| че поп.</p> <p>— Ево ме!</p> <p>— Знам! а камо се у цркву да пјеваш?</p> <p>— Нијесам пијан да |
| имао свога звао »црквено« и »народно«, а све што је сеоско »наше«.{S} Могао је он ући у коју х |
| и у кућу! — рече поп. — Мара још спава, а Иконија нам може испећи каву.</p> <p>Не рекох вам да |
| у.{S} Дођоше жене и људи из сусједства, а и који су даље сједили.{S} Још једно по сахата а авли |
| екиром по довратку.{S} Поп преко прага, а пламена греда више врата тресну и лупи попа по потиљк |
| <p>Поп таман да скочи још преко прага, а Бурмазевић, који је стајао са стране и не видећи попа |
| .</p> <p>Кад учитељ дође на поред њега, а он се окрете:</p> <p>— А што си ти, море, стао ту?</p |
| која се уставише, раширио руке и рида, а вјетрић му се игра бијелом брадом и с оно мало длака |
| ду на проваљено мјесто.{S} Чвркну вода, а дим се склупча.{S} У соби се ништа више не виђаше од |
| залијепила му се кошуља за широка леђа, а он стао на врата од ковачнице па духа.{S} На спрам ти |
| не и да упуштају стоку.{S} Пуца врљика, а разбијених глава као бундева.{S} Сваки дан све горе, |
| ва три капиталиста притиснуо пола села, а све благочастивим намјештањем.{S} Он с овим капиталис |
| дрвама.{S} Доња му је усна мало висила, а горња је мало издигнута, те се виде бијели као снијег |
| ди, а пред кућом више од десетора кола, а Мара — још спава.</p> <pb n="118" /> <p>Кум Нинко пог |
| ољена.{S} Саже главу, покри очи рукама, а црна јој коса расу се по земљи.</p> <p>Поп се уздрхта |
| ћ, чини ми се да у њему нема пет драма, а леђа ми чисто шкрипе.</p> <p>Учитељ се насмија.{S} Он |
| смрче, разиђоше се жене и људи кућама, а оставише попа сама.{S} Није ни он готово ништа вечера |
| дио.{S} Попустила му шина на точковима, а он нађе Пера ковача гдје сједи пред крчмом:</p> <p>— |
| икону.</p> <p>Владика приђе на прстима, а очи му пуне суза:</p> <p>— Како си, оче?</p> <p>Поп с |
| аре. — Говори народ о поповим ријечима, а свакоме пуно срце и лако му, као да се окупао.</p> <p |
| а.{S} Није јој била још ни година дана, а већ је имала чарапа, кошуља, убруса и других ствари п |
| ни, да је чудо.{S} Већ је недјељу дана, а с њиме није још ни ријечи проговорио.{S} Кад би у нед |
| сјала: уста су му непрестано развучена, а на бијелим трепавицама час по виси капљица, којом душ |
| лака киша.{S} Земља бјеше свуда влажна, а са дуда спрам врата још нијесу испариле кишне капљице |
| је при себи.{S} Стидљиво погледа попа, а на лицу јој се види некаква страшљива спокојност.{S} |
| могао ни помислити да не послуша попа, а он опет са своје стране није ни сањао да његова ријеч |
| зио у додир.{S} И учитељ чим види попа, а он погне главу, намргоди се још јаче, игра се прутиће |
| т, убијена кишом и временом, сва мокра, а расплетене јој косе пале низ плећа.</p> <p>Ми се скло |
| оду:</p> <p>— Добар кочијаш по доктора, а добар катана по владику!</p> <p>Двоја троја кола у на |
| бости чиодом по ногама и све до појаса, а све пита:</p> <p>— Боли ли те?{S} Осјећаш ли штогод?< |
| се он, и истом ступи на авлиска врата, а дијете у соби запишта.{S} Не поздрави се он ни с ким, |
| Лежао је тако може бити четврт сахата, а кад се диже и окрете, угледа пуну цркву народа.</p> < |
| S} Владика сједе на столицу до кревета, а ми се искупили у наоколо.</p> <p>Слабим гласом поче п |
| а миру, да га нико не дира ни зановета, а владици на пољу рече:</p> <p>— Не може ништа бити.{S} |
| х чинио ручак.{S} Било је пуно свијета, а наш поп, веле, сједио у зачељу.{S} Ко ће с нама!{S} П |
| а се нешто узарумила, па неће с мјеста, а Павао се наљутио, поцрвенио у лицу као паприка, виче |
| аха му се одзива жуња.{S} Сунце блиста, а облаци се разилазе.</p> <p>Мара стала на врата, па гл |
| мачета!{S} Док су живи, биће им доста, а послије — народно је и било.</p> <p>Поодавно је већ к |
| асу се по земљи.</p> <p>Поп се уздрхта, а сузе му ударише.{S} Он мрдну једним прстом.{S} Ми је |
| почне нешто удити, свако јутро повраћа, а послије неколико мјесеци и ноге јој почеше отјецати.{ |
| те у кућу.{S} У мене је и задруга већа, а хвала богу паметна су ми и чељад, имаће се и код мене |
| но око.{S} Тај је чардак Ненада Ћерића, а у њега је син Павао, момак за женидбу.{S} Онај исти, |
| јој се навршила година и девет мјесеца, а поп, у договору са селом, дозида уз кућу још једну со |
| n="106" /> <p>И тако Мара оста код оца, а пође у школу.</p> <p>На једно по године послије тога, |
| арчево лице на пун живота лик дјететов, а с бијеле браде цури кап по кап и чисто се запуши на њ |
| и.{S} Из уста и носа лоптила му је крв, а ноге висише као мртве.{S} Још је дисао.{S} Намазасмо |
| де на кола па у име бога оде у Биоград, а весео народ само једно поручује: «Похитај! не задржав |
| и не одмиче се.{S} Шапће само молитве, а попадија слабо се разбира.{S} Јечи само и моли се бог |
| у.{S} Он узе чашу, скиде капу и устаде, а сељаци и нехотице сви поустајаше и поскидаше капе, Ни |
| и.{S} Пукла му је кичма!</p> <p>Он оде, а владика се врати у собу.</p> <p>— Оче — рече владика, |
| е и Иконија, и поша рече попу да изађе, а сама оста с Иконијом.{S} Већ почиње да свиће први дан |
| .</p> <pb n="112" /> <p>Кад чича изађе, а владика помилова Мару па рече:</p> <p>— Овога чику, ћ |
| ле!{S} Скида народ капе куда поп прође, а свакоме пуно срце.{S} Није шала, наш поп!{S} Али и је |
| еба убити брава и набавити аков ракије, а знаш како сам страдао.</p> <p>— А ти узми које црквен |
| овда онда проговори, нико не разумије, а он се дусне, окрене главу на другу страну и мргодан о |
| па од опанака.{S} Наслони се на врљике, а из попове куће, као мјесечев зрак, лако се креће друг |
| ову цигару, па тури у уста и наокришке, а све гледајући кмета, приђе столу; заврати шешир, наже |
| и!</p> <p>Звркте кола и пуцају осовине, а одлијећу наплаци и коњске плоче.</p> <p>Ал’ да се уда |
| — Код тебе је била скоро двије године, а код мене једном <pb n="104" /> у недјељи.{S} Него дај |
| шест цигаља.{S} На ногама му панталоне, а горе само кошуља.{S} Босогоног лежи и чита некакву ку |
| } Кад јуче идосмо у варош по требовање, а наш комисар донесе новине, па нам прочита: »Погинули |
| и кум Нинко, — није малено твоје имање, а ево ћу и ја дати још...</p> <p>Поп нестрпљиво махну г |
| } Шта ће женском чељадету толико имање, а бог зна чија ће она бити, и у чије ће руке доћи!{S} Т |
| /p> <p>Поп поцрвење кад чу ријеч имање, а кум Нинко разрогачи очи и скиде лулу с чибука:</p> <p |
| ш јаче букну; сукну далеко иза звонаре, а варнице се хватају за небо.{S} Шљеме бјеше све у плам |
| ако, мислим, није рођено да копа и оре, а то би <pb n="105" /> било и срамота за оволико село; |
| чио школе.{S} Са тога изгубих и дијете, а одведе ми га некрштен човек.</p> <p>— Како то, оче? — |
| /p> <p>Сјела једном под орах.{S} Плете, а књигу метнула преда се у крило; намргодила очице и чи |
| небеским дао је бог другу снагу и путе, а човјеку остаје памет и хришћанско срце.</p> <p>Опет ћ |
| ти у мојој кући, гдје нема ни преслице, а камо ли разбоја?{S} А и Иконија је остарјела, да се ј |
| ље повуче пару:</p> <p>— Ништа! — рече, а поглед јој упрт у даљину. .— Како је све дивно, пуно |
| > <p>— А ти узми које црквено марвинче, а зар ће бити и што ракије, па сјутра зови мобу.</p> <p |
| змеђу двије скамије, варнице посукташе, а проломљен таван наже се у пламену и хоће да дохвати п |
| {S} Пред зору се још само слабо пушаше, а владика и доктор стигоше у село.</p> <p>Кад они уђоше |
| а троја кола у највећем трку полетјеше, а Војин Арнаутовић забоде своме бијелцу оструге у трбух |
| ше се и остали сељаци с попом па одоше, а он оста сам, као сухо дрво, и на срце му паде туга.</ |
| и и требају!</p> <p>Кад послије пођоше, а поп Митар скочи на нашег попа:</p> <p>— Како ти да го |
| руком испод мишке и привуче га к себи, а коњи почеше касати.{S} Мара се окрете оцу, и престрав |
| а.{S} И таман се поп наже да је пољуби, а дијете у сну махну руком, окрете се на другу страну и |
| име божје.</p> <p>— Па кад ти се слави, а ти га слави!{S} А мене немој дирати!{S} Видиш да ради |
| рекне: — Треба радити! — па нас остави, а ми блејимо за њом.</p> <p>Или дође послије подне, кад |
| дно по сахата а авлија бјеше пуна људи, а пред кућом више од десетора кола, а Мара — још спава. |
| е усуђује ни да сједне.{S} И поп стоји, а бијела му брада час по заигра.</p> <p>— Ја — вели, — |
| диже очи к небу, и кад год је ко хвали, а њему иду сузе као маломе дјетету.{S} Са свим већ оста |
| чији сам.</p> <p>Тако смо ми рачунали, а и учитељ није имао ништа против тога, да је Мара већ |
| вриједан човјек.{S} Цио дан је у школи, а ноћу шије поповске капе и шаље у варош.{S} Једва да ј |
| баци поглед на попа, још већма зачкиљи, а бора на челу као да још дубља дође.</p> <p>Онда се оп |
| е вам почињем причати, рачунали смо ми, а и он, да ће му бити тако педесет година.{S} Попадија |
| >— Мара!</p> <p>— Мара! — гракнусмо ми, а ћата, што боље може, попу на муштулук.</p> <p>Радоје |
| но је пала роса, већ се и исток румени, а поп још не заспа.{S} И кад чу гдје пред његову кућу с |
| , и лијево око са свијем му се затвори, а онијем другијем погледа кмета најприје у опанке, па о |
| дих се раније, па кад не могах заспати, а ја викнух дијете да хвата.</p> <p>— Ходи у кућу! — ре |
| зелене шаре у вароши, па их све масти, а испод трапа гдје хвата можданик подметнуо двије старе |
| кола, рекао би човјек: сад ће испасти, а коњи као хале!{S} Скида народ капе куда поп прође, а |
| из села, застаде он пошу у несвијести, а Иконија се сва ознојила купећи крпама крв испод креве |
| јет, него што је био за твоје младости, а још ће друкчији бити кад она ступи на снагу.{S} Кад с |
| руком на нас и ми одосмо његовој кући, а он оста сам на гробу.{S} Сједили смо може бити једно |
| , који у скок оде баба-Иконијиној кући, а сам се опет врати попадији.</p> <p>Болови наступају с |
| у овом су ковчегу овдје народни новци, а кључ је на трпези, под плаштаницом — зна Мићо!{S} Уну |
| о прутови — није шала оне божје ријечи, а пријети клетвом.{S} Осврће се народ и тражи очима њих |
| поред себе.{S} Кад случајно обрне очи, а на патосу стоји једна велика пјесковница, за мал’, ве |
| Тако, оче владико!{S} Ја затворам очи, а дивно видим да је други свијет настао.{S} Дође учеван |
| p>Поп се занесе, и а да падне на узнак, а сељаци га прихватише.</p> <p>У тај пар Павао излети и |
| ети?</p> <p>Ту они говорише које о чем, а највише о путу и о Мари.{S} Много поп савјетује и мол |
| род дичи и поноси <pb n="101" /> тобом, а све у здрављу и весељу за дуго и на много.</p> <p>— А |
| исто подмладио.{S} Благосиља све редом, а Мићу заповједио да све црквене чарапе, тканице и рубљ |
| дан стар човјек и унесе чинију с јелом, а Мара скочи па њега у руку.{S} Чича сав поцрвење.</p> |
| истеже шамаром и састави га са земљом, а увријеђени народ гракну: удри, посветила ти се!{S} Св |
| ди и поп, па разговарају о овом и оном, а младеж се игра и весели.</p> <p>А друмом за наше село |
| у.</p> <p>Већ окретоше Зебићевим шором, а поп и за њим сав народ не миче се с мјеста и не одвај |
| се сукија устави под школском стрехом, а у врапчијем гнијезду.</p> <p>Кола пођоше још брже.{S} |
| руку за кола.{S} Али дође и Петров дан, а писма од ње нема.{S} Једно вече, трећи дан по Петрову |
| подиђе.{S} Црква је служила сваки дан, а недјељом је била увијек дупком пуна.{S} Прије, још да |
| је била школа сукне још час по пламен, а варнице полетјеше небу, али пљусак освајаше.{S} Пред |
| гледа:</p> <p>— Служи овоме! — рече он, а очима показа на светога Саву, који му је лежао на прс |
| е у селу није пачао, свакоме је угађао, а попа се бојао.{S} Управо се ни жив није чуо.{S} Ми см |
| ма.{S} Није ни он готово ништа вечерао, а ту ноћ узе Мару себи у постељу.{S} Иконија се не може |
| бесједа.{S} Ако је ко учинио што рђаво, а он га у цркви пред цијелим народом изобличи и позове |
| {S} Лице му је поблиједо ал’ не мршаво, а велике смеђе очи до пола <pb n="126" /> затворене, жм |
| мах поп чисто занесен и често хоће ово, а ради оно, мисли једно а говори друго.{S} Што да вам п |
| чио, кога сам вјенчао није се раставио, а кога сам опојао није се повампирио.</p> <p>Поп Митар |
| ку цркавицу, коју сам за школу одредио, а — вели — не знам боље прилике од ове.</p> <p>— Оче вл |
| , вијао, Мићо црквењак на пијацу носио, а поп новце чувао. — А шта ће њима двома добро?{S} Ни к |
| јема рукама за главу па је љуби у чело, а нама иду сузе.{S} Поздравља се она с нама — каква је, |
| гу.</p> <p>Још није поштено ни свануло, а већ све село зна да се у попа нашло женско дијете.{S} |
| , и ви, браћо?</p> <p>— Па да огледамо, а? — рече кум-Нинко.</p> <pb n="106" /> <p>И тако Мара |
| читам молитву Арнаутовићу, кад ја тамо, а њему Срнинић прошцем сломио ребро, и то све око неке |
| пале низ плећа.</p> <p>Ми се склонисмо, а као да нас пушка по сред срца удари.{S} Она корачи је |
| т.</p> <p>— Нећу ништа — рече он оштро, а врх оне боре показаше се још двије преко ње, — води м |
| у, што иде у раскорак, презријева жито, а он још није пожњео.</p> <p>»А што ти, Стјепане, не жа |
| рквена врата, и ничице паде пред олтар, а челом дохвати земљу.{S} Лежао је тако може бити четвр |
| анас зове ону ливаду с виром Марин Вир, а забран са шарамповом Марин Шарампов.{S} Ко не вјерује |
| кона!</p> <p>Ми погледасмо кроз прозор, а свети Сава гледа оним истим мрачним и озбиљним поглед |
| ицу, у сред кога сједи мало кукаст нос, а под њиме малени густи брчићи, које је он на обје стра |
| шкој цркви.{S} На букви кликће дјетлић, а са ораха му се одзива жуња.{S} Сунце блиста, а облаци |
| љ није што болестан.{S} Кад уђе у собу, а он лежи на кревету, који је начињен од кухинских врат |
| онијом себи.{S} Њима двјема једну собу, а себи другу.{S} Тако га ни жене не сметају, које су св |
| злато увезана.</p> <p>Поп нагнуо главу, а од милина све му сузе капљу у тањир.</p> <p>Послије ј |
| d>I</head> <p>Наше село имало је цркву, а црква је имала попа.{S} Поп је опет имао цркву, село |
| } Не волим људе, који што хоће не могу, а што могу неће.{S} Или -— или!...{S} Видим све...{S} Б |
| м се сави.{S} Народ вришти и сипа воду, а сјекира тутњи.{S} Ми више не видјесмо попа.</p> <p>Та |
| е дијете било.{S} Рече женама да изађу, а сам оста неко вријеме код дјетета.{S} Чудно да дијете |
| јесму.{S} Пси подвију реп, па завијају, а уморан сељак прене иза сна, прекрсти се: »о твоју гла |
| тарији људи што је по штогод припитају, а млађима се чисто везао језик.{S} Није шала, као каква |
| рата од ње гледала су у школску авлију, а с лијеве стране била су још једна мања, на која је уч |
| а домаћица весела узела дијете за руку, а тек учитељ као из мртвих:</p> <p>— Молим вас, браћо, |
| S} А кад коме од нас момака пружи руку, а он сав поцрвени.{S} Искупи се доста свијета, па је ка |
| <p>Мара одмах потрча па владику у руку, а он њу у чело.</p> <p>— Твоја? — пита владика. .</p> < |
| шила је?</p> <p>— Знам! свршила у селу, а сад је дај даље у варош, у Биоград.</p> <p>Попа штрец |
| звона.</p> <p>Кад стигосмо пред школу, а она гори у велике.{S} Црква, хвала богу, још здрава, |
| не кају сељаци што су је дали у школу, а поп кад је погледа уздиже очи к небу, и кад год је ко |
| 124" /> Цијеле године ишла сам у школу, а сад ме ни о распусту неће да пусте кући.{S} Веле: мор |
| ријечи проговорио.{S} Кад би у недјељу, а поп га чека да држи пијевницу.{S} Јес’, ал’ учитеља н |
| у.{S} Он паде ничице и прсима на земљу, а икону диже више главе.{S} Сасусмо чабар воде на њега |
| а Нинко љосну на другу страну о земљу, а котао изручи сву воду на проваљено мјесто.{S} Чвркну |
| ке.{S} Оприје се ногама о врбову грану, а леђима о другу, па га зањиха и баци на проваљено мјес |
| .{S} Ал’ кад га забоде у неку крчевину, а плуг пуче на двије поле, као да је од леда.{S} Псује |
| Скочи с клупице и као да се насмјехну, а у исти пар чу дреку малога <pb n="97" /> дјетета из с |
| ослије тога, истом поп подијели нафору, а једне каруце рррр! па стадоше пред цркву.{S} Скочи је |
| опов спахилук.{S} Заповиједао је кмету, а кмет селу.{S} Није имао пандура, али нико није могао |
| !? — рече дијете и промијени се у лицу, а срце му залупа.</p> <p>— Устани!...{S} Сви те чекамо. |
| о попа, па јој висе ножице низ столицу, а сам свети отац намјешта је.{S} Онда уђе један стар чо |
| на сто.{S} Заврати се мало на клупицу, а главу нешто искриви на десну страну и погледа у небо. |
| е се народ и тражи очима њих четворицу, а они покуњили главе, погледају се испод очију и хоће в |
| на клупу под орах, милују Мару и плачу, а она уплашено иде из крила у крило.{S} Не плаче, већ з |
| {S} Пију људи а жене отхукују и уздишу, а у чаши нестаје ракије.{S} Шта је поп радио сам на гро |
| широким погледом.{S} Дубок јој је дах, а чудно јој нешто у грудима. .</p> <p>— А што си ми се |
| S} Посједаше још њих неколико оружаних, а Павао шиба коње да све врца крв.</p> <p>За њима прист |
| затвор и предложио да се купи катанац, а поп једне надјеље стаде пред олтар па отпоче проповиј |
| ј војсци, и они отпратише попа у варош, а цијелим путем бацаше пушке и пјеваше.{S} За попом, у |
| да сам инокосан.</p> <pb n="91" /> <p>- А моба?</p> <p>— Треба убити брава и набавити аков раки |
| пушке, лупа и тандрк котлова и чакаља; а <pb n="140" /> кроз цијелу ту вреву чује се ситан гла |
| ка: — Ти си, оче, од најстаријих овдје; а, бога ти, колико ти је година?</p> <p>— Ја — вели поп |
| че?</p> <p>— Српом!</p> <p>— Знам, оче; а куда ћу прије?{S} Знаш да сам инокосан.</p> <pb n="91 |
| ам уморан, — рече ковач.</p> <p>— Знам; а што си стао на промаху?</p> <p>— А?</p> <p>— Што си; |
| 105" /> било и срамота за оволико село; а вашој кући част и поштење! — ту учитељ скиде капу и п |
| гови и греде, већ је и таван дохватило; а у школи се свијетли као у по дана.{S} У један пут заг |
| ар Лазар! — рече Мара.</p> <p>— Гле!{S} А од куд ти знаш?</p> <p>— Прочитала сам оно доље.</p> |
| — Па кад ти се слави, а ти га слави!{S} А мене немој дирати!{S} Видиш да радим!</p> <p>Па опет |
| нама — каква је, једва да је познаш!{S} А кад коме од нас момака пружи руку, а он сав поцрвени. |
| Тјерај у обор, па им подај кукуруза.{S} А кмета поздрави нек’ закаже селу да пази на те свиње; |
| ст молити другога да јој чита писма.{S} А док она одрасте неће се писма тако ријетко писати као |
| ће сваки човјек морати писати писма.{S} А послије у школи се учи: земљопис, свештена историја, |
| дана!{S} Нека дијете прође свијета.{S} А послије, кад ти дође, нећеш се више од ње одвајати!» |
| па и половину порте притиснуо народ.{S} А поп још кад хоће што важно да бесједи <pb n="94" /> п |
| кад тад учитељ, заносила нас је све.{S} А она хода по пољу.{S} Замишљена је — али јој је јасно |
| амргодила очице и чита, не престаје.{S} А на откосу више ње стоји млад човјек.{S} Подбочио се н |
| звадити крштено писмо и таке ствари.{S} А учитељ поред ње изгуби и оно мало научног нимбуса, је |
| оп не може од цркве а и од старости.{S} А гдје би њега старца пустио народ на пут, и како би ње |
| хајд’ Нинковој или Глувићевој кући.{S} А они као да им је владика дошао: завирују је са свих с |
| адости морамо оставити свој завичај.{S} А ко је то све преко главе претурио, тај зна како најза |
| школе, може, ако ће, бити и учитељ.{S} А послије, у вароши друга срећа чека дијете.</p> <p>Поп |
| и хоће већ да се љубе пред народом.{S} А послије службе: цмок!{S} Поздрављају се и они, који с |
| а била тај дан, дивно је поп пјевао.{S} А послије службе весеље на све стране.</p> <p>Пуна и кр |
| а само око себе и као да није весео.{S} А са оне боре на челу не може човјек ни знати како му ј |
| товска пјесма, па тужно као опијело.{S} А она га слуша, слуша, и поглед јој лута по зраку.{S} О |
| авили се, па заборавили и да гасимо.{S} А он стоји.{S} Црвен га пламен обасјао, бијела брада пр |
| ан и све се труди да сакрије радост.{S} А кад је на само често му се развуку уста, гледа на ону |
| ви.{S} Љубе попа у руку и честитају.{S} А он се чисто подмладио.{S} Благосиља све редом, а Мићу |
| нема ни преслице, а камо ли разбоја?{S} А и Иконија је остарјела, да се једва држи на ногама.{S |
| кидао: «А Мара?» или: «А она шта каже?» а Нинко намјешта што боље умије.{S} Каже да је весела к |
| ика. — Да бог да још дуго да поживиш! — А бога ти, оче — не прими за зло, — гдје си ти школе уч |
| Благослови! — каже ковач и иде руци, — а шта ћу кад немам посла?</p> <p>— А јеси ли видио цркв |
| пут!</p> <p>— Шта? — рече Аксентије. — А Мара?</p> <p>— А?</p> <p>— И она с њим!</p> <p>Поп се |
| , — има и матор човјек чему да научи. — А како ти се зове мала?</p> <p>— Мара. -</p> <p>— Да је |
| к на пијацу носио, а поп новце чувао. — А шта ће њима двома добро?{S} Ни кучета ни мачета!{S} Д |
| ељ скиде капу и поклони се кум-Нинку. — А ја мислим и кажем да се дијете васпитава!</p> <p>— Шт |
| Зар да се одвојим од својега дјетета? — А брада му задрхта.</p> <pb n="114" /> <p>— Е — вели вл |
| ака — подржава га све јаче у глупости — а сам ништа не <pb n="132" /> ради!...{S} Хоћу да пресв |
| </p> <p>Владика се забезекну:</p> <p>-— А какав тебе гријех мори?</p> <pb n="144" /> <p>Поп сла |
| јете ислабило!»</p> <pb n="123" /> <p>— А да, весела друго, гладно и жедно у туђем свијету! — П |
| човјек.</p> <p>— Затворена је!</p> <p>— А ти је отвори!{S} Ја сам наименован за учитеља у овом |
| Како сам лијепо сањала, бабо!</p> <p>— А шта си сањала, ћери?</p> <p>— Сањала сам ко ја у неко |
| <p>— Благослови оче! — У обор!</p> <p>— А чије су?</p> <p>— Ама не знам ни ја.</p> <p>— Је ли в |
| а чудно јој нешто у грудима. .</p> <p>— А што си ми се замислила, голубице? — рече Иконија.</p> |
| идиш, није луда ова учитељева.</p> <p>— А како ће то ићи? — запита Аксентије Смиљанић учитеља.< |
| p> <p>— Науке, — рече владика.</p> <p>— А шта ће то њој?</p> <p>— Како шта ће, оче?{S} Друкчији |
| оје се и само купало у сузама.</p> <p>— А шта балите ви, жене, и цвијелите дијете?{S} Ви ништа |
| — Пошљи је у Биоград на науке.</p> <p>— А колико то траје?</p> <p>— Четири године!</p> <p>Поп п |
| гдје ме послије власт запопи.</p> <p>— А онако нијеси, да речеш, каквијех школа учио?</p> <p>— |
| кије, а знаш како сам страдао.</p> <p>— А ти узми које црквено марвинче, а зар ће бити и што ра |
| ра. — Он је погинуо на Косову.</p> <p>— А шта је то Косово?</p> <p>— Косово је поље гдје су Срб |
| а, па оста сједећи на кревету.</p> <p>— А камо се ти, учитељу? — рече поп.</p> <p>— Ево ме!</p> |
| ?</p> <p>— Нијесам никаквијех.</p> <p>— А знаш ли правило службе како ваља и «обредословије»?</ |
| !</p> <p>Учитељ зачкиљи очима:</p> <p>— А који сам ја?</p> <p>— Чивутин, — Рече Павао. — Ја те |
| а срце, па испрекидано додаде:</p> <p>— А њој... њој опростите!...{S} Није она крива... ја сам. |
| на поред њега, а он се окрете:</p> <p>— А што си ти, море, стао ту?</p> <p>— Што сам уморан, — |
| , па онда устежући се настави:</p> <p>— А моје дијете... остављам вама на аманет...{S} Бог вам |
| љ пред њега као какав капетан:</p> <p>— А што — вели — бијеш ту марву?</p> <p>— Ја шта ћу, кад |
| и, — а шта ћу кад немам посла?</p> <p>— А јеси ли видио црквена кола и шину на точковима?</p> < |
| а? — рече Аксентије. — А Мара?</p> <p>— А?</p> <p>— И она с њим!</p> <p>Поп се занесе, и а да п |
| >— Ја шта ћу, кад неће да иде?</p> <p>— А што је не храниш добро, па би ишла?</p> <p>Павао иско |
| нам; а што си стао на промаху?</p> <p>— А?</p> <p>— Што си; велим, стао ту, да те тако знојава |
| <p>»— Бог да му душу прости!«</p> <p>— А... онај... ваш учитељ?{S} Чусте ли што за њега?</p> < |
| су даље сједили.{S} Још једно по сахата а авлија бјеше пуна људи, а пред кућом више од десетора |
| исмо куд треба.{S} Поп не може од цркве а и од старости.{S} А гдје би њега старца пустио народ |
| водим и твоју бригу.</p> <p>Он иде даље а ковач као опарен трчи поповој кући и стеже шину.{S} Н |
| трепавице падоше на запурене обрашчиће а груди се почеше равномјерно дизати, исправи се поп у |
| баци на проваљено мјесто.{S} Врба пуче а Нинко љосну на другу страну о земљу, а котао изручи с |
| >— И она с њим!</p> <p>Поп се занесе, и а да падне на узнак, а сељаци га прихватише.</p> <p>У т |
| у, па служи винском чашом.{S} Пију људи а жене отхукују и уздишу, а у чаши нестаје ракије.{S} Ш |
| т сахата, и кад се с пласта поче пушити а са траве роса дизати, уста поп па пође у кућу.{S} Сви |
| ш нешто! — рече поп. — Смртан је човјек а незнан му је час смртни.{S} Наш је гријех, ако умре п |
| . остављам вама на аманет...{S} Бог вам а душа вам!</p> <p>Кум Нинко испружи врат, хракну мало |
| често хоће ово, а ради оно, мисли једно а говори друго.{S} Што да вам приповиједам како смо бил |
| њим кмет, за кметом Аксентије Смиљанић а за њима сви остали по реду и старјешинству, и сваки д |
| чело.{S} Густе обрве готово се састају а међ’ њима једна дубока бора, која се ни онда не изјед |
| ћу често устаје.{S} Иде сам по дворишту а све прислушкује код капка.{S} Али поши како која недј |
| сахранили.{S} Послије распустисмо дјецу а школу затворисмо.</p> <p>Сад смо се сви надали да ће |
| и друге понуде у руке и у уста.</p> <p>А на њој слаба промјена.{S} Само што је мало порасла и |
| кад јој се мркне и кад свањује.</p> <p>А кроз летве од чардака у суседној авлији цакли се једн |
| још црње и још се силније цакле.</p> <p>А она не зна шта да ради.{S} Препуно јој срце, па не мо |
| ове и дере ајдамаком куд стигне.</p> <p>А ек учитељ пред њега као какав капетан:</p> <p>— А што |
| оном, а младеж се игра и весели.</p> <p>А друмом за наше село иду једна кола и у њима један гос |
| на Марину главу и узе шапутати.</p> <p>А кад он диже и исправи главу, Нинко викну кочијашу:</p |
| о још да видим шта ће село рећи.</p> <p>А у селу ко смије рећи што против владичине воље и рије |
| ажне и лице гори као у грозници.</p> <p>А кад мрак притисне земљу, неко се шуња поред попова пл |
| једне главе која светкује петак.</p> <p>А недјељом црква, рекох вам, пуна пунцата, па и половин |
| вели да не може никако оставити села, «а због мене једног, вели, не вриједи да премјешташ конз |
| га је час по прекидао: «А Мара?» или: «А она шта каже?» а Нинко намјешта што боље умије.{S} Ка |
| ити!</p> <p>Поп га је час по прекидао: «А Мара?» или: «А она шта каже?» а Нинко намјешта што бо |
| ева жито, а он још није пожњео.</p> <p>»А што ти, Стјепане, не жањеш?«</p> <p>— Како ћу, оче?</ |
| даље сједили.{S} Још једно по сахата а авлија бјеше пуна људи, а пред кућом више од десетора к |
| у помрчину.</p> <p>У тај пар из школске авлије изађоше једна кола, па готово трком пођоше улицо |
| <p>Кола пођоше још брже.{S} Из сусједне авлије испаде с малом пушком старац Матија Ђенадић, кој |
| просто шта да радим? — говори слика из авлије.</p> <p>— Остани! — вели слика са улице.</p> <pb |
| атише.</p> <p>У тај пар Павао излети из авлије с колима и с коњима!</p> <p>— Сједајте! — викну |
| п, кум Нинко и Станоје Глувић у поповој авлији.{S} Онда поче поп:</p> <p>— Чујеш, куме, и ти, б |
| > <p>А кроз летве од чардака у суседној авлији цакли се једно око.{S} Тај је чардак Ненада Ћери |
| јој прича које шта.{S} Послије трчи по авлији, ваби кокоши, гледа како Мићо изгрће жар из пећи |
| рви дан Духова.{S} Сио поп на клупицу у авлији, турио сиједу главу у руке, па се не миче.{S} Он |
| а.{S} Пробуди се у саму зору, и изиђе у авлију.{S} Мара му поли да се умије, и старац, и ако ис |
| ћа.{S} Врата од ње гледала су у школску авлију, а с лијеве стране била су још једна мања, на ко |
| по сахата врати се он, и истом ступи на авлиска врата, а дијете у соби запишта.{S} Не поздрави |
| лицу као паприка, виче на волове и дере ајдамаком куд стигне.</p> <p>А ек учитељ пред њега као |
| угледа попа:</p> <p>— Спасавајте кума, ако ћемо сви изгинути! — Онда скочи на једну врбу до са |
| p>— Ја — вели — не дам дјетета од себе, ако ћете ме сву исјећи.{S} Мене је покојна заклела да г |
| упи на снагу.{S} Кад сврши школе, може, ако ће, бити и учитељ.{S} А послије, у вароши друга сре |
| дин-попо и остала господо!{S} Ја велим, ако дозволите, да се дијете васпитава као варошка дјеца |
| е! — гракнуше сељаци. — Не говори тако, ако бога знаш!</p> <p>Аксентије Смиљанић истаче се напр |
| ја срачунао и смислио да јој одредимо, ако је ваша воља, ово парче земље, гдје је кућа, и њиву |
| Молим вас, браћо, и ви, господин-попо, ако дозволите да рекнем и ја.</p> <p>Зачудише се људи:< |
| ца у овом божјем дому?{S} Прогнаћу вас, ако тако устјерате, старости ми, одавде и намјестићу Ми |
| нан му је час смртни.{S} Наш је гријех, ако умре поред нас живијех некрштена душа.{S} Ја желим |
| којих ће се највише тицати бесједа.{S} Ако је ко учинио што рђаво, а он га у цркви пред цијели |
| сисе!{S} Пазићу га као своје!</p> <p>— Ако је с твојим благословом, попо, ја велим тако је доб |
| е Смиљанић истаче се напријед:</p> <p>— Ако је твоја воља, попо; и твој благослов, да му узмемо |
| ли у брзо изађе Нинко Вилотић:</p> <p>— Ако сам ти прав, оче, да се окумимо!{S} Тако народ, хва |
| } Мара му поли да се умије, и старац, и ако ислабио, ипак сталним кораком пријеђе улицу и уђе у |
| бојице оним путиром ондје, па онда живи ако можеш.{S} Послушајте ме, пошљедњи вам пут кажем; ва |
| е, и како се човјек може ласно обрукати ако добро не пази.{S} Тако он, вели, и не гледа <pb n=" |
| p> <p>— Ласно је — вели — за новце, тек ако ти пристајеш.{S} Све ћемо то лијепо намјестити.{S} |
| к’ закаже селу да пази на те свиње; јер ако још један пут чујем да су упале у туђе добро, прода |
| ?</p> <p>— Треба убити брава и набавити аков ракије, а знаш како сам страдао.</p> <p>— А ти узм |
| ће ни ноћи жив дочекати, па зове Нинка, Аксентија Смиљанића, Станоја Глувића и кмета.</p> <p>— |
| ва.</p> <p>— А како ће то ићи? — запита Аксентије Смиљанић учитеља.</p> <p>— Лијепо, кажем, диј |
| е?{S} Ви ништа друго и не знате! — рече Аксентије Смиљанић, и обриса рукавом сузу.</p> <p>Мићо |
| p>— Срећан му пут!</p> <p>— Шта? — рече Аксентије. — А Мара?</p> <p>— А?</p> <p>— И она с њим!< |
| зик завезао, и само гута пљувачку.{S} И Аксентије са Станојем покуњио се, па се само примакоше |
| главу дукат.{S} За њим кмет, за кметом Аксентије Смиљанић а за њима сви остали по реду и старј |
| — Не говори тако, ако бога знаш!</p> <p>Аксентије Смиљанић истаче се напријед:</p> <p>— Ако је |
| а, да се једва држаше на ногама.</p> <p>Аксентије Смиљанић позна га у мраку:</p> <p>— Побјеже! |
| поп га чека да држи пијевницу.{S} Јес’, ал’ учитеља нема!{S} Послије службе дигне се поп, да ви |
| ља за вратом.</p> <p>Учитељ се насмија, ал’ само лијевим крајем уста, и лијево око са свијем му |
| Посједасмо опет, правећи и њему мјеста, ал’ он не хтједе сјести већ опет вели кмету:.</p> <p>— |
| се хвалити како га је учитељ научио.{S} Ал’ кад га забоде у неку крчевину, а плуг пуче на двије |
| оји је посрнуо.{S} Лице му је поблиједо ал’ не мршаво, а велике смеђе очи до пола <pb n="126" / |
| одлијећу наплаци и коњске плоче.</p> <p>Ал’ да се удари путем на Јаругу, морали смо се вратити |
| <p>— Жив био, сине! — рече поп.</p> <p>Ал’ господин дохвати кутију са жигицама која је пред по |
| е опирао срцу, не хотећи »срдити бога«, али старост га је обрвала.{S} Он паде лицем на кревет, |
| чина који наздрави »црквеној попадији«, али Крста Замлата истеже шамаром и састави га са земљом |
| е ближи богу!</p> <pb n="135" /> <p>Да, али поп не зна од колико се руку може читати та књига.< |
| зора.{S} Кокоши ваде главу испод крила, али још не скачу са сједала.</p> <p>— Добро јутро, куме |
| читељем; најприје га се, веле, плашила, али послије се већ навикла. -</p> <p>Тако је то ишло мј |
| па и петак, нагура се пуна црква жена, али поп један пут, послије службе у петак, стаде пред о |
| .</p> <p>Кум Нинко хоће да соколи попа, али му се језик завезао, и само гута пљувачку.{S} И Акс |
| ету, а кмет селу.{S} Није имао пандура, али нико није могао ни помислити да не послуша попа, а |
| /p> <p>Она на кољенима приђе још ближе, али не дизаше главе, ни руку с очију.</p> <p>Поп јој ме |
| озор.{S} Двојица га дохватише за мишке, али се он отрже и ускочи у нутра.</p> <p>У тај пар цио |
| е да лежи.{S} Не тужи се истина никоме, али попу пао некакав терет на срце и црне му мисли дола |
| е!</p> <p>Хоће они штогод да проговоре, али се загрцнули, па само кашљуцају.</p> <p>Поћута поп |
| ви наступају све на махове и све чешће, али кад попусте, она је при себи.{S} Стидљиво погледа п |
| је дјеци говорио.{S} Пјевао је у цркви, али гласа готово никаквог није имао.{S} Поп га је често |
| Видим да му не ваљају послови што ради, али гдје ја прост човјек смијем ударити на науку!{S} Не |
| Сељаци се шћућурише, само их срце боли, али што мора бити, мора!</p> <p>И послије мјесец дана в |
| горе.{S} Мука истина гдјешто и попусти, али ноге затјечу све јаче, дохватило и горе снагу и чес |
| мислили смо сви да је он учеван човјек, али га нијесмо марили.{S} Нарочито га је то црнило, што |
| ислио да поведе ријеч о томе с народом, али <pb n="109" /> се опет деси нешто, што промијени на |
| же да махне косом ни да закопа мотиком, али за то је он ипак увијек у послу.{S} Он води бригу о |
| је, бога ти... — хтједох рећи: с Маром, али ме сам језик поведе, те рекох: — шта је, бога ти, с |
| је имао.{S} Поп га је често дотјеривао, али се за нашег доброг учитеља слабо шта лијепило.{S} Т |
| .{S} Њој је истина народ нешто одредио, али не вриједи све ни сто дуката.{S} Нема ту ништа од ш |
| нудили му да наспе чорбу себи у тањир, али он, вели, казао: «нека, хвала, могу ја и из чиније» |
| кум?</p> <p>Међу сељацима наста жагор, али у брзо изађе Нинко Вилотић:</p> <p>— Ако сам ти пра |
| </p> <p>Опет као да се чује попов глас, али је загушен и не разбирају се ријечи.</p> <p>Мало по |
| ас по пламен, а варнице полетјеше небу, али пљусак освајаше.{S} Пред зору се још само слабо пуш |
| .{S} Звао га да га узме у конзисторију, али поп вели да не може никако оставити села, «а због м |
| ћасе.{S} Поп хода као и прије по селу, али је расијан и све се труди да сакрије радост.{S} А к |
| је био све и сва!{S} Имали смо и школу, али она је била подчињена значаја, као што је ћата у су |
| вету и пипаше по њему, да пробуди Мару, али кревет бјеше празан.</p> <p>Он истрча на поље.{S} В |
| умину.{S} Пред ноћ истина паде у ватру, али она не држа дуго, и он тврдо заспа.{S} Пробуди се у |
| ако је божја воља, нека му је слава!{S} Али дијете ваља и гледати.{S} Шта ћу ја стар и нејак с |
| ље» Можете мислити како нам је било!{S} Али шта ћемо?{S} Попу не смијеш ни поменути да устане о |
| ме пуно срце.{S} Није шала, наш поп!{S} Али и јесте човјек!{S} Та приличи му да је сам владика! |
| одине, не може човјек жив да дочека.{S} Али нема више туге.{S} Разведрила су се лица и некаква |
| воришту а све прислушкује код капка.{S} Али поши како која недјеља све горе.{S} Мука истина гдј |
| н ишчекивасмо Марину поруку за кола.{S} Али дође и Петров дан, а писма од ње нема.{S} Једно веч |
| била годину двије млађа, јал’ није.{S} Али обадвоје људи темељити.{S} Дјеце нијесу имали, тије |
| људи, не би можда ни у потјеру ишли.{S} Али старији бацају пушке, сједају на кола и трче изван |
| је заједно с пошом одарио здрављем.{S} Али кад поша намири по нашем рачуну тако педесет и пет |
| х хиљаду котлова се сасуше у пламен.{S} Али он још јаче букну; сукну далеко иза звонаре, а варн |
| трављено викну: «Нећу у Биоград! нећу!« Али слаб јој бјеше гласић.{S} Не чу то ни поп, ни кум Н |
| е сељаци.</p> <p>— Добро! — рече поп. — Али дјетету треба сиса.</p> <p>Станоје Глувић стидљиво |
| } А она хода по пољу.{S} Замишљена је — али јој је јасно лице.{S} Није то туга, ни брига, што з |
| ки терет са срца.</p> <pb n="108" /> <p>Али кад поп скиде бригу с врата, и бољка умину.{S} Пред |
| <p>— Устај, сине, некаква буна!</p> <p>Али из Мариног кревета нико се не одазва.</p> <p>Поп пр |
| у твоју кућу, и нека почне наук!</p> <p>Али сјутра се промијени код цркве све.{S} Истом поп исп |
| ком пријеђе улицу и уђе у цркву.</p> <p>Али његова подјела имања оста.{S} И народ и дан данас з |
| н и један по један газда у селу.</p> <p>Али владици збиља омилио наш поп, јер прве недјеље посл |
| срце, па сада пробудити дијете?</p> <p>Али кад прође једно четврт сахата, и кад се с пласта по |
| понавља: »Слава теби, Господе!«</p> <p>Али једно вече, кад се врати из села, застаде он пошу у |
| људи, у нашем селу нема, као у другима, ама ни једне главе која светкује петак.</p> <p>А недјељ |
| у, и <pb n="95" /> ти, Настасе Андрићу, ама зар ви мислите да ја не видим да сте и вас четвориц |
| Нећу — веди, — хајде ме води!</p> <p>— Ама сједи, да пијеш штогод! — рече кмет.</p> <p>— Нећу |
| — У обор!</p> <p>— А чије су?</p> <p>— Ама не знам ни ја.</p> <p>— Је ли више крмача или вепро |
| S} Нарочито га је то црнило, што га поп ама ни у уста не узима.</p> <p>Нико се није с њим дружи |
| <p>— А моје дијете... остављам вама на аманет...{S} Бог вам а душа вам!</p> <p>Кум Нинко испру |
| постидни пред свијетом.{S} То вам је на аманет, па сад гледајте!</p> <p>Хоће они штогод да прог |
| иди, нити ко опажа на другој страни иза амбара црне Павлове очи како просијецају ноћни мрак.</p |
| се не зна.{S} Један пут довуче Јеротије американски плуг и стаде се хвалити како га је учитељ н |
| у и весељу за дуго и на много.</p> <p>— Амин да бог да! — одазваше се тихо сељаци.</p> <p>Сви с |
| е Бојичићу, и <pb n="95" /> ти, Настасе Андрићу, ама зар ви мислите да ја не видим да сте и вас |
| за њега?</p> <p>— Е, кад се онај божји анђео одрече њега и врати покајан попу, учитељ веле, од |
| <p>— Зар не видиш да је сваки као пуце, апостола му његова?{S} Па да га не бијем! — Па опет: пљ |
| кола у највећем трку полетјеше, а Војин Арнаутовић забоде своме бијелцу оструге у трбух.</p> <p |
| Синоћ ме — вели — зову да читам молитву Арнаутовићу, кад ја тамо, а њему Срнинић прошцем сломио |
| Иконија тури у њу воштаницу.</p> <p>Кад ашов извиси гомилу земље више попадије, махну поп руком |
| и свршетку добијем заповијест да идем у Б. Морао сам проћи кроз <pb n="146" /> моје село.{S} На |
| p> <p>Поп разбуди Мића, који у скок оде баба-Иконијиној кући, а сам се опет врати попадији.</p> |
| ог да да ово све на добро изађе! — рече баба Стевана.</p> <p>Кад се већ смрче, разиђоше се жене |
| обру жену дадиљу, или да га дамо каквој бабињари да га прихрани, док не узмогне само јести.</p> |
| попа.</p> <p>— Како сам лијепо сањала, бабо!</p> <p>— А шта си сањала, ћери?</p> <p>— Сањала с |
| , и пружи руку:</p> <p>— Благослови ме, бабо! — па наслони усне на увелу попову руку.</p> <p>Же |
| ијепо једно писмо, у коме вели: »Слатки бабо!{S} Хоће срце да ми пукне, што ти не могу доћи.{S} |
| оред ње и пришапта јој:</p> <p>— Пољуби бабу још један пут и кажи: благослови ме!</p> <p>Она се |
| и само купало у сузама.</p> <p>— А шта балите ви, жене, и цвијелите дијете?{S} Ви ништа друго |
| је као да га полијева неким животворним балсамом.</p> <p>— Гледала сам природу, — рече она беза |
| једно по сахата.{S} Мићо изнио ракије у бардаку, па служи винском чашом.{S} Пију људи а жене от |
| можда ни у потјеру ишли.{S} Али старији бацају пушке, сједају на кола и трче изван села.{S} Кме |
| отпратише попа у варош, а цијелим путем бацаше пушке и пјеваше.{S} За попом, у другим колима, в |
| руку назад.{S} Исправи се, па са стране баци поглед на попа, још већма зачкиљи, а бора на челу |
| грану, а леђима о другу, па га зањиха и баци на проваљено мјесто.{S} Врба пуче а Нинко љосну на |
| и мисли нешто, па га онда чисто срдито баци и с некаквим поуздањем шапне: — <foreign xml:lang= |
| Сиромах покојни учитељ, чисто нам је... баш се човјек гријеши!... хтједох рећи: чисто нам је — |
| мо поред нове, велике, зидане школе.{S} Баш звоњаше на вечерњу.{S} Кроз прозор угледах ђачиће; |
| толико да јој одредите, да се не рачуна баш сироче, и да би се имала чиме прихранити, да је не |
| а је?</p> <p>— Побјеже учитељ!</p> <p>— Без трага му глава!{S} Шта дижеш вику? — рече бунован М |
| > <p>Што да вам причам како нам је било без ње, што да вам описујем како је сиромах поп чисто з |
| их.{S} Дубоко уздахну, па гледа великим безазленим црним очима у попа.</p> <p>— Како сам лијепо |
| p> <p>— Гледала сам природу, — рече она безазлено.</p> <p>Поп протури прсте једне руке кроз прс |
| п уђе у собу.</p> <p>Дуго гледа мирну и безбрижну савјест како спава.{S} Стаде под икону и помо |
| К. ЛАЗАРЕВИЋА</p> <p>СВЕСКА ПРВА</p> <p>БЕОГРАД - ЗАГРЕБ</p> <p>ШТАМПАНО У СРПСКОЈ ШТАМПАРИЈИ У |
| квих мало има.{S} Није се она родила да бере кудјељу.{S} Него ти њу дај даље у школу!</p> <p>— |
| не још људе, којих ће се највише тицати бесједа.{S} Ако је ко учинио што рђаво, а он га у цркви |
| попу.</p> <p>Поп је говорио врло често бесједе у цркви.{S} Силне, свете и поучљиве ријечи, да |
| род.{S} А поп још кад хоће што важно да бесједи <pb n="94" /> поручи кмету да зовне још људе, к |
| спусту иде госпођа, код које је Мара, у Беч, па хоће и њу да поведе.{S} Владичина је воља да ди |
| .{S} Да је у тај пар Иконија провирила, би помислила да гледа светитељске слике.{S} Наднијело с |
| их пилића, пастрме и толико «заире», да би Војин четовођа рахат цијелу чету њоме нахранио.{S} М |
| едите, да се не рачуна баш сироче, и да би се имала чиме прихранити, да је не дај боже, ви који |
| иограду, па да се сам врати?{S} Бог зна би ли он то могао икако и поднијети?</p> <p>Ту они гово |
| ?</p> <p>— А што је не храниш добро, па би ишла?</p> <p>Павао исколачи очи:</p> <p>— Зар не вид |
| , да се дијете учи раду.</p> <p>— Штета би — вели владика — била отргнути дијете од школе.{S} О |
| мртна случаја, или какве задјевице, шта би оно сироче онда?...{S} Него, браћо, ја бих вас молио |
| е није још ни ријечи проговорио.{S} Кад би у недјељу, а поп га чека да држи пијевницу.{S} Јес’, |
| оже од цркве а и од старости.{S} А гдје би њега старца пустио народ на пут, и како би њему било |
| ш ни поменути да устане око владике, не би ли је он како истргнуо од туд и добавио нама, ма на |
| а није старијих <pb n="139" /> људи, не би можда ни у потјеру ишли.{S} Али старији бацају пушке |
| рија, прва и друга знања...</p> <p>— Не би било рђаво! — рече кмет. — Шта велиш ти, оче, и ви, |
| проћи поред попове куће, па већ више не би ишао босоног.{S} Оно добра што су имали, као што рек |
| м.{S} Гигају се, брате, она кола, рекао би човјек: сад ће испасти, а коњи као хале!{S} Скида на |
| {S} Све је ваше и онога храма.{S} Много би њојзи било да јој одредите и ово, што ја до сад држа |
| њега старца пустио народ на пут, и како би њему било да остави дијете у Биограду, па да се сам |
| им писмом отрчао владици. — Све то само би <pb n="122" /> развлачило приповијетку и све то само |
| > развлачило приповијетку и све то само би онај разумио, који је своје рођено морао послати у т |
| добавио нама, ма на недјељу дана.{S} То би њега сиромаха само још јаче цвијељало, јер он је зац |
| мислим, није рођено да копа и оре, а то би <pb n="105" /> било и срамота за оволико село; а ваш |
| си; велим, стао ту, да те тако знојава бије вјетар?</p> <p>— ’Вако ја кад се ознојим!{S} Стане |
| вља са том женом, јер га она тужи да је бије и злоставља. — Неће он, сељаче, никад среће имати! |
| А он стоји.{S} Црвен га пламен обасјао, бијела брада прекрилила сва прса, дигао икону више глав |
| усуђује ни да сједне.{S} И поп стоји, а бијела му брада час по заигра.</p> <p>— Ја — вели, — бр |
| во лице на пун живота лик дјететов, а с бијеле браде цури кап по кап и чисто се запуши на њеним |
| , а горња је мало издигнута, те се виде бијели као снијег зуби, мало искривљени као плот који ј |
| неко се шуња поред попова плота.{S} Не бијели се на њему сељачка кошуља, ни на путу остаје шир |
| : уста су му непрестано развучена, а на бијелим трепавицама час по виси капљица, којом душа рос |
| ширио руке и рида, а вјетрић му се игра бијелом брадом и с оно мало длака на глави.</p> <p>Мара |
| ом за сто под орахом.{S} Иконија донесе бијелу каву.</p> <p>Поп не скида с ње очију.</p> <p>— Ш |
| ја, ти си се поварошанчила.{S} Волиш ти бијелу каву!</p> <p>У то дође и поп из градине.{S} Њего |
| етјеше, а Војин Арнаутовић забоде своме бијелцу оструге у трбух.</p> <p>Онда се спусти грозна к |
| уце, апостола му његова?{S} Па да га не бијем! — Па опет: пљус!</p> <p>— Гори си од те марве! — |
| какав капетан:</p> <p>— А што — вели — бијеш ту марву?</p> <p>— Ја шта ћу, кад неће да иде?</p |
| авна соба, <pb n="102" /> управо школа, била је ниска, као и цијела кућа.{S} Врата од ње гледал |
| дна стара дрвена икона светога Саве.{S} Била је са свим почађила и испрепуцала, да се једва раз |
| село.{S} Ишла је с попом и владици.{S} Била у школи.{S} Па послије је опет с дјевојчицама на и |
| аду.</p> <p>— Штета би — вели владика — била отргнути дијете од школе.{S} Ово је — вели — глава |
| сиромашноме народу.{S} Велика је служба била тај дан, дивно је поп пјевао.{S} А послије службе |
| рац Југ-Богдане, у Богдана силна војска била...»</p> <p>— Стани! — рече владика. — Ко је то Југ |
| 801_C2"> <head>II.</head> <p>Наша школа била је у једној простој дашчари.{S} У њој је била једн |
| ако педесет година.{S} Попадија јал’ је била годину двије млађа, јал’ није.{S} Али обадвоје људ |
| и сва!{S} Имали смо и школу, али она је била подчињена значаја, као што је ћата у судници.{S} О |
| >— Јок! — каже кум Нинко. — Код тебе је била скоро двије године, а код мене једном <pb n="104" |
| ша.{S} Из грдне гомиле жеравице гдје је била школа сукне још час по пламен, а варнице полетјеше |
| е у једној простој дашчари.{S} У њој је била једна повелика соба за дјецу, једна мала за учитељ |
| ква је служила сваки дан, а недјељом је била увијек дупком пуна.{S} Прије, још давно, и кад је |
| ilestone unit="subSection" /> <p>Ноћ је била црна, као мало која њена друга.{S} Нигдје се ништа |
| види је ли Мара устала.{S} Пред зору је била лака киша.{S} Земља бјеше свуда влажна, а са дуда |
| су у школску авлију, а с лијеве стране била су још једна мања, на која је учитељ улазио.{S} У |
| дмећу понудама и поклонима.{S} Није јој била још ни година дана, а већ је имала чарапа, кошуља, |
| S} Управо се ни жив није чуо.{S} Ми смо били њиме задовољни: какав је, такав је — наш је!{S} Не |
| го.{S} Што да вам приповиједам како смо били као убијени и како је кум Нинко сав поцрвенио, кад |
| на прашину и људски зној.{S} Прозори су били хартијом подлијепљени.{S} На зиду је висила једна |
| о да копа и оре, а то би <pb n="105" /> било и срамота за оволико село; а вашој кући част и пош |
| то страшно, да те свега језа подиђе.{S} Било нас је, који смо мислили да је помјерио памећу.</p |
| туна.{S} Владика одмах чинио ручак.{S} Било је пуно свијета, а наш поп, веле, сједио у зачељу. |
| pb n="117" /> капију, у селу је још све било мирно; само гдје-гдје што шкрипне ђерам или лупне |
| Бог да му душу прости!{S} Жао нам га је било.{S} Вио је сиромах некако прирастао за село.{S} Ли |
| и тако даље» Можете мислити како нам је било!{S} Али шта ћемо?{S} Попу не смијеш ни поменути да |
| е?</p> <p>Што да вам причам како нам је било без ње, што да вам описујем како је сиромах поп чи |
| да једе, па опет у школу.{S} Дјеце није било, <pb n="128" /> јер је већ био јул мјесец, па због |
| ћ поводећи се уђе у собу гдје је дијете било.{S} Рече женама да изађу, а сам оста неко вријеме |
| Вилотић први уђе у собу гдје је дијете било и тури му под главу дукат.{S} За њим кмет, за кмет |
| биће им доста, а послије — народно је и било.</p> <p>Поодавно је већ како поп не може да махне |
| а, прва и друга знања...</p> <p>— Не би било рђаво! — рече кмет. — Шта велиш ти, оче, и ви, бра |
| е ваше и онога храма.{S} Много би њојзи било да јој одредите и ово, што ја до сад држах.{S} Шта |
| и о њој причати.</p> <p>Цијело је село било попов спахилук.{S} Заповиједао је кмету, а кмет се |
| но.{S} Што прође изгледа да је мало час било, само у будућности види вјечност срце које чека.{S |
| рца пустио народ на пут, и како би њему било да остави дијете у Биограду, па да се сам врати?{S |
| дика, па ободе коња на муштулук.</p> <p>Било како му драго, владика дође, и наш поп осоколи тун |
| ришел јеси, светитељу Саво«... -</p> <p>Бинко цикну као гуја, кад угледа попа:</p> <p>— Спасава |
| кад се врати кући.{S} Сва им је послуга био Мићо црквењак, који се такође рачунао у нешто што п |
| е према попу и пружи руку.</p> <p>— Жив био, сине! — рече поп.</p> <p>Ал’ господин дохвати кути |
| м да загребем на поље.</p> <p>Учитељ је био један кројач, који је страдао, врло миран и вриједа |
| огледати, и кмет истави колац, којим је био подупро врата од буваре. — Говори народ о поповим р |
| } Друкчији је данас свијет, него што је био за твоје младости, а још ће друкчији бити кад она с |
| елом и живио с попадијом.</p> <p>Поп је био све и сва!{S} Имали смо и школу, али она је била по |
| м и говоре нешто о пушницама.{S} Ја сам био с Радојем Николићем у лову, и кад се вратисмо, умиј |
| остих попова, као ја што сам... што сам био... — Ућута и исхракну се, па једва чујно настави:</ |
| на врата па гледа.{S} Поп је већ давно био у градини, и сваки час се враћа, да види је ли Мара |
| опова.{S} Доста да знате, да је наш поп био најстарији у цијелом округу, те да му је по томе сп |
| це није било, <pb n="128" /> јер је већ био јул мјесец, па због оно неколико дана до распуста, |
| дева.{S} Сваки дан све горе, и кмет већ био поручио Циганину да скује резу за затвор и предложи |
| ста. — Тамо ћеш свега видјети.</p> <p>— Биоград!? — рече дијете и промијени се у лицу, а срце м |
| о је поп на врат на нос спремио кола за Биоград и с тим писмом отрчао владици. — Све то само би |
| ла у селу, а сад је дај даље у варош, у Биоград.</p> <p>Попа штрецну, као да га неко ножем удар |
| /p> <p>— Па сад ћеш, ћери, у име бога у Биоград, — рече поп и силом развуче уста. — Тамо ћеш св |
| врати покајан попу, учитељ веле, оде у Биоград и ожени се некаквом што прави шешире.{S} Остоја |
| Нинко сједе на кола па у име бога оде у Биоград, а весео народ само једно поручује: «Похитај! н |
| радим?{S} Научи ме!</p> <p>— Пошљи је у Биоград на науке.</p> <p>— А колико то траје?</p> <p>— |
| из војске, и рече да је Павао отишао у Биоград и ступио у војску.{S} Кад јуче идосмо у варош п |
| такав договор да кум Нинко вози Мару у Биоград и понесе владичино писмо куд треба.{S} Поп не м |
| рете оцу, и престрављено викну: «Нећу у Биоград! нећу!« Али слаб јој бјеше гласић.{S} Не чу то |
| се Нинко послије недјељу дана врати из Биограда, није могао наодговарати свијету.{S} Причао је |
| и како би њему било да остави дијете у Биограду, па да се сам врати?{S} Бог зна би ли он то мо |
| S} Причао је много чуда, што је видео у Биограду, да му једва вјеровасмо.{S} За Мару вели да је |
| нагу.{S} Кад сврши школе, може, ако ће, бити и учитељ.{S} А послије, у вароши друга срећа чека |
| ету толико имање, а бог зна чија ће она бити, и у чије ће руке доћи!{S} Тек велим толико да јој |
| оме су пуна уста.{S} Нада да ће нам она бити кад тад учитељ, заносила нас је све.{S} А она хода |
| шир и рупцем брише зној с чела.{S} Мора бити да се с њом родио.{S} Чудно она оскаче на младом л |
| ћурише, само их срце боли, али што мора бити, мора!</p> <p>И послије мјесец дана већ се опрема |
| ци на пољу рече:</p> <p>— Не може ништа бити.{S} Пукла му је кичма!</p> <p>Он оде, а владика се |
| ом дохвати земљу.{S} Лежао је тако може бити четврт сахата, а кад се диже и окрете, угледа пуну |
| оста сам на гробу.{S} Сједили смо може бити једно по сахата.{S} Мићо изнио ракије у бардаку, п |
| ди, код којих је, пазе, да не може боље бити: «Не слази» вели «с крила».{S} Да бог да!{S} Само |
| рстимо! — рекоше сељаци.</p> <p>— Ко ће бити кум?</p> <p>Међу сељацима наста жагор, али у брзо |
| ти узми које црквено марвинче, а зар ће бити и што ракије, па сјутра зови мобу.</p> <p>Сјутра д |
| одмах, ма ни сто гроша не узео!{S} Неће бити моја штета.</p> <p>Не зна нико, па ни он сам, кад |
| ио за твоје младости, а још ће друкчији бити кад она ступи на снагу.{S} Кад сврши школе, може, |
| е: «Није» вели «ни плакала!» Гдје ће то бити да дијете не плаче?</p> <p>Што да вам причам како |
| ставише се кола.{S} Гледамо ми ко ће то бити.</p> <p>Господин човјек неспретно скочи с кола, па |
| чати, рачунали смо ми, а и он, да ће му бити тако педесет година.{S} Попадија јал’ је била годи |
| S} Ни кучета ни мачета!{S} Док су живи, биће им доста, а послије — народно је и било.</p> <p>По |
| оно сироче онда?...{S} Него, браћо, ја бих вас молио, да јој за сваки случај одредимо мало има |
| љни: какав је, такав је — наш је!{S} Не бих га ја овдје ни помињао, да и он није имао удјела у |
| > <p>И тако се учитељ осами.{S} У прсте бих вам могао казати сваку његову ријеч, тако је мало г |
| p> <p>— Воду! — дрекну он.</p> <p>Рекао бих хиљаду котлова се сасуше у пламен.{S} Али он још ја |
| народ.{S} Сви поустајаше.</p> <p>— Имао бих нешто да проговорим са старијим људима, — рече поп. |
| на једну врбу до самог шљемена, па као бјесомучан и не знајући шта ради, стаде лупати сјекиром |
| онда погледа на страну, куда Марине очи бјеху управљене:</p> <p>— Дуд? рече она.</p> <p>— Шта?< |
| једили.{S} Још једно по сахата а авлија бјеше пуна људи, а пред кућом више од десетора кола, а |
| } Пред зору је била лака киша.{S} Земља бјеше свуда влажна, а са дуда спрам врата још нијесу ис |
| с оно мало длака на глави.</p> <p>Мара бјеше сама у зачељу.{S} Брзо устаде.{S} Лијевом руком п |
| а варнице се хватају за небо.{S} Шљеме бјеше све у пламену.{S} Пуцају рогови и греде, већ је и |
| ан.</p> <p>Он истрча на поље.{S} Већ се бјеше прикупило нешто сељака.{S} Некакав страх бјеше об |
| из градине.{S} Његово светитељско лице бјеше опет узело земаљски облик, јер га радост бјеше об |
| у: «Нећу у Биоград! нећу!« Али слаб јој бјеше гласић.{S} Не чу то ни поп, ни кум Нинко, ни кочи |
| е:</p> <p>— Спава још дијете!</p> <p>То бјеше препона.{S} Ко може стегнути срце, па сада пробуд |
| S} Сад ме ништа више не боли!</p> <p>То бјеше пошљедња његова ријеч!</p> <milestone unit="subSe |
| ше по њему, да пробуди Мару, али кревет бјеше празан.</p> <p>Он истрча на поље.{S} Већ се бјеше |
| пет узело земаљски облик, јер га радост бјеше обасјала: уста су му непрестано развучена, а на б |
| рикупило нешто сељака.{S} Некакав страх бјеше обузео попа, да се једва држаше на ногама.</p> <p |
| l:id="SRP18801_C3"> <head>III</head> <p>Бјеше недјеља послије подне.{S} Народ се искупио код за |
| изненађена.</p> <p>— На поклон!</p> <p>Бјеше то једна велика пјесмарица сва у злато увезана.</ |
| ститају.{S} А он се чисто подмладио.{S} Благосиља све редом, а Мићу заповједио да све црквене ч |
| p> <p>— Ако је твоја воља, попо; и твој благослов, да му узмемо добру жену дадиљу, или да га да |
| е мала?</p> <p>— Мара. -</p> <p>— Да је благословена;</p> <p>Послије ручка много се што шта вла |
| <p>— Пољуби бабу још један пут и кажи: благослови ме!</p> <p>Она се наже из кола попу, и пружи |
| да ћеш то, Луко?</p> <pb n="92" /> <p>— Благослови оче! — У обор!</p> <p>— А чије су?</p> <p>— |
| же из кола попу, и пружи руку:</p> <p>— Благослови ме, бабо! — па наслони усне на увелу попову |
| радни дан сједиш пред механом?</p> <p>— Благослови! — каже ковач и иде руци, — а шта ћу кад нем |
| сједала.</p> <p>— Добро јутро, куме, и благослови! — рече кум Нинко кад угледа попа.{S} И кочи |
| нда попову руку и пољуби је; прошапта: »Благослови ме... и опрости!« Послије јој се ваљада од б |
| рече поп — ви сви знате како ме је бог благословио и како сам му платио за моје знане и незнан |
| — рене кмет.</p> <p>— Нека је с божјим благословом!</p> <p>Иконија се врати у собу.</p> <p>— Ј |
| га као своје!</p> <p>— Ако је с твојим благословом, попо, ја велим тако је добро, — рене кмет. |
| рече, — ја велим у име бога и с твојим благословом, куме, да се крећемо.</p> <p>Иконија с црве |
| капиталиста притиснуо пола села, а све благочастивим намјештањем.{S} Он с овим капиталистима е |
| : — Треба радити! — па нас остави, а ми блејимо за њом.</p> <p>Или дође послије подне, кад се п |
| исмо и приведосмо кревету.</p> <p>— Још ближе! — шану поп.</p> <p>Она на кољенима приђе још бли |
| у поп.</p> <p>Она на кољенима приђе још ближе, али не дизаше главе, ни руку с очију.</p> <p>Поп |
| лика је то књига!{S} Ко њу чита, тај се ближи богу!</p> <pb n="135" /> <p>Да, али поп не зна од |
| тем на Јаругу, морали смо се вратити до близу самог села.{S} Кад се опет примакосмо, чусмо по н |
| n="145" /> <p>На прагу се показа Мара, блиједа као смрт, убијена кишом и временом, сва мокра, |
| а са ораха му се одзива жуња.{S} Сунце блиста, а облаци се разилазе.</p> <p>Мара стала на врат |
| се примицасмо селу.{S} Онда ја закопчам блузу, набијем шајкачу на очи, зажмурим и одважно га уп |
| а.{S} Само што је мало порасла и што је бљеђа дошла у лицу, те јој црне очи чисто још црње и јо |
| јасан глас, пјесму и ријечи: »...первје бо пришел јеси, светитељу Саво«... -</p> <p>Бинко цикну |
| дијете... остављам вама на аманет...{S} Бог вам а душа вам!</p> <p>Кум Нинко испружи врат, храк |
| , на који се иде затворенијих очију.{S} Бог да му душу прости!{S} Жао нам га је било.{S} Вио је |
| јете у Биограду, па да се сам врати?{S} Бог зна би ли он то могао икако и поднијети?</p> <p>Ту |
| /p> <p>»Он прочита наше село.</p> <p>»— Бог да му душу прости!«</p> <p>— А... онај... ваш учите |
| Шта ће женском чељадету толико имање, а бог зна чија ће она бити, и у чије ће руке доћи!{S} Тек |
| етна да ти је Марија и наше кумство! да бог да свако добро и радост од ње да дочекаш; да те утј |
| бити: «Не слази» вели «с крила».{S} Да бог да!{S} Само што нешто сметено прича како се растао |
| >— Лијепа старост! — рече владика. — Да бог да још дуго да поживиш! — А бога ти, оче — не прими |
| квом заносу.</p> <pb n="116" /> <p>— Да бог да да ово све на добро изађе! — рече баба Стевана.< |
| љу за дуго и на много.</p> <p>— Амин да бог да! — одазваше се тихо сељаци.</p> <p>Сви се обреди |
| таде пред олтар па поче говорити, да је бог оставио недјељу и празнике за цркву, да се у остале |
| тно скочи с кола, па тромо, и као да је бог зна како уморан, приђе столу, гдје је и поп сједио. |
| о! — рече поп — ви сви знате како ме је бог благословио и како сам му платио за моје знане и не |
| и дах.</p> <p>— Птицама небеским дао је бог другу снагу и путе, а човјеку остаје памет и хришћа |
| здрава, докле си ми живота поклонио!» И бог га је заједно с пошом одарио здрављем.{S} Али кад п |
| чита некакву купусару.</p> <p>— Помози бог! — рече поп.</p> <p>Учитељ занесе објема ногама као |
| јеш њеној срећи на пут.</p> <p>— Не дао бог! — рече поп грцајући. — Па шта да радим?{S} Научи м |
| — Ти си, оче, од најстаријих овдје; а, бога ти, колико ти је година?</p> <p>— Ја — вели поп — |
| е сам језик поведе, те рекох: — шта је, бога ти, с Павлом Ђерићем?</p> <p>— Е, сељаче и господи |
| м и одважно га упитам:</p> <p>— Шта је, бога ти... — хтједох рећи: с Маром, али ме сам језик по |
| а. — Да бог да још дуго да поживиш! — А бога ти, оче — не прими за зло, — гдје си ти школе учио |
| толу, гдје је и поп сједио.{S} Не назва бога, само мало климну главом.</p> <p>— Је ли овдје кме |
| ичина!</p> <p>— Па сад ћеш, ћери, у име бога у Биоград, — рече поп и силом развуче уста. — Тамо |
| дана и кум Нинко сједе на кола па у име бога оде у Биоград, а весео народ само једно поручује: |
| p>— Осваја дан — рече, — ја велим у име бога и с твојим благословом, куме, да се крећемо.</p> < |
| >Дуго се опирао срцу, не хотећи »срдити бога«, али старост га је обрвала.{S} Он паде лицем на к |
| гракнуше сељаци. — Не говори тако, ако бога знаш!</p> <p>Аксентије Смиљанић истаче се напријед |
| — Стани! — рече владика. — Ко је то Југ Богдан?</p> <pb n="113" /> <p>— Није, он жив, — рече Ма |
| > <p>«Маче војску старац Југ-Богдане, у Богдана силна војска била...»</p> <p>— Стани! — рече вл |
| читају:</p> <p>«Маче војску старац Југ-Богдане, у Богдана силна војска била...»</p> <p>— Стани |
| .{S} Јал’ се мирите, јал’ ћете од сад с богом ратовати!«</p> <p>Дршћемо ми као прутови — није ш |
| те.{S} Поп пољуби Мару:</p> <p>— Пођи с богом, Маро!{S} Нека ти је он у помоћи!</p> <p>Онда сви |
| {S} Махну слабо главом, као да рекне »с богом« и пријеђе преко пута.{S} Отвори црквена врата, и |
| све моли, кад они морају радити, да је богомрско не радити у петак, јер је то само турски свет |
| ворим ово свето мјесто, да га не газите богопротивним ногама и да ме не црните све горе пред оц |
| се некаквом што прави шешире.{S} Остоја богословац прича да се сада раставља са том женом, јер |
| кад није престајао, никад се уморио.{S} Богу се молио: »Боже, опрости ми гријехе и одржи ме здр |
| у, а она гори у велике.{S} Црква, хвала богу, још здрава, читава, само што вјетар наноси пламен |
| у.{S} У мене је и задруга већа, а хвала богу паметна су ми и чељад, имаће се и код мене чему на |
| {S} Дијете, као што видите, расте хвала богу и напредује.{S} Још мало па ће сама себи плести ко |
| лабо се разбира.{S} Јечи само и моли се богу да је прими.</p> <p>Шта да се ради?</p> <p>У један |
| о спава.{S} Стаде под икону и помоли се богу, па одважно приђе кревету.{S} Метну дјетету руку н |
| е то књига!{S} Ко њу чита, тај се ближи богу!</p> <pb n="135" /> <p>Да, али поп не зна од колик |
| да се у остале дане човјек радећи моли богу, да се он за све моли, кад они морају радити, да ј |
| е.{S} Он клече на траву и узе се молити богу.</p> <p>Још није поштено ни свануло, а већ све сел |
| ад тако радите?{S} Шта сам ја згријешио Богу, да ми не дате под моје старе дане живјети?{S} Как |
| ао крпа и разрогачи очи; — Шта се то по богу толико учи?</p> <p>— Науке, — рече владика.</p> <p |
| ријеши!... хтједох рећи: чисто нам је — боже прости — стајао на путу.</p> <p>Да видите јесмо ли |
| враћа с пута на који полазим.{S} Не дај боже смртна случаја, или какве задјевице, шта би оно си |
| — Је ли оно тешко селу?</p> <p>— Не дај боже! — гракнуше сељаци. — Не говори тако, ако бога зна |
| се имала чиме прихранити, да је не дај боже, ви који...{S} Чекајте док свршим!{S} Тако сам ја |
| е ме!{S} Немам ја својега имања, ни дај Боже!{S} Све је ваше и онога храма.{S} Много би њојзи б |
| о својој моћи над нашим срцима.</p> <p>Боже! кад она дође!</p> <p>Поп ван себе од радости.{S} |
| ао, никад се уморио.{S} Богу се молио: »Боже, опрости ми гријехе и одржи ме здрава, докле си ми |
| <p>— Твоја? — пита владика. .</p> <p>— Божја, па моја! — рече поп.</p> <p>— Да је жива и здрав |
| ам самохран са овијем црвом.{S} Тако је божја воља, нека му је слава!{S} Али дијете ваља и глед |
| ад се родила.{S} И то је њено!</p> <p>— Божје па њено!</p> <p>— Е, сад ми је — вели лакше умриј |
| ели поп. — У цркви се пјесмом слави име божје.</p> <p>— Па кад ти се слави, а ти га слави!{S} А |
| мо се разговорити и с народом, па у име божје нек иде дијете у твоју кућу, и нека почне наук!</ |
| >Дршћемо ми као прутови — није шала оне божје ријечи, а пријети клетвом.{S} Осврће се народ и т |
| не видим да сте и вас четворица у овом божјем дому?{S} Прогнаћу вас, ако тако устјерате, старо |
| ли што за њега?</p> <p>— Е, кад се онај божји анђео одрече њега и врати покајан попу, учитељ ве |
| добро, — рене кмет.</p> <p>— Нека је с божјим благословом!</p> <p>Иконија се врати у собу.</p> |
| ије пачао, свакоме је угађао, а попа се бојао.{S} Управо се ни жив није чуо.{S} Ми смо били њим |
| , Рајковићу, ти, Иванковићу, ти, Јоване Бојичићу, и <pb n="95" /> ти, Настасе Андрићу, ама зар |
| о дијете порезала и који јој је Иконија боквицом превијала.{S} Гледа листиће <pb n="136" /> и м |
| hilomela</foreign>! па шта? — Или тргне боквицу из земље, па завирује прстић, који је још као д |
| .. и опрости!« Послије јој се ваљада од бола развуче лице, трже се једном, и онда као да се осм |
| игне се поп, да види да учитељ није што болестан.{S} Кад уђе у собу, а он лежи на кревету, који |
| п слабо одговара:</p> <p>— Не!</p> <p>— Боли ли те ма што год? — рече доктор.</p> <p>-— Овдје! |
| а и све до појаса, а све пита:</p> <p>— Боли ли те?{S} Осјећаш ли штогод?</p> <p>Поп слабо одго |
| са свим добро!{S} Сад ме ништа више не боли!</p> <p>То бјеше пошљедња његова ријеч!</p> <miles |
| , гдје владика стајаше.</p> <p>— Шта те боли? — рече владика.</p> <p>Поп с муком подвуче руку п |
| и.{S} Сељаци се шћућурише, само их срце боли, али што мора бити, мора!</p> <p>И послије мјесец |
| на прсима.</p> <p>Опет жељно гледа њено болно лице.{S} Смијеши се и чисто не може сит да је се |
| и некаква страшљива спокојност.{S} Онда болови наново учесташе.{S} Дође и Иконија, и поша рече |
| лијепо да заковрне.{S} Ударише некакви болови у крста и све се у клупче савија.{S} Сједи поп к |
| и, а сам се опет врати попадији.</p> <p>Болови наступају све на махове и све чешће, али кад поп |
| е.{S} Или -— или!...{S} Видим све...{S} Боље се врати па читај сентименталне романе и љуби оца |
| је људи, код којих је, пазе, да не може боље бити: «Не слази» вели «с крила».{S} Да бог да!{S} |
| е недјеље шио капу, и дотјеривао што је боље умио.{S} Кад поп сједе у кола пред нашом црквом, п |
| та лијепило.{S} Тек он се трудио што је боље могао.{S} Ни у што се у селу није пачао, свакоме ј |
| ојчицама на игри или на раду.{S} Све се боље уобљавају обрашчићи, и све црвенији долазе, док ве |
| ам за школу одредио, а — вели — не знам боље прилике од ове.</p> <p>— Оче владико, старија је т |
| <p>— Мара! — гракнусмо ми, а ћата, што боље може, попу на муштулук.</p> <p>Радоје опали из дво |
| «А она шта каже?» а Нинко намјешта што боље умије.{S} Каже да је весела као птица, и да је људ |
| > <p>Али кад поп скиде бригу с врата, и бољка умину.{S} Пред ноћ истина паде у ватру, али она н |
| <p>— Нијесам, оче!</p> <p>— Нијеси, ја боме, немаш кад од механе.{S} Треба ја да водим и твоју |
| ци поглед на попа, још већма зачкиљи, а бора на челу као да још дубља дође.</p> <p>Онда се опет |
| ово се састају а међ’ њима једна дубока бора, која се ни онда не изједначи, кад господин човјек |
| о себе и као да није весео.{S} А са оне боре на челу не може човјек ни знати како му је, јер ув |
| — Нећу ништа — рече он оштро, а врх оне боре показаше се још двије преко ње, — води ме!</p> <p> |
| стоји сама у соби.{S} Нешто се страшно бори са самом собом.{S} Ударе јој сузе па плаче, плаче, |
| гранама, под гредице подвучени струкови босиљка.{S} На пећи свакојака цвијећа; нова шареница пр |
| ма му панталоне, а горе само кошуља.{S} Босогоног лежи и чита некакву купусару.</p> <p>— Помози |
| ред попове куће, па већ више не би ишао босоног.{S} Оно добра што су имали, као што рекох нијес |
| е га јадника и овамо и онамо.{S} Узе га бости чиодом по ногама и све до појаса, а све пита:</p> |
| вече писао је неком своме другу: «...{S}Бош посла!{S} У народу се не може ништа учинити.{S} Зау |
| 1" /> <p>- А моба?</p> <p>— Треба убити брава и набавити аков ракије, а знаш како сам страдао.< |
| р да се одвојим од својега дјетета? — А брада му задрхта.</p> <pb n="114" /> <p>— Е — вели влад |
| оји.{S} Црвен га пламен обасјао, бијела брада прекрилила сва прса, дигао икону више главе и кро |
| да сједне.{S} И поп стоји, а бијела му брада час по заигра.</p> <p>— Ја — вели, — браћо, остах |
| на пун живота лик дјететов, а с бијеле браде цури кап по кап и чисто се запуши на њеним обрашч |
| ке и рида, а вјетрић му се игра бијелом брадом и с оно мало длака на глави.</p> <p>Мара бјеше с |
| поповом лицу.{S} Он је дохвати руком за браду и издиже јој лице према себи, па га гледа:</p> <p |
| .{S} Чудно да дијете, чим осјети његову браду на својем образу, заћута и заспа.{S} Гледао га је |
| отија Ковачевића, који га је заклањао и бранио.{S} Тај је Јеротије чак и ишао њему.{S} Шта су њ |
| а поче поп:</p> <p>— Чујеш, куме, и ти, брат-Станоје!{S} Дијете, као што видите, расте хвала бо |
| тар па отпоче проповијед.{S} Лијепо је, брате, говорио, чисто да се заплачеш.{S} Кад на пошљетк |
| још и Мару узе са собом.{S} Гигају се, брате, она кола, рекао би човјек: сад ће испасти, а коњ |
| римакоше постељи.</p> <p>— Прије свега, браћо, ево у овом су ковчегу овдје народни новци, а кљу |
| — рече кмет. — Шта велиш ти, оче, и ви, браћо?</p> <p>— Па да огледамо, а? — рече кум-Нинко.</p |
| ам!</p> <p>— Чуј ме, оче владико, и ви, браћо!{S} Ја изгубих душу што нијесам учио школе.{S} Са |
| ед:</p> <p>— Да простиш ти, попо, и ви, браћо, ви сви знате да се моја домаћица прије два мјесе |
| па једва чујно настави:</p> <p>— Ни ви, браћо, узимати попа, који није учеван.{S} Школу одмах з |
| це, шта би оно сироче онда?...{S} Него, браћо, ја бих вас молио, да јој за сваки случај одредим |
| p>— Смртни смо људи, не примите за зло, браћо, ваља ми се добро с вама разговорити, јер се не в |
| ење па поче да дршће, каже: »Шта је то, браћо, јесте ли ви хришћани? како је то зло ударило, да |
| итељ као из мртвих:</p> <p>— Молим вас, браћо, и ви, господин-попо, ако дозволите да рекнем и ј |
| али и сам из пиштоља:</p> <p>— У помоћ, браћо, поведе се робље!</p> <p>Поп се пробуди, па уплаш |
| да час по заигра.</p> <p>— Ја — вели, — браћо, остах тако сам самохран са овијем црвом.{S} Тако |
| нића, Станоја Глувића и кмета.</p> <p>— Браћо — вели, — тако ми се све допада да ће скоро куцну |
| а сама оста у соби с дјететом.</p> <p>— Браћо! — рече поп — ви сви знате како ме је бог благосл |
| се окамени.</p> <p>— Пошљи — вели она — брже по Иконију Маркову.</p> <p>Поп разбуди Мића, који |
| сти већ опет вели кмету:.</p> <p>— Дела брже! уморан сам.{S} Отвори школу и пошљи ми фамилијаза |
| пчијем гнијезду.</p> <p>Кола пођоше још брже.{S} Из сусједне авлије испаде с малом пушком стара |
| ви.</p> <p>Мара бјеше сама у зачељу.{S} Брзо устаде.{S} Лијевом руком покупи хаљину, десном сма |
| а жигицама која је пред попом стајала и брзо трже руку назад.{S} Исправи се, па са стране баци |
| /p> <p>Међу сељацима наста жагор, али у брзо изађе Нинко Вилотић:</p> <p>— Ако сам ти прав, оче |
| ад сан, који не може растјерати никаква брига дјетињег доба, савлада немирну душу Марину; кад ц |
| јој је јасно лице.{S} Није то туга, ни брига, што занима њену душу.</p> <p>То је она сентимент |
| послије прича кад се врати.{S} Тако они бригају бригу, док Мара спава тврдим сном.{S} Већ се за |
| /p> <pb n="108" /> <p>Али кад поп скиде бригу с врата, и бољка умину.{S} Пред ноћ истина паде у |
| о је он ипак увијек у послу.{S} Он води бригу о цијелом селу.{S} Час је у једној час у другој < |
| прича кад се врати.{S} Тако они бригају бригу, док Мара спава тврдим сном.{S} Већ се заблиста о |
| од механе.{S} Треба ја да водим и твоју бригу.</p> <p>Он иде даље а ковач као опарен трчи попов |
| д господин човјек затури шешир и рупцем брише зној с чела.{S} Мора бити да се с њом родио.{S} Ч |
| оп од радости ни говори ни ромори, само брише очи и тек постарији људи што је по штогод припита |
| мисли, налију препукло срце.{S} Сломљен брод потоне и ништа се више не види.{S} И само још што |
| те најприје школу, па цркву.{S} Немојте брукати себе живе, ни мене мртва, ни градити шта му дра |
| ало кукаст нос, а под њиме малени густи брчићи, које је он на обје стране рашчешљао, те су на к |
| ви колац, којим је био подупро врата од буваре. — Говори народ о поповим ријечима, а свакоме пу |
| и из протокола крштених, који од сад не буде петком радио.</p> <p>И вјерујте, људи, у нашем сел |
| чињите, док добро не смислите, и док не буде доста новаца, да не будете постидни пред свијетом. |
| стио сам своју каријеру и спао на то да будем учитељ!...{S} Овдје су сви моји покушаји јалово и |
| лите, и док не буде доста новаца, да не будете постидни пред свијетом.{S} То вам је на аманет, |
| ође изгледа да је мало час било, само у будућности види вјечност срце које чека.{S} Кад је пошљ |
| кли као полелеј у варошкој цркви.{S} На букви кликће дјетлић, а са ораха му се одзива жуња.{S} |
| се сасуше у пламен.{S} Али он још јаче букну; сукну далеко иза звонаре, а варнице се хватају з |
| ину собу:</p> <p>— Устај, сине, некаква буна!</p> <p>Али из Мариног кревета нико се не одазва.< |
| {S} Пуца врљика, а разбијених глава као бундева.{S} Сваки дан све горе, и кмет већ био поручио |
| ага му глава!{S} Шта дижеш вику? — рече бунован Матија.{S} Павао му приђе и шану још нешто.</p> |
| p>Поп таман да скочи још преко прага, а Бурмазевић, који је стајао са стране и не видећи попа, |
| ча које шта.{S} Послије трчи по авлији, ваби кокоши, гледа како Мићо изгрће жар из пећи за хљеб |
| м или лупне капак од прозора.{S} Кокоши ваде главу испод крила, али још не скачу са сједала.</p |
| тиснуо народ.{S} А поп још кад хоће што важно да бесједи <pb n="94" /> поручи кмету да зовне јо |
| е све дивно, пуно живота, како је свјеж ваздух!</p> <p>Иконија јој завири у очи па онда погледа |
| шљено настави: — Чисто сам гладна овога ваздуха.</p> <pb n="134" /> <p>— Е, печем ја каву за те |
| из руку.{S} Жена пуна кућа, па се само вајкају: «Леле мене! како је дијете ислабило!»</p> <pb |
| те тако знојава бије вјетар?</p> <p>— ’Вако ја кад се ознојим!{S} Станем на вјетар, па чисто з |
| тни смо људи, не примите за зло, браћо, ваља ми се добро с вама разговорити, јер се не враћа с |
| аву шта да радим јако с њоме.{S} Дијете ваља да се по мало учи кућевном реду и послу.{S} Шта ће |
| а воља, нека му је слава!{S} Али дијете ваља и гледати.{S} Шта ћу ја стар и нејак с њиме?</p> < |
| </p> <p>— А знаш ли правило службе како ваља и «обредословије»?</p> <p>— Ја, оче владико, што р |
| душу.</p> <p>То је она сентименталност, ваљада својствена њеним годинама и школи коју је учила. |
| ослови ме... и опрости!« Послије јој се ваљада од бола развуче лице, трже се једном, и онда као |
| сам смио ни говорити.{S} Видим да му не ваљају послови што ради, али гдје ја прост човјек смије |
| <pb n="111" /> и ено га, сви га знате, ваљан хришћанин и један по један газда у селу.</p> <p>А |
| у с виром.{S} То нека је њено!{S} Је л’ вам право?</p> <p>— Како ти наредиш!</p> <p>— У ковчегу |
| причам како нам је било без ње, што да вам описујем како је сиромах поп чисто занесен и често |
| , мисли једно а говори друго.{S} Што да вам приповиједам како смо били као убијени и како је ку |
| бити да дијете не плаче?</p> <p>Што да вам причам како нам је било без ње, што да вам описујем |
| љам вама на аманет...{S} Бог вам а душа вам!</p> <p>Кум Нинко испружи врат, хракну мало па рече |
| те... остављам вама на аманет...{S} Бог вам а душа вам!</p> <p>Кум Нинко испружи врат, хракну м |
| сам, кад се родио.{S} У оно доба, гдје вам почињем причати, рачунали смо ми, а и он, да ће му |
| и ако можеш.{S} Послушајте ме, пошљедњи вам пут кажем; вас сте четворица свему злу коловође.{S} |
| ве горе пред оцем небеским!{S} Пошљедњи вам пут кажем и позивам да се оставите пасјалука и неср |
| не будете постидни пред свијетом.{S} То вам је на аманет, па сад гледајте!</p> <p>Хоће они штог |
| цркви и селу, дакле попу. — Послије ћу вам већ и о њој причати.</p> <p>Цијело је село било поп |
| е у нашу окружну варош владика.{S} Нећу вам причати шта се ту спрема, ни ону трку и урнебес од |
| >И тако се учитељ осами.{S} У прсте бих вам могао казати сваку његову ријеч, тако је мало говор |
| е петак.</p> <p>А недјељом црква, рекох вам, пуна пунцата, па и половину порте притиснуо народ. |
| а нам може испећи каву.</p> <p>Не рекох вам да је такав договор да кум Нинко вози Мару у Биогра |
| ави:</p> <p>— А моје дијете... остављам вама на аманет...{S} Бог вам а душа вам!</p> <p>Кум Нин |
| имите за зло, браћо, ваља ми се добро с вама разговорити, јер се не враћа с пута на који полази |
| планути.</p> <p>Поп, који је до то доба ван себе лежао у колима, скочи на поље као момак од два |
| е једе и не пије.{S} Чисто дијете дошло ван себе; некаква му ватра подишла обрашчиће, и кад што |
| .</p> <p>Боже! кад она дође!</p> <p>Поп ван себе од радости.{S} Иконија да се угуши од суза, па |
| паде по сред собе између двије скамије, варнице посукташе, а проломљен таван наже се у пламену |
| јаче букну; сукну далеко иза звонаре, а варнице се хватају за небо.{S} Шљеме бјеше све у пламен |
| е била школа сукне још час по пламен, а варнице полетјеше небу, али пљусак освајаше.{S} Пред зо |
| народној војсци, и они отпратише попа у варош, а цијелим путем бацаше пушке и пјеваше.{S} За по |
| ам! свршила у селу, а сад је дај даље у варош, у Биоград.</p> <p>Попа штрецну, као да га неко н |
| оли, а ноћу шије поповске капе и шаље у варош.{S} Једва да је што више знао од онога што је дје |
| чељаде иде у школу?</p> <p>— Е, идите у варош, господар- и газда-Станоје, па ћете видјети.{S} Т |
| сам владика!</p> <p>Кад је поп стигао у варош, прича Јанко Радуловић, код кога ми купујемо со, |
| народ.{S} Веле, кад је наш поп дошао у варош, да су лупала звона и пуцале прангије, јер коњани |
| и ступио у војску.{S} Кад јуче идосмо у варош по требовање, а наш комисар донесе новине, па нам |
| е.</p> <p>Те године дође у нашу окружну варош владика.{S} Нећу вам причати шта се ту спрема, ни |
| у њоме нахранио.{S} Мићо донио скоро из вароши шарен нов ковчег и у њега трпа Иконија силне чар |
| > <p>— Сањала сам ко ја у некој великој вароши, па ко неке велике, велике куће; па ко ја се воз |
| ако ће, бити и учитељ.{S} А послије, у вароши друга срећа чека дијете.</p> <p>Поп заћута и дад |
| и стеже шину.{S} Набавља зелене шаре у вароши, па их све масти, а испод трапа гдје хвата можда |
| о дозволите, да се дијете васпитава као варошка дјеца, јер ово, ви видите и тако, мислим, није |
| утрење сунце, те се цакли као полелеј у варошкој цркви.{S} На букви кликће дјетлић, а са ораха |
| Послушајте ме, пошљедњи вам пут кажем; вас сте четворица свему злу коловође.{S} Јал’ се мирите |
| , па да му пребије голијени, који се од вас усуди ступити ногом на ову свету земљу.{S} Проклећу |
| зар ви мислите да ја не видим да сте и вас четворица у овом божјем дому?{S} Прогнаћу вас, ако |
| ногом на ову свету земљу.{S} Проклећу и вас и све инаџије и убојице оним путиром ондје, па онда |
| ће скоро куцнути за ме час.{S} Него сам вас зовнуо, да се договоримо за неке ствари.</p> <p>Кум |
| ек учитељ као из мртвих:</p> <p>— Молим вас, браћо, и ви, господин-попо, ако дозволите да рекне |
| :</p> <p>— Хајдете -— вели, — поздравио вас господин владика, да идете на ручак.</p> <p>Сједе п |
| творица у овом божјем дому?{S} Прогнаћу вас, ако тако устјерате, старости ми, одавде и намјести |
| сироче онда?...{S} Него, браћо, ја бих вас молио, да јој за сваки случај одредимо мало имања о |
| } Ја велим, ако дозволите, да се дијете васпитава као варошка дјеца, јер ово, ви видите и тако, |
| нку. — А ја мислим и кажем да се дијете васпитава!</p> <p>— Шта то? — рече Мојсило Прокић.</p> |
| его ја тако мислим и кажем да се дијете васпитава и никако друкчије!</p> <p>Згледаше се сељаци. |
| та против тога, да је Мара већ свршила «васпитање», и да сада похита учити се кућевном послу.{S |
| Чисто дијете дошло ван себе; некаква му ватра подишла обрашчиће, и кад што проговори, то је као |
| } Кроз село лете људи и вичу: »Ватра«, »Ватра!« »Изгорје школа!«. »Изгорје црква!« Па опет пушк |
| шором.{S} Кроз село лете људи и вичу: »Ватра«, »Ватра!« »Изгорје школа!«. »Изгорје црква!« Па |
| бољка умину.{S} Пред ноћ истина паде у ватру, али она не држа дуго, и он тврдо заспа.{S} Пробу |
| му душу прости!«</p> <p>— А... онај... ваш учитељ?{S} Чусте ли што за њега?</p> <p>— Е, кад се |
| чунао и смислио да јој одредимо, ако је ваша воља, ово парче земље, гдје је кућа, и њиву уз њу, |
| а својега имања, ни дај Боже!{S} Све је ваше и онога храма.{S} Много би њојзи било да јој одред |
| 5" /> било и срамота за оволико село; а вашој кући част и поштење! — ту учитељ скиде капу и пок |
| опанке, па онда у капу.</p> <p>— Нећу — веди, — хајде ме води!</p> <p>— Ама сједи, да пијеш што |
| ту и четири и по у сребру и крајцарама; веза новце у мараму, па даде попу:</p> <p>— На остави; |
| > <p>Сјутра дан до вечерње оборено све, везано и сложено у крстине.</p> <p>Поп је све што је им |
| по штогод припитају, а млађима се чисто везао језик.{S} Није шала, као каква госпођа!{S} Па как |
| <pb n="110" /> својом дјецом.{S} Онда, веле, рече свети владика: — Ти си, оче, од најстаријих |
| ељу.{S} Ко ће с нама!{S} Послије ручка, веле, разиђе се свијет мало по мало, само осташе попови |
| пушком старац Матија Ђенадић, који је, веле, још под Милошем ратовао.</p> <p>— У помоћ! — викн |
| тајала се и с учитељем; најприје га се, веле, плашила, али послије се већ навикла. -</p> <p>Так |
| ак.{S} Било је пуно свијета, а наш поп, веле, сједио у зачељу.{S} Ко ће с нама!{S} Послије ручк |
| о и Глувић, за њима још многи народ.{S} Веле, кад је наш поп дошао у варош, да су лупала звона |
| ме ни о распусту неће да пусте кући.{S} Веле: морам учити француски, да стигнем друге и тако да |
| слатко насмија.</p> <p>— Лијепо, оче! — веле да је рекао. — Хвала ти!{S} Таки мени и требају!</ |
| дрече њега и врати покајан попу, учитељ веле, оде у Биоград и ожени се некаквом што прави шешир |
| тоји једна велика пјесковница, за мал’, вели, што није у њу пљунуо.{S} Послије, каже, све код т |
| ако оставити села, «а због мене једног, вели, не вриједи да премјешташ конзисторије у село!»</p |
| па му није дао ни руке, него се с њиме, вели, у лице пољубио.</p> <p>Мара одмах потрча па влади |
| предао га школском старјешини.{S} Овај, вели, кад прочита писмо, отишао је с њиме и с Маром кућ |
| му да наспе чорбу себи у тањир, али он, вели, казао: «нека, хвала, могу ја и из чиније», те ниј |
| обрукати ако добро не пази.{S} Тако он, вели, и не гледа <pb n="121" /> већ пљуцка поред себе.{ |
| ено прича како се растао с њоме: «Није» вели «ни плакала!» Гдје ће то бити да дијете не плаче?< |
| пазе, да не може боље бити: «Не слази» вели «с крила».{S} Да бог да!{S} Само што нешто сметено |
| > <p>— Што ме гледаш?</p> <p>— Ништа! — вели поп. — У цркви се пјесмом слави име божје.</p> <p> |
| ори слика из авлије.</p> <p>— Остани! — вели слика са улице.</p> <pb n="137" /> <p>— Одмах си с |
| ркавицу, коју сам за школу одредио, а — вели — не знам боље прилике од ове.</p> <p>— Оче владик |
| изнесе дијете на рукама.</p> <p>— Ја — вели — не дам дјетета од себе, ако ћете ме сву исјећи.{ |
| а му брада час по заигра.</p> <p>— Ја — вели, — браћо, остах тако сам самохран са овијем црвом. |
| ти, колико ти је година?</p> <p>— Ја — вели поп — и народ рачунамо да ми је тако седамдесет.</ |
| му задрхта.</p> <pb n="114" /> <p>— Е — вели владика, — ти си своме дјетету највише добру рад.{ |
| Божје па њено!</p> <p>— Е, сад ми је — вели лакше умријети.{S} Спаде ми неки терет са срца.</p |
| а отргнути дијете од школе.{S} Ово је — вели — глава, каквих мало има.{S} Није се она родила да |
| ка се мало искашља.</p> <p>— Ласно је — вели — за новце, тек ако ти пристајеш.{S} Све ћемо то л |
| е горе него ли у Турској?{S} Синоћ ме — вели — зову да читам молитву Арнаутовићу, кад ја тамо, |
| мања од народног добра.</p> <p>— Куме — вели кум Нинко, — није малено твоје имање, а ево ћу и ј |
| си ти школе учио?</p> <p>— Ја сам се — вели поп — учио у мога оца, који је поповао у стара вре |
| може више ни хљеба да замијеси. »Хоће — вели — душа на нос да <pb n="96" /> ми искочи!«.{S} Тер |
| се дијете учи раду.</p> <p>— Штета би — вели владика — била отргнути дијете од школе.{S} Ово је |
| да се једва држи на ногама.{S} Шта ви — вели — мислите?{S} Да се договоримо ми, па послије да з |
| ње.{S} Поп се окамени.</p> <p>— Пошљи — вели она — брже по Иконију Маркову.</p> <p>Поп разбуди |
| Гдје су толики новци?</p> <p>— Па ти — вели — имаш имања, како су ми причали, на хиљаду дуката |
| скиде лулу с чибука:</p> <p>— Зар ти — вели, — дроњо, зовеш моју кућу туђом, и зар ће се ово д |
| је сједи пред крчмом:</p> <p>— Зар ти — вели — у радни дан сједиш пред механом?</p> <p>— Благос |
| а ће сама себи плести косе.{S} Ја сам — вели — много мислио и лупао главу шта да радим јако с њ |
| ? — рече Нинко полу.</p> <p>— Нијесам — вели поп — никад на то мислио.{S} Да видиш, није луда о |
| ега као какав капетан:</p> <p>— А што — вели — бијеш ту марву?</p> <p>— Ја шта ћу, кад неће да |
| аноја Глувића и кмета.</p> <p>— Браћо — вели, — тако ми се све допада да ће скоро куцнути за ме |
| д моје старе дане живјети?{S} Како ћу — вели — поћи на небо, гдје ће ме сјутра прексјутра свеви |
| ем, па попа у руку:</p> <p>— Хајдете -— вели, — поздравио вас господин владика, да идете на руч |
| ћевном реду и послу.{S} Шта ће</p> <p>— вели — научити у мојој кући, гдје нема ни преслице, а к |
| и, закла нас лијепо једно писмо, у коме вели: »Слатки бабо!{S} Хоће срце да ми пукне, што ти не |
| о га да га узме у конзисторију, али поп вели да не може никако оставити села, «а због мене једн |
| јеста, ал’ он не хтједе сјести већ опет вели кмету:.</p> <p>— Дела брже! уморан сам.{S} Отвори |
| аду, да му једва вјеровасмо.{S} За Мару вели да је најприје с писмом владичиним ишао у једну шк |
| Да! тој сам се мисли и сам поклонио!{S} Велика је то књига!{S} Ко њу чита, тај се ближи богу!</ |
| у порту и разда сиромашноме народу.{S} Велика је служба била тај дан, дивно је поп пјевао.{S} |
| ајно обрне очи, а на патосу стоји једна велика пјесковница, за мал’, вели, што није у њу пљунуо |
| > <p>— На поклон!</p> <p>Бјеше то једна велика пјесмарица сва у злато увезана.</p> <p>Поп нагну |
| узде.</p> <p>Ходом прођосмо поред нове, велике, зидане школе.{S} Баш звоњаше на вечерњу.{S} Кро |
| екој великој вароши, па ко неке велике, велике куће; па ко ја се возим на златним колима; па се |
| } Лице му је поблиједо ал’ не мршаво, а велике смеђе очи до пола <pb n="126" /> затворене, жмир |
| о ја у некој великој вароши, па ко неке велике, велике куће; па ко ја се возим на златним колим |
| p>Кад стигосмо пред школу, а она гори у велике.{S} Црква, хвала богу, још здрава, читава, само |
| отвори их.{S} Дубоко уздахну, па гледа великим безазленим црним очима у попа.</p> <p>— Како са |
| ском груну о земљу, и све се начини као велико огњиште.{S} Однијесмо попа његовој кући.{S} Из у |
| ћери?</p> <p>— Сањала сам ко ја у некој великој вароши, па ко неке велике, велике куће; па ко ј |
| е људи:</p> <p>— Кажи, де!</p> <p>— Ја, велим, господин-попо, и ви, господо кметови и кумови, д |
| а промаху?</p> <p>— А?</p> <p>— Што си; велим, стао ту, да те тако знојава бије вјетар?</p> <p> |
| — Ако је с твојим благословом, попо, ја велим тако је добро, — рене кмет.</p> <p>— Нека је с бо |
| , господин-попо и остала господо!{S} Ја велим, ако дозволите, да се дијете васпитава као варошк |
| омоли.</p> <p>— Осваја дан — рече, — ја велим у име бога и с твојим благословом, куме, да се кр |
| да видимо шта ће они рећи.</p> <p>— Ја велим да је опет дате мени у кућу,</p> <p>— рече Глувић |
| оме дјетету највише добру рад.{S} Па ја велим не треба да стајеш њеној срећи на пут.</p> <p>— Н |
| она бити, и у чије ће руке доћи!{S} Тек велим толико да јој одредите, да се не рачуна баш сироч |
| >— Не би било рђаво! — рече кмет. — Шта велиш ти, оче, и ви, браћо?</p> <p>— Па да огледамо, а? |
| /p> <p>Згледаше се сељаци.</p> <p>— Шта велиш, куме? — рече Нинко полу.</p> <p>— Нијесам — вели |
| е плоче, да се мало гигају кола као на »вендерима« и да се попу »не труцка зорли«.</p> <p>Једно |
| м ни ја.</p> <p>— Је ли више крмача или вепрова?</p> <p>— Крмача.</p> <p>— Ровашене?</p> <p>— У |
| слабило!»</p> <pb n="123" /> <p>— А да, весела друго, гладно и жедно у туђем свијету! — Па гура |
| а, сви присташе, и кум-Нинкова домаћица весела узела дијете за руку, а тек учитељ као из мртвих |
| намјешта што боље умије.{S} Каже да је весела као птица, и да је људи, код којих је, пазе, да |
| на да се у попа нашло женско дијете.{S} Весели људи и жене, изоблачили се и дошли цркви.{S} Љуб |
| а је се сити нагледају.</p> <p>Тако она весели попа и село.{S} Ишла је с попом и владици.{S} Би |
| арају о овом и оном, а младеж се игра и весели.</p> <p>А друмом за наше село иду једна кола и у |
| оистиха, па крепко, милостивно и ситно, весело као сватовска пјесма, па тужно као опијело.{S} А |
| ивно је поп пјевао.{S} А послије службе весеље на све стране.</p> <p>Пуна и крчма, па све наздр |
| <pb n="101" /> тобом, а све у здрављу и весељу за дуго и на много.</p> <p>— Амин да бог да! — о |
| на кола па у име бога оде у Биоград, а весео народ само једно поручује: «Похитај! не задржавај |
| е.{S} Гледа само око себе и као да није весео.{S} А са оне боре на челу не може човјек ни знати |
| е у постељу.</p> <p>Давно је пала роса, већ се и исток румени, а поп још не заспа.{S} И кад чу |
| ве у пламену.{S} Пуцају рогови и греде, већ је и таван дохватило; а у школи се свијетли као у п |
| као што рекох нијесу рачунали у своје, већ у народно.{S} Народ га је засијавао, жњео, косио, п |
| шено иде из крила у крило.{S} Не плаче, већ замишљеним очицама гледа у шта му драго.{S} Чупка р |
| емојде ми пристајати на муку, кажем ти, већ гледај свога посла!{S} Знам ја тебе добро који си т |
| запишта.{S} Не поздрави се он ни с ким, већ поводећи се уђе у собу гдје је дијете било.{S} Рече |
| бру надају.{S} Попадија се опоравља и - већ трећег дана предигла се у постељи, па срче млијеко |
| ако он, вели, и не гледа <pb n="121" /> већ пљуцка поред себе.{S} Кад случајно обрне очи, а на |
| дали да ће нам Мара доћи за учитеља.{S} Већ је поп с неколико старијих људи ишао због тога и вл |
| ако она пође учити и четврти разред.{S} Већ је зову сељаци да пише писма њиховим својтама, који |
| ратисмо, умијешасмо се и ми у народ.{S} Већ се хвата мрак.{S} У даљини опазисмо нека кола.{S} К |
| ше празан.</p> <p>Он истрча на поље.{S} Већ се бјеше прикупило нешто сељака.{S} Некакав страх б |
| .</p> <p>Много смо што шта говорили.{S} Већ се примицасмо селу.{S} Онда ја закопчам блузу, наби |
| пу да изађе, а сама оста с Иконијом.{S} Већ почиње да свиће први дан Духова.{S} Сио поп на клуп |
| у бригу, док Мара спава тврдим сном.{S} Већ се заблиста од истока.{S} Стадоше још двоја кола пр |
| а сврши све научне послове као и он.{S} Већ се више не кају сељаци што су је дали у школу, а по |
| е.</p> <p>Попа се клони, да је чудо.{S} Већ је недјељу дана, а с њиме није још ни ријечи прогов |
| сада похита учити се кућевном послу.{S} Већ је поп мислио да поведе ријеч о томе с народом, али |
| {S} Није јој била још ни година дана, а већ је имала чарапа, кошуља, убруса и других ствари пун |
| .</p> <p>Још није поштено ни свануло, а већ све село зна да се у попа нашло женско дијете.{S} В |
| во лице.{S} Ударише врућине.{S} Иконија већ кречи попову кућу и спрема се дочек за Мару.{S} Јед |
| ити, мора!</p> <p>И послије мјесец дана већ се опрема дијете за пут.</p> <p>Силне се припреме ч |
| мо недјељом проћи поред попове куће, па већ више не би ишао босоног.{S} Оно добра што су имали, |
| није имао ништа против тога, да је Мара већ свршила «васпитање», и да сада похита учити се куће |
| е се с мјеста и не одваја очију.{S} Кад већ кола замакоше, поп обриса очи и погледа по народу.{ |
| — народно је и било.</p> <p>Поодавно је већ како поп не може да махне косом ни да закопа мотико |
| она, стала на врата па гледа.{S} Поп је већ давно био у градини, и сваки час се враћа, да види |
| Дјеце није било, <pb n="128" /> јер је већ био јул мјесец, па због оно неколико дана до распус |
| ађе! — рече баба Стевана.</p> <p>Кад се већ смрче, разиђоше се жене и људи кућама, а оставише п |
| је га се, веле, плашила, али послије се већ навикла. -</p> <p>Тако је то ишло мјесец дана.{S} У |
| главе, погледају се испод очију и хоће већ да се љубе пред народом.{S} А послије службе: цмок! |
| е разбоље поп, заковрну од један пут, и већ му се чини да неће ни ноћи жив дочекати, па зове Ни |
| ика дошао: завирују је са свих страна и већ не могу да је се сити нагледају.</p> <p>Тако она ве |
| није хтио прљати тањира. — Знали смо ми већ у напријед да нас он неће осрамотити!</p> <p>Поп га |
| и њему мјеста, ал’ он не хтједе сјести већ опет вели кмету:.</p> <p>— Дела брже! уморан сам.{S |
| у обрашчићи, и све црвенији долазе, док већ не измаче мјесец јул, и док кум Нинко не запреже ко |
| ви и селу, дакле попу. — Послије ћу вам већ и о њој причати.</p> <p>Цијело је село било попов с |
| аче цвијељало, јер он је зацијело и сам већ с владиком о томе говорио.{S} Покуњисмо се, па ћута |
| иду сузе као маломе дјетету.{S} Са свим већ остарио, обневидио и постао забораван.{S} Знам, кад |
| еташе се једним правцем.</p> <p>Дођосмо већ у прво село.</p> <p>Преметнусмо школу, јер се наш у |
| еће имати!</p> <pb n="147" /> <p>Уђосмо већ у село.{S} Успомене навалише и притискоше ми груди. |
| бундева.{S} Сваки дан све горе, и кмет већ био поручио Циганину да скује резу за затвор и пред |
| ml:id="SRP18801_C4"> <head>IV</head> <p>Већ се приближаваше Петров дан.{S} Сваки дан ишчекивасм |
| к од прашине како се кола крећу.</p> <p>Већ окретоше Зебићевим шором, а поп и за њим сав народ |
| и дијете у кућу.{S} У мене је и задруга већа, а хвала богу паметна су ми и чељад, имаће се и ко |
| ави.</p> <p>Од то доба учитељ поста још већа ћуталица и још осамљенији.{S} Једно вече писао је |
| , па са стране баци поглед на попа, још већма зачкиљи, а бора на челу као да још дубља дође.</p |
| етров дан, а писма од ње нема.{S} Једно вече, трећи дан по Петрову дне, враћају се људи с рада, |
| ећа ћуталица и још осамљенији.{S} Једно вече писао је неком своме другу: «...{S}Бош посла!{S} У |
| »Слава теби, Господе!«</p> <p>Али једно вече, кад се врати из села, застаде он пошу у несвијест |
| код оца до своје осме године.{S} Једног вечера сједи поп, кум Нинко и Станоје Глувић у поповој |
| е попа сама.{S} Није ни он готово ништа вечерао, а ту ноћ узе Мару себи у постељу.{S} Иконија с |
| сјутра зови мобу.</p> <p>Сјутра дан до вечерње оборено све, везано и сложено у крстине.</p> <p |
| велике, зидане школе.{S} Баш звоњаше на вечерњу.{S} Кроз прозор угледах ђачиће; устали на ноге, |
| ала чиме прихранити, да је не дај боже, ви који...{S} Чекајте док свршим!{S} Тако сам ја срачун |
| е васпитава као варошка дјеца, јер ово, ви видите и тако, мислим, није рођено да копа и оре, а |
| <p>— Да простиш ти, попо, и ви, браћо, ви сви знате да се моја домаћица прије два мјесеца <pb |
| балите ви, жене, и цвијелите дијете?{S} Ви ништа друго и не знате! — рече Аксентије Смиљанић, и |
| дјететом.</p> <p>— Браћо! — рече поп — ви сви знате како ме је бог благословио и како сам му п |
| ела, да се једва држи на ногама.{S} Шта ви — вели — мислите?{S} Да се договоримо ми, па послије |
| завезано шест и по дуката, чиме сте је ви даривали, кад се родила.{S} И то је њено!</p> <p>— Б |
| око неке сипљиве кобиле.{S} Па шта ћете ви у овом храму кад тако радите?{S} Шта сам ја згријеши |
| купало у сузама.</p> <p>— А шта балите ви, жене, и цвијелите дијете?{S} Ви ништа друго и не зн |
| <pb n="104" /> у недјељи.{S} Него дајте ви мени дијете у кућу.{S} У мене је и задруга већа, а х |
| Молим, молим, господар-Нинко и куме, и ви, господин-попо и остала господо!{S} Ја велим, ако до |
| во! — рече кмет. — Шта велиш ти, оче, и ви, браћо?</p> <p>— Па да огледамо, а? — рече кум-Нинко |
| Сјећам!</p> <p>— Чуј ме, оче владико, и ви, браћо!{S} Ја изгубих душу што нијесам учио школе.{S |
| пријед:</p> <p>— Да простиш ти, попо, и ви, браћо, ви сви знате да се моја домаћица прије два м |
| е!</p> <p>— Ја, велим, господин-попо, и ви, господо кметови и кумови, да није право да се дијет |
| из мртвих:</p> <p>— Молим вас, браћо, и ви, господин-попо, ако дозволите да рекнем и ја.</p> <p |
| ршће, каже: »Шта је то, браћо, јесте ли ви хришћани? како је то зло ударило, да је горе него ли |
| е - и дати рачуна о своме стаду?{S} Или ви хоћете да ја затворим ово свето мјесто, да га не газ |
| се, па једва чујно настави:</p> <p>— Ни ви, браћо, узимати попа, који није учеван.{S} Школу одм |
| n="95" /> ти, Настасе Андрићу, ама зар ви мислите да ја не видим да сте и вас четворица у овом |
| исила, а горња је мало издигнута, те се виде бијели као снијег зуби, мало искривљени као плот к |
| вијету.{S} Причао је много чуда, што је видео у Биограду, да му једва вјеровасмо.{S} За Мару ве |
| рмазевић, који је стајао са стране и не видећи попа, маче сјекиром по довратку.{S} Поп преко пр |
| јете, прије него се са свим врати кући, види што више свијета и научи се чему се год деси прили |
| но и силно зајеца.</p> <p>Још мало се - види кроз облак од прашине како се кола крећу.</p> <p>В |
| био у градини, и сваки час се враћа, да види је ли Мара устала.{S} Пред зору је била лака киша. |
| ема!{S} Послије службе дигне се поп, да види да учитељ није што болестан.{S} Кад уђе у собу, а |
| Сломљен брод потоне и ништа се више не види.{S} И само још што сан из поломљене парчади ствара |
| оту и дуго и тихо шапућу.{S} Нико то не види, нити ко опажа на другој страни иза амбара црне Па |
| Стидљиво погледа попа, а на лицу јој се види некаква страшљива спокојност.{S} Онда болови нанов |
| да је мало час било, само у будућности види вјечност срце које чека.{S} Кад је пошљедњи мјесец |
| с њиме долазио у додир.{S} И учитељ чим види попа, а он погне главу, намргоди се још јаче, игра |
| , а што могу неће.{S} Или -— или!...{S} Видим све...{S} Боље се врати па читај сентименталне ро |
| с којим ја нијесам смио ни говорити.{S} Видим да му не ваљају послови што ради, али гдје ја про |
| оја и паметнија од моје.{S} Само још да видим шта ће село рећи.</p> <p>А у селу ко смије рећи ш |
| се Андрићу, ама зар ви мислите да ја не видим да сте и вас четворица у овом божјем дому?{S} Про |
| че владико!{S} Ја затворам очи, а дивно видим да је други свијет настао.{S} Дође учеван човјек |
| је да запитамо и друге паметне људе; да видимо шта ће они рећи.</p> <p>— Ја велим да је опет да |
| ћу кад немам посла?</p> <p>— А јеси ли видио црквена кола и шину на точковима?</p> <p>— Нијеса |
| олу.</p> <p>— Какву школу?{S} Ко је још видио да женско чељаде иде у школу?</p> <p>— Е, идите у |
| боже прости — стајао на путу.</p> <p>Да видите јесмо ли дочекали чему смо се надали!</p> </div> |
| аспитава као варошка дјеца, јер ово, ви видите и тако, мислим, није рођено да копа и оре, а то |
| и ти, брат-Станоје!{S} Дијете, као што видите, расте хвала богу и напредује.{S} Још мало па ће |
| имао удјела у Маријином отхрањивању.{S} Видићете како!</p> <pb n="103" /> <p>Лијепо пазе Мару у |
| ти га слави!{S} А мене немој дирати!{S} Видиш да радим!</p> <p>Па опет се извали на кревет и от |
| — вели поп — никад на то мислио.{S} Да видиш, није луда ова учитељева.</p> <p>— А како ће то и |
| <p>Павао исколачи очи:</p> <p>— Зар не видиш да је сваки као пуце, апостола му његова?{S} Па д |
| ову ријеч, тако је мало говорио.{S} Кад видје да му и оно мало, што овда онда проговори, нико н |
| смо механу; питасмо узбуњене сељаке: не видје ли ко шта? — нико нам ништа не умједе казати.</p> |
| си казао да је марва!</p> <p>Сељаци су видјели истина да је овај учитељ са свијем нешто друго |
| па воду, а сјекира тутњи.{S} Ми више не видјесмо попа.</p> <p>Тада Станоје Исаковић лупи сјекир |
| мо, чусмо по ново пушке у нашем селу, и видјесмо како се црвени небо.</p> <p>— У село! у село! |
| и силом развуче уста. — Тамо ћеш свега видјети.</p> <p>— Биоград!? — рече дијете и промијени с |
| рош, господар- и газда-Станоје, па ћете видјети.{S} Тамо иду сва дјеца и мушка и женска, и тако |
| <p>— Чивутин, — Рече Павао. — Ја те не видјех ни да се крстиш, ни да клањаш.{S} Не знам само ч |
| се склупча.{S} У соби се ништа више не виђаше од дима.</p> <p>Опет као да се чује попов глас, |
| засијавао, жњео, косио, пластио, врхао, вијао, Мићо црквењак на пијацу носио, а поп новце чувао |
| ати.</p> <p>— Отишли су преко јаруге! — викну гомила, и све наже као јато чворака на траг.</p> |
| колима и с коњима!</p> <p>— Сједајте! — викну он, — сад ћемо га ухватити!</p> <p>Двојица тројиц |
| од Милошем ратовао.</p> <p>— У помоћ! — викну Павао потрчавши њему. .</p> <p>— Шта је?</p> <p>— |
| <p>А кад он диже и исправи главу, Нинко викну кочијашу:</p> <p>— Ошини!</p> <p>Коњи пођоше.{S} |
| .{S} Мара се окрете оцу, и престрављено викну: «Нећу у Биоград! нећу!« Али слаб јој бјеше гласи |
| кревет.{S} Он се није разбирао.{S} Кмет викну скупљеном народу:</p> <p>— Добар кочијаш по докто |
| на њу, па поиздалека окренув се учитељу викну: — Упамтиде ти, учитељу, коме си казао да је марв |
| Ђерић, поручик!«</p> <p>»— Одакле је? — викнусмо ми сви.</p> <p>»Он прочита наше село.</p> <p>» |
| е раније, па кад не могах заспати, а ја викнух дијете да хвата.</p> <p>— Ходи у кућу! — рече по |
| м и пазим.</p> <p>— Да узмемо Иконију — викнуше сељаци.</p> <p>— Добро! — рече поп. — Али дјете |
| > <p>— Без трага му глава!{S} Шта дижеш вику? — рече бунован Матија.{S} Павао му приђе и шану ј |
| има наста жагор, али у брзо изађе Нинко Вилотић:</p> <p>— Ако сам ти прав, оче, да се окумимо!{ |
| да нешто прошапуташе међу собом и Нинко Вилотић први уђе у собу гдје је дијете било и тури му п |
| } Мићо изнио ракије у бардаку, па служи винском чашом.{S} Пију људи а жене отхукују и уздишу, а |
| душу прости!{S} Жао нам га је било.{S} Вио је сиромах некако прирастао за село.{S} Лијепо смо |
| дан данас зове ону ливаду с виром Марин Вир, а забран са шарамповом Марин Шарампов.{S} Ко не вј |
| уз њу, забран са шарамповом и ливаду с виром.{S} То нека је њено!{S} Је л’ вам право?</p> <p>— |
| } И народ и дан данас зове ону ливаду с виром Марин Вир, а забран са шарамповом Марин Шарампов. |
| ручак.{S} Посадише Мару до попа, па јој висе ножице низ столицу, а сам свети отац намјешта је.{ |
| вучена, а на бијелим трепавицама час по виси капљица, којом душа роси, кад јој се мркне и кад с |
| ли хартијом подлијепљени.{S} На зиду је висила једна стара дрвена икона светога Саве.{S} Била ј |
| амим ноздрвама.{S} Доња му је усна мало висила, а горња је мало издигнута, те се виде бијели ка |
| з уста и носа лоптила му је крв, а ноге висише као мртве.{S} Још је дисао.{S} Намазасмо му уљем |
| наљутио, поцрвенио у лицу као паприка, виче на волове и дере ајдамаком куд стигне.</p> <p>А ек |
| бићевим шором.{S} Кроз село лете људи и вичу: »Ватра«, »Ватра!« »Изгорје школа!«. »Изгорје цркв |
| ку.{S} Поп преко прага, а пламена греда више врата тресну и лупи попа по потиљку.{S} Он паде ни |
| може човјек жив да дочека.{S} Али нема више туге.{S} Разведрила су се лица и некаква неспокојн |
| ад ми је са свим добро!{S} Сад ме ништа више не боли!</p> <p>То бјеше пошљедња његова ријеч!</p |
| а, а дим се склупча.{S} У соби се ништа више не виђаше од дима.</p> <p>Опет као да се чује попо |
| сли.</p> <p>Од то доба он учитеља никад више ни за шта не запита, нити је с њиме долазио у доди |
| гу и често је хвата несвјестица.{S} Све више изнемаже и једну ноћ лијепо да заковрне.{S} Удариш |
| ничице и прсима на земљу, а икону диже више главе.{S} Сасусмо чабар воде на њега и греду, и из |
| и ноге јој почеше отјецати.{S} Не може више ни хљеба да замијеси. »Хоће — вели — душа на нос д |
| опа у пламену.{S} Држи икону и дигао је више главе.</p> <p>Нама жива срца попуцаше.{S} Престрав |
| цу.</p> <p>Кад ашов извиси гомилу земље више попадије, махну поп руком на нас и ми одосмо његов |
| срце.{S} Сломљен брод потоне и ништа се више не види.{S} И само још што сан из поломљене парчад |
| све научне послове као и он.{S} Већ се више не кају сељаци што су је дали у школу, а поп кад ј |
| та.{S} А послије, кад ти дође, нећеш се више од ње одвајати!» Тако опет наступи вјечност, посли |
| <p>— Ама не знам ни ја.</p> <p>— Је ли више крмача или вепрова?</p> <p>— Крмача.</p> <p>— Рова |
| шти и сипа воду, а сјекира тутњи.{S} Ми више не видјесмо попа.</p> <p>Тада Станоје Исаковић луп |
| на науку!{S} Немој, оче владико, држати више простих попова, као ја што сам... што сам био... — |
| а авлија бјеше пуна људи, а пред кућом више од десетора кола, а Мара — још спава.</p> <pb n="1 |
| капе и шаље у варош.{S} Једва да је што више знао од онога што је дјеци говорио.{S} Пјевао је у |
| је него се са свим врати кући, види што више свијета и научи се чему се год деси прилика.{S} По |
| едјељом проћи поред попове куће, па већ више не би ишао босоног.{S} Оно добра што су имали, као |
| брада прекрилила сва прса, дигао икону више главе и кроз онај тутањ и праску чусмо његов јасан |
| мељити.{S} Дјеце нијесу имали, тијем су више рачунали сеоску дјецу у своју.{S} Ко није имао чар |
| ице и чита, не престаје.{S} А на откосу више ње стоји млад човјек.{S} Подбочио се на косиште и |
| а сам крстио није се потурчио, кога сам вјенчао није се раставио, а кога сам опојао није се пов |
| а, што је видео у Биограду, да му једва вјеровасмо.{S} За Мару вели да је најприје с писмом вла |
| са шарамповом Марин Шарампов.{S} Ко не вјерује нека пита само кога из мог села.</p> <p>Кад се |
| и од сад не буде петком радио.</p> <p>И вјерујте, људи, у нашем селу нема, као у другима, ама н |
| — ’Вако ја кад се ознојим!{S} Станем на вјетар, па чисто забрекнем.{S} Па кад послије <pb n="13 |
| рам тих врата друга су, те тако се игра вјетар кроз ковачницу, и хлади знојава ковача.</p> <p>К |
| велим, стао ту, да те тако знојава бије вјетар?</p> <p>— ’Вако ја кад се ознојим!{S} Станем на |
| вала богу, још здрава, читава, само што вјетар наноси пламен на њу, и сваки час чекамо кад ће п |
| оја се уставише, раширио руке и рида, а вјетрић му се игра бијелом брадом и с оно мало длака на |
| е мало час било, само у будућности види вјечност срце које чека.{S} Кад је пошљедњи мјесец школ |
| више од ње одвајати!» Тако опет наступи вјечност, послије које ће зар и нама гранути сунце.</p> |
| И само се још нестрпљиво ишчекиваше мио владалац, који и не сањаше о својој моћи над нашим срци |
| на муштулук.</p> <p>Било како му драго, владика дође, и наш поп осоколи туна.{S} Владика одмах |
| ладика дође, и наш поп осоколи туна.{S} Владика одмах чинио ручак.{S} Било је пуно свијета, а н |
| лабо махну руком, као да му приђемо.{S} Владика сједе на столицу до кревета, а ми се искупили у |
| Митар повуче нашег попа за мантију.{S} Владика се слатко насмија.</p> <p>— Лијепо, оче! — веле |
| {S} Пукла му је кичма!</p> <p>Он оде, а владика се врати у собу.</p> <p>— Оче — рече владика, — |
| /p> <pb n="112" /> <p>Кад чича изађе, а владика помилова Мару па рече:</p> <p>— Овога чику, ћер |
| } Пред зору се још само слабо пушаше, а владика и доктор стигоше у село.</p> <p>Кад они уђоше у |
| осташе попови код владике.</p> <p>Онда владика поче једног по једног питати како се зове, одак |
| а он њу у чело.</p> <p>— Твоја? — пита владика. .</p> <p>— Божја, па моја! — рече поп.</p> <p> |
| ;</p> <p>Послије ручка много се што шта владика с попом разговарао.{S} Звао га да га узме у кон |
| то му је кућа до владичина двора, да је владика изишао до врата, и помогао попу да сиђе с кола, |
| угледа попа у оној помпи, помисли да је владика, па ободе коња на муштулук.</p> <p>Било како му |
| у сузе капљу у тањир.</p> <p>Послије је владика питао шта је учила, и кад она одговори да свршу |
| е, што ти не могу доћи.{S} Причао ти је владика да ме је премјестио у један пансионат, гдје се |
| Глувићевој кући.{S} А они као да им је владика дошао: завирују је са свих страна и већ не могу |
| се трже и обрте очи на ону страну, гдје владика стајаше.</p> <p>— Шта те боли? — рече владика.< |
| п.</p> <p>— Да је жива и здрава! — рече владика, милујући дијете.</p> <p>Сједоше они за ручак.{ |
| војска била...»</p> <p>— Стани! — рече владика. — Ко је то Југ Богдан?</p> <pb n="113" /> <p>— |
| <p>— Лијепо, сине, врло лијепо! — рече владика.{S} Узми ту књигу па читај код куће!</p> <p>— Н |
| мдесет.</p> <p>— Лијепа старост! — рече владика. — Да бог да још дуго да поживиш! — А бога ти, |
| богу толико учи?</p> <p>— Науке, — рече владика.</p> <p>— А шта ће то њој?</p> <p>— Како шта ће |
| ен човек.</p> <p>— Како то, оче? — рече владика.</p> <p>— Тако, оче владико!{S} Ја затворам очи |
| а стајаше.</p> <p>— Шта те боли? — рече владика.</p> <p>Поп с муком подвуче руку под икону и ме |
| у учио.</p> <p>— Од тебе се, оче — рече владика, — има и матор човјек чему да научи. — А како т |
| ка се врати у собу.</p> <p>— Оче — рече владика, — желиш ли штогод?</p> <p>— Да се исповједим! |
| > <p>Поп заћута и даде се у мисли.{S} И владика ћути.{S} Тако то траја неко вријеме, онда рече |
| дрхта.</p> <pb n="114" /> <p>— Е — вели владика, — ти си своме дјетету највише добру рад.{S} Па |
| јете учи раду.</p> <p>— Штета би — вели владика — била отргнути дијете од школе.{S} Ово је — ве |
| војом дјецом.{S} Онда, веле, рече свети владика: — Ти си, оче, од најстаријих овдје; а, бога ти |
| есте човјек!{S} Та приличи му да је сам владика!</p> <p>Кад је поп стигао у варош, прича Јанко |
| јдете -— вели, — поздравио вас господин владика, да идете на ручак.</p> <p>Сједе поп у кола, па |
| <p>Те године дође у нашу окружну варош владика.{S} Нећу вам причати шта се ту спрема, ни ону т |
| у ништа од школе!</p> <pb n="115" /> <p>Владика се мало искашља.</p> <p>— Ласно је — вели — за |
| умијеш читати?</p> <p>— Умијем.</p> <p>Владика донесе једну књигу, па је даде Мари да чита.{S} |
| — Да се исповједим! —~ рече поп.</p> <p>Владика се забезекну:</p> <p>-— А какав тебе гријех мор |
| а прси, и ми му положисмо икону.</p> <p>Владика приђе на прстима, а очи му пуне суза:</p> <p>— |
| премјешташ конзисторије у село!»</p> <p>Владика се добродушно и лако насмија.</p> <p>И с Маром |
| почаст и задатак при поздрављању новога владике.{S} Народ одлучи да попу за тај дан начини нове |
| ет мало по мало, само осташе попови код владике.</p> <p>Онда владика поче једног по једног пита |
| опу не смијеш ни поменути да устане око владике, не би ли је он како истргнуо од туд и добавио |
| аља и «обредословије»?</p> <p>— Ја, оче владико, што рекао неки стари поп Стоко: кога сам крсти |
| {S} То је мој кухар!</p> <p>— Нека, оче владико, — рече поп. — Стар је човјек!{S} Тако сам ја њ |
| лакну:</p> <p>— Нема од тога ништа, оче владико!{S} Гдје су толики новци?</p> <p>— Па ти — вели |
| ?</p> <p>— Сјећам!</p> <p>— Чуј ме, оче владико, и ви, браћо!{S} Ја изгубих душу што нијесам уч |
| ај даље у школу!</p> <p>— Не чу ти, оче владико, свршила је?</p> <p>— Знам! свршила у селу, а с |
| смијем ударити на науку!{S} Немој, оче владико, држати више простих попова, као ја што сам... |
| ислиш сада с њоме?</p> <p>— Мислим, оче владико, да је дам у кумову кућу, да се дијете учи раду |
| оче? — рече владика.</p> <p>— Тако, оче владико!{S} Ја затворам очи, а дивно видим да је други |
| знам боље прилике од ове.</p> <p>— Оче владико, старија је твоја и паметнија од моје.{S} Само |
| <p>Слабим гласом поче поп:</p> <p>— Оче владико, сјећаш ли се кад си ме питао шта сам учио?</p> |
| ијељало, јер он је зацијело и сам већ с владиком о томе говорио.{S} Покуњисмо се, па ћутасмо.</ |
| це пољубио.</p> <p>Мара одмах потрча па владику у руку, а он њу у чело.</p> <p>— Твоја? — пита |
| р кочијаш по доктора, а добар катана по владику!</p> <p>Двоја троја кола у највећем трку полетј |
| миру, да га нико не дира ни зановета, а владици на пољу рече:</p> <p>— Не може ништа бити.{S} П |
| неколико старијих људи ишао због тога и владици, и он <pb n="125" /> им у тврдо обећао.{S} Сиро |
| есели попа и село.{S} Ишла је с попом и владици.{S} Била у школи.{S} Па послије је опет с дјево |
| један по један газда у селу.</p> <p>Али владици збиља омилио наш поп, јер прве недјеље послије |
| о кола за Биоград и с тим писмом отрчао владици. — Све то само би <pb n="122" /> развлачило при |
| Мара, у Беч, па хоће и њу да поведе.{S} Владичина је воља да дијете, прије него се са свим врат |
| на златним колима; па се све љуљају као владичина!</p> <p>— Па сад ћеш, ћери, у име бога у Биог |
| ога ми купујемо со, и што му је кућа до владичина двора, да је владика изишао до врата, и помог |
| p> <p>А у селу ко смије рећи што против владичине воље и ријечи?{S} Нијесу се дуго препирали.{S |
| S} За Мару вели да је најприје с писмом владичиним ишао у једну школу, и предао га школском ста |
| кум Нинко вози Мару у Биоград и понесе владичино писмо куд треба.{S} Поп не може од цркве а и |
| је била лака киша.{S} Земља бјеше свуда влажна, а са дуда спрам врата још нијесу испариле кишне |
| кола.{S} Подилази му крв на очи; оне су влажне и лице гори као у грозници.</p> <p>А кад мрак пр |
| ријеч на јалово прође, или да он узима власт која му не приличи.</p> <p>Стјепану, што иде у ра |
| и побјегох у ово село, гдје ме послије власт запопи.</p> <p>— А онако нијеси, да речеш, каквиј |
| сву воду на проваљено мјесто.{S} Чвркну вода, а дим се склупча.{S} У соби се ништа више не виђа |
| дрека са свих страна.{S} Читав облак од воде сасу се на зид гдје су врата.</p> <p>Поп таман да |
| ос.</p> <p>— Додајте ми добар котао пун воде! — дераше се Нинко.</p> <p>Додаше му.</p> <p>Он до |
| илога, као ластино крило мирно огледало воде.</p> <p>Дан за даном, недјеља за недјељом, па и мј |
| икону диже више главе.{S} Сасусмо чабар воде на њега и греду, и извадисмо га испод ње.{S} У тај |
| боре показаше се још двије преко ње, — води ме!</p> <p>Кмет оде с њиме.</p> <p>— Какво је ово |
| одмах до цркве.</p> <pb n="127" /> <p>— Води ме! — рече господин човјек.</p> <p>— Затворена је! |
| ул, и док кум Нинко не запреже коње, да води душу села из села.</p> <p>Кад по други пут оде, по |
| капу.</p> <p>— Нећу — веди, — хајде ме води!</p> <p>— Ама сједи, да пијеш штогод! — рече кмет. |
| за то је он ипак увијек у послу.{S} Он води бригу о цијелом селу.{S} Час је у једној час у дру |
| оде даље.</p> <p>Други пут Павао Ђерић води волове с празним колима.{S} Стока се нешто узаруми |
| тају, које су сваки час обилазиле Мару, водиле је својим кућама и доводиле опет попу.</p> <p>Он |
| ме, немаш кад од механе.{S} Треба ја да водим и твоју бригу.</p> <p>Он иде даље а ковач као опа |
| а пође вратима.</p> <pb n="142" /> <p>— Воду на врата!{S} Обарајте греде! — чује се дрека са св |
| мислили да је помјерио памећу.</p> <p>— Воду! — дрекну он.</p> <p>Рекао бих хиљаду котлова се с |
| {S} Дим се сави.{S} Народ вришти и сипа воду, а сјекира тутњи.{S} Ми више не видјесмо попа.</p> |
| ругу страну о земљу, а котао изручи сву воду на проваљено мјесто.{S} Чвркну вода, а дим се склу |
| ох вам да је такав договор да кум Нинко вози Мару у Биоград и понесе владичино писмо куд треба. |
| о неке велике, велике куће; па ко ја се возим на златним колима; па се све љуљају као владичина |
| пјеваше.{S} За попом, у другим колима, возио се кум Нинко и Глувић, за њима још многи народ.{S |
| троја кола у највећем трку полетјеше, а Војин Арнаутовић забоде своме бијелцу оструге у трбух.< |
| пилића, пастрме и толико «заире», да би Војин четовођа рахат цијелу чету њоме нахранио.{S} Мићо |
| ску старац Југ-Богдане, у Богдана силна војска била...»</p> <p>— Стани! — рече владика. — Ко је |
| дуго знали, док не дође Марко трубач из војске, и рече да је Павао отишао у Биоград и ступио у |
| но, како сва дјеца читају:</p> <p>«Маче војску старац Југ-Богдане, у Богдана силна војска била. |
| да је Павао отишао у Биоград и ступио у војску.{S} Кад јуче идосмо у варош по требовање, а наш |
| њаника, што су из нашег села у народној војсци, и они отпратише попа у варош, а цијелим путем б |
| пише писма њиховим својтама, који су у војсци.{S} И попа она одмјењује ондје гдје треба писати |
| друго!{S} Нећу тањир од два лица.{S} Не волим људе, који што хоће не могу, а што могу неће.{S} |
| . — Знам ја, ти си се поварошанчила.{S} Волиш ти бијелу каву!</p> <p>У то дође и поп из градине |
| с тобом цмакам! ја хоћу рад!{S} Или ме волиш или не волиш!{S} Једно или друго!{S} Нећу тањир о |
| ам! ја хоћу рад!{S} Или ме волиш или не волиш!{S} Једно или друго!{S} Нећу тањир од два лица.{S |
| , поцрвенио у лицу као паприка, виче на волове и дере ајдамаком куд стигне.</p> <p>А ек учитељ |
| даље.</p> <p>Други пут Павао Ђерић води волове с празним колима.{S} Стока се нешто узарумила, п |
| p> <p>Ту он још љуће одадре дешњака.{S} Волови у један пут потрчаше.{S} Павао се дохвати за <pb |
| охран са овијем црвом.{S} Тако је божја воља, нека му је слава!{S} Али дијете ваља и гледати.{S |
| таче се напријед:</p> <p>— Ако је твоја воља, попо; и твој благослов, да му узмемо добру жену д |
| и смислио да јој одредимо, ако је ваша воља, ово парче земље, гдје је кућа, и њиву уз њу, забр |
| па хоће и њу да поведе.{S} Владичина је воља да дијете, прије него се са свим врати кући, види |
| селу ко смије рећи што против владичине воље и ријечи?{S} Нијесу се дуго препирали.{S} Сељаци с |
| S} Чудно да млађи људи, ма колико да су вољели Мару, сматраше цијелу ствар за изгубљену, и, да |
| ри мало руку, кад јој Иконија тури у њу воштаницу.</p> <p>Кад ашов извиси гомилу земље више поп |
| сукија устави под школском стрехом, а у врапчијем гнијезду.</p> <p>Кола пођоше још брже.{S} Из |
| ноге.{S} Спопаде петрахиљ, намаче га на врат па стаде читати »молитву од кровотеченија«. — Све |
| око тога да се задржавам како је поп на врат на нос спремио кола за Биоград и с тим писмом отрч |
| ам а душа вам!</p> <p>Кум Нинко испружи врат, хракну мало па рече:</p> <pb n="107" /> <p>— Глед |
| а, била је ниска, као и цијела кућа.{S} Врата од ње гледала су у школску авлију, а с лијеве стр |
| а врати се он, и истом ступи на авлиска врата, а дијете у соби запишта.{S} Не поздрави се он ни |
| .</p> <p>Сутра дан устала она, стала на врата па гледа.{S} Поп је већ давно био у градини, и св |
| блаци се разилазе.</p> <p>Мара стала на врата, па гледа неким широким погледом.{S} Дубок јој је |
| се кошуља за широка леђа, а он стао на врата од ковачнице па духа.{S} На спрам тих врата друга |
| ратима.</p> <pb n="142" /> <p>— Воду на врата!{S} Обарајте греде! — чује се дрека са свих стран |
| и пријеђе преко пута.{S} Отвори црквена врата, и ничице паде пред олтар, а челом дохвати земљу. |
| ла, изнесе свој губер и простре га пред врата попове собе, па леже.</p> <p>Кад сан, који не мож |
| амо јести.</p> <p>У тај пар отворише се врата од куће и Иконија сва умазана од суза, изнесе диј |
| } Поп преко прага, а пламена греда више врата тресну и лупи попа по потиљку.{S} Он паде ничице |
| /p> <p>У тај пар чу се на пољу врисак и врата се нагло отворише.</p> <pb n="145" /> <p>На прагу |
| мља бјеше свуда влажна, а са дуда спрам врата још нијесу испариле кишне капљице, па га обасјало |
| ладичина двора, да је владика изишао до врата, и помогао попу да сиђе с кола, па му није дао ни |
| кмет истави колац, којим је био подупро врата од буваре. — Говори народ о поповим ријечима, а с |
| n="108" /> <p>Али кад поп скиде бригу с врата, и бољка умину.{S} Пред ноћ истина паде у ватру, |
| p>Тада Станоје Исаковић лупи сјекиром у врата.{S} Она одлетјеше, и ми угледасмо <pb n="141" /> |
| ав облак од воде сасу се на зид гдје су врата.</p> <p>Поп таман да скочи још преко прага, а Бур |
| а кревету, који је начињен од кухинских врата, под која је подметнуто на четири краја по пет-ше |
| а од ковачнице па духа.{S} На спрам тих врата друга су, те тако се игра вјетар кроз ковачницу, |
| p> <p>Кад се Нинко послије недјељу дана врати из Биограда, није могао наодговарати свијету.{S} |
| не зна.{S} Тек послије једно по сахата врати се он, и истом ступи на авлиска врата, а дијете у |
| с божјим благословом!</p> <p>Иконија се врати у собу.</p> <p>— Још нешто! — рече поп. — Смртан |
| у је кичма!</p> <p>Он оде, а владика се врати у собу.</p> <p>— Оче — рече владика, — желиш ли ш |
| Господе!«</p> <p>Али једно вече, кад се врати из села, застаде он пошу у несвијести, а Иконија |
| амти све, па да му послије прича кад се врати.{S} Тако они бригају бригу, док Мара спава тврдим |
| љуби у руку кад пође у село или кад се врати кући.{S} Сва им је послуга био Мићо црквењак, кој |
| и -— или!...{S} Видим све...{S} Боље се врати па читај сентименталне романе и љуби оца у руку.< |
| , кад се онај божји анђео одрече њега и врати покајан попу, учитељ веле, оде у Биоград и ожени |
| остави дијете у Биограду, па да се сам врати?{S} Бог зна би ли он то могао икако и поднијети?< |
| е воља да дијете, прије него се са свим врати кући, види што више свијета и научи се чему се го |
| оде баба-Иконијиној кући, а сам се опет врати попадији.</p> <p>Болови наступају све на махове и |
| реде, која се пушаше на патосу, па пође вратима.</p> <pb n="142" /> <p>— Воду на врата!{S} Обар |
| ио с Радојем Николићем у лову, и кад се вратисмо, умијешасмо се и ми у народ.{S} Већ се хвата м |
| се удари путем на Јаругу, морали смо се вратити до близу самог села.{S} Кад се опет примакосмо, |
| енуше му име Марија.</p> <p>Кад га опет вратише у кућу, Мићо изнесе по ново ракију.{S} Прву чаш |
| — рече ослобођен кмет.{S} Није сабља за вратом.</p> <p>Учитељ се насмија, ал’ само лијевим крај |
| се добро с вама разговорити, јер се не враћа с пута на који полазим.{S} Не дај боже смртна слу |
| већ давно био у градини, и сваки час се враћа, да види је ли Мара устала.{S} Пред зору је била |
| } Једно вече, трећи дан по Петрову дне, враћају се људи с рада, па стоје пред судницом и говоре |
| се ухвати за кум-Нинкова кола кад се он враћао, како се све крије од госпође за дрва и у шупу, |
| а зањиха и баци на проваљено мјесто.{S} Врба пуче а Нинко љосну на другу страну о земљу, а кота |
| котао објеручке.{S} Оприје се ногама о врбову грану, а леђима о другу, па га зањиха и баци на |
| емо сви изгинути! — Онда скочи на једну врбу до самог шљемена, па као бјесомучан и не знајући ш |
| чакаља; а <pb n="140" /> кроз цијелу ту вреву чује се ситан глас црквеног звона.</p> <p>Кад сти |
| чио у мога оца, који је поповао у стара времена, па кад га убише Турци, ја остах сироче и побје |
| Мара, блиједа као смрт, убијена кишом и временом, сва мокра, а расплетене јој косе пале низ пле |
| н кројач, који је страдао, врло миран и вриједан човјек.{S} Цио дан је у школи, а ноћу шије поп |
| ити села, «а због мене једног, вели, не вриједи да премјешташ конзисторије у село!»</p> <p>Влад |
| ј је истина народ нешто одредио, али не вриједи све ни сто дуката.{S} Нема ту ништа од школе!</ |
| p>Међу тијем мијења се што шта у селу — вријеме чини своје!{S} Наш стари учитељ остави нас — од |
| а дјеца и мушка и женска, и тако је сад вријеме дошло, да ће и по селима почети, па је гриота д |
| } И владика ћути.{S} Тако то траја неко вријеме, онда рече поп:</p> <p>— Треба ли ту штогод тро |
| } Рече женама да изађу, а сам оста неко вријеме код дјетета.{S} Чудно да дијете, чим осјети њег |
| ја сам.</p> <p>У тај пар чу се на пољу врисак и врата се нагло отворише.</p> <pb n="145" /> <p |
| ан пут попадија се дохвати за појас, па врисну и сва поцрвење.{S} Поп се окамени.</p> <p>— Пошљ |
| јечи повратак.{S} Дим се сави.{S} Народ вришти и сипа воду, а сјекира тутњи.{S} Ми више не видј |
| слику Лазареву.</p> <p>— Лијепо, сине, врло лијепо! — рече владика.{S} Узми ту књигу па читај |
| љ је био један кројач, који је страдао, врло миран и вриједан човјек.{S} Цио дан је у школи, а |
| селу, дакле попу.</p> <p>Поп је говорио врло често бесједе у цркви.{S} Силне, свете и поучљиве |
| ђе градине и да упуштају стоку.{S} Пуца врљика, а разбијених глава као бундева.{S} Сваки дан св |
| рока стопа од опанака.{S} Наслони се на врљике, а из попове куће, као мјесечев зрак, лако се кр |
| намјестићу Мића црквењака пред порту с врљиком, па да му пребије голијени, који се од вас усуд |
| ожарила и увело попово лице.{S} Ударише врућине.{S} Иконија већ кречи попову кућу и спрема се д |
| </p> <p>— Нећу ништа — рече он оштро, а врх оне боре показаше се још двије преко ње, — води ме! |
| га је засијавао, жњео, косио, пластио, врхао, вијао, Мићо црквењак на пијацу носио, а поп новц |
| руке, испружи оба кажипута и састави им врхове, па тако склопљене руке положи на сто.{S} Заврат |
| лико оружаних, а Павао шиба коње да све врца крв.</p> <p>За њима пристадоше још неколико кола.< |
| е с њиме и с Маром кући неког професора Вучетића, и ту је Мару предао.{S} Причао је како у тој |
| талистима експлоатише сељака — подржава га све јаче у глупости — а сам ништа не <pb n="132" /> |
| ете да ја затворим ово свето мјесто, да га не газите богопротивним ногама и да ме не црните све |
| >Доктор нареди да га оставе на миру, да га нико не дира ни зановета, а владици на пољу рече:</p |
| прије него га дам из куће.</p> <p>— Да га крстимо! — рекоше сељаци.</p> <p>— Ко ће бити кум?</ |
| адика с попом разговарао.{S} Звао га да га узме у конзисторију, али поп вели да не може никако |
| у исјећи.{S} Мене је покојна заклела да га чувам и пазим.</p> <p>— Да узмемо Иконију — викнуше |
| као пуце, апостола му његова?{S} Па да га не бијем! — Па опет: пљус!</p> <p>— Гори си од те ма |
| што му на уста дође и кад се он даде да га учи које ко, ко није ни орао ни копао.{S} Тако и он |
| у опет на срце.</p> <p>Доктор нареди да га оставе на миру, да га нико не дира ни зановета, а вл |
| да му узмемо добру жену дадиљу, или да га дамо каквој бабињари да га прихрани, док не узмогне |
| диљу, или да га дамо каквој бабињари да га прихрани, док не узмогне само јести.</p> <p>У тај па |
| у Биоград.</p> <p>Попа штрецну, као да га неко ножем удари.</p> <p>— Зар да се одвојим од свој |
| , па кад их упре у попа, њему је као да га полијева неким животворним балсамом.</p> <p>— Гледал |
| ање, нико не зна како да почне, како да га тјеши, шта да му каже. — Поп издиже главу и погледа |
| вио скромно и по старински.{S} Попадија га љуби у руку кад пође у село или кад се врати кући.{S |
| ногама.</p> <p>Аксентије Смиљанић позна га у мраку:</p> <p>— Побјеже! — рече он.</p> <p>— Ко?</ |
| пјесма, па тужно као опијело.{S} А она га слуша, слуша, и поглед јој лута по зраку.{S} Онда у |
| а још нијесу испариле кишне капљице, па га обасјало јутрење сунце, те се цакли као полелеј у ва |
| браду и издиже јој лице према себи, па га гледа:</p> <p>— Служи овоме! — рече он, а очима пока |
| истиће <pb n="136" /> и мисли нешто, па га онда чисто срдито баци и с некаквим поуздањем шапне: |
| ма о врбову грану, а леђима о другу, па га зањиха и баци на проваљено мјесто.{S} Врба пуче а Ни |
| не, кад се поп наслонио на шареницу, па га гледа, нагне се према њему, па се од један пут тргне |
| ..{S} Како то?</p> <p>Поп се исправи па га стаде гледати.{S} И ми се ослободисмо.{S} Посједасмо |
| Поп полетје на један прозор.{S} Двојица га дохватише за мишке, али се он отрже и ускочи у нутра |
| ва, докле си ми живота поклонио!» И бог га је заједно с пошом одарио здрављем.{S} Али кад поша |
| ти како га је учитељ научио.{S} Ал’ кад га забоде у неку крчевину, а плуг пуче на двије поле, к |
| који је поповао у стара времена, па кад га убише Турци, ја остах сироче и побјегох у ово село, |
| и и надјенуше му име Марија.</p> <p>Кад га опет вратише у кућу, Мићо изнесе по ново ракију.{S} |
| чунали у своје, већ у народно.{S} Народ га је засијавао, жњео, косио, пластио, врхао, вијао, Ми |
| таше га јадника и овамо и онамо.{S} Узе га бости чиодом по ногама и све до појаса, а све пита:< |
| ако састајала се и с учитељем; најприје га се, веле, плашила, али послије се већ навикла. -</p> |
| ом заспала, изнесе свој губер и простре га пред врата попове собе, па леже.</p> <p>Кад сан, кој |
| то позната пјесма, није ни игра — ко ће га знати шта је то!{S} Па је онда тресне о ледину, исте |
| екоше ноге.{S} Спопаде петрахиљ, намаче га на врат па стаде читати »молитву од кровотеченија«. |
| вати дијете руком испод мишке и привуче га к себи, а коњи почеше касати.{S} Мара се окрете оцу, |
| еде у кола пред нашом црквом, причекаше га дванаест коњаника, што су из нашег села у народној в |
| p>— Овдје!</p> <p>Доктор приђе, обрташе га јадника и овамо и онамо.{S} Узе га бости чиодом по н |
| Крста Замлата истеже шамаром и састави га са земљом, а увријеђени народ гракну: удри, посветил |
| а покрстио <pb n="111" /> и ено га, сви га знате, ваљан хришћанин и један по један газда у селу |
| , осим једног Јеротија Ковачевића, који га је заклањао и бранио.{S} Тај је Јеротије чак и ишао |
| или смо сви да је он учеван човјек, али га нијесмо марили.{S} Нарочито га је то црнило, што га |
| } Са тога изгубих и дијете, а одведе ми га некрштен човек.</p> <p>— Како то, оче? — рече владик |
| /p> <p>Мало послије разиђе се дим, и ми га угледасмо како поскочи преко греде, која се пушаше н |
| </p> <p>Мићо изнесе Марин ковчег и тури га у сијено под предње сједиште.{S} Поп пољуби Мару:</p |
| ожје.</p> <p>— Па кад ти се слави, а ти га слави!{S} А мене немој дирати!{S} Видиш да радим!</p |
| занесе, и а да падне на узнак, а сељаци га прихватише.</p> <p>У тај пар Павао излети из авлије |
| у.{S} Бог да му душу прости!{S} Жао нам га је било.{S} Вио је сиромах некако прирастао за село. |
| ли и да гасимо.{S} А он стоји.{S} Црвен га пламен обасјао, бијела брада прекрилила сва прса, ди |
| да.{S} Ако је ко учинио што рђаво, а он га у цркви пред цијелим народом изобличи и позове на по |
| шта владика с попом разговарао.{S} Звао га да га узме у конзисторију, али поп вели да не може н |
| војем образу, заћута и заспа.{S} Гледао га је он дуго.{S} Онда обриса очи и изађе у народ.{S} С |
| владичиним ишао у једну школу, и предао га школском старјешини.{S} Овај, вели, кад прочита писм |
| Ја желим да крстимо дијете, прије него га дам из куће.</p> <p>— Да га крстимо! — рекоше сељаци |
| мерикански плуг и стаде се хвалити како га је учитељ научио.{S} Ал’ кад га забоде у неку крчеви |
| вјема једну собу, а себи другу.{S} Тако га ни жене не сметају, које су сваки час обилазиле Мару |
| на траг.</p> <p>— Овуда!{S} Овуда ћемо га пресрести!</p> <p>Звркте кола и пуцају осовине, а од |
| > <p>— Сједајте! — викну он, — сад ћемо га ухватити!</p> <p>Двојица тројица метнуше попа у кола |
| рече:</p> <pb n="107" /> <p>— Гледаћемо га као своје!</p> <p>Поп настави:</p> <p>— Смртни смо љ |
| некако прирастао за село.{S} Лијепо смо га сахранили.{S} Послије распустисмо дјецу а школу затв |
| чабар воде на њега и греду, и извадисмо га испод ње.{S} У тај пар цијела школа с ужасном праско |
| у оцтом, па му је навукосмо и положисмо га у кревет.{S} Он се није разбирао.{S} Кмет викну скуп |
| г турчина покрстио <pb n="111" /> и ено га, сви га знате, ваљан хришћанин и један по један газд |
| овољан.</p> <p>Иде он у наше село и ено га гдје уђе.{S} Хајд’, хајд’, па право у народ.{S} Уста |
| ијем шајкачу на очи, зажмурим и одважно га упитам:</p> <p>— Шта је, бога ти... — хтједох рећи: |
| јек, али га нијесмо марили.{S} Нарочито га је то црнило, што га поп ама ни у уста не узима.</p> |
| арили.{S} Нарочито га је то црнило, што га поп ама ни у уста не узима.</p> <p>Нико се није с њи |
| гласа готово никаквог није имао.{S} Поп га је често дотјеривао, али се за нашег доброг учитеља |
| проговорио.{S} Кад би у недјељу, а поп га чека да држи пијевницу.{S} Јес’, ал’ учитеља нема!{S |
| д да нас он неће осрамотити!</p> <p>Поп га је час по прекидао: «А Мара?» или: «А она шта каже?» |
| прави у колима и скиде капу.</p> <p>Поп га отпоздрави:</p> <p>— Добро си поранио, куме!</p> <p> |
| це бјеше опет узело земаљски облик, јер га радост бјеше обасјала: уста су му непрестано развуче |
| а да се сада раставља са том женом, јер га она тужи да је бије и злоставља. — Неће он, сељаче, |
| у, не хотећи »срдити бога«, али старост га је обрвала.{S} Он паде лицем на кревет, гдје је јуче |
| нију, док је оно још за сисе!{S} Пазићу га као своје!</p> <p>— Ако је с твојим благословом, поп |
| какав је, такав је — наш је!{S} Не бих га ја овдје ни помињао, да и он није имао удјела у Мари |
| </p> <p>— Е, идите у варош, господар- и газда-Станоје, па ћете видјети.{S} Тамо иду сва дјеца и |
| знате, ваљан хришћанин и један по један газда у селу.</p> <p>Али владици збиља омилио наш поп, |
| ја затворим ово свето мјесто, да га не газите богопротивним ногама и да ме не црните све горе |
| .{S} Престравили се, па заборавили и да гасимо.{S} А он стоји.{S} Црвен га пламен обасјао, бије |
| ни он сам, кад се родио.{S} У оно доба, гдје вам почињем причати, рачунали смо ми, а и он, да ћ |
| имо, ако је ваша воља, ово парче земље, гдје је кућа, и њиву уз њу, забран са шарамповом и лива |
| једва разазнавао светац.{S} Само горе, гдје је глава, цакле се очи, и ма у који крај школе да |
| е</p> <p>— вели — научити у мојој кући, гдје нема ни преслице, а камо ли разбоја?{S} А и Икониј |
| јети?{S} Како ћу — вели — поћи на небо, гдје ће ме сјутра прексјутра свевишњи позвати, како му |
| ја остах сироче и побјегох у ово село, гдје ме послије власт запопи.</p> <p>— А онако нијеси, |
| да ме је премјестио у један пансионат, гдје се говори само француски. <pb n="124" /> Цијеле го |
| је обрвала.{S} Он паде лицем на кревет, гдје је јуче још покојница лежала и горко зарида.{S} Су |
| да је бог зна како уморан, приђе столу, гдје је и поп сједио.{S} Не назва бога, само мало климн |
| у се развуку уста, гледа на ону страну, гдје мисли да му је жена и дијете, па понавља: »Слава т |
| >Поп се трже и обрте очи на ону страну, гдје владика стајаше.</p> <p>— Шта те боли? — рече влад |
| p>— Нема од тога ништа, оче владико!{S} Гдје су толики новци?</p> <p>— Па ти — вели — имаш имањ |
| астао с њоме: «Није» вели «ни плакала!» Гдје ће то бити да дијете не плаче?</p> <p>Што да вам п |
| ! — А бога ти, оче — не прими за зло, — гдје си ти школе учио?</p> <p>— Ја сам се — вели поп — |
| ="143" /> <p>Погледа око себе:</p> <p>— Гдје је икона?</p> <p>Ми му показасмо.</p> <p>— Метните |
| лијевим раменом окрете кмету:</p> <p>— Гдје је овдје школа?</p> <p>— Ту је, господине, одмах д |
| не може од цркве а и од старости.{S} А гдје би њега старца пустио народ на пут, и како би њему |
| љан.</p> <p>Иде он у наше село и ено га гдје уђе.{S} Хајд’, хајд’, па право у народ.{S} Уставиш |
| вароши, па их све масти, а испод трапа гдје хвата можданик подметнуо двије старе коњске плоче, |
| ина на точковима, а он нађе Пера ковача гдје сједи пред крчмом:</p> <p>— Зар ти — вели — у радн |
| .{S} Читав облак од воде сасу се на зид гдје су врата.</p> <p>Поп таман да скочи још преко праг |
| у војсци.{S} И попа она одмјењује ондје гдје треба писати, извадити крштено писмо и таке ствари |
| а је то Косово?</p> <p>— Косово је поље гдје су Срби изгубили царство, и гдје је погинуо српски |
| розна киша.{S} Из грдне гомиле жеравице гдје је била школа сукне још час по пламен, а варнице п |
| е поље гдје су Срби изгубили царство, и гдје је погинуо српски цар Лазар.</p> <p>Ту њене очице |
| м да му не ваљају послови што ради, али гдје ја прост човјек смијем ударити на науку!{S} Немој, |
| ију, у селу је још све било мирно; само гдје-гдје што шкрипне ђерам или лупне капак од прозора. |
| он ни с ким, већ поводећи се уђе у собу гдје је дијете било.{S} Рече женама да изађу, а сам ост |
| у собом и Нинко Вилотић први уђе у собу гдје је дијете било и тури му под главу дукат.{S} За њи |
| лачица на уснама и мрко гледа у дашчару гдје је школа.{S} Подилази му крв на очи; оне су влажне |
| румени, а поп још не заспа.{S} И кад чу гдје пред његову кућу сташе кола, устаде и изађе на пољ |
| у селу је још све било мирно; само гдје-гдје што шкрипне ђерам или лупне капак од прозора.{S} К |
| о која недјеља све горе.{S} Мука истина гдјешто и попусти, али ноге затјечу све јаче, дохватило |
| Сједне на креветац, држи колач у руци и гига ногама.{S} Онда скочи, трчи у кухину и тјера Икони |
| у кола, па још и Мару узе са собом.{S} Гигају се, брате, она кола, рекао би човјек: сад ће исп |
| уо двије старе коњске плоче, да се мало гигају кола као на »вендерима« и да се попу »не труцка |
| ути дијете од школе.{S} Ово је — вели — глава, каквих мало има.{S} Није се она родила да бере к |
| — дере се он, — живог или мртвог, моја глава цареву плаћа.</p> <p>И у час као неким чудом сви |
| азазнавао светац.{S} Само горе, гдје је глава, цакле се очи, и ма у који крај школе да станеш, |
| — Побјеже учитељ!</p> <p>— Без трага му глава!{S} Шта дижеш вику? — рече бунован Матија.{S} Пав |
| ају стоку.{S} Пуца врљика, а разбијених глава као бундева.{S} Сваки дан све горе, и кмет већ би |
| селу нема, као у другима, ама ни једне главе која светкује петак.</p> <p>А недјељом црква, рек |
| кољенима приђе још ближе, али не дизаше главе, ни руку с очију.</p> <p>Поп јој метну руку на гл |
| це и прсима на земљу, а икону диже више главе.{S} Сасусмо чабар воде на њега и греду, и извадис |
| пламену.{S} Држи икону и дигао је више главе.</p> <p>Нама жива срца попуцаше.{S} Престравили с |
| а прекрилила сва прса, дигао икону више главе и кроз онај тутањ и праску чусмо његов јасан глас |
| ажи очима њих четворицу, а они покуњили главе, погледају се испод очију и хоће већ да се љубе п |
| /p> <p>Претурисмо још годину-дана преко главе.{S} Кад је требало да дође, поп доби писмо да ове |
| и свој завичај.{S} А ко је то све преко главе претурио, тај зна како најзад и туга малакше; лег |
| ком покупи хаљину, десном смаче шешир с главе, дохвати се за лотре и лако скочи на земљу.</p> < |
| човјек.{S} Чудан мало на поглед.{S} На глави му широк сламњи шешир с црвеном траком.{S} Испод |
| ра бијелом брадом и с оно мало длака на глави.</p> <p>Мара бјеше сама у зачељу.{S} Брзо устаде. |
| и он остави учитеља себи сама и његовој глави.</p> <p>Од то доба учитељ поста још већа ћуталица |
| хина, у којој је и фамилијаз спавао.{S} Главна соба, <pb n="102" /> управо школа, била је ниска |
| очи и погледа по народу.{S} Махну слабо главом, као да рекне »с богом« и пријеђе преко пута.{S} |
| дио.{S} Не назва бога, само мало климну главом.</p> <p>— Је ли овдје кмет?</p> <p>Ми помислисмо |
| дати још...</p> <p>Поп нестрпљиво махну главом:</p> <p>— Станите, не разуместе ме!{S} Немам ја |
| а сто.{S} Заврати се мало на клупицу, а главу нешто искриви на десну страну и погледа у небо.</ |
| .</p> <p>Поп је ухвати убјема рукама за главу па је љуби у чело, а нама иду сузе.{S} Поздравља |
| у с очију.</p> <p>Поп јој метну руку на главу и нешто шапуташе.{S} Послије јој потури руку под |
| собу гдје је дијете било и тури му под главу дукат.{S} За њим кмет, за кметом Аксентије Смиљан |
| лупне капак од прозора.{S} Кокоши ваде главу испод крила, али још не скачу са сједала.</p> <p> |
| и један пут, па паде на кољена.{S} Саже главу, покри очи рукама, а црна јој коса расу се по зем |
| га тјеши, шта да му каже. — Поп издиже главу и погледа по свјема:</p> <p>— Је ли оно тешко сел |
| њему, па се од један пут тргне, издигне главу, уђе у собу и отвори књигу.</p> <p>Или хода по по |
| да у један пут тресне ножицом и уздигне главу:</p> <p>— <foreign xml:lang="LA">Luscinia philome |
| .{S} И учитељ чим види попа, а он погне главу, намргоди се још јаче, игра се прутићем и пролази |
| нико не разумије, а он се дусне, окрене главу на другу страну и мргодан оде.</p> <p>Један пут и |
| {S} Онда му у један пут сину нешто кроз главу.{S} Скочи с клупице и као да се насмјехну, а у ис |
| апутати.</p> <p>А кад он диже и исправи главу, Нинко викну кочијашу:</p> <p>— Ошини!</p> <p>Коњ |
| >Коњи све крупније касају и она наслони главу на Нинкове прси, па неутјешно и силно зајеца.</p> |
| S} Ја сам — вели — много мислио и лупао главу шта да радим јако с њоме.{S} Дијете ваља да се по |
| сва у злато увезана.</p> <p>Поп нагнуо главу, а од милина све му сузе капљу у тањир.</p> <p>По |
| терет на срце и црне му мисли долазе у главу да ће изгубити друга.{S} Забринуо се силно и ноћу |
| о поп на клупицу у авлији, турио сиједу главу у руке, па се не миче.{S} Онда му у један пут син |
| ак прене иза сна, прекрсти се: »о твоју главу!» па опет спава.</p> <p>На један стуб од звонаре |
| а.</p> <p>Поп метну обје руке на Марину главу и узе шапутати.</p> <p>А кад он диже и исправи гл |
| а!{S} Па замишљено настави: — Чисто сам гладна овога ваздуха.</p> <pb n="134" /> <p>— Е, печем |
| <pb n="123" /> <p>— А да, весела друго, гладно и жедно у туђем свијету! — Па гурај дјетету кола |
| у по дана.{S} У један пут загрмје попов глас:</p> <p>— Икона!{S} Икона!</p> <p>Ми погледасмо кр |
| дима.</p> <p>Опет као да се чује попов глас, али је загушен и не разбирају се ријечи.</p> <p>М |
| з онај тутањ и праску чусмо његов јасан глас, пјесму и ријечи: »...первје бо пришел јеси, свети |
| " /> кроз цијелу ту вреву чује се ситан глас црквеног звона.</p> <p>Кад стигосмо пред школу, а |
| јеци говорио.{S} Пјевао је у цркви, али гласа готово никаквог није имао.{S} Поп га је често дот |
| ћу у Биоград! нећу!« Али слаб јој бјеше гласић.{S} Не чу то ни поп, ни кум Нинко, ни кочијаш.</ |
| риједи.{S} Намргоди њене очице, па поче гласно и монотоно, како сва дјеца читају:</p> <p>«Маче |
| ми се искупили у наоколо.</p> <p>Слабим гласом поче поп:</p> <p>— Оче владико, сјећаш ли се кад |
| > <p>— Цар Лазар! — рече Мара.</p> <p>— Гле!{S} А од куд ти знаш?</p> <p>— Прочитала сам оно до |
| именован за учитеља у овом селу.</p> <p>Гле!...{S} Нов учитељ!...{S} Како то?</p> <p>Поп се исп |
| ад је на само често му се развуку уста, гледа на ону страну, гдје мисли да му је жена и дијете, |
| S} Послије трчи по авлији, ваби кокоши, гледа како Мићо изгрће жар из пећи за хљеб, или како су |
| и јој је Иконија боквицом превијала.{S} Гледа листиће <pb n="136" /> и мисли нешто, па га онда |
| очијашем.{S} Пуши цигару иза цигаре.{S} Гледа само око себе и као да није весео.{S} А са оне бо |
| Ми погледасмо кроз прозор, а свети Сава гледа оним истим мрачним и озбиљним погледом на нас све |
| аду и издиже јој лице према себи, па га гледа:</p> <p>— Служи овоме! — рече он, а очима показа |
| кад се поп наслонио на шареницу, па га гледа, нагне се према њему, па се од један пут тргне, и |
| пар Иконија провирила, би помислила да гледа светитељске слике.{S} Наднијело се увело старчево |
| ло.{S} Не плаче, већ замишљеним очицама гледа у шта му драго.{S} Чупка ресе на кошуљи и не гово |
| азилазе.</p> <p>Мара стала на врата, па гледа неким широким погледом.{S} Дубок јој је дах, а чу |
| очи и отвори их.{S} Дубоко уздахну, па гледа великим безазленим црним очима у попа.</p> <p>— К |
| Сутра дан устала она, стала на врата па гледа.{S} Поп је већ давно био у градини, и сваки час с |
| о добро не пази.{S} Тако он, вели, и не гледа <pb n="121" /> већ пљуцка поред себе.{S} Кад случ |
| н корак, наже се напријед, па зачкиљи и гледа у учитеља.</p> <p>— Што ме гледаш?</p> <p>— Ништа |
| м да макне, поп уђе у собу.</p> <p>Дуго гледа мирну и безбрижну савјест како спава.{S} Стаде по |
| ајао је наслоњен Павао Ђерић и као соко гледа у помрчину.</p> <p>У тај пар из школске авлије из |
| стима оно мало длачица на уснама и мрко гледа у дашчару гдје је школа.{S} Подилази му крв на оч |
| у је лежао на прсима.</p> <p>Опет жељно гледа њено болно лице.{S} Смијеши се и чисто не може си |
| де ми пристајати на муку, кажем ти, већ гледај свога посла!{S} Знам ја тебе добро који си ти!</ |
| вијетом.{S} То вам је на аманет, па сад гледајте!</p> <p>Хоће они штогод да проговоре, али се з |
| очи, људи чепркају палицом по прашини и гледају на другу страну у плот.</p> <p>Наста тишина.</p |
| ма у који крај школе да станеш, увијек гледају у тебе.{S} Озбиљне, црне, продиру ти у душу, и |
| pb n="126" /> затворене, жмире и увијек гледају на страну.{S} Има му двадесет и двије до и три |
| 132" /> ради!...{S} Хоћу да пресвиснем, гледајући ову неправду!...»</p> </div> <div type="chapt |
| гару, па тури у уста и наокришке, а све гледајући кмета, приђе столу; заврати шешир, наже се пр |
| ва неким животворним балсамом.</p> <p>— Гледала сам природу, — рече она безазлено.</p> <p>Поп п |
| иска, као и цијела кућа.{S} Врата од ње гледала су у школску авлију, а с лијеве стране била су |
| се чини проговориће нешто, и час прије гледам да загребем на поље.</p> <p>Учитељ је био један |
| право у народ.{S} Уставише се кола.{S} Гледамо ми ко ће то бити.</p> <p>Господин човјек неспре |
| ду на својем образу, заћута и заспа.{S} Гледао га је он дуго.{S} Онда обриса очи и изађе у наро |
| о то?</p> <p>Поп се исправи па га стаде гледати.{S} И ми се ослободисмо.{S} Посједасмо опет, пр |
| нека му је слава!{S} Али дијете ваља и гледати.{S} Шта ћу ја стар и нејак с њиме?</p> <p>Опет |
| у мало па рече:</p> <pb n="107" /> <p>— Гледаћемо га као своје!</p> <p>Поп настави:</p> <p>— См |
| — Дуд? рече она.</p> <p>— Шта?</p> <p>— Гледаш у дуд?</p> <p>Мара се слабо насмјехну:</p> <p>— |
| киљи и гледа у учитеља.</p> <p>— Што ме гледаш?</p> <p>— Ништа! — вели поп. — У цркви се пјесмо |
| г вечера сједи поп, кум Нинко и Станоје Глувић у поповој авлији.{S} Онда поче поп:</p> <p>— Чуј |
| Али дјетету треба сиса.</p> <p>Станоје Глувић стидљиво изађе напријед:</p> <p>— Да простиш ти, |
| је опет дате мени у кућу,</p> <p>— рече Глувић.</p> <p>— Јок! — каже кум Нинко. — Код тебе је б |
| , у другим колима, возио се кум Нинко и Глувић, за њима још многи народ.{S} Веле, кад је наш по |
| ове Нинка, Аксентија Смиљанића, Станоја Глувића и кмета.</p> <p>— Браћо — вели, — тако ми се св |
| за птице.{S} Па онда хајд’ Нинковој или Глувићевој кући.{S} А они као да им је владика дошао: з |
| p> <pb n="103" /> <p>Лијепо пазе Мару у Глувићевој кући.{S} Напредује дијете да ти је милина по |
| ку и понесе је попу, да је пољуби, па с Глувићем оде његовој кући.{S} Поздравише се и остали се |
| оји покушаји јалово испали.{S} Народ је глуп и затуцан!{S} Имају једног попенду, који је још с |
| лоатише сељака — подржава га све јаче у глупости — а сам ништа не <pb n="132" /> ради!...{S} Хо |
| ави под школском стрехом, а у врапчијем гнијезду.</p> <p>Кола пођоше још брже.{S} Из сусједне а |
| е људи с рада, па стоје пред судницом и говоре нешто о пушницама.{S} Ја сам био с Радојем Никол |
| ти.{S} Заузимајући се за њега, пишући и говорећи, упропастио сам своју каријеру и спао на то да |
| којим је био подупро врата од буваре. — Говори народ о поповим ријечима, а свакоме пуно срце и |
| /p> <p>— Не знам просто шта да радим? — говори слика из авлије.</p> <p>— Остани! — вели слика с |
| сто хоће ово, а ради оно, мисли једно а говори друго.{S} Што да вам приповиједам како смо били |
| >— Не дај боже! — гракнуше сељаци. — Не говори тако, ако бога знаш!</p> <p>Аксентије Смиљанић и |
| двије до и три године.</p> <p>Ништа не говори с кочијашем.{S} Пуши цигару иза цигаре.{S} Гледа |
| му драго.{S} Чупка ресе на кошуљи и не говори ништа.{S} Ништа не једе и не пије.{S} Чисто дије |
| е премјестио у један пансионат, гдје се говори само француски. <pb n="124" /> Цијеле године ишл |
| b n="133" /> кући.{S} Поп од радости ни говори ни ромори, само брише очи и тек постарији људи ш |
| p>Кажем му се.</p> <p>Много смо што шта говорили.{S} Већ се примицасмо селу.{S} Онда ја закопча |
| чак и ишао њему.{S} Шта су њих двојица говорили, то се не зна.{S} Један пут довуче Јеротије ам |
| отпоче проповијед.{S} Лијепо је, брате, говорио, чисто да се заплачеш.{S} Кад на пошљетку сав п |
| мија.</p> <p>И с Маром је много што шта говорио.</p> <p>— Који је оно светац? — рече он њој, па |
| цркви и селу, дакле попу.</p> <p>Поп је говорио врло често бесједе у цркви.{S} Силне, свете и п |
| је зацијело и сам већ с владиком о томе говорио.{S} Покуњисмо се, па ћутасмо.</p> <p>Претурисмо |
| је што више знао од онога што је дјеци говорио.{S} Пјевао је у цркви, али гласа готово никакво |
| казати сваку његову ријеч, тако је мало говорио.{S} Кад видје да му и оно мало, што овда онда п |
| лужбе у петак, стаде пред олтар па поче говорити, да је бог оставио недјељу и празнике за цркву |
| чеван човјек с којим ја нијесам смио ни говорити.{S} Видим да му не ваљају послови што ради, ал |
| кочи на нашег попа:</p> <p>— Како ти да говориш онако пред његовим преосвештенством?!</p> <p>— |
| могао икако и поднијети?</p> <p>Ту они говорише које о чем, а највише о путу и о Мари.{S} Мног |
| евидио и постао забораван.{S} Знам, кад год му приђем руци, да ме пита чији сам.</p> <p>Тако см |
| кад је погледа уздиже очи к небу, и кад год је ко хвали, а њему иду сузе као маломе дјетету.{S} |
| иди што више свијета и научи се чему се год деси прилика.{S} Попу је казао: »Стрпи се, оче, још |
| /p> <p>— Не!</p> <p>— Боли ли те ма што год? — рече доктор.</p> <p>-— Овдје! — рече поп и метну |
| ам,- намргоди се па ћути.{S} Поручи што год да једе, па опет у школу.{S} Дјеце није било, <pb n |
| пун ковчег.</p> <p>Кад јој се навршила година и девет мјесеца, а поп, у договору са селом, доз |
| таријих овдје; а, бога ти, колико ти је година?</p> <p>— Ја — вели поп — и народ рачунамо да ми |
| ма и поклонима.{S} Није јој била још ни година дана, а већ је имала чарапа, кошуља, убруса и др |
| мири по нашем рачуну тако педесет и пет година, почне нешто удити, свако јутро повраћа, а посли |
| ма, скочи на поље као момак од двадесет година.{S} У очима му нешто страшно, да те свега језа п |
| ми, а и он, да ће му бити тако педесет година.{S} Попадија јал’ је била годину двије млађа, ја |
| /> <p>Прошло је од то доба до сад шест година.{S} Ја сам лутао по свијету, док ме наш рат не п |
| ентименталност, ваљада својствена њеним годинама и школи коју је учила.{S} Ходећи тако састајал |
| требало да дође, поп доби писмо да ове године о распусту иде госпођа, код које је Мара, у Беч, |
| ад је Нинко понесе, као да су јој двије године.{S} Рече јој да се прекрсти, па је метну у кола |
| м Нинко. — Код тебе је била скоро двије године, а код мене једном <pb n="104" /> у недјељи.{S} |
| чека.{S} Кад је пошљедњи мјесец школске године, не може човјек жив да дочека.{S} Али нема више |
| и само француски. <pb n="124" /> Цијеле године ишла сам у школу, а сад ме ни о распусту неће да |
| а је расла у кући код оца до своје осме године.{S} Једног вечера сједи поп, кум Нинко и Станоје |
| о, што промијени наше рачуне.</p> <p>Те године дође у нашу окружну варош владика.{S} Нећу вам п |
| <p>— А колико то траје?</p> <p>— Четири године!</p> <p>Поп преблиједје као крпа и разрогачи очи |
| из мог села.</p> <p>Кад се навршише три године, и Мара сврши трећи разред, учитељ онда навали н |
| ну.{S} Има му двадесет и двије до и три године.</p> <p>Ништа не говори с кочијашем.{S} Пуши циг |
| оца, а пође у школу.</p> <p>На једно по године послије тога, напрасно се разбоље поп, заковрну |
| едесет година.{S} Попадија јал’ је била годину двије млађа, јал’ није.{S} Али обадвоје људи тем |
| по старом.{S} На ново је требало чекати годину дана, и кад се она наврши, закла нас лијепо једн |
| и на друге људе, те је задржа још једну годину дана у школи «на приват».{S} Тако она пође учити |
| .{S} Попу је казао: »Стрпи се, оче, још годину дана!{S} Нека дијете прође свијета.{S} А послије |
| о се, па ћутасмо.</p> <p>Претурисмо још годину-дана преко главе.{S} Кад је требало да дође, поп |
| пред порту с врљиком, па да му пребије голијени, који се од вас усуди ступити ногом на ову све |
| > <p>Радоје опали из двоцијевке.{S} Поп гологлав потрча пред кола, која се уставише, раширио ру |
| а. .</p> <p>— А што си ми се замислила, голубице? — рече Иконија.</p> <p>Мара још дубље повуче |
| p> <p>— Отишли су преко јаруге! — викну гомила, и све наже као јато чворака на траг.</p> <p>— О |
| Онда се спусти грозна киша.{S} Из грдне гомиле жеравице гдје је била школа сукне још час по пла |
| у њу воштаницу.</p> <p>Кад ашов извиси гомилу земље више попадије, махну поп руком на нас и ми |
| га пољака Луку; ухватио нечије свиње па гони у обор.</p> <p>— Куда ћеш то, Луко?</p> <pb n="92" |
| ст цигаља.{S} На ногама му панталоне, а горе само кошуља.{S} Босогоног лежи и чита некакву купу |
| јој да се прекрсти, па је метну у кола горе.{S} Онда се и сам прекрсти, па се посади поред ње |
| апка.{S} Али поши како која недјеља све горе.{S} Мука истина гдјешто и попусти, али ноге затјеч |
| опротивним ногама и да ме не црните све горе пред оцем небеским!{S} Пошљедњи вам пут кажем и по |
| них глава као бундева.{S} Сваки дан све горе, и кмет већ био поручио Циганину да скује резу за |
| хришћани? како је то зло ударило, да је горе него ли у Турској?{S} Синоћ ме — вели — зову да чи |
| али ноге затјечу све јаче, дохватило и горе снагу и често је хвата несвјестица.{S} Све више из |
| да се једва разазнавао светац.{S} Само горе, гдје је глава, цакле се очи, и ма у који крај шко |
| га не бијем! — Па опет: пљус!</p> <p>— Гори си од те марве! — рече учитељ.</p> <p>Павао се исп |
| .</p> <p>Кад стигосмо пред школу, а она гори у велике.{S} Црква, хвала богу, још здрава, читава |
| ази му крв на очи; оне су влажне и лице гори као у грозници.</p> <p>А кад мрак притисне земљу, |
| рочита: »Погинули при освајању шанца на Горици 29 декембра 1877 тај и тај, тај и тај, тај и тај |
| } Собу је освјетљивало кандило, које је горјело пред школом.{S} Да је у тај пар Иконија провири |
| ет, гдје је јуче још покојница лежала и горко зарида.{S} Сузе спирају црне мисли, налију препук |
| вама.{S} Доња му је усна мало висила, а горња је мало издигнута, те се виде бијели као снијег з |
| уједе за језик.</p> <p>— Молим, молим, господар-Нинко и куме, и ви, господин-попо и остала гос |
| иде у школу?</p> <p>— Е, идите у варош, господар- и газда-Станоје, па ћете видјети.{S} Тамо иду |
| жена и дијете, па понавља: »Слава теби, Господе!«</p> <p>Али једно вече, кад се врати из села, |
| им, молим, господар-Нинко и куме, и ви, господин-попо и остала господо!{S} Ја велим, ако дозвол |
| ртвих:</p> <p>— Молим вас, браћо, и ви, господин-попо, ако дозволите да рекнем и ја.</p> <p>Зач |
| </p> <p>— Кажи, де!</p> <p>— Ја, велим, господин-попо, и ви, господо кметови и кумови, да није |
| — Жив био, сине! — рече поп.</p> <p>Ал’ господин дохвати кутију са жигицама која је пред попом |
| бора, која се ни онда не изједначи, кад господин човјек затури шешир и рупцем брише зној с чела |
| /p> <pb n="127" /> <p>— Води ме! — рече господин човјек.</p> <p>— Затворена је!</p> <p>— А ти ј |
| наше село иду једна кола и у њима један господин човјек.{S} Чудан мало на поглед.{S} На глави м |
| > <p>— Хајдете -— вели, — поздравио вас господин владика, да идете на ручак.</p> <p>Сједе поп у |
| очи:</p> <p>— Ја сам, господине!</p> <p>Господин човјек извади готову цигару, па тури у уста и |
| ла.{S} Гледамо ми ко ће то бити.</p> <p>Господин човјек неспретно скочи с кола, па тромо, и као |
| >— Гдје је овдје школа?</p> <p>— Ту је, господине, одмах до цркве.</p> <pb n="127" /> <p>— Води |
| ајасмо.{S} Кмет скочи:</p> <p>— Ја сам, господине!</p> <p>Господин човјек извади готову цигару, |
| с Павлом Ђерићем?</p> <p>— Е, сељаче и господине, њега је ону ноћ, кад школа изгорје, нестало. |
| p> <p>— Ја, велим, господин-попо, и ви, господо кметови и кумови, да није право да се дијете ко |
| ко и куме, и ви, господин-попо и остала господо!{S} Ја велим, ако дозволите, да се дијете васпи |
| то везао језик.{S} Није шала, као каква госпођа!{S} Па какве су јој оне хаљине, па како иде!... |
| доби писмо да ове године о распусту иде госпођа, код које је Мара, у Беч, па хоће и њу да повед |
| кад се он враћао, како се све крије од госпође за дрва и у шупу, па плаче сама и како, каже, х |
| з школске авлије изађоше једна кола, па готово трком пођоше улицом.</p> <p>Павао опали из пишто |
| оворио.{S} Пјевао је у цркви, али гласа готово никаквог није имао.{S} Поп га је често дотјерива |
| смеђа коса пада на чело.{S} Густе обрве готово се састају а међ’ њима једна дубока бора, која с |
| ма, а оставише попа сама.{S} Није ни он готово ништа вечерао, а ту ноћ узе Мару себи у постељу. |
| осподине!</p> <p>Господин човјек извади готову цигару, па тури у уста и наокришке, а све гледај |
| е нека помама у људе да разграђују туђе градине и да упуштају стоку.{S} Пуца врљика, а разбијен |
| бијелу каву!</p> <p>У то дође и поп из градине.{S} Његово светитељско лице бјеше опет узело зе |
| ата па гледа.{S} Поп је већ давно био у градини, и сваки час се враћа, да види је ли Мара устал |
| те брукати себе живе, ни мене мртва, ни градити шта му драго.{S} Не почињите, док добро не смис |
| е ухватити учитеља, и отети му Мару.{S} Граја се дигла, и силно као оркан креће се маса Зебићев |
| астави га са земљом, а увријеђени народ гракну: удри, посветила ти се!{S} Све иде добро и сви с |
| рукама:</p> <p>— Мара!</p> <p>— Мара! — гракнусмо ми, а ћата, што боље може, попу на муштулук.< |
| оно тешко селу?</p> <p>— Не дај боже! — гракнуше сељаци. — Не говори тако, ако бога знаш!</p> < |
| ба као рај.{S} Прозори закићени липовим гранама, под гредице подвучени струкови босиљка.{S} На |
| објеручке.{S} Оприје се ногама о врбову грану, а леђима о другу, па га зањиха и баци на проваље |
| пи вјечност, послије које ће зар и нама гранути сунце.</p> <p>Међу тијем мијења се што шта у се |
| p> <p>Онда се спусти грозна киша.{S} Из грдне гомиле жеравице гдје је била школа сукне још час |
| сјекиром по једној греди од тавана.{S} Греда с праском паде по сред собе између двије скамије, |
| довратку.{S} Поп преко прага, а пламена греда више врата тресну и лупи попа по потиљку.{S} Он п |
| 142" /> <p>— Воду на врата!{S} Обарајте греде! — чује се дрека са свих страна.{S} Читав облак о |
| бјеше све у пламену.{S} Пуцају рогови и греде, већ је и таван дохватило; а у школи се свијетли |
| м, и ми га угледасмо како поскочи преко греде, која се пушаше на патосу, па пође вратима.</p> < |
| а ради, стаде лупати сјекиром по једној греди од тавана.{S} Греда с праском паде по сред собе и |
| } Прозори закићени липовим гранама, под гредице подвучени струкови босиљка.{S} На пећи свакојак |
| главе.{S} Сасусмо чабар воде на њега и греду, и извадисмо га испод ње.{S} У тај пар цијела шко |
| ка се забезекну:</p> <p>-— А какав тебе гријех мори?</p> <pb n="144" /> <p>Поп слабо махну руко |
| ек а незнан му је час смртни.{S} Наш је гријех, ако умре поред нас живијех некрштена душа.{S} Ј |
| о сам му платио за моје знане и незнане гријехе.</p> <pb n="99" /> <p>Сви ћуте.{S} Нико се не у |
| ио.{S} Богу се молио: »Боже, опрости ми гријехе и одржи ме здрава, докле си ми живота поклонио! |
| и учитељ, чисто нам је... баш се човјек гријеши!... хтједох рећи: чисто нам је — боже прости — |
| дошло, да ће и по селима почети, па је гриота да дијете задоцни.{S} Него ја тако мислим и каже |
| а се прутићем и пролази као мимо турско гробље.</p> <p>Ко зна за што он тако чини?{S} Ко зна шт |
| и одосмо његовој кући, а он оста сам на гробу.{S} Сједили смо може бити једно по сахата.{S} Мић |
| таје ракије.{S} Шта је поп радио сам на гробу, то нико не зна.{S} Тек послије једно по сахата в |
| оструге у трбух.</p> <p>Онда се спусти грозна киша.{S} Из грдне гомиле жеравице гдје је била ш |
| на очи; оне су влажне и лице гори као у грозници.</p> <p>А кад мрак притисне земљу, неко се шуњ |
| туђе добро, продаћу их одмах, ма ни сто гроша не узео!{S} Неће бити моја штета.</p> <p>Не зна н |
| репавице падоше на запурене обрашчиће а груди се почеше равномјерно дизати, исправи се поп у по |
| о.{S} Успомене навалише и притискоше ми груди.</p> <p>— Лакше, Илија, лакше, још лакше!{S} Зате |
| } Дубок јој је дах, а чудно јој нешто у грудима. .</p> <p>— А што си ми се замислила, голубице? |
| о! — чу се са свих Страна.</p> <p>И све груну опет Зебићевим шором.{S} Кроз село лете људи и ви |
| тај пар цијела школа с ужасном праском груну о земљу, и све се начини као велико огњиште.{S} О |
| на пут.</p> <p>— Не дао бог! — рече поп грцајући. — Па шта да радим?{S} Научи ме!</p> <p>— Пошљ |
| да је Мара с попом заспала, изнесе свој губер и простре га пред врата попове собе, па леже.</p> |
| итељу Саво«... -</p> <p>Бинко цикну као гуја, кад угледа попа:</p> <p>— Спасавајте кума, ако ће |
| о, гладно и жедно у туђем свијету! — Па гурај дјетету колаче и друге понуде у руке и у уста.</p |
| Жене једна по једна њега у руку, па као гуске једна за другом на капију.{S} И млађи свијет оде. |
| спод шешира смеђа коса пада на чело.{S} Густе обрве готово се састају а међ’ њима једна дубока |
| једи мало кукаст нос, а под њиме малени густи брчићи, које је он на обје стране рашчешљао, те с |
| и попа, али му се језик завезао, и само гута пљувачку.{S} И Аксентије са Станојем покуњио се, п |
| сретна да ти је Марија и наше кумство! да бог да свако добро и радост од ње да дочекаш; да те |
| жених пилића, пастрме и толико «заире», да би Војин четовођа рахат цијелу чету њоме нахранио.{S |
| а и учитељ није имао ништа против тога, да је Мара већ свршила «васпитање», и да сада похита уч |
| вели, — поздравио вас господин владика, да идете на ручак.</p> <p>Сједе поп у кола, па још и Ма |
| Била је са свим почађила и испрепуцала, да се једва разазнавао светац.{S} Само горе, гдје је гл |
| и разбоја?{S} А и Иконија је остарјела, да се једва држи на ногама.{S} Шта ви — вели — мислите? |
| ка.{S} Некакав страх бјеше обузео попа, да се једва држаше на ногама.</p> <p>Аксентије Смиљанић |
| о, и што му је кућа до владичина двора, да је владика изишао до врата, и помогао попу да сиђе с |
| је како у тој кући има много које шта, да ни десето не знаш чему је и за што је, и како се чов |
| но био у градини, и сваки час се враћа, да види је ли Мара устала.{S} Пред зору је била лака ки |
| е смислите, и док не буде доста новаца, да не будете постидни пред свијетом.{S} То вам је на ам |
| је твоја воља, попо; и твој благослов, да му узмемо добру жену дадиљу, или да га дамо каквој б |
| тица, и да је људи, код којих је, пазе, да не може боље бити: «Не слази» вели «с крила».{S} Да |
| име бога и с твојим благословом, куме, да се крећемо.</p> <p>Иконија с црвеним очима утаче се: |
| ц јул, и док кум Нинко не запреже коње, да води душу села из села.</p> <p>Кад по други пут оде, |
| и урнебес од попова.{S} Доста да знате, да је наш поп био најстарији у цијелом округу, те да му |
| и!{S} Тек велим толико да јој одредите, да се не рачуна баш сироче, и да би се имала чиме прихр |
| ла господо!{S} Ја велим, ако дозволите, да се дијете васпитава као варошка дјеца, јер ово, ви в |
| Вилотић:</p> <p>— Ако сам ти прав, оче, да се окумимо!{S} Тако народ, хвала му, мене изабра.</p |
| ник подметнуо двије старе коњске плоче, да се мало гигају кола као на »вендерима« и да се попу |
| сматраше цијелу ствар за изгубљену, и, да није старијих <pb n="139" /> људи, не би можда ни у |
| н-попо, и ви, господо кметови и кумови, да није право да се дијете код толиког свог имања потуц |
| и, — хајде ме води!</p> <p>— Ама сједи, да пијеш штогод! — рече кмет.</p> <p>— Нећу ништа — реч |
| е кући.{S} Веле: морам учити француски, да стигнем друге и тако даље» Можете мислити како нам ј |
| о сазивати дјеце.</p> <p>Попа се клони, да је чудо.{S} Већ је недјељу дана, а с њиме није још н |
| х трчи по попа, и он то од часа намири, да је сваком право.</p> <p>Код куће је живио скромно и |
| власт запопи.</p> <p>— А онако нијеси, да речеш, каквијех школа учио?</p> <p>— Нијесам никакви |
| он за све моли, кад они морају радити, да је богомрско не радити у петак, јер је то само турск |
| роче, и да би се имала чиме прихранити, да је не дај боже, ви који...{S} Чекајте док свршим!{S} |
| так, стаде пред олтар па поче говорити, да је бог оставио недјељу и празнике за цркву, да се у |
| раван.{S} Знам, кад год му приђем руци, да ме пита чији сам.</p> <p>Тако смо ми рачунали, а и у |
| кви.{S} Силне, свете и поучљиве ријечи, да те језа подиђе.{S} Црква је служила сваки дан, а нед |
| чињем причати, рачунали смо ми, а и он, да ће му бити тако педесет година.{S} Попадија јал’ је |
| ш је!{S} Не бих га ја овдје ни помињао, да и он није имао удјела у Маријином отхрањивању.{S} Ви |
| а?...{S} Него, браћо, ја бих вас молио, да јој за сваки случај одредимо мало имања од народног |
| а с њоме?</p> <p>— Мислим, оче владико, да је дам у кумову кућу, да се дијете учи раду.</p> <p> |
| ли ви хришћани? како је то зло ударило, да је горе него ли у Турској?{S} Синоћ ме — вели — зову |
| и женска, и тако је сад вријеме дошло, да ће и по селима почети, па је гриота да дијете задоцн |
| ет година.{S} У очима му нешто страшно, да те свега језа подиђе.{S} Било нас је, који смо мисли |
| хоћете да ја затворим ово свето мјесто, да га не газите богопротивним ногама и да ме не црните |
| нути за ме час.{S} Него сам вас зовнуо, да се договоримо за неке ствари.</p> <p>Кум Нинко хоће |
| а нема!{S} Послије службе дигне се поп, да види да учитељ није што болестан.{S} Кад уђе у собу, |
| те утјеши и подвори под твоју старост, да се дичиш и поносиш њоме, како се народ дичи и поноси |
| ог оставио недјељу и празнике за цркву, да се у остале дане човјек радећи моли богу, да се он з |
| у остале дане човјек радећи моли богу, да се он за све моли, кад они морају радити, да је бого |
| о радите?{S} Шта сам ја згријешио Богу, да ми не дате под моје старе дане живјети?{S} Како ћу — |
| је много чуда, што је видео у Биограду, да му једва вјеровасмо.{S} За Мару вели да је најприје |
| <p>Поп приђе кревету и пипаше по њему, да пробуди Мару, али кревет бјеше празан.</p> <p>Он ист |
| p>Онда је узе на руку и понесе је попу, да је пољуби, па с Глувићем оде његовој кући.{S} Поздра |
| <p>Доктор нареди да га оставе на миру, да га нико не дира ни зановета, а владици на пољу рече: |
| p>— А?</p> <p>— Што си; велим, стао ту, да те тако знојава бије вјетар?</p> <p>— ’Вако ја кад с |
| , оче владико, да је дам у кумову кућу, да се дијете учи раду.</p> <p>— Штета би — вели владика |
| {S} Веле, кад је наш поп дошао у варош, да су лупала звона и пуцале прангије, јер коњаник, што |
| слије да запитамо и друге паметне људе; да видимо шта ће они рећи.</p> <p>— Ја велим да је опет |
| свако добро и радост од ње да дочекаш; да те утјеши и подвори под твоју старост, да се дичиш и |
| оље бити: «Не слази» вели «с крила».{S} Да бог да!{S} Само што нешто сметено прича како се раст |
| андило, које је горјело пред школом.{S} Да је у тај пар Иконија провирила, би помислила да глед |
| сам — вели поп — никад на то мислио.{S} Да видиш, није луда ова учитељева.</p> <p>— А како ће т |
| ногама.{S} Шта ви — вели — мислите?{S} Да се договоримо ми, па послије да запитамо и друге пам |
| <p>— Лијепа старост! — рече владика. — Да бог да још дуго да поживиш! — А бога ти, оче — не пр |
| p> <p>— Природу! — рече он замишљено. — Да! тој сам се мисли и сам поклонио!{S} Велика је то књ |
| екаквом заносу.</p> <pb n="116" /> <p>— Да бог да да ово све на добро изађе! — рече баба Стеван |
| ред његовим преосвештенством?!</p> <p>— Да како ћу? — рече наш поп. — Онако је све у длаку!{S} |
| се зове мала?</p> <p>— Мара. -</p> <p>— Да је благословена;</p> <p>Послије ручка много се што ш |
| те, прије него га дам из куће.</p> <p>— Да га крстимо! — рекоше сељаци.</p> <p>— Ко ће бити кум |
| а заклела да га чувам и пазим.</p> <p>— Да узмемо Иконију — викнуше сељаци.</p> <p>— Добро! — р |
| >— Божја, па моја! — рече поп.</p> <p>— Да је жива и здрава! — рече владика, милујући дијете.</ |
| лувић стидљиво изађе напријед:</p> <p>— Да простиш ти, попо, и ви, браћо, ви сви знате да се мо |
| че владика, — желиш ли штогод?</p> <p>— Да се исповједим! —~ рече поп.</p> <p>Владика се забезе |
| јећу наплаци и коњске плоче.</p> <p>Ал’ да се удари путем на Јаругу, морали смо се вратити до б |
| те ислабило!»</p> <pb n="123" /> <p>— А да, весела друго, гладно и жедно у туђем свијету! — Па |
| И она с њим!</p> <p>Поп се занесе, и а да падне на узнак, а сељаци га прихватише.</p> <p>У тај |
| чеше отјецати.{S} Не може више ни хљеба да замијеси. »Хоће — вели — душа на нос да <pb n="96" / |
| више добру рад.{S} Па ја велим не треба да стајеш њеној срећи на пут.</p> <p>— Не дао бог! — ре |
| здравља се она с нама — каква је, једва да је познаш!{S} А кад коме од нас момака пружи руку, а |
| поповске капе и шаље у варош.{S} Једва да је што више знао од онога што је дјеци говорио.{S} П |
| владика с попом разговарао.{S} Звао га да га узме у конзисторију, али поп вели да не може ника |
| а неће под своју старост молити другога да јој чита писма.{S} А док она одрасте неће се писма т |
| , хоће да умре.{S} Не треба ни око тога да се задржавам како је поп на врат на нос спремио кола |
| носу.</p> <pb n="116" /> <p>— Да бог да да ово све на добро изађе! — рече баба Стевана.</p> <p> |
| села.{S} Свакоме су пуна уста.{S} Нада да ће нам она бити кад тад учитељ, заносила нас је све. |
| — Браћо — вели, — тако ми се све допада да ће скоро куцнути за ме час.{S} Него сам вас зовнуо, |
| и клизе неосјетно.{S} Што прође изгледа да је мало час било, само у будућности види вјечност ср |
| боме, немаш кад од механе.{S} Треба ја да водим и твоју бригу.</p> <p>Он иде даље а ковач као |
| <p>Поп ван себе од радости.{S} Иконија да се угуши од суза, па не пушта дијете из руку.{S} Жен |
| рио.{S} Кад би у недјељу, а поп га чека да држи пијевницу.{S} Јес’, ал’ учитеља нема!{S} Послиј |
| и не могу доћи.{S} Причао ти је владика да ме је премјестио у један пансионат, гдје се говори с |
| S} Много поп савјетује и моли кум-Нинка да пази на ово и на оно и да добро упамти све, па да му |
| рича: како јој је самој, како је хтјела да се ухвати за кум-Нинкова кола кад се он враћао, како |
| сву исјећи.{S} Мене је покојна заклела да га чувам и пазим.</p> <p>— Да узмемо Иконију — викну |
| каквих мало има.{S} Није се она родила да бере кудјељу.{S} Него ти њу дај даље у школу!</p> <p |
| може од ње да растане, и кад је мислила да је Мара с попом заспала, изнесе свој губер и простре |
| тај пар Иконија провирила, би помислила да гледа светитељске слике.{S} Наднијело се увело старч |
| та да радим јако с њоме.{S} Дијете ваља да се по мало учи кућевном реду и послу.{S} Шта ће</p> |
| ће и њу да поведе.{S} Владичина је воља да дијете, прије него се са свим врати кући, види што в |
| обу гдје је дијете било.{S} Рече женама да изађу, а сам оста неко вријеме код дјетета.{S} Чудно |
| поштено ни свануло, а већ све село зна да се у попа нашло женско дијете.{S} Весели људи и жене |
| марва!</p> <p>Сељаци су видјели истина да је овај учитељ са свијем нешто друго од пређашњег, и |
| отпоче:</p> <p>— Куме мој и оче, сретна да ти је Марија и наше кумство! да бог да свако добро и |
| ово и на оно и да добро упамти све, па да му послије прича кад се врати.{S} Тако они бригају б |
| Мића црквењака пред порту с врљиком, па да му пребије голијени, који се од вас усуди ступити но |
| му било да остави дијете у Биограду, па да се сам врати?{S} Бог зна би ли он то могао икако и п |
| аки као пуце, апостола му његова?{S} Па да га не бијем! — Па опет: пљус!</p> <p>— Гори си од те |
| велиш ти, оче, и ви, браћо?</p> <p>— Па да огледамо, а? — рече кум-Нинко.</p> <pb n="106" /> <p |
| да ће и по селима почети, па је гриота да дијете задоцни.{S} Него ја тако мислим и кажем да се |
| ону трку и урнебес од попова.{S} Доста да знате, да је наш поп био најстарији у цијелом округу |
| на како да почне, како да га тјеши, шта да му каже. — Поп издиже главу и погледа по свјема:</p> |
| силније цакле.</p> <p>А она не зна шта да ради.{S} Препуно јој срце, па не може нигдје да се с |
| дао бог! — рече поп грцајући. — Па шта да радим?{S} Научи ме!</p> <p>— Пошљи је у Биоград на н |
| ноћни мрак.</p> <p>— Не знам просто шта да радим? — говори слика из авлије.</p> <p>— Остани! — |
| — вели — много мислио и лупао главу шта да радим јако с њоме.{S} Дијете ваља да се по мало учи |
| и моли се богу да је прими.</p> <p>Шта да се ради?</p> <p>У један пут попадија се дохвати за п |
| рави шешире.{S} Остоја богословац прича да се сада раставља са том женом, јер га она тужи да је |
| есец школске године, не може човјек жив да дочека.{S} Али нема више туге.{S} Разведрила су се л |
| који се иде затворенијих очију.{S} Бог да му душу прости!{S} Жао нам га је било.{S} Вио је сир |
| <p>»Он прочита наше село.</p> <p>»— Бог да му душу прости!«</p> <p>— А... онај... ваш учитељ?{S |
| да ти је Марија и наше кумство! да бог да свако добро и радост од ње да дочекаш; да те утјеши |
| и: «Не слази» вели «с крила».{S} Да бог да!{S} Само што нешто сметено прича како се растао с њо |
| ијепа старост! — рече владика. — Да бог да још дуго да поживиш! — А бога ти, оче — не прими за |
| заносу.</p> <pb n="116" /> <p>— Да бог да да ово све на добро изађе! — рече баба Стевана.</p> |
| а дуго и на много.</p> <p>— Амин да бог да! — одазваше се тихо сељаци.</p> <p>Сви се обредише р |
| и тањира. — Знали смо ми већ у напријед да нас он неће осрамотити!</p> <p>Поп га је час по прек |
| намргоди се па ћути.{S} Поручи што год да једе, па опет у школу.{S} Дјеце није било, <pb n="12 |
| па сад гледајте!</p> <p>Хоће они штогод да проговоре, али се загрцнули, па само кашљуцају.</p> |
| скочи!«.{S} Теретан јој сваки рад и све да јој је да лежи.{S} Не тужи се истина никоме, али поп |
| је што му на уста дође и кад се он даде да га учи које ко, ко није ни орао ни копао.{S} Тако и |
| чи.{S} Један пут уђе нека помама у људе да разграђују туђе градине и да упуштају стоку.{S} Пуца |
| Нинко намјешта што боље умије.{S} Каже да је весела као птица, и да је људи, код којих је, паз |
| ним обрашчићима.{S} И таман се поп наже да је пољуби, а дијете у сну махну руком, окрете се на |
| /p> <p>Поодавно је већ како поп не може да махне косом ни да закопа мотиком, али за то је он ип |
| } Теретан јој сваки рад и све да јој је да лежи.{S} Не тужи се истина никоме, али попу пао нека |
| >— Не марим за мале душе, ја нећу овдје да се с тобом цмакам! ја хоћу рад!{S} Или ме волиш или |
| {S} Препуно јој срце, па не може нигдје да се скраси.{S} Сједне на креветац, држи колач у руци |
| јеч, тако је мало говорио.{S} Кад видје да му и оно мало, што овда онда проговори, нико не разу |
| ите?{S} Да се договоримо ми, па послије да запитамо и друге паметне људе; да видимо шта ће они |
| о насмија.</p> <p>— Лијепо, оче! — веле да је рекао. — Хвала ти!{S} Таки мени и требају!</p> <p |
| а, цакле се очи, и ма у који крај школе да станеш, увијек гледају у тебе.{S} Озбиљне, црне, про |
| у постељу.{S} Иконија се не може од ње да растане, и кад је мислила да је Мара с попом заспала |
| о! да бог да свако добро и радост од ње да дочекаш; да те утјеши и подвори под твоју старост, д |
| , а сама оста с Иконијом.{S} Већ почиње да свиће први дан Духова.{S} Сио поп на клупицу у авлиј |
| их неколико оружаних, а Павао шиба коње да све врца крв.</p> <p>За њима пристадоше још неколико |
| на ону страну, зачкиљи очима и труди се да позна ко је.{S} У један пут пљесну рукама:</p> <p>— |
| </p> <p>— Сјећам!</p> <p>— Сјећаш ли се да ми ти рече да је то доста за добра пастира?</p> <p>— |
| n="130" /> опет узмем чекић, чини ми се да у њему нема пет драма, а леђа ми чисто шкрипе.</p> < |
| поп био најстарији у цијелом округу, те да му је по томе спадала нека особита почаст и задатак |
| тиш ти, попо, и ви, браћо, ви сви знате да се моја домаћица прије два мјесеца <pb n="100" /> по |
| у Глувићевој кући.{S} Напредује дијете да ти је милина погледати.{S} Жене се надмећу понудама |
| ад не могах заспати, а ја викнух дијете да хвата.</p> <p>— Ходи у кућу! — рече поп. — Мара још |
| рачуна о своме стаду?{S} Или ви хоћете да ја затворим ово свето мјесто, да га не газите богопр |
| аћо, и ви, господин-попо, ако дозволите да рекнем и ја.</p> <p>Зачудише се људи:</p> <p>— Кажи, |
| ти, Настасе Андрићу, ама зар ви мислите да ја не видим да сте и вас четворица у овом божјем дом |
| ту марву?</p> <p>— Ја шта ћу, кад неће да иде?</p> <p>— А што је не храниш добро, па би ишла?< |
| ам у школу, а сад ме ни о распусту неће да пусте кући.{S} Веле: морам учити француски, да стигн |
| шупу, па плаче сама и како, каже, хоће да умре.{S} Не треба ни око тога да се задржавам како ј |
| роломљен таван наже се у пламену и хоће да дохвати патос.</p> <p>— Додајте ми добар котао пун в |
| о за неке ствари.</p> <p>Кум Нинко хоће да соколи попа, али му се језик завезао, и само гута пљ |
| у коме вели: »Слатки бабо!{S} Хоће срце да ми пукне, што ти не могу доћи.{S} Причао ти је влади |
| не дође Марко трубач из војске, и рече да је Павао отишао у Биоград и ступио у војску.{S} Кад |
| ам!</p> <p>— Сјећаш ли се да ми ти рече да је то доста за добра пастира?</p> <p>— Сјећам!</p> < |
| женидбу.{S} Онај исти, коме учитељ рече да је марва.</p> <p>Сједе поп с Маром за сто под орахом |
| S} Кад на пошљетку сав поцрвење па поче да дршће, каже: »Шта је то, браћо, јесте ли ви хришћани |
| , да је Мара већ свршила «васпитање», и да сада похита учити се кућевном послу.{S} Већ је поп м |
| мије.{S} Каже да је весела као птица, и да је људи, код којих је, пазе, да не може боље бити: « |
| одредите, да се не рачуна баш сироче, и да би се имала чиме прихранити, да је не дај боже, ви к |
| петак, јер је то само турски светац, и да ће он свакога избрисати из протокола крштених, који |
| е мало гигају кола као на »вендерима« и да се попу »не труцка зорли«.</p> <p>Једном у сумрак уг |
| да га не газите богопротивним ногама и да ме не црните све горе пред оцем небеским!{S} Пошљедњ |
| ама у људе да разграђују туђе градине и да упуштају стоку.{S} Пуца врљика, а разбијених глава к |
| аше.{S} Престравили се, па заборавили и да гасимо.{S} А он стоји.{S} Црвен га пламен обасјао, б |
| оли кум-Нинка да пази на ово и на оно и да добро упамти све, па да му послије прича кад се врат |
| о друго од пређашњег, и мислили смо сви да је он учеван човјек, али га нијесмо марили.{S} Нароч |
| , «а због мене једног, вели, не вриједи да премјешташ конзисторије у село!»</p> <p>Владика се д |
| руку опет на срце.</p> <p>Доктор нареди да га оставе на миру, да га нико не дира ни зановета, а |
| S} Послије службе дигне се поп, да види да учитељ није што болестан.{S} Кад уђе у собу, а он ле |
| по селу, али је расијан и све се труди да сакрије радост.{S} А кад је на само често му се разв |
| раставља са том женом, јер га она тужи да је бије и злоставља. — Неће он, сељаче, никад среће |
| атворисмо.</p> <p>Сад смо се сви надали да ће нам Мара доћи за учитеља.{S} Већ је поп с неколик |
| да га узме у конзисторију, али поп вели да не може никако оставити села, «а због мене једног, в |
| да му једва вјеровасмо.{S} За Мару вели да је најприје с писмом владичиним ишао у једну школу, |
| ао да његова ријеч на јалово прође, или да он узима власт која му не приличи.</p> <p>Стјепану, |
| ов, да му узмемо добру жену дадиљу, или да га дамо каквој бабињари да га прихрани, док не узмог |
| одиђе.{S} Било нас је, који смо мислили да је помјерио памећу.</p> <p>— Воду! — дрекну он.</p> |
| зору, и изиђе у авлију.{S} Мара му поли да се умије, и старац, и ако ислабио, ипак сталним кора |
| у уста, гледа на ону страну, гдје мисли да му је жена и дијете, па понавља: »Слава теби, Господ |
| , кад угледа попа у оној помпи, помисли да је владика, па ободе коња на муштулук.</p> <p>Било к |
| . — Ја те не видјех ни да се крстиш, ни да клањаш.{S} Не знам само чивутскога закона.</p> <p>Ту |
| > <p>Сви ћуте.{S} Нико се не усуђује ни да сједне.{S} И поп стоји, а бијела му брада час по заи |
| већ како поп не може да махне косом ни да закопа мотиком, али за то је он ипак увијек у послу. |
| тин, — Рече Павао. — Ја те не видјех ни да се крстиш, ни да клањаш.{S} Не знам само чивутскога |
| заковрну од један пут, и већ му се чини да неће ни ноћи жив дочекати, па зове Нинка, Аксентија |
| ика донесе једну књигу, па је даде Мари да чита.{S} Она отвори у сриједи.{S} Намргоди њене очиц |
| дадиљу, или да га дамо каквој бабињари да га прихрани, док не узмогне само јести.</p> <p>У тај |
| питао шта је учила, и кад она одговори да свршује четврти разред, запита он попа:</p> <p>— Па |
| те нешто питају.{S} Ја знам кад се деси да сам сам у школи, спопадне ме некакав страх и не смиј |
| р скочи на нашег попа:</p> <p>— Како ти да говориш онако пред његовим преосвештенством?!</p> <p |
| рупцем брише зној с чела.{S} Мора бити да се с њом родио.{S} Чудно она оскаче на младом лицу, |
| ије» вели «ни плакала!» Гдје ће то бити да дијете не плаче?</p> <p>Што да вам причам како нам ј |
| ндура, али нико није могао ни помислити да не послуша попа, а он опет са своје стране није ни с |
| шта ћемо?{S} Попу не смијеш ни поменути да устане око владике, не би ли је он како истргнуо од |
| и четврти разред.{S} Већ је зову сељаци да пише писма њиховим својтама, који су у војсци.{S} И |
| рављању новога владике.{S} Народ одлучи да попу за тај дан начини нове хаљине, и учитељ је чита |
| као да су јој двије године.{S} Рече јој да се прекрсти, па је метну у кола горе.{S} Онда се и с |
| м може испећи каву.</p> <p>Не рекох вам да је такав договор да кум Нинко вози Мару у Биоград и |
| им!{S} Пошљедњи вам пут кажем и позивам да се оставите пасјалука и несрећне работе.{S} Јеси чуо |
| и проговориће нешто, и час прије гледам да загребем на поље.</p> <p>Учитељ је био један кројач, |
| Мојсило Прокић.</p> <p>— Мислим и кажем да се дијете даде у школу.</p> <p>— Какву школу?{S} Ко |
| они се кум-Нинку. — А ја мислим и кажем да се дијете васпитава!</p> <p>— Шта то? — рече Мојсило |
| задоцни.{S} Него ја тако мислим и кажем да се дијете васпитава и никако друкчије!</p> <p>Згледа |
| длаку!{S} Још сам заборавио да му кажем да сам и једног турчина покрстио <pb n="111" /> и ено г |
| , спопадне ме некакав страх и не смијем да се обазрем на ону страну.{S} Све ми се чини проговор |
| а те свиње; јер ако још један пут чујем да су упале у туђе добро, продаћу их одмах, ма ни сто г |
| м ја нијесам смио ни говорити.{S} Видим да му не ваљају послови што ради, али гдје ја прост чов |
| рићу, ама зар ви мислите да ја не видим да сте и вас четворица у овом божјем дому?{S} Прогнаћу |
| дико!{S} Ја затворам очи, а дивно видим да је други свијет настао.{S} Дође учеван човјек с који |
| димо шта ће они рећи.</p> <p>— Ја велим да је опет дате мени у кућу,</p> <p>— рече Глувић.</p> |
| нас живијех некрштена душа.{S} Ја желим да крстимо дијете, прије него га дам из куће.</p> <p>— |
| ђе у кућу.{S} Сви умукоше, нико ни ухом да макне, поп уђе у собу.</p> <p>Дуго гледа мирну и без |
| цркву да пјеваш?</p> <p>— Нијесам пијан да пјевам!</p> <p>Поп устукну један корак, наже се напр |
| на зид гдје су врата.</p> <p>Поп таман да скочи још преко прага, а Бурмазевић, који је стајао |
| есељу за дуго и на много.</p> <p>— Амин да бог да! — одазваше се тихо сељаци.</p> <p>Сви се обр |
| : — Упамтиде ти, учитељу, коме си казао да је марва!</p> <p>Сељаци су видјели истина да је овај |
| рчевину, а плуг пуче на двије поле, као да је од леда.{S} Псује Јеротије што му на уста дође и |
| ти дијете и најзад је Нинко понесе, као да су јој двије године.{S} Рече јој да се прекрсти, па |
| а по народу.{S} Махну слабо главом, као да рекне »с богом« и пријеђе преко пута.{S} Отвори цркв |
| ="144" /> <p>Поп слабо махну руком, као да му приђемо.{S} Владика сједе на столицу до кревета, |
| има, а свакоме пуно срце и лако му, као да се окупао.</p> <p>Тако је он дјеловао.{S} Никад није |
| ош, у Биоград.</p> <p>Попа штрецну, као да га неко ножем удари.</p> <p>— Зар да се одвојим од с |
| из плећа.</p> <p>Ми се склонисмо, а као да нас пушка по сред срца удари.{S} Она корачи један пу |
| азвуче лице, трже се једном, и онда као да се осмјехну и као да отвори мало руку, кад јој Икони |
| ебе, па кад их упре у попа, њему је као да га полијева неким животворним балсамом.</p> <p>— Гле |
| неспретно скочи с кола, па тромо, и као да је бог зна како уморан, приђе столу, гдје је и поп с |
| Озбиљне, црне, продиру ти у душу, и као да те нешто питају.{S} Ја знам кад се деси да сам сам у |
| за цигаре.{S} Гледа само око себе и као да није весео.{S} А са оне боре на челу не може човјек |
| то кроз главу.{S} Скочи с клупице и као да се насмјехну, а у исти пар чу дреку малога <pb n="97 |
| једном, и онда као да се осмјехну и као да отвори мало руку, кад јој Иконија тури у њу воштаниц |
| ковој или Глувићевој кући.{S} А они као да им је владика дошао: завирују је са свих страна и ве |
| више не виђаше од дима.</p> <p>Опет као да се чује попов глас, али је загушен и не разбирају се |
| , још већма зачкиљи, а бора на челу као да још дубља дође.</p> <p>Онда се опет лијевим раменом |
| а он опет са своје стране није ни сањао да његова ријеч на јалово прође, или да он узима власт |
| господо кметови и кумови, да није право да се дијете код толиког свог имања потуца по туђим кућ |
| т! — рече владика. — Да бог да још дуго да поживиш! — А бога ти, оче — не прими за зло, — гдје |
| ко је све у длаку!{S} Још сам заборавио да му кажем да сам и једног турчина покрстио <pb n="111 |
| Благосиља све редом, а Мићу заповједио да све црквене чарапе, тканице и рубље изнесе у порту и |
| p> <p>— Какву школу?{S} Ко је још видио да женско чељаде иде у школу?</p> <p>— Е, идите у варош |
| ину да скује резу за затвор и предложио да се купи катанац, а поп једне надјеље стаде пред олта |
| се кућевном послу.{S} Већ је поп мислио да поведе ријеч о томе с народом, али <pb n="109" /> се |
| ршим!{S} Тако сам ја срачунао и смислио да јој одредимо, ако је ваша воља, ово парче земље, гдј |
| ћутање, нико не зна како да почне, како да га тјеши, шта да му каже. — Поп издиже главу и погле |
| е.</p> <p>Опет ћутање, нико не зна како да почне, како да га тјеши, шта да му каже. — Поп издиж |
| упио.{S} Чудно да млађи људи, ма колико да су вољели Мару, сматраше цијелу ствар за изгубљену, |
| чије ће руке доћи!{S} Тек велим толико да јој одредите, да се не рачуна баш сироче, и да би се |
| ину-дана преко главе.{S} Кад је требало да дође, поп доби писмо да ове године о распусту иде го |
| е и онога храма.{S} Много би њојзи било да јој одредите и ово, што ја до сад држах.{S} Шта ће ж |
| устио народ на пут, и како би њему било да остави дијете у Биограду, па да се сам врати?{S} Бог |
| ве на покајање.{S} Није се никад десило да му се не послушају свете ријечи.{S} Један пут уђе не |
| > <p>— Ја — вели поп — и народ рачунамо да ми је тако седамдесет.</p> <p>— Лијепа старост! — ре |
| Је ли овдје кмет?</p> <p>Ми помислисмо да је нов ћата, па поустајасмо.{S} Кмет скочи:</p> <p>— |
| Кад је требало да дође, поп доби писмо да ове године о распусту иде госпођа, код које је Мара, |
| оста неко вријеме код дјетета.{S} Чудно да дијете, чим осјети његову браду на својем образу, за |
| кола.</p> <p>Народ се искупио.{S} Чудно да млађи људи, ма колико да су вољели Мару, сматраше ци |
| , ви видите и тако, мислим, није рођено да копа и оре, а то би <pb n="105" /> било и срамота за |
| народ.{S} А поп још кад хоће што важно да бесједи <pb n="94" /> поручи кмету да зовне још људе |
| S} Све више изнемаже и једну ноћ лијепо да заковрне.{S} Ударише некакви болови у крста и све се |
| опастио сам своју каријеру и спао на то да будем учитељ!...{S} Овдје су сви моји покушаји јалов |
| ед.{S} Лијепо је, брате, говорио, чисто да се заплачеш.{S} Кад на пошљетку сав поцрвење па поче |
| вам причам како нам је било без ње, што да вам описујем како је сиромах поп чисто занесен и чес |
| оно, мисли једно а говори друго.{S} Што да вам приповиједам како смо били као убијени и како је |
| то бити да дијете не плаче?</p> <p>Што да вам причам како нам је било без ње, што да вам опису |
| Сви поустајаше.</p> <p>— Имао бих нешто да проговорим са старијим људима, — рече поп.</p> <p>Же |
| ао да га неко ножем удари.</p> <p>— Зар да се одвојим од својега дјетета? — А брада му задрхта. |
| /p> <p>Не рекох вам да је такав договор да кум Нинко вози Мару у Биоград и понесе владичино пис |
| да замијеси. »Хоће — вели — душа на нос да <pb n="96" /> ми искочи!«.{S} Теретан јој сваки рад |
| лице.{S} Смијеши се и чисто не може сит да је се нагледа:</p> <p>— Сад ми је са свим добро!{S} |
| ући.{S} При свршетку добијем заповијест да идем у Б. Морао сам проћи кроз <pb n="146" /> моје с |
| ве, погледају се испод очију и хоће већ да се љубе пред народом.{S} А послије службе: цмок!{S} |
| на срце и црне му мисли долазе у главу да ће изгубити друга.{S} Забринуо се силно и ноћу често |
| во ме!</p> <p>— Знам! а камо се у цркву да пјеваш?</p> <p>— Нијесам пијан да пјевам!</p> <p>Поп |
| ли у Турској?{S} Синоћ ме — вели — зову да читам молитву Арнаутовићу, кад ја тамо, а њему Срнин |
| се разбира.{S} Јечи само и моли се богу да је прими.</p> <p>Шта да се ради?</p> <p>У један пут |
| авирују је са свих страна и већ не могу да је се сити нагледају.</p> <p>Тако она весели попа и |
| да скочи, трчи у кухину и тјера Иконију да јој прича које шта.{S} Послије трчи по авлији, ваби |
| а.{S} А кмета поздрави нек’ закаже селу да пази на те свиње; јер ако још један пут чујем да су |
| каже, све код тог професора, нудили му да наспе чорбу себи у тањир, али он, вели, казао: «нека |
| S} Али и јесте човјек!{S} Та приличи му да је сам владика!</p> <p>Кад је поп стигао у варош, пр |
| рече владика, — има и матор човјек чему да научи. — А како ти се зове мала?</p> <p>— Мара. -</p |
| е горе, и кмет већ био поручио Циганину да скује резу за затвор и предложио да се купи катанац, |
| , код које је Мара, у Беч, па хоће и њу да поведе.{S} Владичина је воља да дијете, прије него с |
| ше.{S} Дође и Иконија, и поша рече попу да изађе, а сама оста с Иконијом.{S} Већ почиње да свић |
| владика изишао до врата, и помогао попу да сиђе с кола, па му није дао ни руке, него се с њиме, |
| о да бесједи <pb n="94" /> поручи кмету да зовне још људе, којих ће се највише тицати бесједа.{ |
| ишта не <pb n="132" /> ради!...{S} Хоћу да пресвиснем, гледајући ову неправду!...»</p> </div> < |
| p>— Знам, оче; а куда ћу прије?{S} Знаш да сам инокосан.</p> <pb n="91" /> <p>- А моба?</p> <p> |
| слави!{S} А мене немој дирати!{S} Видиш да радим!</p> <p>Па опет се извали на кревет и отвори к |
| вао исколачи очи:</p> <p>— Зар не видиш да је сваки као пуце, апостола му његова?{S} Па да га н |
| твоја и паметнија од моје.{S} Само још да видим шта ће село рећи.</p> <p>А у селу ко смије рећ |
| ај се ближи богу!</p> <pb n="135" /> <p>Да, али поп не зна од колико се руку може читати та књи |
| — боже прости — стајао на путу.</p> <p>Да видите јесмо ли дочекали чему смо се надали!</p> </d |
| стала на врата па гледа.{S} Поп је већ давно био у градини, и сваки час се враћа, да види је л |
| била увијек дупком пуна.{S} Прије, још давно, и кад је какав светачац па и петак, нагура се пу |
| п уздахну и завали се у постељу.</p> <p>Давно је пала роса, већ се и исток румени, а поп још не |
| у и крајцарама; веза новце у мараму, па даде попу:</p> <p>— На остави; ово је Маријино!</p> <p> |
| p> <p>Владика донесе једну књигу, па је даде Мари да чита.{S} Она отвори у сриједи.{S} Намргоди |
| и.{S} Сељацима не рече ништа.{S} Сам се даде у неке мисли.</p> <p>Од то доба он учитеља никад в |
| ћ.</p> <p>— Мислим и кажем да се дијете даде у школу.</p> <p>— Какву школу?{S} Ко је још видио |
| срећа чека дијете.</p> <p>Поп заћута и даде се у мисли.{S} И владика ћути.{S} Тако то траја не |
| еротије што му на уста дође и кад се он даде да га учи које ко, ко није ни орао ни копао.{S} Та |
| ићо изнесе по ново ракију.{S} Прву чашу даде куму Нинку.{S} Он узе чашу, скиде капу и устаде, а |
| твој благослов, да му узмемо добру жену дадиљу, или да га дамо каквој бабињари да га прихрани, |
| оше раменима и, сами не знајући за што, дадоше се у некакву тамну слутњу.</p> <p>Другога дана и |
| /p> <p>— Знам! свршила у селу, а сад је дај даље у варош, у Биоград.</p> <p>Попа штрецну, као д |
| не враћа с пута на који полазим.{S} Не дај боже смртна случаја, или какве задјевице, шта би он |
| <p>— Је ли оно тешко селу?</p> <p>— Не дај боже! — гракнуше сељаци. — Не говори тако, ако бога |
| а би се имала чиме прихранити, да је не дај боже, ви који...{S} Чекајте док свршим!{S} Тако сам |
| месте ме!{S} Немам ја својега имања, ни дај Боже!{S} Све је ваше и онога храма.{S} Много би њој |
| а родила да бере кудјељу.{S} Него ти њу дај даље у школу!</p> <p>— Не чу ти, оче владико, сврши |
| два мјесеца <pb n="100" /> побабила.{S} Дајте мени дијете и Иконију, док је оно још за сисе!{S} |
| едном <pb n="104" /> у недјељи.{S} Него дајте ви мени дијете у кућу.{S} У мене је и задруга већ |
| чунао у нешто што припада цркви и селу, дакле попу.</p> <p>Поп је говорио врло често бесједе у |
| удници.{S} Она је служила цркви и селу, дакле попу. — Послије ћу вам већ и о њој причати.</p> < |
| пламен.{S} Али он још јаче букну; сукну далеко иза звонаре, а варнице се хватају за небо.{S} Шљ |
| S} Већ се више не кају сељаци што су је дали у школу, а поп кад је погледа уздиже очи к небу, и |
| а да водим и твоју бригу.</p> <p>Он иде даље а ковач као опарен трчи поповој кући и стеже шину. |
| у ништа.{S} Само се зави у струку и оде даље.</p> <p>Други пут Павао Ђерић води волове с празни |
| <p>— Знам! свршила у селу, а сад је дај даље у варош, у Биоград.</p> <p>Попа штрецну, као да га |
| дила да бере кудјељу.{S} Него ти њу дај даље у школу!</p> <p>— Не чу ти, оче владико, свршила ј |
| е, одакле је, каква му је нурија и тако даље, па пита и нашег попа.{S} Каже он све како је, и х |
| чити француски, да стигнем друге и тако даље» Можете мислити како нам је било!{S} Али шта ћемо? |
| жене и људи из сусједства, а и који су даље сједили.{S} Још једно по сахата а авлија бјеше пун |
| ми у народ.{S} Већ се хвата мрак.{S} У даљини опазисмо нека кола.{S} Кмет погледа на ону стран |
| <p>— Ништа! — рече, а поглед јој упрт у даљину. .— Како је све дивно, пуно живота, како је свје |
| желим да крстимо дијете, прије него га дам из куће.</p> <p>— Да га крстимо! — рекоше сељаци.</ |
| ме?</p> <p>— Мислим, оче владико, да је дам у кумову кућу, да се дијете учи раду.</p> <p>— Штет |
| јете на рукама.</p> <p>— Ја — вели — не дам дјетета од себе, ако ћете ме сву исјећи.{S} Мене је |
| му узмемо добру жену дадиљу, или да га дамо каквој бабињари да га прихрани, док не узмогне сам |
| у сунце које се помоли.</p> <p>— Осваја дан — рече, — ја велим у име бога и с твојим благослово |
| ије, па сјутра зови мобу.</p> <p>Сјутра дан до вечерње оборено све, везано и сложено у крстине. |
| не хаљине, па како иде!...</p> <p>Сутра дан устала она, стала на врата па гледа.{S} Поп је већ |
| IV</head> <p>Већ се приближаваше Петров дан.{S} Сваки дан ишчекивасмо Марину поруку за кола.{S} |
| ну поруку за кола.{S} Али дође и Петров дан, а писма од ње нема.{S} Једно вече, трећи дан по Пе |
| његова подјела имања оста.{S} И народ и дан данас зове ону ливаду с виром Марин Вир, а забран с |
| с Иконијом.{S} Већ почиње да свиће први дан Духова.{S} Сио поп на клупицу у авлији, турио сијед |
| разбијених глава као бундева.{S} Сваки дан све горе, и кмет већ био поручио Циганину да скује |
| ећ се приближаваше Петров дан.{S} Сваки дан ишчекивасмо Марину поруку за кола.{S} Али дође и Пе |
| језа подиђе.{S} Црква је служила сваки дан, а недјељом је била увијек дупком пуна.{S} Прије, ј |
| рчмом:</p> <p>— Зар ти — вели — у радни дан сједиш пред механом?</p> <p>— Благослови! — каже ко |
| писма од ње нема.{S} Једно вече, трећи дан по Петрову дне, враћају се људи с рада, па стоје пр |
| владике.{S} Народ одлучи да попу за тај дан начини нове хаљине, и учитељ је читаве двије недјељ |
| ме народу.{S} Велика је служба била тај дан, дивно је поп пјевао.{S} А послије службе весеље на |
| о, врло миран и вриједан човјек.{S} Цио дан је у школи, а ноћу шије поповске капе и шаље у варо |
| стино крило мирно огледало воде.</p> <p>Дан за даном, недјеља за недјељом, па и мјесеци клизе н |
| .</p> <p>Силне се припреме чине.</p> <p>Дан пред полазак мутљају се жене из цијелога села по по |
| у некакву тамну слутњу.</p> <p>Другога дана изашао учитељ у механу.{S} Сједне сам,- намргоди с |
| клонима.{S} Није јој била још ни година дана, а већ је имала чарапа, кошуља, убруса и других ст |
| {S} Попадија се опоравља и - већ трећег дана предигла се у постељи, па срче млијеко из ћасе.{S} |
| ћу и спрема се дочек за Мару.{S} Једног дана и кум Нинко сједе на кола па у име бога оде у Биог |
| ећ био јул мјесец, па због оно неколико дана до распуста, не хтјесмо сазивати дјеце.</p> <p>Поп |
| хватило; а у школи се свијетли као у по дана.{S} У један пут загрмје попов глас:</p> <p>— Икона |
| Нинко сав поцрвенио, кад послије десет дана доби поп писмо од Маре, у коме прича: како јој је |
| уо од туд и добавио нама, ма на недјељу дана.{S} То би њега сиромаха само још јаче цвијељало, ј |
| се клони, да је чудо.{S} Већ је недјељу дана, а с њиме није још ни ријечи проговорио.{S} Кад би |
| да.</p> <p>Кад се Нинко послије недјељу дана врати из Биограда, није могао наодговарати свијету |
| ом.{S} На ново је требало чекати годину дана, и кад се она наврши, закла нас лијепо једно писмо |
| уге људе, те је задржа још једну годину дана у школи «на приват».{S} Тако она пође учити и четв |
| пу је казао: »Стрпи се, оче, још годину дана!{S} Нека дијете прође свијета.{S} А послије, кад т |
| ора бити, мора!</p> <p>И послије мјесец дана већ се опрема дијете за пут.</p> <p>Силне се припр |
| авикла. -</p> <p>Тако је то ишло мјесец дана.{S} У то доба Мара поста још замишљенија.{S} Чудно |
| а ћутасмо.</p> <p>Претурисмо још годину-дана преко главе.{S} Кад је требало да дође, поп доби п |
| > <p>— Како шта ће, оче?{S} Друкчији је данас свијет, него што је био за твоје младости, а још |
| ва подјела имања оста.{S} И народ и дан данас зове ону ливаду с виром Марин Вир, а забран са ша |
| ељу и празнике за цркву, да се у остале дане човјек радећи моли богу, да се он за све моли, кад |
| ешио Богу, да ми не дате под моје старе дане живјети?{S} Како ћу — вели — поћи на небо, гдје ће |
| ко се руку може читати та књига.</p> <p>Дани измичу, Мара је цар села.{S} Свакоме су пуна уста. |
| рило мирно огледало воде.</p> <p>Дан за даном, недјеља за недјељом, па и мјесеци клизе неосјетн |
| помогао попу да сиђе с кола, па му није дао ни руке, него се с њиме, вели, у лице пољубио.</p> |
| стајеш њеној срећи на пут.</p> <p>— Не дао бог! — рече поп грцајући. — Па шта да радим?{S} Нау |
| уставили дах.</p> <p>— Птицама небеским дао је бог другу снагу и путе, а човјеку остаје памет и |
| остали по реду и старјешинству, и сваки дарива дијете.{S} Кад се сви изредише, Иконија изброја |
| везано шест и по дуката, чиме сте је ви даривали, кад се родила.{S} И то је њено!</p> <p>— Божј |
| {S} Шта сам ја згријешио Богу, да ми не дате под моје старе дане живјети?{S} Како ћу — вели — п |
| они рећи.</p> <p>— Ја велим да је опет дате мени у кућу,</p> <p>— рече Глувић.</p> <p>— Јок! — |
| није малено твоје имање, а ево ћу и ја дати још...</p> <p>Поп нестрпљиво махну главом:</p> <p> |
| ати, како му смијем стати пред лице - и дати рачуна о своме стаду?{S} Или ви хоћете да ја затво |
| неким широким погледом.{S} Дубок јој је дах, а чудно јој нешто у грудима. .</p> <p>— А што си м |
| с њиме?</p> <p>Опет сви ћуте и уставили дах.</p> <p>— Птицама небеским дао је бог другу снагу и |
| p> <p>— Ко?</p> <p>— Учитељ!</p> <p>Поп дахну душом:</p> <p>— Срећан му пут!</p> <p>— Шта? — ре |
| <p>Наша школа била је у једној простој дашчари.{S} У њој је била једна повелика соба за дјецу, |
| о мало длачица на уснама и мрко гледа у дашчару гдје је школа.{S} Подилази му крв на очи; оне с |
| S} Кад се сви изредише, Иконија изброја два дуката у злату и четири и по у сребру и крајцарама; |
| ш!{S} Једно или друго!{S} Нећу тањир од два лица.{S} Не волим људе, који што хоће не могу, а шт |
| ви сви знате да се моја домаћица прије два мјесеца <pb n="100" /> побабила.{S} Дајте мени дије |
| {S} Имају једног попенду, који је још с два три капиталиста притиснуо пола села, а све благочас |
| ао у колима, скочи на поље као момак од двадесет година.{S} У очима му нешто страшно, да те све |
| е и увијек гледају на страну.{S} Има му двадесет и двије до и три године.</p> <p>Ништа не говор |
| у кола пред нашом црквом, причекаше га дванаест коњаника, што су из нашег села у народној војс |
| забоде у неку крчевину, а плуг пуче на двије поле, као да је од леда.{S} Псује Јеротије што му |
| начини нове хаљине, и учитељ је читаве двије недјеље шио капу, и дотјеривао што је боље умио.{ |
| гледају на страну.{S} Има му двадесет и двије до и три године.</p> <p>Ништа не говори с кочијаш |
| и најзад је Нинко понесе, као да су јој двије године.{S} Рече јој да се прекрсти, па је метну у |
| аже кум Нинко. — Код тебе је била скоро двије године, а код мене једном <pb n="104" /> у недјељ |
| под трапа гдје хвата можданик подметнуо двије старе коњске плоче, да се мало гигају кола као на |
| реда с праском паде по сред собе између двије скамије, варнице посукташе, а проломљен таван наж |
| година.{S} Попадија јал’ је била годину двије млађа, јал’ није.{S} Али обадвоје људи темељити.{ |
| н оштро, а врх оне боре показаше се још двије преко ње, — води ме!</p> <p>Кмет оде с њиме.</p> |
| , и узе дијете с Иконијом себи.{S} Њима двјема једну собу, а себи другу.{S} Тако га ни жене не |
| ћ се заблиста од истока.{S} Стадоше још двоја кола пред попову кућу.{S} Дођоше жене и људи из с |
| тора, а добар катана по владику!</p> <p>Двоја троја кола у највећем трку полетјеше, а Војин Арн |
| </p> <p>Поп полетје на један прозор.{S} Двојица га дохватише за мишке, али се он отрже и ускочи |
| Јеротије чак и ишао њему.{S} Шта су њих двојица говорили, то се не зна.{S} Један пут довуче Јер |
| икну он, — сад ћемо га ухватити!</p> <p>Двојица тројица метнуше попа у кола.{S} Посједаше још њ |
| тражи очима попову кућу.{S} Или извади двојнице, духа у њих и њихов јасан писак тужно плива зр |
| сио, а поп новце чувао. — А шта ће њима двома добро?{S} Ни кучета ни мачета!{S} Док су живи, би |
| ујемо со, и што му је кућа до владичина двора, да је владика изишао до врата, и помогао попу да |
| илно и ноћу често устаје.{S} Иде сам по дворишту а све прислушкује код капка.{S} Али поши како |
| опу на муштулук.</p> <p>Радоје опали из двоцијевке.{S} Поп гологлав потрча пред кола, која се у |
| /p> <p>Зачудише се људи:</p> <p>— Кажи, де!</p> <p>— Ја, велим, господин-попо, и ви, господо км |
| ег.</p> <p>Кад јој се навршила година и девет мјесеца, а поп, у договору са селом, дозида уз ку |
| огинули при освајању шанца на Горици 29 декембра 1877 тај и тај, тај и тај, тај и тај«, па онда |
| е сјести већ опет вели кмету:.</p> <p>— Дела брже! уморан сам.{S} Отвори школу и пошљи ми фамил |
| <p>— Додајте ми добар котао пун воде! — дераше се Нинко.</p> <p>Додаше му.</p> <p>Он дохвати ко |
| е помамио:</p> <p>— Живог или мртвог! — дере се он, — живог или мртвог, моја глава цареву плаћа |
| ио у лицу као паприка, виче на волове и дере ајдамаком куд стигне.</p> <p>А ек учитељ пред њега |
| је кум Нинко сав поцрвенио, кад послије десет дана доби поп писмо од Маре, у коме прича: како ј |
| ко у тој кући има много које шта, да ни десето не знаш чему је и за што је, и како се човјек мо |
| а бјеше пуна људи, а пред кућом више од десетора кола, а Мара — још спава.</p> <pb n="118" /> < |
| што више свијета и научи се чему се год деси прилика.{S} Попу је казао: »Стрпи се, оче, још год |
| о да те нешто питају.{S} Ја знам кад се деси да сам сам у школи, спопадне ме некакав страх и не |
| е с народом, али <pb n="109" /> се опет деси нешто, што промијени наше рачуне.</p> <p>Те године |
| и позове на покајање.{S} Није се никад десило да му се не послушају свете ријечи.{S} Један пут |
| — Крмача.</p> <p>— Ровашене?</p> <p>— У десно ухо.</p> <p>— Е, то су црквене свиње!{S} Тјерај у |
| устаде.{S} Лијевом руком покупи хаљину, десном смаче шешир с главе, дохвати се за лотре и лако |
| ло на клупицу, а главу нешто искриви на десну страну и погледа у небо.</p> <p>— Природу! — рече |
| га закона.</p> <p>Ту он још љуће одадре дешњака.{S} Волови у један пут потрчаше.{S} Павао се до |
| роду.{S} Велика је служба била тај дан, дивно је поп пјевао.{S} А послије службе весеље на све |
| ако, оче владико!{S} Ја затворам очи, а дивно видим да је други свијет настао.{S} Дође учеван ч |
| оглед јој упрт у даљину. .— Како је све дивно, пуно живота, како је свјеж ваздух!</p> <p>Икониј |
| сјао, бијела брада прекрилила сва прса, дигао икону више главе и кроз онај тутањ и праску чусмо |
| 141" /> попа у пламену.{S} Држи икону и дигао је више главе.</p> <p>Нама жива срца попуцаше.{S} |
| и учитеља, и отети му Мару.{S} Граја се дигла, и силно као оркан креће се маса Зебићевим шором. |
| с’, ал’ учитеља нема!{S} Послије службе дигне се поп, да види да учитељ није што болестан.{S} К |
| тако може бити четврт сахата, а кад се диже и окрете, угледа пуну цркву народа.</p> <p>Кад се |
| у главу и узе шапутати.</p> <p>А кад он диже и исправи главу, Нинко викну кочијашу:</p> <p>— Ош |
| паде ничице и прсима на земљу, а икону диже више главе.{S} Сасусмо чабар воде на њега и греду, |
| ељ!</p> <p>— Без трага му глава!{S} Шта дижеш вику? — рече бунован Матија.{S} Павао му приђе и |
| се с пласта поче пушити а са траве роса дизати, уста поп па пође у кућу.{S} Сви умукоше, нико н |
| обрашчиће а груди се почеше равномјерно дизати, исправи се поп у постељи.{S} Собу је освјетљива |
| Она на кољенима приђе још ближе, али не дизаше главе, ни руку с очију.</p> <p>Поп јој метну рук |
| кум-Нинком, па рече:</p> <p>— Чувај ми, дијете, тако ти живога и самосазданог створитеља!</p> < |
| иљанић учитеља.</p> <p>— Лијепо, кажем, дијете ће у школу код мене с другом дјецом научити чита |
| p>— Чујеш, куме, и ти, брат-Станоје!{S} Дијете, као што видите, расте хвала богу и напредује.{S |
| упао главу шта да радим јако с њоме.{S} Дијете ваља да се по мало учи кућевном реду и послу.{S} |
| е он, и истом ступи на авлиска врата, а дијете у соби запишта.{S} Не поздрави се он ни с ким, в |
| {S} И таман се поп наже да је пољуби, а дијете у сну махну руком, окрете се на другу страну и н |
| по реду и старјешинству, и сваки дарива дијете.{S} Кад се сви изредише, Иконија изброја два дук |
| и њу да поведе.{S} Владичина је воља да дијете, прије него се са свим врати кући, види што више |
| ће и по селима почети, па је гриота да дијете задоцни.{S} Него ја тако мислим и кажем да се ди |
| » вели «ни плакала!» Гдје ће то бити да дијете не плаче?</p> <p>Што да вам причам како нам је б |
| а неко вријеме код дјетета.{S} Чудно да дијете, чим осјети његову браду на својем образу, заћут |
| Стрпи се, оче, још годину дана!{S} Нека дијете прође свијета.{S} А послије, кад ти дође, нећеш |
| S} А послије, у вароши друга срећа чека дијете.</p> <p>Поп заћута и даде се у мисли.{S} И влади |
| ше, и кум-Нинкова домаћица весела узела дијете за руку, а тек учитељ као из мртвих:</p> <p>— Мо |
| <p>И послије мјесец дана већ се опрема дијете за пут.</p> <p>Силне се припреме чине.</p> <p>Да |
| аза својом <pb n="98" /> жутом руком на дијете покрај себе, дохвати онда попову руку и пољуби ј |
| конија да се угуши од суза, па не пушта дијете из руку.{S} Жена пуна кућа, па се само вајкају: |
| ити и с народом, па у име божје нек иде дијете у твоју кућу, и нека почне наук!</p> <p>Али сјут |
| м, дозида уз кућу још једну собу, и узе дијете с Иконијом себи.{S} Њима двјема једну собу, а се |
| ким, већ поводећи се уђе у собу гдје је дијете било.{S} Рече женама да изађу, а сам оста неко в |
| и Нинко Вилотић први уђе у собу гдје је дијете било и тури му под главу дукат.{S} За њим кмет, |
| па се само вајкају: «Леле мене! како је дијете ислабило!»</p> <pb n="123" /> <p>— А да, весела |
| да устежући се настави:</p> <p>— А моје дијете... остављам вама на аманет...{S} Бог вам а душа |
| зе Мару у Глувићевој кући.{S} Напредује дијете да ти је милина погледати.{S} Жене се надмећу по |
| подо!{S} Ја велим, ако дозволите, да се дијете васпитава као варошка дјеца, јер ово, ви видите |
| владико, да је дам у кумову кућу, да се дијете учи раду.</p> <p>— Штета би — вели владика — бил |
| о Прокић.</p> <p>— Мислим и кажем да се дијете даде у школу.</p> <p>— Какву школу?{S} Ко је још |
| кум-Нинку. — А ја мислим и кажем да се дијете васпитава!</p> <p>— Шта то? — рече Мојсило Проки |
| и.{S} Него ја тако мислим и кажем да се дијете васпитава и никако друкчије!</p> <p>Згледаше се |
| о кметови и кумови, да није право да се дијете код толиког свог имања потуца по туђим кућама.</ |
| и она се напуни народа.</p> <p>Тако се дијете крсти и надјенуше му име Марија.</p> <p>Кад га о |
| е и Иконија сва умазана од суза, изнесе дијете на рукама.</p> <p>— Ја — вели — не дам дјетета о |
| <p>— А шта балите ви, жене, и цвијелите дијете?{S} Ви ништа друго и не знате! — рече Аксентије |
| вега видјети.</p> <p>— Биоград!? — рече дијете и промијени се у лицу, а срце му залупа.</p> <p> |
| три пут пољуби с њиме.{S} Онда понијеше дијете у цркву, и она се напуни народа.</p> <p>Тако се |
| ону страну, гдје мисли да му је жена и дијете, па понавља: »Слава теби, Господе!«</p> <p>Али ј |
| ијесам учио школе.{S} Са тога изгубих и дијете, а одведе ми га некрштен човек.</p> <p>— Како то |
| д на пут, и како би њему било да остави дијете у Биограду, па да се сам врати?{S} Бог зна би ли |
| је божја воља, нека му је слава!{S} Али дијете ваља и гледати.{S} Шта ћу ја стар и нејак с њиме |
| <pb n="100" /> побабила.{S} Дајте мени дијете и Иконију, док је оно још за сисе!{S} Пазићу га |
| 04" /> у недјељи.{S} Него дајте ви мени дијете у кућу.{S} У мене је и задруга већа, а хвала бог |
| а!</p> <pb n="120" /> <p>Нинко потхвати дијете руком испод мишке и привуче га к себи, а коњи по |
| ћи!</p> <p>Онда сви редом почеше љубити дијете и најзад је Нинко понесе, као да су јој двије го |
| о може стегнути срце, па сада пробудити дијете?</p> <p>Али кад прође једно четврт сахата, и кад |
| Штета би — вели владика — била отргнути дијете од школе.{S} Ово је — вели — глава, каквих мало |
| жива и здрава! — рече владика, милујући дијете.</p> <p>Сједоше они за ручак.{S} Посадише Мару д |
| оз једно четврт сахата изведоше плачући дијете, које се и само купало у сузама.</p> <p>— А шта |
| ље, па завирује прстић, који је још као дијете порезала и који јој је Иконија боквицом превијал |
| зовеш моју кућу туђом, и зар ће се ово дијете потуцати У мојој кући?</p> <p>Учитељ се уједе за |
| све село зна да се у попа нашло женско дијете.{S} Весели људи и жене, изоблачили се и дошли цр |
| некрштена душа.{S} Ја желим да крстимо дијете, прије него га дам из куће.</p> <p>— Да га крсти |
| а.{S} Ништа не једе и не пије.{S} Чисто дијете дошло ван себе; некаква му ватра подишла обрашчи |
| е, па кад не могах заспати, а ја викнух дијете да хвата.</p> <p>— Ходи у кућу! — рече поп. — Ма |
| еним очима утаче се:</p> <p>— Спава још дијете!</p> <p>То бјеше препона.{S} Ко може стегнути ср |
| ло:</p> <p>— Маро, сине, устани!</p> <p>Дијете протрља очи и отвори их.{S} Дубоко уздахну, па г |
| те стране, те му запријечи повратак.{S} Дим се сави.{S} Народ вришти и сипа воду, а сјекира тут |
| на проваљено мјесто.{S} Чвркну вода, а дим се склупча.{S} У соби се ништа више не виђаше од ди |
| е ријечи.</p> <p>Мало послије разиђе се дим, и ми га угледасмо како поскочи преко греде, која с |
| а.{S} У соби се ништа више не виђаше од дима.</p> <p>Опет као да се чује попов глас, али је заг |
| еди да га оставе на миру, да га нико не дира ни зановета, а владици на пољу рече:</p> <p>— Не м |
| е слави, а ти га слави!{S} А мене немој дирати!{S} Видиш да радим!</p> <p>Па опет се извали на |
| крв, а ноге висише као мртве.{S} Још је дисао.{S} Намазасмо му уљем изгорјело мјесто на леђима, |
| се дичиш и поносиш њоме, како се народ дичи и поноси <pb n="101" /> тобом, а све у здрављу и в |
| јеши и подвори под твоју старост, да се дичиш и поносиш њоме, како се народ дичи и поноси <pb n |
| } Била у школи.{S} Па послије је опет с дјевојчицама на игри или на раду.{S} Све се боље уобљав |
| му, као да се окупао.</p> <p>Тако је он дјеловао.{S} Никад није престајао, никад се уморио.{S} |
| исти пар чу дреку малога <pb n="97" /> дјетета из собе.{S} Он клече на траву и узе се молити б |
| .</p> <p>— Зар да се одвојим од својега дјетета? — А брада му задрхта.</p> <pb n="114" /> <p>— |
| а да изађу, а сам оста неко вријеме код дјетета.{S} Чудно да дијете, чим осјети његову браду на |
| на рукама.</p> <p>— Ја — вели — не дам дјетета од себе, ако ћете ме сву исјећи.{S} Мене је пок |
| е увело старчево лице на пун живота лик дјететов, а с бијеле браде цури кап по кап и чисто се з |
| ијет оде.{S} Иконија сама оста у соби с дјететом.</p> <p>— Браћо! — рече поп — ви сви знате как |
| /> <p>— Е — вели владика, — ти си своме дјетету највише добру рад.{S} Па ја велим не треба да с |
| је ко хвали, а њему иду сузе као маломе дјетету.{S} Са свим већ остарио, обневидио и постао заб |
| љаци.</p> <p>— Добро! — рече поп. — Али дјетету треба сиса.</p> <p>Станоје Глувић стидљиво изађ |
| дно и жедно у туђем свијету! — Па гурај дјетету колаче и друге понуде у руке и у уста.</p> <p>А |
| огу, па одважно приђе кревету.{S} Метну дјетету руку на чело:</p> <p>— Маро, сине, устани!</p> |
| , који не може растјерати никаква брига дјетињег доба, савлада немирну душу Марину; кад црне тр |
| еј у варошкој цркви.{S} На букви кликће дјетлић, а са ораха му се одзива жуња.{S} Сунце блиста, |
| це, па поче гласно и монотоно, како сва дјеца читају:</p> <p>«Маче војску старац Југ-Богдане, у |
| аноје, па ћете видјети.{S} Тамо иду сва дјеца и мушка и женска, и тако је сад вријеме дошло, да |
| ите, да се дијете васпитава као варошка дјеца, јер ово, ви видите и тако, мислим, није рођено д |
| није.{S} Али обадвоје људи темељити.{S} Дјеце нијесу имали, тијем су више рачунали сеоску дјецу |
| чи што год да једе, па опет у школу.{S} Дјеце није било, <pb n="128" /> јер је већ био јул мјес |
| о дана до распуста, не хтјесмо сазивати дјеце.</p> <p>Попа се клони, да је чудо.{S} Већ је недј |
| два да је што више знао од онога што је дјеци говорио.{S} Пјевао је у цркви, али гласа готово н |
| ем, дијете ће у школу код мене с другом дјецом научити читати и писати, па неће под своју старо |
| — хвала му! — као <pb n="110" /> својом дјецом.{S} Онда, веле, рече свети владика: — Ти си, оче |
| S} У њој је била једна повелика соба за дјецу, једна мала за учитеља и једна кухина, у којој је |
| и није учеван.{S} Школу одмах зидајте и дјецу учите...{S} Настаје други свијет!</p> <p>Онда се |
| мо га сахранили.{S} Послије распустисмо дјецу а школу затворисмо.</p> <p>Сад смо се сви надали |
| су имали, тијем су више рачунали сеоску дјецу у своју.{S} Ко није имао чарапа, требао је само н |
| му се игра бијелом брадом и с оно мало длака на глави.</p> <p>Мара бјеше сама у зачељу.{S} Брз |
| ко ћу? — рече наш поп. — Онако је све у длаку!{S} Још сам заборавио да му кажем да сам и једног |
| ресне о ледину, истеже прстима оно мало длачица на уснама и мрко гледа у дашчару гдје је школа. |
| ма.{S} Једно вече, трећи дан по Петрову дне, враћају се људи с рада, па стоје пред судницом и г |
| "subSection" /> <p>Прошло је од то доба до сад шест година.{S} Ја сам лутао по свијету, док ме |
| ојзи било да јој одредите и ово, што ја до сад држах.{S} Шта ће женском чељадету толико имање, |
| о јул мјесец, па због оно неколико дана до распуста, не хтјесмо сазивати дјеце.</p> <p>Попа се |
| д кога ми купујемо со, и што му је кућа до владичина двора, да је владика изишао до врата, и по |
| опу.</p> <p>Она је расла у кући код оца до своје осме године.{S} Једног вечера сједи поп, кум Н |
| {S} Узе га бости чиодом по ногама и све до појаса, а све пита:</p> <p>— Боли ли те?{S} Осјећаш |
| амо кад ће планути.</p> <p>Поп, који је до то доба ван себе лежао у колима, скочи на поље као м |
| у на страну.{S} Има му двадесет и двије до и три године.</p> <p>Ништа не говори с кочијашем.{S} |
| путем на Јаругу, морали смо се вратити до близу самог села.{S} Кад се опет примакосмо, чусмо п |
| иједо ал’ не мршаво, а велике смеђе очи до пола <pb n="126" /> затворене, жмире и увијек гледај |
| па сјутра зови мобу.</p> <p>Сјутра дан до вечерње оборено све, везано и сложено у крстине.</p> |
| о владичина двора, да је владика изишао до врата, и помогао попу да сиђе с кола, па му није дао |
| ви изгинути! — Онда скочи на једну врбу до самог шљемена, па као бјесомучан и не знајући шта ра |
| >Сједоше они за ручак.{S} Посадише Мару до попа, па јој висе ножице низ столицу, а сам свети от |
| му приђемо.{S} Владика сједе на столицу до кревета, а ми се искупили у наоколо.</p> <p>Слабим г |
| школа?</p> <p>— Ту је, господине, одмах до цркве.</p> <pb n="127" /> <p>— Води ме! — рече госпо |
| може растјерати никаква брига дјетињег доба, савлада немирну душу Марину; кад црне трепавице п |
| о, па ни он сам, кад се родио.{S} У оно доба, гдје вам почињем причати, рачунали смо ми, а и он |
| unit="subSection" /> <p>Прошло је од то доба до сад шест година.{S} Ја сам лутао по свијету, до |
| себи сама и његовој глави.</p> <p>Од то доба учитељ поста још већа ћуталица и још осамљенији.{S |
| Сам се даде у неке мисли.</p> <p>Од то доба он учитеља никад више ни за шта не запита, нити је |
| д ће планути.</p> <p>Поп, који је до то доба ван себе лежао у колима, скочи на поље као момак о |
| <p>Тако је то ишло мјесец дана.{S} У то доба Мара поста још замишљенија.{S} Чудновато се поче п |
| , не би ли је он како истргнуо од туд и добавио нама, ма на недјељу дана.{S} То би њега сиромах |
| } Кмет викну скупљеном народу:</p> <p>— Добар кочијаш по доктора, а добар катана по владику!</p |
| у:</p> <p>— Добар кочијаш по доктора, а добар катана по владику!</p> <p>Двоја троја кола у најв |
| е да дохвати патос.</p> <p>— Додајте ми добар котао пун воде! — дераше се Нинко.</p> <p>Додаше |
| о сав поцрвенио, кад послије десет дана доби поп писмо од Маре, у коме прича: како јој је самој |
| о главе.{S} Кад је требало да дође, поп доби писмо да ове године о распусту иде госпођа, код ко |
| " /> моје село.{S} На пошљедњој станици добијем новог коморџију, неког Илију Теовиловића, мога |
| наш рат не позва кући.{S} При свршетку добијем заповијест да идем у Б. Морао сам проћи кроз <p |
| ш ли се да ми ти рече да је то доста за добра пастира?</p> <p>— Сјећам!</p> <p>— Чуј ме, оче вл |
| случај одредимо мало имања од народног добра.</p> <p>— Куме — вели кум Нинко, — није малено тв |
| па већ више не би ишао босоног.{S} Оно добра што су имали, као што рекох нијесу рачунали у сво |
| , али још не скачу са сједала.</p> <p>— Добро јутро, куме, и благослови! — рече кум Нинко кад у |
| мемо Иконију — викнуше сељаци.</p> <p>— Добро! — рече поп. — Али дјетету треба сиса.</p> <p>Ста |
| апу.</p> <p>Поп га отпоздрави:</p> <p>— Добро си поранио, куме!</p> <p>— Шта ћу? — рече кум Нин |
| кум-Нинка да пази на ово и на оно и да добро упамти све, па да му послије прича кад се врати.{ |
| поп новце чувао. — А шта ће њима двома добро?{S} Ни кучета ни мачета!{S} Док су живи, биће им |
| n="116" /> <p>— Да бог да да ово све на добро изађе! — рече баба Стевана.</p> <p>Кад се већ смр |
| већ гледај свога посла!{S} Знам ја тебе добро који си ти!</p> <p>Учитељ зачкиљи очима:</p> <p>— |
| акну: удри, посветила ти се!{S} Све иде добро и сви се добру надају.{S} Попадија се опоравља и |
| још један пут чујем да су упале у туђе добро, продаћу их одмах, ма ни сто гроша не узео!{S} Не |
| јим благословом, попо, ја велим тако је добро, — рене кмет.</p> <p>— Нека је с божјим благослов |
| и, не примите за зло, браћо, ваља ми се добро с вама разговорити, јер се не враћа с пута на кој |
| адити шта му драго.{S} Не почињите, док добро не смислите, и док не буде доста новаца, да не бу |
| се нагледа:</p> <p>— Сад ми је са свим добро!{S} Сад ме ништа више не боли!</p> <p>То бјеше по |
| како се човјек може ласно обрукати ако добро не пази.{S} Тако он, вели, и не гледа <pb n="121" |
| Марија и наше кумство! да бог да свако добро и радост од ње да дочекаш; да те утјеши и подвори |
| еће да иде?</p> <p>— А што је не храниш добро, па би ишла?</p> <p>Павао исколачи очи:</p> <p>— |
| га је често дотјеривао, али се за нашег доброг учитеља слабо шта лијепило.{S} Тек он се трудио |
| конзисторије у село!»</p> <p>Владика се добродушно и лако насмија.</p> <p>И с Маром је много шт |
| ветила ти се!{S} Све иде добро и сви се добру надају.{S} Попадија се опоравља и - већ трећег да |
| владика, — ти си своме дјетету највише добру рад.{S} Па ја велим не треба да стајеш њеној срећ |
| а, попо; и твој благослов, да му узмемо добру жену дадиљу, или да га дамо каквој бабињари да га |
| илазиле Мару, водиле је својим кућама и доводиле опет попу.</p> <p>Она је расла у кући код оца |
| ране и не видећи попа, маче сјекиром по довратку.{S} Поп преко прага, а пламена греда више врат |
| ца говорили, то се не зна.{S} Један пут довуче Јеротије американски плуг и стаде се хвалити как |
| и каву.</p> <p>Не рекох вам да је такав договор да кум Нинко вози Мару у Биоград и понесе влади |
| а ме час.{S} Него сам вас зовнуо, да се договоримо за неке ствари.</p> <p>Кум Нинко хоће да сок |
| а.{S} Шта ви — вели — мислите?{S} Да се договоримо ми, па послије да запитамо и друге паметне љ |
| вршила година и девет мјесеца, а поп, у договору са селом, дозида уз кућу још једну собу, и узе |
| >Онда се ухвати за срце, па испрекидано додаде:</p> <p>— А њој... њој опростите!...{S} Није она |
| амену и хоће да дохвати патос.</p> <p>— Додајте ми добар котао пун воде! — дераше се Нинко.</p> |
| тао пун воде! — дераше се Нинко.</p> <p>Додаше му.</p> <p>Он дохвати котао објеручке.{S} Оприје |
| шта не запита, нити је с њиме долазио у додир.{S} И учитељ чим види попа, а он погне главу, нам |
| ост.{S} Онда болови наново учесташе.{S} Дође и Иконија, и поша рече попу да изађе, а сама оста |
| вно видим да је други свијет настао.{S} Дође учеван човјек с којим ја нијесам смио ни говорити. |
| -дана преко главе.{S} Кад је требало да дође, поп доби писмо да ове године о распусту иде госпо |
| лук.</p> <p>Било како му драго, владика дође, и наш поп осоколи туна.{S} Владика одмах чинио ру |
| ачкиљи, а бора на челу као да још дубља дође.</p> <p>Онда се опет лијевим раменом окрете кмету: |
| над нашим срцима.</p> <p>Боже! кад она дође!</p> <p>Поп ван себе од радости.{S} Иконија да се |
| леда.{S} Псује Јеротије што му на уста дође и кад се он даде да га учи које ко, ко није ни ора |
| нестало.{S} Нијесмо дуго знали, док не дође Марко трубач из војске, и рече да је Павао отишао |
| промијени наше рачуне.</p> <p>Те године дође у нашу окружну варош владика.{S} Нећу вам причати |
| чекивасмо Марину поруку за кола.{S} Али дође и Петров дан, а писма од ње нема.{S} Једно вече, т |
| остави, а ми блејимо за њом.</p> <p>Или дође послије подне, кад се поп наслонио на шареницу, па |
| ете прође свијета.{S} А послије, кад ти дође, нећеш се више од ње одвајати!» Тако опет наступи |
| хлади знојава ковача.</p> <p>Кад учитељ дође на поред њега, а он се окрете:</p> <p>— А што си т |
| а.{S} Волиш ти бијелу каву!</p> <p>У то дође и поп из градине.{S} Његово светитељско лице бјеше |
| небес креташе се једним правцем.</p> <p>Дођосмо већ у прво село.</p> <p>Преметнусмо школу, јер |
| оше још двоја кола пред попову кућу.{S} Дођоше жене и људи из сусједства, а и који су даље сјед |
| попо и остала господо!{S} Ја велим, ако дозволите, да се дијете васпитава као варошка дјеца, је |
| им вас, браћо, и ви, господин-попо, ако дозволите да рекнем и ја.</p> <p>Зачудише се људи:</p> |
| ет мјесеца, а поп, у договору са селом, дозида уз кућу још једну собу, и узе дијете с Иконијом |
| авају обрашчићи, и све црвенији долазе, док већ не измаче мјесец јул, и док кум Нинко не запреж |
| и градити шта му драго.{S} Не почињите, док добро не смислите, и док не буде доста новаца, да н |
| згорје, нестало.{S} Нијесмо дуго знали, док не дође Марко трубач из војске, и рече да је Павао |
| га дамо каквој бабињари да га прихрани, док не узмогне само јести.</p> <p>У тај пар отворише се |
| ад се врати.{S} Тако они бригају бригу, док Мара спава тврдим сном.{S} Већ се заблиста од исток |
| бабила.{S} Дајте мени дијете и Иконију, док је оно још за сисе!{S} Пазићу га као своје!</p> <p> |
| ест година.{S} Ја сам лутао по свијету, док ме наш рат не позва кући.{S} При свршетку добијем з |
| двома добро?{S} Ни кучета ни мачета!{S} Док су живи, биће им доста, а послије — народно је и би |
| молити другога да јој чита писма.{S} А док она одрасте неће се писма тако ријетко писати као с |
| а је не дај боже, ви који...{S} Чекајте док свршим!{S} Тако сам ја срачунао и смислио да јој од |
| } Не почињите, док добро не смислите, и док не буде доста новаца, да не будете постидни пред св |
| долазе, док већ не измаче мјесец јул, и док кум Нинко не запреже коње, да води душу села из сел |
| , опрости ми гријехе и одржи ме здрава, докле си ми живота поклонио!» И бог га је заједно с пош |
| </p> <p>— Боли ли те ма што год? — рече доктор.</p> <p>-— Овдје! — рече поп и метну руку опет н |
| у се још само слабо пушаше, а владика и доктор стигоше у село.</p> <p>Кад они уђоше у собу, на |
| етну је на срце:</p> <p>— Овдје!</p> <p>Доктор приђе, обрташе га јадника и овамо и онамо.{S} Уз |
| е поп и метну руку опет на срце.</p> <p>Доктор нареди да га оставе на миру, да га нико не дира |
| љеном народу:</p> <p>— Добар кочијаш по доктора, а добар катана по владику!</p> <p>Двоја троја |
| оље уобљавају обрашчићи, и све црвенији долазе, док већ не измаче мјесец јул, и док кум Нинко н |
| о некакав терет на срце и црне му мисли долазе у главу да ће изгубити друга.{S} Забринуо се сил |
| ише ни за шта не запита, нити је с њиме долазио у додир.{S} И учитељ чим види попа, а он погне |
| куд ти знаш?</p> <p>— Прочитала сам оно доље.</p> <p>— Зар ти умијеш читати?</p> <p>— Умијем.</ |
| јим људима, сви присташе, и кум-Нинкова домаћица весела узела дијете за руку, а тек учитељ као |
| о, и ви, браћо, ви сви знате да се моја домаћица прије два мјесеца <pb n="100" /> побабила.{S} |
| им да сте и вас четворица у овом божјем дому?{S} Прогнаћу вас, ако тако устјерате, старости ми, |
| рчма, па све наздрављају попу и његовом дому.{S} Нађе се и некакав шаљивчина који наздрави »црк |
| п с Маром за сто под орахом.{S} Иконија донесе бијелу каву.</p> <p>Поп не скида с ње очију.</p> |
| читати?</p> <p>— Умијем.</p> <p>Владика донесе једну књигу, па је даде Мари да чита.{S} Она отв |
| смо у варош по требовање, а наш комисар донесе новине, па нам прочита: »Погинули при освајању ш |
| ахат цијелу чету њоме нахранио.{S} Мићо донио скоро из вароши шарен нов ковчег и у њега трпа Ик |
| ени и шири него под самим ноздрвама.{S} Доња му је усна мало висила, а горња је мало издигнута, |
| /p> <p>— Браћо — вели, — тако ми се све допада да ће скоро куцнути за ме час.{S} Него сам вас з |
| ма, ни ону трку и урнебес од попова.{S} Доста да знате, да је наш поп био најстарији у цијелом |
| е, док добро не смислите, и док не буде доста новаца, да не будете постидни пред свијетом.{S} Т |
| и руку, а он сав поцрвени.{S} Искупи се доста свијета, па је као младу одведосмо поповој <pb n= |
| чета ни мачета!{S} Док су живи, биће им доста, а послије — народно је и било.</p> <p>Поодавно ј |
| p>— Сјећаш ли се да ми ти рече да је то доста за добра пастира?</p> <p>— Сјећам!</p> <p>— Чуј м |
| у њени таласи по срцу и уморну површину дотиче само још писмо од милога, као ластино крило мирн |
| тељ је читаве двије недјеље шио капу, и дотјеривао што је боље умио.{S} Кад поп сједе у кола пр |
| никаквог није имао.{S} Поп га је често дотјеривао, али се за нашег доброг учитеља слабо шта ли |
| <p>Сад смо се сви надали да ће нам Мара доћи за учитеља.{S} Већ је поп с неколико старијих људи |
| зна чија ће она бити, и у чије ће руке доћи!{S} Тек велим толико да јој одредите, да се не рач |
| } Хоће срце да ми пукне, што ти не могу доћи.{S} Причао ти је владика да ме је премјестио у јед |
| " /> жутом руком на дијете покрај себе, дохвати онда попову руку и пољуби је; прошапта: »Благос |
| упи хаљину, десном смаче шешир с главе, дохвати се за лотре и лако скочи на земљу.</p> <p>Поп ј |
| е, плаче, па опет у један пут утре очи, дохвати књигу, тресне о сто, отвори, па навали читати.< |
| омљен таван наже се у пламену и хоће да дохвати патос.</p> <p>— Додајте ми добар котао пун воде |
| ије јој потури руку под уста.{S} Она је дохвати објеручке и обли сузама.{S} Осмијех заигра на п |
| смијех заигра на поповом лицу.{S} Он је дохвати руком за браду и издиже јој лице према себи, па |
| се ради?</p> <p>У један пут попадија се дохвати за појас, па врисну и сва поцрвење.{S} Поп се о |
| олови у један пут потрчаше.{S} Павао се дохвати за <pb n="131" /> стражњу осовину и сједе на њу |
| едан крај шљемена паде покрај прозора и дохвати кућу и са те стране, те му запријечи повратак.{ |
| рата, и ничице паде пред олтар, а челом дохвати земљу.{S} Лежао је тако може бити четврт сахата |
| , сине! — рече поп.</p> <p>Ал’ господин дохвати кутију са жигицама која је пред попом стајала и |
| е се Нинко.</p> <p>Додаше му.</p> <p>Он дохвати котао објеручке.{S} Оприје се ногама о врбову г |
| о и попусти, али ноге затјечу све јаче, дохватило и горе снагу и често је хвата несвјестица.{S} |
| } Пуцају рогови и греде, већ је и таван дохватило; а у школи се свијетли као у по дана.{S} У је |
| полетје на један прозор.{S} Двојица га дохватише за мишке, али се он отрже и ускочи у нутра.</ |
| онија већ кречи попову кућу и спрема се дочек за Мару.{S} Једног дана и кум Нинко сједе на кола |
| ц школске године, не може човјек жив да дочека.{S} Али нема више туге.{S} Разведрила су се лица |
| ајао на путу.</p> <p>Да видите јесмо ли дочекали чему смо се надали!</p> </div> <div type="chap |
| т, и већ му се чини да неће ни ноћи жив дочекати, па зове Нинка, Аксентија Смиљанића, Станоја Г |
| да бог да свако добро и радост од ње да дочекаш; да те утјеши и подвори под твоју старост, да с |
| вој кући.{S} А они као да им је владика дошао: завирују је са свих страна и већ не могу да је с |
| ош многи народ.{S} Веле, кад је наш поп дошао у варош, да су лупала звона и пуцале прангије, је |
| Само што је мало порасла и што је бљеђа дошла у лицу, те јој црне очи чисто још црње и још се с |
| {S} Весели људи и жене, изоблачили се и дошли цркви.{S} Љубе попа у руку и честитају.{S} А он с |
| и мушка и женска, и тако је сад вријеме дошло, да ће и по селима почети, па је гриота да дијете |
| ишта не једе и не пије.{S} Чисто дијете дошло ван себе; некаква му ватра подишла обрашчиће, и к |
| живе, ни мене мртва, ни градити шта му драго.{S} Не почињите, док добро не смислите, и док не |
| , већ замишљеним очицама гледа у шта му драго.{S} Чупка ресе на кошуљи и не говори ништа.{S} Ни |
| е коња на муштулук.</p> <p>Било како му драго, владика дође, и наш поп осоколи туна.{S} Владика |
| ем чекић, чини ми се да у њему нема пет драма, а леђа ми чисто шкрипе.</p> <p>Учитељ се насмија |
| враћао, како се све крије од госпође за дрва и у шупу, па плаче сама и како, каже, хоће да умре |
| пљени.{S} На зиду је висила једна стара дрвена икона светога Саве.{S} Била је са свим почађила |
| попом па одоше, а он оста сам, као сухо дрво, и на срце му паде туга.</p> <p>Дуго се опирао срц |
| на врата!{S} Обарајте греде! — чује се дрека са свих страна.{S} Читав облак од воде сасу се на |
| да је помјерио памећу.</p> <p>— Воду! — дрекну он.</p> <p>Рекао бих хиљаду котлова се сасуше у |
| и као да се насмјехну, а у исти пар чу дреку малога <pb n="97" /> дјетета из собе.{S} Он клече |
| ред ноћ истина паде у ватру, али она не држа дуго, и он тврдо заспа.{S} Пробуди се у саму зору, |
| дарити на науку!{S} Немој, оче владико, држати више простих попова, као ја што сам... што сам б |
| ло да јој одредите и ово, што ја до сад држах.{S} Шта ће женском чељадету толико имање, а бог з |
| ав страх бјеше обузео попа, да се једва држаше на ногама.</p> <p>Аксентије Смиљанић позна га у |
| је да се скраси.{S} Сједне на креветац, држи колач у руци и гига ногама.{S} Онда скочи, трчи у |
| дасмо <pb n="141" /> попа у пламену.{S} Држи икону и дигао је више главе.</p> <p>Нама жива срца |
| } А и Иконија је остарјела, да се једва држи на ногама.{S} Шта ви — вели — мислите?{S} Да се до |
| .{S} Кад би у недјељу, а поп га чека да држи пијевницу.{S} Јес’, ал’ учитеља нема!{S} Послије с |
| улу с чибука:</p> <p>— Зар ти — вели, — дроњо, зовеш моју кућу туђом, и зар ће се ово дијете по |
| <p>Ноћ је била црна, као мало која њена друга.{S} Нигдје се ништа не миче, само совуљага ћуче њ |
| овачнице па духа.{S} На спрам тих врата друга су, те тако се игра вјетар кроз ковачницу, и хлад |
| куће, као мјесечев зрак, лако се креће друга слика у дугим хаљинама; корача плоту и дуго и тих |
| чи: земљопис, свештена историја, прва и друга знања...</p> <p>— Не би било рђаво! — рече кмет. |
| му мисли долазе у главу да ће изгубити друга.{S} Забринуо се силно и ноћу често устаје.{S} Иде |
| , бити и учитељ.{S} А послије, у вароши друга срећа чека дијете.</p> <p>Поп заћута и даде се у |
| разред, учитељ онда навали на попа и на друге људе, те је задржа још једну годину дана у школи |
| Поп протури прсте једне руке кроз прсте друге руке, испружи оба кажипута и састави им врхове, п |
| ем свијету! — Па гурај дјетету колаче и друге понуде у руке и у уста.</p> <p>А на њој слаба про |
| договоримо ми, па послије да запитамо и друге паметне људе; да видимо шта ће они рећи.</p> <p>— |
| Веле: морам учити француски, да стигнем друге и тако даље» Можете мислити како нам је било!{S} |
| S} Ја затворам очи, а дивно видим да је други свијет настао.{S} Дође учеван човјек с којим ја н |
| мах зидајте и дјецу учите...{S} Настаје други свијет!</p> <p>Онда се ухвати за срце, па испреки |
| а води душу села из села.</p> <p>Кад по други пут оде, пође све по старом.{S} На ново је требал |
| амо се зави у струку и оде даље.</p> <p>Други пут Павао Ђерић води волове с празним колима.{S} |
| о око са свијем му се затвори, а онијем другијем погледа кмета најприје у опанке, па онда у кап |
| n="119" /> <p>Послије је ушла Иконија с другим женама и кроз једно четврт сахата изведоше плачу |
| бацаше пушке и пјеваше.{S} За попом, у другим колима, возио се кум Нинко и Глувић, за њима још |
| јерујте, људи, у нашем селу нема, као у другима, ама ни једне главе која светкује петак.</p> <p |
| а већ је имала чарапа, кошуља, убруса и других ствари пун ковчег.</p> <p>Кад јој се навршила го |
| !»</p> <pb n="123" /> <p>— А да, весела друго, гладно и жедно у туђем свијету! — Па гурај дјете |
| , жене, и цвијелите дијете?{S} Ви ништа друго и не знате! — рече Аксентије Смиљанић, и обриса р |
| Или ме волиш или не волиш!{S} Једно или друго!{S} Нећу тањир од два лица.{S} Не волим људе, кој |
| е ово, а ради оно, мисли једно а говори друго.{S} Што да вам приповиједам како смо били као уби |
| стина да је овај учитељ са свијем нешто друго од пређашњег, и мислили смо сви да је он учеван ч |
| исати, па неће под своју старост молити другога да јој чита писма.{S} А док она одрасте неће се |
| адоше се у некакву тамну слутњу.</p> <p>Другога дана изашао учитељ у механу.{S} Сједне сам,- на |
| у.{S} Нико то не види, нити ко опажа на другој страни иза амбара црне Павлове очи како просијец |
| цијелом селу.{S} Час је у једној час у другој <pb n="93" /> њиви, сада у школи, послије у цркв |
| една њега у руку, па као гуске једна за другом на капију.{S} И млађи свијет оде.{S} Иконија сам |
| по, кажем, дијете ће у школу код мене с другом дјецом научити читати и писати, па неће под свој |
| дијете у сну махну руком, окрете се на другу страну и настави спавање.{S} Дубоко поп уздахну и |
| азумије, а он се дусне, окрене главу на другу страну и мргодан оде.</p> <p>Један пут иде он пол |
| епркају палицом по прашини и гледају на другу страну у плот.</p> <p>Наста тишина.</p> <p>Поп ме |
| о мјесто.{S} Врба пуче а Нинко љосну на другу страну о земљу, а котао изручи сву воду на проваљ |
| х.</p> <p>— Птицама небеским дао је бог другу снагу и путе, а човјеку остаје памет и хришћанско |
| ији.{S} Једно вече писао је неком своме другу: «...{S}Бош посла!{S} У народу се не може ништа у |
| себи.{S} Њима двјема једну собу, а себи другу.{S} Тако га ни жене не сметају, које су сваки час |
| је се ногама о врбову грану, а леђима о другу, па га зањиха и баци на проваљено мјесто.{S} Врба |
| ста не узима.</p> <p>Нико се није с њим дружио, осим једног Јеротија Ковачевића, који га је зак |
| и кажем да се дијете васпитава и никако друкчије!</p> <p>Згледаше се сељаци.</p> <p>— Шта велиш |
| е то њој?</p> <p>— Како шта ће, оче?{S} Друкчији је данас свијет, него што је био за твоје млад |
| што је био за твоје младости, а још ће друкчији бити кад она ступи на снагу.{S} Кад сврши школ |
| ом, а младеж се игра и весели.</p> <p>А друмом за наше село иду једна кола и у њима један госпо |
| Кад на пошљетку сав поцрвење па поче да дршће, каже: »Шта је то, браћо, јесте ли ви хришћани? к |
| ’ ћете од сад с богом ратовати!«</p> <p>Дршћемо ми као прутови — није шала оне божје ријечи, а |
| ећма зачкиљи, а бора на челу као да још дубља дође.</p> <p>Онда се опет лијевим раменом окрете |
| лубице? — рече Иконија.</p> <p>Мара још дубље повуче пару:</p> <p>— Ништа! — рече, а поглед јој |
| та, па гледа неким широким погледом.{S} Дубок јој је дах, а чудно јој нешто у грудима. .</p> <p |
| рве готово се састају а међ’ њима једна дубока бора, која се ни онда не изједначи, кад господин |
| е на другу страну и настави спавање.{S} Дубоко поп уздахну и завали се у постељу.</p> <p>Давно |
| > <p>Дијете протрља очи и отвори их.{S} Дубоко уздахну, па гледа великим безазленим црним очима |
| нијели један сто из суднице, поред њега дугачка клупа и неколико троногих столица.{S} Засјели с |
| сечев зрак, лако се креће друга слика у дугим хаљинама; корача плоту и дуго и тихо шапућу.{S} Н |
| оћ истина паде у ватру, али она не држа дуго, и он тврдо заспа.{S} Пробуди се у саму зору, и из |
| " /> тобом, а све у здрављу и весељу за дуго и на много.</p> <p>— Амин да бог да! — одазваше се |
| в владичине воље и ријечи?{S} Нијесу се дуго препирали.{S} Сељаци се шћућурише, само их срце бо |
| слика у дугим хаљинама; корача плоту и дуго и тихо шапућу.{S} Нико то не види, нити ко опажа н |
| азу, заћута и заспа.{S} Гледао га је он дуго.{S} Онда обриса очи и изађе у народ.{S} Сви поуста |
| кад школа изгорје, нестало.{S} Нијесмо дуго знали, док не дође Марко трубач из војске, и рече |
| тарост! — рече владика. — Да бог да још дуго да поживиш! — А бога ти, оче — не прими за зло, — |
| хо дрво, и на срце му паде туга.</p> <p>Дуго се опирао срцу, не хотећи »срдити бога«, али старо |
| и ухом да макне, поп уђе у собу.</p> <p>Дуго гледа мирну и безбрижну савјест како спава.{S} Ста |
| да Марине очи бјеху управљене:</p> <p>— Дуд? рече она.</p> <p>— Шта?</p> <p>— Гледаш у дуд?</p> |
| <p>Мара се слабо насмјехну:</p> <p>— У дуд и свуда!{S} Па замишљено настави: — Чисто сам гладн |
| че она.</p> <p>— Шта?</p> <p>— Гледаш у дуд?</p> <p>Мара се слабо насмјехну:</p> <p>— У дуд и с |
| киша.{S} Земља бјеше свуда влажна, а са дуда спрам врата још нијесу испариле кишне капљице, па |
| ићо!{S} Унутра има хиљаду и сто и један дукат.</p> <p>Они се згледаше.</p> <p>— Из тога зидајте |
| гдје је дијете било и тури му под главу дукат.{S} За њим кмет, за кметом Аксентије Смиљанић а з |
| ад се сви изредише, Иконија изброја два дуката у злату и четири и по у сребру и крајцарама; вез |
| у има у једном рупцу завезано шест и по дуката, чиме сте је ви даривали, кад се родила.{S} И то |
| ешто одредио, али не вриједи све ни сто дуката.{S} Нема ту ништа од школе!</p> <pb n="115" /> < |
| штогод трошити?</p> <p>— Једно пет шест дуката мјесечно.</p> <p>Попу чисто одлакну:</p> <p>— Не |
| аш имања, како су ми причали, на хиљаду дуката.</p> <p>Поп се забечи:</p> <p>— Каквих хиљаду ду |
| p>Поп се забечи:</p> <p>— Каквих хиљаду дуката, каква имања?{S} Немам ја ништа.{S} Њој је истин |
| ла сваки дан, а недјељом је била увијек дупком пуна.{S} Прије, још давно, и кад је какав светач |
| да проговори, нико не разумије, а он се дусне, окрене главу на другу страну и мргодан оде.</p> |
| ма попову кућу.{S} Или извади двојнице, духа у њих и њихов јасан писак тужно плива зраком.{S} Н |
| еђа, а он стао на врата од ковачнице па духа.{S} На спрам тих врата друга су, те тако се игра в |
| онијом.{S} Већ почиње да свиће први дан Духова.{S} Сио поп на клупицу у авлији, турио сиједу гл |
| ше ни хљеба да замијеси. »Хоће — вели — душа на нос да <pb n="96" /> ми искочи!«.{S} Теретан јо |
| остављам вама на аманет...{S} Бог вам а душа вам!</p> <p>Кум Нинко испружи врат, хракну мало па |
| х, ако умре поред нас живијех некрштена душа.{S} Ја желим да крстимо дијете, прије него га дам |
| трепавицама час по виси капљица, којом душа роси, кад јој се мркне и кад свањује.</p> <p>А кро |
| и се расрдио!</p> <p>— Не марим за мале душе, ја нећу овдје да се с тобом цмакам! ја хоћу рад!{ |
| — Ко?</p> <p>— Учитељ!</p> <p>Поп дахну душом:</p> <p>— Срећан му пут!</p> <p>— Шта? — рече Акс |
| док кум Нинко не запреже коње, да води душу села из села.</p> <p>Кад по други пут оде, пође св |
| у тебе.{S} Озбиљне, црне, продиру ти у душу, и као да те нешто питају.{S} Ја знам кад се деси |
| се иде затворенијих очију.{S} Бог да му душу прости!{S} Жао нам га је било.{S} Вио је сиромах н |
| прочита наше село.</p> <p>»— Бог да му душу прости!«</p> <p>— А... онај... ваш учитељ?{S} Чуст |
| Није то туга, ни брига, што занима њену душу.</p> <p>То је она сентименталност, ваљада својстве |
| ва брига дјетињег доба, савлада немирну душу Марину; кад црне трепавице падоше на запурене обра |
| оче владико, и ви, браћо!{S} Ја изгубих душу што нијесам учио школе.{S} Са тога изгубих и дијет |
| њаше на вечерњу.{S} Кроз прозор угледах ђачиће; устали на ноге, па читају молитву.{S} Пред њима |
| ије испаде с малом пушком старац Матија Ђенадић, који је, веле, још под Милошем ратовао.</p> <p |
| било мирно; само гдје-гдје што шкрипне ђерам или лупне капак од прозора.{S} Кокоши ваде главу |
| ће жар из пећи за хљеб, или како сусјед Ђерић прави страшило за птице.{S} Па онда хајд’ Нинково |
| туб од звонаре стајао је наслоњен Павао Ђерић и као соко гледа у помрчину.</p> <p>У тај пар из |
| руку и оде даље.</p> <p>Други пут Павао Ђерић води волове с празним колима.{S} Стока се нешто у |
| тај, тај и тај«, па онда рече и: »Павао Ђерић, поручик!«</p> <p>»— Одакле је? — викнусмо ми сви |
| , те рекох: — шта је, бога ти, с Павлом Ђерићем?</p> <p>— Е, сељаче и господине, њега је ону но |
| ада му задрхта.</p> <pb n="114" /> <p>— Е — вели владика, — ти си своме дјетету највише добру р |
| овога ваздуха.</p> <pb n="134" /> <p>— Е, печем ја каву за тебе, — рече Иконија. — Знам ја, ти |
| њено!</p> <p>— Божје па њено!</p> <p>— Е, сад ми је — вели лакше умријети.{S} Спаде ми неки те |
| овашене?</p> <p>— У десно ухо.</p> <p>— Е, то су црквене свиње!{S} Тјерај у обор, па им подај к |
| итељ?{S} Чусте ли што за њега?</p> <p>— Е, кад се онај божји анђео одрече њега и врати покајан |
| је, бога ти, с Павлом Ђерићем?</p> <p>— Е, сељаче и господине, њега је ону ноћ, кад школа изгор |
| да женско чељаде иде у школу?</p> <p>— Е, идите у варош, господар- и газда-Станоје, па ћете ви |
| е постељи.</p> <p>— Прије свега, браћо, ево у овом су ковчегу овдје народни новци, а кључ је на |
| мо се ти, учитељу? — рече поп.</p> <p>— Ево ме!</p> <p>— Знам! а камо се у цркву да пјеваш?</p> |
| кум Нинко, — није малено твоје имање, а ево ћу и ја дати још...</p> <p>Поп нестрпљиво махну гла |
| е и дере ајдамаком куд стигне.</p> <p>А ек учитељ пред њега као какав капетан:</p> <p>— А што — |
| намјештањем.{S} Он с овим капиталистима експлоатише сељака — подржава га све јаче у глупости — |
| едног турчина покрстио <pb n="111" /> и ено га, сви га знате, ваљан хришћанин и један по један |
| и зловољан.</p> <p>Иде он у наше село и ено га гдје уђе.{S} Хајд’, хајд’, па право у народ.{S} |
| ће бити кум?</p> <p>Међу сељацима наста жагор, али у брзо изађе Нинко Вилотић:</p> <p>— Ако сам |
| пожњео.</p> <p>»А што ти, Стјепане, не жањеш?«</p> <p>— Како ћу, оче?</p> <p>— Српом!</p> <p>— |
| јих очију.{S} Бог да му душу прости!{S} Жао нам га је било.{S} Вио је сиромах некако прирастао |
| ји, ваби кокоши, гледа како Мићо изгрће жар из пећи за хљеб, или како сусјед Ђерић прави страши |
| 3" /> <p>— А да, весела друго, гладно и жедно у туђем свијету! — Па гурај дјетету колаче и друг |
| поред нас живијех некрштена душа.{S} Ја желим да крстимо дијете, прије него га дам из куће.</p> |
| у собу.</p> <p>— Оче — рече владика, — желиш ли штогод?</p> <p>— Да се исповједим! —~ рече поп |
| који му је лежао на прсима.</p> <p>Опет жељно гледа њено болно лице.{S} Смијеши се и чисто не м |
| од суза, па не пушта дијете из руку.{S} Жена пуна кућа, па се само вајкају: «Леле мене! како је |
| етачац па и петак, нагура се пуна црква жена, али поп један пут, послије службе у петак, стаде |
| леда на ону страну, гдје мисли да му је жена и дијете, па понавља: »Слава теби, Господе!«</p> < |
| уђе у собу гдје је дијете било.{S} Рече женама да изађу, а сам оста неко вријеме код дјетета.{S |
| /> <p>Послије је ушла Иконија с другим женама и кроз једно четврт сахата изведоше плачући дије |
| ало у сузама.</p> <p>— А шта балите ви, жене, и цвијелите дијете?{S} Ви ништа друго и не знате! |
| је дијете да ти је милина погледати.{S} Жене се надмећу понудама и поклонима.{S} Није јој била |
| па служи винском чашом.{S} Пију људи а жене отхукују и уздишу, а у чаши нестаје ракије.{S} Шта |
| а.</p> <p>Кад се већ смрче, разиђоше се жене и људи кућама, а оставише попа сама.{S} Није ни он |
| ине.</p> <p>Дан пред полазак мутљају се жене из цијелога села по поповој кући.{S} Ту је камара |
| двоја кола пред попову кућу.{S} Дођоше жене и људи из сусједства, а и који су даље сједили.{S} |
| а нашло женско дијете.{S} Весели људи и жене, изоблачили се и дошли цркви.{S} Љубе попа у руку |
| једну собу, а себи другу.{S} Тако га ни жене не сметају, које су сваки час обилазиле Мару, води |
| а силне чарапе, кошуље и убрусе.</p> <p>Жене посједају на клупу под орах, милују Мару и плачу, |
| са старијим људима, — рече поп.</p> <p>Жене једна по једна њега у руку, па као гуске једна за |
| слони усне на увелу попову руку.</p> <p>Жене покрише очи, људи чепркају палицом по прашини и гл |
| Ћерића, а у њега је син Павао, момак за женидбу.{S} Онај исти, коме учитељ рече да је марва.</p |
| словац прича да се сада раставља са том женом, јер га она тужи да је бије и злоставља. — Неће о |
| итају молитву.{S} Пред њима стоји једна женска.{S} Упрла поглед у светога Саву, онога истог, ко |
| идјети.{S} Тамо иду сва дјеца и мушка и женска, и тако је сад вријеме дошло, да ће и по селима |
| <p>— Какву школу?{S} Ко је још видио да женско чељаде иде у школу?</p> <p>— Е, идите у варош, г |
| , а већ све село зна да се у попа нашло женско дијете.{S} Весели људи и жене, изоблачили се и д |
| е и ово, што ја до сад држах.{S} Шта ће женском чељадету толико имање, а бог зна чија ће она би |
| о; и твој благослов, да му узмемо добру жену дадиљу, или да га дамо каквој бабињари да га прихр |
| спусти грозна киша.{S} Из грдне гомиле жеравице гдје је била школа сукне још час по пламен, а |
| же се према попу и пружи руку.</p> <p>— Жив био, сине! — рече поп.</p> <p>Ал’ господин дохвати |
| гађао, а попа се бојао.{S} Управо се ни жив није чуо.{S} Ми смо били њиме задовољни: какав је, |
| н пут, и већ му се чини да неће ни ноћи жив дочекати, па зове Нинка, Аксентија Смиљанића, Стано |
| и мјесец школске године, не може човјек жив да дочека.{S} Али нема више туге.{S} Разведрила су |
| огдан?</p> <pb n="113" /> <p>— Није, он жив, — рече Мара. — Он је погинуо на Косову.</p> <p>— А |
| кону и дигао је више главе.</p> <p>Нама жива срца попуцаше.{S} Престравили се, па заборавили и |
| ја, па моја! — рече поп.</p> <p>— Да је жива и здрава! — рече владика, милујући дијете.</p> <p> |
| колу, па цркву.{S} Немојте брукати себе живе, ни мене мртва, ни градити шта му драго.{S} Не поч |
| е и убојице оним путиром ондје, па онда живи ако можеш.{S} Послушајте ме, пошљедњи вам пут каже |
| обро?{S} Ни кучета ни мачета!{S} Док су живи, биће им доста, а послије — народно је и било.</p> |
| и.{S} Наш је гријех, ако умре поред нас живијех некрштена душа.{S} Ја желим да крстимо дијете, |
| да је сваком право.</p> <p>Код куће је живио скромно и по старински.{S} Попадија га љуби у рук |
| : поп је служио цркву, управљао селом и живио с попадијом.</p> <p>Поп је био све и сва!{S} Имал |
| та, лепиња и погача, лонаца с кајмаком, живих и пржених пилића, пастрме и толико «заире», да би |
| Богу, да ми не дате под моје старе дане живјети?{S} Како ћу — вели — поћи на небо, гдје ће ме с |
| <p>— Живог или мртвог! — дере се он, — живог или мртвог, моја глава цареву плаћа.</p> <p>И у ч |
| зван села.{S} Кмет се помамио:</p> <p>— Живог или мртвог! — дере се он, — живог или мртвог, мој |
| ече:</p> <p>— Чувај ми, дијете, тако ти живога и самосазданог створитеља!</p> <pb n="120" /> <p |
| гријехе и одржи ме здрава, докле си ми живота поклонио!» И бог га је заједно с пошом одарио зд |
| Наднијело се увело старчево лице на пун живота лик дјететов, а с бијеле браде цури кап по кап и |
| рт у даљину. .— Како је све дивно, пуно живота, како је свјеж ваздух!</p> <p>Иконија јој завири |
| попа, њему је као да га полијева неким животворним балсамом.</p> <p>— Гледала сам природу, — р |
| .</p> <p>Ал’ господин дохвати кутију са жигицама која је пред попом стајала и брзо трже руку на |
| тјепану, што иде у раскорак, презријева жито, а он још није пожњео.</p> <p>»А што ти, Стјепане, |
| е очи до пола <pb n="126" /> затворене, жмире и увијек гледају на страну.{S} Има му двадесет и |
| ећ у народно.{S} Народ га је засијавао, жњео, косио, пластио, врхао, вијао, Мићо црквењак на пи |
| кликће дјетлић, а са ораха му се одзива жуња.{S} Сунце блиста, а облаци се разилазе.</p> <p>Мар |
| ном очи.{S} Показа својом <pb n="98" /> жутом руком на дијете покрај себе, дохвати онда попову |
| патосу стоји једна велика пјесковница, за мал’, вели, што није у њу пљунуо.{S} Послије, каже, |
| ури му под главу дукат.{S} За њим кмет, за кметом Аксентије Смиљанић а за њима сви остали по ре |
| им колима, возио се кум Нинко и Глувић, за њима још многи народ.{S} Веле, кад је наш поп дошао |
| ијелим путем бацаше пушке и пјеваше.{S} За попом, у другим колима, возио се кум Нинко и Глувић, |
| у Биограду, да му једва вјеровасмо.{S} За Мару вели да је најприје с писмом владичиним ишао у |
| јете било и тури му под главу дукат.{S} За њим кмет, за кметом Аксентије Смиљанић а за њима сви |
| ало искашља.</p> <p>— Ласно је — вели — за новце, тек ако ти пристајеш.{S} Све ћемо то лијепо н |
| им кмет, за кметом Аксентије Смиљанић а за њима сви остали по реду и старјешинству, и сваки дар |
| и.{S} У њој је била једна повелика соба за дјецу, једна мала за учитеља и једна кухина, у којој |
| една повелика соба за дјецу, једна мала за учитеља и једна кухина, у којој је и фамилијаз спава |
| како је поп на врат на нос спремио кола за Биоград и с тим писмом отрчао владици. — Све то само |
| е! — рече ослобођен кмет.{S} Није сабља за вратом.</p> <p>Учитељ се насмија, ал’ само лијевим к |
| дало воде.</p> <p>Дан за даном, недјеља за недјељом, па и мјесеци клизе неосјетно.{S} Што прође |
| мокар од зноја, залијепила му се кошуља за широка леђа, а он стао на врата од ковачнице па духа |
| мљу.</p> <p>Поп је ухвати убјема рукама за главу па је љуби у чело, а нама иду сузе.{S} Поздрав |
| о једна њега у руку, па као гуске једна за другом на капију.{S} И млађи свијет оде.{S} Иконија |
| и као мимо турско гробље.</p> <p>Ко зна за што он тако чини?{S} Ко зна шта је поп о њему мислио |
| рио.</p> <p>Поп Митар повуче нашег попа за мантију.{S} Владика се слатко насмија.</p> <p>— Лије |
| , а то би <pb n="105" /> било и срамота за оволико село; а вашој кући част и поштење! — ту учит |
| ећаш ли се да ми ти рече да је то доста за добра пастира?</p> <p>— Сјећам!</p> <p>— Чуј ме, оче |
| ти У мојој кући?</p> <p>Учитељ се уједе за језик.</p> <p>— Молим, молим, господар-Нинко и куме, |
| он враћао, како се све крије од госпође за дрва и у шупу, па плаче сама и како, каже, хоће да у |
| и, да је бог оставио недјељу и празнике за цркву, да се у остале дане човјек радећи моли богу, |
| .{S} Поп га је често дотјеривао, али се за нашег доброг учитеља слабо шта лијепило.{S} Тек он с |
| десном смаче шешир с главе, дохвати се за лотре и лако скочи на земљу.</p> <p>Поп је ухвати уб |
| е може ништа учинити.{S} Заузимајући се за њега, пишући и говорећи, упропастио сам своју карије |
| ум-Нинкова домаћица весела узела дијете за руку, а тек учитељ као из мртвих:</p> <p>— Молим вас |
| ослије мјесец дана већ се опрема дијете за пут.</p> <p>Силне се припреме чине.</p> <p>Дан пред |
| и:</p> <p>— Смртни смо људи, не примите за зло, браћо, ваља ми се добро с вама разговорити, јер |
| а један прозор.{S} Двојица га дохватише за мишке, али се он отрже и ускочи у нутра.</p> <p>У та |
| оје шта, да ни десето не знаш чему је и за што је, и како се човјек може ласно обрукати ако доб |
| p>Већ окретоше Зебићевим шором, а поп и за њим сав народ не миче се с мјеста и не одваја очију. |
| а махне косом ни да закопа мотиком, али за то је он ипак увијек у послу.{S} Он води бригу о циј |
| да поживиш! — А бога ти, оче — не прими за зло, — гдје си ти школе учио?</p> <p>— Ја сам се — в |
| <p>Од то доба он учитеља никад више ни за шта не запита, нити је с њиме долазио у додир.{S} И |
| ка, милујући дијете.</p> <p>Сједоше они за ручак.{S} Посадише Мару до попа, па јој висе ножице |
| </p> <p>У један пут попадија се дохвати за појас, па врисну и сва поцрвење.{S} Поп се окамени.< |
| један пут потрчаше.{S} Павао се дохвати за <pb n="131" /> стражњу осовину и сједе на њу, па пои |
| ј је самој, како је хтјела да се ухвати за кум-Нинкова кола кад се он враћао, како се све крије |
| аје други свијет!</p> <p>Онда се ухвати за срце, па испрекидано додаде:</p> <p>— А њој... њој о |
| ко ми се све допада да ће скоро куцнути за ме час.{S} Него сам вас зовнуо, да се договоримо за |
| оши, гледа како Мићо изгрће жар из пећи за хљеб, или како сусјед Ђерић прави страшило за птице. |
| д смо се сви надали да ће нам Мара доћи за учитеља.{S} Већ је поп с неколико старијих људи ишао |
| аци слегоше раменима и, сами не знајући за што, дадоше се у некакву тамну слутњу.</p> <p>Другог |
| } Него, браћо, ја бих вас молио, да јој за сваки случај одредимо мало имања од народног добра.< |
| да Ћерића, а у њега је син Павао, момак за женидбу.{S} Онај исти, коме учитељ рече да је марва. |
| већ кречи попову кућу и спрема се дочек за Мару.{S} Једног дана и кум Нинко сједе на кола па у |
| и.{S} Имам и ја неку цркавицу, коју сам за школу одредио, а — вели — не знам боље прилике од ов |
| Одмах си се расрдио!</p> <p>— Не марим за мале душе, ја нећу овдје да се с тобом цмакам! ја хо |
| на поповом лицу.{S} Он је дохвати руком за браду и издиже јој лице према себи, па га гледа:</p> |
| ладеж се игра и весели.</p> <p>А друмом за наше село иду једна кола и у њима један господин чов |
| е да је марва.</p> <p>Сједе поп с Маром за сто под орахом.{S} Иконија донесе бијелу каву.</p> < |
| >— А ти је отвори!{S} Ја сам наименован за учитеља у овом селу.</p> <p>Гле!...{S} Нов учитељ!.. |
| о крило мирно огледало воде.</p> <p>Дан за даном, недјеља за недјељом, па и мјесеци клизе неосј |
| дане човјек радећи моли богу, да се он за све моли, кад они морају радити, да је богомрско не |
| ило.{S} Вио је сиромах некако прирастао за село.{S} Лијепо смо га сахранили.{S} Послије распуст |
| укчији је данас свијет, него што је био за твоје младости, а још ће друкчији бити кад она ступи |
| је бог благословио и како сам му платио за моје знане и незнане гријехе.</p> <pb n="99" /> <p>С |
| б, или како сусјед Ђерић прави страшило за птице.{S} Па онда хајд’ Нинковој или Глувићевој кући |
| а радити! — па нас остави, а ми блејимо за њом.</p> <p>Или дође послије подне, кад се поп насло |
| } Него сам вас зовнуо, да се договоримо за неке ствари.</p> <p>Кум Нинко хоће да соколи попа, а |
| ... онај... ваш учитељ?{S} Чусте ли што за њега?</p> <p>— Е, кад се онај божји анђео одрече њег |
| а су вољели Мару, сматраше цијелу ствар за изгубљену, и, да није старијих <pb n="139" /> људи, |
| p> <pb n="134" /> <p>— Е, печем ја каву за тебе, — рече Иконија. — Знам ја, ти си се поварошанч |
| већ био поручио Циганину да скује резу за затвор и предложио да се купи катанац, а поп једне н |
| алеко иза звонаре, а варнице се хватају за небо.{S} Шљеме бјеше све у пламену.{S} Пуцају рогови |
| {S} Сваки дан ишчекивасмо Марину поруку за кола.{S} Али дође и Петров дан, а писма од ње нема.{ |
| 101" /> тобом, а све у здрављу и весељу за дуго и на много.</p> <p>— Амин да бог да! — одазваше |
| новога владике.{S} Народ одлучи да попу за тај дан начини нове хаљине, и учитељ је читаве двије |
| е мени дијете и Иконију, док је оно још за сисе!{S} Пазићу га као своје!</p> <p>— Ако је с твој |
| Павао шиба коње да све врца крв.</p> <p>За њима пристадоше још неколико кола.</p> <p>Народ се и |
| овједим! —~ рече поп.</p> <p>Владика се забезекну:</p> <p>-— А какав тебе гријех мори?</p> <pb |
| ричали, на хиљаду дуката.</p> <p>Поп се забечи:</p> <p>— Каквих хиљаду дуката, каква имања?{S} |
| , док Мара спава тврдим сном.{S} Већ се заблиста од истока.{S} Стадоше још двоја кола пред попо |
| како га је учитељ научио.{S} Ал’ кад га забоде у неку крчевину, а плуг пуче на двије поле, као |
| ећем трку полетјеше, а Војин Арнаутовић забоде своме бијелцу оструге у трбух.</p> <p>Онда се сп |
| Са свим већ остарио, обневидио и постао забораван.{S} Знам, кад год му приђем руци, да ме пита |
| ва срца попуцаше.{S} Престравили се, па заборавили и да гасимо.{S} А он стоји.{S} Црвен га плам |
| поп. — Онако је све у длаку!{S} Још сам заборавио да му кажем да сам и једног турчина покрстио |
| арче земље, гдје је кућа, и њиву уз њу, забран са шарамповом и ливаду с виром.{S} То нека је ње |
| ас зове ону ливаду с виром Марин Вир, а забран са шарамповом Марин Шарампов.{S} Ко не вјерује н |
| ознојим!{S} Станем на вјетар, па чисто забрекнем.{S} Па кад послије <pb n="130" /> опет узмем |
| долазе у главу да ће изгубити друга.{S} Забринуо се силно и ноћу често устаје.{S} Иде сам по дв |
| астави спавање.{S} Дубоко поп уздахну и завали се у постељу.</p> <p>Давно је пала роса, већ се |
| !</p> <p>— У ковчегу има у једном рупцу завезано шест и по дуката, чиме сте је ви даривали, кад |
| ко хоће да соколи попа, али му се језик завезао, и само гута пљувачку.{S} И Аксентије са Станој |
| један пут, не рече му ништа.{S} Само се зави у струку и оде даље.</p> <p>Други пут Павао Ђерић |
| страшну пјесму.{S} Пси подвију реп, па завијају, а уморан сељак прене иза сна, прекрсти се: »о |
| ако је свјеж ваздух!</p> <p>Иконија јој завири у очи па онда погледа на страну, куда Марине очи |
| а шта? — Или тргне боквицу из земље, па завирује прстић, који је још као дијете порезала и који |
| и.{S} А они као да им је владика дошао: завирују је са свих страна и већ не могу да је се сити |
| у својој младости морамо оставити свој завичај.{S} А ко је то све преко главе претурио, тај зн |
| ке, а све гледајући кмета, приђе столу; заврати шешир, наже се према попу и пружи руку.</p> <p> |
| а тако склопљене руке положи на сто.{S} Заврати се мало на клупицу, а главу нешто искриви на де |
| type="titlepage"> <p>46 СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАГРАДА 46</p> <p>ПРИПОВЕТКЕ</p> <p>Л. К. ЛАЗАРЕВИЋА</p |
| ИЋА</p> <p>СВЕСКА ПРВА</p> <p>БЕОГРАД - ЗАГРЕБ</p> <p>ШТАМПАНО У СРПСКОЈ ШТАМПАРИЈИ У ЗАГРЕБУ</ |
| роговориће нешто, и час прије гледам да загребем на поље.</p> <p>Учитељ је био један кројач, ко |
| </p> <p>ШТАМПАНО У СРПСКОЈ ШТАМПАРИЈИ У ЗАГРЕБУ</p> <p>1898.</p> </div> <!-- предговор --> <div |
| >Коњи пођоше.{S} Поп пристаде уз кола и загрли се у ходу с кум-Нинком, па рече:</p> <p>— Чувај |
| свијетли као у по дана.{S} У један пут загрмје попов глас:</p> <p>— Икона!{S} Икона!</p> <p>Ми |
| <p>Хоће они штогод да проговоре, али се загрцнули, па само кашљуцају.</p> <p>Поћута поп и одмор |
| >Опет као да се чује попов глас, али је загушен и не разбирају се ријечи.</p> <p>Мало послије р |
| е по томе спадала нека особита почаст и задатак при поздрављању новога владике.{S} Народ одлучи |
| } Не дај боже смртна случаја, или какве задјевице, шта би оно сироче онда?...{S} Него, браћо, ј |
| се ни жив није чуо.{S} Ми смо били њиме задовољни: какав је, такав је — наш је!{S} Не бих га ја |
| о селима почети, па је гриота да дијете задоцни.{S} Него ја тако мислим и кажем да се дијете ва |
| а навали на попа и на друге људе, те је задржа још једну годину дана у школи «на приват».{S} Та |
| народ само једно поручује: «Похитај! не задржавај се!»</p> <p>Марина соба као рај.{S} Прозори з |
| да умре.{S} Не треба ни око тога да се задржавам како је поп на врат на нос спремио кола за Би |
| е ви мени дијете у кућу.{S} У мене је и задруга већа, а хвала богу паметна су ми и чељад, имаће |
| двојим од својега дјетета? — А брада му задрхта.</p> <pb n="114" /> <p>— Е — вели владика, — ти |
| p>И у час као неким чудом сви неодољиво зажељеше ухватити учитеља, и отети му Мару.{S} Граја се |
| закопчам блузу, набијем шајкачу на очи, зажмурим и одважно га упитам:</p> <p>— Шта је, бога ти. |
| } И поп стоји, а бијела му брада час по заигра.</p> <p>— Ја — вели, — браћо, остах тако сам сам |
| ати објеручке и обли сузама.{S} Осмијех заигра на поповом лицу.{S} Он је дохвати руком за браду |
| вих и пржених пилића, пастрме и толико «заире», да би Војин четовођа рахат цијелу чету њоме нах |
| кле си ми живота поклонио!» И бог га је заједно с пошом одарио здрављем.{S} Али кад поша намири |
| у на Нинкове прси, па неутјешно и силно зајеца.</p> <p>Још мало се - види кроз облак од прашине |
| одај кукуруза.{S} А кмета поздрави нек’ закаже селу да пази на те свиње; јер ако још један пут |
| </p> <p>Марина соба као рај.{S} Прозори закићени липовим гранама, под гредице подвучени струков |
| екати годину дана, и кад се она наврши, закла нас лијепо једно писмо, у коме вели: »Слатки бабо |
| једног Јеротија Ковачевића, који га је заклањао и бранио.{S} Тај је Јеротије чак и ишао њему.{ |
| ћете ме сву исјећи.{S} Мене је покојна заклела да га чувам и пазим.</p> <p>— Да узмемо Иконију |
| Све више изнемаже и једну ноћ лијепо да заковрне.{S} Ударише некакви болови у крста и све се у |
| послије тога, напрасно се разбоље поп, заковрну од један пут, и већ му се чини да неће ни ноћи |
| и да клањаш.{S} Не знам само чивутскога закона.</p> <p>Ту он још љуће одадре дешњака.{S} Волови |
| ћ како поп не може да махне косом ни да закопа мотиком, али за то је он ипак увијек у послу.{S} |
| .{S} Већ се примицасмо селу.{S} Онда ја закопчам блузу, набијем шајкачу на очи, зажмурим и одва |
| ешто теретно радио, сав мокар од зноја, залијепила му се кошуља за широка леђа, а он стао на вр |
| итати »молитву од кровотеченија«. — Све залуд!{S} Она отвори још једном очи.{S} Показа својом < |
| дијете и промијени се у лицу, а срце му залупа.</p> <p>— Устани!...{S} Сви те чекамо... — рече |
| еста и не одваја очију.{S} Кад већ кола замакоше, поп обриса очи и погледа по народу.{S} Махну |
| е отјецати.{S} Не може више ни хљеба да замијеси. »Хоће — вели — душа на нос да <pb n="96" /> м |
| то у грудима. .</p> <p>— А што си ми се замислила, голубице? — рече Иконија.</p> <p>Мара још ду |
| а нас је све.{S} А она хода по пољу.{S} Замишљена је — али јој је јасно лице.{S} Није то туга, |
| јесец дана.{S} У то доба Мара поста још замишљенија.{S} Чудновато се поче понашати.</p> <p>Сјед |
| иде из крила у крило.{S} Не плаче, већ замишљеним очицама гледа у шта му драго.{S} Чупка ресе |
| асмјехну:</p> <p>— У дуд и свуда!{S} Па замишљено настави: — Чисто сам гладна овога ваздуха.</p |
| еда у небо.</p> <p>— Природу! — рече он замишљено. — Да! тој сам се мисли и сам поклонио!{S} Ве |
| наздрави »црквеној попадији«, али Крста Замлата истеже шамаром и састави га са земљом, а уврије |
| А?</p> <p>— И она с њим!</p> <p>Поп се занесе, и а да падне на узнак, а сељаци га прихватише.< |
| — Помози бог! — рече поп.</p> <p>Учитељ занесе објема ногама као рукуницама, па их спусти низ к |
| вам описујем како је сиромах поп чисто занесен и често хоће ово, а ради оно, мисли једно а гов |
| но лице.{S} Није то туга, ни брига, што занима њену душу.</p> <p>То је она сентименталност, ваљ |
| а оставе на миру, да га нико не дира ни зановета, а владици на пољу рече:</p> <p>— Не може ништ |
| Нада да ће нам она бити кад тад учитељ, заносила нас је све.{S} А она хода по пољу.{S} Замишљен |
| кад што проговори, то је као у некаквом заносу.</p> <pb n="116" /> <p>— Да бог да да ово све на |
| о врбову грану, а леђима о другу, па га зањиха и баци на проваљено мјесто.{S} Врба пуче а Нинко |
| лицом.</p> <p>Павао опали из пиштоља, и запаљена се сукија устави под школском стрехом, а у вра |
| послије подне.{S} Народ се искупио код записа.{S} Изнијели један сто из суднице, поред њега ду |
| она одговори да свршује четврти разред, запита он попа:</p> <p>— Па шта мислиш сада с њоме?</p> |
| учитељева.</p> <p>— А како ће то ићи? — запита Аксентије Смиљанић учитеља.</p> <p>— Лијепо, каж |
| доба он учитеља никад више ни за шта не запита, нити је с њиме долазио у додир.{S} И учитељ чим |
| ?{S} Да се договоримо ми, па послије да запитамо и друге паметне људе; да видимо шта ће они рећ |
| ступи на авлиска врата, а дијете у соби запишта.{S} Не поздрави се он ни с ким, већ поводећи се |
| вори књигу.</p> <p>Или хода по пољу.{S} Запјева славуј поистиха, па крепко, милостивно и ситно, |
| Лијепо је, брате, говорио, чисто да се заплачеш.{S} Кад на пошљетку сав поцрвење па поче да др |
| >Цијело је село било попов спахилук.{S} Заповиједао је кмету, а кмет селу.{S} Није имао пандура |
| не позва кући.{S} При свршетку добијем заповијест да идем у Б. Морао сам проћи кроз <pb n="146 |
| дмладио.{S} Благосиља све редом, а Мићу заповједио да све црквене чарапе, тканице и рубље изнес |
| јегох у ово село, гдје ме послије власт запопи.</p> <p>— А онако нијеси, да речеш, каквијех шко |
| е измаче мјесец јул, и док кум Нинко не запреже коње, да води душу села из села.</p> <p>Кад по |
| ра и дохвати кућу и са те стране, те му запријечи повратак.{S} Дим се сави.{S} Народ вришти и с |
| шу Марину; кад црне трепавице падоше на запурене обрашчиће а груди се почеше равномјерно дизати |
| бијеле браде цури кап по кап и чисто се запуши на њеним обрашчићима.{S} И таман се поп наже да |
| > <p>— Прочитала сам оно доље.</p> <p>— Зар ти умијеш читати?</p> <p>— Умијем.</p> <p>Владика д |
| у, као да га неко ножем удари.</p> <p>— Зар да се одвојим од својега дјетета? — А брада му задр |
| ачи очи и скиде лулу с чибука:</p> <p>— Зар ти — вели, — дроњо, зовеш моју кућу туђом, и зар ће |
| ла?</p> <p>Павао исколачи очи:</p> <p>— Зар не видиш да је сваки као пуце, апостола му његова?{ |
| ковача гдје сједи пред крчмом:</p> <p>— Зар ти — вели — у радни дан сједиш пред механом?</p> <p |
| <p>— А ти узми које црквено марвинче, а зар ће бити и што ракије, па сјутра зови мобу.</p> <p>С |
| <pb n="95" /> ти, Настасе Андрићу, ама зар ви мислите да ја не видим да сте и вас четворица у |
| опет наступи вјечност, послије које ће зар и нама гранути сунце.</p> <p>Међу тијем мијења се ш |
| вели, — дроњо, зовеш моју кућу туђом, и зар ће се ово дијете потуцати У мојој кући?</p> <p>Учит |
| је је јуче још покојница лежала и горко зарида.{S} Сузе спирају црне мисли, налију препукло срц |
| у своје, већ у народно.{S} Народ га је засијавао, жњео, косио, пластио, врхао, вијао, Мићо црк |
| а клупа и неколико троногих столица.{S} Засјели старији људи и поп, па разговарају о овом и оно |
| са, већ се и исток румени, а поп још не заспа.{S} И кад чу гдје пред његову кућу сташе кола, ус |
| његову браду на својем образу, заћута и заспа.{S} Гледао га је он дуго.{S} Онда обриса очи и из |
| ватру, али она не држа дуго, и он тврдо заспа.{S} Пробуди се у саму зору, и изиђе у авлију.{S} |
| не, и кад је мислила да је Мара с попом заспала, изнесе свој губер и простре га пред врата попо |
| {S} Пробудих се раније, па кад не могах заспати, а ја викнух дијете да хвата.</p> <p>— Ходи у к |
| p>Али једно вече, кад се врати из села, застаде он пошу у несвијести, а Иконија се сва ознојила |
| ћ био поручио Циганину да скује резу за затвор и предложио да се купи катанац, а поп једне надј |
| дика.</p> <p>— Тако, оче владико!{S} Ја затворам очи, а дивно видим да је други свијет настао.{ |
| ди ме! — рече господин човјек.</p> <p>— Затворена је!</p> <p>— А ти је отвори!{S} Ја сам наимен |
| велике смеђе очи до пола <pb n="126" /> затворене, жмире и увијек гледају на страну.{S} Има му |
| ас — оде сиромах на пут, на који се иде затворенијих очију.{S} Бог да му душу прости!{S} Жао на |
| ајем уста, и лијево око са свијем му се затвори, а онијем другијем погледа кмета најприје у опа |
| а о своме стаду?{S} Или ви хоћете да ја затворим ово свето мјесто, да га не газите богопротивни |
| и.{S} Послије распустисмо дјецу а школу затворисмо.</p> <p>Сад смо се сви надали да ће нам Мара |
| <p>— Лакше, Илија, лакше, још лакше!{S} Затегни узде.</p> <p>Ходом прођосмо поред нове, велике, |
| Мука истина гдјешто и попусти, али ноге затјечу све јаче, дохватило и горе снагу и често је хва |
| онда не изједначи, кад господин човјек затури шешир и рупцем брише зној с чела.{S} Мора бити д |
| ушаји јалово испали.{S} Народ је глуп и затуцан!{S} Имају једног попенду, који је још с два три |
| м осјети његову браду на својем образу, заћута и заспа.{S} Гледао га је он дуго.{S} Онда обриса |
| оши друга срећа чека дијете.</p> <p>Поп заћута и даде се у мисли.{S} И владика ћути.{S} Тако то |
| } У народу се не може ништа учинити.{S} Заузимајући се за њега, пишући и говорећи, упропастио с |
| маха само још јаче цвијељало, јер он је зацијело и сам већ с владиком о томе говорио.{S} Покуњи |
| лака на глави.</p> <p>Мара бјеше сама у зачељу.{S} Брзо устаде.{S} Лијевом руком покупи хаљину, |
| пуно свијета, а наш поп, веле, сједио у зачељу.{S} Ко ће с нама!{S} Послије ручка, веле, разиђе |
| ка кола.{S} Кмет погледа на ону страну, зачкиљи очима и труди се да позна ко је.{S} У један пут |
| а стране баци поглед на попа, још већма зачкиљи, а бора на челу као да још дубља дође.</p> <p>О |
| тукну један корак, наже се напријед, па зачкиљи и гледа у учитеља.</p> <p>— Што ме гледаш?</p> |
| ја тебе добро који си ти!</p> <p>Учитељ зачкиљи очима:</p> <p>— А који сам ја?</p> <p>— Чивутин |
| о, ако дозволите да рекнем и ја.</p> <p>Зачудише се људи:</p> <p>— Кажи, де!</p> <p>— Ја, велим |
| један газда у селу.</p> <p>Али владици збиља омилио наш поп, јер прве недјеље послије тога, ис |
| ели да не може никако оставити села, «а због мене једног, вели, не вриједи да премјешташ конзис |
| ="128" /> јер је већ био јул мјесец, па због оно неколико дана до распуста, не хтјесмо сазивати |
| ећ је поп с неколико старијих људи ишао због тога и владици, и он <pb n="125" /> им у тврдо обе |
| што шта владика с попом разговарао.{S} Звао га да га узме у конзисторију, али поп вели да не м |
| не.</p> <p>Поп је све што је имао свога звао »црквено« и »народно«, а све што је сеоско »наше«. |
| је наш поп дошао у варош, да су лупала звона и пуцале прангије, јер коњаник, што је стајао на |
| лу ту вреву чује се ситан глас црквеног звона.</p> <p>Кад стигосмо пред школу, а она гори у вел |
| Али он још јаче букну; сукну далеко иза звонаре, а варнице се хватају за небо.{S} Шљеме бјеше с |
| па опет спава.</p> <p>На један стуб од звонаре стајао је наслоњен Павао Ђерић и као соко гледа |
| оред нове, велике, зидане школе.{S} Баш звоњаше на вечерњу.{S} Кроз прозор угледах ђачиће; уста |
| уда!{S} Овуда ћемо га пресрести!</p> <p>Звркте кола и пуцају осовине, а одлијећу наплаци и коњс |
| љаду и сто и један дукат.</p> <p>Они се згледаше.</p> <p>— Из тога зидајте најприје школу, па ц |
| ете васпитава и никако друкчије!</p> <p>Згледаше се сељаци.</p> <p>— Шта велиш, куме? — рече Ни |
| ом храму кад тако радите?{S} Шта сам ја згријешио Богу, да ми не дате под моје старе дане живје |
| о: »Боже, опрости ми гријехе и одржи ме здрава, докле си ми живота поклонио!» И бог га је зајед |
| моја! — рече поп.</p> <p>— Да је жива и здрава! — рече владика, милујући дијете.</p> <p>Сједоше |
| ори у велике.{S} Црква, хвала богу, још здрава, читава, само што вјетар наноси пламен на њу, и |
| ио!» И бог га је заједно с пошом одарио здрављем.{S} Али кад поша намири по нашем рачуну тако п |
| и поноси <pb n="101" /> тобом, а све у здрављу и весељу за дуго и на много.</p> <p>— Амин да б |
| дигла, и силно као оркан креће се маса Зебићевим шором.{S} Неколико коњаника пролетјеше као ст |
| како се кола крећу.</p> <p>Већ окретоше Зебићевим шором, а поп и за њим сав народ не миче се с |
| са свих Страна.</p> <p>И све груну опет Зебићевим шором.{S} Кроз село лете људи и вичу: »Ватра« |
| и поповој кући и стеже шину.{S} Набавља зелене шаре у вароши, па их све масти, а испод трапа гд |
| егово светитељско лице бјеше опет узело земаљски облик, јер га радост бјеше обасјала: уста су м |
| ала.{S} Пред зору је била лака киша.{S} Земља бјеше свуда влажна, а са дуда спрам врата још ниј |
| ј одредимо, ако је ваша воља, ово парче земље, гдје је кућа, и њиву уз њу, забран са шарамповом |
| oreign>! па шта? — Или тргне боквицу из земље, па завирује прстић, који је још као дијете порез |
| оштаницу.</p> <p>Кад ашов извиси гомилу земље више попадије, махну поп руком на нас и ми одосмо |
| очи рукама, а црна јој коса расу се по земљи.</p> <p>Поп се уздрхта, а сузе му ударише.{S} Он |
| Замлата истеже шамаром и састави га са земљом, а увријеђени народ гракну: удри, посветила ти с |
| ати писма.{S} А послије у школи се учи: земљопис, свештена историја, прва и друга знања...</p> |
| потиљку.{S} Он паде ничице и прсима на земљу, а икону диже више главе.{S} Сасусмо чабар воде н |
| ве, дохвати се за лотре и лако скочи на земљу.</p> <p>Поп је ухвати убјема рукама за главу па ј |
| у грозници.</p> <p>А кад мрак притисне земљу, неко се шуња поред попова плота.{S} Не бијели се |
| ничице паде пред олтар, а челом дохвати земљу.{S} Лежао је тако може бити четврт сахата, а кад |
| ба пуче а Нинко љосну на другу страну о земљу, а котао изручи сву воду на проваљено мјесто.{S} |
| цијела школа с ужасном праском груну о земљу, и све се начини као велико огњиште.{S} Однијесмо |
| од вас усуди ступити ногом на ову свету земљу.{S} Проклећу и вас и све инаџије и убојице оним п |
| рана.{S} Читав облак од воде сасу се на зид гдје су врата.</p> <p>Поп таман да скочи још преко |
| p> <p>Они се згледаше.</p> <p>— Из тога зидајте најприје школу, па цркву.{S} Немојте брукати се |
| попа, који није учеван.{S} Школу одмах зидајте и дјецу учите...{S} Настаје други свијет!</p> < |
| > <p>Ходом прођосмо поред нове, велике, зидане школе.{S} Баш звоњаше на вечерњу.{S} Кроз прозор |
| ри су били хартијом подлијепљени.{S} На зиду је висила једна стара дрвена икона светога Саве.{S |
| њој, па показа прстом на једну икону на зиду.</p> <p>— Цар Лазар! — рече Мара.</p> <p>— Гле!{S} |
| лике, велике куће; па ко ја се возим на златним колима; па се све љуљају као владичина!</p> <p> |
| >Бјеше то једна велика пјесмарица сва у злато увезана.</p> <p>Поп нагнуо главу, а од милина све |
| изредише, Иконија изброја два дуката у злату и четири и по у сребру и крајцарама; веза новце у |
| /p> <p>— Смртни смо људи, не примите за зло, браћо, ваља ми се добро с вама разговорити, јер се |
| поживиш! — А бога ти, оче — не прими за зло, — гдје си ти школе учио?</p> <p>— Ја сам се — вели |
| браћо, јесте ли ви хришћани? како је то зло ударило, да је горе него ли у Турској?{S} Синоћ ме |
| ако му је, јер увијек изгледа мргодан и зловољан.</p> <p>Иде он у наше село и ено га гдје уђе.{ |
| том женом, јер га она тужи да је бије и злоставља. — Неће он, сељаче, никад среће имати!</p> <p |
| вам пут кажем; вас сте четворица свему злу коловође.{S} Јал’ се мирите, јал’ ћете од сад с бог |
| а кључ је на трпези, под плаштаницом — зна Мићо!{S} Унутра има хиљаду и сто и један дукат.</p> |
| у Биограду, па да се сам врати?{S} Бог зна би ли он то могао икако и поднијети?</p> <p>Ту они |
| ће женском чељадету толико имање, а бог зна чија ће она бити, и у чије ће руке доћи!{S} Тек вел |
| скочи с кола, па тромо, и као да је бог зна како уморан, приђе столу, гдје је и поп сједио.{S} |
| и још се силније цакле.</p> <p>А она не зна шта да ради.{S} Препуно јој срце, па не може нигдје |
| } Шта су њих двојица говорили, то се не зна.{S} Један пут довуче Јеротије американски плуг и ст |
| анско срце.</p> <p>Опет ћутање, нико не зна како да почне, како да га тјеши, шта да му каже. — |
| а је поп радио сам на гробу, то нико не зна.{S} Тек послије једно по сахата врати се он, и исто |
| у!</p> <pb n="135" /> <p>Да, али поп не зна од колико се руку може читати та књига.</p> <p>Дани |
| зео!{S} Неће бити моја штета.</p> <p>Не зна нико, па ни он сам, кад се родио.{S} У оно доба, гд |
| ко је то све преко главе претурио, тај зна како најзад и туга малакше; легну њени таласи по ср |
| p> <p>Ко зна за што он тако чини?{S} Ко зна шта је поп о њему мислио?</p> <p>И тако се учитељ о |
| олази као мимо турско гробље.</p> <p>Ко зна за што он тако чини?{S} Ко зна шта је поп о њему ми |
| није поштено ни свануло, а већ све село зна да се у попа нашло женско дијете.{S} Весели људи и |
| о самог шљемена, па као бјесомучан и не знајући шта ради, стаде лупати сјекиром по једној греди |
| > <p>Сељаци слегоше раменима и, сами не знајући за што, дадоше се у некакву тамну слутњу.</p> < |
| чиније», те није хтио прљати тањира. — Знали смо ми већ у напријед да нас он неће осрамотити!< |
| школа изгорје, нестало.{S} Нијесмо дуго знали, док не дође Марко трубач из војске, и рече да је |
| у, кажем ти, већ гледај свога посла!{S} Знам ја тебе добро који си ти!</p> <p>Учитељ зачкиљи оч |
| тарио, обневидио и постао забораван.{S} Знам, кад год му приђем руци, да ме пита чији сам.</p> |
| ечем ја каву за тебе, — рече Иконија. — Знам ја, ти си се поварошанчила.{S} Волиш ти бијелу кав |
| ? — рече поп.</p> <p>— Ево ме!</p> <p>— Знам! а камо се у цркву да пјеваш?</p> <p>— Нијесам пиј |
| Како ћу, оче?</p> <p>— Српом!</p> <p>— Знам, оче; а куда ћу прије?{S} Знаш да сам инокосан.</p |
| Што сам уморан, — рече ковач.</p> <p>— Знам; а што си стао на промаху?</p> <p>— А?</p> <p>— Шт |
| у ти, оче владико, свршила је?</p> <p>— Знам! свршила у селу, а сад је дај даље у варош, у Биог |
| у душу, и као да те нешто питају.{S} Ја знам кад се деси да сам сам у школи, спопадне ме некака |
| ех ни да се крстиш, ни да клањаш.{S} Не знам само чивутскога закона.</p> <p>Ту он још љуће одад |
| оју сам за школу одредио, а — вели — не знам боље прилике од ове.</p> <p>— Оче владико, старија |
| ако просијецају ноћни мрак.</p> <p>— Не знам просто шта да радим? — говори слика из авлије.</p> |
| ор!</p> <p>— А чије су?</p> <p>— Ама не знам ни ја.</p> <p>— Је ли више крмача или вепрова?</p> |
| лагословио и како сам му платио за моје знане и незнане гријехе.</p> <pb n="99" /> <p>Сви ћуте. |
| мљопис, свештена историја, прва и друга знања...</p> <p>— Не би било рђаво! — рече кмет. — Шта |
| и шаље у варош.{S} Једва да је што више знао од онога што је дјеци говорио.{S} Пјевао је у цркв |
| окрстио <pb n="111" /> и ено га, сви га знате, ваљан хришћанин и један по један газда у селу.</ |
| у трку и урнебес од попова.{S} Доста да знате, да је наш поп био најстарији у цијелом округу, т |
| вијелите дијете?{S} Ви ништа друго и не знате! — рече Аксентије Смиљанић, и обриса рукавом сузу |
| а простиш ти, попо, и ви, браћо, ви сви знате да се моја домаћица прије два мјесеца <pb n="100" |
| ом.</p> <p>— Браћо! — рече поп — ви сви знате како ме је бог благословио и како сам му платио з |
| позната пјесма, није ни игра — ко ће га знати шта је то!{S} Па је онда тресне о ледину, истеже |
| А са оне боре на челу не може човјек ни знати како му је, јер увијек изгледа мргодан и зловољан |
| смо и школу, али она је била подчињена значаја, као што је ћата у судници.{S} Она је служила ц |
| /p> <p>— Знам, оче; а куда ћу прије?{S} Знаш да сам инокосан.</p> <pb n="91" /> <p>- А моба?</p |
| а убити брава и набавити аков ракије, а знаш како сам страдао.</p> <p>— А ти узми које црквено |
| /p> <p>— Нијесам никаквијех.</p> <p>— А знаш ли правило службе како ваља и «обредословије»?</p> |
| нуше сељаци. — Не говори тако, ако бога знаш!</p> <p>Аксентије Смиљанић истаче се напријед:</p> |
| ући има много које шта, да ни десето не знаш чему је и за што је, и како се човјек може ласно о |
| рече Мара.</p> <p>— Гле!{S} А од куд ти знаш?</p> <p>— Прочитала сам оно доље.</p> <p>— Зар ти |
| один човјек затури шешир и рупцем брише зној с чела.{S} Мора бити да се с њом родио.{S} Чудно о |
| У њој увијек удара на прашину и људски зној.{S} Прозори су били хартијом подлијепљени.{S} На з |
| ач је нешто теретно радио, сав мокар од зноја, залијепила му се кошуља за широка леђа, а он ста |
| се игра вјетар кроз ковачницу, и хлади знојава ковача.</p> <p>Кад учитељ дође на поред њега, а |
| <p>— Што си; велим, стао ту, да те тако знојава бије вјетар?</p> <p>— ’Вако ја кад се ознојим!{ |
| е чини да неће ни ноћи жив дочекати, па зове Нинка, Аксентија Смиљанића, Станоја Глувића и кмет |
| ор човјек чему да научи. — А како ти се зове мала?</p> <p>— Мара. -</p> <p>— Да је благословена |
| ка поче једног по једног питати како се зове, одакле је, каква му је нурија и тако даље, па пит |
| јела имања оста.{S} И народ и дан данас зове ону ливаду с виром Марин Вир, а забран са шарампов |
| ибука:</p> <p>— Зар ти — вели, — дроњо, зовеш моју кућу туђом, и зар ће се ово дијете потуцати |
| , а зар ће бити и што ракије, па сјутра зови мобу.</p> <p>Сјутра дан до вечерње оборено све, ве |
| а бесједи <pb n="94" /> поручи кмету да зовне још људе, којих ће се највише тицати бесједа.{S} |
| коро куцнути за ме час.{S} Него сам вас зовнуо, да се договоримо за неке ствари.</p> <p>Кум Нин |
| него ли у Турској?{S} Синоћ ме — вели — зову да читам молитву Арнаутовићу, кад ја тамо, а њему |
| пође учити и четврти разред.{S} Већ је зову сељаци да пише писма њиховим својтама, који су у в |
| на »вендерима« и да се попу »не труцка зорли«.</p> <p>Једном у сумрак угледа он новога пољака |
| аћа, да види је ли Мара устала.{S} Пред зору је била лака киша.{S} Земља бјеше свуда влажна, а |
| јеше небу, али пљусак освајаше.{S} Пред зору се још само слабо пушаше, а владика и доктор стиго |
| и он тврдо заспа.{S} Пробуди се у саму зору, и изиђе у авлију.{S} Мара му поли да се умије, и |
| врљике, а из попове куће, као мјесечев зрак, лако се креће друга слика у дугим хаљинама; корач |
| а у њих и њихов јасан писак тужно плива зраком.{S} Није то позната пјесма, није ни игра — ко ће |
| а га слуша, слуша, и поглед јој лута по зраку.{S} Онда у један пут тресне ножицом и уздигне гла |
| издигнута, те се виде бијели као снијег зуби, мало искривљени као плот који је посрнуо.{S} Лице |
| га, да је Мара већ свршила «васпитање», и да сада похита учити се кућевном послу.{S} Већ је поп |
| ови наново учесташе.{S} Дође и Иконија, и поша рече попу да изађе, а сама оста с Иконијом.{S} В |
| S} Тамо иду сва дјеца и мушка и женска, и тако је сад вријеме дошло, да ће и по селима почети, |
| ља, и отети му Мару.{S} Граја се дигла, и силно као оркан креће се маса Зебићевим шором.{S} Нек |
| Отишли су преко јаруге! — викну гомила, и све наже као јато чворака на траг.</p> <p>— Овуда!{S} |
| >Послије је владика питао шта је учила, и кад она одговори да свршује четврти разред, запита он |
| асмо људе, стизасмо и стизаху нас кола, и цио тај урнебес креташе се једним правцем.</p> <p>Дођ |
| ви неодољиво зажељеше ухватити учитеља, и отети му Мару.{S} Граја се дигла, и силно као оркан к |
| улицом.</p> <p>Павао опали из пиштоља, и запаљена се сукија устави под школском стрехом, а у в |
| На ново је требало чекати годину дана, и кад се она наврши, закла нас лијепо једно писмо, у ко |
| и случај у судници, одмах трчи по попа, и он то од часа намири, да је сваком право.</p> <p>Код |
| ђе преко пута.{S} Отвори црквена врата, и ничице паде пред олтар, а челом дохвати земљу.{S} Леж |
| а двора, да је владика изишао до врата, и помогао попу да сиђе с кола, па му није дао ни руке, |
| /> <p>Али кад поп скиде бригу с врата, и бољка умину.{S} Пред ноћ истина паде у ватру, али она |
| > <p>Али кад прође једно четврт сахата, и кад се с пласта поче пушити а са траве роса дизати, у |
| насмија, ал’ само лијевим крајем уста, и лијево око са свијем му се затвори, а онијем другијем |
| с Маром кући неког професора Вучетића, и ту је Мару предао.{S} Причао је како у тој кући има м |
| ша воља, ово парче земље, гдје је кућа, и њиву уз њу, забран са шарамповом и ливаду с виром.{S} |
| умије.{S} Каже да је весела као птица, и да је људи, код којих је, пазе, да не може боље бити: |
| ни код цркве све.{S} Истом поп исприча, и кметовима и старијим људима, сви присташе, и кум-Нинк |
| као опијело.{S} А она га слуша, слуша, и поглед јој лута по зраку.{S} Онда у један пут тресне |
| тељ са свијем нешто друго од пређашњег, и мислили смо сви да је он учеван човјек, али га нијесм |
| p> <p>Било како му драго, владика дође, и наш поп осоколи туна.{S} Владика одмах чинио ручак.{S |
| а и нашег попа.{S} Каже он све како је, и хвали се нама — хвала му! — као <pb n="110" /> својом |
| ни десето не знаш чему је и за што је, и како се човјек може ласно обрукати ако добро не пази. |
| у авлију.{S} Мара му поли да се умије, и старац, и ако ислабио, ипак сталним кораком пријеђе у |
| ли, док не дође Марко трубач из војске, и рече да је Павао отишао у Биоград и ступио у војску.{ |
| са сједала.</p> <p>— Добро јутро, куме, и благослови! — рече кум Нинко кад угледа попа.{S} И ко |
| S} Онда поче поп:</p> <p>— Чујеш, куме, и ти, брат-Станоје!{S} Дијете, као што видите, расте хв |
| >— Молим, молим, господар-Нинко и куме, и ви, господин-попо и остала господо!{S} Ја велим, ако |
| S} Иконија се не може од ње да растане, и кад је мислила да је Мара с попом заспала, изнесе сво |
| сузама.</p> <p>— А шта балите ви, жене, и цвијелите дијете?{S} Ви ништа друго и не знате! — реч |
| ела.</p> <p>Кад се навршише три године, и Мара сврши трећи разред, учитељ онда навали на попа и |
| да попу за тај дан начини нове хаљине, и учитељ је читаве двије недјеље шио капу, и дотјеривао |
| ава као бундева.{S} Сваки дан све горе, и кмет већ био поручио Циганину да скује резу за затвор |
| <p>— И она с њим!</p> <p>Поп се занесе, и а да падне на узнак, а сељаци га прихватише.</p> <p>У |
| {S} Не почињите, док добро не смислите, и док не буде доста новаца, да не будете постидни пред |
| бе; некаква му ватра подишла обрашчиће, и кад што проговори, то је као у некаквом заносу.</p> < |
| ђаво! — рече кмет. — Шта велиш ти, оче, и ви, браћо?</p> <p>— Па да огледамо, а? — рече кум-Нин |
| ј одредите, да се не рачуна баш сироче, и да би се имала чиме прихранити, да је не дај боже, ви |
| товима и старијим људима, сви присташе, и кум-Нинкова домаћица весела узела дијете за руку, а т |
| упи сјекиром у врата.{S} Она одлетјеше, и ми угледасмо <pb n="141" /> попа у пламену.{S} Држи и |
| ти ако добро не пази.{S} Тако он, вели, и не гледа <pb n="121" /> већ пљуцка поред себе.{S} Кад |
| еда.{S} Поп је већ давно био у градини, и сваки час се враћа, да види је ли Мара устала.{S} Пре |
| те ми овдје! — Он показа руком на прси, и ми му положисмо икону.</p> <p>Владика приђе на прстим |
| , који се прије не хтјеше ни погледати, и кмет истави колац, којим је био подупро врата од бува |
| лико имање, а бог зна чија ће она бити, и у чије ће руке доћи!{S} Тек велим толико да јој одред |
| ду.{S} Све се боље уобљавају обрашчићи, и све црвенији долазе, док већ не измаче мјесец јул, и |
| старијих људи ишао због тога и владици, и он <pb n="125" /> им у тврдо обећао.{S} Сиромах покој |
| што су из нашег села у народној војсци, и они отпратише попа у варош, а цијелим путем бацаше пу |
| Само горе, гдје је глава, цакле се очи, и ма у који крај школе да станеш, увијек гледају у тебе |
| и долазе, док већ не измаче мјесец јул, и док кум Нинко не запреже коње, да води душу села из с |
| ечи.</p> <p>Мало послије разиђе се дим, и ми га угледасмо како поскочи преко греде, која се пуш |
| — вели, — дроњо, зовеш моју кућу туђом, и зар ће се ово дијете потуцати У мојој кући?</p> <p>Уч |
| а од бола развуче лице, трже се једном, и онда као да се осмјехну и као да отвори мало руку, ка |
| ек послије једно по сахата врати се он, и истом ступи на авлиска врата, а дијете у соби запишта |
| а соколи попа, али му се језик завезао, и само гута пљувачку.{S} И Аксентије са Станојем покуњи |
| Имао је свуда посла, свуда је и стизао, и свуда је требала његова памет.</p> <p>Кад је какав те |
| па одоше, а он оста сам, као сухо дрво, и на срце му паде туга.</p> <p>Дуго се опирао срцу, не |
| је поље гдје су Срби изгубили царство, и гдје је погинуо српски цар Лазар.</p> <p>Ту њене очиц |
| ина паде у ватру, али она не држа дуго, и он тврдо заспа.{S} Пробуди се у саму зору, и изиђе у |
| — Сјећам!</p> <p>— Чуј ме, оче владико, и ви, браћо!{S} Ја изгубих душу што нијесам учио школе. |
| овјек неспретно скочи с кола, па тромо, и као да је бог зна како уморан, приђе столу, гдје је и |
| вијек дупком пуна.{S} Прије, још давно, и кад је какав светачац па и петак, нагура се пуна цркв |
| напријед:</p> <p>— Да простиш ти, попо, и ви, браћо, ви сви знате да се моја домаћица прије два |
| де!</p> <p>— Ја, велим, господин-попо, и ви, господо кметови и кумови, да није право да се диј |
| о, а њему Срнинић прошцем сломио ребро, и то све око неке сипљиве кобиле.{S} Па шта ћете ви у о |
| нко Радуловић, код кога ми купујемо со, и што му је кућа до владичина двора, да је владика изиш |
| у.{S} Све ми се чини проговориће нешто, и час прије гледам да загребем на поље.</p> <p>Учитељ ј |
| о из мртвих:</p> <p>— Молим вас, браћо, и ви, господин-попо, ако дозволите да рекнем и ја.</p> |
| дје би њега старца пустио народ на пут, и како би њему било да остави дијете у Биограду, па да |
| се разбоље поп, заковрну од један пут, и већ му се чини да неће ни ноћи жив дочекати, па зове |
| и не знате! — рече Аксентије Смиљанић, и обриса рукавом сузу.</p> <p>Мићо изнесе Марин ковчег |
| а поп кад је погледа уздиже очи к небу, и кад год је ко хвали, а њему иду сузе као маломе дјете |
| а селом, дозида уз кућу још једну собу, и узе дијете с Иконијом себи.{S} Њима двјема једну собу |
| њиме.{S} Онда понијеше дијете у цркву, и она се напуни народа.</p> <p>Тако се дијете крсти и н |
| Ја сам био с Радојем Николићем у лову, и кад се вратисмо, умијешасмо се и ми у народ.{S} Већ с |
| има сви остали по реду и старјешинству, и сваки дарива дијете.{S} Кад се сви изредише, Иконија |
| {S} Сасусмо чабар воде на њега и греду, и извадисмо га испод ње.{S} У тај пар цијела школа с уж |
| осмо, чусмо по ново пушке у нашем селу, и видјесмо како се црвени небо.</p> <p>— У село! у село |
| с писмом владичиним ишао у једну школу, и предао га школском старјешини.{S} Овај, вели, кад про |
| школа с ужасном праском груну о земљу, и све се начини као велико огњиште.{S} Однијесмо попа њ |
| ру, сматраше цијелу ствар за изгубљену, и, да није старијих <pb n="139" /> људи, не би можда ни |
| а, само што вјетар наноси пламен на њу, и сваки час чекамо кад ће планути.</p> <p>Поп, који је |
| читељ је читаве двије недјеље шио капу, и дотјеривао што је боље умио.{S} Кад поп сједе у кола |
| ви ме!</p> <p>Она се наже из кола попу, и пружи руку:</p> <p>— Благослови ме, бабо! — па наслон |
| тврдо заспа.{S} Пробуди се у саму зору, и изиђе у авлију.{S} Мара му поли да се умије, и старац |
| у, ти, Иванковићу, ти, Јоване Бојичићу, и <pb n="95" /> ти, Настасе Андрићу, ама зар ви мислите |
| име божје нек иде дијете у твоју кућу, и нека почне наук!</p> <p>Али сјутра се промијени код ц |
| те тако се игра вјетар кроз ковачницу, и хлади знојава ковача.</p> <p>Кад учитељ дође на поред |
| и почеше касати.{S} Мара се окрете оцу, и престрављено викну: «Нећу у Биоград! нећу!« Али слаб |
| е.{S} Озбиљне, црне, продиру ти у душу, и као да те нешто питају.{S} Ја знам кад се деси да сам |
| {S} Мара му поли да се умије, и старац, и ако ислабио, ипак сталним кораком пријеђе улицу и уђе |
| у петак, јер је то само турски светац, и да ће он свакога избрисати из протокола крштених, кој |
| звати, како му смијем стати пред лице - и дати рачуна о своме стаду?{S} Или ви хоћете да ја зат |
| у?</p> <p>— Е, идите у варош, господар- и газда-Станоје, па ћете видјети.{S} Тамо иду сва дјеца |
| пољуби је; прошапта: »Благослови ме... и опрости!« Послије јој се ваљада од бола развуче лице, |
| ијед:</p> <p>— Ако је твоја воља, попо; и твој благослов, да му узмемо добру жену дадиљу, или д |
| једног турчина покрстио <pb n="111" /> и ено га, сви га знате, ваљан хришћанин и један по једа |
| вијала.{S} Гледа листиће <pb n="136" /> и мисли нешто, па га онда чисто срдито баци и с некакви |
| ко коњаника пролетјеше као стријела.{S} И ја се стрпах у једна кола.{S} Изађосмо из села, стиза |
| е сте је ви даривали, кад се родила.{S} И то је њено!</p> <p>— Божје па њено!</p> <p>— Е, сад м |
| исто се запуши на њеним обрашчићима.{S} И таман се поп наже да је пољуби, а дијете у сну махну |
| и! — рече кум Нинко кад угледа попа.{S} И кочијаш се исправи у колима и скиде капу.</p> <p>Поп |
| и исток румени, а поп још не заспа.{S} И кад чу гдје пред његову кућу сташе кола, устаде и иза |
| p> <p>Али његова подјела имања оста.{S} И народ и дан данас зове ону ливаду с виром Марин Вир, |
| {S} Нико се не усуђује ни да сједне.{S} И поп стоји, а бијела му брада час по заигра.</p> <p>— |
| брод потоне и ништа се више не види.{S} И само још што сан из поломљене парчади ствара нејасне |
| /p> <p>Поп заћута и даде се у мисли.{S} И владика ћути.{S} Тако то траја неко вријеме, онда реч |
| ; нова шареница прострта по постељи.{S} И само се још нестрпљиво ишчекиваше мио владалац, који |
| >Поп се исправи па га стаде гледати.{S} И ми се ослободисмо.{S} Посједасмо опет, правећи и њему |
| њиховим својтама, који су у војсци.{S} И попа она одмјењује ондје гдје треба писати, извадити |
| ита, нити је с њиме долазио у додир.{S} И учитељ чим види попа, а он погне главу, намргоди се ј |
| као гуске једна за другом на капију.{S} И млађи свијет оде.{S} Иконија сама оста у соби с дјете |
| језик завезао, и само гута пљувачку.{S} И Аксентије са Станојем покуњио се, па се само примакош |
| се мало гигају кола као на »вендерима« и да се попу »не труцка зорли«.</p> <p>Једном у сумрак |
| ну слабо главом, као да рекне »с богом« и пријеђе преко пута.{S} Отвори црквена врата, и ничице |
| је све што је имао свога звао »црквено« и »народно«, а све што је сеоско »наше«.{S} Могао је он |
| е здрава, докле си ми живота поклонио!» И бог га је заједно с пошом одарио здрављем.{S} Али кад |
| ти је година?</p> <p>— Ја — вели поп — и народ рачунамо да ми је тако седамдесет.</p> <p>— Лиј |
| сентије. — А Мара?</p> <p>— А?</p> <p>— И она с њим!</p> <p>Поп се занесе, и а да падне на узна |
| {S} Дођоше жене и људи из сусједства, а и који су даље сједили.{S} Још једно по сахата а авлија |
| ији сам.</p> <p>Тако смо ми рачунали, а и учитељ није имао ништа против тога, да је Мара већ св |
| вам почињем причати, рачунали смо ми, а и он, да ће му бити тако педесет година.{S} Попадија ја |
| ма ни преслице, а камо ли разбоја?{S} А и Иконија је остарјела, да се једва држи на ногама.{S} |
| мо куд треба.{S} Поп не може од цркве а и од старости.{S} А гдје би њега старца пустио народ на |
| <p>- А моба?</p> <p>— Треба убити брава и набавити аков ракије, а знаш како сам страдао.</p> <p |
| о мислим и кажем да се дијете васпитава и никако друкчије!</p> <p>Згледаше се сељаци.</p> <p>— |
| а моја! — рече поп.</p> <p>— Да је жива и здрава! — рече владика, милујући дијете.</p> <p>Сједо |
| !« Па опет пушке, лупа и тандрк котлова и чакаља; а <pb n="140" /> кроз цијелу ту вреву чује се |
| о, како се све крије од госпође за дрва и у шупу, па плаче сама и како, каже, хоће да умре.{S} |
| учи: земљопис, свештена историја, прва и друга знања...</p> <p>— Не би било рђаво! — рече кмет |
| ше главе.{S} Сасусмо чабар воде на њега и греду, и извадисмо га испод ње.{S} У тај пар цијела ш |
| Е, кад се онај божји анђео одрече њега и врати покајан попу, учитељ веле, оде у Биоград и ожен |
| сваја дан — рече, — ја велим у име бога и с твојим благословом, куме, да се крећемо.</p> <p>Ико |
| > <p>— Чувај ми, дијете, тако ти живога и самосазданог створитеља!</p> <pb n="120" /> <p>Нинко |
| с неколико старијих људи ишао због тога и владици, и он <pb n="125" /> им у тврдо обећао.{S} Си |
| е!{S} Не бих га ја овдје ни помињао, да и он није имао удјела у Маријином отхрањивању.{S} Видић |
| Ту је камара сирчева, колача од пекмеза и тијеста, лепиња и погача, лонаца с кајмаком, живих и |
| он, вели, казао: «нека, хвала, могу ја и из чиније», те није хтио прљати тањира. — Знали смо м |
| Куме мој и оче, сретна да ти је Марија и наше кумство! да бог да свако добро и радост од ње да |
| се зове, одакле је, каква му је нурија и тако даље, па пита и нашег попа.{S} Каже он све како |
| </p> <p>— Оче владико, старија је твоја и паметнија од моје.{S} Само још да видим шта ће село р |
| ору се још само слабо пушаше, а владика и доктор стигоше у село.</p> <p>Кад они уђоше у собу, н |
| /p> <p>Доктор приђе, обрташе га јадника и овамо и онамо.{S} Узе га бости чиодом по ногама и све |
| ажем и позивам да се оставите пасјалука и несрећне работе.{S} Јеси чуо ти, Рајковићу, ти, Иванк |
| видјети.{S} Тамо иду сва дјеца и мушка и женска, и тако је сад вријеме дошло, да ће и по селим |
| евет, гдје је јуче још покојница лежала и горко зарида.{S} Сузе спирају црне мисли, налију преп |
| прстић, који је још као дијете порезала и који јој је Иконија боквицом превијала.{S} Гледа лист |
| са жигицама која је пред попом стајала и брзо трже руку назад.{S} Исправи се, па са стране бац |
| етога Саве.{S} Била је са свим почађила и испрепуцала, да се једва разазнавао светац.{S} Само г |
| ица и некаква неспокојна радост ожарила и увело попово лице.{S} Ударише врућине.{S} Иконија већ |
| и старији бацају пушке, сједају на кола и трче изван села.{S} Кмет се помамио:</p> <p>— Живог и |
| <p>А друмом за наше село иду једна кола и у њима један господин човјек.{S} Чудан мало на поглед |
| ?</p> <p>— А јеси ли видио црквена кола и шину на точковима?</p> <p>— Нијесам, оче!</p> <p>— Ни |
| а ћемо га пресрести!</p> <p>Звркте кола и пуцају осовине, а одлијећу наплаци и коњске плоче.</p |
| <p>Коњи пођоше.{S} Поп пристаде уз кола и загрли се у ходу с кум-Нинком, па рече:</p> <p>— Чува |
| а промјена.{S} Само што је мало порасла и што је бљеђа дошла у лицу, те јој црне очи чисто још |
| а, нека му је слава!{S} Али дијете ваља и гледати.{S} Шта ћу ја стар и нејак с њиме?</p> <p>Опе |
| <p>— А знаш ли правило службе како ваља и «обредословије»?</p> <p>— Ја, оче владико, што рекао |
| е добру надају.{S} Попадија се опоравља и - већ трећег дана предигла се у постељи, па срче млиј |
| ка соба за дјецу, једна мала за учитеља и једна кухина, у којој је и фамилијаз спавао.{S} Главн |
| о, да га не газите богопротивним ногама и да ме не црните све горе пред оцем небеским!{S} Пошље |
| онамо.{S} Узе га бости чиодом по ногама и све до појаса, а све пита:</p> <p>— Боли ли те?{S} Ос |
| погледати.{S} Жене се надмећу понудама и поклонима.{S} Није јој била још ни година дана, а већ |
| Послије је ушла Иконија с другим женама и кроз једно четврт сахата изведоше плачући дијете, кој |
| лност, ваљада својствена њеним годинама и школи коју је учила.{S} Ходећи тако састајала се и с |
| теже прстима оно мало длачица на уснама и мрко гледа у дашчару гдје је школа.{S} Подилази му кр |
| госпође за дрва и у шупу, па плаче сама и како, каже, хоће да умре.{S} Не треба ни око тога да |
| .{S} Тако и он остави учитеља себи сама и његовој глави.</p> <p>Од то доба учитељ поста још већ |
| обилазиле Мару, водиле је својим кућама и доводиле опет попу.</p> <p>Она је расла у кући код оц |
| — Од тебе се, оче — рече владика, — има и матор човјек чему да научи. — А како ти се зове мала? |
| све.{S} Истом поп исприча, и кметовима и старијим људима, сви присташе, и кум-Нинкова домаћица |
| тај пар Павао излети из авлије с колима и с коњима!</p> <p>— Сједајте! — викну он, — сад ћемо г |
| попа.{S} И кочијаш се исправи у колима и скиде капу.</p> <p>Поп га отпоздрави:</p> <p>— Добро |
| ем лудо!</p> <p>Сељаци слегоше раменима и, сами не знајући за што, дадоше се у некакву тамну сл |
| ет погледа на ону страну, зачкиљи очима и труди се да позна ко је.{S} У један пут пљесну рукама |
| спрема се дочек за Мару.{S} Једног дана и кум Нинко сједе на кола па у име бога оде у Биоград, |
| адика дошао: завирују је са свих страна и већ не могу да је се сити нагледају.</p> <p>Тако она |
| на ону страну, гдје мисли да му је жена и дијете, па понавља: »Слава теби, Господе!«</p> <p>Али |
| вчег.</p> <p>Кад јој се навршила година и девет мјесеца, а поп, у договору са селом, дозида уз |
| ш поп дошао у варош, да су лупала звона и пуцале прангије, јер коњаник, што је стајао на раскрш |
| лужбе весеље на све стране.</p> <p>Пуна и крчма, па све наздрављају попу и његовом дому.{S} Нађ |
| ва, колача од пекмеза и тијеста, лепиња и погача, лонаца с кајмаком, живих и пржених пилића, па |
| ељом црква, рекох вам, пуна пунцата, па и половину порте притиснуо народ.{S} А поп још кад хоће |
| p>Дан за даном, недјеља за недјељом, па и мјесеци клизе неосјетно.{S} Што прође изгледа да је м |
| , још давно, и кад је какав светачац па и петак, нагура се пуна црква жена, али поп један пут, |
| ите и тако, мислим, није рођено да копа и оре, а то би <pb n="105" /> било и срамота за оволико |
| рећи разред, учитељ онда навали на попа и на друге људе, те је задржа још једну годину дана у ш |
| нагледају.</p> <p>Тако она весели попа и село.{S} Ишла је с попом и владици.{S} Била у школи.{ |
| године!</p> <p>Поп преблиједје као крпа и разрогачи очи; — Шта се то по богу толико учи?</p> <p |
| «. »Изгорје црква!« Па опет пушке, лупа и тандрк котлова и чакаља; а <pb n="140" /> кроз цијелу |
| то из суднице, поред њега дугачка клупа и неколико троногих столица.{S} Засјели старији људи и |
| оварају о овом и оном, а младеж се игра и весели.</p> <p>А друмом за наше село иду једна кола и |
| један крај шљемена паде покрај прозора и дохвати кућу и са те стране, те му запријечи повратак |
| , а већ је имала чарапа, кошуља, убруса и других ствари пун ковчег.</p> <p>Кад јој се навршила |
| свим врати кући, види што више свијета и научи се чему се год деси прилика.{S} Попу је казао: |
| /p> <p>Сједи неки пут с нама.{S} Ћерета и прича шта има по свијету, па онда скочи; само што рек |
| каква му је нурија и тако даље, па пита и нашег попа.{S} Каже он све како је, и хвали се нама — |
| и за њим сав народ не миче се с мјеста и не одваја очију.{S} Кад већ кола замакоше, поп обриса |
| врне.{S} Ударише некакви болови у крста и све се у клупче савија.{S} Сједи поп крај постеље и н |
| Однијесмо попа његовој кући.{S} Из уста и носа лоптила му је крв, а ноге висише као мртве.{S} Ј |
| е насмија.{S} Онако: једним крајем уста и једним оком.{S} Погледа ковача још један пут, не рече |
| ек извади готову цигару, па тури у уста и наокришке, а све гледајући кмета, приђе столу; заврат |
| прсте друге руке, испружи оба кажипута и састави им врхове, па тако склопљене руке положи на с |
| и његову браду на својем образу, заћута и заспа.{S} Гледао га је он дуго.{S} Онда обриса очи и |
| га срећа чека дијете.</p> <p>Поп заћута и даде се у мисли.{S} И владика ћути.{S} Тако то траја |
| ао ја што сам... што сам био... — Ућута и исхракну се, па једва чујно настави:</p> <p>— Ни ви, |
| а, Аксентија Смиљанића, Станоја Глувића и кмета.</p> <p>— Браћо — вели, — тако ми се све допада |
| у грану, а леђима о другу, па га зањиха и баци на проваљено мјесто.{S} Врба пуче а Нинко љосну |
| па ћете видјети.{S} Тамо иду сва дјеца и мушка и женска, и тако је сад вријеме дошло, да ће и |
| ема више туге.{S} Разведрила су се лица и некаква неспокојна радост ожарила и увело попово лице |
| то доба учитељ поста још већа ћуталица и још осамљенији.{S} Једно вече писао је неком своме др |
| донио скоро из вароши шарен нов ковчег и у њега трпа Иконија силне чарапе, кошуље и убрусе.</p |
| м сузу.</p> <p>Мићо изнесе Марин ковчег и тури га у сијено под предње сједиште.{S} Поп пољуби М |
| ан пут довуче Јеротије американски плуг и стаде се хвалити како га је учитељ научио.{S} Ал’ кад |
| еко главе претурио, тај зна како најзад и туга малакше; легну њени таласи по срцу и уморну повр |
| > ми искочи!«.{S} Теретан јој сваки рад и све да јој је да лежи.{S} Не тужи се истина никоме, а |
| на врат на нос спремио кола за Биоград и с тим писмом отрчао владици. — Све то само би <pb n=" |
| окајан попу, учитељ веле, оде у Биоград и ожени се некаквом што прави шешире.{S} Остоја богосло |
| ке, и рече да је Павао отишао у Биоград и ступио у војску.{S} Кад јуче идосмо у варош по требов |
| оговор да кум Нинко вози Мару у Биоград и понесе владичино писмо куд треба.{S} Поп не може од ц |
| , а пријети клетвом.{S} Осврће се народ и тражи очима њих четворицу, а они покуњили главе, погл |
| и његова подјела имања оста.{S} И народ и дан данас зове ону ливаду с виром Марин Вир, а забран |
| Мара се слабо насмјехну:</p> <p>— У дуд и свуда!{S} Па замишљено настави: — Чисто сам гладна ов |
| ке, не би ли је он како истргнуо од туд и добавио нама, ма на недјељу дана.{S} То би њега сиром |
| гару иза цигаре.{S} Гледа само око себе и као да није весео.{S} А са оне боре на челу не може ч |
| рилила сва прса, дигао икону више главе и кроз онај тутањ и праску чусмо његов јасан глас, пјес |
| енио у лицу као паприка, виче на волове и дере ајдамаком куд стигне.</p> <p>А ек учитељ пред ње |
| .</p> <p>Болови наступају све на махове и све чешће, али кад попусте, она је при себи.{S} Стидљ |
| ивио с попадијом.</p> <p>Поп је био све и сва!{S} Имали смо и школу, али она је била подчињена |
| морам учити француски, да стигнем друге и тако даље» Можете мислити како нам је било!{S} Али шт |
| дје пред његову кућу сташе кола, устаде и изађе на поље.</p> <p>Пред кућом, кум Нинко попушта ш |
| ако тако устјерате, старости ми, одавде и намјестићу Мића црквењака пред порту с врљиком, па да |
| уљи и не говори ништа.{S} Ништа не једе и не пије.{S} Чисто дијете дошло ван себе; некаква му в |
| рече бунован Матија.{S} Павао му приђе и шану још нешто.</p> <pb n="138" /> <p>Матија опали и |
| S} Онда болови наново учесташе.{S} Дође и Иконија, и поша рече попу да изађе, а сама оста с Ико |
| .{S} Псује Јеротије што му на уста дође и кад се он даде да га учи које ко, ко није ни орао ни |
| асмо Марину поруку за кола.{S} Али дође и Петров дан, а писма од ње нема.{S} Једно вече, трећи |
| Волиш ти бијелу каву!</p> <p>У то дође и поп из градине.{S} Његово светитељско лице бјеше опет |
| хвата несвјестица.{S} Све више изнемаже и једну ноћ лијепо да заковрне.{S} Ударише некакви боло |
| може бити четврт сахата, а кад се диже и окрете, угледа пуну цркву народа.</p> <p>Кад се Нинко |
| ву и узе шапутати.</p> <p>А кад он диже и исправи главу, Нинко викну кочијашу:</p> <p>— Ошини!< |
| > <p>— Како си, оче?</p> <p>Поп се трже и обрте очи на ону страну, гдје владика стајаше.</p> <p |
| га дохватише за мишке, али се он отрже и ускочи у нутра.</p> <p>У тај пар цио један крај шљеме |
| цркви.{S} Имао је свуда посла, свуда је и стизао, и свуда је требала његова памет.</p> <p>Кад ј |
| г зна како уморан, приђе столу, гдје је и поп сједио.{S} Не назва бога, само мало климну главом |
| јте ви мени дијете у кућу.{S} У мене је и задруга већа, а хвала богу паметна су ми и чељад, има |
| ед у светога Саву, онога истог, који је и у старој школи стајао.</p> <p>Познао сам је.</p> <p>У |
| а за учитеља и једна кухина, у којој је и фамилијаз спавао.{S} Главна соба, <pb n="102" /> упра |
| , биће им доста, а послије — народно је и било.</p> <p>Поодавно је већ како поп не може да махн |
| амену.{S} Пуцају рогови и греде, већ је и таван дохватило; а у школи се свијетли као у по дана. |
| које шта, да ни десето не знаш чему је и за што је, и како се човјек може ласно обрукати ако д |
| а том женом, јер га она тужи да је бије и злоставља. — Неће он, сељаче, никад среће имати!</p> |
| земљу.{S} Проклећу и вас и све инаџије и убојице оним путиром ондје, па онда живи ако можеш.{S |
| о путу и о Мари.{S} Много поп савјетује и моли кум-Нинка да пази на ово и на оно и да добро упа |
| ед кола, која се уставише, раширио руке и рида, а вјетрић му се игра бијелом брадом и с оно мал |
| ај дјетету колаче и друге понуде у руке и у уста.</p> <p>А на њој слаба промјена.{S} Само што ј |
| у под уста.{S} Она је дохвати објеручке и обли сузама.{S} Осмијех заигра на поповом лицу.{S} Он |
| Нинко потхвати дијете руком испод мишке и привуче га к себи, а коњи почеше касати.{S} Мара се о |
| а у варош, а цијелим путем бацаше пушке и пјеваше.{S} За попом, у другим колима, возио се кум Н |
| лупче савија.{S} Сједи поп крај постеље и не одмиче се.{S} Шапће само молитве, а попадија слабо |
| ко смије рећи што против владичине воље и ријечи?{S} Нијесу се дуго препирали.{S} Сељаци се шћу |
| њега трпа Иконија силне чарапе, кошуље и убрусе.</p> <p>Жене посједају на клупу под орах, милу |
| ли, кад прочита писмо, отишао је с њиме и с Маром кући неког професора Вучетића, и ту је Мару п |
| јмаком, живих и пржених пилића, пастрме и толико «заире», да би Војин четовођа рахат цијелу чет |
| се врати па читај сентименталне романе и љуби оца у руку.</p> <milestone unit="subSection" /> |
| овио и како сам му платио за моје знане и незнане гријехе.</p> <pb n="99" /> <p>Сви ћуте.{S} Ни |
| а Бурмазевић, који је стајао са стране и не видећи попа, маче сјекиром по довратку.{S} Поп пре |
| > <p>Кад се већ смрче, разиђоше се жене и људи кућама, а оставише попа сама.{S} Није ни он гото |
| а кола пред попову кућу.{S} Дођоше жене и људи из сусједства, а и који су даље сједили.{S} Још |
| } Подилази му крв на очи; оне су влажне и лице гори као у грозници.</p> <p>А кад мрак притисне |
| омама у људе да разграђују туђе градине и да упуштају стоку.{S} Пуца врљика, а разбијених глава |
| љица, којом душа роси, кад јој се мркне и кад свањује.</p> <p>А кроз летве од чардака у суседно |
| у препукло срце.{S} Сломљен брод потоне и ништа се више не види.{S} И само још што сан из полом |
| е и сам прекрсти, па се посади поред ње и пришапта јој:</p> <p>— Пољуби бабу још један пут и ка |
| у лицу, те јој црне очи чисто још црње и још се силније цакле.</p> <p>А она не зна шта да ради |
| н је у школи, а ноћу шије поповске капе и шаље у варош.{S} Једва да је што више знао од онога ш |
| до пола <pb n="126" /> затворене, жмире и увијек гледају на страну.{S} Има му двадесет и двије |
| маче шешир с главе, дохвати се за лотре и лако скочи на земљу.</p> <p>Поп је ухвати убјема рука |
| ти, па је метну у кола горе.{S} Онда се и сам прекрсти, па се посади поред ње и пришапта јој:</ |
| у је учила.{S} Ходећи тако састајала се и с учитељем; најприје га се, веле, плашила, али послиј |
| рављају попу и његовом дому.{S} Нађе се и некакав шаљивчина који наздрави »црквеној попадији«, |
| сахата изведоше плачући дијете, које се и само купало у сузама.</p> <p>— А шта балите ви, жене, |
| ла богу паметна су ми и чељад, имаће се и код мене чему научити.</p> <p>— Хвала ти, куме! — реч |
| ићем оде његовој кући.{S} Поздравише се и остали сељаци с попом па одоше, а он оста сам, као су |
| е.{S} Весели људи и жене, изоблачили се и дошли цркви.{S} Љубе попа у руку и честитају.{S} А он |
| но гледа њено болно лице.{S} Смијеши се и чисто не може сит да је се нагледа:</p> <p>— Сад ми ј |
| лову, и кад се вратисмо, умијешасмо се и ми у народ.{S} Већ се хвата мрак.{S} У даљини опазисм |
| тељу.</p> <p>Давно је пала роса, већ се и исток румени, а поп још не заспа.{S} И кад чу гдје пр |
| послије службе: цмок!{S} Поздрављају се и они, који се прије не хтјеше ни погледати, и кмет ист |
| често бесједе у цркви.{S} Силне, свете и поучљиве ријечи, да те језа подиђе.{S} Црква је служи |
| дјети.</p> <p>— Биоград!? — рече дијете и промијени се у лицу, а срце му залупа.</p> <p>— Устан |
| "100" /> побабила.{S} Дајте мени дијете и Иконију, док је оно још за сисе!{S} Пазићу га као сво |
| <p>Онда сви редом почеше љубити дијете и најзад је Нинко понесе, као да су јој двије године.{S |
| {S} Много би њојзи било да јој одредите и ово, што ја до сад држах.{S} Шта ће женском чељадету |
| а као варошка дјеца, јер ово, ви видите и тако, мислим, није рођено да копа и оре, а то би <pb |
| оји није учеван.{S} Школу одмах зидајте и дјецу учите...{S} Настаје други свијет!</p> <p>Онда с |
| ма зар ви мислите да ја не видим да сте и вас четворица у овом божјем дому?{S} Прогнаћу вас, ак |
| ар и нејак с њиме?</p> <p>Опет сви ћуте и уставили дах.</p> <p>— Птицама небеским дао је бог др |
| млад човјек.{S} Подбочио се на косиште и тражи очима попову кућу.{S} Или извади двојнице, духа |
| ска, и тако је сад вријеме дошло, да ће и по селима почети, па је гриота да дијете задоцни.{S} |
| спођа, код које је Мара, у Беч, па хоће и њу да поведе.{S} Владичина је воља да дијете, прије н |
| <p>У тај пар отворише се врата од куће и Иконија сва умазана од суза, изнесе дијете на рукама. |
| огу се молио: »Боже, опрости ми гријехе и одржи ме здрава, докле си ми живота поклонио!» И бог |
| повједио да све црквене чарапе, тканице и рубље изнесе у порту и разда сиромашноме народу.{S} В |
| ну нешто кроз главу.{S} Скочи с клупице и као да се насмјехну, а у исти пар чу дреку малога <pb |
| лупи попа по потиљку.{S} Он паде ничице и прсима на земљу, а икону диже више главе.{S} Сасусмо |
| нула преда се у крило; намргодила очице и чита, не престаје.{S} А на откосу више ње стоји млад |
| оме, али попу пао некакав терет на срце и црне му мисли долазе у главу да ће изгубити друга.{S} |
| о поповим ријечима, а свакоме пуно срце и лако му, као да се окупао.</p> <p>Тако је он дјеловао |
| уђем свијету! — Па гурај дјетету колаче и друге понуде у руке и у уста.</p> <p>А на њој слаба п |
| и, с Павлом Ђерићем?</p> <p>— Е, сељаче и господине, њега је ону ноћ, кад школа изгорје, нестал |
| ај, тај и тај, тај и тај«, па онда рече и: »Павао Ђерић, поручик!«</p> <p>»— Одакле је? — викну |
| па кад га убише Турци, ја остах сироче и побјегох у ово село, гдје ме послије власт запопи.</p |
| јега имања, ни дај Боже!{S} Све је ваше и онога храма.{S} Много би њојзи било да јој одредите и |
| аде, а сељаци и нехотице сви поустајаше и поскидаше капе, Нинко отпоче:</p> <p>— Куме мој и оче |
| Уђосмо већ у село.{S} Успомене навалише и притискоше ми груди.</p> <p>— Лакше, Илија, лакше, јо |
| аке ствари.{S} А учитељ поред ње изгуби и оно мало научног нимбуса, јер Мара сврши све научне п |
| акође рачунао у нешто што припада цркви и селу, дакле попу.</p> <p>Поп је говорио врло често бе |
| ћата у судници.{S} Она је служила цркви и селу, дакле попу. — Послије ћу вам већ и о њој причат |
| е бјеше све у пламену.{S} Пуцају рогови и греде, већ је и таван дохватило; а у школи се свијетл |
| м, господин-попо, и ви, господо кметови и кумови, да није право да се дијете код толиког свог и |
| Зебићевим шором.{S} Кроз село лете људи и вичу: »Ватра«, »Ватра!« »Изгорје школа!«. »Изгорје цр |
| оногих столица.{S} Засјели старији људи и поп, па разговарају о овом и оном, а младеж се игра и |
| опа нашло женско дијете.{S} Весели људи и жене, изоблачили се и дошли цркви.{S} Љубе попа у рук |
| , а горе само кошуља.{S} Босогоног лежи и чита некакву купусару.</p> <p>— Помози бог! — рече по |
| естрпљиво ишчекиваше мио владалац, који и не сањаше о својој моћи над нашим срцима.</p> <p>Боже |
| уно срце.{S} Није шала, наш поп!{S} Али и јесте човјек!{S} Та приличи му да је сам владика!</p> |
| што.</p> <pb n="138" /> <p>Матија опали и сам из пиштоља:</p> <p>— У помоћ, браћо, поведе се ро |
| уцаше.{S} Престравили се, па заборавили и да гасимо.{S} А он стоји.{S} Црвен га пламен обасјао, |
| че он замишљено. — Да! тој сам се мисли и сам поклонио!{S} Велика је то књига!{S} Ко њу чита, т |
| дан корак, наже се напријед, па зачкиљи и гледа у учитеља.</p> <p>— Што ме гледаш?</p> <p>— Ниш |
| у шта му драго.{S} Чупка ресе на кошуљи и не говори ништа.{S} Ништа не једе и не пије.{S} Чисто |
| адруга већа, а хвала богу паметна су ми и чељад, имаће се и код мене чему научити.</p> <p>— Хва |
| приповиједам како смо били као убијени и како је кум Нинко сав поцрвенио, кад послије десет да |
| е да је рекао. — Хвала ти!{S} Таки мени и требају!</p> <p>Кад послије пођоше, а поп Митар скочи |
| ашчешљао, те су на крајевима растресени и шири него под самим ноздрвама.{S} Доња му је усна мал |
| е очи, људи чепркају палицом по прашини и гледају на другу страну у плот.</p> <p>Наста тишина.< |
| ија изброја два дуката у злату и четири и по у сребру и крајцарама; веза новце у мараму, па дад |
| код мене с другом дјецом научити читати и писати, па неће под своју старост молити другога да ј |
| {S} Кад сврши школе, може, ако ће, бити и учитељ.{S} А послије, у вароши друга срећа чека дијет |
| ми које црквено марвинче, а зар ће бити и што ракије, па сјутра зови мобу.</p> <p>Сјутра дан до |
| м мислио.{S} Сјутра ћемо се разговорити и с народом, па у име божје нек иде дијете у твоју кућу |
| оли «на приват».{S} Тако она пође учити и четврти разред.{S} Већ је зову сељаци да пише писма њ |
| уни народа.</p> <p>Тако се дијете крсти и надјенуше му име Марија.</p> <p>Кад га опет вратише у |
| вратак.{S} Дим се сави.{S} Народ вришти и сипа воду, а сјекира тутњи.{S} Ми више не видјесмо по |
| слободисмо.{S} Посједасмо опет, правећи и њему мјеста, ал’ он не хтједе сјести већ опет вели км |
| ље а ковач као опарен трчи поповој кући и стеже шину.{S} Набавља зелене шаре у вароши, па их св |
| нити.{S} Заузимајући се за њега, пишући и говорећи, упропастио сам своју каријеру и спао на то |
| сли нешто, па га онда чисто срдито баци и с некаквим поуздањем шапне: — <foreign xml:lang="LA"> |
| ла и пуцају осовине, а одлијећу наплаци и коњске плоче.</p> <p>Ал’ да се удари путем на Јаругу, |
| узе чашу, скиде капу и устаде, а сељаци и нехотице сви поустајаше и поскидаше капе, Нинко отпоч |
| тро повраћа, а послије неколико мјесеци и ноге јој почеше отјецати.{S} Не може више ни хљеба да |
| } Сједне на креветац, држи колач у руци и гига ногама.{S} Онда скочи, трчи у кухину и тјера Ико |
| ичиш и поносиш њоме, како се народ дичи и поноси <pb n="101" /> тобом, а све у здрављу и весељу |
| а у цркви пред цијелим народом изобличи и позове на покајање.{S} Није се никад десило да му се |
| сине, устани!</p> <p>Дијете протрља очи и отвори их.{S} Дубоко уздахну, па гледа великим безазл |
| ледао га је он дуго.{S} Онда обриса очи и изађе у народ.{S} Сви поустајаше.</p> <p>— Имао бих н |
| } Кад већ кола замакоше, поп обриса очи и погледа по народу.{S} Махну слабо главом, као да рекн |
| сти ни говори ни ромори, само брише очи и тек постарији људи што је по штогод припитају, а млађ |
| ријеч имање, а кум Нинко разрогачи очи и скиде лулу с чибука:</p> <p>— Зар ти — вели, — дроњо, |
| и радост од ње да дочекаш; да те утјеши и подвори под твоју старост, да се дичиш и поносиш њоме |
| декембра 1877 тај и тај, тај и тај, тај и тај«, па онда рече и: »Павао Ђерић, поручик!«</p> <p> |
| Горици 29 декембра 1877 тај и тај, тај и тај, тај и тај«, па онда рече и: »Павао Ђерић, поручи |
| њу шанца на Горици 29 декембра 1877 тај и тај, тај и тај, тај и тај«, па онда рече и: »Павао Ђе |
| е капе, Нинко отпоче:</p> <p>— Куме мој и оче, сретна да ти је Марија и наше кумство! да бог да |
| .</p> <p>У тај пар чу се на пољу врисак и врата се нагло отворише.</p> <pb n="145" /> <p>На пра |
| клањао и бранио.{S} Тај је Јеротије чак и ишао њему.{S} Шта су њих двојица говорили, то се не з |
| јешта је.{S} Онда уђе један стар човјек и унесе чинију с јелом, а Мара скочи па њега у руку.{S} |
| {S} Мене је покојна заклела да га чувам и пазим.</p> <p>— Да узмемо Иконију — викнуше сељаци.</ |
| Све ћемо то лијепо намјестити.{S} Имам и ја неку цркавицу, коју сам за школу одредио, а — вели |
| S} Још сам заборавио да му кажем да сам и једног турчина покрстио <pb n="111" /> и ено га, сви |
| цем небеским!{S} Пошљедњи вам пут кажем и позивам да се оставите пасјалука и несрећне работе.{S |
| господин-попо, ако дозволите да рекнем и ја.</p> <p>Зачудише се људи:</p> <p>— Кажи, де!</p> < |
| намргоди се још јаче, игра се прутићем и пролази као мимо турско гробље.</p> <p>Ко зна за што |
| маш кад од механе.{S} Треба ја да водим и твоју бригу.</p> <p>Он иде даље а ковач као опарен тр |
| — рече Мојсило Прокић.</p> <p>— Мислим и кажем да се дијете даде у школу.</p> <p>— Какву школу |
| у и поклони се кум-Нинку. — А ја мислим и кажем да се дијете васпитава!</p> <p>— Шта то? — рече |
| дијете задоцни.{S} Него ја тако мислим и кажем да се дијете васпитава и никако друкчије!</p> < |
| , а свети Сава гледа оним истим мрачним и озбиљним погледом на нас све.</p> <p>Поп полетје на ј |
| блузу, набијем шајкачу на очи, зажмурим и одважно га упитам:</p> <p>— Шта је, бога ти... — хтје |
| м, па онда нешто прошапуташе међу собом и Нинко Вилотић први уђе у собу гдје је дијете било и т |
| арији људи и поп, па разговарају о овом и оном, а младеж се игра и весели.</p> <p>А друмом за н |
| ућа, и њиву уз њу, забран са шарамповом и ливаду с виром.{S} То нека је њено!{S} Је л’ вам прав |
| да, а вјетрић му се игра бијелом брадом и с оно мало длака на глави.</p> <p>Мара бјеше сама у з |
| ст: поп је служио цркву, управљао селом и живио с попадијом.</p> <p>Поп је био све и сва!{S} Им |
| весели попа и село.{S} Ишла је с попом и владици.{S} Била у школи.{S} Па послије је опет с дје |
| дији«, али Крста Замлата истеже шамаром и састави га са земљом, а увријеђени народ гракну: удри |
| аку.{S} Онда у један пут тресне ножицом и уздигне главу:</p> <p>— <foreign xml:lang="LA">Luscin |
| се људи с рада, па стоје пред судницом и говоре нешто о пушницама.{S} Ја сам био с Радојем Ник |
| а Мара, блиједа као смрт, убијена кишом и временом, сва мокра, а расплетене јој косе пале низ п |
| како му је, јер увијек изгледа мргодан и зловољан.</p> <p>Иде он у наше село и ено га гдје уђе |
| ода као и прије по селу, али је расијан и све се труди да сакрије радост.{S} А кад је на само ч |
| дан кројач, који је страдао, врло миран и вриједан човјек.{S} Цио дан је у школи, а ноћу шије п |
| рбу до самог шљемена, па као бјесомучан и не знајући шта ради, стаде лупати сјекиром по једној |
| сујем како је сиромах поп чисто занесен и често хоће ово, а ради оно, мисли једно а говори друг |
| о да се чује попов глас, али је загушен и не разбирају се ријечи.</p> <p>Мало послије разиђе се |
| и ено га, сви га знате, ваљан хришћанин и један по један газда у селу.</p> <p>Али владици збиља |
| игао икону више главе и кроз онај тутањ и праску чусмо његов јасан глас, пјесму и ријечи: »...п |
| 02" /> управо школа, била је ниска, као и цијела кућа.{S} Врата од ње гледала су у школску авли |
| а срче млијеко из ћасе.{S} Поп хода као и прије по селу, али је расијан и све се труди да сакри |
| , јер Мара сврши све научне послове као и он.{S} Већ се више не кају сељаци што су је дали у шк |
| јте док свршим!{S} Тако сам ја срачунао и смислио да јој одредимо, ако је ваша воља, ово парче |
| еротија Ковачевића, који га је заклањао и бранио.{S} Тај је Јеротије чак и ишао њему.{S} Шта су |
| вјетује и моли кум-Нинка да пази на ово и на оно и да добро упамти све, па да му послије прича |
| тобом, а све у здрављу и весељу за дуго и на много.</p> <p>— Амин да бог да! — одазваше се тихо |
| а у дугим хаљинама; корача плоту и дуго и тихо шапућу.{S} Нико то не види, нити ко опажа на дру |
| , и цвијелите дијете?{S} Ви ништа друго и не знате! — рече Аксентије Смиљанић, и обриса рукавом |
| а страну.{S} Има му двадесет и двије до и три године.</p> <p>Ништа не говори с кочијашем.{S} Пу |
| ви сви знате како ме је бог благословио и како сам му платио за моје знане и незнане гријехе.</ |
| тету.{S} Са свим већ остарио, обневидио и постао забораван.{S} Знам, кад год му приђем руци, да |
| и косе.{S} Ја сам — вели — много мислио и лупао главу шта да радим јако с њоме.{S} Дијете ваља |
| ти, куме! — рече поп. — Тако сам некако и сам мислио.{S} Сјутра ћемо се разговорити и с народом |
| ати?{S} Бог зна би ли он то могао икако и поднијети?</p> <p>Ту они говорише које о чем, а најви |
| е ко, ко није ни орао ни копао.{S} Тако и он остави учитеља себи сама и његовој глави.</p> <p>О |
| .{S} Једног вечера сједи поп, кум Нинко и Станоје Глувић у поповој авлији.{S} Онда поче поп:</p |
| ом, у другим колима, возио се кум Нинко и Глувић, за њима још многи народ.{S} Веле, кад је наш |
| .</p> <p>— Молим, молим, господар-Нинко и куме, и ви, господин-попо и остала господо!{S} Ја вел |
| још јаче цвијељало, јер он је зацијело и сам већ с владиком о томе говорио.{S} Покуњисмо се, п |
| а попа.{S} Поп је опет имао цркву, село и попадију.{S} То јест: поп је служио цркву, управљао с |
| н и зловољан.</p> <p>Иде он у наше село и ено га гдје уђе.{S} Хајд’, хајд’, па право у народ.{S |
| копа и оре, а то би <pb n="105" /> било и срамота за оволико село; а вашој кући част и поштење! |
| тић први уђе у собу гдје је дијете било и тури му под главу дукат.{S} За њим кмет, за кметом Ак |
| и, али ноге затјечу све јаче, дохватило и горе снагу и често је хвата несвјестица.{S} Све више |
| октор приђе, обрташе га јадника и овамо и онамо.{S} Узе га бости чиодом по ногама и све до поја |
| попадија слабо се разбира.{S} Јечи само и моли се богу да је прими.</p> <p>Шта да се ради?</p> |
| е договоримо ми, па послије да запитамо и друге паметне људе; да видимо шта ће они рећи.</p> <p |
| > <p>Поп је био све и сва!{S} Имали смо и школу, али она је била подчињена значаја, као што је |
| ађосмо из села, стизасмо људе, стизасмо и стизаху нас кола, и цио тај урнебес креташе се једним |
| је треба писати, извадити крштено писмо и таке ствари.{S} А учитељ поред ње изгуби и оно мало н |
| дну једним прстом.{S} Ми је прихватисмо и приведосмо кревету.</p> <p>— Још ближе! — шану поп.</ |
| асисмо кошуљу оцтом, па му је навукосмо и положисмо га у кревет.{S} Он се није разбирао.{S} Кме |
| утра дан до вечерње оборено све, везано и сложено у крстине.</p> <p>Поп је све што је имао свог |
| славуј поистиха, па крепко, милостивно и ситно, весело као сватовска пјесма, па тужно као опиј |
| 123" /> <p>— А да, весела друго, гладно и жедно у туђем свијету! — Па гурај дјетету колаче и др |
| ће изгубити друга.{S} Забринуо се силно и ноћу често устаје.{S} Иде сам по дворишту а све присл |
| право.</p> <p>Код куће је живио скромно и по старински.{S} Попадија га љуби у руку кад пође у с |
| моли кум-Нинка да пази на ово и на оно и да добро упамти све, па да му послије прича кад се вр |
| {S} Намргоди њене очице, па поче гласно и монотоно, како сва дјеца читају:</p> <p>«Маче војску |
| они главу на Нинкове прси, па неутјешно и силно зајеца.</p> <p>Још мало се - види кроз облак од |
| е у село!»</p> <p>Владика се добродушно и лако насмија.</p> <p>И с Маром је много што шта говор |
| подар-Нинко и куме, и ви, господин-попо и остала господо!{S} Ја велим, ако дозволите, да се диј |
| удри, посветила ти се!{S} Све иде добро и сви се добру надају.{S} Попадија се опоравља и - већ |
| а и наше кумство! да бог да свако добро и радост од ње да дочекаш; да те утјеши и подвори под т |
| ико му неће ни ријечи рећи.{S} Он је то и радио.{S} Попустила му шина на точковима, а он нађе П |
| — зна Мићо!{S} Унутра има хиљаду и сто и један дукат.</p> <p>Они се згледаше.</p> <p>— Из тога |
| едјеља све горе.{S} Мука истина гдјешто и попусти, али ноге затјечу све јаче, дохватило и горе |
| тетов, а с бијеле браде цури кап по кап и чисто се запуши на њеним обрашчићима.{S} И таман се п |
| <p>Већ окретоше Зебићевим шором, а поп и за њим сав народ не миче се с мјеста и не одваја очиј |
| и, па само кашљуцају.</p> <p>Поћута поп и одмори се, па онда устежући се настави:</p> <p>— А мо |
| ече доктор.</p> <p>-— Овдје! — рече поп и метну руку опет на срце.</p> <p>Доктор нареди да га о |
| ћери, у име бога у Биоград, — рече поп и силом развуче уста. — Тамо ћеш свега видјети.</p> <p> |
| окушаји јалово испали.{S} Народ је глуп и затуцан!{S} Имају једног попенду, који је још с два т |
| т наступи вјечност, послије које ће зар и нама гранути сунце.</p> <p>Међу тијем мијења се што ш |
| ијете ваља и гледати.{S} Шта ћу ја стар и нејак с њиме?</p> <p>Опет сви ћуте и уставили дах.</p |
| Мара с попом заспала, изнесе свој губер и простре га пред врата попове собе, па леже.</p> <p>Ка |
| дначи, кад господин човјек затури шешир и рупцем брише зној с чела.{S} Мора бити да се с њом ро |
| оручио Циганину да скује резу за затвор и предложио да се купи катанац, а поп једне надјеље ста |
| м на ову свету земљу.{S} Проклећу и вас и све инаџије и убојице оним путиром ондје, па онда жив |
| е више попадије, махну поп руком на нас и ми одосмо његовој кући, а он оста сам на гробу.{S} Сј |
| дим!</p> <p>Па опет се извали на кревет и отвори књигу.</p> <pb n="129" /> <p>Поп се прекрсти, |
| гу снагу и путе, а човјеку остаје памет и хришћанско срце.</p> <p>Опет ћутање, нико не зна како |
| к гледају на страну.{S} Има му двадесет и двије до и три године.</p> <p>Ништа не говори с кочиј |
| оша намири по нашем рачуну тако педесет и пет година, почне нешто удити, свако јутро повраћа, а |
| мота за оволико село; а вашој кући част и поштење! — ту учитељ скиде капу и поклони се кум-Нинк |
| је по томе спадала нека особита почаст и задатак при поздрављању новога владике.{S} Народ одлу |
| овчегу има у једном рупцу завезано шест и по дуката, чиме сте је ви даривали, кад се родила.{S} |
| јој:</p> <p>— Пољуби бабу још један пут и кажи: благослови ме!</p> <p>Она се наже из кола попу, |
| селу, дакле попу. — Послије ћу вам већ и о њој причати.</p> <p>Цијело је село било попов спахи |
| звонаре стајао је наслоњен Павао Ђерић и као соко гледа у помрчину.</p> <p>У тај пар из школск |
| ан пут тргне, издигне главу, уђе у собу и отвори књигу.</p> <p>Или хода по пољу.{S} Запјева сла |
| ију.</p> <p>Поп јој метну руку на главу и нешто шапуташе.{S} Послије јој потури руку под уста.{ |
| еши, шта да му каже. — Поп издиже главу и погледа по свјема:</p> <p>— Је ли оно тешко селу?</p> |
| <p>Поп метну обје руке на Марину главу и узе шапутати.</p> <p>А кад он диже и исправи главу, Н |
| > дјетета из собе.{S} Он клече на траву и узе се молити богу.</p> <p>Још није поштено ни сванул |
| атјечу све јаче, дохватило и горе снагу и често је хвата несвјестица.{S} Све више изнемаже и је |
| Птицама небеским дао је бог другу снагу и путе, а човјеку остаје памет и хришћанско срце.</p> < |
| ијете, као што видите, расте хвала богу и напредује.{S} Још мало па ће сама себи плести косе.{S |
| аницом — зна Мићо!{S} Унутра има хиљаду и сто и један дукат.</p> <p>Они се згледаше.</p> <p>— И |
| м лицу.{S} Он је дохвати руком за браду и издиже јој лице према себи, па га гледа:</p> <p>— Слу |
| те ваља да се по мало учи кућевном реду и послу.{S} Шта ће</p> <p>— вели — научити у мојој кући |
| е Смиљанић а за њима сви остали по реду и старјешинству, и сваки дарива дијете.{S} Кад се сви и |
| очијаш.</p> <p>Коњи све крупније касају и она наслони главу на Нинкове прси, па неутјешно и сил |
| окуњили главе, погледају се испод очију и хоће већ да се љубе пред народом.{S} А послије службе |
| ком чашом.{S} Пију људи а жене отхукују и уздишу, а у чаши нестаје ракије.{S} Шта је поп радио |
| м причати шта се ту спрема, ни ону трку и урнебес од попова.{S} Доста да знате, да је наш поп б |
| <pb n="122" /> развлачило приповијетку и све то само би онај разумио, који је своје рођено мор |
| је Маријино!</p> <p>Онда је узе на руку и понесе је попу, да је пољуби, па с Глувићем оде његов |
| и се и дошли цркви.{S} Љубе попа у руку и честитају.{S} А он се чисто подмладио.{S} Благосиља с |
| е покрај себе, дохвати онда попову руку и пољуби је; прошапта: »Благослови ме... и опрости!« По |
| рече му ништа.{S} Само се зави у струку и оде даље.</p> <p>Други пут Павао Ђерић води волове с |
| Дела брже! уморан сам.{S} Отвори школу и пошљи ми фамилијаза.</p> <p>— Сједи, човјече! — рече |
| и <pb n="101" /> тобом, а све у здрављу и весељу за дуго и на много.</p> <p>— Амин да бог да! — |
| оче говорити, да је бог оставио недјељу и празнике за цркву, да се у остале дане човјек радећи |
| ако је мало говорио.{S} Кад видје да му и оно мало, што овда онда проговори, нико не разумије, |
| и праску чусмо његов јасан глас, пјесму и ријечи: »...первје бо пришел јеси, светитељу Саво«... |
| махну руком, окрете се на другу страну и настави спавање.{S} Дубоко поп уздахну и завали се у |
| се дусне, окрене главу на другу страну и мргодан оде.</p> <p>Један пут иде он полако поред ков |
| , а главу нешто искриви на десну страну и погледа у небо.</p> <p>— Природу! — рече он замишљено |
| ше, а проломљен таван наже се у пламену и хоће да дохвати патос.</p> <p>— Додајте ми добар кота |
| хвати за <pb n="131" /> стражњу осовину и сједе на њу, па поиздалека окренув се учитељу викну: |
| га ногама.{S} Онда скочи, трчи у кухину и тјера Иконију да јој прича које шта.{S} Послије трчи |
| лазио.{S} У њој увијек удара на прашину и људски зној.{S} Прозори су били хартијом подлијепљени |
| савјест како спава.{S} Стаде под икону и помоли се богу, па одважно приђе кревету.{S} Метну дј |
| > <p>Поп с муком подвуче руку под икону и метну је на срце:</p> <p>— Овдје!</p> <p>Доктор приђе |
| ="141" /> попа у пламену.{S} Држи икону и дигао је више главе.</p> <p>Нама жива срца попуцаше.{ |
| поп уђе у собу.</p> <p>Дуго гледа мирну и безбрижну савјест како спава.{S} Стаде под икону и по |
| рага, а пламена греда више врата тресну и лупи попа по потиљку.{S} Он паде ничице и прсима на з |
| попадија се дохвати за појас, па врисну и сва поцрвење.{S} Поп се окамени.</p> <p>— Пошљи — вел |
| настави спавање.{S} Дубоко поп уздахну и завали се у постељу.</p> <p>Давно је пала роса, већ с |
| же се једном, и онда као да се осмјехну и као да отвори мало руку, кад јој Иконија тури у њу во |
| куму Нинку.{S} Он узе чашу, скиде капу и устаде, а сељаци и нехотице сви поустајаше и поскидаш |
| част и поштење! — ту учитељ скиде капу и поклони се кум-Нинку. — А ја мислим и кажем да се диј |
| толу; заврати шешир, наже се према попу и пружи руку.</p> <p>— Жив био, сине! — рече поп.</p> < |
| p>Пуна и крчма, па све наздрављају попу и његовом дому.{S} Нађе се и некакав шаљивчина који наз |
| осједају на клупу под орах, милују Мару и плачу, а она уплашено иде из крила у крило.{S} Не пла |
| а дуката у злату и четири и по у сребру и крајцарама; веза новце у мараму, па даде попу:</p> <p |
| говорећи, упропастио сам своју каријеру и спао на то да будем учитељ!...{S} Овдје су сви моји п |
| ише, Иконија изброја два дуката у злату и четири и по у сребру и крајцарама; веза новце у марам |
| се не одазва.</p> <p>Поп приђе кревету и пипаше по њему, да пробуди Мару, али кревет бјеше пра |
| га слика у дугим хаљинама; корача плоту и дуго и тихо шапућу.{S} Нико то не види, нити ко опажа |
| чарапе, тканице и рубље изнесе у порту и разда сиромашноме народу.{S} Велика је служба била та |
| и говорише које о чем, а највише о путу и о Мари.{S} Много поп савјетује и моли кум-Нинка да па |
| ко, — није малено твоје имање, а ево ћу и ја дати још...</p> <p>Поп нестрпљиво махну главом:</p |
| и ногом на ову свету земљу.{S} Проклећу и вас и све инаџије и убојице оним путиром ондје, па он |
| мена паде покрај прозора и дохвати кућу и са те стране, те му запријечи повратак.{S} Дим се сав |
| ућине.{S} Иконија већ кречи попову кућу и спрема се дочек за Мару.{S} Једног дана и кум Нинко с |
| био, ипак сталним кораком пријеђе улицу и уђе у цркву.</p> <p>Али његова подјела имања оста.{S} |
| туга малакше; легну њени таласи по срцу и уморну површину дотиче само још писмо од милога, као |
| сам у школи, спопадне ме некакав страх и не смијем да се обазрем на ону страну.{S} Све ми се ч |
| нијесам учио школе.{S} Са тога изгубих и дијете, а одведе ми га некрштен човек.</p> <p>— Како |
| пиња и погача, лонаца с кајмаком, живих и пржених пилића, пастрме и толико «заире», да би Војин |
| ућу.{S} Или извади двојнице, духа у њих и њихов јасан писак тужно плива зраком.{S} Није то позн |
| аном?</p> <p>— Благослови! — каже ковач и иде руци, — а шта ћу кад немам посла?</p> <p>— А јеси |
| подвори под твоју старост, да се дичиш и поносиш њоме, како се народ дичи и поноси <pb n="101" |
| ручак.</p> <p>Сједе поп у кола, па још и Мару узе са собом.{S} Гигају се, брате, она кола, рек |
| — рече кум-Нинко.</p> <pb n="106" /> <p>И тако Мара оста код оца, а пође у школу.</p> <p>На јед |
| е боли, али што мора бити, мора!</p> <p>И послије мјесец дана већ се опрема дијете за пут.</p> |
| ка се добродушно и лако насмија.</p> <p>И с Маром је много што шта говорио.</p> <p>— Који је он |
| у село! — чу се са свих Страна.</p> <p>И све груну опет Зебићевим шором.{S} Кроз село лете људ |
| мртвог, моја глава цареву плаћа.</p> <p>И у час као неким чудом сви неодољиво зажељеше ухватити |
| оји од сад не буде петком радио.</p> <p>И вјерујте, људи, у нашем селу нема, као у другима, ама |
| Ко зна шта је поп о њему мислио?</p> <p>И тако се учитељ осами.{S} У прсте бих вам могао казати |
| работе.{S} Јеси чуо ти, Рајковићу, ти, Иванковићу, ти, Јоване Бојичићу, и <pb n="95" /> ти, На |
| а он погне главу, намргоди се још јаче, игра се прутићем и пролази као мимо турско гробље.</p> |
| разговарају о овом и оном, а младеж се игра и весели.</p> <p>А друмом за наше село иду једна к |
| На спрам тих врата друга су, те тако се игра вјетар кроз ковачницу, и хлади знојава ковача.</p> |
| е, раширио руке и рида, а вјетрић му се игра бијелом брадом и с оно мало длака на глави.</p> <p |
| ком.{S} Није то позната пјесма, није ни игра — ко ће га знати шта је то!{S} Па је онда тресне о |
| S} Па послије је опет с дјевојчицама на игри или на раду.{S} Све се боље уобљавају обрашчићи, и |
| бринуо се силно и ноћу често устаје.{S} Иде сам по дворишту а све прислушкује код капка.{S} Али |
| марву?</p> <p>— Ја шта ћу, кад неће да иде?</p> <p>— А што је не храниш добро, па би ишла?</p> |
| д гракну: удри, посветила ти се!{S} Све иде добро и сви се добру надају.{S} Попадија се опорављ |
| лу?{S} Ко је још видио да женско чељаде иде у школу?</p> <p>— Е, идите у варош, господар- и газ |
| ви нас — оде сиромах на пут, на који се иде затворенијих очију.{S} Бог да му душу прости!{S} Жа |
| ом?</p> <p>— Благослови! — каже ковач и иде руци, — а шта ћу кад немам посла?</p> <p>— А јеси л |
| оворити и с народом, па у име божје нек иде дијете у твоју кућу, и нека почне наук!</p> <p>Али |
| ба ја да водим и твоју бригу.</p> <p>Он иде даље а ковач као опарен трчи поповој кући и стеже ш |
| {S} Па какве су јој оне хаљине, па како иде!...</p> <p>Сутра дан устала она, стала на врата па |
| ах, милују Мару и плачу, а она уплашено иде из крила у крило.{S} Не плаче, већ замишљеним очица |
| оја му не приличи.</p> <p>Стјепану, што иде у раскорак, презријева жито, а он још није пожњео.< |
| страну и мргодан оде.</p> <p>Један пут иде он полако поред ковачнице.{S} Ковач је нешто теретн |
| поп доби писмо да ове године о распусту иде госпођа, код које је Мара, у Беч, па хоће и њу да п |
| ијек изгледа мргодан и зловољан.</p> <p>Иде он у наше село и ено га гдје уђе.{S} Хајд’, хајд’, |
| .{S} При свршетку добијем заповијест да идем у Б. Морао сам проћи кроз <pb n="146" /> моје село |
| и, — поздравио вас господин владика, да идете на ручак.</p> <p>Сједе поп у кола, па још и Мару |
| женско чељаде иде у школу?</p> <p>— Е, идите у варош, господар- и газда-Станоје, па ћете видје |
| Биоград и ступио у војску.{S} Кад јуче идосмо у варош по требовање, а наш комисар донесе новин |
| кама за главу па је љуби у чело, а нама иду сузе.{S} Поздравља се она с нама — каква је, једва |
| и весели.</p> <p>А друмом за наше село иду једна кола и у њима један господин човјек.{S} Чудан |
| газда-Станоје, па ћете видјети.{S} Тамо иду сва дјеца и мушка и женска, и тако је сад вријеме д |
| и к небу, и кад год је ко хвали, а њему иду сузе као маломе дјетету.{S} Са свим већ остарио, об |
| .</p> <p>Онда се спусти грозна киша.{S} Из грдне гомиле жеравице гдје је била школа сукне још ч |
| ијезду.</p> <p>Кола пођоше још брже.{S} Из сусједне авлије испаде с малом пушком старац Матија |
| ште.{S} Однијесмо попа његовој кући.{S} Из уста и носа лоптила му је крв, а ноге висише као мрт |
| дукат.</p> <p>Они се згледаше.</p> <p>— Из тога зидајте најприје школу, па цркву.{S} Немојте бр |
| од опанака.{S} Наслони се на врљике, а из попове куће, као мјесечев зрак, лако се креће друга |
| в.{S} Ко не вјерује нека пита само кога из мог села.</p> <p>Кад се навршише три године, и Мара |
| нам просто шта да радим? — говори слика из авлије.</p> <p>— Остани! — вели слика са улице.</p> |
| инко не запреже коње, да води душу села из села.</p> <p>Кад по други пут оде, пође све по старо |
| р чу дреку малога <pb n="97" /> дјетета из собе.{S} Он клече на траву и узе се молити богу.</p> |
| милују Мару и плачу, а она уплашено иде из крила у крило.{S} Не плаче, већ замишљеним очицама г |
| > <p>Поп се прекрсти, па натрашке изађе из собе.</p> <p>Одатле оде полако кући.{S} Сељацима не |
| кажи: благослови ме!</p> <p>Она се наже из кола попу, и пружи руку:</p> <p>— Благослови ме, баб |
| Сви те чекамо... — рече поп па побјеже из собе.</p> <pb n="119" /> <p>Послије је ушла Иконија |
| /p> <p>Дан пред полазак мутљају се жене из цијелога села по поповој кући.{S} Ту је камара сирче |
| да се угуши од суза, па не пушта дијете из руку.{S} Жена пуна кућа, па се само вајкају: «Леле м |
| н, вели, казао: «нека, хвала, могу ја и из чиније», те није хтио прљати тањира. — Знали смо ми |
| пред попову кућу.{S} Дођоше жене и људи из сусједства, а и који су даље сједили.{S} Још једно п |
| — Устај, сине, некаква буна!</p> <p>Али из Мариног кревета нико се не одазва.</p> <p>Поп приђе |
| , попу на муштулук.</p> <p>Радоје опали из двоцијевке.{S} Поп гологлав потрча пред кола, која с |
| трком пођоше улицом.</p> <p>Павао опали из пиштоља, и запаљена се сукија устави под школском ст |
| Кад се Нинко послије недјељу дана врати из Биограда, није могао наодговарати свијету.{S} Причао |
| е!«</p> <p>Али једно вече, кад се врати из села, застаде он пошу у несвијести, а Иконија се сва |
| ки светац, и да ће он свакога избрисати из протокола крштених, који од сад не буде петком радио |
| ихватише.</p> <p>У тај пар Павао излети из авлије с колима и с коњима!</p> <p>— Сједајте! — вик |
| им да крстимо дијете, прије него га дам из куће.</p> <p>— Да га крстимо! — рекоше сељаци.</p> < |
| p> <pb n="138" /> <p>Матија опали и сам из пиштоља:</p> <p>— У помоћ, браћо, поведе се робље!</ |
| се више не види.{S} И само још што сан из поломљене парчади ствара нејасне слике.</p> </div> < |
| узела дијете за руку, а тек учитељ као из мртвих:</p> <p>— Молим вас, браћо, и ви, господин-по |
| предигла се у постељи, па срче млијеко из ћасе.{S} Поп хода као и прије по селу, али је расија |
| ја се стрпах у једна кола.{S} Изађосмо из села, стизасмо људе, стизасмо и стизаху нас кола, и |
| чету њоме нахранио.{S} Мићо донио скоро из вароши шарен нов ковчег и у њега трпа Иконија силне |
| купио код записа.{S} Изнијели један сто из суднице, поред њега дугачка клупа и неколико троноги |
| ти бијелу каву!</p> <p>У то дође и поп из градине.{S} Његово светитељско лице бјеше опет узело |
| ваби кокоши, гледа како Мићо изгрће жар из пећи за хљеб, или како сусјед Ђерић прави страшило з |
| соко гледа у помрчину.</p> <p>У тај пар из школске авлије изађоше једна кола, па готово трком п |
| причекаше га дванаест коњаника, што су из нашег села у народној војсци, и они отпратише попа у |
| </foreign>! па шта? — Или тргне боквицу из земље, па завирује прстић, који је још као дијете по |
| мо дуго знали, док не дође Марко трубач из војске, и рече да је Павао отишао у Биоград и ступио |
| реп, па завијају, а уморан сељак прене иза сна, прекрсти се: »о твоју главу!» па опет спава.</ |
| не види, нити ко опажа на другој страни иза амбара црне Павлове очи како просијецају ноћни мрак |
| {S} Али он још јаче букну; сукну далеко иза звонаре, а варнице се хватају за небо.{S} Шљеме бје |
| а не говори с кочијашем.{S} Пуши цигару иза цигаре.{S} Гледа само око себе и као да није весео. |
| окумимо!{S} Тако народ, хвала му, мене изабра.</p> <p>Поп се три пут пољуби с њиме.{S} Онда по |
| {S} Дође и Иконија, и поша рече попу да изађе, а сама оста с Иконијом.{S} Већ почиње да свиће п |
| оцрвење.</p> <pb n="112" /> <p>Кад чича изађе, а владика помилова Мару па рече:</p> <p>— Овога |
| 129" /> <p>Поп се прекрсти, па натрашке изађе из собе.</p> <p>Одатле оде полако кући.{S} Сељаци |
| е пред његову кућу сташе кола, устаде и изађе на поље.</p> <p>Пред кућом, кум Нинко попушта штр |
| дао га је он дуго.{S} Онда обриса очи и изађе у народ.{S} Сви поустајаше.</p> <p>— Имао бих неш |
| ба сиса.</p> <p>Станоје Глувић стидљиво изађе напријед:</p> <p>— Да простиш ти, попо, и ви, бра |
| p>Међу сељацима наста жагор, али у брзо изађе Нинко Вилотић:</p> <p>— Ако сам ти прав, оче, да |
| " /> <p>— Да бог да да ово све на добро изађе! — рече баба Стевана.</p> <p>Кад се већ смрче, ра |
| ом потурује сијено под сједишта.{S} Поп изађе на <pb n="117" /> капију, у селу је још све било |
| ела.{S} И ја се стрпах у једна кола.{S} Изађосмо из села, стизасмо људе, стизасмо и стизаху нас |
| ину.</p> <p>У тај пар из школске авлије изађоше једна кола, па готово трком пођоше улицом.</p> |
| гдје је дијете било.{S} Рече женама да изађу, а сам оста неко вријеме код дјетета.{S} Чудно да |
| какву тамну слутњу.</p> <p>Другога дана изашао учитељ у механу.{S} Сједне сам,- намргоди се па |
| само турски светац, и да ће он свакога избрисати из протокола крштених, који од сад не буде пе |
| дијете.{S} Кад се сви изредише, Иконија изброја два дуката у злату и четири и по у сребру и кра |
| сиште и тражи очима попову кућу.{S} Или извади двојнице, духа у њих и њихов јасан писак тужно п |
| сам, господине!</p> <p>Господин човјек извади готову цигару, па тури у уста и наокришке, а све |
| } Сасусмо чабар воде на њега и греду, и извадисмо га испод ње.{S} У тај пар цијела школа с ужас |
| она одмјењује ондје гдје треба писати, извадити крштено писмо и таке ствари.{S} А учитељ поред |
| и!{S} Видиш да радим!</p> <p>Па опет се извали на кревет и отвори књигу.</p> <pb n="129" /> <p> |
| ји бацају пушке, сједају на кола и трче изван села.{S} Кмет се помамио:</p> <p>— Живог или мртв |
| ругим женама и кроз једно четврт сахата изведоше плачући дијете, које се и само купало у сузама |
| ја тури у њу воштаницу.</p> <p>Кад ашов извиси гомилу земље више попадије, махну поп руком на н |
| </p> <p>— Спасавајте кума, ако ћемо сви изгинути! — Онда скочи на једну врбу до самог шљемена, |
| и мјесеци клизе неосјетно.{S} Што прође изгледа да је мало час било, само у будућности види вје |
| човјек ни знати како му је, јер увијек изгледа мргодан и зловољан.</p> <p>Иде он у наше село и |
| и господине, њега је ону ноћ, кад школа изгорје, нестало.{S} Нијесмо дуго знали, док не дође Ма |
| у: »Ватра«, »Ватра!« »Изгорје школа!«. »Изгорје црква!« Па опет пушке, лупа и тандрк котлова и |
| ло лете људи и вичу: »Ватра«, »Ватра!« »Изгорје школа!«. »Изгорје црква!« Па опет пушке, лупа и |
| .{S} Још је дисао.{S} Намазасмо му уљем изгорјело мјесто на леђима, поквасисмо кошуљу оцтом, па |
| по авлији, ваби кокоши, гледа како Мићо изгрће жар из пећи за хљеб, или како сусјед Ђерић прави |
| смо и таке ствари.{S} А учитељ поред ње изгуби и оно мало научног нимбуса, јер Мара сврши све н |
| о?</p> <p>— Косово је поље гдје су Срби изгубили царство, и гдје је погинуо српски цар Лазар.</ |
| це и црне му мисли долазе у главу да ће изгубити друга.{S} Забринуо се силно и ноћу често устај |
| душу што нијесам учио школе.{S} Са тога изгубих и дијете, а одведе ми га некрштен човек.</p> <p |
| Чуј ме, оче владико, и ви, браћо!{S} Ја изгубих душу што нијесам учио школе.{S} Са тога изгубих |
| у вољели Мару, сматраше цијелу ствар за изгубљену, и, да није старијих <pb n="139" /> људи, не |
| е према њему, па се од један пут тргне, издигне главу, уђе у собу и отвори књигу.</p> <p>Или хо |
| му је усна мало висила, а горња је мало издигнута, те се виде бијели као снијег зуби, мало искр |
| лицу.{S} Он је дохвати руком за браду и издиже јој лице према себи, па га гледа:</p> <p>— Служи |
| како да га тјеши, шта да му каже. — Поп издиже главу и погледа по свјема:</p> <p>— Је ли оно те |
| рдо заспа.{S} Пробуди се у саму зору, и изиђе у авлију.{S} Мара му поли да се умије, и старац, |
| кућа до владичина двора, да је владика изишао до врата, и помогао попу да сиђе с кола, па му н |
| а једна дубока бора, која се ни онда не изједначи, кад господин човјек затури шешир и рупцем бр |
| и га прихватише.</p> <p>У тај пар Павао излети из авлије с колима и с коњима!</p> <p>— Сједајте |
| чићи, и све црвенији долазе, док већ не измаче мјесец јул, и док кум Нинко не запреже коње, да |
| а.{S} Греда с праском паде по сред собе између двије скамије, варнице посукташе, а проломљен та |
| руку може читати та књига.</p> <p>Дани измичу, Мара је цар села.{S} Свакоме су пуна уста.{S} Н |
| често је хвата несвјестица.{S} Све више изнемаже и једну ноћ лијепо да заковрне.{S} Ударише нек |
| д куће!</p> <p>— На поклон? — рече Мара изненађена.</p> <p>— На поклон!</p> <p>Бјеше то једна в |
| од куће и Иконија сва умазана од суза, изнесе дијете на рукама.</p> <p>— Ја — вели — не дам дј |
| је мислила да је Мара с попом заспала, изнесе свој губер и простре га пред врата попове собе, |
| да све црквене чарапе, тканице и рубље изнесе у порту и разда сиромашноме народу.{S} Велика је |
| /p> <p>Кад га опет вратише у кућу, Мићо изнесе по ново ракију.{S} Прву чашу даде куму Нинку.{S} |
| нић, и обриса рукавом сузу.</p> <p>Мићо изнесе Марин ковчег и тури га у сијено под предње сједи |
| дне.{S} Народ се искупио код записа.{S} Изнијели један сто из суднице, поред њега дугачка клупа |
| смо може бити једно по сахата.{S} Мићо изнио ракије у бардаку, па служи винском чашом.{S} Пију |
| о женско дијете.{S} Весели људи и жене, изоблачили се и дошли цркви.{S} Љубе попа у руку и чест |
| о, а он га у цркви пред цијелим народом изобличи и позове на покајање.{S} Није се никад десило |
| у, и сваки дарива дијете.{S} Кад се сви изредише, Иконија изброја два дуката у злату и четири и |
| љосну на другу страну о земљу, а котао изручи сву воду на проваљено мјесто.{S} Чвркну вода, а |
| сам врати?{S} Бог зна би ли он то могао икако и поднијети?</p> <p>Ту они говорише које о чем, а |
| загрмје попов глас:</p> <p>— Икона!{S} Икона!</p> <p>Ми погледасмо кроз прозор, а свети Сава г |
| један пут загрмје попов глас:</p> <p>— Икона!{S} Икона!</p> <p>Ми погледасмо кроз прозор, а св |
| ont> <body> <pb n="90" /> <head>Школска икона</head> <div type="chapter" xml:id="SRP18801_C1"> |
| S} На зиду је висила једна стара дрвена икона светога Саве.{S} Била је са свим почађила и испре |
| > <p>Погледа око себе:</p> <p>— Гдје је икона?</p> <p>Ми му показасмо.</p> <p>— Метните ми овдј |
| дарива дијете.{S} Кад се сви изредише, Иконија изброја два дуката у злату и четири и по у среб |
| ом на капију.{S} И млађи свијет оде.{S} Иконија сама оста у соби с дјететом.</p> <p>— Браћо! — |
| ело попово лице.{S} Ударише врућине.{S} Иконија већ кречи попову кућу и спрема се дочек за Мару |
| ође!</p> <p>Поп ван себе од радости.{S} Иконија да се угуши од суза, па не пушта дијете из руку |
| Сједе поп с Маром за сто под орахом.{S} Иконија донесе бијелу каву.</p> <p>Поп не скида с ње оч |
| о, а ту ноћ узе Мару себи у постељу.{S} Иконија се не може од ње да растане, и кад је мислила д |
| у кућу! — рече поп. — Мара још спава, а Иконија нам може испећи каву.</p> <p>Не рекох вам да је |
| з села, застаде он пошу у несвијести, а Иконија се сва ознојила купећи крпама крв испод кревета |
| .</p> <pb n="119" /> <p>Послије је ушла Иконија с другим женама и кроз једно четврт сахата изве |
| з вароши шарен нов ковчег и у њега трпа Иконија силне чарапе, кошуље и убрусе.</p> <p>Жене посј |
| е још као дијете порезала и који јој је Иконија боквицом превијала.{S} Гледа листиће <pb n="136 |
| > <p>— Е, печем ја каву за тебе, — рече Иконија. — Знам ја, ти си се поварошанчила.{S} Волиш ти |
| то си ми се замислила, голубице? — рече Иконија.</p> <p>Мара још дубље повуче пару:</p> <p>— Ни |
| ни преслице, а камо ли разбоја?{S} А и Иконија је остарјела, да се једва држи на ногама.{S} Шт |
| Онда болови наново учесташе.{S} Дође и Иконија, и поша рече попу да изађе, а сама оста с Икони |
| p>У тај пар отворише се врата од куће и Иконија сва умазана од суза, изнесе дијете на рукама.</ |
| ехну и као да отвори мало руку, кад јој Иконија тури у њу воштаницу.</p> <p>Кад ашов извиси гом |
| горјело пред школом.{S} Да је у тај пар Иконија провирила, би помислила да гледа светитељске сл |
| >— Нека је с божјим благословом!</p> <p>Иконија се врати у собу.</p> <p>— Још нешто! — рече поп |
| но живота, како је свјеж ваздух!</p> <p>Иконија јој завири у очи па онда погледа на страну, куд |
| лагословом, куме, да се крећемо.</p> <p>Иконија с црвеним очима утаче се:</p> <p>— Спава још ди |
| >Поп разбуди Мића, који у скок оде баба-Иконијиној кући, а сам се опет врати попадији.</p> <p>Б |
| поша рече попу да изађе, а сама оста с Иконијом.{S} Већ почиње да свиће први дан Духова.{S} Си |
| уз кућу још једну собу, и узе дијете с Иконијом себи.{S} Њима двјема једну собу, а себи другу. |
| а.{S} Онда скочи, трчи у кухину и тјера Иконију да јој прича које шта.{S} Послије трчи по авлиј |
| 00" /> побабила.{S} Дајте мени дијете и Иконију, док је оно још за сисе!{S} Пазићу га као своје |
| да га чувам и пазим.</p> <p>— Да узмемо Иконију — викнуше сељаци.</p> <p>— Добро! — рече поп. — |
| ни.</p> <p>— Пошљи — вели она — брже по Иконију Маркову.</p> <p>Поп разбуди Мића, који у скок о |
| {S} Он паде ничице и прсима на земљу, а икону диже више главе.{S} Сасусмо чабар воде на њега и |
| брижну савјест како спава.{S} Стаде под икону и помоли се богу, па одважно приђе кревету.{S} Ме |
| ка.</p> <p>Поп с муком подвуче руку под икону и метну је на срце:</p> <p>— Овдје!</p> <p>Доктор |
| <pb n="141" /> попа у пламену.{S} Држи икону и дигао је више главе.</p> <p>Нама жива срца попу |
| бијела брада прекрилила сва прса, дигао икону више главе и кроз онај тутањ и праску чусмо његов |
| показа руком на прси, и ми му положисмо икону.</p> <p>Владика приђе на прстима, а очи му пуне с |
| рече он њој, па показа прстом на једну икону на зиду.</p> <p>— Цар Лазар! — рече Мара.</p> <p> |
| полазим.{S} Не дај боже смртна случаја, или какве задјевице, шта би оно сироче онда?...{S} Него |
| а како Мићо изгрће жар из пећи за хљеб, или како сусјед Ђерић прави страшило за птице.{S} Па он |
| сањао да његова ријеч на јалово прође, или да он узима власт која му не приличи.</p> <p>Стјепа |
| гослов, да му узмемо добру жену дадиљу, или да га дамо каквој бабињари да га прихрани, док не у |
| је своје рођено морао послати у туђину, или који је сам у својој младости морамо оставити свој |
| е да се с тобом цмакам! ја хоћу рад!{S} Или ме волиш или не волиш!{S} Једно или друго!{S} Нећу |
| и што хоће не могу, а што могу неће.{S} Или -— или!...{S} Видим све...{S} Боље се врати па чита |
| а косиште и тражи очима попову кућу.{S} Или извади двојнице, духа у њих и њихов јасан писак туж |
| лице - и дати рачуна о своме стаду?{S} Или ви хоћете да ја затворим ово свето мјесто, да га не |
| <p>Поп га је час по прекидао: «А Мара?» или: «А она шта каже?» а Нинко намјешта што боље умије. |
| Luscinia philomela</foreign>! па шта? — Или тргне боквицу из земље, па завирује прстић, који је |
| оће не могу, а што могу неће.{S} Или -— или!...{S} Видим све...{S} Боље се врати па читај сенти |
| знам ни ја.</p> <p>— Је ли више крмача или вепрова?</p> <p>— Крмача.</p> <p>— Ровашене?</p> <p |
| Живог или мртвог! — дере се он, — живог или мртвог, моја глава цареву плаћа.</p> <p>И у час као |
| ела.{S} Кмет се помамио:</p> <p>— Живог или мртвог! — дере се он, — живог или мртвог, моја глав |
| послије је опет с дјевојчицама на игри или на раду.{S} Све се боље уобљавају обрашчићи, и све |
| ило за птице.{S} Па онда хајд’ Нинковој или Глувићевој кући.{S} А они као да им је владика доша |
| мирно; само гдје-гдје што шкрипне ђерам или лупне капак од прозора.{S} Кокоши ваде главу испод |
| Попадија га љуби у руку кад пође у село или кад се врати кући.{S} Сва им је послуга био Мићо цр |
| {S} Или ме волиш или не волиш!{S} Једно или друго!{S} Нећу тањир од два лица.{S} Не волим људе, |
| ом цмакам! ја хоћу рад!{S} Или ме волиш или не волиш!{S} Једно или друго!{S} Нећу тањир од два |
| нас остави, а ми блејимо за њом.</p> <p>Или дође послије подне, кад се поп наслонио на шареницу |
| лаву, уђе у собу и отвори књигу.</p> <p>Или хода по пољу.{S} Запјева славуј поистиха, па крепко |
| и притискоше ми груди.</p> <p>— Лакше, Илија, лакше, још лакше!{S} Затегни узде.</p> <p>Ходом |
| станици добијем новог коморџију, неког Илију Теовиловића, мога сељака.</p> <p>Кажем му се.</p> |
| бог тога и владици, и он <pb n="125" /> им у тврдо обећао.{S} Сиромах покојни учитељ, чисто нам |
| ђе у село или кад се врати кући.{S} Сва им је послуга био Мићо црквењак, који се такође рачунао |
| ој или Глувићевој кући.{S} А они као да им је владика дошао: завирују је са свих страна и већ н |
| су црквене свиње!{S} Тјерај у обор, па им подај кукуруза.{S} А кмета поздрави нек’ закаже селу |
| кучета ни мачета!{S} Док су живи, биће им доста, а послије — народно је и било.</p> <p>Поодавн |
| ге руке, испружи оба кажипута и састави им врхове, па тако склопљене руке положи на сто.{S} Зав |
| е, жмире и увијек гледају на страну.{S} Има му двадесет и двије до и три године.</p> <p>Ништа н |
| <p>— Од тебе се, оче — рече владика, — има и матор човјек чему да научи. — А како ти се зове м |
| , под плаштаницом — зна Мићо!{S} Унутра има хиљаду и сто и један дукат.</p> <p>Они се згледаше. |
| неки пут с нама.{S} Ћерета и прича шта има по свијету, па онда скочи; само што рекне: — Треба |
| ру предао.{S} Причао је како у тој кући има много које шта, да ни десето не знаш чему је и за ш |
| .{S} Ово је — вели — глава, каквих мало има.{S} Није се она родила да бере кудјељу.{S} Него ти |
| p>— Како ти наредиш!</p> <p>— У ковчегу има у једном рупцу завезано шест и по дуката, чиме сте |
| испали.{S} Народ је глуп и затуцан!{S} Имају једног попенду, који је још с два три капиталиста |
| <p>Наше село имало је цркву, а црква је имала попа.{S} Поп је опет имао цркву, село и попадију. |
| е јој била још ни година дана, а већ је имала чарапа, кошуља, убруса и других ствари пун ковчег |
| да се не рачуна баш сироче, и да би се имала чиме прихранити, да је не дај боже, ви који...{S} |
| адијом.</p> <p>Поп је био све и сва!{S} Имали смо и школу, али она је била подчињена значаја, к |
| не би ишао босоног.{S} Оно добра што су имали, као што рекох нијесу рачунали у своје, већ у нар |
| обадвоје људи темељити.{S} Дјеце нијесу имали, тијем су више рачунали сеоску дјецу у своју.{S} |
| P18801_C1"> <head>I</head> <p>Наше село имало је цркву, а црква је имала попа.{S} Поп је опет и |
| ш.{S} Све ћемо то лијепо намјестити.{S} Имам и ја неку цркавицу, коју сам за школу одредио, а — |
| и:</p> <p>— Каквих хиљаду дуката, каква имања?{S} Немам ја ништа.{S} Њој је истина народ нешто |
| е, не разуместе ме!{S} Немам ја својега имања, ни дај Боже!{S} Све је ваше и онога храма.{S} Мн |
| уђе у цркву.</p> <p>Али његова подјела имања оста.{S} И народ и дан данас зове ону ливаду с ви |
| ије право да се дијете код толиког свог имања потуца по туђим кућама.</p> <p>Поп поцрвење кад ч |
| о, да јој за сваки случај одредимо мало имања од народног добра.</p> <p>— Куме — вели кум Нинко |
| ики новци?</p> <p>— Па ти — вели — имаш имања, како су ми причали, на хиљаду дуката.</p> <p>Поп |
| е — вели кум Нинко, — није малено твоје имање, а ево ћу и ја дати још...</p> <p>Поп нестрпљиво |
| ржах.{S} Шта ће женском чељадету толико имање, а бог зна чија ће она бити, и у чије ће руке доћ |
| ућама.</p> <p>Поп поцрвење кад чу ријеч имање, а кум Нинко разрогачи очи и скиде лулу с чибука: |
| њиви, сада у школи, послије у цркви.{S} Имао је свуда посла, свуда је и стизао, и свуда је треб |
| ђе у народ.{S} Сви поустајаше.</p> <p>— Имао бих нешто да проговорим са старијим људима, — рече |
| ено у крстине.</p> <p>Поп је све што је имао свога звао »црквено« и »народно«, а све што је сео |
| овиједао је кмету, а кмет селу.{S} Није имао пандура, али нико није могао ни помислити да не по |
| у цркви, али гласа готово никаквог није имао.{S} Поп га је често дотјеривао, али се за нашег до |
| p>Тако смо ми рачунали, а и учитељ није имао ништа против тога, да је Мара већ свршила «васпита |
| их га ја овдје ни помињао, да и он није имао удјела у Маријином отхрањивању.{S} Видићете како!< |
| чунали сеоску дјецу у своју.{S} Ко није имао чарапа, требао је само недјељом проћи поред попове |
| , а црква је имала попа.{S} Поп је опет имао цркву, село и попадију.{S} То јест: поп је служио |
| оставља. — Неће он, сељаче, никад среће имати!</p> <pb n="147" /> <p>Уђосмо већ у село.{S} Успо |
| ћа, а хвала богу паметна су ми и чељад, имаће се и код мене чему научити.</p> <p>— Хвала ти, ку |
| у толики новци?</p> <p>— Па ти — вели — имаш имања, како су ми причали, на хиљаду дуката.</p> < |
| — вели поп. — У цркви се пјесмом слави име божје.</p> <p>— Па кад ти се слави, а ти га слави!{ |
| владичина!</p> <p>— Па сад ћеш, ћери, у име бога у Биоград, — рече поп и силом развуче уста. — |
| а ћемо се разговорити и с народом, па у име божје нек иде дијете у твоју кућу, и нека почне нау |
| ног дана и кум Нинко сједе на кола па у име бога оде у Биоград, а весео народ само једно поручу |
| p> <p>— Осваја дан — рече, — ја велим у име бога и с твојим благословом, куме, да се крећемо.</ |
| <p>Тако се дијете крсти и надјенуше му име Марија.</p> <p>Кад га опет вратише у кућу, Мићо изн |
| ву свету земљу.{S} Проклећу и вас и све инаџије и убојице оним путиром ондје, па онда живи ако |
| м, оче; а куда ћу прије?{S} Знаш да сам инокосан.</p> <pb n="91" /> <p>- А моба?</p> <p>— Треба |
| и да се умије, и старац, и ако ислабио, ипак сталним кораком пријеђе улицу и уђе у цркву.</p> < |
| м ни да закопа мотиком, али за то је он ипак увијек у послу.{S} Он води бригу о цијелом селу.{S |
| е не видјесмо попа.</p> <p>Тада Станоје Исаковић лупи сјекиром у врата.{S} Она одлетјеше, и ми |
| не дам дјетета од себе, ако ћете ме сву исјећи.{S} Мене је покојна заклела да га чувам и пазим. |
| !</p> <pb n="115" /> <p>Владика се мало искашља.</p> <p>— Ласно је — вели — за новце, тек ако т |
| храниш добро, па би ишла?</p> <p>Павао исколачи очи:</p> <p>— Зар не видиш да је сваки као пуц |
| вели — душа на нос да <pb n="96" /> ми искочи!«.{S} Теретан јој сваки рад и све да јој је да л |
| врати се мало на клупицу, а главу нешто искриви на десну страну и погледа у небо.</p> <p>— Прир |
| те се виде бијели као снијег зуби, мало искривљени као плот који је посрнуо.{S} Лице му је побл |
| омака пружи руку, а он сав поцрвени.{S} Искупи се доста свијета, па је као младу одведосмо попо |
| ка сједе на столицу до кревета, а ми се искупили у наоколо.</p> <p>Слабим гласом поче поп:</p> |
| јеше недјеља послије подне.{S} Народ се искупио код записа.{S} Изнијели један сто из суднице, п |
| доше још неколико кола.</p> <p>Народ се искупио.{S} Чудно да млађи људи, ма колико да су вољели |
| амо вајкају: «Леле мене! како је дијете ислабило!»</p> <pb n="123" /> <p>— А да, весела друго, |
| ра му поли да се умије, и старац, и ако ислабио, ипак сталним кораком пријеђе улицу и уђе у црк |
| пођоше још брже.{S} Из сусједне авлије испаде с малом пушком старац Матија Ђенадић, који је, в |
| ..{S} Овдје су сви моји покушаји јалово испали.{S} Народ је глуп и затуцан!{S} Имају једног поп |
| лажна, а са дуда спрам врата још нијесу испариле кишне капљице, па га обасјало јутрење сунце, т |
| рате, она кола, рекао би човјек: сад ће испасти, а коњи као хале!{S} Скида народ капе куда поп |
| у свјежем јесењем јутру.{S} Кочијаш се испео на кола, па ногом потурује сијено под сједишта.{S |
| п. — Мара још спава, а Иконија нам може испећи каву.</p> <p>Не рекох вам да је такав договор да |
| дика, — желиш ли штогод?</p> <p>— Да се исповједим! —~ рече поп.</p> <p>Владика се забезекну:</ |
| широк сламњи шешир с црвеном траком.{S} Испод шешира смеђа коса пада на чело.{S} Густе обрве го |
| елене шаре у вароши, па их све масти, а испод трапа гдје хвата можданик подметнуо двије старе к |
| ар воде на њега и греду, и извадисмо га испод ње.{S} У тај пар цијела школа с ужасном праском г |
| онија се сва ознојила купећи крпама крв испод кревета.{S} Попу се одсјекоше ноге.{S} Спопаде пе |
| ицу, а они покуњили главе, погледају се испод очију и хоће већ да се љубе пред народом.{S} А по |
| "120" /> <p>Нинко потхвати дијете руком испод мишке и привуче га к себи, а коњи почеше касати.{ |
| капак од прозора.{S} Кокоши ваде главу испод крила, али још не скачу са сједала.</p> <p>— Добр |
| е а груди се почеше равномјерно дизати, исправи се поп у постељи.{S} Собу је освјетљивало канди |
| опом стајала и брзо трже руку назад.{S} Исправи се, па са стране баци поглед на попа, још већма |
| ов учитељ!...{S} Како то?</p> <p>Поп се исправи па га стаде гледати.{S} И ми се ослободисмо.{S} |
| Нинко кад угледа попа.{S} И кочијаш се исправи у колима и скиде капу.</p> <p>Поп га отпоздрави |
| и узе шапутати.</p> <p>А кад он диже и исправи главу, Нинко викну кочијашу:</p> <p>— Ошини!</p |
| ијет!</p> <p>Онда се ухвати за срце, па испрекидано додаде:</p> <p>— А њој... њој опростите!... |
| ога Саве.{S} Била је са свим почађила и испрепуцала, да се једва разазнавао светац.{S} Само гор |
| е марве! — рече учитељ.</p> <p>Павао се испријечи:</p> <p>— Немојде ми пристајати на муку, каже |
| е промијени код цркве све.{S} Истом поп исприча, и кметовима и старијим људима, сви присташе, и |
| прсте једне руке кроз прсте друге руке, испружи оба кажипута и састави им врхове, па тако склоп |
| S} Бог вам а душа вам!</p> <p>Кум Нинко испружи врат, хракну мало па рече:</p> <pb n="107" /> < |
| се прије не хтјеше ни погледати, и кмет истави колац, којим је био подупро врата од буваре. — Г |
| ко бога знаш!</p> <p>Аксентије Смиљанић истаче се напријед:</p> <p>— Ако је твоја воља, попо; и |
| а је то!{S} Па је онда тресне о ледину, истеже прстима оно мало длачица на уснама и мрко гледа |
| »црквеној попадији«, али Крста Замлата истеже шамаром и састави га са земљом, а увријеђени нар |
| је син Павао, момак за женидбу.{S} Онај исти, коме учитељ рече да је марва.</p> <p>Сједе поп с |
| чи с клупице и као да се насмјехну, а у исти пар чу дреку малога <pb n="97" /> дјетета из собе. |
| мо кроз прозор, а свети Сава гледа оним истим мрачним и озбиљним погледом на нас све.</p> <p>По |
| оши како која недјеља све горе.{S} Мука истина гдјешто и попусти, али ноге затјечу све јаче, до |
| ква имања?{S} Немам ја ништа.{S} Њој је истина народ нешто одредио, али не вриједи све ни сто д |
| и све да јој је да лежи.{S} Не тужи се истина никоме, али попу пао некакав терет на срце и црн |
| о да је марва!</p> <p>Сељаци су видјели истина да је овај учитељ са свијем нешто друго од пређа |
| игу с врата, и бољка умину.{S} Пред ноћ истина паде у ватру, али она не држа дуго, и он тврдо з |
| .{S} Упрла поглед у светога Саву, онога истог, који је и у старој школи стајао.</p> <p>Познао с |
| љу.</p> <p>Давно је пала роса, већ се и исток румени, а поп још не заспа.{S} И кад чу гдје пред |
| пава тврдим сном.{S} Већ се заблиста од истока.{S} Стадоше још двоја кола пред попову кућу.{S} |
| наш поп, јер прве недјеље послије тога, истом поп подијели нафору, а једне каруце рррр! па стад |
| и сјутра се промијени код цркве све.{S} Истом поп исприча, и кметовима и старијим људима, сви п |
| послије једно по сахата врати се он, и истом ступи на авлиска врата, а дијете у соби запишта.{ |
| лије у школи се учи: земљопис, свештена историја, прва и друга знања...</p> <p>— Не би било рђа |
| устане око владике, не би ли је он како истргнуо од туд и добавио нама, ма на недјељу дана.{S} |
| ару, али кревет бјеше празан.</p> <p>Он истрча на поље.{S} Већ се бјеше прикупило нешто сељака. |
| ја што сам... што сам био... — Ућута и исхракну се, па једва чујно настави:</p> <p>— Ни ви, бр |
| да ова учитељева.</p> <p>— А како ће то ићи? — запита Аксентије Смиљанић учитеља.</p> <p>— Лије |
| занесе објема ногама као рукуницама, па их спусти низ кревет.{S} Тури кажипут у књигу, па је ме |
| ну.{S} Набавља зелене шаре у вароши, па их све масти, а испод трапа гдје хвата можданик подметн |
| {S} Уморно крене очима око себе, па кад их упре у попа, њему је као да га полијева неким животв |
| ани!</p> <p>Дијете протрља очи и отвори их.{S} Дубоко уздахну, па гледа великим безазленим црни |
| препирали.{S} Сељаци се шћућурише, само их срце боли, али што мора бити, мора!</p> <p>И послије |
| чујем да су упале у туђе добро, продаћу их одмах, ма ни сто гроша не узео!{S} Неће бити моја шт |
| ањао и бранио.{S} Тај је Јеротије чак и ишао њему.{S} Шта су њих двојица говорили, то се не зна |
| ћи поред попове куће, па већ више не би ишао босоног.{S} Оно добра што су имали, као што рекох |
| {S} Већ је поп с неколико старијих људи ишао због тога и владици, и он <pb n="125" /> им у тврд |
| вели да је најприје с писмом владичиним ишао у једну школу, и предао га школском старјешини.{S} |
| </p> <p>Тако она весели попа и село.{S} Ишла је с попом и владици.{S} Била у школи.{S} Па посли |
| француски. <pb n="124" /> Цијеле године ишла сам у школу, а сад ме ни о распусту неће да пусте |
| p> <p>— А што је не храниш добро, па би ишла?</p> <p>Павао исколачи очи:</p> <p>— Зар не видиш |
| "139" /> људи, не би можда ни у потјеру ишли.{S} Али старији бацају пушке, сједају на кола и тр |
| ије се већ навикла. -</p> <p>Тако је то ишло мјесец дана.{S} У то доба Мара поста још замишљени |
| е приближаваше Петров дан.{S} Сваки дан ишчекивасмо Марину поруку за кола.{S} Али дође и Петров |
| по постељи.{S} И само се још нестрпљиво ишчекиваше мио владалац, који и не сањаше о својој моћи |
| ше, ја нећу овдје да се с тобом цмакам! ја хоћу рад!{S} Или ме волиш или не волиш!{S} Једно или |
| асрдио!</p> <p>— Не марим за мале душе, ја нећу овдје да се с тобом цмакам! ја хоћу рад!{S} Или |
| /p> <p>— Нијесам, оче!</p> <p>— Нијеси, ја боме, немаш кад од механе.{S} Треба ја да водим и тв |
| у стара времена, па кад га убише Турци, ја остах сироче и побјегох у ово село, гдје ме послије |
| <p>— Ако је с твојим благословом, попо, ја велим тако је добро, — рене кмет.</p> <p>— Нека је с |
| би оно сироче онда?...{S} Него, браћо, ја бих вас молио, да јој за сваки случај одредимо мало |
| њој опростите!...{S} Није она крива... ја сам.</p> <p>У тај пар чу се на пољу врисак и врата с |
| творена је!</p> <p>— А ти је отвори!{S} Ја сам наименован за учитеља у овом селу.</p> <p>Гле!.. |
| ви, господин-попо и остала господо!{S} Ја велим, ако дозволите, да се дијете васпитава као вар |
| владика.</p> <p>— Тако, оче владико!{S} Ја затворам очи, а дивно видим да је други свијет наста |
| >— Чуј ме, оче владико, и ви, браћо!{S} Ја изгубих душу што нијесам учио школе.{S} Са тога изгу |
| судницом и говоре нешто о пушницама.{S} Ја сам био с Радојем Николићем у лову, и кад се вратисм |
| ло је од то доба до сад шест година.{S} Ја сам лутао по свијету, док ме наш рат не позва кући.{ |
| ре поред нас живијех некрштена душа.{S} Ја желим да крстимо дијете, прије него га дам из куће.< |
| ош мало па ће сама себи плести косе.{S} Ја сам — вели — много мислио и лупао главу шта да радим |
| ти у душу, и као да те нешто питају.{S} Ја знам кад се деси да сам сам у школи, спопадне ме нек |
| е помоли.</p> <p>— Осваја дан — рече, — ја велим у име бога и с твојим благословом, куме, да се |
| м ја?</p> <p>— Чивутин, — Рече Павао. — Ја те не видјех ни да се крстиш, ни да клањаш.{S} Не зн |
| ше се људи:</p> <p>— Кажи, де!</p> <p>— Ја, велим, господин-попо, и ви, господо кметови и кумов |
| суза, изнесе дијете на рукама.</p> <p>— Ја — вели — не дам дјетета од себе, ако ћете ме сву исј |
| бијела му брада час по заигра.</p> <p>— Ја — вели, — браћо, остах тако сам самохран са овијем ц |
| де; да видимо шта ће они рећи.</p> <p>— Ја велим да је опет дате мени у кућу,</p> <p>— рече Глу |
| па поустајасмо.{S} Кмет скочи:</p> <p>— Ја сам, господине!</p> <p>Господин човјек извади готову |
| е како ваља и «обредословије»?</p> <p>— Ја, оче владико, што рекао неки стари поп Стоко: кога с |
| бога ти, колико ти је година?</p> <p>— Ја — вели поп — и народ рачунамо да ми је тако седамдес |
| зло, — гдје си ти школе учио?</p> <p>— Ја сам се — вели поп — учио у мога оца, који је поповао |
| А што — вели — бијеш ту марву?</p> <p>— Ја шта ћу, кад неће да иде?</p> <p>— А што је не храниш |
| х се раније, па кад не могах заспати, а ја викнух дијете да хвата.</p> <p>— Ходи у кућу! — рече |
| скиде капу и поклони се кум-Нинку. — А ја мислим и кажем да се дијете васпитава!</p> <p>— Шта |
| ја боме, немаш кад од механе.{S} Треба ја да водим и твоју бригу.</p> <p>Он иде даље а ковач к |
| кав је, такав је — наш је!{S} Не бих га ја овдје ни помињао, да и он није имао удјела у Маријин |
| чуна о своме стаду?{S} Или ви хоћете да ја затворим ово свето мјесто, да га не газите богопроти |
| Настасе Андрићу, ама зар ви мислите да ја не видим да сте и вас четворица у овом божјем дому?{ |
| или.{S} Већ се примицасмо селу.{S} Онда ја закопчам блузу, набијем шајкачу на очи, зажмурим и о |
| своме дјетету највише добру рад.{S} Па ја велим не треба да стајеш њеној срећи на пут.</p> <p> |
| зову да читам молитву Арнаутовићу, кад ја тамо, а њему Срнинић прошцем сломио ребро, и то све |
| му не ваљају послови што ради, али гдје ја прост човјек смијем ударити на науку!{S} Немој, оче |
| коњаника пролетјеше као стријела.{S} И ја се стрпах у једна кола.{S} Изађосмо из села, стизасм |
| ве ћемо то лијепо намјестити.{S} Имам и ја неку цркавицу, коју сам за школу одредио, а — вели — |
| осподин-попо, ако дозволите да рекнем и ја.</p> <p>Зачудише се људи:</p> <p>— Кажи, де!</p> <p> |
| , — није малено твоје имање, а ево ћу и ја дати још...</p> <p>Поп нестрпљиво махну главом:</p> |
| <p>— А чије су?</p> <p>— Ама не знам ни ја.</p> <p>— Је ли више крмача или вепрова?</p> <p>— Кр |
| <p>— Станите, не разуместе ме!{S} Немам ја својега имања, ни дај Боже!{S} Све је ваше и онога х |
| их хиљаду дуката, каква имања?{S} Немам ја ништа.{S} Њој је истина народ нешто одредио, али не |
| жем ти, већ гледај свога посла!{S} Знам ја тебе добро који си ти!</p> <p>Учитељ зачкиљи очима:< |
| ја каву за тебе, — рече Иконија. — Знам ја, ти си се поварошанчила.{S} Волиш ти бијелу каву!</p |
| овом храму кад тако радите?{S} Шта сам ја згријешио Богу, да ми не дате под моје старе дане жи |
| итељ зачкиљи очима:</p> <p>— А који сам ја?</p> <p>— Чивутин, — Рече Павао. — Ја те не видјех н |
| рече поп. — Стар је човјек!{S} Тако сам ја њу учио.</p> <p>— Од тебе се, оче — рече владика, — |
| и...{S} Чекајте док свршим!{S} Тако сам ја срачунао и смислио да јој одредимо, ако је ваша воља |
| здуха.</p> <pb n="134" /> <p>— Е, печем ја каву за тебе, — рече Иконија. — Знам ја, ти си се по |
| т настао.{S} Дође учеван човјек с којим ја нијесам смио ни говорити.{S} Видим да му не ваљају п |
| ладико, држати више простих попова, као ја што сам... што сам био... — Ућута и исхракну се, па |
| па је гриота да дијете задоцни.{S} Него ја тако мислим и кажем да се дијете васпитава и никако |
| , па ко неке велике, велике куће; па ко ја се возим на златним колима; па се све љуљају као вла |
| си сањала, ћери?</p> <p>— Сањала сам ко ја у некој великој вароши, па ко неке велике, велике ку |
| ако знојава бије вјетар?</p> <p>— ’Вако ја кад се ознојим!{S} Станем на вјетар, па чисто забрек |
| и њојзи било да јој одредите и ово, што ја до сад држах.{S} Шта ће женском чељадету толико имањ |
| али он, вели, казао: «нека, хвала, могу ја и из чиније», те није хтио прљати тањира. — Знали см |
| S} Али дијете ваља и гледати.{S} Шта ћу ја стар и нејак с њиме?</p> <p>Опет сви ћуте и уставили |
| Овдје!</p> <p>Доктор приђе, обрташе га јадника и овамо и онамо.{S} Узе га бости чиодом по нога |
| много мислио и лупао главу шта да радим јако с њоме.{S} Дијете ваља да се по мало учи кућевном |
| падија јал’ је била годину двије млађа, јал’ није.{S} Али обадвоје људи темељити.{S} Дјеце није |
| свему злу коловође.{S} Јал’ се мирите, јал’ ћете од сад с богом ратовати!«</p> <p>Дршћемо ми к |
| решевић.{S} Јал’ је нешто превећ мудро, јал’ је са свијем лудо!</p> <p>Сељаци слегоше раменима |
| ас сте четворица свему злу коловође.{S} Јал’ се мирите, јал’ ћете од сад с богом ратовати!«</p> |
| е ово чудо? — рече Остоја Пурешевић.{S} Јал’ је нешто превећ мудро, јал’ је са свијем лудо!</p> |
| у бити тако педесет година.{S} Попадија јал’ је била годину двије млађа, јал’ није.{S} Али обад |
| стране није ни сањао да његова ријеч на јалово прође, или да он узима власт која му не приличи. |
| читељ!...{S} Овдје су сви моји покушаји јалово испали.{S} Народ је глуп и затуцан!{S} Имају јед |
| /p> <p>Кад је поп стигао у варош, прича Јанко Радуловић, код кога ми купујемо со, и што му је к |
| умједе казати.</p> <p>— Отишли су преко јаруге! — викну гомила, и све наже као јато чворака на |
| плоче.</p> <p>Ал’ да се удари путем на Јаругу, морали смо се вратити до близу самог села.{S} К |
| и кроз онај тутањ и праску чусмо његов јасан глас, пјесму и ријечи: »...первје бо пришел јеси, |
| Или извади двојнице, духа у њих и њихов јасан писак тужно плива зраком.{S} Није то позната пјес |
| а по пољу.{S} Замишљена је — али јој је јасно лице.{S} Није то туга, ни брига, што занима њену |
| јаруге! — викну гомила, и све наже као јато чворака на траг.</p> <p>— Овуда!{S} Овуда ћемо га |
| ма експлоатише сељака — подржава га све јаче у глупости — а сам ништа не <pb n="132" /> ради!.. |
| гдјешто и попусти, али ноге затјечу све јаче, дохватило и горе снагу и често је хвата несвјести |
| попа, а он погне главу, намргоди се још јаче, игра се прутићем и пролази као мимо турско гробље |
| тлова се сасуше у пламен.{S} Али он још јаче букну; сукну далеко иза звонаре, а варнице се хват |
| у дана.{S} То би њега сиромаха само још јаче цвијељало, јер он је зацијело и сам већ с владиком |
| ливаду с виром.{S} То нека је њено!{S} Је л’ вам право?</p> <p>— Како ти наредиш!</p> <p>— У к |
| у?</p> <p>— Ама не знам ни ја.</p> <p>— Је ли више крмача или вепрова?</p> <p>— Крмача.</p> <p> |
| бога, само мало климну главом.</p> <p>— Је ли овдје кмет?</p> <p>Ми помислисмо да је нов ћата, |
| иже главу и погледа по свјема:</p> <p>— Је ли оно тешко селу?</p> <p>— Не дај боже! — гракнуше |
| ић.{S} Јал’ је нешто превећ мудро, јал’ је са свијем лудо!</p> <p>Сељаци слегоше раменима и, са |
| чудо? — рече Остоја Пурешевић.{S} Јал’ је нешто превећ мудро, јал’ је са свијем лудо!</p> <p>С |
| и тако педесет година.{S} Попадија јал’ је била годину двије млађа, јал’ није.{S} Али обадвоје |
| узе.{S} Поздравља се она с нама — каква је, једва да је познаш!{S} А кад коме од нас момака пру |
| иве ријечи, да те језа подиђе.{S} Црква је служила сваки дан, а недјељом је била увијек дупком |
| d> <p>Наше село имало је цркву, а црква је имала попа.{S} Поп је опет имао цркву, село и попади |
| докле си ми живота поклонио!» И бог га је заједно с пошом одарио здрављем.{S} Али кад поша нам |
| али у своје, већ у народно.{S} Народ га је засијавао, жњео, косио, пластио, врхао, вијао, Мићо |
| сим једног Јеротија Ковачевића, који га је заклањао и бранио.{S} Тај је Јеротије чак и ишао њем |
| S} Бог да му душу прости!{S} Жао нам га је било.{S} Вио је сиромах некако прирастао за село.{S} |
| ем образу, заћута и заспа.{S} Гледао га је он дуго.{S} Онда обриса очи и изађе у народ.{S} Сви |
| икански плуг и стаде се хвалити како га је учитељ научио.{S} Ал’ кад га забоде у неку крчевину, |
| , али га нијесмо марили.{S} Нарочито га је то црнило, што га поп ама ни у уста не узима.</p> <p |
| са готово никаквог није имао.{S} Поп га је често дотјеривао, али се за нашег доброг учитеља сла |
| а нас он неће осрамотити!</p> <p>Поп га је час по прекидао: «А Мара?» или: «А она шта каже?» а |
| не хотећи »срдити бога«, али старост га је обрвала.{S} Он паде лицем на кревет, гдје је јуче јо |
| м?</p> <p>— Е, сељаче и господине, њега је ону ноћ, кад школа изгорје, нестало.{S} Нијесмо дуго |
| } Тај је чардак Ненада Ћерића, а у њега је син Павао, момак за женидбу.{S} Онај исти, коме учит |
| учитељ није имао ништа против тога, да је Мара већ свршила «васпитање», и да сада похита учити |
| и што му је кућа до владичина двора, да је владика изишао до врата, и помогао попу да сиђе с ко |
| рнебес од попова.{S} Доста да знате, да је наш поп био најстарији у цијелом округу, те да му је |
| азивати дјеце.</p> <p>Попа се клони, да је чудо.{S} Већ је недјељу дана, а с њиме није још ни р |
| рчи по попа, и он то од часа намири, да је сваком право.</p> <p>Код куће је живио скромно и по |
| за све моли, кад они морају радити, да је богомрско не радити у петак, јер је то само турски с |
| е, и да би се имала чиме прихранити, да је не дај боже, ви који...{S} Чекајте док свршим!{S} Та |
| , стаде пред олтар па поче говорити, да је бог оставио недјељу и празнике за цркву, да се у ост |
| њоме?</p> <p>— Мислим, оче владико, да је дам у кумову кућу, да се дијете учи раду.</p> <p>— Ш |
| ви хришћани? како је то зло ударило, да је горе него ли у Турској?{S} Синоћ ме — вели — зову да |
| нда је узе на руку и понесе је попу, да је пољуби, па с Глувићем оде његовој кући.{S} Поздравиш |
| ило, које је горјело пред школом.{S} Да је у тај пар Иконија провирила, би помислила да гледа с |
| зове мала?</p> <p>— Мара. -</p> <p>— Да је благословена;</p> <p>Послије ручка много се што шта |
| Божја, па моја! — рече поп.</p> <p>— Да је жива и здрава! — рече владика, милујући дијете.</p> |
| авља се она с нама — каква је, једва да је познаш!{S} А кад коме од нас момака пружи руку, а он |
| повске капе и шаље у варош.{S} Једва да је што више знао од онога што је дјеци говорио.{S} Пјев |
| лизе неосјетно.{S} Што прође изгледа да је мало час било, само у будућности види вјечност срце |
| е од ње да растане, и кад је мислила да је Мара с попом заспала, изнесе свој губер и простре га |
| рва!</p> <p>Сељаци су видјели истина да је овај учитељ са свијем нешто друго од пређашњег, и ми |
| нко намјешта што боље умије.{S} Каже да је весела као птица, и да је људи, код којих је, пазе, |
| обрашчићима.{S} И таман се поп наже да је пољуби, а дијете у сну махну руком, окрете се на дру |
| асмија.</p> <p>— Лијепо, оче! — веле да је рекао. — Хвала ти!{S} Таки мени и требају!</p> <p>Ка |
| дође Марко трубач из војске, и рече да је Павао отишао у Биоград и ступио у војску.{S} Кад јуч |
| </p> <p>— Сјећаш ли се да ми ти рече да је то доста за добра пастира?</p> <p>— Сјећам!</p> <p>— |
| идбу.{S} Онај исти, коме учитељ рече да је марва.</p> <p>Сједе поп с Маром за сто под орахом.{S |
| е.{S} Каже да је весела као птица, и да је људи, код којих је, пазе, да не може боље бити: «Не |
| руго од пређашњег, и мислили смо сви да је он учеван човјек, али га нијесмо марили.{S} Нарочито |
| ставља са том женом, јер га она тужи да је бије и злоставља. — Неће он, сељаче, никад среће има |
| му једва вјеровасмо.{S} За Мару вели да је најприје с писмом владичиним ишао у једну школу, и п |
| ђе.{S} Било нас је, који смо мислили да је помјерио памећу.</p> <p>— Воду! — дрекну он.</p> <p> |
| ад угледа попа у оној помпи, помисли да је владика, па ободе коња на муштулук.</p> <p>Било како |
| оже испећи каву.</p> <p>Не рекох вам да је такав договор да кум Нинко вози Мару у Биоград и пон |
| о!{S} Ја затворам очи, а дивно видим да је други свијет настао.{S} Дође учеван човјек с којим ј |
| о шта ће они рећи.</p> <p>— Ја велим да је опет дате мени у кућу,</p> <p>— рече Глувић.</p> <p> |
| Упамтиде ти, учитељу, коме си казао да је марва!</p> <p>Сељаци су видјели истина да је овај уч |
| вину, а плуг пуче на двије поле, као да је од леда.{S} Псује Јеротије што му на уста дође и кад |
| претно скочи с кола, па тромо, и као да је бог зна како уморан, приђе столу, гдје је и поп сјед |
| ли овдје кмет?</p> <p>Ми помислисмо да је нов ћата, па поустајасмо.{S} Кмет скочи:</p> <p>— Ја |
| е.{S} Смијеши се и чисто не може сит да је се нагледа:</p> <p>— Сад ми је са свим добро!{S} Сад |
| разбира.{S} Јечи само и моли се богу да је прими.</p> <p>Шта да се ради?</p> <p>У један пут поп |
| рују је са свих страна и већ не могу да је се сити нагледају.</p> <p>Тако она весели попа и сел |
| Али и јесте човјек!{S} Та приличи му да је сам владика!</p> <p>Кад је поп стигао у варош, прича |
| исколачи очи:</p> <p>— Зар не видиш да је сваки као пуце, апостола му његова?{S} Па да га не б |
| На остави; ово је Маријино!</p> <p>Онда је узе на руку и понесе је попу, да је пољуби, па с Глу |
| у цркви.{S} Имао је свуда посла, свуда је и стизао, и свуда је требала његова памет.</p> <p>Ка |
| свуда посла, свуда је и стизао, и свуда је требала његова памет.</p> <p>Кад је какав тежи случа |
| лице, а камо ли разбоја?{S} А и Иконија је остарјела, да се једва држи на ногама.{S} Шта ви — в |
| е од ове.</p> <p>— Оче владико, старија је твоја и паметнија од моје.{S} Само још да видим шта |
| осподин дохвати кутију са жигицама која је пред попом стајала и брзо трже руку назад.{S} Исправ |
| стране била су још једна мања, на која је учитељ улазио.{S} У њој увијек удара на прашину и љу |
| је начињен од кухинских врата, под која је подметнуто на четири краја по пет-шест цигаља.{S} На |
| ко је добро, — рене кмет.</p> <p>— Нека је с божјим благословом!</p> <p>Иконија се врати у собу |
| шарамповом и ливаду с виром.{S} То нека је њено!{S} Је л’ вам право?</p> <p>— Како ти наредиш!< |
| сам се мисли и сам поклонио!{S} Велика је то књига!{S} Ко њу чита, тај се ближи богу!</p> <pb |
| у и разда сиромашноме народу.{S} Велика је служба била тај дан, дивно је поп пјевао.{S} А посли |
| соба, <pb n="102" /> управо школа, била је ниска, као и цијела кућа.{S} Врата од ње гледала су |
| тара дрвена икона светога Саве.{S} Била је са свим почађила и испрепуцала, да се једва разазнав |
| 2"> <head>II.</head> <p>Наша школа била је у једној простој дашчари.{S} У њој је била једна пов |
| /p> <p>— Не чу ти, оче владико, свршила је?</p> <p>— Знам! свршила у селу, а сад је дај даље у |
| <p>Тако она весели попа и село.{S} Ишла је с попом и владици.{S} Била у школи.{S} Па послије је |
| ве.{S} А она хода по пољу.{S} Замишљена је — али јој је јасно лице.{S} Није то туга, ни брига, |
| ече господин човјек.</p> <p>— Затворена је!</p> <p>— А ти је отвори!{S} Ја сам наименован за уч |
| ч, па хоће и њу да поведе.{S} Владичина је воља да дијете, прије него се са свим врати кући, ви |
| ахове и све чешће, али кад попусте, она је при себи.{S} Стидљиво погледа попа, а на лицу јој се |
| ослије јој потури руку под уста.{S} Она је дохвати објеручке и обли сузама.{S} Осмијех заигра н |
| чаја, као што је ћата у судници.{S} Она је служила цркви и селу, дакле попу. — Послије ћу вам в |
| ве и сва!{S} Имали смо и школу, али она је била подчињена значаја, као што је ћата у судници.{S |
| кућама и доводиле опет попу.</p> <p>Она је расла у кући код оца до своје осме године.{S} Једног |
| S} Доња му је усна мало висила, а горња је мало издигнута, те се виде бијели као снијег зуби, м |
| оцрвени.{S} Искупи се доста свијета, па је као младу одведосмо поповој <pb n="133" /> кући.{S} |
| еме дошло, да ће и по селима почети, па је гриота да дијете задоцни.{S} Него ја тако мислим и к |
| године.{S} Рече јој да се прекрсти, па је метну у кола горе.{S} Онда се и сам прекрсти, па се |
| низ кревет.{S} Тури кажипут у књигу, па је метну у крило.{S} Поклони се мало пут попа, па оста |
| .</p> <p>Владика донесе једну књигу, па је даде Мари да чита.{S} Она отвори у сриједи.{S} Намрг |
| игра — ко ће га знати шта је то!{S} Па је онда тресне о ледину, истеже прстима оно мало длачиц |
| Поп је ухвати убјема рукама за главу па је љуби у чело, а нама иду сузе.{S} Поздравља се она с |
| тати та књига.</p> <p>Дани измичу, Мара је цар села.{S} Свакоме су пуна уста.{S} Нада да ће нам |
| уздишу, а у чаши нестаје ракије.{S} Шта је поп радио сам на гробу, то нико не зна.{S} Тек посли |
| ли ме сам језик поведе, те рекох: — шта је, бога ти, с Павлом Ђерићем?</p> <p>— Е, сељаче и гос |
| ну Павао потрчавши њему. .</p> <p>— Шта је?</p> <p>— Побјеже учитељ!</p> <p>— Без трага му глав |
| мурим и одважно га упитам:</p> <p>— Шта је, бога ти... — хтједох рећи: с Маром, али ме сам јези |
| Он је погинуо на Косову.</p> <p>— А шта је то Косово?</p> <p>— Косово је поље гдје су Срби изгу |
| зна за што он тако чини?{S} Ко зна шта је поп о њему мислио?</p> <p>И тако се учитељ осами.{S} |
| есма, није ни игра — ко ће га знати шта је то!{S} Па је онда тресне о ледину, истеже прстима он |
| ир.</p> <p>Послије је владика питао шта је учила, и кад она одговори да свршује четврти разред, |
| в поцрвење па поче да дршће, каже: »Шта је то, браћо, јесте ли ви хришћани? како је то зло удар |
| низ столицу, а сам свети отац намјешта је.{S} Онда уђе један стар човјек и унесе чинију с јело |
| о.{S} Ми смо били њиме задовољни: какав је, такав је — наш је!{S} Не бих га ја овдје ни помињао |
| мо били њиме задовољни: какав је, такав је — наш је!{S} Не бих га ја овдје ни помињао, да и он |
| сви редом почеше љубити дијете и најзад је Нинко понесе, као да су јој двије године.{S} Рече јо |
| , за њима још многи народ.{S} Веле, кад је наш поп дошао у варош, да су лупала звона и пуцале п |
| ти види вјечност срце које чека.{S} Кад је пошљедњи мјесец школске године, не може човјек жив д |
| смо још годину-дана преко главе.{S} Кад је требало да дође, поп доби писмо да ове године о расп |
| ве се труди да сакрије радост.{S} А кад је на само често му се развуку уста, гледа на ону стран |
| нија се не може од ње да растане, и кад је мислила да је Мара с попом заспала, изнесе свој губе |
| дупком пуна.{S} Прије, још давно, и кад је какав светачац па и петак, нагура се пуна црква жена |
| ељаци што су је дали у школу, а поп кад је погледа уздиже очи к небу, и кад год је ко хвали, а |
| риличи му да је сам владика!</p> <p>Кад је поп стигао у варош, прича Јанко Радуловић, код кога |
| уда је требала његова памет.</p> <p>Кад је какав тежи случај у судници, одмах трчи по попа, и о |
| е?</p> <p>— Знам! свршила у селу, а сад је дај даље у варош, у Биоград.</p> <p>Попа штрецну, ка |
| је погледа уздиже очи к небу, и кад год је ко хвали, а њему иду сузе као маломе дјетету.{S} Са |
| и моји покушаји јалово испали.{S} Народ је глуп и затуцан!{S} Имају једног попенду, који је још |
| <p>— Јок! — каже кум Нинко. — Код тебе је била скоро двије године, а код мене једном <pb n="10 |
| м ја својега имања, ни дај Боже!{S} Све је ваше и онога храма.{S} Много би њојзи било да јој од |
| ако је ваша воља, ово парче земље, гдје је кућа, и њиву уз њу, забран са шарамповом и ливаду с |
| а разазнавао светац.{S} Само горе, гдје је глава, цакле се очи, и ма у који крај школе да стане |
| рвала.{S} Он паде лицем на кревет, гдје је јуче још покојница лежала и горко зарида.{S} Сузе сп |
| бог зна како уморан, приђе столу, гдје је и поп сједио.{S} Не назва бога, само мало климну гла |
| " /> <p>Погледа око себе:</p> <p>— Гдје је икона?</p> <p>Ми му показасмо.</p> <p>— Метните ми о |
| вим раменом окрете кмету:</p> <p>— Гдје је овдје школа?</p> <p>— Ту је, господине, одмах до црк |
| киша.{S} Из грдне гомиле жеравице гдје је била школа сукне још час по пламен, а варнице полетј |
| е гдје су Срби изгубили царство, и гдје је погинуо српски цар Лазар.</p> <p>Ту њене очице по но |
| с ким, већ поводећи се уђе у собу гдје је дијете било.{S} Рече женама да изађу, а сам оста нек |
| ом и Нинко Вилотић први уђе у собу гдје је дијете било и тури му под главу дукат.{S} За њим кме |
| а на уснама и мрко гледа у дашчару гдје је школа.{S} Подилази му крв на очи; оне су влажне и ли |
| владици.{S} Била у школи.{S} Па послије је опет с дјевојчицама на игри или на раду.{S} Све се б |
| из собе.</p> <pb n="119" /> <p>Послије је ушла Иконија с другим женама и кроз једно четврт сах |
| е му сузе капљу у тањир.</p> <p>Послије је владика питао шта је учила, и кад она одговори да св |
| с, а под њиме малени густи брчићи, које је он на обје стране рашчешљао, те су на крајевима раст |
| .{S} Собу је освјетљивало кандило, које је горјело пред школом.{S} Да је у тај пар Иконија пров |
| године о распусту иде госпођа, код које је Мара, у Беч, па хоће и њу да поведе.{S} Владичина је |
| оје су сваки час обилазиле Мару, водиле је својим кућама и доводиле опет попу.</p> <p>Она је ра |
| г по једног питати како се зове, одакле је, каква му је нурија и тако даље, па пита и нашег поп |
| Павао Ђерић, поручик!«</p> <p>»— Одакле је? — викнусмо ми сви.</p> <p>»Он прочита наше село.</p |
| огу доћи.{S} Причао ти је владика да ме је премјестио у један пансионат, гдје се говори само фр |
| раћо! — рече поп — ви сви знате како ме је бог благословио и како сам му платио за моје знане и |
| Ни у што се у селу није пачао, свакоме је угађао, а попа се бојао.{S} Управо се ни жив није чу |
| д себе, ако ћете ме сву исјећи.{S} Мене је покојна заклела да га чувам и пазим.</p> <p>— Да узм |
| дајте ви мени дијете у кућу.{S} У мене је и задруга већа, а хвала богу паметна су ми и чељад, |
| но!</p> <p>Онда је узе на руку и понесе је попу, да је пољуби, па с Глувићем оде његовој кући.{ |
| онда навали на попа и на друге људе, те је задржа још једну годину дана у школи «на приват».{S} |
| пцу завезано шест и по дуката, чиме сте је ви даривали, кад се родила.{S} И то је њено!</p> <p> |
| ри, да је сваком право.</p> <p>Код куће је живио скромно и по старински.{S} Попадија га љуби у |
| себе, дохвати онда попову руку и пољуби је; прошапта: »Благослови ме... и опрости!« Послије јој |
| градини, и сваки час се враћа, да види је ли Мара устала.{S} Пред зору је била лака киша.{S} З |
| </p> <p>— Како шта ће, оче?{S} Друкчији је данас свијет, него што је био за твоје младости, а ј |
| м се — вели поп — учио у мога оца, који је поповао у стара времена, па кад га убише Турци, ја о |
| оглед у светога Саву, онога истог, који је и у старој школи стајао.</p> <p>Познао сам је.</p> < |
| тку и све то само би онај разумио, који је своје рођено морао послати у туђину, или који је сам |
| чекамо кад ће планути.</p> <p>Поп, који је до то доба ван себе лежао у колима, скочи на поље ка |
| очи још преко прага, а Бурмазевић, који је стајао са стране и не видећи попа, маче сјекиром по |
| алом пушком старац Матија Ђенадић, који је, веле, још под Милошем ратовао.</p> <p>— У помоћ! — |
| вицу из земље, па завирује прстић, који је још као дијете порезала и који јој је Иконија боквиц |
| затуцан!{S} Имају једног попенду, који је још с два три капиталиста притиснуо пола села, а све |
| уђе у собу, а он лежи на кревету, који је начињен од кухинских врата, под која је подметнуто н |
| /p> <p>Учитељ је био један кројач, који је страдао, врло миран и вриједан човјек.{S} Цио дан је |
| је много што шта говорио.</p> <p>— Који је оно светац? — рече он њој, па показа прстом на једну |
| рођено морао послати у туђину, или који је сам у својој младости морамо оставити свој завичај.{ |
| јег зуби, мало искривљени као плот који је посрнуо.{S} Лице му је поблиједо ал’ не мршаво, а ве |
| оменути да устане око владике, не би ли је он како истргнуо од туд и добавио нама, ма на недјељ |
| <p>Опет као да се чује попов глас, али је загушен и не разбирају се ријечи.</p> <p>Мало послиј |
| е.{S} Поп хода као и прије по селу, али је расијан и све се труди да сакрије радост.{S} А кад ј |
| а да радим?{S} Научи ме!</p> <p>— Пошљи је у Биоград на науке.</p> <p>— А колико то траје?</p> |
| арише.{S} Он мрдну једним прстом.{S} Ми је прихватисмо и приведосмо кревету.</p> <p>— Још ближе |
| Ја — вели поп — и народ рачунамо да ми је тако седамдесет.</p> <p>— Лијепа старост! — рече вла |
| <p>— Божје па њено!</p> <p>— Е, сад ми је — вели лакше умријети.{S} Спаде ми неки терет са срц |
| е сит да је се нагледа:</p> <p>— Сад ми је са свим добро!{S} Сад ме ништа више не боли!</p> <p> |
| к.</p> <p>— Затворена је!</p> <p>— А ти је отвори!{S} Ја сам наименован за учитеља у овом селу. |
| :</p> <p>— Куме мој и оче, сретна да ти је Марија и наше кумство! да бог да свако добро и радос |
| вићевој кући.{S} Напредује дијете да ти је милина погледати.{S} Жене се надмећу понудама и покл |
| /p> <p>— Пођи с богом, Маро!{S} Нека ти је он у помоћи!</p> <p>Онда сви редом почеше љубити диј |
| укне, што ти не могу доћи.{S} Причао ти је владика да ме је премјестио у један пансионат, гдје |
| ајстаријих овдје; а, бога ти, колико ти је година?</p> <p>— Ја — вели поп — и народ рачунамо да |
| ља никад више ни за шта не запита, нити је с њиме долазио у додир.{S} И учитељ чим види попа, а |
| а, који га је заклањао и бранио.{S} Тај је Јеротије чак и ишао њему.{S} Шта су њих двојица гово |
| едној авлији цакли се једно око.{S} Тај је чардак Ненада Ћерића, а у њега је син Павао, момак з |
| .{S} Теретан јој сваки рад и све да јој је да лежи.{S} Не тужи се истина никоме, али попу пао н |
| и је још као дијете порезала и који јој је Иконија боквицом превијала.{S} Гледа листиће <pb n=" |
| хода по пољу.{S} Замишљена је — али јој је јасно лице.{S} Није то туга, ни брига, што занима ње |
| да неким широким погледом.{S} Дубок јој је дах, а чудно јој нешто у грудима. .</p> <p>— А што с |
| п писмо од Маре, у коме прича: како јој је самој, како је хтјела да се ухвати за кум-Нинкова ко |
| мала за учитеља и једна кухина, у којој је и фамилијаз спавао.{S} Главна соба, <pb n="102" /> у |
| каква имања?{S} Немам ја ништа.{S} Њој је истина народ нешто одредио, али не вриједи све ни ст |
| а је у једној простој дашчари.{S} У њој је била једна повелика соба за дјецу, једна мала за учи |
| ла.{S} Дајте мени дијете и Иконију, док је оно још за сисе!{S} Пазићу га као своје!</p> <p>— Ак |
| за тај дан начини нове хаљине, и учитељ је читаве двије недјеље шио капу, и дотјеривао што је б |
| едам да загребем на поље.</p> <p>Учитељ је био један кројач, који је страдао, врло миран и вриј |
| удете постидни пред свијетом.{S} То вам је на аманет, па сад гледајте!</p> <p>Хоће они штогод д |
| ге и тако даље» Можете мислити како нам је било!{S} Али шта ћемо?{S} Попу не смијеш ни поменути |
| лаче?</p> <p>Што да вам причам како нам је било без ње, што да вам описујем како је сиромах поп |
| о.{S} Сиромах покојни учитељ, чисто нам је... баш се човјек гријеши!... хтједох рећи: чисто нам |
| јек гријеши!... хтједох рећи: чисто нам је — боже прости — стајао на путу.</p> <p>Да видите јес |
| старој школи стајао.</p> <p>Познао сам је.</p> <p>У мају 1879.</p> </div> </body> </text> </TE |
| у село или кад се врати кући.{S} Сва им је послуга био Мићо црквењак, који се такође рачунао у |
| или Глувићевој кући.{S} А они као да им је владика дошао: завирују је са свих страна и већ не м |
| и погледати, и кмет истави колац, којим је био подупро врата од буваре. — Говори народ о попови |
| Црква је служила сваки дан, а недјељом је била увијек дупком пуна.{S} Прије, још давно, и кад |
| одушно и лако насмија.</p> <p>И с Маром је много што шта говорио.</p> <p>— Који је оно светац? |
| рло миран и вриједан човјек.{S} Цио дан је у школи, а ноћу шије поповске капе и шаље у варош.{S |
| p> <p>— Још нешто! — рече поп. — Смртан је човјек а незнан му је час смртни.{S} Наш је гријех, |
| ио — нико му неће ни ријечи рећи.{S} Он је то и радио.{S} Попустила му шина на точковима, а он |
| } Осмијех заигра на поповом лицу.{S} Он је дохвати руком за браду и издиже јој лице према себи, |
| /> <p>— Није, он жив, — рече Мара. — Он је погинуо на Косову.</p> <p>— А шта је то Косово?</p> |
| иромаха само још јаче цвијељало, јер он је зацијело и сам већ с владиком о томе говорио.{S} Пок |
| у своју.{S} Ко није имао чарапа, требао је само недјељом проћи поред попове куће, па већ више н |
| д онога што је дјеци говорио.{S} Пјевао је у цркви, али гласа готово никаквог није имао.{S} Поп |
| > попа у пламену.{S} Држи икону и дигао је више главе.</p> <p>Нама жива срца попуцаше.{S} Прест |
| «, а све што је сеоско »наше«.{S} Могао је он ући у коју хоћеш кућу, узети што је хтио — нико м |
| вили дах.</p> <p>— Птицама небеским дао је бог другу снагу и путе, а човјеку остаје памет и хри |
| ело било попов спахилук.{S} Заповиједао је кмету, а кмет селу.{S} Није имао пандура, али нико н |
| олтар, а челом дохвати земљу.{S} Лежао је тако може бити четврт сахата, а кад се диже и окрете |
| </p> <p>На један стуб од звонаре стајао је наслоњен Павао Ђерић и као соко гледа у помрчину.</p |
| сада у школи, послије у цркви.{S} Имао је свуда посла, свуда је и стизао, и свуда је требала њ |
| а и још осамљенији.{S} Једно вече писао је неком своме другу: «...{S}Бош посла!{S} У народу се |
| учетића, и ту је Мару предао.{S} Причао је како у тој кући има много које шта, да ни десето не |
| е могао наодговарати свијету.{S} Причао је много чуда, што је видео у Биограду, да му једва вје |
| } Овај, вели, кад прочита писмо, отишао је с њиме и с Маром кући неког професора Вучетића, и ту |
| </p> <p>Кмет оде с њиме.</p> <p>— Какво је ово чудо? — рече Остоја Пурешевић.{S} Јал’ је нешто |
| , па даде попу:</p> <p>— На остави; ово је Маријино!</p> <p>Онда је узе на руку и понесе је поп |
| — била отргнути дијете од школе.{S} Ово је — вели — глава, каквих мало има.{S} Није се она роди |
| пут оде, пође све по старом.{S} На ново је требало чекати годину дана, и кад се она наврши, зак |
| p>— А шта је то Косово?</p> <p>— Косово је поље гдје су Срби изгубили царство, и гдје је погину |
| у прости!{S} Жао нам га је било.{S} Вио је сиромах некако прирастао за село.{S} Лијепо смо га с |
| де у школу.</p> <p>— Какву школу?{S} Ко је још видио да женско чељаде иде у школу?</p> <p>— Е, |
| .»</p> <p>— Стани! — рече владика. — Ко је то Југ Богдан?</p> <pb n="113" /> <p>— Није, он жив, |
| и морамо оставити свој завичај.{S} А ко је то све преко главе претурио, тај зна како најзад и т |
| у, зачкиљи очима и труди се да позна ко је.{S} У један пут пљесну рукама:</p> <p>— Мара!</p> <p |
| срачунао и смислио да јој одредимо, ако је ваша воља, ово парче земље, гдје је кућа, и њиву уз |
| их ће се највише тицати бесједа.{S} Ако је ко учинио што рђаво, а он га у цркви пред цијелим на |
| е!{S} Пазићу га као своје!</p> <p>— Ако је с твојим благословом, попо, ја велим тако је добро, |
| иљанић истаче се напријед:</p> <p>— Ако је твоја воља, попо; и твој благослов, да му узмемо доб |
| а, па се само вајкају: «Леле мене! како је дијете ислабило!»</p> <pb n="123" /> <p>— А да, весе |
| .— Како је све дивно, пуно живота, како је свјеж ваздух!</p> <p>Иконија јој завири у очи па онд |
| , у коме прича: како јој је самој, како је хтјела да се ухвати за кум-Нинкова кола кад се он вр |
| е то, браћо, јесте ли ви хришћани? како је то зло ударило, да је горе него ли у Турској?{S} Син |
| че, а поглед јој упрт у даљину. .— Како је све дивно, пуно живота, како је свјеж ваздух!</p> <p |
| пита и нашег попа.{S} Каже он све како је, и хвали се нама — хвала му! — као <pb n="110" /> св |
| иједам како смо били као убијени и како је кум Нинко сав поцрвенио, кад послије десет дана доби |
| треба ни око тога да се задржавам како је поп на врат на нос спремио кола за Биоград и с тим п |
| е било без ње, што да вам описујем како је сиромах поп чисто занесен и често хоће ово, а ради о |
| p>— Да како ћу? — рече наш поп. — Онако је све у длаку!{S} Још сам заборавио да му кажем да сам |
| м могао казати сваку његову ријеч, тако је мало говорио.{S} Кад видје да му и оно мало, што овд |
| о сам самохран са овијем црвом.{S} Тако је божја воља, нека му је слава!{S} Али дијете ваља и г |
| иду сва дјеца и мушка и женска, и тако је сад вријеме дошло, да ће и по селима почети, па је г |
| твојим благословом, попо, ја велим тако је добро, — рене кмет.</p> <p>— Нека је с божјим благос |
| и послије се већ навикла. -</p> <p>Тако је то ишло мјесец дана.{S} У то доба Мара поста још зам |
| лако му, као да се окупао.</p> <p>Тако је он дјеловао.{S} Никад није престајао, никад се умори |
| _C1"> <head>I</head> <p>Наше село имало је цркву, а црква је имала попа.{S} Поп је опет имао цр |
| вам већ и о њој причати.</p> <p>Цијело је село било попов спахилук.{S} Заповиједао је кмету, а |
| .{S} Владика одмах чинио ручак.{S} Било је пуно свијета, а наш поп, веле, сједио у зачељу.{S} К |
| ilestone unit="subSection" /> <p>Прошло је од то доба до сад шест година.{S} Ја сам лутао по св |
| хну и завали се у постељу.</p> <p>Давно је пала роса, већ се и исток румени, а поп још не заспа |
| је — народно је и било.</p> <p>Поодавно је већ како поп не може да махне косом ни да закопа мот |
| S} Велика је служба била тај дан, дивно је поп пјевао.{S} А послије службе весеље на све стране |
| иви, биће им доста, а послије — народно је и било.</p> <p>Поодавно је већ како поп не може да м |
| Владика се мало искашља.</p> <p>— Ласно је — вели — за новце, тек ако ти пристајеш.{S} Све ћемо |
| д олтар па отпоче проповијед.{S} Лијепо је, брате, говорио, чисто да се заплачеш.{S} Кад на пош |
| ишла обрашчиће, и кад што проговори, то је као у некаквом заносу.</p> <pb n="116" /> <p>— Да бо |
| ку, ћери, не мораш љубити у руку.{S} То је мој кухар!</p> <p>— Нека, оче владико, — рече поп. — |
| е косом ни да закопа мотиком, али за то је он ипак увијек у послу.{S} Он води бригу о цијелом с |
| је ви даривали, кад се родила.{S} И то је њено!</p> <p>— Божје па њено!</p> <p>— Е, сад ми је |
| брига, што занима њену душу.</p> <p>То је она сентименталност, ваљада својствена њеним годинам |
| ве јаче, дохватило и горе снагу и често је хвата несвјестица.{S} Све више изнемаже и једну ноћ |
| и свијету.{S} Причао је много чуда, што је видео у Биограду, да му једва вјеровасмо.{S} За Мару |
| она и пуцале прангије, јер коњаник, што је стајао на раскршћу, кад угледа попа у оној помпи, по |
| шта ћу, кад неће да иде?</p> <p>— А што је не храниш добро, па би ишла?</p> <p>Павао исколачи о |
| Једва да је што више знао од онога што је дјеци говорио.{S} Пјевао је у цркви, али гласа готов |
| , да ни десето не знаш чему је и за што је, и како се човјек може ласно обрукати ако добро не п |
| а звао »црквено« и »народно«, а све што је сеоско »наше«.{S} Могао је он ући у коју хоћеш кућу, |
| ложено у крстине.</p> <p>Поп је све што је имао свога звао »црквено« и »народно«, а све што је |
| јена.{S} Само што је мало порасла и што је бљеђа дошла у лицу, те јој црне очи чисто још црње и |
| само брише очи и тек постарији људи што је по штогод припитају, а млађима се чисто везао језик. |
| је он ући у коју хоћеш кућу, узети што је хтио — нико му неће ни ријечи рећи.{S} Он је то и ра |
| вије недјеље шио капу, и дотјеривао што је боље умио.{S} Кад поп сједе у кола пред нашом црквом |
| она је била подчињена значаја, као што је ћата у судници.{S} Она је служила цркви и селу, дакл |
| ?{S} Друкчији је данас свијет, него што је био за твоје младости, а још ће друкчији бити кад он |
| о шта лијепило.{S} Тек он се трудио што је боље могао.{S} Ни у што се у селу није пачао, сваком |
| <p>А на њој слаба промјена.{S} Само што је мало порасла и што је бљеђа дошла у лицу, те јој црн |
| цркву, село и попадију.{S} То јест: поп је служио цркву, управљао селом и живио с попадијом.</p |
| ла она, стала на врата па гледа.{S} Поп је већ давно био у градини, и сваки час се враћа, да ви |
| је цркву, а црква је имала попа.{S} Поп је опет имао цркву, село и попадију.{S} То јест: поп је |
| везано и сложено у крстине.</p> <p>Поп је све што је имао свога звао »црквено« и »народно«, а |
| о селом и живио с попадијом.</p> <p>Поп је био све и сва!{S} Имали смо и школу, али она је била |
| лотре и лако скочи на земљу.</p> <p>Поп је ухвати убјема рукама за главу па је љуби у чело, а н |
| да цркви и селу, дакле попу.</p> <p>Поп је говорио врло често бесједе у цркви.{S} Силне, свете |
| — Нека, оче владико, — рече поп. — Стар је човјек!{S} Тако сам ја њу учио.</p> <p>— Од тебе се, |
| да је богомрско не радити у петак, јер је то само турски светац, и да ће он свакога избрисати |
| {S} Дјеце није било, <pb n="128" /> јер је већ био јул мјесец, па због оно неколико дана до рас |
| м она бити кад тад учитељ, заносила нас је све.{S} А она хода по пољу.{S} Замишљена је — али јо |
| о, да те свега језа подиђе.{S} Било нас је, који смо мислили да је помјерио памећу.</p> <p>— Во |
| S} Он води бригу о цијелом селу.{S} Час је у једној час у другој <pb n="93" /> њиви, сада у шко |
| пламену.{S} Пуцају рогови и греде, већ је и таван дохватило; а у школи се свијетли као у по да |
| да ће нам Мара доћи за учитеља.{S} Већ је поп с неколико старијих људи ишао због тога и владиц |
| она пође учити и четврти разред.{S} Већ је зову сељаци да пише писма њиховим својтама, који су |
| p> <p>Попа се клони, да је чудо.{S} Већ је недјељу дана, а с њиме није још ни ријечи проговорио |
| похита учити се кућевном послу.{S} Већ је поп мислио да поведе ријеч о томе с народом, али <pb |
| Није јој била још ни година дана, а већ је имала чарапа, кошуља, убруса и других ствари пун ков |
| <milestone unit="subSection" /> <p>Ноћ је била црна, као мало која њена друга.{S} Нигдје се ни |
| зати, исправи се поп у постељи.{S} Собу је освјетљивало кандило, које је горјело пред школом.{S |
| били хартијом подлијепљени.{S} На зиду је висила једна стара дрвена икона светога Саве.{S} Бил |
| својствена њеним годинама и школи коју је учила.{S} Ходећи тако састајала се и с учитељем; нај |
| ни као да им је владика дошао: завирују је са свих страна и већ не могу да је се сити нагледају |
| изађе на <pb n="117" /> капију, у селу је још све било мирно; само гдје-гдје што шкрипне ђерам |
| итати како се зове, одакле је, каква му је нурија и тако даље, па пита и нашег попа.{S} Каже он |
| о најстарији у цијелом округу, те да му је по томе спадала нека особита почаст и задатак при по |
| , гледа на ону страну, гдје мисли да му је жена и дијете, па понавља: »Слава теби, Господе!«</p |
| м црвом.{S} Тако је божја воља, нека му је слава!{S} Али дијете ваља и гледати.{S} Шта ћу ја ст |
| овој кући.{S} Из уста и носа лоптила му је крв, а ноге висише као мртве.{S} Још је дисао.{S} На |
| p> <p>— Не може ништа бити.{S} Пукла му је кичма!</p> <p>Он оде, а владика се врати у собу.</p> |
| ри него под самим ноздрвама.{S} Доња му је усна мало висила, а горња је мало издигнута, те се в |
| леђима, поквасисмо кошуљу оцтом, па му је навукосмо и положисмо га у кревет.{S} Он се није раз |
| ни као плот који је посрнуо.{S} Лице му је поблиједо ал’ не мршаво, а велике смеђе очи до пола |
| а очима показа на светога Саву, који му је лежао на прсима.</p> <p>Опет жељно гледа њено болно |
| ече поп. — Смртан је човјек а незнан му је час смртни.{S} Наш је гријех, ако умре поред нас жив |
| на челу не може човјек ни знати како му је, јер увијек изгледа мргодан и зловољан.</p> <p>Иде о |
| овић, код кога ми купујемо со, и што му је кућа до владичина двора, да је владика изишао до вра |
| а око себе, па кад их упре у попа, њему је као да га полијева неким животворним балсамом.</p> < |
| ого које шта, да ни десето не знаш чему је и за што је, и како се човјек може ласно обрукати ак |
| с муком подвуче руку под икону и метну је на срце:</p> <p>— Овдје!</p> <p>Доктор приђе, обрташ |
| чи се чему се год деси прилика.{S} Попу је казао: »Стрпи се, оче, још годину дана!{S} Нека дије |
| да види је ли Мара устала.{S} Пред зору је била лака киша.{S} Земља бјеше свуда влажна, а са ду |
| н.{S} Већ се више не кају сељаци што су је дали у школу, а поп кад је погледа уздиже очи к небу |
| из цијелога села по поповој кући.{S} Ту је камара сирчева, колача од пекмеза и тијеста, лепиња |
| > <p>— Гдје је овдје школа?</p> <p>— Ту је, господине, одмах до цркве.</p> <pb n="127" /> <p>— |
| ром кући неког професора Вучетића, и ту је Мару предао.{S} Причао је како у тој кући има много |
| села као птица, и да је људи, код којих је, пазе, да не може боље бити: «Не слази» вели «с крил |
| иде он полако поред ковачнице.{S} Ковач је нешто теретно радио, сав мокар од зноја, залијепила |
| су ковчегу овдје народни новци, а кључ је на трпези, под плаштаницом — зна Мићо!{S} Унутра има |
| овјек а незнан му је час смртни.{S} Наш је гријех, ако умре поред нас живијех некрштена душа.{S |
| име задовољни: какав је, такав је — наш је!{S} Не бих га ја овдје ни помињао, да и он није имао |
| је крв, а ноге висише као мртве.{S} Још је дисао.{S} Намазасмо му уљем изгорјело мјесто на леђи |
| њих двојица говорили, то се не зна.{S} Један пут довуче Јеротије американски плуг и стаде се х |
| да му се не послушају свете ријечи.{S} Један пут уђе нека помама у људе да разграђују туђе гра |
| ом за наше село иду једна кола и у њима један господин човјек.{S} Чудан мало на поглед.{S} На г |
| ледом на нас све.</p> <p>Поп полетје на један прозор.{S} Двојица га дохватише за мишке, али се |
| твоју главу!» па опет спава.</p> <p>На један стуб од звонаре стајао је наслоњен Павао Ђерић и |
| га гледа, нагне се према њему, па се од један пут тргне, издигне главу, уђе у собу и отвори књи |
| а, напрасно се разбоље поп, заковрну од један пут, и већ му се чини да неће ни ноћи жив дочекат |
| сам свети отац намјешта је.{S} Онда уђе један стар човјек и унесе чинију с јелом, а Мара скочи |
| ено га, сви га знате, ваљан хришћанин и један по један газда у селу.</p> <p>Али владици збиља о |
| зна Мићо!{S} Унутра има хиљаду и сто и један дукат.</p> <p>Они се згледаше.</p> <p>— Из тога з |
| арод се искупио код записа.{S} Изнијели један сто из суднице, поред њега дугачка клупа и неколи |
| пушка по сред срца удари.{S} Она корачи један пут, па паде на кољена.{S} Саже главу, покри очи |
| е рррр! па стадоше пред цркву.{S} Скочи један што сједи с кочијашем, па попа у руку:</p> <p>— Х |
| загребем на поље.</p> <p>Учитељ је био један кројач, који је страдао, врло миран и вриједан чо |
| и ускочи у нутра.</p> <p>У тај пар цио један крај шљемена паде покрај прозора и дохвати кућу и |
| ви га знате, ваљан хришћанин и један по један газда у селу.</p> <p>Али владици збиља омилио наш |
| так, нагура се пуна црква жена, али поп један пут, послије службе у петак, стаде пред олтар па |
| у школи се свијетли као у по дана.{S} У један пут загрмје попов глас:</p> <p>— Икона!{S} Икона! |
| и очима и труди се да позна ко је.{S} У један пут пљесну рукама:</p> <p>— Мара!</p> <p>— Мара! |
| , и поглед јој лута по зраку.{S} Онда у један пут тресне ножицом и уздигне главу:</p> <p>— <for |
| он још љуће одадре дешњака.{S} Волови у један пут потрчаше.{S} Павао се дохвати за <pb n="131" |
| чао ти је владика да ме је премјестио у један пансионат, гдје се говори само француски. <pb n=" |
| аре јој сузе па плаче, плаче, па опет у један пут утре очи, дохвати књигу, тресне о сто, отвори |
| аву у руке, па се не миче.{S} Онда му у један пут сину нешто кроз главу.{S} Скочи с клупице и к |
| прими.</p> <p>Шта да се ради?</p> <p>У један пут попадија се дохвати за појас, па врисну и сва |
| сам пијан да пјевам!</p> <p>Поп устукну један корак, наже се напријед, па зачкиљи и гледа у учи |
| та и једним оком.{S} Погледа ковача још један пут, не рече му ништа.{S} Само се зави у струку и |
| е селу да пази на те свиње; јер ако још један пут чујем да су упале у туђе добро, продаћу их од |
| пришапта јој:</p> <p>— Пољуби бабу још један пут и кажи: благослови ме!</p> <p>Она се наже из |
| у на другу страну и мргодан оде.</p> <p>Један пут иде он полако поред ковачнице.{S} Ковач је не |
| {S} Поздравља се она с нама — каква је, једва да је познаш!{S} А кад коме од нас момака пружи р |
| у шије поповске капе и шаље у варош.{S} Једва да је што више знао од онога што је дјеци говорио |
| то сам био... — Ућута и исхракну се, па једва чујно настави:</p> <p>— Ни ви, браћо, узимати поп |
| е са свим почађила и испрепуцала, да се једва разазнавао светац.{S} Само горе, гдје је глава, ц |
| оја?{S} А и Иконија је остарјела, да се једва држи на ногама.{S} Шта ви — вели — мислите?{S} Да |
| Некакав страх бјеше обузео попа, да се једва држаше на ногама.</p> <p>Аксентије Смиљанић позна |
| го чуда, што је видео у Биограду, да му једва вјеровасмо.{S} За Мару вели да је најприје с писм |
| мргоди се па ћути.{S} Поручи што год да једе, па опет у школу.{S} Дјеце није било, <pb n="128" |
| а кошуљи и не говори ништа.{S} Ништа не једе и не пије.{S} Чисто дијете дошло ван себе; некаква |
| ј је била једна повелика соба за дјецу, једна мала за учитеља и једна кухина, у којој је и фами |
| едној простој дашчари.{S} У њој је била једна повелика соба за дјецу, једна мала за учитеља и ј |
| ијом подлијепљени.{S} На зиду је висила једна стара дрвена икона светога Саве.{S} Била је са св |
| сте обрве готово се састају а међ’ њима једна дубока бора, која се ни онда не изједначи, кад го |
| една по једна њега у руку, па као гуске једна за другом на капију.{S} И млађи свијет оде.{S} Ик |
| таријим људима, — рече поп.</p> <p>Жене једна по једна њега у руку, па као гуске једна за друго |
| <p>У тај пар из школске авлије изађоше једна кола, па готово трком пођоше улицом.</p> <p>Павао |
| соба за дјецу, једна мала за учитеља и једна кухина, у којој је и фамилијаз спавао.{S} Главна |
| , па читају молитву.{S} Пред њима стоји једна женска.{S} Упрла поглед у светога Саву, онога ист |
| д случајно обрне очи, а на патосу стоји једна велика пјесковница, за мал’, вели, што није у њу |
| удима, — рече поп.</p> <p>Жене једна по једна њега у руку, па као гуске једна за другом на капи |
| на.</p> <p>— На поклон!</p> <p>Бјеше то једна велика пјесмарица сва у злато увезана.</p> <p>Поп |
| тјеше као стријела.{S} И ја се стрпах у једна кола.{S} Изађосмо из села, стизасмо људе, стизасм |
| есели.</p> <p>А друмом за наше село иду једна кола и у њима један господин човјек.{S} Чудан мал |
| у авлију, а с лијеве стране била су још једна мања, на која је учитељ улазио.{S} У њој увијек у |
| лије тога, истом поп подијели нафору, а једне каруце рррр! па стадоше пред цркву.{S} Скочи једа |
| она безазлено.</p> <p>Поп протури прсте једне руке кроз прсте друге руке, испружи оба кажипута |
| нашем селу нема, као у другима, ама ни једне главе која светкује петак.</p> <p>А недјељом цркв |
| р и предложио да се купи катанац, а поп једне надјеље стаде пред олтар па отпоче проповијед.{S} |
| пе.</p> <p>Учитељ се насмија.{S} Онако: једним крајем уста и једним оком.{S} Погледа ковача још |
| нас кола, и цио тај урнебес креташе се једним правцем.</p> <p>Дођосмо већ у прво село.</p> <p> |
| насмија.{S} Онако: једним крајем уста и једним оком.{S} Погледа ковача још један пут, не рече м |
| уздрхта, а сузе му ударише.{S} Он мрдну једним прстом.{S} Ми је прихватисмо и приведосмо кревет |
| у рад!{S} Или ме волиш или не волиш!{S} Једно или друго!{S} Нећу тањир од два лица.{S} Не волим |
| ђе и Петров дан, а писма од ње нема.{S} Једно вече, трећи дан по Петрову дне, враћају се људи с |
| још већа ћуталица и још осамљенији.{S} Једно вече писао је неком своме другу: «...{S}Бош посла |
| >— Треба ли ту штогод трошити?</p> <p>— Једно пет шест дуката мјесечно.</p> <p>Попу чисто одлак |
| оста код оца, а пође у школу.</p> <p>На једно по године послије тога, напрасно се разбоље поп, |
| пробудити дијете?</p> <p>Али кад прође једно четврт сахата, и кад се с пласта поче пушити а са |
| а гробу, то нико не зна.{S} Тек послије једно по сахата врати се он, и истом ступи на авлиска в |
| е од чардака у суседној авлији цакли се једно око.{S} Тај је чардак Ненада Ћерића, а у њега је |
| је ушла Иконија с другим женама и кроз једно четврт сахата изведоше плачући дијете, које се и |
| авља: »Слава теби, Господе!«</p> <p>Али једно вече, кад се врати из села, застаде он пошу у нес |
| сен и често хоће ово, а ради оно, мисли једно а говори друго.{S} Што да вам приповиједам како с |
| сам на гробу.{S} Сједили смо може бити једно по сахата.{S} Мићо изнио ракије у бардаку, па слу |
| бога оде у Биоград, а весео народ само једно поручује: «Похитај! не задржавај се!»</p> <p>Мари |
| , и кад се она наврши, закла нас лијепо једно писмо, у коме вели: »Слатки бабо!{S} Хоће срце да |
| дства, а и који су даље сједили.{S} Још једно по сахата а авлија бјеше пуна људи, а пред кућом |
| у кући код оца до своје осме године.{S} Једног вечера сједи поп, кум Нинко и Станоје Глувић у п |
| пову кућу и спрема се дочек за Мару.{S} Једног дана и кум Нинко сједе на кола па у име бога оде |
| може никако оставити села, «а због мене једног, вели, не вриједи да премјешташ конзисторије у с |
| и код владике.</p> <p>Онда владика поче једног по једног питати како се зове, одакле је, каква |
| Још сам заборавио да му кажем да сам и једног турчина покрстио <pb n="111" /> и ено га, сви га |
| </p> <p>Нико се није с њим дружио, осим једног Јеротија Ковачевића, који га је заклањао и брани |
| ике.</p> <p>Онда владика поче једног по једног питати како се зове, одакле је, каква му је нури |
| и.{S} Народ је глуп и затуцан!{S} Имају једног попенду, који је још с два три капиталиста прити |
| јући шта ради, стаде лупати сјекиром по једној греди од тавана.{S} Греда с праском паде по сред |
| head>II.</head> <p>Наша школа била је у једној простој дашчари.{S} У њој је била једна повелика |
| води бригу о цијелом селу.{S} Час је у једној час у другој <pb n="93" /> њиви, сада у школи, п |
| отвори, па навали читати.</p> <p>Сјела једном под орах.{S} Плете, а књигу метнула преда се у к |
| је била скоро двије године, а код мене једном <pb n="104" /> у недјељи.{S} Него дајте ви мени |
| се ваљада од бола развуче лице, трже се једном, и онда као да се осмјехну и као да отвори мало |
| ко ти наредиш!</p> <p>— У ковчегу има у једном рупцу завезано шест и по дуката, чиме сте је ви |
| ченија«. — Све залуд!{S} Она отвори још једном очи.{S} Показа својом <pb n="98" /> жутом руком |
| и да се попу »не труцка зорли«.</p> <p>Једном у сумрак угледа он новога пољака Луку; ухватио н |
| дијете с Иконијом себи.{S} Њима двјема једну собу, а себи другу.{S} Тако га ни жене не сметају |
| ако ћемо сви изгинути! — Онда скочи на једну врбу до самог шљемена, па као бјесомучан и не зна |
| тац? — рече он њој, па показа прстом на једну икону на зиду.</p> <p>— Цар Лазар! — рече Мара.</ |
| </p> <p>— Умијем.</p> <p>Владика донесе једну књигу, па је даде Мари да чита.{S} Она отвори у с |
| ата несвјестица.{S} Све више изнемаже и једну ноћ лијепо да заковрне.{S} Ударише некакви болови |
| је најприје с писмом владичиним ишао у једну школу, и предао га школском старјешини.{S} Овај, |
| попа и на друге људе, те је задржа још једну годину дана у школи «на приват».{S} Тако она пође |
| у договору са селом, дозида уз кућу још једну собу, и узе дијете с Иконијом себи.{S} Њима двјем |
| } У очима му нешто страшно, да те свега језа подиђе.{S} Било нас је, који смо мислили да је пом |
| } Силне, свете и поучљиве ријечи, да те језа подиђе.{S} Црква је служила сваки дан, а недјељом |
| У мојој кући?</p> <p>Учитељ се уједе за језик.</p> <p>— Молим, молим, господар-Нинко и куме, и |
| ум Нинко хоће да соколи попа, али му се језик завезао, и само гута пљувачку.{S} И Аксентије са |
| ... — хтједох рећи: с Маром, али ме сам језик поведе, те рекох: — шта је, бога ти, с Павлом Ђер |
| год припитају, а млађима се чисто везао језик.{S} Није шала, као каква госпођа!{S} Па какве су |
| уђе један стар човјек и унесе чинију с јелом, а Мара скочи па њега у руку.{S} Чича сав поцрвењ |
| д ње изгуби и оно мало научног нимбуса, јер Мара сврши све научне послове као и он.{S} Већ се в |
| се дијете васпитава као варошка дјеца, јер ово, ви видите и тако, мислим, није рођено да копа |
| елу не може човјек ни знати како му је, јер увијек изгледа мргодан и зловољан.</p> <p>Иде он у |
| , да су лупала звона и пуцале прангије, јер коњаник, што је стајао на раскршћу, кад угледа попа |
| о, ваља ми се добро с вама разговорити, јер се не враћа с пута на који полазим.{S} Не дај боже |
| ити, да је богомрско не радити у петак, јер је то само турски светац, и да ће он свакога избрис |
| о лице бјеше опет узело земаљски облик, јер га радост бјеше обасјала: уста су му непрестано раз |
| прича да се сада раставља са том женом, јер га она тужи да је бије и злоставља. — Неће он, сеља |
| њега сиромаха само још јаче цвијељало, јер он је зацијело и сам већ с владиком о томе говорио. |
| p> <p>Али владици збиља омилио наш поп, јер прве недјеље послије тога, истом поп подијели нафор |
| у прво село.</p> <p>Преметнусмо школу, јер се наш учитељ са овим пазио; преметнусмо механу; пи |
| и нек’ закаже селу да пази на те свиње; јер ако још један пут чујем да су упале у туђе добро, п |
| олу.{S} Дјеце није било, <pb n="128" /> јер је већ био јул мјесец, па због оно неколико дана до |
| >Нико се није с њим дружио, осим једног Јеротија Ковачевића, који га је заклањао и бранио.{S} Т |
| који га је заклањао и бранио.{S} Тај је Јеротије чак и ишао њему.{S} Шта су њих двојица говорил |
| двије поле, као да је од леда.{S} Псује Јеротије што му на уста дође и кад се он даде да га учи |
| рили, то се не зна.{S} Један пут довуче Јеротије американски плуг и стаде се хвалити како га је |
| љу, а поп га чека да држи пијевницу.{S} Јес’, ал’ учитеља нема!{S} Послије службе дигне се поп, |
| штрањге коњима, који се пуше у свјежем јесењем јутру.{S} Кочијаш се испео на кола, па ногом по |
| ставите пасјалука и несрећне работе.{S} Јеси чуо ти, Рајковићу, ти, Иванковићу, ти, Јоване Боји |
| — а шта ћу кад немам посла?</p> <p>— А јеси ли видио црквена кола и шину на точковима?</p> <p> |
| , пјесму и ријечи: »...первје бо пришел јеси, светитељу Саво«... -</p> <p>Бинко цикну као гуја, |
| ости — стајао на путу.</p> <p>Да видите јесмо ли дочекали чему смо се надали!</p> </div> <div t |
| опет имао цркву, село и попадију.{S} То јест: поп је служио цркву, управљао селом и живио с поп |
| поче да дршће, каже: »Шта је то, браћо, јесте ли ви хришћани? како је то зло ударило, да је гор |
| о срце.{S} Није шала, наш поп!{S} Али и јесте човјек!{S} Та приличи му да је сам владика!</p> < |
| ари да га прихрани, док не узмогне само јести.</p> <p>У тај пар отворише се врата од куће и Ико |
| олитве, а попадија слабо се разбира.{S} Јечи само и моли се богу да је прими.</p> <p>Шта да се |
| чуо ти, Рајковићу, ти, Иванковићу, ти, Јоване Бојичићу, и <pb n="95" /> ти, Настасе Андрићу, а |
| ..{S} Него, браћо, ја бих вас молио, да јој за сваки случај одредимо мало имања од народног доб |
| еће под своју старост молити другога да јој чита писма.{S} А док она одрасте неће се писма тако |
| чи!«.{S} Теретан јој сваки рад и све да јој је да лежи.{S} Не тужи се истина никоме, али попу п |
| м!{S} Тако сам ја срачунао и смислио да јој одредимо, ако је ваша воља, ово парче земље, гдје ј |
| је ће руке доћи!{S} Тек велим толико да јој одредите, да се не рачуна баш сироче, и да би се им |
| онога храма.{S} Много би њојзи било да јој одредите и ово, што ја до сад држах.{S} Шта ће женс |
| скочи, трчи у кухину и тјера Иконију да јој прича које шта.{S} Послије трчи по авлији, ваби кок |
| а, како је свјеж ваздух!</p> <p>Иконија јој завири у очи па онда погледа на страну, куда Марине |
| S} Саже главу, покри очи рукама, а црна јој коса расу се по земљи.</p> <p>Поп се уздрхта, а суз |
| за ручак.{S} Посадише Мару до попа, па јој висе ножице низ столицу, а сам свети отац намјешта |
| крсти, па се посади поред ње и пришапта јој:</p> <p>— Пољуби бабу још један пут и кажи: благосл |
| викну: «Нећу у Биоград! нећу!« Али слаб јој бјеше гласић.{S} Не чу то ни поп, ни кум Нинко, ни |
| с по виси капљица, којом душа роси, кад јој се мркне и кад свањује.</p> <p>А кроз летве од чард |
| осмјехну и као да отвори мало руку, кад јој Иконија тури у њу воштаницу.</p> <p>Кад ашов извиси |
| и других ствари пун ковчег.</p> <p>Кад јој се навршила година и девет мјесеца, а поп, у догово |
| пару:</p> <p>— Ништа! — рече, а поглед јој упрт у даљину. .— Како је све дивно, пуно живота, к |
| ело.{S} А она га слуша, слуша, и поглед јој лута по зраку.{S} Онда у један пут тресне ножицом и |
| раћа, а послије неколико мјесеци и ноге јој почеше отјецати.{S} Не може више ни хљеба да замије |
| } Он је дохвати руком за браду и издиже јој лице према себи, па га гледа:</p> <p>— Служи овоме! |
| у на главу и нешто шапуташе.{S} Послије јој потури руку под уста.{S} Она је дохвати објеручке и |
| : »Благослови ме... и опрости!« Послије јој се ваљада од бола развуче лице, трже се једном, и о |
| е надмећу понудама и поклонима.{S} Није јој била још ни година дана, а већ је имала чарапа, кош |
| шом и временом, сва мокра, а расплетене јој косе пале низ плећа.</p> <p>Ми се склонисмо, а као |
| е страшно бори са самом собом.{S} Ударе јој сузе па плаче, плаче, па опет у један пут утре очи, |
| порасла и што је бљеђа дошла у лицу, те јој црне очи чисто још црње и још се силније цакле.</p> |
| се, као да су јој двије године.{S} Рече јој да се прекрсти, па је метну у кола горе.{S} Онда се |
| који је још као дијете порезала и који јој је Иконија боквицом превијала.{S} Гледа листиће <pb |
| она хода по пољу.{S} Замишљена је — али јој је јасно лице.{S} Није то туга, ни брига, што заним |
| гледа неким широким погледом.{S} Дубок јој је дах, а чудно јој нешто у грудима. .</p> <p>— А ш |
| а <pb n="96" /> ми искочи!«.{S} Теретан јој сваки рад и све да јој је да лежи.{S} Не тужи се ис |
| и поп писмо од Маре, у коме прича: како јој је самој, како је хтјела да се ухвати за кум-Нинков |
| погледом.{S} Дубок јој је дах, а чудно јој нешто у грудима. .</p> <p>— А што си ми се замислил |
| <p>А она не зна шта да ради.{S} Препуно јој срце, па не може нигдје да се скраси.{S} Сједне на |
| заше главе, ни руку с очију.</p> <p>Поп јој метну руку на главу и нешто шапуташе.{S} Послије јо |
| ете и најзад је Нинко понесе, као да су јој двије године.{S} Рече јој да се прекрсти, па је мет |
| шала, као каква госпођа!{S} Па какве су јој оне хаљине, па како иде!...</p> <p>Сутра дан устала |
| би.{S} Стидљиво погледа попа, а на лицу јој се види некаква страшљива спокојност.{S} Онда болов |
| у кућу,</p> <p>— рече Глувић.</p> <p>— Јок! — каже кум Нинко. — Код тебе је била скоро двије г |
| и се, па са стране баци поглед на попа, још већма зачкиљи, а бора на челу као да још дубља дође |
| м је била увијек дупком пуна.{S} Прије, још давно, и кад је какав светачац па и петак, нагура с |
| м старац Матија Ђенадић, који је, веле, још под Милошем ратовао.</p> <p>— У помоћ! — викну Пава |
| лика.{S} Попу је казао: »Стрпи се, оче, још годину дана!{S} Нека дијете прође свијета.{S} А пос |
| ми груди.</p> <p>— Лакше, Илија, лакше, још лакше!{S} Затегни узде.</p> <p>Ходом прођосмо поред |
| на гори у велике.{S} Црква, хвала богу, још здрава, читава, само што вјетар наноси пламен на њу |
| ече наш поп. — Онако је све у длаку!{S} Још сам заборавио да му кажем да сам и једног турчина п |
| му је крв, а ноге висише као мртве.{S} Још је дисао.{S} Намазасмо му уљем изгорјело мјесто на |
| идите, расте хвала богу и напредује.{S} Још мало па ће сама себи плести косе.{S} Ја сам — вели |
| усједства, а и који су даље сједили.{S} Још једно по сахата а авлија бјеше пуна људи, а пред ку |
| д кућом више од десетора кола, а Мара — још спава.</p> <pb n="118" /> <p>Кум Нинко погледа у су |
| p> <p>Иконија се врати у собу.</p> <p>— Још нешто! — рече поп. — Смртан је човјек а незнан му ј |
| хватисмо и приведосмо кревету.</p> <p>— Још ближе! — шану поп.</p> <p>Она на кољенима приђе још |
| т, него што је био за твоје младости, а још ће друкчији бити кад она ступи на снагу.{S} Кад свр |
| црвеним очима утаче се:</p> <p>— Спава још дијете!</p> <p>То бјеше препона.{S} Ко може стегнут |
| па старост! — рече владика. — Да бог да још дуго да поживиш! — А бога ти, оче — не прими за зло |
| ош већма зачкиљи, а бора на челу као да још дубља дође.</p> <p>Онда се опет лијевим раменом окр |
| и на попа и на друге људе, те је задржа још једну годину дана у школи «на приват».{S} Тако она |
| понудама и поклонима.{S} Није јој била још ни година дана, а већ је имала чарапа, кошуља, убру |
| а, возио се кум Нинко и Глувић, за њима још многи народ.{S} Веле, кад је наш поп дошао у варош, |
| е на ручак.</p> <p>Сједе поп у кола, па још и Мару узе са собом.{S} Гигају се, брате, она кола, |
| p> <p>— Ходи у кућу! — рече поп. — Мара још спава, а Иконија нам може испећи каву.</p> <p>Не ре |
| , голубице? — рече Иконија.</p> <p>Мара још дубље повуче пару:</p> <p>— Ништа! — рече, а поглед |
| еше свуда влажна, а са дуда спрам врата још нијесу испариле кишне капљице, па га обасјало јутре |
| ло мјесец дана.{S} У то доба Мара поста још замишљенија.{S} Чудновато се поче понашати.</p> <p> |
| ј глави.</p> <p>Од то доба учитељ поста још већа ћуталица и још осамљенији.{S} Једно вече писао |
| м уста и једним оком.{S} Погледа ковача још један пут, не рече му ништа.{S} Само се зави у стру |
| шану поп.</p> <p>Она на кољенима приђе још ближе, али не дизаше главе, ни руку с очију.</p> <p |
| у из земље, па завирује прстић, који је још као дијете порезала и који јој је Иконија боквицом |
| туцан!{S} Имају једног попенду, који је још с два три капиталиста притиснуо пола села, а све бл |
| у школу.</p> <p>— Какву школу?{S} Ко је још видио да женско чељаде иде у школу?</p> <p>— Е, иди |
| ађе на <pb n="117" /> капију, у селу је још све било мирно; само гдје-гдје што шкрипне ђерам ил |
| .{S} Већ је недјељу дана, а с њиме није још ни ријечи проговорио.{S} Кад би у недјељу, а поп га |
| еди <pb n="94" /> поручи кмету да зовне још људе, којих ће се највише тицати бесједа.{S} Ако је |
| омиле жеравице гдје је била школа сукне још час по пламен, а варнице полетјеше небу, али пљусак |
| че он оштро, а врх оне боре показаше се још двије преко ње, — води ме!</p> <p>Кмет оде с њиме.< |
| иди попа, а он погне главу, намргоди се још јаче, игра се прутићем и пролази као мимо турско гр |
| еница прострта по постељи.{S} И само се још нестрпљиво ишчекиваше мио владалац, који и не сањаш |
| у, али пљусак освајаше.{S} Пред зору се још само слабо пушаше, а владика и доктор стигоше у сел |
| } Он паде лицем на кревет, гдје је јуче још покојница лежала и горко зарида.{S} Сузе спирају цр |
| ојица метнуше попа у кола.{S} Посједаше још њих неколико оружаних, а Павао шиба коње да све врц |
| } Већ се заблиста од истока.{S} Стадоше још двоја кола пред попову кућу.{S} Дођоше жене и људи |
| све врца крв.</p> <p>За њима пристадоше још неколико кола.</p> <p>Народ се искупио.{S} Чудно да |
| врапчијем гнијезду.</p> <p>Кола пођоше још брже.{S} Из сусједне авлије испаде с малом пушком с |
| о доба учитељ поста још већа ћуталица и још осамљенији.{S} Једно вече писао је неком своме друг |
| лицу, те јој црне очи чисто још црње и још се силније цакле.</p> <p>А она не зна шта да ради.{ |
| .{S} Кокоши ваде главу испод крила, али још не скачу са сједала.</p> <p>— Добро јутро, куме, и |
| вотеченија«. — Све залуд!{S} Она отвори још једном очи.{S} Показа својом <pb n="98" /> жутом ру |
| малено твоје имање, а ево ћу и ја дати још...</p> <p>Поп нестрпљиво махну главом:</p> <p>— Ста |
| дје су врата.</p> <p>Поп таман да скочи још преко прага, а Бурмазевић, који је стајао са стране |
| о иде у раскорак, презријева жито, а он још није пожњео.</p> <p>»А што ти, Стјепане, не жањеш?« |
| у котлова се сасуше у пламен.{S} Али он још јаче букну; сукну далеко иза звонаре, а варнице се |
| ам само чивутскога закона.</p> <p>Ту он још љуће одадре дешњака.{S} Волови у један пут потрчаше |
| акаже селу да пази на те свиње; јер ако још један пут чујем да су упале у туђе добро, продаћу и |
| а је твоја и паметнија од моје.{S} Само још да видим шта ће село рећи.</p> <p>А у селу ко смије |
| дјељу дана.{S} То би њега сиромаха само још јаче цвијељало, јер он је зацијело и сам већ с влад |
| и по срцу и уморну површину дотиче само још писмо од милога, као ластино крило мирно огледало в |
| тоне и ништа се више не види.{S} И само још што сан из поломљене парчади ствара нејасне слике.< |
| њисмо се, па ћутасмо.</p> <p>Претурисмо још годину-дана преко главе.{S} Кад је требало да дође, |
| Дајте мени дијете и Иконију, док је оно још за сисе!{S} Пазићу га као своје!</p> <p>— Ако је с |
| еђа дошла у лицу, те јој црне очи чисто још црње и још се силније цакле.</p> <p>А она не зна шт |
| пала роса, већ се и исток румени, а поп још не заспа.{S} И кад чу гдје пред његову кућу сташе к |
| оловину порте притиснуо народ.{S} А поп још кад хоће што важно да бесједи <pb n="94" /> поручи |
| ње и пришапта јој:</p> <p>— Пољуби бабу још један пут и кажи: благослови ме!</p> <p>Она се наже |
| унован Матија.{S} Павао му приђе и шану још нешто.</p> <pb n="138" /> <p>Матија опали и сам из |
| олску авлију, а с лијеве стране била су још једна мања, на која је учитељ улазио.{S} У њој увиј |
| оп, у договору са селом, дозида уз кућу још једну собу, и узе дијете с Иконијом себи.{S} Њима д |
| си, па неутјешно и силно зајеца.</p> <p>Још мало се - види кроз облак од прашине како се кола к |
| е на траву и узе се молити богу.</p> <p>Још није поштено ни свануло, а већ све село зна да се у |
| <p>— Стани! — рече владика. — Ко је то Југ Богдан?</p> <pb n="113" /> <p>— Није, он жив, — реч |
| јеца читају:</p> <p>«Маче војску старац Југ-Богдане, у Богдана силна војска била...»</p> <p>— С |
| ије било, <pb n="128" /> јер је већ био јул мјесец, па због оно неколико дана до распуста, не х |
| венији долазе, док већ не измаче мјесец јул, и док кум Нинко не запреже коње, да води душу села |
| испариле кишне капљице, па га обасјало јутрење сунце, те се цакли као полелеј у варошкој цркви |
| и пет година, почне нешто удити, свако јутро повраћа, а послије неколико мјесеци и ноге јој по |
| још не скачу са сједала.</p> <p>— Добро јутро, куме, и благослови! — рече кум Нинко кад угледа |
| коњима, који се пуше у свјежем јесењем јутру.{S} Кочијаш се испео на кола, па ногом потурује с |
| шао у Биоград и ступио у војску.{S} Кад јуче идосмо у варош по требовање, а наш комисар донесе |
| ла.{S} Он паде лицем на кревет, гдје је јуче још покојница лежала и горко зарида.{S} Сузе спира |
| ЗАГРАДА 46</p> <p>ПРИПОВЕТКЕ</p> <p>Л. К. ЛАЗАРЕВИЋА</p> <p>СВЕСКА ПРВА</p> <p>БЕОГРАД - ЗАГРЕ |
| и дијете руком испод мишке и привуче га к себи, а коњи почеше касати.{S} Мара се окрете оцу, и |
| школу, а поп кад је погледа уздиже очи к небу, и кад год је ко хвали, а њему иду сузе као мало |
| ха.</p> <pb n="134" /> <p>— Е, печем ја каву за тебе, — рече Иконија. — Знам ја, ти си се повар |
| ра још спава, а Иконија нам може испећи каву.</p> <p>Не рекох вам да је такав договор да кум Ни |
| то под орахом.{S} Иконија донесе бијелу каву.</p> <p>Поп не скида с ње очију.</p> <p>— Шта си р |
| си се поварошанчила.{S} Волиш ти бијелу каву!</p> <p>У то дође и поп из градине.{S} Његово свет |
| јој моћи над нашим срцима.</p> <p>Боже! кад она дође!</p> <p>Поп ван себе од радости.{S} Икониј |
| Саво«... -</p> <p>Бинко цикну као гуја, кад угледа попа:</p> <p>— Спасавајте кума, ако ћемо сви |
| љ?{S} Чусте ли што за њега?</p> <p>— Е, кад се онај божји анђео одрече њега и врати покајан поп |
| ека дијете прође свијета.{S} А послије, кад ти дође, нећеш се више од ње одвајати!» Тако опет н |
| увић, за њима још многи народ.{S} Веле, кад је наш поп дошао у варош, да су лупала звона и пуца |
| за њом.</p> <p>Или дође послије подне, кад се поп наслонио на шареницу, па га гледа, нагне се |
| теби, Господе!«</p> <p>Али једно вече, кад се врати из села, застаде он пошу у несвијести, а И |
| т и по дуката, чиме сте је ви даривали, кад се родила.{S} И то је њено!</p> <p>— Божје па њено! |
| га школском старјешини.{S} Овај, вели, кад прочита писмо, отишао је с њиме и с Маром кући неко |
| радећи моли богу, да се он за све моли, кад они морају радити, да је богомрско не радити у пета |
| а час по виси капљица, којом душа роси, кад јој се мркне и кад свањује.</p> <p>А кроз летве од |
| ока бора, која се ни онда не изједначи, кад господин човјек затури шешир и рупцем брише зној с |
| обневидио и постао забораван.{S} Знам, кад год му приђем руци, да ме пита чији сам.</p> <p>Так |
| тета.</p> <p>Не зна нико, па ни он сам, кад се родио.{S} У оно доба, гдје вам почињем причати, |
| јени и како је кум Нинко сав поцрвенио, кад послије десет дана доби поп писмо од Маре, у коме п |
| Е, сељаче и господине, њега је ону ноћ, кад школа изгорје, нестало.{S} Нијесмо дуго знали, док |
| се осмјехну и као да отвори мало руку, кад јој Иконија тури у њу воштаницу.</p> <p>Кад ашов из |
| и — бијеш ту марву?</p> <p>— Ја шта ћу, кад неће да иде?</p> <p>— А што је не храниш добро, па |
| ли — зову да читам молитву Арнаутовићу, кад ја тамо, а њему Срнинић прошцем сломио ребро, и то |
| јер коњаник, што је стајао на раскршћу, кад угледа попа у оној помпи, помисли да је владика, па |
| ињег доба, савлада немирну душу Марину; кад црне трепавице падоше на запурене обрашчиће а груди |
| ћности види вјечност срце које чека.{S} Кад је пошљедњи мјесец школске године, не може човјек ж |
| смо се вратити до близу самог села.{S} Кад се опет примакосмо, чусмо по ново пушке у нашем сел |
| pb n="121" /> већ пљуцка поред себе.{S} Кад случајно обрне очи, а на патосу стоји једна велика |
| турисмо још годину-дана преко главе.{S} Кад је требало да дође, поп доби писмо да ове године о |
| тарјешинству, и сваки дарива дијете.{S} Кад се сви изредише, Иконија изброја два дуката у злату |
| да види да учитељ није што болестан.{S} Кад уђе у собу, а он лежи на кревету, који је начињен о |
| капу, и дотјеривао што је боље умио.{S} Кад поп сједе у кола пред нашом црквом, причекаше га дв |
| његову ријеч, тако је мало говорио.{S} Кад видје да му и оно мало, што овда онда проговори, ни |
| њиме није још ни ријечи проговорио.{S} Кад би у недјељу, а поп га чека да држи пијевницу.{S} Ј |
| рукчији бити кад она ступи на снагу.{S} Кад сврши школе, може, ако ће, бити и учитељ.{S} А посл |
| миче се с мјеста и не одваја очију.{S} Кад већ кола замакоше, поп обриса очи и погледа по наро |
| отишао у Биоград и ступио у војску.{S} Кад јуче идосмо у варош по требовање, а наш комисар дон |
| рате, говорио, чисто да се заплачеш.{S} Кад на пошљетку сав поцрвење па поче да дршће, каже: »Ш |
| валити како га је учитељ научио.{S} Ал’ кад га забоде у неку крчевину, а плуг пуче на двије пол |
| ежао је тако може бити четврт сахата, а кад се диже и окрете, угледа пуну цркву народа.</p> <p> |
| ма — каква је, једва да је познаш!{S} А кад коме од нас момака пружи руку, а он сав поцрвени.{S |
| и све се труди да сакрије радост.{S} А кад је на само често му се развуку уста, гледа на ону с |
| а Марину главу и узе шапутати.</p> <p>А кад он диже и исправи главу, Нинко викну кочијашу:</p> |
| не и лице гори као у грозници.</p> <p>А кад мрак притисне земљу, неко се шуња поред попова плот |
| знојава бије вјетар?</p> <p>— ’Вако ја кад се ознојим!{S} Станем на вјетар, па чисто забрекнем |
| хтјела да се ухвати за кум-Нинкова кола кад се он враћао, како се све крије од госпође за дрва |
| ца, који је поповао у стара времена, па кад га убише Турци, ја остах сироче и побјегох у ово се |
| ице.{S} Уморно крене очима око себе, па кад их упре у попа, њему је као да га полијева неким жи |
| че кум Нинко.{S} Пробудих се раније, па кад не могах заспати, а ја викнух дијете да хвата.</p> |
| ем на вјетар, па чисто забрекнем.{S} Па кад послије <pb n="130" /> опет узмем чекић, чини ми се |
| се пјесмом слави име божје.</p> <p>— Па кад ти се слави, а ти га слави!{S} А мене немој дирати! |
| обро упамти све, па да му послије прича кад се врати.{S} Тако они бригају бригу, док Мара спава |
| очију.</p> <p>— Шта си радила, сине, од кад си устала?</p> <p>Мара узви обрвице.{S} Уморно крен |
| ца по туђим кућама.</p> <p>Поп поцрвење кад чу ријеч имање, а кум Нинко разрогачи очи и скиде л |
| поп:</p> <p>— Оче владико, сјећаш ли се кад си ме питао шта сам учио?</p> <p>— Сјећам!</p> <p>— |
| ослије је владика питао шта је учила, и кад она одговори да свршује четврти разред, запита он п |
| а ново је требало чекати годину дана, и кад се она наврши, закла нас лијепо једно писмо, у коме |
| <p>Али кад прође једно четврт сахата, и кад се с пласта поче пушити а са траве роса дизати, уст |
| Иконија се не може од ње да растане, и кад је мислила да је Мара с попом заспала, изнесе свој |
| ; некаква му ватра подишла обрашчиће, и кад што проговори, то је као у некаквом заносу.</p> <pb |
| јек дупком пуна.{S} Прије, још давно, и кад је какав светачац па и петак, нагура се пуна црква |
| поп кад је погледа уздиже очи к небу, и кад год је ко хвали, а њему иду сузе као маломе дјетету |
| а сам био с Радојем Николићем у лову, и кад се вратисмо, умијешасмо се и ми у народ.{S} Већ се |
| исток румени, а поп још не заспа.{S} И кад чу гдје пред његову кућу сташе кола, устаде и изађе |
| S} Псује Јеротије што му на уста дође и кад се он даде да га учи које ко, ко није ни орао ни ко |
| ца, којом душа роси, кад јој се мркне и кад свањује.</p> <p>А кроз летве од чардака у суседној |
| аступају све на махове и све чешће, али кад попусте, она је при себи.{S} Стидљиво погледа попа, |
| заједно с пошом одарио здрављем.{S} Али кад поша намири по нашем рачуну тако педесет и пет годи |
| ерет са срца.</p> <pb n="108" /> <p>Али кад поп скиде бригу с врата, и бољка умину.{S} Пред ноћ |
| е, па сада пробудити дијете?</p> <p>Али кад прође једно четврт сахата, и кад се с пласта поче п |
| дија га љуби у руку кад пође у село или кад се врати кући.{S} Сва им је послуга био Мићо црквењ |
| у пуна уста.{S} Нада да ће нам она бити кад тад учитељ, заносила нас је све.{S} А она хода по п |
| твоје младости, а још ће друкчији бити кад она ступи на снагу.{S} Кад сврши школе, може, ако ћ |
| у, и као да те нешто питају.{S} Ја знам кад се деси да сам сам у школи, спопадне ме некакав стр |
| о, куме, и благослови! — рече кум Нинко кад угледа попа.{S} И кочијаш се исправи у колима и ски |
| наноси пламен на њу, и сваки час чекамо кад ће планути.</p> <p>Поп, који је до то доба ван себе |
| ју сељаци што су је дали у школу, а поп кад је погледа уздиже очи к небу, и кад год је ко хвали |
| о старински.{S} Попадија га љуби у руку кад пође у село или кад се врати кући.{S} Сва им је пос |
| кобиле.{S} Па шта ћете ви у овом храму кад тако радите?{S} Шта сам ја згријешио Богу, да ми не |
| ви! — каже ковач и иде руци, — а шта ћу кад немам посла?</p> <p>— А јеси ли видио црквена кола |
| м, оче!</p> <p>— Нијеси, ја боме, немаш кад од механе.{S} Треба ја да водим и твоју бригу.</p> |
| ину порте притиснуо народ.{S} А поп још кад хоће што важно да бесједи <pb n="94" /> поручи кмет |
| ича сав поцрвење.</p> <pb n="112" /> <p>Кад чича изађе, а владика помилова Мару па рече:</p> <p |
| Та приличи му да је сам владика!</p> <p>Кад је поп стигао у варош, прича Јанко Радуловић, код к |
| вала ти!{S} Таки мени и требају!</p> <p>Кад послије пођоше, а поп Митар скочи на нашег попа:</p |
| крете, угледа пуну цркву народа.</p> <p>Кад се Нинко послије недјељу дана врати из Биограда, ни |
| крсти и надјенуше му име Марија.</p> <p>Кад га опет вратише у кућу, Мићо изнесе по ново ракију. |
| нека пита само кога из мог села.</p> <p>Кад се навршише три године, и Мара сврши трећи разред, |
| коње, да води душу села из села.</p> <p>Кад по други пут оде, пође све по старом.{S} На ново је |
| обро изађе! — рече баба Стевана.</p> <p>Кад се већ смрче, разиђоше се жене и људи кућама, а ост |
| је се ситан глас црквеног звона.</p> <p>Кад стигосмо пред школу, а она гори у велике.{S} Црква, |
| вачницу, и хлади знојава ковача.</p> <p>Кад учитељ дође на поред њега, а он се окрете:</p> <p>— |
| руса и других ствари пун ковчег.</p> <p>Кад јој се навршила година и девет мјесеца, а поп, у до |
| пред врата попове собе, па леже.</p> <p>Кад сан, који не може растјерати никаква брига дјетињег |
| владика и доктор стигоше у село.</p> <p>Кад они уђоше у собу, на нашу радост разабра се поп.</p |
| и свуда је требала његова памет.</p> <p>Кад је какав тежи случај у судници, одмах трчи по попа, |
| јој Иконија тури у њу воштаницу.</p> <p>Кад ашов извиси гомилу земље више попадије, махну поп р |
| вели, што није у њу пљунуо.{S} Послије, каже, све код тог професора, нудили му да наспе чорбу с |
| пошљетку сав поцрвење па поче да дршће, каже: »Шта је то, браћо, јесте ли ви хришћани? како је |
| за дрва и у шупу, па плаче сама и како, каже, хоће да умре.{S} Не треба ни око тога да се задрж |
| а и тако даље, па пита и нашег попа.{S} Каже он све како је, и хвали се нама — хвала му! — као |
| е?» а Нинко намјешта што боље умије.{S} Каже да је весела као птица, и да је људи, код којих је |
| иш пред механом?</p> <p>— Благослови! — каже ковач и иде руци, — а шта ћу кад немам посла?</p> |
| ,</p> <p>— рече Глувић.</p> <p>— Јок! — каже кум Нинко. — Код тебе је била скоро двије године, |
| по прекидао: «А Мара?» или: «А она шта каже?» а Нинко намјешта што боље умије.{S} Каже да је в |
| о да почне, како да га тјеши, шта да му каже. — Поп издиже главу и погледа по свјема:</p> <p>— |
| тије Смиљанић учитеља.</p> <p>— Лијепо, кажем, дијете ће у школу код мене с другом дјецом научи |
| /p> <p>— Немојде ми пристајати на муку, кажем ти, већ гледај свога посла!{S} Знам ја тебе добро |
| рече Мојсило Прокић.</p> <p>— Мислим и кажем да се дијете даде у школу.</p> <p>— Какву школу?{ |
| и поклони се кум-Нинку. — А ја мислим и кажем да се дијете васпитава!</p> <p>— Шта то? — рече М |
| ијете задоцни.{S} Него ја тако мислим и кажем да се дијете васпитава и никако друкчије!</p> <p> |
| жеш.{S} Послушајте ме, пошљедњи вам пут кажем; вас сте четворица свему злу коловође.{S} Јал’ се |
| пред оцем небеским!{S} Пошљедњи вам пут кажем и позивам да се оставите пасјалука и несрећне раб |
| све у длаку!{S} Још сам заборавио да му кажем да сам и једног турчина покрстио <pb n="111" /> и |
| Илију Теовиловића, мога сељака.</p> <p>Кажем му се.</p> <p>Много смо што шта говорили.{S} Већ |
| и ја.</p> <p>Зачудише се људи:</p> <p>— Кажи, де!</p> <p>— Ја, велим, господин-попо, и ви, госп |
| ј:</p> <p>— Пољуби бабу још један пут и кажи: благослови ме!</p> <p>Она се наже из кола попу, и |
| ицама, па их спусти низ кревет.{S} Тури кажипут у књигу, па је метну у крило.{S} Поклони се мал |
| руке кроз прсте друге руке, испружи оба кажипута и састави им врхове, па тако склопљене руке по |
| наспе чорбу себи у тањир, али он, вели, казао: «нека, хвала, могу ја и из чиније», те није хтио |
| се чему се год деси прилика.{S} Попу је казао: »Стрпи се, оче, још годину дана!{S} Нека дијете |
| викну: — Упамтиде ти, учитељу, коме си казао да је марва!</p> <p>Сељаци су видјели истина да ј |
| е ли ко шта? — нико нам ништа не умједе казати.</p> <p>— Отишли су преко јаруге! — викну гомила |
| учитељ осами.{S} У прсте бих вам могао казати сваку његову ријеч, тако је мало говорио.{S} Кад |
| за и тијеста, лепиња и погача, лонаца с кајмаком, живих и пржених пилића, пастрме и толико «заи |
| чне послове као и он.{S} Већ се више не кају сељаци што су је дали у школу, а поп кад је поглед |
| ије чуо.{S} Ми смо били њиме задовољни: какав је, такав је — наш је!{S} Не бих га ја овдје ни п |
| p> <p>Владика се забезекну:</p> <p>-— А какав тебе гријех мори?</p> <pb n="144" /> <p>Поп слабо |
| ком пуна.{S} Прије, још давно, и кад је какав светачац па и петак, нагура се пуна црква жена, а |
| је требала његова памет.</p> <p>Кад је какав тежи случај у судници, одмах трчи по попа, и он т |
| тигне.</p> <p>А ек учитељ пред њега као какав капетан:</p> <p>— А што — вели — бијеш ту марву?< |
| забечи:</p> <p>— Каквих хиљаду дуката, каква имања?{S} Немам ја ништа.{S} Њој је истина народ |
| једног питати како се зове, одакле је, каква му је нурија и тако даље, па пита и нашег попа.{S |
| иду сузе.{S} Поздравља се она с нама — каква је, једва да је познаш!{S} А кад коме од нас мома |
| се чисто везао језик.{S} Није шала, као каква госпођа!{S} Па какве су јој оне хаљине, па како и |
| {S} Није шала, као каква госпођа!{S} Па какве су јој оне хаљине, па како иде!...</p> <p>Сутра д |
| зим.{S} Не дај боже смртна случаја, или какве задјевице, шта би оно сироче онда?...{S} Него, бр |
| опи.</p> <p>— А онако нијеси, да речеш, каквијех школа учио?</p> <p>— Нијесам никаквијех.</p> < |
| ете од школе.{S} Ово је — вели — глава, каквих мало има.{S} Није се она родила да бере кудјељу. |
| дуката.</p> <p>Поп се забечи:</p> <p>— Каквих хиљаду дуката, каква имања?{S} Немам ја ништа.{S |
| ди ме!</p> <p>Кмет оде с њиме.</p> <p>— Какво је ово чудо? — рече Остоја Пурешевић.{S} Јал’ је |
| змемо добру жену дадиљу, или да га дамо каквој бабињари да га прихрани, док не узмогне само јес |
| жем да се дијете даде у школу.</p> <p>— Какву школу?{S} Ко је још видио да женско чељаде иде у |
| а кућа, па се само вајкају: «Леле мене! како је дијете ислабило!»</p> <pb n="123" /> <p>— А да, |
| ци?</p> <p>— Па ти — вели — имаш имања, како су ми причали, на хиљаду дуката.</p> <p>Поп се заб |
| ину. .— Како је све дивно, пуно живота, како је свјеж ваздух!</p> <p>Иконија јој завири у очи п |
| ју старост, да се дичиш и поносиш њоме, како се народ дичи и поноси <pb n="101" /> тобом, а све |
| Опет ћутање, нико не зна како да почне, како да га тјеши, шта да му каже. — Поп издиже главу и |
| ме сјутра прексјутра свевишњи позвати, како му смијем стати пред лице - и дати рачуна о своме |
| Маре, у коме прича: како јој је самој, како је хтјела да се ухвати за кум-Нинкова кола кад се |
| и за кум-Нинкова кола кад се он враћао, како се све крије од госпође за дрва и у шупу, па плаче |
| њене очице, па поче гласно и монотоно, како сва дјеца читају:</p> <p>«Маче војску старац Југ-Б |
| а доби поп писмо од Маре, у коме прича: како јој је самој, како је хтјела да се ухвати за кум-Н |
| Шта је то, браћо, јесте ли ви хришћани? како је то зло ударило, да је горе него ли у Турској?{S |
| лу.</p> <p>Гле!...{S} Нов учитељ!...{S} Како то?</p> <p>Поп се исправи па га стаде гледати.{S} |
| не дате под моје старе дане живјети?{S} Како ћу — вели — поћи на небо, гдје ће ме сјутра прексј |
| — рече, а поглед јој упрт у даљину. .— Како је све дивно, пуно живота, како је свјеж ваздух!</ |
| безазленим црним очима у попа.</p> <p>— Како сам лијепо сањала, бабо!</p> <p>— А шта си сањала, |
| а одведе ми га некрштен човек.</p> <p>— Како то, оче? — рече владика.</p> <p>— Тако, оче владик |
| а прстима, а очи му пуне суза:</p> <p>— Како си, оче?</p> <p>Поп се трже и обрте очи на ону стр |
| поп Митар скочи на нашег попа:</p> <p>— Како ти да говориш онако пред његовим преосвештенством? |
| ика.</p> <p>— А шта ће то њој?</p> <p>— Како шта ће, оче?{S} Друкчији је данас свијет, него што |
| а је њено!{S} Је л’ вам право?</p> <p>— Како ти наредиш!</p> <p>— У ковчегу има у једном рупцу |
| А што ти, Стјепане, не жањеш?«</p> <p>— Како ћу, оче?</p> <p>— Српом!</p> <p>— Знам, оче; а куд |
| — има и матор човјек чему да научи. — А како ти се зове мала?</p> <p>— Мара. -</p> <p>— Да је б |
| иш, није луда ова учитељева.</p> <p>— А како ће то ићи? — запита Аксентије Смиљанић учитеља.</p |
| његовим преосвештенством?!</p> <p>— Да како ћу? — рече наш поп. — Онако је све у длаку!{S} Још |
| лије трчи по авлији, ваби кокоши, гледа како Мићо изгрће жар из пећи за хљеб, или како сусјед Ђ |
| и с кола, па тромо, и као да је бог зна како уморан, приђе столу, гдје је и поп сједио.{S} Не н |
| о срце.</p> <p>Опет ћутање, нико не зна како да почне, како да га тјеши, шта да му каже. — Поп |
| је то све преко главе претурио, тај зна како најзад и туга малакше; легну њени таласи по срцу и |
| пођа!{S} Па какве су јој оне хаљине, па како иде!...</p> <p>Сутра дан устала она, стала на врат |
| бог да!{S} Само што нешто сметено прича како се растао с њоме: «Није» вели «ни плакала!» Гдје ћ |
| ијех.</p> <p>— А знаш ли правило службе како ваља и «обредословије»?</p> <p>— Ја, оче владико, |
| е, па пита и нашег попа.{S} Каже он све како је, и хвали се нама — хвала му! — као <pb n="110" |
| тића, и ту је Мару предао.{S} Причао је како у тој кући има много које шта, да ни десето не зна |
| ош мало се - види кроз облак од прашине како се кола крећу.</p> <p>Већ окретоше Зебићевим шором |
| > <p>— Браћо! — рече поп — ви сви знате како ме је бог благословио и како сам му платио за моје |
| ла у Маријином отхрањивању.{S} Видићете како!</p> <pb n="103" /> <p>Лијепо пазе Мару у Глувићев |
| и десето не знаш чему је и за што је, и како се човјек може ласно обрукати ако добро не пази.{S |
| е би њега старца пустио народ на пут, и како би њему било да остави дијете у Биограду, па да се |
| спође за дрва и у шупу, па плаче сама и како, каже, хоће да умре.{S} Не треба ни око тога да се |
| риповиједам како смо били као убијени и како је кум Нинко сав поцрвенио, кад послије десет дана |
| сви знате како ме је бог благословио и како сам му платио за моје знане и незнане гријехе.</p> |
| ко Мићо изгрће жар из пећи за хљеб, или како сусјед Ђерић прави страшило за птице.{S} Па онда х |
| не боре на челу не може човјек ни знати како му је, јер увијек изгледа мргодан и зловољан.</p> |
| да владика поче једног по једног питати како се зове, одакле је, каква му је нурија и тако даље |
| ије американски плуг и стаде се хвалити како га је учитељ научио.{S} Ал’ кад га забоде у неку к |
| игнем друге и тако даље» Можете мислити како нам је било!{S} Али шта ћемо?{S} Попу не смијеш ни |
| угој страни иза амбара црне Павлове очи како просијецају ноћни мрак.</p> <p>— Не знам просто шт |
| све прислушкује код капка.{S} Али поши како која недјеља све горе.{S} Мука истина гдјешто и по |
| S} Не треба ни око тога да се задржавам како је поп на врат на нос спремио кола за Биоград и с |
| овори друго.{S} Што да вам приповиједам како смо били као убијени и како је кум Нинко сав поцрв |
| јете не плаче?</p> <p>Што да вам причам како нам је било без ње, што да вам описујем како је си |
| нам је било без ње, што да вам описујем како је сиромах поп чисто занесен и често хоће ово, а р |
| и да устане око владике, не би ли је он како истргнуо од туд и добавио нама, ма на недјељу дана |
| па ободе коња на муштулук.</p> <p>Било како му драго, владика дође, и наш поп осоколи туна.{S} |
| ослије разиђе се дим, и ми га угледасмо како поскочи преко греде, која се пушаше на патосу, па |
| по ново пушке у нашем селу, и видјесмо како се црвени небо.</p> <p>— У село! у село! — чу се с |
| <p>Дуго гледа мирну и безбрижну савјест како спава.{S} Стаде под икону и помоли се богу, па одв |
| родно је и било.</p> <p>Поодавно је већ како поп не може да махне косом ни да закопа мотиком, а |
| ти брава и набавити аков ракије, а знаш како сам страдао.</p> <p>— А ти узми које црквено марви |
| цијелога села по поповој кући.{S} Ту је камара сирчева, колача од пекмеза и тијеста, лепиња и п |
| поп.</p> <p>— Ево ме!</p> <p>— Знам! а камо се у цркву да пјеваш?</p> <p>— Нијесам пијан да пј |
| у мојој кући, гдје нема ни преслице, а камо ли разбоја?{S} А и Иконија је остарјела, да се јед |
| па оста сједећи на кревету.</p> <p>— А камо се ти, учитељу? — рече поп.</p> <p>— Ево ме!</p> < |
| поп у постељи.{S} Собу је освјетљивало кандило, које је горјело пред школом.{S} Да је у тај па |
| че владико, држати више простих попова, као ја што сам... што сам био... — Ућута и исхракну се, |
| вршину дотиче само још писмо од милога, као ластино крило мирно огледало воде.</p> <p>Дан за да |
| олу, али она је била подчињена значаја, као што је ћата у судници.{S} Она је служила цркви и се |
| n="102" /> управо школа, била је ниска, као и цијела кућа.{S} Врата од ње гледала су у школску |
| има се чисто везао језик.{S} Није шала, као каква госпођа!{S} Па какве су јој оне хаљине, па ка |
| <p>И вјерујте, људи, у нашем селу нема, као у другима, ама ни једне главе која светкује петак.< |
| it="subSection" /> <p>Ноћ је била црна, као мало која њена друга.{S} Нигдје се ништа не миче, с |
| ку крчевину, а плуг пуче на двије поле, као да је од леда.{S} Псује Јеротије што му на уста дођ |
| љубити дијете и најзад је Нинко понесе, као да су јој двије године.{S} Рече јој да се прекрсти, |
| ш, куме, и ти, брат-Станоје!{S} Дијете, као што видите, расте хвала богу и напредује.{S} Још ма |
| Наслони се на врљике, а из попове куће, као мјесечев зрак, лако се креће друга слика у дугим ха |
| шао босоног.{S} Оно добра што су имали, као што рекох нијесу рачунали у своје, већ у народно.{S |
| сељаци с попом па одоше, а он оста сам, као сухо дрво, и на срце му паде туга.</p> <p>Дуго се о |
| гледа по народу.{S} Махну слабо главом, као да рекне »с богом« и пријеђе преко пута.{S} Отвори |
| pb n="144" /> <p>Поп слабо махну руком, као да му приђемо.{S} Владика сједе на столицу до креве |
| ијечима, а свакоме пуно срце и лако му, као да се окупао.</p> <p>Тако је он дјеловао.{S} Никад |
| варош, у Биоград.</p> <p>Попа штрецну, као да га неко ножем удари.</p> <p>— Зар да се одвојим |
| како је, и хвали се нама — хвала му! — као <pb n="110" /> својом дјецом.{S} Онда, веле, рече с |
| ле низ плећа.</p> <p>Ми се склонисмо, а као да нас пушка по сред срца удари.{S} Она корачи једа |
| ј! не задржавај се!»</p> <p>Марина соба као рај.{S} Прозори закићени липовим гранама, под греди |
| оку.{S} Пуца врљика, а разбијених глава као бундева.{S} Сваки дан све горе, и кмет већ био пору |
| , ако дозволите, да се дијете васпитава као варошка дјеца, јер ово, ви видите и тако, мислим, н |
| е:</p> <pb n="107" /> <p>— Гледаћемо га као своје!</p> <p>Поп настави:</p> <p>— Смртни смо људи |
| у, док је оно још за сисе!{S} Пазићу га као своје!</p> <p>— Ако је с твојим благословом, попо, |
| уд стигне.</p> <p>А ек учитељ пред њега као какав капетан:</p> <p>— А што — вели — бијеш ту мар |
| /> <p>На прагу се показа Мара, блиједа као смрт, убијена кишом и временом, сва мокра, а распле |
| ла развуче лице, трже се једном, и онда као да се осмјехну и као да отвори мало руку, кад јој И |
| и, па срче млијеко из ћасе.{S} Поп хода као и прије по селу, али је расијан и све се труди да с |
| та што боље умије.{S} Каже да је весела као птица, и да је људи, код којих је, пазе, да не може |
| ре коњске плоче, да се мало гигају кола као на »вендерима« и да се попу »не труцка зорли«.</p> |
| поп.</p> <p>Учитељ занесе објема ногама као рукуницама, па их спусти низ кревет.{S} Тури кажипу |
| кочи на једну врбу до самог шљемена, па као бјесомучан и не знајући шта ради, стаде лупати сјек |
| <p>Жене једна по једна њега у руку, па као гуске једна за другом на капију.{S} И млађи свијет |
| буса, јер Мара сврши све научне послове као и он.{S} Већ се више не кају сељаци што су је дали |
| реко јаруге! — викну гомила, и све наже као јато чворака на траг.</p> <p>— Овуда!{S} Овуда ћемо |
| и кад год је ко хвали, а њему иду сузе као маломе дјетету.{S} Са свим већ остарио, обневидио и |
| вени.{S} Искупи се доста свијета, па је као младу одведосмо поповој <pb n="133" /> кући.{S} Поп |
| а обрашчиће, и кад што проговори, то је као у некаквом заносу.</p> <pb n="116" /> <p>— Да бог д |
| ко себе, па кад их упре у попа, њему је као да га полијева неким животворним балсамом.</p> <p>— |
| — Четири године!</p> <p>Поп преблиједје као крпа и разрогачи очи; — Шта се то по богу толико уч |
| ван себе лежао у колима, скочи на поље као момак од двадесет година.{S} У очима му нешто страш |
| шором.{S} Неколико коњаника пролетјеше као стријела.{S} И ја се стрпах у једна кола.{S} Изађос |
| и носа лоптила му је крв, а ноге висише као мртве.{S} Још је дисао.{S} Намазасмо му уљем изгорј |
| јек неспретно скочи с кола, па тромо, и као да је бог зна како уморан, приђе столу, гдје је и п |
| {S} Озбиљне, црне, продиру ти у душу, и као да те нешто питају.{S} Ја знам кад се деси да сам с |
| ру иза цигаре.{S} Гледа само око себе и као да није весео.{S} А са оне боре на челу не може чов |
| нешто кроз главу.{S} Скочи с клупице и као да се насмјехну, а у исти пар чу дреку малога <pb n |
| вонаре стајао је наслоњен Павао Ђерић и као соко гледа у помрчину.</p> <p>У тај пар из школске |
| се једном, и онда као да се осмјехну и као да отвори мало руку, кад јој Иконија тури у њу вошт |
| се још јаче, игра се прутићем и пролази као мимо турско гробље.</p> <p>Ко зна за што он тако чи |
| очи:</p> <p>— Зар не видиш да је сваки као пуце, апостола му његова?{S} Па да га не бијем! — П |
| ња је мало издигнута, те се виде бијели као снијег зуби, мало искривљени као плот који је посрн |
| } Што да вам приповиједам како смо били као убијени и како је кум Нинко сав поцрвенио, кад посл |
| га обасјало јутрење сунце, те се цакли као полелеј у варошкој цркви.{S} На букви кликће дјетли |
| таван дохватило; а у школи се свијетли као у по дана.{S} У један пут загрмје попов глас:</p> < |
| ад с богом ратовати!«</p> <p>Дршћемо ми као прутови — није шала оне божје ријечи, а пријети кле |
| бијели као снијег зуби, мало искривљени као плот који је посрнуо.{S} Лице му је поблиједо ал’ н |
| праском груну о земљу, и све се начини као велико огњиште.{S} Однијесмо попа његовој кући.{S} |
| Нинковој или Глувићевој кући.{S} А они као да им је владика дошао: завирују је са свих страна |
| рекао би човјек: сад ће испасти, а коњи као хале!{S} Скида народ капе куда поп прође, а свакоме |
| у крв на очи; оне су влажне и лице гори као у грозници.</p> <p>А кад мрак притисне земљу, неко |
| расте неће се писма тако ријетко писати као сада, него ће сваки човјек морати писати писма.{S} |
| села узела дијете за руку, а тек учитељ као из мртвих:</p> <p>— Молим вас, браћо, и ви, господи |
| , па крепко, милостивно и ситно, весело као сватовска пјесма, па тужно као опијело.{S} А она га |
| , весело као сватовска пјесма, па тужно као опијело.{S} А она га слуша, слуша, и поглед јој лут |
| ети му Мару.{S} Граја се дигла, и силно као оркан креће се маса Зебићевим шором.{S} Неколико ко |
| моја глава цареву плаћа.</p> <p>И у час као неким чудом сви неодољиво зажељеше ухватити учитеља |
| шта више не виђаше од дима.</p> <p>Опет као да се чује попов глас, али је загушен и не разбирај |
| зим на златним колима; па се све љуљају као владичина!</p> <p>— Па сад ћеш, ћери, у име бога у |
| попа, још већма зачкиљи, а бора на челу као да још дубља дође.</p> <p>Онда се опет лијевим раме |
| светитељу Саво«... -</p> <p>Бинко цикну као гуја, кад угледа попа:</p> <p>— Спасавајте кума, ак |
| а, а Павао се наљутио, поцрвенио у лицу као паприка, виче на волове и дере ајдамаком куд стигне |
| твоју бригу.</p> <p>Он иде даље а ковач као опарен трчи поповој кући и стеже шину.{S} Набавља з |
| земље, па завирује прстић, који је још као дијете порезала и који јој је Иконија боквицом прев |
| ота лик дјететов, а с бијеле браде цури кап по кап и чисто се запуши на њеним обрашчићима.{S} И |
| дјететов, а с бијеле браде цури кап по кап и чисто се запуши на њеним обрашчићима.{S} И таман |
| о гдје-гдје што шкрипне ђерам или лупне капак од прозора.{S} Кокоши ваде главу испод крила, али |
| спасти, а коњи као хале!{S} Скида народ капе куда поп прође, а свакоме пуно срце.{S} Није шала, |
| ио дан је у школи, а ноћу шије поповске капе и шаље у варош.{S} Једва да је што више знао од он |
| и и нехотице сви поустајаше и поскидаше капе, Нинко отпоче:</p> <p>— Куме мој и оче, сретна да |
| </p> <p>А ек учитељ пред њега као какав капетан:</p> <p>— А што — вели — бијеш ту марву?</p> <p |
| једишта.{S} Поп изађе на <pb n="117" /> капију, у селу је још све било мирно; само гдје-гдје шт |
| у руку, па као гуске једна за другом на капију.{S} И млађи свијет оде.{S} Иконија сама оста у с |
| у једног попенду, који је још с два три капиталиста притиснуо пола села, а све благочастивим на |
| благочастивим намјештањем.{S} Он с овим капиталистима експлоатише сељака — подржава га све јаче |
| е сам по дворишту а све прислушкује код капка.{S} Али поши како која недјеља све горе.{S} Мука |
| а, а на бијелим трепавицама час по виси капљица, којом душа роси, кад јој се мркне и кад свањуј |
| а спрам врата још нијесу испариле кишне капљице, па га обасјало јутрење сунце, те се цакли као |
| п нагнуо главу, а од милина све му сузе капљу у тањир.</p> <p>Послије је владика питао шта је у |
| даде куму Нинку.{S} Он узе чашу, скиде капу и устаде, а сељаци и нехотице сви поустајаше и пос |
| } И кочијаш се исправи у колима и скиде капу.</p> <p>Поп га отпоздрави:</p> <p>— Добро си поран |
| кући част и поштење! — ту учитељ скиде капу и поклони се кум-Нинку. — А ја мислим и кажем да с |
| е, и учитељ је читаве двије недјеље шио капу, и дотјеривао што је боље умио.{S} Кад поп сједе у |
| леда кмета најприје у опанке, па онда у капу.</p> <p>— Нећу — веди, — хајде ме води!</p> <p>— А |
| пишући и говорећи, упропастио сам своју каријеру и спао на то да будем учитељ!...{S} Овдје су с |
| ога, истом поп подијели нафору, а једне каруце рррр! па стадоше пред цркву.{S} Скочи један што |
| о, ни кочијаш.</p> <p>Коњи све крупније касају и она наслони главу на Нинкове прси, па неутјешн |
| ишке и привуче га к себи, а коњи почеше касати.{S} Мара се окрете оцу, и престрављено викну: «Н |
| <p>— Добар кочијаш по доктора, а добар катана по владику!</p> <p>Двоја троја кола у највећем т |
| е резу за затвор и предложио да се купи катанац, а поп једне надјеље стаде пред олтар па отпоче |
| да проговоре, али се загрцнули, па само кашљуцају.</p> <p>Поћута поп и одмори се, па онда устеж |
| соби запишта.{S} Не поздрави се он ни с ким, већ поводећи се уђе у собу гдје је дијете било.{S} |
| <p>— Не може ништа бити.{S} Пукла му је кичма!</p> <p>Он оде, а владика се врати у собу.</p> <p |
| Мара устала.{S} Пред зору је била лака киша.{S} Земља бјеше свуда влажна, а са дуда спрам врат |
| е у трбух.</p> <p>Онда се спусти грозна киша.{S} Из грдне гомиле жеравице гдје је била школа су |
| са дуда спрам врата још нијесу испариле кишне капљице, па га обасјало јутрење сунце, те се цакл |
| показа Мара, блиједа као смрт, убијена кишом и временом, сва мокра, а расплетене јој косе пале |
| Ја те не видјех ни да се крстиш, ни да клањаш.{S} Не знам само чивутскога закона.</p> <p>Ту он |
| — није шала оне божје ријечи, а пријети клетвом.{S} Осврће се народ и тражи очима њих четворицу |
| га <pb n="97" /> дјетета из собе.{S} Он клече на траву и узе се молити богу.</p> <p>Још није по |
| аном, недјеља за недјељом, па и мјесеци клизе неосјетно.{S} Што прође изгледа да је мало час би |
| о полелеј у варошкој цркви.{S} На букви кликће дјетлић, а са ораха му се одзива жуња.{S} Сунце |
| поп сједио.{S} Не назва бога, само мало климну главом.</p> <p>— Је ли овдје кмет?</p> <p>Ми пом |
| хтјесмо сазивати дјеце.</p> <p>Попа се клони, да је чудо.{S} Већ је недјељу дана, а с њиме ниј |
| едан сто из суднице, поред њега дугачка клупа и неколико троногих столица.{S} Засјели старији љ |
| н пут сину нешто кроз главу.{S} Скочи с клупице и као да се насмјехну, а у исти пар чу дреку ма |
| ке положи на сто.{S} Заврати се мало на клупицу, а главу нешто искриви на десну страну и поглед |
| да свиће први дан Духова.{S} Сио поп на клупицу у авлији, турио сиједу главу у руке, па се не м |
| шуље и убрусе.</p> <p>Жене посједају на клупу под орах, милују Мару и плачу, а она уплашено иде |
| арише некакви болови у крста и све се у клупче савија.{S} Сједи поп крај постеље и не одмиче се |
| овом су ковчегу овдје народни новци, а кључ је на трпези, под плаштаницом — зна Мићо!{S} Унутр |
| , сједају на кола и трче изван села.{S} Кмет се помамио:</p> <p>— Живог или мртвог! — дере се о |
| рак.{S} У даљини опазисмо нека кола.{S} Кмет погледа на ону страну, зачкиљи очима и труди се да |
| га у кревет.{S} Он се није разбирао.{S} Кмет викну скупљеном народу:</p> <p>— Добар кочијаш по |
| исмо да је нов ћата, па поустајасмо.{S} Кмет скочи:</p> <p>— Ја сам, господине!</p> <p>Господин |
| ов спахилук.{S} Заповиједао је кмету, а кмет селу.{S} Није имао пандура, али нико није могао ни |
| ало климну главом.</p> <p>— Је ли овдје кмет?</p> <p>Ми помислисмо да је нов ћата, па поустајас |
| м, попо, ја велим тако је добро, — рене кмет.</p> <p>— Нека је с божјим благословом!</p> <p>Ико |
| <p>— Ама сједи, да пијеш штогод! — рече кмет.</p> <p>— Нећу ништа — рече он оштро, а врх оне бо |
| ња...</p> <p>— Не би било рђаво! — рече кмет. — Шта велиш ти, оче, и ви, браћо?</p> <p>— Па да |
| а као бундева.{S} Сваки дан све горе, и кмет већ био поручио Циганину да скује резу за затвор и |
| који се прије не хтјеше ни погледати, и кмет истави колац, којим је био подупро врата од буваре |
| ло и тури му под главу дукат.{S} За њим кмет, за кметом Аксентије Смиљанић а за њима сви остали |
| > <p>— Сједи, човјече! — рече ослобођен кмет.{S} Није сабља за вратом.</p> <p>Учитељ се насмија |
| е још двије преко ње, — води ме!</p> <p>Кмет оде с њиме.</p> <p>— Какво је ово чудо? — рече Ост |
| ерај у обор, па им подај кукуруза.{S} А кмета поздрави нек’ закаже селу да пази на те свиње; је |
| у се затвори, а онијем другијем погледа кмета најприје у опанке, па онда у капу.</p> <p>— Нећу |
| Аксентија Смиљанића, Станоја Глувића и кмета.</p> <p>— Браћо — вели, — тако ми се све допада д |
| ури у уста и наокришке, а све гледајући кмета, приђе столу; заврати шешир, наже се према попу и |
| Ја, велим, господин-попо, и ви, господо кметови и кумови, да није право да се дијете код толико |
| код цркве све.{S} Истом поп исприча, и кметовима и старијим људима, сви присташе, и кум-Нинков |
| му под главу дукат.{S} За њим кмет, за кметом Аксентије Смиљанић а за њима сви остали по реду |
| било попов спахилук.{S} Заповиједао је кмету, а кмет селу.{S} Није имао пандура, али нико није |
| <p>Онда се опет лијевим раменом окрете кмету:</p> <p>— Гдје је овдје школа?</p> <p>— Ту је, го |
| , ал’ он не хтједе сјести већ опет вели кмету:.</p> <p>— Дела брже! уморан сам.{S} Отвори школу |
| о важно да бесједи <pb n="94" /> поручи кмету да зовне још људе, којих ће се највише тицати бес |
| не зна од колико се руку може читати та књига.</p> <p>Дани измичу, Мара је цар села.{S} Свакоме |
| е мисли и сам поклонио!{S} Велика је то књига!{S} Ко њу чита, тај се ближи богу!</p> <pb n="135 |
| > <p>Сјела једном под орах.{S} Плете, а књигу метнула преда се у крило; намргодила очице и чита |
| <p>Па опет се извали на кревет и отвори књигу.</p> <pb n="129" /> <p>Поп се прекрсти, па натраш |
| гне, издигне главу, уђе у собу и отвори књигу.</p> <p>Или хода по пољу.{S} Запјева славуј поист |
| , па опет у један пут утре очи, дохвати књигу, тресне о сто, отвори, па навали читати.</p> <p>С |
| их спусти низ кревет.{S} Тури кажипут у књигу, па је метну у крило.{S} Поклони се мало пут попа |
| p>— Умијем.</p> <p>Владика донесе једну књигу, па је даде Мари да чита.{S} Она отвори у сриједи |
| врло лијепо! — рече владика.{S} Узми ту књигу па читај код куће!</p> <p>— На поклон? — рече Мар |
| iv> <div type="titlepage"> <p>46 СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАГРАДА 46</p> <p>ПРИПОВЕТКЕ</p> <p>Л. К. ЛАЗА |
| ође и кад се он даде да га учи које ко, ко није ни орао ни копао.{S} Тако и он остави учитеља с |
| сам поклонио!{S} Велика је то књига!{S} Ко њу чита, тај се ближи богу!</p> <pb n="135" /> <p>Да |
| још дијете!</p> <p>То бјеше препона.{S} Ко може стегнути срце, па сада пробудити дијете?</p> <p |
| забран са шарамповом Марин Шарампов.{S} Ко не вјерује нека пита само кога из мог села.</p> <p>К |
| више рачунали сеоску дјецу у своју.{S} Ко није имао чарапа, требао је само недјељом проћи поре |
| а, а наш поп, веле, сједио у зачељу.{S} Ко ће с нама!{S} Послије ручка, веле, разиђе се свијет |
| .</p> <p>Ко зна за што он тако чини?{S} Ко зна шта је поп о њему мислио?</p> <p>И тако се учите |
| даде у школу.</p> <p>— Какву школу?{S} Ко је још видио да женско чељаде иде у школу?</p> <p>— |
| а...»</p> <p>— Стани! — рече владика. — Ко је то Југ Богдан?</p> <pb n="113" /> <p>— Није, он ж |
| Није то позната пјесма, није ни игра — ко ће га знати шта је то!{S} Па је онда тресне о ледину |
| а га крстимо! — рекоше сељаци.</p> <p>— Ко ће бити кум?</p> <p>Међу сељацима наста жагор, али у |
| :</p> <p>— Побјеже! — рече он.</p> <p>— Ко?</p> <p>— Учитељ!</p> <p>Поп дахну душом:</p> <p>— С |
| ости морамо оставити свој завичај.{S} А ко је то све преко главе претурио, тај зна како најзад |
| рану, зачкиљи очима и труди се да позна ко је.{S} У један пут пљесну рукама:</p> <p>— Мара!</p> |
| ла сам ко ја у некој великој вароши, па ко неке велике, велике куће; па ко ја се возим на златн |
| оши, па ко неке велике, велике куће; па ко ја се возим на златним колима; па се све љуљају као |
| погледа уздиже очи к небу, и кад год је ко хвали, а њему иду сузе као маломе дјетету.{S} Са сви |
| ће се највише тицати бесједа.{S} Ако је ко учинио што рђаво, а он га у цркви пред цијелим народ |
| та дође и кад се он даде да га учи које ко, ко није ни орао ни копао.{S} Тако и он остави учите |
| у; питасмо узбуњене сељаке: не видје ли ко шта? — нико нам ништа не умједе казати.</p> <p>— Оти |
| род.{S} Уставише се кола.{S} Гледамо ми ко ће то бити.</p> <p>Господин човјек неспретно скочи с |
| и тихо шапућу.{S} Нико то не види, нити ко опажа на другој страни иза амбара црне Павлове очи к |
| та си сањала, ћери?</p> <p>— Сањала сам ко ја у некој великој вароши, па ко неке велике, велике |
| видим шта ће село рећи.</p> <p>А у селу ко смије рећи што против владичине воље и ријечи?{S} Ни |
| пролази као мимо турско гробље.</p> <p>Ко зна за што он тако чини?{S} Ко зна шта је поп о њему |
| сломио ребро, и то све око неке сипљиве кобиле.{S} Па шта ћете ви у овом храму кад тако радите? |
| н пут иде он полако поред ковачнице.{S} Ковач је нешто теретно радио, сав мокар од зноја, залиј |
| дим и твоју бригу.</p> <p>Он иде даље а ковач као опарен трчи поповој кући и стеже шину.{S} Наб |
| ед механом?</p> <p>— Благослови! — каже ковач и иде руци, — а шта ћу кад немам посла?</p> <p>— |
| тао ту?</p> <p>— Што сам уморан, — рече ковач.</p> <p>— Знам; а што си стао на промаху?</p> <p> |
| вјетар кроз ковачницу, и хлади знојава ковача.</p> <p>Кад учитељ дође на поред њега, а он се о |
| м крајем уста и једним оком.{S} Погледа ковача још један пут, не рече му ништа.{S} Само се зави |
| ла му шина на точковима, а он нађе Пера ковача гдје сједи пред крчмом:</p> <p>— Зар ти — вели — |
| није с њим дружио, осим једног Јеротија Ковачевића, који га је заклањао и бранио.{S} Тај је Јер |
| е.</p> <p>Један пут иде он полако поред ковачнице.{S} Ковач је нешто теретно радио, сав мокар о |
| а за широка леђа, а он стао на врата од ковачнице па духа.{S} На спрам тих врата друга су, те т |
| а друга су, те тако се игра вјетар кроз ковачницу, и хлади знојава ковача.</p> <p>Кад учитељ до |
| S} Мићо донио скоро из вароши шарен нов ковчег и у њега трпа Иконија силне чарапе, кошуље и убр |
| рукавом сузу.</p> <p>Мићо изнесе Марин ковчег и тури га у сијено под предње сједиште.{S} Поп п |
| апа, кошуља, убруса и других ствари пун ковчег.</p> <p>Кад јој се навршила година и девет мјесе |
| о?</p> <p>— Како ти наредиш!</p> <p>— У ковчегу има у једном рупцу завезано шест и по дуката, ч |
| <p>— Прије свега, браћо, ево у овом су ковчегу овдје народни новци, а кључ је на трпези, под п |
| токо: кога сам крстио није се потурчио, кога сам вјенчао није се раставио, а кога сам опојао ни |
| ладико, што рекао неки стари поп Стоко: кога сам крстио није се потурчио, кога сам вјенчао није |
| о, кога сам вјенчао није се раставио, а кога сам опојао није се повампирио.</p> <p>Поп Митар по |
| Чудно она оскаче на младом лицу, у сред кога сједи мало кукаст нос, а под њиме малени густи брч |
| гао у варош, прича Јанко Радуловић, код кога ми купујемо со, и што му је кућа до владичина двор |
| рампов.{S} Ко не вјерује нека пита само кога из мог села.</p> <p>Кад се навршише три године, и |
| о да ове године о распусту иде госпођа, код које је Мара, у Беч, па хоће и њу да поведе.{S} Вла |
| е да је весела као птица, и да је људи, код којих је, пазе, да не може боље бити: «Не слази» ве |
| стигао у варош, прича Јанко Радуловић, код кога ми купујемо со, и што му је кућа до владичина |
| увић.</p> <p>— Јок! — каже кум Нинко. — Код тебе је била скоро двије године, а код мене једном |
| Код тебе је била скоро двије године, а код мене једном <pb n="104" /> у недјељи.{S} Него дајте |
| </p> <pb n="106" /> <p>И тако Мара оста код оца, а пође у школу.</p> <p>На једно по године посл |
| није у њу пљунуо.{S} Послије, каже, све код тог професора, нудили му да наспе чорбу себи у тањи |
| } Иде сам по дворишту а све прислушкује код капка.{S} Али поши како која недјеља све горе.{S} М |
| енама да изађу, а сам оста неко вријеме код дјетета.{S} Чудно да дијете, чим осјети његову брад |
| ви и кумови, да није право да се дијете код толиког свог имања потуца по туђим кућама.</p> <p>П |
| богу паметна су ми и чељад, имаће се и код мене чему научити.</p> <p>— Хвала ти, куме! — рече |
| свијет мало по мало, само осташе попови код владике.</p> <p>Онда владика поче једног по једног |
| не наук!</p> <p>Али сјутра се промијени код цркве све.{S} Истом поп исприча, и кметовима и стар |
| е опет попу.</p> <p>Она је расла у кући код оца до своје осме године.{S} Једног вечера сједи по |
| рече владика.{S} Узми ту књигу па читај код куће!</p> <p>— На поклон? — рече Мара изненађена.</ |
| јеља послије подне.{S} Народ се искупио код записа.{S} Изнијели један сто из суднице, поред њег |
| > <p>— Лијепо, кажем, дијете ће у школу код мене с другом дјецом научити читати и писати, па не |
| часа намири, да је сваком право.</p> <p>Код куће је живио скромно и по старински.{S} Попадија г |
| евке.{S} Поп гологлав потрча пред кола, која се уставише, раширио руке и рида, а вјетрић му се |
| састају а међ’ њима једна дубока бора, која се ни онда не изједначи, кад господин човјек затур |
| га угледасмо како поскочи преко греде, која се пушаше на патосу, па пође вратима.</p> <pb n="1 |
| Ал’ господин дохвати кутију са жигицама која је пред попом стајала и брзо трже руку назад.{S} И |
| ијеве стране била су још једна мања, на која је учитељ улазио.{S} У њој увијек удара на прашину |
| који је начињен од кухинских врата, под која је подметнуто на четири краја по пет-шест цигаља.{ |
| нема, као у другима, ама ни једне главе која светкује петак.</p> <p>А недјељом црква, рекох вам |
| прислушкује код капка.{S} Али поши како која недјеља све горе.{S} Мука истина гдјешто и попусти |
| ction" /> <p>Ноћ је била црна, као мало која њена друга.{S} Нигдје се ништа не миче, само совуљ |
| на јалово прође, или да он узима власт која му не приличи.</p> <p>Стјепану, што иде у раскорак |
| четврт сахата изведоше плачући дијете, које се и само купало у сузама.</p> <p>— А шта балите в |
| ст нос, а под њиме малени густи брчићи, које је он на обје стране рашчешљао, те су на крајевима |
| стељи.{S} Собу је освјетљивало кандило, које је горјело пред школом.{S} Да је у тај пар Иконија |
| и другу.{S} Тако га ни жене не сметају, које су сваки час обилазиле Мару, водиле је својим кућа |
| и у кухину и тјера Иконију да јој прича које шта.{S} Послије трчи по авлији, ваби кокоши, гледа |
| ове године о распусту иде госпођа, код које је Мара, у Беч, па хоће и њу да поведе.{S} Владичи |
| и!» Тако опет наступи вјечност, послије које ће зар и нама гранути сунце.</p> <p>Међу тијем миј |
| n="118" /> <p>Кум Нинко погледа у сунце које се помоли.</p> <p>— Осваја дан — рече, — ја велим |
| о, само у будућности види вјечност срце које чека.{S} Кад је пошљедњи мјесец школске године, не |
| ако и поднијети?</p> <p>Ту они говорише које о чем, а највише о путу и о Мари.{S} Много поп сав |
| аш како сам страдао.</p> <p>— А ти узми које црквено марвинче, а зар ће бити и што ракије, па с |
| на уста дође и кад се он даде да га учи које ко, ко није ни орао ни копао.{S} Тако и он остави |
| {S} Причао је како у тој кући има много које шта, да ни десето не знаш чему је и за што је, и к |
| сељаци да пише писма њиховим својтама, који су у војсци.{S} И попа она одмјењује ондје гдје тр |
| ућом, кум Нинко попушта штрањге коњима, који се пуше у свјежем јесењем јутру.{S} Кочијаш се исп |
| и:</p> <p>— Ни ви, браћо, узимати попа, који није учеван.{S} Школу одмах зидајте и дјецу учите. |
| ружио, осим једног Јеротија Ковачевића, који га је заклањао и бранио.{S} Тај је Јеротије чак и |
| онију Маркову.</p> <p>Поп разбуди Мића, који у скок оде баба-Иконијиној кући, а сам се опет вра |
| Ја сам се — вели поп — учио у мога оца, који је поповао у стара времена, па кад га убише Турци, |
| рла поглед у светога Саву, онога истог, који је и у старој школи стајао.</p> <p>Познао сам је.< |
| ћу тањир од два лица.{S} Не волим људе, који што хоће не могу, а што могу неће.{S} Или -— или!. |
| а те свега језа подиђе.{S} Било нас је, који смо мислили да је помјерио памећу.</p> <p>— Воду! |
| у с врљиком, па да му пребије голијени, који се од вас усуди ступити ногом на ову свету земљу.{ |
| службе: цмок!{S} Поздрављају се и они, који се прије не хтјеше ни погледати, и кмет истави кол |
| S} Сва им је послуга био Мићо црквењак, који се такође рачунао у нешто што припада цркви и селу |
| а попове собе, па леже.</p> <p>Кад сан, који не може растјерати никаква брига дјетињег доба, са |
| овијетку и све то само би онај разумио, који је своје рођено морао послати у туђину, или који ј |
| час чекамо кад ће планути.</p> <p>Поп, који је до то доба ван себе лежао у колима, скочи на по |
| да скочи још преко прага, а Бурмазевић, који је стајао са стране и не видећи попа, маче сјекиро |
| е с малом пушком старац Матија Ђенадић, који је, веле, још под Милошем ратовао.</p> <p>— У помо |
| е боквицу из земље, па завирује прстић, који је још као дијете порезала и који јој је Иконија б |
| ече он, а очима показа на светога Саву, који му је лежао на прсима.</p> <p>Опет жељно гледа њен |
| луп и затуцан!{S} Имају једног попенду, који је још с два три капиталиста притиснуо пола села, |
| } Кад уђе у собу, а он лежи на кревету, који је начињен од кухинских врата, под која је подметн |
| вакога избрисати из протокола крштених, који од сад не буде петком радио.</p> <p>И вјерујте, љу |
| још нестрпљиво ишчекиваше мио владалац, који и не сањаше о својој моћи над нашим срцима.</p> <p |
| оље.</p> <p>Учитељ је био један кројач, који је страдао, врло миран и вриједан човјек.{S} Цио д |
| аром је много што шта говорио.</p> <p>— Који је оно светац? — рече он њој, па показа прстом на |
| /p> <p>Учитељ зачкиљи очима:</p> <p>— А који сам ја?</p> <p>— Чивутин, — Рече Павао. — Ја те не |
| тељ остави нас — оде сиромах на пут, на који се иде затворенијих очију.{S} Бог да му душу прост |
| разговорити, јер се не враћа с пута на који полазим.{S} Не дај боже смртна случаја, или какве |
| ом дому.{S} Нађе се и некакав шаљивчина који наздрави »црквеној попадији«, али Крста Замлата ис |
| } Дођоше жене и људи из сусједства, а и који су даље сједили.{S} Још једно по сахата а авлија б |
| стић, који је још као дијете порезала и који јој је Иконија боквицом превијала.{S} Гледа листић |
| чиме прихранити, да је не дај боже, ви који...{S} Чекајте док свршим!{S} Тако сам ја срачунао |
| воје рођено морао послати у туђину, или који је сам у својој младости морамо оставити свој зави |
| едај свога посла!{S} Знам ја тебе добро који си ти!</p> <p>Учитељ зачкиљи очима:</p> <p>— А кој |
| о снијег зуби, мало искривљени као плот који је посрнуо.{S} Лице му је поблиједо ал’ не мршаво, |
| ре, гдје је глава, цакле се очи, и ма у који крај школе да станеш, увијек гледају у тебе.{S} Оз |
| јеше ни погледати, и кмет истави колац, којим је био подупро врата од буваре. — Говори народ о |
| свијет настао.{S} Дође учеван човјек с којим ја нијесам смио ни говорити.{S} Видим да му не ва |
| "94" /> поручи кмету да зовне још људе, којих ће се највише тицати бесједа.{S} Ако је ко учинио |
| је весела као птица, и да је људи, код којих је, пазе, да не може боље бити: «Не слази» вели « |
| једна мала за учитеља и једна кухина, у којој је и фамилијаз спавао.{S} Главна соба, <pb n="102 |
| ијелим трепавицама час по виси капљица, којом душа роси, кад јој се мркне и кад свањује.</p> <p |
| намјестити.{S} Имам и ја неку цркавицу, коју сам за школу одредио, а — вели — не знам боље прил |
| аљада својствена њеним годинама и школи коју је учила.{S} Ходећи тако састајала се и с учитељем |
| је сеоско »наше«.{S} Могао је он ући у коју хоћеш кућу, узети што је хтио — нико му неће ни ри |
| не ђерам или лупне капак од прозора.{S} Кокоши ваде главу испод крила, али још не скачу са сјед |
| је шта.{S} Послије трчи по авлији, ваби кокоши, гледа како Мићо изгрће жар из пећи за хљеб, или |
| о је хтјела да се ухвати за кум-Нинкова кола кад се он враћао, како се све крије од госпође за |
| Сваки дан ишчекивасмо Марину поруку за кола.{S} Али дође и Петров дан, а писма од ње нема.{S} |
| аблиста од истока.{S} Стадоше још двоја кола пред попову кућу.{S} Дођоше жене и људи из сусједс |
| р катана по владику!</p> <p>Двоја троја кола у највећем трку полетјеше, а Војин Арнаутовић забо |
| е хвата мрак.{S} У даљини опазисмо нека кола.{S} Кмет погледа на ону страну, зачкиљи очима и тр |
| ру.{S} Једног дана и кум Нинко сједе на кола па у име бога оде у Биоград, а весео народ само је |
| м јесењем јутру.{S} Кочијаш се испео на кола, па ногом потурује сијено под сједишта.{S} Поп иза |
| S} Али старији бацају пушке, сједају на кола и трче изван села.{S} Кмет се помамио:</p> <p>— Жи |
| тај пар из школске авлије изађоше једна кола, па готово трком пођоше улицом.</p> <p>Павао опали |
| као стријела.{S} И ја се стрпах у једна кола.{S} Изађосмо из села, стизасмо људе, стизасмо и ст |
| </p> <p>А друмом за наше село иду једна кола и у њима један господин човјек.{S} Чудан мало на п |
| посла?</p> <p>— А јеси ли видио црквена кола и шину на точковима?</p> <p>— Нијесам, оче!</p> <p |
| узе са собом.{S} Гигају се, брате, она кола, рекао би човјек: сад ће испасти, а коњи као хале! |
| уна људи, а пред кућом више од десетора кола, а Мара — још спава.</p> <pb n="118" /> <p>Кум Нин |
| двоцијевке.{S} Поп гологлав потрча пред кола, која се уставише, раширио руке и рида, а вјетрић |
| хајд’, па право у народ.{S} Уставише се кола.{S} Гледамо ми ко ће то бити.</p> <p>Господин човј |
| се - види кроз облак од прашине како се кола крећу.</p> <p>Већ окретоше Зебићевим шором, а поп |
| Овуда ћемо га пресрести!</p> <p>Звркте кола и пуцају осовине, а одлијећу наплаци и коњске плоч |
| S} И кад чу гдје пред његову кућу сташе кола, устаде и изађе на поље.</p> <p>Пред кућом, кум Ни |
| и: благослови ме!</p> <p>Она се наже из кола попу, и пружи руку:</p> <p>— Благослови ме, бабо! |
| </p> <p>Коњи пођоше.{S} Поп пристаде уз кола и загрли се у ходу с кум-Нинком, па рече:</p> <p>— |
| авам како је поп на врат на нос спремио кола за Биоград и с тим писмом отрчао владици. — Све то |
| </p> <p>За њима пристадоше још неколико кола.</p> <p>Народ се искупио.{S} Чудно да млађи људи, |
| ишао до врата, и помогао попу да сиђе с кола, па му није дао ни руке, него се с њиме, вели, у л |
| p> <p>Господин човјек неспретно скочи с кола, па тромо, и као да је бог зна како уморан, приђе |
| , стизасмо људе, стизасмо и стизаху нас кола, и цио тај урнебес креташе се једним правцем.</p> |
| с мјеста и не одваја очију.{S} Кад већ кола замакоше, поп обриса очи и погледа по народу.{S} М |
| !</p> <p>Двојица тројица метнуше попа у кола.{S} Посједаше још њих неколико оружаних, а Павао ш |
| ао што је боље умио.{S} Кад поп сједе у кола пред нашом црквом, причекаше га дванаест коњаника, |
| , да идете на ручак.</p> <p>Сједе поп у кола, па још и Мару узе са собом.{S} Гигају се, брате, |
| Рече јој да се прекрсти, па је метну у кола горе.{S} Онда се и сам прекрсти, па се посади поре |
| е старе коњске плоче, да се мало гигају кола као на »вендерима« и да се попу »не труцка зорли«. |
| стрехом, а у врапчијем гнијезду.</p> <p>Кола пођоше још брже.{S} Из сусједне авлије испаде с ма |
| е не хтјеше ни погледати, и кмет истави колац, којим је био подупро врата од буваре. — Говори н |
| се скраси.{S} Сједне на креветац, држи колач у руци и гига ногама.{S} Онда скочи, трчи у кухин |
| поповој кући.{S} Ту је камара сирчева, колача од пекмеза и тијеста, лепиња и погача, лонаца с |
| дно у туђем свијету! — Па гурај дјетету колаче и друге понуде у руке и у уста.</p> <p>А на њој |
| оче, од најстаријих овдје; а, бога ти, колико ти је година?</p> <p>— Ја — вели поп — и народ р |
| Пошљи је у Биоград на науке.</p> <p>— А колико то траје?</p> <p>— Четири године!</p> <p>Поп пре |
| се искупио.{S} Чудно да млађи људи, ма колико да су вољели Мару, сматраше цијелу ствар за изгу |
| <pb n="135" /> <p>Да, али поп не зна од колико се руку може читати та књига.</p> <p>Дани измичу |
| пушке и пјеваше.{S} За попом, у другим колима, возио се кум Нинко и Глувић, за њима још многи |
| и пут Павао Ђерић води волове с празним колима.{S} Стока се нешто узарумила, па неће с мјеста, |
| лике куће; па ко ја се возим на златним колима; па се све љуљају као владичина!</p> <p>— Па сад |
| > <p>У тај пар Павао излети из авлије с колима и с коњима!</p> <p>— Сједајте! — викну он, — сад |
| угледа попа.{S} И кочијаш се исправи у колима и скиде капу.</p> <p>Поп га отпоздрави:</p> <p>— |
| оп, који је до то доба ван себе лежао у колима, скочи на поље као момак од двадесет година.{S} |
| пут кажем; вас сте четворица свему злу коловође.{S} Јал’ се мирите, јал’ ћете од сад с богом р |
| ри.{S} Она корачи један пут, па паде на кољена.{S} Саже главу, покри очи рукама, а црна јој кос |
| >— Још ближе! — шану поп.</p> <p>Она на кољенима приђе још ближе, али не дизаше главе, ни руку |
| Павао, момак за женидбу.{S} Онај исти, коме учитељ рече да је марва.</p> <p>Сједе поп с Маром |
| учитељу викну: — Упамтиде ти, учитељу, коме си казао да је марва!</p> <p>Сељаци су видјели ист |
| каква је, једва да је познаш!{S} А кад коме од нас момака пружи руку, а он сав поцрвени.{S} Ис |
| је десет дана доби поп писмо од Маре, у коме прича: како јој је самој, како је хтјела да се ухв |
| наврши, закла нас лијепо једно писмо, у коме вели: »Слатки бабо!{S} Хоће срце да ми пукне, што |
| јуче идосмо у варош по требовање, а наш комисар донесе новине, па нам прочита: »Погинули при ос |
| .{S} На пошљедњој станици добијем новог коморџију, неког Илију Теовиловића, мога сељака.</p> <p |
| једног, вели, не вриједи да премјешташ конзисторије у село!»</p> <p>Владика се добродушно и ла |
| пом разговарао.{S} Звао га да га узме у конзисторију, али поп вели да не може никако оставити с |
| помпи, помисли да је владика, па ободе коња на муштулук.</p> <p>Било како му драго, владика до |
| су лупала звона и пуцале прангије, јер коњаник, што је стајао на раскршћу, кад угледа попа у о |
| ће се маса Зебићевим шором.{S} Неколико коњаника пролетјеше као стријела.{S} И ја се стрпах у ј |
| ред нашом црквом, причекаше га дванаест коњаника, што су из нашег села у народној војсци, и они |
| још њих неколико оружаних, а Павао шиба коње да све врца крв.</p> <p>За њима пристадоше још нек |
| мјесец јул, и док кум Нинко не запреже коње, да води душу села из села.</p> <p>Кад по други пу |
| уком испод мишке и привуче га к себи, а коњи почеше касати.{S} Мара се окрете оцу, и престравље |
| ола, рекао би човјек: сад ће испасти, а коњи као хале!{S} Скида народ капе куда поп прође, а св |
| викну кочијашу:</p> <p>— Ошини!</p> <p>Коњи пођоше.{S} Поп пристаде уз кола и загрли се у ходу |
| и поп, ни кум Нинко, ни кочијаш.</p> <p>Коњи све крупније касају и она наслони главу на Нинкове |
| p>Пред кућом, кум Нинко попушта штрањге коњима, који се пуше у свјежем јесењем јутру.{S} Кочија |
| пар Павао излети из авлије с колима и с коњима!</p> <p>— Сједајте! — викну он, — сад ћемо га ух |
| је хвата можданик подметнуо двије старе коњске плоче, да се мало гигају кола као на »вендерима« |
| и пуцају осовине, а одлијећу наплаци и коњске плоче.</p> <p>Ал’ да се удари путем на Јаругу, м |
| и видите и тако, мислим, није рођено да копа и оре, а то би <pb n="105" /> било и срамота за ов |
| е да га учи које ко, ко није ни орао ни копао.{S} Тако и он остави учитеља себи сама и његовој |
| јан да пјевам!</p> <p>Поп устукну један корак, наже се напријед, па зачкиљи и гледа у учитеља.< |
| , и старац, и ако ислабио, ипак сталним кораком пријеђе улицу и уђе у цркву.</p> <p>Али његова |
| се креће друга слика у дугим хаљинама; корача плоту и дуго и тихо шапућу.{S} Нико то не види, |
| да нас пушка по сред срца удари.{S} Она корачи један пут, па паде на кољена.{S} Саже главу, пок |
| с црвеном траком.{S} Испод шешира смеђа коса пада на чело.{S} Густе обрве готово се састају а м |
| аже главу, покри очи рукама, а црна јој коса расу се по земљи.</p> <p>Поп се уздрхта, а сузе му |
| ује.{S} Још мало па ће сама себи плести косе.{S} Ја сам — вели — много мислио и лупао главу шта |
| и временом, сва мокра, а расплетене јој косе пале низ плећа.</p> <p>Ми се склонисмо, а као да н |
| ародно.{S} Народ га је засијавао, жњео, косио, пластио, врхао, вијао, Мићо црквењак на пијацу н |
| ње стоји млад човјек.{S} Подбочио се на косиште и тражи очима попову кућу.{S} Или извади двојни |
| .</p> <p>— А шта је то Косово?</p> <p>— Косово је поље гдје су Срби изгубили царство, и гдје је |
| погинуо на Косову.</p> <p>— А шта је то Косово?</p> <p>— Косово је поље гдје су Срби изгубили ц |
| он жив, — рече Мара. — Он је погинуо на Косову.</p> <p>— А шта је то Косово?</p> <p>— Косово је |
| одавно је већ како поп не може да махне косом ни да закопа мотиком, али за то је он ипак увијек |
| Нинко љосну на другу страну о земљу, а котао изручи сву воду на проваљено мјесто.{S} Чвркну во |
| ко.</p> <p>Додаше му.</p> <p>Он дохвати котао објеручке.{S} Оприје се ногама о врбову грану, а |
| охвати патос.</p> <p>— Додајте ми добар котао пун воде! — дераше се Нинко.</p> <p>Додаше му.</p |
| је црква!« Па опет пушке, лупа и тандрк котлова и чакаља; а <pb n="140" /> кроз цијелу ту вреву |
| у! — дрекну он.</p> <p>Рекао бих хиљаду котлова се сасуше у пламен.{S} Али он још јаче букну; с |
| оји се пуше у свјежем јесењем јутру.{S} Кочијаш се испео на кола, па ногом потурује сијено под |
| — рече кум Нинко кад угледа попа.{S} И кочијаш се исправи у колима и скиде капу.</p> <p>Поп га |
| ћ.{S} Не чу то ни поп, ни кум Нинко, ни кочијаш.</p> <p>Коњи све крупније касају и она наслони |
| викну скупљеном народу:</p> <p>— Добар кочијаш по доктора, а добар катана по владику!</p> <p>Д |
| пред цркву.{S} Скочи један што сједи с кочијашем, па попа у руку:</p> <p>— Хајдете -— вели, — |
| и три године.</p> <p>Ништа не говори с кочијашем.{S} Пуши цигару иза цигаре.{S} Гледа само око |
| ад он диже и исправи главу, Нинко викну кочијашу:</p> <p>— Ошини!</p> <p>Коњи пођоше.{S} Поп пр |
| ни година дана, а већ је имала чарапа, кошуља, убруса и других ствари пун ковчег.</p> <p>Кад ј |
| плота.{S} Не бијели се на њему сељачка кошуља, ни на путу остаје широка стопа од опанака.{S} Н |
| о, сав мокар од зноја, залијепила му се кошуља за широка леђа, а он стао на врата од ковачнице |
| {S} На ногама му панталоне, а горе само кошуља.{S} Босогоног лежи и чита некакву купусару.</p> |
| чег и у њега трпа Иконија силне чарапе, кошуље и убрусе.</p> <p>Жене посједају на клупу под ора |
| гледа у шта му драго.{S} Чупка ресе на кошуљи и не говори ништа.{S} Ништа не једе и не пије.{S |
| изгорјело мјесто на леђима, поквасисмо кошуљу оцтом, па му је навукосмо и положисмо га у креве |
| дје је глава, цакле се очи, и ма у који крај школе да станеш, увијек гледају у тебе.{S} Озбиљне |
| очи у нутра.</p> <p>У тај пар цио један крај шљемена паде покрај прозора и дохвати кућу и са те |
| и све се у клупче савија.{S} Сједи поп крај постеље и не одмиче се.{S} Шапће само молитве, а п |
| врата, под која је подметнуто на четири краја по пет-шест цигаља.{S} На ногама му панталоне, а |
| е он на обје стране рашчешљао, те су на крајевима растресени и шири него под самим ноздрвама.{S |
| <p>Учитељ се насмија, ал’ само лијевим крајем уста, и лијево око са свијем му се затвори, а он |
| <p>Учитељ се насмија.{S} Онако: једним крајем уста и једним оком.{S} Погледа ковача још један |
| дуката у злату и четири и по у сребру и крајцарама; веза новце у мараму, па даде попу:</p> <p>— |
| а Иконија се сва ознојила купећи крпама крв испод кревета.{S} Попу се одсјекоше ноге.{S} Спопад |
| оружаних, а Павао шиба коње да све врца крв.</p> <p>За њима пристадоше још неколико кола.</p> < |
| ј кући.{S} Из уста и носа лоптила му је крв, а ноге висише као мртве.{S} Још је дисао.{S} Намаз |
| у дашчару гдје је школа.{S} Подилази му крв на очи; оне су влажне и лице гори као у грозници.</ |
| ш да радим!</p> <p>Па опет се извали на кревет и отвори књигу.</p> <pb n="129" /> <p>Поп се пре |
| рост га је обрвала.{S} Он паде лицем на кревет, гдје је јуче још покојница лежала и горко зарид |
| ногама као рукуницама, па их спусти низ кревет.{S} Тури кажипут у књигу, па је метну у крило.{S |
| и пипаше по њему, да пробуди Мару, али кревет бјеше празан.</p> <p>Он истрча на поље.{S} Већ с |
| ом, па му је навукосмо и положисмо га у кревет.{S} Он се није разбирао.{S} Кмет викну скупљеном |
| не, некаква буна!</p> <p>Али из Мариног кревета нико се не одазва.</p> <p>Поп приђе кревету и п |
| се сва ознојила купећи крпама крв испод кревета.{S} Попу се одсјекоше ноге.{S} Спопаде петрахиљ |
| приђемо.{S} Владика сједе на столицу до кревета, а ми се искупили у наоколо.</p> <p>Слабим глас |
| може нигдје да се скраси.{S} Сједне на креветац, држи колач у руци и гига ногама.{S} Онда скоч |
| лестан.{S} Кад уђе у собу, а он лежи на кревету, који је начињен од кухинских врата, под која ј |
| ни се мало пут попа, па оста сједећи на кревету.</p> <p>— А камо се ти, учитељу? — рече поп.</p |
| кону и помоли се богу, па одважно приђе кревету.{S} Метну дјетету руку на чело:</p> <p>— Маро, |
| ета нико се не одазва.</p> <p>Поп приђе кревету и пипаше по њему, да пробуди Мару, али кревет б |
| стом.{S} Ми је прихватисмо и приведосмо кревету.</p> <p>— Још ближе! — шану поп.</p> <p>Она на |
| ла?</p> <p>Мара узви обрвице.{S} Уморно крене очима око себе, па кад их упре у попа, њему је ка |
| по пољу.{S} Запјева славуј поистиха, па крепко, милостивно и ситно, весело као сватовска пјесма |
| о и стизаху нас кола, и цио тај урнебес креташе се једним правцем.</p> <p>Дођосмо већ у прво се |
| попове куће, као мјесечев зрак, лако се креће друга слика у дугим хаљинама; корача плоту и дуго |
| у.{S} Граја се дигла, и силно као оркан креће се маса Зебићевим шором.{S} Неколико коњаника про |
| ога и с твојим благословом, куме, да се крећемо.</p> <p>Иконија с црвеним очима утаче се:</p> < |
| види кроз облак од прашине како се кола крећу.</p> <p>Већ окретоше Зебићевим шором, а поп и за |
| ице.{S} Ударише врућине.{S} Иконија већ кречи попову кућу и спрема се дочек за Мару.{S} Једног |
| А њој... њој опростите!...{S} Није она крива... ја сам.</p> <p>У тај пар чу се на пољу врисак |
| кова кола кад се он враћао, како се све крије од госпође за дрва и у шупу, па плаче сама и како |
| од прозора.{S} Кокоши ваде главу испод крила, али још не скачу са сједала.</p> <p>— Добро јутр |
| ују Мару и плачу, а она уплашено иде из крила у крило.{S} Не плаче, већ замишљеним очицама глед |
| а не може боље бити: «Не слази» вели «с крила».{S} Да бог да!{S} Само што нешто сметено прича к |
| е само још писмо од милога, као ластино крило мирно огледало воде.</p> <p>Дан за даном, недјеља |
| и плачу, а она уплашено иде из крила у крило.{S} Не плаче, већ замишљеним очицама гледа у шта |
| х.{S} Плете, а књигу метнула преда се у крило; намргодила очице и чита, не престаје.{S} А на от |
| {S} Тури кажипут у књигу, па је метну у крило.{S} Поклони се мало пут попа, па оста сједећи на |
| Је ли више крмача или вепрова?</p> <p>— Крмача.</p> <p>— Ровашене?</p> <p>— У десно ухо.</p> <p |
| Ама не знам ни ја.</p> <p>— Је ли више крмача или вепрова?</p> <p>— Крмача.</p> <p>— Ровашене? |
| га на врат па стаде читати »молитву од кровотеченија«. — Све залуд!{S} Она отвори још једном о |
| ндрк котлова и чакаља; а <pb n="140" /> кроз цијелу ту вреву чује се ситан глас црквеног звона. |
| <p>И све груну опет Зебићевим шором.{S} Кроз село лете људи и вичу: »Ватра«, »Ватра!« »Изгорје |
| не школе.{S} Баш звоњаше на вечерњу.{S} Кроз прозор угледах ђачиће; устали на ноге, па читају м |
| ад јој се мркне и кад свањује.</p> <p>А кроз летве од чардака у суседној авлији цакли се једно |
| но.</p> <p>Поп протури прсте једне руке кроз прсте друге руке, испружи оба кажипута и састави и |
| слије је ушла Иконија с другим женама и кроз једно четврт сахата изведоше плачући дијете, које |
| лила сва прса, дигао икону више главе и кроз онај тутањ и праску чусмо његов јасан глас, пјесму |
| силно зајеца.</p> <p>Још мало се - види кроз облак од прашине како се кола крећу.</p> <p>Већ ок |
| заповијест да идем у Б. Морао сам проћи кроз <pb n="146" /> моје село.{S} На пошљедњој станици |
| — Икона!{S} Икона!</p> <p>Ми погледасмо кроз прозор, а свети Сава гледа оним истим мрачним и оз |
| миче.{S} Онда му у један пут сину нешто кроз главу.{S} Скочи с клупице и као да се насмјехну, а |
| врата друга су, те тако се игра вјетар кроз ковачницу, и хлади знојава ковача.</p> <p>Кад учит |
| бем на поље.</p> <p>Учитељ је био један кројач, који је страдао, врло миран и вриједан човјек.{ |
| тири године!</p> <p>Поп преблиједје као крпа и разрогачи очи; — Шта се то по богу толико учи?</ |
| јести, а Иконија се сва ознојила купећи крпама крв испод кревета.{S} Попу се одсјекоше ноге.{S} |
| који наздрави »црквеној попадији«, али Крста Замлата истеже шамаром и састави га са земљом, а |
| а заковрне.{S} Ударише некакви болови у крста и све се у клупче савија.{S} Сједи поп крај посте |
| се напуни народа.</p> <p>Тако се дијете крсти и надјенуше му име Марија.</p> <p>Кад га опет вра |
| ије него га дам из куће.</p> <p>— Да га крстимо! — рекоше сељаци.</p> <p>— Ко ће бити кум?</p> |
| живијех некрштена душа.{S} Ја желим да крстимо дијете, прије него га дам из куће.</p> <p>— Да |
| вечерње оборено све, везано и сложено у крстине.</p> <p>Поп је све што је имао свога звао »цркв |
| то рекао неки стари поп Стоко: кога сам крстио није се потурчио, кога сам вјенчао није се раста |
| Рече Павао. — Ја те не видјех ни да се крстиш, ни да клањаш.{S} Не знам само чивутскога закона |
| кум Нинко, ни кочијаш.</p> <p>Коњи све крупније касају и она наслони главу на Нинкове прси, па |
| тељ научио.{S} Ал’ кад га забоде у неку крчевину, а плуг пуче на двије поле, као да је од леда. |
| жбе весеље на све стране.</p> <p>Пуна и крчма, па све наздрављају попу и његовом дому.{S} Нађе |
| , а он нађе Пера ковача гдје сједи пред крчмом:</p> <p>— Зар ти — вели — у радни дан сједиш пре |
| да ће он свакога избрисати из протокола крштених, који од сад не буде петком радио.</p> <p>И вј |
| ењује ондје гдје треба писати, извадити крштено писмо и таке ствари.{S} А учитељ поред ње изгуб |
| зар! — рече Мара.</p> <p>— Гле!{S} А од куд ти знаш?</p> <p>— Прочитала сам оно доље.</p> <p>— |
| априка, виче на волове и дере ајдамаком куд стигне.</p> <p>А ек учитељ пред њега као какав капе |
| Мару у Биоград и понесе владичино писмо куд треба.{S} Поп не може од цркве а и од старости.{S} |
| завири у очи па онда погледа на страну, куда Марине очи бјеху управљене:</p> <p>— Дуд? рече она |
| о нечије свиње па гони у обор.</p> <p>— Куда ћеш то, Луко?</p> <pb n="92" /> <p>— Благослови оч |
| ?</p> <p>— Српом!</p> <p>— Знам, оче; а куда ћу прије?{S} Знаш да сам инокосан.</p> <pb n="91" |
| и, а коњи као хале!{S} Скида народ капе куда поп прође, а свакоме пуно срце.{S} Није шала, наш |
| мало има.{S} Није се она родила да бере кудјељу.{S} Него ти њу дај даље у школу!</p> <p>— Не чу |
| на младом лицу, у сред кога сједи мало кукаст нос, а под њиме малени густи брчићи, које је он |
| не свиње!{S} Тјерај у обор, па им подај кукуруза.{S} А кмета поздрави нек’ закаже селу да пази |
| аде и изађе на поље.</p> <p>Пред кућом, кум Нинко попушта штрањге коњима, који се пуше у свјеже |
| сме године.{S} Једног вечера сједи поп, кум Нинко и Станоје Глувић у поповој авлији.{S} Онда по |
| > <p>Поп поцрвење кад чу ријеч имање, а кум Нинко разрогачи очи и скиде лулу с чибука:</p> <p>— |
| <p>Не рекох вам да је такав договор да кум Нинко вози Мару у Биоград и понесе владичино писмо |
| е самој, како је хтјела да се ухвати за кум-Нинкова кола кад се он враћао, како се све крије од |
| <p>— рече Глувић.</p> <p>— Јок! — каже кум Нинко. — Код тебе је била скоро двије године, а код |
| дам како смо били као убијени и како је кум Нинко сав поцрвенио, кад послије десет дана доби по |
| ње! — ту учитељ скиде капу и поклони се кум-Нинку. — А ја мислим и кажем да се дијете васпитава |
| {S} За попом, у другим колима, возио се кум Нинко и Глувић, за њима још многи народ.{S} Веле, к |
| Добро јутро, куме, и благослови! — рече кум Нинко кад угледа попа.{S} И кочијаш се исправи у ко |
| аћо?</p> <p>— Па да огледамо, а? — рече кум-Нинко.</p> <pb n="106" /> <p>И тако Мара оста код о |
| поранио, куме!</p> <p>— Шта ћу? — рече кум Нинко.{S} Пробудих се раније, па кад не могах заспа |
| вима и старијим људима, сви присташе, и кум-Нинкова домаћица весела узела дијете за руку, а тек |
| рема се дочек за Мару.{S} Једног дана и кум Нинко сједе на кола па у име бога оде у Биоград, а |
| од народног добра.</p> <p>— Куме — вели кум Нинко, — није малено твоје имање, а ево ћу и ја дат |
| и о Мари.{S} Много поп савјетује и моли кум-Нинка да пази на ово и на оно и да добро упамти све |
| ој бјеше гласић.{S} Не чу то ни поп, ни кум Нинко, ни кочијаш.</p> <p>Коњи све крупније касају |
| о! — рекоше сељаци.</p> <p>— Ко ће бити кум?</p> <p>Међу сељацима наста жагор, али у брзо изађе |
| зе, док већ не измаче мјесец јул, и док кум Нинко не запреже коње, да води душу села из села.</ |
| п пристаде уз кола и загрли се у ходу с кум-Нинком, па рече:</p> <p>— Чувај ми, дијете, тако ти |
| Мара — још спава.</p> <pb n="118" /> <p>Кум Нинко погледа у сунце које се помоли.</p> <p>— Осва |
| аманет...{S} Бог вам а душа вам!</p> <p>Кум Нинко испружи врат, хракну мало па рече:</p> <pb n= |
| да се договоримо за неке ствари.</p> <p>Кум Нинко хоће да соколи попа, али му се језик завезао, |
| а, кад угледа попа:</p> <p>— Спасавајте кума, ако ћемо сви изгинути! — Онда скочи на једну врбу |
| д мене чему научити.</p> <p>— Хвала ти, куме! — рече поп. — Тако сам некако и сам мислио.{S} Сј |
| елим у име бога и с твојим благословом, куме, да се крећемо.</p> <p>Иконија с црвеним очима ута |
| отпоздрави:</p> <p>— Добро си поранио, куме!</p> <p>— Шта ћу? — рече кум Нинко.{S} Пробудих се |
| скачу са сједала.</p> <p>— Добро јутро, куме, и благослови! — рече кум Нинко кад угледа попа.{S |
| лији.{S} Онда поче поп:</p> <p>— Чујеш, куме, и ти, брат-Станоје!{S} Дијете, као што видите, ра |
| Згледаше се сељаци.</p> <p>— Шта велиш, куме? — рече Нинко полу.</p> <p>— Нијесам — вели поп — |
| мало имања од народног добра.</p> <p>— Куме — вели кум Нинко, — није малено твоје имање, а ево |
| поскидаше капе, Нинко отпоче:</p> <p>— Куме мој и оче, сретна да ти је Марија и наше кумство! |
| /p> <p>— Молим, молим, господар-Нинко и куме, и ви, господин-попо и остала господо!{S} Ја велим |
| господин-попо, и ви, господо кметови и кумови, да није право да се дијете код толиког свог има |
| > <p>— Мислим, оче владико, да је дам у кумову кућу, да се дијете учи раду.</p> <p>— Штета би — |
| ој и оче, сретна да ти је Марија и наше кумство! да бог да свако добро и радост од ње да дочека |
| знесе по ново ракију.{S} Прву чашу даде куму Нинку.{S} Он узе чашу, скиде капу и устаде, а сеља |
| изведоше плачући дијете, које се и само купало у сузама.</p> <p>— А шта балите ви, жене, и цвиј |
| у несвијести, а Иконија се сва ознојила купећи крпама крв испод кревета.{S} Попу се одсјекоше н |
| скује резу за затвор и предложио да се купи катанац, а поп једне надјеље стаде пред олтар па о |
| рош, прича Јанко Радуловић, код кога ми купујемо со, и што му је кућа до владичина двора, да је |
| ошуља.{S} Босогоног лежи и чита некакву купусару.</p> <p>— Помози бог! — рече поп.</p> <p>Учите |
| — рече поп.</p> <p>Ал’ господин дохвати кутију са жигицама која је пред попом стајала и брзо тр |
| раво школа, била је ниска, као и цијела кућа.{S} Врата од ње гледала су у школску авлију, а с л |
| а не пушта дијете из руку.{S} Жена пуна кућа, па се само вајкају: «Леле мене! како је дијете ис |
| је ваша воља, ово парче земље, гдје је кућа, и њиву уз њу, забран са шарамповом и ливаду с вир |
| ћ, код кога ми купујемо со, и што му је кућа до владичина двора, да је владика изишао до врата, |
| д се већ смрче, разиђоше се жене и људи кућама, а оставише попа сама.{S} Није ни он готово ништ |
| код толиког свог имања потуца по туђим кућама.</p> <p>Поп поцрвење кад чу ријеч имање, а кум Н |
| ки час обилазиле Мару, водиле је својим кућама и доводиле опет попу.</p> <p>Она је расла у кући |
| .</p> <p>У тај пар отворише се врата од куће и Иконија сва умазана од суза, изнесе дијете на ру |
| владика.{S} Узми ту књигу па читај код куће!</p> <p>— На поклон? — рече Мара изненађена.</p> < |
| намири, да је сваком право.</p> <p>Код куће је живио скромно и по старински.{S} Попадија га љу |
| бао је само недјељом проћи поред попове куће, па већ више не би ишао босоног.{S} Оно добра што |
| а.{S} Наслони се на врљике, а из попове куће, као мјесечев зрак, лако се креће друга слика у ду |
| ликој вароши, па ко неке велике, велике куће; па ко ја се возим на златним колима; па се све љу |
| да крстимо дијете, прије него га дам из куће.</p> <p>— Да га крстимо! — рекоше сељаци.</p> <p>— |
| «васпитање», и да сада похита учити се кућевном послу.{S} Већ је поп мислио да поведе ријеч о |
| њоме.{S} Дијете ваља да се по мало учи кућевном реду и послу.{S} Шта ће</p> <p>— вели — научит |
| младу одведосмо поповој <pb n="133" /> кући.{S} Поп од радости ни говори ни ромори, само брише |
| тао по свијету, док ме наш рат не позва кући.{S} При свршетку добијем заповијест да идем у Б. М |
| у, а сад ме ни о распусту неће да пусте кући.{S} Веле: морам учити француски, да стигнем друге |
| у руку кад пође у село или кад се врати кући.{S} Сва им је послуга био Мићо црквењак, који се т |
| да дијете, прије него се са свим врати кући, види што више свијета и научи се чему се год деси |
| } Па онда хајд’ Нинковој или Глувићевој кући.{S} А они као да им је владика дошао: завирују је |
| 03" /> <p>Лијепо пазе Мару у Глувићевој кући.{S} Напредује дијете да ти је милина погледати.{S} |
| лико огњиште.{S} Однијесмо попа његовој кући.{S} Из уста и носа лоптила му је крв, а ноге висиш |
| да је пољуби, па с Глувићем оде његовој кући.{S} Поздравише се и остали сељаци с попом па одоше |
| ну поп руком на нас и ми одосмо његовој кући, а он оста сам на гробу.{S} Сједили смо може бити |
| де даље а ковач као опарен трчи поповој кући и стеже шину.{S} Набавља зелене шаре у вароши, па |
| ају се жене из цијелога села по поповој кући.{S} Ту је камара сирчева, колача од пекмеза и тије |
| и зар ће се ово дијете потуцати У мојој кући?</p> <p>Учитељ се уједе за језик.</p> <p>— Молим, |
| Шта ће</p> <p>— вели — научити у мојој кући, гдје нема ни преслице, а камо ли разбоја?{S} А и |
| и Мића, који у скок оде баба-Иконијиној кући, а сам се опет врати попадији.</p> <p>Болови насту |
| је Мару предао.{S} Причао је како у тој кући има много које шта, да ни десето не знаш чему је и |
| било и срамота за оволико село; а вашој кући част и поштење! — ту учитељ скиде капу и поклони с |
| очита писмо, отишао је с њиме и с Маром кући неког професора Вучетића, и ту је Мару предао.{S} |
| изађе из собе.</p> <p>Одатле оде полако кући.{S} Сељацима не рече ништа.{S} Сам се даде у неке |
| водиле опет попу.</p> <p>Она је расла у кући код оца до своје осме године.{S} Једног вечера сје |
| сахата а авлија бјеше пуна људи, а пред кућом више од десетора кола, а Мара — још спава.</p> <p |
| ла, устаде и изађе на поље.</p> <p>Пред кућом, кум Нинко попушта штрањге коњима, који се пуше у |
| , а поп, у договору са селом, дозида уз кућу још једну собу, и узе дијете с Иконијом себи.{S} Њ |
| ј шљемена паде покрај прозора и дохвати кућу и са те стране, те му запријечи повратак.{S} Дим с |
| а траве роса дизати, уста поп па пође у кућу.{S} Сви умукоше, нико ни ухом да макне, поп уђе у |
| недјељи.{S} Него дајте ви мени дијете у кућу.{S} У мене је и задруга већа, а хвала богу паметна |
| ме Марија.</p> <p>Кад га опет вратише у кућу, Мићо изнесе по ново ракију.{S} Прву чашу даде кум |
| викнух дијете да хвата.</p> <p>— Ходи у кућу! — рече поп. — Мара још спава, а Иконија нам може |
| p> <p>— Ја велим да је опет дате мени у кућу,</p> <p>— рече Глувић.</p> <p>— Јок! — каже кум Ни |
| не заспа.{S} И кад чу гдје пред његову кућу сташе кола, устаде и изађе на поље.</p> <p>Пред ку |
| Мислим, оче владико, да је дам у кумову кућу, да се дијете учи раду.</p> <p>— Штета би — вели в |
| очио се на косиште и тражи очима попову кућу.{S} Или извади двојнице, духа у њих и њихов јасан |
| .{S} Стадоше још двоја кола пред попову кућу.{S} Дођоше жене и људи из сусједства, а и који су |
| ше врућине.{S} Иконија већ кречи попову кућу и спрема се дочек за Мару.{S} Једног дана и кум Ни |
| , па у име божје нек иде дијете у твоју кућу, и нека почне наук!</p> <p>Али сјутра се промијени |
| <p>— Зар ти — вели, — дроњо, зовеш моју кућу туђом, и зар ће се ово дијете потуцати У мојој кућ |
| »наше«.{S} Могао је он ући у коју хоћеш кућу, узети што је хтио — нико му неће ни ријечи рећи.{ |
| и, не мораш љубити у руку.{S} То је мој кухар!</p> <p>— Нека, оче владико, — рече поп. — Стар ј |
| за дјецу, једна мала за учитеља и једна кухина, у којој је и фамилијаз спавао.{S} Главна соба, |
| он лежи на кревету, који је начињен од кухинских врата, под која је подметнуто на четири краја |
| ци и гига ногама.{S} Онда скочи, трчи у кухину и тјера Иконију да јој прича које шта.{S} Послиј |
| ли, — тако ми се све допада да ће скоро куцнути за ме час.{S} Него сам вас зовнуо, да се догово |
| вао. — А шта ће њима двома добро?{S} Ни кучета ни мачета!{S} Док су живи, биће им доста, а посл |
| ваду с виром.{S} То нека је њено!{S} Је л’ вам право?</p> <p>— Како ти наредиш!</p> <p>— У ковч |
| ВНА ЗАГРАДА 46</p> <p>ПРИПОВЕТКЕ</p> <p>Л. К. ЛАЗАРЕВИЋА</p> <p>СВЕСКА ПРВА</p> <p>БЕОГРАД - ЗА |
| ом на једну икону на зиду.</p> <p>— Цар Лазар! — рече Мара.</p> <p>— Гле!{S} А од куд ти знаш?< |
| и царство, и гдје је погинуо српски цар Лазар.</p> <p>Ту њене очице по ново потражише слику Лаз |
| ГРАДА 46</p> <p>ПРИПОВЕТКЕ</p> <p>Л. К. ЛАЗАРЕВИЋА</p> <p>СВЕСКА ПРВА</p> <p>БЕОГРАД - ЗАГРЕБ</ |
| p>Ту њене очице по ново потражише слику Лазареву.</p> <p>— Лијепо, сине, врло лијепо! — рече вл |
| је ли Мара устала.{S} Пред зору је била лака киша.{S} Земља бјеше свуда влажна, а са дуда спрам |
| е, а из попове куће, као мјесечев зрак, лако се креће друга слика у дугим хаљинама; корача плот |
| че шешир с главе, дохвати се за лотре и лако скочи на земљу.</p> <p>Поп је ухвати убјема рукама |
| поповим ријечима, а свакоме пуно срце и лако му, као да се окупао.</p> <p>Тако је он дјеловао.{ |
| у село!»</p> <p>Владика се добродушно и лако насмија.</p> <p>И с Маром је много што шта говорио |
| искоше ми груди.</p> <p>— Лакше, Илија, лакше, још лакше!{S} Затегни узде.</p> <p>Ходом прођосм |
| авалише и притискоше ми груди.</p> <p>— Лакше, Илија, лакше, још лакше!{S} Затегни узде.</p> <p |
| е па њено!</p> <p>— Е, сад ми је — вели лакше умријети.{S} Спаде ми неки терет са срца.</p> <pb |
| руди.</p> <p>— Лакше, Илија, лакше, још лакше!{S} Затегни узде.</p> <p>Ходом прођосмо поред нов |
| /> <p>Владика се мало искашља.</p> <p>— Ласно је — вели — за новце, тек ако ти пристајеш.{S} Св |
| у је и за што је, и како се човјек може ласно обрукати ако добро не пази.{S} Тако он, вели, и н |
| ну дотиче само још писмо од милога, као ластино крило мирно огледало воде.</p> <p>Дан за даном, |
| ио, тај зна како најзад и туга малакше; легну њени таласи по срцу и уморну површину дотиче само |
| а плуг пуче на двије поле, као да је од леда.{S} Псује Јеротије што му на уста дође и кад се он |
| знати шта је то!{S} Па је онда тресне о ледину, истеже прстима оно мало длачица на уснама и мрк |
| чини ми се да у њему нема пет драма, а леђа ми чисто шкрипе.</p> <p>Учитељ се насмија.{S} Онак |
| ноја, залијепила му се кошуља за широка леђа, а он стао на врата од ковачнице па духа.{S} На сп |
| .{S} Оприје се ногама о врбову грану, а леђима о другу, па га зањиха и баци на проваљено мјесто |
| } Намазасмо му уљем изгорјело мјесто на леђима, поквасисмо кошуљу оцтом, па му је навукосмо и п |
| м на кревет, гдје је јуче још покојница лежала и горко зарида.{S} Сузе спирају црне мисли, нали |
| е пред олтар, а челом дохвати земљу.{S} Лежао је тако може бити четврт сахата, а кад се диже и |
| /p> <p>Поп, који је до то доба ван себе лежао у колима, скочи на поље као момак од двадесет год |
| чима показа на светога Саву, који му је лежао на прсима.</p> <p>Опет жељно гледа њено болно лиц |
| и простре га пред врата попове собе, па леже.</p> <p>Кад сан, који не може растјерати никаква б |
| еретан јој сваки рад и све да јој је да лежи.{S} Не тужи се истина никоме, али попу пао некакав |
| алоне, а горе само кошуља.{S} Босогоног лежи и чита некакву купусару.</p> <p>— Помози бог! — ре |
| е што болестан.{S} Кад уђе у собу, а он лежи на кревету, који је начињен од кухинских врата, по |
| S} Жена пуна кућа, па се само вајкају: «Леле мене! како је дијете ислабило!»</p> <pb n="123" /> |
| а сирчева, колача од пекмеза и тијеста, лепиња и погача, лонаца с кајмаком, живих и пржених пил |
| ј се мркне и кад свањује.</p> <p>А кроз летве од чардака у суседној авлији цакли се једно око.{ |
| руну опет Зебићевим шором.{S} Кроз село лете људи и вичу: »Ватра«, »Ватра!« »Изгорје школа!«. » |
| вријеме, онда рече поп:</p> <p>— Треба ли ту штогод трошити?</p> <p>— Једно пет шест дуката мј |
| /p> <p>— Ама не знам ни ја.</p> <p>— Је ли више крмача или вепрова?</p> <p>— Крмача.</p> <p>— Р |
| а, само мало климну главом.</p> <p>— Је ли овдје кмет?</p> <p>Ми помислисмо да је нов ћата, па |
| главу и погледа по свјема:</p> <p>— Је ли оно тешко селу?</p> <p>— Не дај боже! — гракнуше сељ |
| адини, и сваки час се враћа, да види је ли Мара устала.{S} Пред зору је била лака киша.{S} Земљ |
| хану; питасмо узбуњене сељаке: не видје ли ко шта? — нико нам ништа не умједе казати.</p> <p>— |
| а дршће, каже: »Шта је то, браћо, јесте ли ви хришћани? како је то зло ударило, да је горе него |
| <p>— А... онај... ваш учитељ?{S} Чусте ли што за њега?</p> <p>— Е, кад се онај божји анђео одр |
| раду, па да се сам врати?{S} Бог зна би ли он то могао икако и поднијети?</p> <p>Ту они говориш |
| и поменути да устане око владике, не би ли је он како истргнуо од туд и добавио нама, ма на нед |
| бо одговара:</p> <p>— Не!</p> <p>— Боли ли те ма што год? — рече доктор.</p> <p>-— Овдје! — реч |
| ве до појаса, а све пита:</p> <p>— Боли ли те?{S} Осјећаш ли штогод?</p> <p>Поп слабо одговара: |
| шта ћу кад немам посла?</p> <p>— А јеси ли видио црквена кола и шину на точковима?</p> <p>— Ниј |
| како је то зло ударило, да је горе него ли у Турској?{S} Синоћ ме — вели — зову да читам молитв |
| јој кући, гдје нема ни преслице, а камо ли разбоја?{S} А и Иконија је остарјела, да се једва др |
| стајао на путу.</p> <p>Да видите јесмо ли дочекали чему смо се надали!</p> </div> <div type="c |
| p>— Нијесам никаквијех.</p> <p>— А знаш ли правило службе како ваља и «обредословије»?</p> <p>— |
| поче поп:</p> <p>— Оче владико, сјећаш ли се кад си ме питао шта сам учио?</p> <p>— Сјећам!</p |
| учио?</p> <p>— Сјећам!</p> <p>— Сјећаш ли се да ми ти рече да је то доста за добра пастира?</p |
| е пита:</p> <p>— Боли ли те?{S} Осјећаш ли штогод?</p> <p>Поп слабо одговара:</p> <p>— Не!</p> |
| у.</p> <p>— Оче — рече владика, — желиш ли штогод?</p> <p>— Да се исповједим! —~ рече поп.</p> |
| а, и њиву уз њу, забран са шарамповом и ливаду с виром.{S} То нека је њено!{S} Је л’ вам право? |
| а оста.{S} И народ и дан данас зове ону ливаду с виром Марин Вир, а забран са шарамповом Марин |
| од ње гледала су у школску авлију, а с лијеве стране била су још једна мања, на која је учитељ |
| том.</p> <p>Учитељ се насмија, ал’ само лијевим крајем уста, и лијево око са свијем му се затво |
| да још дубља дође.</p> <p>Онда се опет лијевим раменом окрете кмету:</p> <p>— Гдје је овдје шк |
| асмија, ал’ само лијевим крајем уста, и лијево око са свијем му се затвори, а онијем другијем п |
| бјеше сама у зачељу.{S} Брзо устаде.{S} Лијевом руком покупи хаљину, десном смаче шешир с главе |
| намо да ми је тако седамдесет.</p> <p>— Лијепа старост! — рече владика. — Да бог да још дуго да |
| ли се за нашег доброг учитеља слабо шта лијепило.{S} Тек он се трудио што је боље могао.{S} Ни |
| аде пред олтар па отпоче проповијед.{S} Лијепо је, брате, говорио, чисто да се заплачеш.{S} Кад |
| је сиромах некако прирастао за село.{S} Лијепо смо га сахранили.{S} Послије распустисмо дјецу а |
| {S} Владика се слатко насмија.</p> <p>— Лијепо, оче! — веле да је рекао. — Хвала ти!{S} Таки ме |
| та Аксентије Смиљанић учитеља.</p> <p>— Лијепо, кажем, дијете ће у школу код мене с другом дјец |
| ново потражише слику Лазареву.</p> <p>— Лијепо, сине, врло лијепо! — рече владика.{S} Узми ту к |
| м црним очима у попа.</p> <p>— Како сам лијепо сањала, бабо!</p> <p>— А шта си сањала, ћери?</p |
| у Лазареву.</p> <p>— Лијепо, сине, врло лијепо! — рече владика.{S} Узми ту књигу па читај код к |
| е, тек ако ти пристајеш.{S} Све ћемо то лијепо намјестити.{S} Имам и ја неку цркавицу, коју сам |
| ну дана, и кад се она наврши, закла нас лијепо једно писмо, у коме вели: »Слатки бабо!{S} Хоће |
| стица.{S} Све више изнемаже и једну ноћ лијепо да заковрне.{S} Ударише некакви болови у крста и |
| S} Видићете како!</p> <pb n="103" /> <p>Лијепо пазе Мару у Глувићевој кући.{S} Напредује дијете |
| ло се увело старчево лице на пун живота лик дјететов, а с бијеле браде цури кап по кап и чисто |
| арина соба као рај.{S} Прозори закићени липовим гранама, под гредице подвучени струкови босиљка |
| је Иконија боквицом превијала.{S} Гледа листиће <pb n="136" /> и мисли нешто, па га онда чисто |
| } Једно или друго!{S} Нећу тањир од два лица.{S} Не волим људе, који што хоће не могу, а што мо |
| Али нема више туге.{S} Разведрила су се лица и некаква неспокојна радост ожарила и увело попово |
| искривљени као плот који је посрнуо.{S} Лице му је поблиједо ал’ не мршаво, а велике смеђе очи |
| ишњи позвати, како му смијем стати пред лице - и дати рачуна о своме стаду?{S} Или ви хоћете да |
| « Послије јој се ваљада од бола развуче лице, трже се једном, и онда као да се осмјехну и као д |
| Подилази му крв на очи; оне су влажне и лице гори као у грозници.</p> <p>А кад мрак притисне зе |
| је дохвати руком за браду и издиже јој лице према себи, па га гледа:</p> <p>— Служи овоме! — р |
| е слике.{S} Наднијело се увело старчево лице на пун живота лик дјететов, а с бијеле браде цури |
| еспокојна радост ожарила и увело попово лице.{S} Ударише врућине.{S} Иконија већ кречи попову к |
| и поп из градине.{S} Његово светитељско лице бјеше опет узело земаљски облик, јер га радост бје |
| има.</p> <p>Опет жељно гледа њено болно лице.{S} Смијеши се и чисто не може сит да је се наглед |
| ољу.{S} Замишљена је — али јој је јасно лице.{S} Није то туга, ни брига, што занима њену душу.< |
| је дао ни руке, него се с њиме, вели, у лице пољубио.</p> <p>Мара одмах потрча па владику у рук |
| , али старост га је обрвала.{S} Он паде лицем на кревет, гдје је јуче још покојница лежала и го |
| ри себи.{S} Стидљиво погледа попа, а на лицу јој се види некаква страшљива спокојност.{S} Онда |
| ли сузама.{S} Осмијех заигра на поповом лицу.{S} Он је дохвати руком за браду и издиже јој лице |
| ом родио.{S} Чудно она оскаче на младом лицу, у сред кога сједи мало кукаст нос, а под њиме мал |
| је мало порасла и што је бљеђа дошла у лицу, те јој црне очи чисто још црње и још се силније ц |
| иоград!? — рече дијете и промијени се у лицу, а срце му залупа.</p> <p>— Устани!...{S} Сви те ч |
| мјеста, а Павао се наљутио, поцрвенио у лицу као паприка, виче на волове и дере ајдамаком куд с |
| ма.{S} Ја сам био с Радојем Николићем у лову, и кад се вратисмо, умијешасмо се и ми у народ.{S} |
| од пекмеза и тијеста, лепиња и погача, лонаца с кајмаком, живих и пржених пилића, пастрме и то |
| мо попа његовој кући.{S} Из уста и носа лоптила му је крв, а ноге висише као мртве.{S} Још је д |
| сном смаче шешир с главе, дохвати се за лотре и лако скочи на земљу.</p> <p>Поп је ухвати убјем |
| — никад на то мислио.{S} Да видиш, није луда ова учитељева.</p> <p>— А како ће то ићи? — запита |
| е нешто превећ мудро, јал’ је са свијем лудо!</p> <p>Сељаци слегоше раменима и, сами не знајући |
| е па гони у обор.</p> <p>— Куда ћеш то, Луко?</p> <pb n="92" /> <p>— Благослови оче! — У обор!< |
| Једном у сумрак угледа он новога пољака Луку; ухватио нечије свиње па гони у обор.</p> <p>— Куд |
| мање, а кум Нинко разрогачи очи и скиде лулу с чибука:</p> <p>— Зар ти — вели, — дроњо, зовеш м |
| кола!«. »Изгорје црква!« Па опет пушке, лупа и тандрк котлова и чакаља; а <pb n="140" /> кроз ц |
| ле, кад је наш поп дошао у варош, да су лупала звона и пуцале прангије, јер коњаник, што је ста |
| косе.{S} Ја сам — вели — много мислио и лупао главу шта да радим јако с њоме.{S} Дијете ваља да |
| бјесомучан и не знајући шта ради, стаде лупати сјекиром по једној греди од тавана.{S} Греда с п |
| га, а пламена греда више врата тресну и лупи попа по потиљку.{S} Он паде ничице и прсима на зем |
| есмо попа.</p> <p>Тада Станоје Исаковић лупи сјекиром у врата.{S} Она одлетјеше, и ми угледасмо |
| о; само гдје-гдје што шкрипне ђерам или лупне капак од прозора.{S} Кокоши ваде главу испод крил |
| {S} А она га слуша, слуша, и поглед јој лута по зраку.{S} Онда у један пут тресне ножицом и узд |
| д то доба до сад шест година.{S} Ја сам лутао по свијету, док ме наш рат не позва кући.{S} При |
| проваљено мјесто.{S} Врба пуче а Нинко љосну на другу страну о земљу, а котао изручи сву воду |
| и жене, изоблачили се и дошли цркви.{S} Љубе попа у руку и честитају.{S} А он се чисто подмлади |
| гледају се испод очију и хоће већ да се љубе пред народом.{S} А послије службе: цмок!{S} Поздра |
| скромно и по старински.{S} Попадија га љуби у руку кад пође у село или кад се врати кући.{S} С |
| је ухвати убјема рукама за главу па је љуби у чело, а нама иду сузе.{S} Поздравља се она с нам |
| е врати па читај сентименталне романе и љуби оца у руку.</p> <milestone unit="subSection" /> <p |
| у помоћи!</p> <p>Онда сви редом почеше љубити дијете и најзад је Нинко понесе, као да су јој д |
| че:</p> <p>— Овога чику, ћери, не мораш љубити у руку.{S} То је мој кухар!</p> <p>— Нека, оче в |
| , учитељ онда навали на попа и на друге људе, те је задржа још једну годину дана у школи «на пр |
| па послије да запитамо и друге паметне људе; да видимо шта ће они рећи.</p> <p>— Ја велим да ј |
| {S} Нећу тањир од два лица.{S} Не волим људе, који што хоће не могу, а што могу неће.{S} Или -— |
| дна кола.{S} Изађосмо из села, стизасмо људе, стизасмо и стизаху нас кола, и цио тај урнебес кр |
| ријечи.{S} Један пут уђе нека помама у људе да разграђују туђе градине и да упуштају стоку.{S} |
| <pb n="94" /> поручи кмету да зовне још људе, којих ће се највише тицати бесједа.{S} Ако је ко |
| е буде петком радио.</p> <p>И вјерујте, људи, у нашем селу нема, као у другима, ама ни једне гл |
| у попову руку.</p> <p>Жене покрише очи, људи чепркају палицом по прашини и гледају на другу стр |
| ену, и, да није старијих <pb n="139" /> људи, не би можда ни у потјеру ишли.{S} Али старији бац |
| Још једно по сахата а авлија бјеше пуна људи, а пред кућом више од десетора кола, а Мара — још |
| S} Каже да је весела као птица, и да је људи, код којих је, пазе, да не може боље бити: «Не сла |
| двије млађа, јал’ није.{S} Али обадвоје људи темељити.{S} Дјеце нијесу имали, тијем су више рач |
| лите да рекнем и ја.</p> <p>Зачудише се људи:</p> <p>— Кажи, де!</p> <p>— Ја, велим, господин-п |
| е, трећи дан по Петрову дне, враћају се људи с рада, па стоје пред судницом и говоре нешто о пу |
| опет Зебићевим шором.{S} Кроз село лете људи и вичу: »Ватра«, »Ватра!« »Изгорје школа!«. »Изгор |
| <p>Кад се већ смрче, разиђоше се жене и људи кућама, а оставише попа сама.{S} Није ни он готово |
| кола пред попову кућу.{S} Дођоше жене и људи из сусједства, а и који су даље сједили.{S} Још је |
| <p>Народ се искупио.{S} Чудно да млађи људи, ма колико да су вољели Мару, сматраше цијелу ства |
| ко троногих столица.{S} Засјели старији људи и поп, па разговарају о овом и оном, а младеж се и |
| ромори, само брише очи и тек постарији људи што је по штогод припитају, а млађима се чисто вез |
| е у попа нашло женско дијете.{S} Весели људи и жене, изоблачили се и дошли цркви.{S} Љубе попа |
| /p> <p>Поп настави:</p> <p>— Смртни смо људи, не примите за зло, браћо, ваља ми се добро с вама |
| ардаку, па служи винском чашом.{S} Пију људи а жене отхукују и уздишу, а у чаши нестаје ракије. |
| теља.{S} Већ је поп с неколико старијих људи ишао због тога и владици, и он <pb n="125" /> им у |
| мао бих нешто да проговорим са старијим људима, — рече поп.</p> <p>Жене једна по једна њега у р |
| том поп исприча, и кметовима и старијим људима, сви присташе, и кум-Нинкова домаћица весела узе |
| зио.{S} У њој увијек удара на прашину и људски зној.{S} Прозори су били хартијом подлијепљени.{ |
| а се возим на златним колима; па се све љуљају као владичина!</p> <p>— Па сад ћеш, ћери, у име |
| амо чивутскога закона.</p> <p>Ту он још љуће одадре дешњака.{S} Волови у један пут потрчаше.{S} |
| он како истргнуо од туд и добавио нама, ма на недјељу дана.{S} То би њега сиромаха само још јач |
| род се искупио.{S} Чудно да млађи људи, ма колико да су вољели Мару, сматраше цијелу ствар за и |
| у упале у туђе добро, продаћу их одмах, ма ни сто гроша не узео!{S} Неће бити моја штета.</p> < |
| овара:</p> <p>— Не!</p> <p>— Боли ли те ма што год? — рече доктор.</p> <p>-— Овдје! — рече поп |
| мо горе, гдје је глава, цакле се очи, и ма у који крај школе да станеш, увијек гледају у тебе.{ |
| стајао.</p> <p>Познао сам је.</p> <p>У мају 1879.</p> </div> </body> </text> </TEI> |
| у кућу.{S} Сви умукоше, нико ни ухом да макне, поп уђе у собу.</p> <p>Дуго гледа мирну и безбри |
| тосу стоји једна велика пјесковница, за мал’, вели, што није у њу пљунуо.{S} Послије, каже, све |
| ила једна повелика соба за дјецу, једна мала за учитеља и једна кухина, у којој је и фамилијаз |
| вјек чему да научи. — А како ти се зове мала?</p> <p>— Мара. -</p> <p>— Да је благословена;</p> |
| ве претурио, тај зна како најзад и туга малакше; легну њени таласи по срцу и уморну површину до |
| мах си се расрдио!</p> <p>— Не марим за мале душе, ја нећу овдје да се с тобом цмакам! ја хоћу |
| кога сједи мало кукаст нос, а под њиме малени густи брчићи, које је он на обје стране рашчешља |
| </p> <p>— Куме — вели кум Нинко, — није малено твоје имање, а ево ћу и ја дати још...</p> <p>По |
| ута, те се виде бијели као снијег зуби, мало искривљени као плот који је посрнуо.{S} Лице му је |
| под самим ноздрвама.{S} Доња му је усна мало висила, а горња је мало издигнута, те се виде бије |
| е неосјетно.{S} Што прође изгледа да је мало час било, само у будућности види вјечност срце кој |
| Доња му је усна мало висила, а горња је мало издигнута, те се виде бијели као снијег зуби, мало |
| огао казати сваку његову ријеч, тако је мало говорио.{S} Кад видје да му и оно мало, што овда о |
| А на њој слаба промјена.{S} Само што је мало порасла и што је бљеђа дошла у лицу, те јој црне о |
| дметнуо двије старе коњске плоче, да се мало гигају кола као на »вендерима« и да се попу »не тр |
| школе!</p> <pb n="115" /> <p>Владика се мало искашља.</p> <p>— Ласно је — вели — за новце, тек |
| игу, па је метну у крило.{S} Поклони се мало пут попа, па оста сједећи на кревету.</p> <p>— А к |
| пљене руке положи на сто.{S} Заврати се мало на клупицу, а главу нешто искриви на десну страну |
| скаче на младом лицу, у сред кога сједи мало кукаст нос, а под њиме малени густи брчићи, које ј |
| онда као да се осмјехну и као да отвори мало руку, кад јој Иконија тури у њу воштаницу.</p> <p> |
| у њима један господин човјек.{S} Чудан мало на поглед.{S} На глави му широк сламњи шешир с црв |
| subSection" /> <p>Ноћ је била црна, као мало која њена друга.{S} Нигдје се ништа не миче, само |
| је и поп сједио.{S} Не назва бога, само мало климну главом.</p> <p>— Је ли овдје кмет?</p> <p>М |
| молио, да јој за сваки случај одредимо мало имања од народног добра.</p> <p>— Куме — вели кум |
| нда тресне о ледину, истеже прстима оно мало длачица на уснама и мрко гледа у дашчару гдје је ш |
| вари.{S} А учитељ поред ње изгуби и оно мало научног нимбуса, јер Мара сврши све научне послове |
| мало говорио.{S} Кад видје да му и оно мало, што овда онда проговори, нико не разумије, а он с |
| етрић му се игра бијелом брадом и с оно мало длака на глави.</p> <p>Мара бјеше сама у зачељу.{S |
| им јако с њоме.{S} Дијете ваља да се по мало учи кућевном реду и послу.{S} Шта ће</p> <p>— вели |
| е ручка, веле, разиђе се свијет мало по мало, само осташе попови код владике.</p> <p>Онда влади |
| } Послије ручка, веле, разиђе се свијет мало по мало, само осташе попови код владике.</p> <p>Он |
| !</p> <p>Кум Нинко испружи врат, хракну мало па рече:</p> <pb n="107" /> <p>— Гледаћемо га као |
| школе.{S} Ово је — вели — глава, каквих мало има.{S} Није се она родила да бере кудјељу.{S} Нег |
| е, расте хвала богу и напредује.{S} Још мало па ће сама себи плести косе.{S} Ја сам — вели — мн |
| па неутјешно и силно зајеца.</p> <p>Још мало се - види кроз облак од прашине како се кола крећу |
| агушен и не разбирају се ријечи.</p> <p>Мало послије разиђе се дим, и ми га угледасмо како поск |
| да се насмјехну, а у исти пар чу дреку малога <pb n="97" /> дјетета из собе.{S} Он клече на тр |
| ош брже.{S} Из сусједне авлије испаде с малом пушком старац Матија Ђенадић, који је, веле, још |
| ад год је ко хвали, а њему иду сузе као маломе дјетету.{S} Са свим већ остарио, обневидио и пос |
| .</p> <p>Поп Митар повуче нашег попа за мантију.{S} Владика се слатко насмија.</p> <p>— Лијепо, |
| ју, а с лијеве стране била су још једна мања, на која је учитељ улазио.{S} У њој увијек удара н |
| же читати та књига.</p> <p>Дани измичу, Мара је цар села.{S} Свакоме су пуна уста.{S} Нада да ћ |
| уче га к себи, а коњи почеше касати.{S} Мара се окрете оцу, и престрављено викну: «Нећу у Биогр |
| ди се у саму зору, и изиђе у авлију.{S} Мара му поли да се умије, и старац, и ако ислабио, ипак |
| та.</p> <p>— Ходи у кућу! — рече поп. — Мара још спава, а Иконија нам може испећи каву.</p> <p> |
| пљесну рукама:</p> <p>— Мара!</p> <p>— Мара! — гракнусмо ми, а ћата, што боље може, попу на му |
| {S} У један пут пљесну рукама:</p> <p>— Мара!</p> <p>— Мара! — гракнусмо ми, а ћата, што боље м |
| учи. — А како ти се зове мала?</p> <p>— Мара. -</p> <p>— Да је благословена;</p> <p>Послије руч |
| , а пред кућом више од десетора кола, а Мара — још спава.</p> <pb n="118" /> <p>Кум Нинко погле |
| н стар човјек и унесе чинију с јелом, а Мара скочи па њега у руку.{S} Чича сав поцрвење.</p> <p |
| ут!</p> <p>— Шта? — рече Аксентије. — А Мара?</p> <p>— А?</p> <p>— И она с њим!</p> <p>Поп се з |
| и!</p> <p>Поп га је час по прекидао: «А Мара?» или: «А она шта каже?» а Нинко намјешта што боље |
| ко је то ишло мјесец дана.{S} У то доба Мара поста још замишљенија.{S} Чудновато се поче понаша |
| p> <pb n="145" /> <p>На прагу се показа Мара, блиједа као смрт, убијена кишом и временом, сва м |
| итељ није имао ништа против тога, да је Мара већ свршила «васпитање», и да сада похита учити се |
| д ње да растане, и кад је мислила да је Мара с попом заспала, изнесе свој губер и простре га пр |
| ине о распусту иде госпођа, код које је Мара, у Беч, па хоће и њу да поведе.{S} Владичина је во |
| ону на зиду.</p> <p>— Цар Лазар! — рече Мара.</p> <p>— Гле!{S} А од куд ти знаш?</p> <p>— Прочи |
| pb n="113" /> <p>— Није, он жив, — рече Мара. — Он је погинуо на Косову.</p> <p>— А шта је то К |
| ај код куће!</p> <p>— На поклон? — рече Мара изненађена.</p> <p>— На поклон!</p> <p>Бјеше то је |
| а.</p> <p>Кад се навршише три године, и Мара сврши трећи разред, учитељ онда навали на попа и н |
| ни, и сваки час се враћа, да види је ли Мара устала.{S} Пред зору је била лака киша.{S} Земља б |
| е врати.{S} Тако они бригају бригу, док Мара спава тврдим сном.{S} Већ се заблиста од истока.{S |
| </p> <p>Сад смо се сви надали да ће нам Мара доћи за учитеља.{S} Већ је поп с неколико старијих |
| кум-Нинко.</p> <pb n="106" /> <p>И тако Мара оста код оца, а пође у школу.</p> <p>На једно по г |
| изгуби и оно мало научног нимбуса, јер Мара сврши све научне послове као и он.{S} Већ се више |
| слила, голубице? — рече Иконија.</p> <p>Мара још дубље повуче пару:</p> <p>— Ништа! — рече, а п |
| це блиста, а облаци се разилазе.</p> <p>Мара стала на врата, па гледа неким широким погледом.{S |
| дом и с оно мало длака на глави.</p> <p>Мара бјеше сама у зачељу.{S} Брзо устаде.{S} Лијевом ру |
| се с њиме, вели, у лице пољубио.</p> <p>Мара одмах потрча па владику у руку, а он њу у чело.</p |
| радила, сине, од кад си устала?</p> <p>Мара узви обрвице.{S} Уморно крене очима око себе, па к |
| <p>— Шта?</p> <p>— Гледаш у дуд?</p> <p>Мара се слабо насмјехну:</p> <p>— У дуд и свуда!{S} Па |
| по у сребру и крајцарама; веза новце у мараму, па даде попу:</p> <p>— На остави; ово је Марији |
| у.{S} Онај исти, коме учитељ рече да је марва.</p> <p>Сједе поп с Маром за сто под орахом.{S} И |
| амтиде ти, учитељу, коме си казао да је марва!</p> <p>Сељаци су видјели истина да је овај учите |
| — Па опет: пљус!</p> <p>— Гори си од те марве! — рече учитељ.</p> <p>Павао се испријечи:</p> <p |
| традао.</p> <p>— А ти узми које црквено марвинче, а зар ће бити и што ракије, па сјутра зови мо |
| петан:</p> <p>— А што — вели — бијеш ту марву?</p> <p>— Ја шта ћу, кад неће да иде?</p> <p>— А |
| ад послије десет дана доби поп писмо од Маре, у коме прича: како јој је самој, како је хтјела д |
| >Владика донесе једну књигу, па је даде Мари да чита.{S} Она отвори у сриједи.{S} Намргоди њене |
| ворише које о чем, а највише о путу и о Мари.{S} Много поп савјетује и моли кум-Нинка да пази н |
| p> <p>— Куме мој и оче, сретна да ти је Марија и наше кумство! да бог да свако добро и радост о |
| Тако се дијете крсти и надјенуше му име Марија.</p> <p>Кад га опет вратише у кућу, Мићо изнесе |
| а даде попу:</p> <p>— На остави; ово је Маријино!</p> <p>Онда је узе на руку и понесе је попу, |
| ни помињао, да и он није имао удјела у Маријином отхрањивању.{S} Видићете како!</p> <pb n="103 |
| да је он учеван човјек, али га нијесмо марили.{S} Нарочито га је то црнило, што га поп ама ни |
| > <p>— Одмах си се расрдио!</p> <p>— Не марим за мале душе, ја нећу овдје да се с тобом цмакам! |
| обриса рукавом сузу.</p> <p>Мићо изнесе Марин ковчег и тури га у сијено под предње сједиште.{S} |
| виром Марин Вир, а забран са шарамповом Марин Шарампов.{S} Ко не вјерује нека пита само кога из |
| род и дан данас зове ону ливаду с виром Марин Вир, а забран са шарамповом Марин Шарампов.{S} Ко |
| ује: «Похитај! не задржавај се!»</p> <p>Марина соба као рај.{S} Прозори закићени липовим гранам |
| и у очи па онда погледа на страну, куда Марине очи бјеху управљене:</p> <p>— Дуд? рече она.</p> |
| стај, сине, некаква буна!</p> <p>Али из Мариног кревета нико се не одазва.</p> <p>Поп приђе кре |
| а тишина.</p> <p>Поп метну обје руке на Марину главу и узе шапутати.</p> <p>А кад он диже и исп |
| ше Петров дан.{S} Сваки дан ишчекивасмо Марину поруку за кола.{S} Али дође и Петров дан, а писм |
| п се пробуди, па уплашен потрча, прво у Марину собу:</p> <p>— Устај, сине, некаква буна!</p> <p |
| ига дјетињег доба, савлада немирну душу Марину; кад црне трепавице падоше на запурене обрашчиће |
| ало.{S} Нијесмо дуго знали, док не дође Марко трубач из војске, и рече да је Павао отишао у Био |
| <p>— Пошљи — вели она — брже по Иконију Маркову.</p> <p>Поп разбуди Мића, који у скок оде баба- |
| Поп пољуби Мару:</p> <p>— Пођи с богом, Маро!{S} Нека ти је он у помоћи!</p> <p>Онда сви редом |
| S} Метну дјетету руку на чело:</p> <p>— Маро, сине, устани!</p> <p>Дијете протрља очи и отвори |
| >— Шта је, бога ти... — хтједох рећи: с Маром, али ме сам језик поведе, те рекох: — шта је, бог |
| кад прочита писмо, отишао је с њиме и с Маром кући неког професора Вучетића, и ту је Мару преда |
| е добродушно и лако насмија.</p> <p>И с Маром је много што шта говорио.</p> <p>— Који је оно св |
| ељ рече да је марва.</p> <p>Сједе поп с Маром за сто под орахом.{S} Иконија донесе бијелу каву. |
| > <p>Кад чича изађе, а владика помилова Мару па рече:</p> <p>— Овога чику, ћери, не мораш љубит |
| Биограду, да му једва вјеровасмо.{S} За Мару вели да је најприје с писмом владичиним ишао у јед |
| кречи попову кућу и спрема се дочек за Мару.{S} Једног дана и кум Нинко сједе на кола па у име |
| како!</p> <pb n="103" /> <p>Лијепо пазе Мару у Глувићевој кући.{S} Напредује дијете да ти је ми |
| и он готово ништа вечерао, а ту ноћ узе Мару себи у постељу.{S} Иконија се не може од ње да рас |
| кући неког професора Вучетића, и ту је Мару предао.{S} Причао је како у тој кући има много кој |
| не сметају, које су сваки час обилазиле Мару, водиле је својим кућама и доводиле опет попу.</p> |
| p> <p>Сједоше они за ручак.{S} Посадише Мару до попа, па јој висе ножице низ столицу, а сам све |
| учак.</p> <p>Сједе поп у кола, па још и Мару узе са собом.{S} Гигају се, брате, она кола, рекао |
| јено под предње сједиште.{S} Поп пољуби Мару:</p> <p>— Пођи с богом, Маро!{S} Нека ти је он у п |
| ђе кревету и пипаше по њему, да пробуди Мару, али кревет бјеше празан.</p> <p>Он истрча на поље |
| м да је такав договор да кум Нинко вози Мару у Биоград и понесе владичино писмо куд треба.{S} П |
| о да млађи људи, ма колико да су вољели Мару, сматраше цијелу ствар за изгубљену, и, да није ст |
| ене посједају на клупу под орах, милују Мару и плачу, а она уплашено иде из крила у крило.{S} Н |
| о зажељеше ухватити учитеља, и отети му Мару.{S} Граја се дигла, и силно као оркан креће се мас |
| ја се дигла, и силно као оркан креће се маса Зебићевим шором.{S} Неколико коњаника пролетјеше к |
| Набавља зелене шаре у вароши, па их све масти, а испод трапа гдје хвата можданик подметнуо двиј |
| лава!{S} Шта дижеш вику? — рече бунован Матија.{S} Павао му приђе и шану још нешто.</p> <pb n=" |
| дне авлије испаде с малом пушком старац Матија Ђенадић, који је, веле, још под Милошем ратовао. |
| и шану још нешто.</p> <pb n="138" /> <p>Матија опали и сам из пиштоља:</p> <p>— У помоћ, браћо, |
| Од тебе се, оче — рече владика, — има и матор човјек чему да научи. — А како ти се зове мала?</ |
| <p>Поодавно је већ како поп не може да махне косом ни да закопа мотиком, али за то је он ипак |
| ашов извиси гомилу земље више попадије, махну поп руком на нас и ми одосмо његовој кући, а он о |
| поп обриса очи и погледа по народу.{S} Махну слабо главом, као да рекне »с богом« и пријеђе пр |
| х мори?</p> <pb n="144" /> <p>Поп слабо махну руком, као да му приђемо.{S} Владика сједе на сто |
| и ја дати још...</p> <p>Поп нестрпљиво махну главом:</p> <p>— Станите, не разуместе ме!{S} Нем |
| е поп наже да је пољуби, а дијете у сну махну руком, окрете се на другу страну и настави спавањ |
| опадији.</p> <p>Болови наступају све на махове и све чешће, али кад попусте, она је при себи.{S |
| и је стајао са стране и не видећи попа, маче сјекиром по довратку.{S} Поп преко прага, а пламен |
| онотоно, како сва дјеца читају:</p> <p>«Маче војску старац Југ-Богдане, у Богдана силна војска |
| та ће њима двома добро?{S} Ни кучета ни мачета!{S} Док су живи, биће им доста, а послије — наро |
| ан.{S} Знам, кад год му приђем руци, да ме пита чији сам.</p> <p>Тако смо ми рачунали, а и учит |
| е могу доћи.{S} Причао ти је владика да ме је премјестио у један пансионат, гдје се говори само |
| га не газите богопротивним ногама и да ме не црните све горе пред оцем небеским!{S} Пошљедњи в |
| ми се све допада да ће скоро куцнути за ме час.{S} Него сам вас зовнуо, да се договоримо за нек |
| p> <p>— Сад ми је са свим добро!{S} Сад ме ништа више не боли!</p> <p>То бјеше пошљедња његова |
| > Цијеле године ишла сам у школу, а сад ме ни о распусту неће да пусте кући.{S} Веле: морам учи |
| а у капу.</p> <p>— Нећу — веди, — хајде ме води!</p> <p>— Ама сједи, да пијеш штогод! — рече км |
| стах сироче и побјегох у ово село, гдје ме послије власт запопи.</p> <p>— А онако нијеси, да ре |
| ад се деси да сам сам у школи, спопадне ме некакав страх и не смијем да се обазрем на ону стран |
| вели — не дам дјетета од себе, ако ћете ме сву исјећи.{S} Мене је покојна заклела да га чувам и |
| , па онда живи ако можеш.{S} Послушајте ме, пошљедњи вам пут кажем; вас сте четворица свему злу |
| главом:</p> <p>— Станите, не разуместе ме!{S} Немам ја својега имања, ни дај Боже!{S} Све је в |
| Како ћу — вели — поћи на небо, гдје ће ме сјутра прексјутра свевишњи позвати, како му смијем с |
| и бабу још један пут и кажи: благослови ме!</p> <p>Она се наже из кола попу, и пружи руку:</p> |
| попу, и пружи руку:</p> <p>— Благослови ме, бабо! — па наслони усне на увелу попову руку.</p> < |
| руку и пољуби је; прошапта: »Благослови ме... и опрости!« Послије јој се ваљада од бола развуче |
| показаше се још двије преко ње, — води ме!</p> <p>Кмет оде с њиме.</p> <p>— Какво је ово чудо? |
| до цркве.</p> <pb n="127" /> <p>— Води ме! — рече господин човјек.</p> <p>— Затворена је!</p> |
| олио: »Боже, опрости ми гријехе и одржи ме здрава, докле си ми живота поклонио!» И бог га је за |
| бога ти... — хтједох рећи: с Маром, али ме сам језик поведе, те рекох: — шта је, бога ти, с Пав |
| се с тобом цмакам! ја хоћу рад!{S} Или ме волиш или не волиш!{S} Једно или друго!{S} Нећу тањи |
| > <p>— Оче владико, сјећаш ли се кад си ме питао шта сам учио?</p> <p>— Сјећам!</p> <p>— Сјећаш |
| п грцајући. — Па шта да радим?{S} Научи ме!</p> <p>— Пошљи је у Биоград на науке.</p> <p>— А ко |
| пастира?</p> <p>— Сјећам!</p> <p>— Чуј ме, оче владико, и ви, браћо!{S} Ја изгубих душу што ни |
| година.{S} Ја сам лутао по свијету, док ме наш рат не позва кући.{S} При свршетку добијем запов |
| е ти, учитељу? — рече поп.</p> <p>— Ево ме!</p> <p>— Знам! а камо се у цркву да пјеваш?</p> <p> |
| — Браћо! — рече поп — ви сви знате како ме је бог благословио и како сам му платио за моје знан |
| зачкиљи и гледа у учитеља.</p> <p>— Што ме гледаш?</p> <p>— Ништа! — вели поп. — У цркви се пје |
| да је горе него ли у Турској?{S} Синоћ ме — вели — зову да читам молитву Арнаутовићу, кад ја т |
| ело.{S} Густе обрве готово се састају а међ’ њима једна дубока бора, која се ни онда не изједна |
| дише ракијом, па онда нешто прошапуташе међу собом и Нинко Вилотић први уђе у собу гдје је дије |
| оје ће зар и нама гранути сунце.</p> <p>Међу тијем мијења се што шта у селу — вријеме чини свој |
| сељаци.</p> <p>— Ко ће бити кум?</p> <p>Међу сељацима наста жагор, али у брзо изађе Нинко Вилот |
| да се окумимо!{S} Тако народ, хвала му, мене изабра.</p> <p>Поп се три пут пољуби с њиме.{S} Он |
| ета од себе, ако ћете ме сву исјећи.{S} Мене је покојна заклела да га чувам и пазим.</p> <p>— Д |
| Па кад ти се слави, а ти га слави!{S} А мене немој дирати!{S} Видиш да радим!</p> <p>Па опет се |
| а не може никако оставити села, «а због мене једног, вели, не вриједи да премјешташ конзисториј |
| тебе је била скоро двије године, а код мене једном <pb n="104" /> у недјељи.{S} Него дајте ви |
| у паметна су ми и чељад, имаће се и код мене чему научити.</p> <p>— Хвала ти, куме! — рече поп. |
| >— Лијепо, кажем, дијете ће у школу код мене с другом дјецом научити читати и писати, па неће п |
| на пуна кућа, па се само вајкају: «Леле мене! како је дијете ислабило!»</p> <pb n="123" /> <p>— |
| цркву.{S} Немојте брукати себе живе, ни мене мртва, ни градити шта му драго.{S} Не почињите, до |
| Него дајте ви мени дијете у кућу.{S} У мене је и задруга већа, а хвала богу паметна су ми и че |
| рећи.</p> <p>— Ја велим да је опет дате мени у кућу,</p> <p>— рече Глувић.</p> <p>— Јок! — каже |
| есеца <pb n="100" /> побабила.{S} Дајте мени дијете и Иконију, док је оно још за сисе!{S} Пазић |
| n="104" /> у недјељи.{S} Него дајте ви мени дијете у кућу.{S} У мене је и задруга већа, а хвал |
| — веле да је рекао. — Хвала ти!{S} Таки мени и требају!</p> <p>Кад послије пођоше, а поп Митар |
| икона?</p> <p>Ми му показасмо.</p> <p>— Метните ми овдје! — Он показа руком на прси, и ми му по |
| и се богу, па одважно приђе кревету.{S} Метну дјетету руку на чело:</p> <p>— Маро, сине, устани |
| дине.{S} Рече јој да се прекрсти, па је метну у кола горе.{S} Онда се и сам прекрсти, па се пос |
| кревет.{S} Тури кажипут у књигу, па је метну у крило.{S} Поклони се мало пут попа, па оста сје |
| е доктор.</p> <p>-— Овдје! — рече поп и метну руку опет на срце.</p> <p>Доктор нареди да га ост |
| <p>Поп с муком подвуче руку под икону и метну је на срце:</p> <p>— Овдје!</p> <p>Доктор приђе, |
| главе, ни руку с очију.</p> <p>Поп јој метну руку на главу и нешто шапуташе.{S} Послије јој по |
| у плот.</p> <p>Наста тишина.</p> <p>Поп метну обје руке на Марину главу и узе шапутати.</p> <p> |
| јела једном под орах.{S} Плете, а књигу метнула преда се у крило; намргодила очице и чита, не п |
| емо га ухватити!</p> <p>Двојица тројица метнуше попа у кола.{S} Посједаше још њих неколико оруж |
| </p> <p>— Нијеси, ја боме, немаш кад од механе.{S} Треба ја да водим и твоју бригу.</p> <p>Он и |
| Зар ти — вели — у радни дан сједиш пред механом?</p> <p>— Благослови! — каже ковач и иде руци, |
| е наш учитељ са овим пазио; преметнусмо механу; питасмо узбуњене сељаке: не видје ли ко шта? — |
| њу.</p> <p>Другога дана изашао учитељ у механу.{S} Сједне сам,- намргоди се па ћути.{S} Поручи |
| е — вели — душа на нос да <pb n="96" /> ми искочи!«.{S} Теретан јој сваки рад и све да јој је д |
| вришти и сипа воду, а сјекира тутњи.{S} Ми више не видјесмо попа.</p> <p>Тада Станоје Исаковић |
| ударише.{S} Он мрдну једним прстом.{S} Ми је прихватисмо и приведосмо кревету.</p> <p>— Још бл |
| бојао.{S} Управо се ни жив није чуо.{S} Ми смо били њиме задовољни: какав је, такав је — наш је |
| Владика сједе на столицу до кревета, а ми се искупили у наоколо.</p> <p>Слабим гласом поче поп |
| кне: — Треба радити! — па нас остави, а ми блејимо за њом.</p> <p>Или дође послије подне, кад с |
| варош, прича Јанко Радуловић, код кога ми купујемо со, и што му је кућа до владичина двора, да |
| адите?{S} Шта сам ја згријешио Богу, да ми не дате под моје старе дане живјети?{S} Како ћу — ве |
| > <p>— Сјећам!</p> <p>— Сјећаш ли се да ми ти рече да је то доста за добра пастира?</p> <p>— Сј |
| оме вели: »Слатки бабо!{S} Хоће срце да ми пукне, што ти не могу доћи.{S} Причао ти је владика |
| p>— Ја — вели поп — и народ рачунамо да ми је тако седамдесет.</p> <p>— Лијепа старост! — рече |
| ми се да у њему нема пет драма, а леђа ми чисто шкрипе.</p> <p>Учитељ се насмија.{S} Онако: је |
| мо људи, не примите за зло, браћо, ваља ми се добро с вама разговорити, јер се не враћа с пута |
| /p> <p>— Божје па њено!</p> <p>— Е, сад ми је — вели лакше умријети.{S} Спаде ми неки терет са |
| може сит да је се нагледа:</p> <p>— Сад ми је са свим добро!{S} Сад ме ништа више не боли!</p> |
| јем да се обазрем на ону страну.{S} Све ми се чини проговориће нешто, и час прије гледам да заг |
| д ми је — вели лакше умријети.{S} Спаде ми неки терет са срца.</p> <pb n="108" /> <p>Али кад по |
| .{S} Са тога изгубих и дијете, а одведе ми га некрштен човек.</p> <p>— Како то, оче? — рече вла |
| <p>Павао се испријечи:</p> <p>— Немојде ми пристајати на муку, кажем ти, већ гледај свога посла |
| p> <p>Ми му показасмо.</p> <p>— Метните ми овдје! — Он показа руком на прси, и ми му положисмо |
| хоће да дохвати патос.</p> <p>— Додајте ми добар котао пун воде! — дераше се Нинко.</p> <p>Дода |
| село.{S} Успомене навалише и притискоше ми груди.</p> <p>— Лакше, Илија, лакше, још лакше!{S} З |
| и сјекиром у врата.{S} Она одлетјеше, и ми угледасмо <pb n="141" /> попа у пламену.{S} Држи ико |
| ми овдје! — Он показа руком на прси, и ми му положисмо икону.</p> <p>Владика приђе на прстима, |
| и.</p> <p>Мало послије разиђе се дим, и ми га угледасмо како поскочи преко греде, која се пушаш |
| оп се исправи па га стаде гледати.{S} И ми се ослободисмо.{S} Посједасмо опет, правећи и њему м |
| ову, и кад се вратисмо, умијешасмо се и ми у народ.{S} Већ се хвата мрак.{S} У даљини опазисмо |
| више попадије, махну поп руком на нас и ми одосмо његовој кући, а он оста сам на гробу.{S} Сјед |
| же! уморан сам.{S} Отвори школу и пошљи ми фамилијаза.</p> <p>— Сједи, човјече! — рече ослобође |
| е <pb n="130" /> опет узмем чекић, чини ми се да у њему нема пет драма, а леђа ми чисто шкрипе. |
| ми гријехе и одржи ме здрава, докле си ми живота поклонио!» И бог га је заједно с пошом одарио |
| ој нешто у грудима. .</p> <p>— А што си ми се замислила, голубице? — рече Иконија.</p> <p>Мара |
| гнаћу вас, ако тако устјерате, старости ми, одавде и намјестићу Мића црквењака пред порту с врљ |
| морио.{S} Богу се молио: »Боже, опрости ми гријехе и одржи ме здрава, докле си ми живота поклон |
| у с кум-Нинком, па рече:</p> <p>— Чувај ми, дијете, тако ти живога и самосазданог створитеља!</ |
| и кмета.</p> <p>— Браћо — вели, — тако ми се све допада да ће скоро куцнути за ме час.{S} Него |
| народ.{S} Уставише се кола.{S} Гледамо ми ко ће то бити.</p> <p>Господин човјек неспретно скоч |
| д сад с богом ратовати!«</p> <p>Дршћемо ми као прутови — није шала оне божје ријечи, а пријети |
| и — вели — мислите?{S} Да се договоримо ми, па послије да запитамо и друге паметне људе; да вид |
| те није хтио прљати тањира. — Знали смо ми већ у напријед да нас он неће осрамотити!</p> <p>Поп |
| гдје вам почињем причати, рачунали смо ми, а и он, да ће му бити тако педесет година.{S} Попад |
| и, да ме пита чији сам.</p> <p>Тако смо ми рачунали, а и учитељ није имао ништа против тога, да |
| > <p>— Мара!</p> <p>— Мара! — гракнусмо ми, а ћата, што боље може, попу на муштулук.</p> <p>Рад |
| ручик!«</p> <p>»— Одакле је? — викнусмо ми сви.</p> <p>»Он прочита наше село.</p> <p>»— Бог да |
| и задруга већа, а хвала богу паметна су ми и чељад, имаће се и код мене чему научити.</p> <p>— |
| <p>— Па ти — вели — имаш имања, како су ми причали, на хиљаду дуката.</p> <p>Поп се забечи:</p> |
| глас:</p> <p>— Икона!{S} Икона!</p> <p>Ми погледасмо кроз прозор, а свети Сава гледа оним исти |
| плетене јој косе пале низ плећа.</p> <p>Ми се склонисмо, а као да нас пушка по сред срца удари. |
| ко себе:</p> <p>— Гдје је икона?</p> <p>Ми му показасмо.</p> <p>— Метните ми овдје! — Он показа |
| авом.</p> <p>— Је ли овдје кмет?</p> <p>Ми помислисмо да је нов ћата, па поустајасмо.{S} Кмет с |
| и нама гранути сунце.</p> <p>Међу тијем мијења се што шта у селу — вријеме чини своје!{S} Наш с |
| увезана.</p> <p>Поп нагнуо главу, а од милина све му сузе капљу у тањир.</p> <p>Послије је вла |
| евој кући.{S} Напредује дијете да ти је милина погледати.{S} Жене се надмећу понудама и поклони |
| морну површину дотиче само још писмо од милога, као ластино крило мирно огледало воде.</p> <p>Д |
| {S} Запјева славуј поистиха, па крепко, милостивно и ситно, весело као сватовска пјесма, па туж |
| Матија Ђенадић, који је, веле, још под Милошем ратовао.</p> <p>— У помоћ! — викну Павао потрча |
| p> <p>Жене посједају на клупу под орах, милују Мару и плачу, а она уплашено иде из крила у крил |
| >— Да је жива и здрава! — рече владика, милујући дијете.</p> <p>Сједоше они за ручак.{S} Посади |
| ош јаче, игра се прутићем и пролази као мимо турско гробље.</p> <p>Ко зна за што он тако чини?{ |
| {S} И само се још нестрпљиво ишчекиваше мио владалац, који и не сањаше о својој моћи над нашим |
| био један кројач, који је страдао, врло миран и вриједан човјек.{S} Цио дан је у школи, а ноћу |
| етворица свему злу коловође.{S} Јал’ се мирите, јал’ ћете од сад с богом ратовати!«</p> <p>Дршћ |
| "117" /> капију, у селу је још све било мирно; само гдје-гдје што шкрипне ђерам или лупне капак |
| још писмо од милога, као ластино крило мирно огледало воде.</p> <p>Дан за даном, недјеља за не |
| акне, поп уђе у собу.</p> <p>Дуго гледа мирну и безбрижну савјест како спава.{S} Стаде под икон |
| е.</p> <p>Доктор нареди да га оставе на миру, да га нико не дира ни зановета, а владици на пољу |
| о занесен и често хоће ово, а ради оно, мисли једно а говори друго.{S} Што да вам приповиједам |
| развуку уста, гледа на ону страну, гдје мисли да му је жена и дијете, па понавља: »Слава теби, |
| ма не рече ништа.{S} Сам се даде у неке мисли.</p> <p>Од то доба он учитеља никад више ни за шт |
| ла и горко зарида.{S} Сузе спирају црне мисли, налију препукло срце.{S} Сломљен брод потоне и н |
| ! — рече он замишљено. — Да! тој сам се мисли и сам поклонио!{S} Велика је то књига!{S} Ко њу ч |
| јала.{S} Гледа листиће <pb n="136" /> и мисли нешто, па га онда чисто срдито баци и с некаквим |
| а дијете.</p> <p>Поп заћута и даде се у мисли.{S} И владика ћути.{S} Тако то траја неко вријеме |
| опу пао некакав терет на срце и црне му мисли долазе у главу да ће изгубити друга.{S} Забринуо |
| а се не може од ње да растане, и кад је мислила да је Мара с попом заспала, изнесе свој губер и |
| љ са свијем нешто друго од пређашњег, и мислили смо сви да је он учеван човјек, али га нијесмо |
| а језа подиђе.{S} Било нас је, који смо мислили да је помјерио памећу.</p> <p>— Воду! — дрекну |
| рошка дјеца, јер ово, ви видите и тако, мислим, није рођено да копа и оре, а то би <pb n="105" |
| Шта то? — рече Мојсило Прокић.</p> <p>— Мислим и кажем да се дијете даде у школу.</p> <p>— Какв |
| p>— Па шта мислиш сада с њоме?</p> <p>— Мислим, оче владико, да је дам у кумову кућу, да се диј |
| иде капу и поклони се кум-Нинку. — А ја мислим и кажем да се дијете васпитава!</p> <p>— Шта то? |
| иота да дијете задоцни.{S} Него ја тако мислим и кажем да се дијете васпитава и никако друкчије |
| ме! — рече поп. — Тако сам некако и сам мислио.{S} Сјутра ћемо се разговорити и с народом, па у |
| и плести косе.{S} Ја сам — вели — много мислио и лупао главу шта да радим јако с њоме.{S} Дијет |
| > <p>— Нијесам — вели поп — никад на то мислио.{S} Да видиш, није луда ова учитељева.</p> <p>— |
| учити се кућевном послу.{S} Већ је поп мислио да поведе ријеч о томе с народом, али <pb n="109 |
| тако чини?{S} Ко зна шта је поп о њему мислио?</p> <p>И тако се учитељ осами.{S} У прсте бих в |
| едва држи на ногама.{S} Шта ви — вели — мислите?{S} Да се договоримо ми, па послије да запитамо |
| "95" /> ти, Настасе Андрићу, ама зар ви мислите да ја не видим да сте и вас четворица у овом бо |
| и, да стигнем друге и тако даље» Можете мислити како нам је било!{S} Али шта ћемо?{S} Попу не с |
| разред, запита он попа:</p> <p>— Па шта мислиш сада с њоме?</p> <p>— Мислим, оче владико, да је |
| ебају!</p> <p>Кад послије пођоше, а поп Митар скочи на нашег попа:</p> <p>— Како ти да говориш |
| м опојао није се повампирио.</p> <p>Поп Митар повуче нашег попа за мантију.{S} Владика се слатк |
| по Иконију Маркову.</p> <p>Поп разбуди Мића, који у скок оде баба-Иконијиној кући, а сам се оп |
| ерате, старости ми, одавде и намјестићу Мића црквењака пред порту с врљиком, па да му пребије г |
| ао, жњео, косио, пластио, врхао, вијао, Мићо црквењак на пијацу носио, а поп новце чувао. — А ш |
| ија.</p> <p>Кад га опет вратише у кућу, Мићо изнесе по ново ракију.{S} Прву чашу даде куму Нинк |
| едили смо може бити једно по сахата.{S} Мићо изнио ракије у бардаку, па служи винском чашом.{S} |
| ођа рахат цијелу чету њоме нахранио.{S} Мићо донио скоро из вароши шарен нов ковчег и у њега тр |
| ључ је на трпези, под плаштаницом — зна Мићо!{S} Унутра има хиљаду и сто и један дукат.</p> <p> |
| се врати кући.{S} Сва им је послуга био Мићо црквењак, који се такође рачунао у нешто што припа |
| трчи по авлији, ваби кокоши, гледа како Мићо изгрће жар из пећи за хљеб, или како сусјед Ђерић |
| Смиљанић, и обриса рукавом сузу.</p> <p>Мићо изнесе Марин ковчег и тури га у сијено под предње |
| то подмладио.{S} Благосиља све редом, а Мићу заповједио да све црквене чарапе, тканице и рубље |
| која њена друга.{S} Нигдје се ништа не миче, само совуљага ћуче њену страшну пјесму.{S} Пси по |
| евим шором, а поп и за њим сав народ не миче се с мјеста и не одваја очију.{S} Кад већ кола зам |
| ји, турио сиједу главу у руке, па се не миче.{S} Онда му у један пут сину нешто кроз главу.{S} |
| едан прозор.{S} Двојица га дохватише за мишке, али се он отрже и ускочи у нутра.</p> <p>У тај п |
| /> <p>Нинко потхвати дијете руком испод мишке и привуче га к себи, а коњи почеше касати.{S} Мар |
| и што мора бити, мора!</p> <p>И послије мјесец дана већ се опрема дијете за пут.</p> <p>Силне с |
| све црвенији долазе, док већ не измаче мјесец јул, и док кум Нинко не запреже коње, да води ду |
| ност срце које чека.{S} Кад је пошљедњи мјесец школске године, не може човјек жив да дочека.{S} |
| било, <pb n="128" /> јер је већ био јул мјесец, па због оно неколико дана до распуста, не хтјес |
| е већ навикла. -</p> <p>Тако је то ишло мјесец дана.{S} У то доба Мара поста још замишљенија.{S |
| сви знате да се моја домаћица прије два мјесеца <pb n="100" /> побабила.{S} Дајте мени дијете и |
| > <p>Кад јој се навршила година и девет мјесеца, а поп, у договору са селом, дозида уз кућу још |
| Дан за даном, недјеља за недјељом, па и мјесеци клизе неосјетно.{S} Што прође изгледа да је мал |
| свако јутро повраћа, а послије неколико мјесеци и ноге јој почеше отјецати.{S} Не може више ни |
| они се на врљике, а из попове куће, као мјесечев зрак, лако се креће друга слика у дугим хаљина |
| трошити?</p> <p>— Једно пет шест дуката мјесечно.</p> <p>Попу чисто одлакну:</p> <p>— Нема од т |
| , а поп и за њим сав народ не миче се с мјеста и не одваја очију.{S} Кад већ кола замакоше, поп |
| {S} Стока се нешто узарумила, па неће с мјеста, а Павао се наљутио, поцрвенио у лицу као паприк |
| смо.{S} Посједасмо опет, правећи и њему мјеста, ал’ он не хтједе сјести већ опет вели кмету:.</ |
| е дисао.{S} Намазасмо му уљем изгорјело мјесто на леђима, поквасисмо кошуљу оцтом, па му је нав |
| другу, па га зањиха и баци на проваљено мјесто.{S} Врба пуче а Нинко љосну на другу страну о зе |
| у, а котао изручи сву воду на проваљено мјесто.{S} Чвркну вода, а дим се склупча.{S} У соби се |
| Или ви хоћете да ја затворим ово свето мјесто, да га не газите богопротивним ногама и да ме не |
| престаје.{S} А на откосу више ње стоји млад човјек.{S} Подбочио се на косиште и тражи очима по |
| и поп, па разговарају о овом и оном, а младеж се игра и весели.</p> <p>А друмом за наше село и |
| се с њом родио.{S} Чудно она оскаче на младом лицу, у сред кога сједи мало кукаст нос, а под њ |
| данас свијет, него што је био за твоје младости, а још ће друкчији бити кад она ступи на снагу |
| лати у туђину, или који је сам у својој младости морамо оставити свој завичај.{S} А ко је то св |
| .{S} Искупи се доста свијета, па је као младу одведосмо поповој <pb n="133" /> кући.{S} Поп од |
| .{S} Попадија јал’ је била годину двије млађа, јал’ није.{S} Али обадвоје људи темељити.{S} Дје |
| а.</p> <p>Народ се искупио.{S} Чудно да млађи људи, ма колико да су вољели Мару, сматраше цијел |
| о гуске једна за другом на капију.{S} И млађи свијет оде.{S} Иконија сама оста у соби с дјетето |
| рији људи што је по штогод припитају, а млађима се чисто везао језик.{S} Није шала, као каква г |
| ћег дана предигла се у постељи, па срче млијеко из ћасе.{S} Поп хода као и прије по селу, али ј |
| озио се кум Нинко и Глувић, за њима још многи народ.{S} Веле, кад је наш поп дошао у варош, да |
| Боже!{S} Све је ваше и онога храма.{S} Много би њојзи било да јој одредите и ово, што ја до са |
| је о чем, а највише о путу и о Мари.{S} Много поп савјетује и моли кум-Нинка да пази на ово и н |
| ма себи плести косе.{S} Ја сам — вели — много мислио и лупао главу шта да радим јако с њоме.{S} |
| а је благословена;</p> <p>Послије ручка много се што шта владика с попом разговарао.{S} Звао га |
| редао.{S} Причао је како у тој кући има много које шта, да ни десето не знаш чему је и за што ј |
| , а све у здрављу и весељу за дуго и на много.</p> <p>— Амин да бог да! — одазваше се тихо сеља |
| шно и лако насмија.</p> <p>И с Маром је много што шта говорио.</p> <p>— Који је оно светац? — р |
| огао наодговарати свијету.{S} Причао је много чуда, што је видео у Биограду, да му једва вјеров |
| мога сељака.</p> <p>Кажем му се.</p> <p>Много смо што шта говорили.{S} Већ се примицасмо селу.{ |
| сам инокосан.</p> <pb n="91" /> <p>- А моба?</p> <p>— Треба убити брава и набавити аков ракије |
| ар ће бити и што ракије, па сјутра зови мобу.</p> <p>Сјутра дан до вечерње оборено све, везано |
| S} Ко не вјерује нека пита само кога из мог села.</p> <p>Кад се навршише три године, и Мара свр |
| вог коморџију, неког Илију Теовиловића, мога сељака.</p> <p>Кажем му се.</p> <p>Много смо што ш |
| </p> <p>— Ја сам се — вели поп — учио у мога оца, који је поповао у стара времена, па кад га уб |
| ародно«, а све што је сеоско »наше«.{S} Могао је он ући у коју хоћеш кућу, узети што је хтио — |
| је недјељу дана врати из Биограда, није могао наодговарати свијету.{S} Причао је много чуда, шт |
| лу.{S} Није имао пандура, али нико није могао ни помислити да не послуша попа, а он опет са сво |
| јепило.{S} Тек он се трудио што је боље могао.{S} Ни у што се у селу није пачао, свакоме је уга |
| ако се учитељ осами.{S} У прсте бих вам могао казати сваку његову ријеч, тако је мало говорио.{ |
| да се сам врати?{S} Бог зна би ли он то могао икако и поднијети?</p> <p>Ту они говорише које о |
| Нинко.{S} Пробудих се раније, па кад не могах заспати, а ја викнух дијете да хвата.</p> <p>— Хо |
| њир, али он, вели, казао: «нека, хвала, могу ја и из чиније», те није хтио прљати тањира. — Зна |
| ица.{S} Не волим људе, који што хоће не могу, а што могу неће.{S} Или -— или!...{S} Видим све.. |
| бо!{S} Хоће срце да ми пукне, што ти не могу доћи.{S} Причао ти је владика да ме је премјестио |
| ао: завирују је са свих страна и већ не могу да је се сити нагледају.</p> <p>Тако она весели по |
| олим људе, који што хоће не могу, а што могу неће.{S} Или -— или!...{S} Видим све...{S} Боље се |
| ије старијих <pb n="139" /> људи, не би можда ни у потјеру ишли.{S} Али старији бацају пушке, с |
| их све масти, а испод трапа гдје хвата можданик подметнуо двије старе коњске плоче, да се мало |
| она ступи на снагу.{S} Кад сврши школе, може, ако ће, бити и учитељ.{S} А послије, у вароши дру |
| Мара! — гракнусмо ми, а ћата, што боље може, попу на муштулук.</p> <p>Радоје опали из двоцијев |
| д је пошљедњи мјесец школске године, не може човјек жив да дочека.{S} Али нема више туге.{S} Ра |
| есеци и ноге јој почеше отјецати.{S} Не може више ни хљеба да замијеси. »Хоће — вели — душа на |
| та, а владици на пољу рече:</p> <p>— Не може ништа бити.{S} Пукла му је кичма!</p> <p>Он оде, а |
| и да је људи, код којих је, пазе, да не може боље бити: «Не слази» вели «с крила».{S} Да бог да |
| узме у конзисторију, али поп вели да не може никако оставити села, «а због мене једног, вели, н |
| шта да ради.{S} Препуно јој срце, па не може нигдје да се скраси.{S} Сједне на креветац, држи к |
| е Мару себи у постељу.{S} Иконија се не може од ње да растане, и кад је мислила да је Мара с по |
| гу: «...{S}Бош посла!{S} У народу се не може ништа учинити.{S} Заузимајући се за њега, пишући и |
| собе, па леже.</p> <p>Кад сан, који не може растјерати никаква брига дјетињег доба, савлада не |
| но болно лице.{S} Смијеши се и чисто не може сит да је се нагледа:</p> <p>— Сад ми је са свим д |
| се владичино писмо куд треба.{S} Поп не може од цркве а и од старости.{S} А гдје би њега старца |
| ило.</p> <p>Поодавно је већ како поп не може да махне косом ни да закопа мотиком, али за то је |
| није весео.{S} А са оне боре на челу не може човјек ни знати како му је, јер увијек изгледа мрг |
| ш чему је и за што је, и како се човјек може ласно обрукати ако добро не пази.{S} Тако он, вели |
| че поп. — Мара још спава, а Иконија нам може испећи каву.</p> <p>Не рекох вам да је такав догов |
| дијете!</p> <p>То бјеше препона.{S} Ко може стегнути срце, па сада пробудити дијете?</p> <p>Ал |
| а челом дохвати земљу.{S} Лежао је тако може бити четврт сахата, а кад се диже и окрете, угледа |
| а он оста сам на гробу.{S} Сједили смо може бити једно по сахата.{S} Мићо изнио ракије у барда |
| <p>Да, али поп не зна од колико се руку може читати та књига.</p> <p>Дани измичу, Мара је цар с |
| ранцуски, да стигнем друге и тако даље» Можете мислити како нам је било!{S} Али шта ћемо?{S} По |
| це оним путиром ондје, па онда живи ако можеш.{S} Послушајте ме, пошљедњи вам пут кажем; вас ст |
| ћери, не мораш љубити у руку.{S} То је мој кухар!</p> <p>— Нека, оче владико, — рече поп. — Ст |
| идаше капе, Нинко отпоче:</p> <p>— Куме мој и оче, сретна да ти је Марија и наше кумство! да бо |
| твог! — дере се он, — живог или мртвог, моја глава цареву плаћа.</p> <p>И у час као неким чудом |
| а? — пита владика. .</p> <p>— Божја, па моја! — рече поп.</p> <p>— Да је жива и здрава! — рече |
| , попо, и ви, браћо, ви сви знате да се моја домаћица прије два мјесеца <pb n="100" /> побабила |
| , ма ни сто гроша не узео!{S} Неће бити моја штета.</p> <p>Не зна нико, па ни он сам, кад се ро |
| Б. Морао сам проћи кроз <pb n="146" /> моје село.{S} На пошљедњој станици добијем новог коморџ |
| па онда устежући се настави:</p> <p>— А моје дијете... остављам вама на аманет...{S} Бог вам а |
| бог благословио и како сам му платио за моје знане и незнане гријехе.</p> <pb n="99" /> <p>Сви |
| ладико, старија је твоја и паметнија од моје.{S} Само још да видим шта ће село рећи.</p> <p>А у |
| ам ја згријешио Богу, да ми не дате под моје старе дане живјети?{S} Како ћу — вели — поћи на не |
| то да будем учитељ!...{S} Овдје су сви моји покушаји јалово испали.{S} Народ је глуп и затуцан |
| уђом, и зар ће се ово дијете потуцати У мојој кући?</p> <p>Учитељ се уједе за језик.</p> <p>— М |
| лу.{S} Шта ће</p> <p>— вели — научити у мојој кући, гдје нема ни преслице, а камо ли разбоја?{S |
| јете васпитава!</p> <p>— Шта то? — рече Мојсило Прокић.</p> <p>— Мислим и кажем да се дијете да |
| </p> <p>— Зар ти — вели, — дроњо, зовеш моју кућу туђом, и зар ће се ово дијете потуцати У мојо |
| е.{S} Ковач је нешто теретно радио, сав мокар од зноја, залијепила му се кошуља за широка леђа, |
| као смрт, убијена кишом и временом, сва мокра, а расплетене јој косе пале низ плећа.</p> <p>Ми |
| овјек радећи моли богу, да се он за све моли, кад они морају радити, да је богомрско не радити |
| путу и о Мари.{S} Много поп савјетује и моли кум-Нинка да пази на ово и на оно и да добро упамт |
| падија слабо се разбира.{S} Јечи само и моли се богу да је прими.</p> <p>Шта да се ради?</p> <p |
| ркву, да се у остале дане човјек радећи моли богу, да се он за све моли, кад они морају радити, |
| итељ се уједе за језик.</p> <p>— Молим, молим, господар-Нинко и куме, и ви, господин-попо и ост |
| > <p>Учитељ се уједе за језик.</p> <p>— Молим, молим, господар-Нинко и куме, и ви, господин-поп |
| у, а тек учитељ као из мртвих:</p> <p>— Молим вас, браћо, и ви, господин-попо, ако дозволите да |
| престајао, никад се уморио.{S} Богу се молио: »Боже, опрости ми гријехе и одржи ме здрава, док |
| оче онда?...{S} Него, браћо, ја бих вас молио, да јој за сваки случај одредимо мало имања од на |
| ј постеље и не одмиче се.{S} Шапће само молитве, а попадија слабо се разбира.{S} Јечи само и мо |
| кој?{S} Синоћ ме — вели — зову да читам молитву Арнаутовићу, кад ја тамо, а њему Срнинић прошце |
| ледах ђачиће; устали на ноге, па читају молитву.{S} Пред њима стоји једна женска.{S} Упрла погл |
| хиљ, намаче га на врат па стаде читати »молитву од кровотеченија«. — Све залуд!{S} Она отвори ј |
| из собе.{S} Он клече на траву и узе се молити богу.</p> <p>Још није поштено ни свануло, а већ |
| ати и писати, па неће под своју старост молити другога да јој чита писма.{S} А док она одрасте |
| к Ненада Ћерића, а у њега је син Павао, момак за женидбу.{S} Онај исти, коме учитељ рече да је |
| себе лежао у колима, скочи на поље као момак од двадесет година.{S} У очима му нешто страшно, |
| едва да је познаш!{S} А кад коме од нас момака пружи руку, а он сав поцрвени.{S} Искупи се дост |
| } Намргоди њене очице, па поче гласно и монотоно, како сва дјеца читају:</p> <p>«Маче војску ст |
| , само их срце боли, али што мора бити, мора!</p> <p>И послије мјесец дана већ се опрема дијете |
| ри шешир и рупцем брише зној с чела.{S} Мора бити да се с њом родио.{S} Чудно она оскаче на мла |
| е шћућурише, само их срце боли, али што мора бити, мора!</p> <p>И послије мјесец дана већ се оп |
| оли богу, да се он за све моли, кад они морају радити, да је богомрско не радити у петак, јер ј |
| /p> <p>Ал’ да се удари путем на Јаругу, морали смо се вратити до близу самог села.{S} Кад се оп |
| о распусту неће да пусте кући.{S} Веле: морам учити француски, да стигнем друге и тако даље» Мо |
| ђину, или који је сам у својој младости морамо оставити свој завичај.{S} А ко је то све преко г |
| вршетку добијем заповијест да идем у Б. Морао сам проћи кроз <pb n="146" /> моје село.{S} На по |
| о би онај разумио, који је своје рођено морао послати у туђину, или који је сам у својој младос |
| о писати као сада, него ће сваки човјек морати писати писма.{S} А послије у школи се учи: земљо |
| па рече:</p> <p>— Овога чику, ћери, не мораш љубити у руку.{S} То је мој кухар!</p> <p>— Нека, |
| , а он се окрете:</p> <p>— А што си ти, море, стао ту?</p> <p>— Што сам уморан, — рече ковач.</ |
| абезекну:</p> <p>-— А какав тебе гријех мори?</p> <pb n="144" /> <p>Поп слабо махну руком, као |
| поп не може да махне косом ни да закопа мотиком, али за то је он ипак увијек у послу.{S} Он вод |
| мио владалац, који и не сањаше о својој моћи над нашим срцима.</p> <p>Боже! кад она дође!</p> < |
| ешасмо се и ми у народ.{S} Већ се хвата мрак.{S} У даљини опазисмо нека кола.{S} Кмет погледа н |
| лице гори као у грозници.</p> <p>А кад мрак притисне земљу, неко се шуња поред попова плота.{S |
| црне Павлове очи како просијецају ноћни мрак.</p> <p>— Не знам просто шта да радим? — говори сл |
| а.</p> <p>Аксентије Смиљанић позна га у мраку:</p> <p>— Побјеже! — рече он.</p> <p>— Ко?</p> <p |
| з прозор, а свети Сава гледа оним истим мрачним и озбиљним погледом на нас све.</p> <p>Поп поле |
| ни знати како му је, јер увијек изгледа мргодан и зловољан.</p> <p>Иде он у наше село и ено га |
| е дусне, окрене главу на другу страну и мргодан оде.</p> <p>Један пут иде он полако поред ковач |
| оп се уздрхта, а сузе му ударише.{S} Он мрдну једним прстом.{S} Ми је прихватисмо и приведосмо |
| си капљица, којом душа роси, кад јој се мркне и кад свањује.</p> <p>А кроз летве од чардака у с |
| же прстима оно мало длачица на уснама и мрко гледа у дашчару гдје је школа.{S} Подилази му крв |
| .{S} Немојте брукати себе живе, ни мене мртва, ни градити шта му драго.{S} Не почињите, док доб |
| са лоптила му је крв, а ноге висише као мртве.{S} Још је дисао.{S} Намазасмо му уљем изгорјело |
| ела дијете за руку, а тек учитељ као из мртвих:</p> <p>— Молим вас, браћо, и ви, господин-попо, |
| г или мртвог! — дере се он, — живог или мртвог, моја глава цареву плаћа.</p> <p>И у час као нек |
| {S} Кмет се помамио:</p> <p>— Живог или мртвог! — дере се он, — живог или мртвог, моја глава ца |
| посрнуо.{S} Лице му је поблиједо ал’ не мршаво, а велике смеђе очи до пола <pb n="126" /> затво |
| г питати како се зове, одакле је, каква му је нурија и тако даље, па пита и нашег попа.{S} Каже |
| S} Чисто дијете дошло ван себе; некаква му ватра подишла обрашчиће, и кад што проговори, то је |
| <p>— Побјеже учитељ!</p> <p>— Без трага му глава!{S} Шта дижеш вику? — рече бунован Матија.{S} |
| твоја воља, попо; и твој благослов, да му узмемо добру жену дадиљу, или да га дамо каквој баби |
| много чуда, што је видео у Биограду, да му једва вјеровасмо.{S} За Мару вели да је најприје с п |
| о и на оно и да добро упамти све, па да му послије прича кад се врати.{S} Тако они бригају бриг |
| а црквењака пред порту с врљиком, па да му пребије голијени, који се од вас усуди ступити ногом |
| како да почне, како да га тјеши, шта да му каже. — Поп издиже главу и погледа по свјема:</p> <p |
| ји се иде затворенијих очију.{S} Бог да му душу прости!{S} Жао нам га је било.{S} Вио је сирома |
| »Он прочита наше село.</p> <p>»— Бог да му душу прости!«</p> <p>— А... онај... ваш учитељ?{S} Ч |
| , тако је мало говорио.{S} Кад видје да му и оно мало, што овда онда проговори, нико не разумиј |
| био најстарији у цијелом округу, те да му је по томе спадала нека особита почаст и задатак при |
| ста, гледа на ону страну, гдје мисли да му је жена и дијете, па понавља: »Слава теби, Господе!« |
| а нијесам смио ни говорити.{S} Видим да му не ваљају послови што ради, али гдје ја прост човјек |
| 44" /> <p>Поп слабо махну руком, као да му приђемо.{S} Владика сједе на столицу до кревета, а м |
| је све у длаку!{S} Још сам заборавио да му кажем да сам и једног турчина покрстио <pb n="111" / |
| на покајање.{S} Није се никад десило да му се не послушају свете ријечи.{S} Један пут уђе нека |
| е одвојим од својега дјетета? — А брада му задрхта.</p> <pb n="114" /> <p>— Е — вели владика, — |
| ду главу у руке, па се не миче.{S} Онда му у један пут сину нешто кроз главу.{S} Скочи с клупиц |
| алово прође, или да он узима власт која му не приличи.</p> <p>Стјепану, што иде у раскорак, пре |
| ијем црвом.{S} Тако је божја воља, нека му је слава!{S} Али дијете ваља и гледати.{S} Шта ћу ја |
| че, да се окумимо!{S} Тако народ, хвала му, мене изабра.</p> <p>Поп се три пут пољуби с њиме.{S |
| он све како је, и хвали се нама — хвала му! — као <pb n="110" /> својом дјецом.{S} Онда, веле, |
| ни да сједне.{S} И поп стоји, а бијела му брада час по заигра.</p> <p>— Ја — вели, — браћо, ос |
| о радио, сав мокар од зноја, залијепила му се кошуља за широка леђа, а он стао на врата од кова |
| његовој кући.{S} Из уста и носа лоптила му је крв, а ноге висише као мртве.{S} Још је дисао.{S} |
| рећи.{S} Он је то и радио.{S} Попустила му шина на точковима, а он нађе Пера ковача гдје сједи |
| :</p> <p>— Не може ништа бити.{S} Пукла му је кичма!</p> <p>Он оде, а владика се врати у собу.< |
| не видиш да је сваки као пуце, апостола му његова?{S} Па да га не бијем! — Па опет: пљус!</p> < |
| краја по пет-шест цигаља.{S} На ногама му панталоне, а горе само кошуља.{S} Босогоног лежи и ч |
| мире и увијек гледају на страну.{S} Има му двадесет и двије до и три године.</p> <p>Ништа не го |
| ао момак од двадесет година.{S} У очима му нешто страшно, да те свега језа подиђе.{S} Било нас |
| шири него под самим ноздрвама.{S} Доња му је усна мало висила, а горња је мало издигнута, те с |
| рата, и помогао попу да сиђе с кола, па му није дао ни руке, него се с њиме, вели, у лице пољуб |
| на леђима, поквасисмо кошуљу оцтом, па му је навукосмо и положисмо га у кревет.{S} Он се није |
| у саму зору, и изиђе у авлију.{S} Мара му поли да се умије, и старац, и ако ислабио, ипак стал |
| ебе живе, ни мене мртва, ни градити шта му драго.{S} Не почињите, док добро не смислите, и док |
| аче, већ замишљеним очицама гледа у шта му драго.{S} Чупка ресе на кошуљи и не говори ништа.{S} |
| {S} На букви кликће дјетлић, а са ораха му се одзива жуња.{S} Сунце блиста, а облаци се разилаз |
| ио и постао забораван.{S} Знам, кад год му приђем руци, да ме пита чији сам.</p> <p>Тако смо ми |
| p> <p>Поп нагнуо главу, а од милина све му сузе капљу у тањир.</p> <p>Послије је владика питао |
| по земљи.</p> <p>Поп се уздрхта, а сузе му ударише.{S} Он мрдну једним прстом.{S} Ми је прихват |
| и попу пао некакав терет на срце и црне му мисли долазе у главу да ће изгубити друга.{S} Забрин |
| озора и дохвати кућу и са те стране, те му запријечи повратак.{S} Дим се сави.{S} Народ вришти |
| причати, рачунали смо ми, а и он, да ће му бити тако педесет година.{S} Попадија јал’ је била г |
| вљени као плот који је посрнуо.{S} Лице му је поблиједо ал’ не мршаво, а велике смеђе очи до по |
| че дијете и промијени се у лицу, а срце му залупа.</p> <p>— Устани!...{S} Сви те чекамо... — ре |
| а он оста сам, као сухо дрво, и на срце му паде туга.</p> <p>Дуго се опирао срцу, не хотећи »ср |
| } Погледа ковача још један пут, не рече му ништа.{S} Само се зави у струку и оде даље.</p> <p>Д |
| воде! — дераше се Нинко.</p> <p>Додаше му.</p> <p>Он дохвати котао објеручке.{S} Оприје се ног |
| /p> <p>Тако се дијете крсти и надјенуше му име Марија.</p> <p>Кад га опет вратише у кућу, Мићо |
| к.{S} Чудан мало на поглед.{S} На глави му широк сламњи шешир с црвеном траком.{S} Испод шешира |
| да у дашчару гдје је школа.{S} Подилази му крв на очи; оне су влажне и лице гори као у грозници |
| н, а очима показа на светога Саву, који му је лежао на прсима.</p> <p>Опет жељно гледа њено бол |
| > <p>Кум Нинко хоће да соколи попа, али му се језик завезао, и само гута пљувачку.{S} И Аксенти |
| је, каже, све код тог професора, нудили му да наспе чорбу себи у тањир, али он, вели, казао: «н |
| овдје! — Он показа руком на прси, и ми му положисмо икону.</p> <p>Владика приђе на прстима, а |
| себе:</p> <p>— Гдје је икона?</p> <p>Ми му показасмо.</p> <p>— Метните ми овдје! — Он показа ру |
| и уђе у собу гдје је дијете било и тури му под главу дукат.{S} За њим кмет, за кметом Аксентије |
| љиво зажељеше ухватити учитеља, и отети му Мару.{S} Граја се дигла, и силно као оркан креће се |
| п!{S} Али и јесте човјек!{S} Та приличи му да је сам владика!</p> <p>Кад је поп стигао у варош, |
| </p> <p>Владика приђе на прстима, а очи му пуне суза:</p> <p>— Како си, оче?</p> <p>Поп се трже |
| е како ме је бог благословио и како сам му платио за моје знане и незнане гријехе.</p> <pb n="9 |
| Теовиловића, мога сељака.</p> <p>Кажем му се.</p> <p>Много смо што шта говорили.{S} Већ се при |
| вим крајем уста, и лијево око са свијем му се затвори, а онијем другијем погледа кмета најприје |
| — рече поп. — Смртан је човјек а незнан му је час смртни.{S} Наш је гријех, ако умре поред нас |
| /p> <p>Поп дахну душом:</p> <p>— Срећан му пут!</p> <p>— Шта? — рече Аксентије. — А Мара?</p> < |
| ш вику? — рече бунован Матија.{S} Павао му приђе и шану још нешто.</p> <pb n="138" /> <p>Матија |
| јутра прексјутра свевишњи позвати, како му смијем стати пред лице - и дати рачуна о своме стаду |
| ре на челу не може човјек ни знати како му је, јер увијек изгледа мргодан и зловољан.</p> <p>Ид |
| боде коња на муштулук.</p> <p>Било како му драго, владика дође, и наш поп осоколи туна.{S} Влад |
| им ријечима, а свакоме пуно срце и лако му, као да се окупао.</p> <p>Тако је он дјеловао.{S} Ни |
| ју хоћеш кућу, узети што је хтио — нико му неће ни ријечи рећи.{S} Он је то и радио.{S} Попусти |
| ао мртве.{S} Још је дисао.{S} Намазасмо му уљем изгорјело мјесто на леђима, поквасисмо кошуљу о |
| крије радост.{S} А кад је на само често му се развуку уста, гледа на ону страну, гдје мисли да |
| ао да је од леда.{S} Псује Јеротије што му на уста дође и кад се он даде да га учи које ко, ко |
| дуловић, код кога ми купујемо со, и што му је кућа до владичина двора, да је владика изишао до |
| збоље поп, заковрну од један пут, и већ му се чини да неће ни ноћи жив дочекати, па зове Нинка, |
| ставише, раширио руке и рида, а вјетрић му се игра бијелом брадом и с оно мало длака на глави.< |
| , јер га радост бјеше обасјала: уста су му непрестано развучена, а на бијелим трепавицама час п |
| тоја Пурешевић.{S} Јал’ је нешто превећ мудро, јал’ је са свијем лудо!</p> <p>Сељаци слегоше ра |
| Али поши како која недјеља све горе.{S} Мука истина гдјешто и попусти, али ноге затјечу све јач |
| а те боли? — рече владика.</p> <p>Поп с муком подвуче руку под икону и метну је на срце:</p> <p |
| јечи:</p> <p>— Немојде ми пристајати на муку, кажем ти, већ гледај свога посла!{S} Знам ја тебе |
| припреме чине.</p> <p>Дан пред полазак мутљају се жене из цијелога села по поповој кући.{S} Ту |
| а ћете видјети.{S} Тамо иду сва дјеца и мушка и женска, и тако је сад вријеме дошло, да ће и по |
| помисли да је владика, па ободе коња на муштулук.</p> <p>Било како му драго, владика дође, и на |
| усмо ми, а ћата, што боље може, попу на муштулук.</p> <p>Радоје опали из двоцијевке.{S} Поп гол |
| с лијеве стране била су још једна мања, на која је учитељ улазио.{S} У њој увијек удара на праш |
| вели — имаш имања, како су ми причали, на хиљаду дуката.</p> <p>Поп се забечи:</p> <p>— Каквих |
| учитељ остави нас — оде сиромах на пут, на који се иде затворенијих очију.{S} Бог да му душу пр |
| ше у село.</p> <p>Кад они уђоше у собу, на нашу радост разабра се поп.</p> <pb n="143" /> <p>По |
| гредице подвучени струкови босиљка.{S} На пећи свакојака цвијећа; нова шареница прострта по по |
| на четири краја по пет-шест цигаља.{S} На ногама му панталоне, а горе само кошуља.{S} Босогоно |
| стао на врата од ковачнице па духа.{S} На спрам тих врата друга су, те тако се игра вјетар кро |
| дин човјек.{S} Чудан мало на поглед.{S} На глави му широк сламњи шешир с црвеном траком.{S} Исп |
| цакли као полелеј у варошкој цркви.{S} На букви кликће дјетлић, а са ораха му се одзива жуња.{ |
| озори су били хартијом подлијепљени.{S} На зиду је висила једна стара дрвена икона светога Саве |
| о други пут оде, пође све по старом.{S} На ново је требало чекати годину дана, и кад се она нав |
| проћи кроз <pb n="146" /> моје село.{S} На пошљедњој станици добијем новог коморџију, неког Или |
| ми ту књигу па читај код куће!</p> <p>— На поклон? — рече Мара изненађена.</p> <p>— На поклон!< |
| оклон? — рече Мара изненађена.</p> <p>— На поклон!</p> <p>Бјеше то једна велика пјесмарица сва |
| новце у мараму, па даде попу:</p> <p>— На остави; ово је Маријино!</p> <p>Онда је узе на руку |
| ала: уста су му непрестано развучена, а на бијелим трепавицама час по виси капљица, којом душа |
| е при себи.{S} Стидљиво погледа попа, а на лицу јој се види некаква страшљива спокојност.{S} Он |
| оред себе.{S} Кад случајно обрне очи, а на патосу стоји једна велика пјесковница, за мал’, вели |
| ргодила очице и чита, не престаје.{S} А на откосу више ње стоји млад човјек.{S} Подбочио се на |
| друге понуде у руке и у уста.</p> <p>А на њој слаба промјена.{S} Само што је мало порасла и шт |
| ше ноге.{S} Спопаде петрахиљ, намаче га на врат па стаде читати »молитву од кровотеченија«. — С |
| траком.{S} Испод шешира смеђа коса пада на чело.{S} Густе обрве готово се састају а међ’ њима ј |
| на само често му се развуку уста, гледа на ону страну, гдје мисли да му је жена и дијете, па по |
| конија јој завири у очи па онда погледа на страну, куда Марине очи бјеху управљене:</p> <p>— Ду |
| ини опазисмо нека кола.{S} Кмет погледа на ону страну, зачкиљи очима и труди се да позна ко је. |
| пућу.{S} Нико то не види, нити ко опажа на другој страни иза амбара црне Павлове очи како проси |
| Служи овоме! — рече он, а очима показа на светога Саву, који му је лежао на прсима.</p> <p>Опе |
| игра бијелом брадом и с оно мало длака на глави.</p> <p>Мара бјеше сама у зачељу.{S} Брзо уста |
| кну гомила, и све наже као јато чворака на траг.</p> <p>— Овуда!{S} Овуда ћемо га пресрести!</p |
| !...</p> <p>Сутра дан устала она, стала на врата па гледа.{S} Поп је већ давно био у градини, и |
| а облаци се разилазе.</p> <p>Мара стала на врата, па гледа неким широким погледом.{S} Дубок јој |
| како истргнуо од туд и добавио нама, ма на недјељу дана.{S} То би њега сиромаха само још јаче ц |
| /p> <p>— А моје дијете... остављам вама на аманет...{S} Бог вам а душа вам!</p> <p>Кум Нинко ис |
| и.{S} Па послије је опет с дјевојчицама на игри или на раду.{S} Све се боље уобљавају обрашчићи |
| по потиљку.{S} Он паде ничице и прсима на земљу, а икону диже више главе.{S} Сасусмо чабар вод |
| Он је то и радио.{S} Попустила му шина на точковима, а он нађе Пера ковача гдје сједи пред крч |
| <p>— Још ближе! — шану поп.</p> <p>Она на кољенима приђе још ближе, али не дизаше главе, ни ру |
| и, помисли да је владика, па ободе коња на муштулук.</p> <p>Било како му драго, владика дође, и |
| је учитељ улазио.{S} У њој увијек удара на прашину и људски зној.{S} Прозори су били хартијом п |
| еручке и обли сузама.{S} Осмијех заигра на поповом лицу.{S} Он је дохвати руком за браду и изди |
| глед на попа, још већма зачкиљи, а бора на челу као да још дубља дође.</p> <p>Онда се опет лије |
| ама разговорити, јер се не враћа с пута на који полазим.{S} Не дај боже смртна случаја, или как |
| ледину, истеже прстима оно мало длачица на уснама и мрко гледа у дашчару гдје је школа.{S} Поди |
| м прочита: »Погинули при освајању шанца на Горици 29 декембра 1877 тај и тај, тај и тај, тај и |
| и кревет бјеше празан.</p> <p>Он истрча на поље.{S} Већ се бјеше прикупило нешто сељака.{S} Нек |
| хљеба да замијеси. »Хоће — вели — душа на нос да <pb n="96" /> ми искочи!«.{S} Теретан јој сва |
| шчару гдје је школа.{S} Подилази му крв на очи; оне су влажне и лице гори као у грозници.</p> < |
| , говорио, чисто да се заплачеш.{S} Кад на пошљетку сав поцрвење па поче да дршће, каже: »Шта ј |
| лу.</p> <p>— Нијесам — вели поп — никад на то мислио.{S} Да видиш, није луда ова учитељева.</p> |
| } Научи ме!</p> <p>— Пошљи је у Биоград на науке.</p> <p>— А колико то траје?</p> <p>— Четири г |
| S} Исправи се, па са стране баци поглед на попа, још већма зачкиљи, а бора на челу као да још д |
| .{S} А гдје би њега старца пустио народ на пут, и како би њему било да остави дијете у Биограду |
| срце.</p> <p>Доктор нареди да га оставе на миру, да га нико не дира ни зановета, а владици на п |
| пред цијелим народом изобличи и позове на покајање.{S} Није се никад десило да му се не послуш |
| pb n="116" /> <p>— Да бог да да ово све на добро изађе! — рече баба Стевана.</p> <p>Кад се већ |
| и попадији.</p> <p>Болови наступају све на махове и све чешће, али кад попусте, она је при себи |
| удари.{S} Она корачи један пут, па паде на кољена.{S} Саже главу, покри очи рукама, а црна јој |
| ом, као да му приђемо.{S} Владика сједе на столицу до кревета, а ми се искупили у наоколо.</p> |
| <pb n="131" /> стражњу осовину и сједе на њу, па поиздалека окренув се учитељу викну: — Упамти |
| Мару.{S} Једног дана и кум Нинко сједе на кола па у име бога оде у Биоград, а весео народ само |
| диже више главе.{S} Сасусмо чабар воде на њега и греду, и извадисмо га испод ње.{S} У тај пар |
| његову кућу сташе кола, устаде и изађе на поље.</p> <p>Пред кућом, кум Нинко попушта штрањге к |
| урује сијено под сједишта.{S} Поп изађе на <pb n="117" /> капију, у селу је још све било мирно; |
| у положисмо икону.</p> <p>Владика приђе на прстима, а очи му пуне суза:</p> <p>— Како си, оче?< |
| знојава ковача.</p> <p>Кад учитељ дође на поред њега, а он се окрете:</p> <p>— А што си ти, мо |
| ви; ово је Маријино!</p> <p>Онда је узе на руку и понесе је попу, да је пољуби, па с Глувићем о |
| се труди да сакрије радост.{S} А кад је на само често му се развуку уста, гледа на ону страну, |
| те постидни пред свијетом.{S} То вам је на аманет, па сад гледајте!</p> <p>Хоће они штогод да п |
| муком подвуче руку под икону и метну је на срце:</p> <p>— Овдје!</p> <p>Доктор приђе, обрташе г |
| ковчегу овдје народни новци, а кључ је на трпези, под плаштаницом — зна Мићо!{S} Унутра има хи |
| погледом на нас све.</p> <p>Поп полетје на један прозор.{S} Двојица га дохватише за мишке, али |
| аста тишина.</p> <p>Поп метну обје руке на Марину главу и узе шапутати.</p> <p>А кад он диже и |
| поп пјевао.{S} А послије службе весеље на све стране.</p> <p>Пуна и крчма, па све наздрављају |
| њим!</p> <p>Поп се занесе, и а да падне на узнак, а сељаци га прихватише.</p> <p>У тај пар Пава |
| не може нигдје да се скраси.{S} Сједне на креветац, држи колач у руци и гига ногама.{S} Онда с |
| Благослови ме, бабо! — па наслони усне на увелу попову руку.</p> <p>Жене покрише очи, људи чеп |
| е и као да није весео.{S} А са оне боре на челу не може човјек ни знати како му је, јер увијек |
| , а дијете у сну махну руком, окрете се на другу страну и настави спавање.{S} Дубоко поп уздахн |
| уња поред попова плота.{S} Не бијели се на њему сељачка кошуља, ни на путу остаје широка стопа |
| широка стопа од опанака.{S} Наслони се на врљике, а из попове куће, као мјесечев зрак, лако се |
| ше ње стоји млад човјек.{S} Подбочио се на косиште и тражи очима попову кућу.{S} Или извади дво |
| страна.{S} Читав облак од воде сасу се на зид гдје су врата.</p> <p>Поп таман да скочи још пре |
| крива... ја сам.</p> <p>У тај пар чу се на пољу врисак и врата се нагло отворише.</p> <pb n="14 |
| ама гледа у шта му драго.{S} Чупка ресе на кошуљи и не говори ништа.{S} Ништа не једе и не пије |
| оздравио вас господин владика, да идете на ручак.</p> <p>Сједе поп у кола, па још и Мару узе са |
| нија сва умазана од суза, изнесе дијете на рукама.</p> <p>— Ја — вели — не дам дјетета од себе, |
| ке.{S} Наднијело се увело старчево лице на пун живота лик дјететов, а с бијеле браде цури кап п |
| да се с њом родио.{S} Чудно она оскаче на младом лицу, у сред кога сједи мало кукаст нос, а по |
| n="97" /> дјетета из собе.{S} Он клече на траву и узе се молити богу.</p> <p>Још није поштено |
| тио, поцрвенио у лицу као паприка, виче на волове и дере ајдамаком куд стигне.</p> <p>А ек учит |
| га забоде у неку крчевину, а плуг пуче на двије поле, као да је од леда.{S} Псује Јеротије што |
| х бјеше обузео попа, да се једва држаше на ногама.</p> <p>Аксентије Смиљанић позна га у мраку:< |
| е, велике, зидане школе.{S} Баш звоњаше на вечерњу.{S} Кроз прозор угледах ђачиће; устали на но |
| ако поскочи преко греде, која се пушаше на патосу, па пође вратима.</p> <pb n="142" /> <p>— Вод |
| душу Марину; кад црне трепавице падоше на запурене обрашчиће а груди се почеше равномјерно диз |
| одоше, а он оста сам, као сухо дрво, и на срце му паде туга.</p> <p>Дуго се опирао срцу, не хо |
| ћи разред, учитељ онда навали на попа и на друге људе, те је задржа још једну годину дана у шко |
| етује и моли кум-Нинка да пази на ово и на оно и да добро упамти све, па да му послије прича ка |
| бом, а све у здрављу и весељу за дуго и на много.</p> <p>— Амин да бог да! — одазваше се тихо с |
| мало на клупицу, а главу нешто искриви на десну страну и погледа у небо.</p> <p>— Природу! — р |
| болестан.{S} Кад уђе у собу, а он лежи на кревету, који је начињен од кухинских врата, под кој |
| м врхове, па тако склопљене руке положи на сто.{S} Заврати се мало на клупицу, а главу нешто ис |
| Иконија је остарјела, да се једва држи на ногама.{S} Шта ви — вели — мислите?{S} Да се договор |
| поп савјетује и моли кум-Нинка да пази на ово и на оно и да добро упамти све, па да му послије |
| кмета поздрави нек’ закаже селу да пази на те свиње; јер ако још један пут чујем да су упале у |
| сврши трећи разред, учитељ онда навали на попа и на друге људе, те је задржа још једну годину |
| идиш да радим!</p> <p>Па опет се извали на кревет и отвори књигу.</p> <pb n="129" /> <p>Поп се |
| .{S} Кроз прозор угледах ђачиће; устали на ноге, па читају молитву.{S} Пред њима стоји једна же |
| лије је опет с дјевојчицама на игри или на раду.{S} Све се боље уобљавају обрашчићи, и све црве |
| Не бијели се на њему сељачка кошуља, ни на путу остаје широка стопа од опанака.{S} Наслони се н |
| и, а још ће друкчији бити кад она ступи на снагу.{S} Кад сврши школе, може, ако ће, бити и учит |
| но по сахата врати се он, и истом ступи на авлиска врата, а дијете у соби запишта.{S} Не поздра |
| пријечи:</p> <p>— Немојде ми пристајати на муку, кажем ти, већ гледај свога посла!{S} Знам ја т |
| али гдје ја прост човјек смијем ударити на науку!{S} Немој, оче владико, држати више простих по |
| клони се мало пут попа, па оста сједећи на кревету.</p> <p>— А камо се ти, учитељу? — рече поп. |
| ја велим не треба да стајеш њеној срећи на пут.</p> <p>— Не дао бог! — рече поп грцајући. — Па |
| дане живјети?{S} Како ћу — вели — поћи на небо, гдје ће ме сјутра прексјутра свевишњи позвати, |
| , а леђима о другу, па га зањиха и баци на проваљено мјесто.{S} Врба пуче а Нинко љосну на друг |
| га нико не дира ни зановета, а владици на пољу рече:</p> <p>— Не може ништа бити.{S} Пукла му |
| си, оче?</p> <p>Поп се трже и обрте очи на ону страну, гдје владика стајаше.</p> <p>— Шта те бо |
| то доба ван себе лежао у колима, скочи на поље као момак од двадесет година.{S} У очима му неш |
| ма, ако ћемо сви изгинути! — Онда скочи на једну врбу до самог шљемена, па као бјесомучан и не |
| главе, дохвати се за лотре и лако скочи на земљу.</p> <p>Поп је ухвати убјема рукама за главу п |
| p>Кад послије пођоше, а поп Митар скочи на нашег попа:</p> <p>— Како ти да говориш онако пред њ |
| браде цури кап по кап и чисто се запуши на њеним обрашчићима.{S} И таман се поп наже да је пољу |
| о, пластио, врхао, вијао, Мићо црквењак на пијацу носио, а поп новце чувао. — А шта ће њима дво |
| и ми одосмо његовој кући, а он оста сам на гробу.{S} Сједили смо може бити једно по сахата.{S} |
| нестаје ракије.{S} Шта је поп радио сам на гробу, то нико не зна.{S} Тек послије једно по сахат |
| е нешто, и час прије гледам да загребем на поље.</p> <p>Учитељ је био један кројач, који је стр |
| <p>— ’Вако ја кад се ознојим!{S} Станем на вјетар, па чисто забрекнем.{S} Па кад послије <pb n= |
| некакав страх и не смијем да се обазрем на ону страну.{S} Све ми се чини проговориће нешто, и ч |
| ске плоче.</p> <p>Ал’ да се удари путем на Јаругу, морали смо се вратити до близу самог села.{S |
| старост га је обрвала.{S} Он паде лицем на кревет, гдје је јуче још покојница лежала и горко за |
| велике, велике куће; па ко ја се возим на златним колима; па се све љуљају као владичина!</p> |
| ени, који се од вас усуди ступити ногом на ову свету земљу.{S} Проклећу и вас и све инаџије и у |
| га у руку, па као гуске једна за другом на капију.{S} И млађи свијет оде.{S} Иконија сама оста |
| оним истим мрачним и озбиљним погледом на нас све.</p> <p>Поп полетје на један прозор.{S} Двој |
| p>— Метните ми овдје! — Он показа руком на прси, и ми му положисмо икону.</p> <p>Владика приђе |
| Показа својом <pb n="98" /> жутом руком на дијете покрај себе, дохвати онда попову руку и пољуб |
| лу земље више попадије, махну поп руком на нас и ми одосмо његовој кући, а он оста сам на гробу |
| светац? — рече он њој, па показа прстом на једну икону на зиду.</p> <p>— Цар Лазар! — рече Мара |
| , читава, само што вјетар наноси пламен на њу, и сваки час чекамо кад ће планути.</p> <p>Поп, к |
| од њиме малени густи брчићи, које је он на обје стране рашчешљао, те су на крајевима растресени |
| оказа на светога Саву, који му је лежао на прсима.</p> <p>Опет жељно гледа њено болно лице.{S} |
| ћи: чисто нам је — боже прости — стајао на путу.</p> <p>Да видите јесмо ли дочекали чему смо се |
| ле прангије, јер коњаник, што је стајао на раскршћу, кад угледа попа у оној помпи, помисли да ј |
| оњске плоче, да се мало гигају кола као на »вендерима« и да се попу »не труцка зорли«.</p> <p>Ј |
| и, упропастио сам своју каријеру и спао на то да будем учитељ!...{S} Овдје су сви моји покушаји |
| ече ковач.</p> <p>— Знам; а што си стао на промаху?</p> <p>— А?</p> <p>— Што си; велим, стао ту |
| му се кошуља за широка леђа, а он стао на врата од ковачнице па духа.{S} На спрам тих врата др |
| ежем јесењем јутру.{S} Кочијаш се испео на кола, па ногом потурује сијено под сједишта.{S} Поп |
| дође послије подне, кад се поп наслонио на шареницу, па га гледа, нагне се према њему, па се од |
| руке положи на сто.{S} Заврати се мало на клупицу, а главу нешто искриви на десну страну и пог |
| ма један господин човјек.{S} Чудан мало на поглед.{S} На глави му широк сламњи шешир с црвеном |
| .{S} Намазасмо му уљем изгорјело мјесто на леђима, поквасисмо кошуљу оцтом, па му је навукосмо |
| кухинских врата, под која је подметнуто на четири краја по пет-шест цигаља.{S} На ногама му пан |
| е, он жив, — рече Мара. — Он је погинуо на Косову.</p> <p>— А шта је то Косово?</p> <p>— Косово |
| ни око тога да се задржавам како је поп на врат на нос спремио кола за Биоград и с тим писмом о |
| ње да свиће први дан Духова.{S} Сио поп на клупицу у авлији, турио сиједу главу у руке, па се н |
| ога да се задржавам како је поп на врат на нос спремио кола за Биоград и с тим писмом отрчао вл |
| >-— Овдје! — рече поп и метну руку опет на срце.</p> <p>Доктор нареди да га оставе на миру, да |
| тина никоме, али попу пао некакав терет на срце и црне му мисли долазе у главу да ће изгубити д |
| е разумије, а он се дусне, окрене главу на другу страну и мргодан оде.</p> <p>Један пут иде он |
| све крупније касају и она наслони главу на Нинкове прси, па неутјешно и силно зајеца.</p> <p>Јо |
| удно да дијете, чим осјети његову браду на својем образу, заћута и заспа.{S} Гледао га је он ду |
| е вратима.</p> <pb n="142" /> <p>— Воду на врата!{S} Обарајте греде! — чује се дрека са свих ст |
| страну о земљу, а котао изручи сву воду на проваљено мјесто.{S} Чвркну вода, а дим се склупча.{ |
| и.{S} Али старији бацају пушке, сједају на кола и трче изван села.{S} Кмет се помамио:</p> <p>— |
| кошуље и убрусе.</p> <p>Жене посједају на клупу под орах, милују Мару и плачу, а она уплашено |
| и чепркају палицом по прашини и гледају на другу страну у плот.</p> <p>Наста тишина.</p> <p>Поп |
| 6" /> затворене, жмире и увијек гледају на страну.{S} Има му двадесет и двије до и три године.< |
| руку с очију.</p> <p>Поп јој метну руку на главу и нешто шапуташе.{S} Послије јој потури руку п |
| но приђе кревету.{S} Метну дјетету руку на чело:</p> <p>— Маро, сине, устани!</p> <p>Дијете про |
| да је од леда.{S} Псује Јеротије што му на уста дође и кад се он даде да га учи које ко, ко ниј |
| p>— А јеси ли видио црквена кола и шину на точковима?</p> <p>— Нијесам, оче!</p> <p>— Нијеси, ј |
| он њој, па показа прстом на једну икону на зиду.</p> <p>— Цар Лазар! — рече Мара.</p> <p>— Гле! |
| љено мјесто.{S} Врба пуче а Нинко љосну на другу страну о земљу, а котао изручи сву воду на про |
| акнусмо ми, а ћата, што боље може, попу на муштулук.</p> <p>Радоје опали из двоцијевке.{S} Поп |
| е је он на обје стране рашчешљао, те су на крајевима растресени и шири него под самим ноздрвама |
| Онда ја закопчам блузу, набијем шајкачу на очи, зажмурим и одважно га упитам:</p> <p>— Шта је, |
| ш стари учитељ остави нас — оде сиромах на пут, на који се иде затворенијих очију.{S} Бог да му |
| је стране није ни сањао да његова ријеч на јалово прође, или да он узима власт која му не прили |
| е нагло отворише.</p> <pb n="145" /> <p>На прагу се показа Мара, блиједа као смрт, убијена кишо |
| »о твоју главу!» па опет спава.</p> <p>На један стуб од звонаре стајао је наслоњен Павао Ђерић |
| ра оста код оца, а пође у школу.</p> <p>На једно по године послије тога, напрасно се разбоље по |
| е задржа још једну годину дана у школи «на приват».{S} Тако она пође учити и четврти разред.{S} |
| >- А моба?</p> <p>— Треба убити брава и набавити аков ракије, а знаш како сам страдао.</p> <p>— |
| арен трчи поповој кући и стеже шину.{S} Набавља зелене шаре у вароши, па их све масти, а испод |
| ицасмо селу.{S} Онда ја закопчам блузу, набијем шајкачу на очи, зажмурим и одважно га упитам:</ |
| и Мара сврши трећи разред, учитељ онда навали на попа и на друге људе, те је задржа још једну |
| дохвати књигу, тресне о сто, отвори, па навали читати.</p> <p>Сјела једном под орах.{S} Плете, |
| 7" /> <p>Уђосмо већ у село.{S} Успомене навалише и притискоше ми груди.</p> <p>— Лакше, Илија, |
| а се, веле, плашила, али послије се већ навикла. -</p> <p>Тако је то ишло мјесец дана.{S} У то |
| ребало чекати годину дана, и кад се она наврши, закла нас лијепо једно писмо, у коме вели: »Сла |
| их ствари пун ковчег.</p> <p>Кад јој се навршила година и девет мјесеца, а поп, у договору са с |
| та само кога из мог села.</p> <p>Кад се навршише три године, и Мара сврши трећи разред, учитељ |
| ђима, поквасисмо кошуљу оцтом, па му је навукосмо и положисмо га у кревет.{S} Он се није разбир |
| Смијеши се и чисто не може сит да је се нагледа:</p> <p>— Сад ми је са свим добро!{S} Сад ме ни |
| свих страна и већ не могу да је се сити нагледају.</p> <p>Тако она весели попа и село.{S} Ишла |
| тај пар чу се на пољу врисак и врата се нагло отворише.</p> <pb n="145" /> <p>На прагу се показ |
| поп наслонио на шареницу, па га гледа, нагне се према њему, па се од један пут тргне, издигне |
| смарица сва у злато увезана.</p> <p>Поп нагнуо главу, а од милина све му сузе капљу у тањир.</p |
| но, и кад је какав светачац па и петак, нагура се пуна црква жена, али поп један пут, послије с |
| ладалац, који и не сањаше о својој моћи над нашим срцима.</p> <p>Боже! кад она дође!</p> <p>Поп |
| е цар села.{S} Свакоме су пуна уста.{S} Нада да ће нам она бити кад тад учитељ, заносила нас је |
| ти се!{S} Све иде добро и сви се добру надају.{S} Попадија се опоравља и - већ трећег дана пре |
| Да видите јесмо ли дочекали чему смо се надали!</p> </div> <div type="chapter" xml:id="SRP18801 |
| школу затворисмо.</p> <p>Сад смо се сви надали да ће нам Мара доћи за учитеља.{S} Већ је поп с |
| едложио да се купи катанац, а поп једне надјеље стаде пред олтар па отпоче проповијед.{S} Лијеп |
| и народа.</p> <p>Тако се дијете крсти и надјенуше му име Марија.</p> <p>Кад га опет вратише у к |
| е да ти је милина погледати.{S} Жене се надмећу понудама и поклонима.{S} Није јој била још ни г |
| омислила да гледа светитељске слике.{S} Наднијело се увело старчево лице на пун живота лик дјет |
| све наздрављају попу и његовом дому.{S} Нађе се и некакав шаљивчина који наздрави »црквеној поп |
| S} Попустила му шина на точковима, а он нађе Пера ковача гдје сједи пред крчмом:</p> <p>— Зар т |
| пјевам!</p> <p>Поп устукну један корак, наже се напријед, па зачкиљи и гледа у учитеља.</p> <p> |
| јући кмета, приђе столу; заврати шешир, наже се према попу и пружи руку.</p> <p>— Жив био, сине |
| су преко јаруге! — викну гомила, и све наже као јато чворака на траг.</p> <p>— Овуда!{S} Овуда |
| ут и кажи: благослови ме!</p> <p>Она се наже из кола попу, и пружи руку:</p> <p>— Благослови ме |
| е, варнице посукташе, а проломљен таван наже се у пламену и хоће да дохвати патос.</p> <p>— Дод |
| на њеним обрашчићима.{S} И таман се поп наже да је пољуби, а дијете у сну махну руком, окрете с |
| је пред попом стајала и брзо трже руку назад.{S} Исправи се, па са стране баци поглед на попа, |
| риђе столу, гдје је и поп сједио.{S} Не назва бога, само мало климну главом.</p> <p>— Је ли овд |
| му.{S} Нађе се и некакав шаљивчина који наздрави »црквеној попадији«, али Крста Замлата истеже |
| све стране.</p> <p>Пуна и крчма, па све наздрављају попу и његовом дому.{S} Нађе се и некакав ш |
| је!</p> <p>— А ти је отвори!{S} Ја сам наименован за учитеља у овом селу.</p> <p>Гле!...{S} Но |
| а по владику!</p> <p>Двоја троја кола у највећем трку полетјеше, а Војин Арнаутовић забоде свом |
| и?</p> <p>Ту они говорише које о чем, а највише о путу и о Мари.{S} Много поп савјетује и моли |
| чи кмету да зовне још људе, којих ће се највише тицати бесједа.{S} Ако је ко учинио што рђаво, |
| Е — вели владика, — ти си своме дјетету највише добру рад.{S} Па ја велим не треба да стајеш ње |
| p>Онда сви редом почеше љубити дијете и најзад је Нинко понесе, као да су јој двије године.{S} |
| све преко главе претурио, тај зна како најзад и туга малакше; легну њени таласи по срцу и умор |
| Ходећи тако састајала се и с учитељем; најприје га се, веле, плашила, али послије се већ навик |
| атвори, а онијем другијем погледа кмета најприје у опанке, па онда у капу.</p> <p>— Нећу — веди |
| једва вјеровасмо.{S} За Мару вели да је најприје с писмом владичиним ишао у једну школу, и пред |
| и се згледаше.</p> <p>— Из тога зидајте најприје школу, па цркву.{S} Немојте брукати себе живе, |
| а.{S} Доста да знате, да је наш поп био најстарији у цијелом округу, те да му је по томе спадал |
| е, рече свети владика: — Ти си, оче, од најстаријих овдје; а, бога ти, колико ти је година?</p> |
| рко зарида.{S} Сузе спирају црне мисли, налију препукло срце.{S} Сломљен брод потоне и ништа се |
| узарумила, па неће с мјеста, а Павао се наљутио, поцрвенио у лицу као паприка, виче на волове и |
| — рече поп. — Мара још спава, а Иконија нам може испећи каву.</p> <p>Не рекох вам да је такав д |
| бовање, а наш комисар донесе новине, па нам прочита: »Погинули при освајању шанца на Горици 29 |
| {S} Свакоме су пуна уста.{S} Нада да ће нам она бити кад тад учитељ, заносила нас је све.{S} А |
| смо.</p> <p>Сад смо се сви надали да ће нам Мара доћи за учитеља.{S} Већ је поп с неколико стар |
| очију.{S} Бог да му душу прости!{S} Жао нам га је било.{S} Вио је сиромах некако прирастао за с |
| друге и тако даље» Можете мислити како нам је било!{S} Али шта ћемо?{S} Попу не смијеш ни поме |
| не плаче?</p> <p>Што да вам причам како нам је било без ње, што да вам описујем како је сиромах |
| њене сељаке: не видје ли ко шта? — нико нам ништа не умједе казати.</p> <p>— Отишли су преко ја |
| бећао.{S} Сиромах покојни учитељ, чисто нам је... баш се човјек гријеши!... хтједох рећи: чисто |
| човјек гријеши!... хтједох рећи: чисто нам је — боже прости — стајао на путу.</p> <p>Да видите |
| ма рукама за главу па је љуби у чело, а нама иду сузе.{S} Поздравља се она с нама — каква је, ј |
| опа.{S} Каже он све како је, и хвали се нама — хвала му! — као <pb n="110" /> својом дјецом.{S} |
| наступи вјечност, послије које ће зар и нама гранути сунце.</p> <p>Међу тијем мијења се што шта |
| ли је он како истргнуо од туд и добавио нама, ма на недјељу дана.{S} То би њега сиромаха само ј |
| а нама иду сузе.{S} Поздравља се она с нама — каква је, једва да је познаш!{S} А кад коме од н |
| поп, веле, сједио у зачељу.{S} Ко ће с нама!{S} Послије ручка, веле, разиђе се свијет мало по |
| поче понашати.</p> <p>Сједи неки пут с нама.{S} Ћерета и прича шта има по свијету, па онда ско |
| ржи икону и дигао је више главе.</p> <p>Нама жива срца попуцаше.{S} Престравили се, па заборави |
| е висише као мртве.{S} Још је дисао.{S} Намазасмо му уљем изгорјело мјесто на леђима, поквасисм |
| се одсјекоше ноге.{S} Спопаде петрахиљ, намаче га на врат па стаде читати »молитву од кровотече |
| ци, одмах трчи по попа, и он то од часа намири, да је сваком право.</p> <p>Код куће је живио ск |
| пошом одарио здрављем.{S} Али кад поша намири по нашем рачуну тако педесет и пет година, почне |
| ако ти пристајеш.{S} Све ћемо то лијепо намјестити.{S} Имам и ја неку цркавицу, коју сам за шко |
| о тако устјерате, старости ми, одавде и намјестићу Мића црквењака пред порту с врљиком, па да м |
| А Мара?» или: «А она шта каже?» а Нинко намјешта што боље умије.{S} Каже да је весела као птица |
| се ножице низ столицу, а сам свети отац намјешта је.{S} Онда уђе један стар човјек и унесе чини |
| ритиснуо пола села, а све благочастивим намјештањем.{S} Он с овим капиталистима експлоатише сељ |
| учитељ чим види попа, а он погне главу, намргоди се још јаче, игра се прутићем и пролази као ми |
| изашао учитељ у механу.{S} Сједне сам,- намргоди се па ћути.{S} Поручи што год да једе, па опет |
| ри да чита.{S} Она отвори у сриједи.{S} Намргоди њене очице, па поче гласно и монотоно, како св |
| лете, а књигу метнула преда се у крило; намргодила очице и чита, не престаје.{S} А на откосу ви |
| ва страшљива спокојност.{S} Онда болови наново учесташе.{S} Дође и Иконија, и поша рече попу да |
| гу, још здрава, читава, само што вјетар наноси пламен на њу, и сваки час чекамо кад ће планути. |
| јељу дана врати из Биограда, није могао наодговарати свијету.{S} Причао је много чуда, што је в |
| столицу до кревета, а ми се искупили у наоколо.</p> <p>Слабим гласом поче поп:</p> <p>— Оче вл |
| извади готову цигару, па тури у уста и наокришке, а све гледајући кмета, приђе столу; заврати |
| вркте кола и пуцају осовине, а одлијећу наплаци и коњске плоче.</p> <p>Ал’ да се удари путем на |
| /p> <p>На једно по године послије тога, напрасно се разбоље поп, заковрну од један пут, и већ м |
| >Лијепо пазе Мару у Глувићевој кући.{S} Напредује дијете да ти је милина погледати.{S} Жене се |
| ете, као што видите, расте хвала богу и напредује.{S} Још мало па ће сама себи плести косе.{S} |
| а.</p> <p>Станоје Глувић стидљиво изађе напријед:</p> <p>— Да простиш ти, попо, и ви, браћо, ви |
| /p> <p>Поп устукну један корак, наже се напријед, па зачкиљи и гледа у учитеља.</p> <p>— Што ме |
| аш!</p> <p>Аксентије Смиљанић истаче се напријед:</p> <p>— Ако је твоја воља, попо; и твој благ |
| тио прљати тањира. — Знали смо ми већ у напријед да нас он неће осрамотити!</p> <p>Поп га је ча |
| Онда понијеше дијете у цркву, и она се напуни народа.</p> <p>Тако се дијете крсти и надјенуше |
| метну руку опет на срце.</p> <p>Доктор нареди да га оставе на миру, да га нико не дира ни зано |
| о!{S} Је л’ вам право?</p> <p>— Како ти наредиш!</p> <p>— У ковчегу има у једном рупцу завезано |
| атак при поздрављању новога владике.{S} Народ одлучи да попу за тај дан начини нове хаљине, и у |
| ead> <p>Бјеше недјеља послије подне.{S} Народ се искупио код записа.{S} Изнијели један сто из с |
| запријечи повратак.{S} Дим се сави.{S} Народ вришти и сипа воду, а сјекира тутњи.{S} Ми више н |
| су сви моји покушаји јалово испали.{S} Народ је глуп и затуцан!{S} Имају једног попенду, који |
| есу рачунали у своје, већ у народно.{S} Народ га је засијавао, жњео, косио, пластио, врхао, виј |
| д ће испасти, а коњи као хале!{S} Скида народ капе куда поп прође, а свакоме пуно срце.{S} Није |
| ња?{S} Немам ја ништа.{S} Њој је истина народ нешто одредио, али не вриједи све ни сто дуката.{ |
| оше Зебићевим шором, а поп и за њим сав народ не миче се с мјеста и не одваја очију.{S} Кад већ |
| ријечи, а пријети клетвом.{S} Осврће се народ и тражи очима њих четворицу, а они покуњили главе |
| ст, да се дичиш и поносиш њоме, како се народ дичи и поноси <pb n="101" /> тобом, а све у здрав |
| <p>Али његова подјела имања оста.{S} И народ и дан данас зове ону ливаду с виром Марин Вир, а |
| и је година?</p> <p>— Ја — вели поп — и народ рачунамо да ми је тако седамдесет.</p> <p>— Лијеп |
| е кум Нинко и Глувић, за њима још многи народ.{S} Веле, кад је наш поп дошао у варош, да су луп |
| ом и састави га са земљом, а увријеђени народ гракну: удри, посветила ти се!{S} Све иде добро и |
| е био подупро врата од буваре. — Говори народ о поповим ријечима, а свакоме пуно срце и лако му |
| ла па у име бога оде у Биоград, а весео народ само једно поручује: «Похитај! не задржавај се!»< |
| арости.{S} А гдје би њега старца пустио народ на пут, и како би њему било да остави дијете у Би |
| ам ти прав, оче, да се окумимо!{S} Тако народ, хвала му, мене изабра.</p> <p>Поп се три пут пољ |
| пунцата, па и половину порте притиснуо народ.{S} А поп још кад хоће што важно да бесједи <pb n |
| е он дуго.{S} Онда обриса очи и изађе у народ.{S} Сви поустајаше.</p> <p>— Имао бих нешто да пр |
| и кад се вратисмо, умијешасмо се и ми у народ.{S} Већ се хвата мрак.{S} У даљини опазисмо нека |
| а гдје уђе.{S} Хајд’, хајд’, па право у народ.{S} Уставише се кола.{S} Гледамо ми ко ће то бити |
| ма пристадоше још неколико кола.</p> <p>Народ се искупио.{S} Чудно да млађи људи, ма колико да |
| онијеше дијете у цркву, и она се напуни народа.</p> <p>Тако се дијете крсти и надјенуше му име |
| кад се диже и окрете, угледа пуну цркву народа.</p> <p>Кад се Нинко послије недјељу дана врати |
| ега, браћо, ево у овом су ковчегу овдје народни новци, а кључ је на трпези, под плаштаницом — з |
| Док су живи, биће им доста, а послије — народно је и било.</p> <p>Поодавно је већ како поп не м |
| то рекох нијесу рачунали у своје, већ у народно.{S} Народ га је засијавао, жњео, косио, пластио |
| све што је имао свога звао »црквено« и »народно«, а све што је сеоско »наше«.{S} Могао је он ућ |
| за сваки случај одредимо мало имања од народног добра.</p> <p>— Куме — вели кум Нинко, — није |
| анаест коњаника, што су из нашег села у народној војсци, и они отпратише попа у варош, а цијели |
| испод очију и хоће већ да се љубе пред народом.{S} А послије службе: цмок!{S} Поздрављају се и |
| што рђаво, а он га у цркви пред цијелим народом изобличи и позове на покајање.{S} Није се никад |
| је поп мислио да поведе ријеч о томе с народом, али <pb n="109" /> се опет деси нешто, што про |
| слио.{S} Сјутра ћемо се разговорити и с народом, па у име божје нек иде дијете у твоју кућу, и |
| убље изнесе у порту и разда сиромашноме народу.{S} Велика је служба била тај дан, дивно је поп |
| није разбирао.{S} Кмет викну скупљеном народу:</p> <p>— Добар кочијаш по доктора, а добар ката |
| а замакоше, поп обриса очи и погледа по народу.{S} Махну слабо главом, као да рекне »с богом« и |
| ком своме другу: «...{S}Бош посла!{S} У народу се не може ништа учинити.{S} Заузимајући се за њ |
| чеван човјек, али га нијесмо марили.{S} Нарочито га је то црнило, што га поп ама ни у уста не у |
| ањира. — Знали смо ми већ у напријед да нас он неће осрамотити!</p> <p>Поп га је час по прекида |
| плећа.</p> <p>Ми се склонисмо, а као да нас пушка по сред срца удари.{S} Она корачи један пут, |
| е нам она бити кад тад учитељ, заносила нас је све.{S} А она хода по пољу.{S} Замишљена је — ал |
| годину дана, и кад се она наврши, закла нас лијепо једно писмо, у коме вели: »Слатки бабо!{S} Х |
| им истим мрачним и озбиљним погледом на нас све.</p> <p>Поп полетје на један прозор.{S} Двојица |
| земље више попадије, махну поп руком на нас и ми одосмо његовој кући, а он оста сам на гробу.{S |
| и; само што рекне: — Треба радити! — па нас остави, а ми блејимо за њом.</p> <p>Или дође послиј |
| мртни.{S} Наш је гријех, ако умре поред нас живијех некрштена душа.{S} Ја желим да крстимо дије |
| е, једва да је познаш!{S} А кад коме од нас момака пружи руку, а он сав поцрвени.{S} Искупи се |
| чини своје!{S} Наш стари учитељ остави нас — оде сиромах на пут, на који се иде затворенијих о |
| рашно, да те свега језа подиђе.{S} Било нас је, који смо мислили да је помјерио памећу.</p> <p> |
| села, стизасмо људе, стизасмо и стизаху нас кола, и цио тај урнебес креташе се једним правцем.< |
| путу остаје широка стопа од опанака.{S} Наслони се на врљике, а из попове куће, као мјесечев зр |
| .</p> <p>Коњи све крупније касају и она наслони главу на Нинкове прси, па неутјешно и силно зај |
| уку:</p> <p>— Благослови ме, бабо! — па наслони усне на увелу попову руку.</p> <p>Жене покрише |
| > <p>Или дође послије подне, кад се поп наслонио на шареницу, па га гледа, нагне се према њему, |
| > <p>На један стуб од звонаре стајао је наслоњен Павао Ђерић и као соко гледа у помрчину.</p> < |
| леђа ми чисто шкрипе.</p> <p>Учитељ се насмија.{S} Онако: једним крајем уста и једним оком.{S} |
| Није сабља за вратом.</p> <p>Учитељ се насмија, ал’ само лијевим крајем уста, и лијево око са |
| о!»</p> <p>Владика се добродушно и лако насмија.</p> <p>И с Маром је много што шта говорио.</p> |
| г попа за мантију.{S} Владика се слатко насмија.</p> <p>— Лијепо, оче! — веле да је рекао. — Хв |
| з главу.{S} Скочи с клупице и као да се насмјехну, а у исти пар чу дреку малога <pb n="97" /> д |
| <p>— Гледаш у дуд?</p> <p>Мара се слабо насмјехну:</p> <p>— У дуд и свуда!{S} Па замишљено наст |
| же, све код тог професора, нудили му да наспе чорбу себи у тањир, али он, вели, казао: «нека, х |
| >— Ко ће бити кум?</p> <p>Међу сељацима наста жагор, али у брзо изађе Нинко Вилотић:</p> <p>— А |
| гледају на другу страну у плот.</p> <p>Наста тишина.</p> <p>Поп метну обје руке на Марину глав |
| та поп и одмори се, па онда устежући се настави:</p> <p>— А моје дијете... остављам вама на ама |
| ахну руком, окрете се на другу страну и настави спавање.{S} Дубоко поп уздахну и завали се у по |
| /p> <p>— У дуд и свуда!{S} Па замишљено настави: — Чисто сам гладна овога ваздуха.</p> <pb n="1 |
| . — Ућута и исхракну се, па једва чујно настави:</p> <p>— Ни ви, браћо, узимати попа, који није |
| <p>— Гледаћемо га као своје!</p> <p>Поп настави:</p> <p>— Смртни смо људи, не примите за зло, б |
| Школу одмах зидајте и дјецу учите...{S} Настаје други свијет!</p> <p>Онда се ухвати за срце, па |
| м очи, а дивно видим да је други свијет настао.{S} Дође учеван човјек с којим ја нијесам смио н |
| и, Јоване Бојичићу, и <pb n="95" /> ти, Настасе Андрићу, ама зар ви мислите да ја не видим да с |
| м се опет врати попадији.</p> <p>Болови наступају све на махове и све чешће, али кад попусте, о |
| ећеш се више од ње одвајати!» Тако опет наступи вјечност, послије које ће зар и нама гранути су |
| > <pb n="129" /> <p>Поп се прекрсти, па натрашке изађе из собе.</p> <p>Одатле оде полако кући.{ |
| к иде дијете у твоју кућу, и нека почне наук!</p> <p>Али сјутра се промијени код цркве све.{S} |
| Шта се то по богу толико учи?</p> <p>— Науке, — рече владика.</p> <p>— А шта ће то њој?</p> <p |
| аучи ме!</p> <p>— Пошљи је у Биоград на науке.</p> <p>— А колико то траје?</p> <p>— Четири годи |
| гдје ја прост човјек смијем ударити на науку!{S} Немој, оче владико, држати више простих попов |
| ече поп грцајући. — Па шта да радим?{S} Научи ме!</p> <p>— Пошљи је у Биоград на науке.</p> <p> |
| е владика, — има и матор човјек чему да научи. — А како ти се зове мала?</p> <p>— Мара. -</p> < |
| вим врати кући, види што више свијета и научи се чему се год деси прилика.{S} Попу је казао: »С |
| уг и стаде се хвалити како га је учитељ научио.{S} Ал’ кад га забоде у неку крчевину, а плуг пу |
| реду и послу.{S} Шта ће</p> <p>— вели — научити у мојој кући, гдје нема ни преслице, а камо ли |
| ете ће у школу код мене с другом дјецом научити читати и писати, па неће под своју старост моли |
| су ми и чељад, имаће се и код мене чему научити.</p> <p>— Хвала ти, куме! — рече поп. — Тако са |
| ало научног нимбуса, јер Мара сврши све научне послове као и он.{S} Већ се више не кају сељаци |
| {S} А учитељ поред ње изгуби и оно мало научног нимбуса, јер Мара сврши све научне послове као |
| едјеље послије тога, истом поп подијели нафору, а једне каруце рррр! па стадоше пред цркву.{S} |
| и Војин четовођа рахат цијелу чету њоме нахранио.{S} Мићо донио скоро из вароши шарен нов ковче |
| ужасном праском груну о земљу, и све се начини као велико огњиште.{S} Однијесмо попа његовој ку |
| ике.{S} Народ одлучи да попу за тај дан начини нове хаљине, и учитељ је читаве двије недјеље ши |
| е у собу, а он лежи на кревету, који је начињен од кухинских врата, под која је подметнуто на ч |
| ође, а свакоме пуно срце.{S} Није шала, наш поп!{S} Али и јесте човјек!{S} Та приличи му да је |
| што шта у селу — вријеме чини своје!{S} Наш стари учитељ остави нас — оде сиромах на пут, на ко |
| је човјек а незнан му је час смртни.{S} Наш је гријех, ако умре поред нас живијех некрштена душ |
| ли њиме задовољни: какав је, такав је — наш је!{S} Не бих га ја овдје ни помињао, да и он није |
| чинио ручак.{S} Било је пуно свијета, а наш поп, веле, сједио у зачељу.{S} Ко ће с нама!{S} Пос |
| Кад јуче идосмо у варош по требовање, а наш комисар донесе новине, па нам прочита: »Погинули пр |
| бес од попова.{S} Доста да знате, да је наш поп био најстарији у цијелом округу, те да му је по |
| а њима још многи народ.{S} Веле, кад је наш поп дошао у варош, да су лупала звона и пуцале пран |
| ина.{S} Ја сам лутао по свијету, док ме наш рат не позва кући.{S} При свршетку добијем заповије |
| село.</p> <p>Преметнусмо школу, јер се наш учитељ са овим пазио; преметнусмо механу; питасмо у |
| штенством?!</p> <p>— Да како ћу? — рече наш поп. — Онако је све у длаку!{S} Још сам заборавио д |
| <p>Било како му драго, владика дође, и наш поп осоколи туна.{S} Владика одмах чинио ручак.{S} |
| у селу.</p> <p>Али владици збиља омилио наш поп, јер прве недјеље послије тога, истом поп подиј |
| l:id="SRP18801_C2"> <head>II.</head> <p>Наша школа била је у једној простој дашчари.{S} У њој ј |
| еж се игра и весели.</p> <p>А друмом за наше село иду једна кола и у њима један господин човјек |
| ? — викнусмо ми сви.</p> <p>»Он прочита наше село.</p> <p>»— Бог да му душу прости!«</p> <p>— А |
| уме мој и оче, сретна да ти је Марија и наше кумство! да бог да свако добро и радост од ње да д |
| 9" /> се опет деси нешто, што промијени наше рачуне.</p> <p>Те године дође у нашу окружну варош |
| еда мргодан и зловољан.</p> <p>Иде он у наше село и ено га гдје уђе.{S} Хајд’, хајд’, па право |
| xml:id="SRP18801_C1"> <head>I</head> <p>Наше село имало је цркву, а црква је имала попа.{S} Поп |
| вено« и »народно«, а све што је сеоско »наше«.{S} Могао је он ући у коју хоћеш кућу, узети што |
| } Поп га је често дотјеривао, али се за нашег доброг учитеља слабо шта лијепило.{S} Тек он се т |
| ад послије пођоше, а поп Митар скочи на нашег попа:</p> <p>— Како ти да говориш онако пред њего |
| се повампирио.</p> <p>Поп Митар повуче нашег попа за мантију.{S} Владика се слатко насмија.</p |
| ичекаше га дванаест коњаника, што су из нашег села у народној војсци, и они отпратише попа у ва |
| ква му је нурија и тако даље, па пита и нашег попа.{S} Каже он све како је, и хвали се нама — х |
| рио здрављем.{S} Али кад поша намири по нашем рачуну тако педесет и пет година, почне нешто уди |
| етком радио.</p> <p>И вјерујте, људи, у нашем селу нема, као у другима, ама ни једне главе која |
| опет примакосмо, чусмо по ново пушке у нашем селу, и видјесмо како се црвени небо.</p> <p>— У |
| лац, који и не сањаше о својој моћи над нашим срцима.</p> <p>Боже! кад она дође!</p> <p>Поп ван |
| вануло, а већ све село зна да се у попа нашло женско дијете.{S} Весели људи и жене, изоблачили |
| боље умио.{S} Кад поп сједе у кола пред нашом црквом, причекаше га дванаест коњаника, што су из |
| у село.</p> <p>Кад они уђоше у собу, на нашу радост разабра се поп.</p> <pb n="143" /> <p>Погле |
| ни наше рачуне.</p> <p>Те године дође у нашу окружну варош владика.{S} Нећу вам причати шта се |
| ео народ само једно поручује: «Похитај! не задржавај се!»</p> <p>Марина соба као рај.{S} Прозор |
| да се у крило; намргодила очице и чита, не престаје.{S} А на откосу више ње стоји млад човјек.{ |
| па због оно неколико дана до распуста, не хтјесмо сазивати дјеце.</p> <p>Попа се клони, да је |
| ијеш ни поменути да устане око владике, не би ли је он како истргнуо од туд и добавио нама, ма |
| ије пожњео.</p> <p>»А што ти, Стјепане, не жањеш?«</p> <p>— Како ћу, оче?</p> <p>— Српом!</p> < |
| Кад је пошљедњи мјесец школске године, не може човјек жив да дочека.{S} Али нема више туге.{S} |
| трпљиво махну главом:</p> <p>— Станите, не разуместе ме!{S} Немам ја својега имања, ни дај Боже |
| , да није старијих <pb n="139" /> људи, не би можда ни у потјеру ишли.{S} Али старији бацају пу |
| >Поп настави:</p> <p>— Смртни смо људи, не примите за зло, браћо, ваља ми се добро с вама разго |
| тавити села, «а због мене једног, вели, не вриједи да премјешташ конзисторије у село!»</p> <p>В |
| ару па рече:</p> <p>— Овога чику, ћери, не мораш љубити у руку.{S} То је мој кухар!</p> <p>— Не |
| оком.{S} Погледа ковача још један пут, не рече му ништа.{S} Само се зави у струку и оде даље.< |
| паде туга.</p> <p>Дуго се опирао срцу, не хотећи »срдити бога«, али старост га је обрвала.{S} |
| тнусмо механу; питасмо узбуњене сељаке: не видје ли ко шта? — нико нам ништа не умједе казати.< |
| овољни: какав је, такав је — наш је!{S} Не бих га ја овдје ни помињао, да и он није имао удјела |
| љу, неко се шуња поред попова плота.{S} Не бијели се на њему сељачка кошуља, ни на путу остаје |
| иска врата, а дијете у соби запишта.{S} Не поздрави се он ни с ким, већ поводећи се уђе у собу |
| ли друго!{S} Нећу тањир од два лица.{S} Не волим људе, који што хоће не могу, а што могу неће.{ |
| аче сама и како, каже, хоће да умре.{S} Не треба ни око тога да се задржавам како је поп на вра |
| ј сваки рад и све да јој је да лежи.{S} Не тужи се истина никоме, али попу пао некакав терет на |
| мјесеци и ноге јој почеше отјецати.{S} Не може више ни хљеба да замијеси. »Хоће — вели — душа |
| се не враћа с пута на који полазим.{S} Не дај боже смртна случаја, или какве задјевице, шта би |
| мене мртва, ни градити шта му драго.{S} Не почињите, док добро не смислите, и док не буде доста |
| , приђе столу, гдје је и поп сједио.{S} Не назва бога, само мало климну главом.</p> <p>— Је ли |
| а она уплашено иде из крила у крило.{S} Не плаче, већ замишљеним очицама гледа у шта му драго.{ |
| д! нећу!« Али слаб јој бјеше гласић.{S} Не чу то ни поп, ни кум Нинко, ни кочијаш.</p> <p>Коњи |
| идјех ни да се крстиш, ни да клањаш.{S} Не знам само чивутскога закона.</p> <p>Ту он још љуће о |
| <p>— Не дај боже! — гракнуше сељаци. — Не говори тако, ако бога знаш!</p> <p>Аксентије Смиљани |
| још дуго да поживиш! — А бога ти, оче — не прими за зло, — гдје си ти школе учио?</p> <p>— Ја с |
| , коју сам за школу одредио, а — вели — не знам боље прилике од ове.</p> <p>— Оче владико, стар |
| дијете на рукама.</p> <p>— Ја — вели — не дам дјетета од себе, ако ћете ме сву исјећи.{S} Мене |
| " /> <p>— Одмах си се расрдио!</p> <p>— Не марим за мале душе, ја нећу овдје да се с тобом цмак |
| } Него ти њу дај даље у школу!</p> <p>— Не чу ти, оче владико, свршила је?</p> <p>— Знам! сврши |
| сторија, прва и друга знања...</p> <p>— Не би било рђаво! — рече кмет. — Шта велиш ти, оче, и в |
| и како просијецају ноћни мрак.</p> <p>— Не знам просто шта да радим? — говори слика из авлије.< |
| да стајеш њеној срећи на пут.</p> <p>— Не дао бог! — рече поп грцајући. — Па шта да радим?{S} |
| од?</p> <p>Поп слабо одговара:</p> <p>— Не!</p> <p>— Боли ли те ма што год? — рече доктор.</p> |
| овета, а владици на пољу рече:</p> <p>— Не може ништа бити.{S} Пукла му је кичма!</p> <p>Он оде |
| /p> <p>— Је ли оно тешко селу?</p> <p>— Не дај боже! — гракнуше сељаци. — Не говори тако, ако б |
| је посрнуо.{S} Лице му је поблиједо ал’ не мршаво, а велике смеђе очи до пола <pb n="126" /> за |
| да ја затворим ово свето мјесто, да га не газите богопротивним ногама и да ме не црните све го |
| о пуце, апостола му његова?{S} Па да га не бијем! — Па опет: пљус!</p> <p>— Гори си од те марве |
| мислите, и док не буде доста новаца, да не будете постидни пред свијетом.{S} То вам је на амане |
| а, и да је људи, код којих је, пазе, да не може боље бити: «Не слази» вели «с крила».{S} Да бог |
| га узме у конзисторију, али поп вели да не може никако оставити села, «а због мене једног, вели |
| ра, али нико није могао ни помислити да не послуша попа, а он опет са своје стране није ни сања |
| њима једна дубока бора, која се ни онда не изједначи, кад господин човјек затури шешир и рупцем |
| стасе Андрићу, ама зар ви мислите да ја не видим да сте и вас четворица у овом божјем дому?{S} |
| обор!</p> <p>— А чије су?</p> <p>— Ама не знам ни ја.</p> <p>— Је ли више крмача или вепрова?< |
| <p>Одатле оде полако кући.{S} Сељацима не рече ништа.{S} Сам се даде у неке мисли.</p> <p>Од т |
| ње и још се силније цакле.</p> <p>А она не зна шта да ради.{S} Препуно јој срце, па не може ниг |
| } Пред ноћ истина паде у ватру, али она не држа дуго, и он тврдо заспа.{S} Пробуди се у саму зо |
| сти.{S} Иконија да се угуши од суза, па не пушта дијете из руку.{S} Жена пуна кућа, па се само |
| на шта да ради.{S} Препуно јој срце, па не може нигдје да се скраси.{S} Сједне на креветац, држ |
| је то црнило, што га поп ама ни у уста не узима.</p> <p>Нико се није с њим дружио, осим једног |
| то доба он учитеља никад више ни за шта не запита, нити је с њиме долазио у додир.{S} И учитељ |
| е на кошуљи и не говори ништа.{S} Ништа не једе и не пије.{S} Чисто дијете дошло ван себе; нека |
| ало која њена друга.{S} Нигдје се ништа не миче, само совуљага ћуче њену страшну пјесму.{S} Пси |
| е: не видје ли ко шта? — нико нам ништа не умједе казати.</p> <p>— Отишли су преко јаруге! — ви |
| ва га све јаче у глупости — а сам ништа не <pb n="132" /> ради!...{S} Хоћу да пресвиснем, гледа |
| т и двије до и три године.</p> <p>Ништа не говори с кочијашем.{S} Пуши цигару иза цигаре.{S} Гл |
| обро, продаћу их одмах, ма ни сто гроша не узео!{S} Неће бити моја штета.</p> <p>Не зна нико, п |
| ум Нинко.{S} Пробудих се раније, па кад не могах заспати, а ја викнух дијете да хвата.</p> <p>— |
| сати из протокола крштених, који од сад не буде петком радио.</p> <p>И вјерујте, људи, у нашем |
| бићевим шором, а поп и за њим сав народ не миче се с мјеста и не одваја очију.{S} Кад већ кола |
| и да би се имала чиме прихранити, да је не дај боже, ви који...{S} Чекајте док свршим!{S} Тако |
| ћу, кад неће да иде?</p> <p>— А што је не храниш добро, па би ишла?</p> <p>Павао исколачи очи: |
| {S} Поздрављају се и они, који се прије не хтјеше ни погледати, и кмет истави колац, којим је б |
| не газите богопротивним ногама и да ме не црните све горе пред оцем небеским!{S} Пошљедњи вам |
| собу, а себи другу.{S} Тако га ни жене не сметају, које су сваки час обилазиле Мару, водиле је |
| Тек велим толико да јој одредите, да се не рачуна баш сироче, и да би се имала чиме прихранити, |
| узе Мару себи у постељу.{S} Иконија се не може од ње да растане, и кад је мислила да је Мара с |
| влији, турио сиједу главу у руке, па се не миче.{S} Онда му у један пут сину нешто кроз главу.{ |
| > <pb n="99" /> <p>Сви ћуте.{S} Нико се не усуђује ни да сједне.{S} И поп стоји, а бијела му бр |
| !</p> <p>Али из Мариног кревета нико се не одазва.</p> <p>Поп приђе кревету и пипаше по њему, д |
| .{S} Шта су њих двојица говорили, то се не зна.{S} Један пут довуче Јеротије американски плуг и |
| ми се добро с вама разговорити, јер се не враћа с пута на који полазим.{S} Не дај боже смртна |
| другу: «...{S}Бош посла!{S} У народу се не може ништа учинити.{S} Заузимајући се за њега, пишућ |
| ајање.{S} Није се никад десило да му се не послушају свете ријечи.{S} Један пут уђе нека помама |
| /p> <p>— Чивутин, — Рече Павао. — Ја те не видјех ни да се крстиш, ни да клањаш.{S} Не знам сам |
| «ни плакала!» Гдје ће то бити да дијете не плаче?</p> <p>Што да вам причам како нам је било без |
| а лица.{S} Не волим људе, који што хоће не могу, а што могу неће.{S} Или -— или!...{S} Видим св |
| је са свим добро!{S} Сад ме ништа више не боли!</p> <p>То бјеше пошљедња његова ријеч!</p> <mi |
| дим се склупча.{S} У соби се ништа више не виђаше од дима.</p> <p>Опет као да се чује попов гла |
| {S} Сломљен брод потоне и ништа се више не види.{S} И само још што сан из поломљене парчади ств |
| научне послове као и он.{S} Већ се више не кају сељаци што су је дали у школу, а поп кад је пог |
| сипа воду, а сјекира тутњи.{S} Ми више не видјесмо попа.</p> <p>Тада Станоје Исаковић лупи сје |
| ом проћи поред попове куће, па већ више не би ишао босоног.{S} Оно добра што су имали, као што |
| ако добро не пази.{S} Тако он, вели, и не гледа <pb n="121" /> већ пљуцка поред себе.{S} Кад с |
| за њим сав народ не миче се с мјеста и не одваја очију.{S} Кад већ кола замакоше, поп обриса о |
| и и не говори ништа.{S} Ништа не једе и не пије.{S} Чисто дијете дошло ван себе; некаква му ват |
| пче савија.{S} Сједи поп крај постеље и не одмиче се.{S} Шапће само молитве, а попадија слабо с |
| Бурмазевић, који је стајао са стране и не видећи попа, маче сјекиром по довратку.{S} Поп преко |
| трпљиво ишчекиваше мио владалац, који и не сањаше о својој моћи над нашим срцима.</p> <p>Боже! |
| шта му драго.{S} Чупка ресе на кошуљи и не говори ништа.{S} Ништа не једе и не пије.{S} Чисто д |
| у до самог шљемена, па као бјесомучан и не знајући шта ради, стаде лупати сјекиром по једној гр |
| да се чује попов глас, али је загушен и не разбирају се ријечи.</p> <p>Мало послије разиђе се д |
| и цвијелите дијете?{S} Ви ништа друго и не знате! — рече Аксентије Смиљанић, и обриса рукавом с |
| ам у школи, спопадне ме некакав страх и не смијем да се обазрем на ону страну.{S} Све ми се чин |
| ове собе, па леже.</p> <p>Кад сан, који не може растјерати никаква брига дјетињег доба, савлада |
| <p>Она на кољенима приђе још ближе, али не дизаше главе, ни руку с очију.</p> <p>Поп јој метну |
| Њој је истина народ нешто одредио, али не вриједи све ни сто дуката.{S} Нема ту ништа од школе |
| макам! ја хоћу рад!{S} Или ме волиш или не волиш!{S} Једно или друго!{S} Нећу тањир од два лица |
| те?{S} Шта сам ја згријешио Богу, да ми не дате под моје старе дане живјети?{S} Како ћу — вели |
| </p> <p>Сељаци слегоше раменима и, сами не знајући за што, дадоше се у некакву тамну слутњу.</p |
| бабо!{S} Хоће срце да ми пукне, што ти не могу доћи.{S} Причао ти је владика да ме је премјест |
| је, нестало.{S} Нијесмо дуго знали, док не дође Марко трубач из војске, и рече да је Павао отиш |
| амо каквој бабињари да га прихрани, док не узмогне само јести.</p> <p>У тај пар отворише се вра |
| почињите, док добро не смислите, и док не буде доста новаца, да не будете постидни пред свијет |
| етету највише добру рад.{S} Па ја велим не треба да стајеш њеној срећи на пут.</p> <p>— Не дао |
| смо опет, правећи и њему мјеста, ал’ он не хтједе сјести већ опет вели кмету:.</p> <p>— Дела бр |
| ран са шарамповом Марин Шарампов.{S} Ко не вјерује нека пита само кога из мог села.</p> <p>Кад |
| ишћанско срце.</p> <p>Опет ћутање, нико не зна како да почне, како да га тјеши, шта да му каже. |
| оно мало, што овда онда проговори, нико не разумије, а он се дусне, окрене главу на другу стран |
| нареди да га оставе на миру, да га нико не дира ни зановета, а владици на пољу рече:</p> <p>— Н |
| Шта је поп радио сам на гробу, то нико не зна.{S} Тек послије једно по сахата врати се он, и и |
| ћ не измаче мјесец јул, и док кум Нинко не запреже коње, да води душу села из села.</p> <p>Кад |
| кад они морају радити, да је богомрско не радити у петак, јер је то само турски светац, и да ћ |
| шта му драго.{S} Не почињите, док добро не смислите, и док не буде доста новаца, да не будете п |
| се човјек може ласно обрукати ако добро не пази.{S} Тако он, вели, и не гледа <pb n="121" /> ве |
| плоту и дуго и тихо шапућу.{S} Нико то не види, нити ко опажа на другој страни иза амбара црне |
| ј кући има много које шта, да ни десето не знаш чему је и за што је, и како се човјек може ласн |
| њено болно лице.{S} Смијеши се и чисто не може сит да је се нагледа:</p> <p>— Сад ми је са сви |
| онесе владичино писмо куд треба.{S} Поп не може од цркве а и од старости.{S} А гдје би њега ста |
| богу!</p> <pb n="135" /> <p>Да, али поп не зна од колико се руку може читати та књига.</p> <p>Д |
| и било.</p> <p>Поодавно је већ како поп не може да махне косом ни да закопа мотиком, али за то |
| Иконија донесе бијелу каву.</p> <p>Поп не скида с ње очију.</p> <p>— Шта си радила, сине, од к |
| /p> <p>Павао исколачи очи:</p> <p>— Зар не видиш да је сваки као пуце, апостола му његова?{S} П |
| Ја сам лутао по свијету, док ме наш рат не позва кући.{S} При свршетку добијем заповијест да ид |
| дошао: завирују је са свих страна и већ не могу да је се сити нагледају.</p> <p>Тако она весели |
| рашчићи, и све црвенији долазе, док већ не измаче мјесец јул, и док кум Нинко не запреже коње, |
| да није весео.{S} А са оне боре на челу не може човјек ни знати како му је, јер увијек изгледа |
| ијесам смио ни говорити.{S} Видим да му не ваљају послови што ради, али гдје ја прост човјек см |
| во прође, или да он узима власт која му не приличи.</p> <p>Стјепану, што иде у раскорак, презри |
| о нам је било!{S} Али шта ћемо?{S} Попу не смијеш ни поменути да устане око владике, не би ли ј |
| Кокоши ваде главу испод крила, али још не скачу са сједала.</p> <p>— Добро јутро, куме, и благ |
| роса, већ се и исток румени, а поп још не заспа.{S} И кад чу гдје пред његову кућу сташе кола, |
| е узео!{S} Неће бити моја штета.</p> <p>Не зна нико, па ни он сам, кад се родио.{S} У оно доба, |
| а Иконија нам може испећи каву.</p> <p>Не рекох вам да је такав договор да кум Нинко вози Мару |
| којих је, пазе, да не може боље бити: «Не слази» вели «с крила».{S} Да бог да!{S} Само што неш |
| у кола као на »вендерима« и да се попу »не труцка зорли«.</p> <p>Једном у сумрак угледа он ново |
| и ћуте и уставили дах.</p> <p>— Птицама небеским дао је бог другу снагу и путе, а човјеку остај |
| ма и да ме не црните све горе пред оцем небеским!{S} Пошљедњи вам пут кажем и позивам да се ост |
| ко иза звонаре, а варнице се хватају за небо.{S} Шљеме бјеше све у пламену.{S} Пуцају рогови и |
| не живјети?{S} Како ћу — вели — поћи на небо, гдје ће ме сјутра прексјутра свевишњи позвати, ка |
| у нашем селу, и видјесмо како се црвени небо.</p> <p>— У село! у село! — чу се са свих Страна.< |
| што искриви на десну страну и погледа у небо.</p> <p>— Природу! — рече он замишљено. — Да! тој |
| још час по пламен, а варнице полетјеше небу, али пљусак освајаше.{S} Пред зору се још само сла |
| колу, а поп кад је погледа уздиже очи к небу, и кад год је ко хвали, а њему иду сузе као маломе |
| се писма тако ријетко писати као сада, него ће сваки човјек морати писати писма.{S} А послије |
| да сиђе с кола, па му није дао ни руке, него се с њиме, вели, у лице пољубио.</p> <p>Мара одмах |
| а ће, оче?{S} Друкчији је данас свијет, него што је био за твоје младости, а још ће друкчији би |
| адјевице, шта би оно сироче онда?...{S} Него, браћо, ја бих вас молио, да јој за сваки случај о |
| ене једном <pb n="104" /> у недјељи.{S} Него дајте ви мени дијете у кућу.{S} У мене је и задруг |
| ети, па је гриота да дијете задоцни.{S} Него ја тако мислим и кажем да се дијете васпитава и ни |
| опада да ће скоро куцнути за ме час.{S} Него сам вас зовнуо, да се договоримо за неке ствари.</ |
| Није се она родила да бере кудјељу.{S} Него ти њу дај даље у школу!</p> <p>— Не чу ти, оче вла |
| .{S} Владичина је воља да дијете, прије него се са свим врати кући, види што више свијета и нау |
| а.{S} Ја желим да крстимо дијете, прије него га дам из куће.</p> <p>— Да га крстимо! — рекоше с |
| ани? како је то зло ударило, да је горе него ли у Турској?{S} Синоћ ме — вели — зову да читам м |
| о, те су на крајевима растресени и шири него под самим ноздрвама.{S} Доња му је усна мало висил |
| рно огледало воде.</p> <p>Дан за даном, недјеља за недјељом, па и мјесеци клизе неосјетно.{S} Ш |
| ушкује код капка.{S} Али поши како која недјеља све горе.{S} Мука истина гдјешто и попусти, али |
| SRP18801_C3"> <head>III</head> <p>Бјеше недјеља послије подне.{S} Народ се искупио код записа.{ |
| владици збиља омилио наш поп, јер прве недјеље послије тога, истом поп подијели нафору, а једн |
| и нове хаљине, и учитељ је читаве двије недјеље шио капу, и дотјеривао што је боље умио.{S} Кад |
| ине, а код мене једном <pb n="104" /> у недјељи.{S} Него дајте ви мени дијете у кућу.{S} У мене |
| одиђе.{S} Црква је служила сваки дан, а недјељом је била увијек дупком пуна.{S} Прије, још давн |
| дне главе која светкује петак.</p> <p>А недјељом црква, рекох вам, пуна пунцата, па и половину |
| о воде.</p> <p>Дан за даном, недјеља за недјељом, па и мјесеци клизе неосјетно.{S} Што прође из |
| {S} Ко није имао чарапа, требао је само недјељом проћи поред попове куће, па већ више не би иша |
| о истргнуо од туд и добавио нама, ма на недјељу дана.{S} То би њега сиромаха само још јаче цвиј |
| <p>Попа се клони, да је чудо.{S} Већ је недјељу дана, а с њиме није још ни ријечи проговорио.{S |
| кву народа.</p> <p>Кад се Нинко послије недјељу дана врати из Биограда, није могао наодговарати |
| тар па поче говорити, да је бог оставио недјељу и празнике за цркву, да се у остале дане човјек |
| е још ни ријечи проговорио.{S} Кад би у недјељу, а поп га чека да држи пијевницу.{S} Јес’, ал’ |
| нешто! — рече поп. — Смртан је човјек а незнан му је час смртни.{S} Наш је гријех, ако умре пор |
| ио и како сам му платио за моје знане и незнане гријехе.</p> <pb n="99" /> <p>Сви ћуте.{S} Нико |
| ете ваља и гледати.{S} Шта ћу ја стар и нејак с њиме?</p> <p>Опет сви ћуте и уставили дах.</p> |
| још што сан из поломљене парчади ствара нејасне слике.</p> </div> <div type="chapter" xml:id="S |
| разговорити и с народом, па у име божје нек иде дијете у твоју кућу, и нека почне наук!</p> <p> |
| им подај кукуруза.{S} А кмета поздрави нек’ закаже селу да пази на те свиње; јер ако још један |
| са овијем црвом.{S} Тако је божја воља, нека му је слава!{S} Али дијете ваља и гледати.{S} Шта |
| ао: »Стрпи се, оче, још годину дана!{S} Нека дијете прође свијета.{S} А послије, кад ти дође, н |
| и Мару:</p> <p>— Пођи с богом, Маро!{S} Нека ти је он у помоћи!</p> <p>Онда сви редом почеше љу |
| ти у руку.{S} То је мој кухар!</p> <p>— Нека, оче владико, — рече поп. — Стар је човјек!{S} Так |
| им тако је добро, — рене кмет.</p> <p>— Нека је с божјим благословом!</p> <p>Иконија се врати у |
| лом округу, те да му је по томе спадала нека особита почаст и задатак при поздрављању новога вл |
| ослушају свете ријечи.{S} Један пут уђе нека помама у људе да разграђују туђе градине и да упуш |
| мповом Марин Шарампов.{S} Ко не вјерује нека пита само кога из мог села.</p> <p>Кад се навршише |
| ме божје нек иде дијете у твоју кућу, и нека почне наук!</p> <p>Али сјутра се промијени код црк |
| Већ се хвата мрак.{S} У даљини опазисмо нека кола.{S} Кмет погледа на ону страну, зачкиљи очима |
| н са шарамповом и ливаду с виром.{S} То нека је њено!{S} Је л’ вам право?</p> <p>— Како ти наре |
| рбу себи у тањир, али он, вели, казао: «нека, хвала, могу ја и из чиније», те није хтио прљати |
| Већ се бјеше прикупило нешто сељака.{S} Некакав страх бјеше обузео попа, да се једва држаше на |
| се деси да сам сам у школи, спопадне ме некакав страх и не смијем да се обазрем на ону страну.{ |
| вљају попу и његовом дому.{S} Нађе се и некакав шаљивчина који наздрави »црквеној попадији«, ал |
| Не тужи се истина никоме, али попу пао некакав терет на срце и црне му мисли долазе у главу да |
| во у Марину собу:</p> <p>— Устај, сине, некаква буна!</p> <p>Али из Мариног кревета нико се не |
| е пије.{S} Чисто дијете дошло ван себе; некаква му ватра подишла обрашчиће, и кад што проговори |
| а више туге.{S} Разведрила су се лица и некаква неспокојна радост ожарила и увело попово лице.{ |
| иво погледа попа, а на лицу јој се види некаква страшљива спокојност.{S} Онда болови наново уче |
| едну ноћ лијепо да заковрне.{S} Ударише некакви болови у крста и све се у клупче савија.{S} Сје |
| нешто, па га онда чисто срдито баци и с некаквим поуздањем шапне: — <foreign xml:lang="LA">Plan |
| , учитељ веле, оде у Биоград и ожени се некаквом што прави шешире.{S} Остоја богословац прича д |
| шчиће, и кад што проговори, то је као у некаквом заносу.</p> <pb n="116" /> <p>— Да бог да да о |
| е само кошуља.{S} Босогоног лежи и чита некакву купусару.</p> <p>— Помози бог! — рече поп.</p> |
| и, сами не знајући за што, дадоше се у некакву тамну слутњу.</p> <p>Другога дана изашао учитељ |
| Хвала ти, куме! — рече поп. — Тако сам некако и сам мислио.{S} Сјутра ћемо се разговорити и с |
| } Жао нам га је било.{S} Вио је сиромах некако прирастао за село.{S} Лијепо смо га сахранили.{S |
| его сам вас зовнуо, да се договоримо за неке ствари.</p> <p>Кум Нинко хоће да соколи попа, али |
| сам ко ја у некој великој вароши, па ко неке велике, велике куће; па ко ја се возим на златним |
| инић прошцем сломио ребро, и то све око неке сипљиве кобиле.{S} Па шта ћете ви у овом храму кад |
| ељацима не рече ништа.{S} Сам се даде у неке мисли.</p> <p>Од то доба он учитеља никад више ни |
| удновато се поче понашати.</p> <p>Сједи неки пут с нама.{S} Ћерета и прича шта има по свијету, |
| и је — вели лакше умријети.{S} Спаде ми неки терет са срца.</p> <pb n="108" /> <p>Али кад поп с |
| е»?</p> <p>— Ја, оче владико, што рекао неки стари поп Стоко: кога сам крстио није се потурчио, |
| eolata</foreign> — проста ствар.</p> <p>Неки пут опет стоји сама у соби.{S} Нешто се страшно бо |
| упре у попа, њему је као да га полијева неким животворним балсамом.</p> <p>— Гледала сам природ |
| е.</p> <p>Мара стала на врата, па гледа неким широким погледом.{S} Дубок јој је дах, а чудно јо |
| глава цареву плаћа.</p> <p>И у час као неким чудом сви неодољиво зажељеше ухватити учитеља, и |
| ници.</p> <p>А кад мрак притисне земљу, неко се шуња поред попова плота.{S} Не бијели се на њем |
| Биоград.</p> <p>Попа штрецну, као да га неко ножем удари.</p> <p>— Зар да се одвојим од својега |
| ли.{S} И владика ћути.{S} Тако то траја неко вријеме, онда рече поп:</p> <p>— Треба ли ту штого |
| ло.{S} Рече женама да изађу, а сам оста неко вријеме код дјетета.{S} Чудно да дијете, чим осјет |
| љедњој станици добијем новог коморџију, неког Илију Теовиловића, мога сељака.</p> <p>Кажем му с |
| писмо, отишао је с њиме и с Маром кући неког професора Вучетића, и ту је Мару предао.{S} Прича |
| њала, ћери?</p> <p>— Сањала сам ко ја у некој великој вароши, па ко неке велике, велике куће; п |
| оркан креће се маса Зебићевим шором.{S} Неколико коњаника пролетјеше као стријела.{S} И ја се с |
| о удити, свако јутро повраћа, а послије неколико мјесеци и ноге јој почеше отјецати.{S} Не може |
| из суднице, поред њега дугачка клупа и неколико троногих столица.{S} Засјели старији људи и по |
| јер је већ био јул мјесец, па због оно неколико дана до распуста, не хтјесмо сазивати дјеце.</ |
| м Мара доћи за учитеља.{S} Већ је поп с неколико старијих људи ишао због тога и владици, и он < |
| тнуше попа у кола.{S} Посједаше још њих неколико оружаних, а Павао шиба коње да све врца крв.</ |
| врца крв.</p> <p>За њима пристадоше још неколико кола.</p> <p>Народ се искупио.{S} Чудно да мла |
| још осамљенији.{S} Једно вече писао је неком своме другу: «...{S}Бош посла!{S} У народу се не |
| а тога изгубих и дијете, а одведе ми га некрштен човек.</p> <p>— Како то, оче? — рече владика.< |
| ш је гријех, ако умре поред нас живијех некрштена душа.{S} Ја желим да крстимо дијете, прије не |
| ћемо то лијепо намјестити.{S} Имам и ја неку цркавицу, коју сам за школу одредио, а — вели — не |
| е учитељ научио.{S} Ал’ кад га забоде у неку крчевину, а плуг пуче на двије поле, као да је од |
| о, али не вриједи све ни сто дуката.{S} Нема ту ништа од школе!</p> <pb n="115" /> <p>Владика с |
| но.</p> <p>Попу чисто одлакну:</p> <p>— Нема од тога ништа, оче владико!{S} Гдје су толики новц |
| да држи пијевницу.{S} Јес’, ал’ учитеља нема!{S} Послије службе дигне се поп, да види да учитељ |
| <p>— вели — научити у мојој кући, гдје нема ни преслице, а камо ли разбоја?{S} А и Иконија је |
| S} Али дође и Петров дан, а писма од ње нема.{S} Једно вече, трећи дан по Петрову дне, враћају |
| е, не може човјек жив да дочека.{S} Али нема више туге.{S} Разведрила су се лица и некаква несп |
| .</p> <p>И вјерујте, људи, у нашем селу нема, као у другима, ама ни једне главе која светкује п |
| опет узмем чекић, чини ми се да у њему нема пет драма, а леђа ми чисто шкрипе.</p> <p>Учитељ с |
| :</p> <p>— Станите, не разуместе ме!{S} Немам ја својега имања, ни дај Боже!{S} Све је ваше и о |
| — Каквих хиљаду дуката, каква имања?{S} Немам ја ништа.{S} Њој је истина народ нешто одредио, а |
| — каже ковач и иде руци, — а шта ћу кад немам посла?</p> <p>— А јеси ли видио црквена кола и ши |
| Нијесам, оче!</p> <p>— Нијеси, ја боме, немаш кад од механе.{S} Треба ја да водим и твоју бригу |
| ти никаква брига дјетињег доба, савлада немирну душу Марину; кад црне трепавице падоше на запур |
| рост човјек смијем ударити на науку!{S} Немој, оче владико, држати више простих попова, као ја |
| д ти се слави, а ти га слави!{S} А мене немој дирати!{S} Видиш да радим!</p> <p>Па опет се изва |
| ељ.</p> <p>Павао се испријечи:</p> <p>— Немојде ми пристајати на муку, кажем ти, већ гледај сво |
| га зидајте најприје школу, па цркву.{S} Немојте брукати себе живе, ни мене мртва, ни градити шт |
| ји цакли се једно око.{S} Тај је чардак Ненада Ћерића, а у њега је син Павао, момак за женидбу. |
| аћа.</p> <p>И у час као неким чудом сви неодољиво зажељеше ухватити учитеља, и отети му Мару.{S |
| недјеља за недјељом, па и мјесеци клизе неосјетно.{S} Што прође изгледа да је мало час било, са |
| ..{S} Хоћу да пресвиснем, гледајући ову неправду!...»</p> </div> <div type="chapter" xml:id="SR |
| ер га радост бјеше обасјала: уста су му непрестано развучена, а на бијелим трепавицама час по в |
| кад се врати из села, застаде он пошу у несвијести, а Иконија се сва ознојила купећи крпама крв |
| дохватило и горе снагу и често је хвата несвјестица.{S} Све више изнемаже и једну ноћ лијепо да |
| уге.{S} Разведрила су се лица и некаква неспокојна радост ожарила и увело попово лице.{S} Удари |
| и ко ће то бити.</p> <p>Господин човјек неспретно скочи с кола, па тромо, и као да је бог зна к |
| ем и позивам да се оставите пасјалука и несрећне работе.{S} Јеси чуо ти, Рајковићу, ти, Иванков |
| људи а жене отхукују и уздишу, а у чаши нестаје ракије.{S} Шта је поп радио сам на гробу, то ни |
| не, њега је ону ноћ, кад школа изгорје, нестало.{S} Нијесмо дуго знали, док не дође Марко труба |
| е, а ево ћу и ја дати још...</p> <p>Поп нестрпљиво махну главом:</p> <p>— Станите, не разуместе |
| а прострта по постељи.{S} И само се још нестрпљиво ишчекиваше мио владалац, који и не сањаше о |
| у их одмах, ма ни сто гроша не узео!{S} Неће бити моја штета.</p> <p>Не зна нико, па ни он сам, |
| р га она тужи да је бије и злоставља. — Неће он, сељаче, никад среће имати!</p> <pb n="147" /> |
| оврну од један пут, и већ му се чини да неће ни ноћи жив дочекати, па зове Нинка, Аксентија Сми |
| колима.{S} Стока се нешто узарумила, па неће с мјеста, а Павао се наљутио, поцрвенио у лицу као |
| угом дјецом научити читати и писати, па неће под своју старост молити другога да јој чита писма |
| бијеш ту марву?</p> <p>— Ја шта ћу, кад неће да иде?</p> <p>— А што је не храниш добро, па би и |
| да јој чита писма.{S} А док она одрасте неће се писма тако ријетко писати као сада, него ће сва |
| — Знали смо ми већ у напријед да нас он неће осрамотити!</p> <p>Поп га је час по прекидао: «А М |
| људе, који што хоће не могу, а што могу неће.{S} Или -— или!...{S} Видим све...{S} Боље се врат |
| хоћеш кућу, узети што је хтио — нико му неће ни ријечи рећи.{S} Он је то и радио.{S} Попустила |
| шла сам у школу, а сад ме ни о распусту неће да пусте кући.{S} Веле: морам учити француски, да |
| ође свијета.{S} А послије, кад ти дође, нећеш се више од ње одвајати!» Тако опет наступи вјечно |
| и престрављено викну: «Нећу у Биоград! нећу!« Али слаб јој бјеше гласић.{S} Не чу то ни поп, н |
| иш или не волиш!{S} Једно или друго!{S} Нећу тањир од два лица.{S} Не волим људе, који што хоће |
| е дође у нашу окружну варош владика.{S} Нећу вам причати шта се ту спрема, ни ону трку и урнебе |
| да пијеш штогод! — рече кмет.</p> <p>— Нећу ништа — рече он оштро, а врх оне боре показаше се |
| рије у опанке, па онда у капу.</p> <p>— Нећу — веди, — хајде ме води!</p> <p>— Ама сједи, да пи |
| дио!</p> <p>— Не марим за мале душе, ја нећу овдје да се с тобом цмакам! ја хоћу рад!{S} Или ме |
| а се окрете оцу, и престрављено викну: «Нећу у Биоград! нећу!« Али слаб јој бјеше гласић.{S} Не |
| и она наслони главу на Нинкове прси, па неутјешно и силно зајеца.</p> <p>Још мало се - види кро |
| е чашу, скиде капу и устаде, а сељаци и нехотице сви поустајаше и поскидаше капе, Нинко отпоче: |
| к угледа он новога пољака Луку; ухватио нечије свиње па гони у обор.</p> <p>— Куда ћеш то, Луко |
| <p>Неки пут опет стоји сама у соби.{S} Нешто се страшно бори са самом собом.{S} Ударе јој сузе |
| /p> <p>Сви се обредише ракијом, па онда нешто прошапуташе међу собом и Нинко Вилотић први уђе у |
| Немам ја ништа.{S} Њој је истина народ нешто одредио, али не вриједи све ни сто дуката.{S} Нем |
| до? — рече Остоја Пурешевић.{S} Јал’ је нешто превећ мудро, јал’ је са свијем лудо!</p> <p>Сеља |
| он полако поред ковачнице.{S} Ковач је нешто теретно радио, сав мокар од зноја, залијепила му |
| рачуну тако педесет и пет година, почне нешто удити, свако јутро повраћа, а послије неколико мј |
| с рада, па стоје пред судницом и говоре нешто о пушницама.{S} Ја сам био с Радојем Николићем у |
| ди волове с празним колима.{S} Стока се нешто узарумила, па неће с мјеста, а Павао се наљутио, |
| е, црне, продиру ти у душу, и као да те нешто питају.{S} Ја знам кад се деси да сам сам у школи |
| у страну.{S} Све ми се чини проговориће нешто, и час прије гледам да загребем на поље.</p> <p>У |
| у.</p> <p>Поп јој метну руку на главу и нешто шапуташе.{S} Послије јој потури руку под уста.{S} |
| S} Гледа листиће <pb n="136" /> и мисли нешто, па га онда чисто срдито баци и с некаквим поузда |
| ародом, али <pb n="109" /> се опет деси нешто, што промијени наше рачуне.</p> <p>Те године дође |
| ледом.{S} Дубок јој је дах, а чудно јој нешто у грудима. .</p> <p>— А што си ми се замислила, г |
| јели истина да је овај учитељ са свијем нешто друго од пређашњег, и мислили смо сви да је он уч |
| трча на поље.{S} Већ се бјеше прикупило нешто сељака.{S} Некакав страх бјеше обузео попа, да се |
| ли «с крила».{S} Да бог да!{S} Само што нешто сметено прича како се растао с њоме: «Није» вели |
| Мићо црквењак, који се такође рачунао у нешто што припада цркви и селу, дакле попу.</p> <p>Поп |
| {S} Заврати се мало на клупицу, а главу нешто искриви на десну страну и погледа у небо.</p> <p> |
| момак од двадесет година.{S} У очима му нешто страшно, да те свега језа подиђе.{S} Било нас је, |
| се не миче.{S} Онда му у један пут сину нешто кроз главу.{S} Скочи с клупице и као да се насмје |
| д.{S} Сви поустајаше.</p> <p>— Имао бих нешто да проговорим са старијим људима, — рече поп.</p> |
| p>Иконија се врати у собу.</p> <p>— Још нешто! — рече поп. — Смртан је човјек а незнан му је ча |
| ан Матија.{S} Павао му приђе и шану још нешто.</p> <pb n="138" /> <p>Матија опали и сам из пишт |
| мојте брукати себе живе, ни мене мртва, ни градити шта му драго.{S} Не почињите, док добро не с |
| али јој је јасно лице.{S} Није то туга, ни брига, што занима њену душу.</p> <p>То је она сентим |
| S} Не бијели се на њему сељачка кошуља, ни на путу остаје широка стопа од опанака.{S} Наслони с |
| .{S} Нећу вам причати шта се ту спрема, ни ону трку и урнебес од попова.{S} Доста да знате, да |
| азуместе ме!{S} Немам ја својега имања, ни дај Боже!{S} Све је ваше и онога храма.{S} Много би |
| а приђе још ближе, али не дизаше главе, ни руку с очију.</p> <p>Поп јој метну руку на главу и н |
| па цркву.{S} Немојте брукати себе живе, ни мене мртва, ни градити шта му драго.{S} Не почињите, |
| асић.{S} Не чу то ни поп, ни кум Нинко, ни кочијаш.</p> <p>Коњи све крупније касају и она насло |
| б јој бјеше гласић.{S} Не чу то ни поп, ни кум Нинко, ни кочијаш.</p> <p>Коњи све крупније каса |
| вао. — Ја те не видјех ни да се крстиш, ни да клањаш.{S} Не знам само чивутскога закона.</p> <p |
| Тек он се трудио што је боље могао.{S} Ни у што се у селу није пачао, свакоме је угађао, а поп |
| чувао. — А шта ће њима двома добро?{S} Ни кучета ни мачета!{S} Док су живи, биће им доста, а п |
| ну се, па једва чујно настави:</p> <p>— Ни ви, браћо, узимати попа, који није учеван.{S} Школу |
| и како, каже, хоће да умре.{S} Не треба ни око тога да се задржавам како је поп на врат на нос |
| ма једну собу, а себи другу.{S} Тако га ни жене не сметају, које су сваки час обилазиле Мару, в |
| како у тој кући има много које шта, да ни десето не знаш чему је и за што је, и како се човјек |
| аријих <pb n="139" /> људи, не би можда ни у потјеру ишли.{S} Али старији бацају пушке, сједају |
| пале у туђе добро, продаћу их одмах, ма ни сто гроша не узео!{S} Неће бити моја штета.</p> <p>Н |
| , у нашем селу нема, као у другима, ама ни једне главе која светкује петак.</p> <p>А недјељом ц |
| арочито га је то црнило, што га поп ама ни у уста не узима.</p> <p>Нико се није с њим дружио, о |
| вели — научити у мојој кући, гдје нема ни преслице, а камо ли разбоја?{S} А и Иконија је остар |
| бити моја штета.</p> <p>Не зна нико, па ни он сам, кад се родио.{S} У оно доба, гдје вам почиње |
| а га оставе на миру, да га нико не дира ни зановета, а владици на пољу рече:</p> <p>— Не може н |
| А шта ће њима двома добро?{S} Ни кучета ни мачета!{S} Док су живи, биће им доста, а послије — н |
| народ нешто одредио, али не вриједи све ни сто дуката.{S} Нема ту ништа од школе!</p> <pb n="11 |
| акав је — наш је!{S} Не бих га ја овдје ни помињао, да и он није имао удјела у Маријином отхрањ |
| зраком.{S} Није то позната пјесма, није ни игра — ко ће га знати шта је то!{S} Па је онда тресн |
| и кућама, а оставише попа сама.{S} Није ни он готово ништа вечерао, а ту ноћ узе Мару себи у по |
| ша попа, а он опет са своје стране није ни сањао да његова ријеч на јалово прође, или да он узи |
| д се он даде да га учи које ко, ко није ни орао ни копао.{S} Тако и он остави учитеља себи сама |
| " /> <p>Сви ћуте.{S} Нико се не усуђује ни да сједне.{S} И поп стоји, а бијела му брада час по |
| ијеле године ишла сам у школу, а сад ме ни о распусту неће да пусте кући.{S} Веле: морам учити |
| а међ’ њима једна дубока бора, која се ни онда не изједначи, кад господин човјек затури шешир |
| е угађао, а попа се бојао.{S} Управо се ни жив није чуо.{S} Ми смо били њиме задовољни: какав ј |
| од један пут, и већ му се чини да неће ни ноћи жив дочекати, па зове Нинка, Аксентија Смиљанић |
| кућу, узети што је хтио — нико му неће ни ријечи рећи.{S} Он је то и радио.{S} Попустила му ши |
| вљају се и они, који се прије не хтјеше ни погледати, и кмет истави колац, којим је био подупро |
| /p> <p>Од то доба он учитеља никад више ни за шта не запита, нити је с њиме долазио у додир.{S} |
| ге јој почеше отјецати.{S} Не може више ни хљеба да замијеси. »Хоће — вели — душа на нос да <pb |
| 3" /> кући.{S} Поп од радости ни говори ни ромори, само брише очи и тек постарији људи што је п |
| <pb n="133" /> кући.{S} Поп од радости ни говори ни ромори, само брише очи и тек постарији људ |
| S} А са оне боре на челу не може човјек ни знати како му је, јер увијек изгледа мргодан и злово |
| p> <p>— А чије су?</p> <p>— Ама не знам ни ја.</p> <p>— Је ли више крмача или вепрова?</p> <p>— |
| је већ како поп не може да махне косом ни да закопа мотиком, али за то је он ипак увијек у пос |
| те у соби запишта.{S} Не поздрави се он ни с ким, већ поводећи се уђе у собу гдје је дијете бил |
| Није имао пандура, али нико није могао ни помислити да не послуша попа, а он опет са своје стр |
| гао попу да сиђе с кола, па му није дао ни руке, него се с њиме, вели, у лице пољубио.</p> <p>М |
| даде да га учи које ко, ко није ни орао ни копао.{S} Тако и он остави учитеља себи сама и његов |
| е учеван човјек с којим ја нијесам смио ни говорити.{S} Видим да му не ваљају послови што ради, |
| оп па пође у кућу.{S} Сви умукоше, нико ни ухом да макне, поп уђе у собу.</p> <p>Дуго гледа мир |
| се молити богу.</p> <p>Још није поштено ни свануло, а већ све село зна да се у попа нашло женск |
| Али слаб јој бјеше гласић.{S} Не чу то ни поп, ни кум Нинко, ни кочијаш.</p> <p>Коњи све крупн |
| ивутин, — Рече Павао. — Ја те не видјех ни да се крстиш, ни да клањаш.{S} Не знам само чивутско |
| ило!{S} Али шта ћемо?{S} Попу не смијеш ни поменути да устане око владике, не би ли је он како |
| удама и поклонима.{S} Није јој била још ни година дана, а већ је имала чарапа, кошуља, убруса и |
| Већ је недјељу дана, а с њиме није још ни ријечи проговорио.{S} Кад би у недјељу, а поп га чек |
| ича како се растао с њоме: «Није» вели «ни плакала!» Гдје ће то бити да дијете не плаче?</p> <p |
| била црна, као мало која њена друга.{S} Нигдје се ништа не миче, само совуљага ћуче њену страшн |
| а ради.{S} Препуно јој срце, па не може нигдје да се скраси.{S} Сједне на креветац, држи колач |
| , сва мокра, а расплетене јој косе пале низ плећа.</p> <p>Ми се склонисмо, а као да нас пушка п |
| садише Мару до попа, па јој висе ножице низ столицу, а сам свети отац намјешта је.{S} Онда уђе |
| ема ногама као рукуницама, па их спусти низ кревет.{S} Тури кажипут у књигу, па је метну у крил |
| послије недјељу дана врати из Биограда, није могао наодговарати свијету.{S} Причао је много чуд |
| лива зраком.{S} Није то позната пјесма, није ни игра — ко ће га знати шта је то!{S} Па је онда |
| еца, јер ово, ви видите и тако, мислим, није рођено да копа и оре, а то би <pb n="105" /> било |
| поп — никад на то мислио.{S} Да видиш, није луда ова учитељева.</p> <p>— А како ће то ићи? — з |
| </p> <p>— А њој... њој опростите!...{S} Није она крива... ја сам.</p> <p>У тај пар чу се на пољ |
| и људи кућама, а оставише попа сама.{S} Није ни он готово ништа вечерао, а ту ноћ узе Мару себи |
| је — вели — глава, каквих мало има.{S} Није се она родила да бере кудјељу.{S} Него ти њу дај д |
| ене се надмећу понудама и поклонима.{S} Није јој била још ни година дана, а већ је имала чарапа |
| родом изобличи и позове на покајање.{S} Није се никад десило да му се не послушају свете ријечи |
| амишљена је — али јој је јасно лице.{S} Није то туга, ни брига, што занима њену душу.</p> <p>То |
| куда поп прође, а свакоме пуно срце.{S} Није шала, наш поп!{S} Али и јесте човјек!{S} Та прилич |
| ају, а млађима се чисто везао језик.{S} Није шала, као каква госпођа!{S} Па какве су јој оне ха |
| ихов јасан писак тужно плива зраком.{S} Није то позната пјесма, није ни игра — ко ће га знати ш |
| еди, човјече! — рече ослобођен кмет.{S} Није сабља за вратом.</p> <p>Учитељ се насмија, ал’ сам |
| } Заповиједао је кмету, а кмет селу.{S} Није имао пандура, али нико није могао ни помислити да |
| обра.</p> <p>— Куме — вели кум Нинко, — није малено твоје имање, а ево ћу и ја дати још...</p> |
| овати!«</p> <p>Дршћемо ми као прутови — није шала оне божје ријечи, а пријети клетвом.{S} Осврћ |
| то Југ Богдан?</p> <pb n="113" /> <p>— Није, он жив, — рече Мара. — Он је погинуо на Косову.</ |
| а јал’ је била годину двије млађа, јал’ није.{S} Али обадвоје људи темељити.{S} Дјеце нијесу им |
| атраше цијелу ствар за изгубљену, и, да није старијих <pb n="139" /> људи, не би можда ни у пот |
| опо, и ви, господо кметови и кумови, да није право да се дијете код толиког свог имања потуца п |
| цигаре.{S} Гледа само око себе и као да није весео.{S} А са оне боре на челу не може човјек ни |
| о, а попа се бојао.{S} Управо се ни жив није чуо.{S} Ми смо били њиме задовољни: какав је, така |
| о је у цркви, али гласа готово никаквог није имао.{S} Поп га је често дотјеривао, али се за наш |
| о.</p> <p>Тако је он дјеловао.{S} Никад није престајао, никад се уморио.{S} Богу се молио: »Бож |
| чудо.{S} Већ је недјељу дана, а с њиме није још ни ријечи проговорио.{S} Кад би у недјељу, а п |
| послуша попа, а он опет са своје стране није ни сањао да његова ријеч на јалово прође, или да о |
| космо и положисмо га у кревет.{S} Он се није разбирао.{S} Кмет викну скупљеном народу:</p> <p>— |
| ама ни у уста не узима.</p> <p>Нико се није с њим дружио, осим једног Јеротија Ковачевића, кој |
| «нека, хвала, могу ја и из чиније», те није хтио прљати тањира. — Знали смо ми већ у напријед |
| год да једе, па опет у школу.{S} Дјеце није било, <pb n="128" /> јер је већ био јул мјесец, па |
| > <p>— Ни ви, браћо, узимати попа, који није учеван.{S} Школу одмах зидајте и дјецу учите...{S} |
| службе дигне се поп, да види да учитељ није што болестан.{S} Кад уђе у собу, а он лежи на крев |
| /p> <p>Тако смо ми рачунали, а и учитељ није имао ништа против тога, да је Мара већ свршила «ва |
| Не бих га ја овдје ни помињао, да и он није имао удјела у Маријином отхрањивању.{S} Видићете к |
| чао није се раставио, а кога сам опојао није се повампирио.</p> <p>Поп Митар повуче нашег попа |
| стио није се потурчио, кога сам вјенчао није се раставио, а кога сам опојао није се повампирио. |
| о неки стари поп Стоко: кога сам крстио није се потурчио, кога сам вјенчао није се раставио, а |
| и кад се он даде да га учи које ко, ко није ни орао ни копао.{S} Тако и он остави учитеља себи |
| ше рачунали сеоску дјецу у своју.{S} Ко није имао чарапа, требао је само недјељом проћи поред п |
| ет селу.{S} Није имао пандура, али нико није могао ни помислити да не послуша попа, а он опет с |
| велика пјесковница, за мал’, вели, што није у њу пљунуо.{S} Послије, каже, све код тог професо |
| то је боље могао.{S} Ни у што се у селу није пачао, свакоме је угађао, а попа се бојао.{S} Упра |
| а, и помогао попу да сиђе с кола, па му није дао ни руке, него се с њиме, вели, у лице пољубио. |
| е у раскорак, презријева жито, а он још није пожњео.</p> <p>»А што ти, Стјепане, не жањеш?«</p> |
| траву и узе се молити богу.</p> <p>Још није поштено ни свануло, а већ све село зна да се у поп |
| о сметено прича како се растао с њоме: «Није» вели «ни плакала!» Гдје ће то бити да дијете не п |
| елиш, куме? — рече Нинко полу.</p> <p>— Нијесам — вели поп — никад на то мислио.{S} Да видиш, н |
| вена кола и шину на точковима?</p> <p>— Нијесам, оче!</p> <p>— Нијеси, ја боме, немаш кад од ме |
| да речеш, каквијех школа учио?</p> <p>— Нијесам никаквијех.</p> <p>— А знаш ли правило службе к |
| ! а камо се у цркву да пјеваш?</p> <p>— Нијесам пијан да пјевам!</p> <p>Поп устукну један корак |
| астао.{S} Дође учеван човјек с којим ја нијесам смио ни говорити.{S} Видим да му не ваљају посл |
| ко, и ви, браћо!{S} Ја изгубих душу што нијесам учио школе.{S} Са тога изгубих и дијете, а одве |
| ковима?</p> <p>— Нијесам, оче!</p> <p>— Нијеси, ја боме, немаш кад од механе.{S} Треба ја да во |
| послије власт запопи.</p> <p>— А онако нијеси, да речеш, каквијех школа учио?</p> <p>— Нијесам |
| ону ноћ, кад школа изгорје, нестало.{S} Нијесмо дуго знали, док не дође Марко трубач из војске, |
| смо сви да је он учеван човјек, али га нијесмо марили.{S} Нарочито га је то црнило, што га поп |
| што против владичине воље и ријечи?{S} Нијесу се дуго препирали.{S} Сељаци се шћућурише, само |
| S} Али обадвоје људи темељити.{S} Дјеце нијесу имали, тијем су више рачунали сеоску дјецу у сво |
| } Оно добра што су имали, као што рекох нијесу рачунали у своје, већ у народно.{S} Народ га је |
| свуда влажна, а са дуда спрам врата још нијесу испариле кишне капљице, па га обасјало јутрење с |
| је бије и злоставља. — Неће он, сељаче, никад среће имати!</p> <pb n="147" /> <p>Уђосмо већ у с |
| е он дјеловао.{S} Никад није престајао, никад се уморио.{S} Богу се молио: »Боже, опрости ми гр |
| окупао.</p> <p>Тако је он дјеловао.{S} Никад није престајао, никад се уморио.{S} Богу се молио |
| нко полу.</p> <p>— Нијесам — вели поп — никад на то мислио.{S} Да видиш, није луда ова учитељев |
| еке мисли.</p> <p>Од то доба он учитеља никад више ни за шта не запита, нити је с њиме долазио |
| обличи и позове на покајање.{S} Није се никад десило да му се не послушају свете ријечи.{S} Јед |
| /p> <p>Кад сан, који не може растјерати никаква брига дјетињег доба, савлада немирну душу Марин |
| , каквијех школа учио?</p> <p>— Нијесам никаквијех.</p> <p>— А знаш ли правило службе како ваља |
| {S} Пјевао је у цркви, али гласа готово никаквог није имао.{S} Поп га је често дотјеривао, али |
| у конзисторију, али поп вели да не може никако оставити села, «а због мене једног, вели, не ври |
| мислим и кажем да се дијете васпитава и никако друкчије!</p> <p>Згледаше се сељаци.</p> <p>— Шт |
| и хришћанско срце.</p> <p>Опет ћутање, нико не зна како да почне, како да га тјеши, шта да му |
| ста поп па пође у кућу.{S} Сви умукоше, нико ни ухом да макне, поп уђе у собу.</p> <p>Дуго глед |
| му и оно мало, што овда онда проговори, нико не разумије, а он се дусне, окрене главу на другу |
| јехе.</p> <pb n="99" /> <p>Сви ћуте.{S} Нико се не усуђује ни да сједне.{S} И поп стоји, а бије |
| ; корача плоту и дуго и тихо шапућу.{S} Нико то не види, нити ко опажа на другој страни иза амб |
| узбуњене сељаке: не видје ли ко шта? — нико нам ништа не умједе казати.</p> <p>— Отишли су пре |
| у коју хоћеш кућу, узети што је хтио — нико му неће ни ријечи рећи.{S} Он је то и радио.{S} По |
| ктор нареди да га оставе на миру, да га нико не дира ни зановета, а владици на пољу рече:</p> < |
| {S} Неће бити моја штета.</p> <p>Не зна нико, па ни он сам, кад се родио.{S} У оно доба, гдје в |
| ква буна!</p> <p>Али из Мариног кревета нико се не одазва.</p> <p>Поп приђе кревету и пипаше по |
| а кмет селу.{S} Није имао пандура, али нико није могао ни помислити да не послуша попа, а он о |
| е.{S} Шта је поп радио сам на гробу, то нико не зна.{S} Тек послије једно по сахата врати се он |
| о га поп ама ни у уста не узима.</p> <p>Нико се није с њим дружио, осим једног Јеротија Ковачев |
| то о пушницама.{S} Ја сам био с Радојем Николићем у лову, и кад се вратисмо, умијешасмо се и ми |
| да јој је да лежи.{S} Не тужи се истина никоме, али попу пао некакав терет на срце и црне му ми |
| итељ поред ње изгуби и оно мало научног нимбуса, јер Мара сврши све научне послове као и он.{S} |
| и да неће ни ноћи жив дочекати, па зове Нинка, Аксентија Смиљанића, Станоја Глувића и кмета.</p |
| Мари.{S} Много поп савјетује и моли кум-Нинка да пази на ово и на оно и да добро упамти све, па |
| хотице сви поустајаше и поскидаше капе, Нинко отпоче:</p> <p>— Куме мој и оче, сретна да ти је |
| .</p> <p>А кад он диже и исправи главу, Нинко викну кочијашу:</p> <p>— Ошини!</p> <p>Коњи пођош |
| дао: «А Мара?» или: «А она шта каже?» а Нинко намјешта што боље умије.{S} Каже да је весела као |
| аци на проваљено мјесто.{S} Врба пуче а Нинко љосну на другу страну о земљу, а котао изручи сву |
| сељацима наста жагор, али у брзо изађе Нинко Вилотић:</p> <p>— Ако сам ти прав, оче, да се оку |
| редом почеше љубити дијете и најзад је Нинко понесе, као да су јој двије године.{S} Рече јој д |
| угледа пуну цркву народа.</p> <p>Кад се Нинко послије недјељу дана врати из Биограда, није мога |
| те ми добар котао пун воде! — дераше се Нинко.</p> <p>Додаше му.</p> <p>Он дохвати котао објеру |
| ељаци.</p> <p>— Шта велиш, куме? — рече Нинко полу.</p> <p>— Нијесам — вели поп — никад на то м |
| па онда нешто прошапуташе међу собом и Нинко Вилотић први уђе у собу гдје је дијете било и тур |
| и изађе на поље.</p> <p>Пред кућом, кум Нинко попушта штрањге коњима, који се пуше у свјежем је |
| године.{S} Једног вечера сједи поп, кум Нинко и Станоје Глувић у поповој авлији.{S} Онда поче п |
| >Поп поцрвење кад чу ријеч имање, а кум Нинко разрогачи очи и скиде лулу с чибука:</p> <p>— Зар |
| Не рекох вам да је такав договор да кум Нинко вози Мару у Биоград и понесе владичино писмо куд |
| — рече Глувић.</p> <p>— Јок! — каже кум Нинко. — Код тебе је била скоро двије године, а код мен |
| како смо били као убијени и како је кум Нинко сав поцрвенио, кад послије десет дана доби поп пи |
| За попом, у другим колима, возио се кум Нинко и Глувић, за њима још многи народ.{S} Веле, кад ј |
| о јутро, куме, и благослови! — рече кум Нинко кад угледа попа.{S} И кочијаш се исправи у колима |
| анио, куме!</p> <p>— Шта ћу? — рече кум Нинко.{S} Пробудих се раније, па кад не могах заспати, |
| се дочек за Мару.{S} Једног дана и кум Нинко сједе на кола па у име бога оде у Биоград, а весе |
| ародног добра.</p> <p>— Куме — вели кум Нинко, — није малено твоје имање, а ево ћу и ја дати јо |
| јеше гласић.{S} Не чу то ни поп, ни кум Нинко, ни кочијаш.</p> <p>Коњи све крупније касају и он |
| док већ не измаче мјесец јул, и док кум Нинко не запреже коње, да води душу села из села.</p> < |
| — још спава.</p> <pb n="118" /> <p>Кум Нинко погледа у сунце које се помоли.</p> <p>— Осваја д |
| ет...{S} Бог вам а душа вам!</p> <p>Кум Нинко испружи врат, хракну мало па рече:</p> <pb n="107 |
| е договоримо за неке ствари.</p> <p>Кум Нинко хоће да соколи попа, али му се језик завезао, и с |
| </p> <p>— Па да огледамо, а? — рече кум-Нинко.</p> <pb n="106" /> <p>И тако Мара оста код оца, |
| језик.</p> <p>— Молим, молим, господар-Нинко и куме, и ви, господин-попо и остала господо!{S} |
| даног створитеља!</p> <pb n="120" /> <p>Нинко потхвати дијете руком испод мишке и привуче га к |
| мој, како је хтјела да се ухвати за кум-Нинкова кола кад се он враћао, како се све крије од гос |
| и старијим људима, сви присташе, и кум-Нинкова домаћица весела узела дијете за руку, а тек учи |
| крупније касају и она наслони главу на Нинкове прси, па неутјешно и силно зајеца.</p> <p>Још м |
| ави страшило за птице.{S} Па онда хајд’ Нинковој или Глувићевој кући.{S} А они као да им је вла |
| истаде уз кола и загрли се у ходу с кум-Нинком, па рече:</p> <p>— Чувај ми, дијете, тако ти жив |
| по ново ракију.{S} Прву чашу даде куму Нинку.{S} Он узе чашу, скиде капу и устаде, а сељаци и |
| — ту учитељ скиде капу и поклони се кум-Нинку. — А ја мислим и кажем да се дијете васпитава!</p |
| а, <pb n="102" /> управо школа, била је ниска, као и цијела кућа.{S} Врата од ње гледала су у ш |
| учитеља никад више ни за шта не запита, нити је с њиме долазио у додир.{S} И учитељ чим види по |
| дуго и тихо шапућу.{S} Нико то не види, нити ко опажа на другој страни иза амбара црне Павлове |
| есну и лупи попа по потиљку.{S} Он паде ничице и прсима на земљу, а икону диже више главе.{S} С |
| преко пута.{S} Отвори црквена врата, и ничице паде пред олтар, а челом дохвати земљу.{S} Лежао |
| ка ресе на кошуљи и не говори ништа.{S} Ништа не једе и не пије.{S} Чисто дијете дошло ван себе |
| <p>Мара још дубље повуче пару:</p> <p>— Ништа! — рече, а поглед јој упрт у даљину. .— Како је с |
| итеља.</p> <p>— Што ме гледаш?</p> <p>— Ништа! — вели поп. — У цркви се пјесмом слави име божје |
| пу чисто одлакну:</p> <p>— Нема од тога ништа, оче владико!{S} Гдје су толики новци?</p> <p>— П |
| хиљаду дуката, каква имања?{S} Немам ја ништа.{S} Њој је истина народ нешто одредио, али не ври |
| владици на пољу рече:</p> <p>— Не може ништа бити.{S} Пукла му је кичма!</p> <p>Он оде, а влад |
| ...{S}Бош посла!{S} У народу се не може ништа учинити.{S} Заузимајући се за њега, пишући и гово |
| <p>— Сад ми је са свим добро!{S} Сад ме ништа више не боли!</p> <p>То бјеше пошљедња његова риј |
| као мало која њена друга.{S} Нигдје се ништа не миче, само совуљага ћуче њену страшну пјесму.{ |
| ну вода, а дим се склупча.{S} У соби се ништа више не виђаше од дима.</p> <p>Опет као да се чуј |
| ле оде полако кући.{S} Сељацима не рече ништа.{S} Сам се даде у неке мисли.</p> <p>Од то доба о |
| препукло срце.{S} Сломљен брод потоне и ништа се више не види.{S} И само још што сан из поломље |
| ите ви, жене, и цвијелите дијете?{S} Ви ништа друго и не знате! — рече Аксентије Смиљанић, и об |
| го.{S} Чупка ресе на кошуљи и не говори ништа.{S} Ништа не једе и не пије.{S} Чисто дијете дошл |
| сељаке: не видје ли ко шта? — нико нам ништа не умједе казати.</p> <p>— Отишли су преко јаруге |
| подржава га све јаче у глупости — а сам ништа не <pb n="132" /> ради!...{S} Хоћу да пресвиснем, |
| о смо ми рачунали, а и учитељ није имао ништа против тога, да је Мара већ свршила «васпитање», |
| ставише попа сама.{S} Није ни он готово ништа вечерао, а ту ноћ узе Мару себи у постељу.{S} Ико |
| огледа ковача још један пут, не рече му ништа.{S} Само се зави у струку и оде даље.</p> <p>Друг |
| е вриједи све ни сто дуката.{S} Нема ту ништа од школе!</p> <pb n="115" /> <p>Владика се мало и |
| ијеш штогод! — рече кмет.</p> <p>— Нећу ништа — рече он оштро, а врх оне боре показаше се још д |
| вадесет и двије до и три године.</p> <p>Ништа не говори с кочијашем.{S} Пуши цигару иза цигаре. |
| учитеља у овом селу.</p> <p>Гле!...{S} Нов учитељ!...{S} Како то?</p> <p>Поп се исправи па га |
| овдје кмет?</p> <p>Ми помислисмо да је нов ћата, па поустајасмо.{S} Кмет скочи:</p> <p>— Ја са |
| ио.{S} Мићо донио скоро из вароши шарен нов ковчег и у њега трпа Иконија силне чарапе, кошуље и |
| босиљка.{S} На пећи свакојака цвијећа; нова шареница прострта по постељи.{S} И само се још нес |
| добро не смислите, и док не буде доста новаца, да не будете постидни пред свијетом.{S} То вам |
| тегни узде.</p> <p>Ходом прођосмо поред нове, велике, зидане школе.{S} Баш звоњаше на вечерњу.{ |
| Народ одлучи да попу за тај дан начини нове хаљине, и учитељ је читаве двије недјеље шио капу, |
| арош по требовање, а наш комисар донесе новине, па нам прочита: »Погинули при освајању шанца на |
| руги пут оде, пође све по старом.{S} На ново је требало чекати годину дана, и кад се она наврши |
| га опет вратише у кућу, Мићо изнесе по ново ракију.{S} Прву чашу даде куму Нинку.{S} Он узе ча |
| пски цар Лазар.</p> <p>Ту њене очице по ново потражише слику Лазареву.</p> <p>— Лијепо, сине, в |
| ла.{S} Кад се опет примакосмо, чусмо по ново пушке у нашем селу, и видјесмо како се црвени небо |
| е село.{S} На пошљедњој станици добијем новог коморџију, неког Илију Теовиловића, мога сељака.< |
| орли«.</p> <p>Једном у сумрак угледа он новога пољака Луку; ухватио нечије свиње па гони у обор |
| собита почаст и задатак при поздрављању новога владике.{S} Народ одлучи да попу за тај дан начи |
| искашља.</p> <p>— Ласно је — вели — за новце, тек ако ти пристајеш.{S} Све ћемо то лијепо намј |
| четири и по у сребру и крајцарама; веза новце у мараму, па даде попу:</p> <p>— На остави; ово ј |
| о, Мићо црквењак на пијацу носио, а поп новце чувао. — А шта ће њима двома добро?{S} Ни кучета |
| а ништа, оче владико!{S} Гдје су толики новци?</p> <p>— Па ти — вели — имаш имања, како су ми п |
| ћо, ево у овом су ковчегу овдје народни новци, а кључ је на трпези, под плаштаницом — зна Мићо! |
| е на креветац, држи колач у руци и гига ногама.{S} Онда скочи, трчи у кухину и тјера Иконију да |
| — рече поп.</p> <p>Учитељ занесе објема ногама као рукуницама, па их спусти низ кревет.{S} Тури |
| четири краја по пет-шест цигаља.{S} На ногама му панталоне, а горе само кошуља.{S} Босогоног л |
| јеше обузео попа, да се једва држаше на ногама.</p> <p>Аксентије Смиљанић позна га у мраку:</p> |
| онија је остарјела, да се једва држи на ногама.{S} Шта ви — вели — мислите?{S} Да се договоримо |
| н дохвати котао објеручке.{S} Оприје се ногама о врбову грану, а леђима о другу, па га зањиха и |
| о мјесто, да га не газите богопротивним ногама и да ме не црните све горе пред оцем небеским!{S |
| вамо и онамо.{S} Узе га бости чиодом по ногама и све до појаса, а све пита:</p> <p>— Боли ли те |
| {S} Из уста и носа лоптила му је крв, а ноге висише као мртве.{S} Још је дисао.{S} Намазасмо му |
| } Кроз прозор угледах ђачиће; устали на ноге, па читају молитву.{S} Пред њима стоји једна женск |
| крв испод кревета.{S} Попу се одсјекоше ноге.{S} Спопаде петрахиљ, намаче га на врат па стаде ч |
| о повраћа, а послије неколико мјесеци и ноге јој почеше отјецати.{S} Не може више ни хљеба да з |
| .{S} Мука истина гдјешто и попусти, али ноге затјечу све јаче, дохватило и горе снагу и често ј |
| јутру.{S} Кочијаш се испео на кола, па ногом потурује сијено под сједишта.{S} Поп изађе на <pb |
| голијени, који се од вас усуди ступити ногом на ову свету земљу.{S} Проклећу и вас и све инаџи |
| ад.</p> <p>Попа штрецну, као да га неко ножем удари.</p> <p>— Зар да се одвојим од својега дјет |
| .{S} Посадише Мару до попа, па јој висе ножице низ столицу, а сам свети отац намјешта је.{S} Он |
| та по зраку.{S} Онда у један пут тресне ножицом и уздигне главу:</p> <p>— <foreign xml:lang="LA |
| јевима растресени и шири него под самим ноздрвама.{S} Доња му је усна мало висила, а горња је м |
| еба да замијеси. »Хоће — вели — душа на нос да <pb n="96" /> ми искочи!«.{S} Теретан јој сваки |
| да се задржавам како је поп на врат на нос спремио кола за Биоград и с тим писмом отрчао влади |
| дом лицу, у сред кога сједи мало кукаст нос, а под њиме малени густи брчићи, које је он на обје |
| нијесмо попа његовој кући.{S} Из уста и носа лоптила му је крв, а ноге висише као мртве.{S} Још |
| , врхао, вијао, Мићо црквењак на пијацу носио, а поп новце чувао. — А шта ће њима двома добро?{ |
| е бригу с врата, и бољка умину.{S} Пред ноћ истина паде у ватру, али она не држа дуго, и он твр |
| свјестица.{S} Све више изнемаже и једну ноћ лијепо да заковрне.{S} Ударише некакви болови у крс |
| <p>— Е, сељаче и господине, њега је ону ноћ, кад школа изгорје, нестало.{S} Нијесмо дуго знали, |
| } Није ни он готово ништа вечерао, а ту ноћ узе Мару себи у постељу.{S} Иконија се не може од њ |
| </p> <milestone unit="subSection" /> <p>Ноћ је била црна, као мало која њена друга.{S} Нигдје с |
| један пут, и већ му се чини да неће ни ноћи жив дочекати, па зове Нинка, Аксентија Смиљанића, |
| мбара црне Павлове очи како просијецају ноћни мрак.</p> <p>— Не знам просто шта да радим? — гов |
| иједан човјек.{S} Цио дан је у школи, а ноћу шије поповске капе и шаље у варош.{S} Једва да је |
| изгубити друга.{S} Забринуо се силно и ноћу често устаје.{S} Иде сам по дворишту а све прислуш |
| } Послије, каже, све код тог професора, нудили му да наспе чорбу себи у тањир, али он, вели, ка |
| ти како се зове, одакле је, каква му је нурија и тако даље, па пита и нашег попа.{S} Каже он св |
| ше за мишке, али се он отрже и ускочи у нутра.</p> <p>У тај пар цио један крај шљемена паде пок |
| а се и сам прекрсти, па се посади поред ње и пришапта јој:</p> <p>— Пољуби бабу још један пут и |
| писмо и таке ствари.{S} А учитељ поред ње изгуби и оно мало научног нимбуса, јер Мара сврши св |
| а.{S} Али дође и Петров дан, а писма од ње нема.{S} Једно вече, трећи дан по Петрову дне, враћа |
| е ниска, као и цијела кућа.{S} Врата од ње гледала су у школску авлију, а с лијеве стране била |
| еби у постељу.{S} Иконија се не може од ње да растане, и кад је мислила да је Мара с попом засп |
| послије, кад ти дође, нећеш се више од ње одвајати!» Тако опет наступи вјечност, послије које |
| ство! да бог да свако добро и радост од ње да дочекаш; да те утјеши и подвори под твоју старост |
| е на њега и греду, и извадисмо га испод ње.{S} У тај пар цијела школа с ужасном праском груну о |
| чита, не престаје.{S} А на откосу више ње стоји млад човјек.{S} Подбочио се на косиште и тражи |
| >Што да вам причам како нам је било без ње, што да вам описујем како је сиромах поп чисто занес |
| рх оне боре показаше се још двије преко ње, — води ме!</p> <p>Кмет оде с њиме.</p> <p>— Какво ј |
| несе бијелу каву.</p> <p>Поп не скида с ње очију.</p> <p>— Шта си радила, сине, од кад си устал |
| ерићем?</p> <p>— Е, сељаче и господине, њега је ону ноћ, кад школа изгорје, нестало.{S} Нијесмо |
| оже ништа учинити.{S} Заузимајући се за њега, пишући и говорећи, упропастио сам своју каријеру |
| онај... ваш учитељ?{S} Чусте ли што за њега?</p> <p>— Е, кад се онај божји анђео одрече њега и |
| же више главе.{S} Сасусмо чабар воде на њега и греду, и извадисмо га испод ње.{S} У тај пар циј |
| — рече поп.</p> <p>Жене једна по једна њега у руку, па као гуске једна за другом на капију.{S} |
| и унесе чинију с јелом, а Мара скочи па њега у руку.{S} Чича сав поцрвење.</p> <pb n="112" /> < |
| S} Изнијели један сто из суднице, поред њега дугачка клупа и неколико троногих столица.{S} Засј |
| ковача.</p> <p>Кад учитељ дође на поред њега, а он се окрете:</p> <p>— А што си ти, море, стао |
| ком куд стигне.</p> <p>А ек учитељ пред њега као какав капетан:</p> <p>— А што — вели — бијеш т |
| <p>— Е, кад се онај божји анђео одрече њега и врати покајан попу, учитељ веле, оде у Биоград и |
| од цркве а и од старости.{S} А гдје би њега старца пустио народ на пут, и како би њему било да |
| авио нама, ма на недјељу дана.{S} То би њега сиромаха само још јаче цвијељало, јер он је зације |
| ко.{S} Тај је чардак Ненада Ћерића, а у њега је син Павао, момак за женидбу.{S} Онај исти, коме |
| ио скоро из вароши шарен нов ковчег и у њега трпа Иконија силне чарапе, кошуље и убрусе.</p> <p |
| главе и кроз онај тутањ и праску чусмо његов јасан глас, пјесму и ријечи: »...первје бо пришел |
| н опет са своје стране није ни сањао да његова ријеч на јалово прође, или да он узима власт кој |
| , свуда је и стизао, и свуда је требала његова памет.</p> <p>Кад је какав тежи случај у судници |
| више не боли!</p> <p>То бјеше пошљедња његова ријеч!</p> <milestone unit="subSection" /> <p>Пр |
| пријеђе улицу и уђе у цркву.</p> <p>Али његова подјела имања оста.{S} И народ и дан данас зове |
| видиш да је сваки као пуце, апостола му његова?{S} Па да га не бијем! — Па опет: пљус!</p> <p>— |
| </p> <p>— Како ти да говориш онако пред његовим преосвештенством?!</p> <p>— Да како ћу? — рече |
| !</p> <p>У то дође и поп из градине.{S} Његово светитељско лице бјеше опет узело земаљски облик |
| и као велико огњиште.{S} Однијесмо попа његовој кући.{S} Из уста и носа лоптила му је крв, а но |
| е попу, да је пољуби, па с Глувићем оде његовој кући.{S} Поздравише се и остали сељаци с попом |
| S} Тако и он остави учитеља себи сама и његовој глави.</p> <p>Од то доба учитељ поста још већа |
| ије, махну поп руком на нас и ми одосмо његовој кући, а он оста сам на гробу.{S} Сједили смо мо |
| Пуна и крчма, па све наздрављају попу и његовом дому.{S} Нађе се и некакав шаљивчина који наздр |
| поп још не заспа.{S} И кад чу гдје пред његову кућу сташе кола, устаде и изађе на поље.</p> <p> |
| дјетета.{S} Чудно да дијете, чим осјети његову браду на својем образу, заћута и заспа.{S} Гледа |
| .{S} У прсте бих вам могао казати сваку његову ријеч, тако је мало говорио.{S} Кад видје да му |
| очима око себе, па кад их упре у попа, њему је као да га полијева неким животворним балсамом.< |
| же очи к небу, и кад год је ко хвали, а њему иду сузе као маломе дјетету.{S} Са свим већ остари |
| там молитву Арнаутовићу, кад ја тамо, а њему Срнинић прошцем сломио ребро, и то све око неке си |
| а шареницу, па га гледа, нагне се према њему, па се од један пут тргне, издигне главу, уђе у со |
| поред попова плота.{S} Не бијели се на њему сељачка кошуља, ни на путу остаје широка стопа од |
| ободисмо.{S} Посједасмо опет, правећи и њему мјеста, ал’ он не хтједе сјести већ опет вели кмет |
| а старца пустио народ на пут, и како би њему било да остави дијете у Биограду, па да се сам вра |
| > <p>— У помоћ! — викну Павао потрчавши њему. .</p> <p>— Шта је?</p> <p>— Побјеже учитељ!</p> < |
| то он тако чини?{S} Ко зна шта је поп о њему мислио?</p> <p>И тако се учитељ осами.{S} У прсте |
| и бранио.{S} Тај је Јеротије чак и ишао њему.{S} Шта су њих двојица говорили, то се не зна.{S} |
| а.</p> <p>Поп приђе кревету и пипаше по њему, да пробуди Мару, али кревет бјеше празан.</p> <p> |
| 0" /> опет узмем чекић, чини ми се да у њему нема пет драма, а леђа ми чисто шкрипе.</p> <p>Учи |
| " /> <p>Ноћ је била црна, као мало која њена друга.{S} Нигдје се ништа не миче, само совуљага ћ |
| а.{S} Она отвори у сриједи.{S} Намргоди њене очице, па поче гласно и монотоно, како сва дјеца ч |
| је погинуо српски цар Лазар.</p> <p>Ту њене очице по ново потражише слику Лазареву.</p> <p>— Л |
| ј зна како најзад и туга малакше; легну њени таласи по срцу и уморну површину дотиче само још п |
| де цури кап по кап и чисто се запуши на њеним обрашчићима.{S} И таман се поп наже да је пољуби, |
| она сентименталност, ваљада својствена њеним годинама и школи коју је учила.{S} Ходећи тако са |
| ежао на прсима.</p> <p>Опет жељно гледа њено болно лице.{S} Смијеши се и чисто не може сит да ј |
| ила.{S} И то је њено!</p> <p>— Божје па њено!</p> <p>— Е, сад ми је — вели лакше умријети.{S} С |
| амповом и ливаду с виром.{S} То нека је њено!{S} Је л’ вам право?</p> <p>— Како ти наредиш!</p> |
| ви даривали, кад се родила.{S} И то је њено!</p> <p>— Божје па њено!</p> <p>— Е, сад ми је — в |
| рад.{S} Па ја велим не треба да стајеш њеној срећи на пут.</p> <p>— Не дао бог! — рече поп грц |
| .{S} Није то туга, ни брига, што занима њену душу.</p> <p>То је она сентименталност, ваљада сво |
| је се ништа не миче, само совуљага ћуче њену страшну пјесму.{S} Пси подвију реп, па завијају, а |
| је у једној час у другој <pb n="93" /> њиви, сада у школи, послије у цркви.{S} Имао је свуда п |
| воља, ово парче земље, гдје је кућа, и њиву уз њу, забран са шарамповом и ливаду с виром.{S} Т |
| е било и тури му под главу дукат.{S} За њим кмет, за кметом Аксентије Смиљанић а за њима сви ос |
| ећ окретоше Зебићевим шором, а поп и за њим сав народ не миче се с мјеста и не одваја очију.{S} |
| — А Мара?</p> <p>— А?</p> <p>— И она с њим!</p> <p>Поп се занесе, и а да падне на узнак, а сељ |
| у уста не узима.</p> <p>Нико се није с њим дружио, осим једног Јеротија Ковачевића, који га је |
| собу, и узе дијете с Иконијом себи.{S} Њима двјема једну собу, а себи другу.{S} Тако га ни жен |
| S} Густе обрве готово се састају а међ’ њима једна дубока бора, која се ни онда не изједначи, к |
| колима, возио се кум Нинко и Глувић, за њима још многи народ.{S} Веле, кад је наш поп дошао у в |
| кмет, за кметом Аксентије Смиљанић а за њима сви остали по реду и старјешинству, и сваки дарива |
| ао шиба коње да све врца крв.</p> <p>За њима пристадоше још неколико кола.</p> <p>Народ се иску |
| али на ноге, па читају молитву.{S} Пред њима стоји једна женска.{S} Упрла поглед у светога Саву |
| цу носио, а поп новце чувао. — А шта ће њима двома добро?{S} Ни кучета ни мачета!{S} Док су жив |
| друмом за наше село иду једна кола и у њима један господин човјек.{S} Чудан мало на поглед.{S} |
| сред кога сједи мало кукаст нос, а под њиме малени густи брчићи, које је он на обје стране раш |
| раво се ни жив није чуо.{S} Ми смо били њиме задовољни: какав је, такав је — наш је!{S} Не бих |
| да је чудо.{S} Већ је недјељу дана, а с њиме није још ни ријечи проговорио.{S} Кад би у недјељу |
| преко ње, — води ме!</p> <p>Кмет оде с њиме.</p> <p>— Какво је ово чудо? — рече Остоја Пурешев |
| кад више ни за шта не запита, нити је с њиме долазио у додир.{S} И учитељ чим види попа, а он п |
| ј, вели, кад прочита писмо, отишао је с њиме и с Маром кући неког професора Вучетића, и ту је М |
| кола, па му није дао ни руке, него се с њиме, вели, у лице пољубио.</p> <p>Мара одмах потрча па |
| изабра.</p> <p>Поп се три пут пољуби с њиме.{S} Онда понијеше дијете у цркву, и она се напуни |
| и гледати.{S} Шта ћу ја стар и нејак с њиме?</p> <p>Опет сви ћуте и уставили дах.</p> <p>— Пти |
| етвом.{S} Осврће се народ и тражи очима њих четворицу, а они покуњили главе, погледају се испод |
| ву кућу.{S} Или извади двојнице, духа у њих и њихов јасан писак тужно плива зраком.{S} Није то |
| је Јеротије чак и ишао њему.{S} Шта су њих двојица говорили, то се не зна.{S} Један пут довуче |
| а метнуше попа у кола.{S} Посједаше још њих неколико оружаних, а Павао шиба коње да све врца кр |
| у.{S} Или извади двојнице, духа у њих и њихов јасан писак тужно плива зраком.{S} Није то познат |
| ед.{S} Већ је зову сељаци да пише писма њиховим својтама, који су у војсци.{S} И попа она одмје |
| а испрекидано додаде:</p> <p>— А њој... њој опростите!...{S} Није она крива... ја сам.</p> <p>У |
| ата, каква имања?{S} Немам ја ништа.{S} Њој је истина народ нешто одредио, али не вриједи све н |
| срце, па испрекидано додаде:</p> <p>— А њој... њој опростите!...{S} Није она крива... ја сам.</ |
| уге понуде у руке и у уста.</p> <p>А на њој слаба промјена.{S} Само што је мало порасла и што ј |
| </p> <p>— Који је оно светац? — рече он њој, па показа прстом на једну икону на зиду.</p> <p>— |
| у, дакле попу. — Послије ћу вам већ и о њој причати.</p> <p>Цијело је село било попов спахилук. |
| е, — рече владика.</p> <p>— А шта ће то њој?</p> <p>— Како шта ће, оче?{S} Друкчији је данас св |
| била је у једној простој дашчари.{S} У њој је била једна повелика соба за дјецу, једна мала за |
| на мања, на која је учитељ улазио.{S} У њој увијек удара на прашину и људски зној.{S} Прозори с |
| Све је ваше и онога храма.{S} Много би њојзи било да јој одредите и ово, што ја до сад држах.{ |
| адити! — па нас остави, а ми блејимо за њом.</p> <p>Или дође послије подне, кад се поп наслонио |
| брише зној с чела.{S} Мора бити да се с њом родио.{S} Чудно она оскаче на младом лицу, у сред к |
| он попа:</p> <p>— Па шта мислиш сада с њоме?</p> <p>— Мислим, оче владико, да је дам у кумову |
| то нешто сметено прича како се растао с њоме: «Није» вели «ни плакала!» Гдје ће то бити да дије |
| ислио и лупао главу шта да радим јако с њоме.{S} Дијете ваља да се по мало учи кућевном реду и |
| да би Војин четовођа рахат цијелу чету њоме нахранио.{S} Мићо донио скоро из вароши шарен нов |
| од твоју старост, да се дичиш и поносиш њоме, како се народ дичи и поноси <pb n="101" /> тобом, |
| е поп. — Стар је човјек!{S} Тако сам ја њу учио.</p> <p>— Од тебе се, оче — рече владика, — има |
| b n="131" /> стражњу осовину и сједе на њу, па поиздалека окренув се учитељу викну: — Упамтиде |
| итава, само што вјетар наноси пламен на њу, и сваки час чекамо кад ће планути.</p> <p>Поп, који |
| во парче земље, гдје је кућа, и њиву уз њу, забран са шарамповом и ливаду с виром.{S} То нека ј |
| ођа, код које је Мара, у Беч, па хоће и њу да поведе.{S} Владичина је воља да дијете, прије нег |
| она родила да бере кудјељу.{S} Него ти њу дај даље у школу!</p> <p>— Не чу ти, оче владико, св |
| ра одмах потрча па владику у руку, а он њу у чело.</p> <p>— Твоја? — пита владика. .</p> <p>— Б |
| поклонио!{S} Велика је то књига!{S} Ко њу чита, тај се ближи богу!</p> <pb n="135" /> <p>Да, а |
| пјесковница, за мал’, вели, што није у њу пљунуо.{S} Послије, каже, све код тог професора, нуд |
| твори мало руку, кад јој Иконија тури у њу воштаницу.</p> <p>Кад ашов извиси гомилу земље више |
| ти котао објеручке.{S} Оприје се ногама о врбову грану, а леђима о другу, па га зањиха и баци н |
| рије се ногама о врбову грану, а леђима о другу, па га зањиха и баци на проваљено мјесто.{S} Вр |
| смијем стати пред лице - и дати рачуна о своме стаду?{S} Или ви хоћете да ја затворим ово свет |
| подупро врата од буваре. — Говори народ о поповим ријечима, а свакоме пуно срце и лако му, као |
| поднијети?</p> <p>Ту они говорише које о чем, а највише о путу и о Мари.{S} Много поп савјетуј |
| о да дође, поп доби писмо да ове године о распусту иде госпођа, код које је Мара, у Беч, па хоћ |
| дан пут утре очи, дохвати књигу, тресне о сто, отвори, па навали читати.</p> <p>Сјела једном по |
| а знати шта је то!{S} Па је онда тресне о ледину, истеже прстима оно мало длачица на уснама и м |
| чекиваше мио владалац, који и не сањаше о својој моћи над нашим срцима.</p> <p>Боже! кад она до |
| p>Ту они говорише које о чем, а највише о путу и о Мари.{S} Много поп савјетује и моли кум-Нинк |
| елу, дакле попу. — Послије ћу вам већ и о њој причати.</p> <p>Цијело је село било попов спахилу |
| говорише које о чем, а највише о путу и о Мари.{S} Много поп савјетује и моли кум-Нинка да пази |
| ле године ишла сам у школу, а сад ме ни о распусту неће да пусте кући.{S} Веле: морам учити фра |
| јер он је зацијело и сам већ с владиком о томе говорио.{S} Покуњисмо се, па ћутасмо.</p> <p>Пре |
| , па стоје пред судницом и говоре нешто о пушницама.{S} Ја сам био с Радојем Николићем у лову, |
| што он тако чини?{S} Ко зна шта је поп о њему мислио?</p> <p>И тако се учитељ осами.{S} У прст |
| н ипак увијек у послу.{S} Он води бригу о цијелом селу.{S} Час је у једној час у другој <pb n=" |
| јели старији људи и поп, па разговарају о овом и оном, а младеж се игра и весели.</p> <p>А друм |
| Врба пуче а Нинко љосну на другу страну о земљу, а котао изручи сву воду на проваљено мјесто.{S |
| ар цијела школа с ужасном праском груну о земљу, и све се начини као велико огњиште.{S} Однијес |
| у.{S} Већ је поп мислио да поведе ријеч о томе с народом, али <pb n="109" /> се опет деси нешто |
| оран сељак прене иза сна, прекрсти се: »о твоју главу!» па опет спава.</p> <p>На један стуб од |
| дне руке кроз прсте друге руке, испружи оба кажипута и састави им врхове, па тако склопљене рук |
| а годину двије млађа, јал’ није.{S} Али обадвоје људи темељити.{S} Дјеце нијесу имали, тијем су |
| адне ме некакав страх и не смијем да се обазрем на ону страну.{S} Све ми се чини проговориће не |
| > <pb n="142" /> <p>— Воду на врата!{S} Обарајте греде! — чује се дрека са свих страна.{S} Чита |
| ело земаљски облик, јер га радост бјеше обасјала: уста су му непрестано развучена, а на бијелим |
| ош нијесу испариле кишне капљице, па га обасјало јутрење сунце, те се цакли као полелеј у варош |
| симо.{S} А он стоји.{S} Црвен га пламен обасјао, бијела брада прекрилила сва прса, дигао икону |
| владици, и он <pb n="125" /> им у тврдо обећао.{S} Сиромах покојни учитељ, чисто нам је... баш |
| а ни жене не сметају, које су сваки час обилазиле Мару, водиле је својим кућама и доводиле опет |
| њиме малени густи брчићи, које је он на обје стране рашчешљао, те су на крајевима растресени и |
| .</p> <p>Наста тишина.</p> <p>Поп метну обје руке на Марину главу и узе шапутати.</p> <p>А кад |
| и бог! — рече поп.</p> <p>Учитељ занесе објема ногама као рукуницама, па их спусти низ кревет.{ |
| потури руку под уста.{S} Она је дохвати објеручке и обли сузама.{S} Осмијех заигра на поповом л |
| > <p>Додаше му.</p> <p>Он дохвати котао објеручке.{S} Оприје се ногама о врбову грану, а леђима |
| чује се дрека са свих страна.{S} Читав облак од воде сасу се на зид гдје су врата.</p> <p>Поп |
| зајеца.</p> <p>Још мало се - види кроз облак од прашине како се кола крећу.</p> <p>Већ окретош |
| а му се одзива жуња.{S} Сунце блиста, а облаци се разилазе.</p> <p>Мара стала на врата, па глед |
| под уста.{S} Она је дохвати објеручке и обли сузама.{S} Осмијех заигра на поповом лицу.{S} Он ј |
| титељско лице бјеше опет узело земаљски облик, јер га радост бјеше обасјала: уста су му непрест |
| маломе дјетету.{S} Са свим већ остарио, обневидио и постао забораван.{S} Знам, кад год му приђе |
| у оној помпи, помисли да је владика, па ободе коња на муштулук.</p> <p>Било како му драго, влад |
| <pb n="92" /> <p>— Благослови оче! — У обор!</p> <p>— А чије су?</p> <p>— Ама не знам ни ја.</ |
| ка Луку; ухватио нечије свиње па гони у обор.</p> <p>— Куда ћеш то, Луко?</p> <pb n="92" /> <p> |
| p>— Е, то су црквене свиње!{S} Тјерај у обор, па им подај кукуруза.{S} А кмета поздрави нек’ за |
| зови мобу.</p> <p>Сјутра дан до вечерње оборено све, везано и сложено у крстине.</p> <p>Поп је |
| јете, чим осјети његову браду на својем образу, заћута и заспа.{S} Гледао га је он дуго.{S} Онд |
| ошло ван себе; некаква му ватра подишла обрашчиће, и кад што проговори, то је као у некаквом за |
| ; кад црне трепавице падоше на запурене обрашчиће а груди се почеше равномјерно дизати, исправи |
| и или на раду.{S} Све се боље уобљавају обрашчићи, и све црвенији долазе, док већ не измаче мје |
| и кап по кап и чисто се запуши на њеним обрашчићима.{S} И таман се поп наже да је пољуби, а диј |
| хотећи »срдити бога«, али старост га је обрвала.{S} Он паде лицем на кревет, гдје је јуче још п |
| ешира смеђа коса пада на чело.{S} Густе обрве готово се састају а међ’ њима једна дубока бора, |
| ине, од кад си устала?</p> <p>Мара узви обрвице.{S} Уморно крене очима око себе, па кад их упре |
| одазваше се тихо сељаци.</p> <p>Сви се обредише ракијом, па онда нешто прошапуташе међу собом |
| — А знаш ли правило службе како ваља и «обредословије»?</p> <p>— Ја, оче владико, што рекао нек |
| заспа.{S} Гледао га је он дуго.{S} Онда обриса очи и изађе у народ.{S} Сви поустајаше.</p> <p>— |
| не знате! — рече Аксентије Смиљанић, и обриса рукавом сузу.</p> <p>Мићо изнесе Марин ковчег и |
| ја очију.{S} Кад већ кола замакоше, поп обриса очи и погледа по народу.{S} Махну слабо главом, |
| већ пљуцка поред себе.{S} Кад случајно обрне очи, а на патосу стоји једна велика пјесковница, |
| е:</p> <p>— Овдје!</p> <p>Доктор приђе, обрташе га јадника и овамо и онамо.{S} Узе га бости чио |
| <p>— Како си, оче?</p> <p>Поп се трже и обрте очи на ону страну, гдје владика стајаше.</p> <p>— |
| за што је, и како се човјек може ласно обрукати ако добро не пази.{S} Тако он, вели, и не глед |
| ло нешто сељака.{S} Некакав страх бјеше обузео попа, да се једва држаше на ногама.</p> <p>Аксен |
| ад на то мислио.{S} Да видиш, није луда ова учитељева.</p> <p>— А како ће то ићи? — запита Аксе |
| лу, и предао га школском старјешини.{S} Овај, вели, кад прочита писмо, отишао је с њиме и с Мар |
| !</p> <p>Сељаци су видјели истина да је овај учитељ са свијем нешто друго од пређашњег, и мисли |
| > <p>Доктор приђе, обрташе га јадника и овамо и онамо.{S} Узе га бости чиодом по ногама и све д |
| рио.{S} Кад видје да му и оно мало, што овда онда проговори, нико не разумије, а он се дусне, о |
| еру и спао на то да будем учитељ!...{S} Овдје су сви моји покушаји јалово испали.{S} Народ је г |
| те ма што год? — рече доктор.</p> <p>-— Овдје! — рече поп и метну руку опет на срце.</p> <p>Док |
| под икону и метну је на срце:</p> <p>— Овдје!</p> <p>Доктор приђе, обрташе га јадника и овамо |
| је, такав је — наш је!{S} Не бих га ја овдје ни помињао, да и он није имао удјела у Маријином |
| раменом окрете кмету:</p> <p>— Гдје је овдје школа?</p> <p>— Ту је, господине, одмах до цркве. |
| само мало климну главом.</p> <p>— Је ли овдје кмет?</p> <p>Ми помислисмо да је нов ћата, па поу |
| <p>Ми му показасмо.</p> <p>— Метните ми овдје! — Он показа руком на прси, и ми му положисмо ико |
| ије свега, браћо, ево у овом су ковчегу овдје народни новци, а кључ је на трпези, под плаштаниц |
| /p> <p>— Не марим за мале душе, ја нећу овдје да се с тобом цмакам! ја хоћу рад!{S} Или ме воли |
| и владика: — Ти си, оче, од најстаријих овдје; а, бога ти, колико ти је година?</p> <p>— Ја — в |
| д је требало да дође, поп доби писмо да ове године о распусту иде госпођа, код које је Мара, у |
| дио, а — вели — не знам боље прилике од ове.</p> <p>— Оче владико, старија је твоја и паметнија |
| ли, — браћо, остах тако сам самохран са овијем црвом.{S} Тако је божја воља, нека му је слава!{ |
| Преметнусмо школу, јер се наш учитељ са овим пазио; преметнусмо механу; питасмо узбуњене сељаке |
| све благочастивим намјештањем.{S} Он с овим капиталистима експлоатише сељака — подржава га све |
| слио да јој одредимо, ако је ваша воља, ово парче земље, гдје је кућа, и њиву уз њу, забран са |
| раму, па даде попу:</p> <p>— На остави; ово је Маријино!</p> <p>Онда је узе на руку и понесе је |
| ика — била отргнути дијете од школе.{S} Ово је — вели — глава, каквих мало има.{S} Није се она |
| у.</p> <pb n="116" /> <p>— Да бог да да ово све на добро изађе! — рече баба Стевана.</p> <p>Кад |
| п савјетује и моли кум-Нинка да пази на ово и на оно и да добро упамти све, па да му послије пр |
| > <p>Кмет оде с њиме.</p> <p>— Какво је ово чудо? — рече Остоја Пурешевић.{S} Јал’ је нешто пре |
| оњо, зовеш моју кућу туђом, и зар ће се ово дијете потуцати У мојој кући?</p> <p>Учитељ се ујед |
| сиромах поп чисто занесен и често хоће ово, а ради оно, мисли једно а говори друго.{S} Што да |
| } Много би њојзи било да јој одредите и ово, што ја до сад држах.{S} Шта ће женском чељадету то |
| стаду?{S} Или ви хоћете да ја затворим ово свето мјесто, да га не газите богопротивним ногама |
| дијете васпитава као варошка дјеца, јер ово, ви видите и тако, мислим, није рођено да копа и ор |
| ише Турци, ја остах сироче и побјегох у ово село, гдје ме послије власт запопи.</p> <p>— А онак |
| владика помилова Мару па рече:</p> <p>— Овога чику, ћери, не мораш љубити у руку.{S} То је мој |
| а замишљено настави: — Чисто сам гладна овога ваздуха.</p> <pb n="134" /> <p>— Е, печем ја каву |
| то би <pb n="105" /> било и срамота за оволико село; а вашој кући част и поштење! — ту учитељ |
| ли старији људи и поп, па разговарају о овом и оном, а младеж се игра и весели.</p> <p>А друмом |
| вори!{S} Ја сам наименован за учитеља у овом селу.</p> <p>Гле!...{S} Нов учитељ!...{S} Како то? |
| да ја не видим да сте и вас четворица у овом божјем дому?{S} Прогнаћу вас, ако тако устјерате, |
| еке сипљиве кобиле.{S} Па шта ћете ви у овом храму кад тако радите?{S} Шта сам ја згријешио Бог |
| ељи.</p> <p>— Прије свега, браћо, ево у овом су ковчегу овдје народни новци, а кључ је на трпез |
| према себи, па га гледа:</p> <p>— Служи овоме! — рече он, а очима показа на светога Саву, који |
| , који се од вас усуди ступити ногом на ову свету земљу.{S} Проклећу и вас и све инаџије и убој |
| ди!...{S} Хоћу да пресвиснем, гледајући ову неправду!...»</p> </div> <div type="chapter" xml:id |
| ато чворака на траг.</p> <p>— Овуда!{S} Овуда ћемо га пресрести!</p> <p>Звркте кола и пуцају ос |
| наже као јато чворака на траг.</p> <p>— Овуда!{S} Овуда ћемо га пресрести!</p> <p>Звркте кола и |
| исмо од милога, као ластино крило мирно огледало воде.</p> <p>Дан за даном, недјеља за недјељом |
| иш ти, оче, и ви, браћо?</p> <p>— Па да огледамо, а? — рече кум-Нинко.</p> <pb n="106" /> <p>И |
| уну о земљу, и све се начини као велико огњиште.{S} Однијесмо попа његовој кући.{S} Из уста и н |
| ње очију.</p> <p>— Шта си радила, сине, од кад си устала?</p> <p>Мара узви обрвице.{S} Уморно к |
| веле, рече свети владика: — Ти си, оче, од најстаријих овдје; а, бога ти, колико ти је година?< |
| овјек!{S} Тако сам ја њу учио.</p> <p>— Од тебе се, оче — рече владика, — има и матор човјек че |
| ато увезана.</p> <p>Поп нагнуо главу, а од милина све му сузе капљу у тањир.</p> <p>Послије је |
| Лазар! — рече Мара.</p> <p>— Гле!{S} А од куд ти знаш?</p> <p>— Прочитала сам оно доље.</p> <p |
| ме... и опрости!« Послије јој се ваљада од бола развуче лице, трже се једном, и онда као да се |
| е владико, старија је твоја и паметнија од моје.{S} Само још да видим шта ће село рећи.</p> <p> |
| p> <p>Попу чисто одлакну:</p> <p>— Нема од тога ништа, оче владико!{S} Гдје су толики новци?</p |
| кола.{S} Али дође и Петров дан, а писма од ње нема.{S} Једно вече, трећи дан по Петрову дне, вр |
| се врата од куће и Иконија сва умазана од суза, изнесе дијете на рукама.</p> <p>— Ја — вели — |
| p> <pb n="135" /> <p>Да, али поп не зна од колико се руку може читати та књига.</p> <p>Дани изм |
| јој за сваки случај одредимо мало имања од народног добра.</p> <p>— Куме — вели кум Нинко, — ни |
| кошуља, ни на путу остаје широка стопа од опанака.{S} Наслони се на врљике, а из попове куће, |
| а је ниска, као и цијела кућа.{S} Врата од ње гледала су у школску авлију, а с лијеве стране би |
| шуља за широка леђа, а он стао на врата од ковачнице па духа.{S} На спрам тих врата друга су, т |
| сти.</p> <p>У тај пар отворише се врата од куће и Иконија сва умазана од суза, изнесе дијете на |
| стави колац, којим је био подупро врата од буваре. — Говори народ о поповим ријечима, а свакоме |
| ма.</p> <p>— Ја — вели — не дам дјетета од себе, ако ћете ме сву исјећи.{S} Мене је покојна зак |
| а спава тврдим сном.{S} Већ се заблиста од истока.{S} Стадоше још двоја кола пред попову кућу.{ |
| еди све ни сто дуката.{S} Нема ту ништа од школе!</p> <pb n="115" /> <p>Владика се мало искашља |
| ј кући.{S} Ту је камара сирчева, колача од пекмеза и тијеста, лепиња и погача, лонаца с кајмако |
| у!» па опет спава.</p> <p>На један стуб од звонаре стајао је наслоњен Павао Ђерић и као соко гл |
| че!</p> <p>— Нијеси, ја боме, немаш кад од механе.{S} Треба ја да водим и твоју бригу.</p> <p>О |
| Боже! кад она дође!</p> <p>Поп ван себе од радости.{S} Иконија да се угуши од суза, па не пушта |
| ркне и кад свањује.</p> <p>А кроз летве од чардака у суседној авлији цакли се једно око.{S} Тај |
| у себи у постељу.{S} Иконија се не може од ње да растане, и кад је мислила да је Мара с попом з |
| адичино писмо куд треба.{S} Поп не може од цркве а и од старости.{S} А гдје би њега старца пуст |
| у, а плуг пуче на двије поле, као да је од леда.{S} Псује Јеротије што му на уста дође и кад се |
| stone unit="subSection" /> <p>Прошло је од то доба до сад шест година.{S} Ја сам лутао по свије |
| ола кад се он враћао, како се све крије од госпође за дрва и у шупу, па плаче сама и како, каже |
| дредио, а — вели — не знам боље прилике од ове.</p> <p>— Оче владико, старија је твоја и паметн |
| а је, једва да је познаш!{S} А кад коме од нас момака пружи руку, а он сав поцрвени.{S} Искупи |
| па га гледа, нагне се према њему, па се од један пут тргне, издигне главу, уђе у собу и отвори |
| ком, па да му пребије голијени, који се од вас усуди ступити ногом на ову свету земљу.{S} Прокл |
| и — вели владика — била отргнути дијете од школе.{S} Ово је — вели — глава, каквих мало има.{S} |
| коловође.{S} Јал’ се мирите, јал’ ћете од сад с богом ратовати!«</p> <p>Дршћемо ми као прутови |
| упча.{S} У соби се ништа више не виђаше од дима.</p> <p>Опет као да се чује попов глас, али је |
| } А послије, кад ти дође, нећеш се више од ње одвајати!» Тако опет наступи вјечност, послије ко |
| лија бјеше пуна људи, а пред кућом више од десетора кола, а Мара — још спава.</p> <pb n="118" / |
| куд треба.{S} Поп не може од цркве а и од старости.{S} А гдје би њега старца пустио народ на п |
| , стаде лупати сјекиром по једној греди од тавана.{S} Греда с праском паде по сред собе између |
| а избрисати из протокола крштених, који од сад не буде петком радио.</p> <p>И вјерујте, људи, у |
| ијем! — Па опет: пљус!</p> <p>— Гори си од те марве! — рече учитељ.</p> <p>Павао се испријечи:< |
| себе од радости.{S} Иконија да се угуши од суза, па не пушта дијете из руку.{S} Жена пуна кућа, |
| се дрека са свих страна.{S} Читав облак од воде сасу се на зид гдје су врата.</p> <p>Поп таман |
| а.</p> <p>Још мало се - види кроз облак од прашине како се кола крећу.</p> <p>Већ окретоше Зеби |
| лежао у колима, скочи на поље као момак од двадесет година.{S} У очима му нешто страшно, да те |
| -гдје што шкрипне ђерам или лупне капак од прозора.{S} Кокоши ваде главу испод крила, али још н |
| ножем удари.</p> <p>— Зар да се одвојим од својега дјетета? — А брада му задрхта.</p> <pb n="11 |
| , а он лежи на кревету, који је начињен од кухинских врата, под која је подметнуто на четири кр |
| е у варош.{S} Једва да је што више знао од онога што је дјеци говорио.{S} Пјевао је у цркви, ал |
| да је овај учитељ са свијем нешто друго од пређашњег, и мислили смо сви да је он учеван човјек, |
| , кад послије десет дана доби поп писмо од Маре, у коме прича: како јој је самој, како је хтјел |
| и уморну површину дотиче само још писмо од милога, као ластино крило мирно огледало воде.</p> < |
| у судници, одмах трчи по попа, и он то од часа намири, да је сваком право.</p> <p>Код куће је |
| о владике, не би ли је он како истргнуо од туд и добавио нама, ма на недјељу дана.{S} То би њег |
| смо поповој <pb n="133" /> кући.{S} Поп од радости ни говори ни ромори, само брише очи и тек по |
| Ковач је нешто теретно радио, сав мокар од зноја, залијепила му се кошуља за широка леђа, а он |
| олиш!{S} Једно или друго!{S} Нећу тањир од два лица.{S} Не волим људе, који што хоће не могу, а |
| шта се ту спрема, ни ону трку и урнебес од попова.{S} Доста да знате, да је наш поп био најстар |
| кумство! да бог да свако добро и радост од ње да дочекаш; да те утјеши и подвори под твоју стар |
| аче га на врат па стаде читати »молитву од кровотеченија«. — Све залуд!{S} Она отвори још једно |
| тога, напрасно се разбоље поп, заковрну од један пут, и већ му се чини да неће ни ноћи жив доче |
| итеља себи сама и његовој глави.</p> <p>Од то доба учитељ поста још већа ћуталица и још осамљен |
| та.{S} Сам се даде у неке мисли.</p> <p>Од то доба он учитеља никад више ни за шта не запита, н |
| у вас, ако тако устјерате, старости ми, одавде и намјестићу Мића црквењака пред порту с врљиком |
| ивутскога закона.</p> <p>Ту он још љуће одадре дешњака.{S} Волови у један пут потрчаше.{S} Пава |
| p> <p>Али из Мариног кревета нико се не одазва.</p> <p>Поп приђе кревету и пипаше по њему, да п |
| и на много.</p> <p>— Амин да бог да! — одазваше се тихо сељаци.</p> <p>Сви се обредише ракијом |
| е једног по једног питати како се зове, одакле је, каква му је нурија и тако даље, па пита и на |
| че и: »Павао Ђерић, поручик!«</p> <p>»— Одакле је? — викнусмо ми сви.</p> <p>»Он прочита наше с |
| поклонио!» И бог га је заједно с пошом одарио здрављем.{S} Али кад поша намири по нашем рачуну |
| рсти, па натрашке изађе из собе.</p> <p>Одатле оде полако кући.{S} Сељацима не рече ништа.{S} С |
| S} Стаде под икону и помоли се богу, па одважно приђе кревету.{S} Метну дјетету руку на чело:</ |
| узу, набијем шајкачу на очи, зажмурим и одважно га упитам:</p> <p>— Шта је, бога ти... — хтједо |
| њим сав народ не миче се с мјеста и не одваја очију.{S} Кад већ кола замакоше, поп обриса очи |
| слије, кад ти дође, нећеш се више од ње одвајати!» Тако опет наступи вјечност, послије које ће |
| о школе.{S} Са тога изгубих и дијете, а одведе ми га некрштен човек.</p> <p>— Како то, оче? — р |
| скупи се доста свијета, па је као младу одведосмо поповој <pb n="133" /> кући.{S} Поп од радост |
| га неко ножем удари.</p> <p>— Зар да се одвојим од својега дјетета? — А брада му задрхта.</p> < |
| {S} Осјећаш ли штогод?</p> <p>Поп слабо одговара:</p> <p>— Не!</p> <p>— Боли ли те ма што год? |
| е владика питао шта је учила, и кад она одговори да свршује четврти разред, запита он попа:</p> |
| њега и врати покајан попу, учитељ веле, оде у Биоград и ожени се некаквом што прави шешире.{S} |
| своје!{S} Наш стари учитељ остави нас — оде сиромах на пут, на који се иде затворенијих очију.{ |
| и кум Нинко сједе на кола па у име бога оде у Биоград, а весео народ само једно поручује: «Похи |
| а натрашке изађе из собе.</p> <p>Одатле оде полако кући.{S} Сељацима не рече ништа.{S} Сам се д |
| че му ништа.{S} Само се зави у струку и оде даље.</p> <p>Други пут Павао Ђерић води волове с пр |
| у.</p> <p>Поп разбуди Мића, који у скок оде баба-Иконијиној кући, а сам се опет врати попадији. |
| се је попу, да је пољуби, па с Глувићем оде његовој кући.{S} Поздравише се и остали сељаци с по |
| окрене главу на другу страну и мргодан оде.</p> <p>Један пут иде он полако поред ковачнице.{S} |
| а бити.{S} Пукла му је кичма!</p> <p>Он оде, а владика се врати у собу.</p> <p>— Оче — рече вла |
| за другом на капију.{S} И млађи свијет оде.{S} Иконија сама оста у соби с дјететом.</p> <p>— Б |
| двије преко ње, — води ме!</p> <p>Кмет оде с њиме.</p> <p>— Какво је ово чудо? — рече Остоја П |
| у села из села.</p> <p>Кад по други пут оде, пође све по старом.{S} На ново је требало чекати г |
| букви кликће дјетлић, а са ораха му се одзива жуња.{S} Сунце блиста, а облаци се разилазе.</p> |
| шест дуката мјесечно.</p> <p>Попу чисто одлакну:</p> <p>— Нема од тога ништа, оче владико!{S} Г |
| Исаковић лупи сјекиром у врата.{S} Она одлетјеше, и ми угледасмо <pb n="141" /> попа у пламену |
| </p> <p>Звркте кола и пуцају осовине, а одлијећу наплаци и коњске плоче.</p> <p>Ал’ да се удари |
| ри поздрављању новога владике.{S} Народ одлучи да попу за тај дан начини нове хаљине, и учитељ |
| овдје школа?</p> <p>— Ту је, господине, одмах до цркве.</p> <pb n="127" /> <p>— Води ме! — рече |
| <p>Кад је какав тежи случај у судници, одмах трчи по попа, и он то од часа намири, да је свако |
| слика са улице.</p> <pb n="137" /> <p>— Одмах си се расрдио!</p> <p>— Не марим за мале душе, ја |
| ође, и наш поп осоколи туна.{S} Владика одмах чинио ручак.{S} Било је пуно свијета, а наш поп, |
| њиме, вели, у лице пољубио.</p> <p>Мара одмах потрча па владику у руку, а он њу у чело.</p> <p> |
| зимати попа, који није учеван.{S} Школу одмах зидајте и дјецу учите...{S} Настаје други свијет! |
| ем да су упале у туђе добро, продаћу их одмах, ма ни сто гроша не узео!{S} Неће бити моја штета |
| савија.{S} Сједи поп крај постеље и не одмиче се.{S} Шапће само молитве, а попадија слабо се р |
| ојтама, који су у војсци.{S} И попа она одмјењује ондје гдје треба писати, извадити крштено пис |
| па само кашљуцају.</p> <p>Поћута поп и одмори се, па онда устежући се настави:</p> <p>— А моје |
| и све се начини као велико огњиште.{S} Однијесмо попа његовој кући.{S} Из уста и носа лоптила |
| е попадије, махну поп руком на нас и ми одосмо његовој кући, а он оста сам на гробу.{S} Сједили |
| оздравише се и остали сељаци с попом па одоше, а он оста сам, као сухо дрво, и на срце му паде |
| другога да јој чита писма.{S} А док она одрасте неће се писма тако ријетко писати као сада, нег |
| а бих вас молио, да јој за сваки случај одредимо мало имања од народног добра.</p> <p>— Куме — |
| } Тако сам ја срачунао и смислио да јој одредимо, ако је ваша воља, ово парче земље, гдје је ку |
| ја ништа.{S} Њој је истина народ нешто одредио, али не вриједи све ни сто дуката.{S} Нема ту н |
| м и ја неку цркавицу, коју сам за школу одредио, а — вели — не знам боље прилике од ове.</p> <p |
| е руке доћи!{S} Тек велим толико да јој одредите, да се не рачуна баш сироче, и да би се имала |
| га храма.{S} Много би њојзи било да јој одредите и ово, што ја до сад држах.{S} Шта ће женском |
| га?</p> <p>— Е, кад се онај божји анђео одрече њега и врати покајан попу, учитељ веле, оде у Би |
| у се молио: »Боже, опрости ми гријехе и одржи ме здрава, докле си ми живота поклонио!» И бог га |
| ћи крпама крв испод кревета.{S} Попу се одсјекоше ноге.{S} Спопаде петрахиљ, намаче га на врат |
| су се лица и некаква неспокојна радост ожарила и увело попово лице.{S} Ударише врућине.{S} Ико |
| ајан попу, учитељ веле, оде у Биоград и ожени се некаквом што прави шешире.{S} Остоја богослова |
| ле да станеш, увијек гледају у тебе.{S} Озбиљне, црне, продиру ти у душу, и као да те нешто пит |
| а свети Сава гледа оним истим мрачним и озбиљним погледом на нас све.</p> <p>Поп полетје на јед |
| он пошу у несвијести, а Иконија се сва ознојила купећи крпама крв испод кревета.{S} Попу се од |
| а бије вјетар?</p> <p>— ’Вако ја кад се ознојим!{S} Станем на вјетар, па чисто забрекнем.{S} Па |
| ас, па врисну и сва поцрвење.{S} Поп се окамени.</p> <p>— Пошљи — вели она — брже по Иконију Ма |
| а се поп.</p> <pb n="143" /> <p>Погледа око себе:</p> <p>— Гдје је икона?</p> <p>Ми му показасм |
| ара узви обрвице.{S} Уморно крене очима око себе, па кад их упре у попа, њему је као да га поли |
| Срнинић прошцем сломио ребро, и то све око неке сипљиве кобиле.{S} Па шта ћете ви у овом храму |
| S} Попу не смијеш ни поменути да устане око владике, не би ли је он како истргнуо од туд и доба |
| ако, каже, хоће да умре.{S} Не треба ни око тога да се задржавам како је поп на врат на нос спр |
| ал’ само лијевим крајем уста, и лијево око са свијем му се затвори, а онијем другијем погледа |
| } Пуши цигару иза цигаре.{S} Гледа само око себе и као да није весео.{S} А са оне боре на челу |
| ардака у суседној авлији цакли се једно око.{S} Тај је чардак Ненада Ћерића, а у њега је син Па |
| .{S} Онако: једним крајем уста и једним оком.{S} Погледа ковача још један пут, не рече му ништа |
| овори, нико не разумије, а он се дусне, окрене главу на другу страну и мргодан оде.</p> <p>Једа |
| њу осовину и сједе на њу, па поиздалека окренув се учитељу викну: — Упамтиде ти, учитељу, коме |
| је пољуби, а дијете у сну махну руком, окрете се на другу страну и настави спавање.{S} Дубоко |
| себи, а коњи почеше касати.{S} Мара се окрете оцу, и престрављено викну: «Нећу у Биоград! нећу |
| >Кад учитељ дође на поред њега, а он се окрете:</p> <p>— А што си ти, море, стао ту?</p> <p>— Ш |
| оже бити четврт сахата, а кад се диже и окрете, угледа пуну цркву народа.</p> <p>Кад се Нинко п |
| ђе.</p> <p>Онда се опет лијевим раменом окрете кмету:</p> <p>— Гдје је овдје школа?</p> <p>— Ту |
| прашине како се кола крећу.</p> <p>Већ окретоше Зебићевим шором, а поп и за њим сав народ не м |
| да је наш поп био најстарији у цијелом округу, те да му је по томе спадала нека особита почаст |
| ше рачуне.</p> <p>Те године дође у нашу окружну варош владика.{S} Нећу вам причати шта се ту сп |
| ћ:</p> <p>— Ако сам ти прав, оче, да се окумимо!{S} Тако народ, хвала му, мене изабра.</p> <p>П |
| свакоме пуно срце и лако му, као да се окупао.</p> <p>Тако је он дјеловао.{S} Никад није прест |
| твори црквена врата, и ничице паде пред олтар, а челом дохвати земљу.{S} Лежао је тако може бит |
| пут, послије службе у петак, стаде пред олтар па поче говорити, да је бог оставио недјељу и пра |
| катанац, а поп једне надјеље стаде пред олтар па отпоче проповијед.{S} Лијепо је, брате, говори |
| газда у селу.</p> <p>Али владици збиља омилио наш поп, јер прве недјеље послије тога, истом по |
| г Богдан?</p> <pb n="113" /> <p>— Није, он жив, — рече Мара. — Он је погинуо на Косову.</p> <p> |
| ти бога«, али старост га је обрвала.{S} Он паде лицем на кревет, гдје је јуче још покојница леж |
| алога <pb n="97" /> дјетета из собе.{S} Он клече на траву и узе се молити богу.</p> <p>Још није |
| p>Поп се уздрхта, а сузе му ударише.{S} Он мрдну једним прстом.{S} Ми је прихватисмо и приведос |
| хтио — нико му неће ни ријечи рећи.{S} Он је то и радио.{S} Попустила му шина на точковима, а |
| ла, а све благочастивим намјештањем.{S} Он с овим капиталистима експлоатише сељака — подржава г |
| е навукосмо и положисмо га у кревет.{S} Он се није разбирао.{S} Кмет викну скупљеном народу:</p |
| врата тресну и лупи попа по потиљку.{S} Он паде ничице и прсима на земљу, а икону диже више гла |
| акију.{S} Прву чашу даде куму Нинку.{S} Он узе чашу, скиде капу и устаде, а сељаци и нехотице с |
| али за то је он ипак увијек у послу.{S} Он води бригу о цијелом селу.{S} Час је у једној час у |
| .{S} Осмијех заигра на поповом лицу.{S} Он је дохвати руком за браду и издиже јој лице према се |
| показасмо.</p> <p>— Метните ми овдје! — Он показа руком на прси, и ми му положисмо икону.</p> < |
| 3" /> <p>— Није, он жив, — рече Мара. — Он је погинуо на Косову.</p> <p>— А шта је то Косово?</ |
| едасмо опет, правећи и њему мјеста, ал’ он не хтједе сјести већ опет вели кмету:.</p> <p>— Дела |
| /p> <p>Кад учитељ дође на поред њега, а он се окрете:</p> <p>— А што си ти, море, стао ту?</p> |
| лијепила му се кошуља за широка леђа, а он стао на врата од ковачнице па духа.{S} На спрам тих |
| о.{S} Попустила му шина на точковима, а он нађе Пера ковача гдје сједи пред крчмом:</p> <p>— За |
| огао ни помислити да не послуша попа, а он опет са своје стране није ни сањао да његова ријеч н |
| о у додир.{S} И учитељ чим види попа, а он погне главу, намргоди се још јаче, игра се прутићем |
| вда онда проговори, нико не разумије, а он се дусне, окрене главу на другу страну и мргодан оде |
| се и остали сељаци с попом па одоше, а он оста сам, као сухо дрво, и на срце му паде туга.</p> |
| уком на нас и ми одосмо његовој кући, а он оста сам на гробу.{S} Сједили смо може бити једно по |
| сједа.{S} Ако је ко учинио што рђаво, а он га у цркви пред цијелим народом изобличи и позове на |
| што иде у раскорак, презријева жито, а он још није пожњео.</p> <p>»А што ти, Стјепане, не жање |
| није што болестан.{S} Кад уђе у собу, а он лежи на кревету, који је начињен од кухинских врата, |
| А кад коме од нас момака пружи руку, а он сав поцрвени.{S} Искупи се доста свијета, па је као |
| >Мара одмах потрча па владику у руку, а он њу у чело.</p> <p>— Твоја? — пита владика. .</p> <p> |
| или се, па заборавили и да гасимо.{S} А он стоји.{S} Црвен га пламен обасјао, бијела брада прек |
| .{S} Љубе попа у руку и честитају.{S} А он се чисто подмладио.{S} Благосиља све редом, а Мићу з |
| се даде у неке мисли.</p> <p>Од то доба он учитеља никад више ни за шта не запита, нити је с њи |
| да његова ријеч на јалово прође, или да он узима власт која му не приличи.</p> <p>Стјепану, што |
| а зорли«.</p> <p>Једном у сумрак угледа он новога пољака Луку; ухватио нечије свиње па гони у о |
| овори да свршује четврти разред, запита он попа:</p> <p>— Па шта мислиш сада с њоме?</p> <p>— М |
| рину главу и узе шапутати.</p> <p>А кад он диже и исправи главу, Нинко викну кочијашу:</p> <p>— |
| дно вече, кад се врати из села, застаде он пошу у несвијести, а Иконија се сва ознојила купећи |
| ану и мргодан оде.</p> <p>Један пут иде он полако поред ковачнице.{S} Ковач је нешто теретно ра |
| изгледа мргодан и зловољан.</p> <p>Иде он у наше село и ено га гдје уђе.{S} Хајд’, хајд’, па п |
| ако даље, па пита и нашег попа.{S} Каже он све како је, и хвали се нама — хвала му! — као <pb n |
| образу, заћута и заспа.{S} Гледао га је он дуго.{S} Онда обриса очи и изађе у народ.{S} Сви поу |
| о од пређашњег, и мислили смо сви да је он учеван човјек, али га нијесмо марили.{S} Нарочито га |
| а под њиме малени густи брчићи, које је он на обје стране рашчешљао, те су на крајевима растрес |
| нути да устане око владике, не би ли је он како истргнуо од туд и добавио нама, ма на недјељу д |
| <p>— Пођи с богом, Маро!{S} Нека ти је он у помоћи!</p> <p>Онда сви редом почеше љубити дијете |
| а све што је сеоско »наше«.{S} Могао је он ући у коју хоћеш кућу, узети што је хтио — нико му н |
| ко му, као да се окупао.</p> <p>Тако је он дјеловао.{S} Никад није престајао, никад се уморио.{ |
| осом ни да закопа мотиком, али за то је он ипак увијек у послу.{S} Он води бригу о цијелом селу |
| але дане човјек радећи моли богу, да се он за све моли, кад они морају радити, да је богомрско |
| да се ухвати за кум-Нинкова кола кад се он враћао, како се све крије од госпође за дрва и у шуп |
| е Јеротије што му на уста дође и кад се он даде да га учи које ко, ко није ни орао ни копао.{S} |
| о:</p> <p>— Живог или мртвог! — дере се он, — живог или мртвог, моја глава цареву плаћа.</p> <p |
| ијете у соби запишта.{S} Не поздрави се он ни с ким, већ поводећи се уђе у собу гдје је дијете |
| } Двојица га дохватише за мишке, али се он отрже и ускочи у нутра.</p> <p>У тај пар цио један к |
| S} Тек послије једно по сахата врати се он, и истом ступи на авлиска врата, а дијете у соби зап |
| , јер је то само турски светац, и да ће он свакога избрисати из протокола крштених, који од сад |
| она тужи да је бије и злоставља. — Неће он, сељаче, никад среће имати!</p> <pb n="147" /> <p>Уђ |
| на га у мраку:</p> <p>— Побјеже! — рече он.</p> <p>— Ко?</p> <p>— Учитељ!</p> <p>Поп дахну душо |
| га гледа:</p> <p>— Служи овоме! — рече он, а очима показа на светога Саву, који му је лежао на |
| огледа у небо.</p> <p>— Природу! — рече он замишљено. — Да! тој сам се мисли и сам поклонио!{S} |
| ио.</p> <p>— Који је оно светац? — рече он њој, па показа прстом на једну икону на зиду.</p> <p |
| — рече кмет.</p> <p>— Нећу ништа — рече он оштро, а врх оне боре показаше се још двије преко ње |
| случај у судници, одмах трчи по попа, и он то од часа намири, да је сваком право.</p> <p>Код ку |
| аријих људи ишао због тога и владици, и он <pb n="125" /> им у тврдо обећао.{S} Сиромах покојни |
| а паде у ватру, али она не држа дуго, и он тврдо заспа.{S} Пробуди се у саму зору, и изиђе у ав |
| м почињем причати, рачунали смо ми, а и он, да ће му бити тако педесет година.{S} Попадија јал’ |
| {S} Не бих га ја овдје ни помињао, да и он није имао удјела у Маријином отхрањивању.{S} Видићет |
| јер Мара сврши све научне послове као и он.{S} Већ се више не кају сељаци што су је дали у школ |
| ко, ко није ни орао ни копао.{S} Тако и он остави учитеља себи сама и његовој глави.</p> <p>Од |
| у, па да се сам врати?{S} Бог зна би ли он то могао икако и поднијети?</p> <p>Ту они говорише к |
| или му да наспе чорбу себи у тањир, али он, вели, казао: «нека, хвала, могу ја и из чиније», те |
| љаду котлова се сасуше у пламен.{S} Али он још јаче букну; сукну далеко иза звонаре, а варнице |
| и моја штета.</p> <p>Не зна нико, па ни он сам, кад се родио.{S} У оно доба, гдје вам почињем п |
| ућама, а оставише попа сама.{S} Није ни он готово ништа вечерао, а ту ноћ узе Мару себи у посте |
| брог учитеља слабо шта лијепило.{S} Тек он се трудио што је боље могао.{S} Ни у што се у селу н |
| сно обрукати ако добро не пази.{S} Тако он, вели, и не гледа <pb n="121" /> већ пљуцка поред се |
| имо турско гробље.</p> <p>Ко зна за што он тако чини?{S} Ко зна шта је поп о њему мислио?</p> < |
| а сиромаха само још јаче цвијељало, јер он је зацијело и сам већ с владиком о томе говорио.{S} |
| а. — Знали смо ми већ у напријед да нас он неће осрамотити!</p> <p>Поп га је час по прекидао: « |
| омјерио памећу.</p> <p>— Воду! — дрекну он.</p> <p>Рекао бих хиљаду котлова се сасуше у пламен. |
| и с коњима!</p> <p>— Сједајте! — викну он, — сад ћемо га ухватити!</p> <p>Двојица тројица метн |
| знам само чивутскога закона.</p> <p>Ту он још љуће одадре дешњака.{S} Волови у један пут потрч |
| ишта бити.{S} Пукла му је кичма!</p> <p>Он оде, а владика се врати у собу.</p> <p>— Оче — рече |
| и Мару, али кревет бјеше празан.</p> <p>Он истрча на поље.{S} Већ се бјеше прикупило нешто сеља |
| Треба ја да водим и твоју бригу.</p> <p>Он иде даље а ковач као опарен трчи поповој кући и стеж |
| раше се Нинко.</p> <p>Додаше му.</p> <p>Он дохвати котао објеручке.{S} Оприје се ногама о врбов |
| — Одакле је? — викнусмо ми сви.</p> <p>»Он прочита наше село.</p> <p>»— Бог да му душу прости!« |
| Мару узе са собом.{S} Гигају се, брате, она кола, рекао би човјек: сад ће испасти, а коњи као х |
| на махове и све чешће, али кад попусте, она је при себи.{S} Стидљиво погледа попа, а на лицу јо |
| итву од кровотеченија«. — Све залуд!{S} Она отвори још једном очи.{S} Показа својом <pb n="98" |
| ноје Исаковић лупи сјекиром у врата.{S} Она одлетјеше, и ми угледасмо <pb n="141" /> попа у пла |
| едну књигу, па је даде Мари да чита.{S} Она отвори у сриједи.{S} Намргоди њене очице, па поче г |
| S} Послије јој потури руку под уста.{S} Она је дохвати објеручке и обли сузама.{S} Осмијех заиг |
| као да нас пушка по сред срца удари.{S} Она корачи један пут, па паде на кољена.{S} Саже главу, |
| значаја, као што је ћата у судници.{S} Она је служила цркви и селу, дакле попу. — Послије ћу в |
| вона.</p> <p>Кад стигосмо пред школу, а она гори у велике.{S} Црква, хвала богу, још здрава, чи |
| клупу под орах, милују Мару и плачу, а она уплашено иде из крила у крило.{S} Не плаче, већ зам |
| д тад учитељ, заносила нас је све.{S} А она хода по пољу.{S} Замишљена је — али јој је јасно ли |
| вска пјесма, па тужно као опијело.{S} А она га слуша, слуша, и поглед јој лута по зраку.{S} Онд |
| ш црње и још се силније цакле.</p> <p>А она не зна шта да ради.{S} Препуно јој срце, па не може |
| а је час по прекидао: «А Мара?» или: «А она шта каже?» а Нинко намјешта што боље умије.{S} Каже |
| а се сада раставља са том женом, јер га она тужи да је бије и злоставља. — Неће он, сељаче, ник |
| па како иде!...</p> <p>Сутра дан устала она, стала на врата па гледа.{S} Поп је већ давно био у |
| м својтама, који су у војсци.{S} И попа она одмјењује ондје гдје треба писати, извадити крштено |
| моћи над нашим срцима.</p> <p>Боже! кад она дође!</p> <p>Поп ван себе од радости.{S} Иконија да |
| је је владика питао шта је учила, и кад она одговори да свршује четврти разред, запита он попа: |
| је младости, а још ће друкчији бити кад она ступи на снагу.{S} Кад сврши школе, може, ако ће, б |
| ига, што занима њену душу.</p> <p>То је она сентименталност, ваљада својствена њеним годинама и |
| <p>— А њој... њој опростите!...{S} Није она крива... ја сам.</p> <p>У тај пар чу се на пољу ври |
| чело, а нама иду сузе.{S} Поздравља се она с нама — каква је, једва да је познаш!{S} А кад ком |
| је требало чекати годину дана, и кад се она наврши, закла нас лијепо једно писмо, у коме вели: |
| ли — глава, каквих мало има.{S} Није се она родила да бере кудјељу.{S} Него ти њу дај даље у шк |
| ељадету толико имање, а бог зна чија ће она бити, и у чије ће руке доћи!{S} Тек велим толико да |
| очи бјеху управљене:</p> <p>— Дуд? рече она.</p> <p>— Шта?</p> <p>— Гледаш у дуд?</p> <p>Мара с |
| м.</p> <p>— Гледала сам природу, — рече она безазлено.</p> <p>Поп протури прсте једне руке кроз |
| име.{S} Онда понијеше дијете у цркву, и она се напуни народа.</p> <p>Тако се дијете крсти и над |
| нтије. — А Мара?</p> <p>— А?</p> <p>— И она с њим!</p> <p>Поп се занесе, и а да падне на узнак, |
| ијаш.</p> <p>Коњи све крупније касају и она наслони главу на Нинкове прси, па неутјешно и силно |
| ио све и сва!{S} Имали смо и школу, али она је била подчињена значаја, као што је ћата у судниц |
| у.{S} Пред ноћ истина паде у ватру, али она не држа дуго, и он тврдо заспа.{S} Пробуди се у сам |
| } Поп се окамени.</p> <p>— Пошљи — вели она — брже по Иконију Маркову.</p> <p>Поп разбуди Мића, |
| ити другога да јој чита писма.{S} А док она одрасте неће се писма тако ријетко писати као сада, |
| Свакоме су пуна уста.{S} Нада да ће нам она бити кад тад учитељ, заносила нас је све.{S} А она |
| одину дана у школи «на приват».{S} Тако она пође учити и четврти разред.{S} Већ је зову сељаци |
| гу да је се сити нагледају.</p> <p>Тако она весели попа и село.{S} Ишла је с попом и владици.{S |
| } Мора бити да се с њом родио.{S} Чудно она оскаче на младом лицу, у сред кога сједи мало кукас |
| један пут и кажи: благослови ме!</p> <p>Она се наже из кола попу, и пружи руку:</p> <p>— Благос |
| </p> <p>— Још ближе! — шану поп.</p> <p>Она на кољенима приђе још ближе, али не дизаше главе, н |
| јим кућама и доводиле опет попу.</p> <p>Она је расла у кући код оца до своје осме године.{S} Је |
| — Бог да му душу прости!«</p> <p>— А... онај... ваш учитељ?{S} Чусте ли што за њега?</p> <p>— Е |
| њега је син Павао, момак за женидбу.{S} Онај исти, коме учитељ рече да је марва.</p> <p>Сједе п |
| усте ли што за њега?</p> <p>— Е, кад се онај божји анђео одрече њега и врати покајан попу, учит |
| сва прса, дигао икону више главе и кроз онај тутањ и праску чусмо његов јасан глас, пјесму и ри |
| азвлачило приповијетку и све то само би онај разумио, који је своје рођено морао послати у туђи |
| то шкрипе.</p> <p>Учитељ се насмија.{S} Онако: једним крајем уста и једним оком.{S} Погледа ков |
| </p> <p>— Да како ћу? — рече наш поп. — Онако је све у длаку!{S} Још сам заборавио да му кажем |
| дје ме послије власт запопи.</p> <p>— А онако нијеси, да речеш, каквијех школа учио?</p> <p>— Н |
| нашег попа:</p> <p>— Како ти да говориш онако пред његовим преосвештенством?!</p> <p>— Да како |
| тор приђе, обрташе га јадника и овамо и онамо.{S} Узе га бости чиодом по ногама и све до појаса |
| ка ћути.{S} Тако то траја неко вријеме, онда рече поп:</p> <p>— Треба ли ту штогод трошити?</p> |
| ац, држи колач у руци и гига ногама.{S} Онда скочи, трчи у кухину и тјера Иконију да јој прича |
| олицу, а сам свети отац намјешта је.{S} Онда уђе један стар човјек и унесе чинију с јелом, а Ма |
| /p> <p>Поп се три пут пољуби с њиме.{S} Онда понијеше дијете у цркву, и она се напуни народа.</ |
| е прекрсти, па је метну у кола горе.{S} Онда се и сам прекрсти, па се посади поред ње и пришапт |
| сиједу главу у руке, па се не миче.{S} Онда му у један пут сину нешто кроз главу.{S} Скочи с к |
| о и Станоје Глувић у поповој авлији.{S} Онда поче поп:</p> <p>— Чујеш, куме, и ти, брат-Станоје |
| — као <pb n="110" /> својом дјецом.{S} Онда, веле, рече свети владика: — Ти си, оче, од најста |
| та и заспа.{S} Гледао га је он дуго.{S} Онда обриса очи и изађе у народ.{S} Сви поустајаше.</p> |
| е види некаква страшљива спокојност.{S} Онда болови наново учесташе.{S} Дође и Иконија, и поша |
| , слуша, и поглед јој лута по зраку.{S} Онда у један пут тресне ножицом и уздигне главу:</p> <p |
| говорили.{S} Већ се примицасмо селу.{S} Онда ја закопчам блузу, набијем шајкачу на очи, зажмури |
| асавајте кума, ако ћемо сви изгинути! — Онда скочи на једну врбу до самог шљемена, па као бјесо |
| иће <pb n="136" /> и мисли нешто, па га онда чисто срдито баци и с некаквим поуздањем шапне: — |
| S} Кад видје да му и оно мало, што овда онда проговори, нико не разумије, а он се дусне, окрене |
| 77 тај и тај, тај и тај, тај и тај«, па онда рече и: »Павао Ђерић, поручик!«</p> <p>»— Одакле ј |
| наџије и убојице оним путиром ондје, па онда живи ако можеш.{S} Послушајте ме, пошљедњи вам пут |
| јем погледа кмета најприје у опанке, па онда у капу.</p> <p>— Нећу — веди, — хајде ме води!</p> |
| цају.</p> <p>Поћута поп и одмори се, па онда устежући се настави:</p> <p>— А моје дијете... ост |
| аци.</p> <p>Сви се обредише ракијом, па онда нешто прошапуташе међу собом и Нинко Вилотић први |
| } Ћерета и прича шта има по свијету, па онда скочи; само што рекне: — Треба радити! — па нас ос |
| ед Ђерић прави страшило за птице.{S} Па онда хајд’ Нинковој или Глувићевој кући.{S} А они као д |
| дух!</p> <p>Иконија јој завири у очи па онда погледа на страну, куда Марине очи бјеху управљене |
| ра — ко ће га знати шта је то!{S} Па је онда тресне о ледину, истеже прстима оно мало длачица н |
| или какве задјевице, шта би оно сироче онда?...{S} Него, браћо, ја бих вас молио, да јој за св |
| од бола развуче лице, трже се једном, и онда као да се осмјехну и као да отвори мало руку, кад |
| међ’ њима једна дубока бора, која се ни онда не изједначи, кад господин човјек затури шешир и р |
| ом руком на дијете покрај себе, дохвати онда попову руку и пољуби је; прошапта: »Благослови ме. |
| дине, и Мара сврши трећи разред, учитељ онда навали на попа и на друге људе, те је задржа још ј |
| Маро!{S} Нека ти је он у помоћи!</p> <p>Онда сви редом почеше љубити дијете и најзад је Нинко п |
| <p>— На остави; ово је Маријино!</p> <p>Онда је узе на руку и понесе је попу, да је пољуби, па |
| чите...{S} Настаје други свијет!</p> <p>Онда се ухвати за срце, па испрекидано додаде:</p> <p>— |
| а на челу као да још дубља дође.</p> <p>Онда се опет лијевим раменом окрете кмету:</p> <p>— Гдј |
| само осташе попови код владике.</p> <p>Онда владика поче једног по једног питати како се зове, |
| е своме бијелцу оструге у трбух.</p> <p>Онда се спусти грозна киша.{S} Из грдне гомиле жеравице |
| ји су у војсци.{S} И попа она одмјењује ондје гдје треба писати, извадити крштено писмо и таке |
| ас и све инаџије и убојице оним путиром ондје, па онда живи ако можеш.{S} Послушајте ме, пошљед |
| је је школа.{S} Подилази му крв на очи; оне су влажне и лице гори као у грозници.</p> <p>А кад |
| > <p>Дршћемо ми као прутови — није шала оне божје ријечи, а пријети клетвом.{S} Осврће се народ |
| о око себе и као да није весео.{S} А са оне боре на челу не може човјек ни знати како му је, је |
| , као каква госпођа!{S} Па какве су јој оне хаљине, па како иде!...</p> <p>Сутра дан устала она |
| <p>— Нећу ништа — рече он оштро, а врх оне боре показаше се још двије преко ње, — води ме!</p> |
| се народ и тражи очима њих четворицу, а они покуњили главе, погледају се испод очију и хоће већ |
| ајд’ Нинковој или Глувићевој кући.{S} А они као да им је владика дошао: завирују је са свих стр |
| ћи моли богу, да се он за све моли, кад они морају радити, да је богомрско не радити у петак, ј |
| ика и доктор стигоше у село.</p> <p>Кад они уђоше у собу, на нашу радост разабра се поп.</p> <p |
| и друге паметне људе; да видимо шта ће они рећи.</p> <p>— Ја велим да је опет дате мени у кућу |
| на аманет, па сад гледајте!</p> <p>Хоће они штогод да проговоре, али се загрцнули, па само кашљ |
| ладика, милујући дијете.</p> <p>Сједоше они за ручак.{S} Посадише Мару до попа, па јој висе нож |
| о су из нашег села у народној војсци, и они отпратише попа у варош, а цијелим путем бацаше пушк |
| слије службе: цмок!{S} Поздрављају се и они, који се прије не хтјеше ни погледати, и кмет истав |
| му послије прича кад се врати.{S} Тако они бригају бригу, док Мара спава тврдим сном.{S} Већ с |
| н то могао икако и поднијети?</p> <p>Ту они говорише које о чем, а највише о путу и о Мари.{S} |
| има хиљаду и сто и један дукат.</p> <p>Они се згледаше.</p> <p>— Из тога зидајте најприје школ |
| и лијево око са свијем му се затвори, а онијем другијем погледа кмета најприје у опанке, па онд |
| ледасмо кроз прозор, а свети Сава гледа оним истим мрачним и озбиљним погледом на нас све.</p> |
| Проклећу и вас и све инаџије и убојице оним путиром ондје, па онда живи ако можеш.{S} Послушај |
| уће, па већ више не би ишао босоног.{S} Оно добра што су имали, као што рекох нијесу рачунали у |
| је онда тресне о ледину, истеже прстима оно мало длачица на уснама и мрко гледа у дашчару гдје |
| је и моли кум-Нинка да пази на ово и на оно и да добро упамти све, па да му послије прича кад с |
| " /> јер је већ био јул мјесец, па због оно неколико дана до распуста, не хтјесмо сазивати дјец |
| много што шта говорио.</p> <p>— Који је оно светац? — рече он њој, па показа прстом на једну ик |
| {S} Дајте мени дијете и Иконију, док је оно још за сисе!{S} Пазићу га као своје!</p> <p>— Ако ј |
| е ствари.{S} А учитељ поред ње изгуби и оно мало научног нимбуса, јер Мара сврши све научне пос |
| о је мало говорио.{S} Кад видје да му и оно мало, што овда онда проговори, нико не разумије, а |
| на случаја, или какве задјевице, шта би оно сироче онда?...{S} Него, браћо, ја бих вас молио, д |
| чисто занесен и често хоће ово, а ради оно, мисли једно а говори друго.{S} Што да вам приповиј |
| аву и погледа по свјема:</p> <p>— Је ли оно тешко селу?</p> <p>— Не дај боже! — гракнуше сељаци |
| од куд ти знаш?</p> <p>— Прочитала сам оно доље.</p> <p>— Зар ти умијеш читати?</p> <p>— Умије |
| а вјетрић му се игра бијелом брадом и с оно мало длака на глави.</p> <p>Мара бјеше сама у зачељ |
| нико, па ни он сам, кад се родио.{S} У оно доба, гдје вам почињем причати, рачунали смо ми, а |
| женска.{S} Упрла поглед у светога Саву, онога истог, који је и у старој школи стајао.</p> <p>По |
| варош.{S} Једва да је што више знао од онога што је дјеци говорио.{S} Пјевао је у цркви, али г |
| га имања, ни дај Боже!{S} Све је ваше и онога храма.{S} Много би њојзи било да јој одредите и о |
| е стајао на раскршћу, кад угледа попа у оној помпи, помисли да је владика, па ободе коња на муш |
| ији људи и поп, па разговарају о овом и оном, а младеж се игра и весели.</p> <p>А друмом за наш |
| само често му се развуку уста, гледа на ону страну, гдје мисли да му је жена и дијете, па понав |
| опазисмо нека кола.{S} Кмет погледа на ону страну, зачкиљи очима и труди се да позна ко је.{S} |
| оче?</p> <p>Поп се трже и обрте очи на ону страну, гдје владика стајаше.</p> <p>— Шта те боли? |
| акав страх и не смијем да се обазрем на ону страну.{S} Све ми се чини проговориће нешто, и час |
| имања оста.{S} И народ и дан данас зове ону ливаду с виром Марин Вир, а забран са шарамповом Ма |
| /p> <p>— Е, сељаче и господине, њега је ону ноћ, кад школа изгорје, нестало.{S} Нијесмо дуго зн |
| } Нећу вам причати шта се ту спрема, ни ону трку и урнебес од попова.{S} Доста да знате, да је |
| ихо шапућу.{S} Нико то не види, нити ко опажа на другој страни иза амбара црне Павлове очи како |
| арод.{S} Већ се хвата мрак.{S} У даљини опазисмо нека кола.{S} Кмет погледа на ону страну, зачк |
| још нешто.</p> <pb n="138" /> <p>Матија опали и сам из пиштоља:</p> <p>— У помоћ, браћо, поведе |
| е може, попу на муштулук.</p> <p>Радоје опали из двоцијевке.{S} Поп гологлав потрча пред кола, |
| отово трком пођоше улицом.</p> <p>Павао опали из пиштоља, и запаљена се сукија устави под школс |
| шуља, ни на путу остаје широка стопа од опанака.{S} Наслони се на врљике, а из попове куће, као |
| нијем другијем погледа кмета најприје у опанке, па онда у капу.</p> <p>— Нећу — веди, — хајде м |
| у бригу.</p> <p>Он иде даље а ковач као опарен трчи поповој кући и стеже шину.{S} Набавља зелен |
| екнем.{S} Па кад послије <pb n="130" /> опет узмем чекић, чини ми се да у њему нема пет драма, |
| надјенуше му име Марија.</p> <p>Кад га опет вратише у кућу, Мићо изнесе по ново ракију.{S} Прв |
| па ћути.{S} Поручи што год да једе, па опет у школу.{S} Дјеце није било, <pb n="128" /> јер је |
| .{S} Ударе јој сузе па плаче, плаче, па опет у један пут утре очи, дохвати књигу, тресне о сто, |
| « »Изгорје школа!«. »Изгорје црква!« Па опет пушке, лупа и тандрк котлова и чакаља; а <pb n="14 |
| а сна, прекрсти се: »о твоју главу!» па опет спава.</p> <p>На један стуб од звонаре стајао је н |
| а му његова?{S} Па да га не бијем! — Па опет: пљус!</p> <p>— Гори си од те марве! — рече учитељ |
| ој дирати!{S} Видиш да радим!</p> <p>Па опет се извали на кревет и отвори књигу.</p> <pb n="129 |
| та ће они рећи.</p> <p>— Ја велим да је опет дате мени у кућу,</p> <p>— рече Глувић.</p> <p>— Ј |
| дици.{S} Била у школи.{S} Па послије је опет с дјевојчицама на игри или на раду.{S} Све се боље |
| цркву, а црква је имала попа.{S} Поп је опет имао цркву, село и попадију.{S} То јест: поп је сл |
| ару, водиле је својим кућама и доводиле опет попу.</p> <p>Она је расла у кући код оца до своје |
| о томе с народом, али <pb n="109" /> се опет деси нешто, што промијени наше рачуне.</p> <p>Те г |
| у као да још дубља дође.</p> <p>Онда се опет лијевим раменом окрете кмету:</p> <p>— Гдје је овд |
| вратити до близу самог села.{S} Кад се опет примакосмо, чусмо по ново пушке у нашем селу, и ви |
| скок оде баба-Иконијиној кући, а сам се опет врати попадији.</p> <p>Болови наступају све на мах |
| адине.{S} Његово светитељско лице бјеше опет узело земаљски облик, јер га радост бјеше обасјала |
| о ни помислити да не послуша попа, а он опет са своје стране није ни сањао да његова ријеч на ј |
| ђе, нећеш се више од ње одвајати!» Тако опет наступи вјечност, послије које ће зар и нама грану |
| .{S} И ми се ослободисмо.{S} Посједасмо опет, правећи и њему мјеста, ал’ он не хтједе сјести ве |
| oreign> — проста ствар.</p> <p>Неки пут опет стоји сама у соби.{S} Нешто се страшно бори са сам |
| ему мјеста, ал’ он не хтједе сјести већ опет вели кмету:.</p> <p>— Дела брже! уморан сам.{S} От |
| p> <p>-— Овдје! — рече поп и метну руку опет на срце.</p> <p>Доктор нареди да га оставе на миру |
| у се са свих Страна.</p> <p>И све груну опет Зебићевим шором.{S} Кроз село лете људи и вичу: »В |
| се ништа више не виђаше од дима.</p> <p>Опет као да се чује попов глас, али је загушен и не раз |
| аву, који му је лежао на прсима.</p> <p>Опет жељно гледа њено болно лице.{S} Смијеши се и чисто |
| остаје памет и хришћанско срце.</p> <p>Опет ћутање, нико не зна како да почне, како да га тјеш |
| } Шта ћу ја стар и нејак с њиме?</p> <p>Опет сви ћуте и уставили дах.</p> <p>— Птицама небеским |
| село као сватовска пјесма, па тужно као опијело.{S} А она га слуша, слуша, и поглед јој лута по |
| и на срце му паде туга.</p> <p>Дуго се опирао срцу, не хотећи »срдити бога«, али старост га је |
| чам како нам је било без ње, што да вам описујем како је сиромах поп чисто занесен и често хоће |
| ам вјенчао није се раставио, а кога сам опојао није се повампирио.</p> <p>Поп Митар повуче наше |
| о и сви се добру надају.{S} Попадија се опоравља и - већ трећег дана предигла се у постељи, па |
| ра!</p> <p>И послије мјесец дана већ се опрема дијете за пут.</p> <p>Силне се припреме чине.</p |
| .</p> <p>Он дохвати котао објеручке.{S} Оприје се ногама о врбову грану, а леђима о другу, па г |
| кад се уморио.{S} Богу се молио: »Боже, опрости ми гријехе и одржи ме здрава, докле си ми живот |
| ољуби је; прошапта: »Благослови ме... и опрости!« Послије јој се ваљада од бола развуче лице, т |
| прекидано додаде:</p> <p>— А њој... њој опростите!...{S} Није она крива... ја сам.</p> <p>У тај |
| е он даде да га учи које ко, ко није ни орао ни копао.{S} Тако и он остави учитеља себи сама и |
| навали читати.</p> <p>Сјела једном под орах.{S} Плете, а књигу метнула преда се у крило; намрг |
| усе.</p> <p>Жене посједају на клупу под орах, милују Мару и плачу, а она уплашено иде из крила |
| цркви.{S} На букви кликће дјетлић, а са ораха му се одзива жуња.{S} Сунце блиста, а облаци се р |
| ва.</p> <p>Сједе поп с Маром за сто под орахом.{S} Иконија донесе бијелу каву.</p> <p>Поп не ск |
| е и тако, мислим, није рођено да копа и оре, а то би <pb n="105" /> било и срамота за оволико с |
| му Мару.{S} Граја се дигла, и силно као оркан креће се маса Зебићевим шором.{S} Неколико коњани |
| а у кола.{S} Посједаше још њих неколико оружаних, а Павао шиба коње да све врца крв.</p> <p>За |
| о њему мислио?</p> <p>И тако се учитељ осами.{S} У прсте бих вам могао казати сваку његову риј |
| ба учитељ поста још већа ћуталица и још осамљенији.{S} Једно вече писао је неком своме другу: « |
| огледа у сунце које се помоли.</p> <p>— Осваја дан — рече, — ја велим у име бога и с твојим бла |
| е новине, па нам прочита: »Погинули при освајању шанца на Горици 29 декембра 1877 тај и тај, та |
| н, а варнице полетјеше небу, али пљусак освајаше.{S} Пред зору се још само слабо пушаше, а влад |
| и, исправи се поп у постељи.{S} Собу је освјетљивало кандило, које је горјело пред школом.{S} Д |
| оне божје ријечи, а пријети клетвом.{S} Осврће се народ и тражи очима њих четворицу, а они поку |
| зима.</p> <p>Нико се није с њим дружио, осим једног Јеротија Ковачевића, који га је заклањао и |
| ме код дјетета.{S} Чудно да дијете, чим осјети његову браду на својем образу, заћута и заспа.{S |
| са, а све пита:</p> <p>— Боли ли те?{S} Осјећаш ли штогод?</p> <p>Поп слабо одговара:</p> <p>— |
| ра бити да се с њом родио.{S} Чудно она оскаче на младом лицу, у сред кога сједи мало кукаст но |
| исправи па га стаде гледати.{S} И ми се ослободисмо.{S} Посједасмо опет, правећи и њему мјеста, |
| лијаза.</p> <p>— Сједи, човјече! — рече ослобођен кмет.{S} Није сабља за вратом.</p> <p>Учитељ |
| <p>Она је расла у кући код оца до своје осме године.{S} Једног вечера сједи поп, кум Нинко и Ст |
| је дохвати објеручке и обли сузама.{S} Осмијех заигра на поповом лицу.{S} Он је дохвати руком |
| лице, трже се једном, и онда као да се осмјехну и као да отвори мало руку, кад јој Иконија тур |
| кругу, те да му је по томе спадала нека особита почаст и задатак при поздрављању новога владике |
| пресрести!</p> <p>Звркте кола и пуцају осовине, а одлијећу наплаци и коњске плоче.</p> <p>Ал’ |
| ао се дохвати за <pb n="131" /> стражњу осовину и сједе на њу, па поиздалека окренув се учитељу |
| како му драго, владика дође, и наш поп осоколи туна.{S} Владика одмах чинио ручак.{S} Било је |
| ли смо ми већ у напријед да нас он неће осрамотити!</p> <p>Поп га је час по прекидао: «А Мара?» |
| нија, и поша рече попу да изађе, а сама оста с Иконијом.{S} Већ почиње да свиће први дан Духова |
| {S} И млађи свијет оде.{S} Иконија сама оста у соби с дјететом.</p> <p>— Браћо! — рече поп — ви |
| цркву.</p> <p>Али његова подјела имања оста.{S} И народ и дан данас зове ону ливаду с виром Ма |
| крило.{S} Поклони се мало пут попа, па оста сједећи на кревету.</p> <p>— А камо се ти, учитељу |
| инко.</p> <pb n="106" /> <p>И тако Мара оста код оца, а пође у школу.</p> <p>На једно по године |
| те било.{S} Рече женама да изађу, а сам оста неко вријеме код дјетета.{S} Чудно да дијете, чим |
| и остали сељаци с попом па одоше, а он оста сам, као сухо дрво, и на срце му паде туга.</p> <p |
| м на нас и ми одосмо његовој кући, а он оста сам на гробу.{S} Сједили смо може бити једно по са |
| пет на срце.</p> <p>Доктор нареди да га оставе на миру, да га нико не дира ни зановета, а влади |
| ио народ на пут, и како би њему било да остави дијете у Биограду, па да се сам врати?{S} Бог зн |
| вце у мараму, па даде попу:</p> <p>— На остави; ово је Маријино!</p> <p>Онда је узе на руку и п |
| вријеме чини своје!{S} Наш стари учитељ остави нас — оде сиромах на пут, на који се иде затворе |
| ко није ни орао ни копао.{S} Тако и он остави учитеља себи сама и његовој глави.</p> <p>Од то |
| амо што рекне: — Треба радити! — па нас остави, а ми блејимо за њом.</p> <p>Или дође послије по |
| пред олтар па поче говорити, да је бог оставио недјељу и празнике за цркву, да се у остале дан |
| Пошљедњи вам пут кажем и позивам да се оставите пасјалука и несрећне работе.{S} Јеси чуо ти, Р |
| сторију, али поп вели да не може никако оставити села, «а због мене једног, вели, не вриједи да |
| ли који је сам у својој младости морамо оставити свој завичај.{S} А ко је то све преко главе пр |
| мрче, разиђоше се жене и људи кућама, а оставише попа сама.{S} Није ни он готово ништа вечерао, |
| и се настави:</p> <p>— А моје дијете... остављам вама на аманет...{S} Бог вам а душа вам!</p> < |
| ао је бог другу снагу и путе, а човјеку остаје памет и хришћанско срце.</p> <p>Опет ћутање, ник |
| и се на њему сељачка кошуља, ни на путу остаје широка стопа од опанака.{S} Наслони се на врљике |
| дар-Нинко и куме, и ви, господин-попо и остала господо!{S} Ја велим, ако дозволите, да се дијет |
| ио недјељу и празнике за цркву, да се у остале дане човјек радећи моли богу, да се он за све мо |
| ем оде његовој кући.{S} Поздравише се и остали сељаци с попом па одоше, а он оста сам, као сухо |
| кметом Аксентије Смиљанић а за њима сви остали по реду и старјешинству, и сваки дарива дијете.{ |
| дим? — говори слика из авлије.</p> <p>— Остани! — вели слика са улице.</p> <pb n="137" /> <p>— |
| сузе као маломе дјетету.{S} Са свим већ остарио, обневидио и постао забораван.{S} Знам, кад год |
| е, а камо ли разбоја?{S} А и Иконија је остарјела, да се једва држи на ногама.{S} Шта ви — вели |
| по заигра.</p> <p>— Ја — вели, — браћо, остах тако сам самохран са овијем црвом.{S} Тако је бож |
| тара времена, па кад га убише Турци, ја остах сироче и побјегох у ово село, гдје ме послије вла |
| ле, разиђе се свијет мало по мало, само осташе попови код владике.</p> <p>Онда владика поче јед |
| ожени се некаквом што прави шешире.{S} Остоја богословац прича да се сада раставља са том жено |
| име.</p> <p>— Какво је ово чудо? — рече Остоја Пурешевић.{S} Јал’ је нешто превећ мудро, јал’ ј |
| а Војин Арнаутовић забоде своме бијелцу оструге у трбух.</p> <p>Онда се спусти грозна киша.{S} |
| ој висе ножице низ столицу, а сам свети отац намјешта је.{S} Онда уђе један стар човјек и унесе |
| утре очи, дохвати књигу, тресне о сто, отвори, па навали читати.</p> <p>Сјела једном под орах. |
| екне »с богом« и пријеђе преко пута.{S} Отвори црквена врата, и ничице паде пред олтар, а челом |
| ту:.</p> <p>— Дела брже! уморан сам.{S} Отвори школу и пошљи ми фамилијаза.</p> <p>— Сједи, чов |
| ном, и онда као да се осмјехну и као да отвори мало руку, кад јој Иконија тури у њу воштаницу.< |
| од кровотеченија«. — Све залуд!{S} Она отвори још једном очи.{S} Показа својом <pb n="98" /> ж |
| књигу, па је даде Мари да чита.{S} Она отвори у сриједи.{S} Намргоди њене очице, па поче гласн |
| /p> <p>— Затворена је!</p> <p>— А ти је отвори!{S} Ја сам наименован за учитеља у овом селу.</p |
| не, устани!</p> <p>Дијете протрља очи и отвори их.{S} Дубоко уздахну, па гледа великим безазлен |
| м!</p> <p>Па опет се извали на кревет и отвори књигу.</p> <pb n="129" /> <p>Поп се прекрсти, па |
| пут тргне, издигне главу, уђе у собу и отвори књигу.</p> <p>Или хода по пољу.{S} Запјева славу |
| р чу се на пољу врисак и врата се нагло отворише.</p> <pb n="145" /> <p>На прагу се показа Мара |
| не узмогне само јести.</p> <p>У тај пар отворише се врата од куће и Иконија сва умазана од суза |
| неодољиво зажељеше ухватити учитеља, и отети му Мару.{S} Граја се дигла, и силно као оркан кре |
| шини.{S} Овај, вели, кад прочита писмо, отишао је с њиме и с Маром кући неког професора Вучетић |
| ко трубач из војске, и рече да је Павао отишао у Биоград и ступио у војску.{S} Кад јуче идосмо |
| ко нам ништа не умједе казати.</p> <p>— Отишли су преко јаруге! — викну гомила, и све наже као |
| лије неколико мјесеци и ноге јој почеше отјецати.{S} Не може више ни хљеба да замијеси. »Хоће — |
| дила очице и чита, не престаје.{S} А на откосу више ње стоји млад човјек.{S} Подбочио се на кос |
| ви у колима и скиде капу.</p> <p>Поп га отпоздрави:</p> <p>— Добро си поранио, куме!</p> <p>— Ш |
| а поп једне надјеље стаде пред олтар па отпоче проповијед.{S} Лијепо је, брате, говорио, чисто |
| сви поустајаше и поскидаше капе, Нинко отпоче:</p> <p>— Куме мој и оче, сретна да ти је Марија |
| из нашег села у народној војсци, и они отпратише попа у варош, а цијелим путем бацаше пушке и |
| /p> <p>— Штета би — вели владика — била отргнути дијете од школе.{S} Ово је — вели — глава, как |
| војица га дохватише за мишке, али се он отрже и ускочи у нутра.</p> <p>У тај пар цио један крај |
| спремио кола за Биоград и с тим писмом отрчао владици. — Све то само би <pb n="122" /> развлач |
| о, да и он није имао удјела у Маријином отхрањивању.{S} Видићете како!</p> <pb n="103" /> <p>Ли |
| лужи винском чашом.{S} Пију људи а жене отхукују и уздишу, а у чаши нестаје ракије.{S} Шта је п |
| <p>— Ја сам се — вели поп — учио у мога оца, који је поповао у стара времена, па кад га убише Т |
| <pb n="106" /> <p>И тако Мара оста код оца, а пође у школу.</p> <p>На једно по године послије |
| ет попу.</p> <p>Она је расла у кући код оца до своје осме године.{S} Једног вечера сједи поп, к |
| ти па читај сентименталне романе и љуби оца у руку.</p> <milestone unit="subSection" /> <p>Ноћ |
| ногама и да ме не црните све горе пред оцем небеским!{S} Пошљедњи вам пут кажем и позивам да с |
| ело мјесто на леђима, поквасисмо кошуљу оцтом, па му је навукосмо и положисмо га у кревет.{S} О |
| а коњи почеше касати.{S} Мара се окрете оцу, и престрављено викну: «Нећу у Биоград! нећу!« Али |
| ко ваља и «обредословије»?</p> <p>— Ја, оче владико, што рекао неки стари поп Стоко: кога сам к |
| уку.{S} То је мој кухар!</p> <p>— Нека, оче владико, — рече поп. — Стар је човјек!{S} Тако сам |
| о одлакну:</p> <p>— Нема од тога ништа, оче владико!{S} Гдје су толики новци?</p> <p>— Па ти — |
| инко Вилотић:</p> <p>— Ако сам ти прав, оче, да се окумимо!{S} Тако народ, хвала му, мене изабр |
| тира?</p> <p>— Сјећам!</p> <p>— Чуј ме, оче владико, и ви, браћо!{S} Ја изгубих душу што нијеса |
| ко сам ја њу учио.</p> <p>— Од тебе се, оче — рече владика, — има и матор човјек чему да научи. |
| и прилика.{S} Попу је казао: »Стрпи се, оче, још годину дана!{S} Нека дијете прође свијета.{S} |
| А шта ће то њој?</p> <p>— Како шта ће, оче?{S} Друкчији је данас свијет, него што је био за тв |
| нда, веле, рече свети владика: — Ти си, оче, од најстаријих овдје; а, бога ти, колико ти је год |
| , а очи му пуне суза:</p> <p>— Како си, оче?</p> <p>Поп се трже и обрте очи на ону страну, гдје |
| ог да још дуго да поживиш! — А бога ти, оче — не прими за зло, — гдје си ти школе учио?</p> <p> |
| њу дај даље у школу!</p> <p>— Не чу ти, оче владико, свршила је?</p> <p>— Знам! свршила у селу, |
| ило рђаво! — рече кмет. — Шта велиш ти, оче, и ви, браћо?</p> <p>— Па да огледамо, а? — рече ку |
| вјек смијем ударити на науку!{S} Немој, оче владико, држати више простих попова, као ја што сам |
| ћу, оче?</p> <p>— Српом!</p> <p>— Знам, оче; а куда ћу прије?{S} Знаш да сам инокосан.</p> <pb |
| и шину на точковима?</p> <p>— Нијесам, оче!</p> <p>— Нијеси, ја боме, немаш кад од механе.{S} |
| та мислиш сада с њоме?</p> <p>— Мислим, оче владико, да је дам у кумову кућу, да се дијете учи |
| то, оче? — рече владика.</p> <p>— Тако, оче владико!{S} Ја затворам очи, а дивно видим да је др |
| ика се слатко насмија.</p> <p>— Лијепо, оче! — веле да је рекао. — Хвала ти!{S} Таки мени и тре |
| ми га некрштен човек.</p> <p>— Како то, оче? — рече владика.</p> <p>— Тако, оче владико!{S} Ја |
| Стјепане, не жањеш?«</p> <p>— Како ћу, оче?</p> <p>— Српом!</p> <p>— Знам, оче; а куда ћу приј |
| — не знам боље прилике од ове.</p> <p>— Оче владико, старија је твоја и паметнија од моје.{S} С |
| де, а владика се врати у собу.</p> <p>— Оче — рече владика, — желиш ли штогод?</p> <p>— Да се и |
| /p> <p>Слабим гласом поче поп:</p> <p>— Оче владико, сјећаш ли се кад си ме питао шта сам учио? |
| капе, Нинко отпоче:</p> <p>— Куме мој и оче, сретна да ти је Марија и наше кумство! да бог да с |
| Луко?</p> <pb n="92" /> <p>— Благослови оче! — У обор!</p> <p>— А чије су?</p> <p>— Ама не знам |
| ону.</p> <p>Владика приђе на прстима, а очи му пуне суза:</p> <p>— Како си, оче?</p> <p>Поп се |
| ро, сине, устани!</p> <p>Дијете протрља очи и отвори их.{S} Дубоко уздахну, па гледа великим бе |
| ру гдје је школа.{S} Подилази му крв на очи; оне су влажне и лице гори као у грозници.</p> <p>А |
| а ја закопчам блузу, набијем шајкачу на очи, зажмурим и одважно га упитам:</p> <p>— Шта је, бог |
| S} Гледао га је он дуго.{S} Онда обриса очи и изађе у народ.{S} Сви поустајаше.</p> <p>— Имао б |
| у.{S} Кад већ кола замакоше, поп обриса очи и погледа по народу.{S} Махну слабо главом, као да |
| а другој страни иза амбара црне Павлове очи како просијецају ноћни мрак.</p> <p>— Не знам прост |
| поблиједо ал’ не мршаво, а велике смеђе очи до пола <pb n="126" /> затворене, жмире и увијек гл |
| ли у школу, а поп кад је погледа уздиже очи к небу, и кад год је ко хвали, а њему иду сузе као |
| па онда погледа на страну, куда Марине очи бјеху управљене:</p> <p>— Дуд? рече она.</p> <p>— Ш |
| љуцка поред себе.{S} Кад случајно обрне очи, а на патосу стоји једна велика пјесковница, за мал |
| што је бљеђа дошла у лицу, те јој црне очи чисто још црње и још се силније цакле.</p> <p>А она |
| плаче, плаче, па опет у један пут утре очи, дохвати књигу, тресне о сто, отвори, па навали чит |
| .{S} Само горе, гдје је глава, цакле се очи, и ма у који крај школе да станеш, увијек гледају у |
| ако си, оче?</p> <p>Поп се трже и обрте очи на ону страну, гдје владика стајаше.</p> <p>— Шта т |
| радости ни говори ни ромори, само брише очи и тек постарији људи што је по штогод припитају, а |
| увелу попову руку.</p> <p>Жене покрише очи, људи чепркају палицом по прашини и гледају на друг |
| па паде на кољена.{S} Саже главу, покри очи рукама, а црна јој коса расу се по земљи.</p> <p>По |
| <p>Поп преблиједје као крпа и разрогачи очи; — Шта се то по богу толико учи?</p> <p>— Науке, — |
| д чу ријеч имање, а кум Нинко разрогачи очи и скиде лулу с чибука:</p> <p>— Зар ти — вели, — др |
| обро, па би ишла?</p> <p>Павао исколачи очи:</p> <p>— Зар не видиш да је сваки као пуце, апосто |
| <p>— Тако, оче владико!{S} Ја затворам очи, а дивно видим да је други свијет настао.{S} Дође у |
| . — Све залуд!{S} Она отвори још једном очи.{S} Показа својом <pb n="98" /> жутом руком на дије |
| јеж ваздух!</p> <p>Иконија јој завири у очи па онда погледа на страну, куда Марине очи бјеху уп |
| в народ не миче се с мјеста и не одваја очију.{S} Кад већ кола замакоше, поп обриса очи и погле |
| они покуњили главе, погледају се испод очију и хоће већ да се љубе пред народом.{S} А послије |
| е бијелу каву.</p> <p>Поп не скида с ње очију.</p> <p>— Шта си радила, сине, од кад си устала?< |
| ш ближе, али не дизаше главе, ни руку с очију.</p> <p>Поп јој метну руку на главу и нешто шапут |
| мах на пут, на који се иде затворенијих очију.{S} Бог да му душу прости!{S} Жао нам га је било. |
| еда:</p> <p>— Служи овоме! — рече он, а очима показа на светога Саву, који му је лежао на прсим |
| > <p>Мара узви обрвице.{S} Уморно крене очима око себе, па кад их упре у попа, њему је као да г |
| ети клетвом.{S} Осврће се народ и тражи очима њих четворицу, а они покуњили главе, погледају се |
| вјек.{S} Подбочио се на косиште и тражи очима попову кућу.{S} Или извади двојнице, духа у њих и |
| {S} Кмет погледа на ону страну, зачкиљи очима и труди се да позна ко је.{S} У један пут пљесну |
| добро који си ти!</p> <p>Учитељ зачкиљи очима:</p> <p>— А који сам ја?</p> <p>— Чивутин, — Рече |
| да се крећемо.</p> <p>Иконија с црвеним очима утаче се:</p> <p>— Спава још дијете!</p> <p>То бј |
| ахну, па гледа великим безазленим црним очима у попа.</p> <p>— Како сам лијепо сањала, бабо!</p |
| поље као момак од двадесет година.{S} У очима му нешто страшно, да те свега језа подиђе.{S} Бил |
| ла у крило.{S} Не плаче, већ замишљеним очицама гледа у шта му драго.{S} Чупка ресе на кошуљи и |
| гу метнула преда се у крило; намргодила очице и чита, не престаје.{S} А на откосу више ње стоји |
| Она отвори у сриједи.{S} Намргоди њене очице, па поче гласно и монотоно, како сва дјеца читају |
| огинуо српски цар Лазар.</p> <p>Ту њене очице по ново потражише слику Лазареву.</p> <p>— Лијепо |
| и главу, Нинко викну кочијашу:</p> <p>— Ошини!</p> <p>Коњи пођоше.{S} Поп пристаде уз кола и за |
| ече кмет.</p> <p>— Нећу ништа — рече он оштро, а врх оне боре показаше се још двије преко ње, — |
| lang="LA">Luscinia philomela</foreign>! па шта? — Или тргне боквицу из земље, па завирује прсти |
| п подијели нафору, а једне каруце рррр! па стадоше пред цркву.{S} Скочи један што сједи с кочиј |
| 1877 тај и тај, тај и тај, тај и тај«, па онда рече и: »Павао Ђерић, поручик!«</p> <p>»— Одакл |
| ело и ено га гдје уђе.{S} Хајд’, хајд’, па право у народ.{S} Уставише се кола.{S} Гледамо ми ко |
| по Петрову дне, враћају се људи с рада, па стоје пред судницом и говоре нешто о пушницама.{S} Ј |
| адости.{S} Иконија да се угуши од суза, па не пушта дијете из руку.{S} Жена пуна кућа, па се са |
| воја? — пита владика. .</p> <p>— Божја, па моја! — рече поп.</p> <p>— Да је жива и здрава! — ре |
| па у оној помпи, помисли да је владика, па ободе коња на муштулук.</p> <p>Било како му драго, в |
| им колима.{S} Стока се нешто узарумила, па неће с мјеста, а Павао се наљутио, поцрвенио у лицу |
| њем јутру.{S} Кочијаш се испео на кола, па ногом потурује сијено под сједишта.{S} Поп изађе на |
| р из школске авлије изађоше једна кола, па готово трком пођоше улицом.</p> <p>Павао опали из пи |
| о врата, и помогао попу да сиђе с кола, па му није дао ни руке, него се с њиме, вели, у лице по |
| Господин човјек неспретно скочи с кола, па тромо, и као да је бог зна како уморан, приђе столу, |
| дете на ручак.</p> <p>Сједе поп у кола, па још и Мару узе са собом.{S} Гигају се, брате, она ко |
| ељ занесе објема ногама као рукуницама, па их спусти низ кревет.{S} Тури кажипут у књигу, па је |
| о и ситно, весело као сватовска пјесма, па тужно као опијело.{S} А она га слуша, слуша, и погле |
| еље на све стране.</p> <p>Пуна и крчма, па све наздрављају попу и његовом дому.{S} Нађе се и не |
| а скочи на једну врбу до самог шљемена, па као бјесомучан и не знајући шта ради, стаде лупати с |
| а оца, који је поповао у стара времена, па кад га убише Турци, ја остах сироче и побјегох у ово |
| они за ручак.{S} Посадише Мару до попа, па јој висе ножице низ столицу, а сам свети отац намјеш |
| у у крило.{S} Поклони се мало пут попа, па оста сједећи на кревету.</p> <p>— А камо се ти, учит |
| е разилазе.</p> <p>Мара стала на врата, па гледа неким широким погледом.{S} Дубок јој је дах, а |
| т?</p> <p>Ми помислисмо да је нов ћата, па поустајасмо.{S} Кмет скочи:</p> <p>— Ја сам, господи |
| едјељом црква, рекох вам, пуна пунцата, па и половину порте притиснуо народ.{S} А поп још кад х |
| в поцрвени.{S} Искупи се доста свијета, па је као младу одведосмо поповој <pb n="133" /> кући.{ |
| ушта дијете из руку.{S} Жена пуна кућа, па се само вајкају: «Леле мене! како је дијете ислабило |
| да по пољу.{S} Запјева славуј поистиха, па крепко, милостивно и ситно, весело као сватовска пје |
| устукну један корак, наже се напријед, па зачкиљи и гледа у учитеља.</p> <p>— Што ме гледаш?</ |
| брвице.{S} Уморно крене очима око себе, па кад их упре у попа, њему је као да га полијева неким |
| ер и простре га пред врата попове собе, па леже.</p> <p>Кад сан, који не може растјерати никакв |
| пружи оба кажипута и састави им врхове, па тако склопљене руке положи на сто.{S} Заврати се мал |
| на ово и на оно и да добро упамти све, па да му послије прича кад се врати.{S} Тако они бригај |
| прозор угледах ђачиће; устали на ноге, па читају молитву.{S} Пред њима стоји једна женска.{S} |
| се па ћути.{S} Поручи што год да једе, па опет у школу.{S} Дјеце није било, <pb n="128" /> јер |
| е инаџије и убојице оним путиром ондје, па онда живи ако можеш.{S} Послушајте ме, пошљедњи вам |
| о марвинче, а зар ће бити и што ракије, па сјутра зови мобу.</p> <p>Сјутра дан до вечерње оборе |
| рече кум Нинко.{S} Пробудих се раније, па кад не могах заспати, а ја викнух дијете да хвата.</ |
| ите у варош, господар- и газда-Станоје, па ћете видјети.{S} Тамо иду сва дјеца и мушка и женска |
| угијем погледа кмета најприје у опанке, па онда у капу.</p> <p>— Нећу — веди, — хајде ме води!< |
| цу у авлији, турио сиједу главу у руке, па се не миче.{S} Онда му у један пут сину нешто кроз г |
| кле је, каква му је нурија и тако даље, па пита и нашег попа.{S} Каже он све како је, и хвали с |
| ! па шта? — Или тргне боквицу из земље, па завирује прстић, који је још као дијете порезала и к |
| требовање, а наш комисар донесе новине, па нам прочита: »Погинули при освајању шанца на Горици |
| госпођа!{S} Па какве су јој оне хаљине, па како иде!...</p> <p>Сутра дан устала она, стала на в |
| и брзо трже руку назад.{S} Исправи се, па са стране баци поглед на попа, још већма зачкиљи, а |
| жива срца попуцаше.{S} Престравили се, па заборавили и да гасимо.{S} А он стоји.{S} Црвен га п |
| шљуцају.</p> <p>Поћута поп и одмори се, па онда устежући се настави:</p> <p>— А моје дијете... |
| {S} И Аксентије са Станојем покуњио се, па се само примакоше постељи.</p> <p>— Прије свега, бра |
| адиком о томе говорио.{S} Покуњисмо се, па ћутасмо.</p> <p>Претурисмо још годину-дана преко гла |
| . што сам био... — Ућута и исхракну се, па једва чујно настави:</p> <p>— Ни ви, браћо, узимати |
| ану, гдје мисли да му је жена и дијете, па понавља: »Слава теби, Господе!«</p> <p>Али једно веч |
| само недјељом проћи поред попове куће, па већ више не би ишао босоног.{S} Оно добра што су има |
| рата још нијесу испариле кишне капљице, па га обасјало јутрење сунце, те се цакли као полелеј у |
| вори у сриједи.{S} Намргоди њене очице, па поче гласно и монотоно, како сва дјеца читају:</p> < |
| свијет!</p> <p>Онда се ухвати за срце, па испрекидано додаде:</p> <p>— А њој... њој опростите! |
| јеше препона.{S} Ко може стегнути срце, па сада пробудити дијете?</p> <p>Али кад прође једно че |
| е зна шта да ради.{S} Препуно јој срце, па не може нигдје да се скраси.{S} Сједне на креветац, |
| бом.{S} Ударе јој сузе па плаче, плаче, па опет у један пут утре очи, дохвати књигу, тресне о с |
| за браду и издиже јој лице према себи, па га гледа:</p> <p>— Служи овоме! — рече он, а очима п |
| на руку и понесе је попу, да је пољуби, па с Глувићем оде његовој кући.{S} Поздравише се и оста |
| поведе се робље!</p> <p>Поп се пробуди, па уплашен потрча, прво у Марину собу:</p> <p>— Устај, |
| штогод да проговоре, али се загрцнули, па само кашљуцају.</p> <p>Поћута поп и одмори се, па он |
| већ трећег дана предигла се у постељи, па срче млијеко из ћасе.{S} Поп хода као и прије по сел |
| вели — мислите?{S} Да се договоримо ми, па послије да запитамо и друге паметне људе; да видимо |
| и, дохвати књигу, тресне о сто, отвори, па навали читати.</p> <p>Сјела једном под орах.{S} Плет |
| ју и она наслони главу на Нинкове прси, па неутјешно и силно зајеца.</p> <p>Још мало се - види |
| у се чини да неће ни ноћи жив дочекати, па зове Нинка, Аксентија Смиљанића, Станоја Глувића и к |
| другом дјецом научити читати и писати, па неће под своју старост молити другога да јој чита пи |
| ријеме дошло, да ће и по селима почети, па је гриота да дијете задоцни.{S} Него ја тако мислим |
| ије године.{S} Рече јој да се прекрсти, па је метну у кола горе.{S} Онда се и сам прекрсти, па |
| </p> <pb n="129" /> <p>Поп се прекрсти, па натрашке изађе из собе.</p> <p>Одатле оде полако кућ |
| у кола горе.{S} Онда се и сам прекрсти, па се посади поред ње и пришапта јој:</p> <p>— Пољуби б |
| ањала сам ко ја у некој великој вароши, па ко неке велике, велике куће; па ко ја се возим на зл |
| шину.{S} Набавља зелене шаре у вароши, па их све масти, а испод трапа гдје хвата можданик подм |
| <p>— Који је оно светац? — рече он њој, па показа прстом на једну икону на зиду.</p> <p>— Цар Л |
| .{S} Скочи један што сједи с кочијашем, па попа у руку:</p> <p>— Хајдете -— вели, — поздравио в |
| Сјутра ћемо се разговорити и с народом, па у име божје нек иде дијете у твоју кућу, и нека почн |
| сељаци.</p> <p>Сви се обредише ракијом, па онда нешто прошапуташе међу собом и Нинко Вилотић пр |
| ћу Мића црквењака пред порту с врљиком, па да му пребије голијени, који се од вас усуди ступити |
| з кола и загрли се у ходу с кум-Нинком, па рече:</p> <p>— Чувај ми, дијете, тако ти живога и са |
| > <p>Дан за даном, недјеља за недјељом, па и мјесеци клизе неосјетно.{S} Што прође изгледа да ј |
| сто на леђима, поквасисмо кошуљу оцтом, па му је навукосмо и положисмо га у кревет.{S} Он се ни |
| ће бити моја штета.</p> <p>Не зна нико, па ни он сам, кад се родио.{S} У оно доба, гдје вам поч |
| иде?</p> <p>— А што је не храниш добро, па би ишла?</p> <p>Павао исколачи очи:</p> <p>— Зар не |
| а листиће <pb n="136" /> и мисли нешто, па га онда чисто срдито баци и с некаквим поуздањем шап |
| ену страшну пјесму.{S} Пси подвију реп, па завијају, а уморан сељак прене иза сна, прекрсти се: |
| столица.{S} Засјели старији људи и поп, па разговарају о овом и оном, а младеж се игра и весели |
| ја кад се ознојим!{S} Станем на вјетар, па чисто забрекнем.{S} Па кад послије <pb n="130" /> оп |
| то су црквене свиње!{S} Тјерај у обор, па им подај кукуруза.{S} А кмета поздрави нек’ закаже с |
| један пут попадија се дохвати за појас, па врисну и сва поцрвење.{S} Поп се окамени.</p> <p>— П |
| пред свијетом.{S} То вам је на аманет, па сад гледајте!</p> <p>Хоће они штогод да проговоре, а |
| ед срца удари.{S} Она корачи један пут, па паде на кољена.{S} Саже главу, покри очи рукама, а ц |
| ти низ кревет.{S} Тури кажипут у књигу, па је метну у крило.{S} Поклони се мало пут попа, па ос |
| јем.</p> <p>Владика донесе једну књигу, па је даде Мари да чита.{S} Она отвори у сриједи.{S} На |
| а.{S} Стаде под икону и помоли се богу, па одважно приђе кревету.{S} Метну дјетету руку на чело |
| огама о врбову грану, а леђима о другу, па га зањиха и баци на проваљено мјесто.{S} Врба пуче а |
| њему било да остави дијете у Биограду, па да се сам врати?{S} Бог зна би ли он то могао икако |
| сахата.{S} Мићо изнио ракије у бардаку, па служи винском чашом.{S} Пију људи а жене отхукују и |
| /p> <p>Жене једна по једна њега у руку, па као гуске једна за другом на капију.{S} И млађи свиј |
| p> <p>— Из тога зидајте најприје школу, па цркву.{S} Немојте брукати себе живе, ни мене мртва, |
| ебру и крајцарама; веза новце у мараму, па даде попу:</p> <p>— На остави; ово је Маријино!</p> |
| ницу, па га гледа, нагне се према њему, па се од један пут тргне, издигне главу, уђе у собу и о |
| рља очи и отвори их.{S} Дубоко уздахну, па гледа великим безазленим црним очима у попа.</p> <p> |
| "131" /> стражњу осовину и сједе на њу, па поиздалека окренув се учитељу викну: — Упамтиде ти, |
| све крије од госпође за дрва и у шупу, па плаче сама и како, каже, хоће да умре.{S} Не треба н |
| p>Господин човјек извади готову цигару, па тури у уста и наокришке, а све гледајући кмета, приђ |
| преко греде, која се пушаше на патосу, па пође вратима.</p> <pb n="142" /> <p>— Воду на врата! |
| .{S} Ћерета и прича шта има по свијету, па онда скочи; само што рекне: — Треба радити! — па нас |
| подне, кад се поп наслонио на шареницу, па га гледа, нагне се према њему, па се од један пут тр |
| b n="128" /> јер је већ био јул мјесец, па због оно неколико дана до распуста, не хтјесмо сазив |
| у иде госпођа, код које је Мара, у Беч, па хоће и њу да поведе.{S} Владичина је воља да дијете, |
| е; па ко ја се возим на златним колима; па се све љуљају као владичина!</p> <p>— Па сад ћеш, ће |
| вароши, па ко неке велике, велике куће; па ко ја се возим на златним колима; па се све љуљају к |
| о насмјехну:</p> <p>— У дуд и свуда!{S} Па замишљено настави: — Чисто сам гладна овога ваздуха. |
| ик.{S} Није шала, као каква госпођа!{S} Па какве су јој оне хаљине, па како иде!...</p> <p>Сутр |
| ни игра — ко ће га знати шта је то!{S} Па је онда тресне о ледину, истеже прстима оно мало дла |
| си своме дјетету највише добру рад.{S} Па ја велим не треба да стајеш њеној срећи на пут.</p> |
| о, и то све око неке сипљиве кобиле.{S} Па шта ћете ви у овом храму кад тако радите?{S} Шта сам |
| усјед Ђерић прави страшило за птице.{S} Па онда хајд’ Нинковој или Глувићевој кући.{S} А они ка |
| с попом и владици.{S} Била у школи.{S} Па послије је опет с дјевојчицама на игри или на раду.{ |
| танем на вјетар, па чисто забрекнем.{S} Па кад послије <pb n="130" /> опет узмем чекић, чини ми |
| сваки као пуце, апостола му његова?{S} Па да га не бијем! — Па опет: пљус!</p> <p>— Гори си од |
| ра!« »Изгорје школа!«. »Изгорје црква!« Па опет пушке, лупа и тандрк котлова и чакаља; а <pb n= |
| иза сна, прекрсти се: »о твоју главу!» па опет спава.</p> <p>На један стуб од звонаре стајао ј |
| кочи; само што рекне: — Треба радити! — па нас остави, а ми блејимо за њом.</p> <p>Или дође пос |
| тола му његова?{S} Па да га не бијем! — Па опет: пљус!</p> <p>— Гори си од те марве! — рече учи |
| и руку:</p> <p>— Благослови ме, бабо! — па наслони усне на увелу попову руку.</p> <p>Жене покри |
| руго, гладно и жедно у туђем свијету! — Па гурај дјетету колаче и друге понуде у руке и у уста. |
| <p>— Не дао бог! — рече поп грцајући. — Па шта да радим?{S} Научи ме!</p> <p>— Пошљи је у Биогр |
| а се све љуљају као владичина!</p> <p>— Па сад ћеш, ћери, у име бога у Биоград, — рече поп и си |
| ви се пјесмом слави име божје.</p> <p>— Па кад ти се слави, а ти га слави!{S} А мене немој дира |
| етврти разред, запита он попа:</p> <p>— Па шта мислиш сада с њоме?</p> <p>— Мислим, оче владико |
| дико!{S} Гдје су толики новци?</p> <p>— Па ти — вели — имаш имања, како су ми причали, на хиљад |
| та велиш ти, оче, и ви, браћо?</p> <p>— Па да огледамо, а? — рече кум-Нинко.</p> <pb n="106" /> |
| } Једног дана и кум Нинко сједе на кола па у име бога оде у Биоград, а весео народ само једно п |
| <p>Сутра дан устала она, стала на врата па гледа.{S} Поп је већ давно био у градини, и сваки ча |
| лице пољубио.</p> <p>Мара одмах потрча па владику у руку, а он њу у чело.</p> <p>— Твоја? — пи |
| бори са самом собом.{S} Ударе јој сузе па плаче, плаче, па опет у један пут утре очи, дохвати |
| родила.{S} И то је њено!</p> <p>— Божје па њено!</p> <p>— Е, сад ми је — вели лакше умријети.{S |
| плачеш.{S} Кад на пошљетку сав поцрвење па поче да дршће, каже: »Шта је то, браћо, јесте ли ви |
| овога пољака Луку; ухватио нечије свиње па гони у обор.</p> <p>— Куда ћеш то, Луко?</p> <pb n=" |
| љ у механу.{S} Сједне сам,- намргоди се па ћути.{S} Поручи што год да једе, па опет у школу.{S} |
| а леђа, а он стао на врата од ковачнице па духа.{S} На спрам тих врата друга су, те тако се игр |
| љ!...{S} Како то?</p> <p>Поп се исправи па га стаде гледати.{S} И ми се ослободисмо.{S} Посједа |
| ли!...{S} Видим све...{S} Боље се врати па читај сентименталне романе и љуби оца у руку.</p> <m |
| ваздух!</p> <p>Иконија јој завири у очи па онда погледа на страну, куда Марине очи бјеху управљ |
| ек и унесе чинију с јелом, а Мара скочи па њега у руку.{S} Чича сав поцрвење.</p> <pb n="112" / |
| } Поздравише се и остали сељаци с попом па одоше, а он оста сам, као сухо дрво, и на срце му па |
| <p>Кум Нинко испружи врат, хракну мало па рече:</p> <pb n="107" /> <p>— Гледаћемо га као своје |
| сте хвала богу и напредује.{S} Још мало па ће сама себи плести косе.{S} Ја сам — вели — много м |
| пушити а са траве роса дизати, уста поп па пође у кућу.{S} Сви умукоше, нико ни ухом да макне, |
| тани!...{S} Сви те чекамо... — рече поп па побјеже из собе.</p> <pb n="119" /> <p>Послије је уш |
| ослије службе у петак, стаде пред олтар па поче говорити, да је бог оставио недјељу и празнике |
| ц, а поп једне надјеље стаде пред олтар па отпоче проповијед.{S} Лијепо је, брате, говорио, чис |
| {S} Спопаде петрахиљ, намаче га на врат па стаде читати »молитву од кровотеченија«. — Све залуд |
| <p>Поп је ухвати убјема рукама за главу па је љуби у чело, а нама иду сузе.{S} Поздравља се она |
| ијепо! — рече владика.{S} Узми ту књигу па читај код куће!</p> <p>— На поклон? — рече Мара изне |
| Кад чича изађе, а владика помилова Мару па рече:</p> <p>— Овога чику, ћери, не мораш љубити у р |
| ије, још давно, и кад је какав светачац па и петак, нагура се пуна црква жена, али поп један пу |
| немој дирати!{S} Видиш да радим!</p> <p>Па опет се извали на кревет и отвори књигу.</p> <pb n=" |
| а дижеш вику? — рече бунован Матија.{S} Павао му приђе и шану још нешто.</p> <pb n="138" /> <p> |
| ака.{S} Волови у један пут потрчаше.{S} Павао се дохвати за <pb n="131" /> стражњу осовину и сј |
| се нешто узарумила, па неће с мјеста, а Павао се наљутио, поцрвенио у лицу као паприка, виче на |
| Посједаше још њих неколико оружаних, а Павао шиба коње да све врца крв.</p> <p>За њима пристад |
| ђе Марко трубач из војске, и рече да је Павао отишао у Биоград и ступио у војску.{S} Кад јуче и |
| А који сам ја?</p> <p>— Чивутин, — Рече Павао. — Ја те не видјех ни да се крстиш, ни да клањаш. |
| едан стуб од звонаре стајао је наслоњен Павао Ђерић и као соко гледа у помрчину.</p> <p>У тај п |
| е чардак Ненада Ћерића, а у њега је син Павао, момак за женидбу.{S} Онај исти, коме учитељ рече |
| сељаци га прихватише.</p> <p>У тај пар Павао излети из авлије с колима и с коњима!</p> <p>— Сј |
| и у струку и оде даље.</p> <p>Други пут Павао Ђерић води волове с празним колима.{S} Стока се н |
| ошем ратовао.</p> <p>— У помоћ! — викну Павао потрчавши њему. .</p> <p>— Шта је?</p> <p>— Побје |
| и си од те марве! — рече учитељ.</p> <p>Павао се испријечи:</p> <p>— Немојде ми пристајати на м |
| , па готово трком пођоше улицом.</p> <p>Павао опали из пиштоља, и запаљена се сукија устави под |
| је не храниш добро, па би ишла?</p> <p>Павао исколачи очи:</p> <p>— Зар не видиш да је сваки к |
| тај и тај, тај и тај«, па онда рече и: »Павао Ђерић, поручик!«</p> <p>»— Одакле је? — викнусмо |
| опажа на другој страни иза амбара црне Павлове очи како просијецају ноћни мрак.</p> <p>— Не зн |
| поведе, те рекох: — шта је, бога ти, с Павлом Ђерићем?</p> <p>— Е, сељаче и господине, њега је |
| еном траком.{S} Испод шешира смеђа коса пада на чело.{S} Густе обрве готово се састају а међ’ њ |
| /p> <p>У тај пар цио један крај шљемена паде покрај прозора и дохвати кућу и са те стране, те м |
| рата, и бољка умину.{S} Пред ноћ истина паде у ватру, али она не држа дуго, и он тврдо заспа.{S |
| срца удари.{S} Она корачи један пут, па паде на кољена.{S} Саже главу, покри очи рукама, а црна |
| пута.{S} Отвори црквена врата, и ничице паде пред олтар, а челом дохвати земљу.{S} Лежао је так |
| ној греди од тавана.{S} Греда с праском паде по сред собе између двије скамије, варнице посукта |
| бога«, али старост га је обрвала.{S} Он паде лицем на кревет, гдје је јуче још покојница лежала |
| та тресну и лупи попа по потиљку.{S} Он паде ничице и прсима на земљу, а икону диже више главе. |
| н оста сам, као сухо дрво, и на срце му паде туга.</p> <p>Дуго се опирао срцу, не хотећи »срдит |
| она с њим!</p> <p>Поп се занесе, и а да падне на узнак, а сељаци га прихватише.</p> <p>У тај па |
| немирну душу Марину; кад црне трепавице падоше на запурене обрашчиће а груди се почеше равномје |
| као птица, и да је људи, код којих је, пазе, да не може боље бити: «Не слази» вели «с крила».{ |
| ћете како!</p> <pb n="103" /> <p>Лијепо пазе Мару у Глувићевој кући.{S} Напредује дијете да ти |
| Много поп савјетује и моли кум-Нинка да пази на ово и на оно и да добро упамти све, па да му по |
| S} А кмета поздрави нек’ закаже селу да пази на те свиње; јер ако још један пут чујем да су упа |
| човјек може ласно обрукати ако добро не пази.{S} Тако он, вели, и не гледа <pb n="121" /> већ п |
| } Мене је покојна заклела да га чувам и пазим.</p> <p>— Да узмемо Иконију — викнуше сељаци.</p> |
| тнусмо школу, јер се наш учитељ са овим пазио; преметнусмо механу; питасмо узбуњене сељаке: не |
| е и Иконију, док је оно још за сисе!{S} Пазићу га као своје!</p> <p>— Ако је с твојим благослов |
| и завали се у постељу.</p> <p>Давно је пала роса, већ се и исток румени, а поп још не заспа.{S |
| меном, сва мокра, а расплетене јој косе пале низ плећа.</p> <p>Ми се склонисмо, а као да нас пу |
| </p> <p>Жене покрише очи, људи чепркају палицом по прашини и гледају на другу страну у плот.</p |
| је и стизао, и свуда је требала његова памет.</p> <p>Кад је какав тежи случај у судници, одмах |
| ог другу снагу и путе, а човјеку остаје памет и хришћанско срце.</p> <p>Опет ћутање, нико не зн |
| У мене је и задруга већа, а хвала богу паметна су ми и чељад, имаће се и код мене чему научити |
| римо ми, па послије да запитамо и друге паметне људе; да видимо шта ће они рећи.</p> <p>— Ја ве |
| p> <p>— Оче владико, старија је твоја и паметнија од моје.{S} Само још да видим шта ће село рећ |
| нас је, који смо мислили да је помјерио памећу.</p> <p>— Воду! — дрекну он.</p> <p>Рекао бих хи |
| дао је кмету, а кмет селу.{S} Није имао пандура, али нико није могао ни помислити да не послуша |
| је владика да ме је премјестио у један пансионат, гдје се говори само француски. <pb n="124" / |
| аја по пет-шест цигаља.{S} На ногама му панталоне, а горе само кошуља.{S} Босогоног лежи и чита |
| .{S} Не тужи се истина никоме, али попу пао некакав терет на срце и црне му мисли долазе у глав |
| Павао се наљутио, поцрвенио у лицу као паприка, виче на волове и дере ајдамаком куд стигне.</p |
| клупице и као да се насмјехну, а у исти пар чу дреку малога <pb n="97" /> дјетета из собе.{S} О |
| реду, и извадисмо га испод ње.{S} У тај пар цијела школа с ужасном праском груну о земљу, и све |
| је горјело пред школом.{S} Да је у тај пар Иконија провирила, би помислила да гледа светитељск |
| он отрже и ускочи у нутра.</p> <p>У тај пар цио један крај шљемена паде покрај прозора и дохват |
| к, а сељаци га прихватише.</p> <p>У тај пар Павао излети из авлије с колима и с коњима!</p> <p> |
| док не узмогне само јести.</p> <p>У тај пар отворише се врата од куће и Иконија сва умазана од |
| Није она крива... ја сам.</p> <p>У тај пар чу се на пољу врисак и врата се нагло отворише.</p> |
| као соко гледа у помрчину.</p> <p>У тај пар из школске авлије изађоше једна кола, па готово трк |
| е Иконија.</p> <p>Мара још дубље повуче пару:</p> <p>— Ништа! — рече, а поглед јој упрт у даљин |
| иди.{S} И само још што сан из поломљене парчади ствара нејасне слике.</p> </div> <div type="cha |
| да јој одредимо, ако је ваша воља, ово парче земље, гдје је кућа, и њиву уз њу, забран са шара |
| вам пут кажем и позивам да се оставите пасјалука и несрећне работе.{S} Јеси чуо ти, Рајковићу, |
| е да ми ти рече да је то доста за добра пастира?</p> <p>— Сјећам!</p> <p>— Чуј ме, оче владико, |
| аца с кајмаком, живих и пржених пилића, пастрме и толико «заире», да би Војин четовођа рахат ци |
| ван наже се у пламену и хоће да дохвати патос.</p> <p>— Додајте ми добар котао пун воде! — дера |
| д себе.{S} Кад случајно обрне очи, а на патосу стоји једна велика пјесковница, за мал’, вели, ш |
| поскочи преко греде, која се пушаше на патосу, па пође вратима.</p> <pb n="142" /> <p>— Воду н |
| боље могао.{S} Ни у што се у селу није пачао, свакоме је угађао, а попа се бојао.{S} Управо се |
| нали смо ми, а и он, да ће му бити тако педесет година.{S} Попадија јал’ је била годину двије м |
| ли кад поша намири по нашем рачуну тако педесет и пет година, почне нешто удити, свако јутро по |
| ући.{S} Ту је камара сирчева, колача од пекмеза и тијеста, лепиња и погача, лонаца с кајмаком, |
| пустила му шина на точковима, а он нађе Пера ковача гдје сједи пред крчмом:</p> <p>— Зар ти — в |
| његов јасан глас, пјесму и ријечи: »...первје бо пришел јеси, светитељу Саво«... -</p> <p>Бинк |
| узмем чекић, чини ми се да у њему нема пет драма, а леђа ми чисто шкрипе.</p> <p>Учитељ се нас |
| а намири по нашем рачуну тако педесет и пет година, почне нешто удити, свако јутро повраћа, а п |
| ба ли ту штогод трошити?</p> <p>— Једно пет шест дуката мјесечно.</p> <p>Попу чисто одлакну:</p |
| д која је подметнуто на четири краја по пет-шест цигаља.{S} На ногама му панталоне, а горе само |
| угима, ама ни једне главе која светкује петак.</p> <p>А недјељом црква, рекох вам, пуна пунцата |
| још давно, и кад је какав светачац па и петак, нагура се пуна црква жена, али поп један пут, по |
| на, али поп један пут, послије службе у петак, стаде пред олтар па поче говорити, да је бог ост |
| ају радити, да је богомрско не радити у петак, јер је то само турски светац, и да ће он свакога |
| протокола крштених, који од сад не буде петком радио.</p> <p>И вјерујте, људи, у нашем селу нем |
| .{S} Попу се одсјекоше ноге.{S} Спопаде петрахиљ, намаче га на врат па стаде читати »молитву од |
| <head>IV</head> <p>Већ се приближаваше Петров дан.{S} Сваки дан ишчекивасмо Марину поруку за к |
| мо Марину поруку за кола.{S} Али дође и Петров дан, а писма од ње нема.{S} Једно вече, трећи да |
| од ње нема.{S} Једно вече, трећи дан по Петрову дне, враћају се људи с рада, па стоје пред судн |
| едице подвучени струкови босиљка.{S} На пећи свакојака цвијећа; нова шареница прострта по посте |
| и кокоши, гледа како Мићо изгрће жар из пећи за хљеб, или како сусјед Ђерић прави страшило за п |
| ога ваздуха.</p> <pb n="134" /> <p>— Е, печем ја каву за тебе, — рече Иконија. — Знам ја, ти си |
| се у цркву да пјеваш?</p> <p>— Нијесам пијан да пјевам!</p> <p>Поп устукну један корак, наже с |
| пластио, врхао, вијао, Мићо црквењак на пијацу носио, а поп новце чувао. — А шта ће њима двома |
| не говори ништа.{S} Ништа не једе и не пије.{S} Чисто дијете дошло ван себе; некаква му ватра |
| Кад би у недјељу, а поп га чека да држи пијевницу.{S} Јес’, ал’ учитеља нема!{S} Послије службе |
| — хајде ме води!</p> <p>— Ама сједи, да пијеш штогод! — рече кмет.</p> <p>— Нећу ништа — рече о |
| е у бардаку, па служи винском чашом.{S} Пију људи а жене отхукују и уздишу, а у чаши нестаје ра |
| ача, лонаца с кајмаком, живих и пржених пилића, пастрме и толико «заире», да би Војин четовођа |
| е не одазва.</p> <p>Поп приђе кревету и пипаше по њему, да пробуди Мару, али кревет бјеше праза |
| вади двојнице, духа у њих и њихов јасан писак тужно плива зраком.{S} Није то позната пјесма, ни |
| уталица и још осамљенији.{S} Једно вече писао је неком своме другу: «...{S}Бош посла!{S} У наро |
| } И попа она одмјењује ондје гдје треба писати, извадити крштено писмо и таке ствари.{S} А учит |
| д мене с другом дјецом научити читати и писати, па неће под своју старост молити другога да јој |
| и као сада, него ће сваки човјек морати писати писма.{S} А послије у школи се учи: земљопис, св |
| она одрасте неће се писма тако ријетко писати као сада, него ће сваки човјек морати писати пис |
| ку за кола.{S} Али дође и Петров дан, а писма од ње нема.{S} Једно вече, трећи дан по Петрову д |
| воју старост молити другога да јој чита писма.{S} А док она одрасте неће се писма тако ријетко |
| ита писма.{S} А док она одрасте неће се писма тако ријетко писати као сада, него ће сваки човје |
| и разред.{S} Већ је зову сељаци да пише писма њиховим својтама, који су у војсци.{S} И попа она |
| ада, него ће сваки човјек морати писати писма.{S} А послије у школи се учи: земљопис, свештена |
| старјешини.{S} Овај, вели, кад прочита писмо, отишао је с њиме и с Маром кући неког професора |
| ве.{S} Кад је требало да дође, поп доби писмо да ове године о распусту иде госпођа, код које је |
| д се она наврши, закла нас лијепо једно писмо, у коме вели: »Слатки бабо!{S} Хоће срце да ми пу |
| дје гдје треба писати, извадити крштено писмо и таке ствари.{S} А учитељ поред ње изгуби и оно |
| вози Мару у Биоград и понесе владичино писмо куд треба.{S} Поп не може од цркве а и од старост |
| рвенио, кад послије десет дана доби поп писмо од Маре, у коме прича: како јој је самој, како је |
| срцу и уморну површину дотиче само још писмо од милога, као ластино крило мирно огледало воде. |
| на нос спремио кола за Биоград и с тим писмом отрчао владици. — Све то само би <pb n="122" /> |
| васмо.{S} За Мару вели да је најприје с писмом владичиним ишао у једну школу, и предао га школс |
| руку, а он њу у чело.</p> <p>— Твоја? — пита владика. .</p> <p>— Божја, па моја! — рече поп.</p |
| м Марин Шарампов.{S} Ко не вјерује нека пита само кога из мог села.</p> <p>Кад се навршише три |
| је, каква му је нурија и тако даље, па пита и нашег попа.{S} Каже он све како је, и хвали се н |
| чиодом по ногама и све до појаса, а све пита:</p> <p>— Боли ли те?{S} Осјећаш ли штогод?</p> <p |
| {S} Знам, кад год му приђем руци, да ме пита чији сам.</p> <p>Тако смо ми рачунали, а и учитељ |
| е, продиру ти у душу, и као да те нешто питају.{S} Ја знам кад се деси да сам сам у школи, споп |
| апљу у тањир.</p> <p>Послије је владика питао шта је учила, и кад она одговори да свршује четвр |
| p>— Оче владико, сјећаш ли се кад си ме питао шта сам учио?</p> <p>— Сјећам!</p> <p>— Сјећаш ли |
| итељ са овим пазио; преметнусмо механу; питасмо узбуњене сељаке: не видје ли ко шта? — нико нам |
| > <p>Онда владика поче једног по једног питати како се зове, одакле је, каква му је нурија и та |
| етврти разред.{S} Већ је зову сељаци да пише писма њиховим својтама, који су у војсци.{S} И поп |
| ом пођоше улицом.</p> <p>Павао опали из пиштоља, и запаљена се сукија устави под школском стрех |
| <pb n="138" /> <p>Матија опали и сам из пиштоља:</p> <p>— У помоћ, браћо, поведе се робље!</p> |
| шта учинити.{S} Заузимајући се за њега, пишући и говорећи, упропастио сам своју каријеру и спао |
| ву да пјеваш?</p> <p>— Нијесам пијан да пјевам!</p> <p>Поп устукну један корак, наже се наприје |
| знао од онога што је дјеци говорио.{S} Пјевао је у цркви, али гласа готово никаквог није имао. |
| ка је служба била тај дан, дивно је поп пјевао.{S} А послије службе весеље на све стране.</p> < |
| ме!</p> <p>— Знам! а камо се у цркву да пјеваш?</p> <p>— Нијесам пијан да пјевам!</p> <p>Поп ус |
| у варош, а цијелим путем бацаше пушке и пјеваше.{S} За попом, у другим колима, возио се кум Нин |
| рне очи, а на патосу стоји једна велика пјесковница, за мал’, вели, што није у њу пљунуо.{S} По |
| илостивно и ситно, весело као сватовска пјесма, па тужно као опијело.{S} А она га слуша, слуша, |
| тужно плива зраком.{S} Није то позната пјесма, није ни игра — ко ће га знати шта је то!{S} Па |
| На поклон!</p> <p>Бјеше то једна велика пјесмарица сва у злато увезана.</p> <p>Поп нагнуо главу |
| p> <p>— Ништа! — вели поп. — У цркви се пјесмом слави име божје.</p> <p>— Па кад ти се слави, а |
| тутањ и праску чусмо његов јасан глас, пјесму и ријечи: »...первје бо пришел јеси, светитељу С |
| е миче, само совуљага ћуче њену страшну пјесму.{S} Пси подвију реп, па завијају, а уморан сељак |
| како се растао с њоме: «Није» вели «ни плакала!» Гдје ће то бити да дијете не плаче?</p> <p>Шт |
| и да гасимо.{S} А он стоји.{S} Црвен га пламен обасјао, бијела брада прекрилила сва прса, дигао |
| здрава, читава, само што вјетар наноси пламен на њу, и сваки час чекамо кад ће планути.</p> <p |
| ице гдје је била школа сукне још час по пламен, а варнице полетјеше небу, али пљусак освајаше.{ |
| <p>Рекао бих хиљаду котлова се сасуше у пламен.{S} Али он још јаче букну; сукну далеко иза звон |
| иром по довратку.{S} Поп преко прага, а пламена греда више врата тресну и лупи попа по потиљку. |
| е, и ми угледасмо <pb n="141" /> попа у пламену.{S} Држи икону и дигао је више главе.</p> <p>На |
| е хватају за небо.{S} Шљеме бјеше све у пламену.{S} Пуцају рогови и греде, већ је и таван дохва |
| посукташе, а проломљен таван наже се у пламену и хоће да дохвати патос.</p> <p>— Додајте ми до |
| пламен на њу, и сваки час чекамо кад ће планути.</p> <p>Поп, који је до то доба ван себе лежао |
| д прође једно четврт сахата, и кад се с пласта поче пушити а са траве роса дизати, уста поп па |
| {S} Народ га је засијавао, жњео, косио, пластио, врхао, вијао, Мићо црквењак на пијацу носио, а |
| ако ме је бог благословио и како сам му платио за моје знане и незнане гријехе.</p> <pb n="99" |
| , — живог или мртвог, моја глава цареву плаћа.</p> <p>И у час као неким чудом сви неодољиво заж |
| амом собом.{S} Ударе јој сузе па плаче, плаче, па опет у један пут утре очи, дохвати књигу, тре |
| е крије од госпође за дрва и у шупу, па плаче сама и како, каже, хоће да умре.{S} Не треба ни о |
| ри са самом собом.{S} Ударе јој сузе па плаче, плаче, па опет у један пут утре очи, дохвати књи |
| на уплашено иде из крила у крило.{S} Не плаче, већ замишљеним очицама гледа у шта му драго.{S} |
| плакала!» Гдје ће то бити да дијете не плаче?</p> <p>Што да вам причам како нам је било без ње |
| једају на клупу под орах, милују Мару и плачу, а она уплашено иде из крила у крило.{S} Не плаче |
| ама и кроз једно четврт сахата изведоше плачући дијете, које се и само купало у сузама.</p> <p> |
| се и с учитељем; најприје га се, веле, плашила, али послије се већ навикла. -</p> <p>Тако је т |
| народни новци, а кључ је на трпези, под плаштаницом — зна Мићо!{S} Унутра има хиљаду и сто и је |
| напредује.{S} Још мало па ће сама себи плести косе.{S} Ја сам — вели — много мислио и лупао гл |
| итати.</p> <p>Сјела једном под орах.{S} Плете, а књигу метнула преда се у крило; намргодила очи |
| а мокра, а расплетене јој косе пале низ плећа.</p> <p>Ми се склонисмо, а као да нас пушка по ср |
| е, духа у њих и њихов јасан писак тужно плива зраком.{S} Није то позната пјесма, није ни игра — |
| ли као снијег зуби, мало искривљени као плот који је посрнуо.{S} Лице му је поблиједо ал’ не мр |
| по прашини и гледају на другу страну у плот.</p> <p>Наста тишина.</p> <p>Поп метну обје руке н |
| итисне земљу, неко се шуња поред попова плота.{S} Не бијели се на њему сељачка кошуља, ни на пу |
| ће друга слика у дугим хаљинама; корача плоту и дуго и тихо шапућу.{S} Нико то не види, нити ко |
| а можданик подметнуо двије старе коњске плоче, да се мало гигају кола као на »вендерима« и да с |
| ју осовине, а одлијећу наплаци и коњске плоче.</p> <p>Ал’ да се удари путем на Јаругу, морали с |
| S} Ал’ кад га забоде у неку крчевину, а плуг пуче на двије поле, као да је од леда.{S} Псује Је |
| } Један пут довуче Јеротије американски плуг и стаде се хвалити како га је учитељ научио.{S} Ал |
| труди се да позна ко је.{S} У један пут пљесну рукама:</p> <p>— Мара!</p> <p>— Мара! — гракнусм |
| а, али му се језик завезао, и само гута пљувачку.{S} И Аксентије са Станојем покуњио се, па се |
| есковница, за мал’, вели, што није у њу пљунуо.{S} Послије, каже, све код тог професора, нудили |
| егова?{S} Па да га не бијем! — Па опет: пљус!</p> <p>— Гори си од те марве! — рече учитељ.</p> |
| о пламен, а варнице полетјеше небу, али пљусак освајаше.{S} Пред зору се још само слабо пушаше, |
| он, вели, и не гледа <pb n="121" /> већ пљуцка поред себе.{S} Кад случајно обрне очи, а на пато |
| кола замакоше, поп обриса очи и погледа по народу.{S} Махну слабо главом, као да рекне »с богом |
| а му каже. — Поп издиже главу и погледа по свјема:</p> <p>— Је ли оно тешко селу?</p> <p>— Не д |
| тељ, заносила нас је све.{S} А она хода по пољу.{S} Замишљена је — али јој је јасно лице.{S} Ни |
| у собу и отвори књигу.</p> <p>Или хода по пољу.{S} Запјева славуј поистиха, па крепко, милости |
| под која је подметнуто на четири краја по пет-шест цигаља.{S} На ногама му панталоне, а горе с |
| <p>Ми се склонисмо, а као да нас пушка по сред срца удари.{S} Она корачи један пут, па паде на |
| олазак мутљају се жене из цијелога села по поповој кући.{S} Ту је камара сирчева, колача од пек |
| и пут с нама.{S} Ћерета и прича шта има по свијету, па онда скочи; само што рекне: — Треба ради |
| обар кочијаш по доктора, а добар катана по владику!</p> <p>Двоја троја кола у највећем трку пол |
| м људима, — рече поп.</p> <p>Жене једна по једна њега у руку, па као гуске једна за другом на к |
| ена греда више врата тресну и лупи попа по потиљку.{S} Он паде ничице и прсима на земљу, а икон |
| акојака цвијећа; нова шареница прострта по постељи.{S} И само се још нестрпљиво ишчекиваше мио |
| она га слуша, слуша, и поглед јој лута по зраку.{S} Онда у један пут тресне ножицом и уздигне |
| се дијете код толиког свог имања потуца по туђим кућама.</p> <p>Поп поцрвење кад чу ријеч имање |
| ладике.</p> <p>Онда владика поче једног по једног питати како се зове, одакле је, каква му је н |
| , да води душу села из села.</p> <p>Кад по други пут оде, пође све по старом.{S} На ново је тре |
| .</p> <p>Кад по други пут оде, пође све по старом.{S} На ново је требало чекати годину дана, и |
| реди од тавана.{S} Греда с праском паде по сред собе између двије скамије, варнице посукташе, а |
| амени.</p> <p>— Пошљи — вели она — брже по Иконију Маркову.</p> <p>Поп разбуди Мића, који у ско |
| о брише очи и тек постарији људи што је по штогод припитају, а млађима се чисто везао језик.{S} |
| ајстарији у цијелом округу, те да му је по томе спадала нека особита почаст и задатак при поздр |
| лијеко из ћасе.{S} Поп хода као и прије по селу, али је расијан и све се труди да сакрије радос |
| радим јако с њоме.{S} Дијете ваља да се по мало учи кућевном реду и послу.{S} Шта ће</p> <p>— в |
| кри очи рукама, а црна јој коса расу се по земљи.</p> <p>Поп се уздрхта, а сузе му ударише.{S} |
| Кад га опет вратише у кућу, Мићо изнесе по ново ракију.{S} Прву чашу даде куму Нинку.{S} Он узе |
| српски цар Лазар.</p> <p>Ту њене очице по ново потражише слику Лазареву.</p> <p>— Лијепо, сине |
| азва.</p> <p>Поп приђе кревету и пипаше по њему, да пробуди Мару, али кревет бјеше празан.</p> |
| а, и тако је сад вријеме дошло, да ће и по селима почети, па је гриота да дијете задоцни.{S} Не |
| а изброја два дуката у злату и четири и по у сребру и крајцарама; веза новце у мараму, па даде |
| аво.</p> <p>Код куће је живио скромно и по старински.{S} Попадија га љуби у руку кад пође у сел |
| чегу има у једном рупцу завезано шест и по дуката, чиме сте је ви даривали, кад се родила.{S} И |
| Аксентије Смиљанић а за њима сви остали по реду и старјешинству, и сваки дарива дијете.{S} Кад |
| одарио здрављем.{S} Али кад поша намири по нашем рачуну тако педесет и пет година, почне нешто |
| ајзад и туга малакше; легну њени таласи по срцу и уморну површину дотиче само још писмо од мило |
| да јој прича које шта.{S} Послије трчи по авлији, ваби кокоши, гледа како Мићо изгрће жар из п |
| какав тежи случај у судници, одмах трчи по попа, и он то од часа намири, да је сваком право.</p |
| е силно и ноћу често устаје.{S} Иде сам по дворишту а све прислушкује код капка.{S} Али поши ка |
| и овамо и онамо.{S} Узе га бости чиодом по ногама и све до појаса, а све пита:</p> <p>— Боли ли |
| стране и не видећи попа, маче сјекиром по довратку.{S} Поп преко прага, а пламена греда више в |
| знајући шта ради, стаде лупати сјекиром по једној греди од тавана.{S} Греда с праском паде по с |
| Жене покрише очи, људи чепркају палицом по прашини и гледају на другу страну у плот.</p> <p>Нас |
| ма од ње нема.{S} Једно вече, трећи дан по Петрову дне, враћају се људи с рада, па стоје пред с |
| , сви га знате, ваљан хришћанин и један по један газда у селу.</p> <p>Али владици збиља омилио |
| оба до сад шест година.{S} Ја сам лутао по свијету, док ме наш рат не позва кући.{S} При свршет |
| лије ручка, веле, разиђе се свијет мало по мало, само осташе попови код владике.</p> <p>Онда вл |
| села.{S} Кад се опет примакосмо, чусмо по ново пушке у нашем селу, и видјесмо како се црвени н |
| од оца, а пође у школу.</p> <p>На једно по године послије тога, напрасно се разбоље поп, заковр |
| у, то нико не зна.{S} Тек послије једно по сахата врати се он, и истом ступи на авлиска врата, |
| а гробу.{S} Сједили смо може бити једно по сахата.{S} Мићо изнио ракије у бардаку, па служи вин |
| а и који су даље сједили.{S} Још једно по сахата а авлија бјеше пуна људи, а пред кућом више о |
| е као крпа и разрогачи очи; — Шта се то по богу толико учи?</p> <p>— Науке, — рече владика.</p> |
| лик дјететов, а с бијеле браде цури кап по кап и чисто се запуши на њеним обрашчићима.{S} И там |
| .{S} И поп стоји, а бијела му брада час по заигра.</p> <p>— Ја — вели, — браћо, остах тако сам |
| развучена, а на бијелим трепавицама час по виси капљица, којом душа роси, кад јој се мркне и ка |
| н неће осрамотити!</p> <p>Поп га је час по прекидао: «А Мара?» или: «А она шта каже?» а Нинко н |
| равице гдје је била школа сукне још час по пламен, а варнице полетјеше небу, али пљусак освајаш |
| дохватило; а у школи се свијетли као у по дана.{S} У један пут загрмје попов глас:</p> <p>— Ик |
| купљеном народу:</p> <p>— Добар кочијаш по доктора, а добар катана по владику!</p> <p>Двоја тро |
| ио у војску.{S} Кад јуче идосмо у варош по требовање, а наш комисар донесе новине, па нам прочи |
| маћица прије два мјесеца <pb n="100" /> побабила.{S} Дајте мени дијете и Иконију, док је оно јо |
| а кад га убише Турци, ја остах сироче и побјегох у ово село, гдје ме послије власт запопи.</p> |
| ије Смиљанић позна га у мраку:</p> <p>— Побјеже! — рече он.</p> <p>— Ко?</p> <p>— Учитељ!</p> < |
| чавши њему. .</p> <p>— Шта је?</p> <p>— Побјеже учитељ!</p> <p>— Без трага му глава!{S} Шта диж |
| и!...{S} Сви те чекамо... — рече поп па побјеже из собе.</p> <pb n="119" /> <p>Послије је ушла |
| као плот који је посрнуо.{S} Лице му је поблиједо ал’ не мршаво, а велике смеђе очи до пола <pb |
| се раставио, а кога сам опојао није се повампирио.</p> <p>Поп Митар повуче нашег попа за манти |
| бе, — рече Иконија. — Знам ја, ти си се поварошанчила.{S} Волиш ти бијелу каву!</p> <p>У то дођ |
| ам из пиштоља:</p> <p>— У помоћ, браћо, поведе се робље!</p> <p>Поп се пробуди, па уплашен потр |
| кућевном послу.{S} Већ је поп мислио да поведе ријеч о томе с народом, али <pb n="109" /> се оп |
| од које је Мара, у Беч, па хоће и њу да поведе.{S} Владичина је воља да дијете, прије него се с |
| хтједох рећи: с Маром, али ме сам језик поведе, те рекох: — шта је, бога ти, с Павлом Ђерићем?< |
| простој дашчари.{S} У њој је била једна повелика соба за дјецу, једна мала за учитеља и једна к |
| шта.{S} Не поздрави се он ни с ким, већ поводећи се уђе у собу гдје је дијете било.{S} Рече жен |
| ти кућу и са те стране, те му запријечи повратак.{S} Дим се сави.{S} Народ вришти и сипа воду, |
| година, почне нешто удити, свако јутро повраћа, а послије неколико мјесеци и ноге јој почеше о |
| кше; легну њени таласи по срцу и уморну површину дотиче само још писмо од милога, као ластино к |
| ? — рече Иконија.</p> <p>Мара још дубље повуче пару:</p> <p>— Ништа! — рече, а поглед јој упрт |
| ао није се повампирио.</p> <p>Поп Митар повуче нашег попа за мантију.{S} Владика се слатко насм |
| , колача од пекмеза и тијеста, лепиња и погача, лонаца с кајмаком, живих и пржених пилића, паст |
| комисар донесе новине, па нам прочита: »Погинули при освајању шанца на Горици 29 декембра 1877 |
| дје су Срби изгубили царство, и гдје је погинуо српски цар Лазар.</p> <p>Ту њене очице по ново |
| <p>— Није, он жив, — рече Мара. — Он је погинуо на Косову.</p> <p>— А шта је то Косово?</p> <p> |
| повуче пару:</p> <p>— Ништа! — рече, а поглед јој упрт у даљину. .— Како је све дивно, пуно жи |
| Пред њима стоји једна женска.{S} Упрла поглед у светога Саву, онога истог, који је и у старој |
| један господин човјек.{S} Чудан мало на поглед.{S} На глави му широк сламњи шешир с црвеном тра |
| ао опијело.{S} А она га слуша, слуша, и поглед јој лута по зраку.{S} Онда у један пут тресне но |
| назад.{S} Исправи се, па са стране баци поглед на попа, још већма зачкиљи, а бора на челу као д |
| о: једним крајем уста и једним оком.{S} Погледа ковача још један пут, не рече му ништа.{S} Само |
| /p> <p>Иконија јој завири у очи па онда погледа на страну, куда Марине очи бјеху управљене:</p> |
| ци што су је дали у школу, а поп кад је погледа уздиже очи к небу, и кад год је ко хвали, а њем |
| Кад већ кола замакоше, поп обриса очи и погледа по народу.{S} Махну слабо главом, као да рекне |
| и, шта да му каже. — Поп издиже главу и погледа по свјема:</p> <p>— Је ли оно тешко селу?</p> < |
| а главу нешто искриви на десну страну и погледа у небо.</p> <p>— Природу! — рече он замишљено. |
| свијем му се затвори, а онијем другијем погледа кмета најприје у опанке, па онда у капу.</p> <p |
| д попусте, она је при себи.{S} Стидљиво погледа попа, а на лицу јој се види некаква страшљива с |
| спава.</p> <pb n="118" /> <p>Кум Нинко погледа у сунце које се помоли.</p> <p>— Осваја дан — р |
| S} У даљини опазисмо нека кола.{S} Кмет погледа на ону страну, зачкиљи очима и труди се да позн |
| т разабра се поп.</p> <pb n="143" /> <p>Погледа око себе:</p> <p>— Гдје је икона?</p> <p>Ми му |
| ма њих четворицу, а они покуњили главе, погледају се испод очију и хоће већ да се љубе пред нар |
| ас:</p> <p>— Икона!{S} Икона!</p> <p>Ми погледасмо кроз прозор, а свети Сава гледа оним истим м |
| ћи.{S} Напредује дијете да ти је милина погледати.{S} Жене се надмећу понудама и поклонима.{S} |
| ју се и они, који се прије не хтјеше ни погледати, и кмет истави колац, којим је био подупро вр |
| стала на врата, па гледа неким широким погледом.{S} Дубок јој је дах, а чудно јој нешто у груд |
| ава гледа оним истим мрачним и озбиљним погледом на нас све.</p> <p>Поп полетје на један прозор |
| додир.{S} И учитељ чим види попа, а он погне главу, намргоди се још јаче, игра се прутићем и п |
| ј.{S} Прозори закићени липовим гранама, под гредице подвучени струкови босиљка.{S} На пећи свак |
| ту, који је начињен од кухинских врата, под која је подметнуто на четири краја по пет-шест цига |
| дје народни новци, а кључ је на трпези, под плаштаницом — зна Мићо!{S} Унутра има хиљаду и сто |
| у, у сред кога сједи мало кукаст нос, а под њиме малени густи брчићи, које је он на обје стране |
| безбрижну савјест како спава.{S} Стаде под икону и помоли се богу, па одважно приђе кревету.{S |
| та сам ја згријешио Богу, да ми не дате под моје старе дане живјети?{S} Како ћу — вели — поћи н |
| дјецом научити читати и писати, па неће под своју старост молити другога да јој чита писма.{S} |
| из пиштоља, и запаљена се сукија устави под школском стрехом, а у врапчијем гнијезду.</p> <p>Ко |
| д ње да дочекаш; да те утјеши и подвори под твоју старост, да се дичиш и поносиш њоме, како се |
| , па навали читати.</p> <p>Сјела једном под орах.{S} Плете, а књигу метнула преда се у крило; н |
| су на крајевима растресени и шири него под самим ноздрвама.{S} Доња му је усна мало висила, а |
| испео на кола, па ногом потурује сијено под сједишта.{S} Поп изађе на <pb n="117" /> капију, у |
| изнесе Марин ковчег и тури га у сијено под предње сједиште.{S} Поп пољуби Мару:</p> <p>— Пођи |
| марва.</p> <p>Сједе поп с Маром за сто под орахом.{S} Иконија донесе бијелу каву.</p> <p>Поп н |
| ладика.</p> <p>Поп с муком подвуче руку под икону и метну је на срце:</p> <p>— Овдје!</p> <p>До |
| то шапуташе.{S} Послије јој потури руку под уста.{S} Она је дохвати објеручке и обли сузама.{S} |
| ђе у собу гдје је дијете било и тури му под главу дукат.{S} За њим кмет, за кметом Аксентије См |
| убрусе.</p> <p>Жене посједају на клупу под орах, милују Мару и плачу, а она уплашено иде из кр |
| арац Матија Ђенадић, који је, веле, још под Милошем ратовао.</p> <p>— У помоћ! — викну Павао по |
| црквене свиње!{S} Тјерај у обор, па им подај кукуруза.{S} А кмета поздрави нек’ закаже селу да |
| на откосу више ње стоји млад човјек.{S} Подбочио се на косиште и тражи очима попову кућу.{S} Ил |
| вуљага ћуче њену страшну пјесму.{S} Пси подвију реп, па завијају, а уморан сељак прене иза сна, |
| радост од ње да дочекаш; да те утјеши и подвори под твоју старост, да се дичиш и поносиш њоме, |
| оли? — рече владика.</p> <p>Поп с муком подвуче руку под икону и метну је на срце:</p> <p>— Овд |
| и закићени липовим гранама, под гредице подвучени струкови босиљка.{S} На пећи свакојака цвијећ |
| чима му нешто страшно, да те свега језа подиђе.{S} Било нас је, који смо мислили да је помјерио |
| не, свете и поучљиве ријечи, да те језа подиђе.{S} Црква је служила сваки дан, а недјељом је би |
| ер прве недјеље послије тога, истом поп подијели нафору, а једне каруце рррр! па стадоше пред ц |
| мрко гледа у дашчару гдје је школа.{S} Подилази му крв на очи; оне су влажне и лице гори као у |
| дијете дошло ван себе; некаква му ватра подишла обрашчиће, и кад што проговори, то је као у нек |
| улицу и уђе у цркву.</p> <p>Али његова подјела имања оста.{S} И народ и дан данас зове ону лив |
| удски зној.{S} Прозори су били хартијом подлијепљени.{S} На зиду је висила једна стара дрвена и |
| асти, а испод трапа гдје хвата можданик подметнуо двије старе коњске плоче, да се мало гигају к |
| начињен од кухинских врата, под која је подметнуто на четири краја по пет-шест цигаља.{S} На но |
| па у руку и честитају.{S} А он се чисто подмладио.{S} Благосиља све редом, а Мићу заповједио да |
| ead>III</head> <p>Бјеше недјеља послије подне.{S} Народ се искупио код записа.{S} Изнијели једа |
| блејимо за њом.</p> <p>Или дође послије подне, кад се поп наслонио на шареницу, па га гледа, на |
| и?{S} Бог зна би ли он то могао икако и поднијети?</p> <p>Ту они говорише које о чем, а највише |
| овим капиталистима експлоатише сељака — подржава га све јаче у глупости — а сам ништа не <pb n= |
| дати, и кмет истави колац, којим је био подупро врата од буваре. — Говори народ о поповим ријеч |
| !{S} Имали смо и школу, али она је била подчињена значаја, као што је ћата у судници.{S} Она је |
| а из села.</p> <p>Кад по други пут оде, пође све по старом.{S} На ново је требало чекати годину |
| "106" /> <p>И тако Мара оста код оца, а пође у школу.</p> <p>На једно по године послије тога, н |
| у дана у школи «на приват».{S} Тако она пође учити и четврти разред.{S} Већ је зову сељаци да п |
| еко греде, која се пушаше на патосу, па пође вратима.</p> <pb n="142" /> <p>— Воду на врата!{S} |
| ити а са траве роса дизати, уста поп па пође у кућу.{S} Сви умукоше, нико ни ухом да макне, поп |
| арински.{S} Попадија га љуби у руку кад пође у село или кад се врати кући.{S} Сва им је послуга |
| сједиште.{S} Поп пољуби Мару:</p> <p>— Пођи с богом, Маро!{S} Нека ти је он у помоћи!</p> <p>О |
| ом, а у врапчијем гнијезду.</p> <p>Кола пођоше још брже.{S} Из сусједне авлије испаде с малом п |
| Таки мени и требају!</p> <p>Кад послије пођоше, а поп Митар скочи на нашег попа:</p> <p>— Како |
| у кочијашу:</p> <p>— Ошини!</p> <p>Коњи пођоше.{S} Поп пристаде уз кола и загрли се у ходу с ку |
| ије изађоше једна кола, па готово трком пођоше улицом.</p> <p>Павао опали из пиштоља, и запаљен |
| — рече владика. — Да бог да још дуго да поживиш! — А бога ти, оче — не прими за зло, — гдје си |
| аскорак, презријева жито, а он још није пожњео.</p> <p>»А што ти, Стјепане, не жањеш?«</p> <p>— |
| сам лутао по свијету, док ме наш рат не позва кући.{S} При свршетку добијем заповијест да идем |
| , гдје ће ме сјутра прексјутра свевишњи позвати, како му смијем стати пред лице - и дати рачуна |
| обор, па им подај кукуруза.{S} А кмета поздрави нек’ закаже селу да пази на те свиње; јер ако |
| а врата, а дијете у соби запишта.{S} Не поздрави се он ни с ким, већ поводећи се уђе у собу гдј |
| опа у руку:</p> <p>— Хајдете -— вели, — поздравио вас господин владика, да идете на ручак.</p> |
| уби, па с Глувићем оде његовој кући.{S} Поздравише се и остали сељаци с попом па одоше, а он ос |
| па је љуби у чело, а нама иду сузе.{S} Поздравља се она с нама — каква је, једва да је познаш! |
| народом.{S} А послије службе: цмок!{S} Поздрављају се и они, који се прије не хтјеше ни поглед |
| адала нека особита почаст и задатак при поздрављању новога владике.{S} Народ одлучи да попу за |
| м небеским!{S} Пошљедњи вам пут кажем и позивам да се оставите пасјалука и несрећне работе.{S} |
| ону страну, зачкиљи очима и труди се да позна ко је.{S} У један пут пљесну рукама:</p> <p>— Мар |
| ше на ногама.</p> <p>Аксентије Смиљанић позна га у мраку:</p> <p>— Побјеже! — рече он.</p> <p>— |
| који је и у старој школи стајао.</p> <p>Познао сам је.</p> <p>У мају 1879.</p> </div> </body> < |
| ан писак тужно плива зраком.{S} Није то позната пјесма, није ни игра — ко ће га знати шта је то |
| а се она с нама — каква је, једва да је познаш!{S} А кад коме од нас момака пружи руку, а он са |
| у цркви пред цијелим народом изобличи и позове на покајање.{S} Није се никад десило да му се не |
| 1" /> стражњу осовину и сједе на њу, па поиздалека окренув се учитељу викну: — Упамтиде ти, учи |
| <p>Или хода по пољу.{S} Запјева славуј поистиха, па крепко, милостивно и ситно, весело као сва |
| > <p>У један пут попадија се дохвати за појас, па врисну и сва поцрвење.{S} Поп се окамени.</p> |
| Узе га бости чиодом по ногама и све до појаса, а све пита:</p> <p>— Боли ли те?{S} Осјећаш ли |
| залуд!{S} Она отвори још једном очи.{S} Показа својом <pb n="98" /> жутом руком на дијете покра |
| p> <p>— Служи овоме! — рече он, а очима показа на светога Саву, који му је лежао на прсима.</p> |
| — Који је оно светац? — рече он њој, па показа прстом на једну икону на зиду.</p> <p>— Цар Лаза |
| рише.</p> <pb n="145" /> <p>На прагу се показа Мара, блиједа као смрт, убијена кишом и временом |
| азасмо.</p> <p>— Метните ми овдје! — Он показа руком на прси, и ми му положисмо икону.</p> <p>В |
| е:</p> <p>— Гдје је икона?</p> <p>Ми му показасмо.</p> <p>— Метните ми овдје! — Он показа руком |
| у ништа — рече он оштро, а врх оне боре показаше се још двије преко ње, — води ме!</p> <p>Кмет |
| се онај божји анђео одрече њега и врати покајан попу, учитељ веле, оде у Биоград и ожени се нек |
| ед цијелим народом изобличи и позове на покајање.{S} Није се никад десило да му се не послушају |
| смо му уљем изгорјело мјесто на леђима, поквасисмо кошуљу оцтом, па му је навукосмо и положисмо |
| ту књигу па читај код куће!</p> <p>— На поклон? — рече Мара изненађена.</p> <p>— На поклон!</p> |
| он? — рече Мара изненађена.</p> <p>— На поклон!</p> <p>Бјеше то једна велика пјесмарица сва у з |
| ажипут у књигу, па је метну у крило.{S} Поклони се мало пут попа, па оста сједећи на кревету.</ |
| аст и поштење! — ту учитељ скиде капу и поклони се кум-Нинку. — А ја мислим и кажем да се дијет |
| огледати.{S} Жене се надмећу понудама и поклонима.{S} Није јој била још ни година дана, а већ ј |
| е и одржи ме здрава, докле си ми живота поклонио!» И бог га је заједно с пошом одарио здрављем. |
| замишљено. — Да! тој сам се мисли и сам поклонио!{S} Велика је то књига!{S} Ко њу чита, тај се |
| ебе, ако ћете ме сву исјећи.{S} Мене је покојна заклела да га чувам и пазим.</p> <p>— Да узмемо |
| ="125" /> им у тврдо обећао.{S} Сиромах покојни учитељ, чисто нам је... баш се човјек гријеши!. |
| паде лицем на кревет, гдје је јуче још покојница лежала и горко зарида.{S} Сузе спирају црне м |
| p>У тај пар цио један крај шљемена паде покрај прозора и дохвати кућу и са те стране, те му зап |
| јом <pb n="98" /> жутом руком на дијете покрај себе, дохвати онда попову руку и пољуби је; прош |
| пут, па паде на кољена.{S} Саже главу, покри очи рукама, а црна јој коса расу се по земљи.</p> |
| усне на увелу попову руку.</p> <p>Жене покрише очи, људи чепркају палицом по прашини и гледају |
| вио да му кажем да сам и једног турчина покрстио <pb n="111" /> и ено га, сви га знате, ваљан х |
| арод и тражи очима њих четворицу, а они покуњили главе, погледају се испод очију и хоће већ да |
| та пљувачку.{S} И Аксентије са Станојем покуњио се, па се само примакоше постељи.</p> <p>— Приј |
| и сам већ с владиком о томе говорио.{S} Покуњисмо се, па ћутасмо.</p> <p>Претурисмо још годину- |
| ачељу.{S} Брзо устаде.{S} Лијевом руком покупи хаљину, десном смаче шешир с главе, дохвати се з |
| а будем учитељ!...{S} Овдје су сви моји покушаји јалово испали.{S} Народ је глуп и затуцан!{S} |
| до ал’ не мршаво, а велике смеђе очи до пола <pb n="126" /> затворене, жмире и увијек гледају н |
| је још с два три капиталиста притиснуо пола села, а све благочастивим намјештањем.{S} Он с ови |
| Силне се припреме чине.</p> <p>Дан пред полазак мутљају се жене из цијелога села по поповој кућ |
| оворити, јер се не враћа с пута на који полазим.{S} Не дај боже смртна случаја, или какве задје |
| трашке изађе из собе.</p> <p>Одатле оде полако кући.{S} Сељацима не рече ништа.{S} Сам се даде |
| и мргодан оде.</p> <p>Један пут иде он полако поред ковачнице.{S} Ковач је нешто теретно радио |
| е у неку крчевину, а плуг пуче на двије поле, као да је од леда.{S} Псује Јеротије што му на ус |
| обасјало јутрење сунце, те се цакли као полелеј у варошкој цркви.{S} На букви кликће дјетлић, а |
| збиљним погледом на нас све.</p> <p>Поп полетје на један прозор.{S} Двојица га дохватише за миш |
| кола сукне још час по пламен, а варнице полетјеше небу, али пљусак освајаше.{S} Пред зору се јо |
| /p> <p>Двоја троја кола у највећем трку полетјеше, а Војин Арнаутовић забоде своме бијелцу остр |
| саму зору, и изиђе у авлију.{S} Мара му поли да се умије, и старац, и ако ислабио, ипак сталним |
| а кад их упре у попа, њему је као да га полијева неким животворним балсамом.</p> <p>— Гледала с |
| ом црква, рекох вам, пуна пунцата, па и половину порте притиснуо народ.{S} А поп још кад хоће ш |
| стави им врхове, па тако склопљене руке положи на сто.{S} Заврати се мало на клупицу, а главу н |
| исмо кошуљу оцтом, па му је навукосмо и положисмо га у кревет.{S} Он се није разбирао.{S} Кмет |
| дје! — Он показа руком на прси, и ми му положисмо икону.</p> <p>Владика приђе на прстима, а очи |
| више не види.{S} И само још што сан из поломљене парчади ствара нејасне слике.</p> </div> <div |
| </p> <p>— Шта велиш, куме? — рече Нинко полу.</p> <p>— Нијесам — вели поп — никад на то мислио. |
| /p> <p>Једном у сумрак угледа он новога пољака Луку; ухватио нечије свиње па гони у обор.</p> < |
| ревет бјеше празан.</p> <p>Он истрча на поље.{S} Већ се бјеше прикупило нешто сељака.{S} Некака |
| гову кућу сташе кола, устаде и изађе на поље.</p> <p>Пред кућом, кум Нинко попушта штрањге коњи |
| доба ван себе лежао у колима, скочи на поље као момак од двадесет година.{S} У очима му нешто |
| ешто, и час прије гледам да загребем на поље.</p> <p>Учитељ је био један кројач, који је страда |
| А шта је то Косово?</p> <p>— Косово је поље гдје су Срби изгубили царство, и гдје је погинуо с |
| ва... ја сам.</p> <p>У тај пар чу се на пољу врисак и врата се нагло отворише.</p> <pb n="145" |
| нико не дира ни зановета, а владици на пољу рече:</p> <p>— Не може ништа бити.{S} Пукла му је |
| , заносила нас је све.{S} А она хода по пољу.{S} Замишљена је — али јој је јасно лице.{S} Није |
| собу и отвори књигу.</p> <p>Или хода по пољу.{S} Запјева славуј поистиха, па крепко, милостивно |
| осади поред ње и пришапта јој:</p> <p>— Пољуби бабу још један пут и кажи: благослови ме!</p> <p |
| је узе на руку и понесе је попу, да је пољуби, па с Глувићем оде његовој кући.{S} Поздравише с |
| рашчићима.{S} И таман се поп наже да је пољуби, а дијете у сну махну руком, окрете се на другу |
| покрај себе, дохвати онда попову руку и пољуби је; прошапта: »Благослови ме... и опрости!« Посл |
| га у сијено под предње сједиште.{S} Поп пољуби Мару:</p> <p>— Пођи с богом, Маро!{S} Нека ти је |
| му, мене изабра.</p> <p>Поп се три пут пољуби с њиме.{S} Онда понијеше дијете у цркву, и она с |
| о ни руке, него се с њиме, вели, у лице пољубио.</p> <p>Мара одмах потрча па владику у руку, а |
| ају свете ријечи.{S} Један пут уђе нека помама у људе да разграђују туђе градине и да упуштају |
| у на кола и трче изван села.{S} Кмет се помамио:</p> <p>— Живог или мртвог! — дере се он, — жив |
| !{S} Али шта ћемо?{S} Попу не смијеш ни поменути да устане око владике, не би ли је он како ист |
| n="112" /> <p>Кад чича изађе, а владика помилова Мару па рече:</p> <p>— Овога чику, ћери, не мо |
| в је — наш је!{S} Не бих га ја овдје ни помињао, да и он није имао удјела у Маријином отхрањива |
| раскршћу, кад угледа попа у оној помпи, помисли да је владика, па ободе коња на муштулук.</p> < |
| } Да је у тај пар Иконија провирила, би помислила да гледа светитељске слике.{S} Наднијело се у |
| м.</p> <p>— Је ли овдје кмет?</p> <p>Ми помислисмо да је нов ћата, па поустајасмо.{S} Кмет скоч |
| је имао пандура, али нико није могао ни помислити да не послуша попа, а он опет са своје стране |
| {S} Било нас је, који смо мислили да је помјерио памећу.</p> <p>— Воду! — дрекну он.</p> <p>Рек |
| двора, да је владика изишао до врата, и помогао попу да сиђе с кола, па му није дао ни руке, не |
| лежи и чита некакву купусару.</p> <p>— Помози бог! — рече поп.</p> <p>Учитељ занесе објема ног |
| /> <p>Кум Нинко погледа у сунце које се помоли.</p> <p>— Осваја дан — рече, — ја велим у име бо |
| авјест како спава.{S} Стаде под икону и помоли се богу, па одважно приђе кревету.{S} Метну дјет |
| ле, још под Милошем ратовао.</p> <p>— У помоћ! — викну Павао потрчавши њему. .</p> <p>— Шта је? |
| тија опали и сам из пиштоља:</p> <p>— У помоћ, браћо, поведе се робље!</p> <p>Поп се пробуди, п |
| Пођи с богом, Маро!{S} Нека ти је он у помоћи!</p> <p>Онда сви редом почеше љубити дијете и на |
| јао на раскршћу, кад угледа попа у оној помпи, помисли да је владика, па ободе коња на муштулук |
| наслоњен Павао Ђерић и као соко гледа у помрчину.</p> <p>У тај пар из школске авлије изађоше је |
| , гдје мисли да му је жена и дијете, па понавља: »Слава теби, Господе!«</p> <p>Али једно вече, |
| а још замишљенија.{S} Чудновато се поче понашати.</p> <p>Сједи неки пут с нама.{S} Ћерета и при |
| овор да кум Нинко вози Мару у Биоград и понесе владичино писмо куд треба.{S} Поп не може од црк |
| Маријино!</p> <p>Онда је узе на руку и понесе је попу, да је пољуби, па с Глувићем оде његовој |
| почеше љубити дијете и најзад је Нинко понесе, као да су јој двије године.{S} Рече јој да се п |
| p>Поп се три пут пољуби с њиме.{S} Онда понијеше дијете у цркву, и она се напуни народа.</p> <p |
| иш и поносиш њоме, како се народ дичи и поноси <pb n="101" /> тобом, а све у здрављу и весељу з |
| одвори под твоју старост, да се дичиш и поносиш њоме, како се народ дичи и поноси <pb n="101" / |
| је милина погледати.{S} Жене се надмећу понудама и поклонима.{S} Није јој била још ни година да |
| јету! — Па гурај дјетету колаче и друге понуде у руке и у уста.</p> <p>А на њој слаба промјена. |
| , а послије — народно је и било.</p> <p>Поодавно је већ како поп не може да махне косом ни да з |
| преко главе.{S} Кад је требало да дође, поп доби писмо да ове године о распусту иде госпођа, ко |
| {S} Сви умукоше, нико ни ухом да макне, поп уђе у собу.</p> <p>Дуго гледа мирну и безбрижну сав |
| одваја очију.{S} Кад већ кола замакоше, поп обриса очи и погледа по народу.{S} Махну слабо глав |
| мао цркву, село и попадију.{S} То јест: поп је служио цркву, управљао селом и живио с попадијом |
| и понесе владичино писмо куд треба.{S} Поп не може од цркве а и од старости.{S} А гдје би њега |
| устала она, стала на врата па гледа.{S} Поп је већ давно био у градини, и сваки час се враћа, д |
| ало је цркву, а црква је имала попа.{S} Поп је опет имао цркву, село и попадију.{S} То јест: по |
| ногом потурује сијено под сједишта.{S} Поп изађе на <pb n="117" /> капију, у селу је још све б |
| .</p> <p>Радоје опали из двоцијевке.{S} Поп гологлав потрча пред кола, која се уставише, рашири |
| за појас, па врисну и сва поцрвење.{S} Поп се окамени.</p> <p>— Пошљи — вели она — брже по Ико |
| у постељи, па срче млијеко из ћасе.{S} Поп хода као и прије по селу, али је расијан и све се т |
| ури га у сијено под предње сједиште.{S} Поп пољуби Мару:</p> <p>— Пођи с богом, Маро!{S} Нека т |
| </p> <p>— Ошини!</p> <p>Коњи пођоше.{S} Поп пристаде уз кола и загрли се у ходу с кум-Нинком, п |
| ведосмо поповој <pb n="133" /> кући.{S} Поп од радости ни говори ни ромори, само брише очи и те |
| али гласа готово никаквог није имао.{S} Поп га је често дотјеривао, али се за нашег доброг учит |
| ећи попа, маче сјекиром по довратку.{S} Поп преко прага, а пламена греда више врата тресну и лу |
| не, како да га тјеши, шта да му каже. — Поп издиже главу и погледа по свјема:</p> <p>— Је ли он |
| ј се навршила година и девет мјесеца, а поп, у договору са селом, дозида уз кућу још једну собу |
| и требају!</p> <p>Кад послије пођоше, а поп Митар скочи на нашег попа:</p> <p>— Како ти да гово |
| је пала роса, већ се и исток румени, а поп још не заспа.{S} И кад чу гдје пред његову кућу ста |
| </p> <p>Већ окретоше Зебићевим шором, а поп и за њим сав народ не миче се с мјеста и не одваја |
| вијао, Мићо црквењак на пијацу носио, а поп новце чувао. — А шта ће њима двома добро?{S} Ни куч |
| е кају сељаци што су је дали у школу, а поп кад је погледа уздиже очи к небу, и кад год је ко х |
| јечи проговорио.{S} Кад би у недјељу, а поп га чека да држи пијевницу.{S} Јес’, ал’ учитеља нем |
| атвор и предложио да се купи катанац, а поп једне надјеље стаде пред олтар па отпоче проповијед |
| и половину порте притиснуо народ.{S} А поп још кад хоће што важно да бесједи <pb n="94" /> пор |
| ли.{S} Нарочито га је то црнило, што га поп ама ни у уста не узима.</p> <p>Нико се није с њим д |
| коњи као хале!{S} Скида народ капе куда поп прође, а свакоме пуно срце.{S} Није шала, наш поп!{ |
| оче пушити а са траве роса дизати, уста поп па пође у кућу.{S} Сви умукоше, нико ни ухом да мак |
| цнули, па само кашљуцају.</p> <p>Поћута поп и одмори се, па онда устежући се настави:</p> <p>— |
| , и дотјеривао што је боље умио.{S} Кад поп сједе у кола пред нашом црквом, причекаше га дванае |
| са срца.</p> <pb n="108" /> <p>Али кад поп скиде бригу с врата, и бољка умину.{S} Пред ноћ ист |
| е учитељ рече да је марва.</p> <p>Сједе поп с Маром за сто под орахом.{S} Иконија донесе бијелу |
| ладика, да идете на ручак.</p> <p>Сједе поп у кола, па још и Мару узе са собом.{S} Гигају се, б |
| ишу, а у чаши нестаје ракије.{S} Шта је поп радио сам на гробу, то нико не зна.{S} Тек послије |
| а за што он тако чини?{S} Ко зна шта је поп о њему мислио?</p> <p>И тако се учитељ осами.{S} У |
| ичи му да је сам владика!</p> <p>Кад је поп стигао у варош, прича Јанко Радуловић, код кога ми |
| еба ни око тога да се задржавам како је поп на врат на нос спремио кола за Биоград и с тим писм |
| Велика је служба била тај дан, дивно је поп пјевао.{S} А послије службе весеље на све стране.</ |
| ће нам Мара доћи за учитеља.{S} Већ је поп с неколико старијих људи ишао због тога и владици, |
| хита учити се кућевном послу.{S} Већ је поп мислио да поведе ријеч о томе с народом, али <pb n= |
| одине послије тога, напрасно се разбоље поп, заковрну од један пут, и већ му се чини да неће ни |
| уђоше у собу, на нашу радост разабра се поп.</p> <pb n="143" /> <p>Погледа око себе:</p> <p>— Г |
| .</p> <p>Или дође послије подне, кад се поп наслонио на шареницу, па га гледа, нагне се према њ |
| читеља нема!{S} Послије службе дигне се поп, да види да учитељ није што болестан.{S} Кад уђе у |
| е почеше равномјерно дизати, исправи се поп у постељи.{S} Собу је освјетљивало кандило, које је |
| уши на њеним обрашчићима.{S} И таман се поп наже да је пољуби, а дијете у сну махну руком, окре |
| год?</p> <p>— Да се исповједим! —~ рече поп.</p> <p>Владика се забезекну:</p> <p>-— А какав теб |
| дика. .</p> <p>— Божја, па моја! — рече поп.</p> <p>— Да је жива и здрава! — рече владика, милу |
| у купусару.</p> <p>— Помози бог! — рече поп.</p> <p>Учитељ занесе објема ногама као рукуницама, |
| ећи на пут.</p> <p>— Не дао бог! — рече поп грцајући. — Па шта да радим?{S} Научи ме!</p> <p>— |
| — рече доктор.</p> <p>-— Овдје! — рече поп и метну руку опет на срце.</p> <p>Доктор нареди да |
| аучити.</p> <p>— Хвала ти, куме! — рече поп. — Тако сам некако и сам мислио.{S} Сјутра ћемо се |
| жи руку.</p> <p>— Жив био, сине! — рече поп.</p> <p>Ал’ господин дохвати кутију са жигицама кој |
| викнуше сељаци.</p> <p>— Добро! — рече поп. — Али дјетету треба сиса.</p> <p>Станоје Глувић ст |
| рати у собу.</p> <p>— Још нешто! — рече поп. — Смртан је човјек а незнан му је час смртни.{S} Н |
| соби с дјететом.</p> <p>— Браћо! — рече поп — ви сви знате како ме је бог благословио и како са |
| да хвата.</p> <p>— Ходи у кућу! — рече поп. — Мара још спава, а Иконија нам може испећи каву.< |
| а проговорим са старијим људима, — рече поп.</p> <p>Жене једна по једна њега у руку, па као гус |
| ћеш, ћери, у име бога у Биоград, — рече поп и силом развуче уста. — Тамо ћеш свега видјети.</p> |
| хар!</p> <p>— Нека, оче владико, — рече поп. — Стар је човјек!{S} Тако сам ја њу учио.</p> <p>— |
| — Устани!...{S} Сви те чекамо... — рече поп па побјеже из собе.</p> <pb n="119" /> <p>Послије ј |
| </p> <p>— А камо се ти, учитељу? — рече поп.</p> <p>— Ево ме!</p> <p>— Знам! а камо се у цркву |
| } Тако то траја неко вријеме, онда рече поп:</p> <p>— Треба ли ту штогод трошити?</p> <p>— Једн |
| е Глувић у поповој авлији.{S} Онда поче поп:</p> <p>— Чујеш, куме, и ти, брат-Станоје!{S} Дијет |
| ли у наоколо.</p> <p>Слабим гласом поче поп:</p> <p>— Оче владико, сјећаш ли се кад си ме питао |
| } Нико се не усуђује ни да сједне.{S} И поп стоји, а бијела му брада час по заигра.</p> <p>— Ја |
| олиш ти бијелу каву!</p> <p>У то дође и поп из градине.{S} Његово светитељско лице бјеше опет у |
| зна како уморан, приђе столу, гдје је и поп сједио.{S} Не назва бога, само мало климну главом.< |
| огих столица.{S} Засјели старији људи и поп, па разговарају о овом и оном, а младеж се игра и в |
| поцрвенио, кад послије десет дана доби поп писмо од Маре, у коме прича: како јој је самој, как |
| рста и све се у клупче савија.{S} Сједи поп крај постеље и не одмиче се.{S} Шапће само молитве, |
| оје осме године.{S} Једног вечера сједи поп, кум Нинко и Станоје Глувић у поповој авлији.{S} Он |
| ижи богу!</p> <pb n="135" /> <p>Да, али поп не зна од колико се руку може читати та књига.</p> |
| и петак, нагура се пуна црква жена, али поп један пут, послије службе у петак, стаде пред олтар |
| Звао га да га узме у конзисторију, али поп вели да не може никако оставити села, «а због мене |
| — Што ме гледаш?</p> <p>— Ништа! — вели поп. — У цркви се пјесмом слави име божје.</p> <p>— Па |
| колико ти је година?</p> <p>— Ја — вели поп — и народ рачунамо да ми је тако седамдесет.</p> <p |
| и школе учио?</p> <p>— Ја сам се — вели поп — учио у мога оца, који је поповао у стара времена, |
| ече Нинко полу.</p> <p>— Нијесам — вели поп — никад на то мислио.{S} Да видиш, није луда ова уч |
| и слаб јој бјеше гласић.{S} Не чу то ни поп, ни кум Нинко, ни кочијаш.</p> <p>Коњи све крупније |
| — Ја, оче владико, што рекао неки стари поп Стоко: кога сам крстио није се потурчио, кога сам в |
| п, јер прве недјеље послије тога, истом поп подијели нафору, а једне каруце рррр! па стадоше пр |
| ра се промијени код цркве све.{S} Истом поп исприча, и кметовима и старијим људима, сви присташ |
| ем, а највише о путу и о Мари.{S} Много поп савјетује и моли кум-Нинка да пази на ово и на оно |
| почиње да свиће први дан Духова.{S} Сио поп на клупицу у авлији, турио сиједу главу у руке, па |
| је и било.</p> <p>Поодавно је већ како поп не може да махне косом ни да закопа мотиком, али за |
| угу страну и настави спавање.{S} Дубоко поп уздахну и завали се у постељу.</p> <p>Давно је пала |
| смо кревету.</p> <p>— Још ближе! — шану поп.</p> <p>Она на кољенима приђе још ближе, али не диз |
| звиси гомилу земље више попадије, махну поп руком на нас и ми одосмо његовој кући, а он оста са |
| ње, што да вам описујем како је сиромах поп чисто занесен и често хоће ово, а ради оно, мисли ј |
| а свакоме пуно срце.{S} Није шала, наш поп!{S} Али и јесте човјек!{S} Та приличи му да је сам |
| о ручак.{S} Било је пуно свијета, а наш поп, веле, сједио у зачељу.{S} Ко ће с нама!{S} Послије |
| од попова.{S} Доста да знате, да је наш поп био најстарији у цијелом округу, те да му је по том |
| ма још многи народ.{S} Веле, кад је наш поп дошао у варош, да су лупала звона и пуцале прангије |
| ством?!</p> <p>— Да како ћу? — рече наш поп. — Онако је све у длаку!{S} Још сам заборавио да му |
| Било како му драго, владика дође, и наш поп осоколи туна.{S} Владика одмах чинио ручак.{S} Било |
| лу.</p> <p>Али владици збиља омилио наш поп, јер прве недјеље послије тога, истом поп подијели |
| тебе гријех мори?</p> <pb n="144" /> <p>Поп слабо махну руком, као да му приђемо.{S} Владика сј |
| т и отвори књигу.</p> <pb n="129" /> <p>Поп се прекрсти, па натрашке изађе из собе.</p> <p>Одат |
| цима.</p> <p>Боже! кад она дође!</p> <p>Поп ван себе од радости.{S} Иконија да се угуши од суза |
| /> <p>— Гледаћемо га као своје!</p> <p>Поп настави:</p> <p>— Смртни смо људи, не примите за зл |
| У помоћ, браћо, поведе се робље!</p> <p>Поп се пробуди, па уплашен потрча, прво у Марину собу:< |
| о траје?</p> <p>— Четири године!</p> <p>Поп преблиједје као крпа и разрогачи очи; — Шта се то п |
| ријед да нас он неће осрамотити!</p> <p>Поп га је час по прекидао: «А Мара?» или: «А она шта ка |
| н.</p> <p>— Ко?</p> <p>— Учитељ!</p> <p>Поп дахну душом:</p> <p>— Срећан му пут!</p> <p>— Шта? |
| p> <p>— Нијесам пијан да пјевам!</p> <p>Поп устукну један корак, наже се напријед, па зачкиљи и |
| p> <p>— А?</p> <p>— И она с њим!</p> <p>Поп се занесе, и а да падне на узнак, а сељаци га прихв |
| имање, а ево ћу и ја дати још...</p> <p>Поп нестрпљиво махну главом:</p> <p>— Станите, не разум |
| риног кревета нико се не одазва.</p> <p>Поп приђе кревету и пипаше по њему, да пробуди Мару, ал |
| p>— Шта те боли? — рече владика.</p> <p>Поп с муком подвуче руку под икону и метну је на срце:< |
| ог имања потуца по туђим кућама.</p> <p>Поп поцрвење кад чу ријеч имање, а кум Нинко разрогачи |
| пјесмарица сва у злато увезана.</p> <p>Поп нагнуо главу, а од милина све му сузе капљу у тањир |
| ану у плот.</p> <p>Наста тишина.</p> <p>Поп метну обје руке на Марину главу и узе шапутати.</p> |
| ко народ, хвала му, мене изабра.</p> <p>Поп се три пут пољуби с њиме.{S} Онда понијеше дијете у |
| су ми причали, на хиљаду дуката.</p> <p>Поп се забечи:</p> <p>— Каквих хиљаду дуката, каква има |
| де сасу се на зид гдје су врата.</p> <p>Поп таман да скочи још преко прага, а Бурмазевић, који |
| и озбиљним погледом на нас све.</p> <p>Поп полетје на један прозор.{S} Двојица га дохватише за |
| све, везано и сложено у крстине.</p> <p>Поп је све што је имао свога звао »црквено« и »народно« |
| вароши друга срећа чека дијете.</p> <p>Поп заћута и даде се у мисли.{S} И владика ћути.{S} Так |
| црна јој коса расу се по земљи.</p> <p>Поп се уздрхта, а сузе му ударише.{S} Он мрдну једним п |
| сваки час чекамо кад ће планути.</p> <p>Поп, који је до то доба ван себе лежао у колима, скочи |
| ављао селом и живио с попадијом.</p> <p>Поп је био све и сва!{S} Имали смо и школу, али она је |
| а сам опојао није се повампирио.</p> <p>Поп Митар повуче нашег попа за мантију.{S} Владика се с |
| м природу, — рече она безазлено.</p> <p>Поп протури прсте једне руке кроз прсте друге руке, исп |
| .{S} Иконија донесе бијелу каву.</p> <p>Поп не скида с ње очију.</p> <p>— Шта си радила, сине, |
| и она — брже по Иконију Маркову.</p> <p>Поп разбуди Мића, који у скок оде баба-Иконијиној кући, |
| е дизаше главе, ни руку с очију.</p> <p>Поп јој метну руку на главу и нешто шапуташе.{S} Послиј |
| за лотре и лако скочи на земљу.</p> <p>Поп је ухвати убјема рукама за главу па је љуби у чело, |
| е исправи у колима и скиде капу.</p> <p>Поп га отпоздрави:</p> <p>— Добро си поранио, куме!</p> |
| рипада цркви и селу, дакле попу.</p> <p>Поп је говорио врло често бесједе у цркви.{S} Силне, св |
| оли ли те?{S} Осјећаш ли штогод?</p> <p>Поп слабо одговара:</p> <p>— Не!</p> <p>— Боли ли те ма |
| уне суза:</p> <p>— Како си, оче?</p> <p>Поп се трже и обрте очи на ону страну, гдје владика ста |
| ..{S} Нов учитељ!...{S} Како то?</p> <p>Поп се исправи па га стаде гледати.{S} И ми се ослободи |
| длетјеше, и ми угледасмо <pb n="141" /> попа у пламену.{S} Држи икону и дигао је више главе.</p |
| у селу није пачао, свакоме је угађао, а попа се бојао.{S} Управо се ни жив није чуо.{S} Ми смо |
| е, она је при себи.{S} Стидљиво погледа попа, а на лицу јој се види некаква страшљива спокојнос |
| /p> <p>Бинко цикну као гуја, кад угледа попа:</p> <p>— Спасавајте кума, ако ћемо сви изгинути! |
| , што је стајао на раскршћу, кад угледа попа у оној помпи, помисли да је владика, па ободе коња |
| благослови! — рече кум Нинко кад угледа попа.{S} И кочијаш се исправи у колима и скиде капу.</p |
| е село имало је цркву, а црква је имала попа.{S} Поп је опет имао цркву, село и попадију.{S} То |
| Исправи се, па са стране баци поглед на попа, још већма зачкиљи, а бора на челу као да још дубљ |
| рши трећи разред, учитељ онда навали на попа и на друге људе, те је задржа још једну годину дан |
| } Скочи један што сједи с кочијашем, па попа у руку:</p> <p>— Хајдете -— вели, — поздравио вас |
| о није могао ни помислити да не послуша попа, а он опет са своје стране није ни сањао да његова |
| лије пођоше, а поп Митар скочи на нашег попа:</p> <p>— Како ти да говориш онако пред његовим пр |
| вампирио.</p> <p>Поп Митар повуче нашег попа за мантију.{S} Владика се слатко насмија.</p> <p>— |
| је нурија и тако даље, па пита и нашег попа.{S} Каже он све како је, и хвали се нама — хвала м |
| е, изоблачили се и дошли цркви.{S} Љубе попа у руку и честитају.{S} А он се чисто подмладио.{S} |
| иђоше се жене и људи кућама, а оставише попа сама.{S} Није ни он готово ништа вечерао, а ту ноћ |
| села у народној војсци, и они отпратише попа у варош, а цијелим путем бацаше пушке и пјеваше.{S |
| хватити!</p> <p>Двојица тројица метнуше попа у кола.{S} Посједаше још њих неколико оружаних, а |
| иховим својтама, који су у војсци.{S} И попа она одмјењује ондје гдје треба писати, извадити кр |
| е долазио у додир.{S} И учитељ чим види попа, а он погне главу, намргоди се још јаче, игра се п |
| сити нагледају.</p> <p>Тако она весели попа и село.{S} Ишла је с попом и владици.{S} Била у шк |
| ствари.</p> <p>Кум Нинко хоће да соколи попа, али му се језик завезао, и само гута пљувачку.{S} |
| пламена греда више врата тресну и лупи попа по потиљку.{S} Он паде ничице и прсима на земљу, а |
| настави:</p> <p>— Ни ви, браћо, узимати попа, који није учеван.{S} Школу одмах зидајте и дјецу |
| ћ, који је стајао са стране и не видећи попа, маче сјекиром по довратку.{S} Поп преко прага, а |
| ри да свршује четврти разред, запита он попа:</p> <p>— Па шта мислиш сада с њоме?</p> <p>— Мисл |
| едоше они за ручак.{S} Посадише Мару до попа, па јој висе ножице низ столицу, а сам свети отац |
| о сељака.{S} Некакав страх бјеше обузео попа, да се једва држаше на ногама.</p> <p>Аксентије См |
| а сјекира тутњи.{S} Ми више не видјесмо попа.</p> <p>Тада Станоје Исаковић лупи сјекиром у врат |
| начини као велико огњиште.{S} Однијесмо попа његовој кући.{S} Из уста и носа лоптила му је крв, |
| ав тежи случај у судници, одмах трчи по попа, и он то од часа намири, да је сваком право.</p> < |
| е метну у крило.{S} Поклони се мало пут попа, па оста сједећи на кревету.</p> <p>— А камо се ти |
| гледа великим безазленим црним очима у попа.</p> <p>— Како сам лијепо сањала, бабо!</p> <p>— А |
| крене очима око себе, па кад их упре у попа, њему је као да га полијева неким животворним балс |
| ни свануло, а већ све село зна да се у попа нашло женско дијете.{S} Весели људи и жене, изобла |
| је дај даље у варош, у Биоград.</p> <p>Попа штрецну, као да га неко ножем удари.</p> <p>— Зар |
| уста, не хтјесмо сазивати дјеце.</p> <p>Попа се клони, да је чудо.{S} Већ је недјељу дана, а с |
| , да ће му бити тако педесет година.{S} Попадија јал’ је била годину двије млађа, јал’ није.{S} |
| уће је живио скромно и по старински.{S} Попадија га љуби у руку кад пође у село или кад се врат |
| Све иде добро и сви се добру надају.{S} Попадија се опоравља и - већ трећег дана предигла се у |
| не одмиче се.{S} Шапће само молитве, а попадија слабо се разбира.{S} Јечи само и моли се богу |
| > <p>Шта да се ради?</p> <p>У један пут попадија се дохвати за појас, па врисну и сва поцрвење. |
| p> <p>Кад ашов извиси гомилу земље више попадије, махну поп руком на нас и ми одосмо његовој ку |
| ба-Иконијиној кући, а сам се опет врати попадији.</p> <p>Болови наступају све на махове и све ч |
| какав шаљивчина који наздрави »црквеној попадији«, али Крста Замлата истеже шамаром и састави г |
| служио цркву, управљао селом и живио с попадијом.</p> <p>Поп је био све и сва!{S} Имали смо и |
| попа.{S} Поп је опет имао цркву, село и попадију.{S} То јест: поп је служио цркву, управљао сел |
| арод је глуп и затуцан!{S} Имају једног попенду, који је још с два три капиталиста притиснуо по |
| е напријед:</p> <p>— Ако је твоја воља, попо; и твој благослов, да му узмемо добру жену дадиљу, |
| изађе напријед:</p> <p>— Да простиш ти, попо, и ви, браћо, ви сви знате да се моја домаћица при |
| !</p> <p>— Ако је с твојим благословом, попо, ја велим тако је добро, — рене кмет.</p> <p>— Нек |
| , господар-Нинко и куме, и ви, господин-попо и остала господо!{S} Ја велим, ако дозволите, да с |
| > <p>— Молим вас, браћо, и ви, господин-попо, ако дозволите да рекнем и ја.</p> <p>Зачудише се |
| Кажи, де!</p> <p>— Ја, велим, господин-попо, и ви, господо кметови и кумови, да није право да |
| и као у по дана.{S} У један пут загрмје попов глас:</p> <p>— Икона!{S} Икона!</p> <p>Ми погледа |
| аше од дима.</p> <p>Опет као да се чује попов глас, али је загушен и не разбирају се ријечи.</p |
| њој причати.</p> <p>Цијело је село било попов спахилук.{S} Заповиједао је кмету, а кмет селу.{S |
| мрак притисне земљу, неко се шуња поред попова плота.{S} Не бијели се на њему сељачка кошуља, н |
| се ту спрема, ни ону трку и урнебес од попова.{S} Доста да знате, да је наш поп био најстарији |
| Немој, оче владико, држати више простих попова, као ја што сам... што сам био... — Ућута и исхр |
| е — вели поп — учио у мога оца, који је поповао у стара времена, па кад га убише Турци, ја оста |
| несе свој губер и простре га пред врата попове собе, па леже.</p> <p>Кад сан, који не може раст |
| па, требао је само недјељом проћи поред попове куће, па већ више не би ишао босоног.{S} Оно доб |
| опанака.{S} Наслони се на врљике, а из попове куће, као мјесечев зрак, лако се креће друга сли |
| иђе се свијет мало по мало, само осташе попови код владике.</p> <p>Онда владика поче једног по |
| дупро врата од буваре. — Говори народ о поповим ријечима, а свакоме пуно срце и лако му, као да |
| каква неспокојна радост ожарила и увело попово лице.{S} Ударише врућине.{S} Иконија већ кречи п |
| <p>Он иде даље а ковач као опарен трчи поповој кући и стеже шину.{S} Набавља зелене шаре у вар |
| оста свијета, па је као младу одведосмо поповој <pb n="133" /> кући.{S} Поп од радости ни говор |
| зак мутљају се жене из цијелога села по поповој кући.{S} Ту је камара сирчева, колача од пекмез |
| сједи поп, кум Нинко и Станоје Глувић у поповој авлији.{S} Онда поче поп:</p> <p>— Чујеш, куме, |
| чке и обли сузама.{S} Осмијех заигра на поповом лицу.{S} Он је дохвати руком за браду и издиже |
| јек.{S} Цио дан је у школи, а ноћу шије поповске капе и шаље у варош.{S} Једва да је што више з |
| ком на дијете покрај себе, дохвати онда попову руку и пољуби је; прошапта: »Благослови ме... и |
| S} Подбочио се на косиште и тражи очима попову кућу.{S} Или извади двојнице, духа у њих и њихов |
| истока.{S} Стадоше још двоја кола пред попову кућу.{S} Дођоше жене и људи из сусједства, а и к |
| } Ударише врућине.{S} Иконија већ кречи попову кућу и спрема се дочек за Мару.{S} Једног дана и |
| ви ме, бабо! — па наслони усне на увелу попову руку.</p> <p>Жене покрише очи, људи чепркају пал |
| лим путем бацаше пушке и пјеваше.{S} За попом, у другим колима, возио се кум Нинко и Глувић, за |
| дохвати кутију са жигицама која је пред попом стајала и брзо трже руку назад.{S} Исправи се, па |
| ослије ручка много се што шта владика с попом разговарао.{S} Звао га да га узме у конзисторију, |
| растане, и кад је мислила да је Мара с попом заспала, изнесе свој губер и простре га пред врат |
| ко она весели попа и село.{S} Ишла је с попом и владици.{S} Била у школи.{S} Па послије је опет |
| ући.{S} Поздравише се и остали сељаци с попом па одоше, а он оста сам, као сухо дрво, и на срце |
| — гракнусмо ми, а ћата, што боље може, попу на муштулук.</p> <p>Радоје опали из двоцијевке.{S} |
| и научи се чему се год деси прилика.{S} Попу је казао: »Стрпи се, оче, још годину дана!{S} Нека |
| ила купећи крпама крв испод кревета.{S} Попу се одсјекоше ноге.{S} Спопаде петрахиљ, намаче га |
| и како нам је било!{S} Али шта ћемо?{S} Попу не смијеш ни поменути да устане око владике, не би |
| љању новога владике.{S} Народ одлучи да попу за тај дан начини нове хаљине, и учитељ је читаве |
| агослови ме!</p> <p>Она се наже из кола попу, и пружи руку:</p> <p>— Благослови ме, бабо! — па |
| иђе столу; заврати шешир, наже се према попу и пружи руку.</p> <p>— Жив био, сине! — рече поп.< |
| рајцарама; веза новце у мараму, па даде попу:</p> <p>— На остави; ово је Маријино!</p> <p>Онда |
| </p> <p>Онда је узе на руку и понесе је попу, да је пољуби, па с Глувићем оде његовој кући.{S} |
| у нешто што припада цркви и селу, дакле попу.</p> <p>Поп је говорио врло често бесједе у цркви. |
| .{S} Она је служила цркви и селу, дакле попу. — Послије ћу вам већ и о њој причати.</p> <p>Ције |
| гигају кола као на »вендерима« и да се попу »не труцка зорли«.</p> <p>Једном у сумрак угледа о |
| честаше.{S} Дође и Иконија, и поша рече попу да изађе, а сама оста с Иконијом.{S} Већ почиње да |
| лежи.{S} Не тужи се истина никоме, али попу пао некакав терет на срце и црне му мисли долазе у |
| божји анђео одрече њега и врати покајан попу, учитељ веле, оде у Биоград и ожени се некаквом шт |
| а је владика изишао до врата, и помогао попу да сиђе с кола, па му није дао ни руке, него се с |
| водиле је својим кућама и доводиле опет попу.</p> <p>Она је расла у кући код оца до своје осме |
| /p> <p>Пуна и крчма, па све наздрављају попу и његовом дому.{S} Нађе се и некакав шаљивчина кој |
| Једно пет шест дуката мјесечно.</p> <p>Попу чисто одлакну:</p> <p>— Нема од тога ништа, оче вл |
| пају све на махове и све чешће, али кад попусте, она је при себи.{S} Стидљиво погледа попа, а н |
| јеља све горе.{S} Мука истина гдјешто и попусти, али ноге затјечу све јаче, дохватило и горе сн |
| ни ријечи рећи.{S} Он је то и радио.{S} Попустила му шина на точковима, а он нађе Пера ковача г |
| ао је више главе.</p> <p>Нама жива срца попуцаше.{S} Престравили се, па заборавили и да гасимо. |
| е на поље.</p> <p>Пред кућом, кум Нинко попушта штрањге коњима, који се пуше у свјежем јесењем |
| <p>Поп га отпоздрави:</p> <p>— Добро си поранио, куме!</p> <p>— Шта ћу? — рече кум Нинко.{S} Пр |
| њој слаба промјена.{S} Само што је мало порасла и што је бљеђа дошла у лицу, те јој црне очи чи |
| писа.{S} Изнијели један сто из суднице, поред њега дугачка клупа и неколико троногих столица.{S |
| и, и не гледа <pb n="121" /> већ пљуцка поред себе.{S} Кад случајно обрне очи, а на патосу стој |
| ојава ковача.</p> <p>Кад учитељ дође на поред њега, а он се окрете:</p> <p>— А што си ти, море, |
| А кад мрак притисне земљу, неко се шуња поред попова плота.{S} Не бијели се на њему сељачка кош |
| час смртни.{S} Наш је гријех, ако умре поред нас живијех некрштена душа.{S} Ја желим да крстим |
| S} Онда се и сам прекрсти, па се посади поред ње и пришапта јој:</p> <p>— Пољуби бабу још један |
| о чарапа, требао је само недјељом проћи поред попове куће, па већ више не би ишао босоног.{S} О |
| рштено писмо и таке ствари.{S} А учитељ поред ње изгуби и оно мало научног нимбуса, јер Мара св |
| дан оде.</p> <p>Један пут иде он полако поред ковачнице.{S} Ковач је нешто теретно радио, сав м |
| {S} Затегни узде.</p> <p>Ходом прођосмо поред нове, велике, зидане школе.{S} Баш звоњаше на веч |
| завирује прстић, који је још као дијете порезала и који јој је Иконија боквицом превијала.{S} Г |
| рекох вам, пуна пунцата, па и половину порте притиснуо народ.{S} А поп још кад хоће што важно |
| одавде и намјестићу Мића црквењака пред порту с врљиком, па да му пребије голијени, који се од |
| рквене чарапе, тканице и рубље изнесе у порту и разда сиромашноме народу.{S} Велика је служба б |
| ов дан.{S} Сваки дан ишчекивасмо Марину поруку за кола.{S} Али дође и Петров дан, а писма од ње |
| хоће што важно да бесједи <pb n="94" /> поручи кмету да зовне још људе, којих ће се највише тиц |
| S} Сједне сам,- намргоди се па ћути.{S} Поручи што год да једе, па опет у школу.{S} Дјеце није |
| ј и тај«, па онда рече и: »Павао Ђерић, поручик!«</p> <p>»— Одакле је? — викнусмо ми сви.</p> < |
| .{S} Сваки дан све горе, и кмет већ био поручио Циганину да скује резу за затвор и предложио да |
| оде у Биоград, а весео народ само једно поручује: «Похитај! не задржавај се!»</p> <p>Марина соб |
| горе.{S} Онда се и сам прекрсти, па се посади поред ње и пришапта јој:</p> <p>— Пољуби бабу јо |
| дијете.</p> <p>Сједоше они за ручак.{S} Посадише Мару до попа, па јој висе ножице низ столицу, |
| емљом, а увријеђени народ гракну: удри, посветила ти се!{S} Све иде добро и сви се добру надају |
| не чарапе, кошуље и убрусе.</p> <p>Жене посједају на клупу под орах, милују Мару и плачу, а она |
| аде гледати.{S} И ми се ослободисмо.{S} Посједасмо опет, правећи и њему мјеста, ал’ он не хтјед |
| Двојица тројица метнуше попа у кола.{S} Посједаше још њих неколико оружаних, а Павао шиба коње |
| е, а сељаци и нехотице сви поустајаше и поскидаше капе, Нинко отпоче:</p> <p>— Куме мој и оче, |
| е разиђе се дим, и ми га угледасмо како поскочи преко греде, која се пушаше на патосу, па пође |
| ати на муку, кажем ти, већ гледај свога посла!{S} Знам ја тебе добро који си ти!</p> <p>Учитељ |
| коли, послије у цркви.{S} Имао је свуда посла, свуда је и стизао, и свуда је требала његова пам |
| ковач и иде руци, — а шта ћу кад немам посла?</p> <p>— А јеси ли видио црквена кола и шину на |
| писао је неком своме другу: «...{S}Бош посла!{S} У народу се не може ништа учинити.{S} Заузима |
| нај разумио, који је своје рођено морао послати у туђину, или који је сам у својој младости мор |
| ругој <pb n="93" /> њиви, сада у школи, послије у цркви.{S} Имао је свуда посла, свуда је и сти |
| одвајати!» Тако опет наступи вјечност, послије које ће зар и нама гранути сунце.</p> <p>Међу т |
| се пуна црква жена, али поп један пут, послије службе у петак, стаде пред олтар па поче говори |
| е, сједио у зачељу.{S} Ко ће с нама!{S} Послије ручка, веле, разиђе се свијет мало по мало, сам |
| ијевницу.{S} Јес’, ал’ учитеља нема!{S} Послије службе дигне се поп, да види да учитељ није што |
| тјера Иконију да јој прича које шта.{S} Послије трчи по авлији, ваби кокоши, гледа како Мићо из |
| етну руку на главу и нешто шапуташе.{S} Послије јој потури руку под уста.{S} Она је дохвати обј |
| за село.{S} Лијепо смо га сахранили.{S} Послије распустисмо дјецу а школу затворисмо.</p> <p>Са |
| за мал’, вели, што није у њу пљунуо.{S} Послије, каже, све код тог професора, нудили му да насп |
| прошапта: »Благослови ме... и опрости!« Послије јој се ваљада од бола развуче лице, трже се јед |
| је служила цркви и селу, дакле попу. — Послије ћу вам већ и о њој причати.</p> <p>Цијело је се |
| ачета!{S} Док су живи, биће им доста, а послије — народно је и било.</p> <p>Поодавно је већ как |
| чне нешто удити, свако јутро повраћа, а послије неколико мјесеци и ноге јој почеше отјецати.{S} |
| сваки човјек морати писати писма.{S} А послије у школи се учи: земљопис, свештена историја, пр |
| ана!{S} Нека дијете прође свијета.{S} А послије, кад ти дође, нећеш се више од ње одвајати!» Та |
| коле, може, ако ће, бити и учитељ.{S} А послије, у вароши друга срећа чека дијете.</p> <p>Поп з |
| хоће већ да се љубе пред народом.{S} А послије службе: цмок!{S} Поздрављају се и они, који се |
| била тај дан, дивно је поп пјевао.{S} А послије службе весеље на све стране.</p> <p>Пуна и крчм |
| _C3"> <head>III</head> <p>Бјеше недјеља послије подне.{S} Народ се искупио код записа.{S} Изниј |
| и — мислите?{S} Да се договоримо ми, па послије да запитамо и друге паметне људе; да видимо шта |
| попом и владици.{S} Била у школи.{S} Па послије је опет с дјевојчицама на игри или на раду.{S} |
| и како је кум Нинко сав поцрвенио, кад послије десет дана доби поп писмо од Маре, у коме прича |
| а вјетар, па чисто забрекнем.{S} Па кад послије <pb n="130" /> опет узмем чекић, чини ми се да |
| ти!{S} Таки мени и требају!</p> <p>Кад послије пођоше, а поп Митар скочи на нашег попа:</p> <p |
| и, а ми блејимо за њом.</p> <p>Или дође послије подне, кад се поп наслонио на шареницу, па га г |
| збиља омилио наш поп, јер прве недјеље послије тога, истом поп подијели нафору, а једне каруце |
| х сироче и побјегох у ово село, гдје ме послије власт запопи.</p> <p>— А онако нијеси, да речеш |
| пође у школу.</p> <p>На једно по године послије тога, напрасно се разбоље поп, заковрну од једа |
| боли, али што мора бити, мора!</p> <p>И послије мјесец дана већ се опрема дијете за пут.</p> <p |
| љем; најприје га се, веле, плашила, али послије се већ навикла. -</p> <p>Тако је то ишло мјесец |
| ио сам на гробу, то нико не зна.{S} Тек послије једно по сахата врати се он, и истом ступи на а |
| пуну цркву народа.</p> <p>Кад се Нинко послије недјељу дана врати из Биограда, није могао наод |
| н и не разбирају се ријечи.</p> <p>Мало послије разиђе се дим, и ми га угледасмо како поскочи п |
| на оно и да добро упамти све, па да му послије прича кад се врати.{S} Тако они бригају бригу, |
| побјеже из собе.</p> <pb n="119" /> <p>Послије је ушла Иконија с другим женама и кроз једно че |
| илина све му сузе капљу у тањир.</p> <p>Послије је владика питао шта је учила, и кад она одгово |
| . -</p> <p>— Да је благословена;</p> <p>Послије ручка много се што шта владика с попом разговар |
| чног нимбуса, јер Мара сврши све научне послове као и он.{S} Већ се више не кају сељаци што су |
| о ни говорити.{S} Видим да му не ваљају послови што ради, али гдје ја прост човјек смијем удари |
| ваља да се по мало учи кућевном реду и послу.{S} Шта ће</p> <p>— вели — научити у мојој кући, |
| ње», и да сада похита учити се кућевном послу.{S} Већ је поп мислио да поведе ријеч о томе с на |
| мотиком, али за то је он ипак увијек у послу.{S} Он води бригу о цијелом селу.{S} Час је у јед |
| ело или кад се врати кући.{S} Сва им је послуга био Мићо црквењак, који се такође рачунао у неш |
| али нико није могао ни помислити да не послуша попа, а он опет са своје стране није ни сањао д |
| тиром ондје, па онда живи ако можеш.{S} Послушајте ме, пошљедњи вам пут кажем; вас сте четвориц |
| ње.{S} Није се никад десило да му се не послушају свете ријечи.{S} Један пут уђе нека помама у |
| зуби, мало искривљени као плот који је посрнуо.{S} Лице му је поблиједо ал’ не мршаво, а велик |
| то ишло мјесец дана.{S} У то доба Мара поста још замишљенија.{S} Чудновато се поче понашати.</ |
| његовој глави.</p> <p>Од то доба учитељ поста још већа ћуталица и још осамљенији.{S} Једно вече |
| ту.{S} Са свим већ остарио, обневидио и постао забораван.{S} Знам, кад год му приђем руци, да м |
| говори ни ромори, само брише очи и тек постарији људи што је по штогод припитају, а млађима се |
| е се у клупче савија.{S} Сједи поп крај постеље и не одмиче се.{S} Шапће само молитве, а попади |
| анојем покуњио се, па се само примакоше постељи.</p> <p>— Прије свега, браћо, ево у овом су ков |
| јака цвијећа; нова шареница прострта по постељи.{S} И само се још нестрпљиво ишчекиваше мио вла |
| равља и - већ трећег дана предигла се у постељи, па срче млијеко из ћасе.{S} Поп хода као и при |
| ше равномјерно дизати, исправи се поп у постељи.{S} Собу је освјетљивало кандило, које је горје |
| ње.{S} Дубоко поп уздахну и завали се у постељу.</p> <p>Давно је пала роса, већ се и исток руме |
| ништа вечерао, а ту ноћ узе Мару себи у постељу.{S} Иконија се не може од ње да растане, и кад |
| док не буде доста новаца, да не будете постидни пред свијетом.{S} То вам је на аманет, па сад |
| сред собе између двије скамије, варнице посукташе, а проломљен таван наже се у пламену и хоће д |
| греда више врата тресну и лупи попа по потиљку.{S} Он паде ничице и прсима на земљу, а икону д |
| х <pb n="139" /> људи, не би можда ни у потјеру ишли.{S} Али старији бацају пушке, сједају на к |
| , налију препукло срце.{S} Сломљен брод потоне и ништа се више не види.{S} И само још што сан и |
| цар Лазар.</p> <p>Ту њене очице по ново потражише слику Лазареву.</p> <p>— Лијепо, сине, врло л |
| је опали из двоцијевке.{S} Поп гологлав потрча пред кола, која се уставише, раширио руке и рида |
| обље!</p> <p>Поп се пробуди, па уплашен потрча, прво у Марину собу:</p> <p>— Устај, сине, некак |
| вели, у лице пољубио.</p> <p>Мара одмах потрча па владику у руку, а он њу у чело.</p> <p>— Твој |
| атовао.</p> <p>— У помоћ! — викну Павао потрчавши њему. .</p> <p>— Шта је?</p> <p>— Побјеже учи |
| е одадре дешњака.{S} Волови у један пут потрчаше.{S} Павао се дохвати за <pb n="131" /> стражњу |
| главу и нешто шапуташе.{S} Послије јој потури руку под уста.{S} Она је дохвати објеручке и обл |
| .{S} Кочијаш се испео на кола, па ногом потурује сијено под сједишта.{S} Поп изађе на <pb n="11 |
| тари поп Стоко: кога сам крстио није се потурчио, кога сам вјенчао није се раставио, а кога сам |
| аво да се дијете код толиког свог имања потуца по туђим кућама.</p> <p>Поп поцрвење кад чу рије |
| моју кућу туђом, и зар ће се ово дијете потуцати У мојој кући?</p> <p>Учитељ се уједе за језик. |
| створитеља!</p> <pb n="120" /> <p>Нинко потхвати дијете руком испод мишке и привуче га к себи, |
| старе дане живјети?{S} Како ћу — вели — поћи на небо, гдје ће ме сјутра прексјутра свевишњи поз |
| се загрцнули, па само кашљуцају.</p> <p>Поћута поп и одмори се, па онда устежући се настави:</p |
| га онда чисто срдито баци и с некаквим поуздањем шапне: — <foreign xml:lang="LA">Plantago lanc |
| /p> <p>Ми помислисмо да је нов ћата, па поустајасмо.{S} Кмет скочи:</p> <p>— Ја сам, господине! |
| Онда обриса очи и изађе у народ.{S} Сви поустајаше.</p> <p>— Имао бих нешто да проговорим са ст |
| капу и устаде, а сељаци и нехотице сви поустајаше и поскидаше капе, Нинко отпоче:</p> <p>— Кум |
| есто бесједе у цркви.{S} Силне, свете и поучљиве ријечи, да те језа подиђе.{S} Црква је служила |
| Мара већ свршила «васпитање», и да сада похита учити се кућевном послу.{S} Већ је поп мислио да |
| ад, а весео народ само једно поручује: «Похитај! не задржавај се!»</p> <p>Марина соба као рај.{ |
| коме од нас момака пружи руку, а он сав поцрвени.{S} Искупи се доста свијета, па је као младу о |
| , па неће с мјеста, а Павао се наљутио, поцрвенио у лицу као паприка, виче на волове и дере ајд |
| или као убијени и како је кум Нинко сав поцрвенио, кад послије десет дана доби поп писмо од Мар |
| ја се дохвати за појас, па врисну и сва поцрвење.{S} Поп се окамени.</p> <p>— Пошљи — вели она |
| Мара скочи па њега у руку.{S} Чича сав поцрвење.</p> <pb n="112" /> <p>Кад чича изађе, а влади |
| да се заплачеш.{S} Кад на пошљетку сав поцрвење па поче да дршће, каже: »Шта је то, браћо, јес |
| мања потуца по туђим кућама.</p> <p>Поп поцрвење кад чу ријеч имање, а кум Нинко разрогачи очи |
| икона светога Саве.{S} Била је са свим почађила и испрепуцала, да се једва разазнавао светац.{ |
| е да му је по томе спадала нека особита почаст и задатак при поздрављању новога владике.{S} Нар |
| таноје Глувић у поповој авлији.{S} Онда поче поп:</p> <p>— Чујеш, куме, и ти, брат-Станоје!{S} |
| попови код владике.</p> <p>Онда владика поче једног по једног питати како се зове, одакле је, к |
| и у сриједи.{S} Намргоди њене очице, па поче гласно и монотоно, како сва дјеца читају:</p> <p>« |
| чеш.{S} Кад на пошљетку сав поцрвење па поче да дршће, каже: »Шта је то, браћо, јесте ли ви хри |
| ије службе у петак, стаде пред олтар па поче говорити, да је бог оставио недјељу и празнике за |
| једно четврт сахата, и кад се с пласта поче пушити а са траве роса дизати, уста поп па пође у |
| поста још замишљенија.{S} Чудновато се поче понашати.</p> <p>Сједи неки пут с нама.{S} Ћерета |
| скупили у наоколо.</p> <p>Слабим гласом поче поп:</p> <p>— Оче владико, сјећаш ли се кад си ме |
| је сад вријеме дошло, да ће и по селима почети, па је гриота да дијете задоцни.{S} Него ја тако |
| падоше на запурене обрашчиће а груди се почеше равномјерно дизати, исправи се поп у постељи.{S} |
| испод мишке и привуче га к себи, а коњи почеше касати.{S} Мара се окрете оцу, и престрављено ви |
| , а послије неколико мјесеци и ноге јој почеше отјецати.{S} Не може више ни хљеба да замијеси. |
| и је он у помоћи!</p> <p>Онда сви редом почеше љубити дијете и најзад је Нинко понесе, као да с |
| а изађе, а сама оста с Иконијом.{S} Већ почиње да свиће први дан Духова.{S} Сио поп на клупицу |
| , кад се родио.{S} У оно доба, гдје вам почињем причати, рачунали смо ми, а и он, да ће му бити |
| е мртва, ни градити шта му драго.{S} Не почињите, док добро не смислите, и док не буде доста но |
| нашем рачуну тако педесет и пет година, почне нешто удити, свако јутро повраћа, а послије некол |
| /p> <p>Опет ћутање, нико не зна како да почне, како да га тјеши, шта да му каже. — Поп издиже г |
| жје нек иде дијете у твоју кућу, и нека почне наук!</p> <p>Али сјутра се промијени код цркве св |
| дно с пошом одарио здрављем.{S} Али кад поша намири по нашем рачуну тако педесет и пет година, |
| и наново учесташе.{S} Дође и Иконија, и поша рече попу да изађе, а сама оста с Иконијом.{S} Већ |
| шту а све прислушкује код капка.{S} Али поши како која недјеља све горе.{S} Мука истина гдјешто |
| ме ништа више не боли!</p> <p>То бјеше пошљедња његова ријеч!</p> <milestone unit="subSection" |
| онда живи ако можеш.{S} Послушајте ме, пошљедњи вам пут кажем; вас сте четворица свему злу кол |
| црните све горе пред оцем небеским!{S} Пошљедњи вам пут кажем и позивам да се оставите пасјалу |
| види вјечност срце које чека.{S} Кад је пошљедњи мјесец школске године, не може човјек жив да д |
| ћи кроз <pb n="146" /> моје село.{S} На пошљедњој станици добијем новог коморџију, неког Илију |
| оворио, чисто да се заплачеш.{S} Кад на пошљетку сав поцрвење па поче да дршће, каже: »Шта је т |
| Па шта да радим?{S} Научи ме!</p> <p>— Пошљи је у Биоград на науке.</p> <p>— А колико то траје |
| а поцрвење.{S} Поп се окамени.</p> <p>— Пошљи — вели она — брже по Иконију Маркову.</p> <p>Поп |
| ела брже! уморан сам.{S} Отвори школу и пошљи ми фамилијаза.</p> <p>— Сједи, човјече! — рече ос |
| живота поклонио!» И бог га је заједно с пошом одарио здрављем.{S} Али кад поша намири по нашем |
| у и узе се молити богу.</p> <p>Још није поштено ни свануло, а већ све село зна да се у попа наш |
| та за оволико село; а вашој кући част и поштење! — ту учитељ скиде капу и поклони се кум-Нинку. |
| вече, кад се врати из села, застаде он пошу у несвијести, а Иконија се сва ознојила купећи крп |
| зађе Нинко Вилотић:</p> <p>— Ако сам ти прав, оче, да се окумимо!{S} Тако народ, хвала му, мене |
| ми се ослободисмо.{S} Посједасмо опет, правећи и њему мјеста, ал’ он не хтједе сјести већ опет |
| , оде у Биоград и ожени се некаквом што прави шешире.{S} Остоја богословац прича да се сада рас |
| из пећи за хљеб, или како сусјед Ђерић прави страшило за птице.{S} Па онда хајд’ Нинковој или |
| Нијесам никаквијех.</p> <p>— А знаш ли правило службе како ваља и «обредословије»?</p> <p>— Ја |
| и ено га гдје уђе.{S} Хајд’, хајд’, па право у народ.{S} Уставише се кола.{S} Гледамо ми ко ће |
| и ви, господо кметови и кумови, да није право да се дијете код толиког свог имања потуца по туђ |
| виром.{S} То нека је њено!{S} Је л’ вам право?</p> <p>— Како ти наредиш!</p> <p>— У ковчегу има |
| а, и он то од часа намири, да је сваком право.</p> <p>Код куће је живио скромно и по старински. |
| ла, и цио тај урнебес креташе се једним правцем.</p> <p>Дођосмо већ у прво село.</p> <p>Преметн |
| маче сјекиром по довратку.{S} Поп преко прага, а пламена греда више врата тресну и лупи попа по |
| та.</p> <p>Поп таман да скочи још преко прага, а Бурмазевић, који је стајао са стране и не виде |
| агло отворише.</p> <pb n="145" /> <p>На прагу се показа Мара, блиједа као смрт, убијена кишом и |
| њему, да пробуди Мару, али кревет бјеше празан.</p> <p>Он истрча на поље.{S} Већ се бјеше прику |
| е говорити, да је бог оставио недјељу и празнике за цркву, да се у остале дане човјек радећи мо |
| <p>Други пут Павао Ђерић води волове с празним колима.{S} Стока се нешто узарумила, па неће с |
| ао у варош, да су лупала звона и пуцале прангије, јер коњаник, што је стајао на раскршћу, кад у |
| ње.{S} У тај пар цијела школа с ужасном праском груну о земљу, и све се начини као велико огњиш |
| м по једној греди од тавана.{S} Греда с праском паде по сред собе између двије скамије, варнице |
| ао икону више главе и кроз онај тутањ и праску чусмо његов јасан глас, пјесму и ријечи: »...пер |
| /p> <p>Још мало се - види кроз облак од прашине како се кола крећу.</p> <p>Већ окретоше Зебићев |
| е покрише очи, људи чепркају палицом по прашини и гледају на другу страну у плот.</p> <p>Наста |
| учитељ улазио.{S} У њој увијек удара на прашину и људски зној.{S} Прозори су били хартијом подл |
| ли се учи: земљопис, свештена историја, прва и друга знања...</p> <p>— Не би било рђаво! — рече |
| Е</p> <p>Л. К. ЛАЗАРЕВИЋА</p> <p>СВЕСКА ПРВА</p> <p>БЕОГРАД - ЗАГРЕБ</p> <p>ШТАМПАНО У СРПСКОЈ |
| p>Али владици збиља омилио наш поп, јер прве недјеље послије тога, истом поп подијели нафору, а |
| оста с Иконијом.{S} Већ почиње да свиће први дан Духова.{S} Сио поп на клупицу у авлији, турио |
| прошапуташе међу собом и Нинко Вилотић први уђе у собу гдје је дијете било и тури му под главу |
| > <p>Поп се пробуди, па уплашен потрча, прво у Марину собу:</p> <p>— Устај, сине, некаква буна! |
| се једним правцем.</p> <p>Дођосмо већ у прво село.</p> <p>Преметнусмо школу, јер се наш учитељ |
| у кућу, Мићо изнесе по ново ракију.{S} Прву чашу даде куму Нинку.{S} Он узе чашу, скиде капу и |
| рквењака пред порту с врљиком, па да му пребије голијени, који се од вас усуди ступити ногом на |
| аје?</p> <p>— Четири године!</p> <p>Поп преблиједје као крпа и разрогачи очи; — Шта се то по бо |
| рече Остоја Пурешевић.{S} Јал’ је нешто превећ мудро, јал’ је са свијем лудо!</p> <p>Сељаци сле |
| порезала и који јој је Иконија боквицом превијала.{S} Гледа листиће <pb n="136" /> и мисли нешт |
| се враћа, да види је ли Мара устала.{S} Пред зору је била лака киша.{S} Земља бјеше свуда влажн |
| полетјеше небу, али пљусак освајаше.{S} Пред зору се још само слабо пушаше, а владика и доктор |
| ; устали на ноге, па читају молитву.{S} Пред њима стоји једна женска.{S} Упрла поглед у светога |
| скиде бригу с врата, и бољка умину.{S} Пред ноћ истина паде у ватру, али она не држа дуго, и о |
| о по сахата а авлија бјеше пуна људи, а пред кућом више од десетора кола, а Мара — још спава.</ |
| заспала, изнесе свој губер и простре га пред врата попове собе, па леже.</p> <p>Кад сан, који н |
| ми, одавде и намјестићу Мића црквењака пред порту с врљиком, па да му пребије голијени, који с |
| та од истока.{S} Стадоше још двоја кола пред попову кућу.{S} Дођоше жене и људи из сусједства, |
| о је боље умио.{S} Кад поп сједе у кола пред нашом црквом, причекаше га дванаест коњаника, што |
| и из двоцијевке.{S} Поп гологлав потрча пред кола, која се уставише, раширио руке и рида, а вје |
| ју се испод очију и хоће већ да се љубе пред народом.{S} А послије службе: цмок!{S} Поздрављају |
| {S} Отвори црквена врата, и ничице паде пред олтар, а челом дохвати земљу.{S} Лежао је тако мож |
| едан пут, послије службе у петак, стаде пред олтар па поче говорити, да је бог оставио недјељу |
| купи катанац, а поп једне надјеље стаде пред олтар па отпоче проповијед.{S} Лијепо је, брате, г |
| один дохвати кутију са жигицама која је пред попом стајала и брзо трже руку назад.{S} Исправи с |
| и, а поп још не заспа.{S} И кад чу гдје пред његову кућу сташе кола, устаде и изађе на поље.</p |
| у дне, враћају се људи с рада, па стоје пред судницом и говоре нешто о пушницама.{S} Ја сам био |
| ивним ногама и да ме не црните све горе пред оцем небеским!{S} Пошљедњи вам пут кажем и позивам |
| нафору, а једне каруце рррр! па стадоше пред цркву.{S} Скочи један што сједи с кочијашем, па по |
| је ко учинио што рђаво, а он га у цркви пред цијелим народом изобличи и позове на покајање.{S} |
| овима, а он нађе Пера ковача гдје сједи пред крчмом:</p> <p>— Зар ти — вели — у радни дан сједи |
| уде доста новаца, да не будете постидни пред свијетом.{S} То вам је на аманет, па сад гледајте! |
| свевишњи позвати, како му смијем стати пред лице - и дати рачуна о своме стаду?{S} Или ви хоће |
| јдамаком куд стигне.</p> <p>А ек учитељ пред њега као какав капетан:</p> <p>— А што — вели — би |
| > <p>Силне се припреме чине.</p> <p>Дан пред полазак мутљају се жене из цијелога села по попово |
| попа:</p> <p>— Како ти да говориш онако пред његовим преосвештенством?!</p> <p>— Да како ћу? — |
| е освјетљивало кандило, које је горјело пред школом.{S} Да је у тај пар Иконија провирила, би п |
| лас црквеног звона.</p> <p>Кад стигосмо пред школу, а она гори у велике.{S} Црква, хвала богу, |
| <p>— Зар ти — вели — у радни дан сједиш пред механом?</p> <p>— Благослови! — каже ковач и иде р |
| ше кола, устаде и изађе на поље.</p> <p>Пред кућом, кум Нинко попушта штрањге коњима, који се п |
| ном под орах.{S} Плете, а књигу метнула преда се у крило; намргодила очице и чита, не престаје. |
| писмом владичиним ишао у једну школу, и предао га школском старјешини.{S} Овај, вели, кад прочи |
| неког професора Вучетића, и ту је Мару предао.{S} Причао је како у тој кући има много које шта |
| У ЗАГРЕБУ</p> <p>1898.</p> </div> <!-- предговор --> <div type="titlepage"> <p>ПРИПОВЕТКЕ</p> |
| опадија се опоравља и - већ трећег дана предигла се у постељи, па срче млијеко из ћасе.{S} Поп |
| учио Циганину да скује резу за затвор и предложио да се купи катанац, а поп једне надјеље стаде |
| есе Марин ковчег и тури га у сијено под предње сједиште.{S} Поп пољуби Мару:</p> <p>— Пођи с бо |
| је овај учитељ са свијем нешто друго од пређашњег, и мислили смо сви да је он учеван човјек, ал |
| и.</p> <p>Стјепану, што иде у раскорак, презријева жито, а он још није пожњео.</p> <p>»А што ти |
| еће осрамотити!</p> <p>Поп га је час по прекидао: «А Мара?» или: «А она шта каже?» а Нинко намј |
| асмо.</p> <p>Претурисмо још годину-дана преко главе.{S} Кад је требало да дође, поп доби писмо |
| ставити свој завичај.{S} А ко је то све преко главе претурио, тај зна како најзад и туга малакш |
| лавом, као да рекне »с богом« и пријеђе преко пута.{S} Отвори црквена врата, и ничице паде пред |
| о, а врх оне боре показаше се још двије преко ње, — води ме!</p> <p>Кмет оде с њиме.</p> <p>— К |
| се дим, и ми га угледасмо како поскочи преко греде, која се пушаше на патосу, па пође вратима. |
| попа, маче сјекиром по довратку.{S} Поп преко прага, а пламена греда више врата тресну и лупи п |
| та не умједе казати.</p> <p>— Отишли су преко јаруге! — викну гомила, и све наже као јато чвора |
| су врата.</p> <p>Поп таман да скочи још преко прага, а Бурмазевић, који је стајао са стране и н |
| } Црвен га пламен обасјао, бијела брада прекрилила сва прса, дигао икону више главе и кроз онај |
| завијају, а уморан сељак прене иза сна, прекрсти се: »о твоју главу!» па опет спава.</p> <p>На |
| су јој двије године.{S} Рече јој да се прекрсти, па је метну у кола горе.{S} Онда се и сам пре |
| ори књигу.</p> <pb n="129" /> <p>Поп се прекрсти, па натрашке изађе из собе.</p> <p>Одатле оде |
| је метну у кола горе.{S} Онда се и сам прекрсти, па се посади поред ње и пришапта јој:</p> <p> |
| вели — поћи на небо, гдје ће ме сјутра прексјутра свевишњи позвати, како му смијем стати пред |
| та, приђе столу; заврати шешир, наже се према попу и пружи руку.</p> <p>— Жив био, сине! — рече |
| онио на шареницу, па га гледа, нагне се према њему, па се од један пут тргне, издигне главу, уђ |
| охвати руком за браду и издиже јој лице према себи, па га гледа:</p> <p>— Служи овоме! — рече о |
| школу, јер се наш учитељ са овим пазио; преметнусмо механу; питасмо узбуњене сељаке: не видје л |
| </p> <p>Дођосмо већ у прво село.</p> <p>Преметнусмо школу, јер се наш учитељ са овим пазио; пре |
| доћи.{S} Причао ти је владика да ме је премјестио у један пансионат, гдје се говори само франц |
| а због мене једног, вели, не вриједи да премјешташ конзисторије у село!»</p> <p>Владика се добр |
| одвију реп, па завијају, а уморан сељак прене иза сна, прекрсти се: »о твоју главу!» па опет сп |
| — Како ти да говориш онако пред његовим преосвештенством?!</p> <p>— Да како ћу? — рече наш поп. |
| дичине воље и ријечи?{S} Нијесу се дуго препирали.{S} Сељаци се шћућурише, само их срце боли, а |
| <p>— Спава још дијете!</p> <p>То бјеше препона.{S} Ко може стегнути срце, па сада пробудити ди |
| ида.{S} Сузе спирају црне мисли, налију препукло срце.{S} Сломљен брод потоне и ништа се више н |
| ле.</p> <p>А она не зна шта да ради.{S} Препуно јој срце, па не може нигдје да се скраси.{S} Сј |
| а не <pb n="132" /> ради!...{S} Хоћу да пресвиснем, гледајући ову неправду!...»</p> </div> <div |
| ли — научити у мојој кући, гдје нема ни преслице, а камо ли разбоја?{S} А и Иконија је остарјел |
| траг.</p> <p>— Овуда!{S} Овуда ћемо га пресрести!</p> <p>Звркте кола и пуцају осовине, а одлиј |
| > <p>Тако је он дјеловао.{S} Никад није престајао, никад се уморио.{S} Богу се молио: »Боже, оп |
| се у крило; намргодила очице и чита, не престаје.{S} А на откосу више ње стоји млад човјек.{S} |
| аве.</p> <p>Нама жива срца попуцаше.{S} Престравили се, па заборавили и да гасимо.{S} А он стој |
| почеше касати.{S} Мара се окрете оцу, и престрављено викну: «Нећу у Биоград! нећу!« Али слаб јо |
| завичај.{S} А ко је то све преко главе претурио, тај зна како најзад и туга малакше; легну њен |
| ио.{S} Покуњисмо се, па ћутасмо.</p> <p>Претурисмо још годину-дана преко главе.{S} Кад је треба |
| ња и погача, лонаца с кајмаком, живих и пржених пилића, пастрме и толико «заире», да би Војин ч |
| ијету, док ме наш рат не позва кући.{S} При свршетку добијем заповијест да идем у Б. Морао сам |
| ве и све чешће, али кад попусте, она је при себи.{S} Стидљиво погледа попа, а на лицу јој се ви |
| онесе новине, па нам прочита: »Погинули при освајању шанца на Горици 29 декембра 1877 тај и тај |
| е спадала нека особита почаст и задатак при поздрављању новога владике.{S} Народ одлучи да попу |
| SRP18801_C4"> <head>IV</head> <p>Већ се приближаваше Петров дан.{S} Сваки дан ишчекивасмо Марин |
| адржа још једну годину дана у школи «на приват».{S} Тако она пође учити и четврти разред.{S} Ве |
| у једним прстом.{S} Ми је прихватисмо и приведосмо кревету.</p> <p>— Још ближе! — шану поп.</p> |
| нко потхвати дијете руком испод мишке и привуче га к себи, а коњи почеше касати.{S} Мара се окр |
| ста и наокришке, а све гледајући кмета, приђе столу; заврати шешир, наже се према попу и пружи |
| тромо, и као да је бог зна како уморан, приђе столу, гдје је и поп сједио.{S} Не назва бога, са |
| и ми му положисмо икону.</p> <p>Владика приђе на прстима, а очи му пуне суза:</p> <p>— Како си, |
| иже! — шану поп.</p> <p>Она на кољенима приђе још ближе, али не дизаше главе, ни руку с очију.< |
| под икону и помоли се богу, па одважно приђе кревету.{S} Метну дјетету руку на чело:</p> <p>— |
| г кревета нико се не одазва.</p> <p>Поп приђе кревету и пипаше по њему, да пробуди Мару, али кр |
| на срце:</p> <p>— Овдје!</p> <p>Доктор приђе, обрташе га јадника и овамо и онамо.{S} Узе га бо |
| ику? — рече бунован Матија.{S} Павао му приђе и шану још нешто.</p> <pb n="138" /> <p>Матија оп |
| и постао забораван.{S} Знам, кад год му приђем руци, да ме пита чији сам.</p> <p>Тако смо ми ра |
| /> <p>Поп слабо махну руком, као да му приђемо.{S} Владика сједе на столицу до кревета, а ми с |
| поведе.{S} Владичина је воља да дијете, прије него се са свим врати кући, види што више свијета |
| на душа.{S} Ја желим да крстимо дијете, прије него га дам из куће.</p> <p>— Да га крстимо! — ре |
| недјељом је била увијек дупком пуна.{S} Прије, још давно, и кад је какав светачац па и петак, н |
| па се само примакоше постељи.</p> <p>— Прије свега, браћо, ево у овом су ковчегу овдје народни |
| браћо, ви сви знате да се моја домаћица прије два мјесеца <pb n="100" /> побабила.{S} Дајте мен |
| цмок!{S} Поздрављају се и они, који се прије не хтјеше ни погледати, и кмет истави колац, који |
| срче млијеко из ћасе.{S} Поп хода као и прије по селу, али је расијан и све се труди да сакрије |
| Све ми се чини проговориће нешто, и час прије гледам да загребем на поље.</p> <p>Учитељ је био |
| >— Српом!</p> <p>— Знам, оче; а куда ћу прије?{S} Знаш да сам инокосан.</p> <pb n="91" /> <p>- |
| слабо главом, као да рекне »с богом« и пријеђе преко пута.{S} Отвори црквена врата, и ничице п |
| ац, и ако ислабио, ипак сталним кораком пријеђе улицу и уђе у цркву.</p> <p>Али његова подјела |
| прутови — није шала оне божје ријечи, а пријети клетвом.{S} Осврће се народ и тражи очима њих ч |
| > <p>Он истрча на поље.{S} Већ се бјеше прикупило нешто сељака.{S} Некакав страх бјеше обузео п |
| ише свијета и научи се чему се год деси прилика.{S} Попу је казао: »Стрпи се, оче, још годину д |
| школу одредио, а — вели — не знам боље прилике од ове.</p> <p>— Оче владико, старија је твоја |
| , наш поп!{S} Али и јесте човјек!{S} Та приличи му да је сам владика!</p> <p>Кад је поп стигао |
| прође, или да он узима власт која му не приличи.</p> <p>Стјепану, што иде у раскорак, презријев |
| ити до близу самог села.{S} Кад се опет примакосмо, чусмо по ново пушке у нашем селу, и видјесм |
| тије са Станојем покуњио се, па се само примакоше постељи.</p> <p>— Прије свега, браћо, ево у о |
| бира.{S} Јечи само и моли се богу да је прими.</p> <p>Шта да се ради?</p> <p>У један пут попади |
| дуго да поживиш! — А бога ти, оче — не прими за зло, — гдје си ти школе учио?</p> <p>— Ја сам |
| п настави:</p> <p>— Смртни смо људи, не примите за зло, браћо, ваља ми се добро с вама разговор |
| p>Много смо што шта говорили.{S} Већ се примицасмо селу.{S} Онда ја закопчам блузу, набијем шај |
| њак, који се такође рачунао у нешто што припада цркви и селу, дакле попу.</p> <p>Поп је говорио |
| и и тек постарији људи што је по штогод припитају, а млађима се чисто везао језик.{S} Није шала |
| предговор --> <div type="titlepage"> <p>ПРИПОВЕТКЕ</p> <p>I</p> </div> </front> <body> <pb n="9 |
| <p>46 СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАГРАДА 46</p> <p>ПРИПОВЕТКЕ</p> <p>Л. К. ЛАЗАРЕВИЋА</p> <p>СВЕСКА ПРВА</ |
| сли једно а говори друго.{S} Што да вам приповиједам како смо били као убијени и како је кум Ни |
| ве то само би <pb n="122" /> развлачило приповијетку и све то само би онај разумио, који је сво |
| е опрема дијете за пут.</p> <p>Силне се припреме чине.</p> <p>Дан пред полазак мутљају се жене |
| ам га је било.{S} Вио је сиромах некако прирастао за село.{S} Лијепо смо га сахранили.{S} Посли |
| десну страну и погледа у небо.</p> <p>— Природу! — рече он замишљено. — Да! тој сам се мисли и |
| отворним балсамом.</p> <p>— Гледала сам природу, — рече она безазлено.</p> <p>Поп протури прсте |
| то устаје.{S} Иде сам по дворишту а све прислушкује код капка.{S} Али поши како која недјеља св |
| <p>— Ошини!</p> <p>Коњи пођоше.{S} Поп пристаде уз кола и загрли се у ходу с кум-Нинком, па ре |
| ба коње да све врца крв.</p> <p>За њима пристадоше још неколико кола.</p> <p>Народ се искупио.{ |
| Павао се испријечи:</p> <p>— Немојде ми пристајати на муку, кажем ти, већ гледај свога посла!{S |
| Ласно је — вели — за новце, тек ако ти пристајеш.{S} Све ћемо то лијепо намјестити.{S} Имам и |
| ича, и кметовима и старијим људима, сви присташе, и кум-Нинкова домаћица весела узела дијете за |
| осмо већ у село.{S} Успомене навалише и притискоше ми груди.</p> <p>— Лакше, Илија, лакше, још |
| гори као у грозници.</p> <p>А кад мрак притисне земљу, неко се шуња поред попова плота.{S} Не |
| енду, који је још с два три капиталиста притиснуо пола села, а све благочастивим намјештањем.{S |
| вам, пуна пунцата, па и половину порте притиснуо народ.{S} А поп још кад хоће што важно да бес |
| ше.{S} Он мрдну једним прстом.{S} Ми је прихватисмо и приведосмо кревету.</p> <p>— Још ближе! — |
| есе, и а да падне на узнак, а сељаци га прихватише.</p> <p>У тај пар Павао излети из авлије с к |
| у, или да га дамо каквој бабињари да га прихрани, док не узмогне само јести.</p> <p>У тај пар о |
| ачуна баш сироче, и да би се имала чиме прихранити, да је не дај боже, ви који...{S} Чекајте до |
| дика!</p> <p>Кад је поп стигао у варош, прича Јанко Радуловић, код кога ми купујемо со, и што м |
| и да добро упамти све, па да му послије прича кад се врати.{S} Тако они бригају бригу, док Мара |
| сет дана доби поп писмо од Маре, у коме прича: како јој је самој, како је хтјела да се ухвати з |
| > <p>Сједи неки пут с нама.{S} Ћерета и прича шта има по свијету, па онда скочи; само што рекне |
| и, трчи у кухину и тјера Иконију да јој прича које шта.{S} Послије трчи по авлији, ваби кокоши, |
| S} Да бог да!{S} Само што нешто сметено прича како се растао с њоме: «Није» вели «ни плакала!» |
| што прави шешире.{S} Остоја богословац прича да се сада раставља са том женом, јер га она тужи |
| — Па ти — вели — имаш имања, како су ми причали, на хиљаду дуката.</p> <p>Поп се забечи:</p> <p |
| и да дијете не плаче?</p> <p>Што да вам причам како нам је било без ње, што да вам описујем как |
| це да ми пукне, што ти не могу доћи.{S} Причао ти је владика да ме је премјестио у један пансио |
| есора Вучетића, и ту је Мару предао.{S} Причао је како у тој кући има много које шта, да ни дес |
| да, није могао наодговарати свијету.{S} Причао је много чуда, што је видео у Биограду, да му је |
| акле попу. — Послије ћу вам већ и о њој причати.</p> <p>Цијело је село било попов спахилук.{S} |
| нашу окружну варош владика.{S} Нећу вам причати шта се ту спрема, ни ону трку и урнебес од попо |
| родио.{S} У оно доба, гдје вам почињем причати, рачунали смо ми, а и он, да ће му бити тако пе |
| Кад поп сједе у кола пред нашом црквом, причекаше га дванаест коњаника, што су из нашег села у |
| и сам прекрсти, па се посади поред ње и пришапта јој:</p> <p>— Пољуби бабу још један пут и кажи |
| ан глас, пјесму и ријечи: »...первје бо пришел јеси, светитељу Саво«... -</p> <p>Бинко цикну ка |
| ала, могу ја и из чиније», те није хтио прљати тањира. — Знали смо ми већ у напријед да нас он |
| она не држа дуго, и он тврдо заспа.{S} Пробуди се у саму зору, и изиђе у авлију.{S} Мара му по |
| >Поп приђе кревету и пипаше по њему, да пробуди Мару, али кревет бјеше празан.</p> <p>Он истрча |
| , браћо, поведе се робље!</p> <p>Поп се пробуди, па уплашен потрча, прво у Марину собу:</p> <p> |
| пона.{S} Ко може стегнути срце, па сада пробудити дијете?</p> <p>Али кад прође једно четврт сах |
| !</p> <p>— Шта ћу? — рече кум Нинко.{S} Пробудих се раније, па кад не могах заспати, а ја викну |
| леђима о другу, па га зањиха и баци на проваљено мјесто.{S} Врба пуче а Нинко љосну на другу с |
| ану о земљу, а котао изручи сву воду на проваљено мјесто.{S} Чвркну вода, а дим се склупча.{S} |
| пред школом.{S} Да је у тај пар Иконија провирила, би помислила да гледа светитељске слике.{S} |
| и вас четворица у овом божјем дому?{S} Прогнаћу вас, ако тако устјерате, старости ми, одавде и |
| сад гледајте!</p> <p>Хоће они штогод да проговоре, али се загрцнули, па само кашљуцају.</p> <p> |
| д видје да му и оно мало, што овда онда проговори, нико не разумије, а он се дусне, окрене глав |
| а му ватра подишла обрашчиће, и кад што проговори, то је као у некаквом заносу.</p> <pb n="116" |
| поустајаше.</p> <p>— Имао бих нешто да проговорим са старијим људима, — рече поп.</p> <p>Жене |
| дјељу дана, а с њиме није још ни ријечи проговорио.{S} Кад би у недјељу, а поп га чека да држи |
| базрем на ону страну.{S} Све ми се чини проговориће нешто, и час прије гледам да загребем на по |
| дан пут чујем да су упале у туђе добро, продаћу их одмах, ма ни сто гроша не узео!{S} Неће бити |
| вијек гледају у тебе.{S} Озбиљне, црне, продиру ти у душу, и као да те нешто питају.{S} Ја знам |
| а сада пробудити дијете?</p> <p>Али кад прође једно четврт сахата, и кад се с пласта поче пушит |
| е, оче, још годину дана!{S} Нека дијете прође свијета.{S} А послије, кад ти дође, нећеш се више |
| није ни сањао да његова ријеч на јалово прође, или да он узима власт која му не приличи.</p> <p |
| м, па и мјесеци клизе неосјетно.{S} Што прође изгледа да је мало час било, само у будућности ви |
| као хале!{S} Скида народ капе куда поп прође, а свакоме пуно срце.{S} Није шала, наш поп!{S} А |
| ош лакше!{S} Затегни узде.</p> <p>Ходом прођосмо поред нове, велике, зидане школе.{S} Баш звоња |
| оле.{S} Баш звоњаше на вечерњу.{S} Кроз прозор угледах ђачиће; устали на ноге, па читају молитв |
| на!{S} Икона!</p> <p>Ми погледасмо кроз прозор, а свети Сава гледа оним истим мрачним и озбиљни |
| на нас све.</p> <p>Поп полетје на један прозор.{S} Двојица га дохватише за мишке, али се он отр |
| је што шкрипне ђерам или лупне капак од прозора.{S} Кокоши ваде главу испод крила, али још не с |
| пар цио један крај шљемена паде покрај прозора и дохвати кућу и са те стране, те му запријечи |
| вај се!»</p> <p>Марина соба као рај.{S} Прозори закићени липовим гранама, под гредице подвучени |
| ијек удара на прашину и људски зној.{S} Прозори су били хартијом подлијепљени.{S} На зиду је ви |
| питава!</p> <p>— Шта то? — рече Мојсило Прокић.</p> <p>— Мислим и кажем да се дијете даде у шко |
| ди ступити ногом на ову свету земљу.{S} Проклећу и вас и све инаџије и убојице оним путиром онд |
| амргоди се још јаче, игра се прутићем и пролази као мимо турско гробље.</p> <p>Ко зна за што он |
| а Зебићевим шором.{S} Неколико коњаника пролетјеше као стријела.{S} И ја се стрпах у једна кола |
| еђу двије скамије, варнице посукташе, а проломљен таван наже се у пламену и хоће да дохвати пат |
| ковач.</p> <p>— Знам; а што си стао на промаху?</p> <p>— А?</p> <p>— Што си; велим, стао ту, д |
| и нека почне наук!</p> <p>Али сјутра се промијени код цркве све.{S} Истом поп исприча, и кметов |
| ети.</p> <p>— Биоград!? — рече дијете и промијени се у лицу, а срце му залупа.</p> <p>— Устани! |
| <pb n="109" /> се опет деси нешто, што промијени наше рачуне.</p> <p>Те године дође у нашу окр |
| у руке и у уста.</p> <p>А на њој слаба промјена.{S} Само што је мало порасла и што је бљеђа до |
| едне надјеље стаде пред олтар па отпоче проповијед.{S} Лијепо је, брате, говорио, чисто да се з |
| страни иза амбара црне Павлове очи како просијецају ноћни мрак.</p> <p>— Не знам просто шта да |
| не ваљају послови што ради, али гдје ја прост човјек смијем ударити на науку!{S} Немој, оче вла |
| ng="LA">Plantago lanceolata</foreign> — проста ствар.</p> <p>Неки пут опет стоји сама у соби.{S |
| и!... хтједох рећи: чисто нам је — боже прости — стајао на путу.</p> <p>Да видите јесмо ли доче |
| е затворенијих очију.{S} Бог да му душу прости!{S} Жао нам га је било.{S} Вио је сиромах некако |
| ита наше село.</p> <p>»— Бог да му душу прости!«</p> <p>— А... онај... ваш учитељ?{S} Чусте ли |
| уку!{S} Немој, оче владико, држати више простих попова, као ја што сам... што сам био... — Ућут |
| ић стидљиво изађе напријед:</p> <p>— Да простиш ти, попо, и ви, браћо, ви сви знате да се моја |
| росијецају ноћни мрак.</p> <p>— Не знам просто шта да радим? — говори слика из авлије.</p> <p>— |
| .</head> <p>Наша школа била је у једној простој дашчари.{S} У њој је била једна повелика соба з |
| ра с попом заспала, изнесе свој губер и простре га пред врата попове собе, па леже.</p> <p>Кад |
| а пећи свакојака цвијећа; нова шареница прострта по постељи.{S} И само се још нестрпљиво ишчеки |
| ми рачунали, а и учитељ није имао ништа против тога, да је Мара већ свршила «васпитање», и да с |
| рећи.</p> <p>А у селу ко смије рећи што против владичине воље и ријечи?{S} Нијесу се дуго препи |
| светац, и да ће он свакога избрисати из протокола крштених, који од сад не буде петком радио.</ |
| <p>— Маро, сине, устани!</p> <p>Дијете протрља очи и отвори их.{S} Дубоко уздахну, па гледа ве |
| ироду, — рече она безазлено.</p> <p>Поп протури прсте једне руке кроз прсте друге руке, испружи |
| бијем заповијест да идем у Б. Морао сам проћи кроз <pb n="146" /> моје село.{S} На пошљедњој ст |
| је имао чарапа, требао је само недјељом проћи поред попове куће, па већ више не би ишао босоног |
| , отишао је с њиме и с Маром кући неког професора Вучетића, и ту је Мару предао.{S} Причао је к |
| у пљунуо.{S} Послије, каже, све код тог професора, нудили му да наспе чорбу себи у тањир, али о |
| школском старјешини.{S} Овај, вели, кад прочита писмо, отишао је с њиме и с Маром кући неког пр |
| ње, а наш комисар донесе новине, па нам прочита: »Погинули при освајању шанца на Горици 29 деке |
| дакле је? — викнусмо ми сви.</p> <p>»Он прочита наше село.</p> <p>»— Бог да му душу прости!«</p |
| <p>— Гле!{S} А од куд ти знаш?</p> <p>— Прочитала сам оно доље.</p> <p>— Зар ти умијеш читати?< |
| , дохвати онда попову руку и пољуби је; прошапта: »Благослови ме... и опрости!« Послије јој се |
| >Сви се обредише ракијом, па онда нешто прошапуташе међу собом и Нинко Вилотић први уђе у собу |
| </p> <milestone unit="subSection" /> <p>Прошло је од то доба до сад шест година.{S} Ја сам лута |
| рнаутовићу, кад ја тамо, а њему Срнинић прошцем сломио ребро, и то све око неке сипљиве кобиле. |
| ен обасјао, бијела брада прекрилила сва прса, дигао икону више главе и кроз онај тутањ и праску |
| Метните ми овдје! — Он показа руком на прси, и ми му положисмо икону.</p> <p>Владика приђе на |
| е касају и она наслони главу на Нинкове прси, па неутјешно и силно зајеца.</p> <p>Још мало се - |
| за на светога Саву, који му је лежао на прсима.</p> <p>Опет жељно гледа њено болно лице.{S} Сми |
| пи попа по потиљку.{S} Он паде ничице и прсима на земљу, а икону диже више главе.{S} Сасусмо ча |
| p> <p>Поп протури прсте једне руке кроз прсте друге руке, испружи оба кажипута и састави им врх |
| рече она безазлено.</p> <p>Поп протури прсте једне руке кроз прсте друге руке, испружи оба каж |
| ио?</p> <p>И тако се учитељ осами.{S} У прсте бих вам могао казати сваку његову ријеч, тако је |
| оложисмо икону.</p> <p>Владика приђе на прстима, а очи му пуне суза:</p> <p>— Како си, оче?</p> |
| !{S} Па је онда тресне о ледину, истеже прстима оно мало длачица на уснама и мрко гледа у дашча |
| Или тргне боквицу из земље, па завирује прстић, који је још као дијете порезала и који јој је И |
| је оно светац? — рече он њој, па показа прстом на једну икону на зиду.</p> <p>— Цар Лазар! — ре |
| , а сузе му ударише.{S} Он мрдну једним прстом.{S} Ми је прихватисмо и приведосмо кревету.</p> |
| је познаш!{S} А кад коме од нас момака пружи руку, а он сав поцрвени.{S} Искупи се доста свије |
| ме!</p> <p>Она се наже из кола попу, и пружи руку:</p> <p>— Благослови ме, бабо! — па наслони |
| лу; заврати шешир, наже се према попу и пружи руку.</p> <p>— Жив био, сине! — рече поп.</p> <p> |
| не главу, намргоди се још јаче, игра се прутићем и пролази као мимо турско гробље.</p> <p>Ко зн |
| богом ратовати!«</p> <p>Дршћемо ми као прутови — није шала оне божје ријечи, а пријети клетвом |
| о совуљага ћуче њену страшну пјесму.{S} Пси подвију реп, па завијају, а уморан сељак прене иза |
| че на двије поле, као да је од леда.{S} Псује Јеротије што му на уста дође и кад се он даде да |
| то боље умије.{S} Каже да је весела као птица, и да је људи, код којих је, пазе, да не може бољ |
| >Опет сви ћуте и уставили дах.</p> <p>— Птицама небеским дао је бог другу снагу и путе, а човје |
| или како сусјед Ђерић прави страшило за птице.{S} Па онда хајд’ Нинковој или Глувићевој кући.{S |
| у рече:</p> <p>— Не може ништа бити.{S} Пукла му је кичма!</p> <p>Он оде, а владика се врати у |
| вели: »Слатки бабо!{S} Хоће срце да ми пукне, што ти не могу доћи.{S} Причао ти је владика да |
| {S} Наднијело се увело старчево лице на пун живота лик дјететов, а с бијеле браде цури кап по к |
| чарапа, кошуља, убруса и других ствари пун ковчег.</p> <p>Кад јој се навршила година и девет м |
| патос.</p> <p>— Додајте ми добар котао пун воде! — дераше се Нинко.</p> <p>Додаше му.</p> <p>О |
| ак.</p> <p>А недјељом црква, рекох вам, пуна пунцата, па и половину порте притиснуо народ.{S} А |
| за, па не пушта дијете из руку.{S} Жена пуна кућа, па се само вајкају: «Леле мене! како је дије |
| је какав светачац па и петак, нагура се пуна црква жена, али поп један пут, послије службе у пе |
| .{S} Још једно по сахата а авлија бјеше пуна људи, а пред кућом више од десетора кола, а Мара — |
| и дан, а недјељом је била увијек дупком пуна.{S} Прије, још давно, и кад је какав светачац па и |
| измичу, Мара је цар села.{S} Свакоме су пуна уста.{S} Нада да ће нам она бити кад тад учитељ, з |
| ије службе весеље на све стране.</p> <p>Пуна и крчма, па све наздрављају попу и његовом дому.{S |
| > <p>Владика приђе на прстима, а очи му пуне суза:</p> <p>— Како си, оче?</p> <p>Поп се трже и |
| ој упрт у даљину. .— Како је све дивно, пуно живота, како је свјеж ваздух!</p> <p>Иконија јој з |
| } Владика одмах чинио ручак.{S} Било је пуно свијета, а наш поп, веле, сједио у зачељу.{S} Ко ћ |
| ори народ о поповим ријечима, а свакоме пуно срце и лако му, као да се окупао.</p> <p>Тако је о |
| да народ капе куда поп прође, а свакоме пуно срце.{S} Није шала, наш поп!{S} Али и јесте човјек |
| сахата, а кад се диже и окрете, угледа пуну цркву народа.</p> <p>Кад се Нинко послије недјељу |
| p> <p>А недјељом црква, рекох вам, пуна пунцата, па и половину порте притиснуо народ.{S} А поп |
| > <p>— Какво је ово чудо? — рече Остоја Пурешевић.{S} Јал’ је нешто превећ мудро, јал’ је са св |
| у школу, а сад ме ни о распусту неће да пусте кући.{S} Веле: морам учити француски, да стигнем |
| и од старости.{S} А гдје би њега старца пустио народ на пут, и како би њему било да остави дије |
| ије мјесец дана већ се опрема дијете за пут.</p> <p>Силне се припреме чине.</p> <p>Дан пред пол |
| } А гдје би њега старца пустио народ на пут, и како би њему било да остави дијете у Биограду, п |
| велим не треба да стајеш њеној срећи на пут.</p> <p>— Не дао бог! — рече поп грцајући. — Па шта |
| тари учитељ остави нас — оде сиромах на пут, на који се иде затворенијих очију.{S} Бог да му ду |
| душу села из села.</p> <p>Кад по други пут оде, пође све по старом.{S} На ново је требало чека |
| зави у струку и оде даље.</p> <p>Други пут Павао Ђерић води волове с празним колима.{S} Стока |
| ато се поче понашати.</p> <p>Сједи неки пут с нама.{S} Ћерета и прича шта има по свијету, па он |
| a</foreign> — проста ствар.</p> <p>Неки пут опет стоји сама у соби.{S} Нешто се страшно бори са |
| вала му, мене изабра.</p> <p>Поп се три пут пољуби с њиме.{S} Онда понијеше дијете у цркву, и о |
| о можеш.{S} Послушајте ме, пошљедњи вам пут кажем; вас сте четворица свему злу коловође.{S} Јал |
| оре пред оцем небеским!{S} Пошљедњи вам пут кажем и позивам да се оставите пасјалука и несрећне |
| војица говорили, то се не зна.{S} Један пут довуче Јеротије американски плуг и стаде се хвалити |
| се не послушају свете ријечи.{S} Један пут уђе нека помама у људе да разграђују туђе градине и |
| да, нагне се према њему, па се од један пут тргне, издигне главу, уђе у собу и отвори књигу.</p |
| расно се разбоље поп, заковрну од један пут, и већ му се чини да неће ни ноћи жив дочекати, па |
| по сред срца удари.{S} Она корачи један пут, па паде на кољена.{S} Саже главу, покри очи рукама |
| агура се пуна црква жена, али поп један пут, послије службе у петак, стаде пред олтар па поче г |
| и се свијетли као у по дана.{S} У један пут загрмје попов глас:</p> <p>— Икона!{S} Икона!</p> < |
| а и труди се да позна ко је.{S} У један пут пљесну рукама:</p> <p>— Мара!</p> <p>— Мара! — грак |
| глед јој лута по зраку.{S} Онда у један пут тресне ножицом и уздигне главу:</p> <p>— <foreign x |
| љуће одадре дешњака.{S} Волови у један пут потрчаше.{S} Павао се дохвати за <pb n="131" /> стр |
| ј сузе па плаче, плаче, па опет у један пут утре очи, дохвати књигу, тресне о сто, отвори, па н |
| руке, па се не миче.{S} Онда му у један пут сину нешто кроз главу.{S} Скочи с клупице и као да |
| .</p> <p>Шта да се ради?</p> <p>У један пут попадија се дохвати за појас, па врисну и сва поцрв |
| едним оком.{S} Погледа ковача још један пут, не рече му ништа.{S} Само се зави у струку и оде д |
| да пази на те свиње; јер ако још један пут чујем да су упале у туђе добро, продаћу их одмах, м |
| пта јој:</p> <p>— Пољуби бабу још један пут и кажи: благослови ме!</p> <p>Она се наже из кола п |
| ругу страну и мргодан оде.</p> <p>Један пут иде он полако поред ковачнице.{S} Ковач је нешто те |
| па је метну у крило.{S} Поклони се мало пут попа, па оста сједећи на кревету.</p> <p>— А камо с |
| <p>Поп дахну душом:</p> <p>— Срећан му пут!</p> <p>— Шта? — рече Аксентије. — А Мара?</p> <p>— |
| као да рекне »с богом« и пријеђе преко пута.{S} Отвори црквена врата, и ничице паде пред олтар |
| о с вама разговорити, јер се не враћа с пута на који полазим.{S} Не дај боже смртна случаја, ил |
| ицама небеским дао је бог другу снагу и путе, а човјеку остаје памет и хришћанско срце.</p> <p> |
| и коњске плоче.</p> <p>Ал’ да се удари путем на Јаругу, морали смо се вратити до близу самог с |
| и они отпратише попа у варош, а цијелим путем бацаше пушке и пјеваше.{S} За попом, у другим кол |
| лећу и вас и све инаџије и убојице оним путиром ондје, па онда живи ако можеш.{S} Послушајте ме |
| бијели се на њему сељачка кошуља, ни на путу остаје широка стопа од опанака.{S} Наслони се на в |
| чисто нам је — боже прости — стајао на путу.</p> <p>Да видите јесмо ли дочекали чему смо се на |
| Ту они говорише које о чем, а највише о путу и о Мари.{S} Много поп савјетује и моли кум-Нинка |
| ју туђе градине и да упуштају стоку.{S} Пуца врљика, а разбијених глава као бундева.{S} Сваки д |
| небо.{S} Шљеме бјеше све у пламену.{S} Пуцају рогови и греде, већ је и таван дохватило; а у шк |
| ћемо га пресрести!</p> <p>Звркте кола и пуцају осовине, а одлијећу наплаци и коњске плоче.</p> |
| поп дошао у варош, да су лупала звона и пуцале прангије, јер коњаник, што је стајао на раскршћу |
| :</p> <p>— Зар не видиш да је сваки као пуце, апостола му његова?{S} Па да га не бијем! — Па оп |
| иха и баци на проваљено мјесто.{S} Врба пуче а Нинко љосну на другу страну о земљу, а котао изр |
| ’ кад га забоде у неку крчевину, а плуг пуче на двије поле, као да је од леда.{S} Псује Јеротиј |
| дасмо како поскочи преко греде, која се пушаше на патосу, па пође вратима.</p> <pb n="142" /> < |
| свајаше.{S} Пред зору се још само слабо пушаше, а владика и доктор стигоше у село.</p> <p>Кад о |
| м Нинко попушта штрањге коњима, који се пуше у свјежем јесењем јутру.{S} Кочијаш се испео на ко |
| </p> <p>Ништа не говори с кочијашем.{S} Пуши цигару иза цигаре.{S} Гледа само око себе и као да |
| о четврт сахата, и кад се с пласта поче пушити а са траве роса дизати, уста поп па пође у кућу. |
| а.</p> <p>Ми се склонисмо, а као да нас пушка по сред срца удари.{S} Она корачи један пут, па п |
| ше попа у варош, а цијелим путем бацаше пушке и пјеваше.{S} За попом, у другим колима, возио се |
| } Кад се опет примакосмо, чусмо по ново пушке у нашем селу, и видјесмо како се црвени небо.</p> |
| горје школа!«. »Изгорје црква!« Па опет пушке, лупа и тандрк котлова и чакаља; а <pb n="140" /> |
| и у потјеру ишли.{S} Али старији бацају пушке, сједају на кола и трче изван села.{S} Кмет се по |
| е.{S} Из сусједне авлије испаде с малом пушком старац Матија Ђенадић, који је, веле, још под Ми |
| па стоје пред судницом и говоре нешто о пушницама.{S} Ја сам био с Радојем Николићем у лову, и |
| .{S} Иконија да се угуши од суза, па не пушта дијете из руку.{S} Жена пуна кућа, па се само вај |
| вам да се оставите пасјалука и несрећне работе.{S} Јеси чуо ти, Рајковићу, ти, Иванковићу, ти, |
| на запурене обрашчиће а груди се почеше равномјерно дизати, исправи се поп у постељи.{S} Собу ј |
| 6" /> ми искочи!«.{S} Теретан јој сваки рад и све да јој је да лежи.{S} Не тужи се истина ником |
| ка, — ти си своме дјетету највише добру рад.{S} Па ја велим не треба да стајеш њеној срећи на п |
| ећу овдје да се с тобом цмакам! ја хоћу рад!{S} Или ме волиш или не волиш!{S} Једно или друго!{ |
| и дан по Петрову дне, враћају се људи с рада, па стоје пред судницом и говоре нешто о пушницама |
| ке за цркву, да се у остале дане човјек радећи моли богу, да се он за све моли, кад они морају |
| лупости — а сам ништа не <pb n="132" /> ради!...{S} Хоћу да пресвиснем, гледајући ову неправду! |
| х поп чисто занесен и често хоће ово, а ради оно, мисли једно а говори друго.{S} Што да вам при |
| лније цакле.</p> <p>А она не зна шта да ради.{S} Препуно јој срце, па не може нигдје да се скра |
| ена, па као бјесомучан и не знајући шта ради, стаде лупати сјекиром по једној греди од тавана.{ |
| и се богу да је прими.</p> <p>Шта да се ради?</p> <p>У један пут попадија се дохвати за појас, |
| и.{S} Видим да му не ваљају послови што ради, али гдје ја прост човјек смијем ударити на науку! |
| оп не скида с ње очију.</p> <p>— Шта си радила, сине, од кад си устала?</p> <p>Мара узви обрвиц |
| о бог! — рече поп грцајући. — Па шта да радим?{S} Научи ме!</p> <p>— Пошљи је у Биоград на наук |
| ни мрак.</p> <p>— Не знам просто шта да радим? — говори слика из авлије.</p> <p>— Остани! — вел |
| ели — много мислио и лупао главу шта да радим јако с њоме.{S} Дијете ваља да се по мало учи кућ |
| ви!{S} А мене немој дирати!{S} Видиш да радим!</p> <p>Па опет се извали на кревет и отвори књиг |
| о му неће ни ријечи рећи.{S} Он је то и радио.{S} Попустила му шина на точковима, а он нађе Пер |
| ла крштених, који од сад не буде петком радио.</p> <p>И вјерујте, људи, у нашем селу нема, као |
| ед ковачнице.{S} Ковач је нешто теретно радио, сав мокар од зноја, залијепила му се кошуља за ш |
| а у чаши нестаје ракије.{S} Шта је поп радио сам на гробу, то нико не зна.{S} Тек послије једн |
| S} Па шта ћете ви у овом храму кад тако радите?{S} Шта сам ја згријешио Богу, да ми не дате под |
| па онда скочи; само што рекне: — Треба радити! — па нас остави, а ми блејимо за њом.</p> <p>Ил |
| д они морају радити, да је богомрско не радити у петак, јер је то само турски светац, и да ће о |
| у, да се он за све моли, кад они морају радити, да је богомрско не радити у петак, јер је то са |
| пред крчмом:</p> <p>— Зар ти — вели — у радни дан сједиш пред механом?</p> <p>— Благослови! — к |
| што боље може, попу на муштулук.</p> <p>Радоје опали из двоцијевке.{S} Поп гологлав потрча пред |
| воре нешто о пушницама.{S} Ја сам био с Радојем Николићем у лову, и кад се вратисмо, умијешасмо |
| бјеше опет узело земаљски облик, јер га радост бјеше обасјала: уста су му непрестано развучена, |
| ведрила су се лица и некаква неспокојна радост ожарила и увело попово лице.{S} Ударише врућине. |
| ли је расијан и све се труди да сакрије радост.{S} А кад је на само често му се развуку уста, г |
| и наше кумство! да бог да свако добро и радост од ње да дочекаш; да те утјеши и подвори под тво |
| о.</p> <p>Кад они уђоше у собу, на нашу радост разабра се поп.</p> <pb n="143" /> <p>Погледа ок |
| е! кад она дође!</p> <p>Поп ван себе од радости.{S} Иконија да се угуши од суза, па не пушта ди |
| поповој <pb n="133" /> кући.{S} Поп од радости ни говори ни ромори, само брише очи и тек поста |
| е је опет с дјевојчицама на игри или на раду.{S} Све се боље уобљавају обрашчићи, и све црвениј |
| је дам у кумову кућу, да се дијете учи раду.</p> <p>— Штета би — вели владика — била отргнути |
| >Кад је поп стигао у варош, прича Јанко Радуловић, код кога ми купујемо со, и што му је кућа до |
| <p>Кад они уђоше у собу, на нашу радост разабра се поп.</p> <pb n="143" /> <p>Погледа око себе: |
| вим почађила и испрепуцала, да се једва разазнавао светац.{S} Само горе, гдје је глава, цакле с |
| и да упуштају стоку.{S} Пуца врљика, а разбијених глава као бундева.{S} Сваки дан све горе, и |
| Шапће само молитве, а попадија слабо се разбира.{S} Јечи само и моли се богу да је прими.</p> < |
| се чује попов глас, али је загушен и не разбирају се ријечи.</p> <p>Мало послије разиђе се дим, |
| и положисмо га у кревет.{S} Он се није разбирао.{S} Кмет викну скупљеном народу:</p> <p>— Доба |
| кући, гдје нема ни преслице, а камо ли разбоја?{S} А и Иконија је остарјела, да се једва држи |
| дно по године послије тога, напрасно се разбоље поп, заковрну од један пут, и већ му се чини да |
| а — брже по Иконију Маркову.</p> <p>Поп разбуди Мића, који у скок оде баба-Иконијиној кући, а с |
| ив да дочека.{S} Али нема више туге.{S} Разведрила су се лица и некаква неспокојна радост ожари |
| ладици. — Све то само би <pb n="122" /> развлачило приповијетку и све то само би онај разумио, |
| радост.{S} А кад је на само често му се развуку уста, гледа на ону страну, гдје мисли да му је |
| опрости!« Послије јој се ваљада од бола развуче лице, трже се једном, и онда као да се осмјехну |
| име бога у Биоград, — рече поп и силом развуче уста. — Тамо ћеш свега видјети.</p> <p>— Биогра |
| т бјеше обасјала: уста су му непрестано развучена, а на бијелим трепавицама час по виси капљица |
| лица.{S} Засјели старији људи и поп, па разговарају о овом и оном, а младеж се игра и весели.</ |
| ручка много се што шта владика с попом разговарао.{S} Звао га да га узме у конзисторију, али п |
| за зло, браћо, ваља ми се добро с вама разговорити, јер се не враћа с пута на који полазим.{S} |
| некако и сам мислио.{S} Сјутра ћемо се разговорити и с народом, па у име божје нек иде дијете |
| {S} Један пут уђе нека помама у људе да разграђују туђе градине и да упуштају стоку.{S} Пуца вр |
| арапе, тканице и рубље изнесе у порту и разда сиромашноме народу.{S} Велика је служба била тај |
| } Ко ће с нама!{S} Послије ручка, веле, разиђе се свијет мало по мало, само осташе попови код в |
| азбирају се ријечи.</p> <p>Мало послије разиђе се дим, и ми га угледасмо како поскочи преко гре |
| баба Стевана.</p> <p>Кад се већ смрче, разиђоше се жене и људи кућама, а оставише попа сама.{S |
| зива жуња.{S} Сунце блиста, а облаци се разилазе.</p> <p>Мара стала на врата, па гледа неким ши |
| , и кад она одговори да свршује четврти разред, запита он попа:</p> <p>— Па шта мислиш сада с њ |
| иват».{S} Тако она пође учити и четврти разред.{S} Већ је зову сељаци да пише писма њиховим сво |
| навршише три године, и Мара сврши трећи разред, учитељ онда навали на попа и на друге људе, те |
| дине!</p> <p>Поп преблиједје као крпа и разрогачи очи; — Шта се то по богу толико учи?</p> <p>— |
| оцрвење кад чу ријеч имање, а кум Нинко разрогачи очи и скиде лулу с чибука:</p> <p>— Зар ти — |
| љиво махну главом:</p> <p>— Станите, не разуместе ме!{S} Немам ја својега имања, ни дај Боже!{S |
| мало, што овда онда проговори, нико не разумије, а он се дусне, окрене главу на другу страну и |
| чило приповијетку и све то само би онај разумио, који је своје рођено морао послати у туђину, и |
| е задржавај се!»</p> <p>Марина соба као рај.{S} Прозори закићени липовим гранама, под гредице п |
| лука и несрећне работе.{S} Јеси чуо ти, Рајковићу, ти, Иванковићу, ти, Јоване Бојичићу, и <pb n |
| <p>— Треба убити брава и набавити аков ракије, а знаш како сам страдао.</p> <p>— А ти узми кој |
| ене отхукују и уздишу, а у чаши нестаје ракије.{S} Шта је поп радио сам на гробу, то нико не зн |
| оже бити једно по сахата.{S} Мићо изнио ракије у бардаку, па служи винском чашом.{S} Пију људи |
| е црквено марвинче, а зар ће бити и што ракије, па сјутра зови мобу.</p> <p>Сјутра дан до вечер |
| се тихо сељаци.</p> <p>Сви се обредише ракијом, па онда нешто прошапуташе међу собом и Нинко В |
| пет вратише у кућу, Мићо изнесе по ново ракију.{S} Прву чашу даде куму Нинку.{S} Он узе чашу, с |
| е са свијем лудо!</p> <p>Сељаци слегоше раменима и, сами не знајући за што, дадоше се у некакву |
| дубља дође.</p> <p>Онда се опет лијевим раменом окрете кмету:</p> <p>— Гдје је овдје школа?</p> |
| та ћу? — рече кум Нинко.{S} Пробудих се раније, па кад не могах заспати, а ја викнух дијете да |
| S} Поп хода као и прије по селу, али је расијан и све се труди да сакрије радост.{S} А кад је н |
| не приличи.</p> <p>Стјепану, што иде у раскорак, презријева жито, а он још није пожњео.</p> <p |
| прангије, јер коњаник, што је стајао на раскршћу, кад угледа попа у оној помпи, помисли да је в |
| ама и доводиле опет попу.</p> <p>Она је расла у кући код оца до своје осме године.{S} Једног ве |
| убијена кишом и временом, сва мокра, а расплетене јој косе пале низ плећа.</p> <p>Ми се склони |
| ул мјесец, па због оно неколико дана до распуста, не хтјесмо сазивати дјеце.</p> <p>Попа се кло |
| {S} Лијепо смо га сахранили.{S} Послије распустисмо дјецу а школу затворисмо.</p> <p>Сад смо се |
| да дође, поп доби писмо да ове године о распусту иде госпођа, код које је Мара, у Беч, па хоће |
| године ишла сам у школу, а сад ме ни о распусту неће да пусте кући.{S} Веле: морам учити франц |
| це.</p> <pb n="137" /> <p>— Одмах си се расрдио!</p> <p>— Не марим за мале душе, ја нећу овдје |
| е се потурчио, кога сам вјенчао није се раставио, а кога сам опојао није се повампирио.</p> <p> |
| .{S} Остоја богословац прича да се сада раставља са том женом, јер га она тужи да је бије и зло |
| постељу.{S} Иконија се не може од ње да растане, и кад је мислила да је Мара с попом заспала, и |
| S} Само што нешто сметено прича како се растао с њоме: «Није» вели «ни плакала!» Гдје ће то бит |
| рат-Станоје!{S} Дијете, као што видите, расте хвала богу и напредује.{S} Још мало па ће сама се |
| , па леже.</p> <p>Кад сан, који не може растјерати никаква брига дјетињег доба, савлада немирну |
| је стране рашчешљао, те су на крајевима растресени и шири него под самим ноздрвама.{S} Доња му |
| лаву, покри очи рукама, а црна јој коса расу се по земљи.</p> <p>Поп се уздрхта, а сузе му удар |
| {S} Ја сам лутао по свијету, док ме наш рат не позва кући.{S} При свршетку добијем заповијест д |
| Ђенадић, који је, веле, још под Милошем ратовао.</p> <p>— У помоћ! — викну Павао потрчавши њему |
| ал’ се мирите, јал’ ћете од сад с богом ратовати!«</p> <p>Дршћемо ми као прутови — није шала он |
| и толико «заире», да би Војин четовођа рахат цијелу чету њоме нахранио.{S} Мићо донио скоро из |
| велим толико да јој одредите, да се не рачуна баш сироче, и да би се имала чиме прихранити, да |
| како му смијем стати пред лице - и дати рачуна о своме стаду?{S} Или ви хоћете да ја затворим о |
| } У оно доба, гдје вам почињем причати, рачунали смо ми, а и он, да ће му бити тако педесет год |
| и.{S} Дјеце нијесу имали, тијем су више рачунали сеоску дјецу у своју.{S} Ко није имао чарапа, |
| да ме пита чији сам.</p> <p>Тако смо ми рачунали, а и учитељ није имао ништа против тога, да је |
| обра што су имали, као што рекох нијесу рачунали у своје, већ у народно.{S} Народ га је засијав |
| одина?</p> <p>— Ја — вели поп — и народ рачунамо да ми је тако седамдесет.</p> <p>— Лијепа стар |
| слуга био Мићо црквењак, који се такође рачунао у нешто што припада цркви и селу, дакле попу.</ |
| се опет деси нешто, што промијени наше рачуне.</p> <p>Те године дође у нашу окружну варош влад |
| рављем.{S} Али кад поша намири по нашем рачуну тако педесет и пет година, почне нешто удити, св |
| лав потрча пред кола, која се уставише, раширио руке и рида, а вјетрић му се игра бијелом брадо |
| густи брчићи, које је он на обје стране рашчешљао, те су на крајевима растресени и шири него по |
| ва и друга знања...</p> <p>— Не би било рђаво! — рече кмет. — Шта велиш ти, оче, и ви, браћо?</ |
| тицати бесједа.{S} Ако је ко учинио што рђаво, а он га у цркви пред цијелим народом изобличи и |
| ја тамо, а њему Срнинић прошцем сломио ребро, и то све око неке сипљиве кобиле.{S} Па шта ћете |
| он се чисто подмладио.{S} Благосиља све редом, а Мићу заповједио да све црквене чарапе, тканице |
| Нека ти је он у помоћи!</p> <p>Онда сви редом почеше љубити дијете и најзад је Нинко понесе, ка |
| Дијете ваља да се по мало учи кућевном реду и послу.{S} Шта ће</p> <p>— вели — научити у мојој |
| ентије Смиљанић а за њима сви остали по реду и старјешинству, и сваки дарива дијете.{S} Кад се |
| кмет већ био поручио Циганину да скује резу за затвор и предложио да се купи катанац, а поп је |
| а собом.{S} Гигају се, брате, она кола, рекао би човјек: сад ће испасти, а коњи као хале!{S} Ск |
| ија.</p> <p>— Лијепо, оче! — веле да је рекао. — Хвала ти!{S} Таки мени и требају!</p> <p>Кад п |
| словије»?</p> <p>— Ја, оче владико, што рекао неки стари поп Стоко: кога сам крстио није се пот |
| ећу.</p> <p>— Воду! — дрекну он.</p> <p>Рекао бих хиљаду котлова се сасуше у пламен.{S} Али он |
| о народу.{S} Махну слабо главом, као да рекне »с богом« и пријеђе преко пута.{S} Отвори црквена |
| има по свијету, па онда скочи; само што рекне: — Треба радити! — па нас остави, а ми блејимо за |
| , и ви, господин-попо, ако дозволите да рекнем и ја.</p> <p>Зачудише се људи:</p> <p>— Кажи, де |
| веткује петак.</p> <p>А недјељом црква, рекох вам, пуна пунцата, па и половину порте притиснуо |
| Иконија нам може испећи каву.</p> <p>Не рекох вам да је такав договор да кум Нинко вози Мару у |
| и: с Маром, али ме сам језик поведе, те рекох: — шта је, бога ти, с Павлом Ђерићем?</p> <p>— Е, |
| ног.{S} Оно добра што су имали, као што рекох нијесу рачунали у своје, већ у народно.{S} Народ |
| дам из куће.</p> <p>— Да га крстимо! — рекоше сељаци.</p> <p>— Ко ће бити кум?</p> <p>Међу сељ |
| словом, попо, ја велим тако је добро, — рене кмет.</p> <p>— Нека је с божјим благословом!</p> < |
| уче њену страшну пјесму.{S} Пси подвију реп, па завијају, а уморан сељак прене иза сна, прекрст |
| очицама гледа у шта му драго.{S} Чупка ресе на кошуљи и не говори ништа.{S} Ништа не једе и не |
| ће село рећи.</p> <p>А у селу ко смије рећи што против владичине воље и ријечи?{S} Нијесу се д |
| руге паметне људе; да видимо шта ће они рећи.</p> <p>— Ја велим да је опет дате мени у кућу,</p |
| ти што је хтио — нико му неће ни ријечи рећи.{S} Он је то и радио.{S} Попустила му шина на точк |
| моје.{S} Само још да видим шта ће село рећи.</p> <p>А у селу ко смије рећи што против владичин |
| је... баш се човјек гријеши!... хтједох рећи: чисто нам је — боже прости — стајао на путу.</p> |
| :</p> <p>— Шта је, бога ти... — хтједох рећи: с Маром, али ме сам језик поведе, те рекох: — шта |
| ="110" /> својом дјецом.{S} Онда, веле, рече свети владика: — Ти си, оче, од најстаријих овдје; |
| рине очи бјеху управљене:</p> <p>— Дуд? рече она.</p> <p>— Шта?</p> <p>— Гледаш у дуд?</p> <p>М |
| понесе, као да су јој двије године.{S} Рече јој да се прекрсти, па је метну у кола горе.{S} Он |
| и се уђе у собу гдје је дијете било.{S} Рече женама да изађу, а сам оста неко вријеме код дјете |
| и штогод?</p> <p>— Да се исповједим! —~ рече поп.</p> <p>Владика се забезекну:</p> <p>-— А кака |
| че поп.</p> <p>— Да је жива и здрава! — рече владика, милујући дијете.</p> <p>Сједоше они за ру |
| а владика. .</p> <p>— Божја, па моја! — рече поп.</p> <p>— Да је жива и здрава! — рече владика, |
| ош дубље повуче пару:</p> <p>— Ништа! — рече, а поглед јој упрт у даљину. .— Како је све дивно, |
| екакву купусару.</p> <p>— Помози бог! — рече поп.</p> <p>Учитељ занесе објема ногама као рукуни |
| ој срећи на пут.</p> <p>— Не дао бог! — рече поп грцајући. — Па шта да радим?{S} Научи ме!</p> |
| </p> <p>— Ама сједи, да пијеш штогод! — рече кмет.</p> <p>— Нећу ништа — рече он оштро, а врх о |
| : пљус!</p> <p>— Гори си од те марве! — рече учитељ.</p> <p>Павао се испријечи:</p> <p>— Немојд |
| Да бог да да ово све на добро изађе! — рече баба Стевана.</p> <p>Кад се већ смрче, разиђоше се |
| ћ позна га у мраку:</p> <p>— Побјеже! — рече он.</p> <p>— Ко?</p> <p>— Учитељ!</p> <p>Поп дахну |
| год? — рече доктор.</p> <p>-— Овдје! — рече поп и метну руку опет на срце.</p> <p>Доктор наред |
| кве.</p> <pb n="127" /> <p>— Води ме! — рече господин човјек.</p> <p>— Затворена је!</p> <p>— А |
| и, па га гледа:</p> <p>— Служи овоме! — рече он, а очима показа на светога Саву, који му је леж |
| ему научити.</p> <p>— Хвала ти, куме! — рече поп. — Тако сам некако и сам мислио.{S} Сјутра ћем |
| и пружи руку.</p> <p>— Жив био, сине! — рече поп.</p> <p>Ал’ господин дохвати кутију са жигицам |
| дијете?{S} Ви ништа друго и не знате! — рече Аксентије Смиљанић, и обриса рукавом сузу.</p> <p> |
| фамилијаза.</p> <p>— Сједи, човјече! — рече ослобођен кмет.{S} Није сабља за вратом.</p> <p>Уч |
| <p>— Добро јутро, куме, и благослови! — рече кум Нинко кад угледа попа.{S} И кочијаш се исправи |
| силна војска била...»</p> <p>— Стани! — рече владика. — Ко је то Југ Богдан?</p> <pb n="113" /> |
| а знања...</p> <p>— Не би било рђаво! — рече кмет. — Шта велиш ти, оче, и ви, браћо?</p> <p>— П |
| .</p> <p>— Лијепо, сине, врло лијепо! — рече владика.{S} Узми ту књигу па читај код куће!</p> < |
| ију — викнуше сељаци.</p> <p>— Добро! — рече поп. — Али дјетету треба сиса.</p> <p>Станоје Глув |
| се врати у собу.</p> <p>— Још нешто! — рече поп. — Смртан је човјек а незнан му је час смртни. |
| та у соби с дјететом.</p> <p>— Браћо! — рече поп — ви сви знате како ме је бог благословио и ка |
| ну икону на зиду.</p> <p>— Цар Лазар! — рече Мара.</p> <p>— Гле!{S} А од куд ти знаш?</p> <p>— |
| седамдесет.</p> <p>— Лијепа старост! — рече владика. — Да бог да још дуго да поживиш! — А бога |
| у и погледа у небо.</p> <p>— Природу! — рече он замишљено. — Да! тој сам се мисли и сам поклони |
| ијете да хвата.</p> <p>— Ходи у кућу! — рече поп. — Мара још спава, а Иконија нам може испећи к |
| што да проговорим са старијим људима, — рече поп.</p> <p>Жене једна по једна њега у руку, па ка |
| /p> <pb n="113" /> <p>— Није, он жив, — рече Мара. — Он је погинуо на Косову.</p> <p>— А шта је |
| сад ћеш, ћери, у име бога у Биоград, — рече поп и силом развуче уста. — Тамо ћеш свега видјети |
| 34" /> <p>— Е, печем ја каву за тебе, — рече Иконија. — Знам ја, ти си се поварошанчила.{S} Вол |
| о по богу толико учи?</p> <p>— Науке, — рече владика.</p> <p>— А шта ће то њој?</p> <p>— Како ш |
| ре, стао ту?</p> <p>— Што сам уморан, — рече ковач.</p> <p>— Знам; а што си стао на промаху?</p |
| <p>— А који сам ја?</p> <p>— Чивутин, — Рече Павао. — Ја те не видјех ни да се крстиш, ни да кл |
| ој кухар!</p> <p>— Нека, оче владико, — рече поп. — Стар је човјек!{S} Тако сам ја њу учио.</p> |
| лсамом.</p> <p>— Гледала сам природу, — рече она безазлено.</p> <p>Поп протури прсте једне руке |
| > <p>— Устани!...{S} Сви те чекамо... — рече поп па побјеже из собе.</p> <pb n="119" /> <p>Посл |
| ћеш свега видјети.</p> <p>— Биоград!? — рече дијете и промијени се у лицу, а срце му залупа.</p |
| и, браћо?</p> <p>— Па да огледамо, а? — рече кум-Нинко.</p> <pb n="106" /> <p>И тако Мара оста |
| /p> <p>— Срећан му пут!</p> <p>— Шта? — рече Аксентије. — А Мара?</p> <p>— А?</p> <p>— И она с |
| — Не!</p> <p>— Боли ли те ма што год? — рече доктор.</p> <p>-— Овдје! — рече поп и метну руку о |
| се сељаци.</p> <p>— Шта велиш, куме? — рече Нинко полу.</p> <p>— Нијесам — вели поп — никад на |
| — А што си ми се замислила, голубице? — рече Иконија.</p> <p>Мара још дубље повуче пару:</p> <p |
| екрштен човек.</p> <p>— Како то, оче? — рече владика.</p> <p>— Тако, оче владико!{S} Ја затвора |
| ладика стајаше.</p> <p>— Шта те боли? — рече владика.</p> <p>Поп с муком подвуче руку под икону |
| а читај код куће!</p> <p>— На поклон? — рече Мара изненађена.</p> <p>— На поклон!</p> <p>Бјеше |
| е с њиме.</p> <p>— Какво је ово чудо? — рече Остоја Пурешевић.{S} Јал’ је нешто превећ мудро, ј |
| се дијете васпитава!</p> <p>— Шта то? — рече Мојсило Прокић.</p> <p>— Мислим и кажем да се дије |
| ез трага му глава!{S} Шта дижеш вику? — рече бунован Матија.{S} Павао му приђе и шану још нешто |
| вету.</p> <p>— А камо се ти, учитељу? — рече поп.</p> <p>— Ево ме!</p> <p>— Знам! а камо се у ц |
| ро си поранио, куме!</p> <p>— Шта ћу? — рече кум Нинко.{S} Пробудих се раније, па кад не могах |
| еосвештенством?!</p> <p>— Да како ћу? — рече наш поп. — Онако је све у длаку!{S} Још сам забора |
| говорио.</p> <p>— Који је оно светац? — рече он њој, па показа прстом на једну икону на зиду.</ |
| год! — рече кмет.</p> <p>— Нећу ништа — рече он оштро, а врх оне боре показаше се још двије пре |
| ја њу учио.</p> <p>— Од тебе се, оче — рече владика, — има и матор човјек чему да научи. — А к |
| владика се врати у собу.</p> <p>— Оче — рече владика, — желиш ли штогод?</p> <p>— Да се исповје |
| е које се помоли.</p> <p>— Осваја дан — рече, — ја велим у име бога и с твојим благословом, кум |
| м да је опет дате мени у кућу,</p> <p>— рече Глувић.</p> <p>— Јок! — каже кум Нинко. — Код тебе |
| ти.{S} Тако то траја неко вријеме, онда рече поп:</p> <p>— Треба ли ту штогод трошити?</p> <p>— |
| ј и тај, тај и тај, тај и тај«, па онда рече и: »Павао Ђерић, поручик!«</p> <p>»— Одакле је? — |
| ола и загрли се у ходу с кум-Нинком, па рече:</p> <p>— Чувај ми, дијете, тако ти живога и самос |
| >Кум Нинко испружи врат, хракну мало па рече:</p> <pb n="107" /> <p>— Гледаћемо га као своје!</ |
| чича изађе, а владика помилова Мару па рече:</p> <p>— Овога чику, ћери, не мораш љубити у руку |
| ово учесташе.{S} Дође и Иконија, и поша рече попу да изађе, а сама оста с Иконијом.{S} Већ почи |
| ом.{S} Погледа ковача још један пут, не рече му ништа.{S} Само се зави у струку и оде даље.</p> |
| >Одатле оде полако кући.{S} Сељацима не рече ништа.{S} Сам се даде у неке мисли.</p> <p>Од то д |
| , док не дође Марко трубач из војске, и рече да је Павао отишао у Биоград и ступио у војску.{S} |
| Сјећам!</p> <p>— Сјећаш ли се да ми ти рече да је то доста за добра пастира?</p> <p>— Сјећам!< |
| к за женидбу.{S} Онај исти, коме учитељ рече да је марва.</p> <p>Сједе поп с Маром за сто под о |
| не дира ни зановета, а владици на пољу рече:</p> <p>— Не може ништа бити.{S} Пукла му је кичма |
| аст запопи.</p> <p>— А онако нијеси, да речеш, каквијех школа учио?</p> <p>— Нијесам никаквијех |
| кола, која се уставише, раширио руке и рида, а вјетрић му се игра бијелом брадом и с оно мало |
| S} А док она одрасте неће се писма тако ријетко писати као сада, него ће сваки човјек морати пи |
| са своје стране није ни сањао да његова ријеч на јалово прође, или да он узима власт која му не |
| е боли!</p> <p>То бјеше пошљедња његова ријеч!</p> <milestone unit="subSection" /> <p>Прошло је |
| м послу.{S} Већ је поп мислио да поведе ријеч о томе с народом, али <pb n="109" /> се опет деси |
| прсте бих вам могао казати сваку његову ријеч, тако је мало говорио.{S} Кад видје да му и оно м |
| уђим кућама.</p> <p>Поп поцрвење кад чу ријеч имање, а кум Нинко разрогачи очи и скиде лулу с ч |
| еде у цркви.{S} Силне, свете и поучљиве ријечи, да те језа подиђе.{S} Црква је служила сваки да |
| мо ми као прутови — није шала оне божје ријечи, а пријети клетвом.{S} Осврће се народ и тражи о |
| глас, али је загушен и не разбирају се ријечи.</p> <p>Мало послије разиђе се дим, и ми га угле |
| икад десило да му се не послушају свете ријечи.{S} Један пут уђе нека помама у људе да разграђу |
| смије рећи што против владичине воље и ријечи?{S} Нијесу се дуго препирали.{S} Сељаци се шћућу |
| праску чусмо његов јасан глас, пјесму и ријечи: »...первје бо пришел јеси, светитељу Саво«... - |
| ћу, узети што је хтио — нико му неће ни ријечи рећи.{S} Он је то и радио.{S} Попустила му шина |
| ћ је недјељу дана, а с њиме није још ни ријечи проговорио.{S} Кад би у недјељу, а поп га чека д |
| ата од буваре. — Говори народ о поповим ријечима, а свакоме пуно срце и лако му, као да се окуп |
| оља:</p> <p>— У помоћ, браћо, поведе се робље!</p> <p>Поп се пробуди, па уплашен потрча, прво у |
| или вепрова?</p> <p>— Крмача.</p> <p>— Ровашене?</p> <p>— У десно ухо.</p> <p>— Е, то су цркве |
| S} Шљеме бјеше све у пламену.{S} Пуцају рогови и греде, већ је и таван дохватило; а у школи се |
| глава, каквих мало има.{S} Није се она родила да бере кудјељу.{S} Него ти њу дај даље у школу! |
| дуката, чиме сте је ви даривали, кад се родила.{S} И то је њено!</p> <p>— Божје па њено!</p> <p |
| p> <p>Не зна нико, па ни он сам, кад се родио.{S} У оно доба, гдје вам почињем причати, рачунал |
| е зној с чела.{S} Мора бити да се с њом родио.{S} Чудно она оскаче на младом лицу, у сред кога |
| јер ово, ви видите и тако, мислим, није рођено да копа и оре, а то би <pb n="105" /> било и сра |
| то само би онај разумио, који је своје рођено морао послати у туђину, или који је сам у својој |
| S} Боље се врати па читај сентименталне романе и љуби оца у руку.</p> <milestone unit="subSecti |
| /> кући.{S} Поп од радости ни говори ни ромори, само брише очи и тек постарији људи што је по ш |
| вали се у постељу.</p> <p>Давно је пала роса, већ се и исток румени, а поп још не заспа.{S} И к |
| кад се с пласта поче пушити а са траве роса дизати, уста поп па пође у кућу.{S} Сви умукоше, н |
| авицама час по виси капљица, којом душа роси, кад јој се мркне и кад свањује.</p> <p>А кроз лет |
| том поп подијели нафору, а једне каруце рррр! па стадоше пред цркву.{S} Скочи један што сједи с |
| вједио да све црквене чарапе, тканице и рубље изнесе у порту и разда сиромашноме народу.{S} Вел |
| те! — рече Аксентије Смиљанић, и обриса рукавом сузу.</p> <p>Мићо изнесе Марин ковчег и тури га |
| и на земљу.</p> <p>Поп је ухвати убјема рукама за главу па је љуби у чело, а нама иду сузе.{S} |
| а сва умазана од суза, изнесе дијете на рукама.</p> <p>— Ја — вели — не дам дјетета од себе, ак |
| аде на кољена.{S} Саже главу, покри очи рукама, а црна јој коса расу се по земљи.</p> <p>Поп се |
| е да позна ко је.{S} У један пут пљесну рукама:</p> <p>— Мара!</p> <p>— Мара! — гракнусмо ми, а |
| отури прсте једне руке кроз прсте друге руке, испружи оба кажипута и састави им врхове, па тако |
| <p>Наста тишина.</p> <p>Поп метну обје руке на Марину главу и узе шапутати.</p> <p>А кад он ди |
| зазлено.</p> <p>Поп протури прсте једне руке кроз прсте друге руке, испружи оба кажипута и саст |
| и састави им врхове, па тако склопљене руке положи на сто.{S} Заврати се мало на клупицу, а гл |
| а бог зна чија ће она бити, и у чије ће руке доћи!{S} Тек велим толико да јој одредите, да се н |
| попу да сиђе с кола, па му није дао ни руке, него се с њиме, вели, у лице пољубио.</p> <p>Мара |
| ча пред кола, која се уставише, раширио руке и рида, а вјетрић му се игра бијелом брадом и с он |
| а гурај дјетету колаче и друге понуде у руке и у уста.</p> <p>А на њој слаба промјена.{S} Само |
| клупицу у авлији, турио сиједу главу у руке, па се не миче.{S} Онда му у један пут сину нешто |
| </p> <p>— Метните ми овдје! — Он показа руком на прси, и ми му положисмо икону.</p> <p>Владика |
| <pb n="120" /> <p>Нинко потхвати дијете руком испод мишке и привуче га к себи, а коњи почеше ка |
| аигра на поповом лицу.{S} Он је дохвати руком за браду и издиже јој лице према себи, па га глед |
| ма у зачељу.{S} Брзо устаде.{S} Лијевом руком покупи хаљину, десном смаче шешир с главе, дохват |
| и.{S} Показа својом <pb n="98" /> жутом руком на дијете покрај себе, дохвати онда попову руку и |
| и гомилу земље више попадије, махну поп руком на нас и ми одосмо његовој кући, а он оста сам на |
| ?</p> <pb n="144" /> <p>Поп слабо махну руком, као да му приђемо.{S} Владика сједе на столицу д |
| наже да је пољуби, а дијете у сну махну руком, окрете се на другу страну и настави спавање.{S} |
| Нинкова домаћица весела узела дијете за руку, а тек учитељ као из мртвих:</p> <p>— Молим вас, б |
| ово је Маријино!</p> <p>Онда је узе на руку и понесе је попу, да је пољуби, па с Глувићем оде |
| која је пред попом стајала и брзо трже руку назад.{S} Исправи се, па са стране баци поглед на |
| " /> <p>Да, али поп не зна од колико се руку може читати та књига.</p> <p>Дани измичу, Мара је |
| ече владика.</p> <p>Поп с муком подвуче руку под икону и метну је на срце:</p> <p>— Овдје!</p> |
| се угуши од суза, па не пушта дијете из руку.{S} Жена пуна кућа, па се само вајкају: «Леле мене |
| знаш!{S} А кад коме од нас момака пружи руку, а он сав поцрвени.{S} Искупи се доста свијета, па |
| p> <p>Она се наже из кола попу, и пружи руку:</p> <p>— Благослови ме, бабо! — па наслони усне н |
| врати шешир, наже се према попу и пружи руку.</p> <p>— Жив био, сине! — рече поп.</p> <p>Ал’ го |
| риђе још ближе, али не дизаше главе, ни руку с очију.</p> <p>Поп јој метну руку на главу и нешт |
| и нешто шапуташе.{S} Послије јој потури руку под уста.{S} Она је дохвати објеручке и обли сузам |
| као да се осмјехну и као да отвори мало руку, кад јој Иконија тури у њу воштаницу.</p> <p>Кад а |
| поп.</p> <p>Жене једна по једна њега у руку, па као гуске једна за другом на капију.{S} И млађ |
| чинију с јелом, а Мара скочи па њега у руку.{S} Чича сав поцрвење.</p> <pb n="112" /> <p>Кад ч |
| један што сједи с кочијашем, па попа у руку:</p> <p>— Хајдете -— вели, — поздравио вас господи |
| лачили се и дошли цркви.{S} Љубе попа у руку и честитају.{S} А он се чисто подмладио.{S} Благос |
| читај сентименталне романе и љуби оца у руку.</p> <milestone unit="subSection" /> <p>Ноћ је бил |
| о и по старински.{S} Попадија га љуби у руку кад пође у село или кад се врати кући.{S} Сва им ј |
| p>— Овога чику, ћери, не мораш љубити у руку.{S} То је мој кухар!</p> <p>— Нека, оче владико, — |
| .</p> <p>Мара одмах потрча па владику у руку, а он њу у чело.</p> <p>— Твоја? — пита владика. . |
| дијете покрај себе, дохвати онда попову руку и пољуби је; прошапта: »Благослови ме... и опрости |
| бабо! — па наслони усне на увелу попову руку.</p> <p>Жене покрише очи, људи чепркају палицом по |
| ор.</p> <p>-— Овдје! — рече поп и метну руку опет на срце.</p> <p>Доктор нареди да га оставе на |
| , ни руку с очију.</p> <p>Поп јој метну руку на главу и нешто шапуташе.{S} Послије јој потури р |
| одважно приђе кревету.{S} Метну дјетету руку на чело:</p> <p>— Маро, сине, устани!</p> <p>Дијет |
| </p> <p>Учитељ занесе објема ногама као рукуницама, па их спусти низ кревет.{S} Тури кажипут у |
| > <p>Давно је пала роса, већ се и исток румени, а поп још не заспа.{S} И кад чу гдје пред његов |
| ачи, кад господин човјек затури шешир и рупцем брише зној с чела.{S} Мора бити да се с њом роди |
| аредиш!</p> <p>— У ковчегу има у једном рупцу завезано шест и по дуката, чиме сте је ви даривал |
| /p> <p>— Благослови! — каже ковач и иде руци, — а шта ћу кад немам посла?</p> <p>— А јеси ли ви |
| о забораван.{S} Знам, кад год му приђем руци, да ме пита чији сам.</p> <p>Тако смо ми рачунали, |
| си.{S} Сједне на креветац, држи колач у руци и гига ногама.{S} Онда скочи, трчи у кухину и тјер |
| милујући дијете.</p> <p>Сједоше они за ручак.{S} Посадише Мару до попа, па јој висе ножице низ |
| равио вас господин владика, да идете на ручак.</p> <p>Сједе поп у кола, па још и Мару узе са со |
| оп осоколи туна.{S} Владика одмах чинио ручак.{S} Било је пуно свијета, а наш поп, веле, сједио |
| о у зачељу.{S} Ко ће с нама!{S} Послије ручка, веле, разиђе се свијет мало по мало, само осташе |
| <p>— Да је благословена;</p> <p>Послије ручка много се што шта владика с попом разговарао.{S} З |
| ик поведе, те рекох: — шта је, бога ти, с Павлом Ђерићем?</p> <p>— Е, сељаче и господине, њега |
| <p>— Шта је, бога ти... — хтједох рећи: с Маром, али ме сам језик поведе, те рекох: — шта је, б |
| , да је чудо.{S} Већ је недјељу дана, а с њиме није још ни ријечи проговорио.{S} Кад би у недје |
| чево лице на пун живота лик дјететов, а с бијеле браде цури кап по кап и чисто се запуши на њен |
| та од ње гледала су у школску авлију, а с лијеве стране била су још једна мања, на која је учит |
| та он попа:</p> <p>— Па шта мислиш сада с њоме?</p> <p>— Мислим, оче владико, да је дам у кумов |
| ром по једној греди од тавана.{S} Греда с праском паде по сред собе између двије скамије, варни |
| донесе бијелу каву.</p> <p>Поп не скида с ње очију.</p> <p>— Шта си радила, сине, од кад си уст |
| b n="119" /> <p>Послије је ушла Иконија с другим женама и кроз једно четврт сахата изведоше пла |
| ом, куме, да се крећемо.</p> <p>Иконија с црвеним очима утаче се:</p> <p>— Спава још дијете!</p |
| >Послије ручка много се што шта владика с попом разговарао.{S} Звао га да га узме у конзисториј |
| га испод ње.{S} У тај пар цијела школа с ужасном праском груну о земљу, и све се начини као ве |
| о, а нама иду сузе.{S} Поздравља се она с нама — каква је, једва да је познаш!{S} А кад коме од |
| е. — А Мара?</p> <p>— А?</p> <p>— И она с њим!</p> <p>Поп се занесе, и а да падне на узнак, а с |
| руку и понесе је попу, да је пољуби, па с Глувићем оде његовој кући.{S} Поздравише се и остали |
| да растане, и кад је мислила да је Мара с попом заспала, изнесе свој губер и простре га пред вр |
| и поша рече попу да изађе, а сама оста с Иконијом.{S} Већ почиње да свиће први дан Духова.{S} |
| бро с вама разговорити, јер се не враћа с пута на који полазим.{S} Не дај боже смртна случаја, |
| меза и тијеста, лепиња и погача, лонаца с кајмаком, живих и пржених пилића, пастрме и толико «з |
| ђе.{S} Јал’ се мирите, јал’ ћете од сад с богом ратовати!«</p> <p>Дршћемо ми као прутови — није |
| p> <p>Други пут Павао Ђерић води волове с празним колима.{S} Стока се нешто узарумила, па неће |
| још брже.{S} Из сусједне авлије испаде с малом пушком старац Матија Ђенадић, који је, веле, јо |
| је преко ње, — води ме!</p> <p>Кмет оде с њиме.</p> <p>— Какво је ово чудо? — рече Остоја Пуреш |
| изишао до врата, и помогао попу да сиђе с кола, па му није дао ни руке, него се с њиме, вели, у |
| је добро, — рене кмет.</p> <p>— Нека је с божјим благословом!</p> <p>Иконија се врати у собу.</ |
| Тако она весели попа и село.{S} Ишла је с попом и владици.{S} Била у школи.{S} Па послије је оп |
| никад више ни за шта не запита, нити је с њиме долазио у додир.{S} И учитељ чим види попа, а он |
| вај, вели, кад прочита писмо, отишао је с њиме и с Маром кући неког професора Вучетића, и ту је |
| S} Пазићу га као своје!</p> <p>— Ако је с твојим благословом, попо, ја велим тако је добро, — р |
| /p> <p>У тај пар Павао излети из авлије с колима и с коњима!</p> <p>— Сједајте! — викну он, — с |
| ни у уста не узима.</p> <p>Нико се није с њим дружио, осим једног Јеротија Ковачевића, који га |
| ровасмо.{S} За Мару вели да је најприје с писмом владичиним ишао у једну школу, и предао га шко |
| ећ је поп мислио да поведе ријеч о томе с народом, али <pb n="109" /> се опет деси нешто, што п |
| јепо, кажем, дијете ће у школу код мене с другом дјецом научити читати и писати, па неће под св |
| марим за мале душе, ја нећу овдје да се с тобом цмакам! ја хоћу рад!{S} Или ме волиш или не вол |
| м брише зној с чела.{S} Мора бити да се с њом родио.{S} Чудно она оскаче на младом лицу, у сред |
| кад прође једно четврт сахата, и кад се с пласта поче пушити а са траве роса дизати, уста поп п |
| ом, а поп и за њим сав народ не миче се с мјеста и не одваја очију.{S} Кад већ кола замакоше, п |
| с кола, па му није дао ни руке, него се с њиме, вели, у лице пољубио.</p> <p>Мара одмах потрча |
| да уз кућу још једну собу, и узе дијете с Иконијом себи.{S} Њима двјема једну собу, а себи друг |
| аш поп, веле, сједио у зачељу.{S} Ко ће с нама!{S} Послије ручка, веле, разиђе се свијет мало п |
| а.{S} Стока се нешто узарумила, па неће с мјеста, а Павао се наљутио, поцрвенио у лицу као папр |
| аја дан — рече, — ја велим у име бога и с твојим благословом, куме, да се крећемо.</p> <p>Икони |
| ј пар Павао излети из авлије с колима и с коњима!</p> <p>— Сједајте! — викну он, — сад ћемо га |
| а врат на нос спремио кола за Биоград и с тим писмом отрчао владици. — Све то само би <pb n="12 |
| , кад прочита писмо, отишао је с њиме и с Маром кући неког професора Вучетића, и ту је Мару пре |
| је учила.{S} Ходећи тако састајала се и с учитељем; најприје га се, веле, плашила, али послије |
| мислио.{S} Сјутра ћемо се разговорити и с народом, па у име божје нек иде дијете у твоју кућу, |
| и нешто, па га онда чисто срдито баци и с некаквим поуздањем шапне: — <foreign xml:lang="LA">Pl |
| , а вјетрић му се игра бијелом брадом и с оно мало длака на глави.</p> <p>Мара бјеше сама у зач |
| се добродушно и лако насмија.</p> <p>И с Маром је много што шта говорио.</p> <p>— Који је оно |
| свијет оде.{S} Иконија сама оста у соби с дјететом.</p> <p>— Браћо! — рече поп — ви сви знате к |
| не изабра.</p> <p>Поп се три пут пољуби с њиме.{S} Онда понијеше дијете у цркву, и она се напун |
| ше пред цркву.{S} Скочи један што сједи с кочијашем, па попа у руку:</p> <p>— Хајдете -— вели, |
| ећи дан по Петрову дне, враћају се људи с рада, па стоје пред судницом и говоре нешто о пушница |
| иште.{S} Поп пољуби Мару:</p> <p>— Пођи с богом, Маро!{S} Нека ти је он у помоћи!</p> <p>Онда с |
| у соби запишта.{S} Не поздрави се он ни с ким, већ поводећи се уђе у собу гдје је дијете било.{ |
| до и три године.</p> <p>Ништа не говори с кочијашем.{S} Пуши цигару иза цигаре.{S} Гледа само о |
| кући.{S} Поздравише се и остали сељаци с попом па одоше, а он оста сам, као сухо дрво, и на ср |
| дан пут сину нешто кроз главу.{S} Скочи с клупице и као да се насмјехну, а у исти пар чу дреку |
| </p> <p>Господин човјек неспретно скочи с кола, па тромо, и као да је бог зна како уморан, приђ |
| човјек затури шешир и рупцем брише зној с чела.{S} Мора бити да се с њом родио.{S} Чудно она ос |
| ља и гледати.{S} Шта ћу ја стар и нејак с њиме?</p> <p>Опет сви ћуте и уставили дах.</p> <p>— П |
| ги свијет настао.{S} Дође учеван човјек с којим ја нијесам смио ни говорити.{S} Видим да му не |
| а све благочастивим намјештањем.{S} Он с овим капиталистима експлоатише сељака — подржава га с |
| што нешто сметено прича како се растао с њоме: «Није» вели «ни плакала!» Гдје ће то бити да ди |
| говоре нешто о пушницама.{S} Ја сам био с Радојем Николићем у лову, и кад се вратисмо, умијешас |
| је служио цркву, управљао селом и живио с попадијом.</p> <p>Поп је био све и сва!{S} Имали смо |
| мислио и лупао главу шта да радим јако с њоме.{S} Дијете ваља да се по мало учи кућевном реду |
| и живота поклонио!» И бог га је заједно с пошом одарио здрављем.{S} Али кад поша намири по наше |
| примите за зло, браћо, ваља ми се добро с вама разговорити, јер се не враћа с пута на који пола |
| итељ рече да је марва.</p> <p>Сједе поп с Маром за сто под орахом.{S} Иконија донесе бијелу кав |
| нам Мара доћи за учитеља.{S} Већ је поп с неколико старијих људи ишао због тога и владици, и он |
| Шта те боли? — рече владика.</p> <p>Поп с муком подвуче руку под икону и метну је на срце:</p> |
| руком покупи хаљину, десном смаче шешир с главе, дохвати се за лотре и лако скочи на земљу.</p> |
| глед.{S} На глави му широк сламњи шешир с црвеном траком.{S} Испод шешира смеђа коса пада на че |
| {S} Била у школи.{S} Па послије је опет с дјевојчицама на игри или на раду.{S} Све се боље уобљ |
| се поче понашати.</p> <p>Сједи неки пут с нама.{S} Ћерета и прича шта има по свијету, па онда с |
| цвијељало, јер он је зацијело и сам већ с владиком о томе говорио.{S} Покуњисмо се, па ћутасмо. |
| b n="108" /> <p>Али кад поп скиде бригу с врата, и бољка умину.{S} Пред ноћ истина паде у ватру |
| ву уз њу, забран са шарамповом и ливаду с виром.{S} То нека је њено!{S} Је л’ вам право?</p> <p |
| {S} И народ и дан данас зове ону ливаду с виром Марин Вир, а забран са шарамповом Марин Шарампо |
| Поп пристаде уз кола и загрли се у ходу с кум-Нинком, па рече:</p> <p>— Чувај ми, дијете, тако |
| да уђе један стар човјек и унесе чинију с јелом, а Мара скочи па њега у руку.{S} Чича сав поцрв |
| још ближе, али не дизаше главе, ни руку с очију.</p> <p>Поп јој метну руку на главу и нешто шап |
| а кум Нинко разрогачи очи и скиде лулу с чибука:</p> <p>— Зар ти — вели, — дроњо, зовеш моју к |
| и намјестићу Мића црквењака пред порту с врљиком, па да му пребије голијени, који се од вас ус |
| н!{S} Имају једног попенду, који је још с два три капиталиста притиснуо пола села, а све благоч |
| да не може боље бити: «Не слази» вели «с крила».{S} Да бог да!{S} Само што нешто сметено прича |
| у.{S} Махну слабо главом, као да рекне »с богом« и пријеђе преко пута.{S} Отвори црквена врата, |
| изгубих душу што нијесам учио школе.{S} Са тога изгубих и дијете, а одведе ми га некрштен човек |
| а њему иду сузе као маломе дјетету.{S} Са свим већ остарио, обневидио и постао забораван.{S} З |
| ка киша.{S} Земља бјеше свуда влажна, а са дуда спрам врата још нијесу испариле кишне капљице, |
| ој цркви.{S} На букви кликће дјетлић, а са ораха му се одзива жуња.{S} Сунце блиста, а облаци с |
| само око себе и као да није весео.{S} А са оне боре на челу не може човјек ни знати како му је, |
| сахата, и кад се с пласта поче пушити а са траве роса дизати, уста поп па пође у кућу.{S} Сви у |
| ста Замлата истеже шамаром и састави га са земљом, а увријеђени народ гракну: удри, посветила т |
| ата!{S} Обарајте греде! — чује се дрека са свих страна.{S} Читав облак од воде сасу се на зид г |
| з авлије.</p> <p>— Остани! — вели слика са улице.</p> <pb n="137" /> <p>— Одмах си се расрдио!< |
| ја богословац прича да се сада раставља са том женом, јер га она тужи да је бије и злоставља. — |
| брзо трже руку назад.{S} Исправи се, па са стране баци поглед на попа, још већма зачкиљи, а бор |
| <p>Сједе поп у кола, па још и Мару узе са собом.{S} Гигају се, брате, она кола, рекао би човје |
| {S} Јал’ је нешто превећ мудро, јал’ је са свијем лудо!</p> <p>Сељаци слегоше раменима и, сами |
| а дрвена икона светога Саве.{S} Била је са свим почађила и испрепуцала, да се једва разазнавао |
| ит да је се нагледа:</p> <p>— Сад ми је са свим добро!{S} Сад ме ништа више не боли!</p> <p>То |
| као да им је владика дошао: завирују је са свих страна и већ не могу да је се сити нагледају.</ |
| о, и само гута пљувачку.{S} И Аксентије са Станојем покуњио се, па се само примакоше постељи.</ |
| дичина је воља да дијете, прије него се са свим врати кући, види што више свијета и научи се че |
| небо.</p> <p>— У село! у село! — чу се са свих Страна.</p> <p>И све груну опет Зебићевим шором |
| на паде покрај прозора и дохвати кућу и са те стране, те му запријечи повратак.{S} Дим се сави. |
| и сама у соби.{S} Нешто се страшно бори са самом собом.{S} Ударе јој сузе па плаче, плаче, па о |
| аци су видјели истина да је овај учитељ са свијем нешто друго од пређашњег, и мислили смо сви д |
| <p>Преметнусмо школу, јер се наш учитељ са овим пазио; преметнусмо механу; питасмо узбуњене сељ |
| .</p> <p>— Имао бих нешто да проговорим са старијим људима, — рече поп.</p> <p>Жене једна по је |
| мље, гдје је кућа, и њиву уз њу, забран са шарамповом и ливаду с виром.{S} То нека је њено!{S} |
| ону ливаду с виром Марин Вир, а забран са шарамповом Марин Шарампов.{S} Ко не вјерује нека пит |
| вели, — браћо, остах тако сам самохран са овијем црвом.{S} Тако је божја воља, нека му је слав |
| еко прага, а Бурмазевић, који је стајао са стране и не видећи попа, маче сјекиром по довратку.{ |
| само лијевим крајем уста, и лијево око са свијем му се затвори, а онијем другијем погледа кмет |
| помислити да не послуша попа, а он опет са своје стране није ни сањао да његова ријеч на јалово |
| лакше умријети.{S} Спаде ми неки терет са срца.</p> <pb n="108" /> <p>Али кад поп скиде бригу |
| поп.</p> <p>Ал’ господин дохвати кутију са жигицама која је пред попом стајала и брзо трже руку |
| дина и девет мјесеца, а поп, у договору са селом, дозида уз кућу још једну собу, и узе дијете с |
| аде главу испод крила, али још не скачу са сједала.</p> <p>— Добро јутро, куме, и благослови! — |
| човјече! — рече ослобођен кмет.{S} Није сабља за вратом.</p> <p>Учитељ се насмија, ал’ само лиј |
| чнице.{S} Ковач је нешто теретно радио, сав мокар од зноја, залијепила му се кошуља за широка л |
| м, а Мара скочи па њега у руку.{S} Чича сав поцрвење.</p> <pb n="112" /> <p>Кад чича изађе, а в |
| кретоше Зебићевим шором, а поп и за њим сав народ не миче се с мјеста и не одваја очију.{S} Кад |
| кад коме од нас момака пружи руку, а он сав поцрвени.{S} Искупи се доста свијета, па је као мла |
| мо били као убијени и како је кум Нинко сав поцрвенио, кад послије десет дана доби поп писмо од |
| исто да се заплачеш.{S} Кад на пошљетку сав поцрвење па поче да дршће, каже: »Шта је то, браћо, |
| > <p>Ми погледасмо кроз прозор, а свети Сава гледа оним истим мрачним и озбиљним погледом на на |
| висила једна стара дрвена икона светога Саве.{S} Била је са свим почађила и испрепуцала, да се |
| не, те му запријечи повратак.{S} Дим се сави.{S} Народ вришти и сипа воду, а сјекира тутњи.{S} |
| екакви болови у крста и све се у клупче савија.{S} Сједи поп крај постеље и не одмиче се.{S} Ша |
| бу.</p> <p>Дуго гледа мирну и безбрижну савјест како спава.{S} Стаде под икону и помоли се богу |
| а највише о путу и о Мари.{S} Много поп савјетује и моли кум-Нинка да пази на ово и на оно и да |
| растјерати никаква брига дјетињег доба, савлада немирну душу Марину; кад црне трепавице падоше |
| и: »...первје бо пришел јеси, светитељу Саво«... -</p> <p>Бинко цикну као гуја, кад угледа попа |
| е! — рече он, а очима показа на светога Саву, који му је лежао на прсима.</p> <p>Опет жељно гле |
| једна женска.{S} Упрла поглед у светога Саву, онога истог, који је и у старој школи стајао.</p> |
| но!</p> <p>— Божје па њено!</p> <p>— Е, сад ми је — вели лакше умријети.{S} Спаде ми неки терет |
| у се, брате, она кола, рекао би човјек: сад ће испасти, а коњи као хале!{S} Скида народ капе ку |
| а:</p> <p>— Сад ми је са свим добро!{S} Сад ме ништа више не боли!</p> <p>То бјеше пошљедња њег |
| оњима!</p> <p>— Сједајте! — викну он, — сад ћемо га ухватити!</p> <p>Двојица тројица метнуше по |
| не може сит да је се нагледа:</p> <p>— Сад ми је са свим добро!{S} Сад ме ништа више не боли!< |
| ла је?</p> <p>— Знам! свршила у селу, а сад је дај даље у варош, у Биоград.</p> <p>Попа штрецну |
| 4" /> Цијеле године ишла сам у школу, а сад ме ни о распусту неће да пусте кући.{S} Веле: морам |
| ед свијетом.{S} То вам је на аманет, па сад гледајте!</p> <p>Хоће они штогод да проговоре, али |
| е све љуљају као владичина!</p> <p>— Па сад ћеш, ћери, у име бога у Биоград, — рече поп и силом |
| ловође.{S} Јал’ се мирите, јал’ ћете од сад с богом ратовати!«</p> <p>Дршћемо ми као прутови — |
| збрисати из протокола крштених, који од сад не буде петком радио.</p> <p>И вјерујте, људи, у на |
| у сва дјеца и мушка и женска, и тако је сад вријеме дошло, да ће и по селима почети, па је грио |
| bSection" /> <p>Прошло је од то доба до сад шест година.{S} Ја сам лутао по свијету, док ме наш |
| и било да јој одредите и ово, што ја до сад држах.{S} Шта ће женском чељадету толико имање, а б |
| стисмо дјецу а школу затворисмо.</p> <p>Сад смо се сви надали да ће нам Мара доћи за учитеља.{S |
| једној час у другој <pb n="93" /> њиви, сада у школи, послије у цркви.{S} Имао је свуда посла, |
| а је Мара већ свршила «васпитање», и да сада похита учити се кућевном послу.{S} Већ је поп мисл |
| е препона.{S} Ко може стегнути срце, па сада пробудити дијете?</p> <p>Али кад прође једно четвр |
| ешире.{S} Остоја богословац прича да се сада раставља са том женом, јер га она тужи да је бије |
| е неће се писма тако ријетко писати као сада, него ће сваки човјек морати писати писма.{S} А по |
| запита он попа:</p> <p>— Па шта мислиш сада с њоме?</p> <p>— Мислим, оче владико, да је дам у |
| корачи један пут, па паде на кољена.{S} Саже главу, покри очи рукама, а црна јој коса расу се п |
| о неколико дана до распуста, не хтјесмо сазивати дјеце.</p> <p>Попа се клони, да је чудо.{S} Ве |
| селу, али је расијан и све се труди да сакрије радост.{S} А кад је на само често му се развуку |
| ако кући.{S} Сељацима не рече ништа.{S} Сам се даде у неке мисли.</p> <p>Од то доба он учитеља |
| који у скок оде баба-Иконијиној кући, а сам се опет врати попадији.</p> <p>Болови наступају све |
| дијете било.{S} Рече женама да изађу, а сам оста неко вријеме код дјетета.{S} Чудно да дијете, |
| попа, па јој висе ножице низ столицу, а сам свети отац намјешта је.{S} Онда уђе један стар човј |
| а — подржава га све јаче у глупости — а сам ништа не <pb n="132" /> ради!...{S} Хоћу да пресвис |
| кога сам крстио није се потурчио, кога сам вјенчао није се раставио, а кога сам опојао није се |
| о, што рекао неки стари поп Стоко: кога сам крстио није се потурчио, кога сам вјенчао није се р |
| га сам вјенчао није се раставио, а кога сам опојао није се повампирио.</p> <p>Поп Митар повуче |
| нешто питају.{S} Ја знам кад се деси да сам сам у школи, спопадне ме некакав страх и не смијем |
| ку!{S} Још сам заборавио да му кажем да сам и једног турчина покрстио <pb n="111" /> и ено га, |
| Знам, оче; а куда ћу прије?{S} Знаш да сам инокосан.</p> <pb n="91" /> <p>- А моба?</p> <p>— Т |
| ј опростите!...{S} Није она крива... ја сам.</p> <p>У тај пар чу се на пољу врисак и врата се н |
| рена је!</p> <p>— А ти је отвори!{S} Ја сам наименован за учитеља у овом селу.</p> <p>Гле!...{S |
| ницом и говоре нешто о пушницама.{S} Ја сам био с Радојем Николићем у лову, и кад се вратисмо, |
| је од то доба до сад шест година.{S} Ја сам лутао по свијету, док ме наш рат не позва кући.{S} |
| мало па ће сама себи плести косе.{S} Ја сам — вели — много мислио и лупао главу шта да радим ја |
| поустајасмо.{S} Кмет скочи:</p> <p>— Ја сам, господине!</p> <p>Господин човјек извади готову ци |
| о, — гдје си ти школе учио?</p> <p>— Ја сам се — вели поп — учио у мога оца, који је поповао у |
| животворним балсамом.</p> <p>— Гледала сам природу, — рече она безазлено.</p> <p>Поп протури п |
| А шта си сањала, ћери?</p> <p>— Сањала сам ко ја у некој великој вароши, па ко неке велике, ве |
| S} А од куд ти знаш?</p> <p>— Прочитала сам оно доље.</p> <p>— Зар ти умијеш читати?</p> <p>— У |
| уски. <pb n="124" /> Цијеле године ишла сам у школу, а сад ме ни о распусту неће да пусте кући. |
| тали сељаци с попом па одоше, а он оста сам, као сухо дрво, и на срце му паде туга.</p> <p>Дуго |
| нас и ми одосмо његовој кући, а он оста сам на гробу.{S} Сједили смо може бити једно по сахата. |
| ви у овом храму кад тако радите?{S} Шта сам ја згријешио Богу, да ми не дате под моје старе дан |
| адико, сјећаш ли се кад си ме питао шта сам учио?</p> <p>— Сјећам!</p> <p>— Сјећаш ли се да ми |
| уо се силно и ноћу често устаје.{S} Иде сам по дворишту а све прислушкује код капка.{S} Али пош |
| и јесте човјек!{S} Та приличи му да је сам владика!</p> <p>Кад је поп стигао у варош, прича Ја |
| ено морао послати у туђину, или који је сам у својој младости морамо оставити свој завичај.{S} |
| а ти... — хтједох рећи: с Маром, али ме сам језик поведе, те рекох: — шта је, бога ти, с Павлом |
| дана изашао учитељ у механу.{S} Сједне сам,- намргоди се па ћути.{S} Поручи што год да једе, п |
| о да остави дијете у Биограду, па да се сам врати?{S} Бог зна би ли он то могао икако и подније |
| , па је метну у кола горе.{S} Онда се и сам прекрсти, па се посади поред ње и пришапта јој:</p> |
| о.</p> <pb n="138" /> <p>Матија опали и сам из пиштоља:</p> <p>— У помоћ, браћо, поведе се робљ |
| он замишљено. — Да! тој сам се мисли и сам поклонио!{S} Велика је то књига!{S} Ко њу чита, тај |
| , куме! — рече поп. — Тако сам некако и сам мислио.{S} Сјутра ћемо се разговорити и с народом, |
| ош јаче цвијељало, јер он је зацијело и сам већ с владиком о томе говорио.{S} Покуњисмо се, па |
| кад год му приђем руци, да ме пита чији сам.</p> <p>Тако смо ми рачунали, а и учитељ није имао |
| p>Учитељ зачкиљи очима:</p> <p>— А који сам ја?</p> <p>— Чивутин, — Рече Павао. — Ја те не видј |
| Природу! — рече он замишљено. — Да! тој сам се мисли и сам поклонио!{S} Велика је то књига!{S} |
| о питају.{S} Ја знам кад се деси да сам сам у школи, спопадне ме некакав страх и не смијем да с |
| вели кмету:.</p> <p>— Дела брже! уморан сам.{S} Отвори школу и пошљи ми фамилијаза.</p> <p>— Сј |
| оја штета.</p> <p>Не зна нико, па ни он сам, кад се родио.{S} У оно доба, гдје вам почињем прич |
| и у старој школи стајао.</p> <p>Познао сам је.</p> <p>У мају 1879.</p> </div> </body> </text> |
| у добијем заповијест да идем у Б. Морао сам проћи кроз <pb n="146" /> моје село.{S} На пошљедњо |
| да ће скоро куцнути за ме час.{S} Него сам вас зовнуо, да се договоримо за неке ствари.</p> <p |
| аши нестаје ракије.{S} Шта је поп радио сам на гробу, то нико не зна.{S} Тек послије једно по с |
| за њега, пишући и говорећи, упропастио сам своју каријеру и спао на то да будем учитељ!...{S} |
| брзо изађе Нинко Вилотић:</p> <p>— Ако сам ти прав, оче, да се окумимо!{S} Тако народ, хвала м |
| леним црним очима у попа.</p> <p>— Како сам лијепо сањала, бабо!</p> <p>— А шта си сањала, ћери |
| знате како ме је бог благословио и како сам му платио за моје знане и незнане гријехе.</p> <pb |
| ава и набавити аков ракије, а знаш како сам страдао.</p> <p>— А ти узми које црквено марвинче, |
| , — рече поп. — Стар је човјек!{S} Тако сам ја њу учио.</p> <p>— Од тебе се, оче — рече владика |
| који...{S} Чекајте док свршим!{S} Тако сам ја срачунао и смислио да јој одредимо, ако је ваша |
| <p>— Хвала ти, куме! — рече поп. — Тако сам некако и сам мислио.{S} Сјутра ћемо се разговорити |
| /p> <p>— Ја — вели, — браћо, остах тако сам самохран са овијем црвом.{S} Тако је божја воља, не |
| свуда!{S} Па замишљено настави: — Чисто сам гладна овога ваздуха.</p> <pb n="134" /> <p>— Е, пе |
| е простих попова, као ја што сам... што сам био... — Ућута и исхракну се, па једва чујно настав |
| што си ти, море, стао ту?</p> <p>— Што сам уморан, — рече ковач.</p> <p>— Знам; а што си стао |
| држати више простих попова, као ја што сам... што сам био... — Ућута и исхракну се, па једва ч |
| стити.{S} Имам и ја неку цркавицу, коју сам за школу одредио, а — вели — не знам боље прилике о |
| наш поп. — Онако је све у длаку!{S} Још сам заборавио да му кажем да сам и једног турчина покрс |
| и Иконија, и поша рече попу да изађе, а сама оста с Иконијом.{S} Већ почиње да свиће први дан Д |
| пију.{S} И млађи свијет оде.{S} Иконија сама оста у соби с дјететом.</p> <p>— Браћо! — рече поп |
| се жене и људи кућама, а оставише попа сама.{S} Није ни он готово ништа вечерао, а ту ноћ узе |
| ала богу и напредује.{S} Још мало па ће сама себи плести косе.{S} Ја сам — вели — много мислио |
| е од госпође за дрва и у шупу, па плаче сама и како, каже, хоће да умре.{S} Не треба ни око тог |
| мало длака на глави.</p> <p>Мара бјеше сама у зачељу.{S} Брзо устаде.{S} Лијевом руком покупи |
| копао.{S} Тако и он остави учитеља себи сама и његовој глави.</p> <p>Од то доба учитељ поста јо |
| роста ствар.</p> <p>Неки пут опет стоји сама у соби.{S} Нешто се страшно бори са самом собом.{S |
| лудо!</p> <p>Сељаци слегоше раменима и, сами не знајући за што, дадоше се у некакву тамну слутњ |
| на крајевима растресени и шири него под самим ноздрвама.{S} Доња му је усна мало висила, а горњ |
| Црква, хвала богу, још здрава, читава, само што вјетар наноси пламен на њу, и сваки час чекамо |
| гдје је и поп сједио.{S} Не назва бога, само мало климну главом.</p> <p>— Је ли овдје кмет?</p> |
| њена друга.{S} Нигдје се ништа не миче, само совуљага ћуче њену страшну пјесму.{S} Пси подвију |
| дуго препирали.{S} Сељаци се шћућурише, само их срце боли, али што мора бити, мора!</p> <p>И по |
| {S} Поп од радости ни говори ни ромори, само брише очи и тек постарији људи што је по штогод пр |
| а, веле, разиђе се свијет мало по мало, само осташе попови код владике.</p> <p>Онда владика поч |
| Што прође изгледа да је мало час било, само у будућности види вјечност срце које чека.{S} Кад |
| рича шта има по свијету, па онда скочи; само што рекне: — Треба радити! — па нас остави, а ми б |
| > капију, у селу је још све било мирно; само гдје-гдје што шкрипне ђерам или лупне капак од про |
| слази» вели «с крила».{S} Да бог да!{S} Само што нешто сметено прича како се растао с њоме: «Ни |
| ста.</p> <p>А на њој слаба промјена.{S} Само што је мало порасла и што је бљеђа дошла у лицу, т |
| ача још један пут, не рече му ништа.{S} Само се зави у струку и оде даље.</p> <p>Други пут Пава |
| тарија је твоја и паметнија од моје.{S} Само још да видим шта ће село рећи.</p> <p>А у селу ко |
| цала, да се једва разазнавао светац.{S} Само горе, гдје је глава, цакле се очи, и ма у који кра |
| а вратом.</p> <p>Учитељ се насмија, ал’ само лијевим крајем уста, и лијево око са свијем му се |
| ем.{S} Пуши цигару иза цигаре.{S} Гледа само око себе и као да није весео.{S} А са оне боре на |
| труди да сакрије радост.{S} А кад је на само често му се развуку уста, гледа на ону страну, гдј |
| огод да проговоре, али се загрцнули, па само кашљуцају.</p> <p>Поћута поп и одмори се, па онда |
| ин Шарампов.{S} Ко не вјерује нека пита само кога из мог села.</p> <p>Кад се навршише три годин |
| на недјељу дана.{S} То би њега сиромаха само још јаче цвијељало, јер он је зацијело и сам већ с |
| у име бога оде у Биоград, а весео народ само једно поручује: «Похитај! не задржавај се!»</p> <p |
| воју.{S} Ко није имао чарапа, требао је само недјељом проћи поред попове куће, па већ више не б |
| бабињари да га прихрани, док не узмогне само јести.</p> <p>У тај пар отворише се врата од куће |
| гаља.{S} На ногама му панталоне, а горе само кошуља.{S} Босогоног лежи и чита некакву купусару. |
| ијете из руку.{S} Жена пуна кућа, па се само вајкају: «Леле мене! како је дијете ислабило!»</p> |
| Аксентије са Станојем покуњио се, па се само примакоше постељи.</p> <p>— Прије свега, браћо, ев |
| п крај постеље и не одмиче се.{S} Шапће само молитве, а попадија слабо се разбира.{S} Јечи само |
| таласи по срцу и уморну површину дотиче само још писмо од милога, као ластино крило мирно оглед |
| соколи попа, али му се језик завезао, и само гута пљувачку.{S} И Аксентије са Станојем покуњио |
| од потоне и ништа се више не види.{S} И само још што сан из поломљене парчади ствара нејасне сл |
| нова шареница прострта по постељи.{S} И само се још нестрпљиво ишчекиваше мио владалац, који и |
| хата изведоше плачући дијете, које се и само купало у сузама.</p> <p>— А шта балите ви, жене, и |
| естио у један пансионат, гдје се говори само француски. <pb n="124" /> Цијеле године ишла сам у |
| е, а попадија слабо се разбира.{S} Јечи само и моли се богу да је прими.</p> <p>Шта да се ради? |
| да се крстиш, ни да клањаш.{S} Не знам само чивутскога закона.</p> <p>Ту он још љуће одадре де |
| и с тим писмом отрчао владици. — Све то само би <pb n="122" /> развлачило приповијетку и све то |
| 22" /> развлачило приповијетку и све то само би онај разумио, који је своје рођено морао послат |
| богомрско не радити у петак, јер је то само турски светац, и да ће он свакога избрисати из про |
| ли пљусак освајаше.{S} Пред зору се још само слабо пушаше, а владика и доктор стигоше у село.</ |
| изгинути! — Онда скочи на једну врбу до самог шљемена, па као бјесомучан и не знајући шта ради, |
| Јаругу, морали смо се вратити до близу самог села.{S} Кад се опет примакосмо, чусмо по ново пу |
| исмо од Маре, у коме прича: како јој је самој, како је хтјела да се ухвати за кум-Нинкова кола |
| ама у соби.{S} Нешто се страшно бори са самом собом.{S} Ударе јој сузе па плаче, плаче, па опет |
| <p>— Чувај ми, дијете, тако ти живога и самосазданог створитеља!</p> <pb n="120" /> <p>Нинко по |
| <p>— Ја — вели, — браћо, остах тако сам самохран са овијем црвом.{S} Тако је божја воља, нека м |
| дуго, и он тврдо заспа.{S} Пробуди се у саму зору, и изиђе у авлију.{S} Мара му поли да се умиј |
| врата попове собе, па леже.</p> <p>Кад сан, који не може растјерати никаква брига дјетињег доб |
| ишта се више не види.{S} И само још што сан из поломљене парчади ствара нејасне слике.</p> </di |
| p> <p>— А шта си сањала, ћери?</p> <p>— Сањала сам ко ја у некој великој вароши, па ко неке вел |
| лијепо сањала, бабо!</p> <p>— А шта си сањала, ћери?</p> <p>— Сањала сам ко ја у некој великој |
| очима у попа.</p> <p>— Како сам лијепо сањала, бабо!</p> <p>— А шта си сањала, ћери?</p> <p>— |
| попа, а он опет са своје стране није ни сањао да његова ријеч на јалово прође, или да он узима |
| љиво ишчекиваше мио владалац, који и не сањаше о својој моћи над нашим срцима.</p> <p>Боже! кад |
| рсте друге руке, испружи оба кажипута и састави им врхове, па тако склопљене руке положи на сто |
| ји«, али Крста Замлата истеже шамаром и састави га са земљом, а увријеђени народ гракну: удри, |
| а и школи коју је учила.{S} Ходећи тако састајала се и с учитељем; најприје га се, веле, плашил |
| пада на чело.{S} Густе обрве готово се састају а међ’ њима једна дубока бора, која се ни онда |
| са свих страна.{S} Читав облак од воде сасу се на зид гдје су врата.</p> <p>Поп таман да скочи |
| а на земљу, а икону диже више главе.{S} Сасусмо чабар воде на њега и греду, и извадисмо га испо |
| он.</p> <p>Рекао бих хиљаду котлова се сасуше у пламен.{S} Али он још јаче букну; сукну далеко |
| то нико не зна.{S} Тек послије једно по сахата врати се он, и истом ступи на авлиска врата, а д |
| робу.{S} Сједили смо може бити једно по сахата.{S} Мићо изнио ракије у бардаку, па служи винско |
| и који су даље сједили.{S} Још једно по сахата а авлија бјеше пуна људи, а пред кућом више од д |
| емљу.{S} Лежао је тако може бити четврт сахата, а кад се диже и окрете, угледа пуну цркву народ |
| јете?</p> <p>Али кад прође једно четврт сахата, и кад се с пласта поче пушити а са траве роса д |
| ија с другим женама и кроз једно четврт сахата изведоше плачући дијете, које се и само купало у |
| ако прирастао за село.{S} Лијепо смо га сахранили.{S} Послије распустисмо дјецу а школу затвори |
| еда као смрт, убијена кишом и временом, сва мокра, а расплетене јој косе пале низ плећа.</p> <p |
| д пође у село или кад се врати кући.{S} Сва им је послуга био Мићо црквењак, који се такође рач |
| пар отворише се врата од куће и Иконија сва умазана од суза, изнесе дијете на рукама.</p> <p>— |
| пламен обасјао, бијела брада прекрилила сва прса, дигао икону више главе и кроз онај тутањ и пр |
| /p> <p>Бјеше то једна велика пјесмарица сва у злато увезана.</p> <p>Поп нагнуо главу, а од мили |
| таде он пошу у несвијести, а Иконија се сва ознојила купећи крпама крв испод кревета.{S} Попу с |
| ио с попадијом.</p> <p>Поп је био све и сва!{S} Имали смо и школу, али она је била подчињена зн |
| падија се дохвати за појас, па врисну и сва поцрвење.{S} Поп се окамени.</p> <p>— Пошљи — вели |
| очице, па поче гласно и монотоно, како сва дјеца читају:</p> <p>«Маче војску старац Југ-Богдан |
| а-Станоје, па ћете видјети.{S} Тамо иду сва дјеца и мушка и женска, и тако је сад вријеме дошло |
| ика, а разбијених глава као бундева.{S} Сваки дан све горе, и кмет већ био поручио Циганину да |
| > <p>Већ се приближаваше Петров дан.{S} Сваки дан ишчекивасмо Марину поруку за кола.{S} Али дођ |
| его, браћо, ја бих вас молио, да јој за сваки случај одредимо мало имања од народног добра.</p> |
| да те језа подиђе.{S} Црква је служила сваки дан, а недјељом је била увијек дупком пуна.{S} Пр |
| колачи очи:</p> <p>— Зар не видиш да је сваки као пуце, апостола му његова?{S} Па да га не бије |
| а тако ријетко писати као сада, него ће сваки човјек морати писати писма.{S} А послије у школи |
| а.{S} Поп је већ давно био у градини, и сваки час се враћа, да види је ли Мара устала.{S} Пред |
| а сви остали по реду и старјешинству, и сваки дарива дијете.{S} Кад се сви изредише, Иконија из |
| само што вјетар наноси пламен на њу, и сваки час чекамо кад ће планути.</p> <p>Поп, који је до |
| b n="96" /> ми искочи!«.{S} Теретан јој сваки рад и све да јој је да лежи.{S} Не тужи се истина |
| {S} Тако га ни жене не сметају, које су сваки час обилазиле Мару, водиле је својим кућама и дов |
| едесет и пет година, почне нешто удити, свако јутро повраћа, а послије неколико мјесеци и ноге |
| ти је Марија и наше кумство! да бог да свако добро и радост од ње да дочекаш; да те утјеши и п |
| ер је то само турски светац, и да ће он свакога избрисати из протокола крштених, који од сад не |
| подвучени струкови босиљка.{S} На пећи свакојака цвијећа; нова шареница прострта по постељи.{S |
| по попа, и он то од часа намири, да је сваком право.</p> <p>Код куће је живио скромно и по ста |
| огао.{S} Ни у што се у селу није пачао, свакоме је угађао, а попа се бојао.{S} Управо се ни жив |
| p> <p>Дани измичу, Мара је цар села.{S} Свакоме су пуна уста.{S} Нада да ће нам она бити кад та |
| е. — Говори народ о поповим ријечима, а свакоме пуно срце и лако му, као да се окупао.</p> <p>Т |
| !{S} Скида народ капе куда поп прође, а свакоме пуно срце.{S} Није шала, наш поп!{S} Али и јест |
| осами.{S} У прсте бих вам могао казати сваку његову ријеч, тако је мало говорио.{S} Кад видје |
| молити богу.</p> <p>Још није поштено ни свануло, а већ све село зна да се у попа нашло женско д |
| којом душа роси, кад јој се мркне и кад свањује.</p> <p>А кроз летве од чардака у суседној авли |
| крепко, милостивно и ситно, весело као сватовска пјесма, па тужно као опијело.{S} А она га слу |
| што није у њу пљунуо.{S} Послије, каже, све код тог професора, нудили му да наспе чорбу себи у |
| Немам ја својега имања, ни дај Боже!{S} Све је ваше и онога храма.{S} Много би њојзи било да јо |
| народ гракну: удри, посветила ти се!{S} Све иде добро и сви се добру надају.{S} Попадија се опо |
| снагу и често је хвата несвјестица.{S} Све више изнемаже и једну ноћ лијепо да заковрне.{S} Уд |
| с дјевојчицама на игри или на раду.{S} Све се боље уобљавају обрашчићи, и све црвенији долазе, |
| смијем да се обазрем на ону страну.{S} Све ми се чини проговориће нешто, и час прије гледам да |
| ли — за новце, тек ако ти пристајеш.{S} Све ћемо то лијепо намјестити.{S} Имам и ја неку цркави |
| де читати »молитву од кровотеченија«. — Све залуд!{S} Она отвори још једном очи.{S} Показа свој |
| иоград и с тим писмом отрчао владици. — Све то само би <pb n="122" /> развлачило приповијетку и |
| мао свога звао »црквено« и »народно«, а све што је сеоско »наше«.{S} Могао је он ући у коју хоћ |
| три капиталиста притиснуо пола села, а све благочастивим намјештањем.{S} Он с овим капиталисти |
| сти чиодом по ногама и све до појаса, а све пита:</p> <p>— Боли ли те?{S} Осјећаш ли штогод?</p |
| у цигару, па тури у уста и наокришке, а све гледајући кмета, приђе столу; заврати шешир, наже с |
| д дичи и поноси <pb n="101" /> тобом, а све у здрављу и весељу за дуго и на много.</p> <p>— Ами |
| често устаје.{S} Иде сам по дворишту а све прислушкује код капка.{S} Али поши како која недјељ |
| истима експлоатише сељака — подржава га све јаче у глупости — а сам ништа не <pb n="132" /> рад |
| неколико оружаних, а Павао шиба коње да све врца крв.</p> <p>За њима пристадоше још неколико ко |
| агосиља све редом, а Мићу заповједио да све црквене чарапе, тканице и рубље изнесе у порту и ра |
| не човјек радећи моли богу, да се он за све моли, кад они морају радити, да је богомрско не рад |
| од капка.{S} Али поши како која недјеља све горе.{S} Мука истина гдјешто и попусти, али ноге за |
| } А он се чисто подмладио.{S} Благосиља све редом, а Мићу заповједио да све црквене чарапе, тка |
| п пјевао.{S} А послије службе весеље на све стране.</p> <p>Пуна и крчма, па све наздрављају поп |
| а.</p> <p>Поп нагнуо главу, а од милина све му сузе капљу у тањир.</p> <p>Послије је владика пи |
| на све стране.</p> <p>Пуна и крчма, па све наздрављају попу и његовом дому.{S} Нађе се и некак |
| p> <p>Али сјутра се промијени код цркве све.{S} Истом поп исприча, и кметовима и старијим људим |
| села.</p> <p>Кад по други пут оде, пође све по старом.{S} На ново је требало чекати годину дана |
| а поглед јој упрт у даљину. .— Како је све дивно, пуно живота, како је свјеж ваздух!</p> <p>Ик |
| Да како ћу? — рече наш поп. — Онако је све у длаку!{S} Још сам заборавио да му кажем да сам и |
| зано и сложено у крстине.</p> <p>Поп је све што је имао свога звао »црквено« и »народно«, а све |
| на бити кад тад учитељ, заносила нас је све.{S} А она хода по пољу.{S} Замишљена је — али јој ј |
| ко ја се возим на златним колима; па се све љуљају као владичина!</p> <p>— Па сад ћеш, ћери, у |
| та.</p> <p>— Браћо — вели, — тако ми се све допада да ће скоро куцнути за ме час.{S} Него сам в |
| -Нинкова кола кад се он враћао, како се све крије од госпође за дрва и у шупу, па плаче сама и |
| богопротивним ногама и да ме не црните све горе пред оцем небеским!{S} Пошљедњи вам пут кажем |
| нице се хватају за небо.{S} Шљеме бјеше све у пламену.{S} Пуцају рогови и греде, већ је и таван |
| ишли су преко јаруге! — викну гомила, и све наже као јато чворака на траг.</p> <p>— Овуда!{S} О |
| .{S} Све се боље уобљавају обрашчићи, и све црвенији долазе, док већ не измаче мјесец јул, и до |
| кола с ужасном праском груну о земљу, и све се начини као велико огњиште.{S} Однијесмо попа њег |
| амо.{S} Узе га бости чиодом по ногама и све до појаса, а све пита:</p> <p>— Боли ли те?{S} Осје |
| не.{S} Ударише некакви болови у крста и све се у клупче савија.{S} Сједи поп крај постеље и не |
| ми искочи!«.{S} Теретан јој сваки рад и све да јој је да лежи.{S} Не тужи се истина никоме, али |
| /p> <p>Болови наступају све на махове и све чешће, али кад попусте, она је при себи.{S} Стидљив |
| а као и прије по селу, али је расијан и све се труди да сакрије радост.{S} А кад је на само чес |
| на ову свету земљу.{S} Проклећу и вас и све инаџије и убојице оним путиром ондје, па онда живи |
| pb n="122" /> развлачило приповијетку и све то само би онај разумио, који је своје рођено морао |
| село! — чу се са свих Страна.</p> <p>И све груну опет Зебићевим шором.{S} Кроз село лете људи |
| ина народ нешто одредио, али не вриједи све ни сто дуката.{S} Нема ту ништа од школе!</p> <pb n |
| , ни кум Нинко, ни кочијаш.</p> <p>Коњи све крупније касају и она наслони главу на Нинкове прси |
| пази на ово и на оно и да добро упамти све, па да му послије прича кад се врати.{S} Тако они б |
| но мало научног нимбуса, јер Мара сврши све научне послове као и он.{S} Већ се више не кају сељ |
| о могу неће.{S} Или -— или!...{S} Видим све...{S} Боље се врати па читај сентименталне романе и |
| бијених глава као бундева.{S} Сваки дан све горе, и кмет већ био поручио Циганину да скује резу |
| даље, па пита и нашег попа.{S} Каже он све како је, и хвали се нама — хвала му! — као <pb n="1 |
| p> <pb n="116" /> <p>— Да бог да да ово све на добро изађе! — рече баба Стевана.</p> <p>Кад се |
| и живио с попадијом.</p> <p>Поп је био све и сва!{S} Имали смо и школу, али она је била подчињ |
| у.</p> <p>Сјутра дан до вечерње оборено све, везано и сложено у крстине.</p> <p>Поп је све што |
| мо оставити свој завичај.{S} А ко је то све преко главе претурио, тај зна како најзад и туга ма |
| њему Срнинић прошцем сломио ребро, и то све око неке сипљиве кобиле.{S} Па шта ћете ви у овом х |
| стим мрачним и озбиљним погледом на нас све.</p> <p>Поп полетје на један прозор.{S} Двојица га |
| > <p>Још није поштено ни свануло, а већ све село зна да се у попа нашло женско дијете.{S} Весел |
| врати попадији.</p> <p>Болови наступају све на махове и све чешће, али кад попусте, она је при |
| ина гдјешто и попусти, али ноге затјечу све јаче, дохватило и горе снагу и често је хвата несвј |
| {S} Набавља зелене шаре у вароши, па их све масти, а испод трапа гдје хвата можданик подметнуо |
| на <pb n="117" /> капију, у селу је још све било мирно; само гдје-гдје што шкрипне ђерам или лу |
| и на небо, гдје ће ме сјутра прексјутра свевишњи позвати, како му смијем стати пред лице - и да |
| само примакоше постељи.</p> <p>— Прије свега, браћо, ево у овом су ковчегу овдје народни новци |
| ина.{S} У очима му нешто страшно, да те свега језа подиђе.{S} Било нас је, који смо мислили да |
| че поп и силом развуче уста. — Тамо ћеш свега видјети.</p> <p>— Биоград!? — рече дијете и проми |
| шљедњи вам пут кажем; вас сте четворица свему злу коловође.{S} Јал’ се мирите, јал’ ћете од сад |
| ИПОВЕТКЕ</p> <p>Л. К. ЛАЗАРЕВИЋА</p> <p>СВЕСКА ПРВА</p> <p>БЕОГРАД - ЗАГРЕБ</p> <p>ШТАМПАНО У С |
| е радити у петак, јер је то само турски светац, и да ће он свакога избрисати из протокола крште |
| а и испрепуцала, да се једва разазнавао светац.{S} Само горе, гдје је глава, цакле се очи, и ма |
| о што шта говорио.</p> <p>— Који је оно светац? — рече он њој, па показа прстом на једну икону |
| на.{S} Прије, још давно, и кад је какав светачац па и петак, нагура се пуна црква жена, али поп |
| о врло често бесједе у цркви.{S} Силне, свете и поучљиве ријечи, да те језа подиђе.{S} Црква је |
| е се никад десило да му се не послушају свете ријечи.{S} Један пут уђе нека помама у људе да ра |
| на!</p> <p>Ми погледасмо кроз прозор, а свети Сава гледа оним истим мрачним и озбиљним погледом |
| " /> својом дјецом.{S} Онда, веле, рече свети владика: — Ти си, оче, од најстаријих овдје; а, б |
| , па јој висе ножице низ столицу, а сам свети отац намјешта је.{S} Онда уђе један стар човјек и |
| конија провирила, би помислила да гледа светитељске слике.{S} Наднијело се увело старчево лице |
| p>У то дође и поп из градине.{S} Његово светитељско лице бјеше опет узело земаљски облик, јер г |
| му и ријечи: »...первје бо пришел јеси, светитељу Саво«... -</p> <p>Бинко цикну као гуја, кад у |
| као у другима, ама ни једне главе која светкује петак.</p> <p>А недјељом црква, рекох вам, пун |
| ду?{S} Или ви хоћете да ја затворим ово свето мјесто, да га не газите богопротивним ногама и да |
| ужи овоме! — рече он, а очима показа на светога Саву, који му је лежао на прсима.</p> <p>Опет ж |
| зиду је висила једна стара дрвена икона светога Саве.{S} Била је са свим почађила и испрепуцала |
| а стоји једна женска.{S} Упрла поглед у светога Саву, онога истог, који је и у старој школи ста |
| ји се од вас усуди ступити ногом на ову свету земљу.{S} Проклећу и вас и све инаџије и убојице |
| {S} А послије у школи се учи: земљопис, свештена историја, прва и друга знања...</p> <p>— Не би |
| рчина покрстио <pb n="111" /> и ено га, сви га знате, ваљан хришћанин и један по један газда у |
| исприча, и кметовима и старијим људима, сви присташе, и кум-Нинкова домаћица весела узела дијет |
| срце му залупа.</p> <p>— Устани!...{S} Сви те чекамо... — рече поп па побјеже из собе.</p> <pb |
| {S} Онда обриса очи и изађе у народ.{S} Сви поустајаше.</p> <p>— Имао бих нешто да проговорим с |
| оса дизати, уста поп па пође у кућу.{S} Сви умукоше, нико ни ухом да макне, поп уђе у собу.</p> |
| {S} Нека ти је он у помоћи!</p> <p>Онда сви редом почеше љубити дијете и најзад је Нинко понесе |
| за кметом Аксентије Смиљанић а за њима сви остали по реду и старјешинству, и сваки дарива дије |
| нству, и сваки дарива дијете.{S} Кад се сви изредише, Иконија изброја два дуката у злату и чети |
| у а школу затворисмо.</p> <p>Сад смо се сви надали да ће нам Мара доћи за учитеља.{S} Већ је по |
| киде капу и устаде, а сељаци и нехотице сви поустајаше и поскидаше капе, Нинко отпоче:</p> <p>— |
| ри, посветила ти се!{S} Све иде добро и сви се добру надају.{S} Попадија се опоравља и - већ тр |
| >— Да простиш ти, попо, и ви, браћо, ви сви знате да се моја домаћица прије два мјесеца <pb n=" |
| ететом.</p> <p>— Браћо! — рече поп — ви сви знате како ме је бог благословио и како сам му плат |
| ик!«</p> <p>»— Одакле је? — викнусмо ми сви.</p> <p>»Он прочита наше село.</p> <p>»— Бог да му |
| у плаћа.</p> <p>И у час као неким чудом сви неодољиво зажељеше ухватити учитеља, и отети му Мар |
| опа:</p> <p>— Спасавајте кума, ако ћемо сви изгинути! — Онда скочи на једну врбу до самог шљеме |
| нешто друго од пређашњег, и мислили смо сви да је он учеван човјек, али га нијесмо марили.{S} Н |
| ћу ја стар и нејак с њиме?</p> <p>Опет сви ћуте и уставили дах.</p> <p>— Птицама небеским дао |
| о на то да будем учитељ!...{S} Овдје су сви моји покушаји јалово испали.{S} Народ је глуп и зат |
| и незнане гријехе.</p> <pb n="99" /> <p>Сви ћуте.{S} Нико се не усуђује ни да сједне.{S} И поп |
| г да! — одазваше се тихо сељаци.</p> <p>Сви се обредише ракијом, па онда нешто прошапуташе међу |
| Јал’ је нешто превећ мудро, јал’ је са свијем лудо!</p> <p>Сељаци слегоше раменима и, сами не |
| су видјели истина да је овај учитељ са свијем нешто друго од пређашњег, и мислили смо сви да ј |
| мо лијевим крајем уста, и лијево око са свијем му се затвори, а онијем другијем погледа кмета н |
| нама!{S} Послије ручка, веле, разиђе се свијет мало по мало, само осташе попови код владике.</p |
| затворам очи, а дивно видим да је други свијет настао.{S} Дође учеван човјек с којим ја нијесам |
| дајте и дјецу учите...{S} Настаје други свијет!</p> <p>Онда се ухвати за срце, па испрекидано д |
| е једна за другом на капију.{S} И млађи свијет оде.{S} Иконија сама оста у соби с дјететом.</p> |
| Како шта ће, оче?{S} Друкчији је данас свијет, него што је био за твоје младости, а још ће дру |
| , а он сав поцрвени.{S} Искупи се доста свијета, па је као младу одведосмо поповој <pb n="133" |
| , још годину дана!{S} Нека дијете прође свијета.{S} А послије, кад ти дође, нећеш се више од ње |
| го се са свим врати кући, види што више свијета и научи се чему се год деси прилика.{S} Попу је |
| дика одмах чинио ручак.{S} Било је пуно свијета, а наш поп, веле, сједио у зачељу.{S} Ко ће с н |
| већ је и таван дохватило; а у школи се свијетли као у по дана.{S} У један пут загрмје попов гл |
| оста новаца, да не будете постидни пред свијетом.{S} То вам је на аманет, па сад гледајте!</p> |
| ти из Биограда, није могао наодговарати свијету.{S} Причао је много чуда, што је видео у Биогра |
| а, весела друго, гладно и жедно у туђем свијету! — Па гурај дјетету колаче и друге понуде у рук |
| ут с нама.{S} Ћерета и прича шта има по свијету, па онда скочи; само што рекне: — Треба радити! |
| до сад шест година.{S} Ја сам лутао по свијету, док ме наш рат не позва кући.{S} При свршетку |
| њему иду сузе као маломе дјетету.{S} Са свим већ остарио, обневидио и постао забораван.{S} Знам |
| рвена икона светога Саве.{S} Била је са свим почађила и испрепуцала, да се једва разазнавао све |
| да је се нагледа:</p> <p>— Сад ми је са свим добро!{S} Сад ме ништа више не боли!</p> <p>То бје |
| ина је воља да дијете, прије него се са свим врати кући, види што више свијета и научи се чему |
| а он новога пољака Луку; ухватио нечије свиње па гони у обор.</p> <p>— Куда ћеш то, Луко?</p> < |
| У десно ухо.</p> <p>— Е, то су црквене свиње!{S} Тјерај у обор, па им подај кукуруза.{S} А кме |
| поздрави нек’ закаже селу да пази на те свиње; јер ако још један пут чујем да су упале у туђе д |
| сама оста с Иконијом.{S} Већ почиње да свиће први дан Духова.{S} Сио поп на клупицу у авлији, |
| !{S} Обарајте греде! — чује се дрека са свих страна.{S} Читав облак од воде сасу се на зид гдје |
| да им је владика дошао: завирују је са свих страна и већ не могу да је се сити нагледају.</p> |
| бо.</p> <p>— У село! у село! — чу се са свих Страна.</p> <p>И све груну опет Зебићевим шором.{S |
| Како је све дивно, пуно живота, како је свјеж ваздух!</p> <p>Иконија јој завири у очи па онда п |
| попушта штрањге коњима, који се пуше у свјежем јесењем јутру.{S} Кочијаш се испео на кола, па |
| у каже. — Поп издиже главу и погледа по свјема:</p> <p>— Је ли оно тешко селу?</p> <p>— Не дај |
| да није право да се дијете код толиког свог имања потуца по туђим кућама.</p> <p>Поп поцрвење |
| ристајати на муку, кажем ти, већ гледај свога посла!{S} Знам ја тебе добро који си ти!</p> <p>У |
| крстине.</p> <p>Поп је све што је имао свога звао »црквено« и »народно«, а све што је сеоско » |
| лила да је Мара с попом заспала, изнесе свој губер и простре га пред врата попове собе, па леже |
| е сам у својој младости морамо оставити свој завичај.{S} А ко је то све преко главе претурио, т |
| ислити да не послуша попа, а он опет са своје стране није ни сањао да његова ријеч на јалово пр |
| и све то само би онај разумио, који је своје рођено морао послати у туђину, или који је сам у |
| мијења се што шта у селу — вријеме чини своје!{S} Наш стари учитељ остави нас — оде сиромах на |
| p> <pb n="107" /> <p>— Гледаћемо га као своје!</p> <p>Поп настави:</p> <p>— Смртни смо људи, не |
| ок је оно још за сисе!{S} Пазићу га као своје!</p> <p>— Ако је с твојим благословом, попо, ја в |
| .</p> <p>Она је расла у кући код оца до своје осме године.{S} Једног вечера сједи поп, кум Нинк |
| имали, као што рекох нијесу рачунали у своје, већ у народно.{S} Народ га је засијавао, жњео, к |
| — Станите, не разуместе ме!{S} Немам ја својега имања, ни дај Боже!{S} Све је ваше и онога храм |
| ем удари.</p> <p>— Зар да се одвојим од својега дјетета? — А брада му задрхта.</p> <pb n="114" |
| о да дијете, чим осјети његову браду на својем образу, заћута и заспа.{S} Гледао га је он дуго. |
| су сваки час обилазиле Мару, водиле је својим кућама и доводиле опет попу.</p> <p>Она је расла |
| киваше мио владалац, који и не сањаше о својој моћи над нашим срцима.</p> <p>Боже! кад она дође |
| рао послати у туђину, или који је сам у својој младости морамо оставити свој завичај.{S} А ко ј |
| е нама — хвала му! — као <pb n="110" /> својом дјецом.{S} Онда, веле, рече свети владика: — Ти |
| S} Она отвори још једном очи.{S} Показа својом <pb n="98" /> жутом руком на дијете покрај себе, |
| p> <p>То је она сентименталност, ваљада својствена њеним годинама и школи коју је учила.{S} Ход |
| ећ је зову сељаци да пише писма њиховим својтама, који су у војсци.{S} И попа она одмјењује онд |
| ом научити читати и писати, па неће под своју старост молити другога да јој чита писма.{S} А до |
| њега, пишући и говорећи, упропастио сам своју каријеру и спао на то да будем учитељ!...{S} Овдј |
| , тијем су више рачунали сеоску дјецу у своју.{S} Ко није имао чарапа, требао је само недјељом |
| ку полетјеше, а Војин Арнаутовић забоде своме бијелцу оструге у трбух.</p> <p>Онда се спусти гр |
| "114" /> <p>— Е — вели владика, — ти си своме дјетету највише добру рад.{S} Па ја велим не треб |
| самљенији.{S} Једно вече писао је неком своме другу: «...{S}Бош посла!{S} У народу се не може н |
| мијем стати пред лице - и дати рачуна о своме стаду?{S} Или ви хоћете да ја затворим ово свето |
| у, док ме наш рат не позва кући.{S} При свршетку добијем заповијест да идем у Б. Морао сам проћ |
| > <p>Кад се навршише три године, и Мара сврши трећи разред, учитељ онда навали на попа и на дру |
| би и оно мало научног нимбуса, јер Мара сврши све научне послове као и он.{S} Већ се више не ка |
| ији бити кад она ступи на снагу.{S} Кад сврши школе, може, ако ће, бити и учитељ.{S} А послије, |
| оче владико, свршила је?</p> <p>— Знам! свршила у селу, а сад је дај даље у варош, у Биоград.</ |
| школу!</p> <p>— Не чу ти, оче владико, свршила је?</p> <p>— Знам! свршила у селу, а сад је дај |
| имао ништа против тога, да је Мара већ свршила «васпитање», и да сада похита учити се кућевном |
| не дај боже, ви који...{S} Чекајте док свршим!{S} Тако сам ја срачунао и смислио да јој одреди |
| тао шта је учила, и кад она одговори да свршује четврти разред, запита он попа:</p> <p>— Па шта |
| и — не дам дјетета од себе, ако ћете ме сву исјећи.{S} Мене је покојна заклела да га чувам и па |
| на другу страну о земљу, а котао изручи сву воду на проваљено мјесто.{S} Чвркну вода, а дим се |
| ослије у цркви.{S} Имао је свуда посла, свуда је и стизао, и свуда је требала његова памет.</p> |
| да у школи, послије у цркви.{S} Имао је свуда посла, свуда је и стизао, и свуда је требала њего |
| зору је била лака киша.{S} Земља бјеше свуда влажна, а са дуда спрам врата још нијесу испариле |
| ао је свуда посла, свуда је и стизао, и свуда је требала његова памет.</p> <p>Кад је какав тежи |
| ра се слабо насмјехну:</p> <p>— У дуд и свуда!{S} Па замишљено настави: — Чисто сам гладна овог |
| еч о томе с народом, али <pb n="109" /> се опет деси нешто, што промијени наше рачуне.</p> <p>Т |
| е четворица свему злу коловође.{S} Јал’ се мирите, јал’ ћете од сад с богом ратовати!«</p> <p>Д |
| кну он.</p> <p>Рекао бих хиљаду котлова се сасуше у пламен.{S} Али он још јаче букну; сукну дал |
| састајала се и с учитељем; најприје га се, веле, плашила, али послије се већ навикла. -</p> <p |
| а је са свим почађила и испрепуцала, да се једва разазнавао светац.{S} Само горе, гдје је глава |
| азбоја?{S} А и Иконија је остарјела, да се једва држи на ногама.{S} Шта ви — вели — мислите?{S} |
| {S} Некакав страх бјеше обузео попа, да се једва држаше на ногама.</p> <p>Аксентије Смиљанић по |
| е бога и с твојим благословом, куме, да се крећемо.</p> <p>Иконија с црвеним очима утаче се:</p |
| S} Тек велим толико да јој одредите, да се не рачуна баш сироче, и да би се имала чиме прихрани |
| господо!{S} Ја велим, ако дозволите, да се дијете васпитава као варошка дјеца, јер ово, ви види |
| отић:</p> <p>— Ако сам ти прав, оче, да се окумимо!{S} Тако народ, хвала му, мене изабра.</p> < |
| подметнуо двије старе коњске плоче, да се мало гигају кола као на »вендерима« и да се попу »не |
| и за ме час.{S} Него сам вас зовнуо, да се договоримо за неке ствари.</p> <p>Кум Нинко хоће да |
| утјеши и подвори под твоју старост, да се дичиш и поносиш њоме, како се народ дичи и поноси <p |
| оставио недјељу и празнике за цркву, да се у остале дане човјек радећи моли богу, да се он за с |
| остале дане човјек радећи моли богу, да се он за све моли, кад они морају радити, да је богомрс |
| че владико, да је дам у кумову кућу, да се дијете учи раду.</p> <p>— Штета би — вели владика — |
| гама.{S} Шта ви — вели — мислите?{S} Да се договоримо ми, па послије да запитамо и друге паметн |
| владика, — желиш ли штогод?</p> <p>— Да се исповједим! —~ рече поп.</p> <p>Владика се забезекну |
| у наплаци и коњске плоче.</p> <p>Ал’ да се удари путем на Јаругу, морали смо се вратити до близ |
| оће да умре.{S} Не треба ни око тога да се задржавам како је поп на врат на нос спремио кола за |
| >Поп ван себе од радости.{S} Иконија да се угуши од суза, па не пушта дијете из руку.{S} Жена п |
| а: како јој је самој, како је хтјела да се ухвати за кум-Нинкова кола кад се он враћао, како се |
| да радим јако с њоме.{S} Дијете ваља да се по мало учи кућевном реду и послу.{S} Шта ће</p> <p> |
| штено ни свануло, а већ све село зна да се у попа нашло женско дијете.{S} Весели људи и жене, и |
| било да остави дијете у Биограду, па да се сам врати?{S} Бог зна би ли он то могао икако и подн |
| моли се богу да је прими.</p> <p>Шта да се ради?</p> <p>У један пут попадија се дохвати за поја |
| и шешире.{S} Остоја богословац прича да се сада раставља са том женом, јер га она тужи да је би |
| Не марим за мале душе, ја нећу овдје да се с тобом цмакам! ја хоћу рад!{S} Или ме волиш или не |
| Препуно јој срце, па не може нигдје да се скраси.{S} Сједне на креветац, држи колач у руци и г |
| ти, попо, и ви, браћо, ви сви знате да се моја домаћица прије два мјесеца <pb n="100" /> побаб |
| ало гигају кола као на »вендерима« и да се попу »не труцка зорли«.</p> <p>Једном у сумрак углед |
| у, и изиђе у авлију.{S} Мара му поли да се умије, и старац, и ако ислабио, ипак сталним кораком |
| , — Рече Павао. — Ја те не видјех ни да се крстиш, ни да клањаш.{S} Не знам само чивутскога зак |
| пцем брише зној с чела.{S} Мора бити да се с њом родио.{S} Чудно она оскаче на младом лицу, у с |
| да су јој двије године.{S} Рече јој да се прекрсти, па је метну у кола горе.{S} Онда се и сам |
| {S} Пошљедњи вам пут кажем и позивам да се оставите пасјалука и несрећне работе.{S} Јеси чуо ти |
| сило Прокић.</p> <p>— Мислим и кажем да се дијете даде у школу.</p> <p>— Какву школу?{S} Ко је |
| се кум-Нинку. — А ја мислим и кажем да се дијете васпитава!</p> <p>— Шта то? — рече Мојсило Пр |
| оцни.{S} Него ја тако мислим и кажем да се дијете васпитава и никако друкчије!</p> <p>Згледаше |
| попадне ме некакав страх и не смијем да се обазрем на ону страну.{S} Све ми се чини проговориће |
| , а свакоме пуно срце и лако му, као да се окупао.</p> <p>Тако је он дјеловао.{S} Никад није пр |
| уче лице, трже се једном, и онда као да се осмјехну и као да отвори мало руку, кад јој Иконија |
| кроз главу.{S} Скочи с клупице и као да се насмјехну, а у исти пар чу дреку малога <pb n="97" / |
| е не виђаше од дима.</p> <p>Опет као да се чује попов глас, али је загушен и не разбирају се ри |
| подо кметови и кумови, да није право да се дијете код толиког свог имања потуца по туђим кућама |
| да скује резу за затвор и предложио да се купи катанац, а поп једне надјеље стаде пред олтар п |
| {S} Лијепо је, брате, говорио, чисто да се заплачеш.{S} Кад на пошљетку сав поцрвење па поче да |
| да га неко ножем удари.</p> <p>— Зар да се одвојим од својега дјетета? — А брада му задрхта.</p |
| погледају се испод очију и хоће већ да се љубе пред народом.{S} А послије службе: цмок!{S} Поз |
| д орах.{S} Плете, а књигу метнула преда се у крило; намргодила очице и чита, не престаје.{S} А |
| крсти, па је метну у кола горе.{S} Онда се и сам прекрсти, па се посади поред ње и пришапта јој |
| ..{S} Настаје други свијет!</p> <p>Онда се ухвати за срце, па испрекидано додаде:</p> <p>— А њо |
| челу као да још дубља дође.</p> <p>Онда се опет лијевим раменом окрете кмету:</p> <p>— Гдје је |
| ме бијелцу оструге у трбух.</p> <p>Онда се спусти грозна киша.{S} Из грдне гомиле жеравице гдје |
| њаника пролетјеше као стријела.{S} И ја се стрпах у једна кола.{S} Изађосмо из села, стизасмо љ |
| а ко неке велике, велике куће; па ко ја се возим на златним колима; па се све љуљају као владич |
| тити учитеља, и отети му Мару.{S} Граја се дигла, и силно као оркан креће се маса Зебићевим шор |
| обро и сви се добру надају.{S} Попадија се опоравља и - већ трећег дана предигла се у постељи, |
| да се ради?</p> <p>У један пут попадија се дохвати за појас, па врисну и сва поцрвење.{S} Поп с |
| ноћ узе Мару себи у постељу.{S} Иконија се не може од ње да растане, и кад је мислила да је Мар |
| застаде он пошу у несвијести, а Иконија се сва ознојила купећи крпама крв испод кревета.{S} Поп |
| је с божјим благословом!</p> <p>Иконија се врати у собу.</p> <p>— Још нешто! — рече поп. — Смрт |
| {S} Поп гологлав потрча пред кола, која се уставише, раширио руке и рида, а вјетрић му се игра |
| ају а међ’ њима једна дубока бора, која се ни онда не изједначи, кад господин човјек затури шеш |
| гледасмо како поскочи преко греде, која се пушаше на патосу, па пође вратима.</p> <pb n="142" / |
| овуче нашег попа за мантију.{S} Владика се слатко насмија.</p> <p>— Лијепо, оче! — веле да је р |
| а му је кичма!</p> <p>Он оде, а владика се врати у собу.</p> <p>— Оче — рече владика, — желиш л |
| од школе!</p> <pb n="115" /> <p>Владика се мало искашља.</p> <p>— Ласно је — вели — за новце, т |
| исповједим! —~ рече поп.</p> <p>Владика се забезекну:</p> <p>-— А какав тебе гријех мори?</p> < |
| аш конзисторије у село!»</p> <p>Владика се добродушно и лако насмија.</p> <p>И с Маром је много |
| води волове с празним колима.{S} Стока се нешто узарумила, па неће с мјеста, а Павао се наљути |
| коју је учила.{S} Ходећи тако састајала се и с учитељем; најприје га се, веле, плашила, али пос |
| е опоравља и - већ трећег дана предигла се у постељи, па срче млијеко из ћасе.{S} Поп хода као |
| и у чело, а нама иду сузе.{S} Поздравља се она с нама — каква је, једва да је познаш!{S} А кад |
| Иконија већ кречи попову кућу и спрема се дочек за Мару.{S} Једног дана и кум Нинко сједе на к |
| и што је по штогод припитају, а млађима се чисто везао језик.{S} Није шала, као каква госпођа!{ |
| > <p>Павао опали из пиштоља, и запаљена се сукија устави под школском стрехом, а у врапчијем гн |
| {S} Онда понијеше дијете у цркву, и она се напуни народа.</p> <p>Тако се дијете крсти и надјену |
| н пут и кажи: благослови ме!</p> <p>Она се наже из кола попу, и пружи руку:</p> <p>— Благослови |
| гранути сунце.</p> <p>Међу тијем мијења се што шта у селу — вријеме чини своје!{S} Наш стари уч |
| а дијете из руку.{S} Жена пуна кућа, па се само вајкају: «Леле мене! како је дијете ислабило!»< |
| у авлији, турио сиједу главу у руке, па се не миче.{S} Онда му у један пут сину нешто кроз глав |
| И Аксентије са Станојем покуњио се, па се само примакоше постељи.</p> <p>— Прије свега, браћо, |
| ола горе.{S} Онда се и сам прекрсти, па се посади поред ње и пришапта јој:</p> <p>— Пољуби бабу |
| у, па га гледа, нагне се према њему, па се од један пут тргне, издигне главу, уђе у собу и отво |
| па ко ја се возим на златним колима; па се све љуљају као владичина!</p> <p>— Па сад ћеш, ћери, |
| у није пачао, свакоме је угађао, а попа се бојао.{S} Управо се ни жив није чуо.{S} Ми смо били |
| не хтјесмо сазивати дјеце.</p> <p>Попа се клони, да је чудо.{S} Већ је недјељу дана, а с њиме |
| а к себи, а коњи почеше касати.{S} Мара се окрете оцу, и престрављено викну: «Нећу у Биоград! н |
| Шта?</p> <p>— Гледаш у дуд?</p> <p>Мара се слабо насмјехну:</p> <p>— У дуд и свуда!{S} Па замиш |
| ни уђоше у собу, на нашу радост разабра се поп.</p> <pb n="143" /> <p>Погледа око себе:</p> <p> |
| погне главу, намргоди се још јаче, игра се прутићем и пролази као мимо турско гробље.</p> <p>Ко |
| у, и нека почне наук!</p> <p>Али сјутра се промијени код цркве све.{S} Истом поп исприча, и кме |
| ад је какав светачац па и петак, нагура се пуна црква жена, али поп један пут, послије службе у |
| >У тај пар чу се на пољу врисак и врата се нагло отворише.</p> <pb n="145" /> <p>На прагу се по |
| лиједје као крпа и разрогачи очи; — Шта се то по богу толико учи?</p> <p>— Науке, — рече владик |
| варош владика.{S} Нећу вам причати шта се ту спрема, ни ону трку и урнебес од попова.{S} Доста |
| ло срце.{S} Сломљен брод потоне и ништа се више не види.{S} И само још што сан из поломљене пар |
| ну и сједе на њу, па поиздалека окренув се учитељу викну: — Упамтиде ти, учитељу, коме си казао |
| } Чусте ли што за њега?</p> <p>— Е, кад се онај божји анђео одрече њега и врати покајан попу, у |
| њом.</p> <p>Или дође послије подне, кад се поп наслонио на шареницу, па га гледа, нагне се прем |
| и, Господе!«</p> <p>Али једно вече, кад се врати из села, застаде он пошу у несвијести, а Икони |
| по дуката, чиме сте је ви даривали, кад се родила.{S} И то је њено!</p> <p>— Божје па њено!</p> |
| .</p> <p>Не зна нико, па ни он сам, кад се родио.{S} У оно доба, гдје вам почињем причати, рачу |
| се вратити до близу самог села.{S} Кад се опет примакосмо, чусмо по ново пушке у нашем селу, и |
| ешинству, и сваки дарива дијете.{S} Кад се сви изредише, Иконија изброја два дуката у злату и ч |
| је тако може бити четврт сахата, а кад се диже и окрете, угледа пуну цркву народа.</p> <p>Кад |
| јава бије вјетар?</p> <p>— ’Вако ја кад се ознојим!{S} Станем на вјетар, па чисто забрекнем.{S} |
| ла да се ухвати за кум-Нинкова кола кад се он враћао, како се све крије од госпође за дрва и у |
| упамти све, па да му послије прича кад се врати.{S} Тако они бригају бригу, док Мара спава твр |
| во је требало чекати годину дана, и кад се она наврши, закла нас лијепо једно писмо, у коме вел |
| ли кад прође једно четврт сахата, и кад се с пласта поче пушити а са траве роса дизати, уста по |
| м био с Радојем Николићем у лову, и кад се вратисмо, умијешасмо се и ми у народ.{S} Већ се хват |
| сује Јеротије што му на уста дође и кад се он даде да га учи које ко, ко није ни орао ни копао. |
| га љуби у руку кад пође у село или кад се врати кући.{S} Сва им је послуга био Мићо црквењак, |
| као да те нешто питају.{S} Ја знам кад се деси да сам сам у школи, спопадне ме некакав страх и |
| е, угледа пуну цркву народа.</p> <p>Кад се Нинко послије недјељу дана врати из Биограда, није м |
| пита само кога из мог села.</p> <p>Кад се навршише три године, и Мара сврши трећи разред, учит |
| изађе! — рече баба Стевана.</p> <p>Кад се већ смрче, разиђоше се жене и људи кућама, а оставиш |
| јеловао.{S} Никад није престајао, никад се уморио.{S} Богу се молио: »Боже, опрости ми гријехе |
| p>Бјеше недјеља послије подне.{S} Народ се искупио код записа.{S} Изнијели један сто из суднице |
| стадоше још неколико кола.</p> <p>Народ се искупио.{S} Чудно да млађи људи, ма колико да су вољ |
| } Тако сам ја њу учио.</p> <p>— Од тебе се, оче — рече владика, — има и матор човјек чему да на |
| јевојчицама на игри или на раду.{S} Све се боље уобљавају обрашчићи, и све црвенији долазе, док |
| с ужасном праском груну о земљу, и све се начини као велико огњиште.{S} Однијесмо попа његовој |
| S} Ударише некакви болови у крста и све се у клупче савија.{S} Сједи поп крај постеље и не одми |
| о и прије по селу, али је расијан и све се труди да сакрије радост.{S} А кад је на само често м |
| а чека дијете.</p> <p>Поп заћута и даде се у мисли.{S} И владика ћути.{S} Тако то траја неко вр |
| овуче Јеротије американски плуг и стаде се хвалити како га је учитељ научио.{S} Ал’ кад га забо |
| иштоља:</p> <p>— У помоћ, браћо, поведе се робље!</p> <p>Поп се пробуди, па уплашен потрча, прв |
| аздрављају попу и његовом дому.{S} Нађе се и некакав шаљивчина који наздрави »црквеној попадији |
| с нама!{S} Послије ручка, веле, разиђе се свијет мало по мало, само осташе попови код владике. |
| у се ријечи.</p> <p>Мало послије разиђе се дим, и ми га угледасмо како поскочи преко греде, кој |
| м!</p> <p>Поп устукну један корак, наже се напријед, па зачкиљи и гледа у учитеља.</p> <p>— Што |
| кмета, приђе столу; заврати шешир, наже се према попу и пружи руку.</p> <p>— Жив био, сине! — р |
| рнице посукташе, а проломљен таван наже се у пламену и хоће да дохвати патос.</p> <p>— Додајте |
| ој се ваљада од бола развуче лице, трже се једном, и онда као да се осмјехну и као да отвори ма |
| ета из собе.{S} Он клече на траву и узе се молити богу.</p> <p>Још није поштено ни свануло, а в |
| S} Смијеши се и чисто не може сит да је се нагледа:</p> <p>— Сад ми је са свим добро!{S} Сад ме |
| у је са свих страна и већ не могу да је се сити нагледају.</p> <p>Тако она весели попа и село.{ |
| е је премјестио у један пансионат, гдје се говори само француски. <pb n="124" /> Цијеле године |
| на, као мало која њена друга.{S} Нигдје се ништа не миче, само совуљага ћуче њену страшну пјесм |
| прије га се, веле, плашила, али послије се већ навикла. -</p> <p>Тако је то ишло мјесец дана.{S |
| вели — глава, каквих мало има.{S} Није се она родила да бере кудјељу.{S} Него ти њу дај даље у |
| изобличи и позове на покајање.{S} Није се никад десило да му се не послушају свете ријечи.{S} |
| ије се раставио, а кога сам опојао није се повампирио.</p> <p>Поп Митар повуче нашег попа за ма |
| није се потурчио, кога сам вјенчао није се раставио, а кога сам опојао није се повампирио.</p> |
| и стари поп Стоко: кога сам крстио није се потурчио, кога сам вјенчао није се раставио, а кога |
| p>Он дохвати котао објеручке.{S} Оприје се ногама о врбову грану, а леђима о другу, па га зањих |
| рт сахата изведоше плачући дијете, које се и само купало у сузама.</p> <p>— А шта балите ви, же |
| 8" /> <p>Кум Нинко погледа у сунце које се помоли.</p> <p>— Осваја дан — рече, — ја велим у име |
| оду на врата!{S} Обарајте греде! — чује се дрека са свих страна.{S} Читав облак од воде сасу се |
| pb n="140" /> кроз цијелу ту вреву чује се ситан глас црквеног звона.</p> <p>Кад стигосмо пред |
| тац.{S} Само горе, гдје је глава, цакле се очи, и ма у који крај школе да станеш, увијек гледај |
| Или -— или!...{S} Видим све...{S} Боље се врати па читај сентименталне романе и љуби оца у рук |
| аслонио на шареницу, па га гледа, нагне се према њему, па се од један пут тргне, издигне главу, |
| ’ учитеља нема!{S} Послије службе дигне се поп, да види да учитељ није што болестан.{S} Кад уђе |
| јете да ти је милина погледати.{S} Жене се надмећу понудама и поклонима.{S} Није јој била још н |
| ћ се опрема дијете за пут.</p> <p>Силне се припреме чине.</p> <p>Дан пред полазак мутљају се же |
| амио:</p> <p>— Живог или мртвог! — дере се он, — живог или мртвог, моја глава цареву плаћа.</p> |
| о висила, а горња је мало издигнута, те се виде бијели као снијег зуби, мало искривљени као пло |
| пљице, па га обасјало јутрење сунце, те се цакли као полелеј у варошкој цркви.{S} На букви клик |
| уби, а дијете у сну махну руком, окрете се на другу страну и настави спавање.{S} Дубоко поп узд |
| дроњо, зовеш моју кућу туђом, и зар ће се ово дијете потуцати У мојој кући?</p> <p>Учитељ се у |
| оручи кмету да зовне још људе, којих ће се највише тицати бесједа.{S} Ако је ко учинио што рђав |
| хвала богу паметна су ми и чељад, имаће се и код мене чему научити.</p> <p>— Хвала ти, куме! — |
| ј чита писма.{S} А док она одрасте неће се писма тако ријетко писати као сада, него ће сваки чо |
| Граја се дигла, и силно као оркан креће се маса Зебићевим шором.{S} Неколико коњаника пролетјеш |
| је ријечи, а пријети клетвом.{S} Осврће се народ и тражи очима њих четворицу, а они покуњили гл |
| ну; сукну далеко иза звонаре, а варнице се хватају за небо.{S} Шљеме бјеше све у пламену.{S} Пу |
| знаш!</p> <p>Аксентије Смиљанић истаче се напријед:</p> <p>— Ако је твоја воља, попо; и твој б |
| о.</p> <p>Иконија с црвеним очима утаче се:</p> <p>— Спава још дијете!</p> <p>То бјеше препона. |
| шором, а поп и за њим сав народ не миче се с мјеста и не одваја очију.{S} Кад већ кола замакоше |
| .{S} Сједи поп крај постеље и не одмиче се.{S} Шапће само молитве, а попадија слабо се разбира. |
| го.</p> <p>— Амин да бог да! — одазваше се тихо сељаци.</p> <p>Сви се обредише ракијом, па онда |
| тава и никако друкчије!</p> <p>Згледаше се сељаци.</p> <p>— Шта велиш, куме? — рече Нинко полу. |
| рече он оштро, а врх оне боре показаше се још двије преко ње, — води ме!</p> <p>Кмет оде с њим |
| дајте ми добар котао пун воде! — дераше се Нинко.</p> <p>Додаше му.</p> <p>Он дохвати котао обј |
| аху нас кола, и цио тај урнебес креташе се једним правцем.</p> <p>Дођосмо већ у прво село.</p> |
| лувићем оде његовој кући.{S} Поздравише се и остали сељаци с попом па одоше, а он оста сам, као |
| ’, хајд’, па право у народ.{S} Уставише се кола.{S} Гледамо ми ко ће то бити.</p> <p>Господин ч |
| зволите да рекнем и ја.</p> <p>Зачудише се људи:</p> <p>— Кажи, де!</p> <p>— Ја, велим, господи |
| е само јести.</p> <p>У тај пар отворише се врата од куће и Иконија сва умазана од суза, изнесе |
| енима и, сами не знајући за што, дадоше се у некакву тамну слутњу.</p> <p>Другога дана изашао у |
| вана.</p> <p>Кад се већ смрче, разиђоше се жене и људи кућама, а оставише попа сама.{S} Није ни |
| па разговарају о овом и оном, а младеж се игра и весели.</p> <p>А друмом за наше село иду једн |
| те, да се не рачуна баш сироче, и да би се имала чиме прихранити, да је не дај боже, ви који... |
| вркну вода, а дим се склупча.{S} У соби се ништа више не виђаше од дима.</p> <p>Опет као да се |
| а дијете у соби запишта.{S} Не поздрави се он ни с ким, већ поводећи се уђе у собу гдје је дије |
| и се почеше равномјерно дизати, исправи се поп у постељи.{S} Собу је освјетљивало кандило, које |
| јала и брзо трже руку назад.{S} Исправи се, па са стране баци поглед на попа, још већма зачкиљи |
| ?</p> <p>— Ништа! — вели поп. — У цркви се пјесмом слави име божје.</p> <p>— Па кад ти се слави |
| посветила ти се!{S} Све иде добро и сви се добру надају.{S} Попадија се опоравља и - већ трећег |
| ! — одазваше се тихо сељаци.</p> <p>Сви се обредише ракијом, па онда нешто прошапуташе међу соб |
| м види попа, а он погне главу, намргоди се још јаче, игра се прутићем и пролази као мимо турско |
| итељ у механу.{S} Сједне сам,- намргоди се па ћути.{S} Поручи што год да једе, па опет у школу. |
| држа дуго, и он тврдо заспа.{S} Пробуди се у саму зору, и изиђе у авлију.{S} Мара му поли да се |
| це падоше на запурене обрашчиће а груди се почеше равномјерно дизати, исправи се поп у постељи. |
| да на ону страну, зачкиљи очима и труди се да позна ко је.{S} У један пут пљесну рукама:</p> <p |
| рад и све да јој је да лежи.{S} Не тужи се истина никоме, али попу пао некакав терет на срце и |
| кум Нинко попушта штрањге коњима, који се пуше у свјежем јесењем јутру.{S} Кочијаш се испео на |
| рљиком, па да му пребије голијени, који се од вас усуди ступити ногом на ову свету земљу.{S} Пр |
| бе: цмок!{S} Поздрављају се и они, који се прије не хтјеше ни погледати, и кмет истави колац, к |
| а им је послуга био Мићо црквењак, који се такође рачунао у нешто што припада цркви и селу, дак |
| стави нас — оде сиромах на пут, на који се иде затворенијих очију.{S} Бог да му душу прости!{S} |
| че поп:</p> <p>— Оче владико, сјећаш ли се кад си ме питао шта сам учио?</p> <p>— Сјећам!</p> < |
| ио?</p> <p>— Сјећам!</p> <p>— Сјећаш ли се да ми ти рече да је то доста за добра пастира?</p> < |
| .{S} Двојица га дохватише за мишке, али се он отрже и ускочи у нутра.</p> <p>У тај пар цио једа |
| p> <p>Хоће они штогод да проговоре, али се загрцнули, па само кашљуцају.</p> <p>Поћута поп и од |
| мао.{S} Поп га је често дотјеривао, али се за нашег доброг учитеља слабо шта лијепило.{S} Тек о |
| спавање.{S} Дубоко поп уздахну и завали се у постељу.</p> <p>Давно је пала роса, већ се и исток |
| г попа.{S} Каже он све како је, и хвали се нама — хвала му! — као <pb n="110" /> својом дјецом. |
| е шуња поред попова плота.{S} Не бијели се на њему сељачка кошуља, ни на путу остаје широка сто |
| Нама жива срца попуцаше.{S} Престравили се, па заборавили и да гасимо.{S} А он стоји.{S} Црвен |
| јете.{S} Весели људи и жене, изоблачили се и дошли цркви.{S} Љубе попа у руку и честитају.{S} А |
| етве од чардака у суседној авлији цакли се једно око.{S} Тај је чардак Ненада Ћерића, а у њега |
| де, већ је и таван дохватило; а у школи се свијетли као у по дана.{S} У један пут загрмје попов |
| рати писати писма.{S} А послије у школи се учи: земљопис, свештена историја, прва и друга знања |
| а слабо се разбира.{S} Јечи само и моли се богу да је прими.</p> <p>Шта да се ради?</p> <p>У је |
| како спава.{S} Стаде под икону и помоли се богу, па одважно приђе кревету.{S} Метну дјетету рук |
| ођоше.{S} Поп пристаде уз кола и загрли се у ходу с кум-Нинком, па рече:</p> <p>— Чувај ми, диј |
| адика сједе на столицу до кревета, а ми се искупили у наоколо.</p> <p>Слабим гласом поче поп:</ |
| људи, не примите за зло, браћо, ваља ми се добро с вама разговорити, јер се не враћа с пута на |
| да се обазрем на ону страну.{S} Све ми се чини проговориће нешто, и час прије гледам да загреб |
| се исправи па га стаде гледати.{S} И ми се ослободисмо.{S} Посједасмо опет, правећи и њему мјес |
| pb n="130" /> опет узмем чекић, чини ми се да у њему нема пет драма, а леђа ми чисто шкрипе.</p |
| нешто у грудима. .</p> <p>— А што си ми се замислила, голубице? — рече Иконија.</p> <p>Мара још |
| кмета.</p> <p>— Браћо — вели, — тако ми се све допада да ће скоро куцнути за ме час.{S} Него са |
| тене јој косе пале низ плећа.</p> <p>Ми се склонисмо, а као да нас пушка по сред срца удари.{S} |
| опу, учитељ веле, оде у Биоград и ожени се некаквом што прави шешире.{S} Остоја богословац прич |
| p>— Биоград!? — рече дијете и промијени се у лицу, а срце му залупа.</p> <p>— Устани!...{S} Сви |
| хиљаду и сто и један дукат.</p> <p>Они се згледаше.</p> <p>— Из тога зидајте најприје школу, п |
| књигу, па је метну у крило.{S} Поклони се мало пут попа, па оста сједећи на кревету.</p> <p>— |
| штење! — ту учитељ скиде капу и поклони се кум-Нинку. — А ја мислим и кажем да се дијете васпит |
| аје широка стопа од опанака.{S} Наслони се на врљике, а из попове куће, као мјесечев зрак, лако |
| деси прилика.{S} Попу је казао: »Стрпи се, оче, још годину дана!{S} Нека дијете прође свијета. |
| ружи руку, а он сав поцрвени.{S} Искупи се доста свијета, па је као младу одведосмо поповој <pb |
| о кашљуцају.</p> <p>Поћута поп и одмори се, па онда устежући се настави:</p> <p>— А моје дијете |
| тебе, — рече Иконија. — Знам ја, ти си се поварошанчила.{S} Волиш ти бијелу каву!</p> <p>У то |
| улице.</p> <pb n="137" /> <p>— Одмах си се расрдио!</p> <p>— Не марим за мале душе, ја нећу овд |
| јеђени народ гракну: удри, посветила ти се!{S} Све иде добро и сви се добру надају.{S} Попадија |
| мом слави име божје.</p> <p>— Па кад ти се слави, а ти га слави!{S} А мене немој дирати!{S} Вид |
| матор човјек чему да научи. — А како ти се зове мала?</p> <p>— Мара. -</p> <p>— Да је благослов |
| ну, десном смаче шешир с главе, дохвати се за лотре и лако скочи на земљу.</p> <p>Поп је ухвати |
| а.{S} Тек послије једно по сахата врати се он, и истом ступи на авлиска врата, а дијете у соби |
| клопљене руке положи на сто.{S} Заврати се мало на клупицу, а главу нешто искриви на десну стра |
| ила «васпитање», и да сада похита учити се кућевном послу.{S} Већ је поп мислио да поведе ријеч |
| а уморан сељак прене иза сна, прекрсти се: »о твоју главу!» па опет спава.</p> <p>На један сту |
| е поздрави се он ни с ким, већ поводећи се уђе у собу гдје је дијете било.{S} Рече женама да из |
| оћута поп и одмори се, па онда устежући се настави:</p> <p>— А моје дијете... остављам вама на |
| е не може ништа учинити.{S} Заузимајући се за њега, пишући и говорећи, упропастио сам своју кар |
| одзива жуња.{S} Сунце блиста, а облаци се разилазе.</p> <p>Мара стала на врата, па гледа неким |
| {S} Нијесу се дуго препирали.{S} Сељаци се шћућурише, само их срце боли, али што мора бити, мор |
| ати кући, види што више свијета и научи се чему се год деси прилика.{S} Попу је казао: »Стрпи с |
| жељно гледа њено болно лице.{S} Смијеши се и чисто не може сит да је се нагледа:</p> <p>— Сад м |
| једно поручује: «Похитај! не задржавај се!»</p> <p>Марина соба као рај.{S} Прозори закићени ли |
| Велика је то књига!{S} Ко њу чита, тај се ближи богу!</p> <pb n="135" /> <p>Да, али поп не зна |
| виси капљица, којом душа роси, кад јој се мркне и кад свањује.</p> <p>А кроз летве од чардака |
| ругих ствари пун ковчег.</p> <p>Кад јој се навршила година и девет мјесеца, а поп, у договору с |
| лагослови ме... и опрости!« Послије јој се ваљада од бола развуче лице, трже се једном, и онда |
| S} Стидљиво погледа попа, а на лицу јој се види некаква страшљива спокојност.{S} Онда болови на |
| , а леђа ми чисто шкрипе.</p> <p>Учитељ се насмија.{S} Онако: једним крајем уста и једним оком. |
| {S} Није сабља за вратом.</p> <p>Учитељ се насмија, ал’ само лијевим крајем уста, и лијево око |
| те потуцати У мојој кући?</p> <p>Учитељ се уједе за језик.</p> <p>— Молим, молим, господар-Нинк |
| кући.{S} Сељацима не рече ништа.{S} Сам се даде у неке мисли.</p> <p>Од то доба он учитеља ника |
| у скок оде баба-Иконијиној кући, а сам се опет врати попадији.</p> <p>Болови наступају све на |
| гдје си ти школе учио?</p> <p>— Ја сам се — вели поп — учио у мога оца, који је поповао у стар |
| оду! — рече он замишљено. — Да! тој сам се мисли и сам поклонио!{S} Велика је то књига!{S} Ко њ |
| тране, те му запријечи повратак.{S} Дим се сави.{S} Народ вришти и сипа воду, а сјекира тутњи.{ |
| проваљено мјесто.{S} Чвркну вода, а дим се склупча.{S} У соби се ништа више не виђаше од дима.< |
| запуши на њеним обрашчићима.{S} И таман се поп наже да је пољуби, а дијете у сну махну руком, о |
| авукосмо и положисмо га у кревет.{S} Он се није разбирао.{S} Кмет викну скупљеном народу:</p> < |
| <p>Кад учитељ дође на поред њега, а он се окрете:</p> <p>— А што си ти, море, стао ту?</p> <p> |
| онда проговори, нико не разумије, а он се дусне, окрене главу на другу страну и мргодан оде.</ |
| } Љубе попа у руку и честитају.{S} А он се чисто подмладио.{S} Благосиља све редом, а Мићу запо |
| г учитеља слабо шта лијепило.{S} Тек он се трудио што је боље могао.{S} Ни у што се у селу није |
| } Волови у један пут потрчаше.{S} Павао се дохвати за <pb n="131" /> стражњу осовину и сједе на |
| то узарумила, па неће с мјеста, а Павао се наљутио, поцрвенио у лицу као паприка, виче на волов |
| д те марве! — рече учитељ.</p> <p>Павао се испријечи:</p> <p>— Немојде ми пристајати на муку, к |
| S} Шапће само молитве, а попадија слабо се разбира.{S} Јечи само и моли се богу да је прими.</p |
| е је угађао, а попа се бојао.{S} Управо се ни жив није чуо.{S} Ми смо били њиме задовољни: кака |
| оса пада на чело.{S} Густе обрве готово се састају а међ’ њима једна дубока бора, која се ни он |
| ђе с кола, па му није дао ни руке, него се с њиме, вели, у лице пољубио.</p> <p>Мара одмах потр |
| Владичина је воља да дијете, прије него се са свим врати кући, види што више свијета и научи се |
| лагословена;</p> <p>Послије ручка много се што шта владика с попом разговарао.{S} Звао га да га |
| во, и на срце му паде туга.</p> <p>Дуго се опирао срцу, не хотећи »срдити бога«, али старост га |
| ше.{S} За попом, у другим колима, возио се кум Нинко и Глувић, за њима још многи народ.{S} Веле |
| чку.{S} И Аксентије са Станојем покуњио се, па се само примакоше постељи.</p> <p>— Прије свега, |
| више ње стоји млад човјек.{S} Подбочио се на косиште и тражи очима попову кућу.{S} Или извади |
| арост, да се дичиш и поносиш њоме, како се народ дичи и поноси <pb n="101" /> тобом, а све у зд |
| кум-Нинкова кола кад се он враћао, како се све крије од госпође за дрва и у шупу, па плаче сама |
| а!{S} Само што нешто сметено прича како се растао с њоме: «Није» вели «ни плакала!» Гдје ће то |
| ло се - види кроз облак од прашине како се кола крећу.</p> <p>Већ окретоше Зебићевим шором, а п |
| ето не знаш чему је и за што је, и како се човјек може ласно обрукати ако добро не пази.{S} Так |
| адика поче једног по једног питати како се зове, одакле је, каква му је нурија и тако даље, па |
| ово пушке у нашем селу, и видјесмо како се црвени небо.</p> <p>— У село! у село! — чу се са сви |
| из попове куће, као мјесечев зрак, лако се креће друга слика у дугим хаљинама; корача плоту и д |
| S} На спрам тих врата друга су, те тако се игра вјетар кроз ковачницу, и хлади знојава ковача.< |
| шта је поп о њему мислио?</p> <p>И тако се учитељ осами.{S} У прсте бих вам могао казати сваку |
| ву, и она се напуни народа.</p> <p>Тако се дијете крсти и надјенуше му име Марија.</p> <p>Кад г |
| </p> <p>А кад мрак притисне земљу, неко се шуња поред попова плота.{S} Не бијели се на њему сељ |
| 135" /> <p>Да, али поп не зна од колико се руку може читати та књига.</p> <p>Дани измичу, Мара |
| </p> <pb n="99" /> <p>Сви ћуте.{S} Нико се не усуђује ни да сједне.{S} И поп стоји, а бијела му |
| уна!</p> <p>Али из Мариног кревета нико се не одазва.</p> <p>Поп приђе кревету и пипаше по њему |
| поп ама ни у уста не узима.</p> <p>Нико се није с њим дружио, осим једног Јеротија Ковачевића, |
| утјешно и силно зајеца.</p> <p>Још мало се - види кроз облак од прашине како се кола крећу.</p> |
| а гледа светитељске слике.{S} Наднијело се увело старчево лице на пун живота лик дјететов, а с |
| </p> <p>— Ево ме!</p> <p>— Знам! а камо се у цркву да пјеваш?</p> <p>— Нијесам пијан да пјевам! |
| ста сједећи на кревету.</p> <p>— А камо се ти, учитељу? — рече поп.</p> <p>— Ево ме!</p> <p>— З |
| ош један пут, не рече му ништа.{S} Само се зави у струку и оде даље.</p> <p>Други пут Павао Ђер |
| шареница прострта по постељи.{S} И само се још нестрпљиво ишчекиваше мио владалац, који и не са |
| сам некако и сам мислио.{S} Сјутра ћемо се разговорити и с народом, па у име божје нек иде дије |
| јецу а школу затворисмо.</p> <p>Сад смо се сви надали да ће нам Мара доћи за учитеља.{S} Већ је |
| да се удари путем на Јаругу, морали смо се вратити до близу самог села.{S} Кад се опет примакос |
| <p>Да видите јесмо ли дочекали чему смо се надали!</p> </div> <div type="chapter" xml:id="SRP18 |
| м у лову, и кад се вратисмо, умијешасмо се и ми у народ.{S} Већ се хвата мрак.{S} У даљини опаз |
| с владиком о томе говорио.{S} Покуњисмо се, па ћутасмо.</p> <p>Претурисмо још годину-дана преко |
| једно по године послије тога, напрасно се разбоље поп, заковрну од један пут, и већ му се чини |
| ему.{S} Шта су њих двојица говорили, то се не зна.{S} Један пут довуче Јеротије американски плу |
| ара поста још замишљенија.{S} Чудновато се поче понашати.</p> <p>Сједи неки пут с нама.{S} Ћере |
| с бијеле браде цури кап по кап и чисто се запуши на њеним обрашчићима.{S} И таман се поп наже |
| е трудио што је боље могао.{S} Ни у што се у селу није пачао, свакоме је угађао, а попа се боја |
| ки пут опет стоји сама у соби.{S} Нешто се страшно бори са самом собом.{S} Ударе јој сузе па пл |
| главу да ће изгубити друга.{S} Забринуо се силно и ноћу често устаје.{S} Иде сам по дворишту а |
| појас, па врисну и сва поцрвење.{S} Поп се окамени.</p> <p>— Пошљи — вели она — брже по Иконију |
| отвори књигу.</p> <pb n="129" /> <p>Поп се прекрсти, па натрашке изађе из собе.</p> <p>Одатле о |
| моћ, браћо, поведе се робље!</p> <p>Поп се пробуди, па уплашен потрча, прво у Марину собу:</p> |
| p>— А?</p> <p>— И она с њим!</p> <p>Поп се занесе, и а да падне на узнак, а сељаци га прихватиш |
| арод, хвала му, мене изабра.</p> <p>Поп се три пут пољуби с њиме.{S} Онда понијеше дијете у црк |
| и причали, на хиљаду дуката.</p> <p>Поп се забечи:</p> <p>— Каквих хиљаду дуката, каква имања?{ |
| а јој коса расу се по земљи.</p> <p>Поп се уздрхта, а сузе му ударише.{S} Он мрдну једним прсто |
| суза:</p> <p>— Како си, оче?</p> <p>Поп се трже и обрте очи на ону страну, гдје владика стајаше |
| } Нов учитељ!...{S} Како то?</p> <p>Поп се исправи па га стаде гледати.{S} И ми се ослободисмо. |
| аља ми се добро с вама разговорити, јер се не враћа с пута на који полазим.{S} Не дај боже смрт |
| рво село.</p> <p>Преметнусмо школу, јер се наш учитељ са овим пазио; преметнусмо механу; питасм |
| је већ давно био у градини, и сваки час се враћа, да види је ли Мара устала.{S} Пред зору је би |
| дају на кола и трче изван села.{S} Кмет се помамио:</p> <p>— Живог или мртвог! — дере се он, — |
| рати!{S} Видиш да радим!</p> <p>Па опет се извали на кревет и отвори књигу.</p> <pb n="129" /> |
| постељу.</p> <p>Давно је пала роса, већ се и исток румени, а поп још не заспа.{S} И кад чу гдје |
| смо, умијешасмо се и ми у народ.{S} Већ се хвата мрак.{S} У даљини опазисмо нека кола.{S} Кмет |
| разан.</p> <p>Он истрча на поље.{S} Већ се бјеше прикупило нешто сељака.{S} Некакав страх бјеше |
| > <p>Много смо што шта говорили.{S} Већ се примицасмо селу.{S} Онда ја закопчам блузу, набијем |
| игу, док Мара спава тврдим сном.{S} Већ се заблиста од истока.{S} Стадоше још двоја кола пред п |
| рши све научне послове као и он.{S} Већ се више не кају сељаци што су је дали у школу, а поп ка |
| мора!</p> <p>И послије мјесец дана већ се опрема дијете за пут.</p> <p>Силне се припреме чине. |
| d="SRP18801_C4"> <head>IV</head> <p>Већ се приближаваше Петров дан.{S} Сваки дан ишчекивасмо Ма |
| творише.</p> <pb n="145" /> <p>На прагу се показа Мара, блиједа као смрт, убијена кишом и време |
| ије престајао, никад се уморио.{S} Богу се молио: »Боже, опрости ми гријехе и одржи ме здрава, |
| ме другу: «...{S}Бош посла!{S} У народу се не може ништа учинити.{S} Заузимајући се за њега, пи |
| , па још и Мару узе са собом.{S} Гигају се, брате, она кола, рекао би човјек: сад ће испасти, а |
| ворицу, а они покуњили главе, погледају се испод очију и хоће већ да се љубе пред народом.{S} А |
| А послије службе: цмок!{S} Поздрављају се и они, који се прије не хтјеше ни погледати, и кмет |
| е чине.</p> <p>Дан пред полазак мутљају се жене из цијелога села по поповој кући.{S} Ту је кама |
| пов глас, али је загушен и не разбирају се ријечи.</p> <p>Мало послије разиђе се дим, и ми га у |
| вече, трећи дан по Петрову дне, враћају се људи с рада, па стоје пред судницом и говоре нешто о |
| покајање.{S} Није се никад десило да му се не послушају свете ријечи.{S} Један пут уђе нека пом |
| адио, сав мокар од зноја, залијепила му се кошуља за широка леђа, а он стао на врата од ковачни |
| На букви кликће дјетлић, а са ораха му се одзива жуња.{S} Сунце блиста, а облаци се разилазе.< |
| p>Кум Нинко хоће да соколи попа, али му се језик завезао, и само гута пљувачку.{S} И Аксентије |
| овиловића, мога сељака.</p> <p>Кажем му се.</p> <p>Много смо што шта говорили.{S} Већ се примиц |
| крајем уста, и лијево око са свијем му се затвори, а онијем другијем погледа кмета најприје у |
| је радост.{S} А кад је на само често му се развуку уста, гледа на ону страну, гдје мисли да му |
| ље поп, заковрну од један пут, и већ му се чини да неће ни ноћи жив дочекати, па зове Нинка, Ак |
| више, раширио руке и рида, а вјетрић му се игра бијелом брадом и с оно мало длака на глави.</p> |
| , види што више свијета и научи се чему се год деси прилика.{S} Попу је казао: »Стрпи се, оче, |
| ам... што сам био... — Ућута и исхракну се, па једва чујно настави:</p> <p>— Ни ви, браћо, узим |
| упећи крпама крв испод кревета.{S} Попу се одсјекоше ноге.{S} Спопаде петрахиљ, намаче га на вр |
| небу, али пљусак освајаше.{S} Пред зору се још само слабо пушаше, а владика и доктор стигоше у |
| S} Али нема више туге.{S} Разведрила су се лица и некаква неспокојна радост ожарила и увело поп |
| покри очи рукама, а црна јој коса расу се по земљи.</p> <p>Поп се уздрхта, а сузе му ударише.{ |
| вих страна.{S} Читав облак од воде сасу се на зид гдје су врата.</p> <p>Поп таман да скочи још |
| отив владичине воље и ријечи?{S} Нијесу се дуго препирали.{S} Сељаци се шћућурише, само их срце |
| ени небо.</p> <p>— У село! у село! — чу се са свих Страна.</p> <p>И све груну опет Зебићевим шо |
| на крива... ја сам.</p> <p>У тај пар чу се на пољу врисак и врата се нагло отворише.</p> <pb n= |
| — Шта ћу? — рече кум Нинко.{S} Пробудих се раније, па кад не могах заспати, а ја викнух дијете |
| мах покојни учитељ, чисто нам је... баш се човјек гријеши!... хтједох рећи: чисто нам је — боже |
| уше у свјежем јесењем јутру.{S} Кочијаш се испео на кола, па ногом потурује сијено под сједишта |
| кум Нинко кад угледа попа.{S} И кочијаш се исправи у колима и скиде капу.</p> <p>Поп га отпоздр |
| ијета.{S} А послије, кад ти дође, нећеш се више од ње одвајати!» Тако опет наступи вјечност, по |
| у, те јој црне очи чисто још црње и још се силније цакле.</p> <p>А она не зна шта да ради.{S} П |
| е гледа <pb n="121" /> већ пљуцка поред себе.{S} Кад случајно обрне очи, а на патосу стоји једн |
| </p> <p>— Ја — вели — не дам дјетета од себе, ако ћете ме сву исјећи.{S} Мене је покојна заклел |
| ије школу, па цркву.{S} Немојте брукати себе живе, ни мене мртва, ни градити шта му драго.{S} Н |
| n="98" /> жутом руком на дијете покрај себе, дохвати онда попову руку и пољуби је; прошапта: » |
| ути.</p> <p>Поп, који је до то доба ван себе лежао у колима, скочи на поље као момак од двадесе |
| де и не пије.{S} Чисто дијете дошло ван себе; некаква му ватра подишла обрашчиће, и кад што про |
| > <p>Боже! кад она дође!</p> <p>Поп ван себе од радости.{S} Иконија да се угуши од суза, па не |
| поп.</p> <pb n="143" /> <p>Погледа око себе:</p> <p>— Гдје је икона?</p> <p>Ми му показасмо.</ |
| узви обрвице.{S} Уморно крене очима око себе, па кад их упре у попа, њему је као да га полијева |
| ши цигару иза цигаре.{S} Гледа само око себе и као да није весео.{S} А са оне боре на челу не м |
| ијом себи.{S} Њима двјема једну собу, а себи другу.{S} Тако га ни жене не сметају, које су свак |
| о ни копао.{S} Тако и он остави учитеља себи сама и његовој глави.</p> <p>Од то доба учитељ пос |
| огу и напредује.{S} Још мало па ће сама себи плести косе.{S} Ја сам — вели — много мислио и луп |
| руком за браду и издиже јој лице према себи, па га гледа:</p> <p>— Служи овоме! — рече он, а о |
| све чешће, али кад попусте, она је при себи.{S} Стидљиво погледа попа, а на лицу јој се види н |
| дијете руком испод мишке и привуче га к себи, а коњи почеше касати.{S} Мара се окрете оцу, и пр |
| још једну собу, и узе дијете с Иконијом себи.{S} Њима двјема једну собу, а себи другу.{S} Тако |
| тог професора, нудили му да наспе чорбу себи у тањир, али он, вели, казао: «нека, хвала, могу ј |
| готово ништа вечерао, а ту ноћ узе Мару себи у постељу.{S} Иконија се не може од ње да растане, |
| ли поп — и народ рачунамо да ми је тако седамдесет.</p> <p>— Лијепа старост! — рече владика. — |
| ред полазак мутљају се жене из цијелога села по поповој кући.{S} Ту је камара сирчева, колача о |
| ош с два три капиталиста притиснуо пола села, а све благочастивим намјештањем.{S} Он с овим кап |
| е га дванаест коњаника, што су из нашег села у народној војсци, и они отпратише попа у варош, а |
| о не вјерује нека пита само кога из мог села.</p> <p>Кад се навршише три године, и Мара сврши т |
| у, морали смо се вратити до близу самог села.{S} Кад се опет примакосмо, чусмо по ново пушке у |
| о не запреже коње, да води душу села из села.</p> <p>Кад по други пут оде, пође све по старом.{ |
| </p> <p>Али једно вече, кад се врати из села, застаде он пошу у несвијести, а Иконија се сва оз |
| се стрпах у једна кола.{S} Изађосмо из села, стизасмо људе, стизасмо и стизаху нас кола, и цио |
| али поп вели да не може никако оставити села, «а због мене једног, вели, не вриједи да премјешт |
| ају пушке, сједају на кола и трче изван села.{S} Кмет се помамио:</p> <p>— Живог или мртвог! — |
| књига.</p> <p>Дани измичу, Мара је цар села.{S} Свакоме су пуна уста.{S} Нада да ће нам она би |
| кум Нинко не запреже коње, да води душу села из села.</p> <p>Кад по други пут оде, пође све по |
| и тако је сад вријеме дошло, да ће и по селима почети, па је гриота да дијете задоцни.{S} Него |
| имала попа.{S} Поп је опет имао цркву, село и попадију.{S} То јест: поп је служио цркву, управ |
| .{S} Вио је сиромах некако прирастао за село.{S} Лијепо смо га сахранили.{S} Послије распустисм |
| >Још није поштено ни свануло, а већ све село зна да се у попа нашло женско дијете.{S} Весели љу |
| м већ и о њој причати.</p> <p>Цијело је село било попов спахилук.{S} Заповиједао је кмету, а км |
| орао сам проћи кроз <pb n="146" /> моје село.{S} На пошљедњој станици добијем новог коморџију, |
| ја од моје.{S} Само још да видим шта ће село рећи.</p> <p>А у селу ко смије рећи што против вла |
| игра и весели.</p> <p>А друмом за наше село иду једна кола и у њима један господин човјек.{S} |
| икнусмо ми сви.</p> <p>»Он прочита наше село.</p> <p>»— Бог да му душу прости!«</p> <p>— А... о |
| ргодан и зловољан.</p> <p>Иде он у наше село и ено га гдје уђе.{S} Хајд’, хајд’, па право у нар |
| d="SRP18801_C1"> <head>I</head> <p>Наше село имало је цркву, а црква је имала попа.{S} Поп је о |
| све груну опет Зебићевим шором.{S} Кроз село лете људи и вичу: »Ватра«, »Ватра!« »Изгорје школа |
| агледају.</p> <p>Тако она весели попа и село.{S} Ишла је с попом и владици.{S} Била у школи.{S} |
| Турци, ја остах сироче и побјегох у ово село, гдје ме послије власт запопи.</p> <p>— А онако ни |
| дним правцем.</p> <p>Дођосмо већ у прво село.</p> <p>Преметнусмо школу, јер се наш учитељ са ов |
| pb n="105" /> било и срамота за оволико село; а вашој кући част и поштење! — ту учитељ скиде ка |
| како се црвени небо.</p> <p>— У село! у село! — чу се са свих Страна.</p> <p>И све груну опет З |
| идјесмо како се црвени небо.</p> <p>— У село! у село! — чу се са свих Страна.</p> <p>И све грун |
| .{S} Попадија га љуби у руку кад пође у село или кад се врати кући.{S} Сва им је послуга био Ми |
| не вриједи да премјешташ конзисторије у село!»</p> <p>Владика се добродушно и лако насмија.</p> |
| бо пушаше, а владика и доктор стигоше у село.</p> <p>Кад они уђоше у собу, на нашу радост разаб |
| ати!</p> <pb n="147" /> <p>Уђосмо већ у село.{S} Успомене навалише и притискоше ми груди.</p> < |
| а и девет мјесеца, а поп, у договору са селом, дозида уз кућу још једну собу, и узе дијете с Ик |
| То јест: поп је служио цркву, управљао селом и живио с попадијом.</p> <p>Поп је био све и сва! |
| куруза.{S} А кмета поздрави нек’ закаже селу да пази на те свиње; јер ако још један пут чујем д |
| ође рачунао у нешто што припада цркви и селу, дакле попу.</p> <p>Поп је говорио врло често бесј |
| та у судници.{S} Она је служила цркви и селу, дакле попу. — Послије ћу вам већ и о њој причати. |
| радио.</p> <p>И вјерујте, људи, у нашем селу нема, као у другима, ама ни једне главе која светк |
| примакосмо, чусмо по ново пушке у нашем селу, и видјесмо како се црвени небо.</p> <p>— У село! |
| {S} Ја сам наименован за учитеља у овом селу.</p> <p>Гле!...{S} Нов учитељ!...{S} Како то?</p> |
| јек у послу.{S} Он води бригу о цијелом селу.{S} Час је у једној час у другој <pb n="93" /> њив |
| еда по свјема:</p> <p>— Је ли оно тешко селу?</p> <p>— Не дај боже! — гракнуше сељаци. — Не гов |
| што шта говорили.{S} Већ се примицасмо селу.{S} Онда ја закопчам блузу, набијем шајкачу на очи |
| еко из ћасе.{S} Поп хода као и прије по селу, али је расијан и све се труди да сакрије радост.{ |
| ахилук.{S} Заповиједао је кмету, а кмет селу.{S} Није имао пандура, али нико није могао ни поми |
| } Поп изађе на <pb n="117" /> капију, у селу је још све било мирно; само гдје-гдје што шкрипне |
| ш да видим шта ће село рећи.</p> <p>А у селу ко смије рећи што против владичине воље и ријечи?{ |
| аљан хришћанин и један по један газда у селу.</p> <p>Али владици збиља омилио наш поп, јер прве |
| о, свршила је?</p> <p>— Знам! свршила у селу, а сад је дај даље у варош, у Биоград.</p> <p>Попа |
| .</p> <p>Међу тијем мијења се што шта у селу — вријеме чини своје!{S} Наш стари учитељ остави н |
| дио што је боље могао.{S} Ни у што се у селу није пачао, свакоме је угађао, а попа се бојао.{S} |
| Пси подвију реп, па завијају, а уморан сељак прене иза сна, прекрсти се: »о твоју главу!» па о |
| оморџију, неког Илију Теовиловића, мога сељака.</p> <p>Кажем му се.</p> <p>Много смо што шта го |
| {S} Он с овим капиталистима експлоатише сељака — подржава га све јаче у глупости — а сам ништа |
| а поље.{S} Већ се бјеше прикупило нешто сељака.{S} Некакав страх бјеше обузео попа, да се једва |
| о; преметнусмо механу; питасмо узбуњене сељаке: не видје ли ко шта? — нико нам ништа не умједе |
| ријечи?{S} Нијесу се дуго препирали.{S} Сељаци се шћућурише, само их срце боли, али што мора би |
| {S} Он узе чашу, скиде капу и устаде, а сељаци и нехотице сви поустајаше и поскидаше капе, Нинк |
| Поп се занесе, и а да падне на узнак, а сељаци га прихватише.</p> <p>У тај пар Павао излети из |
| а и никако друкчије!</p> <p>Згледаше се сељаци.</p> <p>— Шта велиш, куме? — рече Нинко полу.</p |
| куће.</p> <p>— Да га крстимо! — рекоше сељаци.</p> <p>— Ко ће бити кум?</p> <p>Међу сељацима н |
| селу?</p> <p>— Не дај боже! — гракнуше сељаци. — Не говори тако, ако бога знаш!</p> <p>Аксенти |
| м.</p> <p>— Да узмемо Иконију — викнуше сељаци.</p> <p>— Добро! — рече поп. — Али дјетету треба |
| његовој кући.{S} Поздравише се и остали сељаци с попом па одоше, а он оста сам, као сухо дрво, |
| <p>— Амин да бог да! — одазваше се тихо сељаци.</p> <p>Сви се обредише ракијом, па онда нешто п |
| учити и четврти разред.{S} Већ је зову сељаци да пише писма њиховим својтама, који су у војсци |
| ослове као и он.{S} Већ се више не кају сељаци што су је дали у школу, а поп кад је погледа узд |
| тељу, коме си казао да је марва!</p> <p>Сељаци су видјели истина да је овај учитељ са свијем не |
| ћ мудро, јал’ је са свијем лудо!</p> <p>Сељаци слегоше раменима и, сами не знајући за што, дадо |
| собе.</p> <p>Одатле оде полако кући.{S} Сељацима не рече ништа.{S} Сам се даде у неке мисли.</p |
| и.</p> <p>— Ко ће бити кум?</p> <p>Међу сељацима наста жагор, али у брзо изађе Нинко Вилотић:</ |
| бога ти, с Павлом Ђерићем?</p> <p>— Е, сељаче и господине, њега је ону ноћ, кад школа изгорје, |
| тужи да је бије и злоставља. — Неће он, сељаче, никад среће имати!</p> <pb n="147" /> <p>Уђосмо |
| д попова плота.{S} Не бијели се на њему сељачка кошуља, ни на путу остаје широка стопа од опана |
| Видим све...{S} Боље се врати па читај сентименталне романе и љуби оца у руку.</p> <milestone |
| што занима њену душу.</p> <p>То је она сентименталност, ваљада својствена њеним годинама и шко |
| вао »црквено« и »народно«, а све што је сеоско »наше«.{S} Могао је он ући у коју хоћеш кућу, уз |
| це нијесу имали, тијем су више рачунали сеоску дјецу у своју.{S} Ко није имао чарапа, требао је |
| p>Поп не скида с ње очију.</p> <p>— Шта си радила, сине, од кад си устала?</p> <p>Мара узви обр |
| сам лијепо сањала, бабо!</p> <p>— А шта си сањала, ћери?</p> <p>— Сањала сам ко ја у некој вели |
| у.</p> <p>— Шта си радила, сине, од кад си устала?</p> <p>Мара узви обрвице.{S} Уморно крене оч |
| </p> <p>— Оче владико, сјећаш ли се кад си ме питао шта сам учио?</p> <p>— Сјећам!</p> <p>— Сје |
| бога ти, оче — не прими за зло, — гдје си ти школе учио?</p> <p>— Ја сам се — вели поп — учио |
| сти ми гријехе и одржи ме здрава, докле си ми живота поклонио!» И бог га је заједно с пошом ода |
| ељу викну: — Упамтиде ти, учитељу, коме си казао да је марва!</p> <p>Сељаци су видјели истина д |
| свога посла!{S} Знам ја тебе добро који си ти!</p> <p>Учитељ зачкиљи очима:</p> <p>— А који сам |
| е бијем! — Па опет: пљус!</p> <p>— Гори си од те марве! — рече учитељ.</p> <p>Павао се испријеч |
| за тебе, — рече Иконија. — Знам ја, ти си се поварошанчила.{S} Волиш ти бијелу каву!</p> <p>У |
| n="114" /> <p>— Е — вели владика, — ти си своме дјетету највише добру рад.{S} Па ја велим не т |
| S} Онда, веле, рече свети владика: — Ти си, оче, од најстаријих овдје; а, бога ти, колико ти је |
| тима, а очи му пуне суза:</p> <p>— Како си, оче?</p> <p>Поп се трже и обрте очи на ону страну, |
| p> <p>Поп га отпоздрави:</p> <p>— Добро си поранио, куме!</p> <p>— Шта ћу? — рече кум Нинко.{S} |
| ао на промаху?</p> <p>— А?</p> <p>— Што си; велим, стао ту, да те тако знојава бије вјетар?</p> |
| ран, — рече ковач.</p> <p>— Знам; а што си стао на промаху?</p> <p>— А?</p> <p>— Што си; велим, |
| о јој нешто у грудима. .</p> <p>— А што си ми се замислила, голубице? — рече Иконија.</p> <p>Ма |
| ед њега, а он се окрете:</p> <p>— А што си ти, море, стао ту?</p> <p>— Што сам уморан, — рече к |
| са улице.</p> <pb n="137" /> <p>— Одмах си се расрдио!</p> <p>— Не марим за мале душе, ја нећу |
| дика изишао до врата, и помогао попу да сиђе с кола, па му није дао ни руке, него се с њиме, ве |
| .{S} Сио поп на клупицу у авлији, турио сиједу главу у руке, па се не миче.{S} Онда му у један |
| јаш се испео на кола, па ногом потурује сијено под сједишта.{S} Поп изађе на <pb n="117" /> кап |
| <p>Мићо изнесе Марин ковчег и тури га у сијено под предње сједиште.{S} Поп пољуби Мару:</p> <p> |
| че војску старац Југ-Богдане, у Богдана силна војска била...»</p> <p>— Стани! — рече владика. — |
| говорио врло често бесједе у цркви.{S} Силне, свете и поучљиве ријечи, да те језа подиђе.{S} Ц |
| шарен нов ковчег и у њега трпа Иконија силне чарапе, кошуље и убрусе.</p> <p>Жене посједају на |
| ана већ се опрема дијете за пут.</p> <p>Силне се припреме чине.</p> <p>Дан пред полазак мутљају |
| те јој црне очи чисто још црње и још се силније цакле.</p> <p>А она не зна шта да ради.{S} Преп |
| ву да ће изгубити друга.{S} Забринуо се силно и ноћу често устаје.{S} Иде сам по дворишту а све |
| , и отети му Мару.{S} Граја се дигла, и силно као оркан креће се маса Зебићевим шором.{S} Некол |
| и главу на Нинкове прси, па неутјешно и силно зајеца.</p> <p>Још мало се - види кроз облак од п |
| ери, у име бога у Биоград, — рече поп и силом развуче уста. — Тамо ћеш свега видјети.</p> <p>— |
| ај је чардак Ненада Ћерића, а у њега је син Павао, момак за женидбу.{S} Онај исти, коме учитељ |
| ида с ње очију.</p> <p>— Шта си радила, сине, од кад си устала?</p> <p>Мара узви обрвице.{S} Ум |
| ча, прво у Марину собу:</p> <p>— Устај, сине, некаква буна!</p> <p>Али из Мариног кревета нико |
| ма попу и пружи руку.</p> <p>— Жив био, сине! — рече поп.</p> <p>Ал’ господин дохвати кутију са |
| ражише слику Лазареву.</p> <p>— Лијепо, сине, врло лијепо! — рече владика.{S} Узми ту књигу па |
| ну дјетету руку на чело:</p> <p>— Маро, сине, устани!</p> <p>Дијете протрља очи и отвори их.{S} |
| арило, да је горе него ли у Турској?{S} Синоћ ме — вели — зову да читам молитву Арнаутовићу, ка |
| , па се не миче.{S} Онда му у један пут сину нешто кроз главу.{S} Скочи с клупице и као да се н |
| Већ почиње да свиће први дан Духова.{S} Сио поп на клупицу у авлији, турио сиједу главу у руке, |
| атак.{S} Дим се сави.{S} Народ вришти и сипа воду, а сјекира тутњи.{S} Ми више не видјесмо попа |
| прошцем сломио ребро, и то све око неке сипљиве кобиле.{S} Па шта ћете ви у овом храму кад тако |
| он <pb n="125" /> им у тврдо обећао.{S} Сиромах покојни учитељ, чисто нам је... баш се човјек г |
| е!{S} Наш стари учитељ остави нас — оде сиромах на пут, на који се иде затворенијих очију.{S} Б |
| рости!{S} Жао нам га је било.{S} Вио је сиромах некако прирастао за село.{S} Лијепо смо га сахр |
| ило без ње, што да вам описујем како је сиромах поп чисто занесен и често хоће ово, а ради оно, |
| нама, ма на недјељу дана.{S} То би њега сиромаха само још јаче цвијељало, јер он је зацијело и |
| тканице и рубље изнесе у порту и разда сиромашноме народу.{S} Велика је служба била тај дан, д |
| лучаја, или какве задјевице, шта би оно сироче онда?...{S} Него, браћо, ја бих вас молио, да јо |
| ремена, па кад га убише Турци, ја остах сироче и побјегох у ово село, гдје ме послије власт зап |
| ко да јој одредите, да се не рачуна баш сироче, и да би се имала чиме прихранити, да је не дај |
| а села по поповој кући.{S} Ту је камара сирчева, колача од пекмеза и тијеста, лепиња и погача, |
| Добро! — рече поп. — Али дјетету треба сиса.</p> <p>Станоје Глувић стидљиво изађе напријед:</p |
| ени дијете и Иконију, док је оно још за сисе!{S} Пазићу га као своје!</p> <p>— Ако је с твојим |
| лно лице.{S} Смијеши се и чисто не може сит да је се нагледа:</p> <p>— Сад ми је са свим добро! |
| n="140" /> кроз цијелу ту вреву чује се ситан глас црквеног звона.</p> <p>Кад стигосмо пред шко |
| е са свих страна и већ не могу да је се сити нагледају.</p> <p>Тако она весели попа и село.{S} |
| лавуј поистиха, па крепко, милостивно и ситно, весело као сватовска пјесма, па тужно као опијел |
| из авлије с колима и с коњима!</p> <p>— Сједајте! — викну он, — сад ћемо га ухватити!</p> <p>Дв |
| јеру ишли.{S} Али старији бацају пушке, сједају на кола и трче изван села.{S} Кмет се помамио:< |
| главу испод крила, али још не скачу са сједала.</p> <p>— Добро јутро, куме, и благослови! — ре |
| ну руком, као да му приђемо.{S} Владика сједе на столицу до кревета, а ми се искупили у наоколо |
| ати за <pb n="131" /> стражњу осовину и сједе на њу, па поиздалека окренув се учитељу викну: — |
| чек за Мару.{S} Једног дана и кум Нинко сједе на кола па у име бога оде у Биоград, а весео наро |
| дотјеривао што је боље умио.{S} Кад поп сједе у кола пред нашом црквом, причекаше га дванаест к |
| и, коме учитељ рече да је марва.</p> <p>Сједе поп с Маром за сто под орахом.{S} Иконија донесе |
| один владика, да идете на ручак.</p> <p>Сједе поп у кола, па још и Мару узе са собом.{S} Гигају |
| о.{S} Поклони се мало пут попа, па оста сједећи на кревету.</p> <p>— А камо се ти, учитељу? — р |
| ви у крста и све се у клупче савија.{S} Сједи поп крај постеље и не одмиче се.{S} Шапће само мо |
| и школу и пошљи ми фамилијаза.</p> <p>— Сједи, човјече! — рече ослобођен кмет.{S} Није сабља за |
| она оскаче на младом лицу, у сред кога сједи мало кукаст нос, а под њиме малени густи брчићи, |
| у — веди, — хајде ме води!</p> <p>— Ама сједи, да пијеш штогод! — рече кмет.</p> <p>— Нећу ништ |
| до своје осме године.{S} Једног вечера сједи поп, кум Нинко и Станоје Глувић у поповој авлији. |
| а точковима, а он нађе Пера ковача гдје сједи пред крчмом:</p> <p>— Зар ти — вели — у радни дан |
| стадоше пред цркву.{S} Скочи један што сједи с кочијашем, па попа у руку:</p> <p>— Хајдете -— |
| .{S} Чудновато се поче понашати.</p> <p>Сједи неки пут с нама.{S} Ћерета и прича шта има по сви |
| еговој кући, а он оста сам на гробу.{S} Сједили смо може бити једно по сахата.{S} Мићо изнио ра |
| и људи из сусједства, а и који су даље сједили.{S} Још једно по сахата а авлија бјеше пуна људ |
| Било је пуно свијета, а наш поп, веле, сједио у зачељу.{S} Ко ће с нама!{S} Послије ручка, вел |
| како уморан, приђе столу, гдје је и поп сједио.{S} Не назва бога, само мало климну главом.</p> |
| м:</p> <p>— Зар ти — вели — у радни дан сједиш пред механом?</p> <p>— Благослови! — каже ковач |
| о на кола, па ногом потурује сијено под сједишта.{S} Поп изађе на <pb n="117" /> капију, у селу |
| ин ковчег и тури га у сијено под предње сједиште.{S} Поп пољуби Мару:</p> <p>— Пођи с богом, Ма |
| рце, па не може нигдје да се скраси.{S} Сједне на креветац, држи колач у руци и гига ногама.{S} |
| Другога дана изашао учитељ у механу.{S} Сједне сам,- намргоди се па ћути.{S} Поручи што год да |
| p>Сви ћуте.{S} Нико се не усуђује ни да сједне.{S} И поп стоји, а бијела му брада час по заигра |
| — рече владика, милујући дијете.</p> <p>Сједоше они за ручак.{S} Посадише Мару до попа, па јој |
| се сави.{S} Народ вришти и сипа воду, а сјекира тутњи.{S} Ми више не видјесмо попа.</p> <p>Тада |
| стајао са стране и не видећи попа, маче сјекиром по довратку.{S} Поп преко прага, а пламена гре |
| попа.</p> <p>Тада Станоје Исаковић лупи сјекиром у врата.{S} Она одлетјеше, и ми угледасмо <pb |
| чан и не знајући шта ради, стаде лупати сјекиром по једној греди од тавана.{S} Греда с праском |
| о сто, отвори, па навали читати.</p> <p>Сјела једном под орах.{S} Плете, а књигу метнула преда |
| правећи и њему мјеста, ал’ он не хтједе сјести већ опет вели кмету:.</p> <p>— Дела брже! уморан |
| је то доста за добра пастира?</p> <p>— Сјећам!</p> <p>— Чуј ме, оче владико, и ви, браћо!{S} Ј |
| кад си ме питао шта сам учио?</p> <p>— Сјећам!</p> <p>— Сјећаш ли се да ми ти рече да је то до |
| гласом поче поп:</p> <p>— Оче владико, сјећаш ли се кад си ме питао шта сам учио?</p> <p>— Сје |
| шта сам учио?</p> <p>— Сјећам!</p> <p>— Сјећаш ли се да ми ти рече да је то доста за добра паст |
| поп. — Тако сам некако и сам мислио.{S} Сјутра ћемо се разговорити и с народом, па у име божје |
| арвинче, а зар ће бити и што ракије, па сјутра зови мобу.</p> <p>Сјутра дан до вечерње оборено |
| ко ћу — вели — поћи на небо, гдје ће ме сјутра прексјутра свевишњи позвати, како му смијем стат |
| оју кућу, и нека почне наук!</p> <p>Али сјутра се промијени код цркве све.{S} Истом поп исприча |
| што ракије, па сјутра зови мобу.</p> <p>Сјутра дан до вечерње оборено све, везано и сложено у к |
| праском паде по сред собе између двије скамије, варнице посукташе, а проломљен таван наже се у |
| коши ваде главу испод крила, али још не скачу са сједала.</p> <p>— Добро јутро, куме, и благосл |
| ек: сад ће испасти, а коњи као хале!{S} Скида народ капе куда поп прође, а свакоме пуно срце.{S |
| онија донесе бијелу каву.</p> <p>Поп не скида с ње очију.</p> <p>— Шта си радила, сине, од кад |
| у чашу даде куму Нинку.{S} Он узе чашу, скиде капу и устаде, а сељаци и нехотице сви поустајаше |
| опа.{S} И кочијаш се исправи у колима и скиде капу.</p> <p>Поп га отпоздрави:</p> <p>— Добро си |
| ијеч имање, а кум Нинко разрогачи очи и скиде лулу с чибука:</p> <p>— Зар ти — вели, — дроњо, з |
| вашој кући част и поштење! — ту учитељ скиде капу и поклони се кум-Нинку. — А ја мислим и каже |
| срца.</p> <pb n="108" /> <p>Али кад поп скиде бригу с врата, и бољка умину.{S} Пред ноћ истина |
| е јој косе пале низ плећа.</p> <p>Ми се склонисмо, а као да нас пушка по сред срца удари.{S} Он |
| а кажипута и састави им врхове, па тако склопљене руке положи на сто.{S} Заврати се мало на клу |
| ваљено мјесто.{S} Чвркну вода, а дим се склупча.{S} У соби се ништа више не виђаше од дима.</p> |
| аркову.</p> <p>Поп разбуди Мића, који у скок оде баба-Иконијиној кући, а сам се опет врати попа |
| к! — каже кум Нинко. — Код тебе је била скоро двије године, а код мене једном <pb n="104" /> у |
| о — вели, — тако ми се све допада да ће скоро куцнути за ме час.{S} Него сам вас зовнуо, да се |
| ијелу чету њоме нахранио.{S} Мићо донио скоро из вароши шарен нов ковчег и у њега трпа Иконија |
| је до то доба ван себе лежао у колима, скочи на поље као момак од двадесет година.{S} У очима |
| у у један пут сину нешто кроз главу.{S} Скочи с клупице и као да се насмјехну, а у исти пар чу |
| каруце рррр! па стадоше пред цркву.{S} Скочи један што сједи с кочијашем, па попа у руку:</p> |
| зид гдје су врата.</p> <p>Поп таман да скочи још преко прага, а Бурмазевић, који је стајао са |
| ржи колач у руци и гига ногама.{S} Онда скочи, трчи у кухину и тјера Иконију да јој прича које |
| јте кума, ако ћемо сви изгинути! — Онда скочи на једну врбу до самог шљемена, па као бјесомучан |
| ета и прича шта има по свијету, па онда скочи; само што рекне: — Треба радити! — па нас остави, |
| р човјек и унесе чинију с јелом, а Мара скочи па њега у руку.{S} Чича сав поцрвење.</p> <pb n=" |
| шир с главе, дохвати се за лотре и лако скочи на земљу.</p> <p>Поп је ухвати убјема рукама за г |
| бити.</p> <p>Господин човјек неспретно скочи с кола, па тромо, и као да је бог зна како уморан |
| </p> <p>Кад послије пођоше, а поп Митар скочи на нашег попа:</p> <p>— Како ти да говориш онако |
| да је нов ћата, па поустајасмо.{S} Кмет скочи:</p> <p>— Ја сам, господине!</p> <p>Господин човј |
| епуно јој срце, па не може нигдје да се скраси.{S} Сједне на креветац, држи колач у руци и гига |
| сваком право.</p> <p>Код куће је живио скромно и по старински.{S} Попадија га љуби у руку кад |
| оре, и кмет већ био поручио Циганину да скује резу за затвор и предложио да се купи катанац, а |
| .{S} Он се није разбирао.{S} Кмет викну скупљеном народу:</p> <p>— Добар кочијаш по доктора, а |
| љено викну: «Нећу у Биоград! нећу!« Али слаб јој бјеше гласић.{S} Не чу то ни поп, ни кум Нинко |
| понуде у руке и у уста.</p> <p>А на њој слаба промјена.{S} Само што је мало порасла и што је бљ |
| ета, а ми се искупили у наоколо.</p> <p>Слабим гласом поче поп:</p> <p>— Оче владико, сјећаш ли |
| е се.{S} Шапће само молитве, а попадија слабо се разбира.{S} Јечи само и моли се богу да је при |
| јеривао, али се за нашег доброг учитеља слабо шта лијепило.{S} Тек он се трудио што је боље мог |
| ?</p> <p>— Гледаш у дуд?</p> <p>Мара се слабо насмјехну:</p> <p>— У дуд и свуда!{S} Па замишљен |
| усак освајаше.{S} Пред зору се још само слабо пушаше, а владика и доктор стигоше у село.</p> <p |
| гријех мори?</p> <pb n="144" /> <p>Поп слабо махну руком, као да му приђемо.{S} Владика сједе |
| ли те?{S} Осјећаш ли штогод?</p> <p>Поп слабо одговара:</p> <p>— Не!</p> <p>— Боли ли те ма што |
| бриса очи и погледа по народу.{S} Махну слабо главом, као да рекне »с богом« и пријеђе преко пу |
| рвом.{S} Тако је божја воља, нека му је слава!{S} Али дијете ваља и гледати.{S} Шта ћу ја стар |
| ли да му је жена и дијете, па понавља: »Слава теби, Господе!«</p> <p>Али једно вече, кад се вра |
| е.</p> <p>— Па кад ти се слави, а ти га слави!{S} А мене немој дирати!{S} Видиш да радим!</p> < |
| слави име божје.</p> <p>— Па кад ти се слави, а ти га слави!{S} А мене немој дирати!{S} Видиш |
| Ништа! — вели поп. — У цркви се пјесмом слави име божје.</p> <p>— Па кад ти се слави, а ти га с |
| гу.</p> <p>Или хода по пољу.{S} Запјева славуј поистиха, па крепко, милостивно и ситно, весело |
| јих је, пазе, да не може боље бити: «Не слази» вели «с крила».{S} Да бог да!{S} Само што нешто |
| ан мало на поглед.{S} На глави му широк сламњи шешир с црвеном траком.{S} Испод шешира смеђа ко |
| а нас лијепо једно писмо, у коме вели: »Слатки бабо!{S} Хоће срце да ми пукне, што ти не могу д |
| че нашег попа за мантију.{S} Владика се слатко насмија.</p> <p>— Лијепо, оче! — веле да је река |
| , јал’ је са свијем лудо!</p> <p>Сељаци слегоше раменима и, сами не знајући за што, дадоше се у |
| као мјесечев зрак, лако се креће друга слика у дугим хаљинама; корача плоту и дуго и тихо шапу |
| лика из авлије.</p> <p>— Остани! — вели слика са улице.</p> <pb n="137" /> <p>— Одмах си се рас |
| — Не знам просто шта да радим? — говори слика из авлије.</p> <p>— Остани! — вели слика са улице |
| рила, би помислила да гледа светитељске слике.{S} Наднијело се увело старчево лице на пун живот |
| сан из поломљене парчади ствара нејасне слике.</p> </div> <div type="chapter" xml:id="SRP18801_ |
| </p> <p>Ту њене очице по ново потражише слику Лазареву.</p> <p>— Лијепо, сине, врло лијепо! — р |
| ра дан до вечерње оборено све, везано и сложено у крстине.</p> <p>Поп је све што је имао свога |
| ћу, кад ја тамо, а њему Срнинић прошцем сломио ребро, и то све око неке сипљиве кобиле.{S} Па ш |
| ју црне мисли, налију препукло срце.{S} Сломљен брод потоне и ништа се више не види.{S} И само |
| разда сиромашноме народу.{S} Велика је служба била тај дан, дивно је поп пјевао.{S} А послије |
| црква жена, али поп један пут, послије службе у петак, стаде пред олтар па поче говорити, да ј |
| .{S} Јес’, ал’ учитеља нема!{S} Послије службе дигне се поп, да види да учитељ није што болеста |
| ћ да се љубе пред народом.{S} А послије службе: цмок!{S} Поздрављају се и они, који се прије не |
| дан, дивно је поп пјевао.{S} А послије службе весеље на све стране.</p> <p>Пуна и крчма, па св |
| никаквијех.</p> <p>— А знаш ли правило службе како ваља и «обредословије»?</p> <p>— Ја, оче вл |
| лице према себи, па га гледа:</p> <p>— Служи овоме! — рече он, а очима показа на светога Саву, |
| ата.{S} Мићо изнио ракије у бардаку, па служи винском чашом.{S} Пију људи а жене отхукују и узд |
| ријечи, да те језа подиђе.{S} Црква је служила сваки дан, а недјељом је била увијек дупком пун |
| а, као што је ћата у судници.{S} Она је служила цркви и селу, дакле попу. — Послије ћу вам већ |
| ву, село и попадију.{S} То јест: поп је служио цркву, управљао селом и живио с попадијом.</p> < |
| ајући за што, дадоше се у некакву тамну слутњу.</p> <p>Другога дана изашао учитељ у механу.{S} |
| његова памет.</p> <p>Кад је какав тежи случај у судници, одмах трчи по попа, и он то од часа н |
| раћо, ја бих вас молио, да јој за сваки случај одредимо мало имања од народног добра.</p> <p>— |
| на који полазим.{S} Не дај боже смртна случаја, или какве задјевице, шта би оно сироче онда?.. |
| ="121" /> већ пљуцка поред себе.{S} Кад случајно обрне очи, а на патосу стоји једна велика пјес |
| а тужно као опијело.{S} А она га слуша, слуша, и поглед јој лута по зраку.{S} Онда у један пут |
| есма, па тужно као опијело.{S} А она га слуша, слуша, и поглед јој лута по зраку.{S} Онда у јед |
| лађи људи, ма колико да су вољели Мару, сматраше цијелу ствар за изгубљену, и, да није старијих |
| {S} Лијевом руком покупи хаљину, десном смаче шешир с главе, дохвати се за лотре и лако скочи н |
| шешир с црвеном траком.{S} Испод шешира смеђа коса пада на чело.{S} Густе обрве готово се саста |
| му је поблиједо ал’ не мршаво, а велике смеђе очи до пола <pb n="126" /> затворене, жмире и уви |
| бу, а себи другу.{S} Тако га ни жене не сметају, које су сваки час обилазиле Мару, водиле је св |
| крила».{S} Да бог да!{S} Само што нешто сметено прича како се растао с њоме: «Није» вели «ни пл |
| им шта ће село рећи.</p> <p>А у селу ко смије рећи што против владичине воље и ријечи?{S} Нијес |
| у школи, спопадне ме некакав страх и не смијем да се обазрем на ону страну.{S} Све ми се чини п |
| лови што ради, али гдје ја прост човјек смијем ударити на науку!{S} Немој, оче владико, држати |
| ра прексјутра свевишњи позвати, како му смијем стати пред лице - и дати рачуна о своме стаду?{S |
| ам је било!{S} Али шта ћемо?{S} Попу не смијеш ни поменути да устане око владике, не би ли је о |
| <p>Опет жељно гледа њено болно лице.{S} Смијеши се и чисто не може сит да је се нагледа:</p> <p |
| >— А како ће то ићи? — запита Аксентије Смиљанић учитеља.</p> <p>— Лијепо, кажем, дијете ће у ш |
| ишта друго и не знате! — рече Аксентије Смиљанић, и обриса рукавом сузу.</p> <p>Мићо изнесе Мар |
| ат.{S} За њим кмет, за кметом Аксентије Смиљанић а за њима сви остали по реду и старјешинству, |
| и тако, ако бога знаш!</p> <p>Аксентије Смиљанић истаче се напријед:</p> <p>— Ако је твоја воља |
| едва држаше на ногама.</p> <p>Аксентије Смиљанић позна га у мраку:</p> <p>— Побјеже! — рече он. |
| жив дочекати, па зове Нинка, Аксентија Смиљанића, Станоја Глувића и кмета.</p> <p>— Браћо — ве |
| } Дође учеван човјек с којим ја нијесам смио ни говорити.{S} Видим да му не ваљају послови што |
| е док свршим!{S} Тако сам ја срачунао и смислио да јој одредимо, ако је ваша воља, ово парче зе |
| му драго.{S} Не почињите, док добро не смислите, и док не буде доста новаца, да не будете пост |
| мо дјецу а школу затворисмо.</p> <p>Сад смо се сви надали да ће нам Мара доћи за учитеља.{S} Ве |
| свега језа подиђе.{S} Било нас је, који смо мислили да је помјерио памећу.</p> <p>— Воду! — дре |
| .</p> <p>Поп је био све и сва!{S} Имали смо и школу, али она је била подчињена значаја, као што |
| е», те није хтио прљати тањира. — Знали смо ми већ у напријед да нас он неће осрамотити!</p> <p |
| оба, гдје вам почињем причати, рачунали смо ми, а и он, да ће му бити тако педесет година.{S} П |
| Ал’ да се удари путем на Јаругу, морали смо се вратити до близу самог села.{S} Кад се опет прим |
| ући, а он оста сам на гробу.{S} Сједили смо може бити једно по сахата.{S} Мићо изнио ракије у б |
| јем нешто друго од пређашњег, и мислили смо сви да је он учеван човјек, али га нијесмо марили.{ |
| ао.{S} Управо се ни жив није чуо.{S} Ми смо били њиме задовољни: какав је, такав је — наш је!{S |
| је!</p> <p>Поп настави:</p> <p>— Смртни смо људи, не примите за зло, браћо, ваља ми се добро с |
| ељака.</p> <p>Кажем му се.</p> <p>Много смо што шта говорили.{S} Већ се примицасмо селу.{S} Онд |
| друго.{S} Што да вам приповиједам како смо били као убијени и како је кум Нинко сав поцрвенио, |
| руци, да ме пита чији сам.</p> <p>Тако смо ми рачунали, а и учитељ није имао ништа против тога |
| мах некако прирастао за село.{S} Лијепо смо га сахранили.{S} Послије распустисмо дјецу а школу |
| /p> <p>Да видите јесмо ли дочекали чему смо се надали!</p> </div> <div type="chapter" xml:id="S |
| <p>На прагу се показа Мара, блиједа као смрт, убијена кишом и временом, сва мокра, а расплетене |
| собу.</p> <p>— Још нешто! — рече поп. — Смртан је човјек а незнан му је час смртни.{S} Наш је г |
| с пута на који полазим.{S} Не дај боже смртна случаја, или какве задјевице, шта би оно сироче |
| као своје!</p> <p>Поп настави:</p> <p>— Смртни смо људи, не примите за зло, браћо, ваља ми се д |
| . — Смртан је човјек а незнан му је час смртни.{S} Наш је гријех, ако умре поред нас живијех не |
| — рече баба Стевана.</p> <p>Кад се већ смрче, разиђоше се жене и људи кућама, а оставише попа |
| , па завијају, а уморан сељак прене иза сна, прекрсти се: »о твоју главу!» па опет спава.</p> < |
| а још ће друкчији бити кад она ступи на снагу.{S} Кад сврши школе, може, ако ће, бити и учитељ. |
| ноге затјечу све јаче, дохватило и горе снагу и често је хвата несвјестица.{S} Све више изнемаж |
| <p>— Птицама небеским дао је бог другу снагу и путе, а човјеку остаје памет и хришћанско срце. |
| е мало издигнута, те се виде бијели као снијег зуби, мало искривљени као плот који је посрнуо.{ |
| ни бригају бригу, док Мара спава тврдим сном.{S} Већ се заблиста од истока.{S} Стадоше још двој |
| ан се поп наже да је пољуби, а дијете у сну махну руком, окрете се на другу страну и настави сп |
| а Јанко Радуловић, код кога ми купујемо со, и што му је кућа до владичина двора, да је владика |
| ашчари.{S} У њој је била једна повелика соба за дјецу, једна мала за учитеља и једна кухина, у |
| којој је и фамилијаз спавао.{S} Главна соба, <pb n="102" /> управо школа, била је ниска, као и |
| охитај! не задржавај се!»</p> <p>Марина соба као рај.{S} Прозори закићени липовим гранама, под |
| тавана.{S} Греда с праском паде по сред собе између двије скамије, варнице посукташе, а проломљ |
| ој губер и простре га пред врата попове собе, па леже.</p> <p>Кад сан, који не може растјерати |
| у дреку малога <pb n="97" /> дјетета из собе.{S} Он клече на траву и узе се молити богу.</p> <p |
| p>Поп се прекрсти, па натрашке изађе из собе.</p> <p>Одатле оде полако кући.{S} Сељацима не реч |
| и те чекамо... — рече поп па побјеже из собе.</p> <pb n="119" /> <p>Послије је ушла Иконија с д |
| {S} Чвркну вода, а дим се склупча.{S} У соби се ништа више не виђаше од дима.</p> <p>Опет као д |
| твар.</p> <p>Неки пут опет стоји сама у соби.{S} Нешто се страшно бори са самом собом.{S} Ударе |
| лађи свијет оде.{S} Иконија сама оста у соби с дјететом.</p> <p>— Браћо! — рече поп — ви сви зн |
| стом ступи на авлиска врата, а дијете у соби запишта.{S} Не поздрави се он ни с ким, већ поводе |
| >Сједе поп у кола, па још и Мару узе са собом.{S} Гигају се, брате, она кола, рекао би човјек: |
| соби.{S} Нешто се страшно бори са самом собом.{S} Ударе јој сузе па плаче, плаче, па опет у јед |
| ракијом, па онда нешто прошапуташе међу собом и Нинко Вилотић први уђе у собу гдје је дијете би |
| но дизати, исправи се поп у постељи.{S} Собу је освјетљивало кандило, које је горјело пред школ |
| д један пут тргне, издигне главу, уђе у собу и отвори књигу.</p> <p>Или хода по пољу.{S} Запјев |
| учитељ није што болестан.{S} Кад уђе у собу, а он лежи на кревету, који је начињен од кухински |
| и се он ни с ким, већ поводећи се уђе у собу гдје је дијете било.{S} Рече женама да изађу, а са |
| е међу собом и Нинко Вилотић први уђе у собу гдје је дијете било и тури му под главу дукат.{S} |
| укоше, нико ни ухом да макне, поп уђе у собу.</p> <p>Дуго гледа мирну и безбрижну савјест како |
| стигоше у село.</p> <p>Кад они уђоше у собу, на нашу радост разабра се поп.</p> <pb n="143" /> |
| благословом!</p> <p>Иконија се врати у собу.</p> <p>— Још нешто! — рече поп. — Смртан је човје |
| ма!</p> <p>Он оде, а владика се врати у собу.</p> <p>— Оче — рече владика, — желиш ли штогод?</ |
| е с Иконијом себи.{S} Њима двјема једну собу, а себи другу.{S} Тако га ни жене не сметају, које |
| вору са селом, дозида уз кућу још једну собу, и узе дијете с Иконијом себи.{S} Њима двјема једн |
| обуди, па уплашен потрча, прво у Марину собу:</p> <p>— Устај, сине, некаква буна!</p> <p>Али из |
| друга.{S} Нигдје се ништа не миче, само совуљага ћуче њену страшну пјесму.{S} Пси подвију реп, |
| ре стајао је наслоњен Павао Ђерић и као соко гледа у помрчину.</p> <p>У тај пар из школске авли |
| а неке ствари.</p> <p>Кум Нинко хоће да соколи попа, али му се језик завезао, и само гута пљува |
| нија с црвеним очима утаче се:</p> <p>— Спава још дијете!</p> <p>То бјеше препона.{S} Ко може с |
| ти.{S} Тако они бригају бригу, док Мара спава тврдим сном.{S} Већ се заблиста од истока.{S} Ста |
| го гледа мирну и безбрижну савјест како спава.{S} Стаде под икону и помоли се богу, па одважно |
| , прекрсти се: »о твоју главу!» па опет спава.</p> <p>На један стуб од звонаре стајао је наслоњ |
| ћом више од десетора кола, а Мара — још спава.</p> <pb n="118" /> <p>Кум Нинко погледа у сунце |
| p>— Ходи у кућу! — рече поп. — Мара још спава, а Иконија нам може испећи каву.</p> <p>Не рекох |
| ом, окрете се на другу страну и настави спавање.{S} Дубоко поп уздахну и завали се у постељу.</ |
| и једна кухина, у којој је и фамилијаз спавао.{S} Главна соба, <pb n="102" /> управо школа, би |
| и у цијелом округу, те да му је по томе спадала нека особита почаст и задатак при поздрављању н |
| Е, сад ми је — вели лакше умријети.{S} Спаде ми неки терет са срца.</p> <pb n="108" /> <p>Али |
| ворећи, упропастио сам своју каријеру и спао на то да будем учитељ!...{S} Овдје су сви моји пок |
| кну као гуја, кад угледа попа:</p> <p>— Спасавајте кума, ако ћемо сви изгинути! — Онда скочи на |
| ичати.</p> <p>Цијело је село било попов спахилук.{S} Заповиједао је кмету, а кмет селу.{S} Није |
| окојница лежала и горко зарида.{S} Сузе спирају црне мисли, налију препукло срце.{S} Сломљен бр |
| а на лицу јој се види некаква страшљива спокојност.{S} Онда болови наново учесташе.{S} Дође и И |
| кревета.{S} Попу се одсјекоше ноге.{S} Спопаде петрахиљ, намаче га на врат па стаде читати »мо |
| Ја знам кад се деси да сам сам у школи, спопадне ме некакав страх и не смијем да се обазрем на |
| {S} Земља бјеше свуда влажна, а са дуда спрам врата још нијесу испариле кишне капљице, па га об |
| ао на врата од ковачнице па духа.{S} На спрам тих врата друга су, те тако се игра вјетар кроз к |
| ине.{S} Иконија већ кречи попову кућу и спрема се дочек за Мару.{S} Једног дана и кум Нинко сје |
| владика.{S} Нећу вам причати шта се ту спрема, ни ону трку и урнебес од попова.{S} Доста да зн |
| се задржавам како је поп на врат на нос спремио кола за Биоград и с тим писмом отрчао владици. |
| бијелцу оструге у трбух.</p> <p>Онда се спусти грозна киша.{S} Из грдне гомиле жеравице гдје је |
| есе објема ногама као рукуницама, па их спусти низ кревет.{S} Тури кажипут у књигу, па је метну |
| па и оре, а то би <pb n="105" /> било и срамота за оволико село; а вашој кући част и поштење! — |
| .{S} Чекајте док свршим!{S} Тако сам ја срачунао и смислио да јој одредимо, ако је ваша воља, о |
| Косово?</p> <p>— Косово је поље гдје су Срби изгубили царство, и гдје је погинуо српски цар Лаз |
| </p> <p>Дуго се опирао срцу, не хотећи »срдити бога«, али старост га је обрвала.{S} Он паде лиц |
| 136" /> и мисли нешто, па га онда чисто срдито баци и с некаквим поуздањем шапне: — <foreign xm |
| роја два дуката у злату и четири и по у сребру и крајцарама; веза новце у мараму, па даде попу: |
| >Ми се склонисмо, а као да нас пушка по сред срца удари.{S} Она корачи један пут, па паде на ко |
| и од тавана.{S} Греда с праском паде по сред собе између двије скамије, варнице посукташе, а пр |
| .{S} Чудно она оскаче на младом лицу, у сред кога сједи мало кукаст нос, а под њиме малени густ |
| Нинко отпоче:</p> <p>— Куме мој и оче, сретна да ти је Марија и наше кумство! да бог да свако |
| и учитељ.{S} А послије, у вароши друга срећа чека дијете.</p> <p>Поп заћута и даде се у мисли. |
| читељ!</p> <p>Поп дахну душом:</p> <p>— Срећан му пут!</p> <p>— Шта? — рече Аксентије. — А Мара |
| е и злоставља. — Неће он, сељаче, никад среће имати!</p> <pb n="147" /> <p>Уђосмо већ у село.{S |
| S} Па ја велим не треба да стајеш њеној срећи на пут.</p> <p>— Не дао бог! — рече поп грцајући. |
| а је даде Мари да чита.{S} Она отвори у сриједи.{S} Намргоди њене очице, па поче гласно и монот |
| олитву Арнаутовићу, кад ја тамо, а њему Срнинић прошцем сломио ребро, и то све око неке сипљиве |
| жањеш?«</p> <p>— Како ћу, оче?</p> <p>— Српом!</p> <p>— Знам, оче; а куда ћу прије?{S} Знаш да |
| /> </div> <div type="titlepage"> <p>46 СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАГРАДА 46</p> <p>ПРИПОВЕТКЕ</p> <p>Л. |
| рби изгубили царство, и гдје је погинуо српски цар Лазар.</p> <p>Ту њене очице по ново потражиш |
| > <p>БЕОГРАД - ЗАГРЕБ</p> <p>ШТАМПАНО У СРПСКОЈ ШТАМПАРИЈИ У ЗАГРЕБУ</p> <p>1898.</p> </div> <! |
| и дигао је више главе.</p> <p>Нама жива срца попуцаше.{S} Престравили се, па заборавили и да га |
| кше умријети.{S} Спаде ми неки терет са срца.</p> <pb n="108" /> <p>Али кад поп скиде бригу с в |
| е склонисмо, а као да нас пушка по сред срца удари.{S} Она корачи један пут, па паде на кољена. |
| — рече дијете и промијени се у лицу, а срце му залупа.</p> <p>— Устани!...{S} Сви те чекамо... |
| други свијет!</p> <p>Онда се ухвати за срце, па испрекидано додаде:</p> <p>— А њој... њој опро |
| ом подвуче руку под икону и метну је на срце:</p> <p>— Овдје!</p> <p>Доктор приђе, обрташе га ј |
| оше, а он оста сам, као сухо дрво, и на срце му паде туга.</p> <p>Дуго се опирао срцу, не хотећ |
| Овдје! — рече поп и метну руку опет на срце.</p> <p>Доктор нареди да га оставе на миру, да га |
| а никоме, али попу пао некакав терет на срце и црне му мисли долазе у главу да ће изгубити друг |
| смо, у коме вели: »Слатки бабо!{S} Хоће срце да ми пукне, што ти не могу доћи.{S} Причао ти је |
| p>То бјеше препона.{S} Ко може стегнути срце, па сада пробудити дијете?</p> <p>Али кад прође је |
| она не зна шта да ради.{S} Препуно јој срце, па не може нигдје да се скраси.{S} Сједне на крев |
| те, а човјеку остаје памет и хришћанско срце.</p> <p>Опет ћутање, нико не зна како да почне, ка |
| узе спирају црне мисли, налију препукло срце.{S} Сломљен брод потоне и ништа се више не види.{S |
| арод о поповим ријечима, а свакоме пуно срце и лако му, као да се окупао.</p> <p>Тако је он дје |
| род капе куда поп прође, а свакоме пуно срце.{S} Није шала, наш поп!{S} Али и јесте човјек!{S} |
| с било, само у будућности види вјечност срце које чека.{S} Кад је пошљедњи мјесец школске годин |
| пирали.{S} Сељаци се шћућурише, само их срце боли, али што мора бити, мора!</p> <p>И послије мј |
| оји и не сањаше о својој моћи над нашим срцима.</p> <p>Боже! кад она дође!</p> <p>Поп ван себе |
| рце му паде туга.</p> <p>Дуго се опирао срцу, не хотећи »срдити бога«, али старост га је обрвал |
| ад и туга малакше; легну њени таласи по срцу и уморну површину дотиче само још писмо од милога, |
| ћ трећег дана предигла се у постељи, па срче млијеко из ћасе.{S} Поп хода као и прије по селу, |
| а као бјесомучан и не знајући шта ради, стаде лупати сјекиром по једној греди од тавана.{S} Гре |
| поп један пут, послије службе у петак, стаде пред олтар па поче говорити, да је бог оставио не |
| ирну и безбрижну савјест како спава.{S} Стаде под икону и помоли се богу, па одважно приђе крев |
| S} Како то?</p> <p>Поп се исправи па га стаде гледати.{S} И ми се ослободисмо.{S} Посједасмо оп |
| Спопаде петрахиљ, намаче га на врат па стаде читати »молитву од кровотеченија«. — Све залуд!{S |
| да се купи катанац, а поп једне надјеље стаде пред олтар па отпоче проповијед.{S} Лијепо је, бр |
| пут довуче Јеротије американски плуг и стаде се хвалити како га је учитељ научио.{S} Ал’ кад г |
| сном.{S} Већ се заблиста од истока.{S} Стадоше још двоја кола пред попову кућу.{S} Дођоше жене |
| одијели нафору, а једне каруце рррр! па стадоше пред цркву.{S} Скочи један што сједи с кочијаше |
| стати пред лице - и дати рачуна о своме стаду?{S} Или ви хоћете да ја затворим ово свето мјесто |
| и кутију са жигицама која је пред попом стајала и брзо трже руку назад.{S} Исправи се, па са ст |
| едох рећи: чисто нам је — боже прости — стајао на путу.</p> <p>Да видите јесмо ли дочекали чему |
| још преко прага, а Бурмазевић, који је стајао са стране и не видећи попа, маче сјекиром по дов |
| и пуцале прангије, јер коњаник, што је стајао на раскршћу, кад угледа попа у оној помпи, помис |
| спава.</p> <p>На један стуб од звонаре стајао је наслоњен Павао Ђерић и као соко гледа у помрч |
| , онога истог, који је и у старој школи стајао.</p> <p>Познао сам је.</p> <p>У мају 1879.</p> < |
| и обрте очи на ону страну, гдје владика стајаше.</p> <p>— Шта те боли? — рече владика.</p> <p>П |
| е добру рад.{S} Па ја велим не треба да стајеш њеној срећи на пут.</p> <p>— Не дао бог! — рече |
| ко иде!...</p> <p>Сутра дан устала она, стала на врата па гледа.{S} Поп је већ давно био у град |
| иста, а облаци се разилазе.</p> <p>Мара стала на врата, па гледа неким широким погледом.{S} Дуб |
| се умије, и старац, и ако ислабио, ипак сталним кораком пријеђе улицу и уђе у цркву.</p> <p>Али |
| р?</p> <p>— ’Вако ја кад се ознојим!{S} Станем на вјетар, па чисто забрекнем.{S} Па кад послије |
| цакле се очи, и ма у који крај школе да станеш, увијек гледају у тебе.{S} Озбиљне, црне, продир |
| Богдана силна војска била...»</p> <p>— Стани! — рече владика. — Ко је то Југ Богдан?</p> <pb n |
| p>Поп нестрпљиво махну главом:</p> <p>— Станите, не разуместе ме!{S} Немам ја својега имања, ни |
| b n="146" /> моје село.{S} На пошљедњој станици добијем новог коморџију, неког Илију Теовиловић |
| ти, па зове Нинка, Аксентија Смиљанића, Станоја Глувића и кмета.</p> <p>— Браћо — вели, — тако |
| } Ми више не видјесмо попа.</p> <p>Тада Станоје Исаковић лупи сјекиром у врата.{S} Она одлетјеш |
| S} Једног вечера сједи поп, кум Нинко и Станоје Глувић у поповој авлији.{S} Онда поче поп:</p> |
| p>— Е, идите у варош, господар- и газда-Станоје, па ћете видјети.{S} Тамо иду сва дјеца и мушка |
| е поп:</p> <p>— Чујеш, куме, и ти, брат-Станоје!{S} Дијете, као што видите, расте хвала богу и |
| е поп. — Али дјетету треба сиса.</p> <p>Станоје Глувић стидљиво изађе напријед:</p> <p>— Да про |
| и само гута пљувачку.{S} И Аксентије са Станојем покуњио се, па се само примакоше постељи.</p> |
| се окрете:</p> <p>— А што си ти, море, стао ту?</p> <p>— Што сам уморан, — рече ковач.</p> <p> |
| ху?</p> <p>— А?</p> <p>— Што си; велим, стао ту, да те тако знојава бије вјетар?</p> <p>— ’Вако |
| , — рече ковач.</p> <p>— Знам; а што си стао на промаху?</p> <p>— А?</p> <p>— Што си; велим, ст |
| епила му се кошуља за широка леђа, а он стао на врата од ковачнице па духа.{S} На спрам тих вра |
| > <p>— Нека, оче владико, — рече поп. — Стар је човјек!{S} Тако сам ја њу учио.</p> <p>— Од теб |
| Али дијете ваља и гледати.{S} Шта ћу ја стар и нејак с њиме?</p> <p>Опет сви ћуте и уставили да |
| ети отац намјешта је.{S} Онда уђе један стар човјек и унесе чинију с јелом, а Мара скочи па њег |
| одлијепљени.{S} На зиду је висила једна стара дрвена икона светога Саве.{S} Била је са свим поч |
| оп — учио у мога оца, који је поповао у стара времена, па кад га убише Турци, ја остах сироче и |
| авлију.{S} Мара му поли да се умије, и старац, и ако ислабио, ипак сталним кораком пријеђе ули |
| з сусједне авлије испаде с малом пушком старац Матија Ђенадић, који је, веле, још под Милошем р |
| о сва дјеца читају:</p> <p>«Маче војску старац Југ-Богдане, у Богдана силна војска била...»</p> |
| апа гдје хвата можданик подметнуо двије старе коњске плоче, да се мало гигају кола као на »венд |
| згријешио Богу, да ми не дате под моје старе дане живјети?{S} Како ћу — вели — поћи на небо, г |
| p> <p>— Ја, оче владико, што рекао неки стари поп Стоко: кога сам крстио није се потурчио, кога |
| шта у селу — вријеме чини своје!{S} Наш стари учитељ остави нас — оде сиромах на пут, на који с |
| е прилике од ове.</p> <p>— Оче владико, старија је твоја и паметнија од моје.{S} Само још да ви |
| , не би можда ни у потјеру ишли.{S} Али старији бацају пушке, сједају на кола и трче изван села |
| и неколико троногих столица.{S} Засјели старији људи и поп, па разговарају о овом и оном, а мла |
| p> <p>— Имао бих нешто да проговорим са старијим људима, — рече поп.</p> <p>Жене једна по једна |
| ве.{S} Истом поп исприча, и кметовима и старијим људима, сви присташе, и кум-Нинкова домаћица в |
| е цијелу ствар за изгубљену, и, да није старијих <pb n="139" /> људи, не би можда ни у потјеру |
| ћи за учитеља.{S} Већ је поп с неколико старијих људи ишао због тога и владици, и он <pb n="125 |
| .</p> <p>Код куће је живио скромно и по старински.{S} Попадија га љуби у руку кад пође у село и |
| шао у једну школу, и предао га школском старјешини.{S} Овај, вели, кад прочита писмо, отишао је |
| Смиљанић а за њима сви остали по реду и старјешинству, и сваки дарива дијете.{S} Кад се сви изр |
| светога Саву, онога истог, који је и у старој школи стајао.</p> <p>Познао сам је.</p> <p>У мај |
| p> <p>Кад по други пут оде, пође све по старом.{S} На ново је требало чекати годину дана, и кад |
| ми је тако седамдесет.</p> <p>— Лијепа старост! — рече владика. — Да бог да још дуго да поживи |
| ирао срцу, не хотећи »срдити бога«, али старост га је обрвала.{S} Он паде лицем на кревет, гдје |
| чити читати и писати, па неће под своју старост молити другога да јој чита писма.{S} А док она |
| чекаш; да те утјеши и подвори под твоју старост, да се дичиш и поносиш њоме, како се народ дичи |
| у?{S} Прогнаћу вас, ако тако устјерате, старости ми, одавде и намјестићу Мића црквењака пред по |
| д треба.{S} Поп не може од цркве а и од старости.{S} А гдје би њега старца пустио народ на пут, |
| ркве а и од старости.{S} А гдје би њега старца пустио народ на пут, и како би њему било да оста |
| ветитељске слике.{S} Наднијело се увело старчево лице на пун живота лик дјететов, а с бијеле бр |
| сјутра свевишњи позвати, како му смијем стати пред лице - и дати рачуна о своме стаду?{S} Или в |
| аспа.{S} И кад чу гдје пред његову кућу сташе кола, устаде и изађе на поље.</p> <p>Пред кућом, |
| >Plantago lanceolata</foreign> — проста ствар.</p> <p>Неки пут опет стоји сама у соби.{S} Нешто |
| лико да су вољели Мару, сматраше цијелу ствар за изгубљену, и, да није старијих <pb n="139" /> |
| И само још што сан из поломљене парчади ствара нејасне слике.</p> </div> <div type="chapter" xm |
| а писати, извадити крштено писмо и таке ствари.{S} А учитељ поред ње изгуби и оно мало научног |
| ам вас зовнуо, да се договоримо за неке ствари.</p> <p>Кум Нинко хоће да соколи попа, али му се |
| е имала чарапа, кошуља, убруса и других ствари пун ковчег.</p> <p>Кад јој се навршила година и |
| , дијете, тако ти живога и самосазданог створитеља!</p> <pb n="120" /> <p>Нинко потхвати дијете |
| у, ама зар ви мислите да ја не видим да сте и вас четворица у овом божјем дому?{S} Прогнаћу вас |
| м рупцу завезано шест и по дуката, чиме сте је ви даривали, кад се родила.{S} И то је њено!</p> |
| лушајте ме, пошљедњи вам пут кажем; вас сте четворица свему злу коловође.{S} Јал’ се мирите, ја |
| да ово све на добро изађе! — рече баба Стевана.</p> <p>Кад се већ смрче, разиђоше се жене и љу |
| те!</p> <p>То бјеше препона.{S} Ко може стегнути срце, па сада пробудити дијете?</p> <p>Али кад |
| а ковач као опарен трчи поповој кући и стеже шину.{S} Набавља зелене шаре у вароши, па их све |
| му да је сам владика!</p> <p>Кад је поп стигао у варош, прича Јанко Радуловић, код кога ми купу |
| ка, виче на волове и дере ајдамаком куд стигне.</p> <p>А ек учитељ пред њега као какав капетан: |
| ући.{S} Веле: морам учити француски, да стигнем друге и тако даље» Можете мислити како нам је б |
| е ситан глас црквеног звона.</p> <p>Кад стигосмо пред школу, а она гори у велике.{S} Црква, хва |
| ш само слабо пушаше, а владика и доктор стигоше у село.</p> <p>Кад они уђоше у собу, на нашу ра |
| е, али кад попусте, она је при себи.{S} Стидљиво погледа попа, а на лицу јој се види некаква ст |
| етету треба сиса.</p> <p>Станоје Глувић стидљиво изађе напријед:</p> <p>— Да простиш ти, попо, |
| кви.{S} Имао је свуда посла, свуда је и стизао, и свуда је требала његова памет.</p> <p>Кад је |
| рпах у једна кола.{S} Изађосмо из села, стизасмо људе, стизасмо и стизаху нас кола, и цио тај у |
| ла.{S} Изађосмо из села, стизасмо људе, стизасмо и стизаху нас кола, и цио тај урнебес креташе |
| осмо из села, стизасмо људе, стизасмо и стизаху нас кола, и цио тај урнебес креташе се једним п |
| а он још није пожњео.</p> <p>»А што ти, Стјепане, не жањеш?«</p> <p>— Како ћу, оче?</p> <p>— Ср |
| узима власт која му не приличи.</p> <p>Стјепану, што иде у раскорак, презријева жито, а он још |
| а је марва.</p> <p>Сједе поп с Маром за сто под орахом.{S} Иконија донесе бијелу каву.</p> <p>П |
| рхове, па тако склопљене руке положи на сто.{S} Заврати се мало на клупицу, а главу нешто искри |
| ицом — зна Мићо!{S} Унутра има хиљаду и сто и један дукат.</p> <p>Они се згледаше.</p> <p>— Из |
| е у туђе добро, продаћу их одмах, ма ни сто гроша не узео!{S} Неће бити моја штета.</p> <p>Не з |
| од нешто одредио, али не вриједи све ни сто дуката.{S} Нема ту ништа од школе!</p> <pb n="115" |
| е искупио код записа.{S} Изнијели један сто из суднице, поред њега дугачка клупа и неколико тро |
| н пут утре очи, дохвати књигу, тресне о сто, отвори, па навали читати.</p> <p>Сјела једном под |
| Петрову дне, враћају се људи с рада, па стоје пред судницом и говоре нешто о пушницама.{S} Ја с |
| а ноге, па читају молитву.{S} Пред њима стоји једна женска.{S} Упрла поглед у светога Саву, оно |
| та, не престаје.{S} А на откосу више ње стоји млад човјек.{S} Подбочио се на косиште и тражи оч |
| се, па заборавили и да гасимо.{S} А он стоји.{S} Црвен га пламен обасјао, бијела брада прекрил |
| ко се не усуђује ни да сједне.{S} И поп стоји, а бијела му брада час по заигра.</p> <p>— Ја — в |
| n> — проста ствар.</p> <p>Неки пут опет стоји сама у соби.{S} Нешто се страшно бори са самом со |
| {S} Кад случајно обрне очи, а на патосу стоји једна велика пјесковница, за мал’, вели, што није |
| Ђерић води волове с празним колима.{S} Стока се нешто узарумила, па неће с мјеста, а Павао се |
| , оче владико, што рекао неки стари поп Стоко: кога сам крстио није се потурчио, кога сам вјенч |
| а разграђују туђе градине и да упуштају стоку.{S} Пуца врљика, а разбијених глава као бундева.{ |
| њега дугачка клупа и неколико троногих столица.{S} Засјели старији људи и поп, па разговарају |
| као да му приђемо.{S} Владика сједе на столицу до кревета, а ми се искупили у наоколо.</p> <p> |
| ше Мару до попа, па јој висе ножице низ столицу, а сам свети отац намјешта је.{S} Онда уђе једа |
| наокришке, а све гледајући кмета, приђе столу; заврати шешир, наже се према попу и пружи руку.< |
| и као да је бог зна како уморан, приђе столу, гдје је и поп сједио.{S} Не назва бога, само мал |
| ељачка кошуља, ни на путу остаје широка стопа од опанака.{S} Наслони се на врљике, а из попове |
| <p>Учитељ је био један кројач, који је страдао, врло миран и вриједан човјек.{S} Цио дан је у |
| и набавити аков ракије, а знаш како сам страдао.</p> <p>— А ти узми које црквено марвинче, а за |
| .{S} Павао се дохвати за <pb n="131" /> стражњу осовину и сједе на њу, па поиздалека окренув се |
| Обарајте греде! — чује се дрека са свих страна.{S} Читав облак од воде сасу се на зид гдје су в |
| м је владика дошао: завирују је са свих страна и већ не могу да је се сити нагледају.</p> <p>Та |
| p> <p>— У село! у село! — чу се са свих Страна.</p> <p>И све груну опет Зебићевим шором.{S} Кро |
| о трже руку назад.{S} Исправи се, па са стране баци поглед на попа, још већма зачкиљи, а бора н |
| прага, а Бурмазевић, који је стајао са стране и не видећи попа, маче сјекиром по довратку.{S} |
| гледала су у школску авлију, а с лијеве стране била су још једна мања, на која је учитељ улазио |
| евао.{S} А послије службе весеље на све стране.</p> <p>Пуна и крчма, па све наздрављају попу и |
| малени густи брчићи, које је он на обје стране рашчешљао, те су на крајевима растресени и шири |
| да не послуша попа, а он опет са своје стране није ни сањао да његова ријеч на јалово прође, и |
| е покрај прозора и дохвати кућу и са те стране, те му запријечи повратак.{S} Дим се сави.{S} На |
| ико то не види, нити ко опажа на другој страни иза амбара црне Павлове очи како просијецају ноћ |
| ија јој завири у очи па онда погледа на страну, куда Марине очи бјеху управљене:</p> <p>— Дуд? |
| /> затворене, жмире и увијек гледају на страну.{S} Има му двадесет и двије до и три године.</p> |
| е у сну махну руком, окрете се на другу страну и настави спавање.{S} Дубоко поп уздахну и завал |
| е, а он се дусне, окрене главу на другу страну и мргодан оде.</p> <p>Један пут иде он полако по |
| у палицом по прашини и гледају на другу страну у плот.</p> <p>Наста тишина.</p> <p>Поп метну об |
| то.{S} Врба пуче а Нинко љосну на другу страну о земљу, а котао изручи сву воду на проваљено мј |
| често му се развуку уста, гледа на ону страну, гдје мисли да му је жена и дијете, па понавља: |
| зисмо нека кола.{S} Кмет погледа на ону страну, зачкиљи очима и труди се да позна ко је.{S} У ј |
| ?</p> <p>Поп се трже и обрте очи на ону страну, гдје владика стајаше.</p> <p>— Шта те боли? — р |
| страх и не смијем да се обазрем на ону страну.{S} Све ми се чини проговориће нешто, и час приј |
| клупицу, а главу нешто искриви на десну страну и погледа у небо.</p> <p>— Природу! — рече он за |
| јеше прикупило нешто сељака.{S} Некакав страх бјеше обузео попа, да се једва држаше на ногама.< |
| да сам сам у школи, спопадне ме некакав страх и не смијем да се обазрем на ону страну.{S} Све м |
| ћи за хљеб, или како сусјед Ђерић прави страшило за птице.{S} Па онда хајд’ Нинковој или Глувић |
| еда попа, а на лицу јој се види некаква страшљива спокојност.{S} Онда болови наново учесташе.{S |
| пут опет стоји сама у соби.{S} Нешто се страшно бори са самом собом.{S} Ударе јој сузе па плаче |
| од двадесет година.{S} У очима му нешто страшно, да те свега језа подиђе.{S} Било нас је, који |
| ништа не миче, само совуљага ћуче њену страшну пјесму.{S} Пси подвију реп, па завијају, а умор |
| запаљена се сукија устави под школском стрехом, а у врапчијем гнијезду.</p> <p>Кола пођоше још |
| ом.{S} Неколико коњаника пролетјеше као стријела.{S} И ја се стрпах у једна кола.{S} Изађосмо и |
| ика пролетјеше као стријела.{S} И ја се стрпах у једна кола.{S} Изађосмо из села, стизасмо људе |
| се год деси прилика.{S} Попу је казао: »Стрпи се, оче, још годину дана!{S} Нека дијете прође св |
| липовим гранама, под гредице подвучени струкови босиљка.{S} На пећи свакојака цвијећа; нова ша |
| ут, не рече му ништа.{S} Само се зави у струку и оде даље.</p> <p>Други пут Павао Ђерић води во |
| главу!» па опет спава.</p> <p>На један стуб од звонаре стајао је наслоњен Павао Ђерић и као со |
| ладости, а још ће друкчији бити кад она ступи на снагу.{S} Кад сврши школе, може, ако ће, бити |
| је једно по сахата врати се он, и истом ступи на авлиска врата, а дијете у соби запишта.{S} Не |
| , и рече да је Павао отишао у Биоград и ступио у војску.{S} Кад јуче идосмо у варош по требовањ |
| пребије голијени, који се од вас усуди ступити ногом на ову свету земљу.{S} Проклећу и вас и с |
| це па духа.{S} На спрам тих врата друга су, те тако се игра вјетар кроз ковачницу, и хлади зној |
| Веле, кад је наш поп дошао у варош, да су лупала звона и пуцале прангије, јер коњаник, што је |
| е свиње; јер ако још један пут чујем да су упале у туђе добро, продаћу их одмах, ма ни сто грош |
| дијете и најзад је Нинко понесе, као да су јој двије године.{S} Рече јој да се прекрсти, па је |
| о.{S} Чудно да млађи људи, ма колико да су вољели Мару, сматраше цијелу ствар за изгубљену, и, |
| о и цијела кућа.{S} Врата од ње гледала су у школску авлију, а с лијеве стране била су још једн |
| школску авлију, а с лијеве стране била су још једна мања, на која је учитељ улазио.{S} У њој у |
| а.{S} Али нема више туге.{S} Разведрила су се лица и некаква неспокојна радост ожарила и увело |
| је и задруга већа, а хвала богу паметна су ми и чељад, имаће се и код мене чему научити.</p> <p |
| лик, јер га радост бјеше обасјала: уста су му непрестано развучена, а на бијелим трепавицама ча |
| Тај је Јеротије чак и ишао њему.{S} Шта су њих двојица говорили, то се не зна.{S} Један пут дов |
| је шала, као каква госпођа!{S} Па какве су јој оне хаљине, па како иде!...</p> <p>Сутра дан уст |
| спао на то да будем учитељ!...{S} Овдје су сви моји покушаји јалово испали.{S} Народ је глуп и |
| ема од тога ништа, оче владико!{S} Гдје су толики новци?</p> <p>— Па ти — вели — имаш имања, ка |
| Читав облак од воде сасу се на зид гдје су врата.</p> <p>Поп таман да скочи још преко прага, а |
| то Косово?</p> <p>— Косово је поље гдје су Срби изгубили царство, и гдје је погинуо српски цар |
| агослови оче! — У обор!</p> <p>— А чије су?</p> <p>— Ама не знам ни ја.</p> <p>— Је ли више крм |
| гу.{S} Тако га ни жене не сметају, које су сваки час обилазиле Мару, водиле је својим кућама и |
| ни измичу, Мара је цар села.{S} Свакоме су пуна уста.{S} Нада да ће нам она бити кад тад учитељ |
| е школа.{S} Подилази му крв на очи; оне су влажне и лице гори као у грозници.</p> <p>А кад мрак |
| које је он на обје стране рашчешљао, те су на крајевима растресени и шири него под самим ноздрв |
| ци да пише писма њиховим својтама, који су у војсци.{S} И попа она одмјењује ондје гдје треба п |
| оше жене и људи из сусједства, а и који су даље сједили.{S} Још једно по сахата а авлија бјеше |
| ништа не умједе казати.</p> <p>— Отишли су преко јаруге! — викну гомила, и све наже као јато чв |
| ра на прашину и људски зној.{S} Прозори су били хартијом подлијепљени.{S} На зиду је висила јед |
| оме си казао да је марва!</p> <p>Сељаци су видјели истина да је овај учитељ са свијем нешто дру |
| а добро?{S} Ни кучета ни мачета!{S} Док су живи, биће им доста, а послије — народно је и било.< |
| темељити.{S} Дјеце нијесу имали, тијем су више рачунали сеоску дјецу у своју.{S} Ко није имао |
| /p> <p>— Прије свега, браћо, ево у овом су ковчегу овдје народни новци, а кључ је на трпези, по |
| p> <p>— Па ти — вели — имаш имања, како су ми причали, на хиљаду дуката.</p> <p>Поп се забечи:< |
| е?</p> <p>— У десно ухо.</p> <p>— Е, то су црквене свиње!{S} Тјерај у обор, па им подај кукуруз |
| ом, причекаше га дванаест коњаника, што су из нашег села у народној војсци, и они отпратише поп |
| ше не би ишао босоног.{S} Оно добра што су имали, као што рекох нијесу рачунали у своје, већ у |
| и он.{S} Већ се више не кају сељаци што су је дали у школу, а поп кад је погледа уздиже очи к н |
| ио код записа.{S} Изнијели један сто из суднице, поред њега дугачка клупа и неколико троногих с |
| ла подчињена значаја, као што је ћата у судници.{S} Она је служила цркви и селу, дакле попу. — |
| амет.</p> <p>Кад је какав тежи случај у судници, одмах трчи по попа, и он то од часа намири, да |
| , враћају се људи с рада, па стоје пред судницом и говоре нешто о пушницама.{S} Ја сам био с Ра |
| врата од куће и Иконија сва умазана од суза, изнесе дијете на рукама.</p> <p>— Ја — вели — не |
| е од радости.{S} Иконија да се угуши од суза, па не пушта дијете из руку.{S} Жена пуна кућа, па |
| Владика приђе на прстима, а очи му пуне суза:</p> <p>— Како си, оче?</p> <p>Поп се трже и обрте |
| ста.{S} Она је дохвати објеручке и обли сузама.{S} Осмијех заигра на поповом лицу.{S} Он је дох |
| плачући дијете, које се и само купало у сузама.</p> <p>— А шта балите ви, жене, и цвијелите диј |
| још покојница лежала и горко зарида.{S} Сузе спирају црне мисли, налију препукло срце.{S} Сломљ |
| у се по земљи.</p> <p>Поп се уздрхта, а сузе му ударише.{S} Он мрдну једним прстом.{S} Ми је пр |
| рашно бори са самом собом.{S} Ударе јој сузе па плаче, плаче, па опет у један пут утре очи, дох |
| за главу па је љуби у чело, а нама иду сузе.{S} Поздравља се она с нама — каква је, једва да ј |
| небу, и кад год је ко хвали, а њему иду сузе као маломе дјетету.{S} Са свим већ остарио, обневи |
| <p>Поп нагнуо главу, а од милина све му сузе капљу у тањир.</p> <p>Послије је владика питао шта |
| че Аксентије Смиљанић, и обриса рукавом сузу.</p> <p>Мићо изнесе Марин ковчег и тури га у сијен |
| p>Павао опали из пиштоља, и запаљена се сукија устави под школском стрехом, а у врапчијем гније |
| рдне гомиле жеравице гдје је била школа сукне још час по пламен, а варнице полетјеше небу, али |
| уше у пламен.{S} Али он још јаче букну; сукну далеко иза звонаре, а варнице се хватају за небо. |
| попу »не труцка зорли«.</p> <p>Једном у сумрак угледа он новога пољака Луку; ухватио нечије сви |
| етлић, а са ораха му се одзива жуња.{S} Сунце блиста, а облаци се разилазе.</p> <p>Мара стала н |
| е кишне капљице, па га обасјало јутрење сунце, те се цакли као полелеј у варошкој цркви.{S} На |
| ост, послије које ће зар и нама гранути сунце.</p> <p>Међу тијем мијења се што шта у селу — ври |
| > <pb n="118" /> <p>Кум Нинко погледа у сунце које се помоли.</p> <p>— Осваја дан — рече, — ја |
| ањује.</p> <p>А кроз летве од чардака у суседној авлији цакли се једно око.{S} Тај је чардак Не |
| ћо изгрће жар из пећи за хљеб, или како сусјед Ђерић прави страшило за птице.{S} Па онда хајд’ |
| зду.</p> <p>Кола пођоше још брже.{S} Из сусједне авлије испаде с малом пушком старац Матија Ђен |
| д попову кућу.{S} Дођоше жене и људи из сусједства, а и који су даље сједили.{S} Још једно по с |
| јој оне хаљине, па како иде!...</p> <p>Сутра дан устала она, стала на врата па гледа.{S} Поп ј |
| ци с попом па одоше, а он оста сам, као сухо дрво, и на срце му паде туга.</p> <p>Дуго се опира |
| ала, наш поп!{S} Али и јесте човјек!{S} Та приличи му да је сам владика!</p> <p>Кад је поп стиг |
| оп не зна од колико се руку може читати та књига.</p> <p>Дани измичу, Мара је цар села.{S} Свак |
| ену.{S} Пуцају рогови и греде, већ је и таван дохватило; а у школи се свијетли као у по дана.{S |
| скамије, варнице посукташе, а проломљен таван наже се у пламену и хоће да дохвати патос.</p> <p |
| таде лупати сјекиром по једној греди од тавана.{S} Греда с праском паде по сред собе између дви |
| на уста.{S} Нада да ће нам она бити кад тад учитељ, заносила нас је све.{S} А она хода по пољу. |
| њи.{S} Ми више не видјесмо попа.</p> <p>Тада Станоје Исаковић лупи сјекиром у врата.{S} Она одл |
| !{S} Велика је то књига!{S} Ко њу чита, тај се ближи богу!</p> <pb n="135" /> <p>Да, али поп не |
| 29 декембра 1877 тај и тај, тај и тај, тај и тај«, па онда рече и: »Павао Ђерић, поручик!«</p> |
| а на Горици 29 декембра 1877 тај и тај, тај и тај, тај и тај«, па онда рече и: »Павао Ђерић, по |
| S} А ко је то све преко главе претурио, тај зна како најзад и туга малакше; легну њени таласи п |
| вајању шанца на Горици 29 декембра 1877 тај и тај, тај и тај, тај и тај«, па онда рече и: »Пава |
| евића, који га је заклањао и бранио.{S} Тај је Јеротије чак и ишао њему.{S} Шта су њих двојица |
| суседној авлији цакли се једно око.{S} Тај је чардак Ненада Ћерића, а у њега је син Павао, мом |
| ога владике.{S} Народ одлучи да попу за тај дан начини нове хаљине, и учитељ је читаве двије не |
| ашноме народу.{S} Велика је служба била тај дан, дивно је поп пјевао.{S} А послије службе весељ |
| кембра 1877 тај и тај, тај и тај, тај и тај«, па онда рече и: »Павао Ђерић, поручик!«</p> <p>»— |
| орици 29 декембра 1877 тај и тај, тај и тај, тај и тај«, па онда рече и: »Павао Ђерић, поручик! |
| шанца на Горици 29 декембра 1877 тај и тај, тај и тај, тај и тај«, па онда рече и: »Павао Ђери |
| уде, стизасмо и стизаху нас кола, и цио тај урнебес креташе се једним правцем.</p> <p>Дођосмо в |
| и греду, и извадисмо га испод ње.{S} У тај пар цијела школа с ужасном праском груну о земљу, и |
| које је горјело пред школом.{S} Да је у тај пар Иконија провирила, би помислила да гледа светит |
| се он отрже и ускочи у нутра.</p> <p>У тај пар цио један крај шљемена паде покрај прозора и до |
| узнак, а сељаци га прихватише.</p> <p>У тај пар Павао излети из авлије с колима и с коњима!</p> |
| ни, док не узмогне само јести.</p> <p>У тај пар отворише се врата од куће и Иконија сва умазана |
| .{S} Није она крива... ја сам.</p> <p>У тај пар чу се на пољу врисак и врата се нагло отворише. |
| ћ и као соко гледа у помрчину.</p> <p>У тај пар из школске авлије изађоше једна кола, па готово |
| } Ми смо били њиме задовољни: какав је, такав је — наш је!{S} Не бих га ја овдје ни помињао, да |
| испећи каву.</p> <p>Не рекох вам да је такав договор да кум Нинко вози Мару у Биоград и понесе |
| треба писати, извадити крштено писмо и таке ствари.{S} А учитељ поред ње изгуби и оно мало нау |
| оче! — веле да је рекао. — Хвала ти!{S} Таки мени и требају!</p> <p>Кад послије пођоше, а поп М |
| ом, па рече:</p> <p>— Чувај ми, дијете, тако ти живога и самосазданог створитеља!</p> <pb n="12 |
| их вам могао казати сваку његову ријеч, тако је мало говорио.{S} Кад видје да му и оно мало, шт |
| адико, — рече поп. — Стар је човјек!{S} Тако сам ја њу учио.</p> <p>— Од тебе се, оче — рече вл |
| е, ви који...{S} Чекајте док свршим!{S} Тако сам ја срачунао и смислио да јој одредимо, ако је |
| Ако сам ти прав, оче, да се окумимо!{S} Тако народ, хвала му, мене изабра.</p> <p>Поп се три пу |
| дну годину дана у школи «на приват».{S} Тако она пође учити и четврти разред.{S} Већ је зову се |
| же ласно обрукати ако добро не пази.{S} Тако он, вели, и не гледа <pb n="121" /> већ пљуцка пор |
| па да му послије прича кад се врати.{S} Тако они бригају бригу, док Мара спава тврдим сном.{S} |
| даде се у мисли.{S} И владика ћути.{S} Тако то траја неко вријеме, онда рече поп:</p> <p>— Тре |
| х тако сам самохран са овијем црвом.{S} Тако је божја воља, нека му је слава!{S} Али дијете ваљ |
| и које ко, ко није ни орао ни копао.{S} Тако и он остави учитеља себи сама и његовој глави.</p> |
| има двјема једну собу, а себи другу.{S} Тако га ни жене не сметају, које су сваки час обилазиле |
| ти дође, нећеш се више од ње одвајати!» Тако опет наступи вјечност, послије које ће зар и нама |
| увића и кмета.</p> <p>— Браћо — вели, — тако ми се све допада да ће скоро куцнути за ме час.{S} |
| </p> <p>— Хвала ти, куме! — рече поп. — Тако сам некако и сам мислио.{S} Сјутра ћемо се разгово |
| Како то, оче? — рече владика.</p> <p>— Тако, оче владико!{S} Ја затворам очи, а дивно видим да |
| је гриота да дијете задоцни.{S} Него ја тако мислим и кажем да се дијете васпитава и никако дру |
| сма.{S} А док она одрасте неће се писма тако ријетко писати као сада, него ће сваки човјек мора |
| жи оба кажипута и састави им врхове, па тако склопљене руке положи на сто.{S} Заврати се мало н |
| иле.{S} Па шта ћете ви у овом храму кад тако радите?{S} Шта сам ја згријешио Богу, да ми не дат |
| — вели поп — и народ рачунамо да ми је тако седамдесет.</p> <p>— Лијепа старост! — рече владик |
| тар, а челом дохвати земљу.{S} Лежао је тако може бити четврт сахата, а кад се диже и окрете, у |
| уха.{S} На спрам тих врата друга су, те тако се игра вјетар кроз ковачницу, и хлади знојава ков |
| </p> <p>— Што си; велим, стао ту, да те тако знојава бије вјетар?</p> <p>— ’Вако ја кад се озно |
| Тамо иду сва дјеца и мушка и женска, и тако је сад вријеме дошло, да ће и по селима почети, па |
| е зове, одакле је, каква му је нурија и тако даље, па пита и нашег попа.{S} Каже он све како је |
| рам учити француски, да стигнем друге и тако даље» Можете мислити како нам је било!{S} Али шта |
| као варошка дјеца, јер ово, ви видите и тако, мислим, није рођено да копа и оре, а то би <pb n= |
| рече кум-Нинко.</p> <pb n="106" /> <p>И тако Мара оста код оца, а пође у школу.</p> <p>На једно |
| зна шта је поп о њему мислио?</p> <p>И тако се учитељ осами.{S} У прсте бих вам могао казати с |
| ај боже! — гракнуше сељаци. — Не говори тако, ако бога знаш!</p> <p>Аксентије Смиљанић истаче с |
| рачунали смо ми, а и он, да ће му бити тако педесет година.{S} Попадија јал’ је била годину дв |
| динама и школи коју је учила.{S} Ходећи тако састајала се и с учитељем; најприје га се, веле, п |
| је с твојим благословом, попо, ја велим тако је добро, — рене кмет.</p> <p>— Нека је с божјим б |
| турско гробље.</p> <p>Ко зна за што он тако чини?{S} Ко зна шта је поп о њему мислио?</p> <p>И |
| овом божјем дому?{S} Прогнаћу вас, ако тако устјерате, старости ми, одавде и намјестићу Мића ц |
| {S} Али кад поша намири по нашем рачуну тако педесет и пет година, почне нешто удити, свако јут |
| гра.</p> <p>— Ја — вели, — браћо, остах тако сам самохран са овијем црвом.{S} Тако је божја вољ |
| а, али послије се већ навикла. -</p> <p>Тако је то ишло мјесец дана.{S} У то доба Мара поста јо |
| у цркву, и она се напуни народа.</p> <p>Тако се дијете крсти и надјенуше му име Марија.</p> <p> |
| риђем руци, да ме пита чији сам.</p> <p>Тако смо ми рачунали, а и учитељ није имао ништа против |
| рце и лако му, као да се окупао.</p> <p>Тако је он дјеловао.{S} Никад није престајао, никад се |
| не могу да је се сити нагледају.</p> <p>Тако она весели попа и село.{S} Ишла је с попом и влади |
| м је послуга био Мићо црквењак, који се такође рачунао у нешто што припада цркви и селу, дакле |
| како најзад и туга малакше; легну њени таласи по срцу и уморну површину дотиче само још писмо |
| то се запуши на њеним обрашчићима.{S} И таман се поп наже да је пољуби, а дијете у сну махну ру |
| асу се на зид гдје су врата.</p> <p>Поп таман да скочи још преко прага, а Бурмазевић, који је с |
| не знајући за што, дадоше се у некакву тамну слутњу.</p> <p>Другога дана изашао учитељ у механ |
| р- и газда-Станоје, па ћете видјети.{S} Тамо иду сва дјеца и мушка и женска, и тако је сад вриј |
| рад, — рече поп и силом развуче уста. — Тамо ћеш свега видјети.</p> <p>— Биоград!? — рече дијет |
| ву да читам молитву Арнаутовићу, кад ја тамо, а њему Срнинић прошцем сломио ребро, и то све око |
| »Изгорје црква!« Па опет пушке, лупа и тандрк котлова и чакаља; а <pb n="140" /> кроз цијелу т |
| фесора, нудили му да наспе чорбу себи у тањир, али он, вели, казао: «нека, хвала, могу ја и из |
| главу, а од милина све му сузе капљу у тањир.</p> <p>Послије је владика питао шта је учила, и |
| и не волиш!{S} Једно или друго!{S} Нећу тањир од два лица.{S} Не волим људе, који што хоће не м |
| гу ја и из чиније», те није хтио прљати тањира. — Знали смо ми већ у напријед да нас он неће ос |
| ед:</p> <p>— Ако је твоја воља, попо; и твој благослов, да му узмемо добру жену дадиљу, или да |
| ладику у руку, а он њу у чело.</p> <p>— Твоја? — пита владика. .</p> <p>— Божја, па моја! — реч |
| д ове.</p> <p>— Оче владико, старија је твоја и паметнија од моје.{S} Само још да видим шта ће |
| нић истаче се напријед:</p> <p>— Ако је твоја воља, попо; и твој благослов, да му узмемо добру |
| ији је данас свијет, него што је био за твоје младости, а још ће друкчији бити кад она ступи на |
| >— Куме — вели кум Нинко, — није малено твоје имање, а ево ћу и ја дати још...</p> <p>Поп нестр |
| Пазићу га као своје!</p> <p>— Ако је с твојим благословом, попо, ја велим тако је добро, — рен |
| а дан — рече, — ја велим у име бога и с твојим благословом, куме, да се крећемо.</p> <p>Иконија |
| да дочекаш; да те утјеши и подвори под твоју старост, да се дичиш и поносиш њоме, како се наро |
| ш кад од механе.{S} Треба ја да водим и твоју бригу.</p> <p>Он иде даље а ковач као опарен трчи |
| ан сељак прене иза сна, прекрсти се: »о твоју главу!» па опет спава.</p> <p>На један стуб од зв |
| ародом, па у име божје нек иде дијете у твоју кућу, и нека почне наук!</p> <p>Али сјутра се про |
| Тако они бригају бригу, док Мара спава тврдим сном.{S} Већ се заблиста од истока.{S} Стадоше ј |
| аде у ватру, али она не држа дуго, и он тврдо заспа.{S} Пробуди се у саму зору, и изиђе у авлиј |
| ога и владици, и он <pb n="125" /> им у тврдо обећао.{S} Сиромах покојни учитељ, чисто нам је.. |
| ао: «нека, хвала, могу ја и из чиније», те није хтио прљати тањира. — Знали смо ми већ у наприј |
| мало висила, а горња је мало издигнута, те се виде бијели као снијег зуби, мало искривљени као |
| рећи: с Маром, али ме сам језик поведе, те рекох: — шта је, бога ти, с Павлом Ђерићем?</p> <p>— |
| ељ онда навали на попа и на друге људе, те је задржа још једну годину дана у школи «на приват». |
| прозора и дохвати кућу и са те стране, те му запријечи повратак.{S} Дим се сави.{S} Народ вриш |
| капљице, па га обасјало јутрење сунце, те се цакли као полелеј у варошкој цркви.{S} На букви к |
| и, које је он на обје стране рашчешљао, те су на крајевима растресени и шири него под самим ноз |
| аш поп био најстарији у цијелом округу, те да му је по томе спадала нека особита почаст и задат |
| а духа.{S} На спрам тих врата друга су, те тако се игра вјетар кроз ковачницу, и хлади знојава |
| ло порасла и што је бљеђа дошла у лицу, те јој црне очи чисто још црње и још се силније цакле.< |
| .{S} Силне, свете и поучљиве ријечи, да те језа подиђе.{S} Црква је служила сваки дан, а недјељ |
| година.{S} У очима му нешто страшно, да те свега језа подиђе.{S} Било нас је, који смо мислили |
| А?</p> <p>— Што си; велим, стао ту, да те тако знојава бије вјетар?</p> <p>— ’Вако ја кад се о |
| ако добро и радост од ње да дочекаш; да те утјеши и подвори под твоју старост, да се дичиш и по |
| иљне, црне, продиру ти у душу, и као да те нешто питају.{S} Ја знам кад се деси да сам сам у шк |
| а?</p> <p>— Чивутин, — Рече Павао. — Ја те не видјех ни да се крстиш, ни да клањаш.{S} Не знам |
| та поздрави нек’ закаже селу да пази на те свиње; јер ако још један пут чујем да су упале у туђ |
| паде покрај прозора и дохвати кућу и са те стране, те му запријечи повратак.{S} Дим се сави.{S} |
| ану, гдје владика стајаше.</p> <p>— Шта те боли? — рече владика.</p> <p>Поп с муком подвуче рук |
| м! — Па опет: пљус!</p> <p>— Гори си од те марве! — рече учитељ.</p> <p>Павао се испријечи:</p> |
| е му залупа.</p> <p>— Устани!...{S} Сви те чекамо... — рече поп па побјеже из собе.</p> <pb n=" |
| одговара:</p> <p>— Не!</p> <p>— Боли ли те ма што год? — рече доктор.</p> <p>-— Овдје! — рече п |
| до појаса, а све пита:</p> <p>— Боли ли те?{S} Осјећаш ли штогод?</p> <p>Поп слабо одговара:</p |
| ешто, што промијени наше рачуне.</p> <p>Те године дође у нашу окружну варош владика.{S} Нећу ва |
| <pb n="134" /> <p>— Е, печем ја каву за тебе, — рече Иконија. — Знам ја, ти си се поварошанчила |
| ти, већ гледај свога посла!{S} Знам ја тебе добро који си ти!</p> <p>Учитељ зачкиљи очима:</p> |
| Владика се забезекну:</p> <p>-— А какав тебе гријех мори?</p> <pb n="144" /> <p>Поп слабо махну |
| ек!{S} Тако сам ја њу учио.</p> <p>— Од тебе се, оче — рече владика, — има и матор човјек чему |
| .</p> <p>— Јок! — каже кум Нинко. — Код тебе је била скоро двије године, а код мене једном <pb |
| крај школе да станеш, увијек гледају у тебе.{S} Озбиљне, црне, продиру ти у душу, и као да те |
| му је жена и дијете, па понавља: »Слава теби, Господе!«</p> <p>Али једно вече, кад се врати из |
| ебала његова памет.</p> <p>Кад је какав тежи случај у судници, одмах трчи по попа, и он то од ч |
| а.</p> <p>— Ласно је — вели — за новце, тек ако ти пристајеш.{S} Све ћемо то лијепо намјестити. |
| ће она бити, и у чије ће руке доћи!{S} Тек велим толико да јој одредите, да се не рачуна баш с |
| радио сам на гробу, то нико не зна.{S} Тек послије једно по сахата врати се он, и истом ступи |
| г доброг учитеља слабо шта лијепило.{S} Тек он се трудио што је боље могао.{S} Ни у што се у се |
| домаћица весела узела дијете за руку, а тек учитељ као из мртвих:</p> <p>— Молим вас, браћо, и |
| и ни говори ни ромори, само брише очи и тек постарији људи што је по штогод припитају, а млађим |
| млађа, јал’ није.{S} Али обадвоје људи темељити.{S} Дјеце нијесу имали, тијем су више рачунали |
| ци добијем новог коморџију, неког Илију Теовиловића, мога сељака.</p> <p>Кажем му се.</p> <p>Мн |
| се истина никоме, али попу пао некакав терет на срце и црне му мисли долазе у главу да ће изгу |
| — вели лакше умријети.{S} Спаде ми неки терет са срца.</p> <pb n="108" /> <p>Али кад поп скиде |
| на нос да <pb n="96" /> ми искочи!«.{S} Теретан јој сваки рад и све да јој је да лежи.{S} Не ту |
| лако поред ковачнице.{S} Ковач је нешто теретно радио, сав мокар од зноја, залијепила му се кош |
| и погледа по свјема:</p> <p>— Је ли оно тешко селу?</p> <p>— Не дај боже! — гракнуше сељаци. — |
| аву за тебе, — рече Иконија. — Знам ја, ти си се поварошанчила.{S} Волиш ти бијелу каву!</p> <p |
| ећне работе.{S} Јеси чуо ти, Рајковићу, ти, Иванковићу, ти, Јоване Бојичићу, и <pb n="95" /> ти |
| Јеси чуо ти, Рајковићу, ти, Иванковићу, ти, Јоване Бојичићу, и <pb n="95" /> ти, Настасе Андрић |
| у, ти, Јоване Бојичићу, и <pb n="95" /> ти, Настасе Андрићу, ама зар ви мислите да ја не видим |
| <pb n="114" /> <p>— Е — вели владика, — ти си своме дјетету највише добру рад.{S} Па ја велим н |
| м.{S} Онда, веле, рече свети владика: — Ти си, оче, од најстаријих овдје; а, бога ти, колико ти |
| е божје.</p> <p>— Па кад ти се слави, а ти га слави!{S} А мене немој дирати!{S} Видиш да радим! |
| вјек.</p> <p>— Затворена је!</p> <p>— А ти је отвори!{S} Ја сам наименован за учитеља у овом се |
| је, а знаш како сам страдао.</p> <p>— А ти узми које црквено марвинче, а зар ће бити и што раки |
| си, оче, од најстаријих овдје; а, бога ти, колико ти је година?</p> <p>— Ја — вели поп — и нар |
| језик поведе, те рекох: — шта је, бога ти, с Павлом Ђерићем?</p> <p>— Е, сељаче и господине, њ |
| дважно га упитам:</p> <p>— Шта је, бога ти... — хтједох рећи: с Маром, али ме сам језик поведе, |
| Да бог да још дуго да поживиш! — А бога ти, оче — не прими за зло, — гдје си ти школе учио?</p> |
| оче:</p> <p>— Куме мој и оче, сретна да ти је Марија и наше кумство! да бог да свако добро и ра |
| Глувићевој кући.{S} Напредује дијете да ти је милина погледати.{S} Жене се надмећу понудама и п |
| у:</p> <p>— Пођи с богом, Маро!{S} Нека ти је он у помоћи!</p> <p>Онда сви редом почеше љубити |
| ијепо, оче! — веле да је рекао. — Хвала ти!{S} Таки мени и требају!</p> <p>Кад послије пођоше, |
| и код мене чему научити.</p> <p>— Хвала ти, куме! — рече поп. — Тако сам некако и сам мислио.{S |
| вријеђени народ гракну: удри, посветила ти се!{S} Све иде добро и сви се добру надају.{S} Попад |
| о!{S} Гдје су толики новци?</p> <p>— Па ти — вели — имаш имања, како су ми причали, на хиљаду д |
| дијете прође свијета.{S} А послије, кад ти дође, нећеш се више од ње одвајати!» Тако опет насту |
| јесмом слави име божје.</p> <p>— Па кад ти се слави, а ти га слави!{S} А мене немој дирати!{S} |
| — рече Мара.</p> <p>— Гле!{S} А од куд ти знаш?</p> <p>— Прочитала сам оно доље.</p> <p>— Зар |
| ка окренув се учитељу викну: — Упамтиде ти, учитељу, коме си казао да је марва!</p> <p>Сељаци с |
| сједећи на кревету.</p> <p>— А камо се ти, учитељу? — рече поп.</p> <p>— Ево ме!</p> <p>— Знам |
| Онда поче поп:</p> <p>— Чујеш, куме, и ти, брат-Станоје!{S} Дијете, као што видите, расте хвал |
| p>— Сјећам!</p> <p>— Сјећаш ли се да ми ти рече да је то доста за добра пастира?</p> <p>— Сјећа |
| га ти, оче — не прими за зло, — гдје си ти школе учио?</p> <p>— Ја сам се — вели поп — учио у м |
| га посла!{S} Знам ја тебе добро који си ти!</p> <p>Учитељ зачкиљи очима:</p> <p>— А који сам ја |
| њега, а он се окрете:</p> <p>— А што си ти, море, стао ту?</p> <p>— Што сам уморан, — рече кова |
| о изађе Нинко Вилотић:</p> <p>— Ако сам ти прав, оче, да се окумимо!{S} Тако народ, хвала му, м |
| >— Немојде ми пристајати на муку, кажем ти, већ гледај свога посла!{S} Знам ја тебе добро који |
| и пукне, што ти не могу доћи.{S} Причао ти је владика да ме је премјестио у један пансионат, гд |
| се она родила да бере кудјељу.{S} Него ти њу дај даље у школу!</p> <p>— Не чу ти, оче владико, |
| p>— Ласно је — вели — за новце, тек ако ти пристајеш.{S} Све ћемо то лијепо намјестити.{S} Имам |
| итар скочи на нашег попа:</p> <p>— Како ти да говориш онако пред његовим преосвештенством?!</p> |
| њено!{S} Је л’ вам право?</p> <p>— Како ти наредиш!</p> <p>— У ковчегу има у једном рупцу завез |
| и матор човјек чему да научи. — А како ти се зове мала?</p> <p>— Мара. -</p> <p>— Да је благос |
| а рече:</p> <p>— Чувај ми, дијете, тако ти живога и самосазданог створитеља!</p> <pb n="120" /> |
| д најстаријих овдје; а, бога ти, колико ти је година?</p> <p>— Ја — вели поп — и народ рачунамо |
| тки бабо!{S} Хоће срце да ми пукне, што ти не могу доћи.{S} Причао ти је владика да ме је премј |
| то, а он још није пожњео.</p> <p>»А што ти, Стјепане, не жањеш?«</p> <p>— Како ћу, оче?</p> <p> |
| асјалука и несрећне работе.{S} Јеси чуо ти, Рајковићу, ти, Иванковићу, ти, Јоване Бојичићу, и < |
| >— Прочитала сам оно доље.</p> <p>— Зар ти умијеш читати?</p> <p>— Умијем.</p> <p>Владика донес |
| очи и скиде лулу с чибука:</p> <p>— Зар ти — вели, — дроњо, зовеш моју кућу туђом, и зар ће се |
| ча гдје сједи пред крчмом:</p> <p>— Зар ти — вели — у радни дан сједиш пред механом?</p> <p>— Б |
| едају у тебе.{S} Озбиљне, црне, продиру ти у душу, и као да те нешто питају.{S} Ја знам кад се |
| ти њу дај даље у школу!</p> <p>— Не чу ти, оче владико, свршила је?</p> <p>— Знам! свршила у с |
| би било рђаво! — рече кмет. — Шта велиш ти, оче, и ви, браћо?</p> <p>— Па да огледамо, а? — реч |
| ам ја, ти си се поварошанчила.{S} Волиш ти бијелу каву!</p> <p>У то дође и поп из градине.{S} Њ |
| иво изађе напријед:</p> <p>— Да простиш ти, попо, и ви, браћо, ви сви знате да се моја домаћица |
| е људи темељити.{S} Дјеце нијесу имали, тијем су више рачунали сеоску дјецу у своју.{S} Ко није |
| е зар и нама гранути сунце.</p> <p>Међу тијем мијења се што шта у селу — вријеме чини своје!{S} |
| је камара сирчева, колача од пекмеза и тијеста, лепиња и погача, лонаца с кајмаком, живих и пр |
| врат на нос спремио кола за Биоград и с тим писмом отрчао владици. — Све то само би <pb n="122" |
| врата од ковачнице па духа.{S} На спрам тих врата друга су, те тако се игра вјетар кроз ковачни |
| </p> <p>— Амин да бог да! — одазваше се тихо сељаци.</p> <p>Сви се обредише ракијом, па онда не |
| у дугим хаљинама; корача плоту и дуго и тихо шапућу.{S} Нико то не види, нити ко опажа на друго |
| да зовне још људе, којих ће се највише тицати бесједа.{S} Ако је ко учинио што рђаво, а он га |
| ју на другу страну у плот.</p> <p>Наста тишина.</p> <p>Поп метну обје руке на Марину главу и уз |
| ногама.{S} Онда скочи, трчи у кухину и тјера Иконију да јој прича које шта.{S} Послије трчи по |
| хо.</p> <p>— Е, то су црквене свиње!{S} Тјерај у обор, па им подај кукуруза.{S} А кмета поздрав |
| , нико не зна како да почне, како да га тјеши, шта да му каже. — Поп издиже главу и погледа по |
| Мићу заповједио да све црквене чарапе, тканице и рубље изнесе у порту и разда сиромашноме наро |
| шене?</p> <p>— У десно ухо.</p> <p>— Е, то су црквене свиње!{S} Тјерај у обор, па им подај куку |
| о њему.{S} Шта су њих двојица говорили, то се не зна.{S} Један пут довуче Јеротије американски |
| подишла обрашчиће, и кад што проговори, то је као у некаквом заносу.</p> <pb n="116" /> <p>— Да |
| кије.{S} Шта је поп радио сам на гробу, то нико не зна.{S} Тек послије једно по сахата врати се |
| и добавио нама, ма на недјељу дана.{S} То би њега сиромаха само још јаче цвијељало, јер он је |
| бран са шарамповом и ливаду с виром.{S} То нека је њено!{S} Је л’ вам право?</p> <p>— Како ти н |
| да не будете постидни пред свијетом.{S} То вам је на аманет, па сад гледајте!</p> <p>Хоће они ш |
| је опет имао цркву, село и попадију.{S} То јест: поп је служио цркву, управљао селом и живио с |
| чику, ћери, не мораш љубити у руку.{S} То је мој кухар!</p> <p>— Нека, оче владико, — рече поп |
| о, мислим, није рођено да копа и оре, а то би <pb n="105" /> било и срамота за оволико село; а |
| ахне косом ни да закопа мотиком, али за то је он ипак увијек у послу.{S} Он води бригу о цијело |
| </p> <p>— Нијесам — вели поп — никад на то мислио.{S} Да видиш, није луда ова учитељева.</p> <p |
| упропастио сам своју каријеру и спао на то да будем учитељ!...{S} Овдје су сви моји покушаји ја |
| ем да се дијете васпитава!</p> <p>— Шта то? — рече Мојсило Прокић.</p> <p>— Мислим и кажем да с |
| ne unit="subSection" /> <p>Прошло је од то доба до сад шест година.{S} Ја сам лутао по свијету, |
| ља себи сама и његовој глави.</p> <p>Од то доба учитељ поста још већа ћуталица и још осамљенији |
| {S} Сам се даде у неке мисли.</p> <p>Од то доба он учитеља никад више ни за шта не запита, нити |
| ад и с тим писмом отрчао владици. — Све то само би <pb n="122" /> развлачило приповијетку и све |
| ="122" /> развлачило приповијетку и све то само би онај разумио, који је своје рођено морао пос |
| ли га нијесмо марили.{S} Нарочито га је то црнило, што га поп ама ни у уста не узима.</p> <p>Ни |
| > <p>— Сјећаш ли се да ми ти рече да је то доста за добра пастира?</p> <p>— Сјећам!</p> <p>— Чу |
| м се мисли и сам поклонио!{S} Велика је то књига!{S} Ко њу чита, тај се ближи богу!</p> <pb n=" |
| је погинуо на Косову.</p> <p>— А шта је то Косово?</p> <p>— Косово је поље гдје су Срби изгубил |
| а, није ни игра — ко ће га знати шта је то!{S} Па је онда тресне о ледину, истеже прстима оно м |
| оцрвење па поче да дршће, каже: »Шта је то, браћо, јесте ли ви хришћани? како је то зло ударило |
| — нико му неће ни ријечи рећи.{S} Он је то и радио.{S} Попустила му шина на точковима, а он нађ |
| /p> <p>— Стани! — рече владика. — Ко је то Југ Богдан?</p> <pb n="113" /> <p>— Није, он жив, — |
| орамо оставити свој завичај.{S} А ко је то све преко главе претурио, тај зна како најзад и туга |
| о, браћо, јесте ли ви хришћани? како је то зло ударило, да је горе него ли у Турској?{S} Синоћ |
| ослије се већ навикла. -</p> <p>Тако је то ишло мјесец дана.{S} У то доба Мара поста још замишљ |
| је богомрско не радити у петак, јер је то само турски светац, и да ће он свакога избрисати из |
| ена је — али јој је јасно лице.{S} Није то туга, ни брига, што занима њену душу.</p> <p>То је о |
| јасан писак тужно плива зраком.{S} Није то позната пјесма, није ни игра — ко ће га знати шта је |
| едје као крпа и разрогачи очи; — Шта се то по богу толико учи?</p> <p>— Науке, — рече владика.< |
| ауке, — рече владика.</p> <p>— А шта ће то њој?</p> <p>— Како шта ће, оче?{S} Друкчији је данас |
| њоме: «Није» вели «ни плакала!» Гдје ће то бити да дијете не плаче?</p> <p>Што да вам причам ка |
| } Уставише се кола.{S} Гледамо ми ко ће то бити.</p> <p>Господин човјек неспретно скочи с кола, |
| луда ова учитељева.</p> <p>— А како ће то ићи? — запита Аксентије Смиљанић учитеља.</p> <p>— Л |
| ађена.</p> <p>— На поклон!</p> <p>Бјеше то једна велика пјесмарица сва у злато увезана.</p> <p> |
| а њему Срнинић прошцем сломио ребро, и то све око неке сипљиве кобиле.{S} Па шта ћете ви у ово |
| сте је ви даривали, кад се родила.{S} И то је њено!</p> <p>— Божје па њено!</p> <p>— Е, сад ми |
| чај у судници, одмах трчи по попа, и он то од часа намири, да је сваком право.</p> <p>Код куће |
| па да се сам врати?{S} Бог зна би ли он то могао икако и поднијети?</p> <p>Ту они говорише које |
| кад ће планути.</p> <p>Поп, који је до то доба ван себе лежао у колима, скочи на поље као мома |
| p> <p>Гле!...{S} Нов учитељ!...{S} Како то?</p> <p>Поп се исправи па га стаде гледати.{S} И ми |
| еде ми га некрштен човек.</p> <p>— Како то, оче? — рече владика.</p> <p>— Тако, оче владико!{S} |
| се у мисли.{S} И владика ћути.{S} Тако то траја неко вријеме, онда рече поп:</p> <p>— Треба ли |
| е у Биоград на науке.</p> <p>— А колико то траје?</p> <p>— Четири године!</p> <p>Поп преблиједј |
| ача плоту и дуго и тихо шапућу.{S} Нико то не види, нити ко опажа на другој страни иза амбара ц |
| овце, тек ако ти пристајеш.{S} Све ћемо то лијепо намјестити.{S} Имам и ја неку цркавицу, коју |
| p> <p>Тако је то ишло мјесец дана.{S} У то доба Мара поста још замишљенија.{S} Чудновато се поч |
| чила.{S} Волиш ти бијелу каву!</p> <p>У то дође и поп из градине.{S} Његово светитељско лице бј |
| у!« Али слаб јој бјеше гласић.{S} Не чу то ни поп, ни кум Нинко, ни кочијаш.</p> <p>Коњи све кр |
| свиње па гони у обор.</p> <p>— Куда ћеш то, Луко?</p> <pb n="92" /> <p>— Благослови оче! — У об |
| е се:</p> <p>— Спава још дијете!</p> <p>То бјеше препона.{S} Ко може стегнути срце, па сада про |
| о!{S} Сад ме ништа више не боли!</p> <p>То бјеше пошљедња његова ријеч!</p> <milestone unit="su |
| ни брига, што занима њену душу.</p> <p>То је она сентименталност, ваљада својствена њеним годи |
| о се народ дичи и поноси <pb n="101" /> тобом, а све у здрављу и весељу за дуго и на много.</p> |
| рим за мале душе, ја нећу овдје да се с тобом цмакам! ја хоћу рад!{S} Или ме волиш или не волиш |
| у њу пљунуо.{S} Послије, каже, све код тог професора, нудили му да наспе чорбу себи у тањир, а |
| убих душу што нијесам учио школе.{S} Са тога изгубих и дијете, а одведе ми га некрштен човек.</ |
| нали, а и учитељ није имао ништа против тога, да је Мара већ свршила «васпитање», и да сада пох |
| поп с неколико старијих људи ишао због тога и владици, и он <pb n="125" /> им у тврдо обећао.{ |
| <p>Попу чисто одлакну:</p> <p>— Нема од тога ништа, оче владико!{S} Гдје су толики новци?</p> < |
| милио наш поп, јер прве недјеље послије тога, истом поп подијели нафору, а једне каруце рррр! п |
| колу.</p> <p>На једно по године послије тога, напрасно се разбоље поп, заковрну од један пут, и |
| ат.</p> <p>Они се згледаше.</p> <p>— Из тога зидајте најприје школу, па цркву.{S} Немојте брука |
| каже, хоће да умре.{S} Не треба ни око тога да се задржавам како је поп на врат на нос спремио |
| p>— Природу! — рече он замишљено. — Да! тој сам се мисли и сам поклонио!{S} Велика је то књига! |
| ту је Мару предао.{S} Причао је како у тој кући има много које шта, да ни десето не знаш чему |
| од тога ништа, оче владико!{S} Гдје су толики новци?</p> <p>— Па ти — вели — имаш имања, како |
| аком, живих и пржених пилића, пастрме и толико «заире», да би Војин четовођа рахат цијелу чету |
| ти, и у чије ће руке доћи!{S} Тек велим толико да јој одредите, да се не рачуна баш сироче, и д |
| па и разрогачи очи; — Шта се то по богу толико учи?</p> <p>— Науке, — рече владика.</p> <p>— А |
| о сад држах.{S} Шта ће женском чељадету толико имање, а бог зна чија ће она бити, и у чије ће р |
| кумови, да није право да се дијете код толиког свог имања потуца по туђим кућама.</p> <p>Поп п |
| богословац прича да се сада раставља са том женом, јер га она тужи да је бије и злоставља. — Не |
| р он је зацијело и сам већ с владиком о томе говорио.{S} Покуњисмо се, па ћутасмо.</p> <p>Прету |
| {S} Већ је поп мислио да поведе ријеч о томе с народом, али <pb n="109" /> се опет деси нешто, |
| тарији у цијелом округу, те да му је по томе спадала нека особита почаст и задатак при поздрављ |
| је то и радио.{S} Попустила му шина на точковима, а он нађе Пера ковача гдје сједи пред крчмом |
| А јеси ли видио црквена кола и шину на точковима?</p> <p>— Нијесам, оче!</p> <p>— Нијеси, ја б |
| ата, и кад се с пласта поче пушити а са траве роса дизати, уста поп па пође у кућу.{S} Сви умук |
| "97" /> дјетета из собе.{S} Он клече на траву и узе се молити богу.</p> <p>Још није поштено ни |
| гомила, и све наже као јато чворака на траг.</p> <p>— Овуда!{S} Овуда ћемо га пресрести!</p> < |
| ?</p> <p>— Побјеже учитељ!</p> <p>— Без трага му глава!{S} Шта дижеш вику? — рече бунован Матиј |
| а пријети клетвом.{S} Осврће се народ и тражи очима њих четворицу, а они покуњили главе, поглед |
| лад човјек.{S} Подбочио се на косиште и тражи очима попову кућу.{S} Или извади двојнице, духа у |
| у мисли.{S} И владика ћути.{S} Тако то траја неко вријеме, онда рече поп:</p> <p>— Треба ли ту |
| Биоград на науке.</p> <p>— А колико то траје?</p> <p>— Четири године!</p> <p>Поп преблиједје к |
| а глави му широк сламњи шешир с црвеном траком.{S} Испод шешира смеђа коса пада на чело.{S} Гус |
| шаре у вароши, па их све масти, а испод трапа гдје хвата можданик подметнуо двије старе коњске |
| наутовић забоде своме бијелцу оструге у трбух.</p> <p>Онда се спусти грозна киша.{S} Из грдне г |
| inia philomela</foreign>! па шта? — Или тргне боквицу из земље, па завирује прстић, који је још |
| нагне се према њему, па се од један пут тргне, издигне главу, уђе у собу и отвори књигу.</p> <p |
| ијеси, ја боме, немаш кад од механе.{S} Треба ја да водим и твоју бригу.</p> <p>Он иде даље а к |
| ијету, па онда скочи; само што рекне: — Треба радити! — па нас остави, а ми блејимо за њом.</p> |
| а неко вријеме, онда рече поп:</p> <p>— Треба ли ту штогод трошити?</p> <p>— Једно пет шест дук |
| /p> <pb n="91" /> <p>- А моба?</p> <p>— Треба убити брава и набавити аков ракије, а знаш како с |
| у Биоград и понесе владичино писмо куд треба.{S} Поп не може од цркве а и од старости.{S} А гд |
| сци.{S} И попа она одмјењује ондје гдје треба писати, извадити крштено писмо и таке ствари.{S} |
| сама и како, каже, хоће да умре.{S} Не треба ни око тога да се задржавам како је поп на врат н |
| ту највише добру рад.{S} Па ја велим не треба да стајеш њеној срећи на пут.</p> <p>— Не дао бог |
| > <p>— Добро! — рече поп. — Али дјетету треба сиса.</p> <p>Станоје Глувић стидљиво изађе наприј |
| да је рекао. — Хвала ти!{S} Таки мени и требају!</p> <p>Кад послије пођоше, а поп Митар скочи н |
| да посла, свуда је и стизао, и свуда је требала његова памет.</p> <p>Кад је какав тежи случај у |
| још годину-дана преко главе.{S} Кад је требало да дође, поп доби писмо да ове године о распуст |
| оде, пође све по старом.{S} На ново је требало чекати годину дана, и кад се она наврши, закла |
| дјецу у своју.{S} Ко није имао чарапа, требао је само недјељом проћи поред попове куће, па већ |
| у војску.{S} Кад јуче идосмо у варош по требовање, а наш комисар донесе новине, па нам прочита: |
| у му непрестано развучена, а на бијелим трепавицама час по виси капљица, којом душа роси, кад ј |
| , савлада немирну душу Марину; кад црне трепавице падоше на запурене обрашчиће а груди се почеш |
| ет у један пут утре очи, дохвати књигу, тресне о сто, отвори, па навали читати.</p> <p>Сјела је |
| ко ће га знати шта је то!{S} Па је онда тресне о ледину, истеже прстима оно мало длачица на усн |
| јој лута по зраку.{S} Онда у један пут тресне ножицом и уздигне главу:</p> <p>— <foreign xml:l |
| преко прага, а пламена греда више врата тресну и лупи попа по потиљку.{S} Он паде ничице и прси |
| надају.{S} Попадија се опоравља и - већ трећег дана предигла се у постељи, па срче млијеко из ћ |
| дан, а писма од ње нема.{S} Једно вече, трећи дан по Петрову дне, враћају се људи с рада, па ст |
| ад се навршише три године, и Мара сврши трећи разред, учитељ онда навали на попа и на друге људ |
| ије јој се ваљада од бола развуче лице, трже се једном, и онда као да се осмјехну и као да отво |
| а:</p> <p>— Како си, оче?</p> <p>Поп се трже и обрте очи на ону страну, гдје владика стајаше.</ |
| ицама која је пред попом стајала и брзо трже руку назад.{S} Исправи се, па са стране баци погле |
| Имају једног попенду, који је још с два три капиталиста притиснуо пола села, а све благочастиви |
| д, хвала му, мене изабра.</p> <p>Поп се три пут пољуби с њиме.{S} Онда понијеше дијете у цркву, |
| ога из мог села.</p> <p>Кад се навршише три године, и Мара сврши трећи разред, учитељ онда нава |
| страну.{S} Има му двадесет и двије до и три године.</p> <p>Ништа не говори с кочијашем.{S} Пуши |
| ке авлије изађоше једна кола, па готово трком пођоше улицом.</p> <p>Павао опали из пиштоља, и з |
| ику!</p> <p>Двоја троја кола у највећем трку полетјеше, а Војин Арнаутовић забоде своме бијелцу |
| ћу вам причати шта се ту спрема, ни ону трку и урнебес од попова.{S} Доста да знате, да је наш |
| а добар катана по владику!</p> <p>Двоја троја кола у највећем трку полетјеше, а Војин Арнаутови |
| — сад ћемо га ухватити!</p> <p>Двојица тројица метнуше попа у кола.{S} Посједаше још њих некол |
| подин човјек неспретно скочи с кола, па тромо, и као да је бог зна како уморан, приђе столу, гд |
| це, поред њега дугачка клупа и неколико троногих столица.{S} Засјели старији људи и поп, па раз |
| а рече поп:</p> <p>— Треба ли ту штогод трошити?</p> <p>— Једно пет шест дуката мјесечно.</p> < |
| оро из вароши шарен нов ковчег и у њега трпа Иконија силне чарапе, кошуље и убрусе.</p> <p>Жене |
| вчегу овдје народни новци, а кључ је на трпези, под плаштаницом — зна Мићо!{S} Унутра има хиљад |
| } Нијесмо дуго знали, док не дође Марко трубач из војске, и рече да је Павао отишао у Биоград и |
| прије по селу, али је расијан и све се труди да сакрије радост.{S} А кад је на само често му с |
| погледа на ону страну, зачкиљи очима и труди се да позна ко је.{S} У један пут пљесну рукама:< |
| читеља слабо шта лијепило.{S} Тек он се трудио што је боље могао.{S} Ни у што се у селу није па |
| ола као на »вендерима« и да се попу »не труцка зорли«.</p> <p>Једном у сумрак угледа он новога |
| старији бацају пушке, сједају на кола и трче изван села.{S} Кмет се помамио:</p> <p>— Живог или |
| ач у руци и гига ногама.{S} Онда скочи, трчи у кухину и тјера Иконију да јој прича које шта.{S} |
| онију да јој прича које шта.{S} Послије трчи по авлији, ваби кокоши, гледа како Мићо изгрће жар |
| .</p> <p>Он иде даље а ковач као опарен трчи поповој кући и стеже шину.{S} Набавља зелене шаре |
| д је какав тежи случај у судници, одмах трчи по попа, и он то од часа намири, да је сваком прав |
| не из цијелога села по поповој кући.{S} Ту је камара сирчева, колача од пекмеза и тијеста, лепи |
| ко село; а вашој кући част и поштење! — ту учитељ скиде капу и поклони се кум-Нинку. — А ја мис |
| </p> <p>— Гдје је овдје школа?</p> <p>— Ту је, господине, одмах до цркве.</p> <pb n="127" /> <p |
| .{S} Није ни он готово ништа вечерао, а ту ноћ узе Мару себи у постељу.{S} Иконија се не може о |
| и не вриједи све ни сто дуката.{S} Нема ту ништа од школе!</p> <pb n="115" /> <p>Владика се мал |
| рош владика.{S} Нећу вам причати шта се ту спрема, ни ону трку и урнебес од попова.{S} Доста да |
| Маром кући неког професора Вучетића, и ту је Мару предао.{S} Причао је како у тој кући има мно |
| ијеме, онда рече поп:</p> <p>— Треба ли ту штогод трошити?</p> <p>— Једно пет шест дуката мјесе |
| е, врло лијепо! — рече владика.{S} Узми ту књигу па читај код куће!</p> <p>— На поклон? — рече |
| крете:</p> <p>— А што си ти, море, стао ту?</p> <p>— Што сам уморан, — рече ковач.</p> <p>— Зна |
| p> <p>— А?</p> <p>— Што си; велим, стао ту, да те тако знојава бије вјетар?</p> <p>— ’Вако ја к |
| и чакаља; а <pb n="140" /> кроз цијелу ту вреву чује се ситан глас црквеног звона.</p> <p>Кад |
| капетан:</p> <p>— А што — вели — бијеш ту марву?</p> <p>— Ја шта ћу, кад неће да иде?</p> <p>— |
| Не знам само чивутскога закона.</p> <p>Ту он још љуће одадре дешњака.{S} Волови у један пут по |
| дје је погинуо српски цар Лазар.</p> <p>Ту њене очице по ново потражише слику Лазареву.</p> <p> |
| и он то могао икако и поднијети?</p> <p>Ту они говорише које о чем, а највише о путу и о Мари.{ |
| а сам, као сухо дрво, и на срце му паде туга.</p> <p>Дуго се опирао срцу, не хотећи »срдити бог |
| о главе претурио, тај зна како најзад и туга малакше; легну њени таласи по срцу и уморну површи |
| је — али јој је јасно лице.{S} Није то туга, ни брига, што занима њену душу.</p> <p>То је она |
| човјек жив да дочека.{S} Али нема више туге.{S} Разведрила су се лица и некаква неспокојна рад |
| ладике, не би ли је он како истргнуо од туд и добавио нама, ма на недјељу дана.{S} То би њега с |
| р ако још један пут чујем да су упале у туђе добро, продаћу их одмах, ма ни сто гроша не узео!{ |
| ут уђе нека помама у људе да разграђују туђе градине и да упуштају стоку.{S} Пуца врљика, а раз |
| >— А да, весела друго, гладно и жедно у туђем свијету! — Па гурај дјетету колаче и друге понуде |
| дијете код толиког свог имања потуца по туђим кућама.</p> <p>Поп поцрвење кад чу ријеч имање, а |
| о, који је своје рођено морао послати у туђину, или који је сам у својој младости морамо остави |
| Зар ти — вели, — дроњо, зовеш моју кућу туђом, и зар ће се ово дијете потуцати У мојој кући?</p |
| сада раставља са том женом, јер га она тужи да је бије и злоставља. — Неће он, сељаче, никад с |
| ваки рад и све да јој је да лежи.{S} Не тужи се истина никоме, али попу пао некакав терет на ср |
| ситно, весело као сватовска пјесма, па тужно као опијело.{S} А она га слуша, слуша, и поглед ј |
| војнице, духа у њих и њихов јасан писак тужно плива зраком.{S} Није то позната пјесма, није ни |
| драго, владика дође, и наш поп осоколи туна.{S} Владика одмах чинио ручак.{S} Било је пуно сви |
| рукуницама, па их спусти низ кревет.{S} Тури кажипут у књигу, па је метну у крило.{S} Поклони с |
| ао да отвори мало руку, кад јој Иконија тури у њу воштаницу.</p> <p>Кад ашов извиси гомилу земљ |
| осподин човјек извади готову цигару, па тури у уста и наокришке, а све гледајући кмета, приђе с |
| сузу.</p> <p>Мићо изнесе Марин ковчег и тури га у сијено под предње сједиште.{S} Поп пољуби Мар |
| ћ први уђе у собу гдје је дијете било и тури му под главу дукат.{S} За њим кмет, за кметом Аксе |
| Духова.{S} Сио поп на клупицу у авлији, турио сиједу главу у руке, па се не миче.{S} Онда му у |
| мрско не радити у петак, јер је то само турски светац, и да ће он свакога избрисати из протокол |
| че, игра се прутићем и пролази као мимо турско гробље.</p> <p>Ко зна за што он тако чини?{S} Ко |
| је то зло ударило, да је горе него ли у Турској?{S} Синоћ ме — вели — зову да читам молитву Арн |
| оповао у стара времена, па кад га убише Турци, ја остах сироче и побјегох у ово село, гдје ме п |
| м заборавио да му кажем да сам и једног турчина покрстио <pb n="111" /> и ено га, сви га знате, |
| рса, дигао икону више главе и кроз онај тутањ и праску чусмо његов јасан глас, пјесму и ријечи: |
| {S} Народ вришти и сипа воду, а сјекира тутњи.{S} Ми више не видјесмо попа.</p> <p>Тада Станоје |
| едигла се у постељи, па срче млијеко из ћасе.{S} Поп хода као и прије по селу, али је расијан и |
| Мара!</p> <p>— Мара! — гракнусмо ми, а ћата, што боље може, попу на муштулук.</p> <p>Радоје оп |
| је кмет?</p> <p>Ми помислисмо да је нов ћата, па поустајасмо.{S} Кмет скочи:</p> <p>— Ја сам, г |
| а је била подчињена значаја, као што је ћата у судници.{S} Она је служила цркви и селу, дакле п |
| ем причати, рачунали смо ми, а и он, да ће му бити тако педесет година.{S} Попадија јал’ је бил |
| женска, и тако је сад вријеме дошло, да ће и по селима почети, па је гриота да дијете задоцни.{ |
| ла.{S} Свакоме су пуна уста.{S} Нада да ће нам она бити кад тад учитељ, заносила нас је све.{S} |
| раћо — вели, — тако ми се све допада да ће скоро куцнути за ме час.{S} Него сам вас зовнуо, да |
| так, јер је то само турски светац, и да ће он свакога избрисати из протокола крштених, који од |
| орисмо.</p> <p>Сад смо се сви надали да ће нам Мара доћи за учитеља.{S} Већ је поп с неколико с |
| срце и црне му мисли долазе у главу да ће изгубити друга.{S} Забринуо се силно и ноћу често ус |
| м чељадету толико имање, а бог зна чија ће она бити, и у чије ће руке доћи!{S} Тек велим толико |
| хвала богу и напредује.{S} Још мало па ће сама себи плести косе.{S} Ја сам — вели — много мисл |
| мало учи кућевном реду и послу.{S} Шта ће</p> <p>— вели — научити у мојој кући, гдје нема ни п |
| дите и ово, што ја до сад држах.{S} Шта ће женском чељадету толико имање, а бог зна чија ће она |
| ијацу носио, а поп новце чувао. — А шта ће њима двома добро?{S} Ни кучета ни мачета!{S} Док су |
| — Науке, — рече владика.</p> <p>— А шта ће то њој?</p> <p>— Како шта ће, оче?{S} Друкчији је да |
| тнија од моје.{S} Само још да видим шта ће село рећи.</p> <p>А у селу ко смије рећи што против |
| <p>— А шта ће то њој?</p> <p>— Како шта ће, оче?{S} Друкчији је данас свијет, него што је био з |
| амо и друге паметне људе; да видимо шта ће они рећи.</p> <p>— Ја велим да је опет дате мени у к |
| си пламен на њу, и сваки час чекамо кад ће планути.</p> <p>Поп, који је до то доба ван себе леж |
| , брате, она кола, рекао би човјек: сад ће испасти, а коњи као хале!{S} Скида народ капе куда п |
| {S} Како ћу — вели — поћи на небо, гдје ће ме сјутра прексјутра свевишњи позвати, како му смије |
| с њоме: «Није» вели «ни плакала!» Гдје ће то бити да дијете не плаче?</p> <p>Што да вам причам |
| е, а бог зна чија ће она бити, и у чије ће руке доћи!{S} Тек велим толико да јој одредите, да с |
| ако опет наступи вјечност, послије које ће зар и нама гранути сунце.</p> <p>Међу тијем мијења с |
| учитеља.</p> <p>— Лијепо, кажем, дијете ће у школу код мене с другом дјецом научити читати и пи |
| исма тако ријетко писати као сада, него ће сваки човјек морати писати писма.{S} А послије у шко |
| а наш поп, веле, сједио у зачељу.{S} Ко ће с нама!{S} Послије ручка, веле, разиђе се свијет мал |
| је то позната пјесма, није ни игра — ко ће га знати шта је то!{S} Па је онда тресне о ледину, и |
| а крстимо! — рекоше сељаци.</p> <p>— Ко ће бити кум?</p> <p>Међу сељацима наста жагор, али у бр |
| .{S} Уставише се кола.{S} Гледамо ми ко ће то бити.</p> <p>Господин човјек неспретно скочи с ко |
| на снагу.{S} Кад сврши школе, може, ако ће, бити и учитељ.{S} А послије, у вароши друга срећа ч |
| ије луда ова учитељева.</p> <p>— А како ће то ићи? — запита Аксентије Смиљанић учитеља.</p> <p> |
| А ти узми које црквено марвинче, а зар ће бити и што ракије, па сјутра зови мобу.</p> <p>Сјутр |
| , — дроњо, зовеш моју кућу туђом, и зар ће се ово дијете потуцати У мојој кући?</p> <p>Учитељ с |
| > поручи кмету да зовне још људе, којих ће се највише тицати бесједа.{S} Ако је ко учинио што р |
| его што је био за твоје младости, а још ће друкчији бити кад она ступи на снагу.{S} Кад сврши ш |
| орака на траг.</p> <p>— Овуда!{S} Овуда ћемо га пресрести!</p> <p>Звркте кола и пуцају осовине, |
| Тако сам некако и сам мислио.{S} Сјутра ћемо се разговорити и с народом, па у име божје нек иде |
| те мислити како нам је било!{S} Али шта ћемо?{S} Попу не смијеш ни поменути да устане око влади |
| а!</p> <p>— Сједајте! — викну он, — сад ћемо га ухватити!</p> <p>Двојица тројица метнуше попа у |
| за новце, тек ако ти пристајеш.{S} Све ћемо то лијепо намјестити.{S} Имам и ја неку цркавицу, |
| еда попа:</p> <p>— Спасавајте кума, ако ћемо сви изгинути! — Онда скочи на једну врбу до самог |
| ашати.</p> <p>Сједи неки пут с нама.{S} Ћерета и прича шта има по свијету, па онда скочи; само |
| сањала, бабо!</p> <p>— А шта си сањала, ћери?</p> <p>— Сањала сам ко ја у некој великој вароши, |
| лова Мару па рече:</p> <p>— Овога чику, ћери, не мораш љубити у руку.{S} То је мој кухар!</p> < |
| ају као владичина!</p> <p>— Па сад ћеш, ћери, у име бога у Биоград, — рече поп и силом развуче |
| и се једно око.{S} Тај је чардак Ненада Ћерића, а у њега је син Павао, момак за женидбу.{S} Она |
| у злу коловође.{S} Јал’ се мирите, јал’ ћете од сад с богом ратовати!«</p> <p>Дршћемо ми као пр |
| у варош, господар- и газда-Станоје, па ћете видјети.{S} Тамо иду сва дјеца и мушка и женска, и |
| све око неке сипљиве кобиле.{S} Па шта ћете ви у овом храму кад тако радите?{S} Шта сам ја згр |
| Ја — вели — не дам дјетета од себе, ако ћете ме сву исјећи.{S} Мене је покојна заклела да га чу |
| ије свиње па гони у обор.</p> <p>— Куда ћеш то, Луко?</p> <pb n="92" /> <p>— Благослови оче! — |
| е љуљају као владичина!</p> <p>— Па сад ћеш, ћери, у име бога у Биоград, — рече поп и силом раз |
| — рече поп и силом развуче уста. — Тамо ћеш свега видјети.</p> <p>— Биоград!? — рече дијете и п |
| <p>— Српом!</p> <p>— Знам, оче; а куда ћу прије?{S} Знаш да сам инокосан.</p> <pb n="91" /> <p |
| а!{S} Али дијете ваља и гледати.{S} Шта ћу ја стар и нејак с њиме?</p> <p>Опет сви ћуте и устав |
| >— Добро си поранио, куме!</p> <p>— Шта ћу? — рече кум Нинко.{S} Пробудих се раније, па кад не |
| слови! — каже ковач и иде руци, — а шта ћу кад немам посла?</p> <p>— А јеси ли видио црквена ко |
| вели — бијеш ту марву?</p> <p>— Ја шта ћу, кад неће да иде?</p> <p>— А што је не храниш добро, |
| ила цркви и селу, дакле попу. — Послије ћу вам већ и о њој причати.</p> <p>Цијело је село било |
| Нинко, — није малено твоје имање, а ево ћу и ја дати још...</p> <p>Поп нестрпљиво махну главом: |
| те под моје старе дане живјети?{S} Како ћу — вели — поћи на небо, гдје ће ме сјутра прексјутра |
| ти, Стјепане, не жањеш?«</p> <p>— Како ћу, оче?</p> <p>— Српом!</p> <p>— Знам, оче; а куда ћу |
| вим преосвештенством?!</p> <p>— Да како ћу? — рече наш поп. — Онако је све у длаку!{S} Још сам |
| /p> <p>Од то доба учитељ поста још већа ћуталица и још осамљенији.{S} Једно вече писао је неком |
| је памет и хришћанско срце.</p> <p>Опет ћутање, нико не зна како да почне, како да га тјеши, шт |
| ком о томе говорио.{S} Покуњисмо се, па ћутасмо.</p> <p>Претурисмо још годину-дана преко главе. |
| ја стар и нејак с њиме?</p> <p>Опет сви ћуте и уставили дах.</p> <p>— Птицама небеским дао је б |
| знане гријехе.</p> <pb n="99" /> <p>Сви ћуте.{S} Нико се не усуђује ни да сједне.{S} И поп стој |
| заћута и даде се у мисли.{S} И владика ћути.{S} Тако то траја неко вријеме, онда рече поп:</p> |
| механу.{S} Сједне сам,- намргоди се па ћути.{S} Поручи што год да једе, па опет у школу.{S} Дј |
| Нигдје се ништа не миче, само совуљага ћуче њену страшну пјесму.{S} Пси подвију реп, па завија |
| о како се црвени небо.</p> <p>— У село! у село! — чу се са свих Страна.</p> <p>И све груну опет |
| , једна мала за учитеља и једна кухина, у којој је и фамилијаз спавао.{S} Главна соба, <pb n="1 |
| распусту иде госпођа, код које је Мара, у Беч, па хоће и њу да поведе.{S} Владичина је воља да |
| е, ако ће, бити и учитељ.{S} А послије, у вароши друга срећа чека дијете.</p> <p>Поп заћута и д |
| /p> <p>«Маче војску старац Југ-Богдане, у Богдана силна војска била...»</p> <p>— Стани! — рече |
| лије десет дана доби поп писмо од Маре, у коме прича: како јој је самој, како је хтјела да се у |
| петком радио.</p> <p>И вјерујте, људи, у нашем селу нема, као у другима, ама ни једне главе ко |
| није дао ни руке, него се с њиме, вели, у лице пољубио.</p> <p>Мара одмах потрча па владику у р |
| о владичина!</p> <p>— Па сад ћеш, ћери, у име бога у Биоград, — рече поп и силом развуче уста. |
| ем бацаше пушке и пјеваше.{S} За попом, у другим колима, возио се кум Нинко и Глувић, за њима ј |
| а наврши, закла нас лијепо једно писмо, у коме вели: »Слатки бабо!{S} Хоће срце да ми пукне, шт |
| навршила година и девет мјесеца, а поп, у договору са селом, дозида уз кућу још једну собу, и у |
| {S} Поп изађе на <pb n="117" /> капију, у селу је још све било мирно; само гдје-гдје што шкрипн |
| ио.{S} Чудно она оскаче на младом лицу, у сред кога сједи мало кукаст нос, а под њиме малени гу |
| шила у селу, а сад је дај даље у варош, у Биоград.</p> <p>Попа штрецну, као да га неко ножем уд |
| одине, а код мене једном <pb n="104" /> у недјељи.{S} Него дајте ви мени дијете у кућу.{S} У ме |
| неком своме другу: «...{S}Бош посла!{S} У народу се не може ништа учинити.{S} Заузимајући се за |
| а у школи се свијетли као у по дана.{S} У један пут загрмје попов глас:</p> <p>— Икона!{S} Икон |
| </p> <p>Тако је то ишло мјесец дана.{S} У то доба Мара поста још замишљенија.{S} Чудновато се п |
| а поље као момак од двадесет година.{S} У очима му нешто страшно, да те свега језа подиђе.{S} Б |
| о.{S} Чвркну вода, а дим се склупча.{S} У соби се ништа више не виђаше од дима.</p> <p>Опет као |
| иљи очима и труди се да позна ко је.{S} У један пут пљесну рукама:</p> <p>— Мара!</p> <p>— Мара |
| га и греду, и извадисмо га испод ње.{S} У тај пар цијела школа с ужасном праском груну о земљу, |
| слио?</p> <p>И тако се учитељ осами.{S} У прсте бих вам могао казати сваку његову ријеч, тако ј |
| ла била је у једној простој дашчари.{S} У њој је била једна повелика соба за дјецу, једна мала |
| и ми у народ.{S} Већ се хвата мрак.{S} У даљини опазисмо нека кола.{S} Кмет погледа на ону стр |
| на нико, па ни он сам, кад се родио.{S} У оно доба, гдје вам почињем причати, рачунали смо ми, |
| една мања, на која је учитељ улазио.{S} У њој увијек удара на прашину и људски зној.{S} Прозори |
| S} Него дајте ви мени дијете у кућу.{S} У мене је и задруга већа, а хвала богу паметна су ми и |
| p> <pb n="92" /> <p>— Благослови оче! — У обор!</p> <p>— А чије су?</p> <p>— Ама не знам ни ја. |
| е гледаш?</p> <p>— Ништа! — вели поп. — У цркви се пјесмом слави име божје.</p> <p>— Па кад ти |
| и пред крчмом:</p> <p>— Зар ти — вели — у радни дан сједиш пред механом?</p> <p>— Благослови! — |
| аво?</p> <p>— Како ти наредиш!</p> <p>— У ковчегу има у једном рупцу завезано шест и по дуката, |
| веле, још под Милошем ратовао.</p> <p>— У помоћ! — викну Павао потрчавши њему. .</p> <p>— Шта ј |
| видјесмо како се црвени небо.</p> <p>— У село! у село! — чу се са свих Страна.</p> <p>И све гр |
| Матија опали и сам из пиштоља:</p> <p>— У помоћ, браћо, поведе се робље!</p> <p>Поп се пробуди, |
| p> <p>Мара се слабо насмјехну:</p> <p>— У дуд и свуда!{S} Па замишљено настави: — Чисто сам гла |
| p>— Крмача.</p> <p>— Ровашене?</p> <p>— У десно ухо.</p> <p>— Е, то су црквене свиње!{S} Тјерај |
| око.{S} Тај је чардак Ненада Ћерића, а у њега је син Павао, момак за женидбу.{S} Онај исти, ко |
| е сукија устави под школском стрехом, а у врапчијем гнијезду.</p> <p>Кола пођоше још брже.{S} И |
| кочи с клупице и као да се насмјехну, а у исти пар чу дреку малога <pb n="97" /> дјетета из соб |
| } Пију људи а жене отхукују и уздишу, а у чаши нестаје ракије.{S} Шта је поп радио сам на гробу |
| ви и греде, већ је и таван дохватило; а у школи се свијетли као у по дана.{S} У један пут загрм |
| још да видим шта ће село рећи.</p> <p>А у селу ко смије рећи што против владичине воље и ријечи |
| <p>Бјеше то једна велика пјесмарица сва у злато увезана.</p> <p>Поп нагнуо главу, а од милина с |
| ама.</p> <p>Аксентије Смиљанић позна га у мраку:</p> <p>— Побјеже! — рече он.</p> <p>— Ко?</p> |
| > <p>Мићо изнесе Марин ковчег и тури га у сијено под предње сједиште.{S} Поп пољуби Мару:</p> < |
| {S} Ако је ко учинио што рђаво, а он га у цркви пред цијелим народом изобличи и позове на покај |
| цтом, па му је навукосмо и положисмо га у кревет.{S} Он се није разбирао.{S} Кмет викну скупљен |
| че поп.</p> <p>Жене једна по једна њега у руку, па као гуске једна за другом на капију.{S} И мл |
| се чинију с јелом, а Мара скочи па њега у руку.{S} Чича сав поцрвење.</p> <pb n="112" /> <p>Кад |
| !</p> <p>— Па сад ћеш, ћери, у име бога у Биоград, — рече поп и силом развуче уста. — Тамо ћеш |
| 130" /> опет узмем чекић, чини ми се да у њему нема пет драма, а леђа ми чисто шкрипе.</p> <p>У |
| ј час у другој <pb n="93" /> њиви, сада у школи, послије у цркви.{S} Имао је свуда посла, свуда |
| Не плаче, већ замишљеним очицама гледа у шта му драго.{S} Чупка ресе на кошуљи и не говори ниш |
| к, наже се напријед, па зачкиљи и гледа у учитеља.</p> <p>— Што ме гледаш?</p> <p>— Ништа! — ве |
| е наслоњен Павао Ђерић и као соко гледа у помрчину.</p> <p>У тај пар из школске авлије изађоше |
| оно мало длачица на уснама и мрко гледа у дашчару гдје је школа.{S} Подилази му крв на очи; оне |
| нешто искриви на десну страну и погледа у небо.</p> <p>— Природу! — рече он замишљено. — Да! то |
| /p> <pb n="118" /> <p>Кум Нинко погледа у сунце које се помоли.</p> <p>— Осваја дан — рече, — ј |
| ваљан хришћанин и један по један газда у селу.</p> <p>Али владици збиља омилио наш поп, јер пр |
| ша, и поглед јој лута по зраку.{S} Онда у један пут тресне ножицом и уздигне главу:</p> <p>— <f |
| огледа кмета најприје у опанке, па онда у капу.</p> <p>— Нећу — веди, — хајде ме води!</p> <p>— |
| сањала, ћери?</p> <p>— Сањала сам ко ја у некој великој вароши, па ко неке велике, велике куће; |
| свањује.</p> <p>А кроз летве од чардака у суседној авлији цакли се једно око.{S} Тај је чардак |
| јесечев зрак, лако се креће друга слика у дугим хаљинама; корача плоту и дуго и тихо шапућу.{S} |
| је ни помињао, да и он није имао удјела у Маријином отхрањивању.{S} Видићете како!</p> <pb n="1 |
| дванаест коњаника, што су из нашег села у народној војсци, и они отпратише попа у варош, а ције |
| .{S} Ишла је с попом и владици.{S} Била у школи.{S} Па послије је опет с дјевојчицама на игри и |
| ру и плачу, а она уплашено иде из крила у крило.{S} Не плаче, већ замишљеним очицама гледа у шт |
| ико, свршила је?</p> <p>— Знам! свршила у селу, а сад је дај даље у варош, у Биоград.</p> <p>По |
| ана по владику!</p> <p>Двоја троја кола у највећем трку полетјеше, а Војин Арнаутовић забоде св |
| доводиле опет попу.</p> <p>Она је расла у кући код оца до своје осме године.{S} Једног вечера с |
| то је мало порасла и што је бљеђа дошла у лицу, те јој црне очи чисто још црње и још се силније |
| отвори!{S} Ја сам наименован за учитеља у овом селу.</p> <p>Гле!...{S} Нов учитељ!...{S} Како т |
| горе, гдје је глава, цакле се очи, и ма у који крај школе да станеш, увијек гледају у тебе.{S} |
| те ријечи.{S} Један пут уђе нека помама у људе да разграђују туђе градине и да упуштају стоку.{ |
| длака на глави.</p> <p>Мара бјеше сама у зачељу.{S} Брзо устаде.{S} Лијевом руком покупи хаљин |
| ствар.</p> <p>Неки пут опет стоји сама у соби.{S} Нешто се страшно бори са самом собом.{S} Уда |
| Како ти наредиш!</p> <p>— У ковчегу има у једном рупцу завезано шест и по дуката, чиме сте је в |
| па гледа великим безазленим црним очима у попа.</p> <p>— Како сам лијепо сањала, бабо!</p> <p>— |
| уде, те је задржа још једну годину дана у школи «на приват».{S} Тако она пође учити и четврти р |
| тра ћемо се разговорити и с народом, па у име божје нек иде дијете у твоју кућу, и нека почне н |
| едног дана и кум Нинко сједе на кола па у име бога оде у Биоград, а весео народ само једно пору |
| еше, и ми угледасмо <pb n="141" /> попа у пламену.{S} Држи икону и дигао је више главе.</p> <p> |
| је стајао на раскршћу, кад угледа попа у оној помпи, помисли да је владика, па ободе коња на м |
| чи један што сједи с кочијашем, па попа у руку:</p> <p>— Хајдете -— вели, — поздравио вас госпо |
| облачили се и дошли цркви.{S} Љубе попа у руку и честитају.{S} А он се чисто подмладио.{S} Благ |
| у народној војсци, и они отпратише попа у варош, а цијелим путем бацаше пушке и пјеваше.{S} За |
| ти!</p> <p>Двојица тројица метнуше попа у кола.{S} Посједаше још њих неколико оружаних, а Павао |
| ви изредише, Иконија изброја два дуката у злату и четири и по у сребру и крајцарама; веза новце |
| била подчињена значаја, као што је ћата у судници.{S} Она је служила цркви и селу, дакле попу. |
| млађи свијет оде.{S} Иконија сама оста у соби с дјететом.</p> <p>— Браћо! — рече поп — ви сви |
| це.</p> <p>Међу тијем мијења се што шта у селу — вријеме чини своје!{S} Наш стари учитељ остави |
| пову кућу.{S} Или извади двојнице, духа у њих и њихов јасан писак тужно плива зраком.{S} Није т |
| е да ја не видим да сте и вас четворица у овом божјем дому?{S} Прогнаћу вас, ако тако устјерате |
| а читај сентименталне романе и љуби оца у руку.</p> <milestone unit="subSection" /> <p>Ноћ је б |
| има стоји једна женска.{S} Упрла поглед у светога Саву, онога истог, који је и у старој школи с |
| жена, али поп један пут, послије службе у петак, стаде пред олтар па поче говорити, да је бог о |
| чи и поноси <pb n="101" /> тобом, а све у здрављу и весељу за дуго и на много.</p> <p>— Амин да |
| како ћу? — рече наш поп. — Онако је све у длаку!{S} Још сам заборавио да му кажем да сам и једн |
| се хватају за небо.{S} Шљеме бјеше све у пламену.{S} Пуцају рогови и греде, већ је и таван дох |
| Арнаутовић забоде своме бијелцу оструге у трбух.</p> <p>Онда се спусти грозна киша.{S} Из грдне |
| Сељацима не рече ништа.{S} Сам се даде у неке мисли.</p> <p>Од то доба он учитеља никад више н |
| > <p>— Мислим и кажем да се дијете даде у школу.</p> <p>— Какву школу?{S} Ко је још видио да же |
| и бољка умину.{S} Пред ноћ истина паде у ватру, али она не држа дуго, и он тврдо заспа.{S} Про |
| ивао што је боље умио.{S} Кад поп сједе у кола пред нашом црквом, причекаше га дванаест коњаник |
| p> <p>Поп је говорио врло често бесједе у цркви.{S} Силне, свете и поучљиве ријечи, да те језа |
| S} Ко је још видио да женско чељаде иде у школу?</p> <p>— Е, идите у варош, господар- и газда-С |
| му не приличи.</p> <p>Стјепану, што иде у раскорак, презријева жито, а он још није пожњео.</p> |
| и врати покајан попу, учитељ веле, оде у Биоград и ожени се некаквом што прави шешире.{S} Осто |
| м Нинко сједе на кола па у име бога оде у Биоград, а весео народ само једно поручује: «Похитај! |
| је учитељ научио.{S} Ал’ кад га забоде у неку крчевину, а плуг пуче на двије поле, као да је о |
| Па гурај дјетету колаче и друге понуде у руке и у уста.</p> <p>А на њој слаба промјена.{S} Сам |
| је он дуго.{S} Онда обриса очи и изађе у народ.{S} Сви поустајаше.</p> <p>— Имао бих нешто да |
| спа.{S} Пробуди се у саму зору, и изиђе у авлију.{S} Мара му поли да се умије, и старац, и ако |
| јени наше рачуне.</p> <p>Те године дође у нашу окружну варош владика.{S} Нећу вам причати шта с |
| /> <p>И тако Мара оста код оца, а пође у школу.</p> <p>На једно по године послије тога, напрас |
| са траве роса дизати, уста поп па пође у кућу.{S} Сви умукоше, нико ни ухом да макне, поп уђе |
| ки.{S} Попадија га љуби у руку кад пође у село или кад се врати кући.{S} Сва им је послуга био |
| од један пут тргне, издигне главу, уђе у собу и отвори књигу.</p> <p>Или хода по пољу.{S} Запј |
| да учитељ није што болестан.{S} Кад уђе у собу, а он лежи на кревету, који је начињен од кухинс |
| ави се он ни с ким, већ поводећи се уђе у собу гдје је дијете било.{S} Рече женама да изађу, а |
| пак сталним кораком пријеђе улицу и уђе у цркву.</p> <p>Али његова подјела имања оста.{S} И нар |
| аше међу собом и Нинко Вилотић први уђе у собу гдје је дијете било и тури му под главу дукат.{S |
| умукоше, нико ни ухом да макне, поп уђе у собу.</p> <p>Дуго гледа мирну и безбрижну савјест как |
| ав терет на срце и црне му мисли долазе у главу да ће изгубити друга.{S} Забринуо се силно и но |
| , које је горјело пред школом.{S} Да је у тај пар Иконија провирила, би помислила да гледа свет |
| <head>II.</head> <p>Наша школа била је у једној простој дашчари.{S} У њој је била једна повели |
| а радим?{S} Научи ме!</p> <p>— Пошљи је у Биоград на науке.</p> <p>— А колико то траје?</p> <p> |
| миран и вриједан човјек.{S} Цио дан је у школи, а ноћу шије поповске капе и шаље у варош.{S} Ј |
| нога што је дјеци говорио.{S} Пјевао је у цркви, али гласа готово никаквог није имао.{S} Поп га |
| Он води бригу о цијелом селу.{S} Час је у једној час у другој <pb n="93" /> њиви, сада у школи, |
| и једно по сахата.{S} Мићо изнио ракије у бардаку, па служи винском чашом.{S} Пију људи а жене |
| b n="93" /> њиви, сада у школи, послије у цркви.{S} Имао је свуда посла, свуда је и стизао, и с |
| овјек морати писати писма.{S} А послије у школи се учи: земљопис, свештена историја, прва и дру |
| ка пјесковница, за мал’, вели, што није у њу пљунуо.{S} Послије, каже, све код тог професора, н |
| , не вриједи да премјешташ конзисторије у село!»</p> <p>Владика се добродушно и лако насмија.</ |
| онијем другијем погледа кмета најприје у опанке, па онда у капу.</p> <p>— Нећу — веди, — хајде |
| се опет примакосмо, чусмо по ново пушке у нашем селу, и видјесмо како се црвени небо.</p> <p>— |
| јер ако још један пут чујем да су упале у туђе добро, продаћу их одмах, ма ни сто гроша не узео |
| Знам! свршила у селу, а сад је дај даље у варош, у Биоград.</p> <p>Попа штрецну, као да га неко |
| да бере кудјељу.{S} Него ти њу дај даље у школу!</p> <p>— Не чу ти, оче владико, свршила је?</p |
| школи, а ноћу шије поповске капе и шаље у варош.{S} Једва да је што више знао од онога што је д |
| попом разговарао.{S} Звао га да га узме у конзисторију, али поп вели да не може никако оставити |
| ћи и стеже шину.{S} Набавља зелене шаре у вароши, па их све масти, а испод трапа гдје хвата мож |
| но крене очима око себе, па кад их упре у попа, њему је као да га полијева неким животворним ба |
| авио недјељу и празнике за цркву, да се у остале дане човјек радећи моли богу, да се он за све |
| но ни свануло, а већ све село зна да се у попа нашло женско дијете.{S} Весели људи и жене, изоб |
| рах.{S} Плете, а књигу метнула преда се у крило; намргодила очице и чита, не престаје.{S} А на |
| поравља и - већ трећег дана предигла се у постељи, па срче млијеко из ћасе.{S} Поп хода као и п |
| Ударише некакви болови у крста и све се у клупче савија.{S} Сједи поп крај постеље и не одмиче |
| ека дијете.</p> <p>Поп заћута и даде се у мисли.{S} И владика ћути.{S} Тако то траја неко врије |
| це посукташе, а проломљен таван наже се у пламену и хоће да дохвати патос.</p> <p>— Додајте ми |
| ма и, сами не знајући за што, дадоше се у некакву тамну слутњу.</p> <p>Другога дана изашао учит |
| а дуго, и он тврдо заспа.{S} Пробуди се у саму зору, и изиђе у авлију.{S} Мара му поли да се ум |
| вање.{S} Дубоко поп уздахну и завали се у постељу.</p> <p>Давно је пала роса, већ се и исток ру |
| ше.{S} Поп пристаде уз кола и загрли се у ходу с кум-Нинком, па рече:</p> <p>— Чувај ми, дијете |
| Биоград!? — рече дијете и промијени се у лицу, а срце му залупа.</p> <p>— Устани!...{S} Сви те |
| > <p>— Ево ме!</p> <p>— Знам! а камо се у цркву да пјеваш?</p> <p>— Нијесам пијан да пјевам!</p |
| рудио што је боље могао.{S} Ни у што се у селу није пачао, свакоме је угађао, а попа се бојао.{ |
| црквене чарапе, тканице и рубље изнесе у порту и разда сиромашноме народу.{S} Велика је служба |
| истом ступи на авлиска врата, а дијете у соби запишта.{S} Не поздрави се он ни с ким, већ пово |
| аман се поп наже да је пољуби, а дијете у сну махну руком, окрете се на другу страну и настави |
| народом, па у име божје нек иде дијете у твоју кућу, и нека почне наук!</p> <p>Али сјутра се п |
| пољуби с њиме.{S} Онда понијеше дијете у цркву, и она се напуни народа.</p> <p>Тако се дијете |
| т, и како би њему било да остави дијете у Биограду, па да се сам врати?{S} Бог зна би ли он то |
| у недјељи.{S} Него дајте ви мени дијете у кућу.{S} У мене је и задруга већа, а хвала богу памет |
| о чељаде иде у школу?</p> <p>— Е, идите у варош, господар- и газда-Станоје, па ћете видјети.{S} |
| теља.</p> <p>— Лијепо, кажем, дијете ће у школу код мене с другом дјецом научити читати и писат |
| и по у сребру и крајцарама; веза новце у мараму, па даде попу:</p> <p>— На остави; ово је Мари |
| сплоатише сељака — подржава га све јаче у глупости — а сам ништа не <pb n="132" /> ради!...{S} |
| име Марија.</p> <p>Кад га опет вратише у кућу, Мићо изнесе по ново ракију.{S} Прву чашу даде к |
| лабо пушаше, а владика и доктор стигоше у село.</p> <p>Кад они уђоше у собу, на нашу радост раз |
| ор стигоше у село.</p> <p>Кад они уђоше у собу, на нашу радост разабра се поп.</p> <pb n="143" |
| ко попушта штрањге коњима, који се пуше у свјежем јесењем јутру.{S} Кочијаш се испео на кола, п |
| > <p>Рекао бих хиљаду котлова се сасуше у пламен.{S} Али он још јаче букну; сукну далеко иза зв |
| ко имање, а бог зна чија ће она бити, и у чије ће руке доћи!{S} Тек велим толико да јој одредит |
| како се све крије од госпође за дрва и у шупу, па плаче сама и како, каже, хоће да умре.{S} Не |
| >А друмом за наше село иду једна кола и у њима један господин човјек.{S} Чудан мало на поглед.{ |
| онио скоро из вароши шарен нов ковчег и у њега трпа Иконија силне чарапе, кошуље и убрусе.</p> |
| у светога Саву, онога истог, који је и у старој школи стајао.</p> <p>Познао сам је.</p> <p>У м |
| дјетету колаче и друге понуде у руке и у уста.</p> <p>А на њој слаба промјена.{S} Само што је |
| твог, моја глава цареву плаћа.</p> <p>И у час као неким чудом сви неодољиво зажељеше ухватити у |
| ије још ни ријечи проговорио.{S} Кад би у недјељу, а поп га чека да држи пијевницу.{S} Јес’, ал |
| рофесора, нудили му да наспе чорбу себи у тањир, али он, вели, казао: «нека, хвала, могу ја и и |
| о ништа вечерао, а ту ноћ узе Мару себи у постељу.{S} Иконија се не може од ње да растане, и ка |
| мно и по старински.{S} Попадија га љуби у руку кад пође у село или кад се врати кући.{S} Сва им |
| хвати убјема рукама за главу па је љуби у чело, а нама иду сузе.{S} Поздравља се она с нама — к |
| неке сипљиве кобиле.{S} Па шта ћете ви у овом храму кад тако радите?{S} Шта сам ја згријешио Б |
| пут, не рече му ништа.{S} Само се зави у струку и оде даље.</p> <p>Други пут Павао Ђерић води |
| ад угледа попа.{S} И кочијаш се исправи у колима и скиде капу.</p> <p>Поп га отпоздрави:</p> <p |
| да заковрне.{S} Ударише некакви болови у крста и све се у клупче савија.{S} Сједи поп крај пос |
| у он још љуће одадре дешњака.{S} Волови у један пут потрчаше.{S} Павао се дохвати за <pb n="131 |
| а викнух дијете да хвата.</p> <p>— Ходи у кућу! — рече поп. — Мара још спава, а Иконија нам мож |
| ЕБ</p> <p>ШТАМПАНО У СРПСКОЈ ШТАМПАРИЈИ У ЗАГРЕБУ</p> <p>1898.</p> </div> <!-- предговор --> <d |
| да знате, да је наш поп био најстарији у цијелом округу, те да му је по томе спадала нека особ |
| Маркову.</p> <p>Поп разбуди Мића, који у скок оде баба-Иконијиној кући, а сам се опет врати по |
| о је то зло ударило, да је горе него ли у Турској?{S} Синоћ ме — вели — зову да читам молитву А |
| ?</p> <p>Међу сељацима наста жагор, али у брзо изађе Нинко Вилотић:</p> <p>— Ако сам ти прав, о |
| ћ се више не кају сељаци што су је дали у школу, а поп кад је погледа уздиже очи к небу, и кад |
| су имали, као што рекох нијесу рачунали у своје, већ у народно.{S} Народ га је засијавао, жњео, |
| на столицу до кревета, а ми се искупили у наоколо.</p> <p>Слабим гласом поче поп:</p> <p>— Оче |
| , и кад се вратисмо, умијешасмо се и ми у народ.{S} Већ се хвата мрак.{S} У даљини опазисмо нек |
| к он се трудио што је боље могао.{S} Ни у што се у селу није пачао, свакоме је угађао, а попа с |
| јих <pb n="139" /> људи, не би можда ни у потјеру ишли.{S} Али старији бацају пушке, сједају на |
| чито га је то црнило, што га поп ама ни у уста не узима.</p> <p>Нико се није с њим дружио, осим |
| </p> <p>— Ја велим да је опет дате мени у кућу,</p> <p>— рече Глувић.</p> <p>— Јок! — каже кум |
| љака Луку; ухватио нечије свиње па гони у обор.</p> <p>— Куда ћеш то, Луко?</p> <pb n="92" /> < |
| свјеж ваздух!</p> <p>Иконија јој завири у очи па онда погледа на страну, куда Марине очи бјеху |
| па је даде Мари да чита.{S} Она отвори у сриједи.{S} Намргоди њене очице, па поче гласно и мон |
| <p>Кад стигосмо пред школу, а она гори у велике.{S} Црква, хвала богу, још здрава, читава, сам |
| отвори мало руку, кад јој Иконија тури у њу воштаницу.</p> <p>Кад ашов извиси гомилу земље виш |
| ин човјек извади готову цигару, па тури у уста и наокришке, а све гледајући кмета, приђе столу; |
| ју у тебе.{S} Озбиљне, црне, продиру ти у душу, и као да те нешто питају.{S} Ја знам кад се дес |
| мио, који је своје рођено морао послати у туђину, или који је сам у својој младости морамо оста |
| им благословом!</p> <p>Иконија се врати у собу.</p> <p>— Још нешто! — рече поп. — Смртан је чов |
| ичма!</p> <p>Он оде, а владика се врати у собу.</p> <p>— Оче — рече владика, — желиш ли штогод? |
| туђом, и зар ће се ово дијете потуцати У мојој кући?</p> <p>Учитељ се уједе за језик.</p> <p>— |
| <p>— Овога чику, ћери, не мораш љубити у руку.{S} То је мој кухар!</p> <p>— Нека, оче владико, |
| орају радити, да је богомрско не радити у петак, јер је то само турски светац, и да ће он свако |
| ослу.{S} Шта ће</p> <p>— вели — научити у мојој кући, гдје нема ни преслице, а камо ли разбоја? |
| то је сеоско »наше«.{S} Могао је он ући у коју хоћеш кућу, узети што је хтио — нико му неће ни |
| тише за мишке, али се он отрже и ускочи у нутра.</p> <p>У тај пар цио један крај шљемена паде п |
| руци и гига ногама.{S} Онда скочи, трчи у кухину и тјера Иконију да јој прича које шта.{S} Посл |
| <p>— Е, то су црквене свиње!{S} Тјерај у обор, па им подај кукуруза.{S} А кмета поздрави нек’ |
| памет.</p> <p>Кад је какав тежи случај у судници, одмах трчи по попа, и он то од часа намири, |
| јутрење сунце, те се цакли као полелеј у варошкој цркви.{S} На букви кликће дјетлић, а са орах |
| па мотиком, али за то је он ипак увијек у послу.{S} Он води бригу о цијелом селу.{S} Час је у ј |
| утњу.</p> <p>Другога дана изашао учитељ у механу.{S} Сједне сам,- намргоди се па ћути.{S} Поруч |
| /p> <p>— Мислим, оче владико, да је дам у кумову кућу, да се дијете учи раду.</p> <p>— Штета би |
| . <pb n="124" /> Цијеле године ишла сам у школу, а сад ме ни о распусту неће да пусте кући.{S} |
| морао послати у туђину, или који је сам у својој младости морамо оставити свој завичај.{S} А ко |
| тају.{S} Ја знам кад се деси да сам сам у школи, спопадне ме некакав страх и не смијем да се об |
| При свршетку добијем заповијест да идем у Б. Морао сам проћи кроз <pb n="146" /> моје село.{S} |
| цама.{S} Ја сам био с Радојем Николићем у лову, и кад се вратисмо, умијешасмо се и ми у народ.{ |
| тога и владици, и он <pb n="125" /> им у тврдо обећао.{S} Сиромах покојни учитељ, чисто нам је |
| </p> <p>— Осваја дан — рече, — ја велим у име бога и с твојим благословом, куме, да се крећемо. |
| е попу »не труцка зорли«.</p> <p>Једном у сумрак угледа он новога пољака Луку; ухватио нечије с |
| <p>Тада Станоје Исаковић лупи сјекиром у врата.{S} Она одлетјеше, и ми угледасмо <pb n="141" / |
| гледа мргодан и зловољан.</p> <p>Иде он у наше село и ено га гдје уђе.{S} Хајд’, хајд’, па прав |
| >— Пођи с богом, Маро!{S} Нека ти је он у помоћи!</p> <p>Онда сви редом почеше љубити дијете и |
| поп — учио у мога оца, који је поповао у стара времена, па кад га убише Турци, ја остах сироче |
| е сам владика!</p> <p>Кад је поп стигао у варош, прича Јанко Радуловић, код кога ми купујемо со |
| >Поп, који је до то доба ван себе лежао у колима, скочи на поље као момак од двадесет година.{S |
| вјерујте, људи, у нашем селу нема, као у другима, ама ни једне главе која светкује петак.</p> |
| рашчиће, и кад што проговори, то је као у некаквом заносу.</p> <pb n="116" /> <p>— Да бог да да |
| ан дохватило; а у школи се свијетли као у по дана.{S} У један пут загрмје попов глас:</p> <p>— |
| в на очи; оне су влажне и лице гори као у грозници.</p> <p>А кад мрак притисне земљу, неко се ш |
| о Мићо црквењак, који се такође рачунао у нешто што припада цркви и селу, дакле попу.</p> <p>По |
| да је најприје с писмом владичиним ишао у једну школу, и предао га школском старјешини.{S} Овај |
| ач из војске, и рече да је Павао отишао у Биоград и ступио у војску.{S} Кад јуче идосмо у варош |
| ги народ.{S} Веле, кад је наш поп дошао у варош, да су лупала звона и пуцале прангије, јер коња |
| га гдје уђе.{S} Хајд’, хајд’, па право у народ.{S} Уставише се кола.{S} Гледамо ми ко ће то би |
| стељи.</p> <p>— Прије свега, браћо, ево у овом су ковчегу овдје народни новци, а кључ је на трп |
| Поп се пробуди, па уплашен потрча, прво у Марину собу:</p> <p>— Устај, сине, некаква буна!</p> |
| .{S} Причао је много чуда, што је видео у Биограду, да му једва вјеровасмо.{S} За Мару вели да |
| врата па гледа.{S} Поп је већ давно био у градини, и сваки час се враћа, да види је ли Мара уст |
| е пуно свијета, а наш поп, веле, сједио у зачељу.{S} Ко ће с нама!{S} Послије ручка, веле, рази |
| а шта не запита, нити је с њиме долазио у додир.{S} И учитељ чим види попа, а он погне главу, н |
| с мјеста, а Павао се наљутио, поцрвенио у лицу као паприка, виче на волове и дере ајдамаком куд |
| е да је Павао отишао у Биоград и ступио у војску.{S} Кад јуче идосмо у варош по требовање, а на |
| ричао ти је владика да ме је премјестио у један пансионат, гдје се говори само француски. <pb n |
| о?</p> <p>— Ја сам се — вели поп — учио у мога оца, који је поповао у стара времена, па кад га |
| и ту је Мару предао.{S} Причао је како у тој кући има много које шта, да ни десето не знаш чем |
| е плачући дијете, које се и само купало у сузама.</p> <p>— А шта балите ви, жене, и цвијелите д |
| прође изгледа да је мало час било, само у будућности види вјечност срце које чека.{S} Кад је по |
| д и ступио у војску.{S} Кад јуче идосмо у варош по требовање, а наш комисар донесе новине, па н |
| /p> <p>БЕОГРАД - ЗАГРЕБ</p> <p>ШТАМПАНО У СРПСКОЈ ШТАМПАРИЈИ У ЗАГРЕБУ</p> <p>1898.</p> </div> |
| <p>— А да, весела друго, гладно и жедно у туђем свијету! — Па гурај дјетету колаче и друге пону |
| о вечерње оборено све, везано и сложено у крстине.</p> <p>Поп је све што је имао свога звао »цр |
| зброја два дуката у злату и четири и по у сребру и крајцарама; веза новце у мараму, па даде поп |
| {S} Дубок јој је дах, а чудно јој нешто у грудима. .</p> <p>— А што си ми се замислила, голубиц |
| ка, да идете на ручак.</p> <p>Сједе поп у кола, па још и Мару узе са собом.{S} Гигају се, брате |
| чеше равномјерно дизати, исправи се поп у постељи.{S} Собу је освјетљивало кандило, које је гор |
| о цијелом селу.{S} Час је у једној час у другој <pb n="93" /> њиви, сада у школи, послије у цр |
| ути.{S} Поручи што год да једе, па опет у школу.{S} Дјеце није било, <pb n="128" /> јер је већ |
| Ударе јој сузе па плаче, плаче, па опет у један пут утре очи, дохвати књигу, тресне о сто, отво |
| > <p>— Ништа! — рече, а поглед јој упрт у даљину. .— Како је све дивно, пуно живота, како је св |
| а их спусти низ кревет.{S} Тури кажипут у књигу, па је метну у крило.{S} Поклони се мало пут по |
| што рекох нијесу рачунали у своје, већ у народно.{S} Народ га је засијавао, жњео, косио, пласт |
| хтио прљати тањира. — Знали смо ми већ у напријед да нас он неће осрамотити!</p> <p>Поп га је |
| е се једним правцем.</p> <p>Дођосмо већ у прво село.</p> <p>Преметнусмо школу, јер се наш учите |
| имати!</p> <pb n="147" /> <p>Уђосмо већ у село.{S} Успомене навалише и притискоше ми груди.</p> |
| а сједи поп, кум Нинко и Станоје Глувић у поповој авлији.{S} Онда поче поп:</p> <p>— Чујеш, кум |
| на клупицу у авлији, турио сиједу главу у руке, па се не миче.{S} Онда му у један пут сину нешт |
| ји крај школе да станеш, увијек гледају у тебе.{S} Озбиљне, црне, продиру ти у душу, и као да т |
| ио.</p> <p>Мара одмах потрча па владику у руку, а он њу у чело.</p> <p>— Твоја? — пита владика. |
| уо главу, а од милина све му сузе капљу у тањир.</p> <p>Послије је владика питао шта је учила, |
| главу у руке, па се не миче.{S} Онда му у један пут сину нешто кроз главу.{S} Скочи с клупице и |
| ом по прашини и гледају на другу страну у плот.</p> <p>Наста тишина.</p> <p>Поп метну обје руке |
| S} Рече јој да се прекрсти, па је метну у кола горе.{S} Онда се и сам прекрсти, па се посади по |
| т.{S} Тури кажипут у књигу, па је метну у крило.{S} Поклони се мало пут попа, па оста сједећи н |
| одмах потрча па владику у руку, а он њу у чело.</p> <p>— Твоја? — пита владика. .</p> <p>— Божј |
| </p> <pb n="103" /> <p>Лијепо пазе Мару у Глувићевој кући.{S} Напредује дијете да ти је милина |
| је такав договор да кум Нинко вози Мару у Биоград и понесе владичино писмо куд треба.{S} Поп не |
| цијела кућа.{S} Врата од ње гледала су у школску авлију, а с лијеве стране била су још једна м |
| да пише писма њиховим својтама, који су у војсци.{S} И попа она одмјењује ондје гдје треба писа |
| окрете оцу, и престрављено викну: «Нећу у Биоград! нећу!« Али слаб јој бјеше гласић.{S} Не чу т |
| ли, тијем су више рачунали сеоску дјецу у своју.{S} Ко није имао чарапа, требао је само недјељо |
| први дан Духова.{S} Сио поп на клупицу у авлији, турио сиједу главу у руке, па се не миче.{S} |
| , кад се врати из села, застаде он пошу у несвијести, а Иконија се сва ознојила купећи крпама к |
| летјеше као стријела.{S} И ја се стрпах у једна кола.{S} Изађосмо из села, стизасмо људе, стиза |
| убише Турци, ја остах сироче и побјегох у ово село, гдје ме послије власт запопи.</p> <p>— А он |
| раси.{S} Сједне на креветац, држи колач у руци и гига ногама.{S} Онда скочи, трчи у кухину и тј |
| рече она.</p> <p>— Шта?</p> <p>— Гледаш у дуд?</p> <p>Мара се слабо насмјехну:</p> <p>— У дуд и |
| анчила.{S} Волиш ти бијелу каву!</p> <p>У то дође и поп из градине.{S} Његово светитељско лице |
| ли се он отрже и ускочи у нутра.</p> <p>У тај пар цио један крај шљемена паде покрај прозора и |
| ли стајао.</p> <p>Познао сам је.</p> <p>У мају 1879.</p> </div> </body> </text> </TEI> |
| а узнак, а сељаци га прихватише.</p> <p>У тај пар Павао излети из авлије с колима и с коњима!</ |
| рани, док не узмогне само јести.</p> <p>У тај пар отворише се врата од куће и Иконија сва умаза |
| ...{S} Није она крива... ја сам.</p> <p>У тај пар чу се на пољу врисак и врата се нагло отвориш |
| рић и као соко гледа у помрчину.</p> <p>У тај пар из школске авлије изађоше једна кола, па гото |
| је прими.</p> <p>Шта да се ради?</p> <p>У један пут попадија се дохвати за појас, па врисну и с |
| прагу се показа Мара, блиједа као смрт, убијена кишом и временом, сва мокра, а расплетене јој к |
| о да вам приповиједам како смо били као убијени и како је кум Нинко сав поцрвенио, кад послије |
| b n="91" /> <p>- А моба?</p> <p>— Треба убити брава и набавити аков ракије, а знаш како сам стр |
| и је поповао у стара времена, па кад га убише Турци, ја остах сироче и побјегох у ово село, гдј |
| ко скочи на земљу.</p> <p>Поп је ухвати убјема рукама за главу па је љуби у чело, а нама иду су |
| емљу.{S} Проклећу и вас и све инаџије и убојице оним путиром ондје, па онда живи ако можеш.{S} |
| на дана, а већ је имала чарапа, кошуља, убруса и других ствари пун ковчег.</p> <p>Кад јој се на |
| ега трпа Иконија силне чарапе, кошуље и убрусе.</p> <p>Жене посједају на клупу под орах, милују |
| то једна велика пјесмарица сва у злато увезана.</p> <p>Поп нагнуо главу, а од милина све му су |
| леда светитељске слике.{S} Наднијело се увело старчево лице на пун живота лик дјететов, а с биј |
| а и некаква неспокојна радост ожарила и увело попово лице.{S} Ударише врућине.{S} Иконија већ к |
| агослови ме, бабо! — па наслони усне на увелу попову руку.</p> <p>Жене покрише очи, људи чепрка |
| очи, и ма у који крај школе да станеш, увијек гледају у тебе.{S} Озбиљне, црне, продиру ти у д |
| е служила сваки дан, а недјељом је била увијек дупком пуна.{S} Прије, још давно, и кад је какав |
| пола <pb n="126" /> затворене, жмире и увијек гледају на страну.{S} Има му двадесет и двије до |
| ања, на која је учитељ улазио.{S} У њој увијек удара на прашину и људски зној.{S} Прозори су би |
| да закопа мотиком, али за то је он ипак увијек у послу.{S} Он води бригу о цијелом селу.{S} Час |
| не може човјек ни знати како му је, јер увијек изгледа мргодан и зловољан.</p> <p>Иде он у наше |
| стеже шамаром и састави га са земљом, а увријеђени народ гракну: удри, посветила ти се!{S} Све |
| у што се у селу није пачао, свакоме је угађао, а попа се бојао.{S} Управо се ни жив није чуо.{ |
| четврт сахата, а кад се диже и окрете, угледа пуну цркву народа.</p> <p>Кад се Нинко послије н |
| «... -</p> <p>Бинко цикну као гуја, кад угледа попа:</p> <p>— Спасавајте кума, ако ћемо сви изг |
| коњаник, што је стајао на раскршћу, кад угледа попа у оној помпи, помисли да је владика, па обо |
| уме, и благослови! — рече кум Нинко кад угледа попа.{S} И кочијаш се исправи у колима и скиде к |
| е труцка зорли«.</p> <p>Једном у сумрак угледа он новога пољака Луку; ухватио нечије свиње па г |
| <p>Мало послије разиђе се дим, и ми га угледасмо како поскочи преко греде, која се пушаше на п |
| јекиром у врата.{S} Она одлетјеше, и ми угледасмо <pb n="141" /> попа у пламену.{S} Држи икону |
| Баш звоњаше на вечерњу.{S} Кроз прозор угледах ђачиће; устали на ноге, па читају молитву.{S} П |
| п ван себе од радости.{S} Иконија да се угуши од суза, па не пушта дијете из руку.{S} Жена пуна |
| која је учитељ улазио.{S} У њој увијек удара на прашину и људски зној.{S} Прозори су били харт |
| ешто се страшно бори са самом собом.{S} Ударе јој сузе па плаче, плаче, па опет у један пут утр |
| онисмо, а као да нас пушка по сред срца удари.{S} Она корачи један пут, па паде на кољена.{S} С |
| аплаци и коњске плоче.</p> <p>Ал’ да се удари путем на Јаругу, морали смо се вратити до близу с |
| > <p>Попа штрецну, као да га неко ножем удари.</p> <p>— Зар да се одвојим од својега дјетета? — |
| о, јесте ли ви хришћани? како је то зло ударило, да је горе него ли у Турској?{S} Синоћ ме — ве |
| о ради, али гдје ја прост човјек смијем ударити на науку!{S} Немој, оче владико, држати више пр |
| маже и једну ноћ лијепо да заковрне.{S} Ударише некакви болови у крста и све се у клупче савија |
| радост ожарила и увело попово лице.{S} Ударише врућине.{S} Иконија већ кречи попову кућу и спр |
| земљи.</p> <p>Поп се уздрхта, а сузе му ударише.{S} Он мрдну једним прстом.{S} Ми је прихватисм |
| тако педесет и пет година, почне нешто удити, свако јутро повраћа, а послије неколико мјесеци |
| ја овдје ни помињао, да и он није имао удјела у Маријином отхрањивању.{S} Видићете како!</p> < |
| а са земљом, а увријеђени народ гракну: удри, посветила ти се!{S} Све иде добро и сви се добру |
| а се од један пут тргне, издигне главу, уђе у собу и отвори књигу.</p> <p>Или хода по пољу.{S} |
| , а сам свети отац намјешта је.{S} Онда уђе један стар човјек и унесе чинију с јелом, а Мара ск |
| иди да учитељ није што болестан.{S} Кад уђе у собу, а он лежи на кревету, који је начињен од ку |
| /p> <p>Иде он у наше село и ено га гдје уђе.{S} Хајд’, хајд’, па право у народ.{S} Уставише се |
| оздрави се он ни с ким, већ поводећи се уђе у собу гдје је дијете било.{S} Рече женама да изађу |
| о, ипак сталним кораком пријеђе улицу и уђе у цркву.</p> <p>Али његова подјела имања оста.{S} И |
| апуташе међу собом и Нинко Вилотић први уђе у собу гдје је дијете било и тури му под главу дука |
| Сви умукоше, нико ни ухом да макне, поп уђе у собу.</p> <p>Дуго гледа мирну и безбрижну савјест |
| не послушају свете ријечи.{S} Један пут уђе нека помама у људе да разграђују туђе градине и да |
| икад среће имати!</p> <pb n="147" /> <p>Уђосмо већ у село.{S} Успомене навалише и притискоше ми |
| и доктор стигоше у село.</p> <p>Кад они уђоше у собу, на нашу радост разабра се поп.</p> <pb n= |
| а испод ње.{S} У тај пар цијела школа с ужасном праском груну о земљу, и све се начини као вели |
| еца, а поп, у договору са селом, дозида уз кућу још једну собу, и узе дијете с Иконијом себи.{S |
| ни!</p> <p>Коњи пођоше.{S} Поп пристаде уз кола и загрли се у ходу с кум-Нинком, па рече:</p> < |
| , ово парче земље, гдје је кућа, и њиву уз њу, забран са шарамповом и ливаду с виром.{S} То нек |
| ове с празним колима.{S} Стока се нешто узарумила, па неће с мјеста, а Павао се наљутио, поцрве |
| овим пазио; преметнусмо механу; питасмо узбуњене сељаке: не видје ли ко шта? — нико нам ништа н |
| ла, сине, од кад си устала?</p> <p>Мара узви обрвице.{S} Уморно крене очима око себе, па кад их |
| јете протрља очи и отвори их.{S} Дубоко уздахну, па гледа великим безазленим црним очима у попа |
| страну и настави спавање.{S} Дубоко поп уздахну и завали се у постељу.</p> <p>Давно је пала рос |
| ше, Илија, лакше, још лакше!{S} Затегни узде.</p> <p>Ходом прођосмо поред нове, велике, зидане |
| у.{S} Онда у један пут тресне ножицом и уздигне главу:</p> <p>— <foreign xml:lang="LA">Luscinia |
| у је дали у школу, а поп кад је погледа уздиже очи к небу, и кад год је ко хвали, а њему иду су |
| м чашом.{S} Пију људи а жене отхукују и уздишу, а у чаши нестаје ракије.{S} Шта је поп радио са |
| ој коса расу се по земљи.</p> <p>Поп се уздрхта, а сузе му ударише.{S} Он мрдну једним прстом.{ |
| обрташе га јадника и овамо и онамо.{S} Узе га бости чиодом по ногама и све до појаса, а све пи |
| остави; ово је Маријино!</p> <p>Онда је узе на руку и понесе је попу, да је пољуби, па с Глувић |
| селом, дозида уз кућу још једну собу, и узе дијете с Иконијом себи.{S} Њима двјема једну собу, |
| p>Поп метну обје руке на Марину главу и узе шапутати.</p> <p>А кад он диже и исправи главу, Нин |
| дјетета из собе.{S} Он клече на траву и узе се молити богу.</p> <p>Још није поштено ни свануло, |
| ју.{S} Прву чашу даде куму Нинку.{S} Он узе чашу, скиде капу и устаде, а сељаци и нехотице сви |
| је ни он готово ништа вечерао, а ту ноћ узе Мару себи у постељу.{S} Иконија се не може од ње да |
| </p> <p>Сједе поп у кола, па још и Мару узе са собом.{S} Гигају се, брате, она кола, рекао би ч |
| присташе, и кум-Нинкова домаћица весела узела дијете за руку, а тек учитељ као из мртвих:</p> < |
| .{S} Његово светитељско лице бјеше опет узело земаљски облик, јер га радост бјеше обасјала: уст |
| о, продаћу их одмах, ма ни сто гроша не узео!{S} Неће бити моја штета.</p> <p>Не зна нико, па н |
| .{S} Могао је он ући у коју хоћеш кућу, узети што је хтио — нико му неће ни ријечи рећи.{S} Он |
| то црнило, што га поп ама ни у уста не узима.</p> <p>Нико се није с њим дружио, осим једног Је |
| његова ријеч на јалово прође, или да он узима власт која му не приличи.</p> <p>Стјепану, што ид |
| а чујно настави:</p> <p>— Ни ви, браћо, узимати попа, који није учеван.{S} Школу одмах зидајте |
| ка с попом разговарао.{S} Звао га да га узме у конзисторију, али поп вели да не може никако ост |
| .{S} Па кад послије <pb n="130" /> опет узмем чекић, чини ми се да у њему нема пет драма, а леђ |
| аклела да га чувам и пазим.</p> <p>— Да узмемо Иконију — викнуше сељаци.</p> <p>— Добро! — рече |
| оја воља, попо; и твој благослов, да му узмемо добру жену дадиљу, или да га дамо каквој бабињар |
| , сине, врло лијепо! — рече владика.{S} Узми ту књигу па читај код куће!</p> <p>— На поклон? — |
| а знаш како сам страдао.</p> <p>— А ти узми које црквено марвинче, а зар ће бити и што ракије, |
| каквој бабињари да га прихрани, док не узмогне само јести.</p> <p>У тај пар отворише се врата |
| !</p> <p>Поп се занесе, и а да падне на узнак, а сељаци га прихватише.</p> <p>У тај пар Павао и |
| потуцати У мојој кући?</p> <p>Учитељ се уједе за језик.</p> <p>— Молим, молим, господар-Нинко и |
| ла су још једна мања, на која је учитељ улазио.{S} У њој увијек удара на прашину и људски зној. |
| влије.</p> <p>— Остани! — вели слика са улице.</p> <pb n="137" /> <p>— Одмах си се расрдио!</p> |
| ђоше једна кола, па готово трком пођоше улицом.</p> <p>Павао опали из пиштоља, и запаљена се су |
| о ислабио, ипак сталним кораком пријеђе улицу и уђе у цркву.</p> <p>Али његова подјела имања ос |
| мртве.{S} Још је дисао.{S} Намазасмо му уљем изгорјело мјесто на леђима, поквасисмо кошуљу оцто |
| отворише се врата од куће и Иконија сва умазана од суза, изнесе дијете на рукама.</p> <p>— Ја — |
| на шта каже?» а Нинко намјешта што боље умије.{S} Каже да је весела као птица, и да је људи, ко |
| и изиђе у авлију.{S} Мара му поли да се умије, и старац, и ако ислабио, ипак сталним кораком пр |
| /p> <p>— Зар ти умијеш читати?</p> <p>— Умијем.</p> <p>Владика донесе једну књигу, па је даде М |
| Прочитала сам оно доље.</p> <p>— Зар ти умијеш читати?</p> <p>— Умијем.</p> <p>Владика донесе ј |
| ем Николићем у лову, и кад се вратисмо, умијешасмо се и ми у народ.{S} Већ се хвата мрак.{S} У |
| ли кад поп скиде бригу с врата, и бољка умину.{S} Пред ноћ истина паде у ватру, али она не држа |
| јеље шио капу, и дотјеривао што је боље умио.{S} Кад поп сједе у кола пред нашом црквом, причек |
| не видје ли ко шта? — нико нам ништа не умједе казати.</p> <p>— Отишли су преко јаруге! — викну |
| ћ опет вели кмету:.</p> <p>— Дела брже! уморан сам.{S} Отвори школу и пошљи ми фамилијаза.</p> |
| сму.{S} Пси подвију реп, па завијају, а уморан сељак прене иза сна, прекрсти се: »о твоју главу |
| си ти, море, стао ту?</p> <p>— Што сам уморан, — рече ковач.</p> <p>— Знам; а што си стао на п |
| ола, па тромо, и као да је бог зна како уморан, приђе столу, гдје је и поп сједио.{S} Не назва |
| овао.{S} Никад није престајао, никад се уморио.{S} Богу се молио: »Боже, опрости ми гријехе и о |
| си устала?</p> <p>Мара узви обрвице.{S} Уморно крене очима око себе, па кад их упре у попа, њем |
| га малакше; легну њени таласи по срцу и уморну површину дотиче само још писмо од милога, као ла |
| пу, па плаче сама и како, каже, хоће да умре.{S} Не треба ни око тога да се задржавам како је п |
| му је час смртни.{S} Наш је гријех, ако умре поред нас живијех некрштена душа.{S} Ја желим да к |
| ено!</p> <p>— Е, сад ми је — вели лакше умријети.{S} Спаде ми неки терет са срца.</p> <pb n="10 |
| дизати, уста поп па пође у кућу.{S} Сви умукоше, нико ни ухом да макне, поп уђе у собу.</p> <p> |
| шта је.{S} Онда уђе један стар човјек и унесе чинију с јелом, а Мара скочи па њега у руку.{S} Ч |
| трпези, под плаштаницом — зна Мићо!{S} Унутра има хиљаду и сто и један дукат.</p> <p>Они се зг |
| ама на игри или на раду.{S} Све се боље уобљавају обрашчићи, и све црвенији долазе, док већ не |
| виње; јер ако још један пут чујем да су упале у туђе добро, продаћу их одмах, ма ни сто гроша н |
| инка да пази на ово и на оно и да добро упамти све, па да му послије прича кад се врати.{S} Так |
| поиздалека окренув се учитељу викну: — Упамтиде ти, учитељу, коме си казао да је марва!</p> <p |
| м шајкачу на очи, зажмурим и одважно га упитам:</p> <p>— Шта је, бога ти... — хтједох рећи: с М |
| еде се робље!</p> <p>Поп се пробуди, па уплашен потрча, прво у Марину собу:</p> <p>— Устај, син |
| пу под орах, милују Мару и плачу, а она уплашено иде из крила у крило.{S} Не плаче, већ замишље |
| адију.{S} То јест: поп је служио цркву, управљао селом и живио с попадијом.</p> <p>Поп је био с |
| огледа на страну, куда Марине очи бјеху управљене:</p> <p>— Дуд? рече она.</p> <p>— Шта?</p> <p |
| спавао.{S} Главна соба, <pb n="102" /> управо школа, била је ниска, као и цијела кућа.{S} Врат |
| свакоме је угађао, а попа се бојао.{S} Управо се ни жив није чуо.{S} Ми смо били њиме задовољн |
| Уморно крене очима око себе, па кад их упре у попа, њему је као да га полијева неким животворн |
| ву.{S} Пред њима стоји једна женска.{S} Упрла поглед у светога Саву, онога истог, који је и у с |
| зимајући се за њега, пишући и говорећи, упропастио сам своју каријеру и спао на то да будем учи |
| у:</p> <p>— Ништа! — рече, а поглед јој упрт у даљину. .— Како је све дивно, пуно живота, како |
| у људе да разграђују туђе градине и да упуштају стоку.{S} Пуца врљика, а разбијених глава као |
| причати шта се ту спрема, ни ону трку и урнебес од попова.{S} Доста да знате, да је наш поп био |
| стизасмо и стизаху нас кола, и цио тај урнебес креташе се једним правцем.</p> <p>Дођосмо већ у |
| а дохватише за мишке, али се он отрже и ускочи у нутра.</p> <p>У тај пар цио један крај шљемена |
| него под самим ноздрвама.{S} Доња му је усна мало висила, а горња је мало издигнута, те се виде |
| ину, истеже прстима оно мало длачица на уснама и мрко гледа у дашчару гдје је школа.{S} Подилаз |
| <p>— Благослови ме, бабо! — па наслони усне на увелу попову руку.</p> <p>Жене покрише очи, људ |
| <pb n="147" /> <p>Уђосмо већ у село.{S} Успомене навалише и притискоше ми груди.</p> <p>— Лакше |
| ста поче пушити а са траве роса дизати, уста поп па пође у кућу.{S} Сви умукоше, нико ни ухом д |
| ки облик, јер га радост бјеше обасјала: уста су му непрестано развучена, а на бијелим трепавица |
| је од леда.{S} Псује Јеротије што му на уста дође и кад се он даде да га учи које ко, ко није н |
| у, Мара је цар села.{S} Свакоме су пуна уста.{S} Нада да ће нам она бити кад тад учитељ, заноси |
| апуташе.{S} Послије јој потури руку под уста.{S} Она је дохвати објеручке и обли сузама.{S} Осм |
| а у Биоград, — рече поп и силом развуче уста. — Тамо ћеш свега видјети.</p> <p>— Биоград!? — ре |
| .{S} Однијесмо попа његовој кући.{S} Из уста и носа лоптила му је крв, а ноге висише као мртве. |
| тељ се насмија, ал’ само лијевим крајем уста, и лијево око са свијем му се затвори, а онијем др |
| тељ се насмија.{S} Онако: једним крајем уста и једним оком.{S} Погледа ковача још један пут, не |
| јетету колаче и друге понуде у руке и у уста.</p> <p>А на њој слаба промјена.{S} Само што је ма |
| то га је то црнило, што га поп ама ни у уста не узима.</p> <p>Нико се није с њим дружио, осим ј |
| човјек извади готову цигару, па тури у уста и наокришке, а све гледајући кмета, приђе столу; з |
| S} А кад је на само често му се развуку уста, гледа на ону страну, гдје мисли да му је жена и д |
| опали из пиштоља, и запаљена се сукија устави под школском стрехом, а у врапчијем гнијезду.</p |
| и нејак с њиме?</p> <p>Опет сви ћуте и уставили дах.</p> <p>— Птицама небеским дао је бог друг |
| .{S} Хајд’, хајд’, па право у народ.{S} Уставише се кола.{S} Гледамо ми ко ће то бити.</p> <p>Г |
| Поп гологлав потрча пред кола, која се уставише, раширио руке и рида, а вјетрић му се игра биј |
| ад чу гдје пред његову кућу сташе кола, устаде и изађе на поље.</p> <p>Пред кућом, кум Нинко по |
| уму Нинку.{S} Он узе чашу, скиде капу и устаде, а сељаци и нехотице сви поустајаше и поскидаше |
| p> <p>Мара бјеше сама у зачељу.{S} Брзо устаде.{S} Лијевом руком покупи хаљину, десном смаче ше |
| ен потрча, прво у Марину собу:</p> <p>— Устај, сине, некаква буна!</p> <p>Али из Мариног кревет |
| руга.{S} Забринуо се силно и ноћу често устаје.{S} Иде сам по дворишту а све прислушкује код ка |
| сваки час се враћа, да види је ли Мара устала.{S} Пред зору је била лака киша.{S} Земља бјеше |
| /p> <p>— Шта си радила, сине, од кад си устала?</p> <p>Мара узви обрвице.{S} Уморно крене очима |
| аљине, па како иде!...</p> <p>Сутра дан устала она, стала на врата па гледа.{S} Поп је већ давн |
| вечерњу.{S} Кроз прозор угледах ђачиће; устали на ноге, па читају молитву.{S} Пред њима стоји ј |
| ћемо?{S} Попу не смијеш ни поменути да устане око владике, не би ли је он како истргнуо од туд |
| тету руку на чело:</p> <p>— Маро, сине, устани!</p> <p>Дијете протрља очи и отвори их.{S} Дубок |
| и се у лицу, а срце му залупа.</p> <p>— Устани!...{S} Сви те чекамо... — рече поп па побјеже из |
| </p> <p>Поћута поп и одмори се, па онда устежући се настави:</p> <p>— А моје дијете... остављам |
| божјем дому?{S} Прогнаћу вас, ако тако устјерате, старости ми, одавде и намјестићу Мића црквењ |
| p>— Нијесам пијан да пјевам!</p> <p>Поп устукну један корак, наже се напријед, па зачкиљи и гле |
| да му пребије голијени, који се од вас усуди ступити ногом на ову свету земљу.{S} Проклећу и в |
| pb n="99" /> <p>Сви ћуте.{S} Нико се не усуђује ни да сједне.{S} И поп стоји, а бијела му брада |
| крећемо.</p> <p>Иконија с црвеним очима утаче се:</p> <p>— Спава још дијете!</p> <p>То бјеше пр |
| добро и радост од ње да дочекаш; да те утјеши и подвори под твоју старост, да се дичиш и понос |
| зе па плаче, плаче, па опет у један пут утре очи, дохвати књигу, тресне о сто, отвори, па навал |
| ве што је сеоско »наше«.{S} Могао је он ући у коју хоћеш кућу, узети што је хтио — нико му неће |
| ова, као ја што сам... што сам био... — Ућута и исхракну се, па једва чујно настави:</p> <p>— Н |
| ре и лако скочи на земљу.</p> <p>Поп је ухвати убјема рукама за главу па је љуби у чело, а нама |
| како јој је самој, како је хтјела да се ухвати за кум-Нинкова кола кад се он враћао, како се св |
| S} Настаје други свијет!</p> <p>Онда се ухвати за срце, па испрекидано додаде:</p> <p>— А њој.. |
| у сумрак угледа он новога пољака Луку; ухватио нечије свиње па гони у обор.</p> <p>— Куда ћеш |
| p>— Сједајте! — викну он, — сад ћемо га ухватити!</p> <p>Двојица тројица метнуше попа у кола.{S |
| као неким чудом сви неодољиво зажељеше ухватити учитеља, и отети му Мару.{S} Граја се дигла, и |
| ча.</p> <p>— Ровашене?</p> <p>— У десно ухо.</p> <p>— Е, то су црквене свиње!{S} Тјерај у обор, |
| па пође у кућу.{S} Сви умукоше, нико ни ухом да макне, поп уђе у собу.</p> <p>Дуго гледа мирну |
| идим да је други свијет настао.{S} Дође учеван човјек с којим ја нијесам смио ни говорити.{S} В |
| — Ни ви, браћо, узимати попа, који није учеван.{S} Школу одмах зидајте и дјецу учите...{S} Наст |
| д пређашњег, и мислили смо сви да је он учеван човјек, али га нијесмо марили.{S} Нарочито га је |
| шљива спокојност.{S} Онда болови наново учесташе.{S} Дође и Иконија, и поша рече попу да изађе, |
| му на уста дође и кад се он даде да га учи које ко, ко није ни орао ни копао.{S} Тако и он ост |
| и писати писма.{S} А послије у школи се учи: земљопис, свештена историја, прва и друга знања... |
| , да је дам у кумову кућу, да се дијете учи раду.</p> <p>— Штета би — вели владика — била отргн |
| зрогачи очи; — Шта се то по богу толико учи?</p> <p>— Науке, — рече владика.</p> <p>— А шта ће |
| ко с њоме.{S} Дијете ваља да се по мало учи кућевном реду и послу.{S} Шта ће</p> <p>— вели — на |
| </p> <p>Послије је владика питао шта је учила, и кад она одговори да свршује четврти разред, за |
| ојствена њеним годинама и школи коју је учила.{S} Ходећи тако састајала се и с учитељем; најпри |
| се највише тицати бесједа.{S} Ако је ко учинио што рђаво, а он га у цркви пред цијелим народом |
| Бош посла!{S} У народу се не може ништа учинити.{S} Заузимајући се за њега, пишући и говорећи, |
| е учио?</p> <p>— Ја сам се — вели поп — учио у мога оца, који је поповао у стара времена, па ка |
| онако нијеси, да речеш, каквијех школа учио?</p> <p>— Нијесам никаквијех.</p> <p>— А знаш ли п |
| е — не прими за зло, — гдје си ти школе учио?</p> <p>— Ја сам се — вели поп — учио у мога оца, |
| о, сјећаш ли се кад си ме питао шта сам учио?</p> <p>— Сјећам!</p> <p>— Сјећаш ли се да ми ти р |
| , браћо!{S} Ја изгубих душу што нијесам учио школе.{S} Са тога изгубих и дијете, а одведе ми га |
| оп. — Стар је човјек!{S} Тако сам ја њу учио.</p> <p>— Од тебе се, оче — рече владика, — има и |
| учеван.{S} Школу одмах зидајте и дјецу учите...{S} Настаје други свијет!</p> <p>Онда се ухвати |
| три године, и Мара сврши трећи разред, учитељ онда навали на попа и на друге људе, те је задрж |
| анђео одрече њега и врати покајан попу, учитељ веле, оде у Биоград и ожени се некаквом што прав |
| бјеже! — рече он.</p> <p>— Ко?</p> <p>— Учитељ!</p> <p>Поп дахну душом:</p> <p>— Срећан му пут! |
| адити крштено писмо и таке ствари.{S} А учитељ поред ње изгуби и оно мало научног нимбуса, јер |
| сама и његовој глави.</p> <p>Од то доба учитељ поста још већа ћуталица и још осамљенији.{S} Јед |
| Послије службе дигне се поп, да види да учитељ није што болестан.{S} Кад уђе у собу, а он лежи |
| теља у овом селу.</p> <p>Гле!...{S} Нов учитељ!...{S} Како то?</p> <p>Поп се исправи па га стад |
| ицу, и хлади знојава ковача.</p> <p>Кад учитељ дође на поред њега, а он се окрете:</p> <p>— А ш |
| ста.{S} Нада да ће нам она бити кад тад учитељ, заносила нас је све.{S} А она хода по пољу.{S} |
| му. .</p> <p>— Шта је?</p> <p>— Побјеже учитељ!</p> <p>— Без трага му глава!{S} Шта дижеш вику? |
| нски плуг и стаде се хвалити како га је учитељ научио.{S} Ал’ кад га забоде у неку крчевину, а |
| ране била су још једна мања, на која је учитељ улазио.{S} У њој увијек удара на прашину и људск |
| о, момак за женидбу.{S} Онај исти, коме учитељ рече да је марва.</p> <p>Сједе поп с Маром за ст |
| је поп о њему мислио?</p> <p>И тако се учитељ осами.{S} У прсте бих вам могао казати сваку њег |
| с!</p> <p>— Гори си од те марве! — рече учитељ.</p> <p>Павао се испријечи:</p> <p>— Немојде ми |
| а попу за тај дан начини нове хаљине, и учитељ је читаве двије недјеље шио капу, и дотјеривао ш |
| а, нити је с њиме долазио у додир.{S} И учитељ чим види попа, а он погне главу, намргоди се још |
| и сам.</p> <p>Тако смо ми рачунали, а и учитељ није имао ништа против тога, да је Мара већ сврш |
| } Кад сврши школе, може, ако ће, бити и учитељ.{S} А послије, у вароши друга срећа чека дијете. |
| > им у тврдо обећао.{S} Сиромах покојни учитељ, чисто нам је... баш се човјек гријеши!... хтјед |
| селу — вријеме чини своје!{S} Наш стари учитељ остави нас — оде сиромах на пут, на који се иде |
| <p>Сељаци су видјели истина да је овај учитељ са свијем нешто друго од пређашњег, и мислили см |
| дере ајдамаком куд стигне.</p> <p>А ек учитељ пред њега као какав капетан:</p> <p>— А што — ве |
| ћица весела узела дијете за руку, а тек учитељ као из мртвих:</p> <p>— Молим вас, браћо, и ви, |
| ам своју каријеру и спао на то да будем учитељ!...{S} Овдје су сви моји покушаји јалово испали. |
| амну слутњу.</p> <p>Другога дана изашао учитељ у механу.{S} Сједне сам,- намргоди се па ћути.{S |
| село; а вашој кући част и поштење! — ту учитељ скиде капу и поклони се кум-Нинку. — А ја мислим |
| душу прости!«</p> <p>— А... онај... ваш учитељ?{S} Чусте ли што за њега?</p> <p>— Е, кад се она |
| о.</p> <p>Преметнусмо школу, јер се наш учитељ са овим пазио; преметнусмо механу; питасмо узбуњ |
| } Знам ја тебе добро који си ти!</p> <p>Учитељ зачкиљи очима:</p> <p>— А који сам ја?</p> <p>— |
| рије гледам да загребем на поље.</p> <p>Учитељ је био један кројач, који је страдао, врло миран |
| т драма, а леђа ми чисто шкрипе.</p> <p>Учитељ се насмија.{S} Онако: једним крајем уста и једни |
| н кмет.{S} Није сабља за вратом.</p> <p>Учитељ се насмија, ал’ само лијевим крајем уста, и лије |
| /p> <p>— Помози бог! — рече поп.</p> <p>Учитељ занесе објема ногама као рукуницама, па их спуст |
| во дијете потуцати У мојој кући?</p> <p>Учитељ се уједе за језик.</p> <p>— Молим, молим, господ |
| га чека да држи пијевницу.{S} Јес’, ал’ учитеља нема!{S} Послије службе дигне се поп, да види д |
| а повелика соба за дјецу, једна мала за учитеља и једна кухина, у којој је и фамилијаз спавао.{ |
| мо се сви надали да ће нам Мара доћи за учитеља.{S} Већ је поп с неколико старијих људи ишао зб |
| А ти је отвори!{S} Ја сам наименован за учитеља у овом селу.</p> <p>Гле!...{S} Нов учитељ!...{S |
| есто дотјеривао, али се за нашег доброг учитеља слабо шта лијепило.{S} Тек он се трудио што је |
| е ни орао ни копао.{S} Тако и он остави учитеља себи сама и његовој глави.</p> <p>Од то доба уч |
| м чудом сви неодољиво зажељеше ухватити учитеља, и отети му Мару.{S} Граја се дигла, и силно ка |
| даде у неке мисли.</p> <p>Од то доба он учитеља никад више ни за шта не запита, нити је с њиме |
| ће то ићи? — запита Аксентије Смиљанић учитеља.</p> <p>— Лијепо, кажем, дијете ће у школу код |
| наже се напријед, па зачкиљи и гледа у учитеља.</p> <p>— Што ме гледаш?</p> <p>— Ништа! — вели |
| а то мислио.{S} Да видиш, није луда ова учитељева.</p> <p>— А како ће то ићи? — запита Аксентиј |
| учила.{S} Ходећи тако састајала се и с учитељем; најприје га се, веле, плашила, али послије се |
| кренув се учитељу викну: — Упамтиде ти, учитељу, коме си казао да је марва!</p> <p>Сељаци су ви |
| дећи на кревету.</p> <p>— А камо се ти, учитељу? — рече поп.</p> <p>— Ево ме!</p> <p>— Знам! а |
| и сједе на њу, па поиздалека окренув се учитељу викну: — Упамтиде ти, учитељу, коме си казао да |
| ћ свршила «васпитање», и да сада похита учити се кућевном послу.{S} Већ је поп мислио да поведе |
| а у школи «на приват».{S} Тако она пође учити и четврти разред.{S} Већ је зову сељаци да пише п |
| усту неће да пусте кући.{S} Веле: морам учити француски, да стигнем друге и тако даље» Можете м |
| собе.</p> <pb n="119" /> <p>Послије је ушла Иконија с другим женама и кроз једно четврт сахата |
| за учитеља и једна кухина, у којој је и фамилијаз спавао.{S} Главна соба, <pb n="102" /> управо |
| уморан сам.{S} Отвори школу и пошљи ми фамилијаза.</p> <p>— Сједи, човјече! — рече ослобођен к |
| еће да пусте кући.{S} Веле: морам учити француски, да стигнем друге и тако даље» Можете мислити |
| у један пансионат, гдје се говори само француски. <pb n="124" /> Цијеле године ишла сам у школ |
| наше село и ено га гдје уђе.{S} Хајд’, хајд’, па право у народ.{S} Уставише се кола.{S} Гледам |
| де он у наше село и ено га гдје уђе.{S} Хајд’, хајд’, па право у народ.{S} Уставише се кола.{S} |
| рић прави страшило за птице.{S} Па онда хајд’ Нинковој или Глувићевој кући.{S} А они као да им |
| па онда у капу.</p> <p>— Нећу — веди, — хајде ме води!</p> <p>— Ама сједи, да пијеш штогод! — р |
| и с кочијашем, па попа у руку:</p> <p>— Хајдете -— вели, — поздравио вас господин владика, да и |
| о би човјек: сад ће испасти, а коњи као хале!{S} Скида народ капе куда поп прође, а свакоме пун |
| зрак, лако се креће друга слика у дугим хаљинама; корача плоту и дуго и тихо шапућу.{S} Нико то |
| д одлучи да попу за тај дан начини нове хаљине, и учитељ је читаве двије недјеље шио капу, и до |
| о каква госпођа!{S} Па какве су јој оне хаљине, па како иде!...</p> <p>Сутра дан устала она, ст |
| S} Брзо устаде.{S} Лијевом руком покупи хаљину, десном смаче шешир с главе, дохвати се за лотре |
| ашину и људски зној.{S} Прозори су били хартијом подлијепљени.{S} На зиду је висила једна стара |
| д школу, а она гори у велике.{S} Црква, хвала богу, још здрава, читава, само што вјетар наноси |
| би у тањир, али он, вели, казао: «нека, хвала, могу ја и из чиније», те није хтио прљати тањира |
| рав, оче, да се окумимо!{S} Тако народ, хвала му, мене изабра.</p> <p>Поп се три пут пољуби с њ |
| <p>— Лијепо, оче! — веле да је рекао. — Хвала ти!{S} Таки мени и требају!</p> <p>Кад послије по |
| Каже он све како је, и хвали се нама — хвала му! — као <pb n="110" /> својом дјецом.{S} Онда, |
| ће се и код мене чему научити.</p> <p>— Хвала ти, куме! — рече поп. — Тако сам некако и сам мис |
| у кућу.{S} У мене је и задруга већа, а хвала богу паметна су ми и чељад, имаће се и код мене ч |
| аноје!{S} Дијете, као што видите, расте хвала богу и напредује.{S} Још мало па ће сама себи пле |
| и нашег попа.{S} Каже он све како је, и хвали се нама — хвала му! — као <pb n="110" /> својом д |
| леда уздиже очи к небу, и кад год је ко хвали, а њему иду сузе као маломе дјетету.{S} Са свим в |
| че Јеротије американски плуг и стаде се хвалити како га је учитељ научио.{S} Ал’ кад га забоде |
| не могах заспати, а ја викнух дијете да хвата.</p> <p>— Ходи у кућу! — рече поп. — Мара још спа |
| јаче, дохватило и горе снагу и често је хвата несвјестица.{S} Све више изнемаже и једну ноћ лиј |
| ши, па их све масти, а испод трапа гдје хвата можданик подметнуо двије старе коњске плоче, да с |
| , умијешасмо се и ми у народ.{S} Већ се хвата мрак.{S} У даљини опазисмо нека кола.{S} Кмет пог |
| сукну далеко иза звонаре, а варнице се хватају за небо.{S} Шљеме бјеше све у пламену.{S} Пуцај |
| д плаштаницом — зна Мићо!{S} Унутра има хиљаду и сто и један дукат.</p> <p>Они се згледаше.</p> |
| ли — имаш имања, како су ми причали, на хиљаду дуката.</p> <p>Поп се забечи:</p> <p>— Каквих хи |
| p>— Воду! — дрекну он.</p> <p>Рекао бих хиљаду котлова се сасуше у пламен.{S} Али он још јаче б |
| .</p> <p>Поп се забечи:</p> <p>— Каквих хиљаду дуката, каква имања?{S} Немам ја ништа.{S} Њој ј |
| е тако се игра вјетар кроз ковачницу, и хлади знојава ковача.</p> <p>Кад учитељ дође на поред њ |
| , гледа како Мићо изгрће жар из пећи за хљеб, или како сусјед Ђерић прави страшило за птице.{S} |
| јој почеше отјецати.{S} Не може више ни хљеба да замијеси. »Хоће — вели — душа на нос да <pb n= |
| д учитељ, заносила нас је све.{S} А она хода по пољу.{S} Замишљена је — али јој је јасно лице.{ |
| , уђе у собу и отвори књигу.</p> <p>Или хода по пољу.{S} Запјева славуј поистиха, па крепко, ми |
| остељи, па срче млијеко из ћасе.{S} Поп хода као и прије по селу, али је расијан и све се труди |
| еним годинама и школи коју је учила.{S} Ходећи тако састајала се и с учитељем; најприје га се, |
| , а ја викнух дијете да хвата.</p> <p>— Ходи у кућу! — рече поп. — Мара још спава, а Иконија на |
| кше, још лакше!{S} Затегни узде.</p> <p>Ходом прођосмо поред нове, велике, зидане школе.{S} Баш |
| .{S} Поп пристаде уз кола и загрли се у ходу с кум-Нинком, па рече:</p> <p>— Чувај ми, дијете, |
| де туга.</p> <p>Дуго се опирао срцу, не хотећи »срдити бога«, али старост га је обрвала.{S} Он |
| а и у шупу, па плаче сама и како, каже, хоће да умре.{S} Не треба ни око тога да се задржавам к |
| но писмо, у коме вели: »Слатки бабо!{S} Хоће срце да ми пукне, што ти не могу доћи.{S} Причао т |
| де госпођа, код које је Мара, у Беч, па хоће и њу да поведе.{S} Владичина је воља да дијете, пр |
| порте притиснуо народ.{S} А поп још кад хоће што важно да бесједи <pb n="94" /> поручи кмету да |
| уњили главе, погледају се испод очију и хоће већ да се љубе пред народом.{S} А послије службе: |
| , а проломљен таван наже се у пламену и хоће да дохвати патос.</p> <p>— Додајте ми добар котао |
| воримо за неке ствари.</p> <p>Кум Нинко хоће да соколи попа, али му се језик завезао, и само гу |
| ко је сиромах поп чисто занесен и често хоће ово, а ради оно, мисли једно а говори друго.{S} Шт |
| од два лица.{S} Не волим људе, који што хоће не могу, а што могу неће.{S} Или -— или!...{S} Вид |
| м је на аманет, па сад гледајте!</p> <p>Хоће они штогод да проговоре, али се загрцнули, па само |
| {S} Не може више ни хљеба да замијеси. »Хоће — вели — душа на нос да <pb n="96" /> ми искочи!«. |
| и дати рачуна о своме стаду?{S} Или ви хоћете да ја затворим ово свето мјесто, да га не газите |
| еоско »наше«.{S} Могао је он ући у коју хоћеш кућу, узети што је хтио — нико му неће ни ријечи |
| сам ништа не <pb n="132" /> ради!...{S} Хоћу да пресвиснем, гледајући ову неправду!...»</p> </d |
| ја нећу овдје да се с тобом цмакам! ја хоћу рад!{S} Или ме волиш или не волиш!{S} Једно или др |
| уша вам!</p> <p>Кум Нинко испружи врат, хракну мало па рече:</p> <pb n="107" /> <p>— Гледаћемо |
| ња, ни дај Боже!{S} Све је ваше и онога храма.{S} Много би њојзи било да јој одредите и ово, шт |
| ипљиве кобиле.{S} Па шта ћете ви у овом храму кад тако радите?{S} Шта сам ја згријешио Богу, да |
| , кад неће да иде?</p> <p>— А што је не храниш добро, па би ишла?</p> <p>Павао исколачи очи:</p |
| е, каже: »Шта је то, браћо, јесте ли ви хришћани? како је то зло ударило, да је горе него ли у |
| ="111" /> и ено га, сви га знате, ваљан хришћанин и један по један газда у селу.</p> <p>Али вла |
| снагу и путе, а човјеку остаје памет и хришћанско срце.</p> <p>Опет ћутање, нико не зна како д |
| он ући у коју хоћеш кућу, узети што је хтио — нико му неће ни ријечи рећи.{S} Он је то и радио |
| а, хвала, могу ја и из чиније», те није хтио прљати тањира. — Знали смо ми већ у напријед да на |
| опет, правећи и њему мјеста, ал’ он не хтједе сјести већ опет вели кмету:.</p> <p>— Дела брже! |
| сто нам је... баш се човјек гријеши!... хтједох рећи: чисто нам је — боже прости — стајао на пу |
| а упитам:</p> <p>— Шта је, бога ти... — хтједох рећи: с Маром, али ме сам језик поведе, те реко |
| коме прича: како јој је самој, како је хтјела да се ухвати за кум-Нинкова кола кад се он враћа |
| због оно неколико дана до распуста, не хтјесмо сазивати дјеце.</p> <p>Попа се клони, да је чуд |
| Поздрављају се и они, који се прије не хтјеше ни погледати, и кмет истави колац, којим је био |
| ао светац.{S} Само горе, гдје је глава, цакле се очи, и ма у који крај школе да станеш, увијек |
| рне очи чисто још црње и још се силније цакле.</p> <p>А она не зна шта да ради.{S} Препуно јој |
| це, па га обасјало јутрење сунце, те се цакли као полелеј у варошкој цркви.{S} На букви кликће |
| кроз летве од чардака у суседној авлији цакли се једно око.{S} Тај је чардак Ненада Ћерића, а у |
| прстом на једну икону на зиду.</p> <p>— Цар Лазар! — рече Мара.</p> <p>— Гле!{S} А од куд ти зн |
| и та књига.</p> <p>Дани измичу, Мара је цар села.{S} Свакоме су пуна уста.{S} Нада да ће нам он |
| убили царство, и гдје је погинуо српски цар Лазар.</p> <p>Ту њене очице по ново потражише слику |
| е се он, — живог или мртвог, моја глава цареву плаћа.</p> <p>И у час као неким чудом сви неодољ |
| >— Косово је поље гдје су Срби изгубили царство, и гдје је погинуо српски цар Лазар.</p> <p>Ту |
| зама.</p> <p>— А шта балите ви, жене, и цвијелите дијете?{S} Ви ништа друго и не знате! — рече |
| а.{S} То би њега сиромаха само још јаче цвијељало, јер он је зацијело и сам већ с владиком о то |
| струкови босиљка.{S} На пећи свакојака цвијећа; нова шареница прострта по постељи.{S} И само с |
| подметнуто на четири краја по пет-шест цигаља.{S} На ногама му панталоне, а горе само кошуља.{ |
| ки дан све горе, и кмет већ био поручио Циганину да скује резу за затвор и предложио да се купи |
| говори с кочијашем.{S} Пуши цигару иза цигаре.{S} Гледа само око себе и као да није весео.{S} |
| <p>Ништа не говори с кочијашем.{S} Пуши цигару иза цигаре.{S} Гледа само око себе и као да није |
| е!</p> <p>Господин човјек извади готову цигару, па тури у уста и наокришке, а све гледајући кме |
| " /> управо школа, била је ниска, као и цијела кућа.{S} Врата од ње гледала су у школску авлију |
| , и извадисмо га испод ње.{S} У тај пар цијела школа с ужасном праском груну о земљу, и све се |
| е говори само француски. <pb n="124" /> Цијеле године ишла сам у школу, а сад ме ни о распусту |
| војсци, и они отпратише попа у варош, а цијелим путем бацаше пушке и пјеваше.{S} За попом, у др |
| учинио што рђаво, а он га у цркви пред цијелим народом изобличи и позове на покајање.{S} Није |
| лије ћу вам већ и о њој причати.</p> <p>Цијело је село било попов спахилук.{S} Заповиједао је к |
| <p>Дан пред полазак мутљају се жене из цијелога села по поповој кући.{S} Ту је камара сирчева, |
| ипак увијек у послу.{S} Он води бригу о цијелом селу.{S} Час је у једној час у другој <pb n="93 |
| а знате, да је наш поп био најстарији у цијелом округу, те да му је по томе спадала нека особит |
| , ма колико да су вољели Мару, сматраше цијелу ствар за изгубљену, и, да није старијих <pb n="1 |
| котлова и чакаља; а <pb n="140" /> кроз цијелу ту вреву чује се ситан глас црквеног звона.</p> |
| ико «заире», да би Војин четовођа рахат цијелу чету њоме нахранио.{S} Мићо донио скоро из варош |
| јеси, светитељу Саво«... -</p> <p>Бинко цикну као гуја, кад угледа попа:</p> <p>— Спасавајте ку |
| радао, врло миран и вриједан човјек.{S} Цио дан је у школи, а ноћу шије поповске капе и шаље у |
| мо људе, стизасмо и стизаху нас кола, и цио тај урнебес креташе се једним правцем.</p> <p>Дођос |
| трже и ускочи у нутра.</p> <p>У тај пар цио један крај шљемена паде покрај прозора и дохвати ку |
| мале душе, ја нећу овдје да се с тобом цмакам! ја хоћу рад!{S} Или ме волиш или не волиш!{S} Ј |
| љубе пред народом.{S} А послије службе: цмок!{S} Поздрављају се и они, који се прије не хтјеше |
| боравили и да гасимо.{S} А он стоји.{S} Црвен га пламен обасјао, бијела брада прекрилила сва пр |
| пушке у нашем селу, и видјесмо како се црвени небо.</p> <p>— У село! у село! — чу се са свих С |
| Све се боље уобљавају обрашчићи, и све црвенији долазе, док већ не измаче мјесец јул, и док ку |
| , куме, да се крећемо.</p> <p>Иконија с црвеним очима утаче се:</p> <p>— Спава још дијете!</p> |
| ед.{S} На глави му широк сламњи шешир с црвеном траком.{S} Испод шешира смеђа коса пада на чело |
| раћо, остах тако сам самохран са овијем црвом.{S} Тако је божја воља, нека му је слава!{S} Али |
| то лијепо намјестити.{S} Имам и ја неку цркавицу, коју сам за школу одредио, а — вели — не знам |
| поучљиве ријечи, да те језа подиђе.{S} Црква је служила сваки дан, а недјељом је била увијек д |
| смо пред школу, а она гори у велике.{S} Црква, хвала богу, још здрава, читава, само што вјетар |
| I</head> <p>Наше село имало је цркву, а црква је имала попа.{S} Поп је опет имао цркву, село и |
| кав светачац па и петак, нагура се пуна црква жена, али поп један пут, послије службе у петак, |
| а«, »Ватра!« »Изгорје школа!«. »Изгорје црква!« Па опет пушке, лупа и тандрк котлова и чакаља; |
| која светкује петак.</p> <p>А недјељом црква, рекох вам, пуна пунцата, па и половину порте при |
| чино писмо куд треба.{S} Поп не може од цркве а и од старости.{S} А гдје би њега старца пустио |
| аук!</p> <p>Али сјутра се промијени код цркве све.{S} Истом поп исприча, и кметовима и старијим |
| ла?</p> <p>— Ту је, господине, одмах до цркве.</p> <pb n="127" /> <p>— Води ме! — рече господин |
| богом« и пријеђе преко пута.{S} Отвори црквена врата, и ничице паде пред олтар, а челом дохват |
| д немам посла?</p> <p>— А јеси ли видио црквена кола и шину на точковима?</p> <p>— Нијесам, оче |
| иља све редом, а Мићу заповједио да све црквене чарапе, тканице и рубље изнесе у порту и разда |
| /p> <p>— У десно ухо.</p> <p>— Е, то су црквене свиње!{S} Тјерај у обор, па им подај кукуруза.{ |
| ко сам страдао.</p> <p>— А ти узми које црквено марвинче, а зар ће бити и што ракије, па сјутра |
| > <p>Поп је све што је имао свога звао »црквено« и »народно«, а све што је сеоско »наше«.{S} Мо |
| кроз цијелу ту вреву чује се ситан глас црквеног звона.</p> <p>Кад стигосмо пред школу, а она г |
| е се и некакав шаљивчина који наздрави »црквеној попадији«, али Крста Замлата истеже шамаром и |
| њео, косио, пластио, врхао, вијао, Мићо црквењак на пијацу носио, а поп новце чувао. — А шта ће |
| ати кући.{S} Сва им је послуга био Мићо црквењак, који се такође рачунао у нешто што припада цр |
| , старости ми, одавде и намјестићу Мића црквењака пред порту с врљиком, па да му пребије голије |
| и се такође рачунао у нешто што припада цркви и селу, дакле попу.</p> <p>Поп је говорио врло че |
| то је ћата у судници.{S} Она је служила цркви и селу, дакле попу. — Послије ћу вам већ и о њој |
| сели људи и жене, изоблачили се и дошли цркви.{S} Љубе попа у руку и честитају.{S} А он се чист |
| нце, те се цакли као полелеј у варошкој цркви.{S} На букви кликће дјетлић, а са ораха му се одз |
| гледаш?</p> <p>— Ништа! — вели поп. — У цркви се пјесмом слави име божје.</p> <p>— Па кад ти се |
| } Ако је ко учинио што рђаво, а он га у цркви пред цијелим народом изобличи и позове на покајањ |
| <p>Поп је говорио врло често бесједе у цркви.{S} Силне, свете и поучљиве ријечи, да те језа по |
| га што је дјеци говорио.{S} Пјевао је у цркви, али гласа готово никаквог није имао.{S} Поп га ј |
| n="93" /> њиви, сада у школи, послије у цркви.{S} Имао је свуда посла, свуда је и стизао, и сву |
| мио.{S} Кад поп сједе у кола пред нашом црквом, причекаше га дванаест коњаника, што су из нашег |
| да је бог оставио недјељу и празнике за цркву, да се у остале дане човјек радећи моли богу, да |
| <p>— Из тога зидајте најприје школу, па цркву.{S} Немојте брукати себе живе, ни мене мртва, ни |
| у, а једне каруце рррр! па стадоше пред цркву.{S} Скочи један што сједи с кочијашем, па попа у |
| "> <head>I</head> <p>Наше село имало је цркву, а црква је имала попа.{S} Поп је опет имао цркву |
| рква је имала попа.{S} Поп је опет имао цркву, село и попадију.{S} То јест: поп је служио цркву |
| о и попадију.{S} То јест: поп је служио цркву, управљао селом и живио с попадијом.</p> <p>Поп ј |
| к сталним кораком пријеђе улицу и уђе у цркву.</p> <p>Али његова подјела имања оста.{S} И народ |
| <p>— Ево ме!</p> <p>— Знам! а камо се у цркву да пјеваш?</p> <p>— Нијесам пијан да пјевам!</p> |
| ољуби с њиме.{S} Онда понијеше дијете у цркву, и она се напуни народа.</p> <p>Тако се дијете кр |
| та, а кад се диже и окрете, угледа пуну цркву народа.</p> <p>Кад се Нинко послије недјељу дана |
| ена.{S} Саже главу, покри очи рукама, а црна јој коса расу се по земљи.</p> <p>Поп се уздрхта, |
| one unit="subSection" /> <p>Ноћ је била црна, као мало која њена друга.{S} Нигдје се ништа не м |
| неш, увијек гледају у тебе.{S} Озбиљне, црне, продиру ти у душу, и као да те нешто питају.{S} Ј |
| ти ко опажа на другој страни иза амбара црне Павлове очи како просијецају ноћни мрак.</p> <p>— |
| доба, савлада немирну душу Марину; кад црне трепавице падоше на запурене обрашчиће а груди се |
| е, али попу пао некакав терет на срце и црне му мисли долазе у главу да ће изгубити друга.{S} З |
| сла и што је бљеђа дошла у лицу, те јој црне очи чисто још црње и још се силније цакле.</p> <p> |
| лежала и горко зарида.{S} Сузе спирају црне мисли, налију препукло срце.{S} Сломљен брод потон |
| га нијесмо марили.{S} Нарочито га је то црнило, што га поп ама ни у уста не узима.</p> <p>Нико |
| ко уздахну, па гледа великим безазленим црним очима у попа.</p> <p>— Како сам лијепо сањала, ба |
| газите богопротивним ногама и да ме не црните све горе пред оцем небеским!{S} Пошљедњи вам пут |
| дошла у лицу, те јој црне очи чисто још црње и још се силније цакле.</p> <p>А она не зна шта да |
| н живота лик дјететов, а с бијеле браде цури кап по кап и чисто се запуши на њеним обрашчићима. |
| љу, а икону диже више главе.{S} Сасусмо чабар воде на њега и греду, и извадисмо га испод ње.{S} |
| е заклањао и бранио.{S} Тај је Јеротије чак и ишао њему.{S} Шта су њих двојица говорили, то се |
| Па опет пушке, лупа и тандрк котлова и чакаља; а <pb n="140" /> кроз цијелу ту вреву чује се с |
| била још ни година дана, а већ је имала чарапа, кошуља, убруса и других ствари пун ковчег.</p> |
| и сеоску дјецу у своју.{S} Ко није имао чарапа, требао је само недјељом проћи поред попове куће |
| редом, а Мићу заповједио да све црквене чарапе, тканице и рубље изнесе у порту и разда сиромашн |
| нов ковчег и у њега трпа Иконија силне чарапе, кошуље и убрусе.</p> <p>Жене посједају на клупу |
| ој авлији цакли се једно око.{S} Тај је чардак Ненада Ћерића, а у њега је син Павао, момак за ж |
| е и кад свањује.</p> <p>А кроз летве од чардака у суседној авлији цакли се једно око.{S} Тај је |
| лу.{S} Он води бригу о цијелом селу.{S} Час је у једној час у другој <pb n="93" /> њиви, сада у |
| едне.{S} И поп стоји, а бијела му брада час по заигра.</p> <p>— Ја — вели, — браћо, остах тако |
| ано развучена, а на бијелим трепавицама час по виси капљица, којом душа роси, кад јој се мркне |
| ас он неће осрамотити!</p> <p>Поп га је час по прекидао: «А Мара?» или: «А она шта каже?» а Нин |
| поп. — Смртан је човјек а незнан му је час смртни.{S} Наш је гријех, ако умре поред нас живије |
| се све допада да ће скоро куцнути за ме час.{S} Него сам вас зовнуо, да се договоримо за неке с |
| {S} Све ми се чини проговориће нешто, и час прије гледам да загребем на поље.</p> <p>Учитељ је |
| Поп је већ давно био у градини, и сваки час се враћа, да види је ли Мара устала.{S} Пред зору ј |
| што вјетар наноси пламен на њу, и сваки час чекамо кад ће планути.</p> <p>Поп, који је до то до |
| ко га ни жене не сметају, које су сваки час обилазиле Мару, водиле је својим кућама и доводиле |
| ригу о цијелом селу.{S} Час је у једној час у другој <pb n="93" /> њиви, сада у школи, послије |
| сјетно.{S} Што прође изгледа да је мало час било, само у будућности види вјечност срце које чек |
| ог, моја глава цареву плаћа.</p> <p>И у час као неким чудом сви неодољиво зажељеше ухватити учи |
| е жеравице гдје је била школа сукне још час по пламен, а варнице полетјеше небу, али пљусак осв |
| судници, одмах трчи по попа, и он то од часа намири, да је сваком право.</p> <p>Код куће је жив |
| и срамота за оволико село; а вашој кући част и поштење! — ту учитељ скиде капу и поклони се кум |
| Пију људи а жене отхукују и уздишу, а у чаши нестаје ракије.{S} Шта је поп радио сам на гробу, |
| знио ракије у бардаку, па служи винском чашом.{S} Пију људи а жене отхукују и уздишу, а у чаши |
| S} Прву чашу даде куму Нинку.{S} Он узе чашу, скиде капу и устаде, а сељаци и нехотице сви поус |
| ћу, Мићо изнесе по ново ракију.{S} Прву чашу даде куму Нинку.{S} Он узе чашу, скиде капу и уста |
| ге! — викну гомила, и све наже као јато чворака на траг.</p> <p>— Овуда!{S} Овуда ћемо га преср |
| изручи сву воду на проваљено мјесто.{S} Чвркну вода, а дим се склупча.{S} У соби се ништа више |
| оговорио.{S} Кад би у недјељу, а поп га чека да држи пијевницу.{S} Јес’, ал’ учитеља нема!{S} П |
| тељ.{S} А послије, у вароши друга срећа чека дијете.</p> <p>Поп заћута и даде се у мисли.{S} И |
| мо у будућности види вјечност срце које чека.{S} Кад је пошљедњи мјесец школске године, не може |
| анити, да је не дај боже, ви који...{S} Чекајте док свршим!{S} Тако сам ја срачунао и смислио д |
| у залупа.</p> <p>— Устани!...{S} Сви те чекамо... — рече поп па побјеже из собе.</p> <pb n="119 |
| вјетар наноси пламен на њу, и сваки час чекамо кад ће планути.</p> <p>Поп, који је до то доба в |
| ђе све по старом.{S} На ново је требало чекати годину дана, и кад се она наврши, закла нас лије |
| а кад послије <pb n="130" /> опет узмем чекић, чини ми се да у њему нема пет драма, а леђа ми ч |
| вјек затури шешир и рупцем брише зној с чела.{S} Мора бити да се с њом родио.{S} Чудно она оска |
| ком.{S} Испод шешира смеђа коса пада на чело.{S} Густе обрве готово се састају а међ’ њима једн |
| приђе кревету.{S} Метну дјетету руку на чело:</p> <p>— Маро, сине, устани!</p> <p>Дијете протрљ |
| ати убјема рукама за главу па је љуби у чело, а нама иду сузе.{S} Поздравља се она с нама — как |
| мах потрча па владику у руку, а он њу у чело.</p> <p>— Твоја? — пита владика. .</p> <p>— Божја, |
| вена врата, и ничице паде пред олтар, а челом дохвати земљу.{S} Лежао је тако може бити четврт |
| д на попа, још већма зачкиљи, а бора на челу као да још дубља дође.</p> <p>Онда се опет лијевим |
| као да није весео.{S} А са оне боре на челу не може човјек ни знати како му је, јер увијек изг |
| руга већа, а хвала богу паметна су ми и чељад, имаће се и код мене чему научити.</p> <p>— Хвала |
| кву школу?{S} Ко је још видио да женско чељаде иде у школу?</p> <p>— Е, идите у варош, господар |
| што ја до сад држах.{S} Шта ће женском чељадету толико имање, а бог зна чија ће она бити, и у |
| однијети?</p> <p>Ту они говорише које о чем, а највише о путу и о Мари.{S} Много поп савјетује |
| етна су ми и чељад, имаће се и код мене чему научити.</p> <p>— Хвала ти, куме! — рече поп. — Та |
| кући, види што више свијета и научи се чему се год деси прилика.{S} Попу је казао: »Стрпи се, |
| уту.</p> <p>Да видите јесмо ли дочекали чему смо се надали!</p> </div> <div type="chapter" xml: |
| че — рече владика, — има и матор човјек чему да научи. — А како ти се зове мала?</p> <p>— Мара. |
| ма много које шта, да ни десето не знаш чему је и за што је, и како се човјек може ласно обрука |
| ову руку.</p> <p>Жене покрише очи, људи чепркају палицом по прашини и гледају на другу страну у |
| се и дошли цркви.{S} Љубе попа у руку и честитају.{S} А он се чисто подмладио.{S} Благосиља све |
| готово никаквог није имао.{S} Поп га је често дотјеривао, али се за нашег доброг учитеља слабо |
| јем како је сиромах поп чисто занесен и често хоће ово, а ради оно, мисли једно а говори друго. |
| јечу све јаче, дохватило и горе снагу и често је хвата несвјестица.{S} Све више изнемаже и једн |
| дакле попу.</p> <p>Поп је говорио врло често бесједе у цркви.{S} Силне, свете и поучљиве ријеч |
| да сакрије радост.{S} А кад је на само често му се развуку уста, гледа на ону страну, гдје мис |
| бити друга.{S} Забринуо се силно и ноћу често устаје.{S} Иде сам по дворишту а све прислушкује |
| јте ме, пошљедњи вам пут кажем; вас сте четворица свему злу коловође.{S} Јал’ се мирите, јал’ ћ |
| ви мислите да ја не видим да сте и вас четворица у овом божјем дому?{S} Прогнаћу вас, ако тако |
| м.{S} Осврће се народ и тражи очима њих четворицу, а они покуњили главе, погледају се испод очи |
| хвати земљу.{S} Лежао је тако може бити четврт сахата, а кад се диже и окрете, угледа пуну цркв |
| дити дијете?</p> <p>Али кад прође једно четврт сахата, и кад се с пласта поче пушити а са траве |
| ла Иконија с другим женама и кроз једно четврт сахата изведоше плачући дијете, које се и само к |
| је учила, и кад она одговори да свршује четврти разред, запита он попа:</p> <p>— Па шта мислиш |
| и «на приват».{S} Тако она пође учити и четврти разред.{S} Већ је зову сељаци да пише писма њих |
| е.</p> <p>— А колико то траје?</p> <p>— Четири године!</p> <p>Поп преблиједје као крпа и разрог |
| инских врата, под која је подметнуто на четири краја по пет-шест цигаља.{S} На ногама му пантал |
| е, Иконија изброја два дуката у злату и четири и по у сребру и крајцарама; веза новце у мараму, |
| , пастрме и толико «заире», да би Војин четовођа рахат цијелу чету њоме нахранио.{S} Мићо донио |
| ире», да би Војин четовођа рахат цијелу чету њоме нахранио.{S} Мићо донио скоро из вароши шарен |
| <p>Болови наступају све на махове и све чешће, али кад попусте, она је при себи.{S} Стидљиво по |
| кум Нинко разрогачи очи и скиде лулу с чибука:</p> <p>— Зар ти — вели, — дроњо, зовеш моју кућ |
| очима:</p> <p>— А који сам ја?</p> <p>— Чивутин, — Рече Павао. — Ја те не видјех ни да се крсти |
| е крстиш, ни да клањаш.{S} Не знам само чивутскога закона.</p> <p>Ту он још љуће одадре дешњака |
| енском чељадету толико имање, а бог зна чија ће она бити, и у чије ће руке доћи!{S} Тек велим т |
| >— Благослови оче! — У обор!</p> <p>— А чије су?</p> <p>— Ама не знам ни ја.</p> <p>— Је ли виш |
| имање, а бог зна чија ће она бити, и у чије ће руке доћи!{S} Тек велим толико да јој одредите, |
| нам, кад год му приђем руци, да ме пита чији сам.</p> <p>Тако смо ми рачунали, а и учитељ није |
| а помилова Мару па рече:</p> <p>— Овога чику, ћери, не мораш љубити у руку.{S} То је мој кухар! |
| ријеме код дјетета.{S} Чудно да дијете, чим осјети његову браду на својем образу, заћута и засп |
| је с њиме долазио у додир.{S} И учитељ чим види попа, а он погне главу, намргоди се још јаче, |
| једном рупцу завезано шест и по дуката, чиме сте је ви даривали, кад се родила.{S} И то је њено |
| не рачуна баш сироче, и да би се имала чиме прихранити, да је не дај боже, ви који...{S} Чекај |
| дијете за пут.</p> <p>Силне се припреме чине.</p> <p>Дан пред полазак мутљају се жене из цијело |
| ослије <pb n="130" /> опет узмем чекић, чини ми се да у њему нема пет драма, а леђа ми чисто шк |
| ијем мијења се што шта у селу — вријеме чини своје!{S} Наш стари учитељ остави нас — оде сирома |
| се обазрем на ону страну.{S} Све ми се чини проговориће нешто, и час прије гледам да загребем |
| поп, заковрну од један пут, и већ му се чини да неће ни ноћи жив дочекати, па зове Нинка, Аксен |
| ко гробље.</p> <p>Ко зна за што он тако чини?{S} Ко зна шта је поп о њему мислио?</p> <p>И тако |
| вели, казао: «нека, хвала, могу ја и из чиније», те није хтио прљати тањира. — Знали смо ми већ |
| .{S} Онда уђе један стар човјек и унесе чинију с јелом, а Мара скочи па њега у руку.{S} Чича са |
| наш поп осоколи туна.{S} Владика одмах чинио ручак.{S} Било је пуно свијета, а наш поп, веле, |
| адника и овамо и онамо.{S} Узе га бости чиодом по ногама и све до појаса, а све пита:</p> <p>— |
| врдо обећао.{S} Сиромах покојни учитељ, чисто нам је... баш се човјек гријеши!... хтједох рећи: |
| оповијед.{S} Лијепо је, брате, говорио, чисто да се заплачеш.{S} Кад на пошљетку сав поцрвење п |
| баш се човјек гријеши!... хтједох рећи: чисто нам је — боже прости — стајао на путу.</p> <p>Да |
| и ништа.{S} Ништа не једе и не пије.{S} Чисто дијете дошло ван себе; некаква му ватра подишла о |
| дуд и свуда!{S} Па замишљено настави: — Чисто сам гладна овога ваздуха.</p> <pb n="134" /> <p>— |
| pb n="136" /> и мисли нешто, па га онда чисто срдито баци и с некаквим поуздањем шапне: — <fore |
| кад се ознојим!{S} Станем на вјетар, па чисто забрекнем.{S} Па кад послије <pb n="130" /> опет |
| то је по штогод припитају, а млађима се чисто везао језик.{S} Није шала, као каква госпођа!{S} |
| убе попа у руку и честитају.{S} А он се чисто подмладио.{S} Благосиља све редом, а Мићу заповје |
| гледа њено болно лице.{S} Смијеши се и чисто не може сит да је се нагледа:</p> <p>— Сад ми је |
| тов, а с бијеле браде цури кап по кап и чисто се запуши на њеним обрашчићима.{S} И таман се поп |
| се да у њему нема пет драма, а леђа ми чисто шкрипе.</p> <p>Учитељ се насмија.{S} Онако: једни |
| је бљеђа дошла у лицу, те јој црне очи чисто још црње и још се силније цакле.</p> <p>А она не |
| што да вам описујем како је сиромах поп чисто занесен и често хоће ово, а ради оно, мисли једно |
| о пет шест дуката мјесечно.</p> <p>Попу чисто одлакну:</p> <p>— Нема од тога ништа, оче владико |
| донесе једну књигу, па је даде Мари да чита.{S} Она отвори у сриједи.{S} Намргоди њене очице, |
| ла преда се у крило; намргодила очице и чита, не престаје.{S} А на откосу више ње стоји млад чо |
| а горе само кошуља.{S} Босогоног лежи и чита некакву купусару.</p> <p>— Помози бог! — рече поп. |
| под своју старост молити другога да јој чита писма.{S} А док она одрасте неће се писма тако риј |
| клонио!{S} Велика је то књига!{S} Ко њу чита, тај се ближи богу!</p> <pb n="135" /> <p>Да, али |
| еде! — чује се дрека са свих страна.{S} Читав облак од воде сасу се на зид гдје су врата.</p> < |
| лике.{S} Црква, хвала богу, још здрава, читава, само што вјетар наноси пламен на њу, и сваки ча |
| тај дан начини нове хаљине, и учитељ је читаве двије недјеље шио капу, и дотјеривао што је боље |
| ...{S} Видим све...{S} Боље се врати па читај сентименталне романе и љуби оца у руку.</p> <mile |
| по! — рече владика.{S} Узми ту књигу па читај код куће!</p> <p>— На поклон? — рече Мара изненађ |
| озор угледах ђачиће; устали на ноге, па читају молитву.{S} Пред њима стоји једна женска.{S} Упр |
| поче гласно и монотоно, како сва дјеца читају:</p> <p>«Маче војску старац Југ-Богдане, у Богда |
| у Турској?{S} Синоћ ме — вели — зову да читам молитву Арнаутовићу, кад ја тамо, а њему Срнинић |
| де петрахиљ, намаче га на врат па стаде читати »молитву од кровотеченија«. — Све залуд!{S} Она |
| , али поп не зна од колико се руку може читати та књига.</p> <p>Дани измичу, Мара је цар села.{ |
| књигу, тресне о сто, отвори, па навали читати.</p> <p>Сјела једном под орах.{S} Плете, а књигу |
| школу код мене с другом дјецом научити читати и писати, па неће под своју старост молити друго |
| ла сам оно доље.</p> <p>— Зар ти умијеш читати?</p> <p>— Умијем.</p> <p>Владика донесе једну књ |
| јелом, а Мара скочи па њега у руку.{S} Чича сав поцрвење.</p> <pb n="112" /> <p>Кад чича изађе |
| сав поцрвење.</p> <pb n="112" /> <p>Кад чича изађе, а владика помилова Мару па рече:</p> <p>— О |
| губих и дијете, а одведе ми га некрштен човек.</p> <p>— Како то, оче? — рече владика.</p> <p>— |
| таје.{S} А на откосу више ње стоји млад човјек.{S} Подбочио се на косиште и тражи очима попову |
| пошљедњи мјесец школске године, не може човјек жив да дочека.{S} Али нема више туге.{S} Разведр |
| весео.{S} А са оне боре на челу не може човјек ни знати како му је, јер увијек изгледа мргодан |
| <p>— Још нешто! — рече поп. — Смртан је човјек а незнан му је час смртни.{S} Наш је гријех, ако |
| ека, оче владико, — рече поп. — Стар је човјек!{S} Тако сам ја њу учио.</p> <p>— Од тебе се, оч |
| празнике за цркву, да се у остале дане човјек радећи моли богу, да се он за све моли, кад они |
| не знаш чему је и за што је, и како се човјек може ласно обрукати ако добро не пази.{S} Тако о |
| покојни учитељ, чисто нам је... баш се човјек гријеши!... хтједох рећи: чисто нам је — боже пр |
| .{S} Није шала, наш поп!{S} Али и јесте човјек!{S} Та приличи му да је сам владика!</p> <p>Кад |
| S} Гигају се, брате, она кола, рекао би човјек: сад ће испасти, а коњи као хале!{S} Скида народ |
| ријетко писати као сада, него ће сваки човјек морати писати писма.{S} А послије у школи се учи |
| је други свијет настао.{S} Дође учеван човјек с којим ја нијесам смио ни говорити.{S} Видим да |
| шњег, и мислили смо сви да је он учеван човјек, али га нијесмо марили.{S} Нарочито га је то црн |
| који је страдао, врло миран и вриједан човјек.{S} Цио дан је у школи, а ноћу шије поповске кап |
| а се ни онда не изједначи, кад господин човјек затури шешир и рупцем брише зној с чела.{S} Мора |
| ="127" /> <p>— Води ме! — рече господин човјек.</p> <p>— Затворена је!</p> <p>— А ти је отвори! |
| иду једна кола и у њима један господин човјек.{S} Чудан мало на поглед.{S} На глави му широк с |
| <p>— Ја сам, господине!</p> <p>Господин човјек извади готову цигару, па тури у уста и наокришке |
| едамо ми ко ће то бити.</p> <p>Господин човјек неспретно скочи с кола, па тромо, и као да је бо |
| тац намјешта је.{S} Онда уђе један стар човјек и унесе чинију с јелом, а Мара скочи па њега у р |
| е се, оче — рече владика, — има и матор човјек чему да научи. — А како ти се зове мала?</p> <p> |
| ају послови што ради, али гдје ја прост човјек смијем ударити на науку!{S} Немој, оче владико, |
| беским дао је бог другу снагу и путе, а човјеку остаје памет и хришћанско срце.</p> <p>Опет ћут |
| и пошљи ми фамилијаза.</p> <p>— Сједи, човјече! — рече ослобођен кмет.{S} Није сабља за вратом |
| е код тог професора, нудили му да наспе чорбу себи у тањир, али он, вели, казао: «нека, хвала, |
| црвени небо.</p> <p>— У село! у село! — чу се са свих Страна.</p> <p>И све груну опет Зебићевим |
| о туђим кућама.</p> <p>Поп поцрвење кад чу ријеч имање, а кум Нинко разрогачи очи и скиде лулу |
| ок румени, а поп још не заспа.{S} И кад чу гдје пред његову кућу сташе кола, устаде и изађе на |
| нећу!« Али слаб јој бјеше гласић.{S} Не чу то ни поп, ни кум Нинко, ни кочијаш.</p> <p>Коњи све |
| его ти њу дај даље у школу!</p> <p>— Не чу ти, оче владико, свршила је?</p> <p>— Знам! свршила |
| ице и као да се насмјехну, а у исти пар чу дреку малога <pb n="97" /> дјетета из собе.{S} Он кл |
| е она крива... ја сам.</p> <p>У тај пар чу се на пољу врисак и врата се нагло отворише.</p> <pb |
| у ходу с кум-Нинком, па рече:</p> <p>— Чувај ми, дијете, тако ти живога и самосазданог створит |
| сјећи.{S} Мене је покојна заклела да га чувам и пазим.</p> <p>— Да узмемо Иконију — викнуше сељ |
| о црквењак на пијацу носио, а поп новце чувао. — А шта ће њима двома добро?{S} Ни кучета ни мач |
| аодговарати свијету.{S} Причао је много чуда, што је видео у Биограду, да му једва вјеровасмо.{ |
| кола и у њима један господин човјек.{S} Чудан мало на поглед.{S} На глави му широк сламњи шешир |
| а сам оста неко вријеме код дјетета.{S} Чудно да дијете, чим осјети његову браду на својем обра |
| ела.{S} Мора бити да се с њом родио.{S} Чудно она оскаче на младом лицу, у сред кога сједи мало |
| олико кола.</p> <p>Народ се искупио.{S} Чудно да млађи људи, ма колико да су вољели Мару, сматр |
| ироким погледом.{S} Дубок јој је дах, а чудно јој нешто у грудима. .</p> <p>— А што си ми се за |
| то доба Мара поста још замишљенија.{S} Чудновато се поче понашати.</p> <p>Сједи неки пут с нам |
| вати дјеце.</p> <p>Попа се клони, да је чудо.{S} Већ је недјељу дана, а с њиме није још ни рије |
| >Кмет оде с њиме.</p> <p>— Какво је ово чудо? — рече Остоја Пурешевић.{S} Јал’ је нешто превећ |
| цареву плаћа.</p> <p>И у час као неким чудом сви неодољиво зажељеше ухватити учитеља, и отети |
| обра пастира?</p> <p>— Сјећам!</p> <p>— Чуј ме, оче владико, и ви, браћо!{S} Ја изгубих душу шт |
| p>— Воду на врата!{S} Обарајте греде! — чује се дрека са свих страна.{S} Читав облак од воде са |
| е виђаше од дима.</p> <p>Опет као да се чује попов глас, али је загушен и не разбирају се ријеч |
| ; а <pb n="140" /> кроз цијелу ту вреву чује се ситан глас црквеног звона.</p> <p>Кад стигосмо |
| пази на те свиње; јер ако још један пут чујем да су упале у туђе добро, продаћу их одмах, ма ни |
| овој авлији.{S} Онда поче поп:</p> <p>— Чујеш, куме, и ти, брат-Станоје!{S} Дијете, као што вид |
| био... — Ућута и исхракну се, па једва чујно настави:</p> <p>— Ни ви, браћо, узимати попа, кој |
| попа се бојао.{S} Управо се ни жив није чуо.{S} Ми смо били њиме задовољни: какав је, такав је |
| те пасјалука и несрећне работе.{S} Јеси чуо ти, Рајковићу, ти, Иванковићу, ти, Јоване Бојичићу, |
| шљеним очицама гледа у шта му драго.{S} Чупка ресе на кошуљи и не говори ништа.{S} Ништа не јед |
| самог села.{S} Кад се опет примакосмо, чусмо по ново пушке у нашем селу, и видјесмо како се цр |
| у више главе и кроз онај тутањ и праску чусмо његов јасан глас, пјесму и ријечи: »...первје бо |
| !«</p> <p>— А... онај... ваш учитељ?{S} Чусте ли што за њега?</p> <p>— Е, кад се онај божји анђ |
| елу.{S} Онда ја закопчам блузу, набијем шајкачу на очи, зажмурим и одважно га упитам:</p> <p>— |
| поп прође, а свакоме пуно срце.{S} Није шала, наш поп!{S} Али и јесте човјек!{S} Та приличи му |
| а млађима се чисто везао језик.{S} Није шала, као каква госпођа!{S} Па какве су јој оне хаљине, |
| !«</p> <p>Дршћемо ми као прутови — није шала оне божје ријечи, а пријети клетвом.{S} Осврће се |
| је у школи, а ноћу шије поповске капе и шаље у варош.{S} Једва да је што више знао од онога што |
| пу и његовом дому.{S} Нађе се и некакав шаљивчина који наздрави »црквеној попадији«, али Крста |
| ној попадији«, али Крста Замлата истеже шамаром и састави га са земљом, а увријеђени народ грак |
| иведосмо кревету.</p> <p>— Још ближе! — шану поп.</p> <p>Она на кољенима приђе још ближе, али н |
| ече бунован Матија.{S} Павао му приђе и шану још нешто.</p> <pb n="138" /> <p>Матија опали и са |
| па нам прочита: »Погинули при освајању шанца на Горици 29 декембра 1877 тај и тај, тај и тај, |
| исто срдито баци и с некаквим поуздањем шапне: — <foreign xml:lang="LA">Plantago lanceolata</fo |
| еди поп крај постеље и не одмиче се.{S} Шапће само молитве, а попадија слабо се разбира.{S} Јеч |
| п метну обје руке на Марину главу и узе шапутати.</p> <p>А кад он диже и исправи главу, Нинко в |
| <p>Поп јој метну руку на главу и нешто шапуташе.{S} Послије јој потури руку под уста.{S} Она ј |
| им хаљинама; корача плоту и дуго и тихо шапућу.{S} Нико то не види, нити ко опажа на другој стр |
| Марин Вир, а забран са шарамповом Марин Шарампов.{S} Ко не вјерује нека пита само кога из мог с |
| , гдје је кућа, и њиву уз њу, забран са шарамповом и ливаду с виром.{S} То нека је њено!{S} Је |
| у ливаду с виром Марин Вир, а забран са шарамповом Марин Шарампов.{S} Ко не вјерује нека пита с |
| ој кући и стеже шину.{S} Набавља зелене шаре у вароши, па их све масти, а испод трапа гдје хват |
| нахранио.{S} Мићо донио скоро из вароши шарен нов ковчег и у њега трпа Иконија силне чарапе, ко |
| љка.{S} На пећи свакојака цвијећа; нова шареница прострта по постељи.{S} И само се још нестрпљи |
| е послије подне, кад се поп наслонио на шареницу, па га гледа, нагне се према њему, па се од је |
| tion" /> <p>Прошло је од то доба до сад шест година.{S} Ја сам лутао по свијету, док ме наш рат |
| — У ковчегу има у једном рупцу завезано шест и по дуката, чиме сте је ви даривали, кад се родил |
| и ту штогод трошити?</p> <p>— Једно пет шест дуката мјесечно.</p> <p>Попу чисто одлакну:</p> <p |
| ја је подметнуто на четири краја по пет-шест цигаља.{S} На ногама му панталоне, а горе само кош |
| јевом руком покупи хаљину, десном смаче шешир с главе, дохвати се за лотре и лако скочи на земљ |
| на поглед.{S} На глави му широк сламњи шешир с црвеном траком.{S} Испод шешира смеђа коса пада |
| е изједначи, кад господин човјек затури шешир и рупцем брише зној с чела.{S} Мора бити да се с |
| е гледајући кмета, приђе столу; заврати шешир, наже се према попу и пружи руку.</p> <p>— Жив би |
| сламњи шешир с црвеном траком.{S} Испод шешира смеђа коса пада на чело.{S} Густе обрве готово с |
| у Биоград и ожени се некаквом што прави шешире.{S} Остоја богословац прича да се сада раставља |
| даше још њих неколико оружаних, а Павао шиба коње да све врца крв.</p> <p>За њима пристадоше јо |
| н човјек.{S} Цио дан је у школи, а ноћу шије поповске капе и шаље у варош.{S} Једва да је што в |
| и.{S} Он је то и радио.{S} Попустила му шина на точковима, а он нађе Пера ковача гдје сједи пре |
| ач као опарен трчи поповој кући и стеже шину.{S} Набавља зелене шаре у вароши, па их све масти, |
| /p> <p>— А јеси ли видио црквена кола и шину на точковима?</p> <p>— Нијесам, оче!</p> <p>— Није |
| аљине, и учитељ је читаве двије недјеље шио капу, и дотјеривао што је боље умио.{S} Кад поп сје |
| чешљао, те су на крајевима растресени и шири него под самим ноздрвама.{S} Доња му је усна мало |
| S} Чудан мало на поглед.{S} На глави му широк сламњи шешир с црвеном траком.{S} Испод шешира см |
| ар од зноја, залијепила му се кошуља за широка леђа, а он стао на врата од ковачнице па духа.{S |
| њему сељачка кошуља, ни на путу остаје широка стопа од опанака.{S} Наслони се на врљике, а из |
| <p>Мара стала на врата, па гледа неким широким погледом.{S} Дубок јој је дах, а чудно јој нешт |
| адисмо га испод ње.{S} У тај пар цијела школа с ужасном праском груну о земљу, и све се начини |
| } Из грдне гомиле жеравице гдје је била школа сукне још час по пламен, а варнице полетјеше небу |
| "SRP18801_C2"> <head>II.</head> <p>Наша школа била је у једној простој дашчари.{S} У њој је бил |
| ељаче и господине, њега је ону ноћ, кад школа изгорје, нестало.{S} Нијесмо дуго знали, док не д |
| а уснама и мрко гледа у дашчару гдје је школа.{S} Подилази му крв на очи; оне су влажне и лице |
| ом окрете кмету:</p> <p>— Гдје је овдје школа?</p> <p>— Ту је, господине, одмах до цркве.</p> < |
| људи и вичу: »Ватра«, »Ватра!« »Изгорје школа!«. »Изгорје црква!« Па опет пушке, лупа и тандрк |
| .{S} Главна соба, <pb n="102" /> управо школа, била је ниска, као и цијела кућа.{S} Врата од ње |
| <p>— А онако нијеси, да речеш, каквијех школа учио?</p> <p>— Нијесам никаквијех.</p> <p>— А зна |
| све ни сто дуката.{S} Нема ту ништа од школе!</p> <pb n="115" /> <p>Владика се мало искашља.</ |
| вели владика — била отргнути дијете од школе.{S} Ово је — вели — глава, каквих мало има.{S} Ни |
| дом прођосмо поред нове, велике, зидане школе.{S} Баш звоњаше на вечерњу.{S} Кроз прозор угледа |
| ти, оче — не прими за зло, — гдје си ти школе учио?</p> <p>— Ја сам се — вели поп — учио у мога |
| ти кад она ступи на снагу.{S} Кад сврши школе, може, ако ће, бити и учитељ.{S} А послије, у вар |
| е глава, цакле се очи, и ма у који крај школе да станеш, увијек гледају у тебе.{S} Озбиљне, црн |
| ћо!{S} Ја изгубих душу што нијесам учио школе.{S} Са тога изгубих и дијете, а одведе ми га некр |
| ост, ваљада својствена њеним годинама и школи коју је учила.{S} Ходећи тако састајала се и с уч |
| а Саву, онога истог, који је и у старој школи стајао.</p> <p>Познао сам је.</p> <p>У мају 1879. |
| и греде, већ је и таван дохватило; а у школи се свијетли као у по дана.{S} У један пут загрмје |
| час у другој <pb n="93" /> њиви, сада у школи, послије у цркви.{S} Имао је свуда посла, свуда ј |
| S} Ишла је с попом и владици.{S} Била у школи.{S} Па послије је опет с дјевојчицама на игри или |
| е, те је задржа још једну годину дана у школи «на приват».{S} Тако она пође учити и четврти раз |
| иран и вриједан човјек.{S} Цио дан је у школи, а ноћу шије поповске капе и шаље у варош.{S} Јед |
| јек морати писати писма.{S} А послије у школи се учи: земљопис, свештена историја, прва и друга |
| ју.{S} Ја знам кад се деси да сам сам у школи, спопадне ме некакав страх и не смијем да се обаз |
| јетљивало кандило, које је горјело пред школом.{S} Да је у тај пар Иконија провирила, би помисл |
| iv> </front> <body> <pb n="90" /> <head>Школска икона</head> <div type="chapter" xml:id="SRP188 |
| о гледа у помрчину.</p> <p>У тај пар из школске авлије изађоше једна кола, па готово трком пођо |
| це које чека.{S} Кад је пошљедњи мјесец школске године, не може човјек жив да дочека.{S} Али не |
| дичиним ишао у једну школу, и предао га школском старјешини.{S} Овај, вели, кад прочита писмо, |
| иштоља, и запаљена се сукија устави под школском стрехом, а у врапчијем гнијезду.</p> <p>Кола п |
| ијела кућа.{S} Врата од ње гледала су у школску авлију, а с лијеве стране била су још једна мањ |
| аћо, узимати попа, који није учеван.{S} Школу одмах зидајте и дјецу учите...{S} Настаје други с |
| хранили.{S} Послије распустисмо дјецу а школу затворисмо.</p> <p>Сад смо се сви надали да ће на |
| S} Имам и ја неку цркавицу, коју сам за школу одредио, а — вели — не знам боље прилике од ове.< |
| рквеног звона.</p> <p>Кад стигосмо пред школу, а она гори у велике.{S} Црква, хвала богу, још з |
| даше.</p> <p>— Из тога зидајте најприје школу, па цркву.{S} Немојте брукати себе живе, ни мене |
| <p>Поп је био све и сва!{S} Имали смо и школу, али она је била подчињена значаја, као што је ћа |
| > <p>— Дела брже! уморан сам.{S} Отвори школу и пошљи ми фамилијаза.</p> <p>— Сједи, човјече! — |
| смо већ у прво село.</p> <p>Преметнусмо школу, јер се наш учитељ са овим пазио; преметнусмо мех |
| <p>— Мислим и кажем да се дијете даде у школу.</p> <p>— Какву школу?{S} Ко је још видио да женс |
| Ко је још видио да женско чељаде иде у школу?</p> <p>— Е, идите у варош, господар- и газда-Ста |
| > <p>И тако Мара оста код оца, а пође у школу.</p> <p>На једно по године послије тога, напрасно |
| бере кудјељу.{S} Него ти њу дај даље у школу!</p> <p>— Не чу ти, оче владико, свршила је?</p> |
| ља.</p> <p>— Лијепо, кажем, дијете ће у школу код мене с другом дјецом научити читати и писати, |
| се више не кају сељаци што су је дали у школу, а поп кад је погледа уздиже очи к небу, и кад го |
| <pb n="124" /> Цијеле године ишла сам у школу, а сад ме ни о распусту неће да пусте кући.{S} Ве |
| и.{S} Поручи што год да једе, па опет у школу.{S} Дјеце није било, <pb n="128" /> јер је већ би |
| се дијете даде у школу.</p> <p>— Какву школу?{S} Ко је још видио да женско чељаде иде у школу? |
| јприје с писмом владичиним ишао у једну школу, и предао га школском старјешини.{S} Овај, вели, |
| у њему нема пет драма, а леђа ми чисто шкрипе.</p> <p>Учитељ се насмија.{S} Онако: једним крај |
| још све било мирно; само гдје-гдје што шкрипне ђерам или лупне капак од прозора.{S} Кокоши вад |
| онаре, а варнице се хватају за небо.{S} Шљеме бјеше све у пламену.{S} Пуцају рогови и греде, ве |
| ти! — Онда скочи на једну врбу до самог шљемена, па као бјесомучан и не знајући шта ради, стаде |
| нутра.</p> <p>У тај пар цио један крај шљемена паде покрај прозора и дохвати кућу и са те стра |
| силно као оркан креће се маса Зебићевим шором.{S} Неколико коњаника пролетјеше као стријела.{S} |
| ла крећу.</p> <p>Већ окретоше Зебићевим шором, а поп и за њим сав народ не миче се с мјеста и н |
| рана.</p> <p>И све груну опет Зебићевим шором.{S} Кроз село лете људи и вичу: »Ватра«, »Ватра!« |
| же смртна случаја, или какве задјевице, шта би оно сироче онда?...{S} Него, браћо, ја бих вас м |
| не зна како да почне, како да га тјеши, шта да му каже. — Поп издиже главу и погледа по свјема: |
| учитељ!</p> <p>— Без трага му глава!{S} Шта дижеш вику? — рече бунован Матија.{S} Павао му приђ |
| тарјела, да се једва држи на ногама.{S} Шта ви — вели — мислите?{S} Да се договоримо ми, па пос |
| у и уздишу, а у чаши нестаје ракије.{S} Шта је поп радио сам на гробу, то нико не зна.{S} Тек п |
| слава!{S} Али дијете ваља и гледати.{S} Шта ћу ја стар и нејак с њиме?</p> <p>Опет сви ћуте и у |
| е по мало учи кућевном реду и послу.{S} Шта ће</p> <p>— вели — научити у мојој кући, гдје нема |
| {S} Тај је Јеротије чак и ишао њему.{S} Шта су њих двојица говорили, то се не зна.{S} Један пут |
| одредите и ово, што ја до сад држах.{S} Шта ће женском чељадету толико имање, а бог зна чија ће |
| ете ви у овом храму кад тако радите?{S} Шта сам ја згријешио Богу, да ми не дате под моје старе |
| > <p>— Не би било рђаво! — рече кмет. — Шта велиш ти, оче, и ви, браћо?</p> <p>— Па да огледамо |
| м, али ме сам језик поведе, те рекох: — шта је, бога ти, с Павлом Ђерићем?</p> <p>— Е, сељаче и |
| преблиједје као крпа и разрогачи очи; — Шта се то по богу толико учи?</p> <p>— Науке, — рече вл |
| кажем да се дијете васпитава!</p> <p>— Шта то? — рече Мојсило Прокић.</p> <p>— Мислим и кажем |
| > <p>— Добро си поранио, куме!</p> <p>— Шта ћу? — рече кум Нинко.{S} Пробудих се раније, па кад |
| душом:</p> <p>— Срећан му пут!</p> <p>— Шта? — рече Аксентије. — А Мара?</p> <p>— А?</p> <p>— И |
| викну Павао потрчавши њему. .</p> <p>— Шта је?</p> <p>— Побјеже учитељ!</p> <p>— Без трага му |
| вљене:</p> <p>— Дуд? рече она.</p> <p>— Шта?</p> <p>— Гледаш у дуд?</p> <p>Мара се слабо насмје |
| страну, гдје владика стајаше.</p> <p>— Шта те боли? — рече владика.</p> <p>Поп с муком подвуче |
| је!</p> <p>Згледаше се сељаци.</p> <p>— Шта велиш, куме? — рече Нинко полу.</p> <p>— Нијесам — |
| p> <p>Поп не скида с ње очију.</p> <p>— Шта си радила, сине, од кад си устала?</p> <p>Мара узви |
| зажмурим и одважно га упитам:</p> <p>— Шта је, бога ти... — хтједох рећи: с Маром, али ме сам |
| лагослови! — каже ковач и иде руци, — а шта ћу кад немам посла?</p> <p>— А јеси ли видио црквен |
| на пијацу носио, а поп новце чувао. — А шта ће њима двома добро?{S} Ни кучета ни мачета!{S} Док |
| ако сам лијепо сањала, бабо!</p> <p>— А шта си сањала, ћери?</p> <p>— Сањала сам ко ја у некој |
| <p>— Науке, — рече владика.</p> <p>— А шта ће то њој?</p> <p>— Како шта ће, оче?{S} Друкчији ј |
| е се и само купало у сузама.</p> <p>— А шта балите ви, жене, и цвијелите дијете?{S} Ви ништа др |
| . — Он је погинуо на Косову.</p> <p>— А шта је то Косово?</p> <p>— Косово је поље гдје су Срби |
| >Од то доба он учитеља никад више ни за шта не запита, нити је с њиме долазио у додир.{S} И учи |
| то — вели — бијеш ту марву?</p> <p>— Ја шта ћу, кад неће да иде?</p> <p>— А што је не храниш до |
| ш се силније цакле.</p> <p>А она не зна шта да ради.{S} Препуно јој срце, па не може нигдје да |
| p>Ко зна за што он тако чини?{S} Ко зна шта је поп о њему мислио?</p> <p>И тако се учитељ осами |
| час по прекидао: «А Мара?» или: «А она шта каже?» а Нинко намјешта што боље умије.{S} Каже да |
| g="LA">Luscinia philomela</foreign>! па шта? — Или тргне боквицу из земље, па завирује прстић, |
| и то све око неке сипљиве кобиле.{S} Па шта ћете ви у овом храму кад тако радите?{S} Шта сам ја |
| — Не дао бог! — рече поп грцајући. — Па шта да радим?{S} Научи ме!</p> <p>— Пошљи је у Биоград |
| рти разред, запита он попа:</p> <p>— Па шта мислиш сада с њоме?</p> <p>— Мислим, оче владико, д |
| једи неки пут с нама.{S} Ћерета и прича шта има по свијету, па онда скочи; само што рекне: — Тр |
| ухину и тјера Иконију да јој прича које шта.{S} Послије трчи по авлији, ваби кокоши, гледа како |
| ричао је како у тој кући има много које шта, да ни десето не знаш чему је и за што је, и како с |
| Можете мислити како нам је било!{S} Али шта ћемо?{S} Попу не смијеш ни поменути да устане око в |
| а пјесма, није ни игра — ко ће га знати шта је то!{S} Па је онда тресне о ледину, истеже прстим |
| ужну варош владика.{S} Нећу вам причати шта се ту спрема, ни ону трку и урнебес од попова.{S} Д |
| ти себе живе, ни мене мртва, ни градити шта му драго.{S} Не почињите, док добро не смислите, и |
| шљемена, па као бјесомучан и не знајући шта ради, стаде лупати сјекиром по једној греди од тава |
| паметнија од моје.{S} Само још да видим шта ће село рећи.</p> <p>А у селу ко смије рећи што про |
| тањир.</p> <p>Послије је владика питао шта је учила, и кад она одговори да свршује четврти раз |
| е владико, сјећаш ли се кад си ме питао шта сам учио?</p> <p>— Сјећам!</p> <p>— Сјећаш ли се да |
| о, али се за нашег доброг учитеља слабо шта лијепило.{S} Тек он се трудио што је боље могао.{S} |
| питасмо узбуњене сељаке: не видје ли ко шта? — нико нам ништа не умједе казати.</p> <p>— Отишли |
| /p> <p>— А шта ће то њој?</p> <p>— Како шта ће, оче?{S} Друкчији је данас свијет, него што је б |
| апитамо и друге паметне људе; да видимо шта ће они рећи.</p> <p>— Ја велим да је опет дате мени |
| ају ноћни мрак.</p> <p>— Не знам просто шта да радим? — говори слика из авлије.</p> <p>— Остани |
| сунце.</p> <p>Међу тијем мијења се што шта у селу — вријеме чини своје!{S} Наш стари учитељ ос |
| вена;</p> <p>Послије ручка много се што шта владика с попом разговарао.{S} Звао га да га узме у |
| насмија.</p> <p>И с Маром је много што шта говорио.</p> <p>— Који је оно светац? — рече он њој |
| p> <p>Кажем му се.</p> <p>Много смо што шта говорили.{S} Већ се примицасмо селу.{S} Онда ја зак |
| е плаче, већ замишљеним очицама гледа у шта му драго.{S} Чупка ресе на кошуљи и не говори ништа |
| сам — вели — много мислио и лупао главу шта да радим јако с њоме.{S} Дијете ваља да се по мало |
| само и моли се богу да је прими.</p> <p>Шта да се ради?</p> <p>У један пут попадија се дохвати |
| у сав поцрвење па поче да дршће, каже: »Шта је то, браћо, јесте ли ви хришћани? како је то зло |
| СКА ПРВА</p> <p>БЕОГРАД - ЗАГРЕБ</p> <p>ШТАМПАНО У СРПСКОЈ ШТАМПАРИЈИ У ЗАГРЕБУ</p> <p>1898.</p |
| ГРАД - ЗАГРЕБ</p> <p>ШТАМПАНО У СРПСКОЈ ШТАМПАРИЈИ У ЗАГРЕБУ</p> <p>1898.</p> </div> <!-- предг |
| у кућу, да се дијете учи раду.</p> <p>— Штета би — вели владика — била отргнути дијете од школе |
| ни сто гроша не узео!{S} Неће бити моја штета.</p> <p>Не зна нико, па ни он сам, кад се родио.{ |
| јасно лице.{S} Није то туга, ни брига, што занима њену душу.</p> <p>То је она сентименталност, |
| арати свијету.{S} Причао је много чуда, што је видео у Биограду, да му једва вјеровасмо.{S} За |
| црквом, причекаше га дванаест коњаника, што су из нашег села у народној војсци, и они отпратише |
| </p> <p>— Мара! — гракнусмо ми, а ћата, што боље може, попу на муштулук.</p> <p>Радоје опали из |
| »Слатки бабо!{S} Хоће срце да ми пукне, што ти не могу доћи.{S} Причао ти је владика да ме је п |
| да вам причам како нам је било без ње, што да вам описујем како је сиромах поп чисто занесен и |
| една велика пјесковница, за мал’, вели, што није у њу пљунуо.{S} Послије, каже, све код тог про |
| а звона и пуцале прангије, јер коњаник, што је стајао на раскршћу, кад угледа попа у оној помпи |
| го би њојзи било да јој одредите и ово, што ја до сад држах.{S} Шта ће женском чељадету толико |
| редословије»?</p> <p>— Ја, оче владико, што рекао неки стари поп Стоко: кога сам крстио није се |
| говорио.{S} Кад видје да му и оно мало, што овда онда проговори, нико не разумије, а он се дусн |
| мо марили.{S} Нарочито га је то црнило, што га поп ама ни у уста не узима.</p> <p>Нико се није |
| али <pb n="109" /> се опет деси нешто, што промијени наше рачуне.</p> <p>Те године дође у нашу |
| ст која му не приличи.</p> <p>Стјепану, што иде у раскорак, презријева жито, а он још није пожњ |
| више простих попова, као ја што сам... што сам био... — Ућута и исхракну се, па једва чујно на |
| ади оно, мисли једно а говори друго.{S} Што да вам приповиједам како смо били као убијени и как |
| јељом, па и мјесеци клизе неосјетно.{S} Што прође изгледа да је мало час било, само у будућност |
| па зачкиљи и гледа у учитеља.</p> <p>— Што ме гледаш?</p> <p>— Ништа! — вели поп. — У цркви се |
| и стао на промаху?</p> <p>— А?</p> <p>— Што си; велим, стао ту, да те тако знојава бије вјетар? |
| >— А што си ти, море, стао ту?</p> <p>— Што сам уморан, — рече ковач.</p> <p>— Знам; а што си с |
| Не волим људе, који што хоће не могу, а што могу неће.{S} Или -— или!...{S} Видим све...{S} Бољ |
| уморан, — рече ковач.</p> <p>— Знам; а што си стао на промаху?</p> <p>— А?</p> <p>— Што си; ве |
| чудно јој нешто у грудима. .</p> <p>— А што си ми се замислила, голубице? — рече Иконија.</p> < |
| поред њега, а он се окрете:</p> <p>— А што си ти, море, стао ту?</p> <p>— Што сам уморан, — ре |
| пред њега као какав капетан:</p> <p>— А што — вели — бијеш ту марву?</p> <p>— Ја шта ћу, кад не |
| Ја шта ћу, кад неће да иде?</p> <p>— А што је не храниш добро, па би ишла?</p> <p>Павао искола |
| а жито, а он још није пожњео.</p> <p>»А што ти, Стјепане, не жањеш?«</p> <p>— Како ћу, оче?</p> |
| .{S} Једва да је што више знао од онога што је дјеци говорио.{S} Пјевао је у цркви, али гласа г |
| ао мимо турско гробље.</p> <p>Ко зна за што он тако чини?{S} Ко зна шта је поп о њему мислио?</ |
| шта, да ни десето не знаш чему је и за што је, и како се човјек може ласно обрукати ако добро |
| слегоше раменима и, сами не знајући за што, дадоше се у некакву тамну слутњу.</p> <p>Другога д |
| ико, држати више простих попова, као ја што сам... што сам био... — Ућута и исхракну се, па јед |
| ра:</p> <p>— Не!</p> <p>— Боли ли те ма што год? — рече доктор.</p> <p>-— Овдје! — рече поп и м |
| ћ више не би ишао босоног.{S} Оно добра што су имали, као што рекох нијесу рачунали у своје, ве |
| или: «А она шта каже?» а Нинко намјешта што боље умије.{S} Каже да је весела као птица, и да је |
| каква му ватра подишла обрашчиће, и кад што проговори, то је као у некаквом заносу.</p> <pb n=" |
| свога звао »црквено« и »народно«, а све што је сеоско »наше«.{S} Могао је он ући у коју хоћеш к |
| и сложено у крстине.</p> <p>Поп је све што је имао свога звао »црквено« и »народно«, а све што |
| ске капе и шаље у варош.{S} Једва да је што више знао од онога што је дјеци говорио.{S} Пјевао |
| у је још све било мирно; само гдје-гдје што шкрипне ђерам или лупне капак од прозора.{S} Кокоши |
| бе дигне се поп, да види да учитељ није што болестан.{S} Кад уђе у собу, а он лежи на кревету, |
| е, као да је од леда.{S} Псује Јеротије што му на уста дође и кад се он даде да га учи које ко, |
| нути сунце.</p> <p>Међу тијем мијења се што шта у селу — вријеме чини своје!{S} Наш стари учите |
| ословена;</p> <p>Послије ручка много се што шта владика с попом разговарао.{S} Звао га да га уз |
| притиснуо народ.{S} А поп још кад хоће што важно да бесједи <pb n="94" /> поручи кмету да зовн |
| о Радуловић, код кога ми купујемо со, и што му је кућа до владичина двора, да је владика изишао |
| промјена.{S} Само што је мало порасла и што је бљеђа дошла у лицу, те јој црне очи чисто још цр |
| које црквено марвинче, а зар ће бити и што ракије, па сјутра зови мобу.</p> <p>Сјутра дан до в |
| орити.{S} Видим да му не ваљају послови што ради, али гдје ја прост човјек смијем ударити на на |
| прије него се са свим врати кући, види што више свијета и научи се чему се год деси прилика.{S |
| ри, само брише очи и тек постарији људи што је по штогод припитају, а млађима се чисто везао је |
| њир од два лица.{S} Не волим људе, који што хоће не могу, а што могу неће.{S} Или -— или!...{S} |
| >— А... онај... ваш учитељ?{S} Чусте ли што за њега?</p> <p>— Е, кад се онај божји анђео одрече |
| ци се шћућурише, само их срце боли, али што мора бити, мора!</p> <p>И послије мјесец дана већ с |
| огао је он ући у коју хоћеш кућу, узети што је хтио — нико му неће ни ријечи рећи.{S} Он је то |
| ело рећи.</p> <p>А у селу ко смије рећи што против владичине воље и ријечи?{S} Нијесу се дуго п |
| као и он.{S} Већ се више не кају сељаци што су је дали у школу, а поп кад је погледа уздиже очи |
| не сам,- намргоди се па ћути.{S} Поручи што год да једе, па опет у школу.{S} Дјеце није било, < |
| веле, оде у Биоград и ожени се некаквом што прави шешире.{S} Остоја богословац прича да се сада |
| ! па стадоше пред цркву.{S} Скочи један што сједи с кочијашем, па попа у руку:</p> <p>— Хајдете |
| ве двије недјеље шио капу, и дотјеривао што је боље умио.{S} Кад поп сједе у кола пред нашом цр |
| али она је била подчињена значаја, као што је ћата у судници.{S} Она је служила цркви и селу, |
| уме, и ти, брат-Станоје!{S} Дијете, као што видите, расте хвала богу и напредује.{S} Још мало п |
| босоног.{S} Оно добра што су имали, као што рекох нијесу рачунали у своје, већ у народно.{S} На |
| оче?{S} Друкчији је данас свијет, него што је био за твоје младости, а још ће друкчији бити ка |
| лако насмија.</p> <p>И с Маром је много што шта говорио.</p> <p>— Који је оно светац? — рече он |
| слабо шта лијепило.{S} Тек он се трудио што је боље могао.{S} Ни у што се у селу није пачао, св |
| ише тицати бесједа.{S} Ако је ко учинио што рђаво, а он га у цркви пред цијелим народом изоблич |
| а, хвала богу, још здрава, читава, само што вјетар наноси пламен на њу, и сваки час чекамо кад |
| шта има по свијету, па онда скочи; само што рекне: — Треба радити! — па нас остави, а ми блејим |
| » вели «с крила».{S} Да бог да!{S} Само што нешто сметено прича како се растао с њоме: «Није» в |
| /p> <p>А на њој слаба промјена.{S} Само што је мало порасла и што је бљеђа дошла у лицу, те јој |
| а.</p> <p>Кажем му се.</p> <p>Много смо што шта говорили.{S} Већ се примицасмо селу.{S} Онда ја |
| рквењак, који се такође рачунао у нешто што припада цркви и селу, дакле попу.</p> <p>Поп је гов |
| он се трудио што је боље могао.{S} Ни у што се у селу није пачао, свакоме је угађао, а попа се |
| ладико, и ви, браћо!{S} Ја изгубих душу што нијесам учио школе.{S} Са тога изгубих и дијете, а |
| и ништа се више не види.{S} И само још што сан из поломљене парчади ствара нејасне слике.</p> |
| е ће то бити да дијете не плаче?</p> <p>Што да вам причам како нам је било без ње, што да вам о |
| ита:</p> <p>— Боли ли те?{S} Осјећаш ли штогод?</p> <p>Поп слабо одговара:</p> <p>— Не!</p> <p> |
| /p> <p>— Оче — рече владика, — желиш ли штогод?</p> <p>— Да се исповједим! —~ рече поп.</p> <p> |
| манет, па сад гледајте!</p> <p>Хоће они штогод да проговоре, али се загрцнули, па само кашљуцај |
| рише очи и тек постарији људи што је по штогод припитају, а млађима се чисто везао језик.{S} Ни |
| ме, онда рече поп:</p> <p>— Треба ли ту штогод трошити?</p> <p>— Једно пет шест дуката мјесечно |
| е ме води!</p> <p>— Ама сједи, да пијеш штогод! — рече кмет.</p> <p>— Нећу ништа — рече он оштр |
| е.</p> <p>Пред кућом, кум Нинко попушта штрањге коњима, који се пуше у свјежем јесењем јутру.{S |
| ај даље у варош, у Биоград.</p> <p>Попа штрецну, као да га неко ножем удари.</p> <p>— Зар да се |
| Нијесу се дуго препирали.{S} Сељаци се шћућурише, само их срце боли, али што мора бити, мора!< |
| > <p>А кад мрак притисне земљу, неко се шуња поред попова плота.{S} Не бијели се на њему сељачк |
| ако се све крије од госпође за дрва и у шупу, па плаче сама и како, каже, хоће да умре.{S} Не т |
| vetana/Projekti/D-reading/Tekstovi/UBSM/Akcija_100romana/eltec-1.xml" type="application/xml" sc |
| <?xml-model href="file:/C:/DDD/Cvetana/Projekti/D-reading/Tekstovi/UBSM/Akcija_100romana/eltec |