла је бела чарапа ногу врло лена кроја.</p> <p>Она пође умиваонику, али се присети |
| душе као да је ту; — али кад се из тога леног сна на јави пробудио, видео је — своју бећарску с |
| стао код удовице и одао се раскошлуку и лењости.</p> <p>Удесио је свој живот према потребама.{S |
| живи сто година; ко год пре умре то је лењштина; бега од посла!...</p> <p>Сви се насмејаше; и |
| с другим а она сама са собом:</p> <p>— Леп је!..{S} Млад је!..{S} Да је и старији — све једно! |
| /p> <p>— А... то јест.</p> <p>— Како је леп изглед одавде! — рече Мара и застаде.</p> <p>— Заји |
| ишта, господине...{S} Баш је у мог тече леп воћњак.{S} Каквих красних јабука има!...{S} Н. пр. |
| до 22 године, у варошком руву...{S} Дан леп.{S} Кроз шумско лишће просијаваху ситни зраци јесењ |
| ати као мачка!</p> <p>— Шта лепа!{S} Ко леп!{S} Зар смрт!... — викну чича. — Од куд смрт може д |
| како је поносит <pb n="135" /> па како леп!...{S} Све зна, о свачем говори!...{S} Мени ужасно |
| — рече поп Дамњан — Јовин је план врло леп.{S} Он је пристао да буде начелников шпијун.{S} Зар |
| жбунови на месечини изгледаху као људи; лепа песмица разлегаше се из хиљаду грла птичијих, и — |
| пише, па...</p> <p>Учитељ узда’ну...{S} Лепа слика изађе му пред очи...{S} Али она за њега беше |
| ти, него нека лута.{S} Поштена је борба лепа; али кад душманин гађа иза бусије, теби би сматрал |
| ана!...</p> <p>И он опет угледа она два лепа ока, оно румено лице, она лепа уста, онај вити ста |
| она два лепа ока, оно румено лице, она лепа уста, онај вити стас.{S} Он зачу онај звучни глас |
| се ваља отезати као мачка!</p> <p>— Шта лепа!{S} Ко леп!{S} Зар смрт!... — викну чича. — Од куд |
| викну чича. — Од куд смрт може да буде лепа?{S} Ја волим и сто ружни’ живота него једну лепу с |
| рече Јова..</p> <p>— Је ли, течо, да је лепа?</p> <pb n="128" /> <p>— А... разуме се, разуме се |
| после болести долази смрт, па бар да је лепа, него се ваља отезати као мачка!</p> <p>— Шта лепа |
| </p> <p>— Па, ви’те ону црквицу како је лепа...{S} Гле’те на ову страну!..{S} Они дољашци под ш |
| лепа! сад видим да нисам!...{S} Да сам лепа, он би ме гледао!...{S} Што ме, боже, не створи па |
| ме, до скора, и сама сам мислила да сам лепа! сад видим да нисам!...{S} Да сам лепа, он би ме г |
| тељи.</p> <p>— Другарице ми веле да сам лепа.{S} У једно време, до скора, и сама сам мислила да |
| е; па она кестењаста коса и она је врло лепа...{S} Па како лепо говори, и одрешито, и не замуцк |
| p> <p>— Гледам цвеће.{S} О... па немају лепа цвећа!</p> <p>— Немају семена! — рече он.</p> <p>— |
| милио.{S} Пут му се отегао у бестрагу. „Лепа природа“ за њега не имађаше дражи.{S} За њега је и |
| ђавола који пут...{S} Он ће сам доћи на лепак!...</p> <p>— Дакле, да са њим живим лепо.</p> <p> |
| н је стварао пред собом милу слику; оне лепе, бистре очи и свиону плаву косу; доста пута осећао |
| лу....{S} Тако ми је као да читам старе лепе приче....</p> <p>Говорећи полако подизаше главу, и |
| под Фуруном, са поља му допираху звуци лепе песме славујеве; из села се чујаше лавеж паса, а с |
| узе кутију сави цигару и сву је упљува лепећи док папир не прште.{S} Онда узе други и опет поч |
| с спуштаху у дољу.{S} Са брежуљака беху лепи изгледи и младић погледаше на све стране око себе. |
| ту сте ви! — рече она и погледа га оним лепим очима.</p> <p>— Ништа за то!</p> <p>— О!..{S} Ја |
| ил.{S} Ја кад прочитам што год написано лепим стилом — опростио би ономе ко је писао па да би и |
| та пута дао му је по 10—20 пара да купи лепињу за доручак и он је то чувао.</p> <p>Долазио му ј |
| стина није нова али било је у њој доста лепих песама.</p> <p>Свој посао вршио је и његов господ |
| имао је и доста новаца те је набављао „лепих“ књига.{S} Све енглеске романе имао је у својој к |
| <p>— Ја сам све промислио.</p> <p>— Е, лепо.{S} На путу не стоји ништа....{S} Нег, јеси ли пит |
| о.{S} Онда га упита:</p> <p>— Читаш ли, лепо?</p> <p>— Па... читам, госпођо.</p> <p>— Оди овамо |
| а.{S} Кроз кошуљу се провидело пуначко, лепо тело.{S} Она повади укоснице, па пусти и своју црн |
| . вели окупљени свет.</p> <p>— Па лепо, лепо!..{S} Нека вас поп усрећи!...</p> <p>— Сад... ко б |
| учо? — упита кмет.</p> <p>— Хвала богу, лепо!</p> <pb n="42" /> <p>— Како ти се допада овај наш |
| та једну страну.</p> <pb n="19" /> <p>— Лепо.{S} Довече ћеш ми читати, а сад иди и намести твој |
| аве ти, како си је набавио?...</p> <p>— Лепо.{S} То није тешко у Београду.{S} Они би боље учини |
| е богаство — моје задовољство.</p> <p>— Лепо.{S} Али Мара има мајку.</p> <pb n="181" /> <p>— Не |
| и началника?</p> <p>— ’Оћемо.</p> <p>— Лепо.{S} Казујте ко шта има против њих!</p> <p>— Ја има |
| абуке и спуштао их у котарицу.</p> <p>— Лепо је то: имати овако свој воћњак! — рече он.</p> <pb |
| говори и ти мени <hi>ти!</hi></p> <p>— Лепо!... рече учитељ.</p> <p>— Дакле, хоћеш ли ми бити |
| <p>— Хоћу — рече она.</p> <p>— Е, онда лепо!...{S} Јово, брате, нека ти је са срећом!{S} Маро! |
| па ћу их дати по три талира....{S} И ја лепо дам све по дукат комад.{S} Онда одведем трговца ко |
| хоћеш, вала, и по блату!</p> <p>— Хвала лепо!</p> <p>— Што?</p> <p>— Свршила сам ја школу; сад |
| вини</title>“)...{S} Налазила је да има лепо чело и лице; па она кестењаста коса и она је врло |
| је „земљоделско-шумарску“ школу.{S} Па лепо.{S} Какве користи видесмо отуд?{S} Ја не видох ни |
| nedostaje gornji levi ugao --> <p>— Па лепо.{S} Оћемо ли, браћо, да дигнемо <!-- nedostaje tek |
| Како ништа?</p> <pb n="102" /> <p>— Па лепо!..{S} Ја волим једно створење које сам једаред у с |
| сам неправедно нападнут!..</p> <p>— Па лепо, брани се!...{S} Јеси ли прикупљ’о са поп Дамјаном |
| ћи.{S} Могу читати што год.</p> <p>— Па лепо, онда да спавамо — рече попа.</p> <p>И дигоше се у |
| > <p>И погледа га прекорно.</p> <p>— Па лепо, душо! — рече поп. — Ја нећу више говорити.{S} При |
| о је!.. вели окупљени свет.</p> <p>— Па лепо, лепо!..{S} Нека вас поп усрећи!...</p> <p>— Сад.. |
| дани“ од њих.{S} Једном речју: свуда је лепо приман и дочекиван.</p> <p>Од Аранђелова-дне до по |
| <p>— А... врло лепо!...{S} Од школе је лепо погледати на све странн.{S} Врло сте добро учинили |
| ноћи срце му се раздрага...{S} Како је лепо шетати на овакој месечини, па још са милим створењ |
| госпођице, морамо да љубимо све што је лепо? — упита.</p> <p>Она га погледа па му са свим наји |
| беше тешко решити се.{S} Да не иде није лепо; казаће да је плашљивац и кукавица, а он то није; |
| ...{S} Е, славу ти твоју!...{S} Ти мене лепо обели.</p> <p>Ошину кулаша неколико пута добро бич |
| >— Не мари ништа.{S} Ако ме предусретне лепо — и ја ћу лепо; ако дрско и ја ћу бити дрзак.</p> |
| бацио, и прочита готово гласно, најпре лепо а после грцајући:</p> <p>„Конзисторији Епархије:</ |
| за раме, али је руку тако подигла да се лепо виђаху црне маље под пазувом.</p> <p>— хоћеш ли по |
| тан је волио човека, који је умео да се лепо поклони, да каже: „изволите“, да је увек чист и уг |
| ло.{S} Беше то човек пријатан и врло се лепо опходио са свима.{S} Тако исто дочекао је и Јову.< |
| њастом косом; чело велико, и на њему се лепо виђаше она долиница што се зове „звезда“, одакле с |
| /p> <p>Мара седе на клупу и Јова могаше лепо чути како она дише.{S} Она сагла главу па се загле |
| подина брадата и ћелава.{S} Он их прими лепо.{S} Поседеше мало.{S} Учитељ рече да је то дечко о |
| азумемо и договоримо са сељацима, па ти лепо судницу мало доправимо и уредимо за школу, а школу |
| ити!...{S} Само треба овом свету казати лепо, а што је најглавније посведочити делом!{S} Као го |
| ction" /> <p>Од то доба почео је носити лепо одело а имао је и доста новаца те је набављао „леп |
| вој новини у њиховој школи: како учитељ лепо прима децу, како се с њима игра и шали а не бије и |
| пак!...</p> <p>— Дакле, да са њим живим лепо.</p> <p>— Јест.{S} Па ако га ошинеш који пут нека |
| е само: што не „јордани“, што са сваким лепо разговара.</p> <p>— И мени!</p> <p>— И мени!</p> < |
| олитички рачун налаже нам да још са њим лепо поступамо...{S} Ја мислим, да си ти човек који ће |
| а шчеличила, па — видећи — како капетан лепо живи, закуне се свим на свету да ће и он постати к |
| ла.{S} Јови памет са свим стала.{S} Ово лепо, несташно дете однесе је.{S} Беше устао па стајаше |
| а коса и она је врло лепа...{S} Па како лепо говори, и одрешито, и не замуцкује, и како је озби |
| а свим омрзнуо, да му учитељ није онако лепо причао из црквене и српске историје и да му није б |
| ћеш се моћи научити?</p> <p>— А... врло лепо!...{S} Од школе је лепо погледати на све странн.{S |
| брањаше је од мува које падаху па њено лепо лице...{S} Она је жмурила, али није спавала.</p> < |
| е знађаше шта је лепше на њој: да л оно лепо лице ведро и без и једне боје, да л’ онај вити ста |
| сељаци зовемо гра, ово першун, ово, што лепо мирише, мирођија, ово ротква, ово...</p> <p>Јова с |
| ту, Иванова дуж...{S} И сад он меникар лепо туп! па одбио нека три откоса ’шенице.{S} И вели: |
| а.{S} Ако ме предусретне лепо — и ја ћу лепо; ако дрско и ја ћу бити дрзак.</p> <p>Дођоше до са |
| ого торочем; и казала ми је да није баш лепо што трчим једнако за тобом..{S} Ја сам пробала да |
| еларијама.{S} Сава уме овако!...</p> <p>Лепо свану, а он се још по кревету претура.{S} Кад виде |
| азгледам теткину башту.{S} Јелте да има лепог цвећа?</p> <p>— Заиста! — рече Јова.</p> <p>— Пог |
| — све бих дала за један кућерак у каком лепом пределу у коме шуме има.{S} Са малом <pb n="126" |
| о.{S} И ја баш за то мрзим.{S} Ја волим лепу природу, оваку каква је, не углађену..{S} Кад чује |
| ијих, и — њега нешто силно повуче у ову лепу природу...</p> <p>Обуче се на брзу руку, узе дуван |
| Ја волим и сто ружни’ живота него једну лепу смрт!...{S} И после, шта: да умре... ко да умре?.. |
| То беше његова вила.</p> <p>Била је још лепша него што ју је његова најбујнија машта стварала.. |
| Дамњан са Јовом он их дочека да не може лепше бити.</p> <p>— Шта ћете пити? — питаше их он.</p> |
| њих на окупу.{S} Дочекају ме да не може лепше бити.{S} Ручамо и тек по ручку ја од мајке њене њ |
| /p> <p>— Збиља!...{S} А ја мислим да је лепше у вароши; бар лети, — рече Јова.</p> <p>— Варате |
| убио у посматрању.{S} Не знађаше шта је лепше на њој: да л оно лепо лице ведро и без и једне бо |
| Да видиш само моје цвеће!</p> <p>— Није лепше од мог! — рече он и загледа се у њу.</p> <p>— Јао |
| о!..{S} Не знате који је цветак од кога лепши!..{S} Да и вама узаберем!..</p> <p>— Благодарим! |
| p> <p>— Није сине.{S} Али ми ћемо около лепши је пут.</p> <p>Мара га запиткиваше то о овоме то |
| ја берем руком.{S} Пушница ми је од 10. леса.{S} Ја имам двадесет.{S} Накупим сви двадесет.{S} |
| p>Седоше.</p> <p>Међу тим Мара је свуда летела.{S} Она беше несташна као веверица.{S} Трчкарала |
| и на земљу крај њега....{S} Потоци суза летели су из његових очију те цвеће на гробу поливали.. |
| да видимо користи!...{S} Јест; ал ко ће летети за Европом; ко ће учити да прави бакљаде и парад |
| но.{S} Тесна му земља!..{S} Да му је да лети по оним облацима!{S} Мара његова!...{S} И то тако |
| } А ја мислим да је лепше у вароши; бар лети, — рече Јова.</p> <p>— Варате се, господине.</p> < |
| опа би ка’што дирнуо Мару.</p> <p>— Шта летиш једнако?</p> <p>— Све ми се допада!{S} Једва сам |
| есу и отвори прозор...{S} Блага свежина летње ноћи запану га и он гуташе онај миришљави ваздух. |
| 12" /> <p>Јекну њен звонки глас у тијој летњој ноћи.{S} И славуј да јој позавиди!{S} Јова и поп |
| p>Он шеташе.{S} На овој благој и мирној летњој ноћи срце му се раздрага...{S} Како је лепо шета |
| о....</p> <p>Кроз главу му јураху мисли летом.{S} Све се збркало.{S} Капетан, Мара, начелник, п |
| е му било на ино.{S} Морао се вратити и лећи у постељу.</p> <p>Погледао је на часовник који куц |
| читеља.</p> <p>— Нисам, али би се могло лећи.{S} Могу читати што год.</p> <p>— Па лепо, онда да |
| ајстарија је, али не мари!... опет је и леца и једра.{S} Неколико сам пута на њу намигн’о, и — |
| којим се сиромаси, без лекарске помоћи, лече, све је то прибележавао, па је после притицао у по |
| p> <p>— Ништа.</p> <p>— Нисте је ни чим лечили?</p> <p>— А чим ћемо, по богу, господине, кад ни |
| богу, господине?</p> <p>— Мора се овде лечити.{S} Учинићу све што могу! — рече доктор.</p> <p> |
| Доктор, брате, познаје болест, па зна и лечити! — рече он.</p> <p>— Ајој, дијете, прекрсти се т |
| шљаше он. — Чиста, бела постеља.{S} Она лешкари, опружила ноге по душеку, „ка’но патка по дубок |
| морам, брате!{S} Зар и ја не би’ волео лешкарити у ’ладу, него да ме пече звезда и да ме бије |
| > <p>— Видим — рече она.</p> <p>— Реко’ ли?</p> <p>— Тако је.</p> <pb n="77" /> <p>— Све се мож |
| ије!...{S} Само он волио је њу; али, да ли она њега воли — није знао.{S} Он је више не виде.{S} |
| ли су онима услугу.{S} Па, славе ти, да ли мотре да се не чита?</p> <p>— О!... те још како!...{ |
| тављен за учитеља код нас.{S} Питам: да ли си пре био учитељ, а они веле: „није; сад је баш свр |
| а брже боље школи.{S} Уз пут мислим: да ли је устао?...{S} Немам данас баш никаква посла!...{S} |
| ај Ж. К...?{S} Шта ће то бити?...{S} Да ли је то одиста једна тајна дружина?...{S} Или, да то н |
| е даје начитан и способан човек..{S} Да ли ми је да се за њега удам!..{S} О!.. како бих га него |
| викнуше још један „сатљик.“</p> <p>— Да ли је школа оправна?</p> <p>— А... све исправно — рече |
| ко њега па га припитују: одакле је, има ли жива оца и мајку и т. д.{S} Док он рече:</p> <p>— Ам |
| е под једну липу на траву.</p> <p>- Има ли шта ново? — упита попа.</p> <p>— Нема, вала, ништа.< |
| >— Па... биће — рече Јова.</p> <p>— Има ли које место празно?</p> <p>— За сад нема, али биће је |
| председник збора и упита:</p> <p>— Има ли још ко да није глас’о?</p> <p>Сви ћутаху.</p> <p>Обј |
| p>— Да бог да у здрављу!</p> <p>— А има ли ко тамо примити ствари? — упита учитељ кмета.</p> <p |
| га је дотерао у варош, припитати: „има ли што новом“?... и т. д. и т. д...{S} Морао је преноћи |
| <p>— Ја предлажем оца Дамњана.{S} Прима ли се? упита поп Лука.</p> <p>— Прима се!</p> <p>— Хвал |
| зисторији.“</p> <pb n="192" /> <p>— Шта ли ће то бити? — упита Јова.</p> <p>— Не знам! — рече п |
| а.{S} Питаше се: која је то женска, где ли седи и како би се могао с њом упознати?...</p> <p>Ни |
| не могу ни мом срцу да заповедам, а где ли туђем.{S} Све што ја могу, то је ствар по себи сврше |
| ј се светлиле од радости.</p> <p>— Дође ли?</p> <p>— Дођох.</p> <p>— Од кад те чекам!..{S} Баја |
| S} Вели: зове те капетан.</p> <p>— Каже ли: за што?</p> <p>— Јок!...{S} Само вели: иди па га на |
| башту и изађе пред-а-њ.</p> <p>— Стиже ли?</p> <p>Он ћуташе.</p> <p>— Попо!</p> <p>— Он диже г |
| да је он овде бољи од нас?..{S} И може ли бити он бољи од нас само за то што је министар?{S} О |
| отерам пред собом, онда би и’ пит’о: је ли лако сељаку?!..</p> <p>— Ваљало би! — рече учитељ.</ |
| е седимо и читамо до неко доба!..{S} Је ли, ти ћеш и мене поучити, па да и ја знам колико и ти? |
| бар знам где је, или која је!...{S} Је ли Српкиња, или Швабица, или Еврејка?...{S} Где живи, ш |
| ице?“.{S} А он се само насмеја...{S} Је ли, вере ти, знаш ли ти, шта он с оним ради?</p> <p>Мла |
| бог!</p> <p>— Бог помог’о!</p> <p>— Је ли овде кмет?</p> <p>— Јесте.{S} Ми смо! рече један риђ |
| мо ову јабуку — рече Јова..</p> <p>— Је ли, течо, да је лепа?</p> <pb n="128" /> <p>— А... разу |
| знам! — одговарао је попа.</p> <p>— Је ли могуће да српски сељак ништа не осећаштга и ништа не |
| /p> <p>Јова приђе књижници.</p> <p>— Је ли?..{S} А смем ли ја читати романе?</p> <p>— За што не |
| онако као и наши Црногорци.</p> <p>— Је ли?</p> <p>— Шта?</p> <pb n="190" /> <p>— Хоћеш ли дана |
| ински и донесе једно писмо.</p> <p>— Је ли за мене?</p> <p>— Није него за попу, — рече овај.</p |
| ћеш? — упита га овај оштро.</p> <p>— Је ли ту господин начелник.</p> <p>— Није ваљда начелник н |
| господине, ја сам из Б...</p> <p>— А је ли теби што год познато, да се неки у вашој механи тајн |
| {S} Он му издржа поглед.</p> <p>— Па је ли, млади господине!{S} Ти ми извољеваш тамо градити не |
| не године! — рече Максић.</p> <p>— Чује ли се што за скупштину? — упита Јова.</p> <p>— Избори ћ |
| !. — нека ме стреља!....</p> <p>— Имате ли још што да кажете?</p> <p>— Ништа више, до то, да је |
| е дошао са поп Живком.</p> <p>— Примате ли и’ браћо? — упита председник збора.</p> <p>— Примамо |
| „ружном делу са својом ћерком и, знате ли шта је било онда?..{S} Строги капетан поста још стро |
| ти ’хоћеш! — рече попа.</p> <p>— Знате ли: „<title>Еј пусто море!</title>“? - упита Јова.</p> |
| оше опет.</p> <pb n="220" /> <p>— Оћете ли „мезе“ ? питаше мејанџија капетана.</p> <p>— Па доне |
| лужбу?</p> <p>— Мислим.</p> <p>— Хоћете ли варош?</p> <p>— А... за то треба препорука, а ја — х |
| ра га спасе:</p> <p>— Господине, волите ли ви месечину?</p> <p>— Волим, госпођице — одговори он |
| ла сам.</p> <pb n="108" /> <p>— Мислите ли тражити службу?</p> <p>— Мислим.</p> <p>— Хоћете ли |
| ова.</p> <p>— Драго ми је!...{S} Пушите ли?..{S} Извол’те, правите!</p> <p>— Благодрим! — рече |
| там вас, питам њену мајку а и њу: јесте ли вољни, ви да ми је дате, а она да пође за ме?{S} Ако |
| И он седе до попа Живка.</p> <p>— Јесте ли за вино, господине?</p> <p>— Па... могу...</p> <p>— |
| т.</p> <p>Он диже главу.</p> <p>— Јесте ли здрави?</p> <p>— Јесам.</p> <p>— Ја сам мислио да ст |
| окошене ливаде и ћутаху.</p> <p>— Јесте ли вољни да шетамо путем?</p> <p>— Можемо, рече Мара.</ |
| И тим сам је облагородио.</p> <p>— хоће ли се сад примити?</p> <p>— Сад неће.{S} Каламлење с ме |
| >У томе стигоше у авлију.</p> <p>— хоће ли ручак скоро? — упита попа.</p> <p>— Скоро ће, зете — |
| мејане.</p> <p>— Па како сељаци, ’хоће ли да их послушају?</p> <p>— хоће оне будале.{S} Од прв |
| адо!</p> <p>— Ка’ капља!</p> <p>— ’хоће ли ово умети учити ђаке, по богу брате?</p> <p>— А кад |
| ећ... види се на њему...</p> <p>— ’хоће ли умети што с децом?</p> <p>— Умеће зар?{S} Допада ми |
| је? — упита га поп Лука.</p> <p>— ’хоће ли господа нити што год?</p> <p>— Дај нам по каву — реч |
| је узе даље прегледати.</p> <p>— ’хоће ли жива остати, но богу, господине?</p> <p>— Мора се ов |
| је на свом месту.{S} Узео перо, па пише ли — пише!..{S} Капетан је нешто доцније ушао у канцела |
| </p> <p>— Де, учитељу да седнемо.{S} Би ли било добро по једну ракију, а?</p> <p>— Како ти воља |
| аћаш крв Илије Кончаревића?...{S} Вреди ли да ти данас, кад највише потребујеш општој ствари, з |
| је Кончаревића ми губимо тебе.{S} Вреди ли да ти собом плаћаш крв Илије Кончаревића?...{S} Вред |
| ицу, је л?</p> <pb n="216" /> <p>— Који ли је онај чича? — питају сељаци један другог.</p> <p>— |
| а.</p> <p>— А бога вам господине: стоји ли ово у истини што ми капетан Сава пише?</p> <p>— Не з |
| хоћу да видим шта је у ствари.{S} Стоји ли што од овога у истини.</p> <p>— Не, господине!</p> < |
| е.{S} Она му стеже руку.</p> <p>— Је си ли жив? упита.</p> <p>— Жив сам.</p> <p>Она утрча у соб |
| На путу не стоји ништа....{S} Нег, јеси ли пит’о твоје родитеље?</p> <p>— Одобриће.</p> <p>— Он |
| .{S} Излечио је све покојне!...{S} Јеси ли јој чит’о молитву?</p> <p>— Нисам.</p> <p>— Читај!{S |
| </p> <p>— Па лепо, брани се!...{S} Јеси ли прикупљ’о са поп Дамјаном и поп Живком тајне састанк |
| о кроз сузе.</p> <p>— И мени...{S} Јеси ли задрем’о?</p> <p>— Нисам, госпођо.</p> <p>- Нисам ни |
| оћемо ли тамо?</p> <p>— Можемо.{S} Јеси ли набрао јабука.</p> <p>— За оном ми срце оста!{S} Да |
| да то јавим господину министру.{S} Јеси ли ти начинио какву молбу? упита капетан Петра.</p> <pb |
| ху га са неким сажалењем,</p> <p>— Јеси ли чуо за што се оптужујеш?</p> <p>— Чуо сам, господине |
| <p>— Чуо сам, господине.</p> <p>— Јеси ли одговорио?</p> <p>— Јесам, господине.</p> <p>— Шта с |
| знам! — рече поп Дамњан.</p> <p>— Јеси ли имао каквих послова код конзисторије?</p> <p>— Нисам |
| ...{S} И кад је све то тако, онда: имам ли ја права осудити једну женску да са мном тумара од ј |
| е књижници.</p> <p>— Је ли?..{S} А смем ли ја читати романе?</p> <p>— За што не?</p> <p>— Кажу: |
| {S} Они гледаху путника и питаху се: ко ли то може бити?...</p> <p>Он сиђе с кола; руком стресе |
| зекани, из „прека“...{S} Звр!...{S} Ко ли то иде?...{S} Господин ћата или капетан!{S} Скидају |
| раг, па да би не знам шта било...{S} Ко ли ће то бити?{S} Који је тај што то бушкара?{S} Сељак |
| ио.</p> <p>— И због тога!</p> <p>— А ко ли му то доказа?</p> <p>— Неки веле да је Петар.</p> <p |
| рече:</p> <p>— Нагазила.</p> <p>— А ко ли јој баци чини на пут, по богу сестро?! — упита она.< |
| пис на оба писмо беше један.</p> <p>„Ко ли ће ово да ми пише? — рече он гледајући. — Дај да вид |
| а.</p> <p>— Па то није далеко.{S} Имамо ли још колико да путујемо.</p> <p>— Сад ћемо се спустит |
| ji levi ugao --> <p>— Па лепо.{S} Оћемо ли, браћо, да дигнемо <!-- nedostaje tekst --> против о |
| ?</p> <p>— Па да пијемо!</p> <p>— Оћемо ли, људи, даље одавде? — питају неки.</p> <p>— Можемо, |
| > њан.</p> <p>— ’Оћемо.</p> <p>— ’Оћемо ли да тужимо свету капетана и началника?</p> <p>— ’Оћем |
| је! — рекоше још неки.</p> <p>— Хоћемо ли?</p> <p>— Ајде!...</p> <p>— Се’те још! — викао је ка |
| тељ.</p> <p>— Ја!</p> <p>— Хајд’ хоћемо ли тамо?</p> <p>— Можемо.{S} Јеси ли набрао јабука.</p> |
| и, само да добије класу.</p> <p>— Јесмо ли на томе, браћо? упита Јова.</p> <p>— Јесмо!</p> <p>— |
| Дамњан.</p> <p>- Зове!</p> <p>— За што ли је?</p> <p>— Због састанака.</p> <p>— Зар дознали?</ |
| ужио?</p> <p>— Не знам.</p> <p>— За што ли ће бити?</p> <p>— Не знам.</p> <p>— Мислиш ли ићи?</ |
| лиција једнако трага.</p> <p>— Па, нађу ли код кога?</p> <p>— Нађу, али ретко.</p> <p>— Шта рад |
| астају?</p> <p>— Ноћу.</p> <p>— Састају ли се још на ком месту осим у вашој механи.</p> <p>— Са |
| тај пар изађе поп Живко.</p> <p>— Јесу ли готова кола?</p> <p>— Готова, попо.</p> <p>- Шта ви |
| о да дођеш сутра.</p> <p>— Не знам хоћу ли моћи. — рече Јова.</p> <p>— „Не знам ’хоћу ли моћи“ |
| и. — рече Јова.</p> <p>— „Не знам ’хоћу ли моћи“ ?{S} А што нећеш</p> <p>— Имам посла.</p> <p>— |
| е? — упита поп.</p> <p>— А?</p> <p>— Чу ли ти шта ја питам?</p> <p>— Чуо сам.</p> <p>— Па што н |
| . хвала богу!...{S} Па како?...{S} Имаш ли породице?</p> <p>— Имам и оца и мајку.</p> <p>— То ј |
| руштвени, историјски...</p> <p>- А имаш ли ти доста књига?</p> <p>— Имам.</p> <p>- Ала ће то би |
| само насмеја...{S} Је ли, вере ти, знаш ли ти, шта он с оним ради?</p> <p>Младић се насмеја.</p |
| ија је?</p> <p>— Не знам!</p> <p>— Знаш ли јој бар име?</p> <p>— Не знам!</p> <p>— Како то?</p> |
| е знаш?</p> <p>— Не знам!</p> <p>— Знаш ли ти, драгановићу мој, да ми овде имамо једну страшну |
| p>— На Илију Кончаревића.</p> <p>— Знаш ли ти да тим себе бацаш у веће зло?</p> <p>— Тешто!</p> |
| а се окрете попу Дамњану.</p> <p>— Знаш ли, попо, шта је са оном твојом ствари?</p> <p>— Шта? — |
| сподине, одговори Пера.</p> <p>— А знаш ли који су?</p> <p>— Неке знам.</p> <pb n="86" /> <p>— |
| е чуо.{S} Онда га упита:</p> <p>— Читаш ли, лепо?</p> <p>— Па... читам, госпођо.</p> <p>— Оди о |
| /p> <p>— Јест, казао си.</p> <p>— Сећаш ли се?</p> <pb n="180" /> <p>— Канда се сећам.</p> <p>— |
| !... рече учитељ.</p> <p>— Дакле, хоћеш ли ми бити данас гост.</p> <p>— Хоћу.</p> <p>— Бар да с |
| ти данас немаш посла никаква.{S} Хоћеш ли да идемо?</p> <p>— Да ми је да видим шта ћу за упис |
| <p>— Шта?</p> <pb n="190" /> <p>— Хоћеш ли данас кући?</p> <p>— Хоћу.</p> <p>Она напући уснице. |
| е он.</p> <p>— И ја сам!</p> <p>— Хоћеш ли бити моја?</p> <p>— Само твоја!..{S} Ајдмо!...</p> < |
| у црне маље под пазувом.</p> <p>— хоћеш ли полити? — упита а већ је грцала...</p> <pb n="21" /> |
| бити?</p> <p>— Не знам.</p> <p>— Мислиш ли ићи?</p> <p>— Мораћу.</p> <p>— Кад?</p> <p>— Сутра.. |
| га је у <pb n="129" /> његовим њивама и ливадама.{S} Сељаци су говорили: да нема бољег земљодел |
| ристаде.</p> <p>Корачаху преко покошене ливаде и ћутаху.</p> <p>— Јесте ли вољни да шетамо путе |
| >— Можемо, рече Мара.</p> <p>Изађоше из ливаде и пођоше путем.</p> <p>— Чини ми се да ћемо имат |
| наш, да ми је ону господу мало косом на ливади да потерам пред собом, онда би и’ пит’о: је ли л |
| вачему.</p> <pb n="137" /> <p>Дођоше на ливаду.{S} Косци скоро оборили.{S} Под Живко ступи с њи |
| ажење...{S} Преображење, браћо! коси му ливаду — пуста му остала!{S} И то свако о својој ’рани, |
| уше обрашчићи у девојчета као да пламен лизну.</p> <p>— Полаже Бог! — рече он.</p> <p>— Бог пом |
| !{S} Ја мислим, да ми баш неће проћи на лијо!...{S} Та стара сам ја лола, улагаћу се капетаници |
| /> стајаху крај њене постеље; обоје су лили сузе, али лека, не знађаше ни једно, а сузе опет н |
| његовом такту.</p> <p>— Мо—ја—ма—ти—ћи—лим—тка. и т. д.</p> <p>Шапутање га обујмило.{S} Никако |
| ечеру за драге госте.{S} Они сеђаху под липом и разговараху.{S} Попа би ка’што дирнуо Мару.</p> |
| ion" /> <p>Њих двојица седоше под једну липу на траву.</p> <p>- Има ли шта ново? — упита попа.< |
| ндур, или курјаци, као капетан Сава или лисице, као начелник Панта....{S}Свега имамо — само људ |
| S} У лицу беше дошао као <pb n="196" /> лист хартије.{S} По челу му избише крупне грашке зноја. |
| огу кад и ми дочекасмо један опозициони лист!...{S} Бар можемо у њему дати гласа.</p> <p>Обојиц |
| .{S} Засечем ево овако, па уметнем овај лист.{S} И тим сам је облагородио.</p> <p>— хоће ли се |
| каламлење с листом.{S} Узмем ево, овако лист са петељком и засечем мало даље.{S} То је питома в |
| и то по двојица:</p> <quote> <l>„Зелен листак са горице слеће,</l> <l>„Милан војску са границе |
| е само да му даде ћерку, него у његовој листи написа: да је „отличног владања, да је поверљив, |
| ?</p> <p>— То је, сине мој, каламлење с листом.{S} Узмем ево, овако лист са петељком и засечем |
| </p> <p>Чаша по чаша празнила је се.{S} Лица постајаху руменија а очи светлије.</p> <p>Капетан |
| у.{S} Чим се хладна вода дотаче врелога лица и болесница отвори очи.</p> <p>— Хвала ти, господе |
| Беше то човек висока раста, окошт, дуга лица, великог чела и уста која му као стреја надкриваху |
| ст, зборана чела, помућених очију, дуга лица, оретке браде и бркова, повисок, сув.{S} На дугој |
| .{S} Њему се особито допадала озбиљност лица његова.</p> <p>Ручак је био већ на асталу.{S} Седо |
| Таке ја гоним.{S} Ако познајете таквих лица, доставите ми.{S} Отаџбина ће вам бити благодарна, |
| е обрве; очи граорасте; трепавице дуге; лице чисто, само га мали брци гарили по набубрелој <pb |
| знађаше за себе ништа; њој очи севаху; лице се зајаприло; докона га, и, нечувеном снагом, поди |
| замислио.{S} Наочит.{S} Пријатно, смеђе лице осењено прилично дугом кестењастом косом; чело вел |
| на играше му осмејак; управо цело му се лице смешило.{S} Беше то човек пријатан и врло се лепо |
| n="139" /> <p>А он љубљаше као манит: и лице и руке и врат и косу...</p> <p>— Сад сам срећан! — |
| S} Љубио јој је косу, врат, па најзад и лице.{S} Девојка дође себи.{S} И он се трже....</p> <p> |
| “)...{S} Налазила је да има лепо чело и лице; па она кестењаста коса и она је врло лепа...{S} П |
| а!{S} Љубио би јој оне плаве очи и бело лице; држао би је на грудима својим; па кад је приметио |
| о њеног витог стаса и пољубио оно врело лице и сјајне очи.</p> <p>— Седи! — рече она.</p> <p>Јо |
| пет угледа она два лепа ока, оно румено лице, она лепа уста, онај вити стас.{S} Он зачу онај зв |
| аше је од мува које падаху па њено лепо лице...{S} Она је жмурила, али није спавала.</p> <p>Пре |
| ђаше шта је лепше на њој: да л оно лепо лице ведро и без и једне боје, да л’ онај вити стас; да |
| у топлу собицу; на њега се смеши ведро лице; дочека га <pb n="25" /> мио пољубац, па чиста и т |
| оворио? — викну капетан и унесе му се у лице.</p> <p>— Нисам — одговори он привидно мирно.</p> |
| претурати.{S} Задовољство се видело на лицу његовом: он виде да ће имати с чим да <pb n="38" / |
| време говора мотрио је сваку цртицу на лицу Јовановом; хтео је просто, да му у душу завири.</p |
| ушећи, посматраше сваку цртицу на своме лицу.</p> <p>— Нос ми много велики, славу му његову!... |
| ном подизању груди и у осмејку озареном лицу.</p> <p>Оступи од прозора и приђе кревету; збаци о |
| ти се руком за астал да не би пао.{S} У лицу беше дошао као <pb n="196" /> лист хартије.{S} По |
| плаче.{S} Болесница се сва зајаприла у лицу.</p> <p>— Шта је, по богу!</p> <p>— Протисли — реч |
| ш она жели да он остане, па сва плану у лицу.</p> <p>Јова је погледа.</p> <p>— Па... најзад...< |
| Да би их боље утврдили у томе, покажите лично како се то ради.{S} Онда смо сигурни.</p> <p>— А |
| њега се је могло и по препорукама и по личном познанству — ослонити, и њега послаше у један ср |
| "76" /> Он је се тамо упознао са многим личностима од „важности“ — приликом свадбе шуракове; са |
| ина освајаше...{S} Сунце пробијаше кроз лишће и зраци његови падаху на земљу; тичице певаху, цв |
| шком руву...{S} Дан леп.{S} Кроз шумско лишће просијаваху ситни зраци јесењега сунца; са свију |
| се подними.{S} Ветрић пиркаше по сувом лишћу и разлађиваше га.</p> <p>— Опет не стојимо рђаво! |
| а ветрић тајанствено шушташе по опалом лишћу...</p> <p>Млади се човек наслонио на задње шараге |
| прозоре, јер улећу „насјекоме“; а после ложе улетети и каква „вештица“ па ми те давити ноћас — |
| ... овај, ет’, овај!...{S} Дош’о, наш’о лој, па ми намаз’о гудало!...</p> <p>— Ха! ха! ха!... з |
| ће проћи на лијо!...{S} Та стара сам ја лола, улагаћу се капетаници, па ћу ја онда око Госпаве. |
| стоји ни за каке паре!...</p> <p>— Ето, лоле!...{S} А лаже, знам да лаже!... рече капетан.</p> |
| да је Петар.</p> <pb n="167" /> <p>— А лопар му његов!..{S} Ако он не за зна за врљику ћукни н |
| ји једног човека.{S} Она би пре пустила лопова, да се докопа политичара.</p> <p>Не, неће да иде |
| ошло много и његова школа беше пуна као лубеница.{S} Људи су доносили свега: и јела и пића.{S} |
| пут-три зубима па опет рече:</p> <p>— А луд свет!</p> <p>- Што, газда Ђошо?</p> <p>— Ја не би’ |
| се је устима својим и пољуби.</p> <p>Ка луд он гледаше у њу.</p> <p>— Маро!..{S} Ја те волим!.{ |
| ће нас и на збору наћи.</p> <p>— Он је луд онда!..{S} Кад је све казао, шта је њему остало?..< |
| <p>Он изађе.</p> <p>Улицом је ишао као луд.{S} Људи нису ходили него су играли око њега.{S} Он |
| .{S} Добри ручкови, добре вечере — свет луд па ти још даје преко плате!...{S} Баш дивота, мајку |
| јер пада у очи.</p> <p>— Ја ћу бити као луда!</p> <p>- Јова је посматраше.{S} Ово беше дете, на |
| пустиња у којој човек може доћи пре до лудила него до знања.{S} Беше га стид да призна: <pb n= |
| ...{S} Али ја ништа не знам, а међу тим лудим за тим непознатим створењем!...{S} Да верујем <pb |
| опет пољуби.</p> <p>— Знаш!..{S} Ја сам лудио за тобом!{S} Видео сам те само једаред у Београду |
| <p>Она напући уснице.</p> <p>— Шта је, лудо мала? — упита он загрливши је.</p> <p>— И теби је |
| азивао да ћу да спавам!...{S} Баш је то лудо!..{S} Да ја у напред не промислим шта ћу да радим! |
| ја знам!..{S} Али веруј!{S} То су само лудорија Бога ми, учитељу, греши наш сељак, много греши |
| >— Нисмо ваљда ни ми гоље!..{S} Ја, поп Лука и поп Дамњан; узећемо ти земље, направићемо једну |
| /p> <p>— А ко ти је казао?</p> <p>— Поп Лука.{S} Баш се јутрос састасмо и он ии исприча.</p> <p |
| врата.</p> <p>— Шта је? — упита га поп Лука.</p> <p>— ’хоће ли господа нити што год?</p> <p>— |
| велиш да почне с капетаном? - упита поп Лука.</p> <p>— Ето, ти! рече поп Дамњан.</p> <pb n="171 |
| оца Дамњана.{S} Прима ли се? упита поп Лука.</p> <p>— Прима се!</p> <p>— Хвала вам, браћо, на |
| p> <p>— Ама, збиља, шта је? — упита поп Лука.</p> <p>И Јова исприча све.</p> <p>Смејали су се њ |
| ш извештај поднети учитељу? — упита поп Лука.</p> <p>— То ћу смислити — рече Јова.</p> <p>— Дон |
| то му Петар каз’о.</p> <p>— Од куд поп Лука зна да је Петар казо; није му ваљда и то причао ка |
| ко.</p> <p>— Е јесте ђаволи! — рече поп Лука и насмеја се.</p> <p>— Ако мислимо нешто да урадим |
| нџија изађе.</p> <p>— Браћо! — рече поп Лука. — Мени сад не треба да удешавам беседе, него ћу в |
| а, Максића и Стевана Петрића — рече поп Лука који тек што беше дошао са поп Живком.</p> <p>— Пр |
| њих!</p> <p>— Ја имам први! — поче поп Лука. — У мене кмет кад је купио реквизицију од четири |
| ша рђа, поп -Живко, и поп Дамњан, и поп Лука и онај учитељ Јова.</p> <p>— Зар они?</p> <p>— Ја! |
| </p> <p>Избор отпоче.</p> <p>Јова и поп Лука одоше у мејану.</p> <p>— Нема потребе да будемо на |
| .</p> <pb n="96" /> <p>— Па шта веш поп Лука?</p> <p>— Он ништа!..{S} Вели: „жао ми за учитеља |
| аши вина продужише разговор.</p> <p>Поп Лука рече:</p> <p>— За дружину сазнадоше.{S} Шта мислим |
| S} Ево поп Дамњана!..{S} Шта велиш попе Луко?</p> <p>— Слажем се!</p> <p>— А ви браћо?</p> <p>- |
| Дамњан упозна учитеља са поп Жиком, поп Луком, Васом Каменчићем, Митром Стокићем, <pb n="59" /> |
| н поста још строжији, намршти се, скиде лулу са свога дугог чибука од абоноса и свога ти весело |
| ње.{S} Срце му је нагло <pb n="127 " /> лупало као да ће да искочи; чисто га је загушило те не |
| ..{S} Крв му је кипела у жилама, а срде лупало нагло и бурно...</p> <p>Обуче се, изађе у ходник |
| — ал ипак приметно — дрхтале; а срце је лупало нагло и јако да је и он могао чути...</p> <pb n= |
| н сведок.</p> <p>Поп Дамњан дуго и дуго лупаше главу.</p> <p>— Остави, не мисли!..{S} Знаћеш су |
| се, а учитељ поче полугласно ћукорити и лупкати прстима по столу.{S} Посматрао је попу.{S} И ње |
| оји пут нека не зна да си ти, него нека лута.{S} Поштена је борба лепа; али кад душманин гађа и |
| да његовог.{S} За кратко време он стече љубав и поверење свога старешине.{S} Било је старијих ч |
| ести...</p> <p>И тако, сада је стекао и љубав.{S} Ја рекох стекао — није!...{S} Само он волио ј |
| ила кога...{S} Чим срде девојачко осети љубав — она престаје бити детињаста, а Мара је још дети |
| на места где Евине кћери за новац своју љубав продају, те је и са њима по читаву ноћ проводио.{ |
| ише ту поделу међу људима.</p> <p>Своју љубав није смео ни исповедити никоме, не с тога: што се |
| ада након гледа очима, рођеним очима ту љубав у својој кући.</p> <p>„Будући“ смотри да се он ко |
| ика!..{S} Хвала вам браћо на поверењу и љубави...{S} Трудићу се свима силама, којима располажем |
| ти с њима у љубави.{S} И то не у правој љубави, него тако то удесити да се сваком оном чини да |
| о је волео.{S} Сада он сањаше о великој љубави, о божанственој љубави; она му још не дође, а он |
| сањаше о великој љубави, о божанственој љубави; она му још не дође, а он осећаше потребу: да ве |
| се скаменио.{S} Чуо је да читају о тој љубави у „<title>Љубомиру у Јелисијуму</title>“ и други |
| — Само о рачуну.{S} Међу тим, ја тражим љубави; тражим жену коју волим, али која ће такође мене |
| треба да радимо?{S} Треба бити с њима у љубави.{S} И то не у правој љубави, него тако то удесит |
| ; свуда су га дочекивали и испраћали са љубављу и поштовањем.</p> <p>Па ипак, опет му је нешто |
| и ко га убије, да се казни — братац мој љубезни! — (то му је уза сваку реч) са 10 година робије |
| ко је газда ко сирома! — све се грли и љуби!...</p> <p>— Кад сте добили глас?</p> <p>— Данас.< |
| цу.</p> <p>— Па како, Марушко?</p> <p>— Љубим руку.</p> <p>— Од куд љубиш, кад не љубиш! — рече |
| неумем друкчије да кажем, ја онда само љубим.</p> <p>И опет узе љубити јабуку.</p> <p>Јова би |
| жао своје достојанство.</p> <p>— Ја је „љубим“, господине — промуца он.</p> <p>— И ја сам видео |
| :</p> <p>— За што, госпођице, морамо да љубимо све што је лепо? — упита.</p> <p>Она га погледа |
| ла као шева.</p> <p>Али као да није био љубимче среће.{S} Станојка му се разболе.{S} Радила неш |
| срећан био да је она сад крај њега!{S} Љубио би јој оне плаве очи и бело лице; држао би је на |
| мео.{S} Ништа не знађаше шта чини...{S} Љубио јој је косу, врат, па најзад и лице.{S} Девојка д |
| , ја онда само љубим.</p> <p>И опет узе љубити јабуку.</p> <p>Јова би дао све да буде она јабук |
| дивна! — узвикиваше Мара.</p> <p>И поче љубити јабуку.</p> <p>Јови се учини да је пољубила баш |
| о?</p> <p>— Љубим руку.</p> <p>— Од куд љубиш, кад не љубиш! — рече он шалећи се.</p> <p>— Баш |
| омуца он.</p> <p>— И ја сам видео да је љубиш; — рече капетан не разумевајући те „високе“ књиже |
| бим руку.</p> <p>— Од куд љубиш, кад не љубиш! — рече он шалећи се.</p> <p>— Баш си ти, течо! — |
| ону на руке.</p> <pb n="139" /> <p>А он љубљаше као манит: и лице и руке и врат и косу...</p> < |
| а ће светлити својим карактером.</p> <p>Љубљаше је и миловаше.{S} Она се топила под његовим пољ |
| Чуо је да читају о тој љубави у „<title>Љубомиру у Јелисијуму</title>“ и другим романима тога д |
| и!..{S} А у апс нек тера, апс и јест за људе није за коње!....“</p> <p>— Дивота!...{S} Кад поми |
| о ново печат, те овај смушењак таре сад људе који су што било против њега рекли.</p> <p>Има се, |
| ојављиваше се по неки „бунтовник.“ Таке људе људи на влади нису могли трпети; њих је требало ис |
| емо „сиротињска браћа“!..{S} Е, па таке људе не трпи наша господа, него их прогони.{S} За то ти |
| вог Височанства и владе, да тамо буните људе, да сте чак напали и тукли његовог пандура кад је |
| — ми морамо радити тајно, обавештавати људе и позивати их у своје коло.{S} Свакоме од нас нека |
| у поп Живку.</p> <p>Ведро је поздрављао људе, које је путем сусрео, и природу коју је Мара обож |
| ло изостати.{S} Он је од природе, мрзио људе који су хтели да ремете ред у држави и да заустављ |
| > <p>— Па да пијемо!</p> <p>— Оћемо ли, људи, даље одавде? — питају неки.</p> <p>— Можемо, вала |
| ијих другова, али то беху људи озбиљни, људи начитани.{S} Ту он тек увиде да није ништа научио, |
| } Све ти је ’вам’ ка’ божја воља!...{S} Људи „слатки“: — са њима како ’хоћеш!{S} Бога ми!{S} До |
| његова школа беше пуна као лубеница.{S} Људи су доносили свега: и јела и пића.{S} Он могаше жив |
| зађе.</p> <p>Улицом је ишао као луд.{S} Људи нису ходили него су играли око њега.{S} Он као да |
| рзо увери да је то са свим немогуће.{S} Људи се почеше љутити.</p> <pb n="46" /> <p>— Кад ти ме |
| брзо поста омиљен у својој околини.{S} Људи из других општина и других села почеше доводити де |
| ?</p> <p>— хоће оне будале.{S} Од први’ људи нећеш наћи ни једног шњима.</p> <p>— Што ми то нис |
| имамо, онда смо победитељи!...{S} Треба људи који се не даду ничим застрашити.{S} Па и сама смр |
| — Ти још не знаш да у нашој Србији има људи, који не мисле само на себе, већ и на друге, које |
| ле, и њима су казали да „атагирају“ код људи.{S} Веле, биће онда за све добро.</p> <p>— А чему |
| иваше се по неки „бунтовник.“ Таке људе људи на влади нису могли трпети; њих је требало искорењ |
| па њему седам дуката!...{S} И жалили се људи и молили и — ништа!...{S} Код оне пусте канцелариј |
| аки у свом месту и околини: да шта више људи придобијете.</p> <p>— ’Оћемо, Оћемо!...</p> <p>— В |
| а...{S} Не да се то притегнути.{S} Нови људи нова начела.{S} Ми старији морамо да се догонимо з |
| едног па — доста!...{S} Ви сте овде сви људи виђенији и богатији.{S} Не одричите се сиротиње он |
| д је већ дошло до тога да се и државски људи апсе — онда ту нема добра!.{S} А, славе ти, учо, к |
| /p> <p>Чисто пролећу испред њега свесни људи.{S} Он с њима разговара, па га по неки доведе и у |
| /> <p>Имао је девојку у селу.{S} Добри људи даду му новаца на зајам.{S} Он испроси девојку и в |
| ништа посведочити.{S} Овде су све наши људи, па се не морамо бојати подлаца.</p> <p>— Али глас |
| ну: — жбунови на месечини изгледаху као људи; лепа песмица разлегаше се из хиљаду грла птичијих |
| {S} Потрчи!..{S} И Милан види да су ово људи, па ти баш пред њима и каже!..{S} Немој мислити да |
| да у дућан.{S} У дућану сеђаше неколико људи на клупи која стајаше уза зид.{S} Дућанџија прекрс |
| лство.</p> <p>— У ходнику беше неколико људи; пред вратима сеђаше пандури...{S} Тајац — муву да |
| сиђемо.{S} Ту је кмет.</p> <p>Неколико људи стајаше у авлији.{S} Они гледаху путника и питаху |
| начелник Панта....{S}Свега имамо — само људи немамо!..</p> </div> <pb n="162" /> <div type="cha |
| p> <p>Уђоше.{S} У соби сеђаше око десет људи и ћуте.{S} Они назваше бога и поздравише се.</p> < |
| веза...{S} Заједнички осуђиваху дрскост људи, који <pb n="44" /> управљаху земљом.{S} И, за див |
| је да им отвори очи, да им докаже да су људи који треба да знају и своја права, као што дужност |
| ја кога посл’ на касапницу?..{S} Ово су људи!..</p> <p>— Потрчи!{S} Потрчи!..{S} И Милан види д |
| } Беше ту старијих другова, али то беху људи озбиљни, људи начитани.{S} Ту он тек увиде да није |
| дознати.{S} Та и ви сте човек од „нових људи“...</p> <p>Јова се насмеја.</p> <p>— Јесте!..{S} Ј |
| ме срезу нема села у коме немамо својих људи.{S} Нас има на две стотине!.{S} А и остали не мрзе |
| једно на друго — имамо по десет својих људи....{S} Кад сам дошао овде — нико није умео зуба об |
| ја, писара па.... опет, опет!...</p> <p>Људи пролажаху и називаху му бога — он једва одпоздрави |
| века од књиге.{S} Изгибох ти, брате, са људима којима ни мо’ш шта рећи ни доказати!...{S} Онома |
| даље.{S} Ти се тек упозн’о и запазио са људима, а они опет даље...</p> <p>— Па ако!...{S} Спрем |
| <p>— Ти видиш, да ми не водимо борбу са људима од начела него са подлацима.</p> <p>— Па? — упит |
| ..{S} Омрзао је још више ту поделу међу људима.</p> <p>Своју љубав није смео ни исповедити нико |
| заборавља све!...{S} Назвати њу својом, љуљушкати је на своме крилу, спавати на њеним грудма — |
| } Човек око својих 50 година, натмурен, љут као рис; за сваку ситницу — батине.{S} Међутим учио |
| кад се из нурије враћао.{S} Ако је био љут, љутина га је пролазила кад је угледа.{S} Заборавио |
| љу и пашина би је мајка пила...{S} Није љута; тако 10, гради, ја сам је собом пек’о.{S} Има јој |
| p>— Нуто, нуто!.{S} Гле како се Марушка љути!</p> <p>— Па шта то значи! — рече она и погледа га |
| да си ти мала ћурка, која се буд’ зашто љути... ’Ајд’мо да доручкујемо.</p> <p>И одоше из баште |
| рив.</p> <p>У души Мариној је врило.{S} Љутила је се на њега што се силом гради да је не разуме |
| се из нурије враћао.{S} Ако је био љут, љутина га је пролазила кад је угледа.{S} Заборавио би у |
| ађај!..{S} Био је готово равнодушан.{S} Љутио је се сам на се.{S} Док је не виде, док је жудео |
| {S} Гњев му је кипео у грудма.{S} Он се љутио на себе самог, на послужитеља мејанског, на цео с |
| ља му беше нешто угужвана и он се стаде љутити.{S} Хтео је да не буде замерке ни њему и и оделу |
| то са свим немогуће.{S} Људи се почеше љутити.</p> <pb n="46" /> <p>— Кад ти мени њега учиш, ’ |
| те. </p> <p>— Ако!</p> <p>— Ниси треб’о љутити ову рђу.{S} Не знаш какав је подлац!</p> <p>— За |
| а шта то значи! — рече она и погледа га љутито.</p> <p>Он се насмеја.</p> <p>— Значи: да си ти |
| <p>Прочита допис, баци новине, устаде и љутито ходаше тамо амо по канцеларији.</p> <p>Пандур от |
| !</p> <p>— Усрећите се попом! — рене он љутито.</p> <p>— Ако бог да!</p> <p>— Јес даће ти! — ре |
| ије, него још нешто! — рече он као мало љутито.</p> <p>— Па шта је онда?</p> <p>- Није ништа!</ |
| аконе ти као посланик градио.{S} Што се љутиш на своје дело.</p> <p>Газда Ђоша опет поче гристи |
| > <p>— Ти ме све пецкаш! — рече она као љутнувши се.</p> <pb n="130" /> <p>— Па зар не видиш да |
| : на јутро по једну...{S} Дај-де једну „љуту.“</p> <p>У тај пар викнуше да се иде судници.</p> |
| СВЕСКА I.</p> <p>НАПИСАО</p> <p>ЈАН.{S} М. ВЕСЕЛИНОВИЋ</p> <p>У БЕОГРАДУ</p> <p>Штампарија Наро |
| СВЕСКА I.</p> <p>НАПИСАО</p> <p>ЈАН.{S} М. ВЕСЕЛИНОВИЋ</p> <p>У БЕОГРАДУ</p> <p>ШТАМПАРИЈА НАРО |
| и он је то чувао.</p> <p>Долазио му је м отац више пута, па кад је чуо како се њиме хвале и ко |
| n="177" /> кафани!..{S} Па кад ономе из М... рече један чаршинлија да би боље било да мало „уто |
| по ’атеру; а мене, и што је — да ти ка’м — и моја земља и... све, он менекар јако — да ти ка’м |
| товцу, где сам и рањен.{S} И — да ти ка’м — ја тамо се тук’о с Турцима, па ево и овде Турака!.. |
| ући се иза врата — кад би ти — да ти ка’м својом руком то меникар испис’о, па да би што и плати |
| } Па зар ја иш’о у рат и био — да ти ка’м свуда; и по Јавору и по Делиграду, и на Шуматовцу, гд |
| ља и... све, он менекар јако — да ти ка’м — неће ни да види!..{S} Па сам дош’о ’вод, тебе...</p |
| човек танког стања, па не могу да ти ка’м — да се парничим.</p> <p>Он ћути.</p> <p>— Молим ти с |
| поведе о томе разговор у друштву; али, ма с ким почео да говори, онај му се вешто исклизнуо из |
| ко волити и које би га толико усрећило, ма да је тражио.</p> <p>Једне недеље иђаше у цркву са д |
| лете.{S} Јова се решио да разговара; па ма шта.</p> <p>— Дакле, свршили сте школу, госпођице? — |
| остава коснула ваше части.{S} Ви морате ма шта одговорити!</p> <p>— Збиља?</p> <p>— Збиља!</p> |
| ом!...</p> <p>Коња је гонио нагло.{S} И ма да коњ беше добар и брз, њему се чинило да је милио. |
| зар не видиш да сам беспослен, па морам ма шта да радим.</p> <p>Јова се насмеја.{S} И Мара се о |
| } Ако ће се веровати тако на просту реч ма ког било ниткова — онда онакав један нитков може пол |
| е стих по његовом такту.</p> <p>— Мо—ја—ма—ти—ћи—лим—тка. и т. д.</p> <p>Шапутање га обујмило.{ |
| е ми због тога и за све остало.{S} А ти мажи око начелника, он ће те заштити.</p> <pb n="172" / |
| се родио, малог вајатића, у коме је као маза, на мајчиноме крилу спавао...{S} Заигра му срце ка |
| > <p>— Е онда, ја сам добра! — рече она мазећи се.</p> <p>— Разуме се, разуме се!{S} Зло кад не |
| на...{S} А после, она мене много воле и мази; никад ме још није ударила, па сам ва век могла пр |
| <p>— Не можи да се залепи змола, кад је мазно.</p> <p>— Де, свирај једну!</p> <p>И опет окретош |
| е моје жене сестричина, Мара; а ово је, мазо моја учитељ Јован Васић.</p> <p>Јован се једва при |
| ће бити моја брига.{S} Све ја то умем; мајка ме научила!...{S} Све чисто и уредно, а ти тек до |
| рече — али ја не умем да кријем!...{S} Мајка је одмах сутра дан, по твом одласку, сазнала.</p> |
| ..{S} Претурала сам се по кревету...{S} Мајка се неколико пута будила.... <pb n="174" /> Пита ш |
| адости...{S} Сва је горела у ватри..{S} Мајка јој уђе у собу.</p> <p>— Шта је теби душо?</p> <p |
| врућицу па се никако не разабираше.{S} Мајка њена оде баба Миљани да види шта је.{S} Баба Миља |
| /p> <p>— Боже!..{S} Ала ја брбљам!{S} А мајка ми је казала да не ваља да много торочем; и казал |
| је у скакању угануо једаред руку, те га мајка морала носити некој баба Смиљани да руку намести |
| ога ћеш, зете, да је удаш? — упита њена мајка.</p> <p>— Па ја велим: да не тражим ваздан.{S} Ев |
| ?</p> <p>— Доћи ћу.</p> <p>Изађе Марина мајка из куће.{S} Поп Живко седе са њима на кола те одо |
| тово, зете, и ми да лежемо, рече Марина мајка.</p> <p>— Јеси задрем’о, Јово? — упита поп учитељ |
| ете, Мара не носи мираза, — рече Марина мајка.</p> <p>— О томе је свршено! — пресече је поп Жив |
| ше веома јака врућина.{S} Поша и Марина мајка одоше у кујну.{S} Заручници осташе сами.</p> <p>— |
| <p>Сви су били устали.{S} Поша и Марина мајка беху у кујни а попа са Маром у башти иза куће, ко |
| </p> <p>— Бог јој судио! — јекну сирота мајка.</p> <p>Па се диже да са оном водом запоји и умиј |
| а.</p> <p>— Како ти је рано? — упита је мајка.</p> <p>— Ту гори! шану болесница и показа руком |
| </p> <p>— Ево је учитељу и пашина би је мајка пила...{S} Није љута; тако 10, гради, ја сам је с |
| па својој кући.</p> <p>На скоро му умре мајка, задовољна што је „одржала чин у породици.“ Он се |
| pb n="32" /> <p>— Каком доктору? — рече мајка Станојчина. — Шта он зна!...</p> <p>— Зна доктор; |
| етњу: поп Живко, Јова и Мара.{S} Поша и мајка Марина осташе да гледе вечеру.</p> <p>Небо се оки |
| оја му је сада све, сва мисао: и отац и мајка и породица и пријатељи, и прошлост и будућност... |
| > <p>— Имам.{S} Живи су ми још и отац и мајка.</p> <p>— Мило ми је!{S} Мило ми је!...{S} Коју с |
| ка му је још дрхтала.</p> <p>— Па, како мајка?</p> <p>— Здраво је, течо.{S} И она је ту.</p> <p |
| могу, то је ствар по себи свршена, јер мајка јој неће бити противна За остало потруди се сам. |
| ћу бити потпуно срећна!..{S} Ту ти, ту мајка!,..{S} Све ћемо уредити. <pb n="188" /> Наша кућа |
| о.</p> <p>— И ја сам то мислила.</p> <p>Мајка јој полако глађаше меку косу и брањаше је од мува |
| горели.{S} И јела је врло мало.</p> <p>Мајка је пита:</p> <p>— Што си ти тако црвена?</p> <p>— |
| душо?</p> <p>— Врућина ми мамо.</p> <p>Мајка је прихвати за главу.</p> <p>— Ти сва гориш, чедо |
| шлост; гледа три скорашња гроба: брата, мајке и жене!...</p> <p>Са њом је спустио у гроб и свој |
| сад?</p> <pb n="194" /> <p>— Код таште, мајке женине.</p> <p>— Несрећни сине! — рече „пречасни“ |
| ше бити.{S} Ручамо и тек по ручку ја од мајке њене њу просим.{S} Сви се тек згледе, а ја рекнем |
| ког округа.{S} Мален је остао иза оца и мајке, па се претуцао од немила до недрага.{S} Узео га |
| сети свога детињства.{S} Сети се оца и мајке, кућице у којој се родио, малог вајатића, у коме |
| живот за њега.{S} Ту не беше више оца и мајке; не смеђаше преко <pb n="17" /> рока да остане ни |
| и је!..{S} Ни се стиди мене ни тетке ни мајке, него кидисала ка’ за очи: „’хоћу! ’хоћу“!</p> <p |
| е мамо“!.. — Шта ти је онда?...{S} Кажи мајки чедо моје“!...{S} И ја кажем све.</p> <p>— А она? |
| шо, кад је жалостива.</p> <p>— Па нећу, мајко.</p> <p>— Спавај мало.</p> <p>— И ја сам то мисли |
| које дотле није никад зажудело, сем за мајком и блиском родбином — зажуде од једаред да закуца |
| ући иде.</p> <p>Испратила га је Мара са мајком.</p> <p>Уз пут он каза мајци Мариној своје намер |
| показа главом на собу где беше Мара са мајком, па упита:</p> <p>— Да није то?</p> <p>Јова га р |
| он.</p> <p>Попа отпоче неки разговор са мајком Марином, у који се и поша уплете.{S} Јова се реш |
| се допада!{S} Једва сам чекала да се с мајком на пут кренем и да ти у госте дођем! рече она. — |
| <p>— Ох!...{S} Да ти ’хоће пасти шака, мајку му његову!..{S} И ја би’ дош’о да га заједно изуд |
| још даје преко плате!...{S} Баш дивота, мајку му!...</p> <pb n="71" /> <p>И ту се распиштољи ње |
| вољство.</p> <p>— Лепо.{S} Али Мара има мајку.</p> <pb n="181" /> <p>— Нека дође нама.{S} И нај |
| а.. па.. жалостива је много — слага она мајку.</p> <p>— Немој је читати, душо, кад је жалостива |
| ога човека...{S} Све би дала за њега: и мајку, и родбину, и другарице, и успомену на своје ђако |
| припитују: одакле је, има ли жива оца и мајку и т. д.{S} Док он рече:</p> <p>— Ама да ми је да |
| Имаш ли породице?</p> <p>— Имам и оца и мајку.</p> <p>— То је добро...</p> <p>— Послужитељ доне |
| не знађаше ништа.{S} Посла брже боље по мајку њезину.{S} Кад му дође ташта, нађе га где стоји н |
| ћ и ту је плакао.{S} Слушао је први пут мајку где се оцу противи и не да да он иде од куће; али |
| их тражио.{S} Сад питам вас, питам њену мајку а и њу: јесте ли вољни, ви да ми је дате, а она д |
| у носити поруке и отпоруке.{S} Ту треба мајстор, који ће то умети наместити, па да им свима пам |
| е Мара са мајком.</p> <p>Уз пут он каза мајци Мариној своје намере, своје погледе на кућу.{S} Њ |
| пише, оца му његовог!.. па, вала, не би мајци више напис’о ни једног!...{S} У’ватиће Сава њега, |
| и да сваки има једнако право на општој мајци, земљи...</p> <p>У разговору с друговима — он уви |
| е сујеверан!.{S} То смо ми посисали и с мајчиним млеком.{S} Колико год хоћеш образованих и — св |
| било им је код <pb n="5" /> њега ка’ у мајчином трбуву!...{S} Игра се он, болан, шњима свашта |
| малог вајатића, у коме је као маза, на мајчиноме крилу спавао...{S} Заигра му срце када створи |
| рече он — Сад не; али он мора бити мој макар после десет година!..{S} Ја га не могу гледати!.. |
| аше пред собом створење које никуд није макло ван крила материна.{S} Он се радоваше што ће од њ |
| он ништа!{S} Стоји ка’ крава; ни да се макне!{S} Велим ти: нема га до мора!...</p> <p>Младић с |
| ..{S} Ја сам пробала да ћутим, да се не макнем, да не погледам у те, па — не могу!,..</p> <p>Јо |
| о сигурни.</p> <p>— А полиција? — упита Макса.</p> <pb n="170" /> <p>— За њу је лако! — рече по |
| esno ugao --> Маринком Ракићем, Николом Макси <!-- nedostaje tekst --> и осталим.</p> <p>— Само |
| {S} Капетан, Мара, начелник, поп Живко, Максић...{S} Ни на једној да се заустави...{S} Једна ре |
| се његовом споразуму са начелником.{S} Максић рече:{S} Баш је потревио господине!</p> <p>— Јес |
| рпите?</p> <p>— А које ћу му јаде? рече Максић.{S} Врана врани очи не вади!...{S} Све се то там |
| >— Јест!{S} С оне стране године! — рече Максић.</p> <p>— Чује ли се што за скупштину? — упита Ј |
| мет Илија Кончаревић је најгори! — рече Максић. — Не може се вама казати шта тај ради!...{S} Ка |
| /p> <p>— Па ево поп Дамњана, поп Живка, Максића и Стевана Петрића — рече поп Лука који тек што |
| ’ и поп Дамњана, оде и он.</p> <p>— Код Максића?</p> <p>— Ја!{S} Са поп Живком одоше и оне варо |
| т ће да види Мару!...</p> <p>Стиже кући Максића.{S} Чељад се устумарала по авлијИ и послује.{S} |
| киде га Јова.</p> <p>— Здрав је.{S} Оде Максићу на крштење.{S} Сад баш мало час срето’ и поп Да |
| Ако те ово писмо сретне у путу, похитај Максићу, ту ћемо те чекати.</p> <p>Здрави смо.{S} Поздр |
| Узећу ја штап, па — ка’ оно кад си била мала, знаш!.</p> <p>— Ви’те само, господине, како мој т |
| } А стећи то у селу — то, бога ми, није мала ствар.</p> <p>— Ви имате врло ваљаних књига!</p> < |
| Он се насмеја.</p> <p>— Значи: да си ти мала ћурка, која се буд’ зашто љути... ’Ајд’мо да доруч |
| на напући уснице.</p> <p>— Шта је, лудо мала? — упита он загрливши је.</p> <p>— И теби је по во |
| а мислим да ћемо за кратко време од ове мале четице, што смо се овде окупили, имати — војску... |
| се у једноме селу рудничког округа.{S} Мален је остао иза оца и мајке, па се претуцао од немил |
| се договарати.{S} Међу тим нас је врло мален број, да се боримо јавно са оном силом која је пр |
| је кост искочила него беше равно...{S} Малене дојке опираху у кошуљу као јабуке...{S} Ова пуна |
| зиваху по све безобразне слике.{S} Кроз малени прозор улажаше мало светлости.</p> <p>— Требао с |
| вучена, и прављаше сенке по зиду....{S} Мали попак певаше под Фуруном, са поља му допираху звуц |
| те; трепавице дуге; лице чисто, само га мали брци гарили по набубрелој <pb n="4" /> горњој усни |
| п горња дугмета, и Јова виде један врло мали део њених као снег белих груди.{S} Виде и она, веш |
| е спусти онако обучен у постељу.</p> <p>Мали часовник тик-такаше; Јова запали цигару а угаси св |
| аигра му срце када створи слику једнога малише пред очима.{S} Плаво детенце, разбарушене косице |
| олеона!...{S} Да има хиљада.. две...{S} Мало је!..{S} Бар пет хиљада!...{S} Па одавде, правце д |
| . драж обузимаше овог младог човека.{S} Мало се није избезумио и побегао иза астала.</p> <p>На |
| уђе.</p> <p>Пандур узе акта и изађе.{S} Мало за тим уђе Марко.</p> <p>— Ево. ово ћеш дати кмету |
| еш је јако да се „труцка“ на колима?{S} Мало јој је муке и овако!...{S} Он ућута.{S} Пред вече |
| руку.</p> <p>— Је л’ ти лакше?</p> <p>— Мало лакше — шану она.</p> <p>Како би било да те водим |
| етан.</p> <p>И, милоште ради, повуче га мало за уво.</p> <p>— Седи, Саво! — рече капетаница.</p |
| Маро, дете моје, донеси у канти воде да мало разладимо.</p> <p>Мара оде на бунар а он по ракију |
| </p> <p>Кад се ручак сврши попа рече да мало одспавају.{S} Мара је тражила од тече једну књигу. |
| p>— Ја где си био?</p> <p>— Ишао сам да мало проходам.</p> <p>— А што си тук’о мог пандура?</p> |
| ече један чаршинлија да би боље било да мало „утопли језик“ — он рече: „Па шта они мени могу?{S |
| иш.{S} Напиши му — писали му „белег“ за мало дана!</p> <p>— Ајд иди тамо, нек те саслушају — ре |
| е библиске приче, па онако причице и за мало: — књига му поста друг.{S} Неке је читао и дваред |
| рече пандур и притвори врата.</p> <p>За мало и уђе сељак.{S} Обучен је био газдински.</p> <p>— |
| и усташе иза астала.{S} Поп Живко хтеде мало „да прилегне,“ јер беше веома јака врућина.{S} Пош |
| <p>— Живео!...</p> <p>Поп Дамњан изађе мало у напредак на рече:</p> <p>— Браћо!...{S} Част кој |
| орите на ову доставу?...</p> <p>Он дође мало себи.</p> <p>— Имам да кажем: да је све гола лаж!. |
| дана, уморила се, зазнојила, па приљеже мало на меку траву.{S} Чисто ју је хладила она хладноћа |
| го велики, славу му његову!...{S} Да је мало мањи и да није само овако покучаст!...</p> <pb n=" |
| У противном нек буде и то!..{S} Зар је мало хлеба?..</p> <p>Поп Живко га гледаше са неким пошт |
| p>Учитељ се врати те узе јабуку коју је мало пре испустио, па онда пође и он с њима носећи кота |
| то ’хоћу, оно мора бити!..{S} Они ће се мало џапати, али шта ће — мораће попустити...{S} Ко сме |
| ио да слуша.{S} Подвикни му, намршти се мало, па, ако хоћеш, даће ти и ћер и жену — само да га |
| ...</p> <p>Он сиђе с кола; руком стресе мало прашину са одела, скиде шешир и стаде отресати сво |
| звештаче.</p> <p>— Господине!{S} Будите мало учтивији, јер ја часом пресавијем табак.</p> <p>— |
| не слике.{S} Кроз малени прозор улажаше мало светлости.</p> <p>— Требао сам искати решење...{S} |
| елава.{S} Он их прими лепо.{S} Поседеше мало.{S} Учитељ рече да је то дечко о коме је говорио.{ |
| <p>— Хоћу — рече попа.</p> <p>Поседеше мало, па се попа диже и оде у нурију неким послом.</p> |
| рано у варош.{S} Чим је одјахао коња и мало се очистио он се диже у конзисторију.</p> <p>Јави |
| буде сам, за то после ручка рече: да би мало спавао.{S} Поп Живко га одведе у собу где беше при |
| ђаше с чим.{S} Благодјејање у гимназији мало.{S} Он се пријави за испит у учитељску школу.{S} У |
| ертруду што сиротој Аурори не да баш ни мало да буде срећна, па, шта више, на завршетку је се б |
| p> <p>— Па нећу, мајко.</p> <p>— Спавај мало.</p> <p>— И ја сам то мислила.</p> <p>Мајка јој по |
| <p>— хоћеш ти, течо?</p> <p>— Мени дај мало босиљка — рече попа.</p> <p>Она узабра један струч |
| Добро, добро!..{S} Изађи тамо те очекај мало.</p> <p>Марко спусти дукат на астал па изађе.</p> |
| е сванути — рече он. — Дај да прилегнем мало.</p> <p>И опет се спусти онако обучен у постељу.</ |
| м ево, овако лист са петељком и засечем мало даље.{S} То је питома воћка.{S} Е, сад хоћу да обл |
| а Јови рече:</p> <p>— Ти можеш са Маром мало прошетати ако си вољан.</p> <p>— Госпођице.... ако |
| ог владања, да је поверљив, вредан, као мало који, и да га треба предложити за унапређење.“</p> |
| p>— Није, него још нешто! — рече он као мало љутито.</p> <p>— Па шта је онда?</p> <p>- Није ниш |
| нисам пио никад!</p> <p>— Па дела јако мало.</p> <p>— Де учо, де!{S} То мора онако међу нама.{ |
| Образи су јој горели.{S} И јела је врло мало.</p> <p>Мајка је пита:</p> <p>— Што си ти тако црв |
| <p>— Рано је још.</p> <p>- Онда хајд’мо мало доле, до дућана.</p> <p>— То можемо, рече учитељ.< |
| јих најприснијих пријатељица...{S} Њено мало срце, — које дотле није никад зажудело, сем за мај |
| е пресуди по правди — ем ти дигне и оно мало што имаш, јер и њему треба!...</p> <p>— Није то мо |
| бити учитељица а ништа не знам, сем оно мало што треба за школу...</p> <p>— Научићеш, злато мој |
| се по сата пред огледалом и увијао оно мало брчића; чистио четком неколико пута своје ново оде |
| и: (узгред буди речено: дућанџија је по мало без права и мејанисао) да „испече“ још по једну ка |
| тако је он називао сељака) али му је по мало ласкао; сада пак сматрао је за потребно да му окре |
| љацима „њиховом“ шалом, која је, ка’што мало и „подебела.“ Обилазио је и редаре.{S} Њима је бил |
| књига, господине!</p> <p>— Та... нешто мало — рече учитељ.</p> <p>— Ја бих мало разгледао, ако |
| да се врате да очекну ручак, па, пошто мало одспавају ишетаће до косаца.</p> <p>— Је л далеко |
| > <p>— Само, знаш, да ми је ону господу мало косом на ливади да потерам пред собом, онда би и’ |
| његове не узбуђиваху га више као што су мало пре, он се диже из кревета.</p> <pb n="72" /> <p>О |
| оворимо са сељацима, па ти лепо судницу мало доправимо и уредимо за школу, а школу узмемо за су |
| што мало — рече учитељ.</p> <p>— Ја бих мало разгледао, ако је слободно?</p> <p>— А... молим, м |
| .{S} Оде Максићу на крштење.{S} Сад баш мало час срето’ и поп Дамњана, оде и он.</p> <p>— Код М |
| мо негде око Врање!.</p> <p>Прохода још мало по канцеларији, онда узе капу и изађе.</p> </div> |
| а! — рече поп Дамњан.</p> <p>Поседе још мало па се диже и оде.</p> <p>Сутра дан кренуо се рано |
| пошљем опет.{S} Видео си ваљда ово још мало живе деце, на ’хоћеш шњима на касапницу, је л?</p> |
| свет остаје!..{S} Ми матори, држимо још мало, па, већ, кад пустимо — онда више нема!...{S} Моја |
| одом што је од врачаре донела...</p> <p>Мало јој би лакше.</p> <p>Он седе крај ње на постељу и |
| е оца и мајке, кућице у којој се родио, малог вајатића, у коме је као маза, на мајчиноме крилу |
| ом лепом пределу у коме шуме има.{S} Са малом <pb n="126" /> кућицом, баштицом око ње, и нешто |
| пријатеља договорили: да склопимо једну малу дружиницу, па да се споразумемо: како, и на који н |
| уку тако подигла да се лепо виђаху црне маље под пазувом.</p> <p>— хоћеш ли полити? — упита а в |
| ти си болесна.</p> <p>— Није ми ништа, мамо! — усиљаваше се она да се насмеши. — Видиш, хоћу д |
| си ти тако црвена?</p> <p>— Врућина ми, мамо.</p> <p>— Раскопчај реклу — рече поша.</p> <p>Она |
| а). „Шта је теби, чедо моје“ ? — „Ништа мамо“ ! — рекох. — „Не може ту бити без ништа!..{S} Ти |
| није зло“? упита она брижно.... — „Није мамо“!.. — Шта ти је онда?...{S} Кажи мајки чедо моје“! |
| — Шта је теби душо?</p> <p>— Врућина ми мамо.</p> <p>Мајка је прихвати за главу.</p> <p>— Ти св |
| ам шта вам пише, господине.</p> <p>— Та ман’те га, бога вам!...{S} Пише: да сте ви сазивали нек |
| — Мани, течо! — промуца она.</p> <p>— Е ман’о би’ ја сад, ал нећеш ти после.</p> <p>— За кога ћ |
| ра душа, поштен чиновник — али то му је мана.{S} Будите уверени да он то чини из претеране ревн |
| {S} И кад рекне — речено је!..{S} И кад мане руком доликује му!..{S} Како га само теча слуша!.. |
| дна и жедна и гола и боса...{S} А да се манем посла кога сам почео — не могу и нећу!</p> <pb n= |
| ра да сад косиш или вежеш?</p> <p>— Ух! мани!.</p> <p>— Само, знаш, да ми је ону господу мало к |
| уо из руку рекавши само:</p> <p>— Море, мани!</p> <p>Обраћао се више пута попу Дамњану са питањ |
| д ти ја помену’ женидбу?</p> <p>— Море, мани!</p> <p>— Што, мани?</p> <p>— Тако!...</p> <p>— Ти |
| дбу?</p> <p>— Море, мани!</p> <p>— Што, мани?</p> <p>— Тако!...</p> <p>— Ти не радо о томе гово |
| нала.</p> <p>— Што кријеш очи?</p> <p>— Мани, течо! — промуца она.</p> <p>— Е ман’о би’ ја сад, |
| </p> <pb n="139" /> <p>А он љубљаше као манит: и лице и руке и врат и косу...</p> <p>— Сад сам |
| неки Иван „Трћак“ — зову га — позива се Манојловић.{S} Он је син онога Симуле што је умро на ро |
| !{S} Ни једна не беше згодна, свакој је ману нашао..{S} Та да му је бар да отпочне разговор!..< |
| аља спавати.</p> <p>— Што више спаваш — мање живиш.{S} Спаваћемо доста када помремо! — вели јед |
| нисам био ни на каквим састанцима а још мање говорио против владара и владе.</p> <p>— Али јеси! |
| лики, славу му његову!...{S} Да је мало мањи и да није само овако покучаст!...</p> <pb n="69" / |
| } Јово!{S} Ово је моје жене сестричина, Мара; а ово је, мазо моја учитељ Јован Васић.</p> <p>Јо |
| је дотуче.</p> <p>Кад се вратио натраг, Мара беше бледа и нема од стра.{S} Он је прихвати на ру |
| >— Али, господине, и — ако бог да зете, Мара не носи мираза, — рече Марина мајка.</p> <p>— О то |
| и летом.{S} Све се збркало.{S} Капетан, Мара, начелник, поп Живко, Максић...{S} Ни на једној да |
| } Да му је да лети по оним облацима!{S} Мара његова!...{S} И то тако нагло, тако брзо!...{S} Ка |
| ће је нашао поп Живка и све укућане.{S} Мара румена и свесна као пролетње јутро истрчала је пре |
| м.{S} Попа стаде и узе брисати зној.{S} Мара га погледа па упита?</p> <p>— Зар нећемо даље?</p> |
| <p>— Јест.</p> <p>— Али, знај, Јово.{S} Мара је сирота девојка; она не носи мираза.</p> <p>— То |
| к сврши попа рече да мало одспавају.{S} Мара је тражила од тече једну књигу.</p> <p>— Ено у књи |
| b n="107" /> није био нико други него — Мара...{S} У осталом, нису требале бог зна какве очи да |
| </p> <p>Јова се рукова с њим и свима, а Мара их изљуби у руку.</p> <p>— Сад сам расположен!.. р |
| љубав — она престаје бити детињаста, а Мара је још детињаста...</p> <p>Поста сујеверан!</p> <p |
| p> <p>— Та доста!.. доста! — прекиде га Мара, и напући уснице.</p> <p>— Нуто, нуто!.{S} Гле как |
| налаже ми да је узмем себи.{S} Сем тога Мара има свој хлебац.</p> <p>— Дакле нена никаква неспо |
| арамо.</p> <p>— И гледамо цвеће, — дода Мара.</p> <p>— хоћеш ти с нама, Јово? упита поп.</p> <p |
| ћ заспати неће! — говораше он. — Сирота Мара!..{S} Мој мили анђелак!...{S} И ја легао!..{S} Иде |
| погледа све.</p> <p>— Хоћу!.. прошапута Мара.</p> <p>— Шта рече, шта?</p> <p>— Хоћу — рече она. |
| >— Збогом пош’о срећо моја! — прошапута Мара.</p> <pb n="142" /> <p>И стајаше и гледаше за њим |
| {S} И остали тако исто.</p> <p>Кад виде Мара где је дирају, она рече:</p> <p>— Па баш да сам и |
| једне сеоске песмице.</p> <p>У том дође Мара и донесе каву.</p> <p>Они попише ћутећи.</p> <p>Ма |
| да се кући иде.</p> <p>Испратила га је Мара са мајком.</p> <p>Уз пут он каза мајци Мариној сво |
| које је путем сусрео, и природу коју је Мара обожавала.</p> <p>Код куће је нашао поп Живка и св |
| њега је имало дражи само једно име, име Мара, и он га је целим путем шапутао.</p> <p>Желео је.. |
| него у себе!..</p> <p>— Мојој вили име Мара!..{S} Сад сам заволио то име више свега!..{S} Она |
| аје.{S} Као круна тој срећи узвисила се Мара мила и светла као анђео пред престолом божијим...< |
| <pb n="184" /> <p>— Само не знам шта ће Мара рећи.{S} Ми нисмо противни.{S} Шта велиш, Марушко? |
| да шетамо путем?</p> <p>— Можемо, рече Мара.</p> <p>Изађоше из ливаде и пођоше путем.</p> <p>— |
| ћу“!</p> <p>— Од куд сам баш тако? рече Мара и напући уста.</p> <p>— Де, де!..{S} Бури се ти!.. |
| <p>— Како је леп изглед одавде! — рече Мара и застаде.</p> <p>— Зајиста — рече Јова.</p> <p>Об |
| он узе мирисати.</p> <p>— Тако! — рече Мара. — Разгледала сам теткино цвеће; сад да видимо тво |
| !..{S} Ох!.. ала је дивна! — узвикиваше Мара.</p> <p>И поче љубити јабуку.</p> <p>Јови се учини |
| <p>Попа показа главом на собу где беше Мара са мајком, па упита:</p> <p>— Да није то?</p> <p>Ј |
| да радим.</p> <p>Јова се насмеја.{S} И Мара се окрете смејати.</p> <p>У томе стигоше у авлију. |
| е се кренуше у шетњу: поп Живко, Јова и Мара.{S} Поша и мајка Марина осташе да гледе вечеру.</p |
| азмести госте за столом тако, да Јова и Мара седоше једно до другог.</p> <p>Скоро увек, када на |
| > <p>— Бог помог’о! — прихватише попа и Мара.</p> <p>— Шта ви радите?</p> <p>— Ето, господине, |
| — рече поп Живко.</p> <p>И пођоше он и Мара да га испрате.</p> <p>— Знам за што зове.</p> <p>— |
| моје задовољство.</p> <p>— Лепо.{S} Али Мара има мајку.</p> <pb n="181" /> <p>— Нека дође нама. |
| ече она.</p> <p>Седоше.</p> <p>Међу тим Мара је свуда летела.{S} Она беше несташна као веверица |
| део да та женска није никоја друга него Мара, ја сам се смејао твоме „роману.“ Ту сад нема тешк |
| p>— Хоћу, — рече Јова.</p> <p>У тај пар Мара изађе из куће.{S} Донесе послужење и послужи их об |
| ....</p> <p>— Течо! течо!... прекиде их Мара у речи утрчавши у башту.</p> <p>— Шта је?</p> <p>— |
| е Живко!..{S} Збогом! госпођице!</p> <p>Мара му стеже руку и погледа га очима пуним суза.</p> < |
| па га нађи.{S} Мора ићи са мном!</p> <p>Мара беше бледа као крпа.</p> <p>Поп Живко рече:</p> <p |
| ај — де твом будућем једну чашу!</p> <p>Мара донесе.</p> <p>Поп Живко нали у њу вина, па онда р |
| му је бар да отпочне разговор!..</p> <p>Мара га спасе:</p> <p>— Господине, волите ли ви месечин |
| itle>Еј, пусто море</title>“!...</p> <p>Мара је певала и опет са осећајем.{S} Кад је дошла до о |
| мовима нећемо имати ни проје!...</p> <p>Мара донесе тањире да поставља.</p> <p>- Што си се ти, |
| , да ми тебе нешто сад удамо?...</p> <p>Мара обори очи у тањир и ова порумене.{S} Није она ништ |
| .... ако је по вољи — рече Јова.</p> <p>Мара пристаде.</p> <p>Корачаху преко покошене ливаде и |
| .{S} Сад, само ако је њена воља.</p> <p>Мара се узбунила.{S} У глави јој је грмело.{S} Што би и |
| ко, моје дете, донеси послужење.</p> <p>Мара отрча у кућу.</p> <p>— Како си спав’о? — упита поп |
| аше а скакавци скакаху по трави.</p> <p>Мара прекиде ћутање.</p> <p>— Ала је дивно у селу! — ре |
| е.</p> <p>Њих двоје осташе сами.</p> <p>Мара седе на клупу и Јова могаше лепо чути како она диш |
| каву.</p> <p>Они попише ћутећи.</p> <p>Мара однесе шоље.</p> <p>— Што си се ућутао? — пита поп |
| <p>Тад се изнесе ручак аа астал.</p> <p>Мара је седела опет до Јове.{S} За ручком није ћеретала |
| о у башту.{S} Ајд’мо Јово, тамо.</p> <p>Мара оде у кујну по каву а они одшеташе.</p> <p>Кад су |
| у канти воде да мало разладимо.</p> <p>Мара оде на бунар а он по ракију.</p> <p>— Ево је учите |
| Али ми ћемо около лепши је пут.</p> <p>Мара га запиткиваше то о овоме то о ономе.{S} Он јој на |
| те расхлађиваше дневну врућину.</p> <p>Мара је ишла лагано поред попе.{S} Поп Живко ћереташе о |
| слеваху му се низ чело и он се брисаше марамом.{S} Но све му ништа није полагало...{S} Најзад |
| о неми.{S} Тако и Јова.{S} Он сеђаше до Маре, па ћуташе као заливен!..{S} Толико жудео за њом, |
| поред за асталом.</p> <p>Јова седећи до Маре помишљаше на породицу на срећу у породичном животу |
| тамо он ће само гледати за свој џеп.{S} Мари он за твоје синове!...</p> <p>— Видим што си ми и’ |
| буде бог дао.</p> <pb n="94" /> <p>— Не мари ништа!...{S} А где је госпођа? — упита учитељ.</p> |
| </p> <p>— Знам за што зове.</p> <p>— Не мари ништа.{S} Ако ме предусретне лепо — и ја ћу лепо; |
| .</p> <p>— Испрљаћеш одело.</p> <p>— Не мари.{S} Има четка па очисти — рече он. — Ја мислим да |
| спаве.{S} Истина, најстарија је, али не мари!... опет је и леца и једра.{S} Неколико сам пута н |
| покучаст!...</p> <pb n="69" /> <p>Ал не мари!.{S} То је још препорука ако зна, а не може бити д |
| да га не претече поп Живко.{S} Он рече Мари!</p> <p>— Па, Марушко?...{S} Шта велиш, да ми тебе |
| ати па ћемо пред вече у шетњу.</p> <p>И Мари излете реч:</p> <p>— Збиља господине, останите!</p |
| и и разговарали о другим стварима.{S} О Мари ни речи, сем што му поп Живко рече при поласку у б |
| 180" /> <p>— Канда се сећам.</p> <p>— О Мари.{S} О њој ћемо говорити.</p> <p>Јова ћуташе.</p> < |
| сио ону „варошку.“ Женскиње је завидело Мари, више пута кад би их видели да шетају једно с друг |
| ништа да ти одговарам!..</p> <p>— Их!.. марим ја!..</p> <p>— Бога ми ћеш марити!{S} Кад се ја н |
| рашљива!..{S} И ја је се гадим! и ја не марим да видим змију...</p> <p>И наже се те је опет пољ |
| .</p> <p>— Није само бојом.{S} Ал ја не марим за то.{S} Нек мени није ракија кисела, или загоре |
| агорела или надимљена — а ја за боју не марим...{S} Код нас знам, неки трпају шљивову кору, прж |
| поп Живко, Јова и Мара.{S} Поша и мајка Марина осташе да гледе вечеру.</p> <p>Небо се окитило ж |
| — Дакле?</p> <p>— Доћи ћу.</p> <p>Изађе Марина мајка из куће.{S} Поп Живко седе са њима на кола |
| <p>— Готово, зете, и ми да лежемо, рече Марина мајка.</p> <p>— Јеси задрем’о, Јово? — упита поп |
| ог да зете, Мара не носи мираза, — рече Марина мајка.</p> <p>— О томе је свршено! — пресече је |
| јер беше веома јака врућина.{S} Поша и Марина мајка одоше у кујну.{S} Заручници осташе сами.</ |
| е.</p> <p>Сви су били устали.{S} Поша и Марина мајка беху у кујни а попа са Маром у башти иза к |
| ече Јова.</p> <p>И уђоше у кућу.</p> <p>Марине су се очи сијале од велике радости.{S} Чим се на |
| /><!-- nedostaje gornji desno ugao --> Маринком Ракићем, Николом Макси <!-- nedostaje tekst -- |
| са мајком.</p> <p>Уз пут он каза мајци Мариној своје намере, своје погледе на кућу.{S} Њој се |
| S} Признајем да сам крив.</p> <p>У души Мариној је врило.{S} Љутила је се на њега што се силом |
| <p>Попа отпоче неки разговор са мајком Марином, у који се и поша уплете.{S} Јова се решио да р |
| е не беше тајне....{S} У сваком покрету Марином он виђаше усиљавање...{S} Неки му глас иза дуби |
| моћи ни привирити.</p> <p>Ни дотле није марио за „кикаља“, (тако је он називао сељака) али му ј |
| Их!.. марим ја!..</p> <p>— Бога ми ћеш марити!{S} Кад се ја наљутим, а ти ме што год питаш, а |
| е рукова.</p> <p>— Да бог да у здрављу, Марко!</p> <p>Марко оде.</p> <p>Он запали цигару, устад |
| !{S} Не питам, ваљда мог оца!.</p> <p>— Марко.</p> <p>— А презиме?</p> <p>— Рајић.</p> <p>— Па, |
| — Шта! — рече он и намршти се.</p> <p>— Марко попридиже леву руку, коју беше савио у песницу и |
| ур узе акта и изађе.{S} Мало за тим уђе Марко.</p> <p>— Ево. ово ћеш дати кмету.</p> <p>— Јеси |
| вонце.</p> <p>— Ама ја би’ волио — рече Марко чешући се иза врата — кад би ти — да ти ка’м свој |
| ?{S} Сељак није.{S} Сви су они као овај Марко; него то мора бити какав попа или уча...</p> <p>П |
| <p>— Да бог да у здрављу, Марко!</p> <p>Марко оде.</p> <p>Он запали цигару, устаде, приђе прозо |
| ..{S} Изађи тамо те очекај мало.</p> <p>Марко спусти дукат на астал па изађе.</p> <p>Он узе дук |
| ако ти воља, — рече Јова.</p> <p>— Иди, Маро, дете моје, донеси у канти воде да мало разладимо. |
| } Јово, брате, нека ти је са срећом!{S} Маро!{S} Теби честитам од свег срца!{S} Ти ћеш добити в |
| звонком гласу.</p> <p>— Онда рекнеш: — Маро, дај да ручамо!“ А ја одмах чист чаршав на астал, |
| p>И наже се те је опет пољуби.</p> <p>— Маро!</p> <p>— Чујем.</p> <p>— Увери ме: да не сањам!{S |
| /p> <p>Ка луд он гледаше у њу.</p> <p>— Маро!..{S} Ја те волим!.{S} А ти?...</p> <p>— Само тебе |
| а и Марина мајка беху у кујни а попа са Маром у башти иза куће, која беше цвећем засађена.</p> |
| овор, а Јови рече:</p> <p>— Ти можеш са Маром мало прошетати ако си вољан.</p> <p>— Госпођице.. |
| а у кућу.</p> <p>У ходнику се сусрете с Маром.</p> <p>Букнуше обрашчићи у девојчета као да плам |
| и.</p> <p>Јова изашао у авлију.{S} Нађе Мару где стоји крај баштице и гледа цвеће.</p> <p>— Шта |
| <pb n="183" /> <p>Те његове речи тргоше Мару из забуне.{S} Она помисли: све пропаде.</p> <p>— Т |
| Госпођице!..{S} Ја... ја..</p> <p>Али и Мару савладали осећаји.{S} Она узе његову руку принесе |
| Морам, бога ми!</p> <pb n="121" /> <p>И Мару нешто штрецну када Јова рече: да мора кући.{S} Не |
| е као на крилима.{S} Та опет ће да види Мару!...</p> <p>Стиже кући Максића.{S} Чељад се устумар |
| реч овде, пред нама свима: да ћеш узети Мару за жену.{S} После се спреми те проведи обичај.</p> |
| огме, и певало.{S} Поп Живко је натерао Мару те је опет морала певати: „<title>Еј, пусто море</ |
| и разговараху.{S} Попа би ка’што дирнуо Мару.</p> <p>— Шта летиш једнако?</p> <p>— Све ми се до |
| рло важна, — рече поп Живко и погледа у Мару. — Дакле?</p> <p>— Доћи ћу.</p> <p>Изађе Марина ма |
| је у мојој души.{S} Ја волим госпођицу Мару, и, целога мога века, ја за себе бољег друга не би |
| ан сам, — рече Јова.</p> <p>— Ти ’хоћеш Мару?</p> <p>— Јест.</p> <p>— Али, знај, Јово.{S} Мара |
| Живели! — рекоше и остали</p> <p>— Па, Марушка?..{S} Како сад, удавачо?..{S} Па баш: „’хоћу па |
| тављених“ — а оно гле ти сад!..{S} Наша Марушка!...</p> <p>Па шта ту има смешно?</p> <p>— Није |
| p>— Дакле, то је нико други — него наша Марушка.</p> <p>— Е, брате, — рече попа смејући се. — — |
| е.</p> <p>— Нуто, нуто!.{S} Гле како се Марушка љути!</p> <p>— Па шта то значи! — рече она и по |
| дим!</p> <p>— Ако је по вољи, госпођице Марушка, изволте! — рече попа шалећи се.</p> <p>Она пог |
| рце његово дићи у облаке...</p> <p>— А, Марушко, ти си!..{S} Гле ти ње!..{S} Читава девојка!..< |
| оп Живко.{S} Он рече Мари!</p> <p>— Па, Марушко?...{S} Шта велиш, да ми тебе нешто сад удамо?.. |
| ог!</p> <p>— На спасеније!</p> <p>— Де, Марушко, дај ону водену чашу па успи до пола воде....{S |
| Седи.</p> <p>Јова седе.</p> <p>— Деде, Марушко, моје дете, донеси нам још по једну каву, али т |
| баш је срећна!..</p> <p>— Што си се ти, Марушко, ућутала? — прекиде је попа у мислима.</p> <p>О |
| њима носећи котарицу.</p> <p>— Па како, Марушко?</p> <p>— Љубим руку.</p> <p>— Од куд љубиш, ка |
| Без њене воље — не дам је!..{S} хоћеш, Марушко?</p> <p>Она ћуташе.</p> <p>- Ако нећеш није ниш |
| ћи.{S} Ми нисмо противни.{S} Шта велиш, Марушко?</p> <p>Она ћуташе.</p> <p>— А?</p> <p>Она опет |
| рече поп Живко. — Читај и уживај!...{S} Марушко!..{S} Дај — де твом будућем једну чашу!</p> <p> |
| че Јова.</p> <p>Поседаше.</p> <p>— Деде Марушко, моје дете, донеси послужење.</p> <p>Мара отрча |
| грми...{S} Цигани свирају своје обичне „маршеве“ или певају своје обичне песме као:</p> <quote> |
| <l>„Није дао дика мира</l> <l>„хоће да маршира“...</l> </quote> <pb n="48" /> <p>Чим Цигани пр |
| ..</p> <p>— Шта би ми онда валило?..{S} Масан чин, доста пара, каруце и коњи, зекани, из „прека |
| — ка’ човек — саслуша, а он њему оца и матер и вели: „ако сад с места не одеш — уапсићу те и ј |
| творење које никуд није макло ван крила материна.{S} Он се радоваше што ће од ње начинити женск |
| <p>Дигоше је и доведоше је до кола.{S} Мати јој намести лежиште те је наместише.{S} Поседаше о |
| реба.</p> <p>У то доба умре му отац.{S} Мати му је била доста и у оскудици, али није хтела да о |
| еш воде, кућо?</p> <p>— ’хоћу.</p> <p>— Мати је запоји оном водом што је од врачаре донела...</ |
| најрадије певале.</p> <quote> <l>„Моја мати ћилим тка</l> <l>„хоће мене да уда“....</l> </quot |
| маш га шта видети, и — ш’но ’нај казо — матор — па, ја га опет не би дао за младића...{S} Нема |
| г кола.{S} На њему свет остаје!..{S} Ми матори, држимо још мало, па, већ, кад пустимо — онда ви |
| носе томе „Шокцу.“ Све трпају у недра а маћићи и изгребу, па — ’ваке бразде но трбуву!...{S} И |
| p> <p>Међу тим, болест узимаше све више маха.{S} Болесница пала у врућицу па се никако не разаб |
| >— Жив сам.</p> <p>Она утрча у собу као махнита.</p> <p>— Течо!..{S} Течо!..{S} Ево господин Јо |
| ...</p> <pb n="41" /> <p>— Ђаци, ваљда, махом набављају?</p> <p>— И ђаци и грађани; шаље се мно |
| стајаху и његови противници.{S} То беху махом началници, капетани и писари; по неки богат сељак |
| че газда Ђоша.{S} Поп нема ни кучета ни мачета.{S} Кад оде тамо он ће само гледати за свој џеп. |
| </p> <p>— Бога ми јес!...{S} Краду деца мачиће, па носе томе „Шокцу.“ Све трпају у недра а маћи |
| агони ђаке, те му за „леграцију“ доносе мачиће.</p> <p>Младић се насмеја.</p> <p>— Бога ми јес! |
| ар да је лепа, него се ваља отезати као мачка!</p> <p>— Шта лепа!{S} Ко леп!{S} Зар смрт!... — |
| читеља.{S} Ја памтим једнога што је јео мачке, и све, Четвртком нагони ђаке, те му за „леграциј |
| м теби да платим? — упита учитељ Арсена машајући се руком у џеп.</p> <p>— Ништа, господине!...{ |
| >— Богу ’вала и наздравље! — рече Арсен машајући се капе.</p> <p>— Да бог да у здрављу!</p> <p> |
| живети у селу и бити девојка.</p> <p>— Машала’ бога ми!..{S} То је нешто озбиљно!</p> <p>— Ја |
| Ајд иди тамо, нек те саслушају — рече и маши се руком за звонце.</p> <p>— Ама ја би’ волио — ре |
| ћанџије један чирак од тенећке, свећу и машину па се крете школи.{S} Они га допратише до саме к |
| има које га све више раздрагаваху...{S} Машта његова пењала га је на оне сјајне звезде.{S} У ду |
| лепша него што ју је његова најбујнија машта стварала...{S} Као да је пролеће дошло пред-а-њ.. |
| То беше врхунац; даље ни његова млађана машта не иђаше.</p> <p>И све те муке не поплашише њега. |
| м дошао до положаја практикантског — да ме убијете — не знам; тек, довољно то: да је он постао |
| и жива и здрава ка’ дрен!...{S} Ама да ме је глава заболела!...</p> <p>— Та ако ни рад чега др |
| едан потврди навод — дозвољавам — не да ме рашчине — него да ме стрељају!</p> <p>— Несрећни син |
| ти у ’ладу, него да ме пече звезда и да ме бије успара од ’шенице — ал’ треба леба!</p> <p>— Па |
| не би’ волео лешкарити у ’ладу, него да ме пече звезда и да ме бије успара од ’шенице — ал’ тре |
| дозвољавам — не да ме рашчине — него да ме стрељају!</p> <p>— Несрећни сине! — рече опет „преча |
| реч, ја молим ову поштовану породицу да ме саслуша.</p> <p>— Добро, Јово, говори! — рече поп.</ |
| о, и — да ви’ш осмене се...{S} Сад када ме види у овоме мом новом оделу, па ’вако углађена — е, |
| љни, ви да ми је дате, а она да пође за ме?{S} Ако сте вољни да знам...{S} Ово је дошло изненад |
| руго — ја себи изричем пресуду!. — нека ме стреља!....</p> <p>— Имате ли још што да кажете?</p> |
| ти моја брига.{S} Све ја то умем; мајка ме научила!...{S} Све чисто и уредно, а ти тек дођеш, а |
| ића мене нешто мине; нека милина прожма ме целу....{S} Тако ми је као да читам старе лепе приче |
| ста...{S} Како ће се она обрадовати кад ме види!{S} Поруменеће они бели обрашчићи!...</p> <p>Ид |
| осле, она мене много воле и мази; никад ме још није ударила, па сам ва век могла пред њом бити |
| А она? — упита Јова.</p> <p>— Ништа узе ме само за руку и доведе кревету; рече ми да легнем а о |
| дило.{S} Онда сам зовнуо послужитеља те ме је полио; умио сам се на пољу, каву <pb n="117" /> с |
| че ми да легнем а она седе крај мене те ме узе миловати.</p> <p>— Није те карала?</p> <p>— А... |
| свега што вам је најмилије!..{S} Убите ме — само ме не одгоните!...{S} Јер ако ме отерате, ако |
| Убите ме к’о бога вас молим!..{S} Убите ме тако вам свега што вам је најмилије!..{S} Убите ме — |
| да па га пружи капетану.</p> <p>— Убите ме к’о бога вас молим!..{S} Убите ме тако вам свега што |
| во, узмите, узмите овај пиштољ, и убите ме!</p> <p>И скиде пиштољ са зида па га пружи капетану. |
| м.</p> <p>— Онда, врло добро!{S} Тужите ме суду.</p> <p>— Ја сам теби сад и суд и све! — рече к |
| о! — изадре се капетан.</p> <p>— Ви сте ме звали.</p> <p>— Камо се јуче?{S} Зар се тако долази |
| <p>— Дотле!...{S} И то ми обећао да ће ме превести у полицијску струку где ће ме он нарочито н |
| ме превести у полицијску струку где ће ме он нарочито на уму имати.</p> <p>— Ама, збиља, шта ј |
| тебе тиче?</p> <pb n="144" /> <p>— Тиче ме се!{S} Чекам ја тебе воде има три сата.</p> <p>— Што |
| ти.{S} Па и сама смрт таког човека више ме дражи но што ме плаши...</p> <pb n="178" /> <p>— Хоћ |
| ће дозволити да се са мном дружиш да би ме „искусио.“</p> <p>— Тако је! — рече поп Живко.</p> < |
| идим да нисам!...{S} Да сам лепа, он би ме гледао!...{S} Што ме, боже, не створи па да сам најл |
| упита он.</p> <p>— Јесте.</p> <p>— Јави ме.</p> <p>— Чекај.</p> <p>Он ходаше ходником тамо и ам |
| ажем — он нама и не може ништа!..{S} Ни ме рани ни поји.{S} Ја сам свој господар...{S} Али тебе |
| p> <p>— Увери ме: да не сањам!{S} Зовни ме именом;</p> <p>Она га зовну.</p> <p>Он |