| о да Љубица проведе баш ово време у Б—, а не код своје куће, кад је могла бар претпостављати, д |
| завод, да се за то време тамо поучава, а ја ћу отићи опет у манастир, где ћу стари живот на но |
| а нове <pb n="92" /> наде у срце улева, а мени јато црних брига и очајаних мисли спушта на ум и |
| ени се чињаше, да слушам вилу, да пева, а звуци гласовира њеног беху за мене тако чаробни, да м |
| ет у манастир доћи, ако не другог чега, а оно ње ради.{S} Па које та мисао, а које и друга вест |
| поменике детињства <pb n="74" /> свога, а ми се полако упутисмо на гроб оца свога.{S} Силна туг |
| аком нежном и топлом срцу народа свога, а тако једно срце ето је и ваше, и ја му чисто завидим, |
| тужни звуци младог и јадног срца мога, а она ће мени показивати разне радове своје, што је до |
| блажен осмејак и она ме нежно погледа, а у том погледу беше толико наде и радости, колико зебњ |
| е у град, да своје радове гдегод прода, а оно ми закуца неко на врата и на моје „слободно“ ступ |
| ишта не пише, и моја туга постаје тежа, а брига несносније!...{S} У мени се већ рађа мисао, ако |
| њене, и мени се живот учини као робија, а земља као тамница, на коју је сваки осуђен, да неко в |
| еваљиваше, то ноћ постаје све хладнија, а по суморном небу вијаху се црни облаци као какве грдн |
| .{S} Но не прође ни неколико тренутака, а оно нам стиже ужасан глас, да Маџари цркву пале, а у |
| који нестрпељиво непрестано неког чека, а не може никако да га дочека.</p> <p>Но од како сам Љу |
| дан певајући испрати и певајући дочека, а при том моје лепе наде сладе ово задовољство у такој |
| дсуство може имати на њу рђавог утиска, а по мене очајаних последица... —</p> <milestone unit=" |
| аче.{S} Не прођоше ни два три тренутка, а ја чух, да се изнутра врата отварају и да неко к мени |
| ного плакала, јер си још млада и неука, а пут живота је многобројан, но сваки је мрачан и сваки |
| аше народне песме већ је све прочитала, а неке је и на памет научила, па њих од свију песама на |
| њом нисам смела никад да будем весела, а никад нисам смела ни да плачем, како ми тада беше гор |
| on" /> <p>Поноћ је већ давно превалила, а ја још не могу да склопим очи своје!{S} О Љубице!{S} |
| bSection" /> <p>Поноћ је већ превалила, а ја не могу никако да спавам!...{S} Соба ми је сувише |
| растасмо.{S} Они весело ступише у кола, а ја стајах и гледах за њима тужним оком:{S} Да ли ће и |
| рођоше од овог дана ни неколико недеља, а Марина се поболи и — умре...{S} Умре у том тврдом уве |
| ушао; па које према њиховим примедбама, а које и по својој сопственој увиђавности ево га сада п |
| сетим!{S} То је урадила њена мати сама, а Љубица не зна за то ништа!{S} Не зна, моје ми срце ве |
| од срца разнежен срећом данашњег дана, а на очи и мени ударише сузе... —</p> <milestone unit=" |
| ужном расположењу већину данашњег дана, а по подне одох у башту и у најдаљем крају под разграна |
| > <p>Не прође од то доба много времена, а ја и Данка остадосмо без оца и мајке.{S} Ах!{S} Чим н |
| не знађаше, где нам је мајка сарањена, а хтедох и ја, и ако нам не беше сасвим уз пут.{S} Ах!{ |
| бу.{S} Али ја бејах врло слабо обучена, а ветар и киша беху тако хладни да стадох одма дрхтати. |
| покојни друг Марко и другарица Марина, а с њима још много њих живих и мртвих, милих и немилих, |
| би била на јаде моје посве равнодушна, а још мање, да би ме когод истерео из куће своје...{S} |
| а њих, сувише је тврдоглава, па и лења, а при том је и неке штете починила.{S} Кад ми ово говор |
| и видим да у овом животу немам живота, а после смрти тек ћу бити сасвим мртав!...— </p> <miles |
| лим оберучке, пољубим је у чело и уста, а она спусти милу главу своју на узбуђене груди моје и |
| горке сузе!{S} Тада беху још мала деца, а сада су велика нарасла и дођоше, да тебе посете.{S} Т |
| мој, који и онако беше у наукама слаб, а иначе богат, оде професору своме, да га он даље поуча |
| у другарицу, већ гледах анђела божијег, а у себи гледах грешно, сасвим грешно дете...{S} Ја пла |
| бојим се, јер ми срце непрестано зебе, а десно ми око непрестано игра... —</p> <milestone unit |
| ну тополу и дуго, дуго гледах око себе, а очи ми беху непрестано пуне <pb n="24" /> суза.{S} Ми |
| > <p>6/9</p> <p>Тек што изиђох из собе, а к мени приђе један човек и рече ми, да је из К— и да |
| ше ми се још једне очи, као небо плаве, а као облак мутне, очи пуне суза, очи моје јадне сеје!. |
| b n="88" /> и пољубисмо, он седе и оде, а ја остах гледајући за влаком, догод га догледати мога |
| а тек навршила трећу годину.{S} Он оде, а мајка ми стаде пред школска врата и дуго за њим гледа |
| а да легнем, — рекох у себи — поноћ је, а ја сам и онако уморан, јер прошле ноћи не могах спава |
| ме штогод даје, она прво сирочету даје, а добрих руку има још у народу нашом.{S} Но ипак бојим |
| рече тихо уздишући — Кад није друкчије, а ми можемо ипак остати пријатељи. —</p> <p>Пријатељи?{ |
| ће ме радосно стиснути на груди овоје, а ја ћу им рећи, да сам нашао Данку!..</p> <p>Учитељ на |
| отац толико пута удубљен у бриге своје, а к њему би мајка дошла и поред њега села.{S} Ја бих та |
| p>Јуче проведох дан поред Љубице своје, а данас проведох га поред књиге.{S} Кад бих још знао, ш |
| вога.{S} Силна туга паде на груди моје, а Данка покри рукама лице своје и заплака се као мало д |
| ати у главним појмовима природне науке, а тако исто у повесници и науци о души.{S} Схватање и п |
| тиже ужасан глас, да Маџари цркву пале, а у порти људе секу.{S} Ох!{S} И саме иконе као да задр |
| нека се веселе, за њих је тако веселе, а ја ћу остати дома, остаћу са својим друштвом.{S} Ту м |
| р сеђаше на столици поред моје постеље, а лепу главу своју држаше на мојем узглављу и мирно спа |
| јатеље наше истерасмо из порте на поље, а смеју и весељу не би краја.{S} Тек пред вече уморан д |
| ојом Данком.{S} Већ прође толико време, а ја не чух за њу још ниједне речи.{S} Ах, Боже! бојах |
| ! — рекох за њоме нескидајући ока с ње, а срцу ми тако би, као да га прободе ножем...</p> <p>У |
| аше због тога свако човечанско осећање, а при том би још говорила, да јој не требају никакве сл |
| аробни, да ми на једаред неко усхићење, а уједно и нека туга обузе груди, да бих се чисто на но |
| сам желео на крају вароши, близу горе, а на неколико корака даље од њега простире се велика, д |
| е ћутећи растадосмо: она оде журећи се, а ја остах лежећи, жалећи се на тешки живот свој...</p> |
| чело ми проби ледени зној; закашљах се, а крв ми удари на нос и на уста; на очи ми паде мрак, и |
| је човек здрав, може много да поднесе, а чим се поболи, његова уста постају књига срца његовог |
| р не знам свршетка; а ви, ако га знате, а ви га реците!{S} Реците, Љубице!{S} Љубице, сунце мој |
| знадосте претварати, као да ме волите, а ко мене воли, тог не могу ни ја мрзити, и да сам још |
| , где весело певајући надгледаше цвеће, а у руци држаше неколико цветића лепо сложених.{S} О да |
| амо пожелети, јер и Паја беше код куће, а он је човек, с којим се могу братски забављати.{S} Но |
| Под ногама ми шушташе жуто увело лишће, а над главом на дрвећу голе гранчице ветром тихо њихане |
| p>Данас по подне бејах опет код Љубице, а боље бих урадио, да нисам отишао, јер ми не би моје н |
| надати? — отрже ми се из уста нехотице, а у себи мишљах:{S} Боже мој!{S} Боже мој!{S} Да ли ова |
| моја и њене очи биће ми пролетно сунце, а пролетна зора биће ми усне њене, пролетно небо лице њ |
| ; тада беше још мало, несташно девојче, а сада је скоро велика девојка.{S} Радовах се, што је о |
| каква змија опет у срце увлачити поче, а из очију ми на ново потекоше сузе.{S} Срце ми пуцаше |
| јер то вам се види из сваке речи ваше, а уверена сам, да сте само оно написали, што у срцу осе |
| ћа исповеда...</p> <p>Мајка ми плакаше, а плаках и ја с њоме!{S} Плакасмо заједно, и опет повод |
| по којој се дивни мирис распростираше, а тице певаху тако умиљато и весело, као да знају, да ћ |
| к себи узети.{S} Она ме мирно слушаше, а на дугим плавим трепавицама блисташе се суза.{S} Ах!{ |
| црви једну <pb n="164" /> лешину више, а ти мој добри роде, ти баш ништа!...{S} Ал’ опрости!{S |
| појали, а ја сам плакао; њу сахранише, а мене не хтедоше!{S} Чудни људи!...{S} Па куда ћу сада |
| вати, јер се ђаци већином већ разиђоше, а ја још не знам, шта ћу и куда ћу?{S} Мораћу још који |
| 136" /> дана у својој досадањој служби, а ја да одем у манастир, да се с њоме састанем и да јој |
| проведох читајући у својој тесној соби, а кад после подне одох у манастирску башту, беше ми све |
| абављах се неко време с Љубицом у соби, а око четир сата изиђосмо у башту и седосмо под онај ис |
| ти пут!“ — рече, па ме загрли и пољуби, а сузе јој ударише као летња бујна киша... —</p> <miles |
| но љубави, пуно вреле и искрене љубави, а то је ипак неко благо!...{S} О Љубице; Како бих ја ср |
| јер и она не престано ил’ учи ил’ ради, а ово последње навек певајући.{S} Наше народне песме ве |
| , па кад видиш, да који што криво ради, а ти одеш, па кажеш Богу, па се с њиме лепо разговараш! |
| њеној нарави не годи, те се тако једи, а каткад и заплаче... —</p> <milestone unit="subSection |
| од претукао...{S} Оку ми ништа не годи, а време ме мори, љуто ме мори...{S} О Љубице!{S} Љубице |
| моја мајка узеде Данку на своје груди, а мене за руку, па потрчи и она у цркву.{S} Но не прође |
| н оборим главу на своје несретне груди, а сузе ми покуљаше на сав мах...</p> <p>О Данко!{S} Мил |
| ависмо, а она набрано цвеће мени пружи, а поглед јој беше безбрижан и весео као у малог детета. |
| у.{S} Отпратисмо је сви; они су појали, а ја сам плакао; њу сахранише, а мене не хтедоше!{S} Чу |
| итеље своје, па ма колико година имали, а која су деца непослушна, па ма не имали седам година, |
| није могуће.{S} Али кад се Паја удоми, а међу тим и тебе удам, тад ћу моћи к њему отићи и свој |
| оте купаше ми се срце у слаткој милини, а брзе мисли ношене на лаким крилима оживелих осећаја л |
| вероломном!..{S} Моја вас мати не мари, а особито <pb n="149" /> од како је чула, да дадосте се |
| у службу, па ћу сама себе захрањивати, а уједно ћу моћи и тебе помагати. — Одобри ми, брате! т |
| ече, да је Паја данас морао отпутовати, а мати јој у цркву оде, те тако оста дома сама и забављ |
| слити, па ћете ми морати за право дати, а да при том опет останемо стари пријатељи.“ —</p> <p>Ч |
| могао, да се не могох на ногама држати, а при том ме љута грозница затресе, да мишљах, раздроби |
| е! бојах се, хоће се на мене заплакати, а то би ми теже било, него да ми падну на срце јади све |
| S} И те појаве почну се опет понављати, а муке настају све веће, које ме немилице море!..{S} Па |
| бавити?“ — упита ме сада љубичина мати, а из њеног погледа могох и морадох увидети, да добро зн |
| скоро за тим дође у собу љубичина мати, а Љубица устаде и оде.</p> <p>„Господине!“ — рече ми ст |
| да може један вихор из корена ишчупати, а за моје јаде и сузе, које трпим и сносим, само да ост |
| ме?{S} Овде у манастиру не може остати, а друге куће немам.{S} Да је Љубичина мати од куд <pb n |
| но ми ноге стадоше на једаред клецати, а у очима не могох суза задржати.{S} Изиђох на улицу.{S |
| плачем, како ми тада беше горко живети, а сада ми је живот тако сладак!“</p> <p>— Бог ти свако |
| о, јер ја тако и тако већ морам умрети, а тим својим делом опет ћу бар колико толико добра учин |
| који ми навек вели, да ћу рано умрети, а то ме боли; више ми пута дође, да се тако слатко запл |
| е смедох и не могох се мајци противити, а с друге страно би ми немогуће одрећи се својих лепих |
| , где ћу стари живот на ново продужити, а дотле ћу настојати у споразуму с Љубицом, да и мати њ |
| Кад поче <pb n="37" /> сунце залазити, а ми се упутисмо мало у гору, где нам умиљато сетни пој |
| умрем, мој крст не ће имати ко да кити, а она има још живог брата, па не треба да јој крст буде |
| ати, морате и њу <pb n="63" /> удомити, а за све то треба много времена.{S} Моја вас мати не мр |
| е мени, јер на мене се можете ослонити, а ја ћу вас после известити, шта је и како је.{S} А сад |
| уздрхталим гласом уплашен оваком вести, а сва ми се кућа стаде окретати...</p> <p>Надзиратељка |
| лој постељи, већ ако не могу у рат ићи, а ја ћу бар којем великом душману или слободе или народ |
| а њена, пролетне тице њене слатке речи, а њене меке груди биће ми пролетна лисна гора, где се с |
| а?“ — прошапће оборивши своје црне очи, а образи јој беху тако румени, као да јој се сва крв у |
| мене тако гледа, пре ми беше само рај, а сада и рај и пакао...</p> <p>— Могу л’ се чему надати |
| у тим невољама заостати у науци својој, а наука ми је све и сва, што могу својим назвати и она |
| т беше горчија.{S} Она прими савет мој, а како га је примила, најбоље говораше бистра суза, кој |
| Добро ће му бити, јер је срећан човек, а срећним људима свуда иде добро! — рекох старој госпи |
| и да све то пустој заборавности предам, а то је, да сараним срце своје...{S} Па да ли је онда т |
| не могу ни тамо јер немам шта да једем, а камо ли да путујем?!..,</p> <milestone unit="subSecti |
| ај поглед ја сад тек схваћам и разумем, а онда као дете само сам га дубоко у срце усадио. — Мал |
| на против ради, али ради веселим срцем, а не туговањем!{S} Твоје сузе не ће њој ништа помоћи!“< |
| е чудо, да ми више пута дође да плачем, а ни сам не знам, за што да плачем...</p> <p>Ја не имађ |
| тву на столу, покривену белим покровом, а плаве очи беху јој затворене, усне јој беху још румен |
| одселила, и то још са једном девојком, а куда, то вам не знам рећи. —</p> <p>Мени се беше свет |
| у био!{S} Сам себи већ постао несносан, а њој још нисам! — Но реци, како си се провео?{S} Мора |
| нту, па ми сав свет постаје равнодушан, а сам себи празан и пиштав: но чим почнем штогод озбиљн |
| p>„Дакле сутра?“ — рекох чисто уплашен, а срце ми поста наједаред тако жалосно, као да не слути |
| га, а оно ње ради.{S} Па које та мисао, а које и друга вест, да Љубица има за сад два ваљана пр |
| љубичина мати и пајина госпа на посао, а за њима се диже и Паја, рекав, да донесе мало „мучени |
| х!{S} С каквим сам осећајем лане дошао, а с каквим ли сада!</p> <p>Дошав у манастир зачудише се |
| на Бога, што је њену молитву саслушао, а моју још не ће!..</p> <p>Као детету беше ми тешко нос |
| роз отворени ходник у ведро плаво небо, а из ока мога тецијаше једна суза за другом...{S} У мом |
| Данка поред мене, лице јој беше бледо, а очи јој беху црвене и пуне суза.{S} Чим виде да сам к |
| и момак девојку, коју није никад волео, а девојци дају онаког момка, за којим није никад уздану |
| а голубица, коју је голуб тако заволео, а тај сам голуб ја!{S} Љубице, ја те волим, ја те обожа |
| варао, равнодушно преко прага прелазио, а сада?{S} Сада ми се учинише та иста врата тако чудна |
| о и чезнуо и сам себе непрестано гонио, а куда? за чим? за ким? то нисам знао.{S} Сад знам за ч |
| у својем до сад још никад нисам осетио, а заношљиви мирис њене црне косе поче ме чисто опијати, |
| рада подухватити, и не би дуго трајало, а ја бих опет онај исти постао, који сам и до сад био. |
| видим.{S} Она беше обучена сва у бело, а црну густу јој косу дивно украшаваше зелен венац...{S |
| <p>„Добро, Љубице!{S} Доћи ћу за цело, а сада идем,“ — рекох јој као ван себе од силне узбуђен |
| >— Заједно се кренусмо из К—, ја овамо, а он у Б—, где ће му скоро и сватови бити.{S} Но како т |
| анствени цвет!..{S} Чим се поздрависмо, а она набрано цвеће мени пружи, а поглед јој беше безбр |
| преда писмо.{S} Ја узех од њега писмо, а руке ми тако задрхташе, да сам га једва отпечатио. „Ш |
| , да одма идемо спавати.{S} Ми легосмо, а оне се две још и даље разговараху.{S} Кад сутра дан ј |
| смешећи се и погледа ме некако збуњено, а румен јој обли цело дивно лице.</p> <p>Мене овај погл |
| ао; па онда сви се држе некако укочено, а при свем том још и прве речи, које чух из љубичиних у |
| /> с тобом растајем!“ рекох јој тужно, а из ока ми на мах полетеше сузе.</p> <p>И Данка поче п |
| </p> <p>»О Љубице!“ — рекох јој очајно, а хладан зној ми проби узаврело чело — „Ја сад тек осећ |
| ово говораше, слушах је привидно мирно, а у мени се тако <pb n="156" /> силно колебаше као какв |
| поцрвенио, чим сам ти Љубицу споменуо, а то сам и код ње опазио, кадгод бих јој тебе споменуо! |
| тужним гласом: „Тешко је бити господар, а слуга можеш бити у свако доба.“ —</p> <milestone unit |
| букла; али онда ми то не паде на памет, а после се већ не могох и не хтедох више вратити натраг |
| прилике, које јемче за сваку угодност, а таком приликом називаше он мога вереника.{S} Па осим |
| срцу да одолим, да одем на далеки пут, а њу да оставим овде саму у туђем свету, па да јој искр |
| дајући улицама.{S} У том се спусти ноћ, а ја још не знађах, куда ћу и како ћу?{S} Киша још пада |
| утра је недеља, мати ће ми ићи у цркву, а ја ћу остати овде сама, па дођите сутра!</p> <p>„Добр |
| ли спавати?{S} Одрећи се Данке не могу, а с Љубицом не могу се растати!..{S} О Љубице!{S} Љубиц |
| бедан, да јој ни у чем помоћи не могу, а лик покојног стрица мога стајаше ми непрестано пред о |
| несташни, па хоће с њоме да се титрају, а она опет то не мари.{S} Ја је почех световати, да трп |
| це разгранатог дрвећа чаробније нихају, а по зеленој <pb n="16" /> трави бистра роса као да беш |
| еш, ти мораш слушати мене, мајку своју, а ја од тебе желим, да се оканиш таких мисли!“</p> <p>О |
| —</p> <p>Данка ми радосна стиште руку, а очи јој се на мах напунише суза.</p> <p>„Реци ми, Дан |
| о матер своју, те јој одма пустим руку, а сва крв у мени као да се поче заледити.</p> <p>Но пре |
| {S} Одмах се свучем и легнем у постељу, а Данку замолим, да отрчи по лечника.{S} Но док се она |
| ена стајаше као нема гледајући у земљу, а рука јој у мојој руци непрестано дрхташе, као да је г |
| у чело и уста.</p> <p>Она тешко уздану, а дуге јој се трепавице на једаред раставише и њене пла |
| ага на ново да оставља, глава ми клону, а тело ми поста грозничаво, што по свој прилици би посл |
| хладни, мокри камен.{S} Глава ми клону, а чело ми проби ледени зној; закашљах се, а крв ми удар |
| ним оком гледах час у небо, час у гору, а мисли ми беху све црне: за што једаред не <pb n="154" |
| о многи добише, који се ни надали нису, а за мене опет не би ништа.{S} Ја ово ћутање стрица сво |
| p>Дошав у К— стадох пред љубичину кућу, а срце ми закуца тако нагло, да морадох посумњати, да ћ |
| боравља на младост и назива је лудошћу, а с тога и добије многи момак девојку, коју није никад |
| ептири и вредне челице весело облетаху, а над главом у зеленом лишћу разлегаху се умиљати поји |
| д Данком.</p> <p>Чим изиђосмо на улицу, а Мита ми рече: „Читао сам и твоје писмо, што си га Пај |
| поучавати.{S} Сад имам свега четворицу, а да нисам тако слаб могао бих још којег узети.</p> <mi |
| га гледати.{S} Чим се с њоме упознадох, а ја је почех провађати по целој башти показујући јој с |
| о што сам урадио, не знам; тек ја одох, а не рекох Љубици ни „збогом!“ Читав дан путовасмо и је |
| ш, како тице дивно поју?{S} Њих слушаш, а на мене мислиш?{S} На мене драгог свога, који тако бо |
| сли?</p> <p>„Сувише је слаба!“</p> <p>- А има ли наде? — запитах опет гледајући га таким поглед |
| неки ванредни дух овладао целом шумом: а то све за то, што моје груди беху ванредним осећајима |
| и весело, само што с њоме још не пева; а она опкољена цвећем беше тек прави божанствени цвет!. |
| тељима; у Мити доброг и искреног друга; а у Љубици, —- у њој све и сва!{S} Кад се дању послом у |
| даље ништа!{S} Ја бар не знам свршетка; а ви, ако га знате, а ви га реците!{S} Реците, Љубице!{ |
| е другима радила, па је њега школовала; а кад јој он издану, не имађаше више за кога да ради, п |
| ме је при свем том још немилице тукла; а сад где дођем, ту ме не ће за цело нико тући!“</p> <p |
| али шта ће јадан, кад ни он ништа нема; а при том има жену, која носи само облик људски; — у ос |
| ећи главу на мојим усколебаним грудима; а час је опет гледах, како јој венац главу краси и како |
| е тргох из каквог дугог и страшног сна; а из ока ми полете вреле сузе...{S} Погледах сузним око |
| бав беше дакле небеска, анђеоска љубав; а кад сам одрастао, следоваше друга, сасвим противна љу |
| епо рећи, да ми беше милина слушати је; а при том њене црне очи гледале би тако дивно, тако мил |
| а ме поче испитивати, шта је и како је; а очи јој се као и моје на мах напунише суза.{S} Одмах |
| та је што знаш, да је код стрине своје; а при том си и онако оглас у новине дао, те за који дан |
| гом по увелом лицу <pb n="102" /> моме; а мисли ми још непрестано летаху тамо амо узалуд тражећ |
| венац плести тихо певајући разне песме; а ја се пружим полеђушке на зелену траву, бацим шешир п |
| ка се умири и сеђаше ћутећи поред мене; а мени срце као да шћаше да искочи из тесних груди: мил |
| њеном молећи је да ми ништа не замери; а поздравих Пају и његову госпу, јер они не беху дома, |
| рукчије гледа, свако ми друкчије збори; а ја их гледам и слушам, док ми се у очима суза не заси |
| ро деце, коју ћу целе године поучавати; а тим сам и себи и сестри опстанак осигурао.{S} Истина, |
| } Ја је не бих могао ни у чем помагати; а стрина, знам, да је не би код себе држала, те би се т |
| имам готових радова, па ћу то продати; а при том ћу од сада двоструким трудом даље да радим, м |
| нисам ни могао одма као такав показати; а овамо мишљах у себи: „Шта ме питате за оно, што вам н |
| о, па се више толико не могу напрезати; а они су ми једино уздање моје!“</p> <p>— Ја имам готов |
| по гдекоја звезда тамо амо затрептати; а око манастира беше све тихо као на гробљу, осим што к |
| е жалим, јер ми се више не мили живети; а смрти се не бојим, на против сам жељан смрти као што |
| {S} Ићи ћеш Љубици, па ћеш и њу видети; а ја јадан при свој жељи и чежњи својој, да к’ њој одем |
| непрестано у нади, да ће још оздравити; а кад већ паде у постељу и кад поче и сам увиђати, да њ |
| S} Ја сам млада и здрава, па ћу радити; а при том ћу те чешће посећивати, те ћемо бити опет зај |
| олико, да бих могао бар стан да плаћам; а на данкину заслугу не могу такође много рачунати, јер |
| које нисам могао ни један дан да будем; а управо нит сам онда знао, нити сада знам, за што сам |
| после ни чудо, јер навек имам да радим; а кад не радим, онда опет мислим на Љубицу, и у тим сла |
| гом, брате!{S} Ето је већ у велико дан; а ја треба да сам данас рано већ тамо.“</p> <p>Ми се за |
| а и много пута бејах сасвим равнодушан; а данас ми тако беше, као да свет грлим на грудима свој |
| го ништа чути, осим да се храбро борио; а за мајку и сестру баш ниједне речи.{S} Но после подне |
| и показујући јој све, што је овде лепо; а за нама иђаше Паја с оцем намесником.</p> <p>„Веома м |
| па му сви честитају и сви му се радују; а други нам приповедаше, како поред његовог села не про |
| бих могао мирном душом живети за Данку; а овако, што ћу, кад би ми без ње био сав свет увек пра |
| гледати у ласте, како се живо надлећу; а око себе слушати косове, како весело звижде, слушати |
| и узбуђен, као што већ давно не бејах; а очи ми беху тако пуне суза, да једва гледати могах... |
| навек предан био?...{S} Ах!{S} Боже!{S} А моје су жеље, да вечно живим у народу своме!..</p> <m |
| ас у башту и тамо нам цвеће брала...{S} А на овом месту, ту на крају ходника, кад сунце залажаш |
| па и сам сам себи празан и мртав...{S} А поред ње ми је тако добро, као да сам у рају...</p> < |
| љубио, тад ми беше, као да сањам...{S} А сада, кад ми рече, да се немам ничем да надам, сад ми |
| с после известити, шта је и како је.{S} А сад идите, молим вас! —</p> <p>„хоћу Љубице, душо мој |
| за Пајом за то, што ћете бити сами.{S} А шта ћу онда јадан ја да кажем?{S} Како је мени самова |
| р то је то исто, што и просјак бити.{S} А да радити није срамота, то си ми ти толико пута говор |
| а се, али не хтеде ништа одговорити.{S} А и за што би говорила, кад јој лице и онако тумачи срц |
| породице назва ми сујетном девојком.{S} А остала деца, њих тројица мушких и једно девојче, вели |
| сећивати, те ћемо бити опет заједно.{S} А кашње ћеш ме, је л’, брате, ти опет к себи узети?“</p |
| е добар стајати, да ћеш бити срећна?{S} А до твоје среће много ми је стало!{S} Као сироче, знам |
| Од Љубице? — запитах га мало зачуђен. — А од куд ти да доспеш тамо?</p> <p>„Неки смо родови, ал |
| ет ведре.{S} Љубица ме воли, — мишљах — а то ми је најбоље јемство, да је не ћу изгубити.{S} Гл |
| гласом после краћег поздрава.</p> <p>— А куда? — упитах је мало зачуђен.</p> <p>„У Б—, јер је |
| у главу, да морам бити анђео.</p> <p>— А би л’ ти волео? — упита ме Марина и погледа својим пл |
| својим да загледа у душу моју.</p> <p>— А ви ми приповедајте то, што знате, па ћемо свршетак ск |
| једно у друго јако загледали?“</p> <p>— А шта јој мати рече за мене? — упитах га, који ми управ |
| ја тако волим, кад је она поред мене!“ А је ли она кадгод оболела, то сам већином провађао вре |
| /p> <p>У НОВОМЕ САДУ.</p> <p>ШТАМПАРИЈА А. ПАЈЕВИћА.</p> <p>1881.</p> <pb n="2" /> </div> <div |
| е ове последње рочи добро ни изговорила а њој полете сузе на очи.</p> <p>Ја бејах тако дирнут и |
| о дете молио сам бога, да што пре умрем а сад почех молити бога да што дуже живим, јер само так |
| спавати мислећи <pb n="160" /> на Данку а при том ми непрестано и Љубица беше у глави и појављи |
| вести.“</p> <p>Кад стара госпа изрече: „а међу тим и тебе удам,“ мени поста на једаред тако чуд |
| х јако расејан.</p> <pb n="51" /> <p>— „А за што га ви срећним називате?“ — упита ме Љубица.</p |
| он чим дође спрам мене, сав поцрвени и „А гле Данке!“ тихо и збуњено рече и <pb n="113" /> стад |
| /l> <l>„Да ме свега одма позна,</l> <l>„А да ништ’ ме и не пита..</l> <l>„Не види ми сузе нико, |
| ми рече да треба тамо да одеш.</p> <p>„А зар је био лечник код мене?“ — упитах је мало зачуђен |
| остати још и ово неколико дана?</p> <p>„А куда знам?“ — рече ми снуждено — „Кад сам досад издрж |
| ипак реците ми бар једну реч! —</p> <p>„А шта бих вам рекла?“ — прошапће оборивши своје црне оч |
| о је: „Ја сам млада Српкиња“. —</p> <p>„А од куд знаш?“</p> <p>— Зар ме ти за такву Српкињу држ |
| то сам опазио ето и на теби. —</p> <p>„А шта си опазио на мени?“</p> <p>— Да си поцрвенио, чим |
| ам ни химну српских девојака? —</p> <p>„А знаш ли ти да певаш?“</p> <p>— Кад хоћу, знам. —</p> |
| и ти једном на мене!{S} Ја сам здрава, ако ниси ти!“</p> <pb n="103" /> <p>— Твоја рука не ће |
| у намеру моју, јер друга нам лека нема, ако не ћемо да се ослонимо на туђу милост и немилост, ш |
| и, да ти није опет зло?“</p> <p>— Биће, ако није! — тихо јој рекох гледајући је сузним оком, — |
| мадох тада ножа, бих јој потражио срце, ако га има...</p> <p>Као без душе долетим до болнице и |
| ишта!{S} Ја бар не знам свршетка; а ви, ако га знате, а ви га реците!{S} Реците, Љубице!{S} Љуб |
| ! — Мислим, да се нећете наћи увређени, ако будем сасвим искрена, те вам кажем, да би сада, кад |
| једно облеће и јато брига, шта ће бити, ако ми се нада и данас осујети?...</p> <milestone unit= |
| да сада код куће седи; мора се радити, ако се хоће поштено да живи!{S} И ја бих волела, кад <p |
| њему на ум кобна мисао, шта ће радити, ако му ова голубица одлети за другим голубом?{S} Његово |
| х јој тужним гласом — „Шта ћемо радити, ако ова болест устраје дуже времена, па да морам прећи |
| смо добити, и бринем се, шта ћу радити, ако га не добијем; кад ми сунце у зору пробије прозоре |
| час из собе изићи, па шта ће нам рећи, ако нас види овако узбуђене!“</p> <p>— Ја сам миран, Љу |
| постављати, да ћу опет у манастир доћи, ако не другог чега, а оно ње ради.{S} Па које та мисао, |
| м?{S} Ја сам приморан да одлазим к њој, ако не ћу сам себе да мучим и морим, јер мени је без ње |
| трчаху, викаху ми непрестано, да бегам, ако ми је живот мио; но ја те опомене не хтедох ни слуш |
| осније!...{S} У мени се већ рађа мисао, ако још за који дан не добијем од ње одговора, да замол |
| се чешће заплакао и мени на срце мећао, ако будем жив и здрав да живим и радим за народ свој, п |
| , јер се лечник <pb n="161" /> изразио, ако сутрање болове преживи, онда ће скоро оздравити.</p |
| бог ових последњих.{S} Па за то, брато, ако већ видим, да морам млад и зелен умрети, то опет не |
| ким духом напунила!{S} О слатки оче!{S} Ако ми да Бог, да се и ја кадгод удомим и оцем постанем |
| о и заспала...{S} О Данко!{S} Данко!{S} Ако већ умрети морам, коме ћу тебе да оставим?{S} Ово к |
| мео речима изразити толику срећу!...{S} Ако <pb n="135" /> ме још нисте заборавили, уверен сам, |
| мрзне, кад из собе на поље погледи.{S} Ако и сутра не буде боље, онда што му драго, идем, па к |
| Па зар нисам имала право, Миливоје?{S} Ако сам ја сирота, то ваљда нисам така, да се мора од м |
| .{S} хоћеш ли бити вечерас код куће?{S} Ако можеш, причекај ме, ја ћу ти доћи.“ — Тек што се бе |
| тако детињасто бринуо? — рече ми Паја — Ако баш и не знаш, у ком је месту, доста је што знаш, д |
| не ћеш од глади умрети, јер добра рука ако коме штогод даје, она прво сирочету даје, а добрих |
| тити најпре у П—, где ми стриц живи, па ако ме тамо каква несрећа снађе, не остаје ми ништа дру |
| у?{S} Мораћу још који дан причекати, па ако опет ништа не буде, онда се морам упутити најпре у |
| а друго, већ му морадох опет писати, па ако ми и сад још ништа не одговори, онда не знам, шта ћ |
| драв да живим и радим за народ свој, па ако ми штогод за руком испадне, да се сетим на њега и д |
| како је и шта је са сестром твојом, па ако воље узимаш, можеш је у свако доба посетити и видет |
| доста!{S} Ја ћу молити мајку твоју; па ако мора бити, ја ћу пркосити и небу и земљи, али ми те |
| , да смо постали анђели?{S} Па најпосле ако баш и усплачу, ми ћемо им ноћу у сну долазити, па ћ |
| нам је мајка сарањена, а хтедох и ја, и ако нам не беше сасвим уз пут.{S} Ах!{S} Место да весел |
| е хоће и може да полаже наде на мене, и ако твоја мати не ће и не може!...</p> <p>Много горких |
| <p>Ја је мирно слушах, шта ми збори, и ако ме свака реч њена као отровна стрела удараше у срце |
| у децу, да их поучавам, па бих живео, и ако још сиромашније него до сад, оно ипак мирно и задов |
| као што он вели шта ћемо онда?{S} Па и ако одма оздравим, шта ћу опет с ђацима својим?{S} Ја с |
| пет шест редака имати у свему.{S} Но и ако се вели, да човек не може бити без икаквих брига, ј |
| је од ње узео, куд би онда?“ —</p> <p>И ако сам о том често мислио, ипак беху ми ове речи љуте |
| двојице замењује ме један друг мој, али ако ова болест и даље овако устраје, бојим се и за њих, |
| вели, да ће све добро бити.</p> <p>„Али ако не буде тако, као што он вели шта ћемо онда?{S} Па |
| на, опет не ће анђели никад бити!{S} Ти ако ћеш анђео да будеш, ти мораш слушати мене, мајку св |
| јући се лепшем, срећнијем животу.{S} Но ако се растанемо, за мене ће престати нада и радост, ал |
| век не може бити без икаквих брига, јер ако их нема, он их сам створи само за то, да их <pb n=" |
| т не ћу изданути на гњилој постељи, већ ако не могу у рат ићи, а ја ћу бар којем великом душман |
| ми сестру спомињеш, то је истина тако, ал’ ипак кад бих ја срећан био, не би ни она несрећна б |
| х љубљах, љубљах и уста, љубљах и чело, ал’ највише очи...</p> <p>„Љубице!{S} Реци, да ме волиш |
| ти мој добри роде, ти баш ништа!...{S} Ал’ опрости!{S} Опрости несретнику!{S} И ја сам некад л |
| оје јадно срце!..{S} Твоје црне очи!{S} Ала су живе жеравице за моје јадно срце!{S} Ах, очи тво |
| твоје црне очи!..{S} Твоје црне очи!{S} Ала су пуне милина за моје јадно срце!..{S} Твоје црне |
| пет љубав...{S} О сестро!{S} Сестро!{S} Ала ми је жеља силна, да те на своје груди братски загр |
| ми било!..{S} Но са мном још како тако! али шта ће Данка да ми ради?{S} О Данко!{S} Данко!{S} И |
| тебе бити, навек, ма никад не спавала, али ти не ћеш у болницу!{S} Ја сам већ и лечнику казала |
| ?{S} Она беше и данас у ватри и мукама, али опет бар знађаше за себе и могаше се помало са мном |
| до сад навек пуно љубави, пуно осећања, али не оваке љубави, не оваког осећања; ах! досадања љу |
| вораше.{S} Не знам, да ли ме срце вара, али мени се тако чини, да ћу опет оздравити и опет лепо |
| кве љубичина мати, жена прилично стара, али веома пријатна.{S} Реч по реч, па дође време да се |
| адна недра, тај се више никад не смеје, али никад и не плаче...{S} Но док ја одем под земљу, ти |
| оје, ја опет пун наде скачем с постеље, али ме уједно облеће и јато брига, шта ће бити, ако ми |
| трос устао, беху ми груди истина мирне, али уједно и тако ледене, као да се у њима змије легу.{ |
| а оборила очи и гледаше мирно преда се, али не хтеде ништа одговорити.{S} А и за што би говорил |
| {S} Али они хоће каткад дуго и да ћуте, али не ће никад ништа да прећуте.{S} Моје здравље не бе |
| ко лепих усана...{S} Она више не плаче, али с плачем престаде за навек и сваки осмех!...</p> <p |
| Љубичина мати такође ме лепо поздрави, али некако необичним погледом, да се у мени поче мисао |
| а доспеш тамо?</p> <p>„Неки смо родови, али какви, ја управо ни сам не знам; но ипак ја их свак |
| сетру своју, то не; већ на против ради, али ради веселим срцем, а не туговањем!{S} Твоје сузе н |
| ја за изговор рекох, да сам навек таки, али до сад не бејах још сасвим познат, па се наравно ни |
| ће и голубићи беху већ прилично велики, али се још не могаху ослонити на своја сопствена крила. |
| е мени, она вас уважава, увек вас фали, али — — “</p> <p>У љубичиним лепим очима заблисташе се |
| ра бити, ја ћу пркосити и небу и земљи, али ми те отети нико не ће!“</p> <p>— Што се моје мајке |
| сасвим изгорела.{S} Маџари су потучени, али и многи наши платише главом; само се још није знало |
| да није требала с вама тако поступати, али шта ћемо?{S} Старост заборавља на младост и назива |
| шу моју.{S} Хтедох јој и даље говорити, али ми језик поста на једаред као олово тежак.</p> <p>И |
| ом.{S} Она ми стаде још нешто говорити, али шта, то нисам чуо.{S} Одма пођох хитно на поље, но |
| подиже очи своје и хтеде ми нешто рећи, али јој усне задрхташе и она окрете главу, <pb n="57" / |
| дох још јуче одавде натраг у Г — отићи, али непрестано пада бујна киша и дува тако хладан ветар |
| >18/8</p> <p>Хтедох данас Љубици отићи, али цели дан падаше киша и све беше тако тужно, тако мр |
| етињства ми време непрестано јаде лечи, али ове јаде, Љубице! не ће излечити време, ове ћу оста |
| але двојице замењује ме један друг мој, али ако ова болест и даље овако устраје, бојим се и за |
| боли мислећи на наш последњи састанак, али ја нисам крива ни у чем.{S} Ја још не знам, за што |
| па онда тек дођу други!“</p> <p>— Знам, али наши ће родитељи плакати! —</p> <p>„Не знам, за што |
| заше, као Љубица.{S} Ја управо не знам, али мени се чини, да сте се вас двоје једно у друго јак |
| е, она ме гледаше тужним укоченим оком, али ми не могаше ништа рећи, и узалуд је питах: „Данко! |
| Када је у бој пошао, беше врло озбиљан, али не беше ништа жалостан.{S} Пољуби се прво с мајком, |
| олуб би за голубицом навек тужно гукао, али је не могаше никако наћи.{S} И тако тужан летећи да |
| !{S} Па и он би њој много и радо чинио, али шта ће јадан, кад ни он ништа нема; а при том има ж |
| о доба осећах, да ми је тело изнемогло, али никад ми не беше тако као данас.{S} Целе прошле ноћ |
| ити натраг.{S} Цели дан ходах тамо амо, али службе не могах нигде наћи, те тако жалосна мишљах |
| тихо стиснувши главу своју на немирно, али срећно срце моје.</p> <p>„Љубице, сунце моје!{S} Чи |
| о.</p> <p>— Пошао бих радо још вечерас, али нисам спавао прошле ноћи, па се бојим, не ћу моћи о |
| емо, за мене ће престати нада и радост, али ће уједно престати и туга и жалост, и суза и уздиса |
| бих помишљао на некадању заверу своју, али слабост и болови тела не допуштаху извршење њено, п |
| смрт начинила је мене бедним сирочетом: али уједно и младо срце моје српским духом напунила!{S} |
| ше тешких мука, нису јој очи пуне суза; али нема ни нежног осмејка око лепих усана...{S} Она ви |
| ла или за што се нисам бар боље обукла; али онда ми то не паде на памет, а после се већ не мого |
| и рече: „Вама је тешко, вас боли срце; али против Бога не можемо ништа!{S} Сирота, како се муч |
| ређање стање кад Паја беше још у школи; али ја на своју пустињу никад!“ рекох тужним гласом и м |
| сам могао умерени труд навек издржати; али од како сам морао при истој снази труд знатно да ув |
| тварити, опет би срце могло мирно бити; али игра ми десно око, па се бојим, хоће ми на зло насл |
| ко часова поред Љубице весело провести; али при свем том не могох јој одрећи, већ почех припове |
| ећно рајско доба, да опет Љубицу видим; али кад на ову зиму погледам, у којој не могу <pb n="87 |
| м оком — „Знадем добро, да ти је тешко; али ослони се и ти једном на мене!{S} Ја сам здрава, ак |
| , куда бих отићи желео, то је манастир; али не могу ни тамо јер немам шта да једем, а камо ли д |
| ја мати мрзи? —</p> <p>„Не мрзи, не!{S} Али она увиђа, да вама треба још доста времена, док дођ |
| /p> <p>— Да умремо! —</p> <p>„Добро!{S} Али како ћемо?“ упитах Марину снуждено, јер сад ми тек |
| таје и замењује са вечном радошћу...{S} Али сада верујем само у овај једини живот, у живот на з |
| собом бави, тад нема ничега слађега.{S} Али кад на срцу јади леже, тад је то занимање душино го |
| у ослонити на своја сопствена крила.{S} Али кад кога почне несрећа да гони, она не зна, шта је |
| м себе да лиши свог досадног живота.{S} Али велики духови силни су и после смрти тела свога, је |
| о стојим, не ћу имати ни за по пута.{S} Али најпосле што му драго, било како било!{S} Мислим и |
| едно бити, но за сад то није могуће.{S} Али кад се Паја удоми, а међу тим и тебе удам, тад ћу м |
| 68" /> другчија, могла би тамо бити.{S} Али она кад би видела ову сиротицу, би спрам мене била |
| ам живео више у тузи него у радости.{S} Али така ми је нарав моја, да се навек тешко растајем с |
| х од Љубице добио бар неколико речи.{S} Али она ми ништа не пише, и моја туга постаје тежа, а б |
| о страсно волите, што ја добро знам.{S} Али кад је већ једанпут видите, да не може ваша бити; з |
| рити и не ће ми допустити, да умрем.{S} Али док је човек здрав, може много да поднесе, а чим се |
| , ја сам се више пута о њих огрешио.{S} Али они хоће каткад дуго и да ћуте, али не ће никад ниш |
| ах одох да тражим себи другу службу.{S} Али ја бејах врло слабо обучена, а ветар и киша беху та |
| ће то већ много бито, што ја терам?{S} Али шта знам да радим?{S} Ја сам приморан да одлазим к |
| узе лиле, тако исто можда као и ваше! — Али — то вам не бих иначе рекла, да ме не назвасте веро |
| не плачу, јер нама је добро!“</p> <p>— Али мени је тешко, да их оставим! — рече Марина и поче |
| он вели, да ће све добро бити.</p> <p>„Али ако не буде тако, као што он вели шта ћемо онда?{S} |
| неба!“</p> <p>— Тако ми неба! —</p> <p>„Али хајде кажи и Бога ми!“</p> <p>Бога ми! —</p> <p>„Но |
| м темељ будућности своје; у Данки свети аманет од оца и мајке, да према њој покажем захвалност |
| или и као поплашено стадо трчаше тамо и амо!{S} Но то још не би било за мене тако страшно, да с |
| а и заспати, јер ја и не знам, како сам амо доспела!</p> <p>Док ми Данка ово приповедаше, мени |
| радох увидети, да добро зна, за што сам амо дошао, и да не верује, да су ме друге прилике овамо |
| К—, који са својом лепом сејом Љубицом амо дође.{S} Као мало дете радовах се овом састанку, је |
| , по којој многи људи, сви здрави, тамо амо мирно ходаху!..{S} Моје срце беше пуно милине и опе |
| да једва могаше по гдекоја звезда тамо амо затрептати; а око манастира беше све тихо као на гр |
| /> стања, него да се на непознате тамо амо с просјачењем обраћамо.{S} У осталом надам се, да ћ |
| {S} Изиђох на улицу.{S} Свет иђаше тамо амо; не знам, да ли ме когод гледаше или не; доста то, |
| " /> суза.{S} Мисли ми се разиђоше тамо амо, као голуби, кад полете по свету, да хране траже: н |
| арену главу своју по зеленој трави тамо амо превијаше.{S} По красном плавом небу забели се по к |
| крилима оживелих осећаја лећаху ми тамо амо као челице с једног цвета на други.</p> <p>„Љубице! |
| те за то изиђох у гору.{S} Ишавши тамо амо вратим се опет натраг, легнем на диван и удубим се |
| ; а мисли ми још непрестано летаху тамо амо узалуд тражећи лека ранама мојим.{S} О Љубице!{S} Љ |
| вратити натраг.{S} Цели дан ходах тамо амо, али службе не могах нигде наћи, те тако жалосна ми |
| </p> <p>У том дође возач, који је Данку амо довезао и донесе мали завежљај, у којем беху све да |
| о, одма сам на Љубицу помислио, на овог анђела живота мога <pb n="38" /> и ја још у кревету поч |
| гледах моју драгу другарицу, већ гледах анђела божијег, а у себи гледах грешно, сасвим грешно д |
| погрешно рекао; постају <pb n="125" /> анђели сва деца, која су добра и слушају родитеље своје |
| ањам и мајку своју, како ми вели, да ће анђели бити сва деца која слушају родитеље своје...{S} |
| па ма не имали седам година, опет не ће анђели никад бити!{S} Ти ако ћеш анђео да будеш, ти мор |
| у годину, јер ми оћемо да будемо његови анђели! —</p> <p>Ја постадох овим марининим речима па ј |
| и плакали, кад ће знати, да смо постали анђели?{S} Па најпосле ако баш и усплачу, ми ћемо им но |
| морам опет за себе задобити, — „Ми као анђели кадгод зажелимо, да видимо родитеље своје, ми ће |
| ју анђели божији, и описиваше нам, како анђели лепо живе.{S} Ја тада бејах тек у седмој години |
| да гледаш у лице божије, да чујеш, како анђели певају, па да и ти певаш с њима; тамо нема ни ве |
| умру пре навршене седме године, постају анђели божији, и описиваше нам, како анђели лепо живе.{ |
| аше ми мајка, „да само она деца постају анђели, која умру пре навршене седме године, то вам је |
| у мени се одма роди мисао, да могу и ја анђелом постати, која сваким даном све већма сазреваше. |
| својих лепих и слатких снова, одрећи се анђелства божијег, ах! та Марина ме чека и непрестано и |
| о да ми тихо зборе: „Ја сам већ постала анђео, хајде и ти!{S} Ја сам своју реч одржала, одржи ј |
| >Ах, Љубице!{S} Љубице!{S} Ти си заиста анђео хранитељ живота мога!.. —</p> <pb n="52" /> <mile |
| лежаше и спаваше мирно, мирно као какав анђео...</p> <p>„Данко!{S} Драга Данко!{S} Отвори очи!{ |
| /p> <p>Мени беше, као да одлази од мене анђео среће моје: „Слатка Данко!{S} Седи још мало код м |
| .{S} О Љубице!{S} Љубице!{S} Јеси ли ти анђео, којег ми Вишњи посла, да усрећиш и моје груди?!. |
| као да тиме хтеде рећи:{S} Лепо је бити анђео!..</p> <p>„Ја бих волео!{S} И ја морам умрети!{S} |
| } Умре у том тврдом уверењу, да ће бити анђео!..</p> <p>Ах!{S} Како ми тада беше, кад је гледах |
| ејах себи увртио у главу, да морам бити анђео.</p> <p>— А би л’ ти волео? — упита ме Марина и п |
| {S} И ја морам умрети!{S} Ја морам бити анђео!“ — рекох јој тако поузданим гласом, као да сам ј |
| не!{S} Мени беше, као да сам већ постао анђео!..</p> <p>И ја опет не имађах других мисли, <pb n |
| !{S} Како те може бити жао, да постанеш анђео?{S} Да живиш у рају, где има толико лепог цвећа, |
| е навршене седме године, па да постанеш анђео божији — питах Марину, јер ја већ бејах себи уврт |
| е ћу ни ја да живим!{S} Кад ти постанеш анђео, не ћу ни ја да будем грешна! —</p> <p>„Дакле да |
| не ће анђели никад бити!{S} Ти ако ћеш анђео да будеш, ти мораш слушати мене, мајку своју, а ј |
| <p>Моја прва љубав беше дакле небеска, анђеоска љубав; а кад сам одрастао, следоваше друга, са |
| > <p>Дошавши пре подне дома нађем комад артије на столу. „Драги брате!“ — писаше ми Данка — „до |
| ад бих се још опростио тих црних брига, ах! био бих срећан као тица у слободној гори! —</p> <pb |
| ких снова, одрећи се анђелства божијег, ах! та Марина ме чека и непрестано изгледа, кад ћу јој |
| здисања дигнем се и ја с постеље своје, ах! та данас је први дан после дуге несносне болести, д |
| 21/11</p> <p>Данас је Данки много боље, ах! како би ми велики камен са срца спао, кад бих је ви |
| ити срце своје; па онда, буде ли среће, ах, Боже! да дивне ли среће!.. —</p> <milestone unit="s |
| ећи, преживети без радости, без љубави, ах! то ме боли, то ме пече!{S} Прошлост ми је пуна суза |
| уза пролио...{S} Но унутарњи живот мој, ах! како је тај сасвим променут!..</p> <p>Кад сам још д |
| лаве избијем и да о њој више не мислим, ах! као какав демон гони ме лик њен!...</p> <p>Кад је с |
| више пусте, моје срце није више празно, ах! ја нисам несрећан, нисам, јер не стојим више сам са |
| ма душе моје беше ми све мрачно и црно, ах! дан живота мога претворио се у вечиту црну ноћ...{S |
| али не оваке љубави, не оваког осећања; ах! досадања љубав моја и досадања осећања моја беху са |
| , стадох као укочен поред постеље њене; ах! она лежаше и спаваше мирно, мирно као какав анђео.. |
| е видела овако жалосног и очајаног?!{S} Ах!{S} То ме боли, што ће твоја мати да добије опет пра |
| гробље, у теби леже кости оца мога!{S} Ах, крваво гробље, Србин те таквих много има!...</p> <p |
| пре оздравити, но ме нада љуто вара!{S} Ах!{S} Кад зора засвити, ја мутним оком погледам на све |
| ли ми сада Данка ради?{S} Сиротица!{S} Ах!{S} И она би требала срећнија да буде, јер ни боље д |
| ком, па онда како ми је, тако ми је!{S} Ах!{S} Не знађах јадан, да ме и овде чека нова несрећа |
| ми је једини темељ будућности моје!{S} Ах!{S} Да ми је при свем том бар једном да оздравим и д |
| су живе жеравице за моје јадно срце!{S} Ах, очи твоје!{S} Твоје лепе црне очи!.. — <milestone u |
| њеном искреном, сестринском љубави!{S} Ах!{S} У место ја за њу да се старам и ја њу да издржав |
| рцу примити!{S} Нисам требао побећи!{S} Ах!{S} Он ваљда не зна, да је само Данка узрок тако наг |
| о и притрчах к њој — „Сестро мила!..{S} Ах, благи Боже! ово је много све за један дан!“</p> <p> |
| надам, ничем!{S} Тако ми она рече!..{S} Ах!{S} Ја видим, ја осећам, како ми постаје цео свет пр |
| молитава, осим да умрем, да умрем!..{S} Ах!{S} Ја бејах тако са свим смрти жељан! — </p> <p>Јед |
| ско доба живо оживи у души мојој!...{S} Ах!{S} С каквим сам осећајем лане дошао, а с каквим ли |
| темељу тако лошом, тако трошном?...{S} Ах!{S} Мој цео свет, мој лепи свет, који сам толико на |
| равности бих за навек предан био?...{S} Ах!{S} Боже!{S} А моје су жеље, да вечно живим у народу |
| ао да изгубих половину срца свога...{S} Ах! много шта лежи на души <pb n="129" /> мојој, па ниј |
| це, које је већ и онако пуно рана...{S} Ах!{S} Она хоће, да сам себе победим и да све то пустој |
| би ме когод истерео из куће своје...{S} Ах!{S} Тако мислим, и опет кад би до тога дошло, не зна |
| тешка тама, као туга на срцу моме...{S} Ах! како је мирна ноћ и све је тако мирно, као да слуша |
| х очи своје скидати с очију њених...{S} Ах! очи су њене тако лепе, тако миле, да бих радо прове |
| еби ће твоје девовање златно бити?..{S} Ах!{S} Кад бих се могао само још једаред с њоме састати |
| о да га превари, да она не покисне..{S} Ах! како ми <pb n="109" /> је мило гледати зелену гору, |
| ка, који је дошао на место оца мога.{S} Ах!{S} Како ми беше, када ступих у овај дом, у којем са |
| плавим трепавицама блисташе се суза.{S} Ах!{S} За кога би та суза?{S} Да ли за мене или за њу?{ |
| а више Данке, да ме певајући дочека.{S} Ах!{S} С њом ми оде и сва светлост из овог стана! —</p> |
| и музику и бавећи се својим мислима.{S} Ах! колико имађах тако лепих вечери у немој манастирско |
| згледати <pb n="152" /> као невеста.{S} Ах!{S} Ја непрестано мислим на њу, при свем том, што се |
| а и Данка остадосмо без оца и мајке.{S} Ах!{S} Чим на њихову смрт помислим, мене срце боли и су |
| >Посрћући изиђем из болнице на поље.{S} Ах!{S} Као да ми се душа отргла од телесних окова, па с |
| ох даље издржати, па изиђох на поље.{S} Ах!{S} Како ми је свет сав црн и мрзак!{S} У мојим груд |
| е мени више говораху него речи њене.{S} Ах!{S} Давно то беше, када је видех последњи пут и она |
| а прекипи од слатке изненадне среће.{S} Ах!{S} Што су кишне капљице цвећу, које је већ венути п |
| ја сваким даном све већма сазреваше.{S} Ах!{S} Благи боже!{S} Бејах још <pb n="119" /> лудо дет |
| анка код мене, сад ће ми бити лакше.{S} Ах!{S} Лакше?{S} Још има других рана срце моје, но шта |
| у радости, што ме опет здравог види.{S} Ах!{S} Како ми мило би, кад погледах на светли дан и на |
| огаше се помало са мном разговарати.{S} Ах!{S} Као каквом несретнику, који на целом свету нема |
| а ја не чух за њу још ниједне речи.{S} Ах, Боже! бојах се, хоће се на мене заплакати, а то би |
| гим неизмењивим последицама њиховим.{S} Ах!{S} Од како остасмо без оца и мајке, ја сам се више |
| слио, или боље да кажем, лепо сањао.{S} Ах! камо сада оних златних дана, кад су ми се све жеље |
| ти, јер и ти си доста за мене радио.{S} Ах!{S} Кад помислим само на стрину своју, од које си ме |
| ја, и ако нам не беше сасвим уз пут.{S} Ах!{S} Место да весело с њима дане проводимо, ми тражим |
| и први поглед мој паде ми на Данку.{S} Ах!{S} Сиротица!{S} И њу је санак савладао, јер сеђаше |
| дугу, па ћемо гледати доле на земљу.{S} Ах!{S} Марино!{S} Како те може бити жао, да постанеш ан |
| беше и сад опет здрав по гори хода?{S} Ах!{S} Твој слатки поздрав ули ми нова живота у скоро м |
| жним и сузним оком вас за мене пита?{S} Ах!{S} Поздрав’те је!{S} Поздрав’те је и реците јој, да |
| као да ме никад ни познавали нисте?{S} Ах!{S} Ово немојте!{S} Немојте, јер моје срце не ће моћ |
| бе, једину наду, једину радост моју?{S} Ах!{S} Ти си једина која ме још <pb n="162" /> везиваше |
| ио, могу слободно рећи: „Лечио сам се!“ Ах!{S} Од детињства ми време непрестано јаде лечи, али |
| g="la">omnia mea mecum porto</foreign>“ Ах!{S} Једино место, куда бих отићи желео, то је манаст |
| дом уверењу, да ће бити анђео!..</p> <p>Ах!{S} Како ми тада беше, кад је гледах мртву на столу, |
| , и моје се очи опет разведрише.</p> <p>Ах, Љубице!{S} Љубице!{S} Ти си заиста анђео хранитељ ж |
| тад поче и разум своје да ради.</p> <p>Ах, благи Боже! да тешке ли борбе!</p> <p>Читав дан миш |
| и нејасан и опет тако диван и сладак: „Ах, Миливоје!{S} Може ми мати сваки час из собе изићи, |
| е теби сад?“ упитах је зачуђен.</p> <p>„Ах, слатки брате!{S} Ја сам поред тебе сасвим срећна!{S |
| м.{S} Она је провела скоро три месеца у Б— код брата свога и тек је ових дана кући дошла.{S} Ов |
| а што да Љубица проведе баш ово време у Б—, а не код своје куће, кад је могла бар претпостављат |
| дно се кренусмо из К—, ја овамо, а он у Б—, где ће му скоро и сватови бити.{S} Но како ти се Љу |
| о, кад је не бих могао ни видети, јер у Б— не бих имао од куда ићи.{S} Но кашње ипак паде ми на |
| да? — упитах је мало зачуђен.</p> <p>„У Б—, јер је тамо добио сталну службу; мени би милије бил |
| сви осећаји моји сада се једино Љубицом баве.{S} Оно, што у љубави мојој беше до сад празно, са |
| х мисли спушта на ум и на срце, да њима бавећи се вече очекујем.{S} И опет бих дан још како так |
| <pb n="79" /> полако слушајући музику и бавећи се својим мислима.{S} Ах! колико имађах тако леп |
| <p>НЕКОЛИКО РЕЧИ УЗ ОВО ИЗДАЊЕ.</p> <p>Бавећи се у Прагу на наукама, био сам несрећом пао у те |
| и као што ми је срце мира жељно.</p> <p>Бавећи се таким црним мислима не знам ни сам, шта ми би |
| исте ли ме знали известити, где се сада бави Светозар С—, који је пре неког времена овде станов |
| ах, како бих дознати могао, где се сада бави; но се не могох решити, како да је потражим. —</p> |
| Кад је душа задовољна, па се сама собом бави, тад нема ничега слађега.{S} Али кад на срцу јади |
| .{S} И ту бих се по свој прилици подуже бавио, да не дође к мени отац намесник, те ме позва, да |
| ти могао.</p> <p>„Оћете л’ се дуго овде бавити?“ — упита ме сада љубичина мати, а из њеног погл |
| , нек раде и граде, шта хоће...{S} Цело бавлење у гори беше ми веома пријатно, чему и данкино д |
| н и сваки је клизав...</p> <p>Док се ја бављах таким мислима, Данка се трже из сна свога и поче |
| дно у срце дира!.{S} И што се дуже овде бављах, то ми ово место постајаше све милије и чаробниј |
| 82" /> посећујем, па и сада при поласку бављах се тамо два дана.“</p> <p>— Хајдемо мало да се п |
| то нисам отишао у манастир, те се нисам бадава истрошио, кад је не бих могао ни видети, јер у Б |
| они су око мене, с њима ћу ја да славим бадње вече, они су моје друштво. —</p> </div> <div type |
| ше ме, да идем с њима, да скупа славимо бадње вече.{S} Почеше ме тешити и хтедоше ми тугу да уб |
| !{S} Љубице!{S} Ти ваљда на меком крилу бајнога санка сада мирно спавам, око твојих <pb n="70" |
| е урадио, да сам још вечерас отпутовао, бар ме не би морило нестрпљење и ово ужасно дуго време, |
| г свога?{S} Не, то не могу!{S} И опет — бар кад бих знао, да је Љубица кадра принети све жртве, |
| нашег разреда, већ целе школе, тако га бар већином професори називаху.{S} Кадгод имађасмо слоб |
| а је није никако ни добио, јер нас онда бар не би остављао!“ одговори Љубица.</p> <p>— „Што мор |
| рено одговорим: „Нема даље ништа!{S} Ја бар не знам свршетка; а ви, ако га знате, а ви га рецит |
| у Б—, а не код своје куће, кад је могла бар претпостављати, да ћу опет у манастир доћи, ако не |
| госпа јој добре су душе, како их до сад бар познаје; но најстарију ћерку исте породице назва ми |
| 11</p> <p>Намислио сам, да останем овде бар још ово неколико дана, док не буду љубичини сватови |
| исте заборавили, уверен сам, да ћете ме бар с неколико милих речи ваших удостојити и обрадовати |
| е одговора, да замолим Данку, да остане бар још десетак <pb n="136" /> дана у својој досадањој |
| сам је ја овако преклињао, да ми рекне бар једну реч, она сва узбуђена стајаше као нема гледај |
| га једва чеках, да стигнем овамо, да се бар састанем с Данком, па онда како ми је, тако ми је!{ |
| да гдегод прода, да својим трудом себи бар одело набавља.{S} И тако ћемо нас двоје мирно дан п |
| сасвим клонуо...{S} За то, Данко, пази бар ти на своје здравље.“</p> <p>— Не бој се, Миливоје, |
| ебе, да будем миран — Но ипак реците ми бар једну реч! —</p> <p>„А шта бих вам рекла?“ — прошап |
| им, ја те обожавам!..{S} Реци и ти мени бар једну реч, реци, Љубице!{S} Заклињем те свим на све |
| ља!</p> <p>„Љубице, сунце моје!{S} Реци бар једну реч!..{S} Ти си та бела голубица, коју је гол |
| ="116" /> чезнути и венути!..{S} Да сам бар сасвим уверен, да ће ми се наде збиља остварити, оп |
| твари тамо оставила или за што се нисам бар боље обукла; али онда ми то не паде на памет, а пос |
| ати и као награду за то хтедох да живим бар после смрти своје...{S} Сад сам се из сна пробудио |
| и моје!{S} Ах!{S} Да ми је при свем том бар једном да оздравим и да се опростим ове несносне по |
| ђака не добијам ни толико, да бих могао бар стан да плаћам; а на данкину заслугу не могу такође |
| анпут престале, кад бих од Љубице добио бар неколико речи.{S} Али она ми ништа не пише, и моја |
| г, на целом свету никог свога.{S} Овако бар има још једно биће на свету, у којем та иста крв те |
| беше и данас у ватри и мукама, али опет бар знађаше за себе и могаше се помало са мном разговар |
| ељи, већ ако не могу у рат ићи, а ја ћу бар којем великом душману или слободе или народа нашег |
| орам умрети, а тим својим делом опет ћу бар колико толико добра учинити!“</p> <p>Сирома Марко!{ |
| а навек ме је узбуђивао и у лепше мисли бацао, па тако беше и данас.{S} Мишљах о Љубици, чије м |
| ја се пружим полеђушке на зелену траву, бацим шешир преко лица, склопим очи, па пустим мисли св |
| њихове куће, скупим све ствари своје и бацим госпи пред ноге: „Ево вам за ваша стакла!“ рекох |
| , како сетно прижељкују!.{S} Кудгод око бацим, свуд је лепо и све је красно! — Посматрајући ове |
| ам, на коју ће ме страну вртлог времена бацити?{S} Да још Данке немам, можда бих до сад већ у г |
| г места, па стаде своје сетне плаве очи бацити час на једну, час на другу страну, не знајући, г |
| зним оком, — Бриге ће ме опет у постељу бацити!{S} Сирочад смо, Данко!{S} Нигде никог, нигде ни |
| ори!{S} Ох!{S} Оче!{S} Оче!...“ И ја се бацих на земљу скоро онесвешћен...{S} Људи, који туда т |
| паде ми на ум, за што да Љубица проведе баш ово време у Б—, а не код своје куће, кад је могла б |
| , као да бих је хтео запитати, да ли је баш збиља уверена, да ја нисам сирома? —</p> <p>После п |
| тру своју, и то једино због тога што је баш код стрине, своје, која никад не беше пријатељ ни м |
| ајпре породици где је Данка била, да се баш збиља уверим, да није више тамо.{S} Домаћица ми реч |
| е врло бурно.{S} Мени ова молба не беше баш најпријатнија, јер ја хтедох ово неколико часова по |
| /> лешину више, а ти мој добри роде, ти баш ништа!...{S} Ал’ опрости!{S} |